Jovo Bakić, Jugoslavija- Razaranje i Njegovi Tumači

Jovo Bakić JUGOSLAVIJA: RAZARANJE I NJEGOVI TUMAČI

Pravna biblioteka Edicija Studije Urednik edicije Prof. dr Jovica Trkulja Glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović

Jovo Bakić

J ugoslavija: razaranje i njegovi tumači

© JP Službeni glasnik, 2011

Sadržaj

Predgovor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 1. Teorijsko-interpretativni okvir za objašnjenje razbijanja Jugoslavije i za saznajno-sociološko razumevanje različitih pokušaja objašnjenja njenog nestanka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.1. Takmičenje, sukob oko moći i ostvarenja hegemonije – čvorni pojmovi politike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.2. Cilj istraživanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.3. Takmičarski odnosi velikih sila u XX veku i njihov značaj za nastanak, održanje i nestanak Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.4. Primena interakcionističke teorije na objašnjenje dinamike nacionalističkog takmičenja u višenacionalnoj Jugoslaviji. . . . . . . . 1.5. Saznajno-sociološka kritika različitih objašnjenja nestanka Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

13 13 18 21 28 33

2. Sociološko-istorijsko objašnjenje procesa nestajanja i čina razbijanja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41 2.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41 2.2. Unutrašnji činioci dugog trajanja – suprotstavljene nacionalne ideologije Srba i Hrvata i suprotstavljene vizije jugoslovenstva. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42 2.3. Unutrašnji činioci srednjeg trajanja – pokušaj institucionalizovanja nacionalnog pitanja u obliku socijalističke etnofederacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 2.4. Unutrašnji činioci kratkog trajanja – interaktivna igra srpske, slovenačke i hrvatske vlade kao nosilaca nacionalnih ideologija. . . . 81 2.5. Spoljni činilac kao dovoljan uslov nestanka Jugoslavije. . . . . . . . . 89 2.6. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105 3. Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za ideološku hegemoniju . . . . . 3.1. Osnovni pojmovi i metod analize diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Okviri predstavljanja stvarnosti SFRJ u angloameričkoj štampi 1. januar 1990. – 25. jun 1991.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.3. Okvir predstavljanja „Zapada“ u Politici 1. januar 1990. – 25. jun 1991. godine. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.4. Imperija zadaje udarac, 26. jun 1991. – 21. novembar 1995. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

109 109 117 119 120

6

Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači

3.5. Nacionalistički diskurs u Srbiji. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130 3.6. Intermezzo: 1996–1997.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132 3.7. Kosovo: završni čin jugoslovenske tragedije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135

4.

Predviđanja kraja Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.2. Neakademska predviđanja kraja Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.3. Predviđanja izgleda Jugoslavije na opstanak polovinom osamdesetih godina XX veka u angloameričkoj i jugoslovenskoj društveno-naučnoj misli. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.4. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

5. Prvobitna ideološka hegemonija: sukob civilizacija, balkanizam i kritika balkanističkog diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.2. Jugoskeptična hipoteza: ideološke funkcije okvira sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.3. Borba za ideološku hegemoniju: kritike okvira sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa iz okvira agresor–žrtva i upotrebom humanitarno-imperijalističkog diskursa. . . . . . . . . . 5.4. Balkan uzvraća udarac – balkanska postmodernistička dekonstrukcija balkanizma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.5. „Mit o etničkom sukobu“ i antinacionalistička kritika balkanizma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Srbocentrična hipoteza: ideološka hegemonija o raspadu Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.2. Neposredno i izričito pripisivanje odgovornosti Srbiji za „raspad“ Jugoslavije i rat. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.3. Posredno pripisivanje odgovornosti Srbima za raspad Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

139 139 139 142 156 159 159 160 180 189 201 221 221 222 267

7. Srbocentrični diskurs samoviktimizacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279 7.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279 7.2. Teorijska etnocentričnost i ideološka samoviktimizacija. . . . . . . . 280 8.

Odstupanja od ideološke hegemonije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301 8.1. Jugoslovenstvo – propuštena prilika za spas Jugoslavije. . . . . . .301 8.2. Ideologija jugoslovenstva i odumiranje države. . . . . . . . . . . . . . . . 301 8.3. Propast Jugoslavije kao neuspeh socijalističke modernizacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 310

Sadržaj 7

9. Nacionalizam, spoljni činilac i nestanak Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.1. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.2. Nacionalizam kao glavni činilac raspada Jugoslavije . . . . . . . . . 9.3. Odnosi Slovenije i Srbije; raspad Jugoslavije i strani činilac. . . . . . 9.4. Višefaktorska analiza kroz istoriografsku pripovest. . . . . . . . . . .

319 319 321 329 333

10. Uokviravanje rata u BiH. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.1. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.2. Noel Malkolm o Bosni i Hercegovini: britanski konzervativni imperijalizam, balkanski islam, višeetničnost i konstrukcija nacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.3. Rat u BiH: viktimizacija Bošnjaka i demonizacija Srba. . . . . . . . . 10.4. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.5. Višeetnička Bosna i sekularizovani muslimani kao ideal – objektivnost kao žrtva ideala. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.6. Demonizacija Srba i viktimizacija Bošnjaka – nauka kao propaganda. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.7. Muslimani Balkana su večite žrtve – Zapad je saveznik Srba. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.8. BiH i Bošnjaci kao saznajno-etički i politički štit Hrvatske – Hrvatska kao jemac BiH. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.9. Bosna i sociologija – moral i saznanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.10. Saznajno vredni doprinosi proučavanju rata u BiH . . . . . . . . . . .

343 343

11. Levičarski izazov ideološkoj hegemoniji o kraju Jugoslavije . . . . . . . . . 11.1. Levičarsko-anarhistička kritika američkog imperijalizma i tumačenje nestanka Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . 11.2. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.3. Levičari i kraj hladnog rata. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.4. Levičarsko tumačenje „razbijanja“ Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . 11.5. BiH i Kosovo kao pokazatelji „novog militarističkog humanizma“ u službi američkog imperijalizma . . . . . . . . . . . . . . 11.6. Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida . . . . . . . . . . . . 11.7. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.8. Ko je razbio SFRJ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.9. Bosna i Hercegovina – građanski rat ili srpska agresija; koncentracioni logori, silovanja kao ratna strategija, genocid. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.10. Priroda srebreničkog pokolja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.11. Kosovo – humanitarna intervencija ili imperijalna agresija SAD. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

343 385 385 386 412 434 442 490 508 527 527 527 529 532 540 554 554 559 568 580 584

8


12. Ka uporednim istraživanjima nestanka višenacionalnih država i oružanih etničkih sukoba. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12.1. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12.2. Uporedno-istorijska ili uporedno-institucionalistička istraživanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12.3. Objašnjenje prisustva etničkog nasilja prilikom nestajanja SFRJ i odsustva nasilja prilikom nestajanja SSSR i ČSSR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12.4. Etnički progon i genocid – uporedna istraživanja . . . . . . . . . . . .

593 593 594 618 626

13. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 639 Izvori. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 655 Navođena i analizirana literatura. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 657 Nenavođena relevantna literatura. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 681 Summary�� 711 Recenzija rada: Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 733

Predgovor

Navršava se dvadeset godina od kraja Jugoslavije. Autor ove studije prvih dvadeset godina života proveo je u različitim krajevima Jugoslavije (rođen u Beogradu, a živeo u Nišu, Prizrenu, Sarajevu, Podgorici i Beogradu), a u drugih dvadeset proučavao je njen nastanak, trajanje i nestanak. No, ne radi se samo o zainteresovanosti građanina za razloge nestanka države u kojoj se osećao dobro i kojoj je bio privržen, već i o saznajno-sociološkoj zainteresovanosti za „jednu od najuzavrelijih naučnih debata ne samo u jugoslovenskim državama naslednicama, već i u zapadnoj akademskoj zajednici“ u kojoj su „rivalska objašnjenja“ bila „povezana sa rivalskim politikama, dodatno polarizujući naučno mišljenje i često im dajući visoko politizovan karakter“ (Dragović Soso, 2008: 1). Knjiga koja se nalazi pred čitaocem proizvod je višegodišnjeg rada, započetog još diplomskim radom iz 1996. u kojem sam analizirao sadržaj pisanja strane štampe tokom prve tri godine ratova za jugoslovensko nasleđe. Većim delom, međutim, reč je o prerađenoj, skraćenoj i dopunjenoj doktorskoj disertaciji Razvoj tumačenja procesa nestajanja Jugoslavije koja je odbranjena u februaru 2009. pred komisijom u čijem su sastavu bili sociolozi prof. dr Todor Kuljić (mentor) i prof. dr Mladen Lazić, kao i istoričar dr Predrag Marković, naučni savetnik. Njima dugujem blagodarnost za veoma korisne primedbe koje su pomogle da tekst izgleda bolje no što je bio u originalu. Pomoć u nabavci literature i veoma dragocene kritike su mi, čitajući različite delove studije, uputile i moje kolege: sociolog prof. dr Đorđe Stefanović sa Univerziteta Halifaks (Halifax) u Kanadi, istoričar doc. dr Miloš Ković, istoričar dr Stanoje Bojanin, naučni saradnik, sociolozi prof. dr Vladimir Ilić i prof. dr Vladimir Vuletić, stručnjak za Balkan dr Rinna Kullaa, istoričar dr Vladimir Unkovski Korica, kao i dr Gordana Đerić, viši naučni saradnik, prof. dr Pål Kolstø, te prof. dr Stef Jansen i prof. dr Ger Dejzings. Naravno, autor ovih redaka nije sve kritike prihvatio, pa manjkavosti u radu idu isključivo na njegovu dušu. Neki delovi ove knjige već su se pojavljivali u naučnoj periodici i zbornicima radova, pa dugujem zahvalnost izdavačima što su dozvolili objavljivanje i u ovoj celovitoj studiji. Radi se o sledećim radovima, manje ili više izmenjenim u ovoj knjizi: „Činioci predviđanja kraja Jugoslavije“, Sociologija, vol. LII, str. 121–147; „Osvrt na srbocentrično viđenje raspada SFRJ u delu Džejmsa Gaua“, Teme, vol. XXXIV/no. 1, str. 389–394; „Bosna i sociologija – moral i saznanje:

10


Kritički osvrt na knjigu: Keith Doubt: „Sociologija nakon Bosne“ Sociološki pregled, vol. XLIII/no. 1, str. 125–134; „Srbocentrična hipoteza o raspadu SFRJ u delu Sabrine Petre Ramet“, Sociologija, vol. LI/no. 1, str. 93–104; „Značenje i značaj ’razbijanja SFRJ’ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida“, str. 139–179, u: (ur.) Ivica Mladenović i Milena Timotijević, Sloboda, jednakost, solidarnost i internacionalizam: izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd; „Levičarsko-anarhistička kritika američkog imperijalizma u tumačenju nestanka Jugoslavije“, str. 227–256, u: (ur.) Sreten Vujović, Društvo rizika: promene, nejednakosti i socijalni problemi u današnjoj Srbiji, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, Beograd, 2008; Bakić Jovo i Pudar Gazela, „Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za simboličku hegemoniju“, u: (ur.) Gordana Đerić, Intima javnosti, str. 249–279. Fabrika knjiga i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd. Tokom pisanja studije autor je celu školsku 2003–2004. godinu proveo na Univerzitetu Oksford, koristeći stipendiju Chevening Scholarship of the FCO/OSI; takođe, u leto 2006. boravio je na letnjem seminaru War, Conflict and Identity koji je finansirala Kokkalis fondacija, a tokom tri godine (2007–2009) bio je deo tima na istraživanju Spinning out of control: Rhetoric and Violent Conflict. Representations of ’self-other’ in the Yugoslav successor states koje su finansirali Norwegian Research Council i Norwegian Center for International Cooperation in Higher Education (174860); dok je tokom jesenjih meseci 2009. boravio u sklopu programa Erasmus Mundus na Univerzitetu Helsinki u svojstvu IMESS naučnika. Naposletku, tokom mesec i po dana u letnjim mesecima 2010. boravio je i na Univerzitetu Masačusets. Svuda je imao velike koristi od saradnje sa kolegama i korišćenja izvrsnih biblioteka. Naposletku, ali nikako ne i poslednje po značaju, učešće na dva istraživačka projekta Ministarstva nauke Republike Srbije (Društveni akteri i društvene promene u Srbiji 1990–2010, evidencioni broj 149005 i Izazovi nove društvene integracije u Srbiji: koncepti i akteri, evidencioni broj 179035) znatno je pomoglo istraživanje, baš kao i ljubazno osoblje Univerzitetske biblioteke u Beogradu. Na kraju, postoje ljudi koji više nisu među živima a predstavljali su mi inspiraciju u različitim aspektima ličnog, profesionalnog ili javnog života. Radi se o mojim pradedovima: Luka Bakić (1872–1920, „borac sa puškom u ruci za oslobođenje Srba, Hrvata i Slovenaca i to protivu Turske 1912, Bugarske na Bregalnici 1913, Austro-Ugarske i Nemačke 1914–1918“, natpis na spomeniku) i Đuro Drljević (1882–1974, jedan od ustanika u Topličkom ustanku) sa crnogorske strane, te Milen Veljković i Milorad Đurković, sa srbijanske strane, koji se iz Prvog svetskog rata nisu vratili. Uz Luku se i njegov sin Jovo (1896–1984) borio kao „borac đak dobrovoljac za oslobođenje i ujedinjenje svih Jugoslovena 1912–1918“ (reči koje je dao da se upišu na spomenik), dok je sin Đura Drljevića, Savo (1912–1994), učestvovao u antifašističkoj borbi za Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu. Od svih ovih ljudi upoznao sam tek

Predgovor 11

dvojicu na kraju pomenutih, kao i prađeda Đura u ranom detinjstvu, dok sam o ostalima samo slušao. Slično tome, sociologa Vojina Milića sam jednom u životu video, ali sam iz njegovih knjiga mnogo naučio; a sa Desimirom Tošićem sam nažalost samo nekoliko puta pričao, ali iz tih razgovora, njegovih javnih nastupa i knjiga imao šta da naučim o Jugoslaviji, građanskoj čestitosti i hrabrosti. Sve ove ličnosti bile su na svoj način odane idealu Jugoslavije, iako su neke od njih istovremeno bile srpski nacionalisti, a druge kritičari srpskog nacionalizma. Njihovim senima se i ovom prilikom klanjam, a sledeće retke posvećujem budućim naraštajima koji se jedino mogu boriti za stvarnost umniju od ove. U Beogradu 20. maja 2011.

Jovo Bakić

1. Teorijsko-interpretativni okvir za objašnjenje razbijanja Jugoslavije i za saznajno-sociološko razumevanje različitih pokušaja objašnjenja njenog nestanka

Kako da nađemo smisao u Kratkom dvadesetom veku, što će reći u godinama od izbijanja Prvog svetskog rata do kolapsa SSSR-a, koje, kako sada možemo videti u retrospektivi, sačinjavaju koherentan istorijski period koji se sada završio? Erik Hobsbaum

1.1. Takmičenje, sukob oko moći i ostvarenja hegemonije – čvorni pojmovi politike Kada se stvara ili nestaje neka država, onda je posredi politički proces par excellence. Svaka država je uvek povezana sa moći kao središnjim pojmom politike, a „sve političke tvorevine“ upotrebljavaju silu, iako sa promenljivom jačinom i različitim načinima upotrebe, te različitom „ekspanzivnošću“ prema spoljnom svetu (Veber, 1976: II: 15). To sledi već i iz teorijskog određenja države kao političke organizacije sa karakterom ustanove čiji upravni aparat s uspehom polaže pravo na monopol legitimne fizičke prinude i monopol oporezivanja prihoda i imovine zarad održanja poretka. Političko delanje ima za cilj da utiče na upravljanje nekom političkom grupom, a naročito na prisvajanje, prinudno oduzimanje ili novu raspodelu ili dodeljivanje izvršne vlasti (Veber, 1976: I: 38; Elijas, 2001: 390). Prema tome, neka država nastaje i održava se ako je njen upravni aparat sposoban da upotrebljava legitimnu, tj. od građana uglavnom prihvaćenu, fizičku prinudu na precizno ograničenom prostoru i nad ljudima koji naseljavaju taj prostor. Tada država vrši legitimnu vlast u odnosu na stanovništvo usredsređeno na tu ograničenu teritoriju i uživa „unutrašnji suverenitet“. Istovremeno, međutim, da bi došlo do potpunog priznanja legitimnosti neke države i njene vlasti, potrebno je i međunarodno priznanje („spoljni suverenitet“) (Held, 1997: 124). To čini veoma bitan segment postojanja države još od 1648, a naročito sa jačanjem međunarodnog prava, uprkos svim njegovim ograničenjima i ideološkim zloupotrebama, te eroziji državnog suvereniteta posle dvaju svetskih ratova, i posebno otkad je globalizacija uhvatila maha s krajem Hladnog rata.1 1

Slučajevi „humanitarnih intervencija“, otcepljenja Kosova i gruzijskih provincija Južna Osetija i Abhazija mogu svedočiti o ponovnom slabljenju značaja međunarodnog prava i UN kao njegovog logičnog oslonca u XXI veku.

14


Političke zajednice, njihove elite u prvom redu, stalno se međusobno porede, jer kako je to još pre trista godina primetio nemački merkantilistički pisac Fon Hornik (von Hornigk), „da li je neka država moćna i bogata ili nije, ne zavisi od obilja ili sigurnosti njene moći, i bogatstva, već prvenstveno od činjenice da li njeni susedi poseduju više ili manje toga od nje“ (cit. pr. Kenedi, 1999: 17). U politici stoga vladaju takmičarski odnosi, a često i sukobi u cilju sticanja i uvećanja moći shvaćene kao izgleda „da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to na čemu se zasnivaju ti izgledi“ (Veber, 1976: I: 37). Maks Veber (Max Weber) određivao je takmičenje kao „miroljubivi sukob“ ili kao „miroljubivi pokušaj zadržavanja kontrole nad mogućnostima i prednostima željenim od drugih“. Pošto uvek ima više takmaca u igri za sticanje moći, neminovni su sukobi koji katkad završavaju ratovima. Društveni sukob, pak, definisan je kao društveni odnos koji se namerno izvršava protiv otpora drugih delatnika, bilo da se radi o pojedincima ili o grupama (Kalberg, 1994: 75). Razume se, dinamika moći utiče na strukturisanje takmičarskih odnosa između različitih političkih zajednica: „buđenje pretenzija za prestiž na bilo kom mestu – što je, normalno, posledica akutnog političkog ugrožavanja mira – na osnovu neizbežne ’dinamike moći’ odmah izaziva konkurenciju svih drugih mogućih nosilaca prestiža“ (Veber, 1976: 16). Ličnost, društvena grupa ili država koji uspešno nametnu svoju volju i izađu iz sukoba kao pobednici usredsređuju stečenu moć koristeći je u drugim takmičenjima prema drugim delatnicima, a katkad i protiv njih u međusobnim sukobljavanjima. Stoga nije čudo što je već odavno, iako ponešto zaoštreno, primećeno da političko delanje određuje „razlikovanje između prijatelja i neprijatelja“, jer tek „ono daje ljudskim radnjama i motivima politički smisao“ (Šmit 1943, cit. pr. Kuljić, 1983: 40–41). Na unutrašnjopolitičkom planu odvija se, nezavisno od granica, takmičenje organizovanih i manje ili više legitimnih političkih grupa – bilo da su u pitanju političke stranke u parlamentarnom sistemu, bilo klike oko vladara u različitim sistemima nepodeljene lične vlasti ili etnički određene političke elite u višenacionalnim jednopartijskim socijalističkim federacijama – za sticanje moći. Jednako tako, u međunarodnim i globalnim razmerama u poslednje vreme odvijaju se borbe za prestiž na osnovu moći između nacionalnih država ili nadnacionalnih saveza takvih država, pa i transnacionalnih organizacija (Vuletić, 2006), a ove „pretenzije za prestižom odvajkada predstavljaju vrlo uticajan elemenat u nastanku ratova“ (Veber, 1976: II: 15–16). Takmičenje među državama odvijalo se kroz istoriju putem jačanja privrede, trgovinskih odnosa (gde je bilo i saradnje osim takmičenja), sklapanje saveza (što je, takođe, uključivalo dvostran odnos saradnje i takmičenja), i kroz diplomatska i ratna sukobljavanja. Suština je bila kako uvećati sopstvenu moć, koristeći je za sticanje prestiža moći na međunarodnom planu, i različite vrste prebendi za dinastije, političko-privredne elite, birokratiju i vojsku, a kadšto i

Teorijsko-interpretativni okvir za objašnjenje razbijanja Jugoslavije ... 15

građane, na unutrašnjem planu. Nije daleko od pameti da su višenacionalne federacije mogle ponoviti isti obrazac takmičenja i sukobljavanja unutar višenacionalne političke zajednice, a tada bi se, u krajnjem slučaju sukobljavanja, umesto o međunarodnom ratu radilo o građanskom ratu sa etničkom pozadinom. Veber velikim silama smatra upravo „one političke zajednice koje se u datom trenutku pojavljuju kao nosioci prestiža moći“, kadre da „pripisuju sebi i uzurpiraju za sebe zainteresovanost za političke i ekonomske procese nekog velikog opsega, koji danas većinom obuhvata celu površinu planete“ (Veber, 1976: II: 17). Kada je neka sila „u stanju da nametne svoju volju i svoj poredak drugim važnijim silama, (i) ostaje bez ozbiljnijeg izazova“, pa u svetu vlada nametnuto „stabilno stanje društvene distribucije moći“, onda je na delu hegemonija te sile u svetskom sistemu (Valerštajn, 2005: 29). Na sličan način, kada je neka nacionalna grupa, tj. njena elita, u stanju da se u datoj višenacionalnoj političkoj zajednici pojavi kao „nosilac prestiža moći“ i „uzurpator zainteresovanosti za političke i ekonomske procese“ u toj političkoj zajednici u tolikom stepenu da drugima „nametne svoju volju“ ostajući „bez ozbiljnijeg izazova“, jer vlada „stabilno stanje društvene raspodele moći“, onda je na delu hegemonija te nacionalne grupe u nekoj višenacionalnoj političkoj zajednici. Do „slobodne konkurencije“ za moć uopšte, pa i u višenacionalnoj političkoj zajednici, dolazi onda kada je „potražnja usmerena na mogućnosti koje nisu u posedu nekog pojedinca ili grupe izvan takmičarskog kruga“ (Elijas, 2001: 427). Uopšte, takmičenje za ostvarenje monopola na moć traje na svim nivoima političkog života i u svim istorijskim periodima: „Sve dok se ne pojavi apsolutno dominantna moć, koja bi definitivno nadmašila sve suparnike i tako zauzela monopolistički položaj u ovom sistemu ravnoteže, slabije jedinice pokušavaju da ustanove blok prema toj jedinici koja je, udruživanjem brojnih područja, najbliža sticanju prevlasti. Formiranje jednog bloka izaziva stvaranje drugog; i ma kako dugo ovaj proces trajao, sistem kao celina uvek teži čvršćem spajanju sve većih područja oko jednog središta, da bi se stvarna moć odlučivanja vezala za sve manji broj jedinica i konačno za jedan jedini centar“ (Elijas, 2001: 405). Takmičenje i sukobljavanje kao pokretač društvenih promena primetili su i odlično objašnjavali sociolog Norbert Elijas (Elias) kada je reč o srednjovekovnim političkim zajednicama2 i uopšte (Elijas, 2001), kao i istoričar „uspona i padova 2

Elijas je zabeležio da je već Stogodišnji rat (1337–1453) između Engleske i Francuske ukazao na pojavu koja će do punog izražaja doći u Tridesetogodišnjem ratu (1618–1648): „čitav evropski kontinent pretvara se u sistem međuzavisnih zemalja, sistem s posebnom dinamičkom ravnotežom, unutar kojeg svako pomicanje snage, posredno ili neposredno utiče na svaku jedinicu, svaku zemlju“ (Elijas, 2001: 423). Drugim rečima, stvarala se struktura takmičarskih odnosa u Evropi koja se uvek iznova restrukturisala sa svakim novim pretendentom na osvajanje monopola moći. U tim sukobima počeli su se pomaljati i novi identiteti i nove političke zajednice, jer „veće jedinice koje polako izrastaju iz tih

16


velikih sila“, Pol Kenedi, koji navodi da je „ratoborno suparništvo“ između raznih evropskih kraljevina i gradova-država, kao i odsustvo vrhovnog autoriteta u Evropi XVI veka, podsticalo na „stalno traganje za vojnim poboljšanjima, koje je delovalo u plodotvornoj uzajamnoj vezi sa sve novijim tehnološkim i komercijalnim izumima koji su takođe nastajali u ovoj takmičarskoj, preduzetničkoj sredini“, a činjenica da je bilo„manje prepreka za promene“ uticala je na evropska društva da uđu u „naviše okrenutu spiralu ekonomskog rasta i uvećane vojne efikasnosti, koje će ih vremenom dovesti ispred svih drugih regiona planete“ (Kenedi, 1999: 12). Nažalost, na ovom mestu pravilnost iz međunarodnih odnosa ne važi i za višenacionalne političke zajednice, jer njih takmičenja koja se doživljavaju kao nepoštena, po pravilu, parališu i onemogućuju da se razvijaju, pošto svu energiju potrebnu za društveni razvoj ulažu u neproduktivna sukobljavanja. No, možda još važnije, takmičenje velikih sila u globalnoj kapitalističkoj areni i u nekom regionu može taj region ostaviti u strukturno podređenom političkom i privrednom položaju. Tako, britanski sociolog Džon Olkok (John Allcock) tvrdi da sukob i drobljenje političkog prostora na Balkanu predstavljaju njegove odlike samo zbog toga što je „region bio arena u kojoj su veći sukobi evropskih sila bili usredsređeni“ (Allcock, 2000: 24). Razume se, velike sile se kroz istoriju menjaju. Ona koja je juče bila velika sila, npr. SSSR, danas ne mora više ni postojati, a može tek postepeno slabiti, npr. Velika Britanija. Tako, pretendentkinje na prestiž moći bile su od 1660. do 1815. Francuska, Britanija, Rusija, Austrija i Pruska, dok su Španija i Holandija, rivalke iz prethodnog perioda, pale u drugi plan (Kenedi, 1999: 13). Treba primetiti da su SAD, nastale tek antikolonijalnim ratom 1775–1783, kojim su se odvojile od svoje metropole Velike Britanije, za nešto više od jednog veka postale hegemona sila kapitalističkog sveta blagodareći raznolikim činiocima: prostranstvu zemlje udruženom sa retkom naseljenošću i velikim mogućnostima za useljavanje preduzetnih i nemirnih duhova, ali i genocidu nad prvobitnim stanovništvom Severne Amerike (Mann, 2005); vrednoći i štedljivosti protestantskih useljenika (Veber, 1997), njihovom takmičarskom potencijalu, preduzimljivosti i dotad neviđenoj primeni naučno-tehnoloških dostignuća na prostranoj teritoriji, ali i pohlepi, te izrabljivanju robovskog rada pravdanog rasizmom; geografskoj „sjajnoj izolovanosti“ u još većoj meri nego što je to bio slučaj s nekadašnjom metropolom, a što je omogućavalo usmeravanje državnog novca u privređivanje i flotu umesto u opremanje jake stajaće vojske;3 imperijalističkom eksploatisanju bogatstava Južne Amerike, što

3

borbi, današnja Francuska i Engleska, u svesti ljudi koji ih stvaraju isto su tako malo prisutne kao što je za nas (Elijas je studiju pisao u prvoj polovini 1930-ih, prim. aut.), na primer, politička jedinica ’Evropa’“ (Elijas, 2001: 423–424). Uprkos utrostručenju redovne vojske SAD posle 1900, ona „je još uvek izgledala beznačajna, čak i u poređenju sa evropskim zemljama srednje veličine kao što su Srbija ili Bugarska“, dok je manje od 1% BNP izdvajano za odbranu (Kenedi, 1999: 283).


je omogućio hegemoni položaj SAD na zapadnoj hemisferi postignut primenom Monroove doktrine obrazovane 1823. godine. Tako su SAD do I svetskog rata već postepeno preuzimale ulogu hegemona u svetskom kapitalističkom sistemu od Velike Britanije, što se konačno ostvarilo 1919, posle „ekonomskih gubitaka i poremećaja kod starijih Velikih sila“ uzrokovanih I svetskim ratom (Kenedi, 1999: 278). Počev od Francuske revolucije jačaju nacionalizmi velikih i malih nacija, a imperijalna pregnuća velikih sila veoma često su predstavljala nastavak nacionalističkih težnji za uvećanjem prestiža moći ne samo države, već i njenog etničkog jezgra koje joj je stajalo u osnovi (Smith, 1995). Vremenom su državnici velikih sila počeli shvatati da se nacionalno pitanje može koristiti i kao sredstvo slabljenja, pa čak i razbijanja rivalskih višenacionalnih imperija ili manjih višenacionalnih država koje stoje na putu ostvarenja interesa neke velike sile. Pa ipak, ako su velike sile želele razbiti neku političku zajednicu, morale su imati i ideju o tome šta će umesto nje stvoriti. Primećeno je, primerice, kako je „Habzburško carstvo (je) posedovalo negativnu prednost u tome što nijedna od ostalih velikih sila – čak ni onda kada je bila u neprijateljstvu sa Habzburškim carstvom – nije znala šta da stavi na njegovo mesto“ (Kenedi, 1999: 194). Ova činjenica ima dalekosežan značaj, jer jasno ukazuje na dve stvari: prvo, da se radilo o Carstvu u kojem je tekla etnička utakmica koja ga je iznutra slabila u vreme kada je nacionalizam postajao vladajuće načelo legitimacije države u Evropi; i drugo, da nijedna velika sila dugo vremena nije mogla zamisliti nijednu drugu političku tvorevinu umesto nje. Otuda od strane bilo koje velike sile nije bilo pokušaja razbijanja Carevine, koja je vršila funkciju pacifikacije i kosmopolitizacije prostora omogućujući relativnom stabilnošću lagani napredak kapitalističkih odnosa. Istina, malena Srbija, dobrim delom u iznudici koju joj je nametnulo neprijateljstvo moćnijeg suseda, davala je sve od sebe pokušavajući posle 1903. da jugoslovenstvom privuče ne samo Srbe već i druge Južne Slovene, u pokušaju razbijanja K und K monarhije (Bakić, 2004), ali ona je bila daleko od položaja velike sile, iako je izazivačkim ponašanjem navodila „Ćesara“ da napadne i tako napravi fatalnu grešku. Pa ipak, da li će i kada neku državu, u ovom slučaju Habzburšku monarhiju, konačno razbiti,4 odlučuju tek velike sile, a ne unutrašnji nacionalizmi kao što su jugoslovenski, čehoslovački ili italijanski pannacionalizam, iako su je ovi prethodno nesumnjivo oslabili, pa su predstavljali i neophodan uslov u procesu nestajanja Monarhije. Sveruska komunistička partija (boljševici) predvođena Vladimirom Iljičem Lenjinom iskoristila je nacionalno pitanje u Carstvu prilikom dolaska na vlast, a sovjetska socijalistička imperija ga je koristila, služeći se lokalnim 4

Zaista, „Bizmark, koji je bio odlučan u tome da izbaci sav austrijski uticaj iz Nemačke, revnosno je čuvao Habzburško carstvo čim je kapituliralo 1866. godine. Sve dok je postojala takva situacija, carstvo bi preživljavalo – iz milosti“ (Kenedi, 1999: 195).

18


komunističkim partijama, kao taktičko sredstvo razbijanja postojećih višenacionalnih država, između ostalih i Kraljevine SHS (Jugoslavije) u periodu 1924– 1935, koje ne odgovaraju interesima Sovjetskog Saveza (Bakić, 2004; Connor, 1984). Druge velike sile su takođe koristile nacionalno pitanje u ostvarivanju svojih interesa – nacistička Nemačka i fašistička Italija tokom II svetskog rata, te Nemačka posle sloma hladnoratovskog poretka. Ima pokazatelja, takođe, da su SAD koristile nacionalno pitanje u borbi protiv socijalističkog lagera i Sovjetskog Saveza per se, iako ne i protiv socijalističke Jugoslavije. Prema tome, složena interakcija između konteksta dinamičko-takmičarski strukturisanih međunarodnih odnosa, s jedne strane, i konteksta dinamičko-takmičarski strukturisanih međunacionalnih odnosa u višenacionalnoj zajednici kakve su bile Kraljevina SHS (Jugoslavija) i socijalistička etnofederacija Jugoslavija (DFJ, FNRJ i SFRJ) s druge strane, predstavlja predmet ovog rada. Osim toga, usled izuzetno velike pažnje koju je u društveno-naučnoj i istoriografskoj misli pobudio nestanak socijalističke Jugoslavije, u poređenju npr. sa nestankom Čehoslovačke pa čak i SSSR-a, predmet ovde preduzetog istraživanja predstavlja teorijsko-metodološka i saznajno-sociološka kritika različitih teorijskih stanovišta o nestanku SFRJ. 1. 2. Cilj istraživanja Cilj studije koja se nalazi pred čitaocem jeste dvostruk: 1) prvi zadatak je da se ponudi sociološko-istorijsko objašnjenje procesa nestajanja SFRJ i njenog konačnog razbijanja, s ciljem povezivanja spoljnih i unutrašnjih činilaca, tj. takmičenja za hegemoniju na nivou međunarodnih odnosa i takmičenja za hegemoniju na nivou višenacionalne federacije, i ukazivanja na mogući opštiji značaj povezivanja ova dva nivoa takmičenja za širi uporedno-istorijski okvir proučavanja nastajanja, održanja i nestajanja višenacionalnih država; 2) drugi zadatak odnosi se na analiziranje, teorijsko-metodološko i saznajno-sociološko kritikovanje studija koje su kao cilj imale bilo razumevanje i objašnjenje kraja Jugoslavije bilo objašnjenje posebnih pojava koje nije moguće analizirati bez negativnih posledica po kvalitet saznanja, a da se autor ne osvrne na nestanak SFRJ, kao što su rat u BiH, etnički progoni tokom ratova za jugoslovensko nasleđe, napad NATO-a na SRJ i sl. Treba primetiti da se i na ovom nivou saznajno-sociološke analize radi o takmičenju, ali ovog puta za ostvarenje ideološke hegemonije u tumačenju nestanka jedne države. Prema tome, studija ima tri noseća teorijska stuba vezana prethodno određenim temeljnim pojmovima takmičenja, sukoba, moći i hegemonije: 1. Razumevanje takmičarskih odnosa velikih sila u XX veku, i naročito po završetku Hladnog rata, te njihove povezanosti sa međunacionalnim odnosima u višenacionalnoj političkoj zajednici Jugoslaviji;


2. Primena interakcionističke teorije etničke vezanosti na nacionalne odnose u Jugoslaviji, sa posebnim naglaskom na rivalitet nacionalističkih ideologija Srba i Hrvata u poslednja dva veka, a naročito u političkoj zajednici Jugoslaviji; 3. Saznajno-sociološka kritika ideologije u različitim pokušajima objašnjenja nestajanja Jugoslavije ima za predmet ne samo utvrđivanje borbe za ideološku hegemoniju u misli o nestanku Jugoslavije već i, s jedne strane, objašnjenja nacionalističkih tumačenja kraja Jugoslavije, kada je u pitanju srpska, hrvatska ili bošnjačka misao o nestanku SFRJ, a sa druge strane objašnjenja različitih varijanti neoimperijalističkih tumačenja raspada, odnosno protivimperijalnih objašnjenja razbijanja Jugoslavije. Naravno, posebno će se izdvajati radovi koji su u manjoj ili većoj meri nadilazili ideološka iskrivljavanja teorijske misli.

Na ovom mestu potrebno je napraviti i kratka pojmovna razjašnjenja. Nestanak jedne države odnosi se na konstataciju činjeničnog stanja da država koja je postojala više ne postoji. U ovom radu se taj pojam koristi kada se želi konstatovati činjenica da Jugoslavija više ne postoji, ne ulazeći u razmatranje uzroka koji su doveli do tog ishoda. Proces nestajanja države upućuje na to da se radi o dužem procesu, koji čak može biti ugrađen u same temelje tek nastale države, koji traje dugo i ne može se odrediti kada će biti završen, jer o konačnom nestanku države zapravo odlučuju velike sile. Otuda je opravdano govoriti o razbijanju Habzburške monarhije ili Jugoslavije kao višenacionalnih država, pošto su obe nestale voljom moćnijih međunarodnih činilaca. Takođe, pošto su Kraljevina SHS i Čehoslovačka nastale upravo kao zamena Habzburške monarhije, onda se za njihov nastanak ima zahvaliti na prvom mestu volji velikih sila, jer da one prethodno nisu odlučile da Habzburška monarhija mora nestati, dve slovenske višenacionalne države ne bi nastale, uprkos postojanju, u širim slojevima doduše ne preterano ukorenjenog, jugoslovenskog (Bakić, 2004; Sekulić, 2004; Banac, 1988) i čehoslovačkog nacionalizma, već bi tek Srbija bila nagrađena izvesnim teritorijalnim proširenjima (prevashodno u BiH, verovatno i u Vojvodini, a možda i u južnoj Dalmaciji radi izlaska na more, ali je krajnje neizvesno kuda bi išla granica – Janković 1969: 82), a Česi i Slovaci dobijanjem (kon)federalne jedinice, što bi u oba slučaja verovatno tek delimično ispunjavalo nacionalističke snove.5 5

Posebno je pitanje da li bi Habzburška monarhija sa slovenskom većinom mogla biti restrukturisana u višenacionalnu federaciju koja bi odražavala tu demografsku činjenicu, što bi, potencijalno, onemogućilo Nemačku da je koristi kao saveznika u budućnosti. Radi se tek o „misaonom eksperimentu“. Da li bi npr. Sloveni, jednom kada bi osvojili političku moć, bili složni, ili bi prevagu ipak odnela težnja za nacionalnom afirmacijom koja bi ubrzo prerasla u nacionalizam Slovaka, Slovenaca i Srba usmeren protiv hegemonog nacionalizma Čeha i Hrvata. Tada bi etničko takmičenje i savezništva Mađara i Srba ili Slovenaca i Srba, primerice, mogli ponovo odneti prevagu nad različitim oblicima panslavizma.

20


Shvatanje suprotno razbijanju neke zemlje jeste raspad, koje insistira da su se npr. Habzburška monarhija ili Jugoslavija raspale same od sebe, da velike sile nisu u tome igrale značajniju ulogu, te da su samo konstatovale stanje prethodno nastalog raspada. U konkretnim slučajevima Austro-Ugarske i Jugoslavije, međutim, može se govoriti o tome da je proces nestajanja trajao dugo, u slučaju Jugoslavije od samog njenog nastanka, te da se može govoriti i o procesu raspadanja koji traje, ali sam čin nestanka neke države u oba slučaja presudno je zavisio od interesa tadašnjih velikih sila, tj. odnosa snaga među njima. Utoliko, one su odlukom da podrže unutrašnje snage koje su radile na razbijanju ovih država, u prvom slučaju prevashodno većinu Srba, Čeha i Slovaka, a zatim i deo Hrvata, na prvom mestu u Dalmaciji, a potom i manji deo u Hrvatskoj i Slavoniji, i u drugom slučaju većinu Hrvata i Slovenaca, odlučujuće doprinele razbijanju obeju država. Na isti način, svojom odlukom da podrže nastanak nezavisne BiH, u sklopu razbijanja SFRJ, uprkos velikoj verovatnoći da će u njoj izbiti rat i da država neće biti u stanju da kontroliše teritoriju u priznatim granicama, baš kao što uostalom za to nije bila sposobna ni Hrvatska u trenutku priznanja, velike sile su rešile da – favorizujući separatističke nacionalizme Slovenaca i Hrvata, te podstičući nacionalističke separatizme Bošnjaka i Makedonaca – ne poštuju isključivo zahteve separatističkih nacionalizama Srba u novopriznatim državama, što je naposletku doprinelo i etničkom progonu Srba iz Hrvatske i održanju BiH po milosti SAD i EU, pa makar i kao nefunkcionalne države. S ovim u vezi je i nazivanje ratova koji su pratili nestanak Jugoslavije. Ovde se predlaže naziv „ratovi za jugoslovensko nasleđe“. Nasleđe se odnosi u prvom redu na teritorije (razume se, sa svim materijalnim bogatstvima na njima) i na ljude koje treba obuhvatiti državnim granicama, ali i na ostvarenje političke hegemonije na prostoru bivše Jugoslavije. Budući da je režim Slobodana Miloševića, uprkos izričitom negiranju da se Srbija nalazi u ratu, aktivno i neposredno učestvovao u borbama za jugoslovensko nasleđe protiv secesionista iz Hrvatske, a da je posredno bio veoma aktivan i u građanskom ratu u međunarodno priznatoj nezavisnoj BiH (što isto tako važi i za režim Franje Tuđmana), te da je u jednom trenutku odustao od borbe za Jugoslaviju, jer je sa secesionistima iz Slovenije ulazio u sporazume kako bi hrvatske secesioniste lakše sprečio da sa sobom povedu i one koji nisu bili voljni da priznaju unutrašnji suverenitet Hrvatskoj, onda se rat ne može označiti čisto secesionističkim, niti, pak, čisto građanskim, već je najprecizniji naziv „ratovi za jugoslovensko nasleđe“. U ovim ratovima su glavni ciljevi bili ostvarenje nacionalističkih ideala suvereniteta, nezavisnosti i što veće bezbednosti novostvorenih država u kojima će stoga „naša nacija“ biti u što ubedljivijoj većini, te kada su Srbija i Hrvatska u pitanju, ostvarenje političke hegemonije na prostoru bivše Jugoslavije.


1.3. Takmičarski odnosi velikih sila u XX veku i njihov značaj za nastanak, održanje i nestanak Jugoslavije Studija koja je pred čitaocem kao jedan od ciljeva ima objašnjenje uticaja velikih sila na nastanak, očuvanje i razbijanje višenacionalne Jugoslavije. Ova studija slučaja treba, između ostalog, da ukaže na koji način su se odvijala nacionalna takmičenja i sukobljavanja u Jugoslaviji, te kako su ona utišavana ili podsticana, zavisno od interesa različitih velikih sila tokom XX veka. Prvi teorijski stub ove studije upravo i jeste shvatanje da u međunacionalnim odnosima, sporovima i ratovima između relativno malih i nemoćnih delatnika na prostoru bivše Jugoslavije, baš kao i na bilo kojem drugom poluperifernom ili perifernom prostoru, presudnu ulogu igraju vodeće ili centralne sile svetskog kapitalističkog sistema koje se ravnaju prema njihovim interesima i vrednostima, često pravdajući prve potonjima, u borbi za očuvanje ili osvajanje hegemonije.6 Male države s relativno niskim vrednostima društvenog proizvoda i iznutra ophrvane problemima koji nezavisno od vrste teškoća (privredne, političke, kulturne) uvek usled višeetničnosti, a u slučaju SFRJ usled višenacionalnosti, bivaju protumačeni u etničkom (nacionalnom) ključu, ne mogu ni teorijski ostvariti svoja nastojanja ako su ona u suprotnosti sa interesima najmoćnijih svetskih sila u datom trenutku. Prema tome, jedini način da se ostvare ideali i interesi manjih i slabijih država, onako kako su obrazovani od strane elita, jeste da se usklade sa interesima i vrednostima koje, blagodareći volji najmoćnijih u „međunarodnoj zajednici“, preovladavaju unutar krugova političkih, privrednih i intelektualnih elita koje se neretko preklapaju. Kada su u pitanju južnoslovenske zemlje, one su se vekovima nalazile u sastavu dveju imperijalnih sila, Osmanskog carstva i Habzburške monarhije, u kojima nisu mogle biti samostalne, iako su (kada je Habzburška imperija u pitanju) učestvovale u etničkom takmičenju u okviru kulturnog, privrednog i političkog života (Tejlor, 1990). Ove dve sile su, naime, podelile celo Balkansko poluostrvo između sebe, pa su bile i regionalne sile u centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Njihovo trajno nasleđe bio je granični položaj južnoslovenskih nacija sa obe strane imperijalnih granica i nestabilna granica koja se značajno menjala (Allcock, 2000: 213), što je uticalo na seobe stanovništva različite konfesionalne i etničke pripadnosti. Jedno od nasleđa imperijalnih granica jeste i ratnički „graničarski mentalitet“ ili oslobodilačka politička kultura koju su baštinili Srbi (i Crnogorci), Hrvati, Bošnjaci i Albanci. 6

Kraljica Viktorija je, primerice, u jednom memorandumu upozorila svoje ministre povodom Velike istočne krize na Balkanu: „Ovo nije pitanje očuvanja Turske nego prevlasti Rusije ili Britanije u svetu!“ (Ković, 2007: 269). Razume se, male balkanske nacije doživljavane su u vladajućim krugovima velikih sila, pa i na britanskom dvoru, tek kao pioni i sprovodnici ili, pak, smetnje sprovođenju njihovih interesa.

22


No, bez obzira na nacionalne martirologije i slavne mitove o antemurale christianitatis, u slučaju Hrvata,7 ili na mitove o žrtvovanju Srba za hrišćansku ali „nezahvalnu Evropu“, njihov položaj počeo je da se menja tek onda kada je moć tih sila počela značajnije opadati u odnosu na druge velike sile u XIX veku,8 što je omogućeno i uticajem Francuske revolucije na javljanje i jačanje nacionalizma i posledično slabljenje Habzburškog carstva Meternihovim pokušajima da slomi pokrete za nezavisnost (Kenedi, 1999: 192), a što je u povratnoj vezi omogućilo podizanje uspešne nacionalno-socijalne revolucije Srba protiv Osmanske imperije i nade Hrvata da mogu postići bolje institucionalno ustrojstvo u okviru Habzburške monarhije9 (Bakić, 2004). Jugoslavija (prvobitno Kraljevina SHS) jeste država koja je trajala, sa četvorogodišnjim prekidom tokom II svetskog rata, nekih 70 godina, što je relativno kratko vreme, jer države, po pravilu, traju znatno duže. Njeno trajanje gotovo se poklopilo sa trajanjem „kratkog XX veka“. Parafrazirajući Hobsbauma, kako naći smisao postojanju Jugoslavije, višenacionalnoj državi koja je kratko trajala i kojoj su ratovi u „vremenu netrpeljivih“ i „dobu ekstrema“ predstavljali babicu i dželata? Dvadeseti vek je započeo porazom, smanjenjem i poniženjem Nemačke u I svetskom ratu i rasturanjem takođe poražene Austro-Ugarske kao centralnoevropske regionalne sile. Austro-Ugarsku su demontirale sile pobednice sa idejom da nestane saveznik Nemačke iz I svetskog rata. Treba zabeležiti da čuvenih Vilsonovih 14 tačaka, nastalih 8. januara 1918. kao „sredstvo afirmacije izbijanja jedne velike sile na vrh svetske politike“, prvobitno nisu sadržale mogućnost samoopredeljenja za Slovene Habzburške monarhije kao ideološkog opravdanja za rasturanje Austro-Ugarske i stvaranje Jugoslavije i Čehoslovačke. Tek je „tokom 1918“ došlo do toga da su SAD „slovenskim narodima Austro-Ugarske priznale mogućnost da stvore nezavisne države“, 7

8

9

Tipičan slučaj hrvatskog antemurale christianitatis mita može se naći na Vikipediji, gde se, između ostalog, tvrdi kako je „vrhovni kapetan Nikola Jurišić“ 1532. „sa samo 700 Hrvata zaustavio 140.000 Sulejmanovih vojnika na njihovom vojnom pohodu za Beč“, te kako je „ban Nikola Šubić Zrinski“ 1542. „s 400 Hrvata spasio Peštu od sigurne propasti“ (http:// hr.wikipedia.org/wiki/Antemurale_Christianitatis, pristupljeno 10. VIII 2008). „Iako istoričari sada govore o ’ekonomskom usponu Habzburškog carstva’ u periodu od 1760. do 1914, činjenica je da se u prvoj polovini XIX veka industrijalizacija dogodila samo u izvesnim zapadnim regionima, kakvi su Češka, alpske zemlje i okolina samog Beča, dok je veći deo Carstva ostao relativno netaknut. Dakle, iako je sama Austrija napredovala, Carstvo kao celina palo je iza Britanije, Francuske i Pruske mereno industrijalizacijom po stanovniku, proizvodnjom gvožđa i čelika, kapacitetom parnih mašina itd.“ (Kenedi, 1999: 193). Takođe, vojni budžet Carevine nije držao korak s vojnim budžetima drugih velikih sila, a oružane snage nisu bile na visini drugih velikih sila (Kenedi, 1999: 194), što se pokazalo i u sukobima sa srbijanskom vojskom početkom I svetskog rata. O imperijalnim okvirima Habzburgovaca i Osmanlija kao određujućem činiocu oblikovanja srpskog i hrvatskog nacionalizma i njihovog rivaliteta u XIX veku pisano je opširnije na drugom mestu, pa nema potrebe za ponavljanjem (Bakić, 2004: 55–69).


čime su „dalje ojačale svoj uticaj u liberalnoj javnosti Evrope“ (Mitrović, 1998: 23–25), koja je tada, valja primetiti, bila načelno pronacionalistički usmerena, pošto se nacionalizam čak i posle užasa I svetskog rata smatrao povezanim sa liberalizmom, dok u imperijama sa srednjovekovnim poreklom, sa izuzetkom Velike Britanije, nije bilo previše liberalizma. Jednostavno rečeno, Vašington je po ulasku u rat, 17. aprila 1917, nastupao „veoma ambiciozno, sa željom da bude arbitar, pa umnogome i tvorac novog sveta, što je značilo uzimanje vodećeg, a u ponečem i hegemonističkog mesta u svetu“, pa je morao „povesti i ideološku borbu da bi sebi obezbedio prestiž“, a za to mu je najbolje poslužila politika tzv. trajnog mira u kojoj je načelo samoopredeljenja igralo bitnu ulogu (Mitrović, 1998: 25–26). Ova postepena promena stava koja se, kako se vidi, dešavala pri samom kraju I svetskog rata svedoči o tome da je rasturanje Austro-Ugarske i stvaranje Jugoslavije i Čehoslovačke u najboljem slučaju tek delimično bilo zajemčeno uspesima srbijanske vojske ili ispunjavanjem zahteva jugoslovenskog nacionalizma, jer da je tako bilo, onda bi i severna Albanija, pošto ju je okupirala srbijanska vojska, kao i Istra na osnovu zahteva jugoslovenskih nacionalista, pripale Jugoslaviji. Naprotiv, vojska se iz severne Albanije morala povući pod pritiskom velikih sila, a Istra, Kvarnerska ostrva, Zadar i Lastovo pripali su nepouzdanom savezniku, ali regionalnoj sili – Italiji. Da je doista tako bilo svedoči i način odlučivanja na Konferenciji mira krajem oktobra 1918. godine. Bio je to, naime, „skup pobedničkih država na kome pored pobeđenih nisu mogle učestvovati ni neke neutralne zainteresovane zemlje“, a naročito ne Sovjetski Savez. Sem toga, same učesnice bile su podeljene na dve grupe. Veća grupa bila je sačinjena „od malih i srednjih zemalja, imala je samo ograničena prava; njihovi predstavnici mogli su jedino da podnose predloge i daju obaveštenja, da učestvuju na plenarnim sednicama i – prihvataju odluke. Štaviše, često nisu bili ni obavešteni o toku problema za koje su bili neposredno zainteresovani“. Razume se, u ovu grupu spadali su predstavnici Srbije. Manju grupu činile su, pak, velike sile: SAD, Velika Britanija, Francuska, Japan i Italija. „Sva rešenja su stvarno donosile samo te sile, a najvažnije konačne odluke držala je u rukama samo nekolicina najistaknutijih pojedinaca njihovih delegacija“ (Mitrović, 1998: 27). Prema tome, nesporni i veliki uspesi srbijanske vojske i narastajući jugoslovenski nacionalizam, te zahtevi pobedničke vlade u Beogradu i poraženog Narodnog vijeća u Zagrebu su u najboljem slučaju predstavljali neophodan uslov za stvaranje Kraljevine SHS, a u najgorem, junačko i nepotrebno prolivanje krvi sa srpske strane, ravno onom crnogorske vojske pred Skadrom 1913. bez odgovarajućeg ishoda, i sa hrvatske strane diplomatsko spasavanje onoga što se spasiti može. Uostalom, Česi i Slovaci su Čehoslovačku dobili, iako se vojnički učinak dobrovoljačkih jedinica niukoliko nije mogao meriti sa učincima srbijanske

24


vojske. No, oni su imali Masarika, na Zapadu,10 uglednog praškog univerzitetskog profesora sociologije i političara, koji je obavio značajan diplomatski posao za svoje sunarodnike, ali i za pretke pisca ovih redova od kojih su se muški članovi porodice listom „s puškom u ruci borili“, a neki i život dali za „oslobođenje i ujedinjenje svih Jugoslovena“.11 Pa ipak, diplomatski napori Čeha, i pojedinih Hrvata, Srba i Slovenaca, te ratni napori i učinci Srba ne bi bili dostatni za obrazovanje Kraljevine SHS i Republike Čehoslovačke da nije bilo diplomatske procene vodećih političara i njihovih savetnika pobedničkih velikih sila, Francuske, Velike Britanije i SAD, da Austro-Ugarsku treba razbiti. Na taj način, mislilo se da je Nemačka oslabljena za jednog moćnog saveznika u budućnosti ako bi pokušala da promeni svoj ponižavajući položaj nakon I svetskog rata i vrati se u red velikih sila u nameri da promeni neravnotežu snaga uspostavljenu Versajskim poretkom. Upravo ono što je bilo uzrok razbijanja Austro-Ugarske bilo je i uzrok nastanka Jugoslavije. Ona je trebalo da predstavlja važnog saveznika Velike Britanije i, naročito, Francuske u obuzdavanju ponovnih ambicija Nemačke. Srpska vojska i njeni uspesi predstavljali su svedočanstvo da bi, možda, još veća država značila još jaču vojsku, a to je upravo ono što je silama pobednicama trebalo. Utoliko, stvaranje države Južnih Slovena može se opisati kao „lokalno prilagođavanje hitnim potrebama šireg evropskog rešenja“ (Allcock, 2000: 230). Umesto Austro-Ugarske u centralnoj Evropi su stvorene mala Austrija i umanjena „trijanonska Mađarska“, zemlje čiji će ogorčeni i omalovaženi građani, a naročito elite, sanjati rušenje Versajskog sistema, te Čehoslovačka, Jugoslavija, uvećana Rumunija i nanovo postojeća Poljska za koje je bila namenjena uloga podupirača Versajskog sistema Francuske i Velike Britanije, sila status quoa na kontinentu. Ovaj sistem država imao je dvostruku funkciju: osim sprečavanja Nemačke da ponovo ugrozi interese rivalskih imperijalističkih sila, radilo se i o sprečavanju eventualnog prodora „boljševičkih hordi sa Istoka“ koje bi mogle da ugroze ne samo geostrateški „prestiž moći“ Francuske i Velike Britanije u Evropi, već i kapitalistički društveno-ekonomski sistem, te liberalni, tj. višestranački parlamentarni politički sistem. Razume se, sve dok je versajski sistem trajao za Jugoslaviju nije bilo zime, iako su Hrvati s pravom bili hronično nezadovoljni u njoj, zato što je „Francuskoj odgovarao srpski unitarizam“ (Bakić, 2004; Kuljić, 1998). Kako je, međutim, nacistička Nemačka jačala narušavajući Versajski sistem ne samo vraćanjem Sara 1935, već i okupacijom Sudeta i pripajanjem (Anschluss) Austrije u martu 1938. čime je izbila na severozapadne granice Jugoslavije, tako su i izgledi Jugoslavije za opstanak postajali tmurniji, što je bezuspešno pokušano da se amortizuje stvaranjem Banovine 1939. godine (Bakić, 2004; Kuljić, 1998). Razbijanje Jugoslavije, i u tom sklopu stvaranje velike (uprkos italijanskoj okupaciji 10 Radilo se i o velikom prijatelju Srba i Jugoslavije. 11 Navedene formulacije doslovce su prenete sa spomenika pradedi i dedi pisca ovih redova.


Dalmacije) i formalno nezavisne Hrvatske, te velike Albanije i male Nedićeve Srbije,12 bio je sastavni deo stvaranja „novog evropskog poretka“ hegemonih sila na kontinentu, u prvom redu Nemačke. Nakon II svetskog rata SAD su utvrdile položaj hegemone sile kapitalističkog sveta,13 ali je i SSSR postao rivalska sila, hegemona u socijalističkom svetu.14 „NATO alijansa je vojno učinila ono što je Maršalov plan činio ekonomski; produbljavala je podelu Evrope na dva tabora iz 1945. godine, a samo tradicionalni neutralci (Švajcarska, Švedska), Frankova Španija15 i izvesni posebni slučajevi (Finska, Austrija, Jugoslavija) nisu bili ni u jednom ni u drugom“ (Kenedi, 1999: 426). Obema globalnim silama, a globalne su pošto su bile u stanju da intervenišu bilo gde na kugli Zemljinoj sa sigurnošću da ih nijedna druga sila, sem druge globalne, ne može ograničiti, odgovaralo je postojanje Jugoslavije, jer su na taj način bile onemogućene teškoće, pa i mogući isuviše opasni sukobi oko njene podele. Partizanski pokret je na osnovu snage na terenu i borbenog učinka bio onaj antifašistički pokret koji je od 1943. počeo uživati podršku ne samo Staljina, već i zapadnih saveznika. Otuda je i posle rata bilo u interesu svih pobedničkih velikih sila da se Jugoslavija, uprkos užasnom građanskom ratu i državno vođenom genocidu ustaša nad Srbima, te nekolikim genocidnim pokoljima četnika nad muslimanima, obnovi na federalističkim osnovama.16 12 U rivalskoj strukturi srpskog i hrvatskog nacionalizma, veća Hrvatska od Srbije bila je dovoljna nadoknada za gubitak Dalmacije i samo formalnu nezavisnost, posebno u doba kada turizam i prihodi koji od njega zavise nisu još uvek bili aktuelni, a važnost Hrvatske u „novom poretku“ cenjena ispred važnosti Srbije. 13 „ (...) laissez-faire sistem neminovno radi u korist one zemlje koja je na najboljoj takmičarskoj poziciji – u ovom slučaju, neoštećenih, hiperproduktivnih Sjedinjenih Država – a na uštrb onih koje su bile slabije opremljene za takmičenje – nacija opustošenih ratom, sa izmenjenim granicama, masama izbeglica, izbombardovanim kućama, zastarelom mašinerijom, dugovima koji su ih uništavali, izgubljenim tržištima“ (Kenedi, 1999: 405). 14 Ovde se ne prihvata stav Imanuela Volerstina (Immanuel Wallerstein) da je SSSR bio tek pomoćna sila Sjedinjenih Država: „SSSR se može smatrati podimperijalističkom silom Sjedinjenih Država zato što je garantovao poredak i stabilnost unutar svoje zone pod uslovima koji su uvećali sposobnost Sjedinjenih Država da održe svoju hegemoniju“ (Valerštajn, 2005: 19). Čini se da ovakav stav, nezavisno od njegove saznajne vrednosti, objektivno služi ideološkom amortizovanju činjenice da su društva realnog socijalizma u Evropi doživela poraz. 15 Ipak, treba primetiti da je Frankova Španija s obzirom na način na koji je nastala i na činjenicu da je kapitalistička zemlja sa izvesnim profašističkim sklonostima nesumnjivo pripadala najizraženijim antikomunističkim zemljama u Hladnom ratu, a da su SAD prema najrazličitijim desničarima, pa i fašistima, bile dosta blagonaklone upravo zbog njihovog antikomunističkog usmerenja. 16 Bilo je doduše i ideja o obnovi Austro-Ugarske, koje su gajili čak i veliki državnici kao što je Čerčil (Churchill), koje su bile motivisane tradicionalnim strahom od snažne slovenske države na Balkanu na koju bi se Rusi mogli osloniti. No, to su, ipak, bila manjinska mišljenja, zacelo i zbog toga što bi pobednički SSSR radije video na Balkanu Jugoslaviju pod komunističkim režimom negoli neku reformisanu Austro-Ugarsku. Tim pre što su ruske i

26


Na taj način stvorena je struktura međunarodnih odnosa koja je pogodovala održanju Jugoslavije, a Josip Broz Tito je, posle izuzetno rizičnog raskida sa Staljinom17 i težnji ovoga da ga „planom Višinski“ skine s vlasti (Bekić, 1988: 34–35, cit. pr. Kuljić, 1998: 259), zadržavši socijalističko društveno-ekonomsko uređenje, vodio izuzetno umešnu spoljnu politiku nesvrstavanja u bilo koji od dva vojna bloka – bilo NATO bilo Varšavski ugovor. Pri tome, SFRJ je sa Indijom predvodila umereno krilo nesvrstanih koje se zalagalo za saradnju sa Zapadom, za razliku od tvrdog arapsko-kubanskog krila (Campbell, 1967: 78, cit. pr. Kuljić, 1998: 274). Ova strateški mudra spoljna politika jednake distance prema oba vojna saveza obezbedila je Jugoslaviji ne samo izuzetan međunarodni ugled potpuno nesrazmeran veličini i objektivnom značaju zemlje (Kuljić, 1998: 229– 283), što se ogledalo i u vojnoj i drugoj nepovratnoj ekonomskoj pomoći SAD (Kuljić, 1998: 260; Madžar, 1990), već je osiguralo Jugoslaviju od pokušaja razbijanja bilo sa Zapada bilo sa Istoka, a to je sa svoje strane pomagalo da se postigne legitimitet kako prema međunarodnoj zajednici tako prema sopstvenim građanima. Ipak, treba imati u vidu i činjenicu da je Hladni rat uopšte, a ne samo u slučaju SFRJ, pogodovao isticanju u prvi plan „države kao nezavisnog suverenog aktera u međunarodnim odnosima“ čiji se suverenitet „nije dovodio u pitanje“ (Vuletić, 2006: 172), što je Brozu zacelo olakšavalo posao. Nacionalistički pokreti koji su se, ipak, sporadično pojavljivali za života Josipa Broza, npr. Maspok 1971. ili albanske nacionalističke demonstracije 1968, stoga nisu imali realnih šansi na uspeh zbog strukture međunarodnih odnosa u Hladnom ratu i nespornog legitimiteta Jugoslavije u međunarodnim odnosima. Nijednoj od dve najveće sile nije odgovaralo da demontira bombu u svetlu potencijalne opasnosti koja bi mogla nastupiti za svetski mir. Drugim rečima, one su se takmičile, pa kadšto i sukobljavale, ali nisu bile spremne da se oštrije, naročito ne oružano, sukobe oko Jugoslavije, jer to je moglo da bude suviše opasno. Utoliko je Hladni rat značajno doprineo održanju Jugoslavije (Ullman, 1996: 13), a iz takmičenja velikih sila za hegemoniju u svetu Broz je uspevao da izvuče puno koristi za sebe i za Jugoslaviju. Trebalo bi imati na umu da je Jugoslavija, uprkos činjenici da nije pripadala socijalističkom lageru, ipak spadala u socijalistička društva, a da je socijalizam krajem osamdesetih godina XX veka doživeo poraz barem u Evropi, sovjetske pretenzije na Balkan bile, takođe, postojane (Kuljić, 1998: 275), a Crvena armija prisutna i u Jugoslaviji. 17 Jedino je njemu pošlo za rukom da održi nezavisnost posle raskida sa Sovjetskim Savezom bez sovjetske invazije (Kenedi, 1999: 442), a u tome je zacelo pomogla činjenica da su SAD i Velika Britanija 2. IX 1949. poručile Staljinu „da bi napad na Jugoslaviju imao ozbiljnih posledica“, a komunističkim vođima Jugoslavije – biblijski – „ko traži, daće mu se“ (Bekić, 1988: 57, cit. pr. Kuljić, 1998: 257). Moguće je da je u svemu ovome imala uticaja i poznata podela sfera uticaja u Jugoslaviji u odnosu 50:50 između Čerčila i Staljina.


ako ne u celom svetu. Utoliko ne može biti slučajno da su sve višenacionalne socijalističke etnofederacije – SSSR, ČSSR i SFRJ – nestale sa geografske karte. Kao da se njihovim slomom još jednom potvrdila pobeda kapitalističkog nad socijalističkim svetom. Naime, liberalne višenacionalne tvorevine su preživele, a socijalističke nisu, što nije bez značaja imajući u vidu da obe ideologije, liberalizam i socijalizam, proistekle iz prosvetiteljstva, gaje veru u načelnu mogućnost višenacionalnog organizovanja političkih zajednica, iako postoji svest da je to najčešće teže negoli u nacionalnoj državi. U takmičenju sklonoj svesti liberalnih takmaca, neuspehom da prežive socijalizam višenacionalne federacije svedoče da je on bio inferioran sistem. Pa ipak, ono što se desilo juče višenacionalnim državama socijalističkog sveta, može se koliko sutra dogoditi višenacionalnim državama liberalno-kapitalističkog sveta. Naime, unutrašnja nacionalistička dinamika višenacionalnih država možda ne može sama dovesti do kraja neke države, ali u sadejstvu sa izvesnim spoljnopolitičkim činiocima može dobiti tu snagu. Šta bi, recimo, bilo da SAD ili Nemačka počnu aktivno da podržavaju separatizme Baska u Španiji ili Flamanaca u Belgiji, a da ne govorimo o Kurdima u Turskoj ili u Iraku? Da li bi takvo delanje globalne ili regionalne sile moglo odlučujuće doprineti razbijanju i ovih liberalnih ili autoritarnih kapitalističkih višenacionalnih država? Dakako, pošto se trenutno radi o saveznicima SAD i Nemačke, ne može se očekivati aktivna podrška takvim rešenjima, ali treba imati u vidu da je proces globalizacije uzrok istovremenog slabljenja već slabih ili nestabilnih država i jačanja onih najjačih (Vuletić, 2006: 170), a višenacionalne države su po pravilu nestabilnije usled takmičenja i sukobljavanja na nacionalnoj osnovi od nacionalnih država, pa se ove države mogu nalaziti u procesu nestajanja, iako sa nepredvidivim trajanjem, kao što uostalom i svedoče slučajevi Španije i, naročito, Belgije. Bez sumnje, kako se proces globalizacije ubrzao raspadom socijalističkog lagera i socijalizma, tako je izazov održanju Jugoslavije postao jači. Pomaljala se nova struktura međunarodnih odnosa sa SAD kao jedinom globalnom silom i nekolikim regionalnim silama. Nesreća Jugoslavije nalazila se u činjenici da je jedna od regionalnih sila bila nedavno ujedinjena Nemačka, koja je u uslovima gubljenja značaja Jugoslavije za globalnu politiku, pa time i za SAD, prigrabila ovlašćenje za rešavanje regionalnih problema. Ona je, pak, imala neposredne i posredne interese za razbijanje SFRJ (Lazić, 1994). Docnije će, sa ratom u BiH i na Kosovu, Srbija i Crna Gora doći u problem sa drugom regionalnom silom, neformalnom zaštitnicom muslimana na Balkanu – Turskom. Grubo rečeno, u oba slučaja su SAD, kao globalna sila, imajući i svoje posebne interese, podržale regionalne sile, a protivnici regionalnih sila su zbog upornog otpora postali i protivnici globalne sile. Paradoksalno, male nacije i njihove elite gladne suvereniteta nakon sticanja nezavisnosti bivaju lakše „podvrgnute zakonima tržišta“ i svođenju suvereniteta na beznačajnost

28


(Vuletić, 2006: 177, 187), a mišljenje da će se u EU uživati veća samostalnost i ravnopravnost, te igrati značajnija uloga negoli u Jugoslaviji naprosto je neodbranjivo u svetlu demografskih činjenica, tj. bazičnog političkog odnosa većina–manjina (jer da li će npr. četiri i po miliona Hrvata biti ravnopravnije sa 82 miliona Nemaca no što je bilo sa 9 miliona Srba?), pa se gotovo može govoriti o Hegelovom lukavstvu uma kojim vara nacionaliste malih nacija. 1.4. Primena interakcionističke teorije u objašnjenju dinamike nacionalističkog takmičenja u višenacionalnoj Jugoslaviji Drugi teorijski stub na koji se oslanja ova studija odnosi se na primenu interakcionističke teorije etničkih odnosa na nacionalne odnose u SFRJ. Pristup koji naglašava kontekst u kojem se vrši međusobno opštenje članova različitih etničkih grupa ili nacija naziva se interakcionistički. Oblikovao ga je norveški antropolog Fredrik Bart (Frederik Barth) u klasičnoj i veoma uticajnoj studiji Etničke grupe i granice: društvena organizacija kulturne razlike (Ethnic Groups and Boundaries: The Social Organisation of Cultural Difference). Prema njemu, osećanje i svest o etničkoj vezanosti nastaju i održavaju se kontinuiranim procesom dihotomizacije između članova i nečlanova grupe, pri čemu je neophodno da ova vezanost bude izražena i potvrđena u društvenom odnosu. Za pristalice pristupa osobeno je odbacivanje svakog insistiranja iskonskog shvatanja nacije na unutrašnjim kvalitetima etničkih svojstava kao što su npr. jezik, religija, pismo, običaji i tradicija, kolektivno sećanje, boja kože i položaj očiju i sl., kao određujućih činilaca neke etničke vezanosti ili etničkog identiteta. Naprotiv, ova etnička svojstva jesu samo resursi koji se daju politizovati umešnim delanjem nacionalista, bilo da je reč o intelektualcima ili o državnim nacionalnim ustanovama kao što su školski sistem, vojska, popisni sistem, nacionalna štampa, nacionalni industrijski sistem, itd. Ono što je, međutim, odista važno odnosi se na kontekste u kojima se etničke razlike javljaju, a ovi konteksti ne moraju biti vezani samo za moderno industrijsko društvo, kao što smatraju modernisti (Bakić, 2006; Gelner, 1997; Hobzbaum 1996), već i za ranije kao i docnije periode. Kao veoma važni činioci javljanja i jačanja već postojećih etničkih veza mogu poslužiti različite vrste međuetničkih susretanja: ratovi, politička nestabilnost višeetničkih imperija ili drugih političkih zajednica, promena međunarodnih okolnosti, društvena potčinjenost izvesnih društvenih grupa u odnosu na neke druge u nekom društvu, takmičenje različitih društvenih grupa za retka dobra, radilo se o ekonomskim, političkim ili kulturnim, trgovina sa različitim etničkim grupama i sl. U svakom slučaju, nisu najbitnije same etničke grupe, već međuetnički konteksti u kojima delatnici u međuodnošenju određuju svoje etničke identitete (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 122–124).


Doista, još je Maks Veber uočio da gotovo „svaka vrsta zajedničnosti i suprotnosti habitusa i navika može postati povod za nastanak subjektivne vere u to da između grupa koje se uzajamno privlače ili odbijaju postoji srodstvo ili tuđost po poreklu“. Vera u srodstvo po poreklu, smatrao je Maks Veber nekada i smatra Entoni Smit danas, „bez obzira da li ima ikakve objektivne osnove“, može imati značajne posledice, „posebno za obrazovanje političkih zajednica“ (Bakić, 2004: 33; Veber, 1976: I: 326–327; Smit, 1998: 41). Utoliko, međutim, ima razloga da se u interakcionistički pristup proučavanju etničke vezanosti i nacije uključi jedno šire, po poreklu etnosimbolističko shvatanje međuetničkih odnosa (Smith, 2000) koje podrazumeva poređenje i takmičenje između etničkih zajednica i kada je posredi njihova kolektivna prošlost, tj. kolektivna sećanja. Ovo stoga što takmičenje nije samo važno sa stanovišta ideološke upotrebe prošlosti za pravdanje zahteva sadašnjosti, već je bitno i za osećaj dostojanstva pripadnika nacije u sadašnjosti. Najveći doprinos interakcionističke teorije, po Filipu Putinja (Philippe Poutignat) i Žoslin Stref-Fenar (Jocelyne Streiff-Fenart), sastoji se u stavljanju naglaska na nastajuće i procesualne aspekte etničkih grupa. U tom smislu, najbitnija značajka etničke grupe jeste granica koja je odvaja, i time joj određuje identitet, od drugih etničkih grupa. Osnovni problem koji etnička vezanost postavlja pred interakcioniste jeste u utvrđivanju kako se javljaju etničke različitosti i odvojenosti, te kako to utiče na zasnivanje posebnih kultura (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 125–127). F. Bart ističe kako se u svakom posmatranom slučaju etničke granice održavaju zahvaljujući ograničenom skupu kulturnih crta. Pri tome, trajnost etničke grupe u situaciji susreta sa nekom drugom zavisi od postojanosti izabranih kulturnih crta, dok se njena sopstvena postojanost može pratiti kroz promene koje ona trpi blagodareći menjanju pomenutih kulturnih crta koje određuju granicu (Bart, 1997: 258). Važno je, takođe, uočiti da pomenuta granica „ni u čemu ne vrši prinudu“ nad najvećim delom kulturnog sadržaja koji je povezan sa pripadnicima neke etničke grupe, već se taj sadržaj može menjati „bez ikakve odlučujuće veze s održavanjem granica etničke grupe“. Tako, „kada ocrtavamo istoriju jedne etničke grupe u vremenu, nipošto ne znači da istovremeno i u istom smislu ocrtavamo istoriju ’jedne kulture’: elementi sadašnje kulture neke etničke grupe ne proizlaze takvi kakvi su iz posebnog skupa koji je tvorio kulturu dotične grupe u nekom prethodnom razdoblju“. Istovremeno, međutim, grupa ima neprekinuto organizaciono postojanje omeđeno granicama koje određuju pripadnost grupi uprkos promenama kulturnog sadržaja (Bart, 1997: 258–259). Izučavati etničku vezanost znači imati na umu sve raspoložive identitete u datom istorijskom momentu u nekoj višeetničkoj situaciji, te opisati značajnost tih identiteta u različitim situacijama međuetničkog dodira. Situaciona analiza etničkih vezanosti povezuje se sa izučavanjem proizvodnje i upotrebe naziva pomoću kojih se članovi višeetničkih društava identifikuju

30


i međusobno razlikuju, kao i sa izučavanjem strategija i taktičkih izbora kojima pribegavaju da bi u međuetničkim odnosima prošli što je moguće bolje. Jedna od mogućih strategija koja se postavlja pred pojedinca jeste i promena samoga identiteta (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 131). Prema mišljenju potpisnika ovih redaka, teorija etničkog takmičenja savršeno se uklapa u interakcionističku teoriju. Ona samo posebno naglašava racionalni i takmičarski aspekt međuodnošenja različitih društvenih grupa – dakle, pomenute strategije i taktičke izbore kojima se pribegava u međuetničkim odnosima – više od nekih drugih aspekata interakcionističke teorije. Početkom devedesetih godina XX veka Sara Belanže (Belanger) i Moris Pinar (Pinard) uneli su značajne novine u teoriju etničkog takmičenja, dodatno je prilagođavajući zahtevima interakcionizma.18 Po njima, etničko takmičenje dovodi do sukoba „ako i samo ako“ se ono doživljava kao nepošteno; sem toga, nepoštena utakmica vodi sukobu ukoliko ne postoji međuzavisnost među etničkim grupama koja bi donosila korist obema stranama. Na kraju, autori, izbegavajući dotadašnji metodološki individualizam teorija etničkog takmičenja i teorija racionalnog izbora uopšte, vele da se takmičenje mora odvijati između grupa, a ne među pojedincima, dok dobra oko kojih se grupe takmiče moraju biti kolektivna (npr. politička prava i regionalne etničke moći, regionalne ili etničke zastupljenosti u privredi, grupni status koji se odnosi na kulturu i jezik, itd.), a nikako ne individualna (Belanger, Pinard, 1991: 448–450). Naposletku, ostale hipoteze za vođenje istraživanja bile bi sledeće: tamo gde postoji nekoliko grupa, netrpeljivost će posebno gajiti članovi najveće ili dominantne grupe usled moći koja izvire iz njene mnogoljudnosti (Hodson, Sekulić, Massey, 1994: 1537–1538). Sa druge strane, kako veličina i snaga najvećeg takmičara (centra ili jezgra) narasta, tako pokušaji organizovanog otpora tom centru bivaju uspešniji ako su organizovani oko identiteta većih razmera (Ragin, 1979: 622–623). Očevidno, sve hipoteze mogu se testirati na slučaju strukturisanja međunacionalnih odnosa u višenacionalnoj Jugoslaviji – kako kapitalističkoj unitarnoj Kraljevini tako socijalističkoj etno(kon)federativnoj republici. Naglasak na takmičenju veoma je opravdan, jer se različite etničke grupe, čak i kada međusobno sarađuju, nalaze u manjoj ili većoj meri u odnosima takmičenja. Drugim rečima, odnosi partnerstva i saradnje mogu ići ruku pod ruku sa odnosima takmičenja, a opažaj nepoštenog takmičenja može ovo preobraziti u sukobljavanje. S druge strane, privredni i racionalni aspekt isuviše je naglašen kod uobičajene primene teorije etničkog takmičenja kao podvrste teorija racionalnog izbora. Ona, međutim, kao teorija srednjeg obima, 18 O postojećim teorijama etničke vezanosti, pa i o instrumentalističkim teorijama u koje se teorija etničkog takmičenja najčešće svrstava opširnije je pisano na drugom mestu (Bakić, 2006).


upravo zato što se nalazi na nižem nivou apstraktnosti od interakcionističke teorije, ovu unekoliko konkretizuje i dopunjava. Interakcionistička teorija je dovoljno opšta da u sebe uključi sve aspekte teorije etničkog takmičenja. Da je to tako potvrđuju i mišljenja Regina (Ragin), Henena (Hannan) i Medrana (Medrano) koji smatraju upravo F. Barta osnivačem teorije etničkog takmičenja. Dakle, uprkos protivljenju E. Smita, te Putinja i Stref-Fenar da povežu ove dve vrste teorija, čini se da ima dovoljno razloga da se teorija etničkog takmičenja, posebno poboljšana novinama koje su uneli S. Belanže i M. Pinar, smatra jednim oblikom interakcionističkih teorija. Glavna zamerka interakcionistima odnosi se na relativnu zapostavljenost izučavanja etničkih svojstava koja služe kako za postavljanje granica među etničkim grupama i posledično stvaranje i učvršćivanje etničkih identiteta, tako i za politizovanje etničkih vezanosti i njihovo nacionalističko korišćenje u kulturnim, ekonomskim i političkim takmičenjima. Mišljenje autora ovih redova jeste da se uključivanjem ovih sadržaja u interakcionistički pristup etničkoj grupi i vezanosti može poboljšati njegova sposobnost objašnjavanja pomenutih pojava. Ovde navedena mišljenja F. Barta jasno pokazuju da ima prostora za usavršavanja interakcionizma prihvatanjem opravdanih primedbi etnosimbolističkog pravca (Bakić, 2006). Uopšte, ovaj pristup se čini najinkluzivnijim od svih pristupa etničkoj vezanosti, jer pokazuje osetljivost na vremensku dimenziju i posebno na longue durée, što je sasvim izostavljeno u uobičajeno prilično neistorično uobličenim instrumentalistički usmerenim teorijama etničkog takmičenja, na čemu s pravom insistiraju etnosimbolisti i teorije mnogovekovnog postojanja nacije (Bakić, 2006; Armstrong 2004; Smith, 2003; 2000; 1998; 1996; 1995; Connor, 1993; Armstrong 1982), kao i istoričnost i osetljivost na razlike među istorijskim epohama na kojima s pravom istrajavaju modernisti, a što je izostavljeno kod mnogovekovaca i iskonaca (Bakić, 2006). Ono, međutim, što pomenuti pravci nemaju u dovoljnoj meri, a interakcionistički ima, jeste upravo poklanjanje pažnje kontekstu međusobnih odnosa različitih etničkih grupa. Tome bi, međutim, što je izričita težnja ove studije, trebalo dodati i povezanost strukture međunacionalnih rivalskih odnosa u višenacionalnoj političkoj zajednici sa strukturom međunarodnih odnosa u nekom konkretnom istorijskom trenutku. Ako se u instrumentalističkim teorijama radi samo o instrumentalnoj, tj. ciljnoj racionalnosti, onda se u interakcionističkim teorijama, koje s lakoćom mogu u sebe uključiti ciljnu racionalnost instrumentalista, radi i o preostalim vrstama delanja. U tom smislu, nacionalizam je ona ideologija koja zadaje osnovni vrednosno-racionalni cilj delanja grupama koje se poistovećuju sa nekom nacijom. Ovaj cilj se da svesti na zahtev za podudaranjem političkih i etničkih granica19 (Gelner, 1997: 11). Primarnom i sekundarnom socijalizacijom 19 Sledi se gelnerovsko poimanje nacionalizma koje sasvim odgovara evropskim shvatanjima, ali može biti neodgovarajuće za kolonijalne i prekookeanske nacionalizme. Kada je,

32


se kroz manje ili više izmišljene ili nanovo protumačene tradicije (Hobsbom, Rejndžer, 2002) prenosi s kolena na koleno ne samo nacionalni identitet, već i s njim povezane predrasude i stereotipi prema sebi i Drugome (Bakić, 1999; Tajfel, 1981), kao i nacionalističke težnje, što izaziva jaku osećajnu privrženost naciji, koja vrhuni u spremnosti da se pojedinac žrtvuje zarad njene dobrobiti, ali u ponekim slučajevima i da učini zločine u njeno ime. Ovo žrtvovanje uključuje prevashodno izvesna odricanja u materijalnoj sferi i svakodnevnim udobnostima, ali u krajnjim situacijama rata može se odnositi čak i na život; spremnost na zločin je promenljiva, od pljačke i sporadičnog maltretiranja Drugog, do silovanja, etničkog progona, ubijanja zarobljenika i civila, pa čak i do spremnosti na pokušaj zatiranja (genocid) „manje vrednih“ nacija. Pošto je nacionalistički ideal retko moguće u celosti ostvariti, onda se radi o približavanju tom idealu: bitno je ostvariti onu političku zajednicu u kojoj će „naša“ etnička zajednica biti u većini, makar i relativnoj, i izbeći onu političku zajednicu u kojoj će naša etnička zajednica ostati u manjini; sem toga, što veća mera samostalnosti nacionalne države, to bolje. Institucionalna ustrojstva neke višenacionalne političke zajednice umnogome služe ovakvim, tj. nacionalističkim ciljevima. Iz ustavnih uređenja ovakvih zajednica čitaju se odnosi moći među njenim nacijama. Istovremeno, svaka povreda nacionalnog dostojanstva, svako nacionalno poniženje koje može proizaći iz opažaja takmičenja kao nepravednog, doživljavaju se veoma emotivno, pa iz takvog doživljaja može katkad slediti i iracionalno delanje, spremnost da se uđe u nedovoljno promišljene akcije, ali može uslediti i ciljno-racionalno delanje koje za cilj ima promenu postojeće ravnoteže snaga u višenacionalnoj državi. No, ovo ciljno-racionalno delanje ne mora uvek biti umno, tj. može kadšto doneti masovne nesreće ljudima druge nacionalnosti, pa i pripadnicima sopstvene nacije. Ono što je važno shvatiti jeste da nacionalizam predstavlja istovremeno nezavisnu i zavisnu promenljivu u višenacionalnim zajednicama u kojima postoje rivalske nacionalne ideologije. Nacionalizam kao nezavisna promenljiva znači da nacionalisti mogu koristiti različite argumente u cilju pravdanja nacionalističkog zahteva za što većim podudaranjem političkih sa etničkim granicama. Nekad su ti argumenti kulturni, i obično se oni prvi pojavljuju zato što ih je najlakše opravdati brigom za održanje navodno ili stvarno ugroženog nacionalnog identiteta; nekad ekonomski, koji mogu biti naročito ubedljivi u slučajevima kada stvarno postoje nelogičnosti u privrednom sistemu zemlje koje se mogu tumačiti sistemski na štetu neke nacije; a nekad, najčešće kada se nacionalistički pokret oseti dovoljno snažnim da nastupi sasvim otvoreno, politički, kada postoji široko prihvaćena i duboko ukorenjena nacionalistička samosvest, pa se nastupa sa nemaskiranih nacionalističkih pozicija, međutim, reč o balkanskim nacionalizmima, onda gelnerovsko poimanje savršeno odgovara, pa se stoga ovde i koristi.


tražeći sve veći stepen suverenosti i nezavisnosti od višenacionalne zajednice (Hroch, 1978). Nacionalizam je zavisna promenljiva u višenacionalnim političkim zajednicama od važeće strukture međunarodnih odnosa i njihove promene. Svaka bitna promena u međunarodnim odnosima se mora odraziti i na višenacionalne države, bilo da pomažu njihovo održanje ili da omogućuju njihovo razbijanje. Rečju, interakcionizam, kako je ovde shvaćen, obuhvata instrumentalističku teoriju etničkog takmičenja koja se odnosi na racionalnu stranu etničkih odnosa u sadašnjosti i budućnosti, što se ogleda u takmičenju pojedinaca za materijalna dobra, ugled i moć, ali i takmičenju nacionalnih zajednica oko kojih su obrazovane konstitutivne jedinice federacije za političku moć, kolektivni status, što često obuhvata i takmičenja oko dostojanstva određenih etničkih svojstava kao što je npr. jezik ili religija i takmičenje oko kolektivnih sećanja, i materijalnu dobrobit svake od njih, te naposletku pokušava da objasni način na koji unutrašnji nacionalni takmaci za moć u Jugoslaviji odgovaraju na izazove koje pred njih stavlja kontekst međunarodnih odnosa. 1.5. Saznajno-sociološka kritika različitih objašnjenja nestanka Jugoslavije Treći teorijski stub ove studije jeste uobičajeni saznajno-sociološki uvid da opažaj nekog događaja uopšte, pa i nestanka SFRJ i ratova za jugoslovensko nasleđe posebno, zavisi u velikoj meri od društvenog položaja posmatrača, teoretičara ili istoričara. Naime, ako ima mišljenja u sociologiji saznanja da čak i prirodno-naučno saznanje zavisi od nekih „etničkih posebnosti“ (Milić, 1986: 458), onda mora biti sasvim jasno da će objašnjenje kraja Jugoslavije biti, možda, prevashodno određeno etničkom pripadnošću istraživača. Ovo se naročito odnosi, iako nije ograničeno, na zemlje naslednice Jugoslavije u kojima preovladava „oslobodilačka naučno-politička kultura“ u kojoj se isključivosti i nacionalna rivalstva na „naučnom“ planu međusobno snaže (Kuljić, 2002: 463). Uopšteno, i ponešto grubo rečeno, nacionalno opredeljenje posmatrača na prostoru bivše SFRJ ima najveći značaj za opažaj celog istorijata Jugoslavije, pa i na opažaj njenog nestajanja, kao i ratova u kojima se proces nestajanja okončao. Hrvatski sociolog, politikolog ili istoričar će, po pravilu, zastupati ono gledište o Jugoslaviji, njenom nastajanju, trajanju i nestajanju, koje se u različitim ideološkim varijantama javlja među etničkim Hrvatima. Danas se ono javlja u protivstavu prema Jugoslaviji kako bi se hrvatsko jugoslovenstvo pokazalo kao sporedna idejna struja u okviru hrvatskog nacionalizma (Kuljić, 2002: 464). Na sličan način, među srpskim teoretičarima i istoričarima prevladavaju različite ideološke varijante koje se mogu naći i u srpskom javnom

34


životu, sa osnovnom neistoričnom idejom o Jugoslaviji kao „kobnoj srpskoj zabludi“. Najpozitivniji stav prema Jugoslaviji imaju Bošnjaci, jer oni su u socijalizmu izgradili nacionalni identitet, pa makar i pod religijskim imenom, iako je i kod njih odnos prema Jugoslaviji ponešto zamagljen potrebom legitimisanja relativno mladog bošnjačkog nacionalnog identiteta i nedavno stvorene a krajnje nestabilne države.20 Nova društvena stvarnost, koju stvaraju posebne društvene elite nezavisnih nacionalnih država zasnovanih na etnonaciji, traži i etnički zasnovanu društveno-integrativnu misao koja je namerno suprotstavljena „misli protivničkih etničkih grupa“ (Milić, 1986: 457). U tom svetlu, jedan istraživač konverzije vodećih istoričara istraživačkog predmeta „Jugoslavija“ ukazao je na zanimljivu činjenicu: „Zakasnelo razočaranje raspadom Jugoslavije je izvor Petranovićevog revizionizma, za razliku od donekle trijumfalističkog Bilandžićevog revizionističkog pravdanja hrvatske suverenosti“ (Kuljić, 2002: 458). Ovde treba uočiti pravilnost: hegemoni srpski doživljaj kraja Jugoslavije doživljaj je razočaranosti izazvane porazom, a hegemoni hrvatski doživljaj praćen je ponosom zbog činjenice da je Hrvatska iz Jugoslavije izašla kao pobednica. Ovaj osećajni stav, utemeljen na racionalnom uvidu u stvarnost, nesumnjivo mora uticati na tumačenje kraja Jugoslavije, ali i njenog nastanka, te trajanja. Treba imati u vidu da društvene elite novonastalih nacionalnih država pred istoriografe i sociologe kao prevashodni zadatak postavljaju pravdanje postojanja novostvorenih političkih zajednica, ukoliko žele društvenu promociju, moć i ugled, te odgovarajuće materijalne nagrade. U takvim nastojanjima saznajna funkcija društvene nauke bledi u odnosu na društveno-inte20 Izgleda da se pred I svetski rat većina bosanskih muslimana osećala Turcima, usled snažnog poistovećivanja sa Osmanskom imperijom, a uprkos činjenici da je u samom Carstvu smatrano da su Turci samo siromašni seljaci iz Anadolije, dok bi se drugi uvredili da ih tako nazivaju (Mazower, 2000: 51). Odrazi tog mišljenja javljaju se kadšto i danas. Tako je poglavar bosanskih muslimana Reis-ul-ulema Mustafa ef. Cerić nedavno izjavio kako ne može da prepozna „koji je Bošnjak, a koji Turčin, jer svi ste isti kao da vas je jedna majka rodila. Ovdje moramo biti jedno, ne možemo dvoje i zato predlažem da svi mi ovdje budemo Turci. Nas ovdje zovu Turcima, mi vičemo da nismo i sve što više vičemo da nismo, oni sve više viču da jesmo. I mi jesmo Turci, po našem povijesnom sjećanju, povijesnom određenju, identitetu islama koji su nam Turci donijeli. Ali mi smo i Bošnjaci“ (http://dnf.blogger. ba/arhiva/2006/09/03), pristupljeno 10. VIII 2008. U ovom navodu zorno se uočava kakva je snaga interakcionizma: spoljašnje imenovanje („nas ovdje zovu Turcima“) utiče i na unutrašnje prihvatanje određenog naziva („i mi jesmo Turci“). Istovremeno, izbor je unekoliko racionalan, premda na prvi pogled deluje potpuno nerazumno s obzirom na to da se Turci i Bošnjaci međusobno ne mogu razumeti zbog ogromne razlike u jeziku, jer ako su Bošnjaci Turci, onda se neće osećati tako bespomoćnima u sukobljavanju sa Srbima i Hrvatima, prema kojima se nalaze u manjini i od kojih su slabiji. Moćna, iako udaljena Turska služi kao uteha i političko sredstvo zastrašivanja etnički bliskih ali neprijateljski usmerenih komšija. To podseća na ono crnogorsko: nas i Rusa dvesta miliona. Na stranu sad to što i samih Rusa ima svega 143 miliona u Rusiji i oko 25 miliona u okolnim republikama.


grativnu. Stoga može biti sasvim u skladu sa uobičajenim ljudskim slabostima, iako je „neotmeno načelo da je bolje izdati svoje uverenje nego svoju naciju“ (Kuljić, 2002: 450). Oni akademski poslenici koji su umakli etničkom određenju otuda zaslužuju posebnu pažnju, pod uslovom da ih ima i da se ne radi o sentimentalnoj i intelektualno jalovoj nostalgiji za vremenima koja nikada nisu postojala u jugoslovenskoj utopiji. Potrebno je porediti stvarnost Jugoslavije sa stvarnošću novih država na istoričan, višeslojan i iznijansiran način da bi se mogao izricati vrednosni sud o prednostima i manama Jugoslavije u odnosu na savremena društva. U ovom smislu se, možda, mogu uočiti i podele između različitih generacija istraživača, iako ih autor ove studije ne očekuje s obzirom na epidemiju „antitotalitarne konverzije“ čiji je sastavni deo među intelektualcima bivše Jugoslavije i antijugoslovenstvo (Kuljić, 2002: 421). U tom kontekstu se viktimizovanje autora u socijalizmu kao ličnosti (Kuljić, 2002: 422) udružuje sa viktimizovanjem nacije kojoj neko pripada, gde kao rezultat nastaje nesumnjivo nezdrava dupla viktimizacija, što neminovno otežava ispunjenje kako ideala uravnotežene zrele ličnosti, tako i epistemološkog zadatka težnje ka objektivnosti, jer se intersubjektivna proverljivost traži, po pravilu, u toru sopstvene nacije. Istovremeno, težnja za pravdanjem osvete koja se vrši u ime nacije može se razumeti upravo u ovom kontekstu, iako ni žrtva nema moralno pravo na osvetu, jer tada se pretvara u dželata (Kuljić, 2002: 427–428). Zapadni posmatrači, pak, prihvataju u manjoj ili većoj meri „srpski“, „hrvatski“ ili „bošnjački“ opažaj južnoslovenske stvarnosti zavisno od toga koji je u datom trenutku bliži trenutnim spoljnopolitičkim interesima i vrednosno-moralnim osećajima elite njihovih društava. U tom kontekstu važno je uočiti koje mesto neki akademski poslenik zauzima u društvenoj organizaciji naučnog rada, te naročito koliko su se naučnici različite nacionalne pripadnosti iz bivše Jugoslavije probijali na važna mesta u društvenoj organizaciji naučnog rada na Zapadu. Nije isto ako neko predaje na Jejlu i Oksfordu, ili ako je zaposlen na nekom malom i manje uglednom univerzitetu. Takođe, nije svejedno da li se knjiga objavljuje kod uglednog izdavača ili ne, te da li se kraće studije objavljuju u vodećim časopisima ili u nekim časopisima nižeg ugleda. Naposletku, veoma je bitno utvrditi da li se i koliko često neki naučnici zovu da prilože svoja istraživanja zbornicima radova o nekoj temi koje objavljuju poznate izdavačke kuće. Jednako kao među srpskim, hrvatskim ili bošnjačkim stranama u sukobu, zapadni posmatrači zanemarivaće pitanje odgovornosti svojih vlada kada to zahtevaju racionalno pojmljeni interesi ili će, pak, postati veoma kritični prema vladama pod uslovom da su njihova moralna čuvstva pod udarom, a da, takođe, kritika ne potkopava vitalne interese njihovih zemalja, već da, štaviše, promena politike može biti u njihovom interesu – što aktuelna državna politika prenebregava.

36


Ne treba smetnuti s uma činjenicu da istraživači iz manjih zemalja koji imaju ambicije da se dobro plasiraju na tržištu naučnog rada na Zapadu, možda, još i više vode računa o interesima zvanične spoljne politike jedine globalne sile, naročito u svetlu činjenice da dolazi do obrazovanja jedne nadnacionalne društvene elite na globalnom nivou koja putem tela kao što su MMF, Svetska banka, NATO, EU, NAFTA i sl. vrše društvenu integraciju na globalnom nivou u neoliberalnom ključu slavljenja kapitalizma (moći tržišta) i imperijalnom ključu ideologije ljudskih prava.21 U toj viziji kapitalističkog sveta bez granica gde jedna imperijalna sila i nadnacionalna elita organizuju društvo planete, poseban zadatak ima društveno-integrativna misao koja postiže cilj „u onoj meri u kojoj njegovo usvajanje podstiče pojedince i grupe da dobrovoljno prihvate i izvršavaju obaveze što proističu iz njihovog položaja u društvu i(ili) njegovom užem delu. Idejno razvijena društveno-integrativna misao, u kojoj su sjedinjene funkcije opravdavanja i organizovanja, predstavlja spoj političke misli i etike“ (Milić, 1986: 518). Prema tome, globalna društvena elita ima potrebu da se njeni interesi i praktično-politički potezi opravdaju, kao i da obezbedi dobrovoljnu „poslušnost“ onih kojima interesi mogu biti i različiti od volje ove elite, a društvena nauka je, preko ambicioznih pojedinaca koji teže društvenoj promociji, često umišljajući da upravo oni polažu temelj društvene integracije (Milić, 1986: 516), ali nekad i stvarno učestvujući u tome, tu da oblikuje društveno-integrativnu misao koja će to učiniti, deleći praktično-političke pouke i etičke pohvale i pokude, verbalne zabrane i kazne. Činjenica da je „perspektiva Zapada postala (je) središte iz kog tumačimo istoriju, pa i našu vlastitu“ (Smolar, 2000, cit. pr. Kuljić, 2002: 472) ima dalekosežne posledice, makar bila istina da i sam Zapad sadrži više mogućih perspektiva, jer ukazuje na potencijalnu, ako ne i stvarnu kolonizaciju naučnog saznanja. Otud je kritika ideologije naučnih radova, koja će pažljivo razdvajati vredne teorijsko-istraživačke doprinose od društveno-integrativnih funkcija, koji dolaze sa Zapada uopšte, a onih o kraju Jugoslavije i društvima država-naslednica posebno, jedan od najbitnijih poslova koje sociolog može danas obavljati. Valja u tom smislu uporediti misao o Jugoslaviji u socijalističkom periodu sa onom o kraju Jugoslavije. Hipoteza je da se ove misli veoma razlikuju, da je misao o Jugoslaviji devedesetih godina XX veka misao koja je najviše iskrivljavala ono što se na prostoru SFRJ dešavalo zbog prevage društveno-integrativne funkcije saznanja o Jugoslaviji na Zapadu nad saznajnom funkcijom, 21 Autor ove studije smatra zaštitu ljudskih prava svakog pojedinca na svetu veoma bitnom, ali ne veruje da oni koji ljudska prava masovno krše, npr. u Iraku, Avganistanu, u zloglasnom Guantanamu ili u „humanitarnim intervencijama“ iskreno brane ljudska prava u nekom drugom delu sveta.


što je posebno došlo do izražaja u trenutku neposredne pristrasne uključenosti ovih zemalja u rešavanje sukoba u Jugoslaviji.22 Rečju, ideološki su se često pravdala nastojanja zapadnih vlada da se Jugoslavija razbije po njihovoj zamisli, umesto da se pristupi izučavanju neophodnih i dovoljnih uslova koji su vodili kraju Jugoslavije. Treba utvrditi da li su i u kojoj meri različita istraživanja kraja Jugoslavije uzimala u obzir moguće alternative, bilo da se radi o potrebi očuvanja Jugoslavije, njenog restrukturisanja, ili da se radi o racionalnosti njenog razbijanja po etničkim umesto po republičkim granicama. Lakmus test ideologizovanosti misli o kraju Jugoslavije za nesrpske autore jeste da li se koristi poređenje Jugoslavije i BiH, baš kao što je za srpske autore bitno videti da li porede Austro-Ugarsku i Jugoslaviju. Misao koja je posvećena BiH, a da zapostavlja pitanje Jugoslavije, neizostavno je i bezuslovno ideologizovana misao koja ispunjava društveno-integrativne funkcije znanja u sredini u kojoj je nastala, u načelu nebitno da li u bosanskohercegovačkoj, američkoj ili nekoj drugoj. Naposletku, treba videti da li i u kolikoj meri posle pada režima Slobodana Miloševića dolazi do promene u teorijskim shvatanjima kraja Jugoslavije i pojava kojima je bio praćen, kao što su ratovi i masovni ratni zločini. Uopšte, jedan od zadataka studije odnosi se i na utvrđivanje razlika, ako ih ima, između istraživanja koja su prevladavala tokom devedesetih godina XX veka i onih posle 2000. godine. Nije nevažno ni pitanje predviđanja kraja Jugoslavije i naknadne pameti koja ex post facto objašnjava njen nestanak. U sklopu problema predviđanja kraja Jugoslavije, posebno je pitanje da li se kraj zemlje predviđa zato što se on želi ili zato što su uočene objektivne slabosti i napetosti koje bi mogle 22 Tom Galager (Tom Gallagher) sa Univerziteta Bredford (Bradford) smatra da je tokom Hladnog rata nedostajalo vrhunsko saznanje (high-grade knowledge) o Jugoslaviji, pošto su nedostajali fondovi čijim sredstvima bi istraživanja bila finansirana, za razliku od kremljologije koja je usled hladnoratovskog značaja koji je uživao SSSR dobijala ogromna sredstva. Otud, jedna jugoslavologija nije nastala kao pratilja sovjetologije ili kremljologije. Navodi se i zanimljiv podatak da je jedino univerzitetsko odeljenje za proučavanje Jugoslavije u Bredfordu u Velikoj Britaniji ukinuto zbog budžetske štednje i kresanja izdataka za univerzitete vlade Margaret Tačer (Thatcher) početkom osamdesetih godina XX veka. U činjenici da su se Jugoslavijom bavili stručnjaci za međunarodne odnose Galager je, sledeći D. Konverzija (Konversi), video razlog što je, po njegovom mišljenju, naglasak pogrešno stavljan na razbijanje Jugoslavije spolja umesto na unutrašnji raspad (Gallagher, 2004: 155). Uz ponešto cinizma, a imajući u vidu poplavu pisanja veoma različitog kvaliteta o Jugoslaviji po njenom nestanku sa karte, može se zaključiti da novac, iako utiče na obim pisanja o nekom predmetu, ipak nije presudan činilac koji određuje kvalitet pisanja. Štaviše, imajući u vidu ideološka iskrivljavanja na koje intelektualni konformizam i sleđenje modnih trendova u nauci, novac, politička moć i slava utiču, verovatno je da nedostatak takvih činilaca tokom hladnoratovskog perioda utiče na viši nivo hladnoratovske nauke u odnosu na posthladnoratovsku nauku o Jugoslaviji. Suprotno mišljenje Galagerovom, a slično ovom koje se zastupa u studiji pred čitaocem iznela je Valeri Bans (Valerie Bunce) (Bunce, 1997: 345–346).

38


dovesti do kraja socijalističke Jugoslavije. Takođe, da li je nesklonost Jugoslaviji pomogla da se sagledaju njena ograničenja ili je, možda, briga dobronamernog ili ideološki zainteresovanog posmatrača za Jugoslaviju pomogla da se uoče činioci nestajanja? Naposletku, bitno je i pitanje koliko su predviđanja bila kondicionalna, tj. da li su autori istoriju shvatali kao otvorenu prema različitim mogućnostima ili su kruto tvrdili da je samo jedan ishod neminovan. Po pravilu su ona predviđanja koja nude nekolike mogućnosti razvoja neke pojave, specifikujući potrebne uslove za nastanak različitih ishoda i procenjujući verovatnoću zbivanja svakog od „scenarija“, saznajno vrednija od onih koja postuliraju samo jednu mogućnost. Jedno od pitanja na koje treba dati odgovor jeste i u kojoj meri je akademska misao o kraju Jugoslavije bila pod uticajem medijske slike o njemu. Koliko su preovlađujući okviri predstavljanja stvarnosti i diskursi uticali na misao svakog od pojedinih istraživača? Da li su oni bili svesni njihovog postojanja, da li su pokušavali da se odupru ili su mislili da je njihovo važenje neupitno? Jedna od hipoteza istraživanja jeste da većina istraživanja koja je želela da se nazove naučnim nije daleko odmakla od već postojećih medijskih predstava. Akademsko i novinarsko su se na predmetu kraja Jugoslavije susretali, prožimali i stapali u jedno, što ukazuje da se radi o društvenoj nauci koja ispunjava prevashodno društveno-integrativnu funkciju. Ako je tako, onda treba odgovoriti na pitanje zašto je ova funkcija znanja dobila prioritet nad onom koju nauka u prvom redu treba da ispuni – saznajnom. Takođe, potrebno je odgovoriti i na pitanje da li su u vezi opšta ideološka usmerenost pojedinog istraživača i njegovo manje ili više teorijsko objašnjenje ili razumevanje kraja Jugoslavije. Na osnovu prethodno izvedene analize štampe, može se pretpostaviti da su konzervativni i liberalni autori (ovi drugi, u koje treba uključiti i socijalne demokrate, tj. leve liberale, u većoj meri, zato što su bili veći ljubitelji „višeetničke BiH“ i „Bošnjaka, najviše Zapadu okrenutih muslimana na svetu“, od konzervativaca kojima su bile bliže „katoličke i prozapadne, bogate“ Slovenija i Hrvatska), po pravilu, tumačili kraj Jugoslavije u skladu sa uspostavljenim pravoverjem u štampi i u javnom mnjenju dotičnih zemalja, što znači da su redovno optuživali Slobodana Miloševića lično i srpski nacionalizam kao uzročnike svih zala koja su snašla Jugoslaviju, da su previđali sličnosti između Jugoslavije i BiH, te da su smatrali hrvatski nacionalizam tek drugorazrednim činiocem; dok su levičari, anarhisti i komunisti imali veoma različit pristup proučavanju kraja Jugoslavije koji se temelji na pridavanju uzročne težine spoljnopolitičkom i ekonomskim činiocima. Imajući u vidu saznajno-sociološki aspekt analize predstavljanja procesa nestajanja Jugoslavije, autor studije dužan je da jasno i nedvosmisleno navede sopstvena ograničenja u preduzetom istraživanju. Svest o sopstvenoj ograničenosti jeste neophodan, iako ne i dovoljan uslov njenog prevazilaženja. Ova ograničenja se odnose na identitetske sastavnice ličnosti stvaraoca.


Dolepotpisani, naime, deli nacionalni identitet sa jednom od sukobljenih strana u procesu nestajanja SFRJ i u ratovima za njeno nasleđe – srpskom.23 Premda kritičar srpskog nacionalizma, a naročito njegovih krajnjih oblika, sigurno je da nije imun na interese svoje nacije, onako kako ih, kao pripadnik generacije koja je u svojim dvadesetim godinama doživela kraj socijalističkog sistema i Jugoslavije koja je nestajala u ratu, sam shvata. On se trudio u okvirima svoje moći da se bori protiv autoritarnog višestranačkog socijalizma Slobodana Miloševića i rata. Kao kritički ili levi liberal veoma rano je, još polovinom devedesetih godina XX veka, dok je radio diplomski rad o pisanju strane štampe o nestajanju SFRJ, ostao bez iluzija o dotad u njegovoj svesti idealizovanom Zapadu uopšte, i naročito o štampi koja je izveštavala o ratu i intelektualcima koji su javnosti objašnjavali uzroke njegove. Utoliko, autor je sada u ideološkom smislu skoro manhajmovski slobodnolebdeći intelektualac željan probijanja svih ideoloških ograničenja, nezavisno od ideologije koja se kritikuje. No, dok je probijanje opštih ideoloških ograničenja lakše izvodljivo, dotle je borba protiv nacionalističke ideologije malo složenija, jer tu je, osim ideologije, uključen i nacionalni identitet kao takav. Otuda je analitičko odvajanje i razlikovanje nacionalnog identiteta od nacionalizma kao ideologije veoma važno. Razume se, činjenica da su se ratovi za jugoslovensko nasleđe odvijali upravo u vreme autorovog školovanja za sociologa umnogome je odredila njegov teorijsko-istraživački profil. Trebalo je razumeti zašto je nestala zemlja u kojoj se rodio i živeo dvadesetak godina. U sveopštem bujanju nacionalizama, na šta ni sam nije bio imun, ipak je postajalo sve lakše uočiti pristrasnost prema naciji kojoj se pripada. Kadšto je ona, naročito u tumačenju nacionalnih interesa krajnjih desničara, imala karikaturalne obrise. To je pisca ove studije gonilo da se specijalizuje u izučavanju nacionalizma i nacije, te da teorijska znanja koja je stekao pokuša primeniti na razumevanje i objašnjenje glavnih uslova koji su doveli do nestanka „države koja je dvaput postojala“ (Lampe, 2000) i dvaput u krvi nestajala tokom XX veka. Teorijska znanja, privrženost naučnoj etici i saznajno-sociološka svest o uslovima vlastite ograničenosti trebalo bi da autora, koliko je to moguće, zaštite od „izdaje intelektualaca“ (Benda, 1996), tj. nacionalne pristrasnosti. U tom smislu, pre no što da neki sud o zahtevima nesrpskih strana, on će, osim primene teorijskih znanja, uvek pokušati da se postavi u kožu pripadnika tih nacija, tj. da iz njihovog položaja sagleda društvenu stvarnost. Tek nakon takvog uživljavanja moguće je ponuditi neki odgovor na važna pitanja koja se tiču suprotstavljenih shvatanja nacionalnih interesa. 23 Otud je moguće da se kadšto probija i lični ton, jer se raspravlja o nečemu što dotiče ne samo intelektualnu radoznalost, već i ličnost istraživača. No, to ne bi trebalo da utiče na intersubjektivnu proverljivost njegovih iskaza, već bi, štaviše, trebalo da olakša njihovu saznajno-sociološku kritiku.

40


Jasno je, međutim, da i nacionalizam ima svoje objektivno važenje i subjektivni smisao, te da obavlja izvesne funkcije u određenom istorijskom trenutku na nekom prostoru. Tako, ako se jedan ili više nacionalizama favorizuju u odnosu na neki drugi, onda je nužno uvideti koji su objektivni interesi moćnih delatnika koji vrše takvo favorizovanje, i kojim se argumentima to pravda u društveno-integrativnoj misli koja se švercuje pod imenom nauke, te koje funkcije različiti nacionalizmi imaju u međusobnim odnosima i u odnosima sa najmoćnijim delatnicima u globalizovanom svetu u datom trenutku. Sem toga, valja utvrditi koliko se retorika koja pravda interese nekog nacionalizma razlikuje od delanja koje se sprovodi u ime određenog nacionalizma.

2. S ociološko-istorijsko objašnjenje procesa nestajanja i čina razbijanja Jugoslavije

Pobedničke sile posle Prvog svetskog rata su bile za jugoslovensko ujedinjenje koje je isključivalo svesrpski projekt. Obnova druge Jugoslavije bila je moguća zahvaljujući međunarodnoj ulozi koju su Jugoslaviji namenile velike sile. Na ruševinama SFRJ velike sile nisu ni pomišljale da pomažu stvaranje ’Velike Srbije’. Branko Petranović

2.1. Uvod U svakom pokušaju objašnjenja složenih društvenih događaja, a naročito procesa u koje spada nastajanje i nestajanje višenacionalnih političkih zajednica, potrebno je razotkriti činioce koji do njih dovode. Mladen Lazić je na heuristički veoma plodan način analitički razvrstao uslove koji su u manjoj ili većoj meri mogli doprineti nestajanju Jugoslavije (Lazić, 1994). Na najapstraktnijem nivou, razlikuju se spoljni i unutrašnji uslovi koji su doprineli da politička zajednica Južnih Slovena više ne postoji. Potom se na brodelovski način unutrašnji činioci razvrstavaju kombinovanjem vremenske i strukturne dimenzije društvenog života u cilju stvaranja klasifikacije uslova. U vremenske činioce spadaju oni dugog („istorijski“), srednjeg („sistemski“) i kratkog („konjunkturni“) trajanja, a u strukturne politički, privredni, kulturni i socijalno-psihološki činioci. Tako se dobija klasifikacijska shema od 12 unutrašnjih uslova koji su uticali na nestanak Jugoslavije. Ovde će biti izloženi prvo najbitniji unutrašnji činioci nestajanja Jugoslavije koji zajedno čine splet neophodnih uslova za nestanak SFRJ. U okviru njih se najviše pažnje poklanja činiocima srednjeg trajanja zato što oni posreduju između onih dugog i kratkog trajanja, tako što na poseban način uobličavaju činioce dugog trajanja, i tako što iz njih neposredno proizlaze oni kratkog trajanja. Osim toga, njima se pažnja naročito poklanja zato što su ponešto zanemareni od savremenih autora koji, po pravilu, znatno više pažnje poklanjaju činiocima kratkog trajanja, tj. pojedinim ličnostima koje su delale na političkoj sceni tokom devedesetih godina XX veka. Politički činioci su, takođe, posebno izdvojeni zato što je unutrašnja napetost u Jugoslaviji dolazila prevashodno zbog suprotstavljenosti u XX veku do

42


kraja razvijenih nacionalističkih ideologija Srba i Hrvata, a nacionalizam je u svom razvijenom obliku prvenstveno politička pojava. U tom smislu, kulturni i privredni činioci, ukoliko su bili ugrađeni u rivalsku strukturu međunacionalnih odnosa, iako realno postojeći, služili su pravdanju suštinski nacionalističkih zahteva za podudaranjem etničkih i političkih granica, odnosno težnji za što većom samostalnošću i suverenošću kao političkim ciljevima. Analiza treba da pokaže koliko je strukturni položaj delatnika u devedesetim godinama XX veka zavisio od prethodnog perioda u socijalističkoj Jugoslaviji, kao i od trajnije strukturisanosti srpsko-hrvatskih odnosa u zavisnosti od njihovih nacionalističkih ideologija kao struktura dugog trajanja, koje su prethodno uticale na oblikovanje strukturisanosti nacionalnih odnosa u socijalističkoj Jugoslaviji (Bakić, 2004). Ovaj splet unutrašnjih činilaca činio je neophodni uslov nestajanja Jugoslavije. Spoljni činioci se, međutim, sa izuzetkom srpskih i levičarskih proučavalaca razbijanja Jugoslavije, te Pola Šaupa, redovno potcenjuju u objašnjenjima, iako čine dovoljan uslov nestanka Jugoslavije pošto je „Jugoslavija stvorena, održavana, i konačno razorena, u velikoj meri, blagodareći delanju velikih sila određenog vremena i kao posledica promena međunarodnog okruženja“ (Shoup, 2008: 348). Utoliko će se posle analize neophodnih uslova nestajanja Jugoslavije raščlaniti delanje dovoljnih spoljnih uslova njenog razbijanja. 2. 2. Unutrašnji činioci dugog trajanja – suprotstavljene nacionalne ideologije Srba i Hrvata i suprotstavljene vizije jugoslovenstva Problem je prevashodno u tome što čak iako se društveni i posebno politički sistemi menjaju, nacije opstaju. Milovan Đilas

Ovde se raspravlja samo o onim uslovima koji su najvažniji za nestanak SFRJ. Polazi se od shvatanja da su Prva Jugoslavija (Kraljevina SHS/Jugoslavija) i Druga Jugoslavija (socijalistička) delile u osnovi istu ključnu strukturnu suprotstavljenost, iako su se strukturni uslovi u socijalističkoj federaciji unekoliko razlikovali u odnosu na Kraljevinu blagodareći umnožavanju i institucionalnom priznavanju nacija. Ipak, bazični strukturni odnos rivalskih srpskog i hrvatskog nacionalizma, kao ideoloških dugotrajnih struktura, ostao je u osnovi nepromenjen zato što su dve nacije bile najbrojnije među Jugoslovenima. Drugim rečima, one su predstavljale okosnicu mogućih koalicija u Jugoslaviji, s tom razlikom što je hrvatska nacionalna elita blagodareći umnožavanju federalnih jedinica na preko četiri mogla okupiti oko sebe brojniju koaliciju no što je to bio slučaj pre II svetskog rata.

Sociološko-istorijsko objašnjenje procesa nestajanja i čina razbijanja Jugoslavije 43

Pošto su hrvatski istoričar (Banac, 1988) i hrvatski i srpski sociolozi (Sekulić, 2004, 1997; Bakić, 2004), bez obzira na međusobne razlike,24 već ranije pokazali na koji su način srpski i hrvatski nacionalizam bili strukturno suprotstavljeni i kako su društveni nosioci tih nacionalizama koristili ideju jugoslovenstva kao produžetak ovih užih nacionalizama,25 na ovom mestu će tek ukratko biti ponovo predstavljeni strukturno rivalski odnosi srpskog i hrvatskog nacionalizma u okviru ideologija jugoslovenstva kako pre 1918, tako i u Kraljevini SHS (Jugoslaviji).26 Ono što je važno imati na umu jeste činjenica da se ideologija jugoslovenstva kao nacije instrumentalistički koristila od strane hrvatskih nacionalista tokom većeg dela XIX veka, a srpskih tokom većeg dela XX veka (Bakić, 2004; Lampe, 2000). Na isti način, srpski nacionalisti su uglavnom odbijali jugoslovenski nacionalizam, pa i minimalno jugoslovenstvo, tokom XIX veka, dok su hrvatski nacionalisti odbijali jugoslovenski nacionalizam, a taktički (najčešće zbog bezbednosnih potreba ili međunarodne nenaklonjenosti užim hrvatskim nacionalističkim rešenjima) prihvatali minimalno jugoslovenstvo tokom XX veka (Bakić, 2004; Lampe, 2000). Takođe, geostrateško slabljenje Austro-Ugarske potkopalo je političke snage u Hrvatskoj koje su joj bile privržene, dajući vetar u leđa srpskoj varijanti jugoslovenstva, čiji se trijumf po kraju I svetskog rata može tumačiti i kao „odraz srpskog geostrateškog uspjeha“ (Sekulić, 2004: 21). Taj geostrateški uspeh legitimisao je srpske zahteve i njihovu verziju jugoslovenstva pred tadašnjim najmoćnijim silama koje su dobile rat i koje su svojom voljom potvrdile legitimnost srpske varijante jugoslovenstva. One su, poštujući podvige srpske vojske, u proširenoj državi videle „proširenje baze srpske vojske u slučaju eventualnih budućih sukoba“, a u Jugoslaviji jemstvo protiv nemačkog Drang nach Osten (Sekulić, 2004: 22), ali i boljševičkog izvoza revolucije. Jugoslavija je zajedno sa Čehoslovačkom i velikom Rumunijom činila sanitarni kordon kako protiv revizionističkih namera Nemačke, tako i protiv komunističkih namera SSSR-a (Bakić, 2004: 542–543). Da ta legitimacija od najvećih svetskih sila, međutim, nije dobijena, Jugoslavija ne bi bila stvorena. Od tada, međutim, ona u Nemačkoj i Austriji važi kao „veštačka versajska tvorevina“, što će se Jugoslaviji osvetiti već u II svetskom ratu. Istovremeno, međutim, italijanske 24 Sva trojica se slažu da su se koncepti i ideološki temelji ujedinjenja znatno razlikovali među srpskom i hrvatskom političkom elitom, te da iz suprotstavljenosti srpskih i hrvatskih nacionalističkih ideologija „potječe trajan sukob u Jugoslaviji“ (Bakić, 2004; Sekulić, 2004: 25). No, dok Sekulić naglašava da su od nastanka Jugoslavije srpska i „nesrpske“ elite bile u sukobu, Bakić misli da su neke nesrpske elite umele biti u savezu sa srpskom prilikom izolacije Hrvata u Prvoj Jugoslaviji, a prvenstveno se tu radi o JMO i SLS (Bakić, 2004). 25 Od stranih autora najbolje su ovaj odnos uočili Denison Rusinov (Denison Rusinow), Voker Konor (Walker Connor) i Džon Lempi (John Lampe). 26 „Srpsko-hrvatsko rivalstvo bilo je rak-rana predratne države“ (Connor, 1984: 330).

44


i austrijske pretenzije upućivale su slovenačke i hrvatske političke elite na Jugoslaviju, pa je i njihova želja za izbegavanjem sudbine italijanske ili austrijske pokrajine ubedila mnoge hrvatske i slovenačke političare da su Srbi, ipak, slabiji protivnik od Italijana, a Jugoslavija prihvatljivija politička zajednica od Italije27 (Wachtel, Bennett, 2009: 27; Bakić, 2004; Sekulić, 2004). Štaviše, kad su u pitanju Slovenci, njima je Jugoslavija u to doba značila i odbranu od tvrdnji krajnjih hrvatskih nacionalista da se radi tek o „kranjskim Hrvatima“ (Bakić, 2004). Prvo je potrebno uočiti da su Srbi i Hrvati uhvaćeni u relativno složenu strukturu međuetničkih odnosa, pošto su se Srbi istočno od Drine izborili za poluzavisnu državu već u prvoj polovini XIX veka, dok su se Srbi zapadno od Drine u BiH nalazili pod vlašću Osmanskog carstva do 1878, a posle u Habzburškoj monarhiji zajedno s onima u oblasti Vojne krajine (formalno ukinute 1881) i u hrvatskim varošima koji su se tamo nalazili odranije. Ono što se danas naziva Hrvatskom bilo je u stvari poznato kao Trojedna kraljevina28 koja nije bila celovita, već su Hrvatska i Slavonija bile pod ugarskom upravom, a Dalmacija i Vojna krajina pod austrijskom, s tim što je u potonjoj do 1881. važio poseban režim.29 Pravoslavni seljaci u Krajini su gledani s podozrenjem od strane katoličkih plemića kojima nisu bili potčinjeni, a mađarske vlasti su umele manipulisati Srbima zarad držanja hrvatskih političara u šahu, što je stvaralo dodatnu omrazu. Uz sve to, vođena od 1844. Garašaninovim Načertanijem, koje je samo uobličilo postojeće nacionalističke težnje, politička elita Srbije gajila je pretenzije na ujedinjavanje svih Srba na Balkanu, a niz vojnopolitičkih pobeda (balkanski ratovi, I svetski rat) činio je Srbiju sve privlačnijim centrom okupljanja ne samo Srba, već i drugih Južnih Slovena, sa izuzetkom Bugara (Bakić, 2004; Sekulić, 2004: 21). 27 No, revizionistička škola hrvatske istoriografije danas se slaže da je Jugoslavija bila „umjetna državna tvorevina“ (Bilandžić, 1999: 55, cit. pr. Kuljić, 2002: 456). 28 Džon Fajn dovodi u pitanje pojam „Trojednica“, jer veli da je Hrvatska obuhvatala uglavnom severnu Dalmaciju između Cetine i Istre oko Velebita, te da odatle potiču i svih 12 hrvatskih plemićkih porodica na koje verovatno neopravdano Fajn ograničava naziv „hrvatski“ (Fine, 2006: 76) – od kojih neke, npr. Čudomirići i Lasničići, možda, nisu postojale već su dodate iz želje da se ispuni mitski broj 12, što Fajnovoj pažnji začudo izmiče – koje su navodno potpisale ugovor sa ugarskom vlašću 1102. (isto: 68), a da je Slavonija najčešće bila pod vlašću Ugarske, te da nije jasno, čak, ni da li je Tomislav ikada uspeo ujediniti ove dve pokrajine (isto: 20–21). Štaviše, Fajn izraz „Trojedna kraljevina Hrvatska, Dalmacija i Slavonija“ smatra „mitom“, jer „ova kraljevina, ako je ikad postojala, morala je postojati pre 1500. u srednjem veku“, ali „nekako, u mojem detaljnom ispitivanju srednjeg veka, nikada nisam našao dokaze o njenom postojanju“ (isto: 177). 29 Seljaci su, za razliku od drugih delova Imperije, bili slobodni, bez obaveza prema plemićima, a zauzvrat su vršili vojnu službu za Habzburšku monarhiju. Fajn, ponešto preterano, smatra da „nema dokaza koji bi pokazali postojanje ’hrvatskog osećaja’ u bilo kojem obimu u bilo kojem vremenu tokom srednjeg veka“, pa ni do kraja XVIII stoleća (Fine, 2006: 7–8). On veli da „pre 1918. – ili, ako želimo da uključimo Zadar i Istru, pre 1945. – nije postojala nikakva hrvatska država koja bi obuhvatila svu Hrvatsku, Dalmaciju i Slavoniju zajedno“ (isto: 16).


Ovakva struktura razmeštenosti hrvatske i srpske nacije govori o oblikovanom specifičnom trouglu u kojem se nalaze nacionalna manjina (Srbi u Hrvatskoj), nacionalizujuća država u nastajanju (Hrvatska) i nacionalna matica pomenute nacionalne manjine (Brubaker, 1996). Od samog početka su odnosi u trouglu bili bremeniti teškoćama. Po interakcionističkoj teoriji, većina teži da gaji veću netrpeljivost prema manjini, što znači da bi Srbi gajili veću netrpeljivost prema Hrvatima u celoj Jugoslaviji, ali i da bi Hrvati gajili veću netrpeljivost prema Srbima naseljenim u Hrvatskoj. Otuda i česta politička zaoštravanja odnosa između Srba i Hrvata u Hrvatskoj, kao i povremeni izlivi gneva u pogromaškim pohodima hrvatskih pravaša protiv Srba izazvani netrpeljivošću prevashodno sitnih hrvatskih trgovaca prema bogatijim srpskim rivalima u hrvatskim varošima.30 Jugoslovenstvo je od strane hrvatskih nacionalista neretko bilo shvatano kao poluga pomoću koje će rešiti kako probleme vlastite nacionalne integracije tako i probleme u ovom trouglu. Naime, ako Srbi u Trojednici postanu Jugosloveni, onda su oni i teritorije koje naseljavaju izgubljeni za pretenzije Srbije. Zato je bilo potrebno da se dođe do trijalističkog rešenja i jugoslovenske federalne jedinice utemeljene na hrvatskom državnom pravu. Istovremeno, ovako homogenizovani Jugosloveni u okviru K und K monarhije mogli bi ravnopravnije da se suprotstave hegemoniji Nemaca i Mađara. Srbi su 17. X 1905. u Zadarskoj deklaraciji31 pristali da podrže zahteve Hrvata u Habzburškoj monarhiji pod uslovom da oni izričito zajemče ravnopravnost hrvatskog i srpskog naroda, da se jezik zove hrvatski ili srpski, a da se na opštinama okače kako hrvatske tako i srpske zastave. Pošto su tadašnje glavne hrvatske stranke, sa izuzetkom u to vreme manjih Hrvatske pučke seljačke stranke i Čiste stranke prava, na to pristale,32 stvorena je Hrvatsko-srpska koalicija koja je igrala glavnu ulogu u hrvatskom političkom životu sve do 1918. i stvaranja Kraljevine SHS. Hrvatska ideja jugoslovenstva u XIX veku bila je uglavnom vezana za okvir Habzburške monarhije, jer je tu hrvatska elita mogla da dominira, oslonjena na u Habzburškoj monarhiji legitimnu ideju o „povijesnom državnom pravu“, što se očitovalo u činjenici da su Hrvati bili brojniji od habzburških Slovenaca i Srba, te da su za razliku od njih imali sabor i bana. Prema tome, hrvatski nacionalisti su mogli mirne duše biti iskreni jugoslovenski pannacionalisti, jer se u osnovi habzburškog jugoslovenstva nalazio hrvatski nacionalizam ideološki utemeljen u hrvatskom „povijesnom državnom pravu“, koje je, uz etničku bliskost, jedino moglo poslužiti Južnim Slovenima kao ideološka osnova prava na treću federalnu jedinicu pod vođstvom hrvatske elite u K und K monarhiji. Otuda je trijalističko uređenje Habzburške monarhije u kojoj bi treća federalna 30 Najpoznatiji, ali ne i jedini, jeste trodnevni pogrom u Zagrebu 1902, izazvan tekstom u zagrebačkom Srbobranu koji je objavio, pod inicijalima N. S., Nikola Stojanović iz Sarajeva. Hrvatski nacionalisti su, međutim, ispod inicijala prepoznali Stojana Novakovića, što je bio razlog da stradaju zagrebački trgovci srpskog porekla (Bakić, 2004). 31 http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatsko_dr%C5%BEavno_pravo Pristupljeno 15. VII 2008. 32 Radilo se o priznavanju Srbima statusa „političkog“ ili „konstitutivnog“ naroda u Hrvatskoj.

46


jedinica bila „jugoslovenska“ bila nacionalistički ideal velike većine Hrvata s biračkim pravom sve do 1918. i kraja Habzburške monarhije. Utoliko su i brojni Hrvati, s izuzetkom dosledno antisrpske Čiste stranke prava, u tom periodu bili u manjoj ili većoj meri jugoslovenski pannacionalisti. Treba, takođe, primetiti da su se već u to vreme javili strani naučnici i publicisti koji su proučavali društveni razvoj Habzburškog i Osmanskog carstva, kao i malih poluzavisnih balkanskih država, stavljajući se, po pravilu, na stranu pojedinih balkanskih nacija kao ljubimaca (Todorova, 1998: 211). Tako su Pol Šaup33 (Paul Shoup), Marija Todorova i Džon Olkok (John Allcock) zabeležili da je Robert V. Siton-Votson (Seton-Watson) mislio da bi „trijumf pansrpske ideje“, tj. srpske varijante jugoslovenstva, označio „pobedu istočne nad zapadnom kulturom, te da bi to bio fatalan udarac progresu i modernom razvoju“, usled čega je „putujući Škotlanđanin“ pre I svetskog rata smatrao da je očuvanje Habzburške monarhije i njeno trijalističko preuređenje u korist hrvatske varijante jugoslovenstva „ne samo verovatno nego i nužno“ (Allcock, 2000: 218; Todorova, 1998: 207; Shoup, 1968: 6–7). Docnije ga je Frano Supilo tokom I svetskog rata privukao jugoslovenskoj ideji van okvira K und K monarhije (Allcock, 2000: 224), pa je promenio mišljenje zastupajući ideju o uklanjanju Habzburške monarhije i stvaranju Jugoslavije kao federacije na osnovama hrvatske varijante jugoslovenstva (Ković, 2010: 81–106). Prema tome, vodeći stručnjak za bivšu Habzburšku monarhiju i buduću Jugoslaviju na engleskom govornom području uokviravao je sukobom civilizacija i objašnjavao balkanističkim diskursom svoj predmet istraživanja. Imajući na umu njegov uticaj na javno mnjenje,34 političku elitu i na njegove učenike u narednim decenijama, ova činjenica se ne može potceniti. Mnogi Srbi i Slovenci „u okviru“, međutim, podozrevali su da Hrvati hoće da ih asimiluju pod firmom jugoslovenstva. August Cesarec je naveo kako su se pre I svetskog rata nadmudrivali Stjepan Radić i Svetozar Pribićević, pa je potonji 1902. čvrsto stajao na stanovištu da su Srbi i Hrvati „istovjetan“ narod, ali je i naglašavao da će se „hrvatski Srbi boriti za ravnopravnost naroda srpskoga s narodom hrvatskim“, dok je Radić, pohvalivši godinu dana docnije Pribićevića „radi tog povratka na stanovište istovetnosti narodne“, ipak zaključio da „čim je narod srbski s narodom hrvatskim istovjetan, znači to da je samo jedan narod, o ravnopravnosti može se govoriti među dvama narodima ili više njih“ (Cesarec, 1923). No, posle 1918. stvari su se preobrnule: Pribićević je stalno opominjao kako unutar jednog naroda ne može postojati hegemonija i neravnopravnost, a Radić je postao opštepriznati vođ hrvatskog naroda koji je zahtevao ili ravnopravnost Hrvata sa Srbima ili raspad južnoslovenske političke zajednice (Bakić, 2004: 78–79). 33 Njegova knjiga o komunizmu i jugoslovenskom nacionalnom pitanju citirana je u 62 studije. 34 Osim Sitona-Votsona, Supilo je pridobio i Henrija Vikema Stida (Henry Wickham Steed), urednika političke rubrike dnevnika The Times (Allcock, 2000: 224).


Ukoliko se od Srba i Slovenaca ne bi tražilo da postanu Jugosloveni s hrvatskim etničkim pečatom, oni bi mogli pozdraviti takvo jugoslovenstvo, jer bi sami bili jači prema njemu nego što su bili prema Mađarima ili Austrijancima, ali bi svaki jugoslovenski nacionalizam bio neminovno od Srba i Slovenaca „u okviru“ sumnjičen da ima hrvatske asimilacionističke pretenzije, pa su utoliko oni tada bili zagovornici minimalnog ili realnog jugoslovenstva. Jugoslovenstvo u Srbiji, međutim, bilo je suprotstavljeno Habzburškoj monarhiji kao takvoj u tolikoj meri da je smatrano mogućim tek van njenih okvira. Štaviše, pošto se jugoslovenstvo „u okviru“ suštinski suprotstavljalo srpskom nacionalističkom idealu, naročito posle 1878. i 1908, prema takvom jugoslovenstvu nesumnjivo se gajilo neprijateljstvo s istočne strane Drine. Srpska varijanta jugoslovenstva je stoga bila uperena ka stvaranju nezavisne i što veće države Južnih Slovena u kojoj bi Srbi predstavljali većinu. To je, što se srpske elite tiče, značilo isključivanje Bugara. Hrvatska elita bi, pak, Bugare rado prihvatila u varijanti Jugoslavije kao nezavisne države, jer tada Srbi ne bi predstavljali većinu.35 Hrvatsko-bugarska koalicija, posebno s obzirom na tadašnje manjim delom nejasno i većim delom probugarsko nacionalno opredeljenje makedonskog stanovništva, bila bi ili premoćna ili izjednačena u moći sa srpsko-slovenačkom koalicijom (Bakić, 2004). Kao što je hrvatski istoričar jugoslovenskog opredeljenja Bogdan Krizman pokazao, svest o suprotstavljenosti srpske i hrvatske varijante jugoslovenstva pojavila se u prepoznatljivom obliku već tokom diskusije tadašnjeg potpukovnika srbijanske vojske Dušana Simovića36 i hrvatskog jugoslovenski usmerenog političara Ivana Lorkovića37 prilikom diskusije o tome da li će se ujedinjavati Država SHS, koja će se prostirati do Dunava i Drine, sa Srbijom i Crnom Gorom, ili se ta država neće nikad ni priznati (Bakić, 2004; Krizman, 1961). Nije slučajno da su hrvatski birači rano prepoznali da je jugoslovenstvo u Kraljevini SHS zapravo u funkciji relativnog jačanja Srba u odnosu na Hrvate. Otuda su rezultati prvih izbora pokazivali da većina Hrvata nije bila usmerena jugoslovenski: HPSS pod vođstvom Stjepana Radića dobila je 52,55% glasova u Hrvatskoj – Slavoniji u kojoj se jedino i takmičila, a ako se tome dodaju glasovi autonomaša (5,23%) i frankovaca (2,48%), onda ispada da je tri petine birača bilo protiv srpske varijante jugoslovenstva, ako ne i protiv Jugoslavije. U Dalmaciji je podrška ujedinjenju bila jača, jer za Jugoslavenski klub je glasalo 28% birača (u Hrvatskoj – Slavoniji tek 3%) (Sekulić, 2004: 24). Pa ipak, i pored ove činjenice, kao i pisanja vođa Hrvatskog bloka predvođenih Stjepanom Radićem 35 Drugi balkanski i I svetski rat isključili su mogućnost uključivanja Bugarske u Kraljevinu predvođenu Karađorđevićima. 36 Potonji vođ antinacističkih pučista 27. III 1941. godine. 37 Bio Jugosloven do stvaranja Kraljevine SHS, a potom se vratio hrvatskom nacionalističkom idealu.

48


međunarodnim činiocima da odobre stvaranje „istinski suverene Hrvatske“ ili „priznanje hrvatske države u zajedničkim granicama međunarodne zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca“, hegemoni međunarodni činioci tog doba, na prvom mestu Francuska, nisu obraćali pažnju na položaj Hrvata u Kraljevini (Bakić, 2004: 500; Stanković, 1995: 162). Tada je Francuskoj i Velikoj Britaniji Kraljevina SHS (Jugoslavija) predstavljala strateški interes, pa nestanak Jugoslavije nije dolazio u obzir, iako je bilo jasno da Hrvati nisu priznavali da je međunacionalna utakmica u Kraljevini poštena, što uistinu nije ni bila, te da je to dovodilo stabilnost i snagu države u pitanje. Takođe, ne može biti slučajno da od hrvatskih političara sa uporištem u biračkom telu niko nije bio za manje od pet federalnih jedinica, dok se najčešće zagovaralo sedam do osam federalnih jedinica, osim ako se nije zagovarala, još poželjnija sa stanovišta hrvatskog nacionalizma, konfederacija teritorija zapadno od Drine i Dunava sa Srbijom, Crnom Gorom i Makedonijom kao drugom konfederalnom jedinicom, a da su od srpskih političara samo vođ marginalne Narodne seljačke stranke Dragoljub Jovanović i malobrojni srpski komunisti pristajali da Jugoslavija bude federalno organizovana s više od četiri federalne jedinice. Svi ostali, ako su uopšte pristajali na federaciju, bili su za tri etnički određene federalne jedinice ili, sporazumno, za četiri federalne jedinice, gde bi BiH („klasične srpske zemlje“ vs. „povijesna hrvatska zemlja“), bila ta jedinica koja bi se stvorila za ublažavanje takmičenja srpskog i hrvatskog nacionalizma (Bakić, 2004). Ključno je bilo pitanje ko će imati većinu u Jugoslaviji, tj. ko će biti moćniji. Ako bi bilo manje od pet federalnih jedinica, onda bi srpska elita imala većinu, jer bi Srbi, u koje su se svojevoljno ubrajali Srbijanci, Crnogorci, bosanski Srbi, hrvatski Srbi, i nesvojevoljno većina Makedonaca, odnosili prevagu nad Hrvatima. U etnički zasnovanoj tročlanoj federaciji, Srbi bi, uz pomoć Slovenaca koji su u Kraljevini po prvi put dobili mogućnost usavršavanja na ljubljanskom univerzitetu i mogućnost izražavanja na maternjem jeziku, lako mogli nadglasati Hrvate. U četvoročlanoj federaciji, pak, Srbi i Hrvati mogli bi biti u ravnoteži, jer bi Bosna i Hercegovina, u kojoj su tada Srbi činili relativnu većinu s 44% stanovništva, predstavljala taj jezičak na vagi. No, i u tom slučaju je vrlo verovatno da bi Srbi na osnovu brojnosti pretezali i da bi njihova hegemonija bila tek ublažena. Ako bi, međutim, u Kraljevini bilo više od četiri federalne jedinice, onda bi hrvatska nacionalna elita mogla okupiti oko sebe druge nesrbe i imati hegemoniju.38 Ne treba zaboraviti da su tada Srbi činili tek relativnu većinu s 34,9% 38 Kako je primetio D. Rusinov, u skladu sa postavkama interakcionista, analizirajući posleratnu strukturisanost nacionalnih odnosa u Jugoslaviji, „jedino su hrvatski anticentralisti mogli polagati pravo na tako veliku i ujedinjenu oblast koja bi mogla zahtevati pažnju. Ostali su morali da se ograniče na ulogu neophodnih saveznika“ (Rusinow, 1978: 248).


stanovništva Vojvodine (1921, dok ih je deset godina docnije bilo 37,8%, a 1948. 50,4%), te da bi Hrvati (8,1%) zajedno s Nemcima (22%) i Mađarima (24,4%) imali većinu u njoj (Samardžić, 2002: 119; Đurić, Ćurčić, Kicošev, 1995). Takođe, Hrvati su se mogli nadati da bi Crnoj Gori, kao zasebnoj federalnoj jedinici, bili bliži njeni interesi od interesa srpstva, kao i da bi Makedonija, ako bi bila proizvedena u federalnu jedinicu, bila u savezu s onima koji su joj pomogli da to postane protivno željama asimilacionistički usmerenog centra. Naposletku, BiH kao federalna jedinica, uprkos relativnoj većini Srba, mogla bi biti protiv Srbije bar u izvesnim slučajevima ako ne uvek, jer su katolici i muslimani bili u većini nasuprot relativne većine pravoslavaca. Kao što se zorno iz izloženoga vidi, strukturni takmičarski odnosi srpskog i hrvatskog nacionalizma određivali su za koje i kakve će se institucionalne oblike političke zajednice Južnih Slovena njihove nacionalne političke i kulturne elite zalagati. Od toga je delimično odstupala hrvatska privredna elita pošto je u unitarnom državnom obliku mogla koristiti prednosti koje je uživala na objedinjenom tržištu, a pod firmom jugoslovenstva mogla je nesmetano obavljati poslove u Srbiji (Bakić, 2004). Frustracije hrvatske političke i kulturne elite, međutim, sve više su okretale njihove pripadnike ka užim hrvatskim rešenjima.39 Tek je Sporazum iz 1939. doveo do restrukturisanja odnosa srpskog i hrvatskog nacionalizma. Ono što je važno ovde primetiti jeste činjenica da je do tog restrukturisanja došlo svega pet dana pred izbijanje II svetskog rata, te da se može slobodno tvrditi da srpska politička elita na tako nešto ne bi pristala da se nije radilo o tom ključnom spoljnopolitičkom podsticaju. Jednostavno, rat se nalazio na vidiku, i bilo je potrebno jačati Jugoslaviju kako se ne bi raspala pri potencijalnom napadu na nju, a za to su Hrvati bili neophodni. No, bilo je dockan. 2.3. Unutrašnji činioci srednjeg trajanja – pokušaj institucionalizovanja nacionalnog pitanja u obliku socijalističke etnofederacije Nacionalno pitanje u višenacionalnoj državi može biti rešeno u najboljem slučaju u jednom posebnom periodu, u okviru jedne posebne političke i društvene strukture. Milovan Đilas

Predratna KPJ je, po samom obrazovanju 1919, kako je ranije predočeno (Bakić, 2004: 528–567; Gligorijević, 1992; Vlajčić, 1987; Pešić, 1983; Shoup, 1968: 20), bila odana Jugoslaviji, pa čak i realnom jugoslovenstvu do kraja 39 Obojica vođa H(R)SS, Stjepan Radić i Vladko Maček, boravila su izvesno vreme u zatvoru Kraljevine SHS (Jugoslavije), a prvi je i ubijen u Skupštini. Na simboličkoj ravni, to se moglo tumačiti kao zatvaranje i ubijanje – krajnje poniženje – cele nacije.

50


1923, tj. sve dok su srpski kadrovi u njoj vodili glavnu reč.40 Čim je, međutim, došla Staljinova direktiva o potrebi razbijanja Jugoslavije 41 i njegova kritika shvatanja nacionalnog pitanja „druga Simića“ (partijsko konspirativno ime Sime Markovića), došlo je i do opadanja uticaja tzv. desne frakcije u kojoj su većinu činili Srbi i koja se zalagala za realno jugoslovenstvo (nada da će se prosvetom i napretkom društva od tri tada prepoznatljive etničke zajednice – Slovenaca, Hrvata i Srba – stvoriti jedinstvena jugoslovenska nacija u budućnosti42) u korist leve frakcije u kojoj su većinu činili Hrvati i Slovenci43 (Bakić, 2004: 534; Connor, 1984: 165; Avakumović, 1964: 62), koja će od 1926. vladati strankom, i koja se zalagala za razbijanje Kraljevine i docnije ujedinjenje „radničko-seljačkih republika“ (Bakić, 2004; Gligorijević, 1992; Connor, 1984). Zaista, slovenački i hrvatski kadrovi, pod pokroviteljstvom uticajnih bugarskih komunista u Kominterni (Petranović, 1993: 79), vladali su KPJ posle 1926, i naročito posle 1928, u vreme dok je ona bila, uz ustaše i VMRO, najogorčeniji protivnik Jugoslavije.44 Partija se tada zalagala za „samostalnu hrvatsku, 40 Kadrovi iz Socijaldemokratske partije Srbije masovno su ušli u Komunističku partiju, dok su slovenačke i hrvatske socijaldemokratske partije bile podeljene. Dobar deo je ostao u različitim socijalističkim strujama (Bakić, 2004; Gligorijević, 1992; Shoup, 1968: 19). 41 Kao što je Voker Konor (Walker Connor) zabeležio u klasičnoj studiji o shvatanju nacije u marksističko-lenjinističkoj teoriji i strategiji (citirana u 143 studije), marksisti-lenjinisti su umešno koristili nacionalne sukobe u borbi protiv neprijatelja i u svrhe izvođenja socijalističke revolucije. Naročito je Lenjin, po Konoru, od 1914. pa sve do smrti 1924. bio zaokupljen razmišljanjem „kako da se bori protiv nacionalizma kad je to neophodno, a kako da njime manipuliše u interesu međunarodnog pokreta kad god je to moguće“ (Connor, 1984: 6, 31). No, i na drugoj strani je postojala svest o taktičkoj važnosti upotrebe nacionalizma u borbi protiv neprijatelja, pa je Zbignjev Bžežinski (Zbigniew Brzezinski) još 1950. u neobjavljenoj master tezi smatrao da bi nacionalizam mogao doći glave Sovjetskom Savezu, pošto se radi o „višenacionalnoj imperiji u dobu nacionalizma“, iako je mislio da će se to desiti mnogo kasnije no što se uistinu dogodilo (http://en.wikipedia.org/wiki/ Predictions_of_Soviet_collapse). Pristupljeno 20. VII 2008. 42 Činjenica da je Marković verovatno bio bliži od Staljina Marksovom i Lenjinovom viđenju da je razvoj nacija prema dobrovoljnoj „asimilaciji kako napredan tako neizbežan“ (Connor, 1984: 37), nema mnogo značaja za praktičnu politiku. Uostalom, ovaj strateški marksističko-lenjinistički plan je samo naizgled bio u protivrečju sa taktičkim korišćenjem nacionalnih nesuglasica u korist prve socijalističke zemlje na planeti. 43 Bilo je tu i Srba – npr. Triša Kaclerović, srpski Jevrejin Moša Pijade – ali oni su činili manjinu (Bakić, 2004: 534; Avakumović, 1964: 62). Gligorijević, pak, precizira da se može prihvatiti da je „uporište ’leve’ frakcije bilo ponajviše u Hrvatskoj, odnosno u Dalmaciji, a da je uporište ’desne’ frakcije bilo poglavito u Srbiji“, ali da nije sasvim ispravno poistovećivati levu frakciju sa hrvatskim komunistima a desnu sa srpskim (Gligorijević, 1992: 206). 44 Uistinu, Konor je potkrepio ovakav stav citatom Staljina: „Štaviše, u međuvremenu je Kominterna na najnedvosmisleniji način naredila KPJ ne samo da trpi, već i da stvara nacionalna neprijateljstva: ’Cela partija mora širiti njenu propagandu i agitovati do krajnjih granica da ubedi radne mase potčinjenih nacija Jugoslavije da razaranje pansrpske buržoazije jeste jedini put prema rešenju nacionalnog pitanja. Strah od paljenja nacionalnih strasti ne treba da sprečava Partiju od pozivanja masa punom snagom o ovom najvažnijem pitanju’“ (Connor, 1984: 141). Nasuprot Staljinu, Marković je smatrao da pošto nacionalizam nastaje


srpsku, slovenačku, bosansku, makedonsku, crnogorsku, vojvođansku radničko-seljačku republiku“ i „za federaciju radničko-seljačkih republika na Balkanu“ (Bakić, 2004: 558).45 Neki hrvatski komunisti, kojih je u partiji bilo sve više, tokom tridesetih godina su se počeli isticati žestokim nacionalizmom (Bakić, 2004: 559; Gligorijević, 258–270; Shoup, 1968: 42), uprkos činjenici da je marksizam kao ideologija propisivao da komunisti moraju ostati iznad nacionalizma, jer je to njihova određujuća osobina (Connor, 1984: 11), i da je, ipak, nacionalizam uglavnom korišćen u taktičke svrhe kako bi se što pre došlo do ostvarenja strateškog cilja, tj. socijalističke revolucije46 (Shoup, 1968: 57). Tek 1935, zahvaljujući novoj direktivi Staljina, KPJ počinje zagovarati antifašističku politiku Narodnog fronta u kojem je trebalo objediniti sve antifašističke snage u okviru Jugoslavije47 (Bakić, 2004; Connor, 1984). No, jugoslovenstvo je od tog trenutka u ideologiji KPJ promenilo sadržaj u odnosu na srpsku varijantu realnog jugoslovenstva koju su zagovarali Sima Marković i Filip Filipović. Sada se oblikovalo minimalno jugoslovenstvo hrvatske usmerenosti, pošto se zagovarala Jugoslavija koja bi imala više od četiri federalne jedinice (u gornjem navodu je npr. navedeno sedam potencijalnih federalnih jedinica), a umesto realnog jugoslovenstva, po kojem je trebalo očekivati stapanje južnoslovenskih nacija u budućnosti, prihvatilo se minimalno jugoslovenstvo koje je izričito odbacivalo mogućnost stvaranja jugoslovenske nacije, pa makar i u dalekoj budućnosti,48 već se zagovarala Jugoslavija kao

45 46

47

48

u kapitalizmu i nacionalno pitanje treba rešavati u okvirima kapitalizma, jer će u protivnom „klasna borba ostati mrtvorođenče zasenjeno demagoškim pozivima rivalskih nacionalnih grupa“ (Shoup, 1968: 25). Sima Marković zaslužuje priznanje za ispravno predviđanje. Klasna borba, Uvodnik, g. III/br. 9, X 1928. godine. Staljin je bio jasan: „Da izbegnemo sve nesporazume, moram reći da se pravo na secesiju ne sme razumeti kao obaveza, kao dužnost da se otcepi... Neki drugovi okreću ovo pravo na secesiju u obavezu, i zahtevaju od Hrvata, na primer, da se oni otcepe po svaku cenu. (istakao, W. C.) Ova pozicija je pogrešna, i mora biti odbijena. Ne smemo pomešati jedno pravo sa jednom obavezom“ (Connor, 1984: 140). Pa ipak, to nije sprečilo uticajnog bugarskog komunistu Georgi Dimitrova da se založi za rasturanje Kraljevine SHS: „Nijedan ozbiljan komunistički posao neće na Balkanu biti izvodljiv dok se Jugoslavija ne raspadne. Jugoslaviji se mora omogućiti raspad putem naše pomoći tamošnjim separatističkim pokretima“ (Connor, 1984: 166). Zanimljivo je da Miroslav Krleža u to vreme kritikuje nacionalnu politiku KPJ „nazivajući pozive na samoopredeljenje i secesiju ’platonskim sloganima’, i predlažući politiku koja će približiti komuniste hrvatskom seljaku i proširiti svest hrvatskog seljaka ka borbi za prava jugoslovenskog seljaštva kao celine“ (Shoup, 1968: 43). U skladu s tim, Šaup zaključuje da su u to vreme, sredinom tridesetih, hrvatski komunisti bili više projugoslovenski usmereni od slovenačkih (Shoup, 1968: 43). Lenjin je nedvosmisleno pisao: „Mi smo za velike države i za zbližavanje, pa čak i sjedinjavanje nacija. (...) Cilj socijalizma nije ... samo da zbližava nacije, već i da ih stapa. (...) Proletarijat podržava sve što doprinosi uklanjanju nacionalnih razlika... sve što pravi odnose među nacionalnostima sve bližim, sve što vodi stapanju nacija, ... stapanju svih nacija u jedno

52


višenacionalna država u kojoj će svaka etnonacija imati svoju federalnu jedinicu, a BiH i Vojvodina sa relativnom većinom Srba u to vreme bile su izuzeci od etničkog pravila kojima je kao višeetničkim teritorijama, takođe, dopušteno samoopredeljenje do otcepljenja (Budding, 2008: 95). I pravilo i izuzeci stvoreni su u cilju onemogućavanja „velikosrpske hegemonije“.49 Upravo je tu i takvu viziju nadnacionalnog jugoslovenstva zagovarao i sprovodio Josip Broz Tito od 1937. kada se našao na čelu KPJ. On je, međutim, i „ponajviše učinio na uspostavljanju jedinstva komunističkog pokreta time što je u Partiji suzbijao uticaj HSS i hrvatskog nacionalizma (smenivši prvo rukovodstvo KP Hrvatske), a oslobađajući se uticaja klerikalaca otupio oštricu slovenačkom separatizmu“ (Gligorijević, 1992: 332). Istovremeno, plašeći se hegemonije Srba u Jugoslaviji želeo je umanjiti njihovu snagu, pa je zauvek prihvatio odranije osmišljen komunistički nacionalni inženjering – Makedonce su već dvadesetih, a Crnogorce najdocnije početkom tridesetih godina Komunistička internacionala i KPJ prepoznale kao nacije (Bakić, 2004; Kuljić, 1998; Petranović, 1993; Gligorijević, 1992).50 Doista, kao što je pomalo ironično zaključio Pol Šaup, iako su „danas jugoslovenski komunisti uveliko kritični prema Staljinu zbog njegovog neprijateljstva prema jugoslovenskoj državi, moraju priznati da je ’ispravna’ pozicija o nacionalnom pitanju bila dostignuta tek pod njegovim vođstvom“ (Shoup, 1968: 37). Odgovor KPJ, od 1937. pod vođstvom Josipa Broza,51 na Sporazum Cvetković–Maček bio je spočetka pozitivan, kako se ne bi zameralo hrvatskim više jedinstvo. (...) Proletarijat ... pozdravlja bilo koju i svaku asimilaciju nacionalnosti – sa izuzetkom onih koje se sprovode silom ili na osnovu privilegija“ (Connor, 1984: 42). Utoliko, jugoslovenski komunisti su skretali sa lenjinističkog pravoverja ka renerovskom austromarksizmu, s tom razlikom što su od Lenjina zadržali zagovaranje etnofederalizma, dok su austromarksisti bili naklonjeni neteritorijalnim etničkim rešenjima (Budding, 2008: 94). 49 O značenju pojmova jugoslovenski (pan)nacionalizam, integralno jugoslovenstvo, jugoslovenski nacionalizam u užem smislu i realno jugoslovenstvo, koje je autor preuzeo od Ljubodraga Dimića i dodatno ih precizirao, kao i o minimalnom jugoslovenstvu ranije je detaljno pisano (Bakić, 2004: 85–86; Dimić, 1996). 50 Naravno, velika je razlika između nacionalnog osećanja u Makedoniji i u Crnoj Gori u tom vremenu, jer dok su makedonski ili bugarski nacionalizmi nadvladavali srpski u Makedoniji, u Crnoj Gori je postojao samo srpski nacionalizam (Bakić, 2004: 554–556; Petranović, 1993: 35–37). 51 U prvom Politbirou koji je Josip Broz sastavio bili su on kao Hrvat, Crnogorac Đilas, Srbin Ranković i tri Slovenca (Kardelj, Miha Marinko i Franc Leskošek). Sledeći put, 1940, Brozu su u Politbirou pravili društvo Kardelj, Ranković, Đilas, Srbin iz Hrvatske Rade Končar, i Crnogorac Ivan Milutinović, što je neke autore navelo da zaključe da je po prvi put u međuratnom periodu došlo do pojave istinski jugoslovenske strukture partijskog vođstva, iako nije bilo nikoga iz Makedonije (Lampe, 2000: 207; Shoup, 1968: 47). Docnije je u Makedoniju lično Broz poslao makedonskog komunistu iz Pariza Metodija Šatorova Šarla, imenujući ga i članom Politbiroa, izgleda baš zbog činjenice da je ovaj bio izrazito probugarski usmeren, kako bi KPJ postala popularna u Makedoniji. Tek s početkom rata, zbog neaktivnosti makedonskih komunista u podizanju ustanka, Šarlo je dospeo pod udar kritike vođstva KPJ. Do rata im njegovo otvoreno probugarsko opredeljenje nije smetalo (Shoup, 1968: 52–53).


težnjama, „iako ne i topao“. No, u proglasu od 1. V 1940. Sporazum je podvrgnut oštroj kritici, pošto „uopšte nije poklonio pažnju nacionalnim pravima Crne Gore, Makedonije, i Slovenije“ (Connor, 1984: 145). Radilo se o kopiranju sovjetskog modela rešavanja nacionalnog pitanja pomoću stvaranja etnički određenih republika i autonomija. Doista, Josip Broz je na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ održao govor u kojem je nacionalni problem nazvao „hroničnom boljkom Jugoslavije“ i dotadašnja vođstva KPJ optužio što nisu ponudila lek. Štaviše, okrivio je Simu Markovića i Josipa Čižinskog (Milana Gorkića) da su se „pokazali isto tako usko šovinistički i pansrpski kao da su najcrnji reakcionari“, te da su oni krivi što nisu „preuzeli vođstvo nad masama“, već su „stvorili Mačeka i Pavelića“, te „VMRO i makedonske separatiste“. Sve što je, po Brozu, trebalo raditi jeste prihvatiti model „nacionalne autonomije, uslov za socijalnu revoluciju; raznovrsnost nacionalnih kultura – uslov za političko jedinstvo“, dakle, recept koji je „veliki učitelj, sam Staljin“ propisao (Connor, 1984: 146). Ovaj Brozov govor važan je da se uvidi koliki je značaj pridavan nacionalnom pitanju u KPJ pred početak II svetskog rata, te da je na njega, kad je Josip Broz u pitanju, gledano prevashodno taktički, u smislu njegovog instrumentalizovanja da bi se došlo na vlast, a nikako ne strateški, u smislu istinskog zagovaranja nacionalizma. Vidljivo je da je u uspešnom rešenju nacionalnog pitanja, koje je ispravno shvaćeno kao rak-rana Kraljevine, nađen ključ za uspeh komunističkog društvenog projekta: „Mi nismo zainteresirani za buržoaski ideal Otadžbine koji treba braniti, već za svetsku revoluciju koju treba sprovesti. Zapamtite ovo. Najveća revolucija za jugoslovensku državu – revolucija za koju sam siguran da će je masa naroda prihvatiti – biće revolucija koja će doneti nacionalnu jednakost Srbima, Hrvatima, Slovencima, Makedoncima, Crnogorcima. I to, drugovi, omogućiće sa svoje strane veću socijalnu revoluciju koju mi planiramo i za koju je Sovjetski Savez naš slavni model“ (Connor, 1984: 147).

Prema tome, Josip Broz je imao plan da preko delimičnog zadovoljenja raznovrsnih nacionalizama u Jugoslaviji omogući izvođenje socijalističke revolucije. U tom smislu se radilo i na stvaranju nacija, kao što su Crnogorci i Makedonci,52 a docnije i Muslimani53 (Kuljić, 1998: 172; Connor, 1984: 334). 52 „Granica sa Srbijom je povučena na takav način da blisko prati predloge koje je pre rata napravila VMRO (...) Takođe, Makedonci su bili slobodni da tumače njihovu prošlost na daleko više nacionalistički, i manje marksistički način no komunisti u drugim republikama“ (Shoup, 1968: 164–165). 53 Jedan autor je s pravom zaključio da je SKJ stvorio makedonsku crkvu 1967. odvajajući je od SPC, te da je podsticao „muslimansku etnogenezu kao sredstvo regulisanja takmičenja između Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini. Izgleda da je bilo malo, ako uopšte, ozbiljnog

54


Načelna suprotstavljenost SKJ religiji i njeno korišćenje u svrhe stvaranja nacije samo potvrđuje izvestan pragmatizam koji je SKJ imao u sprovođenju praktične politike. U potonjem slučaju, radilo se o pragmatičnoj želji da se muslimani među nesvrstanima privuku na svoju stranu, a u prvom, da se i uticaj Bugara u jugoslovenskim poslovima oslabi. Pa ipak, to nije i kraj priče, jer kako stvaranje Makedonske pravoslavne crkve nasilnim odvajanjem od SPC u cilju simboličkog utemeljenja makedonske nacije, tako i stvaranje muslimanske nacije koja je i imenom asocirala na religiju bilo je u funkciji strukturnog slabljenja snage Srba u federaciji, pošto se smatralo da će se na taj način doći i do nacionalne jednakosti i ravnopravnosti u Jugoslaviji. Čini se da se nije mislilo da bi to moglo dovesti i do preteranog slabljenja koje bi se doživelo kao poniženje, te da bi iz nacionalne frustracije mogla uslediti srpska nacionalistička reakcija.54 Na prostoru od nacističke Nemačke, drugih revizionističkih sila i domaćih nacionalista razorene Jugoslavije, komunisti su organizovali otpor okupatorima, doduše tek posle napada nacističke Nemačke na komunistički SSSR. Ovaj redosled jasno ukazuje da im je odanost prvoj zemlji socijalizma u to doba bila ispred odanosti zajedničkoj državi Južnih Slovena. Pa ipak, shvativši da im borba protiv okupatora na bazi svejugoslovenskog otpora pruža najviše nade za izvođenje socijalističke revolucije, oni su organizovali hrabru antifašističku oslobodilačku borbu u okviru građanskog rata s etničkom podlogom. Što se vođstva KPJ tiče, ono je izgradilo jasnu „okosnicu nacionalne politike: Jugoslavija ravnopravnih naroda, obaranje tzv. velikosrpske hegemonije, uvažavanje prava nacionalnih manjina i obračun sa nacionalšovinizmom, antijugoslovenstvom i separatizmom“ (Petranović 1993: 62), ali izgleda da je postojala razlika između uglavnom projugoslovenski opredeljenog vođstva KPJ i „duboko provincijalnih“ članova raspoređenih po dubini partije (Shoup, 1968: 99–100). Ova činjenica je propagandu morala okrenuti zasebnim nacijama, 55 umesto Jugoslovenima, u tolikoj meri da je npr. CK KP Hrvatske „nastavio razmišljanja o mogućem alternativnom pokušaju gradnje čisto regionalnog i građanskog identiteta i, u odsustvu bilo kakve mogućnosti označavanja Bosanaca kao posebne jezičke zajednice, religija je bila ponovo prepoznata kao snabdevač odgovarajućeg simboličkog jezgra grupnog identiteta“ (Allcock, 2000: 298–299). Može se samo nagađati na kakav bi odgovor naišao izazov kalajevske gradnje bosanskog nacionalnog identiteta među bosanskohercegovačkim Srbima koji su, iako značajno proređeni, taman izašli kao pobednici iz pokušaja ustaškog genocida koji se nad njima sprovodio samo zbog toga što imaju srsku nacionalnu pripadnost. 54 Ima autora koji smatraju KPJ pred II svetski rat „jedinom istinskom jugoslovenskom partijom“, kojoj je delimična „ravnodušnost“ prema nacionalnom pitanju omogućila da ga bolje sagleda i pravičnije rešava, uzimajući u obzir sve nacionalnosti (Shoup, 1968: 57, 59). Čini se, ipak, da je Šaup precenjivao kako komunističku ravnodušnost prema nacionalnom pitanju, tako i pravičnost njegovog rešavanja. 55 „Do 1944. Politbiro CK KPJ nastojao se svakoj nacionalnosti Jugoslavije obraćati u smislu njezinih pojedinačnih težnji. Tijekom 1944. i u periodu neposredno poslije rata, naglasak je prebačen na novu državu i njezine težnje. Tito je zacrtao liniju u januaru 1944,


s kritikovanjem pojma jedne jugoslovenske države još u kasnoj 1944. godini“,56 uprkos tome što je Josip Broz ranije već javno stavio do znanja da je „cilj jedinstvene Jugoslavije van diskusije“ (Connor, 1984: 170). No, i sam Broz se uvek iznova obraćao „našim narodima“ ili „narodima Jugoslavije“, a katkad i posebice Srbima, Hrvatima, Slovencima, Muslimanima, Crnogorcima, Makedoncima umesto Jugoslovenima (Connor, 1984: 155). Štaviše, kako bi se privuklo što više boraca u partizanske redove ponovo je, premda tek krajem 1942, uveden pojam nacionalnog samoopredeljenja u program KPJ, iako ga nije bilo još od 1937. godine (Connor, 1984: 156–157).57 Pa ipak, u slučaju Josipa Broza radilo se o veštom laviranju između nacionalističke stvarnosti Jugoslavije, ličnih političkih ambicija i ispravno procenjenih interesa velikih sila Antifašističke koalicije.58 Samoopredeljenje je, razume se, proglasio i AVNOJ, ali u obliku koji je nagoveštavao da je ovo pravo već iskorišćeno, jer se u uvodu Odluke o federativnom uređenju navodi da se ona donosi „(N)na osnovu prava svakog naroda

(...) kada je također pozvao na veći centralizam i kontrolu: ’Izmijeniti u svakom pogledu ton štampe i agitaciju u tom smislu da se svim pitanjima prilazi sa stanovišta jedne nove, samostalne državne tvorevine, koja nije ničija filijala, nego djelo borbe naših naroda (...)“ (Banac, 1990a: 103–104). U ovom navodu, osim pozivanja „na veći centralizam i kontrolu“, može se prepoznati i jedna težnja ka većoj samostalnosti od Moskve, što Banac nije primetio. 56 Andrija Hebrang, „istinski popularan u Hrvatskoj“ (Banac, 1990a: 103), isticao je da je ZAVNOH novi Sabor Hrvatske, „obećavajući više samostalnosti posle rata no što je bilo ponuđeno Sporazumom iz 1939. ’od srpske klike iz Beograda’.“ Činjenica da je suviše pričao o toj „samostalnosti“ i, kako je Broz govorio, ’njegovoj sopstvenoj telegrafskoj agenciji’ dovela je naposletku do smene Hebranga sa čela ZAVNOH-a (Irvine, 2008: 154; Lampe, 2000: 223–224). Osim toga, Hebrangu i CK KP Hrvatske zameralo se što su se „oborili“ na Dalmaciju, a razlog se nalazio u činjenici da „Dalmacija pokazuje mnogo veću povezanost sa Jugoslavijom, nego što je pokazuje ostala Hrvatska“ (Banac, 1990a: 102). Takođe, kada je ZAVNOH 20. IX 1943. proglasio pripajanje Istre, Rijeke, Zadra i Kvarnerskih ostrva „matici zemlji Hrvatskoj“, Josip Broz je to kritikovao, jer Hrvati „prisvajaju suverenitet koji pripada samo Jugoslaviji“: „Proklamaciju je morao potpisati i AVNOJ, a predsjedništvo ZAVNOH-a da supotpiše. Inače to neće imati važnosti pred stranim silama i znači separatizam protiv kojega su svi saveznici“ (istakao aut.) (cit. pr. Banac, 1990a: 100). Prema tome, za razliku od hrvatskih nacionalista, a nacionalisti uopšte neretko pokazuju neku vrstu parohijalnosti i nerazumevanja spoljne politike, Josip Broz je veoma dobro znao koja i kakva su ograničenja za ostvarenje hrvatske nezavisnosti nakon II svetskog rata. 57 To je u decembru 1942. učinio sam J. Broz u članku „Nacionalno pitanje u svetlu Narodnooslobodilačke borbe“: „Odana principu da svaki narod ima pravo na samoopredeljenje, Komunistička partija se borila protiv takve nacionalne politike velikosrpskih hegemonista tokom čitavog perioda borbe za opstanak Jugoslavije. Komunistička partija Jugoslavije se suprotstavila na najodlučniji način represiji nad Hrvatima, Slovencima, Makedoncima, Crnogorcima, Albancima i drugima. (...) Komunistička partija nikad nije i nikad neće napustiti princip koji su postavili naši veliki učitelji, Marks, Engels i Lenjin, princip da svaka nacija ima pravo na samoopredeljenje, uključujući otcepljenje“ (Connor, 1984: 158). 58 Samo je Ruzvelt, zgranut ustaškim pokoljima Srba i Jevreja, u nekoliko navrata izrazio rezerve prema vaspostavljanju Jugoslavije posle II svetskog rata, i razmišljao o protektoratu nad Hrvatskom, ali to nije pretočeno u operativnu politiku, jer su SAD prepustile balkansku i jugoslovensku politiku dogovoru Velike Britanije i SSSR-a (Petranović, 1993: 68, 159).

56


na samoodređenje, uključujući pravo na otcepljenje ili na ujedinjenje sa drugim narodima, i u skladu sa istinskom voljom svih naroda Jugoslavije, osvedočenom u toku trogodišnje zajedničke narodno-oslobodilačke borbe koja je skovala nerazdruživo bratstvo naroda Jugoslavije“.59 Ovde je prilično precizno navedeno na osnovu kojeg prava se „skovalo nerazdruživo bratstvo naroda Jugoslavije“. Glagol „skovati“ ukazuje na čvrstinu federacije, pridev „nerazdruživo“ na činjenicu da je „pravo na samoodređenje“, „uključujući i otcepljenje ili na ujedinjenje sa drugim narodima“ neopozivo iskorišćeno u ovoj drugoj varijanti, a imenica „bratstvo“ jasno ukazuje zašto je „ujedinjenje sa drugim narodima“ dobilo prevagu nad „otcepljenjem“. Reč je bila o „etničkoj sličnosti“ utemeljenoj u slovenstvu, što je isključivalo neslovenske građane buduće federacije, koja je kvalifikovala Južne Slovene da uđu u političku zajednicu, ali se istovremeno naglašavalo da je posredi sličnost, a ne istovetnost, jer govorilo se o narodima, a ne o narodu. Radilo se, očevidno, o shvatanju etničke bliskosti, ideološki ukorenjene u panslavizmu i proleterskom internacionalizmu (Kuljić, 1998: 276), iako nikako ne i o istovetnosti Južnih Slovena, što se navodno pokazalo i u narodnooslobodilačkoj borbi: „Narodi Jugoslavije nikada nisu priznali i ne priznaju raskomadanje Jugoslavije sa strane fašističkih imperijalista i dokazali su u zajedničkoj oružanoj borbi svoju čvrstu volju da ostanu i dalje ujedinjeni u Jugoslaviji.“60 Pomalo ironično, umesto ovakve formulacije, jedan autor je primetio da bi stvarnosti II svetskog rata na prostoru Jugoslavije pre odgovarala sledeća formulacija prvog člana Odluke: „Narodi Jugoslavije su svojom spremnošću da učestvuju u međuetničkim genocidnim sukobima s njihovim susedima dokazali čvrstu volju da ostvare nezavisne države“61 (Connor, 1984: 160). Prema tome, unutrašnji činioci razvijeni u dinamici etničkih sukobljavanja tokom II svetskog rata trebalo je da ne dovedu do restrukturisanog javljanja Jugoslavije posle rata. No, jedini pokret i vojska koji su delali na celom prostoru bivše Jugoslavije tokom rata i bili sastavljeni od u manjoj ili većoj meri pripadnika svih nacija imao je tu sreću da je nova restrukturisana Jugoslavija odgovarala interesima svih najmoćnijih država, a u to vreme naročito Sovjetskom Savezu, čije su trupe već u jesen 1944. prodirale na prostor Jugoslavije. 59 Uvod u Odluku Drugog zasedanja AVNOJ o izgradnji Jugoslavije na federativnom principu, http://www.arhiv.sv.gov.yu/a100008g.htm, pristupljeno 21. VII 2008. godine. 60 Prvi član Odluke Drugog zasedanja AVNOJ o izgradnji Jugoslavije na federativnom principu, http://www.arhiv.sv.gov.yu/a100008g.htm, pristupljeno 21. VII 2008. godine. 61 Partizanska vojska nije u većoj meri učestvovala u međuetničkim razračunavanjima, iako, kao što su ovde navedeni Bakarićevi izveštaji Vrhovnoj komandi svedočili, nije bila toga sasvim pošteđena. U istom smislu, Konor je citirao Đilasa: „Tako, u jednom napadu na jedno muslimansko selo, izdata su unapred naređenja partizanima da ’ubiju sve odrasle muškarce, proteraju stanovništvo, i spale kuće’“ (Connor, 1984: 169). Etnički progoni tokom ratova za jugoslovensko nasleđe devedesetih godina XX veka nalikuju ovom obrascu.


Međunarodna podrška tadašnjih najmoćnijih zemalja restrukturisanoj Jugoslaviji, kako bi se izbegla teškoća njene podele između zapadnih saveznika i SSSR-a, teškoća koja bi mogla odvesti i u III svetski rat, odlučujuće je doprinela njenom stvaranju. Bez te podrške, nastanak, tj. restrukturisana socijalistička Jugoslavija bila bi nemoguća. Uostalom, i posle I svetskog rata volja sila pobednica bila je presudna za stvaranje Kraljevine SHS, ali su jačanje poraženih sila i njihova težnja za promenom nametnutog Versajskog poretka, putem korišćenja postojećih međunacionalnih sukobljavanja, odlučujuće doprineli rastakanju Jugoslavije 1941. godine. U protivnom, da se ove sile nisu pojavile, Kraljevina je mogla još dugo potrajati, uprkos nezadovoljstvu njome velike većine prvenstveno Hrvata i Albanaca, a onda i drugih.62 Na sličan način, nepostojanje moćne sile koja bi se zalagala za nestanak Jugoslavije, uz istovremeno postojanje sila koje su bile za nastanak restrukturisane Jugoslavije u okviru stabilne strukturisanosti međunarodnih odnosa između dva bloka koja je favorizovala stabilnost država članica međunarodnog sistema, omogućio je život socijalističkoj Jugoslaviji posle II svetskog rata, sve do trenutka dok nije nestao Berlinski zid. Utoliko, unutrašnja takmičenja i sukobljavanja nacija u višenacionalnoj i relativno maloj političkoj zajednici (koja ne predstavlja regionalnu silu) mogu dovesti do nestanka te države tek kada to spoljnopolitičke okolnosti dozvole. Uostalom, uporedni primeri nestanka SFRJ i nastanka i održavanja BiH to najbolje potvrđuju. Prva država nestala je po milosti najmoćnijih sila, a druga je nastala i održala se po milosti njihovoj uprkos nefunkcionalnosti koja je prati. Spoljnopolitički činioci su, prema tome, važniji za nastanak malih i relativno nemoćnih višenacionalnih država od volje građana tih država. Naravno, tačno je i da ako građani ili nacije neke političke zajednice žele da žive zajedno, onda niko spolja ne može tu zajednicu razbiti, osim ako ne koristi grubu vojnu silu: „I dok bi moralo biti jasno da su unutrašnji činioci sukoba imali prioritet, jer bez njihovog delovanja međunarodni akteri ne bi imali oslonac za vlastita pregnuća (a bilo bi apsurdno dokazivati da su konflikti, koji iza sebe imaju dugu ’predistoriju’, bili jednostavno – uvek ponovo! – spolja proizvedeni), isto je tako evidentno da je već sam čin međunarodnog priznanja Slovenije, Hrvatske, i Bosne i Hercegovine ne samo suštinski preokrenuo karakter sukoba – pretvorivši ih iz građanskih ratova u međudržavne – nego je ipso facto konačno fiksirao i njihove ishode“ (Lazić, 2005: 44). Pitanje je, međutim, na koji se prioritet misli. Da li se misli na deterministički prioritet, u smislu neophodnih i dovoljnih uslova, ili na vremenski prioritet? Naime, unutrašnji činioci, tj. rivalski nacionalizmi, imaju vremenski prioritet, 62 Štaviše, vlada Milana Stojadinovića, koju su podržavale vodeće slovenačka i muslimanska stranka, počela je po prvi put od 1918. voditi zemlju ka bržem privrednom razvoju i stabilnosti (Lampe, 2000: 177, 181–185, 187–188).

58


tj. javljaju se pre nego što spoljašnji mogu delovati, ali ne i deterministički. Oni su neophodan, ali ne i dovoljan uslov nastajanja i nestajanja višenacionalnih političkih zajednica relativno male moći (države koje ne igraju ulogu regionalnih sila) (Thomas, 2003: 4).63 Načelno i apstraktno, naravno, tačno je da od dobre volje građana bilo koje države, pa i one višenacionalne, zavisi njen legitimitet, te da li će i koliko ona trajati. Ipak, kada u jednoj zemlji postoji hronično takmičenje i sukobljavanje na nacionalnoj osnovi koje se ispoljava u stalnim raspravama oko ustavnog uređenja međunacionalnih odnosa i promena ustava,64 sporadičnim masovnim okupljanjima kojima se izražava nezadovoljstvo ustavnim položajem različitih naroda, te blokiranjem društvenog razvoja usled zaokupljenosti energije građana nacionalnim pitanjem,65 a zajednica, ipak, opstaje sve dok se ne umeša strani činilac, jasno je da unutrašnji činioci nastajanja i nestajanja Jugoslavije imaju manju uzročnu snagu od spoljnih. Potonji predstavljaju zapravo dovoljan uslov nastajanja, održavanja i nestajanja Jugoslavije, dok prvi predstavljaju neophodan, ali ne i dovoljan uslov njenog nestajanja. Važenje ovog nalaza u drugim slučajevima nastajanja i nestajanja višenacionalnih zajednica relativno male moći koje ne spadaju ni u regionalne, a kamoli u globalne sile trebalo bi ispitati u uporedno-istorijskim istraživanjima šireg opsega. Po završetku II svetskog rata, KPJ je nastavila politiku koju je vodila pred II svetski rat, koja je jasno razlikovala jugoslovensku državu i različite nacije koje su u njoj udružene, pa je Josip Broz kao jedno od najvećih dostignuća naveo i činjenicu „stvaranja nerazrušivog bratstva i jedinstva između raznih nacionalnosti Jugoslavije... i stvaranje jedne jake državne zajednice sačinjene od različitih nacionalnosti Jugoslavije koje sve uživaju jednaka prava“ (Connor, 1984: 171). 63 Indijac Radžu Tomas (2003), profesor međunarodnih odnosa na univerzitetu Market (Marquette) u Viskonsinu (Wisconsin), veli da 100 nuklearnih bombi čini jedino jemstvo da moguće proglašenje nezavisnosti muslimanskog Kašmira niko neće priznati (Thomas, 2003: 4). Kina, Indija i Rusija, mnogoljudne nuklearne sile, mogu bez problema zaštititi interese državne celovitosti, dok Jugoslavija, Srbija ili Gruzija to nisu u stanju. 64 Od 1921. do 1974. promenjeno je šest ustava, od kojih je poslednji bio nalik konfederalnom ugovoru, doduše nenormalno dugačkom, i jedan konfederalni ugovor 1939. godine, (Lampe, 2000: 8), što znači da je prosečno, ne uzimajući u obzir II svetski rat, skoro svakih sedam godina menjan osnovni zakonski akt. 65 Izuzetak od pravila predstavlja period kada je opasnost od Sovjetskog Saveza uticala na skupljanje svih energija za odbranu od njega, a blagodareći pomoći SAD i zapadnih saveznika, i za razvoj države i društva. To su npr. godine između 1950. i 1956. koje se po inerciji nastavljaju i do 1960, u kojima društvo Jugoslavije beleži jednu od najviših stopa privrednog rasta i jednu od najviših stopa društvene pokretljivosti na svetu (Milić, 1996b: 189; Madžar, 1990). Doista, tek što je neposredna opasnost od napada SSSR-a minula, međunacionalna sukobljavanja su se nesmetano nastavila. Razlog što hrvatski nacionalisti unutar SKJ, sa važnim izuzetkom Andrije Hebranga, većinom nisu hteli da učestvuju na Staljinovoj strani (Banac, 1990a: 146) verovatno se nalazi u činjenici da su tamo već bili tradicionalni rusofili, u prvom redu iz Crne Gore, a onda u manjoj meri i iz Srbije.


Štaviše, prvi ustav iz 1946. dodelio je suverenost republikama, dok su potonji ustavi, ipak, suverenost povezivali sa narodom (Milosavljević, 2002: 177, 186; Connor, 1984: 223), izbegavajući na taj način, sve do ustava iz 1974,66 zamke konfederalizma, izražene takođe i u nešto jačoj fiskalnoj vlasti republika no što je to bio slučaj u sovjetskom modelu (Rusinow, 1978: 17), sadržane u prvom ustavu. Radilo se o „nadnacionalnoj federaciji, po ugledu na sovjetsku, pod centralnom partijskom kontrolom. No, kada su republike dobile ili otele značajnu vlast od centra, ravnoteža moći u federaciji postala je krucijalno pitanje. Vratili su se rivalski zahtevi i protivzahtevi, poznati iz međuratnog perioda u Prvoj Jugoslaviji“ (Lampe, 2000: 7). Konor smatra da je suverenost dodeljena republikama u prvom ustavu usled dva razloga: a) u nameri da se Jugoslavija učini privlačnom za priključenje Bugarske, usled čega se važenje slogana bratstvo i jedinstvo protezalo i na Bugare (Marković, 2000: 238), i Albanije kao (kon)federalnih jedinica; 67 b) zbog oponašanja sovjetskog ustava koji je sadržao isto rešenje (Connor, 1984: 223). Ex post facto, može se primetiti da je ovakvo etnofederalističko rešenje koje stvara federalni sistem sa nacionalnim državama kao federalnim jedinicama predstavljao dobrovoljni subverzivni čin prema samoj državi (Marković, 2004: 29; Bans, 2004; Vujačić, 1996; Connor, 1984). Ipak, primetno je da ovaj ustav nije u svemu sledio sovjetski uzor, jer nije bilo upozoravanja na pravo na samoopredeljenje do otcepljenja.68 No, problem sa razgraničenjem republika veoma je rano pokazao koliko su komunistima, ipak, bile važne nacionalne pripadnosti69 i nacionalne teritorije: 66 Ustav iz 1974. – „neobično dugačak, (406 članova)“, verovatno najduži ustav na svetu (Lampe, 2000: 313; Rusinow, 1978: 326), „verbalističan i konfuzan tekst, koji je ostavljao neodoljiv utisak da mu je svrha više da sakrije nego da otkrije“ (Dimitrijević, 1996: 450) – naginjao je usled veta federalnih jedinica konfederalnom određenju Jugoslavije, a uz to je stvorio „najkomplikovaniji“ sistem „višestrukih posrednih izbora“ koji je „ikada viđen bilo gde u XX veku“ (Lampe, 2000: 313; Dimitrijević, 1996: 450, 453). No, put od federacije ka konfederaciji započet je još ustavnim amandmanima 1967. godine. 67 Josip Broz sa saradnicima želeo je da Bugarska uđe kao sedma federalna jedinica ravnopravna s drugih šest u Jugoslaviju, dok su Bugari, inače tradicionalno najveći zastupnici ideje o balkanskoj federaciji, a njihovi komunisti balkanske komunističke federacije pred rat, želeli konfederaciju između dve ravnopravne konfederalne jedinice, s paritetnom zastupljenošću u zakonodavnom i izvršnom telu vlasti. Osim ovih teško premostivih razlika između, uslovno govoreći, hrvatske i bugarske varijante jugoslovenstva, Britanci i SSSR su, u odvojenim razgovorima, obavestili Južne Slovene o svom oštrom neslaganju sa idejom unije (Shoup, 1968: 126–127). 68 Zanimljivo je da se ni sami ustavopisci, Kardelj i Pijade, nisu slagali oko tumačenja suverenosti republika i pitanja samoopredeljenja, jer je prvi smatrao da su sve republike suverene, a drugi da su se tokom rata narodi neopozivo opredelili da žive zajedno, pa je suverena federacija (Gabrič, 2004: 430). 69 Istina, Josip Broz je u prvom govoru u Zagrebu, 21. maja 1945, ovako opisivao značaj međurepubličkih granica: „Te granice /.../ treba da budu nešto kao one bijele crte na jednom mramornom stubu. Granice federalnih jedinica u federativnoj Jugoslaviji nisu granice

60


„Momentalno, nacionalna osećanja su izronila na površinu unutar Partije, naročito između Srba i Hrvata oko smeštanja autonomnih oblasti Vojvodine i Srema.70 Pre rata su hrvatski komunisti71 izražavali težnju za autonomijom Vojvodine, posmatrajući je odvojenim regionom (kao što je Bosna i Hercegovina)“ (Shoup, 1968: 117). No, Glavni narodnooslobodilački odbor Vojvodine „jednoglasno je glasao za priključenje Srbiji“ (Shoup, 1968: 118), ali uz odustajanje od Baranje, sa obrazloženjem da taj deo predratne Vojvodine „privredno, geografski i nacionalno gravitira Hrvatskoj“ (Banac, 1990a: 111). Opasnost od Sovjetskog Saveza posle 1948. uslovila je potrebu jačanja federalnog centra nasuprot federalnim jedinicima (Dimić, 2000: 463), te „jugoslovenskog socijalističkog patriotizma“ (Petranović, 1993: 112), pa je to i bio razlog da se u Ustavu iz 1953. uopšte ne pominje ne samo pravo na samoopredeljenje, već da se i ukida suverenost republikama i prenosi na narod. Ipak, ovo taktičko naglašavanje socijalističkog jugoslovenstva nasuprot posebnim jugoslovenskim nacijama mnoge je navelo na zaključak da su Josip Broz i SKJ pokušavali da izgrade jugoslovensku naciju tokom pedesetih godina. No, Branko Petranović ubedljivo pokazuje da zalaganje za „monolitnu Jugoslaviju“ ne znači i zalaganje za jugoslovensku naciju (Petranović, 1993: 39; Petranović, 1988: 73), jer Broz je bio nedvosmislen: „Voljeti svoju naciju, Hrvatsku ili Srbiju, ne znači negirati opću našu zemlju – Jugoslaviju. Naprotiv, voljeti svoju federalnu jedinicu – znači voljeti monolitnu Jugoslaviju (…) Nije Rijeka samo razdvajanja, nego granice spajanja /.../. To znači natjecati se u dobru, pomoći braći, jer sada su braća razgraničena ali su ipak pod jednim krovom. To je zajednička kuća, jedna cjelina, ali unutra ima svaki da gospodari na svome“ (J. B. Tito, Govori i članci, t. 1, n.d., 312, cit. pr. Marković, 2000: 239, http://www.cpi.hr/hr-7888_1-3-2_radionica_o_tvorbi_ etnickih_i_nacionalnih_identiteta_u_juznoslavenskome_prostoru_iz_povijesne_perspektive.htm, pristupljeno 21. VI 2008; Connor, 1984: 231; Shoup, 1968: 116). No, i iz ovog navoda je jasno da o nekom nacionalnom jugoslovenstvu, pa čak ni o realnom, ne može biti govora, jer krov je metafora za državu, a braća čine metaforu za nacije. One su srodne, ali su zasebne nacije koje „gospodare na svome“ u okviru „zajedničke kuće“, tj. države. Ostaje se, prema tome, u okvirima minimalnog socijalističkog jugoslovenstva hrvatske usmerenosti. 70 Sporazumom Cvetković–Maček 1939. opštine Ilok, Šid, Vinkovci, Vukovar i Županja sa 31% Srba pripale su Banovini Hrvatskoj, dok su Irig, Sremska Mitrovica, Stara Pazova i Zemun s 64% Srba ostali izvan Banovine. ZAVNOH je, s jedne strane, u junu 1943. u privremenom nastavnom programu za osnovne škole Srem posmatrao kao oblast Hrvatske, a sremski komunisti, s druge, smatrali su „da su oni pravo jezgro partije u cijeloj Vojvodini – koja se, po njihovu shvaćanju sastojala od Srijema (ili bar njegova istočna dijela), Bačke, Banata i Baranje“, pa su se požalili „Politbirou CK KPJ zbog hrvatskih pokušaja da ih se pridruži KPH“. CK KPJ je, pak, procenio da cela rasprava treba da bude prigušena iz straha da bi njome mogli biti „odgurnuti hrvatski elementi od narodno-oslobodilačke borbe“ (Banac, 1990a: 110–111). 71 U tome hrvatski komunisti nisu bili usamljeni u Hrvatskoj, jer je porast broja federalnih jedinica slabio relativnu moć Srbije i snažio relativnu moć Hrvatske koja je bila prirodno središte okupljanja koalicije protiv najmoćnijeg delatnika.


hrvatska, nego i jugoslovenska. Nije Beograd samo srpski, nego i jugoslovenski“ (Petranović, 1988: 73). Prema tome, radilo se o nadnacionalnom minimalnom jugoslovenstvu koje je trebalo da obezbedi državni okvir nesmetanom razvoju različitih južnoslovenskih nacija. Kako je, međutim, opasnost od SSSR-a jenjavala,72 tako su se posebnim nacionalizmima vrata ponovo otvorila, savezna država je mogla da odumire a republike da jačaju, pa je i pravo na samoopredeljenje, makar u njegovom „potpuno iskorišćenom i nepovratnom obliku“, bilo vraćeno u ustave iz 1963. i 1974. godine (Dimitrijević, 1996: 453; Connor, 1984: 224). No, ne treba zaboraviti da je u partijskoj državi još važnije od ustava kako su odnosi između saveznih i republičkih saveza komunista regulisani. U tom smislu, od dalekosežne je važnosti da je odluka da republički partijski kongresi prethode saveznim doneta već 1964, dok je Ranković još uvek bio na položaju (Shoup, 1968: 213): „ (...) republičke partije bi pisale svoje političke platforme i imenovale svoje dužnosnike, uključujući predstavnike u centralnim organima, čiji bi sastav bio samo potvrđen od kasnijeg saveznog kongresa“ (Rusinow, 1978: 228). Prema tome, „konfederalizacija“ partije nastupila je pre konfederalizacije države, što je u skladu sa teorijskim očekivanjima o partijskoj državi. U tom smislu je i Kardelj neposredno po padu Rankovića utvrdio da su jugoslovenske republike nacije samosvojne kulture, te da bi trebalo da izgrade sopstvene nacionalne privrede kako bi održavale te kulture (Vucinich, 1969: 266, 274, cit. pr. Stefanović, 2009). Otuda je bilo potrebno da se moć imenovanja direktora u preduzećima sa saveznog prenese na republički nivo (Bilandžić, 1986: 41, cit. pr. Stefanović, 2009). Zatim je, u skladu s logikom nacionalizma, sledilo stvaranje jedinica Teritorijalne odbrane koje su kasnih šezdesetih stavljene pod nadzor republičkih vlasti (Bilandžić, 1986: 24, cit. pr. Stefanović, 2009). Uistinu, nije postojala strateška namera stvaranja jugoslovenske nacije, kako se to često smatra,73 iako je bilo neobaveznog flerta sa realnim jugoslo72 Šaup, čije mišljenje deli i Pavković (Pavković, 2001), zabeležio je da je već 1958. došlo do pritiska republika na federalni centar, pa je „jugoslovenska ideja ili napuštena ili beznadežno uhvaćena u intelektualna, politička ili ekonomska rivalstva“ (Shoup, 1968: 223). Neki drugi podržavaoci teze o tome da su jugoslovenski komunisti zagovarali jugoslovenski nacionalizam smatraju da je do okretanja od jugoslovenstva došlo 1962. (Banac, 1990b: 153), a treći 1964. godine (Marković, 2000: 247). Ova neslaganja ukazuju da je „konstrukcija“ Brozovog jugoslovenskog nacionalizma na klimavim nogama. 73 Autor ovih redaka slaže se sa argumentom koji je iznela Olivera Milosavljević: „I istovremeno, onda kada je zaista imao mogućnost da sve svoje ideje i realizuje, 40-ih i 50-ih godina 20. veka, Tito nije stavio Jugoslovene ni u popis stanovništva“ (Milosavljević, 2002: 180). Ovaj argument presudno opovrgava tvrdnje D. Jovića (2003), A. Pavkovića (2001), P. Markovića (2000), A. Đilasa (1990), I. Banca (1990b) kao i stranih istoričara i politikologa (Connor, 1984; Shoup, 1968) da su jugoslovenski komunisti i Broz lično ikada, pa i pedesetih godina, hteli stvoriti jugoslovensku naciju u bližoj budućnosti, jer su popisi jedno od najefikasnijih tehničkih sredstava koje državi, uz vojsku i školstvo, stoje na raspolaganju za stvaranje nacija. Čini se, stoga, da su ovde pobrkani zahtevi za jačanjem „jugoslovenskog

62


venstvom koje je u daleku budućnost pomeralo „stapanje“ južnoslovenskih nacija ili njihovo nestajanje posle socijalizma u komunizmu74 (Marković, 2000; Banac, 1990b; Connor, 1984; Shoup, 1968). Uostalom, čak i jedan zastupnik teze da je takva namera postojala, ipak, priznaje da su „sa svakim korakom preduzetim prema asimilaciji, davana ponovna uveravanja da nema pokušaja uklanjanja nacija i njihovih kultura“75 (Connor, 1984: 433). Na drugom mestu on će, protiveći se teorijski pogrešnom pojmu „nacionalni komunizam“ koji se sinonimno odnosio i na titoizam, još tačnije dijagnostikovati stvari: „Tako su ’titoizam’ i ’nacionalni komunizam’ postali gotovo zamenjivi termini posle 1948. No, jasno je da bi ’državni komunizam’ bio daleko tačniji opis onoga što je Tito težio da očuva. Tokom njegovog života, nacionalni komunizam, u obliku hrvatske, slovenačke i srpske varijante, bio je glavna pretnja titoizmu, prevazilazeći u ovom pogledu čak i moskovsku verziju proleterskog internacionalizma. U svojoj nepomirljivoj borbi da očuva svoj državni komunizam protiv ovih unutrašnjih snaga, Tito je neupitno delao pre kao internacionalista socijalističkog patriotizma“, jednog internacionalnog ili „nadnacionalnog identiteta“ u funkciji jačanja nadnacionalne države, sa zahtevima „za stapanjem u jugoslovensku naciju“ (Budding, 2008: 101; Milosavljević, 2002; Lampe, 2000: 261; Rusinow, 1978: 135). Radilo se tek o antistaljinističkoj taktičkoj „kratkotrajnoj kampanji za ’jugoslovenstvo’ određenom kao jedan panjugoslovenski patriotizam, kultura, i privreda koji bi delali kao nadnacionalni i ujedinjujući kišobran nad raznolikim nacionalnim identitetima, kulturama, i privredama zemlje“ (Rusinow, 1985: 135). 74 Od svih navoda verovatno je Banac predočio najjači Brozov citat u smislu jugoslovenskog nacionalizma iz obraćanja stranim novinarima 1952. koji podseća na realno jugoslovenstvo Sime Markovića iz dvadesetih godina XX veka: „Voleo bih da doživim dan da vidim Jugoslaviju koja bi postala stopljena u jednu čvrstu zajednicu, kada ne bi više predstavljala formalnu zajednicu, već zajednicu jedne jugoslovenske nacije, u kojoj bi naših pet naroda postali jedna nacija...Ovo je moja najveća težnja. Vi imate sličan proces ustanovljenja jedne nacije u Americi, gde je jedna nacija stvorena od engleske i drugih nacija“ (Banac, 1990b: 152). Pa ipak, izjava je data stranim novinarima u jeku antistaljinističke potrebe za homogenizacijom protiv moćnog neprijatelja. Sem toga, već 1957, dve godine nakon dolaska Hruščova u Beograd, Kardelj je objavio svoju raspravu Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja koja je postala „’mali katehizam’ za nacionalno pitanje u Jugoslaviji“, napisavši i novi predgovor u kojem je upozorio na opasnost „birokratskog centralizma“ i obnove „starog šovinističkog ’integralnog jugoslovenstva’, kao jedne tendencije negiranja postojećih južnoslovenskih naroda uperenu u afirmisanje neke vrste nove ’jugoslovenske nacije’“. Razume se, Kardelj je odbacio „apsurdnost takvih tendencija“ koje „nužno potkopavaju istinski bratske odnose među nezavisnim narodima Jugoslavije“, i upozorio da se „ostaci velikosrpskog nacionalizma“ povezuju sa unitarizmom pod krinkom jugoslovenstva (Gabrič, 2004: 446; Jović, 2003: 134–135; Banac, 1990b: 152–153). Ipak, teško je verovati da se radilo o Kardeljevom izazovu Brozu, kako to heroizirajući slovenačkog komunistu tumači Banac („Od 1954. do 1961. Kardelj je vodio usamljenu borbu protiv oživljenog antireformskog centralizma i unitarizma.“), već se pre radi o upozorenju srpskim Jugoslovenima da ne koriste antistaljinističku iznudicu za propagandu jugoslovenskog nacionalizma. 75 U programu SKJ iz 1958. govorilo se kako o rastu „socijalističke jugoslovenske svesti“ tako i o „uobičajenim uveravanjima da ne postoji namera da se uklone nacije i njihove republike“ (Connor, 1984: 434).


no kao nacionalista, a u njegovoj borbi protiv Moskve da očuva državni komunizam, daleko je lakše na delu prepoznati snage egocentrizma negoli snage etnocentrizma“ (Connor, 1984: 550). Dakle, ako je tačno da je „državni komunizam“ bolji termin od „nacionalnog komunizma“, te da Josip Broz nije bio nacionalista nego internacionalista, a izvesno je da je tako, onda nema ni govora o tome da je Josip Broz ikada želeo da preko socijalističkog jugoslovenstva izgradi novu jugoslovensku naciju, već je samo hteo da izgradi što jači jugoslovenski socijalistički patriotizam. No, osim umesnih terminoloških određenja, autor je jasno prepoznao i šta je bila glavna strukturna opasnost za sam opstanak Jugoslavije – nacionalizam u hrvatskoj, slovenačkoj i srpskoj varijanti koji su jedan drugog podgrevali i hranili. Zamerka autoru, kao uostalom i verovatno svim angloameričkim autorima koji se bave ovom temom, mogla bi se uputiti zbog korišćenja termina „komunizam“, jer in stricto sensu on nikada nigde nije postojao. Radilo se o različitim vrstama socijalizma. Primećeno je da je u periodu između dva ustava, 1963–1974, obeleženom liberalizacijom društvenog života, podmlađivanjem76 i decentralizacijom države i partije77 u drugoj polovini šezdesetih, te posledičnim rastom nacionalizma, naročito hrvatskog (Maspok ili Hrvatsko proljeće)78 i albanskog (demonstracije 1968),79 dosta eksperimentisano sa ustavnim rešenjima putem ustavnih amandmana. Nadležnost Veća republika i pokrajina znatno je proširena amandmanima iz 1967. i 1969. koji su favorizovali republike u odnosu na federaciju, a pokrajine u odnosu na Srbiju, i po kojima je pomenuto Veće postalo najbitnije, dok su amandmani iz 1971. dodatno produbili ove tendencije i predstavljali „najiznenađujućije udaljavanje od uobičajenog marksističko-lenjinističkog naglaska na centralizovanom odlučivanju“, što je formalno prenosilo istinski suverenitet na republike80 (Budding, 2008: 102–103; Budding 2004: 74–75; 76 60% članova republičkih i pokrajinskih novih centralnih komiteta partija imali su manje od 40 godina, a 15% manje od 30 (Rusinow, 1978: 256), što je svedočilo da se radilo ne samo o nacionalnom sukobljavanju, već i o generacijskom jazu, pa i sukobu u SKJ. 77 U drugoj polovini šezdesetih već se nije moglo govoriti o „monolitnoj partiji u Jugoslaviji“, a „centralna vlast bila je gotovo sasvim paralisana neslaganjima između republičkih partijskih barona“ (Connor, 1984: 565; Rusinow, 1978: 195). 78 Hrvati su, na osnovu svoje veličine, bili logičan centar okupljanja koalicije protiv unitarne federacije (Rusinow, 1978: 248), tj. za „federiranje federacije“ do svođenja na konfederaciju. Ideološki je ovakvo zalaganje pravdano kao uverenje da je napuštanje „centralizma“ bilo „jedini način za konačno rešenje nacionalnog pitanja“ (Rusinow, 1978: 247). Time se, međutim, svesno ili ne, otvaralo srpsko nacionalno pitanje. 79 Povodom albanskog nacionalnog blagdana, Dana zastave, klicalo se Enveru Hodži uz spaljivanje jugoslovenskih zastava, i čula se parola „Kosovo republika!“ (Petranović, 1988: 389). Imajući u vidu privrednu razvijenost tadašnje Albanije i Kosmeta, jasno je da ekonomski činioci niukoliko nisu presudni u stvarima nacionalizma. 80 Konfederalizacija je na predsedništvu SKJ u aprilu 1970. jasno prepisana kao lek za jugoslovenske tegobe, jer je u usvojenoj rezoluciji stajalo da su republike i pokrajine

64


Dimitrijević, 1996: 449; Petranović, 1988: 396–397; Connor, 1984: 225; Rusinow, 1978: 225, 228, 268), dok je proces odlučivanja u federalnom centru zavisio od dogovora republika i pokrajina koje su imale pravo veta, i najčešće je bio blokiran, a pravo je čudo da je uopšte radio (Petranović, 1988: 396–397, 415; Rusinow, 1978: 286). Istovremeno, tzv. deetatizacija, „što je bio tobožnji cilj reformi iz 1960-ih“, važila je tek za savezni nivo vlasti, dok je u stvari pojačana „stara simbiotička veza između lokalnih i republičkih (nacionalnih) političkih elita i ’njihovih’ preduzeća i menadžera“ (Rusinow, 2008: 144). Iako je barem delimično u pravu bio Konor kada je polovinom osamdesetih tvrdio da bi prenos vlasti na federalne jedinice bio istinit tek u nekom drugom sistemu vladavine u kojem bi ustav bio istinski najviši zakon države, a ne „trenutno ubeđenje Tita i nekolicine bliskih saradnika“ (Connor, 1984: 225), ipak se može zaključiti da je postepeno povlačenje ratnih kadrova (Kardelj umire 1979, a Broz 1980) sa političke scene SFRJ ostavilo prostor da se dođe do istinskog važenja ovog ustava, tj. prenosa istinskog suvereniteta na republike i pokrajine, koje su već amandmanima izjednačene sa republikama u svemu osim u imenu, te da je savezna vlada bila nemoćna da se izbori sa privrednim problemima usled realne konfederalizacije države (Rusinow, 1978: 228, 268). Sem toga, ustavna debata na prelazu šezdesetih u sedamdesete godine vodila se u relativno demokratizovanoj atmosferi u kojoj javne odluke nisu bile donošene u obliku dekreta odozgo. To je uticalo na slobodniji stil pisanja novinara, javnost je reagovala nacionalizmom, a izvesni političari su započeli demagoški flert s ovom silom koja je donosila popularnost (Rusinow, 1978: 282). Svaka oduševljeno pozdravljena demagoška parola u jednoj republici, međutim, izazivala je sličan odgovor u drugoj; ako ne u vlasti,81 onda među nacionalistički usmerenim intelektualcima koji su postepeno širili svoj uticaj. Dakako, srpski i hrvatski predlozi i komentari predloga su se po pravilu isključivali. Dok je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Đurić, podržan od tadašnjih asistenata Koste Čavoškog i Vojislava Koštunice, govorio o „početku kraja Jugoslavije“82 i izražavao zabrinutost za položaj Srba izvan nosioci suvereniteta, a da je Jugoslavija tek „institucionalizovani dogovor i saradnja među republikama“. Nadležnosti ovog „institucionalizovanog dogovora i saradnje“ bile bi odbrana, spoljni poslovi, te uređenje jedinstvenog tržišta i etničke ravnopravnosti (Rusinow, 1978: 279). 81 Nikezić je, čini se, bio svestan ne samo opasne srpsko-hrvatske nacionalističke rivalske dinamike, već i da Josip Broz ima ulogu vrhovnog arbitra u nacionalnim odnosima, pa stoga nije nasedao kako na izazove hrvatskog nacionalizma, tako ni na Brozove izazove da ispolji srpski nacionalizam, kao u onoj prilici kada ga je Broz kušao pitanjem šta „srpsko rukovodstvo“ zamera Hrvatima, a ovaj mirno odgovorio da im ne zamera ništa (Perović, 1991: 303, cit. pr. Kuljić, 1998: 212). Radilo se o nesvakidašnjoj i sasvim izuzetnoj političkoj mudrosti i otpornosti na nacionalizam. 82 Sva trojica su isterani sa Pravnog fakulteta, a Đurić je osuđen na dve godine, od čega je odležao devet meseci (Dragović Soso, 2002: 83, 85). Treba primetiti da Đurić nije bio


Srbije, Hrvatski tjednik, formalno časopis za kulturu, a stvarno politički časopis navodno kulturne ustanove, Matice hrvatske,83 koji je ubrzo po osnivanju sa svojih 100.000 primeraka po tiražu pretekao Vjesnik, zalagao se za određivanje Hrvatske kao „nacionalne države hrvatskog naroda“, na šta je Mika Tripalo odgovorio da Hrvatska „nije samo to, van svake sumnje, već takođe i država Srba u Hrvatskoj i nacionalnih manjina Hrvatske“84 (Lampe, 2000: 307; Rusinow, 1978: 283–284, 293). No, već je tokom trajanja maspoka trijumvirat Tripalo–Kučar–Pirker u sve većoj meri postajao „mlađi partner“ Matici hrvatskoj (Rusinow, 1978: 297), tj. hrvatskim nacionalistima koji su zahtevali: zasebnu monetarnu politiku koju vodi Narodna banka Hrvatske; mesto Hrvatske u UN; određivanje Hrvatske kao nacionalne države isključivo Hrvata s pravom samoopredeljenja „uključujući pravo na otcepljenje“; obrazovanje posebne hrvatske vojske, te upotrebu isključivo hrvatskog zvaničnog jezika, tvrdeći pri tome da ni ispunjenje svih tih zahteva „nikako ne bi značilo da je borba za puni hrvatski suverenitet odista dobijena i završena“ (Irvine, 2008: 165; Lampe, 2000: 308; Stokes, 1993: 227–228; Rusinow, 1978: 305, 389). Džil Irvajn (Jill Irvine) uočila je da su minimalna jugoslovenska nastojanja hrvatskih Jugoslovena otelotvorena u (kon)federalizmu, po pravilu, bila suočena sa hrvatskim nacionalizmom kojem nikakva, pa ni labava Jugoslavija, nije bila po volji: „problemi koje je proizvodio labavi federalni model ostajali su isti od 1943. preko 1971.85 do 1991; hrvatski komunisti koji su podržavali ovaj model suočavali su se s teškoćama u odnosima sa Srbima u Hrvatskoj (koji su počinjali da govore o autonomiji ili odvajanju od Hrvatske), ali i sa drugim snagama hrvatskog nacionalizma (koje nisu mogli lako kontrolisati) i sa vođima drugih republika (koji su se protivili mogućim zahtevima vezanim za njihovu teritoriju). U ovom smislu, dinamika Hrvatskog proleća nije samo dosezala do osnivačkog perioda jugoslovenske socijalističke države, već je pružala jedan pregled i nagoveštaj raspada druge Jugoslavije 1991“ (Irvine, 2008: 151). usamljen, jer je npr. profesor Pravnog fakulteta Živomir Đorđević predviđao da će, možda, u „doglednoj budućnosti na ovom tlu biti formirano šest ili osam nezavisnih država. Podrazumeva se da ja to ne želim, ali to ne treba isključiti“. Otuda je, po njemu, trebalo zaštititi „interese Srbije“, pošto je ona „postojala pre socijalizma i postojaće i posle socijalizma“, jer „klase i društvena uređenja se menjaju, ali narod i zemlja ostaju“ (Budding, 2004: 94). Uz priznanje za ispravno predviđanje na osnovu pravilnog tumačenja kardeljevskih ustavnih amandmana, treba primetiti da je u stvari iskazan jedan iskonski nacionalistički stav koji naciju i njenu državu smatra večnom. 83 Matica hrvatska je sve više podsećala na političku stranku (Rusinow, 1978: 294). 84 Bakarić je, takođe, takvu ideju, baš kao i koncept „masovnog nacionalnog pokreta“, krstio „ideološki sumnjivom i politički opasnom“ (Rusinow, 1978: 388). 85 Ne iznenađuje što se tokom Hrvatskog proleća pokušalo s rehabilitacijom Hebranga (Irvine, 2008: 155), baš kao ni činjenica da je rehabilitovan dvadeset godina docnije.

66


Prema tome, već tada su hrvatski nacionalisti bili na putu da preuzmu vlast od hrvatskih minimalnih Jugoslovena koji su zahtevali tek „hrvatsku lisnicu u hrvatskom džepu“ i pravili plan „kroatizacije“ obrazovanja prema kojem bi 75% nastave istorije i književnosti moralo da pokriva hrvatske teme, čemu se, plašeći se asimilacije i tražeći federalizaciju Hrvatske, suprotstavilo kulturno društvo Srba u Hrvatskoj „Prosvjeta“ (Irvine, 2008: 157, 166–168). Nacionalizam se potvrdio kao „snažnija pokretačka snaga od zvanične ideologije i prakse ’samoupravnog socijalizma’“, pa je na javnim skupovima razmatrana i mogućnost promene granica kako bi se u Hrvatsku uključile Hercegovina i Boka Kotorska (Rusinow, 1978: 298, 305). Naposletku, studentski vođ, Dražen Budiša, proglasio je studentski štrajk, predviđajući udar Josipa Broza protiv Maspoka, u nadi da će se radnici pridružiti studentima „suočavajući Josipa Broza sa građanskim ratom ako pozove vojsku“, ali radnici nisu odgovorili na poziv, što je Broz nazvao „sretnim“ (Rusinow, 1978: 306), a Geil Stouks (Gale Stokes), pišući znatno docnije, „dvadeset godina preuranjenim“ (Stokes, 1993: 228). Dvadeset godina docnije međunarodne prilike bile su iz temelja promenjene, konfederalizacija se produbila, a nije bilo ni harizmatskog političkog vođe sa svejugoslovenskim autoritetom kakav je bio Josip Broz. Tako, ako ne ranije, ono na prelazu šezdesetih u sedamdesete godine nacionalizam ili „trijumfalni regionalizam zasnovan na etničkim ljubomorama“ (Rusinow, 1978: 271) bio je najistaknutija opasnost po opstanak Jugoslavije. „Nacionalno pitanje, uvek barem drugi predmet razgovora u bilo kojoj razmeni mišljenja sa najurbanijim, politizovanim Hrvatima, bilo je sada bez greške prvi i opsesivni predmet“86 (Rusinow, 1978: 291). Štaviše, poredeći odnos različitih marksističko-lenjinističkih vlada prema nacionalnom pitanju, Konor je zaključio da je Jugoslavija spadala u „najpotpuniji slučaj ogrezlosti partijskog aparata u nacionalizmu“, državu u kojoj je nacionalizam „pretvorio partiju u glavno bojište etnonacionalne borbe“: „Uz date širinu i dubinu etničkih neprijateljstava koja su se pokazala tokom II svetskog rata i premoćni položaj Srba (posebno Srba iz Hrvatske) u partizanskom pokretu i sledstveno u posleratnoj partiji, nije iznenađujuće da partija, kao uporište vrhovne moći, bude zarobljena u stalnom nacionalnom takmičenju. Srbi, koji preovlađuju u centralnoj partijskoj strukturi, bi videli u partiji sredstvo osiguranja 86 Pokazivano je „detaljno znanje o vrstama eksploatacije ili o broju Srba među direktorima hrvatskih preduzeća, komandantima hrvatskih vojnih jedinica ili onih koji se mogu naći u hrvatskim fabrikama, na hrvatskim železnicama ili u zagrebačkim policijskim snagama“ (Rusinow, 1978: 291–292). Bili su česti i „nacionalni ekscesi“: razaranja reklama s ćiriličnim natpisima, politička borba da se neki direktor otpusti zato što je Srbin, neredi posle pobede fudbalskog tima nad nekim srpskim timom, ulične tuče po etnički mešovitim selima, nošenje šahovnice i sl. (Rusinow, 1978: 292). Docnije je Josip Broz naročito kritikovao ova etnička prebrojavanja (Rusinow, 1978: 299).


da hrvatski nacionalizam ne postane opet pretnja. Hrvati bi opažali njihovu republičku partiju kao uporište za odbranu od srpske prevlasti“ (Connor, 1984: 555).

Po očekivanju, nacionalistička opijenost primećivala se i među nekomunistima.87 Tako, Denisonu Rusinovu, kojem je još krajem sedamdesetih bilo jasno,88 pa iako je previđao značaj spoljnog činioca, da će „sudbina Jugoslavije, kao i uvek“ biti „konačno određena od strane Srba i Hrvata, zajedno ili u međusobnom suprotstavljanju“ (Rusinow, 1978: 248), nije promakla nacionalistička atmosfera u Zagrebu povodom pada A. Rankovića: „Za bilo koga ko je bio u Zagrebu u leto 1966, suočavajući se sa euforijom u Zagrebu oko pada Rankovića i skoro univerzalnom tendencijom da se to tumači prevashodno kao pobeda hrvatskih interesa, bilo je očevidno da to mora zahtevati jednu grupu izuzetno trezvenih i sposobnih vođa da zaustave takav razvoj i kanališu oduševljenje u zvanično željenom pravcu pokretanja daljih reformi“ (Rusinow, 1978: 194).

Činjenica da je nekih sedamnaest godina docnije, precizno 1983, sahrana predratnog krojača, poratnog šefa tajne policije i jedinog Srbina u najužem vrhu komunističke vlasti čije je ime bilo vezano za centralističku federaciju u 87 Šezdesetosmaška pobuna na Univerzitetu u Beogradu primećena je i po odsustvu nacionalizma, što je bilo odstupanje od pravila: „Primetno odsustvo, bar na Univerzitetu u Beogradu, normalno preovlađujuće teme etničkog nacionalizma u bilo kojem sloganu, zahtevu ili govoru tokom štrajka bilo je jednako značajno. To je bio, možda, prvi put u pedeset godina od stvaranja Jugoslavije da etnička vezanost nije igrala ulogu u nekom važnom političkom događaju“ (Rusinow, 1978: 234). Nažalost, verovatno je to bio i poslednji put da se tako nešto desi u Jugoslaviji, te da se na izazov hrvatskog nacionalizma ne odgovori srpskim nacionalizmom i vice versa. Vojin Milić je o tome svedočio krajem juna 1968. u članku „Uspavana samosvest nastavnika Zagrebačkog sveučilišta ili njena duboka kriza“: „A ovi (beogradski studenti, prim. aut.) – koje su samo dan kasnije razni Đodani (ekonomista Šime, maspokovac i docniji član HDZ, prim. aut.) i Veselice (braća Marko i Vladimir, maspokovci, a docnije vođi Hrvatske kršćansko-demokratske stranke, prim. aut.) na studentskom mitingu u Zagrebu bezočno klevetali gnusnim insinuacijama o povezanosti studentskog pokreta s rankovićevcima i paklenim podmetanjima ovom pokretu namere da izazove bratoubilački rat (Vidi M. Veselica, „Kronika političke bitke“, Vjesnik u srijedu, 19. VI, str. 5) – izrazili su kao odgovor na pozdrave iz Zagreba tako spontano, iskreno i mladalački zanosno svoje osećanje srpsko-hrvatskog i jugoslovenskog bratstva, kako u životu nikad i nigde ranije nisam doživeo“ (Bakić, 1997a: 592). 88 Njegova knjiga, objavljena prvi put još 1977, o razvoju jugoslovenskog društva između 1948. i 1974. citirana je u 50 studija (svi podaci o citiranosti u ovoj studiji dobijeni su preko servisa google scholar i potiču iz 2008; sada su sigurno promenjeni, ali ovde je bitan odnos citiranosti između različitih knjiga a ne sami broj citiranja; naravno, biće zanimljivo pratiti da li ima promena u citiranosti tokom vremena), što nije naročito velika citiranost, s obzirom na temeljitost istraživanja i relativno mali broj naučnih studija o Jugoslaviji do početka devedesetih. Izgleda da se zaključci njegove studije nisu slagali sa hegemonom slikom nestanka SFRJ, te otud i ne preterano često citiranje.

68


Beogradu bila pretvorena u nacionalnim osećanjima nabijen masovni politički skup najbolje govori da je život u socijalističkoj Jugoslaviji bio zasićen nacionalističkim osećanjima, jer je samo zbog činjenice da se radilo o jedinom Srbinu među najbližim Brozovim saradnicima, doduše jako cenjenog i zbog toga što je Albance na Kosovu držao u zaptu, stvoren od jedne prosečne, ali autoritarne i čvrstorukaške ličnosti nacionalni simbol oko kojega se treba okupljati, odnosno protiv kojega se treba boriti u nacionalnim takmičenjima. Mnogi Hrvati i Srbi, podjednako, doživljavali su Rankovića ne kao komunistu, niti kao okrutnog šefa komunističke tajne policije, već kao Srbina u vlasti. Nacionalna pripadnost kao takva bila im je dovoljna za negativnu ocenu u prvom slučaju, a pozitivnu u potonjem. Uopšte, „svako nezadovoljstvo i svaka žalba, svaki opažaj nepravde, represije ili relativne deprivacije bili su predstavljeni kao nacionalno pitanje“, „podsećajući na staru Jugoslaviju i pre nje na Habzburšku monarhiju“, iako je „lekcija jugoslovenske istorije bila da zlo koje je sada poznato jeste uistinu bolje od onoga koje je ranije upoznato – bratoubilaštva, raspada države, strane dominacije, i pokušanih uzajamnih genocida – koje bi moglo da se ponovi ako bi osigurači izrađeni u posleratnom sistemu bili izvađeni“ (Rusinow, 1978: 272). Sve to, iako u obliku nacionalističkih izazova i odgovora prisutno svuda u Jugoslaviji, dobilo je najakutniji oblik u Hrvatskoj. Upravo 1968, u vreme narastanja Maspoka, temeljiti proučavalac nacionalnih odnosa u socijalističkoj Jugoslaviji, Pol Šaup, zaključio je da bi „govoriti o srpskoj hegemoniji u Jugoslaviji, ili povlačiti druge paralele sa situacijom koja je postojala pre II svetskog rata, bilo sasvim pogrešno“ (Shoup, 1968: 121–122). Pa ipak, nacionalizam se počeo razvijati kroz kulturu, privredu, a završio je u jasno izraženim političkim zahtevima. Kulturne, privredne i političke pritužbe bile su u funkciji ideološkog pravdanja dugotrajnih nacionalističkih zahteva.89 Osmi kongres SKJ 1964. otvorio je prvi put posle II svetskog rata nacionalno pitanje (Petranović, 1993: 112), dve godine docnije na Brionskom 89 Ima autora koji smatraju da su nacionalne pritužbe bile načelno različite u periodu pred II svetski rat i posle II svetskog rata, pošto se pred II svetski rat radilo „o borbi za nacionalna prava“ u okviru koje je ekonomski argument činio tek deo, dok se posle II svetskog rata radilo prevashodno o privrednim rivalstvima koja su doprinosila rastu nacionalizma u socijalističkoj Jugoslaviji (Shoup, 1968: 227). Čini se, ipak, da autor greši u oba slučaja, jer u prvom periodu se nije na prvom mestu radilo o nacionalnim pravima, već o borbi za ostvarenje nacionalističkih ideala, a u socijalističkoj Jugoslaviji se radilo o korišćenju privrednih pritužbi za pravdanje nacionalističkih potraživanja koja su imala ne samo privredno, već celovito nacionalno značenje i značaj. Dakle, radi se o nacionalističkom korišćenju različitih argumenata – privrednih, kulturnih, političkih – zarad jačanja nacionalnog identiteta, podizanja nacionalne uzrujanosti i ostvarenja u osnovi političkih ciljeva nacionalističke ideologije za što većom samostalnošću i suverenošću, a ne o samostalnom važenju kulturnih ili privrednih činilaca.


plenumu Ranković je smenjen, a Matica hrvatska je na kulturnom polju započela u proleće 1967. delanje čiji je cilj bio razdvajanje hrvatskog od srpskog jezika koji su već nekih stotinak godina, s izuzetkom perioda NDH, smatrani jednim jezikom. U tom cilju, ona je, uz sadejstvo još osamnaest književnih i filoloških udruženja, uputila 15. III 1967. Saveznoj skupštini Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika koju je potpisalo 14090 uglednika, među kojima i Miroslav Krleža, član CK SK Hrvatske i vodeći hrvatski književnik. Tražilo se poništenje tzv. Novosadskog dogovora iz 1954. kojim su hrvatski i srpski lingvisti potvrdili gotovo stogodišnji razvoj jedinstvenog srpskohrvatskog književnog jezika. Po načelu etničke utakmice, pritužba se stavljala na navodnu činjenicu da je rečnik Matice srpske iz 1967. u svim slučajevima u kojima su se srpska i hrvatska varijanta razlikovale potonju predstavljao kao dijalekt standardnog srpskog oblika, te je stoga rečnik osuđen, a Novosadski dogovor odbačen. Zahtevalo se učenje hrvatskog jezika u školama Hrvatske i njegovo uvođenje u spisak zvaničnih jezika, među kojima su bili srpskohrvatski, makedonski i slovenački (Miller, 2002: 605–606; Crampton, 2002: 131–132; Lampe, 2000: 305– 306; Shoup, 1968: 195). Dakako, primećeno je i da su se sredstva masovnog opštenja u tom sukobu dveju Matica ponašala navijački (Lampe, 2000: 306). Tačno četiri dana nakon toga su srpski književnik i član CK SK Srbije, Antonije Isaković,91 i nekomunistički književni kritičar i dramski pisac, Borislav Mihajlović Mihiz, predstavili kao odgovor na Deklaraciju svoj Predlog za razmišljanje na sednici Udruženja književnika Srbije. Ovaj Predlog je od 300 prisutnih pisaca potpisalo njih četrdeset dvoje (21 član SK). U Predlogu je, kako Nik Miler (Nick Miller) primećuje, sarkastično naglašeno da je Deklaracija „značajan i epohalan dokument“, te da je „neotuđivo pravo“ svakog naroda da zove svoj jezik kako nađe za shodno. Pošto su to utvrdili, tražili su pravo i za Srbe u Hrvatskoj i u BiH da govore srpskim jezikom i koriste ćirilicu, te da imaju vlastite izdavačke kuće, prosvetna društva, da opšte sa predstavnicima vlasti na srpskom jeziku, kao i da srpski uče u školi. Takođe, kako je Deklaracija na pritisak Josipa Broza i saradnika povučena iz prometa, tako je i Predlog skinut s dnevnog reda92 (Budding, 2004: 90; Miller, 2002: 605–608). Kultura je, prema očekivanju interakcionističke teorije, poslužila nacionalnom takmičenju. Jednostavno se, ne jezik per se, već nacionalno ime jezika smatralo bitnim obeležjem nacije bez kojeg nacionalisti izgleda ne bi mogli hrvatstvo smatrati

90 D. Rusinov i Nikolas Miler (Nicholas Miller) tvrde da ih je bilo 130, a od njih je 80 pripadalo SKH (Rusinow, 2008: 140; Miller, 2002: 606). 91 Isaković je podelio sudbinu Krleže: obojica su bili prinuđeni da napuste CK SK svojih republika (Miller, 2002: 610). 92 Oni koji nisu hteli da povuku svoj potpis ispod njega, npr. Borislav Mihajlović Mihiz, Matija Bećković, Dušan Radović i Brana Crnčević, bili su izbacivani s posla (Miller, 2002: 610).

70


celovitom etničkom vezanošću,93 a na taj stav srpski nacionalisti odgovorili su naglašavanjem značaja jezika za održanje identiteta Srba u Hrvatskoj i u BiH. Doista, Hrvati su se masovno odazvali na zov njihove elite za etničkim takmičenjem na polju kulture i zahtevali su dostojanstvo ne toliko njihovog nacionalnog jezika, koliko njihovog nacionalnog imena, što je iritiralo srpske takmace, jer oni su u zajedničkom jeziku videli nadu za postojanje jugoslovenstva srpske varijante. Dobar deo Hrvata je, pak, u tome prepoznao jednu od manifestacija zle volje federacije i hegemonističkih namera Srba. Danas se to u hrvatskoj istoriografiji tumači mahom u antitotalitarnom ključu: „Sve u svemu, Matica hrvatska imala je viziju oslobađanja hrvatskog naroda i tadašnje Hrvatske iz zagrljaja i okova totalitarnoga i represivnog komunističkog sustava“ (Jandrić, 2002: 422). Tako se hrvatski nacionalizam spaja u istoriografskoj proizvodnji nekritičkog kolektivnog sećanja sa antikomunizmom koji ideološki pravda i normalizuje njegova ispoljavanja. Nasuprot tome, kako je pažljivi posmatrač društvenog razvoja Jugoslavije primetio, tih je godina među Hrvatima došlo do „neke vrste kolektivne nacionalne paranoje o naporima da se ’denacionalizuju’ i drže u statusu drugorazrednih građana“, a „tendencija da najveći deo hrvatskih nacionalističkih vođa dolazi naročito iz mešovitih oblasti ili zajednica bila je nanovo uočljiva 1970– 71“94 (Rusinow, 1978: 272–273, 274), čime se jasno iskazivala tendencija da su upravo višeetničke sredine izvor jače međuetničke interakcije Srba i Hrvata, ogorčenijeg etničkog takmičenja za uglednije društvene položaje koji pribavljaju veću moć, i veće etničke netrpeljivosti, iako je tamo, po očekivanju, bilo i više međuetničkih brakova, pa iako u padu tih godina (Petrović, 1985: 63), što svedoči i o postojećem potencijalu za međuetničku saradnju. Na privrednom polju, dešavali su se slični procesi nacionalnog takmičenja. Mikroekonomski problemi kombinata „Belje“ npr. dobili su 1971. razmere, „kao što se to već dešava u Jugoslaviji“, „velike lokalne srpsko-hrvatske političke 93 U Deklaraciji je, između ostalog, stajalo: „Načelo nacionalnog suvereniteta i potpune ravnopravnosti obuhvaća i pravo svakoga od naših naroda da čuva sve atribute svoga nacionalnog postojanja i da maksimalno razvija ne samo svoju privrednu, nego i kulturnu djelatnost. Među tim atributima odsudno važnu ulogu ima vlastito nacionalno ime jezika kojim se hrvatski narod služi, jer je neotuđivo pravo svakoga naroda da svoj jezik naziva vlastitim imenom, bez obzira radi li se o filološkom fenomenu koji u obliku zasebne jezične varijante ili čak u cijelosti pripada i nekom drugom narodu“ (istakao aut.) (http://www.ihjj.hr/ oHrJeziku-jeziku-pov-deklaracija.html, 20. VII 2008). Prema tome, nije sporeno jedinstvo jezika sa stanovišta lingvistike, već je iz nacionalnih razloga traženo da se jezik zove nacionalnim imenom. Nije bio u pitanju jezik, već ime jezika kao obeležje nacionalnog dostojanstva. Isti šablon primenjen je docnije na bošnjački i crnogorski jezik. 94 Studentski vođi, Dražen Budiša, budući vođ HSLS, i Ante Paradžik, budući vođ pravaša, bili su npr. iz Drniša, odnosno iz Hercegovine (Rusinow, 1978: 294). Uopšte, primećen je personalni kontinuitet vođa Hrvatskog proljeća 1971. i svih hrvatskih nekomunističkih stranaka 1991 (Irvine, 2008: 149).


svađe“ (Rusinow, 1978: 205). Ne treba se onda čuditi što su i makroekonomske odluke bile pod uticajem „etničkih i regionalnih predrasuda svih onih koji su bili upleteni u investiciono odlučivanje“, što je imalo negativne posledice po međuregionalni protok kapitala, stvaranje svejugoslovenskog tržišta i težnje manje razvijenih područja da privuku nedostajući kapital (Rusinow, 1978: 207). Gejl Stouks (Gale Stokes) primetio je da bi dilema da li investirati prihod od turizma u razvijenijim oblastima gde je postojala veća verovatnoća da će se kapital efikasno uložiti i doneti dobit ili u siromašnim područjima koja su vapila za razvojem, ali nisu bila naročito efikasna u investiranju kapitala bila teška čak i u zemljama koje su monoetničke, a kamoli u višenacionalnoj Jugoslaviji gde su neke nacije živele u visokorazvijenim republikama, a neke u nerazvijenim, pa je svaka ekonomska odluka mogla imati posledice po međunacionalne odnose (Stokes, 1993: 224). Otuda i ispravan zaključak Petranovića da je Maspok „neočekivano ovladao Dalmacijom“, jer više nije bilo opasnosti od Italije, a turizam je izazvao prosperitet praćen nacionalnim egoizmom (Petranović, 1988: 407). Pa ipak, pritužbe Hrvatske, koja je u drugoj polovini šezdesetih zarađivala turizmom, doznakama gastarbeitera95 i izvoznom industrijom 40% deviznog priliva u SFRJ, da se prelivanjem drugima ona potkrada96 (Rusinow, 1978: 208), bile su unekoliko opravdane. Dakako, to je doprinosilo osećanju velike većine Hrvata da se u SFRJ radi o nepoštenoj utakmici na privrednom planu. No, postojao je i jedan optužujući ton pun antisrpskih stereotipa, jer metonim za sve „zastarelo, centralističko i autoritarno bio je Beograd“ (Rusinow, 1978: 249), tj. Jugoslavija, Srbija i Srbi. Predratna „srpska buržoazija“, koja jedva da je postojala, već se pre moglo govoriti o srpskoj političko-činovničkoj eliti koja je u uslovima nepoštenog takmičenja nametala hegemoniju (Bakić, 2004: 290, 357–358), u hrvatskoj nacionalističkoj svesti bila je hipostazirana, spajala se sa savremenim srpskim 95 Bilo ih je 1969. čak 800.000, tj. 22% zaposlenih u SFRJ (Rusinow, 1978: 251). 96 Ove pritužbe bile su prilično opravdane, što je i Broz docnije pri smenjivanju „hrvatskog rukovodstva“ priznao, pošto je u turizmu moglo tek 20% zarađenog – a u drugim sektorima još manje – da ostane, dok je četiri petine moralo da se proda bankama, od kojih je pet najjačih bilo u Beogradu, za dinare. Potom bi banke prodavale tvrdu valutu uvoznicima, ali i onima od kojih su je prethodno kupile (Rusinow, 1978: 207–208, 308). Hrvatsko vođstvo, oličeno u Miki Tripalu i Savki Dabčević Kučar, tražilo je „čiste račune“, braneći se od napada za nacionalizam „neobičnom tvrdnjom“ da su u Hrvatskoj hrvatska nacija i radnička klasa identični, pa je borba za hrvatske nacionalne interese borba za interese radnika (Stokes, 1993: 227), i gde bi svaka republika znala šta doprinosi federaciji i šta od nje dobija, pa bi na osnovu toga mogla odlučivati o budućim doprinosima (Rusinow, 1978: 249). Treba uočiti zanimljivu činjenicu da su u Prvoj Jugoslaviji najjače banke bile u Zagrebu uprkos srpskoj političkoj prevlasti (Lampe, 2000: 152–153), dok su u Drugoj Jugoslaviji srpske banke bile premoćne (Lampe, 2000: 307) uprkos politički nezavidnoj poziciji Srbije kao federalne jedinice. Džon Olkok smatra da je smeštanje moćnih banaka u Beograd posle II svetskog rata bilo zasnovano na velikom obimu saradnje zagrebačkih banaka sa „nacističkim Rajhom“ (Allcock, 2000: 63–64).

72


„čvrstorukašima“, „dogmatskim komunistima“, „neostaljinistima“ uhvaćenim u večitoj težnji sprovođenja „srpske hegemonije“ i „eksploatacije“ vrednih, naprednih i bogatih Hrvata. No, ni Srbi nisu ostajali dužni, pa su Hrvati bili optuživani kao „šovinisti, separatisti i, najstrašnije od svega, kao ustašonostalgičari“ (Rusinow, 1978: 249–250, 273). Razume se, ovi stereotipi dodatno su „potvrđeni“ kada su dve naftne krize, 1973. i 1979, jedna za drugom pogodile strukturno neprilagođenu privredu SFRJ, izazvavši socijalne probleme koji su se neminovno odražavali na kvalitet svakodnevnog života građana. Jugoslovenstvo i srpstvo, spojeni metonimom „Beograd“, zacelo su morali snositi krivicu za sve navedeno,97 samo što onda nije bilo javnih ispoljavanja hrvatskog nacionalizma, jer su nacionalisti došli pod udar Brozovog režima, pa su se vođe Matice hrvatske našle u zatvoru,98 njen rad je zabranjen,99 a SK Hrvatske je od vrha po dubini i širini čišćen od hrvatskih nacionalista.100 Zavladao je gotovo dvodecenijski period „hrvatske šutnje“. 97 Nezaposlenost u društvenom sektoru SFRJ stabilno je rasla od 13,8%, koliko je iznosila 1977–1981, do 16,3% u 1985. Tokom 1985–1986, rastuća stopa nezaposlenosti u SFRJ iznosila je preko 20% u svim republikama, izuzev Slovenije, koja je imala punu zaposlenost, i Hrvatske, u kojoj je nezaposlenost sve vreme bila ispod 10%. Realne zarade zaposlenih u društvenom sektoru, tj. životni standard „čiji je prethodni rast utišao većinu regionalnih pritužbi i legitimisao komunističku vladavinu“, opale su punih 25% između 1979. i 1985. Inflacija je već 1986. probila granicu od 100%, a agregatna inflacija između 1979. i 1985. prešla je 1000% što je bilo neuporedivo više od evropskog proseka koji je iznosio manje od 50% (Palairet, 2008: 223; Dragović Soso, 2002: 108; Lampe, 2000: 299, 322; Vudvord, 1997: 77). Uzgred, ustav iz 1974. i ZUR iz 1976, 671 član dugačak pravni akt izašao iz radionice E. Kardelja, nazvan „malim ustavom“, bili su doneti da zamene oslanjanje na tržište tzv. društvenim dogovorima i samoupravnim sporazumima kojima je SK na lokalnom ili republičkom nivou iskazivao moć. Takođe, trebalo je oslabiti „tehnokratske“ strukture u preduzećima, a ojačati moć radnika. Umesto toga, osnažene su republičke i opštinske strukture SK, pa je npr. dodela kredita po političkim ili ličnim kriterijima lokalnih vlastodržaca pojedinim preduzećima značajno pridonela rastu inflacije tokom sedamdesetih. Sistem samoupravnog sporazumevanja i dogovoranja insistirao je na saglasju umesto preglasavanja, pa je sistem odlučivanja doveden do potpune blokade (Budding, 2004: 101; Jović, 2003: 211– 212; Lampe, 2000: 316–317; Allcock, 2000: 91–92). Ustavna decentralizacija odlučujuće je doprinela zaduživanju republika, banaka i preduzeća koje nije mogla kontrolisati bilo koja savezna ustanova. Ishod je bio nagomilani dug od 20 milijardi dolara do 1982. (Lampe, 2000: 322), što bi, prema jednom proračunu koji je uzeo u obzir stalni gubitak vrednosti dolara, odgovaralo dugu od čak 45 milijardi dolara u 2003. godini (Gagnon, 2004: 60). 98 Neki članovi Upravnog ili Izvršnog odbora Matice hrvatske, svi članovi SKH (Miller, 2008: 191), bili su osuđeni na duže kazne: Marko Veselica na sedam godina zatvora, Šime Đodan na šest, Vlado Gotovac na četiri, Franjo Tuđman na dve (Jandrić, 2002: 431). Posle pada Berlinskog zida, predvodili su antikomunističke i antijugoslovenske stranke: Tuđman i Đodan su predvodili HDZ, Gotovac je bio u HSLS, Veselica je s bratom vodio HKDU. 99 Imala je 42.000 članova 1971, prema navodima tužilaštva u optužnici M. Veselice (Jandrić, 2002: 428). 100 Preko 1.000 članova SKJ bilo je izbačeno iz partije, a od toga 90% Hrvata. No, i u SK Srbije je do 1973. izbačeno, podnelo ostavku ili smenjeno nešto više od 1.000 članova (Lampe, 2000: 310).


Pa ipak, ovakvo delanje federalnog centra na čelu sa Josipom Brozom i njemu privrženih hrvatskih kadrova predvođenih Vladimirom Bakarićem koji je Maspok dobrim delom idejno pokrenuo 101 da bi ga se, kad je video da je stvar otišla predaleko, odrekao,102 te da bi zatim deo zahteva SK Hrvatske ostvario uz podršku Broza i Kardelja ustavom iz 1974. (Kuljić, 1998: 211), zacelo je služilo kao dokaz većini Hrvata da je federacija prema njima nepravedna, jer je nasilno uklonila njihovo legitimno vođstvo (Stokes, 1993: 228; Ramet, 1984: 112–113), što je spremalo erupciju nacionalizma kada za to dođe pravi trenutak, tj. kada više ne bude straha od represije socijalističkog režima. Istovremeno, pomenuti (kon)federalni ustav bio je znak da su pobornici srpske varijante jugoslovenstva izgubili bitku, uz sumnju da je srbijansko 101 Rusinov je M. Tripala, S. Dabčević Kučar i Peru Pirkera smatrao „Bakarićevim učenicima kojima je manjkala veština i osećaj za ravnotežu njihovog učitelja“ (Rusinow, 1978: 259). Bakarić je nazvan učiteljem zato što je u svoja dva govora (partijskim vođima 13. XII 1969. i na 10. sednici CKSK Hrvatske 15–17. I 1970) opravdao skretanje ka hrvatskom nacionalizmu tobožnjom činjenicom da u SK Hrvatske nikad nije bilo hrvatskog nacionalizma, već samo jugoslovenskog, pošto su pre no što su postali komunisti hrvatski kadrovi navodno bili „jugoslavenski nacionalisti“. Otuda je Bakarić izvukao zaključak da je jedina opasnost za hrvatske komuniste bio jugoslovenski nacionalizam, a ne hrvatski. U skladu s tim, na 10. sednici, za koju postoji osnovana sumnja da ju je sam Bakarić planirao, javno je osuđen hrvatski komunista Miloš Žanko, koji je u seriji članaka u Borbi ponudio „detaljnu i dokumentovanu analizu uvećanih delatnosti hrvatskih nacionalista“, a naročito Matice hrvatske. Tada je, takođe, javno rečeno da je neophodno da se Hrvatska „homogenizuje“ u borbi protiv „unitarizma“, što je značilo da treba stvoriti masovni pokret komunista i nekomunista Hrvatske, uz traženje saveznika u drugim republikama (Rusinow, 1978: 276–277, 386). Sem toga, Bakarić je u više navrata tokom šezdesetih govorio o „potrebi za većom predstavljenošću njegove republike u oblikovanju spoljne politike“, što je, prema Šaupu, „pozicija koja je odavala stav koji je odudarao čak i od liberalnih zapadnih pojmova federalizma, da se ne govori o pravima oblasnih vlasti u jednom unitarnom sistemu“ (Shoup, 1968: 222). Pomenuta „homogenizacija“ i masovnost pokreta jako podsećaju na ono što je docnije činio Slobodan Milošević. Razlika je u činjenici da je u pokušajima stvaranja saveza sa drugim republikama i procenama mogućeg u datom trenutku Bakarić bio znatno uspešniji od Miloševića, kao i u tome što je u prvom slučaju Broz, premda ponešto ostario, bio živ i zdrav, nameran da vlast ne ispusti dok se sa dušom ne rastavi. Koliki, pak, značaj ova sednica ima za društveno-integrativnu misao današnje Hrvatske najbolje se vidi iz činjenice da ju je Dušan Bilandžić ocenio kao prekretnički „povijesni događaj“, posvetivši joj posebno poglavlje u svojoj knjizi (Bilandžić, 1999: 557–568, cit. pr. Kuljić, 2002: 461). 102 Moguće je da je u ovom odricanju igrala ulogu i Tripalova nesmotrena inicijativa da se Bakarić poštedi zamornih položaja, na šta je Broz dodao ceduljče Kardelju na kojem je stajalo: „Bevc, ovi će nas razvlastiti“ (Kuljić, 1998: 210). Očito, generacijski sukob se donekle preplitao sa nacionalnim sukobljavanjem. O Bakarićevom viđenju Jugoslavije dragoceno je svedočanstvo hrvatske komunistkinje i Jugoslovenke Milke Planinc: „Sjećam se kakav sam šok doživjela kad je Vladimir Bakarić, iskusan političar, rekao u Belgiji negdje sredinom šezdesetih da federacija nije vječna i da mi sad preuređujemo Jugoslaviju, a da ćemo vidjeti dokle će ona izdržati kao zajednička država (istakao aut.). Meni je ta izjava bila veliki šok. Pitala sam se: ‘Kako to Vlado govori? Zar on stvarno misli da bi moglo biti i nešto drugo, osim Jugoslavije?’ Mi smo mislili da je nacionalno pitanje u biti riješeno, i da će se nesuglasice koje su postojale riješiti ekonomskim razvojem“ (Jović, 2003: 131).

74


komunističko vođstvo Nikezić–Perović počišćeno, uprkos njegovoj pojačanoj antinacionalističkoj retorici, zbog nacionalne simetrije (Kuljić, 1998: 217; Stokes, 1993: 228), a ne zbog onoga što je zvanično navođeno kao razlog,103 što je stvaralo sve jače nezadovoljstvo u Srbiji, koje je sa nemirima na Kosovu 1981. i sve jačim što prinudnim što ekonomski motivisanim iseljavanjem Srba (Budding, 2004; Petrović, Blagojević, 1989), te drastičnim opadanjem njihovog učešća u stanovništvu Kosova sa svakim novim popisom, socijalnim problemima izazvanim neuspesima na privrednom planu104 i neravnopravnim položajem u federaciji, kao i u odnosu prema sopstvenim pokrajinama, prerastalo u samosažaljivi105 i sve netrpeljiviji nacionalizam. „Bakarićevi učenici“ su sa slovenačkim vođstvom bili u savezništvu iz privrednih razloga, dok je makedonsko u savezu učestvovalo iz nacionalnih razloga baziranih na kulturi, pošto bi ga privredni razlozi neminovno približili redistributivnom federalnom centru (Rusinow, 1978: 250.)106 Dakle, nacionalisti katkad naglašavaju ekonomske, katkad kulturne, katkad političke, a najviše vole kada mogu upotrebiti sve vrste argumenata.107 Sve zavisi od konkretnog 103 Nedovoljna okrenutost vrha SK Srbije radničkoj klasi i preterano oslanjanje na intelektualce, liberalni odnos prema štampi i inteligenciji, i prodor tehnokratizma u privredu, umesto dosledno sprovođenog radničkog samoupravljanja (Kuljić, 1998: 217). 104 U centralnoj Srbiji nezaposlenost je iznosila 17–18% u periodu 1981–1990 (Vudvord, 1997: 70). 105 Jedan od omiljenih načina iskazivanja nacionalnog samosažaljenja u Srbiji bio je ovaj: Hrvati i Slovenci, kadšto i Makedonci, odreda su „nezahvalna braća“, jer „mi smo ih oslobodili“, a „oni to ne umeju da cene“ i „vidi, kako nam vraćaju“, čak i „genocid nad nama sprovode“. Osećanje nacionalnog poraza u takmičenju sa Hrvatima, a u osamdesetim godinama i sa Slovencima, gonilo je mnoge da razmatraju kako da se položaj Srbije i Srba izmeni. 106 Činjenica da je u tadašnjem srbijanskom vođstvu, predvođenom Markom Nikezićem i Latinkom Perović, prevladavala anticentristička atmosfera svedoči o potpunom odsustvu srpskog nacionalizma među vodećim srpskim komunistima tog doba, što je, po Rusinovu, bilo uzrokovano ili ideološkim ubeđenjima ili interesima (Rusinow, 1978: 250). Sem toga, Nikezić nije verovao da bi međunarodne okolnosti dopuštale izdvajanje neke republike iz Jugoslavije (Kuljić, 1998: 215), iako se izjasnio protiv decentralizujućih ustavnih amandmana 1971. (Lampe, 2000: 310), a imajući u vidu prethodno navedenu zabelešku o generacijskom jazu i sukobu unutar SKJ – drugi čovek SK Srbije, Latinka Perović, rođena je 1933, što znači da je imala manje od 40 godina kada je pala u nemilost J. Broza – ovakav stav tadašnjeg „srpskog rukovodstva“ postaje još jasniji. Zanimljivo je, međutim, da se filozof Mihailo Marković 1971. zalagao za hrvatsku varijantu minimalnog jugoslovenstva, jer „postoji realna šansa da se u okviru jedne labave konfederacije sadašnji nacionalni sukobi smire – ukoliko se ne želi raspad zajednice ili obrnuto intervencija ’stranke reda’“ (Marković, 1971: 823, cit. pr. Kuljić, 1998: 215). 107 Treba uočiti i nacionalističku manipulaciju jugoslovenskog partijskog vrha. Primerice, serija kritičkih članaka o ekonomskoj politici, koje su objavili jugoslovenski usmereni i veoma ugledni profesori ekonomije, Hrvat Branko Horvat, koji je tada živeo u Beogradu, i Slovenac Aleksandar Bajt, u zagrebačkom Vjesniku, izazvala je pitanje u Borbi: zašto su sve te kritike objavljene u Zagrebu kada profesori žive u Ljubljani i Beogradu (Rusinow, 1978: 230). Propagandna ispostava partijskog centra manipulisala je nacionalizmom u cilju kompromitovanja uglednih kritičara.


stanja stvari, ali pravilo važi: najčešće su nacionalistički zahtevi na početku odenuti u kulturno ruho, zatim se presvlače u privrednu odoru, da bi završili razgolićeni u političkim zahtevima za što većom samostalnošću, suverenošću i podudaranjem etničkih sa političkim granicama (Hroch, 1978). Odranije započeti proces decentralizacije SKJ nastavljao se, pa je početkom maja 1971, na nagoveštaje da se neki zalažu „za savez šest nezavisnih republičkih partija“, Broz primetio da „postoji samo jedan Savez komunista Jugoslavije i samo jedna jugoslavenska radnička klasa“ (Connor, 1984: 537–538), te da SKJ „ima pravo da preduzme ideološko-političku akciju u svejugoslovenskom okviru“ (Rusinow, 1978: 309). Štaviše, o ozbiljnosti situacije najbolje svedoče sledeće reči Josipa Broza konzervativnom bostonskom dnevniku The Christian Science Monitor: „Da se nismo pokrenuli, za šest meseci bi, možda, došlo do pucanja i izbijanja građanskog rata“108 (Connor, 1984: 516). Doista, slične reči Josip Broz je uputio i „hrvatskom rukovodstvu“ na sastanku 4. jula 1971. u Zagrebu: „(...) Odnosi između Srba i Hrvata su loši, i ’u nekim selima se zbog nervoze Srbi obučavaju i naoružavaju. ... Da li želimo ponovo 1941? To bi bila katastrofa“ (Rusinow, 1978: 299). No, međunarodne okolnosti bile su iz temelja drugačije nego 1941. ili 1991, što se najbolje vidi iz sledećih Brozovih reči na istom sastanku: „Drugi posmatraju. Da li ste svesni da bi drugi odmah bili prisutni ako bi ovde bio nered? Ali ja ću pre povratiti red s našom armijom nego što ću dozvoliti da drugi to urade... Mi smo izgubili ugled u inostranstvu i teško ćemo ga vratiti. Oni već spekuliraju da ’kad Tito ode, cela će stvar propasti’, i neki ozbiljno na to čekaju. Unutarnji neprijatelj ima mnogo podrške sa strane. Velike sile će upotrebiti bilo kog vraga koji će raditi za njih, bilo da je on komunista ili ne (...)“ (Rusinow, 1978: 299).

Dakle, upravo je međunarodni kontekst ono što je i sam maršal koristio kao najuverljiviji argument. Pomenuo je na sastanku da ga je Brežnjev zvao s upozorenjem da su Sovjeti spremni da „bratski pomognu“, baš onako kao što 108 Da se ne radi o preuveličavanju koje bi, možda, bilo motivisano i potrebom za dobijanjem kredita, svedoče iste reči koje je Broz upotrebio u govoru jugoslovenskim sindikatima sredinom decembra 1971. (Rusinow, 1978: 311), kao i izveštaji kako se „u etnički mešovitim oblastima“ naoružavaju obe strane u „iščekivanju fizičkog obračuna“ (Irvine, 2008: 168; Petranović, 1988: 407; Rusinow, 1978: 298), a sam Bakarić je zloslutio u januaru 1970. da „prva ozbiljna kriza, svjetska ili unutrašnja, koja bi uzdrmala iznutra ili izvana Jugoslaviju učinila bi da se ponovi ona 1941, da propadne Jugoslavija“ (Kuljić, 1998: 208). Probuđena je, dakle, već 1971. „dilema bezbednosti“ koja će do punog izražaja doći dvadeset godina docnije. Komunističko dekretirano sećanje pokušalo je sprečiti sećanje na međuetnički rat (Kuljić, 2002: 482), ali dok je u javnoj sferi to bilo moguće, u privatnoj nije, jer niko nije mogao zabraniti roditeljima, dedama i babama da socijalizuju mlade naraštaje onako kako su hteli, bez obzira na direktive tek naizgled svemoćne partije.

76


su uradili u Čehoslovačkoj tri godine pre toga. Rekao je, takođe, da neće ovo što je tada rekao govoriti javno, pošto spoljni svet očekuje da se „proces raspadanja Jugoslavije“ zaustavi, a ako bi on progovorio javno „govorilo bi se da je Jugoslavija postala neodrživa“109 (Rusinow, 1978: 299–300). Tada je nestanak Jugoslavije bio nemoguć, prema tome, upravo zbog toga što barem jedna od dve tadašnje globalne sile to nije htela da dozvoli po cenu upotrebe sile, uprkos jasno izraženoj separatističkoj želji hrvatskih nacionalista i oružanim pripremama Srba u Hrvatskoj da se secesionizmu suprotstave silom. Neophodni uslovi za nestanak Jugoslavije bili su prisutni, ali dovoljan uslov nije. Očevidno, kada bi nacionalizmi zapretili samom održanju Jugoslavije, Josip Broz bi se vraćao idealima socijalističkog jugoslovenstva, shvaćenog uvek u smislu patriotizma i proleterskog internacionalizma, kako bi počistio protivnike Jugoslavije i njegove vlasti. Tako je i u septembru 1972, posle opširnih čistki republičkih rukovodstava, napisao poznato pismo svim organizacijama SK u kojima je izdao direktivu da se svi moraju odlučno suprotstavljati „ideološkoj i političkoj dezintegraciji SKJ, njegovom pretvaranju u labavu koaliciju republičkih i pokrajinskih organizacija i podeli radničke klase prema nacionalnim i republičkim kriterijima“ (Connor, 1984: 538). Kako se precizno izrazila Odri Bading (Audrey Budding), Ustav iz 1974. i ovo pismo označili su „kombinaciju državne decentralizacije i partijske kontrole“, pa su „prikladno opisan(i) kao ’konsocijativni autoritarizam’“ (Budding, 2004: 100). No, jedan od problema autoritarnog delanja koje prezire institucije nalazio se u činjenici da Josip Broz nije bio besmrtan. Naime, institucionalno se nacionalizmima izlazilo u susret, i samo su ih spoljni činioci, maršalov lični autoritet110 i oslanjanje na JNA mogli držati pod kontrolom. Kada je Josip Broz preminuo, JNA je ostala jedino institucionalno uporište, tj. savezna institucija koja nije pravljena po sistemu delegiranog republičkog ili pokrajinskog legitimiteta već je legitimitet crpla iz same savezne države, i jedini potencijalni institucionalni spasilac Jugoslavije. Njen hendikep, međutim, nalazio se u činjenici da je ona ostala duboko ideologizovana vojska111 i posle pada Berlinskog zida. Kao takva, nije imala šanse da privuče na svoju stranu one koji su sazrevali u hladnoratovskoj atmosferi straha od „komunizma“ i mržnje prema 109 Događaji su se, međutim, odvijali tako da su hrvatski nacionalisti postajali sve snažniji, pa je i Broz naposletku morao da se obrati javnosti kako bi obrazložio čistku „hrvatskog rukovodstva“ (Rusinow, 1978: 308). 110 Bakarić je Broza upozoravao u vreme Maspoka da „se može desiti da se u Karinu tuku dva sela i kad on dođe da će svi izići na ulice i pozdraviti ga, a kad on prođe – opet se nastaviti tući“ (Dragosavac, 1985, cit. pr. Kuljić, 1998: 208). 111 U okviru partijskih struktura, JNA je, verovatno kao protivteža sve većoj samostalnosti republičkih i pokrajinskih partijskih organizacija, na 9. plenumu CK SKJ 1968. dobila pravo da šalje svoje delegate u predsedništvo SK, a partijski kongresi u JNA su od tada održavani paralelno sa republičkim i pokrajinskim (Rusinow, 1978: 255).


komunistima. Štaviše, sve za šta se ona zalagala, pa i socijalistička Jugoslavija, bilo je osuđeno na neprijateljstvo SAD i cele Evrope. U situaciji kada je spoljnopolitička podrška bila presudna za opstanak Jugoslavije, i kada je SSSR bio zaokupljen svojim nestajanjem, ova činjenica imala je dalekosežan značaj. Srbi su se, međutim, sve više osećali ugroženima Ustavom iz 1974. koji je zagovarao konfederativno načelo „jedna federalna jedinica, jedan glas“. Takva ocena dobija na značaju naročito u svetlu činjenice da su pokrajine unutar Srbije imale pravo veta na odluke unutar Srbije (u Skupštini Srbije), a da ova nije imala pravo veta na odluke pokrajinskih vlasti na teritoriji pokrajina (Pešić, 1996b: 31), pa je i komunističko vođstvo Srbije već 1977. priredilo tzv. Plavu knjigu u kojoj se zagovarala ustavna promena u skladu sa klasičnom devizom većinske demokratije „jedan čovek, jedan glas“ i dovođenje pokrajina pod ustavnopravnu nadležnost Srbije (Jović, 2003: 201–202; Pešić, 1996b: 31–32). Od tada pa do dolaska na vlast Slobodana Miloševića 1987, dakle, preko jedne decenije, komunistička vlast Srbije, predstavljena bledim političkim ličnostima Dragoslava Markovića, Petra i Ivana Stambolića, bezuspešno je pokušavala da nagovori druge komunističke vlasti da pristanu na dogovornu promenu ustava kroz institucije sistema. Da li se tome treba čuditi ako je istina da je prevashodna svrha stvaranja pokrajina, naročito kada je u pitanju Vojvodina, upravo i bila u tome da se ne dozvoli Srbiji da bude nesrazmerno veća od Hrvatske, te da se dođe do ravnoteže između Srba i Hrvata u Jugoslaviji (Connor, 1984: 334)? Utoliko, srpska politička i intelektualna elita su neminovno postojeće institucionalno ustrojstvo sagledavale u nepovoljnom svetlu, kao frustrirajuće zaprečavanje poštenog nacionalnog takmičenja.112 Osim toga, ove frustracije su se povezivale sa starim osećanjem srpskih nacionalista da su republičke granice nepravedno povučene, jer je 26,3% Srba po II svetskom ratu ostalo van granica Srbije, što je bio najveći procenat u poređenju s drugim nacijama (Connor, 1984: 331). Sem toga, pokrajine su bile samo u Srbiji napravljene, iako je navodno bilo ideja o davanju specijalnog statusa Srbima u Hrvatskoj pri završetku II svetskog rata, kako bi se umirili njihovi strahovi izazvani ustaškim genocidnim pokoljima113 (Shoup, 1968: 112–113). Dovoljno je reći da su i posmatrači sa strane, niukoliko prosrpski usmereni,114 umeli doći do zaključka da su se granice republika povlačile 112 Autoru nije poznato da li se neko iz srbijanske političke ili intelektualne elite protivio što je tokom sedamdesetih u budžetu posle zdravstva i pre obrazovanja najveća stavka za neekonomske delatnosti u budžetu SFRJ od preko 20% bila za društveno-političke organizacije (Allcock, 2000: 87). 113 Zna se da je Moša Pijade predlagao kulturnu autonomiju za Srbe u Hrvatskoj i „neposredne veze sa Srbijom u stvarima kulture“, ali to je bilo odbijeno (Lampe, 2000: 232; Banac, 1990a: 110; Shoup, 1968: 112). 114 Voker Konor se začudio što komunisti posle II svetskog rata nisu raselili „prezrene“ Srbe iz Hrvatske u Vojvodinu, propuštajući tako „odličnu priliku da značajno smanje, ako ne i

78


s ciljem „slabljenja relativne brojčane prednosti Srba“, te da je Jugoslavija „jedinstvena među marksističko-lenjinističkim državama“ po „crtanju granica republika kao sredstvu slabljenja najvećeg etničkog elementa u državi“, pošto su u SSSR-u i u drugim socijalističkim državama „crtanja granica upotrebljavana zarad slabljenja manjina i posledičnog uvećanja moći najveće grupe“. Umesto toga, KPJ je „odlučila da smanji verovatnoću posleratnog povraćaja srpske hegemonije rasipajući srpsku brojčanu prednost kroz broj različitih upravnih jedinica“ (Connor, 1984: 333). U tom smislu, granice Habzburškog i Osmanskog carstva prema Srbiji pred I svetski rat, kao i granice njihovih upravnih oblasti bile su komunistima kao poručene kada su crtali granice među republikama (Pavković, 2001: 133). Prema Konoru, međutim, BiH je predstavljala tek „anomaliju“ unutar „inače etnički određenog sistema republika, što je takođe bilo u vezi sa srpsko-hrvatskim rivalstvom“ (Connor, 1984: 332). Umesto da je KPJ napravila Srbiju republikom u kojoj bi živelo 91%, a ne 73,7% Srba, „bilo putem podele Bosne i Hercegovine bilo putem njenog potpunog presađenja u Srbiju“, BiH je poslužila tek slabljenju moći Srba unutar SFRJ (Connor, 1984: 333). Doista, ne iznenađuje da je ZAVNOH „jednom rezolucijom (Hebrang je bio među njezinim autorima) priznao ’slobodnu Bosnu i Hercegovinu’“ (Banac, 1990a: 109),115 jer to je bilo u najboljem interesu hrvatskih komunističkih takmaca da iskorene, srpsku manjinu u Hrvatskoj putem raseljavanja“. Kao jedino objašnjenje za nepreduzimanje ovakvog koraka Konor navodi da se na taj način „hrvatski secesionistički sentiment“ držao pod kontrolom (Connor, 1984: 332). Konorovo teorijsko mnogovekovno shvatanje etničke vezanosti vodilo ga je potrazi za u što većoj meri etnički zasnovanim rešenjima. Imajući u vidu etnički progon Srba iz Hrvatske u ratovima za jugoslovensko nasleđe, njegovo rešenje ne deluje toliko nehumano. 115 Ne čudi ni činjenica da Banac nije naveo Konorovu knjigu u bibliografiji, jer Konorovi zaključci nikako ne odgovaraju hegemonom shvatanju nacionalnih odnosa u SFRJ uopšte i problema razgraničenja posebno u hrvatskoj stručnoj i široj javnosti. U tom svetlu ne iznenađuje da se Banac podrobno bavi činjenicom da Sandžak nije bio proglašen federalnom jedinicom uprkos tome što je još u novembru 1943. osnovan ZAVNOS „kao ustupak Muslimanima, koji su godine 1931. tvorili 43,9% pučanstva cijele regije, i koji su bili općenito protupartizanski raspoloženi“ (Banac, 1990a: 104–105). „S muslimanskog stajališta, najbolje bi bilo da se Sandžak ujedinio s Bosnom i Hercegovinom, kojoj je pripadao u okviru Otomanskog carstva prije Berlinskog kongresa (1878). Tada bi Sandžak postao autonomna pokrajina u okviru Bosne i Hercegovine. Ako to rješenje ne bi uspjelo, Muslimani bi bili skloni vidjeti ga nepripojenog, ili pak cjelovito pripojenog bilo Srbiji, bilo Crnoj Gori. Prema muslimanskom stajalištu, najgora je bila podjela Sandžaka između Srbije i Crne Gore, što je i učinjeno poslije balkanskih ratova 1912–1913“ (Banac, 1990a: 105). Potom se veli: „U februaru 1945. Predsjedništvo AVNOJ-a ocijenilo je da Sandžak nema ’nacionalnu podlogu’ za autonomiju. Autonomni Sandžak bi predstavljao ’izlišno i neracionalno drobljenje srpske i crnogorske celine kao i Jugoslavije uopšte’. Pošto je na vrhu sve odlučeno, ubrzo je uslijedila ’likvidacija aktualnog položaja Sandžaka’. (...) Izgledi Vojvodine nisu bili tako sumorni“ (Banac, 1990a: 106). Očito, Banac je, sasvim u skladu sa hegemonim shvatanjem u hrvatskom nacionalizmu, smatrao da što se više federalnih jedinica stvori na tlu Srbije,


za hegemoniju, koji se nakon ustaških pokolja Srba u II svetskom ratu i imajući u vidu tadašnju relativnu većinu Srba u BiH nikako nisu mogli nadati pripojenju Hrvatskoj, uprkos tome što Banac to navodi kao mogućnost sve „do konca 1943“ uporedo s mogućnošću da se BiH pripoji Srbiji u svojstvu pokrajine (Banac, 1990a: 109). Opažaj neravnopravnog položaja u pravno-političkom sistemu SFRJ, pojačan i uozbiljen naglim privrednim opadanjem posle Brozove smrti – stopa rasta u SFRJ bila je u petogodištu 1981–1985. deset puta usporena u odnosu na prethodno petogodište kao i u odnosu na ceo period 1948–1985, a životni standard se srozao krajem osamdesetih na visinu onog iz šezdesetih (Cohen, 1995: 73, 45) – morao je dovesti do frustriranosti kako u partijskom vrhu, tako u intelektualnim krugovima, pa i u širim društvenim slojevima Srbije koji su pratili komplikovanu političku scenu SFRJ (Cohen, 1995: 52–53). Koliko su, pak, političke teškoće odnosile prevagu nad ekonomskim najbolje svedoče reči potpredsednika u vladi Ante Markovića, Slovenca Živka Pregela: „Potpredsednik Pregl naglasio je da iako sadašnja kriza ne bi mogla biti prevaziđena bez ’dubokih promena u političkom sistemu’, privredna reforma mora imati prvenstvo ’zato što se u mnogo većoj meri slažemo o ekonomskim pitanjima u zemlji nego o tome kako harmonizovati političke razvoje’“ (Cohen, 1995: 68). Takođe, nije slučajno što je baš politikolog iz Kanade, koja se sama suočavala i suočava sa problemom separatizma Kvebeka, primetio da sudska vlast odlučujuće zavisi od legitimnosti režima: to bolje, tj. raste verovatnoća nametanja hrvatske hegemonije u Jugoslaviji. Nimalo iznenađujuće, drugačije je predstavljao mogućnost stvaranja federalnih jedinica u Hrvatskoj: „Potkraj 1942. Moša Pijade je predložio stvaranje srpske autonomne pokrajine u Hrvatskoj, čemu se Tito odmah usprotivio. Poslije, tijekom rasprava 1945. o ustavu, skupina dalmatinskih unitarista tražila je da Dalmacija postane posebna federalna jedinica. Hrvatski i slovenski komunisti nisu se slagali u vezi s povlačenjem hrvatsko-slovenske granice u Istri. Ali daleko najneugodniji sukob oko granica u toku rata odnosio se na pitanje Srijema, povijesnog područja Hrvatske i Slavonije“ (istakao aut.) (Banac, 1990a: 110). Radi se verovatno o jedinstvenom slučaju proglašavanja autonomaša unitaristima. Tako se stara etiketa koju su hrvatski nacionalisti koristili za sve koji se nisu slagali sa decentralizacijom Jugoslavije sada kačila onima koji su tražili decentralizaciju Hrvatske. Upotrebio se paradoks u cilju zamagljivanja činjenice da se nikako ne prihvata ni pomisao da sama Hrvatska može biti decentralizovana na „povijesne regione“. Naime, ako je Sandžak, teritorija na kojoj je srednjovekovna Raška nastala, Banac bi mogao reći „povijesna srpska teritorija“, postao srbijanski ili crnogorski tek 1912, blagodareći njihovim vojnim uspesima, onda je i Dalmacija postala ujedinjena s Hrvatskom i Slavonijom takođe blagodareći uspesima srbijanske vojske, ali i jugoslovenskom nacionalizmu, tek 1918, a formalno tek 1939. Oba puta, upravo u Jugoslaviji. No, Banac zaslužuje priznanje što nije prećutao podatak da je po popisu iz 1931. u Lici, na Baniji i Kordunu bilo 58,5% Srba (Banac, 1990a: 110). Odatle, međutim, poznati branilac ljudskih prava nije izvukao zaključak da bi bilo uputno, ako već smatra da 43,9% sandžačkih Muslimana treba da dobije federalnu jedinicu, da gotovo tropetinska većina Srba iz ove tri oblasti u Hrvatskoj dobije bar kulturnu autonomiju, ako ne i teritorijalnu koja bi verovatno bila primerenija s obzirom na stradanja u NDH.

80


„Sudovi mogu pomoći političkim vođima u očuvanju saveznog ustrojstva, ali sudska vlast i sudske sankcije konačno zavise od političke volje i političke podrške“ (Cohen, 1995: 177). Bila je to pouka iz jugoslovenskog slučaja za Kanađane, ali i za liberale koji iznad svega poštuju podelu vlasti. Što se tiče pouka za sociologiju, može se reći da su politički činioci od presudne važnosti u konačnici kada god se radi o nastanku ili opstanku države, jer država je prevashodno politička pojava, što znači da zavisi od odnosa moći između suprotstavljenih političkih delatnika. Tako je, u skladu sa srpskom oslobodilačkom političkom kulturom (Kuljić, 1998) koja zahteva jakog i junačnog vođu u vremenima krize (Cohen, 1995: 53) i autoritarnom strukturom ličnosti koja preovladava na prostorima Jugoslavije (Lazić, 2005: 53), došlo i do tražnje za jednim jakim političkim vođom koji bi mogao promeniti ustavnopravni položaj Srbije na institucionalni ili vaninstitucionalni način. Razume se, on je morao manipulisati nacionalizmom, jer kako je ispravno 1984. zaključio Voker Konor, nacionalizam je jačao u svim marksističko-lenjinističkim društvima, dokazavši se kao „mnogo jača snaga od marksizma“ (Connor, 1984: 584), a „nacionalno pitanje u Jugoslaviji bilo je najvažniji politički problem za komuniste, premda ono nije uvijek bilo smatrano strateškim problemom za revolucionarni pokret“ (Banac, 1990a: 117). Utoliko, ne samo što je u pravu Mira Radojević kada tvrdi da su tvorci Ustava iz 1946. ovaj stvorili „na osnovama straha od premoći Srba i potrebe trajnog onemogućavanja srpske hegemonije“ (Radojević, 2003: 203–204), već je ustavna istorija socijalističke Jugoslavije svedočanstvo o naporima hrvatskih i slovenačkih komunista predvođenih Kardeljom da onemoguće svaku pomisao ostvarenja takve hegemonije. Takva težnja je sasvim u skladu sa očekivanjima izvedenim iz interakcionističke teorije etničkog takmičenja, ali je, po očekivanju, naposletku dovela do toga da srpska politička i intelektualna elita ustavni položaj Srbije u SFRJ opažaju neravnopravnim, što je neminovno vodilo snaženju srpskog nacionalizma. Po očekivanju, pojava jakog političara u Srbiji koji manipuliše srpskim nacionalizmom u cilju recentralizacije federacije, dok privreda stabilno i brzo nazaduje, morala je brinuti i plašiti Slovence i Hrvate, odvraćajući ih od Jugoslavije još i više no što je to već bio slučaj zbog potrebe izdvajanja sve većih sredstava za nerazvijene (Kosovo, BiH, Crna Gora, Makedonija), koja su uz to neefikasno korišćena, usled potrebe finansiranja vojske i policije na Kosovu posle pobune 1981. godine (Cohen, 1995: 47). Da je socijalistički sistem potrajao duže, nacionalno sukobljavanje bi se pravdalo kombinovanom komunističkom i nacionalističkom retorikom; pošto to nije bio slučaj, tek tu i tamo bilo je komunističke retorike, a nacionalizam je otvoreno zadobio ideološko preimućstvo. Očito, stvari su se obrnule, umesto socijalističke po sadržaju, a nacionalne po obliku, kako je to


lenjinizam zahtevao, politika republičkih komunističkih prvaka u Jugoslaviji bila je, kako je vreme odmicalo, sve više nacionalna po sadržaju, a socijalistička tek po obliku. Istovremeno, SKJ je patio od „... duple krize legitimnosti: vertikalne, zato što su članovi partije i građani izgubili poverenje u sposobnost partijske elite da reši teškoće u zemlji i održi teritorijalnu celovitost Jugoslavije, i horizontalne, pošto je osam republičkih i pokrajinskih partijskih organizacija i elita izrastalo sve samostalnije i nevoljnije da primeni odluke donete na nivou cele države koje su bile iskovane među njihovim predstavnicima u saveznim telima“ (Cohen, 1995: 47).

2.4. Unutrašnji činioci kratkog trajanja – interaktivna igra srpske, slovenačke i hrvatske vlade kao nosilaca nacionalnih ideologija Svaka promena društvenog i političkog poretka menja odnose među nacijama. I obrnuto: nacije, promenljive u svojim težnjama i potencijalima, utiču na menjanje sistema. Milovan Đilas

Kako se o pojedinostima činilaca kratkog trajanja naširoko raspredalo u većini domaćih fascinacija likom i delom pokojnog Slobodana Miloševića, i naročito stranih objašnjenja sukoba u Jugoslaviji, ovde će biti tek skicirana dinamika sukoba krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina XX veka u SFRJ, upućivanjem na njihovu povezanost sa činiocima srednjeg i dugog trajanja.116 Slobodan Milošević je za širu javnost postao poznat 1987. kada se obratio gnevnim kosovskim Srbima koji su se sukobili sa policijom rečima: „niko ne sme da vas bije!“ Ove reči koje je TV Beograd nekoliko dana uzastopce ponavljala na vestima doprinele su veoma mnogo njegovoj popularnosti. Konačno se pojavio komunistički političar koji ne čita s teškoćama pripremljene govore, već se otvoreno i neposredno obraća građanima,117 pa je čak spreman i da ih zaštiti od napada policije. Podržan propagandnim sposobnostima direktora TV Beograd, Dušana Mitevića, Milošević je u formalnom smislu bio prvi moderan političar na prostorima SFRJ. Štaviše, on se polovinom osamdesetih predstavljao i kao reformista u ekonomskom smislu, 116 O detaljima će više reči biti u analizi diskursa i ideologije različitih teoretičara i istoričara koji su činiocu ličnosti pridavali najviše značaja u analizi nestanka SFRJ. 117 Oni koji su to u Srbiji bili kadri raditi, uglavnom su uklonjeni početkom sedamdesetih. Piscu studije su u živom sećanju ostali srbijanski komunistički gerontokrati koji su intelektualnom nedoraslošću izazivali osećaj mučnine. U poređenju s njima, Milošević je predstavljao istinsko osveženje na učmaloj političkoj sceni Srbije.

82


tražeći veće oslanjanje na tržište a manje državnog upravljanja privredom (Crnobrnja, 1996: 85), barem dok mu je savetnik bio Mihailo Crnobrnja.118 Pre pada Berlinskog zida bio je, čini se, nada američkih i evropskih političara i diplomata da bi mogao kao moderan komunistički političar dovesti i do centralizacije pojedinih ekonomskih funkcija na centralnom nivou, i tako učiniti SFRJ održivom i funkcionalnom državom (Stokes, 2008: 338), što je tada bio interes SAD i EZ. No, ova „promiloševićevska faza američke spoljne politike“ završila se padom Berlinskog zida i dolaskom Zimermana na položaj američkog ambasadora. On je, u dogovoru sa Iglbergerom, zaključio da SFRJ nije važna kao nekada, pa je stavio u prvi plan poštovanje ljudskih prava, često boraveći na Kosovu (Shoup, 2008: 338–339). Gotovo slučajno stečenu popularnost (na Kosovo Polje otišao je zato što ga je tadašnji politički zaštitnik, kum, a docnije njegova žrtva, pokojni Ivan Stambolić, već zamoren zahtevima kosovskih Srba zamolio da to učini umesto njega), Milošević je iskoristio da sakupi ogromnu političku moć koju je spočetka upotrebljavao u cilju obaranja s vlasti Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića, dvojice umerenih političara od kojih je prvi aktivno i bezuspešno radio na promeni položaja Srbije u odnosu na sopstvene pokrajine i položaj u federaciji,119 i promene ustavnopravnog položaja Srbije, za šta je uživao plebiscitarnu podršku Srba, ako ne svih građana Srbije. Ono što je više od jedne decenije sprečavano, izazivajući frustracije, Milošević je izmenio u toku jedne godine, jer je već 28. III 1988. uključio pokrajine u ustavnopravni sistem Srbije, zaobilazeći i gazeći postojeće institucije i izazivajući nacionalističku euforiju u Srbiji, a zabrinutost i strah zbog te euforije i promenjenih odnosa snaga u federaciji u drugim republikama. Pomenuti datum je užurbano proglašen praznikom državnosti Srbije, pošto se smatralo da je ona konačno postala cela i ravnopravna sa drugim republikama u SFRJ. „Mitinzi istine“ (organizovala ih je vlast Srbije uz pomoć službi bezbednosti i masovno učešće zaposlenih građana koji su dobijali slobodan dan, sendviče i jogurt kako bi na njima učestvovali), „događanje naroda“ (apologetska sintagma Milovana Vitezovića koja je upućivala na demokratičnost dešavanja), ili ironično nazvana vojvođanska „jogurt revolucija“ (po upotrebi dobijenog jogurta za gađanje pripadnika autonomaške političke strukture), i besomučna propaganda preko TV Beograd i najuticajnijeg dnevnika Politika o „genocidu“ nad Srbima na Kosovu i o „antibirokratskoj revoluciji“120 u Srbiji 118 Školovan u SFRJ i u SAD, kao sin jednog od sposobnih Brozovih ambasadora Bogdana Crnobrnje, predavao na FPN, bio ministar u vladi SR Srbije, poslednji ambasador SFRJ u sedištu EEZ, zatim profesor na McGill univerzitetu u Kanadi, pa predstavnik stranih investitora u Srbiji, danas je dekan FEFA. 119 Izgleda da su ga upravo zbog toga slovenački i hrvatski političari smatrali srpskim nacionalistom (Silber, Litl, 1996: 39). 120 U staroj socijalističkoj terminologiji ovo je trebalo da znači da narod spontano širi revoluciju zbacivanjem „birokratskih“, tj. od naroda otuđenih „rukovodstava“ pokrajina, a potencijalno i republika u Jugoslaviji.


sa tendencijom njenog izvoza u druge republike, nacionalno su naelektrisali većinu Srba, a početni uspesi Miloševićeve politike mnogima su vratili osećaj nacionalnog ponosa umesto dotadašnjeg osećaja nacionalne poniženosti, pa čak i etničke ugroženosti. No, rast nacionalizma, izražen kroz želju da se i u Jugoslaviji „urede odnosi“ kao i u samoj Srbiji, po načelima „antibirokratske revolucije“, doveo je do nužne reakcije u drugim republikama u kojima se počela osećati etnička pretnja od Srba, kao najveće nacije u SFRJ, i njihovog ambicioznog mikroimperijalistički usmerenog „vožda“. U Sloveniji je taj otpor bio najorganizovaniji i najizraženiji, jer se tamo, u relativno slobodnoj atmosferi, nacionalizam intelektualne elite razgoreo negde u isto vreme kao i u Srbiji, već od prve polovine osamdesetih (Dragović Soso, 2002; Milosavljević, 1996). Treba, međutim, uočiti i da je slovenačko komunističko vođstvo jasno već 1981. stavilo srbijanskom do znanja da nema promene postojećeg (kon)federalnog ustrojstva, bez obzira na tadašnje molbe iz Srbije da se srpskom pitanju pristupi blagonaklono, pa je tada mlađani komunista Kučan tvrdio da je „neophodno da se održi odlučivanje konsenzusom u saveznim organima kako bi se ’garantovala jednakost i suverenitet republika i pokrajina’.“ Naredne godine je i CK SK Slovenije uputio upozorenje drugim federalnim jedinicama da će ’svaki pokušaj promene bilo čega u postojećem sistemu predstavljati ozbiljnu opasnost za jedinstvo’ (Dragović Soso, 2002: 112). Rečju, maloljudnoj Sloveniji konfederalni sistem odgovarao je više od federalnog, jer njen glas se računao jednako kao i glas najmnogoljudnije republike, a pošto se, po važećim pravilima Ustava iz 1974, sam sistem mogao menjati jedino i njenom voljom, nije bilo šanse da dođe do njegove promene institucionalnim putem. Naime, kada se jedan nacionalizam delimično zadovolji prelaskom iz relativno centralizovane u decentralizovaniju zajednicu, onda nema institucionalnog vraćanja nazad, ma koliko to bilo racionalno (a MMF je bezuspešno pokušavao da utiče na vraćanje izvesnih ekonomskih funkcija federaciji kako bi se omogućilo normalno funkcionisanje privrede SFRJ121 – Vudvord, 1997: 65), već može samo dalje ka potpunijem zadovoljenju nacionalističkih apetita ili, pak, ka uspešnoj vaninstitucionalnoj recentralizaciji sistema. Pa ipak, Slovenija nije mogla razbiti Jugoslaviju, jer za tako nešto nije imala snage. Njeno protivljenje federalizaciji konfederacije nije činilo dovoljan uslov nestanka Jugoslavije, dok je moglo činiti neophodan uslov samo u situaciji kada nastupa zajedno sa Hrvatskom. 121 U tom cilju su najmoćnije kapitalističke zemlje predvođene SAD preko MMF-a još 1981. dodelile 2,1 milijardu dolara, što je bio dotad najveći zajam koji je neka zemlja dobila od MMF-a (Shoup, 2008: 337); s krajem Hladnog rata situacija se dramatično izmenila, jer socijalistička Jugoslavija više nije bila ljubimica kapitalističkih sila. Ranih osamdesetih je Iglberger ohrabrivao američke banke da pozajmljuju novac Jugoslaviji, a s padom Berlinskog zida tome se protivio Kongres i albanski lobisti na čelu s Bobom Doulom (Bob Dole) (Shoup, 2008: 356).

84


U Hrvatskoj, pak, gde je režim bio komunistički konzervativniji, vladala je tzv. hrvatska šutnja. Hrvatsko komunističko vođstvo taktički je prepustilo slovenačkom da obavlja posao za oba, procenjujući usput motive i ciljeve kako slovenačkog, tako i „srpskog rukovodstva“. Bilo je jasno da novi vođ Srba ne želi da vlada samo Srbijom, već i da bude novi, ali srpski Tito, iako je Ustav iz 1974. napravljen tako da spreči pojavu novog Tita pošto bi ga neminovno vezao za posebnu republiku ili naciju (Gordy, 2008: 284). To je značilo da bi i SFRJ bila restrukturisana u skladu sa nekom vrstom srpske varijante jugoslovenstva, tako da odgovara srpskim nacionalnim interesima i Miloševićevim ličnim političkim ambicijama i stranačkim političkim interesima. Takva perspektiva izgledala je Hrvatima zastrašujuće i neprihvatljivo, naročito onda kada su se počeli koristiti mitinzi kao neinstitucionalno sredstvo pritiska u cilju promene sistema. Ponešto pojednostavljeno rečeno, Slovenci u Prvoj Jugoslaviji nisu bili uz Hrvate u secesionističkim delanjima, već su, štaviše, redovno pravili koalicije sa Srbima kojima su Hrvate izolovali, upravo zarad očuvanja Jugoslavije koja im je jemčila javnu upotrebu jezika, univerzitet, kulturnu samosvojnost, učešće u upravljanju državom, relativnu bezbednost u odnosu na Italiju i Austriju kao jače susede – sve ono što ranije nisu imali u Austro-Ugarskoj (Bakić, 2004). No, sa sve većom decentralizacijom Jugoslavije posle rata, a naročito s Ustavom iz 1974, te Osimskim sporazumima (1975. potpisani, a 1977. su ih parlamenti Italije i SFRJ ratifikovali),122 kojima su zajemčene spoljne granice Jugoslavije, a time i Slovenije, Slovenci su mogli samopouzdanije nastupati, potpuno svesni da im Jugoslavija više nije neophodna u očuvanju nacionalnog identiteta i granica u socijalističkoj Jugoslaviji dobijene države. Ona je za njih imala sve manje prednosti i sve više mana, naročito u svetlu srpske težnje da vrati odnose na srpsku varijantu jugoslovenstva koja im više uopšte nije odgovarala, pošto je neminovno značila čvršću federalnu državu koja bi lišila Sloveniju nekih elemenata suvereniteta koji su već bili osvojeni. Dinamika nacionalističkog sukobljavanja po sistemu izazov–odgovor uključivala je niz događaja u drugoj polovini osamdesetih: Memorandum SANU (IX 1986) i, četiri meseca nakon što je ukraden i bez pristanka SANU nezakonito objavljen u Večernjim novostima, odgovor slovenačkih intelektualaca naslovljen Prilozi za slovenački nacionalni program u Novoj reviji (I 1987)123 (Dragović Soso, 122 Nije slučajno što se (kada se u pretraživač Google ukucaju reči Osimski sporazumi) na prvom mestu pojavi tekst na slovenačkom jeziku u Vikipediji. 123 Doduše, prema Dejanu Joviću, stvari stoje nešto drugačije, tj. Memorandum je trebalo da bude odgovor na slovenački nacionalni program: „U jesen 1986. broj (Nove revije, prim. aut.) bio je spreman za štampu. No, kad je Memorandum SANU došao u javnost, uzrokujući vrlo negativne reakcije u srpskoj i jugoslavenskoj politici, urednici su odlučili odgoditi objavljivanje za januar 1987“; „u kasnijim interpretacijama, međutim, dominirao je zaključak da je Nova revija bila samo reakcija na Memorandum. To je netočno. Spomenka Hribar (jedna od urednica posebnog izdanja) i sama kaže da se izdanje pripremalo godinu i pol, što znači od sredine 1985. Slovenski i srpski nacionalni program nastali su paralelno i istodobno. Prije bi se moglo reći da je inicijativa Slovenaca potakla Memorandum,


2002: 158; Milosavljević, 1996a: 64); Miloševićeva privredna blokada Slovenije; njegovi nasilni i nepromišljeni pokušaji organizovanja „mitinga istine“ u Sloveniji i paranoidne zabrane takvih mitinga u Ljubljani, te histerične reakcije u Srbiji na te zabrane; upadi u monetarni sistem SFRJ različitih republika, ali naročito Miloševića u cilju potplaćivanja birača pred prve višestranačke izbore u Srbiji; donošenje ustavnih odredbi republika koje nisu u skladu sa saveznim ustavom, u čemu su prednjačile Slovenija i Srbija; izbacivanje Srba iz novog ustava Hrvatske i tzv. balvan-revolucija Srba koja je presekla Hrvatsku na pola, uz jednostrano proglašenje SAO Krajine; potkopavanje napora Ante Markovića i Saveznog izvršnog veća, u čemu su se isticale zajedničkim naporima Slovenija, Srbija i Hrvatska. Dejan Jović je ispravno uočio da je u periodu 1987–1991. Slobodan Milošević bio istovremeno u ulozi vlasti u Srbiji i u ulozi opozicije prema saveznim vlastima, što je sa stanovišta političke taktike, u kojoj Milošević nije imao premca, veoma zahvalna pozicija. Tako je, paradoksalno, mogao da igra ulogu alternative institucijama koje su izgubile podršku sa položaja vlasti (Jović, 2003: 417–418). Takođe, Jović je dobro uočio i razlike između slovenačkog nacionalizma („izolacionistički“ i „obrambeni“) i srpskog („ekspanzionistički“ i „napadački“), ali i sličnosti u njihovoj snazi uoči kraja SFRJ (Jović, 2003: 425). U Hrvatskoj, međutim, ako bi HDZ pobedio, tamošnji Srbi bi puno razloga za brigu i strah imali, jer su „hadezeovci“ već u predizbornoj kampanji najavljivali da će menjati nacionalnu ravnotežu u policiji i u državnoj birokratiji, pošto su verovali da su Srbi tamo prezastupljeni, te da će vratiti šahovnicu koja je, iako istorijski grb Hrvatske, ostala u tragičnom sećanju narodu koji je pod tim simbolom masovno ubijan. Osim toga, obećavali su da će Srbima oduzeti ustavom priznati status „konstitutivnog“ naroda Hrvatske, koji su oni uživali od 1905. do 1918,124 a koji su izgubili 1941. sa za njih tragičnim posledicama, da bi ga povratili Ustavom iz 1946. Posebno zloslutno bilo je obećanje hrvatskim biračima na praznoj konzervi sa oslikanom šahovnicom i rečima „čist hrvatski zrak“ koja je deljena u predizbornoj kampanji, jer takva metafora mogla je Srbe podsetiti samo na genocid kroz koji su njihovi preci prošli u NDH. Kada je HDZ došao na vlast, predizborna obećanja su se počela ispunjavati, što je u kombinaciji sa netaktičnim i kadšto netrpeljivim izjavama Tuđmana125 moglo samo zabrinuti i zastrašiti Srbe čiji su preci već jednom posebno nakon sastanka u Mraku (novembar 1985). Ćosić kaže da je i sam bio impresioniran jasnoćom i formuliranošću slovenskog nacionalnog programa“ (Jović, 2003: 427). 124 Pošto je Kraljevina SHS bila unitarna država, onda nije bilo ni potrebe da se potencira „konstitutivnost“ Srba u Hrvatskoj. Srbi, Hrvati i Slovenci posmatrani su kao tri „plemena“ jednog naroda, tj. kao politički „troimeni narod“. 125 Poznate su izjave da je srećan kako mu žena nije ni Jevrejka ni Srpkinja, ili ona koju je dao u julu 1990. kako „uprkos sličnostima u jeziku, ne možemo biti zajedno. Ništa sada nije ostalo od jugoslovenske ideje“ (Cohen, 1995: 163). Kako biti zajedno u Hrvatskoj, ako ne može u Jugoslaviji, pitanje je koje se logično nametalo.

86


nastradali u NDH. Zaposleni Srbi u Hrvatskoj bili su prinuđeni da popunjavaju tzv. domovnice, tj. izjave odanosti Hrvatskoj, ukoliko su želeli zadržati posao, pokrenuti privatni posao, dobiti zdravstveno osiguranje, penziju, pasoš ili vozačku dozvolu. Pri svemu tome, insistiralo se na simboličkim znacima suvereniteta, pošto je iskalac domovnice morao pokazati znanje „hrvatskog jezika i latinice“ i pokazati „prihvatanje hrvatske kulture“ (Mann, 2005: 382). Različiti oblici šikaniranja postali su deo svakodnevice Srba u Hrvatskoj, a naročito ih je moralo boleti kada su slušali da se radi samo o lišavanju privilegija, dotad uživanih zbog pripadnosti Savezu komunista. Navedeni oblici maltretiranja i Miloševićevo manipulisanje probuđenim strahovima i osvetničkim željama hrvatskih Srba doveli su do njihove pobune, tzv. balvan-revolucije. Bezbednosne službe Srbije i izvesni oficiri JNA delili su oružje Srbima u Hrvatskoj. Takođe, bezbednjaci u tesnoj saradnji sa nacionalističkim grupacijama besprizornih ili besperspektivnih ljudi iz podzemnog okruženja, npr. Arkanom, kao i novim krajnje desnim strankama, Šešeljevim Srpskim četničkim pokretom (Srpska radikalna stranka) i Jovićevom Srpskom narodnom obnovom,126 namerno su izazivali sukobe u etnički mešovitim mestima u Hrvatskoj s namerom da hrvatska vlast nervozno odgovori, e da bi onda JNA reagovala protiv nje (Cohen, 2002: 190). Srbima u Hrvatskoj moralo je izgledati da su uz pomoć jakog vođe Srbije i nadmoćne sile JNA u premoćnom položaju u odnosu na Hrvate, te da je došao trenutak da se od njih odvoje, a po mogućnosti, i osvete. U tome su im pomagale „male bande fanatika“ i pljačkaša, regrutovane od prethodno pomenutih stranaka, koje su sejale užas i strah među Hrvatima, a docnije Bošnjacima i Albancima, u cilju njihovog proterivanja kako bi se ostvarila etnički što istovrsnija teritorija, pošto u svesti nacionaliste samo takva teritorija može biti u potpunosti bezbedna za održanje buduće države. Sve vreme radila je logika bezbednosne dileme: ako nećemo mi njih, oni će nas.127 126 Odredi „Beli orlovi“ i „Dušan Silni“. Jedan od „nacionalističkih fanatika“ bio je reditelj i profesor FDU Dragoslav Bokan, poreklom sa Banije, koji je komandovao jednim od odreda. Šešelj je, pak, poreklom iz Hercegovine, a Željko Ražnatović Arkan sa Cetinja. Đorđe Božović Giška, komandant Srpske garde koju je osnovao SPO, bio je takođe poreklom iz Crne Gore. Arkan se trudio da baštini tradiciju srpske vojske iz I svetskog rata, a Giška ravnogorskih jedinica iz II svetskog rata. Šešeljevi i Bokanovi ljudi su, pak, više podsećali na od Draže Mihailovića odmetnute četničke jedinice, a neki od njih su neodoljivo prizivali slike četnika iz propagandnih Bulajićevih filmova, pružajući hranu protivničkoj propagandi i gradnji antisrpskih stereotipa u svetu. Povezanost barem nekih od ovih ljudi i formacija, ako ne svih, sa SDB Srbije upućuje i na verovatno učestvovanje srbijanske službe bezbednosti u stvaranju ovih stranaka u cilju kontrole opozicije i srpskog nacionalizma kako bi se njima moglo manipulisati. 127 Čini se da je ova logika nacionalističkih izazova i odgovora, te bezbednosna dilema koju su oni stvarali, bila značajnija za jačanje nacionalizma, osećaja ugroženosti i javljanja posledične agresivnosti prema Drugome negoli autoritarnost na kojoj posebno insistira Mladen Lazić (Lazić, 2005: 49), jer subjektivni osećaj ugroženosti ne mora zavisiti od autoritarnosti, već je najčešće utemeljen u opažaju realne etničke pretnje.


Sa hrvatske strane su slični pojedinci i grupe preduzimali slične mere. Tako, poznat je slučaj Tomislava Merčepa i Branimira Glavaša, koji su imali potporu u Gojku Šušku, kojeg će za dobre usluge Tuđman nagraditi položajem svemoćnog ministra odbrane Hrvatske, i Vladimiru Šeksu, visokom dužnosniku HDZ i donedavnom predsedniku Hrvatskog sabora. Šušak i Glavaš su čak, kako se osnovano sumnja, organizovali ubistvo šefa osječke policije Josipa Rajhla Kira (Mann, 2005: 388), samo zato što je pokušavao da se suprotstavi hrvatskim nacionalistima, među koje su se uključili i lokalni pljačkaši, te očuva mir. Kirova nastojanja da sprečava etničke progone Srba iz Osjeka i okoline bila su tako sasečena, a njegova sudbina jasno je pokazala ostalim Hrvatima koji bi se od vlasti podržanim zločincima suprotstavili kakva ih sudbina čeka. Za osječke Srbe posle toga nije bilo spasa. Razume se, ovakvo delanje „sa hrvatske strane“ moralo je pojačati uverenje „srpske strane“ da ih u nezavisnoj Hrvatskoj može čekati u najboljem slučaju oštra diskriminacija, a u najgorem – genocidni pokolj nalik onome iz Drugog svetskog rata. Rečju, „male grupe radikala na obema stranama“, koje su, valja naglasiti, vlasti Hrvatske, Srbije i lokalne krajinske vlasti ili organizovale i podsticale ili trpele umesto da ih beskompromisno zatvaraju i sudski gone, „čineći akte međusobnog izazivanja, mogle su pokrenuti lokalna etnička čišćenja“ (Mann, 2005: 383). Nasilna reakcija Srba na započetu diskriminaciju, razume se, morala je proizvesti ogorčenje Hrvata, pošto je npr. bila ugrožena i turistička sezona u Hrvatskoj, te devizni prilivi koji od turizma stižu u Hrvatsku. Osim toga, i još važnije, radilo se o svojevrsnom nacionalnom poniženju i „etničkoj pretnji“ bezbednosti države, izazovu nacionalnom dostojanstvu Hrvata, pošto su Srbi – a u Krajini je nezaposlenost omladine prelazila 30% što je uz diskriminatorne mere hrvatske vlasti besposlene teralo u nacionalističku pobunu (Mann, 2005: 383) – ponovo odigrali staru ulogu „remetilačkog čimbenika“ u hrvatskom političkom životu. Izazivalo je to, po definiciji interakcionističke teorije etničke vezanosti, agresivne reakcije sa hrvatske strane. Koloplet agresivnih akcija i reakcija se zahuktavao, a sredstva masovnog opštenja pripremala su predstojeći rat i dolivala ulje na vatru putem manipulisanja kolektivnim sećanjima i širenjem priča o zverstvima koje je vršila ona druga strana (Tompson,128 1995). Tako se ušlo u opasnu zonu sukoba koji bi mogao prerasti u otvoreni rat: „(...) opasnost je pretila zato što su predstavnici dveju etničkih zajednica polagali suverena prava, moralno ubedljivo i dostižno, na istu teritoriju. Jedna je predstavljala većinu stanovništva u postojećoj državi (Hrvatskoj, prim. aut.); druga je činila većinu u posebnoj graničnoj oblasti (Srbi u Krajini, prim. aut.), a slabiju stranu podržala je matica (Srbija, prim. aut.) iza sledećih vrata“ (Mann, 2005: 382). 128 Tompson je veoma objektivno prikazao rad sredstava masovnog opštenja u Srbiji i Hrvatskoj, ali ne i u BiH.

88


Kao što je Majkl Men (Michael Mann) primetio, strateško polaganje suprotstavljenih prava na suverenitet nije lako zadovoljiti i radi se o igri nultog zbira, jer načelno samo jedna strana može imati suverenitet nad teritorijom. Doduše, moglo se pokušati sa nekim vidom podeljenog suvereniteta što bi, međutim, podrazumevalo spremnost Hrvatske da Srbima vrati status „konstitutivnog naroda“, te da se stvori neka vrsta autonomije u većinski srpskim oblastima (Mann, 2005: 382). Tadašnja hrvatska vlast bila je daleko od tog rešenja, a Milošević nije podržao Jovana Raškovića koji je na tome radio. Naprotiv, Tuđman i Milošević su prećutnim dogovorom, rešivši se zajedničkim naporima Raškovića (Mann, 2005: 388), takvu mogućnost otklonili. Može se, dakle, govoriti i o tome da su sami glavni igrači potencirali igru nultog zbira. Radilo se o beskompromisnoj politici: ili pukovnik ili pokojnik. Strategije su bile suprotstavljene i beskompromisne, a taktika se razlikovala u jednom veoma važnom elementu: dok je Tuđman zbog relativne vojne slabosti od početka morao voditi propagandu prema inostranstvu, kako bi za nacionalističke ciljeve obezbedio spoljnopolitičku podršku, Milošević je uglavnom zapostavljao taj element propagandnog rata, a i kada nije bio je hendikepiran činjenicom da je o njemu već bila izgrađena slika kao o tvrdokornom komunisti129 koji je dobio višestranačke izbore, kao i činjenicom da je srpskoj strani sve naklonjenija JNA bila otvoreno komunistička sila koja je bila vojnički znatno jača od antikomunističkih protivnika koji su se usled same antikomunističke usmerenosti, a zbog prisustva duboko ukorenjenih hladnoratovskih okvira u svestima onih koji su odrastali i starili u doba Hladnog rata, smatrali demokratama. Otuda je Slobodanu Miloševiću i vođima prekodrinskih Srba bila bliska ideja o preventivnom udaru; trebalo je iskoristiti ogromnu prednost u vojnoj sili, dok se ona još uvek poseduje (Mann, 2005: 389).130 Naime, nemogućnost da se pridobije međunarodna javnost terala ih je da se, nesvesni one stare narodne poslovice da um caruje a snaga klade valja, više oslanjaju na silu131 no na diplomatiju i propagandu. U tome je bilo i nacionalističkog samozavaravanja, jer „kakvu god ugroženost Srbi osećali, preko polovine njih nije želelo da rizikuje živote da bi joj se oduprli“ (Mann, 2005: 390). Bilo je, prema tome, uz iracionalna nacionalistička nadgornjavanja i inaćenja i dosta racionalnih odgovora na izazove „etničke pretnje“ i tzv. bezbednosnu 129 Britanske i američke novine često su koristile izraz hard line communist (tvrdokorni komunista), a nemačka štampa Panzer-Kommunismus (tenkovski komunizam) da bi odredile ideološki profil Slobodana Miloševića. 130 „Ako jedna strana uživa prednost koja neće biti prisutna docnije i ako bezbednost može najbolje da se ostvari napadačkim vojnim delanjem u bilo kojem slučaju, onda će vođi naginjati napadu tokom trajanja ove prilike“ (Posen, 1993: 109). 131 Neslavne reči Slobodana Miloševića izgovorene na sastanku s predsednicima opština Srbije pred početak rata glasile su: „Ako moramo da se tučemo, tući ćemo se. Nadam se da neće biti toliko ludi da se tuku protiv nas. Jer ako ne znamo da radimo i privređujemo, bar znamo da se tučemo“ (Silber, Litl, 1996: 145).


dilemu (Posen, 1993; Mann, 2005: 376). Ako se Srbi naoružavaju kako bi sprečili „oslobođenje Hrvatske od srbo-komunističke Jugoslavije“, i ako žele oduzeti Hrvatskoj njenu teritoriju, onda i mi moramo to uraditi, sigurno su razmišljali hrvatski vođi. Ako su Hrvati izabrali na vlast krajnje nacionaliste koji će, možda, ponoviti ono što nam se desilo u II svetskom ratu, onda se moramo naoružati kako im to ne bismo dozvolili. Ako hoće da se otcepljuju, daleko im lepa kuća, ali neka ne vode nas, jer znamo kako smo se proveli prošli put kada je Hrvatska bila nezavisna, pa zato ostajemo s našom braćom preko Drine, morali su razmišljati Srbi. Ako smo već znatno jači, hajde da udarimo prvi i naplatimo im dugove iz prošlosti. Doista, Hrvatska (kao i Slovenija) nezakonito se naoružavala u inostranstvu, najviše u Mađarskoj i u Austriji, baš kao što su se prekodrinski Srbi naoružavali iz magacina JNA i SDB Srbije. I jedni i drugi su razmišljali na koji način da odgovore na etničku pretnju koja se nad njima nadvijala. Ušlo se u začarani krug izazova i odgovora između pripadnika susednih nacija. Na svaki nacionalistički izazov morao je slediti odgovor, a svaki odgovor morao je biti žešći od izazova da bi bio shvaćen ozbiljno, kao verodostojan izazov u sledećem krugu na koji je rival morao odgovoriti još žešće. Odatle do rata, ako bi izostala dobronamerna, usklađena i pravovremena reakcija spolja, bio je mali korak do kojeg su osećaj etničke pretnje i bezbednosna dilema, kao i lančani niz nacionalističkih izazova i odgovora, uz stalna što spontana što medijski podstaknuta sećanja na II svetski rat i genocidna iskustva, morali voditi. 2.5. Spoljni činilac kao dovoljan uslov nestanka Jugoslavije Tuđman i hrvatski nacionalisti išli bi putem ostvarenja nezavisne Hrvatske i bez pojave Miloševića, ali njihove šanse za podršku u zemlji i Evropi bile bi neuporedivo manje. Admiral Branko Mamula

Kada, pri uslovima stalnih međunacionalnih takmičenja koja su zbog nesaglasja oko pravila igre prerasla u otvorena sukobljavanja, relativno politički nemoćnu višenacionalnu političku zajednicu, koja ne spada ni u regionalne ni u globalne sile, ne podržava snažno nijedna globalna ili regionalna sila, u smislu da joj je održanje takve države životni interes, te da je spremna i ratovati zarad njenog održanja, a da, istovremeno, postoji globalna ili regionalna sila koja je zainteresovana za njeno razbijanje, ta država će biti razbijena. Na primeru Jugoslavije ova hipoteza se ispoljavala na sledeće načine: a) posle I svetskog rata, Kraljevina SHS stvorena je na osnovu izražene želje većeg dela predratnih političkih elita njenih naroda, iako je želja većine

90


Hrvata za Jugoslavijom, ne računajući Dalmaciju u kojoj je strah od Italije gonio i mnoge Hrvate prema njoj, ako se uzmu u obzir rezultati izbora za Ustavotvornu skupštinu (Sekulić, 2004: 24) i pisma Stjepana Radića međunarodnim forumima da se prizna hrvatska nezavisnost od „jedne turske“ politike (Bakić, 2004: 500; Stanković, 1995: 162), bila u najmanju ruku upitna, ali i na osnovu interesa sila pobednica da naprave sanitarni kordon prema poraženoj Nemačkoj i boljševičkoj opasnosti sa Istoka. Da nije bilo tih interesa, motivisanih strahom od mogućeg preporoda tek poražene i ponižene Nemačke i „najezde divljih boljševika iz Azije“, ne bi bilo ni države Južnih Slovena; b) kada je Stjepan Radić umro posle atentata, a kralj Aleksandar uveo diktaturu, Zapad je bio „nem zato što, kao što je britanska ambasada izvestila, jedinstvena Jugoslavija najbolje služi međunarodnim interesima“;132 takođe, „kada su Vladko Maček i Ante Trumbić posetili Prag i Pariz na izmaku 1928, tražeći priznavanje odvojene hrvatske države, nisu naišli na odgovor“ (Lampe, 2000: 164), nesumnjivo zbog toga što je Jugoslavija kao deo Male Antante činila neodvojivi element Versajskog sistema (Bakić, 2004: 525); tek je u atmosferi aneksije Sudeta, pripajanja Austrije Nemačkoj, raspada versajskog sistema i nagoveštaja II svetskog rata došlo do konfederalnog sporazuma Cvetković–Maček, iako je i nakon Sporazuma Maček u razgovorima s Berlinom i Rimom pominjao nezavisnu Hrvatsku kao konačni cilj (Bakić, 2004: 527; Boban, 1965: 292); c) kada je, međutim, Hitler rešio da napadne Jugoslaviju zbog puča 27. III 1941. u Beogradu, Jugoslavija je lako razbijena,133 a ustaše, nalazivši se za vreme Stojadinovića koji je održavao dobre spoljnopolitičke odnose sa silama Osovine pod strogim nadzorom italijanske vlade, pristigli su iz Italije već četiri dana posle napada, i sedam dana pre formalne kapitulacije Jugoslavije, da proglase NDH, uz blagoslov nadbiskupa Stepinca i radijski poziv Mačeka pučanstvu da poštuje i sluša nove vlasti; d) posle II svetskog rata i užasnih pokolja koji su vrhunili u genocidnom delanju ustaša nad srpskim i četnika nad muslimanskim življem, teško da bi došlo do obnavljanja države pod vođstvom komunista da ona nije podržana od svih tada bitnih međunarodnih činilaca, tj. SAD i zapadnih saveznika, i posebno SSSR-a; ova država nije se raspala tokom Maspoka, između ostalog zbog toga što je postojao izražen interes bar jedne od dve globalne sile, SSSRa, da se ona očuva, pa makar pružanjem „bratske pomoći“; 132 Treba uočiti kako se nesvesno u diplomatskom izveštaju ideološki brka interes Ujedinjenog Kraljevstva sa „međunarodnim interesom“. Razume se, to ne znači da Jugoslavija nije mogla koristiti interesima međunarodnog mira, ali diplomata je prevashodno mislio na interes sopstvene zemlje, što nije neobično za diplomatiju jedne države. No, imperijalističko mišljenje uglavnom ne pravi razliku između interesa svoje zemlje i univerzalnih vrednosti kojima u stvari ove interese pravda. 133 „Bez Hitlerovih ratnih planova, međutim, ta nezadovoljstva (Sporazumom Cvetković– Maček iz 1939, prim. aut.) možda ne bi razorila državu“ (Lampe, 2000: 194).


e) Jugoslavija je, posle sukoba Tito–Staljin 1948, predstavljala virus namenjen socijalističkom lageru, pa je kao takva odgovarala interesima SAD, jer se verovalo da se i druge zemlje socijalizma mogu navesti na odstupanje, ako ne od socijalizma, onda bar od sovjetskog modela razvoja socijalizma i neposredne političke kontrole Sovjetskog Saveza; sa druge strane, vođi Sovjetskoga Saveza su vremenom shvatili da im Jugoslavija odgovara kao, ipak, socijalistička zemlja, pa makar bila i revizionistička; posle pada Berlinskog zida SFRJ je izgubila strateški značaj kao moguća „arena sukoba Istoka i Zapada“ (Shoup, 2008: 340), pa nijedna velika sila nije htela odlučno založiti svoj autoritet u očuvanje Jugoslavije – SSSR zato što je bio zaokupljen problemima sopstvenog opstanka, a SAD zato što ih Jugoslavija više nije preterano zanimala, pošto očevidno više nije „najbolje služila međunarodnim interesima“ – i Jugoslavija je, prepuštena u okviru liberalizacije političkog života nesputanim nacionalističkim sukobljavanjima i, još bitnije, antijugoslovenskom delanju nove regionalne sile, Nemačke, u ratu nestala; f ) višenacionalna država koja je sedamdeset godina postojala (Jugoslavija) nije branjena ni sa približnom odlučnošću kao ona (BiH) koja je tek priznata 6. (EU) ili 7. (SAD) IV 1991; pitanje je da li bi većina građana SFRJ u slučaju referenduma na saveznom nivou bila za nestanak Jugoslavije (Crnobrnja, 1996: 200), baš kao što je većina u BiH bila stvorena strateškim izborom Bošnjaka, koji su želeli državu u kojoj bi bili relativna većina s izgledima da u perspektivi postanu i apsolutna, i taktičkih interesa bosanskih Hrvata, koji su se pridružili Bošnjacima s računicom da se kroz izvesno vreme otcepe i od BiH; kad je u pitanju SFRJ, EU i SAD insistirale su na doslednom poštovanju ustava te političke zajednice koji je nalagao da nijedna republika ne sme biti preglasana, pa je i načelo većinske demokratije „jedan čovek, jedan glas“ bilo napušteno u korist konfederalnog načela „jedna republika, jedan glas“; u BiH su, naprotiv, EU i SAD ohrabrile nacionalno preglasavanje jednog „konstitutivnog naroda“ od tri takva u političkoj zajednici, iako je to bilo protivno važećem ustavu te političke zajednice (Crnobrnja, 1996: 200–201), i branilo se načelo većinske demokratije „jedan čovek, jedan glas“, umesto konsocijativnog „jedna etnička zajednica, jedan glas“; za Jugoslaviju niko sa strane nije hteo ratovati, a za BiH je NATO, kao vojna organizacija namenjena isključivo odbrambenim akcijama u slučaju da je neka zemlja članica napadnuta, prosuo bombe po bosanskim (i hrvatskim) Srbima (docnije i nad onima u Srbiji, kada je trebalo izboriti samostalnost kosovskim Albancima), kako bi ostvario ideal „jedinstvene višeetničke Bosne“, iako nijedna članica NATO nije bila napadnuta. Dakle, spoljnopolitički činilac bio je dovoljan uslov kako za nastanak tako za nestanak višenacionalne Jugoslavije ili višenacionalne BiH.134 Naravno, to nikako ne znači da nisu bili bitni unutrašnji činioci – takmičenje i sukobljavanje 134 Višeetničnost Srbije, pak, znatno je umanjena oduzimanjem Kosova.

92


nosilaca suprotstavljenih nacionalističkih ideologija, koji su se u raznim ideološkim oblicima i instititucionalnim ustrojstvima, kako pre tako i posle II svetskog rata, sve vreme s promenljivom jačinom odvijali, što se vidi iz prethodnog opisa i analize neophodnih uslova nestajanja Jugoslavije. Naprotiv, oni su činili neophodne uslove bez kojih dovoljni uslovi ne bi ni mogli ispoljiti uzročno dejstvo. Bez dejstva neophodnih uslova, u ovom slučaju radi se o sukobljavanju nosilaca rivalskih srpskih i hrvatskih nacionalističkih ideologija, neka pojava, u ovom slučaju nestanak Jugoslavije, nikad se ne pojavljuje. Ipak, samo takmičenje i sukobljavanje nisu dovoljni i za nestanak Jugoslavije, jer se pokazalo da je u slučajevima kada je ovo sukobljavanje bilo ogorčeno i na ivici rata, spoljnopolitičko okruženje, tj. jedna ili više velikih sila, odlučno (čak i pretnjom upotrebe sile) sprečavalo njen nestanak. Uz dejstvo dovoljnog uslova, u ovom slučaju nepovoljnog spoljnopolitičkog okruženja u smislu nepostojanja nijedne regionalne ili globalne sile koja bi odlučno stala u odbranu Jugoslavije i postojanja neke sile, u ovom slučaju Nemačke, koja se aktivno zalaže za njeno razbijanje, neka pojava, u ovom slučaju razbijanje višenacionalne Jugoslavije, uvek se pojavljuje (Milić, 1996a: 319). U već pomenutom članku Mladena Lazića, spoljni činioci podeljeni su na one neposredne i one posredne zainteresovanosti (Lazić, 1994: 156). Njima se mogu dodati činioci tek informativne zainteresovanosti. Primerice, jedna velika sila kao što je Kina bila je tek informativno zainteresovana za sukob u bivšoj Jugoslaviji. Ona je odatle izvlačila pouke na koji način SAD i EU pokušavaju da regulišu sukobe u višenacionalnoj državi koja ne ulazi u njenu sferu strateškog interesovanja, i kakve ciljeve mogu imati u takvim sukobima, ali nije bila ni najmanje zainteresovana da se u sam sukob meša, bilo da podržava nestanak Jugoslavije, bilo da se odlučno njemu protivi. Ona je, dakle, davala verbalnu podršku održanju SFRJ, ali bez previše oduševljenja. Drugi primer je SSSR koji, zaokupljen unutrašnjim problemima izazvanim slomom socijalizma, nije mogao odlučno zaustaviti razbijanje SFRJ na onaj način na koji je to uradio dvadeset godina ranije. Upravo ovaj mogući raspad SSSR-a, međutim, imao je ključni značaj za politiku SAD prema načinu na koji treba rešavati krizu u SFRJ. Tu su u igru ušli posredni interesi, a naročito tzv. demonstracioni efekat135 (Lazić, 1994: 156). Pre no što je bilo jasno da SSSR uskoro neće postojati, kako Lazić naglašava: „prednostima raspada globalnog konkurenta suprotstavljao se strah od kataklizmičkog haosa do kojeg bi taj raspad mogao dovesti (stoga se otvoreno podržavalo samo sitno ’čerupanje’ baltičkih država). No, kada je Rusija (usponom 135 Teorijsku ideju o demonstracionom efektu Mladen Lazić je preuzeo od Rajnharda Bendiksa (Reinhard Bendix) i Čarlsa Tilija (Charles Tilly) (Bendix, 1978; Tili, 1997: 106) i stvaralački je primenio.


Jeljcina) zatvorena u svoje ’republičke’ granice, njihovo održavanje je, na primeru Jugoslavije, ustoličeno kao tvrdi princip međunarodnog prava“136 (Lazić, 1994: 157).

Dakle, razbijanje SFRJ po republičkim granicama za SAD imalo je efekat pokazne vežbe za SSSR, jer se tako sprečavalo stvaranje neke buduće „velike Rusije“. Otud, naravno, i razlog zbog kojeg se u slučaju Jugoslavije nije pribeglo primeni većinske demokratije i zašto se u slučaju delova Jugoslavije, pa čak i u slučaju Jugoslavije u malom, tj. BiH, ona primenjivala, iako je bila u suprotnosti s važećim ustavom BiH. Unutrašnje granice država morale su biti nepovredive, a spoljašnje nisu: međunarodno pravo kršeno je ni prvi ni poslednji put. Samoopredeljenje Srba koje bi proizvelo „veliku Srbiju“ nije bilo prihvatljivo iz dva razloga za SAD: nije se smeo dozvoliti presedan za stvaranje „velike Rusije“, i trebalo je sprečiti samu pomisao da bi u odnosu na svoje susede iz bivše Jugoslavije veća i moćnija pravoslavna zemlja na Balkanu mogla biti tačka oslonca za buduće nastupanje neke ojačane Rusije. Sem toga, pošto je Nemačka zadobila svojom nedvosmislenom podrškom secesiji137 klijente na Balkanu i istakla svoju kandidaturu ne samo za ulogu regionalne sile, već preko vođstva EU i za ulogu globalne sile, američka politička elita rešila je da to onemogući tako što će iz korena promeniti dotadašnju politiku nepriznavanja Slovenije i Hrvatske i preuzeti vodeću ulogu u daljem razbijanju SFRJ od Nemačke138 (Vudvord, 1997: 193). Zato je, čim je postalo jasno da je obezbeđeno da se SSSR raspadne po republičkim granicama, bilo rešeno da BiH bude priznata (Cohen, 2002: 189), uprkos tome, a može biti i baš zbog toga što je rat kao posledica bio predvidljiv. Za priznavanje BiH postojao je svakako i jedan poseban razlog: velike sile Zapada nisu bile oduševljene mogućnošću stvaranja nejake muslimanske državice frustriranih građana, pritešnjene između Srbije i Hrvatske, ili podelom BiH između njih, jer to bi stvorilo moguće uporište islamskom fundamentalizmu, pa i terorizmu ne samo na Balkanu, već i u ostatku Evrope. 136 U tom smislu valja uočiti arbitrarnost primene međunarodnog prava koje se poštuje kada su interesi najmoćnijih delatnika u međunarodnoj politici usklađeni s njim, a ne poštuje onda kada nisu. 137 U ovom radu se ne ulazi u probleme opravdanosti secesije i razlitih teorija o secesiji kojima se bavi politička filozofija. O tome je pisao Aleksandar Pavković (Pavković, 2008; 2003). 138 Lorens Iglberger (Lawrence Eagleburger), nekadašnji ambasador SAD u Beogradu i prijatelj Slobodana Miloševića koji je zbog navodnih prosrpskih sklonosti dobio od protivnika nadimak „Lorens od Srbije“, nije krio da su SAD bile zabrinute zbog „izbijanja Nemačke u prvi plan, ispred SAD“ (cit. pr. Vudvord, 1997: 193) Zanimljivo je usput primetiti da Iglberger ima nemačko etničko poreklo, ali su očigledno i njemu, kao i američkom senatoru Džordžu Vojinoviću u slučaju bombardovanja Srbije, američko nacionalno opredeljenje i s njim usklađeni imperijalni interesi odnosili prevagu nad etničkom vezanošću.

94


Haos u evropskom dvorištu svakako je zaustavljao ambicije EU da postane globalna sila, prinudivši je da se bavi jednim sukobom koji nije mogla ni zaustaviti ni kontrolisati. Po svedočenju zapisničara sa sastanka u State Departmentu, Džejms Bejker i Lorens Iglberger smatrali su da „treba pustiti Europljane ’neka se oprže’“; navodno je Iglberger govorio: ’Oni će to zabrljati (...) i dobiti dobru lekciju kako treba s drugima podijeliti teret’ (Simms, 2003: 43). Uopšte, šta je rat na nekom udaljenom području u kojem ginu neki strani ljudi u odnosu na jasan dobitak osiguranja neprikosnovene pozicije globalne sile? U tom poslu SAD su dobile svoje klijente: Bošnjake i Albance, a docnije i Crnogorce. Štaviše, u jednom trenutku, početkom 1994, kada je sklopljen sporazum o bošnjačko-hrvatskoj federaciji i vojnom savezu protiv Srba u RSK i RS, i Hrvati su preuzeti kao klijenti od Nemaca. Naposletku, sa petooktobarskim promenama,139 Srbija je takođe ušla u red klijentskih država SAD, iako je ona zbog bombardovanja NATO-a i posledičnog gubitka Kosova najmanje privrženi klijent i zacelo bi želela što više da bude u sferi od SAD što manje zavisne EU, kad je u pitanju proevropska politička elita, ili u sferi interesa Rusije, kad je u pitanju rusofilska i evroskeptična politička elita. Takođe, demonstracioni efekat igrao je veliku ulogu kod odluke da se prizna BiH, te da se potom pomažu bosanski muslimani (Bošnjaci) i Albanci protiv Srba. Trebalo je, naime, pokazati svim muslimanima sveta da SAD nisu islamofobska sila, već da je potrebno samo biti musliman po njihovom ukusu, usklađen sa njihovim interesima, i one će se svom silom, pa ako treba i bombama, obrušiti na neprijatelje muslimana (Bakić, 1998; Lazić, 1994), o čemu je otvoreno govorio i Lorens Iglberger na Londonskoj konferenciji avgusta 1992 (Petranović, 1993: 140). Osim toga, Srbi, predvođeni delom političke elite koja je odlučila, koliko dostojanstveno toliko tvrdoglavo, vlastoljubivo i glupo, da se suprotstavi jedinoj globalnoj sili posle kraja Hladnog rata, predstavljali su idealnu metu za kažnjavanje: mali i slab neprijatelj predvođen „komunistom“, odlična zamena za moćni „komunistički SSSR“, morao je biti kažnjen zbog davanja primera drugim potencijalnim neprijateljima SAD u svetu (Bakić, 1998; Čomski, 1995; Lazić, 1994). Naposletku, NATO paktu se morala naći svrha postojanja, između ostalog, i zbog toga da se EU onemogući u razvijanju vlastitih vojnih snaga. Bilo je potrebno dokazati da je NATO „jedini garant mira i bezbednosti u svetu“ putem kojeg je „eliti moći“ u SAD moguće da kontroliše čitav svet.140 Za tako 139 Pisac je u okviru svojih moći aktivno učestvovao u uličnim dešavanjima, sasvim siguran da je uklanjanje Miloševićevog režima bio neophodan, iako ne i dovoljan uslov da društvo Srbije krene putem privrednog i demokratičnijeg razvoja. 140 „State Department objavio je u decembru 1993: ’Savez se mora suočiti s povijesnim izborom. A izbor jest: ili prigrliti nova rješenja ili riskirati pad u beznačajnost’“ (Simms, 2003: 84). Pentagon je, pak, još ranije sačinio dokument čiji su delovi objavljeni u The New York Times


nešto, rat u BiH bio je kao poručen.141 Otud i priznanje BiH pre no što je celokupno rešenje za državnu organizaciju prostora bivše Jugoslavije nađeno, baš kao i sporadična zalaganja za bombardovanje snaga bosanskih Srba: „Malo je poznato, iako nije tajna, da je James Baker u maju i junu 1992. ozbiljno razmišljao o vojnoj intervenciji protiv bosanskih Srba“ ili Srbije, a čak je i tobožnji „Lorens od Srbije“ (Shoup, 2008: 356–357) „1994. predlagao zračne udare na samu Srbiju, da bi se vratila narušena vjerodostojnost NATO-a i Zapada“ (Simms, 2003: 44). Svi ovi potezi i nastojanja bili su u funkciji obezbeđivanja hegemonije SAD u svetu, jer prvenstveno od njihove volje zavisi upotreba NATO u konkretnim situacijama:142 „’Bude li NATO morao dobivati naloge od Ujedinjenih Nacija’, požalio se Bob Dole, ’ne vidim razloga da više postoji’“ (Simms, 2003: 106). Nemačka je, pak, pokazala neposrednu zainteresovanost za nestanak Jugoslavije, ali je, takođe, imala i neke posredne interese. Naime, tokom Hladnog rata ona je važila za „privrednog džina i političkog patuljka“. Ova nesrazmera između privredne i političke moći je sa krajem Hladnog rata i ujedinjenjem dve Nemačke postala bespredmetna. Moglo se bez kompleksa ići u osvajanje političke moći, a Jugoslavija je, ophrvana hroničnim nacionalnim sukobljavanjima, a bez jače i odlučne podrške bilo SSSR bilo SAD, predstavljala idealnu metu za pokazivanje ojačalih političkih mišića. Bio je to za Nemačku „simbolički test moći“ (Lazić, 1994: 156; Petranović, 1993: 138–139). Težeći promeni odnosa političkih snaga u Evropi, što je predstavljalo neposredni interes Nemačke, ona je nastojala da osigura brzo širenje uticaja stvaranjem „bloka klijentskih država unutar i izvan Evropske unije“143 (Lazić, 1994: 156), rizikujući, čak, kvarenje odnosa sa Francuskom koja je usamljena u martu 1992. Vodič za planiranje odbrane u kojem je naglašeno da „jedini mogući kurs koji SAD treba da sledi jeste potpuna svetska dominacija, vojna i politička… nijedna druga zemlja nema prava da teži ka liderskoj ulozi, čak ni kao regionalna sila“ (cit. pr. Simić, 2010: 57). 141 Američki ambasador pri NATO, Robert Hanter (Robert Hunter), ovako je sredinom 1993. objasnio interes za upotrebu sile protiv bosanskih Srba i Srbije: „Imali smo (...) novi NATO koji je trebao imati zaštitničku moć i ulogu, a neće imati zaštitničke moći i uloge pokaže li se nesposobnim da se obračuna s jednim malim ratom dolje na Balkanu“ (Simms, 2003: 85). Potkraj 1993. i početkom 1994. poimanje da je „u Bosni dovedena u pitanje vjerodostojnost NATO“ postalo je opšteprihvaćeno (Simms, 2003: 87). 142 Svesna toga, francuska vlast se trudila da osujeti američke planove kroz blokadu oživljavanja aktivne uloge NATO: „U decembru 1994, u jeku bihaćke krize, američki službenici su tvrdili da su u posjedu dokaza, dobivenih elektronskim prisluškivanjem, koji upućuju na to da ’Pariz namjerno potpaljuje napetosti oko Bosne da bi zabio klin između Britanije i SAD’ i da bi ’Francuska rado vidjela rasap NATO, kako bi ga nadomjestio Savez europske sigurnosti’. (...) ’Sukob u Bosni’, rekao je u jeku bihaćke krize Alain Juppé, francuski ministar vanjskih poslova, ’pokazuje nužnost da se krene naprijed mimo NATO-a i američkih garancija’“ (Simms, 2003: 88). 143 Izvan EU su nekadašnji sovjetski sateliti, socijalistička sirotinja, predstavljali idealnu metu za prikazivanje privredne moći i njeno pretvaranje u politički kapital.

96


i ujedinjenjem Nemačke strukturno oslabljena pokušavala da održi Jugoslaviju celovitom,144 uprkos gubljenju hegemone uloge u EZ posle ujedinjenja Nemačke (Sutu, 2001: 12). Ujedinjenjem Nemačke i razbijanjem SFRJ završena je „faza u kojoj je francusko-nemački par imao odlučujuću ulogu u Evropi“ (Sutu, 2001: 13), a Francuska je žrtvovala Jugoslaviju, prepustivši Nemačkoj ulogu evropskog hegemona, zbog „mira u kući“, tj. dobrih odnosa sa Nemačkom i budućnosti EU. Slovenija i Hrvatska, koje su izrazile težnju za napuštanjem SFRJ, bile su idealni kandidati za nemačke klijente, jer bi se, između ostalog, time ostvarila i vek duga težnja mnogih Nemaca za uklanjanjem jedne „veštačke versajske tvorevine“ koja je istorijski od nastanka bila usmerena protiv interesa Nemačke, i čiji je nastanak bio uzročno povezan ne samo sa Versajem kao simbolom nemačkog poraza, već i s nestankom Habzburške monarhije, što je predstavljalo neprebolnu ranu mnogim Austrijancima, o čemu najbolje svedoče brojni članci, a naročito uvodnici izričito antijugoslovenske, antikomunističke i antisrpske sadržine,145 npr. Hansa Raušera (Hans Rauscher),146 Johana Georga Rajsmilera (Johann Georg Reissmueller,147 Die Frankfurter Allgemeine Zeitung) i Karla Gustava Štrema148 (Karl Gustav Stroem, Die Welt) u svenemačkoj konzervativnoj štampi Austrije i Nemačke (Bakić, 1997b; 1998; 1999). Otuda i davanje prednosti reči „razbijanje“ umesto „raspad“ u objašnjenju onoga što je naposletku zadesilo Jugoslaviju, iako se može reći da je delanje unutrašnjih činilaca raspada omogućilo uzročno dejstvo spoljašnjih činilaca razbijanja Jugoslavije. Naime, o raspadu bi se radilo da se Jugoslavija raspala sama od sebe, usled delanja čisto unutrašnjih činilaca. Ovde je, međutim, pokazano da su unutrašnji činioci činili samo neophodne, ali ne i dovoljne 144 „(…) Pariz (je) dugo verovao u opstanak države čak i posle Titove smrti, dok su nemačke tajne službe izgleda igrale na kartu hrvatske nezavisnosti od 1971, tako što je SR Nemačka nametala svojim partnerima prevremeno priznavanje, bez i najmanje garancije, Hrvatske u decembru 1991, učinivši time ionako vrlo tešku krizu bespovratnom. (…) Od 1919. Francuska je u ime, pre svega, otpora nemačkom proboju u istočnu Evropu, zatim u ime stabilnosti, podržala relativno značajne multietničke države (kao Čehoslovačku i Jugoslaviju), dok je Nemačka pre podržala ponovno spajanje regiona na etničkoj osnovi. (…) Moramo konstatovati da je s raspadom Jugoslavije i Čehoslovačke nemačka koncepcija izgleda trenutno prevagnula“ (Sutu, 2001: 364–365). 145 „Komunisti“, „Jugosloveni“, „pravoslavci“ i „Srbi“ homogenizovani su i stopljeni u jedinstvenog neprijatelja „Zapadne civilizacije“ koju su predstavljali „katolički, prozapadni, bogati i demokratski Slovenci i Hrvati“ (Bakić, 1999; 1998). Zanimljivo je da je, prema svedočenju D. Rusinova, na koje se pozvao Džejms Gau (James Gow), u danima posle smrti Josipa Broza u nekim austrijskim novinama osvanuo naslov „Narod nije na ulicama“ (Gow, 1997: 14). 146 Trenutno je kolumnista Der Standard, ali je u vreme ratova za jugoslovensko nasleđe bio kolumnista Der Kurier. (http://de.wikipedia.org/wiki/Hans_Rauscher). Pristupljno 28. VII 2008. godine. 147 On je ne samo kolumnista, već i saizdavač FAZ-a. 148 Poreklom je iz Austrije, a napisao je i knjigu o Josipu Brozu.


uslove nestajanja države Južnih Slovena. Oni su doprinosili slabljenju Jugoslavije, pripremajući je za odlučno i uspešno razbijačko delanje spoljnog činioca. Drugim rečima, delanje spoljnih činilaca u cilju razbijanja Jugoslavije, u prvom redu regionalne sile Nemačke, kojoj se nije htela odlučno suprotstaviti jedina preostala globalna sila SAD,149 bilo je uspešno blagodareći prethodnom delanju unutrašnjih činilaca raspada SFRJ. Doista, nemačko insistiranje na priznanju Slovenije i Hrvatske i primoravanje EZ da je sledi ne može biti precenjeno u objašnjenju tragedije koja je zadesila bivšu Jugoslaviju.150 Primerice, Radžu Tomas (Raju Thomas) navodi reči službenika indijskog ministarstva spoljnih poslova o politici međunarodnog priznanja u kontekstu razbijanja Jugoslavije: ’Da smo mi (Indija) mala zemlja poput Jugoslavije, one (Zapadne sile) bi sa nama verovatno učinile isto’ (Thomas, 2003: 4). U tom smislu, otcepljenje Slovenije i reagovanje velikih sila na 149 Bilo je suprotstavljanja zvanične politike SAD, Velike Britanije i Francuske, ali ono je bilo daleko od odlučnog suprotstavljanja koje bi zbog Jugoslavije moglo voditi barem ozbiljnom zahlađenju odnosa. Štaviše, konzervativnoj vladi Džona Mejdžora (John Major) važnije je bilo da dobije izuzeće od potpisivanja Socijalnog poglavlja (Social Chapter) Mastrihtskog sporazuma, no odluka o održanju ili razbijanju jedne balkanske države: ona je sa Nemačkom trampila priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske za pravo da ne sprovodi obaveze iz Socijalnog poglavlja prema zaposlenima u Velikoj Britaniji (Simms, 2003: 15, 89; Benett, 1998: 179). Francuski stručnjak za krivično pravo Rober Badenter (Robert Badinter), svojevremeno ministar pravde u Miteranovoj (Mitterrand) vladi i predsednik Ustavnog suda Francuske, sa svoje strane, proglasio je Jugoslaviju državom „u procesu raspadanja“, upotrebljavajući dotad nepoznatu sintagmu u međunarodnom pravu. On je time zapravo „opravdao uklanjanje granica jedne suverene države (Jugoslavije), proglašavajući istovremeno granice država naslednica (republika) nepovredivim. Kombinovani efekt bio je u odricanju pravnog postojanja Jugoslaviji, izvlačenju tla pod nogama Srbima, i pravljenju linija na mapi objektom diplomatije“ (Benson, 2004: 164). Radilo se o još jednoj potvrdi da je međunarodno pravo služinče političkih interesa najmoćnijih delatnika u međunarodnim odnosima. Zanimljivo je, međutim, da su javnosti svih zemalja koje su odgovarale na pitanje Evrobarometra da li treba „očuvati teritorijalnu celovitost Jugoslavije“ ili „poštovati demokratiju i samoopredeljenje (uključujući moguću nezavisnost republika)“, sa izuzetkom Rumunije i Grčke u kojima je relativnu većinu osvojilo prvo rešenje, prednost dale potonjem izboru, a da su javnosti Velike Britanije i Francuske za 10% prednjačile ispred Nemačke (73% : 63%) u korist „demokratije“ (Cohen, 1995: 235). No, Koen skreće pažnju da je postojala razlika između nemačke menadžerske elite i nemačkog društva u celini kada se radilo o podržavanju secesionizma, jer samo je 15% nemačkih vrhunskih menadžera bilo za očuvanje Jugoslavije prema 18% „običnih“ Nemaca (Cohen, 1995: 236). Može se samo spekulisati da li je odlučnu ulogu u oblikovanju menadžerskog mnjenja igrao list krupnog kapitala Die Frankfurter Allgemeine Zeitung ili su postojali neki drugi razlozi koji su, možda, određivali pisanje samog lista. Naposletku, valja primetiti i da je potvrđena stara istina da način postavljanja pitanja može presudno uticati na dobijeni odgovor, jer ako je „demokratija“ povezana sa „nezavisnošću republika“, „mir“ je mogao biti povezan sa „očuvanjem teritorijalne celovitosti“. Zanimljivo je pitanje da li bi prevagu u evropskom javnom mnjenju odneo „mir“ ili „demokratija“. 150 Nemačka je „božićni poklon“ Hrvatskoj uručila 19. XII 1991, nezavisno od drugih članica EZ, kao i Island (tada nije bio član EZ), a još ranije su je priznale od SSSR otcepljene i tada nepriznate baltičke republike i Ukrajina.

98


njega izuzetno je znakovito. Naime, snage dobro opremljene i obučene slovenačke TO napale su, uz minimalne vlastite gubitke (19 poginulih), i tri puta veće gubitke (56 poginulih) zakonite vojne sile, JNA, koja je imala zadatak da povrati granične prelaze od slovenačkih snaga u „akciji održavanja reda“. Očigledno, kontraobaveštajna služba (KOS) jeste zakazala, i vodeći oficiri JNA nisu dobro procenili situaciju151 ostavljajući vojsku u kasarnama i osuđujući je na presecanje struje, vode i telefonskih veza u njima (Hadžić, 2004: 108). Oni su, čak, unapred telefonski obaveštavali, bilo predsednika Milana Kučana bilo predstavnike vlade Slovenije, kuda će se kretati bojevom municijom neopremljene jedinice JNA (što je slovenačkim zvaničnicima takođe rečeno) koje bi potom bile dočekivane u zasedi. Doista, kako su primetili Silberova i Litl, „sila, koja se sprema da ’izvrši invaziju i okupira susednu zemlju’ (kako su tvrdili Slovenci), ne objavljuje svoj plan invazije dan uoči početka vojne operacije“ (Silber, Litl, 1996: 174, 175–176). Naprotiv, pet godina pošto je rat završen, Slovenija priznata i Jugoslavija rasturena, dva nimalo prosrpska britanska novinara zaključili su: „Slovenija je objavila rat JNA, a ne obrnuto“ (Silber, Litl, 1996: 178). No, u trenutku otcepljenja zaključak zapadnog javnog mnjenja dijametralno se razlikovao: „Televizijske slike, emitovane širom sveta, stvarale su utisak da je reč o odvažnom malom narodu – u tradiciji Čehoslovačke – zapadno orijentisanom, demokratski nastrojenom, koji se bori za oslobođenje od reakcionarnog nereformisanog komunističkog monolita koji je dve godine od pada Berlinskog zida još uvek bio spreman da upotrebi silu da bi nametnuo svoju volju“ (Silber, Litl, 1996: 180).

Zasluge za to idu u velikoj meri hladnoratovskim predrasudama zapadnih novinara, intelektualaca i političara,152 i u ne maloj meri ministru informisanja u vladi Slovenije, Jelku Kacinu, koji je maestralno vodio ratnu propagandu u nekom zamračenom ljubljanskom podrumu, gde je na konferencijama za štampu stalno stranim novinarima, naviknutim na hladnoratovske stereotipe, nudio priče, koje su želeli čuti,153 o „agresiji komunističke armade na malenu, 151 „Oni su računali da će neposredna ratna opasnost zavedene narode otrezniti, a vojnu intervenciju svesti na odstranjivanje nosilaca vlasti. Iz loše procene nužno su sledili pogrešni zadaci i nedostižni ciljevi“, što je Kadijevića i Adžića teralo da „pod pritiskom događaja i svojih loših procena ad hoc definišu zadatke JNA“ (Hadžić, 2004: 108). 152 Majkl Hehter (Michael Hechter), teoretičar racionalnog izbora i etničke segregacije, piše da je kao dete u školi imao „obavezne vežbe vazdušnih napada“ komunističkog neprijatelja (Hechter, 2000: 2). 153 Noviji sukob između Gruzije i Rusije oko Južne Osetije dobro ilustruje o čemu je reč: „U The Sunday Times, ruski tenkovi su ’divljali’ Južnom Osetijom, dok su se gruzijski prosto ’pomerali’.“ Peter Wilby, „Georgia has won the PR War“, The Guardian, 19. VIII 2008. Ne radi se tu samo, pa ni prvenstveno o izgubljenoj bici u odnosima sa zapadnom javnošću za rusku stranu, kako misli inače pronicljivi i nepristrasni tekstopisac, već je reč o duboko


demokratsku i slobodoljubivu Sloveniju“. Kako bi ove priče bile što uverljivije, stalno su puštane sirene za vazdušnu opasnost, iako je vazduhoplovstvo uglavnom mirovalo (Vudvord, 1997: 165). Ironično, bauk komunizma kružio je u glavama njegovih protivnika i posle pada Berlinskog zida, a Jugoslavija i mir na prostorima koje je ona obuhvatala predstavljali su žrtvu borbe protiv lažnog bauka. Da se poštovalo međunarodno pravo od strane najmoćnijih svetskih sila, koje veli da je jednostrana secesija nelegitiman i nelegalan čin, JNA bi bilo priznato ne samo da izvrši ustavnu obavezu, već bi bila i međunarodno podržana u vraćanju Slovenije u ustavni poredak SFRJ.154 Pa ipak, televizijske slike, tzv. CNN efekat,155 ne bi bile toliko efikasne da nije bilo odlučne političke volje nove regionalne sile, Nemačke, da proces rasturanja Jugoslavije usmerava, propagira i nameće drugima nemački odnos prema njemu, ako ne i ritam priznavanja republika.156 Danas se zna da je Genšer (Hans Dietrich Genscher) bio u telefonskoj vezi sa Milanom Kučanom sve vreme rata, a već 2. VII 1991, nedelju dana po jednostranom proglašenju nezavisnosti, ukrcao se na voz u Gracu, polazeći u Sloveniju da simbolički i moralno pruži podršku slovenačkoj nezavisnosti, ohrabrujući tako hrvatske secesioniste da i oni odlučnije krenu slovenačkim putem, razbijajući Jugoslaviju i doprinoseći propagiranju nasilnih akata. Došlo je tada do borbi JNA i slovenačke TO, pa se voz vratio nazad u Austriju. Razume se, Genšer je to iskoristio u propagandne svrhe, oštro napadajući JNA i pružajući podršku slovenačkoj nezavisnosti (Silber, Litl, 1996: 183). ukorenjenim okvirima predstavljanja stvarnosti i diskursima koji sadrže stereotipe o prvobitno pravoslavnom, a onda i komunističkom Drugome koji tvrdoglavo opstaju hranjeni i podgrevani interesima sadašnje političke i medijske elite na Zapadu, naročito u SAD (Bakić, 1999). Analiza novinskih uvodnika The New York Times i The Washington Post pokazala bi a priori pristrasnost protiv Rusije. 154 Dilemu o uvođenju diktature jedan autor je ovako izrazio: „Diktatura bi možda sačuvala jedinstvo zemlje, no cena bi bila previsoka. Građanski rat bi rezultirao raspadom i cena bi bila još viša“ (Obrenović, 1992: 115). 155 Radi se o naivnoj tvrdnji da televizijske slike odlučujuće deluju na oblikovanje spoljne politike vodećih zemalja sveta. 156 Prema analizi generala Vuletića, načelnika Vojnoobaveštajne službe (VOS) Generalštaba JNA, „u slučaju nove intervencije JNA u Sloveniji (posle početnog neuspeha JNA, prim. aut.) i Njemačka i Austrija (će) vrlo oštro reagirati i pozivati na vanjsku intervenciju, da će se Francuska ponašati umjerenije, Velika Britanija da se, prema zadnjim izjavama Herda, priklanja njemačkoj osudi JNA radi svojih interesa u integraciji Evrope, SSSR je nemoćan, a SAD neće da se miješaju. Vuletić je na kraju procijenio, da se svjetsko javno mnjenje lomi i da će sve ovisiti od nas samih i naših konačnih uspjeha u Sloveniji. Sve će nam se tolerirati ako uspijemo“ (Mamula, 2000: 214–215). Zanimljivo je da je i načelnik KOS-a general Aleksandar Vasiljević, poput generala Vuletića, predlagao da se odlučno nastupi prema Sloveniji i „da se hrvatskom rukovodstvu postavi zahtjev da skine blokade (kasarni, prim. aut.) ili će se suočiti s napadom JNA, koja se grupiše na granicama Hrvatske što oni znaju, zastrašeni su i postavljaju pitanje što to treba značiti“ (Mamula, 2000: 214). No, Borisav Jović je stavio veto na tzv. Plan B, koji je podrazumevao snažan napad na Sloveniju (Mamula, 2000: 222). Ovakvo ponašanje Miloševića i Jovića moglo se protumačiti kao odustajanje srpskog političkog vrha od Jugoslavije.

100 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači

Ovde treba primetiti da se ne radi o nekakvim Genšerovim ličnim težnjama, jer dan pre toga kancelar Kol (Kohl) takođe je izrekao jasnu podršku „samoopredeljenju Slovenije i Hrvatske“ pravdajući to nemačkim samoopredeljenjem, a sam Genšer nalazio se pod udarom kritike bavarske Hrišćanskosocijalne unije, pa čak i opozicione Socijaldemokratske partije, sve dok se pridržavao usvojene zajedničke politike EU o održanju jedinstvene Jugoslavije (Hawel, 2006; Axt, 1993). Predsednik Slovenije Milan Kučan i vlada koalicije DEMOS izvršili su tih dana zločin protiv mira,157 uz aktivnu podršku u prvom redu Nemačke, a zatim i drugih velikih sila, tj. EU158 u celini, SAD,159 te uz blagoslov Slobodana Miloševića,160 i ideološku opterećenost,161 neodlučnost i nesposobnost vrha 157 Uz već pomenuto, jedinice slovenačke TO uzele su strane vozače kamiona kao taoce, dok su njihovim kamionima preprečile saobraćajnice i onemogućile saobraćaj između Zapadne Evrope i Bliskog istoka (Vudvord, 1997: 165). 158 „Genšer je optužio JNA ’da je u Sloveniji izgubila glavu’. (...) Toj optužbi se pridružio i Daglas Herd. U Parlamentu, on je naglasio da je JNA ta koja je ubrzala raspad Jugoslavije“ (Silber, Litl, 1996: 183). 159 „U Sjedinjenim Američkim Državama, predsednik senatskog komiteta za spoljne poslove Klerborn Pel podsticao je predsednika Buša da podrži nezavisnost Slovenije i Hrvatske u slučaju da jugoslovenska ’odmetnička vojska ne obustavi svoju samovoljnu agresiju’. Vođ republikanaca Bob Dol je po običaju otišao još dalje, tražeći od Buša da ’primora’ Beograd da ’zaustavi svoj nasilnički napad na demokratiju i ljudska prava’“ (Silber, Litl, 1996: 183). Istovremeno, ambasador Zimerman je generalu Kadijeviću, po priloženom stenogramu, tvrdio da je izveštavao američku vladu „da JNA tamo vodi defanzivne borbene operacije“, te „da je prvi čin sile“ napravila slovenačka vojska (Kadijević, 2010: 226). 160 Milošević je imao četiri uzastopna plana za rešenje krize SFRJ. Po prvom, jugoslovenskom mikroimperijalističkom, hteo je da bude srpski Tito, tj. da nametne svoju vlast celoj Jugoslaviji. Kada je video da to ne može da uradi, još krajem juna 1990. sa Borom Jovićem je raspravljao o „’izbacivanju’ Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije“ (Jović, 1996: 161), da bi već, prema svedočenju Milana Kučana, 24. januara 1991. krenuo u dogovor sa Kučanom da Slovenija što pre napusti SFRJ (Silber, Litl, 1996: 128), kako bi imao ojačanu poziciju u sukobu sa Hrvatskom. Plan je opet bio suštinski mikroimperijalistički, pošto se nadao da će ostvariti nekakvu „krnju Jugoslaviju“ u kojoj će uz većinu Srba na Balkanu biti Bošnjaci i Makedonci („Bez Hrvatske i Slovenije Jugoslavija će imati oko 17 miliona stanovnika, a to je za evropske prilike dovoljno“, zapisao je Bora Jović u dnevniku), te ostale nacionalne manjine na tom prostoru. Kada ni to nije bilo u izgledu, prešao je na treći čisto nacionalistički plan zaposedanja vojnom silom granica veće srpske države (Jović, 1996: 161, 311, 325, 345, 350; Silber, Litl, 1996: 181, 185). Naposletku, morao se zadovoljiti zajednicom Srbije i Crne Gore (iz koje je napadom NATO na SRJ 1999. izdvojeno Kosovo), uz nadu da će, ipak, jednog dana biti omogućeno svesrpsko ujedinjenje i vraćeno Kosovo. Dejan Jović je pregnantno ocrtao Miloševićev plan ovladavanja Jugoslavijom: „Njegov je program sada (nakon 8. sednice, prim. aut.), prvi put, izgledao jasno i onima na najnižoj ljestvici društvene hijerarhije, a on ga je provodio odlučno: najprije jedinstvo srpske Partije, potom jedinstvo Srbije, pa jugoslavenske partije, pa Jugoslavije. Taj je program dakle imao četiri faze – Milošević je sada završio prvu: u trećoj će biti zaustavljen, a u četvrtoj poražen“ (Jović, 2003: 396). 161 Zanimljivo je pitanje, ali nije moguće na njega odgovoriti, da li bi nekomunistička vojna sila Jugoslavije imala odlučniju podršku SAD? Takođe, da li bi nekomunistički političar umesto


JNA. Slovenija je napustila SFRJ ostavljajući probleme države, u kojoj je provela 70 godina i u kojoj je stekla nacionalnu afirmaciju o kojoj su slovenački nacionalisti 1917. mogli samo sanjati, daleko iza sebe. Tadašnji ministar spoljnih poslova Slovenije, Dimitrij Rupel, bio je dovoljno rečit i precizan: „Postojale su dve teorije o vezama između bivših jugoslovenskih republika. Prema jednoj, Slovenija i Hrvatska su predstavljale sijamske blizance, bile po mnogo čemu srodne. Mislim da je to bio stav i Vatikana i Nemaca. Nismo se suprotstavili takvom mišljenju jer smo bili svesni da sami nikada ne bismo mogli da stvorimo kritičnu masu potrebnu za samostalni odlazak. Sa Hrvatskom smo, međutim, predstavljali skoro polovinu zemlje. Prema drugoj teoriji koja je, po mom mišljenju, mnogo bliža istini, Hrvatska i Srbija su sijamski blizanci. Imaju isti jezik, i imaju isto srce, a to je Bosna i Hercegovina. Njih vezuje Bosna“ (Silber, Litl, 1996: 186).

Doista, ministar Rupel je ovim rečima pokazao da sociološka znanja nisu isparila tokom bavljenja praktičnom politikom. Istovremeno, pokazao je i primer diplomatske razboritosti, jer nije hteo da narušava ideološke iluzije koje su prikrivale interese nemačke i vatikanske diplomatije, pošto su išle na ruku slovenačkim secesionističkim interesima, iako se nije slagao sa pomenutim određenjem situacije u Jugoslaviji. Jednostavno, Slovenci nisu imali „kritičnu masu za samostalni odlazak“ iz SFRJ, jer bi se to moralo posmatrati kao secesija, a Jugoslavija može postojati i bez Slovenije, pre negoli bez Bugarske. No, bez Hrvatske ili Srbije, nijedna država nema pravo da se naziva Jugoslavijom, jer je jedinstvo Srba i Hrvata, već i zbog geografskih razloga smeštenosti u središtu Južnih Slovena neophodno za njeno postojanje. Bosna i Hercegovina koje se nalaze podeljene između te dve nacije i Bošnjaka, i u kojima se govori isti jezik kao u Srbiji i Hrvatskoj, kičma je bilo koje zamislive Jugoslavije. Sada su, međutim, Srbi i Hrvati krenuli da se dele, pa je lordu Karingtonu već posle prvog sastanka bilo jasno da će ova kičma biti polomljena, tj. da će se kao žrtva srpsko-hrvatskog razgraničenja pojaviti BiH: „Kada sam prvi put razgovarao sa predsednicima Tuđmanom i Miloševićem, postalo mi je jasno da njih dvojica imaju uzajamno prihvatljivo rešenje, odnosno da izvrše podelu. Nameravali su da podele Bosnu. Srpska (područja) bi išla Srbiji, hrvatska (područja) Hrvatskoj. I nisu mnogo brinuli, nijedan od njih, šta će biti sa muslimanima. A, što se Slovenije tiče, nije im bilo mnogo stalo do nje“ (Silber, Litl, 1996: 213). Miloševića mogao da se nada američkoj podršci? Da li bi Slobodan Milošević, da je podržavao program A. Markovića, uživao podršku SAD? Po Joviću, SAD su želele da „Jugoslavija opstane, ali da bude proamerička“ (Jović, 1996: 340), što deluje prilično ubedljivo.


Nacionalni egoizam carovao je na svim stranama: lokalnim – slovenačkoj, srpskoj, hrvatskoj – ali, i regionalnoj, nemačkoj, te globalnoj, američkoj. Da li se treba čuditi što se o sudbini BiH, iako je postojala svest o važnosti tog „srpsko-hrvatskog srca“, nije previše vodilo računa? No, otkud onda briga za nju nakon što je rat otpočeo? Cinizam i licemerje nisu nove pojave u međunarodnoj politici. Kao što se vidi, za Sloveniju je tek u društvu sa Hrvatskom secesiju bilo moguće ostvariti, pod uslovom da neka velika sila to snažno podrži. Rupel je jasno ukazao na one od kojih je Slovenija dobila presudnu pomoć u secesionističkim namerama. Slično tome, jasno se pokazuje i da je Mladen Lazić bio u pravu kada je utvrdio da su Nemačka i Vatikan162 gajili neposredan interes za rasturanjem Jugoslavije. Prva radi izgradnje sistema klijentskih država u cilju promene odnosa političkih snaga u EZ, a Vatikan zato što mu nije išlo u prilog da podržava državu u kojoj su katolici u manjini, zbog čega se svojevremeno bezuspešno protivio i nestanku Austro-Ugarske i stvaranju Jugoslavije (Živojinović, 1980), pošto bi u njoj njegov uticaj bio neminovno ograničen (Bakić, 1999; 1998; Lazić, 1994: 156). Hrvatska je, pak, uvidevši ohrabrujuće ponašanje u prvom redu Nemačke163, ali i drugih političkih delatnika u EZ tokom borbi u Sloveniji, a svesna da će morati da se suoči sa secesionizmom Srba u Hrvatskoj koje će verovatno pomagati JNA, primenila za razliku od Slovenije taktiku oslanjanja na „zapadnu diplomatsku i vojnu podršku onome što su Hrvati smatrali svojim ’moralnim’ pravima kao pripadnici zapadne civilizacije, kao demokrati, i kao žrtve“ (Vudvord, 1997: 169). Doista, sve ovo što je Vudvordova primetila, autor ove studije prepoznao je u izveštajima, analizama i komentarima zapadne štampe. Drugim rečima, hrvatska propaganda postigla je pun pogodak, a to je bilo moguće samo zbog činjenice da su među zapadnim novinarima postojali odranije prisutni hladnoratovski okvir sa antikomunističkim diskursom, okvir sukoba civilizacija sa balkanističkim diskursom, i okvir agresor–žrtva sa humanitarno-imperijalističkim diskursom.164 No, i tu je svenemačka konzervativna štampa davala ton, naročito kada je posredi bilo kombinovanje sva tri okvira (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Brionskim sporazumom o obustavi vatre, postignutim 7. VII 1991, EEZ je priznala vojnu pobedu Slovenije, a Slovenija i Hrvatska su „de facto postale subjekti međunarodnog prava, čime je njihov put ka kasnijem priznavanju državnosti bio otvoren“. Takođe, „malim koracima preduzimanim ubrzo jedan 162 Pomoć Vatikana, iako ne spada u velike sile, nije beznačajna, jer radi se o centru svetskog katoličanstva. 163 Hrvatska je, štaviše, pozivala Nemačku da ostvari svoje interese razbijanjem Jugoslavije: „Već u proleće 1990. Tuđman (isto i Savka Dabčević Kučar) jeste Hrvatsku odredio kao državu preko koje će se ’interes ujedinjene Nemačke preneti na jugoistok’“ (Obrenović, 1992: 126). 164 O tome više u poglavlju Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za ideološku hegemoniju.


za drugim, Evropska zajednica i OEBS su potpomagali propast savezne vlade; to su bili povlačenje podrške Markovićevoj vladi, optuživanje armije za agresiju i preuzimanje uloge Predsedništva države u svojstvu sagovornika sa republikama“ (Vudvord, 1997: 167). Secesionisti su, prema tome, imali pomoć regionalne sile, uprkos verbalnom protivljenju globalne sile koja joj je u pitanju SFRJ prepustila diplomatsku inicijativu,165 samom činjenicom što se legalnoj vladi, u kojoj su još uvek sedeli predstavnici Slovenije i Hrvatske, pomoć uskraćivala i što se vojna sila pod njenom komandom smatrala agresorom na teritoriji na kojoj je imala pravo da dela protiv narušioca saveznog ustavnog poretka koji su izvršili zločin protiv mira. Nasuprot ovome, kada su se legitimni srpski predstavnici povukli iz vlade Alije Izetbegovića, isti ti činioci i dalje su nastavljali da ovu vladu smatraju legitimnom i legalnom. U prvom slučaju, kao rezultat delanja EZ, višenacionalna Jugoslavija je propala, a u drugom slučaju, kao rezultat delanja SAD i EZ, višenacionalna BiH je očuvana, pa makar posle rata i u prilično disfunkcionalnom stanju. Lord Karington, ovlašćeni pregovarač EEZ koji je od nje dobio zadatak da „postigne sveobuhvatno mirovno rešenje“ u „roku od dva meseca“, priznajući da „smo svi bili prilično nesvesni koliko će to biti teško ostvariti“, pošao je 7. IX 1991. od pretpostavke da se, izlaskom Slovenije iz SFRJ i ratom u Hrvatskoj „Jugoslavija već raspala“ (Silber, Litl, 1996: 212–213). Time je priznao svršen čin secesije, ali je, ipak, smatrao i da se ne sme nijedna republika priznati „dok se ne pronađe ustavno rešenje na nivou Jugoslavije, koje bi bilo prihvatljivo za sve republike“ (Silber, Litl, 1996: 213), pošto bi „prerano priznanje Slovenije i Hrvatske od strane Evropske zajednice ’nesumnjivo donelo slom konferencije’ kojoj je predsedavao, a ’vrlo verovatno i predstavljalo varnicu koja bi zapalila Bosnu i Hercegovinu’“ (Vudvord, 1997: 182). Njegov pristup imao je nesumnjive prednosti u odnosu na neposredno priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske pre no što se nađe sveobuhvatno rešenje za Jugoslaviju, jer bi obezbedio dobijanje jemstava za one koji ostaju manjine u priznatim republičkim granicama, koje bi se priznale zbog potrebe kontrolisanja raspada SSSR-a, kao i zbog veće verovatnoće lokalizovanja ratnog požara i nedozvoljavanja njegovog širenja na BiH, Kosovo ili Makedoniju. Milošević i saradnici nisu, međutim, razumeli da međunarodna politika ima preimućstvo nad međunarodnim pravom, a da su jači otkad je sveta i veka diktirali rešenja slabijima, pa nisu prihvatili sveobuhvatni plan koji je lord Karington predložio 16. oktobra 1991. i koji bi sprečio širenje rata, a Srbima u BiH i Hrvatskoj omogućio da „po sopstvenom izboru koriste nacionalna obeležja 165 Protivljenje nije bilo snažno, jer ostaje na verbalnom nivou: protivimo se načelno, ali ćemo prihvatiti rezultate do kojih dođete. Sem toga, protivljenje je dolazilo iz izvršne vlasti, dok je u zakonodavnoj preovladavao negativan stav prema „komunistima“ u Srbiji.


i zastave, pravo na drugo državljanstvo koje bi dobili pored državljanstva matične republike, kao i na sistem obrazovanja koji ’poštuje vrednosti i potrebe’ Srba. Konačno, dato im je pravo na sopstveni parlament, sopstvenu administrativnu strukturu, uključujući regionalne policijske snage, i sopstveno sudstvo“ (Silber, Litl, 1996: 215). Milošević nije imao humanističkog nerva da prepozna vrednost mira kao vrhovnog dobra, kao ni državničkog dara da prepozna šta je moguće u datoj situaciji, s obzirom na međunarodne okolnosti, ako neće da naškodi interesima države i građana, i naposletku, iskazao je nacionalnu i socijalnu neodgovornost prema Srbima uopšte i građanima Srbije koje je zastupao. Naime, vodio se isključivo potrebama ostanka na vlasti, pošto bi ga opozicioni političari prozivali za poraz nacionalne politike i napuštanje Srba izvan Srbije i, s obzirom na snagu srpskog nacionalizma u to vreme, postojala bi velika verovatnoća da padne s vlasti. Zato je tvrdoglavo nastavio s politikom „svi Srbi u jednoj državi“, iako nije imao nijednog spoljnopolitičkog saveznika, dok je Franjo Tuđman, vođen iskrenim nacionalizmom, želeći da ostvari jedinstvo što više Hrvata u okviru Hrvatske,166 ipak prvenstveno vodio računa o unapređivanju klijentskih odnosa sa patronima – prvobitno regionalnom silom u Evropi, Nemačkom, i docnije globalnom silom, SAD. Otud su njih dvojica postizali „džentlmenske sporazume“ na račun BiH, ratujući istovremeno za „veliku Srbiju“, tj. što više Srba pod jednim državnim krovom, odnosno „veliku Hrvatsku“, tj. što više Hrvata pod jednim državnim krovom, na uštrb srpskog stanovništva u Hrvatskoj i hrvatskog u RSK. BiH je, pak, služila kao moneta za potkusurivanje u čemu su vođeni iskrenim i jakim nacionalizmom većinski učestvovali Srbi i Hrvati te republike,167 dok su se Bošnjaci, vođeni idejom ostvarivanja hegemonije u BiH,168 pouzdali u pomoć patrona SAD koje su iskoristile rat u BiH za preuzimanje inicijative u ratovima za jugoslovensko nasleđe od Nemačke: 166 Najverovatnije su briga za strateške interese bezbednosti i istorijski nacionalistički romantizam Tuđmana vodili svojatanju BiH, pa je i posle izbora javno govorio kako „Hrvatska i Bosna“ čine „geografsko i političko jedinstvo, i uvijek su činili zajedničku državu u povijesti“ (Tuđman, cit. pr. Cohen, 1995: 97). Ne treba imati previše mašte pa zaključiti kako su takve reči delovale na bosanskohercegovačke Srbe čiji su preci već jednom prošli kroz pakao nezavisne Hrvatske tokom II svetskog rata. 167 O ratnoj epizodi u BiH, kroz kritiku uticajnih publicističkih i naučnih dela, biće više reči u posebnom delu ove studije. 168 Izetbegović je priznao da bi rat „mogli izbeći da smo ostali u Jugoslaviji“ (Cohen, 1995: 244). Prema Dobrici Ćosiću, Izetbegović mu je kazao da nije verovao Slobodanu Miloševiću, te da zato nije mogao prihvatiti federaciju Srbije i Crne Gore (Cohen, 1995: 269, cit. pr. Duga, No. 531, 9–22. VII 1994). Bez obzira na to da li se Izetbegoviću veruje ili ne, u najmanju ruku je čudno da se ispoljavala spremnost na rušenje države radi jednog čoveka. Naime, ako se država prihvata, onda će se režim jednog čoveka pre ili docnije promeniti; ako se država, međutim, ne prihvata, onda će jedan čovek služiti kao izgovor za njeno rasturanje.


„Zimerman (Warren Zimmermann, poslednji ambasador SAD u SFRJ, prim. aut.) pripisuje bosanski rat uglavnom ’srpskoj agresiji’, ali propušta da objasni zašto su Sjedinjene Države sledile Izetbegovića u ’žurbi za priznanjem’. (...) Zimerman i mnogi drugi posmatrači sličnog mišljenja propuštaju da razmotre važnost srpske paranoje u slučaju koji vodi do rata, i posebno strah za srpsku zajednicu u budućoj Bosni koju kontrolišu Muslimani i Hrvati“ (Cohen, 1995: 269).

2.6. Zaključak Jasno je da Jugoslaviji uslovi postojanja u XX veku nisu bili naklonjeni, jer ona je obrazovana kako na osnovu želje Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. dela njihove elite, tako voljom sila pobednica u II svetskom ratu, dok su poražene velike sile Versajskim sporazumom koji je ozakonio Kraljevinu SHS ponižene, a neke poput Austro-Ugarske prestale su da postoje, izdeljene i svedene na rang malih i relativno nemoćnih država. Otuda su one, a prevashodno Nemačka, Austrija i Mađarska, posmatrale Kraljevinu SHS (Jugoslaviju) i Republiku Čehoslovačku kao neprijatelje. Kada su ove sile ojačale tokom tridesetih godina XX veka, izgledi za postojanje Jugoslavije srazmerno su se pogoršali. Srbi i Hrvati kao osovina Jugoslavije već su se odlikovali masovnim nacionalizmima u trenutku stvaranja Kraljevine SHS. Ideologije jugoslovenstva stoga su najčešće služile kao produžeci užih nacionalizama. Pošto je srpski nacionalizam ujedinjenjem svih Srba na Balkanu u okviru Kraljevine ostvario svoj cilj i pošto su Srbi predstavljali relativnu većinu od skoro dve petine svih njenih građana, jugoslovenstvo je predstavljalo logičan nastavak srpskog nacionalizma, jer mogla je postojati nada da će se u jugoslovenstvu, obojenom prevashodno srpskom nacionalnom ideologijom, pretopiti neki Srbima jezički ili religijski bliski nesrpski narodi. Kako hrvatska varijanta jugoslovenstva nije mogla da se ostvari, Hrvati su se sve više okretali isključivo hrvatskom nacionalizmu koji se protivio srpskoj varijanti jugoslovenstva. Posebno važno bilo je osećanje da se hijerarhijski odnos Hrvata i Srba iz nekadašnje Trojednice preokrenuo, jer od nekada glavne nacije u Trojednici, iako drugorazredne u Habzburškoj monarhiji, Hrvati su postali drugorazredna nacija u Kraljevini SHS. Usled nejasno određenih pravila igre, naročito prilikom donošenja Vidovdanskog ustava, Hrvati su nacionalno takmičenje sa Srbima doživljavali kao nepravedno, pa su Jugoslaviju većinom prihvatali pod moranjem, iz straha od italijanskih posezanja za Dalmacijom i za bezbednost uopšte, sve do 1939. kada je u samo predvečerje II svetskog rata napravljen Sporazum o državi koji je Srbe ostavio veoma nezadovoljnim, a hrvatski nacionalizam delimično zadovoljenim. II svetski rat označio je i kraj Kraljevine, a zločinstva ogromnih razmera stavila su hipoteku nad zajedničkim životom u posle rata stvorenoj


socijalističkoj Jugoslaviji. Ipak, ona je stvorena na osnovu komunističkog jugoslovenstva koje se federalističkom strukturom od šest do osam federalnih jedinica uglavnom poklapalo sa predratnom hrvatskom varijantom jugoslovenstva (Bakić, 2004: 528–567). Sukob sa Staljinom, međutim, ponešto je prikrio tu činjenicu zato što je bilo neophodno ojačati saveznu državu naspram republika kako bi se napadu Sovjetskog Saveza moglo parirati. Kako je opasnost od Sovjetskog Saveza splašnjavala i naposletku minula, tako je i hrvatska varijanta jugoslovenstva mogla doći do punog izražaja. Stoga je od sredine šezdesetih Jugoslavija prolazila kroz proces „federiranja federacije“ koji se okončao u de facto konfederaciji. Srbija se našla u podređenom položaju pošto je bila nadglasavana od svojih sopstvenih pokrajina, a njene inicijative za ustavnim promenama bile su sistematski blokirane. Razume se, to je izazvalo nacionalne frustracije. Istovremeno, međutim, hrvatski nacionalisti bili su nezadovoljni prethodnim periodom koji je trajao do druge polovine šezdesetih, pa su period liberalizacije iskoristili za iskazivanje nagomilanih nacionalnih frustracija, bilo da su se one odnosile na naziv jezika, jer smetnju je predstavljala činjenica da se od Novosadskog dogovora 1954. jezik nazivao hrvatskosrpskim umesto hrvatskim, bilo da su se ticale privrednih odnosa u Jugoslaviji, gde se smetnja odnosila na činjenicu da su devize zarađene u turizmu odlazile golemim svojim delom u beogradske banke od kojih je naknadno u slučaju potrebe iste te devize trebalo otkupljivati. Utoliko su nacionalističke težnje Hrvata i Srba, izazivane obostranim opažajem da se nacionalno takmičenje odvija nepošteno i na njihovu štetu, izvesno jačale od polovine šezdesetih, a sa jemčenjem nepromenljivosti granica i ljudskih prava u okviru tzv. Helsinškog procesa počev od 1975, što se preplitalo sa donošenjem (kon)federalnog Ustava 1974, Slovenija se počela osećati sve samopouzdanijom, pa je i srpska varijanta jugoslovenstva, nekada prihvaćena kao najmanje loše rešenje za slovenačko nacionalno pitanje, postala sasvim neprihvatljiva. Rečju, dostignuti stepen samostalnosti nije se mogao smanjivati već samo povećavati, bez obzira na državni okvir u kojem će se to dešavati. Spoljnopolitičke okolnosti koje su se javile neočekivanom propašću socijalizma i ujedinjenjem Nemačke više nisu išle na ruku Jugoslaviji. Ona više nije predstavljala potrebu bilo socijalističkih bilo kapitalističkih sila. Njene ideološke uzdanice, samoupravljanje u unutrašnjoj politici, čime se naglašavao poseban put u odnosu na sovjetski realni socijalizam, i nesvrstavanje u odnosu na postojeće blokove u spoljnoj, izgubile su raison d’être. Od institucionalnih spasilaca Jugoslavije u času pada Berlinskog zida bili su na raspolaganju JNA i SKJ. Potonja institucionalna uzdanica raspala se godinu dana docnije, a JNA je jedina opstala, ali sa ogromnom hipotekom ugleda komunističke vojne sile. Ovaj „ugled“, kojeg vodeći generali ne samo što nisu


pokušali da se reše već su na njemu insistirali, svakako će otežati, ako ne i onemogućiti, ideološko-propagandnu borbu za Jugoslaviju na umnogome još uvek hladnoratovskom i antikomunističkom Zapadu. Štaviše, ovu slabost umela je da iskoristi nanovo ujedinjena Nemačka, uz satelitsko asistiranje Austrije i Vatikana, zarad razbijanja Jugoslavije. Jednostavno, Jugoslavija je rastočena pritiskom spolja i nacionalističkim sukobima iznutra. Ona nije imala dovoljno snage da se suprotstavi spoljnim pritiscima, iako je bila dovoljno snažna da unutrašnje pobune protiv države suzbije oružanom silom. Potonju, međutim, u ime prava naroda na samoopredeljenje nisu htele da podrže velike sile. Za većinu Srba ova je činjenica utoliko bolnija, ukoliko ista logika nije primenjena na Hrvatsku i BiH, a docnije jeste na Kosovo i Metohiju. BiH se i dalje smatra poželjnom višeetničkom političkom zajednicom, iako se priznavalo da je ista takva, ali veća država koja je međunarodno priznata postojala već sedamdesetak godina, rastočena usled priznavanja navodne činjenice da narodi koji žive kako u SFRJ tako u BiH više ne mogu živeti zajedno. U tom procesu razbijanja Jugoslavije Nemačka je odigrala ključnu ulogu, budući da nijedna druga sila nije u održanju Jugoslavije našla ostvarenje svojih životnih interesa. Ona je pritiscima i ustupcima naposletku privolela svoje partnere u EZ da priznaju nezavisnost Slovenije i Hrvatske. SAD, jedina globalna sila u tom trenu, rešila je da posle sloma Varšavskog ugovora sačuva ugroženi NATO169 posredstvom kojeg su SAD uključene u evropske poslove i posredstvom kojeg se bivše evropske imperije uključuju u neoimperijalne poduhvate, i da preuzme vođstvo od Nemačke koja, sa ostvarenjem slovenačke i hrvatske nezavisnosti, više nije imala konja u balkanskoj trci. Američka politička elita procenila je da joj je Nemačka, čije je samopouzdanje poraslo, potrebna za sprovođenje njene politike u Evropi, a Turska, regionalna sila na Bliskom istoku, za osiguranje američke hegemonije u tom delu sveta. Usled toga, a i zbog potrebe da se Nemačkoj jasno stavi do znanja na koje mesto u hijerarhiji svetskih sila može računati, SAD su odlučile da preuzmu glavnu ulogu u rešavanju problema nasleđa Jugoslavije. Otud podrška jedinstvu BiH i neprijateljstvo prema Srbiji koja je ovo jedinstvo, na osnovu prethodno izražene želje bosanskohercegovačkih Srba, dovodila u pitanje. Treba uočiti ključnu ulogu spoljnog činioca u vezi s nastankom, održanjem ili nestankom Jugoslavije u različitim periodima. Ako se nijedna od najmoćnijih sila u određenom trenutku nije zalagala za održanje Jugoslavije, 169 U novembru 1991, na sastanku u Rimu, pet meseci nakon proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske i pet meseci pre priznanja nezavisnosti BiH, NATO je usvojio „novi koncept strategije“ u kojoj glavni izvor opasnosti nije SSSR, već „nestabilnosti koje mogu izrasti iz ozbiljnih privrednih, društvenih i političkih teškoća, uključujući etničke rivalitete i teritorijalne svađe sa kojima se suočavaju mnoge zemlje srednje i istočne Evrope“ (Ullman, 1996: 24).


a neka velika sila radila u smeru njenog razbijanja, pri hroničnom stanju nacionalističkih sukobljavanja u njoj, Jugoslavija je ostajala razbijena. To se dogodilo devedesetih godina XX veka. Ako se najmoćnija sila u datom trenutku namerila da razbije Jugoslaviju, pa i ratom ukoliko je neophodno, pod uslovom da druge sile nisu bile spremne da je odlučno brane, ona je nestajala. To se desilo u II svetskom ratu. Ako je svim vodećim silama jedinstvena Jugoslavija odgovarala, onda je ona opstajala, uprkos nacionalističkim sukobljavanjima. To je bio slučaj u hladnoratovskom periodu. Takođe, ako bi jedna grupacija velikih sila koja bi se zalagala za opstanak Jugoslavije bila znatno jača od druge, onda bi Jugoslavija opstajala, kao što je bio slučaj u dvadesetim godinama XX veka, pa i tokom Hladnog rata, uprkos javnim pozivima velikim silama iz Hrvatske ili Makedonije da se Jugoslavija rasturi. U svakom slučaju, odnos spoljnih sila međusobno i njihov odnos prema Jugoslaviji bio je od odlučujućeg značaja, što važi i za njenu naslednicu BiH, a i za njenu prethodnicu Habzburšku monarhiju, uprkos činjenici da je potonja i sama spadala u velike sile.

3. R atovi za jugoslovensko nasleđe i rat za ideološku hegemoniju170

Lakomislena pretpostavka da je svako ko je protiv komunizma samim tim i demokratski nastrojen iznenadila bi Hitlera (a imajući na umu njegova gledišta o demokratiji, verovatno i uvredila), ali je prolazila uglavnom bez osporavanja u atmosferi koja je vladala nakon Hladnog rata u Sjedinjenim Državama. Robert Hejden

3.1. Osnovni pojmovi i metod analizе diskursa Okvir tumačenja stvarnosti jeste društveno-saznajna struktura koja je unapred data čitavim generacijama, društvenim klasama, pa i čitavim nacijama, i utiče na društveno delanje. On označava „oblast iskustva u posebnoj kulturi“ (Chilton, 2004: 51). Uokviravanje (framing) pretpostavlja odabir nekih aspekata stvarnosti i zanemarivanje drugih, te isticanje prvih kao naročito značajnih u kontekstu opštenja putem definisanja problema, njihovog uzročnog tumačenja, moralnog vrednovanja i preporučivanja praktičnog tretmana (Entman, 1993: 52). Radi se o saznajnim obrascima oblikovanim kroz višegeneracijska iskustva različitih društvenih grupa. Svakom okviru tumačenja stvarnosti odgovara jedan ili više diskursa kojim se on izražava. Diskurs se određuje kao oblik društvenog delanja izražen govorom i pisanjem. Ovim određenjem je naglašen društveni kontekst (institucionalni, situacioni, društveno-strukturni) u kojem se odvija opštenje putem govora i pisanja. Diskurs je istovremeno društveno uslovljen i sam uslovljava društvenu stvarnost (Wodak, Busch, 2004:108). Ponekad se diskurs, na Fukoovom tragu, tumači u smislu u kojem se ovde govori o okviru tumačenja stvarnosti, a tekst se koristi u smislu u kojem se ovde koristi termin diskurs (Wodak, Busch, 2004:109). Ipak, diskurs treba neposrednije vezati sa izražavanjem misli, dok sama još neizražena misao zaslužuje da bude određena nekom još neizgovorenom strukturom, tj. okvirom. Putem diskursa se okvir tumačenja stvarnosti ostvaruje u javnosti. Činjenica da ga drugi masovno i neupitno prihva170 Blagodarim koleginici Gazeli Pudar koja je napravila izvode iz domaće štampe, od kojih su neki citirani u ovom poglavlju, i učestvovala u pisanju ovog poglavlja.


taju i šire ukazuje na to da je društveni okvir tumačenja stvarnosti već ranije postojao. Naravno, ovim se ne ukida analitički važna razlika između apstraktnog diskursa i njegove tekstualne konkretizacije. Kako bi uticaj diskursa bio što jači i dalekosežniji, primenjuju se različite diskurzivne strategije. One su opšte zamisli o načinima na koje se na retorski što ubedljiviji način da uokviriti stvarnost u cilju što ubedljivijeg uticanja na javnost, tj. oblikovanja javnog mnjenja. Retorska sredstva poput metafora, alegorija, metonimija, eufemizama, hiperbola, različitih epiteta i naročitih glagola nezaobilazno je analizirati kako bi analiza diskursa bila što probojnija, dalekosežnija i efikasnija. Naravno, analiza stereotipa jeste nezamenljiva kopča između analize diskursa i analize odnosno kritike ideologija zato što stereotipi predstavljaju najverovatnije najvažnije gradivne elemente određenih diskursa i okvira. Stereotip je pojednostavljena mentalna slika neke kategorije ličnosti, institucija ili događaja koju deli, u suštinskim crtama, veliki broj ljudi. Pod etničkim stereotipima podrazumeva se deo saznajne komponente odnosa prema nekoj etničkoj grupi koji se odlikuje relativnom uprošćenošću i krutošću shvatanja o njenim značajkama, i pri čemu su ova shvatanja rasprostranjena u velikom delu neke etničke grupe (Tajfel, 1981: 131, 143; Rot 1989: 392). Stereotipizacija se može istraživati iz socijalno-psihološke perspektive (opažanje, suđenje, zaključivanje, društvena kategorizacija pojedinaca, analiza motiva pojedinca) u kojoj je naglasak na potrebi snalaženja pojedinca u haotičnoj društvenoj stvarnosti, i iz sociološke perspektive koja se zanima za ideološko-funkcionalnu stranu procesa, tj. za uklopljenost stereotipa u određene ideologije, povezanost sa interesima društvenih grupa i njihovu društvenu funkciju. Socijalno-psihološko istraživanje stereotipa ume zapostaviti istorijsku stranu, a sociolozi mogu ostati nesvesni prirode psihičkih procesa kojima se stereotipizacija vrši. Suštinska značajka stereotipizacije, sa stanovišta socijalne psihologije, nalazi se u uveličavanju nekih razlika između grupa koje su na izvestan način klasifikovane, ali i u minimizovanju nekih razlika unutar takvih grupa (Tajfel, 1981: 31, 104). Za javljanje i održavanje stereotipa bitno je da se udeo ekstremnih pojedinaca u društvenoj grupi precenjuje (Tajfel, 1981: 144–146). Istovremeno, postoji sklonost da se zapažanja o negativnom ponašanju pripadnika drugih etničkih grupa pripišu celoj grupi, dok se negativci iz naše grupe poimaju kao izuzeci, po obrascu „crna ovca u familiji“ (Quatrone, Jones, 1980: 141–152). Sa stanovišta sociologije, međutim, suštinska odlika stereotipizacije bila bi planska ideologizacija, koju sprovodi neki od centara društvene moći, kako bi se ostvarili posebni društveni interesi čijem ostvarenju stoje na putu neke društvene grupe, u ovom slučaju etničke. U uslovima oštrih etničkih sukobljavanja, etnički stereotipi predstavljaju prvi korak ka etničkom narcizmu koji iracionalno precenjuje sopstvenu etničku grupu i potcenjuje onu

Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za ideološku hegemoniju 111

ili one s kojima je u sukobu. Ovo može voditi obezličenju pripadnika suparničke etničke grupe, pa čak i obeščovečenju. Otud tvrdnja Gordona Olporta (Allport) o etničkim stereotipima kao prvom koraku ka genocidu, iako pojednostavljena, nije sasvim preterana (Mihailović, 1998: 413; Tajfel, 1981: 241). Ukoliko su interesi izvesnih društvenih grupa postojani kroz duge periode vremena, onda će i stereotipi koje stvaraju ove grupe postati sadržaj svesti ne samo generacije koja je stvorila određeni stereotip, već će biti sadržaj svesti i budućih naraštaja, prenosiće se s kolena na koleno putem primarne i sekundarne socijalizacije. Uopšte, pokazalo se da su stereotipi vrlo dugotrajna pojava. Naravno, u analizi se ne smeju zanemarivati ni motivi moćnih i uglednih pojedinaca, kao ni iracionalna strana dugo opstajućih stereotipa. U ovom eksplorativnom delu studije analizira se kako su okviri tumačenja stvarnosti praćeni pripadajućim diskursima upotrebljavani u štampi SAD, Velike Britanije i Srbije pre sukoba Srbije sa Zapadom, tj. do 25. VI 1991. i tokom sukoba, tj. od 25. VI 1991. do 5. X 2000. godine. Istovremeno, koriste se saznanja o pisanju štampe Nemačke, zbog uloge koju je imala u razaranju Jugoslavije, koje je autor dobio ranijim istraživanjem (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Ciljano su iz mnoštva članaka birani krajnji slučajevi bliski idealnom tipu pojedinih okvira i diskursa čijom je primenom osvajana ideološka hegemonija – gramšijevski shvaćena u smislu nametanja na osnovu posedovanja društvene moći izvesnih okvira predstavljanja stvarnosti i pratećih diskursa kojima se preko simbola i pojmova konstruiše društvena i međunarodna stvarnost – u globalnoj ili srpskoj javnosti. Ostvarenje uzorka je olakšano činjenicom da je autor studije polovinom devedesetih analizirao sadržaj preko 10.000 novinskih napisa u periodu 1991–1993. u štampi SAD, Velike Britanije, Austrije, Nemačke, Italije i Rusije (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Ideje intertekstualnosti, koju je predložila Lene Hansen sledeći Juliju Kristevu, i interpersonalnosti jesu metodski vodiči istraživanja. Intertekstualnost se odnosi na učestalost citiranosti nekog teksta ili ideje u tekstovima drugih (Hansen, 2006: 55), a interpersonalnost na odobravajuće pominjanje imena drugih autora radi pojačanja ubedljivosti sopstvenih tvrdnji. Uticajnost autora utvrđuje se i svedočenjem moćnih pojedinaca. Tako, glasnogovornik NATO-a, Džejmi Šej (Jamie Shea), izričito pominje liberalnog Entonija Luisa (Anthony Lewis) i konzervativnog Vilijema Sefajera (William Safire), kolumniste The New York Times, kao pojedince koji su vršili jak pritisak na administracije Džordža Buša starijeg (George Bush) i Bila Klintona (Bill Clinton), te NATO da kazne bosanske i/ili srbijanske Srbe.171 171 „Mediji su lupali po nama; ako mi sami i nismo sebi pripisivali vodeću ulogu, činili su to mediji. Pa iako, znate, političari kažu da ih nije briga što tamo piskara neki Chip Hogan u Washington Timesu, ili Will Safire u New York Timesu, ili Anthony Lewis ili bilo tko drugi,


Osim toga, novinski članci intelektualaca koji su objavljivali knjige obimnih tiraža u više izdanja za manje od deset godina, takođe se mogu analizirati. Recimo, intelektualna zvezda Oksforda (All Souls College), konzervativni poliglota Noel Malkolm (Noel Malcolm), zamenio je Roberta Keplena (Robert Caplan) na mestu najomiljenijeg Klintonovog poznavaoca Balkana.172 Objavljivao je tekstove i u različitim novinama, pa je zanimljivo osmotriti njegov doprinos u približavanju teme kraja Jugoslavije angloameričkom čitaocu. Izdvojili su se autori u vodećim štampanim medijima u svetu koji su nametali ideološku hegemoniju. The New York Times, glasilo američke političke elite, Tomas Fridmen (Thomas L. Friedman),173 i dvojica pomenutih kolumnista, te britanski levoliberalni list The Guardian174 i novinar Ed Vuliami (Ed Vulliamy) izabrani su zarad analize diskursa,175 jer je u angloameričkim liberalnim glasilima,176 naročito s izbijanjem rata u BiH,177 nastala najizrazitija kampanja demonizacije Srba, kako u BiH tako u Srbiji. Humanitarno-imperijalističkom argumentacijom kritikovane su konzervativne vlade Mejdžora (Major) i Buša (Bush) starijeg i uticalo se na liberalne vlade Blera (Blair) i Klintona (Clinton).178 Uz uvodnike i kolumne pomenutih autora, analizirani su izveštaji novinskih agencija na samom početku neoružanih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj, kada SFRJ nije bila u žiži novinarske pažnje, pa nema uvodnika i komentara, jer se i u agencijskim kratkim vestima složena stvarnost svodi na jasne i nedvosmislene okvire i identitete: dobri demokrati vs. zli komunisti; bogati zapad vs. siromašni istok; katolička Evropa vs. pravoslavni (muslimanski) orijent. Uopšte, komunistički pedigre Slobodana Miloševića, kojega biraju na vlast pravoslavni Srbi u zajedničkoj težnji da vladaju katoličkim ili multietničkim susedima, predstavljao je ideološku prečicu za razumevanje nestanka SFRJ i ratova za jugoslovensko nasleđe. U vodećem dnevniku Srbije Politika analiziran je,

172 173 174 175 176

177

178

ali to udara pa udara...“ Slično, James Rubin: „’Novine su nas dnevno sapunale zbog Bosne’“ (Simms, 2003: 83, 46). Steven R. Weisman, „Coming to Terms With Kosovo’s ‘Old’ Hatreds“, NYT, 12. VI 1999. Uticajni podržavalac svih skorašnjih ratova SAD. Kolumnista Frensis Vin (Francis Wheen): „Najuobičajenija optužba jeste da sam se zastupajući vojnu akciju protiv Srbije pridružio ‘Gardijanovim foteljaškim generalima’.“ Francis Wheen, “Peeps from a pipsqueak“, The Guardian, 14. IV 1999. Brendan Sims (Brendan Simms) s posebnim odobravanjem ističe pisanje Vuliamija, Vulekota i Hjuga Janga (Hugo Young) (Simms, 2003: 243, 244). Liberalni magazin The New Republic predstavlja primer pisanja američkih liberala. U Nader Mousavizadeh (ed.) The Black Book of Bosnia: the consequences of appeasement. (New York: A New Republic Book, Basic Books, 1996) preštampani su svi tekstovi o BiH do 1996. godine. Do rata u BiH, najizrazitiju antisrpsku kampanju su vodili konzervativni austrijski i nemački dnevnici, npr. Frankfurter Allgemeine Zeitung, Welt, Kurier, Neue Kronen Zeitung, Standard. Kada su, međutim, SAD odlučile da se SFRJ mora raspasti po republičkim granicama, angloamerička liberalna štampa preuzela je antisrpsku štafetu (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Oštrici kritike nisu ni one izmicale kada je procenjivano da popuštaju Srbima.


pak, nacionalistički diskurs srpskih intelektualaca koji su se trudili da nametnu ideološku hegemoniju u Srbiji na planu odnosa Srba i Zapada. Analiziran je i diskurs Velike Srbije, lista antizapadne krajnje desne Srpske radikalne stranke. Sovjetski Savez je 1991. nestao sa svetsko-istorijske scene, a evropski socijalizam je bio poražen već dve godine ranije padom Berlinskog zida. No, ideološka svest izgrađena kroz pedeset godina Hladnog rata nije bila mrtva 1990, kao što nije mrtva ni danas. Ideološki opažaj i tumačenje sveta spadaju u dugotrajne strukture (F. Brodel) koje služe za pojedinčevo snalaženje u haotičnoj i teško sagledivoj društvenoj stvarnosti. Osim ovog saznajno-orijentacionog značenja i značaja za pojedinca, još je važnija činjenica da ideologije imaju i društveno značenje i značaj: „Ideologije su bazični okviri organizovanja društvenog saznanja koje dele članovi društvenih grupa, organizacija ili institucija. U ovom pogledu, ideologije imaju kako saznajnu tako društvenu prirodu. One suštinski delaju kao mesto sretanja saznajnih predstavljanja i procesa koji se nalaze u osnovi diskursa i delanja, sa jedne strane, i društvenih položaja i interesa društvenih grupa, sa druge“ (Van Dijk, 1995: 18–19).

One pomažu da se oblikuju identiteti društvenih grupa na taj način što stvaraju Drugog s kojim se treba takmičiti, pa i sukobljavati kao sa potencijalnim neprijateljem, jer se taj Drugi diskurzivnom strategijom uvek negativno predstavlja kao počinilac, kriminalac, nosilac opasnih tendencija, a može oličavati i samo zlo. Nasuprot njemu, Mi smo uvek na strani dobra, čime se zapravo pravda naša želja da zadržimo ili uvećamo moć. Kad se ove značajke uvide, analiza diskursa prerasta u analizu ideologije (Van Dijk, 1995: 22, 23; Wodak, 2006b: 14), tj. u prvi korak kritike ideologije. Ne čudi stoga što su malobrojni političari u Istočnoj Evropi koji su posle pada Berlinskog zida odlučili da, ipak, ostanu verni levičarskoj ideologiji u bivšoj Jugoslaviji morali na sebe navući gnev onih u SAD i EZ koji su celog života vodili ideološku borbu protiv komunista u svojoj zemlji i u međunarodnoj političkoj areni.179 Pobednici primenjuju diskurzivnu strategiju trijumfalizacije. Ona objašnjava poraz socijalizma kao nužnu posledicu njegove inferiornosti u odnosu na kapitalizam koji je „najbolji od svih mogućih svetova“. Svojstvo ideološkog mišljenja jeste da prevaziđenim kategorijama opisuje, tumači i vrednuje novonastalu stvarnost (Manhajm, 1968: 79). Činjenica da je „neprijatelj“ nesravnjivo manje opasan nego SSSR („imperija zla“) mogla je samo povećati neprijateljstvo, jer neprijateljstvo nemoćnog uvek je poželjnije od neprijateljstva onog koji nam može napakostiti. Mali neprijatelj se saznajno i 179 Tu spadaju političari, novinari i brojni intelektualci, pa čak i oni koji su nekad bili komunisti da bi u jednom trenutku konvertirali.


društveno prikazuje (reprezentuje) kao neočekivani i čudnovati ostatak poraženog Zla. Nije mu se smelo dozvoliti da ometa stvarnost i ideologiju koja je pravda posle sloma velikog neprijatelja. Isto tako, oni u Srbiji koji su ostali verni idealima socijalizma bili su po ideološkoj inerciji protiv kapitalizma i imperijalističkih sila, a u njihovom delanju nazirali su zaveru protiv socijalističke vlasti. Dakle, hladnoratovski okvir morao je biti živ i u Srbiji, uprkos činjenici da je Srbija tokom Hladnog rata pripadala zemlji koja nije bila deo Varšavskog ugovora, kod delova političke i medijske elite, samo sa drugačijim ideološkim predznakom i ideološkim otporom trijumfalizmu neprijatelja koji se može ispoljavati u diskurzivnoj strategiji relativizacije, npr. u isticanju da svetski socijalizam nije poražen, jer je u najvećoj zemlji na svetu još živ. Kada se ovaj i ovakav hladnoratovski okvir predstavljanja, tumačenja i vrednovanja stvarnosti (frame) po načelu dobri demokrati vs. zli komunisti180 isključivo koristi u pokušajima saznanja i objašnjenja složene stvarnosti, onda je čitalac ili slušalac suočen sa hladnoratovskim okvirom najčešće liberalne provenijencije (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Valja, međutim, primetiti da pomenuti okvir predstavljanja stvarnosti nije bio jedini koji se mogao upotrebiti u tumačenju mogućih sukobljavanja u nekadašnjim socijalističkim etnofederacijama. Naime, i sam hladnoratovski okvir bio je često nakalemljen na još stariji okvir sukoba civilizacija (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Po njemu, postoji jasno razgraničenje između Zapada, protestantsko-katoličkog, kapitalističkog i demokratskog, i Istoka, pravoslavno-muslimanskog, socijalističkog i autoritarnog. Ovaj obrazac mapiranja geopolitičke stvarnosti pretežno primenjuju konzervativci u društvima tzv. Zapada.181 U okviru potonjeg okvira predstavljanja stvarnosti mogu se razlikovati orijentalistički182 i balkanistički183 diskurs sa pripadajućim stereotipima o istočnjacima 180 Dobri (humani) levičari vs. zli kapitalistički eksploatatori (imperijalisti) po srbijanskom hladnoratovskom obrascu tumačenja stvarnosti. 181 Kao i konzervativci u društvu Srbije, samo sa drugačijim vrednosnim predznakom. Ovde je Zapad, takođe, protestantsko-katolički, ali je i zatočenik potrošačkog mentaliteta, pokvaren, hladan i lažno demokratski, dok je pravoslavni Istok oličenje pravednog, toplog i istinski demokratskog sveta. 182 Onako kako je odredio Edvard Said (Edward Said) u klasičnoj studiji Orientalism (Said, 1979). 183 Onako kako ga je odredila Marija Todorova u knjizi Imagining the Balkans (Todorova, 1997). Ovde se brani stanovište da je teorijski opravdano govoriti o orijentalizmu i balkanizmu kao o odvojenim diskursima, jer se oni zasebno primenjuju na različite balkanske nacije koje su međusobno sukobljene. Stanovište koje balkanizam smatra tek varijacijom na orijentalističku temu veoma ubedljivo zastupa Milica Bakić Hayden (Bakić Hayden, Hayden, 1992; Bakić Hayden, 2006), ali se iz razloga heurističke plodnosti pisac ovih redova opredeljuje za analitičko razlikovanje orijentalizma i balkanizma, bez obzira na njihovo neretko preklapanje u stvarnosti. To što umeju biti suprotstavljeni dovoljan je razlog da se smatraju odvojenim diskursima.


i Balkancima, kao i autostereotipima o zapadnjacima. Naime, orijentalistički diskurs prevashodno bi se odnosio na azijski istok i nehrišćanske veroispovesti, dok bi se balkanistički diskurs odnosio pre svega na pravoslavne Balkance.184 Dominacija jednog ili drugog odnosila bi se na to da li se u javnosti različitih zapadnih zemalja kao glavni neprijatelj doživljava Rusija, ili neka islamska zemlja, odnosno islam per se.185 Grubo govoreći, ukoliko se kao glavni neprijatelj doživljava Rusija, onda će se balkanski pravoslavni hrišćani kao „agenti Rusije“ doživljavati negativnijima od balkanskih muslimana, a ako se glavnim neprijateljem smatra neka od muslimanskih zemalja, onda će prema balkanskim muslimanima kao „agentima islama“ biti veći odijum javnosti nego prema pravoslavcima. Zanimljivo je, takođe, da oba navedena diskursa koriste i sami Srbi i ostali Balkanci, orijentalistički kada treba pokazati kako je susedna nacija orijentalna i inferiorna u odnosu na nas „Evropljane“, a balkanistički kada se s osećajem inferiornosti i samopotcenjivački poredimo sa velikim zapadnim društvima i kulturama.186 Tu se radi o svojevrsnoj „identifikaciji s agresorom“, pa se prihvataju definicije stvarnosti elita politički nadmoćnih država kao sopstvene. Osim toga, oba ova diskursa koristila su se i u argumentaciji zašto su ratovi devedesetih izbili, te zašto se Jugoslavija raspala, i zašto će se naposletku i BiH zacelo u budućnosti raspasti. Oni uokviruju i pravdaju teze „večne mržnje“ među Južnim Slovenima i posledične nemogućnosti zajedničkog života u istoj „veštačkoj“ političkoj zajednici. Treba, međutim, uočiti i postojanje okcidentalističkog diskursa među Balkancima koji koriste oni koji se suprotstavljaju izvesnim zapadnim zemljama 184 Već se tokom Velike istočne krize 1875–1878. u javnosti Velike Britanije mogla primetiti podela na „Ruse“ i „Turke“ u vezi s podržavanjem balkanskih muslimana, odnosno balkanskih pravoslavnih hrišćana. Štaviše, između ove dve grupe su izbijale i ulične tučnjave, npr. na Trafalgar skveru 29. decembra 1877. (Ković, 2007: 307). Prvima je ideolog bio Gledston (Gladstone), kome su „Turci“ u džingoističkom imperijalnom i antiruskom zanosu polupali prozore na kući (Ković, 2007: 311), a drugima Dizraeli (Disraeli). Kraljica Viktorija je držala Dizraelijevu stranu, pa je umela reći da su „Turci mnogo bolji od istočnih hrišćana“ (November 27th 1876, The Diaries of Edward Henry Stanley, 15th Earl of Derby (1826–93). Between September 1869 and March 1878, 347, cit. pr. Ković, 2007: 244). Takođe, smatrala je da pravoslavci „jedva zaslužuju ime hrišćana“ (W. F. Monypenny and G. E. Buckle, The Life of Benjamin Disraeli, Earl of Beaconsfield, I–II, New York 1929, cit. pr. Ković 2007: 266). 185 U ovom kontekstu je irelevantan slučaj u kojem je Kina ili neka druga nehrišćanska i neislamska država označena neprijateljem. 186 Mnogi Hrvati, međutim, u odnosu prema Srbima koriste i balkanistički diskurs, jer sebe ne smatraju Balkancima, a Hrvatsku poimaju kao antemurale christianitatis („predziđe kršćanstva“) u koje se ubraja samo katoličanstvo i stoga integralni deo Zapada, tj. Evrope (Wodak, Busch, 2004: 115). Slično je i sa Srbima („uvek smo krvarili za hrišćansku Evropu, a ona nam nikad nije pokazala zahvalnost“) koji, ipak, balkanističkom diskursu pretpostavljaju orijentalistički kada se porede sa balkanskim muslimanima.


ili Zapadu per se. Ovaj diskurs, iako suprotstavljen orijentalizmu i balkanizmu, nastao je u okviru istog okvira sukoba civilizacija. Sukob civilizacija smatra se pokretačkom snagom istorije, ali se ne priznaje nadmoć Zapada koji se smatra „trulim“, moralno izopačenim, ogrezlim u kriminalu i potrošačkom mentalitetu. U Srba se on ispoljava u okviru radikalne desnice i radikalne levice. Prva negira vrednosti EU i naročito SAD, i želi se okrenuti Rusiji, Kini i Indiji, a druga negira vrednosti zapadnog kapitalizma i parlamentarne demokratije i želi povratak socijalističkih vrednosti i normi.187 Naposletku, kad god posmatrač gleda neki sukob, bilo neposredno bilo posredstvom sredstava masovnog opštenja, on iskazuje tendenciju procenjivanja ko je slabiji a ko jači u sukobu i na čijoj je strani pravda. U te svrhe koristi se okvir agresor vs. žrtva (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Ovom okviru su naročito skloni socijalni demokrati i levi liberali. U sukobima oni traže pravednog i slabijeg da bi se stavili na njegovu stranu, braneći tako načela humanosti i ljudska prava. Ovom okviru odgovara humanitarno-imperijalistički diskurs koji nudi vojnu logiku rešavanja problema da bi se odgovorilo na situaciju ugroženosti ljudskih prava (Pawlowska, 2005: 487). Ako su prethodna dva okvira jasno i isključivo ideološke prirode, potonji može biti kako ideološke tako i utopijske naravi.188 Ideološke je naravi naročito onda kada se kombinuje sa prethodnim diskursima, i u funkciji je imperijalističkog nastupanja. Tada se koriste svi mogući argumenti koji se mogu navesti, bez obzira na logički sklad njihove eklektičke upotrebe, a cilj je pokretanje vojne moći imperije u cilju odbrane interesa najmoćnijih elita. Utopijske naravi može biti upotreba okvira agresor–žrtva u onim slučajevima kada se zamišlja jedan još neostvareni i daleki svet koji bi bio uređen po pravilima neprikosnovenosti prava svake ličnosti i sledstvene opšte zaštite ljudskih prava na globalnom, regionalnom, nacionalnom ili lokalnom nivou. Ovaj okvir sa humanitarno-nacionalističkim diskursom javlja se i u Srbiji kao patetični i samosažaljivi način doživljavanja srpske istorijske sudbine u neprestanom sučeljavanju sa jačim i najjačim svetskim silama kroz istoriju. Viktimizacija i monopolisanje statusa žrtve nameću se kao najvažnije diskurzivne strategije u okviru ovog diskursa. Primenjuju ih nacionalisti najrazličitijih ideoloških boja: od konzervativaca pravoslavnog nadahnuća do levičarskih kritičara imperijalizma. Potonji humanitarističkim moraliziranjem pravdaju sopstveni nacionalizam, pošto ovaj inače nije lako opravdati u okviru bazično internacionalističke usmerenosti. 187 Konzervativni Bošnjaci vrednostima zapadne civilizacije pretpostavljaju vrednosti islama. 188 Utopijsko se ovde poima, takođe, u manhajmovskom smislu upotrebe kategorija koje svojim sadržajem, značenjem i značajem prevazilaze postojeću stvarnost. Dakle, dok u slučaju ideologije pojmovi kaskaju za stvarnošću, dotle u slučaju utopije stvarnost kaska za pojmovima.


U svim navedenim okvirima tumačenja stvarnosti i pripadajućim diskursima jasna je diskurzivna strategija manihejske podele sveta na Dobro i Zlo. U toj strategiji glavni zadaci su da se neprijatelj prikaže kao satana, demonizuje i dehumanizuje, a da se sopstveni identitet uspostavi kao neupitno dobar, posvećen odbrani temeljnih vrednosti civilizacije. Naime, ako se neprijatelj uspe predstaviti kao oličenje apsolutnog zla, onda se identitet onoga koji se protivi takvom neprijatelju doživljava kao neupitan. Istovremeno, satanizovani i dehumanizovani neprijatelj postaje legitiman predmet uništenja. Osim rečenog, treba imati na umu da se ovi različiti diskursi nalaze međusobno u takmičarskim odnosima, jer predstavljaju stvarne društvene interese kojima služe kao sredstva ideološkog pravdanja. Jezik, naročito njegova javna upotreba, uvek je vezan sa nosiocima društvene moći i ovu moć izražava. U upotrebi je uvek i svuda gde se vodi borba za moć ili gde se neki nosilac društvene moći izaziva (Wodak, Busch, 2004:109). U vidu se ima ideološki uticaj različitih diskurzivnih praksi na uspostavljanje određenih odnosa moći između različitih delova sveta, velikih sila i različitih nacija, kao i između različitih političkih elita i društvenih slojeva (Wodak, Busch, 2004: 109). Takođe, valja biti svestan da su moćni delatnici, naročito u pogledu spoljnopolitičkih tema, u situaciji da veliki deo vesti u sredstvima masovnog opštenja a priori oblikuju, čime se novinar suočava sa unapred zadatim viđenjem situacije na terenu (Van Dijk, 1985: 72). 3.2. Okviri predstavljanja stvarnosti SFRJ u angloameričkoj štampi 1. januar 1990. – 25. jun 1991. U ovom periodu su tekstovi o bivšoj Jugoslaviji bili još uvek srazmerno retki. Ne može se govoriti da postoji bilo kakva medijska kampanja prema nekoj od tada još neoružano sukobljenih strana u socijalističkoj Jugoslaviji.189 Pa ipak, stav prema stranama u sukobu bio je prećutno, ako ne i izričito izražen. Hladnoratovski okvir tumačenja stvarnosti ispoljavao se u diskursu koji je navodno imao cilj tek u obaveštavanju javnosti. Tu je naročito značajno izveštavanje agencija kakve su npr. AP, UPI, Reuters, AFP itd. U ovakvom izveštavanju isticale su se naročito AP i UPI. U izveštaju potonje od 15. I 1991. pisalo je:

189 Za razliku od toga, svenemačka štampa, tj. austrijska i nemačka štampa konzervativne usmerenosti, pokazivala je od početka jasnu antijugoslovensku usmerenost, pa je tako 75% svih antijugoslovenskih članaka u Tanjugovim „crvenim biltenima“ iz januara 1991. otpadalo na austrijsku i nemačku štampu, a za prvih šest meseci ove godine udeo antijugoslovenskih članaka u austrijskoj i nemačkoj štampi nije pao ispod 57% (Bakić, 1997b: 404).

118 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači 1) Slovenija i Hrvatska zalažu se da se Jugoslavija pretvori u konfederaciju nezavisnih država kako bi se izbegla dominacija Srbije, najveće republike u kojoj vladaju komunisti. 2) Sve tri republike odbijaju da priznaju savezne vlasti.

U prvoj rečenici se oblikuje svet diskursa upućivanjem na strane u sporu. Vođstva prvih dveju republika, međutim, ne označavaju se ideološkim oznakama. Nasuprot tome za Srbiju se kaže da njom vladaju komunisti. Upravo ovom činjenicom da Srbijom „vladaju komunisti“ objašnjava se i pravda želja Slovenije i Hrvatske, implicitno demokratskih, da se „Jugoslavija pretvori u konfederaciju nezavisnih država“, jer je to navodno jedini način da se izbegne dominacija komunističke Srbije. Istovremeno, pretvaranje SFRJ „u konfederaciju nezavisnih država“ u stvari je samo eufemizam za nestanak države koja je postojala 70 godina. U drugoj rečenici, međutim, tvrdilo se da sve tri republike ne priznaju savezne vlasti, čime se odgovornost za raspad države prebacuje na sve tri strane. Time se naizgled ostavlja utisak uravnoteženosti, ali ta rečenica ostaje bez značaja s obzirom na ono što je izraženo prethodnom. Hladnoratovski okvir predstavljanja stvarnosti još uvek je bio na snazi. Valja, takođe, uočiti da se za Srbiju kaže kako je najveća republika u bivšoj Jugoslaviji, dok se veličina Slovenije i Hrvatske uopšte ne komentariše. Najveća republika kojom vladaju komunisti odista je mogla predstavljati opasnost u očima javnosti koja je pedeset godina povezivala veličinu i ideologiju Sovjetskog Saveza kao pretnju „slobodnome svetu“. Uticaju ovakvog hladnoratovskog uokviravanja jugoslovenske stvarnosti koje su koristile AP, UPI i Reuters bile su izložene ne samo američka i britanska, već i globalna javnost s obzirom na činjenicu da izveštaje ovih agencija koriste najrazličitije novine u svim delovima sveta.190 Takođe, treba uočiti da se ostale republike u bivšoj Jugoslaviji, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Crna Gora uopšte ne pominju, kao da nisu u sastavu države, čime se pojednostavljuje problem s kojim je bila suočena država Južnih Slovena. Time se pokazuje da je dosledno primenjivana i diskurzivna strategija prećutkivanja u cilju pojednostavljivanja sukoba o kojem je pisano. Radi se o definisanju problema odabiranjem onoga što je značajno. 190 Ipak, treba primetiti i da su vlasti Srbije, kao i JNA, davali povoda ovakvom pisanju o njima. Valja se prisetiti tajnog dokumenta koji je početkom februara 1991. „procureo“ u javnost, a da ga niko nije demantovao, u kojem se zagovarala „socijalistička federacija“ kao najbolje rešenje za Jugoslaviju. Razume se, ovakav utisak bio je pojačan zadržavanjem komunističkih simbola, tj. crvene petokrake na kapama JNA, kao i na zastavi Srbije. Druge republike su taj simbol zamenile čim je stara vlast poražena na višestranačkim izborima. Naposletku, varanje na izborima i demonstracije 9. III 1991. su u tom uverenju učvrstile sve one koji su imali neke sumnje o ideološkom opredeljenju predsednika Srbije. No, to ne spori gorenavedenu analizu hladnoratovskog okvira.


3.3. Okvir predstavljanja „Zapada“ u Politici 1. januar 1990. – 25. jun 1991. Tokom ovog perioda u štampi Srbije bilo je znatno zastupljenije negativno, katkad i ratnohuškačko pisanje o suprotstavljenim nacijama unutar bivše Jugoslavije negoli o Zapadu ili o posebnim nacijama Zapada. Štaviše, neretko su do početka rata novinari Politike pokušavali da predstave čitaocu kako politika Slobodana Miloševića uživa diplomatsku prednost u zemljama EZ i u SAD pred politikom Slovenije i Hrvatske.191 Ipak, bilo je i negativnog predstavljanja izvesnih evropskih nacija. U intervjuu Politici 30. IX1990. pod naslovom „Zatočenici nestale monarhije“ istoričar Slavenko Terzić192 je na pitanje „Istorijski gledano, čije idejno nasleđe je danas najprisutnije na jugoslovenskom prostoru?“, ponudio sledeći odgovor: 1) Najprisutnije su ideje iz kompleksa austro-ugarskog idejnog nasleđa iza koga je uvek stajala vatikanska politika. 2) Austro-Ugarska je decenijama pripremala osvajački pohod na Balkan. 3) Još od vremena prvog srpskog ustanka kada je procenjivano da bi nezavisna Srbija mogla biti jezgro za okupljanje srpskog i svih južnoslovenskih naroda. 4) Taj versko-politički koncept, kako Austro-Ugarske odavno nema, jasno je prepoznatljiv ovih dana u izjavama čelnika Hrvatske demokratske zajednice o ‘hrvatskom povijesnom prostoru’ koji bi uz Bosnu i Hercegovinu trebalo čak da obuhvati i teritoriju Stare Raške (današnjeg Sandžaka). 5) Takve konstrukcije nisu samo lišene svakog osnova, nego objektivno guraju Muslimane u sukob sa Srbima i dovode ih u poziciju izvršitelja političkih koncepcija koje su odavno stvorene u Beču i Vatikanu.

U okviru sukoba civilizacija prepliću se okcidentalististički i orijentalistički diskurs. Religija je u funkciji omeđavanja dubokih civilizacijskih razlika neminovno preobraženih u političko neprijateljstvo. Istoričar naizgled (1) samo konstatuje koje je idejno nasleđe najrazvijenije na prostoru Jugoslavije, neraskidivo ga vezujući za vatikansku politiku prilogom za vreme „uvek“. U negativan kontekst stavlja ne samo davno iščezlu Austro-Ugarsku već i Vatikan, aktivnog sudeonika međunarodne politike. Domaći katolici se istorijskom 191 Jedno ranije istraživanje je pokazalo da se Politika odlikovala profesionalnijim i uravnoteženijim pisanjem od drugih medija bliskih vlastima (Skopljanac-Brunner, et. all, 1999: 175). 192 Miloševićev svedok odbrane u Haškom tribunalu. Bizaran detalj vezan za njega jeste da je izdao potvrdu vođi radikalne desnice Srbije, Vojislavu Šešelju, da je Srbin. Naime, ovaj je tražio od SANU da mu izda ovu potvrdu, jer su politički protivnici ovom hercegovačkom Srbinu sporili srpstvo pošto navodno nema Šešelja Srba, već samo Hrvata. Bila je to jedna od tragikomičnijih scena iz inače tragičnih devedesetih u Srbiji.


analogijom stavljaju u funkciju tuđinskih „osvajačkih pohoda“, ukazivanjem da je HDZ naslednik Habzburga na Balkanu. Naposletku se kritikuju (4) težnje pripajanja BiH Hrvatskoj, jer pretvaraju muslimane u oruđe katolika. Metonimijska upotreba Beča (5) pomera naglasak sa prošlosti na sadašnjost. Konzervativni ideološki naglasak stavljen je na urotu katolika protiv pravoslavnih Srba, dok je muslimanima namenjena uloga pasivnog sredstva stavljanjem u akuzativ, kojim se iskazuje objekat u srpskom jeziku. Implikacija se izvodi diskurzivnom strategijom istorijske analogije i priloga za dugotrajno vreme: uvek (1), decenijama (2), još od vremena (3), odavno (5). 3.4. Imperija zadaje udarac 26. jun 1991 – 21. novembar 1995. Britanski konzervativac Noel Malkolm, docniji pisac dve od nekoliko najuticajnijih knjiga u protekle dve decenije o Balkanu193 i predsednik Bosanskog instituta u Londonu, a tada kolumnista The Daily Telegrapha i saizdavač The Spectatora, izneo je svoje viđenje problema Jugoslavije 29. jula 1991. u časopisu The National Review pod naslovom „Jugoslavija na prelomnici“:194 1) Moguće je biti antikomunista a ne biti antifederalista, ili biti antifederalista, a ne biti protiv Srba; ali posle najnovijih događaja, velika većina Hrvata i Slovenaca su bezrezervno i antikomunisti i antifederalisti i antisrbi. 2) Ideja da bi prisiljavanje ove dve zemlje da se vrate u federalni politički sistem zapravo povećalo 'stabilnost' regiona pripada oblasti praznoverja, a ne racionalnoj politici. 3) Jedini način da se u ovom trenutku povrati išta što nalikuje stabilnosti jeste da Zapad što pre prizna Hrvatsku i Sloveniju i da ih podstakne da na miran način završe prekinute pregovore o izlasku iz Jugoslavije. 4) Evropska zajednica i Sjedinjene Države i dalje predstavljaju ogroman moralni autoritet za Slovence i Hrvate, koji očajnički žele da misle o samima sebi kao o potpunim zapadnjacima. 5) Ali ako nastavimo da odbacujemo njihove zahteve za nezavisnošću, samo ćemo oslabiti prozapadni aspekt njihovog nacionalizma i tako pomoći da se oni pretvore u kivne, osvetnički opsednute izolacioniste, čega zapadni političari treba najviše da se plaše.

Iako se načelno priznaje (1) da su antikomunizam, antifederalizam i antisrpstvo odvojeni u teoriji, očevidno to ne važi i u praksi. Hladnoratovski 193 Bosnia: A short history, NY: NYP. (1994); Kosovo: A short history (1998), NY: NYP. 194 N. Malcolm, „Yugoslavia at Breakpoint“, The National Review, 29. VII 1991.


diskurs podržava raspad SFRJ, te Slovence i Hrvate protiv komunističkih Srba.195 Zbog nedostatka takve podrške (2) kritikuju se zapadne vlade dihotomijom racionalno–neracionalno (praznoverno), što je okvir ukorenjen od doba prosvetiteljstva. Malkolm se (2, 3) usredsređuje na stabilnost, jednu od najvažnijih vrednosti konzervativaca, te na Zapad apeluje da što pre prizna Hrvatsku i Sloveniju, kako bi se ona očuvala. Sa dozom balkanističke ironije (4) gleda na Slovence i Hrvate, jer kaže da oni „očajnički žele da misle o samima sebi kao o potpunim zapadnjacima“, čime se podrazumeva da to nisu. Napravljen je most između hladnoratovskog i okvira sukoba civilizacija („prozapadni aspekt nacionalizma“), (5) pa se prepliću i dva diskursa, antikomunistički i balkanistički. U prvom planu je rasturanje „socijalističke federacije“196 podržavanjem onih koji „o sebi žele da misle da su u potpunosti zapadnjaci“, zarad čuvanja „stabilnosti“. BiH i Kosovo, o kojima je ovaj autor nekoliko godina docnije napisao dve povelike knjige, nisu ovom prilikom ni rečju pomenuti. Pred samo uvođenje sankcija SRJ 31. V 1992, Komnen Bećirović, novinar i bivši profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti Univerziteta Nansi (Nancy), u Politici je objavio tekst „Zapad i Srbi“. 1) Događajima u Bosni širi se jugoslovenska tragedija, kao i antisrpsko raspoloženje, koje je, posle zauzimanja žestokog stava američke vlade protiv Srbije, zahvatilo ceo zapadni svet, a sada se prenosi i na islamski. 2) Tereti se, vređa se, izopćuje se i prikiva na sramni stup međunarodne zajednice, uz pozive da se uništi, jedna od najstarijih i najslavnijih nacija Evrope, srpska nacija čija se istorija poistovećuje sa borbom za slobodu i ljudsko dostojanstvo! 3) I kao vrhunac besmisla, naziva se varvarskim narod koji je, u dva velika sukoba stoleća, dao težak danak od tri miliona poginulih za odbranu civilizacije od germanskog ropstva i od nacističkog varvarstva! 195 Koliko je etiketa „komuniste“ bila važna pokazuje Entoni Luis (Anthony Lewis) u vreme opsade Dubrovnika u kolumni naslovljenoj „Gde je bes?“: „Tragedija koja je zadesila Jugoslaviju neposredna je posledica ambicija srpskog komunističkog vođe Slobodana Miloševića. U protekle četiri godine on je pokušavao da nametne srpsku dominaciju – i svoju sopstvenu – federalnoj Jugoslaviji. Kada je bio u mogućnosti, surovo se obračunavao sa protivnicima, na primer sa albanskom većinom u srpskoj pokrajini Kosovo. Miloševićeva želja da se dokopa moći stvorila je u drugim republikama opoziciju, istovremeno i etničku i demokratsku – antikomunističku po svom karakteru“ (A. Lewis, „Where is the outrage?“, NYT, 4. XI 1991). Antikomunistički diskurs uobličen je diskurzivnom strategijom personalizacije. Antikomunizam se bezrezervno smatrao jemstvom demokratičnosti, pa su protivnici „srpskog komunističkog vođe“ smatrani demokratama. 196 Sva krivica je u potpunosti pripisana komunisti Miloševiću i srpskom nacionalizmu: „Upravo je ovo nesimetrično preživljavanje komunističke političke tradicije, uz koju je išla i veštačka simulacija srpskog nacionalizma zbog sopstvenih unutrašnjih pobuda, prouzrokovalo sadašnje nacionalističke sukobe.“ Nacionalizam je, dakle, dobar ako je prozapadni, a loš ako ga koriste nacionalisti.

122 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači 4) Istovremeno se hvale, ohrabruju i nagrađuju najverniji jugoslovenski saveznici toga zla, Hrvati, bosanski muslimani i kosovski Albanci, čiji su zločini protiv Srba tokom Drugog svetskog rata, kako svojom strahotom, tako i razmerama, zgražavali i same Nemce! 5) Na nesreću, čini se da su jako germansko osećanje osvete i nasledna hrvatska, muslimanska i albanska mržnja prema Srbima, postali merila zapadne politike u Jugoslaviji.

Stvoren je svet diskursa: Srbi su suprotstavljeni i Zapadu, na čelu sa SAD, i islamskom svetu. Zapada se u nacionalnu megalomaniju (2), tipičnu za male nacije. Diskurzivna strategija pravdanja Srba (2) delegitimiše Zapad, jer kakav može biti onaj ko, metaforično govoreći, naciju – otelovljenje opštih humanih ideala – „prikiva na stub srama“. Na stereotip o Srbima kao varvarima odgovara se viktimizacijskim preterivanjem (3) – Srbi su dali „tri miliona poginulih“.197 Antinemački stereotipi, jaki u srpskoj javnosti, delegitimizuju Drugog kao oličenje porobljivača i „nacističkog varvarstva“. Istorijska analogija sa svetskim ratovima čini neprijatelja istorijski nepromenljivim i demonizovanim, što nalikuje pisanju nekih nemačkih konzervativaca o Srbima.198 Diskurzivna strategija 197 Skoro duplo više od stvarno velikih žrtava jednog malog naroda. 198 Johan Georg Rajsmiler je pisao: „Danas je opasno biti katolički sveštenik u ovome kraju. Četnici su ih uzeli na zub (…) Najčešće napadaju dva puta: ujutru trezni, a poslepodne pripiti (…) Srpski četnici razumeju se u ubijanje, a ponekad još i sakate svoje žrtve (…) Tako prolaze Hrvati na Baniji. Da li svi tamošnji Srbi primenjuju nasilje i da li su okrutni? Ne, neki proklinju teror protiv Hrvata“ (J. G. Rajsmiler, „Srpski teror na Baniji“, FAZ, 24. VII 1991). Oko mesec dana docnije, pisao je da su „srpski četnici“ nekim Hrvatima „iskopali oči, a jednome su izvadili srce“, te da „srpska politika tlačenja“ poseduje i „elemente genocida“ zbog čega bi „civilizovani svet“ trebalo da „pošalje u Jugoslaviju borbene snage koje bi okončale agresiju i pokolj“, jer „treba sačuvati hrvatski narod i zemlju“ (J. G. Rajsmiler, „Mora se okončati krvoproliće“, FAZ, 27. VIII 1991). Okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs koji se nije libio upotrebe reči genocid, te propagandnih opisivanja užasa, bili su u funkciji uticanja na javno mnjenje i vladu da se povede rat protiv negativnim stereotipima (pijani, nasilni, okrutni, verski netrpeljivi) demonizovanih Srba. Treba uočiti i diskurzivnu strategiju spasavanja obraza ispoljenu pitanjem „da li svi primenjuju nasilje i da li su okrutni?“, i odgovorom da „neki“ nisu takvi. Radi se o istom modelu kao kod rasističkog diskursa „nisam rasista, ali…“ Austrijski Kurier 26. X 1991. pod naslovom „Srbi“ koristio je orijentalistički diskurs: „(…) Mnogi smatraju da je namerno razaranje čitavih gradova i jedne čitave kulture varvarski, neevropski, orijentalni čin. Ponekad, ’slike o neprijatelju’ nisu sasvim pogrešne (…) 32% Austrijanaca smatra da Srbi ’svojim ponašanjem izazivaju neprijateljski stav’ (…)“ Tako je, zapravo, konzervativni list potpirivao ionako već raširen neprijateljski stav prema Srbima, kao „orijentalnim varvarima“ i „neevropljanima“. U periodu jul 1991. – mart 1992. čak 56% svih neprijateljskih tekstova prema Srbima u Tanjugovim biltenima poticalo je iz austrijske i nemačke štampe, što je daleko više od bilo koje druge zemlje (Bakić, 1998: 8). No, blagodareći ratu u BiH to se izmenilo, pa je 47% stanovnika „zapadne Evrope“ imalo „vrlo negativnu sliku o Srbima“ u maju 1993, a „bar od kasne 1992. javnosti Francuske, Britanije, Italije, i obično Nemačke podržavale su intervenciju u Bosni“ (Sobel, 1996: 151–152). Zanimljivo je, međutim, da je nemačka podrška vojnoj akciji protiv Srba bila stalno manja od britanske i francuske, nesumnjivo


manihejske podele sveta (4) pravda nas i demonizuje njih. Nacionalni identiteti su (5) esencijalizovani i nepromenljivi. Izbija fatalizam, jer je autor svestan da se Zapad ne može pobediti. Ipak, proglašen je neprijateljem i istorijskom analogijom predstavljen naslednikom germanskog Zla. Međutim, sa izbijanjem rata u BiH, štafetu najtežih napada na Srbiju preuzela je od svenemačke konzervativne štampe američka liberalna štampa. State Department je 14. aprila u saopštenju koje je prenela agencija USIS dao smernice „međunarodnoj zajednici“ o poželjnom izveštavanju i tumačenju rata u BiH.199 U sleđenju smernica su se naročito isticali najuticajniji listovi američke političke elite The New York Times i The Washington Post (Bakić 1999; Bakić, 1998; Bakić 1997b), a već sutradan 15. IV 1992. se u NYT pojavio uvodnik metaforičnog naslova „Zaustavite balkanskog kasapina“. Nadimak kojega se Slobodan Milošević nikad nije oslobodio ukazuje na izuzetan značaj teksta sa stanovišta intertekstualnosti.200 1) Slobodan Milošević, jaki čovek Srbije i uništitelj Jugoslavije, možda i nije toliko nemilosrdan i bezobziran kao Sadam Husein. 2) Ali njegova drska agresija prema novoj, nezavisnoj republici Bosni i Hercegovini zahteva ozbiljan i odlučan odgovor. zbog istorijskih razloga, a sve javnosti su davale prednost upošljavanju snaga NATO nad jednostranim delanjem nacionalnih oružanih snaga (Sobel, 1996: 154–155). 199 „Međunarodna zajednica treba da smatra da su srpsko i ‘jugoslovensko’ vojno rukovodstvo odgovorni za agresiju i destabilizaciju uperenu protiv BiH“ (Tanjug Press crveni bilten). Nasuprot mišljenju o tzv. CNN-efektu, po kojem sredstva masovnog opštenja određuju politiku, ovde se izričito smatra da je politika ta koja usmerava novinare u domenu spoljne politike. Tako, državni sekretar Džejms Bejker (James Baker) „u aprilu 1992. dao (je) uputstva svojoj sekretarici za sredstva masovnog opštenja, Margaret Tatvajler (Margaret Tutwiler), da razgovara sa bosanskim ministrom spoljnih poslova Harisom Silajdžićem ‘o važnosti upotrebe zapadnih sredstava masovnog opštenja za izgradnju podrške u Evropi i Severnoj Americi za bosansku stvar’. Bejker je, takođe, naložio Tatvajlerovoj da ‘razgovara sa njenim vezama na četiri televizijske mreže, The Washington Post i The New York Times kako bi pokušala da dobije više pažnje usmerene na priču’. (…) Bosanci su preduzeli ovu vrstu napora da utiču na sredstva masovnog opštenja koje je predložio Bejker, plaćajući dve firme za odnose sa javnošću da pritiskaju za njihovu stvar kongresmene, stvaraoce politike (policymakers), sredstva masovnog opštenja, i druge pripadnike elite uobličitelja javnog mnjenja“ (Burg, Shoup, 2000: 202). 200 Balkanski kasapin je često ponavljana metafora. Ovde se navodi tek nekoliko primera. Recimo u uvodniku NYT 8. VII 1992 („Hrvatska, kasapinov šegrt“), ili u članku Tima Džude („Bankar Herd finansira beogradskog kasapina“) gde je fraza izmenjena, pa je umesto politički nekorektnog Balkana uskočio metonimijski korektni Beograd, tj. radilo se o metonimijskoj „balkanizaciji Srba“. Susedi Srbije se izmeštaju sa Balkana, napose BiH koja je „primer multikulturnog, trpeljivog i kosmopolitskog ’Zapada’“, dok su Milošević i Srbija oličenje mračnog i nasilnog Balkan(c)a (Hansen, 2006: 113–114, 180). Osim toga, Ed Vuliami, Rori Kerol i Piter Bomont su objavili „Kako sam zarobio balkanskog kasapina“, Observer, 1. VII 2001, a Ian Trejnor „Nema dimne zavese za ’balkanskog kasapina’“ (Guardian, 28. II 2004), naposletku, CNN je 12. III 2006. javio da je „’Balkanski kasapin’ nađen mrtav“.

124 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači 3) Ako međunarodna zajednica odmah ne preduzme mere protiv njega, može doći do smrti hiljada ljudi. 4) Sjedinjene Države i evropske sile mogu mnogo učiniti da zaustave pokolj: odbiti zahtev Srbije da nasledi Jugoslaviju, pojačati ekonomski embargo prema Srbiji i pojasniti Srbima da će se suočiti sa godinama međunarodne izolacije ako dozvole g. Miloševiću da i dalje divlja. 5) Čak su i neutralni posmatrači zabrinuti zbunjujućim, beskrajnim građanskim ratom. 6) Opet, sasvim je jasno da sve to potiče od srpskog nacionalizma koji mamuza g. Milošević, poslednji evropski komunistički tiranin. 7) Kada je gvozdena zavesa pala, odbio je konfederaciju koja je mogla održati Jugoslaviju zajedno. 8) Pribegao je nasilju bezuspešno pokušavajući da ne dozvoli Sloveniji i Hrvatskoj da se odvoje. 9) A sada se bezobzirno okomio i na gradove u Bosni sa većinskim muslimanskim stanovništvom. 10) Bosanski narod – 44 odsto Muslimana, 31 odsto Srba i 17 odsto Hrvata – žive jedni pored drugih. 11) Na desetine hiljada tih ljudi sada rame uz rame beži pred artiljerijskom paljbom. 12) Nasuprot podelama koje uzrokuje g. Milošević, demokratski izabrane bosanske vođe različitih etničkih pripadnosti obrazovale su koaliciju u pokušaju da zadrže jedinstvo Jugoslavije. 13) Ta koalicija emituje vesti neopterećene razdražujućim nacionalizmom koji je otrovao atmosferu susedne Srbije. 14) Ona se odvojila od Srbima predvođene Jugoslavije tek pošto su Slovenija i Hrvatska objavile nezavisnost. 15) Sjedinjene Države i Evropska zajednica tek treba da pošalju dovoljno snažnu poruku g. Miloševiću: Odlazi.

Diskurzivna strategija personalizacije („jaki čovek“ Srbije i „uništitelj Jugoslavije“) i retoričko sredstvo poređenja sa Sadamom Huseinom, godinu dana posle napada SAD na Irak, najavljivali su sudbinu Srbije. Svet diskursa se (2) navođenjem svih delatnika potpuno uspostavlja: negativci vrše radnju, pozitivci je trpe. Diskurzivnom strategijom prinude ubeđuje se da se u cilju zaštite žrtve „drske agresije“ negativcu mora „ozbiljno i odlučno odgovoriti“. Humanitarnim razlozima se (3) pravda intervencionizam, tj. imperijalizam SAD i EZ (15), koje su eufemistički nazvane „međunarodnom zajednicom“. Uvodničar tek na tren priznaje (5) da se radi o „zbunjujućem“, „beskrajnom građanskom ratu“, što se odmah potom (6, 7, 8, 9) hladnoratovski relativizuje diskurzivnom strategijom personalizacije, pa se (6) satanizovani „komunistički tiranin“ metaforično („mamuza“) dovodi u vezu sa srpskim nacionalizmom. Takođe, dovodi se u vezu (7) trenutak padanja „gvozdene zavese“ i njegovo, iz konteksta se


zaključuje, komunističko prkosno odbijanje za Jugoslaviju navodno spasonosne konfederacije, čime se okrivljuje za kraj SFRJ. Naposletku, prepoznat je i kao isključivi krivac za ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i u BiH, jer (8) „pribegava nasilju“ i (9) „bezobzirno se okomljuje“. Tako je Srbija prepoznata kao agresor, dok je BiH predstavljena kao nacionalna višeetnička i višereligijska država-žrtva (10) putem jednine „bosanski narod“ u kojem, ipak, (9) većinu čine muslimani, ali svi solidarno živeći „jedni pored drugih“, i bežeći (11) „rame uz rame“ od agresije susedne Srbije. „Bosanski narod“ „demokratski“ bira na vlast (12) „bosanske vođe“, čime im se pribavlja demokratski legitimitet, naročito i (13) zato što su nezaraženi nacionalizmom koji je „otrovao“ Srbiju, (12) pokušali da „zadrže jedinstvo Jugoslavije“. BiH je predstavljena kao idiličan, ograničen i miran prostor iz kojeg su ljudi agresijom spolja prinuđeni da beže. Dakako, upravo je najgrotesknija tvrdnja da je koalicija predvođena Radovanom Karadžićem, Alijom Izetbegovićem i Stjepanom Kljujićem ispoljila takvu otpornost na nacionalizam. Logično pitanje koje sledi odnosi se na objašnjenje činjenice da Bošnjaci u Srbiji nisu „etnički čišćeni“, dok je u BiH tako nešto bilo na delu. Kako to da je S. Milošević „etnički čistio“ susedne zemlje, a nije sopstvenu? Navodi se (14) da su „oni“, tj. tri etničke zajednice u BiH odlučili da se odvoje iz Jugoslavije tek pošto su se Slovenija i Hrvatska odvojile, ali se prećutkuje da su se zapravo samo dve etničke zajednice opredelile za takvu opciju, dok jedna, srpska, nije glasala za otcepljenje od „Srbima predvođene Jugoslavije“. No, ovi problemi se nisu objašnjavali, naročito se prećutkivalo protivustavno preglasavanje jedne od etničkih zajednica; a umesto toga, u poslednjoj rečenici (15) se imperativno i dvosmisleno nalagalo SAD i EU da „moraju“ da upute S. Miloševiću „dovoljno jaku poruku“: „Odlazi!“ Da li se radilo o naredbi da napusti vlast ili BiH? Bilo kako bilo, u hladnoratovskom okviru i u okviru agresor–žrtva preplitali su se antikomunistički sa humanitarno-imperijalističkim diskursom, a tekst je oblikovan diskurzivnim strategijama: personalizacije, prinude, prećutkivanja i laganja. Mesec i po dana od početka rata u BiH, nekadašnji pisac govora Ričarda Niksona (Richard Nixon), Vilijam Sefajer (William Safire, 1929–2009), s odobravanjem je citirao E. Luisa, stvarajući interpersonalnost kao diskurzivnu mrežu važnih osoba koje javno govore o istoj temi na sličan način s ciljem da utiču na javnost i vlast, tj. stvore ideološku hegemoniju. Trebalo je kolektivno kazniti Srbe.201 Konzervativac je podržao liberala na predstojećim izborima upravo zbog njegovog stava o BiH i Srbiji: 201 William Safire, „Punish the Serbs“, NYT, 21. V 1992. S odobravanjem je citirana i Džin Kirkpatrik (Jeane Kirkpatrick), nekadašnja savetnica Ronalda Regana (Ronald Reagan 1911– 2004). Sem toga, dobitnik Pulicerove nagrade upitao je predsedničke kandidate šta će preduzeti da zaustave „srpsku agresiju“. Zadovoljio ga je samo odgovor Bila Klintona, iako se sam zalagao za strože mere.

126 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači 1) Srbi imaju reputaciju da su surovi. 2) Sada ih predstavlja – a ne ugnjetava – njihov sopstveni diktator Slobodan Milošević. 3) Izvinite, ali zakon džungle je ukinut. 4) Više niko ne bi smeo da se izvuče ako počini varvarstvo u ime osvete.

Dakle, već u maju 1992, (1) retoričkim sredstvom ironije Drugi je obezličen i dehumanizovan. Delimično u neskladu s uobičajenim načinom pisanja u listovima američke elite, (2) vođa i narod su poistovećeni. Srpski „diktator“ ima demokratski legitimitet. Dehumanizacija (3) je postignuta i metaforičnom optužbom o „zakonu džungle“, a obezličenje stereotipom (1) „surovi“ i (4) upućivanjem na vršenje varvarstva zarad osvete. Konzervativac nije imao potrebe da se politički korektno skriva iza krinke razlikovanja „loših vođa“ i „zavedenog naroda“. Srbi su „balkanizovani“, ali je, u skladu sa okvirom agresor–žrtva, govoreno i o „krvavoj invaziji Srbije na susede“ pred kojom se „Džordž Buš sakrio pod sto“. Metafora o kukavičluku Buša starijeg trebalo je da ga diskvalifikuje za obavljanje funkcije predsednika. Diskurs je imperijalistički, a humani razlozi su ponešto skrajnuti; pre se radi o čuvanju obraza preostaloj globalnoj sili.202 Među brojnim novinarima i kolumnistima koji su se utrkivali u neprijateljskom prikazivanju Srba kao Drugih, posebno mesto zauzima dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade, predavač na Univerzitetima Kolambija (Columbia) i Harvard, liberalni kolumnista i nekadašnji oštri protivnik rata u Vijetnamu Entoni Luis. U tekstu „Yesterday’s Man“ (3. VIII 1992)203 primenio je humanitarno-imperijalistički diskurs oblikovan diskurzivnim strategijama prinude 202 Sefajer se redovno zalagao za nepopustljivost prema Srbiji. Nije verovao da je sukob Miloševića i „njegovih etničkih čistača“, bosanskih Srba, stvaran, pa je tražio bombardovanje Srbije da bi se učinila „poslušnom prema svetskom poretku“ („The Rift That Never Was“, NYT, 3. V 1993). Redovno je objavljivao članke i u International Herald Tribune („Bosnia: the answer is to give bombing a chance“, 10. VIII 1993, gde se ironično parafrazira mirovnjačka himna „give peace a chance“; istog dana u istom listu je i E. Luis objavio tekst „Will the West Stop Playing Fool With Serbian Aggressors?“). 203 U ovo vreme je Roj Gatmen (Roy Gutman) izašao sa pričom o konclogorima, za koju je docnije dobio Pulicerovu nagradu, a ITN je objavio potresne snimke iz Omarske. Otuda je avgust 1992. bio mesec sa najjače izraženim antisrpskim pisanjem u američkoj i zapadnoevropskoj štampi. Recimo, 4. avgusta NYT je objavio uvodnik „Milošević nije Hitler, ali…“ To podseća na Van Dajkov (Van Dijk) opažaj da kada neko „spasavajući obraz“ ne želi da se predstavi u javnosti kao rasista, voli da počne rečenicu sa „nisam rasista, ali…“ Formalno retorički, prema tome, negacija u prvom delu rečenice služi potvrdi da se, ipak, radi o pojavi koja se u prvom delu rečenice negirala: „G. Milošević je tek drugorazredni Hitler. Londonska konferencija ne bi smela postati drugorazredni Minhen.“ Dakle, Milošević je tek manje zlo od prethodnika, ali je istorijskom analogijom prikazan kao još jedno oličenje Zla. Istovremeno, „nižerazredni Minhen“ je predstavljao metonimičnu istorijsku analogiju koja je trebalo da onemogući podelu BiH po uzoru na Čehoslovačku 1938. godine. Uopšte, u periodu april 1992. – decembar 1993. udeo neprijateljskih članaka prema Srbima u štampi


na delanje i istorijske analogije putem izjednačavanja Srba iz devedesetih s nacistima, a Bošnjaka s Jevrejima iz II svetskog rata. Na početku članka posvećenog etničkom progonu u BiH, dat je opis zbivanja s podacima ko je, gde, koga i kada prognao, čime je uspostavljen svet diskursa (Chilton, 2006: 54). Koristi se okvir II svetskog rata, diskurs holokausta, a pojavio se i novi Nevil Čemberlen (Neville Chamberlain): 1) Predsednik Buš je pravi pravcati Nevil Čemberlen time što odbija da se suoči sa problemima u Jugoslaviji. 2) On se ustezao i priklanjao Evropi koja je, opet, njega smatrala vođom, i odbijao da se založi za međunarodnu akciju, iako svako zna da je to jedini način da se zaustavi srpska agresija. 3) Predsednik Buš uporedio je Sadama Huseina sa Hitlerom. 4) Protivim se takvim analogijama zbog toga što obezvređuju holokaust. 5) No, ako takvo poređenje treba da se upotrebi, ono bolje pristaje srpskom vođi, Slobodanu Miloševiću, izumitelju ‘etničkog čišćenja’.

U predizbornoj godini je (1) Džordž Buš stariji (George Bush) optužen za kukavičluk i nazvan čovekom prošlosti, a Klinton, koji je, kako se eufemistički veli, „pozvao na akciju u Jugoslaviji“ je pohvaljen. Autor je primenio „društveno normalizovanje ličnih modela“ (Van Dijk, 1995: 32) posredstvom tvrdnje da (2) „svako zna“ da je upravo eufemizam „akcija u Jugoslaviji“, tj. rat protiv Srbije, lek za sve boljke. Ovo retoričko sredstvo često se koristi kada manjkaju argumenti. Ovde je kolumnista svoje viđenje Srba, balkanske i svetske situacije nametao na osnovu svoje moći i kulturno ukorenjenih okvira (II svetski rat, agresor–žrtva) kao društveno relevantno. Bolje opravdanje za rat protiv neke zemlje (3) ne može se naći od istorijske analogije s Hitlerom. Ipak, iznet je stav (4) protiv istorijskih analogija koje obezvređuju Holokaust. Nije najvažnije što nekadašnji autoritarni predsednik Srbije (5) nije izumeo „etničko čišćenje“, ni termin ni praksu. Važnija je relativizacija stava o obezvređivanju Holokausta izvršena putem diskurzivne strategije spasavanja obraza, jer Milošević nije uzgredno poređen s Hitlerom, već je ceo tekst tome posvećen. U pobedničkim zemljama II svetskog rata može se uočiti postojanje posebnog obrasca tumačenja stvarnosti koji se može nazvati okvir II svetskog rata. Ovaj obrazac predstavljanja i tumačenja stvarnosti često koristi humanitarno-imperijalistički diskurs i pripadajuće diskurzivne strategije i retorička sredstva. Radi se u stvari o podokviru saznajno-etički bazičnijeg okvira agresor–žrtva.

SAD i u štampi Nemačke u Tanjugovim biltenima gotovo se izjednačio. Doduše, ako bi se austrijska i nemačka štampa posmatrale zajedno, onda bi svenemačka štampa i dalje imala primat kada je u pitanju antisrpski stav (Bakić, 1998: 15).


Ovaj okvir i pripadajući humanitarno-imperijalistički diskurs karakterisao je veliki deo liberalne i socijaldemokratske štampe u SAD i u EU. Ugledni američki liberalni časopis The New Republic veliku pažnju je poklanjao ratu u BiH od 1992. do 1995. godine. Tu se npr. moglo pročitati u najranijem uvodniku uredništva posvećenom BiH „Spasiti Bosnu“ („Rescue Bosnia“, August 17&24, 1992) da će Buš stariji, „još uvek predsednik i vođ slobodnog sveta“, napadom na protivkandidata Klintona povodom BiH „ohrabriti same Srbijance (very Serbians) koji pokušavaju da iskrvave, izubijaju (pound) i izgladne narod Bosne do kapitulacije“. Na taj način je komplikovani građanski rat u BiH u koji su bile umešane obe susedne zemlje, Srbija i Hrvatska, bio predstavljen kao čista agresija samih Srbijanaca. Upotrebljavaju se reči jakog osećajnog naboja, a pretpostavlja se imaginarna nepodeljena građanska nacija BiH. Svet diskursa je jasno i nedvosmisleno podelio ljude na zloćudne agresore i nedužne žrtve, a uloga „predsednika i vođe slobodnog sveta“, sintagma koja odaje hladnoratovski okvir predstavljanja stvarnosti, jeste da zaštiti deetnizovanu žrtvu. Takav svet diskursa omogućava i bezostatno poistovećivanje sa nedužnim žrtvama, a onda i zalaganje za kažnjavanje zlih etnizovanih dželata. Klasičan primer humanitarno-imperijalističkog diskursa može se naći u uvodniku (10. maj 1993) u The New Republic „Odmah zaustavite Srbiju“ (Stop Serbia Now). Sam naslov je diskurzivno saobražen strategiji prinude. 1) Ono s čim smo sada, međutim, suočeni jeste nova drama: mogućnost ne samo novog srpskog napredovanja na bosansko-muslimansku teritoriju (i Makedoniju i Kosovo), već i sa užasnom mogućnošću genocida u onim oblastima koje Srbi već kontrolišu. 2) Pretnja je kako moralna tako strateška. 3) Oni koji tvrde da je ovaj region bez ikakvog strateškog značaja jednostavno greše. 4) Uključenost Rusije i Grčke, pokretanje islamskih država u odbranu muslimana, destabilizacija Turske, mogućnost masovnih seoba na obodu Evrope, sve to ugrožava stabilnost Evrope kao celine. 5) Kao i mnogo puta dosad, fiksacija na zajedničko delanje sa saveznicima onemogućava snažnu akciju. 6) OUN se pokazuje bezubom; Britanci i Francuzi su jednako strašljivi sada kao što su bili i u mnogo većoj ali sličnoj krizi tridesetih godina XX veka. Ruske simpatije prema Srbiji sprečavaju pomoć Bosni. (Ima nešto zaista neprijatno u iznenadnoj obnovi nežnosti velikog ruskog naroda prema velikom srpskom narodu. Da li je to ono što je navodno kraj Hladnog rata trebalo da donese? 7) Ako Sjedinjene Države mogu delati samo u saglasju sa drugim silama, one jednostavno neće delati uopšte.


8) Dakle, moramo delati sami; ali moramo delati. Predsednik Klinton treba da isporuči ultimatum Miloševiću i njegovim naduvenim surogatima: da do izvesnog datuma svi napadi prestanu; da genocidni akti moraju odmah prestati (uključujući ono što bi se moglo nazvati 'strateško silovanje'); da pregovori moraju odmah početi kako bi se napravila odbranjiva i snažna bosanska država na ruševinama Bosne i Hercegovine; i da će, ako se ovo ne preduzme, embargo na oružje biti jednostrano podignut i počeće nespecifikovane vojne akcije protiv srpskih vojnih meta iz vazduha i sa mora. 9) Ako se zapadni saveznici i OUN mogu s ovim složiti, neka tako i bude. 10) No, ako ne mogu, Klinton treba da stisne petlju i da ide bez njih. 11) Postoje vremena kada Amerika, sama, ima obavezu da zauzme stav i dela tamo gde se samoproglašeni anđeli plaše i da kroče.

Rat u BiH se (1) predstavlja kao sasvim neravnopravna borba, gde su Srbi aktivna strana, dok Bošnjaci pasivno trpe radnju. Preti se ne samo mogućnošću srpskog „daljeg napredovanja na teritoriju bosanskih Muslimana“, već se dodaju Kosovo (dok se prećutkuje činjenica da je ono formalno i stvarno deo Srbije) i Makedonija, što stvara sliku o izuzetno agresivnoj državi i oprobanom korišćenju slike kontejnera i prodora u ograničeni prostor. Štaviše, pominje se i strah od „genocida na teritoriji koju Srbi već kontrolišu“. Radi se, dakle, o primeni diskurzivne strategije demonizacije Drugog, jer ovaj ima veliku moć koju koristi za terorisanje svih suseda. Ovakva etička pretnja treba da motiviše SAD da interveniše, jer se sve odigrava pred njihovim očima, što je izraženo upotrebom zamenice „mi“. Tvrdi se (2) da se ne radi samo o moralnom izazovu, već i o strategijskom, čime se pojačava argumentacija u cilju prinude na preduzimanje sile protiv Drugog. Veli se (3) da oni koji negiraju „strateški značaj tog regiona jednostavno greše“, pa se (4) navode nekolike strateške pretnje Zapadu: uključenost Rusije i Grčke na strani Srba, muslimanskih država u odbrani muslimana, destabilizacija Turske, te mogućnost masovnih seoba na rubu Evrope (kontejner), što sve zajedno ugrožava stabilnost Evrope. Izražava se (5) ponešto neočekivan stav američkih liberala o spoljnoj politici SAD da „fiksacija na zajedničko delanje ograničava uverljivu akciju“. Prema tome, nije samo Buš mlađi (G. W. Bush) praćen konzervativcima sklon jednostranom vojnom delanju, već i liberali u nekim situacijama, kao što su one kada su UN metaforično „bezube“, u kojima su „Velika Britanija i Francuska preplašene kao u daleko većoj ali sličnoj krizi iz tridesetih“ (upotreba istorijske analogije), te kada „ruske simpatije za Srbiju sprečavaju pomoć Bosni“, „vole da jašu sami u poteri za odmetnicima“, čime se priziva slika boraca za pravdu iz starih vesterna koji umeju zaobići zakon ako je to nužno za ostvarenje pravde. Američka nacija se ovom metaforom poistovećuje sa ovim pravdoljubivim junacima. Zanimljiva je, takođe, i ironija koju u rečenicama u zagradi ispoljavaju urednici časopisa nazivajući ruski i srpski narod


„velikim“, kao i sledstveno retorsko pitanje da li u takvoj „nežnosti Rusije prema Srbiji“ treba da se ispolji kraj Hladnog rata. Upotrebljava se (8) diskurzivna strategija prinude na delanje upotrebom imperativnog glagola (morati) i upotrebom za to odgovarajuće zamenice i retorskim sredstvom ponavljanja: Mi moramo delati sami; ali mi moramo delati. Potom se putem glagola trebati (should) imperativno traži od Klintona da „izruči ultimatum Miloševiću i njegovim naduvenim surogatima“, čime se ironičan stav izražava prema vođima bosanskih Srba. Zatim se navode akcije koje ultimatum treba da sadrži uz njihovo pravdanje navodnim „genocidom“ i „strateškim silovanjima“. Imperijalno nestrpljenje zahteva, dakle, svršen čin pred koji treba staviti kako „evropske saveznike“, tako i Miloševića.204 Zaključak: „postoje vremena kad Amerika, sama među nacijama, ima obavezu da stisne petlju i dela, tamo gde samozvani anđeli ne smeju ni da kroče“. Sve u svemu, humanitarni imperijalizam je ovde bio obogaćen i jasnim strateškim razlozima; ironične opaske na račun Rusa i Srba jasno su ukazivale na imperijalnu, dok je ironija upućena „samoproglašenim anđelima“, tj. „evropskim saveznicima“ ukazivala na hegemonističku motivaciju. Sve do 21. novembra 1995. i Dejtonskog sporazuma ovakav obrazac pisanja liberalne američke i konzervativne svenemačke štampe bio je dominantan. 3.5. Nacionalistički diskurs u Srbiji: 26. jun 1991. – 21. novembar 1995. Avgustovska medijska kampanja protiv Srba 1992. pogodila je Dobricu Ćosića koji se tada nalazio na mestu predsednika SRJ205 i on je napisao neke retke u svojem dnevniku koji su izražavali veliku ljutnju. Dana 8. avgusta 1992. zapisao je sledeće: 204 Zanimljivo je da je Klintonov „glavni stručnjak za ispitivanja javnog mnjenja, Stan Greenberg, (...) rekao Klintonu kako se iz tih rezultata (istraživanja javnog mnjenja, prim. aut.) može zaključiti da je Bosna predmet o kojemu je moguće oblikovati javno mnjenje“ (Simms, 2003: 45). Uistinu, javnost SAD, baš kao i ona Velike Britanije, pokazuje relativno jake imperijalne impulse, jer kad god bi „predsednik zapretio ili učestvovao u neposrednoj savezničkoj akciji u Bosni, veći udeo Amerikanaca je tipično pre odobravao nego se protivio njegovom rešavanju situacije“ (Sobel, 1996: 147, 149). Pregled različitih istraživanja javnog mnjenja SAD o ratu u BiH pokazuje da dok je velika većina građana SAD pratila preko sredstava masovnog opštenja dešavanja u BiH (84%–85%), tek 1%–4% smatralo je rat u BiH najvažnijim pitanjem američke politike, dok ga je znatno veći deo smatrao najvažnijim spoljnopolitičkim problemom (11%–18%). Sem toga, velika većina je smatrala vojnu akciju evropskom ili širom međunarodnom, a ne američkom odgovornošću (Sobel, 1996: 146), pa je i jednostrano američko bombardovanje podržavalo od 20% do 27%, dok je „savezničko bombardovanje“ podržavalo tri petine građana SAD (Sobel, 1996: 147–148). Utoliko je i NATO neophodno sredstvo imperijalnih težnji društvene elite SAD. U januaru 1993, prema Galupu, relativna većina od 37% smatrala je da glavni razlog za vojnu akciju predstavlja „moralna odgovornost da se zaustavi etničko čišćenje“ (Sobel, 1996: 146). 205 Milošević ga je postavio s ciljem da razbije međunarodnu izolaciju Srbije i Crne Gore. On je, međutim, imao ambiciju da u saradnji sa Milanom Panićem smeni Slobodana Miloševića,


1) Divljačka, gebelsovska kampanja u Americi, Evropi i Britaniji protiv Srba i Srbije. 2) Nikada čitav svet tako klevetnički, s tolikom mržnjom, s tolikim lažima, nije napadao jedan narod, kao što se to čini u ovim danima sa srpskim narodom. 3) Antisemitizam nikad nije imao tolike razmere kolike ima srbofobija danas. 4) Da srpski 'nacizam' sa 'etničkim čišćenjem' i 'koncentracionim logorima' bude ubedljiv za demokratsku publiku Zapada, staraju se i mnogi Jevreji – intelektualci, osobito francuski. 5) Jevrejski intelektualci sa sindromom holokausta najlakše se kupuju da najubedljivije lažu za nove osvajače sveta. 6) Jevreji, pripadnici naroda, žrtve islamskog fanatizma i hrišćanskih pogroma, žrtve germanskog nacizma, optužuju za 'nacizam' Srbe, koji su, kao i oni, istorijske žrtve (Ćosić, 2004: 117).

Metaforom (1) „gebelsovska kampanja“ u okviru II svetskog rata delegitimiše se današnji protivnik, a Srbi se prikazuju žrtvama. „Čitav svet“, hiperbolično, napada Srbe, u akuzativ stavljeni pasivni objekt nepravednog delanja. Nacionalisti (3) su uvek patnje njegovog naroda neuporedive i najveće. Traži se monopol na žrtvu. Pošto se Jevreji smatraju narodom-žrtvom,206 onda insistiranje da su Srbi u položaju koji je još teži može biti izrečeno samo u cilju što jače viktimizacije Srba. Jevrejski intelektualci, osobito u Francuskoj (Ćosić bez sumnje misli na francuske „nove filozofe“ koji su se doista isticali u sejanju antisrpskog raspoloženja) smatraju se pasivnim, ali potkupljivim sredstvom pridobijanja javnosti u rukama aktivnih „novih osvajača sveta“, što je metafora za SAD kao delegitimizovanog Drugog. Tekst pripada okviru žrtva–agresor, a diskurs je samosažaljivi nacionalistički. Srbijanska štampa je u ovom periodu sa zebnjom prenosila pisanja i izjave međunarodnih činilaca. No, zvanično glasilo krajnje desne Srpske radikalne stranke neprestano je vodilo ksenofobičnu kampanju protiv svega što je dolazilo sa strane. Njima je izolacija odgovarala, pa je npr. u tekstu iz juna 1994. pod naslovom „Soroslend“ pisalo: „Pored komunista, koji opet pomaljaju (ne samo) glave već i ispršene grudi, Soros-fond je još jedna internacionalistička ala koja

ali ih je ovaj politički nadigrao uz pomoć Srpske radikalne stranke. Isečak iz dnevnika uvršten je u analizu uprkos tome što nije objavljen u novinama. Razlog se nalazi upravo u činjenici da Ćosić tako nešto nije javno rekao, već je zapisao prvo za sebe, a tek posle pada Miloševića s vlasti objavio u knjizi. To svedoči da iskreni samosažaljivi nacionalizam živi i kada se ne koristi u propagandi. Ćosićeve izjave novinama bile su znatno odgovornije i umerenije. 206 O monopolisanju statusa žrtve i političko-medijskoj zloupotrebi Holokausta u SAD i Izraelu kritički su pisali Norman Finkelstin (Norman Finkelstein) i Noam Čomski (Noam Chomsky), obojica levo usmereni Jevreji. Jevrejski nacionalisti su ih zato proglasili antisemitima. Slično tome, kritičar srpskog nacionalizma u Srbiji odmah se proglašava „izdajnikom srpstva“.


preti ovom narodu i njegovoj državi. Uz šiptarsku, na Kosovu i Metohiji, na putu smo da dobijemo još jednu paralelnu državu na sopstvenom tlu – Soroslend“. Zbog Miloševićeve blokade Republike Srpske, radikali su napadali SPS kao „komuniste“ i, homogenizujući neprijatelje koje jedino internacionalizam nije razdvajao, spojili ih sa „Soros-fondom“. Krajnji nacionalizam je progovorio o „alama“, bajkovitim čudovištima koja ugrožavaju Srbe. Upotrebom prvog lica množine „smo“ i prisvojnom zamenicom „sopstvenom“ ističe se etničko poimanje tla bez obzira na ljude koji na njemu žive. Uz Miloševićevu vlast, Albance i Sorosa, neprijateljem je označena i Nemačka:207 „Cilj mu nije (ratu), iako na prvi pogled tako izgleda, ni očuvanje celovitosti bivše BiH, ni spasavanje od propasti ’muslimanske nacije’, nego čak njeno svesno i perfidno žrtvovanje radi ostvarenja vekovnog komatoznog nemačkog sna o uništenju Srbije i srpskog naroda kao poslednje prepreke nemačkoj težnji za prodorom ka istoku i njenom izbijanju na naftom bogata topla mora.“ Tako se istorijskom analogijom došlo do izjednačavanja geopolitičke situacije danas sa onom pred I svetski rat. Istorija i nacionalni neprijatelji su statični i nepromenljivi. Muslimani su tek instrument u nemačkim rukama, a Srbi se megalomanski smatraju važnijim no što jesu, jer je demonizovani „vekovni“ neprijatelj desetak puta brojniji. Nažalost, u sredini sa rasprostranjenim antinemačkim stereotipima i u uslovima totalne izolacije i blokade i takvi stavovi mogu se ozbiljno shvatiti. 3.6. Intermezzo: 1996–1997. Tokom 1996. i 1997. nije bilo ratova na Balkanu i trajalo je zatišje u odnosima Srbije i Zapada, pa su se i članci posvećeni temi proredili. Naravno, bilo je onih koji su se opsesivno bavili „genocidom“ u BiH. Takav je bio npr. Ed Vuliami,208 novinar The Guardian, koji je 10. VI 1996. u The Nation pod naslovom „Srednji menadžeri genocida“ pisao: „Omarska je bila koncentracioni logor na severozapadu Bosne koji su držali Srbi, i u njemu su ponižavani i ubijani bosanski Muslimani i Hrvati. Čini se neverovatnim da je čitav niz takvih logora – koji su prizivali duh Trećeg rajha – mogao da postoji u srcu Evrope, skriven od pogleda tri meseca, gde je na hiljade ljudi pobijeno, a preživeli su bili kost i koža, krvavi od mučenja, živeći tu jadno i bedno, u stravičnom užasu.“ Kroz okvir II svetskog rata, istorijskom analogijom i upotrebom osećanjima nabijenih reči opisuje se i vrednuje tragedija koja je zadesila Bošnjake i Hrvate. Metafora „u srcu Evrope“ ukazuje na njenu ranjivost i na značaj BiH, te moralnu nepodnošljivost nedavnog dešavanja. Međutim, pisac nije pomenuo da su postojali slični logori 207 Dragoljub Milanović, „Drang nach Osten“, Velika Srbija, oktobar 1994. godine. 208 Objavio je 1994. knjigu Season in Hell: Understanding Bosnia’s War u izdanju Simon & Shuster, New York/London.


namenjeni „poniženju i ubijanju“ Srba, npr. bošnjački Čelebić i hrvatski Dretelj. Nacisti su prepoznati u homogenizovanim i obezličenim Srbima.209 Od njih se zahteva suočavanje s prošlošću nalik nemačkom nakon II svetskog rata. Da li je preterano od levog liberala zatražiti suočavanje s prošlošću najmoćnijih nacija imperijalne prošlosti ili ambicija? Umesto toga, izražava se žal nad činjenicom da Srbi nisu poraženi, jer to onemogućava suočavanje s prošlošću.210 1) Ovde je na delu isto pitanje, koje se stalno iznova postavlja: može li jedna vrhuška ovakvim kovitlacom nasilja vući za nos inače ljubazan, 'kapljici' sklon narod? 2) Ovde, u Omarski, u senci tog užasnog rudnika, svi su znali za njegovo postojanje, i niko se nije bunio. 3) Vojnici i ljupke devojke pijuckaju kafu u Viski-baru, tu gde se glavna ulica seče sa prugom koja vodi do rudnika. 4) Tokom četiri meseca, dok su slobodno šetali neuglednim ulicama, ovi ljudi su bili tek metrima udaljeni od urlika i sakaćenja. 5) Gledali su konvoje etničkog čišćenja kako odlaze na put bez povratka. 6) I ja sam bio deo tog konvoja od 1.600 nesrećnih bosanskih muslimana koji su deportovani; saterani smo kao stoka preko planina pred uperene puške, a srpski vojnici obuzeti mržnjom pljuvali su nas dok smo prolazili, ili bi nas samo nonšalantno posmatrali s puta. 7) Ljudi u omarskom Viski-baru slušali su Madonu na džuboksu i samo bi posmatrali kako kamioni puni ljudi ulaze u logor Omarska, a izlaze prazni. 8) A sada, u ovom ledenom gradu, kažu nam: ’Ovde nije postojao nikakav logor – nikada.’ 9) Kada je nešto moglo da se učini, pretvarali smo se da ne znamo ništa. 10) Danas, kada gotovo da nema šta da se uradi, želimo da znamo sve. Takav je mračni trijumf tih srednjih menadžera genocida.

Pijani Balkanac (1) jedan je od omiljenih stereotipa na Zapadu. Koristi se (1, 2) generalizacija, moćno retoričko sredstvo s ciljem stereotipizacije i homogenizacije neprijatelja kao oličenja zla. Metafore i osećanjima prezasićeni jezik („urlici i sakaćenja“, „konvoji etničkog čišćenja“, „put bez povratka“) pojačavaju utisak o onima „koji su znali a nisu se bunili“. Lično svedočenje (6) pojačava ubedljivost priče; poistovećenje s ljudima u nevolji izražava se zamenicom mi. Pominjanje Viski-bara (3, 7) suprotstavlja patnju ljudi u obližnjem 209 Navedena je čudnovata izjava Nikole Koljevića da je „osnovni problem s Bošnjacima“ to što su oni „psihološki“ i „istorijski“ „ili gospodari ili sluge“, te da sada žele ponovo da gospodare. Jednako je bizarna i protivteza novinara da je to „opis Srba“, a ne muslimana. Prvi se bavio kolektivnim psihologiziranjem, esencijalizacijom i obezličenjem Bošnjaka, a drugi Srba. Teze nije moguće ni opovrći ni dokazati, već služe isključivo diskvalifikaciji nacija. 210 „Neporaženi, Srbi biraju da ’sakriju stvarnost od sebe samih’.“


logoru moralnoj otupelosti izazvanoj mržnjom onih koji u blizini uživaju u provodu. Uloge su podeljene po stereotipnim etničkim linijama. Citiranjem lokalnih Srba (8) pravi se analogija sa negacionizmom i revizionizmom Holokausta. Insistiranje na prostornoj bliskosti BiH i Zapada u funkciji je „buđenja savesti“ zapadne javnosti; kao da prostorna i kulturna bliskost određuju kada Zapad treba da reaguje. Imenica „svet“ u stvari je narcistički eufemizam za Zapad, tj. SAD i EU, jer ideološka svest posebno smatra opštim. Naglašavanjem potpunog nesklada saznanja i delanja postiže se retorska efektnost. Tvrdnja o „trijumfu srednjih menadžera genocida“ (11), sadržana i u naslovu, odnosi se na vođstvo Srpske. Namerno prećutani zaključak jeste da se „glavnim menadžerom genocida“ smatra Milošević, „garant mira na Balkanu“. Implicitno se Zapadu (9, 10) zamenicom mi prebacuje saučesništvo u genocidu. Tadašnji opozicionari u Srbiji, pa čak i neki podržavaoci vlasti pokušavali su 1996. i 1997. da EU predstave u lepšem svetlu, iako je među potonjima bilo ponešto bojazni i sumnji u dobre namere Zapada: „U ovom trenutku, kada je za nama satanizacija SRJ i neuporedivo objektivniji prilaz političke javnosti EU prema ovdašnjim zbivanjima, što ističu i naši zvaničnici, od prvorazredne je važnosti odgovor na pitanje – koje uslove Savet Evrope postavlja SRJ za prijem u punopravno članstvo. U tim koordinatama bi se jasnije videlo da li smo i dalje izloženi ucenama i pritiscima ili je reč o objektivnom pristupu koji važi za sve zemlje pa i za SRJ“.211 Drugi je znatno moćniji od SRJ, satanizuje, ucenjuje, pritiska. Reč je o okviru žrtva–agresor u kojem su Srbi tek pasivni objekt akcija moćnog Drugog, ali nema otvorenog neprijateljstva, pošto se traži članstvo u Savetu Evrope. Prema onom od kojeg se zavisi nije pametno gajiti neprijateljstvo. Jedino su radikali dosledno insistirali na antizapadnom stavu.212 No, čak i njihovo neprijateljstvo prema Drugome odražavalo je nemoć, što je npr. bilo ispoljeno u članku „Šta posle katastrofalnog poraza Srpstva“ (decembar 1996): 1) Najveće sile ovoga sveta izrazito su neprijateljski nastrojene prema Srbima i Srbiji. 2) Prosto se međusobno takmiče ko će nam više napakostiti. 3) Bombarduju srpsku decu ubeđeni da čine najveće dobročinstvo čovečanstvu. 4) Medijski su nas toliko satanizovali da je u svetskoj javnosti Hitler dobrodušno dete u odnosu na ’srpskog nečoveka’. 211 D. Kabadajić, „Rastegljivi kriterijumi“, Politika Ekspres, 26. IV 1996. godine. 212 U Velikoj Srbiji (januar 1996) u tekstu pod naslovom „Srpski Gorbačov“ pisalo je: „Beograd je pretvoren u prljavi, zadimljeni SALUN. Beograd se guši u porocima i kiču ’mejd in USA’.“ Naslov je poredio Miloševića sa Gorbačovom, a Beograd je metaforično u okcidentalističkom diskursu poređen sa američkim salunom. Milošević se doživljavao kao američki agent koji razbija srpstvo kao što je Gorbačov „razbio Rusiju“, a „poroci“ i „kič“ su obeležja svega što je proizvedeno u SAD. Podrazumeva se da „američki jeftin kič“ guši „bogatu srpsku kulturu“.


Srbi i Srbija stavljaju se u pasivni odnos prema moćnom Drugom o kojem se govori u množini kao o „najvećim silama ovoga sveta“. Njima se pripisuje „izrazito neprijateljski“ odnos prema Srbiji i Srbima, čime se insistira da su svi Srbi kao nacija i Srbija kao država pasivne i nepokretne mete ovog neprijateljstva moćnih Drugih. Upotrebom hiperbole veli se da se oni „takmiče ko će nam više napakostiti“, čime se radi na viktimizaciji nacije koja je suočena sa nepravednim moćnicima. Tvrdi se da „bombarduju srpsku decu“ što je aluzija na bombardovanje srpskih položaja i komunikacija u BiH. Istovremeno, koristi se ironija tvrdnjom da su moćni Drugi „ubeđeni da čine najveće dobročinstvo čovečanstvu” time što „bombarduju srpsku decu”, čime se Drugi demonizuje i dehumanizuje. U četvrtoj rečenici se koristi i hiperbola sa ironičnom funkcijom, jer se veli da je blagodareći medijima Drugih „Hitler dobrodušno dete” prema 'srpskom nečoveku'. Ovim se pripisuje neprijatelju da je u medijima preko „satanizacije” izvršio dehumanizaciju Srba, iako je sam autor članka uradio u tekstu upravo to za šta optužuje moćne Druge, tj. demonizovao ih i dehumanizovao. U okviru žrtva–agresor insistira se diskurzivnom strategijom viktimizacije na pasivnom stavu Srba koji trpe radnju i objekat su neprijateljstva, medijskih manipulacija i bombardovanja. 3.7. Kosovo: završni čin jugoslovenske tragedije Počev od 1991. često preporučivana opcija, tj. bombardovanje Srbije, od ljudi različitih ideoloških opredeljenja postala je 24. III 1999. stvarnost. Stoga nema potrebe da se naročito citiraju brojni tekstovi koji su govorili u prilog tome. Ipak, članak kolumniste NYT Tomasa Fridmena (Thomas L. Friedman) zaslužuje da bude analiziran.213 Ovo su naši izbori: 1) Tući Srbe sve dok ne nauče da vole Kosovare. 2) Napasti Kosovo i zauzeti ga zauvek. 3) Pobeći glavom bez obzira, i zauvek nositi žig srama. 4) Bombarduj i ubeđuj, i nadaj se da će se iz pepela Kosova pomoliti neko prljavo i komplikovano diplomatsko rešenje. 5) Oh, tu je i peta mogućnost: sklopi ruke i pomoli se da Klintonov tim zna nešto što ti ne znaš.

Činjenica da u Kosovare (1) spadaju i Srbi jednako kao Albanci često se previđa, a albanizacija pojma „Kosovar” zapravo vrši funkciju etničkog čišćenja u jeziku, ako ne i u stvarnosti. Naime, ako se jedino Albanci zovu Kosovarima, 213 T. L. Friedman, „Bomb and call in George Mitchell“, NYT, 2. IV 1999. godine.


a Srbi se izuzimaju iz tog naziva, onda se Srbi a priori posmatraju kao građani drugog reda na Kosovu, pa se podstiče i njihovo iseljavanje. Istovremeno, koristi se rečnik koji animalizuje čitave narode. Kao da se radi o životinjama koje uče klasičnim uslovljavanjem, Srbe treba (reč koja je u originalu izostavljena, ali se u stvari podrazumeva) tući dok ne nauče da vole Kosovare. Dakle, batinama će se postići klasično uslovljavanje ljubavi Srba prema Albancima. Ako je ironija, nije umesna. Preporučuje se i (2) stvaranje kolonije u XXI veku. Prilog za vreme „zauvek” podrazumeva da je najmoćnija uloga SAD zajemčena za sva vremena. Prilog se ponavlja i u trećoj rečenici, ali u drugom kontekstu. Naime, u slučaju da SAD „preseku i pobegnu nosiće zauvek mrlju”. Upotrebljena je metafora koja izražava moralnu nedozvoljivost ove opcije. Zanimljivo je da prva opcija nije povlačila nikakav „žig srama”. Imperija može pokazati bezdušnost, ali ne i malodušnost. Pridevi (4) prljavo i komplikovano u funkciji su metafore za „diplomatsko rešenje”, čime se u prvi plan ističe moralna problematičnost i praktična složenost takvih rešenja. Prećutno, bombardovanje je moralno čistije i bezmalo jednostavno. Ipak, manje je humano, jer metaforično pretvara Kosovo u „pepeo”. Implicitna kritika Klintonove vlade (5) žovijalnog je karaktera, a članak odiše imperijalnim diskursom u svom najčistijem vidu, bez ikakvih humanitarnih natruha. U Srbiji su aktivnosti Vilijema Vokera (William Walker), šefa posmatračke misije OEBS-a na Kosovu, Konferencija u Rambujeu i bombardovanje doveli do talasa antizapadne histerije. Tako je u Politici (3. II 1999) objavljeno i saopštenje Udruženja književnika Srbije pod naslovom „Rasistički, pravoslavofobični i antisrpski akt”: 1) Dok Evropa nije obolela na smrt, njeni najveći bardovi su, u ime humanizma, branili srpski narod, srpske svetinje starije od prvog šiptarskog pomena u istoriji i srpsku kulturu koja je čuvala dostojanstvo korena evropske civilizacije. 2) Pa ipak, savremeni varvari hoće da na tlu hrišćanske Evrope stvore, uz Albaniju i Tursku, još dve militantne antihrišćanske države, Bosnu i Kosovo. 3) Iako su brojne svetske agencije (izmakle kontroli bankokratije) pokazale da u selu Račak (15. januar 1999) Vojska Jugoslavije i srpska policija nisu izvršile nikakav masakr – što je pokušao da inscenira američki egzekutor i čovek bez svojstava Vilijem Voker – Kontakt grupa ultimativno traži da Haški tribunal vodi istragu o tom pitanju u jednoj suverenoj državi (Srbiji i Jugoslaviji). 4) Kontakt grupa (kao gaulajterska garda) ultimativno zahteva suspenziju pripadnika Vojske Jugoslavije i srpskog MUP. 5) U maniru esesovske pravne tradicije Kontakt grupa, takođe, ultimativno zahteva u završnoj napomeni da se izvrši usklađenje srpskog i saveznog pravnog okvira sa prelaznim sporazumom o Kosovu...

U naslovu teksta jasno je navedena tema, a to je ultimatum Kontakt grupe SRJ, dat 28. januara posle kontroverznog događaja u Račku (15. I 1999).


Akt je nazvan „rasističkim, pravoslavofobičnim i antisrpskim”. Reči nabijene osećanjima prosto su vrištale sa papira. Prvo se (1) metaforično govorilo da je Evropa bolesna na smrt. Potom se (2) određivala kao „hrišćanska Evropa” čime se sa omeđenog geopolitičkog prostora isključuju svi koji nisu hrišćani. Radilo se, dakle, o orijentalističkom diskursu primenjenom na Bošnjake i Albance. Narcistički se srpska kultura smatra čuvarem „dostojanstva korena evropske civilizacije”. Iz teksta izranja konzervativna ideologija, jer se hrišćanstvo smatra „korenom evropske civilizacije”. Evropa se više žali, no što joj se zamera, jer je „na smrt obolela”. Kao glavni neprijatelj prepoznati su (2) „savremeni varvari”, tj. SAD za koje vlada stereotip o nekulturi i neobrazovanosti. Srpski nacionalizam se, pak, povezivao sa izrazito islamofobičnim stavom u okviru sukoba civilizacija. Paradoksalno, književnici su iznosili znatno povoljnije mišljenje o uglavnom sekularizovanoj zapadnoj Evropi no o religijski umnogome posvećenim SAD, iako im je diskurs zasićen religijskim konzervatizmom. Koristeći metaforu Roberta Muzila, nazvali su (3) Vokera „čovekom bez svojstava” i „američkim egzekutorom”. Nedostojno intelektualaca, pribegavalo se stereotipu o američkoj nacionalnoj bezosećajnosti i nemoralnosti da bi se objasnilo ponašanje jednog obaveštajca i diplomate koji je obavljao zadatak u službi imperije. Pomenut je i (3) izraz „bankokratija” koji je još početkom XX veka u srpski društveni život uveo Jovan Skerlić, književni kritičar, socijalni demokrata, pobornik ujedinjenja Južnih Slovena i veliki ljubitelj ideja prosvetiteljstva i sekularnog Zapada, koji se protivio kako uticaju religije, tako i uticaju novca i srbijanskih malobrojnih kapitalista u politici. Ironično, sada su njegovu kovanicu koristili konzervativci koji su u prvi plan isticali nacionalističku i konfesionalnu isključivost. Kontakt grupa (Rusija, SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija) poredi se (4) sa „gaulajterskom gardom”, čime se zapadne zemlje i Rusija poistovećuju sa nacistima iz II svetskog rata. Dakle, konzervativni okvir sukoba civilizacija povezivao se sa okvirom II svetskog rata. Retorski se to (5) ponavljanjem pojačavalo, pa se govorilo da je Kontakt grupa „u maniru esesovske pravne tradicije” postavila SRJ ultimatum. Nije pomagalo ni to što su četiri članice Kontakt grupe bile nosioci Antifašističke koalicije iz II svetskog rata, srpski književnici iz UDK su ih sve poistovetili sa najokorelijim nacistima. Diskurzivnim strategijama samoviktimizacije i satanizacije Neprijatelja primao se ultimatum najmoćnijih zemalja na svetu. *** Cilj ovog dela studije sastoji se u analizi hegemonih diskursa u sredstvima masovnog opštenja nekih zapadnih zemalja i Srbije. Nipošto se ne tvrdi da su prikazani svi postojeći diskursi koji prikazuju odnose Zapada i Srbije. Studija nije imala za cilj ni da hipotetički ispita neku hipotezu. Ono što je bio istinski cilj preduzetog istraživanja jeste otkrivanje određenih okvira


tumačenja stvarnosti i pripadajućih diskursa, te prepoznavanje diskurzivnih strategija i retoričkih sredstava koja se koriste u predstavljanju stvarnosti. Društveni sukob je u žiži interesovanja, jer ovaj je izvor politike koji doprinosi saznajnoj dihotomizaciji, a ova u povratnoj vezi uslovljava društvena sukobljavanja. Utoliko je diskurs analiziran uvek u sklopu konkretnog društvenoistorijskog konteksta, što je sine qua non uspešnosti analize konkretnog teksta. Time je analiza diskursa neraskidivo povezana sa analizom ideologija kao struktura koje dugo traju i mogu zaprečavati kako istorijski razvoj, tako i razvoj mišljenja o određenim pojavama. Prepoznato je nekoliko dominantnih okvira tumačenja stvarnosti i pripadajućih diskursa na Zapadu u odnosu na tumačenje raspada Jugoslavije uopšte i posebno u odnosu prema Srbima. Oni su se često kombinovali, ali su analitički razdvojeni da bi se lakše istraživali. Pokazalo se da su u različitim periodima različiti okviri tumačenja stvarnosti bili dominantni: hladnoratovski okvir i antikomunistički diskurs bili su dominantni u liberalnoj i socijaldemokratskoj štampi u periodu do početka rata u BiH; u konzervativnoj štampi Nemačke ovaj obrazac i diskurs kombinovan je sa obrascem sukoba civilizacija i orijentalističkim diskursom; sa početkom rata u BiH, u liberalnoj i socijaldemokratskoj štampi počinje dominirati okvir agresor–žrtva sa pripadajućim humanitarno-imperijalističkim diskursom, ali se oni često kombinuju sa okvirom II svetskog rata, a kadšto i sa hladnoratovskim okvirom. Vremenom je u posmatranoj štampi okvir agresor–žrtva postao dominantan, kao i humanitarno-imperijalistički diskurs, iako je među konzervativcima bilo i čisto imperijalističkog diskursa koji se nije zamarao humanitarističko-moralističkom frazom. U Srbiji su, pak, dominantni bili okvir sukoba civilizacija i prateći okcidentalistički diskurs koji se kombinuje sa orijentalističkim kada je u pitanju odnos prema muslimanima, te okvir žrtva–agresor praćen samosažaljivim i patetičnim nacionalističkim diskursom, kada je u pitanju odnos prema moćnom Drugom, tj. „Zapadu”, iako su kako jedan tako i drugi umeli slabiti u jačini kada su se odnosi Srbije sa SAD i EU popravljali. Razume se, viktimizacija Srba i demonizacija uz dodatak dehumanizacije Zapada, a naročito SAD, vidljivi su sve vreme i naročito u pisanju glasila Srpske radikalne stranke, čime se, uzgred, ne izdvaja preterano iz opšteg antiameričkog hora radikalnih desničara Evrope. Naposletku, zadatak narednog dela studije jeste da utvrdi koliko se akademska viđenja kraja Jugoslavije i ratova za njeno nasleđe razlikuju od ovde analiziranog novinarskog, tj. koliko su se gotovi okviri i diskursi primenjivali kao prečice ili dopune manje ili više temeljitog naučnog istraživanja.

4. Predviđanja kraja Jugoslavije

Mnogi Hrvati se danas osećaju potlačenima i jako su antisrpski usmereni. Pedro Ramet (1984)

4.1. Uvod Tokom ratova za jugoslovensko nasleđe, a naročito tokom rata u BiH, nastao je niz publicističkih radova koje su pisali „legionari trenutka“, novinari, ali i poneki naučnici. Ovu poplavu štiva koje je tek retko prevazilazilo inače nizak nivo novinarskog pisanja o Jugoslaviji, dugogodišnji istraživači Jugoslavije nazvali su instant istorijom (Stokes et. all, 1996). Pitanja nalikuju onima o raspadu evropskog socijalizma (Kuljić, 2002: 245–287): da li je Jugoslavija bila zemlja terora i manipulacije, baš kao što je socijalizam bio u osnovi takav totalitarni društveni sistem; da li je Jugoslavija mogla preživeti kraj socijalizma; da li je mogla postojati kao demokratska država ili samo kao autoritarna; da li se njena istorijska funkcija svodila isključivo na balansiranje između kapitalističkog i sovjetskog bloka, tj. na razblažavanje socijalizma i ubacivanje u socijalistički lager virusa revizionizma i neposlušnosti Sovjetskom Savezu? Zanimljiva su i pitanja da li su strane obaveštajne službe predviđale nestanak Jugoslavije, te da li je među onim istraživačima koji su bili dugogodišnji istraživači Jugoslavije bilo i onih koji su predvideli nestanak predmeta istraživanja, tj. njegovo umnožavanje putem stvaranja više država umesto jedne, i da li su se uzroci kraja Jugoslavije koje su prepoznali sredinom osamdesetih poklapali sa uzrocima o kojima su pisali ex post facto. U radu se posebna pažnja posvećuje glavnim činiocima koji utiču na predviđanje nestanka Jugoslavije: ideološkoj usmerenosti pisca, vrsti profesionalnog usmerenja, te nacionalnoj ili etničkoj pripadnosti i vrednosnom odnosu prema predmetu istraživanja. 4.2. Neakademska predviđanja kraja Jugoslavije Prema jednom prilično pouzdanom izvoru, uobičajen scenario za početak III svetskog rata koji se razrađivao u štabu NATO-a tokom Hladnog rata odnosio


se na hipotetički sovjetski napad na Jugoslaviju kao odgovor na neki oblik nestabilnosti u njoj (Shoup, 2008: 336–337). Ovo ukazuje da su vojno-obaveštajne strukture zemalja NATO bile dobro upoznate sa unutrašnjim protivrečnostima SFRJ, te da su bile veoma zainteresovane za održavanje virusa među socijalističkim zemljama u što boljem stanju kako bi se izbegla ovakva mogućnost. Kad su obaveštajne službe u pitanju, razumljivo je da nije uvek poznato kada su i koje od njih predviđale kraj Jugoslavije. Ipak, barem posle nestanka SFRJ moglo bi se očekivati da se obelodane predviđanja o nestanku te zemlje, iako u njih valja barem delom sumnjati, pošto su posle bitke svi generali pametni. Treba, međutim, imati u vidu da su procene obaveštajnih službi o tako značajnim stvarima, kakva je nesumnjivo nestanak neke države, načelno veoma oprezne, te da se retko izriču jednoznačne prognoze. Naprotiv, one najčešće slede naučnu logiku po kojoj je moguće da bi pod određenim uslovima moglo doći do određenih ishoda sa izvesnim stepenom verovatnoće. Bilo kako bilo, osim predviđanja CIA koje je procurelo u javnost krajem novembra 1990214 i koje je bilo „neuobičajeno čvrsto i oštro za takav jedan dokument“, po rečima jednog vladinog zvaničnika, nije poznato da li je još neka obaveštajna služba u svetu predvidela nestanak Jugoslavije, iako ne bi bilo veliko iznenađenje da jeste, uprkos činjenici da se većina službenika Ministarstva spoljnih poslova SAD nije slagala sa procenom CIA. Prema svedočenju nekih zvaničnika vlade SAD koje je Bajnder citirao, osnovni nalazi izveštaja CIA bili su da je „jugoslovenski eksperiment propao, da će se zemlja raspasti“, te da je „verovatno da će to biti propraćeno etničkim nasiljem i nemirima koji mogu voditi do građanskog rata“. Zvaničnici su, takođe, naglasili da „nije apsolutno predviđeno da bi moglo biti građanskog rata, ali je rečeno da je to veoma verovatno“, te da je izvesni zvaničnik bio „zaprepašćen oštrim terminima“ upotrebljenim u izveštaju. Takođe, Slobodan Milošević je prepoznat u izveštaju kao glavni krivac za „jugoslovenske teškoće“, kako za započinjanje poslednje represije nad kosovskim Albancima tako i za potpaljivanje srpskog nacionalizma. Naposletku, navedeno je da su se vodeći stručnjaci u SAD za Jugoslaviju, Stiven Berg sa Brandais (Brandeis) Univerziteta, Denison Rusinov sa Univerziteta u Pitsburgu, te Čarls Jelavić (Charles Jelavich) sa Univerziteta Indijana, zajedno sa „prijateljem Jugoslavije“ Lorensom Iglbergerom (Lawrence Eagleburger), tadašnjim zamenikom državnog sekretara, složili sa ovakvim predviđanjem američkih obaveštajaca, tj. sa procenom da Jugoslaviji nema spasa. Izveštaj se završavao rečima: „Malo toga Sjedinjene Države i evropski saveznici mogu učiniti da sačuvaju jugoslovensko jedinstvo. Jugosloveni će takve napore razumeti kao protivne demokratiji i samoopredeljenju“ (Shoup, 2008: 214 David Binder, „Evolution in Europe; Yugoslavia seen breaking up soon”, The New York Times, 28. XI 1990.

Predviđanja kraja Jugoslavije 141

341).215 Prema tome, obaveštajci su političarima savetovali da sačekaju i vide šta će da se desi u unutarjugoslovenskim sukobima. Pre pada Berlinskog zida takva uzdržanost bila bi krajnje neverovatna. U Nemačkoj je, pak, bilo izričitih predviđanja o kraju Jugoslavije najdocnije krajem decembra 1990. godine. Njih je, što je veoma važno, iznosio Johan Georg Rajsmiler (Johann Georg Reissmueller), saizdavač najuticajnijeg dnevnika krupnog kapitala i konzervativne intelektualne elite Nemačke, Frankfurter Allgemeine Zeitung (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Primera radi, u uvodniku „Kad se Jugoslavija raspadne“ moglo se pročitati i sledeće: „SFRJ će potonuti: to niko ne može da spreči (...) južnoslovenska kraljevina srpsko-vizantijskog kova (...) na papiru je savez ravnopravnih naroda i njihovih republika (...) u stvarnosti ona je instrument velikosrpske prevlasti (...) JNA ugrožava narode u zemlji koji su odbacili boljševizam i koji se otimaju srpskoj prevlasti. Većina jugoslovenskih ambasada jesu velikosrpske ispostave. Šta treba Hrvati i Slovenci, bosanski Muslimani i Albanci da osećaju za takvu državu? Slovenci već odavno ne smatraju da im Jugoslavija pruža zaštitu već u njoj vide opasnost. (Hrvati) svojevremeno takođe su sledili južnoslovenskog fantoma i za to platili još mnogo skuplje od Slovenaca. (...) Da li će većinsko stanovništvo u BiH uvek biti spremno da dozvoli srpskoj manjini u ovoj republici kao i republici Srbiji da određuje njegovu državnu egzistenciju? (...) Mnogo toga govori u prilog činjenici da bi Jugoslavija mogla da se raspadne na više delova a ne samo na dva (...)“

Prognoza je izričita i isključiva: Jugoslavija ne može opstati, jer to niko ne može sprečiti, pa, prećutno stavljeno do znanja, ni intervencija sa strane. Time je jasno iskazan stav da se očekuje raspad a ne razbijanje Jugoslavije. Pa ipak, stvarajući i oblikujući javno mnjenje u Nemačkoj, naročito konzervativno, tokom dugog niza godina, Rajsmiler je u stvari aktivno učestvovao u ideološkoj pripremi razbijanja SFRJ, i potonjem pravdanju tog čina (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Da je to tako, svedoče i retorički ukrasi poput „južnoslovenska kraljevina srpsko-vizantijskog kova“ gde se republika pretvara u kraljevinu u cilju naglašavanja autoritarnosti državnog uređenja, a specifikacija „srpsko-vizantijskog kova“ treba da asocira publiku na široko rasprostranjene stereotipe o Vizantiji kao orijentalističkom, autoritarnom, nasilnom i lukavom Drugom u odnosu na nas koji smo oličenje demokratičnosti, dobronamernosti i javnosti u radu. Jugoslavija se nije mogla prihvatiti zato što su njene ambasade „velikosrpske ispostave“, što je paušalna tvrdnja, a njena vojna sila komunistička i velikosrpska ustanova za ugrožavanje nesrba, što u to vreme zacelo nije bilo tačno 215 Ima naknadnih mišljenja da izveštaj CIA „nije bio dovoljno pesimističan“, pošto se tada „Jugoslavija već bila raspala“ (Shoup, 2008: 341).


pošto je vrh JNA bio u celosti odan titoističkom idealu socijalizma, te idealu bratstva i jedinstva, dok je pretvaranje JNA u srpsku vojsku teklo postepeno tokom rata 1991. i 1992,216 dok je potpunu kontrolu nad vojskom autoritarni režim Miloševića ostvario tek pred rat na Kosovu 1999. (Hadžić, 2004: 85; Gow, 2003: 51–58), koja je bila u funkciji izjednačavanja same ideje Jugoslavije sa idejom velike Srbije. Otuda je logično da svi nesrbi odatle treba da beže glavom bez obzira, te da dođe do raspada SFRJ. Čovek se dvadesetak godina pošto je ovo napisano ne može oteti utisku da je konzervativna svenemačka misao o Jugoslaviji i velikosrpskom nacionalizmu uspostavila ideološku hegemoniju ne samo na nemačkom govornom području već pri kraju 1991, te da ona traje do dana današnjeg. 4.3. Predviđanja izgleda Jugoslavije na opstanak polovinom osamdesetih u angloameričkoj i jugoslovenskoj društveno-naučnoj misli U zimu 1990. u renomiranom časopisu Američke akademije nauka Daedalus, američko-hrvatski istoričar Ivo Banac, liberalni profesor na jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta Jejl (Yale), upitao se: „S obzirom na prošlost, može li rast pluralističke demokratije vezane za nacionalnu državnost prevazići kako nacionalističku tako i komunističku težnju za centralizmom i unitarizmom“ (Banac, 1990: 141)? Iz ovakvog pitanja ispada jasno da se predviđao kraj Jugoslavije, pošto se pretpostavljalo da je „rast pluralističke demokratije vezan za nacionalnu državnost“. Ipak, treba uočiti da je liberalni istoričar bio u potpunosti svestan da i pored te vezanosti lako može da se desi da nacionalistička zameni socijalističku autoritarnost. Ono, međutim, što je problematično jeste dovođenje u vezu nacionalističke težnje „za centralizmom i unitarizmom“ sa komunističkim nastojanjima. Naime, federalizam u Jugoslaviji, bar od polovine šezdesetih godina XX veka pa sve do trenutka kad Banac piše članak niukoliko nije bio ni centralistički ni unitaristički, ali je spadao u autoritarne sisteme. Otuda je tvrdnja o apriornoj 216 U martu 1992. penzionisano je „20 uglavnom nesrba ili jugoslovenski usmerenih generala“, a u maju 1992. usledilo je penzionisanje „sledećih 38“ (Gow, 2003: 58). Doista, 58 generala koji su nesrbi ili „jugoslovenski usmereni“ od 150 generala, koliko ih je bilo 1991. u isto vreme, činilo je 38,6% ili skoro dve petine, što je prilično veliko učešće za jednu vojsku koja „ugrožava“ sve one koji se „protive srpskoj prevlasti“. Treba se setiti, primerice, da su oba komandanta vazduhoplovstva tokom rata u Sloveniji i Hrvatskoj bili Hrvati, generali Anton Tus do 8. V 1991, kad je prebegao hrvatskoj vojsci i postao njen glavnokomandujući (21. IX 1991–22. XI 1992) da bi potom bio vojni savetnik F. Tuđmana i ambasador Hrvatske u NATO, i Zvonko Jurjević, koji je ostao odan Jugoslaviji i JNA do kraja, a u Hrvatskoj je za njim raspisana poternica zbog navodnih ratnih zločina (http://www.vojska.net/ eng/biography/t/tus/anton/ ; http://www.mup.hr/4161.aspx, pristupljeno 30. VII 2008).


„komunističkoj težnji za centralizmom i unitarizmom“ u najboljem slučaju proizvoljna, a u najgorem – namerno sročena tako da zavede hladnoratovsku svest čitalaca. Banac je na pomalo hladnoratovski način povezivao borbu za nacionalno potvrđivanje sa borbom protiv socijalističkog sistema: „Ova vrsta odbrambenog nacionalnog programa bila je uvek usmerena protiv sovjetske nadmoći, ali takođe i protiv raznovrsnih lokalnih meta. U Čehoslovačkoj bila je usmerena protiv češke nadmoći, u Jugoslaviji protiv premoćne pozicije Srba (...) Masovni (grass-roots) nacionalni pokreti i uzbuđenja su obično praćeni periodima demokratizacije, ali su sadržali i potencijal restauracije crta presocijalističkih nacionalnih ideologija sa svim njihovim pripadajućim osobinama, uključujući isključivi integralni nacionalizam. Naprotiv, nacionalni program elita, općenito je naginjao prema ’birokratskom nacionalizmu’.“ (Banac, 1990: 147).

Prvo što je potrebno uočiti jeste činjenica da se srpska nadmoć stavlja u istu ravan sa češkom i sovjetskom, iako su Srbi i Srbija, po rečima najvećeg autoriteta za nacionalizam u socijalističkim zemljama Vokera Konora, bili izuzetak kada su u pitanju socijalističke federacije, pošto je i broj federalnih jedinica i crtanje granica bilo na štetu Srba, što sasvim odudara od ruskog slučaja u SSSR i drugih slučajeva socijalističkih država u kojima se favorizovala većina u odnosu na manjine (Connor, 1984: 333). Istovremeno, masovni nacionalistički pokreti su a priori oslikani kao odbrambeni, iako bi, recimo, hrvatski Srbi s punim pravom mogli tvrditi da su prema njima takvi pokreti, od pravaštva XIX veka preko ustaštva iz II svetskog rata i, u manjoj meri, Maspoka iz vremena socijalističke Jugoslavije do hrvatskog nacionalizma devedesetih godina XX veka, bili agresivni. Ipak, autor zaslužuje priznanje za prepoznavanje nacionalističke tendencije za vraćanjem u prošlost i kopiranjem reakcionarnih crta ranijih izbijanja nacionalizma. Bilo kako bilo, čini se da je krajem devedesetih postojalo saglasje među konzervativnim svenemačkim sredstvima masovnog opštenja (Bakić, 1999; 1998; 1997b), vodećim stručnjacima za SFRJ u SAD i među obaveštajcima SAD da su dani Jugoslaviji odbrojani. Potonji su predviđali da će se Jugoslavija raspasti polovinom 1991; dakle, upravo u vreme kada su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost. Ipak, radilo se o predviđanjima na kratak rok, a znakovito je da su se pojavila tek godinu dana posle pada Berlinskog zida. Da li bi američki obaveštajci i stručnjaci tako bespomoćno izveli zaključak o beznadežnosti Jugoslavije da je Berlinski zid bio još uvek stabilan? Da li bi se, možda, tada pojavile i preporuke šta da se radi da bi se sprečio raspad SFRJ? Da li bi takav bio zaključak SSSR? Konačno, zašto takav zaključak nije izvučen kada je u pitanju BiH, odnosno, zašto nije postojalo saglasje oko takvog zaključka? Naposletku, da li bi i dugogodišnji stručnjaci za Jugoslaviju samo bespomoćno konstatovali izvesnost raspada ili bi došlo i do saveta kako da se on predupredi?


Međutim, ima autora, poput Pedra Rameta (1984) i Džordža Šeflina (1985) (George György Schoepflin), koji su još tokom osamdesetih godina predvideli da će se Jugoslavija raspasti, za razliku od, recimo, Rusinova i Berga koji su tada smatrali da za nju, uprkos svim teškoćama s kojima je suočena, ipak ima nade. Prvopomenuti su smatrali da su unutrašnje suprotnosti takve da moraju dovesti do raspada Jugoslavije. Prećutno se pretpostavljalo da od spoljašnjih uslova ne zavisi da li će Jugoslavija opstati, pa se utoliko nikako ne može govoriti o predviđanju razbijanja SFRJ. Istovremeno, prepoznavane su strukturne protivrečnosti srpskog i hrvatskog nacionalizma i njihovih zahteva kao i institucionalna paraliza koja je zahvatila SFRJ blagodareći Ustavu iz 1974. godine. Tako je Džordž Šeflin, politikolog i Britanac jevrejskog porekla rodom iz Mađarske, koji zemlju svog rođenja predstavlja u Briselu kao poslanik Evropske narodne partije, zaposlen na londonskoj Školi za slovenske i istočnoevropske studije (School of Slavonic and Eastern European Studies), ispravno primetio još u martu 1985. u poglavlju knjige koju je uredio Ramet, da „politizacija kulturnih crta, suština nacionalističkih ideologija, ustrajava otvoreno ili prikriveno“ u SFRJ, te da su koreni nacionalizma daleko „dublji“ no što to pretpostavlja zvanična marksistička ideologija koja ga uvek traži u privrednim nejednakostima, zato što je „nejednak razvoj bio, u najboljem slučaju, jedan činilac među mnogim odgovornim za opstanak i ponovno javljanje nacionalizma. Do Titove smrti, stapanje prikrivenog nacionalizma sa republičkim institucijama bilo je dalekosežno i verovatno nepovratno“ (Schoepflin, 1985: 315). Autor je, takođe, primetio da različita institucionalna ustrojstva od 1918. do trenutka pisanja njegovog teksta nisu uspevala da „zadovolje odlučujuću većinu Jugoslovena“, da je teško očekivati da se nađe neko rešenje koje će uspeti u onome što prethodna nisu, pa je zaključio da su izgledi Jugoslavije „prilično turobni“ (Schoepflin, 1985: 321). Može se samo pretpostavljati u kolikom je stepenu istorijska sudbina Habzburške monarhije uticala na Šeflinovo zaključivanje o Jugoslaviji. Šeflin je smatrao da bi „demokratska Jugoslavija uvek bila gotovo nemogućna“ (cit. pr. Čavoški, 2006: 78), u čemu se slagao sa Ivom Bancem koji je smatrao da je neuspeh obe Jugoslavije „strukturno neizbežan“ (Budding, 2004: 108), i da „u Jugoslaviji postkomunizam takođe znači postjugoslovenstvo“ (cit. pr. Čavoški, 2006: 79), što znači da se o Jugoslaviji razmišljalo iz ukorenjenog hladnoratovskog okvira i uz korišćenje antikomunističkog diskursa. Treba, naposletku, primetiti da je Šeflinova analiza teškoća sa kojima se suočavala Jugoslavija bila uokvirena predviđanjem da će se i socijalizam raspasti, pošto je izgubio sposobnost uvođenja inovacija u društvu. Njegova analiza socijalizma bila je uveliko normativna sa stanovišta klasične konzervativno-liberalne ideologije tokvilovskog tipa, a analiza Jugoslavije nastavljala se na takvu analizu socijalizma. Ipak, u samom odnosu prema Jugoslaviji nije se moglo prepoznati neprijateljstvo ili zlovolja, već su se hladno konstatovali


problemi Jugoslavije koje je bilo teško prevazići u uslovima institucionalne blokade. Dok je Ramet, kako će se videti, raspad Jugoslavije smatrao manje ili više pozitivnim ishodom, Šeflin je vrednosno neutralno zaključivao da je raspad najverovatnije rešenje jugoslovenske krize. Denison Rusinov (1985) i Stiven Berg (1986) (Steven Burg), iako sasvim svesni pomenutih nacionalnih suprotnosti i institucionalne paralize političkog sistema koja proizvodi privredne neracionalnosti, smatrali su da Jugoslavija može opstati, pod uslovom da se sprovedu neophodne reforme političkog sistema i institucija privrednog sistema. Takođe su unutrašnji uslovi smatrani očevidno važnijim od spoljašnjih, ali se smatralo da su istorijske mogućnosti otvorene, te da ima razloga za verovanje da većina Jugoslovena želi da se teškoće prebrode. Ovi autori gledali su na predmet svog istraživanja sa simpatijama i optimizmom, želeći da se problemi prevaziđu. U društvenoj stvarnosti osamdesetih nalazili su, osim zabrinjavajućih činjenica, i elemente koji bi mogli doprineti prevazilaženju krize jugoslovenskog društva. U proleće 1984. Pedro Ramet,217 politikolog, sin Španca i Austrijanke koji se dugo pre nestanka Jugoslavije bavio ovom zemljom,218 objavio je članak „Jugoslavija i pretnja unutrašnjih i spoljašnjih nezadovoljstava“ (Yugoslavia and the threat of internal and external discontents) u kojem je izričito predvideo da će se Jugoslavija u krvi raspasti. Godinu dana docnije, Denison Rusinov objavio je studiju „Nacionalna politika i ’nacionalno pitanje’“ (Nationalities policy and ’National Question’) u knjizi koju je uredio Pedro Ramet (Yugoslavia in the 1980s), u kojoj je, takođe, ukazano na velike teškoće koje nacionalno pitanje izaziva u Jugoslaviji, ali je, ipak, iskazana i nada da Jugoslavija poseduje unutrašnju snagu da se odupre centrifugalnim tendencijama. Autori su se, prema tome, slagali u dijagnozi stanja u kojem se Jugoslavija nalazila sredinom osamdesetih godina XX veka. Tako, Ramet je pisao kako je „stabilnost sistema koji je uspostavio Savez komunista Jugoslavije potresena i, može se tvrditi, u opadanju“, te da „se delanje političkih institucija znatno razlikuje u praksi od onoga što je predviđeno teorijom“, a da su „čistke iz 1971– 1972. u stvari produbile hrvatski nacionalizam“, pa je „govor o ’bratstvu i jedinstvu’, prema tome, čista maskarada“ (Ramet, 1984: 103). 217 Autor(ka) je od decembra 1990, kada je promenio rodni identitet, zvanično poznat(a) pod imenom Sabrina Petra Ramet. 218 „Počela sam proučavanje Jugoslavije 1977, dok sam se još uvek nalazila na poslediplomskim studijama – a etnički odnosi u toj zemlji su me počeli uzbuđivati još dok sam obavljala istraživanje za master rad o zemlji moje majke, Austro-Ugarskoj“ (Ramet, 1996: XXI). Važno je uočiti da je upotrebljen glagol „uzbuditi“ u nesvršenom obliku, što ukazuje na dugotrajnost jednog prilično jakog osećanja, te da je kao zemlja autorkine majke prepoznata upravo i isključivo Austro-Ugarska, a ne i neka od zemalja naslednica (što bi moglo precizirati o kojem kraju Habzburške monarhije se radi). Ove činjenice bi mogle ukazivati na autorkin izuzetno pozitivan vrednosni odnos prema nestaloj političkoj zajednici.


Na privrednom planu konstatovano je da je dug Jugoslavije per capita duplo veći od poljskog, da su devizne rezerve istanjene, a da su „zapadni bankari izrazili duboku zabrinutost oko odsustva centralne kontrole nad zaduživanjima Jugoslavije i masivnom decentralizacijom privrede što je urodilo nedostatkom usklađenosti između privrednih planova federalnih jedinica“ (Ramet, 1984: 107). Takođe, navedene su hronične nestašice goriva, deterdženta, kafe, lekova i druge robe, te rastuća nezaposlenost (Ramet, 1984: 108), a zabeležene su i reči slovenačkog istoričara Dušana Bibera iz oktobra 1983, koji je grupi istoričara na sastanku u Zagrebu kazao da ako se nastavi trenutni razvoj situacije „pretvorićemo se u drugi Liban“ (Ramet, 1984: 109). Kao glavni uzrok ovog stanja autor je video „ozbiljnu podeljenost partije bar od 1961“ koja je „paralisala aparat i postala izvor današnjeg haosa u jugoslovenskoj privredi i socijalnoj politici“ (Ramet, 1984: 110). Ustanovio je da su u političkom smislu srbijanska i slovenačka partija liberalne, a hrvatska i bosanska „čvrstorukaške“, dok su u privrednom smislu slovenačka, hrvatska i srbijanska partija sklone privrednim reformama (Ramet, 1984: 110–111). Osnovna pretnja prepoznata je uopšte u nacionalizmu, i posebno u srpsko-hrvatskim odnosima: „Stvarna opasnost za Jugoslaviju je u tome da će ako privredno opadanje i politička kriza dovedu do građanskih nemira, nacionalni činilac odjedared postati odlučujući. Otvoreno se priznaje da je pokrajina Kosovo u pobuni (ili ’kontrarevoluciji’, kako partijski glasnogovornici eufemistički vele). Više od 80 posto žitelja pokrajine su sada etnički Albanci. Najveći deo želi otcepljenje, razvoj od kojeg vođi ove višeetničke zemlje strahuju, pošto bi raspirio raspad zemlje i doveo do kraja vlasti SKJ. (...) Na skorašnjem desetom kongresu Saveza socijalističke omladine Hrvatske, priznato je da je hrvatska mladež inficirana žestokim secesionističkim nacionalizmom. Vođi Saveza su optužili hrvatske sveštenike za ovakvu situaciju. Srbi su preplavljeni nacionalizmom od nereda na Kosovu. Muslimani Bosne i Hercegovine doživljavaju islamsko buđenje. (...) Iz geografskih i demografskih razloga, srž jugoslovenskog nacionalnog problema ostaje srpsko-hrvatski odnos, tj. hrvatsko nezadovoljstvo političkim status quo-om. (...) Mnogi Hrvati se danas osećaju potlačenim i jako antisrpski usmerenim.219 Prema jednom emigrantskom izvoru, onoliko koliko se Srbi i Crnogorci, isterani s Kosova, naseljavaju u Hrvatskoj uz obalu između Šibenika i Zadra, toliko to Hrvati osećaju kao novu demografsku pretnju, koja bi se mogla izroditi u nacionalističke incidente u bliskoj budućnosti“ (Ramet, 1984: 112–113).

Ono što treba imati na umu kada je ovaj navod u pitanju jeste da Ramet piše o nacionalnim odnosima u SFRJ pre no što je Slobodan Milošević došao 219 „Autorovi razgovori na Pagu u avgustu 1978. i u Zagrebu u julu 1983“ (Ramet, 1984: 113). U ovom aspektu stranac je nesumnjivo bio u prednosti u odnosu na domaće istraživače. Njemu su se nacionalne pritužbe mogle otvoreno reći, bez straha od ikakvih posledica.


na vlast, i boji ih prilično crnim bojama. Ako je to tačno, onda Milošević nije mogao biti glavni uzročnik onoga što se Jugoslaviji desilo, već tek katalizator koji je ubrzao tok stvari u jednom pravcu. Dok se analizi nacionalizama na Kosovu, u Srbiji i u BiH uglavnom nema šta prigovoriti, dotle je analiza stanja u Hrvatskoj problematična i znakovita u smislu razotkrivanja autorove pristrasnosti. Naime, sasvim je tačno da je srpsko-hrvatski odnos ključ problema bivše Jugoslavije, ali je veoma problematično da li se i zašto se „mnogi Hrvati danas osećaju potlačenim i jako antisrpski usmerenim“. Naime, naseljavanje Kosovaca, Srba i Crnogoraca između Šibenika i Zadra nije moglo biti masovno, ukoliko ga je uopšte i bilo, ali je tvrdnja iz krajnje sumnjivog izvora koji se u članku neštedimice citira, hrvatskog emigrantskog časopisa Nova Hrvatska, uzeta zdravo za gotovo. Sumnjivo je, takođe, autorovo shvatanje Maspoka, tj. Hrvatskog proljeća, kako ga on, sledeći hrvatske nacionaliste, isključivo naziva: „Kasnih šezdesetih i početkom sedamdesetih izgledalo je izvodljivo da Jugoslavija može naći miran put do etničke harmonije na konfederalnoj bazi. Ovo je protivrečna tvrdnja, pošto najveći broj posmatrača, ipak, teže prihvatanju režimskog objašnjenja da su se hrvatski nacionalisti ’oteli kontroli’ i da nije bilo ’realne’ alternative represiji. No, režimsko objašnjenje predstavljalo je veliko pojednostavljenje. Hrvatsko partijsko vođstvo, tada predvođeno Savkom Dabčević Kučar i Mikom Tripalom, bilo je suštinski umereno, i tražilo je mirne metode reformisanja sistema izlazeći u susret osnovnim zahtevima hrvatskog stanovništva. Oni su bili skloni hrvatskom nacionalizmu“ (Ramet, 1984: 113).

Kada bi neko ovako predstavio „srpsko rukovodstvo“ u drugoj polovini osamdesetih, sigurno bi bio proglašen srpskim nacionalistom ili izrazito prosrpski usmerenim istraživačem. U vreme pisanja, ovakav stav Rameta svakako nije bio većinski, a Maspok se mahom smatrao nacionalističkim pokretom koji je mogao razbiti Jugoslaviju. Konfederalizovanje federacije, lek koji je predlagao, bilo je upravo način za bezbolno razmontiranje države, pošto bi se savezna država pretvorila u savez država. Sjedinjenim Državama i saveznicima, međutim, nije tada bilo u interesu da se razbija država Južnih Slovena, koja se još uvek smatrala veoma korisnom u borbi „Zapada“ predvođenog Sjedinjenim Državama protiv socijalističkog lagera predvođenog Sovjetskim Savezom. Naprotiv, trebalo joj je pomoći kako bi prevazišla teškoće s kojima se susretala. Ranije je sam Ramet citirao „zapadne bankare“ koji su tražili vraćanje privredne moći federalnom centru, što je izričito protivrečilo Rametovom podržavanju „umerenog“ hrvatskog nacionalizma i konfederalizacije SFRJ. Kad se ima sve rečeno u vidu, ne čudi što je autor polovinom osamdesetih ostao s ovakvim stavom u manjini. No, on je upravo iz ovakvog stava izvukao dalekosežna predviđanja:

148 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači 1. Gušeći hrvatske, slovenačke i makedonske liberale, partija je osudila jedinstveni reformski eksperiment i odsekla najbolju šansu sistema za samopopravljanje. 2. Neposredan rezultat bio je u produbljivanju otuđenja naroda od partije, naročito u Hrvatskoj, Bosni, i na Kosovu, i produbljivanje nepoverenja između Srba i nesrba, posebno Hrvata i Albanaca. 3. Kao rezultat partijske kratkovidosti u ovoj krizi, verovatno je samo pitanje vremena kada će se još jedno krvoproliće dogoditi između Srba i Hrvata (Ramet, 1984: 114).

Ovaj navod višestruko je značajan, jer otkriva dubinsku pristrasnost autora napisa. Prvo što pada u oči (1) jeste činjenica da se uz „hrvatske, slovenačke i makedonske liberale“ ne navode i srpski „liberali“ u SK, iako su i oni tada „počišćeni“. Štaviše, jedino srpski „liberali“ nisu tada pokazivali ni trunku nacionalizma (Perović, 2003; Rusinow, 1978), dok se u ostalim slučajevima radilo o svojevrsnom preplitanju nacionalističkih i, sa stanovišta vođstva SKJ, komunistički nedovoljno pravovernih gledišta, u smislu davanja više slobode preduzećima i većeg uticaja tržištu u odnosu na plan (Rusinow, 1978). No, autor zaključuje kako je takvo delanje „partije“ urodilo (2) gubitkom njenog legitimiteta „naročito u Hrvatskoj, Bosni, i na Kosovu“, iako je samo u prvoj od navedenih, bar do 1981, došlo do čistke u partiji, dok u drugima nije. Dakle, Slovenija i Makedonija se ne navode u ovom kontekstu, iako je tamo došlo do čistke, a BiH i Kosovo se navode, iako tamo nije bilo čistki, ili su bile daleko malobrojnije. Uostalom, autor ih nije pomenuo. Očevidno, radilo se o (3) naglašavanju problema sa Srbima: gde god su prisutni oni, tu su i nacionalni problemi između njih i „nesrba, posebno Hrvata i Albanaca“. Jedini problem sa takvom tvrdnjom u drugoj rečenici jeste u činjenici da ona ne sledi logično iz prve, niti iz prvog dela druge. Jednostavno, nisu se poštovala pravila formalne logike, zaključak nije sledio iz premisa. Naposletku, (3) kao uzrok sledećeg rata između Srba i Hrvata, a prećutno i kraja Jugoslavije, prepoznata je čistka maspokovaca iz partijskog aparata SK Hrvatske. Ako je tada autor bio u pravu, onda Slobodan Milošević ne može snositi odgovornost za bilo šta što se desilo posle njegovog dolaska na vlast iz prostog razloga što tada on nije zauzimao nijednu značajnu funkciju u partijskom aparatu. Uostalom, autor ga nigde u članku nije pomenuo. U ovom opažaju jugoslovenske stvarnosti vođstvo SKJ okrivljeno je za budući rat između Srba i Hrvata. Secesionistički nacionalizam značajnog dela Hrvata okupljenih u Maspoku bio je a priori oslobođen svake odgovornosti. Kod Rameta je izgleda bila prisutna namera da opravda nacionalističke težnje za razbijanjem Jugoslavije. Na saveznoj državi je a priori bila krivica za budući rat, pa čak i za raspad Jugoslavije, pošto se zagovarala konfederacija kao tobožnji vid njenog očuvanja u cilju pravdanja separatističkog nacionalističkog delanja. Docnije je autoritarni i ambiciozni Slobodan Milošević, koji


je svojom robusnom, netrpeljivom a harizmatičnom pojavom privlačio negativnu pažnju posmatrača, poslužio kao idealna meta za sve neprijatelje, u prvo vreme Jugoslavije, a potom Srba i Srbije. Tada je i Sabrina Petra Ramet dobila zapaženu ulogu u akademskom pravdanju razbijanja Jugoslavije pozivanjem na rušilačko dejstvo tadašnjeg predsednika Srbije (Bakić, 2009: 98–99). U navedenom članku, međutim, nije se zagovaralo hitro razbijanje Jugoslavije, već se Ramet zalagao za „pragmatički“ pristup, pošto je „trenutno (at this time) čvrsta zapadna podrška Jugoslaviji najzdravija politika za Zapad“, shodno činjenici da bi „ne pomažući Jugoslaviji Zapad obeshrabrio druge komunističke ili leve režime koji bi mogli poželeti da izmaknu Moskvi ali im manjkaju resursi, kao što su Angola ili Irak“ (Ramet, 1984: 120). Otuda, sasvim u skladu sa konzervativno-liberalnom pragmatičnom proračunatošću, Ramet je, koristeći eufemizam Zapad u cilju predstavljanja interesa SAD, savetovao da „Sjedinjene Države nisu u poziciji da oslikaju moguće ’utopije’ za njihove prijatelje. One, međutim, mogu obezbediti pouzdanu podršku onima koji, poput Jugoslavije, konstruktivno doprinose međunarodnoj stabilnosti“ (Ramet, 1984: 121). Drugim rečima, Jugoslavija je imala smisla za konzervativne liberale do onog trenutka dok postoji rival na globalnoj sceni, SSSR, jer eufemistički rečeno, „doprinosi međunarodnoj stabilnosti“, tj. američkim strateškim interesima, a sa slabljenjem SSSR, oni su izgubili interes i za održanje Jugoslavije. U konkretnom slučaju Rameta, s krajem Hladnog rata, s raspadom socijalističkog lagera i potonjim raspadom SSSR, te posledičnim prestankom opasnosti od socijalizma, ne samo što Jugoslavija nije više neophodna, već ona postaje i suvišna kao nesavršena tvorevina koja je zamenila verovatno savršeniju Habzburšku monarhiju, pa je trebalo pomoći secesionističkim pokretima u okviru nje da izbore nezavisnost od omraženog Beograda i potpadnu pod uticaj drugih sila.220 Nasuprot ovakvim zaključcima, iz slične početne analize, istoričar Rusinov, bivši obaveštajac američke mornarice, poreklom verovatno Jevrejin iz Rusije koji je otišao u Veliku Britaniju i postao neka vrsta britanskog liberala, zaključio je da Jugoslavija ima šanse da se izvuče iz problema, uprkos mračnim predviđanjima Rameta. Oprezno i skrupulozno, Rusinov je zaključio da „nije bio u mogućnosti da skupi dovoljno pokazatelja koji bi opravdali tvrdnju da je savremena situacija već analogna (onoj iz 1971–1972, koju je autor „iz prve ruke“ posmatrao, prim. J. B.) i da je slična kriza (ali bez Tita da je razreši) verovatno na pomolu“221 (Rusinow, 1985: 132). Smatrao je da se izveštaji o nacionalističkim incidentima 220 U članku su pedantno pobrojane sve nacionalističke i separatističke organizacije različitih južnoslovenskih nacija u svetu (Ramet, 1984). 221 Značaj Josipa Broza isticao je i Šeflin posebno naglašavajući činjenicu da je sistem izgrađen Ustavom iz 1974. bio sistem koji je podrazumevao nekog s Titovim autoritetom na vrhu. U protivnom, institucionalni sistem odlučivanja bio bi zakočen potrebom da se jednoglasno donose odluke o isuviše velikom broju pitanja (Schoepflin, 1985: 313).


u stvari odnose na banalne stvari, iako je bio svestan da je i do Maspoka vodio niz „banalnih incidenata koji su bili slično bagatelisani i prema tome trpljeni, ohrabrujući eskalaciju“. Smatrao je, takođe, da rastući broj Jugoslovena, prema popisu iz 1981. bilo ih je 1.219.024 ili 5,4%, daje nadu da bi Jugoslavija mogla da postane čvršća zajednica no što je bila polovinom osamdesetih (Rusinow, 1985: 132–133, 160). No, uprkos simpatijama za predmet istraživanja, Rusinov nije bio jugoslovenski idealista, već je jasno prepoznao u kolikom problemu se SFRJ nalazi i šta treba uraditi da bi mogla opstati: „Na duži rok, ako ga bude bilo (istakao aut.), stabilnost Jugoslavije će prevashodno zavisiti od obuhvata do kojeg će institucije i elite, same uveliko oblikovane uzastopnim pokušajima odgovora na nacionalno pitanje, dokazati sposobnost izmirenja upornih sukoba između partikularističko-nacionalnih i panjugoslovenskih interesa i zahteva u jednom promenljivom i trenutno težem privrednom i političkom okruženju kod kuće i u svetu. Gledano na ovaj način, postoje dve povezane dimenzije koje stvaraju krug koji bi mogao ili ne biti začaran: uticaj nacionalnog pitanja na institucionalno uređenje i delanje, i uticaj potonjeg na nacionalno pitanje“ (Rusinow, 1985: 133).

Doista, nema tačnije dijagnoze stanja u kojem se nalazila Jugoslavija,222 kao i razloga zbog kojih je to tako.223 Posebno treba naglasiti tačnost zapažanja da su institucije i elite bile oblikovane pokušajima odgovora na nacionalno pitanje, jer se najčešće smatra da su institucije te koje su presudno doprinosile nacionalizmu dok se ne uviđa da su same institucije bile obrazovane na bazi socijalističkog nacionalizma. Nažalost, ispostavilo se da jugoslovenske republičke elite nisu želele da poslušaju ono što je održanje Jugoslavije zahtevalo, a da niko moćan sa strane nije hteo odlučno da im ukaže na neophodnost određenih koraka kako bi se predupredila tragedija u koju se srljalo. 222 „Republike sada imaju skoro toliko mnogo kontrole nad njihovom privrednom srećom i kulturnim identitetima kao i suverene države u Evropskoj ekonomskoj zajednici (tj. ne sasvim suverenu kontrolu)“ (Rusinow, 1985: 141). 223 Na drugom mestu u studiji, Rusinov je poredio privredni sistem u Jugoslaviji sa merkantilizmom do kojeg je dovelo institucionalno uređenje pod uticajem rešavanja nacionalnog pitanja: „Regionalni vođi su prevashodno zaštitnici i promoteri njihovih regionalnih privreda, koje se smatraju nacionalnim a ne samo regionalnim po prirodi. Oni su podržani i poslušani – i priznati kao nacionalni vođi njihovih nacija, što je moćna zamena za slobodne izbore ili ’harizmu’ u uspostavljanju vlasti – u zavisnosti od procene koliko dobro obavljaju taj posao“ (Rusinow, 1985: 143). On je primetio da se takmičenje između nacija u SFRJ obavljalo u znaku nultog zbira takmičenja (zero-sum interregional competition), tj. dobitak jednog delatnika, po pravilu, značio je gubitak drugog, što je nadomeštano zaduživanjem u inostranstvu u cilju ispunjavanja „megalomanskih zahteva“ republičkih rukovodstava i stišavanja sukoba. Takva strategija, međutim, postala je neodrživa pod uticajem spoljašnjih činilaca kao što su naftni udari i recesija privrede na Zapadu, baš u vreme kada je počinjala era bez „doživotnog predsednika“ (Rusinow, 1985: 143).


Dobronamerni istraživači Jugoslavije poput Rusinova ili Stivena Berga (Steven Burg) ukazivali su na probleme, precizno ih otkrivajući, ali oni nisu mogli uticati na jugoslovenske elite da povlače poteze u pravcu održanja Jugoslavije. Stiven Berg je npr. vršio poređenje situacije koja je dovela do partijskih čistki 1971–1972. i one koja je prethodila izbijanju nacionalističkih sukobljavanja petnaestak godina docnije: „Dok sadašnji nivo međunacionalnih napetosti još uvek nije dostigao onaj iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, ima važnih paralela koje zaslužuju pažnju i delanje vođstva. Ranije je proteklo pet godina pre no što je dozvoljeno da se istovremeni rast međunacionalnih napetosti među masama i međuregionalnih sukoba između političkih vođstava međusobno osnaže i, konačno, unište sposobnost partije da održi društveni mir unutar regiona (pod regionima Berg podrazumeva republike i pokrajine, prim. aut.) ili održi nivo ujedinjenosti među njima. Politički poredak bio je uspostavljen tek kada je Tito intervenisao u kasnoj 1971. godini. (...) Tito je mogao tako odlučno delati zbog njegovog ogromnog ličnog autoriteta, zbog toga što je bio podržan koalicijom partijskih vođa koji su dolazili iz većine regija i nacionalnosti, i najvažnije, zato što je bio u mogućnosti da zapreti uverljivom pretnjom, u cilju ugušenja nacionalističkog nezadovoljstva ili bilo kojeg drugog odstupanja, vojnom akcijom. Štaviše, mogao je to da preduzme zato što je takvo delanje, kad je njime predvođeno, predstavljalo jasan pokušaj održanja postojećeg poretka, pre negoli napor da se on preobrazi. Nijedan jugoslovenski vođ ne bi mogao danas ponoviti Titovo delanje bez menjanja, ili naizgled menjanja sistema u jednom od pravaca (federacija ili konfederacija, prim. aut.) o kojima se danas raspravlja“ (Burg, 1986: 173).

Kako se vidi, oba autora su jasno prepoznala značaj koji je Josip Broz kao integrativni činilac SFRJ imao. Istovremeno, ukazano je na razloge zbog kojih je on imao takvu ulogu, te zašto polovinom osamdesetih nije bilo političkih vođa koji bi mogli uživati isti autoritet. Naime, niko od njih nije mogao računati na višenacionalnu koaliciju iza sebe, i to iz svih ili gotovo svih nacija, a vojna sila predstavljala je poslednji neopovrgljivi argument. Liberalni protivnici Jugoslavije, međutim, mogli bi primetiti da Jugoslavija zacelo nije zasluživala da opstane ako je zavisila od volje i autoriteta jednog čoveka, bio on Josip Broz Tito ili neko drugi. Pa ipak, šta bi bilo da je neki od moćnih spoljnih činilaca, koje Berg uopšte ne pominje, dao odlučnu, bezostatnu i bezuslovnu podršku ili pretnju Anti Markoviću da upotrebi JNA u cilju slamanja otpora nacionalista, na onakav način na koji je Brežnjev podržao Josipa Broza ili mu pripretio (Rusinow, 1978: 299–300)? Nije li Franjo Tuđman dobio podršku za delimično zadovoljenje hrvatskog nacionalizma kada su mu SAD dale odrešene ruke da „u roku od


deset dana“ slomi otpor vojske RSK,224 podržavajući ga i avijacijom,225 i izvrši zajedno sa vojskom BiH stratešku promenu odnosa snaga u BiH? Zar nije i JNA mogla dobiti odrešene ruke da u roku od deset dana slomi otpor Slovenije, osim ako navodne Bejkerove reči „nežno udaranje po prstima“226 Slovenije nije značilo baš to, da bi se potom ispostavilo da je slovenačka TO dala po prstima JNA? Da li bi SAD podržale, razume se prećutno, brzu i efikasnu akciju komunističke JNA protiv Slovenije, uprkos jakom protivljenju Nemačke, a onda i protiv drugih nacionalističkih snaga, uključujući i Miloševića?227 Politikolog Berg, međutim, uviđao je još 1986, u vreme dok je Slobodan Milošević bio predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i nije bio političar od kojega puno zavisi, da se, umesto zajedničkog traženja izlaza iz institucionalne blokade u procesu odlučivanja na saveznom nivou koji je jedino mogao dovesti do stvaranja pretpostavki za privredno ozdravljenje, sukob unutar političke elite jugoslovenskih republika pojačava (Burg, 1986: 173). Radilo se o institucionalnom snaženju već postojećih nacionalnih takmičarskih energija: 224 Prema svedočenju Hrvoja Šarinića, nekadašnjeg šefa Hrvatske obaveštajne zajednice koji se 13 puta sreo sa Slobodanom Miloševićem od 1993. do 1995, SAD su dale Hrvatskoj najviše 10 dana za trajanje operacije „Oluja“. Dokumentarni film Oluja nad olujama, prikazan na Hrvatskoj televiziji 1, 5. VIII 2008. Operacija „Oluja“, međutim, trajala je samo tri dana. 225 Prema svedočenju generala vojske RSK, Milisava Sekulića, NATO avijacija je uništila sve radio-relejne centre onemogućavajući na taj način uspostavljanje komunikacija između komande i jedinica, te jedinica međusobno. Takođe, NATO je stavio na raspolaganje Hrvatskoj vojsci svoju tehniku koja je omogućavala prisluškivanje svih telefonskih razgovora između srpskih političara i vojnika. Dokumentarni film Pad Krajine, prikazan na RTS 1, 4. VIII 2008. godine. 226 Navodno je Branko Mamula izjavio u razgovoru sa Lorom Silber (Laura Silber) i Alenom Litlom (Allan Little) da je Džejms Bejker (James Baker) u svojstvu američkog državnog sekretara to savetovao Anti Markoviću (Silber, Litl, 1996: 169). U memoarima Branka Mamule, međutim, o ovome nema ni reči (Mamula, 2000). 227 O tome se danas može samo nagađati. Da li bi vojna diktatura sa jasnim mandatom spremanja društva za višestranačke izbore na saveznom nivou, a tek potom i na republičkim, te ograničenim rokom trajanja omogućila da se zemlja ne razbije ili da se bar omogući miran raspad po opšteusvojenim pravilima? Sigurno je da bi u tom slučaju posle pada Berlinskog zida antikomunisti napali režim kao komunistički i totalitarni. Pa ipak, bolja bi bila čak i dvogodišnja diktatura od građanskog rata i etničkih progona koji su potrajali duplo duže. No, diktatura bez spoljne podrške nije predstavljala realistično rešenje (Kadijević je putovao kod sovjetskog ministra odbrane, generala Jazova, 13. III 1991. da ga upita da li bi SSSR podržao vojni udar. Pošto je SSSR bio preokupiran svojim brigama, a Kadijeviću ni na pamet nije palo da ide u SAD, od udara se odustalo, jer JNA nije imala „jaku spoljnu silu“ iza sebe. – Hadžić, 2004: 118), i moguće je da bi posle nje rat bio još ogorčeniji. Nijedna strana sila nije htela odlučno stati iza Jugoslavije i njene komunističke vojske posle sloma Berlinskog zida. Jedino je nekomunistička vojska mogla uživati izvesnu prećutnu podršku SAD posle pada Berlinskog zida za takav korak, a taj zahtev bio je preteran imajući u vidu komunističku ideološku opterećenost ondašnjeg vrha JNA (Hadžić, 2004: 118).


„Ovo odbijanje kompromisa proizvod je dugotrajnih tendencija prema privrednoj autarhiji na nivou republika i pokrajina, ali i na regionalnom i opštinskom nivou. Ove tendencije su proizvele neprestano takmičenje za resurse u jugoslovenskoj politici. Takmičenje se odvijalo kako unutar republika – između razvijenih i manje razvijenih opština – tako i između republika i pokrajina. Sukob između opština unutar pojedinačne republike bio bi zataškan ujedinjujućim efektima nacionalizma. Međutim, uzajamno isključivi i čak suprotstavljeni karakter nacionalizama u Jugoslaviji teži da uveća sukobe među republikama i pokrajinama“ (Burg, 1986: 178).

Ono što je posebno zanimljivo jeste Bergovo uverenje da su „svi značajni sporazumi“ na privrednom planu ranih osamdesetih postignuti „prevashodno – čovek se nalazi da u iskušenju da kaže isključivo“ blagodareći stranom uticaju „na vođstvo iz zemalja stranih poverilaca zapadnih političkih podržavalaca“228 (Burg, 1986: 178). Da li se ovaj uticaj na privrednom planu mogao protegnuti i na politički plan? Verovatno da, ali bi ponosnoj Jugoslaviji u to vreme bilo teško nametnuti neku vrstu protektorata. Naposletku, samo godinu dana docnije od objavljivanja ovog Bergovog članka, u novembru 1987, kada se Slobodan Milošević već pojavio kao harizmatični vođ i pobednik na VIII sednici CK SK Srbije, ambasador Velike Britanije u Grčkoj je tamošnjem jugoslovenskom ambasadoru preneo ocenu tadašnjeg ministra inostranih poslova u vladi Margaret Tačer, Džefrija Haua (Geoffrey Howe), da je vlada u Londonu i sam ministar „jako, jako zabrinut“ kretanjima u Jugoslaviji, naročito zbog Kosova, centrifugalnih tendencija u Sloveniji, a „ponekad i u Hrvatskoj“, kao i zbog privrednih prilika. Izrazio je interes „za čvrstu, nezavisnu i nesvrstanu Jugoslaviju kakva je bila u Titovo vrijeme“, što se povezuje „s jakom federacijom i centralnom vlašću“ (Mamula, 2000: 146). No, tada je Berlinski zid još čvrsto stajao, a socijalistička, ali nesvrstana Jugoslavija bila virus u socijalističkom lageru, pa su izgleda konfederalističke tendencije, a otvoreno separatističke da se ne pominju, Slovenije i Hrvatske gledane s više sumnjičavosti no one koje su želele učvrstiti saveznu državu. Samo dve godine docnije stvari će se iz temelja izmeniti. Rusinov se potpuno slagao sa Bergovom klasifikacijom struja u političkoj eliti SFRJ, pa su „liberalne reformatore“ u vreme pisanja njihovih tekstova, 1985. i 1986, prepoznali u SK Srbije, a naročito u Gradskom komitetu kojim je 228 Navedene su promene zakona o konvertibilnosti valuta, kao i zakoni o autonomiji Narodne banke Jugoslavije koji su doneti 1983. i 1984, pa čak i usvajanje stabilizacionog programa iz 1983. Razlog za ovu popustljivost strancima autor je nalazio u strahu da se ne ostane bez finansijske pomoći (Burg, 1986: 179). Pa ipak, nije li se radilo o pokazatelju pojačanog uticaja moćnih kapitalističkih krugova na SFRJ? Ako je ovaj uticaj uistinu bio povećan, onda bi ovi krugovi mogli uticati na daljnje snaženje saveznog centra posle sloma Berlinskog zida, da im je ovo bilo u interesu.


upravljao u to vreme Slobodan Milošević,229 među ekonomistima, bankarima i poslovnim ljudima, kao i među režimskim i disidentskim društvenim naučnicima i intelektualcima, te pojedinim političarima u drugim republikama u kojima „je njihov uticaj manje važan zato što im nedostaje podrška njihovih tamošnjih partija“. Oni su „liberalni reformatori“ zato što: podržavaju razumne mere jačanja federacije putem uvođenja većinskog glasanja umesto konsenzualnog kako bi se izbegla paraliza odlučivanja na saveznom nivou; podržavaju stabilizacione programe na saveznom nivou; tržišnu privredu, i njeno uključenje u kapitalistički svetski sistem. Prva tačka je „liberalima“ pribavljala podršku „konzervativaca“ koji su želeli „oštru centralizaciju“, ali ih je, i zbog ove podrške „konzervativaca“, udaljavala od treće grupe u partiji, „konfederalista“ u Sloveniji, Hrvatskoj i Vojvodini, kao i „bar nekih elemenata u bosanskom rukovodstvu“, koji su svi želeli zadržavanje ili uvećanje autonomije i ekonomske moći u odnosu na centar, a posebno se bojali „konzervativaca“, sa uporištem u JNA, boračkim organizacijama i u rukovodstvima nerazvijenih republika, poznatim po zalaganju za „centralistička“, „primitivno egalitarna“ i stanovišta neprijateljski usmerena prema tržišnoj privredi i njenom uključivanju u svetski kapitalistički sistem 230 (Burg, 1986: 187–188; Rusinow, 1985: 156). No, izgledi „liberala“ nisu bili bajni: „Tako, ’liberalni reformatori’ jesu najslabija ’tendencija’ u vođstvu. Njihov ograničeni uspeh do sada se uveliko mogao objasniti kao rezultat spoljnjih pritisaka (istakao aut.). No, ovi pritisci ne mogu potisnuti regionalne privredne, političke i ideološke činioce koji su postrojili domaće političke snage protiv reforme. Srbijanski ’liberali’ su suštinski izolovani među regionalnim vođstvima, i suočeni čak sa ogorčenom opozicijom unutar sopstvene organizacije. Male su, stoga, šanse da stabilizacioni program i propisane privredne reforme budu ikada potpuno sprovedene“ (Burg, 1986: 188).

Kako se vidi, nacionalni odnosi su, čak i u ovoj vizuri koja uviđa složeniju ideološku podelu koja, prema piscu ovih redova, ipak, tek površinski prikriva 229 Tada je Milošević, iako se poimence ne pominje u člancima Rusinova i Berga, uobičajeno smatran modernim prozapadnim reformistom, s bankarskim stažom u SAD. Uostalom u njegovom timu sedeo je kao ekonomski savetnik i Mihailo Crnobrnja, docniji ambasador u EEZ, univerzitetski profesor u Kanadi i pisac jedne od boljih knjiga o „Jugoslovenskoj drami“ (1994), pa predstavnik stranih investitora u Srbiji i profesor na FEFA. Bio je tu, takođe, i Jurij Bajec, član Miloševićevog tima za privrednu reformu iz 1988. i savetnik premijera Mirka Cvetkovića dvadesetak godina docnije. 230 Berg je posebno visoko vrednovao značaj kritike društva brojnih sociologa, i naročito knjigu Josipa Županova Marginalije o društvenoj krizi, što ovoj profesiji služi na čast, te ekonomiste koji su učestvovali u stvaranju programa „Krajgerove komisije“, dok je za politikologe kazao da „čak“ i oni „koji su dugo patili pod teretom preterane bliskosti u odnosima sa režimom i bili duboko podeljeni po regionalnim linijama, odskora doživljavaju oprezno oživljavanje kritičke misli“ (Burg, 1986: 188).


dublje nacionalne razlike, uslovljavali vidljivu institucionalnu blokadu odlučivanja koja je doprinosila privrednom slabljenju zemlje. Ovi slabi izgledi „srbijanskih liberalnih reformista“, usled činjenice da „konsenzualno odlučivanje favorizuje one koji se protive promenama“ naveli su, međutim, Berga da se zapita da li će Jugoslavija nestati. Shvatio je da ovakav ćorsokak vodi konfederalizaciji i ’balkanizaciji’ sličnoj onoj s kraja šezdesetih, u čemu se takođe slagao sa Rusinovom. Zaključio je da taj „proces već traje, te da je trenutno to najverovatniji tok događaja u bliskoj budućnosti“. Štaviše: „ne bi se, možda, moralo dugo čekati pre no što se zemlja jednostavno raspadne – mirno, ako se postigne prava ’konfederacija’, ili nasilno, ako nacionalističke suprotstavljenosti eskaliraju. Jedino bi intervencija vojske – najverovatnije kao podrška ideološkim konzervativcima u njihovom delanju u političkom vođstvu – mogla preokrenuti potonji razvoj. Stvarna mogućnost ovog ishoda, međutim, snažan je podsticaj političkom delanju odvraćanja“ (Burg, 1986: 189).

Dakle, Berg je bio sasvim svestan, baš kao i Rusinov, mogućeg „raspada Jugoslavije“ i nisu dopuštali da ih eufemizam konfedera(liza)cije zavara, već su jasno prepoznali da se radi o mirnom razmontiranju SFRJ. Obojica su smatrali da je to čak i najverovatniji ishod institucionalne blokade odlučivanja na saveznom nivou. Pa ipak, liberalni američko-jevrejski intelektualac se nadao da postoji mogućnost očuvanja Jugoslavije. Tu mogućnost nalazio je u koaliciji između „konzervativaca“, kao najjače struje, i „liberala“, kao najslabije u SKJ. Naime, oni su u jačanju funkcija federacije mogli naći najmanji zajednički imenitelj, a u hitnoj privrednoj iznudici, „konzervativci“ bi, pošto nemaju sopstveni program, smatrao je, mogli prihvatiti spreman program „liberala“. No, iako bi ova koalicija postala premoćna, bilo je jasno Bergu, ona bi samo dodatno osnažila strahove i otpore „konfederalista“ iz Hrvatske i Slovenije, što bi onda primoralo „liberale“ da se „pouzdaju u autoritarna sredstva kako bi dostigli svoje ciljeve“ (Burg, 1986: 190). Prema tome, Berg je raščlanio moguće ishode trenutne situacije sasvim u skladu sa ozbiljnim naučnim radom prema kojem se pod delovanjem nekih uslova može očekivati izvesna posledica. Ako bi se nastavilo onim putem kojim se krenulo na prelazu šezdesetih u sedamdesete, a naročito od smrti Josipa Broza Tita, mogla bi se očekivati mirna konfederalizacija, tj. kraj SFRJ; ako bi nacionalističke strasti eskalirale, to bi vodilo građanskom ratu; a ako bi došlo do koalicije „liberala“ i „konzervativaca“ moglo bi doći do jačanja federacije, ali pod autoritarnom vlašću. Jedini činilac kojeg je potcenio jeste spoljnopolitički, jer se sa promenom međunarodnog okruženja menja i verovatnoća nastupanja svakog od navedenih izbora. Verovatnoća trećeg rešenja, čije je ostvarenje neminovno moralo da uključi konzervativne komuniste, smanjivala se sa urušavanjem socijalizma kao sistema i slabljenjem SSSR kao velesile, a rasla je verovatnoća jednog od prva dva navedena izbora.


4.4. Zaključak U procenjivanju predviđanja sloma socijalizma Valeri Bans (Valerie Bunce) već je uočila pravilnost da su desničari „rutinski predviđali kraj socijalizma“, ali da se češće radilo o onoj narodnoj „što je babi milo, to joj se snilo“ negoli o „brižljivom argumentovanju baziranom na činjenicama“, te da su, štaviše, ti isti analitičari često „zastupali politike zasnovane na premisama o unutrašnjoj dugotrajnosti i zlu komunističkih sistema“ (Bunce, 1997: 363). Nešto slično se može kazati i za predviđanje kraja Jugoslavije. Naime, iz navedenih primera predviđanja jasno se vidi da su nade i očekivanja društvenih naučnika neminovno vezani sa predviđanjima kraja Jugoslavije: iz negativnog odnosa Rameta prema Jugoslaviji sledilo je bezostatno pravdanje hrvatskog nacionalizma i osuda srpskog, te predviđanje „raspada“ Jugoslavije; na isti način, iz pozitivnog odnosa Rusinova i Berga prema predmetu istraživanja sledilo je oprezno predviđanje o mogućem održanju Jugoslavije, iako se priznavalo da je situacija, izazvana nacionalnim takmičenjima koja su prečesto prelazila u sukobljavanja i institucionalnu paralizu koja je onemogućavala donošenje odluka i time dodatno pojačavala već postojeće nacionalne sukobe, teška. Potonji su izražavali stav da država verovatno neće biti kadra da izađe iz pomenutih teškoća, ali su izražavali nadu da će, ipak, uspeti da ih prevaziđe, a prvi je samo naizgled bio u pravu, jer njegov zaključak nije sledio iz premisa, već iz zle volje. Kad je Šeflin u pitanju, njegovo ispravno predviđanje „turobnih“ izgleda Jugoslavije bilo je u velikoj meri vezano za kombinovanje predviđanja raspada socijalizma sa problemima koje je u Jugoslaviji izazivao nacionalizam uz institucionalnu blokadu odlučivanja i gubljenje smisla jugoslovenstva za njene republike. Treba primetiti da su strani stručnjaci za Balkan i bivšu Jugoslaviju češće bili svesni mogućnosti nestanka Jugoslavije od južnoslovenskih sociologa, politikologa ili istoričara, a da su hrvatski ili slovenački stručnjaci očevidno bili uspešniji prognozeri od srpskih ili bošnjačkih. Primera radi, od sociologa Jugoslavije samo je Josip Županov predvideo da bi do nasilnog raspada Jugoslavije moglo doći, dok se od Rameta saznaje da je takvo mišljenje još 1983. iskazao slovenački istoričar Dušan Biber.231 Ivo Banac je takođe izražavao uverenje da je Jugoslavija moguća samo u autoritarnom sistemu, a nikako ne i u višestranačkoj demokratiji, u čemu se ogledala u najmanju ruku dvostruka rezerva – rezerva jednog liberala prema autoritarnom poretku i rezerva jednog Hrvata 231 Dejan Jović, pak, navodi da je „od 35 vodećih hrvatskih sociologa, pravnika, politologa i ekonomista anketiranih u oktobru 1989. samo (je) jedan rekao da će se Jugoslavia raspasti (vidi anketu Slavena Letice u Danasu, 17. oktobar 1989) Danas će, naravno, svi tvrditi da su znali da će se to dogoditi, i da se zapravo moralo dogoditi. Toliko o mogućnosti da se predvide događaji, ili – barem – o kvalificiranosti društvenih znanosti da ih predvide” (Jović, 2003: 91).


prema političkoj zajednici u kojoj Hrvati ne čine većinu (Banac, 1990; 1988). Izgleda da južnoslovenski teoretičari i istoričari, a naročito Srbi i Bošnjaci, nisu hteli da poveruju da je za njih negativan ishod moguć, već su se zavaravali, pa je i njih, ako ne nepokolebljiva vera u Jugoslaviju, onda nada u bolju budućnost sprečavala da se racionalno suoče sa upozoravajućim znacima sunovrata. Neki od hrvatskih istraživača su zacelo imali negativan odnos prema Jugoslaviji,232 pa im je to pomagalo da predvide i njen nestanak. Naposletku, nada i htenje, predviđanje i delanje često idu ruku pod ruku. Kada je u pitanju ideološka usmerenost istraživača čini se da su američki liberali koji su bili manje hladnoratovsko-antikomunistički ostrašćeni gajili pozitivniji stav prema Jugoslaviji od konzervativnih liberala koji su iskazivali izrazitiju hladnoratovsku logiku, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što ih je jugoslovenska višeetnička stvarnost mogla podsetiti na američku društvenu stvarnost. Takođe, liberalni jevrejski intelektualci u SAD i Velikoj Britaniji koji su se dugo bavili Jugoslavijom pokazivali su unekoliko razumljivu sklonost, imajući u vidu jevrejska iskustva sa nacionalizmima većine kroz istoriju kao i moguću prosrpsku sklonost, zbog zločina NDH, ka višeetničkim rešenjima kao etički nadmoćnim u poređenju sa uskim etnonacionalističkim varijantama preuređenja jugoslovenskog prostora. Čini se, međutim, da su oni uviđali i da su opasnosti građanskog rata sa etničkom osnovom mnogo gora alternativa od Jugoslavije koju odlikuje autoritarni socijalizam, ali sa izvesnim demokratskim i tržišnim tendencijama,233 koji se nipošto ne može izjednačavati sa totalitarnim poretkom. No, one koji su izričito ili prećutno gajili habzburške (Ramet) ili nemačke (Rajsmiler) resantimane prema Jugoslaviji i Srbima, ni opasnost nestajanja Jugoslavije u građanskom ratu nije sprečavala da izričito predvide željeni raspad, kao pitanje neminovnosti i podesnog trenutka. Planiranje podesnog trenutka, kao i neke epizode stranog uplitanja u prošlosti, pokazuju, međutim, da je spoljni činilac bio presudan za održanje ili nestanak Jugoslavije, jer on u krajnjem slučaju određuje da li će i kada ona postojati. Zanimljivo je, međutim, da nijedan od ovde pomenutih istraživača nije došao do takvog zaključka; ni Ramet koji je sam izričito procenjivao kada je trenutak raspada podesan za „Zapad“, tj. SAD; niti Rusinov koji je čitaoce obavestio o Brežnjevljevoj ponudi „bratske pomoći“ Josipu Brozu prilikom 232 Autoru ove studije nije iznenađujuće da je Letica predvideo „raspad“ SFRJ, jer je Tuđmanov docniji savetnik to silno želeo, ali je teško poverovati da je prosvećeni socijalista Josip Županov, uopšte kritičan prema nacionalizmu, bio protivnik Jugoslavije, dok za Banca, kao iskrenog i gorljivog liberala, autor pretpostavlja da bi, možda, bio za Jugoslaviju da je verovao da ona može biti liberalna, tj. višestranačka i parlamentarna demokratija koju nacionalno sukobljavanje Srba i Hrvata neće stalno unazađivati. 233 Rusinov i Berg su sa odobravanjem pominjali zalaganje pojedinih komunista za višekandidatske liste, u čemu su prednjačili komunisti u SK Srbije, a već je ranije pomenuta „obnova društvenih nauka“ s kritičkom funkcijom.


Maspoka, što je ovaj upotrebio kao argument u raspravi sa „hrvatskim rukovodstvom“, ukoliko maršal nije u stanju da se s izazovom separatizma sam izbori; niti Berg koji je ukazao na presudni značaj spoljnih pritisaka u jačanju makroekonomskih funkcija savezne države u SFRJ; niti Šeflin koji spoljni činilac skoro i nije imao u vidokrugu. Može se samo pretpostaviti da politikolozi SAD i Velike Britanije koji su se specijalizovali za izučavanje udaljenih regiona nisu skloni kritičkom razmatranju uticaja spoljne politike zemalja kojima pripadaju na predmet njihovog istraživanja, već su usredsređeni na unutrašnje odnose u regionu. Njihova funkcija je prevashodno u analizi unutrašnjih odnosa u nekom regionu i savetovanju politika koje se mogu efikasno preduzeti zavisno od ciljeva velikih sila koji se tamo žele postići, a ne u kritici ovih i ovakvih neretko imperijalističkih politika. Naposletku, primer BiH, još jedne države koju razdiru nacionalizmi konstitutivnih nacija i institucionalna blokada, i koja uprkos tome opstaje, zorno pokazuje da se spoljni činilac ne može potceniti kada je u pitanju nastanak, održanje i nestanak malih višenacionalnih država.

5. P rvobitna ideološka hegemonija: sukob civilizacija, balkanizam i kritika balkanističkog diskursa

Umesto demokratske Zapadne Evrope i komunističke Istočne Evrope, od sada će postojati Evropa i Balkan. Robert D. Keplen

5.1. Uvod U ovom poglavlju se analiziraju dva najuticajnija dela i nekoliko pratećih koja su primenjivala okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs, a predočava se i njihova kritika. U osnovi konzervativni okvir sukoba civilizacija, te prateći orijentalistički i balkanistički diskursi bili su kritikovani iz dva izvora. Prvo izvorište predstavljao je okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs putem kojih se kritikovao okvir sukoba civilizacija i balkanizam, iako često nedosledno, pa je bilo i dosta slučajeva da su kritičari nesvesno primenjivali ono što kritikuju. Nosioci ovakve kritike su uglavnom, iako ne i isključivo, levi liberali i socijalni demokrati na Zapadu, kritični prema njihovim vladama zbog nepreduzimanja vojne akcije protiv bosanskih Srba i Srbije. Drugo izvorište kritike predstavljali su postmoderni dekonstruktivisti balkanističkog diskursa koji su većinom bili rođenjem ili bračnim vezama povezani sa Balkanom, a dugogodišnjim boravkom sa Zapadom. Posebno je važno naglasiti da se radi samo o najuticajnijim autorima i delima, što nikako ne znači da su oni i oblikovali ovaj okvir i diskurs, pošto su oni nastali znatno ranije. Dva autora i dela koja se ovde nešto opširnije analiziraju jesu Sukob civilizacija Semjuela Hantingtona (Samuel Huntington) i Balkanski duhovi Roberta Keplena (Robert Kaplan). Cilj analize sastoji se u prepoznavanju društveno-integrativnih i ideoloških funkcija koje imaju u kapitalističkim društvima SAD i EU posle završetka Hladnog rata i poraza socijalizma i SSSR kao glavnog neprijatelja, te u odvajanju saznajnih od društveno-integrativnih funkcija okvira sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa.


5.2. Jugoskeptična hipoteza: Ideološke funkcije okvira sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa Harvardski konzervativni profesor političkih nauka i savetnik različitih američkih,234 ali i vlada drugih zemalja od kojih su neke tokom sedamdesetih godina XX veka spadale u desničarske autoritarne režime,235 Samjuel Hantington, objavio je članak „Sukob civilizacija?“ u letnjem broju časopisa Foreign Affairs 1993, kao odgovor na Fukujaminu tezu o „kraju istorije“, da bi tri godine docnije objavio i istoimenu knjigu.236 Okvir sukoba civilizacija, međutim, postoji znatno duže, baš kao i pripadajući orijentalistički, okcidentalistički i balkanistički diskursi. Hladni rat je uticao da se ovaj okvir i diskursi ponešto povuku u pozadinu, zasenjeni hladnoratovskim okvirom i antikomunističkim diskursom, da bi po okončanju Hladnog rata isplivali ponovo na površinu. Hantington je, međutim, već postojeći okvir predstavljanja stvarnosti nanovo izričito oblikovao („reartikulisao“), trudeći se da ubeđivanjem stručne i šire javnosti okvir sukoba civilizacija u objašnjenju „sledećeg obrasca sukoba“ stekne ideološku hegemoniju. Prema tome, ne radi se toliko o izražavanju stvarnosti, koliko o ideološko-diskurzivnom predstavljanju, tumačenju i iskrivljavanju beskrajno složenih odnosa u njoj. Utoliko, Hantington je prvenstveno konzervativni ideolog američkog imperijalizma, a tek potom i društveni naučnik.237 U konkretnom slučaju, trebalo je osmisliti posthladnoratovsku stvarnost u kojoj su se našle SAD i EU. Komunistički neprijatelj se izgubio iz vidokruga, pa je pretila opasnost da se antikomunistički saveznici u nedostatku neprijatelja međusobno posvađaju. Otuda se izumevanje nove integrativne ideologije na temeljima vekovima stare dihotomizacije nametalo kao imperativ: „Linije raseda između civilizacija biće borbene linije budućnosti. Zašto? Razlike između civilizacija su suštinske i odnose se na istoriju, jezik, kulturu, tradiciju i, što je najvažnije, religiju. Različite civilizacije imaju različito shvatanje odnosa između čoveka i Boga, građanina i države, roditelja i dece, slobode i vlasti, jednakosti i hijerarhije. Te razlike su proizvod vekova. One neće brzo nestati“ (Huntington, 1993: 25). 234 Između ostalih, savetovao je Lindona Džonsona (Lyndon Johnson) i opravdavao masivno bombardovanje južnovijetnamskih sela kako bi se snage Vijetkonga poterale u gradove tokom kasnih šezdesetih, Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/Samuel_P._Huntington, pristupljeno 10. VIII 2008. godine. 235 Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/Samuel_P._Huntington, pristupljeno 10. VIII 2008. godine. 236 Knjiga je citirana u 3.491 publikaciji, što je ubedljivo najveća citiranost neke knjige u ovoj studiji. 237 Nadmoć društveno-integrativne funkcije političke nauke nad njenom saznajnom funkcijom vidljiva je mutatis mutandis kod većine stranih i domaćih politikologa.

Prvobitna ideološka hegemonija: sukob civilizacija, balkanizam ... 161

Ideja civilizacije zasnovane prevashodno na religiji nametala se konzervativcu kao najlogičniji izbor, posebno u svetlu činjenice da je diskurs o „sukobu rasa“ – koji još pedesetih godina ne bi izazivao naročito neprijateljske reakcije – bio sada usled političke nekorektnosti nedostupan (Hejden, 2003: 167), jer radi se o staroj ideji koja svoje korene ima u srednjem veku. Utoliko, ona nije samo konzervativna, u smislu zadržavanja kapitalističkih odnosa moći u društvu i globalnom svetu, već može ići i ka izvesnoj reakcionarnosti, ponovnom bacanju natprirodnih čari na svet koje su sile racionalizacije, oslobođene prosvetiteljstvom, svojevremeno raščarale. Uistinu, Hantington smatra da je „desekularizacija sveta životna činjenica kraja XX veka“, pa nastojanja Zapada da širi „svoje civilizacijske vrednosti“, kao što su liberalizam i demokratija, pod imenom univerzalnih vrednosti, a uz očuvanje vojne premoći i eksploatacije privrednih resursa mogu samo pobuđivati neprijateljstvo ostalih civilizacija. Prema tome, radi se o svojevrsnoj kritici imperijalističkog liberalizma sa pozicija imperijalističkog konzervatizma, uz izvesne reakcionarne natruhe. Otuda nije slučajno što se glavni neprijatelj prepoznaje u „islamskoj civilizaciji“ čije su granice „krvave“. Utoliko, bosanski muslimani su, putem diskurzivne strategije prećutkivanja, prepoznati kao svojevrsni agenti islama u Evropi, što podseća na konzervativne srpske nacionaliste kada razmišljaju o „zelenim transverzalama“ i opasnostima islama uopšte, a posebno na Balkanu i po Srbe. Hantington je sukob u bivšoj Jugoslaviji posmatrao upravo iz okvira sukoba civilizacija, ali su orijentalistički diskurs prema bosanskim Muslimanima, a balkanistički prema pravoslavnim Srbima upotrebljeni na posredan način: „Sada, po okončanju ideološke podele Evrope, ponovo izranja kulturna podela Evrope na zapadno hrišćanstvo sa jedne, i pravoslavno hrišćanstvo i islam sa druge strane“ (Huntington, 1993: 29–30). U stvari, kao što je primetila Milica Bakić Hayden, u kratkom XX veku „ideološki Drugi“ prosto je „zamenio geografsko/kulturnog orijentalizovanog Drugog“, dok je „simbolička geografija istočnjačke inferiornosti“ ostala netaknuta (Bakić Hayden, 2006: 35). Ova činjenica objašnjava relativno često preplitanje okvira sukoba civilizacija i hladnoratovskog okvira u brojnim novinskim, pa i akademskim tekstovima.238 Za razliku od pravoslavnih i muslimana, katoličke Slovenija i Hrvatska su, kako Hantington kaže, prema „Zapadu orijentisane“, pa prema tome, i dobrodošle u zapadni civilizacijski krug: 238 Hantington je i sam to činio: „Narodi severno i zapadno od te linije (koja odvaja katoličko-protestantski Zapad od islamsko-pravoslavnog Istoka, prim. aut.) dele zajednička iskustva evropske istorije – feudalizam, renesansu, reformaciju, prosvetiteljstvo, Francusku revoluciju, Industrijsku revoluciju; uopšte su privredno razvijeniji od naroda na istoku; i mogu sada očekivati uvećano učešće u zajedničkoj evropskoj privredi i učvršćivanju demokratskih političkih sistema. (...) Somotska zavesa kulture zamenila je gvozdenu zavesu ideologije kao najznačajnija linija podele u Evropi. Kao što događaji u Jugoslaviji pokazuju, ne radi se samo o liniji razlike; to je nekada linija krvavog sukoba“ (Huntington, 1993: 30–31).

162 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Na severnoj granici islama sve jače izbija sukob između pravoslavnih i muslimanskih naroda. Tu spada krvoproliće u Bosni i Sarajevu, tinjajuće nasilje između Srba i Albanaca, zategnuti odnosi između Bugara i njihove turske manjine, nasilje između Oseta i Inguša, neprekidno međusobno ubijanje Armena (Jermena) i Azera i zategnuti odnosi između Rusa i muslimana u Centralnoj Aziji (...)“ (Huntington, 1993: 33).

Kao što se da videti, u okviru sukoba civilizacija teško može biti mesta za države kroz koje protiču civilizacijske granice određene religijskim razlikama. Utoliko, u Hantingtonovoj konzervativnoj slici sveta, višecivilizacijske države moraju se raspasti, radilo se o Jugoslaviji ili o Bosni i Hercegovini. Ako ništa drugo, autoru se, za razliku od velike većine drugih proučavalaca ratova za jugoslovensko nasleđe koji su primenjivali različite aršine na Jugoslaviju i BiH, ne može sporiti doslednost. On je smatrao da je „prirodno“ da „grupe ili države koje pripadaju jednoj civilizaciji koja se našla u ratu sa narodom druge civilizacije“ pokušavaju „pridobiti podršku ostalih pripadnica svoje civilizacije“. Stoga, nije čudno što Hrvate podržavaju katolici, bosanske muslimane drugi muslimani u svetu, a Srbe Rusi i ostali pravoslavci. No, u vezi s ovim je danska postmodernistkinja Lene Hansen uočila unutrašnju protivrečnost: „Povezivanje bosanskih Muslimana sa islamom – na ključnu pretnju civilizovanom svetskom poretku ukazala je Hantingtonova tvrdnja da islam ima ’krvave granice’ – napravljeno je čak iako je Hantington priznao da civilizacijska/religijska svest izranja oko religijskih granica zapadnohrišćanske, pravoslavne, i islamske civilizacije kao proizvod tekućeg sukoba – naročito u slučaju muslimanskog identiteta bosanskih Muslimana – a ne kao njegov uzrok (istakla L. H.) (...) Ova razlika između identiteta kao proizvoda i kao uzroka naglašava nestabilnost unutar Hantingtonovog diskursa: civilizacije su posmatrane, s jedne strane, kao celine sa nepromenljivim (essential) identitetima i stoga kao nezavisna promenljiva posthladnoratovskih sukoba. Ipak, s druge strane, ako se civilizacijski identitet pojavio kao rezultat drugih procesa, na primer ratova, onda on nije nepromenljiv niti je nezavisna promenljiva, već je, što je važno, zavisan od političkog delanja (...)“ (Hansen, 2006: 168).

Zaista je tačno da su pomenuta savezništva određena religijskom pripadnošću postojala, i to se ne sme prenebregavati, pošto su takve postojeće tendencije opasne po budućnost sveta koji bi mogao završiti u sukobljavanju rivalskih fundamentalizama. Pa ipak, u Hantingtonovoj misli puno je pukotina, od kojih je gornja koju je uočila Hansenova tek jedna u nizu. Naposletku, zašto bi takve uistinu postojeće tendencije bile jače od nekih drugih, takođe postojećih tendencija?


Recimo, prvo što upada u oči jeste činjenica da su se pomenuti Oseti239 sukobili i sa Gruzinima, a da im je u tom sukobu pritekla u pomoć Rusija. Sve tri države su većinski pravoslavne. Prema tome, ne može biti ni reči o civilizacijskom sukobu, već se radi o klasičnom nacionalističkom sukobu u kojem Oseti u Južnoj Osetiji, de iure pokrajini Gruzije, žele da se priključe Severnoj Osetiji, pokrajini u sastavu Rusije. Oni bi time ostvarili uobičajeni nacionalistički cilj: ujedinjenje etnički istovrsnog življa i njegovo brojčano jačanje, doduše u okviru Rusije, pošto u ovom trenutku nisu u stanju da ostvare punu nezavisnost. Drugo, vidljiva je u Hantigtonovoj misli težnja da se svet uobliči po meri uske „elite moći“ u američkom društvu. Po njemu, svet je podeljen na osam civilizacija: Zapad, slovensko-pravoslavnu, konfučijansku, islamsku, japansku, hindu, latinoameričku i „eventualno“ afričku. Ovakva podela osigurava globalnoj sili u privrednom opadanju, SAD, da usled vojne moći igra hegemonu ulogu u okviru Zapada, a posredstvom partnerskih odnosa sa EU i u čitavom svetu. Kao jedan od kratkoročnih ciljeva za EU navodilo se da treba da primi u okrilje ona društva Istočne Evrope i Latinske Amerike koja su „kulturno bliska“, kako bi se na taj način moć Zapada uvećala (Huntington, 1993: 49). U stvari, kako je jedna kritičarka primetila, ova podela civilizacija ima funkciju prikrivanja bazičnije podele u kapitalizmu na bogate i siromašne, jer ako je katoličanstvo tako nadmoćna civilizacija per se, zašto onda ne uključiti čitavu Latinsku Ameriku u Zapad (Todorova, 1998: 230)? Sa Rusijom i Japanom, po Hantingtonu, treba održavati prijateljske odnose, dok se vojna moć potencijalno neprijateljskih civilizacija, prevashodno konfučijanske i islamske („Islam ima krvave granice“, veli Hantington, 1993: 35), mora ograničavati, a između njih treba podsticati sukobe. Na taj način se SAD i EU osigurava preimućstvo u takmičenju, a SAD obezbeđuju sebi produžavanje hegemonije u svetu. U samim društvima Zapada, pak, ohrabruje se konzervativno okretanje religiji i snaženje položaja katoličke ili protestantskih crkava u cilju pravdanja privilegovanog položaja društvenih elita i odgovarajućeg položaja njihovih nacija u globalizovanom svetu. U tom svetlu treba posmatrati i misionarsku ulogu ovih nominacija u drugim zemljama ili, što bi rekao Hantington, civilizacijama. Treće, zašto ne bi, ipak, rivalstvo unutar Zapada, ono između SAD i EU, nateralo potonju da postane i vojna sila, a ne samo privredna i politička? Zašto ne bi npr. EU, u kojoj postoje visokosekularizovana društva poput holandskog ili češkog u kojima ni dve petine građana nije religiozno, sklapala sve čvršća 239 Smatraju se naslednicima persijskog (sarmatskog) plemena Alana. Govore jednim oblikom persijskog jezika i većinom su pravoslavne veroispovesti (oko 61%), iako postoji i „značajna muslimanska manjina“. Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/South_Ossetia, pristupljeno 10. VIII 2008. godine.


privredno-politička partnerstva međusobno i sa Rusijom, ukoliko bi potonja posvećivala više pažnje privredi a manje vojnim akcijama? Nisu li, naposletku, Rumunija, Bugarska, Kipar i Grčka već članice EU? Zašto bi uopšte izvesno buđenje religioznosti spadalo u nepovratne procese? Moguće je i da će se sekularizacija nastaviti u EU, te da se i u SAD može javiti reakcija na desekularizaciju. Naposletku, s normativnog stajališta, moguće je i da sekularizacija osigurava najbolji način sapostojanja sve brojnijih muslimana u društvima EU sa njihovim starosedelačkim sugrađanima. U protivnom, ako je Hantington kojom nesrećom u pravu, civilizacijski sukobi će besneti u EU, kao što se mestimično već dešava. Ipak, nije li zadatak razumnih pojedinaca koji imaju moć da snaže humanije procese i tendencije, a da se suprotstave nečovečnima? U društvenom svetu, naime, dosta toga zavisi od slobodne volje pojedinaca i društvenih grupa, iako postoje i različiti više ili manje moćni determinizmi nezavisni od nje. No, Hantington je iz ideoloških razloga jednu postojeću tendenciju posle Hladnog rata proizveo u jedinu. Štaviše, sukobom civilizacija pravdao je zanemarivanje međunarodnog prava i upotrebu duplih standarda u međunarodnoj politici: „Zapad, navode (muslimani povodom rata u BiH, prim. aut.), upotrebljava duple standarde. Svet sukobljenih civilizacija, međutim, neizbežno i jeste svet duplih standarda: ljudi primenjuju jedan standard za njima srodne države i različiti standard za druge“ (Huntington, 1993: 36). Pa ipak, NATO je bombardovao Srbe u BiH 1995. i Srbiju 1999, a oba puta je to učinio u korist većinski muslimanskog stanovništva, zvanična Rusija nije sprečila takva nastojanja, a zvanična Grčka učestvovala je u akcijama NATO (Dragović Soso, 2008: 4). Pomalo je paradoksalno da je upravo Robert Keplen, američki publicista jevrejskog porekla, u svojoj knjizi Balkanski duhovi (Balkan Ghosts), prvi put objavljenoj 1993, najpregnantnije izrazio balkanistički diskurs uobličen u okviru sukoba civilizacija koji je preovladavao npr. i u konzervativnoj svenemačkoj štampi najdocnije otkad je rat počeo (Bakić, 1999; 1998; 1997). Keplenova knjiga u žanru putopisa jedna je od najcitiranijih među knjigama o Balkanu i ratovima za jugoslovensko nasleđe,240 što svedoči o njenoj intertekstualnosti, a do 2002. prodato je 300.000 primeraka (Hansen, 2006: 155). „Slavu“ je stekla, između ostalog, i zato što je, uprkos odsustvu bilo kakvog predloga za vođenje praktične politike prema ratovima za jugoslovensko nasleđe, navodno uticala na Klintona da se ne meša u rat u BiH,241 ali i usled veoma dobrih kritika koje je dobila npr. u The New York Times koji je Balkanske duhove izabrao za jednu od najboljih knjiga godine (Hansen, 2006: 149, 151). 240 Citirana je u 223 knjige ili članka. 241 O tome je nekoliko reči rečeno u poglavlju o Malkolmovom razumevanju istorije i rata u BiH.


Ona je bila prilično uticajna kad je u pitanju američka politika u prvo vreme, ali je, takođe, upravo zbog toga, navukla gnev američkih i evropskih liberala, pa se i veliki broj citiranja umnogome odnosi na blaže ili oštrije kritike i ograđivanja od putopisa u celini ili bar od zloglasne sintagme o „večitoj mržnji“ (age-old hatred) na Balkanu. Uostalom, sledeća najcitiranija knjiga o ratovima za jugoslovensko nasleđe u celini ili u delovima bila je Malkolmova Bosna: kratka istorija čije je pisanje, barem delimično, bilo motivisano potrebom da se odgovori na tezu o „večitoj mržnji“. U neku ruku, postalo je pitanje lepih akademskih manira onih koji pišu o ratovima za jugoslovensko nasleđe da se na početku knjige ritualno negativno odrede prema shvatanju Balkana koje je ponudio Keplen. Kritike i napadi motivisani su najčešće, s jedne strane, razlozima trenutne političke korektnosti, a s druge strane napadima na evroatlantsku odbojnost prema upotrebi bombi u cilju zaustavljanja „srpske agresije“ na „Bosnu“, „etničkog čišćenja“ i „genocida“. Naposletku, tu su i uglavnom postmodernističke kritike balkanističkog diskursa najčešće vezane za autore koji potiču sa balkanskog podneblja koji su pokušali da uzdrmaju ideološku hegemoniju stereotipa o Balkanu kao regionu u kojem divljaju sve sami primitivni, grubi, pijani, prljavi, nasilni i iracionalni muškarci. Popularnost ove knjige u prvo vreme po objavljivanju i njena docnija prokaženost više govore o konformizmu stručne i šire javnosti, no o samoj knjizi koja predstavlja jedan putopis koji bi bio sasvim prosečan da na Balkanu u to vreme nije besneo rat, da nisu nedostajala znanja o njemu među prosečnim „potrošačima“ vesti na Zapadu, i da Keplen nije ispoljio tendenciju za egzotizacijom predmeta istraživanja i heroizacijom sopstvene ličnosti izjavom da poseduje „strast prema Balkanu“ (Kaplan, 2004: XI) još od početka osamdesetih, kada je obavljao novinarske poslove u regionu, što je naišlo na spremnost čitalaca da u egzotizaciji uživaju i da se sa junakom priče poistovećuju. Tome je pomogla i autorova proročka pretencioznost ispoljena u predgovoru: „I dok su danas naslovi u medijima uglavnom o Bosni, sutra mogu biti o nekom drugom delu Balkana, s obzirom na to da je čitavo poluostrvo ušlo u kataklizmičan period koji će trajati mnogo godina. Bez obzira na to, ništa od onoga što sam napisao ne treba uzeti kao opravdanje, koliko god bilo blago, za ratne zločine koje su počinile trupe etničkih Srba u Bosni i Hercegovini koje najiskrenije osuđujem. Tokom osamdesetih sam pokušavao – obično bez uspeha – da zainteresujem urednike i širu javnost na zlo koje se spremalo na Balkanu“ (Kaplan, 2004: X).

Egzotizacija Balkana odvija se njegovim predstavljanjem kao Drugog koji je mračan, tajnovit i po prirodi nasilan. Retki su oni koji poseduju znanja o njemu, ali tu je neustrašivi pustolovni autor spreman da prosvetljuje javnost. On je još osamdesetih znao šta „se sprema“, ali „urednici i šira javnost“ nisu slušali poznavaoca i proroka koji nanovo prorokuje da se „ušlo u kataklizmičan period koji će


trajati mnogo godina“, što navodi na pomisao da se radi o nečemu poput prirodne katastrofe na koju se ne može uticati. Racionalni ljudski planovi i delanje nemaju prođu na Balkanu, bilo da se radi o egzotičnim urođenicima bilo o spoljnom racionalnom svetu. Pa ipak, autor se ne da zavesti sopstvenim predviđanjima, već moralno osuđuje „ratne zločine koje su počinile trupe etničkih Srba u Bosni i Hercegovini“, čime se samo jedna strana u sukobu smatra krivom, što je u nesaglasju sa osnovnom postavkom o iracionalnosti i iskonskoj nasilnosti regiona. Naime, ako je ceo region nasilan i iracionalan, onda je pitanje odgovornosti za zločine raspoređeno na svim stranama i ne može se utvrditi ko je kriv. No, već su „svi znali“ krivce, pa je i autor morao da ih osudi. Prethodno pomenute proročke vizije Keplenove zasnivale su se na navodno dobrom poznavanju balkanske prošlosti. Kako bi se, međutim, osnovna teza o mračnom, iracionalnom i iznad svega nasilnom Balkanu, prema kojem se osećala „strast“, što bolje potkrepila, navedene su neke u najboljem slučaju nehotične poluistine, a u najgorem, velike i opasne laži: „Balkan je bio prvi Treći svet, mnogo pre no što su zapadnjački mediji iskovali taj naziv. (...) Šta god da se dogodilo u Bejrutu ili drugde, dogodilo se pre toga, veoma davno, na Balkanu. Balkan je iznedrio prve teroriste u XX veku. (...) Uzimanje talaca i masovni pokolji nevinih bili su uobičajeni. Čak i fanatizam iranskog sveštenstva ima svog balkanskog prethodnika. (...) Istorija XX veka ponikla je na Balkanu. Ovde su ljudi bili odvojeni siromaštvom i etničkim suparništvom, što ih je osudilo na mržnju. Ovde je politika bila svedena gotovo na nivo anarhije koja je s vremena na vreme Dunavom uzvodno doticala u Centralnu Evropu. Nacizam, na primer, svoje poreklo može da pronađe na Balkanu. U ćumezima Beča, plodnom tlu za etnička trvenja bliska južnoslovenskom svetu, Hitler je naučio kako da mrzi na tako zarazan način“ (Kaplan, 2004: XXI).

U neku ruku, radi se o orijentalizaciji Balkana, jer se Balkan predstavlja Orijentom još pre no što su „zla“ Orijenta došla na dnevni red politike Zapada. Balkan je prethodio Bejrutu, a utisak ubedljivosti i dugotrajnosti postiže se prilogom za vreme „veoma davno“. Gotovo da se ponavlja arhetip bajke – „bilo jednom davno“ – koji se uvek odnosi na nestvarne događaje. Potom se netačno navodi da je Balkan iznedrio prve teroriste (misli se na VMRO), iako su se npr. ruski teroristi svakako pre pojavili, da su uzimanje talaca i masovni pokolji bili „uobičajeni“, kao da toga nije bilo i nema na Zapadu (Baskija u Španiji, severna Irska) u, možda, još većoj meri, pa se čak i fanatizmu iranskog sveštenstva nalazi uzor na Balkanu, iako bi se, možda, moglo otići i do inkvizitorske Španije XVI veka ili do kalvinističke Ženeve. Naravno, vrhunac predstavlja tvrdnja da i nacizam ima istorijski izvor na jugoistoku Evrope, pošto je njegov uzrok u „etničkim trvenjima u južnoslovenskom svetu“ i Hitlerovom upoznavanju tog zla u Beču. Marija Todorova je


ovu tvrdnju nazvala „sramnom“ (Todorova, 1998: 99), jer se veliki deo odgovornosti za II svetski rat zapravo prenosi na Balkan i njegove žitelje, dok se složeni odnosi u kapitalističkom društvu onog vremena, nemački poraz u I svetskom ratu, nametnute reparacije i povređeno nacionalno dostojanstvo, strah od boljševizma među kapitalistima i u političkoj eliti, pa čak i antisemitizam242 ostavljaju po strani. Autor nije bio svestan funkcije onog što je napisao, već ga je motiv samopromocije posredstvom egzotizacije Balkana naveo da napravi nepravdu ne samo stanovnicima Poluostrva, već i žrtvama nacizma, pošto je potonji sasvim banalizovan, a njegov uzrok pronađen tamo gde se zacelo nije nalazio. Koliko je nacizam balkanizovan u svesti ovog Jevrejina koji prema Balkanu oseća „strast“ svedoči i podatak da je bio, ironično rečeno, „razočaran“ strankom krajnje desnih austrijskih Slobodara, koji su umesto antisemitizma utonuli u „razuzdanu potrošnju“. Stoga je zaključio: „Balkan više ne počinje na bečkim kapijama, čak ne ni na klagenfurtskim“ (Kaplan, 2004: XXIII). Prema piscu, Evropa i „potrošačko društvo“, s jedne strane, i nacizam, s druge, nisu imali mnogo zajedničkog, dok su Balkan i nacizam potpuno izjednačeni. Balkan je „zamrznut“ u vremenu, odoleva promenama, nije sposoban da uči. Kako je Lene Hansen primetila, teškoće balkanističkog argumenta vezane za objašnjenje užasa II svetskog rata u Evropi premošćavaju se tako što se veli da se „nemački nacizam“ desio u Evropi, ali da nije evropska pojava, već je suštinski strana identitetu Zapada, između ostalog i zato što je Zapad sposoban da uči na greškama, rešavajući sukobe dijalogom i proračunom a ne mržnjom. Za razliku od takve slike o Zapadu, Balkanci se uvek iznova prepuštaju „večitim mržnjama“, nesposobni da uče na svojim greškama (Hansen, 2006: 108–109). Rečju, Balkan je Evropi potreban kao Drugi e da bi ona imala bolje mišljenje o samoj sebi. No, za razliku od većine onih koji su pisali o ratu u BiH i na Srbe svaljivali svu krivicu, Keplen je – poznat kao pisac, prema formulaciji na koricama knjige, koji „nije štedeo nijednog pojedinca i nijednu naciju“ – imao negativne junake diljem Balkana: uz Miloševića i Srbe, tu su bili i nadbiskup Stepinac i Hrvati.243 Provejavao je stav da su Hrvati s početka devedesetih, potomci onih koji su tokom II svetskog rata proganjali Srbe, Jevreje i Rome, slični svojim precima. 242 Tako je i nesumnjivi uticaj gradonačelnika Beča i otrovnog antisemite, Karla Ligera (Karl Lueger), na Hitlera potpuno zanemaren u odnosu na tobožnji uticaj Južnih Slovena. 243 Keplen je Srbe, takođe, smatrao agresorima, ali je ipak dosta pažnje posvetio negativnom pisanju o Hrvatima. Razlog je ležao u hrvatskom odnosu prema Holokaustu: „Tragedija Hrvatske bila je u tome što se njen moderni nacionalizam stapao s vremenom kad je u Hrvatskoj dominirao fašizam, što je primoravalo njegove pobornike da petljaju s nacizmom. Hrabra i nedvosmislena ocena prošlosti neophodna je da bi se te niti razmrsile. Zašto su Ukrajinci postupili na jedan a Hrvati na drugi način? Zato što Ukrajincima 1991. i 1992. nisu bombardovani gradovi, a oni kao narod nisu bili izloženi brutalnostima u neizazvanom agresivnom ratu. Rat u Jugoslaviji – borba za opstanak – odložio je samopreispitivanje istorije Holokausta u Hrvatskoj. Ali to mora doći“ (Kaplan, 2004: 16).


Navođeno je da Stepinac, primerice, uživa u savremenoj Hrvatskoj ugled sveca, iako je svega šest dana po proglašenju NDH, 16. aprila 1941, otišao u službenu posetu poglavniku Paveliću, a 28. aprila u pismu katoličkom kliru izrazio nesumnjivu nacionalističku uzbuđenost.244 Navođeno je, takođe, da je Stepinac bio antimasonski, pa i antijudaistički, iako ne i antisemitski usmeren. Citirane su, isto tako, reči Stele Aleksander (Stella Alexander) da se Stepinac plašio komunizma „više od svega (naročito više od fašizma); i bilo mu je teško da shvati da je bilo šta izvan granica Hrvatske, uvek izuzimajući Svetu stolicu, bilo zaista stvarno“. Keplen je navodio da je Stepinac, „u vreme kad su jedinice ustaških fašista u susednoj Bosni bacale srpske žene i decu s litica, a trupe Adolfa Hitlera marširale Sovjetskim Savezom, gradile logore smrti i činile sva moguća zverstva“, izjavljivao kako se „čitav civilizovani svet bori“ protiv „užasnih opasnosti komunizma koji sada ugrožava ne samo hrišćanstvo, već sve pozitivne vrednosti čovečanstva“. Naposletku, zaključio je da je do rane 1942. Stepinac podržavao ustašku vlast i njena zlodela, ali da je, kako se ustaški teror nastavljao nesmanjenom žestinom, od tada počeo da se suprotstavlja vlastima, iako nije pokidao sve veze s njima (Kaplan, 2004: 8–14). Otuda je sledilo i poređenje između Štrosmajera i Stepinca u korist prvonavedenog prelata, te savet papi Jovanu Pavlu II da ako već želi da poseti Hrvatsku, onda treba da se pokloni pre njemu no Stepincu, uvažavajući na taj način kolektivna sećanja Srba, Jevreja i Roma „za koje je Stepinac učinio premalo, i prekasno“ (Kaplan, 2004: 21). Bilo je to umesno upozorenje, koje se, međutim, izgubilo u poplavi osuda knjige Balkanski duhovi. Bez obzira što Keplen baš i nije bio u pravu kada je tvrdio da je Štrosmajerova ideja bila protivna Habzburškoj monarhiji i u korist srpske varijante jugoslovenstva koja je zagovarala nezavisnu Jugoslaviju, 245 te da je upravo takvom idejom privukao Hrvate (Kaplan, 2004: 20), zaslužuje 244 Tekst je glasio: „Vremena su takva da više nije jezik taj koji govori, već je to krv sa svojim tajanstvenim vezama s domovinom, u kojoj smo videli svetlost Božju... Da li je potrebno reći da krv teče brže u našim venama, da srca u našim grudima tuku jače:... nijednog poštenog čoveka to ne može vređati, jer je ljubav prema sopstvenom narodu upisana u Božjim zakonima. Ko nas može prekoriti ako i mi kao duhovni pastiri damo svoj doprinos ponosu i radovanju naroda, ...ovde nije teško videti Božjih ruku delo“ (Kaplan, 2004: 12–13). Valja primetiti da je Stepinčevo shvatanje nacije bilo iskonsko, sasvim u skladu sa konzervativnom romantičarskom ideologijom, na osnovu krvi. 245 Naprotiv, Štrosmajer je bio zagovornik „jugoslovenstva u okviru“ Habzburške monarhije i bio joj je veran katolički i hrvatski sin. Samo u jednom trenutku, kada je 1867. napravljena Austro-Ugarska, i godinu dana docnije Ugarsko-Hrvatska nagodba, Štrosmajer je nakratko razmišljao o izlasku Hrvatske iz K und K monarhije i njenom priklanjanju viziji Jugoslavije na bazi Načertanija. No, bio je to kratkotrajni izraz malodušnosti. Uskoro se đakovački biskup vratio „jugoslovenstvu u okviru“, a okupaciji BiH od strane „žuto-crne monarkije“ 1878. ne samo da se nije suprotstavljao, već ju je, u nadi da će se sa više Južnih Slovena lakše ostvariti federalističko preuređenje Habzburške monarhije, kao i velika većina hrvatskih političara pozdravio, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo srpskih političara u Srbiji i u Austro-Ugarskoj (Bakić, 2004: 75–78; Lampe, 2000: 60).


pažnju njegova odocnela naklonost Jugoslaviji. U vreme kada za Jugoslaviju nije bilo pohvalnih reči niotkuda ovakav intelektualni nekonformizam zaslužuje pažnju i priznanje. Jevrejskog intelektualca je hrvatski nacionalizam povezan u velikoj meri sa zlokobnim nasleđem II svetskog rata terao na pozitivan odnos prema Jugoslaviji kao državi koja je, barem u teoriji ako ne u praksi, obuzdavala nacionalizme. Keplen je, iako retko, u ponečemu bio u pravu, smatrajući da se, „uprkos zverstvima koja su tamo počinjena nad muslimanskim stanovništvom“, „etnički sukob u Bosni (se) najbolje može objasniti kao produženje srpsko-hrvatskog spora“ (Kaplan, 2004: IX). Nažalost, kada su kritičari prosipali prljavu vodu, koje je ruku na srce bilo mnogo, sa njom je često odlazilo i dete, pa je tako ova tačna dijagnoza ratova za jugoslovensko nasleđe bila često izgubljena iz vida u docnijim objašnjenjima. No, Keplen je istovremeno ispoljavao tendenciju preterivanja i karikaturalnog prikazivanja stvarnosti BiH: „Ali, Bosna je uvek bila svetlosnim godinama udaljena od Zagreba. Zagreb je urbana, etnički jednoobrazna zajednica u ravnici, dok je Bosna močvara etnički izmešanih sela u planinama. Bosna je ruralna, izolovana i puna podozrivosti i mržnje do te mere da prefinjeni Hrvati iz Zagreba to jedva mogu da zamisle. U Bosni je srpsko-hrvatski čvor jači i složeniji. (...) Bosna je, međutim, imala sofisticirani urbani centar – Sarajevo, gde su Hrvati, Srbi, Muslimani i Jevreji tradicionalno živeli zajedno u razumnom skladu. Ali, sva okolna sela bila su puna divljačke mržnje koju su podsticali siromaštvo i alkoholizam“ (Kaplan, 2004: 16–17).

Korišćena je, kako se vidi, hiperbola o „svetlosnim godinama“ udaljenosti BiH od Zagreba, iako između Sarajeva i Zagreba razlike nisu velike, što se može pročitati već na sledećoj strani. Isto tako, razlika između Slavonije i bosanske Posavine uopšte nije tako velika kao što se prikazuje, baš kao ni razlika između Hercegovine i dalmatinske Zagore. Upadalo se u netačnosti, stereotipne površnosti i protivrečnosti iz puke želje da se čitaoci impresioniraju i šokiraju. Bosna i Hercegovina predstavljene su kao najdivljačnije i najnasilnije središte opšte balkanske mržnje. Istovremeno, Zagreb se prikazivao kao urbana i etnički jednoobrazna sredina, iako to nije do kraja bilo tačno, jer je u njemu živelo i dosta Srba koji su doduše masovno morali pod pritiskom da se isele početkom rata. Bosna je, pak, ruralna i pored Sarajeva, Banja Luke, Mostara i Tuzle koji su urbani centri. Koristili su se i epiteti koji su pojačavali dejstvo imenica: kao da „mržnja“ sama za sebe već ne zvuči dovoljno jako, trebalo je ispred nje dodati da se radi o „divljačkoj mržnji“. Naposletku, Sarajevo je imalo svoje mahale mržnje poput Vratnika, ali i oaze višeetničkog sklada poput centra grada, a u nekim selima je, možda, etnička mržnja bila marginalna pojava, što ni Keplen ni autor ovih redaka ne mogu znati jer u njima nisu živeli niti ih istraživali.


Ovakav karikaturalni prikaz stvarnosti BiH napravio je znatnu štetu, jer je u nekim slučajevima izazvao a u drugim opravdao odlazak velikog broja proučavalaca BiH u drugu krajnost. Kao što je prikazano u posebnom delu ove studije, pomenuti su se utrkivali da izgrade potpuno nestvarne opise BiH kao beskonfliktnog raja, „višeetničke zajednice“ koja „treba da bude model za Evropu“, a onda i rata u njoj kao nesumnjive „agresije“ Srbije. Bilo je dovoljno da istaknu kako se njihov pristup iz temelja razlikuje od Keplenovog, pa da steknu legitimitet, bez obzira na saznajnu vrednost njihovog dela. Takođe, ovakav način prikazivanja BiH skretao je pažnju istraživača sa značajnih struktura koje dugo traju, kao što je npr. nacionalizam različitih etničkih zajednica i njihova rivalska strukturisanost. Keplenov amaterski stav prema istoriografiji ponukao je mnoge, od njega po površnosti ne mnogo različite istraživače, da odstupe od istraživanja prošlosti u kojoj su politička grupisanja po etničkoj liniji, sukobljavanja koja su sledila iz politizovanja etničkih svojstava, baziranih na duboko ukorenjenim religijskim razlikama i nepoverenju, a kadšto i mržnji, činila suštinski element društvenog života BiH. Treba, međutim, primetiti da je u američkom liberalnom magazinu The New Republic Keplen zauzeo stav o potrebi aktivnog pomaganja Bošnjaka, iako se izričito pozivao na konzervativni okvir sukoba civilizacija, hvaleći Hantingtona da je „opisao ono što sam već dugo osećao“: „U eri sukoba civilizacija, odbrana muslimanskih enklava Bosne i stvaranje od njih primera višeetničkog mira i slobodnog tržišta biće jednako odbrani i pravljenju primera od Berlina posle II svetskog rata. Evropa nije određena Mastrihtom, već onim što će se dogoditi na Balkanu“ (Kaplan, 1993: 16, cit. pr. Hansen, 2006: 155). Kako se vidi, na delu je bio demonstracioni efekt: muslimane sveta trebalo je uveriti da SAD i EU nisu islamofobične, a pisac je koristio istorijsku analogiju sa Berlinom kojom je povezivao hladnoratovski sa okvirom sukoba civilizacija. U tom sklopu se orijentalistički naglašavalo da „Balkan – osim u vreme Hladnog rata – jeste Bliski istok“, a da su bosanski muslimani „najpozapadnjačeniji (the most Westernized) i najrafiniraniji građani njihovog regiona“ (Kaplan, 1993: 16, cit. pr. Hansen, 2006: 156, 165). Ovo kombinovanje različitih okvira i diskursa samo naizgled je „odveć neskladno“ (Hansen, 2006: 156), jer ono što ujedinjuje različite okvire i diskurse unutar Keplenovog poimanja Balkana jeste uviđanje značaja ovog regiona sa stanovišta interesa velike sile čiji je građanin i sa stanovišta vrednosti i identiteta Zapada vis-à-vis Balkana. Nasuprot nepovoljnim prikazivanjima istorije Srba, Keplen je doprinosio izgradnji srpskih nacionalističkih mitova, bez sumnje i zbog toga što je pratio kazivanja njegove zvezde vodilje kroz Balkan, srbofilske sifražetkinje Rebeke Vest (Rebecca West). Otuda i tvrdnje da se „od svog osnivanja, Srbija (se) nalazila među najcivilizovanijim državama Evrope“, kao i da se Stefan Nemanja potpisivao, a Fridrih I Barbarosa ostavljao otisak palca, dok „iz Milutinovih zlatom opervaženih rukava kao da je kapala muževnost“, jer „poput


kralja Henrija VIII Tjudora, Milutin je žudeo za ženama, ženeći se i odbacujući supruge u skladu sa seksualnim sklonostima i imperijalističkim ambicijama“. Pa ipak, „srpski kralj je u nekim stvarima bio civilizovaniji od svog engleskog pandana Tjudora: on bi samo oterao prethodne žene, nikad ih nije ubijao“ (Kaplan, 2004: 23). Dakle, srpski vladari su u civilizovanosti nadmašivali nemačke i engleske; utoliko, bez obzira na merila civilizovanosti i sumnjivu istinitost priče o potpisima, na ovom mestu se Keplen uzvisio iznad balkanističkog diskursa po kojem je postao poznat.246 No, površnost je, ipak, predstavljala neizlečivu bolest ovog pisca: „Za mati Tatjanu (monahinja na Kosovu, prim. aut.) i mnoge druge Srbe, Titova Jugoslavija predstavljala je – kao i bivše Tursko carstvo – samo još jednu antisrpsku zaveru. To je bilo zato što je jugoslovenski nacionalizam, kako ga je odredio Tito (polu-Hrvat, polu-Slovenac), značio podrivanje moći brojčano nadmoćnijih Srba, radi umirivanja ostalih grupa, naročito Hrvata i Albanaca. (...) Komunizam je dodao so na ovu ranu. Nalagao je da se Srbi moraju stideti svega što je u njihovoj kolektivnoj prošlosti bilo pre Tita; da su ličnosti poput Milutina, Dušana i Lazara bile ’imperijalisti’; da su Srbi zajedno s Lazarom ubijeni na Kosovu polju bili krivi za ’reakcionarni nacionalizam’“ (Kaplan, 2004: 29).

Porediti „Tursko carstvo“ sa „Titovom Jugoslavijom“ sasvim je neumesno, i samo su izrazito religiozne i nacionalizmom opijene osobe mogle da ga prave. No, smatrati to raširenim uverenjem među uveliko sekularizovanim Srbima bilo je nesumnjivo pogrešno. Osim toga, Brozov navodni „jugoslovenski nacionalizam“ i „Tursko carstvo“ umesto Osmanskog odavali su potpunu nebrigu oko pojmova. Naposletku, autoru koji je odrastao u socijalističkoj Jugoslaviji, a školu pohađao ne samo u centralnoj Srbiji već i u Prizrenu i u Sarajevu, deluje potpuno neverovatno da je bilo ko nazvao kneza Lazara i junake iz Kosovske bitke zagovornicima „reakcionarnog nacionalizma“, a srpske kraljeve i cara Dušana „imperijalistima“. Takva priča mogla je proisteći samo iz krajnje nacionalističkih umova koji čak ni u vreme divljanja nacionalizma krajem 246 U suprotnosti prema Keplenu, a motivisan željom da Srbe unizi kad god može, Noel Malkolm (Noel Malcolm) pisao je o okruženju kralja Milutina: „Iako je jedan vizantijski zvaničnik koji je posetio Milutina 1299. bio zapanjen njegovom odeždom (pokrivenom draguljima, biserima i zlatnim vezom) i njegovim nameštajem (napravljenim potpuno od svile i zlata), ipak je izvestio: ’mnogo je rđavih i zlih ljudi oko njega; ljudi ovih regija su varvari, grubijani i neznalice’“ (Malcolm, 1998: 47). Malkolm je mogao obavestiti publiku da su za visokocivilizovane Vizantince zapadnjaci uopšte bili mahom „varvari“, pa se Srbi za njih nisu mnogo razlikovali od drugih zapadnjaka, ako nisu bili, ipak, civilizovaniji s obzirom na blizinu vizantijskog civilizacijskog središta. Primerice, upotreba viljuške je među pripadnicima viših slojeva Vizantije bila uobičajena već u XI veku, a tek od XV veka počinje se upotrebljavati u višim slojevima Italije, pa Francuske, a naposletku i Engleske (Elijas, 2001: 117). Nažalost, protiveći se orijentalizmu, Malkolm se bavio sistematskom balkanizacijom Srba.


osamdesetih nisu bili u toj meri rasprostranjeni. No, ovakva pripovest predstavljala je uvod u potpuno lažno protumačene reči Slobodana Miloševića i stapanje dva događaja u jedan: „Godine 1987. jedan ambiciozan lider srpske Komunističke partije, Slobodan Milošević, došao je u ovaj kraj 28. juna, na godišnjicu Lazarevog poraza. Uperio je prst u daljinu – ono što je mati Tatjana označila kao tamo napolju – i, kao što legenda danas kaže, zarekao se: ’Nikad više vam to neće uraditi. Nikada vas više niko neće poraziti’“ (Kaplan, 2004: 29). Dva mitinga koje su delile dve godine stopljeni su u jedan: miting na Kosovu polju 1987, koji nije bio 28. VI, kada je Milošević kazao da „niko ne sme da vas bije“, što je bila spontana reakcija na tabačenje okupljenih kosovskih Srba od strane policije, i miting 28. VI 1989, na 600-godišnjicu Kosovske bitke, kada je Milošević govorio, između ostalog, da su „mnoge bitke još pred nama, a da ni oružane nisu isključene“. No, po gotovo mitskom obrascu koji je pisac svesno ili ne primenjivao, dva mitinga su stopljena u jedan, a reči su dramatično izmenjene, jer se od reakcije na konkretan događaj prešlo na nacionalistička uveravanja da „vas više niko neće poraziti“, što Milošević nikad nije rekao. Pa ipak, stvarnost je falsifikovana do besmisla: „U tom trenutku, dok je masa grmela, počeo je srpski revolt protiv jugoslovenske federacije; uskoro je (bočno) zahvatio i ostale republike. Jedan za drugim, Srbi su skupljali snagu da uklone strašnu Titovu ikonu iz svojih kuća i prodavnica, zamenjujući je slikom bucmastog Miloševića s dečjim likom. Jedini komunistički lider u Istočnoj Evropi kasnih osamdesetih koji je uspeo da sebe i svoju partiju spase od propasti učinio je to direktnim pozivanjem na rasnu mržnju“ (Kaplan, 2004: 30).

Pre svega, valja ovde uočiti jednu pripovednu dramatizaciju uokvirenu hladnoratovskim okvirom, jer govori se o „strašnoj Titovoj ikoni“, „masi koja je grmela“ „komunističkom lideru“ koji poziva na „rasnu mržnju“. Dakle, rast srpskog nacionalizma povodom Kosova iskorišćen je da se zajedno s Hrvatima i Srbi predstave kao krivci za raspad SFRJ. Načelno, to nije netačno, ali je obrazac „srpski revolt protiv jugoslovenske federacije“ iz temelja pogrešan. Vlast Srbije nije nikad javno nastupala na taj način, već se uvek, barem u javnosti i rečima ako ne delima i u tajnosti, zalagala za reformisanje federacije u smislu jačanja njenih funkcija na uštrb postojećih funkcija republika. Takođe, Miloševiću je potpuno neopravdano pripisana „rasna mržnja“. Jednostavno, nema nijedne rečenice ikada javno izgovorene koja bi se Miloševiću mogla naći u kojoj je propovedao bilo šta slično. Kako je Dejan Jović primetio, Miloševićev govor na Kosovu polju („niko ne sme da vas bije!”) nije bio nacionalistički, već je, štaviše, kritikovao svaki nacionalizam. U tom kontekstu se navodi da je Keplenov stav kako je Miloševićev govor bio „direktan poziv na rasnu mržnju” ušao i u hašku optužnicu protiv njega (Jović, 2003: 380), što dosta govori o samom Haškom tribunalu, premda ne treba zaboraviti


da su svi sudovi i politička tela (Allcock, 2009: 347). Kad je reč o Keplenu, osim što je bio zarobljenik okvira sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa, bio je i zatočenik hladnoratovskog okvira i antikomunističkog diskursa, zarobljen u granicama teorija o totalitarizmu: „A ako je suditi po onome u šta se Milošević pretvarao početkom 1989, komunizam će sa svetske pozornice otići otkriven u onom što je stvarno bio: fašizam, ali bez sposobnosti fašizma da učini da vozovi stižu na vreme“ (Kaplan, 2004: 56). Doista, radilo se o jednom konzervativnom liberalu koji je kombinovao različite okvire i diskurse u propagandističke svrhe. Razume se, nije samo Keplen pisao na ovaj način. Balkanizam je bio veoma duboko ukorenjen i široko rasprostranjen diskurs mnogo pre no što su se Balkanski duhovi pojavili. U svenemačkoj konzervativnoj štampi okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs su prevladavali početkom devedesetih s ciljem pravdanja razbijanja Jugoslavije (Bakić, 1999; 1998; 1997), a i ozbiljni istraživači, kao što je Volfgang Hepken (Wolfgang Hoepken), umeli su zaključiti kako su obe jugoslovenske države propale zato što nisu uspele da ovladaju ’zlobnošću nacionalnih suprotnosti’ između Srba i Hrvata koji su pripadali ’potpuno različitim civilizacijskim krugovima’ (cit. pr. Čavoški, 2006: 78). Ako je nemački istraživač u pravu, onda se ne samo BiH, već i EU crno piše. No, sukob civilizacija i balkanizam nisu odlikovali samo pojedine nemačke autore, pa je tako jedan od svedoka optužbe pred Tribunalom u Hagu, Džejms Gau (James Gow), smatrao da je civilizacijska podela na Balkanu uspostavljena još pre dolaska Slovena na Balkan, usled podele Rimskog carstva na zapadni i istočni deo, pošto je „moderna linija između latinice i rimske crkve na Zapadu, te ćirilice i pravoslavne crkve na Istoku odgovarala ovoj staroj liniji razdvajanja Rimske od Vizantijske imperije“ (Gow, 1992: 3). Jedan drugi Britanac, autor knjige Hrvatska: nacija naterana247 u rat (Croatia: A Nation Forced in War, 1997),248 novinar i spoljnopolitički urednik u The Independent, Markus Taner (Marcus Tanner), određivao je Hrvatsku „graničnom zemljom“, jer leži „na geografskoj granici između Srednje Evrope i Balkana“, i smatrao je da kulturna podela proishodi još iz X i XI veka, dok se odvijala borba između latinskog i slovenskog klira oko jezika na kojem će se odvijati misa. Konačno, borba je završena pobedom latinske struje kada se hrvatski kralj Petar Krešimir IV „jasno odlučio“ za „veliku civilizacijsku snagu Rima pre negoli da se vrati slovenskim kliricima“ koji su nosili bradu, ženili se i služili na staroslovenskom jeziku (Tanner, 2001: 10–11), poput susednih pravoslavnih Slovena. Diskurzivnom strategijom prećutkivanja, Sloveni se smatraju onim „poluvarvarskim“ elementom, sve dok su pod nepomenutim uticajem Vizantije ili slabim uticajem Rima, dok je tek jaki uticaj Rima nešto što ih u potpunosti 247 Upotrebljeni glagol nedvosmisleno oslobađa Hrvatsku svake odgovornosti. 248 Citirana u 74 različite publikacije.


civilizuje. Taj stav se ogleda i u opisima Dubrovnika koji leži „između Zapada i poluvarvarskih, ali mineralima bogatih kraljevina Bosne i Srbije, kao i između Evrope i Levanta“, te u tvrdnji kako su „Mlečani, takođe, bacali oko na rastuću industriju (rudarstvo, prim. aut.) ali su se nećkali da uđu u divljinu Bosne i Srbije, pošto su nekoliki putnici koji su se oprobali obično donosili užasna svedočanstva nasilja i pljačke“ (Tanner, 2001: 25). Taner je, takođe, opisivao kako je zagrebački „vazduh zasićen sećanjem na uređen, prosperitetan svet Habzburške monarhije“, pa je otud bilo opravdano što Hrvatska želi da se razlikuje od suseda na istoku koji nisu imali dragoceno iskustvo života u K und K monarhiji pre I svetskog rata: „Uvek je bila prisutna opasnost da ostatak Evrope može zaboraviti na njih ili – još gore – zameniti ih sa narodom na istoku i jugu. Uzmite bilo koju skorašnju knjigu hrvatskih vlasti, čak i turističku brošuru, i izbrojte broj navođenja reči poput ’zapadni’, ’katolički’, ’Srednja Evropa’ ili čak ’civilizacija’. Pokušajte da izgovorite reč ’Balkan’ u razgovoru sa nekim Hrvatom i sačekaće vas neizbežni protest: Hrvatska nije deo Balkana, već deo Zapada!“ (istakao M. T.) (Tanner, 2001: xi).

Osim što korektno oslikava hegemoni i duboko nacionalistički balkanistički diskurs ukorenjen u sukobu civilizacija u Hrvatskoj, na šta su pažnju kritički skrenuli Robert Hejden (Hayden) i Milica Bakić Hejden još početkom devedesetih (Bakić Hayden, 1992), ovaj navod svedoči i o njegovom prihvatanju uz tek blagu zadršku. Stvaraju se čak i mentalne slike etničko-civilizacijske odvojenosti u prostoru: „Ljudi u ovoj graničnoj zemlji uvek su svesni da iza njihove uske teritorije u obliku bumeranga, iza te reke, s druge strane te planine, njihov svet prestaje i onaj istočno-pravoslavnih Srba ili bosanskih muslimana počinje“ (Tanner, 2001: xi). Tako ispada da Srba u okviru tog „bumeranga“ nikada nije ni bilo, iako su u XIX i u prvoj polovini XX veka činili četvrtinu stanovništva Hrvatske i Slavonije. Unekoliko, ovakvim pisanjem pravda se etnički progon onih koji nisu katolici iz „pogranične zemlje“, jer se stvara privid večite geografske odeljenosti Hrvata i njihovih inovernih, ali suštinski jednojezičnih suseda „na istoku i jugu“. Britanac je izgleda smatrao da navodne civilizacijske razlike treba da budu što nedvosmislenije izražene u prostoru.249 Ako se uzme u obzir da se u izdanju Yale University Press pojavila i knjiga pod nazivom Srbi: Istorija, mit i razaranje Jugoslavije (Serbs: History, Myth and the Destruction of Yugoslavia, 2000)250 novinara The Times i The Economist 249 Tanerovo podleganje čarima hrvatskog nacionalizma primetio je i Dž. Fajn (Fine, 2006: 114). 250 Citirana je u 130 različitih publikacija, što ukazuje da postoji prilična znatiželja za „objašnjenje“ ponašanja „Srba“.


s akademskim pretenzijama, Tima Džude,251 istoj izdavačkoj kući koja je objavila i knjigu o Hrvatskoj iz pera Markusa Tanera kojem se u predgovoru autor izričito zahvaljuje, onda stvari postaju ozbiljnije, jer se u njoj pravdaju etnički progoni Srba: „Veliki egzodus krajinskih Srba 1995. nije bio nešto jedinstveno u istoriji Srbije ili Balkana i svakako neće biti poslednji. Od ukupne predratne populacije od 23 miliona u ratu u bivšoj Jugoslaviji između 1991. i 1995. raseljeno je najmanje tri i po miliona ljudi. Rat na Kosovu izmestio je stotine hiljada ljudi 1998. i više od 1.250.000 tokom i posle vazdušnih napada NATO na Jugoslaviju 1999. godine. Evropa nije videla tako nešto još od kraja Drugog svetskog rata. Ali ono po čemu se istorija Balkana, a posebno istorija Srba, razlikuje od ostatka Evrope jeste to što se kod Srba uvek radilo o seobama. Srbi su se, kao deo slovenskih plemena, doselili na Balkan u VI veku naše ere. Pobeda Turaka u XIV veku dovela je do velikih preokreta. Srpski ustanci u XVII, XVIII i početkom XIX veka takođe su doveli do velikih pomeranja Srba i drugih naroda. Zbog borbi u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. stotine hiljada ljudi s juga Balkana napustile su domove“ (Džuda, 2003: 5).

Dakle, kada su Srbi prognani odnekud, stiče se utisak iz gornjeg navoda, to nije tragedija, jer kod njih se „uvek radilo o seobama”. Takvo jednostavno „objašnjenje” upotrebom priloga za vreme koji se odnosi na najduže trajanje od iskona („uvek“) predstavlja zapravo puko pravdanje i normalizaciju najvećeg etničkog progona u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Očito, izbegli nevoljnici koji su slučajem poznati pod nazivom Srbi posmatraju se drugačije u odnosu na iste takve nevoljnike koje su neki drugi ljudi prognali. Pretpostavlja se da za Balkance uopšte i Srbe posebno „seobe” ne predstavljaju problem, jer oni su na to navikli. Imajući u vidu da su i Hrvati morali bežati ispred Osmanlija nameće se pitanje da li bi za Džudu, Tanera i odgovorne u njihovoj izdavačkoj kući bilo prihvatljivo da je napisano kako se kod Hrvata „uvek radilo o seobama“, pa otud njihov progon iz RSK nije ništa neobično. Pisac ovih redaka izrazito se protivi takvoj vrsti zaključivanja, jer etnički 251 Na jednom drugom mestu Džuda se protivio kako argumentu „drevne mržnje“ tako i argumentu „srpske agresije“, ali je istovremeno, sasvim u skladu sa balkanističkim diskursom pisao da su i jedan i drugi argument „rođeni u svestima naučnika zatvorenih u kule od slonovače i lenjih urednika koji veruju da ako racionalni argument ima smisla u Novoj Engleskoj ili na ’Fleet Street’ (metonim za britansku nacionalnu štampu, prim. aut.), onda će imati smisla i na Balkanu“ (Judah, 1997: 23). Očevidno, prema Džudi, racionalni argumenti nemaju nikakvu ulogu u prosuđivanju iracionalnih Balkanaca, za razliku od racionalnih britanskih novinara i Amerikanaca sa Istočne obale. Doista, u pravu je Robert Hejden kada tvrdi da „suština problema nije u tome da li su pogrdna pominjanja ’Balkana’ kleveta ili, pak, pohvalna pominjanja ’Zapada’ neistinito veličanje“, već se prigovor odnosi „na moć takvih etiketa da ometaju percepciju događaja i da na taj način sprečavaju delotvoran odgovor na njih“ (Hejden, 2003: 19).


progon koji podrazumeva napuštanje kuća, imanja, poslova i uobičajenog svakodnevnog života članova porodice ne može biti čovečno rešenje, pa radilo se o Bošnjacima, Hrvatima, Srbima ili pripadnicima bilo koje druge nacije. Treba još primetiti da se radi o klasičnom balkanističkom diskursu, a nacionalna vezanost se razumeva kao iskonsko svojstvo, jer govori se o Srbima iz VI veka. Po istoj logici bi se i germanske nacije mogle usled Velike seoba naroda smatrati naročito seobama sklone, a šta tek reći za Jevreje, Armene i druge dijasporične nacije, čiji su pripadnici usled progona i različitih nevolja često i masovno tokom istorije bili u neprilici da se sele? Da li to znači da su svi oni seobama naročito skloni ili se, ipak, pre radi o činjenici da su morali više od drugih da se potucaju od nemila do nedraga. Engleski novinar koji je među prvima napisao knjigu252 o jugoslovenskim ratovima, Miša Gleni (Misha Glenny), pod nazivom Pad Jugoslavije: Treći balkanski rat (The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War, 1992), koja je doživela tri izdanja do 1996,253 takođe je prigrlio balkanistički diskurs koji je otkrivao starije putopisne imperijalne okvire. Primerice, prvi dodir sa nekim od učesnika tzv. balvan revolucije u Kninu opisao je ovako: „Ljudi koji su stajali ispred mene imali su seljačka lica. Okrugla, sa velikim očima i gustom, nemarno podšišanom kosom – bili su to demoni sa oružjem, ali ne i Ajnštajni. Tokom sledeće godine privikao sam se na te neodređene, ruralne crte“ (Gleni, 2002: 26). Opisujući Lazara Macuru, jednog od tada vodećih krajiških političara, pisao je sledeće: „Macura ima upečatljivo lice sa snažnom, četvrtastom vilicom i prilično zastrašujućim crnim očima, i sa neprijatnom navikom da se, apokaliptički prodorno, duboko zagleda u nekoga. (...) On je jedini čovek koga sam sreo u Kninu koji nikada ne nosi oružje“ (Gleni, 2002: 28). Takođe, pominjao se i „čudni džin“, „šef straže“, koji je „odmeravao“ pisca pripovesti „od glave do pete, crnim očima nad koje su se nadvile neljudski guste obrve“ (Gleni, 2002: 27). Naposletku, nakon balkanističkih pripovednih opisa usledilo je i političko objašnjenje: „Krajiški Srbi smatrali su da je fašizam iznad svega državni sistem koji promoviše opaki hrvatski nacionalizam, pa su oživljavanje hrvatskog nacionalnog osećanja u bilo kom obliku ipso facto tumačili kao povratak fašizma. Luka Split, na samo četrdeset milja od Knina, postala je novi centar militantnog hrvatskog nacionalizma, i upravo su u tim oblastima, daleko od prijatne zagrebačke centralnoevropske svesti, mnogo radikalniji Hrvati započeli politički eksperiment koji je naprosto potvrđivao pogrešno uverenje Srba da se fašizam budi iz dremeža i da oni zbog toga moraju da ustanu na oružje“ (Gleni, 2002: 29). 252 U vreme pisanja knjige bio je oženjen Srpkinjom, ali to u sadržaju knjige nije prepoznatljivo. 253 Citirana je u 190 publikacija, što je veoma visoka citiranost.


Tako, Gleni je najpre pripovedno opisao kninske Srbe na balkanistički, posprdan i dehumanizujući način, kao ljude „seljačkih lica“, „demone sa oružjem, ali ne i Ajnštajne“, „neodređenih ruralnih crta“, „čudne džinove“ koji odmeravaju crnim očima nad kojima se nadvijaju „neljudski guste obrve“. Najobrazovanije tamošnje ljude opisao je, takođe, u skladu sa balkanističkim kanonom, jer radilo se o „četvrtastoj vilici“, što je doduše bilo tačno, te „zastrašujućim crnim očima“, što je već u funkciji autorovih dramskih efekata a ne ocrtavanja stvarnosti, i sa „neprijatnom navikom“ da „apokaliptički prodorno“ gledaju u nekoga. Očevidno, gomilanjem prideva kao što su „neprijatno“, „apokaliptički“, „zastrašujuće“, „seljački“, „ruralno“, „neljudski“, te upotrebom imenice „demon“, autor je stvarao jedan svet diskursa u kojem se susreću sve sami opasni, egzotični, demonizovani pa i dehumanizovani likovi sasvim strani zapadnom čitaocu, ali zato tako preteći prema Gleniju koji je, uz sve navedeno, retoričkom strategijom lažno skromnog predstavljanja za sebe tvrdio da je kukavica, „uprkos opasnostima kojima sam se izlagao“ (Gleni, 2002: 27). Taj svet diskursa bio je dovršen uvođenjem razlike između „prijatne zagrebačke centralnoevropske svesti“ i ovih zastrašujućih individua koji su činili neki gotovo poluljudski ili tragikomični254 svet. Zamka padanja u antisrpsku pristrasnost, koju drugi zapadni autori Glenijevog profila uglavnom nisu uspevali preskočiti, tek donekle je izbegnuta, pošto se unutar balkanističkog diskursa povlačila razlika između Zagreba, tj. hrvatske Srednje Evrope i Splita, tj. hrvatskog Balkana. Pa ipak, radilo se o tek delimičnom izbegavanju zamki, jer jasno je da balkanizovani, pa i gotovo animalizovani Krajišnici ne mogu uživati naročite simpatije u sukobu sa srednjoevropskim hrvatskim metonimom Zagreba. Sem toga, ostajalo se u jednom imperijalnom okviru sukoba civilizacija (Srednja Evropa vs. Balkan) koji se služio balkanističkim diskursom. Slaba je uteha što je on pravio razliku i unutar nacija, a ne samo između njih, jer radilo se, ipak, o stereotipiziranim razlikama koje su naglašavane upotrebom metafora: „Posle svake provokativne odluke Zagreba, narod Knina sve je jače privlačilo srce tame, vođstvo Socijalističke partije Srbije (SPS) i princ Milošević“ (Gleni, 2002: 31). Tako je Milošević metaforično upoređen sa samim đavolom,255 dok se za Tuđmana, 254 Za Milana Martića je utvrdio da „ni karikaturista ne bi bolje nacrtao tako komičnog slovenskog policajca seljaka“ (Gleni, 2002: 34). Piscu ovih redaka nije najjasnije kakav stereotip može postojati u Velikoj Britaniji o „komičnim slovenskim policajcima“ i da li uopšte postoji ili se, možda, Gleni trudio da ga stvori. 255 „(...) Milošević je prizvao duhove nasilja i oslobodio ih da bi od uspavane močvare kakav je Balkan bio posle rata napravili patološki nestabilan region kakav je bio tokom prve polovine dvadesetog veka“ (Gleni, 2002: 47). Tako, diskurzivna strategija personalizacije služi iskazivanju balkanističkog diskursa u jednom imperijalnom okviru, jer ličnost Miloševića pretvara „uspavanu močvaru“ – što je Balkan u vreme


ipak, smatralo kako mu je „politička orijentacija bila (je) autoritarna, ali ne i otvoreno nedemokratska“ (Gleni, 2002: 29). Ako ništa drugo, Gleni nije završio u potpunom manihejstvu, poput mnogih drugih autora za koje je Milošević bio otelotvorenje Zla, a svaki njegov protivnik, na osnovu puke činjenice da se njemu protivi, oličenje Dobra. Po očekivanju, međutim, balkanistički diskurs služio je piscu da opiše „princa tame“: „Miloševićev uspeh leži u besramnom korišćenju najdelotvornijih sredstava balkanske politike: obmane, podmićivanja, ucene, demagogije i nasilja“ (Gleni, 2002: 52). No, Gleni je, takođe, umeo kombinovati okvire sukoba civilizacija i hladnoratovski okvir, tj. balkanistički i antikomunistički diskurs: „Da su Milošević i Markovićeva mogli da propovedaju neku stvarnu ideologiju, to ne bi bio srpski nacionalizam već balkanski staljinizam“ (Gleni, 2002: 52). Tako je liberalni britanski ideolog imperijalizma vodio ideološki rat protiv ideoloških protivnika i čitavih simboličko-geografskih oblasti: nije bilo dovoljno reći „komunizam“, već je „staljinizam“ upućivao da se radi o krajnje levom, najautoritarnijem i najnasilnijem komunizmu, ali ni to nije bilo dovoljno, jer i „staljinizam“ još strašnije zvuči kad mu se doda pridev „balkanski“. Kao što je Keplen hotimično Hitlera smestio među Balkance u Beču koji su ga tobože naučili mržnji, tako i Gleni nehotice navodi čitaoca na pomisao da bi i Josif Visarionovič Džugašvili postao pravi i još nasilniji Staljin da je kojim slučajem odrastao na Balkanu. Ovako, Miloševiću ostaje da dostigne i prestigne uzora. Džejms Gau je, pak, tvrdio da su „rani rimski ili vizantijski religijski i kulturni imperijalni žigovi ostali“ utisnuti na Južne Slovene koji su „poticali iz oblasti oko Kijeva u Ukrajini“ (Gow, 1992: 3). Zanimljivo je da stručnjak za vojna pitanja ovako precizno ume locirati mesto odakle potiču Južni Sloveni. Doista, okolina Kijeva zvuči veoma precizno, pa iako je, možda, proizvod piščeve mašte. Da „kulturna linija razdvajanja“ i „kulturni žigovi“ nisu pomenuti slučajno, svedoči i sledeći navod: „Stanovnici uopšte bogatijih oblasti, istorijski i kulturno vezanih za Srednju Evropu dosledno su se opredeljivali za veću decentralizaciju vlasti, uz ekonomsku i političku liberalizaciju; političari u siromašnijim istočnim i južnim delovima zemlje težili su povratku autoritarnom centralizmu i konzervativnijoj ekonomskoj i političkoj kontroli. Čak i tokom Titove prevlasti, Hrvati i Slovenci su se zalagali za ostvarenje onih tržišnih mera koje su postojale na papiru, dok su Srbi i Crnogorci podržavali ostatke komandne ekonomije“ (Gow, 1992: 8). mira – u „patološki nestabilan region“, što je balkansko manje ili više uobičajeno stanje iz prošlosti. Liberalni imperijalista, pak, sve to posmatra sa nadmoćnom ironijom i sarkastičnim humorom.


Tako je okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs radio u delu Gaua i pre no što su ih Hantington i Keplen „proslavili“, a nastavio je nesmetano da radi i dalje, jer se gotovo identičan pasus gornjem javlja i u studiji objavljenoj posle pada Miloševića (Gow, 2003: 37); prema tome, od „vremena Dioklecijana“ pa do Broza i njegovih naslednika postojala je kulturna linija koja razdvaja Zapad od Istoka. Štaviše, Gau je i „liberalizaciju“ krajem šezdesetih vezao za „severozapadne republike“ (Gow, 1992: 24). Tako se sasvim prenebregavala činjenica da je upravo u to vreme o kojem Gau piše „srpsko rukovodstvo“ predvođeno Markom Nikezićem i Latinkom Perović bilo među verovatno liberalnijim komunističkim vođstvima u Jugoslaviji. No, to za pisca nije bilo važno, već je stvarnost Jugoslavije uokviravao sukobom civilizacija rečima da je u Brozovom periodu „armija postala još jedan deo ’užasne istine’ jugoslovenske različitosti“ (Gow, 1992: 8). Tako se kulturnom različitošću u stvari pravdao nestanak Jugoslavije ili, preciznije rečeno, razbijačko delanje pojedinih država u EZ u „krizi legitimnosti Jugoslavije“. Za treću, pak, religijsku grupaciju na Balkanu, muslimane, veli se da „svi (Gau misli kako na Bošnjake tako i na Albance, prim. aut.) potiču od predaka koji su preobraćeni iz katolicizma“ (Gow, 1992: 3), što ne odgovara činjenicama. Doista, već na sledećoj stranici, Gau obaveštava čitaoce da su i neki pripadnici „jeretičke sekte bogumila progonjeni od njihovih sunarodnika hrišćana tako žestoko da su srećno i brzo prigrlili islam“ (Gow, 1992: 4). Jedino su, kako se čini, pravoslavni bili čvrsto privrženi svojoj veri, pa nisu uopšte preobraćani na islam, što očevidno ne može biti istinito, ali Gauu je, izgleda potrebno da Srbima uskrati svaku pomisao da istorijskim argumentima pravdaju zahteve za delovima BiH. U tome se ogleda činjenica da nisu samo Srbi ili Balkanci ti koji su potonuli u istoriografske tvrdnje i dokazivanja, neretko krivotvoreći prošlost, već da u tome aktivno sudeluju i zapadni navijači. Istine radi, u studiji iz 2003. isti autor je pomenuo da „skorašnja istraživanja pokazuju da je preobraćenje Slovena u muslimane preovlađujuće došlo iz istočnopravoslavnog i rimokatoličkog stanovništva regije“ (Gow, 2003: 33), što predstavlja znak da je Gau spreman da radi na sebi. Ono na čemu Gauu treba odati priznanje jeste njegovo dosledno i nekonformističko ostajanje u intelektualno jalovom i neinspirativnom okviru sukoba civilizacija. Naime, većina drugih autora se konformira politički korektnom diktatu koji brani da se čitav Balkan i sve njegove nacije prikazuju balkanističkim diskursom u okviru sukoba civilizacija. Naravno, to ne znači da je čitav diskurs tek tako nestao, već je za jedan balkanski narod napravljen izuzetak. Srbi su balkanizovani bez pardona, pošto se pomoću njihove balkanizacije moglo pokazati da su ostali, Hrvati i Bošnjaci, isti kao mi, Evropljani i Zapadnjaci.


5.3. Borba za ideološku hegemoniju: kritike okvira sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa iz okvira agresor–žrtva i upotrebom humanitarno-imperijalističkog diskursa Međunarodni sukobi koji se oduže često stvaraju više pobornika jedne strane nego naučnika; ako je istina prva ratna žrtva u novinarstvu, objektivnost je prva žrtva u nauci. Robert Hejden

Okviri sukoba civilizacija sa balkanističkim i orijentalističkim diskursom bili su veoma popularni među nemačkim, britanskim, francuskim i u manjem delu američkih političara na početku ratova za jugoslovensko nasleđe (Hansen, 2006; Simms, 2003). Oni su stekli popularnost zato što su već dugo postojali i nudili jugoskeptično objašnjenje koje je pravdalo nevoljnost velikih sila da se Jugoslaviji pomogne da preživi. Malo docnije, kako se rat zahuktavao, oni su i dalje zastupani, iako sve žešće napadani od zastupnika srbocentrične hipoteze (o kojoj će više reči biti docnije), zato što su omogućavali izbegavanje zahteva za vojnom intervencijom na strani Hrvata i, naročito, bosanskih Muslimana, koju su sve češće i sve jače zagovarali zastupnici okvira agresor– žrtva i korisnici humanitarno-imperijalističkog diskursa. Argumentacija „balkanista“ mogla bi se svesti na lakonski stav: „to su sve Balkanci“, što bi trebalo da znači da su svi jednako loši i da svi prave zločine u građanskom ratu, pa otuda nema potrebe za vojnim „humanitarnim intervencijama“ protiv „srpske strane“ u „građanskom ratu“. Zanimljivo je da se ta argumentacija u velikoj meri podudarala sa srpskom odbranom od napada da snage bosanskih Srba vrše „masovna zlodela“ u BiH. S druge strane, kulturni determinizam uokviren sukobom civilizacija jasno je upućivao ko je od Balkanaca, ipak, manje loš. Kao što je ovde već primećeno, Hantingtonova misao unekoliko je kritikovala liberalni imperijalizam. Takođe, irski neokonzervativni istoričar Brendan Sims (Brendan Simms), profesor na Kembridžu (Cambridge) i kopredsednik natofilskog Društva „Henri Džekson“ (The Henry Jackson Society),256 primetio je u knjizi izdatoj 2001. kako je „ideja da bi Britanija trebala dati svoj doprinos nametanju univerzalnih vrednota radi njih samih izazvala“ kod Daglasa Herda (Douglas Hurd), ministra inostranih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, „neku vrstu konzervativnog antiimperijalizma“ ispoljenog, po rečima Simsa, u protivljenju namerama da se NATO pretvori u svetskog policajca (Simms, 2003: 7). Prema tome, Sims je kao neokonzervativni imperijalista smatrao da NATO treba da obavlja funkciju svetskog policajca. Tako je moralističko pravdanje imperijalizma činilo 256 O Društvu „Henri Džekson“ opširnije je pisano u poglavlju Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida.


onaj vezivni materijal koji je spajao leve liberale257 i neokonzervativce. Doista, meta Simsovih napada nije bio liberalizam, kao što bi se očekivalo od konzervativca, već tradicionalna konzervativna politika protiv preteranog imperijalnog uplitanja tamo gde nisu ugroženi „vitalni nacionalni interesi“: „Ključ za razumijevanje vanjske politike britanske vlade početkom devedesetih godina, a posebno njenog stava prema Bosni, krije se u duboko konzervativnom filozofskom realizmu nosilaca te politike. (...) To je bilo najjače izraženo u retorici Malcolma Rifkinda, ministra obrane za većine trajanja sukoba. U svome prvom govoru kao ministar vanjskih poslova u ljeto 1995. prigrlio je Palmerstonovo načelo da ’promicanje britanskih interesa treba da bude jedini cilj britanskog ministra vanjskih poslova’“ (Simms, 2003: 5).

Irac je, što ne bi trebalo preterano da iznenadi, bio alergičan na „promicanje britanskih interesa“ kao ideje vodilje palmerstonovskog tradicionalnog britanskog konzervativnog imperijalizma. Umesto toga, on je, poput savremenih levih liberala, isticao važnost univerzalnih etičkih načela, slaveći „gledstonovski univerzalizam Margaret Tačer“ (Margaret Thatcher) i „vilsonizam mnogih Amerikanaca“ (Simms, 2003: 6). U tome je njegova sličnost, uz sve razlike koje proishode iz britansko-irske suprotstavljenosti, sa drugom dvojicom medijski izuzetno uticajnih neokonzervativaca – Englezom Noelom Malkolmom258 i Škotom Najalom Fergusonom259 (Niall Ferguson) – koji nastavljaju liniju dizraelijevskog antiruskog, pa stoga i antipravoslavnog odnosno antisrpskog kad je Balkan u pitanju, a proturskog, pa stoga i promuslimanskog odnosno probošnjačkog britanskog imperijalnog konzervatizma (Ković, 2007). Otuda i njegova kritika balkanističkog diskursa, jer potonji je odgovarao onima koji su želeli izbeći vojno uplitanje NATO-a u „balkanski sukob“. 260 257 Opširnije o levoliberalnom imperijalizmu pisano je u poglavlju Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida. 258 Malkolmu je kao izuzetno uticajnom autoru posvećeno čitavo poglavlje u ovoj studiji. 259 Neokonzervativna medijska zvezda, istoričar koji predaje na Harvardu i Oksfordu, a ima veze i sa Huver institutom (Hoover Institution) Stenford (Stanford) univerziteta. http://www. niallferguson.org/ Pristupljeno 10. VIII 2008. U popularno-istoriografskoj emisiji Vek ratova posvećenoj XX veku na skandinavskom VIASAT History Channel, Ferguson je, uz upotrebu mnoštva hladnoratovskih stereotipa, rekao kako će, možda, i Kinezi „poput Miloševića“ jednog dana iskoristiti nacionalizam u cilju izazivanja sukoba koji bi mogao prerasti i u III svetski rat (emisija odgledana 23. VIII 2008). Dakle, istina je ono što je u interesu moćnih, pa se i unapred može odrediti ko je kriv za mogući sukob između Kine i „Zapada“ u budućnosti: potonja celina nikada nije kriva za ratove u kojima učestvuje, jer ona izgleda a priori ne može biti kriva. Na delu je bio orijentalizam uokviren sukobom civilizacija i kombinovan sa hladnoratovskim okvirom, jer komunisti su ti koji manipulišu nacionalizmom, dok „zapadne demokratije“ nikad za tim ne posežu. 260 Slično je primetio i jedan britanski novinar i univerzitetski predavač, iako je gajio ponešto ambivalentan odnos prema okviru sukoba civilizacija: „Balkan je zemlja istorijskih mitova


Doista, u jednoj pohvalnoj kritici knjige stajalo je sledeće: „Mogla bi postojati nada da bi rad poput ovog mogao konačno označiti smrt intelektualno lenjog mita o ’balkanskom mentalitetu’.“261 Koliki je značaj nacionalne pripadnosti na intelektualno stvaranje ne samo na Balkanu, najbolje svedoče upravo sledeće ponešto ogorčene Simsove reči, koji kroz čitavu knjigu napada Daglasa Herda zato što je poredio izvesne crte sukoba u BiH sa severnom Irskom. „Takve usporedbe imaju u Velikoj Britaniji dug pedigre“262 (Simms, 2003: 8), primetio je, a zatim nastavio: „’Vjerujem’, tumači Hurd, ’da je bit sukoba bio u nespremnosti bosanskih Srba... da u zemlji zvanoj Bosna žive s nesrpskom većinom, odvojeni od Srbije’. Usporedba je bila uznemirujuća, jer je kazivala da četiri godine kasnije ministar vanjskih poslova još nije bio shvatio razliku između otcjepljenja – ili otcjepljenja unutar otcjepljenja – i kampanje etničkog čišćenja kojoj je svrha bila stvoriti etnički čistu Veliku Srbiju. Bosanski Srbi nisu bili Carsoni,263 nisu bili ni balkanski Zapadni Virginijci, kojima je bilo stalo do očuvanja Unije, niti je Slobodan Milošević bio Lincoln“ (Simms, 2003: 8–9)“

Funkcija ovih reči bila je dvostruka. Prva se sastojala u pravdanju secesionističkog nacionalizma per se i u satanizovanju Srba, jer se njima ne priznaje da su secesionistički nacionalisti u Hrvatskoj i u BiH, već im je cilj „etničko čišćenje“ kako bi se ostvarila „etnički čista Velika Srbija“. Ponavljanje sintagme „etničko čišćenje“ ima funkciju demonizacije Srba u okviru agresor–žrtva. No, ovaj okvir se odmah zatim preplitao sa balkanističkim diskursom iz okvira sukoba civilizacija, jer da li je moguće zamisliti „balkanskog Karsona“ ili „balkanske zapadne Virdžinijce“? Očigledno, potcenjivanje žitelja Balkana, ako ne i njihova dehumanizacija, iako ne svih već samo Srba, toliko je golemih razmera da je Simsu nemoguće zamisliti da je nacionalizam Srba imalo sličan irskom. – mitova koji su održavali nacionalne identitete živim tokom vekova tuđinske vlasti, ali su, ipak, mitovi. Međutim, nisu svi balkanski mitovi drevni“ (Bennett, 1995: 6). Ipak, Benet je znatno češće upotrebljavao okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs. 261 Prikaz Majkla Redmana (Michael Redman), postdiplomca na Kembridžu, koji se nije nažalost istakao preteranom intelektualnom vrednoćom i samostalnošću, već je pisao hvalospev profesoru. http://www.richmondreview.co.uk/books/unfinesthour.html, pristupljeno 10. VIII 2008. godine. 262 Sims, očito nesvestan strukturnih ideoloških sličnosti između sebe i Dizraelija, doduše kada je Balkan u pitanju a ne i Irska, izričito Herda i Rifkinda poredi sa Lordom Bikonsfildom usled činjenice da je i ovaj umeo kadšto porediti Irsku i BiH tokom Velike istočne krize. 263 Herd je poredio alsterske unioniste i njihovog vođu Karsona (Carson), koji su želeli da se otcepe od Irske u cilju ostajanja u Ujedinjenom Kraljevstvu taman onako kako su irski nacionalisti želeli da se otcepe od Ujedinjenog Kraljevstva, sa srpskim nacionalistima koji su želeli da se otcepe od Hrvatske i BiH da bi ostali ujedinjeni sa drugim Srbima, taman onako kao što su se ove dve republike otcepile od Jugoslavije.


Druga funkcija trebalo je da izvrgne ruglu Daglasa Herda zato što je imao smelosti da poredi „balkanske“ Srbe sa ljudima na „Zapadu“. Nije isključeno da je upravo strukturna sličnost položaja Srba u Jugoslaviji sa položajem Engleza u Ujedinjenom Kraljevstvu olakšala Herdu da shvati težinu položaja Srba prilikom nestanka SFRJ. Na isti način, međutim, to je ražestilo Irca u tolikoj meri da se kroz celu knjigu provlačila netrpeljivost prema engleskom aristokratskom konzervativnom intelektualcu i diplomati kakav je Daglas Herd.264 Svakako, Slobodan Milošević nije bio Linkoln, u tome je Sims sasvim u pravu, ali bojati se, jedino u tome – a tu istorijsku analogiju Herd nije ni pravio. Srbi u BiH, kao i u Hrvatskoj, međutim, imali su prvenstveno želju da ostanu sa drugim Srbima u državi. No, mrzovolja velikih sila prema njihovim zahtevima, koja se ogledala u odluci da se Jugoslavija razbije po republičkim granicama, te golema nadmoć u posedovanju artiljerijskih oruđa, kao i bezuslovna vera u parohijalnom nacionalizmu ogrezlih i kadšto nedovoljno bistrih srpskih prekodrinskih političara u Srbiju i tadašnjeg srbijanskog predsednika učinili su da srpski ciljevi budu ostvarivani silom koja je prečesto proizvodila nehumane posledice u vidu masovnih etničkih progona iz Podrinja, Posavlja i Pounja, kao i iz RSK. Naravno, cilj nije bio u stvaranju „etnički čiste Velike Srbije“, jer da jeste, onda bi etnički progoni bili rasprostranjeni i u samoj Srbiji,265 već se sastojao u strateškom osiguranju veoma dugih granica nove države, što nipošto ne može pravdati nehumanost etničkog progona, i naročito ne ubistva kojim je često praćen, u kojem je civilno stanovništvo stradavalo.266 No, Sims se, istovremeno, i protivio balkanizmu primenjujući diskurzivnu strategiju demonizacije Srba u okviru agresor–žrtva: „Carringtonova strategija bila je zasnovana na krivim procjenama i na krivoj taktici. Od samog početka on je za nasilje više-manje podjednako krivio sve sukobljene strane. Oni su svi, tvrdio je, poslije ’nemogući ljudi ... sve jedan gori od drugoga, s jedinom razlikom što Srba ima više’ (istakao B. S.). Po njemu, za rat u Hrvatskoj ’zapravo je kriv Tuđman’, zato što je proglasio nezavisnost a da nije 264 Bilo je, međutim, i suprotstavljenosti Britancima uopšte: „(...) u Londonu su s dubokom sumnjičavošću gledali na povećanu važnost što je u Wašingtonu pridavana irskom lobiju i irskim glasačima. Ipak, najveća kost razdora bijaše Bosna“ (Simms, 2003: 48). Otud je Simsov irski neokonzervatizam bio prevashodno proatlantski, tj. pro-NATO i proamerički. 265 Bilo je etničkih progona prvenstveno Hrvata u Sremu, što je organizovala Srpska radikalna stranka uz instrumentalizaciju nevoljnika koje je proterala Tuđmanova vlast. Ipak, uz svu nedozvoljivost takvog ponašanja za koju nikad nije dockan da se utvrdi krivična odgovornost počinilaca, treba konstatovati da obim etničkih progona ne samo u apsolutnom, već i u relativnom smislu nije uporediv sa onim koji su sprovodile Hrvatska i RSK nad tamošnjim Srbima, odnosno Hrvatima, što verovatno zavisi od relativne udaljenosti od ratnih dejstava. 266 O tome je više rečeno u delu o BiH, kao i u poglavlju Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida.

184 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači dao odgovarajuće garancije srpskom stanovništvu. Carringtonu je sasvim izmakla specifična predumišljena narav srpskog etničkog čišćenja, kao i odgovornost Beograda“ (Simms, 2003: 14).

Balkanizam se prećutno odbacivao, jer se nije verovalo lordu Karingtonu da su „svi oni nemogući ljudi, sve gori jedan od drugoga“, što je mirisalo na balkanistički diskurs, ali se zato govorilo o „predumišljenoj naravi srpskog etničkog čišćenja“, dok se sasvim zanemarivao etnički progon kojem su bili izloženi Srbi u gradovima Hrvatske mnogo pre „Oluje“ i „Bljeska“, baš kao i progon u pomenutim operacijama. Metonim Beograd opet se pominjao kao izvor svih zala. Zato je Karington napadan što „uporno nije htio vidjeti ikakve razlike između osnovne dinamike stremljenja prema Velikoj Srbiji, bosanske samoobrane i hrvatskog separatističkog oportunizma“ (Simms, 2003: 16). Na taj način neokonzervativac je naoko prećutno kritikovao balkanistički diskurs, primenjujući okvir agresor–žrtva, što mu nije, međutim, smetalo da primenjuje balkanistički diskurs na Srbe, ali i na ideološke protivnike u samoj Velikoj Britaniji: „No, Glenny je možda najizrazitije pokazao svoj bizantizam i moralno izjednačavanje kad je poklonio punu vjeru ideji da Bosanci sami granatiraju vlastite ljude“ (Simms, 2003: 212). Tako, nisu samo Srbi balkanizovani, već se to isto dogodilo balkanističkom diskursu sklonom britanskom novinaru. Gornja konstrukcija bosanskohercegovačke stvarnosti otkriva zapravo slabost piščeve pozicije i prohrvatsku pristrasnost, pošto se sasvim zanemaruje činjenica dogovora Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu o podeli BiH, pa se načelno jednaki odnos Srbije i Hrvatske prema slabijem susedu opisuje kao „stremljenje prema Velikoj Srbiji“ i „hrvatski separatistički oportunizam“.267 Potpuno je zanemarena činjenica taktičkog glasanja Hrvata za nezavisnost BiH od SFRJ. Takođe, sporna je i kvalifikacija Bošnjaka isključivo kao žrtvi, iako su se bošnjački civili nesumnjivo najčešće nalazili među žrtvama rata u BiH, jer često su i paravojne, a neretko i zvanične jedinice bošnjačke strane prema srpskim i hrvatskim civilima nastupale u svojstvu dželata. No, Sims je ovakav 267 Na drugom mestu je stvar dovedena do apsurda: „Kad je jednom postalo jasno da neće doći ni do kakve zapadne vojne intervencije, bosanski Hrvati osjetili su se ohrabrenim da porade na vlastitom separatističkom projektu. Zapravo, bili su gotovo prisiljeni na to kad su se muslimanske žrtve neobuzdane srpske agresije u sjeverozapadnoj i istočnoj Bosni stale slijevati u mješovite predjele srednje Bosne i zapadne Hercegovine. Ne samo da se agresija očito isplatila, već bi i nezaustavljeno raspadanje bosanske države ostavilo Hrvate da dijele ostatke ostataka s rastućom i sve radikalnijom muslimanskom većinom“ (Simms, 2003: 26–27). Tako, kad Hrvati strahuju od islama, onda je to gotovo opravdano, a orijentalizam se iznenada pomalja na horizontu, ali srpski strah je zacelo izgovor za stvaranje „velike Srbije“. Dvostruki aršini primenjivani su bez zazora, jer tražila se u sklopu humanitarno-imperijalističkog diskursa „vojna intervencija“ za očuvanje BiH, dok su Jugoslaviju ovako ili onako rasturili Srbi.


stav smatrao pristrasnošću prema Srbima za koju je optuživao Karingtona,268 a sam je izričito pravdao sva bošnjačka odbijanja mirovnih planova: „Sasvim jednostavno, Bosanci su se borili jer su dobro znali: ako se ne bore, bit će istrijebljeni“ (Simms, 2003: 53). Time je stvarnost rata u BiH diskurzivnom strategijom viktimizacije Bošnjaka u okviru agresor–žrtva krivotvorena, a diplomatski napori Evropljana i predstavnika UN Sajrusa Vensa (Syrus Vance) za zaustavljanje rata obesmišljeni. Doista, Sims je pobrojao zavidan broj poznatih novinara, kolumnista, političara i istraživača koji su primenjivali okvir agresor–žrtva, humanitarno-imperijalistički diskurs, te diskurzivne strategije viktimizacije Hrvata i Bošnjaka, i demonizacije Srba. Preneti su napadi kolumniste The New York Times, Entonija Luisa, na Džona Mejdžora kao „sasvim pristojne imitacije Nevila Čemberlena“ koji „nema kičmu da se odupre srpskim masovnim ubicama“; citiran je Patrik Glin (Patrick Glynn), stručnjak za kontrolu naoružanja, koji je optužio Zapad da „ne vidi temeljnu razliku između ’dobrih momaka’ i ’zlih momaka’, te ne priznaje bit i smisao politike Srbije – da je to smišljena agresija, na koju treba odgovoriti silom. Rezultat je smrt jedne nacije i težak udarac svjetskom poretku“; navođeno je da su Džozef Bajden (Joseph Biden), Bob Doul (Bob Dole), Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld), Pol Volfovic (Paul Wolfowitz), Džon Mekejn (John McCane) i Henri Kisindžer (Henry Kissinger) bili pristalice vojne intervencije protiv Srba, potonji čak „za njihove slovenske eskapade ili najkasnije za vrijeme rata u Hrvatskoj“, dok „Richard Nixon, najprepredeniji republikanski realist, malo prije smrti javno je razmišljao – pošteno, iako krivo – nije li Zapad tolerantniji prema genocidu nad muslimanima nego što bi bio da ista zlodjela netko čini kršćanskoj manjini. Žalosna činjenica je da je Zapad pokazao još manje zanimanja za katoličke Hrvate kad su bili žrtve Velike Srbije u godini 1991“ (Simms, 2003: 74–75, 77). Tako je ovaj neokonzervativni irski podržavalac „univerzalnih vrednosti“, blagodareći Niksonovom izazovu, još jednom pokazao sklonost prema okviru sukoba civilizacija, koji je doduše kombinovao sa preovlađujućim okvirom agresor–žrtva i humanitarno-imperijalističkim diskursom, jer do žrtava katoličkih Hrvata mu je, ipak, najviše stalo. Hrvati su, čini se, ubrojani u evropsku civilizaciju na bazi njihove verske pripadnosti, dok je Srbima ostalo da pripadaju omraženom Balkanu, iako se to verovatno zbog političke korektnosti javno ne izgovara. Na delu je diskurzivna strategija prećutkivanja u okviru sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa. Ono što je stajalo iza nenačelne kombinacije međusobno u velikoj meri suprotstavljenih okvira i diskursa jeste preplitanje nekoliko politika do kojih je irskom neokonzervativcu bilo 268 Karington je jedan od problema video upravo u „demonizaciji Srba“, a izrazio je i uverenje da je Alija Izetbegović bio „odgovoran za neka zvjerstva kako bi privukao pozornost Amerikanaca. Bio je užasna bijeda od čovjeka“ (cit. pr. Simms, 2003: 16).


naročito stalo: američke podrške Ircima u sukobu sa Velikom Britanijom, insistiranja na kažnjavanju Srba, te potrebe neokonzervativca da se NATO pretvori u svetskog policajca.269 Doista, autor je s odobravanjem citirao nekadašnjeg generalnog sekretara NATO-a, Nemca Manfreda Vernera (Manfred Woerner), koji je „u jednom neformalnom razgovoru“ osudio „propust da srpski agresor nije bio protjeran s osvojenih područja“, jer se tako daje „prešutna dozvola Srbima da pobijede – a krivnja će pasti na NATO“ (Simms, 2003: 82). Na taj način je vojni savez obrazovan za potrebe suprotstavljanja Varšavskom ugovoru na čelu sa moćnim Sovjetskim Savezom, diskurzivno suprotstavljen „Srbima“ kao zloćudnom agresoru, iako su potonji bili neuporedivo slabiji protivnik. No, zaustavljanje rata u BiH se planerima NATO učinilo kao idealna prilika za nalaženje nove uloge vojnom savezu. Kako je to britanski ambasador u NATO, Džon Vest (John West), formulisao: „’Bosna je’, kaže, ’bila zaista važna i trebalo ju je dovesti u red – imamo taj Savez, pa ako sve zabrljamo ... nitko više neće vjerovati u NATO’“ (Simms, 2003: 83). Naposletku, da ne bi bilo zabune šta je Sims smatrao pravednim rešenjem sukoba u BiH, nije ostavljeno mesta ni najmanjoj sumnji: „U Daytonu su Amerikanci bijedno odstupili od načela jedinstvene i etnički raznolike Bosne. Tako je godina 1995. doživjela u isti mah dva suprotna trijumfa: zdrave američke vojne strategije i duboko nezdrave europske političke strategije. Umjesto da se pojača vojni pritisak i zauzme Bosna sve do Drine, američki pregovarač Richard Holbrooke – na zaprepaštenje svih na terenu i na vlastito naknadno duboko žaljenje – već osvojenu vojnu prednost bacio je kroz prozor“ (Simms, 2003: 272).

Amerikanofilija i evroskepticizam susretali su se u neokonzervativnoj misli irskog istoričara napoleonske ere. Istovremeno, ukazala se i sva nehumanost ove ideologije, barem u tumačenju ovog njenog predstavnika, pošto se diskurzivnom strategijom prećutkivanja stavljalo do znanja da s obzirom na poznatu sudbinu hrvatskih Srba etnički progon bosanskih Srba predstavlja pravedno rešenje rata u BiH. Time se iskazuje i potpuna ispraznost fraze „etnički raznolika Bosna“, jer izgleda da po Simsovom shvatanju ona može biti etnički raznolika i bez bosanskih Srba.270 269 Sa odobravanjem je citiran Holbruk (Holbrooke) koji je pisao da je „jedan od najvećih političkih izazova“ za vreme rata u BiH bio „kako očuvati Atlantski savez ... Trebalo je u partnerstvu sa savezom raditi na brojnim drugim zadaćama – na proširenju NATO-a, na zajedničkoj politici prema bivšem Sovjetskom Savezu, Srednjem istoku i Iranu, prema terorizmu i ljudskim pravima, okolišu i organizovanom kriminalu – ali sve je počela dovoditi u pitanje Bosna“ (Holbruk, cit. pr. Simms, 2003: 81). 270 Simsovu knjigu je oduševljeno pozdravio bošnjački pobornik višeetničke raznolikosti: „Moram, takođe, priznati da sam posle Bosne izgubio veru u Razum, nauku, i kritičku svest.


Razume se, nije Sims bio jedini autor koji je nedosledno kritikovao okvir sukoba civilizacija. U njegovom društvu nalazi se i autorka koja nije poput njega odskora pridošlica u istraživanju istorije Jugoslavije. Sabrina Petra Ramet je takođe u jednom od svojih dela (Ramet, 2005: 2) naglašavala odanost „univerzalnim moralnim načelima“, što je sasvim u skladu i s kritikom izrečenom primeni okvira sukoba civilizacija271 u njenim skorašnjim knjigama (Ramet, 2006: 7; 2005: 3).272 Stef Jansen je, međutim, primetio da je Rametova „paušalno“ i bez kritičkog odstojanja prihvatila omiljeno sredstvo orijentalizovanja balkanskih seljaka, smatrajući da nacionalistički ratovi predstavljaju „pobedu sela nad gradom“ (Jansen, 2005: 114). Takođe, u jednoj ranije napisanoj studiji, Balkanski Vavilon, čiji je naslov već upućivao na nemogućnost sporazumevanja među Jugoslovenima zbog kulturnih razlika, ona je doista, kako je i Robert Hejden (Hayden) primetio (Hejden, 2003: 16–17), upotrebila kulturni determinizam, tj. okvir sukoba civilizacija da bi objasnila „raspad Jugoslavije“: „Jugoslavija je bila, takođe, višekulturna zemlja, i kulturne različitosti često su u stvari bile tako velike da različite grupe nisu mogle međusobno da se razumeju. Teškoća Srba i Slovenaca da razumeju jedni druge bila je delom posledica velikih razlika koje su razdvajale njihove kulture” (Ramet, 1996: 2); takođe, Rametova je tvrdila da su „na najfundamentalnijem nivou narodi Jugoslavije izgubili sposobnost da se međusobno razumeju – zato što ne razumeju međusobne vrednosti i brige ili međusobne opažaje“ (Ramet, 1996: 29). Ove izmene okvira predstavljanja stvarnosti i odgovarajućih diskursa svedoče da je autorka zapravo sledila modu. Kada je početkom devedesetih hegemon bio okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs, autorka je, možda, i učestvovala u stvaranju takve hegemonije, jer njena knjiga Balkanski Vavilon bila je među prvim napisanim 1992. godine. Kako je docnije, sa odmicanjem rata u BiH, došlo do ideološke hegemonije okvira agresor–žrtva iz kojeg se neretko kritikovao okvir sukoba civilizacija, Rametova se prosto prilagodila i sledila novu hegemonu misao o kraju Jugoslavije. Nije joj bilo teško, jer podela uloga između „dobrih i loših momaka“ ostala je ista. No, onda, nešto se desilo što je ozbiljno umerilo moju sumnju: jedna knjiga je objavljena: Najnečasniji trenutak. Britanija i razaranje Bosne od Brendana Simsa vraća veru u muškarce i žene od znanja” (Sokolović, 2004). 271 Rametova je samo za srpsko-albanski sukob na Kosovu smatrala da je poseban slučaj koji zaslužuje naziv „drevna mržnja“, ali je naglašavala da se radi o izuzetku (Ramet, 2006: 7). 272 „Jedna od nesrećnih zabluda koja se primila među nekim ljudima otkad je rat za jugoslovensko nasleđe otpočeo jeste ona koja pokušava da jugoslovenski slom dovede u vezu sa ’drevnim mržnjama’. Ako pod ’drevnim’ neko podrazumeva period pre pada Rima, onda je pojam sasvim apsurdan, pošto se Sloveni nisu čak ni naselili na Balkansko poluostrvo u to vreme. No, čak i ako se uzme manje bukvalno značenje, čak i pojam ’veoma stare’ mržnje nosi sa sobom probleme. U stvari, region je verovatno imao više odnosa saradnje no sukoba pre stvaranja države 1918, pa nije bilo ni posebnih ’mržnji’ pre tog vremena“ (Ramet, 2006: 7). Prema Rametovoj, dakle, Jugoslavija je prouzrokovala mržnju među Južnim Slovenima. Da li to znači da je ne bi bilo da Jugoslavija nije stvorena?


Treba uočiti da ako su reči Rametove iz njene prve faze tačne, onda bi kulturne razlike između Kipra, Malte, Nemačke, Velike Britanije, Litvanije i Bugarske, primerice, morale da dovedu do nestanka Evropske unije. Bugari, Maltežani i Englezi u kulturnom smislu imaju zacelo manje toga zajedničkog no što su imali Slovenci i Srbi, i vrlo je verovatno da ne razumeju brige, ako ne i vrednosti onih drugih. Sem toga, ako je Rametova u pravu, kako će se onda održati BiH i zašto se održava, ako već nema zajedničke kulture? Naposletku, da li se „univerzalistički okvir sa njegovim naglaskom na univerzalnim normama i univerzalnim ljudskim pravima“ može pomiriti sa kulturnim determinizmom koji prebiva u okviru sukoba civilizacija? Rametova očigledno misli da može, jer se čak i poziva na Balkanski Vavilon u knjizi u kojoj se zalaže za „univerzalistički okvir“ (Ramet, 2005: 2). Valja se, takođe, zapitati da li balkanistički diskurs odgovara „univerzalističkom okviru“: „Uprkos svojoj srpskoj krvi, Aleksandar (Karađorđević, pretendent na presto, prim. aut.) čitav svoj život proveo je u Engleskoj i bio, u stvari, iznad svega jedan prefinjeni engleski džentlmen“ (Ramet, 1996: 30). Tako, dakle, srpska krv skoro da nekog onemogućava da postane džentlmen. Jedino bi čitav život proveden u Engleskoj mogao, možda, promeniti stvari. Pohvala jednom Srbinu nehotice je označila pokudu naciji iz koje je potekao. Ograničenja balkanističkog diskursa bila su isuviše jaka da bi se lako prevazišla. No, nije to jedini primer robovanja okviru sukobu civilizacija i balkanističkom diskursu: „Srbija, na primer, vratila se jednom patrimonijalnom sistemu i svedočila o oživljavanju etničkog šovinizma i muškog šovinizma koji su poduprli ovaj povratak. (...) Crna Gora, koju vode podržavaoci Miloševića bila je, u stvari, kolonija Srbije (kao što je i ostala 1995). Bosna, podeljena u tri rivalske etničke grupe, bila je raspolućena međuetničkim sukobom i nepoverenjem i utonula u korupciju. Jedna lokalna doskočica veli da je Bosna kombinovala austrijsku birokratiju sa osmanskom sporošću i neefikasnošću – što je pogubna kombinacija“ (Ramet, 1996: 31).

Tako, Srbija gaji patrimonijalizam još tamo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, što je gotovo anticipacija poplave teza o „sultanističkom“ režimu ovdašnjih politikologa krajem devedesetih. U oba slučaja radilo se pre o satanizovanju političkog protivnika negoli o opisu i objašnjenju prirode režima. Tu je balkanizam spolja prethodio onom unutrašnjem. Međutim, kada je BiH u pitanju dolazi do zanimljivog obrta, jer tu već autorka pozajmljuje samoorijentalizaciju predstavljajući je publici koja je već naviknuta na orijentalizam. Tako su balkanizam i orijentalizam reprodukovani i pozajmljivani u oba smera: sa Zapada na Balkan, ali i sa Balkana na Zapad. Ima, međutim, autora koji kombinuju kritiku balkanističkog diskursa sa korišćenjem istog na istoj stranici, pa čak i u istoj rečenici: „Njen (radi se o Jugoslaviji, prim. aut.) raspad nije bio neizbežan proizvod dugotrajnih etničkih


mržnji, iako su ove bile prisutne ispod površine i pomagale da jugoslovenski ratovi dobiju njihov divljački karakter“ (Sell, 2003: 4). Na istoj stranici su pominjana i „tradicionalna sredstva balkanskih tirana, uključujući policijski pendrek i metak ubice“. Radi se umnogome o retoričkom sredstvu lažnog predstavljanja, po principu „nisam rasista, ali...“, jer prvo se kaže da nešto nije onako kako se tvrdi, da bi se to odmah potom opovrglo. 5.4. Balkan uzvraća udarac – balkanska postmodernistička dekonstrukcija balkanizma Vrlo je malo antropologa koji bi danas smatrali da su proučavanja ’nacionalnog karaktera’ razložna, ali i pored toga objašnjavanje stereotipima ostaje uobičajeno u novinarstvu i politici. Robert Hejden

Nije slučajno što se najžešća kritika balkanizma, zapravo njegova dekonstrukcija javila tokom devedesetih godina XX veka, kada se balkanizam, skrajnut tokom Hladnog rata usled vladavine hladnoratovskih diskursa antikomunizma odnosno antikapitalizma, ponovo svom silinom vratio na intelektualnu i političku scenu Zapada kako bi se posredstvom njega „objasnio“ nestanak Jugoslavije i „nasilje na Balkanu“. Takođe, ne može biti slučajno što su balkanizam podvrgli dekonstrukciji postmodernisti, vešti u toj disciplini, a najmanje može iznenađivati činjenica što su tom poslu bili posvećeni istoričari, antropolozi i teoretičari književnosti koji su rođeni na Balkanu a žive na Zapadu. Oni su bili prosto predodređeni za takav posao. Deo identiteta bio im je neraskidivo vezan za Balkan, a drugi deo za Zapad. Ova samo naizgled shizoidna situacija bila je saznajno veoma plodna za rekonstrukciju i dekonstrukciju diskursa balkanizma. Ovim intelektualnim poslenicima nije bilo teško da uvide jednostranosti, grube greške, namerne previde i nepravde, kao i slučajne omaške koje su se javljale u medijskom i akademskom tekstu i u diskursu ljudi koji su se balkanizmom služili. Naposletku, oni su bili Balkanci, pa su se bez većih teškoća snalazili na Zapadu, družili se i zasnivali porodice sa zapadnjacima, predavali na univerzitetima i nisu se osećali naročito drugačijima samo zato što dolaze sa Balkana, a svakako se nisu osećali manje vrednima od svojih koleginica i kolega, prijateljica i prijatelja, pa su stoga želeli da kritički razmatraju „zablude drugih o nama“, ali i „naše“ nekritičko usvajanje tih zabluda e da bi se ušlo u „proces samo-otrežnjenja, samo-spoznaje i, najzad, samo-svesti“ (Bakić Hayden, 2006: 22–23). Naime, „tek promenom stava prema sebi možemo doprineti da to i drugi učine prema nama“ (Bakić Hayden, 2006: 26). Istovremeno, kroz kritiku diskursa orijentalizma i balkanizma, neki od autora su ponudili i sopstvena objašnjenja nestanka Jugoslavije.


Milica Bakić Hejden, diplomac Filološkog fakulteta u Beogradu (engleski jezik) na kojem je i magistrirala (svetska književnost sa teorijom književnosti), doktorirala je na prestižnom Univerzitetu u Čikagu na Odseku za južnoazijske jezike i civilizacije, a predaje na Odseku za religijske studije Univerziteta u Pitsburgu, bila je prva koja je u saradnji sa svojim suprugom Robertom Hejdenom (Robert Hayden) pisala o „orijentalističkim varijacijama na temu ’Balkan’“, smatrajući da se ista logika koju je Said otkrio u diskursu orijentalizma (Said, 1978) „prepoznaje i u drugim kontekstima, uključujući i balkanski“ (Bakić Hayden, Hayden, 1992: 22).273 Dve godine docnije, ugledna bugarska istoričarka Osmanskog carstva, koja je studirala istoriju i englesku filologiju na Univerzitetu u Sofiji na kojem je posle doktoriranja jedno vreme i radila, profesorka na Univerzitetu Ilinois u Urbani-Šempein (Urbana-Champaign) i poliglotkinja (govori osam jezika), Marija Todorova, dala je svoj doprinos smatrajući da je balkanizam poseban diskurs, a ne samo varijacija orijentalizma. Ona je 1997. potpunije shvatanje i istorijski razvoj balkanističkog diskursa objavila u poznatoj i izuzetno mnogo citiranoj274 knjizi Imaginarni Balkan (Imagining the Balkans). Godinu dana posle objavljivanja ove knjige, Vesna Goldsvorti (Goldsworthy), rođena Beograđanka, diplomac beogradskog Filološkog fakulteta, magistrirala i doktorirala na Univerzitetu u Londonu, predaje englesku književnost na Univerzitetu Kingston u Londonu, objavila je knjigu Izmišljanje Ruritanije: imperijalizam mašte (Inventing Ruritania: the imperialism of the imagination, 1998).275 Naposletku, sledeći trag koje su pomenute naučnice i spisateljice postavile, javlja se čitav niz uspešnih Balkanaca koji najčešće rade na američkim univerzitetima, koji su osvetlili različite aspekte balkanizma (Bjelić, Savić, 2003). Ovde prvopomenuta autorka, Milica Bakić Hayden, navela je da joj se želja za „višestranošću pristupa balkanskom fenomenu“ javila usled „neprihvatljive jednostranosti sa kojom je Balkan opisivan tokom osamdesetih godina pre svega u ’domaćim’ tj. bivše-jugoslovenskim medijima (prvenstveno slovenačkim i hrvatskim, prim. aut.), da bi onda u toku ratova kojim se raspadala jugoslovenska država to dobilo na svojoj žestini i u stranim medijima na Zapadu“ (Bakić Hayden, 2006: 9). No, kako ona, tako i Marija Todorova naglašavaju da njihov pogled nije antizapadni, te da ne nameravaju da obrazuju neki okcidentalistički diskurs, jer je sam Zapad beskrajno raznovrstan, i ne može se svesti na samo jednu stranu, već treba uspostavljati „dijalog na osnovu uzajamnog poznavanja i uvažavanja“ (Bakić Hayden, 2006: 10; Todorova, 1998: 10). 273 Članak je citiran u 75 bibliografskih jedinica. Nedavno se pojavila knjiga na srpskom jeziku sa objedinjenim radovima o „balkanističkim varijacijama na temu orijentalizma“ (Bakić Hayden, 2006). 274 Citirana je u 386 bibliografskih jedinica, što je, posle Hantingtonove knjige Sukob civilizacija, najveća citiranost među ovde analiziranim studijama. 275 Navedena u 71 bibliografskoj jedinici.


Todorova naročito ističe svoj „marginalni status“ koji proističe iz dvostrane pripadnosti Balkanu i Zapadu, koji na osnovu „intelektualnog izgnaništva“ pruža epistemološku prednost, jer omogućava posmatranje obe sredine sa promenljive razdaljine, iz naizmeničnih perspektiva, i jasnije uviđanje stereotipa koje gaje jedna o drugoj (Todorova, 1998: 11–12). Naposletku, one su svesne nedostataka sredine iz koje dolaze, te naglašavaju da ne žele balkanske narode poštedeti „njihove odgovornosti zbog toga što se svet prema njima takođe ponaša neodgovorno“ (Todorova, 1998: 12), a balkanske intelektualce žele uputiti na kritičko sagledavanje i vrednovanje prostora sa koga potiču „razlučujući ono čega se pametan stidi, od onoga čime se lud, nažalost, ponosi“ (Bakić, Hayden, 2006: 11). Obe ističu Balkan kao Drugog u uobrazilji Zapada, koji potonjem omogućava da ima lepšu sliku o sebi. Balkan se poima kao „necivilizovani Drugi“ u odnosu na „Civilizaciju“. S tim u vezi, Bakićeva primećuje da nije slučajno što je civilizacija „neologizam XVIII veka“, nastao u „doba zapadno-evropske kolonijalne ekspanzije“, te da se „pojam ’civilizovanog sveta’, koji je Zapad sam sebi pripisao u doba prosvetiteljstva“, s kojim se nekako poklopilo i javljanje „vampirskih epidemija“ na Balkanu (Longinović, 2003: 58), i koji je sadržao ideje progresa, uljudnosti i racionalnosti, određivao „u odnosu na ’zaostalost’ istočne Evrope“,276 ’balkansko nasilje’, te ’sanjivu maštu’ Orijenta (Bakić Hayden, 2006: 55). Uistinu, Norbert Elijas (Elias) je primetio: „Temeljna antiteza u kojoj se izražava samosvest Zapada u srednjem veku jeste ona između ’hrišćanstva’ i ’paganizma’, ili, tačnije, između pravovernog, rimsko-katoličkog hrišćanstva s jedne, i paganizma i jeresi, uključujući tu i grčkoistočno hrišćanstvo, s druge strane. U srednjem veku zapadno društvo je u ime krsta vodilo kolonizatorske i osvajačke ratove, kao što ćemo ih kasnije voditi u ime civilizacije. Uprkos posvetovljenju kroz koju je sama reč ’civilizacija’ prošla, u njoj se još uvek oseća daleki odjek latinskog hrišćanstva i viteško-feudalnog 276 Otuda su disidentski intelektualci iz socijalističkog lagera Istočne Evrope potencirali da njihove zemlje, Poljska, Čehoslovačka i Mađarska uopšte ne pripadaju Istočnoj Evropi, već staroj habzburškoj Centralnoj Evropi (Mitteleuropa). Radilo se o simboličkom begu iz Istočne Evrope, poistovećene sa privrednom zaostalošću, socijalizmom i hegemonijom Sovjetskog Saveza, begu koji je zvanično podržao i State Department (Todorova, 1998: 244), na način veoma sličan begu Balkanaca sa Balkana, tj. naglašavanju političara sa Balkana i šire javnosti da njihove zemlje nisu nimalo balkanske (Tuđman je npr. imao 1997. predizborni slogan „Tuđman a ne Balkan“ – Goldsvorti, 2003: 52), već takođe srednjoevropske, što se dešavalo tokom devedesetih, a dešava se nešto manje napadno i danas. Tako su se nacionalizmi srednjoevropljana, kako veli još jedan postmodernista sa Balkana koji predaje slovensku književnost na Univerzitetu ViskonsinMedison (Wisconsin-Madison), smatrali ’anđeoskim’, a nacionalizmi ’Srba’ i „njihovih balkanskih neprijatelja“ su obeleženi kao „demonski“ (Longinović, 2003: 59; Todorova, 1998: 244, 269).

192 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači shvatanja krstaških pohoda. Sećanje da su viteštvo i rimsko-latinska vera obeležili određeni stadijum u razvoju zapadnog društva, a kroz koji su prošli svi veliki narodi Zapada, sigurno nije nestalo“ (Elijas, 2001: 101).

Prema tome, može se konstatovati da su krstaški ratovi bili uvod u kolonizatorske ratove, da su osvajački ratovi zapadnih nacija bili pravdani „civilizatorskim misijama“ među „divljacima“ ili, u izvedbi Habzburške monarhije, kulturtraeger ideologijom, dok se u ime humanosti za sopstvenu javnost eufemizmom „humanitarna intervencija“ pravdaju „udari sa distance“ – što je vojno ime za kaznena bombardovanja, sa za agresora bezbednih daljina i visina, koje preduzima današnja hegemona sila sa saveznicima protiv relativno nemoćnih država čiji su vođi dovoljno smeli i nedovoljno promišljeni da im se suprotstave. Kada je u pitanju razlika između balkanizma i orijentalizma, Bakićeva smatra da je opravdanije govoriti o orijentalizmu, pošto je Balkan upravo određen kao prelazna oblast u hijerarhiji između Istoka i Zapada, ili kako Goldsvortijeva navodi, „kao ’još-ne’, odnosno, kao ’nikad-u-potpunosti’ evropsko“ (Goldsvorti, 2003: 46), te da su Balkanci „prelazni oblik sastavljen od Istočnjaka i Zapadnjaka ...od ljudi koji nisu više Orijentalci ali nisu još Evropljani“ (Bakić Hayden, 2006: 57). Argumentacija Bakićeve ide sledećim tokom: „Istina je da su mnogi balkanski identiteti izgrađeni u neposrednoj suprotnosti prema stvarnom (istakla, M. B. H.) orijentalnom ’drugom’, tj. otomanskim Turcima koji su osvojili region sa istoka. S druge strane, evropske zemlje na zapadu su ovaj deo već bile mapirale kao ’vizantijski’ a to znači ’drugačiji’ u odnosu na Evropu. (...) Premda je vrlo važno moći prepoznati i kontekstualizovati tu specifično balkansku retoriku kao balkanizam, pitanje je da li bi se do formulacije tog pojma uopšte došlo bez šireg orijentalističkog okvira sa kojim on deli suštinsku epistemološku logiku i retoriku. Stoga, i u tom smislu, smatramo da je balkanizam moguće videti kao ’varijaciju na orijentalističku temu’ koja izdvaja Balkan kao deo Evrope koji je bio pod otomanskom, i stoga orijentalnom vlašću, i kao takav drugačiji od Evrope ’u užem smislu’. I upravo zbog toga što Balkan i danas ima muslimansku populaciju u mnogim svojim zemljama, moguće ga je ne samo balkanizovati nego i orijentalizovati (...)“ (Bakić Hayden, 2006: 58).

Neporecivo, logika orijentalizma, onako kako ju je i Said izneo, prenosi se i na balkanizam. Pa ipak je, kao što i sama Bakićeva priznaje, „vrlo važno“ da se prepozna i kontekstualizuje „specifično balkanska retorika kao balkanizam“. Ima smisla primenjivati kritiku balkanizma kada je reč o balkanskim hrišćanima, naročito pravoslavnim, a orijentalizma kada se radi o balkanskim muslimanima, kao što se uostalom i čini u ovoj studiji. Doista, značajno je da je ’muška’ retorika vezana za Balkan, a ’ženska’ za Orijent, bez obzira


što Bakićeva s pravom smatra da su „i jedna i druga“ deo iste „epistemološke logike“ (Bakić Hayden, 2006: 58). Analitičko razlikovanje balkanizma i orijentalizma omogućava da se uvidi na koji način se oni ideološki koriste na Zapadu kada treba odabrati „favorita“ na Balkanu. Na prethodno odabrane „loše momke“ primenjivaće se odgovarajući diskurs: tokom devedesetih primenjivan je diskurs balkanizma, jer Srbi su bili „loši momci“, a u nekoj budućoj situaciji, ako bi muslimani bili prepoznati kao „loši momci“, primenjivao bi se orijentalizam. Ranije je već naglašeno da ko će biti „loš momak“ prvenstveno zavisi od procene da li je veća opasnost za interese EU i/ili SAD u datom trenutku prepoznata u Rusiji ili u Turskoj, ili islamskom svetu kao takvom. Takođe, piscu ove studije se čini da se Balkan u ponečem smatra i gorim od Orijenta, jer „Balkan više nije ništa drugo do metafora za sukob, neuljudnost i nasilje“ (Goldsvorti, 2003: 51), a u odnosu na Istok ima i „dodatne odlike okrutnosti, neotesanosti, nestabilnosti i nepredvidivosti“ (Todorova, 1998: 209), dok se Istoku makar priznaje da je iznedrio neke civilizacije, pa iako se često neopravdano smatraju „nižim“ ili „inferiornim“, „iracionalnim“, „žensko submisivnim“ ili „sanjivim“ (Bakić Hayden, 2006: 59). Balkanci su oni koji su bliži i sličniji „nama“, „Zapadnjacima“, a nikako „nam“ i „im“ ne uspeva da sasvim liče na nas, tj. da ih „civilizujemo“ kako eufemistički volimo da kažemo. Naposletku, „muškost“ diskursa o balkanizmu podseća na „muškost“ diskursa o zapadnjacima. No, Balkanci su ostali nasilni kakvi su bili „naši“ preci i to ne tako davno. Dok „mi“ napredujemo, „oni“ ostaju takvi kakvi smo „mi“ nedavno bili, a što želimo što pre zaboraviti. Unekoliko, Balkanci su ono što kod „sebe“ ne volimo ili se barem na rečima trudimo da ne budemo, pa otud: „zapadnjačko ’užasavanje’ nad dešavanjima na Balkanu sadrži i nekakav drhtaj uzbuđenja koji je teško priznati: priliku da se ponovo ostvari imperijalistički san o iscrtavanju granica i ’upristojenju buntovnih urođenika’ a da pritom niko ne bude optužen za rasizam (jer svi su ljudi o kojima govorimo – beli); dotok sirovog materijala za širenje industrije savesti (koja se očituje u obilju višenacionalnih nevladinih organizacija i interesnih grupa); šansu da se dobije prelazna ocena na ’ispitu istorije’, ispitu koji se, kako je to rekao britanski premijer Toni Bler (Blair), bavi ’pragom Evrope’; ili naprosto mogućnost da se rat iskusi izbliza“ (Goldsvorti, 2003: 47).

Bakićevoj, međutim, nije promakla druga strana medalje, tj. činjenica da balkanizam ne koriste samo zapadnjaci, već ga upotrebljavaju kao ideološko-retoričko sredstvo takmičenja i sukobljene strane u samoj bivšoj Jugoslaviji. Ona je uočila da u „reprodukciji orijentalizma“ balkanski katolici smatraju pravoslavce orijentalcima, dok sebe doživljavaju Evropljanima; balkanski pravoslavci, pak, smatraju muslimane orijentalcima, a sebe svrstavaju u Evropljane;


dok balkanski muslimani sebe doživljavaju Evropljanima i umeju se, mada ne uvek, kao što pokazuju izjave nekih njihovih zvaničnika, distancirati od neevropljana (Bakić Hayden, 2006: 60). Upravo u ovoj nesaglasnosti između uobičajenog ideološkog gradiranja, gnežđenja i hijerarhijskog reprodukovanja orijentalizma na Balkanu i ideološke upotrebe balkanizma na Zapadu leži ideološki koren neshvatanja i sukoba između srpskog nacionalizma i ideološke hegemonije velike većine levih liberala, pa i nekih neokonzervativaca u SAD i EU. Dok se srpski nacionalisti islamofobičnim orijentalizmom neštedimice služe u sukobima sa Bošnjacima i Albancima, ubeđeni da „brane hrišćansku Evropu“, dotle je „posle Drugog svetskog rata otvoreno napadanje drugih, ne-belih rasa, drugih, nehrišćanskih vera i neevropskih društava postalo problematično“ (Todorova, 1998: 321), da bi u devedesetim poštovanje „političke korektnosti“ postalo stvar lepog vaspitanja. Zato je balkanizam, kako ističe Todorova: „vremenom postao zgodna zamena za emocionalno pražnjenje koje je ranije pružao orijentalizam, pošto je oslobodio Zapad optužbi za rasizam, kolonijalizam, evrocentrizam, i hrišćansku netrpeljivost prema islamu. Uostalom, Balkan se nalazi u Evropi, Balkanci su belci, uglavnom su hrišćani, pa se zato projektovanjem sopstvenih frustracija na njih mogu zaobići uobičajene rasno ili verski obojene insinuacije“ (Todorova, 1998: 323).

Otud se orijentalizam srpskih nacionalista našao na meti naročito levih liberala, ali i ponekih neokonzervativaca, što potonje doduše nije sprečilo da primene balkanizam u predstavljanju i objašnjavanju sukoba Srba sa balkanskim katolicima, dok su se prvi uglavnom usredsredili na primenu okvira agresor–žrtva i humanitarno-imperijalističkog diskursa. Politička korektnost trenutka veli da sadašnji zapadnjaci ne smeju ponavljati greške predaka ako žele zadržati postojeće i steći nove prijatelje među islamskim državama, prema kojima su tako često bili i jesu nepravedni, i zato moraju naročito oštro prekorevati i kažnjavati one koji na orijentalizmu i nadalje istrajavaju, pokušavajući i njih da uvuku u „sukob civilizacija“, a pravoslavni Balkanci, prevashodno Srbi, uspešno su se kvalifikovali za metu (samo)prezira i gneva. Posebno treba zaboraviti, potisnuti tu nasilnost „naših predaka“, koju pre volimo da nazovemo hrabrošću kada je se prisetimo, a Balkanci nas na „to“ uporno i drsko podsećaju. Otud stalna lamentiranja da se „to“ ponovo dešava „na tlu Evrope“ posle II svetskog rata. Upravo ta relativna prostorna blizina jeste ono što užasava, jer podseća da „mi“, „Evropljani“, možda i nismo za sva vremena izbegli opasnostima nacionalnih netrpeljivosti, rata i različitih strahota. Strah od „nas“ samih, koji smo „civilizovano“ potisli svoju agresivnost i zadovoljstvo koje ubijanje pričinjava (Elijas, 2001: 263), pretvara se u agresiju prema Balkancima koji su nam, ipak, slični. Naposletku, beli su, pa makar i


Sloveni; većinom hrišćani, makar i pravoslavni; jeste da su neki muslimani, ali su relativno sekularizovani, a svi zajedno žive u Evropi. Pa ipak, tako su „iracionalni“, „ratoborni“, „nasilni“ i čine tolika „zverstva“, baš kao „naši“ dedovi. Ovo društveno potiskivanje agresivnosti i nasilnih reakcija „nalazi svoj društveno dopušteni izraz u sportskim nadmetanjima“ i posebno dolazi do izražaja u: „’posmatranju’ (boks mečeva, na primer), u zamišljenom poistovećenju s malim brojem boraca kojima je dat izvestan i precizno određen prostor da ispolje svoju nasilnost. Ovo iživljavanje poriva u posmatranju drugih kako se bore, ili, čak, samo u slušanju (na radiju), jeste posebno obeležje civilizovanog društva. Ono određuje i razvoj književnosti i pozorišta, a posebno utiče na ulogu filma u našem svetu“ (Elijas, 2001: 263).

Zaista, Elijas je dobro uočio osobine „civilizovanog društva“ još polovinom tridesetih godina, u predvečerje II svetskog rata u kojem je ono potonulo u najgora varvarstva. Danas, kada su sredstva masovnog opštenja doživela neslućeni napredak, voajerske potrebe (Goldsvorti, 2003: 46) civilizovanih ljudi u civilizovanim društvima zadovoljavaju se gledanjem televizije i traganjem po internetu gde se mogu naći različiti prizori nasilja.277 Ratni dopisnici, komentatori vodećih dnevnika i nedeljnika najmoćnijih i civilizovanih zemalja sveta, urednički komentari, velike televizijske mreže, npr. CNN i BBC, spadaju u simbole ove industrije zabavnog prikazivanja nasilja.278 Štaviše, kako Goldsvortijeva ispravno primećuje: „Tvrdimo da se gnušamo rata a ipak romantizujemo profesionalne inostrane dopisnike i snimatelje koji nam omogućavaju da učestvujemo u tom iskustvu“ (Goldsvorti, 2003: 46). Naime, čitaoci novina i gledaoci televizije u civilizovanim društvima „žele bombe, tenkove i bilans žrtava. Mora da im se kaže ko su dobri, a ko loši momci. Vesti su, setite se, deo industrije zabave“.279 Na nesreću, i akademske studije o Balkanu uopšte, o Jugoslaviji posebno a o Bosni i Hercegovini naročito, ili preciznije, intelektualne tvorevine koje su pisane sa takvim 277 Valja se prisetiti da su nekada javna pogubljenja poput vešanja ili giljotine predstavljala omiljenu zabavu. Elijas je smatrao da su već u njegovo vreme „posmatračka zadovoljstva“ kad je u pitanju nasilje predstavljala „u poređenju s posmatračkim zadovoljstvom iz prošlosti“ jedan „krajnje ublažen oblik zadovoljavanja agresivnih i sadističkih težnji“ (Elijas, 2001: 264). U tom svetlu treba sagledati i uživanje u posmatranju prikazivanja dalekih ratova u današnjim civilizovanim društvima. 278 Tako je u novembru 1993. Piter Dženings (Peter Jennings), sada već pokojni i izuzetno mnogo nagrađivani voditelj TV ABC, neustrašivo hodao „po karti ratom zahvaćene zemlje, koju su (Jugoslaviju, prim. aut.) u naslovu emisije opisali kao ’Zemlja demona’ (’The Land of Demons’)“ (Bakić Hayden, 2006: 57). 279 Peter Wilby, „Georgia has won the PR War“, The Guardian, 19. VIII 2008. Autor u članku veli da u reči koje privlače pažnju zapadnih sredstava masovnog opštenja spadaju: „civilne žrtve“, „nuklearno“, „humanitarno“, „okupacija“, „etničko čišćenje“.


pretenzijama, nisu preterano česte, osim kada Balkan postane „pozornica rata ili nasilja“. Tek tada dolazi do navale novih istorija, istraživanja, memoara, dnevnika, svedočenja, izveštaja (Goldsvorti, 2003: 46, 54–55). Utoliko, instant istorija (Stokes et. all, 1996: 148) spada, takođe, u jednu vrstu industrije zabave koju neretko pišu novinari sa prikrivenim ili otvorenim akademskim ambicijama, poput Noela Malkolma (Noel Malcolm), Miše Glenija (Misha Glenny), Tima Džude (Tim Judah), Markusa Tanera (Marcus Tanner) ili naučnici čija misao ne ponire u stvarnost dublje od novinarske. Osim toga, balkanski hrišćani su tako netrpeljivi prema muslimanima uprkos činjenici da su „njihovi muslimani sekularizovaniji od svih ostalih“. „Mi“ smo, pak, tako trpeljivi prema „našim muslimanima“ (iako oni nisu čak ni beli) koji nikako ne poštuju „blagodeti“ i „naše gostoprimstvo“, već se ušančuju u islamu navodno se „braneći od ’nas’“, tj. od „civilizacije“, pa čak „beže“ i u „fundamentalizam“ i „islamski fašizam“, a „pribegavaju i terorizmu“. No, eto, ti „Srbi“, najgori, „najpijaniji i najnasilniji“ od svih Balkanaca, zapravo otelotvorenje Balkana, „teraju“ i ove trpeljive balkanske muslimane u „ekstremizam“, pa su zato naročito opasni. Zaista, kao što je vidljivo u analiziranom pisanju mnogih autora u ovoj studiji, Srbi su „agresori“ koji „balkanistički“ aktivno vrše radnju, a muslimani su, u skladu sa postavkama o „letargičnom“ i „ženskom Orijentu“, tek „bespomoćne žrtve“, pasivni objekat koji radnju trpi. Otuda ne čudi da je, kako su ispravno primetile Vesna Goldsvorti i danska postmodernistkinja Lene Hansen, jedino Srbija ostala „balkanizovana“: „Termin ’Balkan’ je u akademskim raspravama često zamenjivan ’politički korektnim’ terminom ’Jugoistočna Evropa’, zato što je postalo nemoguće definisati jednu zemlju kao balkansku a da se pritom ne mora ponuditi i obrazloženje. Zapravo, jedina zemlja na ovom poluostrvu koja je redovno definisana kao balkanska – uz očigledne simboličke konotacije – bila je Srbija pod vlašću Slobodana Miloševića“ (Goldsvorti, 2003: 52).

Istovremeno, kao što je uočila Goldsvortijeva, „metaforička slika poluostrva koje podseća na bure baruta (naročito kada se prizove zajedno sa idejom o ’drevnoj mržnji’), postaje veoma korisna kada spoljni svet treba rasteretiti krivice za stvaranje krize na Balkanu“ (Goldsvorti, 2003: 45). Uistinu, funkcija balkanizma u SAD i EU prvenstveno je u skretanju pažnje sa uloge vodećih sila u potpaljivanju požara. U tome se autor ove studije sa Goldsvortijevom u potpunosti slaže, ali ipak ne bi mogao podeliti mišljenje da se tako Balkan predstavlja „kao izvor nestabilnosti, odnosno, kao pretnja spoljnjem svetu, a ne kao njegova žrtva“ (Goldsvorti, 2003: 45). Naime, time se upada u okvir agresor–žrtva, gde je agresor „spoljni svet“, što je eufemizam za najveće sile, a žrtva su navodno bespomoćni Balkanci.


Ovakav okvir, zapravo, oslobađa odgovornosti same balkanske nacije i njihove pripadnike. Kao što je pokazano u uvodnom delu studije, spoljne sile ne bi mogle zloćudno delati sa takvim uspehom da im prethodno sami Balkanci svojim sukobljavanjima nisu otvorili put. Osim ovog saznajnog plana, postoji još jedan praktični zbog kojeg nije uputno primenjivati okvir agresor–žrtva da se objasni odnos velikih sila i Balkana: na taj način se podstiče fatalizam među samim Balkancima, u smislu toga da su uvek bili i da će uvek biti žrtve velikih, umesto da se kod njih razvija samosvest koja bi ih učinila otpornim na zloćudne aspekte međusobnog, pa i šireg međunarodnog sukobljavanja. Imajući ovo u vidu, potrebno je predstaviti i misli postmodernističkih kritičara balkanizma o nestanku Jugoslavije. Iako se oni, po pravilu, ne bave podrobno ovom temom pošto ih prevashodno zanima stereotipizirani diskurs o Balkanu, ipak su mestimično ulazili i u probleme kraja države Južnih Slovena, jer taj kraj i rat koji je usledio su u velikoj meri obeležili sam balkanistički diskurs tokom devedesetih godina. Tako, Milica Bakić Hayden primećuje da se još tokom osamdesetih balkanistički diskurs javio u govoru političara i intelektualaca iz severozapadnih republika. Ukazala je na opasnost za održanje višenacionalne države kada se nacionalizam kao „težnja za izgradnjom novih političkih identiteta“, kako misle kritičari nacionalizma, ili „proces obnove ’prvobitnih’ identiteta“, kako smatraju sami nacionalisti, poveže sa „starim linijama razgraničenja“, jer tada se „’pravi’ identitet, lični ili grupni, tražio u pre-jugoslovenskoj prošlosti“ (Bakić Hayden, 2006: 61). Primetila je, takođe, da su „religijske/kulturne esencije“ najčešće izdvajane kao osnova ’pravog’ identiteta (Bakić Hayden, 2006: 62): „Ove naizgled bezazlene religijske oznake jugoslovenskih naroda dobile su vremenom dodatni značaj kao objašnjenje dramatičnog raspada zemlje, čija se dinamika delom hranila realnim izgledima za stvaranje ujedinjene Evrope. Ujedinjenje, naravno, ali s kim? Ko se računa kao Evropljanin? Ovo pitanje u bivšoj Jugoslaviji ispoljilo se u tenziji između ’centra’, ili zapadne Evrope, i ’periferije’ koju čine ostale evropske zemlje na njenim marginama. Osamdesetih godina, geografska blizina ovom ’centru’ smatrala se poželjnijom lokacijom u odnosu na one delove zemlje koji nisu bili u sferi zapadnoevropskih uticaja. Tako su sa stanovišta ’severnih republika’, Slovenije i Hrvatske, vekovi pod habzburškom vlašću postali prednost za sadašnji ’ulazak u Evropu’. Istorijske okolnosti koje su doprinele industrijskom razvoju zapadne Evrope Slovenci i Hrvati tumačili su kao proizvod vlastitih kvaliteta, pri čemu je naglašavano učestvovanje u kulturnim krugovima Mittel Europe, a prećutkivano kako se učestvovalo – kao jednaki partneri ili drugačije. Način učestvovanja u još-neujedinjenoj-Evropi nije bio jasno određen; umesto njega čule su se izjave o pripadnosti Evropi. To je samo pojačalo već uvreženo shvatanje na severu i zapadu Jugoslavije o južnjačkom ’balkanskom teretu’ koji usporava, a možda i sprečava ne-balkanske delove zemlje da budu ono što ’stvarno’ jesu – Evropljani“ (Bakić Hayden, 2006: 62–63).


Očevidno, autorka smatra da kulturni determinizam nije opravdan, ali se ipak ne sme smetnuti s uma da je u dobroj meri uticao, ako ne na samo nacionalističko delanje, onda na ideološko pravdanje tog delanja političkih i kulturnih elita na severozapadu SFRJ. To znači da je on morao imati određenog uticaja, kao što uistinu i jeste (Bakić, 1999; 1998; 1997) u javnostima većinski ili bar značajno-manjinskih katoličkih članica EEZ, tj. da je Hantington bio barem manjim delom u pravu, jer se civilizacijski samoopažaj unutrašnjih secesionista poklopio sa pravcem razbijačkog delanja Nemačke, a u okviru nje naročito bavarske katoličke CSU, i Vatikana koji vrši uticaj na demohrišćanske katoličke partije u društvima koja su bilo većinski ili značajno-manjinski katolička. To što Slovenija i Hrvatska nisu bile jednaki partneri u Habzburškoj monarhiji, a doista nisu, ne menja njihov opažaj da su sudelovali u vanredno značajnom evropskom civilizacijskom poduhvatu,280 kako naknadno tumače Habzburšku monarhiju. U tom svetlu nije nemoguće da i Jugoslaviju počnu za dvadesetak godina, ako ne i ranije, doživljavati (naročito Slovenci koji su se iz nje izdvojili lagano) kao izuzetno pravednu političku zajednicu u kojoj su im interesi bili zaštićeniji nego što su u Evropskoj uniji. Razume se, to će biti posledica jednostavne demografske činjenice da dva ili pet miliona ljudi, po pravilu, jeste ravnopravnije sa onima kojih je osam miliona, negoli sa onima kojih je osamdeset miliona. Ne braneći slovenačke i hrvatske nacionaliste, ipak treba primetiti da je odnos prosečnog Slovenca prema radu bio daleko iznad odnosa svih drugih Jugoslovena, a da su ulice Ljubljane bile tako besprekorno čiste da je to izazivalo divljenje bilo kog posetioca.281 Dolepotpisani se seća kako je bio impresioniran činjenicom da je Kranjska Gora imala još 1988. kontejnere za staklo odvojene od drugih kontejnera za smeće. Prema tome, nije toliko važno da li neko smatra da je njegova zasluga nešto što ima a drugi nemaju, koliko sama činjenica da neko nešto poseduje a drugi ne. U međusobnom poređenju i takmičenju, to je činjenica od dalekosežnog značaja. Na jednom mestu autorka kaže da je „stvaranje ’esencija’ u krajnjoj liniji motivisano političkom (ili drugom) vlašću, a da se samo zaklanja iza simbolizma neke druge, ’više’ svrhe“ (Bakić Hayden, 2006: 70). Doista, takvom stavu se nema šta ni dodati ni oduzeti, ali kritika za potcenjivanje kulturnog činioca, bar kad su slovenački nacionalisti u pitanju, ako ne i u hrvatskom slučaju, čini se da ostaje na snazi. No, pomalo čudi da autorka nije podvrgla kritici učešće 280 Dihotomija Evropa–Balkan ima konstitutivni značaj za savremeni hrvatski nacionalizam. Antropolog Jansen primećuje da je čak i zagrebački bioskop „Balkan“ promenio ime u „Evropa“ (Jansen, 2005: 134). Činjenica da se bioskop nekad zvao „Balkan“ pokazuje da ovaj nije bio oduvek prezren u hrvatskoj kulturi. 281 Tačno je, međutim, i to da je grad, uprkos lepoj arhitekturi, odavao utisak učmale provincijalnosti.


stranog činioca u razbijanju SFRJ, jer bi analiza balkanističkog diskursa koju je znalački sprovela, i koja upućuje na vezu diskursa i moći na koju je još Fuko ukazivao (Foucault, 1994), upućivala i na takav značaj uplitanja „Zapada“ u proces nestajanja Jugoslavije. Čini se da je antropološka usmerenost autorke ovde bila hendikep. Ona je odlično tumačila veze kulture i politike u unutrašnjim odnosima u Jugoslaviji, tj. prepoznala je neophodne uslove nestanka Jugoslavije, ali joj je disciplinarno bilo otežano da uvrsti u jednačinu nestajanja SRFJ i strani činilac, iako je vršila analizu diskursa važnih delatnika u američkom društvu. Marija Todorova, međutim, kao istoričarka bila je bliže uviđanju značaja spoljnog činioca u istoriji Balkana.282 S tim u vezi, ona je ukazala i na značaj pojedinaca koji su emigrirali sa Balkana u sprovođenju propagande u društvima velikih sila. Nije joj, recimo, promaklo da je upravo Žak Rupnik, poreklom Slovenac, bio „jedini pisac koji je pre 1989. artikulisao ’podelu između katoličke Srednje Evrope i pravoslavnog Balkana’“ (Todorova, 1998: 258). Takođe, Todorova je, sledeći Fukoa, uočila možda i najbitniju stvar: iako postoje tradicije stereotipiziranja izvesnih kultura ili nacija na izvesnim prostorima u smislu svođenja složenosti društvenoga života tako da ga prosečan pojedinac može pojmiti, „imperijalni geopolitički kontinuiteti“ jesu oni koji odlučujuće doprinose, bar kada su bitni pojedinci koji obrazuju politiku ili javno mnjenje u pitanju, korišćenju izvesnih diskursa: „To što neko u potpunosti operiše unutar pojmovnog aparata određenog diskursa nije posledica ograničenja samog diskursa, nego je svestan i nameran izbor“ (Todorova, 1998: 322–323; Bakić, 1999). Na taj način se jasno i nedvosmisleno povlače veze između konkretnih nosilaca moći i upotrebe izvesnih diskursa. S tim u vezi, Todorova je ukazala i na značaj koji u svesti zapadnjaka izaziva navodna opasnost od neprestanog uticaja Rusije na pravoslavne nacije Balkana. Tako je svojevremeno Idit Daram (Edith Durham) podlegla staroj težnji da se nađu „ljubimci“ među balkanskim nacijama, koji se idealizuju, dok se njihovi neprijatelji demonizuju, pa je upotrebila balkanistički diskurs koji je svoj odjek, ali u ponešto prikrivenijem obliku, našao docnije i u pisanju Noela Malkolma (Noel Malcolm) o BiH i Kosovu; Daramova je tvrdila da „Rusija, sa svojom fanatičnom crkvom, i njene divlje kohorte, Srbi i Bugari, spremne su da unište Albaniju i da zatru katolike koliko i muslimane“ (cit. pr. Todorova, 1998: 211–212). Tu su balkanski pravoslavci redovno poistovećeni sa nekad stvarnom nekad navodnom velikom zaštitnicom na istoku. Todorova je uočila da su 1878. presudnu ulogu u oblikovanju država na Balkanu odigrale velike sile: 282 Nije se konkretno bavila uzrocima nestanka Jugoslavije.

200 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Pa ipak, u određivanju granica nisu konačno presudila ni istorijska prava (zasnovana na teritorijalnom vrhuncu srednjovekovnih balkanskih država) ni pravo na samoopredeljenje. Ovi elementi su u najboljem slučaju uticali na kontroverzne i međusobno nespojive iredentističke programe na Balkanu. Veličinu, oblik, stadijum razvoja, pa čak i samo postojanje balkanskih država gotovo su isključivo regulisali interesi velikih sila, a u skladu sa pravilima igre ravnoteže moći“ (Todorova, 1998: 291).

Da pre navoda nije navedeno i o kojem periodu bugarska istoričarka govori, moglo bi se mirne duše pomisliti da je opisivala devedesete godine XX veka na prostoru bivše Jugoslavije. Jednostavno rečeno, male i relativno nemoćne države u međusobnim sporovima, a posebno u ratovima koji su u žiži interesovanja velikih sila, jer njima mali otvoreno nastoje da promene međusobnu ravnotežu snaga, ne mogu same rešiti probleme bilo ratom bilo drugom vrstom sukobljavanja, npr. ekonomskim blokadama, jer će konačni ishod svakako zavisiti od volje velikih sila. Ona balkanska država koju podrže najmoćnije velike sile usled podudaranja interesa u datom trenutku najviše će se približiti ostvarenju svojih ideala. Tako je bilo u XIX veku, kada je npr. Sanstefanska Bugarska poništena na Berlinskom kongresu zbog toga što Rusija nije bila dovoljno moćna da svoju volju na Balkanu nametne uprkos otporu Velike Britanije, i tako je u XXI veku, kada je Hrvatska blagodareći najpre podršci Nemačke izborila međunarodno priznanje, uprkos činjenici da nije kontrolisala oko četvrtine teritorije, a zatim, blagodareći podršci SAD, etnički prognala stanovništvo koje je oblast naseljavalo, kako bi pomenutu teritoriju mogla kontrolisati. Da je doista tako, svedoče i ove reči: „Bosna je održavana kao ničija zemlja ne zbog potencijalno eksplozivne mešavine stanovništva, nego zato što je najpre Austro-Ugarskoj bila potrebna predstraža na Balkanu, a potom je tobožnja nezavisnost Bosne trebalo da spreči narušavanje ravnoteže snaga između Srba i Hrvata“ (Todorova, 1998: 291). Ono što je važilo 1878, važi i 2008; jedino su konkretne velike sile koje odlučuju o političkoj karti Balkana promenjene, a to samim Balkancima, u ovom slučaju Srbima, Hrvatima i Bošnjacima može pružiti nacionalističku utehu, nadu ili strah, jer „kolo sreće okreće se“ i nije isključeno da će se interesi budućih hegemona razlikovati od interesa sadašnjih. Onim retkima koji među ovim malim nacijama nisu nacionalisti, ovakvo saznanje može služiti kao osnova pomalo istočnjačkog filozofskog mira ili, pak, kao uzrok blage rezigniranosti, zbog činjenice da od naše volje, predstave i delanja ne zavisi mnogo, a koju zbog toga samo zapadnjak može osećati.


5.5. „Mit o etničkom sukobu“ i antinacionalistička kritika balkanizma Ipak, Kosovo ima i istoriju koegzistencije koja beleži značajno kretanje preko etničkih i verskih granica zahvaljujući trgovini, širenju kulture, religijskoj razmeni i verskom preobraćanju. Ger Dejzings

Autori kao što su etnički Flamanac i Belgijanac po nacionalnom opredeljenju Stef Jansen, profesor socijalne antropologije na Univerzitetu Mančester, Holanđanin Ger Dejzings (Ger Duijzings), profesor socijalne antropologije na Školi za slovenske i istočnoevropske studije u Londonu (School of Slavonic and Eastern European Studies) i Amerikanac Čip Gegnon (Chip Gagnon), profesor političkih nauka na Itaka (Ithaca) koledžu i gostujući profesor na Univerzitetu Kornel (Cornell), ponudili su ne samo kritiku balkanizma, već su sa ideološki levih ili levih socijaldemokratskih stanovišta i primenjujući postmodernističku dekonstrukciju oštro kritikovali teorijski i metodološki nacionalizam u studijama o kraju Jugoslavije. Ovi autori su društveno-integrativnu funkciju društvene nauke koja se zalaže za višeetnički ideal političke zajednice, tako uočljivu u pisanju o BiH, zastupali na temama srpsko-hrvatskih odnosa i Kosova. Tako, u studiji Antinacionalizam Stef Jansen ukazuje da „već više od jedne decenije antropolozi i sociolozi najrazličitijih profila pokušavaju da se suprotstave tumačenju ratova na Balkanu kao izliva ’drevne mržnje’ kako su ih mediji uglavnom prikazivali“, te da se „autori većine kritičkih studija drže (se) tzv. modernističkog modela: prema njemu, raspad Jugoslavije jeste posledica sukoba interesa suparničkih političkih elita koje su nacionalizam koristile kao sredstvo za pribavljanje masovne podrške“ (Jansen, 2005: 39–40). Pri tome, Jansen smatra da u „političkoj retorici Zapada i u većini zapadnih medija i dalje dominira model tumačenja koji počiva na nekoj vrsti kulturnog rasizma“, ali da u društvenoj nauci to više nije slučaj. Iako se nije izričito bavio utvrđivanjem odgovornosti za nestanak Jugoslavije, Jansen je smatrao Miloševića jednim od njenih „glavnih ubica“, ali je primećivao i paradoks da je on „parazitirao na njenom poimanju legitimiteta kako bi se održao u političkom životu“, diskurzivno preplićući „neke aspekte srpskog nacionalizma i neke aspekte jugoslovenskog socijalizma“ (Jansen, 2005: 22). Uočio je, međutim, da postoji problem sa većinom modernističkih objašnjenja, jer ona nisu teorijski dosledna: „(...) pošto su stručnjaci iz društvenih nauka sad već rutinski skloni tome da svoju analizu prikazuju kao superiornu samo zato što su se distancirali od modela ’drevne mržnje’, oni se odveć lako uljuljkuju u predstavu o tome da je modernistički model superioran kao objašnjenje. Međutim, tu ima nečeg problematičnog: s jedne strane, strategiji vodećih političara (u bivšoj Jugoslaviji, prim. aut.)

202 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači pridaje se ogroman značaj, ali se, s druge strane, nacionalizam shvata kao nešto što kod građana u zemljama nastalim s raspadom Jugoslavije automatski može da uzburka političke emocije. I dok se krivica uglavnom svaljuje na jedan ili više režima, implicitno se pretpostavlja i da različiti postjugoslovenski konteksti svi imaju hegemonijsko-nacionalističku prirodu. Uz pozivanje na ranije etnografske dokaze i statističke podatke posle raznih izbora, uspeh nacionalizma tokom devedesetih objašnjava se žilavošću duboko ukorenjenih nacionalnih identiteta“ (Jansen, 2005: 40).

Jansen je pronicljivo uvideo protivrečnost između mnogih verbalnih osuda iskonskih argumenata „drevne mržnje“ i na rečima modernističkog pristupa, da bi se zatim u primeni pokazao ako ne iskonski, a onda barem mnogovekovni pristup naciji (Jansen, 2005: 41, 268). Umesto toga, Jansen, sledeći tzv. postmarksiste Laklaua i Muf (Ernesto Laclau, Chantal Mouffe), nudi postmodernističko shvatanje nacionalizma (Bakić, 2006) kao diskursa koji stvara naciju. Njemu je, međutim, važnije bilo da proučava antinacionalističke diskurse ideološki bliskih (kada je nacionalizam u pitanju) intelektualaca i društvenih grupa koje su se borile protiv nacionalističke hegemonije u društvima Srbije i Hrvatske, pa je uočeni teorijski problem ostao nerešen. Umesto toga, Jansen je izuzetno doprineo kritičkom promišljanju antinacionalističkog diskursa Srbije i Hrvatske, njegovih vrlina, ali i ograničenja i mana, kao što su „snobizam i elitizam“ (Jansen, 2005: 57), te „orijentalizovanje“ i „balkanizovanje“ političkih protivnika i izbeglih nevoljnika kao „divljaka sa brda“ i „primitivnih seljaka“, što se kosmopolitskom, ali i radikalno demokratski usmerenom sinu flamanskog sela s pravom činilo „grotesknim“ (Jansen, 2005: 111). Zanimljivo je da je ovakav orijentalistički diskurs Jansena iznenadio i čudio, te da ga je tek u zaključku studije ideološko-kritički doveo u vezu sa zapadnim finansijerima bliskim „vladama Zapadne Evrope i Severne Amerike“, kao i sa liberalnom individualističkom ideologijom (Jansen, 2005: 264–256)283 kojoj je antiruralni elitizam svojstven. Čini se da je Jansena antinacionalistička usmerenost toliko približila beogradskim i zagrebačkim prijateljima da nije bio kadar do kraja sagledati ideološke razlike o drugim pitanjima, koje kod beogradskih i zagrebačkih liberala i potencijalnih buržuja vode orijentalizaciji političkih protivnika, a kod belgijskog kosmopolitskog levičara, koji se buržujskog pogleda na svet istinski grozi, kritici orijentalizma. Paradoksalno, međutim, Jansenova postmodernistička dekonstrukcija antinacionalističkog diskursa bila je uspešnija od antinacionalističke dekonstrukcije nacionalističkog diskursa. Drugim rečima, shvatanjem nacionalističkog 283 Jansen naglašava da je njegovo shvatanje učešća u nevladinim organizacijama povezano sa vrednostima „solidarnosti i promena“, dok su srpski i hrvatski nevladini poslenici bili individualisti (Jansen, 2005: 264).


rata kao sukoba između nacionalizama, a ne i među nacijama (Jansen, 2005: 97) dobrim delom je iskrivljavao i ulepšavao stvarnost, jer u ratu su ginuli pripadnici tih nacija žrtvujući živote za te nacije, a ne za diskurse nacionalizma. Nije se radilo samo o različitim verzijama prošlosti: „Hrvatski i srpski nacionalizam imali su svoje verzije jugoslovenske prošlosti: njih su artikulisali putem različitih vidova zvanične amnezije i servirali ih javnosti kao legitimne odbrambene zahvate za ispravljanje pogrešnih teorijskih predstava“ (Jansen, 2005: 97). Očevidno, tačno je ovo što se ovde tvrdi, ali nije i dovoljno za objašnjenje. Otkud, naime, činjenica da su nacionalistički argumenti, upotreba orijentalističkih i balkanističkih diskursa, bili veoma slični u različitim periodima? Naime, snaga nacionalističkih diskursa u XX veku bila je jaka i simbolički hegemona u svim periodima koje je odlikovala relativna sloboda štampe. Taj diskurs bio je veoma sličan pred II svetski rat, u šezdesetim i osamdesetim godinama kad je sloboda štampe u socijalističkoj Jugoslaviji bila najveća, kao i u celom međuratnom periodu dok je štampa bila slobodna, baš kao što je bio sličan i pred I svetski rat, iako je tada bilo ozbiljnih izazova ideološkoj hegemoniji posebnih nacionalizama od strane pannacionalističkog jugoslovenstva (Bakić, 2004). Drugim rečima, najskoriji rat se ne može objasniti samo skorašnjim diskursom, jer je taj isti diskurs sa određenim varijacijama postojao u različitim istorijskim periodima, pa i onda kada rata nije bilo, a bio je oblikovan u okviru strukturnih takmičenja i sukobljavanja dijahronijski različitih nacionalnih elita koje su na gotovo identičan način prepoznavale „nacionalne interese“. Prema tome, nacionalizam kao ideologija jeste dugotrajna struktura koja ima određene konstante koje različite generacije nacionalnih elita tumače na veoma sličan, ako ne i navlas identičan način. Analizom i dekonstrukcijom nacionalističkog diskursa (teksta, govora, sistema mišljenja, nacionalističke ideologije) ne može se doći i do dekonstrukcije same nacije kao društvene stvarnosti. Iako se i sami diskursi kao interpretacije mitova mogu menjati sa promenom istorijske situacije, neki etnički mitovi su veoma postojani. Ova, pak, postojanost etničkih mitova svedoči i o postojanosti izvesnih struktura društvene stvarnosti koje se mitovima pravdaju i koje same daju oslonac postojanju mitova. Prema tome, etnički mitovi su jako trajni u skladu sa trajnošću struktura koje pravdaju; njihova ubedljivost je možda jedan od najvažnijih uslova trajnosti etničkih struktura; a ono što je promenljivo jesu interpretacije mitova koje zavise od posebnog istorijskog konteksta. Stoga je i pronicljivi Jansen na kraju studije morao priznati nešto što mu, možda, nije bilo milo: „Zato mislim da je važno naglasiti da gotovo hegemonijski postjugoslovenski nacionalizmi, mimo onog što su posmatrači sa Zapada često sugerisali, ne mogu da se objasne samo mržnjom i agresijom. Njihova privlačnost ima veze, u stvari, ja bih čak rekao da prvenstveno ima veze sa odbranom, ljubavlju, ponosom, pravdom,

204 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači solidarnošću, zajedništvom i ostrašćenošću. Ne zaboravimo da je upravo nacionalizam dao pojedincima mogućnost da se postave kao predstavnici potlačenih zajednica koji su konačno skupili dovoljno snage da se solidarno i kolektivno pobune: upravo su oni nosili diskurs otpora, ravnopravnosti, oslobođenja, i upravo su oni monopolizovali diskurse zajedništva i promene“ (Jansen, 2005: 266).

Jansen je zaključio nešto što su američki levičari, poput Čomskog i Hermana o kojima će docnije biti više reči, odavno znali. Nacionalizam može biti saveznik levice kada se suprotstavlja imperijalizmu najmoćnijih sila. No, za razliku od pomenute dvojice, on nikako nije mogao pravdati nacionalizam koji je isuviše često dovodio do nečovečnih posledica, jer je bazična antinacionalistička opredeljenost ipak bila izraženija od antiimperijalističke usmerenosti. Zato se on dobro snašao u okrilju njemu ideološki inače stranih liberala zagrebačke i beogradske sredine. S druge strane, upravo ta ideološka razlika omogućila mu je da uvidi neka njihova bitna saznajna ograničenja i etička ogrešenja. Naposletku, kao još jednu vrlinu među mnogima u radu Stefa Jansena treba primetiti i njegovu uporednu usmerenost, jer on je terenski rad obavljao u Zagrebu i u Beogradu, analizirajući po rasprostranjenosti marginalni antinacionalistički diskurs. Jansen je imao u vidu da se bavi društveno marginalnom pojavom kakav je antinacionalizam u sredini u kojoj je nacionalizam ideološki hegemon. Toga je, čini se, u nešto manjoj meri bio svestan i Ger Dejzings, ali je i on namerno izabrao da istražuje izuzetak, a ne pravilo. Tri ključne tačke Dejzingsovih studija su: 1) postojanje dubokog jaza između centralne državne ideologije i pogranične prakse, gde je u svakodnevnom životu granica oblast interakcije i razmene pre nego podela; 2) na Kosovu etničke podele nisu uvek bile najvažnije, već je postojao čitav niz drugih linija podele: zemljoposednici – ostatak stanovništva, grad – selo, klanske, plemenske, verske, jezičke i rodne, a kasnije, sa probojem komunizma i ideološke podele; 3) grupni identiteti nisu nepromenljivi, postoji potpuno ili nepotpuno preobraćanje, rekonverzija, asimilacija, sinkretizam i heterodoksija (Dejzings, 2005: 27–29). Kao što se vidi, autor je tragao za preplitanjem različitih identiteta na Kosovu i uspeo je naći neke slučajeve kao izuzetke koje je, međutim, pokušao uopštiti kao da predstavljaju pravilo. Time je, takođe, želeo da ponudi izvesnu kritiku hegemonog nacionalističkog diskursa, jer je nacionalni identitet samo jedan od mnogih koje pojedinac može imati, a čak i on ne mora biti odsečan: „naglasak na etnicitetu može da nas učini slepim za druge procese identifikacije i društvenog povezivanja“ (Dejzings, 2005: 37). No, iz antinacionalističke usmerenosti sledi isuviše dalekosežan zaključak: „(...) Srbi su (nakon 1878. iz novostečenih oblasti, prim. aut.) masovno progonili Albance iz Srbije na Kosovo, a mnogi kosovski Srbi su zbog toga bežali u Srbiju.


Prvi put u kosovskoj istoriji pojavljuje se jasna etnička granica između Albanaca (većinskog stanovništva) i Srba, koji su polagali pravo na teritoriju Kosova kao na kolevku srednjovekovnog srpskog carstva“ (Dejzings, 2005: 22).

Zaista, proizvoljna je tvrdnja da se tada javlja „prvi put u kosovskoj istoriji“ etnička podela na Srbe i Albance, jer jezička razlika među njima toliko je velika, a političke zajednice kojima je Kosovo pripadalo tokom istorije toliko međusobno različite u pogledu odnosa prema različitim konfesijama da se to moralo odraziti i na etničku vezanost i identitet. Čini se da takvim tvrdnjama Dejzings u stvari slabi svoje osnovno polazište koje se umesto na etničke sukobe uslovljene verskim podelama usredsređuje na sapostojanje etničkih zajednica i kretanje preko identitetskih granica blagodareći trgovini, kulturnim praksama, ali i svecima i svetinjama čija je simbolička snaga umela prevazići etničke i konfesionalne podele.284 Doista, u pravu je autor kada tvrdi da „nije lako rasplesti nasleđe verskog ’mešanja’ i da je teško uspostaviti versku ortodoksiju u perifernim i/ili pograničnim krajevima“ (Dejzings, 2005: 143), ali to ipak ne znači da i pre modernog vremena nisu postojali odeliti albanski i srpski etnički identiteti, te da je upravo ta odelitost predstavljala pravilo, a ne identitetska fluidnost. U stvari, Dejzings je pokušao da pojmi stvarnost Kosova sa teorijskih polazišta unekoliko različitih od onih koja su primenjena u ovoj studiji: „Iako priznajem da je Kosovo podeljeno društvo rastrzano sukobima, voleo bih da dovedem u pitanje pretpostavku da je važan samo sukob, da su se sukobi uvek razvijali oko etničkih kategorija i da su etno-religijske kategorije strogo razgraničene i jasno ocrtane. Naprotiv, u pograničnoj oblasti kakva je Kosovo, glavna osobina društva nije sukob ili koegzistencija; oba elementa su se preplitala kroz istoriju na razne načine“ (Dejzings, 2005: 25).

Uistinu je takav stav etički nadmoćan, ali nije izvesno da može doprineti razumevanju etničkih sukoba, jer njima ne želi da se bavi, već svu odgovornost za njih, pomalo naivno, svaljuje na državne, crkvene i intelektualne elite, dok se pripadnici širih društvenih slojeva oslobađaju svake odgovornosti. Čini se da u ovakvom stavu, koji je delom uslovljen i disciplinarnim ograničenjem zato što je „mirno i spokojno okruženje“ gotovo „sine qua non antropološkog istraživanja“ (Dejzings, 2005: 18), ima i neke socijalno-demokratske bolećivosti prema nemoćnima, a to je u ovom slučaju većina kako Albanaca tako Srba na Kosovu, i beskrajnog poverenja u ljudsku dobrotu koju tek vešti i moćni manipulatori mogu zloupotrebiti. 284 Ukazuje se kako obični vernici „nisu marili za to da li su sveci koje slave muslimanski ili hrišćanski; ti sveci su naprosto uživali ugled čudotvoraca koji su kadri da iscele bolesne ili ispune druge želje“ (Dejzings, 2005: 112).


Takođe, treba primetiti da sukob i sapostojanje odlikuju svako društvo, samo je pitanje na osnovu kojih će se linija razlikovanja sukobi i saradnja odvijati. U nekim istorijskim razdobljima te linije su konfesionalne, u nekim etničke, a u nekim klasne. Zna se danas da su katolički Albanci zajedno sa pravoslavnim Srbima učestvovali u brojnim bunama protiv Osmanlija još od kraja XVI veka, te da su neki od njih pošli sa Srbima i u seobe 1690. i 1737. godine. Tada su konfesionalne i staleške razlike očito bile značajnije od etničkih, kao što je bio slučaj i u celom srednjem veku, ali to ne znači da etničke nisu postojale. Kroz XIX i XX vek, međutim, konfesionalne razlike su gubile na značaju, a etničke linije, koje su se na Kosovu uglavnom poklapale sa konfesionalnim a u određenoj meri i sa staleškim, suprotstavile su Albance i Srbe. Čini se, međutim, da antropolozima istoričnost uopšte nije jača strana, jer uglavnom posmatraju neko društvo u datom trenutku. U konkretnom slučaju se i ideološko-teorijska težnja za relativizacijom značaja sukoba u višeetničkom društvu poklopila sa ovim disciplinarnim ograničenjem, pa je društveno-integrativna funkcija nauke odnela prevagu nad saznajnom. Sličan Dejzingsovom dobronamernom pristupu pokrenutom društveno-integrativnom motivacijom problemu Kosova jeste i pristup američkog politikologa leve socijaldemokratske i antiimperijalističke usmerenosti, Čipa Gegnona, problemu raspada Jugoslavije. Gegnon je u nekoliko radova, a naročito u studiji Mit o etničkom ratu: Srbija i Hrvatska tokom 90-ih (The Myth of Ethnic War: Serbia and Croatia in the 1990s, 2004) izneo hipotezu da sukob između Srba i Hrvata nije izazvan niti etničkim takmičenjem, niti međunarodnim okolnostima, već je bio ishod „dinamike unutargrupnog sukobljavanja“ (Gagnon, 2004; Gagnon, 1995: 131). Dok Dejzings sukob svesno zanemaruje, Gegnon insistira na unutarnacionalnom sukobu. U oba slučaja, međutim, socijalno demokratska društveno-integrativna motivacija vodi istraživanje: potrebno je istraživati, pokazivati i dokazivati da je višeetnička politička zajednica moguća i poželjna. Utoliko, Gegnon je kritikovao liberalizam kao ideologiju koja podstiče etničku istovrsnost zato što tek unutar nje može doći do izražaja: „Etnička politika se tako prikazuje kao nešto spolja i iza liberalne demokratije, nešto s čime se mora boriti – kroz stvaranje etnički istovrsnog političkog prostora – pre no što ’normalna’ liberalna politika može zauzeti svoje mesto.285 To je ova podupiruća logika i ove pretpostavke koje objašnjavaju zašto su liberali među najvećim zagovornicima homogenizujućih projekata, uprkos njihovoj 285 Puno je istine u ovom uvidu. Recimo, Džon Stjuart Mil je zagovarao etničku istovrsnost kao preduslov jedinstvenog javnog mnjenja neophodnog za funkcionisanje predstavničke vlasti (Mill, 1862), a Stepan i Lins (Stepan, Linz) tvrde: „U stvari, sporazumi o državnosti prethode sporazumima o demokratiji“ (Linz, Stepan, 1992: 124). U skladu s time, „demokratska teorija i demokratska praksa treba da ostave izvestan prostor mirnoj i dogovornoj secesiji“ (Linz, Stepan, 1992: 125).


proglašenoj privrženosti trpeljivosti i raznovrsnosti. Trpeljivost i raznovrsnost o kojima oni govore idu tek toliko daleko da mogu biti sagledane kao površne“ (Gagnon, 2004: 23).

Prema tome, levi socijalni demokrata odbija da se približi liberalnom projektu smatrajući da je on tek površno za vrednosti trpeljivosti i raznovrsnosti, te da, štaviše, zagovara etničku istovrsnost kao pretpostavku liberalne demokratije u političkoj zajednici.286 Utoliko je, po njemu, međunarodni kontekst pogodovao stvaranju etnički istovrsnih država po kraju Hladnog rata. No, ono što nije zavisilo ni od svetskih hegemonih liberala ni od međunarodnog konteksta jeste način na koji će se doći do etničke istovrsnosti. Gegnon smatra da se ovi načini mogu između sebe dosta razlikovati „od dobroćudnih do užasavajućih“, pa postavlja pitanje šta je to što dovodi izvesne „elite da se oslone na nasilje i zločinstva da bi izgradile istovrsni politički prostor“ (Gagnon, 2004: 23), čemu je u stvari posvećena njegova studija. Usvajajući neomarksistička viđenja Hobzbauma i Balibara da izgradnja svake liberalne države počiva na nasilju i zverstvima (Gagnon, 2004: 23), on se ne čudi što su međunarodni pregovarači u mirovnim planovima za BiH „prihvatali glavare nacionalističkih partija Bosne kao legitimne predstavnike ’njihovih etničkih grupa’“ (Gagnon, 2004: 24). Time je, međutim, razotkrio i nasilnu prirodu levičarskog višeetničkog ustrojstva, jer da se on pitao, vođi stranaka koji su dobili izbore ne bi bili pripušteni pregovorima, već bi umesto njih pregovarali neki drugi političari upitnog legitimiteta, dok bi se nacionalisti, možda, nalazili u zatvoru, po receptu koji je uostalom Broz primenjivao. Dakako, tako bi bio izbegnut rat, ali se postavlja pitanje da li bi BiH morala biti opet izvestan protektorat UN ili EU. Da li bi se palo u imperijalistička rešenja kao što je to trenutno u BiH slučaj? Možda bi se radilo i o očuvanju BiH unutar Jugoslavije, jer Gegnonu se ne može prigovoriti da primenjuje različite aršine na Jugoslaviju i na BiH. Bilo kako bilo, autor ostaje dužan odgovore na ta pitanja, jer ako se zbog njenih mana odbija „liberalna demokratija“, onda se mora ponuditi jasno neki drugi izbor. Gegnon je kritikovao nekoliko preovlađujućih teorija o kraju Jugoslavije: „Nema nestašice objašnjenja na Zapadu. Novinari koji su taman bili otkrili Balkan oslikali su sliku primitivnih Jugoslovena koji neguju drevne etničke mržnje, iznenada slobodne da delaju prema njihovim krvožednim fantazijama. Novoiskonci

286 Kritički nastrojen prema sopstvenoj državi i liberalnom političkom sistemu, Gegnon, sledeći crnačkog naučnika Kornela Vesta (Cornel West), veli da se prezir liberalizma prema raznovrsnosti i trpeljivosti vidi u SAD kada liberali govore da crnce treba „integrisati“ u „naše“ društvo i kulturu, umesto da se uvidi da crnci jesu sastavni deo zajedničkog društva i kulture (Gagnon, 2004: 24).

208 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači (neoprimordialists) su se usredsredili na istorijske i kulturne neizbežnosti ratova i vođa koji pokreću etničke mase u nasilni sukob. Oni više usmereni ka teoriji racionalnog izbora ponavljali su argumentaciju etničkih čistača objašnjavajući nasilje u smislu sukoba između jasno određenih ’etničkih grupa’ čija ih želja za sigurnošću perverzno dovodi do nesigurnosti“ (Gagnon, 2004: xiv).

Iz gornjeg navoda jasno je kojim se teorijama o nestajanju Jugoslavije Gegnon protivio. Izričito je odbijao iskonske teorije, kulturni determinizam, ali i teoriju racionalnog izbora. U poslednjoj rečenici se instrumentalisti, iako modernisti kojima i Gegnon pripada, kritikuju zbog toga što smatraju da postoje „jasno određene ’etničke grupe’“, iz čega se posredno doznaje da autor, poput Jansena, Dejzingsa i ostalih modernista koji naginju konstrukcionizmu, ne smatra da su ove granice baš toliko jasne, već da su identiteti uopšte, a etnički identiteti posebno, promenljive kategorije. Otuda on spori da je u Jugoslaviji bilo etničkog sukoba, već smatra da se radilo o mitu o etničkom sukobu. Ipak, valja se onda zapitati da li se etničkim sukobima u načelu poriče etnička priroda ili se, pak, samo jugoslovenskim sukobima odriče etnička narav. Autor naglašava značaj delanja pojedinaca i društvenih grupa u odnosu na bezlične strukture, iako priznaje značaj i potonjima u ograničavanju izbora koji se postavljaju pred pojedinca i u uobličavanju ishoda delanja (Gagnon, 2004: xv). Ključan teorijski stav jeste sledeći: „Pokazujem da je nasilje u jugoslovenskim ratovima tokom devedesetih bilo deo široke strategije u kojoj su konzervativne elite u Srbiji i Hrvatskoj upotrebile slike pretećih neprijatelja i nasilja ne da bi pokrenule ljude, već kao način demobilizacije onih koji guraju promene u strukturama ekonomske i političke moći koje bi se negativno odrazile na vrednosti i interese tih elita“ (istakao, Č. G.) (Gagnon, 2004: xv).

Istovremeno, međutim, autor naglašava da ne tvrdi ni da je etnička vezanost bez značenja, niti da je Jugoslavija bila „raj višeetničkog sapostojanja“, niti da je istorija nebitna (Gagnon, 2004: xv). Pa ipak, u njegovom pisanju bi se moglo upravo to naslutiti. U protivnom, a to sasvim izvesno nije Gegnonov stav, argumentovalo bi se da su građani Jugoslavije bili među manje inteligentnim ljudima Evrope, jer nisu prozreli providnu manipulaciju beskrupuloznih elita koje su ih nasiljem gurnule u kolektivnu pogibiju samo da bi zadržale društvenu moć. Uistinu, Gegnon tvrdi kako su „elite bile primorane da pribegnu nasilju kako bi ostvarile ciljeve baš zbog toga što nije bilo lako prevesti etničku identifikaciju u mobilizaciju ili nasilje“, te upravo zato što elite nisu bile kadre da ’igraju na etničku kartu’ kao „sredstvo mobilizacije stanovništva“ one su morale pribeći „stvaranju nasilnog sukoba kao strategije političke demobilizacije“ (Gagnon, 2004: xvi).


Drugim rečima, nasilje je ako ne stvorilo ono ojačalo inače „fluidne“ etničke identitete, dok je istovremeno politički upasivilo građane. Kao potvrdu ovih stavova autor navodi masovno izbegavanje vojnih poziva građana Srbije i posmatra to kao jednu od „najmasovnijih kampanja otpora vojnoj mobilizaciji u modernoj istoriji“ (Gagnon, 2004: 2), predizbornu kampanju koju je Panić vodio protiv Miloševića (Gagnon, 2004:3), omrazu prema izbeglicama u Zagrebu i Beogradu (Gagnon, 2004: 4), i teror nad političkim neistomišljenicima sopstvenog naroda (Gagnon, 2004: 4). Ovde treba pomenuti i jednu od sličnosti Gegnona sa Jansenom; dok potonji ustaje protiv orijentalizovanja srpskih i hrvatskih seljaka, dotle prvi u istom duhu smatra da „sukob nije proizvod primitivnih, iracionalnih seljaka, već obrazovane, urbane elite koja se oslanja na nasilje ne da bi pokrenula, već da bi upasivila stanovništvo u odgovor na zahteve za modernim, liberalnim političkim institucijama i pojmovima“ (Gagnon, 2004: 10). Kao žitelju Srbije, piscu ovih redova drago je što u SAD ima autora koji o ovom društvu gaje pozitivniji stav no što ono u proseku zaslužuje. No, kao sociolog i kritičar društva u kojem živi autor ove studije smatra da Gegnon sistematski potcenjuje ukorenjenost i snagu nacionalizma, a naročito sindroma egalitarnog nacionalizma. Čini se, međutim, da je politikološki formalizam onemogućio Gegnona da uvidi postojanje realnih koalicija, nasleđenih još iz vremena samoupravnog socijalizma, između elite i drugih delova stanovništva, u prvom redu seljaka i radnika sa polovičnim kvalifikacijama i bez njih (Bakić, 2007; Ilić, 1998), te da je društvo Srbije bilo (a i danas je) zapravo duboko unutar sebe rascepljeno. Takođe, antinacionalistička usmerenost i težnja da dokaže zaveru elita protiv širokih društvenih slojeva verovatno su ga navele da za proteste 1996–1997. kaže da „dolaze iz svih delova društvenog spektra“ (Gagnon, 2004: 122), uprkos činjenici da je u poglavlju Vladimira Ilića studije koja je rađena pod uredničkom vođstvom Mladena Lazića Protest in Belgrade, koju inače navodi u prilog pomenutoj tezi, moglo da se vidi da je to bio protest srednjih slojeva, da seljaka nije ni bilo, te da su „šetači“ iz radničke klase činili tek 6% učesnika (Ilić, 1999: 101–102). Drugim rečima, upravo suprotno Gegnonovoj tvrdnji, egalitarni nacionalisti nisu se bunili 1996–1997. protiv Miloševićeve vlasti i nisu bili „demobilisani“ ratovima, već slaganjem sa režimom. Činjenica da su masovni protesti u Srbiji bili uvek u vreme mira, pokazatelj je određene upasivljenosti pripadnika srednjih slojeva dok traje rat, ali to ne znači nužno da je nasilje proizvedeno radi upasivljenja građana, već može značiti i da je uzgredni proizvod ratnih okolnosti. Uostalom, od vremena kada je Vens-Ovenov plan ponuđen, Milošević je uporno pokušavao da dođe do mira i skidanja sankcija, no Klintonova vlada u SAD, Izetbegovićeva vlada u Sarajevu i Karadžićeva vlada na Palama nipošto nisu htele na to pristati, već su uporno odbijale mirovne planove, sve dok SAD obaveštajnom pripremom, vojnom obukom i logistikom, te avijacijom, a Hrvatska i Bošnjačko-hrvatska


federacija kopnenim trupama nisu naposletku uspele objedinjenim naporima da vojnom pobedom promene ravnotežu snaga na terenu. Svakako, Gegnonova misao nije bila nalik onima koje su vulgarizovale i iskrivljavale stvarnost do neprepoznatljivosti, jer on izričito veli kako je vizija BiH kao ’višekulturnog raja’ pojednostavljena, i pre „projekcija fantazije Zapada o sebi“ no stvarnost (Gagnon, 2004: xvii). Takođe, Gegnon kao pronicljivi kritičar sopstvenog društva dolazi i do sledećih bitnih uvida: „Važno pitanje nije da li neko društvo ima sukobe – istorijski i trenutno rasni odnosi u Sjedinjenim Državama su, može se tvrditi, u lošijem stanju no hrvatskosrpski odnosi u Hrvatskoj pre rata – već pre, kako se sa sukobima izlazi na kraj. Svako društvo ima mehanizme suočavanja, institucija, rituala, ili drugih društvenih oblika koji služe kanalisanju sukoba na načine koji osiguravaju osnovnu društvenu stabilnost na lokalnom nivou. Nasilje koje smo videli na Balkanu nije proizašlo iz ovih organskih mehanizama suočavanja: ono nije bilo ishod društvene situacije ’na terenu’. Pre će biti da je nasilje dosledno došlo izvan tih zajednica koje su postale mesta nasilja“ (Gagnon, 2004: xvii).

Ova sposobnost intelektualne kritike vlastitog društva, te teorijskog decentriranja i samoopažanja koju iskazuju sva trojica autora – Jansen, Dejzings i Gegnon – nešto je što njihovu misao izdvaja iz najčešće kriptoimperijalističke, a nekad i otvoreno imperijalističke nadmene ideologije upakovane u različite teorije mnogih zapadnih autora koji pišu o Balkanu, balkanskim društvima ili sukobima. Pa ipak, Gegnon smatra elite gotovo svemogućim zbog njihove kontrole privrednih, vojnih, političkih i informativnih sredstava – zato što im ona omogućava da „stvore (istakao Č. G.) jedan poseban pojam grupnosti (groupness) koji nije pre postojao“, odnosno elite nasiljem „menjaju značenje izjašnjavanja Srba ili Hrvata i nameću im izjednačavanje između etničkog identiteta i političke pozicije – drugim rečima, jednu političku istovrsnost“ (Gagnon, 2004: xviii). Ne sporeći da u ovome ima istine, ipak, čini se da su pripadnici samih nacija bili spremni na homogenizaciju protiv onog drugog, čak i pre no što su im političari to ponudili kao izbor. Naposletku, u hrvatskom slučaju birači su glasali za partiju koja nije bila na vlasti, pa nije mogla kontrolisati nijedno od navedenih sredstava. Oni su, međutim, jasno uočili koja će stranka najbolje braniti „nacionalne interese“, a sama predizborna kampanja bila je umnogome utakmica u „domoljublju“. Međutim, u vezi s ovim treba naglasiti i da Gegnon odstupa od ideološke hegemonije povodom kraja Jugoslavije, baš kao i Jansen (a u manjoj meri i Dejzings), jer izričito veli da „tendencija na Zapadu da se rat vidi kao rat ’loših Srba’ protiv ’dobrih Hrvata i Bosanaca’ mnoge vodi do previđanja unutrašnje dinamike u Hrvatskoj“, dok on smatra da je razumevanje ove dinamike „apsolutno neophodno za razumevanje ne samo rata, već takođe i toka političkih


događaja kako u Hrvatskoj tako u Bosni i Hercegovini“ (Gagnon, 2004: xix). Povezano s ovim uvidom jeste i zapažanje da je „jedan od najizrazitijih aspekata ratova u Jugoslaviji opseg do kojeg su slike prikazane u zapadnoj štampi i u mnogim akademskim radovima u suprotnosti sa dešavanjima na terenu“ (Gagnon, 2004: 1), u šta bi čitalac trebalo da se uveri čitanjem studije koja se pred njim nalazi. Pa ipak, ni Gegnon nije sasvim umakao konformiranju ideološkoj hegemoniji kada je sukob u BiH u pitanju. Naime, i on spada u red onih autora koji su BiH pretvorili, ako ne u „višeetnički raj“, ono u zemlju koja to u stvarnosti nije bila, tj. „najtrpeljivija regija“ u Jugoslaviji, te je navodno zbog toga upravo tu bilo potrebno prirediti najviše nasilja, jer je to bio „jedini način za izgradnju i nametanje novih ’jasnih’ granica etničke vezanosti“ (Gagnon, 2004: 28). No, u Gegnonovom slučaju bar se radilo o doslednoj simpatiji za višeetničke političke zajednice, kako za BiH tako i za Jugoslaviju. On se oslanjao na istraživanja javnog mnjenja i etničke distance kako bi pokazao da „su etnički odnosi u etnički najizmešanijim oblastima težili da budu veoma dobri“, kao i da „je manjina ljudi bila uglavnom zaokupljena ’etničkim’ pitanjima, što je situaciju predstavljalo negativnom“ (Gagnon, 2004: 33). Takođe, valja primetiti da je u jednom istraživanju krajem 1989. u Hrvatskoj, ipak, čak 77,6% ispitanika procenilo da su međunacionalni odnosi na nivou Jugoslavije bili veoma loši ili uglavnom loši (Gagnon, 2004: 36), iako su lokalne odnose procenjivali kao znatno bolje. Sličnu pravilnost Gegnon je uočio i u istraživanju međuetničkih odnosa u BiH, jer je u jednoj anketi iz maja i juna 1990. 24% ispitanika reklo da su odnosi dobri, 56% zadovoljavajući, a 16% loši, dok je u drugoj anketi 90% reklo za međuetničke odnose u njihovoj lokalnoj sredini da su dobri, a svega 4% da su loši. Gegnon to tumači „razlikom između življenog iskustva i predstavljanjima međuetničkih odnosa od strane elita“ (Gagnon, 2004: 41). U stvari, radi se o jednoj pravilnosti koja se odnosi na razliku između osećaja etničke ugroženosti na kolektivnom i individualnom nivou. Naime, osećaj etničke pretnje koji je politički bitan jeste upravo ovaj na kolektivnom nivou, a ne na individualnom. U teorijskom pogledu posebno je značajno da je upravo opažaj etničke pretnje (stvarne ili zamišljene), a ne opažaj lične ugroženosti diskriminativan u pogledu spremnosti za glasanje za stranke radikalne desnice (Scheepers, Gijsberts, Coenders, 2002: 27). Drugim rečima, ljudi mogu prijateljevati sa onima koji su druge nacionalnosti, ali biti i nacionalisti. Nacionalizam je, ne treba nikad to smetnuti s uma, prvenstveno politička ideologija koja se odnosi na zahtev za suverenom državom, iako ne nužno i za „etničkim čišćenjem“. No, kada druga nacija „ometa“ ostvarenje suverenosti i „remeti“ nacionalističke planove, tada može doći i do etničkog progona. Treba imati u vidu da se u ovim istraživanjima najčešće primenjivala Bogardusova skala, a ona se nije pokazala kao pouzdan instrument merenja


etničke distance u bivšoj Jugoslaviji, baš kao što ni danas „ne radi“ npr. čak ni u Vojvodini koja je sasvim sigurno najmešovitiji i najtrpeljiviji višeetnički deo bivše Jugoslavije (Ilić, Cvejić, 1997; Petrović, 1985). Posebno je u socijalističkoj Jugoslaviji sa bratstvom i jedinstvom kao osnovnim vrednostima bilo društveno nepoželjno davati odgovore koji bi ukazivali na etničku distancu. Osim toga, u BiH je vladao izražen strah od agenata državne bezbednosti, a svaki anketar je potencijalno mogao igrati tu ulogu, pa je retko ko hteo istinito odgovarati na pitanja. No, tvrdnja o zaokupljenosti etničkim pitanjima vrlo verovatno je bila tačna, jer doista, tek u oštrijoj društvenoj krizi zaokupljenost etničkim pitanjima dolazi u prvi plan, a „endemski nacionalisti“ uspevaju virusom nacionalizma zaraziti i one koji to nisu, pa se ovaj počinje širiti poput epidemije (Kecmanović, 2001). Posebno je deplasirano govoriti o tome da, recimo, podaci istraživanja kazuju kako su Hrvatska i BiH bile daleko od nacionalističke užarenosti, jer najbolje istraživanje javnog mnjenja i etničke distance jesu izbori. Glasanje za nacionalističke stranke jeste najpouzdanije „istraživanje“. Ono pokazuje da su istraživanja u najboljem slučaju bila sprovođena kada se kriza u međunacionalnim odnosima sa nivoa države još nije preselila na nivo lokalnih odnosa ili kada su se ljudi plašili da priznaju sebi i drugima da se srlja u međunacionalni sukob, a u najgorem, da je istraživanjima ovaj aspekt društvenih odnosa jednostavno promicao, te da nije bio izrađen dovoljno dobar instrument za pravilno dijagnostikovanje međunacionalnih odnosa na lokalnom nivou. Ako u prirodnim naukama eksperiment može biti neuspešan, nema razloga da se veruje da su istraživanja u društvenim naukama savršenija; naprotiv, sumnja u rezultate istraživanja u društvenim naukama još je potrebnija, a naročito onda kada se pokažu neuspešnima kao što je to bio slučaj u predviđanju međunacionalnih sukoba u SFRJ. U kolikoj su meri ispitanici različitih anketnih istraživanja u Bosni i Hercegovini davali društveno poželjne odgovore najbolje svedoči poređenje odgovora na pitanje da li etnička vezanost treba da bude uzeta u obzir prilikom biranja supružnika sa stvarnim sklapanjem međuetničkih brakova u BiH. O ovome je više pisano u delu o ratu u BiH, ali ovde treba samo pomenuti da podaci iz ankete koju je radio tadašnji vodeći bosanskohercegovački stručnjak za proučavanje međunacionalnih odnosa, Ibrahim Bakić, a koje navodi Gegnon, govore da je 80% Srba, 77% Muslimana, 93,4% Jugoslovena i 66% Hrvata iz BiH smatralo da etnička vezanost nije bitna pri odabiru partnera za bračno vezivanje (Gagnon, 2004: 40). Gorka je, međutim, ironija da je teorijska šansa sklapanja međuetničkog braka bila u BiH veoma slabo korišćena: Srbi i Hrvati u BiH manje su birali etnički mešovite brakove od Srba i Hrvata u drugim republikama (Botev, 2002: 293), a otvorenost Muslimana i Srba u BiH prema međuetničkim brakovima bila je ispod jugoslovenskog proseka (Petrović, 1985: 69). Rečju, da je Gegnon bio kritičniji prema istraživanjima javnog


mnjenja i međuetničkih odnosa, poredeći ih sa stvarnim ponašanjem građana BiH, ne bi mogao izvući pogrešne zaključke kao što je, recimo, sledeći: „Sukobi u Bosni nisu bili rezultat etničke mržnje, već pre namernih pokušaja srbijanskog režima da započne sukob kao način nametanja konzervativnog vođstva koje bi dozvolilo recentralizaciju federacije“ (Gagnon, 2004: 77; 112). Doista, ovakvim tumačenjem rata u BiH koje je koristilo diskurzivnu strategiju personalizacije, iako se sam Milošević imenom ne pominje, u okviru agresor– žrtva Gegnon se sasvim približio hegemonim srbocentričnim objašnjenjima od kojih se pokušao odvojiti. Od navedenih podataka još manje smisla ima navoditi podatke o omiljenosti Ante Markovića u celoj Jugoslaviji, pa i u BiH. U potonjoj je, kako Gegnon obaveštava, sredinom 1990, 72% ispitanika izjavljivalo da se slaže sa njim u potpunosti, a još 22% delimično (Gagnon, 2004: 42). Pa ipak, na izborima 18. XI 1990. Markovićev Savez reformskih snaga koji je vodio tada u BiH ugledni univerzitetski profesor Nenad Kecmanović, i čiju su kampanju podržali tada u BiH omiljene poznate ličnosti, Emir Kusturica i Goran Bregović, osvojio je svega 5,6% glasova ili 13 mesta u Skupštini. Osećaj etničke pretnje vodio je birače da se opredeljuju za tzv. nacionalne stranke, jer one su pružale osećaj etničke zaštite od istog takvog ugrožavanja. Logika je sledeća: ako glasam za Markovića, oslabiću naciju kojoj pripadam, jer „drugi” će glasati za „svoje”, pa će rezultat biti ugroženija nacija kojoj pripadam. Otuda uistinu omiljeni Marković koji je nudio rešenja „samo” za privredne probleme nije mogao proći. Gegnon, međutim, sistematski zapostavlja nacionalni činilac. Recimo, kada piše o Miloševićevom dolasku na vlast, on ga na formalistički način predstavlja kao zaveru partijskih „konzervativaca“ protiv „liberala“. „Prvobitno, tokom 1988. i 1989, napori za recentralizacijom partije usredsređivali su se na preuzimanje vođstava komunističkih partija drugih republika i pokrajina, zamenjujući ih Miloševićevim pristalicama. Glavna strategija upotrebljena u ovom cilju bilo je organizovanje masovnih skupova sa desetinama hiljada ljudi u svakom većem gradu u Srbiji i u drugim republikama ispred partijskih rukovodstava. Ovi skupovi na kojima se naricalo o ’zverstvima’ na Kosovu pozivali su rukovodstva na odstupanje s vlasti optužujući ih za birokratsku korupciju i izdaju stanovništva (otud naziv ’antibirokratska revolucija’). Skupovi su se zasnivali na socijalnom nezadovoljstvu uzrokovanom pogoršanom privrednom situacijom, ali su skretali pažnju sa ovog nezadovoljstva na nepravde i progone Srba na Kosovu, ciljano optužujući partijsko rukovodstvo za pogoršanje privredne i socijalne situacije“ (Gagnon, 2004: 70). Iako je tačno da je socijalno nezadovoljstvo bilo veliko, tačno je i to da nacionalno nezadovoljstvo nije bilo manje. Ove dve vrste nezadovoljstva bilo je lako demagoški preplitati, uzimajući u obzir tadašnje političko neiskustvo građana Srbije i Crne Gore kada je u pitanju masovno učešće u politici, te njihov osećaj za socijalnu i nacionalnu pravdu. Oni su, naime, sve jače osećali da


se takmičenje ne odvija po korektnim pravilima bilo u privrednoj bilo u nacionalnoj sferi, a Milošević, u ugodnoj poziciji vlasti u Srbiji i opozicije u Jugoslaviji, uspevao je da ih ubedi da su dve stvari povezane i da su upravo oni Drugi krivi za oboje, te da je on taj nacionalni i socijalni spasilac. U to vreme on je važio kao reformator u partijskim redovima, a bio je i okružen ljudima koji su to zacelo bili, poput ekonomskog savetnika Mihaila Crnobrnje. Otuda je govor o „konzervativcima“ i „liberalima“ pomalo nategnut, iako je tačno da su komunistički konzervativnije snage na kraju odnele prevagu u Miloševićevom okruženju. No, ono gde Gegnon izvesno greši jeste tvrdnja da „etničke veze nisu bile glavna linija razdelnica među širim slojevima stanovništva“, već da su one samo „ostale važne potencijalnim i sadašnjim elitama“ (Gagnon, 2004: 73). Jednostavno, nacionalizam je svuda – u školama, privatnim sedeljkama, kafanama ili u forumima Saveza komunista – bio toliko jak, da je takva tvrdnja sasvim neodrživa. Uostalom, da nije tako, da li bi bilo održivo ono što sam Gegnon samo malo docnije tvrdi: „od ranih osamdesetih na dalje, a naročito posle pobede Miloševića na 8. sednici u septembru 1987, konzervativci su koristili pitanje pretnji srpstvu i, posebno, Kosovo kao način da diskredituju partijske vođe koji se ne slažu s Miloševićem“ (Gagnon, 2004: 74)? Zanimljivo je, takođe, da Gegnon kao kritičar imperijalističke politike SAD nije primetio odlučujući uticaj pojedinih zapadnih sila na razbijanje SFRJ. Umesto toga, on je pažnju usredsredio na politiku režima Slobodana Miloševića: „U periodu od 1990. na dalje vidljiv je preokret u strategiji srbijanskog vođstva. Da bi odgovorilo na nove izazove, konzervativci su napustili njihove napore za recentralizacijom zemlje, i umesto toga, okrenuli se alternativnoj strategiji čiji je cilj bio da se uništi Titova savezna Jugoslavija i da se na njenom pepelu izgradi jedna manja centralizovanija država kojom bi vladao Beograd. (...) Kratko posle toga (pobede HDZ u Hrvatskoj, prim. aut.), Beograd i njegovi saveznici otpočeli su primenu njihove strategije razaranja Jugoslavije. Oni su počeli da izazivaju i nameću nasilni sukob u Srbima naseljenim oblastima Hrvatske“ (Gagnon, 2004: 92–93).

Prema tome, u „konzervativcima Srbije“ prepoznati su glavni „razarači Jugoslavije“ i izazivači rata. Upotreba metonima Beograd krajnje je znakovita, jer ukazuje se na poznatog negativca koji je igrom slučaja bio i prestonica Jugoslavije. Tako ispada da je prestonica Jugoslavije razorila zemlju čiji je prestoni grad, što znači da se radi o svojevrsnom „samoubistvu“ koje se sa strane nije moglo sprečiti. Metonimskom upotrebom Beograda se tako skida svaka odgovornost sa spoljnih činilaca i drugih južnoslovenskih delatnika,287 287 Malo docnije se doduše kaže da su „retorika kampanje i delanja tvrdokornih članova HDZ dali povoda Srbima za brigu, i dok su konzervativci iz HDZ imali slične ciljeve onima u SPS


jer je sama pojava HDZ bila dovoljna da „konzervativci“ u Beogradu reaguju razbijačkim delanjem prema Jugoslaviji. Ovaj naglasak na „konzervativnosti“ „Beograda i njegovih saveznika“ onu drugu stranu u sukobu, konfederalističko-secesionističku, svrstava a priori među „liberale“, iako nije tako izričito pomenuta, što je kada je HDZ u pitanju zaista potpuno neodgovarajuće, pa se ona i oslobađa odgovornosti za „razaranje Jugoslavije“. Posledice politikološkog formalizma još jednom su ispoljene. Doista, za sukob u Sloveniji veli se da je „armija napala Sloveniju nakon njenog proglašenja suverenosti“, te da „Hrvatska nije pomogla Slovencima da bi izbegla davanje armiji izgovora da napadne Hrvatsku“ (Gagnon, 2004: 106). Valja na ovom mestu još jednom naglasiti da autor ove studije smatra Miloševićev režim veoma odgovornim za mnogo toga lošeg što se dogodilo u Jugoslaviji, pa i za njeno razbijanje i ratove, ali ne misli da je taj režim jedini, pa čak ni glavni uzrok razbijanja SFRJ, već zajedno sa drugim južnoslovenskim delatnicima čini neophodan uslov razbijanja Jugoslavije. Ovaj režim je, međutim, poslužio kao izgovor moćnim delatnicima da jednu državu stave ad acta. Na isti način, u izazivanju rata takođe nije bio usamljen – treba se samo setiti slovenačkog zločina protiv mira – iako je umeo, uzdajući se u vojnu premoć i ideološku bliskost JNA, te bezbednosne strukture i paravojne krajnje desničarske jedinice, prednjačiti ispred drugih delatnika u izazivanju sukoba. U argumentovanju da se nije radilo o etničkom sukobu autor navodi podatke da je između 50% i 85% u rat pozvanih srpskih vojnih obveznika odbilo da se odazove, bilo tako što su emigrirali bilo tako što su se od pozivara skrivali. Takođe, oko 50.000 rezervista dezertiralo je sa fronta. Otuda Gegnon izvodi zaključak „da se ovo teško uklapa u tipičan model etničke mobilizacije“ (Gagnon, 2004: 109). Ne sporeći da ovaj argument ima izvesnu težinu, ipak, ne bi trebalo precenjivati srpsku junačnost. Naime, nacionalista ne mora biti junak, već može spadati u nipošto ne malobrojne kafanske nacionaliste, pa očekivati da drugi obave posao umesto njega, a on će tome nazdravljati. Nisu vođi apsolutno loši manipulatori, baš kao što ni široki društveni slojevi srbijanskog društva nisu apsolutno dobri izmanipulisani ljudi. To, međutim, još ne znači da su bilo vođi bilo građani Srbije jedino krivi za kraj SFRJ i prateće ratove. Naročito to nije tačno kada se ima u vidu sukob na Kosovu, gde je Gegnonov antiimperijalizam ozbiljno doveden u pitanje: „U ovom i bili na mnogo načina odgovorni baš kao i oni za nasilje, Beograd je radio na uvećanju briga hrvatskih Srba pre negoli na ohrabrivanju pregovora i sporazuma sa Zagrebom“ (Gagnon, 2004: 94). Doista, ovome se, uz izuzetak formalističkog korišćenja pojma „konzervativac“ po kojem članovi HDZ i SPS pripadaju istoj ideološkoj porodici, nema ništa prigovoriti, ali to predstavlja tek jednu rečenicu u dugačkom tekstu (koji se ne citira zbog prostora) u kojem se odgovornost prevashodno pripisuje režimu Slobodana Miloševića u funkciji oslobađanja odgovornosti drugih delatnika.


kontekstu rastuće ugroženosti vladajuće elite u Srbiji i poboljšane organizacije opozicije, sukob na Kosovu 1998. i 1999. mora biti sagledan“ (Gagnon, 2004: 123). Tako ispada da je i sukob na Kosovu 1998. izazvan od strane vlasti Srbije, iako su tada zapravo sukob izazvali pripadnici tzv. OVK, uz značajnu podršku američke vlasti, dok je vlast Slobodana Miloševića reagovala za nju uobičajenom preteranom upotrebom sile.288 Naposletku, Gegnonova teza o mitu o etničkom sukobu naročito je dovedena u pitanje na primeru Hrvatske koju on smatra koodgovornom za sukobe, iako verovatno u nešto manjoj meri od vlasti Slobodana Miloševića. Naime, u ponešto shematskom maniru, Gegnon tvrdi da su „konzervativci unutar vladajućih nacionalističkih stranaka u Hrvatskoj (HDZ, a u Krajini SDS) vodili politike nasilnog sukoba uokviravajući, objašnjavajući i pravdajući ga u etničkom smislu“, a sve u cilju „demobilisanja šireg stanovništva kako bi sprečili uspešnu antirežimsku mobilizaciju u cilju uklanjanja postojećih struktura moći u republici“ (Gagnon, 2004: 132). Jednostavno, ove dve stranke, iako po ideološkom opredeljenju bez sumnje konzervativne za razliku od SPS, tek su bile došle na vlast, i počele da menjaju „postojeće strukture vlasti“, pa otuda nisu mogle da se protive promenama tih istih struktura. Prema tome, nije se radilo o istim elitama u Hrvatskoj, gde su na talasu nacionalizma isplivali na vlast ne samo konzervativci, već i neki reakcionari kao što je Gojko Šušak, i u Srbiji gde je stara komunistička elita zadržala vlast pravdajući ga egalitarnim nacionalizmom. Nažalost, formalistička upotreba pojma „konzervativno“ pravila je zbrku i onemogućavala kvalitetniju analizu. Naravno, problematična je i tvrdnja da je HDZ imao umerenu predizbornu kampanju (Gagnon, 2004: 137), pošto se potpisnik ovih redova seća, uz svest da sećanje može i da prevari, da su stranački dužnosnici u predizbornoj kampanji pominjali „hrvatsku Boku“, pa čak i pretenzije na Zemun. Štaviše, već naredni pasusi svedoče o problematičnosti tvrdnji o umerenoj kampanji, jer autor veli da je HDZ bio „najbolje finansirana i organizovana opoziciona stranka“ (zato što je nimalo miroljubiva i liberalna emigracija uložila veliki novac, što Gegnon ne pominje) i zato što se „usredsredila na pretnje koje dolaze iz Beograda“ (Gagnon, 2004: 137). Naime, ako su „pretnje iz Beograda“ u prvom planu, onda je kampanja teško mogla biti umerena, jer trebalo je odgovoriti istom merom. Pa ipak, Gegnonova knjiga ima vrlina, jer osim težnje za objektivnošću, on je došao i do nekih važnih uvida o ulozi i svrsi nasilja u: „rekonstruisanju teritorijalnog prostora u etničkom smislu – u ’etnizaciji’ teritorije – kao i u promeni značenja etničke identifikacije. Prvobitni cilj izgleda da je bio u pripremi prisvajanja ovih prostora Hrvatskoj i Srbiji bez istovremenog 288 O tome je više reči rečeno u delu ove studije koji se bavi levičarskim izazovima ideološkoj hegemoniji o Jugoslaviji na Zapadu.


uvećanja broja nehrvata i nesrba. No, još važnije, nasilje je služilo rekonstrukciji političkog prostora u kući (istakao C. G.), u Srbiji i Hrvatskoj, diskvalifikujući bilo koga ko se ne slaže sa predsednikom vladajuće stranke kao neprijatelja pravde (...) ili izdajnika. Strategija sukoba je tako težila institucionalizaciji političke demobilizacije opozicionih snaga institucionalizacijom slika nepravdi i žrtve kao centralnog političkog diskursa“ (Gagnon, 2004: 182).

Zaista, ovome se nema šta ni dodati ni oduzeti, ali navod govori o etničkoj suštini sukoba, a ne o mitu o etničkom ratu, kako misli Gegnon. Nasilje je bilo u funkciji nacionalističkih ciljeva, a činjenica da su se njime služili beskrupulozni politički vođi ne menja puno u samoj stvari, jer su mnogi pripadnici srpske i hrvatske nacije učestvovali u sukobima jedni protiv drugih, iako su u BiH umeli i sarađivati protiv Muslimana, baš kao što su i potonji umeli sarađivati sa obe strane protiv one treće. Istovremeno, samo je etnički odnosno nacionalni sukob mogao zaista upasiviti opoziciju, jer se optužba za izdaju nacionalnih interesa ozbiljno shvatala u oslobodilačkoj političkoj kulturi. *** Kompleks pitanja oko okvira sukoba civilizacija i njemu pripadajućih diskursa, orijentalističkog, balkanističkog i okcidentalističkog (kada su u pitanju pojedini srpski ili bošnjački konzervativci), bitan je prevashodno zbog toga što je u prve dve godine, sve do početka rata u BiH, ovaj okvir bio hegemon u simboličkom polju koje se stvaralo oko procesa nestajanja Jugoslavije. Ponešto ugrubo uzeto, njegova funkcija bila je u ideološkom pravdanju potrebe za rasturanjem države koja je prethodno postojala 70 godina. Umnogome, konzervativci Slovenije i Hrvatske našli su za katoličke demohrišćane Evrope veoma ubedljivu priču koju su nemački demohrišćani, a naročito bavarski socijalni hrišćani, iskoristili za ideološko pravdanje razbijanja SFRJ. Međutim, kad je BiH priznata javila se i potreba za što ubedljivijim opravdanjem tog priznanja u svetlu rata kojim je samo priznanje praćeno. Tada su vojna prednost Srba i njeno nemilosrdno korišćenje u svrhe etničkog progona Muslimana iz onih predela u kojima su presecane geografske veze Srbije sa bosanskim Srbima doveli do kritike okvira sukoba civilizacije i balkanističkog diskursa. Taj okvir uopšte nije bio upotrebljiv za pravdanje rođenja države koja je imala višenacionalnu strukturu sličnu Jugoslaviji, ali sa još izraženijom suprotnošću, pošto su u državi bile one nacije čiji su pripadnici već ratovali na nivou Jugoslavije. Ova kritika se izvodila iz okvira agresor–žrtva i upotrebom humanitarno-intervencionističkog diskursa koji je pozivao na zaustavljanje „agresije Srbije“ i uspostavljanje njome narušenog sklada višeetničkog sapostajanja u BiH. Rat u BiH i patnje muslimanskih civila koje su bile u žiži interesovanja zapadnih sredstava javnog obaveštavanja, ako bi se objašnjavali iz okvira


sukoba civilizacija i balkanističkim ili orijentalističkim diskursom, podsticali bi ravnodušnost u javnom mnjenju, bilo zato što su, prema balkanizmu, Balkanci nasilni divljaci koji ništa drugo ne znaju do da se međusobno ubijaju, što rade vekovima, bilo zato što su, prema orijentalizmu, muslimani neevropljani pa zaslužuju da budu istrebljivani. Razume se, ovakav način zaključivanja značio bi suprotstavljanje bazičnoj političkoj korektnosti uspostavljenoj u društvima Zapada u poslednjih nekoliko decenija. Trebalo je zadržati savezništva tako značajnih zemalja kao što su Turska i Saudijska Arabija, a nebriga za muslimane u Evropi, u kojoj se interesi SAD i Turske strateški poklapaju, samo bi pokazala da vodeće „hrišćanske“ sile, navodno sekularizovane, zbog konfesionalnih razloga stalno i svuda delaju sa islamofobičnih ideoloških pozicija. Naravno, osim što su okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs bili neprihvatljivi za zapadnu akademsku misao kada je svojim autoritetom trebalo da opravda politiku zapadne elite, oni su bili neprihvatljivi i za autore koji su bili rođenjem ili bračno-profesionalnim vezama u bliskom odnosu sa Balkanom, a živeli su godinama na Zapadu. Uz to, postmodernistička usmerenost insistira na dekonstrukciji diskursa kao takvog, pa su svoje „teorijsko“ usmerenje ove teoretičarke mogle iskazati u skladu sa svojim darom i na primeru balkanističkog diskursa. Ova grupa kritičarki i kritičara bunila se protiv nepravednosti uspostavljene hegemonije balkanističkog diskursa, utemeljene na nejednakoj moći zapadnih i balkanskih zemalja, i uočavali su protivrečnosti i odbranu specifičnih interesa koji su se krili u ovakvom predstavljanju stvarnosti na prostoru koji je obuhvatala Jugoslavija. Ovakva kritika umela je otkriti da se iza površinskog zgražanja nad „zločinstvima“ i „demonima“ koji su ih počinili kriju duboko ukorenjeni fantazmi „civilizovanog čoveka Zapada“. Naposletku, grupa kritičara sukoba civilizacija i balkanizma posebno se usredsredila na dekonstrukciju nacionalizma kao diskursa među samim Južnim Slovenima i među zapadnim istraživačima nestanka Jugoslavije. Oni su, vođeni ideologijom leve socijaldemokratije, kritične prema nacionalizmu i imperijalizmu, kritikovali balkanistički diskurs i ideju da su kulturne ili nacionalne razlike prepreka za ostvarenje višenacionalnih političkih zajednica. Intelektualno dosledni, primenjivali su takav stav prema svim višenacionalnim ili višeetničkim političkim zajednicama, Jugoslaviji, BiH, ili Kosovu, trudeći se da ne vide samo u Srbima „loše momke“, ali i da ne demonizuju sve Balkance poput zagovornika okvira sukoba civilizacija i balkanizma. Čini se, međutim, da ih je dekonstruktivistička strast i borba protiv ideološke hegemonije balkanizma i nacionalizma umela dovesti i do teško održivih vlastitih konstrukcija o stvarnosti Jugoslavije i njenih država naslednica. Takođe, oni su, i pored prepoznatljivog antiimperijalističkog diskursa, nacionalizam smatrali većim zlom od imperijalizma, pa nisu uspeli da do kraja uoče negativni uticaj određenih velikih sila, dok su Slobodana Miloševića po


pravilu smatrali glavnim negativcem među i inače rđavom elitom bivše Jugoslavije. S tim u vezi, među njima postoji tendencija oslobađanja odgovornosti širih društvenih slojeva za rast nacionalističkog raspoloženja i ratove koji su pratili nestanak Jugoslavije. No, tu postoje i razlike između, recimo, Stefa Jansena, koji primećuje da se nacionalizam ne može zanemarivati, te da se on, ipak, bavio marginalnom pojavom kakav je antinacionalistički diskurs u Beogradu i Zagrebu, i Čipa Gegnona, koji smatra da je nacionalizam u dobroj meri izmišljen od strane elita koje su manipulisale njime kako bi pripadnike širih društvenih slojeva odvratile od aktivnog bavljenja politikom. Uopšte, čitava diskusija oko balkanističkog diskursa značajna je zbog toga što je ukazala na neodvojivost okvira i diskursa uopšte, a okvira sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa posebno od odnosa moći u globalnim razmerama. Ideološku hegemoniju o kraju Jugoslavije uspostavljaju teoretičari i intelektualci u SAD i u najmoćnijim državama EU u skladu sa interesima održanja realne političke hegemonije vodećih sila. Kada je slučaj Jugoslavije u pitanju, SAD su u prvoj fazi prepustile Evropskoj zajednici da se bavi nalaženjem rešenja, a u okviru nje, Nemačka je ta koja se pokazala najmoćnijom zato što je nametnula svoju volju partnerima u EZ uprkos prvobitnom otporu Velike Britanije i Francuske. U to vreme dominirao je ne samo medijskim, već i akademskim diskursom okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs. Kada je, međutim, politička elita SAD postala zabrinuta zbog preteranog snaženja Nemačke i mogućeg stavljanja NATO-a ad acta, međunarodno je priznata BiH, a neodgovarajući okvir sukoba civilizacija zamenjen je okvirom agresor–žrtva i humanitarno-imperijalističkim diskursom. Naravno, razlika je analitičke prirode, jer u stvarnosti su najčešće preplitani okvir sukoba civilizacija, hladnoratovski okvir i okvir agresor–žrtva sa pripadajućim diskursima. No, razliku je bitno uspostaviti, jer je uvek neki od ovih okvira bio preovlađujući, a drugi pomoćni.

6. S rbocentrična hipoteza: ideološka hegemonija o raspadu Jugoslavije

Srbi su ušli u rat zato što su ih u rat uvele njihove vođe. Ali ove vođe su iskoristile maligne niti iz istorije svog naroda da ih njima vežu i uvuku u rat. Tim Džuda

6.1. Uvod Srbocentrična hipoteza svakako je najuticajnija, što se ogleda u broju njenih podržavalaca u akademskom i neakademskom svetu, i uživa gotovo apsolutnu ideološku hegemoniju u republikama bivše Jugoslavije, s izuzetkom Srbije, i u zapadnoj javnosti. Njeni zastupnici su je ostvarili prvo u novinarskim prikazima, a potom i u manje ili više akademskim raspravama i istraživanjima. Ovde se skreće pažnja na proces i način sticanja ideološke hegemonije u objašnjavanju i tumačenju jednog složenog događaja kakav čine nestanak jedne višenacionalne države i ratovi za njeno nasleđe. Drugim rečima, objašnjava se zašto su tokom devedesetih godina XX veka zastupnici srbocentrične hipoteze ostvarili ideološku hegemoniju, i u kakvoj je to vezi bilo sa praktičnom politikom koju su SAD i EU vodile u procesu nestajanja i razbijanja Jugoslavije. Srbocentrična hipoteza javlja se u dve osnovne varijante: 1) neposredno, u okviru izričitog pripisivanja odgovornosti srpskom činiocu (Srbiji, srpskom nacionalizmu i sl.) za nestanak Jugoslavije i ratove; 2) posredno, u okviru analize određenih aspekata „srpskog fenomena“ i istraživačkog zanemarivanja nesrpskih činilaca koji su bitni za nestanak Jugoslavije i ratove.

Imajući u vidu da društvene nauke najčešće koriste ili pristup koji je usredsređen na delatnike ili onaj centriran na strukture, obe osnovne varijante se javljaju bilo u vidu pristupa sa žižom na Slobodana Miloševića, te srpske političke, vojne i intelektualne elite, bilo u pristupu koji naglasak stavljaju na strukturu srpskog nacionalizma koja već dva veka oblikuje određeni tip političkih i intelektualnih elita.


6.2. Neposredno i izričito pripisivanje odgovornosti Srbiji za „raspad” Jugoslavije i rat Brojni su autori koji su na ovaj način pisali o kraju SFRJ. Među njima se ističu Sabrina Petra Ramet, Holm Zundhausen (Holm Sundhaussen), Viktor Majer (Viktor Meier), Lora Silber i Alen Litl, Kristofer Benet (Christopher Bennett), Brendan Sims, Danijele Konverzi (Daniele Conversi), Ivo Banac, Džejms Gau (James Gow), Florans Artman (Florence Hartmann), Luis Sel (Louis Sell), kao i brojni autori o kojima je opširnije pisano u poglavljima o balkanizmu, te delu ove studije o ratu u BiH ili u delu o levičarskim kritikama hegemonog shvatanja o kraju Jugoslavije koje je bilo u funkciji pravdanja američkog imperijalizma. Ovde se ne raspravlja o svakom pojedinom delu, već se apstrahuju najvažniji argumenti srbocentrične hipoteze uopšte i neposrednog razmatranja posebnih stavova pojedinih autora u cilju uočavanja ređih teorijski ili empirijski odgovarajućih argumenata i znatno češćih teorijski i empirijski neodgovarajućih, a kadšto i logički nedoslednih argumenata i ukazivanja na prevagu društveno-integrativne u odnosu na saznajnu funkciju društvene nauke i istoriografije o nestanku Jugoslavije. Primena analize diskursa u svakom pojedinačnom slučaju otvara vrata analizi i kritici primenjene ideologije. Novinari su među prvima ponudili analize uloge Srbije i njenog tadašnjeg vođstva u ratovima za jugoslovensko nasleđe i u „raspadu” Jugoslavije. Zato će se u analitičke svrhe na početku razdvojiti radovi novinara od radova akademskih istraživača, pa će se prvo predstaviti argumentacija Kristofera Beneta, Viktora Majera, Silberove i Litla, Florans Artman, Tima Džude (Tim Judah) i Markusa Tanera (Marcus Tanner). Potom će se razmatrati argumentacija akademskih poslenika u težnji da se vidi u kojoj meri se akademska misao poklapa sa, bez obzira na određene akademske pretenzije, u osnovi medijskim prikazima. Ipak, treba primetiti da su akademske pretenzije, iskazane u pisanju o kraju Jugoslavije, izvesne novinare dovele na univerzitetske katedre, te da u stvarnosti linija razgraničenja između akademskog i novinarskog diskursa i statusa ne mora biti sasvim jasna. Utoliko, razlika je prevashodno analitičke a ne zbiljske prirode, i u funkciji je utvrđivanja koliko se novinarski diskurs u stvari razlikuje od akademskog kada je reč o Jugoslaviji. Takav je, recimo, slučaj Kristofera Beneta, čija je majka rođena i odrasla u Sloveniji (Bennett, 1995: viii–ix), te koji je zbog toga puno puta posetio zemlju i govori slovenački i srpskohrvatski, i koji, čak i godinu dana pre no što je 1995. objavio knjigu Krvavi slom Jugoslavije: uzroci, tok i posledice (Yugoslavia’s Bloody Collapse: Causes, Course and Consequences),289 postaje predavač Istorije 289 Knjiga je citirana u 111 različitih bibliografskih jedinica.

Srbocentrična hipoteza: ideološka hegemonija o raspadu Jugoslavije 223

Jugoslavije na Univerzitetu London. Ono što je hvale vredno jeste činjenica da je Benet svestan ograničenja koje mu, možda, zadaje poreklo, pa je naglasio da „pretpostavlja da se to odrazilo na osnovne stavove prema jugoslovenskim poslovima” (Bennett, 1995: ix). U trenutku započinjanja rata u Sloveniji bio je tamo, i narednih četrnaest meseci proveo je kao ratni dopisnik iz Slovenije i Hrvatske, a obaveštavao je i o „formativnim događajima u bosanskom ratu” (Bennett, 1995: ix). Priznaje da su „meseci koje sam proveo u bivšoj Jugoslaviji kao ratni dopisnik bez sumnje najuzbudljiviji period mog života i nadam se da knjiga otkriva nešto od strasti koju osećam i uzbuđenja koje sam iskusio u to vreme” (Bennett, 1995: ix). Ovakav uvod prilično podseća na Keplenovu „strast” prema Balkanu. Iako je za sve velike stvari potrebna strast, kako su još Hegel a za njim i Lenjin smatrali, ipak, čini se da su poreklo, ideološka uverenja i predrasude, i ovakva strast usmeravale pisca prema pristrasnom odnosu naspram strana u sukobu. Doista, već na početku predgovora Benet je pokazao koga smatra odgovornim za sva zla koja su snašla bivšu Jugoslaviju. U prvom pasusu opisao je napad visokog, jakog, i „primetno poremećenog (disturbed)” siledžije na njega u vozu, primetivši kako su slučajni saputnici pobegli ostavivši ga na cedilu. „Bio sam srećan što nije imao nož”, zaključio je Benet opis napada, a onda započeo drugi pasus predgovora: „Narodi Bosne i Hercegovine i Hrvatske nisu bili te sreće. Od 1991. oni su, takođe, bili napadnuti od moćnijeg i rastrojenog (deranged) napadača, opremljenog ne samo nožem, već i jednim arsenalom sofisticiranog oružja. Štaviše, iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske napadač je odbio da ode. Istovremeno, kibiceri iz međunarodne zajednice su se napravili neveštim, ostavljajući napadača da neometano nastavi napad, i bukvalno su ga ohrabrili serijom mera kako bi sprečili žrtve da dobiju sredstva kojima bi se branile” (Bennett, 1995: Vii).

Očevidno, primenjen je okvir agresor–žrtva i nagoveštena je upotreba humanitarno-imperijalističkog diskursa. Upotrebljena je alegorija koja bi ukazala na odnos moći između navodnog neimenovanog „napadača” i njegovih „žrtava”. Zanimljivo je da se insistira na sličnosti i u mentalnom stanju pojedinačnog napadača i kolektivnog „agresora”. U oba slučaja radi се o „poremećenosti” ili „rastrojenosti”. Načelno bi se upotreba ovakvih poređenja, alegorija i metafora smatrala politički nekorektnоm za bilo koji narod na svetu. No, 1995. stanje u javnom mnjenju Velike Britanije i SAD, Nemačke i Francuske bilo je takvo da je dozvoljavalo da se na račun Srba kao prepoznatog uzroka svih zala koja su snašla Jugoslaviju i njene nacije, te kao prepoznatog neprijatelja Zapada, što u svesti mnogih zapadnjaka označava neprijateljstvo prema samom pojmu civilizacije, koriste najrazličitije uvrede, pa i ova o kolektivnoj duševnoj bolesti.


Slično navedenom primeru, Florans Artman, nekadašnja novinarka uglednog dnevnika Le Monde, hrvatska snaja, i bivša glasnogovornica tužilaštva Haškog tribunala, nazvala je svoju knjigu, izdatu 1999, Milošević: Dijagonala laufera (Milošević: la diagonale du fou),290 upotrebljavajući igru reči koja je upućivala na ludaka, samo što se ovde radilo, ipak, o ličnosti tadašnjeg predsednika Srbije, a ne o čitavom narodu. Naime, kako objašnjava urednik Božidar Andrejić: „U francuskom reč fou kao imenica koja je ovde ispravno izvorno prevedena ima baš to značenje laufer (lovac). Ka pridev muškog roda, međutim, ima značenje – lud. U istom obliku se upotrebljava u značenju luda (dvorska), a u francuskoj šahovskoj terminologiji i jeziku poglavito ima ovo poslednje značenje” (Artman, 2001).291 U gore navedenom navodu Beneta, međutim, Hrvatska i BiH stavljene su u istu ravan i izjednačene u statusu žrtvi poremećenog agresora. Veoma je važno što se diskurzivnom strategijom prećutkivanja prelazi preko postojanja Srba u Hrvatskoj i u BiH, jer neimenovani „napadač je odbio da ode” iz njih, što znači da je odnekud tamo došao i da ga pre toga tamo nije bilo. Napadač nije imenovan, jer su u vreme pisanja retki bili oni koji putem sredstava javnog obaveštavanja nisu saznali da su Milošević i Srbija izvršili „agresiju” na susedne republike. Time se situacija pojednostavljivala, a stvarnost namerno krivotvorila, čak i kada je u pitanju novinarski izveštaj, a kamoli naučna studija. Antisrpska pristrasnost, međutim, bila je zahtev dana, što je i Univerzitet London najbolje potvrdio imenovanjem pomenutoga za predavača Istorije Jugoslavije.292 Autor se u velikoj meri služio diskurzivnom strategijom personalizacije, omiljenom među novinarima, ali veoma zastupljenom i među naučnicima, pojednostavljajući tako sukob u bivšoj Jugoslaviji. Slobodan Milošević je njegov glavni junak. U zaključku ga je na petnaest stranica, koristeći se istorijskom analogijom, čak devet puta poredio sa Hitlerom,293 od čega sedam puta 290 Francusko izdanje je citirano 11 puta. 291 Artmanova se nije libila da napiše da je „čitava Srbija sledila” Miloševića „u njegovoj suludoj trci” (Artman, 2001: 44), a pominjani su, takođe, i „bezumni intelektualci” (Artman, 2001: 57) iz Udruženja književnika Srbije. 292 Međutim, legitimitet Benetovog prelaska među naučnike potvrđen je i činjenicom izbora za jednog od koautora poglavlja o „raspadu Jugoslavije“ u knjizi Suprotstavljanje jugoslovenskim kontroverzama: inicijativa naučnika (Wachtel, Bennett, 2009: 13–47, u Ingrao, Emmert, 2009). Nažalost, i u tom je radu bilo priličnih netačnosti; primerice, tvrdnja da je KPJ „jako podržavala unitarističko jugoslovenstvo“, te da, iako je „bilo kolebanja u komunističkim stavovima prema unitarizmu tokom 30-ih, oni ga nikada nisu napustili“ (Wachtel, Bennett, 2009: 16). 293 Artmanova je, takođe, u Miloševiću videla „krvavog tiranina spremnog da na oltaru svojih ambicija žrtvuje stotine hiljada života” i „gospodara najsvirepijeg režima Evrope još od Hitlerovog doba”, pa je smatrala da se na njegov račun mogu upisati „četiri rata, milioni raseljenih ljudi, stotine hiljada mrtvih, razoreni gradovi, uništena sela” (Artman, 2001: 18). Epiteti „krvavi” i „najsvirepiji”, nekoliko puta preuveličan broj žrtava, kao i istorijska


izričito, a dva puta posredno putem poređenja nacističke Nemačke i Miloševićeve Srbije i pominjanjem Blitzkrieg taktike, dok ga je dva puta poredio i sa Staljinom. Jedno od poređenja u kojem je izrazio svoje shvatanje determinizma pri raspadu Jugoslavije i odnosa struktura i delatnika izgleda ovako: „Miloševićeva uloga u raspadu Jugoslavije ne može biti precenjena. Zaista, njegova karijera je svedočanstvo uticaja koji jedan pojedinac može imati na svet oko sebe u datim izuzetnim okolnostima vođen nemilosrdnom ambicijom, pa poređenja sa obojicom, Hitlerom i Staljinom, nisu nategnuta (far-fetched). Kao i u slučaju dvojice najpoznatijih dvadesetovekovnih diktatora, Milošević je suštinski jedna nenormalnost (aberration). Iako je igrao na srpsku nacionalnu kartu, on nije, niti je ikada bio, srpski nacionalista. Štaviše, Milošević nije tipičniji za srpske državnike no što je Hitler bio za nemačke vođe, i nema presedana u prošlosti Srbije za čoveka ili razaranje koje je on posejao svojim tragom. To što je Milošević imao tako ogroman uticaj na događaje u Jugoslaviji delom je proizvod prirode komunističkih društava uopšte, a delom, rezultat privredne bolesti koja je zadesila Jugoslaviju sredinom osamdesetih godina XX veka. Partijski aparat u bilo kojoj komunističkoj zemlji bio je zapanjujuće moćan mehanizam kontrole, pa je od trenutka postanka predsednika srbijanskog Saveza komunista 1986, na potpuno isti način na koji je Staljin to postao u Sovjetskom Savezu, Milošević krenuo da oblikuje srbijansko društvo po svojoj slici i prilici” (Bennett, 1995: 247).

Neistoričnost poređenja koje pravi profesor istorije Jugoslavije mora začuditi. Prvo što je neobično jeste poređenje vođe jedne male zemlje sa vođama velikih sila. Staljin i Hitler se mogu porediti kao vođi velikih sila koji su ostvarili totalitarnu kontrolu nad svojim društvima, iako čak i u njihovom slučaju ima pokazatelja da je svakodnevni život umeo teći van okvira kontrole partije ili države. Slobodan Milošević, međutim, niti je bio totalitarni vođ niti se nalazio na čelu velike sile. Radilo se o jednom autoritarnom vođi koji je pokušavao da manipuliše nacionalizmom i višestranačjem u okviru zadržanog socijalističkog društvenoekonomskog sistema u trenutku kada je socijalizam već propao u Evropi. Ne samo što on nije mogao kontrolisati društvo i što njegovi protivnici nisu masovno pogubljavani, iako je bilo pojedinačnih što uspešnih (Ivan Stambolić) što neuspešnih (Vuk Drašković) pokušaja ubistava, već je sloboda štampe, zbora i dogovora bila sasvim neuporediva sa onom analogija sa Hitlerom ukazuju da autorka više presuđuje no što analizira. Nema ni nagoveštaja o krivici, recimo, Slovenije za početak rata ili o etničkim progonima koje su doživeli Srbi, već se svi prognanici stavljaju na teret Miloševiću. Takođe, treba uočiti da se i bombardovanje SRJ iz 1999. uključuje u niz od četiri rata za koje je navodno isključivo kriv Milošević.


koja je vladala u nacizmu i jednostranačkom socijalizmu. Otud je svako poređenje njega s Hitlerom ili Staljinom294 sasvim deplasirano. Istovremeno, svođenje Miloševića na puku slučajnost, nenormalnost u smislu odstupanja od norme, u srpskoj istoriji sasvim negira neke pravilnosti u okviru srpske nacionalističke strukture, baš kao što ni Staljin ili Hitler nisu tek puke slučajnosti u nemačkoj, gruzijskoj ili ruskoj istoriji, već su se mogli pojaviti tek u okviru određenih političkih kultura i društvenoekonomskih struktura. No, ako čovek može shvatiti novinare kada senzacionalistički personalizuju istoriju, teža je stvar sa ozbiljnim naučnicima, kakav je Holm Zundhausen, koji je ranije dao ozbiljne istoriografske doprinose izučavanju Jugoslavije i u čijoj skorašnjoj knjizi Istorija Srbije od 19. do 21. veka (Geschichte Serbiens: 19.–21. Jahrhundert, 2007) ima i veoma dobrih delova, primerice o II svetskom ratu. Nažalost, ima i delova u kojima se diskurzivnim strategijama personalizacije i istorijske analogije iznose u najboljem slučaju loše prevedeni, a u najgorem izmišljeni navodi: „I jednom drugom prilikom je u gebelsovskom i hitlerovskom tonu dodao: ’Srbija će biti velika ili je neće biti’“ (Zundhausen, 2009: 449). Jednostavno, Milošević to nikad i nigde nije rekao, a Zundhausen je kao izvor naveo jedan svoj raniji rad. Pri tome je istorijskom analogijom sa Gebelsom i Hitlerom čitaoca uputio da se Milošević vodio zloćudnom osvajačkom politikom ogromnih razmera.295 Milošević se tereti za „političko razvlašćivanje“ Vojvodine i Kosova i ’glajhšaltovanje’ Crne Gore čime je „započela otvorena demontaža druge Jugoslavije“, a o delanju zvanične Slovenije u to doba izrečene su svega dve rečenice kojima je pravdana secesija i evropsko posredovanje, tj. početak kraja Jugoslavije: „Kada su 25. juna 1991. parlamenti Slovenije i Hrvatske proglasili nezavisnost svojih država, poslednji jugoslovenski predsednik vlade Ante Marković, Hrvat, naredio je Jugoslovenskoj narodnoj armiji da vojno obezbedi granice u Sloveniji (iako predsednik vlade po Ustavu za to nije ovlašćen). To je bio početak desetodnevnog rata između JNA i Teritorijalne odbrane Slovenije, koji je okončan zahvaljujući evropskoj posredničkoj inicijativi“ (Zundhausen, 2009: 449, 455). Tako ispada da je jugoslovenski premijer delao nelegalno, a diskurzivnom strategijom prećutkivanja čitalac se navodi na pomisao da je nasilna secesija legalan čin, jer JNA izbija na „granice Slovenije“, koja nije u to vreme bila međunarodni subjekt. Uopšte, autorov stav prema Jugoslaviji vidljiv je iz sledećeg navoda: 294 S odobravanjem citirajući slovenačke i hrvatske komuniste, Artmanova je primetila da su ovi Miloševića smatrali „Staljinom Balkana” (Artman, 2001: 53). Dok su u političkoj borbi ovakve hiperbole dozvoljene, jer se politički protivnik najbolje blati na taj način što mu se mane preuveličavaju, problem je kada oni koji pišu naučne radove nekritički preuzmu takvu terminologiju. 295 Istine radi, treba reći da je autor vrlo kritičan prema „Tuđmanu i njegovim sledbenicima”, te primećuje da je „Tuđman imao manje mogućnosti da ostvari svoje ciljeve, pa je otuda morao opreznije da deluje“ od Miloševića. Ipak, Tuđmana nije poredio sa Hitlerom i Gebelsom.


„I najkasnije s poremećajem unutrašnje jugoslovenske ravnoteže moći od strane Miloševića u proleće 1989. kucnuo je čas da se pregovara o modalitetima rastanka. Najkasnije u to vreme je nastojanje da se po svaku cenu održi Jugoslavija postalo bespredmetno, kontraproduktivno i samo je još više zaoštravalo sukob. (…) I pošto su političari bili nesposobni da vode pregovore o jednom savezu država ili o razlazu (recimo po čehoslovačkom uzoru), Jugoslavija se uz svesrdnu podršku duhovnih elita i zahvaljujući ’odozgo’ insceniranom nacionalizmu na kraju na nasilan način urušila“ (Zundhausen, 2009: 459–460).

Tako je jedna država „otpisana“ čak dve godine pre no što su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost i dve i po godine pre no što je EU pod pritiskom Nemačke tu nezavisnost priznala. Time je razaračko delanje zvanične Nemačke u jugoslovenskoj krizi diskurzivnom strategijom prećutkivanja opravdano, jer Jugoslavija nije imala rašta postojati. U okviru iste srbocentrične hipoteze, Tim Džuda, novinar uglednog časopisa The Economist, a ranije i balkanski dopisnik dnevnika The Times, te BBC-ja, koji se dvema knjigama o Srbima i Kosovu296 probio u stručnjake za Balkan, primenjivao je, takođe, diskurzivnu strategiju personalizacije kako bi opravdao bombardovanje Srbije: „Zapad je intervenisao u Jugoslaviji iz brojnih razloga, od kojih je samo jedan humanitarne prirode. Drugi je taj da su bili iznervirani vođom koji je izazvao raspad Jugoslavije i zbog toga što je dobar deo jugoistočne Evrope bio talac njegove politike bezmalo čitavu deceniju. Zapadni lideri su takođe strahovali da će biti izloženi osudama ako dozvole da se njegove snage bore protiv secesionizma tako što pale čitava sela i proteruju na stotine hiljada ljudi iz njihovih kuća, iako je borba protiv secesionizma sama po sebi legitimna. Verovali su da bi se rat mogao proširiti na Makedoniju i na druge delove jugoistočne Evrope ukoliko se takvo ponašanje ne obuzda” (Džuda, 2002: 329).

Tako, već u prvoj rečenici se veli da su „brojni razlozi” za „intervenciju” Zapada, čime se pravda bombardovanje opisano eufemizmom. „Zapad” ne može pogrešiti, jer on „interveniše” samo kad mora, tj. kad su po sredi „humanitarni” razlozi koje je proizveo neko ko već dugo pravi probleme. Činjenica da su „humanitarni razlozi” u najmanju ruku veoma sporni zaobilazi se tvrdnjom da su oni „samo jedan” od brojnih razloga. Na taj način ne mora se objašnjavati da li su humanitarni razlozi uopšte igrali neku ulogu u odluci da se bombarduje. Ako su oni stvarno bili bitni za donošenje takve odluke, onda bi to značilo 296 Njegova knjiga Srbi: Istorija, mit i razaranje Jugoslavije (The Serbs: History, Myth and the Destruction of Yugoslavia, 2000) navođena je u 133 publikacije, dok je knjiga Kosovo: Rat i osveta (Kosovo: War and Revenge, 2000) navođena u 174 bibliografske jedinice.


da „Zapad”, tj. NATO s kojim je Zapad poistovećen na njegovu štetu, mora da „interveniše”, tj. da bombarduje svaku državu čija vlast uzrokuje humanitarnu katastrofu, pa i kada to rade američki saveznici, npr. Tursku kad etnički proganja Kurde ili Izrael kada etnički proganja Palestince. Dakako, to se nije, a zacelo se i neće desiti. Prema tome, humanitarni razlozi ne mogu biti istinski razlozi, već se koriste tek kao moćno sredstvo pravdanja nasilničkog delanja najmoćnijeg vojnog saveza na svetu. Zatim se kao drugi razlog navodi da su vođi „Zapada” bili „iznervirani vođom koji je izazvao raspad Jugoslavije”, čime se koristi diskurzivna strategija „žrtvenog jarca”, jer se krivica za nestanak nečega čemu se prećutno priznaje vrednost prebacuje na demonizovanog vođu male zemlje u sukobu sa najmoćnijima na svetu. Tako je pravdano razbijačko delanje Nemačke u prvoj fazi i SAD u drugoj fazi razbijanja SFRJ. Takođe, ostali južnoslovenski delatnici oslobođeni su svake odgovornosti. Naposletku, „paljenje sela” iskorišćeno je kao izgovor za ratovanje NATO u ime albanskih nacionalističkih secesionista. Dakle, i činjenica pomaganja nacionalističke secesije Albanaca na Kosovu opravdana je delanjem srpskih snaga bezbednosti, iako se priznaje da je borba protiv secesionizma legitimna. Ipak, mora se sve učiniti da se pokaže kako je Kosovo jedinstven slučaj, te da secesije drugde neće proći, jer u pitanju je međunarodnopravni poredak. Međutim, kada se jednom napravi presedan, teško će se sprečavati drugi slučajevi, kao što je to ruska oružana podrška otcepljenju Abhazije i Južne Osetije od Gruzije zorno pokazala. Koliko je pristup Džude površan i u funkciji pravdanja delanja NATO pokazuje i poslednja rečenica navoda gde se Milošević posredno optužuje za moguće prelivanje rata u Makedoniju. Jednostavno, ideološka opsednutost Miloševićem terala je autora da previdi postojanje istinskih, snažnih i nasilnih nacionalizama nesrpskih nacija, što se potvrdilo kada su posle pada Miloševića izbili sukobi između Makedonaca i Albanaca. Da je kojim slučajem Milošević bio tada na vlasti, zacelo bi bio optužen za mešanje u unutrašnje poslove Makedonije, što bi, možda, bilo iskorišćeno i kao novi casus belli protiv Srbije. Nije li, uostalom, nepostojeće oružje za masovno uništenje koje je Irak tobože proizvodio navedeno kao razlog za rat protiv Iraka Sadama Huseina? Valja zabeležiti da je i Benet na manifestnom planu imao pozitivan odnos prema Jugoslaviji, smatrajući je „najboljom formulom za nacionalno sapostojanje u tom delu sveta”. Primećivao je, međutim, kako bi „bez rata međunarodno priznanje Slovenije i Hrvatske bilo nezamislivo. No, kako su prekidi vatre dolazili i bezuspešno odlazili, pritisak za priznanjem dveju republika, u velikoj meri viđenih kao žrtvi agresije, postajao je sve glasniji” (Bennett, 1995: 2). Bezlični oblik izlaganja bio je u funkciji pribavljanja maske naučne objektivnosti u sklopu diskurzivne strategije prećutkivanja onoga što ne potvrđuje tezu. U stvari, insistira se na javnomnjenjskom utisku, dok se ne ulazi u raspravu o


odgovornosti ratujućih strana za činjenicu da su „prekidi vatre dolazili i bezuspešno odlazili”. Sve je u okviru agresor–žrtva, a nestanak navodno poželjne Jugoslavije predstavlja se kao neminovnost usled ratnih zbivanja koje je izazvao agresor, i pored činjenice da se priznaje da bi bez rata priznanje Slovenije i Hrvatske bilo „nezamislivo”. Uzgred, odeljak koji je bio namenjen utvrđivanju odgovornosti za raspad Jugoslavije imao je naslov „Krivica”, čime je etički plan izbio ispred saznajnog u pripovesti koju je Benet napisao. Kako je već prikazano u ovoj studiji, Britanci Silberova i Litl umeli su predstaviti akcije slovenačke TO kao agresiju na JNA, a ne obrnuto kako je javno mnjenje smatralo (Silber, Litl, 1996: 174, 175–176, 178), ali slovenački sin nije hteo na to trošiti vreme. Umesto nepristrasnog predstavljanja ovog sukoba, on je preko njega preleteo, pravdajući secesionističke deklaracije o nezavisnosti kao „suštinski simbolične”, pošto se Slovenija i Hrvatska nisu otcepljivale od Jugoslavije, već od Miloševićeve vizije Jugoslavije (Bennett, 1995: 13). Takođe, nonšalantno je u žrtve uvrstio i Sloveniju, a svu svoju pažnju usmerio na satanizaciju Slobodana Miloševića, verovatno i zarad uspešnijeg pravdanja slovenačke nezavisnosti, pa je i ratu u BiH poklonio punu pažnju, podižući usput, nimalo neuobičajeno, tri puta broj žrtava.297 Ovde treba uočiti – kao možda najznakovitiji pokazatelj pristrasnosti – relativizaciju secesionističkih akata. Šta bi se, naime, desilo kada bi kad god se nekoj pokrajini neke složene države ne sviđa režim u drugoj pokrajini ona rešila da proglašava nezavisnost od date države? Prvo, to se ne dešava, pošto je sasvim besmisleno, jer nijedna država ne bi ostala čitava; i drugo, proglašenje nezavisnosti nikada i nigde, koliko je autoru ovih redaka poznato, nije predstavljalo simbolički čin, već je uvek označavalo ili promenu granica, u slučaju uspeha, ili poraz secesionista u građanskom ratu, u slučaju neuspeha. Na sličan način kao Benet, Florans Artman, četiri godine pošto je Benet objavio svoju knjigu, i Viktor Majer,298 godinu dana po objavljivanju Benetove 297 ,,Procena broja mrtvih ide od 200.000 do preko 300.000, ali dok se neki oblik poretka ne vrati i ne sprovede popis, nema načina da se sazna koliko je tačno ljudi izgubilo svoje živote” (Bennett, 1995: 3). Rametova je, ponukana kritikom Alekse Đilasa, pojasnila da je procenu o 200.000 žrtava iznela CIA, te „da se uprkos svim osporavanjima posle objavljivanja moje knjige, još uvek uvažava” (Ramet, 2008. „Brojke potekle od američke CIA”, Politika, 13. IX 2008). Ova rečenica Rametove veoma dobro izražava koliko poverenje uživa obaveštajna služba SAD kod velikog broja američkih društvenih naučnika. U najmanju ruku, to začuđuje, posebno ako se ima u vidu da se radi o par excellence državnom organu, poznatom po izvođenju prljavih operacija širom sveta. Ako je to već tako, etička skrupuloznost i, još važnije, metodička sumnja nalagale bi oprez pri korišćenju podataka iz ovog i sličnih izvora koji su, možda, namenjeni pravdanju izvesnog delanja državnih vlasti i stoga mogu biti neodgovarajući. 298 Švajcarac nemačkog porekla, novinar Die Frankfurter Allgemeine Zeitung, ranije radio i u Die Neue Zuercher Zeitung. Doktorirao je na temu Novi jugoslovenski privredni sistem još šezdesetih godina (Meier, 1999: X). Knjiga se u engleskom prevodu Sabrine Petre Ramet pojavila 1999, a citirana je 19 puta u različitim publikacijama.


knjige, opažali su uzročni uticaj Miloševića na „raspad Jugoslavije” i ratove. Štaviše, barem na prvi pogled delili su i pozitivan stav prema Jugoslaviji, pošto su se saglašavali da se nije radilo o „veštačkoj tvorevini”, što je, uzgred, bila raširena teza u konzervativnim svenemačkim novinama (Bakić, 1999; 1998; 1997). Pa ipak, kad se malo pažljivije analizira Majerova upotreba retoričkog sredstva lažnog predstavljanja to, možda, i nije onako kako izgleda: „Jugoslavija mi nije izgledala ni tada (pre 35 godina, prim. aut.) ni docnije kao veštačka tvorevina, ali u trenutku kada je državna formacija postala nerealistična i politički neodrživa, bilo je neophodno izvući odgovarajuće zaključke. U leto 1991, Jugoslavija je postala za život neizdrživa (uninhabitable) nesrpskim nacijama i nacionalnostima zemlje” (Meier, 1999: X). Dakle, retoričko sredstvo lažnog predstavljanja na koje je ukazao Ten Fan Dajk na primeru „nisam rasista, ali…” upotrebljena je i u ovom primeru Viktora Majera. Kao inteligentan i obrazovan čovek koji drži do političke korektnosti, Majer je bio svestan da Nemce optužuju ne samo Srbi, već i drugi, da su antijugoslovenski usmereni, pa je pribegao lažnom predstavljanju „nije mi izgledalo da je Jugoslavija veštačka država, ali…” Posredno se stavlja do znanja da su Srbi krivci, jer su svi nesrbi shvatili da im u Jugoslaviji nema života. Nije ni čudo što su prevod knjige na engleski pomogli Nova ljubljanska banka299 i Fazit Stiftung, fondacija novina u kojima je Majer zaposlen od 1975. (Meier, 1999: ix), baš kao što nije slučajno ni iznenađujuće što je Sabrina Petra Ramet koja je još u prvoj polovini osamdesetih predviđala neminovnost raspada Jugoslavije knjigu prevela za englesko govorno područje. Veoma je važno uočiti da ovakav naizgled pozitivan odnos prema Jugoslaviji Beneta, Džude, Majera i Artmanove, koji se, međutim, u analizi diskursa pokaže suštinski negativnim, uz prevladavajuće korišćenje diskurzivne strategije personalizacije, jasno ukazuje da je Milošević služio kao idealan izgovor za strane protivnike Jugoslavije da se, neiskreno se prikazujući njenim simpatizerima koje je, eto, samo Slobodan Milošević naterao da promene stav, baš kao što je „primorao” nesrbe na otcepljenje, založe za pravdanje nesrpskih nacionalizama i razbijanje SFRJ pod firmom „raspada zbog srpske agresije”. Artmanova se, tako, u septembru 1999. upustila i u predviđanja odnosa Srbije i Crne Gore, što je trebalo da pokaže da će Milošević biti krivac i za 299 Dejan Jović je na sledeći način prokomentarisao Majerovu tvrdnju da slovenački nacionalizam nije bio antijugoslovenski usmeren na prelazu osamdesetih u devedesete: „Zaključak koji o slovenskom nacionalnom programu donosi Viktor Meier (1999: 58) – da u njemu ‘opstanak Jugoslavije nigdje nije doveden u pitanje’ – vjerojatno je rezultat njegovih iznimnih simpatija za Sloveniju i Slovence, a ne njegova čitanja Nove revije” (Jović, 2003: 428). Jović, takođe, navodi da je već 1987. većina Slovenaca prema nalazima istraživanja slovenačkog univerziteta „Edvard Kardelj“ bila za nezavisnost. Preciznije, 53%, jer bi tako „povećala šanse za razvoj”, a 59% je smatralo da republike i pokrajine moraju biti nezavisnije no do tada, dok je 65,5% smatralo slovenački jezik ugroženim u Jugoslaviji (Jović, 2003: 428).


raspad SRJ, baš kao što je bio i za raspad SFRJ: „Sprečen saveznim ustavom da računa na novi mandat, Slobodan Milošević trudi se da nepopustljivošću natera Crnogorce na razvod, kao nekada Slovence, i da stvori novu državu, sada svedenu samo na Srbiju kojom bi on nastavljao da gospodari” (Artman, 2001: 282). Činjenica da se Crna Gora otcepila od Srbije i pošto je Slobodan Milošević sišao s vlasti dovodi u pitanje tvrdnju kako je Milošević „naterao” ne samo njih, već i Slovence na otcepljenje. Zapravo, odbijanjem diplomatske inicijative lorda Karingtona, koja za Srbe van Srbije nija bila loša jer im je davala jemstva bezbednosti, iako nije izlazila u susret srpskim nacionalističkim snovima, Milošević je 1991. sebi zatvorio ionako tek odškrinuta vrata simpatijama javnosti u EEZ i SAD. Utoliko, on je predstavljao savršen izgovor za sve neprijatelje Srba i Srbije tokom devedesetih u sprovođenju njihovih planova. Samim skretanjem pažnje na Miloševića, više od pola posla bilo bi u odnosima sa javnošću obavljeno. Ovu tvrdnju ilustruju završne reči Artmanove u knjizi: Potpaljivač Balkana nije izgubio sposobnost da stvara neprilike (Artman, 2001: 282). Metafora „bure baruta” nije se morala ponavljati, jer se već podrazumevala. U svesti zapadnog čitaoca Balkan i bure baruta postali su sinonimi, pa se koristi metafora u skraćenom obliku. Po očekivanju, piroman je prepoznat isključivo u ličnosti Miloševića u svojstvu predsednika Srbije.300 U okviru srbocentrične hipoteze koja Slobodana Miloševića smatra odgovornim za raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili najuravnoteženija i najkvalitetnija je novinarska studija s akademskim pretenzijama Lore Silber i Alena Litla, prema kojoj je snimljen i dokumentarni film „Smrt Jugoslavije“.301 Tu je, naime, daleko najmanje prećutano, iako je pripovest strukturisana tako da se krivica prevashodno baca na Slobodana Miloševića i srpski nacionalizam. Primerice, prvi deo zove se „Podizanje optužnice”, a poglavlja se smenjuju ovim redom: „’Ovo je naša zemlja’: Buđenje srpskog nacionalizma”; „’Niko ne sme da vas bije’: Uspon Slobodana Miloševića, april 1987. – decembar 1987”; „’Nema povratka’: Slovenačko proleće, 1988”; „’Druže Slobodane, razmislite dobro’: Miloševićeva antibirokratska revolucija jul 1988. – mart 1989”; „Izbor cara Lazara”: mart 1989. – 1990”; „’Hrvatska puška na hrvatskom ramenu’: Buđenje Hrvatske 1989–1990”. Iz strukture i rasporeda poglavlja je već belodano 300 Artmanova iznosi dosta proizvoljnih i dalekosežnih determinističkih tvrdnji: „Da je Slovenija ostala izolovana u Centru ‘Sava’ (na poslednjem XIV kongresu SKJ krajem januara 1990, prim. aut.), njeni rukovodioci bili bi verovatno pohapšeni (…) Ali Jugoslavija i pored toga ne bi preživela, budući da se Federacija ne bi mogla održati prinudom i diktatom jednog čoveka, suprotstavljenog svakoj istinskoj reformi. Neizmerna ambicija Slobodana Miloševića pocepala je Jugoslaviju na dva dela, svrstavajući sve nesrpske narode protiv njega i primoravajući, na koncu, federalnu armiju da se odluči za njegov tabor. Srbija je tonula u ratničku logiku. Federaciji nije ostalo više od osamnaest meseci života” (Artman, 2001: 61). 301 Knjiga je citirana u 185 bibliografskih jedinica, što svedoči o velikoj uticajnosti.


ko se smatra presudnim činiocem koji je doprineo „smrti Jugoslavije” i ratovima, iako je jasno da se ni drugi delatnici ne oslobađaju odgovornosti. Prema Jugoslaviji se gaji izrazito pozitivan stav: „Ova knjiga je svojevrsni lament zbog neostvarenog sna o Jugoslaviji” (Silber, Litl, 1996: 28). Primenjuje se, međutim, diskurzivna strategija personalizacije: „Odlučili smo se da počnemo knjigu s Miloševićevim dolaskom na vlast i da izložimo kako je uspeo da se održi na vrhu izazivajući uzastopne krize u Srbiji, a zatim i kako je proširio vlast izvan granica svoje republike. Prisvojivši Jugoslovensku narodnu armiju (JNA) – najznačajniju i konačno jedinu svejugoslovensku federalnu instituciju koja je zaista funkcionisala – i upotrebivši je u interesu Srba van Srbije, on je drugim nacijama u Jugoslaviji dao jednostavan i zlokoban izbor: ostati u Jugoslaviji pod njegovim uslovima ili se boriti u ratu protiv jedne od najvećih armija u Evropi” (Silber, Litl, 1996: 29).

Odgovornost za „smrt Jugoslavije” i ratove pripisana je Miloševiću, jer on je taj koji radnju započinje, a ostali su tu tek da reaguju na njegovo delanje. Istovremeno, valja se zapitati da li jedan čovek koji je trenutno na vlasti u delu države, ko god da je, može odista motivisati druge da pre izaberu rat nego da žive s njim na čelu države. Nije li Milošević, ipak, bio tek idealan izgovor u prvom redu slovenačkim i hrvatskim, a zatim i drugim secesionistima za otcepljenje od Jugoslavije? Zar privrženost vrednostima liberalne demokratije nije nalagala nesrpskim političarima da sa antimiloševićevskim političkim snagama u samoj Srbiji prave koalicije u cilju obaranja autoritarnog Miloševića koji je manipulisao srpskim nacionalizmom? Drugim rečima, rušenje države zarad bega od jednog autoritarnog režima, pa makar i po cenu građanskog rata, ne čini se kao naročito pametan izbor, pod uslovom da je nekome do postojeće višenacionalne države više stalo no do neke zamišljene nacionalne države. Naposletku, da su kosovski Albanci izlazili na izbore u Srbiji, Miloševićev režim bio bi zbačen već 1993, ako ne ranije. No, tada ne bi bilo napada NATO na SRJ, pa Albanci ne bi ostvarili nezavisnost, već samo priličnu samostalnost u okviru Srbije. Drugim rečima, nemačka podrška slovenačkim i hrvatskim, a američka bošnjačkim nacionalistima presudno je uticala na razbijanje Jugoslavije, jer da nije tako, oni ne bi bili toliko hrabri da se bore „protiv jedne od najvećih armija u Evropi”. Danijele Konverzi (Daniele Conversi), britanski sociolog italijanskoga porekla na Univerzitetu Linkolnšajr (Lincolnshire) u Velikoj Britaniji i član redakcije uglednog časopisa Nations and Nationalism, ne slaže se, međutim, sa gorepomenutim tvrdnjama autora ovog spisa. On je ubeđen da se radi o dosad jedinstvenom slučaju „secesionizma centra” (Conversi, 2003; 2000),302 tj. da se 302 Članak je citiran u sedam publikacija.


jugoslovensko „etničko jezgro”, Srbi, otcepilo od „periferije”. Konverzi, naime, smatra da nije ispravno posmatrati nestanak Jugoslavije kao proizvod secesionističkog nacionalizma etničke periferije protiv postojeće države, zato što odbrana savezne države nije bila iskrena, već se pod ideološkom maskom borbe za saveznu državu, u stvari, vodila nacionalistička borba za ostvarenje države svih Srba putem njihovog otcepljenja od nesrpskih nacionalnosti Jugoslavije (Conversi, 2000: 333). Ukoliko bi Konverzi bio u pravu radilo bi se o revolucionisanju teorije o separatizmu, jer ona smatra da je secesija centra ako ne nemoguća, onda svakako malo verovatna. Centar, po pravilu, daje prednost većoj nad manjom državom.303 Teza nije besmislena, jer doista, kao što je poznato iz objavljenog dnevnika Borisava Jovića (Jović, 1996), nakon što je Slobodanu Miloševiću postalo jasno da ne može da postane novi, ali srpski Josip Broz, on je napustio ideju očuvanja Jugoslavije u granicama u kojima se ona nalazila od 1945. godine. Pa ipak, to ne znači da se radilo o zalaganju za „etničko odvajanje – Srba od nesrba” (Conversi, 2000: 333), zato što je poznato da su Milošević i Karadžić nudili bosanskim Muslimanima tzv. Beogradsku inicijativu po kojoj bi ne samo sandžački Muslimani, već i oni bosanski bili deo jedinstvene države. 303 Konverzijeva teza bila je unekoliko neuobičajena. Primer uobičajene argumentacije koja osuđuje Srbiju po pravilu govori o „velikoj Srbiji“: „Najsmeliji slučaj bila je Miloševićeva ’velikosrpska pljačka banke’ u decembru 1990. (...) Milošević je javno nastavio da podržava centralne institucije, zato što se nadao da će se ubaciti u njih i nametnuti kontrolu nad njima kao osnovu moći jedne uvećane Srbije. On, međutim, nije voleo saveznog premijera, Markovića, koji je želeo da pokrene zemlju prema tržišnim reformama; za Srbe, Marković je bio tek sredstvo zapadnih agenata. Severne republike, Slovenija i Hrvatska, koje su do oktobra 1990. predlagale labavu konfederaciju republika, takođe su se protivile Markoviću, ali zato što je bio centralista“ (Rogel, 2004: 21). Zanimljivo je da se ovde upad u finansijski sistem SFRJ objašnjava kao „velikosrpska pljačka banke“, iako se u stvari radilo o kupovini birača Srbije pred prve višestranačke izbore u Srbiji. Dakako, radilo se o velikoj pljački, ali ona nije imala veze sa srpskim nacionalizmom. Istovremeno, treba uočiti da je Kerol Rogel (Carole Rogel), vanredna profesorka emeritus na državnom univerzitetu u Ohaju (Ohio), sve Srbe (upotrebila je određeni član the) predstavila kao ksenofobične nacionaliste koji Antu Markovića smatraju agentom „Zapada“. Zanimljiv je i namerno pojednostavljujući način pripovedanja prilagođen univerzitetskom udžbeniku u kojem se autor obraća čitaocu podrazumevajući da on ništa o Jugoslaviji ne zna. Ovakav pripovedni stil odlikuje čitavu knjigu Raspad Jugoslavije i njegove posledice (The Breakup of Yugoslavia and Its Aftermath), pomenutu u 24 različite publikacije, i predstavlja primer udžbeničkog pisanja angloameričkih autora. Inače, Rogelova je srbocentričnu hipotezu primenjivala u funkciji pravdanja slovenačkog secesionizma, jer Slovenci su njeni ljubimci. Primerice, o samom jednostranom i oružanom otcepljenju napisala je sledeće tri rečenice: „No, JNA nije mogla parirati Slovencima čije su nacionalna garda i policija bile pripremljene za okršaj. Za 10 dana rat je bio gotov. Broj mrtvih i ranjenih bio je minimalan“ (Rogel, 2004: 23). Nema, dakle, broja mrtvih na obe strane, baš kao što nema ni opisa dešavanja oko slovenačkog otcepljenja, da se ne govori o prepoznavanju zločina protiv mira koje su počinile slovenačke snage, već se slavi dobra pripremljenost slovenačke TO i kratko trajanje rata.


Jedna muslimanska stranka, Muslimansko-bošnjačka organizacija (MBO), nastala odvajanjem liberalnog i laičkog krila SDA od vodeće muslimanske stranke, predvođena Adilom Zulfikarpašićem i Muhamedom Filipovićem, prihvatila je u leto 1991. sporazum koji je mogao imati istorijski značaj. No, glavna muslimanska stranka, konzervativna i delom islamistička SDA predvođena Alijom Izetbegovićem, odbila je sporazum, pa je tako „Beogradska inicijativa” propala. Silberova i Litl smatraju da ovaj sporazum nije mogao sprečiti rat: „Da je uspela, ‘Beogradska inicijativa’ je eventualno mogla za izvesno vreme da odloži rat, ali ga najverovatnije ne bi mogla sprečiti. Štaviše, Muslimani bi bili prepušteni neizvesnoj sudbini kao građani drugog reda, pod srpskim nacionalističkim režimom” (Silber, Litl, 1996: 241). Pa ipak, danas su dve najjače stranke Sandžaka – SDA i SDP, zastupljene u vladi Srbije. Miloševićeva volja za moći i bujanje srpskog nacionalizma sasvim bi sigurno uticali na pogoršanje položaja Muslimana. No, to ne bi moglo trajati doveka, tim pre što bi Muslimani u toj državi imali podršku dela srpske opozicije. Po srbocentričnim objašnjenjima koja insistiraju na ličnosti Miloševića ispada kao da je on večit. Ipak, bez Bošnjaka nijedna vlast ne bi mogla postojati u takvoj državi, i oni bi imali često presudnu reč. Jedina mana sporazuma sastojala bi se u činjenici da bi bio stvoren na uštrb bosanskih Hrvata koji su činili 18% bosanskohercegovačkog stanovništva. Bez Muslimana (Bošnjaka) nemoguće bi bilo voditi legitimnu politiku u jednoj srpsko-bošnjačkoj federaciji u kojoj bi jedna federalna jedinica bila i Crna Gora. Kosovo je, takođe, moglo naći mesto u takvom federativnom ustrojstvu. Naravno, Hrvati bi bili na gubitku, a unutrašnje granice Hrvatske i BiH promenjene, čime bi bio ugrožen „demonstracioni efekt” SAD u pružanju primera za rastavljanje Sovjetskog Saveza; utoliko, regionalna i globalna sila, Nemačka i SAD, ne bi dozvolile takav razvoj događaja. Bilo kako mu drago, samo postojanje „Beogradske inicijative” dovodi u pitanje osnovnu tezu Konverzija, jer onaj koji hoće da „etnički odvoji Srbe od nesrba” ne nudi sporazume o obrazovanju višeetničke federacije. Konverzi može, međutim, ograđujući se od neprecizne tvrdnje koju je prethodno napravio, da tvrdi kako se radilo o „beogradskom kriptosecesionizmu, s jedne strane, i otvorenijem secesionizmu Hrvatske i Slovenije, sa druge. Ipak, tvrdim da je okidač povučen u Beogradu” (Conversi, 2000: 333). Po ovoj tvrdnji, radilo se o obostranom secesionizmu, kako periferije tako centra, samo što je prvi bio otvoren, a drugi prikriven, iako je potonji bio uzročnik prvog. Ovaj secesionizam centra javlja se onda, veli Konverzi, „kada dominantna grupa uočava osećaj ugroženosti i nadahnjuje se revanšističkim i samoviktimizujućim nacionalizmom”, a posledica takvog nacionalizma jeste „odustajanje od kontrole nad celinom državne teritorije” (Conversi, 2000: 335). Takođe, secesionizam centra bio je omogućen činjenicom da Srbi nisu predstavljali „demografsku većinu” (Conversi, 2000: 343), i da im se udeo u stanovništvu


SFRJ relativno smanjivao. Ipak, treba uočiti da se nisu samo Srbi osećali etnički ugroženima,304 već i drugi, što i sam Konverzi, sledeći Lempija, priznaje – ali uz dodatak da je osećaj ugroženosti „samo u Srbiji iskorišćen za sistematsko i nezaustavljivo potpaljivanje plamena radikalnog nacionalizma” (Conversi, 2000: 344), što slučaj hrvatskog i slovenačkog nacionalizma u socijalističkoj i postsocijalističkoj Jugoslaviji opovrgava – te da se radilo o svojevrsnoj „bezbednosnoj dilemi”, a da Srbi posle II svetskog rata niukoliko nisu predstavljali hegemona, tj. „dominantnu naciju”. Ne sporeći, dakle, da je pomenuta vrsta ponašanja postojala među srpskim političarima početkom devedesetih, čini se da prosta činjenica kako uzrok mora prethoditi posledici protivreči tvrdnji Konverzija. On smatra da se kao „zvaničan datum egocentrične ‘secesionističke recentralizacije’ može označiti 1989, kada je Milošević de facto ukinuo kosovsku i vojvođansku pokrajinsku autonomiju, što je urodilo oštrim protestima u svim drugim republikama” (Conversi, 2000: 343). Nije, međutim, jasno koji su argumenti za takvu tvrdnju, jer u to doba Milošević je sasvim izvesno bio jugoslovenski mikroimperijalista koji je želeo da vlada čitavom Jugoslavijom, a iz Crne Gore, Makedonije, pa ni iz BiH nisu se čuli jaki protesti protiv smanjivanja samostalnosti pokrajinama. Ako je tako, onda se o secesionizmu centra još nije moglo govoriti. Prema Konverziju, „secesionizam centra” uzrokovao je „raspad” zemlje, zato što su na njega nesrpske nacije morale reagovati „secesionizmom periferije”. Taj „raspad” je eufemistički nazvana „međunarodna zajednica”, tj. u prvo vreme regionalna sila EZ a docnije i drugi, samo primila k znanju i potvrdila. Tako su, dakle, secesija i njena spoljnopolitička podrška i priznanje opravdani u jednoj akademskoj studiji. Pa ipak, srpski nacionalizam u svom mikroimperijalističkom, tj. jugoslovenskom obliku, doveden je u pitanje, bar kada se govori o Miloševiću i Joviću, docnije no što Konverzi kaže, tj. krajem juna 1990, dok je u martu 1991. Milošević imao razgovore sa Kučanom da Slovenija što pre napusti SFRJ, zato što je zaključeno da je „izgubljena (je) svaka mogućnost odbrane Jugoslavije” (Jović, 1996: 161, 311). Prema tome, neka vrsta „secesionizma centra” uistinu se javlja krajem juna 1990, i u potpunosti se uobličava do kraja januara 1991,305 ali 304 Zanimljivo je da Konverzi „u mnogim pogledima“ nalazi sličnosti u osećanju etničke ugroženosti Srba sa osećanjem etničke ugroženosti koje imaju južnoafrički Buri (Conversi, 2000: 343), čime se u velikoj meri ispoljava nebriga prema iz korena različitim društvenoistorijskim kontekstima. 305 Kučanove reči Silberovoj i Litlu o njegovom sastanku sa Miloševićem 24. I 1991. glasile su ovako: „Na tom sastanku postalo je jasno da Srbi neće zahtevati da Slovenija ostane u Jugoslaviji… Mi Slovenci smo rekli da želimo pravo na sopstvenu državu. Milošević je rekao da i Srbi žele da im se to pravo prizna – odnosno, pravo da svi Srbi u Jugoslaviji žive u jednoj državi (…)” (Silber, Litl, 1996: 128). Jasno je, prema tome, da je već uobličeni slovenački secesionizam tražio podršku od srbijanskog predsednika. Dakle, koristeći Konverzijev rečnik, da slovenački (i hrvatski) secesionizam već nisu bili uobličeni, ne bi ni došlo


on uopšte ne bi bio na dnevnom redu da prethodno nisu propadale ideje o stvaranju federativne države. Štaviše, pretvaranje federacije zasnovane na (kon)federalnom Ustavu iz 1974. u konfederaciju zasnovanu na ugovoru, što su zahtevale slovenačka i hrvatska politička elita kao međukorak u potpunom raspuštanju Jugoslavije, moglo je samo frustrirati srpske političare. Treba li reći da Miloševiću ne bi palo na pamet da razmišlja o ujedinjenju Srba van Jugoslavije da je dobio jasne signale spolja da će bilo kakav secesionizam biti nedvosmisleno osuđen, a njegovo sprečavanje podržano? No, očevidno, za razliku od stanja posle 1918, srpska varijanta Jugoslavije, sada još u njenom kriptokomunističkom obliku, nije mogla dobiti međunarodnu podršku u svetu posle pada Berlinskog zida. Verovatno „demonstracioni efekt” vezan za SSSR uzrokuje i Konverzijevo objašnjenje raspada SFRJ kao posledicu izazvanu isključivo „secesionizmom centra”, jer tako se posredno pravdaju i secesionizmi neruskih nacija i republika. Štaviše, Konverzi veli da je ruski nobelovac Solženjicin 18. septembra 1990. u eseju „Kako treba da izgradimo Rusiju”, objavljenom u Literaturnaji Gazeti, predložio da se Rusija izgradi od ondašnje Rusije uz dodatak južne i istočne Ukrajine, Belorusije i severnog Kazahstana: „Da je ova vrsta nacionalizma bila na vlasti u Moskvi i da je težila takvom jednom projektu, raspad Sovjetskog Saveza mogao bi se odvijati na manje nezanimljiv način no što jeste, uz neizbežan otpor s kojim bi se susreo, ako ne u Belorusiji, onda sigurno u Ukrajini i Kazahstanu. Dok je taj scenario izbegnut u Sovjetskom Savezu, tvrdim da se to ostvarilo u Jugoslaviji” (Conversi, 2000: 335).

Ovde se ne spori potreba za sintagmom „secesionizam centra”, jer ona ukazuje na potencijalno postojeću pojavu, ma koliko retku, da čisti nacionalizam može katkad odneti prevagu nad mikroimperijalnim ambicijama centra. Nije sporno ni da se to uistinu desilo sa Miloševićem i njegovim saradnicima u roku od pola godine između kraja juna 1990. i kraja januara 1991. godine. Ono, međutim, što jeste sporno svodi se na činjenicu da ovaj secesionizam vremenski nije prethodio secesionizmu Slovenije i Hrvatske, pa ga nije mogao ni izazvati. Naime, upravo je mikroimperijalni jugoslovenski projekt plašio slovenačke i hrvatske nacionaliste u drugoj polovini osamdesetih, a ne secesionizam centra. Ovo mikroimperijalno realno jugoslovenstvo srpske usmerenosti teralo je Slovence i Hrvate ka sve većem separatističkom nacionalizmu. do obrazovanja „secesionizma centra”, a to protivreči Konverzijevoj tezi, pa iako je istina da je došlo do oblikovanja neke vrste srpskog separatizma. Naravno, ovo otvara pitanje održivosti Jugoslavije i delanja spoljnog činioca kao odlučujućeg, ali ako se imaju na umu Habzburška monarhija, Kraljevina SHS (Jugoslavija), te BiH, onda se, ipak, i dalje može tvrditi da je međunarodni činilac dovoljan uslov za postojanje ili nestajanje višenacionalnih država koje imaju unutrašnje probleme na prostoru Balkana.


Milošević je, pak, napustio mikroimperijalni projekt tek onda kad je procenio da ne može bez velikih žrtava i jake spoljnopolitičke podrške sačuvati socijalističku Jugoslaviju,306 i da je lakše ostvariv čisto nacionalistički program od mikroimperijalnog programa. No, ova njegova ambicija bila je suprotstavljena ambicijama, interesima i ubeđenjima vrha JNA, što je značilo da nije mogao računati na podršku JNA za ostvarenje „secesije centra”, i to Konverzi izričito priznaje (Conversi, 2000: 344). Izum i upotrebu sintagme „secesionizam centra” koja, možda, može biti korisna u istraživanjima nacionalističkog secesionizma u višenacionalnim federacijama, autor je bacio u zasenak pristrasnošću. On je, naime, sledeći nekadašnju britansku trockistkinju i sadašnju hrvatsku propagandistkinju, Branku Magaš, čak i pravovernog komunistu Dragoslava Dražu Markovića smatrao srpskim nacionalistom koji je „pokrenuo revizionistički korak”: „Preduhitrivši Memorandum SANU 1986. za skoro deceniju, Plava knjiga, iako u opreznom dvosmislenom tipičnom stilu komunističkih zvaničnika, krivila je Ustav iz 1974. za de facto ograničenje suvereniteta Srbije svodeći ga do granica dveju pokrajina” (Conversi, 2000: 341). Čovek se, ipak, mora zapitati da li je tvrdnja iz Plave knjige odgovarala činjenicama, te kakvo je ponašanje Srba uopšte „dozvoljeno” a da ne bude proglašeno nacionalističkim? Naposletku, da li je pisanje Plave knjige, tajnog partijskog dokumenta za koji se izvan najviših partijskih foruma nije ni znalo, bilo opasnije po Jugoslaviju od Maspoka o kojem autor nije rekao 306 Bora Jović je zabeležio u dnevniku da je Veljko Kadijević 26. III 1990. procenjivao da će „SAD ako ne uspeju da sruše komunizam integralno” u SFRJ, ići „na razbijanje Jugoslavije” (Jović, 1996: 132), a Slobodan Milošević je 24. VI 1991. ocenjivao da „SAD žele da Jugoslavija opstane, ali da bude proamerička” (Jović, 1996: 340). Takođe, kada je američki ambasador Zimerman došao kod Jovića 19. VI 1990. s ciljem da ga ispita da li će se Jugoslavija okrenuti Evropi ili će nastaviti da insistira na politici nesvrstavanja, ovaj mu je odgovorio da „Jugoslavija ostaje trajno nesvrstana, jer kao mala zemlja zazire od hegemonije”, te da „nama veoma smeta uvoz ideologije i tuđih modela” (Jović, 1996: 155). Razume se, ovakav prilično tvrd komunistički stav nije mogao imati američku podršku u trenutku kad se drugi delatnici nude za klijente, npr. politikom „Evropa, zdaj!”, pa je otud već 18. XI 1990. Lorens Iglberger izjavio da ‘SAD neće okrenuti leđa Sloveniji, ukoliko ona odluči da se odvoji’, jer SAD ‘daju izvesnu prednost demokratizaciji u odnosu na jedinstvo Jugoslavije’ (cit. pr. Jović, 1996: 221). Ipak, Slovenac Matjaž Klemenčič tvrdi da su ambasador Zimerman, državni podsekretar Iglberger i savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft (Scowcroft) „predstavljali ‘prosrpski lobi’“ u Bušovoj vladi, povezan sa Henrijem Kisindžerom i kompanijom „Yugo-America“, koji je „od samog početka i ne veoma uspešno“ podržavao „teritorijalni integritet Jugoslavije i privrednu reformsku politiku Anta Markovića“ (Klemenčič, 2009: 155). Verovatno Klemenčič zaključuje po modelu: ko nije s nama, taj je protiv nas, pa se može zaključiti i da je Ante Marković bio Srbin ili, bar, da je radio za Srbe. U takvoj vizuri, sve što je jugoslovensko izjednačavalo se sa srpskim. Ideološki pravoverni komunisti Srbije, pak, nisu mogli računati na podršku bilo koga iz antikomunističkog tabora posle pada Berlinskog zida. Kuknjava o nepravičnosti moćnih ne opravdava ni državnički ni akademski diletantizam pripadnika malih nacija.


ni reč, jer se isključivo bavio srpskim nacionalizmom kako bi dokazao da je „secesionizam centra” kriv za raspad Jugoslavije? Kada je, pak, ovde već pomenuti odnos režima Slobodana Miloševića s JNA u pitanju, treba svakako analizirati i mišljenje Džejmsa Gaua307 (James Gow), pobornika vodeće uloge Zapada, i apologetu njegovih preventivnih udara posredstvom NATO snaga u svetu i, ironično, profesora Međunarodnog mira i bezbednosti na Kings koledžu (King’s College) u Londonu. Počev od 1992, napisao je niz knjiga, što samostalnih što kouredničkih, o prirodi ratova za jugoslovensko nasleđe, a ovde će pažnja biti usmerena samo na samostalno napisane knjige: Legitimnost i vojska: jugoslovenska kriza (Legitimacy and the Millitary: the Yugoslav Crisis, 1992308); Trijumf nedostatka volje: međunarodna diplomatija i jugoslovenski rat (Triumph of the Lack of Will: International Diplomacy and the Yugoslav War, 1997309); Srpski projekt i njegovi protivnici: strategija ratnih zločina (The Serbian Project and Its Adversaries: A Strategy of War Crimes, 2003310). Već u prvoj knjizi iz 1992. Gau je zastupao srbocentričnu hipotezu o raspadu Jugoslavije koju je pet godina docnije nazvao „nemogućom zbirkom zajednica i posvađanih republika”311 (Gow, 1997: 13), što je značilo da se pre ili kasnije morala raspasti.312 Naročito je delanje JNA313 bilo na udaru: „Napad na Sloveniju bio je konačni udarac posleratnoj jugoslovenskoj državi. Ironično, učinila je to politički nekontrolisana armija protivno sopstvenim interesima. (…) Takođe, poprimala je narastajuće srpski karakter” (Gow, 1992: 1). Tako, i pored dosta pokazatelja o kojima je ovde već pisano da se u stvari radilo o agresiji Slovenije, Gau je već na početku svoje studije iz 1992. opravdao stvaranje novih država. Ovde treba reći da je to donekle razumljivo kada se ima u vidu ideološki profil hladnoratovskih stručnjaka za bezbednost naučenih da razmišljaju u hladnoratovskom okviru i služe se antikomunističkim diskursom. Propala je jedna socijalistička federacija, a stvorene nove slabašne prozapadne države koje neće imati drugog izbora do da budu poslušni klijenti najmoćnijim državama Zapada. Štaviše, to je razumljivo ne samo ideološki, 307 Radi se o inteligentnom i pomalo narcisoidnom kicošu koji uživa u publicitetu i ispoljava dosta sličnosti u javnom nastupu s Miroslavom Lazanskim. 308 Citirana je 35 puta u različitim publikacijama. 309 Citirana je 84 puta u različitim publikacijama. 310 Citirana je 27 puta u različitim publikacijama. 311 Ako je Jugoslaviju procenjivao na taj način, šta li misli o Evropskoj uniji? 312 Potpuno su u pravu Bjelajac i Žunec kada Gaua, uz Pola Garda (Paul Garde) i Mihaela Libala (Michael Libal), smatraju naučnikom koji je podržavao hrvatsko hegemono viđenje da je „iskonski uzrok sloma Jugoslavije“ u stvari „projekt velike Srbije“ (Bjelajac, Žunec, 2009: 238). 313 JNA je, po Gauu, bila ta sila koja je „napravila razliku između haotičnog razvoda zabiberenog nasiljem i rata” (Gow, 1997: 31). Prema tome, ona je krivac, mislio je 1992. i 1997, što je „raspad Jugoslavije” doveo do rata koji nije bio neizbežan.


već i psihološki, pošto za propalim neprijateljem nema rašta žaliti, nego se treba okrenuti onom što trenutno funkcioniše. Ipak, intelektualno poštenje i saznajni interes trebalo bi da nalažu da se o sukobu piše sine ira et studio. Što se tiče uloge JNA, Gau i Konverzi, dvojica zagovornika srbocentrične hipoteze o raspadu SFRJ i ratovima za jugoslovensko nasleđe, donekle se ne slažu. Naime, dok Konverzi smatra da je uloga JNA u Sloveniji „bila savršeno ‘legitiman’ izgovor (bar sa stanovišta međunarodnog prava)” (Conversi, 2000: 347), pa makar ovu legitimnost stavljao pod navodnike smatrajući je tek „izgovorom” i ukazujući tako da bi sigurno imao drugačije mišljenje da je kojim slučajem JNA bila u Sloveniji uspešna, dotle Gau nema dilemu da bi JNA više uradila na očuvanju Jugoslavije da nije ušla u sukob sa Slovenijom (Gow, 1992: 1), što je odista čudnovata tvrdnja. Naime, moguće je da bi uradila više u smislu očuvanja mira, tako što bi kapitulirala bez borbe pred secesionističkim snagama, ali da bi očuvala Jugoslaviju izbegavanjem borbe za nju protiv otvorenih secesionista, to već ne deluje nimalo verovatno. No, Gau je jednostavno ponavljao ideološke argumente zvanične Slovenije i Hrvatske da jedino „zajednica suverenih država” može učiniti da Jugoslavija „nastavi da postoji u bilo kakvom obliku” (Gow, 1992: 9). Time je u stvari ponudio tek još jedno opravdanje slovenačke i hrvatske pozicije: „Uprkos želji za produženjem trajanja Jugoslavije, Slovenci ne bi ostali deo jedne nekonfederativne Jugoslavije; federacija je bila neprihvatljiva” (Gow, 1992: 126). Kriza legitimiteta je početkom devedesetih dovela do toga da su Jugoslaviji, po Gauu, ostale dve mogućnosti – ili da povrati legitimnost ili „samorazaranje” (Gow, 1992: 118). To je značilo da je Gau 1992. smatrao da spoljni činioci nemaju suštinskog uticaja na postojanje Jugoslavije, već se radilo tek o tome da li će se legitimnost povratiti ili neće. U stvari, i ono uticaja što je EZ vršila smatrao je pogrešnim iz jednostavnog razloga: „Srbija i armija želele su isto što i Evropa – jedinstvenu državu” (Gow, 1992: 137). Prema tome, pogrešno je ono što želi Srbija, pa makar bilo saglasno željama „Evrope”. Ona ni u čemu nema pravo, pa EZ nije trebalo ni trenutka podržavati očuvanje Jugoslavije. Međutim, u slučaju BiH, kojim se, uz uticaj diplomatije, bavila njegova knjiga Trijumf nedostatka volje: međunarodna diplomatija i jugoslovenski rat,314 izneo je sasvim suprotnu tezu.315 Tu je „država u krizi legitimiteta”, ovog puta BiH, zavisila isključivo od „volje Zapada” da interveniše u njenu korist. Štaviše, ako se ima u vidu da je opšteprihvaćenost ujedinjujućih simbola države izuzetno važna za legitimnost neke države, Jugoslavija je bila u znatno boljem 314 Valja uočiti parafrazu naslova iz filma Leni fon Rifenštal (Leni von Riefenstahl) „Trijumf volje“ (Triumph des Willens). 315 Zanimljivo je da je ovde posebno naglasio značaj završetka Hladnog rata, „uklanjanja spoljnog strateškog takmičenja“ i gubitka strateškog značaja Jugoslavije za Zapad, ali nije potencirao ulogu Nemačke (Gow, 1997: 21).


položaju od BiH, jer imala je svoju zastavu koja nije zavisila od ideologije (bilo je dovoljno skinuti petokraku), himnu (kojoj se doduše sve češće na sve više mesta zviždalo), a i grb se mogao doterati uklanjanjem ideoloških komunističkih oznaka. Što se BiH tiče, ona nije imala himnu, baš kao što nije imala ni zastavu koja ne bi bila vezana za ideologiju i Jugoslaviju (sva je bila crvena sa malom jugoslovenskom zastavom u gornjem levom uglu). Drugim rečima, BiH sa raspadom socijalizma i nestankom Jugoslavije više nije imala ujedinjujućih opšteprihvaćenih simbola koji bi legitimisali državu među njenim građanima. Njeni „konstitutivni narodi”, međutim, imali su nacionalne simbole, iako su bosanski Muslimani pomalo zaostajali na ovom planu. Ovaj aspekt, zanimljivo, Gau uopšte nije komentarisao, već je smatrao da je „tokom poslednjih dvadeset godina”, 1970–1990, „legitimnost, kroz vene nacionalizma, prebačena sa federacije na republike” (Gow, 1992: 121), potpuno propuštajući da uvidi da je ova „transfuzija” morala podeliti BiH po nacionalističkim linijama. Svejedno, SAD i EU obećale su i priznale BiH nezavisnost i sada je trebalo da je po svaku cenu odbrane, jer u protivnom se gubi poverenje u njihovu moć da svoju volju nametnu uprkos otporu protivnika. Štaviše, ovaj protivnik bio je relativno mali, pa je utoliko „nedostatak volje” za pokazivanjem moći izgledao veći. Otuda su sledile velike kritike zapadne politike od liberalnih ideologa imperijalizma na Zapadu. Istovremeno, to je omogućilo da se i drugi protivnici Srba, prigrljeni kao ljubimci iz razloga konzervativnih sklonosti prema „zapadnom hrišćanstvu”, predstave kao žrtve: „Izdaja bosanskih sekularnih muslimana jeste predmet koji će dugo nastaviti da proganja Zapad, dok je sama priroda rata u Bosni između jedne vlade posvećene, bar na rečima, višeetničkom društvu, i snaga etničkog i religijskog totalitarizma, stvorila od njega privlačniji slučaj za zapadne liberale negoli što je to katolička Hrvatska, zemlja koja je obeležena čudnovatom reputacijom da je bila prohitlerovska u Drugom svetskom ratu” (Tanner, 2001: xii).316

Što se tiče samog rata u BiH, Gau je s pravom smatrao da ga je odlučno delanje SAD moglo zaustaviti nekih dve i po godine pre Dejtona „u maju 1993. kada je Vens-Ovenov plan propao zbog nedovoljne međunarodne političke privrženosti, naročito u SAD, kojom bi se bosanski Srbi obavezali da ga prihvate” (Gow, 1997: 1). No, hladnoratovski okvir ga je činio „slepim” za propuste koji bi sprečili samo izbijanje rata, jer tada bi morao da uvidi da SAD snose veliki deo odgovornosti za njega. Tada bi se morao zapitati i da li je nekome u SAD odgovarao rat u BiH i njegovo agonično trajanje. To ne znači da je odgovor na to pitanje morao da bude pozitivan, ali je pitanje moralo 316 Tanerova studija o Hrvatskoj citirana je u 76 publikacija.


biti postavljeno, tim pre što je autor bio svestan da je „u svom gorkom raspadanju” Jugoslavija „postala predmet međunarodnog eksperimentisanja” i „lakmus papir ‘novog svetskog poretka’” (Gow, 1997: 2). Uopšte, Gauov ugao gledanja određen je interesima velikih sila i njihovih bezbednosnih institucija, u prvom redu NATO: „Uvećani međunarodni ulog u jugoslovenskom ratu bio je u suprotnosti sa odbijanjem i nesposobnošću upotrebe sile. (…) U sukobu odlikovanom kukavičkom upotrebom sile ograničenih vojnih grupa sa ograničnim resursima, neuspeh onih sa nadmoćnim vojnim potencijalom da osiguraju sporazume ili očuvaju njihov sopstveni karakter i poverenje mogao je samo ishodovati u jednom rezultatu koji predstavlja trijumf tog nedostatka volje” (Gow, 1997: 10).

Prema tome, Gau nije ni najmanje odstupao od uspostavljene ideološke hegemonije koja je smatrala Srbe glavnim negativcima i uzročnicima velike većine problema, dok su ga u stvari brinuli i ljutili zapadni političari kojima je nedostajala volja da kazne te „ograničene vojne grupe” koje „kukavički upotrebljavaju silu”, jer je to potkopavalo poverenje (credibility) u NATO i velike sile, a time dovodilo u pitanje ostvarenje interesa tih istih sila i nadnacionalnih organizacija u budućnosti. Rečju, Srbi u BiH izazivali su moć najvećih svetskih sila u prvoj polovini devedesetih. Značaj pojmova u nauci jeste veliki, i toga je Gau svestan, pa zato obrazlaže zbog čega je izabrao sintagmu „jugoslovenski rat raspadanja” (Yugoslav War of Dissolution). On veli da ju je izabrao stoga što „odražava tačnost termina kako kad su u pitanju aktuelni procesi koji su se dešavali, tako i način na koji su ga zvanično karakterisali posrednici međunarodne diplomatije” (Gow, 1997: 5). Tako je, zapravo, Gau otkrio i način na koji se bavi problemom Jugoslavije. Taj način je u funkciji nosilaca moći u EZ i SAD, jer neupitno prihvata njihova određenja onoga što se dešava na terenu. Donekle se radi o obrtanju uloga, zato što bi, po staromodnoj logici koju primenjuje autor ove studije, nauka trebalo da na osnovu procene umnosti različitih rešenja nudi različite izbore i određenja politici i da ovu kritikuje; ovde, međutim, nauka služi ideološkom pravdanju i osmišljavanju već napravljenih političkih izbora. „Slabosti alternativa” izabranoj sintagmi, po Gauu, jesu sledeće: „’secesija’ jasno upućuje da se radi o jednostranom delanju, dok je raspad Jugoslavije bio proces u kojem su savezne veze uistinu prestale da postoje; ‘nasleđe’ upućuje da je žiža rata bila na kontroli bogatstava stare jugoslovenske države i sledstvenog političkog poretka, dok je (…), u stvari, fokus bio na državnosti i granicama; konačno, u prelaznoj, hibridnoj (delom unutrašnjoj delom spoljnoj) prirodi oružanog sukoba, prvenstveni, iako ne jedini element bio je srpski projekt uspostavljanja novih granica sa etnički čistim stanovništvom”, pa se zato odbija i termin građanski rat (Gow, 1997: 5).


Čini se, ipak, da argumenti nisu naročito ubedljivi. Kada je secesija u pitanju, jasno je da su slovenački i hrvatski činovi proglašenja nezavisnosti bili izrazito jednostrani po svojoj prirodi, te da su se mogli označiti otcepljenjem, tj. secesijom, ali to ne bi bilo u skladu sa određenjem moćnih centara u EZ, pa ga Gau odbacuje. No, to nije bio slučaj sa BiH i Makedonijom, jer njih su maltene pozvali iz EZ da se odvoje od Jugoslavije, kako bi je mogli demontirati po zamisli koju su smatrali poželjnom. Otuda se ratovi u prvoj fazi mogu komotno zvati secesionističkim, a rat u BiH građanskim, jer su ga vodili uglavnom građani ove republike, iako je bilo Srbijanaca, Hrvata iz Hrvatske, mudžahedina iz stranih zemalja, kao i Rusa, te različitih pustolova i krajnjih desničara iz zapadne Evrope. No, svi ovi stranci činili su neznatnu manjinu u odnosu na učešće građana BiH, koji su, osim što su se borili, bili i glavne žrtve etničkog progona koji je borbe pratio. No, i ovo rešenje je Gauu neprihvatljivo, jer on je „otkrio” da je postojao „srpski projekt” kojem je šest godina docnije posvetio celu knjigu. Naposletku, pojam „nasleđe” odbacuje se zato što se navodno odnosi na materijalne vrednosti i politički poredak. No, u ovom radu se, kao što je ranije naglašeno, nasleđe shvata znatno šire i podrazumeva u prvom redu teritorije (razume se, sa svim materijalnim bogatstvima na njima) i ljude koje treba obuhvatiti državnim granicama, kao i političke ciljeve ostvarenja hegemonije na prostoru bivše Jugoslavije. U svojoj prvoj knjizi Gau je katkad spekulisao i autoritativno iznosio neproverene i netačne podatke. Primerice, Kadijevića je u SK-PJ povezao sa penzionisanim generalima JNA, pripadnicima „Miloševićeve klike”, Brankom Mamulom, Stevanom Mirkovićem, Nikolom Ljubičićem i Petrom Gračaninom. U stvari, prva dvojica su spadali u titoističke generale i bili su prema Miloševiću rezervisani, a Mamula i Ljubičić uopšte nisu bili u srdačnim odnosima ni lično ni u političkom smislu (Mamula, 2000). Sam Kadijević, iako nije bio politički protivnik Miloševića, bio mu je poput Mamule i Mirkovića tek nevoljni saveznik, jer radilo se o iskrenim titoističkim generalima koje je s Miloševićem vezao samo zajednički neprijatelj. Ovo je, pak, za Blagoja Adžića, načelnika štaba, važilo u još većoj meri (Kadijević, 2010; Mamula, 2000; Jović, 1996). Desetak godina docnije, ocene Gaua o odnosima ovih ličnosti biće mnogo nijansiranije i tačnije (Gow, 2003), ali će zato biti spekulacija o prirodi „srpskog projekta”, što potencijalno sadrži još zloćudnije posledice: „ (…) pravljenje ratnih zločina bila je suština srpske strategije u ratu. Miloševićeva pogubna misija bila je da vodi Srbiju u rat da bi stvorio novu jednačinu teritorije i stanovnika. Pošto se jugoslovenska federacija raspala, srpski projekt bio je primenjen da ustanovi nove granice skupine teritorija povezanih sa Srbijom koja bi bila ’za’ Srbe – i koja bi uglavnom bila etnički čista. Jedini način da dostigne konačni cilj Beograda u ratu bio je da ukloni ne samo oružani otpor koji je stajao na putu ove ambicije već, takođe, da ukloni i cele grupe stanovništva” (Gow, 2003: 2).


Tako je ovaj svedok optužbe pred Haškim tribunalom stavljao do znanja da je „srpski projekt”, kako je nazvao i samu knjigu, bio zapravo zločinački poduhvat etničkog progona nesrba u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, te da je sam rat vođen s tim ciljem, a ne da je etnički progon bio uzgredni proizvod borbi koje su vođene. Štaviše, on je utvrdio, ne pozivajući se na izvore, da je „preko četvrtine miliona ljudi ubijeno” u BiH, „oko 11.000 na Kosovu”, te da su „u oba slučaja”, baš „kao i u Hrvatskoj” prisutne: „zajedničke crte koje je nemoguće ignorisati – iznad svega, da preovlađujuća većina ubijenih nije spadala u vojni ili paravojni personal, niti je ubijena u borbi ili slučajnim zbivanjima borbe. Najveći deo bio je ubijen ili nezakonito umoren na druge načine. Oni su bili namerno ubijeni kao deo srpskog projekta ustanovljenja novih državnih granica iz okvira kojih bi neželjeno stanovništvo bilo uklonjeno – etnički očišćeno. Oni su mogli biti Hrvati, slovenski muslimani i Albanci (iako bi svaka grupa ako joj se pruži prilika, može se možda tvrditi, bila srećna da vidi Srbe očišćene iz njihove regije). Njihovo uklanjanje imalo je dva glavna elementa – fizičku eliminaciju i masovno proterivanje, ili navođenje na beg” (Gow, 2003: 3–4).

Prvo treba uočiti da je autor broj žrtava u BiH, sudeći prema najverodostojnijem bošnjačkom izvoru,317 koji doduše nije bio poznat u vreme štampanja knjige,318 uvećao oko dva i po puta, da je prenebregao činjenicu da je 25% ubijenih među Srbima, te da nije tačno da je „preovlađujuća većina ubijenih” među civilima, pošto je ubijenih više među vojnicima (tri petine) nego među civilima, o čemu se detaljnije raspravlja u delu studije o BiH. Drugo, sam State Department ceni da je ubijenih oko 10.000 na Kosovu (Naimark, 2002: 187). Naposletku, zašto nešto zvati „srpskim projektom”, ako se „možda može tvrditi” da bi i protivnici Srba ove prognali ako im se ukaže prilika? Uostalom, sudbina Srba u Hrvatskoj, baš kao i na Kosovu, te u bošnjačko-hrvatskoj federaciji o tome najbolje svedoči, potpuno obesmišljavajući onu ogradu koja se pravi rečju „možda”. Čini se, stoga, da ova teza o „srpskom projektu” može imati funkciju tek naknadnog pravdanja učešća NATO snaga na strani onih protiv kojih su se Srbi borili u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Donekle slično prethodnom viđenju ratova za jugoslovensko nasleđe jednog britanskog svedoka optužbe Haškog tribunala, jeste i istraživanje američkog svedoka optužbe protiv Vojislava Šešelja pred istim sudom, Entonija Oberšala (Anthony Oberschall), profesora sociologije na uglednom Odeljenju sociologije jednog od najboljih američkih državnih univerziteta, Univerziteta 317 Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 1991–1995, Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo. http://www.idc.org.ba/prezentacija/index.htm, pristupljeno 15. VIII 2008. godine. 318 Mirsad Tokača i njegov tim izašli su sa podacima 2007. godine.


Severna Karolina (North Carolina), koje je redovno među najbolje rangiranim sociološkim odeljenjima u SAD. U članku „Manipulacija etničkom vezanošću: od etničke saradnje do nasilja i rata u Jugoslaviji“ („The manipulation of ethnicity: from ethnic cooperation to violence and war in Yugoslavia“, 2000) 319 primenjena je u najmanju ruku metodologija upitne vrednosti: „Ovo istraživanje bilo je podržano poklonom Američkog instituta za mir. Uz objavljene izvore i dokumente, nalazi su zasnovani na analizi sadržaja vesti u Oslobođenju iz 1990, i na pedeset intervjua sa ispitanicima u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj u maju i junu 1998. godine“ (Oberschall, 2000: 999). Dakle, već sam izbor samo jednog sredstva masovnog opštenja samo jedne od zaraćenih strana u BiH izaziva sumnju, a pedeset intervjua raspodeljenih po Srbiji, BiH, i Hrvatskoj ne može ni u kom slučaju činiti reprezentativan uzorak. Ciljani uzorak mogao bi imati smisla, ali se ne kaže koji su bili kriteriji biranja ispitanika, pa čitalac ne može zaključiti kako se uzorak pravio niti kakav mu je cilj bio. Struktura i organizacija članka, takođe, podižu obrve. Naime, članak započinje kratkom raspravom o vrstama teorija o nacionalizmu i njihovom objašnjenju sukoba, da bi se onda prešlo na studiju slučaja Prijedora iz kojeg se dedukuju zaključci o sukobu u celoj Jugoslaviji. Zatim sledi odeljak koji raspravlja da li je nasilni sukob bio neminovan, pa odeljak o etničkim odnosima pre krize, zatim najduži odeljak o manipulaciji etničkom vezanošću, potom odeljak o pobedi nacionalista na izborima 1990, onda o tlačenju manjina i umerenjaka, pa o milicijama, i naposletku, zaključak. U ovakvom rasporedu odeljaka teško je pronaći logiku. Tipičan veći pasus320 iz odeljka o Prijedoru dobro ilustruje autorov pristup uokviren kombinacijom hladnoratovskog i okvira agresor–žrtva: „Nekoliko uvida može biti napravljeno o događajima u Prijedoru. Muslimani i Srbi živeli su u miru pre no što je sukob izbio. Srbi nisu bili niti numerička manjina, niti su bili diskriminisani. Oni su ne samo delili vlast, već su imali veći udeo i bili su dobro naoružani. Zašto su se, onda, Srbi plašili njihovih sugrađana u Prijedoru? Jedna karikatura iz ovog perioda dobro izražava ovu zagonetku. Ona pokazuje bradatog srpskog paravojnika, naoružanog do zuba, sa puškama, ručnim granatama, redenicima, noževima, mitraljezom, zabrinutog izraza, kako urla iz sveg glasa, ‘Ja sam ugrožen!’ (Monnesland 1997, str. 460). Nije bilo anarhije, niti sloma države u Prijedoru. Srbi su koristili policiju i vojsku delajuće vlade da potčine nesrbe. Srbi su bili zabrinuti za njihovu budućnost u jednoj nezavisnoj Bosni,

319 Članak je citiran u 37 publikacija. Inače, najcitiranija Oberšalova duža studija Društveni sukob i društveni pokreti (Social Conflict and Social Movements, 1973) navedena je u 728 bibliografskih jedinica, što svedoči da se radi o izuzetno uticajnom sociologu. 320 Upravo deo ovog pasusa citirao je Zundhausen, pošto „objašnjava” kako se desila manipulacija ugroženošću Srba u BiH (Zundhausen, 2009: 465).


ali čak i u Bosni imali su veliko prisustvo – numeričko, vojno, političko, ekonomsko. Nije bilo spontanog nasilja započetog od srpskih civila protiv nesrba, niti obrnuto. Umesto toga, radilo se o visoko organizovanom, tajno pripremanom coup d’état, kao što su boljševici osvojili vlast u Rusiji 1917. godine. Naoružavanje Srba u Prijedoru bilo je otvoreno (straightforward). Šešelj, vođ najveće paravojske i ekstremistički rival Miloševića, hvalio se u dokumentarcu TV BBC (Silber and Little 1995, str. 230): ‘Milošević je sve organizovao. Mi smo skupljali dobrovoljce, a on nam je davao posebne kasarne, sve naše uniforme, oružje, vojnu tehnologiju, i autobuse.’ Kao u ruskoj revoluciji sa sovjetima, srpska paralelna vlada nije bila samo sredstvo osvajanja vlasti od nesrba, već i oduzimanja bilo kakvog uticaja i vlasti umerenim Srbima” (Oberschall, 2000: 986).

Sociolog koji je opisivao propagandističku karikaturu kao ilustraciju svojih tvrdnji napravio je karikaturu od svoga pristupa. Ceo sukob u BiH predstavljen je kao agresija nekih zlih boljševičko-nacističkih zaverenika. Teorija zavere koja se razvila oko pojma Srbi (The Serbs) stvorila je novo oličenje zla umesto u istoriju poslanih boljševika. Razlika je u tome što se u slučaju boljševika radilo o ideologiji koja je pobedila među Rusima, već ranije poznatim kao negativcima, a ovde je od jedne male nacije napravljena opasnost za civilizaciju. Otuda se odbacivalo da je u njihovom slučaju mogla postojati bilo kakva „bezbednosna dilema“, jer oni ne mogu biti ugroženi. „Srbi“ jedino mogu druge ugrožavati. Neusklađenosti u samom tekstu renomiranog autora očigledno nisu zavređivale pažnju recenzenata u uglednom časopisu kakav je Ethnic and Racial Studies, što svedoči da je ovakvo predstavljanje Srba 2000, svega godinu dana nakon bombardovanja, bilo sasvim uobičajeno i verovatno poželjno. Kako drugačije objasniti da su se u nevelikom gore citiranom odlomku zadržale međusobno suprotstavljene tvrdnje? Naime, Srbi nisu mogli istovremeno „tajno pripremati“ puč u Prijedoru i „otvoreno“ se naoružavati. Jedna od tvrdnji mora biti neistinita. Bilo kako bilo, upotrebom logičke greške u zaključivanju pars pro toto, jer je slučaj u Prijedoru bio u funkciji predstavljanja celokupnih ratova za jugoslovensko nasleđe, Srbi su u članku objavljenom u jednom prestižnom časopisu iz pera uglednog sociologa zaposlenog na cenjenom univerzitetu, i posebno na uvaženom odeljenju sociologije bili demonizovani i kao nacija izjednačeni sa pristalicama u SAD, uz nacističku, najneomiljenije ideologije. Potom se autor pitao „kakva je bila reakcija običnih Srba na ove događaje“, i odgovarao da nema podataka za Prijedor, ali da je „jedan srpski pravnik tamo (blizu Banja Luke, prim. aut.) procenio da se 30% Srba protivi takvim stvarima (etničkom čišćenju, prim. A. O.), 60% se slaže ili je zbunjena i sledi onih 10% koji ’imaju puške i kontrolišu televizijske predajnike’“ (Oberschall, 2000: 986). Tako su anonimni pravnik i njegova slobodna procena postali, po Oberšalu, pouzdan izvor podataka:

246 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Naoružanih 10 procenata koji kontrolišu sredstva masovnog opštenja mogu raditi šta im je volja kada ih većina podržava otvoreno ili prećutno ili je zbunjena, i kada je opozicija neorganizovana, podeljena i uplašena. Mora se objasniti kako je 60 procenata moglo podržavati ili biti zbunjeno etničkim čišćenjem, pošto su podrška i neaktivnost bili neophodni za uspeh ekstremističkih 10 procenata“ (Oberschall, 2000: 986).

Metodološki je neodrživo pozvati se na procenu jednog čoveka, ko god da je on, a onda njegovu klasifikaciju različitih grupa i udeo svake od njih u opštem stanovništvu primenjivati u svom zaključivanju prilikom objašnjenja tako ozbiljne pojave kao što je etnički progon. Da stvar bude potpuno neprihvatljiva, radi se o „jednom srpskom pravniku“ koji nije procenu dao samom Oberšalu, već novinaru Piteru Masu (Peter Maas), a Oberšal je tu procenu onda citirao i na osnovu nje dalje izvodio dalekosežne zaključke. Recenzenti uglednog međunarodnog naučnog časopisa koji su čitali članak očevidno nisu marili za metodologiju, taman koliko ni sam autor. Kad se posle odeljka o Prijedoru kao „studiji slučaja“ pređe na odeljak koji ima za cilj da odgovori na pitanje da li je nasilni sukob bio neminovan, saznaje se i zašto je organizacija članka onako čudnovata, pa se od Prijedora prelazi na sukob Srba i Hrvata u Jugoslaviji, umesto obrnuto. Naime, trebalo je prvobitnim utvrđivanjem krivice Srba, ilustrovane posredstvom najdrastičnijeg primera patnje Bošnjaka posle Srebrenice, negirati bilo kakvu opravdanost njihovih mogućih zahteva u Jugoslaviji. Otuda je utvrđeno sledeće: „Za Hrvate i njihovu istoriju protivljenja habzburškoj vlasti, decentralizovana država i slaba federacija značila je kontrolu njihove sopstvene sudbine, neotežavanu neefikasnim državnim agencijama i preduzećima popunjenim i kontrolisanim od strane Srba. Ipak, nacionalno pitanje moglo je biti rešeno demokratskim institucijama u jednoj konfederaciji, s kolektivnim pravima za manjine, i sa sistemima političkog predstavljanja na izborima i pravilima o kolektivnom odlučivanju u skupštinama koje bi zaštitilo glas manjina i podržavalo koalicije pre negoli dominaciju većine“ (Obershall, 2000: 987).

Tako je u stvari hrvatskoj strani sasvim dato za pravo, pa su čak prihvaćeni i stereotipi hrvatskih nacionalista o Srbima koji su svuda neefikasni, ali očito vole da vladaju i potčinjavaju sve ostale. Otuda je konfederacija idealno rešenje. Tako se bez mnogo diskusije jasno bira strana, a Prijedor i svedočenja iz četvrte ili pete ruke služili su demonizaciji Srba i potonjoj viktimizaciji svih ostalih u Jugoslaviji, te pravdanju secesija i razbijanja Jugoslavije. Razume se, naposletku, ali nikako ne po važnosti, trebalo je opravdati spoljnopolitičko delanje SAD, a naročito odluku o bombardovanju Srbije.


Istini za volju, u članku postoji i jedna veoma zanimljiva ideja vezana za postojanje dva saznajna okvira u bivšoj Jugoslaviji. Oberšal ih je nazvao: a) normalni okvir koji je na delu u stabilnim vremenima u državi, u uobičajenoj svakodnevici kolega na poslu ili komšija u zgradi koji sarađuju, posećuju se međusobno, druže se, mogu voditi ljubav i venčavati se, i b) „uspavani“ krizni okvir koji se budi u vremenima političkih potresa i kriza, kada se slike prošlosti, kolektivna sećanja, porodične istorije o „etničkim“ zverstvima i brutalnostima u prošlim ratovima javljaju ponovo u svestima ljudi, a strahovi od prevlasti druge grupe, iskorenjivanja sopstvene grupe, tj. strahovi koji ukazuju na osećaj etničke ugroženosti (koja se, valja se prisetiti, prethodno ismevala na slučaju Prijedora kad su u pitanju Srbi), te strah za ličnu imovinu i život, uvlače duboko u kosti porađajući potom i agresiju (Obershall, 2000: 989–990). Pisac ovih redaka koji je živeo u Sarajevu u prvoj polovini osamdesetih može posvedočiti da doista postoje takvi okviri tumačenja i predstavljanja stvarnosti u BiH, pa se može pretpostaviti da vrlo verovatno postoje i na drugim etnički mešovitim mestima, a naročito tamo gde su sukobljavanja u prošlosti bila česta. Razume se, krizni okvir saznavanja stvarnosti bio je veoma podložan nacionalističkoj agitaciji i manipulaciji (Oberschall, 2000: 992). Šteta je što je ovako vredan uvid autor uokvirio hladnoratovskim i okvirom agresor–žrtva. Autorka koja je svoj život u dobroj meri posvetila proučavanju Jugoslavije i njenih naslednica, pa stoga zaslužuje posebnu pažnju i poštovanje žitelja ovog prostora, jeste Sabrina Petra Ramet. Bila je izuzetno produktivna u pisanju o bivšoj Jugoslaviji i državama naslednicama. Do 2011. objavila je samostalno 12 knjiga, a kao urednik ili kourednik 26. Iz ovog zavidnog opusa za potrebe ove analize izabrane su tri samostalne knjige, jedna koja je izašla početkom ratova za jugoslovensko nasleđe, a druge dve posle 2000: Balkanski Vavilon: Raspad Jugoslavije od smrti Tita do etničkog rata (Balkan Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to Ethnic War, 1992),321 Tri Jugoslavije: izgradnja države i legitimnost, 1918–2005 (The Three Yugoslavias: State-Building and Legitimation, 1918–2005, 2006), i Razmišljanje o Jugoslaviji: Naučne debate o jugoslovenskom slomu i ratovima u Bosni i na Kosovu (Thinking about Yugoslavia: Scholarly Debates about the Yugoslav Breakup and the Wars in Bosnia and Kosovo, 2005). Njena misao uokvirena je i uobličena svim trima okvirima koji su u ovoj studiji navedeni i analizirani. Izgleda da se, uz nešto uprošćavanja, može kazati kako je okvir sukoba civilizacija usvojila verovatno vaspitanjem od svoje majke Austrijanke, hladnoratovski okvir obrazovanjem na osnovnim 321 Prvo izdanje (od četiri) citirano je u 27 publikacija, a drugo iz 1996. citirano je u 53 studije, što svedoči o ne maloj uticajnosti autorke. Za druge dve ovde analizirane studije nema podataka o citiranosti na pretraživaču Google.


studijama filozofije na Stenfordu (Stanford) i politikologije na doktorskim studijama Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA), dok je okvir agresor– žrtva oblikovan tokom ratova za jugoslovensko nasleđe na bazi prethodno već postojećih okvira u sklopu praćenja promene modnog trenda u vrsti ideološke hegemonije o nestanku Jugoslavije. Naime, nije nelogično da oni koji su civilizacijski inferiorni izaberu komunistu za predsednika, a nije iznenađujuće ni kada taj komunista sa pravoslavnim zaleđem krene u napad na katoličke demokratije. Tako na saznajnoj ravni teče ideološko sravnjivanje različitih okvira predstavljanja stvarnosti Jugoslavije. U ovoj studiji se podvrgavaju kritici samo nekolike najvažnije osobenosti ovih radova: nedosledno korišćenje međusobno nesaglasnih okvira predstavljanja stvarnosti, što se konkretizuje u lakoći promene shvatanja determinizama koji presudno utiču na kraj Jugoslavije, a da se to izričito ne naglašava u radovima; prohrvatska i antisrpska pristrasnost koja se ogleda u prećutkivanju radova i činjenica s kojima je autorka bila upoznata, te u krivotvorenju činjenica; zanemarivanje spoljnopolitičkog činioca; kao i uopšte davanje preimućstva nesaznajnim u odnosu na saznajne interese. Utoliko, s obzirom na to da je sa njima delila okvire predstavljanja stvarnosti i pristrasnost koja iz njih sledi, nije čudno što se Sabrina Petra Ramet u knjizi Tri Jugoslavije naročito zahvalila trojici američkih, ali poreklom hrvatskih istoričara: Ivu Bancu, Normanu Sigaru (Norman Cigar) i Džejmsu Džimu Sadkoviću (James Jim Sadkovich) (Ramet, 2006: XV–XVI).322 Prvi od pomenutih je u predgovoru drugom izdanju knjige Balkanski Vavilon, čije samo ime asocira na jezičku odnosno kulturnu raznovrsnost koja uzrokuje nerazumevanje i raspad, prvi put objavljenoj 1992, drugi put 1996, treći put 1999. a četvrti 2002, sasvim u skladu sa okvirom sukoba civilizacija, pisao: „ (…) Jugoslavija nije preživela pritiske njenih sastavnih delova i ne postoji više kao država. Za uviđanje razloga zašto se to dogodilo, moglo bi biti mudro pogledati političke implikacije kulturne različitosti onoga što je bila Jugoslavija i njene države naslednice. Velika je zasluga Sabrine Ramet što je razumela kulturni kontekst odnosa među južnoslovenskim nacionalnostima u vremenu kada većina njenih kolega promovišu sasvim nerealistično tumačenje predmeta” (Banac, 1996b: xiii).

Prema tome, iako u svojim radovima nije naglašavao značaj kulturnog činioca, pa se, štaviše, u radovima o BiH (o čemu je više rečeno u posebnom delu ove studije) izričito protivio kulturnom determinizmu, Banac je rešio da Rametovoj oda priznanje zbog toga što ona to čini. Time je podržao 322 Nije pomenut nijedan srpski ili bošnjački prijatelj vredan priznanja. Među onima, pak, koji su čitali rukopis navedeno je, uz hrvatske autore, i nekoliko Slovenaca.


ideološku hegemoniju okvira sukoba civilizacija uprkos tome što se ni ideološki ni teorijski s njim nije slagao, e da bi pomogao naciji kojoj je pripadao i koju je smatrao ugroženom. Trebalo je podržati knjigu u kojoj se srpska strana smatra odgovornom, a hrvatska u najvećoj mogućoj meri pravda, za sve loše što je snašlo ljude koji žive na prostoru bivše Jugoslavije, pa makar se autor ne slagao i u naučno bitnim pitanjima determinizma.323 Ako ništa drugo, uverenje da je Jugoslavija neodrživa spajalo je Rametovu i Banca.324 Kako je to Džejms Sadković objasnio i pokušao opravdati: „Primerice, kada čitamo studiju Iva Banca o rivalskim političkim snagama tokom ranih godina jugoslovenske države, čitamo prvorazredno istorijsko delo; kada čitamo njegove intervjue i članke o ratovima u Hrvatskoj i Bosni, čitamo javnu podršku, nadahnutu razumevanjem istorije, jednoj ideji” (Sadkovich, 2002: 41).325 Uz odavanje priznanja Sadkoviću za otvorenost, pa i jednu vrstu makar naknadnog intelektualnog poštenja, treba primetiti da se njime samo delimično može opravdati „izdaja intelektualaca” koji su svoju službu intelektualnom pozivu za traganjem za istinom izdali,326 što ne bi, možda, trebalo previše da čudi imajući u vidu snagu nacionalnog osećanja u situacijama kada se oseća etnička pretnja, preterano revnosnom i odanom službom naciji.327 Otuda ne iznenađuje da je Banac pri kraju predgovora knjizi Balkanski Vavilon zaključio: „Jugoslovenski projekt je istrulio, i koren i grane. U ovom odocnelom času, pošto je Srbija pokrenula osvajački rat protiv svojih zapadnih suseda, posle razaranja Bosne, posle etničkog čišćenja i strateškog silovanja, male su šanse za mir, a kamoli za pomirenje” (Banac, 1996: xvii). Tako 323 Štaviše, sam Banac je u istom predgovoru napisao sledeće: „Lično se veoma protivim ideji da nacionalno pitanje u Jugoslaviji i u drugim istočnoevropskim zemljama izvire iz religijskih razlika, kulturnih razlika, ili čak iz problema jedinstvenog privrednog razvoja. Radije, smatram da je nacionalno pitanje oblikovano različitim strukturama i ciljevima raznovrsnih nacionalnih ideologija koje su izrasle unutar političke kulture svake od istočnoevropskih nacionalnih grupa” (Banac, 1996b: XV). Ovakav stav bi se mirne duše mogao potpisati, ali utoliko pre postaje jasno da je pisanje predgovora motivisano nesaznajnim razlozima. 324 Banac je smatrao da „u Jugoslaviji postkomunizam takođe znači postjugoslovenstvo“ (cit. pr. Čavoški, 2006: 79). 325 Kao „javno zastupanje jedne ideje” prevedena je reč advocacy. 326 Zanimljivo je, međutim, da Rametova u odgovoru na kritiku Alekse Đilasa smatra kako Banac nije hrvatski nacionalista, kako Đilas misli, već da se radi o ‘hrvatsko-američkom liberalnom intelektualcu’, pošto se ovaj suprotstavljao „politici Franje Tuđmana i zagovarao jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu” (Ramet, „Brojke potekle od američke CIA”, Politika, 13. IX 2008). Radi se o prilično neubedljivom argumentu, jer protivljenje konzervativnom nacionalizmu Franje Tuđmana moglo se izražavati sa pozicija hrvatskog liberalnog nacionalizma koji smatra da je nezavisna BiH pod političkim, kulturnim i ekonomskim uticajem Hrvatske u životnom interesu Hrvatske u suprotstavljanju srpskom nacionalizmu. 327 Izdaja ideala istine i čovečnosti srpskih intelektualaca već je dovoljno dobro dokumentovana. Najbolje su o njoj, po mišljenju autora ove studije, pisali Jasna Dragović Soso i Nikolas Miler (Nicholas J. Miller) (Miller, 2004; Dragović Soso, 2002).


je okvirom agresor–žrtva i prećutnim pozivom na kažnjavanje Srbije, kojoj su jednostrano pripisana sva zla koja su se zaista desila, poput etničkih progona, silovanja i rata, pa čak i ona koja nisu, poput „strateškog” silovanja i „osvajačkog” rata, završen ovaj kratak ogled o značaju kulturnog činioca.328 Društveno-integrativna funkcija saznanja i u okviru nje shvatanje o istom neprijatelju ujedinili su teorijske protivnike, Banca i Rametovu. Potonja je pisala kako je: „... uvek bila pesimistična o Jugoslaviji, čak i kada sam joj odavala priznanje za njena postignuća. Do 1989, Jugoslavija je već bila mrtva – u kulturnom smislu. Nije više bilo ujedinjujuće energije, već samo razdvajajuće, ukorenjene u potpunom i totalnom slomu interkulturnih veza i razmene. Kulturna smrt jedne zemlje neminovno vodi njenoj političkoj smrti, čak i ako velike sile pravovremeno intervenišu da bi odložile trenutak istine. Jedini izlaz mogao bi biti kroz jednog Ataturka koji bi morao da stvori jednu novu saglasnost o osnovi jedne nove kulture” (Ramet, 1996: 3).

Prema tome, kulturni determinizam određuje političku sudbinu bilo koje političke zajednice. Uticaj velikih sila se izričito odbija, jer one mogu samo „odložiti trenutak istine”. No, kako onda objasniti ponovno stvaranje Jugoslavije posle 1945. godine? Zajednička kultura u partizanskom pokretu vezana za kozaračka i druga narodna kola, pisanje izvesnih pisaca i rad dramskih sekcija teško da je moglo predstavljati ozbiljnu zajedničku kulturnu osnovu jedne države, osim ako partizanski pokret ne preuzme državu i zabrani „politički nekorektnu” kulturu. No, da bi preuzeo državu, bilo je potrebno da saveznici pobede u II svetskom ratu i komunističkim partizanima priznaju prvo „spoljni suverenitet”, a zatim i da ne osporavaju pravo da uvedu nepodeljenu vlast. Bez tih političkih preduslova, zajednička komunistička kultura 328 U stvari, Banac je pokazao izvesnu ambivalentnost kada su kulturni činioci u pitanju, bar u slučaju poređenja Krleže i Andrića: „U smislu nacionalnih programa, bio je to izraz jednog čvrstog federalističkog projekta, izgrađenog na premisi koju je Krleža delio sa mnogim njegovim nekomunističkim sunarodnicima Hrvatima, da jugoslovenska kulturna raznovrsnost (rimsko-vizantijski sukob) ne bi mogla lako da bude prevladana. U Andriću prepoznajemo veterana nacionalističke i mitopoetske Mlade Bosne – pokreta koji je izveo ubistvo u Sarajevu – jednog integralnog Jugoslovena duboko autoritarnih sklonosti, predratnog diplomatu i saradnika desničarskih kulturnih časopisa, koji je zamalo propustio četnički voz. Njegovo posleratno članstvo u Komunističkoj partiji bila je tipična nagrada koja je plaćena unitarističkoj inteligenciji od kulturnih arhitekata nove države” (Banac, 1996b: XVI). Ostaje naposletku pomalo nejasno da li Banac podržava stav Krleže i „mnogih njegovih nekomunističkih sunarodnika Hrvata” o nemogućnosti prevazilaženja rimsko-vizantijskog sukoba kao razloga zalaganja za federalizam ili, ipak, ostaje veran svom teorijskom stavu o suprotstavljenosti nacionalističkih ideologija Srba i Hrvata kao temeljnom problemu Jugoslavije. Čini se da je duboko ukorenjen okvir sukoba civilizacija, aktuelizovan težnjom javnog zastupanja hrvatskih nacionalnih interesa i potrebom otklanjanja etničke pretnje, ometao teorijske uvide inače vanredno darovitog istoričara.


malo bi vredela. Otuda, za održanje Jugoslavije bio je presudan politički činilac (a naročito volja velikih sila), a ne zajednička kultura. No, autorka je pažnju naročito poklonila srpskom činiocu, što je doduše bilo prećutno vezano za kulturu, jer Srbi su kao pravoslavni Balkanci verovatno predodređeni za nepočinstva. U tom smislu su zanimljivi naslovi poglavlja i odeljaka u Tri Jugoslavije. Recimo, u samom naslovu poglavlja „Hajl, Cezar! Uspon Slobodana Miloševića” (Hail Caesar! The Rise of Slobodan Milošević) pravi se istorijska analogija između Cezara i Miloševića, u smislu cezarističke vladavine, ali se upućuje i na analogiju sa Hitlerom, jer prva reč asocira i na nacistički pozdrav. Na to ko je kriv za rat upućuje već i naslov jednog odeljka: „Srbija odlučuje o ratu”. Naslov jednog drugog odeljka je „Stojadinović–Musolini–Hitler”, što bi takođe značilo da je Stojadinović bio fašistički opredeljen, o čemu ne može biti ni govora (Bakić, 2004; Lampe, 2000), ali nije isključeno da je takav naslov pravljen zbog ravnoteže sa naslovom odeljka „Fašistička Hrvatska”. Ovakve ravnoteže, međutim, ne mogu biti naučno opravdane, jer NDH jeste bila fašistička tvorevina, što se za ideološko opredeljenje Stojadinovića ne može reći. No, treba kazati da se ne radi o izolovanom slučaju, već postoji sistematska težnja da se tamo gde se ne može izbeći negativna odrednica za hrvatsku stranu navede neka neistina za srpsku: „Istovremeno, Milošević je započeo rehabilitaciju četničkog pokreta iz Drugog svetskog rata, dok je Tuđman preduzeo parcijalnu rehabilitaciju ustaša i NDH – jedan poduhvat koji je stvorio neke probleme. Milošević je čak podigao spomenik četničkom vođi Draži Mihailoviću (1992), dok je Tuđmanov režim preimenovao ulice u čast Mila Budaka (ministar religijskih pitanja i obrazovanja u NDH, ali tvrdi se da je nezavisno od politike bio dobar književnik)” (Ramet, 2006: 389).

Kako se vidi, radi pravljenja simetrije autorka se služila velikim neistinama, pozivajući se, pritom, na Politiku i NIN (Ramet, 2006: 683). Sasvim izvesno, Milošević nikada nije ni pokušao da rehabilituje četnike, a kamoli da komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini podigne „čak” i spomenik. Štaviše, partizanska tradicija činila je jedan od ideoloških stubova temeljaca režima Slobodana Miloševića, pa su se i četnici neretko putem zvaničnih sredstava javnog obaveštavanja nazivali „izdajnicima” i „kolaboracionistima”. No, pošto je Tuđmanov režim u Hrvatskoj odista vršio „parcijalnu” rehabilitaciju NDH i nadevao imena ulicama po ustaškim dužnosnicima, onda se moralo naći nešto slično i za Srbe. Ako to nije postojalo, vredelo ga je izmisliti, sve uz pozivanje na izvore. U pripovednoj strukturi bitan je i redosled pominjanja: Milošević uvek započinje akciju, a Tuđman na to reaguje, pa je tek tobožnja akcija rehabilitovanja četnika izazvala „parcijalnu rehabilitaciju” ustaša.329 329 Diskurzivnu strategiju relativizacije Tuđmanovih izjava i delanja primenili su Bjelajac i Žunec kada su Tuđmanov stav da „ne bi bilo rata da ga Hrvatska nije željela“ kako bi ostvarila


U odeljku „Srbi i nesrbi” insistiralo se da je srpski činilac stvorio, nametnuo je nesrbima i, naposletku, razorio Jugoslaviju. Prvo je objašnjeno stvaranje Jugoslavije i njeno održavanje u međuratnom periodu: „Jugoslavija nije izrasla na osnovu samoopredeljenja. Ona je stvorena na srpskim bajonetima koji su postavili srbijanskog kralja za kralja Jugoslavije. Da bi nametnula jedinstvo, srbijanska vojska morala je ugušiti oružane ustanke u nekolikim delovima zemlje, uključujući Crnu Goru i Kosovo. Međuratni režim bio je srpski režim na koji Hrvati nikad nisu pristali i u kojem su Albanci, Muslimani, i Makedonci bili uskraćeni za nacionalna prava. (…) Vlada je propagirala teoriju o ‘troimenom narodu’ po kojoj je svako u Kraljevini, izuzev Albanaca, bio ‘uistinu’ Srbin, čak iako se neki narod ne bi možda složio. Hrvati, primerice, smatrani su ‘katoličkim Srbima’, dok su Slovenci smatrani ‘alpskim Srbima’. Slovenački odeliti jezik bio je proglašen ‘iskvarenim srpskim’” (Ramet, 1996: 41).

Prvo se konstatuje činjenica da nije bilo istinskog samoopredeljenja, što je tačno, iako je bilo različitog izjašnjavanja manje ili više legitimnih ad hoc skupština (npr. Velika narodna skupština srpskog naroda Crne Gore) ili legalnih tela poput Narodnog vijeća u Zagrebu. Potom se, međutim, Srbiji pridaje moć koja pristaje nekoj velikoj sili, a ne bilo kojoj balkanskoj zemlji. Jednostavno, međunarodni činilac je krajnje potcenjen, a srpski precenjen. Zanimljivo je da bi se srpski nacionalisti koji, po pravilu, precenjuju vlastite snage uglavnom složili sa ovom tezom o „srpskim bajonetima”, verovatno još dodajući svoje samopožrtvovanje i krv prolivenu na Kajmakčalanu (Bakić, 2004). U Crnoj Gori besneo je građanski rat u kome je srbijanska vojska učestvovala na strani u to vreme većinskih bjelaša. Iako je postojala hegemonija Srbijanaca u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) do 1939, teško je reći da je režim bio čisto srpski, jer su u njemu veoma često učestvovali Slovenci i Bošnjaci, pa je čak i Stjepan Radić bio ministar prosvete između 1925. i 1927. godine (Bakić, 2004). Neistina je da se „svako u Kraljevini” morao osećati Srbinom, „izuzev Albanaca”, po teoriji o troimenom narodu, jer niko nije terao Hrvate, Slovence, Nemce, Mađare i druge da se izjašnjavaju kao Srbi. Uostalom, ako je nešto „troimeno”, onda su sva tri imena legitimna – radilo se o realnom jugoslovenstvu nezavisnost opravdali tako što su utvrdili da se nije radilo „ni o čem više do o njegovom uobičajenom hvalisanju“ (Bjelajac, Žunec, 2009: 244, 267). Slično tome: „Kao što je pokazano u zapisniku sa sastanka Tuđmana i njegovog vojnog stožera održanog na Brionima 31. jula, predviđalo se da bi srpsko stanovništvo uskoro posle napada HV otišlo, kao što je već uočeno tokom operacije Bljesak“ (Bjelajac, Žunec, 2009: 255). Tako su bezličnim govorom („pokazano u zapisniku“, „predviđalo se“) u stvari neutralisani izričiti zahtevi Tuđmana da „treba nanijeti takve udarce da Srbi praktički nestanu“. Novi list, 11. X 2004, http://www.index.hr/vijesti/clanak/tudjman-treba-nanijeti-takve-udarce-da-srbi-prakticki-nestanu/227625.aspx, pristupljeno 18. X 2011. godine.


(Bakić, 2004). Naprotiv, u popisu, do uvođenja diktature kada su se svi izjašnjavali kao Jugosloveni, samo Srbi i Hrvati pisali su se kao Srbo-Hrvati, a svi ostali su mogli da se izjašnjavaju kako su hteli. Hrvate su „katoličkim Srbima” smatrali samo najžešći nacionalisti, a nikako ne i većina Srba, dok autoru nije poznato da je ijedan ozbiljniji političar ili intelektualac smatrao Slovence „alpskim Srbima”. No, motiv ovakvog pisanja bio je u predstavljanju Jugoslavije kao od početka naopake ideje srpskog imperijalizma. Time je jedan ideološki oblik ideje jugoslovenstva izjednačen sa samom idejom, a prošlost Jugoslavije umnogome krivotvorena. U istom odeljku Rametova je ponovila ono što je već jednom uradila 1984, kada – nabrajajući komunističke „liberale” u SFRJ koje je Broz poskidao sa vlasti početkom sedamdesetih – ni rečju nije pomenula Marka Nikezića i Latinku Perović (Ramet, 1984: 114), kao da je trebalo Srbiju proglasiti uvek smetnjom i problemom, bez obzira na stvarna dešavanja. Naravno, kada se u osnovi pozitivne pojave ne primećuju, logično je očekivati da se negativne do krajnosti naglase, a da se poluistinama dodaju i čiste neistine. Otuda je Slobodan Milošević bio idealna meta za iznošenje antisrpske propagande preodevene u akademski tekst: „Uvođenje višestranačkih izbora pokazalo se neefikasnim zato što je, uprkos izboru nekomunističkih liberala u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, i Makedoniji, Slobodan Milošević čvrsto zadržao vlast u Srbiji i nastavio da zastupa politiku u cilju maksimizovanja srbijanske hegemonije, govoreći čak i o želji Srbije da anektira Crnu Goru kao i velike delove Hrvatske i Bosne. Niti destabilizacija Kosova, niti otuđenje Slovenije nije bilo dovoljno da gurne jugoslovensku državu preko ograde. Srce jugoslovenskog nacionalnog pitanja uvek je bio srpsko-hrvatski odnos, pošto su ova dva večita rivala zajedno predstavljali oko 56% stanovništva zemlje” (Ramet, 1996: 42).

Osim pravilnog uočavanja „srca” jugoslovenskog problema, sve ostalo je sporno. Rametova je proglasila „nekomunističkim liberalima”, između ostalih, Franju Tuđmana, Radovana Karadžića, Aliju Izetbegovića, Kira Gligorova, Franca Bučara itd. Ovakvo razmišljanje od američkog politikologa se ipak ne očekuje, jer ako Tuđman, Izetbegović i Karadžić spadaju u liberale, onda više ne bi bilo ne samo konzervativne desnice, već ni one reakcionarne. Dok se tokom devedesetih, kao što pokazuju gornji redovi, vodila čisto antisrpska i prohrvatska propaganda,330 posle pada Slobodana Miloševića 330 Pišući o Međugorju početkom rata i ostavljajući opis nepromenjenim i u izdanju iz 1996, Ramet je gotovo romantizovala ovo mesto katoličkog hodočašća: „Prema nekolikim svedocima koji su nedavno putovali u Međugorje, selo ostaje oaza spokoja u ogorčenoj ratnoj zoni i izgleda da je ostalo imuno na sve napore Srba da bombarduju regiju. Svedoci


se ipak uočava izvesno, makar i minimalno uravnoteženije pisanje, iako je osnovna usmerenost ostala ista.331 Naravno, to ne znači da nije bilo karikaturalnih istorijskih analogija zamaskiranih u ideološki prozirnu politikološku odoru: „Konačno, svedočanstvo 1991. potvrđuje ono što je utvrđeno u pretpostavci 2332 (...) da se ‘unutrašnje i spoljno delanje nelegitimnih država razlikuje od unutrašnjih i tvrde da srpski projektili ispaljeni na Međugorje jednostavno nestaju u tanušnom vazduhu, ostavljajući selo i njegovo okruženje jedinstveno neokrznutim” (Ramet, 1996: 157). Ostavljajući po strani izrazitu pristrasnost koja iz ovakve pripovesti izbija, valja skrenuti pažnju da je nizozemski politički antropolog Mart Baks (Mart Bax) pokazao da je negde u to vreme o kojem Rametova piše u Međugorju došlo do ogorčenog unutarhrvatskog obračuna između rivalskih velikih porodica Ostojića, Jerkovića i Šivrića, gde su prvopomenuti usled optužbe da sarađuju sa „četnicima” istrebljeni (,,Oko sto osoba, uglavnom muškaraca, uhvaćeno je i odvedeno do obližnje klisure, tako bar glasi priča, gde je postreljano i pobijeno”), a svi grobovi im razrovani. Čini se da su Ostojići bili jedina porodica sa partizanskim korenima u ustaškom kraju, pa su stoga i favorizovani u socijalističkoj Jugoslaviji. Ostali su spadali mahom u ustaše, pa je delom i ova stara omraza verovatno uticala na istrebljenje „malih Srba” kako su pogrdno nazivali ovu hrvatsku porodicu (Baks, 2000: 239–258). U odnosu na Međugorje, pripovest iz Balkanskog Vavilona ne ponavlja se u knjizi Tri Jugoslavije, ali se u bibliografiji potonje, ipak, navodi Baksov članak. Autoru nije poznato da li je u trećem ili četvrtom izdanju Balkanskog Vavilona Rametova nešto izmenila u svojoj romantizovanoj priči o Međugorju. Izraziti primer prohrvatske usmerenosti može se naći i u objašnjenju izbijanja hrvatsko-bošnjačkih neprijateljstava: „Tokom rata su američka sredstva javnog obaveštavanja smatrala hrvatsku stranu isključivo odgovornom za borbe između Hrvata i Muslimana. Nedavno su se pojavili naučni argumenti po kojima, zapravo, muslimanska/bošnjačka strana snosi veću odgovornost za izbijanje borbi između ovih dveju strana. Pozicija koja je zauzeta u ovoj knjizi jeste da je sukob bio naddeterminisan, te da, uz dato nepoverenje koje se razvilo među Hrvatima tokom 1991, kada bosanski predsednik Alija Izetbegović nije učinio ništa da spreči pokret trupa jugoslovenske vojske kroz Bosnu prema Hrvatskoj, i uz datu prirodnu suprotstavljenost između rivalskih vojnih snaga koje operišu unutar iste oblasti, bilo bi potrebno više mudrosti no što je bilo dostupno da spreči izbijanje borbi između dveju strana” (Ramet, 2006: 10). Prema tome, sukob je „naddeterminisan”„između rivalskih vojnih snaga koje operišu unutar iste oblasti”, pa nema potrebe ispitivati krivicu. Pitanje je zašto to nije važilo i u slučaju srpskog sukobljavanja sa hrvatskim i bošnjačkim snagama „unutar iste oblasti”? No, kada su Srbi za sve krivi, zašto ispitivati krivicu nekog drugog? Kada je reč o bošnjačko-hrvatskim sukobima, tada pisanje američke štampe možda i nije verodostojno. No, kada je medijska kritika srpske strane u pitanju, autorka nijednom rečju ne izražava sumnju u ista sredstva masovnog opštenja. 331 Primerice, u poglavlju „Uspon i pad jugoslovenskog liberalizma, 1967–1973” srpski liberali su navedeni i analizirani zajedno sa ostalima (Ramet, 2006: 227–262). Doduše, Šime Đodan, jedan od svakako najneuravnoteženijih vođa HDZ, smatra se glavnim autoritetom za ekonomska pitanja (,,vodeći hrvatski ekonomista”), pa se izuzetno često citira, ali sada se barem neke pozitivne stvari u Srbiji ne prećutkuju. 332 Studija Tri Jugoslavije započinje shemom od 14 pretpostavki za objašnjenje raspada „nelegitimnih država”. Te pretpostavke ovde nisu navođene, jer ne nadilaze nivo neistorične trivijalnosti uobičajenog konzervativnog liberalizma većeg dela politikološke teorije na Zapadu. Primerice, uz gore navedenu trivijalnost 2. pretpostavke, u 14. pretpostavci se tvrdi da što je veća tendencija različitih etničkih/nacionalnih grupa da imaju rivalske simbole legitimacije, to je veća etnička polarizacija i slabija legitimnost sistema (Ramet, 2006: 33).


spoljnih delanja legitimnih sistema’. Tragedija Zapada bila je u zaboravljanju ovog jednostavnog pravila u odnosima sa Miloševićem – za dugo, dugo vremena. U ovom smislu, Tomčevo333 poređenje ophođenja predsednika SAD Buša (starijeg, prim. aut.) sa Miloševićem sa ophođenjem Nevila Čemberlena sa Hitlerom 1938. pogađa suštinu: obojica su smatrala moralno ruinirane glavare država kao da su legitimni vođi ili, možda, kao da ne postoji razlika između legitimne i nelegitimne politike” (Ramet, 1996: 411).

Tako je ne naročito duboka i originalna politikološka teorija upotrebljena za pravdanje upotrebe grube i neistorične, ali od novinarske upotrebe u SAD i drugde umnogome izanđale istorijske analogije kojom se Milošević izjednačava sa Hitlerom, a Buš stariji sa Čemberlenom. Ova istorijska analogija utoliko je manje opravdana ukoliko sama autorka Miloševića ne smatra uzročnikom, već samo katalizatorom raspada Jugoslavije, procesa koji je „imao duboke korene” posađene u kulturnim razlikama (Ramet, 2006: 361). Kada je, pak, poređenje Jugoslavije i BiH u pitanju, Rametova ne samo što ih ne poredi, već dok za Jugoslaviju smatra kako je bila osuđena na propast usled nepremostivih kulturnih razlika, u čijem „srcu” se nalazio rivalitet Srba i Hrvata, dotle za BiH smatra da Srbi nisu hteli da prihvate manjinski status „odbijajući demokratsko načelo većinske vlasti” (Ramet, 2006: 417), čime se na njih a priori svaljuje sva krivica za sukob. No, kada je Milošević tražio da isto takvo načelo važi u Jugoslaviji, uopšte nije pomenuto da je odbijeno „demokratsko načelo većinske vlasti”, već je odbijanje opravdano nacionalnom majorizacijom: „(…) srbijanska partija je želela da delegati u Veću građana predstavljaju građane srazmerno – model koji bi favorizovao srpsku naciju. Iako srazmerni model Amerikancima izgleda prirodno, bio je to politički nabijen predlog u jugoslovenskom kontekstu – onaj koji je imao poseban cilj da potkopa kvazikonfederalni element u sistemu. Jedino je Crna Gora podržala Srbiju u ovom pitanju” (Ramet, 2006: 338).

Zaista, zar srpski strahovi u BiH od nacionalne majorizacije nisu bili jednako vredni kao strahovi drugih u Jugoslaviji? Drugim rečima, zašto bi „demokratsko načelo većinske vlasti” bilo neprihvatljivo u Jugoslaviji, a prihvatljivo u BiH? Novinari koji takođe zastupaju srbocentrično objašnjenje raspada Jugoslavije i rata u BiH, ako ne i onog u Sloveniji, Silberova i Litl, izričito pominju da je Izetbegović „pokušavao da igra onu istu igru u Bosni koju je Milošević 333 Zdravko Tomac je obavljao dužnost potpredsednika Račanove Socijaldemokratske partije i potpredsednika Vlade demokratskog jedinstva (1991–1992). Kao pripadnik izrazito nacionalističke struje u SPD, zbog nacionalnog pitanja istupio je iz stranke i osnovao 2004. Hrvatske socijaldemokrate (HSD).


već bio osmislio za Jugoslaviju”, ali su zaključili da se „ključna razlika” nalazila „u tome što je Milošević težio promenama koje su podrivale same principe na kojima je Jugoslavija bila stvorena, dok su se Izetbegovićevi predlozi odnosili samo na Bosnu. Međutim, na osnovu republičkog ustava, sve tri zajednice su predstavljale konstitutivne narode, što je značilo da se nijedna odluka nije mogla sprovesti bez konsenzusa” (Silber, Litl, 1996: 236). Utoliko, „ključna razlika” nije bila baš toliko ključna, jer i Izetbegović je „težio promenama koje su podrivale same principe na kojima je” Bosna „stvorena”. No, nisu li prevashodno socijalistički temelji bili u procesu urušavanja, pa je onda bilo donekle razumljivo traganje za celokupnim preuređenjem osnova države koja se već duže nalazila u krizi, bilo da se radilo o Miloševiću ili o Izetbegoviću? Rametova, pak, tumačeći ovo shvatanje, namerno ostaje nedorečena: „Zaista, kao što Silberova i Litl naglašavaju, Izetbegović je do tada (sazivanja referenduma o nezavisnosti BiH, prim. aut.) zastupao načelo ‘jedan čovek, jedan glas’ (nasuprot sistemu gde većina u okviru bilo koje nacionalne grupe može staviti veto na odluku koju bi donela većina građana Bosne) ne samo unutar referendumskog konteksta nego, takođe, kao osnovu buduće organizacije bosanske države. Ovo je, u stvari, bilo isto načelo koje je Milošević zastupao prethodno u kontekstu socijalističke Jugoslavije, kada je pokušavao da umanji samostalnost konstitutivnih republika” (Ramet, 2005: 10).

Ovaj navod zorno pokazuje kako se u naizgled akademskom tekstu primenjuje diskurzivna strategija personalizacije, koja je, ipak, manje očekivana tu negoli u novinarskoj priči koja mora da pojednostavljuje objašnjenja složenih pojava kako bi ih približila prosečnom čitaocu. Naime, pitanje principa relativizovano je pitanjem ko zastupa isti princip. Pošto je Milošević do te mere satanizovan da bilo šta što je on zastupao mora biti loše, onda je, možda, i najbolje načelo koje je on zastupao nesumnjivo proizvod loših namera. Tako, kada Izetbegović zastupa načelo većinske demokratije, onda on to radi da ne bi bilo onemogućavanja odlučivanja na osnovu „većine građana Bosne”, a kada Milošević zastupa to isto, onda se ne pominju građani Jugoslavije, već se u hladnoratovskom maniru naglašava „kontekst socijalističke Jugoslavije” i namera predsednika Srbije „da umanji samostalnost konstitutivnih republika”. Zašto bi namere Izetbegovića bile istinski demokratske, za razliku od namera Miloševića? Nije li postojalo saglasje unutar redova svake od nacionalnih političkih elita o tako krupnim pitanjima koja su određivala relativni položaj i moć svake od njih u višenacionalnom kontekstu? Nisu li oni, i jedan i drugi, zapravo ponavljali zahteve svojih nacija koje su predstavljali? Da li i drugi političari koji predstavljaju ove nacije imaju različite ili navlas iste zahteve?


Sva ova retorska pitanja Rametova je diskurzivnom strategijom prećutkivanja zanemarila. Naglasak na kvalitetu ličnosti umesto na načelnom razmatranju kvaliteta institucija posebno se ne bi očekivao od konzervativno liberalnog politikologa kova Rametove, koja je u Tri Jugoslavije objavljenoj samo godinu dana docnije insistirala na značaju političkih institucija. Ako se, međutim, ne uvede strukturni element u analizu, tj. etnička struktura, brojnost nacija u Jugoslaviji i u BiH, činjenica da u potonjoj žive tri nacije koje su živele i u širem kontekstu Jugoslavije, onda je to saznajno nedozvoljivo, jer neminovno dovodi do pogrešnih zaključaka. Geil Stouks (Gale Stokes), još jedan doajen u istraživanju Jugoslavije i država naslednica, profesor emeritus istorije na Univerzitetu Rajs (Rice) u SAD, ponudio je u dve studije nejednake dužine, Zidovi su se srušili: Slom komunizma u Istočnoj Evropi (The Walls Came Tumbling Down: The Collapse of Communism in Eastern Europe, 1993)334 i Rešenje Ratova za jugoslovensko nasleđe (Solving the Wars of Yugoslav Succession, 1999)335 u roku od deset godina međusobno neusaglašenu analizu uzroka nestanka Jugoslavije i propratnih ratova sa normativnim rešenjem za njih. U studiji iz 1993. koja se bavila uzrocima jugoslovenske krize autor je relativno nepristrasno prikazao nacionalne probleme socijalističke Jugoslavije. Međutim, u neposrednoj analizi uzroka nestanka Jugoslavije i propratnih ratova na prelazu iz osamdesetih u devedesete, priklonio se ideološkoj hegemoniji kombinujući hladnoratovski okvir i antikomunistički diskurs sa okvirom agresor–žrtva i humanitarno-imperijalističkim diskursom, i upotrebljavajući diskurzivnu strategiju personalizacije u cilju svaljivanja krivice za sukob u potpunosti na teret Slobodanu Miloševiću kao sprovoditelju srpskog nacionalizma. „U ostatku Istočne Evrope vlast naroda, kako je to bilo nazvano posle velikih narodnih demonstracija koje su dovele Korason Akino (Corazon Aquino) na vlast na Filipinima 1986, bila je snaga za demokratiju i pluralizam. U Srbiji, međutim, Milošević je pokrenuo vlast naroda da razori Jugoslaviju i stvori uslove za građanski rat. (...) U ostatku Istočne Evrope vlast naroda smenila je stare komunističke režime u ime demokratije. U Srbiji, Milošević je manipulisao istom snagom pomoću rasističkih pokliča (appeals) da bi opravdao svoj preobražaj Saveza komunista Srbije u jednu nacionalističku partiju organizovanu po neostaljinističkim načelima” (Stokes, 1993: 235). Od jednog doajena u proučavanju Jugoslavije ovakav izliv emotivnosti i neumerenih uvreda na račun jednog od političkih vođa bio je neočekivan. 334 Citirana je u 64 studije. 335 Prvi put se pojavila u časopisu Problems of Post-Communism 1999. godine. Objavljena je po drugi put u studiji koju su uredili Norman Neimark (Naimark) i Holi Kejs (Holly Case) Jugoslavija i njeni istoričari (Yugoslavia and Its Historians, 2003). Ovde se navodi potonje izdanje. U jednoj docnijoj studiji ostaje se pri stavu koji je iznet u ovoj (Stokes, 2009).


Milošević se smatra svetsko-istorijskim izuzetkom i naročitom anomalijom u Evropi. Jedna propagandistička parola kao što je „vlast naroda“ (people power)336 primenjuje se i u tekstu koji iskazuje akademske pretenzije. Milošević je predstavljen kao „neostaljinista”, svemoćan delatnik, manipulator koji se služi „rasističkim pokličima“, iako autor nije dokumentovao rasizam nijednim primerom, što nije nikakvo čudo jer Milošević barem javno nikada rasizam nije zastupao, i pokreće pomenutu „vlast naroda“ e da bi razorio Jugoslaviju i stvorio uslove za građanski rat. Šest godina docnije, međutim, u drugoj kraćoj studiji, Stouks se založio za posvemašnju promenu državnih u skladu sa etničkim granicama. Zaključio je da se ne radi ni o čemu osobito balkanskom, već o dugotrajnom procesu stvaranja nacionalnih država u Evropi, te da su ratovi za jugoslovensko nasleđe „kasni stadijum jednog dugotrajnog i fundamentalnog evropskog procesa“ (Stokes, 2003: 194).337 Takođe, izričito je utvrdio da „sadašnji politički cilj stvaranja višeetničkih demokratija u Bosni i na Kosovu pomoću spoljnih savetnika podržanih silom“ ne daje rezultate (Stokes, 2003: 193). Ako je tako, onda je „neostaljinista“ Milošević iz 1993. postao pravi Evropejac već 1999. godine. No, i u ovom potonjem članku iz 1999, preštampanom 2003, autor tvrdi da „nije verovatno da će sporazumno rešenje biti moguće dokle god je Slobodan Milošević na vlasti u Srbiji, ali da skorašnja promena vlasti u Hrvatskoj govori da će taj dan doći, pre ili docnije, kada prepreke racionalnom odlučivanju tamo neće više postojati“ (Stokes, 2003: 206–207). Paradoksalno, prema tome, tek odlazak Tuđmana i Miloševića trebalo bi da omogući ostvarenje nacionalističkih rešenja za koja su se njih dvojica zalagali od početka, pa čak i koja su, što se tiče podele BiH, dogovorili mnogo pre no što je to Stouks predložio. Ako su Tuđman i Milošević bili u pravu, zašto im to treba priznati tek kada siđu s vlasti? Da su oni bili poslušani, rata u BiH ne bi bilo. Cinično govoreći i protiveći se takvoj logici, moglo bi se predvideti da bi bilo muslimanskih pobuna i da bi one bile u krvi ugušene. Pa ipak, posle svih dešavanja tokom devedesetih, Stouks veli da se radi o evropskom procesu dugog trajanja. Ako je tako, zašto onda nije bilo Stouksove podrške svim nacionalizmima u Jugoslaviji 1993. godine? Da je Stouks svim nacionalizmima u bivšoj Jugoslaviji pružio akademsku podršku i pokriće, onda bi autor ove studije mogao da tvrdi da je primenjivao usklađeni pogled na Jugoslaviju i jednake aršine. No, to nije bio slučaj. U prvoj studiji dosledno je koristio albanski naziv Kosova i nagovestio zalaganje za njegovu nezavisnost: „Zajedno sa njihovim sunarodnicima u Albaniji i drugim delovima Jugoslavije, Albanci čine stanovništvo od oko pet i po miliona, više ih je nego Hrvata i skoro su tri puta brojniji od Slovenaca. Koliko dugo bi moglo proći pre nego 336 Ironično, komunisti su takođe insistirali da predstavljaju „narodnu vlast“. 337 Ovu verziju je ponovio i nekoliko godina docnije (Stokes, 2009: 85).


što oni pokušaju da potvrde svoju poziciju na Balkanu kojom ih etnička politika izgleda ovlašćuje” (Stokes, 1993: 252)? Slovenački nacionalisti su, nakon albanskih, naročito uživali njegovu naklonost,338 dok hrvatski nacionalizam nije previše simpatisao, a srpski je u to doba ostajao sasvim bez njegove podrške. Može se samo pretpostavljati da je hrvatski nacionalizam ostao bez Stouksovih simpatija još šezdesetih godina kada se autor, kako se čini, zalagao za jedinstvenu Jugoslaviju, dok se srpski nacionalizam nije prihvatao zbog njegove povezanosti sa komunističkom ideologijom i ličnošću Slobodana Miloševića koja mu je bila antipatična zbog svoje autoritarnosti i nametanja svoje volje grubom silom. Otuda i simpatije za Albance i Bošnjake koji su opaženi i predstavljeni u okviru agresor–žrtva kao žrtve Miloševićevog agresorskog režima. Naposletku, krajem devedesetih autor se, iako nevoljno, založio za dosledno poštovanje nacionalističkog načela, tj. za: „... stvaranje jedne velike albanske muslimanske države usred Balkana (ili, moguće, njih tri) i nuždu izdržavanja skoro sigurno jednog političkog kazana neslaganja među samim Albancima; nagrađivanje agresora Srba delovima Bosne i možda Kosova; razmenu stanovništva (eufemizam za nasilno i nedobrovoljno iskorenjivanje); nalaženje načina odnošenja prema Vojvodini (neki su, primerice, nedavno predložili stvaranje federalne Srbije); stvaranje jedne male bosansko-muslimanske države; moguće, iako ne nužno, smanjenje veličine Makedonije, jedne zemlje čiji su vođi načinili herojske napore da opstanu i stvore ostrvce etničke trpeljivosti; negiranje nekih važnih elemenata Helsinških sporazuma; i suprotstavljanje utvrđenoj politici većine velikih sila. Štaviše, verovatno je da ispravljanje granica neće značiti samo prilagođavanje mapa. Skoro je izvesno da bi to značilo značajno nasilje, da se ne pominje lični bol iščašenja za desetine hiljada ljudi koji napuštaju svoje sadašnje domove ili nadu povratka njihovim bivšim domovima” (Stokes, 2003: 205–206).

U pisanju Geila Stouksa možda je najvidljivije koliko su komunistički pedigre Miloševića i sredstva koja je koristio naštetili interesima nacije koju je zastupao. Dakle, tek kad on siđe s vlasti, interesi Srba, pa čak i njihov toliko prokaženi nacionalizam, mogli su se uzeti u razmatranje. Dotad, oni su bili jednostavno neprijatelji, zato što se njihov vođ takvim opažao i predstavljao u sredstvima javnog opštenja i u studijama koje su pretendovale na naučnost. Treba, međutim, primetiti da ovakvo viđenje budućnosti Balkana pokazuje da spoljni činilac, 338 ,,Slovenci su poricali da se zalažu za raspad Jugoslavije. ‘Ovo nije secesija’, hladno je rekao predsednik skupštine Slovenije. ‘Želimo da ostanemo deo Jugoslavije’. Želimo treću Jugoslaviju, govorili su Slovenci, ne onu kojom bi vladala Srbija i onu koju bi organizovali komunisti, već onu koja bi istinski bila zasnovana na dobrovoljnom udruživanju” (Stokes, 1993: 237). Slovenačkoj političkoj eliti bile su merene reči, a ne dela. Posredi je bila ideološka pristrasnost hladnoratovskog intelektualca.


na kraju krajeva, odnosi prevagu nad voljom balkanskih nacija, jer konačnu reč o broju država i načelima njihovog uređenja donose elite najmoćnijih država na svetu, a ne građani ili elite balkanskih država o čijoj se koži na prvom mestu radi. Zanimljivo je da bi možda i sam Stouks to poricao kada bi mu neko pomenuo ovu primedbu, jer ideološki okvir demokratije u primeni konzervativaca i liberala veli da o svemu rešava „narod” o kojem se radi ili „građani”. Svakako, to je jedna od većih ideoloških tlapnji u savremenom oligarhijski uređenom svetu kojim vlada kapital i koji se istovremeno poziva na demokratiju. Autor koji je celu knjigu o „razaranju Jugoslavije” diskurzivnom strategijom personalizacije posvetio Miloševiću jeste američki diplomata i univerzitetski profesor Luis Sel (Louis Sell).339 Sam naziv studije je znakovit: Slobodan Milošević i razaranje Jugoslavije (Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia, 2003),340 a činjenica da je knjiga objavljena dve godine po njegovom padu s vlasti, a onda preštampana sledeće s novim predgovorom, ukazuje da je mržnja moćnih ljudi koju je bivši predsednik Srbije na sebe navukao bila ponešto netipična, baš kao i interes angloameričke javnosti za njega. Nazivi poglavlja knjiga između „uvoda” i „kraja” koje je diplomata sa 27 godina staža u američkoj spoljnoj politici davao takođe su zanimljivi: „Mladi Milošević i Jugoslavija koju je razorio”; „Uspon Miloševića”; „Milošević uzima Kosovo”; „Novi Tito?”; „Svi Srbi u jednoj državi”; „Milošević u ratu”; „Milošević i politika moći”; „Čovek mira”; „Dejton”; „Milošević gubi Kosovo”; „Ratni zločinac”. Iz rasporeda poglavlja i njihovih naslova sledi i pripovedna struktura cele studije. Naime, Milošević se smatra isključivim krivcem za „razaranje” države, čime se odgovornosti oslobađaju svi drugi delatnici u Jugoslaviji i izvan nje: „Jugoslavija nije umrla prirodnom smrću; ona je ubijena, a Milošević je, više no ijedan drugi pojedini vođ, odgovoran” (Sell, 2003: 4). Prema tome, poređenje „više no ijedan drugi pojedini vođ” upućuje da su, ipak, i neki drugi odgovorni. No, njihova odgovornost uvek je vezana za odgovore na Miloševićev izazov. Tako, Sel kaže da je Tuđman – „u velikoj meri kao reakcija na Miloševićev agresivni srpski nacionalizam – preduzeo niz izazovnih nacionalističkih koraka za koje je znao da će pobuditi strahove srpske manjine u Hrvatskoj”; a u Sloveniji je „koalicija privlačnih mladih reformatora, 339 Osam godina je proveo u bivšoj Jugoslaviji kao američki diplomata; u periodu 1974–1976. bio je vicekonzul u Zagrebu koji je „tih dana bio politički duboko zamrznut kao rezultat Titovog gušenja hrvatskog nacionalnog pokreta“, a period 1987–1991. proveo je u Beogradu. Bio je politički savetnik Karla Bilta (Carl Bildt) dok je ovaj 1995–1996. vršio funkciju Visokog predstavnika EU u BiH. U tom svojstvu bio je i u Dejtonu. Radio je kao direktor Međunarodne krizne grupe za Kosovo 2000. godine. Trenutno je profesor sa nepunim radnim vremenom (Adjunct Professor) na Univerzitetu Mein (Maine) u SAD. Motiv za pisanje knjige nalazio se u potrebi objašnjenja kako je „Jugoslavija koju smo ja i mnogi drugi strani posmatrači znali i voleli mogla tako brzo pasti u varvarstvo“ (Sell, 2003). 340 Navođena je dosad u 28 publikacija.


nakon osvajanja vlasti na prvim jugoslovenskim demokratskim izborima, prigrlila korak po korak strategiju odvajanja od Jugoslavije, potpuno svesna da bi njihov odlazak vodio ratu u Hrvatskoj i Bosni”; takođe, za Izetbegovića se veli kako, uprkos tome što je postao „hrabri simbol otpora bosanskih Muslimana srpskoj agresiji”, mora snositi „nešto odgovornosti za sukob” zato što je promovisao „muslimanski nacionalizam”, iako nije imao „nikakvu strategiju za upravljanje njegovim katastrofalnim uticajem na višeetničku Bosnu” (Sell, 2003: 5). Ako je to već tako, čemu onda onakva pripovedna struktura studije? Pristrasnost je providna, Slovenci i kad idu u rat ostaju „privlačni mladi reformatori”, Tuđman tek reaguje na srpski nacionalizam, a Izetbegović je „hrabri simbol” i onda kad očigledno vodi sopstvenu naciju i zemlju u katastrofu. Paradoksi umeju biti saznajno korisni, ali u ovom slučaju reč je o slabo prikrivenoj propagandi koja se nastavlja i po završetku rata. Upravo u trenutku pisanja nalazi se ključ zagonetke. Knjiga je predata u štampu u julu 2000. (Sell, 2003: xviii), nekih godinu dana nakon završetka NATO bombardovanja SRJ. Otuda proizlazi da je na bojištu poraženog neprijatelja SAD trebalo temeljito demonizovati i na simboličkom polju, pravdajući tako ulogu SAD i NATO u procesu nestajanja Jugoslavije i u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Doista, autor je izričit u tome da je „raspad Jugoslavije bio kućno spravljena tragedija”, te da „u oštrom kontrastu prema većem delu balkanske istorije, spoljne sile nisu igrale vodeću ulogu u podsticanju jugoslovenskih podela” (Sell, 2003: 4). Pa ipak, autor nudi izvesnu kritiku velikih sila, ali ih kritikuje sve zajedno bez izdvajanja bilo koje od njih. Tako veli da je „učinak međunarodne uključenosti u Jugoslaviju pun promašaja i neodgovarajućih napora”, a da je „središnji razlog promašaja međunarodnih napora u tome što ni jedna nacija nije osećala da su joj životni interesi u pitanju u Jugoslaviji”. Takođe, Sel je priznao nešto što je van Srbije gotovo neprikosnoveni taboo političke korektnosti, a u Srbiji neprežaljena nacionalistička težnja: „Moguće je da je pojedinačno najveća sveobuhvatna konceptualna greška (…) promašaj da se odgovori na jednakim osnovama zahtevima za samoopredeljenje svih naroda koji naseljavaju bivšu Jugoslaviju. Insistiranjem da se unutrašnje granice republika koje čine Jugoslaviju moraju održati kao spoljne granice novih država koje su izronile iz krhotina jugoslovenskog sloma, međunarodna zajednica je porekla Srbima i Albancima – narodima Jugoslavije čije su etničke granice najviše odstupale od političkih – nezavisne nacionalne države koje su darovane Slovencima, Hrvatima, Makedoncima, i Bosancima” (Sell, 2003: 6).

Doista, posle američkog priznanja nezavisnosti Kosova, kao i praćenja ove odluke u trenutku pisanja od 82 članice UN i 22 članice iz EU, ova nesrazmera u ispunjavanju nacionalističkih snova različitih nacija bivše Jugoslavije


izgleda još veća. Utoliko je ona na duži rok neodrživa, jer nosi nacionalne frustracije Srba, te napetosti u odnosima između bivših jugoslovenskih republika i posledične opasnosti po mir u budućnosti. Sa promenama međunarodnih okolnosti, velika je verovatnoća da bi uspostavljena klimava ravnoteža bila narušena. Američkom diplomati, međutim, služi na čast što je problematizovao ovu okolnost, tim više što mu usmerenost nije ni najmanje prosrpska. Jedno od važnih pitanja u proučavanju nestanka Jugoslavije jeste uloga Nemačke. U Velikoj Britaniji su neki političari i diplomati, prvenstveno prvi posrednik EZ lord Karington, umeli tokom devedesetih skretati pažnju javnosti da je Nemačka kriva za razbijanje Jugoslavije, pa i da je preuranjeno priznanje Slovenije i Hrvatske na kojem je ona insistirala izazvalo krvoproliće u BiH. Takve tvrdnje izazivale su ne samo pokušaje pobijanja argumenata, što je u nauci uobičajeno, već ponekad i istinski gnevne reakcije koje upućuju da se nije radilo tek o želji za saznanjem, već da su u igri bili i nesaznajni motivi.341 Srbocentrični autori ovde su tipični. Konverzi je napisao studijicu (51 stranica) o poricanju razbijačke uloge Nemačke prema Jugoslaviji (Napadi na Nemačku i raspad Jugoslavije – German-Bashing and the Breakup of Yugoslavia),342 a Rametova, primerice, odbija svaku pomisao da je Nemačka „radila na razbijanju Jugoslavije od početka”, „da je prvenstveno odgovorna za izbijanje sukoba”, „da je delala ‘jednostrano’ prilikom zvaničnog proglašenja nezavisnosti 24. decembra” 1991, „da je ‘prisilila’ nesrećne partnere u EZ da prihvate njene želje protivno njihovoj boljoj proceni”, „da je Nemačka bila prohrvatska zbog nacističko-ustaških veza od pre više od pola veka”, „da je Nemačka bila sklona građenju sfere uticaja na Balkanu na račun drugih zaslužnijih sila”. Međutim, odbijajući navedene tvrdnje, Rametova ne pobija prateće argumente, već samo kaže da su „ove i druge germanofobične optužbe besmislene i ne mogu biti dokazane”, i dodaje kako ne bi bilo moguće, da je odluka EZ o priznanju pogoršala stanje, očekivati potpisivanje sporazuma o miru početkom januara 1992, što je „privremeno okončalo (najveći deo) borbi u Hrvatskoj” (Ramet, 2006: 404).343 341 Nesaznajni motivi su, očekivano, usmeravali nemačkog diplomatu Mihaela Libala (Michael Libal) da srbocentričnošću pravda nemačku politiku prema Jugoslaviji: „Nije bilo nemačkog zvaničnika koji bi ohrabrio separatističke težnje u jugoslovenskim republikama. U stvari, ova neupitna privrženost ideji jugoslovenskog jedinstva, koja je ostavljala strane u Jugoslaviji da rešavaju svoje međusobice sami, vodila je ozbiljnoj greški u tačno suprotnom smeru od onog za koji se Nemačka sumnjiči od docnijih kritičara, pošto ju je sprečila, kao i druge evropske države, da potpuno i blagovremeno razume smrtnu pretnju koju su Milošević i njegova politika predstavljali za opstanak Jugoslavije“ (Libal, 1997: 5). Diskurzivna strategija personalizacije služila je kao sredstvo samoopravdanja. 342 Nažalost, autor ovog rada nije uspeo da do nje dođe. 343 Takvo mišljenje zastupa i Slovenac Matjaž Klemenčič, navodeći da se i ostali članovi tima na čijem se čelu nalazio slažu s njim (Dušan Janjić, Vlado Azinović, Alfred Bing, Sumantra


Brendan Sims je 2001, takođe, negirao negativnu ulogu Nemačke pri razbijanju SFRJ, što je Karington početkom devedesetih tvrdio optužujući je za prerano priznanje Hrvatske koje je izazvalo rat u BiH: „To je očigledna besmislica. Nije istina da je Njemačka izazvala rat u Bosni time što je pogurala priznanje Slovenije i Hrvatske u ime nekog šireg hegemonističkog plana. Istina je da je u početnim stadijima krize većina njemačkih političara i komentatora energično nastupala protiv razbijanja federacije; njemački ministar vanjskih poslova, Hans-Dietrich Genscher, to je stajalište zastupao na zasjedanju KEBS-a u Berlinu samo pet dana prije izbijanja neprijateljstava. Nema u tome ništa čudnovato: u biti post-nacionalistička njemačka elita nije vidjela potrebe za novim podjelama u vrijeme kada ’padaju zidovi i Europa se ujedinjuje’. Njemačka je samo brže i odlučnije od drugih europskih sila reagirala na očigledno rušenje Jugoslavije od strane srpskih nacionalista. (...) Nije također istina da je priznanje upropastilo Carringtonove pokušaje da postigne sveobuhvatno rješenje. Činjenica je da je lord Carrington još sredinom oktobra 1991. bio iznio svoj plan ’uzmi ili ostavi’ – koji je jamčio ’specijalni status’ svim manjinama – šestorici republičkih vođa u Den Haagu. Plan su prihvatili svi osim Slobodana Miloševića (istakao B. S.), koji je odbacio svaku pomisao da bi manjine u Srbiji mogle dobiti ista prava kakva posvuda drugdje traži za Srbe. Treba li dokaza kako rat nije bio zbog srpskih strahovanja, već radi etničkog čišćenja i aneksije, eto ga” (Simms, 2003: 15).344 Boze, Danijele Konverzi, Dušan Đorđević, Kit Daut, Džon Fajn, Zlatko Hadžidedić, Marko Atila Hor, Čarls Ingrao, Konstantin Jordaki, A. Ros-Džonson, Emil Kerenji, Vladimir Klemenčič, Miloš Ković, Vladimir Petrović, Nikola Samardžić, Brendan Sims): „Nemačka, Austrija, Danska i Mađarska su izvesno simpatisale (were certainly sympathetic to) hrvatski i slovenački slučaj, ali smo zaključili da one zapravo nisu ohrabrile nezavisnost (they did not actually encourage independence)“ (Klemenčič, 2009: 156). Izvesno je da se bar jedan od pomenutih članova tima ne slaže sa ovim stavom; štaviše, Ković naglašava odgovornost Nemačke u razbijanju SFRJ (Ković Miloš, „U vakuumu moći“, Politika, 24. X 2009). Klemenčič smatra da je „pretnja priznanjem bila samo metod pritiska na Srbe u Hrvatskoj i jugoslovensku vladu da obustave borbu“ (Klemenčič, 2009: 156). Sa stanovišta održanja države, ako se obustavi borba protiv secesionista, oni će se nesmetano otcepiti. U tom smislu, ne radi se samo o simpatiji već o jasnom ohrabrenju secesionista. Valja navesti da autor odaje posebno priznanje Marku Atili Horu, Čarlsu Ingrau i Alfredu Bingu za doprinos poglavlju, dok su Ković, Petrović, Jordaki, Sims i Daut bili neaktivni (Klemenčič, 2009: 152). Klemenčič tvrdi da „dok je Nemačka nećkajući se podržala nezavisnost Slovenije i Hrvatske, Sovjetski Savez je želeo da Jugoslavija bude očuvana po svaku cenu“ (Klemenčič, 2009: 157). Tako ispada da je SSSR u vreme sopstvenog raspada želeo da „po svaku cenu očuva“ SFRJ, a da je ujedinjena i ojačana Nemačka oklevala u podršci Slovenije i Hrvatske. Radi se o zameni teza zarad pravdanja delanja Nemačke. Znakovit je, takođe, i izbor glagola, jer oni ukazuju na stepen zainteresovanosti određenih sila u jugoslovenskim sukobima: dok Nemačka „simpatiše“ i „ne ohrabruje“ secesioniste, dotle se „Francuska, takođe, borila (fought) za dalje postojanje ujedinjene Jugoslavije, možda, pod uticajem starih tradicija francuskog prijateljstva sa Srbima“ (Klemenčič, 2009: 158). 344 Simsova studija navođena je u 40 publikacija.


Doista, jak je argument to što je Milošević jedini odbio Karingtonov predlog koji je jemčio prava Srbima u Hrvatskoj, ali tražio i ista takva prava za Albance na Kosovu. Stoga je njegova odgovornost za rat velika, iako ne i isključiva kao što misli Sims. Pa ipak, tu se radi o odgovornosti za rat, dok se odgovornost za razbijanje Jugoslavije barem u analitičke svrhe mora gledati odvojeno, ali s punom svešću da je razbijanje Jugoslavije uticalo i na ratove za jugoslovensko nasleđe. U ovoj studiji pisano je opširnije o ulozi Nemačke. No, postavlja se pitanje da li je, možda, autora srpska etnička vezanost odvela u pristrasnost kod tako delikatne stvari kakva je moguća srpska odgovornost za razbijanje SFRJ i ratove koji su usledili, pa je stoga najlakše odgovornost sopstvene nacije svaliti na neku drugu, a naročito ako se radi o velikoj sili koja se tradicionalno doživljava kao Srbima nenaklonjena? Profesor političkih nauka na Univerzitetu Duizburg (Duisburg) i stručnjak za Jugoistočnu Evropu Hajnc Jirgen Akst (Heinz-Juergen Axt), u članku „Da li je Genšer rasturio Jugoslaviju? Mitovi i činjenice o spoljnoj politici ujedinjene Nemačke“ (Axt, 1993) pokušao je da odgonetne ulogu Genšera posebno, ali i Nemačke uopšte u razbijanju SFRJ. On je utvrdio da je Nemačka narušila prvobitno jedinstvo u EZ izgrađeno oko potrebe održanja jedinstvene Jugoslavije: „Zajednički front se raspao nakon što je savezni kancelar Helmut Kol (Helmut Kohl) 1. VII 1991. izjavio da pravo na samoopredeljenje zahteva priznanje.“ Čitalac ove studije već je saznao da je sutradan po ovoj izjavi Genšer bio u vozu iz Graca prema Sloveniji kako bi i svojim prisustvom simbolički podržao nezavisnost Slovenije. Utoliko, nepobitna je činjenica da je Nemačka istupila iz zajedničke evropske spoljne politike održanja Jugoslavije kako bi samostalno radila u cilju njenog razbijanja najdocnije šest dana nakon što su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost. Štaviše, od Norberta Bota (Norbert Both), istraživača nizozemske spoljne politike, može se saznati da je Nemačka već u novembru 1990. zahtevala od ostalih zemalja u EZ da se ustanovi „da ljudska prava moraju imati prvenstvo nad održanjem jedinstva Jugoslavije”, što Rametova, međutim, tumači kao pokazatelj nemačke privrženosti odbrani ljudskih prava, a ne kao pokazatelj namera njene vlade da razbije Jugoslaviju (Ramet, 2005: 9). Pa ipak, ako se smatra da Nemačka, SAD ili bilo koja druga zemlja iskreno zastupaju ideju odbrane ljudskih prava, onda će to značiti da im je uvek više stalo do ljudskih prava no do države koja ih krši, radilo se o Jugoslaviji, Turskoj (ugrožena ljudska prava Kurda), Izraelu (ugrožena ljudska prava Palestinaca), Srbiji (ugrožena ljudska prava Albanaca), Hrvatskoj (ugrožena ljudska prava Srba), Nemačkoj (ugrožena ljudska prava Turaka), Rusiji (ugrožena ljudska prava Čečena), Gruziji (ugrožena ljudska prava Oseta i Abhaza), Francuskoj (ugrožena prava muslimana) ili SAD (ugrožena ljudska prava crnaca, a u poslednje vreme i muslimana). Pošto je iz pobrojanih primera poznato da se nijedna


od navedenih država, pa ni Nemačka, tako ne ponaša, onda se može izvući zaključak da se radilo o instrumentalizaciji ideologije ljudskih prava u cilju razbijanja Jugoslavije. Takođe, iz istog izvora saznaje se da je u maju 1991, povodom događaja u Borovu Selu, Nemačka cirkularom poslala nacrt rezolucije drugim članicama EZ, kojom je „pozivala Beograd da poštuje ljudska prava, radi za demokratiju, i poštuje pravo na samoopredeljenje”, ali „kao i ranije, najveći deo drugih zemalja članica EZ (iako ne sve) nastavile su da osećaju kako teritorijalni integritet i jedinstvo Jugoslavije treba da ostanu najviši prioritet za EZ, ispred onih vrednosti koje je nemačka vlada propovedala” (Ramet, 2005: 9). Dirljiva je briga za pomenute vrednosti kako tadašnje nemačke vlade tako Sabrine Ramet, ali se čini da se u oba slučaja zapravo radi o ideološkom pravdanju neprijateljstva prema jednoj državi. Rametova, međutim, priznaje da su „Kol i Genšer, može biti, bili najglasniji zastupnici ove zajednički dosegnute politike (priznanja Slovenije i Hrvatske, prim. aut.), ali da je konačno, prema Botu, bila to višestrana demohrišćanska inicijativa,345 pre negoli nemačka – bez obzira na hrvatsku blagodarnost Kolu i Genšeru” (Ramet, 2005: 10). Pa ipak, čini se da Hrvatima treba verovati da znaju kome duguju zahvalnost za nezavisnost na prvome mestu (Cohen, 2008: 376; Tanner, 2001: 274).346 Važno je i pitanje koji su razlozi terali Nemačku da napusti zajedničku evropsku politiku prema Jugoslaviji i da se suprotstavi američkoj molbi, kao i navodnoj molbi Alije Izetbegovića „zato što bi priznanje značilo rat” u BiH,347 da preispita za 15. XII 1991. najavljeno jednostrano priznanje secesija Slovenije i Hrvatske (Klemenčič, 2009: 164). Po Akstu, ekonomski razlozi nisu odigrali bitnu ulogu, jer je celokupna trgovina sa bivšim socijalističkim zemljama, uključujući SSSR, 1990. iznosila svega 3,8% ukupne nemačke spoljnotrgovinske razmene. No, istorijski razlozi su već imali neku ulogu, jer se Nemci „sa stanovnicima Slovenije i Hrvatske osećaju u većoj meri povezani nego sa ostalim stanovnicima bivše Jugoslavije“, što se naročito ogleda u činjenici istorijski veće rasprostranjenosti korišćenja nemačkog jezika u njima. Po Akstu, i verski činilac odigrao je važnu ulogu, ali ga ne treba precenjivati: „Genšer je, sve dok se držao jugoslovenskog jedinstva, bio naročito oštro kritikovan od bavarske CSU. Genšer je, međutim, bio napadan i od SPD, za koju je teško reći da ima nekih veza sa katoličanstvom.“ 345 Navedene su demohrišćanske stranke Nemačke, Italije, Belgije, Nizozemske, Luksemburga i Grčke. 346 Osim pesmice Danke Deutschland, mnogobrojnih spomenika i ulica nazvanih po Genšerovom imenu, te Mesićevog izričitog priznanja da su Hrvatskoj najviše pomogli Vatikan (što ima veze sa evropskim demohrišćanima), Kol i Genšer, tu je i Gorbačovljevo svedočenje da mu je Buš stariji kazao kako ga Kol stalno pritiska da Slovenija i Hrvatska budu što pre priznate (Cohen, 2008: 376). 347 Glaurdić spori da je Izetbegović ikada ovakvu molbu uputio (Glaurdić, 2010: 302).


Ovde, dakle, treba uočiti da je Genšer bio napadan kako od katoličke konzervativne desnice, tako i od levih liberala i socijalnih demokrata dok se, sledeći zajedničku spoljnu politiku EEZ, zalagao za jedinstvenu Jugoslaviju, pa iako u tome nije dugo istrajao. Ovo je upozoravalo na značaj javnog mnjenja za promenu Genšerove politike, naročito usled „Genšerove naročite osetljivosti“ na njega: „Ne može se poreći ni da je izveštavanje nemačkih sredstava javnog obaveštavanja bilo tendenciozno i jednostrano, upereno u većoj meri protiv Srba.“ Otuda i zaključak da su sredstva masovnog opštenja i javno mnjenje „znatno doprineli tome da Nemačka isprednjači u priznavanju“. Naposletku, „Genšerovu noćnu moru predstavljala je mogućnost da se partije Unije (CDU/CSU, prim. aut.) i socijaldemokrati međusobno približe kada je reč o jednom od centralnih pitanja spoljne politike, pri čemu ovo približavanje ne bi ostalo ograničeno na taj slučaj.“ No, sve navedene činjenice nisu imale uticaja na Simsa koji je, pravdajući postupanje Nemačke u procesu nestajanja SFRJ, pokazivao pristrasnost prema Hrvatskoj: „Politika odgode priznanja imala je, zapravo, smisla jedino kao strategija maltretiranja slabije strane, Hrvata, kako bi se prinudili na teritorijalne ustupke“ (Simms, 2003: 15). Međutim, pristrasnost prema Bošnjacima bila je možda još jača, baš kao i neprijateljstvo prema Srbima: „Prava je istina da je bosanske srpske ekstremiste – podržavane od Beograda – pokretala vlastita ubilačka dinamika. James Baker, državni tajnik SAD, koji nije bio alarmist kad je u pitanju bila Jugoslavija, još je u septembru 1991. upozorio Vijeće sigurnosti UN na agresivne pripreme bosanskih Srba. Dok je bosanska vlada u 1991. još zdušno pokušavala izraditi nov jugoslavenski federalni okvir, bosanski Srbi osnivali su ilegalne autonomne regije, gomilali oružje i sastavljali liste muslimanskih prvaka koje treba poubijati ili prognati. Najviše što bi se moglo kazati jest da je njemački korak utjecao na vrijeme početka genocida, koji je bio već dugo planiran i koji nisu mogli zaustaviti nikakvi pregovori, već jedino odlučna preventivna vojna intervencija” (Simms, 2003: 16).

Prema tome, Srbi, a naročito njihov deo u BiH, predstavljeni su kao monstrumi pokretani „vlastitom ubilačkom dinamikom“ koji smišljaju genocid protiv susednih nacija, pa su time krivi za apsolutno sve što se dešavalo na prostoru bivše SFRJ. Utoliko je i Simsov zaključak logičan – trebalo ih je preventivno napasti. No, tako depersonalizovane i dehumanizovane, verovatno ih je trebalo i iskoreniti, jer šta osećati za (ne)ljude koje pokreće „vlastita ubilačka dinamika“? Naposletku, ima i autora koji su, poredeći Srbe u Hrvatskoj s nacistima i ustašama zbog „ogavnog nasilja protiv civilnog stanovništva“ (Ullman, 1996: 13), brinuli o sudbini „američkog vođstva“ u svetu: „(…) američkom vođstvu trebalo je mnogo vremena da se pojavi, četiri i po godine. Baš kao što su


bosanski Srbi tokom ovih godina često izazivali NATO, da ne pominjemo Ujedinjene nacije, tako bi i drugi međunarodni nasilnici mogli doći u iskušenje da urade isto“ (Ullman, 1996: 34). Stoga je profesor Međunarodnih odnosa na Prinstonu (Princeton) konstatovao da je „javnost potrebno stalno ubeđivati“ da su „okolnosti iza njihovih granica vredne života njihovih sinova i kćeri“ (Ullman, 1996: 35). Uopšte, okvir agresor–žrtva s humanitarno-imperijalističkim diskursom i diskurzivnom strategijom personalizacije („beogradski kasapin“ – Daalder,348 O’Hanlon 2000: 15) – veoma su dobro služili imperijalnim interesima,349 u koje je spadalo i popravljanje odnosa sa islamskim svetom:350 „Kao srpski vođ Jugoslavije, Slobodan Milošević je bio najodgovorniji za deceniju nasilja koje je propratilo raspad Jugoslavije. (…) Već je više od godinu dana kako su SAD i njihovi glavni evropski saveznici pokušali da spreče vojni sukob težeći da uključe (u diplomatske napore, prim. aut.) najodgovornijeg čoveka za pokolje na Kosovu koji nalikuju onima koji su mu prethodili u Hrvatskoj i Bosni ranije tokom decenije“ (Daalder, O’Hanlon, 2000 :1). 6.3. Posredno pripisivanje odgovornosti Srbima za raspad Jugoslavije (...) postoji težnja da se odbace one analize koje pokazuju da je politika koja je pobedila, u stvari, pogrešna. Politička hegemonija zavodi intelektualno pravoverje. Robert Hejden

Prethodno analizirane studije uspostavile su ideološku hegemoniju o Srbima kao isključivo odgovornima za raspad Jugoslavije i ratove, neposredno ih i etički proglašavajući krivcima za takav ishod i neretko ih predstavljajući u negativno stereotipnom svetlu. Studije koje Srbima posredno pripisuju odgovornost znatno su uravnoteženije, ali se, ipak, onako uzgred, kroz tekst ili u uvodu i zaključku navodi da su Srbi ti koji su najodgovorniji za nesreće koje su zadesile Jugoslaviju na prelazu osamdesetih u devedesete godine. 348 Stručnjak za međunarodne odnose, član Nacionalnog saveta bezbednosti u vladi B. Klintona zadužen za politiku prema BiH, spoljnopolitički savetnik Baraka Obame tokom predizborne kampanje i sadašnji predstavnik SAD pri Savetu NATO. Wikipedia: http:// en.wikipedia.org/wiki/Ivo_Daalder, pristupljeno 3. V 2011. godine. Oblast međunarodnih odnosa je, možda, posebno podložna ideologizaciji u okviru i inače ideologizovane političke nauke, jer ona izražava i kadšto uobličava spoljnopolitičke interese neke države. 349 Knjigu su (na koricama) preporučivali političari i vojnici: Bob Doul, Zbignjev Bžežinski, Ričard Holbruk, Džon Mekein, Entoni Lejk, Voren Zimerman i general Klaus Nauman. 350 Diplomatske odnose sa SRJ prekinulo je 47 islamskih zemalja, a saudijski kralj Fahd zamolio je Buša starijeg posebnim pismom da pomogne muslimanima u BiH (Klemenčič, 2009: 173).


Pisci ovih studija su, izgleda, bili fascinirani medijskim pričama o Srbima, pa su rešili da, vođeni modernističkim teorijama etničke vezanosti (Bakić, 2006; 2004), proniknu u suštinu „srpskog fenomena” izučavajući uglavnom srpske intelektualce i očekujući da nađu suštinske dokaze nacionalističkog zla koje je izazvalo docniji raspad SFRJ i prateće ratove. Najčešće su zaključivali da je nacionalizma bilo, ali da nije bio naročito zloćudan (Budding, 2004; Miller, 2002). Pa ipak, ostajali su pri zaključku da su Srbi ti koji su najodgovorniji, iako zapravo nisu ni pokušali da istraže druge strane u jugoslovenskom sukobu isto onako temeljito kako su izučili srpsku. Klasične primere takvog pisanja nude Nikolas Miler, Erik Gordi (Eric Gordy) i Odri Helfant Bading (Audrey Helfant Budding). Prvi je profesor na državnom Univerzitetu Boisi (Boise) u Ajdahu (Idaho) i recenzent nekoliko uglednih izdavačkih kuća,351 Gordi je odnedavno profesor na Londonskoj školi za slovenske i istočnoevropske studije (London School of Slavonic and Eastern European Studies), a Badingova je profesorka na prestižnom Harvardu i autorka Stručnog izveštaja za Haški tribunal o srpskom nacionalizmu. Zajedničke crte njihovog pisanja odnose se na izrazitu težnju za nepristrasnošću, te objektivno prikazivanje pojave srpskog nacionalizma među srpskim intelektualcima u XX veku. Ovako objektivan prikaz je, međutim, u relativnom neskladu sa manje ili više izričitom tvrdnjom da je srpska strana skrivila raspad Jugoslavije i rat, tim više što su usredsređeni na društvo Srbije i naročito na srpske intelektualce, dok druge strane u južnoslovenskom sukobu prate tek usputno, a međunarodni aspekt ostaje sasvim izvan njihove žiže interesovanja. Ispada da se u istraživanje ušlo s namerom da se razume delanje Srba u poslednjoj deceniji XX veka. No, isti rezultat bi se postigao ako bi se istraživali hrvatski intelektualci Matice hrvatske koji su predvodili Hrvatsko proljeće ili slovenački intelektualci osamdesetih, ali slična istraživanja konkretni istraživači nisu spočetka preduzimali, već tek u skorije vreme (Budding, 2008; Miller, 2008). Otuda, iako njihovo delo nikako ne može biti smatrano, što bi Džejms Sadković kazao, „javnim zastupanjem slučaja”, jer radi se o veoma vrednim istraživanjima koja poštuju načela naučnog rada i obogaćuju saznanje, ono se ipak može ubrojiti u dela koja zastupaju ideološki hegemon diskurs o „raspadu Jugoslavije” i pratećim ratovima. Može se reći da istraživanja koja neposredno optužuju Srbe, neretko ih demonizujući, za raspad SFRJ i prateće ratove uspostavljaju ideološku hegemoniju o ovim pojavama, a da dela koja posredno utvrđuju odgovornost Srba za takve pojave uglavnom slede i potvrđuju, premda kadšto ublažavaju i racionalizuju uspostavljeni hegemoni diskurs. 351 Podaci o njemu mogu se saznati na sledećoj elektronskoj adresi: http://www.boisestate. edu/history/faculty/miller.shtml, pristupljeno 20. VIII 2008. godine.


Doista, Badingova se pozabavila problemom odnosa Srba prema Jugoslaviji u okviru izrade doktorske disertacije pod naslovom Srpski intelektualci i nacionalno pitanje 1961–1991, što je 1998. objavljeno pod istim imenom kao knjiga.352 Došla je do zaključka da su se oni već pri kraju prvog desetleća na koje se njeno istraživanje odnosilo (šezdesete) preobratili iz Jugoslovena u Srbe (Budding, 1997). Sličan zaključak iznosi i Nikolas Miler (Miller, 2002). U stvari, oboje pojednostavljuju stvari. Jugoslovenstvo je kako u srpskom tako u hrvatskom slučaju predstavljalo ideologiju koja je usklađivana sa užim nacionalističkim idealima, pa je i svako približavanje ispunjenju užih nacionalističkih ideala pod imenom jugoslovenstva bilo pozdravljano, ali je i svako udaljavanje od njega izazivalo sumnju i preispitivanja. Dakle, nije se tu moralo raditi o nečem konačnom, kao što oboje autora, čini se, pretpostavljaju. Oboje kao ključan događaj uzimaju Predlog za razmišljanje Borislava Mihajlovića Mihiza i Antonija Isakovića koji su potpisala 42 književnika. Iako uviđaju da se radilo o odgovoru na izazov koji je predstavljala Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, ne izvlače odatle zaključak da se radilo, ipak, samo o jednoj veoma važnoj epizodi u rivalski strukturisanim međunacionalnim odnosima Srba i Hrvata, već izvode dalekosežan zaključak da su tada srpski intelektualci konačno prestali da budu Jugosloveni.353 352 Citirana je svega tri puta, a autor ove studije nije nažalost imao uvid u nju. Kosta Čavoški je objavio oštru kritiku (Badingova protiv Badingove: Dva lica istog pisca u slučaju Slobodana Miloševića) Stručnog izveštaja Badingove za potrebe Haškog tribunala. U toj kritici, koja mestimično odstupa od uobičajenog akademskog diskursa, tvrdi se da se Izveštaj znatno razlikuje u odnosu na disertaciju za koju se imaju reči hvale. 353 „Kada su, po obliku svog napada na Rankovića, jugoslovenski lideri izjednačili ’srpski nacionalizam’ sa ’unitarističkim jugoslovenstvom’, svakako nisu imali nameru da ojačaju tradicionalni (’partikularistički’) srpski nacionalizam. Ipak, njihova politika je imala takav efekat“ (Budding, 2004: 91). Slično smatra i Miler: „Srbijanski intelektualci su se odmakli od podrške Titovom režimu koji je osiguravao srpsku bezbednost u ovoj Jugoslaviji, od podrške stvaranju jedinstvene kulture i nadnacionalnog identiteta koji bi konačno obesmislio republičke granice u nacionalnom smislu. Sada, pod rastućim dokazima da je ovom plemenitom snu dozvoljeno da izbledi, ti isti Srbi otpočeli su svoje veliko povlačenje od jugoslovenstva do usplahirenog pokušaja spašavanja iz olupina onoga što je bilo srpsko“ (Miller, 2002: 610). Nije sporno da je Deklaracija uzdrmala poverenje srpskih intelektualaca u jugoslovenstvo, jer ako ga nema na drugoj strani, zašto bi se u njega verovalo ovde, ali radilo se o taktičkom upućivanju upozorenja rivalima, a ne o strateškoj odluci da održanje Jugoslavije nema smisla. Otuda je sledeći Milerov navod bliži istini: „Tako, ovde se krila pretnja: ako Hrvati insistiraju da njihova nacija ima pravo da odredi njen sopstveni jezik, koji zatim mora biti u upotrebi na teritoriji Hrvatske, Srbi bi mogli da zahtevaju isto pravo u oblastima u kojima oni žive, što bi ishodovalo jezičkim otcepljenjem od Republike Hrvatske. Poenta koju je ’grupa pisaca’ želela da napravi bila je da kada se jednom nacionalna prava vežu sa teritorijom u ovoj Jugoslaviji, groteskna logika secesije (bilo geopolitičke bilo kulturne) mogla bi ostaviti državu u stanju odrpanih zakrpa nacionalnih teritorija ili, kao što će se to zvati u aktuelnoj praksi 24 godine docnije, kantona“ (Miller, 2002: 608). Upućivalo se, prema tome, na haos koji nastupa prihvatanjem nacionalističke logike.


Ipak, bilo je u prethodno iznetim stavovima Badingove i Milera i puno istine, jer tada je srpski nacionalizam odvojen od jugoslovenstva prvi put pomolio glavu u socijalističkoj Jugoslaviji, pa makar se radilo o njegovom taktičkom pojavljivanju u okviru etničkog nadgornjavanja sa hrvatskim rivalom, a ne i o strateškom antijugoslovenskom izboru. Tek je, međutim, delimično tačno da je srpska nacionalistička inteligencija s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina vodila malo računa o drugim nacijama u SFRJ. Prema Badingovoj, oni su bili sasvim zaokupljeni problemima Srba, pa su usmerili pažnju na Srbe van Srbije, ali nisu primećivali da ima i nesrba, Hrvata, Muslimana i Albanaca, koji su „takođe bili podeljeni unutrašnjim granicama” (Budding, 2004: 97). U stvari, sama autorka je skrupulozno navela da su neki diskutanti u okviru rasprave na Pravnom fakultetu povodom ustavnih amandmana govorili da „nacionalna prava (...) treba da dobiju teritorijalni izraz svuda gde postoje brojčano značajne manjine ili, u suprotnom, nigde. Ako Albanci u Srbiji imaju pokrajinu, onda treba da je imaju i Albanci u Makedoniji i Srbi u Hrvatskoj” (Budding, 2004: 96). Otuda proizlazi da su bar neki predstavnici srpske nacionalističke misli, poput Pavla Ristića, Andrije Gamsa i Živomira Đorđevića (Budding, 2004: 96), vodili računa ne samo o srpskim interesima nego i o interesima drugih nacija i nacionalnih manjina u Jugoslaviji, te da su zauzimali hvale vrednu načelnu poziciju o pravnopolitičkom i teritorijalnom uređenju nacionalnog pitanja u SFRJ. Prema tome, zaključak autorke nije u skladu sa iznetom analizom. Uostalom, kako Kosta Čavoški navodi, u doktorskoj disertaciji Badingova je iskazala „veliko razumevanje” za „srpsko nezadovoljstvo jugoslovenskim federalizmom i potonjim konfederalizmom”: „Srbi su iskusili najekstremniju razdvojenost između naroda i republike, sa tačno preko dvadeset i pet procenata Srba koji su živeli izvan Srbije – a blizu četrdeset odsto ako se kao ‘spoljašnji’ računaju i srpski stanovnici autonomnih pokrajina Kosova i Vojvodine, koje su de facto imale status republika tokom znatnog dela Titovog vremena. Za vreme postojanja socijalističke Jugoslavije svaki pokušaj definisanja nacionalne političke zajednice – recimo, polaganjem prava na specijalni odnos između republike i ‘njenih’ sunarodnika negde drugde u Jugoslaviji – bio je zabranjen. Viđen u tom svetlu, jedini najkritičniji sastojak postjugoslovenskog srpskog nacionalizma – težnja da se ‘svi Srbi ujedine u jednu državu’ – predstavlja trijumf nacionalne ideologije nad jugoslovenskim ustanovama (str. 6. u doktoratu Badingove, prim. aut.)” (cit. pr. Čavoški, 2006: 80).

Ipak, čini se da i pored tog „velikog razumevanja za srpsko nezadovoljstvo” osnovni stav Badingove iz doktorata nije izmenjen u Izveštaju, tj. da ona smatra kako je upravo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih nestalo srpske privrženosti Jugoslaviji, što sa pojedinim Srbima kao što je Čavoški


možda i jeste bio slučaj, ali ne i sa mnogim drugim srpskim intelektualcima, a naročito ne sa, recimo, beogradskim šesdezetosmašima.354 Čini se stoga da nije opravdano izričito prihvatanje isključivo srpske krivice za raspad Jugoslavije i rat koji je nastupio, što se dovodi u vezu ne samo sa srpskim nacionalizmom iz osamdesetih koji je odista bio samoviktimizujući i agresivan, masovan, pa stoga i opasan, već i sa ovim iz šezdesetih koji je bio prevashodno elitistički reaktivnog tipa. Sledeći Milerov navod pomaže da se shvati koliko je srbocentrična ideološka hegemonija mogla uticati na zaključke ove grupe autora: „Uzimajući u obzir događaje iz devedesetih u bivšoj Jugoslaviji, teško je zamisliti vreme kada su Srbi istinski bili najprivrženiji od svih nacija Jugoslavije uspehu navodnih napora Titovog režima da stvori jedan jedinstveni natkriljujući jugoslovenski identitet za sve narode u državi. Ipak, bili su to odista Srbi koji su najduže istrajali u bici protiv razdrobljavanja države, bici koja je započela, kako oni tvrde, sa uklanjanjem Rankovića 1966. godine. Predlog je, međutim, brzo izmenio teren prećutno tvrdeći da Srbi treba da odustanu od Titovog jugoslovenskog ogleda i usredsrede se umesto toga na odbranu srpskih oblasti države, gdegod da su. Tako, umesto tvrdnji da je ‘bratstvo i jedinstvo’ Jugoslovena vredno očuvanja, autori Predloga su tvrdili da, pošto su bratstvo i jedinstvo već razoreni, Srbi treba da očuvaju njihove posebne zajednice. U zauzimanju ovakve pozicije, autori Predloga predskazali su odgovor Srba na raspad Jugoslavije 24 godine docnije. Međutim, 1967. bila je to nepopularna pozicija čak i među srodnim duhovima u Srbiji, uključujući Dobricu Ćosića, koji je odbio Predlog kao nešto što je najviše prezirao u srpskoj nacionalnoj politici: provincijalizam” (Miller, 2002: 617–618).

Kao što se vidi, autor je unekoliko ambivalentan, jer utvrđuje da su Srbi „najduže istrajali u bici protiv razdrobljavanja države”, ali istovremeno tvrdi da je to „teško zamisliti” u svetlu devedesetih, čime se diskurzivnom strategijom prećutkivanja ukazuje da su, ipak, Srbi ti koji su najodgovorniji za ono što se tada desilo sa Jugoslavijom. Slično tome, tvrdi se da su Srbi Predlogom jasno pokazali napuštanje jugoslovenstva, što je bilo predskazanje njihovog stava iz devedesetih, a onda se veli kako je to bila „nepopularna pozicija čak i među 354 Kao primer postojanog srpskog i levičarskog jugoslovenstva, širom otvorenog čak i prema hrvatskoj varijanti koja bi uključivala Bugare, može se navesti pokojni sociolog Vojin Milić, Srbin iz zapadne Slavonije, prijatelj Mihaila Đurića i jedan od onih koji su beogradske studente 1968. predvodili (Bakić, 1997a). Ako bi, pak, neko prigovorio da Milić nije bio naročito prisutan u javnosti, može se navesti primer Mihaila Markovića koji je odolevajući etničkoj predodređenosti još 1971. smatrao da je za Jugoslaviju optimalno rešenje konfederacija republika (Marković, 1971: 823, cit. pr. Kuljić, 1998: 215), što je zapravo prihvatanje hrvatske varijante minimalnog jugoslovenstva (Bakić, 2004).


srodnim duhovima u Srbiji”, pošto je i Dobrica Ćosić Predlog odbio zbog provincijalizma. Osim što Dobrica Ćosić zaslužuje priznanje za takav stav, jer je provincijalizam doista opasnost za svaku kulturu, posebno malu, potrebno je naglasiti da ovako dvosmislen stav Milera ukazuje na ex post facto zaključivanje, tj. da znanje ili predubeđenje iz devedesetih utiče na njegove sudove o šezdesetim. Čini se da isto važi i za Badingovu. Negativan stav o Srbima tokom devedesetih godina na Zapadu neminovno utiče i na proučavanje prošlosti Srba u ranijem periodu, pa čak i kod istraživača koji nisu antisrpski usmereni. Postoji težnja da se u daljoj ili bližoj prošlosti nađe uzročnik njihovog ponašanja tokom devedesetih, jer u protivnom ono ostaje neobjašnjivo. Ako bi, međutim, isto proučavanje neki istraživač primenio samo na hrvatski nacionalizam, uzimajući tek uzgred u obzir ponašanje srpske strane, došao bi u najmanju ruku do sličnih ocena. Jednostavno, usredsređivanje samo na jednu naciju i njenu prošlost u Jugoslaviji sa namerom da se nađe uzročnik njenog raspada unapred je osuđeno na saznajno neodgovarajući ishod. Badingova zaslužuje priznanje zbog svog istoričnog protivljenja shvatanju o neizbežnosti nestanka Jugoslavije. Ona je svesna da je Banac u pravu kada tvrdi da su srpska i hrvatska nacionalna ideologija suprotstavljene, ali smatra da, uprkos tome, nestanak Jugoslavije nije bio neizbežan. Po njoj, ekonomski determinizam veoma je važan, jer je opadanje privrednih aktivnosti bilo tako izraženo i pad životnog standarda „toliko veliki da je teško zamisliti bilo koju drugu zemlju, koja ne bi na to odgovorila velikim političkim promenama ili čak revolucijom” (Lydall, 1989, cit. pr. Budding, 2004: 106). Otuda uvek treba uzimati u obzir „ekonomski kontekst, odnosno sve teškoće za većinu Jugoslovena, kao i nesigurnost za sve” koji su uslovljavali konkurenciju „između raznih programa zasnovanih na nacionalnim interesima”. Štaviše, veli Badingova, ideologije Srba, Hrvata i Slovenaca „o jednoj naciji i jednoj državi, oduvek su bile neusaglasive sa višenacionalnom jugoslovenskom državom – ali, tek sa neuspehom sistema, ove ideologije su naglo, od relativno marginalnih, izbile u prvi plan u političkom smislu” (Budding, 2004: 107–108). Doista, radi se o važnom teorijskom uvidu koji jasno naglašava da suprotstavljenost nacionalnih ideologija može biti samo neophodan uslov za nestanak Jugoslavije, ali ne i dovoljan. S druge strane, privredni neuspesi u jednonacionalnim državama ne vode rasturanju države, jer državni udari i revolucije nemaju nameru, a najčešće ni ishod, rasturanja zemlje već političke ili sveopšte društvene restrukturacije. Badingova, takođe, priznaje da srpski nacionalizam kao razaračku snagu u okviru Jugoslavije ne treba precenjivati: „Memorandum nije raspalio debatu u Jugoslaviji zato što je u njemu eksplicitno iznet srpski nacionalni program posle Jugoslavije – pošto i nije – već zbog kontrasta između detaljnih i preteranih primedbi na položaj Srbije unutar postojeće


jugoslovenske države, koje su iznete u Memorandumu, kao i neodređenog pozivanja na moguću budućnost posle Jugoslavije (tvrdnja da Srbija mora ‘jasno da sagleda svoje privredne i nacionalne interese kako je događaji ne bi iznenadili’). (...) Ideja da je jugoslovenska država zamenljiva, koja je tokom osamdesetih sve više dobijala na značaju, predstavlja osnovnu promenu u srpskoj nacionalnoj misli. Obim te ideje ne treba preuveličavati. Srpski nacionalizam, u radikalnom antijugoslovenskom obliku, koji odbacuje bilo kakvu jugoslovensku državu, ostao je marginalna pojava tokom celokupnog perioda raspada Jugoslavije, koja je imala malo političkog uticaja. Ono što je postalo presudno u srpskoj politici bila je jedna struja mišljenja, koja je smatrala da je postojeća jugoslovenska država nepodnošljiva (istakao A. H. B.)” (Budding, 2004: 121).

Gornja analiza je tačna, ali kakav bi se rezultat dobio da se uporedo proučio slovenački ili hrvatski nacionalizam tog perioda? Uistinu, u skorijem istraživanju Miler navodi kako se „hrvatsko nezadovoljstvo Titovom Jugoslavijom kristalisalo ranije i snažnije no među Srbima i Slovencima”, te da nije bilo potrebe da slovenački nacionalizam, iako se pojavio u socijalističkoj Jugoslaviji već početkom šezdesetih, izražava posebno agresivne žalbe pošto su mu potraživanja bila zadovoljena ustavnim promenama u periodu 1967–1974. (Miller, 2008: 187, 190). Razložno je pretpostaviti da je antijugoslovenskog tona ponajmanje bilo upravo u srpskom nacionalizmu, jer on je doista najčešće bio izražavan u okviru jugoslovenstva, pošto je tek unutar njega mogao ispoljiti hegemoni potencijal. Uistinu, čini se da i Badingova nije daleko od ovakvog shvatanja, pa glavnu krivicu prebacuje na Miloševića, iako je i tu dovoljno obazriva da naglasi kako ta krivica nije isključivo na njemu.355 Ostaje otvoreno pitanje da li bi Badingova uzela u obzir delanje spoljnog činioca da se nije radilo o pisanju za potrebe Haškog tribunala.356 Verovatno bi se prilježno i korektno, kao što je slučaj sa srpskim nacionalizmom, istražili i nacionalizmi drugih u Jugoslaviji, prvenstveno Hrvata i Slovenaca, da je kojim slučajem Tribunal to tražio. Posebno je pitanje zašto je Tribunal tražio analizu samo srpskog a ne i drugih nacionalizama na tlu Jugoslavije. Očevidno, u njegovom postupanju bile su a priori prisutne izvesne pretpostavke 355 ,,Da bi ispunio svoje obećanje da će povratiti kontrolu Srbije nad pokrajinama, Milošević je morao da prestruktuira Jugoslaviju. Međutim, njegov pokušaj da to i učini izazvao je odlučan otpor drugih republika, pre svega Slovenije i Hrvatske, i na taj način je doprineo procesu raspada države. Ovim se ne želi indirektno reći da je jedino Milošević odgovoran za krah Jugoslavije. Sile, koje su bile na strani nezavisnosti, postojale su, nezavisno od njega, i u Sloveniji i u Hrvatskoj. Međutim, njegova politika, i još više ono što je govorio, delujući u kontekstu postkomunističke izborne trke, doprinele su da se ove snage premeste sa marginalnih na dominantne političke pozicije“ (Budding, 2004: 121–122). 356 Kosta Čavoški koji je imao u rukama njen doktorat ne obaveštava da li je autorka imala kakva zapažanja o delanju spoljnog činioca u procesu nestajanja Jugoslavije (Čavoški, 2006).


o krivici koje je trebalo dokazati, o čemu svedoči i preko dve trećine optuženih Srba (Allcock, 2009: 365). Isto tako, posebno je pitanje zašto je Badingova svoju disertaciju pisala samo o srpskom nacionalizmu a ne i o ostalim nacionalizmima u Jugoslaviji? Da li se radi o pretpostavkama koje ne treba ni dokazivati, tj. o aksiomatskoj krivici Srba? Čini se da je samo pitanje koliki je stepen srpske krivice, tj. da li su isključivi krivci ili sa njima u većoj ili manjoj meri i drugi tu krivicu dele. Ako ništa drugo, može se videti da je skrupuloznim istraživanjem Badingova došla do toga da Srbi nisu isključivi krivci, ali im pripisuje najveću odgovornost. Verovatno je to i maksimum koji se mogao postići iz jednog saznajno relativno uskog srbocentričnog interpretativnog okvira procesa nestajanja Jugoslavije. Slično Mileru i Badingovoj, levoliberalni američki kosmopolita Gordi je, po svemu sudeći, vođen antipatijama prema režimu Miloševića i simpatijama za srbijansku opoziciju tokom devedesetih, u knjizi Kultura vlasti u Srbiji: Nacionalizam i razaranje alternativa (The Culture of Power in Serbia: Nationalism and the Destruction of Alternatives, 2002)357 izneo mišljenje da je Miloševićev režim u Srbiji isključivo odgovoran za rat u Jugoslaviji: „Dva elementa tesno su povezana sa onim što se dogodilo 9. marta 1991. i u danima koji su potom usledili. Na demonstracijama od 9. marta koje su se završile prvom upotrebom vojne sile protiv građanstva u istoriji Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata, kocka je bačena i Miloševiću je još jedino preostalo da započne rat kako bi mogao uverljivo da potvrdi svoju vlast nad Srbijom. (...) Armija je sama sebe diskreditovala kao nezavisnu silu. Zahvaljujući ovakvom razvoju događaja, rat među republikama nije postao samo moguć; rat je postao neophodan kao jedino sredstvo za očuvanje vlasti koja je bila javno ogoljena i dovedena u pitanje” (Gordi, 2001: 50).

Prema tome, unutrašnjopolitički razlozi terali su Miloševića da započne rat u Hrvatskoj. Pa ipak, iako postoji povezanost između rata u Hrvatskoj i potreba Miloševićevog režima u Srbiji, ostaje otvoreno pitanje oružane pobune Slovenije protiv SFRJ i njene legitimne oružane sile JNA sa kojom je Milošević delio ideološka uverenja ali ne i strategiju, pa je čak i onemogućio da brani državne granice (Kadijević, 2010: 115–152; Mamula, 2000; Jović, 1996). Uzgred, Gordijeva teza, koja ima dosta sličnosti sa Jansenovim i Gegnonovim uvidima o devedesetim u Srbiji i Hrvatskoj (Jansen, 2005: 23), jeste da je Miloševićev režim zapravo demobilisao i pasivizirao građane Srbije, a da su mu UN sankcijama pomogle u toj nameri onemogućavajući efikasnu alternativu njegovom režimu. Ovo je značilo i da nacionalizam nije predstavljao pogonsko gorivo Srbije u ratovima tokom devedesetih, već da 357 Citirana je u 56 bibliografskih jedinica.


je pomoću njega većina građana koji su se snalazili kako da prežive od danas do sutra pasivizirana i postala nezainteresovana za politiku. *** Kao što se vidi iz primera analize diskursa srbocentrične hipoteze, radi se o veoma jednostranom objašnjenju „raspada Jugoslavije“ gde autori, po pravilu, zapadaju u manje ili veće protivrečnosti. Posebno je zanimljiva činjenica da su britanski novinari putem pisanja studija sa akademskim pretenzijama postali ne samo nesporni autoriteti u javnosti ovih zemalja kada su zemlje bivše Jugoslavije u pitanju, već su umeli doista i završiti kao univerzitetski predavači istorije Jugoslavije na uglednim visokoškolskim ustanovama u svetu. Ova činjenica je sa saznajno-sociološkog stanovišta veoma važna, jer ukazuje na povezanost i mestimičnu isprepletenost novinarskog i akademskog sveta, a onda i novinarskog i akademskog diskursa. Granice između ove dve vrste diskursa odista su na temi Jugoslavije blagodareći tome postale prilično zamagljene, pa su se i akademska objašnjenja često odlikovala za novinare karakterističnom površnošću. Osim toga, vidljivo je da su neki od zagovornika srbocentrične hipoteze uokvirene okvirom agresor–žrtva i izražene humanitarno-imperijalističkim diskursom prethodno svoju misao o Jugoslaviji uokviravali sukobom civilizacija i balkanističkim diskursom, kao i da su se hladnoratovski okvir i antikomunistički diskurs uperen protiv Slobodana Miloševića često preplitali sa prethodno navedenim okvirima i diskursima. Sabrina Petra Ramet predstavlja najistaknutiji primer ovakvog preplitanja. Može se čak kazati da se na njenom primeru može pratiti unekoliko tipična evolucija misli o Jugoslaviji. Najpre je, na samom početku sukoba, balkanizam korišćen u okviru sukoba civilizacija u objašnjenju sukoba u Hrvatskoj i Sloveniji, što je kombinovano i sa hladnoratovskim okvirom i antikomunističkim diskursom, a potom se, kako je počeo rat u BiH, počeo primenjivati okvir agresor– žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs, pa se čak prvopomenuti diskurs i okvir sukoba civilizacija umeo neubedljivo kritikovati, pošto je trebalo opravdati sopstvenu promenu celog okvira, a da to ne izgleda kao pravdanje, već kao evolucija. Moguće je da ima istine o logičnoj evoluciji misli: pravoslavci su naklonjeni komunizmu više no katolici, pa biraju autoritarnog komunistu na izborima, a pošto su komunisti zli i opasnost po civilizaciju, oni vrše agresiju na katoličke i muslimanske susede. Na taj način se može saznajno tumačiti na prvi pogled čudnovato preklapanje različitih saznajnih okvira predstavljanja stvarnosti i diskursa kojim se ti okviri izražavaju. Pošto su ovi okviri i diskursi duboko ukorenjeni na Zapadu, a okvir agresor–žrtva i uopšte među pripadnicima ljudskog roda, onda nije teško shvatiti da su ovakva pojednostavljenja, pa i pogrešna predstavljanja stvarnosti kraja Jugoslavije i ratova za jugoslovensko nasleđe, bili lako prihvatani ne samo u


široj, već i u stručnoj javnosti. Nažalost, u sklopu ovakvog pisanja ne samo što je bilo predrasuda i stereotipa koji se podrazumevaju za pomenute okvire i diskurse, te nenamernih previda, već se katkad pribegavalo i namernom krivotvorenju činjenica. Interesi SAD kojima su se suprotstavljali bosanski Srbi, prvobitno uz podršku Srbije, da se njihov protivnik porazi vršili su jak pritisak na konformiranje srbocentričnoj hipotezi. Tome su išli na ruku zločini srpske strane u ratu – npr. etnički progoni u Podrinju i Pounju, nasumično bombardovanje Sarajeva – kao i zločini koji su vojsci RS pripisani, iako ima nedoumica o tome ko je u stvari zločinac (granatiranja reda za hleb u Vase Miskina i pijace Markale),358 pošto su predstavljali izvanrednu temu sredstava masovnog opštenja koja su nametala ideološku hegemoniju u skladu sa spoljnopolitičkim interesima SAD zanemarujući slične zločine drugih, npr. etnički progon Srba iz Hrvatske, te bošnjačke i hrvatske logore. Pomenuto konformiranje srbocentričnoj hipotezi vidljivo je kod onih koji su bez predrasuda prišli istraživanju Srba u težnji da otkriju šta je to što ih je gonilo „razbijanju Jugoslavije“ i „agresiji na susede“. Ovakve, u osnovi vredne studije Badingove, Gordija i Milera, pokrenute su u velikoj meri da bi se shvatilo ponašanje Srba u devedesetim koje se opažalo kao nacionalističko i agresivno. Činjenica da u poslednjih dvadesetak godina postoji tek jedno temeljito istraživanje hrvatskog nacionalizma (Fine, 2006), a nijedno slovenačkog, svedoči da je samo srpski nacionalizam359 opažen kao vredan posebne pažnje i istraživanja, pošto se tek usput i ukratko u uvodu ili u zaključku, ali izričito usvaja stav koji odgovara okviru agresor–žrtva. Činjenica je, međutim, da detaljno istraživanje ovih autora pokazuje da srpski nacionalizam, iako svakako nije bio niti poželjna niti bezazlena pojava u višenacionalnom kontekstu Jugoslavije, nije predstavljao nekakav zloćudni izuzetak, već se čak javio i sa izvesnim odocnjenjem u odnosu na druge u SFRJ, pa se čak može tvrditi da je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih u dobroj meri bio reaktivne prirode u odnosu na hrvatski nacionalizam i novi ustavni kroj države koji je objektivno išao protiv Srba kao nacije i Srbije kao republike. Otuda srpski nacionalizam nije pokazivao neke samo njemu svojstvene pogubne elemente, premda autori umeju zapasti i u pomalo nategnute paralele između 358 Granatiranje Markala, a ne genocid u Srebrenici o kojem još nisu postojala precizna saznanja, bilo je presudno za bombardovanje Srba u BiH (Ullman, 1996: 8). Kada su Markale prethodno u februaru 1994. pogođene, do 80% građana SAD podržavalo je vazdušne udare protiv Srba, a to je nateralo i evropske vođe da promene stav i podrže vazdušne udare (Sobel, 1996: 149, 151). Uočljivo je da granatiranje Tuzle u kojem je život izgubila 71 osoba nije zavredelo medijsku pažnju kao ni potrebu bosanskih Srba da negiraju svoju odgovornost (Ingrao, 2009: 206). Takođe, stradanje seljaka u BiH nije izazivalo naročitu pažnju. 359 Albanski nacionalizam je u poslednje vreme dobio pažnju, ali se njemu najčešće pristupa blagonaklono (Di Lellio, 2009; Di Lellio et. all, 2006; Scwandner-Sievers, Fischer, 2002; Malcolm, 1998). Bošnjački nacionalizam usled posvemašnje viktimizacije Bošnjaka izmiče naučnom istraživanju. Tome su posvećena dva poglavlja ove studije.


kraja šezdesetih i kraja osamdesetih, jer nema sumnje da je krajem osamdesetih srpski nacionalizam bio masovna pojava, dok se dvadesetak godina ranije radilo pre o elitnoj pojavi. Naposletku treba kazati da su neki od pobornika srbocentrične hipoteze, npr. Sabrina Petra Ramet, Brendan Sims i Danijele Konverzi, bili ponukani da se suprotstave kritici nemačke politike u razbijanju Jugoslavije, što se moglo čuti u britanskoj javnosti, naročito od lorda Karingtona koji se žalio da je Nemačka minirala njegove mirovne napore i težnje da se nađe sveobuhvatan dogovor za ceo prostor Jugoslavije pre no što se priznaju pojedine republike, čime se u dobroj meri BiH dovodila u nemoguću poziciju. Analiza je pokazala da je odbrana nemačke politike prilično proizvoljna i neargumentovana, jer postoje činjenice koje potvrđuju otvoreno delanje Nemačke u razbijanju Jugoslavije, kao što su izjave i praktična delanja kancelara Kola i ministra inostranih poslova Genšera koji su pritiskali partnere u EZ da priznaju Sloveniju i Hrvatsku, baš kao što je i nemačka javnost vršila pritisak na političku elitu. Retko ko u međunarodnoj akademskoj zajednici danas zastupa hipotezu da je Nemačka glavni razbijač Jugoslavije. Naprotiv, srbocentrična hipoteza je nesporno hegemona i gotovo da nema istaknutijeg rivala, jer čak i oni koji se ne slažu u potpunosti sa njom, iznoseći višefaktorske analize nestanka Jugoslavije, često se barem delimično konformiraju, naročito kada je u pitanju uloga Slobodana Miloševića koji spada u svakako najocrnjenije političke vođe u Evropi čije se ime rutinski dovodi u vezu sa Hitlerom i Staljinom. Takođe, studije autora u kojima se iskušava vrednost srbocentrične hipoteze najčešće nisu naročito citirane, sa izuzetkom studije Suzan Vudvord, naročito s obzirom na činjenicu da se radi o događaju koji se zbio pre skoro dvadeset godina, a da je 1999. NATO bombardovao Srbiju što je veći deo intelektualne elite na Zapadu pozdravio, ne uviđajući imperijalne interese globalnog hegemona i uglavnom žaleći što se to nije desilo i ranije. Jednostavno, medijsko-akademska antisrpska kampanja trajala je desetak godina promenljivom jačinom i verovatno je da, čak i posle smrti Miloševića, bez bitnih promena u međunarodnim odnosima neće doći do promene hegemone srbocentrične hipoteze o raspadu SFRJ.

7. Srbocentrični diskurs samoviktimizacije

Srbi osećaju da se u Evropi dešava nešto zloslutno. Zoran Obrenović

7.1. Uvod Jedna od saznajno-socioloških pretpostavki preduzetog istraživanja jeste da nacionalna pripadnost autora bitno utiče na rezultate istraživanja procesa nestajanja Jugoslavije. Autor ove studije je po nacionalnom opredeljenju Srbin i izvesno je da ova činjenica i iskustvo života u Srbiji tokom devedesetih utiču na ugao gledanja iz kojih se prilazi istraživanju procesa nestajanja Jugoslavije i načinu na koji pojedini autori taj proces objašnjavaju. Jedini način da se utvrdi stepen uticaja ove činjenice jeste da se ovde izneto objašnjenje kraja Jugoslavije uporedi sa drugim objašnjenjima koja su se javljala u Srbiji i među Srbima, a naročito sa onima koja je sam autor prepoznao kao manje ili više srbocentrična. Treba utvrditi sličnosti i razlike među ovim objašnjenjima i da li, možda, postoji neki obrazac koji bi se mogao zvati „srpskim obrascem objašnjenja nestanka Jugoslavije“ ili se možda može govoriti o srpskim liberalnim, levičarskim i konzervativnim obrascima objašnjenja nestajanja Jugoslavije. Zatim je potrebno uporediti ove obrasce sa onima u susedstvu i u svetu.360 Ono što je vidljivo jeste da srpski autori zajedno sa bošnjačkim imaju povoljniji odnos prema Jugoslaviji od hrvatskih autora, što je u skladu sa teorijskim očekivanjima da će nacija koja je imala više šansi da bude hegemona u višenacionalnoj političkoj zajednici imati i povoljniji stav prema njoj. Takođe, ona nacija kojoj je u višenacionalnoj zajednici prvi put priznat status nacije 360 U zajedničkom tekstu srpski istoričar Bjelajac i hrvatski Žunec izričito priznaju da postoje hegemona hrvatska i srpska tumačenja koja se obično međusobno isključuju i razlikuju od tumačenja stranih i „malog broja domaćih istraživača“ (Bjelajac, Žunec, 2009: 234). Žunec je, kako je primećeno u hrvatskoj štampi, nametnuo dosta od hrvatske hegemone misli o kraju SFRJ (Slobodan Milošević je svojim velikosrpskim projektom naterao nesrbe na otcepljenje) srpskom istraživaču, koji se, uzgred, istakao plagiranjem stranice iz dokumenta CIA, što je razotkrio hrvatski politikolog Josip Glaurdić (Glaurdić, 2010: 303), pulen Iva Banca (Sabalić, „Američki povjesničar koji je posvađao Srbe i Hrvate“, Globus, 28. V 2009).


imaće relativno povoljan stav prema toj političkoj zajednici. S druge strane, pripadnici nacije koja se oružano borila za otcepljenje u većini ne mogu imati ni pozitivan odnos prema državi od koje su se odvojili. 7.2. Teorijska etnocentričnost i ideološka samoviktimizacija Na ovom mestu analizira se svega nekoliko studija uglednijih filozofa, sociologa i istoričara: Čedomir Popov (2007), Velika Srbija: stvarnost i mit; Svetozar Stojanović (1995), Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije; Milovan Mitrović (1994), Raspad države i rat u Jugoslaviji, Zoran Obrenović (1992), Srbija i novi poredak, te studija Aleksandra Pavkovića o kojoj će na drugom mestu biti još reči: Nacionalna oslobođenja u bivšoj Jugoslaviji: kada će se okončati? (National Liberations in Former Yugoslavia: When Will They End?, 2002). Naposletku, u razmatranje je uključena i dvotomna studija ruske istoričarke Jelene Guskove Istorija jugoslovenske krize (2003). Jedna od osobina srpskog nacionalizma, koja se može prepoznati gotovo kod svih malih nacija, jeste samosažaljivost koja se izražava diskursom samoviktimizacije. Primer takvog diskursa može se naći u pomenutoj knjizi Čedomira Popova koja je nastala kao rezultat potrebe pobijanja ovde analiziranih teza Odri Helfant Bading na suđenju Slobodanu Miloševiću. Dok je Badingovu uposlilo tužilaštvo, dotle je akademika Popova u pomoć pozvao pokojni Milošević (Popov, 2007: 11). Stav prema „Haškom tribunalu“ je jasan: „Zadatak Međunarodnog suda za suđenje ratnim zločinima na tlu Jugoslavije (’Haškog tribunala’) tako je i postavljen da osudi Srbe i dokaže krivicu Srbije za raspad Jugoslavije i otpor neospornim nosiocima svetske moći, njihovoj imperijalistički koncipiranoj globalizaciji i totalitarizaciji sveta. To ne samo što potvrđuje sumnju i ubeđenje o diskriminaciji Srba u odnosu na druge narode Evrope, već, dopunjeno događajima na Kosmetu od juna 1999, nameće tragičnu parafrazu naslova jednog filmskog remek dela u misao: ’Srbe je dopušteno ubijati, zar ne?’ A najveća krivica Srbije svih ovih nesrećnih godina jeste u tome što je na uštrb i uz teška odricanja sopstvenih građana godinama pružala podršku svojim sunarodnicima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, da se odbrane kao ravnopravni narod na svojim temeljima, što je dala utočište stotinama hiljada ugroženih izbeglica i što je branila celinu svoje države“ (Popov, 2007: 314–315).

Nažalost, iskustvo dosadašnjeg rada tzv. Haškog tribunala jasno pokazuje da je Popov u pravu, jer to, po svemu sudeći, jeste institucija sa jasnim političkim „zadatkom“ da osudi one koji su pružali otpor najmoćnijoj sili današnjice. Na taj način se šalje poruka svakom sledećem relativno nemoćnom potencijalnom izazivaču moći hegemone svetske sile da će se suočiti sa suđenjem

Srbocentrični diskurs samoviktimizacije 281

za takvo opiranje, ako bude u toj raboti predugo istrajavao. U tom smislu ima opravdanja govoriti i o „imperijalistički koncipiranoj globalizaciji“ sveta, ali ne i o totalitarizaciji, jer da ima totalitarizacije, Popov i pisac ovih redova bi zbog ovakvih stavova bili progonjeni. Međutim, naročito je pogrešno govoriti o „diskriminaciji Srba u odnosu na druge narode Evrope“. Primerice, Romi su evropski narod i svakako su diskriminisaniji od Srba, a Albanci su takođe donedavno u Srbiji bili diskriminisaniji, dok su se od polovine 1999. stvari obrnule, pa su Srbi na Kosovu, a nikako ne Srbi uopšte, najdiskriminisaniji narod Evrope, što ide na čast kako Albancima tako i, još više, međunarodnim upraviteljima. Politička i ekonomska elita Srbije niukoliko nije diskriminisana u evropskim razmerama, a pripadnici siromašnijih slojeva Srbije se mogu meriti sa pripadnicima takvih slojeva u drugim društvima. „Tragična parafraza“, iako pomalo neukusna, mogla se upotrebiti da je autor obdaren sposobnošću saosećanja i za nesrbe u istoj meri kao za Srbe, i kada su u pitanju Albanci na Kosovu tokom devedesetih ili Bošnjaci u BiH u periodu 1992–1995. godine. Tada su neki ljudi, poput Željka Ražnatovića, Vojislava Šešelja, Ratka Mladića – pominju se samo najistaknutiji – smatrali da u ime Srba imaju dozvolu za nekažnjeno ubijanje Drugih. Naime, to što ih goni prema srpskim žrtvama nepravedni sud – a nepravedan je zato što je na dve godine osudio velikog zlikovca Nasera Orića, oslobodio istog takvog zločinca Ramuša Haradinaja i osudio na tri godine generala Rasima Delića koji ništa nije preduzeo protiv mudžahedinskih glavoseča premda je o njihovim zločinima bio obavešten – ne znači da nisu krivi prema brojnim bošnjačkim, albanskim i hrvatskim žrtvama. Autoru, međutim, nije ni na kraj pameti da tim za Srbe neugodnim činjenicama pogleda u oči. Popov je iz srbocentrične usmerenosti američke istoričarke Badingove shvatio da se radi o optužbi ne samo Miloševića, već i cele srpske nacije, pa i njene istorije. Otuda njegov odbrambeni pristup odiše samosažaljenjem. Kao pripadnik srpske nacije, on pokušava da opravda njenu istoriju. Štaviše, kao akademik i levičarski nacionalista, on se trudi da opravda i različita ispoljavanja srpskog nacionalizma kroz istoriju, a naročito srpski nacionalizam njegovih kolega – od kojih su dvojica, Milorad Ekmečić i Vasilije Krestić, pisali recenziju knjige – iskazan u Memorandumu SANU. Neminovno, „knjiga sa tezom“ pati od nedostataka, jer se teza pošto-poto dokazuje, a ono što ne ide njoj u prilog sistematski se zanemaruje. Doista, već na samom početku studije, Popov zaključuje: „Pojedini narodi su u svojoj nacionalnoj i državnoj politici išli do ekstrema, verujući da u granice njihove države treba da uđu svi sunarodnici po cenu porobljavanja masa drugih naroda. U tom pogledu, već i pre sistematskog ispitivanja, moglo se uočiti da su srpski nacionalni i državni program i politika njegovog realizovanja bili među najbenignijim i najmanje ekspanzivnim“ (Popov, 2007: 8).


Tako je akademik kojem se ranije posrećilo da bude otkriven u plagiranju (Milić, 1993), što dosta govori o njemu, a da se to nimalo ne odrazi na njegovu karijeru, što govori puno više o provincijalnosti akademske zajednice u kojoj plagijator nesmetano dela, zaključivao da „i pre sistematskog ispitivanja“ može da se zaključi da je srpski nacionalizam „među najbenignijim i najmanje ekspanzivnim“. Time je srbocentrično istraživačko opredeljenje kojim su odisala mnoga ranije analizirana vrlo pristrasna dela nesrpskih autora bilo primenjeno i ovde, ali sa obrnutim predznakom. Dok su u ideološki hegemonim srbocentričnim istraživanjima na Zapadu, u Hrvatskoj ili u BiH, viktimizovani Hrvati, Bošnjaci ili Albanci, dotle je u srpskom srbocentričnom pogledu monopolizovan status žrtve za Srbe, dok su Drugi postali dželati. Time je već u predgovoru čitaocu dato na znanje šta može u nastavku očekivati. Proizvoljnosti su smenjivale jedna drugu: „Većina evropskih naroda, posebno na etnički, nacionalno i religiozno maksimalno složenom prostoru evropskog jugoistoka, bila je daleko ekspanzivnija, isključivija i agresivnija od Srba u svojim velikodržavnim programima i praktičnoj nacionalnoj politici“ (Popov, 2007: 9). Nacionalisti je njegova nacija uvek najbolja, a pošto se poredi naročito sa rivalskim susedima, ovi su, po pravilu, „ekspanzivniji, isključiviji i agresivniji“. Sistematsko uporedno istraživanje ekspanzivnosti i isključivosti različitih nacionalističkih programa zaista nije neophodno ako čovek sledi logiku centriranu na svoju naciju koja se doživljava bazično neuporedivom: „Od sredine XIX veka u javnost i politički život Evrope uvedeni su pojmovi ’velika Srbija’, ’velikosrpstvo’ i ’velikosrpska hegemonija’. Svaki snažniji izraz srpske nacionalne individualnosti, svaka veća manifestacija srpske svesti, kulture i političkih stremljenja, ocenjivani su kao ’velikosrpska opasnost’ i kao ugrožavanje tuđih prava i interesa, te stoga ometani, sprečavani, progonjeni i kažnjavani. Kolevka optužbi ove vrste bila je Habzburška monarhija i njene (austrijske i ugarske) političke i intelektualne elite. U stopu ih je sledio velikohrvatski šovinizam, a pokrivao ih je posle 1871. imperijalizam nemačkog Rajha. U mnogo slučajeva i istorijskih situacija, ove optužbe padale su na plodno tle u Velikoj Britaniji, a od kraja XIX i početka XX veka kod još dva suseda: Bugara i, osobito, Albanaca. Svi su od Srba tražili odricanje od nekih svojih životnih interesa, prava i ciljeva. Tako je bilo dok je srpski narod imao samo dve nezavisne državice (...), tako u vreme njihovog žrtvovanja za stvaranje i očuvanje države Južnih Slovena (...), tako, do paranoje dovedeno, posle njenog raspada 1991“ (Popov, 2007: 10).

Nesumnjivo, ima istine u ovim rečenicama, ali problem je u tome što je ta istina krajnje jednostrana, jer ceo problem gleda isključivo iz perspektive jedne nacije, a istoričar se uopšte ne trudi da decentrira perspektivu, da pokuša sagledavanje prošlosti iz perspektive drugih nacija, bilo susednih bilo velikih s kojima su se interesi Srba u prošlosti mogli razilaziti, pa i sukobljavati. Da je samo na


tren pokušao da gleda zajedničku prošlost sukobljavanja iz perspektive onih koji su se sa Srbima sukobljavali, mogao bi da vidi da su se, recimo, Albanci plašili da će Srbi zauzeti celu severnu Albaniju, a da su preci današnjih Srba doista to i radili kad god bi im se ukazala šansa zarad izlaza na Jadransko more. Habzburzi su se plašili jakog srpskog nacionalizma i jugoslovenstva zato što su oni sticajem povoljnih okolnosti mogli dovesti do razaranja njihove države, što je i bio slučaj, premda su, naravno, konačnu odluku da tako bude donele velike sile. Među tim velikim silama bila je i Velika Britanija koja, prema tome, krajem 1918. nije bila a priori okrenuta protiv Srbije i Srba, iako ih je često nepravedno sumnjičila kao prethodnicu Rusije na Balkanu. Bugari su imali negativno iskustvo npr. sa srpskim nepoštovanjem dogovora posle I balkanskog rata povodom Makedonije. U svim ovim slučajevima naveden je tek po jedan primer, a moglo bi se naći još primera. Istoričar bi mogao da ih pobroji u svojoj studiji, pa da onda uporedi različite nepravde koje su Srbima pravljene, ali to bi već spadalo u „sistematsko istraživanje“. U svakom slučaju, ovako decentrirano sistematsko istraživanje koje bi naizmenično menjalo perspektivu relativizovalo bi status istorijske žrtve koji diskurs viktimizacije obezbeđuje naciji kao idealizovanoj grupi koja se shvata na iskonski način pošto se veli da su nacije zajednice „jedinstvenog prirodnog porekla“, a za njihovo jedinstvo se naročito značajnim smatra zajednički jezik (Popov, 2007: 17). Iz srbocentričnog okvira,361 provincijalne perspektive i uz upotrebu diskursa levičarskog srpskog nacionalizma, Popov je polemišući sa bošnjačkim istoričarom Mustafom Imamovićem, čiji je nacionalistički diskurs uzgredno analiziran u delu studije o BiH, zaključio da je u Bosni i Hercegovini, „sredinom XIX veka (pa sve do Drugog svetskog rata) pravoslavni srpski živalj (je) ubedljivo preovlađivao, dok muslimanska i katolička manjina još nije ispoljavala konstituisanu nacionalnu svest i osećanja. To se naročito odnosi na muslimanski svet, koji je najvećim delom poticao od islamizovanih Srba i u preko 90 od 100 slučajeva govorio samo srpski jezik“ (Popov, 2007: 55). Slično ovome, J. Guskova je zaključivala da su Srbi u BiH činili „većinu i tokom srednjeg veka, kao i u prvoj polovini XX veka“, navodeći da je sredinom XV veka „u Bosni“ bilo „37.125 hrišćanskih domova i svega 332 muslimanska“ (Guskova 2003: 1: 303). Kada se kaže da neki živalj negde „ubedljivo preovlađuje“, dok drugi predstavljaju manjine, onda se očekuje da preovlađujući živalj čini bar 51% nekog stanovništva, ako ne i minimalno tropetinsku većinu. U stvari, prema podacima koje sam Popov navodi, pravoslavci su činili tek relativnu većinu, i to ne 361 Ovakav okvir povremeno je dovodio i do paradoksalnih rezultata da jedan istoričar i akademik neprecizno uokviruje čitave epohe, a da mu recenzenti, dvojica istoričara i akademika, na to najverovatnije ne ukažu pažnju. Naime, autor je utvrdio da je za vreme Osmanlija „negovana uspomena na slavnu epohu napredne srpske države Nemanjića od XII do XV stoleća“ (Popov, 2007: 26). Piscu ove studije nije poznat vladar iz kuće Nemanjića s početka XII ili u XV veku.


sve vreme (Popov, 2007: 56–57). Naravno, tvrdnja da su bosanski muslimani poticali „najvećim delom“ od Srba, jednako kao i njoj suprotstavljene tvrdnje da potiču od Hrvata ili „krstjana“, služi jedino u svrhe nacionalističkog nadgornjavanja, zato što su izvori iz tog perioda oskudni, a etničke oznake umeju biti i dvosmislene. No, srbocentrični okvir i nacionalistički diskurs sistematski su iskrivljavali stvarnost koja se u ovom slučaju odnosila na prošlost BiH. Kada je već reč o BiH, valja primetiti da je Popov umeo da se posluži i okvirom sukoba civilizacija, jer veli da je tu „upravo zbog verskih podela bilo uslova za buduće sukobe, tim pre što nijedan narod i nijedna religija nisu imali apsolutnu većinu“ (Popov, 2007: 200). Razume se, i na „razbijanje Jugoslavije“ gledalo se iz istog okvira, pa je i ishod morao biti sličan. Naime, pošto se svi susedni narodi neistorično smatraju neprijateljima od iskona, onda nije čudno i da se Jugoslavija predstavlja kao država „zasnovana na nepremostivim suprotnostima i preprekama“ (Popov, 2007: 186). Koliko je, pak, sam autor bio nedosledan najbolje pokazuje njegovo selektivno korišćenje i tendenciozno imenovanje izvora. Tako, na jednom mestu se veli da je u „listu Hrvatska“ zapisano „krajem 1918: ’Slobodu nam nije doneo Vilson... Sloboda nam je došla kroz vrata koja su bila otvorena kundakom srpskog junaka’“ (Popov, 2007: 185–186), da bi se na drugom mestu navodilo da je posle atentata na Franca Ferdinanda „(F)franko-furtimaški list Hrvatska (je) tada pisao: ’I u našem krugu na našem tijelu nalazi se sva sila krpuša, u spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obračunati i uništiti ih. To neka nam bude od danas cilj’“ (Popov, 2007: 289–290). Očevidno, „franko-furtimaški list“ pisao je različito u različitim istorijskim kontekstima, pa je na kraju I svetskog rata umeo i slaviti „kundak srpskog junaka“, dok je samo četiri godine pre toga pozivao na uništenje Srba, ali kontekst Popova ne zanima, jer on piše da bi dokazao tezu kako Srbi nisu želeli da grade veliku Srbiju, već samo da ostvare slobodu i ujedinjenje Srba, što je legitiman politički cilj. Pa ipak, zar kontekst koji se za četiri godine u toj meri promeni da jedan te isti list piše o Srbima dijametralno različito nije zanimljiva pojava? Zar ovakva promena raspoloženja kod dela Hrvata nije vredna istraživanja? Zar ona ne pokazuje da je dosta toga zavisilo i od ponašanja Srba, kao jačih u tom odnosu, prema njima?362 Umesto takvih pitanja, Popov je, vođen nacionalizmom, umeo izreći i očigledne neistine: „Bojkot Skupštine prilikom izjašnjavanja o Ustavu, od strane poslanika HRSS i KPJ, onemogućio je njegovo usvajanje dvotrećinskom, već samo prostom većinom poslanika“ (Popov, 2007: 207). Nažalost, srbocentrični okvir ne dozvoljava postavljanje ovakvih pitanja čak ni kad ih sami izvori nameću, a vodi i izricanju neistinitih sudova. Takav okvir je prepreka plodotvornom istoriografskom istraživanju i izradi jedne 362 Autor ovog spisa pokušao je da odgovori na takva pitanja u ranijoj studiji (Bakić, 2004).


kritičke intelektualne kulture u društvu Srbije. Štaviše, on vodi ravno „izdaji intelektualca“, jer ne samo što društveno-integrativna funkcija znanja odnosi prevagu nad saznajnom, već se nacija uzdiže na pijedestal najviše vrednosti, pa kad treba birati između nacije i istine, potonja redovno strada. Razume se, u odbrani nacije, ako se već ne može koristiti puška, koriste se teške reči koje najčešće skrivaju nedostatnu ili neodgovarajuću argumentaciju: „Besmisao i istorijsku blasfemičnost optužbe o Srbima kao asimilatorskom narodu istorija je kroz vekove višestruko potvrdila. Njihov jedini pokušaj u tom smislu sa asimilacijom makedonskih Slovena,363 koji se sve do Prvog svetskog rata, pa i docnije, nisu u punoj meri mogli smatrati konstituisanom nacijom, neuspešno je završen“ (Popov, 2007: 195). Optužba o asimilacionističkim težnjama nacije smatra se „blasfemičnom“ najverovatnije zato što autor svoju naciju smatra božanskom. Ako ona ne može ništa loše učiniti, onda je i težnja za asimilacijom, u istoriji nacionalizma veoma uobičajena, bogohulna. U stvari, brojne nacije nastale su asimilacijom manjih etničkih zajednica; primerice, francuska nacija nastala je asimilacijom raznovrsnih etničkih zajednica, a sami Srbi su posrbili npr. Vlahe u istočnoj Srbiji.364 Popov se, takođe, služi i navođenjem podataka za koje nije jasno kojom računicom je do njih stigao. Primerice, veli da je monarhistička diktatura „raspalila sukob dveju velikodržavnih ideja – hrvatske i srpske“, ali da je između njih „bila ogromna razlika“, pošto „prema računicama koje su pravljene za državu u celim etničkim granicama, u srpskoj polovini Jugoslavije živelo bi oko 9.500.000 stanovnika od kojih bi Srba bilo 6.800.000 ili 70%, dok bi u hrvatskoj od oko 9.000.000 stanovnika živelo samo 3.900.000 (ili 38%) Hrvata“ (Popov, 2007: 230–231). Nije naveden izvor ovih računica, kao ni oblasti koje bi spadale u jednu ili drugu zemlju. U svakom slučaju, treba imati u vidu da je tada u BiH bilo 44% Srba, a u Vojvodini tek nešto preko trećine. Valja reći da je levičar Popov našao velikosrpsku ideju u politici Srpskog kulturnog kluba koji je u srpske zemlje ubrajao Makedoniju, celu BiH, deo Dalmacije, kao i kod Ravnogorskog pokreta đenerala Draže Mihailovića, ali smatra da se radilo o reakciji na velikohrvatske tendencije (Popov, 2007: 260, 265–268). Poglavlje o kojem raspravlja o ovim idejama zove se „Uspon i slom velikosrpske ideje“, što ukazuje da se jedino tada razvila takva ideja, a to ne odgovara činjenicama zato što su radikali otvoreno izražavali takvu ideju i ranije u svome glasilu Samouprava (Bakić, 2004: 308). 363 Osim ovog postupka prema Makedoncima, jedinu nepravdu prema nesrpskom življu Popov je video prema neslovenskim nacionalnim manjinama koje su bile isključene iz agrarne reforme (Popov, 2007: 234). 364 Popov se o tome mogao obavestiti u klasičnoj knjizi Jovana Cvijića Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje. Tamo može pročitati, primera radi, da je Miloš Obrenović u svrhe asimilacije Vlaha doselio Srbe iz tada srpske Stare Crne Gore na Miroč.


No, dešava se da nacionalizam može i izoštriti svest za uočavanje istinskih nepravdi naciji, koje neko sa strane, možda, teže uočava pošto (iako nije neposredno zainteresovana strana) može posredno imati izvesne suprotstavljene interese ili stereotipe. Otuda je srpski nacionalizam autoru verovatno pomogao da razazna neke strukturne uslove koji su vodili razbijanju Jugoslavije: „Srpske vodeće političke strukture bile su definitivno oslabljene, put za usvajanje Ustava 1974. bio je utrven, uslovi za rastakanje jugoslovenske države bili su ostvareni. Što do toga nije došlo brzo, dva su razloga: međunarodni odnosi (suprotnosti dveju supersila), u kojima je opstanak Jugoslavije još bio potreban, i ličnost Josipa Broza Tita, kojoj je decenijama građen oreol tvorca ’bratstva i jedinstva’ jugoslovenskih naroda (i ’narodnosti’) s kojim je on želeo da legne i u grob verujući u večnost svog autoriteta“ (Popov, 2007: 303).

Ukoliko se zanemari decenijama odocneli a ogorčeni otpor mrtvome Brozu, može se reći da su najbitniji uslovi održanja ili nestanka Jugoslavije ispravno uočeni. No, treba se zapitati s kojim saznajnim i moralnim pravom neko govori o uslovima „za rastakanje jugoslovenske države“, ako je prethodno zaključio da je ta država od samog početka „zasnovana na nepremostivim suprotnostima i preprekama“ (Popov, 2007: 186). Naime, ne mogu spoljnopolitički uslovi biti odlučujući uslovi „rastakanja“ države, ako je ona sama od početka bila osuđena na propast. Naposletku, valja skrenuti pažnju da nacionalista, po pravilu, voli da koristi prejak jezik, pa tako i Popov piše, osim o već pomenutoj blasfemiji, i o „besnoj antisrpskoj hajci“: „(...) besna antisrpska hajka (’velikosrpstvo’, ’hegemonizam’, ’unitarizam’) širila se svim krajevima Jugoslavije. Položaj srpskog naroda se pogoršavao, a njegove političke i emotivne frustracije su rasle. Umesto nekadašnje parole ‘Jaka Srbija – jaka Jugoslavija’, usvojena je nova: ‘Slaba Srbija – jaka Jugoslavija’.“ (Popov, 2007: 304–305). Kada se ti jaki izrazi vežu sa prostornom odrednicom „svim krajevima Jugoslavije“, onda se dobija utisak paranoičnosti, jer kao da niko u Jugoslaviji ništa nije radio doli smišljao kako će slabiti i progoniti Srbe. No, upotreba tako jakih reči bila je u funkciji pravdanja onoga o čemu Popov piše na samom kraju, tj.Memoranduma, jer tek „suočena sa ovako teškom i pretećom situacijom u zemlji, grupa beogradskih visokih intelektualaca“, „rekli bismo u poslednji čas“, odlučuje da se „celoj jugoslovenskoj javnosti obrati upozorenjem na krizu koja se produbljuje“ (Popov, 2007: 305). Pa ipak, veli se da je Memorandum stigao prekasno, pošto je Jugoslavija „imala previše i spoljnih i unutrašnjih neprijatelja“, a da su „demokratizacijom društva i uvođenjem višepartijskog sistema stvoreni“ uslovi za pobedu „nacionalističkih i separatističkih snaga“ (Popov, 2007: 310–311). Smatra se, takođe, da su „stari protivnici Srba i pravoslavlja – Nemačka i Vatikan“ podsticali „separatizam i srbofobiju“, ali da bi bez saglasnosti SAD i NATO to bilo manje brzo i otvoreno,


te da je NATO „povukao odlučujući potez: zapretio je intervencijom u slučaju odbrane Jugoslavije vojnom silom JNA“: „Zahvaljujući tome, u toku 1991–1992. odigralo se razbijanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koje je izazvalo krvavi i razorni građanski, međunacionalni i međukonfesionalni rat, za čije izbijanje su, bez dvoumljenja, i Zapad i bivše jugoslovenske republike u stvari bez ikakve osnove najgorim optužbama obasule Srbiju, kažnjavajući je najpre teškim ekonomskim sankcijama, istovremenim političkim pretnjama i na kraju oružanom agresijom NATO pakta od marta do juna 1999“ (Popov, 2007: 312).

Valja još jednom primetiti, ovakva analiza zahteva pozitivan vrednosni stav prema Jugoslaviji, jer u protivnom nije iskrena. Ne mogu se drugi kriviti za „razbijanje Jugoslavije“ ako se u nju ne veruje, jer nepoverenje koje oni koji slove za vodeće intelektualce iskazuju prema državi ovu neminovno slabi i čini je podložnijom razbijanju. Doista, nije moguće osloboditi svake odgovornosti režim Slobodana Miloševića, pa ni intelektualce koji su stvarali tzv. Memorandum, taj odista bezbojni i intelektualno neinspirativni dokument koji odiše dosadnom socijalističkom frazeologijom u tolikoj meri da je jedva čitljiv, ali i pored toga sadrži za polovinu osamdesetih godina preveliku količinu samosažaljivog nacionalizma i nekritičku inflatornu upotrebu reči „genocid“. Jedino opravdanje tvoraca takvog teksta jeste da je još bio nedovršen kada ga je Služba državne bezbednosti ukrala i preko Večernjih novosti predočila javnosti. Naravno, optužba Memoranduma i njegovih autora za ono što se sa Jugoslavijom desilo jeste preterana, ali to ne znači da su intelektualci koji su ga pisali sasvim nevini, jer su podsticali srpski nacionalizam, koji je zajedno sa nacionalizmima drugih nacija u SFRJ spadao u neophodne uslove nestanka Jugoslavije, umesto da ga hlade. Znatno oštroumniju akademsku odbranu srpskih interesa ponudio je Svetozar Stojanović, filozof, etičar, nekadašnji praksisovac i savetnik predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića. On je u još većoj meri od Popova prozrevao šta se u stvari nalazi iza „razbijanja Jugoslavije“. Pa ipak, bilo je i u njegovom pisanju upotrebe okvira civilizacije u objašnjenju biranja simpatija u sukobu među Južnim Slovenima: „I ovoga puta odnos većine Nemaca prema Srbima podsetio nas je na snagu istorijskih, religijskih, kulturnih i civilizacijskih krugova. U gotovo svakom sporu između Srba i recimo Hrvata veći deo Nemaca će spontano stati na stranu ovih drugih. Dabome, suprotno važi za Grke, Ruse, Jermene, Rumune. Zato je samo naivčine šokiralo to što Nemačka nije zauzela uravnoteženiji stav prema raspadu Jugoslavije. Pa ipak, bilo je izvesnih razloga za verovanje da će spontan antisrpski stav biti pod većom kontrolom kolektivno-istorijskog stida i kritičko-demokratske javnosti

288 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači u Nemačkoj. (....) Zajedno sa Nemačkom, Vatikan je predvodio organizovanu kampanju za brzo priznanje naših otcepljenih katoličkih republika. Čak i mnogo veći i snažniji narodi nego Srbi našli bi se u čudu da se protiv njih mobilisao tako uticajan svetski činilac kao što je katolicizam (i islam)!“ (Stojanović, 1995: 111).

Od jednog mudrog čoveka, kakav je Stojanović zacelo bio, očekivalo bi se opreznije pisanje. „Civilizacijski krugovi“ nisu sudbina, jer da jesu, Grci ne bi dobrovoljno bili u Evropskoj uniji, a ne bi im se dobrovoljno pridruživale ni druge države u kojima su pravoslavci u većini. Opasno je, a nije istinito, kada se kaže da su „katolicizam (i islam)“ bili mobilisani protiv Srba, jer to kombinacijom okcidentalističkog i orijentalističkog diskursa jednu malu naciju stavlja u odnos suprotnosti prema dvema masovnim religijama, a religijski činilac se uvodi u političku utakmicu, što može vratiti svet u srednjovekovne koordinate, u velikoj meri napuštene u Evropi od kraja XVIII veka. Izvesno je da su ideologije izvesnih konfesionalnih krugova bile doista uperene protiv Srba koji se opažaju kao pravoslavci, ali nije istinito reći da su katolicizam i islam, koji podrazumevaju mnogo šire vrednosti od puke pripadnosti konfesijama, bili pokrenuti antisrpskim stavom. Uostalom, to je u neskladu sa upotrebom prisvojne zamenice „naših“ ispred „katoličkih republika“. Otkud su one „naše“, ako smo „mi“ pravoslavci, a civilizacijski krugovi sudbina? Izgleda da su u istom pasusu pomešani međusobno suprotstavljeni okviri, pa su naporedo upotrebljeni nekadašnji jugoslovenski okvir sa kosmopolitskim diskursom u kojem je sve „naše“ bez obzira na religijske razlike, i okvir sukoba civilizacija sa okcidentalističkim i orijentalističkim diskursima kojima se delimično „objašnjava“ neuspeh, tj. „raspad Jugoslavije“: „Po svoj prilici, Jugoslavija nije mogla da bude spasena, i to prvenstveno iz unutrašnjih razloga (...) Pošto nas niko nije spolja napao, okupirao i raščerečio, kao što je to bio slučaj 1941, za raspad Jugoslavije, tačno pedeset godina kasnije, glavne uzroke valja tražiti u njoj samoj. Naše glavne raseline, međutim, nisu išle ’granicama’ među republikama koje je ’međunarodna zajednica’ htela da nametne kao međudržavne granice, nego duž linija koje dele nacije, vere, kulture, istorije, civilizacije. Lista nužnih i dovoljnih uslova za tragičnu dezintegraciju Jugoslavije ne može da isključi katastrofalne propuste i greške najmoćnijih zemalja. Raspad naše države nije morao da bude krvav, u svakom slučaju ne toliko krvav koliko je ispao, da je i ’međunarodna zajednica’ postupala opreznije, nepristrasnije, konstruktivnije i mudrije“ (Stojanović, 1995: 117).

Nije najjasnije zašto je u naslovu knjige istaknuto da je Jugoslavija „razbijena“ kada se u samom tekstu smatra da se ona raspala usled unutrašnjih uzroka. Čitavo jedno poglavlje se naziva „Razbijanje Jugoslavije iznutra“, što ukazuje da je Stojanović smatrao unutrašnje činioce pretežnijim. Doduše,


spoljašnji činioci se ne potcenjuju, već se očigledno smeštaju među neophodne uslove raspada SFRJ: „Tokom čitave istorije Jugoslavije mnogo je zavisilo od toga da li odlučujuće zemlje podstiču protivrečnosti ili koheziju Jugoslavije“ (Stojanović, 1995: 59). Ovde bi valjalo primetiti da se presudnost spoljnih uticaja ogleda na dva načina: da li bar neka od najmoćnijih država odlučno brani postojanje Jugoslavije i da li neka velika sila odlučno izaziva sukobe u njoj s ciljem rasparčavanja. Pod uslovom poklapanja odlučnog delanja neke sile u smeru rasparčavanja Jugoslavije sa odsustvom životne zainteresovanosti za Jugoslaviju preostalih velikih sila, kao što se desilo početkom devedesetih, Jugoslavija će biti neminovno razbijena. Kada su volje velikih sila za održanjem Jugoslavije odnosile prevagu nad moći rivalskih sila za razbijanjem Jugoslavije ova je opstajala kao u međuratnom periodu. Kada je, međutim, moć velikih sila koje su radile na razbijanju Jugoslavije bila veća od moći onih koje su se zalagale za njen opstanak, Jugoslavija bi se rasparčavala kao u II svetskom ratu; a kada nijedna sila nije bila zainteresovana za razbijanje Jugoslavije, kao tokom Hladnog rata, ona je trajala uprkos povremenim jakim unutrašnjim napetostima. Prema tome, spoljni činilac bio je dovoljan uslov opstanka i nestanka Jugoslavije tokom njene kratke i burne istorije. Stojanovićeva vizija „raselina“ poklapa se sa uobičajenim srpskim viđenjem da se Jugoslavija raspala po nacionalnim, a ne i po republičkim granicama. Nacionalizmi nesrpskih nacija, kako izgleda, smatraju se dovoljnim uslovom „razbijanja Jugoslavije“. U takvom pogledu prisutna je izvesna jednostranost, jer ovi nacionalizmi nisu nastali tek tako, već su uvek bili u međuodnošenju sa nacionalizmima većih nacija; u Austro-Ugarskoj, Nemaca i Mađara, u Jugoslaviji, Srba. Ako se Jugoslavija raspada po nacionalnim a ne republičkim granicama, onda bi Srbi u BiH mogli da se otcepe od dotašnje političke zajednice, baš kao i Srbi iz Hrvatske, ali da li bi onda i Albanci imali pravo na odvajanje od Republike Srbije, te da li bi Bošnjaci u Raškoj oblasti i Mađari na severu Bačke dobili isto pravo? Naime, gde završiti promenu granica kada se jednom u nju uđe? Da li nacionalne manjine treba da budu u drugačijem položaju samo zato što su ustavno određene kao manjine, pa iako su brojnije od nekih naroda? Da li je to u skladu sa pravdom, a ne samo sa pisanim pravom? Da li se može posmatrati samo etničko pravo ili bi se uzelo i neko drugo u obzir, npr. istorijsko kad je u pitanju Kosovo i srpsko pravo na njega, ili strateško-bezbednosno u slučaju Krajine kada je u pitanju hrvatsko pravo na njega? Da li onda treba priznati određen stepen samostalnosti takvim teritorijama u okviru višeetnički određene države kao jemstvo sigurnosti Albanaca u Srbiji odnosno Srba u Hrvatskoj ili u BiH? To su etičko-politička pitanja kojima se Stojanović nije bavio, dok ih je njegov mlađi kolega Aleksandar Pavković bio u potpunosti svestan, pa se i založio za održavanje međunarodno nadgledanih referenduma na svim spornim


teritorijama kako bi se odlučilo kojim će državama one pripasti i tako sprečiti dalje oružane borbe za „nacionalno oslobođenje“ pod pokroviteljstvom velikih sila u budućnosti (Pavković, 2002: 243, 246–247). Zaista, bez odgovora na postavljena pitanja ne može se zastupati interes srpske nacije koji bi se branio pregovorima a ne silom, jer odbrana interesa Srba mora priznavati i drugima interese i legitimno pravo da se za njih bore. Tek nakon toga može se doći i do nekih sporazumnih rešenja. EZ je morala da pomogne Jugoslovenima da do tih rešenja dođu, i ona je u tom poslu omanula zato što je nametala rešenja umesto da posreduje. U suprotnom, trebalo je čuvati Jugoslaviju kao međunarodno priznatu državu, a JNA je imala pravo da brzim i efikasnim delanjem porazi Sloveniju, trudeći se da bude što manje civilnih žrtava, ali nije imala pravo da se povlači na etničke granice. Naravno, to je tako kada se radi o pravima, a realna politika ide često mimo prava, ali onda onaj koji se bavi realnom politikom mora računati i na delanje moćnijih delatnika od njega. Ipak, Stojanović se nije zalagao za rasturanje jugoslovenskih republika zato što uvažava argument presedana koji bi takvo rešenje moglo značiti za raspad Sovjetskog Saveza i posledičnu moguću kataklizmičku budućnost (Stojanović, 1995: 118). Umesto toga, on se založio da se Srbima u BiH i Hrvatskoj prizna konstitutivan status i pravo „veta na odluke koje bi ugrožavale njihovu nacionalnu ravnopravnost“ i visok stepen teritorijalno-političke autonomije gde su u većini, te odsustvo centralne vojske i policije na tim teritorijama i prisustvo zaštitnih trupa UN (Stojanović, 1995: 119). Odista, takvom rešenju ne može se ništa prigovoriti, ali treba primetiti da Slobodan Milošević nije na njemu insistirao. On se, drugim rečima, više oslanjao na silu nego na diplomatiju, koju je Stojanović zagovarao. Stojanović je – iako psihološki razumljivo, ipak, intelektualca ne sasvim dostojno – ispoljio izvesnu pristrasnost prema nacionalizmu nacije kojoj pripada: „Nema sumnje, zbog svoje brojnosti (oko 40%) i snage, centralne lociranosti i rasprostranjenosti po gotovo celoj zemlji, kao i svoje državočuvarne sklonosti, srpski narod je bio i sve do kraja Jugoslavije ostao glavni ’remetilac’ (antisrpska sintagma hrvatskih separatista) razbijanja Jugoslavije. Ostali jugoslovenski separatizmi, prvo nejaki a odnedavno vrlo snažni, takođe su bili inherentno antisrpski usmereni“ (Stojanović, 1995: 58).

Neistorični stereotip o srpskoj „državočuvarnosti“ može se uporediti sa neistoričnim stereotipom o tobože Hrvatima svojstvenom federalizmu (Korunić, 1997; 1993; 1992). U oba slučaja, mada treba primetiti da se u drugom radi o istoričaru pa je utoliko gore, reč je o grubim stereotipima, jer da nije tako, Tuđmanova vlast bi Srbima, a možda i Dalmatincima ili Istranima, ponudila federalne jedinice u okviru Hrvatske, umesto što ih je prognala sa njihove dedovine, a Srbi bi čuvali ne samo Jugoslaviju u kojoj su bili u većini, već bi se


starali i o političkim zajednicama u kojima su bili u manjini, npr. o Bosni i Hercegovini, pa i o Hrvatskoj (Osmansko i Habzburško carstvo da se i ne pominju). Osim toga, danas se zna, a Stojanović 1994. možda to nije znao, da se Milošević dogovarao sa Kučanom da Slovenija izađe iz Jugoslavije, a da je Jović sprečio „plan B“ koji je trebalo da spreči otcepljenje Slovenije, pa se ni na takvo delanje ne može gledati kao na „državočuvarnost“. Naprotiv, Zoran Obrenović ispravno je analizirao ovakav korak: „Bez obzira na koji način vojska obrazlagala svoje poteze onog momenta kada je, napuštajući Sloveniju, uz asistenciju i srpske politike, odustala od Jugoslavije, legitimnost njenih poteza u ime odbrane državnog suvereniteta postala je sumnjiva kako u zemlji tako i u spoljnopolitičkom okruženju. Napuštajući Sloveniju i sama država prestala je da poštuje princip suvereniteta na koga se u odbrani svojih interesa pozivala. Time je vojska dovedena za stranu javnost u poziciju agresora. Idući na prvi pogled za svojim interesima srpska politika je razgrađivala ono što je interese srpskog naroda formalno čuvalo u odnosu na egzogene faktore“ (Obrenović, 1992: 206).

Ovde je važno ukazati na jednu bitnu činjenicu. Stojanović nije jedini među Srbima koji pokušava da razbije različite mitove jugoslovenskih komunista koji ne idu na ruku Srbima, kao što je npr. onaj da su svi narodi dali „srazmerno jednak doprinos NOB-u“ (Stojanović, 1995: 61). Uistinu, radilo se o mitu, zato što su Srbi srazmerno najviše doprineli partizanskoj borbi, ali ne zbog nekog naročitog srpskog antifašizma, već usled istorijskih okolnosti koje su prekodrinske Srbe gonile ispod ustaškog noža pod okrilje one vojne organizacije koja ih je mogla prihvatiti, ponuditi zaštitu i osvetničku borbu protiv ustaša. Takođe, Stojanović je u pravu kada naglašava da je dekretirani zaborav Jasenovca ostavio ranu nezaceljenom: „Da li je obnavljanje Jugoslavije bilo moguće posle Jasenovca, i ako jeste, onda kakve Jugoslavije?“ (istakao S. S.) (Stojanović, 1995: 64). Svakako, ako se želela Jugoslavija, hrvatski komunisti su morali posebnu pažnju posvetiti obradi ove kolektivne traume, a ne da pokušaju predati zaboravu ono što se zaboraviti ne može, jer to je neminovno rađalo sumnje među Srbima, a želja za osvetom mogla se gajiti u sferi privatnog. No, dok je ovakav stav legitiman, čini se da je samoviktimizujuće preterivanje ako se kaže sledeće: „U interesu takve stabilnosti (između Srba i Hrvata, kao i Jugoslavije, prim. aut.) Srbi izvan Srbije su u nesigurne temelje avnojevske Jugoslavije ugradili svoje nacionalno dostojanstvo i zaboravili svoje žrtve, oprostili nepojmljive zločine, male i velike Jasenovce i bezbrojne jame po Hercegovini i drugim kraškim oblastima. Srbi iz Srbije su, iako bez svojih legitimnih predstavnika u nelegalnom AVNOJ-u, tokom događaja bili prinuđeni da, i zbog Srba izvan Srbije, pristanu na ono oko čega su se drugi, bez njih, a u vezi sa njima ’dogovorili’“ (Mitrović, 1994: 192).


Mitrović je izrazio opšte mesto srpskog samoviktimizujućeg diskursa. Srbi su isključivo žrtve koje „zaboravljaju“ i „praštaju“ zločine koji su tolikih razmera da se hiperbolično ne mogu ni pojmiti, „male i velike Jasenovce“, te „bezbrojne jame“, dok su „drugi“ manipulatori. Tako se insistira na izvesnoj samosažaljivosti, iako je izrečena i istina da AVNOJ nije bio legalan, što se doduše odnosi i na bilo koje drugo revolucionarno telo u istoriji, a i da tamo nije bilo legitimnih predstavnika iz Srbije. Ipak, u kontekstu kratke studije koja je bila naslovljena „Raspad države i rat u Jugoslaviji: pokušaj sociološkog objašnjenja“, čovek bi očekivao ponešto hladniji odnos prema temi, iako vreme pisanja donekle može opravdati autora, jer nije lako pisati o događaju koji se upravo odvija u Srbiji koja se nalazila pod sankcijama, pa tada i osećanja mogu poneti. No, dok je Stojanović mit o ravnopravnom učešću pripadnika jugoslovenskih nacija u partizanskom pokretu bez problema uočio, jedan drugi mit tvrdoglavo opstaje. Radi se o navodno samostalnom oslobođenju Jugoslovena u II svetskom ratu,365 što je veoma slično solunaškoj mitologiji u Kraljevini da je srpska vojska samostalno oslobodila Južne Slovene (Pavković, 2002: 232). U stvari, da nije bilo saveznika, Engleske i Francuske, srbijanska uistinu junačna vojska bi se neslavno provela po gudurama Albanije. Slično tome, da prethodno fašistička Italija nije kapitulirala 8. IX 1943, a nacistička Nemačka oslabljena borbama u Bici za Normandiju (6. VI – 25. VIII 1944) i nezadrživim prodorom Crvene armije sa istoka koji je trajao od početka 1943, junačni NOB, s malo preuveličavanja može se tvrditi, ličio bi na otpor „Starine Novaka“ i „Djeteta Grujice“ Osmanskoj imperiji. Drugim rečima, doživljaj realnosti hronično manjka srpskim intelektualcima, a megalomanija često spoljnim činiocima ide u prilog, zato što se oslobodilačkom političkom kulturom da lako manipulisati kada to odgovara ne samo interesima veštih demagoga, nego i interesima velikih sila. Stojanović je kritikovao instituciju sankcija zalažući se za kažnjavanje vlastodržaca, a ne čitavog stanovništva, i predlažući u tom cilju saradnju univerziteta sa univerzitetom, bolnice sa bolnicom, grada sa gradom, a zaobilazeći saradnju država (Stojanović, 1995: 120). Ovaj kritičar Stojanovićeve knjige i poštovalac njegove ličnosti voleo bi da se njegova duboko čovečna ideja uvrsti u instrumente delanja UN u budućnosti, iako je svestan da je to teško očekivati u svetu u kojem se čovečnošću i ljudskim pravima manipuliše zarad ostvarenja ideoloških i praktično-političkih ciljeva. U tom smislu, Stojanović je u pravu i kada raspravlja o ideologiji ljudskih prava koja se „koriste od strane 365 Svetozar Stojanović ironično veli kako se komunisti nisu „upitali ni zašto je Narodnooslobodilačka borba bila znatno kasnija i slabija u nekim nacionalnim sredinama“, i s pravom se podsmeva tvrdnji „da su se svi jugoslovenski narodi oslobodili prvenstveno vlastitim snagama“ (Stojanović, 1995: 61). No, ovo podsmevanje ima za cilj da kaže kako su se Srbi oslobodili svojim snagama zato što bi u protivnom bila izostavljena reč „svi“.


Zapada ne samo za kritiku i rušenje komunizma, nego i za pravdanje vlastite dominacije u svetu“ (Stojanović, 1995: 113). Nije ni prvi ni poslednji put da se istinskim idealima ideološki pravda upotreba moći, ali manipulaciju svakako treba konstatovati i kritikovati onako kako je to Stojanović činio. Knjiga napisana perom političkog filozofa iz Beograda Zorana Obrenovića pojavila se još 1992, a intelektualno je i dalje izazovna. Iz jedne u osnovi levičarske demokratsko-socijalističke perspektive koja je osetljiva na interese srpske nacije, autor je od 1989. do 1992. analizirao proces nestajanja i razbijanja Jugoslavije. U pomenutoj studiji postoji niz vrednih uvida, a deli se i mišljenje o neophodnim i dovoljnim uslovima za nestanak Jugoslavije koji su ovde izneti:366 „Jugoslavija je posle kraha SSSR-a prestala da bude evropska potreba. Zahtev za stabilizacijom i konsolidacijom novih odnosa moći nalagao je nestanak Jugoslavije u meri u kojoj bi Srbija mogla da bude potencijalni saveznik obnovljene moći Rusije. Zato je Zapad promenio svoju strategiju i interes za Jugoslavijom zamenio davanjem podrške brzo rastućim i latentno prisutnim separatizmima“367 (Obrenović, 1992: 211). Prema tome, bez spoljne podrške ovim separatizmima, Jugoslavija bi postojala, a put do nje bio bi u insistiranju na referendumu svih građana Jugoslavije o poželjnosti opstanka države, sprovođenju prvo saveznih a zatim i republičkih izbora, te u jakoj diplomatskoj i medijskoj podršci koju bi takva 366 Mišljenje Milovana Mitrovića o neophodnim i dovoljnim uslovima neznatno se razlikuje, jer on smatra spoljne činioce kako dovoljnim tako i neophodnim uslovima „razbijanja Jugoslavije“ (Mitrović, 1994: 196). Sem toga, nacionalistički diskurs ne oskudeva u emotivno prezasićenim i prema pomagačima secesionista neprijateljskim izrazima: „Ta drastična (i tragična) promena (raspad strukture međunarodnih odnosa, tj. bipolarnog sveta, prim. aut.) odigrala se perfidnim podsticajima za otcepljenje Slovenije i Hrvatske od Jugoslavije, u čemu su prednjačili Nemačka i Vatikan (ispred kojih je ’istrčavala’ manje moćna ali isto tako zainteresovana Austrija)“ (Mitrović, 1994: 195). Takođe, Mitrović sistematski zanemaruje srpski doprinos neophodnim uslovima razbijanja Jugoslavije, po pravilu ga prećutkujući ili pravdajući kao reaktivnog: „Zlurado podsticanje i pomaganje šiptarske pobune na Kosmetu iz vrhova slovenačke i hrvatske vlasti i iz islamskih fundamentalističkih krugova izazvalo je ubrzano nacionalno gibanje među Srbima – najpre u Srbiji, a potom i izvan Srbije“ (Mitrović, 1994: 193). Uočljiva je razlika između izraza koji opisuju delanje nesrba („zlurado podsticanje“, „šiptarska pobuna“, „islamski fundamentalistički krugovi“) i izraza „nacionalno gibanje“ kojim se opisuje srpska nacionalistička pomama krajem osamdesetih. 367 Obrenović je odlično uočio širenje ideološkog manevarskog prostora Sjedinjenim Državama i Evropskoj Zajednici posle poraza Sovjetskog Saveza, te smanjenje istog malim političkim zajednicama: „Ideološka supremacija i medijska kolonizacija dojučerašnjeg političkog protivnika omogućuje da se interesi dominantnih sila svetu predstave kao opšti. Posledica toga je pretvaranje institucija međunarodne zajednice u poluge i transmisije centara moći. Interesi malih u okviru novog poretka mogu dobiti svoje pravo samo parazitiranjem na interesima velikih“ (istakao Z. O.) (Obrenović, 1992: 210). Otuda i zaključak da „ideja novog poretka dobija imperijalni karakter“ (Obrenović, 1992: 195).


varijanta jugoslovenstva uživala na Zapadu. U krajnjem slučaju, ako bi Slovenija krenula u jednostranu secesiju, vojsci Jugoslavije bilo bi dozvoljeno da brzo i efikasno spreči secesiju. U tom kontekstu, ocena Obrenovića „da rata u Hrvatskoj i Sloveniji ne bi ni bilo bez diskretne podrške Zapada“ (Obrenović, 1992: 170) dobija na težini. Ipak, mestimično dolazi i do preplitanja okvira sukoba civilizacija sa pratećim okcidentalističkim diskursom i levičarskog okvira sa pratećim antiimperijalističkim diskursom. Tako se autor sledećom argumentacijom založio za odbijanje Haškog sporazuma lorda Karingtona: „Srbija se iznova suočava sa snažnom, samouverenom i arogantnom Evropom. Sa Evropom koja diktira a ne razgovara, sa Evropom koja preti i postavlja ultimatume, koja svoju ravnodušnost potvrđuje i ignorancijom. Osornost i nadmenost evropske diplomatije razara idealizovanu sliku Zapada koju su naši elitisti, ti akviziteri opsena, godinama prodavali dezorijentisanoj javnosti. Zapad se pokazuje u svoj svojoj veličini, ali više ne kao fantazma siromašnih o svetu bogatstva, niti kao ideološka priča literata o Evropi kao svetu prosperiteta i demokratije i slobode. Evropa nam se obznanjuje ne samo u svom idealnom, samoreklamerskom, nego i stvarnom liku, kao Evropa težnji za dominacijom, kao Evropa revanšizma, moći i predrasuda, kao sklop interesa u kome priča o ljudskim pravima važi dotle dok, kao i sve ostalo, ne dođe u koliziju s principom profita. A profit nije uvek samo ekonomska kategorija. Danas, kad suočeni s diktatima haških predloga bolan dodir Zapada osećamo na svojoj koži a ne na koži Iračana, samo naivnost konfuznih može još da neočekivane i neopravdane poteze Zapada pravda time što on, navodno, nema uvida u našu situaciju“ (Obrenović, 1992: 171–172).

Gornji navod značajan je zbog toga što ukazuje na pojavu levičarskog okcidentalizma kao jednog hibridnog okvira. „Evropa“ i „Zapad“ čine homogenizovani blok koji „ravnodušno“, „snažno“, „samouvereno“, „nadmeno“, „osorno“ i „arogantno“ nastupa prema, takođe, homogenizovanoj Srbiji. „Evropa“ u ime „Zapada“ vrši radnju, a „Srbija“ je pasivno trpi, kao siromašna i nemoćna žrtva njenog imperijalizma. Srbija je tek za nijansu manje homogenizovana, jer u njoj se, ipak, prepoznaju „elitisti“ i „literati“ koji idealizuju „Evropu“. Bila je to šansa za autora da prepozna, možda, sličnosti između elite u EZ i u Srbiji, kao i širih društvenih slojeva, te da predloži i mogućnost povezivanja na međunarodnom planu u cilju menjanja neumne stvarnosti. Umesto toga, povlačila se paralela sa Irakom, čime se ukazivalo da Srbija nije usamljena žrtva, već i drugi nemoćni i siromašni imaju sudbinu žrtve. Metafora „bolan dodir Zapada osećamo na svojoj koži“ ukazuje da je svaka blizina „Zapadu“ opasna. Homogenizovana EZ se metonimski („Evropa“) prikazuje kao „samoreklamerska“ u ideologiji, dok u stvarnosti predstavlja kapitalističku imperiju koja teži „dominaciji“, „revanšizmu“, vođena pomoću „moći“ i „predrasuda“, te „profitom“.


Homogenizacijom i upotrebom brojnih negativnih epiteta EZ je demonizovana, dok je Srbija diskurzivnom strategijom viktimizacije učinjena njenom žrtvom. Ne uviđaju se razlike koje postoje među različitim nacijama EZ, ali ni razlike koje postoje između elita ove zajednice država i različitih društvenih slojeva. Hibridizacija okvira i primenjenih diskursa u funkciji je širenja ksenofobije, iako to verovatno nije bila namera ovog inače oštroumnog i prosvećenog autora. Čini se da je spoj antiimperijalizma, antikapitalizma i srpskog nacionalizma doprineo ponešto zamračenoj perspektivi. Analiza ovog navoda posebno dobija na snazi u svetlu konteksta u kojem je napisan. Naime, autor se založio za odbijanje „haškog ultimatuma“, iako je bilo jasno da će Srbija proći veoma loše ukoliko izabere taj put. Nije bilo realno da će kolektivna volja EZ da rasturi Jugoslaviju po republičkim granicama biti promenjena ili nadvladana bez ijednog saveznika, jer moglo se pretpostaviti da će imati i podršku SAD koje su se dotad držale po strani. Jednostavno, bila je to šansa da se izbegne rat koji se ne može dobiti, a da se diplomatskim putem pokušaju rešavati problemi statusa Srba u Hrvatskoj i u BiH. Nažalost, Obrenović, baš kao ni Slobodan Milošević prema kojem je bio kritičan, nisu uvideli nužnost popuštanja moćnijem u ovom trenutku, a pogrešan izbor se sa kamatama plaćao narednih devet godina. Od Jelene Guskove, ruske konzervativne istoričarke i stručnjaka za Balkan u štabu mirovnih snaga UN tokom 1994. u Zagrebu, spoljnog člana SANU i senatorke Srpske, može se saznati da u Rusiji, pre no što je njena knjiga objavljena, „nema rada koji bi svestrano razjasnio proces raspada jugoslovenske federacije“, iako je u „Institutu za slavistiku i balkanistiku formiran (je) Centar za proučavanje savremene balkanske krize“ i ima radova o pojedinim aspektima nestanka SFRJ (Guskova 2003: 1: 8, 16), što govori da kraj Jugoslavije politička elita Rusije nije opažala kao izazov. Dešavanja na Balkanu tokom devedesetih predstavljala su pre iznuđenu nevolju negoli spoljnopolitičku šansu za jačanje „prestiža moći“. Utoliko ni akademska misao u Rusiji nije novčano i medijski podsticana da istražuje kraj SFRJ (Guskova 2003: 1: 16). Ako se to uporedi sa izuzetno velikim interesovanjem za istu temu naučnika iz angloameričkog sveta, onda je jasno da su vansaznajni razlozi u većini slučajeva ključni pri ispoljavanju akademskog interesovanja za nestanak Jugoslavije. Naučnici koji stvaraju u društvima velikih sila, ako nisu krajnji levičari ili desničari, najčešće pravdaju spoljnopolitičke interese tih sila. Ruska istoričarka je stoga verovatno u pravu kada veli da je „to što je napisano o jugoslovenskoj tragediji, posebno na Zapadu, većinom (je) lišeno objektivnosti“ (Guskova 2003: 1: 8). No, to još uvek ne znači da je njen pogled, baš kao ni pogled onog koji ove retke piše, po sebi objektivan, iako napominje da „ne pripada nijednom od naroda koji su učestvovali u konfliktu i ne vrši nikakvu državnu funkciju“, te da će „se truditi da se što više pridržava(m) dokumenata i oslanja(m)


na činjenice“ (Guskova 2003: 1: 9). Razlog pristrasnosti, izražene neretko okcidentalističkim diskursom u ovkiru sukoba civilizacija, verovatno se može naći u autorkinom uverenju da „su strateški planovi“ SAD „i njenog instrumenta NATO, usmereni, pre svega prema Rusiji“, a da je Jugoslavija predstavljala prepreku na tom putu, pa ju je stoga bilo potrebno podeliti „razbijanjem na nekoliko državica“ (Guskova 2003: 2: 495). Otuda i velika kritičnost autorke prema ruskoj zvaničnoj politici tokom devedesetih, jer je smatrala da ona nije na odgovarajući način branila ruske nacionalne interese (Guskova 2003: 2: 254–333). Stoga ni pozitivističko insistiranje na činjenicama nije uspelo sačuvati istraživača od pristrasnosti: „Dok su se Slovenija, Hrvatska, čak i Kosmet, brižljivo pripremali za medijski rat, Srbija je smatrala da je istina dovoljna sama po sebi, da tu istinu ne treba afirmisati i braniti“ (Guskova 2003: 1: 35).368 Na taj način se propaganda srpskih nacionalista uzima zdravo za gotovo, pa se, čak, termin „istina“ koristi na propagandistički način: ona je a priori na srpskoj strani u sukobu, dok ostale strane vode „medijski rat“ protiv Srbije, tj. istine. U tom kontekstu se i genocid na ograničenom prostoru zaštićene zone UN Srebrenice naziva „oslobođenjem“ (Guskova 2003: 1: 408). Po meri iskrivljenja stvarnosti takvo pisanje može se porediti s onim Rametove, s tom razlikom što je ona usmerena antisrpski srbocentrično, a Guskova prosrpski. To se naročito vidi u iscrpnom opisivanju patnji i etničkog progona srpskih žrtava iz Hrvatske i sistematskom prećutkivanju ili relativizaciji muka i proterivanja hrvatskog stanovništva iz RSK (Guskova 2003: 1: 207–294). Takođe, autorka bez objašnjenja veli da je „mnoštvom objavljenog i neobjavljenog materijala“ snabdevana od Ministarstava i informativnih agencija Srbije, Crne Gore, Srpske, vlade Crne Gore, Makedonije, Srpske Krajine (Guskova 2003: 1: 41), ali ne i Hrvatske, BiH i Slovenije.369 Naposletku, nije nedostajalo ni osećanjima nabijenih opisa „zverstava hrvatskih jedinica“, bez pozivanja na izvor, koji kao da su devedesetih snimljeni sa RTS: 368 U potvrdu ovakvog stava usledio je citat Ratka Mladića (Guskova 2003: 1: 35). 369 Često je korišćena diskurzivna strategija društvenog normalizovanja ličnih modela, npr. u tvrdnji da je „jugoslovenska istoriografija visoko (je) ocenila“ značaj „antibirokratske revolucije“ u „demokratizaciji društva“ (2003: 1: 92). Takođe, korišćena je diskurzivna strategija prećutkivanja, npr. kada se navelo da Krfska deklaracija nije predviđala ujedinjenje na bazi federalizma (2003: 1: 68) i prećutalo da je predviđala donošenje ustava kvalifikovanom većinom. Valja primetiti da je autorka koristila i diskurzivnu strategiju vremenskog tumbanja. Naime, pošto je na 338. strani konstatovano da je rat u BiH počeo 4. IV 1992. u Sarajevu, devet stranica docnije navedeno je da su Arkanova „garda“ i „Šešeljevi dobrovoljački odredi“ krenuli „3. aprila u obračun sa naoružanim muslimansko-hrvatskim grupama u Bijeljini“ (Guskova 2003: 1: 338, 347). Nije najvažnije što su Arkanova pljačkanja, proterivanja i ubijanja muslimanskog stanovništva u Bijeljini otpočela 1. IV, već činjenica da je autorka hronološki istumbala događaje kako bi se odgovornost za rat sa srpske strane prebacila na Bošnjake. Slično tome, korišćena je i diskurzivna strategija zamagljivanja stvarnosti prilikom pominjanja logora Omarska, Keraterm i Trnopolje (2003: 1: 409


„Hrvatska vojska 1. novembra počela je napad na srpska sela u trouglu Bjelovar – Podravska Slatina – Grubišino Polje. Otpočeo je masovni progon srpskog stanovništva. Zverstva hrvatskih jedinica nadilazila su zverstva iz Drugog svetskog rata. Hrvatski ’crnokošuljaši’ sada su odsecali ruke, noge, glave, noseve, polne organe, vadili oči, drali kožu, iskasapljena tela bacali na ulicu. U toku tog vandalskog pustošenja u potpunosti je uništeno osamnaest srpskih sela. (...) Hrvati su palili šume da bi isterali ljude koji su se tamo skrivali“ (Guskova 2003: 1: 257).

U okviru agresor–žrtva i diskursa Drugog svetskog rata primenjena je diskurzivna strategija demonizacije i dehumanizacije Hrvata i viktimizacije Srba.370 Na kraju, ne iznenađuje da i Guskova smatra, „uproštavajući donekle stvari“, da su „unutrašnji uzroci odigrali (su) važnu, a spoljašnji odlučujuću ulogu u raspadu federacije“ (Guskova 2003: 1: 58), usled čega je veći deo drugog toma posvetila delanju međunarodnih činilaca. Srbocentrična perspektiva može se mestimično uočiti i u pisanju Aleksandra Pavkovića, iako se u osnovi radi o veoma vrednom doprinosu, koji je najčešće nadilazio iskušenja nacionalne jednostranosti, u istraživanju procesa nestajanja Jugoslavije (čije se vrline pominju na drugim mestima u ovoj studiji), koji je ratove za jugoslovensko nasleđe uokvirio idejom o nacionalnim revolucijama na Balkanu koje traju od početka XIX veka do naših dana. Primerice, govoreći o daljoj prošlosti, Pavković pruža izrazito prosrpski opis: „Za srpske političke i vojne vođe koji su planirali i izvršili oslobađanje u savezu sa vladama Grčke, Bugarske, Crne Gore i Rumunije, bilo je posle 1912, drugih Srba kao i srpske ’braće’ (Hrvata i Slovenaca) koji su još uvek čekali oslobođenje od habzburške vlasti pomoću srpske vojske“ (Pavković, 2002: 228). Istini za volju, na veoma inteligentan način se autor ogradio, jer je započeo rečenicu sa „za srpske političke i vojne vođe“, pa tako može reći da to što je navedeno ne predstavlja njegov, već stav srpske elite pred Balkanske ratove i I svetski rat. Problem je, međutim, što se istovremeno ne navodi šta su mislili pripadnici slovenačkih i hrvatskih elita pred ove ratove, te kakve su podele među njima postojale, već se samo kaže kako su Albanci i Bugari osporili ova „nacionalna oslobođenja“ (Pavković, 2002: 228). Štaviše, pominjani su „oduševljeni govori regenta Aleksandra i hrvatskih političara“, i dodaje se da su „po prvi put od srednjeg veka, Hrvati i Slovenci, kao i Srbi, osvojili slobodu od strane vlasti u novoj kraljevini predvođenoj vladajućom srpskom dinastijom“ (Pavković, 370 Srbi u Srpskoj su, pak, romantizovani i pozitivno stereotipizirani: „(...) ne prodaju se, ne pristaju na uslove koji bi im mogli odgovarati, sve vreme pozivaju se na istoriju, čime zapadne sagovornike dovode do ludila. Ponosni su i kada za to nema osnova, naivni i lakoverni, lako ih je prevariti, ali ih je nemoguće pobediti. Čestiti, dobroćudni, beskrajno tvrdoglavi. (...) Sa Srbima je lako živeti, ali je teško ratovati“ (Guskova 2003: 1: 370).


2002: 229). Pominjanje srednjeg veka u kontekstu strane vlasti prilično je problematično, jer su u to doba kmetovi bili u toj meri potčinjeni da im je verovatno bilo svejedno da li njima vladaju domaći ili strani gospodari. Prećutno je, tako, moderan pojam nacije pomeren u daleku prošlost. Sem toga, nisu svi Hrvati to tako doživljavali, jer bilo je mnogo i onih koji su protumačili ujedinjenje kao potpadanje pod „tuđinsku srpsku vlast“. U tom kontekstu je znakovito da se odlična studija Iva Banca, na engleskom objavljena 1984. a na hrvatskosrpskom 1988, ne pominje (Banac, 1988). Tek je nakon svega rečenog pomenuto da je „mala grupa hrvatskih vojnika“ u Zagrebu podigla ustanak koji je bio lako ugašen, te da su ubijeni smatrani „mučenicima“ koji su anticipirali stav mnogih drugih u „predstojećim godinama“ da su „srpski političari i činovnici bili u novoj kraljevini jednako strani i represivni kao i prethodni vladari“ (Pavković, 2002: 229). Rečju, poluistina je vešto upotrebljena u okviru zastupanja srpskih nacionalnih interesa, onako kako ih autor shvata, u sklopu povezivanja prošlosti i sadašnjosti – jer ispada da su na početku ujedinjenja Hrvati listom bili za takvo rešenje, iako Stjepan Radić od samog početka nije bio pristalica ujedinjenja ostvarenog u srpskoj varijanti jugoslovenstva (Bakić, 2004; Banac, 1988). Naposletku, nije objašnjeno ni jednom rečju zašto su se Hrvati masovno okrenuli protiv srpske varijante jugoslovenstva, ako su na početku bili oduševljeni njome. Umesto toga, pripovedno su Hrvati predstavljeni kao oni koji nose glavnu odgovornost za teški teret nesreća koje su zadesile Kraljevinu i Srbe tokom II svetskog rata: „Hrvatska seljačka stranka i njen vatreni vođ Stjepan Radić nadali su se da dostignu ovaj cilj (suverenu Hrvatsku u konfederaciji sa drugim južnoslovenskim zemljama, prim. aut.) kroz ispregovarani sporazum sa srpskom kraljevskom kućom i srpskim političarima. A nekoliko godina posle smrti obojice, Radića i kralja Aleksandra, u predvečerje II svetskog rata, srpski knez regent i vođ Hrvatske seljačke stranke postigli su sporazum o stvaranju polusuverene pokrajine Hrvatske unutar Kraljevine Jugoslavije. No, u međuvremenu, od 1929. na dalje, jedna mala, desničarska i rasistička grupa, hrvatske ustaše, povele su oružanu borbu – tj. terorističku kampanju – protiv navodnog srpskog okupatora, u težnji za potpunom nezavisnošću ili oslobođenjem Hrvatske od navodne srpske okupacije i od Jugoslavije. Taj cilj bio je ostvaren dve godine docnije, 1941, iako ne ustaškim oružjem, već osvajanjem Jugoslavije od sila Osovine“ (Pavković, 2002: 229–230).

Moguće i zbog nedostatka prostora u časopisu, autor je ćutke pretrčao (diskurzivna strategija prećutkivanja) preko tako bitnih događaja kao što su ubistvo Stjepana Radića u Skupštini Kraljevine i kralja Aleksandra u Marseju, pa neupućeni čitalac može samo pretpostavljati od čega su umrli, zato što se neutralno veli „posle smrti obojice“. Ove dve smrti koje je delilo velikih pet godina stavljene su u istu rečenicu, po sistemu krv za krv, pod uslovom da


čitalac zna da su ubijeni, dok se pripovedno predstavilo da su se Srbi i Hrvati uspeli nekako nagoditi, te da su svi bili zadovoljni ovim dogovorom, osim „jedne male, desničarske i rasističke grupe“ koju su docnije dovele na vlast sile Osovine. Izostavljen je značaj koji je ubistvo Radića kao nespornog vođe hrvatske nacije moralo imati za obične Hrvate, te činjenica da je upravo ovaj tragični događaj u Skupštini doveo do uvođenja diktature kralja Aleksandra, a da je posle njega Pavelić napustio Jugoslaviju i od frankovaca obrazovao ustaše, koji su potom kralja i ubili. Naposletku, nije ni pomenuto da je većina Srba bila veoma nezadovoljna Sporazumom iz 1939, a da je došlo i do napada na Srbe u Banovini. Na taj način je stvarnost prošlosti pripovednom strukturom iskrivljena, Hrvati predstavljeni u nepovoljnijem, a Srbi u pozitivnijem svetlu nego što je to uistinu bio slučaj u međuratnom periodu. *** U srbocentričnom diskursu Srba u okviru žrtva–agresor, njima je, razume se, namenjena uloga bezgrešnih žrtvi, a agresori su „Zapad“, „Evropa“, „NATO“ i „secesionističke republike“. Primenjuje se diskurzivna strategija samoviktimizacije, a srpski nacionalizam se u objašnjenju nestajanja Jugoslavije ili prećutkuje ili pravda kao odgovor na agresiju drugih, iako to nije slučaj kod svih (naročito ne kod Pavkovića) ovde analiziranih autora. Najdrastičniji primer nacionalističkog srbocentričnog diskursa u okviru žrtva–agresor može se primetiti kod Čedomira Popova, kod kojega se on primenjuje dosledno neistorično, potom kod konzervativnog sociologa Milovana Mitrovića, dok je kod Zorana Obrenovića on kombinovan sa levičarskim okvirom i antiimperijalističkim diskursom i okvirom sukoba civilizacija sa okcidentalističkim diskursom. Kod Pavkovića je, pak, primetan, podokvir II svetskog rata u okviru žrtva– agresor, ali je to prigušeno veštom pripovednom strukturom i, ipak, bazično doslednim prihvatanjem svih nacionalizama na prostoru bivše Jugoslavije kao legitimnih. Sa izuzetkom Stojanovića, ostali autori se slažu da je Jugoslavija razbijena spolja,371 tj. da su dovoljni uslovi nestanka Jugoslavije sadržani u delanjima u prvo vreme Nemačke i Vatikana, a potom i SAD, s tim što Mitrović smatra da ova delanja predstavljaju i neophodan uslov nestanka SFRJ. Pavković i Obrenović domaće nacionalizme smatraju mahom neophodnim uslovom, baš kao i autor ove studije, dok Stojanović jedini misli da su domaći nacionalizmi predstavljali dovoljan uslov nestanka Jugoslavije, a spoljni tek neophodan. Ono, dakle, što ovde analizirane autore razdvaja od pisca ovog spisa nije toliko shvatanje uslova koji su doveli do kraja Jugoslavije, koliko kritičnost prema srpskom nacionalizmu u sklopu opšteg procesa njenog nestajanja. 371 Sa Stojanovićem se slaže i Mihailo Marković, o čijem je članku (Marković, 1994) više rečeno u delu o levičarskim izazovima ideološkoj hegemoniji o nestanku Jugoslavije.


U tom smislu, on je daleko bliži Jasni Dragović Soso i Mihailu Crnobrnji, pa i Džonu Lempiju, iako spoljnim činiocima daje determinističku prednost u odnosu na ovo troje vrednih istraživača. Majkl Men, Mladen Lazić, Radžu Tomas, Aleksandar Pavković i Suzan Vudvord su verovatno najbliži stavu koji se zastupa u ovoj studiji, s tom razlikom što se gaji veća kritičnost prema srpskom nacionalizmu u odnosu na Pavkovića; ekonomskom determinizmu se ne pridaje onaj značaj koji mu posvećuje Vudvordova; a autoritarnosti onaj značaj koji joj posvećuje Lazić. Treba uočiti da je srpska nacionalna opredeljenost prilično jaka determinanta u tumačenju procesa nestajanja Jugoslavije, jer autor ove studije se uglavnom slaže sa Srbima kada je u pitanju shvatanje činilaca koji su najvažniji u procesu nestajanja Jugoslavije, bez obzira na to što ima i većeg ili manjeg neslaganja u odnosu na različite autore. To se može objašnjavati ili pristrasnošću koju nacionalna pripadnost, po pravilu, izaziva prilikom tumačenja nekog događaja ili procesa u koji je upletena nacija kojoj se pripada, ili činjenicom da nacionalna pripadnost osvetljava izvesnu perspektivu koja u ovom slučaju nesrbima ostaje skrivena usled različitosti perspektiva iz kojih oni posmatraju identične procese. Činjenica da „srpsku perspektivu“ dele krajnji levičari na Zapadu, većina ruskih stručnjaka za Balkan (Guskova, 2003: 1: 16–18), kao i jedan Indijac, Radžu Tomas, koji se posebno bavio problemom nestanka Jugoslavije, upućuje na zaključak da izvestan položaj u globalnom svetu otvara perspektivu za uviđanje značaja spoljnog činioca u procesu nestajanja Jugoslavije i u njenom konačnom razbijanju. Oni koji su neposredno pogođeni delanjem spoljnog činioca u ovom procesu egzistencijalno su otvoreni za spoznaju značenja i značaja delanja tog činioca; takođe, oni koji su ideološki pripremljeni da uoče nepravde kapitalizma i imperijalizma, a krajnji levičari su za to najpripremljeniji, takođe lako prepoznaju negativan uticaj spoljnog činioca u procesu razbijanja Jugoslavije; a isto važi i za naučnike koji dolaze iz drugih nezapadnih zemalja koji kritički posmatraju imperijalističko delanje vodećih zapadnih sila.

8. Odstupanja od ideološke hegemonije

8.1. Jugoslovenstvo – propuštena prilika za spas Jugoslavije Bila je toliko neuspješna da se nije uspjela održati, a opet – u odnosu na ono što je bilo prije nje, i ono što je (gotovo posvuda na njenom teritoriju) slijedilo nakon nje: njen je neuspjeh ipak samo relativan. Dejan Jović

Ima autora koji su postavili hipotezu da je Jugoslavija nestala zato što nije pronađena ujedinjujuća ideologija. Prema Endrjuu Baruhu Vahtelu (Andrew Baruch Wachtel), značaj kulture se ne može potceniti, pa je kroz književnost i kulturnu politiku trebalo poraditi na stvaranju i održanju jugoslovenske nacije, ako se želelo da i sama jugoslovenska država potraje. Ovom stavu blizak je i Aleksandar Pavković, a Dejan Jović pak smatra da se značaj države Jugoslavije ideološki i institucionalno mogao naglašavati znatno jače, te da je Josip Broz to radio u prvih dvadesetak godina, ali da je potom Kardeljeva vizija rastvaranja jugoslovenske države, tj. marksistička odanost idealu „odumiranja države“ dovela do njenog istinskog odumiranja.372 8.2. Ideologija jugoslovenstva i odumiranje države Endrju Baruh Vahtel je profesor slovenskih jezika i književnosti na Nortvestern (Northwestern) univerzitetu u Ilinoisu, i smatra se jednim od najvažnijih američkih istoričara slovenskih književnosti. On je, takođe, i glavni urednik izdavačke kuće Northwestern University Press. Dejan Jović, rođeni Zagrepčanin, sin Srbina iz Srbije i Hrvatice je, pak, politikolog koji je diplomirao u Zagrebu pod mentorskim vođstvom jednog od najboljih jugoslovenskih politikologa Jovana Mirića, magistrirao je u Ljubljani, a doktorat odbranio na prestižnoj Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke (LSE). Aleksandar Pavković je, pak, Srbin iz Beograda, a sada je profesor u Australiji. Njihovi istraživački 372 Obema tezama blizak je i Predrag J. Marković (Marković, 2000), koji je sa Vahtelom u skorije vreme napisao studiju (Vachtel, Marković, 2008).


ciljevi i pristupi su umnogome različiti, ali imaju zajednički imenitelj, uz otklon od teze o „drevnoj mržnji“, uverenje da je ideja jugoslovenstva – izražena bilo u kulturnoj bilo u političkoj sferi – mogla biti spasonosna za Jugoslaviju, te da je napuštanje te ideje bilo pogubno za zemlju prema kojoj su gajili očigledne simpatije. Ovo što je do sada rečeno već nagoveštava da se radi o potpunom odstupanju od uspostavljene ideološke hegemonije. Vahtel je svoju knjigu Stvaranje nacije, razaranje nacije: književnost i kulturna politika u Jugoslaviji (Making a Nation, Breaking a Nation: Literature and Cultural Politics in Yugoslavia) objavio 1998,373 a Jović je doktorirao 1999, dakle, u vreme kada je hegemonija srbocentrične hipoteze bila na vrhuncu. Svoju tezu objavio je u Zagrebu i Beogradu 2003, a izdanje na engleskom, svakako ne slučajno, izašlo je tek 2008. u izdanju Purdue University Press iz Indijane.374 Otuda oba autora zaslužuju veliko priznanje za intelektualni nekonformizam, plivanje protiv struje, za šta su potrebni lična hrabrost i integritet. Radilo se o svojevrsnom suprotstavljanju ideološkoj hegemoniji koja je, osim okrivljavanja Srba za sve negativno što se dešavalo, prećutno ili izričito sadržala i tvrdnju o Jugoslaviji kao neodbranjivoj tvorevini. Vahtel i Jović, međutim, smatraju da Jugoslavija nije bila osuđena na propast, da „drevna mržnja“ jeste mit koji je pravdao njeno razbijanje, te da Slobodan Milošević i srpski nacionalizam, iako nesumnjivo loše pojave, nisu bile jedine koje su doprinosile nestanku Jugoslavije. Štaviše, dovoljne uslove „raspada Jugoslavije“ Vahtel nalazi u delanju komunističkih elita posle 1963. godine: „Teza ove knjige jeste to da su, odustavši od pokušaja izgradnje nacije u kulturi, političke i kulturne elite stvorile uslove za propast jugoslovenske države. (...) To ne znači da ja verujem kako se isključivo kulturnom analizom može objasniti nestanak Jugoslavije. (...) No, jugoslovenska privredna i politička kriza osamdesetih godina, koliko god da je bila istinska, ne bi za posledicu imala raspad zemlje da je postojala jedna snažna vizija jugoslovenske nacije. Protivnici moje teze reći će da, iako to može biti tačno, takva vizija nikada nije imala uporište u najširim slojevima stanovništva. Na to bih ja odgovorio da, prvo, dela kulture koja sam analizovao375 pokazuju da su različita, a prihvatljiva jugoslovenska gledišta nesumnjivo 373 Citirana je u 40 različitih publikacija, što nije naročito velika citiranost, ali nije ni beznačajna. 374 Trenutno na pretraživaču Google nema podataka o citiranosti, a nijedan od članaka koje je Jović objavio nije citiran u više od pet publikacija, što je u potpunom neskladu sa temeljitošću, originalnošću i ukupnom vrednošću njegovog istraživačkog rada. 375 Misli se na epske narodne pesme, dela Petra Petrovića Njegoša, Ivana Mažuranića, Ivana Meštrovića, ali i na radove Jovana Cvijića i Vladimira Dvornikovića, Iva Andrića, Miroslava Krleže, Augustina Ujevića, Miloša Crnjanskog, Vladimira Nazora, te Branka Ćopića, Dobrice Ćosića, Oskara Daviča, Mihaila Lalića, kao i Slovenaca Cirila Kosmača i Miška Kranjeca.

Odstupanja od ideološke hegemonije 303

postojala, i drugo, studije koje sam naveo u četvrtom poglavlju376 otkrivaju nam da je, sredinom šezdesetih, pa čak i u sedamdesetim godinama, veliki broj građana te zemlje osećao značajnu privrženost jugoslovenskoj ideji. Da su napori u pravcu izgradnje nacije pojačani, umesto što su obustavljeni, posledice su mogle biti potpuno drugačije“ (Vahtel, 2001: 283–284).

Jasno je, dakle, da Vahtel kulturnom determinizmu pripisuje najveću ulogu, ali je među autorima koji dele kulturalističku usmerenost sasvim izuzetan, jer je, koliko je poznato piscu ovih redaka, jedini koji smatra da se Jugoslavija mogla održati da političke i kulturne elite nisu napustile ideju jugoslovenstva. Na isti način, on je među pristalicama kulturnog determinizma jedini koji je Jugoslaviju smatrao vrednom održanja, ali je najverovatnije i precenio značaj elitne kulture za stvaranje identiteta (Marković, 2004: 22). Nije isključeno da su američka nacionalna pripadnost i jevrejsko etničko poreklo odigrali izvesnu ulogu u ovako pozitivnoj proceni jedne višeetničke zajednice u kojoj nijedna nacija nije imala apsolutnu većinu kakvu je Jugoslavija predstavljala. Uz to, Vahtel smatra da su Jugoslaviju „u potpunosti proždrali grabljivi partikularistički nacionalizmi“ (Vahtel, 2001: 281), a da je tezu o „drevnoj mržnji“ i „potpuno veštačkoj tvorevini“ bilo „nužno“ da „korigujem, makar i samo u znak sećanja na jedan izgubljeni ideal i na muškarce i žene koji su u njega verovali“ (Vahtel, 2001: 282). Kada je u pitanju beskorisnost argumenta „drevne mržnje“, Dejan Jović je još izričitiji, jer ga među osam različitih objašnjenja nestanka Jugoslavije smatra jedinim koji nema nikakvu eksplanatornu snagu: „Ova knjiga, primjerice, od prve do zadnje strane pokušava pokazati koliko su pogrešne (i, što se tiče autora, moralno neprihvatljive) tvrdnje da je raspad Jugoslavije rezultat neke vječne mržnje između Srba i Hrvata, ili bilo kojeg drugog para među jugoslavenskim narodima. Većina sukoba u jugoslavenskoj politici u razdoblju koje ovdje pratimo bili su unutaretnički sukobi, i nisu se ticali nacionalnog pitanja nego interpretacija ideologijskog narativa ili pragmatičkih političkih pitanja (recimo: u kojoj mjeri tolerirati ’opoziciju’). Druga teza koju odbacujem u ovoj knjizi odnosi se na ideju o ’neizbježnosti’ raspada Jugoslavije. Ništa u politici nije neizbježno. (...) Treća ideja koja se ovdje odbacuje (i koja pogađa samu bit društvenih ’znanosti’ kao ’znanosti’) jest ideja o mogućnosti predviđanja događaja i/ili pravljenja velikih generalizacija – pouka za budućnost. Komparativna politika je moguća samo kao komparativna povijest političkih događaja ili ideja a ne kao komparacija između nečeg što bi se tek trebalo dogoditi. Politolozi i sociolozi, društveni znanstvenici općenito nemaju nikakav monopol na vizionarstvo. Njihove spekulacije o tome što će se dogoditi nisu ništa bolje od spekulacija bilo kojeg drugog građanina“ (Jović, 2003: 19–20). 376 Radi se o socijalno-psihološkim istraživanjima Rota i Havelke o nacionalnim vezanostima srednjoškolske omladine (Rot, Havelka, 1973).


Takođe, Vahtel smatra da istorijski neuspeh Jugoslavije nije bio neizbežan, već su ga uslovili „svesni izbori koje su u raznim trenucima činile grupe i pojedinci“, ali da je bilo „moguće praviti i drugačije izbore“ (Vahtel, 2001: 282). Štaviše, on veli kako su i mnogi „Jugosloveni ’napravljeni’, i to u velikom broju, a katastrofalne posledice raspada zemlje mogu nas navesti na pomisao da bi za Južne Slovene bilo bolje da ih je bilo napravljeno još više“ (Vahtel, 2001: 282). U tim rečima vidljiv je žal nad činjenicom da različiti vladari Jugoslavije nisu uspeli da stvore masovnije i održivo jugoslovenstvo. U ovim kritikama istorijske neizbežnosti i moći predviđanja društvenih nauka prisutan je, takođe, jedan skroman stav koji zbog toga ništa ne gubi na naučnosti. Naprotiv, poredeći u ovoj studiji izneta predviđanja raspada Jugoslavije sa ovakvom metodičnom sumnjom u moć predviđanja društvenih nauka, čini se da su upravo ova metodična „sumnjala“ mnogo bliže istinskom naučnom stavu. Veberovski rečeno, sumnjala raščaravaju svet, a proroci na njega bacaju čini. Sem toga, Jović je kao jedan od ciljeva svoje vredne studije naveo da ona „želi poslužiti kao građa za eventualne povijesne komparacije (prije svega s ostalim socijalističkim državama koje su se raspale gotovo istodobno: SSSR-om i Čehoslovačkom; i onima koje se nisu raspale a imale su vlastitu ideologiju: recimo Kinom, i – do neke mjere – Albanijom)“ (Jović, 2003: 20). Time je jasno stavio do znanja da ga zanima uporedno-istorijski usmerena društvena nauka, a takvo opredeljenje deli i autor ove studije, bez obzira na teorijske razlike između njih. Vahtel je, pak, naročito kritičan prema jugoslovenskim komunistima koji su, po njegovom mišljenju, u prvo vreme (1945–1963) pokušali da „stvore nadnacionalnu kulturu koja bi obuhvatala, a ne povezivala odvojene nacionalne kulture. Njih je trebalo marginalizovati, mada ne i otvoreno progoniti, i očekivalo se da će vremenom odumreti“ (Vahtel, 2001: 283). Jović, sa svoje strane, na isti način kritikuje Edvarda Kardelja koji je nametnuo koncept „odumiranja države“, umesto Brozovog koncepta „bratstva i jedinstva“ koji je vladao do 1966. godine (Jović, 2003: 105). Pobeda Kardelja, „ideologa“, kako ga Jović naziva, nad Rankovićem, „realistom“, bio je ključan događaj koji je doprineo budućem rastakanju Jugoslavije: „On je označio faktičko (iako još ne i ritualno) odustajanje od koncepta bratstva i jedinstva i od etničkog koncepta jugoslavenskog identiteta. Ovaj prvi koncept je ostao živjeti još jedino u pojedinim Titovim govorima. Tito, koji se dugo dvojio izmedu jednog i drugog koncepta, na kraju je prihvatio Kardeljev koncept, ne toliko iz vlastitog uvjerenja koliko zbog očuvanja vlastite političke pozicije. Ta će pozicija (...) biti dovedena u pitanje nakon pada Rankovića, a posebno 1970. i 1971. godine. Poraz Rankovića bio je u velikoj mjeri i pobjeda nad Titom, nad njegovim viđenjem da nova Jugoslavija može postići ono što nije uspjela Karađorđevićeva Jugoslavija: stvoriti ako ne jugoslavensku naciju a onda jugoslavensko


socijalističko zajedništvo u kome nacionalne posebnosti neće biti važne i u kome će one postupno (kako socijalizam napreduje) nestajati. Tito nikad nije napustio ideju o Jugoslaviji kao ne samo socijalističkoj zemlji (element koji je i kod njega imao prioritet nad svim ostalim) nego i kao zemlji Južnih Slavena. Za razliku od toga, Kardelj je potpuno napustio ovaj drugi, etnički element, postavljajući cijelu strukturu jugoslavenske države i identiteta u njoj na samo jedan stup – ideološki“ (istakao D. J.) (Jović, 2003: 133).

Slažući se sa idejom da su Broz i Kardelj imali na umu i socijalistički ideal odumiranja države u budućnosti, i da je Broz baštinio i lenjinističku ideju da jugoslovensko socijalističko zajedništvo može prevazići parcijalne nacionalizme, ali i samu naciju kao „buržoasku formu”, ipak, postavlja se pitanje da li je ova razlika između dvojice najbližih saradnika do Kardeljeve smrti preuveličana. Jednostavno, Josip Broz Tito bio je suviše moćan da bi mu bilo ko, pa čak i moćni Slovenac, bez posledica protuslovio oko tako značajnih stvari. Drugim rečima, da se Broz protivio Kardeljevoj pobedi nad Rankovićem, onda te pobede ne bi ni bilo, pošto bi se ishod borbe dijametralno razlikovao. Otud se razlikovanje Brozovog i Kardeljevog koncepta jugoslovenstva čini ponešto nategnutim. U neku ruku, Jović je smatrao Kardelja odgovornim za raspad Jugoslavije zato što je smatrao da od početka uvođenja „Kardeljevog koncepta“ glavna linija podele u Jugoslaviji nije bila etnička, već ideološka: „Linija podjele – ne samo u posljednjim godinama Jugoslavije nego već od samog uvođenja Kardeljeva koncepta – nije bila prvenstveno nacionalna, niti je sukob bio između članova političke elite iz različitih nacionalnih grupa. Sukobi koji su razbili Jugoslaviju bili su prvenstveno ideološki a ne etnički. Jednom kad je ideologija postala nesposobna da formulira jasnu viziju, Jugoslavija – najideološkija među socijalističkim zemljama – platila je najveću cijenu te krize“ (Jović, 2003: 154).

Čini se da autor precenjuje značaj ideološkog činioca, a potcenjuje značaj etničkog u jednoj višenacionalnoj zajednici koja je bila organizovana kao socijalistička etnofederacija, jer etnofederalizam „ima i jednu posebnu odliku“ u odnosu na federalizam per se, pošto se „neke, a ponekad i sve podjedinice poklapaju (se) sa geografskim okvirima skoncentrisanih manjina“ (Bans, 2004: 197). Naime, iza svakog ideološkog sukoba krili su se nacionalni interesi (Milosavljević, 2004: 31),377 tj. etnički uslovljen opažaj tih interesa, koje su 377 Olivera Milosavljević je ispravno primetila, iako u preoštroj i katkad neutemeljenoj kritici Jovićeve knjige, autorovo neopravdano i „po svaku cenu originalno“ zapostavljanje značaja nacionalnog pitanja: „Nacionalno pitanje je od 1945. bilo u temelju definisanja jugoslovenske (socijalističke) države, a od kraja osamdesetih je prestalo da bude ’pitanje’


ideološke marksističke tvrdnje, kako je vreme odmicalo, sve više samo pravdale. Od stvarnih odnosa političkih snaga, međutim, zavisilo je koja će ideološka legitimacija izvesnih nacionalnih interesa prevladati. Glavna teza knjige jeste da se SFRJ raspala jer je počev od 1974. bila (iako je period promena koji je trebalo da vodi odumiranju države započeo već 1967) zasnovana na ‘zajedničkom konceptu socijalizma’, pa kada se raspao socijalizam i SKJ kao njegov nosilac, morala se raspasti i država (Jović, 2003: 483–484). Ne sporeći značaj ideologije odumiranja države, ipak se može postaviti pitanje zašto se ovaj koncept primenjivao samo na saveznu, a ne i na republičke države. Nemoguće je bez nacionalizma objašnjavati ustavne promene u višenacionalnim etnofederacijama čije su elite svesne značaja nacionalnog pitanja, pa čak ni, ili naročito ne, onda kada vodeći političari tvrde da su internacionalistički usmereni. Da se radilo o doslovno shvaćenom konceptu odumiranja države, onda bi na prostoru Jugoslavije odumrla svaka država, kako savezna tako i republike članice. Naprotiv, to se nije zbilo, jer federalne jedinice su upravo blagodareći ustavnim amandmanima iz perioda 1967–1971. i Ustavu iz 1974. izuzetno ojačale naspram onemoćale savezne države. Valeri Bans (Valerie Bunce) je, štaviše, primetila da Jugoslavija od sedamdesetih postepeno gubi odlike države, dok republike u istom periodu te odlike stiču (Bunce, 1997: 349). Utoliko se osnovna teza inače temeljito urađene i vredne Jovićeve studije ne može prihvatiti. Činjenica da se Srbija od 1977. do 1983. četiri puta založila za promenu tzv. Kardeljevog koncepta,378 tj. neravnopravnog položaja u odnosu na sopstvene pokrajine i u (kon)federaciji, te da su druge republike pružale otpor svim ovim inicijativama za Jovića ne znači da su linije podele bile etničke: „Podjele ponovno nisu bile ni etničke, a često ni republičke nego prije svega političke“ (Jović, 2003: 200–201). Čini se, ipak, da se do kraja nije razumela etnofederalistička logika. Naime, u ustavnom ustrojstvu u kojem većinska etnička zajednica obezbeđuje pravni temelj za obrazovanje republika kao federalnih jedinica, sa izuzetkom BiH u kojoj nije bilo apsolutne etničke većine pa su tri najveće etničke zajednice smatrane „konstitutivnim narodima“ republike, privredni, kulturni ili politički sukobi po pravilu se izrode u etnopolitički odnosno nacionalni sukob. U jugoslovenskom slučaju, „dok su Tito i Kardelj i postalo jedina ideologija“ (Milosavljević, 2004: 31). Nije, međutim, na mestu autorkina primedba da Jović pristaje „na trenutno vladajuće ideološke trendove ’kod kuće’“ (Milosavljević, 2004: 38), jer njegova doktorska disertacija nije nastala ni u Beogradu ni u Zagrebu, već u Londonu. Autorova kritičarka, međutim, potpuno se priklonila ideološki hegemonoj tvrdnji u moćnim zapadnim akademsko-medijskim krugovima da je „Jugoslavija i razbijena da bi se jasno ograničio ’srpski etnički prostor’“ (Milosavljević, 2004: 37), čime se potpuno zanemaruju pa i pravdaju interesi i delanja nesrpskih nacionalista u Jugoslaviji i vanjskih činilaca. 378 „Plava knjiga“ 1977, rasprava o Kosovu 1981, predlog Najdana Pašića da se napravi kritička analiza funkcionisanja političkog sistema 1982, predlog Miloša Minića da se raspravi stanje u SKJ 1983 (Jović, 2003: 200–201).


bili živi njima je priznavana uloga vrhovnih interpretatora stvarnih namjera i samog smisla (Kardeljevog) koncepta. To je mjesto, međutim, ostalo prazno nakon 1980, ali se bitka za poziciju vrhovnog interpretatora nastavila punom snagom“ (istakao D. J.) (Jović, 2003: 201). Ovo je značilo da su srbijanski komunisti bili u podređenom položaju, a takvu njihovu poziciju morali su primetiti ne samo oni, već i intelektualna elita, ako ne i obični građani srpske nacionalnosti, bez obzira na to što se politika i dalje odvijala u partijskim forumima. Otuda je ovakav sukob nužno bio nacionalan, i to pre svega takav. Stoga nije iznenađenje da nakon svih neuspeha srpskih komunista da izmene Kardeljev koncept dolazi do razočaranosti: „Sredinom osamdesetih, istodobno s kolapsom institucija Četvrte Jugoslavije, simboli, retorika i politički koncept Treće Jugoslavije postaju dominantni u diskursu u Srbiji. U okviru tog ‘novog’ diskursa, Ranković i Ćosić379 su postali ‘heroji’ a Kardelj i Stambolić(i) ‘izdajnici‘” (Jović, 2003: 201). Uostalom, sam Jović navodi razgovore koji upućuju na to da su nacionalni odnosi svagda bili na pameti Kardelju, a vrlo verovatno se isto odnosi i na Broza: „Dogodilo se da sam neposredno nakon objavljivanja ovog govora380 u Politici, u decembru 1986, imao telefonski razgovor s Pepcom Kardelj, udovicom Edvarda Kardelja. Ona je bila vrlo uznemirena zbog ovog stava, smatrajući da je to najoštrija kritika Ustava iz 1974. do tada. Kad sam se s njom sreo, nekoliko dana kasnije u Ljubljani, ponovila je koliko je njen suprug bio zabrinut zbog mogućnosti obnove srpskog nacionalizma nakon njegove i Titove smrti. Bila je uvjerena da je Miloševićev govor iz 1986. bio nacionalistički. Iako ona nije imala nikakvu funkciju u tom trenutku (osim manje-više ceremonijalnog članstva u Savjetu federacije), njena bojazan ilustrira kontekst u kome su se tadašnji govori srpskih političara razumijevali” (Jović, 2003: 370). 379 Za Dobricu Ćosića Vahtel primećuje da mu je „krajem šezdesetih godina“ postalo jasno „da je država zaista odustala od svoje ranije jugoslovenske politike, priklonivši se multinacionalnom federalizmu. To je Ćosiću moralo izgledati kao izdaja koja je u potpunosti izmenila jugoslovensku političku i nacionalnu jednačinu, što ga je odvelo do uverenja da se Srbi moraju založiti za svoja nacionalna prava, ako ne žele da u sopstvenoj zemlji postanu građani drugog reda“ (Vahtel, 2004: 247). Slažući se sa Vahtelom da se upravo takav proces odigrao u Ćosićevoj svesti, može se primetiti da je verovatno otpočetka pogrešno smatrao da Josip Broz želi izgraditi jugoslovensku naciju. Najverovatnije dosta dugo nije bio upoznat s istorijatom gledanja na nacionalno pitanje KPJ pre II svetskog rata. 380 Radi se o govoru koji je Slobodan Milošević održao u decembru 1986: „Srbija ne traži da bude više republika od rugih republika, ali, sigurno je, ne može dozvoliti ni da bude manje republika od drugih. To što Srbija u svom sastavu ima dve socijalističke autonomne pokrajine ne može da bude razlog da se ona svodi na svoje uže područje, takozvanu Srbiju bez pokrajina. Odnosno, da Republika Srbija bude zbog toga lišena neophodnih političkih i pravnih ingerencija nad celokupnom svojom teritorijom, odnosno primorana da ih primenjuje samo na jedan deo svoje teritorije… Promenićemo sve što nam smeta da izađemo iz krize“, rekao je u decembru 1986 (Jović, 2003: 370).


Ovi citati pokazuju da je Kardelj smišljeno i iz straha pred perspektivom vraćanja na snagu srpske varijante jugoslovenstva posle njegove i Brozove smrti napravio Ustav iz 1974. promovišući takvo institucionalno ustrojstvo koje će to onemogućiti. Čini se malo verovatnim da je imajući u vidu autoritarno uređene odnose u SKJ i SFRJ Kardelj to učinio bez makar prećutnog, ako ne i izričitog Brozovog odobrenja ili ohrabrenja. Ako je pak to tako, onda se izvesna nacionalna primisao pri izradi ustavnih amandmana u drugoj polovini šezdesetih ne može izuzeti iz razmatranja. Takođe, sa takvim institucionalnim ustrojstvom namenjenim držanju Srbije u neravnopravnom položaju bilo je nerealno očekivati da se pre ili docnije neće pojaviti srpski političar koji će postaviti pitanje ravnopravnosti Srbije i srpske nacije u Jugoslaviji. Ono što je bilo nepoznato jeste kakva će biti priroda i kakvi kvaliteti tog političara. Problem na koji su Jović i Vahtel s pravom ukazali jeste da se Jugoslavija sve više počela uslovno prihvatati, a ne kao bezuslovno poželjna politička zajednica: „Sada su i pisci Memoranduma prihvatili retoriku ali samo ako, koju su jugoslavenski komunisti koristili već u Drugom svjetskom ratu: Jugoslaviju treba sačuvati samo ako postane socijalistička. Kasnije su tu istu ali samo ako retoriku koristili slovensko, hrvatsko i srpsko vodstvo (istakao D. J.)” (Jović, 2003: 360). No, treba primetiti da to logički sledi iz njene konstrukcije kao višenacionalne zajednice, za šta se KPJ zalagala od polovine tridesetih godina XX veka: „Mislim, i to ću pokušati da dokažem, da su različiti uzroci raspada Jugoslavije koji su pominjani manje važni od raspadanja samog pojma jugoslovenske nacije, a mi se moramo okrenuti upravo tom kulturnom procesu ako želimo da vidimo na koji način su duboko ukorenjena suparništva i mržnje u raznim vremenima prevazilaženi ili raspirivani, i kako su se na kraju ponovo pojavili i trijumfovali. Posebni nacionalni ideali s uspehom su uputili izazov svakoj mogućoj nadnacionalnoj viziji Jugoslavije – smatram da je to prouzrokovalo uništenje ove zemlje i dovelo do pojave ličnosti poput Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, a ne obrnuto“ (istakao E. B. V.) (Vahtel, 2001: 27).

Ako je zajednica višeetnička, tj. bez zamašnije politizacije etničkih svojstava, onda se politička zajednica može primati bezuslovno, ali onog trena kad je neka zajednica višenacionalna, nema ni govora o bezuslovnom prihvatanju, zato što je, razumljivo, dobrobit nacije koja potencijalno polaže pravo na manje ili više suverenu nacionalnu državu ispred dobrobiti višenacionalne države. Naposletku, ideološko-pravno lenjinističko načelo nacionalnog samoopredeljenja do otcepljenja odnosilo se upravo na pomenutu činjenicu priznavanja izvesnoj društvenoj grupi statusa nacije. Otuda je izbor komunista da napuste nacionalno jugoslovenstvo nužno doprineo samo uslovnom prihvatanju Jugoslavije. Ipak, to nije moralo neizbežno dovesti i do njenog


nestanka, pa čak i pod pretpostavkom javljanja takvih ličnosti kao što su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman. Treba, međutim, uočiti i Vahtelovu dublju motivaciju ovakve analize „raspada Jugoslavije”: „ Ne može se izbeći pitanje slično ovom i kad su u pitanju Sjedinjene Američke Države. U tom smislu, verujem da neka multikulturalistička shvatanja u Sjedinjenim Državama (mada mislim da bi bilo ispravnije nazivati ih višenacionalnim), koja se s pravom smatraju suprotnošću ideala melting pota, mogu u toj zemlji stvoriti uslove slične onima koji su Jugoslaviju upropastili. Iako su Sjedinjene Države zasnovane na temeljima potpuno različitim od jugoslovenskih, proces naporednog kulturnog razvoja u Americi na jedan sporiji i manje dramatičan način ponavlja redosled poteza koji su uništili Jugoslaviju” (Vahtel, 2001: 28).381

Dakle, bojazan liberalnog američkog patriote jevrejskog porekla za sudbinu svoje nacije motivisala ga je da istraži kako se jedna višeetnička država u Evropi „raspala“. On je, stoga, pristupio temi Jugoslavije sa klasičnih liberalnih polazišta koja nemaju previše sluha za višeetničnost koja iskazuje težnju da preraste u višenacionalnost – upravo onaj proces koji se, po Vahtelu, dogodio u Jugoslaviji. Nije izvesno da li bi Vahtela utešilo uverenje pisca ovih redaka da nema opasnosti za sudbinu SAD sve dok su one vodeća imperijalna nacija na svetu i obezbeđuju imperijalne dividende svojim žiteljima. No, onog trenutka kada se SAD nađu na silaznoj putanji, poput pre njih Španije ili Velike Britanije, verovatno će se javljati i raznovrsni separatistički pokreti različite snage i masovnosti. Ideju sličnu Vahtelovoj izrazio je i Aleksandar Pavković razlikujući interaktivni multikulturalizam i segregatni multikulturalizam. Prvi omogućava i podstiče interakciju različitih grupa iz koje se može razviti i nova jedinstvena kultura, a drugi podstiče segregaciju, udaljavanje, a naposletku i odvajanje grupa jednih od drugih (Pavković, 2001: 132). Po autoru, prvi tip multikulturalizma, koji je podrazumevao stvaranje neke vrste jugoslovenske nacije, vladao je u socijalističkoj Jugoslaviji sve do 1958. kada je usvojen Program SKJ koji nije insistirao na zajedničkom kulturnom sadržaju jugoslovenskog socijalističkog identiteta. Potom je zavladao segregatni multikulturalizam, kao „sredstvo održanja i unapređivanja odvojenih nacionalnih identiteta nacija i nacionalnih manjina“. 381 Vahtel, tako, primećuje da je pitanje rase u SAD sve značajnije, da je već izvršena podela na pet osnovnih rasa: belu, crnu, žutu, hispansku, i prvobitnoameričku (indijansku), te da se često na različitim formularima, naročito pri konkurisanju za posao, traži da se obavezno napiše kojoj se rasi pripada. „U takvom društvu“, smatra Vahtel, „ljudi svoje mesto i vrednost ne stiču kao pojedinci, već kao pripadnici određene rasne grupe“ (Vahtel, 2001: 297). On, takođe, povezuje rasprave o ubacivanju Jugoslovena u popisne obrasce sa američkim raspravama o ubacivanju popisne kategorije „višerasni“, koja trenutno ne postoji, za one koji se osećaju na taj način (Vahtel, 2001: 298).


Ovi identiteti su, pak, bili „napravljeni ili zasnovani na mitskim koncepcijama nacionalnog jezika, kulture i istorije raširenih kroz segregirane školske sisteme i sredstva javnog obaveštavanja“ (Pavković, 2001: 138, 141). Naposletku, segregirani multikulturalizam pripremio je teren za bujanje isključivog „monokulturnog“ nacionalizma pošto se „pokazao kao efikasno sredstvo gradnje odvojenih nacionalnih privrženosti, kao i podrivanja, te uništavanja privrženosti državi Jugoslaviji“ (Pavković, 2001: 142). Rečju, segregatni multikulturalizam pripremio je tlo isključivom nacionalizmu, a ovaj je razorio Jugoslaviju.382 8.3. Propast Jugoslavije kao neuspeh socijalističke modernizacije Sociološka studija Objasniti Jugoslaviju (Explaining Yugoslavia, 2000)383 Džona Olkoka (John Allcock), profesora sociologije na Univerzitetu Bredford (Bradford) u Velikoj Britaniji i liberalnog autora, sasvim je osobena, pošto stavlja naglasak na ekonomski determinizam, modernizacijske procese, institucionalnu analizu i spoljne činioce u pokušaju objašnjenja nestanka Jugoslavije i pratećih ratova. Ona je, međutim, vredna ne samo zato što uvodeći višefaktorsku analizu potpuno odudara od ideološke hegemonije, već i zato što primenjuje neku vrstu svetsko-sistemske teorije kao najšireg teorijskog okvira za objašnjenje nestanka Jugoslavije. Olkok se izričito protivi upotrebi kulturnog determinizma, argumenta „drevne mržnje“ i okviru sukoba civilizacija u objašnjavanju nestanka Jugoslavije (Allcock, 2000: 2, 7), zato što cela država, smatra on sledeći Nikosa Pulancasa (Nicos Poulantzas), kao deo Balkana spada u poluperiferiju svetskog kapitalističkog sistema, te zato što „nije bilo perioda u svetskoj istoriji tokom kojega su se Južni Sloveni našli blizu centra ’svetske privrede’“ (Allcock, 2000: 23, 27), i ne samo da je Kraljevina Srbija bila izolovana, što je bila posledica niskog investiranja sa strane (Alcock, 2000: 43), već su i južnoslovenski delovi u Habzburškoj monarhiji bili usled izdeljenosti između Austrije i Ugarske „relativno izolovani jedni od drugih i marginalizovani u odnosu na privredne centre Imperije“ (Allcock, 2000: 48, 176–177). Sem toga, Osmanlije i Habzburzi su svojim razgraničenjem na Balkanu među Južnim Slovenima doprineli oblikovanju imperijalnih graničnih zemalja često ugroženih i na stalnom ratnom oprezu (Allcock, 2000: 213), što je svakako doprinelo obrazovanju oslobodilačke političke kulture. 382 Nik Miler, takođe, u jednoj novijoj studiji smatra da je titoizam ojačao nacionalne identitete pomoću nacionalno određenih federalnih jedinica i stvorio nacionalizme koje su doveli do kraja Jugoslavije (Miller, 2008: 196). 383 Citirana je u 80 slučajeva, što je odgovarajuća citiranost.


Otuda je Olkok zaključio: „Ako su marginalni, ne treba da se zaboravi da je to naša margina na kojoj se oni nalaze“ (Allcock, 2000: 25), što upućuje na činjenicu da su takmičenja i sukobljavanja velikih sila na Balkanu dobrim delom odgovorna za zaostajanje balkanskih društava u razvoju (Allcock, 2000: 24), te da su „međunarodne finansije sporo nalazile svoj put u južnoslovenskim zemljama“, a urbanizacija i industrijalizacija, sa izuzetkom Slovenije, takođe, bile veoma usporene (Allcock, 2000: 51–54). Imajući na umu ovako vredne uvide, nije iznenađenje da Olkoku, koji negira da je Jugoslavija bila veštačka tvorevina (Allcock, 2000: 230), nije promakao značaj međudejstva spoljnih i unutrašnjih činilaca u obrazovanju Prve Jugoslavije: „Stvaranje ’Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca’ 1918. može se sagledati kao ishod složenog međudejstva globalnog konteksta Prvog svetskog rata i procesa pregovaranja između nekoliko lokalnih elita koje su težile optimizaciji sopstvenog položaja unutar prostora uokvirenog ovim opštim razvojem“ (Allcock, 2000: 218). Ovakav položaj i odnos relativne nerazvijenosti i nedostatka moći prema centru kapitalističkog sistema u vreme dobijanja nezavisnosti od Osmanskog i Habzburškog carstva, južnoslovenska društva su zadržala i u Prvoj Jugoslaviji koja je bila duboko uključena u evropsko tržište „kao snabdevač hranom i industrijskim sirovinama, trgovanim za preradu i potrošnju u razvijenim zemljama zapadne Evrope“ (Allcock, 2000: 65), što joj je obezbeđivalo „poluperiferijski ili klijentski status“ (Allcock, 2000: 68). Istovremeno, ovakav vid uključenosti u svetsku privredu odražavao se i na parohijalnost balkanskih društava, tj. njihove političke kulture (Allcock, 2000: 178–179). Olkok smatra da je socijalizam obećao ubrzani i uspešniji društveni razvoj no što je dotad bio, te da je namera bila da se to ostvari forsiranom industrijalizacijom i urbanizacijom kako bi se izbegla uloga „dobavljača primarnih proizvoda“ razvijenim zemljama (Allcock, 2000: 68). Sve to je podrazumevalo samoizolaciju iz sistema svetskog kapitalizma. Otud i „priča o slomu Jugoslavije pripada široj pripovesti o neuspehu ’stvarno postojećeg socijalizma’ da ispuni svoje sopstvene tvrdnje i očekivanja da predstavlja nadmoćan put prema modernosti“ (Allcock, 2000: 22). Drugim rečima, slom socijalizma nužno je izazvao i slom Jugoslavije zato što socijalizam nije uspeo da modernizuje njeno društvo, a to mu je bila osnovna funkcija.384 Ipak, nije najjasnije zašto se onda i druge socijalističke države nisu rastočile po slomu socijalizma, već su sa političke geografske karte nestale samo socijalističke etnofederacije. Čini se da neprijateljstvo jednog liberala prema levičarskom radikalizmu utiče na njegov sud o negativnom uplivu socijalizma na mogućnost održanja 384 Uz standardne crte modernizacije uopšte, kao posebne kriterije političke modernizacije ili moderne demokratije, Olkok navodi: a) predstavnička tela; b) relativno nezavisno civilno društvo; c) institucionalizaciju opštih kriterija građanstva (državljanstva) (Allcock, 2000: 245).


Jugoslavije: „U stvari, uveliko se socijalizam može smatrati antimodernom snagom, bar po posledicama, ako ne po ideološkoj viziji“ (Allcock, 2000: 419). Sam Olkok je primetio da su čak i postojeće organizacije civilnog društva bile podeljene po „istim regionalnim i etno-konfesionalnim linijama“ (Allcock, 2000: 287–288). Ukoliko je to tako, onda nije opravdano teorijski potcenjivati snagu nacionalizma u višenacionalnim društvima, tim pre što povremeno i Olkok mora priznati značaj nacionalnih podela, ali uglavnom kriveći za to SKJ, pošto je on uspostavio republike i pokrajine kao „jedine legitimne nosioce otvoreno takmičarskih interesa unutar sistema“, i „privilegovao nacionalne identitete politički“ (Allcock, 2000: 309). Slažući se da je to tako, ipak, potrebno je naglasiti da je struktura rivalskih nacionalizama postojala i pre no što su komunisti osvojili vlast, da su međusobni pokušaji genocida u II svetskom ratu bili pokušavani, te da komunisti u tome uglavnom nisu učestvovali. No, poput Vudvordove i u skladu sa potenciranjem značaja ekonomskog determinizma i njegovim početnim okvirom svetsko-sistemske teorije kapitalizma, Olkok je umeo uočiti uticaj spoljnih ekonomskih činilaca na probleme SFRJ: „Verovatno pojedinačno najznačajniji udarac integritetu Jugoslavije došao je 1983, kada je u kontekstu u svetu rasprostranjene brige o dugu Međunarodni monetarni fond (MMF) konačno zahtevao račun. (...) Početak svetske depresije kasnih osamdesetih postojano je produbio probleme“ (Allcock, 2000: 424). Ne sporeći da se radilo o važnom događaju, ipak, može se prigovoriti da nije jasno po čemu bi on predstavljao pojedinačno najvažniji događaj, u konkurenciji, recimo, Ustava iz 1974, pobune Albanaca 1981, dolaska Miloševića na vlast 1987, slovenačkog antiustavnog delanja u periodu 1988–1991, ili dolaska na vlast HDZ 1990. godine. Štaviše, sam autor je ispravno zaključio da su se padom Berlinskog zida građani SFRJ suočili sa okrutnom istinom da se „značaj Jugoslavije za Zapad u strateškom, ekonomskom ili propagandnom smislu“ značajno smanjio, te da „ako je Jugoslaviji Zapad bio više no ikad potreban, ona je Zapadu bila potrebna manje no ikad“ (Allcock, 2000: 424). Ova činjenica bi, po mišljenju koje se ovde zastupa, bila znatno važnija od svih pobrojanih događaja imajući u vidu zavisnost hroničnih rivalstava i sukobljavanja među južnoslovenskim nacijama od spoljnopolitičkog konteksta. Utoliko, nije jasno zašto je sam autor smešta po determinističkom značaju iza dužničke krize iz 1983. godine. Postojao je, po Olkoku, bitan kontinuitet između Prve i Druge Jugoslavije, jer država je, naročito od 1929, u obe igrala izuzetno važnu ulogu u privredi (Allcock, 2000: 68). Samoupravljanje, pak, iako ’ekonomski relevantno’, nije bila ekonomska pojava in stricto sensu, već je pre spadalo u političke pojave pošto je prvenstveno bilo namenjeno pravdanju posebnog jugoslovenskog puta u socijalizam (Allcock, 2000: 68–69). On ga smatra antimodernizacijskom pojavom, pošto je sprečavalo obrazovanje tržišta rada i kapitala, a radnike nije


podsticalo na pokretljivost u potrazi za poslom (Allcock, 2000: 69, 78). Istovremeno, ključna slabost socijalističke Jugoslavije bila je nesposobnost da nađe odgovore na privredne probleme kada bi se ovi pojavili: „Kad god se zemlja suočavala sa privrednim problemima, uključujući one povezane sa njenim spoljašnjim privrednim okruženjem (njeno ubacivanje u ’svetski sistem’), odgovor je dolazio u obliku umnogome političke reforme njenog institucionalnog poretka, koja nije uspevala da odgovori na specifično privredne probleme. Štaviše, politički odgovor je obično bio uobličen u ubrzanju usitnjavajućeg procesa republikanizacije i parohijalizacije“ (Allcock, 2000: 78–79).

Uistinu, tačno je ovo što autor tvrdi, ali ključno je objasniti šta su razlozi za ovako naizgled nerazumno ponašanje, a to se iz Olkokovog teorijskog okvira koji zanemaruje nacionalizam ne može objasniti. Po shvatanju koje se ovde zastupa, objašnjenje ne treba tražiti u marksističkoj misli, jer ona se mogla tumačiti kako etatistički tako i samoupravljački, a pragmatičniji umovi bi mogli potražiti i naći neku sredinu, već pretežno u strahu od „velikosrpske hegemonije“ u glavi glavnog stratega svih institucionalnih reformi, Edvarda Kardelja. Otuda, kako je vreme prolazilo, a Tito i Bevc se približavali kraju života, sve više su se forsirale usitnjavajuće reforme institucionalnog sistema bez obzira na proizvođenje ekonomske neefikasnosti. Sa stanovišta nacionalnih bojazni Slovenaca i Hrvata, bilo je to racionalno ponašanje. U protivnom, na Kardelja bi se moralo gledati samo kao na jednog pretencioznog a nedovoljno darovitog i stoga nebuloznog ideologa i reformatora. Olkok, pak, izričito tvrdi da se suviše značaja u objašnjenju nestanka Jugoslavije stavlja na „činioce etničke raznovrsnosti“, te da u stvari: „nema objašnjenja koje zaslužuje da bude uzeto ozbiljno ukoliko ne smešta u njeno srce ekonomske činioce. U jezgro tog objašnjenja mora biti smeštena stalna protivrečnost između hitnosti jedne privrede koja se modernizuje u odnosu na njene tehničke kapacitete, i koja je uvećano integrisana u globalne obrasce razmene, i duboko ukorenjene otpore modernizaciji koji su bili ugrađeni u sistem“ (Allcock, 2000: 89).

Olkok smatra Ustav iz 1974. i ZUR iz 1976. „katastrofom“ za „privredne i društvene poslove“ (Allcock, 2000: 92), primećujući da su oni veoma doprineli „konačnom slomu“ Jugoslavije (Allcock, 2000: 93). U insistiranju na problemima samoupravljanja, Ustavu iz 1974. i pratećoj „ourizaciji“, tj. neracionalnom cepkanju radnih organizacija na sve sitnije organizacione jedinice iz 1976. vidljiva je preokupacija Olkoka neuspešnim institucijama koje su urušavale socijalističku Jugoslaviju. Uistinu, on smatra da je „ključan činilac koji je doveo do sloma Jugoslavije bila užasna krutost njene unutrašnje političke


strukture i njena posledična hronična nesposobnost prilagođavanja kako unutrašnjoj tako spoljnoj promeni“ (Allcock, 2000: 243). Čini se da ovakva vrsta institucionalizma krije u sebi klopku formalizma, jer se ne ulazi u probleme sadržinskih odnosa između različitih republičkih elita, njihovih rivalskih nacionalnih ideologija i eventualnog postojanja kontinuiteta između nacionalnih ideologija pre II svetskog rata i posle 1945. godine. Ne sporeći činjenicu da se radilo o neefikasnim institucijama koje su blokirale odlučivanje na saveznom nivou i imale brojne negativne posledice, ključni problem od kojeg ni sam autor ne može pobeći jeste nacionalno pitanje koje on minimizira upotrebom pojma „etnička vezanost“ (ethnicity), i za koji smatra da je izazvan institucionalnim manjkavostima. U tome se prepoznaje (uz ekonomski determinizam) i značaj koji se pridaje institucionalnom ustrojstvu: „Životna odlika stvaranja jugoslovenske države (prvog pokušaja izgradnje jedne moderne države u ovom regionu) (...) jeste da je patila od ključnog nedostatka sadržanog u njenom neuspehu da institucionalizuje građanstvo (citizenship). Blisko poistovećenje države i posebnih ’ustavnih’ (charter) etničkih vezanosti ishodovalo je jednim endemskim problemom položaja i prava etničkih manjina. Kao posledica ovog neuspeha, pokušaji manipulacije etničkim sastavom stanovništva u interesu stabilnosti državne kontrole uvek su se nanovo javljali kao izričita briga politike“ (Allcock, 2000: 162).

Ovakav zaključak autor izvodi za obe Jugoslavije, kako socijalističku tako i kraljevinu. Kao ilustraciju navodi postupak sa nesrpskim stanovništvom posle balkanskih ratova, pa postupak s manjinama en générale posle I svetskog rata, progon Nemaca iz Vojvodine i Slavonije i ’repatrijaciju Turaka’ (Allcock, 2000: 162). Krajnji slučaj primene takve logike „najbrutalnijim mogućim sredstvima“ autor nalazi u NDH (Allcock, 2000: 163). Ne sporeći nehumanost svih navedenih primera, ipak, ne vidi se u kakvoj je to vezi sa nestankom Jugoslavije. Poljska je, primerice, proterala Nemce, pa se nije zbog toga raspala. Svejedno, Olkok tvrdi da pravo „građanstva (državljanstva) nije uspelo u Jugoslaviji, te da je to bio kako preduslov tako posledica raspada bivše federacije“ (Allcock, 2000: 309). Međutim, nije ključni problem Jugoslavije bio u manjinama, već u položaju „ustavnih“, „konstitutivnih“, „titularnih“ nacija jednih prema drugima u različitim jugoslovenskim republikama. No, Olkok je precenjivao socijalističku suštinu (ili je, možda, prikladnije reći oblik) političkog sistema SFRJ, što se najbolje vidi iz njegovih reči da je čak i u socijalističkoj Jugoslaviji, iako je „etnička dimenzija bila podređena socijalističkim ciljevima“, ovaj neuspeh institucionalizacije građanstva bio očigledan „u slučajevima repatrijacije Italijana iz Istre i ’Turaka’ sa juga“ (Allcock, 2000: 163). Naprotiv, etnička dimenzija u Jugoslaviji barem od 1974. nije bila


podređena ničemu, pa čak ni socijalizmu, iako je na papiru pisalo drugačije. Ovde navođena Konorova studija iz 1984, pa i ona Rusinova iz 1977, kada se nije moglo znati kada će se i da li će se uopšte socijalizam raspasti, najbolje govore da je već tada vrsnom teoretičaru nacije i nacionalizma i istom takvom poznavaocu Jugoslavije bilo jasno koliko su socijalističke zemlje uopšte i posebno Jugoslavija zaokupljene rešavanjem nacionalnog problema. Moglo bi se reći da je socijalizam u praksi, ako ne u teoriji, postajao vremenom sve opterećeniji nacionalnim pitanjem. Upravo bavljenje njime sprečavalo je političare da se ozbiljno pozabave drugim pitanjima u poslednje dve decenije postojanja SFRJ. Prethodno navedeni problem nedostatka institucionalizacije građanstva u Jugoslaviji autor je povezao i sa objašnjenjem „etničkog čišćenja“: „Etničko čišćenje koje je pratilo raspad ’Druge Jugoslavije’, prema tome, ne treba razumevati niti kao neki tuđi novitet u balkanskom kontekstu, niti kao vraćanje neke atavističke svesti. (...) Varvarstva koja često prate ’etničko čišćenje’ mogu biti shvaćena, u mnogo aspekata, u odnosu na tradicionalno sankcionisane oblike i kodove nasilja. Ipak, malo je sumnje da ovi procesi nisu bili započeti na najvišem nivou države, kao elementi ’društvenog inženjeringa’. ’Etničko čišćenje’ u ovom pogledu predstavlja probleme koji mogu nastati kada se razvoj sposobnosti za ’nadgledanje’ moderne države ne poklapa sa istovremenim razvojem građanstva“ (Allcock, 2000: 163).

Ova analiza uzroka etničkog progona teško da do kraja može zadovoljiti, iako svakako ima istine u tome da će neko kome se spori pravo na državljanstvo ili pravo građanstva biti lakše proteran od onoga kojem je to pravo nesporno. Pa ipak, u BiH su proterivani ljudi kojima pravo državljanstva ili građanstva prethodno nije bilo osporeno. Radi se o još složenijem problemu u kojem pravo građanstva ima istaknuto mesto, ali ne i presudno. Verovatnije je da glavnu ulogu igra želja da se obezbedi sigurnost novih država od potencijalnog neprijatelja. Nesreća je što se potencijalni neprijatelj, „peta kolona“, vidi u komšiji druge etničke pripadnosti. Ako „njegovi“ prevladaju, onda nema mesta „meni“. Bolje je, prema tome, da blagovremeno oteram ja njega nego da čekam njegovih pet minuta. Bezbednosna dilema u okviru nacionalističke ideologije – po kojoj su etničke granice optimalan kroj i za državne, pošto je njihovo poklapanje neophodno za izgradnju bezbedne i stabilne države – utiče, dakle, i na etničke progone. Svakako na taj način razmišljaju politički planeri koje nacionalizam vodi, ali tako se razmišlja u još većoj meri na srednjem nivou, u oblastima koje su etnički izmešane, među lokalnim nacionalističkim vođima. Izvesno je da ovog razmišljanja i prinude koje na samo razmišljanje pojedinca vrši društvena činjenica etničke vezanosti nisu lišene ni same komšije, iako u konkretnim


pojedinačnim slučajevima prijateljska odanost koja nadilazi puku komšijsku privrženost (koja katkad pomaže da se spasi život ili sačuva imovina suseda druge nacionalne ili verske pripadnosti) može odneti prevagu nad etničkim pripadanjem i do slučaja samožrtvovanja. Važno je, međutim, shvatiti da su ovi konkretni slučajevi odupiranja društvenoj prinudi etničke vezanosti izuzeci od pravila. Mnogi koji će intimno žaliti za dobrim komšijom kojega više nema pravdaće svoje nereagovanje racionalizacijom da se „u ratu dešavaju takve stvari“ ili u skladu sa bezbednosnom dilemom „da nismo mi njih, oni bi nas“. Naposletku, u proceni modernizacijskih izgleda naslednica SFRJ, primetno je koliko je snaga medijske slike bila jaka, jer ni svakako dobronameran i relativno nepristrasan posmatrač kakav je Olkok nije do kraja odoleo srbocentričnoj hipotezi: „U svim oblastima izuzev Srbije moguće je videti načine na koje bi zajedničke modernizacijske koalicije mogle izvesti proces restrukturacije i preusmeravanja“ (Allcock, 2000: 439). *** Sve ovde analizirane studije imale su izrazito pozitivan vrednosni odnos prema Jugoslaviji koji je uslovljavao otpor ideološkoj hegemoniji, s tim što je taj otpor kod Vahtela i Jovića bio bezostatan, dok je kod Olkoka moguće uočiti njen uticaj koji, međutim, nije ugrozio bazičan stav prema Jugoslaviji, uprkos uočavanju njenih objektivnih teškoća tokom trajanja i institucionalne manjkavosti od sredine sedamdesetih koje su ugrožavale efikasnost njene privrede. U odnosu na Vahtela i Jovića koji jugoslovenstvo izučavaju na skoro fenomenološki način, Olkok daje veću težinu spoljnim činiocima, iako ih ne smatra presudnim. Ta uronjenost u jugoslovenstvo per se onemogućava ih da pojme mene međunarodnog konteksta u kojem je jugoslovenstvo postojalo i deterministički uticaj tog konteksta na stanje jugoslovenstva. No, sva trojica naglašavaju pogubni uticaj onoga što Jović naziva „Kardeljevim konceptom“ jugoslovenstva, tj. „federiranje federacije“ na institucionalnom planu i prestanak propagiranja jugoslovenstva u kulturnoj politici i u javnosti. Ipak, Vahtel i Jović zanemaruju činjenicu da ideološka propaganda jugoslovenstva i jedinstva između dva svetska rata nije urodila jednim šire rasprostranjenim nacionalnim jugoslovenskim osećajem, već je, štaviše, doprinosila nacionalističkim otporima. Jugoslovenstvo su, rečju, hrvatski ili makedonski nacionalisti u međuratnom periodu pojmili kao atak na njihov nacionalni identitet. Naravno, srpskim nacionalistima sve do poznih tridesetih godina XX veka uglavnom nije smetala nacionalna jugoslovenska indoktrinacija zato što su se ciljevi srpskog i jugoslovenskog nacionalizma izraženi u težnji za Jugoslavijom kao stabilnom i jakom državom u ovom delu Evrope u kojoj većinu, makar i relativnu, čine Srbi u velikoj meri poklapali. Jugoslovenskim muslimanima je takođe odgovaralo jugoslovenstvo između dva svetska rata, jer to je


bio najbolji put da se rivalitet između Srba i Hrvata odnosno njihovih nacionalizama ublaži, pa možda i iskoreni. Nije isključeno da bi socijalističko jugoslovenstvo u smislu nacionalne ideologije imalo uspeha kod Srba (uključujući Srbijance, Vojvođane, prekodrinske Srbe i Crnogorce svih ideoloških usmerenja) i Muslimana. No, slovenački, hrvatski i makedonski nacionalisti, a albanske ne treba ni pominjati, nisu u srpskoj varijanti jugoslovenstva videli ništa drugo do ideološku zamku „velikosrpskog nacionalizma“. Osnovano je, stoga, pitanje da li bi se bar rat u BiH mogao izbeći tokom devedesetih, ako se Jugoslavija nije mogla sačuvati, da se jugoslovenstvo propagiralo onako kako su Vahtel i Jović mislili? No, upravo činjenica da su hrvatski i slovenački komunistički kadrovi bili na čelu SKJ, a ne srpski, objašnjava zašto se u nacionalnu gradnju jugoslovenstva i jaču saveznu od republičkih država nije krenulo u socijalističkom periodu, i naročito posle 1966, ali ova činjenica ostaje ovim autorima ponešto zaklonjena. Ne može biti slučajno što je Dejan Jović, daroviti izdanak mešovitog srpsko-hrvatskog braka, u jačanju savezne države video zalog njenog opstajanja i egzistencijalne sigurnosti. Njegov nekadašnji mentor Jovan Mirić, hrvatski Srbin i jedan od najboljih politikologa u SFRJ, takođe je kritikovao konfederalno drobljenje Jugoslavije i zagovarao jačanje savezne države u odnosu na republike (Mirić, 1984). Srbi iz Hrvatske, Bošnjaci i deca iz mešovitih brakova su nestankom Jugoslavije najviše izgubili. Oni su izgubili svoju zemlju, i prinuđeni su ili da se opredeljuju za zemlju jednog od roditelja ili da ne pristaju na tu podelu i žive kao apatridi. Neka vrsta duševnog loma u njima je neizbežna, pa čak i onda kada ga nisu sasvim svesni. Bošnjaci, iako navodno imaju nezavisnu BiH, u stvari se nalaze pod međunarodnim protektoratom koji onemogućava podelu, ne mogu u njoj nametnuti svoju volju i izgubili su sigurnost koju je davala Jugoslavija. Srbija i Srbi uopšte sa Jugoslavijom izgubili su deo samopoštovanja, narušivši svoj ugled u svetu i moralno zdravlje društva. Slično Miriću i Joviću, Srbima uopšte nije strana bila ideja jugoslovenstva, pošto su verovali da bi zbog odnosa brojnosti među Južnim Slovenima u njemu moralo biti najviše srpskih sadržaja. Otuda nije slučajno ni što su Aleksandar Pavković i Predrag Marković bliski ovakvom tumačenju. Još manje je slučajno što nijedan hrvatski ili slovenački autor, bar koliko je potpisniku ove studije poznato, nije izrazio sličnu ideju o potrebi neke vrste jugoslovenstva kao legitimacije države Jugoslavije. Takođe, nije slučajno ni to što je Vahtel, liberalni jevrejski intelektualac i američki patriota, u jugoslovenskom slučaju video loš primer za višeetničke zajednice uopšte. Nije problem u činjenici višeetničnosti ili višerasnosti u američkom slučaju, već u činjenici da insistiranje na razlikama koje razdvajaju umesto na onim koje spajaju dovodi u pitanje ideološko pravdanje uspostavljenog poretka i vodi njegovom drobljenju.


Ipak, Vahtel nije uvideo koliki je značaj spoljnopolitičkih okolnosti za jedan ili drugi ishod. Primerice, Škotima nije padalo na pamet da se odreknu imperijalnih dividendi u okviru britanske imperije dokle god se imperija širila i donosila nova bogatstva, baš kao što ni u doba hladnoratovske stabilnosti nije bilo prilike za iskazivanje škotskog nacionalizma. No, pronalazak nafte u škotskim vodama, gubitak imperije i koristi koje ona donosi, te slom hladnoratovske stabilnosti omogućavaju i Škotima da svoje nacionalističke zahteve jasnije i glasnije iskažu. Sličan proces teče među Kataloncima i Baskima u Španiji, pa i sa Flamancima u Belgiji. Amerikanci su, pak, vodeća svetska sila i dokle god su u tom položaju nema nikakve bojazni da će se bilo kakav separatizam pojaviti na njihovom tlu.

9. N acionalizam, spoljni činilac i nestanak Jugoslavije

U propasti Jugoslavije ta veza između ova dva procesa, međunarodnog i unutrašnjeg, stalno je prisutna. Suzan Vudvord

9.1. Uvod U prirodi je istoriografskih izlaganja da teže sveobuhvatnosti i detaljističkom prikazivanju mnogih događaja. No, strukturalistički usmerena istoriografija ume se približiti društvenoj nauci, jer ona traga i za uzročnošću u društvenim odnosima, pa su istorija i sociologija jedno te isto na nivou procesa dugog trajanja (Koka, 1994; Brodel, 1992). Takođe, skrupulozni društveni naučnici trude se da što objektivnije i potpunije predoče čitaocu istorijski opis dešavanja u Jugoslaviji, jer je to neophodan uslov za odgovarajuće objašnjenje istorijskih događaja ili procesa. Pošto su mnoga od analiziranih dela u ovom poglavlju već s odobravanjem citirana u iznošenju argumentacije pisca ovih redova, ovde će se tek ukratko ukazati na neke vredne istoriografske studije, kao i na sociološka i politikološka istraživanja u kojima su predočavani korektni i precizni istoriografski opisi, a ponuđena objašnjenja bila, po pravilu i uz retke izuzetke, višefaktorska, ali uz izričito priznavanje da je nacionalizam bio veoma bitan, ako ne i najbitniji činilac u procesu nestajanja SFRJ, i da se radilo o sukobima sa etničkom podlogom. Radi se na prvom mestu o vrsnoj studiji netipičnog levoliberalnog američkog politikologa Suzan Vudvord Balkanska tragedija: haos i raspad posle Hladnog rata (Balkan Tragedy: Chaos and dissolution after the cold war, 1995);385 studiji Jugoslovenska drama (The Yugoslav Drama, 1994)386 Mihaila 385 Citirana je u 342 studije, što je posle studije Marije Todorove i pre studije Noela Malkolma najveća citiranost radova koji se ovde analiziraju. Ako se ima u vidu da je knjiga Todorove samo posredno vezana za Jugoslaviju, dok je glavni predmet kritika balkanističkog diskursa na Zapadu, onda se može reći da je studija Vudvordove sasvim zasluženo najcitiranija knjiga o kraju Jugoslavije i ratovima na njenom tlu, što se može zahvaliti i relativno blagovremenom pojavljivanju, tj. u vreme okončavanja rata u BiH. 386 Citirana u 41 studiji (prvo izdanje objavljeno 1994, a drugo dve godine docnije), što nije mala citiranost za autora koji dolazi iz Srbije nudeći studiju koja odstupa od ideološke


Crnobrnje, liberalnog ekonomskog savetnika Slobodana Miloševića, pa poslednjeg ambasadora SFRJ pri EZ u Briselu i zatim profesora u Montrealu na Univerzitetu Mekgil (Mcgill); pa o istoriografskoj studiji merilendskog profesora istorije, Džona Lempija, Jugoslavija kao istorija: Bila dvaput jedna zemlja (Yugoslavia as History: Twice there was a country, 1996);387 kao i o studiji Lenarda Koena Pokidane veze: Raspad Jugoslavije (Broken Bonds: Disintegration of Yugoslavia, 1993);388 politikologa i profesora međunarodnih studija na Sajmon Frejzer (Simon Fraser) univerzitetu u Britanskoj Kolumbiji (Kanada); studiji Jasne Dragović Soso, istoričarke, i profesorke međunarodnih odnosa na Goldsmit (Goldsmith) koledžu Univerziteta u Londonu ’Spasioci nacije’: Intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma (’Saviours of the Nation’: Serbia’s Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism, 2002);389 kao i o studiji Rastrojena Jugoslavija: suverenitet, samoodređenje, intervencija (Yugoslavia Unraveled: Soverignity, Self-Determination, Intervention, 2003);390 Indijca Radžu Tomasa (Raju Thomas), profesora emeritusa međunarodnih odnosa na Univerzitetu Market (Marquette) u američkoj državi Viskonsin, te o kraćoj studiji Aleksandra Pavkovića391 Nacionalna oslobođenja u bivšoj Jugoslaviji: kada će se okončati? (National Liberations in Former Yugoslavia: When Will They End?, 2002). Sve pomenute studije nacionalizam smatraju bitnim uslovom raspada Jugoslavije, a razlikuju se u tome koliku mu težinu pridaju u procesu nestajanja Jugoslavije. Osim toga, neke od pomenutih studijа sadržale su ideju da je osnovna nacionalistička suprotnost bila na osi srpsko-slovenačkih rivalskih odnosa, dok su druge iznosile mišljenje da je srpsko-hrvatska osa rivaliteta bila odlučujuća za kraj Jugoslavije. Međutim, nijedna od njih nije skretala pažnju samo na srpski nacionalizam, iako ga je svaka kritički uzimala u obzir kao bitan činilac u procesu nestajanja SFRJ i izbijanju Ratova hegemonije bilo balkanističkog bilo humanitarno-imperijalističkog tipa. 387 Citirana je u 98 studija, što je prilična citiranost, iako bi s obzirom na kvalitet knjiga na engleskom jeziku o Jugoslaviji zasluživala još češće navođenje. 388 Citirana je u 62 studije, što nije malo, ali se moglo očekivati znatno češće navođenje s obzirom na to da se knjiga pojavila u jeku rata u BiH. Doduše, knjiga je dve godine docnije, 1995, doživela drugo izdanje koje je citirano u 43 studije. Koen je objavio i studiju Guja u njedrima: Uspon i pad Slobodana Miloševića (Serpent in the Bosom: The Rise and Fall of Slobodan Milošević, 2001), citiranu u 23 studije, ali ona nije ušla u ovu analizu zato što se ne bavi neposredno nestankom Jugoslavije i ratovima za njeno nasleđe, dok je prva u celosti tome posvećena. 389 Citirana u svega 19 studija, što je premala citiranost za kvalitet studije. 390 Citirana je u samo šest studija, što ne čudi s obzirom na izazov ideološkoj hegemoniji o Jugoslaviji na Zapadu. 391 Nažalost, autor još uvek nije uspeo da dođe do knjige A. Pavkovića Cepkanje Jugoslavije: nacionalizam i rat na Balkanu (The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in the Balkans, 1997), koja je citirana u 21 studiji, što nije beznačajna citiranost, a doživela je i još jedno izdanje 2000. godine.

Nacionalizam, spoljni činilac i nestanak Jugoslavije 321

za jugoslovensko nasleđe. One se, međutim, razlikuju u tome koliki značaj pridaju spoljnim činiocima, jer neke na njima insistiraju kao na dovoljnim uslovima nestanka Jugoslavije, posebno one Radžu Tomasa i Suzan Vudvord, što je argumentaciji pisca ovih redova najbliže, a neke ih uopšte ne uzimaju u razmatranje, kao što je studija Jasne Dragović Soso, ili ih brane i pravdaju, kao što čini Džon Lempi. No, ono o čemu svi autori ne ostavljaju ni najmanje dileme jeste činjenica da su gajili manje ili veće simpatije prema predmetu ispitivanja, da uzimaju više činilaca u obzir, i da izdvajaju rivalsko dejstvo različitih južnoslovenskih nacionalizama kao najbitniji unutrašnji činilac nestanka Jugoslavije. 9.2. Nacionalizam kao glavni činilac raspada Jugoslavije Prve knjige koje su se pojavile od pobrojanih bile su Pokidane veze Lenarda Koena i Jugoslovenska drama Mihaila Crnobrnje. U obema je nacionalizam prepoznat kao uzročnik nestanka Jugoslavije i ratova za njeno nasleđe. Mihailo Crnobrnja već u prvom pasusu uvoda objašnjava nestanak Jugoslavije kao „posledicu sukobljenih nacionalnih ideologija i politika između glavnih delatnika u drami. Ona (drama, prim. aut.) pokazuje okolnosti i okruženje u kojem je agresivni nacionalizam doveo do rasturanja jedne zemlje i začaranog i krvavog građanskog rata“ (Crnobrnja, 1996: 3). Autor je jasno pokazao nenačelnu prirodu nacionalista, pošto su se često isti ’patrioti’ katkad pozivali na etničku istovrsnost, a katkad na istorijske ili ’tradicionalne granice’, padajući tako „u zamku duplih standarda primenjivanih na ’nas’ i ’njih’“ (Crnobrnja, 1996: 5–6). No, autor je potpuno svestan da nacionalizam, iako neophodan, „nije i dovoljan uslov razaranja Jugoslavije“, pa tome dodaje i „neodgovarajući politički sistem“ (Crnobrnja, 1996: 6), iako teorijski neutemeljeno smatra da je „u većem delu njenog postojanja Jugoslavijom upravljala neka vrsta totalitarnog režima“ u koji je ubrajao kako „jednu apsolutističku neparlamentarnu monarhiju“ tako „vlast Komunističke partije i lično Tita“ (Crnobrnja, 1996: 6–7). Dakako, Kraljevina SHS (Jugoslavija) nije bila neparlamentarna tokom većeg dela svog postojanja, iako je često bila daleko od liberalno-demokratskog ideala (Bakić, 2004), a niti ona niti Brozova vladavina nikako ne mogu spadati u totalitarnu vladavinu, pa ni po idealnotipskim kriterijima koje je odredio Karl Joakim Fridrih, a kamoli ako bi se uzele u obzir i uveliko opravdane kritike teorija o totalitarizmu (Kuljić, 1983). Autor je svoju inače oštru misao donekle hladnoratovski uokvirio, pa je upotrebio i antikomunistički diskurs govoreći prvenstveno o „političkom sistemu koji nije dozvoljavao demokratski izraz, a kamoli nacionalni


demokratski izraz“ (Crnobrnja, 1996: 7), umesto da se usredsredi na socijalistička etnofederalistička rešenja koja su zapravo, protivno postavkama teorija o totalitarizmu, ne samo dozvoljavala nego i podsticala uobličavanje jedne do kraja neuređene nacionalističke utakmice među republičkim komunističkim elitama (Bans, 2004; Bunce, 1997; Rusinow, 1978). Ipak, ako Crnobrnja možda nije do kraja uspeo da objasni uticaj nedostataka političkog sistema, pronicljivi diplomata nepogrešivo je ocenjivao uticaj spoljnih činilaca ne samo na nestanak Jugoslavije, već i na njen nastanak i održavanje: „Kao što je slučaj sa najvećim brojem zemalja, a izvesno sa svakom evropskom zemljom, međunarodni kontekst bio je i jeste krajnje važan. Teritorije Jugoslavije, središnje kako u geopolitičkom tako u strateškom smislu, interesovale su velike sile vekovima. Ne bi, prema tome, bilo preuveličanje ako se kaže da je Jugoslavija bila do izvesnog stepena uobličena uticajima spolja“ (Crnobrnja, 1996: 8).

Pa ipak, autor ne misli da je Jugoslavija „nametnuta“ Jugoslovenima, kao što smatraju različiti nacionalisti unutar Jugoslavije, sa čim se i pisac ove studije slaže. Umesto toga, Crnobrnja smatra da takve tvrdnje u stvari služe oslobađanju odgovornosti za negativna dešavanja domaćih nacionalista. Uistinu, Crnobrnja ima pravo. Naročito u srpskom slučaju, tvrditi da je sva odgovornost na stranim silama, Vatikanu, Nemačkoj, SAD, jeste u funkciji pravdanja nacionalističke pomame koja je vladala u Srbiji u drugoj polovini osamdesetih i u devedesetim godinama. Utoliko, jedna je stvar reći, kao što se u ovoj studiji tvrdi, da su spoljašnji činioci dovoljan uslov razbijanja Jugoslavije, a drugo da su samo spoljašnji delatnici doprineli njenom nestanku. Naprotiv, domaći nacionalizmi činili su ne samo važan, već i neophodan uslov razbijanja Jugoslavije, a odgovornost domaćih delatnika – bilo pojedinaca, u slučaju Srba, npr. Slobodana Miloševića i Bore Jovića, bilo grupa, npr. neformalna grupa nacionalista unutar SANU – ili struktura, kao što je ideologija srpskog nacionalizma, ne sme se potcenjivati ukoliko se želi dostići istinolikost. Takođe, ne sme se potceniti ne samo odgovornost srpskih struktura i delatnika, već i onih nesrpskih, a naročito se ne sme potceniti struktura rivalskih odnosa između srpskog i hrvatskog nacionalizma. Prema Crnobrnji, otopljavanje atmosfere posle Hladnog rata u prvo vreme je strateški marginalizovalo Jugoslaviju, a „nedostatak spoljašnjeg pritiska i pažnje, kako pozitivne tako negativne, dozvolilo je unutrašnjim, primarno nacionalističkim pritiscima da se brzo razvijaju i konačno proključaju“ (Crnobrnja, 1996: 8). Docnije je uticaj spoljnih činilaca dodao probleme, „praveći situaciju još komplikovanijom i težom za rešavanje“. Otuda i autorov zaključak: „Raskrsnica ova tri glavna činioca (nacionalizam, politički sistem, spoljašnji činilac, prim. aut.), sa agresivnim nacionalizmom kao preovlađujućim, mesto je na kojem objašnjenje treba tražiti“ (Crnobrnja, 1996: 9). Uistinu, ovo


je veoma blizu onome što tvrdi i pisac ove studije, s tom razlikom što se uticaj političkog sistema, kao što se može primetiti, drugačije tumači, jer pisac ovih redaka ne smatra da je problem bio u njegovoj totalitarnosti, već u etnofederalističkoj strukturi koja je podsticala neproduktivne nacionalističke sukobe republičkih elita posredujući tako u razvijanju nacionalističkih frustracija, žalbi i zahteva; a nacionalizam ne smatra dovoljnim već neophodnim uslovom razbijanja Jugoslavije. Ipak, ako se razlikuje procena determističkog uticaja pojedinih činilaca, ne razlikuje se opažaj faktičkog delanja pojedinih delatnika: „No, Nemačka pokazuje interes i želju da utiče na tok događaja u ovim (bivšim socijalističkim zemljama, prim. aut.), jedan interes koji je tipično mnogo ograničeniji, pa i odsutan među drugim zapadnoevropskim silama. Ne čudi, stoga, što su odluke drugih bile pod uplivom nemačke spoljne politike. Ponovo, radi se o nedovoljno jasnoj žiži interesovanja i nedovoljno određenim interesima među zapadnim, prvenstveno zemljama EZ prema ’drugoj Evropi’“ (Crnobrnja, 1996: 135–136).

Dakle, u jugoslovenskoj krizi Nemačka je nastupila snažno, beskompromisno, dok su druge zemlje bile iznenađene, bez jasnog putokaza o politici koju treba voditi, i to je urodilo sleđenjem Nemačke u priznanju Slovenije i Hrvatske. Drugi autor, Indijac Radžu Tomas, s kojim se autor ove studije slaže u pridavanju najveće uzročne težine spoljnom činiocu, ovako je to izrazio: „Da li su ili ne nemačka delanja proizlazila iz dužih istorijskih veza u regionu, širih geostrateških interesa, ili iz neposrednije unutrašnje politike, njena politika je bila da pritiska Evropsku uniju da prizna Sloveniju i Hrvatsku, uz pretnju da će to ona uraditi sama“ (Thomas, 2003: 6). Prema tome, radilo se o politici ultimatuma drugim članicama EU: ako nećete da sledite našu politiku prema Jugoslaviji, mi ćemo sami priznati Sloveniju i Hrvatsku.392 Na taj način bila bi razbijena ne samo Jugoslavija, nego bi došlo do ugrožavanja kako jedinstva 392 Tomasov prikaz rasprave u EU vredi navesti malo opširnije: „Francuski predsednik Fransoa Miteran (Franncois Mitterand) i britanski premijer Džon Mejdžor (John Major), podržani britanskim ministrom spoljnih poslova Daglasom Herdom (Douglas Hurd) snažno su se oduprli nemačkom pritisku da se priznaju Slovenija i Hrvatska. Uspeli su da spreče Hansa Ditriha Genšera (Hans Dietrich Genscher) da nametne svoju volju u decembru 1991, kada su se na sastanku ministara spoljnih poslova u Mastrihtu (Maastricht) ponovo našli pod Genšerovim pritiskom. Umirovljeni američki diplomata Volter Roberts (Walter Roberts) opisao je sastanak na sledeći način: ’Glasanje na ovom skupu bilo je 8 prema 4 protiv priznanja (Slovenije i Hrvatske, prim. aut.), ali nemački ministar spoljnih poslova je insistirao da ne bi napustio sto dok ga ministri spoljnih poslova EZ ne bi jednoglasno podržali. Ne bi li bilo mudrije da su britanski i francuski ministri spoljnih poslova obznanili da oni ne bi napuštali sto dok se Nemačka i njena tri saveznika ne slože sa većinom da neće odobriti priznanje?’“ (kurziv u originalu) (Thomas, 2003: 6). Ipak, „snažno“ opiranje nije bilo dovoljno snažno, jer da jeste, Nemačka ne bi na kraju uspela nametnuti svoju volju.


spoljne politike EU tako i same EU. Imajući takvu perspektivu u vidu, ostale članice, nemajući nekih važnijih interesa vezanih za postojanje Jugoslavije, sledile su Nemačku u razbijanju Jugoslavije u nadi da će time apetiti novoujedinjene regionalne sile biti zadovoljeni. Rečju, Jugoslavija je žrtvovana na oltaru jedinstva EU. Takođe, ovi autori se slažu i u oceni politike SAD prema Jugoslaviji uopšte, i posebno prema priznanju nezavisnosti BiH. Tako, Crnobrnja smatra da je bilo „protivno bilo kakvoj verovatnoći očekivanje da BiH, sa etničkom mešavinom koju ima i sa nekontrolisanim srpskim i hrvatskim nacionalizmom koji su je okruživali, može da se odupre gravitacionom privlačenju srpske i hrvatske države“, pa se i „ideja o ’preventivnom priznanju’, očigledno nametnuta (Evropskoj) Zajednici od strane Sjedinjenih Država, potvrdila kao pogrešna od samog početka“ (Crnobrnja, 1996: 201). Ipak, smatrao je da samo priznanje nije izazvalo rat, već je njegovom izbijanju znatno doprinelo (Crnobrnja, 1996: 201). Tomas, pak, veli: „Ako se Nemačka uveliko može kriviti za podržavanje otcepljenja Slovenije i Hrvatske 1991, onda se Sjedinjene Države uglavnom mogu kriviti za podržavanje otcepljenja Bosne u martu 1992. godine“ (Thomas, 2003: 6). Pa ipak, Crnobrnja je smatrao da se EZ „ne može optužiti za uništenje Jugoslavije“, već jedino za „neodlučnost i slabost dok je bila suočena sa agresijom i za nepromišljeno delanje prilikom priznavanja Hrvatske i BiH, što je potkopalo njenu sopstvenu konferenciju“ (Crnobrnja, 1996: 203). Tomas, međutim, misli da je delanje EU pod pritiskom Nemačke u prvoj fazi (priznanje jednostrane secesije Slovenije i Hrvatske) i SAD u drugoj fazi (referendum u BiH sa neustavnim preglasavanjem jednog od „konstitutivnih naroda“ i priznanje nezavisnosti na osnovu njega) odlučujuće doprinelo razbijanju SFRJ, te da je JNA imala neotuđivo ustavno pravo i obavezu da što efikasnijom silom brani teritorijalnu celovitost. Pa ipak, i pored nekih razlika, objašnjenja Crnobrnje, Tomasa i autora ove studije veoma su međusobno bliska, što se možda može dugovati činjenici da su Crnobrnja i potpisnik ovih redova građani Srbije i Srbi, te da iako spadaju u liberalne kritičare krajnjeg srpskog nacionalizma, nisu neosetljivi prema eventualnim nepravdama koje su nanete Srbima, čije ime čini deo njihovog identiteta, kao naciji ili građanima Srbije bez obzira na etničku pripadnost. Takođe, kod obojice postoji izvesna privrženost Jugoslaviji i žal za njom.393 Ukoliko ih osetljivost na nepravde nanete ovim celinama ne čini neosetljivim na nepravde koje su trpeli susedi i bivši sugrađani u procesu nestajanja Jugoslavije, onda ima razloga za verovanje da se približavaju istinolikom stavu u onoj meri u kojoj je to za njih u ovom trenutku moguće. Sličnost je i u tome što obojica negiraju uzročni značaj ekonomskih činilaca, na kojima 393 Primerice, Crnobrnja je svoju knjigu posvetio ženi i sinu „koji su izgubili jednu zemlju“.


npr. insistira Suzan Vudvord u inače izvanrednoj studiji, iako su oni svakako „deo složenog problema“, kao i da ne misle da se radi o „milenijumskoj mržnji“ pošto se „većina borbi dogodila u dvadesetom veku“ (Crnobrnja, 1996: 9). Takođe, obojica ističu značaj racionalnih nacionalističkih borbi za teritorije, tj. za promenu granica (Crnobrnja, 1996: 10), a ne kao što moralistička bujica radova uokviruje sukob kao problem ljudskih prava u okviru agresor–žrtva. Zanimljivo je, međutim, da se takvoj perspektivi priključuje i jedan Indijac koji predaje na jednom američkom univerzitetu. Ta činjenica može izgledati malo čudno, ali je sa saznajnog stanovišta ohrabrujuća, jer radi se o stručnjaku za međunarodne odnose i pripadniku nacije koja nije bila ni neposredno ni posredno uključena u sukobe u i oko Jugoslavije, osim što je general Satiš Nambijar bio komandant snaga UN, koji poznaje dobro društvo i politiku SAD jer tamo već godinama predaje na visokoškolskoj ustanovi, i koji je proveo izvesno vreme na studijskom boravku u Beogradu, istražujući upravo razbijanje Jugoslavije, pa govori i srpskohrvatski jezik. Razume se, činjenica da je na studijskom boravku bio u Beogradu a ne u Zagrebu mogla je uticati na pristrasnost u korist srpske strane. Osim toga, u njegovom pisanju, nimalo prikriveno, povlače se paralele između Jugoslavije i Indije i, kako je već naglašeno, činjenicom da se radi o mnogoljudnoj velikoj sili koja raspolaže nuklearnim sredstvima objašnjava se što Indija nije razbijena poput Jugoslavije od strane onih sila koje bi bile zainteresovane za takav ishod. Naposletku, ali nipošto po značaju, nije isključeno da je Indijac imao i posebnih simpatija prema Jugoslaviji kao zemlji koja je zajedno sa njegovom otadžbinom osnivala Pokret nesvrstanih, sa nadom i težnjom svetske sirotinje koja predstavlja većinu čovečanstva da nepravedni svet učini pravednijim, pa ga je i to činilo posebno osetljivim na delanje moćnih i bogatih spoljnih činilaca u cilju razbijanja Jugoslavije.394 Aleksandar Pavković, profesor na Odeljenju za politiku i međunarodne odnose na Makvori (Macquarie) univerzitetu u Sidneju (Sydney), ratove za jugoslovensko nasleđe uokvirio je idejom o dugom trajanju nacionalnih revolucija na Balkanu. Pišući članak posle ispoljenih težnji Hrvata da na referendumu iz februara 2001.395 odvoje Herceg Bosnu od Federacije BiH (bošnjačko-hrvatski entitet) i konstituišu sopstvenu federalnu jedinicu u BiH, i sukobljavanja Albanaca i Makedonaca u Makedoniji 2001, autor je zaključio da su „sadašnji broj i suverenih država i njihovih granica – uveliko rezultat odluka 394 Crnobrnja je, međutim, upravo u predugoj odanosti Jugoslavije „potrošenom pojmu nesvrstanosti“, umesto da je još polovinom osamdesetih istakla svoju nameru da postane deo EZ, video presudnu grešku zato što bi, po njemu, konkurisanjem za članicu EZ Jugoslavija „uveliko izbegla ili bar smanjila unutrašnje napetosti“ (Crnobrnja, 1996: 202). Pitanje je, međutim, da li bi i to bilo dovoljno da se ne sklizne u tragediju. 395 Tada je 70% građana Herceg Bosne glasalo za odvajanje, ali to „samoopredeljenje naroda“ nije „međunarodna zajednica“ podržala, pa nije ni sprovedeno u delo.


donetih od strane vlada EU i NATO između 1991. i 1999. – za razliku od država i granica u drugim delovima Evrope, podložni promeni“ (Pavković, 2002: 228). Uistinu, takvom zaključku nema se šta prigovoriti, već samo dodatno naglasiti uticaj međunarodnih okolnosti na nestajanje postojećih i stvaranje novih država, jer su oba ta pokušaja razbijanja postojećih i pravljenja novih država propali prevashodno zato što je postojala jaka volja velikih sila, na prvom mestu SAD i EU, da se BiH i Makedonija očuvaju kao države. No, može se sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da će promena međunarodnih okolnosti, bilo da se radi o promeni interesa sadašnjih vodećih sila bilo da je u pitanju smena među hegemonima i dolazak neke sile kojoj iz nekih razloga te države neće biti po volji ili, pak, ulaženje u nesigurno razdoblje bez hegemona i u doba borbe različitih sila za monopol na svetsku moć, uticati na domaće nacionalističke delatnike da pokušaju secesije još jednom, a da će i onda podrška ili izostanak podrške vodećih svetskih činilaca biti odlučujući za nestanak ili znatno smanjenje postojećih država. Zaista, Pavković je uočio da u svim „nacionalnim oslobođenjima“ od 1914, preko onih 1941. i onih 1945, pa do ovih tokom devedesetih godina, „ključnu ulogu“ igraju „vojne intervencije neke vodeće sile“ (Pavković, 2002: 231): „Tako, na samom početku sukoba u junu 1991, strana intervencija u ime određenih nacionalnooslobodilačkih pokreta postala je još jednom glavno sredstvo nacionalnog oslobođenja. Slovenija ne bi postigla nezavisnost, ili ne bar tako brzo kao što je učinila 1991, da nije bilo diplomatske i miroposmatračke intervencije kao i pretnje vojnom akcijom protiv JNA. Slično, nezavisnost Hrvatske bila je osigurana u februaru 1992, tek pomoću diplomatske intervencije EZ i UN i raspoređivanja mirovnih snaga UN u srpskim oblastima. Štaviše, Hrvatska vojska ne bi mogla 1995. osvojiti – ili osloboditi, kako bi hrvatska vlada rekla – ove oblasti (takozvanu republiku Srpsku Krajinu), da je nisu obučile i opremile SAD ili neka druga vodeća sila. Naposletku, bez vojne intervencije NATO, niti bosanski muslimani niti kosovske albanske vojne snage ne bi bile u stanju da oslobode teritorije koje su zahtevale od srpske vlasti“ (Pavković, 2002: 242).

Štaviše, kako ispravno primećuje Pavković, mešanja velikih sila u ratove za jugoslovensko nasleđe, tj. u njegovoj terminologiji pomaganje odabranih „nacionalnih oslobođenja“ i nedozvoljavanje drugih „nacionalnih oslobođenja“, često je vodilo do prisilnog izgona396 „gotovo celokupnog srpskog stanovništva iz Hrvatske“ ili „stotina hiljada Srba iz zapadne Bosne“, baš kao što ni snage NATO „nisu uspele da spreče izgon većine Srba iz te pokrajine“ (Pavković, 2002: 243). Uostalom, kako ističe Pavković, ne samo što su snage NATO 396 Ovde je termin eviction preveden kao izgon, iako se u engleskom on najčešće koristi za iseljenje (iz stana).


bile neophodne za dostizanje „nacionalnog oslobođenja“ Hrvatske, Bošnjaka u BiH, i Albanaca na Kosovu, već je njihovo prisustvo nužno za održanje pojedinih država, kao što su BiH, Makedonija i Kosovo (Pavković, 2002: 243). Dok su Tomas i Pavković isticali presudni uticaj spoljnih činilaca, mada su priznavali da je u zemlji postojalo nacionalno rivalstvo, a Crnobrnja naročito naglašavao nacionalizam elite, priznajući veliki uticaj spoljnih činilaca, Lenard Koen (Lenard Cohen), u studiji koja je naglašavala isprepletenost različitih činilaca i determinizama, čini se, na nacionalizam je gledao kao na najbitniji činilac. On smatra da je „nastanak nacionalističkih režima u jugoslovenskim republikama“ predstavljao „i uzrok i posledicu jačanja međuetničkih tenzija u celokupnom stanovništvu zemlje“, navodeći rezultate ankete koju je naručila Markovićeva vlada iz polovine 1990. po kojoj su samo u Sloveniji (17%) i u Hrvatskoj (38%) ispitanici koji su smatrali da savezni ustav treba da ima preimućstvo nad republičkim bili u manjini (Cohen, 1995: 174), i rezultate popisa iz 1991, na kojem je broj nacionalno izjašnjenih Jugoslovena opao sa 1,2 miliona ili 5,4% koliko ih je bilo deset godina ranije na oko 710.000 ili 3%. Uočljivo je bilo da je pad bio najviši u Hrvatskoj (za 72,3% ako se gledaju apsolutne brojke; sa visokih 8,2% na 2,2%), pa u Sloveniji (za 53,4%; sa niskih 1,4% na 0,6%). Najviše Jugoslovena bilo je, pak, u Vojvodini 397 (jedino se u njoj ovaj procenat za 2,4% u apsolutnim brojevima povećao sa visokih 8,2% na 8,4%) i u BiH (sa visokih 7,9% na 5,5%, što je bio pad od 26,5%); u centralnoj Srbiji je učešće Jugoslovena u stanovništvu znatno opalo sa 4,8% na 2,5%, što je bio pad od 46,4% i svrstavao ju je odmah iza Slovenije na treće mesto po padu učešća Jugoslovena u celokupnom stanovništvu (Cohen, 1995: 172– 173). Kada je, pak, reč o odnosu unutrašnjih i spoljašnjih činilaca koji su uslovili nestanak Jugoslavije, Koen smatra da su „spoljni činioci – posebno nemačka i austrijska podrška secesionističkim ciljevima Slovenije i Hrvatske, i ’drži ih zajedno diplomatija’ (pasted together diplomacy) koju su pokazale Sjedinjene Države i EZ kada su rešavale jugoslovenske stvari – izvesno igrali važnu ulogu u slomu federacije, ali glavna odgovornost ostaje na posvađanim nacionalističkim vođima jugoslovenskih republika“ (Cohen, 1995: 328). Dakle, Koen je smatrao nacionalizam uopšte i naročito nacionalistička vođstva dovoljnim uslovom nestanka Jugoslavije, dok se spoljnim činiocima pridavala uloga manje važnosti. Bez obzira što se u ovoj studiji smatra upravo obrnuto, Koenu treba odati priznanje za izuzetno korektno i nepristrasno suđenje o sukobu u Jugoslaviji, kao i za uočavanje bitne uloge spoljnih činilaca. On je zacelo jedan od najpedantnijih istraživača prošlosti Jugoslavije i sadašnjosti njenih naslednica. Slično Rametovoj, koja nipodaštava njegov rad, on koristi ogroman broj južnoslovenskih izvora, za šta je potrebna ne mala 397 U JNA je rast učešća Jugoslovena između dva popisa bio još izrazitiji, pošto ih je 1981. bilo 6,7%, a deset godina docnije 9,6% u oficirskom sastavu (Cohen, 1995: 182).


marljivost i posvećenost. Za razliku od Rametove, međutim, Koen delanja različitih delatnika iznosi sine ira et studio, pa se može reći kako je u njegovom pristupu vidljiva svojevrsna sinteza politikologije, kvalitetnog novinarstva i istoriografije. Njegove knjige mogu služiti i kao relativno nepristrasne hronike. Ako neko zaboravi kada se nešto desilo, u njegovim knjigama može lako pronaći taj podatak. Zamerka koja mu se može uputiti odnosi se na relativno tanušnu teorijsku utemeljenost njegovih iskustvenim pojedinostima bogatih studija. Sem toga, u njegovom radu, za razliku od Crnobrnjine studije koja oštro kritikuje balkanistički diskurs, izvesna je sklonost balkanizmu koji je u prve dve do tri godine sukoba (prvo izdanje Pokidanih veza pojavilo se 1993) predstavljao hegemoni diskurs u objašnjenju ratova za jugoslovensko nasleđe. To se verovatno da objasniti njegovim poimanjem važnosti prošlosti za objašnjenje sadašnjih sukoba. Ipak, jedna je stvar kada se prošlost u objašnjenje uvodi kao neophodan činilac, što pisac ove studije pozdravlja, a druga kada se ova prošlost maltene proglasi sudbinom prostora koji obeležava njegove stanovnike i kad se balkanističkim etiketama objašnjavaju savremeni događaji, što se nažalost Koenu ume dogoditi, kao kada veli da su Milošević i Šešelj oterali Ćosića sa mesta predsednika na način koji pokazuje „vizantijski karakter srpskog političkog života“ (Cohen, 1995: 352). Takođe, on je prepoznao tri činioca koji „objašnjavaju“ izuzetno nasilan sukob među Južnim Slovenima: 1. „postojanost i jačanje duboko usađenih neprijateljstava među različitim etničkim i religijskim grupama zemlje, koje žive zajedno u priličnoj nelagodi na Balkanu vekovima, ali su delile pripadništvo zajedničkoj državi samo od 1918. do 1991“; 2. „želja mnogih građana Jugoslavije da isprave nepravde iz nasilnog krvoprolića među etničkim grupama tokom II svetskog rata“; 3. „neuspeh nacionalne politike komunističkog režima i programa modernizacije da razreše istaknute, iako privremeno potisnute, međuetničke nepravde i da stvore istinsku osnovu za dugotrajnu međuetničku trpeljivost“ (Cohen, 1995: 328). Štaviše, zaključio je kako je preplitanje navedenih činilaca u okolnostima „tradicija endemskih na Balkanu“ dovelo do pokretanja „krajnje nasilne međuetničke borbe“ (Cohen, 1995: 329). Svakako, svi ovi činioci čine deo determinističkog spleta koji je doveo do nasilnog sukoba, ali se sukob na taj način potpuno iracionalizuje, dok njegovi racionalni koreni ostaju neprimećeni. Nije, naime, sve u osveti, iako treba priznati da je mnogim Srbima u BiH i u Krajini ona bila bliska ideja vodilja. Radilo se i o strateškim promišljanjima kako omogućiti bezbednost novonastajućih država u atmosferi straha i opšte nesigurnosti usled nestanka dotadašnje zajedničke države. Primerice, Tuđman je, pravdajući to istorijskim razlozima, spočetka želeo celu BiH, što Koenu nije promaklo, jer je Drina najpodesnija prirodna i strateška granica za obezbeđenje sigurnosti države prema Srbima. Istovremeno, međutim, a ni to Koenu nije promaklo, uviđajući odnos snaga delatnika u SFRJ


i u BiH etnonacionalistički realizam ga je sve više vodio u pregovore sa Miloševićem o podeli BiH na etnički određene polovine. Naposletku, pod pritiskom SAD i domaćih liberalnih nacionalista, napravio je modifikaciju preplićući oba plana. S jedne strane, napravio je koaliciju sa Bošnjacima, jer tako su mu rasle šanse i za etnički progon Srba iz Krajine, a s druge strane, dao je pravo glasa na izborima u Hrvatskoj Hrvatima iz BiH, ispunjavajući tako nacionalističke snove. Slično tome, Milošević je računao na koji način da dođe do što veće i što bezbednije države za Srbe, i naročito kako da se što duže zadrži na vlasti, pa mu je skidanje sankcija predstavljalo prvu brigu već od 1993, što ga je od tada guralo ka prihvatanju svih ponuđenih mirovnih planova. SAD su naposletku određivale trajanje i ishod sukoba, putem uspostavljanja režima sankcija Srbiji, i povremenim doziranim bombardovanjima položaja bosanskih Srba, organizovanjem hrvatske i bošnjačke strane radi stvaranja antisrpske koalicije, opremanjem i obukom oružanih snaga te koalicije, služeći im kao vazdušna podrška i snabdevajući ih obaveštajnim podacima, ne zaustavljajući etnički progon Srba iz Hrvatske, a kamoli kažnjavajući ga, ali zaustavljajući ofanzivu ovih snaga ispred Banje Luke, dozvoljavajući dejstvo avijacije vojske Republike Srpske i sprečavajući tako potpuni poraz Srba u BiH, njihov etnički progon i potonje uspostavljanje države u kojoj bi muslimani imali apsolutnu većinu u BiH. Nije li BiH podeljena po načelu 49% Srbima, a 51% Federaciji Bošnjaka i Hrvata, tj. upravo po planu Kontakt grupe iz 1994. do kojeg su dovele pomenute oružane akcije godinu dana docnije (pre „Bljeska“ i „Oluje“, Srbi su u BiH držali 72% teritorije)? Konačno, Koenu treba odati priznanje za uviđanje nečega što je posmatračima i istraživačima BiH redovno izmicalo. Radi se o povezanosti krize ustaljenih režima, najčešće imperijalnog tipa, i izbijanja međuetničkog nasilja. Naime, sve bi bilo mirno, komšijski svakodnevni odnosi uobičajeni, sve dok bi država bila stabilna. Onog trena kada bi se ravnoteža na nivou države poremetila, nastao bi poremećaj i u svakodnevnim odnosima među komšijama različite vere i nacionalne pripadnosti zato što bi se budili strahovi izazvani duboko ukorenjenim stereotipima (Cohen, 1995: 330). Ta strana života u BiH posmatračima sa strane najčešće ostaje nedokučiva. 9.3. Odnosi Slovenije i Srbije; raspad Jugoslavije i strani činilac Dve studije koje su dosta pažnje posvetile nacionalizmu uopšte, a posebno odnosu Slovenije i Srbije jesu studije Vudvordove i Dragovićeve Soso. Razlika je samo u uglu gledanja – dok se u prvoj studiji gleda iz ptičje, u drugoj se sukob posmatra iz žablje perspektive; prva studija hvata glavne obrise slovenačko-srbijanskog sukoba, kao deo jedne mnogo složenije slike,


a druga detaljno dokumentuje na koji način je do njega došlo i kako se odvijao, obraćajući pažnju i na najsitnije detalje, dok ono što je van tog sukoba ostaje van vidokruga. Otuda i upadljiva razlika između naglašavanja stranog činioca u konačnom nestanku Jugoslavije: dok Vudvordova na njemu insistira, dotle ga Jasna Dragović Soso ni ne pominje. Suzan Vudvord je svojevremeno predavala na Jejl (Yale) univerzitetu, savetovala je Jasušija Akašija dok je 1994. japanski diplomata vodio misiju UN na prostoru bivše Jugoslavije, bila je naučni saradnik liberalnog Brukings instituta (Brookings Institution), a sada je profesor na doktorskim studijama Gradskog univerziteta Njujork (CUNY). Ova autorka je posebno značajna zbog toga što je ukazala na neodvojivost analiziranja unutrašnjih nacionalističkih sukobljavanja sa spoljnopolitičkim odnosima posle završetka Hladnog rata, jasno se suprotstavljajući ideološkoj hegemoniji o Jugoslaviji: „Veza između jugoslovenske krize i krize koja je nastala u odnosima velikih sila oko rata u Bosni predstavlja osnovni predmet ove knjige. Uobičajena predstava koja se brzo ispoljila posle izbijanja sukoba 1991. jeste da je rat izbio zbog čudne balkanske mržnje ili zbog srpske agresije. Međutim, jugoslovenski sukob neodvojiv je od međunarodnih promena i međuzavisnosti i on se ne može ograničiti na Balkan, već je deo široko rasprostranjenog fenomena političke dezintegracije. Sukob se razvijao i inficirao zapadne saveze zato što su i njihovo političko shvatanje i oblikovano javno mnjenje o Jugoslaviji od početka pogrešno razumeli prirodu i uzroke sukoba. Osnovna zabluda proizlazila je iz njihovog potcenjivanja veze između unutrašnjeg razvoja većine zemalja i međunarodnog okruženja“ (Vudvord, 1997: 15).

Kao što se vidi, autorka je izričito odbacivala oba hegemona objašnjenja o izbijanju rata na prostoru Jugoslavije: „drevnu balkansku mržnju“, tj. okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs, i srbocentričnu hipotezu, tj. okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs. Umesto toga naglasila je značaj povezanosti unutrašnjih nacionalističkih delanja unutar Jugoslavije sa različitim spoljašnjim uticajima. Odista, ovakav uvid je koliko dragocen, toliko usamljen među analitičarima na Zapadu, uprkos velikoj citiranosti Balkanske tragedije, jer tamošnji društveni naučnici i istoričari, po pravilu, zanemaruju povezanost unutrašnjih delatnika u jugoslovenskoj krizi i delanja različitih nejugoslovenskih delatnika. Čini se da su manje ili više namerni nedostatak (samo)kritičnosti prema sopstvenim nacijama i državama, kao i od njihovih elita usvojenim definicijama nacionalnih i imperijalnih interesa, ali i prisustvo višegeneracijski ukorenjenih stereotipa prema ljudima koji žive na Balkanu razlozi za ovo potcenjivanje uticaja spoljnopolitičkih činilaca na nestanak Jugoslavije. Sem toga, Vudvordova je sa levoliberalnih pozicija prepoznala i licemerje moralističkog prilaza nestanku Jugoslavije, iako su u njemu takođe prednjačili


levi liberali: „Među najtežim i najbolnijim lekcijama ovoga sukoba, i u moralnom i u političkom smislu, jeste to da je stavljanje na jednu stranu pogoršalo situaciju za najranjivije u prethodnoj Jugoslaviji, sprečavajući politička rešenja koja su ih mogla zaštititi“ (Vudvord, 1997: 16). Leva liberalka, međutim, ističući uticaj spoljnih činilaca, a naročito neoliberalnog pravoverja, po mišljenju koje se ovde zastupa, prenaglašavala je važnost ekonomskog determinizma: „Stvarno poreklo jugoslovenskog sukoba leži u raspadu vlasti i slomu političkog i državnog poretka. Ovaj proces se odvijao tokom dugog perioda. (...) On je rezultat istorijske transformacije jednog socijalističkog društva u tržišni i demokratski poredak. Kritična tačka ovog neuspešnog pokušaja bila je ekonomsko opadanje, prouzrokovano pokušajima da se reši problem međunarodnih dugova. Više od decenije siromaštva i opadanja životnog standarda oslabilo je socijalne veze, prava i sigurnost na koje bi se pojedinac i porodica mogli osloniti. Uobičajeni politički sukob oko ekonomskih izvora između federalne vlade i republičkih vlasti, kao i sukob oko političkih i ekonomskih mera za vraćanje stranih dugova, doveli su do sukoba oko ustava i, najzad, do državne krize među političarima koji nisu želeli kompromis. (...) Globalna kampanja velikih sila i finansijera tokom osamdesetih godina da podrže liberalizaciju ekonomije oslanjala se na pretpostavku da su države previše kontrolisale svoje ekonomije u periodu opadanja svetske ekonomije tokom sedamdesetih godina. (...) Ekonomske reforme u Jugoslaviji, kakve su zahtevali strani kreditori i vlade zapadnih zemalja, vodile su političkom samoubistvu: tražili su da vlade umanje svoj sopstveni uticaj“ (Vudvord, 1997: 26–27).

Zanimljivo je uočiti da se Vudvordova slaže sa Bancem i Majklom Menom da je demokratski preobražaj doveo do rasta nacionalizma, što je dovelo do sloma državnog poretka. Taj pogled se razlikuje od uobičajenog – da su „prisustvo i pritisak nacionalizma i odsustvo demokratije“ (Crnobrnja, 1996: XII) izazvali nestanak SFRJ i rat. Zaista, čini se da su u pravu oni koji dovode u vezu „demokratizaciju“, tj. povratak višestranačkog sistema, i rast nacionalizma. Sasvim je sigurno da su ekonomski činioci igrali određenu ulogu u procesu nestajanja Jugoslavije, ali se čini da ih autorka prenaglašava, jer su iste neoliberalne reforme zagovarane i u drugim zemljama, pa se one nisu zbog toga raspadale. Nacionalizam, koji je posebno, kako s pravom naglašava autorka, „ubrzavao proces raspada“, ne zasniva se samo na opaženim materijalnim interesima, iako oni nisu nevažni za njegov rast. No, ona je uglavnom imala pravo kada je tvrdila da su za „slom“ Jugoslavije bile „presudne promene koje su dolazile spolja, iz njenog ekonomskog i strateškog okruženja, od kojih je zavisila stabilnost zemlje“ (Vudvord, 1997: 32). Ovo „uglavnom“ odnosi se na činjenicu da su politički interesi novoujedinjene Nemačke imali prevagu nad svim drugim činjenicama.


Vudvordova je naglašavala i dinamiku međusobnih nacionalističkih izazova i odgovora između Slovenije i Srbije, što je do u tančine istražila Jasna Dragović Soso.398 Razlika je u tome što Vudvordova naglašava ulogu slovenačkih i srbijanskih vlasti, dok se potonja autorka, rođena Beograđanka koja je doktorirala u Ženevi, bavi procesom koji je intelektualce, nekada liberalne kritičare komunističkog režima, preobrazio u nacionaliste koji su izdali poziv intelektualca podržavajući, osmišljavajući i pravdajući nacionalističke projekte vlasti: „Slovenačka inteligencija je, kao i srpska, imala svoje nacionalističke predvodnike, čije je zauzimanje za demokratske promene išlo u kombinaciji sa zahtevima za samostalnu nacionalnu državu (eventualno u nekakvoj labavoj ’konfederativnoj’ vezi s ostatkom Jugoslavije). Njihove ideje su postepeno, tokom osamdesetih godina, takođe postale dominantne i u njihovoj republici. Kao što je insistiranje Srba na ponovnoj centralizaciji i nacionalnom jedinstvu u Jugoslaviji jačalo strahove Slovenaca od gubitka suvereniteta, tako je i njihovo odbijanje svake obaveze prema jugoslovenskoj državi – uključujući i njihov stav prema kosovskom pitanju i mišljenja koja su iznosili u debatama o reformi saveznih institucija – jačalo predstave Srba o ’izdajstvu’ Slovenaca. Dijalektički odnos između slovenačkog i srpskog nacionalizma tokom osamdesetih godina, koji karakteriše radikalizacija odgovarajućih zahteva njihovih intelektualnih opozicija, proizveo je spiralu koja je konačno dovela do usvajanja nepomirljivih nacionalnih programa u skladu sa njihovim specifičnim, i beskompromisno definisanim, nacionalnim interesima“ (Dragović Soso, 2004: 33).

Uistinu, sve navedeno može se potpisati. Slovenački nacionalizam, recimo, u Prvoj Jugoslaviji bio je u saglasju sa srpskim, pa su slovenački konzervativni političari, predvođeni Korošcem, redovno radili zajedno sa srbijanskim konzervativcima, predvođenim u dvadesetim Pašićem a u tridesetim godinama Stojadinovićem, na izolovanju hrvatskih političara u Jugoslaviji, jer tada je slovenački nacionalizam, delimično zadovoljen u Jugoslaviji i svakako u većoj meri zadovoljen no što je bio u Habzburškoj monarhiji, bio u saglasju sa Jugoslavijom kao državom koja osigurava bezbednost (Bakić, 2004). Drugim rečima, svako razbijanje Jugoslavije tada je većina slovenačkih nacionalista smatrala smrtnom opasnošću po Sloveniju i Slovence. No, od Osimskih sporazuma (1975–1977) koji su jemčili nepromenljivost granica, i kojima je prethodilo jačanje republičkih državnosti u SFRJ ustavnim promenama u periodu 1967–1974, opažaj bezbednosti potencijalno nezavisne Slovenije drastično se menja u svesti slovenačkih političara. Štaviše, postepeno proširivanje EZ – Irska joj pristupa 1973, Grčka 1981, a Portugalija 398 Slovenačko-srpsku nacionalističku dinamiku i njen uticaj na nestajanje SFRJ temeljito analizira i Olivera Milosavljević (Milosavljević, 1996a).


1986. – ukazuje nacionalistima iz boljestojećih republika SFRJ da je izvodljivo i za neveliku zemlju da pristupi jednom snažnijem bloku država koji ne ugrožava nacionalni identitet i granice država članica a može uticati na poboljšanje životnog standarda stanovništva (Wachtel, Bennett, 2009: 28). To izaziva odlučne promene u ravnoteži nacionalizama u Jugoslaviji, ali u korist hrvatske varijante jugoslovenstva koja Slovencima savršeno odgovara, jer obezbeđuje veliku meru republičke suverenosti i ekonomske prednosti zajedničkog jugoslovenskog tržišta. Rast srpskog nacionalizma i na njemu zasnovanog jugoslovenstva u drugoj polovini osamdesetih, međutim, Slovencima je pretio gubitkom njihovih novoosvojenih prava i stoga su oni sada činili jedinstveni front sa Hrvatskom, pa su čak i prednjačili u zahtevima za nezavisnošću. Pa ipak, strukturni dijalektički odnos dveju nacionalističkih inteligencija i njihov nacionalistički uticaj na političare i šire društvene slojeve, o kojem u iskustvenoj građi utemeljeno piše Dragovićeva Soso, nije bio presudan za očuvanje ili opstanak Jugoslavije. Takav značaj pripada spoljnom činiocu, kako to zapažaju Vudvordova, krajnji levičari, Indijac Radžu Tomas, i značajan deo srpskih društvenih naučnika nacionalističke usmerenosti. Primerice, Tomas je primetio: „Takvi domaći rivalski nacionalizmi nisu bili jedinstveni za Jugoslaviju. Raspad Jugoslavije bio je umnogome izazvan političkim upadom zapadnih sila, naročito Nemačke i Sjedinjenih Država, koje su podržale njihove omiljene etničke grupe u cilju unapređenja sopstvenih političkih planova“ (Thomas, 2003: 4). Prema tome, da je najmoćnijim činiocima u svetu odgovarala srpska varijanta jugoslovenstva, Slobodan Milošević bi, uz svu njegovu autoritarnost i sklonost socijalizmu, oberučke bio prihvaćen na Zapadu, uz ono čuveno cinično pravilo američke spoljne politike kada je potrebno podržati autoritarne ili korumpirane vođe: „on je kučkin sin, ali je naš kučkin sin“. Uistinu, on se mogao meriti sa mnogim „lošim momcima“ koje su SAD svim silama pomagale, kao što je niz desničarskih autoritarnih vođa Latinske Amerike, među kojima je bilo i dilera droge na platnom spisku CIA, kao što je panamski predsednik Manuel Norijega (Manuel Noriega) (Čomski, 1995: 55), ili kao što su u bližem Miloševićevom okruženju nesposobni pokojni islamistički predsednik SDA i predsednik (posle istupanja predstavnika desničarskih srpskih nacionalista iz SDS) nelegitimnog predsedništva BiH, Alija Izetbegović, te desničarski autoritarni nacionalista Franjo Tuđman, ili, pak, autoritarni i nesposobni predsednik Gruzije Mihail Sakašvili (Mikheil Saakashvili). 9.4. Višefaktorska analiza kroz istoriografsku pripovest Džon Lempi, profesor istorije na Univerzitetu Merilend (Maryland), vodeći je ekonomski istoričar Balkana na engleskom govornom području. Davne 1982. napisao je sa Marvinom Džeksonom (Marvin Jackson) u stručnoj


javnosti veoma dobro primljenu Balkansku ekonomsku istoriju, 1550–1950: Od imperijalnih granica do nacija u razvoju399 (Balkan Economic History, 1550–1950: From Imperial Borderlands to Developing Nations). Njegova studija Jugoslavija kao istorija zaslužuje, prema mišljenju koje se ovde zastupa, mnoge pohvale, što se vidi i po broju mesta na kojima je citirana u ovoj studiji i po značajnom doprinosu ne samo njoj nego i prethodnom većem radu potpisnika ovih redaka (Bakić, 2004), i tek po koju primedbu. Radi se o klasičnoj istoriografskoj sintezi u kojoj se autor trudi da bude što nepristrasniji, bar kada su u pitanju južnoslovenski delatnici. U ovom odeljku cilj je izvući autorovo mišljenje o preovlađujućem determinizmu i o tome ko je odgovoran za nestanak Jugoslavije i za prateći rat, pa i utvrditi glavnu manu Lempijeve studije. To nije najlakši zadatak, jer Lempi se ne trudi da jasno naznači šta smatra uzrocima jedne ili druge pojave, već se to mora iz konteksta zaključivati. Svakako analiza diskursa trebalo bi da pomogne u preduzetom zadatku. Što se tiče determinizma, Lempi je pristalica višefaktorskog objašnjenja nestanka Jugoslavije. Naglašava se istorijski obrazovana rivalska struktura odnosa srpskog i hrvatskog nacionalizma i u sklopu toga ustavna kriza posle 1974. godine. S tim u vezi posebno se ističe uticaj ekonomskog determinizma, jer se insistira na „zurovski“ stvorenom haosu u privredi i posledičnom opadanju životnog standarda u poslednjoj deceniji postojanja SFRJ (Lampe, 2000: 316–322), kao i na uzročnom dejstvu ličnosti Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana. Prema tome, ovakva analiza se prilično približava shvatanju neophodnih uslova nestanka Jugoslavije kako su i ovde izloženi. Čini se, međutim, da je naglasak na ekonomskom determinizmu izraženiji kod Lempija. Tako, utvrđujući da je životni standard opao za 25% u osamdesetim, on tu činjenicu – rekavši prethodno da je upravo stalni rast standarda u prethodnim decenijama „stišavao najveći deo regionalnih žalbi pravdajući neprekidnu komunističku vlast“ – dovodi u neposrednu vezu sa jačanjem nacionalizma i na njemu baziranih sukobljavanja (Lampe, 2000: 322). Takođe, veoma je zanimljiv ekonomski argument koji donekle objašnjava slovenačko opredeljenje protiv Jugoslavije krajem osamdesetih: „Poboljšanje veza sa susedima Austrijom, Italijom i Mađarskom izgledalo je kao bolji način tog (privrednog, prim. aut.) oživljavanja rasta od odgovora na poziv Beograda za bližom privrednom integracijom sa ostatkom Jugoslavije. Plaćanje četvrtine saveznog budžeta sa samo osam posto stanovništva već su izgledali kao preterana integracija za neke Slovence. Ovo čisto ekonomsko pitanje pomoglo je u stvaranju Slovenije jedinom republikom uz Srbiju gde se Savez komunista okrenuo novom, mlađem vođstvu pre 1989. godine“ (Lampe, 2000: 349–350). 399 Citirana u 53 studije.


Doista, ekonomski razlozi terali su Slovence ka većoj samostalnosti, i to je trebalo druga vođstva da imaju u vidu, a za šta uglavnom, naročito u Srbiji, nije bilo razumevanja. S druge strane, ta činjenica mogla je igrati određenu ulogu u privlačenju siromašnijih republika u kontekstu sveopšte privredne i ustavno-političke krize na stranu Srbije u ustavnom sporu, ali Milošević, vođen beskompromisnim stavom ukorenjenim u parohijalno-oslobodilačkoj političkoj kulturi, nije izgleda primetio ovu pogodnost za taktičku političku igru, iako je slovio koliko za lošeg stratega toliko za vrsnog političkog taktičara. U Lempijevoj studiji je izrazito pozitivan odnos prema Jugoslaviji kao predmetu istraživanja vidljiv već i iz samog naslova, koji najverovatnije potiče iz vremena kad je Lempi u njoj boravio u svojstvu američkog diplomate. Liberalni američki istoričar finskog porekla, primerice, veli da su „napori dve Jugoslavije da koriste zajednički etnički prostor primili i zaslužili više međunarodnog poštovanja no što pokazuju do danas učinci Tuđmanove Hrvatske, a da ne pominjemo Miloševićevu Srbiju“ (Lampe, 2000: 367). Prema tome, višeetnička stvarnost jeste onaj ideal zajedničkog života koji je Lempiju blizak i on jasno izražava načelno neprijateljstvo prema nacionalizmima ma s koje strane dolazili. Stepenovanje nacionalizma izvršeno je rečima „da ne pominjemo Miloševićevu Srbiju“. Time se stavlja do znanja koga autor smatra najodgovornijim, ali je, takođe, potpuno jasno da se „Tuđmanova Hrvatska“ ne oslobađa svog dela odgovornosti. Lempijev nešto naklonjeniji stav prema BiH razumljiv je i dosledan ako se ima u vidu da isti takav stav gaji i prema Jugoslaviji. Uopšte, veoma su retka mesta na kojima je autor upadao u zamke koje je pred naučnike u zapadnim zemljama postavila ideološka hegemonija srbocentrične hipoteze: „Bio je to ovaj sukob (u BiH, prim. aut.) koji je ubio, možda, deset puta više civila od drugih i stvorio reku izbeglica koji su, zajedno sa srpskom opsadom Sarajeva, privukli nesmanjenu pažnju zapadnih sredstava javnog obaveštavanja. Zvanični zapadni odgovor bio je razjedinjeniji, kao što ćemo videti. No, malo je sumnje među većinom međunarodnih posmatrača da su srpska strana i Miloševićev režim u Beogradu prvenstveni počinioci (offenders). Ovo neprekidno prosuđivanje otvorilo je put 1995. za Amerikancima predvođenu vojnu intervenciju u Bosni i, takođe, za ravnodušnost prema srpskom masovnom bekstvu (flight) pred hrvatskim snagama koje su povratile Krajinu“ (Lampe, 2000: 369).

Kao što se vidi u prvoj rečenici gornjeg navoda, nije jasno s kojim sukobima se rat u BiH poredi, već se neodređeno kaže „drugih“ – što bi značilo da je ovaj sukob neuporediv sa bilo kojim drugim sukobom po učešću civilnih u ukupnom broju žrtava. Međutim, podaci Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva govore da je 40% žrtava sukoba u BiH među civilima.400 Trebalo 400 http://www.idc.org.ba/prezentacija/regioni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. godine.


bi sprovesti istraživanje, recimo, rata u Vijetnamu, gde je jasno da su milionske žrtve pale među civilima, ili u Iraku, pa uporediti u kojem je ratu bilo više civilnih žrtava u apsolutnom i naročito u relativnom smislu. U ovoj studiji je u delu o BiH sistematski upoređen broj ukupnih žrtava u II svetskom ratu i u ratu u devedesetim godinama na prostoru bivše Jugoslavije, te po republikama i nacijama, i pokazano je da je neuporedivo veći procenat stanovništva, u svim republikama i nacijama, stradao u II svetskom ratu. Ako je pisac ovih redova u pravu, onda ispada da je delimično žrtva „zapadnih sredstava javnog obaveštavanja“ i sam Lempi, zato što je na osnovu medijskog utiska donosio dalekosežne zaključke. Osim toga, sintagma„većina međunarodnih posmatrača“ koji procenjuju da su Srbi i Milošević „prvenstveni počinioci“ odnosi se, zapravo, na većinu zapadnih i posmatrača sa Bliskog istoka, a pitanje je da li bi se većina ruskih, indijskih, podsaharskih ili kineskih posmatrača složila sa takvim viđenjem. Naposletku, dok je za svaku pohvalu činjenica da Lempi ne deli ravnodušnost prema etničkom progonu Srba, skrupulozno ga pominjući, ipak, on ga ne naziva ni progonom ni čišćenjem, već „masovnim bekstvom“. U tome se može nazreti ponešto pristrasan stav, možda vođen i prećutanom činjenicom da su penzionisani američki generali učestvovali u obuci hrvatske vojske, ali nikako uporediv sa antisrpskim stavom koji su iskazali zastupnici srbocentrične hipoteze ili velika većina onih čija su stanovišta predstavljena u delu studije o BiH. Odista, Lempijeva analiza bila je najčešće koliko nepristrasna toliko i precizna: „Opsada ove veličanstvene višeetničke varoši (Vukovara, prim. aut.) na Dunavu i potonji napad na čuveni Dubrovnik označili su prekretnice u ratu JNA sa Hrvatskom. Najveći deo od 20.000 ubijenih u borbama koje su trajale do konačnog primirja 2. januara 1992. pao je drugde. Hrvatske zenge, policija i paravojske bi, takođe, ubijali ili čistili srpske civile gde god bi mogli. U obrascu koji su preneli u Bosnu i na Kosovo, međutim, srpska strana bi bila u većem delu odgovorna za brutalnost i opažena od zapadnih sredstava javnog obaveštavanja i međunarodne zajednice kao skoro isključivo odgovorna. Vukovar i Dubrovnik obezbedili su odlučujuće neprijatne slike“ (Lampe, 2000: 371).

Jednostavno, ništa ne može opravdati napade JNA na pomenute gradove. Bilo je to protivno vojničkoj logici, ali i zdravom razumu. Može se samo pretpostaviti da su udruženim snagama delali Miloševićeva pogrešna strateška odluka da JNA treba da zaposedne etničke granice Srba i nesposobnost JNA, usled slabosti komandnog kadra, masovnog neodazivanja na vojne pozive, dezertiranja i niskog morala regularne vojske, da ratuje po uobičajenim pravilima ratovanja. Naravno, medijska slika bila je očekivana s obzirom na to da je ova vojna sila koja je razarala istorijske gradove nosila na kapama crvenu petokraku, pa i Lempi, koketirajući sa antikomunističkim diskursom, zaključuje da se radilo o „sovjetskom stilu granatiranja teškom artiljerijom sa distance“ (Lampe, 2000: 371).


Kada je u pitanju rat u BiH, Lempijeva bazična nepristrasnost i istraživačka skrupuloznost bile su opet na znatno višem nivou no što je to obično slučaj, iako su se tu i tamo umele potkrasti greške: „Okrugli broj od 200.000 mrtvih navođen od CIA i bosanskog režima u Sarajevu izgleda verovatan ako uključimo nestale. Bosanski muslimani (Bošnjaci) podneli su bar pola žrtava, Srbi 30–35 posto, a Hrvati ostatak. (...) Preko 1 milion ljudi bio je primoran da sasvim napusti republiku do 1995. godine“ (Lampe, 2000: 373– 374). U stvari, danas se zna da je broj poginulih, računajući i nestale (čije je učešće u ukupnom broju od oko 100.000 žrtava 17,4%), tačno duplo manji od broja kojim su, verovatno u dogovoru, baratale CIA i bošnjački režim. Međutim, prema podacima Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, Bošnjaci su imali 64% poginulih, Srbi 25%, dok je 8% poginulih bilo među Hrvatima, iz čega je jasno da je Lempi ponešto precenio učešće srpskih i potcenio učešće bošnjačkih žrtava u ukupnom broju. No, on je primetio nešto što Srbi, a i njihovi susedi, treba da priznaju: „Vlada Izetbegovića je, takođe, održavala logor za srpske muškarce u Čelebiću, ali to je bilo retko pominjano na Zapadu. Sa svoje strane, Miloševićeva sredstva javnog obaveštavanja ohrabrivala su zabludu lažne jednakosti u Srbiji: sigurno su sve tri strane bile jednako krive za iste prljave stvari. Bošnjačka strana bila je zapravo kriva za manje logorskih zlostavljanja i manje čišćenja nego druge dve. (...) Bobanove jedinice HVO prednjačile su, neprimećene od zapadnih sredstava javnog obaveštavanja, u isterivanju ili ubijanju cele srpske manjine u Mostaru i drugim mestima u ovoj regiji“ (Lampe, 2000: 375–376).

Zaista, prema nalazima Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, 83% ubijenih civila su Bošnjaci, što znači da je među njima ubedljivo najviše nevinih žrtava rata. Naposletku, nije slučajno što je baš na bošnjačkoj strani započet ozbiljan rad na prikupljanju podataka o žrtvama rata, a za svaku je pohvalu činjenica da su propagandne laži sopstvene vlade i CIA stručnjaci Centra pod vođstvom Mirsada Tokače izložili svetlu dana. Na taj način oni su stekli poverenje stručne, iako još ne i šire javnosti Srbije i Hrvatske, i udarili temelje ozbiljnom radu na pomirenju kojega nema bez utvrđivanja onoga što se uistinu dogodilo. Istovremeno, Lempi je izložio oštroj kritici zapadna sredstva masovnog opštenja, koja su pokazala zavidnu meru pristrasnosti, baš kao i hrvatsku oružanu silu u Hercegovini. Time on stiče poverenje kao istraživač i pisac u javnosti Srbije, a to je nužno ako se želi uspostaviti normalan akademski dijalog između naučnika koji se bave Jugoslavijom, njenim nestankom i ratovima za jugoslovensko nasleđe. Ono, međutim, što nedostaje jeste kritička analiza postupaka američke vlade.


Uopšte, kao što je jedan poštovalac i kritičar Lempija već primetio, verovatno najveći nedostatak njegove vredne studije sadržan je u činjenici pomanjkanja kritičnosti prema zemlji čiji je diplomata bio i čiji je građanin:401 „Lempi daje prilično nekritičan opis uloge Sjedinjenih Država u raspadu Jugoslavije i ratovima koji su usledili, što jako odudara od njegovog uravnoteženog prikazivanja sukoba i rata između Hrvata i Srba. Na primer, on ispravno oslikava i Tuđmana iz Hrvatske i Miloševića iz Srbije kao u biti slične autoritarne nacionaliste. Ipak, čini se da Lempi nije kadar da nas obavesti da su penzionisani američki generali uz odobrenje Stejt departmenta obučili hrvatsku vojsku koja je proterala Srbe iz Hrvatske“ (Đilas, 2008).

Doista, ako je ono što je u ovoj studiji prepoznato kao neophodan uslov nestanka Jugoslavije, tj. rivalski nacionalizam Srba i Hrvata koji je oblikovao suprotstavljene varijante jugoslovenstva, Lempi predstavio jasno i precizno istražujući ne samo Miloševićevo i Tuđmanovo delanje, već strukturne suprotnosti dva rivalska nacionalizma u dva poslednja veka srpske i hrvatske istorije, onda dovoljan uslov razbijanja Jugoslavije ostaje u njegovom delu potpuno zanemaren. Jednostavno, Lempi se, pomalo čudnovato s obzirom da se radi o diplomati, spoljnopolitičkim okolnostima bavi ovlaš, a američka spoljna politika pravda se, po pravilu, pa šta god uradila. Najdrastičniji primer je svakako olako prelaženje preko Zimermanovog uticaja na Izetbegovićevo povlačanje potpisa sa Kutiljerovog plana, pa čak i težnja da se optuživanjem Karadžića, koji zaslužuje raznovrsne pa i najteže krivične osude za ono što je radio, za krajnji neuspeh Plana opravda katastrofalno postupanje američke vlade (Lampe, 2000: 363), o kojem je više rečeno u ovoj studiji u delu o BiH. Može se samo pretpostaviti da je američki diplomata u Lempiju nadvladao istoričara. Uopšte, Lempi je primenjivao diskurzivnu strategiju prećutkivanja „neugodnih činjenica“ o upletenosti SAD u ratove za jugoslovensko nasleđe. Izgleda da je, sudeći po pisanju Alekse Đilasa, slično postupao i u knjizi Balkan postaje Jugoistočna Evropa: Vek rata i tranzicije,402 jer se tu može saznati da je Gojko Šušak bio ’politički emigrant koji se vratio iz Kanade ali je bio ponosan na svoju hercegovačku porodicu i njenu privrženost ustašama tokom svetskog rata’, dok se, veli Đilas, nije moglo saznati ništa o „lečenju koje je dobio u vojnoj bolnici Volter Rid (Walter Reed) u Vašingtonu ili o pogrebnom govoru koji 401 Aleksa Đilas, „’Tobože svemoćna’ američka ambasada“, Politika, 17. III 2008; Aleksa Đilas, „Ponašanje Amerike zaslužuje kritiku“, Politika, 17. IX 2008; Aleksa Đilas, „Tito simbol slobode?“, Politika, 18. IX 2008. 402 Autor ovog rada nije pročitao ovu Lempijevu knjigu, ali nema razloga da sumnja u Đilasovo tumačenje, pošto je u prethodnoj studiji primetio isti nedostatak kao i on.


mu je održao bivši američki ministar odbrane Vilijam Peri (William J. Perry)“, a isti postupak primenio je i kada su u pitanju veze američke vlade sa OVK koju je, kako se saznaje, okarakterisao terorističkom, pa je čak, navodi Đilas, prećutan progon Srba s Kosova posle poraza Srbije u ratu protiv snaga NATO.403 Braneći se od Đilasove kritike, Lempi navodi da su balkanski naučnici, „posebno ali ne isključivo iz Srbije i Grčke“ često prihvatali: „... moralnu priču, o prvenstvenoj odgovornosti Zapada, pre svih Sjedinjenih Država. Oni se oslanjaju na zastarelu paradigmu o dominaciji velikih sila nad nejakim balkanskim državama u XIX veku, što je za vreme i posle dva svetska rata bilo moguće, ali u svakom drugom slučaju diskutabilno. Amerika je posle raspada SSSR-a opstala kao jedina velika sila, zgodna da se pokaže prstom na nju i izbegne unutrašnja odgovornost.“404

Na početku treba primetiti da verovatno nije slučajno što su naučnici iz Grčke i Srbije ispoljili mrzovolju prema spoljnoj politici SAD. Đilas je u pomenutoj polemici ubedljivo pokazao da su SAD podržavale reakcionarnu pukovničku huntu 1967–1974,405 nasuprot Lempijevim tvrdnjama da SAD nisu podržavale vojnu diktaturu. Sem toga, turska invazija severozapadnog Kipra i američka trpeljivost prema istoj nisu mogli proći neprimećeno, baš kao što ni američko uplitanje u ratove za jugoslovensko nasleđe protiv ciljeva srpskog nacionalizma, a u korist ciljeva hrvatskog i albanskog nacionalizma, takođe nisu mogli ostati nezapaženi, bez obzira na to da li se neko slaže ili ne sa navedenim ciljevima. „Moralna priča“ o „prvenstvenoj odgovornosti Zapada“ jeste odgovor na Đilasovo potenciranje da je na Zapadu hegemona „moralna priča“ o srpskoj krivici i nevinosti svih drugih. Ima istine u tome da kod srpskih autora postoji tendencija da se odgovornost domaćih delatnika za ono što se dešavalo i dešava u Srbiji i u okolnim zemljama diskurzivnom strategijom samoviktimizacije uokvirenim okvirom žrtva–agresor pripiše stranim delatnicima. Svojevremeno je to bio razlog da autor ovih redova naglašava u prvom redu odgovornost domaćih delatnika, a tek sekundarno spoljnih. Pa ipak, ako se analitički razvrstaju činioci i onda pokuša utvrditi deterministički uticaj, čini se da spoljni činioci imaju preimućstvo. Naravno, to ne znači da se unutrašnji delatnici oslobađaju odgovornosti, kao što ovdašnji nacionalisti i krajnji levičari na Zapadu ponekad imaju tendenciju da urade, bilo da je reč o političkoj, moralnoj ili krivičnoj kada je ima. Slobodan Milošević, Radovan Karadžić

403 Aleksa Đilas, „Lempi je osobito strog prema Rankoviću“, Politika, 18. III 2008. 404 Džon Lempi, „Hrvatsko belo srpsko crno“, Politika, 10. IX 2008. 405 Aleksa Đilas, „Ponašanje Amerike zaslužuje kritiku“, Politika, 17. IX 2008.


i Ratko Mladić zaslužuju suđenje, ali zasluživali su ga i Franjo Tuđman,406 Gojko Šušak, pa i Alija Izetbegović.407 Naposletku, nisu li ga zaslužili Klinton408 i jedan broj američkih predsednika, ministara i generala?409 *** U ovom poglavlju su obrađena objašnjenja nestanka Jugoslavije koja su znatno odstupala od ideološke hegemonije, bilo u smislu otklona od okvira sukoba civilizacija, bilo od srbocentrične hipoteze, tj. od okvira agresor–žrtva. Jedino je Lenard Koen koketirao sa balkanističkim diskursom u okviru sukoba civilizacija, ali je i on jasno prepoznao neophodne uslove nestanka Jugoslavije, a njegova posvećenost nepristrasnom i detaljnom opisu zbivanja bila je na izuzetno visokom nivou, pa mu nije promakla i važna uloga spoljnih činilaca u procesu nestajanja SFRJ. Zato je uvršten u ovu grupu autora koji se ističu izuzetno vrednim doprinosom u istraživanju procesa nestajanja Jugoslavije. 406 Danas su poznate reči Franje Tuđmana upućene svojim saradnicima i komandi hrvatske vojske na sastanku pred Oluju, kada je iskazao nameru „da nanesemo takve udarce, da Srbi praktično nestanu“. Dokumentarni film „Pad Krajine“, RTS 1, 4. VIII 2008. Doduše, poznato je i da je američki ambasador Piter Gelbrajt (Galbraith) predstavio Z-4 plan zainteresovanim stranama. Kada je Hrvoje Šarinić rekao Slobodanu Miloševiću da bi takvo rešenje koje je jemčilo veliku autonomiju Srbima u Hrvatskoj, svojevrsnu „državu u državi“, kako se Šarinić izrazio, imalo posledice i po Kosmet, tadašnji predsednik Srbije koji je Srbima u Hrvatskoj obećao zaštitu odgovorio mu je da on to zna, te da su Plan „pisali oni idioti, Galbrajt i ostali“, usled čega Slobodan Milošević nije ni pokušao da ubedi vođstvo RSK da prihvati plan protiv kojeg je vođstvo Hrvatske bilo celim svojim bićem. Takođe, treba imati na umu da su, po Šarinićevim rečima, ambasadori Velike Britanije i Rusije čestitali, kako se Rus Kerestedžijanc izrazio, „najveću pobjedu u hrvatskoj povijesti“, dok su SAD pred akciju dale Hrvatima maksimalno 10 dana da sve to obave. Dokumentarni film „Oluja nad olujama“, HRT, 5. VIII 2008. Ipak, hrvatskog generala Gotovinu je Haški tribunal osudio prvostepenom presudom za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu na čijem je čelu bio pokojni predsednik Hrvatske Tuđman, a čiji je ishod bio etnički progon Srba, na 24 godine zatvora. Ostaje da se vidi kakva će biti sudbina žalbe. 407 Poslednja u nizu sramnih odluka (Naser Orić, Ramuš Haradinaj) koje je doneo Haški tribunal osuđujući generala Rasima Delića na svega tri godine zatvora, iako je očevidno znao za užasne zločine mudžahedina, od kojih se posebno izdvajaju odsecanja glava zarobljenicima, pod njegovom komandom, a da istraga o tome nije pokrenuta, samo može dodatno ogorčiti Srbe, povećavajući verovatnoću da oni koji nisu nacionalisti to postanu. Sam Izetbegović je obilazio logor Čelebići, pa postoji verovatnoća da je bio upoznat sa nekim zlodelima. Sem toga, velika je verovatnoća da je za bar jedan od tri masakra koji su napravljeni u Sarajevu (Ulica Vase Miskina i dva masakra na pijaci Markale) odgovornost na sarajevskoj vladi. 408 Nije pokrenuo istragu protiv onih koji su bombardovali zgradu RTS, ili voz u Grdeličkoj klisuri, ili nišku pijacu kasetnim bombama, iako je morao znati za ove zločine protiv civilnog stanovništva Srbije. 409 Zar upotreba napalm bombi protiv vijetnamskih civila ne zaslužuje suđenje za zločine protiv čovečnosti? Po pravu, ratni zločini ne zastarevaju, ali treba biti veoma naivan pa poverovati da će se bilo ko od naredbodavaca zločina u Vijetnamskom ratu naći na optuženičkoj klupi.


Ovi autori su, bez izuzetka, prepoznali bilo neophodne bilo dovoljne uslove za nestanak Jugoslavije. Neki, poput Radžu Tomasa i Aleksandra Pavkovića, prepoznali su i jasno izrazili zaključak do kojeg se došlo i u ovoj studiji; rečju, radilo se o činjenici da su nacionalistička rivalstva predstavljala neophodne uslove, a razbijačko mešanje velikih sila spolja dovoljan uslov nestanka Jugoslavije. Drugi, poput Mihaila Crnobrnje, veoma su oštroumno, oprezno i nepristrasno analizirali domaće nacionalizme u kojima su prepoznati neophodni uslovi kraja SFRJ, dok su spoljni činioci smatrani veoma važnim, ali se ipak nisu smatrali presudnim, verovatno i zbog svesti da intelektualac koji dolazi iz Jugoslavije prvo mora da se pozabavi unutrašnjim slabostima društva, da bi mogao procenjivati spoljašnje. Sem toga, suviše često vika na nepravde koje se nanose spolja ideološki skriva odgovornost unutrašnjih činilaca, na prvom mestu političara i nacionalistički usmerenih intelektualaca. Otmenog srpskog diplomatu verovatno je i ova opasnost sprečavala da donese analitički ispravan zaključak o neophodnim i dovoljnim uslovima nestanka Jugoslavije. Američki diplomata Lempi je, pak, ovu okolnost iskoristio da otupi oštricu kritike američkog uplitanja u jugoslovensku nesreću. Njega su nacionalno opredeljenje i možda služba u diplomatiji američke nacije sprečili da primeti pogubnost delanja SAD u procesu nestajanja SFRJ. Međutim, za razliku od velike većine autora sa engleskog govornog područja koji se bave Jugoslavijom, njegove simpatije za predmet istraživanja su iskrene i prilične. One ga osposobljavaju da pažljivo odmeri odgovornost unutrašnjih činilaca za njen kraj, a naročito institucionalno etnofederalističko ustrojstvo i poguban uticaj Zakona o udruženom radu na privredu zemlje. Nacionalizam je, takođe, nepristrasno zabeležen kod različitih delatnika, baš kao i zločini koji su se sprovodili u ime nacije na svim stranama, a ako se srpski nacionalizam smatra najodgovornijim onda je to zbog toga što su Srbi bili najjači, sve dok se Amerikanci nisu umešali na strani njihovih protivnika – primećuje pisac ovih redaka a prećutkuje Lempi – i počinili srazmerno najviše zločina na terenu. Radi se o (za Srbe) „neugodnim činjenicama“, ali ne ugodnost i činjeničnost neće nestati zatvaranjem očiju pred njima. Naprotiv, za pripadnike svake nacije potrebno je i lekovito suočavanje s neugodnim činjenicama u cilju potpunijeg očovečenja i sprečavanja njihovog ponavljanja u budućnosti (Kuljić, 2007; 2002). Suzan Vudvord je ukazivala na nužnost uviđanja dijalektičke povezanosti dešavanja u međunarodnoj areni i onih u jugoslovenskom ringu, pa se, slično Tomasu i Pavkoviću, našla veoma blizu objašnjenju koje se nudi u ovoj studiji, ali je, za razliku od njih i pisca ovih redaka, posebno naglasila dejstvo ekonomskog determinizma, a naročito pritisak globalnih ekonomskih institucija kakva je MMF. No, i ona je jasno pokazala da su Nemačka i SAD u igri moći između sebe razbili Jugoslaviju, jer Nemačka je vodila igru


dok nije izradila priznanje Slovenije i Hrvatske kao svojih klijenata, a onda su SAD, koje su se dotad držale prilično rezervisano, iako su budno posmatrale šta se dešava sa sposobnošću EU da rešava krizu u svojem dvorištu, stupile u igru i pritiskale druge da priznaju nezavisnost BiH, uprkos činjenici da se jedan konstitutivan narod preglasavao protivno važećem ustavu te republike, u nastojanju da preuzmu vodeću ulogu u procesu nestajanja SFRJ koji se odražavao i na mogućnost stavljanja NATO ad acta, što SAD nikako nisu htele dozvoliti, pošto se radi ne samo o sredstvu američkog vojnog disciplinovanja neposlušnih država, već i o „primarnom kanalu“ američkog prisustva i uticaja u Evropi (Simić, 2010: 62). Jasna Dragović Soso je takođe ponudila vrednu i detaljnu analizu preobražaja liberalnih opozicionara komunističkom režimu Josipa Broza Tita u ostrašćene nacionaliste. Sledeći Žilijena Bendu, izričito je takvu pojavu nazvala izdajom intelektualaca. Umesto da se bave ukazivanjem na zloupotrebe vlasti i nepravde koje se čine nedovoljno moćnim građanima, srpski i slovenački intelektualci su ušli u klevetanje drugih nacija i veličanje sopstvene, a nepravde su sve više videli samo prema svojoj naciji, a sve manje prema konkretnim pojedincima. Ova fenomenologija srpskog i slovenačkog nacionalizma u drugoj polovini XX veka, i naročito u osamdesetim godinama svakako doprinosi potpunijem sagledavanju neophodnih uslova u procesu nestajanja Jugoslavije, ali autorka ostaje nema kada su u pitanju spoljni činioci, tj. dovoljni uslovi za nestanak SFRJ.

10. Uokviravanje rata u Bosni i Hercegovini

Turci su mnogo bolji od istočnih hrišćana. Kraljica Viktorija

10.1. Uvod Tokom rata u Bosni i Hercegovini došlo je u velikoj meri do demonizacije Srba i viktimizacije Bošnjaka u široj i akademskoj javnosti Zapada. Njoj su doprinosili konkretni autori koji su pisali o ratu u BiH ili o istoriji BiH, u sklopu čega su se bavili i tumačenjem procesa nestajanja SFRJ i ratovima za jugoslovensko nasleđe uopšte. Sama težnja da se rat u BiH relativno izdvoji iz celokupnog sklopa zbivanja svedočila je da nisu čisto saznajni interesi u igri, jer ovaj rat je bio treći po redu, posle ratova u Sloveniji i Hrvatskoj, a činjenica da su se u Hrvatskoj sukobljavali Hrvati i Srbi, dve nacije koje su najbrojnije u Jugoslaviji i koje u BiH, u kojoj nije postojalo nacionalno opredeljenje Bosanac, zajedno čine apsolutnu većinu stanovništva, sama po sebi čini rat u BiH i njen nestanak vrlo verovatnim, iako ne i neizbežnim, pošto to u prvom redu zavisi od volje velikih sila, tj. trenutne strukturisanosti takmičarskih odnosa i moći među njima. Otud bi logično bilo da se ratovi za jugoslovensko nasleđe posmatraju kao celoviti predmet istraživanja, i da se analitički razlikuje pitanje rata od pitanja procesa nestajanja i čina razbijanja SFRJ. Uz razumljivu želju intelektualaca da budu prepoznati, priznati i uticajni u javnosti, potrebno je istražiti dublje motive koji su ponukali izvesne autore da, pišući dok rat još traje, ponavljaju ono što su sredstva masovnog opštenja prenosila ili, pak, da pružaju sredstvima masovnog opštenja dodatnu argumentaciju, a vladama država u kojima žive argumente za agresivniju spoljnu politiku, kao i objektivne funkcije koje je takvo pisanje vršilo u akademskoj i široj javnosti. 10.2. Noel Malkolm: britanski konzervativni imperijalizam, balkanski islam, višeetničnost i konstrukcija nacije Prvi i verovatno najznačajniji autor koji je udario temelje viktimizaciji Bošnjaka i demonizaciji Srba u akademskoj javnosti bio je Noel Malkolm, u vreme


pisanja i objavljivanja knjige spoljnopolitički urednik konzervativnog nedeljnika Spectator i kolumnista tiražnog tabloidnog dnevnika Daily Mail; 1995, godinu dana nakon objavljivanja knjige Bosna: kratka istorija (Bosnia: A short history), napušta novinarstvo i predaje na Univerzitetu Severni London, a 2002. postaje oksfordski profesor na elitnom koledžu All Souls.410 Njegova knjiga doživela je za devet godina tri izdanja postavši akademski bestseller, citirana je u 269 studija i enciklopedija,411 ispunjavajući tako uslov intertekstualnosti koji je kvalifikuje za zasebnu analizu, i zasluživši da se nađe među onima koje su iskusni istraživači Balkana i bivše Jugoslavije pomalo ironično podveli pod naziv „instant istorije“ (instant history), tj. među onima koji su pokušali da momentano, za jednokratnu propagandno-komercijalnu upotrebu, objasne zašto je došlo do rata u BiH odmah po međunarodnom priznanju i zašto je BiH vredna postojanja. Doista, višedecenijski istraživači istorije i društva Jugoslavije primetili su kako je više „knjiga i članaka u naučnim časopisima posvećenih u celini ili u delovima bosanskoj prošlosti štampano ili pokrenuto van bivše Jugoslavije u poslednje tri godine negoli u celom prethodnom veku“ (Stokes et. all, 1996: 148). Ova primedba iskusnih istraživača pokazuje koliki je bio značaj rata i njegove medijske propraćenosti u prvoj polovini devedesetih 410 Wikipedia, Noel Malcolm, http://en.wikipedia.org/wiki/Noel_Malcolm, pristupljeno 18. IV 2008. Tu se može pročitati i da je Malkolm bio jedan od osnivača britanskog Helsinškog odbora, zajedno s drugim britanskim konzervativcima kao što su oksfordski profesori Norman Stoun (Norman Stone) i Mark Almond (Mark Almond). Tamo je bio aktivan još 1999, ali je potom izgleda napustio Odbor. http://en.wikipedia.org/wiki/British_Helsinki_Human_Rights_Group, pristupljeno 18. IV 2008. Zanimljivo je da su albanski i britanski HO, prema svedočenju Srđana Dizdarevića, čelnika Helsinškog odbora BiH, jedina dva odbora izbačena iz Federacije HO. 411 Podatak je dobijen pretragom Google Scholar 5. V 2008. Malkolmova knjiga Kosovo: A Short History citirana je, pak, u 188 bibliografskih jedinica. Jedino Keplenov putopis Balkan Ghosts (237) može se po citiranosti meriti sa Malkolmovom Bosnom, a na početku ratova za jugoslovensko nasleđe bio je i izuzetno uticajan. Međutim, pošto danas gotovo svaki istraživač ima potrebu da se negativno odredi prema potonjoj knjizi, tj. argumentu „drevne mržnje“, što niukoliko nije slučaj sa Malkolmovim studijama, jasno je da su Malkolmove knjige od trenutka pojavljivanja verovatno najuticajnije studije o bivšoj SFRJ u široj stručnoj javnosti. Zanimljivo je da je, uz pohvalne ocene konzervativnog istoričara Najela Fergusona (Niall Ferguson), vizantologa Dmitrija Obolenskog, teologa i člana Bosanskog instituta Edrijena Hejstingsa (Adrian Hastings), liberala Pedija Ešdauna (Paddy Ashdown), i Margaret Tačer (Margaret Thatcher), na koricama knjige osvanula i pohvala knjizi poznatog engleskog konzervativnog istoričara Hjua Trevora Ropera (Hugh TrevorRoper), upokojenog 2003, koji je ostao zapamćen, osim po vrednim istoriografskim studijama, nažalost i po tome što, kao plaćeni stručnjak The Sunday Times, 1983. nije prepoznao da su tobožnji Hitlerovi dnevnici falsifikat. Blagodareći tome, The Sunday Times više ne objavljuje dnevnike. (The History Via-Sat Channel, 29. V 2008; http://en.wikipedia.org/ wiki/Hugh_Trevor-Roper,_Baron_Dacre_of_Glanton, pristupljeno 29. V 2008). Takođe, bio je aktivan i u Kongresu za kulturnu slobodu (Congress for Cultural Freedom), grupaciji intelektualaca koju je 1950. osnovala CIA, a finansirala i fondacija Ford u cilju antikomunističke borbe na kulturnom frontu u Hladnom ratu.

Uokviravanje rata u Bosni i Hercegovini 345

za interes akademske i šire stručne javnosti za BiH. Istovremeno, to pokreće pitanje motivacije istraživača da se bave baš tom temom a ne nekom drugom. To se naročito odnosi na one koji se dotad naučno nisu bavili tom problematikom.412 Naravno, tu je i pitanje funkcija koje takve studije vrše u naučnoj i široj stručnoj javnosti. Zašto bi neko želeo da istražuje samo rat u BiH, a ne ratove za jugoslovensko nasleđe uopšte?413 Da li je moguće razumeti rat u BiH van konteksta procesa nestajanja SFRJ? Kao što je još Maks Veber pisao, predmet istraživanja uvek je povezan sa vrednosnom usmerenošću (Wertbeziehung) istraživača. Uistinu, Noel Malkolm koji je, kada je u pitanju prostor SFRJ, dotad samo pisao novinske članke o ratovima u Sloveniji i Hrvatskoj gde se služio propagandističkim kombinovanjem okvira sukoba civilizacija i okvira Hladnog rata, odlučio je, ponukan gotovo potpunim nedostatkom objavljenih istoriografskih istraživanja o BiH na Zapadu, verovatno podstaknut proosmanskim, antiruskim i antisrpskim stereotipima, te svojim poliglotskim sposobnostima, i potpaljen medijskim izveštajima u čijem stvaranju je i sam učestvovao, da naučno istraži celokupnu prošlost BiH i tako doprinese upoznavanju i promociji BiH u javnosti. Relativno nepristrasni istraživači bivše Jugoslavije već su primetili da su tri poslednja poglavlja Malkolmove knjige o BiH bile proizvod „užurbanog pisanja“ (hasty writing) (Stokes et. all, 1996: 151), i da više liče na novinsku hroniku no na ozbiljnu istoriografsku studiju. Uprkos tome, a možda i baš zbog toga, „kratka istorija“ je postala izuzetno uticajna. Malkolm je pokušao da ponudi, kako je već primećeno, „ne uobičajenu istoriju neke zemlje, već pripovest koja istorijski zasniva i pravda bosansko muslimanski identitet“ (Ekmečić, 1995). On je Bošnjake i BiH uveliko romantizovao i prikazao gotovo nestvarnim, etički i istorijski superiornim. Na samom početku uvoda studije stajalo je sledeće: 412 Noel Malkolm (1956) u akademskoj javnosti bio je poznat kao proučavalac Tomasa Hobsa (Thomas Hobbes) i kompozitora Georgea Eneskua (George Enescu), a o Južnim Slovenima, i posebno o BiH nije uopšte pisao sve do ubrzanja procesa nestajanja SFRJ početkom devedesetih, kada počinje da objavljuje novinske članke. Knjiga o BiH izlazi 1994, a knjiga o Kosovu 1998. http://en.wikipedia.org/wiki/Noel_Malcolm, pristupljeno 18. IV 2008. 413 Prema Enveru Redžiću, doajenu bosanske istoriografije, „engleski istoričar Noel Malkolm bio je podstaknut opredjeljenjem da demistificira zablude, optužbe i konstrukcije Zapada da je Bosna zemlja iskonske i neukrotive mržnje među njenim stanovništvom koje je ogrezlo u barbarstvu i zločinu i da se uzroci rata 1992. kriju u drevnoj istoriji Bosne, da su ratovi način života u Bosni i proizvod prastarih istorijskih sila. Suprotstavljajući se pseudoistorijskim teorijama Zapada, Malkolm je svojim djelom argumentirao stanovište da Bosna nije nikad bila ugrožena unutrašnjim napetostima, već posezanjem velikih i susjednih država za njenom teritorijom“ (Redžić, 2003: 263). U pravu je Lenard Koen (Lenard J. Cohen) kad malkolmovsko shvatanje BiH, koje je u jednom trenutku prihvatila i Klintonova vlada, naziva „perspektivom izgubljenog raja“ koja pati od „neistorične preoptimističnosti“ (Cohen, 2002: 454, 456).

346 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Godine 1992. i 1993. biće zapamćene kao godine u kojima je razorena jedna evropska zemlja. Bila je to zemlja čija politička i kulturna istorija nije nalikovala nijednoj drugoj u Evropi. Velike religije i velike sile evropske istorije ovde su se preplitale i mešale: imperije Rima, Karla Velikog, Osmanlija i Austrougara, i vere zapadnog hrišćanstva, istočnog hrišćanstva, judaizma i islama. Ove činjenice bi i same mogle biti dovoljan razlog za proučavanje istorije Bosne. No, ono što je preplavilo ovu zemlju 1992. dodalo je dva melanholična razloga za pobliže istraživanje njene istorije: prvi je potreba da se razumeju izvori borbe, a drugi je potreba da se razveju neki od oblaka nerazumevanja, namernog pravljenja mitova i preovlađujućeg neznanja u koje su sva diskusija o Bosni i njenoj istoriji počele da bivaju obmotane“ (Malcolm, 2002: XIX).

Malkolm nije našao za shodno da poredi Jugoslaviju, čiji je BiH bila središnji deo i čija su sva tri „konstitutivna naroda” činili polovinu od šest konstitutivnih naroda i apsolutnu većinu u SFRJ, i BiH. Umesto toga, proglasio je potonju neuporedivom zemljom u istoriji Evrope. Taj propust se ne može objasniti skromnošću postavljenih ciljeva. Poređenje se nametalo, i svaki istraživač BiH nužno mora razmatrati sličnosti i razlike između njih, ako želi da bude smatran ozbiljnim u akademskom svetu. Nažalost, to je možda tako u idealnim okolnostima, a u stvarnom akademskom životu ono što će akademska zajednica smatrati ozbiljnim doprinosom poznavanju nekog problema zavisi više od političko-medijske konjunkture, tj. interesa izvesnih političkih ili medijskih centara moći, negoli od saznajnih interesa. Najbitniju grešku i „mit“ u sagledavanju uzroka rata u BiH autor je video u shvatanju da je ovaj rat proizvod unutrašnjih činilaca. U tom smislu se oborio protiv argumenta „večite mržnje“ između Srba, Hrvata i Bošnjaka kao uzroka rata u BiH kojeg je prvobitno oblikovao Robert Keplen (Robert Caplan) u knjizi Balkanski duhovi (Balkan Ghosts):414 „Da su mržnja i rivalstva postojali u bosanskoj prošlosti izvesno je tačno; oni pisci koji su u poslednje dve godine reagovali na ovu tvrdnju zacelo 414 Zanimljivo je da su upravo Malkolmove knjige zamenile Keplenove Balkanske duhove na mestu omiljenog Klintonovog vodiča kroz istoriju Balkana. Steven R. Weisman, „Coming to Terms With Kosovo’s ‘Old’ Hatreds“, NYT, 12. jun 1999. Holbruk je tutnuo Klintonu u ruke Malkolmovu Bosnu, a Kolin Pauel mu je, izgleda, prethodno dao Keplenove Duhove. Prvi je bio zagovornik Malkolmovog intervencionističkog pristupa, a drugi protivnik. Doista, Holbruk je smatrao da je Malkolmova istorija BiH „prva ozbiljna istorija Bosne na engleskom jeziku i ubjedljivo je tvrdila da Bosna ima svoju istoriju i identitet. Malcolm je potkopao prihvaćeno vjerovanje da je rat neizbježan rezultat drevne mržnje. Šteta da nije objavljena ranije“ (Cohen, 2002: 454–455; Holbrooke, 1998: 23). To se da tumačiti i ovako: kada je Klintonu politička potreba nalagala odupiranje jastrebovima koji su tražili bombardovanje Srbije i bosanskih Srba, navodio je Keplenov argument „drevne mržnje“, a kada je trebalo da opravda agresivnu spoljnu politiku da bi dobio izbore 1996. godine, koristio je Malkolmove knjige o višeetničkom karakteru BiH ili o antiislamskom i ugnjetačkom karakteru srpskog nacionalizma.


preteruju kada Bosnu slikaju kao izgubljenu zemlju stalne međureligijske harmonije. No, bliže upoznavanje sa bosanskom istorijom pokazaće da postojeća neprijateljstva nisu bila apsolutna i nepromenljiva. Niti su to bile neizbežne posledice međusobnog mešanja različitih religijskih zajednica. Glavna osnova neprijateljstva nije bila etnička ili religijska već ekonomska: neprijateljstvo osećano od članova većinski (iako ne isključivo) hrišćanskog seljaštva prema njihovim muslimanskim zemljovlasnicima. Ovo neprijateljstvo nije bilo neka apsolutna ili nesmanjiva snaga: ona se menjala kako su se ekonomske okolnosti menjale i bila je podvrgnuta političkim pritiscima koji su značajno menjali stav zemljoposedničke klase tokom prve polovine devetnaestog veka. Neprijateljstvo između katoličke i pravoslavne zajednice bilo je, takođe, podvrgnuto promenljivim uticajima: rivalstvom između hijerarhija crkvi i političkim pritiscima susednih zemalja itd.“ (Malcolm, 2002: XXI). Citirano mesto pokazuje da je pisac veoma vešt u argumentovanju svojih stavova. Iako jasno stavlja do znanja da se ne slaže sa prilično površnim argumentom o „večitoj mržnji“ – koji je otkad se pojavio, zbog balkanističkog sadržaja, prećutnog upućivanja na politički nekorektni konzervativni smisao sukoba religijski određenih civilizacija i upotrebe u srpskoj propagandi, izazvao skoro ritualno odbacivanje u gotovo svakoj studiji o nestanku Jugoslavije ili o ratu u BiH koja se pojavila posle Balkanskih duhova – Malkolm priznaje da je stanovita i ukorenjena mera nepoverenja pa čak i neprijateljstva, ipak, postojala u BiH, te da je istorijski bila promenljiva. Tome se odista nema šta prigovoriti, ali autor u studiji po pravilu ne sledi tako uravnotežen stav, već od srednjovekovnog perioda kroz novi vek do dveju Jugoslavija, i napokon njihovog nestanka skoro bez izuzetka nudi objašnjenja koja se odlikuju antisrpskim i probošnjačkim tonom. U gorenavedenom slučaju Malkolm nudi ekonomski zasnovano objašnjenje zašto je postojala izvesna netrpeljivost između muslimanskih zemljovlasnika i hrišćanskih zemljodelaca, a sasvim zapostavlja činjenicu da su u Osmanskom carstvu hrišćani bili, prema vladajućem šerijatskom pravu, diskriminisani, jer nisu mogli dobiti parnicu protiv muslimana ni u teoriji, a kamoli u praksi. Sem toga, korišćenje zvona na crkvama bilo je zabranjeno ako je u naselju bilo i muslimana, a hrišćani nisu smeli, s izuzetkom bogatih fanariota u Istanbulu, da nose odeću živih boja,415 već samo belu ili crnu, jer „Turčin voli da se po aljini pozna ko je raja“ (Vuk Karadžić). Takođe, nisu smeli da nose oružje i jašu konje. Razume se, institucija devširme, tj. danak u krvi, koji 415 Narodna nošnja Crnogoraca verovatno ima poreklo u težnji da se i simbolički odećom živih boja, crvenom i plavom, pokaže nezavisnost od Osmanske imperije. Povremeni dodatak zelene dolame koja pada preko osnovne crveno-plavo-bele nošnje to još više naglašava.


su hrišćani plaćali – otimanje muške dece od roditelja kako bi od njih nastajali janičari – bio je drastičan slučaj hrišćanske obespravljenosti,416 baš kao i nejednakost u plaćanju poreza u čemu se sastoji glavni uzrok što je u Osmanskoj imperiji uglavnom izostajala nasilna islamizacija, pošto bi tada manjkalo poreskih obveznika za opremanje vojske, te finansiranje ratova i skupoga sultanskoga dvora417 (Bakić, 2004: 58; Malcolm, 2002: 66; Mazower, 2000: 52–53; Ekmečić, 1989: I : 87). Kako se vidi, Malkolm je situaciju prilično pojednostavio pod krinkom uravnoteženog pristupa, jer sa teretom takvih nejednakosti nije bilo moguće računati na sistematsko i voljno razvijanje međusobne trpeljivosti, da se interkulturalnost i ne pominje. No, želeo je da stvarnost BiH prikaže u ružičastijem svetlu no što ona to objektivno jeste: „Ekonomski uzroci mržnje bili su umanjeni promenama i reformama u kasnom devetnaestom i ranom dvadesetom veku, dok nisu uveliko prestali da postoje. Religijski uzroci mržnje bili su umanjeni u drugoj polovini dvadesetog veka procesima (prirodnim ili neprirodnim)418 sekularizacije. U najvećem delu perioda 416 Konzervativni ljubitelj imperija, sasvim u skladu sa tradicijom britanske imperijalističke misli, iskazivao je puno razumevanja za Osmansku imperiju, pa je pravdao i ovu ustanovu nehotice otkrivajući, jer to kroz knjigu spori, da je srpska etnička vezanost bila prisutna u Bosni bar od početka XVI veka: „Iako je uzimanje dece bila imanentno brutalna procedura, moglo je biti očitih koristi ne samo za same dečake (od kojih su mnogi postali velike paše i veziri) nego i za njihove porodice, s kojima oni mogu nanovo uspostaviti veze. Sokollu (Sokolović) dinastija u Istanbulu, koja je ponudila seriju velikih vezira, nije izgubila vezu sa svojom bosansko-srpskom porodicom, i koja je upotrebila svoj uticaj da zaštiti interese Srpske pravoslavne crkve. Sveukupno, bilo je devet velikih vezira bosanskog porekla u šesnaestom i sedamnaestom veku, a Bosanci su slati nazad da upravljaju Bosnom već od 1488. godine. Dok su hrišćanski roditelji katkad podmićivali komšije da zamene njihove još neobrezane sinove za hrišćanske dečake, bilo je, takođe, slučajeva roditelja obe vere koji su podmićivali službenike da uzmu njihovu decu. Izvesno, prednosti sistema bile su očite bosanskim muslimanima, koji su napravili posebnu pogodbu 1515. da se 1000 njihove dece pošalje u škole Imperijalne palate“ (Malcolm, 2002: 46). Tako je naposletku ispalo da su se bosanski seljaci, za koje Malkolm izgleda misli da su bili prilično bogati, utrkivali ko će više podmititi sultanove službenike kako bi videli Istanbul, te da im muška deca nisu bila potrebna za pomoć u radu. Primenom diskurzivne strategije relativizacije izuzetak se prikazuje kao pravilo. 417 Docnije, u kontekstu objašnjenja procesa islamizacije, Malkolm će navesti sve ove crte. Sem toga, kao jedan od važnih razloga islamizacije naveo je da su robovi uzeti od Osmanlija tokom ratova mogli da dobiju slobodu ako prihvate islam; 1528, kada je u Sarajevu živelo samo muslimansko stanovništvo, čak 8% stanovnika činili su oslobođeni robovi (Malcolm, 2002: 66–67). No, u uvodu je osmanski period trebalo predstaviti boljim no što je uistinu bio zarad ideoloških razloga, tj. predstavljanja Osmanskog carstva boljim rešenjem za balkanske narode od balkanskog nacionalizma, a balkanskog islama boljim od drugih vrsta islama. 418 Najverovatnije je da pod „neprirodnom“ sekularizacijom Malkolm smatra komunističku zakonsku zabranu nošenja feredže i zara. U Turskoj je Kemal Ataturk takođe silom zakona ukinuo feredžu i zar.


posle 1878, različite religijske ili etničke zajednice u Bosni su živele zajedno u miru: dve glavne epizode nasilja – u i tik posle I svetskog rata, i tokom četiri godine II svetskog rata – bile su izuzeci, prouzrokovani i uvećani uzrocima koji su bili izvan granica Bosne. Pošto su posle druge od ovih užasnih epizoda stasale dve generacije, većina bosanskog stanovništva koja nije imala lična sećanja na borbu u ratu nije ni želela da ih oživi“419 (Malcolm, 2002: XXI).

Dat je, dakle, jedan veoma apstraktan i uprošćen pregled novovekovne istorije BiH, iz čega je izvučen zaključak da u njoj od 1878. do početka devedesetih, s izuzetkom dva svetska rata, nije postojala negativna energija pripadnika različitih etničkih grupa jednih prema drugima. Jedan autor koji je, inače, veoma blagonaklon prema balkanskim muslimanima uopšte i prema Bošnjacima posebno veli: „Muslimani Bosne su bili religijski konzervativni. Evropski hrišćani su im bili neprijatelji otkad su posle austrijskih osvajanja u XVII veku morali u izbeglištvo“420 (McCarthy, 1996: 74–75). Malkolm je, međutim, izostavljao ustanak Srba protiv Osmanlija 1875,421 kao i zajedničke ustanke bosanskih Srba i muslimana protiv Austro-Ugarske posle 1878. i masovna iseljenja potonjih u Osmansko carstvo sve do početka I svetskog rata,422 te jaku frustriranost srpskih nacionalista, a Srbi su tada činili relativnu većinu u BiH,423 činjenicu da je oslabljeno Osmansko carstvo zamenilo znatno jače Habzburško, ili neuspešne napore Benjamina Kalaja da uspostavi bošnjačku naciju koja bi obuhvatala pripadnike svih etničkih grupa, antisrpske pogrome u Sarajevu posle atentata na Franca Ferdinanda, osvetničke i pljačkaške napade srpskih seljaka i nacionalista na muslimanske begove i tzv. šuckore (Schutzkorps), tj. nekih 20.000 dobrovoljaca u habzburškoj vojsci koji su masovno zlostavljali, ubijali, pa i masakrirali srpsko stanovništvo tokom I svetskog rata424 (Lampe, 2000: 108–109), te probleme oko agrarne reforme posle I svetskog rata kojoj se vođstvo JMO grčevito opiralo i naposletku se nagodilo s NRS za njeno usporavanje i veliko 419 Bošnjački autori su, razume se, dočekali ovakve reči sa odobravanjem. Nerzuk Ćurak npr. veli: „Noel Malkolm, recimo, u Kratkoj povijesti Bosne prihvatljivo dekonstruira srpski mit o Bosni i Hercegovini kao državi koja samom sobom proizvodi rat“ (Ćurak, 2006: 63). 420 Otud je u pravu Bugarel (Bougarel) kada tvrdi da je „prve postupke koji bi se mogli izjednačiti sa etničkim čišćenjem protiv muslimanskog stanovništva na Balkanu“ počinila Habzburška monarhija (Bugarel, 2004: 34), ali Malkolmu to nije ni na kraj pameti. Doduše, Bugarel nije u pravu kada je naziva Austro-Ugarskom, jer krajem XVII veka ona nije postojala. 421 „Prve akcije srpskih pobunjenika bile su uperene protiv poreznika, zemljoposednika i osmanskih zvaničnika, i naišle su na simpatiju čak i među muslimanskim seljacima. Ipak, karakter pobune se uskoro izmenio napadima na muslimanska sela i protivnapadima na Srbe. Pobuna se pretvorila u sveobuhvatan gerilski i međuetnički rat (intercommunal war) između Muslimana i Srba“ (McCarthy, 1996: 79). 422 To nije prećutano docnije u knjizi (Malcolm, 2002: 138–140). 423 Prema popisu iz 1879, u BiH je bilo 42,9% pravoslavnih, 38,7% muslimana i 18,1% katolika (Bugarel, 2004: 195; Pinson, 1996: 93). 424 Nije prećutano docnije u knjizi (Malcolm, 2002: 163).


obeštećenje begovima; naposletku, posle II svetskog rata je praktično sklapanje međuetničkih brakova, s obzirom na teorijsku šansu njihovog sklapanja i s izuzetkom Albanaca na Kosovu, upravo među bosanskim Muslimanima bilo najmanje u Jugoslaviji (Petrović, 1986: 96).425 Sve to je svedočilo da je stvarnost BiH bila daleko od one koju je Malkolm oslikao. Iako izričito odbacuje tezu o „večitoj mržnji“, Malkolm nudi iskonsko poimanje nacije, okamenjujući nacionalne identitete različitih Južnih Slovena kroz istoriju, pa to čini i s bošnjačkim identitetom koji nalazi snažno izraženim već u srednjem veku. Otuda i sledeća tvrdnja: „Bosna je, međutim, postala bukvalno slobodna od ugarske kontrole i pošto nije više bila ni pod Vizantijom ili Hrvatskom, bilo je moguće da postane po prvi put manje ili više nezavisna država. Otuda i poznati opis Bosne napisan od strane hroničara Kinama, sekretara Manojla Komnina, koji je verovatno osamdesetih godina XII veka zapisao: ’Bosna ne sluša velikog župana Srba; to je susedan narod sa sopstvenim običajima i upravom’. Kinam je, takođe, zabeležio da je Bosna bila odvojena od Srbije rekom Drinom426 – razdvajajućom linijom koja je ostala istočna granica Bosne veći deo docnije istorije“ (Malcolm, 2002: 11). 425 Malkolm, ne navodeći nikakav izvor, tvrdi da je 30% brakova u gradovima BiH bilo etnički mešovito (Malcolm, 2002: 222). Ipak, činjenica da je procenat mešovitih brakova u BiH osamdesetih bio isti (12%) kao i na nivou SFRJ svedočila je o opstojnosti etničkih granica u BiH, imajući u vidu da je u Vojvodini učešće ovakvih brakova u svim sklopljenim brakovima bilo 28%, a u Hrvatskoj 17%. Takođe, u Sarajevu je bilo manje mešovitih brakova (26%) no u Pakracu (35%) ili u Vukovaru (34%) (Bugarel, 2004: 125–126). Problematična je i sama kompozicija Malkolmove knjige kojom se prave specifični konteksti s ciljem apologije Bošnjaka i BiH. Recimo, činjenica da su u BiH pod habzburškom upravom zadržani feudalni odnosi i institucija kmetstva relativizovana je na sledeći način: „Naziv kmet ne znači, međutim, da su oni bili potonuli u jad i represiju. Britanski istoričar Viliem Miler (William Miller) primetio je prilikom posete Bosni 90-ih XIX veka da je ’bosanski kmet (je) boljestojeći od dalmatinskog ili sicilijanskog seljaka’; takođe, primetio je da je česta podela poseda po osmanskom zakonu o nasleđu ostavila mnoge age s malo više zemlje od malih posednika“ (Malcolm, 2002: 141). Nije isključeno da ovde progovara tradicionalni britanski konzervatizam koji je sklon da velike društvene razlike smatra nečim „prirodnim“. 426 Ekmečić, pak, veli da „bolji prevod kaže sasvim suprotno: ’reka, imenom Drina, koja izvire nešto više i deli Bosnu od ostatka Srbije. Sama Bosna nije podređena srpskom velikom županu, već je pleme koje živi i kojim se vlada odvojeno’“ (Ekmečić, 2000). Uz ogradu da bi trebalo pitati stručnjake za grčki jezik o kvalitetu oba prevoda, čini se da je prevod „bolji“ jer ukazuje da je Bosna tek deo Srbije. Ipak, na osnovu objavljenih sabranih dela Rastka Nemanjića može se tvrditi da je i srednjovekovna Raška bila zemlja kojom su upravljali Nemanjići kao Srbi, a da je etničko poreklo stanovništva moglo biti raznovrsno. Vladari su udarali svoj etnički pečat „stadu“. Primera radi, Rastko Nemanjin skoro da i nije u svojim delima pominjao etnički identitet „hrišćanskog stada“, već uglavnom „svetorodnu dinastiju“, čiju je vlast trebalo opravdati, i srpsku zemlju. Zemlja srpska je, pak, bila ona kojom vlada srpska dinastija (Sv. Sava 2005: 95–214, u Juhas-Georgieska, 2005). Vremenom je verovatno i veći deo „stada“, pravoslavnog ali neizvesnog etničkog porekla, kojem su Nemanjići bili pastiri utvdio ili poprimio srpski etnički identitet, ali je to bio duži proces.


Vidljiv je napor da se identitet Bosne i Bosanaca pomeri u što dalju prošlost427 i da se prikažu što značajnijima u istoriji, posebno ako se ima u vidu nekoliko puta izričito navedeno modernističko usmerenje autora kada je poimanje nacije u pitanju. Osim toga, zanemaruje se jedna tako značajna činjenica da je „Bosna za skoro sve vreme njene istorije bila pod vlašću neke druge države“ (Pinson, 1996: 85), pa je ovakvo pisanje o njoj u najmanju ruku sporno. Kada tako o nacijama kojima pripadaju piše neki srpski ili bošnjački istoričar ili intelektualac,428 još se i može razumeti, jer potrebno je ideološki braniti ugroženu državu, te stvarati i oblikovati nacionalni identitet koji je, bar kad su Bošnjaci u pitanju, relativno novijeg datuma. Otuda se često upada i u nacionalnu megalomaniju. Kada, međutim, pišući o istoriji BiH, to radi britanski konzervativni istoričar, onda se čovek mora zapitati koji motivi leže u pozadini takvih napora i kakve su funkcije takvog pisanja, tj. kako ga može tumačiti angloamerička stručna javnost. Isticanje Drine u ovom kontekstu može ponuditi jedan deo odgovora. Radi se, naime, o ideološkoj težnji ovog naslednika one struje konzervativne misli Velike Britanije koja se može pratiti barem od tridesetih godina XIX veka, tj. od Palmerstona i docnije Dizraelija, da se Srbija kao potencijalni ruski klijent onemogući u političkom snaženju i teritorijalnom širenju (Ković, 2007). Otuda 427 Zanimljivo je da Malkolm nudi i pripovest o nastanku imena Hrvati i Srbi. Ona ilustruje obaveštenost, sticanu na gotovo dva tuceta jezika, i bogatu maštu pisca koja zavodi čitaoca: „Ko su u stvari bili Srbi i Hrvati? Naučnici su dugo bili svesni da ime ’Kroat’ (Hrvat u srpsko-hrvatskom) nije slovenska reč. Smatralo se da je to isto što i iransko ime Choroatos, pronađeno kao natpis na nadgrobnom spomeniku blizu grčkog grada Tanais na donjem Donu u južnoj Rusiji. Cela regija severno od Crnog mora bila je naseljena u ranim vekovima posle Hrista mešavinom plemena Slovena i Sarmata: poslednji su bili iranski nomadi koji su pošli zapadno oko severne strane Kavkaza u drugom veku pre Hrista. Sarmati su zadobili političku dominaciju nad ostalim plemenima i izgleda verovatno da su neka od slovenskih plemena prihvatila iransku vladajuću elitu. (...) Ono što je jasno jeste da su Srbi i Hrvati imali sličnu i povezanu istoriju od najranijih vremena: Ptolomej, pišući u drugom veku posle Hrista, takođe smešta Serboi među sarmatska plemena severno od Kavkaza. Većina naučnika veruje da su Srbi i Hrvati bili ili slovenska plemena s iranskim vladajućim kastama ili da su bili izvorno iranska plemena koja su zadobila slovenske podanike. Do ranog sedmog veka oba plemena su uspostavila kraljevine u srednjoj Evropi: ’Bela Hrvatska’ je pokrivala deo savremene južne Poljske, a ’Bela Srbija’ savremene češke zemlje. Odatle su se spustili na zapadni Balkan“ (Malcolm, 2002: 7). Danas se u zapadnoj istoriografiji najčešće pominje upravo ova hipoteza o iranskom poreklu Hrvata i Srba kao najverovatnija (Lampe, 2000; Fine, 1996: 3). 428 Muhamed Filipović veli: „Znalo se veoma dobro da je Bosna postojala i da je država Bosna u sasvim vjerodostojnim izvorima zabilježena još polovinom X stoljeća (945. godine), što znači da je morala i ranije da postoji (...) Zna se da je Bosna svagda bila politički samostalna i da je to bio glavni razlog zbog kojeg je bila napadana izvana, od vladara Raške, Zete ili Hrvatske“ (Filipović, 2002: 88). Pisac sistematski primenjuje „društveno normalizovanje ličnih modela“ putem upotrebe bezličnog oblika glagola znati: „znalo se veoma dobro“, „zna se“. Time se štedi napor argumentovanja tvrdnji. Takođe, prilog za vreme „svagda“ ukazuje na neistoričnost, jer u istoriji su promenljive pojave pravilo.


se srpski nacionalizam mora onemogućavati u svojim nakanama. Svi njegovi protivnici zaslužuju podršku. Kao novinar, Malkolm je podržavao raspad SFRJ, tj. slovenački i hrvatski nacionalizam kao sredstva kojima se to može ostvariti, uopšte ne pominjući BiH i Kosovo, pozivajući se da Jugoslaviju vode Srbi predvođeni komunistom. Kao istoričar, on je po formalnopravnom nestanku SFRJ napisao dve knjige o BiH i Kosovu koje su imale više funkciju ideološkog negiranja srpskih nacionalističkih težnji429 no pravdanja bošnjačkih430 ili albanskih nacionalističkih potraživanja. Otud i ovakva istorijska pripovest: 429 Malkolm je, čini se, opsednut negiranjem ili umanjivanjem istorijskog značaja Srbije i uvećavanjem značaja BiH: „Svaki sandžak je bio velika i važna regija; ali je bio i deo jednog ejaleta ili provincije, najveće konstitutivne jedinice Imperije. Prvi sandžak (...) koji su Turci ustanovili posle njihovog osvajanja Bosne bio je sam sandžak Bosna. (...) Sandžak Zvornik, prema severoistoku, bio je osnovan nešto docnije, a sandžak Hercegovina 1470. Pet susednih sandžaka je uspostavljeno u XVI veku, delimično od zemalja osvojenih od Hrvatske i Slavonije. Do 1580. svi oni su činili deo ejaleta Rumelija, provincije koja je pokrivala najveći deo Balkana. No, te godine je doneta odluka da se napravi novi ejalet od njih: ejalet Bosna. Ovo je značilo da je na njegovom čelu bio najviši rang paše, (...) beglerbeg: ’gospodar gospodara’. Bio je to sada bosanski entitet koji je uključivao u sebe celu savremenu Bosnu i Hercegovinu, plus neke susedne krajeve Slavonije, Hrvatske, Dalmacije i Srbije. Dok je stara kraljevina Srbija, na primer, ostala izdeljena na brojne manje jedinice, od kojih je svaka bila tek jedan od mnogih delova ejaleta Budim ili Rumelija, Bosna je uživala poseban status kao istaknut entitet do kraja osmanskog perioda“ (Malcolm, 2002: 50). Tako se činjenicom da je Bosna dugo bila jedinstvena upravna oblast najvišeg ranga u Osmanskoj imperiji pravdaju i današnji zahtevi bošnjačke elite u BiH da ona danas postoji kao nezavisna država. Čini se da se logika nacionalnih država iz XX veka neistorično kalemi na imperijalnu, po definiciji, veoma drugačiju logiku. Verovatno je Bosna uživala takvo poverenje Porte, jer je kao granična oblast imala dovoljan broj privrženih muslimana koji su Imperiju mogli braniti. Ubrzana islamizacija tokom XVI veka jeste izvesno jedan od razloga koji je Bosnu kvalifikovao za status ejaleta, jer je već krajem ovog ili početkom sledećeg veka imala apsolutnu muslimansku većinu (Malcolm, 2002: 52–53). Primer Mehmed-paše Sokolovića, rodom iz okoline Ruda u Višegradskom kadiluku (Samardžić, 1971: 14), koji je ponovo osnovao Pećku patrijaršiju 1557, ipak svedoči da je etnička svest bar među nekima od njih morala naginjati srpskoj, iako njegova odanost muslimanskoj veri i Osmanskom carstvu nije ni u jednom trenutku dolazila u pitanje. Sigurno je da u Osmanskoj imperiji etnička pripadnost nije bila naročito značajna, pa je otud mogla biti bilo koje vrste, te da ni ejaleti ne mogu biti posmatrani kao bilo šta drugo do značajne upravne oblasti. Utoliko je tek uobičajeni nacionalizam nekih bošnjačkih intelektualaca koji tvrde da su u BiH od srednjeg veka svi bili Bošnjaci, a da su se Srbi i Hrvati pojavili zahvaljujući nacionalističkoj propagandi iz Srbije i Hrvatske tek u drugoj polovini XIX veka, http://www.geocities.com/famous_bosniaks/index-en.html, pristupljeno 18. IV 2008. Srbija je bila svedena na Smederevski sandžak, ali je ipak srpska etnička svest blagodareći kosovskom mitu, epskim pesmama i SPC sačuvana za politizaciju u dobu nacionalizma. U BiH nije bilo bosanske etničke svesti koja je mogla biti politizovana na sličan način, uprkos činjenici da je ejalet veća upravna oblast od sandžaka. Ova dva primera jasno ukazuju koliko su nebitni veličina i značaj upravne oblasti Osmanske imperije za razvoj etničke svesti. 430 „Istorija Bosne u kasnom srednjem veku često je zbrkana i zbunjujuća. No, tri su se moćna vladara istakla: ban Kulin (vladao između 1180. i 1204), ban Stjepan Kotromanić (1322– 1353) i kralj Stefan Tvrtko (1353–1391). Pod drugim od njih, Bosna je obuhvatila kneževstvo Hum (Hercegovina); a pod trećim se proširila na jug i pripojila veliki deo dalmatinske


„Iz složene istorije rane slovenske Bosne, između dolaska Hrvata i Srba oko 620. i nastanka nezavisne bosanske države oko 1180. ne mogu se izvući jednostavni zaključci. Prava Bosna je povremeno bila pod srpskom vlašću: iznad svega, polovinom desetog veka i krajem jedanaestog. Pa ipak, bilo bi pogrešno reći da je Bosna ikad bila ’deo Srbije’, pošto srpske kraljevine koje su uključivale Bosnu u ovim vremenima nisu uključivale najveći deo onoga što je Srbija danas. Za najveći deo ovog ranog srednjovekovnog perioda, Hercegovina je zaista bila srpska teritorija, ali je prava Bosna bila mnogo bliže povezana sa hrvatskim zemljama; i do dvanaestog veka, čak i kada je dobila nezavisnost, izgleda da je uveliko naginjala ka hrvatsko-mađarskom kulturnom i političkom okviru“ (Malcolm, 2002: 11).

Autor, čini se, ima potrebu da dokazuje da BiH nije srpska teritorija, otud Hercegovina i ispada iz naziva države ne samo u naslovu knjige već i kroz samu knjigu, jer njen srpski karakter izgleda nije sporan. Ona je tu samo dodatak Bosni koji treba da se kao i ostali regioni u nju utopi. Tvrdnja da bi bilo „pogrešno reći da je Bosna ikad bila ’deo Srbije’, pošto srpske kraljevine koje su uključivale Bosnu u ovim vremenima nisu uključivale najveći deo onoga što je Srbija danas“ veoma je sporna s obzirom na to da su granice srednjovekovnih političkih zajednica bile krajnje promenljive, tj. stalno su se menjale kao proizvod ratova. Naziv Bosna se u X veku odnosio na malu oblast oko izvora i gornjeg toka istoimene reke, a Ćorović tvrdi da se tada smatrala „srpskim područjem“ (Ćorović, 2005: I: 89). Ako to već i zbog pomenute stalne promene granica može biti sporno, jer i sam Ćorović veli da su do Nemanje Srbi imali „samo istoriju plemena“ (Ćorović, 2005: II: 5), oblasti Usore (Semberija) i Soli (Tuzla), bar prema Konstantinu Porfirogenitu, spadale su u srednjovekovnu „pokrštenu Srbiju“ (Ćorović, 2005: I: 126). Nesporno je, i sasvim u skladu s promenljivošću granica u srednjem veku, i da je tada još ban i docniji kralj Bosne Tvrtko Kotromanić pobedivši Nikolu Altomanovića u savezu sa Lazarom Hrebeljanovićem, gde se vidi da su feudalni odnosi bili znatno važniji od etničkih veza, zauzeo njegove posede s istočne granice Drine došavši sve do iza Lima i „obuhvativši najveći deo područja stare Raške“431 (Ćorović, 2005: II: 153).

obale. Doista, tokom druge polovine Tvrtkove vladavine Bosna je postala najmoćnija država na zapadnom Balkanu“ (Malcolm, 2002: 13). Pada u oči da se jedan pojam koji je postao pomodan tokom devedesetih godina XX veka, „zapadni Balkan“, koristi i za određivanje odnosa u dalekoj prošlosti. Upotrebljen je u sklopu diskurzivne strategije prećutkivanja kako bi se zamaglila činjenica da je tada ubedljivo najmoćnija država na Balkanu bila Osmanska imperija koja je već slomila otpor Vizantije, Bugarske i Srbije, svodeći ih na vazalne tvorevine sultana ili na teritorije kojima sultan neposredno upravlja. Da se, međutim, to istaklo, onda moć bosanske države ne bi izgledala tako velikom. Valja primetiti da je Bosna Stjepana Kotromanića i Tvrtka trajala malo kraće od Jugoslavije. 431 Vredno je pomena poređenje između kralja Tvrtka i cara Dušana koje je ponudio Vladimir Ćorović: „Tvrtkova koncepcija bila je, ukoliko se to sa svim rezervama za srednji vek uopšte može reći – nacionalnija i umnogome stvarnija. Bosna je imala centralni položaj u srpsko-hrvatskom


Tvrdnja, pak, da je Bosna bila bliža Hrvatskoj znači samo da se odlazi u srednjovekovnu prošlost da bi se pravdale savremene težnje i interesi: uticaj Srbije na Balkanu treba što više ograničiti, na zapadu svakako Drinom, radi mogućih veza Srbije i Rusije. Vladari Bosne su u srednjem veku bili u vazalnom odnosu prema vladarima Ugarske,432 iako je ovaj vazalni položaj mogao povremeno biti samo formalan (Fine, 1996: 4; Fine, 1983: 288). U Hrvatsku je, dok nije potpala pod Ugarsku, nesporno spadala zapadna Bosna, tj. oblast od Livna do Jajca, a posle pogibije srpskog kneza Časlava oko 960. Bosnu je osvojio hrvatski kralj Krešimir II (Ćorović, 2005: I: 88, 128). Docnije, 1299, hrvatski velikaš Pavle Šubić kiti se titulom „gospodara Bosne“, iako je oblast Usore i Soli držao srpski kralj Dragutin, a središnju Bosnu ban Stjepan Kotroman kojeg je, čini se, Pavle Šubić izbacio odatle oko 1305. godine, prozvavši se „gospodarem čitave Bosne“ (Ćorović, 2005: II: 63–64). Naposletku, ipak, Malkolm pristaje uz modernizam: „Na pitanje da li su stanovnici Bosne bili u stvarnosti Hrvati ili Srbi 1180. ne može se odgovoriti iz dva razloga: prvo, zato što nedostaju izvori, i drugo, zato što pitanju manjka smisao. Možemo reći da je veći deo teritorije Bosne bio verovatno naseljen Hrvatima – ili, bar, Slovenima pod hrvatskom vlašću – u sedmom veku; ali da je jedna plemenska oznaka malo ili nimalo značila pet vekova docnije. Bosanci su uopšte bili bliži Hrvatima po njihovoj religiji i političkoj istoriji; no upotrebiti moderan pojam hrvatskog identiteta (nešto konstruisano u skorašnjim vekovima od religije, istorije i jezika) na bilo koga u ovom periodu predstavljalo bi anahronizam. Sve ono što se može smisleno reći o etničkom identitetu Bosanaca jeste ovo: oni su bili Sloveni koji žive u Bosni“ (Malcolm, 2002: 12).

Pošto je teško dokazati da postoji nešto što bi podsećalo na bosanski etnički identitet u ranom srednjem veku,433 autor pokušava kroz čitavu knjigu narodu i bila je gotovo kao određena da obuhvati na oba krila oba naša plemena“ (Ćorović, 2005: II: 176). Tako je srpski istoričar jugoslovenskog usmerenja iz Hercegovine slavio bosanskog kralja kao preteču jugoslovenstva, dok je Dušana odbacio zbog uticaja grčkog i albanskog elementa u Carstvu, iako najverovatnije svestan da oni sami o nacionalnim stvarima nisu imali pojma. Ovaj podatak može služiti kao primer da je bilo srpskih istoričara koji nisu bili preterano oduševljeni velikom Srbijom po uzoru na cara Dušana, već su njoj pretpostavljali Jugoslaviju po uzoru na kralja Tvrtka. 432 Tako, Vukan, najstariji Nemanjin sin, piše papi kako je „u zemlji mađarskog kralja, tj. u Bosni“ Kulina-bana, jeres uhvatila maha (Ćorović, 2005: II: 22). Kada je Vukan iz Zete u savezu sa Ugarskom prodro u Rašku i odatle proterao brata mu Stefana koji će docnije postati kralj, postao je ugarski vazal na isti način na koji je to bio i Kulin (Ćorović, 2005: II: 22). 433 U knjizi Balkan u ranom srednjem veku (The Early Medieval Balkans), tj. do kraja XII veka, Džon Fajn (John Fine) kratko pominje Bosnu samo na dve stranice pri kraju knjige (Fine, 1983: 288, 300). Razume se, u knjizi Balkan u poznom srednjem veku (The Medieval Balkans), o Bosni je bilo moguće znatno više pisati, pa joj je posvetio 77 od 611 stranica (Fine, 1987: 17–21; 43–47; 143–149; 275–285; 368–370; 392–395; 453–488; 577–590).


da uspostavi istorijsko dostojanstvo Bosne kroz državni identitet i kontinuitet,434 a pošto je i ovo drugo prilično sporno, onda je bar važno da se konstruiše prošlost Bosne u kojoj je ona svakako bliža Hrvatskoj no Srbiji, i pored toga što se s pravom tvrdi da „plemenska oznaka iz Srednjeg veka“ ne mora značiti isto i nekoliko vekova docnije.435 Dakle, savremena potreba odgovaranja na srpske nacionalističke zahteve koji se često temelje na spornom nacionalističkom tumačenju prednacionalne prošlosti, gde se savremeni pojmovi prebacuju u srednji vek, tera i pisca koji načelno negira takvu praksu da se, ipak, u izvesnoj meri njome i sam služi. Otuda se ne radi samo o „jedinstvenoj balkanskoj opsednutosti etnogenezom“ (Todorova, 1998: 314), ako je to uopšte jedinstveno za Balkan, jer i strani autori, barem kada se bave balkanskom istorijom, podležu ovoj „bolesti“ da bi opravdali, s jedne strane, zahteve nacije-štićenika u sadašnjosti, a s druge strane specifične interese sredine iz koje dolaze. Osnovna je Malkolmova motivacija da pokaže da Srbi nemaju istorijsko pravo na BiH (premda, kada je Hercegovina u pitanju, priznaje da takvo pravo može postojati).436 U tom cilju se poteže i pitanje prisustva pravoslavnih u BiH. Dok se priznaje da je Hercegovina bila pravoslavnim življem naseljena u srednjem veku,437 dotle se za Bosnu tvrdi da tamo nije bilo mnogo pravoslavnih, te da je zapravo pravoslavna crkva bila ustanova koju je Osmanska imperija pomagala i u Bosnu dovela:438 434 Nešto slično čini i liberalni bošnjački intelektualac, Rusmir Mahmutćehajić, čije je mišljenje postalo uvažavano i na Zapadu zbog zagovaranja prozapadno usmerenog islama i višeetničnosti: „Bosanski državni identitet je očito stariji od švicarskog. Bude li uzeta samo povelja bana Kulina, kao neprijeporan dokument o bosanskoj državnoj suverenosti i narodnom jeziku, već u 1189. godini, lahko je pokazati da bosanskom državnom identitetu odgovara više od 800 godina posvjedočenog trajanja u različitim oblicima. Ali, on se nikad nije učvrstio tako da bi država postala dezideologizirani i posve trpni sustav ili ustroj koji jednako služi različitim pripadanjima ili nepripadanjima“ (Mahmutćehajić, 2002: 100). 435 Neki srpski istoričari starije generacije naciju dosledno poimaju na iskonski način, prebacujući novovekovne pojmove u rani srednji vek. Tako, Ekmečić, sledeći Konstantina Porfirogenita (958), autoritativno zaključuje da je „polovina Dalmacije i bar dve trećine Bosne bilo naseljeno ljudima srpske etničke vezanosti“ zato što je vizantijski izvor utvrdio da južno od reke Cetine žive ’pagani koji potiču od nekrštenih Srba’ (Ekmečić, 2000). Poticati od Srba ne znači isto što i biti Srbin, jer identitet se, kako svedoči skorašnji primer Crnogoraca, mogao promeniti. 436 Kad je Kosovo u pitanju, Malkolm je priznavao da, za razliku od Bosne, ono nema istorijski identitet i kontinuitet, ali da to ne znači da Srbija ima pravo na njega, jer i Srbiji taj kontinuitet nedostaje. Sem toga, dosledno se brani etničko pravo, jer Kosovo „po bilo kojim balkanskim standardima može da se opiše kao kompaktna masa etnički istovrsnog naroda“ (Malcolm, 1998: XLIX). 437 „Većina plemstva u Hercegovini bila je pravoslavna tokom XIV i XV veka, pa su pravoslavci verovatno činili i većinu stanovništva“ (Malcolm, 2002: 70). Doista, i drugi zapadni ideolozi bosanstva ne prećutkuju činjenicu da je od 1168. do 1326. Hercegovina bila pod upravom članova dinastije Nemanjića (Fine, 1996: 5). 438 Malkolm, međutim, prećutkuje činjenicu da ni katolička, pa ni bosanska crkva nisu bile naročito ukorenjene u BiH: „Bosna je imala tri vere; svaka je postojala u posebnim geografskim

356 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Pravoslavna crkva je najmanje patila u ranom osmanskom periodu iz dva razloga: prvo, zato što je osmanska politika pretpostavljala pravoslavnu katoličkoj crkvi (austrijskom neprijatelju); i drugo, zato što je u velikom delu Bosne, isključujući Hercegovinu, bilo veoma malo prisustva pravoslavnih pre turske invazije. Uistinu, pravoslavno stanovništvo se naselilo u velike delove Bosne kao neposredan rezultat politike Osmanlija“ (Malcolm, 2002: 55).

U tom smislu se veli i da „jedan srpski istoričar umetnosti tvrdi da neki od pravoslavnih manastira u severnoj Bosni sežu i do vremena pre turskih osvajanja, ali njegovo vremensko određenje je veoma neizvesno“ (Malcolm, 2002: 70). Nevolja je u činjenici da je taj „istoričar umetnosti“ Srećko Džaja (Malcolm, 2002: 287) koji, osim što nije istoričar umetnosti već istoričar,439 nije ni Srbin već Hrvat iz BiH. Ako ostavimo po strani to što Džaja verovatno nije srećan zbog toga što ga uticajni britanski istoričar svrstava u Srbe i pogrešno navodi njegovu profesiju, može se reći da se tvrdnjom o srpskoj nacionalnoj pripadnosti ovog istoričara zapravo lakše odbacuje njegova tvrdnja, jer ga, možda, već nacionalno opredeljenje nagoni da utvrdi postojanje pravoslavnih manastira u severnoj Bosni pre no što su Osmanlije u nju stigle. Istovremeno, neobaveštenoj publici autor se prikazuje ne samo kao veoma dobro obavešten već i kao nepristrasan, jer uzima u obzir izvore svih strana. Uprkos činjenici da priznaje bivstvovanje pojedinih pravoslavaca u Bosni u preosmansko vreme, što se duguje činjenici da su se bosanski plemići ženili srpskim vlastelinkama, kao i doseljavanju pravoslavnih Hercegovaca u nju, Malkolm ne dopušta mogućnost da je SPC bila vidljiva u predosmanskoj Bosni (Malcolm, 2002: 70–71). No, „posle dolaska Turaka“ sve se „ubrzo promenilo“, pošto je bilo potrebno popuniti demografsku prazninu nastalu usled kuge i iseljavanja katoličkog stanovništva iz severne Bosne, naseljavanjem pravoslavnih Vlaha iz Hercegovine i iz okoline Smedereva (Malcolm, 2002: 72): regijama: katolici na severu, zapadu, i počev od oko 1340. u centru (naročito u gradovima); pravoslavni na jugu i istoku; bosanska crkva u centru, protežući se istočno do Drine i južno uz Neretvu do Huma. (...) Do 1400, bilo je samo 20 do 30 franjevaca u celoj državi (radilo se u osnovi o celokupnom zbiru katoličkog sveštenstva) okupljenih u četiri samostana. Do vremena osvajanja 1463. bilo je dvanaest samostana, ali je sumnjivo da li su okupljali više od ukupno 75 do 80 franjevaca. Tako su velike oblasti živele bez ikakvoga sveštenstva. (...) Bosanska crkva uopšte nije imala biskupe u teritorijalnom smislu. Katolici su ih imali u teoriji, ali je biskup Bosne živeo u Slavoniji i nije imao ulogu u samoj Bosni. Tako su verovatno mnogi seljani retko ili nikada videli sveštenika, pa su ispoljavali i ravnodušnost prema zvaničnoj religiji, ako nije silom nametana. Pravoslavci su, iako imahu mitropolite i sveštenstvo, posedovali ograničen broj crkava i sveštenika u njihovim oblastima. Dakle, nijedna vera nije imala jaku organizaciju da veže svoje stado za crkvu bilo kroz veru i verovanja bilo kroz osećaj zajednice“ (Fine, 1996: 13). 439 Ekmečić veli da Džaja nije profesionalni istoričar, već tek bivši sveštenik (Ekmečić, 2000).


„Počev od oko 1480. nadalje, pravoslavni sveštenici i vernici se pominju u mnogim krajevima Bosne u kojima se ranije nikad nisu pominjali. Za nekoliko pravoslavnih manastira se zna da su podignuti u XVI veku (Tavna, Lomnica, Paprača, Ozren i Gostović), kao i važan manastir Rmanj440 u severozapadnoj Bosni koji je prvi put pomenut 1515. godine. Ovi novi manastiri su posebno zanimljivi u svetlu činjenice da je kanun-i-raya zabranio zidanje novih crkava: jasno, posebna dozvola je data svaki put od osmanskih vlasti. Iako su pravoslavci prilično patili od ponižavanja i represije, nije preuveličavanje ako se kaže da je pravoslavnu crkvu osmanski režim favorizovao. Pravoslavni vernici su unutar Osmanskog carstva tražili izvor religijskog autoriteta, a katolici van nje, i verovatnije je da bi potonji pre pozdravili osvajanje Bosne od neke katoličke sile kao oslobođenje. Mitropolit (...) Bosne je prvi put pomenut 1532, a prva pravoslavna crkva u Sarajevu je podignuta verovatno sredinom XVI veka“ (Malcolm, 2002: 71).

Pa ipak, Fajn, na kojeg se Malkolm često poziva, tvrdi da „katolici nisu imali teritorijalnu organizaciju u Bosni“, i da su „igrali vrlo ograničenu ulogu u bosanskoj državi“, a da je „pravoslavna crkva postojala u Humu i regiji zapadno od Drine, moguće i do Vrhbosne“, tj. Sarajeva, dok im je mitropolit stolovao u Mileševi, „mestu moštiju Sv. Save“, poštovanih od pripadnika sve tri konfesije (Fine, 1987: 484). Sem toga, verovatno je da se i dosta Srba, ako ne ranije, doselilo u Bosnu posle 1389, i naročito posle 1459. godine. To uostalom potvrđuje i autor kojeg Malkolm nedosledno sledi – Džon Fajn (John Fine): „Kako se osmanski pritisak na Srbiju povećavao tokom 30-ih godina XV veka, srpske izbeglice su prelazile u istočnu Bosnu; i tako je broj pravoslavnih Srba u regiji između Drine i, recimo, onoga što je danas Sarajevo, uvećan“ (Fine, 1996: 11). Štaviše, „1477. godine, kada se grad (Sarajevo, prim. aut.) sastojao od 153 domaćinstva, ’bilo je 103 pravoslavno-hrišćanskih domaćinstava, osam dubrovačkih (Ragužana), katoličkih domaćinstava i 42 muslimanska’ (Todorova, 1997, cit. pr. Bakić Hayden, 2006: 154). Prema tome, Sarajevo je, 1462. osnovano je kao kasaba (Donia, 2006: 11), maltene od svog osnivanja imalo dve trećine pravoslavnog življa, a nije imalo, ako su Malkolmovi podaci tačni, bogomolju, što upućuje na oprez prilikom izricanja pohvala verskoj trpeljivosti Osmanske imperije. Sarajevo je pri osnivanju zamišljeno kao „grad u službi islamske ideologije“ (Donia, 2006: 8), pa je shodno tome konverzijom učešće pravoslavnih i katolika zajedno do 1530. gotovo anulirano (3%), a učešće muslimana povećano na 97% (Donia, 2006: 21). Robert Donia navodi, pomalo dvosmisleno, da su „u vreme osmanskog osvajanja 30-ih godina XV 440 Ima tvrdnji da se prvi put pominje 1498. (Pilipović, „Manastir Rmanj u prošlosti i sadašnjosti“), ali to ne ruši tvrdnju Malkolma. Naprotiv, izgleda da je uglavnom u pravu što se tiče vremena gradnje pravoslavnih manastira u Bosni, iako se to sa sigurnošću ne može tvrditi, jer se radi o posrednim saznanjima preko prvog beleženja manastira u nekom zapisu.


veka“ katolici naseljavali „sarajevsku oblast“, ali da „preobraćanja iz jedne vere u drugu veru nisu bila neobična“, te da su „većinom seljani sarajevske oblasti bili feudalni štićenici srpske pravoslavne porodice Pavlović“ (Donia, 2006: 11). Glavna teza celog 6. poglavlja Srbi i Vlasi (Malcolm, 2002: 70–81) jeste, naravno, da Srba i SPC nije bilo u srednjovekovnoj Bosni. Pa ipak, autor koji zacelo nije prosrpski usmeren smatra da su plemići Bosne bili pripadnici svih triju konfesija – „bosanske, katoličke, pravoslavne“ – te da za razliku od drugih balkanskih država nijedna crkva nije imala centralnu ulogu u životu države ili plemstva, i da je „izuzimajući Albaniju, koja u srednjem veku nikad nije postala jedinstvena država, Bosna bila jedina zemlja na Balkanu u kojoj pripadnost zajednici nije zavisila od zajedničke religije“ (Fine, 1987: 484). Osim toga, sporno je i to što se, sasvim u neskladu sa pretpostavkama modernističkog poimanja nacije o promenljivosti etničkih svojstava, u srednji vek pomera dvadesetovekovna podudarnost konfesionalne pripadnosti i etničke vezanosti na južnoslovenskim prostorima, iako je npr. čak i početkom XX veka bilo Srba katoličke veroispovesti u Dubrovniku (Banac, 1983).441 Tako, bosanski ban Matej Ninoslav, katolik, u tri povelje (brojevi 30, 35 i 36) nastale između 1234. i 1240. kojima se regulišu odnosi Bosne i Dubrovnika svoje podanike naziva Srbima (Miklosich, 2006: 25, 29). Ništa nije moralo sprečavati ondašnje katolike u Bosni da se etnički osećaju Srbima, ali je poznato i to da se od druge polovine XIV veka stanovnici Bosne počinju nazivati i Bošnjanima ili Bosancima, što je neposredna posledica osvajanja nezavisnosti i kraljevskog dostojanstva Kotromanića. Moguće je da bi vremenom došlo i do oblikovanja posebnog etničkog identiteta, iako to nije i izvesno. Međutim, svođenje Bosne nedugo zatim u Osmanskom carstvu prvo na sandžak, a potom uzdizanje na rang ejaleta, tj. najveće upravne oblasti, ne može se tumačiti ni u etničkom, a kamoli u nacionalnom ključu, jer su ovi termini bili muslimanima Osmanske imperije nebitni. Valja ovde uočiti jednu važnu činjenicu: što je veća magla, to je veći prostor za spekulaciju, a onda i za manipulaciju. Bez podrobnijeg izučavanja ovog pitanja ne bi trebalo davati dalekosežne zaključke, jer je pitanje etnogeneze u srednjem veku prilično obavijeno maglom. Etnički identitet nije tada bio najbitniji, već su staleški i konfesionalni odnosili prevagu (Fine, 2006), ali je iz predočenog jasno da se Malkolm, sasvim u mnogovekovnom maniru bavljenja nacijom (Bakić, 2006), bavio istorijskim zasnivanjem bosanskog nacionalnog identiteta u srednjovekovnoj prošlosti i da je iz tog razloga sistematski 441 Iako Banac smatra da su Srbi katolici bili polovinom XIX veka samo intelektualci, a da su se širi društveni slojevi Dubrovnika osećali Hrvatima (Banac, 1983), to je odista teško dokazati. Štaviše, Fajn i Ekmečić navode izvore koji govore da je u srednjem veku, pa čak i u prvoj polovini XIX veka u celoj Dalmaciji bio prilično zamagljen nacionalni identitet, i da je lokalni (Dalmatinci) ili širi (Slovini) odnosio prevagu nad nacionalnim imenima Srba i Hrvata (Fine, 2006; Ekmečić, 1989).


zanemarivao činjenice koje nisu odgovarale njegovoj tezi. Izuzev toga, bavljenje nejasnim srednjim vekom moglo je barem donekle skrenuti pažnju sa doba nacionalizma u XIX veku u kojem je jasno da je rasprostranjenost nacionalnog identiteta Bošnjaka ili Bosanaca bila zanemarljiva čak i među muslimanima, dok je među pravoslavnima i katolicima bila ravna nuli. Tako, i etnički identitet Vlaha može biti sporan, jer do danas nije utvrđeno da li je ime Vlah imalo etnički sadržaj ili se odnosilo tek na stočarsko zanimanje,442 premda je verovatnije da se barem spočetka radilo o zasebnom etničkom identitetu koji se vremenom menjao. Bilo kako bilo, legitimna je hipoteza da su „Vlasi, kao izdvojena etnička i kulturna grupa, igrali glavnu ulogu“ u procesu naseljavanja Bosne, iako je verovatnija hipoteza Zorana Janjetovića koji veli: „da nije bilo slovenske mase, Vlasi ne bi imali u koga da se pretapaju” (Janjetović, 2003: 100), premda su mogli biti relativno brojni. Međutim, belodana je činjenica da objašnjavajući ove procese Malkolm razotkriva dublje i sasvim savremene uzroke svog neraspoloženja prema Srbima: „Zvati nekoga danas Srbinom znači upotrebiti koncept napravljen u devetnaestom i dvadesetom veku koji je nastao kombinacijom religije, jezika, istorije i ličnog samopoimanja pojedinca: savremeni bosanski Srbi se s pravom mogu samoopisati kao takvi, bez obzira na vlaške pretke. No, ipak je pomalo pikantno razmišljati, kada se danas čuju tzv. desničarski ruski političari kako govore o potrebi odbrane njihove drevne slovenske braće u Bosni, da onaj deo bosanskog stanovništva koji ima veliki i prepoznatljivi element neslovenskih predaka jesu bosanski Srbi“ (Malcolm, 2002: 81).

Autor je, prema tome, uz ponovno verbalno priklanjanje modernističkom shvatanju nacije, upotrebio retoričko sredstvo ironije upereno prema njegovim pravim neprijateljima, tzv. ruskim desničarima koji iskazuju slavjanofilsko-pravoslavne simpatije u težnji da prošire ruski uticaj na Balkan. Bosanski Srbi su tu tek „uzgredna šteta“. Ma koliko bio rečju modernista, u pripovednom načinu izlaganja Malkolm otkriva neke crte iskonskog poimanja nacije. Tako, on navodi da su „zbog svojih zastrašujućih metoda neregularnog ratovanja Morlaci pribavili rđavu 442 Mišljenje da su Vlasi bili tek stočari a ne i pripadnici posebne etničke zajednice izlaže npr. Ekmečić (Ekmečić, 2000), pri čemu vrši „društveno normalizovanje ličnih modela“, jer veli da to „istoričari tvrdoglavo veruju“. Ovo retoričko sredstvo koristi se u okviru diskurzivne strategije prećutkivanja, jer služi skrivanju činjenice da, iako neki srpski istoričari veruju da su Vlasi bili tek stočari, postoji jedan broj ne samo stranih već i domaćih istoričara (Sima Ćirković) koji smatraju da su oni bili i zasebna etnička zejednica. Osim toga, Ekmečić se služi retoričkim sredstvom podmetanja tvrdeći da Malkolm smatra kako su Vlasi „bili odvojena rasa sa posebnim antropološkim crtama“, iako Malkolm to nigde izričito ne pominje (Ekmečić, 1995).


reputaciju i bili smatrani primitivnim i brutalnim ljudima“ (Malcolm, 2002: 77). Pošto je, međutim, utvrdio da su upravo oni preci bosanskih Srba,443 ne mora se glasno reći, već kroz diskurzivnu strategiju prećutkivanja ispada gotovo samorazumljivo da je ova crta njihovog ponašanja ostala nepromenjena do dana današnjeg, jer u poslednja tri poglavlja će Malkolm upravo pisati o ovakvom načinu ratovanja koji karakteriše Srbe.444 Tako je kritičar balkanističkog diskursa „večite mržnje“ koja navodno karakteriše Balkan došao do toga da sam balkanizuje Vlahe, odnosno Srbe. Osim toga, upravo u jednom od ova tri poglavlja autor će reći i sledeće: „Veštački pokret, drugim rečima, napravili su pravoslavni i katolički Bosanci u devetnaestom i ranom dvadesetom veku kada su počeli da se nazivaju etničkim oznakama Srba i Hrvata“ (Malcolm, 2002: 200). Ako Malkolm srpsku i hrvatsku etničku konstrukciju smatra „veštačkom“, na stranu sada sporno pitanje kada su napravljene, onda on ne može biti modernista u teorijskom smislu, jer prećutno Bošnjake smatra jedinim „prirodnim“ mnogovekovno postojećim etničkim identitetom u Bosni. Gorepomenuti negativni stereotipi o grupama ljudi koje dele vekovi, zajedno sa upotrebom reči „veštački“ svedoče da se Srbi i Hrvati u BiH posmatraju kao nedavno „zamišljene zajednice“, dok se mnogovekovno poimanje nacije, ako ne izričito onda prećutno, primenjuje na Bošnjake. Belodano je, prema tome, da se teorija potčinjava politici i da se modernističko poimanje nacije prihvata selektivno u zavisnosti od političkih potreba trenutka. Glavni cilj knjige Noela Malkolma, uz demonizaciju Srba, jeste da odbrani Bošnjake u smislu istorijske zasnovanosti njihove nacije i nacionalnog identiteta, kao i bosanske višeetničke države. U tom cilju ih je potrebno narativno predstaviti kao od davnina sekularnije, verski trpeljivije i prema Zapadu otvorenije od drugih muslimana. Stoga se nude zanimljive istorijske analize nekih pojava, ali i neretko upada u jednostranosti: „Iako bogobojažljivi (prethodno je citiran osmanski putopisac Evlija Čelebija koji je Bošnjake nazvao bogobojažljivim, prim. aut.), Bosanci su bili upadljivo manje strogi od nekih drugih muslimanskih društava u njihovoj privrženosti nekolikim 443 Malkolm zanemaruje činjenicu da su upravo pravoslavci konverzijom postali muslimani u Sarajevu i okolnim selima između 1485, kada ih je bilo oko dve trećine, i 1530. (Donia, 2006: 21; Bakić Hayden, 2006: 154), pa ako ti preobraćeni muslimani nikako nisu bili Srbi, kao što Malkolm tvrdi, onda su morali, po njegovoj tezi, biti Vlasi zato što je starosedelačko slovensko stanovništvo bilo katoličko. 444 Ovakav način pisanja o Vlasima i Srbima podseća na pisanje Ante Starčevića u njegovom spisu Pasmina Slavoserbska po Hrvatskoj, iako ga ne navodi. No, zato on sledi hrvatskog emigrantskog istoričara Dominika Mandića, iako se ume i podsmehnuti – da se Vlasi ne dosete – njegovoj „veličanstvenoj pseudopreciznosti“ kada ovaj navodi da je 50–52% Srba u BiH bilo vlaškog porekla, i njegovo mišljenje izneto u Etnička povijest Bosne da Srba nije bilo u BiH u srednjem veku (Malcolm, 2002: 290).


islamskim običajima; uvek su bili slabi prema ispijanju rakije,445 upotreba zara nije poštovana u nekim područjima (naročito na hercegovačkom selu), a bosanski običaj ašikovanja, pa čak i na ljubavi zasnovanog braka, bio je često predmet komentara stranih posmatrača“ (Malcolm, 2002: 105).

Potom je, takođe, navedeno nekoliko veoma pohvalnih komentara o „Bosancima“ koje su u XVI i u XVII veku davali stranci. Sve to ima funkciju stvaranja pozitivne slike o bosanskim muslimanima na Zapadu. U tom smislu se njihova pripadnost islamskoj veroispovesti relativizuje tvrdnjom da su oni, ipak, moderniji i napredniji od drugih. Zapravo, može se gotovo primetiti žal što britanski muslimani nisu malo moderniji i sličniji bosanskim. No, ovakvi citati imali su i funkciju relativizacije stavova o „Bosancima“ koje su davali stranci tokom XIX veka: „Ovakve opise je vredno imati na umu kada se čitaju izveštaji o ’fanatizmu’ bosanskih muslimana u XIX veku. Pogrešno je pretpostaviti da je to bila stalna crta bosanskog islama. Fanatičan stav se izvesno razvio u XIX veku među nekim begovima, muslimanskim sveštenstvom i nižim klasama urbanih muslimana; ali postojali su dobri razlozi da se misli da se radilo o proizvodu posebnih političkih i društvenih uzroka. (...) Posle francuskog uzimanja Dalmacije i oružanih ustanaka Srba i Crnogoraca (...) oni se osećaju opkoljenim i pod pretnjom. (...) Rast Srbije kao naoružane i kvaziautonomne hrišćanske države iz koje su muslimani koji nisu masakrirani bili brutalno prognani, pojačao je strahove muslimanskog sveštenstva. Takođe, stalni rast značaja hrišćanske trgovačke zajednice u Sarajevu, koja je od ranog XIX veka počela da uživa zaštitu Francuske, Austrije i Pruske, ojačao je sumnje i zavist običnih muslimanskih građana. Do 1822. je drugi francuski posetilac, Šarl Pertisje (Charles Pertusier), mogao napisati da ’muslimani shvataju veru u najekstremnijem obliku fanatizma’. Tada je takvo uopštavanje, iako neverovatno sveobuhvatno, moralo imati neku dozu istine. No, nije uvek tako bilo“ (Malcolm, 2002: 105–106).

Dakle, zaključak se nameće sam od sebe: ako su bosanski muslimani bilo kad bili fanatični, onda su za to krivi Drugi, prevashodno Srbi, čija se nedela prema muslimanima opisuju visoko osećajnim terminima (masakrirani, brutalno prognani). Istovremeno, ovakvim izrazima se grade stereotipi o Srbima kao večitim, brutalnim agresorima i etničkim čistačima teritorija koje osvoje, čime se autor još jednom udaljava od modernističkog poimanja 445 U stvari, priloška odredba za vreme „uvek“ upozorava da se radi o poluistini, jer je sam autor ranije naglasio da se stav prema alkoholu u Bosni menjao od pravovernog tokom XVI i XVII veka do fleksibilnijeg tokom XVIII i XIX veka, pošto je u ovim docnijim vekovima obustavljena praksa prijavljivanja vlastima piću sklonih komšija (Malcolm, 2002: 98).


nacije. Ipak, kako onda objasniti relativno visok procenat muslimana u Sandžaku, ili mnogo različitih nacionalnosti u Vojvodini?446 No, Malkolm ispoljava težnju da ideološki uzdigne modernost BiH, a umanji je kod susednih zemalja, pa tvrdi da je Sarajevo imalo oko 60.000 stanovnika 1807, što je „manje od brojke koju navodi Čelebija 1660, ali još uvek impresivno ako se poredi sa stanovništvom Beograda 1838. (12.963) ili Zagreba 1851. (14 000)“ (Malcolm, 2002: 96–97). U stvari, Malkolm je gotovo tri puta uvećao broj stanovnika Sarajeva, istovremeno umanjujući broj stanovnika Beograda,447 jer prema podacima koje navodi jedan od najobaveštenijih proučavalaca istorije Sarajeva, Robert Donia, broj stanovnika Sarajeva je, od trenutka kada su ga Osmanlije osnovale oko 1460. porastao na oko 23.500 stanovnika do 1600, i taj broj je „ostao na tom nivou u narednih 280 godina“, da bi se duplirao pod Habzburzima (oko 51.000), i iznosio oko 500.000 pred raspad SFRJ (Donia, 2006: 353). Malkolm je mogao i porediti BiH sa drugim oblastima Osmanskog carstva kada je u pitanju obrazovni nivo stanovništva. Nažalost, to nije učinio, možda i zbog toga što slika obrazovnog nivoa stanovništva BiH nije bila impresivna u poređenju s drugim delovima Imperije: „(...) tek 10% dece (u BiH, prim. aut.) pohađalo je bilo kakvu školu, a od njih, još je manji broj završio osnovnu školu koja je svakako bila izrazito okrenuta religijskom vaspitanju. Obrazovna situacija u oblasti pokazuje kako je periferan položaj Bosna zauzimala u Osmanskom carstvu. Nivo obrazovanja u Bosni bio je u skladu, ili ispod tog nivoa, sa oblastima istočne Anadolije koje su obično smatrane veoma nerazvijenim. Anadolske i balkanske oblasti bliže Istanbulu uživale su mnogo viši obrazovni standard“ (McCarthy, 1996: 66–67).

Iz ovoga je jasno da ejalet Bosna, iako veoma važan sa stanovišta odbrane granica Osmanske imperije, nije bio toliko bitan za Carstvo kada je u pitanju očekivani intelektualni doprinos njegovog stanovništva. Očevidno, granični prostor bio je namenjen prevashodno ratovanju, u manjoj meri trgovini, ali nikako ne i negovanju duhovnih mogućnosti i delatnosti stanovništva. Osim navođenja problematičnih podataka i prećutkivanja za BiH i Bošnjake neprijatnih činjenica, Malkolm ume ispoljiti i protivrečnosti u tumačenju nekih pojava. Tako, na jednom mestu piše da je 1815. Srbija postala „Bosni bilo svetionik slobode i nade, bilo centar ekspanzije i teritorijalnih ambicija“ 446 Istini za volju, njihov se procenat smanjuje, pa je tako udeo svih manjina izuzev mađarske, čiji je udeo od 1948. do 2002. pao sa četvrtine na šestinu stanovništva, u Vojvodini danas ispod tri procenta. 447 Prema vodećem stručnjaku za privrednu istoriju Balkana, Džonu Lempiju (John Lampe), Beograd je u ovo doba imao oko 20.000 stanovnika (Lampe, 2000: 50). Prema tome, Sarajevo je u prvoj polovini XIX veka imalo tek neznatno više stanovnika od Beograda.


(Malcolm, 2002: 89). Ova rečenica je podrazumevala da je neka vrsta srpske etničke svesti među pravoslavnim stanovništvom BiH morala postojati početkom XIX veka. Na drugom mestu, međutim, sledeći bošnjačkog istoričara i nacionalnog pregaoca Mustafu Imamovića, piše da su oni u XIX veku bili nacionalno uglavnom nesvesni, jer je izvesni „Teofil Petranović, učitelj pravoslavne škole u Sarajevu u šezdesetim godinama XIX veka stvorio grupu ljudi koji su išli po selima i govorili pravoslavnim seljacima kako moraju da prestanu da sebe zovu ’hrišćani’ (...) i da se počnu nazivati ’Srbima’; a Vaso Pelagić, direktor pravoslavne škole u Banja Luci (koji) je agitovao za srpski nacionalni cilj“ (Malcolm, 2002: 126). Ipak, činjenica da su neki učitelji širili srpsku nacionalnu svest ne znači da ova već nije u etničkom obliku postojala, pošto su nazivi Srbi i pravoslavci bili već u samom nazivu crkve povezani i isprepleteni u svesti pravoslavnih vernika. Naposletku, ne treba zaboraviti da je Filip Višnjić, nepresušni izvor epskih pesama, dospeo u Srbiju početkom XIX veka tokom srpske revolucije upravo iz Bosne. Uzgred, uz svo poštovanje prema obimu i raznovrsnosti izvora i literature koje Malkolm navodi, čovek bi se mogao zapitati čime je M. Imamović zaslužio da bude citiran, a M. Ekmečić, primerice, nije? Kritičnost prema svim naučnim ili ideološkim sudovima jeste neophodna, ali ako se citira jedan, bilo bi normalno da se navodi i drugi autor. Ovako, čini se da je privrženost nacionalizmu srpskog istoričara diskvalifikovala da njegovo istoriografsko delo uopšte bude uzeto u razmatranje,448 a da privrženost nacionalizmu drugog autora preporučuje u smislu nekritičkog prihvatanja. Srpski nacionalizam je politički nekorektan, a bošnjački gotovo da normira političku korektnost na Balkanu. Posledice toga su potencijalno opasne. Malkolmova pristrasnost kad su Srbi u pitanju vidljiva je i prilikom razmatranja pokušaja uvođenja bosanske nacije od strane Benjamina Kalaja, ministra finansija i upravitelja BiH: „Kalajeva cela bosanska politika imala je cilj izolovanje zemlje od nacionalističkih političkih pokreta u Srbiji i Hrvatskoj, i razvijanju ideje bosanske nacije kao odvojenog i ujedinjujućeg činioca. Turci su u stvari upražnjavali reč ’Bosanci’ (bosnaklar) u značenju koje se odnosilo na sve stanovnike Bosne; no, jedini koji su na srpsko-hrvatskom sebe tradicionalno zvali ’Bosancima’ (Bošnjaci) bili su bosanski muslimani. (Katolici su sebe zvali latincima, Latini, ili kršćani, (...) a pravoslavci su sebe zvali Vlasi, (...), ili hrišćani (...) Kalaj se nadao da će da proširi naziv ’Bosanac’ na sve ljude svih religijskih zajednica (...)“ (Malcolm, 2002: 147–148). 448 Doista, M. Ekmečić nije uspevao da tokom devedesetih godina izmakne uticaju nacionalizma, pa je i bošnjačku naciju često nazivao „veštačkom“ ili „sintetičkom“ (Bandžović, 2003: 92–93), ali zanimljivo je da i Malkolm koristi izraz „veštački“ za srpski i hrvatski nacionalni pokret u BiH.


Dok je Kalajeva politika korektno prikazana, kao i nazivi kojima su katolici i muslimani sami sebe zvali,449 dotle je veoma sumnjivo da su pravoslavci Bosne sebe nazivali Vlasima, tim pre što se za takvu tvrdnju nijedan izvor ne navodi, jer je to prezrivi naziv drugih u BiH prema njima,450 a oni su sami sebe zvali hrišćanima ili Srbima, naročito u XIX veku o kojem Malkolm u ovom kontekstu piše. Sem toga, i najvažnije, naziv „Bosanci“ nije korišćen u nacionalnom smislu.451 Po završetku I svetskog rata došlo je do nasilja srpskih nacionalista i pljačkaša protiv bošnjačkog življa, naročito zemljoposednika i tzv. šuckora. Tumačenje ovih događaja je za Malkolma tipično, tj. Srbijanci su ti koji odvajkada kvare multietnički raj BiH: „Izvesna drevna mržnja prema muslimanima nesumnjivo je postojala među vojnicima koji su došli iz Srbije; većina njih nije imala iskustvo života među muslimanima, a doneli su sa sobom mišljenje o muslimanima kao skoro mitskim neprijateljima Srbije. No, to nije bilo tačno za bosanske srpske seljake koji su živeli u miru sa njihovim muslimanskim komšijama više od četrdeset godina“ (Malcolm, 2002: 163).

Ipak, nije verovatno da muslimane više mrze oni koji s njima nemaju nikakvih dodira od onih koji kadšto kao kmetovi s njima žive i na čijim posedima i za čiji račun neplaćeno rade.452 Sem toga, 40 godina uopšte nije tako dug period; naprotiv, to je pod pretpostavkom istih društvenih uslova vreme za socijalizaciju novih naraštaja. Istovremeno, treba primetiti da, po Malkolmu, „argument drevne mržnje“ izgleda nije baš sasvim pogrešan, jer se da primeniti na Srbijance. 449 Premda se prećutkuje da su neki muslimani, ako ne i većina, u ovo vreme sebe nazivali Turcima (Bakić, 2004). 450 Ovaj naziv se i danas s prezirom koristi u BiH i Hrvatskoj prema Srbima. Inače, Malkolm je u pozitivnom kontekstu pomenuo Srbe samo kada je govorio o I svetskom ratu, jer je izričito utvrdio da Gavrilo Princip nije imao neposredne veze sa srbijanskom vladom, da je nemački Reich odgovoran za izbijanje I svetskog rata, te da su se Srbi junački držali u ratu protiv Habzburške monarhije (Malcolm, 2002: 156–157). Relativno pozitivan je i prikaz đenerala Mihailovića, što ne čudi u svetlu činjenice da je ovaj bio antikomunista i anglofil. Kada igraju u skladu sa britanskim interesima, Srbi ne moraju biti loši momci. 451 „Uglavnom je muslimansko stanovništvo na Balkanu bilo vezano za Otomansko carstvo, iako činjenica da je toliki broj muslimana ipak ostao na Balkanu potvrđuje da je lokalizam bio snažniji od imperijalnih spona. Ovo se naročito odnosi na bosanske muslimane, koji su činili socijalnu elitu svog regiona, zajedno sa nekim muslimanima koji nisu bili turskog porekla. Oni nisu razvili nacionalnu ideologiju koja bi težila zasebnoj državi, a njihova fluidna samosvest dugo je imala odlike mileta” (Todorova, 1998: 295). 452 Srbi su činili 42% seoskog stanovništva, ali i 74% seoskih bezemljaša; dok su bosanski muslimani činili 37% seoskog stanovništva, ali i 91% zemljoposednika (Bakić, 2004: 94; Lampe, 2000: 82). Prema Bugarelu, 95,4% kmetova su 1910. činili pravoslavci i katolici (Bugarel, 2004: 49).


Zanimljivo je i da Malkolm skoro uopšte ne pominje bosanske Srbe i njihova politička usmerenja u Kraljevini SHS (Jugoslaviji). Razlozi su prilično jednostavni: oni su u najvećoj meri podržavali dve stranke: Zemljoradničku i Narodnu radikalnu stranku. Bosanske Hrvate je pomenuo tek jednom u smislu podudaranja njihovih interesa sa bosanskim muslimanima, iako su odnosi bili znatno zamršeniji. Umesto toga, pisao je apologiju JMO i Mehmedu Spahu koji je predstavljen kao strogo načelni političar. Na nesreću, sasvim je pogrešan način na koji su viđeni i stranka i njen vođ. Malkolm je, recimo, pisao da je oko četiri hiljade muslimanskih porodica spadalo u zemljoposedničke koje je agrarna reforma neposredno pogodila, te da su „neke bile svedene na bedu“: „Spahova briga za ovo pitanje dovela je do toga da njegova stranka i on budu proglašeni od kritičara za predstavnike stare feudalne klase; u stvari, tek šest od sedamdeset osam kandidata isturenih 1920. spadali su u veleposednike, dok su njih pedeset dvojica bili advokati, učitelji i pripadnici drugih profesija“ (Malkolm, 2000: 164–165). Ne dovodeću u sumnju ove podatke, mogao bi se čovek zapitati koliko je od ovih pripadnika slobodnih profesija imalo veleposednike kao svoje očeve. Oni su prihvatili Vidovdanski ustav i srpsku hegemoniju nad Kraljevinom SHS pod uslovom da NRS uspori agrarnu reformu i bogato obešteti begove,453 kao i da šerijatsko pravo nastavi da važi za jugoslovenske muslimane uz autonomiju za islamsku versku zajednicu BiH, te da se očuvaju granice BiH u okviru nove upravne podele zemlje (Bougarel, 2003: 102). Nisu li dva od tri zahteva bili pokazatelj izrazito konzervativne politike? Nisu li klasni i konfesionalni konzervativni interesi ipak bili bliži vođstvu JMO u odnosu na maglovite nacionalne interese? Nisu li, naposletku, neki od vođa bosanskih muslimana u nekoliko navrata menjali svoje nacionalno opredeljenje, zavisno od odnosa političkih snaga i etničkih koalicija u kojima su se trenutno nalazili? No, u pohvalama Spahu Malkolm je išao i dalje, gotovo sasvim zanemarujući stvarno stanje, sve u želji da pokaže kako BiH nije nikada izgubila političko-upravni kapacitet:

453 Malkolm spori da je obeštećenje bilo na nivou tržišne vrednosti zemlje (Malcolm, 2002: 164). Savremeni bošnjački istoričari i nacionalni pregaoci, od kojih su dvojica, Mustafa Imamović i Atif Purivatra, uz Hamdiju Pozderca i akademika Muhameda Hadžijahića, bili određeni da ideološki osmisle i opravdaju stvaranje muslimanske nacije u Studijskom izvještaju Centra za društvena ispitivanja Fakulteta političkih nauka koji je preuzeo ulogu nosioca projekta pod naslovom „Stav muslimana BiH u pogledu nacionalnog opredjeljivanja“ (1967–1970) (Redžić, 2000), navode da se radilo o „ekonomskom genocidu nad Muslimanima“ (M. Imamović – K. Hrelja – A. Purivatra: Ekonomski genocid nad Bosanskim Muslimanima. Sarajevo 1993.). Kako pomalo ironično veli istoričar Husnija Kamberović, „autori su sami upali u zamku pretjerane potrebe za dokazivanjem ‘genocida’, pa su u toj potrebi načinili niz kontradiktornih tvrdnji, te terminoloških i suštinskih grešaka” (Kamberović, 2003: 168–169).

366 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Spahova druga briga u Ustavotvornoj skupštini bila je da očuva regionalnoupravni identitet Bosne. U ovome je imao nekih uspeha, iako je to, paradoksalno, vodilo podržavanju sasvim centralističkog ustava koji su stvorili srpski vođi. (...) Ipak, bilo je malo alternativa, pošto je vođ glavne hrvatske partije budalasto povukao sve svoje poslanike iz parlamenta. (...) obris Hrvatske je nestao s mape, ali su konture Bosne bile sačuvane – uistinu, šest bosanskih oblasti su precizno odgovarale onima šest ’Kreise’ Austro-Ugarske koje su, pak, bile zasnovane na sandžacima završnog perioda Osmanske uprave. Blagodareći Spahovim naporima, Bosna je bila jedini konstitutivni element Jugoslavije koji je zadržao svoj identitet na ovaj način“ (Malcolm, 2002: 165).

Ovakav način pisanja sasvim zanemaruje činjenicu da je upravo blagodareći JMO, Vidovdanski ustav bio donet. Bez glasova poslanika JMO, ne bi bilo centralističkog ustava. Što se, pak, konstitutivnosti tiče, BiH nije bila konstitutivni deo Kraljevine, pošto su konstitutivni delovi bili samo Srbi, Hrvati i Slovenci po kojima je država nazvana. Oni su bili, može se reći, vlasnici ili titulari Kraljevine, kako iz samog njenog imena logički i pravno sledi. Sve istorijske zemlje su raspuštene, iako su ponešto paradoksalno njihovi zakoni nastavili da žive sve dok Šestojanuarska diktatura nije u dobroj meri ujednačila zakonski sistem zemlje. No, Malkolm je pošto-poto želeo da pripovedno uspostavi istorijski kontinuitet Bosne kroz vekove. Tipično za konzervativni način mišljenja, samo dugo i neprekidno trajanje pravda savremenu državu. Bosna je trajala kratko u srednjem veku, ali je bez obzira na to bila upravna jedinica u Osmanskom carstvu. Makar ni blizu nezavisnosti, bila je upravna jedinica. Naposletku, zaslužuje sopstveni identitet, jer je bila „jedini konstitutivni element“ i u Prvoj Jugoslaviji. U najmanju ruku, argumentacija je veoma nategnuta. Autor takođe tvrdi bez navođenja bilo kakvog izvora da je „obična muslimanka bila ohrabrena da radi u sarajevskim fabrikama – nezamisliva pojava u strogo muslimanskim društvima tog vremena“ (Malcolm, 2002: 167). Verovatno je nivo islamske pravovernosti u BiH bio niži no u islamskim zemljama, ali BiH u to doba nije ni spadala u islamska društva, ne samo zato što se nalazila u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) već i zbog toga što su bosanski Srbi činili relativnu većinu (43%), a pravoslavni i katolici zajedno dvotrećinsku većinu stanovništva BiH. Pa ipak, zar se nosio sve do 1950. godine. Bilo bi doista čudnovato da su muslimanke, osim tek izuzetno, radile u veoma malobrojnim sarajevskim fabrikama, naročito ako se zna da su čak i u Zapadnoj Evropi žene započele rad u fabrikama baš u tom periodu, što je bila jedna od retkih pozitivnih posledica I svetskog rata. No, prema Malkolmu, moderne i višeetničke kulturne vrednosti dominirale su večitom bosanskom državom već u prvoj polovini XX veka. Uloga negativca u Prvoj Jugoslaviji, međutim, bila je nimalo iznenađujuće dodeljena jednom Srbinu – kralju Aleksandru. On je, naime, „po prvi put u više od četiristo godina“ podelio BiH u četiri banovine u kojima su Muslimani bili


u manjini“ (Malcolm, 2002: 169). Dakako, to nije omelo Spaha i JMO da sarađuju sa Milanom Stojadinovićem u okviru iste stranke (JRZ) u istoj vladi od 1935. do 1938. godine. No, Malkolm je površno obratio pažnju na ovaj period, o čemu svedoči i podatak da je Stojadinović ujedinio „svoju Srpsku radikalnu stranku“ sa JMO i SLS u JRZ (Malcolm, 2002: 171). U stvari, to je bilo nemoguće pošto je Stojadinović osnovao SRS tek posle pada njegove vlade. Potpuno se, međutim, zanemaruje da su u ovom periodu Spaho i Korošec učestvovali u izuzetno uspešnoj primeni omiljene discipline međuratnih srpskih političara: kako izolovati Hrvate u okviru Jugoslavije.454 Malkolm je najuravnoteženije pisao o dva svetska rata, gde nije prećutano ono što se dešavalo Srbima, a da to nije bilo na uštrb onoga lošeg što su Srbi drugima učinili. Primerice, navedeno je da su i „nefanatični, ali kooperativni kvislinški upravitelj, general Nedić“ i ustaški antisemitski „fanatici“ sarađivali sa nemačkim nacistima u ’rešavanju’ jevrejskog pitanja, ali je uočena i bitna osobenost režima u NDH: „Antisemitizam je, međutim, bio tek drugorazredna briga ustaškim ideolozima. Njihov glavni cilj bio je da ’reše’ problem velike srpske manjine (1,9 miliona od ukupno 6,3 miliona) na teritoriji NDH“ (Malcolm, 2002: 176). Navedeni su zatim i neki zločini ustaša, npr. ubistvo i bacanje „stotina“ Srba sa mostarskog mosta u Neretvu, te da su čak i Nemci bili zapanjeni zločinačkim ponašanjem ustaša, ali je uočeno i da su se Srbi osvetnički ponašali prema nedužnim civilima: „Reakcija srpskih seljaka455 – naročito u Hercegovini, sedištu oružanih seljačkih ustanaka 1875. i 1882. – bila je očekivana: u nevesinjskom kraju su se podigli na oružje u junu 1941, isterali ustašku miliciju i uspostavili ’slobodnu teritoriju’ pridružujući je sličnoj oblasti otpora u susednoj Crnoj Gori. Potom su se okrenuli protiv lokalnih hrvatskih i muslimanskih seljana, čiji su pristanak na vlast NDH smatrali kolaboracijom, pa su pobili više od 600 Muslimana u oblasti Bileće, u južnom uglu Hercegovine, a u julu i avgustu je oko 500 njih pobijeno oko Višegrada“ (Malcolm, 2002: 176). „Genocidna politika NDH prouzrokovala je da se hiljade bosanskih Srba pridruže, gdegod su mogli, jednom od organizovanih pokreta otpora“ (Malcolm, 2002: 176). Malkolm prepoznaje dva pokreta otpora Nemcima u II svetskom ratu: monarhističku jugoslovensku vojsku u otadžbini i Narodnooslobodilački pokret predvođen komunistima. Britanskom konzervativcu je prvi bliži, pa i Dražu Mihailovića slika sa simpatijama: „monarhista, anglofil i stručnjak 454 No, ovu aktivnost M. Spaha, JMO i slovenačkih konzervativaca, Malkolm u okviru diskurzivne strategije relativizacije eufemistički smatra „vrstom treće snage koja posreduje između anticentralističkih Hrvata i centralističkih Srba“ (Malcolm, 2002: 168). Naravno, navodi se da su Spaho i Korošec bili zatvoreni zajedno s Mačekom 1932. (Malcolm, 2002: 169). 455 Malkolm izričito odbija mogućnost da su ove zločine učinili četnici, kao što smatraju Vladimir Dedijer i Antun Miletić, ali ne navodi nijedan izvor ili argument na osnovu kojih to čini (Malcolm, 2002: 307).


za gerilsko ratovanje“ (Malcolm, 2002: 176). O Brozu, pak, kaže: „Njen (KPJ, prim. aut. ) vođ, Tito (bivši austrougarski armijski podoficir Josip Broz), kao staljinista je preživeo čistke u Moskvi, a tokom perioda između pakta Molotov– Ribentrop i Hitlerove invazije na Rusiju sledio je zvaničnu liniju Kominterne koja se žalila na britansku agresiju na Nemačku. No, bio je snalažljiv čovek i prirodni organizator (...)“ (Malcolm, 2002: 177). Belodano je, dakle, da i u oceni istorijskih ličnosti britanski konzervativni istoričar drži do nacionalnog i ideološkog opredeljenja s kojeg bar delimično, ako ne i potpuno, procenjuje istorijske događaje, procese i delatnike. Anglofil i monarhista stoga ima bolje šanse da bude pozitivno ocenjen od staljiniste (a Stalin loyalist) koji je privremeno smatrao da je Velika Britanija napala nacističku Nemačku.456 No, kada su u pitanju pokreti koje su Mihailović i Broz predvodili, stanje se unekoliko razlikuje jer je odnos ova dva pokreta prema BiH bio veoma različit. Rečju, četnici su se zalagali za uključenje BiH u veliku Srbiju u okviru Jugoslavije, a partizani za oblikovanje od nje jedne federalne republike u okviru Jugoslavije. Štaviše, politika četnika, kako s pravom navodi Malkolm, bila je izrazito antimuslimanska, što on dokumentuje i pismom koje je u februaru 1942. predratni banjalučki advokat i politički direktor četnika od 1943, Stevan Moljević, poslao Dragiši Vasiću. Moljević je pisao da srpske zemlje treba da uključe BiH i Dalmaciju, a da potom treba da usledi „čišćenje zemlje od svih nesrpskih elemenata. Treba uputiti sve na njihov put: Hrvate u Hrvatsku, a muslimane u Tursku ili Albaniju“ (Malcolm, 2002: 178–179, cit. pr. Dedijer i Miletić, 1990: 33–34). Pa ipak, komandant JVO se oslobađa odgovornosti, jer „nema dokaza da je sam Draža Mihailović ikada pozivao na etničko čišćenje“457 (Malcolm, 2002: 179). Takođe, kada je u pitanju kolaboracija četnika sa Nemcima, veli se da je ona „po prvi put“ nastupila tek posle kapitulacije Italije novembra 1943, u trenutku kada su se partizani dočepali italijanskog oružja. Moguća kolaboracija nekih četnika pre ovog datuma, o kojoj je izveštavao britanski oficir za vezu među partizanima Dikin (Deakin), veže se za trupe koje Mihailović nije kontrolisao (Malcolm, 2002: 184). No, na kraju, bar kada su nacionalni odnosi u pitanju (ako ne i kada je ideologija u igri), u celini odmerenog pisanja o II svetskom ratu pokazana je tendencija koja prati celu knjigu. Radi se o viktimizaciji Bošnjaka: 456 U knjizi o Kosovu, međutim, đeneral Mihailović ne prolazi tako dobro, jer se veli da je od 1943. bio uvučen u saradnju sa Nemcima (Malcolm, 1998: 298). 457 U fusnoti se navodi da je jedini dokument koji Mihailovića optužuje da je naredio antimuslimanski zločin, koji su objavili Dedijer i Miletić i kojem je i Jozo Tomašević u klasičnoj studiji The Chetniks poklonio svoje poverenje, najverovatnije falsifikat samih komandanata koji su na taj način želeli opravdati svoje zločine. Malkolm tu sledi argumentaciju Lusjena Kerčmera (Lucien Karchmar) i njegovu knjigu Draža Mihailović and the Rise of the Četnik Movement 1941–1942, 2 vol, 1987.


„Misli se da je sveukupno 75.000 bosanskih Muslimana poginulo u ratu: 8,1% njihovog celokupnog broja, što je veće učešće od Srba (7,3%), ili bilo kojeg drugog naroda izuzev Jevreja i Cigana. Muslimani su se tukli na svim stranama – ustaškoj, nemačkoj, četničkoj, partizanskoj – i bili su ubijani sa svih strana. Mnogo ih je ubijeno u hrvatskim i nemačkim logorima smrti, uključujući Jasenovac, Buhenvald, Dahau i Aušvic. Oni nisu započeli ovaj rat, i borili su se iznad svega da bi se odbranili“ (Malcolm, 2002: 192).

Opet je vidljiva težnja da se žrtve etnizuju, te da se Bošnjaci prikažu kao najveće žrtve. Slede se isključivo bošnjački izvori458 i tumačenje Žerjavićevih nalaza iz druge ruke, te njihove ocene brojnosti nacionalnih žrtava, iako autor navodi i studiju Bogoljuba Kočovića, koji je došao do sličnih brojeva o žrtvama i demografskim gubicima na prostoru Jugoslavije kao i Vladimir Žerjavić, što je Malkolmu poznato, jer ih na drugom mestu s odobravanjem citira459 (Malcolm, 2002: 306–307). Po Kočoviću, relativni gubici su slični, ali su ipak žrtve Srba najbrojnije (7,2%), osim ako Crnogorce ne bismo posmatrali odvojeno od Srba, jer tada bi žrtve Crnogoraca bile najveće (10,4%) dok bi se žrtve Srba smanjile na 6,9 odsto, prema 6,8% žrtava Muslimana i 5,4% Hrvata (Kočović, 2005: 88, 174). Žerjavić, pak, nešto drugačije ističe da su Srbi pretrpeli „najveće ratne gubitke, tj. 52,6% svih ratnih gubitaka, ali u odnosu na očekivano stanovništvo 1948. Muslimani imaju najveće gubitke, tj. 8,1“ (Žerjavić, 1992: 170). Nažalost, Malkolm nije želeo da o ovome piše višeslojno, da uzme u obzir i objektivno Kočovićevo istraživanje i uporedi njegove nalaze sa podacima Žerjavića, već je sledio bošnjački izvor i tumačenja Žerjavićeve knjige iz druge ruke. Muslimanima se po svaku cenu pribavljao monopol na status žrtve. Ako bi se, pak, pažnja obratila na ratne gubitke tri etničke grupe samo u BiH, u kojoj su gubici u odnosu na druge republike bili najveći u Jugoslaviji, onda bi Srbi u BiH imali najviše ratnih žrtava u odnosu na očekivano stanovništvo 1948, tj. 11,9%, pa bi iza njih došli Hrvati sa 9,1%, dok su bosanski Muslimani imali 7,5% ratnih gubitaka u BiH. Muslimani iz Sandžaka su, pak, imali 10,9% ratnih žrtava, a Srbi u Hrvatskoj čak 17,3% ratnih žrtava (Žerjavić, 1992: 169). Iz ovoga je jasno da su Srbi u Hrvatskoj i BiH, tj. na teritoriji NDH, bili podrvrgnuti genocidnim akcijama ustaške države, što važi i za akcije srpskih četničkih jedinica prema Muslimanima iz Sandžaka. Po Kočoviću, podaci su unekoliko različiti: broj stvarnih gubitaka Srba u Hrvatskoj je 16,3%, a u BiH 14,6%; dok su muslimanski ratni gubici u BiH 7,4%, u Crnoj Gori 6%, a u Srbiji 458 Balić, Smail (1992): Das Unbekannte Bosniens: Europas Bruecke zur islamischen Welt (Koeln: 1992). Naslov je, prema tome, „Bosance“ predstavljao kao „Evropi“ nepoznate, ali i kao most Evrope ka islamskom svetu, čime se ukazivalo na značaj bosanskih muslimana za „Evropu“. 459 Doduše, i tada se Žerjavićevi podaci navode prema Balićevoj knjizi.


(Sandžak) 5,2%, dok u Hrvatskoj uopšte nisu stradali; Hrvata je, pak, 11,4% stradalo u BiH (Kočović, 2005: 174).460 Malkolmova tendencioznost vidljiva je i u bavljenju socijalističkim periodom BiH, kada je dobila suverenost kao jedna od šest republika, dok su bosanski muslimani, prvi put u istoriji, priznati kao konstitutivan narod jedne političke zajednice počev od druge polovine šezdesetih. Autor smatra da su oni bili potčinjeni Srbima i u socijalizmu: „Politika bosanske republičke vlade (u prvih petnaest do dvadeset godina posle II svetskog rata, prim. aut.) bila je podređena Beogradu, s tendencijom da posmatra Republiku kao malo više od spoljne provincije Srbije. Sa odstupanjem Srbina Đure Pucara s mesta partijskog šefa bosanske partije 1965, ovaj uticaj je oslabio;461 a sa otpuštanjem iz jugoslovenskog Centralnog komiteta Aleksandra Rankovića, Titovog brutalnog srpskog šefa tajne policije sledeće godine, nastupilo je opšte popuštanje politike prema nesrpskim narodima cele zemlje. Ipak, preokret prema priznavanju bosanskih muslimana kao nacije bio je već na putu pre ovih događaja. Verovatno je ovo bio rezultat spajanja dejstva dva uzroka: odluke da se napusti politika ’integralnog jugoslovenstva’ i, umesto toga, jačanja republičkih identiteta u ranim šezdesetim godinama XX veka, i odocneli rast male elite muslimanskih komunističkih funkcionera unutar partijske mašine u Bosni“ (Malcolm, 2002: 198).

Da li je, možda, ovde bilo mesta za poređenje položaja BiH u socijalističkoj Jugoslaviji sa onim u Kraljevini SHS, te Osmanskoj ili Habzburškoj imperiji? Recimo, bošnjački istoričar E. Redžić i filozof Filipović smatraju „da je Rezolucijom ZAVNOBiH-a u novembru 1943, poslije 480 godina, obnovljena državnost Bosne”462 (Redžić, 2003: 264; Filipović, 2003: 49). Bilo bi zanimljivo videti kojem položaju bi Malkolm dao prednost? Iz konteksta njegove knjige čini se da je islam koji se može uskladiti sa interesima kapitalističkog Zapada i imperijalističkom politikom velikih sila mnogo poželjniji od socijalizma koji dovodi u pitanje temelje kapitalističkog društva. 460 Pozivajući se na Kočovića i Žerjavića, ali ne citirajući nijednog od njih, Muhamed Filipović je zaključio: „Zapravo, eliminacija muslimana je stalni lajtmotiv svake akcije i srpskog, ali i hrvatskog nacionalizma, pa je tako i ovaj srpsko-hrvatski sukob oko Bosne i Hercegovine bio iskorišćen da se, usput i kao kolateralna šteta, istrijebi što je moguće više muslimana. To najasnije pokazuju Kočovićeva i Žerjavićeva demografska istraživanja o žrtvama ili gubicima pojedinih naroda koji su živjeli na tlu bivše Jugoslavije u toku Drugog svjetskog rata, a posebno onih koji su živjeli na tlu Bosne i Hercegovine“ (Filipović, 2003: 47–48). 461 Nasuprot Malkolmu, bošnjački istoričar Mehmedalija Bojić navodi, pak, ime Đura Pucara Starog među onima iz CK SKBiH (Avdo Humo, Cvijetin Mijatović, Uglješa Danilović, Salim Ćerić, Hajro Kapetanović) koji su „krajem pedesetih godina“ XX veka pokrenuli ispravljanje „pogrešnog stava Partije u pogledu posebne nacionalnosti Muslimana“ (Bojić, 2001: 236). 462 Istoričaru nove nacije ne treba preterano zameriti što srednjovekovnu državnost „zamišljene nacije“ izjednačava s državnošću u XXI veku.


No, Malkolm je upadao u protivrečnosti, jer je na prethodnoj stranici pisao kako „su partijski članovi (muslimanske veroispovesti, prim. aut.) bili pod pritiskom da se izjasne kao jedno ili drugo. Analiza partijskih funkcionera s muslimanskim imenima u prvom (1956) jugoslovenskom Ko je ko pokazuje da se 17% izjašnjavalo kao Hrvati i 62% kao Srbi – znak, među ostalima, s koje strane je vetar duvao na bosanski politički život u tom dobu“ (Malcolm, 2002: 197). Zorno se vidi da jedan od dva prethodna citata nikako ne može biti istinit, iako je tačno da oba mogu biti neistinita. Naime, ako je tačna autorova tvrdnja463 da su partijski članovi bili pod pritiskom da se izjasne kao Srbi ili Hrvati, onda je sasvim jasno da komunisti nikad nisu vodili politiku integralnog jugoslovenstva. Sam Malkolm navodi da je u popisu iz 1948. bilo predviđeno da Muslimani sebe odrede bilo kao „muslimane Srbe“, „muslimane Hrvate“ ili „muslimane – nacionalno neopredeljene“, te da je to „pružilo šansu bosanskim muslimanima da pokažu koliko ne žele da se srbizuju ili hrvatizuju: 72.000 se izjasnilo kao Srbi, a 25.000 kao Hrvati, dok se 778.000 izjasnilo kao ’neopredeljeni’“ (Malcolm, 2002: 197–198). Naravno, ovo još uvek ne znači da su partijski članovi bili pod pritiskom da se izjašnjavaju kao Srbi ili Hrvati. Može se pretpostaviti da su muslimanski članovi partije, potekli iz partizanskog pokreta otpora, u većoj meri bili naklonjeni Srbima i zbog toga s njima saosećali još tokom II svetskog rata zbog ustaških progona, te da su se još u ratnom periodu osećali Srbima bez ikakvih pritisaka. No, kod Malkolma nema dilema, radilo se metaforično govoreći o „političkom vetru“ iz Beograda koji je Muslimane okretao. U srpskoj sredini ovakvo objašnjenje bilo bi uslovljeno prisutnim stereotipom o prevrtljivim muslimanima, a verovatno se radi o tome da su se neki muslimani opredeljivali za Srbe tokom II svetskog rata vođeni (osim mogućim ali nikako ne i izvesnim porodičnim sećanjem) humanističkim porivima poistovećivanja s komšijama koji pate. Potom, međutim, Malkolm opet upada u zamku ubeđenja da su komunisti vodili politiku „jugoslovenstva“: „Sledećeg puta (1953, prim. aut.), zvanična politika je promovisala duh ’jugoslovenstva’: kategorija ’musliman’ je sasvim uklonjena iz popisa, ali je ljudima bilo dozvoljeno da se opredele kao ’Jugosloveni, nacionalno neopredeljeni’. U Bosni je 891.800 tako uradilo“ (Malcolm, 2002: 198). Očigledno, oznaka „Jugosloven – nacionalno neopredeljen“ nikako ne može da bude pokazatelj politike integralnog jugoslovenstva, jer tada za dodatak „nacionalno neopredeljen“ ne bi bilo mesta, a muslimani bi bili proizvedeni u prve nacionalno opredeljene Jugoslovene. Uz odgovarajuću prosvetnu nacionalnu politiku, prilika za uspeh bila bi velika. No, umesto toga, polovinom šezdesetih je odlučeno da se odrednici 463 Malkolm ne navodi da se 8,6% izjasnilo kao Jugosloveni – nacionalno neopredeljeni (Bougarel, 2003: 107).


musliman ne dodaje „nacionalno neopredeljen“, već je otpočela partijska i državna politika stvaranja muslimanske nacije.464 Čovek se danas samo može pitati da li bi, možda, nestanak Jugoslavije, pa onda i rat u bivšoj BiH, bili izbegnuti da je zvanična politika pokušala da postepeno gradi nacionalno jugoslovenstvo, počevši od muslimana kao spone između Hrvata i Srba i vezivnog tkiva Jugoslavije?465 Tim pre ako se ima 464 Atif Purivatra je u časopisu Pregled 1964. napisao da je „golema većina bosanskohercegovačkih muslimana jasno pokazala njihovo osećanje pripadanja muslimanskoj zajednici kao jednoj etničkoj, a ne samo religijskoj grupi“ (Shoup, 1968: 216). 465 Naravno, postavlja se pitanje da li se u socijalističkoj Jugoslaviji moglo pokušati i zašto se nije pokušalo sa stvaranjem bosanske nacije koja bi obuhvatala sve građane BiH. Da je ovakvo građenje nacije bilo uspešno, možda bi se izbegao rat u BiH, ako ne i nestanak SFRJ (Bringa, 1995: 8–9). Sekularni Bošnjak koji ne poriče svoje jugoslovenstvo, Enver Redžić, „odriče konstitutivnost narodima u BiH, ističući da je ‘Bosnu konstituirala istorija, kada nije poznavala etno-nacionalne strukture. Bosnu je konstituirala njena multikonfesionalna, etnička i kulturna stvarnost... U dokumentima ZAVNOBiH-a nema ni traga o konstitutivnim narodima. To je teza nacionalizama...’“ (Redžić, 1999: 217–218, cit. pr. Kržišnik-Bukić, 2003: 135). Pa ipak, kako upozorava Kržišnik-Bukić, „znamenito službeno stanovište ZAVNOBiH-a, sadržano tada u Rezoluciji, glavnom dokumentu tog zasjedanja, utvrđivalo je BiH kao zemlju koja nije ‘ni srpska, ni muslimanska, ni hrvatska, već i srpska, i muslimanska i hrvatska’. (…) Ako je BiH, osim što je i muslimanska, dakle, i srpska i hrvatska, mogu li onda susjedne zemlje Srbija i Hrvatska (možda nekad u budućnosti) polagati pravo na, recimo, dio političkog suvereniteta nad Bosnom i Hercegovinom” (Kržišnik-Bukić, 2003: 144)? Osim toga, ako je tako, da li se može ijedna od etničkih zajednica preglasavati oko pitanja nezavisnosti zemlje? Takođe, navedeno mišljenje Envera Redžića, učesnika svih ZAVNOBiH-a, svedoči o političkom poimanju nacije koje, međutim, na ovim prostorima teško može uspeti. Crnogorska nacija je upravo takav koncept, i vidi se, prema popisu 1991, da je njegov uspeh tek delimičan, jer se manje od polovine građana (43%) oseća u nacionalnom smislu Crnogorcima. Naravno, moguće je da će broj nacionalno opredeljenih Crnogoraca rasti, ali može i padati, što će zavisiti od konkretnih istorijskih okolnosti. Sem toga, u gorepomenutom Redžićevom shvatanju istorija se hipostazira i pretvara u neku silu koja tobože vlada društvenim životom, a snaga već postojećih etničkih struktura se potcenjuje. Snagu etničkih struktura potcenjuje npr. sa levoliberalnog i postmodernističkog stanovišta i Nerzuk Ćurak, docent na FPN u Sarajevu, koji govori o „hiperetniciziranim građanima BiH“ ili o „utopiji Bosne“ u smislu „građanstva kao bezesencijalnog zajedništva, kao odsustva identiteta“ (Ćurak, 2006: 160, 67). Njegova kritika bošnjačkog nacionalizma u knjizi Obnova bosanskih utopija izgleda ovako: „Nažalost, provincijalizirano, predgrađansko, politički neiživljeno bošnjačko Mi (istakao N. Ć.) nije imalo hrabrosti da se iz faze zakašnjelosti (zakašnjela etnija) transferira u preranost (bosanskohercegovačko republikansko građanstvo), koja je uvijek koliko društveni san, toliko i stvarnost“ (Ćurak, 2006: 65–66). Ima i nebošnjačkih autora koji se utopijski, a verovatno i utopistički, svesno upuštaju u društveni inženjering razrađujući koncept bosanske nacije: „Sadržajna suština Kallayevog koncepta bosanske nacije je svebosanski etnicizam, bosanski etnounitarizam, što je bila politika uslovljena okolnostima vladanja Bosnom zajedničkog ministra finansija Austro-Ugarske i uvaženog istoričara, Mađara Benjamina Kallaya. Sadržajna suština koncepta bosanske nacije koji zastupa ova autorica (Kržišnik-Bukić, prim. aut.), nepolitičarka, istoričarka i politologinja, po narodnosti Slovenka, po naučno-stručnom radu bosanski istraživač, potpuno je suprotna Kallayevom konceptu. ‘Njena’ bosanska nacija je neetnička kategorija. Ne temelji se na bosanskom


u vidu da je i u međuratnom periodu JMO imenom i programom podržavala jugoslovenstvo u nacionalnom smislu, jer je to bio način da se bosanski muslimani odupru rivalskim naporima i zahtevima za posrbljavanjem ili kroatizovanjem (Bougarel, 2003: 102). U prilog tome može se navesti i mišljenje Tone Bringe da je u BiH jugoslovenski identitet bio najjači među generacijama koje su obrazovane tokom pedesetih i šezdesetih godina XX veka (Bringa, 1999: 4, 8–9). No, da se krenulo u oblikovanje jednog jugoslovenskog nacionalnog identiteta, to bi podrazumevalo da glavni grad bude Sarajevo,466 a ne Beograd, ali i da se izvesne važne savezne političke i ekonomske službe, te kulturno-obrazovni i turistički resursi koriste i grade u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju. Srpska politika i političari su, ako se izuzme Draža Mihailović, dežurni negativci u pripovesti koju Malkolm pripoveda, pogotovo ako je ta nacionalna opredeljenost povezana s komunističkim ideološkim usmerenjem, prema kojem se gaji velika netrpeljivost.467 Ime Đura Pucara Starog je (tek zbog srpske nacionalnosti) navedeno kao potvrda srpske dominacije u BiH. Aleksandar Ranković, koji kontroliše komunističku tajnu policiju, u ovakvom tumačenju postaje oličenje „brutalnog“ srpskog nacionaliste koji ugnjetava na nacionalnoj osnovi „nesrpske narode“, jer izgleda da epitet brutalni nekako „prirodno“ ide uz Srbe. Istovremeno, čitaoci se dovode u zabludu da su južnoslovenski komunisti vodili po okončanju II svetskog rata politiku integralnog jugoslovenstva, poput kralja Aleksandra pre rata, za šta se, po očekivanju, krivica baca na Srbe i Josipa Broza. Autor je i u socijalističkoj Jugoslaviji video srpsku hegemoniju, što je u najboljem slučaju proizvod neobaveštenosti, a u najgorem namerne antisrpske propagande.468 etnicitetu već na projektiranoj političkoj osviješćenosti građanstva, uslovljenoj nastalom samostalnošću države BiH pred kraj XX stoljeća” (Kržišnik-Bukić, 2003: 147, 154– 155). Neiznenađujuće, bosansko-srpski i bosansko-hrvatski političari su protiv njenog koncepta, a podržali su ga Ejup Ganić i Haris Silajdžić, te tadašnji upravitelj BiH Volfgang Petrič (Wolfgang Petritsch) (Kržišnik-Bukić, 2003: 149). 466 Rusinov navodi da mu je Milovan Đilas pričao kako se, uz još neke kolege, zalagao za takvo rešenje, ali da je činjenica relativne geografske izolovanosti Sarajeva i nedostatka potrebne infrastrukture, te potreba da se Srbi preterano ne omalovaže, ipak opredelila većinu za Beograd kao prestonicu (Rusinow, 1978: 18, 352). 467 Izgleda, od Srba su gori samo komunisti, a najgori su Srbi komunističkog opredeljenja. Naime, kad su komunisti i Josip Broz u pitanju, onda nisu loši ni srpski nacionalistički izvori, npr. Borivoje Karapandžić. Naravno, za bilo koju drugu temu ovakvi izvori su sumnjivi. Malkolm je propagandistički napisao da je kao proizvod „Titovog masovnog streljanja, usiljenih marševa smrti i koncentracionih logora“ na kraju rata bilo ubijeno neverovatnih 250.000 ljudi (Malcolm, 2002: 193, 310). Međutim, da je posegnuo za istraživanjem Žerjavića kojeg u drugim prilikama s odobravanjem citira iz druge ruke, onda bi utvrdio da taj broj može iznositi oko 50.000, tj. da je pet puta manji (Žerjavić, 1992: 76–78). 468 Nije isključeno da je u konkretnoj stvari Malkolm žrtva neobaveštenosti, jer ne navodi klasičnu studiju Pola Šaupa u kojoj je jasno pokazano da je prezastupljenost srpskih komunističkih kadrova u bosanskoj komunističkoj organizaciji u prvih dvadeset poratnih godina


Prećutno se nudi i razlog nestanka Jugoslavije: uz već pomenut nedostatak istorijskog kontinuiteta, tu je i Srbima svojstvena težnja da dominiraju drugim narodima Jugoslavije. Ne dovodeći u sumnju težnju srpskog nacionalizma za dominacijom, ipak se valja zapitati da li i drugi delatnici i ideologije imaju neku ulogu u procesu nestajanja dveju Jugoslavija. Ovako, što prećutno što izričito, Srbi se optužuju za sva zla koja su snašla Južne Slovene.469 Međutim, etnizacija negativaca nikako ne može biti ozbiljan doprinos sagledavanju istorijskih procesa na prostorima bivše Jugoslavije. Naravno, jedan od glavnih srpskih negativaca je Dobrica Ćosić koji se netačno optužuje da je bio jedan od pisaca Memoranduma SANU: „Temeljni argument Memoranduma bio je da je ’srpski narod’ u Jugoslaviji bio vrsta prvobitne celine (entity), posedujući jedinstveni skup prava i zahteva koji prevazilaze bilo kakve političke ili geografske podele: ’Pitanje integriteta srpskog naroda i njegove kulture u celoj Jugoslaviji postavlja se kao ključno pitanje za opstanak i razvoj tog naroda.’ Težnja za tim ’integritetom’ je ono što će naposletku razoriti Jugoslaviju i doneti, takođe, razaranje Bosne“ (Malcolm, 2002: 206).

Izričito je ukazano na ono što je, po autoru, „razorilo“ Jugoslaviju. Bili su to srpski nacionalistički akademici i njihov nedovršeni, što se ne ističe, Memorandum koji je dospeo u javnost tek pošto ga je komunistička služba državne bezbednosti ukrala, što bi načelno za antikomunističkog pisca konzervativnog usmerenja, kakav je Malkolm, trebalo da bude veoma važno. Istovremeno, iako se autor nije odlikovao izražavanjem simpatija prema Jugoslaviji, naglašava se da je SFRJ „razorena“, što unekoliko dovodi u pitanje motivaciju autora. Naime, ako smatra da SFRJ nije bila vredna održanja, a u novinskim člancima iz 1991. otvoreno je zagovarao takvo stanovište, onda se nema rašta jediti na nekoga ko istu „razara“. No, ovaj intelektualni manevar mu je bio potreban zarad pravdanja sopstvenog antisrpskog i probošnjačkog stava, jer ako su srpski nacionalistički intelektualci krivi već i za raspad SFRJ, onda ih je još lakše okriviti i za raspad BiH. Zato je Malkolm, pošto je završio priču o već zloglasnom Memorandumu, pomerio priču o srpskom nacionalizmu što je više mogao unazad: „Uz ovakav razvoj atmosfere mišljenja proizvod neproporcionalno velikog učešća bosanskih Srba u partizanskim jedinicama u odnosu na muslimane i, naročito, bosanske Hrvate (Shoup, 1968: 66, 69–70, 80), što ne iznenađuje s obzirom na prilike u kojima su se sve tri nacije našle u NDH. Pa ipak, generaciji bosanskih Hrvata i muslimana rođenoj u ratu ili neposredno posle rata, to je verovatno izgledalo diskriminatorno. 469 Tako, govoreći o takmičenju srpskih i hrvatskih nacionalista oko BiH, što je ispravno uočeno, srpski nacionalizam se ipak nepogrešivo ističe kao opasniji: „Rast srpskog nacionalizma se naposletku pokazao destruktivnijim“ (Malcolm, 2002: 204). Pri tome, citirana rečenica je sledila priču o Hrvatskom proljeću.


u Srbiji tokom 70-ih470 i ranih 80-ih XX veka, porasla je osetljivost dela vlasti u Bosni prema izražavanju muslimanske religijske obnove koja bi mogla imati i političke posledice“ (Malcolm, 2002: 207). U ovom kontekstu je važno naglasiti da nijedan slučaj ekscesnog srpskog nacionalizma tokom sedamdesetih nije naveden, već se odmah prešlo na osamdesete, te „antimuslimanski roman Nož“ (1982) i knjigu Veselina Đuretića Saveznici i jugoslovenska ratna drama (1985), bez sumnje zbog toga što je trebalo opravdati slučaj Alije Izetbegovića iz 1983.471 Utoliko, nije začuđujuća ni činjenica što priča o Memorandumu koji je bio objavljen u Večernjim novostima 1986. (Malcolm, 2002: 206), u pripovednoj strukturi, prethodi priči o suđenju Aliji Izetbegoviću koje se odigralo 1983. (Malcolm, 2002: 208). Uprkos činjenici da je potonja prethodila prvoj, na taj način se stvara utisak o uzročnoj važnosti srpskog nacionalizma u izazivanju kako bošnjačke islamističke reakcije tako i „razaranja“ Jugoslavije: „Glavni okrivljeni bio je Alija Izetbegović, činovnik uprave bosanskih železnica, koji je završio svoju Islamsku deklaraciju pre trinaest godina. On i trojica drugih bili su optuženi da su bili članovi Mladih muslimana, organizacije koja se protivila komunističkim napadima na islam krajem II svetskog rata.472 Ovo je nanovo upotrebljeno protiv njih, pa su optuženi za oživljavanje ciljeva ’terorističke’ organizacije. Izetbegović je, takođe, u velikoj meri bio optužen i za zagovaranje uvođenja parlamentarne demokratije zapadnog stila“ (Malcolm, 2002: 208).

Dakle, Izetbegović je u hladnoratovskom okviru predstavljen kao zapadno usmereni demokrata čiji se jedini greh sastojao u borbi protiv bezbožnog i totalitarnog komunizma koji je proganjao religiju. Malkolm je, pak, na drugom 470 Prethodno je pomenuo da se „još 1968. srpski nacionalistički komunista kakav je Dobrica Ćosić žalio na promenu politike o Kosovu posle Rankovićevog pada“ (Malcolm, 2002: 205). Valja primetiti etiketu „srpski nacionalistički komunista“ čija upotreba nepogrešivo ukazuje na neprijatelja, pošto se bilo hrvatski bilo muslimanski ili neki drugi komunisti nigde u knjizi ne karakterišu kao hrvatski nacionalistički komunisti ili muslimanski nacionalistički komunisti. 471 Razume se, ovim se pravda uobičajeno bošnjačko viđenje nestajanja SFRJ: „Srpski nacionalizam je bio u središtu krize jugoslavenske državne zajednice”, veli uvereno npr. Safet Bandžović (Bandžović, 2003: 67). „Srpski nacionalizam je bio ideološki i vojni motor ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Srpska nacionalistička inteligencija, željna moći, sa akademskim zvanjima, titulama i priznanjima, ali bez kulture, sa pojednostavljenim odgovorima na najsloženija pitanja, pretvarala je narod u gomilu, a ljude u materijal” (Bandžović, 2003: 95). Autor izričito smatra da „velikosrpska ideja nije poražena, nego je krivica za sve njene razorne posljedice prebačena na Slobodana Miloševića” (Bandžović, 2003: 95). 472 Dvojica američkih istraživača su angažman mlađanog Izetbegovića videli na drugačiji način: „Kao student tokom II svetskog rata, Izetbegović je bio član Mladih muslimana, organizacije elitne muslimanske omladine povezane sa ustaškim omladinskim pokretom“ (Burg, Shoup, 2000: 67).


mestu citirao delove Islamske deklaracije koji su išli u prilog njegovom mišljenju o Izetbegoviću, npr. izričito upozorenje da bi se bez muslimanske većine u nekom društvu islamski poredak preokrenuo u tiraniju. Pošto bosanskohercegovačko društvo nije bilo društvo s muslimanskom većinom, veli Malkolm, onda je „čitava diskusija o prirodi islamskog političkog sistema, koja zauzima najveći deo knjige, neprimenljiva na Bosnu“473 (Malcolm, 2002: 220). Bilo bi zanimljivo znati da li bi britanski konzervativac ovako prosuđivao nekog britanskog muslimanskog političara poznatog po teoretskom zagovaranju islamskog političkog sistema. Posebno bi to bilo zanimljivo saznati u trenutku kada bi broj muslimana premašio broj hrišćana u Velikoj Britaniji, sa demografskom tendencijom da u budućnosti postanu apsolutna većina.474 Naposletku, citiran je stav iz Deklaracije koji se, prema Malkolmu, jedini u celoj knjizi odnosi na BiH: „’Muslimanske manjine u nemuslimanskim zemljama, ukoliko su im tamo garantovane religijske slobode i normalan život i razvoj, lojalne su i obavezne da poštuju sve obaveze prema toj zajednici, izuzev onih koje povređuju islam i muslimane’“ (Malcolm, 2002: 220). Pa ipak, Izetbegović se bavio filozofiranjem o tome kako treba „primeniti islam u svim aspektima pojedinčevog ličnog života“ stvarajući „jednoobraznu islamsku državu od Maroka do Indonezije“, u koju je zacelo uključivao i BiH u nekom budućem trenutku dostizanja muslimanske većine, i uvesti šerijatsko pravo u svaku zemlju u kojoj su muslimani u većini, jer „ne može biti mira ni sapostojanja između islamske vere i neislamskih društava i političkih institucija“. Sve navedeno ne znači da su komunisti bili u pravu kada su ga optužili za „verbalni delikt“ i osudili na 14 godina zatvora od kojih je izdržao šest (Donia, 473 Jedan zaljubljenik u višeetničku BiH, ali znatno ozbiljniji istraživač, Robert Donia, imao je malo drugačiji pogled na „slučaj Izetbegović“: „Izetbegović nigde u spisu nije pomenuo Sarajevo, Bosnu i Hercegovinu, ili Jugoslaviju. (...) Islamska deklaracija se najbolje može opisati kao zahtev da se odredi središnji put između konzervativaca i modernizatora u globalnom islamu“ (Donia, 2006: 245). Takođe, Donia je, ne bez razloga, povezao suđenje Izetbegoviću i suđenje Šešelju, s pravom smatrajući da su oba bila „kontraproduktivna“, pošto su od obojice stvorila „mučenike“: „Šest meseci posle suđenja Mladim muslimanima, tužioci su podneli tužbu protiv Vojislava Šešelja, sarajevskog Srbina i docenta političkih nauka na Univerzitetu u Sarajevu. On je uvredio partijske vođe spisima koji su kritikovali jednopartijsku vladavinu i politiku predsednika Tita i Edvarda Kardelja, partijskog vodećeg teoretičara. Šešeljevi neobjavljeni spisi su iskazivali otrovne srpske nacionalističke teme. Zalagao se za podelu Bosne i Hercegovine između Srbije i Hrvatske, i optuživao je vlasti za promovisanje muslimanskog nacionalizma i progon srpskih intelektualaca“ (Donia, 2006: 245). Vidljivo je da je autor blagonakloniji prema Izetbegoviću i njegovoj knjizi no prema Šešelju i njegovim neobjavljenim spisima, o čemu najbolje svedoči pridev „otrovan“ (virulent) za srpski nacionalizam, kao i ambivalentan odnos prema Izetbegovićevom muslimanstvu smeštenom „između konzervativaca i modernizatora“. 474 U posleratnom periodu se učešće Muslimana u stanovništvu BiH stalno uvećavalo na račun Srba i Hrvata. Srbi su sve do 1971. činili relativnu većinu, a od tog popisa Muslimani su ih premašili (Kočović, 2005: 187).


2006: 258), ali jasno pokazuje da se kod Izetbegovića nikako nije moglo raditi o zalaganju za „parlamentarnu demokratiju zapadnog stila“. Naprotiv, Izetbegović je optužen, prema Bugarelu, „za ugrožavanje bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda“ i za „zastupanje stvaranja ’etnički čiste’ Bosne i Hercegovine“, dok je kao idealni društveni model predložio doduše parlamentarnu „Islamsku republiku Pakistan, zemlju koja je rođena iz nasilne podele veće višeetničke zemlje i čiji je nacionalni identitet zasnovan na islamu“ (Bougarel, 2003: 109). Štaviše, Malkolm smatra da je „sam pojam ’fundamentalizam’, mora se priznati, rastegljiv i impresionistički“, te da ga ne upotrebljavaju istraživači islama, već političari i novinari. Cilj ovakvog pisanja jeste pravdanje Izetbegovića, jer se pojam fundamentalizma jasno odnosi na vraćanje nekog religijskog pokreta „fundamentu“, tj. prvobitnim zapisima neke religije i nalaženju u njima inspiracije za sveukupno uređenje društvenog života.475 Upravo po ovom određenju Izetbegović je spadao u islamske fundamentaliste. No, Malkolm se izričito ne slaže s ovim i pravdajući Izetbegovića veli da je njegov „centralni argument“ da se „islamsko društvo“ može stvoriti „jedino dugim procesom religijskog obrazovanja i moralnog ubeđivanja“ (Malcolm, 2002: 221). Pa ipak, Izetbegović je pisao da „moramo, prema tome, biti prvo sveštenici a potom vojnici. Naša oružja su: lični primer, knjiga, reč. Kada silu ovome treba pridodati? Izbor ovog trenutka je uvek specifičan i zavisi od niza faktora. Postoji, međutim, opšte pravilo: islamski pokret treba i mora početi s preuzimanjem vlasti čim je moralno i brojčano dovoljno snažan ne samo da zbaci postojeću neislamsku, već i da izgradi novu islamsku vlast“.476 No, Malkolm je posebno ubeđen da bosanski muslimani većinom nisu bili fundamentalisti, već „među najsekularizovanijim muslimanskim populacijama na svetu“ (Malcolm, 2002: 221). U toj proceni je odista imao pravo, posebno kada je gradsko stanovništvo u pitanju. Danas se to u najvećoj meri menja, kao proizvod rata u BiH. Malkolm je svoju pristrasnost možda najvidljivije obelodanio povodom slučaja Agrokomerc: 1. Abdić je ostao veoma popularna figura posebno među običnim muslimanima, koji su osećali da se on mnogo trudio da donese zaposlenje i napredak ovom siromašnom kraju Bosne. 475 Malkolm je, međutim, rastegljivo shvatao pojam fundamentalizam, pa ga je proširivao i na „oštro političko i kulturno neprijateljstvo prema Zapadu“ (Malcolm, 2002: 221), što uopšte ne mora da bude tako u slučaju npr. protestantskog fundamentalizma, iako najčešće jeste u slučaju islamskog i pravoslavnog. 476 Svi navedeni delovi Islamske deklaracije su iz probranih prevoda na engleski koji se mogu naći na jednom prema Izetbegoviću krajnje neprijateljskom mestu na internetu (Makara, 2006). Nije slučajno što se na Vikipediji pod odrednicom „Alija Izetbegović“ s odobravanjem citira upravo Malkolm zbog pravdanja i odbrane Izetbegovića od kritika za islamizam, http://en.wikipedia.org/wiki/Alija_Izetbegovi%C4%87, pristupljeno 20. IV 2008.

378 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači 2. Mnogi su bili ubeđeni da je celim slučajem manipulisao Beograd kako bi oborio neke od najistaknutijih muslimanskih političara. 3. Sam Pozderac bio je na putu da postane predsednik Jugoslavije; predsedavao je Ustavnim odborom, radeći na novoj reviziji Ustava koja bi, kako se verovalo u Beogradu, bila ’antisrpska’. 4. Izvesno je da je bilo pritisaka srbijanskih novina, posebno Borbe, da Pozderac podnese ostavku. 5. Posledice slučaja bile su porazne po privredu cele severozapadne Bosne s njenim većinskim muslimanskim stanovništvom. (Malcolm, 2002: 209)

Naglašena je (1) velika popularnost Abdića, jer je on mnogo uradio za privredu siromašnog kraja BiH. Time se relativizuje prethodno navedena činjenica da je Fikret Abdić izdavao ogroman broj menica bez pokrića čime je ojadio ne samo preduzeće kojem je bio na čelu i privredu Cazinske krajine već preko glavnog poverioca Privredne banke Sarajevo i kompletnu privredu BiH. Potom se (2) pravi krivac nalazi u metonimu „Beograd“ koji se dvosmisleno može odnositi kako na savezne ustanove, tako na Srbijance koji su antimuslimanski usmereni, ali se u ovom slučaju, što će sledeće rečenice pokazati, odnosi samo na potonje. Istovremeno, ne navodi se konkretan izvor za takvu tvrdnju, već se navodi ubeđenost „mnogih“, što je primer „društvenog normalizovanja ličnih modela“ (Van Dijk, 1995: 32), upotrebljenog u cilju građenja „teorije zavere“. Na taj način se krivica za ceo slučaj dodatno relativizuje i pomera prema metonimu koji izražava perfidnu državnu moć. Hamdija Pozderac (3), predstavljen kao budući „predsednik Jugoslavije“ uprkos činjenici da takva funkcija nije postojala pošto je u ustavnom sistemu SFRJ postojalo samo kolektivno predsedništvo, navodi se kao žrtva „beogradskih“ manipulacija, pošto se navodno verovalo („društvena normalizacija ličnih modela“, jer se ne navodi izvor saznanja o tom verovanju) da on sprovodi antisrpsku reviziju Ustava. Potom (4) se kaže kako su „srbijanske novine“, u koje je ubrojana Borba, iako ona nije bila srbijanski već savezni dnevnik, organ SSRNJ, blizak u to vreme vrhu Saveza komunista Jugoslavije, vršile pritisak na Pozderca da podnese ostavku. Time je već pravi krivac gotovo oslobođen krivice i postao je, štaviše, žrtva nečasnih igara Srbijanaca. Taj utisak se potvrđuje i (5) žalom nad tužnom sudbinom viktimizovanog muslimanskog stanovništva. Diskurzivnom strategijom viktimizacije čak i jedna relativno jasna situacija izdavanja menica bez pokrića predstavljena je ne samo kao zavera Srba protiv onoga ko je menice izdavao i njegovih političkih pokrovitelja već i protiv celokupnog „siromašnog“ i „većinski muslimanskog stanovništva“.477 477 Nasuprot ovako tendencioznoj priči, Suzan Vudvord je ukazala na katastrofalne posledice koje je afera imala ne samo na privredu Cazinske krajine, te BiH, već i na privredu SFRJ: „’Agrokomerc’ je bio ogromni agroindustrijski i trgovački kombinat sa sedištem u Velikoj


Uopšte, kod Malkolma je skoro svaki pomenuti Srbin neizostavno negativac. Srbi su, po pravilu, brutalni i teže dominaciji, dok su drugi, a naročito bosanski muslimani, uvek njihove žrtve, pa čak i u socijalističkoj Jugoslaviji koja je navodno bila stvorena da spreči bilo čiju (iako se naročito insistiralo na srpskoj) hegemoniju. Ipak, britanskom konzervativcu je socijalistička država smetala, kako zbog njegovog ideološkog opredeljenja tako i zbog tendencije da opravda odluku Izetbegovića da „između mira i nezavisne Bosne izabere nezavisnu“ BiH, pa ni socijalistička Jugoslavija nije mogla biti oslikana pozitivno, iako se verovatno velika većina Bošnjaka s Malkolmom ne bi složila o ovom pitanju, za razliku od većine drugih tema. No, nisu samo Bošnjaci bili predmet Malkolmove apologije, već i svi drugi nesrbi. Tako, Slovenija je „najvesterniziranija i nezavisno misleća republika“ koja je „pravila planove da se zaštiti od sledećih faza Miloševićevog lagano napredujućeg puča“, a Franjo Tuđman, „bivši partizan i general jugoslovenske armije“ je „želeo da razlikuje dugotrajne nacionalne težnje Hrvatske za nezavisnošću od Beograda od ustaške istorije s kojom je to često bilo isprepleteno“ (Malcolm, 2002: 214). Naposletku: „Slovenački i hrvatski političari su proveli dobar deo 1990. moleći za miran i dogovoran preobražaj Jugoslavije iz federalne u konfederalnu državu – tj. iz one u kojoj su savezni zakon i ustanove prevashodni u onu u kojoj su republike te koje imaju pravu vlast, a savezne ustanove delaju tek kao njihove zajedničke agencije. No, Milošević nije pokazao interesovanje za bilo kakav sličan plan“ (Malcolm, 2002: 215).

Sasvim je izvesno da Malkolm zna da razlikuje državu, tj. federaciju, od saveza država, tj. konfederacije. Utoliko, „konfederalna država“ predstavlja oksimoron, a „miran i dogovoran preobražaj Jugoslavije“ jeste eufemizam za nestanak Jugoslavije kao države. Pošto Milošević na to nije pristao, označen je ne samo glavnim krivcem za rat, već i glavnim krivcem, kao što je čitalac Kladuši u severozopadnom delu Bosne, čiji su direktori bili čvrsto povezani sa bosanskim partijskim rukovodstvom i političkim liderima na saveznom nivou i, u najvećoj meri, sa bosanskom privredom. Taj kombinat je izdao masu nepokrivenih menica u najmanje pedeset sedam banaka u četiri republike. (...) Zbog toga što je većina nepokrivenih menica bila prodata republičkoj banci Slovenije, Ljubljanskoj banci, ova afera je izazvala prekid razvoja ekonomskih odnosa između slovenačkih i bosanskih preduzeća i dvaju (sic) privreda, u šta se polagala najveća nada u toj deceniji“ (Vudvord, 1997: 93–94). Istina, Vudvord je takođe, ali znatno opreznije, nagovestila i mogućnost zavere slovenačkog i srbijanskog rukovodstva: „Mnogi su u ovom političkom masakru bosanske, projugoslovenske i savezne političke elite videli konspiraciju visokih funkcionera Slovenaca i Srba. Čitava priča tek treba da se ispriča“ (Vudvord, 1997: 406). Ono što je kod Vudvordove samo moguće, kod Malkolma i, kako će se videti u narednom poglavlju, Iva Banca (Banac, 1996: 146), postaje dokazano iako obojica navode mnogo manje detalja o aferi od autorke.


mogao da se uveri, za „razaranje“ Jugoslavije, dok samo na jednom mestu Malkolm razmatra uticaj spoljnopolitičkog činioca na nestanak SFRJ: „U maglovitoj retrospektivi neki zapadni političari su između 1991. i 1993. gledali na slovenački pokret prema nezavisnosti kao na rezultat nemačkog ’pritiska’. No, svim ozbiljnim posmatračima u Sloveniji i Jugoslaviji tog vremena bilo je sasvim jasno da je pritisak koji je načinio privredni i politički život u Jugoslaviji nemogućim za Slovence u poznoj 1990. dolazio neposredno iz Beograda“ (Malcolm, 2002: 223).

Po oprobanom receptu propagandiste, prvo se argument koji se napada napravi besmislenim, a onda se lagano „obori“. Naime, argument o nemačkom mešanju u proces nestajanja SFRJ obesmišljen je time što je ispalo da su Nemci „pritiskali“ Slovence da se otcepe. Koliko je piscu ovih redaka poznato, to niko nikad nije tvrdio. Ako bi, međutim, tvrdnja podrazumevala da su Austrijanci i Nemci snažno podržavali Slovence i Hrvate u separatističkim naporima, a da su ubeđivali i ucenjivali partnere u EEZ, onda bi to značilo nešto sasvim drugo – što bi se moglo dokazivati.478 Umesto toga, pristupa se „društvenom normalizovanju ličnih modela“, pa se kaže da je „svim ozbiljnim posmatračima“ bilo jasno ono što je bilo jasno Noelu Malkolmu. Ako bi neko pomislio da se ne složi, odmah bi bio proglašen neozbiljnim. Metonim „Beograd“ opet je korišćen u cilju pokazivanja zloćudne moći vezane za njega. Malkolmovo „užurbano pisanje“, što je eufemizam za neakademsku motivaciju, otkriva se čestom upotrebom posebnih diskurzivnih strategija i retoričkih sredstava. Primerice, o planu Lorda Karingtona kaže se sledeće: 1. Lord Karington se žalio (povodom odluke da se pozovu republike SFRJ da traže nezavisnost, prim. aut.) da je EEZ ubila sopstvenog konja uništavajući njegove planove za opšti dogovor svih šest republika unutar okvira Jugoslavije. 478 „Mjesecima je Njemačka vršila pritisak na EZ i Sjedinjene Države da priznaju Hrvatsku. Vance i Carrington su se žestoko suprotstavili njemačkom stavu. Obojica su mi kasnije ispričali da su, najjačim argumentima, upozorili svog starog prijatelja i kolegu njemačkog ministra spoljnjih poslova Hansa Dietrricha Genschera da bi priznavanje Hrvatske povuklo lanac reakcija koje bi kulminirale ratom u Bosni. Oni su ispravno rezonovali da bi i Bosna morala slijediti potez Hrvatske i sljedeća proglasiti nezavisnost. A kada to Bosna jednom uradi, Vance i Carrington su predskazali, znatna srpska manjina u Bosni tada će se pobuniti protiv života u državi u kojoj dominiraju Muslimani. Kao što je to istakao jedan jugoslovenski lider, svaka etnička grupa bi pitala: ’Zašto da budem manjina u vašoj državi kad vi možete biti manjina u mojoj?’ Rat bi postao neizbježan“ (Holbrooke, 1998: 30–31). Doista, ovakvoj analizi se nema šta prigovoriti, osim činjenice da ne bi „Bosna morala slijediti potez Hrvatske“, već bi to uradili bosanski Muslimani i Hrvati protiv volje bosanskih Srba kao jednog od tri konstitutivna naroda BiH, koji se po Ustavu BiH nisu smeli preglasavati.


2. No, sasvim je jasno da njegovi planovi nikad ne bi bili prihvaćeni od Hrvata i Slovenaca, a da ne bi zadovoljili ni ambicije Srbije: njegovom konju je kičma već bila polomljena. 3. Jedina stvar koja je žalbama lorda Karingtona dala oreol uverljivosti bila je činjenica da je korak Bosne prema nezavisnosti bio upotrebljen kao izgovor Miloševiću i Karadžiću da počnu vojnu fazu njihove podele Bosne479 (Malcolm, 2002: 230).

Jedno od omiljenih Malkolmovih retoričkih sredstava jeste „društveno normalizovanje ličnih modela“. U drugoj rečenici on kaže „sasvim je jasno“, čime zapravo obezbeđuje sebi pravo da ne kaže na osnovu čega je jasno, jer nisu ponuđeni nikakvi argumenti za takvu tvrdnju. Da li, naposletku, samo Srbi nemaju pravo da na nešto ne pristanu, a svi drugi to pravo imaju? Da li je to tako zato što su predvođeni „komunistom“ i „nacionalistom“? Naposletku, u trećoj rečenici je prepoznata Karingtonova briga da se rat ne proširi, ali se pomalo ironično prema njoj odnosi, jer se upotrebljava reč „oreol“, dok se zapravo unapred zna da su Milošević i Karadžić već rešili da vojno reše problem, pa im je „korak Bosne prema nezavisnosti“ služio tek kao izgovor. Dakle, sva odgovornost se stavlja na srpsku stranu, ali se istovremeno diskurzivnom strategijom prećutkivanja potiskuje istina da „korak Bosne prema nezavisnosti“ prema tada važećem ustavu BiH nije mogao biti preduzet bez saglasnosti svih konstitutivnih naroda BiH, a to znači i Srba. Zar iskusni britanski diplomata, ipak, nije bio u pravu? Da li se rat u BiH mogao izbeći da se nije žurilo s priznanjem nezavisnosti BiH? Da li se rat mogao izbeći da američki ambasador Zimerman (Zimmermann) nije ubedio Izetbegovića da povuče već dati potpis na Kutiljerov plan? Ne može se, međutim, tvrditi da autor nije svestan značaja međunarodnog činioca: „Verovatno je pošteno reći da je Tuđmanova pozicija bila pozicija racionalnog oportuniste. Da su mu dati jasni znaci od spoljnog sveta da oni ne bi dozvolili poraz i podelu Bosne, onda bi on sledio takvu politiku; ali ako je svet bio spreman da dopusti Srbima da osvoje i zadrže teritoriju, onda bi i on želeo da ima njegov deo kolača. (...) Istovremeno, znaci o budućnosti krajeva okupiranih od strane Srba u Hrvatskoj bili su krajnje nejasni, sa produženjem samo privremenih mera koje su stvorile proširenje mandata UN na njih. Ovo je dalo Tuđmanu dodatni razlog da želi pridobijanje dodatnih aduta za trgovinu u Bosni“ (Malcolm, 2002: 241). 479 Razume se, ovakav stav je sasvim u skladu sa vladajućim bošnjačkim poimanjem rata u BiH: „Nazivati ubijanje u BiH ‘građanskim ratom’, bilo bi jednako nazivanju ustanka u varšavskom getu u Drugom svjetskom ratu ’građanskim ratom’“ (Bandžović, 2003: 90), koje je viktimizovalo Bošnjake pravdajući tako ratovanje preko istorijske analogije sa Jevrejima.


Iz gornjeg navoda jasno je da se politika Tuđmana prema BiH pravda, iako načelno teško da ima neke razlike između politike Miloševića i Tuđmana prema BiH. No, ovde se odgovornost za Tuđmana prebacuje na „spoljni svet“, što je zapravo samo eufemizam za najmoćnije države i vojne saveze tog sveta, iz čega su vidljivi narcizam i arogancija moći onog dela sveta i elite koje Malkolm, sudeći bar prema tiražu knjiga i društvenom uspehu koji uživa, uspešno predstavlja. Prema tome, interes „spoljnog sveta“, po tumačenju Malkolma, trebalo je da bude u očuvanju BiH. Zašto ne i u jednako tako odlučnom očuvanju SFRJ? Očevidno, smatrao je održanje višeetničke BiH vitalno važnim za „Zapad“, dok je očuvanje višeetničke SFRJ, čiji je BiH bila deo, smatrao potencijalno opasnim za „Zapad“, kao geostrateške i ideološke stvarnosti. Naime, geostrateški je on suprotstavljen Rusiji i drugim neevropskim i neameričkim silama, a ideološki onim ideologijama koje bi mogle dovesti u pitanje ideološku hegemoniju onih koji brane parlamentarnu demokratiju i tržišni kapitalizam. Osnovna vrednost je poslušnost glavnim silama Zapada: Slobodan Milošević je bio neposlušan, a Franjo Tuđman poslušan, tj. eufemistički rečeno, „racionalni oportunista“ koji ume pročitati„jasne znake spoljnog sveta“. Zato je jedan bio negativac, a drugi u osnovi pozitivan junak, uprkos manje ili više jasno prepoznatim brojnim manama.480 To, međutim, povlači i neka veoma važna pitanja: koliko su SAD i EU odgovorne za razbijanje SFRJ, i koliko su odgovorne za ratove za jugoslovensko nasleđe u celini, i za rat u BiH posebno? Očevidno, Malkolm smatra da one mogu svojom voljom da sprečavaju raspade pojedinih zemalja, kao i ratove u njima. Ako mogu to, onda mogu i da razbijaju pojedine zemlje i izazivaju ratove u njima. Štaviše, mogu da odluče koliko dugo će se ratovi voditi i kada je najpovoljniji trenutak za prestanak rata, kao i da presudno utiču na posleratno uređenje političkih zajednica na nekom prostoru. Sve su to prećutne pretpostavke Malkolmovog intelektualnog pregnuća izraženog u bazično imperijalističkom konzervativnom okviru. U tom kontekstu je postavljao pitanje zašto bošnjačkoj vlasti nije ukinut embargo na oružje, uz bombardovanje NATO – popularna politika„podigni i udari“ (lift and strike). Inače, to je bila mantra koju su ponavljali„prijatelji Bosne“ i neprijatelji Srba bez prestanka, ubeđeni da bi isporuka oružja „legitimnoj vladi Bosne“, tj. Bošnjacima„mogla dovesti do kraja rata za četiri do šest meseci“ (Malcolm, 2002: 244). Malkolm je takođe zabeležio da je „prvi znak moguće promene u politici Zapada došao ranog avgusta 1992. i otkrića „koncentracionih logora“481 (Malcolm, 2002: 244). Propagandnoj kampanji482 i on se priključio: „Detaljni 480 Ipak, treba primetiti i nešto iz drugog ugla: ako male države žele da na optimalan način ostvare svoje interese, one ih moraju usklađivati s interesima velikih sila. U protivnom, naškodiće životnim interesima države i društva. 481 „Političari Zapada su ozlojeđeno i zabrinuto reagovali na prizor omršavelih zatvorenika u logorima“ (Malcolm, 2002: 245). 482 Kako izgleda bošnjačka propaganda u istoriografskom ruhu, ilustruje primer pisanja Hatidže Čar-Drnde: „U posljednjoj agresiji koja je izvršena na republiku Bosnu i Hercegovinu


izveštaji, koji su se javili docnije iste godine, pokazali su da neki koncentracioni logori služe sistematskim ubijanjima. Takođe, bilo je nekih dobro dokumentovanih izveštaja o ženama koje se drže u posebnim zgradama zarad sistematskog silovanja“ (Malcolm, 2002: 245). U beleškama je to dodatno „precizirano“: „Bosanska vlast je skupila detalje o 13.000 žrtava silovanja; misija EEZ je ponudila vrlo grubu procenu o 20.000 silovanih u januaru 1993. (...) Ono što je jasno jeste da se silovanje na mnogo mesta koristi kao opšta politika srpskih snaga protiv civilnog stanovništva, i nije bilo jednostavno stvar pojedinačnih akata nedisciplinovanih vojnika“483 (Malcolm, 2002: 315). Činjenica da se u studiji sa naučnim pretenzijama koriste nepotvrđeni podaci čije je postojanje docnije opovrgnuto, svedoči o neobjektivnosti. *** Britanski imperijalistički konzervatizam dizraelijevskog tipa terao je Noela Malkolma da Bošnjake i BiH vidi kao naslednike Osmanskog carstva koje je pacifikovalo prostor Balkana u skladu sa interesima Ujedinjenog Kraljevstva.484 BiH je predstavljala branu nacionalizmu pravoslavnih naroda Balkana koji bi mogli služiti ruskim imperijalnim interesima. Mešavina srpskog nacionalizma i komunističke ideologije, bar kako ju je Malkolm video, Slobodana Miloševića je predodredila kao neprijatelja snažno antikomunistički usmerene javod strane Srbije, Crne Gore i Hrvatske, u ovom stravičnom klerikalno-fašističkom ratu, (1992–1995), muslimansko stanovništvo i islamska baština Bošnjaka muslimana doživjeli su stravičnu kataklizmu. Pobijeno je preko 250.000 Bošnjaka, silovano i zlostavljano na hiljade muslimanskih djevojčica, djevojaka, žena, starica u prisustvu njihovih roditelja i djece, uništene su brojne bogomolje i drugi materijalni predstavnici bošnjačke baštine, da bi im se, kao pripadnicima islama, osporio svaki opstanak u vlastitoj domovini. Najveću cijenu genocida u Bosni, ističe Cigar, platio je sistem vrijednosti ovog svijeta. (...) U monografiji Prilozi izučavanju genocida nad Bošnjacima (1992–1995) koju je Muharem Omerdić, s obzirom na okolnosti, mukotrpnim radom sačinio, istaknuto je da su srpsko-crnogorski monstrumi bogomolje Bošnjaka koristili prije njihovog rušenja za sabirne logore, za mučilišta i klaonice. Tako je bilo u Brčkom, Foči, Diviču, Zvorniku, Donjem Vakufu itd. Poticatelj ovih užasnih, monstruoznih djela bila je pravoslavna crkva koja je blagosiljala sve te zločine. Sličnu sudbinu su imali Bošnjaci muslimani na prostorima kojima je gospodarila hrvatska vojska i katolička crkva“ (Čar-Drnda, 2003: 100–101). Pomenuti Omerdić je pisao o „deset genocida nad Bošnjacima“ kroz istoriju (Omerdić, 1996), što je odnedavno muftija Zukorlić prihvatio kao propagandno sredstvo viktimizacije Bošnjaka. 483 Malkolm je, takođe, naveo i procenu da su „Milošević i Karadžić“ krivi za „više od 150.000“ ubijenih u BiH (Malcolm, 2002: 252), ali je i izneo procenu da je bar 2.700 mrtvih muškaraca i dečaka u Srebrenici, a možda čak i svih 4.000 (Malcolm, 2002: 264). U prvom slučaju je broj žrtava znatno precenjen, a u drugom je potcenjen. 484 „Uprkos opštoj antiislamskoj, često i otvoreno fundamentalističkoj hrišćanskoj retorici, ogromna većina vladajućih elita u Evropi, i to sasvim nevezano sa željom da očuva ravnotežu moći, pre je mogla da se identifikuje (što i jeste činila) sa otomanskim vladaocima nego sa balkanskim skorojevićima“ (Todorova, 1998: 193). Navod upućuje na stalešku solidarnost aristokratije koja je prevazilazila konfesionalne razlike.


nosti čiji je znatan deo bio pod jakim uticajem upravo Malkolma koga je znanje balkanskih jezika učinilo stručnjakom za Balkan. Bavljenje novinarskom profesijom uticalo je, međutim, i na njegov akademski rad, pa je u pisanju studije sa naučnim pretenzijama vidljivo korišćenje diskurzivnih strategija i retoričkih sredstava koje najčešće koriste novinski kolumnisti i uvodničari. Tu spadaju diskurzivne strategije prećutkivanja i personalizacije, kao i retoričko sredstvo „društvenog normalizovanja ličnih modela“. Ove strategije i sredstva bile su uokviravane hladnoratovskim okvirom i izražavane antikomunističkim diskursom, ali i balkanskim diskursom u okviru sukoba civilizacija, te najčešće okvirom agresor–žrtva s pripadajućim humanitarno-imperijalističkim diskursom. Kombinacija svih ovih okvira svedoči da je posredi bila prvenstveno neakademska, pa čak i propagandistička motivacija etnizacije dželata i žrtvi. Najčešće je težnja da se susedna nacija učini manje vrednom prisutna u istoriografijama balkanskih nacija, ali u Malkolmovom slučaju vidi se kako se „svesni napor“ da se istorija jedne od balkanskih nacija „umanji, ignoriše, iskrivi, ismeje, pa čak i negira“ (Todorova, 1998: 314) prenosi i u pisanje stranih autora o istoriji pojedinih balkanskih nacija. Prema tome, iako je Malkolm pišući o istoriji jedne balkanske zemlje izbegao zamke provincijalizma koje nažalost neretko prate različite nacionalne istoriografije na Balkanu, on nije umakao jedva prikrivenoj antisrpskoj i promuslimanskoj pristrasnosti u funkciji neoimperijalizma.485 O tome svedoči i nedosledna upotreba modernističkog poimanja etničke vezanosti i nacije koju navodno autor zastupa. U stvari, u konkretnom istoriografskom izlaganju Malkolm je neretko upadao u mnogovekovna tumačenja nacije, naročito kada je koristio antivlaške i antisrpske stereotipe kako bi ocrtao neke gotovo nepromenljive crte ratničkog ponašanja Srba uopšte, a bosanskih Srba naročito. Takođe, o Bošnjacima se sudi nekritički pozitivno, jer u knjizi nije moguće naći nijedan negativan bošnjački lik, dok su Srbi gotovo bez izuzetka prikazani kao nacionalisti, a kadšto i kao „nacionalistički komunisti“, što nije primećeno ni kod jedne ličnosti druge nacionalnosti u SFRJ. „Razarači“ SFRJ i „agresori“ su „nacionalistički komunisti“ Dobrica Ćosić i Slobodan Milošević i „nacionalistička“ Srbija, Franjo Tuđman je tek „racionalni oportunista“, a žrtve su svi ostali. Malkolm je upravo bio jedan od onih autora koji su ovakvo objašnjenje ratova za jugoslovensko nasleđe postavili u centar pažnje. Pomeranje žiže interesovanja sa celokupnosti ratova za jugoslovensko nasleđe na BiH omogućavalo je da se pojednostave kako rat u BiH, tako i ratovi u celini koji se navodno nisu ni analizirali, jer se a priori utvrdilo da su 485 U knjizi o Kosovu Malkolm je izrazio motiv kulturtraegera: „Jednog dana, međutim, Srbima će biti potrebno da izađu na kraj sa svojom istorijom; i nadam se da se nešto od potrebnog materijala za punije razumevanje može naći u ovoj knjizi“ (Malcolm, 1998: XXVII).


Milošević i srpska strana praćeni „komunističkom JNA“ uzročno odgovorni za sve loše što je zadesilo Jugoslaviju. Otuda je i bilo moguće da se BiH slavi kao višeetnički uzor Evropske unije, a da se skoro ni ne primeti nestanak višeetničke države koja je postojala sedamdesetak godina, čiji je BiH bila deo, i to ne najprimerniji kada je interkulturalnost u pitanju. Utoliko, žal za BiH predstavljao je ideološku odbranu višeetničkog ideala na grobu jedne veće višeetničke tvorevine koju moćne države više nisu želele da brane. Osnovano je pitanje zašto se opstanak jedne veće višeetničke države ne brani, a opstanak njenog dotadašnjeg višeetničkog dela brani. Razlog je, razume se, u interesima velikih sila u datom poslehladnoratovskom trenutku. Trebalo je, bar kada je Malkolm u pitanju, na vreme onemogućiti neko buduće jačanje položaja Rusije na Balkanu. Otuda i promuslimanska tendencija u delu britanskih konzervativaca. Naposletku, Malkolm je zaključio da je čudno da su Dejtonskim sporazumom „Amerikanci zaustavili vojni proces (misli se na napredovanje kombinovanih hrvatsko-bošnjačkih snaga koje su Amerikanci zaustavili pred Banja Lukom, prim. aut.) i nametnuli umesto njega kvazipodelu, dok su prethodne tri godine potrošili kritikujući evropske vlade zbog njihove težnje za diplomatskim rešenjima koja su proizašla iz tih istih načela“. Jedini odgovor Malkolm nalazi u pretpostavci da su Amerikanci od Evropljana prihvatili argument o „drevnoj etničkoj mržnji“ kao uzroku sukoba u BiH (Malcolm, 2002: 271). Umesto takve prilično naivne pretpostavke, možda je bliže istini da su SAD imale svoju računicu pri planiranju vremena završetka i ishoda rata ili, prosto, da su želele sprečiti pad Banja Luke zbog humanitarne katastrofe na koju bi Srbija morala reagovati vojnom akcijom protiv hrvatsko-bošnjačkih snaga (Ullman, 1996: 16). 10.3. Rat u BiH: viktimizacija Bošnjaka i demonizacija Srba Protivrečnosti između zapadne vizije Bosne kao jedne građanske države i želje nacionalista da odrede državu u etničkom smislu ostaje nerazrešena. Stiven Berg i Pol Šaup

10.4. Uvod U ovom poglavlju se pristupa onim studijama i njihovim autorima koji su se problemom nestanka Jugoslavije bavili posredstvom rata u BiH, zanemarujući, u manjoj ili većoj meri, njegovu uklopljenost u širi sklop ratova za jugoslovensko nasleđe, činjenicu da su u njemu nastavili sukobe pripadnici dveju etničkih grupa koje su se već nalazile u ratu, i zanemarujući uopšte ceo proces nestajanja države u čijem se geografskom središtu BiH kao republika


nalazila. Većina autora obuhvaćenih ovim poglavljem bavilo se problemom genocida koji se navodno desio s početkom rata u BiH, ako ne i u Hrvatskoj. Cilj je da se putem kritičkog pristupa različitim istraživanjima o istoriji i ratu u BiH dopre do shvatanja o procesu nestajanja SFRJ i uzrocima ratova za jugoslovensko nasleđe u okviru njih, i oceni na koji način je izbor teme uslovljen shvatanjem uzročne težine različitih činilaca u ovim procesima, kao i na koji način iz izbora teme sledi određeno shvatanje uzroka nestanka SFRJ i ratova za jugoslovensko nasleđe; naposletku, vrednuju se različita istraživanja o ovim pojavama na osnovu razlikovanja ideoloških i naučnih sadržaja u njima. Naravno, sve vreme se ispituje da li s protokom vremena dolazi do napretka u razumevanju činilaca koji su doveli do nestanka SFRJ i ratova za njeno nasleđe. Izdvojeno je nekoliko užih tematskih celina na osnovu kojih je klasifikovana građa koja je analizirana. Prva tematska celina je višeetnička BiH i sekularizovani muslimani kao ideal. Druga se odnosi na viktimizaciju Bošnjaka i demonizaciju Srba. Treća viktimizuje ne samo Bošnjake već pokušava diskurzivno prošvercovati i Hrvate kao žrtve demonizovanih Srba. Četvrta je zaokupljena islamofilijom kao retkom pojavom na Zapadu i gledanjem Srba kao saradnika ili, čak, „avangarde Evrope“ i Zapada u pokušaju istrebljenja evropskih muslimana. Peta razmatra odnos BiH, saznanja, morala i sociologije kao discipline, dok šesta analizira saznajno vredne doprinose o ratu u BiH. Usput se, u beleškama, povlače paralele između pisanja zapadnih autora s pisanjem bošnjačkih autora različitih ideoloških usmerenja o istim temama: od levih liberala bosanske usmerenosti preko bošnjačkih sekularnih konzervativnih liberala do muslimanskih konzervativaca. 10.5. Višeetnička Bosna i sekularizovani muslimani kao ideal – objektivnost kao žrtva ideala Bosna i Hercegovina je, štaviše, napravila jedinstven doprinos zapadnoj civilizaciji zasnovan na praksi višeetničkog sapostojanja. Roj Gatmen

Primećeno je da je „cjelokupna historiografska produkcija od devedesetih godina bila (je) u sjeni spoznaje da se u posljednju deceniju XX stoljeća ’ušlo’ bez napisane historije BiH, a ta je činjenica, pored ostalih, presudno potakla povjesničare, naše posebno, da neke periode, procese ili događaje reinterpretiraju i revaloriziraju. (…) Za neke su od izuzetnog značaja postali oni dijelovi naše povijesti za koje nema pisanih spomenika ili dokumenata. Naglašeno zanimljive postale su neke od tema iz kontroverznog srednjeg vijeka, otomanskog perioda, do apsurda ‘trusnog’ perioda – smjena državno i društveno-političkih, toliko inkoherentnih, političkih i gospodarskih sistema od


kada je u uporabi sintagma Bosna i Hercegovina (istakao T. I.). Konkretno se misli i na ‘događanje dugog trajanja’: period Austro-Ugarske, period Prvog svjetskog rata, prve zajedničke države – Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije, zatim Drugog svjetskog rata, druge Jugoslavije i, posebno, posljednjih deset godina XX stoljeća“ (Išek, 2003: 16). Nije samo Malkolm pokušavao da ponudi neku vrstu istorijske apologije bosanskih muslimana486 i sposobnosti BiH da bude održiva višeetnička nezavisna država i nije se samo on vraćao u daleku prošlost da bi našao opravdanje za postojanje BiH u sadašnjosti. Određivanje vremena kada se pravoslavni mogu naći u BiH služilo je toj svrsi. Džon Fajn487 koji je Malkolmu u dobroj meri bio uzor kad je u pitanju Crkva bosanska,488 i koji se smatra najstručnijim angloameričkim istraživačem istorije BiH, ipak je 1993. u tekstu Srednjovekovni i osmanlijski koreni modernog bosanskog društva (The Medieval 486 Vođstvo bosanskih muslimana krajem 1993. opredeljuje se za nacionalni naziv Bošnjaci. To je ovako prokomentarisao jedan bošnjački autor koji je, osim što je osnivao paravojnu Patriotsku ligu BiH, u prvoj višestranačkoj vladi bio ministar energetike da bi potom napustio Izetbegovićev kurs 1992, jer je naslućivao da se ide ka nacionalnom bošnjaštvu umesto ka nacionalnom bosanstvu (Young, 2004: 3): „Uz prijedlog odustajanja od branjenja Bosne i Hercegovine kao države koja je obnovljena u okviru antifašističkog pokreta u Drugom svjetskom ratu i zamisli o bratstvu i jedinstvu Srba, Hrvata i Muslimana, ponuđeno je bošnjaštvo kao novo rješenje i ideologija. U preovlađujućoj emocionalnosti to se moglo shvaćati kao pozitivna promjena iako je iza toga stajala podrška zamisli o podjeli Bosne na tri nacionalne države, što je bila izvorna taktika Miloševićeve i Tuđmanove aparthejdne geografije, razaranja i preoblikovanja cijelog bosanskohercegovačkog prostora“ (Mahmutćehajić, 2002: 258). 487 Doajen (rođen 1939) u proučavanju srednjovekovne istorije BiH (studiju Bosnian Church, citiranu u svega 16 bibliografskih jedinica, iako je tu razvio „novo tumačenje“ Crkve bosanske, objavio 1975), sa početkom rata devedesetih posvetio se pisanju o savremenoj BiH, pa je zajedno s bivšim studentom Robertom Doniom 1994. objavio Bosna i Hercegovina: izdana tradicija (Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed), navođenu u 74 bibliografske jedinice, što ukazuje na važnost rata za rast citiranosti izvesnog autora i privlačnost neke teme, da bi 2006. objavio i knjigu Kada etnička vezanost nije bila bitna na Balkanu (When Ethnicity Did not Matter in the Balkans), citiranu u dva rada, u kojoj se bavio uglavnom kritikom hrvatskog nacionalizma kroz pokazivanje da hrvatski etnički identitet nije postojao ili nije smatran bitnim u dobrom delu današnje Hrvatske tokom većeg dela istorije. U osamdesetim, 1983. i 1987, napisao je dve studije o Balkanu u ranom i poznom srednjem veku. Predavao je u opsednutim gradovima, Sarajevu i Mostaru, tokom rata 1992– 1995. godine. Može se pretpostaviti da poznavalac prevashodno srednjovekovne istorije Balkana ne bi pisao o savremenoj BiH da nije bilo rata, jer tek tada počinje pisati i o njoj. 488 Prihvatio je njegovo revizionističko viđenje da srednjovekovni „krstjani“ Crkve bosanske nisu bili dualisti, već da su pripadali katoličanstvu, ali da su zbog zabačenosti Bosne bili izolovani od drugih katolika, te ih vremenom ovi počeše smatrati jereticima i šizmaticima (Malcolm, 2002: 36–42; 277–282). Bošnjački, hrvatski i srpski istoričari, koliko je autoru poznato, jednoglasno se ne slažu sa ovakvim tumačenjem, već ostaju pri tome da se radi o dualističkom učenju. Ako su povodom toga, kao povodom retko koje stvari koja se odnosi na identitet u BiH, istoričari ove tri nacije saglasni, onda se verovatno radi o istinitijoj tezi od Fajnove i Malkolmove.


and Ottoman Roots of Modern Bosnian Society) u poređenju sa sledbenikom višeslojnije pisao o prisustvu pravoslavaca u BiH: „Neki Hrvati ističu docnije širenje pravoslavlja i posle osmanlijskog osvajanja, pokušavajući da sebe (i Muslimane) učine domaćim stanovništvom i tvrdeći da su pravoslavci docniji dođoši. Ovo je delimično tačno pošto se mnoštvo pravoslavnih odista i jeste doselilo u Bosnu kasno (u petnaestom i šesnaestom veku). Međutim, kroz čitav srednji vek bilo je pravoslavnog stanovništva u Humu/Hercegovini, kao i uz bosansku stranu Drine. Štaviše, mnogi pravoslavci Bosne su potomci srednjovekovnih Bosanaca preobraćenih u pravoslavlje. Tako, bilo koja etnička oznaka upotrebljena u savremenoj Bosni koju njihovi pripadnici pokušavaju da povežu s bilo kojim vremenom pre XIX veka (kada su ove oznake upotrebljene po prvi put) nije na mestu“ (Fine, 1996: 20).

Dakle, ne samo što se priznaje postojanje pravoslavnih u Hercegovini već se njihovo prisustvo utvrđuje i u bosanskome Podrinju, što nije slučajno, pošto je oblast Usore (Semberija) i Soli (Tuzla) bila pod upravom srpskog srednjovekovnog vladara Časlava u prvoj polovini X veka, pa je čak današnju „severoistočnu Bosnu sa Solima i kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika“ Konstantin Porfirogenit smatrao ’pokrštenom Srbijom’. Takođe, kralj Dragutin je držao Usoru i Soli pod svojom vlašću (Ćorović, 2005: I: 126; Ćorović, 2005: II: 63). Sledeći modernističko poimanje nacije, Fajn tvrdi da u srednjovekovnoj Bosni nije bilo nikakvog etničkog identiteta. Problem, međutim, izaziva dvosmisleno korišćenje imena „srednjovekovni Bosanci“ uz glagol „preobraćanje“, zato što se u tom kontekstu ovo ime može shvatiti ili u etničkom ili u konfesionalnom smislu. U potonjem smislu ga je, pak, teško razumeti, iako ga autor verovatno tako razumeva, pošto je naziv za vernika Crkve bosanske bio „krstjanin“. Osim toga, zašto je Mehmed-paša Sokolović (1505–1579) obnavljao Pećku patrijaršiju sa etničkom oznakom,489 a nije, recimo, jačao Vaseljensku ili pokušao da stvori neku lokalnu bosansku patrijaršiju, ako su to zahtevali interesi Osmanlija u borbi protiv Habzburgovaca? No, Fajn veli da „ako želimo neku istorijsku oznaku, onda bi termin Bosanac (Bosnian) imao više smisla; bar je to bilo ime njihove srednjovekovne države i njihove osmanlijske provincije i oznaka koju su mnogi srednjovekovni Bosanci zaista koristili“ (Fine, 1996: 20).490 Ipak, autor nije govorio o etničkoj 489 Prema Radovanu Samardžiću, veliki vezir je „pred strancima znao izjaviti da je potomak srpskih despota“, a Marin Držić je, pak, za njega govorio da je „naše krvi bosanske“ (Samardžić, 1971: 115–116). Francuski poslanik u Carigradu Fransoa de Noaj je, pak, 1573. smatrao da Dubrovčani imaju povlastice „na Porti zato što je veliki vezir ’njihov veliki prijatelj, i to tim pre jer je Srbin i rođen je sasvim blizu grada Dubrovnika“ (Samardžić, 1971: 482). 490 Ovo protivreči Fajnovom mišljenju iskazanom u jednoj drugoj studiji da je religijski identitet imao prednost nad etničkim/regionalnim u srednjem veku, a naročito u vreme


nego o „istorijskoj“ oznaci, iako se čini da ovi pridevi imaju veoma slično značenje, što potvrđuje argumentacija, pošto pripadnost državi može stvarati etnički identitet, kao i imenovanje koje za sebe koriste stanovnici nekog područja. No, u kom grmu leži zec, pokazuje sledeća rečenica u kojoj autor veli da „ni Srbi ni Hrvati, iako su pridobili neke Bosance da pređu ove granice imena, nemaju nikakvo istorijsko pravo na Bosnu“.491 Tako ispada da su „pravi“ Srbi ili Hrvati jedino oni u Srbiji, odnosno u Hrvatskoj, a da bosanski Srbi i Hrvati, autor navodi čitaoca da zaključi, treba da se „vrate“ srednjovekovnom bosanskom identitetu i vernosti bosanskoj državi: „Jedino skorašnje doba kada su Hrvati upravljali Bosnom bilo je za vreme ustaške države tokom II svetskog rata, koje bi zahvaljujući brutalnom etničkom čišćenju, siguran sam, svaki Bosanac želeo da zaboravi. Donedavno Srbi nisu nikad kontrolisali Bosnu – sem ako neko želi da tvrdi, kao što ima osnova, da je međuratna Jugoslavija bila u stvari velika Srbija. No, ni taj period nije onaj za kojim bi Bosanci osećali nostalgiju. Ako je, pak, ono što se sad događa492 pokazatelj na šta bi ličila srpska uprava Bosnom, podsećajući na ustaško etničko čišćenje, tada je jasno da nijedan razuman Bosanac ne bi želeo ni njihovu upravu“ (Fine, 1996: 20–21).

Upotreba nacionalne oznake Bosanac493 ovde vrši funkciju zamagljivanja društveno-etničke stvarnosti BiH, jer su Bosanci međusobno duboko podeljeni po etničkim linijama, što najbolje pokazuje politička scena otkad sukobljavanja hrišćana i Osmanlija (Fine, 2006: 181). Ako je tako, suprotstavljenost konfesionalnih identiteta uticaće vremenom na javljanje rivalskih etničkih identiteta. 491 „U jeku velikosrpske agresije na BiH rođena je ideja naučnoistorijske obrade BiH (Radi se o studiji grupe autora Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do kraja Drugog svjetskog rata, Sarajevo, 1994, prim. aut.). Bio je to naučni poduhvat da se odbrana BiH od agresije osmisli objektivnom istinom istorijskog razvitka BiH. Sa navedenim poduhvatom ima izvjesne srodnosti i podudarnosti pojava djela o povijesti BiH u nekim zapadnim zemljama. Njihovim autorima bila je motivacija da naučno opovrgnu teze da je Bosna konstrukcija, vještačka politička tvorevina, koja kao takva mora da se raspadne, jer u njoj ne mogu da se spriječe i zaustave međuvjerski i međuratnički sukobi i obračuni” (Redžić, 2003: 262). Vidljivo je, prema tome, koliko je rat važan za utemeljenje jedne zajednice. Građanski rat je u ovom slučaju ponukao neke istoričare da putem ukorenjivanja u duboku prošlost opravdaju postojanje političke zajednice koju su smatrali vrednom očuvanja. Tome služi i upotreba sintagme „velikosrpska agresija na BiH“, jer se bez neprijatelja zajednica teško može utemeljiti. Nevolja je, međutim, u tome što je neprijatelj BiH u konkretnom slučaju ukorenjen unutar samih granica BiH, i to ne samo među Srbima, što se sistematski previđa. Naposletku, činjenica da do 1994. nije postojala pisana istorija BiH, a do 1997. ni istorija Bošnjaka, najbolje svedoči da se zapravo devedesetih godina, pri kraju etničkog rata u BiH i neposredno posle njega, stvaraju kako bošnjačka nacija tako i BiH kao „istorijski“ utemeljena politička zajednica. 492 Prvo izdanje knjige pojavilo se 1993, a drugo 1996. godine. 493 Slično ovome, Mahmutćehajić se zalaže za „bosanski patriotizam umjesto opakog tribalizma“ (Mahmutćehajić, 2002: 262). Jedini problem sa takvom logikom jeste što posle razbijanja SFRJ svako takvo zalaganje ne deluje iskreno bosanskim Srbima i bosanskim


je dozvoljen višestranački sistem. Naime, „ustašku državu“ mnogi u zapadnoj Hercegovini ne zaboravljaju i ne žele zaboraviti, jer se verovatno smatra „zlatnim dobom“ nacionalne prošlosti. Kraljevina SHS (Jugoslavija) većini bosanskih Srba verovatno je ostala u lepom sećanju. Većini Bošnjaka, možda, nisu mile ni NDH ni Kraljevina, a kamoli užasna istorijska epizoda etničkog progona kojem su bili podvrgnuti devedesetih, dok im je socijalistička Jugoslavija većinom verovatno ostala u prijatnom sećanju. Hercegovačkim Hrvatima, međutim, verovatno socijalistička Jugoslavija nije omiljena politička zajednica u kojoj su živeli, baš zbog hipoteke ustaške prošlosti koja je postavljala pregrade društvenom napredovanju. BiH je teško održiva kao nezavisna i funkcionalna politička zajednica pod uslovom da tri dijametralno različita kolektivna sećanja o poslednjih sto godina postoje među glavnim etničkim zajednicama. Naravno, međunarodni upravitelji iz EU mogu i nadalje eksperimentisati, ali utoliko će, kako vreme odmiče, takvi eksperimenti sve više nalikovati kolonijalnoj kulturtraeger upravi nalik Kalajevoj i gubiti legitimitet među etnijama BiH. No, Fajn je pripadao onoj grupi istraživača koji učitavaju predmetu proučavanja one crte koje lično smatraju poželjnim, pa je članak završavao na sledeći način: „Napadači i opsedatelji predstavljaju tek deo bosanskih Srba. Primerice, kao što je pomenuto u mom uvodniku, mnogi, ako ne i većina sarajevskih Srba još uvek su u gradu i podržavaju bosansku vladu umirući zajedno sa sarajevskim Muslimanima i Hrvatima od srpskog granatiranja. Tako, pripadnici svih tzv. etničkih grupa Sarajeva odbijaju ove uskošovinističke oznake i osećaju se jednostavno Sarajlijama (narodom Sarajeva) ili Bosancima. Ovaj zajednički bosanski identitet vidljiv je kroz ogroman broj sklopljenih mešovitih brakova od početka rata. Prema tome, bosansko pitanje nije samo prosto muslimansko pitanje nego je i pitanje koje uključuje sve tri nacionalnosti, i uključuje bosanske Srbe i Hrvate uz Muslimane. Jugosloveni svih etničkih grupa treba da vide da je njihov istinski interes predstavljen bosanskim pitanjem koje izrasta iznad deobnih šovinizama. Stvar Srba i Hrvata ne predstavljaju etničke milicije koje kruže BiH tvrdeći da govore o njihovima narodima. Istinsko srpsko pitanje je pitanje Bosanaca. Srbi i Hrvati moraju odbaciti njihove šovinističke lidere i vratiti duh bratstva i jedinstva koje još upotrebljavaju Sarajlije u njihovoj sadašnjoj agoniji. Ovo je bio spas za Jugoslaviju pre pedeset godina, i još uvek bi mogao biti danas“ (Fine, 1996: 21).

Stvarnost BiH je idealizovana kako bi odgovarala viziji poželjnog višeetničkog društva ovog liberalnog američkog istraživača. U stvari, autor se bori

Hrvatima. Onaj koji je u većini po pravilu se zalaže za integrativnu ideologiju jugoslovenstva, u srpskom slučaju, ili bosanstva, u bošnjačkom slučaju, ali oni koji nisu pripadnici većine u tome podozrevaju asimilacionističke težnje.


protiv nepoželjne stvarnosti BiH. Tome naročito doprinosi upotreba normativnih glagola trebati i morati. Bosanskim Srbima i Hrvatima se naređuje, jer oni „moraju odbaciti“ šovinističke lidere, a svim Južnim Slovenima se propisuje da „treba da vide“ da im je „istinski interes“ iznad „deobnih šovinizama“. Sarajevo se shvata kao bastion poželjne višeetničke stvarnosti. Sasvim je zanemarena činjenica da je napuštanje Sarajeva bilo zabranjeno, a da su srećnici koji su mogli da ga napuste to zadovoljstvo plaćali podmićivanjem vlastodržaca ili kriminalaca. Naravno, današnja etnička struktura koja zbog nedostatka popisa nije poznata, svedočiće za budućnost koliko je ovakva procena Fajna bila na mestu. Ono što se zna odnosi se na činjenicu da su posle predaje dela Sarajeva koji su kontrolisale snage bosanskih Srba bošnjačkoj vlasti Srbi masovno napustili grad, u čemu su ulogu odigrali kako bošnjački, tako i srpski kriminalci. Zato je teško uverljivo govoriti o nekom većem višeetničkom potencijalu Sarajeva, a posebno ne BiH u celini. Sem toga, autor bira identitete koji mu odgovaraju, pa veli da su se Sarajlije osećale samo stanovnicima grada ili Bosancima, kao da se pojedinac može poistovetiti samo sa jednom referentnom grupom, a ne sa više grupa istovremeno. Sarajlija je mogao, i može u sebi sadržati još niz drugih identiteta, a koji će identitet za njega biti najbitniji, zavisi od niza okolnosti i može biti uslovljeno opštom društvenom klimom ili njegovim porodičnim i ličnim opredeljenjem i osećanjem. No, pojam Bosanac se shvatao – pisac ovih redaka svedoči na osnovu primarnog iskustva – u nenacionalnom i neetničkom smislu. To je bila jedna vrsta nadnacionalne oznake koja nije nosila jak emotivni naboj poput etnoreligijskih, tj. nacionalnih oznaka. Ovaj pojam je uporediv sa pojmovima Šumadinac, Vojvođanin i Srbijanac, donedavno Crnogorac, koji upućuju na regionalnu ili državnu pripadnost, ali ne i na etničku ili nacionalnu. Takođe, treba uočiti i činjenicu da su etnoreligijski identiteti BiH prepoznati bez ikakvih ograda kao „šovinističke oznake“, što govori o čudnovato velikoj strasti autora iz Mičigena usmerenoj ka poništenju etničke stvarnosti BiH. Podatak o naročito velikom sklapanju višeetničkih brakova baš u ratnom periodu, za šta se ne navodi nikakav izvor, može izazvati u najboljem slučaju čuđenje, a u najgorem zapitanost o iskrenosti autora. Doista, dvojica autora koji bosanskohercegovačku stvarnost nisu videli kroz ideologizovanu crno-belu prizmu utvrdili su da su mešoviti brakovi činili oko 15,3% svih sklopljenih brakova u BiH 1981, ali i da je „95,3% Muslimanki i 92,9% Muslimana sklapalo etnički istovrsne brakove. Stopa sklapanja neistovrsnih brakova bila je viša među Srbima, i još viša među Hrvatima. Najveći broj međuetničkih brakova u republici sklapano je, tako, među nemuslimanima. Istovremeno, Srđan Bogosavljević je izračunao da, ako se uključe deca iz mešovitih brakova, preko polovine stanovništva Bosne ima bliske rođake druge nacionalnosti“ (Burg, Shoup, 2000: 42). Jasno je, prema tome, da je višeetnička stvarnost BiH bila složena i često protivrečna, jer je apsolutni broj


međuetničkih brakova bio svakako nezanemarljiv, iako teorijsku šansu sklapanja međuetničkih brakova bosanski Muslimani najčešće nisu koristili. Treba, takođe, imati u vidu i rezultate do kojih je došla Norvežanka Tone Bringa u svojim antropološkim proučavanjima seoskog života u BiH, jer se društvo BiH ne može svesti samo na Sarajevo. Ona je pokazala da su se, iako lični odnosi između muslimana i hrišćana u BiH nisu morali biti loši, međuetnički brakovi sklapali retko, a da je pravilo bilo da se sklapaju etnički istovrsni brakovi. Ovo pravilo je upravo imalo funkciju održavanja i produžavanja trajanja odelitih etničkih grupa (Bringa, 1995; 1993). Treba, međutim, uočiti jednu važnu činjenicu: ako je postojao tabu sklapanja etnički neistovrsnih brakova na bosanskohercegovačkom selu radi održanja etničkih grupa, što autorka izričito tvrdi, onda su i etnički identiteti bili prilično postojano određeni na konfesionalnoj bazi i u praksi nisu bili lako promenljivi. Ovaj prosti zaključak, međutim, sama autorka nije izvukla, najverovatnije sledeći političku korektnost koja favorizuje teorijsku postavku o promenljivosti etničkog identiteta na uštrb empirijski utvrdive stvarnosti koja nije išla u smeru čestog prelaženja etničkih granica i menjanja etničkog identiteta. Valja uočiti da poslednje rečenice iz Fajnovog navoda iznenada uvode u igru i „Jugoslovene“, a o Jugoslaviji se u tekstu više ni na jednom mestu ne raspravlja, pa ako je „bosansko pitanje“ iznad svih „deobnih šovinizama“, zar se to isto nije moglo reći i za neko „jugoslovensko pitanje“? Nije li trebalo braniti Jugoslaviju, ako se mislilo na lakšu i uspešniju odbranu BiH? Naposletku, zašto autor pre rata u BiH nigde nije poučio npr. Slovence i Hrvate da se vrate „duhu bratstva i jedinstva“? U politici je, naime, pitanje trenutka veoma važno, pa ako se propusti apelovanje na izvesne poželjne vrednosti u jednom slučaju, onda je dockan apelovati na njih kasnije, kao što će Fajn doista i učiniti. Tone Bringa,494 profesorka socijalne antropologije u Bergenu, proučavala je u sklopu doktorskih studija na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke 1987/88. neko selo495 u centralnoj Bosni „dva sata vožnje“ severno od Sarajeva, tj. sedam km od Kiseljaka (Young, 2004). Nekih sedam godina docnije, 1995, objavila je knjigu Biti musliman na bosanski način: identitet i zajednica u selu središnje Bosne (Being Muslim the Bosnian Way: Identity and Community in a Central Bosnian Village)496 na osnovu doktorata. Živela je tokom terenskog istraživanja sve vreme u muslimanskoj porodici i u muslimanskom kraju sela, iako je ono bilo etnički mešovito, jer su u njemu živeli i Hrvati (Bringa, 1995: 5). Sem toga, kao neudata žena u muslimanskom okruženju družila se uglavnom 494 Udata, ako je verovati Vikipediji, za američkog diplomatu i polovinom devedesetih ambasadora SAD u Hrvatskoj, Pitera Galbrajta (Peter Galbraith), http://en.wikipedia.org/wiki/ Peter_W._Galbraith, pristupljeno 10. IX 2008. 495 Nije otkrila o kojem je selu reč, pošto su njegovi stanovnici bili proterani, već ga je nazvala Dolina. 496 Citirana u 169 knjiga ili članaka; prilično uticajna studija.


sa ženama koje su imale drugarice među Hrvaticama. Kao proizvod toga, nastala je antropološka „studija o muslimanskoj zajednici u selu sa muslimanskim i hrvatskim žiteljima, viđena uglavnom očima žena“ (Bringa, 1995: 5–6). Tokom maja 1993. našla se ponovo u selu snimajući sa filmskom ekipom Granada dokumentarac Svi smo mi komšije (We are all neighbours) (Bringa, 1995: XIX), a docnije je u svojstvu stručnjaka svedoka svedočila pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Zanimljivo je da u predgovoru autorka navodi upozorenje lokalnog hodže da postoji „ograničenje“ njenom „razumevanju“ muslimanske zajednice – pošto „nisam bila jedna od njih, nisam bila muslimanka“. „Štaviše, upozorio je, uvek zapamti da ljudi jedno rade, drugo kažu, i treće misle. Pošto antropolog retko ima pristup svim trima verzijama iste osobe, gornje upozorenje, takođe, vredi i za čitaoca ove etnografske studije“ (Bringa, 1995: XVI). Ipak, čini se da autorka, i pored ispoljene opreznosti i pažljivog proučavanja predmeta istraživanja, nije do kraja poslušala mudrog hodžu, već je poklonila poverenje mnogočemu što je čula. To je vidljivo i u samom predstavljanju rata koji je u aprilu 1993. obuhvatio i „Dolinu“:497 „Tokom većeg dela godine, seljani su verovali da je jedini način na koji bi oni mogli biti uvučeni u rat da izvanjci (ljudi sa strane, T. B.) dođu u selo i počnu ih izazivati. Pa i onda kada su se bosanski Hrvati (HVO) i snage hrvatske vojske sukobile sa snagama bosanske vlade (uglavnom muslimanskim) drugde u središnjoj Bosni, muslimani i katolički Hrvati su nastavili da žive u našem selu jedni uz druge u miru. Naposletku je tako bolno bilo većini muslimanskih seljana i mnogim njihovim hrvatskim susedima što napadači nisu bili samo ’izvanjci’. (...) Započet kao rat koji su vodili izvanjci, prerastao je u rat u kojem ratuje komšija protiv komšije pošto se poznata osoba sa susednih vrata pretvorila u obezličenog tuđinca, člana neprijateljskih formacija“ (Bringa, 1995: XVI). Dakle, autorka je i pored hodžinog upozorenja verovala da samo „izvanjci“ mogu izazvati probleme. Doista, iz njene pripovesti izvlači se zaključak da su „ljudi sa strane“ došli i pokvarili idilične odnose. Ovog puta nije se radilo o Srbima iz Srbije, već su „izvanjci“ Hrvati iz BiH i iz Hrvatske. Selo je, u neku ruku, metafora cele BiH; baš kao što je i BiH nevina žrtva „agresije“ Srbije, tako je i „Dolina“ nevina žrtva „agresije“ bosanskih Hrvata i Hrvatske. Domaći Hrvati su se, kako iz teksta proizlazi, iz neobjašnjivih razloga priključili „agresiji“ na Muslimane. No, nisu oni krivi; da jesu, ne bi se mogla održati pripovest o gotovo beskonfliktnoj prirodi života u „Dolini“, odnosno u BiH. Krivi su uvek „izvanjci“. U stvari, primećuje Majkl Men (Michael Mann), Bringa malo govori o muslimanskim muškarcima, a o hrvatskim ni toliko, pa je lako mogla preuveličati jaz između „Doline“ i rastućeg nacionalizma spoljašnjeg sveta (Mann, 497 U oktobru 1993. nije bilo nijednog od 400 Bošnjaka u selu (Bringa, 1995: XVIII).


2005: 416). Žitelji „Doline“ su tek izmanipulisani, što neminovno dovodi u pitanje njihovu inteligenciju, tim pre ako znaju da se rat može samo spolja uneti u njihovo selo ili u BiH uopšte. Svejedno, na delu je bio okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs.498 Ipak, autorka je opreznija od nekih njenih sledbenika (Campbell, 1999) koji je opširno citiraju. Ona veli da BiH nije ni zemlja „večite mržnje“, ali ni da je „BiH, s moćnim simbolom Sarajeva, predstavljala idealni primer harmoničnog i trpeljivog višekulturnog društva u kojem ljudi ne klasifikuju sebe kao ’Srbe’, ’Muslimane’ ili ’Hrvate’. Nekima je ime ličnosti (koje obično pokazuje etnoreligijsku pripadnost) bilo važno i povlačilo barijeru društvenoj bliskosti i poverenju; drugima, međutim, to nije bilo važno. Stavovi su zavisili od dobi i društveno-kulturnog okruženja u kojem ličnost odrasta. Generacijama koje su odrastale u pedesetim i šezdesetim to obično nije predstavljalo problem, dok je generacijama od pre II svetskog rata to bio problem, a počelo je da zadobija važnost i među mladim ljudima u 80-im“ (Bringa, 1995: 3). Autorka prilično uverljivo tvrdi da je „bilo i sapostojanja i sukoba, trpeljivosti i predrasuda, sumnje i prijateljstva“ (Bringa, 1995: 3). Naročito na bosanskome selu, Bringa je uvidela da etnoreligijska pripadnost ima velikog značaja, te da su svi seljani dobro znali ko je ko u etničkom smislu, i to ne samo u selu odakle su oni, već i u okolnim selima. Pa ipak, verovala im je na reč kad su tvrdili: „Uvek smo živeli zajedno i dobro se slagali; ono što se sada dešava stvorio je neko jači od nas“ (Bringa, 1995: 4). Moguće je da bez mešanja Srbije i Hrvatske ne bi bilo rata, ali je teško očekivati da tog mešanja ne bude u trenutku kad Srbi i Hrvati ratuju jedni protiv drugih u susedstvu i u samoj BiH, tj. u Hercegovini. Drugim rečima, BiH nije izolovano ostrvo, već se graniči samo sa dve republike bivše SFRJ koja je nestajala u ratu dve nacije koje su, osim što su činile većinu u pomenutim republikama, a zajedno i u SFRJ, činile zajedno apsolutnu većinu stanovništva BiH i dve od tri konstitutivne nacije te republike.499 Takođe, čak i izostanak 498 U jednom intervjuu, na pitanje da li je predvidela raspad Jugoslavije dok je u njoj živela obavljajući istraživanje, te da li je mogla zamisliti tako užasan sukob, autorka je odgovorila: „Ne. Kao ni moji bosanski prijatelji, nisam mogla, naravno, ni zamisliti bilo šta tako užasno kao što je ovaj rat. Snaga događaja je upečatljiv podsetnik bliskosti i složenosti odnosa između Bosanaca različitog etničkog porekla. Da ljudi nisu želeli da žive zajedno ili da su veze među njima bile labave bilo bi lako podeliti bosanski narod i razoriti zemlju. Širenje jakog straha putem političke propagande i upotreba terora, te konačno bombardovanje civila, masakri i genocid bili su potrebni da bi se Bosna i njen narod naterali u podelu” (Bringa, 1997, http://home.ubalt.edu/calbrecht/Bringa.htm, pristupljeno 20. V 2008). Valja uočiti kako se u intervjuu slobodno od akademskih načela govori o „bosanskom narodu“ koji se svodi na nemoćnu igračku u rukama spoljnih sila zla. 499 Rusmir Mahmutćehajić izražava opšteprihvaćenu misao među Bošnjacima u BiH da su „agresiju“ na BiH „usaglašeno vršile elite Srbije i Hrvatske“: „Njihovo uplitanje spolja bili su i poticaj i podrška razarateljskim energijama i ustrojstvima unutar složenog, pa zato i


mešanja sa strane ne znači da ne bi i dalje postojalo na duboko konfesionalnim osnovama ukorenjeno nepoverenje etničkih zajednica BiH koje je, podsticano kadšto i suprotstavljenim kolektivnim sećanjima na II svetski rat i zapaljivim nacionalističkim govorima političara, umelo prelaziti u netrpeljivost i neprijateljstvo. „Pojam da katolički i pravoslavni Bosanci pripadaju hrvatskoj i srpskoj nacionalnoj državi bio je naglašen tokom razmene nacionalističke retorike između Hrvatske i Srbije pre i izvesno tokom ovog rata (kada kategorije kulturnog identiteta otvrdnjavaju i postaju nepokretne i jednostavne). U ovom okviru je i plan o kantonizaciji uzduž etničkih linija bio shvaćen lokalno i, prema tome, prigrljen od Srbije i Hrvatske dok je žestoko odbijen od Bosne i Hercegovine i većine njenih muslimana koji su, zajedno s nekim bosanskim Hrvatima i Srbima (uglavnom inteligencija), odani višeetničkoj i všereligijskoj unitarnoj bosanskoj državi izgrađenoj po načelima demokratije i pluralizma“ (Bringa, 1993). Kako se iz navoda vidi, „unitarna BiH“ smatra se veoma vrednim i plemenitim ciljem. Autorka se nije izjašnjavala da li bi i unitarna SFRJ bila poželjna. No, tada bi „srpski nacionalisti“ činili većinu. Uopšte se ne razmišlja o činjenici da je koalicija dve etničke zajednice BiH preglasavala treću. Gotovo da se bosanskim katolicima i pravoslavcima negira pravo da se smatraju Hrvatima i Srbima. Oni, propisuje autorka, treba da budu tek „katolički i pravoslavni Bosanci“. Utoliko se i Kutiljerov plan odbija, jer je prigrljen od Srbije i Hrvatske, a „odbijen od Bosne i Hercegovine“. Tako se autorka u političkim stvarima sasvim odvajala od ozbiljne antropološke analize koju je sprovodila. Čim bi se politika uplela, izricali su se u stvarnosti neutemeljeni stavovi. BiH, kao država, jednostavno nije imala zajednički stav o Kutiljerovom planu, baš kao što nije imala i nema zajednički stav o većini stvari. Naime, „katolički i pravoslavni Bosanci“ su Kutiljerov plan oberučke prihvatili. Jedino su muslimani bili nezadovoljni, iako su i oni prvobitno prihvatili predlog. Doista, tek „mešanjem sa strane“, tj. nakon američkog ubeđivanja, Izetbegović je povukao već dati potpis. No, taj predlog nije odgovarao viziji poželjnog društva autorke, baš kao što nije odgovarao ni interesima SAD. Činjenica da su isti stav zastupali bosanski Muslimani doveo je autorku u ubeđenje da oni nisu nacionalisti. Za prosečnog Srbina ili Hrvata, radi se o naivnom stavu. Pa ipak, moguće je da je autorku jednostavno ponela liberalna ideologija, te da zato nije kadra uvideti nacionalizam iza fasade višeetničnosti, uprkos antropološkom obrazovanju. Takođe, krhkog, društvenog tkiva Bosne i Hercegovine. Bez njih ni razaranja ni ubijanja ne bi bila moguća, to svjedoči i površan osvrt na bolno iskustvo bosanskohercegovačkog naroda. Ali, oni su taj pothvat ubijanja i razaranja predstavljali i tumačili postojanjem unutarnjih napetosti među kulturama“ (Mahmutćehajić, 2002: 174).


činjenica da su neki Bošnjaci koje je lično poznavala bili proterani ili ubijeni verovatno je značajno uticala da brani stavove one strane koju je opažala kao žrtvu. Džon Fajn i njegov nekadašnji doktorand Robert Donia bavili su se nekim aspektima prošlosti BiH pre no što se moglo i pomisliti da bi u BiH moglo biti rata, pošto je tada vladala blokovska podela sveta koja je ravnotežom globalnog straha sprečavala izbijanje malih sukoba, posebno onde, kao što je slučaj sa prostorom bivše Jugoslavije, gde su bile granice dvaju svetova, kapitalističkog i socijalističkog, i gde bi se svaki mali sukob mogao pretvoriti u sukob globalnog i potencijalno sveuništavajućeg karaktera. Tone Bringa se takođe upustila u proučavanje BiH nekoliko godina pred početak rata, ali nije ni pomišljala da bi tamo moglo doći do rata. To ukazuje da su se oni bavili predmetom istraživanja vođeni saznajnim interesima, te da nastavljaju da se bave predmetom istraživanja i kada ovaj nije u žiži interesovanja svetskih sredstava masovnog opštenja. U poglavlju „Jeretičke misli o postkomunističkoj tranziciji u bivšoj i budućoj Jugoslaviji“ („Heretical Thoughts about the Postcommunist Transition in the Once and Future Yugoslavia“), objavljenom 2003. u knjizi Jugoslavija i njeni istoričari: Razumevanje Balkanskih ratova 90-ih godina XX veka (Yugoslavia and Its Historians: Understanding the Balkan Wars of the 1990s), Džon Fajn je promenio ugao gledanja na problem Bosne i Hercegovine, pošto se bavio celom bivšom Jugoslavijom. Jednostavno, kao dosledni pobornik višeetničnosti i protivnik nacionalizma i ozbiljan istraživač srednjovekovne istorije Balkana, morao je doći do pitanja i one zemlje čiji je BiH bila deo. To ga je odvelo u specifična prosuđivanja prošlosti i utopijske budućnosti prostora koji naseljavaju Južni Sloveni. Prvo što je ispravno uočio odmah na početku teksta jeste antikomunistička predrasuda koja je vodila mnoge na Zapadu kada je nestanak evropskog socijalizma ubrzao proces nestajanja SFRJ: „Akademska i, posebno, novinarska označavanja i uopštavanja zamaglila su sve vrste razlikovanja koje je bilo potrebno napraviti i zatamnila prošle uslove u različitim istočnoevropskim državama proizvodeći istovrsni opis bivšeg komunizma u svim ovim državama. Komunistička Istočna Nemačka, Rumunija i Albanija su, primerice, bile užasne; ali je jugoslovenska komunistička država bila veoma različita“ (Fine, 2003: 179).

Ako bi se Fajnova konkretizacija podigla na apstraktniji nivo, radilo se o duboko uvreženom hladnoratovskom okviru sa antikomunističkim diskursom po kojem su svi komunisti neizostavno loši, a svaki antikomunista zacelo dobar. Utoliko su se odista neuporedive države koje su pripadale socijalizmu stavljale u isti koš, što je moglo odgovarati samo nacionalističkim secesionistima u Jugoslaviji:


„Ova smicalica, kojom se osuđivao Tito i njegova država, zadobila je simpatije za Hrvate i Slovence, pošto im je dozvoljavala da koriste navodne prošle patnje pod ’represivnim’ komunizmom i, da opisujući njihovog suparnika, Slobodana Miloševića iz Srbije, kao nastavljača komunizma, ubede strane vođe i javnost da ove dve republike zaslužuju izbavljenje iz Jugoslavije. Milošević je izrastao iz komunističkog sistema, baš kao Franjo Tuđman iz Hrvatske, ali je Milošević mnogo kasnije od Tuđmana odbacio komunističku oznaku i nazvao svoju partiju socijalističkom. Dvojica vođa su, međutim, bili jednaki diktatori. Milošević zacelo nije bio titoistički komunista, već je umesto toga bio brutalni autoritarac koji je igrao na nacionalističku kartu, čak ne zbog toga što je u nju verovao, već zato što mu je izgledalo (a događaji su pokazali da je bio u pravu) da je to bio put zadobijanja moći u Srbiji. U svakom slučaju, ova linija je omogućila Hrvatima i Slovencima i njihovoj kampanji za nezavisnost, i pre no što su započele borbe, da predstave svetu pogrešnu sliku o sebi kao žrtvama, i da tako oni samo reaguju na viktimizaciju, a ne sliku onoga što su oni zapravo radili, a to je započinjanje aktivne politike za nezavisnost koja je uskoro proizvela hrvatsku represiju nad njenom sopstvenom srpskom manjinom i započela brutalni rat koji je proizveo ogroman broj žrtava, uključujući hiljade Hrvata“ (Fine, 2003: 179–180).

Doista, autor je ovde pokazivao antinacionalističku doslednost. Svaki na nacionalizmu zasnovan secesionizam se osuđuje. Takođe, vidi se da je prema Jugoslaviji izrazito pozitivan stav, jer joj se priznaje da je bila država koja je u mnogo čemu prednjačila u socijalističkom svetu. Sem toga, a za Fajna je to presudno, bila je to višenacionalna država koja je stvarala pretpostavke za kosmopolitizaciju prostora u kojoj „etnička vezanost nije važna“. Utoliko se razlikuje kosmopolitski titoistički od miloševićevskog nacionalističkog socijalizma. Uočena je, takođe, propagandna probojnost „borbe protiv komunizma“ na Zapadu koja je onemogućavala sagledavanje bliskosti u načinu vladanja Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića, samo zato što je prvi na vreme postao antikomunista. Isto tako, uviđa se da je stereotip „žrtve komunizma“ ono što je Sloveniji i Hrvatskoj presudno pomoglo u propagandnoj borbi. Fajn je smatrao da je Brozov režim bio prilično oštar prema protivnicima do 1955, ali je to i pravdao potrebom da se pobede „šovinističke snage“, aktivne ponegde i tokom pedesetih, koje su „tokom rata sprovodile genocid“. Međutim, primetio je da se režim znatno liberalizovao u šezdesetim godinama: „(...) proizvodeći prilično slobodno društvo (u smislu građanskih sloboda, ne i u smislu demokratskih višestranačkih izbora) u kome je zapravo bilo veoma prijatno živeti, ukoliko čovek nije politički aktivista sa planom da ugrozi bilo delikatnu ravnotežu u nacionalnim odnosima bilo samoupravni socijalizam. Hrvati

398 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači su imali savršenu slobodu da žive kao Hrvati – u stvari, imali su sopstvenu samostalnu republiku. Budalasta (foolish) politika savezne partije koja je obeshrabrivala jugoslovenski (etnički) identitet čak je jačala njihovo pravo da budu Hrvati jamčeći da drugi širi identitet ne bi mogao imati preimućstvo pred uskim hrvatskim identitetom“ (Fine, 2003: 180).

Ovakav citat najbolje pokazuje koliku i kakvu naklonost Fajn gaji prema bivšoj Jugoslaviji i koliku i kakvu antipatiju prema nacionalizmima, prevashodno hrvatskom,500 koji su je dovodili u pitanje od samog nastanka. Zanimljivo je da to nije pokazivao u radovima iz devedesetih, već da, zgranut nad efektima nacionalizma tokom poslednje decenije XX veka, sada posle ratova nostalgično priziva Jugoslaviju u sećanje. Stoga se i Brozova čistka hrvatskih nacionalista iz perioda Hrvatskog proljeća prikazuje nedvosmisleno opravdanom: „No, kritičari Titovih dela iz 1971/1972. moraju zastati pre no što ih osude. Ono čega se Tito bojao bio je slom Jugoslavije i nasilja koje bi ga verovatno pratilo: događaji iz 90-ih pokazuju da su njegovi strahovi bili stvarnosni. Poneka izbacivanja iz Partije i kratke zatvorske kazne za mali broj krajnjih nacionalista, što je sprovođeno ranih 70-ih izvesno izgledaju kao mala mana (ako se uopšte radi o mani) u poređenju sa masovnom smrću i razaranjem koje je proizveo šovinizam Tuđmanovih dela“ (Fine, 2003: 181).

Razume se, država ima pravo da koristi razumnu meru sile kako bi se zaštitila od onih koji je ugrožavaju, jer ona se upravo odlikuje monopolom na legitimnu upotrebu sile. Problem je što je SFRJ početkom devedesetih 500 Otud i obimna studija u kojoj se kadšto neopravdano negira ili preterano ograničava na 12 legendarnih plemićkih porodica i retke pojedince postojanje hrvatske etničke vezanosti sve do XIX veka (Fine, 2006). Fajn smatra da nije izvesno da je Tomislav ujedinio dalmatinsku i panonsku Hrvatsku, da je Hrvatska retko imala vlast nad dalmatinskim gradovima ili nad teritorijom južno od Cetine, da je Konstantin Porfirogenit jedini srednjovekovni pisac koji je protezao hrvatsku oblast na slavonske predele dok su tokom najvećeg dela istorije, od X veka, Slavonijom koja je tek u XX veku postala ujedinjena sa Hrvatskom u Kraljevini SHS vladali Ugari ili Habzburzi, te da se Hrvatska ograničavala na relativno usku oblast između Zadra, Splita i Trogira, tj. na Istru, Liku i Krbavu, Modruš i Vinodol odakle je poreklom svih 12 pomenutih porodica, da se ljudi pod vlašću ovih 12 porodica nisu osećali Hrvatima nego Slovenima, i da, štaviše, hrvatska oznaka nije odražavala etničku vezanost već pripadnost političkoj zajednici, kao i da do 1500. „etnogeneza Hrvata izvesno nije započela“, a da je Trojedna kraljevina Hrvatska, Dalmacija i Slavonija tek jedan mit za čije postojanje ne postoji empirijsko potkrepljenje, te da su Habzburzi koristili isključivo množinu za kraljevine Hrvatsku, Dalmaciju i Slavoniju sve do 1918. (Fine, 2006: 20–21, 67–68, 70–73, 76, 78, 84, 109, 114–115, 120, 132, 149–150, 165–169, 172, 176–177, 183). Zanimljivo je da Fajn ne uočava da pomenutih 12 porodica, od kojih za dve nema bližih podataka, zapravo ocrtavaju biblijski arhetip o 12 plemena Izrailja.


bila toliko oslabljena da nije mogla upotrebiti dovoljnu meru efikasne sile, i razume se, što SAD i EEZ nisu bili nedvosmisleno i bezuslovno za očuvanje Jugoslavije. Ipak, treba uočiti i da se čistke minimizuju izborom reči „poneka“, prideva „kratka“ za zatvorske kazne i „mali“ za broj zatvorenih nacionalista koji se, pak, prepoznaju pridevom kao „krajnji“. Nostalgija se ogleda u relativnoj idealizaciji stepena uživanih građanskih sloboda, iako je tačno da je posebno šezdesetih godina bilo moguće dosta slobodno iznositi svoje misli u naučnom ili umetničkom obliku. Istovremeno, položaj Hrvatske i Hrvata u SFRJ ocrtan je dosta realno, baš kao što se i politika ustezanja od pravljenja jugoslovenskog nacionalnog identiteta s pravom podvrgavala kritici, ako se doista želelo da se Jugoslavija učini dugovečnom.501 Osim toga, Fajn je na tipično nostalgični način naslovio odeljak „Misli o okolnostima koje su okruživale i o odgovornostima za tragičan i nepotreban slom Jugoslavije“ (Fine, 2003: 182). Dakle, za Jugoslavijom se otvoreno žali u tolikoj meri da se njen nestanak naziva „tragičnim“ i „nepotrebnim“: „Uzdržavanje JNA pre 25. juna 1991. bilo je iznenađujuće, pošto su delatnosti potencijalnih separatista (posebno gomilanje oružja snaga Teritorijalne odbrane u Sloveniji i Hrvatskoj) spadale u izdaju po zakonima bilo koje države. Treba zamisliti kakav bi odgovor FBI ili američke vojske bio ako bi milicija Ajdaha (Idaho) skupljala oružje s ciljem otcepljenja od Sjedinjenih Država“ (Fine, 2003: 183).

Pisac, prema tome, otvoreno žali što je JNA bila tako uzdržana, jer je njena ustavna obaveza bila da brani državu od „izdaje“. Međutim, prema stenogramu razgovora od 11. IV 1991, upravo je ambasador SAD u Beogradu, Zimerman, upozorio generala Kadijevića: „Očuvanje jedinstva Jugoslavije silom svakako bi gurnulo zemlju u građanski rat“, i da „u Vašingtonu postoji ogromna sumnja kada je u pitanju cilj i orijentacija JNA“ (Kadijević, 2010: 209–210, 227). Kao da SAD nisu upravo građanskim ratom očuvane? Uopšte, Fajnovo shvatanje je na Zapadu u trenutku otcepljenja bilo izuzetno retko izražavano. Umesto toga, JNA je u hladnoratovskom okviru posmatrana i antikomunističkim diskursom opisivana kao „komunistička soldateska“ koja nameće „strahovladu“ „demokratskim prozapadnim republikama“. Autoru ovih redova nije poznato 501 U jednoj belešci, Fajn je, bez obzira na grešku u pogledu propuštanja pokušaja pravljenja jugoslovenske nacije i preteranih ustupaka republičkim nacionalistima u pogledu decentralizacije, Broza smatrao iskrenim Jugoslovenom koji je morao da se bavi „neverovatno složenim problemima za koje nije bilo jednostavnih rešenja“. Radilo se, po Fajnu, o „greškama u suđenju“, a ne o nedostatku privrženosti Jugoslaviji. Fajn protivno preovlađujućoj modi zaključuje: „Za razliku od mnogih istočnoevropskih komunističkih vođa, Tito zaslužuje bolju sudbinu“ (Fine, 2003: 258). Takođe, smatrao je da Jugoslaviju, već i zbog stepena decentralizacije, ne treba smatrati totalitarnom državom od šezdesetih godina (Fine, 2003: 183).


da je Fajn u tim danima reagovao protiv ovakvog viđenja stvarnosti i da je tada zagovarao akciju JNA. Ipak, dobro je što se bar naknadno javlja naučna svest i savest, jer u ovom krugu autora Fajn predstavlja, bar zasad, jedinstven i usamljen slučaj. To svedoči o njegovoj naučnoj ozbiljnosti i intelektualnoj čestitosti, ali i o snazi trenutka tokom devedesetih kojem nije imao snage da se odupre. U tom smislu je pisao: „Bez obzira na pravo Slovenije i Hrvatske na konačnu nezavisnost, ishitren, neodgovoran način na koji su ove dve republike ostvarile tu nezavisnost svaljuje na njih lavovski deo odgovornosti za rat koji je usledio. Naposletku, Milošević, koji se obično opisuje kao glavni negativac u razaranju Jugoslavije, nadao se da se Jugoslavija neće raspasti. Njegov prelazak na politiku pokušavanja stvaranja neke velike Srbije nastao je tek 1991. kao odgovor na pretnju otcepljenja Hrvatske (koja bi mnoge Srbe ostavila van Jugoslavije/Srbije) i ta politika bila je stavljena u pogon tek po aktuelnoj secesiji Hrvatske. Bez proglašenja nezavisnosti Hrvatske, rat koji je usledio u Hrvatskoj ne bi se dogodio, bar ne u to vreme“ (Fine, 2003: 184–185).

Sasvim izvesno, radi se o ispravnoj analizi odgovornosti Slovenije i Hrvatske, kao i tumačenja politike Miloševića.502 Jednostavno rečeno, neshvatljivo je da se jednostrani akt otcepljenja smatra legitimnim, a to je usled negativnog ugleda koji uživa srpska strana postao preovlađujući pogled ne samo u sredstvima masovnog opštenja već i među akademskim istraživačima procesa nestajanja Jugoslavije. No, Fajn je svestan da pravdanje nacionalizma u procesu nestajanja Jugoslavije logički povlači i pravdanje nacionalizma u procesu nestajanja BiH. Jedino je kritika nacionalizma u slučaju nestanka Jugoslavije mogla pravdati i kritiku nacionalizma u procesu tekućeg nestajanja BiH.503 Svaka kritika nacionalizma u slučaju BiH koja se ni ne osvrće na nacionalizam koji je bio neophodan uslov nestanka Jugoslavije saznajno je nužno neuverljiva, a etički neodbranjiva, i u funkciji je pravdanja nestanka Jugoslavije i nastanka Slovenije i, naročito, Hrvatske.504 502 Nasuprot tome, Filipović je i posle 2000. nastavio da tumači nestanak SFRJ na srbocentričan način: „Kada je postalo jasno da Srbi imaju namjeru da provedu zacrtanu strategiju dominacije Srba na tzv. srpskom etničkom prostoru, podjela Jugoslavije bila je neizbježna. Sve je drugo bilo pitanje vremena i načina, ali je Jugoslavija, kakva je bila i kakvu su zamišljali Srbi, postala neprihvatljiva i nemoguća za sve osim za njih same“ (Filipović, 2002: 153). 503 Pod uslovom postojanja jakih nacionalizama u BiH, ovaj proces može trajati kraće ili duže, što će odlučujuće zavisiti od volje najmoćnijih sila na planeti. 504 Fajn je ovoga sasvim svestan: „Na mirno razrešenje mnogih pitanja s kojima su se susretale republike moglo se čekati nekoliko godina i utrošiti mnogo frustrirajućih rasprava, ali je nezavisnost mogla, ipak, konačno stići, ako bi većina građana u datim republikama nastavila to da želi. Takav odocneli ispregovarani dogovor poštedeo bi stotine hiljada izgubljenih


Jedna od poenti Džona Fajna jeste u tome da su Srbi imali pravo da se bune u Hrvatskoj, jer ona nije htela da bude višeetnička politička zajednica, ali da nisu imali pravo da se bune u BiH koja je „istinski podržavala višeetničku državu“. Utoliko se i Zapad kritikovao, prvo zato što je podržao nestanak Jugoslavije kao veće višeetničke zajednice, a onda zato što nije branio BiH čiju je „nezavisnost ohrabrio“, da bi potom „dozvolio da bude osvojena Miloševićevom verzijom JNA i srpskim paravojskama koje su delale u ime bosanskih Srba“: „Seriju mirovnih planova ponudila je međunarodna zajednica kroz ovaj rat, i svi su usvojili etničke uslove agresora i obezbeđivali šeme podele sasvim potkopavajući insistiranje bosanske vlade na višeetničnosti, poziciju koja je predstavljala vrednosti OUN, Sjedinjenih Država i Evropske unije“ (Fine, 2003: 185). Zaista, pozicija je predstavljala superiorne vrednosti, ali se postavlja pitanje da li se radilo o istinskoj poziciji vlasti predvođene Alijom Izetbegovićem. Konačno, da li je preglasavanje po etničkoj liniji o jednoj tako važnoj stvari kakva je nezavisnost političke zajednice svedočilo o iskrenom zalaganju za višeetničnost? No, iz neupitne vere u višeetničnost kao ideal kojem treba težiti, sledilo je, čini se, i poverenje u bilo koga ko je takav ideal javno zastupao, bez obzira na njegovu verodostojnost i pouzdanost. Postoji tu, međutim, još jedan važniji problem. Fajn je, naime, ispravno zaključio da su bosanski Hrvati iz taktičkih razloga podržali nezavisnost BiH, pa ih stoga i naziva: „Bosanski Hrvati, poverenja nedostojni (untrustworthy) saveznici Bosne“ (Fine, 2003: 185). Uostalom, sam Izetbegović bio je unapred obavešten od tadašnje Tuđmanove desne ruke, Stjepana Mesića, šta će se dogoditi Bosni i Hercegovini. Naime, na pitanje uzrujanog Izetbegovića, posle martovskog sastanka Milošević–Tuđman u Karađorđevu 1991, šta će biti sa BiH, današnji poznati hrvatski prijatelj Bosne šeretski mu je otpevao staru sevdalinku: „Nema te više, Alija!“ (Silber, Litl, 1996: 238). Sam Izetbegović, međutim, još je 27. II 1991. ratoborno u parlamentu izjavio: „Žrtvovao bih mir za suverenu Bosnu i Hercegovinu, ali za mir u Bosni i Hercegovini ne bih dao suverenitet“ (Silber, Litl, 1996: 238). Ipak, najpoznatije i najcitiranije su reči Radovana Karadžića u bosanskom parlamentu u noći između 14. i 15. X 1991: „Želite da povedete Bosnu i Hercegovinu istim putem pakla i stradanja kojim su krenule Slovenija i Hrvatska. Ne zavaravajte se da Bosnu i Hercegovinu nećete odvesti pravo u pakao, da nećete možda upravo vi snositi krivicu ako Muslimana više ne bude“ (Silber, Litl, 1996: 242). Otuda je prilično života – da ne govorimo o preko milion izbeglica – i ko zna koliko milijardi dolara u uništenoj svojini i izgubljenoj trgovini, kao i razaranje višeetničke kulture Bosne i Hercegovine (republike koja se bezuspešno protivila raspadu Jugoslavije) i katastrofalnu štetu odnosima ovih naroda kojima će biti potrebno da održavaju dobre odnose u budućnosti ako žele da bilo koja od ovih minidržava očekuje da opstane kao nezavisna celina“ (Fine, 2003: 185). Nažalost, mudre i dobronamerne reči stigle su dockan.


jasno da su se za rat spremale sve tri strane, gledajući da ostvare političke zajednice u kojima će činiti većinu. No, ako su bosanski Hrvati „započeli etničko čišćenje tačno onako kao što su Srbi pre učinili“, i ako su zato „poverenja nedostojni saveznici Bosne“, onda BiH ne može postojati, jer oni zajedno sa Srbima čine apsolutnu većinu i imaju pravo da je rasture protiv volje Bošnjaka, ma koliko to bilo nehumano, na jednak način na koji su bosanski Muslimani i bosanski Hrvati imali pravo da je otcepe od Jugoslavije protiv volje Srba. Dakle, ako se etničko preglasavanje dopustilo u jednom slučaju, onda ga je trebalo dopustiti i u drugom. U protivnom, nije se smelo dopustiti preglasavanje imajući u vidu ovako nečovečne posledice. No, Fajna je ideologija višeetničnosti, izgleda, sprečavala da izvuče na logici i pravu zasnovane zaključke. Umesto toga, on istrajno zagovara unitarnu višeetničku BiH, osuđujući Dejtonski sporazum, „sasvim nezadovoljavajući za Bosance koje navodno Zapad simpatiše“: „Sjedinjene Države su znale da je to jadan sporazum, a rekao bih i prevara, ali Klintonova predizborna kampanja je bila nadomak, i on je morao imati bosansku nezgodu rešenu. Mi smo, kao i obično sledeći etničke kategorije agresora, stvorili dve celine, jednu svebosnu (All-Bosnia) u kojoj su postojale dve suverene celine (istakao, Dž. F.), Srpska Republika Bosna, Republika Srpska (nagrađujući tako najsramnijeg agresora) i Bosansko-Hrvatska Federacija. Upravo je ubacivanje ove ’federacije’ ono što je sporazum učinilo prevarom. (...) Tako su Sjedinjene Države s punim znanjem da federacija nije postojala (i da je od Hrvata okupirana teritorija bila etnički očišćena i jednoetnički vođena kao i Republika Srpska), natovarili Bosancima na pleća nevolju s hrvatskim šovinistima koji su mrzeli Bosance onoliko koliko i lokalni Srbi. (...) Svebosna, kako je napravljena, bila je predodređena da padne u pat poziciju; tako su postavljeni temelji za njenu podelu, koju su separatistički Srbi i Hrvati, baš kao Srbija i Hrvatska, želeli, ali smo mi insistirali da ne želimo“505 (Fine, 2003: 186).

Ono što, između ostalog, treba ceniti kod Fajna jeste njegova doslednost i (samo)kritika politike SAD, jer se lična zamenica u prvom licu množine upotrebljava tek onda kad se izriče ova kritika. Ipak, treba primetiti da samokritika ide uz punu svest da su SAD toliko moćne da mogu nametati rešenja kakva požele. 505 Slično mišljenje o Dejtonskom sporazumu, uz dodatak nacionalističke patetike, izražava i Muhamed Filipović: „Stoga sve izjave i deklaracije o multilateralnosti i multietničnosti postaju sve više samo prazne riječi koje se ne mogu verificirati u stvarnom stanju stvari. To stanje samo od sebe vuče ka dovršavanju podjele i normalizaciji stanja u zemlji na bazi podijeljenosti, čime bi posao etničkog čišćenja i unilateralizacije bio dovršen, a Bosna i Hercegovina bi napustila svoj hiljadugodišnji model života i došla u situaciju da tada njen konačni raspad i nestanak budu samo logična posljedica stvarnog državno-pravnog i etničkog stanja na terenu. Svakom, ko ima oči i uši, jasno je da nema nikakvog smisla da se jedna politička tvorevina, nastala na zločinima i agresiji, štiti“ (Filipović, 2003: 78).


Čini se da je hrvatski nacionalizam posebno najedio Fajna, pa se mogu zapaziti i antituđmanski izlivi koji stoje na korak od antihrvatskog stava: „Smrt Tuđmana i ubrzani pad HDZ su najpozitivnije stvari koje su se desile na Balkanu od juna 1991.“ (Fine, 2003: 187). No, u sklopu autorovog „jeretičkog“ ubeđenja da je Jugoslavija bila, i da će u budućnosti biti najbolje rešenje za južnoslovenske nacije pošto im jedino ona omogućava svakovrsni napredak uz istinsku nezavisnost od velikih sila (Fine, 2003: 189), ovakvo mišljenje o Tuđmanu ne treba da iznenađuje, iako nije u skladu sa uobičajenom uljudnošću, naročito ne u naučnom radu. Pa ipak, i Tuđman bi preispitao svoje nakane, baš zbog iskrenosti nacionalizma koji je zastupao, da je dobio odlučnu i uverljivu poruku moćnih ljudi iz Fajnove otadžbine da se nacionalizam neće isplatiti ni Hrvatskoj ni njemu lično. U istoriografskoj studiji Biografija Sarajeva (Sarajevo: A Biography) iz 2006,506 pisac knjige Islam Under The Double Eagle: The Muslims of Bosnia and Herzegovina 1878–1914507 (Islam pod dvoglavim orlom: Muslimani Bosne i Hercegovine 1878–1914) iz 1981. godine, Robert Donia, tri završna od deset poglavlja posvetio je Sarajevu u ratnim uslovima devedesetih. Ako je Fajn posle nestanka Jugoslavije i ratova iz kojih je BiH izašla kao nikad izdeljenija počeo da se pita o Jugoslaviji kao višeetničkom okviru u kojem je bivstvovala BiH, pa je iz ptičije perspektive gledao na prošlost i poželjnu budućnost južnoslovenskih nacija uopšte i BiH posebno, onda se njegov učenik opredelio za žablju perspektivu i gledanje BiH iz ugla njenog glavnog grada Sarajeva. U oba slučaja se radilo o pokušajima oživljavanja mrtvorođene višeetničke države BiH napose i višeetničke utopije na Balkanu uopšte. Izbor teme nije slučajan, jer Sarajevo je iz rata devedesetih izašlo kao slavljeni uzor bosanske višeetničnosti. Na njemu se može najbolje pokazati lepota višekulturalnosti. U njemu je odista bilo međuetničkih prijateljstava, romansi i brakova. Sem toga, studija o takvoj varoši bi, u svetlu masovno na daljinu prenošenih patnji građana u toku rata 1992–1995, mogla pravdati zahteve za BiH kao unitarnom državom, ispunjavajući tako i društveno-integrativnu funkciju saznanja, ne samo kad je u pitanju BiH već i budućnost ostalih višeetničkih političkih zajednica. Kao i Džon Fajn, Donia smatra da nisu samo Srbi agresori na BiH, već i Hrvati. Osim toga, obojica su imali izvesnih simpatija i za Jugoslaviju. Utoliko, nije čudno što je Donia uočio da su „privredna kriza, nacionalizam i politička decentralizacija, uvedena Ustavom iz 1974.“ lišile SFRJ „dobrog dela efikasnosti i legitimnosti u kasnim 80-im“ (Donia, 2006: 249). Pa ipak, prečesto se u njegovom pisanju uočava težnja da srpski i hrvatski nacionalizam pre 1991. nalazi isključivo u Srbiji i Hrvatskoj, a ne i u BiH. Nažalost, tome često 506 Citirana u svega dve bibliografske jedinice. 507 Citirana u 19 studija.


kumuje polaganje vere u nepouzdane izvore, kakav je nesumnjivo Norman Sigar (Cigar) o kojem će više reči biti u sledećem poglavlju: „Jednako kao i nedovršene i iznenadne privredne promene, nacionalizam u susednim republikama predstavljao je rastuću pretnju stabilnosti Bosne i Hercegovine i Sarajeva. Milošević, izrastajući u vođu u Republici Srbiji 1987, ohrabrio je jačanje nacionalističkih propagandnih napada protiv bosanskih Muslimana, Bosne i Hercegovine i grada Sarajeva“ (Donia, 2006: 254).

Prvo, vidljivo je da, iako se susedne republike stavljaju u množinu u prvoj rečenici, u drugoj se naglašava samo nacionalistička propaganda Miloševića.508 Pri tome, sve što je preuzeto od Sigara o Miloševićevoj antimuslimanskoj propagandi, o čemu se piše opširno u narednom odeljku, jeste dobrim delom izmišljeno. Uopšte, da li iko može navesti bilo kakvu javnu izjavu Miloševića o Sarajevu? Isto važi i za bosanske muslimane i BiH u celini. Doista, iako u protivrečju sa prethodno navedenim rečenicama, Donia u istom pasusu, sledeći jednu od boljih studija o nestajanju Jugoslavije, Drama Jugoslavije (The Yugoslav Drama), Mihaila Crnobrnje, zaključuje nešto što bi bilo u skladu sa njegovom sopstvenom vizijom BiH: „Iako se čini da su ovi propagandni napadi imali malo efekta u Bosni i Hercegovini, oni su potpalili nacionalizam među Srbima u Republici Srbiji, Crnoj Gori, i konačno u Hrvatskoj, doprinoseći izbijanju rata 1992. koji će osakatiti Sarajevo i njegov čuvani zajednički život“ (Donia, 2006: 254). Zacelo su neki Srbi u BiH ostali imuni na srpski nacionalizam, ali je tačno i to da je većina bosanskohercegovačkih Srba, zamorenih bledim komunističkim srpskim kadrovima u SFRJ, jedva čekala na pojavu nekog jakog svesrpskog vođe. Milošević je, i bez potrebe za naročitom propagandom, probudio nade Srba diljem bivše Jugoslavije da se konačno pojavio snažni srpski političar koji će Srbima povratiti nacionalno dostojanstvo, narušeno stalnim ustupcima vezanim prvenstveno za položaj Srbije u SFRJ i prema sopstvenim pokrajinama, što se odražavalo i na opaženi položaj Srba u drugim republikama.509 Da je ovo tačno, pokazali su i rezultati prvih višestranačkih izbora, kako u BiH tako i u samom Sarajevu. 508 Bošnjaci takođe smatraju da su Milošević i Srbija primarni agresori na BiH, dok su Tuđman i Hrvatska njihovi sledbenici: „Traumatski udari koje su proizvodili Milošević i Tuđman, preko potčinjenih i pokrenutih državnih struktura, mogu se sabrati u opsežnu listu zločina za čije procesiranje i presuđivanje nije dovoljno ni nekoliko decenija. Kako god ti zločini bili sudski procesirani, ostat će neosporno da Miloševiću pripada najveća krivica“ (Mahmutćehajić, 2002: 91). 509 Doista, jedan od prijatelja autora ovih redaka je 1988. zaradio lepe novce prodajući slike Slobodana Miloševića na Romaniji. U to vreme se tamo mogla pratiti isključivo RTV Sarajevo, dok propaganda RTB dotle nije dopirala.


Umesto izvlačenja odgovarajućih zaključaka, međutim, Donia bez ikakvih objašnjenja navodi da su istraživanja javnog mnjenja pokazivala da „kandidati socijalnodemokratskih stranaka vode među biračima BiH sve vreme tokom predizoborne kampanje“, te da su vođi ovih stranaka očekivali da su „Sarajlije privrženije idealima zajedničkog života i zajedničkim vrednostima nego mnogo birača u Bosni i Hercegovini“ (Donia, 2006: 255). Čini se da autor smatra da se drugačiji ishod izbora jedino može objasniti pomenutom propagandom Miloševićevog tima i činjenicom da se dve socijaldemokratske stranke (bivši komunisti i naslednici SSRNBiH) i Savez reformskih snaga nisu mogle dogovoriti o zajedničkom nastupu (Donia, 2006: 256). Ipak, manipulacija nije svemoćna, a stvarnost BiH, pa i Sarajeva, bila je složenija od one koju je Donia oslikao. Ne samo što nije bilo onoliko međuetničkih brakova, koliko se to često u zapadnim sredstvima masovnog opštenja i akademskim radovima tvrdilo, već je jedna od rasprostranjenijih osobina u socijalističkoj BiH bila da se na pitanja anketara daju društveno poželjni odgovori. Otud su redovno rezultati na Bogardusovoj skali etničke distance bili najbolji u BiH, sa izuzetkom Vojvodine, u poređenju sa celom Jugoslavijom. Stoga i drastični raskorak između odgovora na pitanje o spremnosti ulaska u međuetnički brak u različitim istraživanjima i istinskog ponašanja u pogledu sklapanja takvog braka. Kao što je međuetnički brak pokazatelj međuetničke bliskosti, tako je i pomenuti raskorak pokazatelj raširene društvene hipokrizije u BiH.510 Ova hipokrizija se, naravno, ispoljila i u odgovorima birača na pitanje istraživača javnog mnjenja kome će pokloniti poverenje.511 Takođe, upadljivo je da Donia – iako uočava da tri nacionalne stranke u BiH nisu jedna drugoj uzimale glasove, kao i da su u predizbornoj kampanji dobro sarađivale pošto je trebalo da pobede neetnički zasnovane stranke, a ne jedna drugu, te da su i „stvorile“ zasebne zastave, grbove, simbole, blagdane, slogane – ne zapaža da je BiH, baš kao i Makedoniji, upravo nedostajao takav nekomunistički „simbolički univerzum“ na nivou republike.512 510 Pisac ovih redaka bio je kao dečak zgranut kada je uočio da njegovi prijatelji srpske nacionalnosti u Sarajevu pričaju jednu priču kada su u etnički istovrsnom društvu, a drugu u prisustvu drugova nesrpske nacionalnosti. Bilo bi nerealno očekivati da ista pojava nije bila rasprostranjena i u drugim dvema najbrojnijim etničkim zajednicama u BiH, ali o ovome, razumljivo, nedostaju svedočanstva iz prve ruke. 511 Donia navodi kako su „nacionalističke partije“ dobile svih sedam članova predsedništva, „većinu“ u oba doma bosanske skupštine, i kontrolu 107 od 109 opštinskih skupština. Takođe, u svih deset sarajevskih opština, ove stranke su osvojile većinu samostalno ili u kombinaciji jedne s drugima. U gradskoj skupštini Sarajeva socijaldemokrati i reformisti imali su u zbiru 35% mandata (Donia, 2006: 262). 512 Dejanu Joviću nije promakla ova značajna činjenica: „Ta razlika između tzv. starih i tzv. novih identiteta u Jugoslaviji bila je glavni razlog zbog kog su Bosna i Makedonija uložile najviše napora da se postigne kompromis između predstavnika republika između 1990. i 1991. One su se bojale za vlastiti identitet, a to znači i opstanak, ako se raspadnu Jugoslavija


Utoliko, nacionalističke stranke Hrvata (HDZ) i Srba (SDS) nisu morale da stvaraju etničku simboliku, pošto su je već imale spremnu – od etničkog imena preko zastava do grbova. Zanimljivo je, međutim, da SDA nije ni pokušala da stvori neku svebosansku simboliku, uprkos tome što u imenu nije bilo etničkih ili konfesionalnih elemenata, već je koristila postojeću islamsku simboliku (zelena boja i polumesec). Ni druga tadašnja bošnjačka stranka, iako sekularna, Muslimansko-bošnjačka partija, nije izgradila svebosanske simbole, već je čak imala pridev „muslimanska“ u imenu stranke. Tako, na simboličkom planu, nije postojala nijedna jedina stranka u BiH koja je imala isključivo bosansku usmerenost, pošto su i nadnacionalne stranke, npr. reformisti, imale na umu BiH isključivo u okviru Jugoslavije, ili bivši komunisti, primerice, koji su imali ideološke levičarske simbole. Prema etnosimbolizmu, upravo takav nedostatak zajedničke ili bar preovlađujuće i nesporne etnoistorije koju prihvata većina stanovništva i odgovarajuća prisutnost isključivih etnoistorija na nivou tri etničke zajednice BiH, činio je opstanak BiH u okviru ubrzanja procesa nestajanja SFRJ, tj. rata Srba i Hrvata, krajnje neizvesnim, ako ne i nemogućim. Ne primećujući ove činjenice, Donia je pravio bitnu razliku između SDA i SDS; naravno, na štetu potonje. Tako se npr. planinsko izletište Pale poredi sa planinskom rezidencijom Adolfa Hitlera i naziva „srpski Berhtesgaden (Berchtesgaden)“, pa se veli „da je postalo idealizovano od strane vođa SDS kao tvrđava srpstva. Za bosansko-srpske nacionalističke vođe SDS opština je bila otelovljenje srpskog ideala seoske samodovoljnosti i otpora vlastima smeštenim u gradu“ (Donia, 2006: 260). Tako je putem diskurzivne strategije istorijske analogije i ozbiljni istraživač Robert Donia dozvolio sebi ne samo primenu okvira agresor–žrtva s karakterističnim humanitarno-imperijalističkim diskursom, već je „agresora“ predstavio kao naslednika nemačkih nacista koji neiznenađujuće veliča selo nasuprot gradu. Naravno, aktivistički deo diskursa ne bi bio tako ubedljiv da se jedna strana protiv koje se zahteva rat ne predstavi nacističkom.513 Pa ipak, malo docnije u istom poglavlju, iako u različitom odeljku,514 Donia je pisao: „Sve tri nacionalističke partije u Bosni i Hercegovini pripremale su se za rat stvarajući naoružane formacije, dobavljajući oružje i regrutujući dobrovoljce. Iako je svaka grupa uspela u obrazovanju paravojnih formacija, sve su, i socijalizam” (Jović, 2003: 121). Osim toga, zastava Crne Gore bila je identična zastavi Srbije (osim ako ne uzmemo za ozbiljno tezu o plavetnoj boji kao različitoj od plave). 513 Filozof Filipović je svog „nekadašnjeg studenta i mlađeg kolegu Aleksu Buhu“ poredio sa nacistima: „Ali tko će povjerovati da će jedan profesor klasične njemačke filozofije biti jedan od čelnih ljudi vlade koja provodi genocid. Jedina veza je negativno iskustvo njemačkog pokušaja genocida nad mnogim narodima“ (Filipović, 2002: 87). 514 Odeljak se zove „Vojne pripreme“. Odeljak u kojem je napravljena istorijska analogija vođstva nacističke Nemačke i SDS zove se, ironično, „Zora političkog pluralizma“.


takođe, žestoko poricale da ih imaju“ (Donia, 2006: 273). Ovome je dodao i to da su Patriotska liga BiH i Zelene beretke, dve paravojne formacije SDA, formirane početkom maja 1991.515 (Donia, 2006: 276), ili skoro godinu dana pre izbijanja rata, da bi u aprilu 1992. imale „hiljade dobrovoljaca i lako pešadijsko oružje“ (Donia, 2006: 277). Ako je to tačno, zašto je onda samo jedno vođstvo poređeno s Hitlerom? Naravno, potpisnik ovih redova ne smatra da je trebalo sve njih porediti s oličenjem zla, jer to ne bi bilo istorijski opravdano, pa čak iako su neki postupci podsećali na fašistička ponašanja iz prošlosti. Ono protiv čega se ovde istupa jeste upotreba politizovanog moralističko-emotivnog diskursa II svetskog rata koji služi samo za klevetanje onih koji rade protiv prihvaćene vizije poželjnog društva, a ne i za objašnjenje rata u BiH. Po pravilu, demonizacija ne doprinosi saznajnom napretku. Dakako, Donia je bio potpuno u pravu kada je dokumentovano insistirao na zločinačkoj prirodi vođstva SDS, a delimično i kada je navodio kako je rat u BiH započeo zapravo nekoliko dana pre otpočinjanja rata u Sarajevu, što se najčešće uzima kao početak rata, jer su 31. III i 1. IV Arkanove trupe zauzele Bijeljinu (Donia, 2006: 286), uz ubijanje, pljačkanje i svakojako maltretiranje bijeljinskih Bošnjaka. Naime, to je sve nesporno, ali stoji i to da su lokalni muslimanski i hrvatski ekstremisti, uz pomoć jedinica HOS iz Slavonskog Broda, izvršili zločin nad srpskim civilima u Sijekovcu kraj Bosanskog Broda 26. III 1992.516 Ipak, Donia ne propušta da pomene da su i poznati kriminalci na bošnjačkoj strani „branili grad“ (Donia, 2006: 291). Dakle, iako se koristi okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs, pa i istorijske analogije sa nacistima, pominju se važni detalji celovite priče o ratu u BiH. Istovremeno, međutim, upadalo se u protivrečnosti iz želje da se Sarajevo predstavi kao ideal višeetničnosti. Tako se na jednom mestu slavio podatak da sarajevski Srbi nisu napustili grad uprkos želji vođstva sa Pala: „Prisustvo Srba u Sarajevu i drugim gradovima obesnažilo je tvrdnju vođa SDS da govore u ime svih bosanskih Srba. Odbijajući da priznaju da su Srbi radije izabrali da ostanu u svojim domovima nego da se pridruže nacionalnim separatistima, vođi SDS su Srbe koji su ostali u gradu predstavljali kao taoce ’muslimanskih’ gospodara, prisiljene da ostanu u gradu protiv njihove volje“ (Donia, 2006: 291). U stvari, radilo se o složenom problemu. Mnogi sarajevski Srbi su se nadali da do rata neće doći, a mnogi su ostali u Sarajevu „da čuvaju 515 Ima i onih koji nastanak Patriotske lige smeštaju u mart 1991. (Bugarel, 2004: 156). Ono što je izvesno jeste da je oko godinu dana pre otpočinjanja rata u BiH paravojna jedinica SDA bila osnovana. 516 Mrkić Vlado, „Četa poštenih agresora“, Dani, 3. III 2000. U tekstu se govori o muslimanskoj četi „Meša Selimović“ u okviru vojske Republike Srpske, a priču je ispričao Ismet Đuherić, komandant jedinice, http://www.bhdani.com/arhiva/144/t441.htm, pristupljeno 27. IV 2011.


stanove“, za većinu jedino veće materijalno bogatstvo koje su u socijalizmu mogli steći. Kada su shvatili da je rat počeo, da srpske snage s okolnih brda besomučno tuku po gradu, da su bošnjačke vlasti zabranile svima izlaz iz grada, da Srbe umeju koristiti za kopanje rovova, a da ih niko ne može zaštititi od bandi raznih Juki, Ćela i Caca i njihovog iživljavanja, već je bilo dockan. Nisu mogli van, pa iako su hteli. Otuda je naziv „talac“ bio sasvim primeren, posebno kad se ima u vidu da je srpsko prisustvo u Sarajevu „smetalo“ vojsci RS da krene u zauzimanje grada, a da je Bošnjacima, uz navedenu činjenicu, argument „multietničkog grada“ koji neguje vrednosti zajedničkog života“ bio više no dragocen u vođenju propagande prema Zapadu, što slučaj mičigenskog istraživača zorno potvrđuje čak i jedanaest godina po okončanju rata. Doista, da sarajevski Srbi ovu „odbranu grada“ nisu smatrali svojom, najbolje svedoče podaci koje je sam Donia naveo: „Ogromnu većinu branilaca Sarajeva činili su Bošnjaci. Njihovo učešće se malo menjalo iz godine u godinu, krećući se od 89% do 92% tokom četiri godine opsade. Broj Srba je opao sa 700 na 233 od 1992. do 1995, dok je broj Hrvata postepeno porastao od 1.010 do 1.822 u istim ovim godinama“ (Donia, 2006: 311). Kako, doista, ovaj rat smatrati agresijom Srbije, a ne građanskim ratom, ako se pogledaju gorepomenuti podaci?517 Zov nacije bio je jači od zova grada u kojem su mnogi bili rođeni, pod uslovom da ne uzimamo u obzir činjenicu da je čitav jedan deo grada, Grbavica, pripadao Srbima, ali po cenu etničkog progona nesrba, gde su oni mogli ujediniti etničku pripadnost s pripadnošću gradu. Razume se, ne radi se o tome da neko ne voli svoj grad, već o činjenici da u građanskim ratovima svaka ptica svome jatu leti, a ovde je jato prevashodno bilo određeno etničkom pripadnošću. Zaista, na popisu iz 1991. bilo je zabeleženo 157.193 stanovnika srpske nacionalnosti u Sarajevu, što znači da njihovo učešće kad ih je bilo najviše u bošnjačkoj vojsci nije dospevalo ni do pola procenta njihovog ukupnog broja, a Bošnjaka 252.000, dok je Hrvata bilo 35.000, što znači da je na početku rata bilo svega 3% od njihovog ukupnog broja u vojsci vlade BiH (Donia, 2006: 346). Ako se, međutim, zna da je broj Hrvata do 1998. opao, kako se procenjuje, za 40%, na neku 21.000 (Donia, 2006: 346), ili oko 6% žitelja grada, onda je vidljivo da je učešće Hrvata u bošnjačkoj vojsci u Sarajevu poraslo na 9%. Kada se ovi brojevi uporede sa brojem „branitelja 517 Naravno, ovakve podatke propagandisti nisu navodili, pa je tako u to doba još uvek levičar Kristofer Hičins (Christopher Hitchens) pisao: „Na svakom koraku oni (,bosanski dobrovoljci’, prim. aut.) lupkali bi s ponosom i veseljem u grudi jedni drugima govoreći, ’ja sam Musliman, on je Srbin, on je Hrvat’. To je bio oblik koji je njihova propaganda imala, ali to je, takođe, i istina“ (Hitchens, 1993: 149). Danas Hičins spada u neokonzervativce koji šire islamofobiju govoreći o „islamofašistima“, http://www.huffingtonpost.com/rj-eskow/hitchens-weak-defense-of_b_69553.html, pristupljeno 1. X 2008.


grada“ iz različitih etničkih skupina, onda se vidi da je prilično deplasirano govoriti o „zajedničkom životu“ Sarajlija kao o nekoj vrednosti koja je nadvladavala etničku vezanost. Naime, da je „zajednički život“ uistinu postojao, učešće u vojsci pripadnika različitih etničkih zajednica bilo bi približno učešću ovih zajednica u celokupnom stanovništvu Sarajeva. Ionako zanemarljivi broj Srba, tokom godina je padao među „braniteljima“, dok je broj Hrvata porastao, zacelo zbog toga što Hrvata nije bilo dovoljno u gradu za samostalno vojno delanje i nisu bili nigde naročito koncentrisani da bi mogli stvoriti svoju etničku teritoriju. Otuda se u Sarajevu prvenstveno radilo o etničkom ratu Srba i Bošnjaka, tim pre što je i sam grad bio podeljen po etničkim linijama. Donia je, međutim, bio daleko od ovakvih zaključaka, već je sve izjedna ponavljao da je Sarajevo odlikovao „zajednički život“ pripadnika svih etničkih zajednica, kako pre rata tako i za vreme njegovog trajanja. Tako je i čitav jedan odeljak naslovio „Zahtev za iskorenjivanjem sarajevskog zajedničkog života“ (Donia, 2006: 313). No, prema nekim verodostojnim izvorima s kojima je Donia bio upoznat pošto ih navodi u bibliografiji, i Alija Izetbegović je poricao mogućnost „zajedničkog života“ u BiH u govoru koji je održao u decembru 1993. u Zenici (Burg, Shoup, 2000: 197). Da li je autorova lična vrednosna privrženost „zajedničkom životu“ onemogućavala beleženje navedene činjenice? Međutim, Donia je sasvim u pravu kad ukazuje na zločinačke poduhvate VRS vezane za uništenje lepe zgrade Vijećnice u kojoj je bila smeštena Univerzitetska i Narodna biblioteka, pri čemu je nepovratno nestalo blago gradske periodike i jedinstveni primerci knjiga, Orijentalni institut u kojem je uništena „neprocenjiva kolekcija rukopisa iz osmanlijskog doba“, baš kao i granatiranje verskih hramova, nazivajući to „memoricidom“, pošto su uništene „glavne institucije kolektivnog sećanja“ (Donia, 2006: 314). Isto tako, užasavajuća je i činjenica da su gađane bolnice, mada treba imati u vidu i da su iz neposredne blizine bolnica bošnjačke snage ispaljivale granate kako bi izazvale odgovor srpske strane u cilju pridobijanja međunarodne podrške. Na isti način, Donia je prihvatao i tvrdnje da su isključivo Srbi odgovorni za napade na mesta koja su bila poznata po tome što Sarajlije na njima „čekaju za retku robu“, misleći tu na tri napada na Markale i jedan na red za hleb u Ulici Vase Miskina, iako bi ozbiljan istraživač mogao posumnjati u tako nešto, ne samo zbog izveštaja „plavih šlemova“ koji su izražavali sumnju da bi i bošnjačke snage mogle snositi odgovornost za bar neke od tih napada518 već i zbog toga što takvi napadi, osim ljudskosti, dovode u pitanje i elementarnu inteligenciju Srba koji bi to uradili. 518 Na to je ukazao i novinar The New York Times Dejvid Bajnder (David Binder) u Foreign Policy u zimu 1994/95. (Binder, 1994: 70–78).


Uz već pomenute podatke o etničkoj strukturi grada i vojske lojalne vladi BiH, koje sam Donia ističe, treba dodati i procenu da je broj Srba u Sarajevu opao od početka rata sa 157.193 ili oko 30% na 18.000 ili oko 5% do 1998, te da je nekih 304.000 ili 87% žitelja Sarajeva, po proceni, spadalo u Bošnjake 1998. (Donia, 2006: 346). No, ovi podaci, jedini koji se poseduju pošto popis još nije sproveden, ne smetaju Doniji da se usredsredi na pojedinačne slučajeve Srba koji su ostali u Sarajevu kako bi njihovim mišljenjima potkrepio svoje viđenje sarajevskog „zajedničkog života“: „Boris Nilević je bio jedan od hiljada Srba koji su ostali u opsednutom Sarajevu. Istoričar koji je specijalizovao srednjovekovnu istoriju Srpske pravoslavne crkve u Bosni i Hercegovini, vršio je dužnost direktora Instituta za istoriju u Sarajevu tokom rata. Niko nije jače osudio srpske nacionalističke napade na grad. ,Ovo nije sukob civilizacija’, insistirao je, pokazujući na brda iznad grada. ,Ovo je varvarski napad na civilizaciju’.“ (Donia, 2006: 317).

Jedan primer je, dakle, trebalo da poništi društvenu starnost. Pri tome se svesnom upotrebom apsolutnih brojeva koji ukazuju na mnoštvo („jedan od hiljada“), koji se ne stavljaju u odnos prema drugim brojevima, doprinosi stvaranju utiska da su Srbi u velikom broju ostali u gradu, iako je njihovo prisustvo postalo zanemarljivo. Pri tome se jedna strana u ratu izjednačavala sa varvarima, a druga sa civilizacijom, čime se u ne maloj meri potpadalo pod uticaj stereotipa o varvarskim seljacima-brđanima i nužno civilizovanim žiteljima grada. Dok se Srbin u Sarajevu može razumeti, jer on pravda svoj izbor sebi i drugima, dotle je s naučnog stajališta postupak Donie nedozvoljiv. Umesto da primer bude u funkciji ukazivanja na izuzetak, on je proglašen za pravilo sarajevskog „zajedničkog života“. Bez obzira na primetan napor da dostigne objektivnost, što se vidi po činjenici da mnogo toga nije prećutkivao, autor je ipak sistematski primenjivao duple standarde na strane u sukobu: „Cilj podele grada bosansko-srpskih nacionalista propisivao je progon Bošnjaka i Hrvata iz delova koje su držali Srbi i povlačenje Srba iz, kako su to nacionalisti zvali, ’muslimanskih delova’ grada. Kao što je primećeno, njihovi napori da nagovore Srbe iz okruženog grada doživeli su samo delimičan uspeh, ali su oni brutalno počistili osvojene teritorije od nesrba, bilo u toku vojnih akcija bosanskih Srba ili u odvojenim akcijama. Oni su ubili neke lokalne nesrbe, zatvorili druge, i prognali golemu većinu ostalih“ (Donia, 2006: 313).

Ne dovodeći u pitanje tačnost opisa onoga čime su se bavili „srpski nacionalisti“, ipak, može se postaviti pitanje da li su navlas isto radili i „bošnjački nacionalisti“ u delu Sarajeva koji su kontrolisali: oni su, takođe, ubili neke


lokalne Srbe, zatvorili i mučili druge npr. u bivšoj kasarni „Viktor Bubanj“,519 a „golemu većinu ostalih“ prognali čim im se za to ukazala prilika. Na osnovu primarnog iskustva, potpisnik ovih redova smatra da je u Sarajevu (1978–1985) osetio od osoba drugačije nacionalne pripadnosti kako prijateljstvo, tako i predrasude, nepoverenje i sumnjičenja. Neretko su iste osobe u različitim situacijama umele da se predstave na različit način. U svakodnevnim i uobičajenim prilikama pokazali bi se kao prijatelji bez etničkih predrasuda, ali u situacijama sukoba koji izvorno nisu imali nikakvu etničku pozadinu, ali su u višeetničkom kontekstu tumačeni u etničkom ključu, prikazali bi se kao predrasudama vođeni pojedinci koji ne trpe činjenicu da im je školski drug Beograđanin, navijač Crvene Zvezde i Srbin.520 Kao što je to pokojni Adil Zulfikarpašić svojevremeno objasnio: „Bosna je vrsta zemlje u kojoj ti komšija može biti prijatelj, ali takođe i divlji neprijatelj, granice zločina su blizu tankoj liniji mira i postoje problemi koji se moraju rešavati pažljivo, a nikada se s njima ne poigravati“ (cit. pr. Cohen, 1995: 245). No, ono što je važno primetiti jeste činjenica da se etnička netrpeljivost u Sarajevu krajem sedamdesetih i polovinom osamdesetih javlja u neuobičajenim i kriznim trenucima. Kad nema krize, onda smo svi, bez obzira na nacionalnost, prijatelji i komšije koji se svakodnevno druže, posećuju i piju kafu (Bugarel, 2004: 122–123); ali kad naiđe kriza, koja izvorno ne mora imati korene u međunacionalnim odnosima, onda potisnuto nepoverenje rugobno izbija na svetlo dana i postajemo prvenstveno Srbi, Bošnjaci (muslimani) i Hrvati, s manje ili više otvorenim predrasudama jednih o drugima. Lenard Koen s pravom naglašava značaj međugeneracijskog prenošenja negativnih stereotipa o susednoj etničkoj grupi koje određuje ovakvo ponašanje u kriznim trenucima (Cohen, 1995: 246). Bugarel (Bougarel), takođe, s pravom, naglasio je značaj države i stabilnosti svakodnevice koju ona obezbeđuje susednim nacijama u BiH: „U komšiluku, stabilni i miroljubivi karakter svakodnevnih međunacionalnih odnosa ima kao preduslov jedno ’svako kod svoje kuće, svako na svome mestu’, čiji jemac ostaje ipak, na kraju krajeva, država. U tome počivaju ambivalentnost i krhkost komšiluka. Ovo svakodnevno potvrđivanje stabilnog i miroljubivog karaktera međunacionalnih odnosa funkcioniše sve dok je država u stanju da svojom politikom garantuje taj stabilni i miroljubivi karakter. Čim ona prestane to da čini, ili čak okrene zajednice jedne protiv drugih, i komšiluk – traganje za

519 Zloglasni Jusuf Juka Prazina sa svojim „jalijašima“ tu je podvrgavao raznovrsnim mučenjima zatočene Srbe. 520 Za neke od prijatelja među bosanskim Srbima, pak, upravo su ove odlike bile od ključnog značaja da mu se mogu slobodno poveravati o „balijama“. Kako nije znao u to doba šta pogrdni termin „balija“ označava, „objašnjeno“ mu je da je reč o „Turcima“.

412 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači sigurnošću kroz reciprocitet i mir – tad skreće u zločin, u potragu za sigurnošću kroz proterivanje i rat. A upravo to i pokazuju međunacionalna nasilja koja, još od XVIII veka, skoro redovno prate agrarne krize ili strane invazije u Bosni i Hercegovini“ (Bugarel, 2004: 123).

Otud tvrdnja Bringe kako „je za bosanske posleratne generacije, u stvari, kao i za one pre njih, suština bosanskog bića bila u odrastanju u višekulturnoj i višereligijskoj sredini, u okruženju kojem je kulturni pluralizam bio svojstven društvenom poretku“ (Bringa, 1993), iako tačna, snima stanje dok vulkan miruje. Kad se ovaj probudi, kao tokom oba svetska rata i devedesetih godina, onda se i stvarnost iz korena menja. Potrebno je proučavati vulkan kako u stanju mirovanja, tako i u stanju neposredno posle erupcije, pošto u vreme erupcije vulkan nije moguće proučavati. Drugim rečima, svaka kriza političke zajednice u kojoj se BiH nalazi neminovno dovodi do narušavanja svakodnevice u kojoj se stare etničke predrasude drže u privatnosti. Tada one izbijaju svom silinom na površinu i dovode do užasnih ratova. Društvo BiH zaslužuje pažnju ozbiljnih istraživača, kakvi su Fajn, Donia i Bringa, koji su se bavili prošlošću i sadašnjošću BiH i pre rata, pokušali to da rade u toku rata, te nastavljaju istraživanja i u posleratnom razdoblju. Njihova pristrasnost proizvod je osećajnog vezivanja istraživača za predmet istraživanja, što je pratila i društveno-integrativna funkcija misli o poželjnosti višeetničkog ideala. 10.6. Demonizacija Srba i viktimizacija Bošnjaka – nauka kao propaganda Vitlati izrazima ’agresija’ i ’genocid’ kao zabrani za dalje razmišljanje, to znači pripremati sutrašnje agresije i genocide. Ksavije Bugarel

Ova grupa autora može se posmatrati kao jedinstveni blok, pošto se i ne trude da slede načelo objektivnosti, već bez izuzetka i bez ostatka vrše demonizaciju jedne strane i viktimizaciju druge. Knjige su objavili devedesetih godina XX veka, kada je antisrpska propagandna kampanja u angloameričkim sredstvima opštenja bila najjača. Za njih je rat u BiH ne samo agresija Srbije na susednu državu već i genocid Srba nad Bošnjacima, pa i reč „genocid“ često stavljaju u naslove knjiga. Uopšte, ako se kaže da je negde počinjen genocid nad nekom nacijom u ime neke druge, onda se pitanje suštine rata ni ne postavlja, jer je sve unapred jasno. Gatman je bio novinar tabloida Newsday, s tiražom od 800.000 primeraka. Proslavio se pričom o koncentracionim logorima krajem jula i početkom


avgusta 1992. godine. Ova priča je pokrenula lavinu novinarskih izveštaja o srpskim „koncentracionim logorima“ ili „logorima smrti“, naročito posle izveštaja novinarske ekipe britanske televizije ITN i snimaka kosturno mršavog Fikreta Alića,521 a Gatman je dobio Pulicerovu nagradu.522 Knjiga Svedok genocida: Prvi izveštaj iznutra o užasima ’etničkog čišćenja’ u Bosni523 (A Witness to Genocide: The First Inside Account of the Horrors of ’Ethnic Cleansing’ in Bosnia) izašla je već 1993. godine. U predgovoru knjige vidljiva je pristrasnost koja ne traži ni objašnjenje ni opravdanje.524 Ona se prima zdravo za gotovo, jer se unapred zna koji su momci dobri, a koji loši. To se najbolje pokazuje u odnosu prema potencijalnim izvorima. Predgovor počinje devetojulskim (1992) telefonskim pozivom „muslimanskog političkog vođe iz Banja Luke“: 521 O tome je opširnije pisano u poglavlju „Značenje i značaj razbijanja SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida“. 522 Jedan sociolog s divljenjem o njemu piše: „Zašto Gutmanov rad izaziva divljenje i poštovanje? To je zato što njegovo djelo najbolje ilustrira etiku konačnih vrijednosti (radi se o Veberovoj etici uverenja, prim. aut.). Ta crta Gutmanovog pisanja je ono što ljudi doživljavaju ne samo kao očaravajuće nego i kao nešto što nadahnjuje“ (Doubt, 2003: 54). 523 A Witness to Genocide: The First Inside Account of the Horrors of ’Ethnic Cleansing’ in Bosnia, Schaftesbury, Rockport, Brisbane: Element, 1993. Citira se u 75 radova o genocidu, etničkom čišćenju ili BiH. 524 U jednom intervjuu iz jula 1993. Gatman je rekao da je „odbacio strogu objektivnost da bi izvršio pritisak na vlade da nešto učine“ (Brok, 1995: 25–26). U samoj knjizi se, takođe, služio humanitarno-imperijalističkim diskursom u cilju pridobijanja vlade SAD da dela protiv Srba i u korist Bošnjaka: „Na moj zahtev, kolege iz Newsday biroa upozorile su svaku od glavnih vladinih agencija. Niko nije odgovorio“ (Gutman, 1993: XII). Pri tome, ovaj zahtev je poslao posle svedočenja „iz druge ruke“ (Gutman, 1993: XII). Radilo se o maniru ne samo Gatmana, već i drugih autora iz ove grupe demonizatora Srba i viktimizatora Bošnjaka. Primerice, levi liberal Dejvid Rif (David Reiff ), sin takođe levoliberalne književnice Suzan Zontag (Susan Sontag) koja je istočnoevropski socijalizam nazivala „fašizmom s ljudskim licem“, režirala pozorišne predstave u opsednutom Sarajevu, i nazivala rat u BiH „Španskim ratom našeg doba“ (http://en.wikipedia.org/wiki/Susan_Sontag, pristupljeno 10. V 2008), započeo je svoju veoma citiranu knjigu (navedena u 135 publikacija) Klanica: Bosna i neuspeh Zapada (Slaughterhouse: Bosnia and the Failure of the West) sledećim rečima: „Ovo je priča o porazu. Kada sam prvi put otišao u Bosnu u septembru 1992, pobeda etničkog nacionalizma i fašizma bila je već verovatna, ali ne obezbeđena. Izveštaji o genocidu Srba nad bosanskim Muslimanima već su procureli blagodareći herojskim naporima nekolicine humanitaraca i novinara, ali najveći deo ljudi na Zapadu izgledao je nemoćan da se suprotstavi lošim vestima. Stigao sam na Balkan mesec dana pošto je Roj Gatman iz Newsday obelodanio postojanje arhipelaga tajnih koncentracionih logora koje su uspostavili bosanski Srbi u severnoj Bosni, i pošto su Ed Valami iz The Guardian i britanska filmska ekipa ITN već bili prvi stranci koji su pušteni unutra“ (Rieff, 1996: 9). Tako je već na početku knjige sve bilo jasno: obrazovan je svet diskursa s negativcima, izjednačenim sa fašizmom zato što sprovode „genocid“. U tu svrhu je upotrebljena i imenica „arhipelag“ koju je uveo za sovjetske logore Solženjicin, kako bi se podvukla stravičnost onoga što se dešava. Bošnjaci su viktimizovani, a Zapad se moralno osuđuje zato što je nad njima dozvolio genocid. Bila je to jednostavna i ubedljiva pripovedna struktura, bazirana na televizijskoj slici „koja ne laže“, u koju se čitalac bez mnogo okolišanja i filozofiranja mogao uvesti.

414 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Molim te, pokušaj da dođeš ovdje. Puno je ubijanja. Prevoze muslimanski narod kroz Banja Luku u stočnim vagonima. Prošle noći je bilo 25 vagona za stoku napunjenih ženama, starim ljudima i djecom. Bili su tako uplašeni. Mogao si im vidjeti ruke kroz otvore. Nije nam bilo dozvoljeno da priđemo bliže. Možeš li to zamisliti? To je kao kad su Jevreji slani u Aušvic. Dođi, molim te, u ime humanosti“ (Gutman, 1993: VII).

Ovom opisu se poklanja puna vera. Međutim, opisi sa srpske strane smatraju se ogoljenom propagandom: „Najbolji vodič za ono što su Srbi radili dolazi iz njihove sopstvene propagande. U glavnom štabu u Banja Luci, major Milovan Milutinović sedeo je za malom kucaćom mašinom izbacujući drečeće žestoke klevete. ’Pod tako vrućim balkanskim nebom’, počinjao je jedan pamflet, ’ogrlice su pravljene od ljudskih očiju i ušiju, skalpovi su bili odrezani, mozgovi raspolućeni, utroba izbačena, ljudi nabijani na kolac i dečija tela izbodena bajonetima, sve to je još jednom postalo deo folklora neprijatelja srpskog naroda’.“ (Gutman, 1993: IX).

U stvari, propagandu su vodile obe zaraćene strane, ali jednoj se bezrezervno verovalo, a drugoj nije. Major VRS je zacelo dosta toga neinteligentno izmišljao, ali se ponešto od pobrojanih grozota nad žrtvama svih nacija doista i dešavalo. No, potpuna neodređenost u smislu mesta dešavanja zločina „ukrašena“ kvaziknjiževnom samobalkanizacijom („vruće balkansko nebo“) sasvim je uklonila verodostojnost izvora. Loše vođena propaganda nanela je štetu strani u čije ime se vodila. Laži su u propagandi uvek manje efikasne od poluistina zato što ih je lakše razotkriti. Verovatno je i lokalni bošnjački političar preuveličao broj stočnih vagona kojima su odvoženi Bošnjaci, baš kao što je i opis namerno propagandno podesio da liči na scene holokausta. Njemu se veruje već na osnovu telefonskog razgovora, iako nije jasno kako je mogao videti da su ljudi u vagonima „tako uplašeni“ pošto im nije mogao prići. Osim toga, kako to da je bosanski muslimanski vođ bio živ i zdrav usred etničkog progona njegovog naroda? Svejedno, izveštaj na osnovu „svedočenja iz druge ruke“ Newsday je objavio 2. avgusta:525 „Urednici Newsday su odlučili da daju priči dramatičan ton kako to samo tabloid može. LOGORI SMRTI BOSNE se moglo pročitati u naslovu sa slovima velikim dva inča“526 (Gutman, 1993: XIII). Očevidno, autor smatra da je to bilo sasvim u redu: „Medijski izveštaji poput moga izazivali su mnogo nevolja. Napad protiv Bosne imao je obeležja genocida, ali nijedan zvaničnik ne bi upotrebio tu reč zato što 525 Gatman iznosi da je posle tog članka za mesec i po dana Omarsku posetilo 360 reportera (Gutman, 1993: XIV). 526 1 cm iznosi 0, 3937 inča. To znači da je naslov napisan slovima veličine između 5 i 6 cm.


bi ih to primoralo da izađu sa politikom odgovora. Tako, pošto nije bilo zvanične potvrde, opao je i javni interes. Uistinu, v. d. državnog sekretara (Lorens Iglberger, prim. aut.) izrazio je sumnje o čitavoj priči“ (Gutman, 1993: XIV).

Dakle, autor je bez zadrške, a na osnovu „svedočenja iz druge ruke“, zaključio da se u BiH radi o genocidu Srba nad Bošnjacima. Smatrao je da političari nisu hteli tu činjenicu da priznaju, pošto bi ih to primoralo da vojno intervenišu u cilju sprečavanja genocida, što je međunarodna obaveza. Za Gatmana, međutim, nije bilo ni najmanje dileme: „Omarska je bila fabrika smrti. Nije svako ko je tamo bio umro, ali da nije zatvorena, hiljade tamo zatvorenih krajem jula bi umrle za nekoliko nedelja. Istražitelji američke vlade su zaključili da su srpski stražari ubili 5.000 ljudi u Omarskoj od oko 13.000 koliko ih je kroz nju prošlo“ (Gutman, 1993: XIV). U stvari, bilo je malo verovatno da je u Omarskoj umrlo 5.000 ljudi, pošto je ukupan broj poginulih bošnjačkih civila u celom Pounju za ceo period rata iznosio 6.291.527 Uprkos tome, nije sporno da su u Omarskoj vladale užasne okolnosti, te da su kršenja ljudskih prava bila veoma rasprostranjena, a nasilna smrt nije predstavljala retkost. No, ovakav naduvan podatak autoru je bio potreban kako bi opravdao svoj izveštaj o „logorima smrti“ i konkretnu, a paušalnu tvrdnju da bi „hiljade tamo zatvorenih krajem jula umrlo za nekoliko nedelja“. Proizvoljnim uvećanjem navodno tačnog broja usmrćenih u logoru zabašurivale su se činjenice u cilju izazivanja napada SAD na Srbe. Gatman se uopšte služio nepouzdanim svedocima koji su zapravo vodili ne preterano inteligentnu propagandu, koristeći neverovatne priče sasvim uporedive sa već pomenutim pričama majora Milutinovića. Tako je naveo priču „vođe muslimanske zajednice u Zagrebu“ i „istaknutog religijskog vođe“ Ševka Omerbašića o „sistematskim silovanjima“:528 1. Pitao sam ga šta zna o sistematskim silovanjima muslimanki u logorima. 2. Ispričao mi je priču da je grupa majki pristigla u Tuzlu u centralnoj Bosni pešice, posle prelaženja minskih polja na linijama fronta, izbezumljene zato što su im deca bila oduzeta. 3. ’Gdje su naše kćerke?’, plakale su. 4. Tragedija je započela 11. juna kada su srpske snage odvele muškarce u koncentracioni logor u Brčkom na Savi. 527 Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/regioni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. Filipović je, pak, u patosu viktimizacije navodio da je „u dolinama rijeka Sane i Une pobijeno oko 30.000 ljudi“ (Filipović, 2002: 65). 528 Prema Štiglmajerovoj, Gatman je bio prvi novinar koji je izvestio o „masovnim silovanjima“ u BiH (Stiglmayer, 1994: XV). Prema tome, njemu pripada čast za izradu obeju pripovesti, one o „koncentracionim logorima“ i ove o „sistematskim masovnim silovanjima“.

416 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači 5. Potom su odveli majke. 6. Naposletku su silovali kćerke i pustili ih da pređu minska polja da vide svoje majke u Tuzli (Gutman, 1993: XIV).

Sam Gatmen je već (1) u pitanju svedoku iz treće ruke potencirao da su muslimanke podvrgavane „sistematskom silovanju“. Dakle, on sam se sasvim stavio u službu ratne propagande jedne strane, jer je uzimao zdravo za gotovo nešto što je trebalo tek dokazati i što, ispostavilo se, nikad nije dokazano.529 Zatim se tvrdilo (2, 3) da je grupa majki prešla minsko polje i da su bile izbezumljene zbog odvedenih kćerki. Potom se (4, 5) ukratko opisala sistematičnost uništavanja muslimanskog stanovništva, pošto su prvo muškarci a onda i žene odvođene u koncentracione logore. Naravno, upotrebljavaju se reči nabijene osećanjima, kao što su „tragedija“ i „koncentracioni logori“. Na kraju (6), saznavalo se da su kćerke, pošto su silovane, prešle ona ista minska polja da bi videle majke u Tuzli. Ovakva i slične bizarnosti dostojne barona Minhauzena, prikazujući Srbe kao okrutne i genocidne neljude, pribavile su Gatmenu Pulicerovu nagradu i pokrenule izvesne feministkinje da se i same „proslave“ pričama o desetinama hiljada silovanih muslimanki u BiH. Gatmen je i inače na manihejski način predstavljao stvarnost ratova za jugoslovensko nasleđe uopšte i BiH posebno. Kako bi viktimizacija bila što uspešnija, on je idealizovao višeetničko društvo BiH, Sarajevo kao glavni grad i Bošnjake kao stanovništvo. Istovremeno, Srbe je predstavio kao istorijski manje vredne seljačke etnonacionaliste: „No, u Bosni i Hercegovini, republici od 4,4 miliona, nije bilo unutrašnjeg neprijateljstva između istočnopravoslavnih Srba, uglavnom seljaka i pastira koji žive na brdima predstavljajući 31% stanovništva, i muslimanskih Slovena, koji uključuju jednu sekularnu, obrazovanu elitu i čine 44%. (...) Nije bilo međuetničkih svađa koje bi narušile mir skoro pola veka u Bosni i Hercegovini, i samo je najprimitivniji um mogao pravdati napad na slovenske muslimane kao osvetu za četrnaestovekovni poraz i posledičnu petovekovnu tursku vladavinu. Naprotiv, Sarajevo 529 Ovo ne znači da silovanja nije bilo, ali se nije radilo o „sistematskim masovnim silovanjima“. Dešavalo se na svim stranama. Takođe, broj silovanih je u propagandne svrhe demonizacije srpske strane u sukobu znatno precenjen. Pa ipak, ono što su Gatmen i sledbenice u leto 1992. i docnije uspostavili kao pripovest opstaje do dana današnjeg. Tako je Nikolas Kristof (Nicholas D. Kristof), skoro punih 16 godina pošto je Gatmen napisao prvi članak o koncentracionim logorima u BiH, dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade i kolumnista The New York Times koji nije ranije pisao o ratu u BiH, u članku pod nazivom „Oružje silovanja“ (The Weapon of Rape) napisao, između ostalog, i ovo: „Svet je postao svestan ove pojave 1993, posle otkrića da su srpske snage uspostavile mrežu ’logora za silovanje’ u kojima su bile zarobljene žene i devojke, pa čak i dvanaestogodišnjakinje. Od tada smo videli slične obrasce sistematskog silovanja u mnogim zemljama, pa je postalo jasno da masovno silovanje nije tek uzgredni proizvod rata, već katkad i namerno oružje“ (The New York Times, 15. jun 2008).


sa svojim minaretima uperenim u nebo, crkvenim tornjevima i sinagogama, svedočilo je vekovima o civilizovanom višeetničkom sapostojanju. Bilo je to mesto učenja i trgovine, Zapadu okrenut grad u jednom egzotičnom okružju koje se vekovima stvaralo: jedan evropski dragulj. Bio je to mesto održavanja Olimpijade 1984. (...) Atmosfera sekularne trpeljivosti odlikovala je celu republiku. Bosna i Hercegovina je bila istinski lonac za topljenje. Takva civilizacija je bila pod udarom“ (Gutman, 1993: XVIII–XIX).

Saznaje se, dakle, da u BiH nije bilo religijskog neprijateljstva između hrišćana i muslimana. Tako bi BiH verovatno bila jedino mesto na svetu na kojem karakterističnog neprijateljstva u istoriji nije bilo. Ipak, Srbi su predstavljeni na balkanistički način kao društveno istovrsni seljaci i pastiri.530 Muslimani se, međutim, predstavljaju kao narod sa značajnim udelom sekularne i obrazovane elite. Srbi se balkanizuju, a muslimani evropeizuju. Tako ispada da jedni obrazovanih uopšte i nemaju, a da su drugi gotovo svi obrazovani. Sapostojanje bogomolja raznovrsnih konfesija navodi se kao dokaz trpeljivosti. Ipak, da li je to odista dovoljan uslov trpeljivosti, ako se zna da je i Jerusalim, primerice, mesto ovakve raznolikosti? Sarajevo je lepa varoš koja je ostala u srcu i piscu ovih redaka. Pa ipak, čini se da je govor o „evropskom dragulju“ u funkciji idealizacije jedne strane u ratu i demonizacije druge. Prva u njemu obitava, a drugu čine uglavnom seljaci i pastiri, premda nije jasno otkud onda pravoslavne bogomolje u gradu. Naposletku, tvrdnja o BiH kao „loncu za topljenje“ potpuno je neodrživa, ali vrši funkciju pobuđivanja simpatija za BiH. Trebalo je pokrenuti američko javno mnjenje u odbranu „takve civilizacije“ – slične američkoj. Verovatno zarad ugleda koji je kao pionir u „istraživanju“ genocida i silovanja u BiH uživao, a možda i radi poboljšanja prodaje knjige, Gatmen je napisao predgovor i nekim feminističkim studijama o silovanjima u BiH, kao što je npr. slučaj sa knjigom koju je 1994. uredila Nemica Aleksandra Štiglmajer (Alexandra Stiglmayer) Masovno silovanje: rat protiv žena u Bosni i Hercegovini (Mass Rape: The War Against Women in Bosnia-Herzegovina).531 U tom predgovoru 530 Ovo stereotipno predstavljanje Srba kao „seljaka s brda“ i „papaka“ dosta je rasprostranjeno među sarajevskim Bošnjacima, a kako ovaj citat Gatmana i ranije navedeni citat Donie svedoče, i među istraživačima sa Zapada. Takvom u osnovi balkanističkom predstavljanju nije odoleo ni bošnjački liberalni i sekularni filozof Muhamed Filipović: „Osobito je ta netrpeljivost (koju je širila propaganda da Srbi katastarski poseduju najviše zemlje u BiH, prim. aut.) našla plodno tlo kod srpskih seljaka, koji su navikli na migriranja i zaposjedanja tuđih zemalja, svagda gladnih muslimanske zemlje“ (Filipović, 2002: 89). Tako je mnogo hvaljena i slavljena višeetničnost i trpeljivost Bošnjaka, izražena perom jednog od onih intelektualaca koji važi kao upravo takav, dobila svoju punu negaciju, jer su srpski seljaci odreda predstavljani kao večiti pljačkaši muslimanske zemlje. Sličan stav izneo je i istoričar Smail Balić (Balić, 1993: 82). 531 Citirana je u 93 različite publikacije.


nedvosmisleno je zaključio da je Haški tribunal stvoren zarad istraživanja, optuživanja i osude („gde je moguće“) „osumnjičenih za zločine protiv čovečnosti u srpskom osvajanju Bosne i drugim ratovima koji su obeležili slom Jugoslavije“ (Gutman, 1994: IX). Prema tome, za ovog autora nije bilo dileme: samo su Srbi ti koji su počinioci, kriminalci i ratni zločinci u BiH, a ostali su njihove žrtve.532 Doista, pisao je da je silovanje žena „bilo centralno za osvajanje“ (Gutman, 1994: IX). Dodavao je, doduše, da su i nesrbi ove imitirali ili sporadično silovali, ali kod njih se nije radilo o sistematskom silovanju kao sredstvu rata: „Razlika koju su napravili međunarodni humanitarci jeste u tome što su Srbi ustanovili obrazac 1992. – organizujući osvajanje u cilju ostvarenja velike Srbije, uspostavljajući koncentracione logore, i primenjujući sistematsko silovanje. Bosanski Hrvati iz zapadne Hercegovine usvojili su ovaj obrazac u proleće 1993, kada su krenuli u ofanzivu zarad stvaranja etnički čiste hrvatske oblasti. Snage preovlađujuće muslimanske vlade Bosne su, takođe, činile zločine, ali ne kao sredstvo vladine politike“ (Gutman, 1994: XI–XII).

Dakle, jasno je ustanovljeno stepenovanje snaga u BiH. Srbi su izumeli silovanje kao sredstvo ratovanja, dosledno primenjujući taj zločinački obrazac, Hrvati su umeli to imitirati, ali isključivo u ratu protiv Bošnjaka, nikako ne i protiv Srba, dok su potonji tek tu i tamo nesistematično umeli da naprave eksces silovanja, što se dešava u svakom ratu. Samo su, prema tome, prvi demoni, jer oni su izumeli zločinački obrazac sistematskog silovanja kao sredstva ratovanja u okviru „ideologije etničke vladavine koju su oni sami nazvali ’etničko čišćenje’“, drugi su njihovi imitatori, a za njihovu imitaciju dobar deo krivice 532 Razmere demonizacije Srba mogu se najbolje sagledati u tvrdnji dopisnika Vanity Fair da su oni krivi za I svetski rat: „Ovaj hronični srpski osećaj da im se čini nepravda proizveo je najtragičniji ishod 1914, kada je Gavrilo Princip – srpski nacionalistički terorista i duhovni predak današnjih srpskih terorista – ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu. (...) Po cenu miliona mrtvih, Princip je ostvario svoj cilj: razgradnju omrznute Austrijske i Osmanlijske imperije, tradicionalnih tlačitelja srpskog naroda“ (Allman, 1993: 55). Olmen nije bio usamljen u ovakvim tvrdnjama. Naime, Robert Keplen, pisac prvo uticajnih a zatim mnogo kritikovanih Balkanskih duhova slično je ocenjivao Principa, a uz to je balkanistički dodavao da je u „ćumezima Beča, plodnom tlu za etnička trvenja bliska južnoslovenskom svetu, Hitler (je) naučio kako da mrzi na tako zarazan način“ (Kaplan, 2004: XX, XXI). Što se Olmena tiče, treba primetiti da se ne radi samo o površnom novinaru već najverovatnije i o patološkom lažovu, jer je, između ostalog, navodio kako su Srbi zlostavljali i Rusine u „koncentracionim logorima“ BiH iz prostog razloga što „nisu Srbi“ (Allman, 1993: 44), te da su u Srbiji „mnogi verovali da Tito nije muškarac“, već žena, što se objašnjava simboličkom „kastracijom dominantnog jugoslovenskog vođe dvadesetog veka koja sumira srpski osećaj istorijske uškopljenosti“ (Allman, 1993: 56). Ovakvu neverovatnu pripovest su Rabija Ali (Rabia Ali) i Lorens Lifšulc (Lawrence Lifschultz) uvrstili u knjigu o ratu u BiH i čak delove o Rusinima citirali u uvodu studije.


snose Vens i Oven zbog njihovog plana „razrešenja spora razbijajući Bosnu u etnički zasnovane mini-države“, dok su treći žrtve pošto „insistiraju da je njihov cilj održanje višeetničkog društva“ (Gutman, 1994: XII). Gatmen je objašnjavao da se u „konzervativnom muslimanskom društvu“ očekuje da žene budu nevine do sklapanja braka: „Silovanje je trauma sa dalekosežnim posledicama za žrtve, koje imaju opravdane strahove od odbijanja i progona i života bez braka ili dece. U ovom pogledu, obrazac silovanja neudatih žena u fertilnom dobu ispunjava jednu drugu definiciju genocida – pokušaj da se zaustavi rađanje u grupi“ (Gutman, 1994: X). Doista, radilo se o naporu da se jedna strana u ratu, srpska, dosledno i bizarno maštovito demonizuje. U tom smislu se koristio i okvir agresor–žrtva sa preplitanjem diskursa II svetskog rata i aktivističko-humanitarističkog diskursa: „Jedna od osobenosti zločina protiv čovečnosti u bivšoj Jugoslaviji, uz onu o broju žrtava – čak 10% muslimanskog stanovništva od 2,2 miliona za jednu godinu – odnosio se na broj počinilaca. Dok vlada Sjedinjenih Država i Komisije za ratne zločine UN ne objave svoje podatke, biće nemoguće dobiti pravi pregled, pa se čovek mora osloniti na anegdotsku evidenciju. Pa ipak, priče o masakrima, u kojima učestvuje onoliko naoružanih muškaraca koliko ima žrtava, i masovnim silovanjima gde pojedini vojnici koriste alibi da su u njima učestvovali zbog naređenja sugerišu režim terora, vojne discipline, i obrazac kriminaliteta koji lako podseća na Treći rajh. Maltene monopolsko vladanje srpske vlade nad televizijom i drugim medijima igralo je ulogu; nema sumnje da političari odgovorni za ludilo, takođe, osećaju sigurnost u masama. No, krajnje nacionalistički pokreti ne nastaju preko noći, i podložnost koja vodi veliki broj pojedinaca da se pridruže orgiji zločina mora, takođe, biti potražena u pesmama i poeziji, ritualima i folkloru, te običajima koji se održavaju generacijama“ (Gutman, 1994: XII).

Prvo što upada u oči jeste da je broj žrtava višestruko precenjen,533 tim više ako se ima u vidu da se procena odnosi na samo jednu godinu ratovanja u BiH. Naime, 10% od 2,2 miliona534 iznosi 220.000, a ukupan broj žrtava na svim stranama tokom četiri godine ratovanja iznosi oko 100.000, od kojih je 533 Ima bošnjačkih autora liberalne usmerenosti i zagovarača bosanske višeetničnosti koji su broj žrtava procenjivali, ne pozivajući se na izvore, na 269.810 (Mahmutćehijić, 2002: 16, 91). Ako veliki okrugli brojevi, po pravilu, ukazuju na mogućnost propagandne zloupotrebe, onda ovako precizni brojevi, bez navođenja izvora, nesumnjivo svedoče o gruboj manipulaciji. Zanimljivo je, takođe, i da su se neki bošnjački demografi istakli izrazitim precenjivanjem broja poginulih, kao Ilijaz Bošnjović koji je procenio da je u BiH 279.000 poginulih, a da demografski gubici iznose 352.000 (Bugarel, 2004: 29). 534 Čudnovato je da se iznosi cifra od 2,2 miliona, pošto je na popisu iz 1991. zabeleženo 1,9 miliona bosanskih Muslimana (Bugarel, 2004: 195).


dve trećine Bošnjaka. No, ovoliko preuveličanje svedoči sasvim sigurno o tendenciji viktimizovanja, tj. pribavljanju monopola na status žrtve Bošnjacima. Istovremeno, korišćenje diskurzivne strategije istorijske analogije ima za cilj predstavljanje Srba kao novih nacista, čime se čitava jedna nacija nacifikuje, a uzroci tome se traže u nacionalnoj svesti i prošlosti koja ju je oblikovala. Utoliko, prema Gatmenu, Milošević je samo jedan od izdanaka dubljih nacionalnih struktura.535 Analogija sa Trećim rajhom je potpuna, jer ovakvo viđenje podseća, recimo, na Goldhagenova gledišta o nemačkoj istrebljivačkoj antisemitskoj kulturi. Problem sa takvim viđenjem jeste da se nekoj naciji, nebitno da li nemačkoj, srpskoj ili nekoj drugoj, pripisuje kolektivna krivica. Naposletku valja primetiti gotovo dirljivu sklonost autora da bezrezervno veruje podacima koje iznosi njegova vlada o nekom ratu u koji je ona, uprkos geografskoj udaljenosti, na ovaj ili onaj način upletena. Beverli Alen (Beverly Allen), Amerikanka švedskog porekla, feministkinja i stručnjak za italijansku kulturu, u knjizi Rat silovanjem: skriveni genocid u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj (Rape Warfare: The Hidden Genocide in BosniaHerzegovina and Croatia, 1996),536 takođe je poklonila puno poverenje pripovestima o silovanjima kao posebnom sredstvu genocida Srba protiv Hrvata i Bošnjaka. Te pripovesti je s njom nesebično podelila neimenovana prijateljica hrvatske nacionalnosti „M.“537 No, osim što je pisala o silovanjima, ova univerzitetska profesorka koja je predavala na nekoliko najcenjenijih univerziteta u SAD (Berkli, Stenford, Kornel), kao i na Univerzitetu u Zagrebu, ponudila je i originalno razumevanje šire slike ratova za jugoslovensko nasleđe: 535 Slično tome, Filipović je poredio Miloševića i Karadžića sa Hitlerom: „(Hitler) je kao svoj cilj proglasio upravo ujedinjavanje svih Nijemaca, koji bi svi trebali da žive u jednoj državi (kakva sličnost u ciljevima sa Slobodanom Miloševićem i Radovanom Karadžićem) (...)“ (Filipović, 2002: 39). 536 Knjiga je veoma uticajna, pošto je citirana u 108 bibliografskih jedinica. 537 Dotična M. je, kako čitaoca obaveštava Alenova, dokumentaciju sa svedočenjima navodnih žrtvi silovanja, koja je ona prevela na engleski, poslala i usred predizborne kampanje spoljnopolitičkom savetniku Bila Klintona: „Malo posle toga, Klinton je objavio da se zalaže za vojnu intervenciju u Bosni i Hercegovini“ (Allen, 1996: XIII). Verovatno se, dakle, radilo o hrvatskoj feminističkoj nacionalistkinji koja je veoma uspešno pridobijala političku i feminističku akademsku elitu za borbu protiv hrvatskih neprijatelja u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Koliko se Alenova identifikovala sa hrvatskom i bošnjačkom stranom u ratu, uz činjenicu da je „nešto od dokumentacije“ koju je dobila od „M.“ prosledila i prijateljici Nini Bernstin (Bernstein) iz tabloida Newsday, svedoče i sledeće reči: „Kada je izabran, međutim, predsednik Klinton je usvojio politiku neintervencije koja se pokazala katastrofalnom za ljudski život u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, da se sam agresor Srbija i ne pominje, i ozbiljno je zapretila ostacima moralnog autoriteta koji SAD može imati u svetu“ (Allen, 1996: XIII). Okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs je uobičajenom, iako čudnovatom logikom zahtevao da vojna intervencija spasava ne samo američki moralni autoritet, već i ljudske živote, pa čak i onih protiv kojih će se upotrebiti. Po sopstvenim rečima, Alenova se trudila da ovakvim argumentima pridobije američku i evropsku javnost (Allen, 1996: XII–XVII).


„Politička osnova srpske agresije i bosanskohercegovačkog i hrvatskog otpora, kao i hrvatske agresije, mora se imati na umu. Decenije diktature stvorile su oblasti privilegija i oblasti represije koje su se sada iznova uspostavljale posredstvom rata i genocida. Ljudi koji su se smatrali ’Jugoslovenima’ mogli su npr. uživati privilegije pod tim režimom. Ljudi čiji su identiteti nacionalno posebni (’hrvatski’, recimo, ili ’crnogorski’) to nisu mogli. No, to nije strogo pravilo“ (Allen, 1996: 7–8).

Činjenica da autorka očevidno nije spadala među stručnjake za Jugoslaviju ne može je osloboditi odgovornosti za pisanje studije s naučnim pretenzijama o predmetu koji ne poznaje. Takođe, metodološki je nekorektno što je razgovarala samo sa „bosanskohercegovačkim i hrvatskim ljudima“ (Allen, 1996: 20). „Instant istorija“ prerastala je u njenom slučaju u „instant moralisanje“; i vice versa, sklonost moralisanju pravdalo je izricanje dalekosežnih sudova o stvarnosti bivše Jugoslavije o kojoj su nedostajala verodostojna i pouzdana obaveštenja. Otud, međutim, ne čudi i da se gotovo doslovce ponavljalo ono što je o silovanju kao sredstvu ratovanja Gatmen patentirao. Da se verovatno ne radi o propagandnoj nameri, već o nesvesnoj ideologizaciji, govori činjenica da se takav stav zadržava i 2002. godine: „(...) nesrpske bosanske žene su propatile od genocidnog silovanja, gde su srpske nacionalističke snage usvojile politiku napadanja civila kojoj je silovanje bilo glavno oružje rata i genocida. Dok su sve strane vršile silovanje, kao i druge zločine, srpske nacionalističke snage su bile jedine koje su usvojile i sprovele politiku genocidnog silovanja. Njihova patološka ’logika’ u silovateljskim logorima smrti koje su osnovali bila je da bi deca rođena iz nasilnih trudnoća koje su usledile po silovanju mogla nekako izrasti u male srpske vojnike i zahtevati goleme teritorije za legendarnu domovinu, veliku Srbiju. Ova šokantna namera menjanja ’etničkog’ identiteta neprijateljskog stanovništva sadrži logiku, u svakom slučaju, genetičkog ratovanja koje može progoniti svet kako se naše stoleće razvija i protiv čega moramo odmah naći preventivne mere“ (istakla B. A.) (Allen, 2002).538

Bizarnost izbija iz svakog navedenog retka. Nemoguće je dokazati bilo šta od napisanog; nemoguće je naći bilo kakvu ilustraciju „genetičkog 538 Zanimljivo je da je Alenova u knjizi priznala da joj je „spočetka ideja da se Srbi mogu otarasiti bosanskohercegovačkog i hrvatskog naroda proizvodeći još više njih praveći im decu – tj. koja bi bila polubosanskohercegovačka i polusrpska ili poluhrvatska i polusrpska – izgledala sasvim nerazumnom“, ali da je „konačno shvatila da je silovateljima jedna takva jednačina bila moguća pod uslovom da se poništi svaki aspekt majčinog identiteta – njen nacionalni, ’etnički’, religijski i čak genetički identitet – izuzev kao seksualnog kontejnera“ (Allen, 1996: XIII). Uticaj hrvatske prijateljice bio je toliki da se uz žrtve „bosanskohercegovačkog naroda“ redovno pominju i hrvatske, dok su Srbi dosledno dehumanizovani kao seksualni demoni.


ratovanja“ ili „politike genocidnog silovanja“. Pa ipak, autorka istrajava na čudnovatim i paušalnim zaključcima preuzetim iz ratne propagande kojima se Srbi demonizuju, a Bošnjaci i Hrvati viktimizuju. Sličan, iako usled protoka vremena nešto ublažen, antisrpski feministički diskurs se zadržao i posle 2000, iako treba uočiti da se genocid, ipak, ne pominje tako često. No, i sada se Srbi, bar u pisanju Novozelanđanke Mirande Elison (Alison), stručnjaka za etnički sukob i političko nasilje na Univerzitetu Vorvik (Warwick), predstavljaju kao vojnici koji su silovanju bili naročito i sistematski skloni: „Veza između muževnosti i vojničkog stava jasna je i naročito je dobro bila dokumentovana u pogledu srpskog nacionalističkog vaskrsavanja pojma srpskog ratnika. Sintia Enlo (Cynthia Enloe) smatra ’da postoje dokazi da je ratnik središnji element dvadesetovekovne kulturne konstrukcije srpskog ideala muževnosti. Istraživači su, takođe, pokazali da su ideali srpske ženstvenosti izgrađeni namerno na takav način da ojačaju militarizaciju muževnosti’. (...) Od žena se očekuje da ispune ulogu ’herojskih majki’ i ’prihvate materinsku ulogu kao ’prirodan’ rezultat njihovog roda i etnonacionalne sudbine’, dok se od muškaraca, posebno od srpskih muškaraca, očekuje da se uključe u društveno dozvoljeno nasilje za ’dobro nacije’ i njihovu muškost. Ovi procesi su se tragično spojili u životu žena regiona u obliku sistematskog i masovnog silovanja (uključujući upotrebu ’logora za silovanje’), prisilne trudnoće i majčinstva. (...) Sve etnonacionalne grupe su činile silovanja, ali se najjasniji dokazi sistematske politike odnose na srpske snage. Jedno evropsko istraživanje je procenilo 1993. da je bar 20.000 žena i devojaka bilo silovano“ (Alison, 2007: 85).

Prema tome, srpski muškarci su svojom dvadesetovekovnom kulturom određeni da budu mačo ratnici. Sasvim se gubi iz vida da je srbijansko društvo u drugoj polovini XX veka bilo već prilično raznovrsno, te da se ideali stručnjaka mogu znatno razlikovati od ideala radnika ili seljaka. No, u ovakvom feminističkom rodno i etnički homogenizujućem diskursu, prosečan srpski muškarac je neizostavno ratnik, mačistički usmeren prema ženama koje treba da mu podare mnogo dece. Problem sa takvom slikom jeste u njenoj izmaštanosti. Naime, da slika nije izmaštana, u Srbiji ne bi bilo problema sa depopulacijom539 pošto bi žene rađale više dece umesto, statistički, 1,57 po majci (Đurđev, 2004: 31). Osim toga, otkud pojava masovnog dezerterstva početkom devedesetih, ako je tačno da su srpski muškarci jedva čekali da odu u rat, i da siluju sve što je nesrpsko žensko?540 539 Da nije bilo priliva izbeglica, u Srbiji bi bilo 457.971 stanovnika manje 2002. no što ih je bilo 1991. godine (Đurđev, 2004: 29). 540 Autorka je, istine radi, pisala i o silovanju muškaraca, sledeći Dubravku Žarkov, „opet preovlađujuće, iako ne isključivo, od strane srpskih snaga“, navodno u cilju feminiziranja Muslimana i mačiziranja Srba kao pojedinaca i kao grupe (Alison, 2007: 86–87).


Diskurzivna strategija demonizacije ispoljava se kroz homogenizaciju i posebno naglašavanje uloge muških pripadnika jedne nacije. Zanimljivo je da je autorka koristila pomenutu strategiju u okviru sukoba civilizacija primenjujući kako balkanistički, tako i orijentalistički diskurs: „Najsistematičniju i dokumentovanu upotrebu nasilne trudnoće upotrebljavali su Srbi protiv bosansko-muslimanskih žena, no oni nisu bili jedini počinioci ili žrtve. Nametanje materinstva ženama suprotstavljene grupe bilo je, takođe, konceptualizovano kao ’etničko čišćenje’ u balkanskom kontekstu, u kojem deljeni stavovi o etničkoj vezanosti ohrabruju pogled na žene kao na inkubatore muških gena; kako islam tako i pravoslavno hrišćanstvo teže viđenju identiteta kao patrilinearnog. Ipak, važno je primetiti da ideja da deca začeta silovanjem nose samo etničku vezanost oca nije bila automatski prihvaćena od počinioca ili od žrtve. (istakla M. A.) Srpsko vođstvo je moralo aktivno da promoviše i ohrabruje ovu ideju, koja je dočekana otporom – dalje pokazujući stalni takmičarski proces oblikovanja etničke vezanosti“ (Alison, 2007: 86).

Tako ispada da katoličko i protestantsko hrišćanstvo ne vide identitet kao patrilinearan, što je izvesno netačno, jer je u svim monoteističkim religijama od postanka iskazan jasan patrilinearan i patrijarhalan stav. Osim toga, Balkan kao takav prikazuje se kao zamišljeno mesto ne baš sasvim normalnih muškaraca koji sve vide kroz prizmu nerazdvojivo povezane etničke vezanosti i muškosti, pa se i žene (nije slučajno što je na ovom mestu navedena upravo Beverli Alen) posmatraju „kao inkubatori muških gena“. Uopšte, u ovakvom feminističkom diskursu, srpski muškarci su dvostruki gubitnici, ne samo kao muškarci, što im svakako sleduje, već i kao Srbi. Dok se, više kao sredstvo spasavanja obraza, priznaje da je žrtava bilo na svim stranama, diskurzivno se ipak Srbi ističu kao glavni silovatelji. Kako se vidi, mitovi o zlom srbijanskom vođstvu tokom devedesetih dostigli su ogromne razmere, jer ono nikada nije zagovaralo ili ohrabrivalo silovanje kao metodu ratovanja. Činjenica, pak, da se tako piše 2007. ukazuje da će potrajati negativni stereotipi ne samo o tadašnjem srbijanskom vođstvu, već i o Srbima, i ne samo u široj već i u akademskoj javnosti uopšte, a u feminističkoj akademskoj zajednici posebno.541 541 U komentaru sarajevskog nedeljnika Ljiljan, bliskog SDA, moglo se pročitati: „mada su nam svima ova silovanja teška, nepodnošljiva i neoprostiva, ona su sa stajališta islama lakša i bezbolnija od mješovitih brakova, djece i prijateljstva (naraslih) iz njih“ (Ljiljan, 10. avgust 1994, cit. pr. Bugarel, 2004: 139). Iako je bio svestan postojanja islamskog fundamentalizma i bošnjačkog nacionalizma (Rieff, 1996: 11), Dejvid Rif, ipak, nije imao dilemu: „Svakom ko je proveo neko vreme u Bosni, bilo je vredno pažnje kako se ispostavila dubokom i postojanom privrženost većine ljudi na strani vlade višekulturnosti. (...) Samo su se Bošnjaci, i pored svih njihovih pomešanih signala, zalagali za građansku državu“ (Rieff, 1996: 12).


Osim čestog poređenja Bošnjaka s Jevrejima a Srba s nacistima, neretko se pribegavalo i poređenju rata u Bosni i Hercegovini sa Španskim građanskim ratom. To je vidljivo npr. već na korici jedne od najranijih knjiga o ratu u BiH Zašto Bosna? Pisanja o Balkanskom ratu (Why Bosnia? Writings on the Balkan War), koju je priredio i 1993. objavio bračni par, pakistanska književnica Rabija Ali (Rabia Ali) i Amerikanac Lorens Lifšulc (Lawrence Lifschultz), istraživač u Centru za međunarodne i regionalne studije Univerziteta Jejl (Yale), jer se na njoj nalazi Pikasova Gernika. Na taj način su levi liberali povlačili paralelu između srpskog ponašanja u BiH sa ponašanjem fašista u Španiji, pozivajući protivnike „fašizma” da se uključe u borbu protiv njega i osuđujući amoralnost Velike Britanije i SAD koje „ni u predvečerje Drugog svetskog rata” nisu „došle u pomoć republikanskoj vladi Španije koja se suprotstavljala fašističkoj vojnoj pobuni” (Ali, Lifschultz, 1993: XI). Koliko je ovaj angažman u korist bosanskih Muslimana bio pravdan borbom za univerzalna načela svedoči i posveta knjige „građanima Bosne i Hercegovine – Muslimanima, Srbima, Hrvatima – koji se bore i umiru za pravo da žive u jednoj sekularnoj, višenacionalnoj i nepodeljenoj zemlji” (Ali, Lifschultz, 1993). U tom smislu se i moralisalo od samog početka uvoda:542 „Razaranje Bosne i Hercegovine je dokaz, ako je dokaz uopšte potreban, da delanja velikih sila u međunarodnom sistemu nisu određena etičkim ili humanitarnim obzirima. Osvajačkom ratu Srbije kojem se pridružila Hrvatska dozvoljeno je da pođe svojim genocidnom tokom zato što odbrana Bosne i njenih građana nije bila imperativ diktitiran ‘nacionalnim’ ili ‘bezbednosnim interesima’ bilo koje države” (Ali, Lifschultz, 1993: XI).

Radilo se, dakle, o moralističkoj kritici politike velikih sila zbog nevoljnosti da se uključe u rat na strani „Bosne i njenih građana”, što je eufemizam za jednu stranu u etničkom sukobu, Bošnjake. Radi pokretanja političkog 542 Po pravilu su i saradnici u knjizi uokviravali poglavlja okvirom agresor–žrtva. Primerice, Mark Tompson (Mark Thompson) pisao je pod naslovom „Konačno rešenje za Bosnu i Hercegovinu“ ( „The Final Solution of Bosni-Hercegovina“) sledeće: „Od aprila 1992. Republiku Bosnu i Hercegovinu napada krajnje nasilje i apsolutno varvarstvo. Njen narod se masakrira: možda je 100.000 ljudi ubijeno, možda duplo toliko; niko ne zna. Muškarci se odvode u koncentracione logore gde se ubijaju, tuku, muče, ili ako su srećni, ponižavaju, izgladnjuju, izgone u inostranstvo. Žene se sistematski siluju, deca se stavljaju pod gusenice nadolazećih tenkova, stari ljudi su odvođeni iz njihovih kuća na streljanu, ostavljajući svu imovinu koju nisu mogli poneti. Stočni vagoni odvoze hiljade ovih ljudi na sever (...)“ (Thompson, 1993: 165). Istorijska analogija s nacistima i Jevrejima bila je u funkciji diskurzivne strategije demonizacije Srba i viktimizacije Bošnjaka. Diskurs je bio humanitarno-imperijalistički, pa se EZ kritikovala, između ostalog, za „kriminalnu neodgovornost“ (Thompson, 1993: 172).


aktivizma građana koji bi vršili pritisak na vlade „velikih sila”, bilo je potrebno služiti se poznatim slikama iz prošlosti, pa je stoga odmah posle navedenih reči upotrebljena istorijska analogija pozivanjem na presedan Hitlerovog napada na Čehoslovačku ili Poljsku, te „istrebljenje” Jevreja i Roma (Ali, Lifschultz, 1993: XI). Bosna i Hercegovina se idealizovala na sledeći način: „Ova drevna zemlja, nova republika jedne moderne države (SFRJ, prim. aut.), dugo je bila centar izrazito kosmopolitskog načina života. Mešanje naroda i kultura nastavilo se ubrzanim tempom u dvadesetom veku s više od četvrtine brakova koji su prelazili etničke granice u modernoj Bosni. Etnička vezanost je prestala da bude određujući kriterij identiteta za nove generacije bosanskih ,Jugoslovena’.” (Ali, Lifschultz, 1993: XII–XIII).

Doista, na ovaj je način društvena stvarnost BiH krivotvorena do neprepoznatljivosti, jer o kakvom se kosmopolitizmu može raditi u zemlji gde nije bilo milionskih gradova, već je najveći dostizao pred rat oko pola miliona stanovnika? O kakvom se kosmopolitizmu može raditi u zemlji čiji su gradovi bili tradicionalno podeljeni na etnički istovrsne mahale, od kojih su se neke zadržale u životu do pred sam rat, npr. Vratnik i Bistrik u Sarajevu? Otkud autorima, koji su i sami činili jedan međuetnički brak, podatak o 25% etnički mešovitih brakova u BiH, kad ni u samom Sarajevu nije bilo više od 26%,543 dok je u BiH bilo više no duplo manje takvih brakova (Bugarel, 2004: 125–126)? Moguće je da se radilo i o privrženosti jednom idealu u njihovom privatnom životu koja ih je odvela da i u BiH vide ono što oni žele, a ne ono što je tamo zaista na snazi. Ipak, autori su dužni da navode izvore podataka. Ovako, radilo se o jednoj moralističkoj propagandi koja se nije smatrala obaveznom da argumentuje stavove ili potkrepljuje navedene podatke, zato što je prisvojila stav moralne superiornosti. Angloamerička javnost obmanjivana je kako etnička vezanost više nije bila „određujući kriterij identiteta” u BiH. Da je doista bilo tako, rezultati prvih višestranačkih izbora ne bi ličili na etnički popis u „ovoj drevnoj zemlji”. Istovremeno, ono što zbunjuje jeste očevidno pozitivan stav o Jugoslaviji kao „modernoj državi” o čijem nestanku s geografske karte se malo dalje veli: 543 Razume se, Sarajliji i Bošnjaku Kemalu Kurspahiću može se oprostiti što se lokalpatriotski pita: „Može li najkosmopolitskiji od svih gradova, ne samo u bivšoj Jugoslaviji već i na celom Balkanu, jedinstveno mesto susretanja Istoka i Zapada, uzbudljiva mešavina religija, kultura, i sjajne arhitekture preživeti ovaj užasan rat“? (Kurspahić, 1993: 12, u: Ali, Lifšulc). Nije iznenađujuće ni to što je rat predstavljao u okviru agresor–žrtva, smatrajući da „tragedija Sarajeva i Bosne nije spravljena u kući, već je uvezena. Postali smo žrtve imperijalnog sna srpskog predsednika Slobodana Miloševića – projekta ’Velike Srbije’ – koji treba da se izgradi na teritorijama oduzetim od susednih država, Hrvatske i Bosne i Hercegovine“ (Kurspahić, 1993: 13, u: Ali, Lifšulc).

426 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Za nove ideologe nacionalizma jedna ‘hibridna’ država i civilizacija kakvu je Bosna predstavljala, sa Jugoslavijom, pripadala je groblju istorije. Bosna koja je postojala šest vekova trebalo je da bude razorena (…) Cilj je bio ‘očistiti’ Bosnu ne samo od muslimana već, takođe, i od jedinstvenog i opasnog kosmopolitizma njenih gradova koji jasno nisu imali mesta u novim ‘čistim’ nacionalnim državama nastalim iz ruševina Jugoslavije. ‘Očišćena’ Bosna mogla se podeliti i anektirati nacionalnim državama ‘Velike Srbije’ i ‘Velike Hrvatske’.” (Ali, Lifschultz, 1993: XIII).

Preko nestanka Jugoslavije prelazi se usput i prilično olako, uz kurtoazne reči žaljenja. BiH je, međutim, neopozivo izabrana za legitimnu temu, jer njeni gradovi otelovljuju kosmopolitizam. Nacionalizmi Srbije i Hrvatske krive se za nestanak Jugoslavije, ali se za njom ne žali, može se zaključiti, jer se ona ne smatra „drevnom” državom s kosmopolitskim gradovima, za razliku od BiH. Čini se da je u „drevnosti” jedan od osnovnih razloga zauzimanja za BiH i izostanka zauzimanja za Jugoslaviju, jer je prva „postojala šest vekova”. U stvari, Jugoslavija je postojala kao subjekt međunarodnog prava sedamdeset godina, a BiH je prvi put u modernoj istoriji priznata kao nezavisna država tek 6. IV 1992, dok uistinu nezavisna teško da je bila ikad u istoriji,544 premda se tome najviše približila za vladavine Tvrtka Kotromanića u drugoj polovini XIV veka. Manihejski se tvrdilo: „U Bosni su u pitanju dve vizije društva i demokratije. Oni koji su došli pod udar u novoosnovanoj bosanskoj državi razjasnili su da se zalažu za društvo jednakih građana u kojoj su prava svih konstitutivnih nacija (Muslimana, Hrvata i Srba) obezbeđena i zaštićena po zakonu kao ustavom zajemčena prava. Ovo je bila vizija višeetničkog društva u tradiciji evropskog prosvetiteljstva.545 (…) Suprotna vizija je ona koju zastupaju nacionalistički vođi Srbije i Hrvatske. Izolovana, parohijalna, etnocentrična, ovo je vizija očišćene države-nacije u kojoj nema mesta za ‘Drugog’.” (Ali, Lifschultz, 1993: XIII–XIV).

Čini se da su autori projektovali svoju viziju poželjnog društva na BiH. Rata verovatno ne bi bilo da pravo jedne od konstitutivnih nacija nije bilo narušeno na referendumu o nezavisnosti. No, to se poricalo tvrdnjom da je BiH „za razliku od drugih novih država na Balkanu, sledila vrlo precizne procedure koje je propisala Evropska zajednica da bi osigurala priznanje”, te da je na referendumu „68 posto izbornog tela podržalo višeetničku nezavisnu državu” (Ali, Lifschultz, 1993: XVII). 544 Nalazila se tokom srednjeg veka uglavnom u vazalnom odnosu prema Ugarskoj od koje su bosanski banovi pokušavali da budu u što većoj meri nezavisni. 545 Slično tome, Hičins je zaključio da je „Bosna važna zato što je izabrana da brani ne samo svoje samoopredeljenje već i vrednosti višekulturnog, dugonastajućeg i uzajamno plodonosnog sapostojanja“ (Hitchens, 1993: 11, u: Ali, Lifšulc). Tako su građani BiH postali višeetnički „izabrani narod“, poput Amerikanaca.


Na taj način je EZ oslobođena odgovornosti, jer su „precizne procedure” poništavale ustavom BIH zajemčeno pravo jedne od konstitutivnih nacija da ne bude preglasana oko tako bitnog pitanja kao što je nezavisnost. Naravno, i SAD isto tako su oslobođene odgovornosti, a referendumski ishod se namerno krivotvori. Naime, na referendum je izašlo 63,7% birača, a od njih je 98,9% glasalo za nezavisnost (Bugarel, 2004: 84). Ideologizovana svest, međutim, to nije mogla i htela uočiti, već je sve izjedna povlačila istorijske analogije s nacizmom: „Ono što je od Bosne stvorilo tako jedinstven trenutak u međunarodnim odnosima bilo je to da su naposletku Evropska zajednica, Sjedinjene Države, i Ujedinjene Nacije aktivno sarađivale u napredovanju konačnog rešenja za Bosnu i Hercegovinu” (istakao aut.) (Ali, Lifschultz, 1993: XVI). Majkl Sels, profesor uporedne religije na Hejverford (Haverford) koledžu i stručnjak za islam islamofilskog usmerenja,546 čija je majka američka Srpkinja, 1996. objavljuje studiju Izdani most: religija i genocid u Bosni (The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia),547 za koju je sledeće godine dobio nagradu od Američke akademije za istorijsku studiju i koja je već 1998. doživela drugo izdanje s novim predgovorom o Kosovu. Identičnu argumentaciju autor je ponovio 2001. u knjizi U ime Božije: genocid i religija u dvadesetom veku (In God’s Name: Genocide and Religion in the Twentieth Century),548 koju su priredili Omer Bartov i Filis Mak (Phyllis Mack). U neku ruku radi se o specifičnoj primeni etnosimbolizma u proučavanju srpske nacije i nacionalizma. 546 Citati studije mogu se naći u 103 publikacije. Autor je aktivno pomagao studentski aktivizam u SAD za „pomoć Bosni“, „zaustavljanje genocida“, a moglo bi se dodati i za rat SAD protiv Srba. Šire o studentskom aktivizmu po kampusima diljem SAD, njihovoj popularnosti i uticajnosti u akademskoj i široj zajednici pisala je aktivistinja SAGE (Students Against Genocide) organizacije, Šeri Fink (Sheri Fink) (Fink, 1996: 313–349, u: Cushman, Meštrović). Primera radi, poslali su na adrese svih senatora SAD pismo kojim su tražili da se podrži zakon koji su predlagali dvojica od nekoliko najuticajnijih senatora, republikanac Bob Dol (Bob Dole) i demokrata Džozef Liberman (Joseph Lieberman), u kojem je, između ostalog, stajalo: „Preko 200.000 civila brutalno je ubijeno od strane srpskih snaga, desetine hiljada žena je silovano, i skoro tri miliona ljudi je primorano da napusti svoje domove i sela. Srpske snage su bile u mogućnosti da bukvalno nekažnjeno sprovedu genocidni napad na Bosnu zato što je nemoralni embargo lišio legitimnu vlast Bosne sredstava kojima bi ostvarila neotuđivo pravo na samoodbranu“ (Fink, 1996: 345, u Cushman, Meštrović). Zanimljivo je da su ovakve inicijative uspele objediniti dotad potpuno zavađene jevrejske i muslimanske organizacije u SAD iz kojih se nesrazmerno veliki broj aktivista regrutovao. Prvi su u BiH videli ponavljanje holokausta, a drugi su osećali simpatiju prema muslimanskoj braći (Fink, 1996: 317, 345, u: Cushman, Meštrović). Naravno, i ovog puta se pokazalo da u politici ništa tako dobro ne odgađa (ako ne rešava) sporove kao zajednički neprijatelj. Zajednički neprijatelj je uvek najefikasniji ujedinitelj raznorodnih i zavađenih strana. U konkretnom slučaju, međutim, međusobno suprotstavljene moćne neprijatelje ujedinio je jedan u svetskim okvirima mali, relativno nemoćan i od njih udaljeni neprijatelj čijim porazom je nestalo razloga saradnje. 547 Citirana je u 98 bibliografskih jedinica i ubedljivo je najcitiranije delo koje je napisao. 548 Citirana u svega dve publikacije.


Sels je objašnjenje za sve zlo koje su iskusili Južni Sloveni našao u kosovskom mitu. Već na početku predgovora za drugo izdanje, stajalo je: 1. Balkanska tragedija je počela u srpskoj pokrajini Kosovo kao mitologija otelotvorena u onoj poznatoj ’kosovskoj kletvi’ (pre prve rečenice predgovora navedena je Lazareva kletva onih koji ne dođu u Boj na Kosovu, prim. aut.), koja je bila, po rečima jednog srpskog nacionaliste, ’vaskrsla’ na Lazarov dan (Vidovdan), 28. juna 1989, na komemoraciji 600-godišnjice smrti srpskog kneza Lazara u bici na Kosovu 1389. godine. 2. Religijski nacionalisti su manipulisali vizijom Lazara kao figure Hrista da bi predstavili sve jugoslovenske muslimane, ne samo osmanlijske Turke koji su se borili s Lazarom, odgovornim za smrt kneza Lazara poistovećenog sa Hristom na ’srpskoj Golgoti’. 3. Srpski predsednik Slobodan Milošević stajao je pred gomilom od preko milion ljudi koristeći Kosovsku bitku kao pretnju jednim novim krstaškim pohodom protiv islama i drugih neprijatelja na Kosovu i u Jugoslaviji (Sells, 1998: XIII–XIV).

Dakle, koketiralo se na samom početku (1) sa balkanističkim diskursom, jer se Balkan opet povezivao sa nečim specifično iracionalnim i tragičnim.549 Kosovskom mitu i njegovom religijsko-nacionalističkom tumačenju pripisuje se (1) uzročna odgovornost za „balkansku tragediju“, jer potonja „počinje“ kao mitologija. Tako se u stvari Srbi balkanizuju, jer je njihova iracionalna vera u nacionalni mit odgovorna za „balkansku tragediju“. Srpski nacionalisti se predstavljaju (2) kao islamofobijski manipulatori, da bi se potom i Slobodan Milošević (3) predstavio kao čovek koji je držao gazimestanski govor 1989. vođen islamofobijskom motivacijom, pri čemu se sasvim zanemaruje da se u govoru ne može naći ni trunka takvog sadržaja, a kamoli nekakav poziv na „krstaški pohod protiv islama“. No, iz prethodnih rečenica bilo je lako dedukovati da se 549 Ovo važi uprkos tome što Sels izričito odbija upotrebljivost „balkanizma“ kao „posebne zloupotrebe istorije“ kojom se „pravda genocid u Bosni sugerisanjem da su Balkanci predodređeni istorijom ili genetikom da ubijaju jedni druge“ (Sells, 1996: XIV). Mnogo doslednije Sels odbija „orijentalizam“: „Oni koji žele zid između Evrope i navodno tuđeg i inferiornog ’Orijenta’, zid između hrišćanskog i islamskog sveta, suočavaju se s jednim problemom: tvrdoglavom sklonošću Bosanaca da razmišljaju o mostovima umesto o zidovima i njihovim hrabrim naporima da sačuvaju ili ponovo izgrade svoje mostove“ (Sells, 1996: 154). Doista, autor bi bio sasvim u pravu da BiH i danas nije niukoliko funkcionalna država, nego samo protektorat EU, te da se tom statusu ne vidi kraj. Utoliko, i njegovo određenje „Bosanaca“ deluje u najboljem slučaju utopijski: „Bosanci su u ovoj knjizi određeni kao svi stanovnici međunarodno priznate suverene nacije Bosne i Hercegovine, bez obzira na njihovu religijsku pripadnost, koji sebe smatraju Bosancima, tj. koji ostaju privrženi bosanskoj državi sagrađenoj na pricipima civilnog društva i religijskog pluralizma“ (Sells, 1996: XIV). Koliko se stanovnika BiH smatra Bosancima u gore navedenom smislu, najbolje se može proceniti po broju navijača BiH među Srbima, odnosno Hrvatima, kada se reprezentacije ove „međunarodno priznate“ zemlje sastaju sa Srbijom ili Hrvatskom.


srpski nacionalisti u BiH ponašaju „kao da ponovo žive 1389. godinu i svete se ubicama Hrista-kneza“, te da „isto nasilje preti da se ponovi u epicentru sukoba – Kosovu“ (Sells, 1998: XIV). Veoma sličan pogled na značenje i značaj kosovskog mita izneo je i sada pokojni Edrijen Hejstings (Adrian Hastings) u knjizi Gradnja nacionaliteta (The Construction of Nationhood) objavljenoj u Velikoj Britaniji 1997. godine. Nekadašnji profesor emeritus teologije na Univerzitetu Lids, saosnivač Bosanskog instituta u Londonu i pisac pamfleta SOS Bosnia, etnosimbolista koji se dosta bavio vezom religije i nacije, prvenstveno u Africi i na primeru Engleza, a u devedesetim i na Balkanu, između ostalog, o vezi kosovskog mita i srpskog nacionalizma pisao je: „Ako je ovaj povijesno nepouzdan epski ciklus razbuktao nacionalizam u devetnaestom stoljeću i utjecao na stvaranje ’versajske Jugoslavije’ pod dominacijom Srba, njegovo oživljavanje krajem dvadesetog stoljeća, od strane srpskopravoslavne crkve i predsjednika Miloševića, predstavlja vrhunac tog istog nacionalizma, sada s divljom antimuslimanskom orijentacijom. Isto to ogorčenje moglo bi biti i reakcija na realnost povijesti u kojoj su pravoslavni Srbi stoljećima bili glavni suradnici Turskog carstva na Balkanu“ (Hastings, 2003: 121).

Dva prideva koji stoje jedan uz drugi „divlja“ i „antimuslimanska“ pre imenice „mržnja“ ukazuju zapravo da se radi o veoma negativnim osećanjima koja je autor, kao katolički sveštenik, gajio prema onima koji takvu mržnju šire. Pohvalno je kad jedan hrišćanski sveštenik ima pozitivan stav o islamu, ali je problematično kada se zbog toga u studiji koja ima naučne pretenzije iznose neistine. Naime, pravoslavci nisu mogli biti ni teorijski, a nisu to bili ni praktično, „glavni suradnici Turskog carstva na Balkanu“ – zbog proste činjenice da su nedavno preobraćeni muslimani, nezavisno da li u BiH (masovno preobraćanje započelo je već u XV veku da bi dobilo na ubrzanju i masovnosti u XVI) ili u Albaniji i na Kosovu (gde je preobraćanje bilo u zamahu u XVII i XVIII veku), imali tu čast. Naravno, to ne znači da pravoslavci u Osmanlijskom (a ne i u Turskom) carstvu nisu bivali saveznici ove imperije na početku njene vladavine Balkanom, ali tvrditi da su bili glavni saveznici, jeste u najboljem slučaju nenamerno preterivanje, a u najgorem tek jeftina propaganda. Hejstings je primenjivao za etnosimboliste uobičajeno razlikovanje između dugotrajne etničke vezanosti i moderne pojave nacije koja se može graditi na etničkim svojstvima. Ipak, sama primena je izgledala prilično problematično na bosanskom slučaju: „Osim u geografskom smislu, Bosne kao specifičnog identiteta gotovo da ni nema u literaturi o Jugoslaviji sve do 1992. godine. Zapanjuje odsutnost kategorije ’Bošnjaci’ među ’nacijama’ u jugoslavenskom ustavu. Svaka druga republika imala je

430 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači svoju naciju – Bosna nije. Ipak, muslimani, katolici i pravoslavci imali su u Bosni zajednički etnicitet, jezik i dijalekt. Zapravo, bosanski kršćani većinom nisu bili ni Srbi ni Hrvati. Kao i muslimani, oni su bili potomci stanovnika predturske Bosne. U devetnaestom stoljeću njihov je identitet nagrizan rastućim nacionalizmom iz susjednih zemalja. Bosanski su pravoslavci iz svog vjerskog identiteta uvučeni u nacionalni. Slično se dogodilo i s bosanskim katolicima, pa je tako i puk s korijenjem u srednjovjekovnoj katoličkoj Bosni, u gradovima kao što su Sarajevo i Banja Luka, počeo o sebi misliti kao o Hrvatima“ (Hastings, 2003: 126).

Ono što odista „zapanjuje“ nije odsutnost bosanske nacije u socijalističkim ustavima, jer ona nije postojala ni pre ni posle socijalizma, već tvrdnja da su muslimani, katolici i pravoslavci BiH imali „zajednički etnicitet, jezik i dijalekt“. Na stranu što većina bosanskih katolika govori štokavskom ikavicom, a pravoslavaca štokavskom ijekavicom, dok se muslimani mogu naći u obe skupine. Autor klizi prema iskonskom poimanju nacije, jer se poziva na krv predaka da bi dokazao kako Bosanci dele etničku vezanost.550 Takođe, ako je tek u XIX veku bosanski identitet „nagrižen“ nacionalizmima iz Srbije i Hrvatske, otkud onda tvrdnja da je Mehmed-paša Sokolović u XVI veku „i sam bio Srbin i patrijaršiju su jedno vrijeme čuvali članovi njegove porodice“ (Hastings, 2003: 119–120)? Očito je da ne mogu biti tačne obe tvrdnje, te da tvrdnja o „zajedničkom bosanskom identitetu“ i „zajedničkim predturskim precima“ nema saznajnu, već društveno-integrativnu funkciju gradnje bosanske nacije ili, sa stanovišta srpskog i hrvatskog nacionalizma, društveno-dezintegrativnu funkciju.551 Moguće je da je motivaciju za ovako čudnovatu ambiciju pravljenja bosanske nacije engleski katolički teolog našao u izvesnom strahu od nacije koja bi bila zasnovana isključivo na islamskoj veroispovesti i pokazivala tendenciju objedinjavanja južnoslovenskih muslimana: „Istina, 1974. muslimani su bili priznati kao nacionalna kategorija, čime je u stvari na papiru stvorena 550 Slično ovome, profesor u penziji FPN u Sarajevu, pisac istorije JMO i nekadašnji ideolog muslimanske nacije u SFRJ, a posle 1993. jedan od ideologa bošnjačke nacije, Atif Purivatra, u predgovoru knjizi Mehmedalije Bojića, nadahnut iskonskim poimanjem sopstvene nacije veli: „Autor (Bojić, prim. aut.) razobličava njihova (srpski i hrvatski istoričari, prim. aut.) dvjestogodišnja falsificiranja, prisvajanja, negiranja i prešutkivanja prošlosti, samobitnosti i stvaralaštva jednog od najstarijih evropskih naroda – Bošnjana“ (Purivatra, 2001: 9). 551 Da je to doista tako, potvrđuje uverenje Hejstingsa da će „ako Bosna preživi, njezini ’srpski’ i ’hrvatski’ građani biti dekonstruirani, osim ako im ne pođe nekako za rukom da priznaju pripadnost bosanskoj naciji sastavljenoj od različitih etniciteta nastalih u prvom redu zahvaljujući različitim vjerskim tradicijama“, te da „malo ima budućnosti za bosanske katolike ako sebe budu tretirali ne kao Bosance već kao Hrvate“ (Hastings, 2003: 126– 127). Ono što nemalo iznenađuje jeste izražena sklonost postmodernizmu jednoga etnosimboliste. Naime, ova dva usmerenja teško mogu ići zajedno, osim ako se ne radi o delu koje nudi društveno-integrativni sadržaj u naučnom obliku.


nova ’nacija’ tamo gdje ona nikad nije postojala, što je u praksi omogućilo da se u nju uključe muslimani širom Jugoslavije koji nisu imali nikakve veze s Bosnom“ (Hastings, 2003: 127). Ipak, ako nacija Muslimana „nikad nije postojala“, kakav je onda slučaj sa nacijom Bosanaca? No, Hejstings ide i dalje, pa tvrdi: „S obzirom na to da u jugoslavenskom ustavu Bosna nije imala nacionalni status – ono ’muslimani’ isključivalo je iz njezinog državljanstva kršćane – bilo joj je suđeno da postane žrtva nacionalizma svojih susjeda“ (Hastings, 2003: 128). Čini se da autor smatra da je sama činjenica oblikovanja muslimanske nacije koja je isključivala bosanske pravoslavce i katolike vodila razbijanju BiH, jer je pozivala Srbiju i Hrvatsku da gledaju na bosanske hrišćane kao na sunarodnike koje treba pripojiti odnosnim državama. Ne treba izgubiti iz vida da je protivrečno da jedan etnosimbolista ima ovakvo poverenje u mogućnost gradnje nacije političkim sredstvima. Utoliko pre izgleda da se iza ovih reči pomalja vansaznajna motivacija ovakvih „konstruktivističkih“ ambicija, kao i društveno-integrativna svrha takve zamisli. Ako bi čovek pomislio da se ovakvim stavom o muslimanskoj naciji („nikad nije postojala niti je mogla postojati“) pravda nestanak BiH kao države, tj. njena podela između Srbije i Hrvatske, onda se vara. Upravo suprotno, Hejstings smatra da nikad nije dockan da se krene u gradnju bosanske nacije, jer „ono što je postojalo bio je teritorijalni identitet koji je uključivao sve prisutne vjerske tradicije, ali identitet koji je postao gotovo nevidljiv suočen s nacionalizmom iz susjedstva“ (Hastings, 2003: 128). Upravo ovaj komšijski nacionalizam, a naročito srpski, Hejstings demonizuje: „(...) Srbija je već bila obuzeta opsesivnim nacionalizmom germanskog tipa, sklonim ’etničkom čišćenju’, daleko prije devedesetih godina dvadesetog stoljeća. Etničko čišćenje je bilo upisano u srpski nacionalizam još početkom devetnaestog stoljeća. Nacionalizam ’velike Srbije’ zapravo je bliski rođak onoga što će u Njemačkoj biti ’nacionalni socijalizam’, odnosno nacizam. U oba slučaja ekstremni etnički nacionalizam vodio je u genocid. Bilo je nemoguće da Srbija, u toj mjeri opsjednuta nacionalizmom, postane duša šireg saveza raznih naroda. Čak je i stvarna unija Srba, Hrvata i Slovenaca jednostavno ignorirala identitete Bosne i Makedonije, da ne spominjemo Albance, Mađare i druge koji čak nisu ni govorili slavenskim jezicima, a agresivno kršćanstvo srpskih vođa u novoj državi značilo je da se zlo piše pogotovo muslimanima. Da bi preživjela, Jugoslaviji je bila neophodna onakva kozmopolitska tolerancija kakve je bilo u zvjezdanim trenucima Habzburške monarhije. U praksi, velikosrpski pogledi Beograda predodredili su karakter međuratne Jugoslavije, onemogućujući sličnost bilo s nekom nacijom, bilo s nekom drugom vrstom harmoničnog političkog društva, što je i pridonijelo da otuđeni hrvatski nacionalizam uskoči u fašistički vlak u Drugom svjetskom ratu i strašno se osveti srpskim sugrađanima“ (Hastings, 2003: 129–130).


Srbima se pripisuje istorijska krivica dugog trajanja. Gotovo da se može zaključiti da je njihova krivica iskonska. Njihov nacionalizam je svrstan u „germanski tip“ kako bi se potom došlo i do njegove tipske sličnosti s nacizmom. Nacionalizam male nacije izjednačava se s nacionalizmom velike, a oba nacionalizma se zapravo demonizuju, jer iz njih neposredno sledi „genocid“. Istovremeno, uzrok nestanka Kraljevine Jugoslavije prepoznaje se upravo u Srbiji i njenoj „opsednutosti nacionalizmom“, kao da su druge nacije u Jugoslaviji bile imune na nacionalistička uverenja, osećanja i delanja. Srbi prema muslimanima gaje „agresivno kršćanstvo“, pa u Jugoslaviji nije bilo „kozmopolitske tolerancije“ kao u Habzburškoj monarhiji. Moguće je da je preterano očekivati da se katolički sveštenik zapita zašto je ova imperija nestala sa istorijske scene, te da li su nenemci i nemađari, muslimani, pravoslavci i protestanti bili baš tako puni hvale za njenu trpeljivost. Dakako, za nestanak socijalističke Jugoslavije opet su krivi Srbi: „Titovom smrću, kolapsom komunizma i raspaljivanjem srpskog nacionalizma od strane Slobodana Miloševića, pogotovo njegovim govorom povodom 600-godišnjice Kosovske bitke, kraj Jugoslavije bio je neminovan. Ovdje, kao i drugdje, moramo se oduprijeti primordijalizmu na osnovi kojeg su današnje ’nacionalne’ podjele bile nepovratno determinirane etnicitetima od prije tisuću godina. Da su svi utjecajni Srbi dijelili ideale Strossmayera, Trumbića, pa čak i Tita, vjerojatno bi s vremenom došlo do jedne nacije na tom prostoru, a etničke razlike bile bi zadovoljene slično kao što su se engleski, škotski ili velški identiteti pomirili unutar Britanije“ (Hastings, 2003: 130).

Tako ispada da je jedini način za nastanak jugoslovenske nacije bio u sleđenju jugoslovenstva hrvatskog usmerenja. Izvesno je da bi neki sporazum između međusobno suprotstavljenih varijanti jugoslovenstva bio spasonosan za održanje Jugoslavije i dobrobit njenih građana nezavisno od nacionalne pripadnosti, ali je izvesno i da je opredeljenje bilo za čistu hrvatsku varijantu, kao što su to Hejstings i većina jugoslovenski opredeljenih Hrvata mislili, bilo za čistu srpsku varijantu, onako kao što je to većina jugoslovenski opredeljenih Srba želela, moglo samo da dovede do zle krvi. Naposletku, pomirenost različitih identiteta u Velikoj Britaniji bila je proizvod uspešnosti britanskog imperijalnog projekta, dok će tek budućnost, s obzirom na odavno započeti sumrak Imperije, pokazati koliko je ta „pomirenost“ trajna. Kao i Hejstings, Sels je slično nekim novinskim kolumnistima uokviravao predstavljanje rata u BiH okvirom agresor–žrtva i humanitarno-imperijalističkim diskursom, s tom razlikom što se istorijskom analogijom vraćao u biblijska vremena i antijudaističku prošlost Evrope: „Kako su Muslimani, narod čija je religija stvorena šest vekova posle Isusa, mogli biti izabrani za genocid kao Hristove ubice i izdajice rase jeste priča koja se ovom knjigom kani ispričati“


(Sells, 1996: XIV–XV). No, osim korišćenja istorijske analogije, BiH je sinhrono poređena sa SAD na osnovu navodne sličnosti kultura i neprijatelja:552 „Kao i kultura u SAD, bosanska kultura ne može biti određena lingvističkim i religijskim kriterijima devetnaestovekovnog nacionalizma. Baš kao što Amerikanci dele jedan jezik sa Britancima i Australijancima, tako i Bosanci dele jedan jezik sa Srbima i Hrvatima. Baš kao što Sjedinjene Države nemaju jednu zvaničnu crkvu, tako i Bosnu sačinjavaju ljudi različitih konfesija, i unutar ovih konfesija, golemo različite perspektive. Ako Bosna nema kulturu, onda je nemaju ni SAD. Ako Bosna treba da bude podeljena u religijski čiste države aparthejda, tada ista logika vodi do ideje, predložene od strane Pokreta za hrišćanski identitet, da i Sjedinjene Države treba da budu podeljene u države aparthejda različitih rasa i religija“ (Sells, 1996: 151–152).

Navodi su motivisani liberalnim društvenointegrativnim idejama da SAD treba da se odupru reakcionarnim rasističkim grupama koje bi od njih stvorile neku isključivo hrišćansku antisemitsku i anticrnačku, islamofobičnu i homofobičnu fundamentalističku republiku. U tom smislu se rat u BiH vidi uokviren borbom višeetničnosti i višekulturalnosti protiv reakcionarnih hrišćanskih ideologija. Pitanje je, međutim, u kojoj meri se nedavno međunarodno priznata, etnički znatno jednostavnija, nacionalno složenija, politički, privredno i vojno nemoćna, i istorijski komplikovanija BiH može porediti sa SAD. Naime, BiH je upravo određena „devetnaestovekovnim nacionalizmom“, pa čak iako je on uvezen iz susednih država. Ako Amerikanci dele jezik sa Australijancima i Britancima, Južni Sloveni čak i isti jezik, usled nacionalističke histerije, nazivaju različitim etničkim nazivima kako bi i na taj način potvrdili poseban nacionalni identitet. Nije ubedljivo ni poređenje krajnje konfesionalne raznolikosti društva SAD sa postojanjem svega tri konfesije čiji se ideolozi s mukom trpe, a koje su unutar sebe upravo veoma istovrsne – za razliku od unutarkonfesionalne raznovrsnosti u SAD. No, pošto su premise pogrešne, verovatnoća da i zaključak bude pogrešan veoma je velika, pa se izvodi da ono što važi za BiH mora mutatis mutandis da važi i za SAD. U stvari, radi se o težnji da se SAD uvuku u vojnu intervenciju protiv Srba a u korist Bošnjacima predvođene BiH, pa otud i insistiranje na sličnostima. Naposletku, uz sve razlike između BiH i SAD koje Sels previđa, da li je WASP ono što, ipak, u velikoj meri određuje američko društvo i danas, pa makar se nesumnjivo radilo o veoma izmenjenom društvu u odnosu na ono koje je sociolog mogao analizirati pedesetih i šezdesetih godina? Drugim 552 Ovakav stav zagovara i Mahmutćehajić: „Iskrena borba za ovu zemlju (BiH, prim. aut.), kao jedinstvo razlika, teško da igdje može naći toliko razumijevanja i podrške koliko u ukupnosti američkog iskustva“ (Mahmutćehajić, 2002: 166).


rečima, da li Sels idealizuje ne samo društvo BiH već i društvo SAD? Čini se da oštrina kojom se liberalni islamofil obračunava s neprijateljem na Balkanu zapravo govori o ugroženosti nekih temeljnih vrednosti prosvetiteljstva od strane protestantskih fundamentalista u savremenom američkom društvu. Ova grupa autora svedoči kako su različita teorijska objašnjenja onog što se dešavalo u BiH bila uokvirena okvirom agresor–žrtva i izražena humanitarno-imperijalističkim diskursom, te da je zapravo teorijska usmerenost bila mnogo manje važna od društvenointegrativne funkcije nauke zbližene sa novinarstvom, nezavisno da li se radi o etnosimbolizmu, feminizmu ili nekom drugom usmerenju. Genocid se smatrao nespornim, a demonizacija „počinitelja“ i viktimizacija žrtvi upotrebom istorijskih analogija bila je rutinska. 10.7. Muslimani Balkana su večite žrtve – Zapad je saveznik Srba U sprovođenju etničkog čišćenja, Srbi su avangarda Evrope. Žan Bodrijar (Jean Baudrillard)

Džastin Makarti (Justin McCarthy) profesor je Univerziteta Luisvil u Kentakiju, istoričar i demograf, a široj stručnoj javnosti poznat je kao negator genocida nad Armenima u Osmanskom carstvu tokom I svetskog rata.553 Uopšte, radi se o jednom nekonformističkom odnosu, kad je zapadni istoričar u pitanju, prema islamu, pošto se umesto raširene islamofobije zastupa jedan islamofilski stav. Nonkonformizam je, međutim, u znatno manjoj meri izražen u vrednovanju Osmanske imperije, pošto se ona, što nije neobično na Zapadu, smatra primernom političkom zajednicom. U sklopu tog opšteg okvira dolazi i do viktimizacije balkanskih muslimana koji su doista doživeli teška vremena sa propašću Osmanlija.554 U studiji iz 1993. (2. izdanje 1996) Osmanska Bosna, 1800. do 1878. Makarti piše: 553 http://en.wikipedia.org/wiki/Justin_McCarthy_(American_historian). Pristupljeno 5. V 2008. 554 „Katastrofa je pogodila muslimansko stanovništvo u 70-im XIX veka. Počinjući sa srpskom pobunom u Bosni 1875, nastavljajući s osmansko-srpskim ratom, nevoljama 1876. u Bugarskoj, i rusko-turskim ratom 1877–1878, evropski muslimani su pretrpeli ogromne gubitke. Od 1876. do 1882, skoro 600.000 muslimana ili je umrlo ili napustilo Evropu, najviše ka Anadoliji“ (McCarthy, 2000: 34–35). Navode se i podaci da je 17% bugarskih muslimana umrlo, a da se dodatnih 34% nikada nije vratilo u Bugarsku (McCarthy, 2000: 35), što je svedočilo o praksi etničkog progona s genocidnim crtama. U liberalnoj bošnjačkoj javnosti postoje i mnogo dalekosežnije procene: „Tako je ubijanje pet milijuna balkanskih muslimana, te progon još toliko njih, od 1820. do 1920. godine, uglavnom prikazivano


„Crnogorski upadi u Bosnu i bosanski u Crnu Goru bili su tako uobičajeni u prvoj polovini XIX veka da su prerasli u stalni rat. Boreći se za sopstvenu nezavisnost, Srbija je slala agitatore u Bosnu kako bi ohrabrila tamošnje Srbe da se pridruže borbi. Kadšto je sledio međuetnički rat (intercommunal warfare). Kada su se Srbi pobunili u ranom XIX veku, recimo, napali su muslimanska sela. Bosanski muslimani su se tada pridružili vojsci sultana Mahmuta II u gušenju srpske pobune. U srpskim pobunama koje su se proširile 20-ih g. XIX veka, 15.000–20.000 muslimanskih stanovnika Srbije izbeglo je ili proterano i bilo zamenjeno Srbima iz Bosne. Kad su evropske sile naterale Osmanlije da prihvate srpsku autonomiju 1833, bosanske zemlje su date Srbiji“ (McCarthy, 1996: 73).

Ovaj citat otkriva dve stvari: prvo, da se BiH u istorijskoj perspektivi ne može gledati odvojeno od susednih teritorija, jer je zbog položaja na imperijalnoj granici ova teritorija služila kako za vojne ekskurzije iz nje, tako i za primanje vojnih udaraca od susednih imperija ili nacionalnih država; i drugo, da predstava koju su razvijali različiti autori o BiH kao o višeetničkom raju nije baš preterano uverljiva. Naime, ako su bosanski muslimani i Crnogorci bili u stalnom ratu, onda je i nepoverenje prvih prema pravoslavcima BiH moralo biti prilično veliko. Tim više ako je tačno da je Srbija agitovala preko svojih ljudi u BiH na pravoslavce da se pridruže borbi. Ispada da je bilo napada na muslimanska sela, koji su prouzrokovali pridruženje bosanskih muslimana sultanovim trupama. Teško je, međutim, pretpostaviti da se bosanski muslimani ne bi pridružili ovim trupama i bez paljenja sela, jer je Osmansko carstvo bilo zasnovano na šerijatu, pa je svaka pobuna hrišćana bila a priori kažnjiva, a sveta dužnost muslimana da krenu u džihad i kaznu izvrše. Štaviše, ako je onoliki broj srbijanskih muslimana prognan, onda su oni, kada su se doselili u BiH verovatno osećali izuzetno neprijateljstvo prema domaćim pravoslavcima. Takođe, oni

kao bitan sadržaj oslobodilačkih pohoda, u kojima su žrtve satanizirane, a njihove ubojice posvećivane. (Jednaka ubijanja i tumačenja zbivala su se i tokom cijelog netom minulog stoljeća.)“ (Mahmutćehajić, 2002: 251). Ipak, ne mogu se ovakve užasne istorijske epizode izdvajati iz njihovog istorijskog konteksta. Naime, muslimani su, dok je vladavina Osmanlija bila neprikosnovena, na Balkanu neminovno povezivani sa njihovim osvajanjima, jer ih pre njih nije bilo, a otkad su Osmanlije zagospodarili, njihova je vlast izjednačavana s vlašću pripadnika islamske vere. Tome je posebno doprinosila vladavina šerijatskog prava, nejednak položaj hrišćana pred zakonom, te nepravedni imovinski odnosi na selu. Otuda se genocidna praksa primenjena prema muslimanskom stanovništvu može tumačiti, bez obzira na verovatne Makartijeve i višestruko uveličane brojke Mahmutćehajića koje služe viktimizaciji, u istorijskom kontekstu borbe za oslobođenje od imperijalnog vladara druge vere koji je u najvećem delu vremena tlačio inoverce na osvojenim teritorijama. Naravno, to ne pravda progone, a naročito ne genocid nad često nedužnim muslimanskim stanovništvom, ali pomaže jasnijem razumevanju istorijskih etnodemografskih procesa na Balkanu. Ovo je neophodno, između ostalog, i zato da bi se izbegla mitologizacija Osmanske imperije i bošnjačkog ili albanskog nacionalizma umesto donedavno hegemone nacionalne mitolologije balkanskih većinski hrišćanskih nacija.


pravoslavci iz BiH koji su došli u Srbiju verovatno su osećali slično prema muslimanima. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da su „dobar deo bosanskog stanovništva sačinjavale izbeglice iz Hrvatske, Slavonije, Srema i Dalmacije“ (Ćorović, 2006: 5: 97), pokrajina koje su Habzburzi povratili krajem XVII veka i iz kojih su muslimani bežali u BiH. Naposletku, od višeetničke harmonije u južnoslovenskim delovima Osmanske imperije uopšte, i u BiH napose, malo ostade. Zanimljiv je, međutim, izbor reči koji Makarti pravi. Tako su oba srpska ustanka svedena samo na pobunu (revolt), čime se relativizuje njihov nacionalni značaj. Naime, radilo se o početku nacionalističkih pokreta hrišćana protiv vlasti Carevine koji su doveli i do njenog postepenog povlačenja s Balkana. Ako se svedu na obične pobune protiv vlasti, onda se ne može dobro shvatiti značenje i značaj koji su imali za proces nestajanja Osmanske imperije. Može se, čak, govoriti i o revoluciji, jer ne samo što je započeto obaranje vlasti Imperije posle nekoliko vekova, već je izvršeno i ukidanje feudalizma. Posebno je čudnovato nazivanje šest nahija – krajinske, crnorečke, paraćinske, kruševačke, starovlaške i jadarske – koje su priključene Srbiji 1830. (Ćorović, 2006: 5: 94), bosanskim zemljama (Bosnian lands), jer se na taj način svesno ili nesvesno ispoljava težnja da se upravna podela u okviru Osmanske imperije (bosanski ejalet je sadržao ne samo ove nahije, već i ceo novopazarski Sandžak) istorijski normalizuje. Makarti se posebno bavi pitanjem broja balkanskih muslimana pre i posle 1878, kao i pre i posle balkanskih ratova. U BiH, po Makartiju koji sledi osmanske godišnjake, bilo je 1870. tek nešto manje od 50% muslimanskog stanovništva. Po okupaciji BiH od strane Austro-Ugarske, pravoslavci su činili relativnu većinu, a hrišćani uopšte više od tri petine stanovništva BiH. Radilo se, veli, Makarti, o „najznačajnijoj promeni u Bosni od osmanskog osvajanja pre četiri stotine godina“, u čemu autor ima pravo (McCarthy, 1996: 81–82). Pa ipak, odnosi moći u društvu nisu se naročito izmenili, pošto je zadržana struktura zemljišnih poseda i ličnih odnosa na osnovu njih na bosanskohercegovačkom selu. Takođe, promuslimanski i proosmanski stav Makartija izražen je i u posmatranju Balkanskog rata: „Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka su izvršile invaziju na osmansku Evropu, goneći ispred sebe stotine hiljada muslimanskih izbeglica. Do kraja rata 1913, većina muslimana osmanskog Balkana bila je ili pobijena ili proterana. Od 1912. do 1920. 414.000 muslimana iseljeno je u Anadoliju i istočnu Trakiju (regije koje su postale Republika Turska). Drugih 399.000 je pristiglo između 1921. i 1926, uglavnom kao deo razmene stanovništva između Turske i Grčke. 632.000, 27% muslimanskog stanovništva osmanskog Balkana je umrlo” (McCarthy, 2000: 37).

Reč „invazija“ ima jasan prizvuk agresije. Žali se za Osmanskom imperijom i preziru nacionalizmi malih nacija Balkana. To se posebno ističe pravljenjem


sintagme od reči „osmanska“ i „Evropa“. Orijentalistički diskurs koji vlada većim delom Balkana ovakav spoj dve reči u sintagmi smatra „neprirodnim“. S druge strane, međutim, spajanje ove dve reči uz smatranje balkanskih nacionalizama agresivnim, pa i genocidnim, upućuje autora na klizav teren balkanizma, pošto se s neodobravanjem gleda na pravoslavne hrišćane i njihov brutalni odnos prema muslimanima. Ovde su muslimani deo civilizovane Evrope, a pravoslavni hrišćani su u stvari balkanski varvari koji vrše etničko čišćenje. Naravno, od odabira istorijskog perioda koji se proučava zavisiće i zaključak koji će se o nekoj političkoj zajednici, etničkoj grupi, verskoj zajednici ili civilizaciji doneti. Makarti je odabirom perioda u dobroj meri predodredio kakve će rezultate dobiti. Ovi su mu potrebni da bi prikazao balkanske muslimane kao glavne, ako ne i jedine žrtve balkanskih nacionalizama XIX i XX veka, a Osmansku imperiju superiornu prema balkanskim nacionalnim državama koje su je nasledile. Slično ovom istoriografskom pristupu, francuski čuveni i, nažalost pokojni, filozof postmodernističkog usmerenja, Žan Bodrijar (Jean Baudrillard), ponudio je jedan islamofilski i okcidentalistički pogled na rat u BiH.555 On je, naime, smatrao da je Zapad saučesnik Srba u istrebljenju bosanskih muslimana, pa se u tome izjednačio sa mnogim muslimanima širom sveta koji su upravo na taj način tumačili rat u BiH.556 Razorna kritika Evrope i u njoj ukorenjenog rasizma sledila je iz ovih redova: „’Stvarna’ Evropa u stvaranju je jedna bela Evropa, jedna izbledela Evropa koja je moralno, privredno, i etnički ujedinjena i očišćena. Ova Evropa se pobednički stvara u Sarajevu. U stvari, ono što se dešava nije neko incidentno dešavanje mimo nepostojeće, bogobojazne, i demokratske Evrope, već logična i nastupajuća faza novog evropskog poretka, koji je jedna grana novog svetskog poretka čije su globalne odlike beli fundamentalizam, protekcionizam, diskriminacija i kontrola“ (Baudrillard, 1996: 82–86, u: Cushman, Meštrović, 1996).

Moralistička fraza i neprecizno korišćenje termina odlikuju ovaj pasus. Tako, „beli fundamentalizam“ jeste suštinski nejasan pojam koji tek maglovito upućuje na spajanje rasizma sa hrišćanstvom u društvenom kontekstu EU. U tom smislu se opsada Sarajeva smatra simboličkom tačkom stvaranja ujedinjene Evrope u kojoj nema mesta za muslimane i nebelce. Na taj način 555 U zborniku radova Kašmena i Meštrovića preštampani su članci objavljeni između 1993. i 1995. u levoliberalnom dnevniku Liberation, bliskom Socijalističkoj partiji Francuske. 556 „Muslimanski blok“ u UN je nekoliko puta bezuspešno tražio ukidanje embarga na oružje BiH, tj. muslimanskim snagama, zato što to nije moglo proći kroz Savet bezbednosti. Dok je boravio na Oksfordu 2003– 2004, pisac ovih redaka se osvedočio u razgovorima koje je vodio sa studentima islamske veroispovesti iz jugoistočne Azije da je upravo ovakva slika rata u BiH bila rasprostranjena u njihovim društvima. Uzgred, do 2006. građanima Srbije bio je zabranjen ulazak u Maleziju.


se bosanski muslimani naročito viktimizuju, jer oni nemaju protiv sebe samo Srbe, koji su tek, kako je služeći se retoričkim sredstvom ironije primećeno, „avangarda Evrope“, već i celu Evropu koja je umešana u „istrebljenje“ bosanskih muslimana kao početak „trebljenja“ muslimana u celoj Evropi, zato što su „sve evropske zemlje na putu etničkog čišćenja. Ovo je istinska Evropa, u laganom stvaranju u senkama nacionalnih skupština, predvođena Srbijom“. Tako je, ironično, ako ne u stvarnosti, ono u glavama ne samo nekih srpskih, već i pojedinih evropskih intelektualaca, Srbija konačno postala „lider“ – i to ne tek na Balkanu, već i u Evropi. No, usledilo je i upozorenje „evropskoj avangardi“: „Ispada da su sve evropske nacionalnosti i politike delale u saglasju da naprave ugovor sa Srbima koji su postali agenti za prljave poslove Zapada – baš kao što je Zapad imao ugovor sa Sadamom Huseinom protiv Irana. Problem je ako se ubica suviše zanese, jer onda i on mora biti eliminisan“ (Baudrillard, 1996: 83, u: Cushman, Meštrović). Reč je, nesumnjivo, o okcidentalističkom diskursu koji sve zlo nalazi na Zapadu koji se poima kao istovrstan, umesto da se uoče sve raznovrsnosti koje postoje u okviru njega. Naime, sam kapitalizam se razlikuje u SAD u odnosu na skandinavske zemlje ili Francusku. Mediteranske zemlje, kao što su Italija i Španija, znatno se razlikuju od srednjoevropskih ili skandinavskih društava. Postoje i ne male razlike između društava katoličke i društava protestantske tradicije, a klasne razlike između srednjih slojeva i radništva nipošto nisu ukinute. Naposletku, velike su pukotine u shvatanju političkih odnosa u svetu između EU i SAD. Sve ove razlike, međutim, za Bodrijara nisu bile bitne, već je dosledno homogenizovao neprijatelja. Srbi su u najvećoj meri depersonalizovani („agenti za prljave poslove Zapada“) i demonizovani („ako se ubica suviše zanese“) kao nacija, jer se predstavljaju kao potpuno istovrsna grupa ljudi kolektivno oduševljena ubijanjem u toj meri da ih čak i pokvareni Zapad mora „eliminisati“. Dakle, „eliminacija“ cele nacije, jer nikakva ograda nije napravljena, podrazumeva se kao opravdana, pošto se radi o „ubicama“. Prema tome, „Zapad“ trpi „ubice“ koji „rade prljave poslove“ za njega dok se neka zamišljena granica ne pređe, ali kad se ona pređe, onda ih „eliminiše“. No, da bi crnobela zastrašujuća slika koja ne zahteva razmišljanje bila potpuna, uz dželate je morala sadržati i žrtve: „Bosanci sve to znaju. Oni znaju da duguju njihovu zlehudu sudbu međunarodnom ’demokratskom’ poretku, a ne nekom ostatku čudovišne izrasline fašizma. Oni znaju da su predviđeni za istrebljenje, izgon, ili isključenje, kao i svi raznorodni i pobunjenički elementi diljem sveta. Ne želim da uznemirim licemernu grižu savesti zapadnih demokrata i humanitaraca, ali ne može biti žalbe na ovaj proces, pošto je to postojani put progresa. Jasno, moderna Evropa će se razviti iz iskorenjivanja muslimana i Arapa – osim ako oni ne opstanu kao useljeni robovi“ (Baudrillard, 1996: 83, u Cushman, Meštrović, 1996).


Dakako, žrtve su muslimani, „svi i svuda“, a naročito u Evropi. Žrtve Srba su bosanski muslimani, a žrtva Evropljana, jer Srbi su tek avangarda, jesu svi evropski muslimani i Arapi. Autor se služi retoričkim sredstvom ironije, jer se upotrebom navodnika uz pridev „demokratski“ ispred imenice poredak jasno ukazuje da ono što se obično smatra demokratskim nema veze s demokratijom. Naprotiv, kontekst prvih dveju rečenica, koji čine „Bosanci“ koji sve znaju, pa i to da poredak u kojem Evropljani žive nije demokratski, već tek jedna ublažena varijanta fašizma, jasno ukazuje da stvarnost u kojoj se živi nije ni blizu ideala demokratije. Bodrijar zapravo vrši društveno normalizovanje ličnih modela na jedan neuobičajen način: on, umesto da kaže kako je nešto opštepoznato, izražava to prostom izjavnom rečenicom da „Bosanci sve to znaju“.557 Na taj način, ono što on misli projektuje se na opšteprihvaćene žrtve – ono što on zna, znaju i žrtve. Moje „znanje“ je, pošto je istovetno znanju žrtava, saznajno nadmoćno. Utoliko je sramota „Zapada“ veća. Time moralistički humanitarno-imperijalistički diskurs dostiže svoj vrhunac, jer Srbi nisu samo neki neljudi čijih se dela i njih samih „mi“, tj. Zapad, zgražamo. Ne, oni su tek naši „agenti“ koji vrše „prljave poslove“, tj. „istrebljenje, izgon, ili isključenje“ muslimana, u naše ime: „Niko ne sme niti želi da ponudi konačnu analizu, da prizna kako Srbi nisu samo agresori (ovo je pomalo kao razvaljivanje otvorenih vrata), već naši objektivni saveznici u ovoj operaciji čišćenja buduće Evrope, oslobođene njenih dosadnih manjina, i budućeg svetskog poretka, oslobođenog svih radikalnih promena njenih vlastitih vrednosti – zasnovanih na demokratskoj diktaturi ljudskih prava i slobodnog tržišta“ (Baudrillard, 1996: 85, u: Cushman, Meštrović).

Oni su, znakovita je upotreba lične zamenice u prvom licu množine, „naši“ kerberi, ono najgore što postoji u „našoj“, tj. zapadnoj, civilizaciji, pa zato i treba da budu „eliminisani“ ne bi li naša bolesna civilizacija, možda, iako malo verovatno, naposletku bila izlečena.558 Utoliko, vrši se svojevrsno i veoma 557 Muhamed Filipović se u osnovi slagao da na Zapadu postoje antimuslimanske predrasude koje su odredile i politiku EU prema ratu u BiH, ali nije išao tako daleko kao Bodrijar: „U međuvremenu su dopustili (predstavnici EU i „prije svega Velike Britanije i Francuske“, prim. aut.) da oba agresora (Srbija i Hrvatska, prim. aut.) vrše veliki dio svog programa istrebljenja ljudi i cijepanja zemlje. (...) Tvrdnju da to nije bio, ujedno, i plan vodećih faktora tadašnje europske politike, a ne samo slučajno događanje iznuđeno prilikama, tj. da im plan nije bio da se Bosna i Hercegovina podijeli ili da se onemogući da ona nastavi svoj razvoj pod uvjetima vidljive dominirajuće političke uloge muslimana u njoj, kojih je prognostički trebalo uskoro biti više od 50% stanovništva, nije više moguće argumentirati“ (Filipović, 2002: 146–147). 558 Otuda i naslov jednog od članaka koji je Bodrijar napisao: „Srbijanizacija Zapada“ (Baudrillard, 1996: 84, u: Cushman, Meštrović). Prema tome, Zapad možda i nije bio tako loš, ali ga je rat u BiH „srbijanizovao“. „Srbijanizacija“ u ovom kontekstu zapravo predstavlja „šejtanizaciju“.


neuobičajeno preplitanje okvira agresor–žrtva i pripadajućeg humanitarnoimperijalističkog diskursa sa ipak preovlađujućim okcidentalističkim i balkanističkim diskursom. Istovremeno, uključen je i levičarski okvir s antikapitalističkim diskursom koji se protivi „demokratskoj diktaturi ljudskih prava i slobodnog tržišta“. Ovo preplitanje nekolikih okvira i diskursa svedoči o dve međusobno neisključujuće mogućnosti: autor želi da propagandno utiče na javnost i/ili da je šokira. S jedne strane, metaforično se daje za pravo većini koja je Srbe smatrala agresorima („razvaljivanje otvorenih vrata“), a Bošnjake žrtvama, a s druge, dovodi se u pitanje moralna superiornost Zapada („naši objektivni saveznici“), koja se ipak zadržava za samog autora. Da pisac ovih redova zna turski, arapski ili persijski jezik, verovatno bi slično preplitanje okvira i diskursa uz moguće manje ironije našao u tumačenju rata u BiH u odgovarajućim sredinama.559 Bodrijar, naizgled, sve posmatra sa olimpijskih intelektualnih visina, ironično tvrdeći kako „ne želi da uznemiri licemernu grižu savesti zapadnih demokrata i humanitaraca“, čime zapravo pravi otklon od okvira agresor–žrtva prema okviru sukoba civilizacija. Pa ipak, francuski postmodernista je zapravo spadao u te iste „zapadne demokrate i humanitarce“ nad kojima se zgraža, jer da nije tako, red bi nalagao da je otišao u BiH da pomogne diskurzivno predstavljenim istovrsnim „Bosancima“ da se izbore protiv otelotvorenja zla koje se Srbima naziva. Tako bi pomogao i „Zapadu“ da pronađe svoju izgubljenu savest: „Ono što je u pitanju jeste problem zla. Denuncirajući Srbe kao ’opasne psihopate’, mi se ponosimo što smo uperili prst na zlo, a da ne dovodimo u pitanje nevinost naših demokratskih namera. Mi sugerišemo da je naš posao okončan onog trenutka kad smo proglasili Srbe ’lošim momcima’, ali ne i neprijateljem. To činimo s dobrim razlozima, pošto se iz svetske perspektive, mi Zapadnjaci, mi Evropljani borimo upravo protiv istih neprijatelja kao i Srbi: islama i muslimana“ (Baudrillard, 1996: 85, u: Cushman, Meštrović).

Doista, Bodrijar je na manihejski način u Srbima prepoznao ne samo „loše momke“ već i neprijatelja protiv kojeg je trebalo povesti borbu. Tek tada bi, Radi se o ironijskom preplitanju balkanističkog i okcidentalističkog diskursa, jer balkanizam („srbijanizacija“) je u stvari u funkciji okcidentalizma kao (samo)kritike Zapada. 559 Bodrijar je pisao i ovo: „Ukratko, mi ćemo bombardovati nekoliko srpskih položaja dimnim bombama, ali mi nikada nećemo uistinu intervenisati protiv njih, pošto je njihov rad bazično naš vlastiti. Ako bude neophodno da se završi sukob, mi bismo pre slomili kičmu žrtvama, pošto nas one mnogo više nerviraju od počinilaca. Ako bosanski muslimani pokušaju da se brane, onda ćemo videti da su oni ti koje će Međunarodne snage za brzu intervenciju (snage UN sačinjene od Britanaca i Francuza, koje su osnovane u julu 1995. u BiH, prim. J. B.) neutralisati i likvidirati. U slučaju moćne muslimanske ofanzive, međunarodne snage će postati efikasne“ (Baudrillard, 1996: 85, u: Cushman, Meštrović).


naime, bilo jasno da „mi“, upotreba prvog lica množine za istovrsno protumačeni „Zapad“ nikako nije slučajna, nismo saučesnici u srpskoj borbi protiv „islama i muslimana“. Takođe, znakovit je izostanak kritike SAD, jer su one verovatno bile prepoznate kao neprijatelj Srba, dok su se vlade Velike Britanije i Francuske uglavnom protivile takvom određenju, pa se kritika rezerviše za „Evropu“. No, na isti način, znakovit je i izostanak izričite podrške politici SAD, najverovatnije stoga što levičaru nije pristajalo da javno hvali državu koja je glavni oslonac „demokratskoj diktaturi ljudskih prava i slobodnog tržišta“, s čijim se zvaničnim određenjem rata u BiH sasvim slagao. Diskurzivna strategija prećutkivanja primenjena je u cilju prikrivanja saznajno-ideoloških nesaglasnosti u misli francuskog postmoderniste. Moguće je da, ipak, i postmodernisti drže do logike više no što se obično misli, pa otud i potreba za prećutkivanjem činjenica koje narušavaju sistem. Bodrijar je držao lekcije iz etike sredini u kojoj je živeo, demonizujući usput jednu zaraćenu stranu u BiH, viktimizujući drugu, i sasvim zaboravljajući (nijednom ne pomenuvši) treću. Manihejskom logikom na kliskom etičkom polju, postmodernista je premostio epistemološke teškoće približavanja pouzdanom saznanju. Otkud to da je postmodernistički levičar bio tako siguran da televizijska slika iz BiH nije bila tek simulakrum u interesu krupnog kapitala ili političkih moćnika na Zapadu? On, međutim, nije sebi postavljao takva pitanja: „Srbi, ubice, živi su na svoj način, dok su žrtve Sarajeva na strani stvarne smrti. Mi smo, međutim, u čudnoj poziciji, niti mrtvi niti živi, već smo zamenici mrtvih. U ovom smislu, bosanski sukob je jedan globalni izazov; svuda u sadašnjem svetu Zapad zamenjuje mrtve“ (Baudrillard, 1996: 88, u: Cushman, Meštrović). Još jednom je potvrđeno da prethodno Srbi nisu slučajno nazivani ubicama. Oni su, doista, depersonalizovani i demonizovani kao nacija ubica. Istovremeno, umesto bosanskih muslimana koristi se pojam „žrtve Sarajeva“ koji ukazuje na stanovnike grada koje ubijaju etnizovane ubice pod imenom Srba. Pomalo bizarno, „mi“, prvo lice množine Zapada, „zamenjujemo mrtve“, jer usled sebičnosti nismo spremni da žrtvujemo svoje vojnike ni za kakvu vrednost,560 pa smo stoga mrtvi i pored života koji samo naizgled živimo. Naravno, nije saznajno opravdano da se viktimizovanjem nekoj grupi pribavlja monopol na žrtvu. No, Makartijeva istraživanja, a u manjoj meri i Bodrijarova ironična filozofiranja, poseduju vrednost zato što utvrđuju neprijatne istine o prošlosti i sadašnjosti balkanskih nacionalizama i evrocentričnosti. 560 „Zapadna vojna nesposobnost da reaguje na srpsku agresiju jednaka je nesposobnosti da rizikuje život jednog jedinog vojnika“ (Baudrillard, 1996: 87, u: Cushman, Meštrović). Zanimljiva je ova ne samo u Francuskoj primećena spremnost filozofa u poznijim godinama da izlože riziku živote mlađih ljudi, pa makar se radilo i o vojnicima kojima je to u opisu radnog mesta.


Posle njih, intelektualci balkanskih i drugih evropskih nacija sa hrišćanskim korenima, bez obzira na to da li su teisti, deisti, agnostici ili ateisti, imaju dužnost da se suoče sa duboko ukorenjenom islamofobijom svojih društava.561 To je neophodan, iako nedovoljan uslov da ova društva postanu humanija no što su dosad bila. Istovremeno, kao nenameravana posledica Makartijevog pisanja, probija se i jedna realističnija slika istorije BiH od one koju su Malkolm i sledbenici nametnuli kao hegemonu. 10.8. BiH i Bošnjaci kao saznajno-etički i politički štit Hrvatske – Hrvatska kao jemac BiH Od septembra 1992. pogotovo, sve je više čarki između Armije RBiH i HVO u centralnoj Bosni. Ksavije Bugarel

Najuvaženiji istoričar sa prostora bivše Jugoslavije na Zapadu svakako je profesor istorije na Univerzitetu Jejl (Yale) Ivo Banac.562 U studiji Bosnian Muslims: From Religious Community to Socialist Nationhood and Postcommunist Statehood, 1918–1992 izneo je jednu viziju BiH i Bošnjaka kojima je veza sa Hrvatskom i Hrvatima zapravo glavni zalog nezavisnosti i prosperiteta, 563 pošto su navodno još bosanski franjevci u Osmanskom carstvu „bili stvarni čuvari bosanskih državnih tradicija pod Turcima“564 (Banac, 1996: 133). Za ovako dalekosežnu tvrdnju nije naveden nikakav izvor ili argumentacija. Istovremeno čudi što se za Osmansku višeetničku imperiju koristi izraz Turci, iako je Republika Turska nastala tek posle I svetskog rata. Prema Marku Mezaueru, sve do XIX veka Turcima su nazivani uglavnom siromašni seljaci Anadolije, 561 Viktor Majer (Viktor Meier), novinar Frankfurter Allgemeine Zeitung, svoje predrasude prema islamu i činjenici da ih bosanski muslimani nisu potvrđivali razrešio je na sledeći način: „U bosanskom islamu pretežu one snage koje žele racionalan evropski islam a ne orijentalni fundamentalizam. Možda će ovaj evropski islam jednom biti cijeloj Evropi od koristi“ (Meier, 1986, cit. pr. Smailu Baliću, 1998: http://www.ferhadija.com/index. php?Action=ShowAll&id=115, pristupljeno 10. VI 2008.). Tako je u okviru sukoba civilizacija primenjen orijentalistički diskurs koji je, međutim, balkanski islam predstavio „racionalnim evropskim islamom“, oštro ga odvajajući od neevropskog islama koji je nužno „orijentalni fundamentalizam“. Evropa je tako prosvetila islam koji je van nje osuđen na fundamentalizam. 562 Poznat je i kao istaknuti liberalni kritičar autoritarnog režima Franje Tuđmana, nekadašnji vođ bivše Liberalne stranke, bivši ministar, šef Hrvatskog helsinškog odbora i urednik časopisa Eastern European Politics and Society. 563 Ovakav stav je karakterističan za liberalne nacionaliste Hrvatske („čak i za umerenije Hrvate“ – Burg, Shoup, 2000: 35), jer se na taj način čuvaju strateški interesi Hrvatske. 564 Istu tvrdnju iznosi i Branka Magaš, koja ipak malo opreznije veli da su franjevci „zadržali sećanje na kraljevinu, ali samo kao deo njihove vlastite istorije“ (Magaš, 2003: 20).


dok bi se bilo koji drugi musliman Osmanskog carstva uvredio ako bi ga tako imenovali (Mazower, 2000: 51), pa utoliko više nema razloga da se ovaj naziv koristi. Veza sa Srbima i Srbijom za BiH i Bošnjake je, za razliku od veze sa Hrvatima i Hrvatskom, večito smrtonosna: „Bosanski islam nije bio udaljeniji565 (no more latitudinarian) od islama Osmanske imperije, već je uvek težio autentičnosti što je neizbežno u graničnim oblastima. Neuspešni ustanak Huseina-kapetana Gradaščevića protiv Porte (1831) bio je izazvan ne samo neprijateljstvom prema reformama Mahmuta II već i Portinim teritorijalnim ustupcima Srbiji, i nevoljnošću da se zaštite muslimani obrenovićevske Srbije“ (Banac, 1996: 133).

Od istraživačevog izbora konkretnog perioda kojim će se baviti u velikoj meri zavisi značenje i značaj njegove pripovesti. U gornjem navodu se značaj i značenje istraživačevog izbora perioda ogleda u činjenici da se odvaja nacionalno oslobođenje Srbije kako od lokalne strahovlade odmetnutih dahija, tako i od same imperijalne vlasti Osmanlija. Posredno se prikazuje Srbija kao večiti agresor i tlačitelj muslimana, jer njoj Porta daje teritorijalne ustupke, iako Srbija odbija da zaštiti srbijanske muslimane. Nasuprot tome, za progon muslimana iz Ugarske i njihovo naseljavanje u BiH posle neuspešne opsade Beča 1683, kada su muslimani u BiH postali većina, Banac je pisao da su se „Turci – zapravo uglavnom slovenski bosanski muslimani – povukli iz Ugarske i Hrvatske pred nastupajućim habzburškim i mletačkim snagama“ (Banac, 1996: 131). Prema tome, upotrebljava se eufemizam „povlačenje“, što se uobičajeno i ispravno koristi za pokret vojnih snaga a ne za prisilne seobe celokupnog stanovništva, za progon muslimanskih civila iz Habzburške monarhije. Istina, Banac pominje svedočenje Eugena Savojskog kako je „spalio Sarajevo do temelja 1697.“, ali to odmah objašnjava rečima da je „netrpeljivost u religijskim stvarima bila prihvaćena evropska praksa“ (Banac, 1996: 132), što je doduše nesumnjivo tačno. Ipak, Banac nije citirao i deo koji je Eugen Savojski takođe pomenuo i koji nije bez značaja: „Naše trupe... ponele su ratni plen, uključujući žene i decu“ (Bakić Hayden, 2006: 155). Da li je i to spadalo u „evropsku praksu“ kada ratuju dve hrišćanske vojske ili je, možda, bilo dopuštenije kada se ratuje protiv muslimana? Naposletku, koliko su Srbi odstupali od „evropske prakse“? Iz Bančeve pripovesti može se zaključiti da su muslimani bili suočeni sa nečim strašnim u „obrenovićevskoj Srbiji“, što je uostalom istinito ali i uporedivo s onim što ih je ranije snašlo u Ugarskoj i njenim delovima Hrvatskoj i 565 Banac misli ili na udaljenost od islamske pravovernosti ili na udaljenost bosanskog od osmanskog islama.


Slavoniji,566 pa se i izostanak „zaštite“ uzročno povezuje sa izbijanjem pobune Huseina kapetana Gradaščevića. Banac je, međutim, primenjujući standardni balkanistički diskurs, zaključio da je do 1878. i ulaska austrougarske vojske u BiH „vreme za paljenje džamija i ’religijsko čišćenje’ bilo isteklo“, ali da je „balkanski razvoj uvek kaskao za Evropom“.567 Ne umanjujući značaj postepenog „procesa civilizovanja“ civilizatora, ipak, verovatnije je objašnjenje da su krajem XVII veka habzburške trupe bile u osvetničkom pohodu zbog opsade Beča i dugotrajne okupacije Ugarske od strane Osmanskog carstva, dok se 1878. radilo o hladnokrvnom izvršavanju prava i obaveza dobijenih na Berlinskom kongresu. No, Banac je, štaviše, pisao i na jedan prikriveno orijentalistički način o blagotvornom uticaju habzburške uprave na prirodu islama u BiH nakon 1878: „Posle austrougarske okupacije 1878, bosanski islam je postao sasvim pitom, integrisan, kakav je bio, unutar državne politike Habzburške monarhije prema nekatolicima. Iako je katolička crkva sigurno osnažena u habzburškoj Bosni, ne može se tvrditi da je bila privilegovana ili da su druge religijske zajednice bile zanemarene“ (Banac, 1996: 133–134). Dakle, Habzburška monarhija, „očišćena“ svojevremeno od muslimana, što je prethodno eufemizmom ublaženo skoro do neprepoznatljivosti, a barem od vremena Austro-Ugarske, postala je trpeljiva prema svim konfesijama, pa i prema muslimanima BiH. Kulturtraeger ideologija vodećih krugova K und K monarhije prima se zdravo za gotovo, ako se, možda, i retroaktivno ne promoviše. Naime, pošto je tek u Habzburškoj monarhiji „islam postao pitom“, to znači da je prethodno bio divalj, što izričito nije rečeno, jer se koristila diskurzivna strategija prećutkivanja u cilju prikrivanja politički nekorektnog orijentalizma. 566 Bugarel, primerice, smatra ovo „povlačenje“ prvim velikim „etničkim čišćenjem“ muslimana na Balkanu (Bugarel, 2004: 34). 567 Koliko je tvrdnja o večitom kaskanju Balkana za Evropom proizvoljna, a i inače je ovo „uvek“, po pravilu, neistorično (Todorova, 1998: 273), može posvedočiti primer koji navodi Norbert Elijas: „U XI stoleću jedan venecijanski dužd oženio se grčkom princezom. U njenoj vizantijskoj sredini viljuška je već očito bila u upotrebi. U svakom slučaju, saznajemo da je princeza unosila hranu u usta (...) pomoću malih zlatnih viljušaka s dva zuba. (...) Ova novina izgledala je kao znak tako velike prefinjenosti, da je duždevka bila strogo ukorena od crkvenih poglavara, koji su na nju zazvali gnev božji. Nešto kasnije, dobila je strašnu bolest, a sveti Bonaventura to odmah proglasi božjom kaznom. (...) Trebalo je da prođe pet stotina godina da se struktura ljudskih odnosa tako izmeni pa da to sredstvo postane uobičajeno (na Zapadu, prim. aut.). Od XV stoleća, viljuška iz Italije stiže u Francusku, a zatim i u Englesku i Nemačku, barem među gornje društvene slojeve, postajući sve više sredstvo za jelo, pošto je dugo služila samo za uzimanje jela s poslužavnika“ (Elijas, 2001: 117). Otuda je verovatno u pravu bugarska istoričarka Todorova kada smatra da su uoči osmanskog osvajanja srednjovekovna društva na Balkanu dostigla, „a možda i prestigla, rafiniranost društava zapadne Evrope. Uprkos političkoj rasparčanosti poluostrva (što karakteriše i najpoznije i najrazvijenije stadijume evropskih feudalnih društava), postojale su i naznake mogućeg razvoja u pravcu konsolidovanja srednjovekovnih nacija (protonacija), kao i u pravcu humanizma i nacionalnih kultura“ (Todorova, 1998: 312).


Pritom, sami pravoslavci mahom su se osećali diskriminisani u Habzburškoj monarhiji, baš kao i muslimani. O tome svedoči i činjenica da su izbijale udružene pobune jednih i drugih protiv Monarhije, te da su se bosanski muslimani masovno iseljavali u tim godinama iz BiH u Anadoliju, što je uostalom na prethodnoj stranici i sam Banac naveo (Banac, 1996: 132). Ako je to tačno, onda se teško može govoriti o visokom stepenu „integrisanosti“ muslimana u društvo Habzburške monarhije, premda su barem zemljoposedničkoj eliti interesi bili zaštićeni.568 U argumentovanju stava da je BiH istorijski bliska hrvatskoj nacionalnoj politici Banac pominje i argument nacionalnog opredeljivanja muslimanskih intelektualaca: „Iako se muslimanska inteligencija preovlađujuće smatrala hrvatskom, većina bosanskih muslimana je izbegavala da zauzme stranu između dve hrišćanske zajednice, osećajući da ti zahtevi za ’nacionalizacijom’ potkopavaju muslimansko jedinstvo“ (Banac, 1996: 134). No, empirijska istraživanja nacionalnog deklarisanja muslimanske inteligencije BiH nisu baš jednoznačna, a Banac se nije potrudio da upozna angloameričku publiku s rezultatima istih, već je tražio da mu se veruje na reč. Bošnjački istoričar Enver Redžić, pak, veli da njegov kolega Muhamed Hadžijahić: „Akribičnim istraživanjem (on) utvrđuje podužu listu istaknutih Muslimana koji su se nacionalno opredijelili kao Srbi. Na čelu ovog popisa nalaze se Hamzaga Rizvanbegović i Rustembeg Bišćević, da bi mu se pridružili Mehmed ef. Spaho569 (budući vođ Jugoslovenske muslimanske organizacije, prim. aut.), Musa Ćazim Ćatić (koji se poslije deklarisao kao Bošnjak i konačno kao Hrvat), Mehmed Alipaša Rizvanbegović, Derviš-beg Ljubović, Osman Đikić, Avdo Karabegović, Salih Safvet Bašić, Selim ef. Muftić, Fehim Musakadić, Velija Sadović, Mustafa ef. Fočo, Ahmed Traljić, Derviš-beg Miralem, Salih Kazazović, Avdo Sumbul, Osman-Nuri i Hadžić, Husaga Ćišić, (poslije Bošnjak), Suljaga Salihagić (takođe poslije Bošnjak), dr Hamdija Karamehmedović, Šukrija Kurtović, Hamid Kukić, Murat Sarić, Hasan Rebac (prvobitno Hrvat), Hadži Hamid Svrzo, Mehmed Zildžić, Mehmed Ćišić, Muhamed Mehmedbašić, Avdo Hasanbegović, Alija Džemidžić, Rešid 568 Bugarel je ispravno ocenio društveno stanje BiH u Austro-Ugarskoj: „U ekonomskom pogledu, Austro-Ugarska u svojoj administraciji favorizuje katoličke elite (bilo lokalne, ili one pridošle iz drugih delova Carevine), i održava agrarne privilegije muslimanskih elita u zamenu za njihovu lojalnost. U političkom pogledu, ona daje kulturnu i versku autonomiju srpskoj i muslimanskoj zajednici (1903, odnosno 1909. godine) (...)“ (Bugarel, 2004: 51). 569 U međuratnom periodu je izbegavao nacionalno opredeljenje, ali jedan brat (Mustafa) mu se izjašnjavao kao Srbin, a drugi (Fehim) kao Hrvat koji je postao reis-ul-ulema u Kraljevini Jugoslaviji. Danas se jedan njegov unuk, Sulejman Spaho, oseća Srbinom, pa je čak bio i poslanik SRS u Skupštini. Prema Vejnu Vučiniću, čelnik JMO je smatrao da ako BiH ne može dobiti autonomiju, onda bosanski muslimani treba da podrže uključenje BiH u Srbiju (Burg, Shoup, 2000: 37).

446 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Kurtaić, Asim Šeremet, Mustafa Golubić i drugi (s. 18–46). Hadžijahić s razlogom ocjenjuje da je srpska nacionalna orijentacija kod navedenih muslimanskih javnih radnika bila politički motivirana, pa se s tim u vezi poziva i na Marksovo gledište o privlačnoj ulozi Srbije kao centra okupljanja turskih i austrijskih Južnih Slavena (s. 50). Nije, međutim, nikako u pravu kada piše da su u uslovima austrougarske okupacije ’široko muslimanske mase simpatisale sa srpskim pokretom’ (s. 51). Ako ta ocjena može da se još prihvati kada se radi o dijelu muslimanske inteligencije, ona nema osnove kada je riječ o ’širokim muslimanskim masama’, koje inače nisu bile ’široko’ zahvaćene političkim strujanjima, pogotovo nemuslimanskog pravca“ (Redžić, 2000).

Očevidno, u Habzburškoj monarhiji bilo je dosta muslimanskih intelektualaca koji su se izjašnjavali kao Srbi usled trenutnih političkih razloga, jer su muslimani i pravoslavci bili suprotstavljeni politici Habzburške monarhije, naročito u borbi za kulturno-versku autonomiju (Bugarel, 2004: 54), gde su im se interesi poklapali. Tome je zacelo doprinosio i stalni priliv katoličkog stanovništva, najčešće birokrata koji su im zatvarali ulaz u državnu upravu, u BiH. Promena strukture stanovništva u višeetničkoj sredini uvek unosi pometnju, a često i zlu krv. Ako je vrši državna vlast, onda oni čiji se udeo smanjuje osećaju to kao etničku pretnju. Priliv katolika je verovatno bio najviši u Sarajevu usled upravnih potreba, pa je njihov udeo u tom gradu u periodu 1879–1910. skočio sa 3,3% na 34,52% (Burg, Shoup, 2000: 36). Utoliko je u najmanju ruku sporno da je među muslimanskim intelektualcima u Habzburškoj monarhiji preovladavala hrvatska nacionalna svest. Razume se, to ne znači da nije bilo prilično i hrvatski usmerenih muslimanskih intelektualaca: „Prema Hadžijahićevom istraživanju, hrvatski krug među BH muslimanima činili su poznati javni radnici kao što su Osman Nuri Hadžić (kasnije eksponiran kao Srbin), Ademaga Fazlagić, Mehmed Ali-beg Kapetanović, Hajdar ef. Fazlagić, Ahmed-beg Defterdarević, Šemsi-beg Salihbegović, Osman ef. Midžić, Safvet-beg Bašagić (poslije istaknuti Bošnjak), Asim-beg Resulbegović, Avdi-beg Hrasnica, Halid-beg Hrasnica, Mehmed-beg Hrasnica, Hašim-beg Banjević, Edhem Mulabdić, Ademaga Mešić, dr Hamid Šahinović Ekrem, Musa Ćazim Ćatić, Hamzalija Ajanović, narodni poslanici: Hasan Miljković, Džafer Kulenović,570 Nurija Pozderac, Husein Alić, Ahmed Šerić, Hamid Kurbegović, Osman Vilović, Šemsudin Sarajlić, Atif Hadžikadić, Derviš Omerović, Husein Mašić, Salih Babić, Mustajbeg Kapetanović, dr Šefkija Behmen, Ismet-beg Gavrankapetanović, i drugi. Hadžijahić je propustio da navede imena muslimana koji su kao nacionalni Srbi učestvovali u četničkom pokretu u toku 1941–1945, kao i imena pojedinih ’Hrvata islamske 570 Čelnik JMO posle smrti Mehmeda Spaha, „podržavao je pojam od Hrvatske podržane ’velike Bosne’ koja bi uključila Sandžak“ (Burg, Shoup, 2000: 37).


vjeroispovijesti’ koji su se za vrijeme NDH istakli kao članovi vlade NDH, kao poslanici u Hrvatskom državnom saboru, odnosno kao funkcioneri u državnom i ustaškom aparatu“ (Redžić, 2000).

Može se oprezno zaključiti da je između dva svetska rata u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) bilo više hrvatski usmerenih intelektualaca no srpskih, a da je posle II svetskog rata bilo više srpski usmerenih muslimanskih intelektualaca, kao i muslimana uopšte od hrvatskih. Dakako, velika većina se izjašnjavala kao Jugosloveni – neopredeljeni, dok naposletku nije uvedena muslimanska nacija. Dakle, nacionalna usmerenost Bošnjaka menjala se zavisno od konkretnih istorijskih okolnosti, političkih odnosa i savezništava, pa je bilo i ličnosti koje su menjale nacionalno usmerenje nekoliko puta.571 Ipak, Banac se našao u neprilici kada je trebalo objasniti zašto je JMO učestvovala na strani Narodne radikalne stranke prilikom usvajanja Vidovdanskog ustava 1921, i docnije Jugoslovenske radikalne zajednice u nekim drugim prilikama: „U svetlu posebno teške situacije, umnožavanja smrtonosnih napada Srba protiv Muslimana posebno u istočnoj Bosni i Hercegovini polovinom 20-ih XX veka (incidenti u selima Šahovići, Bahori, Vilogorac), rastućeg shvatanja da su opozicione politike dovele do ćorsokaka, i primera Radića (misli se na njegovo hapšenje 1924, prim. aut.), lako je shvatiti zašto je Spaho sa olakšanjem pozdravio poziv Pašićevog naslednika Velje Vukićevića da se pridruži vladi u aprilu 1927, u kojoj je JMO ostao nakon izbora u septembru 1927, i rekonstrukcije Vukićevićeve vlade u februaru 1928. (...) Više je iznenađujuće, međutim, da je JMO stajao čvrsto sa radikalima protiv ugrožavanja Radićeve opozicije i ostajao u Vukićevićevim i Korošcevim vladama posle ubistva Stjepana Radića i njegovih dvojice kolega od strane radikalskog poslanika u leto 1928.“ (Banac, 1996: 137–138).

Da li se, ipak, radi o nacionalnoj potrebi JMO da postoji neka Jugoslavija u kojoj će biti zaštićeni interesi muslimana, a naročito onih bogatijih koji su vodili JMO? Kako je to pregnantno izrazio Atif Purivatra, muslimani su imali neophodne preduslove da postanu ’jezgra pravog i potpunog jugoslavenstva 571 U intervjuu Rabiji Ali i Lorensu Lifšulcu, Ivo Banac veli: „Vidim rat suštinski kao rat agresije Srbije i Crne Gore u tandemu sa Jugoslovenskom narodnom armijom koja je preuzeta od Srbije i upotrebljena za njene ciljeve. To je rat agresije protiv međunarodno priznate nezavisne države sa demokratskim ustavom koji jemči prava svim građanima, uključujući Srbe“ (Banac, 1993: 134). Dakako, referendum se ni najmanje ne problematizuje, pošto se u tom slučaju ne bi mogli izvući ovakvi zaključci. Sem toga, ne bi se mogla primeniti istorijska analogija s nacističkom agresijom na Čehoslovačku: „Ako se želi misliti u istorijskim analogijama (koje su kadšto od pomoći, iako ne uvek), srpska ratna politika u Bosni i Hercegovini liči u velikoj meri pristupu koji je usvojila nemačka uprava protiv Čehoslovačke kasnih 30-ih XX veka. Prema tome, Radovan Karadžić se može videti kao Konrad Henlajn (Henlein) i Srpska demokratska stranka kao Sudetsko-nemačka partija“ (Banac, 1993: 134–135).


… najbolja baza jugoslavenske ideje’ (cit. pr. Redžić, 2000), jer je to omogućavalo JMO da izbegne srpsko-hrvatsko takmičenje oko muslimana (Bakić, 2004; Redžić, 2000). Čini se da Bancu ovakav način razmišljanja ostaje posve stran, jer je za njega, izgleda, belodano da se interesi Hrvata i Bošnjaka moraju uvek poklapati. Kada se to ne desi, izražava se iznenađenje. Zanimljivo je, takođe, na koji način se tumači saradnja sa Stojadinovićem i sporazum Cvetković–Maček koji je izdvojio deo BiH za Banovinu Hrvatsku u okviru Kraljevine Jugoslavije: 1. Oportunistička politika JMO štitila je interese muslimana pod Stojadinovićevim rastuće represivnim režimom, ali nije nametala pitanje Bosne i Hercegovine kao prioritet u rekonstrukciji države. 2. Stoga, kada je princ Pavle odlučio da otpusti Stojadinovića u februaru 1939. i nastavi pregovore sa hrvatskom opozicijom, rezultat je bio razočaravajući po muslimane. 3. Sporazum koji je regentov novi premijer Dragiša Cvetković postigao s Mačekom, sankcionisao je uspostavljanje autonomne Hrvatske (Banovina Hrvatska), koja je uključivala delove istorijske Bosne i Hercegovine, posebno opštine Derventu, Gradačac, Brčko (južno od Save), Travnik, Bugojno, Fojnicu, Prozor, Tomislav Grad (Duvno), Livno (centralna i jugozapadna Bosna), te Konjic, Ljubuški, Mostar i Stolac (zapadna Hercegovina). 4. Preostalih trideset osam opština Bosne i Hercegovine bilo je rezervisano za projektovani srpski deo Jugoslavije, ohrabrujući tako Srbe da gledaju na najveći deo Bosne i Hercegovine kao legitimno srpski. 5. Podela je imala efekat potpunog omalovaženja muslimana. 6. Primerice, ako je u datoj opštini bilo 31% katoličkog stanovništva i 30% pravoslavnog, opština je pripala Hrvatskoj. 7. Muslimanska relativna većina nije pravila razliku (Banac, 1996: 140).

Odjedared, muslimani su sami postali krivi za svoju situaciju, na šta ukazuje pridev (1) „oportunistička“ za politiku JMO.572 Iznenada, oni se kritikuju što (1) nisu „nametali pitanje BiH kao prioritet“, pa su (2) „stoga“, logično, ostali kratkih rukava po sklapanju sporazuma. Sam sporazum (3) postigao je Cvetković s Mačekom, čime se navodi na zaključak da je hrvatska strana tu pasivna, trpi radnju, dok srpska zapravo aktivno radi na sporazumu, što teško da odgovara istorijskoj stvarnosti, jer je upravo hrvatska nacionalna politika, oblikovana od strane H(R)SS, od 1918. zahtevala sporazum sa srpskom nacionalnom 572 U stvari, JMO je ušla u JRZ u zamenu za vraćanje autonomije Islamskoj verskoj zajednici BiH. Naime, Šestojanuarska diktatura ukinula je ovu autonomiju u pokušaju da oblikuje jedinstvenu islamsku versku zajednicu za sve muslimane Kraljevine, u kojoj je uloga bosanskog uleme takođe bila preovlađujuća, usled namere da asimiluje neslovenske muslimane, što se završilo neuspehom (Bougarel, 2003: 103).


politikom po ugledu na austrougarski sporazum iz 1867. godine. No, činjenica da je sporazumom podeljena BiH, te da je dobar deo (25,5% opština) pripao Hrvatskoj, pomaže da se shvati zbog čega autor na ovaj način opisuje njegovo sklapanje. Insistira se na utisku da Hrvati nisu podstakli pitanje podele BiH, već da im je to sugerisano. Režim Stojadinovića se naziva (1) „rastuće represivnim“, iako nema ukazivanja na izvor koji bi to potvrdio. U stvari, režim je bio sve trpeljiviji prema političkim protivnicima, iako je bio daleko od liberalnog uzora, pa je i sam građanski levičar i dosledni demokrata Dragoljub Jovanović smatrao da je 1935, godina dolaska Stojadinovića na vlast, označila „političko buđenje i proleće u Jugoslaviji“ (Bakić, 2004: 353; Radojević, 1991: 41). Iako je sporazumom stvorena isključivo Banovina Hrvatska a ne bilo kakva srpska politička zajednica, diskurzivnom strategijom spasavanja obraza nagoveštava se (4) da je „najveći deo“ BiH ostavljen „projektovanom“ srpskom delu Jugoslavije. Ako se ima u vidu da je prethodno (3) Cvetković postigao sporazum s Mačekom, onda se i ovo može shvatiti kao neka vrsta srpskog plana za podelu BiH, pošto je (4) „ohrabrio Srbe“ da gledaju na „najveći deo“ BiH kao na „legitimno srpski“. Činjenica da se s pravom konstatuje (5) „omalovaženje muslimana“ u kontekstu prethodno izložene pripovesti ukazuje da su upravo Srbi ti koji su ih „omalovažili“, a muslimani, kao i obično, trpe radnju. Oni su pasivne „žrtve“ kada ih Srbi „omalovažavaju“, ali su sami odgovorni kada „ne nameću pitanje BiH kao prioritet“, pa kao rezultat toga dođe do podele BiH i stvaranja Banovine Hrvatske. Autor ne ostavlja dilemu: Srbi su u većoj meri odgovorni za podelu BiH 1939, jer oni sve vreme imaju inicijativu, aktivno vrše radnju, dok Hrvati tu radnju trpe, a Bošnjaci, iako žrtve, umeju i zaslužiti gorku sudbinu pošto se nisu Srbima opirali u savezu sa Hrvatima. To pisac potvrđuje, pošto je utvrdio da se „većina muslimana, nebitno da li hrvatskog ili srpskog usmerenja“ podeli BiH protivila: „Za hrvatsko vođstvo, međutim, sporazum sa Srbima je bio važniji od neprijateljske reakcije bosanskih muslimana. Srbi bi verovatnije prihvatili podeljenu Bosnu od bosanske autonomije“ (Banac, 1996: 141). Banac, što je posebno zanimljivo, iza poslednje rečenice upućuje na rad hrvatskog emigrantskog istoričara Jere Jareba Pola stoljeća hrvatske politike, objavljen 1960. u Buenos Ajresu, koji smatra da je „jugoslovenstvo bila najveća hrvatska politička zabluda XX stoleća“, te na osnovu navedenog „procenjuje sve glavne političke delatnike“ (Kursar, 1996: 191–192). U pogledu BiH, Jareb, profesor emeritus Sent Frensis Univerziteta (Saint Francis University, Loretto, USA) i potpisnik peticije za rehabilitaciju ministra prosvete NDH Mileta Budaka,573 pisao je kako je „Hrvatska morala prihvatiti opciju njihovih ‘muslimanskih sunarodnika i predložiti Beogradu stvaranje dve banovine: Banovinu Hrvatsku i Banovinu Bosnu i Hercegovinu’” (Kursar, 573 (http://free-zg.htnet.hr/inFocus/budak1.html) Pristupljeno 12. V 2008.


1996: 193, cit. pr. Jareb, 1995: 69). Treba uočiti da je Jareb bosanske muslimane svrstavao u Hrvate, jasno im negirajući etničku posebnost, te da je zbog strateških interesa Hrvatske smatrao uputnim obrazovanje autonomne BiH. Takođe, sasvim u skladu sa krajnjim hrvatskim nacionalizmom, pisao je kako je „hrvatski narod morao iskoristiti napad sila Osovine na Jugoslaviju i proglasiti nezavisnost” (Kursar, 1996: 193, cit. pr. Jareb, 1995: 99). Neki autori smatraju da „glavna slabost Jarebove studije leži u njegovom pokušaju da opravda NDH kao nezavisnu hrvatsku državu, optužujući ustaški režim” (Bartulin, 2006: 15).574 Pozivanjem na problematičan autoritet Banac je potkrepio zaključak koji je moguć, ali ne i izvestan, već je više u ravni spekulacije. Pa ipak, kratak pregled II svetskog rata Banac je predstavio na objektivan način. Primerice, on smatra da „ustaška diktatura nije dala autonomiju Bosni i Hercegovini“, te da su „bosanski muslimani bili prosto Hrvati islamske veroispovesti“ (Banac, 1996: 141). Takođe, pominje da je „okrutna represija protiv Srba bila ustaška državna politika sistematično sprovođena u Bosni i Hercegovini“, te da su neki od uglednih muslimana protestovali već 1941. kako se radi o „svesnim ’katoličkim’ pokušajima da okrive muslimane za ustaške masakre“, kao i da se u tom cilju „ustaše maskiraju kao muslimani, često noseći fesove, ’koji su uvedeni kao (deo) uniforme za celu vojsku, uz pravljenje raznovrsnih zločina tokom kojih su se jedni drugima obraćali muslimanskim imenima’.“ (Banac, 1996: 142). Ustaški zločini su izazvali četničku odmazdu kako prema Hrvatima, tako u još većoj meri, kad je istočna Bosna u pitanju, prema muslimanima, što je ilustrovano i Kočovićevim podacima o 6,8% muslimanskih ratnih žrtava, što bi otprilike iznosilo oko 86.000 ljudi. Uglavnom se radilo o „četničkom teroru“, ali su i snage u „početnim mesecima ustanka“, veli Banac, „pretežno srpskih partizana“ bile sumnjičene za „antimuslimansku represiju“, dok su komunisti morali da kriju nacionalnost muslimanskih i hrvatskih komandanata od pretežno srpske baze boraca (Banac, 1996: 142–144). No, „Titovi partizani u Bosni i Hercegovini ubrzo su odbacili srpski ekskluzivizam i podigli zastavu bosanske državnosti kao jedan od njihovih glavnih zahteva“ (Banac, 1996: 144). Iz ove rečenice sledi da su bosanski Srbi težili isključivosti, ali su ih komunisti u tome sprečili. Ona je poslužila kao uvod u Bančeva nastojanja da se poratni period 1945–1966. predstavi u svetlu Srbima svojstvenog antimuslimanskog stava: „Bilo je ovo vreme srpske prevlasti u Bosni i Hercegovini, što se podudaralo sa progonom islama, suđenjima Mladim muslimanima od 1946. do 1949, nametanjem poslušnog vođstva ulemi (Sulejman Kemura) od strane vlasti, i prihvatanja 574 (http://www.librar y.unsw.edu.au/~thesis/adt-NUN/uploads/approved/adtNUN20070911.113128/public/01front.pdf ) Pristupljeno 12. V 2008.


srpske nacionalnosti većine visoko rangiranih bosansko-muslimanskih kadrova (Avdo Humo, Hajro Kapetanović, Šefket Maglajlić, Hakija Pozderac), uz manjinu koja se opredeljivala za ,jugoslovensku’ kategoriju (Džemal Bijedić, Osman Karabegović, Pašaga Mandžić). Zato su muslimani koristili Titov kult da opravdaju bosanski identitet“ (Banac, 1996: 144–145).

Dakle, sintagma „srpska prevlast“ u BiH se dovodi u vezu „sa progonom islama“ kao religije, a u tom kontekstu se posmatra i izjašnjavanje vodećih komunističkih muslimana kao Srba ili Jugoslovena, kao i suđenje Mladim muslimanima među kojima se nalazio i tada dvadesetjednogodišnji Alija Izetbegović. Potpuno je zanemaren borbeni ateizam komunista koji su se načelno negativno odnosili prema svakoj religiji, a naročito prema konkretnim konfesijama, u poratnim godinama u celoj Jugoslaviji (Radić, 2002: I: 232– 245; 263–338; Radić, 2002: II: 14, 17–21; 26–30; 56–57). Ovako kako je Banac to predstavio, ispada da su isključivo muslimani i islam u BiH bili izloženi srpskoj islamofobiji sve do 1966. i pada Rankovića. Banac je, takođe, u jedinstvenu celinu spajao teme koje su malo toga ako su išta imale zajedničko. Tako, u potvrdu teze da su muslimani kao nacija bili odvojeni od islamske veroispovesti naveo je i tvrdnju kojoj je poricao bizarnost: „Čudnovatosti bosanske muslimanske socijalističke nacionalnosti, gde se može biti musliman po nacionalnosti i Jehovin svedok po religijskoj pripadnosti (ovo nije bizarno otkriće, već uobičajena pojava u gradu Zavidovićima) postalo je potpuno prihvaćenim u bosansko-muslimanskoj zajednici. Od Titove smrti 1981, rasli su srpski apetiti u Bosni. ’Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti’ (1986), koji se obično smatra intelektualnim pravdanjem i uvodom u savremeni srpski nacionalizam, uključio je javnu kritiku ’veštački stvorenih, novih, književnosti’ (...)“ (Banac, 1996: 146).

Doista, autor ovih redova, koji je živeo u Sarajevu od 1978. do 1985, nikada nije čuo i nigde nije uspeo pronaći podatak o većoj rasprostranjenosti Jehovinih svedoka u Zavidovićima. Zapravo, to se čini prilično neverovatnim, jer je rad sekti u socijalističkoj Jugoslaviji uopšte, a u BiH posebno, bio onemogućavan. Bilo bi prosvetljujuće saznati izvor takvog podatka. Još bi važnije bilo saznati u kakvoj su vezi tobože rasprostranjeni Jehovini svedoci u Zavidovićima sa „rastućim srpskim apetitima u BiH“ po smrti J. B. Tita. Trebalo je, međutim, povezati sekularnost muslimana BiH, nacionalizam Srba i slučaj „Agrokomerc“: „Slučaj protiv holdinga „Agrokomerc“ iz Velike Kladuše 1987. bio je prvi pucanj u kampanji protiv muslimanskih partijskih šefova Bosne i Hercegovine, ciljan pravo u Hamdiju Pozderca, potpredsednika Jugoslavije, čiji je red u predsedavanju

452 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači rotirajućim jugoslovenskim predsedništvom trebalo da započne u maju 1988, i jedna od prvih intriga Slobodana Miloševića protiv muslimanskog vođstva“575 (Banac, 1996: 146).

Tako se Banac pridružio onima koji su minimizirali slučaj masovnog izdavanja menica bez pokrića tako što je i za to optužio dežurnoga krivca – Slobodana Miloševića. Činjenica da je početak afere „Agrokomerc“ zabeležen u julu 1987, te da je Hamdija Pozderac podneo ostavku „nekoliko meseci kasnije“, a da je Milošević postao čelnik SK Srbije u septembru iste godine (Bugarel, 2004: 221), činila je Bančev zaključak prilično neverovatnim. Poput Malkolma, on je birao navode iz Islamske deklaracije koji svedoče da Izetbegović nije spadao u islamske fundamentaliste (Banac, 1996: 147– 148) i izostavljao ovde već navedene citate koji su mogli ukazivati na desekularizirajuće tendencije u njegovoj misli. Navodi nisu slučajno izostavljeni, jer je Zapad trebalo upozoriti kako nedostatak pomoći Bošnjacima i održanju BiH može prouzrokovati okretanje Bošnjaka islamu: „Ozbiljna je opasnost, međutim, da napuštanje od strane Zapada, i južnoslovenskih poslova od strane Hrvatske, može voditi drastičnim promenama u bosansko-muslimanskom usmerenju. Teško je zamisliti kako nestanak Bosne i Hercegovine, tj. stalno nedostajanje države bosanskim muslimanima, može ikako doprineti balkanskoj stabilnosti“ (Banac, 1996: 149). Nije poznato da li se autor ikada zapitao da li će nestanak Jugoslavije doprineti balkanskoj stabilnosti. Čini se da ga to nije preterano zanimalo, pošto je smatrao da je sistem liberalne demokratije nespojiv sa postojanjem države Južnih Slovena, kao i zato što je trebalo ostvariti nezavisnu Hrvatsku u kojoj bi to bilo moguće. U jednom intervjuu koji je trebalo da ima akademske odlike Banac veli: „Da je Bosna bila kolektivitet sačinjen od odvojenih entiteta, tada bi to bila mala Jugoslavija. No, ona to nije. Bosna je istorijski entitet koji ima svoj sopstveni identitet i svoju vlastitu istoriju. Drugim rečima, to nije Jugoslavija; ne može se napraviti da bude mala Jugoslavija. (...) Ovo je bazično srpski argument. Ne vidim to na taj način (da se BiH mora raspasti kao i Jugoslavija, prim. aut.) zato što vidim Bosnu prevashodno kao funkcionalno društvo što Jugoslavija nikad nije bila“ (Banac, 1993: 138–139, u: Ali, Lifšulc).

Dakle, sasvim u neskladu s logikom da srpski i hrvatski nacionalisti u BiH teško mogu živeti zajedno u toj državi, ako prethodno nisu mogli da se slože u Jugoslaviji, Banac je insistirao da je BiH sasvim različit slučaj i da ne može da bude „Jugoslavija u malom“. Za tvrdnju o funkcionalnoj BiH i nefunkcionalnoj 575 Ovu tvrdnju Ivo Banac je prihvatio od Hrvoja Šošića, biografa Fikreta Abdića.


Jugoslaviji može se samo primetiti da je paušalna, jer Jugoslavija je u periodu 1950–1960. funkcionisala prilično efikasno, iako na račun političkih i građanskih sloboda. Sama, pak, BiH bila je uvek među slabije razvijenim republikama SFRJ i sa najautoritarnijom vlašću ponajviše zbog straha od nacionalnih razmirica. Otud se čini da je opstanak BiH Banca zanimao prevashodno zato što je nezavisna BiH mogla predstavljati branu srpskom nacionalizmu koji je ugrožavao Hrvatsku. No, ovakve činjenice nije bilo uputno otvoreno reći u naučnom tekstu,576 pa je zato upućen poziv „Zapadu“ da „ne napušta“ BiH i bosanske muslimane, čime se u svesti čitaoca prizivaju ukorenjeni strahovi od napuštanja koje oseća dete kada ga ostave samog i poriv za zaštitom nezaštićenog koji se javlja kod odraslih kao reakcija na te stare strahove,577 kako bi se sprečilo usmerenje bosanskih muslimana prema agresivnoj islamističkoj ideologiji i zaštitila stabilnost u svetu. Radilo se suštinski o korišćenju humanitarnoimperijalističkog diskursa u okviru agresor–žrtva: „Jedino rešenje uvek je bilo da se potisne i potom porazi agresija. Ovo bi se moglo uraditi značajnom upotrebom vojne moći, ali niko nije želeo da uradi ono što je potrebno. Zato su nađene sve vrste izgovora (...) To je jedan ’etnički sukob’; ovo su ’večiti problemi’ koji ne mogu biti rešeni; i najskorije tzv. ’ruski problem’ gde se Bosni ne bi moglo dozvoliti da ’potkopa’ Jeljcina – i tako u nedogled“ (Banac, 1993: 149, u: Ali, Lifšulc).

Kako se vidi, autor je smatrao tvrdnju da se u BiH vodi „etnički rat“ tek izgovorom „Zapada“ da se ne ide u rat protiv Srbije koja se ovde prećutno smatra agresorom. Time se, istovremeno, zanemaruje da su u ratu u BiH jedni protiv drugih učestvovali i ginuli prevashodno žitelji svih etničkih pripadnosti ove nekadašnje republike SFRJ koji su misleći da brane svoje kuće iz straha često napadali kuće svojih komšija (Bugarel 2004; Bringa, 1995: XVI), iako je, razume se, bilo i dobrovoljaca i pustolova povezanih sa bezbednosno-vojnim strukturama iz Srbije i Hrvatske, te sa različitim islamskim, pravoslavnim i katoličkim zemljama. Naravno, pošto u to doba nije bilo rata protiv Srbije koji bi išao u korist onih koji su se otcepili od Jugoslavije, Banac je moralno osuđivao UN, EZ, NATO, SAD, koji su, po njemu, bili obavezni da „zaštite“, a to nisu učinili, „vrlo slabu i suštinski nenaoružanu državu“, pa „izgledaju kao tigar od papira“ (Banac, 1993: 149, u: Ali, Lifšulc). Uz moralnu osudu išlo je i izrugivanje najmoćnijim delatnicima izraženo metaforom „tigar od papira“, jer ništa ne može moćnog delatnika toliko iznervirati kao 576 Ipak, kazao je kako je „siguran da bi, da je jedinstvo Zagreba i Sarajeva bilo održano na iskren način, srpska agresija bila odavno poražena“ (Banac, 1993: 139, u: Ali, Lifšulc). 577 Banac BiH predstavlja kao „vrlo slabu i suštinski nenaoružanu državu koje se iznenada suočila s najbrutalnijim oblikom agresije“ (Banac, 1993: 149, u: Ali, Lifšulc).


javno podsmevanje i ponižavajuće dovođenje u pitanje njegove moći. Prethodno je Banac moralnim razlozima obrazložio ovo naknadno podrugivanje: „Prvo je pre no što je bosanska vlast proglasila nezavisnost uspostavljen popis pravila i kriterija na bazi kojih bi Bosna i Hercegovina primila međunarodno priznanje kao nezavisna država. Ona je ispunila ove kriterije. Međunarodna zajednica je zatim odbacila ovu politiku smatrajući vladu Bosne i Hercegovine – na ovoj tački, još višenacionalnu – kao samo jednu od nekoliko zaraćenih frakcija“ (Banac, 1993: 149, u: Ali, Lifšulc).

Banac se nije pitao da li je „popis pravila i kriterija“ bio valjan i u skladu s važećim ustavom BiH, barem onako kao što je, recimo, Ustav iz 1974. bio jedan od pravnih osnova za pravno utvrđivanje rasklapanja Jugoslavije po administrativnim granicama republika. Istovremeno, vlada BiH se diskurzivno homogenizuje, jer se upotrebljava ime države („Bosna i Hercegovina“) umesto nje, iako je jedan deo vlade koji je oličavao konstitutivan narod BiH bio protiv referendumskog nadglasavanja o nezavisnosti. Na isti način, Banac je krivotvorio stvarnost govoreći da je vlada BiH bila još uvek višenacionalna, iako su legitimni predstavnici izašli iz nje. Najverovatnije je kao srpske predstavnike računao bosanske Srbe bez legitimiteta u biračkom telu. Na isti način Banac je krivotvorio i podatke o etničkom sastavu „boraca za Bosnu“: „Prvo, mislim da bosanskoj državi mora biti dozvoljeno da se naoruža. (...) Ovo je prva i najsuštinskija akcija koju međunarodna zajednica mora preduzeti. Ima puno dokaza da su ne samo bosanski muslimani već i drugi Bosanci, uključujući mnoge Hrvate i Srbe, bili spremni da se bore za Bosnu protiv agresora“ (Banac, 1993: 150, u: Ali, Lifšulc). Tako je diskurzivno homogenizovana država u trenutku kada su sve tri strane, Hrvati, Srbi i Bošnjaci, u BiH ratovale jedna protiv druge.578 O spremnosti „Bosanaca“ svih etničkih opredeljenosti da se bore za Bosnu svedoče i ovde već navedeni podaci Roberta Donie o etničkoj strukturi „branitelja Sarajeva“. „Bosanac“ je čak i više od „Bosna i Hercegovina“ ili „Bosna“, takođe, u funkciji prikrivanja stvarnih etničkih sukobljenosti u ovoj međunarodno priznatoj mrtvorođenoj579 državi. 578 „Već od maja 1992, preuzimanje kontrole nad nekim skladištima i fabrikama oružja povod je za ozbiljne okršaje. Od septembra 1992. pogotovo, sve je više čarki između Armije RBiH i HVO u centralnoj Bosni. Na teritorijama koje drži pod kontrolom, naročito u Mostaru i u zapadnoj Hercegovini, HVO sve otvorenije sprovodi politiku diskriminacije i terora prema muslimanskom stanovništvu“ (Bugarel, 2004: 93). 579 Da li se ovde radi o likovanju srpskog nacionaliste ili o konstatovanju stvarnosti? Šta ako su srpski nacionalisti u pravu kada je u pitanju postojanje BiH kao države u trenutku proglašenja nezavisnosti? Treba li onda zbog nepodnošenja nacionalista da se konstatuje kako je BiH ono što nije, tj. funkcionalna država u okviru društvenog višeetničkog raja kojoj jedino zli susedi prave probleme?


Zanimljiva je, takođe i rečita, Bančeva ambivalentnost prema balkanističkom diskursu.580 Naime, Glenijevo (Glenny) opiranje ratu protiv Srbije komentarisao je na sledeći način: „Gospodin Gleni nije preterano pouzdan izveštač o balkanskom sukobu. Ovo zbog toga što on grebe po površini i nikada ne kopa dublje. On zaista veruje u sve ove mitove o balkanskom divljaštvu i zamišlja Miloševića kako ima resurse da podnese dobro naciljan udarac“ (Banac, 1993: 153, u: Ali, Lifšulc). Prvo se, dakle, neistomišljenik proglasio nepouzdanim izveštačem, a onda se obrazložilo da je nepouzdan iz dva razloga: a) površnosti i b) verovanja u mitove o „balkanskom divljaštvu“. Pa ipak, bez obzira na ovaj u osnovi tačan sud o pisanju Glenija, Banac je samo nekoliko stranica dalje pojavu četnika tumačio kao „odista jednu staru balkansku pojavu – naoružanu bandu koja ima svoje korene u hajdučkom pokretu tokom osmanskih vremena“, dok je za ustaše pomenuo kako „su imali element ovog balkanskog primitivizma“581 (Banac, 1993: 158, u: Ali, Lifšulc). Iz navedenog je belodano da je Banac Balkanu i Balkancima prišivao izvestan primitivizam i nasilje, dva nezaobilazna stereotipa balkanističkog diskursa, te da otuda, bar po merilima koje je sam naveo kao bitna, ni on nije mogao biti pouzdan tumač balkanskih dešavanja. Naposletku, Banac je otvoreno kazao šta je izvor njegovih razmišljanja o BiH: „Ako neko želi da marginalizuje Hrvatsku, najbolji način da to uradi jeste da joj poriče bilo kakve izglede na reintegraciju njenih okupiranih teritorija. (...) Mislim da je to razlog zašto je bosanska politika najkontroverznije i akutno unutrašnje pitanje u današnjoj Hrvatskoj. Stanovište koje neko zauzme o hrvatskoj bosanskoj politici će, u velikoj meri, odrediti nečiju poziciju o budućem razvoju Hrvatske“ (Banac, 1993: 163, u: Ali, Lifšulc).

Prema tome, ključna briga bila je oko Hrvatske i njene budućnosti. Status i rešenje rata u BiH imali su značaja za Banca prevashodno s pozicija državnih interesa Hrvatske. Jedino je barem formalno nezavisna BiH mogla pomoći Hrvatskoj da teritorije koje naseljavaju Srbi nanovo uključi u državno-pravni poredak Hrvatske. U protivnom, podela BiH bi dovela i do verovatne podele njegove domovine. Otuda i tvrdnje o „funkcionalnosti“ države BiH i neophodnosti vojnog „poraza Miloševića i Karadžića“ i „srpske agresije“ postaju jasnije. Stjepan Meštrović, unuk negdašnjeg „apostola jugoslovenstva” Ivana Meštrovića, i profesor sociologije na Univerzitetu Texas A&M, imao je veoma 580 Na kraju intervjua Banac veli da su balkanističke tvrdnje „banalne poluistine“, te da su ljudska bića svuda ljudska bića (Banac, 1993: 164, u: Ali, Lifšulc). 581 Istine radi, valja pomenuti i da je Banac na ovom mestu dodao da su ustaše bile i „moderan pokret u smislu jednog fašističkog pokreta“ (Banac, 1993: 158, u: Ali, Lifšulc).


zapaženu ulogu u produkovanju knjiga koje su kao cilj imale demonizaciju Srba, bilo kao autor i priređivač, bilo kao pisac pohvalnih predgovora knjigama Normana Sigara (Norman Cigar) i Filipa Koena (Philip J. Cohen), ili kao urednik biblioteke takvih knjiga u izdavačkoj kući Texas A&M University Press. Posebno je potonji položaj u okviru izdavačke delatnosti imao strateški značaj, jer je američkom sociologu hrvatskog porekla omogućavao da organizuje i vodi borbu za ideološku hegemoniju u predstavljanju procesa nestajanja SFRJ. U toj borbi su Amerikanci hrvatskog porekla iskoristili medijsku pažnju koju je privukao rat u BiH da Hrvate, diskurzivno ih priključujući Bošnjacima i suprotstavljajući Srbima, predstave kao „žrtve srpske agresije”. Norman Sigar, jedan od nekolicine Amerikanaca hrvatskog porekla koji su pisali o nestanku SFRJ i ratovima za jugoslovensko nasleđe, te profesor studija nacionalne bezbednosti na Američkoj mornaričkoj školi za napredno ratovanje u Kvantiku u Virdžiniji, stavio je 1995. reč „genocid“ u naslov, neopravdano ga izjednačujući s praksom tzv. etničkog čišćenja u knjizi Genocid u Bosni: politika etničkog čišćenja (Genocide in Bosnia: The Policy of ’Ethnic Cleansing’).582 Prema Stjepanu Meštroviću u predgovoru ove knjige, Sigar je značajno doprineo razumevanju genocida u BiH: „Na sasvim objektivan način, Sigar raspravlja i dokumentuje primenu srpske politike genocida s tačke gledišta Srba, Muslimana, i Hrvata kao i glavnih sila van Balkana, uključujući Amerikance, Francuze, i Britance“ (Meštrović, 1995: XIII). Srpski intelektualci su, po Sigaru, bili ti koji su „genocid“ ideološki pripremili i pravdali dok se dešavao, dok je politička elita bila ta koja ga je sprovela: „Konačno, Milošević i njegova vlada, koji su upravljali ovim procesom, moraju snositi najveću krivicu za ono što se desilo u Bosni i Hercegovini. Međutim, moralna i intelektualna podrška koju su srpske opozicione stranke,583 intelektualna zajednica duž celog političkog spektra, i hijerarhija Srpske pravoslavne crkve obezbeđivale značajno su olakšavale Miloševiću da ubedi mase da podrže čak i najekstremnije opcije. U tom obimu, one takođe moraju deliti punu odgovornost“ (Cigar, 1995: 23).

Dakle, cela srpska nacija se krivi za „genocid“ u BiH. Nema nijednog segmenta društva koji nije odgovoran. Za autora je prelomni trenutak (defining moment) i katalizator „skorašnje serije događaja“ bio nedovršeni i po blagoslovu srbijanske SDB štampani (što Sigar nije pomenuo) Memorandum SANU u kojem su „vodeći intelektualci Srbije“ proglasili „nipošto kolebljivo 582 Citirana je u 89 različitih knjiga ili članaka, što je prilična citiranost. 583 Početkom 2002, Sigar je objavio pamflet Vojislav Koštunica i budućnost Srbije (Vojislav Koštunica and Serbia’s Future) na čijim koricama se nalazila fotografija, snimljena tokom rata na Kosovu, nasmešenog Koštunice s puškom.


da je raniji zahtev za velikom Srbijom zadržao svoju vrednost i tako odredili nacionalni politički plan“584 (Cigar, 1995: 23). Osim Memoranduma, autor je isticao i roman Vuka Draškovića Nož, te novinsko pisanje danas pokojnih, fašističkog publiciste i slikara Dragoša Kalajića, te psihijatra i vođe SDS u Hrvatskoj Jovana Raškovića, predstavljenog kao „vodeća ličnost srpskog secesionističkog pokreta u Hrvatskoj“, kao ilustracije onoga što je oblikovalo intelektualnu atmosferu osamdesetih (Cigar, 1995: 25–26, 27), što je donekle iskrivljavalo stvarnost pošto se srpski nacionalisti mogu ispravno procenjivati tek njihovim poređenjem sa slovenačkim i hrvatskim nacionalistima, pa i nacionalistima drugih nacija u SFRJ.585 Tako, obimno citiranje Radovana Karadžića, Mirka Jovića, Ratka Mladića i drugih krajnjih srpskih nacionalista nije propraćeno ni izdaleka navođenjima onoga što su govorili ili pisali Alija Izetbegović, Franjo Tuđman, braća Veselica, Atif Purivatra, Vladimir Šeks, Mustafa Imamović, Šime Đodan, Sulejman Ugljanin, Dobrosav Paraga i dr. Umesto toga, zapadalo se u jednostranosti. Treba, međutim, pomenuti da su neki uvidi Sigara bili na mestu. To se posebno odnosi na kritiku srpskih orijentalista uopšte, a posebno profesora FPN Miroljuba Jevtića. Recimo, Jevtić je uistinu prilagođavao stvarnost svojoj islamofobiji tako što je uvodio nove pojmove kao što je ’sekularni islamski fundamentalizam’ ili ’komunistički islam’ kako bi demonizovao islam po sebi, ali i sekularne muslimane u bivšoj Jugoslaviji. Dakako, ovakav postupak Jevtića obelodanjuje nedostatak teorijske spreme u proučavanju pojava religije i fundamentalizma, te nacije i nacionalizma. No, čak i tamo gde je unekoliko imao pravo, Sigar je zamenjivao teze: „Druga strana kampanje orijentalista usredsredila se na ideju da su muslimani pripadali jednoj tuđoj religiji i kulturi, te kao posledica toga, oni nekako imaju manje prava da žive u Bosni i Hercegovini od Srba, iako su muslimani tu domaći, a Srbi su dođoši“ (Cigar, 1995: 29). Putem upotrebe imenica „domaći“ 584 Muhamed Filipović je takođe upozoravao na slične uzroke rata u BiH: „Pretpostavka o njihovoj (bosanski Srbi, prim. aut.) ugroženosti nije bila ništa drugo nego jedna providna floskula i ideološka i psihološka priprema Srba za agresiju i akciju na stvaranju čiste srpske države, nazvane u historiji Velika Srbija, kako su tu namjeravanu i planiranu tvorevinu nazivali planeri srpske politike još od kneza Mihajla Obrenovića i Ilije Garašanina, preko kralja Aleksandra Karađorđevića i Draže Mihailovića, te njegovog političkog savjetnika Stevana Moljevića, do Srpske akademije nauka i umetnosti, tj. do njenog Memoranduma i Slobodana Miloševića, kao njegovog realizatora“ (Filipović, 2003: 86–87). Mahmutćehajić iz tih razloga smatra da je „pravo bosanskohercegovačkih ljudi da od svake buduće vlasti i javnosti u Srbiji i Crnoj Gori zahtijevaju ispunjavanje njihovog duga prema tom pothvatu (lečenje „bosanskohercegovačke traume“, prim. aut.). Nikada Srbija i Crna Gora neće biti bez te odgovornosti jednako kao ni Njemačka za holokaust“ (Mahmutćehajić, 2002: 92). Tako se moralistički brani zahtev za monopolizacijom statusa žrtve. 585 Bugarel veli da Sigar ima „za cilj da pokaže ’genocidnost’ srpskog nacionalizma“, ali da je posredi „samo vrlo pojednostavljujuća postavka koja se uglavnom zasniva na spornom izboru citata i isečaka iz štampe“ (Bugarel, 2004: 33).


i „dođoš“ ukazuje se na to ko u BiH ima više prava na državu. Tako, dok su se napadali orijentalisti za navodno propagiranje stava da muslimani nemaju pravo da žive u BiH, vršilo se negiranje prava Srba u BiH, jer oni su „dođoši“.586 Osim toga, zar je zaista od ključne važnosti kad se ko doselio u BiH?587 Uočava se, dakle, osobenost koja je već primećena kod Malkolma, a koja nesumnjivo upućuje na neakademsku motivaciju pisanja knjige. Radi se o nedoslednoj upotrebi različitih teorija o naciji, zavisno od nesaznajnih interesa koji vode autora. Iako se primenjuje instrumentalistički konstrukcionizam kad su Srbi u pitanju, pošto se insistira na interesima intelektualaca i političara za stvaranje velike Srbije, pa se gradi nacija od pravoslavnog i izvorno nesrpskog stanovništva, pribegava se mnogovekovnom poimanju nacije kad su bosanski Muslimani u pitanju, pošto se insistira na drevnosti njihovog prisustva u BiH.588 586 Posebno je neutemeljeno izjednačavanje međusobno vrlo različitih srpskih orijentalista. No, Muhamed Filipović je pozdravio analizu Sigara i „počastio“ predmet njegove analize na sledeći način (Nijedan navod nije gramatički i pravopisno ispravljan.): „O takvim ’islamolozima’ dobar prikaz nedavno je dao poznati stručnjak za ratnu odgovornost Norman Cigar, u svojoj knjizi koja definira odgovornost, posebno, srpskih orijentalista na čelu s poznatim Darkom Tanaskovićem koji se nalazio od početka u službi priprema za rat protiv Bosne i Hercegovine i muslimana i provođenja politike Slobodana Miloševića, te drugih takvih znanstvenika kao što su Aleksander Popović (profesor na Sorboni, prim. aut.) ili Miroljub Jevtić ’općepriznati’ stručnjak za džihad. Kakvi su i za šta su ti jadnici i moralne propalice bili stručnjaci, ispostavit će se veoma brzo, kada bude jasno da su upravo ti ljudi (Darke Tanaskovići ili Miroljubi Jevtići) pripremali Srbe za stravična klanja koja su oni u Bosni i Hercegovini obavljali tokom tri i po godine rata. Bilo je potrebno da se Srbi uvjere kako koljuči muslimane u jednom novom ratu, ne čine ništa antihumano, antieuropski, antikršćanski, antizakonito, nego da djeluju u skladu s tradicionalnom politikom kršćanstva prema muslimanima u Europi, a ta politika je istjerati ili pobiti, kako je to stotinama i desetinama godina rađeno (...)“ (Filipović, 2002: 84–85). Iz navoda je vidljiv jak osećaj viktimizacije Bošnjaka, i nemoćan verbalni bes protiv Srba i hrišćanstva uopšte. 587 Istu tendenciju moguće je uočiti i kod nekih bošnjačkih istoričara: „Umjesto putem prosperiteta, neposredno nakon njenog prijema u OUN, historijski hod države Bosne i Hercegovine krenuo je obrnutim smjerom. Te i narednih godina zemlja je zahvaćena ratnom kataklizmom zbog agresije, koja je muslimanima Bošnjacima donijela pakao genocida i prijetnju potpunim uništenjem. Na Bosnu i Hercegovinu i njen starosjedilački narod sručila se strategija zla (...)“ (Purivatra, 2001: 7). Uz jasan manihejski okvir agresor–žrtva, diskurzivnu strategiju viktimizacije putem upotrebe diskursa genocida, jedan narod se, po obrascu iskonskih teorija, smatrao u BiH starosedelačkim, što je povlačilo da na BiH ima više prava od dođoša, pa makar ovi tu živeli vekovima. 588 Ne čudi što bošnjački autori imaju slično viđenje stvari: „Zna se da je pravoslavno stanovništvo bilo naseljeno samo u istočnim i jugoistočnim dijelovima Bosne i da je bilo, po svom etničkom porijeklu, vlaško i slavensko, dakle, još uvijek ne u cjelini srpsko u etničkom, a da i ne govorimo u nacionalnom smislu, jer je nacionalno srpstvo izum kraja XVIII stoljeća, uostalom, kao i druge europske i balkanske nacije. Zna se da je, nakon dolaska Otomana, u Bosni došlo do intenzivne i uglavnom dobrovoljne islamizacije velikog broja stanovništva, te da su muslimani bili svagda u njoj većina, sve do 70% ukupnog broja njenih stanovnika u nekim momentima. Zna se da su se, u zadnjih 130 godina, nakon okupacije Bosne od strane Austro-Ugarske, iz Bosne i Hercegovine iseljavali


Takođe, iako je Memorandum SANU proglasio „prelomnim trenutkom“ u oblikovanju srpskog nacionalizma, posvetio mu je tek jednu stranicu i predočio jedan kratak citat iz njega, ali i dugačak navod Ivana Stambolića koji se oborio na ovaj neinspirativni dokument pisan socijalističkom frazeologijom; Jevtićevom pisanju je, međutim, posvetio čak tri stranice. To pokazuje da iz dosadnog i teško čitljivog Memoranduma nije imao mnogo šta kompromitujuće citirati,589 dok je Jevtićeva publicistika obezbeđivala bogatstvo materijala. Docnije je to autor i priznao navodeći da „uprkos uvećanoj netrpeljivosti i zabrinutosti, Memorandum bi, možda, ostao skrajnut da nije bilo Miloševića“ (Cigar, 1995: 32). Uopšte, diskurzivna strategija personalizacije neretko je primenjivana: „Blagodareći Miloševiću, komunisti Srbije su napravili brak iz računa sa nekomunističkim sekularnim nacionalistima i Srpskom pravoslavnom crkvom, crvenosmeđe-crnu simbiozu, koja je obezbedila početni podsticaj i strukturu srpskog nacionalizma. Milošević nije samo doveo nacionaliste u maticu političkog života, već je obezbedio i mašineriju za oblikovanje političke organizacije, sredstva masovnog opštenja i finansijska sredstva, kao i vojne mišice koje su preoblikovale početna i nejasna osećanja u konkretan državni program. Bez njegovog doprinosa, napori srpskih nacionalista, uz svu njihovu žestinu, verovatno ne bi bili dovoljni da izazovu i održe predstojeće nasilje i genocid“590 (Cigar, 1995: 32–33).

Nije sporno da je Slobodan Milošević bio političar koji je manipulisao nacionalizmom kako bi prikupio nesrazmernu moć i u dobroj meri uradio najviše muslimani, koji su pružili ogorčen otpor okupaciji, a da su se Srbi stalno u nju doseljavali, osobito nakon nastanka Jugoslavije 1918. godine. Zna se da su muslimani posjedovali najviše zemlje i nekretnina, te da im je, u tri uzastopne otimačine zemlje, skrivene pod firmom agrarnih reforma, koje su provodile upravo vlasti pod kontrolom Srba, oduzeto 2,368.000 dunuma ili 236.000 hektara plodne zemlje i podijeljeno uglavnom Srbima, ali da su oni, unatoč tome, čak i nakon Drugog svjetskog rata ostali ipak najveći privatni vlasnici zemlje u Bosni i Hercegovini“ (Filipović, 2002: 88). Progovorio je ovde bošnjački nacionalizam udružen sa starim begovskim staleškim osećajem (negdašnji marksista je potomak jedne od najbogatijih starih begovskih porodica). Dupla ideologizovanost ne pravda, ali pomaže razumevanju ozlojeđenosti autora. 589 Izostalo je ukazivanje na neumesnu, netačnu i samosažaljivu zloupotrebu reči „genocid“ u Memorandumu. Zacelo, viktimizacija Srba na Kosovu i u Hrvatskoj (iako ne i u BiH iz čega se, možda, može nazreti zašto to Sigar nije citirao) bila je najproblematičnija tendencija pisaca Memoranduma. 590 Mišljenje Filipovića podudaralo se sa Sigarovim: „Uzrok rata u Bosni i Hercegovini treba tražiti u ovim istim okolnostima koje su dovele do rata sa Slovenijom i Hrvatskom. Samo što je sa Bosnom i Hercegovinom u mnogo pogleda bilo za Miloševića lakše. Prvo, on je već uspostavio punu vojnu, obavještajnu, ekonomsku i financijsku kontrolu nad tom zemljom. Drugo, stvorio je u njoj ozbiljne paravojne formacije koje je naoružao i podveo pod kontrolu Generalštaba JNA“ (Filipović, 2002: 154).


ono što mu se stavlja na teret. No, uperujući sve reflektore na njega i njegovo delanje, upada se u jednostranost, jer trebalo bi analizirati i institucionalno uređenje nastalo Ustavom iz 1974, te prethodna (Maspok) i naknadna (HDZ) ispoljavanja hrvatskog nacionalizma, i jednovremena ispoljavanja slovenačkog i albanskog nacionalizma. Ovako, sva je uzročna težina za sve što se loše desilo svaljena na srpske nacionaliste koje je predvodio Milošević kao oličenje zla. No, verovatno je samo ovakva pripovedna struktura mogla opravdati insistiranje na genocidu nad bosanskim muslimanima, što je osnovna teza cele knjige. Kako bi se ta teza osnažila, u nedostatku jačih argumenata, pribeglo se i citiranju Jevrema Brkovića, oca crnogorske nacije: „Tokom 1988. i 1989. srpski nacionalistički skupovi koje je organizovao Milošević usredsredili su se na muslimane kao metu. Ovi mitinzi su uključivali slogane kao što su ,Oj muslimani, crni vrani, nema Tita da vas brani!’, ,Volimo te, Slobodane, jer ti mrziš muslimane!’, i ,Ja sam prvi, ko je drugi, da pijemo turske krvi?’ Možda su najuznemirujući bili zahtevi ,hoćemo oružje’, što je traženo na takvim skupovima“ (Cigar, 1995: 34).

Naravno, ovako ekstremno islamofobične parole mogle su šokirati čitaoce,591 što je i bio cilj autora. Srbi su homogenizovani i prikazani kao fanatično islamofobični podržavaoci Slobodana Miloševića kao apsolutnog zla. Otuda od njih treba očekivati stalna „etnička čišćenja“ u svrhu stvaranja etnički čiste velike Srbije: „Izgleda da je srpska politička elita koja obuhvata kako Miloševićevu vlast tako opoziciju i druge nacionalne institucije – uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu – i dalje privržena dugoročnom stvaranju velike Srbije u kojoj bi bilo malo ili nimalo mesta za nesrbe“ (Cigar, 1995: 192). Doista, demonizacija Srba kao nacije doživela je u pisanju Normana Sigara hipostazu. Oni su, bez izuzetka,592 najveći i jedini etnički čistači, uvek dželati i nikad žrtve: „Iako poprima različite oblike od onog u Bosni i Hercegovini, tiho etničko čišćenje se već desilo među nesrpskim stanovništvom Srbije (u Sandžaku, na Kosovu, u Vojvodini,593 i pravoj Srbiji), te u Crnoj Gori“ (Cigar, 1995: 591 Nije isključeno da je navedenih parola bilo, ali i ako se pretpostavi da su korišćene u Crnoj Gori, ne znači da su bile aktuelne i u Srbiji. 592 „U Srbiji i Crnoj Gori se najveći deo političkih stranaka, pa čak i one koje se samopoimaju demokratskim, razlikuje samo u stepenu od vlade prema svom odnosu prema muslimanskim manjinama“ (Cigar, 1995: 193). Ako bi to bilo tačno, onda bi Bošnjaci bili u stalnoj opasnosti od etničkih progona. Na sreću, to nije tako. No, Srbi su i osam godina po obaranju vlasti Slobodana Miloševića – blagodareći kako samom režimu Miloševića, tako i medijskoj kampanji demonizacije ali i, u ne maloj meri, Sigaru i sličnim naučnicima – bili „najneomiljeniji narod u Evropi“, po dopisniku The Daily Telegraph sa beogradskog takmičenja Evrovizije. („Srbija – strana koju nismo videli“, Politika, 20. V 2008) 593 U Vojvodini je etničkog progona Hrvata bilo u Sremu. U celoj Vojvodini se smanjio udeo hrvatskog stanovništva od 1971. sa 7,1% (138.561) na 3,7% (74.226) do 1991. (Đurić, Ćurčić,


192). Po Sigaru, Srbi ugrožavaju i Makedoniju: „Takođe, u Makedoniji, iako Srbi čine tek 2,1% stanovništva, srpski nacionalisti spolja održavaju nacionalno pitanje živim“ (Cigar, 1995: 195). Dok je Bošnjake smatrao žrtvama, dotle je Srbe, kako se vidi, ubrajao u dželate, pa se u pretposlednjem poglavlju naslovljenom „Mora li žrtva ostati bez odbrane?“ veli: „Kako iskustvo u Bosni i Hercegovini pokazuje, mere koje je međunarodna zajednica bila voljna da preduzme mogle su biti jednostavno nedovoljne da spreče ili zaustave genocid. U izvesnim scenarijima, obezbeđivanje bezbednosne pomoći da bi se omogućilo žrtvama da zaštite sebe i ponude efektivni otpor njihovim dželatima moglo bi biti najefektivnije i jedino realističko sredstvo sprečavanja ili zaustavljanja genocida. Ničega nema što bi govorilo da žrtve moraju ostati bez odbrane“ (Cigar, 1995: 166).

Radilo se, naravno, o zalaganju za politiku „podigni i udari“ (lift and strike), omiljenu politiku jastrebova u SAD i zapadnoj Evropi koja je zahtevala ukidanje embarga na oružje za Bošnjake i bombardovanje položaja bosanskih Srba. Sve je uokvireno okvirom agresor–žrtva i primenom humanitarno-imperijalističkog diskursa. Uloge žrtve i dželata su strogo etnizovane, a za Zapad je, primenom istorijske analogije, rezervisana moralna osuda što kažnjava žrtvu umesto da joj pomogne: „U moralnom i praktičnom smislu, posmatrati dve strane jednakim imalo je malo smisla, sigurno ne više no prilepiti embargo Britaniji i nacističkoj Nemačkoj 1940. kako bi se zaraćene strane privolele da zaustave borbu“ (Cigar, 1995: 166–167).594 Dok je poređenje Bošnjaka s Britancima bilo unekoliko originalno, pošto je omiljena istorijska analogija poredila Jevreje i Bošnjake, dotle je poređenje nacista i Srba predstavljalo često upotrebljavani cliché. Valja, međutim, uočiti da je jedan od motiva koji je Sigara terao na kritiku ponašanja Zapada povodom rata u BiH bio i stav islamskih država prema Zapadu: Kicošev, 1995), uz pretpostavku da je 1991, usled pogoršavanja međuetničkih odnosa, bilo i etničke mimikrije, pošto je npr. u šokačkom naselju Bački Monoštor kraj Sombora bilo čak 56% izjašnjenih Jugoslovena, da bi, naposletku, prema popisu iz 2002, Hrvati činili 2,78% (56.546) stanovništva Vojvodine. Izvesno je, prema tome, da je procenat Hrvata više no prepolovljen za trideset godina. Tome je doprinosila depopulacija, seljenje u Hrvatsku, a devedesetih su izvesni pripadnici SRS etnički prognali Hrvate iz Hrtkovaca, dok su druge vrste pritiska uticale na određen broj Hrvata da napuste svoja vekovna ognjišta. Ovaj etnički progon bi trebalo duboko da obespokojava, postiđuje i ponižava svakog građanina Srbije, a osobito one koji se osećaju Srbima i koji, premda većina, nisu uspeli da zaštite manjinu što bi trebalo da predstavlja moralnu obavezu časnih ljudi svuda i u svim vremenima, tj. ono što je Marko Miljanov nazvao čojstvom, odbranom drugih od sebe. 594 M. Filipović je u osudi „međunarodne zajednice“ išao i dalje, pa je čak smatrao da je Milošević „imao i neke migove da će mu biti ostavljeno tri-četiri mjeseca vremena da završi posao, dok međunarodna zajednica aktivnije i oštrije ne reagira“, što je smatrao „drugim uzrokom rata“ u BiH (Filipović, 2002: 155). Nije izričito rečeno zbog čega bi neko tako nešto želeo, ali se može pretpostaviti da se cilja na ukorenjenu islamofobiju EU i SAD.

462 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Ako pravedno rešenje nije pronađeno, ugled Zapada u islamskom svetu biće oštećen zbog opažaja, ispravnog ili ne, da je Zapad ravnodušan zato što su žrtve bili muslimani. Ova slika je preovlađujuća čak i danas u čitavom spektru javnog mnjenja u islamskom svetu, ne samo u radikalnim krugovima već i među umerenima, uključujući takve prijatelje Zapada kao što su zemlje Golfskog zaliva, Egipat, Malezija i Turska“ (Cigar, 1995: 198).

Prema tome, odnos „islamskog sveta“ prema Zapadu bio je jedan od važnih činilaca za opredeljivanje moćnih zemalja Zapada prema ratu u BiH. Za SAD, koje vode islamofobičnu politiku na Bliskom istoku uopšte, i u bliskoistočnom sukobu Izraela i islamsko-arapskih zemalja posebno, BiH i Kosovo su mogli poslužiti, služili su i služe kao izvanredan poligon za pokazivanje muslimanima da je samo potrebno da svoje interese usklade sa američkim, pa pomoć „Zapada“ neće izostati. Ovo jednostavno saznanje verovatno je i Sigara vodilo da preporuči „teorijske“ korake demonizacije i praktične korake kažnjavanja Srba: „Konačno, najveća cena genocida u Bosni i Hercegovini može odista biti svetski vrednosni sistem. U moralnom smislu, ovaj slučaj povlači remetilačku viziju budućnosti. Iako se u sećanju može ubedljivo koristiti neznanje kao argument za nepreduzimanje nečeg većeg da bi se sprečio jevrejski holokaust, iskustvo s Bosnom i Hercegovinom sugeriše drugačije. Možda čak i veća osvešćenost ne bi uticala na međunarodni odgovor bilo na holokaust ili buduće slučajeve genocida. U Bosni i Hercegovini je osvešćenost bila neizbežna, kao što je i retko bilo incidenta genocida sa većim stvarnim vremenom izloženosti tako velikog broja ljudi“ (Cigar, 1995: 200).

Moralistički elementi pozivanja na „svetski vrednosni sistem“, holokaust, upoznatost svetske javnosti s genocidom upozoravali su javnost da se radi o nečem moralno nedozvoljivom, o samom zlu, što se ponavlja u istoriji i njome, štaviše, vlada. Bošnjaci su izjednačeni sa Jevrejima, a Srbi sa nacistima. Zapad se upozorava da je zbog političkog realizma neosetljiv čak i na vrhovni i najgori zločin, tj. genocid, ili kako je to Stjepan Meštrović u predgovoru Sigarovoj knjizi zaključio: „Uveliko slično onome kako je međunarodna zajednica tolerisala genocid protiv Armena početkom XX veka, japansku invaziju Mandžurije, i Musolinijevu invaziju Etiopije otvarajući vrata Hitlerovim zločinima, opasno stanje moralnog nereda je uspostavljeno zapadnim odbijanjem da odgovori na srpski genocid prema Bosancima” (Meštrović, 1995: XIV). Okvir agresor–žrtva uokviravao je celu knjigu, baš kao što je i moralistički humanitarno-imperijalistički diskurs uz primenu istorijskih analogija o holokaustu, nacističkoj Nemačkoj i Jevrejima primenjivan od početka do kraja u cilju demonizacije Srba i viktimizacije Bošnjaka, te kritike politike zapadnih sila kako bi se konačno navele na rat protiv „demona”.


Kao i u ranije navedenom predgovoru Sigarove knjige, Meštrović je u knjizi Ovog puta smo znali: zapadni odgovori na genocid u Bosni (This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia), koju je priredio zajedno s levoliberalnim američkim Jevrejinom, Tomasom Kašmenom (Thomas Cushman), primenjivao okvir agresor–žrtva, moralistički humanitarno-imperijalistički diskurs i diskurzivne strategije viktimizacije Bošnjaka i Hrvata, te demonizacije Srba. U samom naslovu je prećutno ponuđena istorijska analogija Aušvic– Bosna, jer je dugo vladalo mišljenje da se na Zapadu za genocid prema Jevrejima nije znalo. Doista, osim što je u naslovu ponuđen, ovom istorijskom analogijom je i izričito imenovan jedan od podnaslova (Od Aušvica do Bosne) u uvodu u priređenu studiju (Cushman, Meštrović, 1996: 6). U razradi teme je stajalo: „Dosad su intelektualci najčešće kao racionalizaciju za nezaustavljanje holokausta navodili reči ,nismo znali’. Ovo je moglo, ali i nije moralo da bude tačno, pošto, čak i kada se ima na umu holokaust, ne treba nikad zaboraviti da je standardni nemački cliché ,nismo znali’ predstavljao pre racionalizaciju no istinu. (…) Ipak, autentični šok zabeležen na licima savezničkih trupa kada su oslobodili logore smrti i opštiji zapadni odgovori na ono što smo mi shvatili da se dešavalo u Aušvicu, Dahauu i drugde pruža neke dokaze da mi na Zapadu nismo znali istinski obim zločina koji su počinili nacisti” (Cushman, Meštrović, 1996: 6).

Treba uočiti upotrebu lične zamenice u prvom licu množine „mi”. Ona se ovde koristi u funkciji razdvajanja Nemaca iz II svetskog rata od geopolitičkog pojma Zapad. Dakle, Nemci su znali, ali mi na Zapadu nismo. Uvek smo bili, drugim rečima, moralno superiorni, jer da smo znali to ne bismo dopustili. Pri tome, predstavnicima Zapada se smatraju obični vojnici, a ne elita čije je blaženo neznanje moguće ali malo verovatno, s obzirom na to da se nacistički genocid nad Jevrejima, Romima, ali i nekim Slovenima kao što su Poljaci i Rusi, odvijao od početka 1942, te da su obaveštajne službe imale dovoljno vremena da prikupe takve podatke do kraja rata. Važno je uočiti kako se pojam Zapada menja zavisno od istorijskih okolnosti i političkih odnosa snaga u svetu. Zemlja koja je danas nesumnjivo deo Zapada, kako po razumevanju drugih tako i po samopoimanju, Nemačka, do pre 60 godina to nije bila. No, navod je služio kao uvod za istorijsku analogiju: „S obzirom na Bosnu, globalizacija obaveštenja kroz sredstva masovnog opštenja učinila je dostupnim veliki deo obaveštenja o sukobima i krizama koje je proizveo beogradski režim devedesetih. Kao i u II svetskom ratu, kada smo gledali i čitali o pokretima nemačkih trupa, znali smo za invaziju Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine onako kako su se one dešavale. Takođe smo znali za

464 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači etničko čišćenje, masovna silovanja i genocid. Protivno prethodnom vremenu, zapadni posmatrači su bili bukvalno bombardovani obaveštenjima o najskorijem talasu genocida u Evropi. Zločinstva su bila zabeležena u zvučnim delićima ljudske istorije koje su svi mogli da vide – svaka naredna epizoda zločinstva se mogla videti, porediti sa onom prethodnom i čuvati u fizičkim arhivima i ljudskim sećanjima” (Cushman, Meštrović, 1996: 6).

Funkcija poređenja je petostruka: a) prvo, uspostavlja se simbolička veza između nacista iz II svetskog rata i Srba, kao i veza između nesrpskih naroda Jugoslavije sa Jevrejima;595 b) drugo, uspostavlja se razlika između saznanja o zločinstvima na Zapadu u II svetskom ratu i saznanja o zločinstvima na Zapadu tokom devedesetih; c) treće, insistira se da su ova druga saznanja dostupna kolektivnom sećanju blagodareći medijskoj propraćenosti; d) opovrgava se mogućnost neznanja „o najskorijem talasu genocida u Evropi”;596 e) ne dozvoljava se dovođenje u pitanje postignute ideološke hegemonije o ratovima za jugoslovensko nasleđe, jer se radi o saznajno jasnim, jednostavnim i neprotivrečnim pojavama kao što su „invazija Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine”, i etički nedvosmislenim i neporecivim kao što su silovanja i genocid. Time su stvorene saznajne pretpostavke moralnih osuda ne samo Srbije, već i Zapada zbog moralno nedopustive popustljivosti prema genocidnoj Srbiji: „To je već ,svetski rat’, ne u smislu da mnoge zemlje ratuju međusobno, već u smislu pažnje, novca, oblikovanih savezništava (Rusija, Srbija, i Grčka protiv Zapada) i diskreditovanih savezništava (kakva su NATO, OEBS, Evropska zajednica, i UN)” (Meštrović, 1996: XIV). Prema tome, hrvatsko-američki autor nije prezao ni od okvira sukoba civilizacija kad je trebalo predstaviti Srbe kao predstavnike pravoslavne i prećutno „nezapadne” civilizacije protiv „Zapada”. Štaviše, ovaj okvir se predstavlja kao svetsko-ratni okvir, tj. njime se unekoliko predviđa na kojoj osnovi bi mogao izbiti sledeći svetski rat. No, još gore od toga, Meštrović se na jednom drugom mestu ne slaže s upotrebom balkanističkog diskursa koji se primenjuje u okviru sukoba civilizacija: „U sociološkom smislu, takve racionalizacije mogu se sagledati kao ,okviri’ ili ,tipifikacije’ koje vode konkretne politike 595 Što se tiče funkcije (a), ipak, treba uočiti da autori izričito ne prihvataju izjednačavanje holokausta, kao jedinstvenog zločina, i „genocida“ u BiH, već se zalažu za „pažljiva poređenja i razlikovanja“. Izražava se uverenje da je moguće porediti holokaust kao mesto genocida (site of genocide) iz II svetskog rata i BiH, pošto su to dva „evropska mesta genocida“. U tom smislu, autori žale što „mnogi pisci koriste holokaust na manje pažljiv i manje precizan način“ (Cushman, Meštrović, 1996: 7–8). Oni naglašavaju da genocid u BiH nije uporediv s holokaustom per se, već sa holokaustom kao jednim od primera genocida (Cushman, Meštrović, 1996: 19). 596 „Jedna stvar je izvesna: kasapljenje nevinih ljudi u Bosni dešavalo se pod budnim okom Zapada. Ovog puta, mi smo znali. (istakao C. M.)“ (Cushman, Meštrović, 1996: 7).


zapadnih elita i masovna publika. (…) Kao centralna racionalizacija na Zapadu ukazuje se ova: ,Mi, kao civilizovani zapadnjaci, ne možemo ništa da učinimo da sprečimo balkanska plemena od međusobnog pokolja’.” (Cushman, Meštrović, 1996: 21). Dakle, Meštrović je u istoj godini u dva različita teksta jedan te isti okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs primenjivao onda kada mu je to odgovaralo, odnosno kada se trudio da prepozna navodni savez „pravoslavnih zemalja” suprotstavljen Zapadu, i osuđivao u slučaju kada je trebalo kritikovati intelektualce koji su ga primenjivali kao argument protiv, eufemistički izraženo, „humanitarne intervencije”, tj. rata protiv Srba. Dvojica priređivača knjige su, osim zajedničke intelektualne privrženosti zagovaranju „humanitarne intervencije”, po sopstvenim rečima, ispoljavali i teorijsku bliskost koja se ispoljavala u interesovanju za „postmodernizam, kritičku teoriju, i eklektički pristup teoriji” (Cushman, Meštrović, 1996: IX). Može se, prema tome, zaključiti da su ova dvojica autora pripadali nemalobrojnoj grupi teoretičara koji su spajali postmodernizam i njegovo nepoverenje u velike teorijske pripovesti sa, bar u slučaju Kašmena, levoliberalnim usmerenjem. Otuda, izraženi moralizam može se smatrati proizvodom teorijskog eklekticizma. Naime, uopšteno postmodernističko nepoverenje prema teoriji kao velikoj priči proizvodi teorijski eklekticizam, baziran na manje ili više svesnom saznajnom relativizmu, čemu se autori izričito opiru. Relativizam se onda nadomešta naglašeno čvrstim i strasnim moralnim ubeđenjem. Kašmen bi, čini se, želeo od postmodernizma da usvoji teorijski eklekticizam i sumnju prema mogućnosti progresa, a da od kritičke teorije bazirane na prosvetiteljstvu zadrži veru u dostižnost istine, moralnog suđenja i na njima baziranog delanja (Cushman, Meštrović, 1996: 12). Cilj studije koju su dvojica sociologa597 uredili jeste da „ponude detaljnu sociološku, političku i istorijsku analizu zapadnih odgovora“, i naročito odgovora zapadne elite, na ratove za jugoslovensko nasleđe598 (Cushman, Meštrović, 1996: 3); odnosno, da odgovore na pitanje „zašto je tako mnogo zapadnih intelektualaca bilo nezainteresovano ili ambivalentno prema genocidu koji se dešavao poslednjih četiri godine u Bosni“ (Cushman, Meštrović, 1996: 4). Autori se bune što se ovi ratovi zovu „balkanskim“ ili „ratovima u bivšoj Jugoslaviji“, jer u njima ne učestvuju Bugarska, Grčka, Albanija, Rumunija, i ne vode se na teritoriji Srbije i Crne Gore: „Doskora, do oblikovanja Muslimansko-hrvatske federacije 597 Tomas Kašmen je profesor sociologije na Velsli koledžu (Wellesley College) u Masačusetsu, saradnik Centra za sociologiju kulture Univerziteta Jejl i urednik Časopisa ljudskih prava (Journal of Human Rights). 598 Pa ipak, ovaj izričito iznet cilj nije im smetao da u knjigu uključe i prilog Slavena Letice, savetnika pokojnog Franje Tuđmana, kojem su objavili odgovor na tekst poslednjeg ambasadora u SFRJ Vorena Zimermana (Warren Zimmermann) koji je izašao u Foreign Affairs. Gotovo da i nema potrebe pominjati da srpski predstavnici nisu dobili takvu priliku.


(u BiH, prim. aut.) i hrvatskog povraćaja od strane srpskih pobunjenika okupiranih teritorija, pomenute ratove su vodili zastupnici (proxies) beogradskog režima boreći se isključivo na suverenim teritorijama priznatih nacionalnih država Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine“ (Cushman, Meštrović, 1996: 3). Ovakvim nabrajanjem delatnika stvara se „svet diskursa“. Metonimska upotreba Beograda ukazuje da se tu nalazi najmoćniji delatnik, središte zla, koji čak i ne mora sam da vodi ratove, već to čini pomoću delegata i saveznika na tuđim teritorijama. Ostali delatnici se stavljaju u pasivan stav – oni ne vode rat, već trpe agresiju i genocid beogradskih opunomoćenika na njihovim teritorijama. Kada ipak ratuju, onda „vraćaju teritorije“ od „srpskih pobunjenika“. Stvarnost se krivotvori pošto, kako u vreme otpočinjanja tako i u vreme okončanja rata, Slovenija nije bila međunarodno priznata. Slično tome, Hrvatska nije bila međunarodno priznata u vreme rata koji je počeo u proleće 1991. sve do priznanja EU 15. januara 1992. (SAD su, pak, Sloveniju, Hrvatsku i BiH priznale 6. aprila 1992). Jedino je rat u BiH otpočeo onog trenutka kada je bila priznata kao nezavisna država.599 Ovaj intelektualni manevar autorima je verovatno bio potreban kako bi međunarodnopravno postavili nedvosmislenu situaciju u kojoj je Srbija nesporni agresor. No, Srbiju nije samo bilo potrebno predstaviti kao običnog agresora, već ju je trebalo demonizovati tvrdnjom da se nije radilo o ratovima „između organizovanih vojski“, već o „ratu protiv civila“: „Ovo je značajno zato što se namerno ubijanje civila u ratu smatra ratnim zločinom. Ovo je bio slučaj kada su hrvatski Srbi, podržani Beogradom i silom Jugoslovenske narodne armije, zauzeli trećinu hrvatske teritorije u invaziji 1991, i naročito u slučaju Bosne, u kojoj su, skoro četiri godine, bosanski civili ostavljeni nebranjenima protiv srpske vojne nekontrolisane sile zato što im je Zapad nametnuo embargo na oružje“ (Cushman, Meštrović, 1996: 4).

Tako se ratovi za jugoslovensko nasleđe diskurzivno u okviru agresor– žrtva predstavljaju kao agresija Srbije i JNA na nenaoružane civile u Hrvatskoj i BiH. Originalnost ovog predstavljanja nalazi se u činjenici da su agresori 599 Pitanje početka rata u BiH može biti sporno. Primera radi, već je u 1991. bio nemali broj žrtava u BiH. U junu je sedmoro ljudi izgubilo život, u julu petoro, u avgustu 18, u septembru 74, u oktobru 130 (od toga 11 civila), u novembru 115 (od toga 20 civila), u decembru 103. Od ukupnog broja žrtava 1991, najviše ih je bilo među Srbima 365 (71%), potom među Bošnjacima 91 (17,7%), i 53 (10,3%) među Hrvatima. Udeo vojnika među žrtvama iznosio je 90% što svedoči o učestalosti napada na pripadnike JNA na teritoriji BiH tokom 1991. (Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/ regioni.htm, pristupljeno 16. IV 2008). Radi se o napadima koje su hrvatske paravojne jedinice izvodile u oblasti Banja Luke, u selima oko Trebinja, u Neumu i Mostaru. No, valja zabeležiti i da su srbijanske paravojne jedinice izazivale međuetničke sukobe u Bijeljini, Foči, Višegradu i Bratuncu već početkom septembra 1991. (Vudvord, 1997: 272).


etnizovani i militarizovani, a žrtve deetnizovane i demilitarizovane. Time se postiže jači efekat demonizacije i viktimizacije. Srbi su „vojnici“ i „pobunjenici“, koji vrše „invaziju“, a Hrvati i Bošnjaci su etnički „nevidljivi“, jer su svi protiv kojih zli Srbi ratuju podvedeni pod „civile“. Ceo rat je predstavljen kao agresija Srbije i Srba na „civile“, pa su Srbija i Srbi ad definitionem zločinci:600 „Može se tvrditi da su posle počinjenog genocida, etničkog čišćenja i masovnog silovanja, Srbi izgubili pravo da budu saslušani. Genocid koji su počinili srpski vođi u ime velike Srbije poništio je njihovo pravo da budu saslušani kao jednaki u zajednici nacija“ (Cushman, Meštrović, 1996: 15). Dakle, autori se zalažu za kolektivno kažnjavanje Srba i Srbije zbog navodno počinjenog genocida. Uzgred, reč „genocid“ se gotovo besomučno ponavlja i provlači kroz tekst. Ponavljanjem se doprinosi retoričkoj ubedljivosti. Tvrdnja, pak, da se genocid desio argumentuje se na sledeći način: „Sledeći Emila Dirkema, naš više sociološki pristup beleži da su cenjene organizacije za prikupljanje činjenica odredile (determined) da se genocid desio u Bosni. Drugim rečima, čak iako je određenje UN manjkavo, ili ako neki intelektualci nisu ubeđeni da se stvarni genocid dešava u Bosni, ili da drugi osećaju da su ’sve strane’ počinile genocid, ili čak ako neki veruju da su žrtve genocida jednostavno dobile ono što su zaslužile zbog prošlih nepravdi, činjenica ostaje: iz perspektive društvene konstrukcije stvarnosti poštovanja dostojni nalazi genocida u Bosni su napravljeni i uveliko zanemareni od strane zapadnih intelektualaca, političara, i javnosti uopšte“ (Cushman, Meštrović, 1996: 19–20).

Tako, dakle, autori smatraju da sociolozi nemaju potrebe da sami procenjuju da li je genocid napravljen, niti da li su procene ispravne ili ne. Naprotiv, oni primaju ove podatke na veru samo zbog činjenice da su ih prikupile „cenjene“ organizacije koje su zadužene za „konstrukciju društvene stvarnosti“. Prema autorima, kako se čini, zadatak sociologa sastoji se u pravljenju ili u ideološkom pravdanju društvenih konstrukcija. Nije li, ipak, zadatak sociologa da društvene konstrukcije dovodi u pitanje? Da ih dekonstruiše, kako bi to rekli postmodernisti? Pošto je Zapad, međutim, nametnuo embargo na oružje „civilima“, on je umešan u ovaj zločinački rat kao saveznik genocidnog agresora. Činjenica da su na insistiranje SAD i EZ nametnute privredne, političke i kulturne sankcije, tj. potpuna izolacija, Srbiji, i civilima različite etničke pripadnosti koji – začudo – i u njoj žive, uopšte nije uzeta u obzir, baš kao ni činjenica da su 600 Na drugom mestu autori vele: „Tokom sukoba su se Srbi žalili da Zapad nije razumeo njihov slučaj. Žalili su se da su demonizovani u štampi (kao da štampa pravi demone od onih koji vrše genocid)“ (Cushman, Meštrović, 1996: 14). Kao što se vidi, primenjeno je retoričko sredstvo ironije unutar diskurzivne strategije demonizacije cele nacije u okviru agresor–žrtva.


privatne vojne agencije s blagoslovom vlade SAD obučavale hrvatske snage601 i da su zapadne vlade žmurile na kršenje embarga na oružje prema BiH, što su Iran i druge islamske zemlje iskoristile, te da je i Srbija uvela sankcije „delegatima koji su u njeno ime vodili rat“ preko Drine. Umesto toga, medijska pokrivenost „genocida“ u BiH je poređena sa drugim medijski neatraktivnim „mestima genocida“: „Istina je da sličnim užasima u Kambodži, Ruandi, Kurdistanu i Istočnom Timoru sredstva masovnog opštenja nisu poklanjala pažnju koju je privukla Bosna. Kakvi god bili sociološki razlozi, Bosna se nalazila na medijskoj pozornici, a da obaveštenja pribavljena pomoću medija o genocidu u Bosni nisu pokrenula Zapad na odlučno delanje da ga zaustavi“ (Cushman, Meštrović, 1996: 10).

Simptomatična je lakoća s kojom se prelazi preko pitanja zašto su neki ratovi privukli medijsku pažnju, a neki drugi nisu. Tim pre ako se zna da su autori sociolozi. Upravo sa stanovišta društva u kojem žive, to je pitanje nad svim pitanjima, jer ono ukazuje da postoje jasni društveni interesi, tj. interesi političkih i medijskih elita, da neki ratovi budu u žiži interesovanja, a da se preko nekih drugih prelazi ćutke. No, ako bismo se o tome zapitali, mogli bismo dovesti u pitanje istinitost medijske slike stvarnosti o nekom ratu, pa i istinitost tvrdnji o genocidu. Posebno bismo se mogli zapitati o ulozi intelektualaca u širenju ideja, vrednosti i saznanja, čime se, inače, Kašmen naročito bavi. Time bi se, naravno, došlo do zaključaka koji se ne bi uklapali u cenjenu, a lagodnu i profitabilnu, poziciju „progresivnih“ moralističkih levoliberalno usmerenih intelektualaca. Za jednog od autora time bi se uklonila mogućnost i da propagandistički dela u korist zemlje svojih predaka, a protiv njenih neprijatelja, i sve pod firmom duboko moralnog intelektualca koji brine o etičkom poretku u svetu. Drugi autor, pak, ne bi docnije mogao doći do zaključka da je rat protiv „islamskih fašista“ i „terorista“ u Iraku sasvim opravdan (Cushman, 2007).602 Kada je, pak, reč o Hrvatskoj i njenim akcijama „Bljesak“ i „Oluja“ kojima su Srbi masovno proterani,603 veli se sledeće: 601 Radi se o penzionisanim američkim generalima okupljenim u privatnoj firmi Military Professional Resources Incorporated (KVPR). Ista „agencija“ bila je angažovana i za obuku armije Federacije BiH posle zaključenja Dejtonskog sporazuma (Kaldor, 2005: 76, 107). Naravno, generali u penziji bilo koje zemlje, a naročito SAD, nikada neće biti u nekom vojnom poslu bez odobrenja, a nekad i neposrednog naloga nadležnih državnih službi da se u takvoj delatnosti učestvuje. 602 Unite Against Terror, http://www.unite-against-terror.com/whysigned/archives/000041. html Pristupljeno 20. V 2008. Kašmen, može se argumentovati, načelno podržava svaki rat SAD u svetu, jer bezrezervno veruje u „društvenu konstrukciju stvarnosti“ po kojoj su SAD kao moralno superiorne dužne da se staraju o etičkom poretku stvari u svetu. Toj „konstrukciji“, kako se vidi, i sam je doprinosio. 603 „Etničko čišćenje“ Srba iz Hrvatske je, što je na Zapadu s izuzetkom Living Marxism bilo retko primećeno, započelo još početkom devedesetih, jer je na popisu iz 1991. zabeleženo


1. U ovom događaju, retkim (small-scaled) aktima odmazde (retribution) Hrvata dat je isti status kao i naveliko činjenim (large-scaled), tekućim i sistematskim zverstvima i ratnim zločinima Srba u Bosni; mnogi glavni mediji su hitro iskoristili nasilne akte dela Hrvata ili Muslimana kao izgovor za moralno izjednačavanje svih strana. 2. Uprkos činjenici da je u čitavoj operaciji oslobođenja Krajine ubijeno samo nekoliko stotina civila, manje no što su bosanski Srbi poklali (slaughtered) u prosečnom satu ubijanja u Srebrenici, Žepi i drugde, ipak, nema opravdanja za zločine i zverstva hrvatskih snaga, i oštra kritika srpskih postupaka u ovoj knjizi ne treba da bude pročitana kao apologija hrvatskih nedela (Cushman, Meštrović, 1996: 17).

Stvarnost je predstavljena u opozicijama: retko – masovno; odmazde – sistematska zverstva i ratni zločini. Zločini one strane na koju se odnose prve reči u ovim parovima su gotovo slučajni, jer su (1) retki, a onda kad nekim slučajem nisu slučajni, barem delimično se daju opravdati, jer radi se o (1) odmazdama za ranija nedela protiv te strane. Isto tako, opozicija retko – rasprostranjeno pokazuje da (1) tek deo Hrvata ili Muslimana učestvuje u nekim nedelima, dok Srbi to rade, stiče se dojam, masovno, čime se čitalac navodi na pomisao da su među Srbima zločinci naročito rasprostranjeni. Potom se veli (2) kako je tokom „Bljeska“ i „Oluje“ ubijeno „samo nekoliko stotina civila“, gde prilog „samo“ služi za izbegavanje bilo kakvog saosećanja sa patnjama onih koji su izgubili „nekoliko stotina“ nedužnih rođaka i prijatelja. Za ovaj nedostatak saosećanja opravdanje se nalazi u činjenici da bosanski Srbi navodno taj broj ljudi „pokolju za čas“, čime se srpska strana u ratu neopozivo demonizuje, a svaki zločin protiv njih je opravdan njihovom demonskom prirodom. Naposletku, iako se priznaje postojanje „hrvatskih nedela“ vezanih za ubijanja civila, diskurzivnom strategijom prećutkivanja prelazi se preko etničkog progona Srba iz Hrvatske.604 Naposletku, ako se nedelima počinjenim u hrvatsko ime posveti jedna do dve stranice knjige koja broji 412 strana, koja je u celosti posvećena „srpskim zlodelima“, te ako je neko uredio ili napisao podosta radova o potonjoj temi 35.811 izbeglih lica iz Hrvatske u Srbiji, a do sredine oktobra 1991. bilo ih je 78.555 (Calic, 2009: 122; Mitrović, 2005: 187) ili 13,5% Srba iz Hrvatske. Posle 11 godina, na popisu iz 2002. zabeleženo je 233.125 izbeglih lica iz Hrvatske u Srbiji (Izbeglički korpus 2004: 109). Udeo Srba u Hrvatskoj je u apsolutnim brojevima opao s 580.000 godine 1991. na 180.000 2001. (Nacional, 29. V 2002, http://www.nacional.hr/articles/view/10253/3/, pristupljeno 20. V 2008), ili s 11,5% 1991. na 4,5% 2001. godine. 604 Istu diskurzivnu strategiju minimizacije upotrebili su Bjelajac i Žunec: „Iako su u početku UN optužile HV za ratne zločine, izgleda da hrvatske snage nisu mnogo kršile humanitarno pravo tokom operacije Bljesak. UN su potom povukle optužbe“ (Bjelajac, Žunec, 2009: 252).


a nijedan o prvoj, onda se nesumnjivo tendenciozno hrvatska strana oslobađa odgovornosti, pa čak i viktimizuje u paketu s bošnjačkom, dok se srpska strana u sukobu bezostatno demonizuje. Utoliko, viktimizacija Bošnjaka preko demonizacije Srbije koji su nad njima izvršili genocid ima zapravo jedan drugi cilj u pisanju Stjepana Meštrovića i Tomasa Kašmena. Radi se o „švercovanju“ Hrvata kao žrtvi uz Bošnjake: „Jedna je stvar kada nova hrvatska vlada osvesti Srbe o njihovom manjinskom statusu i smeni mnoge od njih s položaja u vlasti koji su im dati tokom jugoslovenskog perioda. Sasvim je druga stvar složiti se da takve akcije aminuju punu vojnu mobilizaciju kao odgovor ili složiti se s opasnim načelom kolektivne krivice kao izgovorom za mobilizaciju protiv nekog stanovništva. Takođe je sasvim druga stvar složiti se da je odgovarajući odgovor na simboličke političke nesreće u Hrvatskoj bio pokretanje velikog i nekontrolisanog vojnog napada protiv civilnog stanovništva, kao što su Srbi uradili u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Kada zapadni intelektualci ponavljaju pravdanja i legitimacije arhitekata velike Srbije (...) tada, tvrdimo, stižemo u novi stadijum moralne deevolucije zapadnog intelektualca“ (Cushman, Meštrović, 1996: 18–19).

Srbima se negiralo pravo da budu konstitutivan narod, pravo koje im je priznavala još hrvatsko-srpska koalicija s početka XX veka i pravo koje im je bilo naročito potvrđeno posle II svetskog rata zbog onoga što im se tokom rata u Hrvatskoj dogodilo. Umesto navođenja da su Srbima bile podnošene na potpis tzv. domovnice, tj. izjave lojalnosti Hrvatskoj, kako bi mogli zadržati posao, navodi se da su mnogi morali sići s vlasti, što se, zajedno s gubitkom statusa konstitutivnog naroda, krsti „simboličkim političkim nesrećama“. Ako potonje, možda, i spada u simboličke političke nesreće, ono ipak pridonosi osećaju kolektivne etničke ugroženosti. No, gubitak posla zbog etničke pripadnosti na nivou pojedinca u kombinaciji sa osećajem etničke pretnje na kolektivnom nivou mogao je zacelo biti tumačen i kao pritisak na iseljavanje iz Hrvatske, što je neke moglo navesti da pre no što se isele, ipak, s puškom u ruci pokušaju odbraniti svoja prava. Istovremeno, navodi se kako su im „položaji vlasti dati tokom jugoslovenskog perioda“, što upućuje na pomisao da su uživali nezaslužene privilegije, čime se zapravo pravdaju namerno nedovoljno jasno predstavljeni potezi hrvatske vlasti, jer ona, kako ispada, samo ispravlja istorijske nepravde. Autori, takođe, protestuju protiv načela kolektivne krivice, iako su to načelo, kako pokazuju prethodno predočeni navodi, zapravo neštedimice rabili kada su u pitanju Srbi tokom devedesetih godina. No, sve to je bilo predstavljeno na ovaj način kako bi se napali zapadni intelektualci koji nisu prihvatali primenu Meštrović–Kašmen logike, te kako bi se Hrvatska i Hrvati predstavili kao žrtve velikosrpskog genocidnog projekta na isti način kao i Bošnjaci. Zaista, Meštrović i Kašmen čak uzdižu Hrvatsku


u spasiteljku Bošnjaka, navodeći da je „činjenica da, dok je Zapad stajao po strani, hrvatska pomoć je Bosancima spašavala živote“ (Cushman, Meštrović, 1996: 35). Treba primetiti da bi o tome hrvatski generali poput Tihomira Blaškića mogli štošta reći. Meštrović je bio urednik biblioteke knjiga u kojoj se 1996. pojavila i studija harvardskog lekara Filipa Koena (Philip J. Cohen) Tajni rat Srbije: Propaganda i obmana istorije (Serbia’s Secret War: Propaganda and Deceit of History). U predgovoru knjige pravdalo se učešće lekara u pisanju istorije: „Slavni američki sociolog, Dejvid Risman (David Riesman) – koji je prispeo u sociologiju iz prava – tvrdio je da stranac u ustanovljenoj disciplini nužno ubrizgava značajnu dozu objektivnosti u rasprave zato što on ili ona ostaje slobodan od predrasuda i paradigmi koje konačno sprečavaju objektivnost u bilo kojoj profesiji. Koenova pionirska studija sledi istaknutu tradiciju koju su zasnovala dvojica drugih lekara koji su umnogome doprineli društveno-naučnom razumevanju ljudskog zla, Erih From i Robert Lifton. Rezultat Koenove brižljivo i veoma trudoljubivo dobro dokumentovane studije je povezan sa shvatanjem da ovog puta ne možemo poricati da znamo“ (Meštrović, 1996: XVI, u: Cohen). Koen je ovakve pohvale i poređenja sa velikim prethodnicima zaslužio knjigom koja kao glavni cilj ima demonizaciju Srbije i Srba kao države i nacije, kao i istorijski revizionistički cilj da predstavi Hrvate i Bošnjake u NDH zaštitnicima Jevreja u II svetskom ratu, a Srbe u Nedićevoj Srbiji njihovim dželatima: „Zacelo, prevashodni strateški ciljevi srbijanskog vođstva u pogledu teritorijalnog proširenja i iskorenjivanja ’stranog stanovništva’ bili su prisutni u oba Balkanska rata. Ista odlučnost u srpskom vođstvu da stvore etnički istovrsnu veliku Srbiju bila je prisutna tokom oba svetska rata. Sličnosti između činjenica o Srbiji u II svetskom ratu i razvoja devedesetih zapanjujuće su – i kritične za razumevanje sadašnjeg srpskog nacionalizma. Ova studija istražuje činjenice o Srbiji u II svetskom ratu, kao jedno zanemareno istorijsko pitanje, i ocrtava istorijski kontinuitet državno-orkestriranog genocida i ekspanzionističkog nacionalizma u srpskoj političkoj kulturi od vremena pred XX vek do današnjeg dana“605 (Cohen, 1996a: XXI). 605 Džejms Sadković je na identičan način tumačio modernu srpsku istoriju: „Upoznatima s njenom istorijom, skorašnji raspad Jugoslavije nije iznenađenje, baš kao što nije iznenađenje onima koji su upoznati sa balkanskom istorijom tog rata započetog od strane Srbije koja je bila militaristička od nastanka i koja je vodila agresivnu spoljnju politiku više od stoleća. Sledstveno, bila je upletena u brojne međunarodne krize, od Balkanskih ratova do ubistva koje je pokrenulo (trigger) I svetski rat, do napada na Sloveniju, Hrvatsku, i Bosnu od Srbima kontrolisane JNA u 1991. i 1992. Uistinu, kada ljudi govore o ’balkanskoj’ politici, oni često nesvesno koriste ’balkanska’ kao sinonim za ’srpska’ – ipak, političari, analitičari, i diplomati su osudili Hrvate kao agresore zato što su sledili srpski primer u Bosni. Oni su grdili Hrvate i Slovence za upražnjavanje prava na samoopredeljenje i ’izazivanje’ Srba, i docirali Bosancima o njihovom propustu da odustanu od najvećeg dela teritorije kako bi odobrovoljili Srbe“ (Sadkovich, 1996: 290–291, u: Cushman, Meštrović). Zorno


Dakle, nasuprot diskurzivnoj strategiji personalizacije koja Miloševića smatra odgovornim za ratove tokom devedesetih, Koen ide dalje u prošlost i diskurzivnom strategijom demonizacije cele nacije ustanovljava osvajačku i genocidnu političku kulturu Srba. U neku ruku, radi se o preslikavanju teorijski i istoriografski veoma spornog Goldhagenovog podmetanja kolektivne krivice Nemcima (Goldhagen, 1998; Kuljić, 2002),606 doduše uz mnogo manje istoriografskog znanja, na istorijski slučaj Srba. Autor se, međutim, upušta i u ambiciozan poduhvat istorijskog revizionizma: „Do danas je unutrašnja istorija Srbije u II svetskom ratu uživala tek površan tretman u studijama na engleskom jeziku. Uloga Srbije u II svetskom ratu, jednom složenom istorijskom razdoblju, često je zamagljena mitologijom koja Srbe predstavlja sinonimom antinacističkog otpora, a Hrvate i bosanske muslimane sinonimom pronacističke kolaboracije. Takva opšteprihvaćena mudrost, međutim, nije zasnovana na istorijskim činjenicama. Centralna teza ove knjige je da je glavni deo političkog, intelektualnog i religijskog vođstva obilato sarađivao sa silama Osovine, protivno mitologiji otpora koju su promovisali potonji zvanični izvori“ (Cohen, 1996a: XXI).

Dakle, jasan je napor autora da istoriju Srbije u II svetskom ratu prikaže na jedan dotad neuobičajen način. Ta istorija, kako se iz priloženog vidi, niukoliko ne može biti pohvalna za Srbe i Srbiju, pa je utoliko opravdano svrstati je u istorijski revizionizam, pošto je srpska prošlost u II svetskom ratu – čak i kad se uzmu u obzir Ljotićev fašizam, kvislinško delanje Nedića, četnički pokolji muslimana, i komunističko revolucionarno nasilje prema ideološkim protivnicima – dosad uglavnom smatrana jednom od manje loših prošlosti ne samo balkanskih, već uopšte evropskih nacija. Koen, međutim, tvrdi da je veći deo onoga što se dosad znalo o prošlosti Srbije tek puka „mitologija“, te pruža jednu alternativnu viziju II svetskog rata u kojem je doprinos BiH i Hrvatske, te bosanskih muslimana i Hrvata otporu nacistima bio znatno veći od doprinosa Srbije i Srba: se vidi obrazac „balkanizacije“ Srba: oni su nasilni i remetilački činilac u međunarodnim odnosima, pa čak i uzrok I svetskog rata. Lični modeli su društveno normalizovani sintagmom „upoznatima s njenom istorijom“. Zapravo, demonizacija Srba kao nacije i uporedo švercovanje Hrvatske kao žrtve uz BiH bili su na delu. Sam Sadković je za sebe i sopstveni istoriografski rad kazao: „Mnogo toga od mojeg sopstvenog pisanja o Jugoslaviji devedesetih spadalo je u javno zastupanje jedne ideje, nasuprot mojem ranijem radu o jugoslovenskoj istoriji” (Sadkovich, 2002: 38). „Javno zastupanje jedne ideje“ (advocacy) Sadković oštro odvaja od istoriografije. 606 Goldhagenova knjiga se takođe pojavila 1996, ali je on za doktorsku disertaciju po kojoj je knjiga nastala dobio nagradu Udruženja američkih politikologa dve godine ranije. Nije jasno da li je bilo neposrednog uticaja, ali jednostrani i tendenciozni način istraživanja i zaključivanja veoma je sličan.


„Podstaknuti čuvenim srbijanskim intelektualcima i vođima, Srbi u Srbiji i Crnoj Gori obilato su sarađivali sa nacistima i italijanskim fašistima u gušenju otpora ili u vođenju jednog načina otpora koji je bio pasivan u poređenju s onim u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Van Srbije i Crne Gore, etnički Srbi su bili podeljeni između uveliko kolaboracionističkih četnika i za rat mnogo spremnijeg partizanskog otpora. U hrvatskoj marionetskoj državi odbijanje od nacista uspostavljenog ustaškog režima bilo je rasprostranjeno među Hrvatima i muslimanima kao i među Srbima, koji su stalno jačali i učvršćivali partizanski otpor. Tek nakon povlačenja Nemaca i zbacivanja Nedićevog režima kao posledice nadirućih sovjetskih snaga i njihovih partizanskih saveznika u oktobru 1944, Srbi iz Srbije su se počeli u većem broju priključivati partizanima. Ovi novi partizani su uključivali desetine hiljada bivših nacističkih saradnika blagodareći Titovom obećanju amnestije, kao i pozivu izbeglog kralja, – nećkajućeg i datog pod pritiskom Britanaca – za srpske četnike ako se priključe Titovim snagama. S nemačkim povlačenjem oktobra 1944. rat u Srbiji se završio šest meseci ranije no u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i u Sloveniji“ (Cohen, 1996a: XXII).

Gore navedeni deo teksta zaslužuje veću pažnju. Naime, Srbija i Crna Gora su izdvojene od drugih delova Jugoslavije kao delovi zemlje u kojima je kolaboracija sa nacistima bila najživlja i najrasprostranjenija. Istovremeno, BiH i Hrvatska su predstavljene kao delovi Jugoslavije u kojima je otpor okupatoru bio najogorčeniji i najukorenjeniji. Doista, tačno je da je otpor u Hrvatskoj i BiH bio ogorčeniji no u Srbiji, iako je u potonjoj najpre otpočeo, što je rezultiralo i čuvenom politikom „za jednog ranjenog Nemca 50 Srba, za ubijenog 100“. Iz razloga neuklopivosti u strukturu pripovesti, ova činjenica je prećutana. Međutim, ono što zapanjuje jeste da autor dosledno minimizira doprinos antifašističke borbe prekodrinskih Srba, pa makar ona prevashodno bila izazvana borbom za nasušno preživljavanje. Po Koenu, pak, prekodrinski Srbi su bili podeljeni između četnika i partizana, dok su bosanski muslimani i Hrvati prosto hrlili u partizane. Ovakav zaključak se može izvesti na osnovu redosleda pominjanja onih koji su se protiv nacista borili: otpor je bio „rasprostranjen među Hrvatima i muslimanima kao i među Srbima“, što neminovno navodi na zaključak da su prve dve etničke grupe predvodile otpor, dok su ih Srbi samo sledili. Zaključci se izvlače ne samo protiv dosadašnjih saznanja istoriografije607 već i protiv logike. Ispada, po Koenu, da su oni koje je progonila 607 Primer uobičajenog istorijskog shvatanja daje Ksavije Bugarel (Xavier Bougarel): „Dok su se neki od njihovih vođa (Pokret za autonomiju BiH koji su činili muslimanski vođi bio je oblikovan posle sporazuma Cvetković–Maček 1939, prim. aut.) pridružili vladi Nezavisne Države Hrvatske (NDH), mnogi su nastavili da traže autonomiju za Bosnu. Tokom Drugog svetskog rata, međutim, Pokret za autonomiju uleteo je u neke fatalne protivrečnosti. Neprijateljski prema integraciji BiH u NDH, nudio je saradnju Trećem rajhu u zamenu za stvaranje autnomne Bosne pod neposrednim nemačkim starateljstvom. Uprkos činjenici


NDH, sačinjena od Hrvatske, Slavonije i BiH – što se ne pominje, jer da se pominje, bilo bi jasno da je Hrvatska, uprkos gubitku Dalmacije, postala velika upravo u II svetskom ratu – s namerom da ih istrebi, bez obzira na to da li su lojalni ili nisu takvoj tvorevini, i oni kojima dlaka s glave nije falila, pod uslovom da budu lojalni takvoj državi, imali istu verovatnoću da se nađu među trupama koje se takvoj državi suprotstavljaju.608 Takođe, prećutano je da se amnestija odnosila ne samo na četnike već i na domobranske snage Nezavisne Države Hrvatske. Diskurzivne strategije prećutkivanja i podmetanja primenjene su da bi se „objasnila“ blajburška epizoda: „’Blajburški’ masakr iz maja i juna 1945. manje se odnosio na kažnjavanje kolaboracije (većina žrtava bili su nevini seljaci), a više na instituciju državnog terora kako bi se uspostavio posleratni komunistički monopol moći. Masakri su, takođe, služili još jednoj svrsi za Titovu Komunističku partiju; srpski četnici su postali mnogobrojniji u partizanskim redovima krajem rata, pa su masakri – prevashodno Srbima predvođena krvoprolića – pomogli cementiranju privrženosti Srbije komunističkom pokretu, kojem se ona uglavnom opirala. Bez privrženosti Srbije Partiji, uspostavljanje jugoslovenske federacije pod upravom komunista bilo bi nemoguće. Tito je napravio naredne ustupke Srbiji ponovnim uspostavljanjem Beograda kao upravnog centra komunističke Jugoslavije“ (Cohen, 1996a: XXII–XXIII).

Pitanje autoru odnosilo bi se na izvore koji govore da se radilo o „nevinim seljacima“ koji su stradali u Blajburgu. Otkud autor zna da se radilo o njima, a ne o ustašama? Takođe, poznato je da je u Blajburgu stradao i izvestan broj crnogorskih četnika, ali o njima nema reči jer kako bi autor mogao opravdati da je stvoren u protivstavu projektu podele Bosne i Hercegovine, bio je spreman da ponudi u zamenu za autonomiju zapadnu Hercegovinu NDH, a istočnu Hercegovinu Crnoj Gori. No, NDH je ostala najbliži saveznik silama Osovine na zapadnom Balkanu, pa se ovaj predlog nikad nije ostvario“ (Bougarel, 2003: 105). Pol Šaup navodi da su se „Muslimani kasnije od drugih nacionalnosti pridružili borbi“ partizana, te da ih je mnogo više bilo u ustašama i u „službi okupacionih garnizona“ (Shoup, 1968: 66). Takođe, u izveštajima KP Hrvatske o stanju u Hrvatskoj krajem četrdesetih, otvoreno se isticalo da se „veliki deo hrvatskih masa kompromitovao za vreme rata saradnjom sa okupatorom“ (Kuljić, 1998: 193). Do pada Italije najveći teret oslobodilačkog rata pao je na Srbe. Među hrvatskim partizanima potkraj 1941. bilo je 77% Srba i po 11,5% Hrvata i ostalih. Udeo Hrvata je do avgusta 1942. porastao na 32%, a do italijanske kapitulacije IX 1943. na 34%, da bi ih potkraj 1944. bilo 60,4%, a Srba iz Hrvatske 28,6%. Na kraju rata, Srbi iz Hrvatske su činili čak 10% pripadnika NOVJ i svega 4,5% stanovništva Jugoslavije. (Goldstein, Goldstein, „Srbi i Hrvati u narodnooslobodilačkoj borbi u Hrvatskoj“, http://www.cpi.hr/download/links/ hr/7243.pdf, pristupljeno 1. VI 2008) 608 „Međutim, od antipatije prema režimu do dobrovoljnog odlaska u rat protiv tog režima još je dalek put. Srbi u Hrvatskoj i BiH bili su naprosto prisiljeni na oružani otpor, a Hrvati su takvu odluku morali donijeti dobrovoljno“ (Goldstein, Goldstein, isto).


tvrdnju da su četnici koji su prebegli partizanima naposletku uz „nevine hrvatske seljake“ pobili i svoje saborce? Sem toga, zašto bi „nevini seljaci“ bežali sa svojih imanja? Naime, nije u prirodi seljaka da olako napušta svoje imanje i mukom stečeno domaćinstvo. Srbi su, pak, en bloc prikazani ne samo kao kroatofobi, već i kao krvožedni mizantropi koji samo čekaju povoljnu priliku da bi Hrvatima „puštali krv“. Ako im se to dopusti, mogu postati i komunisti, čak iako su do tada bili protiv njih. Uopšte, Srbi i Srbija su karikaturalno prikazani: bili su pronacistički usmereni tokom II svetskog rata, a kada su im komunisti dozvolili da pobiju jedan broj „nevinih seljaka“ hrvatske nacionalnosti, bili su konačno pridobijeni da im se pridruže krajem rata. Ipak, poslednje dve rečenice nisu bez osnova, jer je nova komunistička vlast posle ustaških zločina, o kojima, uzgred, autor nije prozborio ni reč, morala uložiti poseban napor da uveri Srbe da je Jugoslavija uopšte moguća kao politička zajednica. Otud, možda, Beograd kao prestonica i jeste bio ustupak Srbima. No, ono što ovo štivo definitivno razotkriva kao antisrpski pamflet jeste sledeći pasus: „Ovi događaji (blajburški masakr i uspostavljanje Beograda kao glavnog grada, prim. aut.) doveli su do srpske brojčane prevlasti u jugoslovenskoj Komunističkoj partiji i otvorili prozor prilici za značajno jezgro bivših srpskih saradnika nacista da dosegnu uticajne položaje u posleratnoj jugoslovenskoj vladi. Iako su neki od najvažnijih srpskih saradnika Osovine bili osuđeni i kažnjeni posle rata, Tito je, ipak, u značajnom stepenu dozvolio istorijski revizionizam od strane srbijanskih apologeta pre no što je rizikovao njihovu mnogo željenu podršku“ (Cohen, 1996a: XXIII).

Samo je društveno-saznajni okvir potpune demonizacije Srba i Srbije na Zapadu tokom devedesetih mogao dovesti do toga da se ovakav ogoljeni istorijski revizionizam i negacionizam ozbiljno prihvati u nekim moćnim krugovima.609 U tom svetlu, tek je naizgled paradoksalno da je ovakav istorijski revizionista nazvao čitavo jedno poglavlje svoje knjige Srpski istorijski revizionizam i holokaust.610 609 Na koricama knjige su navedene reči Margaret Tačer (Margaret Thatcher): „Knjiga Filipa Koena pruža koristan protivotrov sadašnjim mitovima o istoriji Srbije tokom II svetskog rata. Do detalja opisujući stvarnost prošlog srpskog nacionalnog socijalizma i antisemitizma ona nam dozvoljava da jasnije shvatimo mentalitet prisutan u Beogradu, pa tako i korene današnje jugoslovenske tragedije“. Ipak, Koenova knjiga nije bila naročito citirana – podatak postoji da je svega u jednoj publikaciji na engleskom citirana. Iako se ovaj podatak čini malo verovatnim, jer i Google može da pogreši, ipak, moguće je da citiranost nije bila naročito velika. 610 U okviru ovog poglavlja stajalo je i sledeće: „Srpski propagandisti su, takođe, propustili da pomenu uklapanje srpskih snaga – uključujući četnike, Srpsku državnu stražu i Srpski dobrovoljački korpus – u SS formacije na kraju rata“ (Cohen, 1996a: 126). U najmanju ruku je protivrečno da su četnici masovno prišli kako partizanima, tako i SS trupama.


Čovek bi mogao pretpostaviti da je neki krajnji hrvatski nacionalista u cilju neutralisanja prošlosti NDH napisao ovakve redove, no ovde je samo urednik serije knjiga611 u kojoj je objavljena i Koenova spadao u tu kategoriju, a činjenica da je autor lekar može nestručnošću samo delimično objasniti pisanje kao što je ovo: „Kao posledica ponovnog izmišljanja sopstvene prošlosti etničkih politika, put je očišćen za Srbiju da još jednom načini genocid. Od 1991, Srbija je prvo prikriveno a potom otvoreno sprovodila sistematsku kampanju da uništi nesrpsku kulturu u ovom regionu“ (Cohen, 1996a: XXIII). Potom je navedeno da su Srbi „etničko i religijski zasnovano proterivanje i masovno ubijanje civila“ sproveli „u najvećem stepenu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali i u Albancima naseljenoj pokrajini Kosovo, u preovlađujuće muslimanima naseljenom regionu Sandžaka“, te „u manjoj meri u Vojvodini“ (Cohen, 1996a: XXIII). Na taj način su istorijskom prečicom i uz povelika krivotvorenja prošlosti612 objašnjena savremena zbivanja. Pa ipak, dok je tačno da je 550.000 Hrvata prognano iz svojih domova koji su se nalazili u tzv. republici Srpskoj Krajini do kraja 1991. (Mitrović, 2005: 87), pa je tokom 1993–1994. u istočnoj Slavoniji opao udeo Hrvata sa 50% na 4%, na Baniji i Kordunu od 20–30 na 2%, i u Lici sa 20–25 na 5%, dotle je, takođe, tačno da je u Srbiju već polovinom oktobra 1991. pristiglo 78.555 izbeglica iz Hrvatske (Calic, 2009: 122; Mitrović, 2005: 187) što je tada predstavljalo 13,5% Srba u Hrvatskoj. Takođe, broj Srba opao je između 1991. i sredine 1994. u zapadnoj Hercegovini sa 43.595 na 5.000; u zeničkoj regiji sa 79.355 na 20.000; u tuzlanskoj regiji sa 82.235 na 23.000; i u bihaćkoj regiji sa 29.398 na 1.609 (Calic, 2009: 128). Do kraja 1992. godine u Srbiji je, pak, boravilo 418.661 izbeglo lice, a do konca aprila 1993. taj broj se popeo na 665.000, od kojih je 47% poticalo iz BiH, 43% iz Hrvatske, 9% iz Slovenije i 1% iz Makedonije (Mitrović, 2005: 187–188). Naposletku, Hrvati i Bošnjaci su se, takođe, međusobno 611 No, ne može biti slučajno niti iznenađujuće što se autor zahvaljuje na pomoći nekolikim Hrvatima po imenu: Branimiru Anzuloviću, Igoru Primorcu, Ivanu Miletiću, Antu Kneževiću, Ketrin Rosić, Beriju Brkiću. Osim pobrojanih Hrvata, zahvalnost je izražena i Nedžibu Šaćirbeju, te T. Kašmenu, N. Sigaru i Andrašu Ridlmajeru koji je bio savetnik bošnjačke strane u tužbi BiH protiv Srbije pred Međunarodnim tribunalom pravde, te neimenovanim „savesnim Srbima“ (Cohen, 1996a: XXIV). Naglašavanje poštenja ili savesti uz pojedine i retke članove neke društvene grupe zapravo je u funkciji demonizacije same grupe kojoj se ti kvaliteti poriču. Ovo „savesni Srbi“ podseća na neslavnu sintagmu „pošteni Albanci“ kojom su srpski nacionalisti nazivali saradnike režima Slobodana Miloševića. Za albanske nacionaliste su oni, pak, bili tek „izdajnici“ albanske nacije. Dakako, „poštena inteligencija“ je prethodila pomenutim sintagmama. 612 U moru netačnosti može se pročitati i ovo: „Na primer, tokom 1942. borbe među Nedićevim ministrima pristalicama jedne od dve pronacističke frakcije, Zbora i Jugoslovenske radikalne zajednice Milana Stojadinovića, postale su tako velike da je to pretilo da parališe vladu“ (Cohen, 1996a: 53). Da li treba podsećati da je Milan Stojadinović bio sve vreme rata interniran na Mauricijusu, te da se od februara 1940. nije nalazio na čelu Jugoslovenske radikalne zajednice već Srpske radikalne stranke?


proterivali značajno smanjujući udeo „nepoželjnog“ stanovništva u centralnoj Bosni zavisno od odnosa snaga (Calic, 2009: 127–128).613 U jednom drugom radu Koen je započinjao svoje poglavlje sledećim rečenicama: „Rat protiv Hrvatske i Bosne i Hercegovine devedesetih planirali su srpski intelektualci i vlast dugo pre prvih srpskih napada. U jesen 1986. Srpska akademija nauka i umetnosti, predstavljajući najistaknutije srpske intelektualce, izdala je Memorandum koji je zahtevao da granice Srbije budu proširene. Memorandum iz 1986. zastupao je ideju da svi Srbi moraju živeti u jednoj uvećanoj Srbiji, koncept koji jako podseća na Hitlerovu predratnu retoriku da svi Nemci treba da žive u jednoj zemlji. Ovaj manifest je suštinski bio ratni plan“ (Cohen, 1996b: 39, u: Cushman, Meštrović). Dakako, bilo bi čudo da su u sadašnjosti krivotvorenja stvarnosti izostala. Naime, ispada da je Memorandum bio zvanični dokument SANU a ne nacrt koji je ukrala SDB i objavila ga nemajući dozvolu autora za tako nešto, te koji SANU nikad nije usvojila kao njen dokument. Sem toga, promena granica nije nigde u dokumentu pomenuta kao zahtev,614 baš kao ni „ideja da svi Srbi moraju živeti u jednoj uvećanoj 613 Nimalo iznenađujuće, studiju Mari-Žanin Čalić kritikovao je Bančev pulen Josip Glaurdić: „Na stranu krajnje problematična činjenica da se koriste uvod i kratak tekst (studije Iva Goldštajna Croatia: A History, prim. aut.) koja se bavi trinaest vekova dugom istorije Hrvatske kao izvor takvih obaveštenja (o ratnim zločinima, prim. aut.), (a ubistvo 12 hrvatskih redarstvenika od srpskih paravojnika u Borovom Selu 2. maja 1991. izvesno je prvi slučaj masovnog ubistva), autor poglavlja (Čalić, prim. aut.) jedva da uvažava Goldštajnov kratki prikaz kao takav. Goldštajn smešta masovna ubistva u njihov kontekst i daje nam, bar (at least), osećaj za uporedne odnose – on tvrdi da su zločini koje su učinili Srbi bili ’mnogobrojniji’.“ (Glaurdić, 2010: 305). Uočljive su tri stvari: a) „društveno normalizovanje ličnih modela“ ispoljeno u Glaurdićevoj nacionalnoj megalomaniji („trinaest vekova duga istorija“) koja podrazumeva da bi se svaki čitalac nekog dela morao pozabaviti sadržajem celog dela, a nikako ne određenim delovima; b) autorovo nezadovoljstvo načinom korišćenja Goldštajnove knjige, pošto se Čalićeva navodno, iz već pomenutih razloga, ne odnosi korektno prema izvorniku; c) nezadovoljstvo samim izvornikom, što je ispoljeno rečcom za posebno isticanje – „bar“, pa sledi da Goldštajn tek minimalno iskazuje smisao za poređenje. Čini se da svaki napis, ukoliko nije u funkciji demonizacije Srba, ne može proći bez Glaurdićeve kritike, jer narušava uspostavljenu ideološku hegemoniju o kraju SFRJ (Miloševićev projekt velike Srbije koji je srušio Jugoslaviju goneći od nje sve nesrbe) koja ide u korist hrvatskom nacionalizmu. Utoliko uveseljava autorova tvrdnja da je u „osvrtu bežao od politizovanja“ promašaja ne samo ove već i drugih studija u Sučeljavanjima jugoslovenskih spornih pitanja, ali da će „neki koji bi želeli to da urade, na nesreću, imati veoma povoljan slučaj“ (Glaurdić, 2010: 307). 614 Samo na jednom mestu je tako nešto nagovešteno: „Autonomne pokrajine bi morale postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako što bi im se dao onaj stepen autonomije koji ne narušava integritet Republike i obezbeđuje ostvarivanje opštih interesa šire zajednice. Nerešeno pitanje državnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974. godine postala veoma labava državna zajednica u kojoj se razmišlja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj, kao što pokazuju skorašnje izjave slovenačkih javnih poslanika i raniji stavovi makedonskih političara. Ovakva razmišljanja i temeljno izvršena dezintegracija navode na


Srbiji“, pa se bez ikakvih ograda može izvući zaključak da je Koenova istorijska analogija Memoranduma SANU s Hitlerom krajnje neopravdana i zacelo propagandističkog karaktera. Sličnu istorijsku analogiju gorepomenutoj u poglavlju iste knjige koju su uredili Meštrović i Kašmen ponudio je i irski istoričar Brendan Sims (Brendan Simms) u poglavlju „Bosna: lekcije istorije“ („Bosnia: The Lessons of History“), koje je u celini posvetio raznovrsnim istorijskim analogijama: „U novembru 1937. je Hitlerov ađutant Fridrih Hosbah (Friedrich Hossbach) izradio dokument koji je izložio firerovu nameru da vodi agresivan rat protiv suseda. U septembru 1986. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu oblikovala je Memorandum koji je obezbedio plan za srpski ekspanzionizam. Naravno, za razliku od Hosbahovog protokola, nije se radilo o zvaničnom vladinom dokumentu, a još manje je bila reč o detaljnom političko-vojnom planu s priključenim vremenskim rasporedom. No, možemo pretpostaviti da su takvi rasporedi i planovi bili razrađeni tokom vremena, zato što je veliku Srbiju predviđenu u Memorandumu od tad odlučno sprovodio Milošević. U stvari, autori su zahtevali stvaranje nove i znatno uvećane srpske republike na ruševinama stare Jugoslavije. Ona je trebalo da uključi srpske naseobine u Hrvatskoj, velikom delu Bosne, celo Kosovo i Vojvodinu. Ova faza u stvaranju velike Srbije skoro je dovršena. Ostaje da se vidi da li će Milošević ili njegovi naslednici sada stati ili će biti ohrabreni da nastave s ratom u Makedoniji ili još dalje“ (Simms, 1996: 76, u Cushman, Meštrović).

pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastočavanja. Srpski narod ne može spokojno očekivati budućnost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogućnost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim težnjama i namerama. Srbija bi se u tom slučaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav razgovor i dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi smela zauzeti pasivan stav, iščekujući samo šta će drugi reći, kao što je to do sada mnogo puta činila. Zalažući se za avnojevska opredelenja, Srbija mora računati i sa time da to ne zavisi samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative.” (Memorandum, http://www. esnips.com/doc/13e208fd-f393-45f8-b827-d39a8157aa79/Memorandum-SANU, pristupljeno 1. VI 2008) Autori su razlikovali državno i nacionalno pitanje. Pitanje rešavanja državnosti Srbije, kako iz teksta sledi, bilo bi rešeno integracijom pokrajina u ustavni poredak Srbije. Povezivanje državnog i nacionalnog pitanja, čini se, nastupilo bi samo ukoliko bi neke nacije odlučile da se otcepe. U protivnom, izražena je vernost avnojevskim federalističkim temeljima SFRJ, a time i privrženost postojećim granicama. Na drugim mestima u dokumentu, autori su se zalagali za zaštitu tzv. kolektivnih prava Srba (jezik, pismo, kulturna društva i sl.). Pri tome, nije se radilo o teranju drugih iz SFRJ, već o prepoznavanju postojećih secesionističkih tendencija u Sloveniji. Jasno se poziva na raspravu, a ne na oružje, kao što je to podmetao Koen. Ipak, to autore ne oslobađa moralne odgovornosti za preovlađujući nacionalistički samosažaljivi ton dokumenta, koji je vrhunio u na nekoliko mesta ponovljenim neopravdanim tvrdnjama da se nad Srbima na Kosovu u to doba vršio genocid.


Opet je upotrebljena uobičajena istorijska analogija koja je Miloševića dovodila u istu ravan s Hitlerom,615 ali je tome pridodala i poređenje SANU s Hitlerovim ađutantom, što je već bila originalna varijacija na bizarnu temu kopredsednika The Henry Jackson Society616 i istoričara s Univerziteta u Kembridžu (Cambridge). Negacija onoga što se ne tvrdi (da je Memorandum „zvaničan vladin dokument“) zapravo ima funkciju da dodatnom snagom potvrdi neistinu (da je Memorandum zvaničan dokument SANU), jer se ova ne dovodi u pitanje. Neistina je i to da su autori tražili „novu i znatno uvećanu“ republiku. Metafora „na ruševinama Jugoslavije“ jasno pripisuje krivicu SANU i Miloševiću za razaranje SFRJ, pošto je njihov plan navodno bio ratni plan rušenja Jugoslavije da bi se stvorila „velika Srbija“. Naposletku se spekulisalo i o mogućem srpskom osvajanju Makedonije, a navođenje Miloševićevih naslednika u tom kontekstu jasno je ukazivalo da Milošević, iako glavni negativac, nije jedini uzrok problema, već se pre radi o široj pojavi rasprostranjenosti nezasitog velikosrpskog nacionalizma u srpskoj intelektualnoj eliti. Otuda je bila stvar državničke odgovornosti državnika na Zapadu da preduprede dalja osvajanja ratom, pa je stoga poredio Dejvida Ovena (David Owen) i Vorena Kristofera (Warren Christopher) s Nevilom Čemberlenom (Neville Chamberlain). No, u kontekstu ove studije, ono što je posebno zanimljivo jeste pravdanje hrvatskih postupaka u BiH: „Ako nema spasenja sa Zapada, hrvatska je logika, onda zašto ne prigrabiti ono što je ostalo od Bosne pre no što Srbi uzmu sve? Ovo ponašanje bilo je nemoralno i kratkovido, i – ispostaviće se – samoubilačko, ali tvrditi da ih ono moralno izjednačava s prvobitnom srpskom agresijom jeste prihvatiti logiku popustljivaca (appeasers)“617 (Simms, 1996: 76–77, u Cushman, Meštrović). 615 Navedeni redovi pokazuju da su nekad izričite ograde od istorijskih analogija mrtvo slovo na papiru. Naime, kakvu vrednost imaju ograde koje je svega nekoliko stranica ranije Sims dao – „Milošević nije Hitler“, „Srbija ne poseduje ni deo snage, kohezije, i talenta koji su Nemačku napravili tako ogromnom pretnjom evropskom miru“, „užasi počinjeni nad muslimanskim i hrvatskim narodima bivše Jugoslavije ne mogu se izjednačavati sa planskim i industrijalizovanim uništavanjem celog naroda što nazivamo holokaustom“ (Simms, 1996: 72, u: Cushman, Meštrović) – najbolje pokazuje navod koji je ovde analiziran. Istoričar koji verovatno zna za opasnost koja preti od istorijskih analogija, ipak, nije poštovao navodno sopstveno uverenje. Radi se o specifičnom slučaju „spašavanja obraza“, jer se prvobitna negacija koristi u prilog potvrde onoga što se negiralo po modelu „nisam rasista, ali...“ Prvo se pisac ogradi, „spasi obraz“, a onda zapravo uradi upravo u skladu s onim što je prethodno negirao. Uzgred, i u ovim citiranim isečcima vidljivo je da se Hrvati stavljaju u istu ravan viktimizacije sa muslimanima u sklopu rasprave o ratovima za jugoslovensko nasleđe, dok je za Srbe rezervisan status agresora. 616 O njemu je par reči rečeno u poglavlju „Značenje i značaj ’razbijanja SFRJ’ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida“. 617 Doista, nije čudo što je Ivo Banac na koricama Simsove knjige koja je napisana u maniru ovde navedenih redaka egzaltirano pisao: „Britanski historičar Brendan Simms, poznat po svojim radovima iz povijesti napoleonske i postnapoleonske Evrope, u ovoj je odvažnoj polemičkoj naraciji raskrinkao svu bijedu britanske politike u Bosni i na Balkanu


Tako je reč popustljivost (appeasement) koja je u humanitarno-imperijalističkom diskursu imala gotovo magično značenje i dejstvo zato što se uvek upotrebljavala u sklopu diskurzivne strategije istorijske analogije s politikom popuštanja Hitleru, upotrebljena za pravdanje postupaka Hrvatske u ratu u BiH. Tako, kada istu stvar koju je u BiH radila Srbija uradi Hrvatska (iako je potonja to činila s mnogo više svojih regularnih državnih trupa, dok je Srbija koristila u ređim slučajevima specijalne jedinice a češće paravojne trupe) zbog koje je Srbija proglašena naslednicom nacističke Nemačke, onda je to shvatljivo, iako jeste za moralnu osudu. Ako, pak, neko takvu logiku dovede u pitanje, onda je ravan Čemberlenu. Slično Simsovoj knjizi Najsramniji trenutak: Britanija i uništavanje Bosne, u kojoj je autor kritikovao britanski stav prema ratu u Bosni i „popustljivost“ prema Srbima, Danijele Konverzi (Daniele Conversi), jedan od proučavalaca pojava nacija i nacionalizma i aktivan član redakcije časopisa Nations and Nationalism, profesor na Univerzitetu Linkolnšajr (Lincolnshire) koji je na drugim mestima ponudio uzroke nestanka Jugoslavije, u članku „Moralni relativizam i jednaka distanca u britanskim stavovima o ratu u bivšoj Jugoslaviji“ („Moral Relativism and Equdistance in British Attitudes to the War in the Former Yugoslavia“) predočio je ne samo pregled „britanske srbofilije“ kroz istoriju, već i razvio jednu teoriju srbofilske zavere britanskih germanofobskih političara i intelektualaca.618 U tom radu tvrdilo se npr. da je „antihrvatstvo“ postalo „jedna britanska opsesija“, te da je „blagodareći radovima Rebeke Vest i mnogih drugih, srbofilija bila zgodno ’uravnotežena’ jednakim dozama kroatofobije“ (Conversi, 1996: 255, u: Cushman, Meštrović). U najmanju ruku, autor je koristio hiperbolu, jer Britanci ipak nisu toliko zaokupljeni Srbima i Hrvatima da bi im ovi mogli predstavljati „opsesiju“. Osim toga, teško se neka zapadna javnost uopšte, pa i britanska posebno, mogla tokom devedesetih optužiti za „srbofiliju“, jer da je to tako ne bi moglo doći do bombardovanja Srbije samo tri godine 1990-ih godina. Simms razotkriva do koje je mjere London otvarao vrata velikosrpskoj politici i štitio Beograd i njegove bosanske eksponente u diplomatskoj i vojnoj agoniji oko zapadnog odgovora na izazov destrukcije bosanske države i društva“ (Simms, 2003). Takođe, ne čudi ni to što se Sims na kraju ovde citiranog poglavlja zahvaljuje Stjepanu Meštroviću, Draženu Katunariću i jednom od najvećih kroatoljuba u Francuskoj Alenu Finkelkrotu (Alain Finkielkraut) (Simms, 1996: 77, u: Cushman, Meštrović), koji je npr. imajući na umu Srbe pisao kako su „nacisti u ovoj priči pokušavali da prošvercuju sebe kao Jevreje“ (Kofman, 1996: 92, u: Cushman, Meštrović), ironično zbog takvog stava nazvanom Finkelkroat. 618 „Britanska vlada je“, citirao je Konverzi Edriena Hejstingsa, „želela da održi veliku Jugoslaviju kojom vladaju Srbi. Kada je ona propala, spali su umesto toga na podržavanje jedne ’velike Srbije’ zato što su smatrali jednu jaku uvećanu Srbiju, dostignutu u velikoj meri britanskom podrškom ispod žita, protivtežom nemačkom uticaju na Balkanu“ (Conversi, 1996: 264, u: Cushman, Meštrović). Uzgred, najcitiraniji autori u radu bili su upravo Hejstings i Malkolm.


pošto je ovaj rad objavljen, ali su Sims i Konverzi opisivali svakog onog ko je izražavao otpor prema ratu protiv Srba kao „srbofila“. U stvari, Konverzi je napadom na, navodno, među Britancima rasprostranjenu srbofiliju branio svoj izrazito antisrpski stav: „U njihovih besplodnim pokušajima da održe jedinstvo Jugoslavije protiv moćnih centrifugalnih trendova, većina zapadnih vlada se de facto venčala sa prosrpskom linijom. Podmetanje da je sukob bio bazično srpsko-hrvatski znači poricanje uznemiravanja i progona od kojih su patile druge manjine. Progon svih vrsta manjina bio je dobro dokumentovan od pre 1991. godine. Na jugu, Albanci, Bugari, Makedonci, i drugi koji su živeli u teroru između čekića srpskog progona i nakovnja njihovih sopstvenih reaktivnih nacionalizama. Na severu, do granice s Mađarskom – u Vojvodini, zemlji bogatoj manjinama – Rusini, Slovaci, Ukrajinci, Rumuni, Mađari, i drugi bili su podvrgnuti narastajućem uznemiravanju. Stoga problem nije jednostavno izrastao iz hrvatsko-srpskog rivalstva. Nevolja je počivala drugde. Nije bila ni u celoj Srbiji, već pre u Beogradu, gde je sudbina Jugoslavije bila zapisana mnogo godina unazad. Moguće da nije stanovala čak ni u Beogradu kao takvom, već u maloj eliti vojnih kadrova, populističkih političara, organskih intelektualaca, i propagandista iz rasejanja koji su postavili temelje rata. Pošto su ove elite imale obilje veza sa Zapadom, kako u glavnim političkim krugovima tako i u akademskoj zajednici, nije bilo lako napasti ih“ (Conversi, 1996: 263, u: Cushman, Meštrović).

Prema tome, autor je jasno u Srbima, odnosno u „Beogradu, gde je sudbina Jugoslavije bila zapisana mnogo godina unazad“ (dakle, pre pojave Miloševića), video neprijatelja, a svi koji su pokušavali da održe Jugoslaviju bili su prosrpski usmereni. Naročito se potencira značaj elite Srbije koja se neposredno optužuje za neuspeh Jugoslavije, što je na drugom mestu (Conversi, 2003: 264–292, u: Coakley) Konverzi krstio kao „secesionizam centra“, dok se svi ostali u Jugoslaviji, a naročito Hrvati, oslobađaju odgovornosti, bilo za nestanak Jugoslavije bilo za izbijanje rata. Oni su svedeni na status brojnih manjina koje srpska elita iz Beograda uznemirava i proganja. Sve njihove akcije su opravdane, jer se u najgorem slučaju radi o shvatljivim „reaktivnim nacionalizmima“. No, britanske vlasti to navodno nisu želele da shvate: „Cinicima u Vajtholu (Whitehall, ulica u kojoj se nalaze važna ministarstva, prim. aut.) i spoljnim poslovima, stotine hiljada koje je ubio srpski ekspanzionizam znače veoma malo“ (Conversi, 1996: 164, u: Cushman, Meštrović). Metonimski se govori o britanskoj vladi kao „ciničnom“ centru moći koji ne brine o nekoliko puta uvećanim žrtvama en bloc stavljenim na dušu „srpskom ekspanzionizmu“. U tom smislu se i BiH tek pridružuje Hrvatskoj kao nastavak logičnog pohoda „srpskog ekspanzionizma“: „Dok se etničko čišćenje pomeralo iz Hrvatske u Bosnu i postalo raširena praksa,


Evropljani – i Amerikanci – osvedočili su se o razotkrivenoj tragediji iz udobne raskoši njihovih fotelja“ (Conversi, 1996: 266, u: Cushman, Meštrović). Na taj način se moralno osuđivala politička elita SAD i EU da je upoznata s „genocidom“ u Hrvatskoj i BiH, ali da ih moralna tupost ne motiviše da ga spreči. Moralni relativizam se krivio za „poricanje holokausta“ (sintagma upotrebljena u međunaslovu), a rat u BiH se posmatrao kao „test za međunarodnu umešanost u pokušaj genocida“ (Conversi, 1996: 266–267). Otud se pod međunaslovom „Bosna: naša budućnost“ izvode sledeći zaključci: „Bosna je naša budućnost iz dva razloga: prvo, zato što je to jedno višeetničko društvo koje otkriva najviši stepen asimilacije; drugo, zato što dijaspore igraju središnju ulogu u sukobu“ (Conversi, 1996: 268, u: Cushman, Meštrović). Tako se višeetničnost BiH posmatrala na krajnje čudnovat način, jer govorilo se o „asimilaciji“, pa čak i o „najvišem stepenu“, što bi podrazumevalo stapanje različitih u jedinstveni identitet poput onog američkog ili australijskog, dok bi se posebni identiteti mogli i zadržati pored ovog zajedničkog: „Retki su primetili da Bosna predstavlja krajnji stadijum višeetničkog društva. To je višeetničko društvo zasnovano na radikalnoj asimilaciji, gde su sve konstitutivne etničke grupe izgubile njihove kulturne crte i obeležja razlikovanja, ali nisu izgubile njihove identitete. Stoga je obilje paralela između savremenih pluralnih društava i predratne Bosne. (...) Asimilacija može voditi do razaranja svih oblika razlikovanja, ali ona nema moć da iskoreni sećanje i poreklo, koji čine stubove etničkog identiteta. Drugim rečima, asimilacija ne vodi do poništavanja etnonacionalnih identiteta“ (Conversi, 1996: 268–269).

Doista, nije ni čudo što su „retki primetili“ ono što se ne može primetiti iz prostog razloga što ne postoji. Naime, ključni argument koji Konverzi iznosi odnosi se na to da asimilacija ne znači i gubljenje posebnih etničkih identiteta, što odista ne mora biti sporno. Međutim, ono što on sasvim previđa jeste da asimilacija mora dovesti i do stvaranja opšteg nacionalnog identiteta koji će u sebe uključivati sve posebne etničke identitete. Primera radi, Srbin koji se u nacionalnom smislu oseća Amerikancem bez po muke ostaje Srbin po etničkom osećanju. No, njegova asimilacija u Amerikanca je nemoguća ako nije postao nacionalno svestan i domovini odan.619 Utoliko je potpuno netačna svaka tvrdnja kako je u BiH izvršena ikakva asimilacija, a da ne govorimo o nekoj „radikalnoj“, „najvišeg stepena“, ili onoj koja bi vodila do „gubljenja kulturnih crta“ izvesnih etničkih grupa u BiH. 619 Obično ovi identiteti nisu u sukobu, iako je poslednjih skoro dve decenije prisililo Amerikance srpskog etničkog osećanja da se katkad opredeljuju koja im je privrženost važnija, pa je npr. uticajni republikanski senator Džordž Vojinović glasao za bombardovanje Srbije 1999, iz čega se može zaključiti da mu je američki nacionalni identitet važniji od srpskog etničkog ideniteta.


Što se kulturnih crta tiče, iz primarnog iskustva pisac ovih redova može posvedočiti da je polovinom osamdesetih, nezavisno od toga da li su bili vernici ili ne, Srbi, Hrvati i bosanski Muslimani držali do svojih običaja kao što su npr. poštovanje tabua vezanih za ishranu i održavanje higijene, a podaci nekolikih istraživanja (Bugarel, 2004; Botev, 2002; Bringa, 1995; Petrović, 1985) govore i da je u velikoj meri poštovano pravilo endogamije koje je zacelo olakšavalo, ako ne i omogućavalo poštovanje pomenutih tabua. No, čak i uz održanje „kulturnih crta razlikovanja“ ne bi bilo problema da se stvori zajednički nacionalni identitet koji bi u sebi sadržao posebne etničke identitete, ali je problem u tome što takav nacionalni identitet nije uopšte ni stvoren, a kamoli da se približio preovlađujućem nivou u društvu BiH, o čemu najbolje svedoče popisi iz 1971, 1981, 1991, baš kao i prvi višestranački izbori koji su rezultate demografskog popisa precizno preveli u odnose političke moći. No, čitava ova neodrživa priča o radikalnoj asimilaciji poslužila je jednoj svrsi – trebalo je pokazati da je bilo neophodno veliko nasilje da bi se takva asimilacija poništila: „Nasilne erupcije su, možda, bile najefektniji način preoblikovanja i oživljavanja usnulih identiteta. Za svaku asimilovanu grupu u svetu postoji neki potencijalni Milošević koji čeka da upotrebi agresiju kao alatku za oživljavanje uspavanih identiteta dok izgrađuje njegovo sledbeništvo.“ (Conversi, 1996: 269–270). Tako je izgrađena jedna pripovest u kojoj se iznenada pojavio zli Milošević i nasiljem pokvario idilične odnose između usnulih etničkih identiteta asimilovanih u neimenovanu naciju.620 Bosna i Hercegovina je predstavljena kao evropska utopija, a rat u njoj kao nastavak srpskih osvajanja započetih u Hrvatskoj, predvođenih zlom elitom s Miloševićem na čelu, kojima je pomagala cinična i srbofilska, te germanofobična i kroatofobična britanska elita. Manihejsko poimanje stvarnosti bilo je svojstveno ovakvoj pripovesti. Zanimljivo je da je i autor čuvene studije Usamljena gomila napisane 1950,621 Dejvid Risman (David Riesman, 1909–2002), u vreme pisanja eseja (1996) već u poznim godinama, upotrebio okvir agresor–žrtva da bi čitaocu približio sukob u BiH, te da je koristio diskurzivnu strategiju švercovanja Hrvatske uz već viktimizovanu BiH. Recimo, poredio je spremnost Buša starijeg da „tuče Irak u ime Kuvajta, onde gde je moglo biti rešenja s tek minimalnim koncesijama Iraku“ sa nespremnošću kako Buša tako „Klintona i najvećeg dela ove zemlje da budu uvučeni u daleko značajnije pitanje srpske agresije, prvo protiv Hrvata, a zatim protiv naroda Bosne“ (Riesman, 1996: 355, u: Cushman, Meštrović). Na sličan način, izražavao je iznenađenje što Srbija nije već napala Makedoniju (Riesman, 1996: 353, u: Cushman, Meštrović), i optužio je američke feministkinje za provincijalnost: „Konačno, treba pomenuti da je, takođe, 620 Identičnu pripovest ponudio je i Najal Ferguson u popularno-istoriografskoj emisiji Vek ratova, VIASAT History Channel 23. VIII 2008. 621 Citirana je 1087 puta u različitim studijama.


čudnovato što su ženski pokreti u Sjedinjenim Državama poklonili tako malo pažnje etničkim i okrutnim silovanjima učinjenim od strane Srba. Ovo samo potvrđuje moj osećaj da su one sasvim provincijalno zainteresovane za situacije u Sjedinjenim Državama“ (Riesman, 1996: 356–357, u: Cushamn, Meštrović). Takođe, činjenicu da u BiH ratuju svi protiv svih, objasnio je na sledeći način: „To (BiH, prim. aut.) je zatvor stvoren od Srba u kojem zatvorenici kažnjavaju jedni druge“ (istakao D. R.) (Riesman, 1996: 352, u: Cushamn, Meštrović). Upotrebljena je metafora koja pruža iluziju da je nešto objašnjeno, iako se u stvari tek demonizuje jedna strana u bosanskom sukobu. Branimir Anzulović, nezavisni istraživač i nekadašnji profesor na koledžu Preskot u Arizoni i Univerzitetu Indijana, međutim, bio je onaj Amerikanac čije je hrvatsko poreklo jasno predodredilo kakvom će se analizom rukovoditi pri proučavanju kosovskog mita i njegovog uticaja na oblikovanje moderne srpske nacije. Doista, već sam naziv Nebeska Srbija: od mita do genocida (Heavenly Serbia: From Myth to Genocide, 1999)622 ukazivao je na način na koji će tema biti obrađena, tj. ukazivao je da je sam kosovski mit morao proizvesti genocid.623 Ako je, pak, osnovni nacionalni mit genocidan, onda je nacija koja je njim uobličena takođe genocidna. U skladu sa naslovom knjige bila je i većina naslova odeljaka: „Nenebeski junaci“; „Vizantijsko nasleđe“; „Jugoslovenstvo: radikalna nacionalizacija crkve“; „Osmanska religijska trpeljivost“; „Nasilna balkanska gorja“; „Knez-mitropolitova ’pesma užasa’“; „Krvavi vaskrs srpske države“; „Visoka cena imperijalnih ambicija“; „Začarani krug laži i strahova“; „Izmaštane činjenice i stvarne mržnje“; „Akademijin Memorandum“; „Crkva prepoznaje đavola“; „Balkanizacija ili skandinavizacija“. Takvoj pripovesti je odgovarao balkanistički diskurs u okviru sukoba civilizacija. Tako, u odeljku „Vizantijsko nasleđe“ stajalo je sledeće: „Vizantijsko carstvo je obezbedilo model za srednjovekovne institucije i kulturu Srbije. Prema tome, izazovno je objasniti nasilje i kult krvi među Srbima kao deo njihovog vizantijskog nasleđa. Nije teško naći primere krajnjeg nasilja u dugoj istoriji ovog carstva (...)“ (Anzulović, 1999: 17). Doista, pozivanje na Vizantiju u negativnom kontekstu, tzv. bizantizam, najčešća je varijacija u balkanističkom diskursu u Hrvatskoj (Bakić Hayden, 2006).624 Naime, vizantijsko nasleđe se, po pravilu, krivi za nasilnost, lukavstvo i zakulisnu politiku koja navodno odlikuje 622 Citirana je 60 puta u raznovrsnim tekstovima. 623 Razume se, nije iznenađenje što su pohvalne reči Stjepana Meštrovića, Filipa Koena i albanskog lobiste Januša Bugajskog (Janusz Bugajski) o knjizi ispisane na njenim koricama. 624 U neku ruku, Anzulović spada u vizantofobe i pravoslavofobe: „No, danas, pet i po vekova posle nestanka Vizantije, pravoslavna crkva je jedina specifična vizantijska ustanova koja još živi, a ona ima svoje istaknute crte, podređenost državi i naciji, što obezbeđuje moralnu podršku unutrašnjoj represiji i spoljnoj agresivnosti“ (Anzulović, 1999: 112). Jednako strasno, autor je branio katoličku crkvu od napada srpskih istoričara za saradnju sa ustaškim režimom (Anzulović, 1999: 105–106).


srbijansko društvo i politiku za razliku od hrvatske. U tom smislu, Anzulović spada u glavnu osu konzervativne hrvatske misli pri tumačenju nestajanja Jugoslavije. Naime, usled ogromnih i neprevladivih razlika između „bizantske“ kulture Srbije i zapadne ili katoličke kulture Hrvatske (mit antemurale christianitatis), Jugoslavija nije imala izgleda na uspeh. Anzulović je posebno analizirao Gorski vijenac, književno remek-delo Njegoševo koje je nastalo kao književni nastavak epskog pesništva zasnovanog na kosovskom mitu, „zato što bi njegovo kombinovanje visoke umetničke vrednosti (što ne može biti potpuno shvaćeno u bilo kojem od postojećih prevoda na engleski), religijskog simbolizma i slavljenja genocida moglo biti bez paralele u svetskoj književnosti“ (Anzulović, 1999: 51). „Slavljenje masakra i njegovo opisivanje kao krštenje u krvi koje vodi ponovnom rođenju nacije čini poemu himnom genocidu“:625 „Uz dodatak mržnji prema islamu i žaljenju za palom Vizantijom, poema izražava jak prezir prema Zapadu, prikazan kroz raznovrsne komentare karaktera o Veneciji. U Njegoševo doba je Venecija odavno prošla svoj vrhunac moći, ali je još uvek nudila mnogo atrakcija posetiocu. Ipak, Njegoš, autokratski vladar zemlje u kojoj su glave nabijene na kolac bile uvek izložene na kuli vidljivoj iz njegove rezidencije, omalovažavao je venecijansku kuhinju i zabavu, uključujući muziku, i smatrao je Mlečiće bolesnima, feminiziranima i prefriganima“ (Anzulović, 1999: 54).

Tako je Gorski vijenac postao islamofobična, pravoslavno klerikalna i antizapadna himna genocidu nad crnogorskim muslimanima i inspiracija svim narednim genocidima. Razume se, sasvim je izostalo smeštanje autokrate i nacionalnog romantičara Njegoša, njegove Crne Gore, jedne malene tačkice sa svih strana okružene Osmanskim carstvom, i samog književnog dela u društvenoistorijski kontekst Balkana i ostatka Evrope. Ovako, izdvojeni iz svojeg istorijskog konteksta, gornji citati nagoveštavaju da je Njegoš bio 625 Anzulović navodi da je poema „prvobitno nosila podnaslov ’istoričesko sobitije pri svršetku XVII vieka’“ (Anzulović, 1999: 51), a u belešci dodaje kako je „podnaslov prisutan u mnogim narednim izdanjima, ali je izostavljen iz svih izdanja od kraja II svetskog rata. Izostavljanje odražava napore da se porekne da se masakr ikad desio, iako je sam Njegoš verovao u njegovu autentičnost“ (Anzulović, 1999: 189). Ipak, autor nije u pravu, jer se, recimo, u izdanju iz 1974. može videti faksimil originalne naslovnice prvog izdanja na kojoj se može pročitati i rečeni podnaslov. Sem toga, jedan od priređivača dela, Nikola Banašević, u beleškama je napisao, još jednom navodeći podnaslov, da se ne može sumnjati u istinitost opisanog događaja, „jer se lako dade utvrditi da je poturica u Crnoj Gori bilo pre vladike Danila, a isto tako da ih prvih decenija XVIII veka tamo više nema“. Takođe, pominje se da je Njegoš verovao u istinitost događaja (Banašević, 1974: 220–221). Treba, međutim, pomenuti da ima mišljenja da je „istraga poturica“ bila plod pesnikove mašte, pošto nema dokaza da se ikad tako nešto desilo (Dejzings, 2005: 250).


monstrum,626 a da je njegovo delo, i pored toga što je autor ranije pomenuo da se radi o „visokoj umetničkoj vrednosti“, jedna od mržnje prema muslimanima bolesna oda genocidu. Balkanistički diskurs naročito dolazi do izražaja pri poređenju ovog dela pravoslavnog mitropolita sa delima nastalim u „oblastima zapadnog hrišćanstva“ u kojima ovakva „mržnja“ nije bila prisutna,627 pošto „zapadnohrišćanska tradicija nameće ograničenja izlivima ljutnje i mržnje“, ali i sa Puškinovim delom Evgenije Onjegin u kojem, takođe, nije bilo takve mržnje, iako se radi o „slovenskim zemljama koje dele religiju“ (Anzulović, 1999: 59). Tako je Njegoš, blagodareći „paganskom kultu osvete, naročito jakom u dinarskim plemenskim društvima“ i „demonizaciji neprijatelja u učenju Srpske pravoslavne crkve“ postao glavni ideolog islamofobičnog srpskog genocida: „Važnost i uticaj Njegoševog moćnog poetskog rada u srbijanskoj i crnogorskoj kulturi ne može biti precenjen. Bosansko-srpski istoričar Milorad Ekmečić, koji je postao glavni ideolog srpske agresije na Bosnu devedesetih, pominje da je ’bilo objavljeno dvadeset izdanja (Gorskog vijenca, prim. aut.) između 1847. i 1913, te da je postao najšire čitan književni rad među Srbima. (...)’ Njegov uticaj je uporediv sa Biblijom u protestantskim zemljama ili Kuranom u islamskim zemljama, ali se njegova poruka veoma razlikuje. (...) Može se samo spekulisati do kojeg je stepena masakr nad muslimanima u novooblikovanoj Jugoslaviji (dugo pošto su Turci otišli) bio podstaknut Njegoševom poezijom, zato što su krvavi pohodi Crnogoraca imali brojne presedane u nasilnoj istoriji regije. Ipak, nema sumnje da su učesnici u pohodu znali Njegoševu najpopularniju poemu veoma dobro (Anzulović, 1999: 61).“

Prema tome, Anzulović je uticajem Gorskog vijenca, baziranog na kosovskom mitu, objašnjavao srpsku genocidnost u poslednjih 150 godina, pa i poslednja dešavanja iz devedesetih: „Ratovi Srbije devedesetih konačno su ohrabrili široko prepoznavanje očiglednog: Njegošev Gorski vijenac je poziv na genocid“ (Anzulović, 1999: 67). Sem toga, Anzulović je pripovednom strukturom izjednačio srpsko jugoslovenstvo sa velikosrpstvom, dok je hrvatsko prepoznao kao istinsko jugoslovenstvo „ravnopravnih naroda“: „Činjenica da čak i Obradović (Dositej), racionalist i trpeljivi mislilac, nije prepoznao odvojeni etnički i politički identitet nacije kao što su Hrvati, čija državnost 626 Na drugom mestu se optužuje za „nihilizam i nekrofiliju“ (Anzulović, 1999: 56). 627 Naveden je Ivan Gundulić, „autor glavnog dela hrvatske barokne književnosti, epske poeme Osman, koji je rođen u Dubrovniku, geografski veoma bliskom Crnoj Gori, a ipak, stavovima prema Turcima umnogome različit“ (Anzulović, 1999: 57). Sem njega, pomenut je i Mikloš Zrinjski, „plemić iz moćne hrvatske feudalne porodice Zrinjski“ i njegova epska poema Opsada Sigeta, te Pavao Ritter Vitezović i Andrija Kačić Miošić (Anzulović, 1999: 57–58).


nikada nije prekinuta otkad je u sedmom veku ustanovljena (iako je to bio slučaj s njihovim suverenitetom), ne može biti dovoljno objašnjen njegovom idealističkom vizijom slavo-srpskog bratstva. Hrvatski Ilirski pokret (1835–1948), takođe, je imao program ujedinjenja Južnih Slovena (prvobitno, uključujući Bugare) u zajednicu zasnovanu na jeziku i etnosu, ali nisu predvideli veliku Hrvatsku. Zato su oni izabrali ime Ilirija za pretpostavljeno ujedinjenje. Panhrvatska ideologija, koja tvrdi da su Srbi bili u stvari Hrvati, etnički ili politički, prvi put je bila oblikovana posle 1849. od Anta Starčevića. On i njegovi nastavljači su zatim napustili zahtev za Srbijom, ali su nastavili da Bosnu smatraju hrvatskom zemljom. Međutim, za razliku od srpskih nacionalista koji su posmatrali muslimane kao izdajnike, ’Starčević je bio jedan od prvih hrišćanskih mislilaca bilo gde koji je izražavao divljenje prema islamu, opisujući bosansko-muslimansku elitu kao... „najstarije i najčistije plemstvo u Evropi“’. Južnoslovensko ujedinjenje je moglo biti posmatrano ili kao ujedinjenje jednakih naroda ili kao asimilacija u veliku Srbiju. Sukob između ovih dvaju prilaza, tj. između asimilacionističke prirode srpskih nacionalnih ideologija i integrativnog karaktera hrvatske nacionalne misli, ostao je stalan u periodu koji je prethodio oblikovanju Jugoslavije i tokom njenog postojanja“ (Anzulović, 1999: 77).

U ovakvoj pripovesti i najprosvećeniji Srbin sa prelaza XVIII u XIX vek, Dositej Obradović, gubi trku sa najuskogrudijim rasističkim hrvatskim nacionalistom druge polovine XIX veka. To što je potonji dosledno negirao postojanje Srba u Hrvatskoj koje je sve izjedna zvao „vlaškim nakotom“, „slavoserbskom pasminom“ i sličnim terminima, gubilo je svaku snagu, a dakako nije ni navedeno, u svetlu činjenice da je bosanske muslimane, koje je smatrao Hrvatima (što, takođe, izričito nije rečeno, iako je nagoveštena takva mogućnost pošto su BiH smatrane hrvatskim zemljama), ubrajao u „najstarije i najčistije plemstvo u Evropi“. Pozitivan stav prema bosanskim muslimanima uz negativan stav prema Srbima u drugoj polovini devedesetih godina spadao je u jedno od pravila političke korektnosti na Zapadu. Razume se, to je odgovaralo ciljevima hrvatske nacionalne politike. Uzgred, pripovest je predstavila i uobičajenu hrvatsku nacionalističku priču o neprekinutoj državnosti čiji je početak pomeren čak u VII vek. Razume se, značaj Ilirskog pokreta za samu hrvatsku nacionalnu integraciju suviše je složeno pitanje da bi se autor time bavio u knjizi koja se bavi prevashodno „srpskim genocidnim mitom“, ali je i on predstavljen kao bezinteresna jugoslovenska inicijativa Hrvata, premda je hrvatska varijanta jugoslovenstva mogla, takođe, biti predstavljena i kao težnja za velikom Hrvatskom, jer je ona imala na umu prevashodno organizaciju Južnih Slovena u Habzburškoj monarhiji na temeljima „hrvatskog povijesnog državnog prava“ i brojčane nadmoći Hrvata (Bakić, 2004). Zanimljiv je i prikaz ustaškog pokreta i nestanka Kraljevine Jugoslavije. Tako se o ustašama veli da su predstavljali „zapanjujuću reakciju na srpski


teror“, te da „nikada pre nije bilo organizovanog političkog terorizma u Hrvatskoj“ koji je „privukao vrlo malo Hrvata“: „No, 1941, kada je Jugoslavija, bolesna od unutrašnjih trzavica, bila preplavljena silama Osovine, fašistička Italija i nacistička Nemačka su ustoličile na vlasti ustaše, pošto je vođstvo Hrvatske seljačke stranke odbilo nacističku ponudu da oblikuje jednu kolaboracionističku vladu. Uz invazione vojske, srpski četnici, višenacionalnim komunistima predvođeni partizani, i hrvatske ustaše pretvorili su raspadnutu Jugoslaviju u klanicu“ (Anzulović, 1999: 95).

Ako je tačno da je vođstvo HSS odbilo da oblikuje kvislinšku vladu, tačno je i to da se vođ Vladko Maček obratio preko radija hrvatskom pučanstvu da sluša novu ustašku vlast, što je prećutano.628 Istovremeno, prvo se uz „invazione snage“ navode četnici, potom „komunistima predvođeni“ partizani, a tek naposletku ustaše. Na taj način se uspostavlja neka vrsta simetrije između svih ovih vojski, dok se sasvim gubi iz vida koja je od njih bile antifašistička, iako je oslobodilačku borbu koristila kao adut u građanskom ratu i sredstvo za uspostavljanje komunističke diktature; koja je, iako načelno antifašistička i anglofilska, u okviru građanskog rata sprovodila genocidne akcije protiv muslimana i sarađivala na antikomunističkoj osnovi s kvislinzima i fašističkim okupatorom; a koja je bila nedvosmisleno fašističkog, antisrpskog, antisemitskog i antiromskog genocidnog usmerenja.629 Uz to, NDH se uopšte ne naziva „velikom Hrvatskom“, iako za to ne bi nedostajalo razloga u svetlu stalnog insistiranja na opasnosti od „velike Srbije“. Srbi su, međutim, u obe Jugoslavije pripovedno predstavljeni „lošim momcima“, čime se sama Jugoslavija delegitimizuje, jer čemu stvarati zajednicu u kojoj Srbi stalno hoće da dominiraju? U socijalističkoj Jugoslaviji su „omiljene“ ličnosti za primenu diskurzivne strategije personalizacije svakako Aleksandar Ranković i Slobodan Milošević (Anzulović, 1999: 95–96). Takođe, Srbi se sistematski predstavljaju kao ljudi koji nemaju primernu radnu etiku, što po sebi nije netačno, ali je veoma sporno da li su Hrvati baš toliko marljiviji kao što se to u tekstu pretpostavlja i da li je to bio neophodan uslov, da se dovoljan i ne pominje, za nestanak Jugoslavije. Anzulović je, takođe, paušalno tvrdio kako su „beogradski propagandisti, takođe, znali da spoljni svet nije bio zainteresovan da sluša o zlim Albancima, Muslimanima, Slovencima, itd, već je bio zainteresovan za privlačno 628 Istine radi, Maček je bio u kućnom pritvoru, a osam meseci je proveo u Jasenovcu (Goldstein, Goldstien, isto). 629 Anzuloviću treba, ipak, odati priznanje za korektno navođenje podataka iz Kočovićeve i Žerjavićeve knjige o žrtvama II svetskog rata i demografskim gubicima u Jugoslaviji. S obzirom na to da se o toj temi vodila prava propagandna bitka brojevima žrtava, što uvek ima i morbidni prizvuk, ovakvu objektivnost treba primetiti.


jednostavne priče o dobrim Srbima i lošim Hrvatima. Interno, međutim, etnički Albanci su uvek bili glavna meta kleveta“ (Anzulović, 1999: 108). Nije sasvim jasno, a autor se nije potrudio da pojasni zašto bi spoljni svet želeo da sluša priče o dobrim Srbima i zlim Hrvatima, a ne neke druge, te odakle on to zna. Može se samo pretpostaviti da se radi o kompleksu NDH. Za svaki narod, a posebno mali, takav kompleks je prilično neugodan. Verovatno će sličan kompleks u narednim decenijama nositi i Srbi zbog opažaja ratova devedesetih u okruženju i na Zapadu. Ostaje, nažalost, samo krhka nada da se buduće generacije srpskih sociologa i istoričara, koje će doći kad kompleks bude slabio neće ponašati slično nekim savremenim hrvatskim kolegama. U jednoj stvari, međutim, Anzulović je u pravu. Radi se o njegovom odbijanju predstavljanja brđana kao žrtvenog jarca. Naime, zaista postoji tendencija da se „dinarski brđani“ predstave odgovornima za rat. Delimično je tačna i tvrdnja da „ova teza zgodno služi većini Srba, naročito beogradskoj eliti, da izgledaju kao nevine žrtve primitivnih izvanjaca“ (Anzulović, 1999: 141). Radi se o delimičnoj tačnosti zbog toga što je i u Zagrebu postojalo okrivljavanje Hrvata iz Hercegovine za mnogo toga lošeg u toj sredini uopšte, pa i posebno za ratne zločine počinjene s hrvatske strane. Očigledno, radilo se na obe strane o negativnim stereotipima o brđanima i seljacima, jer osim etničkih stereotipa na delu su bili i stereotipi o seljacima i građanima. Delimično je tačno i to da je „gradsko podzemlje igralo veću ulogu u srbijanskoj agresiji no balkanski brđani“, te da su se Arkan i Dragan Vasiljković posebno „istakli u brutalnosti“ (Anzulović, 1999: 143). Delimična tačnost je opet vezana za činjenicu da su i sa hrvatske strane bili prisutni ljudi iz podzemlja poput izvesnog Siniše Dvorskog Ramba,630 a na bošnjačkoj Jusuf Juka Prazina (koji se borio i na hrvatskoj strani), Mušan Topalović Caco i Ramiz Delalić Ćelo (osumnjičen, između ostalog, i za ubistvo oca mladoženje u srpskim svatovima 1. IV 1992, Nikolu Gardovića), poznati sarajevski predratni kriminalci, od kojih je prvi bio naročito čuven po veštom baratanju „čakijom“. No, ako bi se i ove individue navodile, onda bi bilo teže „objasniti“ da se radilo o „srbijanskoj agresiji“, premda su zapadni mediji umeli često Juku Prazinu nazivati Robinom Hudom,631 iz čega je jasno da nemaju samo Balkanci u kolektivnoj svesti predstavu o „plemenitom kriminalcu“ ili „hajduku“ („ovi ljudi su moderni nastavljači hajdučke tradicije“, veli Anzulović za Arkana i kapetana Dragana), već se i „civilizovani“ zapadnjaci mogu s njima u tom pogledu porediti. 630 Trenutno je u zatvoru pošto je 1996. ubio ministra turizma Hrvatske, http://www.crorambo.com/, pristupljeno 20. V 2008. godine. 631 Primerice, Andrew Hogg, „Robin Hood Hero Turns Enemy in Hell of Siege City“, Sunday Times, 16 May 1993; John Fullerton, „Sarajevo’s `Robin Hood’ in Military Power Struggle“, Reuters Library Report, 21. septembar 1992. godine.


Čini se da Anzulović u svom pisanju nije prevladao bazičnu težnju da Srbe predstavi što lošijim, a Hrvate što boljim (Emmert, 2003: 171). Nije uspeo da prebrodi zamke etničkog takmičenja: „Srpski pisci“, veli on misleći na Vuka Draškovića, Vojislava Lubardu i druge, „nisu bili manje uposleni opisivanjem Hrvatske kao druge zemlje mržnje, a Hrvata kao krvožednih demona“ (Anzulović, 1999: 139). Ne sporeći da u ovome, možda, ima pravo, postavlja se pitanje kako je on u svojoj knjizi predstavio Srbe. 10.9. Bosna i sociologija – moral i saznanje Optužba za genocid je tako postala sredstvo negiranja i poricanja svih drugih pitanja koja su okruživala sukob. Stiven Berg i Pol Šaup

Američki sociolog koji predaje na Univerzitetu Vitenberg (Wittenberg) u Nemačkoj, Kit Daut (Keith Doubt), pokušao je 2000. u knjizi Sociologija nakon Bosne (Sociology after Bosnia)632 da promišlja tri teme u simbiotičkoj povezanosti: Bosnu, moral i sociologiju. Za njega su, naime, ove vrednosti neraskidivo povezane. Sociolog ima obavezu da bude visoko moralan, a sociološka teorija mora biti povezana sa etikom. Saznajni relativizam postmoderne izričito se odbija (Doubt, 2003: 10) i eklektičkim kombinovanjem funkcionalizma, simboličkog interakcionizma i marksizma633 moralistički se tvrdi da „ova knjiga artikulira jednu sociologiju za Bosnu kao pokušaj razumijevanja šta su to, tokom rata u Bosni, ljudi u njoj i van nje radili i zašto su to radili, pozivajući se na referentni okvir djelovanja“ (Doubt, 2003: 13). Pošto je svoju knjigu objavio 2000, važno je videti i na koji način je procenjivao dotadašnje razumevanje i objašnjenje rata u BiH, a posredno i nestanka Jugoslavije i ratova za njeno nasleđe. Prostor BiH i rat su, prema Dautovom shvatanju, činili tačku kušnje za sociologiju:

632 Citirana u 21 bibliografskoj jedinici. 633 U jednom od poglavlja („Intelektualna izdaja i bosanskohercegovačka muka“) autor se nenačelno obračunava s marksističkih pozicija sa Mihailom Markovićem (Doubt, 2003: 129–142). Tako, pošto je naveo da su za Markovića „šest optimalnih karaktera“ praxisa namernost, sloboda i samoodređenje, kreativnost, društvenost, racionalnost i individualna samorealizacija, Daut veli: „Marković se također nada da se posebni dijelovi praxisa mogu podudarati bez konceptualnog konflikta, ali ovo je teško zamisliti. Ova vrsta teoretiziranja nagovještava opredjeljenje na neodgovornost i dvoličnost, koje Marković koristi za potporu i promicanje genocida u Bosni i na Kosovu“ (Doubt, 2003: 142). Čini se da je napravljena logička greška non sequitur, jer uopšte nije jasno, barem ne piscu ovih redova, kako iz navedenog teorijskog shvatanja delova praxisa sledi „potpora i promicanje genocida“.


„Na godišnjem sastanku Američke asocijacije sociologa 1998. godine predstavljeno je oko 2.300 radova. Samo su dva rada bila o Bosni. (...) Otkud toliko odsustvo sociološkog istraživačkog rada kada je riječ o nedavnoj historiji i trenutnoj situaciji u Bosni ? (...) Da li sociologija može egzistirati kao validna nauka o društvu, ako ignorira jednu, možda čak, najalarmantniju i najtežu temu svog vremena“ (Doubt, 2003: 7)?

Zašto bi američki sociolog želeo da se bavi baš Bosnom i ratom koji se tamo zbio, a ne nekim drugim ratom, pitanje je koje se smesta nameće. Po čemu je takav rat bio poseban? U čemu je njegov svetskoistorijski značaj? Po Dautu radi se o etičkom pitanju: „Bosna se suprotstavlja sociologiji. Težina Bosne, dugotrajna patnja i nezamisliv bol koji su doživjeli njeni ljudi, možda su preteški da bi ih konvencionalna sociologija pojmila. Drugim riječima, sociologija više nema privilegiranu poziciju visa-vis Bosne. Bosna sociologiju unižava. Ipak, Bosna je postala tema u kojoj sociologija mora i sama reskirati. Ako, kao što je sada slučaj, sociologija nije u stanju objasniti događaje u Bosni, onda horizonti sociološkog saznanja trebaju biti preispitani i prošireni. Ako se u tome ne uspije, onda će slabosti sociologije biti otkrivene i pojavit će se mogućnosti za njezin razvoj“ (Doubt, 2003: 7–8).

Kako se vidi, „Bosna“ postaje u Dautovom tekstu izvesna metafizička i etička vrednost koja izmiče sociološkom uvidu. Ipak, on se nada da će sociologija svojim razvojem dostići taj stepen razvoja kako bi mogla objasniti šta se to i zašto se dogodilo sa BiH. Čini se da pretpostavlja dotadašnje novinarske i istoriografske radove o BiH sociološkim, jer prvi brojem i kvalitetom, prema autoru, nadmašuju sociološki doprinos razumevanju BiH. Daut izričito navodi sledeće novinare koji su u svojim knjigama „oštro“ postavili pitanja o društvenoj stvarnosti BiH: Roj Gatman, Piter Mas (Maas), Rodžer Koen, Dejvid Rif (Rieff), Dejvid Roudi (Rohde). No, on žali što ta pitanja „često ostaju neispitana sa stanovišta sociološke tradicije” (Doubt, 2003: 8). Slično tome, hvali se doprinos istoriografskih dela razumevanju prošlosti BiH, posebno Noela Malkolma, Džona Fajna, Roberta Donie, Iva Banca, Majkla Selsa i Rusmira Mahmutćehajića (Doubt, 2003: 8). Sociolozi su se, međutim, najređe bavili BiH, a časni izuzeci, po autoru, jesu Stjepan Meštrović, Tomas Kašmen i Rusmir Mahmutćehajić634 (Doubt, 2003: 7). Prva tema kojom se Daut bavi jeste „etničko čišćenje“, za koje na jednom mestu, iako nedovoljno precizno, u osnovi ispravno veli da je eufemizam 634 R. Mahmutćehajić je, inače, bio jedan od „čelnika osnivača“ paravojne Patriotske lige BiH (Silber, Little, 1996: 265), i nije sociolog, premda je moguće da ima takvih pretenzija, već profesor primenjene fizike i neka vrsta islamskog mislioca. Takođe, piše kolumne u sarajevskom dnevniku Oslobođenje.


korišćen „za hapšenja, silovanja, ubistva i progone bosanskih građana iz njihovih domova“ (Doubt, 2003: 15), da bi već na sledećoj stranici smatrao kako se etničko čišćenje odnosi „na planski i metodični čin genocida u Evropi devedesetih godina“ (Doubt, 2003: 16). Očevidno, autor se u konkretnoj stvari nalazio pod uticajem novinara i nekih istoričara koji su neprecizno upotrebljavali pojmove.635 Doista, izričito se u tom kontekstu navode Noel Malkolm, Norman Sigar, Roj Gatman i Piter Mas (Doubt, 2003: 16). Nažalost, i posle 2000, blagodareći opštem medijskom određenju etničkog progona kao genocida, dešava se da se i oni koji su, možda, stručnjaci za genocid, ali i zacelo nestručni za bivšu Jugoslaviju, nužno moraju oslanjati na sekundarne izvore i praviti manje ili veće greške. Recimo, Vilijem Rubinštajn (Wiliam Rubinstein) veli kako je Slobodan Milošević „došao do moći u jugoslovenskoj Komunističkoj partiji kao srpski krajnji nacionalista i partijski čvrstorukaš“, da je Radovan Karadžić, „vojni vođ samoproglašene ’Srpske republike Bosne i Hercegovine’“ (Rubinstein, 2004: 282–283) i sl.636 Ako sa etičke tačke gledišta nije neophodno razlikovati etnički progon (što je nedvosmislena i preciznija reč od čišćenja) i genocid, jer patnja ljudi i veliki broj smrti izazivaju moralno zgražanje u svakom slučaju, sa saznajnog i pravnog stajališta to je zacelo neophodno. Ipak, treba imati u vidu i da se moralna shvatanja u vremenu menjaju. Primerice, Rubinštajn upozorava da je moralna nedozvoljenost etničkog progona relativno novijeg datuma, jer je još 1972. britanski premijer Edvard Hit (Edward Heath) razmatrao mogućnost da se 500.000 katolika iz Severne Irske progna u Republiku Irsku, a da se 200.000 protestanata iz Irske prebaci u Severnu Irsku. Takođe, polovinom pedesetih godina jedan od vođa irskih nacionalista sanjao je o ujedinjenoj Irskoj zato što „čak i razmena stanovništva nije nemoguća ovih dana“ (Rubinstein, 2004: 285, 302). O etničkom progonu („čišćenju“) može se govoriti kada se proterivanje pripadnika neke etničke zajednice vrši na sistematski način i uz namernu primenu nasilja, dok vlast ili podržava ili ne pokušava da spreči takvo delanje 635 Zacelo, poistovećenje etničkog progona i genocida primetno je i kod velikog broja bošnjačkih autora (Mitrović, 2005: 183). 636 U nastavku je autor pisao: „Tada, u Bosni, termin ’etničko čišćenje’ prvi put je postao svetski poznat, kao termin koji je opisivao politiku Srba (i, u manjoj meri, Hrvata) prema bosanskim muslimanima i jednih prema drugima. Pokolji i masakri su se dešavali, kao onaj nad muslimanima u Mostaru u novembru 1993. godine. Uspostavljeno je ono što je najčešće bilo opisivano kao ’koncentracioni logori’ za muslimane, i tu su se ubistva i mučenja nekontrolisano dešavala. Do kraja 1992. procenjeno je da je do dva miliona Bosanaca ostalo raseljeno van svojih domova“ (Rubinstein, 2004: 283). Na osnovu ovog opisa neupućeni čitalac može imati samo veoma zamagljenu i zbrkanu sliku o tome šta se u BiH zaista dešavalo. Čini se da je uzrok tome u činjenici da je ova slika zamagljena i samom autoru knjige o genocidu u istoriji. Za autorovu spremu preširok istorijski zahvat vodio je manjku dubine u analizi pojedinačnih slučajeva.


(Calic, 2009: 120). Radi se o progonu „etnički nepoželjnih“ ljudi s nekog prostora, pri čemu se usput koriste nelegitimne nasilne mere kao hapšenja, osnivanja logora, nasumična ubijanja i silovanja, razaranja sela i gradova kako bi se progon učinio nehumano efikasnijim (Menecke, Markusen, in Totten, Parsons, Charny, 2004: 416). No, progon ne znači isto što i istrebljenje. Primera radi, Nemci su nakon II svetskog rata etnički prognani iz Istočne Evrope, Hrvati iz tzv. republike Srpske Krajine, Srbi iz Hrvatske, Bošnjaci iz mnogih delova BiH, Srbi iz mnogih delova BiH, Hrvati iz centralnih delova BiH, Albanci s Kosova, Srbi s Kosova. No, čak i oni koji pišu knjige o genocidu često ne prave razliku između etničkog progona i genocida, pa Rubinštajn npr. veli: „Dejtonski sporazum je, takođe, ustanovio snage NATO za sprovođenje i nametanje dogovorenog prekida vatre. One su imale promenljive rezultate, i često su bile kritikovane, ali su, može se tvrditi, u velikoj meri predstavljale prve takve međunarodne snage za održavanje mira u cilju zaustavljanja genocida“ (Rubinstein, 2004: 286). Treba uočiti da, između ostalog, ovakvo pisanje ideološki pravda ulogu NATO posle završetka Hladnog rata. Slično Rubinštajnu, Kempbel, profesor političke geografije na Univerzitetu Daram (Durham), tvrdi da „dok priroda i obim genocida u Bosni nisu (na sreću) odgovarali masovnoj istrebljivačkoj politici do koje je nacistički režim stigao posle putovanja njegovom ’perverznom stazom’, genocid je određen smislom kojim se ciljanom stanovništvu uništavaju osnove života, a ne aktuelnim sprovođenjem ubistva ili brojem žrtava. U tom pogledu je uloga logora bosanskih Srba kao deo sistematskog ciljanja nesrpskih zajednica kao kolektiviteta koje su nameravali da unište odgovarala međunarodnopravnom razumevanju genocida“ (Campbell, 2002: 156–157). Dok je tačno da broj žrtava i način sprovođenja masovnih ubistava ne moraju biti odlučujući da bi neki proces masovnog ubijanja određenog stanovništva bio označen genocidom, ipak je verovatnoća da je na delu genocid povećana ako je veliki udeo nekog stanovništva podvrgnut istrebljenju. Nije, međutim, jasno na koji je način Bošnjacima uništena „osnova života“ i šta to uopšte znači. Ovako široka određenja nesumnjivo dopuštaju veoma slobodna tumačenja onoga što se na terenu dešava, u čemu je u stvari i propagandna suština same upotrebe reči „genocid“: „Optužba za genocid, za razliku od optužbe za ratne zločine, prikiva krivicu na jednu stranu, i podrazumeva oslobađanje drugih (žrtava). Optužba za genocid je skoro uvek praćena zahtevima da navodni počinioci budu kažnjeni – ne samo za navodne akte genocida, već za sva delanja koja okružuju genocid. Optužba za genocid tako postaje sredstvo negiranja i poricanja svih drugih pitanja koja okružuju sukob“ (Burg, Shoup, 2000: 184).


Genocid, pak, podrazumeva plansko, sistematski i metodično izvedeno istrebljenje neke etničke grupe sa određene teritorije ili nekog njenog dela. Genocidni delatnici mogu upotrebljavati neke metode etničkog progona, kao što je organizovani progon žena i dece uz masovno i sistematsko ubijanje muškaraca, što je oblik genocida nižeg stepena primenjen npr. u Srebrenici, ili koncentracione logore, ali to, kao što Kempbel s pravom primećuje, nije od presudne važnosti. U obliku genocida višeg stepena ne pravi se razlika na osnovu pola i dobi, već se svi članovi neke etničke grupe ubijaju, npr. slučaj Jevreja tokom II svetskog rata. Kako u višem, tako i u nižem obliku naglasak je na iskorenjivanju stanovništva s nekog prostora. Najčešće su i etnički progon i genocid propraćeni uništavanjem kuća, bogomolja, grobalja ili drugih etnički prepoznatljivih materijalnih ostataka određene grupe na nekom prostoru. Da se nije moglo raditi o genocidu u BiH proizlazi već i iz manifestne funkcije „etničkog čišćenja“, onako kako je, sledeći Malkolma, shvata Daut: „Manifestna funkcija etničkog čišćenja bila je da protjera dvije etničke populacije i da radikalizira treću. Bosanski muslimani i bosanski Hrvati su protjerani, a bosanski Srbi su radikalizirani“ (Doubt, 1993: 17). Ako se radi o proterivanju, onda se ne radi o ubijanju, a genocid zahteva masovno ubijanje. No, osim te primedbe, posebno je važno uočiti da Daut isključivo Srbe smatra „etničkim čistačima“, dok je drugim dvema grupama zajemčen status žrtvi. Time se složena stvarnost rata u BiH svodi na srpsku agresiju.637 Ponesenost Dauta Malkolmovom analizom srpskog „etničkog čišćenja“ pri kraju knjige nije imala granica: „Malcolm citira historičara Richarda Pipesa, i snaga Pipesovih zaključnih riječi leži u tome što u njima prepoznajemo ono što bi Merton nazvao latentnom funkcijom etničkog čišćenja. (...) Boljševici su morali prolijevati krv kako bi svoje neodlučne pristaše vezali kolektivnom krivnjom. Što je Boljševička partija imala više nevinih žrtava na savjesti, to su obični boljševici više uviđali kako nema uzmicanja, nema kolebanja, nema kompromisa, da su neraskidivo povezani sa svojim vođama i da mogu samo marširati s njima do ’potpune pobjede’ bez obzira na cijenu“ (Doubt, 2004: 17).

Doista, psihologiziranje nekadašnjeg Reganovog savetnika o boljševicima ubedilo je i Malkolma da je skrivena funkcija „srpskih zverstava“ ista ona koja je morala motivisati i boljševike. Jedino je pitanje kako bi se mogli objasniti etnički progoni Srba iz BiH, Hrvatske i s Kosova. Ono, međutim, što objašnjava 637 Mostar je npr. ostao bez svojih gotovo 20% građana srpske nacionalnosti još početkom rata. Tuzla i Sarajevo postali su gradovi bez Srba malo docnije, jer su bošnjačkim vlastima tokom rata bili potrebni Srbi kao „etnički taoci“ koji bi pred međunarodnom javnošću potvrđivali da je BiH istinska višeetnička zajednica.


pisanje Pajpsa o boljševicima, a Malkolma i Dauta o Srbima jeste činjenica da su ovi autori predmet svog istraživanja smatrali neprijateljem. U slučaju potonjih to je vidljivo već i iz tendencije izjednačavanja čitave nacije s jednom krajnje levom ideološkom grupom koja je uživala status neprijatelja u preovlađujućem delu zapadne javnosti kroz veći deo XX veka.638 Problem sa takvim slobodno asocijativnim psihologiziranjem jeste u tome što je neuverljivo i nedokazivo, već se temelji na aksiomima koji se primaju na veru: „Razlog zašto je etničko čišćenje poprimilo najbrutalniji oblik u Bosni ne leži u dugoj historiji plemenske mržnje u toj zemlji. Naprotiv, etničko čišćenje je poprimilo najbrutalniji oblik u Bosni zato što u njoj postoji duga tradicija dobronamjernosti jednih prema drugima i prema različitim svetim predanjima. Sa stajališta bosanskih Srba, koji sebe nisu smatrali samo Srbima nego i Bosancima, nije bilo potrebe za etničkim čišćenjem. Sa stajališta bosanskih Srba, koji su sebe smatrali više Jugoslavenima nego Srbima, nije bilo svrhe u etničkom čišćenju. Iz perspektive bosanskih Srba, čiji su bračni drugovi bili ne-srbi, nije bilo želje za etničkim čišćenjem. Ako uzmemo u obzir normativne orijentacije koje su historijski bosansku zajednicu držale na okupu, etničko čišćenje se moralo sprovesti na način koji je bio kategoričan. Ako uzmemo u obzir zajedničke vrijednosti koje su integrirale bosansko društvo, etničko čišćenje se moralo sprovesti na način koji je bio apsolutan i nemilosrdan. Inače, nesigurnost i ambivalentnost bosanskih Srba ne bi se mogla nadvladati. Objektivna posljedica etničkog čišćenja, kako ističe Malcolm, bila je to da se bosanski Srbi natjeraju ’da shvate kako nema uzmicanja, nema oklijevanja, nema kompromisa, da su neraskidivo povezani sa svojim vođama i da mogu samo marširati s njima do ’potpune pobjede’ bez obzira na cijenu’.“ (Doubt, 2003: 18–19).

Ako je autor u pravu, onda se sledeći izliv genocidne etničke brutalnosti može očekivati u Švajcarskoj, jer ta politička zajednica doista nije bila svedok „duge istorije plemenske mržnje“, već u njoj postoji „duga tradicija dobronamernosti jednih prema drugima“. Sem toga, ako su se bosanski Srbi smatrali Jugoslovenima, nisu li bili kivni na one koje su opažali krivima zato što su hteli da napuste i ukinu Jugoslaviju? Zar promena statusa Srba iz većine u manjinu putem neustavnog preglasavanja nije mogla kod njih podstaći strah da će se to još češće dešavati u nezavisnoj BiH, a zatim ljutnju i bes? Nije li ih to moglo motivisati da budu izuzetno osvetnički raspoloženi? Isto tako, zar težnja bosanskih Srba da se izdvoje iz BiH nije mogla pobuditi strah Bošnjaka, 638 Slično ovome, Holbruk je u svojoj knjizi Završiti rat (To End a War), umeo, sledeći svoju suprugu Keti Morton, opisati od Miloševića „odmetnute bosanske Srbe“ kao „Hamas krilo Srba“ koje bi moglo „pokušati da nas ubije(u), posebno ako budemo imali napretka prema miru“ (Holbrooke, 1998: 93).


a u manjoj meri i bosanskih Hrvata, da će ostati u obogaljenoj zemlji koja neće moći da se održi? Nije li taj strah morao proizvesti ljutnju i bes? Nisu li nacionalistički vođi Srba, Hrvata i Bošnjaka u borbi za moć i zaštitu grupa koje predstavljaju neodgovorno i nezrelo manipulisali već postojećim i stvarnim strahovima, ljutnjama i besovima? Zar se na taj način, ipak, verodostojnije ne objašnjavaju etnički progoni svih etničkih zajednica u BiH, no psihologiziranjem Malkolma i Dauta?639 No, Dautu je bilo bitno da potpuno satanizuje Srbe, pa čini se i nije vodio previše računa o usklađenosti činjenica s moralističkim gnevom koji ga je vodio pri pisanju: „Da je svijet koji je bio posmatrač bio svjesniji značaja sahrane i toga šta je značilo kršenje tog obreda, možda bi do intervencije u Bosni došlo ranije i možda bi genocid bio zaustavljen prije nego što je proveden do kraja“ (Doubt, 2003: 28).640 Nije sporno da je užasan zločin ako neko granatira sahranu. Takođe, nije sporno da se i to zlodelo dešavalo i da su snage bosanskih Srba nažalost bile krive za tako užasnu stvar. Pa ipak, takva zlodela se nisu sistematski dešavala, a genocid ne samo da nije bio „proveden do kraja“ već se, osim nažalost u Srebrenici, nigde nije ni desio. Naravno, to ne znači da užasi etničkog progona koje su sprovodili sunarodnici pisca ovih redova nisu unesrećili ljude u Podrinju i Pounju, ali to, ipak, nije bio genocid. Istini za volju, treba uočiti i da su Srbi etnički prognani iz Sarajeva, Tuzle, Mostara, i drugih gradova, a Hrvati iz centralne BiH, Bošnjaci i Hrvati iz Banja Luke itd. Na nesreću, Daut je, ne vodeći računa o činjenicama, i posle završetka rata nastavio da koristi humanitarno-imperijalistički diskurs u okviru agresor– žrtva, pa je Srbima pripisao kolektivnu krivicu: „U Bosni je nužna intervencija, ne samo zbog bosanske vlade i njenih građana već takođe zbog nacionalističkih Srba. Bez intervencije, nacionalistički Srbi ostaju najnesretniji i najbjedniji narod na svijetu. (...) Intervencija je nužna da oslobodi nacionalističke Srbe njihove bijede (bijede koju su oni previše ponosni da dijele, ali dijeljenje ne mogu izbjeći). Olakšanje zbog nepravednih djela dolazi jedino od pravednog kažnjavanja za nepravedna djela. Duše nacionalističkih Srba su bolesne, unesrećene bolešću nepravednosti, i pravda, apsolutna pravda, jeste jedini lijek koji može izliječiti ove duše“ (Doubt, 2003: 89). 639 Ovakav način rezonovanja sasvim odgovara Pouzenovoj „bezbednosnoj dilemi“ koju je ovaj oblikovao za objašnjavanje etničkih sukoba. Naime, bezvlašće, tj. nedostatak onog ko legitimno poseduje monopol na nasilje neminovno rađa brigu za sigurnost i osećaj pretnje od rivalskih suseda koji se bore za moć. Otud rivali koji gomilaju moć postaju pretnja jedni drugima, a strahovi postaju sve realniji (Posen, 1993: 104). 640 Slično ovome, Mahmutćehajić veli „da je dvadeseto stoljeće u povijesti bosanskih muslimana proteklo s brojnim znakovima njihovih slabosti i neizliječenih trauma. To je razdoblje ustrajnog i opsežnog uništavanja njihovih grobalja, koja su odražavala njihovo poimanje života“ (Mahmutćehajić, 2002: 253).


Srbi su, prema autoru, kolektivno krivi. Nazivaju se bez prestanka „nacionalističkim Srbima“.641 Dehumanizovani i demonizovani kao „najnesretniji i najbjedniji narod na svijetu“, čije su duše „bolesne“, čime se podvlači nenormalnost, ako ne i umna poremećenost čitavog naroda, zaslužuju kolektivnu kaznu da bi se mogli popraviti, tj. „osloboditi njihove bijede“ i „izliječiti“. Etičnost, na koju se autor poziva, tako je sasvim izneverena, jer nema etičnosti bez humanosti. Umesto čovekoljublja, međutim, za čitavu naciju traži se kolektivno kažnjavanje koje nužno mora dovesti do gubitka života i masovnih stradanja. Antihumani stav se pravda u okviru agresor–žrtva i humanitarno-imperijalističkim diskursom, te diskurzivnom strategijom demonizacije neprijatelja:642 „Ako zapadni političari ne mogu donijeti pravdu koja se odnosi na nacionalističke Srbe, kako očekuju da će donijeti pravdu koja se odnosi na ljude u njihovim vlastitim zemljama, a koji oblikuju svoje mišljenje i svoja djela prema nacionalističkim Srbima? Interveniranje u Bosni je u vitalnom interesu svijeta“ (Doubt, 2003: 92). Uzgred, zanimljivo je kako moralista izjednačava pojmove Zapada i sveta, ali je i tačno zapažanje koje donekle dele poststrukturalista Kempbel i modernista Daut, iako je prvi znatno ozbiljniji naučnik uprkos postmodernističkom usmerenju, da je NATO intervenisao pre da bi spasio ideal višekulturalnosti u društvima Zapada no u BiH (Campbell, 1998a: 249). Koliko je, pak, ovom idealu sam Kempbel odan i koliko to objašnjava njegovo pisanje o BiH, najbolje pokazuje analiza različitih pripovesti o BiH koju je preduzeo u relativno uticajnoj knjizi Nacionalna dekonstrukcija: nasilje, identitet i pravda u Bosni (National Deconstruction: Violence, Identity, and Justice in Bosnia, 1998).643 641 Bosanski Srbi prolaze još gore, pošto se nazivaju „kriminalnim bosanskim Srbima“, pa se u odnosu prema njima gube svi obziri: „Je li pravda za kriminalne bosanske Srbe prednost za njihove žrtve? Da li je izvršenje pravde nad kriminalnim bosanskim Srbima pitanje opredjeljenja za jednu stranu? Je li pravda nad zlim čovjekom i počiniocima zločina prednost za zlog čovjeka i počinioce zločina? Je li pravda prednost ne samo za hiljadu žrtava u Bosni već i za one koji su ih učinili žrtvama? Tko može dokazati da izvršenje pravde nad kriminalnim bosanskim Srbima donosi nepravedne posljedice za kriminalne bosanske Srbe?“ (Doubt, 2003: 103) „Europske i američke političke vođe smatraju da nemaju pravo učiniti da se ljudsko biće osjeća onako jadno i nesretno kako bi se osjećali kriminalni bosanski Srbi kada bi bili izvedeni pred lice pravde. (...) Očigledna simpatija koju pokazuju europske i američke političke vođe prema kriminalnim bosanskim Srbima na lošim je osnovama. Njihova simpatija pokazuje moralno neznanje“ (Doubt, 2003: 104). Iako ovde bosanski Srbi nisu dehumanizovni, svedeni su na nižu vrstu ljudi, naročite kriminalce koji zarad moralnih razloga moraju da budu kažnjeni. Utoliko, iako se pretpostavlja da su na višem moralnom nivou, zapadni politički vođi se kritikuju pošto tobože nisu u stanju da kazne „kriminalne bosanske Srbe“. Valja uočiti da kažnjavanje Srba, a naročito onih u BiH, biva u ovom humanitarno-imperijalističkom diskursu izjednačeno sa etičkim delanjem. 642 „Nacionalističkim Srbima nedostaje volja da se zaustave. Njihove volje su bolesne. (...) Njihove duše su omamljene, jako omamljene, neočekivanom tolerancijom Zapada“ (Doubt, 2003: 91). 643 Veoma citirana studija: navođena je u 140 različitih bibliografskih jedinica.


Naime, on zamera nekolikim autorima što se bave „banalnostima etničkog esencijalizma“ kojima postaju „upleteni u stvaranje stvarnosti za koju tvrde da je samo opisuju“644 (Campbell, 1998b: 263) putem, između ostalog, navođenja udela različitih etničkih zajednica u BiH: „Ovi brojevi oslikavaju Bosnu kao 44% muslimansku, 31% srpsku, 17% hrvatsku, 6% jugoslovensku, s malim ostatkom. Posledica je uspostavljanje ovih obeležja identiteta iznad svih drugih po društvenom značaju, i pretpostavljanje da ona ne skrivaju nikakve druge složenosti. Rezultat je da su etničke podele postulirane kao lažne linije zajednice oko kojih se politika okretala i oko koje će se neminovno okretati“ (Campbell, 1998b: 280).

Uz svo poštovanje za normativni stav o poželjnosti neetničkog uređenja društva, ipak, ne može se prenebregnuti društvena stvarnost. No, ovakav argument bi Kempbel odbacio, pošto su za njega „pitanja istorijskog tumačenja i suđenja preovlađujuće etičko-politička, a ne epistemološka“ (Campbell, 1999b: 318). Pa ipak, ako su vlast u BiH krajem 1990. dobile upravo neskriveno etnički zasnovane stranke, uprkos činjenici da je u ponudi bilo kako bivših komunističkih, tako i građanskih neetnički zasnovanih stranaka, te da je srazmera osvojenih glasova ugrubo odgovarala popisom ustanovljenoj etničkoj strukturi BiH, onda se ova etnička struktura nikako ne sme zanemarivati, jer su je upravo sami žitelji u BiH smatrali najznačajnijom. Štaviše, ono što je važilo 1990, važilo je i 1908, kao i u trenutku pisanja ove studije, i ne vidi se da neće važiti i u doglednoj budućnosti. Razlika je samo u tome što su se i nekadašnje neetnički zasnovane stranke danas etnizovale, jer je to bio preduslov dobijanja većine na izborima. Zanemarivanje ovih činjenica nesumnjivo bi pogrešno predstavljalo stvarnost BiH, a to bi vodilo i neodgovarajućim političkim rešenjima problema BiH, bez obzira na moguću etičku nadmoć određenog normativnog stava. Nasuprot ovoj argumentaciji, Kempbel smatra da popis „igra ključnu ulogu u materijalizovanju društva kao stanovništva koje ima izvesne odlike“. Takođe, kao sredstvo stvaranja nacija „malo žanrova je imalo takav veliki uticaj kao popis“ (Campbell, 1999a: 405). Tvrdi se da su „esencijalizovani etnički identiteti“, „predstavljeni u popisu“ i „mapirani etnografski tako da se granice između zajednica mogu povući s nekakvom preciznošću“ put prema „politici aparthejda i uklanjanju svih razmatranja onih aspekata identiteta pojedinaca i zajednica koji su promenljivi i hibridni“ (Campbell, 1999a: 405). 644 Jedan kritičar zamerio je Kempbelu da na ovaj način zagovara „retroaktivnu uzročnost“ (backward causation), što „nijedan filozof dosad nije zastupao“. Vajt se pita kako je npr. Crnobrnjina Drama Jugoslavije, čije je drugo izdanje objavljeno 1996, a prvo 1994. mogla stvarati stvarnost BiH 1990–1992. (Wight, 1999: 315). Ova pozitivistička kritika, ipak, nije na mestu, jer Kempbel nije mislio na stvarnost kao takvu, već na hegemono predstavljanje stvarnosti.


Uistinu, popis ima značajnu ulogu ne samo u opisu i klasifikaciji nekog društvenog stanja već i u njegovom stvaranju, čega su i komunisti u Jugoslaviji bili potpuno svesni. Pa ipak, precenjena je konstrukciona snaga popisa, što ne čudi kad je u pitanju postmodernista, jer u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) ljudi nisu popisivani kao Srbi ili Hrvati, već kao Srbo-Hrvati, pa to ipak nije pomoglo ublažavanju nacionalnih netrpeljivosti, pa ni stvaranju Jugoslovena. Kempbel je svestan problema, ali pokušava da se iz njega iskobelja na čudnovat način: „Do 1965. Savez komunista BiH podario je’muslimanima’ pravo na nacionalno samoopredeljenje, pošto su ušli na listu konstitutivnih nacija dve godine ranije. Ipak, čekalo se do 1971. da je popis po prvi put kategorizovao muslimane kao nacionalnost jednaku sa Srbima i Hrvatima (Bringa, 1995: 20–31; Friedman, 1996: 151–56). Ovaj razvoj je, međutim, zamračen stalnim citiranjem i upotrebom statistike popisa iz 1991. godine. Zamračeni su, takođe, visoko politizovani uslovi u kojima je popis iz 1991. sproveden u bivšoj Jugoslaviji; uslovi u kojima je etnonacionalistički politički diskurs pomogao da se pretpostavi ishod navodno ukopanih podela identiteta (…)” (Campbell, 1999a: 405).

Doista, odevanje istraživanja u odoru pripovesti koja izvesne aspekte stvarnosti naglašava, druge samo delimično otkriva, a treće pokušava sasvim prikriti jeste nešto na šta postmodernisti s pravom ukazuju. Gore navedena pripovest trebalo je da stvori utisak da je etnička izdeljenost BiH novijeg datuma, te da je nekako sprečavala razvoj nacionalne svesti bosanskih muslimana. Naime, čovek bi iz gornjeg navoda mogao zaključiti da je broj i udeo muslimana u društvu BiH smanjen u popisu iz 1991, iako je ishod bio upravo obrnut, jer je njihov apsolutan broj porastao sa 1.482.430 ljudi 1971. na 1.905.829 ljudi 1991, baš kao i učešće sa 39,6% 1971. na 43,7% 1991, u celokupnom stanovništvu BiH. Ovaj demografski trend je svakako uticao i na osećaj ugroženosti onih koji su osetili da im se smanjuje kako apsolutni broj (Srba je 1971. bilo 1.393.148, da bi ih dvadeset godina docnije bilo 1.369.258; a Hrvata je 1971. bilo 772.491, a 1991. godine 755 895), tako i relativno učešće u stanovništvu BiH (Srbi su 1971. činili 37,2%, a 1991. 31,4%; Hrvati su 1971. činili 20,6%, a dvadeset godina docnije 17,3%) (Bugarel, 2004: 195). Ovakve demografske podatke mogli su srpski i hrvatski nacionalisti u BiH lako iskoristiti u svrhe buđenja etničke ugroženosti i nacionalističke uzbuđenosti. Međutim, to što su ih nacionalisti koristili ne znači da oni nisu bili stvarni, te da nisu davali povoda nacionalističkim tumačenjima. Takođe, dužnost je ozbiljnog istraživača društvene stvarnosti BiH u drugoj polovini XX veka da ove podatke navede, jer oni mogu pomoći da se uspostavi društveni kontekst u kojem je došlo do rata u BiH. Rečju, nije sve u „konstrukciji“. Postoje i značajne etnosimboličke stvarnosti (ili, postmodernističkim rečnikom rečeno, konstrukcije ranije nastale čijim su kulturnim sadržajima generacije socijalizovane) koje se moraju uzeti


u obzir kada se raspravlja o naciji. Teško je pretpostaviti da bi se nametanjem nacionalne odrednice „Bosanci”, ili izostavljanjem podatka o nacionalnosti popisanih, što je jedan od uslova nekih međunarodnih i bošnjačkih krugova za sprovođenje popisa, stvorio i bosanski nacionalni identitet, pa čak i ako se dekonstrukcijskim naporima dođe do odricanja dela bosanskih Srba i Hrvata od sadašnjeg nacionalnog identiteta. Takođe, ukidanje Republike Srpske i njeno posledično brisanje sa geografske karte moglo bi samo ozlojediti bosanske Srbe i pojačati njihovo neprijateljstvo prema BiH. Bilo kako bilo, Kempbel je sa olimpijskih etičkih visina kritikovao međunarodne diplomate, smatrajući ih tek malo boljim od „vojnog komandanta upletenog u etničko čišćenje”: „Ne postoji razlika u rivalskim logikama, pošto vojni komandant i međunarodni diplomata rade unutar iste nacionalističke zamisli. Ne sugeriše se da postoji nužan i nezaustavljiv razvoj od statističke izvedbe i etnografskog mapiranja zajednice u etničkom smislu do politike genocida. Ipak, sugeriše se da ove različite prakse ne odražavaju različite nacionalističke zamisli” (Campbel, 1999a: 407).

Prema tome, Kempbel se protivi nacionalizmu kao ideologiji, smatrajući je nedvosmisleno naopakom. Kao politički geograf ili sociolog, on može to smatrati, ali je veoma problematično ako svoje mišljenje želi nametnuti akademskoj i široj zajednici, jer je stvarnost danas još uvek zasnovana na etnički određenim nacionalnim državama. U tom smislu, vrši se svojevrsno silovanje nacionalne stvarnosti uopšte, a društvene stvarnosti BiH posebno, kosmopolitskim ideološkim zamislima. Poput Hegela, antinacionalisti zaključuju: ako teorija ne odgovara stvarnosti, utoliko gore po stvarnost. Moguće je, čak, da su oni u pravu, ali njihov zilotski žar neće pomoći ljudima u BiH, jer najveći deo njih spada u nacionaliste, i to ne blagodareći ratu, kao što tvrde kosmopoliti, jer je i sam rat delom izbio zbog već postojećih nacionalističkih strasti u i oko BiH. Kempbel u nastojanju Bošnjaka za unitarnom BiH nije video nacionalistički bošnjački interes, već iskrenu privrženost unitarnoj višekulturnoj političkoj zajednici, pa je tvrdio da su njihovi „neetnički predlozi stalno bili odbijani“ (Campbell, 1999a: 413) od strane međunarodnih pregovorača, ne pominjući da su takvi predlozi bili neprihvatljivi i hrvatskim i srpskim građanima BiH. Uopšte, Kempbel je naturao svoju viziju idealnog društva u kojem etničko ne igra, i ne bi ni trebalo da igra bitnu ulogu, uz ubeđenje da je postojeća BiH veoma bliska tom idealu: „Imajući u vidu udruženost etničkih političkih struktura postdejtonske Bosne i diplomatskog stalnog popuštanja (appeasement) i oslanjanjanja na nacionalističke partnere, ne treba, prema tome, da šokira ako se pronađu političke snage u Bosni koje promovišu interese u smislu etnonacionalne podele“ (Campbell, 1999a: 427).


Ovakvo viđenje pokazuje potpunu neistoričnost, jer istovetne političke podele postoje već stotinu godina s prekidom tokom socijalističkog perioda kada je samo jedna nadnacionalna stranka bila dozvoljena, tj. od prvog trenutka kada su se političke stranke pojavile u BiH, jer su se odmah oblikovale po etničkom načelu. Čim bi se dozvolilo slobodno oblikovanje političkih stranaka u BiH, one bi se oblikovale prevashodno po etničkom načelu. Moguće je da postmodernista prezire činjenice, ali ovo je činjenica koju je nemoguće poreći. Insistiranje na reči popuštanje (appeasement) koja se koristi uvek kao istorijska analogija Čemberlenovom popuštanju Hitleru jasno ukazuje na okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs kojem je Kempbel bio veran i četiri godine nakon završetka rata. Imajući u vidu ovakvo shvatanje društva BiH, ne iznenađuje što je Kempbel povodom televizijskih slika iz Trnopolja i Omarske smatrao da je shvatanje o „jedinstvenosti holokausta“ blokiralo „intervenisanje u korist Bosne“, tj. bombardovanje Srba. Argumentacija je jasna: pošto je prošli događaj neponovljiv, onda ništa što se sada dešava ne može biti ni približno toliko loše, pa otud nema potrebe za vojnim uplitanjem, tj. eufemistički rečeno, dolazi do „izbegavanja moralne i političke odgovornosti“ (Campbell, 2002b: 160). Otud izraženi, iako moralistički, i tipično postmodernistički pesimizam u pogledu napretka čoveka i društva: „Često se pretpostavlja da bi samo da smo mogli da se slikovito osvedočimo o genocidu nad Armenima, sovjetskim gulazima ili umiranju od gladi u Kini povezanim sa ’Velikim skokom napred’ – holokaust da se i ne pominje – tok istorije mogao biti različit. U visokom stepenu, Bosna i Ruanda opovrgavaju tu udobnu misao (...) Sprovođena ispred nosa međunarodne zajednice i s punom pažnjom međunarodnih medija, sistematska kampanja uništavanja ljudi zato što pripadaju posebnoj grupi pokazuje da je bilo kakva ideja o progresu u istoriji rđavo zasnovana“ (Campbell, 2002b: 160).

Ovakva misao levog liberala pokazuje da bi ga u budućnosti postmodernistički antropološki pesimizam i rezigniranost mogli odvesti bliže konzervatizmu no što bi, možda, sam bio kadar pomisliti. Čini se da neistorična poređenja različitih slučajeva masovnih ubistava u istoriji svedoče da postmodernizam ne može dovoljno disciplinovati misao istraživača, pa iako je darovit. Posebno je zanimljivo da se ne uviđa velika razlika između izuzetne medijske pokrivenosti građanskog rata u BiH, i gubitka oko 100.000 života na svim stranama, i medijske zanemarenosti genocida u Ruandi s oko 800.000 poginulih, iako su se dešavali u isto vreme, 1994. godine. Zar jedan poststrukturalista na to ne bi trebalo da obrati pažnju? Moguće je da ga je levoliberalna opsednutost moralističkim viđenjem BiH odvukla od kritičnosti prema sredstvima masovnog opštenja i njihovom služenju političkim i privrednim


centrima moći. Izgleda da su levi liberali, nametnuvši ideološku hegemoniju povodom rata u BiH, i sami postali kulturni centar moći tokom devedesetih godina. To je vidljivo i u slučaju Meri Kaldor (Mary Kaldor),645 levoliberalne profesorke Globalnog upravljanja i koupravnice Centra za globalno upravljanje na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke. Ona je rat u BiH pokušala sagledati iz perspektive globalizacije koja stvara tzv. nove ratove kao „posledicu kraja Hladnog rata“ (Kaldor, 2005: 16), koji se znatno razlikuju od dosadašnjih. Naglašava se da oni nastaju u „kontekstu erozije autonomije države i, u pojedinim ekstremnim slučajevima, dezintegracije države“, tj. „erozije monopola legitimnog organizovanog nasilja“ (Kaldor, 2005: 17). Rat u BiH, po sopstvenim rečima, autorka koristi da opiše „osnovne karakteristike novih ratova, najpre stoga što je to rat sa kojim sam najviše upoznata“, iako je svesna da je on „u jednom pogledu jedinstven; on je postao centar svetske pažnje“, pošto je u BiH „bilo skoncentrisano više izvora sredstava – vladinih i nevladinih – nego u bilo kojem drugom novom ratu“ (Kaldor, 2005: 19). Ono što je sporno, međutim, jeste sam pojam novog rata, a posebno njegova primena na rat u BiH. Naime, autorka smatra da su ciljevi novih ratova vezani „za politiku identiteta, za razliku od geopolitičkih ili ideoloških ciljeva ranijih ratova“ (Kaldor, 2005: 19). Politiku identiteta određuje kao „pretenziju ka vlasti na osnovu partikularnog identiteta – bilo da je reč o naciji, klanu, religijskoj ili lingvističkoj zajednici“ (Kaldor, 2005: 20). Doduše, svesna je da su i raniji ratovi uključivali „sukob identiteta – Britanci protiv Francuza, komunisti protiv demokrata“, ali smatra „da su ti raniji identiteti bili povezani ili sa pojmom državnog interesa, ili sa nekim budućnosti okrenutim projektom – idejama o tome kako društvo treba da bude organizovano“ (Kaldor, 2005: 20). Ovde se neće kritikovati opšte stanovište Meri Kaldor, ali pisac ovih redova smatra da je potpuno neopravdano svrstavati rat u BiH u „nove ratove“, pod uslovom važenja gornjeg određenja. Naime, osnovno pitanje koje se nameće odnosi se na to da li je rat u BiH poseban u odnosu na druge ratove za jugoslovensko nasleđe ili nije. Čini se da nema nikakvog razloga da se ovaj rat izdvaja iz šireg kompleksa ratova. Naime, svi ovi ratovi nastali su i vođeni sukobom nacionalističkih ideologija i iz želje da se odgovori na osećaj etničke ugroženosti koji je izazivao položaj manjine. Jednostavno rečeno, nacionalistički delatnici želeli su da ostvare nacionalne države u kojima bi pripadnici njihove nacije bili većina u procesu nestajanja SFRJ. Trebalo je ostvariti „podudaranje etničkih sa političkim granicama“ (Gelner, 1997: 11), pa su otud nacionalistički pokreti svih većih jugoslovenskih 645 Njena knjiga Novi i stari ratovi: Organizovano nasilje u globalnom dobu (New and Old Wars: Organized Violence in a Global Era, 2001) citirana je u čak 690 različitih studija, što je najveća citiranost koju je dostigla neka od knjiga koje su u ovoj studiji analizirane zato što su se makar posredno odnosile na ratove za jugoslovensko nasleđe imala.


nacija bili uvučeni u rat oko granica. Cilj je bio da se ostvari politička zajednica u kojoj će „naša“ nacija činiti većinu. „Politika identiteta“ nije, dakle, bila cilj po sebi, kako autorka misli, već je bila sredstvo za ostvarenje nacionalističke ideologije koja je pružala osećaj sigurnosti. Utoliko, rat u BiH nije bio ništa posebno novo, već je ponavljao obrazac star poslednjih dvesta godina. Autorka, primerice, smatra da „novi ratovi“ izokreću srazmeru vojnih i civilnih žrtava rata u odnosu na „stare ratove“. Dok u potonjim ova razmera iznosi „jedna civilna na osam vojnih žrtava“, dotle u prvim na svaku vojnu žrtvu dođe osam civilnih (Kaldor, 2005: 22). U ratu u BiH, međutim, „prednost“ imaju vojne (59%) nad civilnim žrtvama (41%).646 Dakle, teza autorke pada u vodu, bar kad je argument razmere žrtava u pitanju, kao i njena tvrdnja, koju deli s mnogim levim liberalima, da je to bio „rat protiv civila“, te da, štaviše, „nije bio usmeren protiv suprotstavljene strane“647 (Kaldor, 2005: 74, 82).648 Čini se, međutim, da je autorka iz levoliberalne netrpeljivosti prema komunizmu izvukla specifične zaključke: „Na JNA je odlazila glavnina saveznog budžeta i, 1991, izgledalo je kao da su JNA i Savez komunista bili sve što je ostalo od ideje jugoslovenstva – otuda jugoslovenstvo i počinje da se povezuje sa totalitarizmom i militarizmom“ (Kaldor, 2005: 75). Dabome, ovakav stav više govori o autorki i atmosferi na Zapadu u to doba nego o stvarnosti SFRJ. Naime, iz ovakvog stava najlakše se vidi koliko je JNA opterećivala svojom ideologijom Jugoslaviju, izjednačujući je u hladnoratovski istreniranim umovima sa „komunizmom“. Drugim rečima, ako se želelo da Jugoslavija dobije značajniju podršku na Zapadu, ona je morala da bude antikomunistička, ili bar nekomunistička, a JNA i Slobodan Milošević nisu bili spremni da ponude takav image. Za lagani razvoj u nekomunističkom smeru, koji se mogao očekivati tokom vremena, nije bilo raspoloženja na Zapadu koji je euforično doživljavao pobedu antikomunističkih snaga na vascelom istoku Evrope. Osim ovih antikomunističkih mitova, u pisanju Kaldorove bili su zastupljeni i antisrpski višekulturni mitovi, kao što je teza o „masovnom silovanju“649 kao „aspektu etničkog čišćenja“ i Tuzli kao višekulturnom raju (Kaldor, 2005: 646 Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/regioni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. 647 Netačna je i njena tvrdnja da je u ratu poginulo 260.000 ljudi (Kaldor, 2005: 57). 648 Autorka pokazuje iznenađujući nedostatak spreme s obzirom na to da radi na uglednoj instituciji, pa tako navodi da su Srbija i Hrvatska, da bi opravdali svoju politiku podele BiH, koristile „jezik samoopredeljenja koji je poticao iz ranije komunističke retorike o narodnooslobodilačkim ratovima u Trećem svetu“ (Kaldor, 2005: 60). Činjenica da su još Vudrou Vilson i Lenjin pri kraju I svetskog rata izneli tezu o samoopredeljenju naroda ostala je autorki, kako se čini, nepoznata. Ima i bizarnih ili stereotipnih tvrdnji da su „šešeljevci“ bili „bradonje“, da su „navodno“ bili „stalno pijani“ i regrutovali „dodatne vikend ratnike“, kao i netačnih tvrdnji da je Šešelj bio na čelu „Stranke srpske nacionalne obnove“ i sl. (Kaldor, 2005: 79). 649 Autorka je tu sledila master rad svog postdiplomca Šemsa Hađ-Nasara (Shems Hadj-Nassar) (Kaldor, 2005: 108).


85, 88). U tom kontekstu je čak i povremeno pozitivno oslikavanje pojedinih Srba samo pojačavalo negativne stereotipe o bezdušnosti i nasilnosti cele nacije. Tako se npr. prenosilo da je u ovoj studiji često pominjani The Guardian „pisao o srpskom ’Šindleru’ iz Prijedora, koji je organizovao svoje prijatelje i susede za zaštitu muslimana“ (Kaldor, 2005: 90). Na taj način su istorijskom analogijom još jednom povezani Srbi i nacisti, jer ne bi bilo Šindlera da nije bilo Hitlera i koncentracionih logora. No, autorka je – a vidi se da nije bila usamljena – stvorila sliku čudovišnih Srba u svojoj glavi i fantazija je stavljena u pogon. Na jednom mestu moglo se pročitati i ovo: „U kojoj meri je strategija etničkog čišćenja bila unapred isplanirana? Da li su je srpske snage u Hrvatskoj slučajno otkrile? Komisija UN tvrdi da je Odeljenje za psihološka dejstva JNA ’imalo nekoliko planova za lokalnu provokaciju i etničko čišćenje od strane specijalnih snaga pod kontrolom MUP-a’. Navodi se jedan tekst iz slovenačkog dnevnika Delo, u kome se tvrdilo da je, pored plana ’Ram’ (za naoružavanje Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini), JNA imala i dodatni plan za masovne likvidacije muslimana i masovna silovanja, kao oružja u propagandnom ratovanju: ’Analiza muslimanskog ponašanja pokazala je da se njihov moral, želja da se bore i volja, mogu najlakše da slome putem silovanja žena, naročito maloletnica, čak i dece, i ubijanjem pripadnika muslimanske nacionalnosti unutar njihovih verskih objekata’.“ (Kaldor, 2005: 89).

Tako se, u stvari, autorka priključila vođenju propagande protiv srpske strane u sukobu, jer je prihvatala kao verodostojnu propagandu koju su proizvodile strane s kojima je srpska bila u ratu. Naravno, zlodela koja su sprovodile trupe VRS olakšavala su prihvatanje ovako fantastičnih priča, ali je sasvim neopravdano što isti aršini nisu primenjivani i na druge strane u bosanskome ratu. Umesto toga, snage bosanskih Srba su poređene s američkim u Vijetnamu: „Jedna od pretpostavki je da su na razmišljanje u JNA možda uticale protivpobunjeničke doktrine, kakve su Amerikanci razvijali u Vijetnamu, i isprobavali u sukobima niskog intenziteta 80-ih“ (Kaldor, 2005: 89). U tom kontekstu se navodilo da je Veljko Kadijević studirao na Vest Pointu (Kaldor, 2005: 90). „No, ipak ubedljivije deluje pretpostavka da je strategija etničkog čišćenja razvijena na terenu, iako su prethodna diskusija i iskustva svakako izvršila određeni uticaj“, zaključuje autorka (Kaldor, 2005: 90). Naravno, iz početnog pogrešnog određenja rata „kao prevashodno genocidnog rata“ (Kaldor, 2005: 99), iz čega je jasno da autorka nije razlikovala genocid od etničkog progona, slede i pogrešni recepti za njegovo okončanje: „I politički i vojno, rat je posmatran kao sukob konkurentskih nacionalizama tradicionalnog, esencijalističkog tipa, a to je važilo i za Evropljane, koji su, poput Srba, smatrali da sve nacionalizme treba podjednako osuditi, i za Amerikance,


koji su bili skloni da u Srbima vide loše, ’totalitarne’ nacionaliste, a u Hrvatima i muslimanima dobre, ’demokratske’ nacionaliste. (...) takvim analizama je izmicalo uviđanje da je ovo bio sukob između novog oblika etničkog nacionalizma i civilizacijskih vrednosti. Nacionalisti su imali zajednički interes za eliminisanje internacionalističkog humanističkog pogleda, kako u okviru Jugoslavije, tako i globalno. I politički i vojno, njihov rat nije bio rat jednih protiv drugih nego, da ponovimo Bugarelov argument, protiv civilnog stanovništva i protiv civilnog društva. (...) Nacionalisti su imali zajednički totalitaran cilj: ponovno uspostavljanje one vrste političke kontrole koju je nekada uživala Komunistička partija, na bazi etničkih zajednica. U tu svrhu trebalo je da podele društvo po nacionalnim granicama. (...) Propuštajući da uvide da ’strah i mržnja’ nisu bili endemični već proizvedeni u toku rata, oni (međunarodni posrednici, prim. aut.) su, zapravo, doprineli nacionalističkim ciljevima, i pomogli slabljenju međunarodnog humanitarnog stanovišta“ (Kaldor, 2005: 92).

Prema tome, autorka je – u čemu nije nipošto usamljena – negirala etničke razloge sukoba i pripovedno sukob predstavila kao „rat protiv civila“. Pa ipak, ne može se pobeći od toga da postoje zaraćene strane koje svoje ciljeve postavljaju u skladu sa nacionalističkom logikom. Istovremeno, autorka primenjuje teoriju o totalitarizmu koja je posle poraza evropskih socijalističkih režima doživela novi uspon. Levi liberali su neposredno posle poraza socijalizma novog neprijatelja našli u nacionalizmu kao „poslednjem stadiju komunizma“ (Adam Mihnjik). Po Kaldorovoj, „nije se razumelo da je borbe između strana, u konvencionalnom smislu, bilo vrlo malo, i da je glavni problem bio nastavak nasilja nad civilima“ (Kaldor, 2005: 93). No, u građanskom ratu s etničkom podlogom zaraćene strane obuhvataju ne samo vojske, koje su vodile daleko ozbiljnije bitke no što autorka pretpostavlja, o čemu najbolje svedoče i podaci o srazmeri vojnih i civilnih žrtava, već su kao neprijateljske opažene čitave etnički određene grupe. Pa ipak, to nije značilo da je većina žrtava među civilima, već samo da su civili izuzetno mnogo propatili u jednoj zemlji koja je u građanski rat ušla etnički veoma izmešana. Uostalom, jedna uporedna analiza žrtava u II svetskom ratu na prostoru BiH i žrtava u poslednjem ratu zacelo bi pokazala da je odnos vojnih i civilnih žrtava sličan, ako ne i da je raniji sukob imao više crta „novog rata“ (onako kako ga autorka određuje) od ovog poslednjeg, imajući u vidu ustaške genocidne masakre nedužnih srpskih civila i četničke genocidne masakre nedužnih civila muslimanske veroispovesti. O tome kazuju neki posredni podaci. Naime, BiH je od svih republika Jugoslavije imala najviši relativni gubitak stanovništva: 11,8% stanovništva BiH kao dela NDH stradalo je u II svetskom ratu, što je izuzetno visok procenat i izvesno svedoči o velikom broju civilnih žrtava. Poređenja radi, Hrvatska kao deo NDH izgubila je 7,3% stanovništva. Dakle, radi se o skoro 5% manje žrtava, dok je u Srbiji bez pokrajina taj gubitak bio 3,2%,


a u Sloveniji 2,7% (Kočović, 2005: 80). Ovde je najbitnije uočiti razliku između Hrvatske i BiH kao delova NDH u procentu stvarnih žrtava. Nesumnjivo, radi se o tome da su ovde bile u velikom broju prisutne sve ratujuće strane, koje se nisu samo međusobno sukobljavale, već su i civile uvijale u crno: ustaše u Bosanskoj Krajini i Hercegovini, a četnici u Podrinju. Sem toga, ako se porede stvarne žrtve iz II svetskog rata (Kočović, 2005: 174) sa stvarnim žrtvama iz najnovijeg rata,650 imajući u vidu razlike između istorijskog konteksta u kojem se odvijao II svetski rat i istorijskog konteksta ratova za jugoslovensko nasleđe, onda se da utvrditi da je, ipak, i na sreću, udeo žrtava u najnovijem ratu u relativnom smislu znatno manji. Naime, dok je u II svetskom ratu stradalo 11,8% žitelja BiH, u najnovijem ratu u BiH stradalo je 2,27% stanovništva BiH. Sveukupno, u najnovijem ratu žrtve Bošnjaka su činile 3,4% bošnjačkog stanovništva, dok je u II svetskom ratu stradalo 7,4% bošnjačkog stanovništva u BiH; žrtve Srba su činile 1,8% srpskog stanovništva u BiH u najnovijem ratu, dok je u II svetskom ratu stradalo 14,6%; a žrtve bosanskih Hrvata su činile 1% hrvatskog stanovništva u BiH u najnovijem ratu, dok je u II svetskom bilo 11,4% hrvatskih žrtava u ukupnom stanovništvu bosanskohercegovačkih Hrvata. Ovi podaci svedoče da je tvrdnja o genocidu, da se holokaust ne pominje, na celom prostoru BiH u poslednjem ratu krajnje neuverljiva, iako se u Srebrenici, nažalost, nad Bošnjacima dogodio masakr genocidnog karaktera. Takođe, nad Srbima BiH, baš kao i nad Srbima iz Hrvatske (16,3% žrtava), izvršen je genocid u II svetskom ratu, ali se može utvrditi i da je nad bosanskohercegovačkim Hrvatima izvršena, najverovatnije pri kraju rata, odmazda genocidnog tipa. Zato je tvrdnja da su „strah i mržnja“ proizvedeni tek u toku poslednjeg rata veoma upitna. Pre će biti da su u pravu oni koji su govorili o „endemičnosti“ takvih pojava. Utoliko je i lek koji autorka nudi krajnje problematičan i mogao bi dodatno pogoršati ionako nezavidno društveno stanje u BiH: „Postojali su načini na koji su nenacionalistički politički i građanski delovi bosanskog društva mogli da dobiju pristup u vlade i međunarodne institucije, gde bi se njihove ideje i predlozi, uključujući i predloge alternativa podeli, mogli čuti i biti ozbiljno shvaćeni, i u kojima bi se javno videlo da uživaju poštovanje međunarodne zajednice. Oni su predstavljali nadu za međunarodne vrednosti; oni su trebalo da budu prepoznati kao glavni partneri u procesu traženja rešenja kojim bi bio uspostavljen mir. Potpuno je propušteno da se razume da nacionalisti niti

650 Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/regioni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. Odgovarajući procenti se dobiju kada se broj ubijenih ljudi uporedi sa ukupnim stanovništvom BiH po popisu iz 1991, te broj ubijenih Bošnjaka, Srba i Hrvata u BiH sa ukupnim brojem Bošnjaka, Srba i Hrvata, respektivno, u BiH po popisu iz 1991. godine.


su proizveli, niti su mogli, zbog prirode svojih ciljeva i načina na koji su ih ostvarivali, da proizvedu povoljan odjek u ’srcima i dušama’, te da je od suštinske važnosti bilo da se podupre alternativa“ (Kaldor, 2005: 96).

Ako se ostavi po strani moralistička retorika („nada za međunarodne vrednosti“), problem sa logikom koja je primenjena u gornjem navodu nalazi se u tome što ona poriče važnost rezultata prvih višestranačkih izbora koji su pre rata ustoličili na vlasti nacionaliste u BiH , baš kao što poriče i činjenicu da i posle rata vlast može biti osvojena samo ako se koristi nacionalistička retorika, kako to zorno pokazuju primeri Milorada Dodika i Zlatka Lagumdžije.651 Prema tome, ovakva logika mogla bi dovesti do ploda jedino u slučaju ukidanja višestranačja652 i uvođenja međunarodnog protektorata.653 Kada bi autorka to jasno rekla, onda bi njena logika bila do kraja konzistentna i ništa joj se ne bi moglo prigovoriti, osim nedemokratičnosti. Ona bi se mogla braniti da je višestranačje zapravo smrtonosni otrov za društvo BiH, jer neminovno vodi nacionalističkim ratovima i uništavanju ljudskih života, a da bi diktatura imala to preimućstvo što uzima ljudske živote u zaštitu. Takav način razmišljanja mogao bi se braniti, iako ne bi bio u duhu vremena, pa bi stoga i predložena rešenja bilo teško ostvariti. Ovako, međutim, predložena rešenja su još teže ostvarljiva, jer se višestranačje na rečima ne dovodi u pitanje, ali se zahtevaju postupci koji ga obesmišljavaju. U skladu s napred rečenim, autorka tvrdi da se „problem sa podelom sastoji (se) u tome da se njom učvršćuje nov oblik nacionalizma, kao i da je održiva isključivo pomoću sile“ (Kaldor, 2005: 95). No, njeno rešenje bi takođe moglo da se održi tek pomoću sile, i to verovatno robusnije no što je sada slučaj. Uopšte, od kritikovanih međunarodnih posrednika su nesumnjivo gori bili 651 Autorka se tu slaže sa liberalnim bošnjačkim autorima poput Rusmira Mahmutćehajića koji se zalaže za ukidanje „postojećeg oblika razdijeljenosti Bosne i Hercegovine koji je proistekao iz zločinačkog projekta njezinog razaranja: ni ratom postavljene granice, ni vojskama ocrtane etničke teritorije, ni apartheidni školski i drugi programi, ni ideologije netolerancije, ni skrbništva za zločince“ (Mahmutćehajić, 2002: 94). Autor sve ovo očekuje od Srbije, a ne od građana BiH, jer bi se navodno bez njene zloćudne uloge sve u BiH dovelo u red. 652 Mogla bi se uvesti i zabrana stranaka s nacionalnim predznakom, ali bi ta mera bila neefikasna, pošto bi se dala etnički neutralna imena, ali bi se po imenima političara znalo čije će etničke interese stranka zastupati. Mogao bi se, takođe, propisati i minimalan procenat članova iz sve tri etničke zajednice u stranci, ali bi to moglo dovesti do zamiranja političkog života u zemlji. Svejedno, ovo poslednje rešenje bi možda moglo biti najefikasnije u postepenom buđenju građanskog duha u BiH i splašnjavanju, ako ne i iskorenjivanju, nepresušnih nacionalističkih energija. 653 Doista, autorka na jednom mestu kaže da je „međunarodni protektorat“ to poželjno rešenje koje se „ne oslanja na podelu“ (Kaldor, 2005: 99). No, BiH je zapravo vrsta „međunarodnog protektorata“ od 1995, o čemu svedoči i uklanjanje izabranih političara koji nisu po volji visokog predstavnika EU u BiH, tj. bosanskohercegovačkog upravitelja.


društveni teoretičari i analitičari koji su ih kritikovali. Oni su uživali lagodno neodgovornu poziciju dežurnih kritičara koje reč nije obavezivala, ali im je mogla pribavljati moralni prestiž u društvu koje je moralnu tupost i nebrigu za društvenu integraciju domaćih muslimana prikrivalo brigom za „patnje nama sličnih (belih) ljudi i sekularnih (dobrih) muslimana s kojima se možemo identifikovati, pa makar to bilo i u udaljenom ratu koji nam je postao blizak blagodareći televizijskoj slici“. 10.10. Saznajno vredni doprinosi proučavanju rata u BiH Kako oplakivati Bosnu a da se ne oplakuje Jugoslavija, i obrnuto? Ksavije Bugarel

Studija koja – uprkos prilično ambivalentnim stavovima i povremenim protivrečnostima –uspešno spaja saznajne sa etičkim motivima autora, gde prvi jasno odnose prevagu, jeste delo dvojice doajena u proučavanju društva Jugoslavije i njenih naslednica, Stivena Berga (Steven L. Burg),654 politikologa sa Brandajs (Brandeis) Univerziteta, i Pola Šaupa (Paul Shoup), politikologa sa Univerziteta Virdžinija (Virginia),655 Rat u Bosni i Hercegovini: etnički sukob i međunarodna intervencija (The War in Bosnia-Herzegovina: Ethnic Conflict and International Intervention).656 Objavljena je prvi put 1999, a naredne godine je izašlo drugo izdanje s mekim koricama (paperback), kada su se strasti i propagandne borbe oko rata u BiH pomalo slegle, te je bilo moguće prozboriti razumno, pa i uprkos političkoj korektnosti. Sredinom devedesetih, međutim, jedva da je bilo moguće objaviti ovakvu studiju, jer je bila nametnuta ideološka hegemonija moralizujućeg okvira agresor–žrtva, pa su oni koji su se isticali žarom u „odbrani višeetničke Bosne“ protiv „osvajačke politike Beograda“ i „genocida nad Bosancima“ ili „najsekularnijim muslimanima“ zauzeli gotovo ceo prostor tumačenja dešavanja u BiH. Kao uzrok i posledica takvog moralnog zgražanja pomaljala se saznajna nemoć. Odstupanje od nametnute pravovernosti vidljivo je već u naslovu studije u kojoj se sukob nedvosmisleno – iako politički nekorektno, jer je tada vladala 654 Berg se još 1977. bavio srpsko-hrvatskim sukobom u SFRJ i jugoslovenskim federalizmom. („Ethnic Conflict and the Federalization of Socialist Yugoslavia: The Serbo-Croat Conflict”, Publius, vol.7/, No. 4, pp. 119–143) 655 Šaup se u studiji iz 1968, citiranoj u 70 bibliografskih jedinica, bavio problemima „jugoslovenskog nacionalnog pitanja“ u socijalizmu (Communism and the Yugoslav National Question). 656 Citirana je dosad u 121 studiji, iako vreme pojavljivanja nije bilo sasvim naklonjeno, jer se podudaralo sa bombardovanjem Srbije i posledičnim vrhuncem u demonizaciji Srba na Zapadu, što svedoči da je glad za saznanjima o BiH, izazvana medijskim slikama rata i patnji, 2000. i par narednih godina i dalje trajala.


pravovernost da se sukob mora određivati kao „agresija Srbije“ – određuje kao etnički. Autori su precizni: „Suštinu etničkog sukoba čini borba između mobilisanih identitetskih grupa za veću moć – bilo da se radi o borbi za jednakost unutar postojeće države, ili o uspostavljanju potpuno nezavisne nacionalne države“ (Burg, Shoup, 2000: 4). Kao činioce koji utiču na javljanje etničkog sukoba prepoznali su sledeće: istorija međugrupne suprotstavljenosti;657 obrazac etničke vladavine i/ili nejednakosti;658 opažaj savremenog međugrupnog takmičenja kao nultog zbira (zero-sum game);659 izborna pobeda ili druga promena koja dovodi nacionalne snage na vlast i neodgovarajuća postojeća politička uređenja za umeravanje ili ograničenje njihovog delanja;660 postojanje rivalskih i isključivih zahteva za vlašću nad teritorijom;661 obrazac naseljenosti koji olakšava secesiju ili podelu; postojanje strane podrške „ekstremističkoj politici“. Različite kombinacije ovih činilaca mogu objasniti, primećuju autori, dinamiku različitih slučajeva (Burg, Shoup, 2000: 4–5). Oni su, takođe, jasno prepoznali da pošto nema etničke većine u BiH, sve tri etničke grupe zaslužuju da budu konstitutivne, te da se mora uvažavati 657 Ispravno su zaključivali da se istorija BiH XIX i XX veka „ukratko“ može opisati kao „istorija seljačkih ustanaka, ratova i stranih okupacija, sa umetnutim, između njih, periodima građanskog poretka“ (Burg, Shoup, 2000: 34). Pedantno su navedena međusobna masakriranja Srba i bosanskih muslimana u II svetskom ratu: „No, izgleda da su i muslimani učestvovali u ustaškim zlodelima, primerice u istočnoj Hercegovini, gde su Hrvati zavisili od lokalno regrutovanih muslimana koji su izneli posao do kraja“. Srbi su, pak, „masakrirali“ u Kulen-Vakufu preko 1000 muslimana u IX 1941, u Foči i Goraždu su takođe bili poznati masakri muslimana u XII 1941. i I 1942, dok su u Vlasenici, „mestu obimnog etničkog čišćenja muslimana od strane Srba 1992“, pripadnici 13. Handžar divizije počinili „zverstva“ protiv Srba (Burg, Shoup, 2000: 38). Kočovićevi podaci o žrtvama su doduše neprecizno navedeni, jer tvrdi se da je Srba u BiH stradalo 16,7% umesto 14,6%; Hrvata 12,8% umesto 11,4%; i muslimana 8,6% umesto 7,4% (Burg, Shoup, 2000: 38; Kočović, 2005: 174). 658 Bilo je pet režima između 1878. i 1941. (Burg, Shoup, 2000: 34), osam do danas, a odnosi etničke prevlasti su se često menjali. 659 Autori su jasno pojmili da je središnje pitanje balkanske politike bilo takmičarskog karaktera: „da li dozvoliti da jedna ili više balkanskih nacija ostvari sebe kao hegemonu silu u regionu prepravljanjem postojećih granica u odgovor na etničke zahteve, stvarne ili preuveličane“ (Burg, Shoup, 2000: 34). 660 „Njegova (radi se o Ejupu Ganiću, članu Predsedništva BiH, koji je izabran kao Jugosloven, iako se radilo o proverenom bošnjačkom kadru, prim. aut.) kandidatura za mesto ’Jugoslovena’ (u Predsedništvu, prim. aut.) odražavala je cinizam, čak i prezir s kojima su nastupajući nacionalistički vođi videli pojam podele moći“ (Burg, Shoup, 2000: 52). Danas, 2011, isto se može reći za Komšićevo nastupanje u ime Hrvata i Lagumdžijino vođenje politike. 661 Uočilo se da su kroz XIX i XX vek Srbi u BiH težili velikoj Srbiji, Hrvati velikoj Hrvatskoj, a muslimani su težili političkoj i kulturnoj autonomiji „naroda“ i teritorijalnoj celovitosti BiH (Burg, Shoup, 2000: 34). Zanimljivo je tumačenje kako su se navodno muslimani u I svetskom ratu nadali da će se Franc Jozef i sultan Osmanskog carstva posle rata dogovoriti o vraćanju BiH pod sultanove skute, te da je to bio razlog što su bili na strani centralnih sila (Burg, Shoup, 2000: 36). Radilo se o tome ili o nečem drugom, zločini tzv. šuckora nad srpskim stanovništvom bili su prilično rasprostranjeni.


činjenica da je BiH smeštena između dva od nje jača suseda. Otud i zalaganje za izbor modela podele moći (power sharing) između različitih etničkih zajednica umesto insistiranja na većinskom modelu demokratije (Burg, Shoup, 2000: 5–8, 12). Pa ipak, ni oni nisu sasvim izbegli moralističko zauzimanje strana: „Sve naše simpatije su upućene onima koje ne žele da vide Bosnu podeljenu, koji se nadaju očuvanju postojećeg višekulturnog načina života, i koji su videli u tom načinu života početke civilnog društva napravljenog po zapadnoevropskom modelu. Po našem mišljenju, ekstremisti na sve tri strane su nedostatni, a oni koji zastupaju i sprovode etničko čišćenje su krivlji za bosansku tragediju od onih koji to nisu činili. No, ubeđeni smo da jedna višekulturna građanska država ne bi mogla biti ostvarena u Bosni bez nekog oblika podele moći koji bi dozvolio činjenicu da hrvatske i srpske etničke zajednice imaju jake političke, kulturne, i religijske veze sa zemljama i crkvama van Bosne. Od triju nacionalističkih snaga, međutim, Srbi su došli pod udar žestoke i masovne kritike. No, usredsređenost na srpsko ponašanje koje preovladava u većem delu zapadnih rasprava o ratu nije, kao što neki veruju, rezultat samo bolje propagande Muslimana. Ona proishodi iz činjenica da su bosanski Srbi sprovodili etničko čišćenje u većoj meri no ostali (iako su i bosanski Srbi, kao što će naše istraživanje pokazati, takođe bili žrtve etničkog čišćenja); da su masovna ubistva u ratu bila uglavnom, iako ne isključivo, delo Srba (stotine, ako ne i hiljade Srba mogli su biti žrtve paravojnih muslimanskih snaga u Sarajevu na početku rata) (...); te da su srpski nacionalistički vođi, zajedno s hrvatskim ekstremistima, naginjali razaranju višeetničkog društva koje je, u krajnjem slučaju, bilo najveće dostignuće bosanske istorije. Pa ipak, ove činjenice su navele neke da usvoje preterano pojednostavljujuće poglede na prirodu rata, i da poreknu patnje Srba nanesene od strane Hrvata i Muslimana. Po mišljenju jednog od autora, radilo se, u stvari, o ’demonizaciji’ Srba na Zapadu“662 (Burg, Shoup, 2000: 11–12).

Kako se vidi, autori su bili rastrzani između preovlađujućeg diskursa o Srbima kao glavnim dželatima u BiH i činjenice da su i mnogi Srbi bili žrtve etničkog sukoba. Otud su na početku ovog navoda morali da se jasno odrede kako su „sve naše simpatije“ na strani onih koji su želeli jedinstvenu BiH. Ne sporeći da je višeetničnost neke političke zajednice raznolikost vredna po sebi, jer upućuje žitelje da je, što bi rekao u izvesnim intelektualnim krugovima omraženi Njegoš, „brat mio koje vjere bio“,663 ipak se može postaviti pitanje 662 Zanimljivo je da neslaganje o pitanju postojanja „demonizacije“ Srba nije predstavljalo prepreku da zajednički napišu studiju o ratu u BiH. Iz ptičije perspektive američkih politikologa, to nije presudno neslaganje. Njih je više brinuo neodgovarajući odgovor SAD i EU na jednu lokalnu krizu. Pa ipak, čini se da su izvesne protivrečnosti na koje je ukazano u ovom radu plod ovakvih razlika. 663 Da li je puka slučajnost što ovaj stih Anzulović, Sels i drugi kritičari Njegoša nisu citirali?


o poželjnosti održanja Jugoslavije, gde je višeetničnost, bar u nekim njenim delovima poput Vojvodine i istočne Slavonije u Hrvatskoj, u poređenju s BiH bila još razvijenija. Ako bi Jugoslavija opstala, BiH bi, kao njen sastavni deo, takođe bila sačuvana. Nije li pokušaj bio vredan svakog napora? Nije li napor uglavnom izostao? Sem toga, koja strana u BiH nije vršila masovne etničke progone? Uostalom, u nastavku istog pasusa autori navode kako su snage bosanskih Srba sprovodile etničko čišćenje u većoj meri no ostali. Tome se odista nema šta prigovoriti, ali se može dodati da to proishodi iz odnosa snaga u određenom trenutku. Onog momenta kada su združene hrvatsko-bošnjačke snage postale jače od srpskih u BiH, etnička čišćenja Srba postala su redovna pojava. Uostalom, koliko je danas Srba ostalo u Sarajevu, Mostaru, ili u Tuzli? Koliko je Hrvata i Bošnjaka u Banja Luci? Nažalost, to se neće znati dok se ne sprovede popis u BiH. Osim toga, ako je tačno da su srpski i hrvatski nacionalisti „naginjali razaranju višeetničkog društva“, a autor ovih redova se slaže da jeste, zar nije blizu istine i tvrdnja da isti ovi nacionalisti nisu marili ni za održanje šire višeetničke političke zajednice, SFRJ, te da su im se u toj nebrizi naposletku pridružili i bošnjački nacionalisti? Ako je, pak, tačno da su se bošnjački nacionalisti pridružili hrvatskim i srpskim u opštoj nebrizi za širu višeetničku političku zajednicu u kojoj su svi živeli, zašto onda verovati u iskrenost bošnjačkih nacionalista da im je vrednost višeetničnosti u BiH za srce prirasla više no ona u Jugoslaviji? Nije li se, ipak, radilo o prostoj demografsko-političkoj činjenici da je odnos većina – manjina bio presudan za etničke zajednice u SFRJ odnosno u BiH, koju će od ove dve političke zajednice podržati, a koju neće? Na to pitanje autori su ponudili sledeći odgovor: „U bosanskom slučaju, muslimanima predvođena vlada bila je privržena, u najboljem slučaju načelno, odbrani tradicija višekulturnosti Bosne. Po nekima, muslimansko vođstvo je moglo cinično računati na grupne interese ukorenjene u nacionalističkom shvatanju o njihovoj preovlađujućoj moći. Po drugima, ova privrženost bila je oslabljena njihovim interesom u osiguranju preovlađujuće uloge islamu u Bosni. Kako se rat nastavljao, sposobnost, a možda i volja muslimanskog vođstva da sledi svoju posvećenost višekulturnosti se krunila. Pa ipak, na početku rata su bosanski muslimani zastupali ono što ćemo okarakterisati (...) kao ’višekulturni ideal’, što je bilo u oštroj suprotnosti sa bosansko srpskim i bosansko hrvatskim (te srbijanskim i hrvatskim) nacionalističkim vođima. Od početka sukoba, niko od potonjih nije pokazao bilo kakvu volju da razmotri građansku ili višekulturnu alternativu nacionalnom konceptu države“ (Burg, Shoup, 2000: 12–13).

Ako se čovek malo zadrži na ovom navodu postaje jasno da su Muslimani tek „u najboljem slučaju“ bili privrženi „višekulturnom idealu“, čime se


zapravo ova privrženost umnogome relativizuje. No, ovaj ideal je toliko prirastao za srce samim autorima i, verovatno značajnije, toliko ga je jako prigrlila zvanična politika SAD, da se želi verovati ili da se ne želi jasno negirati da je to, barem „na početku rata“, bila iskrena želja muslimanskog vođstva u BiH. Pa ipak, autori se ozbiljno bave proučavanjem BiH i ne mogu prenebregnuti podatke koji govore da je u okviru muslimanskog vođstva bilo i onih koji su bili nacionalisti, kao i onih koji su bili islamisti. No, kako ne bi bili optuženi za „srbofiliju“, jer to je optužba koja je mogla zapečatiti akademsku karijeru i onima koji su je već uveliko izgradili, oni koriste znatne ograde – „po nekima“ i „po drugima“. Dakle, nije da to oni tvrde, već to govore neki neodređeni ljudi. U uobičajenim akademskim prilikama takav neodređeni govor bio bi nedozvoljiv, jer metodološke norme zahtevaju precizno navođenje literature i izvora. Pa ipak, čini se da autorima treba oprostiti ovakav otklon od naučnih normi, jer samo akademski najhrabriji nekonformisti mogli su se upustiti u nedvosmislen i potpuno precizan govor o ratu u BiH. U protivnom, morali bi se suočiti sa odbijanjem, etiketiranjem, pa možda i izopštenjem iz akademske zajednice. Stoga autori nastupaju pripovedno oprezno, tek posle dve rečenice u kojima uvode ograde, „po nekima“ i „po drugima“, oni u trećoj rečenici navode kako je nastavak rata „okrunio“ volju muslimanskog vođstva da gradi „višekulturno društvo“. Dakle, rat je kriv što muslimansko vođstvo nije onako i onoliko „višekulturno usmereno“ kako i koliko se to na Zapadu veruje. Da je ova analiza diskursa odista ispravna svedoče reči koje je docnije u tekstu moguće pročitati: „Izetbegović je bio aktivan zagovornik širenja uloge islama u javnom životu i politici. (...) Predstavljao je onu frakciju SDA koja je naginjala identitetu uveliko određenom u smislu islama i namernom da osvoji vodeću ulogu za muslimane u Bosni i Hercegovini“ (Burg, Shoup, 2000: 46–47). U skladu s tim je i ocena da BiH, „kao i većina republika bivše Jugoslavije“, nije bila spremna za nezavisnost u trenutku priznavanja (Burg, Shoup, 2000: 58), čime se posredno kritikuje takva odluka EU i SAD. Uostalom, sami autori s pravom primećuju da je BiH: „... opstala uprkos njenoj istoriji etničkog nasilja i društvenog sukoba zato što je bila deo drugih višenacionalnih država od sredine XV veka naovamo. Periodi etničke borbe u Bosni bili su blisko povezani sa opadanjem ili vojnim porazom ovih država. Period od 1990. nadalje, kada je Jugoslavija propala, nije se pokazao kao izuzetak. Slom Jugoslavije, jedine autentične višenacionalne države na Balkanu, stvorio je duboke raseline unutar već politički podeljene Bosne“ (Burg, Shoup, 2000: 63).

Međutim, ono čime se autori ne bave jeste činjenica koju navode, a to je da bosansko-hrvatsko i bosansko-srpsko vođstvo od samog početka nije bilo višekulturno usmereno. Naime, ako je to tačno, a pisac ovih redova se slaže da


jeste, onda nije bilo mesta nasilnom zalaganju za višeetničku i višekulturnu BiH, pošto većina Bosanaca i Hercegovaca koji su glasali za SDS i HDZ u BiH nisu bili naklonjeni plemenitom idealu. Belodana činjenica naročito dobija na snazi u svetlu prethodnog nestanka Jugoslavije.664 Naposletku, građani BiH koji nisu delili muslimanski, srpski, hrvatski, jevrejski ili neki drugi manjinski identitet izjašnjavali su se na popisima kao Jugosloveni, a ne kao Bosanci, ali to Berg i Šaup nisu primetili. Međutim, oni navode podatak da je na popisu iz 1981. između petine i četvrtine stanovnika pet najvećih gradova u BiH smatralo sebe Jugoslovenima, što vide kao pokazatelj stvaranja „građanske kulture poželjne za stabilnu BiH“. Trebalo bi, ipak, primetiti da se i tu prevashodno radilo o „građanskoj kulturi“ bitnoj za Jugoslaviju, a tek posledično i za BiH. No, i tada je bilo tek 8% Jugoslovena u BiH, a njihovo učešće je opalo na 5,5% deset godina docnije, dok nije bilo grada u kojem je bilo više od 16,6% Jugoslovena koliko ih je bilo u Tuzli665 (Burg, Shoup, 2000: 29–32), što je svedočilo o opadanju značaja jugoslovenstva, pa i građanske kulture u BiH. Većina Srba podržavala je održanje Jugoslavije, ne zato što je bila posebno odana vrednostima višeetničnosti, već zbog toga što su Srbi činili 36%, tj. relativnu većinu stanovništva te zajednice. Na isti način, većini Bošnjaka je stalo do održanja BiH kao jedinstvene države ne zato što su naročito skloni višeetničkoj političkoj zajednici kao vrednosti po sebi, jer bi se u tom slučaju svim silama borili za opstanak Jugoslavije zajedno sa Srbima (pošto ni vlast Slobodana Miloševića ne bi trajala doveka), već zato što u takvoj zajednici oni čine većinu od nešto više od dve petine građana, s perspektivom da, imajući u vidu prirodni priraštaj svih etničkih zajednica, u budućnosti postanu apsolutna većina. Otud i posebno pitanje: zašto bi višeetničnost bila „najveće dostignuće bosanske istorije“? Naime, to bi moglo biti tako jedino pod uslovom da to smatra većina pripadnika svih triju etničkih zajednica. Dosadašnje iskustvo, međutim, ne daje prevelike nade da je to tako. 664 Autori su, takođe, svesni značaja Jugoslavije za BiH: „No, da je Jugoslavija opstala, i da se pitanje samoopredeljenja nije pojavilo – ili da su raspad Jugoslavije domaći i međunarodni delatnici vodili na jedan način koji bi mirno razrešio sukobe među republikama i nacijama – etničke zajednice Bosne bi najverovatnije nastavile da žive u miru” (Burg, Shoup, 2000: 17). Ipak, interesantno je da se „raspad Jugoslavije” prihvata zdravo za gotovo, a da se nestanak jednog njenog dela, BiH, shvata kao veliki problem. Odgovor može biti sadržan u staroj strepnji da su Srbi tek agenti Rusije na Balkanu: „(…) postojanje Bosne u XIX veku služilo je kao protivteža raspadu evropske ravnoteže moći na Balkanu koja bi mogla proizaći iz aneksije Bosne od Srbije, i posledičnog nastanka velike Srbije” (Burg, Shoup, 2000: 18). 665 U Sarajevu ih je bilo 14%, Banjaluci 12%, Bosanskom Brodu 10,6%, Mostaru 10% (Burg, Shoup, 2000: 31–32). Može se pretpostaviti da bi uz smišljenu akciju stvaranja jugoslovenske nacije u periodu posle II svetskog rata, barem u gradovima BiH, ako ne i u drugim delovima ove republike, bilo velikih rezultata. Vrlo verovatno da bi do sličnih rezultata došlo i u srpskim krajevima Jugoslavije, i posebno Hrvatske, ali ne i među Slovencima i Hrvatima.


Imajući u vidu sva postavljena pitanja na koja autori ne daju odgovore, ostaje otvoreno pitanje zbog čega uopšte kritikuju „preterano pojednostavljujuće poglede na pitanje rata“. Drugim rečima, nisu li ovi preterano pojednostavljujući pogledi nužni, pod uslovom izostanka odgovora na pitanja koja su prethodno postavljena? Nije li onda logično očekivati „demonizaciju Srba na Zapadu“?666 Dakle, opažaj secesionističkog rata u BiH neodvojiv je od opažaja secesionističkog rata u SFRJ.667 Toga su, uostalom, autori veoma svesni, jer izričito kritikuju preuranjenu odluku o međunarodnom priznanju Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. „Američke kritike Nemačke za delatnosti koje su proizvele priznavanje Bosne – koje Sjedinjene Države tada sa žarom prihvataju – ne deluju iskreno. Protivrečnost je zakomplikovana činjenicom da su dva različita priznanja bila u pitanju: odluka Nemačke i EZ o priznanju Hrvatske i Slovenije, i odluka SAD da poguraju priznanje Bosne i Hercegovine“ (Burg, Shoup, 2000: 121). Greška „međunarodne zajednice“, po autorima, „sastojala se u tome što je dala neopravdanu podršku održavanju referenduma o nezavisnosti pre no što su se tri nacionalističke stranke dogovorile o ustavnom rešenju. Pravo vreme za referendum bilo bi posle takvog dogovora, kao što je bilo predviđeno Kutiljerovim planom“ (Burg, Shoup, 2000: 126). Doista, ništa realnije i pametnije od ovoga ne može se reći. Kutiljerov plan, usaglašen krajem februara i početkom marta 1992. od svih strana, bio je poslednja prilika da se sačuva mir u BiH. Američka spoljna politika, međutim, tu priliku je uništila, pošto ju je pod njenim nagovorom Alija Izetbegović propustio. Pa ipak, autori nisu do kraja dosledni, jer propuštaju da izričito istaknu možda odlučujući doprinos izbijanju rata u BiH zemlje iz koje dolaze. U ovome, što je važno primetiti, nisu usamljeni. Američki i britanski autori, pa čak i oni najobjektivniji, sa izuzetkom levičarske kritike američke spoljne politike (Džonston, 2005: 58), najčešće zanemaruju ulogu zvanične politike SAD u navođenju Izetbegovića da povuče svoj potpis sa Kutiljerovog plana. Da sam Zimerman to nije 1993. priznao u intervjuu Dejvidu Bajnderu (David Binder),668 666 Koliko je ova demonizacija bila uticajna na tumačenje prošlosti Jugoslavije svedoči i razumevanje sporazuma Cvetković–Maček ovih autora koji svakako nisu spadali u glavnu struju tumačenja nestajanja Jugoslavije i rata u BiH: „Jugoslavija je, u stvari, bila svedena na jednu veliku Srbiju“ (Burg, Shoup, 2000: 21). 667 Nije li napad slovenačkih teritorijalaca na regrute upućene bez bojeve municije da zauzmu od snaga teritorijalne odbrane Slovenije uzurpirane granice bio flagrantan slučaj secesije koji je zasluživao bespoštedan odgovor države koja je napadnuta, tj. SFRJ? No, kakve su bile šanse „komunističke“ JNA protiv slovenačkih „boraca za demokratiju“ posle pada Berlinskog zida? 668 David Binder, „U.S. policymakers on Bosnia admit errors in opposing partition in 1992“, The New York Times, 29. VIII 1993. godine. Zimerman je ispričao da mu se Izetbegović „gorko žalio“ da su ga EZ, te bosanski Srbi i bosanski Hrvati „pritiskali da prihvati podelu“. „’Rekao je da mu se to nije dopalo’, prisećao se Zimerman, ’na to sam ga upitao, ako mu se ne sviđa, zašto je onda potpisao’?“ Malo posle toga, Izetbegović je javno povukao


danas se to možda ne bi ni znalo, jer nekadašnji ambasador to predstavlja u sasvim drugačijem svetlu u memoarima iz 1996.669 (Thomas, 2003: 8). Džon Lempi (John Lampe), relativno nepristrasan istraživač Jugoslavije, minimizira značaj ovog poteza,670 Noel Malkolm tvrdi kako su plan prvo odbili Hrvati, 24. marta 1992, a sutradan i Bošnjaci; Luis Sel (Louis Sell) ga ne navodi u hronologiji na početku knjige, baš kao ni Bugarel u bibliografiji na kraju svoje studije, a u tekstu veli da su ga Hrvati odbacili, te spekuliše da „bi ga verovatno odbacio Karadžić zato što je davao muslimanima više zemlje no što su Srbi bili spremni da dozvole“, ali da je „tragedija“ što nije usvojen, a oksfordski profesor Ričard Krempton (Richard Crampton) plan ni ne pominje (Lampe, 2000: 363; Malcolm, 2002: 233; Sell, 2002: 164; Bugarel, 2004; Crampton, 2002). Izuzetak je Brendan Sims koji navodi mišljenje lorda Karingtona, izražavajući neslaganje s njim, da su Amerikanci „upropastili dogovor što ga je sa svim trima stranama bio uglavio José Cutileiro“, pošto su „zapravo njima (Bosancima, prim. B. S.) poslali brzojav u kojem im kažu neka ne pristanu“ (Simms, 2003: 52–53). svoj potpis ispod plana, dok je Zimerman u intervjuu izjavio kako, kad se pogleda unazad, „Lisabonski sporazum nije uopšte bio loš“. 669 „Upitao sam Izetbegovića zašto se u Lisabonu složio s kompromisima koje sada kritikuje. Rekao je da je to učinio pod pritiskom ostalih strana, uključujući i Kutiljera, i da je morao da popusti. Kada se vratio u Sarajevo, njegove kolege Muslimani zamerili su mu zbog ove slabosti. Sada ne zna šta da radi. Oslanjajući se na instrukcije koje sam imao, da podržim svaki dogovor koji bi se mogao postići između Evropske zajednice i tri strane u Bosni, ohrabrivao sam Izetbegovića da ostane pri onome s čim se složio. Rekao sam mu da to nije konačni sporazum i da će imati još prilika da iznese svoje viđenje. Prema Kutiljeru, koji je o ovome pisao mnogo kasnije, Izetbegović se nije povukao iz lisabonskih pregovora, već se 18. marta dogovorio s druge dve strane da prihvate principe EZ kao osnovu za buduće pregovore. S istorijske distance, iako se u njemu prvi put pominje koncept podele Bosne, Kutiljerov plan verovatno bi odgovarao Muslimanima više od drugih planova koji su se kasnije javili, uključujući i formulu iz Dejtona, jer bi podele tačno pratile stvarnu etničku zastupljenost stanovništva. Ali, bosanski Srbi nisu prihvatili Kutiljerove mape, a imajući u vidu Karadžićeve prethodne postupke, malo je verovatno da bi ih ikada prihvatili. Prema tome, ovaj plan zaista nije nikada ni bio sprovodljiv“ (istakao aut.) (Zimerman, 2003: 126). Tako, uz činjenicu da je njegova ekselencija sada govorila upravo suprotno o sopstvenim savetima Aliji Izetbegoviću u odnosu na ono što je tri godine ranije izjavila za njujorški dnevnik, ispada da je srpska strana odgovorna za neuspeh Kutiljerovog plana, a ne muslimanska, što ne odgovara utvrđenim i lako ustanovljivim činjenicama. No, na Srbe su se tih dana svaki neuspeh ili greška nekoga drugoga mogli svaliti. 670 „Izgledalo je spočetka da je Karadžić prihvatio odocneli napor Evropske zajednice u februaru 1992. da stvori kantonalnu formulu za zajednički život u jedinstvenoj državi. Izetbegović nije, ali je nećkajući se pristao na plan predložen u Lisabonu od strane portugalskog posrednika EZ Žozea Kutiljera (José Cutileiro). Po povratku u Sarajevo, sumnje samog predsednika i primedbe iz njegove stranke (pre negoli kratak razgovor sa američkim ambasadorom Vorenom Zimermanom koji neki smatraju ključnim) izazvale su promenu mišljenja. Na sastanku EZ u Briselu koji je hteo da osnaži ulogu bosanske centralne vlade, uspelo se samo u tome da se Karadžić izazove da odbije plan“ (Lampe, 2000: 363). Zanimljivo je da Izetbegović u svojim memoarima uopšte ne pominje razgovor sa Zimermanom (Izetbegović, 2001).


Autori, međutim, uspešno razrešavaju neka sporna pitanja vezana za BiH. Recimo, oni navode da su oblasti koje poseduju Srbi ređe naseljene no one naseljene Bošnjacima, te da „što je manja jedinica merenja, veća je srazmera zemlje u republici naseljene Srbima“. Tako, ako se koristi opština kao jedinica merenja raspodele stanovništva po etničkim zajednicama, Srbi naseljavaju nekih 56% teritorije BiH, ali to ne treba mešati sa „tvrdnjom bosanskih Srba da oni ’poseduju’ 64% zemlje. (Ova tvrdnja, čak i ako je istinita, može se odnositi samo na privatno posedovanje zemlje.)“ (Burg, Shoup, 2000: 28). Takođe, činjenica da trećina zemlje nema jasnu etničku većinu (Burg, Shoup, 2000: 29) bitan je argument protiv podele BiH, iako ne i protiv nekog uređenja podele moći za koju su se i autori zalagali. Berg i Šaup su upozorili stručnu javnost i na nešto što se nije moglo često pročitati, jer nije odgovaralo idealizaciji BiH. Radilo se o podacima o pismenosti i stepenu društvenog razvoja. Tako, naveli su da je nepismenost „ostala visoka među ženskim stanovništvom (23,3% u 1981), iako je bila niža među muškarcima (5,5%)“, dok je na gradsko stanovništvo otpadalo 36,2% stanovništva 1981, što je napredak u odnosu na 19,5% 1971. godinu. Takođe, navodilo se da je 1981, „uprkos ubrzanom privrednom napretku“, BiH kaskala za prosekom privrede SFRJ čak 35% (Burg, Shoup, 2000: 43). Oni su takođe bili svesni podudaranja masovnih ubistava civila u Sarajevu sa oštrim merama „međunarodne zajednice“ protiv srpske strane, što je izazivalo sumnju da bošnjačka strana sama izvodi bar neke od tih napada, jer je već bilo utvrđeno da „su se dešavali incidenti“ u kojima su „muslimani pucali na sopstveni narod“ (Burg, Shoup, 2000: 165): „Stvaraocima politike, već rešenim da preduzmu izvesne akcije, može se tvrditi, bila su potrebna jasna i ubedljiva opravdanja za te akcije, pa su tako jednostavno odbacili kritičko prosuđivanje da bi upotrebili takve incidente kao opravdanje za sprovođenje poželjnih opcija. U tri ovde predstavljena slučaja (masakr u redu za hleb u Ulici Vase Miskina 27. V 1992; prvi masakr na Markalama u februaru 1994; drugi masakr na Markalama 2. VIII 1995, prim. aut.), stvaraoci politike su nametnuli sankcije Jugoslaviji, stvorili zone zabrane oko Sarajeva i zapretili upotrebom vazdušne sile protiv Srba, i konačno, upotrebili masovne vazdušne udare“ (Burg, Shoup, 2000: 168).

Ipak, snage bosanskih Srba nečovečno su delale protiv Sarajlija iz dana u dan tokom rata (nasumično granatiranje i snajperska vatra), a etnički progoni su predstavljali odvratnu praksu koja je dovodila u pitanje osnovnu ljudskost naredbodavaca i počinilaca: „U delanju koje je podsećalo na II svetski rat, lokalni politički vođi muslimana, učitelji i stručnjaci, probirani su i ubijani od strane Srba. Ne znamo koliko je pripadnika muslimanske inteligencije bilo ubijeno u regijama koje su Srbi okupirali. Niti možemo reći zasigurno da li su


ubistva pripadnika lokalne muslimanske inteligencije bila rasprostranjena ili usredsređena u izvesnim regijama“ (Burg, Shoup, 2000: 173). Sem toga, autori su s pravom ukazivali i da su džamije i muslimanski kulturni spomenici u BiH bili masovno porušeni što je ukazivalo, kako oprezno zaključuju, da se radilo „bilo o potpunom nedostatku kontrole srpskih vođa nad ekstremistima ili o opsesivnom uklanjanju svih znakova muslimanskog prisustva“671 (Burg, Shoup, 2000: 174). Na isti način, autori su ispravno zaključili da je srbijanska Služba državne bezbednosti bila zacelo umešana u etnički progon koji su sprovodile paravojne jedinice u Podrinju, te da je cilj bio osiguranje teritorija „okupiranih u prvih nekoliko meseci rata“ za srpsku političku zajednicu (Burg, Shoup, 2000: 175), bilo u okviru Srbije ili u okviru BiH. Sem toga, može se dodati da je trebalo teritorijalno povezati sve teritorije koje su Srbi u Krajini i u BiH kontrolisali sa Srbijom i Crnom Gorom, kako bi se osigurao opstanak i od Hrvatske i BiH što nezavisniji položaj Srba na tim prostorima, a u budućnosti, možda, i ujedinjenje u neku vrstu saveza srpskih država, kako se nadala većina srpskih nacionalista, ili u „veliku“ i unitarnu Srbiju, što su predlagali krajnji desničari. No, autorima nije promaklo ni da su bosanski Srbi i bosanski Hrvati takođe bili žrtve etničkog progona, što nažalost, kako su primetili, dobar deo autora negira ili relativizuje (Burg, Shoup, 2000: 176–177). Uopšte, ceo prikaz etničkih progona dat je tačno, precizno i uravnoteženo (Burg, Shoup, 2000: 171–181), a uočen je i pokazatelj da Srbi nisu planirali istrebljenje Bošnjaka: „(...) čitave jedinice Bosanske armije napravljene su od etnički očišćenih i ranije zatočenih mladića iz regija pod srpskom kontrolom. Oslobađanje zarobljenika pre no njihovo ubijanje može obrazovati kritično važan dokaz odsustva namere istrebljenja muslimanskog naroda kao takvog (istakao B. S.) – iako to zacelo ne ublažava užase kroz koje su oni prošli niti oslobađa počinioce optužbi za zločine protiv čovečnosti“ (Burg, Shoup, 2000: 182).

Uopšte, analiza etničkih progona u BiH i određenja rata neretko kao genocida predstavlja, možda, i najbolji deo studije. Naime, autori su jasno prepoznali da to kako će rat u BiH biti nazvan, kao i da li će se upotrebljavati reč „genocid“, zavisi od konkretnih interesa onih koji oblikuju politiku u glavnim 671 Naročito je neoprostivo uklanjanje stare Aladža džamije izgrađene 1550. u Foči i Ferhadije izgrađene 1579. u Banjaluci. Ovu drugu je podigao Ferhat paša Sokolović, rođak Mehmed paše. Koliko, pak, ovaj varvarski čin pomaže obrazovanju martirološkog obrasca među Bošnjacima uopšte, a verujućim muslimanima posebno, svedoči činjenica da je 7. maj 1998. proglašen Danom džamija u spomen na dan kada je 1993. srušena Ferhadija (Selman, 2000). Tako se kolektivnim sećanjem neguju i spajaju osećaj religijskog mučeništva i osećaj nacionalne viktimizacije među Bošnjacima.


centrima moći, te da su „zapadni delatnici mogli menjati – kao što i jesu – njihove poglede na rat da bi ih prilagodili politikama koje su usvojili“ (Burg, Shoup, 2000: 190). U skladu s ovim mišljenjem jeste i jedno zapažanje koje je pisac ovih redova uočio dok je analizirao pisanje strane štampe devedesetih (Bakić, 1998): „Među onima koji su zastupali vojnu akciju protiv Srba (u vladi Bila Klintona, prim. aut.) bili su potpredsednik Al Gor (Al Gore) i ambasadorka u Ujedinjenim nacijama Medlin Olbrajt (Madeleine Albright). Savetnik za nacionalnu bezbednost, Entoni Lejk (Anthony Lake), takođe je zastupao čvršći stav. Dok je Olbrajtova povezivala pozive na delanje sa američkim interesima u Evropi, Lejk je izgleda zastupao ovo pitanje iz šire geopolitičke perspektive. Prema jednom izvoru, tvrdio je da bi čvrsta odbrana muslimana u Bosni i Hercegovini ojačala tvrdnje Vlade da njeni napori da zauzdaju Iran i Irak nisu motivisani antimuslimanskim osećanjima“ (Burg, Shoup, 2000: 223–224).

Prema tome, dokazivanje da SAD nisu antimuslimanski usmerene nije bilo samo briga različitih političkih analitičara, novinara i akademskih poslenika, već i, kako se vidi, tadašnjeg američkog savetnika za nacionalnu bezbednost. Bosanski relativno sekularni muslimani bili su idealan objekat zaštite američke spoljne politike, jer se na taj način putem primera pokazivalo muslimanima širom sveta da ako prihvate sekularizaciju i usklade interese sa SAD mogu očekivati američku naklonost i zaštitu, tj. da kao klijenti dobiju najmoćnijeg patrona na svetu. Takođe, regionalnoj sili na Bliskom istoku, Turskoj, pokazano je da se može uzdati u blagonaklonost globalne sile. Docnije je to na primeru Kosova još snažnije potvrđeno. No, osim ove brige, još neki činioci doprineli su izraženom antisrpskom stavu Klintonove vlade koji je naposletku vodio obučavanju hrvatsko-bošnjačkih snaga od strane navodno privatne agencije za pružanje vojnih usluga u kojoj su bili zaposleni penzionisani generali vojske SAD i podršci iz vazduha operacijama „Bljesak“ i „Oluja“, tj. bombardovanju položaja bosanskih Srba i komunikacija u BiH. Radilo se o strahu od širenja nestabilnosti na Balkanu i na prostoru bivšeg SSSR, te o „ponovljenim neuspesima Sjedinjenih Država i njenih saveznika da ispune njihova upozorenja i pretnje Srbima“ koje su ih naterale da preduzmu ovakve korake, kako bi „održale usklađenost i sačuvale poverenje u NATO, što je postepeno dolazilo pod sve veći znak pitanja“. Sem toga, Berg i Šaup smatraju da je najbitniji činilac za bombardovanje položaja Srba u BiH bio sadržan u činjenici da je američka vlada procenjivala da bi masakr u Srebrenici mogao dovesti do povlačenja snaga UN iz BiH i do sledstvenog uvlačenja čak i kopnenih trupa SAD umesto njih (Burg, Shoup, 2000: 412). Naposletku, autori su dali, po mišljenju koje se u ovom radu zastupa, dobru preporuku zapadnim starateljima BiH:


„Ako se mir dostigne u bilo kom razumnom vremenskom okviru, ciljevi zapadne politike moraju biti redefinisani; idealizovana vizija višekulturne države mora biti zamenjena jednom praktičnijom i ostvarivijom vizijom ujedinjene, ali, ipak, višenacionalne zajednice. (...) Američki stvaraoci politike, posebno, moraju bataliti napor za preoblikovanjem Bosne po uzoru na Sjedinjene Države i pogledati umesto toga u ujedinjenu, demokratsku, a ipak, višenacionalnu Evropsku zajednicu kao njihovog saveznika i uzor po kojem treba oblikovati bosansku budućnost“ (Burg, Shoup, 2000: 417–418).

Verovatno najbolja studija o ratu u BiH, koja relativno uspešno spaja saznajne i etičke motive autora u vrednu sociološku studiju, jeste Bosna. Anatomija rata (Bosnie. Anatomie d’un conflit),672 koja se pojavila 1996. iz pera francuskog sociologa Ksavijea Bugarela (Xavier Bougarel), stručnjaka za jugoslovenske ratove i balkanski islam zaposlenog u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja. Činjenica da se studija pojavila u vreme gotovo potpune ideološke prevlasti shvatanja rata u BiH kao „agresije Srbije“ koja je vođena „genocidnim porivima“ krenula u „etničko čišćenje“ BiH u cilju „osvajanja Bosne“ zarad ostvarenja „velike Srbije“ posebno doprinosi pozitivnoj oceni, jer to je svedočilo o nekonformističkim saznajnim interesima koji su vodili autora u razumevanju i objašnjavanju rata u BiH. Njemu treba odati priznanje za odupiranje propagandno-šablonizovanom mišljenju koje preovlađuje o sukobima u Jugoslaviji uopšte i u BiH posebno. Tako, on odbija da govori o tome da li je rat u BiH bio agresija ili građanski rat, te da pojednostavljeno pripovedno predstavlja dželate i žrtve u tom sukobu, a da ne govorimo o ideološkoj upotrebi priče o „etničkom čišćenju“ i „genocidu“ kao pravdanju „humanitarne intervencije“ (Lori, 2004, u: Bugarel). Doista, Bugarel je, za razliku od Meri Kaldor, koja ga često ali neprecizno sledi, pravio jasnu razliku između genocida i etničkog progona, pa smatra da se „etničko čišćenje“ koje određuje kao „prisilno preseljavanje neke etničke grupe“ čini „podesnijim za opšte kvalifikovanje nasilja počinjenih tokom bosanskog rata“ od genocida kao „fizičkog uništenja jedne etničke grupe“ (Bugarel, 2004: 32). Takođe, kritikujući autore koji su smatrali da je etnički progon konstitutivna crta srpskog nacionalizma, smatrao je da „etničko čišćenje, dakle, nije ni isključivo svojstvo srpskog nacionalizma, ni zajednički imenitelj svih njegovih pojavnih oblika“ (Bugarel, 2004: 34). U istom smislu, pisao je da diskurzivna strategija viktimizacije ne karakteriše samo srpske nacionaliste, već 672 Iako studija nije prevedena na engleski, što nažalost dosta govori o prevodilačkoj i izdavačkoj politici izdavačkih kuća na engleskom govornom području, francusko izdanje je dosad citirano u 52 naučna rada. Tolika citiranost, s obzirom na pomenute okolnosti, nije mala.


da je uveliko koriste i različiti autori koji pišu o njenom korišćenju u srpskom nacionalizmu, te da su oni „hteli ne hteli, bili prenosnici strategija viktimizacije koje su sprovodile bosanske vlasti“ (Bugarel, 2004: 35). Takođe, autor je ukazao na mogućnost da masakr u Ulici Vase Miskina 27. V 1992. i onaj na Markalama 5. II 1994. nisu izvele srpske snage, baš kao što je ukazao i na namerno ograničenje broja mesta u Sarajevu na kojima se točila voda „da bi izazvali one poznate prizore redova, namenjene mrežama zapadnih televizija“, ili na činjenicu „da su hrvatske vlasti namerno kasnile sa evakuacijom dece iz Vukovara“ (Bugarel, 2004: 36). Bugarel je svoju privrženost objektivnom bavljenju naukom pokazao i u analizi sklapanja etnički mešovitih brakova u BiH. Naime, jasno je utvrdio da su pre 1945. etnički mešoviti brakovi bili izuzetak, te da je npr. 1889. venčanje izvesne Fate Omanović s katolikom politički pokrenulo muslimansku zajednicu BiH (Bugarel, 2004: 123–124). Uočio je, takođe, da je najveći broj etnički mešovitih brakova sklapan posle 1945. između obrazovanijih Srba i Hrvata koji žive u gradovima, te da je sklapanje ovih brakova „veoma tačan barometar političkih zbivanja“ (Bugarel, 2004: 124). Osim toga, podaci koje navode drugi autori, poput Nikolaja Boteva i Ruže Petrović, pokazuju da je udeo etnički mešovitih brakova bio mali u poređenju s drugim etnički mešovitim sredinama, jer je prema popisu iz 1980. u SAD bilo preko 20% etnički mešovitih brakova, a u Kanadi je sedamdesetih godina bilo „znatno iznad 30%“ međuetničkih brakova, mada ove brojke treba uzeti uslovno, jer se znatno razlikuju etničke konfiguracije u odnosnim društvima (Botev, 2002: 285). Takođe, Srbi i Hrvati u BiH ređe su stupali u etnički mešovite brakove od Srba i Hrvata u drugim republikama (Botev, 2002: 293), a otvorenost Muslimana i Srba u BiH prema međuetničkim brakovima bila je ispod jugoslovenskog proseka (Petrović, 1985: 69). Na sve to treba dodati da su nižu otvorenost prema etnički mešovitim brakovima od Muslimana (7%) u SFRJ imali samo Albanci (5,5%) (Petrović, 1985: 126). Ruža Petrović je najbolje opisala trend sklapanja međuetničkih brakova u BiH posle II svetskog rata: „SR Bosna i Hercegovina ima u kretanju heterogamije 1956–1965. specifično kretanje, kojim se izdvaja od ostalih republika. Ona je 1956. imala 8,9% mešovitih brakova, ispod opšteg proseka. Porast heterogamije nadalje je veoma lagan, relativno najsporiji među republikama, i zaustavlja se već 1964. godine, to jest, četiri godine ranije od pretpostavljenog pada između 1965. i 1970. u drugim republikama. Tendencija pada obuhvata vreme 1962–1972. godine (svakako i godine 1966–1969. za koje nema podataka). Tako će tek 1978. heterogamija dostići 11%, nivo koji je već bio dostignut 1962–1963. (...) U poslednjim godinama posmatranja Bosna i Hercegovina je po rasprostranjenosti heterogamije pretposlednja među republikama, niži nivo ima samo još Slovenija.


A razlike u etničkoj strukturi Slovenije i ove republike nisu samo velike već i tipskog značenja.“673 (Petrović, 1985: 69).

U skladu s tim bila je i sledeća Bugarelova tačna opaska: „U svakodnevnoj ravni, komšiluk, koji počiva na prostornoj bliskosti, protivi se mešovitom braku koji se temelji na ličnoj prisnosti.674 U političkoj ravni, protivi se pojmu građanstva. Građanstvo, u stvari, podrazumeva modernu političku i teritorijalnu zajednicu: naciju“ (Bugarel, 2004: 124). Uopšte, izuzetno je bitan Bugarelov doprinos razbijanju mita o BiH kao višeetničkom građanskom raju. Umesto toga, on stavlja naglasak na višeetničnosti kao suprotstavljenosti građanskom načelu: „No, princip na kojem se strukturiše bosansko društvo nije zajednički građanski princip, nego pripadnost različitim verskim i nacionalnim zajednicama: od 1910. do 1938, potom ponovo 1990, svi izbori održani u Bosni i Hercegovini na kraju su za ishod imali veliku prevlast nacionalnih partija“ (Bugarel, 2004: 47). Ovo načelo autor naziva „komunitarizmom“ kao ideološkim i političkim poretkom koji „unutar stanovništva jednog istog političkog prostora, razlikuje nekoliko posebnih zajednica na osnovu vere, jezika ili drugih etničkih obeležja, i koji dozvoljava da se ta distinkcija ogleda u političkim institucijama i političkom životu“ (Bugarel, 2004: 47). Njegovo poreklo nalazi u osmanskom millet sistemu za koji, preuzimajući mišljenje francuskog orijentaliste Maksima Rodensona (Maxime Rodinson), s pravom veli da se radi o neteritorijalnom „hijerarhizovanom pluralizmu“ (Bugarel, 2004: 121). Ono, međutim, što je sporno jeste autorovo razlikovanje „komunitarizma“ i nacionalizma, te ubeđenje da „komunitarizam“ može odnositi prevagu nad nacionalizmom i u doba vladavine nacionalizma, tj. u XIX i XX veku. Potonji se gelnerovski određuje kao težnja za ostvarenjem podudarnosti između etničkih i političkih granica. U stvari, čini se da nema teorijskog opravdanja za ovo razlikovanje. Naime, privrženost bosanskih Srba i bosanskih Hrvata Srbiji, odnosno Hrvatskoj jeste takve jačine da verovatno prevazilazi ne samo pozitivna osećanja Srba i Hrvata prema BiH, već i pozitivna osećanja prema Srbiji i Hrvatskoj koju osećaju građani tih država. To se najbolje može uočiti onda kad igraju sportske reprezentacije navedenih zemalja protiv BiH. Pripadnici ovih dveju 673 Nažalost, mnogi autori su temi međuetničkih brakova prilazili na laički način, iako su po obrazovanju bili sociolozi poreklom i prijateljstvima vezani za bivšu Jugoslaviju: „Skoro 25% brakova u Bosni bili su međuetnički brakovi, ali naravno, taj broj je mnogo veći u gradovima poput Sarajeva, Tuzle, Zenice, Banjaluke i Mostara“ (Denitsch, 1993: 287). U stvari, 26% etnički mešovitih brakova bilo je u Sarajevu, dok je u BiH bilo 12% takvih brakova kao i u celoj SFRJ (Bugarel, 2004: 125–126). 674 Berg i Šaup navode podatak, ne pozivajući se na izvore, da je na bosanskohercegovačkom selu bilo manje od 1% mešovitih brakova (Burg, Shoup, 2000: 423), što je u skladu sa opažanjem Bringe (Bringa, 1995).


etničkih zajednica navijaju tada listom za reprezentacije susednih država, a ne za onu čiji su građani. Ovo svedoči da su te etničke zajednice u većini slučajeva nezadovoljne činjenicom da žive u BiH, a ne u Srbiji odnosno u Hrvatskoj, te da bi najradije, da ikako mogu, promenile tu činjenicu. Utoliko, da upotreba pojma „komunitarizam“ ima ikakvog smisla, bilo bi potrebno da etničke zajednice BiH, barem, osećaju privrženost Bosni i Hercegovini, ali naročito da nemaju želju da rasture političku zajednicu u kojoj žive i pridruže se susednim nacionalnim državama. Pošto to nije slučaj, onda je uputnije govoriti o nacionalizmu. Tim pre što i Bugarel često sinonimno koristi ova dva pojma, što onda dodatno izaziva zbrku.675 Čini se, međutim, da Bugarel pretpostavlja da je u BiH „komunitarističko“ načelo jače od nacionalističkog, te da je „komunitarizam“ postao ugrožen tek u Kraljevini Jugoslaviji zato što su se Srbi i Hrvati iz BiH više poistovećivali sa Srbijom, odnosno Hrvatskom nego sa BiH676 (Bugarel, 2004: 55). No, on sam navodi neke podatke koji dovode u pitanje načelo komunitarizma i ukazuju da su nacionalističke energije bile prisutne na tlu BiH od Berlinskog kongresa i austrougarske okupacije BiH: „Barem od 1878, svaki rat u Bosni i Hercegovini praćen je grubim preinačenjem odnosa snaga između nacionalnih zajednica (preuzimanje kontrole nad državnim aparatom i preraspodela zemlje), i razvlašćenjem ranijih urbanih elita od strane novih elita poteklih sa sela. Iz toga proističu brze i nepravilne promene u nacionalnom sastavu bosanskih gradova, naročito Sarajeva. (...) Godine 1885, kratko posle okončanja otomanskog doba, u Sarajevu živi 60,1% muslimana, 16,9% pravoslavaca, 12,7% katolika i 10% Jevreja. Godine 1910, pri kraju austrougarskog perioda, u njemu živi 35,6% muslimana, 34,5% katolika, 16,3% pravoslavaca i 12,3% Jevreja. Godine 1948, posle Drugog svetskog rata, 36% Srba, 34,6% muslimana i 23,3% Hrvata. I na kraju, godine 1991, uoči bosanskog rata, 41,5% muslimana, 27% Srba, 8,9% Hrvata i 18,7% Jugoslovena“677 (Bugarel, 2004: 62). 675 „Razbijanje bosanskog društva po etničkim linijama jača komunitarističke i klijentelističke mreže na koje se oslanjaju nacionalističke stranke, ali izaziva i snažne otpore u bosanskom društvu“ (Bugarel, 2004: 86–87). Ovde komunitarizam ima negativno značenje i izjednačen je sa nacionalizmom. 676 „Srednjoročno uzev, međutim, ekonomske, kulturne, a pre svega političke promene u Kraljevini Jugoslaviji postepeno vode teškoj krizi komunitarizma u Bosni i Hercegovini. Srpsko i hrvatsko stanovništvo Bosne i Hercegovine sve se više poistovećuje sa Srbijom i Hrvatskom, a srpsko-hrvatski sukob oko institucija Kraljevine brzo se zaoštrava. Istovremeno, propast tradicionalnih muslimanskih elita pothranjuje duboku krizu identiteta muslimanske zajednice“ (Bugarel, 2004: 55). Kao što se vidi, „komunitarizam“ ovde ima pozitivno značenje i suprotstavljen je nacionalizmu. Ipak, u unitarnoj državi nisu postojale ni Hrvatska ni Srbija. 677 Bugarel ovde greši, jer je udeo Jugoslovena u Sarajevu iznosio 14%, udeo Srba 29,9%, Hrvata 6,6% i Muslimana 49,3% (Burg, Shoup, 2000: 31–32; Golubić, Campbell, Golubić, 1993: 231–232).


Ovakve promene udela različitih etničkih zajednica u nekoj široj zajednici, bilo da se radi o Sarajevu ili o BiH, svedoče da je ravnoteža bivala često narušavana, a bez dužeg održavanja ravnoteže ne može se govoriti o stabilnom „komunitarizmu“. Ovakve demografske promene neminovno bi doprinosile rastu nacionalizma etničkih zajednica, bilo iz ogorčenja što se moć gubi, bilo iz želje da se brojčana nadmoć ostvari u praktičnom društvenom životu. Uopšte, komunitarizam bi morao podrazumevati neku vrstu stabilnih strukturnih odnosa među etničkim zajednicama ili barem obezbeđenje od preglasavanja. Odista, Bugarel je i sam ispravno zaključio da je u sklopu procesa nestajanja SFRJ konfederalni model Slovenije i Hrvatske u stvari „za cilj ima(o) rasturanje postojeće federacije“, a da je federalni model Srbije težio prevlasti Srbije nad Jugoslavijom. Ono, međutim, što nije uviđao jeste činjenica da podrška SDS federalnom modelu Srbije, a HDZ BiH konfederalnom modelu, zapravo obesmišljava BiH kao zajednicu u kojoj su odnosi etničkih zajednica zasnovani po „komunitarnom“ načelu kojem je u stvari, i to delimično i ne uvek načelno,678 bila privržena samo SDA, ne računajući bivše komuniste, koja je „prvenstveno insistira(la) na očuvanju Bosne i Hercegovine kao specifične teritorijalne jedinice“ (Bugarel, 2004: 80–81). Slično Bergu i Šaupu, Bugarel se protivio održavanju referenduma za nezavisnost BiH, onako kako je to predložila Badenterova komisija, jer je to bilo tek „sučeljavanje tri etnička jednoumlja“ (Bugarel, 2004: 86). Takvu kritičnost prema jednom odista katastrofalnom potezu jednog tela EU retko ko je u međunarodnoj akademskoj zajednici pokazao.679 Osim što služi na čast Bugarelu, to govori o prilično jakom uticaju politike i vodećih političara na akademski opažaj i predstavljanje društvene stvarnosti. Drugim rečima, istraživači se konformiraju političkim odlukama uzimajući ih zdravo za gotovo umesto da ih preispituju. Utoliko, može se govoriti i o sveopštoj intelektualnoj lenjosti i konformizmu. Ipak, nije samo nedosledna i pomalo zbrkana upotreba pojma „komunitarizam“ slaba tačka Bugarelovog bavljenja BiH, već je to i naziranje „nastajućeg građanskog društva“ koje se suprotstavilo „nacionalističkim strankama“: „U poslednjem zamahu, nastajuće bosansko građansko društvo pokušalo je da istisne komunitarizam iz političkog života. Na tren destabilizovane, nacionalističke stranke se svete uvodeći rat u svakodnevni život“ (Bugarel, 2004: 87). 678 Ovu delimičnu privrženost primetio je i sam Bugarel: „Pozivajući se sve glasnije na ’demokratsku suverenu državu ravnopravnih građana, naroda Bosne i Hercegovine’, rukovodioci SDA se hvale da brane ’građansku’ Bosnu i Hercegovinu. No, oni istovremeno brane logiku teritorijalizacije koju vodi ogranak stranke u Sandžaku, oblasti s muslimanskom većinom na granici Srbije i Crne Gore“ (Bugarel, 2004: 85). Međutim, ako je tako, onda je nacionalizam adekvatnija reč od „komunitarizma“ da označi ideološko vjeruju SDA. 679 Jedan od autora koji je pokazao takvu kritičnost svakako je Robert Hejden (Hayden) (Hejden, 2003).


Tako ispada da je neki jaki antiratni pokret zapravo toliko destabilizovao nacionalističke stranke da su one iz osvete započele rat kako ne bi dozvolile razvoj civilnog društva. Suviše je to naivna teza koja je znatno pojednostavila društvenu stvarnost BiH. Čini se da su razumljiva etička simpatija prema protivnicima nacionalizma i rata, te antipatija prema nacionalistima proizvele saznajno iskliznuće. *** U studijama koje se bave procesom nestajanja Jugoslavije stepen ideologizacije je uopšte vrlo visok. No, čak i kad se to ima u vidu, ideologizovanost u pristupu ratu u BiH kao namerno izdvojenom delu ovog procesa ispostavlja se kao najviša u poređenju sa drugim pristupima ratovima za jugoslovensko nasleđe i procesu nestajanja SFRJ. Ovde su etički aspekti gotovo sasvim bacili u zasenak saznajne. Od BiH je „konstruisana“ jedna zamišljena višeetnička „moderna zajednica građana“. Zapostavljajući u manjoj ili većoj meri činjenicu da je BiH bila deo šire višenacionalne zajednice SFRJ, te da su veze između etničkih zajednica BiH sa nacionalnim zajednicama u Srbiji i Hrvatskoj razgranate i jake – mnogi su imali bliske rođake u Beogradu ili Zagrebu, u Vojvodini ili Slavoniji, kao i u Sandžaku (Raškoj oblasti) – ovde analizirana grupa autora je po pravilu smatrala da je BiH samosvojna zemlja koja je postojala vekovima i sada postoji maltene u društvenom vakuumu. Otuda se diskurs ove grupe autora u manjoj ili većoj meri poklapao sa diskursom različitih verzija bosanskog ili bošnjačkog nacionalizma, a katkad i sa težnjama hrvatskog nacionalizma liberalne usmerenosti. Autori koji su izražavali islamofiliju iskazivali su tendenciju poistovećivanja sa liberalnom bošnjačkom verzijom poželjne vizije budućnosti. Oni, pak, kojima je višeetničnost kao takva vrhovna vrednost insistirali su na nekoj vrsti bosanskog liberalnog nacionalizma koji prevazilazi etničke posebnosti svih, kako Srba i Hrvata, tako i Bošnjaka. Bez obzira na ove razlike, koje u nekom istorijskom trenutku mogu biti veoma značajne, oni su se saglašavali oko okvira predstavljanja bosanskohercegovačke stvarnosti i diskursa koji su primenjivali: po pravilu, radilo se o okviru agresor–žrtva i visoko moralizatorskom humanitarno-imperijalističkom diskursu koji je sadržao diskurzivne strategije viktimizacije Bošnjaka i demonizacije Srba, te diskurzivne strategije istorijske analogije Srba sa nacistima, Bošnjaka s Jevrejima, a politike zapadnih država, naročito Velike Britanije, s politikom popuštanja (appeasement) Hitleru pred II svetski rat. Tek sporadično, među autorima hrvatskog porekla, probijao se i balkanistički diskurs. Većina ovih autora ušla je u proučavanje prostora bivše Jugoslavije uopšte i BiH posebno bez ikakvog prethodnog istraživačkog iskustva o prostoru, premda su istoričari Ivo Banac, Džon Fajn i Robert Donia, te politikolozi Stiven Berg i Pol Šaup svakako izuzeci od tog pravila. Početnici u proučavanju BiH motivaciju za istraživanje našli su u slikama užasa kojima su prisustvovali


posredstvom televizije ili bivajući na novinarsko-humanitarnim zadacima u BiH. Te slike su ih vodile u zaključivanju da se „nešto mora preduzeti”, gde se to „nešto” najčešće odnosilo na bombardovanje bosanskih Srba, ako ne i Srbije. Upustili su se zato u pisanje „instant istorije” kako bi sami doprineli, s jedne strane, razumevanju situacije u BiH, a s druge strane buđenju savesti stručne i šire javnosti kako bi se pritiskom javnog mnjenja uticalo na vlasti zapadnih zemalja da se „nešto preduzme”. U toj težnji ne treba da čudi činjenica da su zbog simpatija prema strani koju su doživljavali žrtvom, Bošnjacima, počeli da se identifikuju sa njihovim zahtevima i da sve što oni traže smatraju legitimnim, a da zahteve njihovih protivnika, koje su opažali i sami diskurzivno predstavljali kao agresore, pa katkad i genocidne neljude, predstave kao neopravdane. Od rane faze rata, svega par meseci po njegovom otpočinjanju, probila se medijska priča o koncentracionim logorima u BiH, i ona je umnogome uticala na opažaj Srba kao novih nacista, a Bošnjaka kao novih Jevreja.680 Takođe, medijska pažnja kojoj je Sarajevo bilo izloženo nesumnjivo je doprinosila simpatijama Zapada za Sarajlije, ali i za Bošnjake u celini, pošto su relativno sekularni muslimani, jednoženci koji umeju da uživaju u alkoholu, i među kojima žene ne nose zar upravo ono što bi zapadnjaci voleli da vide u svojim društvima koja se suočavaju sa teškoćama integracije muslimana. Ovaj izgled Bošnjaka uticao je da se i BiH počinje shvatati kao posebna višeetnička i uspešno modernizovana zemlja, jer to je imalo vrhunski značaj u okviru vršenja društveno-integrativne funkcije u samim društvima Zapada. Da se nije radilo o pukim rečima svedoči podatak da je BiH primila skoro sedam puta veću pomoć per capita od Nemačke tokom dve prve poratne godine (Caplan, 2005: 13, cit. pr. Dobbins, 2003–2004: 96). Oni koji su ovu i ovakvu poželjnu viziju društva dovodili u pitanje, a to su bile prevashodno srpska i u manjoj meri hrvatska politika, koja je taktički manevar zalaganja za nezavisnu BiH predstavila kao strateško opredeljenje, doveli su i sebe u poziciju međunarodnih parija. Bili su uočeni kao neprijatelji ne samo Bošnjaka i BiH, već i civilizacije i čovečanstva. Otud i pojava „balkanizacije Srba”, te često korišćenje diskursa holokausta, kao jednog od poddiskursa humanitarističkog imperijalizma u okviru agresor–žrtva. Paradoksalno, rat u BiH iskorišćen je u većini slučajeva za ex post facto objašnjenje ratova za jugoslovensko nasleđe u celini. Pošto su Srbi prepoznati 680 Veli se da je tada po prvi put britanska javnost, bar po istraživanju Džozefa Pirsona (Joseph Pearson) sa Univerziteta u Kembridžu, iskazivala saglasnost sa vojnom intervencijom. Više od polovine ispitanika u anketi iz februara 1994. izjašnjavao se za bombardovanje bosanskih Srba, a u leto 1995. čak 69% ispitanika podržavalo je to isto (Simms, 2003: 36). U avgustu 1992, prema B. Simsu, „samo“ 53% Amerikanaca „željelo je da Sjedinjene Države poduzmu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, zračne napade na bosanske Srbe“ (Simms, 2003: 45).


kao agresori u BiH, onda su morali biti agresori i u Sloveniji i Hrvatskoj. Na taj se način proces nestajanja Jugoslavije znatno pojednostavljivao, jer je agresija Srbije, Slobodana Miloševića i Srba vođenih njihovim genocidnim kosovskim mitom i njegovom razradom u Gorskom vijencu i drugim intelektualnim proizvodima srpske intelektualne elite, posebno u Memorandumu SANU, u velikom delu javnosti Zapada, pa čak i one stručne, bila prihvaćena kao neupitna. Razume se, ovakav pristup bio je krajnje jednostran, jer je zapostavljao ideologiju i delanje drugih delatnika u procesu nestajanja SFRJ. Istovremeno, on je oslabađao odgovornosti jednostrane akte otcepljenja Slovenije i Hrvatske. Potonja, opterećena hipotekama iz II svetskog rata, nije mogla poželeti bolju priliku za legitimaciju savremenih nacionalističkih težnji, pa otuda i angažovanost hrvatskih autora, naročito liberalnih protivnika režima F. Tuđmana, u viktimizovanju Bošnjaka i BiH. Bio je to njihov doprinos pravdanju hrvatskog nacionalizma. Iz te i takve jednostranosti je u najboljem slučaju moglo da se sazna ponešto o negativnim stranama srpskog nacionalizma, a u najgorem, jedna nacija, srpska, predstavljena je kao otelotvorenje zla, a njeni protivnici kao oličenje dobra. Nažalost, saznajno neproduktivni manihejski pristup jeste nešto što je odlikovalo veliku većinu radova ove grupe istraživača. U saznajnom pogledu najviše su pružile studije onih autora koji su odavno upućeni u istraživanje istorije Jugoslavije, Berga i Šaupa, pa onda i starih istoričara BiH, Džona Fajna i Roberta Donie. Prvi su, međutim, bili manje pod uticajem moralizatorskog pristupa, uglavnom izbegavajući spremne okvire predstavljanja stvarnosti. Drugi su, pak, bili više pod uticajem okvira agresor–žrtva, pa je to ometalo značajnije saznajne doprinose, naročito tokom devedesetih. Docnije, kad su se ratovi završili, i naročito posle 2000, kada je Srbija lagano i mukotrpno počela da se izvlači iz pozicije međunarodnog parije, ova dvojica autora, a naročito doajen Fajn, napisali su zanimljive studije koje u Fajnovom slučaju čak dovode u pitanje poneke zaključke iz devedesetih. Nije slučajno ni što su Berg i Šaup objavili svoju studiju na prelazu milenijuma, jer je tek posle završetka rata atmosfera akademskog linča prema onima koji nisu podržavali hegemoni okvir agresor–žrtva postepeno počinjala da popušta. No, tragovi te atmosfere vidljivi su u pojedinim delovima njihove studije, pa i u nekim protivrečnostima samog dela. Naposletku, autor ovog rada želi da još jednom posebno istakne istraživanje Ksavijea Bugarela koji je svoju knjigu objavio 1996, u vreme poplave histeričnih i samo po imenu akademskih ostvarenja o Jugoslaviji uopšte i o Bosni i Hercegovini posebno. Objaviti kvalitetnu studiju o BiH u to vreme, i to još kao dotad relativno nepoznat u oblasti proučavanja, bio je pouzdan znak da istraživač poseduje, osim nespornih naučnih kvaliteta, i izuzetno intelektualno poštenje i nekonformizam. Nažalost, bio je izuzetak.

11. L evičarski izazov ideološkoj hegemoniji o kraju Jugoslavije

11.1. Levičarsko-anarhistička kritika američkog imperijalizma i tumačenje nestanka Jugoslavije Milošević je okrutan. Sadam Husein je okrutan. Ali Klintonova (i naravno Blerova) okrutnost ima u sebi podmuklosti zato što se krije iza licemerja i retorike moralnog zgražanja. Harold Pinter

11.2. Uvod Cilj ovog poglavlja jeste da prikaže i analizira tumačenje raspada Jugoslavije koje su ponudili levičari okupljeni oko časopisa ZNet. Ovaj časopis u kojem glavnu ulogu igraju Edvard Herman (Edward S. Herman) i Noam Čomski (Noam Chomsky) iskazuje pretežno libertersko-socijalističku usmerenost. Osim ove dvojice autora, i Dajana Džonstoun (Diana Johnstone) izdvojila se kao autorka koja je u tančine izučavala proces nestajanja Jugoslavije nudeći argumentaciju sličnu onoj koju su iznosili prethodno pomenuti liberterski socijalisti. Po principu idejne bliskosti i objavljivanja radova u istim knjigama, pomenutim autorima su priključeni Dejvid Čendler (David Chandler) i Mišel Čosudovski (Michel Chossudovsky). Libertersko-socijalistička ili anarhistička usmerenost trudi se da pomiri dve bazične ideje Prosvetiteljstva koje su u poslednjih dvesta godina bile, prema shvatanjima liberalnih mislilaca, najčešće u suprotnosti: slobodu i jednakost. Od liberalizma se baštini sloboda, a od socijalizma jednakost. Ipak, anarhizam nije na sredokraći između prosvetiteljskih ideologija. On je u stvari jedna socijalistička struja, jer se zalaže za ukidanje kapitalizma i države kao nečovečnih sistema.681 Istovremeno, međutim, on smatra lošim 681 Noam Čomski u „Beleškama o anarhizmu“ („Notes on Anarchism“), tj. predgovoru knjizi Danijela Gerena Anarhizam: Od teorije do prakse (Daniel Guérin, Anarchism: From Theory to Practice, 1970) na pitanje Bakunjina „Može li postojati slobodna organizacija ograničena isključivo potrebama proizvodnje i potrošnje, uz nestanak svih političkih institucija?“, nudi sledeći odgovor: „Izgleda jasno da sve osim pozitivnog odgovora ostavlja šanse za istinski demokratsku revoluciju koja će ostvariti humanističke ideale ne naročito velikim“


i nekada postojeći realni socijalizam , jer je bio autoritaran. Otuda, liberterski ili demokratski socijalizam jeste ono društveno uređenje koje je anarhistima najbliže. Tu ne bi bilo mesta privatnoj svojini, ali bi baš zbog toga (a ne uprkos tome, kao što bi pomislili liberali) sloboda svakom pojedincu bila zajemčena.682 Federacija samoupravnih tela stvorenih na mestima rada i na mestima stanovanja činila bi društvenu organizaciju zajednice usklađenu sa anarhističkim principima. Vlast bi se obavljala putem obaveze svakog od članova ovih zajednica da učestvuje u njihovom upravljanju, dok bi se istovremeno ispunjavale dužnosti koje slede iz profesije. Ne bi postojala ni eksploatacija pojedinca od drugoga, kao ni vlast jednih nad drugim pojedincima ili društvenih grupa nad drugim društvenim grupama. Svi bi imali jednako pravo i jednaku obavezu da rade svoj posao i da upravljaju samoupravnim jedinicama. U takvom sistemu ne bi bilo mesta za državu, jednako kao ni za kapitaliste. Crkva bi takođe bila suvišna, jer ne bi bilo potrebe za ideološkim pravdanjem sistema vlasti. Demokratija bi bila neposredna, pošto bi se velika većina odluka donosila na lokalnom nivou, pa ne bi bilo potrebe za predstavljanjem. Delatnost političkih stranaka bi se dozvoljavala, iako se smatra da bi vremenom i one trebalo da nestanu. Navedene značajke bi ugrubo i u najkraćem predstavljale crte poželjne vizije jednog libertersko-socijalističkog društva. Liberterski socijalisti smatraju da je kapitalistički svet duboko nepravedan. Cela politika se tu, prema njihovom mišljenju, vodi u ime odbrane materijalnih interesa najbogatijih društvenih grupa i u ime odbrane političkih, vojnih i materijalnih interesa najmoćnijih država današnjice, a pre svega Sjedinjenih Američkih Država. Dakle, vodeći neprijatelji liberterskih socijalista jesu: kapitalizam, država, privatna svojina, institucionalizovana religija i imperijalizam, tj. njegovi politički nosioci. Upravo gore navedeni ideološki okvir određuje i način posmatranja i razumevanja procesa nestajanja Jugoslavije, te ratova kroz koje se taj proces odvijao. Osnovni saznajni zadatak jeste da se utvrdi kako navedena zamisao (Chomsky, 1970). Takođe, Čomski s punim pravom sarkastično veli: „Svaka država je ‘agresivni promoter ljudskih prava’ na drugom mestu” (Čomski, 2000: 100). 682 „Dosledni anarhista bi, dakle, trebalo da bude socijalista, ali socijalista posebne vrste. On se neće samo protiviti otuđenom i specijalizovanom radu i nadati se prisvajanju kapitala od celokupnog radničkog tela, već će, takođe, insistirati na neposrednom prisvajanju, a ne posredstvom neke elite koja dela u ime proletarijata.” Po Čomskom, „problem kako organizovati industrijsko društvo na odista demokratskim osnovama sa demokratskom kontrolom na radnom mestu i u zajednici treba da postane vodeće intelektualno pitanje za one koji su svesni problema savremenog društva, a kako se masovni pokret za liberterski socijalizam razvija tako i spekulacija treba da ustupi mesto delanju.” Naposletku, „’problem oslobađanja čoveka od nameta ekonomske eksploatacije, te političkog i društvenog porobljavanja’ ostaje problem našeg vremena. Onoliko dugo koliko problem opstaje, doktrina i revolucionarna praksa liberterskog socijalizma će služiti kao inspiracija i vodič” (Chomsky, 1970).

Levičarski izazov ideološkoj hegemoniji o kraju Jugoslavije 529

poželjnog društva i zamisao javnog neprijatelja utiču na istraživanje uzročnih i istorijskih lanaca dešavanja i na postizanje genetičkih objašnjenja u konkretnom slučaju. 10.3. Levičari i kraj Hladnog rata Padom Berlinskog zida 1989. i raspadom SSSR 1991, levica je pretrpela poraz, iako je poražen tek autoritaran oblik socijalizma koji je jedini postojao sedamdesetak godina. Liberterski socijalizam se istorijski retko ostvarivao, tj. pretvarao iz pokreta u neku vrstu poretka, i kratko je trajao.683 U takvim okolnostima liberterski socijalisti trude se da relativizuju poraz socijalizma i ponude libertersko-socijalističku utopiju. Utopiju, koju baziraju na poželjnoj viziji društva moraju, međutim, dopuniti i razlozima zbog kojih njoj treba težiti. Da bi to ostvarili, moraju ukazati na nepravednost današnjeg globalnog društva i prepoznati političke neprijatelje kao uzročnike takvog društvenog stanja kritikujući njihovu ideologiju u cilju razobličavanja njihovih posebnih interesa. Jedan od glavnih zadataka svodi se na osporavanje statusa levičara snagama tzv. socijalne demokratije ili „građanskoj levici“. Prvo, „građanskoj levici“ osporava se tvrdnja o bezalternativnosti kapitalizma.684 Drugo, i važnije za ovu temu, levim liberalima i socijalnim demokratima zamera se učešće u „imperijalističkim“ ratovima i njihovo pravdanje pozivanjem na humanizam. U tom smislu, liberterskim levičarima je postalo znakovito da SAD, vodeća kapitalistička sila na globalnom nivou od kraja Hladnog rata, sve češće ratuje, a da ih u tim ratovima neretko podstiču i predvode levi liberali i socijalni demokrati, ideološki pravdajući ciljeve ratova i upotrebljena sredstva. Po liberterskim levičarima, to je pokazatelj da se tzv. građanska levica nikako ne može svrstati na levu stranu ideološkog spektra, jer brani interese 683 Samo je tokom Pariske komune 1871. i Španskog građanskog rata tridesetih godina XX veka bilo značajnijih, pa i dominantnih struja liberterskog socijalizma. Po pravilu, autoritarni socijalisti bili su organizovaniji i jači. 684 Umesto kapitalizma Majkl Albert (Michael Albert) razradio je utopijski privredni koncept Parekon (Participatory Economics – Parecon), tj. participatornu, solidarističku, besklasnu i samoupravnu privredu u kojoj će postojati sledeće „centralne institucije ili organizacioni delovi“: prevashodno društvena a ne privatna svojina i samoupravljanje umesto klasne vladavine; radnički i potrošački saveti; uravnotežena raznovrsnost poslova po pojedincu umesto iscepkanog i rutinizovanog rada; nagrađivanje za trud i samopožrtvovanost a ne na osnovu svojine, ili moći, ili rezultata rada; i učesničko (participatorno) planiranje umesto tržišta ili centralnog planiranja. Razume se, autoritarnim socijalistima zamera se autoritarnost, tj. bezostatno oslanjanje na komunističku partiju, državu i birokratiju (Albert, 2003) i Znet (Intervju s Majklom Albertom), 2007, http://www.zmag.org/content/showarticle.cfm?ItemID=13205, pristupljeno 27. IV 2008.


najbogatijih i najmoćnijih društvenih krugova i država. Zato je i rat na prostorima bivše Jugoslavije za liberterske levičare posebno interesantan sa stanovišta kritike ideologije „građanske levice“: „Uprkos sumnjivim razlozima (a oni to jesu bili), rat u Zalivu 1991. godine protiv Iraka vođen je protiv jedne militarizovane jednopartijske diktature, koju su osudile UN zbog upada u drugu zemlju. Pa ipak, začudo, rat protiv Jugoslavije izazvao je manje javnih protesta nego rat protiv Iraka. Značajna razlika je u tome što je rat protiv Jugoslavije vodio politički levi centar. Vlade NATO zemalja vodili su tada uglavnom liberali i socijaldemokrati ‘trećeg puta’. Napad na Srbiju podržali su političari i intelektualci koji su se identifikovali sa levicom, koji su opominjali javnost da veruje da Sjedinjene Države i njihovi saveznici više ne vode rat u cilju promovisanja sopstvenih interesa, već mogu da se privole da upotrebe svoju nadmoćnu vojnu silu za zaštitu nevinih žrtava od opakih diktatora. Ovo je izazvalo znatnu konfuziju upravo u onim segmentima javnog mnjenja od kojih bi se pod normalnim okolnostima očekivalo da se usprotive ratu. U većini zapadnih zemalja samo nekoliko drastično oslabljenih fragmenata pokreta levice i izolovani pojedinci sećali su se da je humanitarna intervencija, daleko od toga da bude prethodnica novog hrabrog veka, bila standardni izgovor za sva imperijalistička osvajanja Zapada u prošlosti” (Džonston, 2005: 6).685

Dakle, rat je ponovo postao „prihvatljiv instrument politike“, a poruka je odjeknula tim jače što su je poslali socijaldemokrati i zeleni, tj. oni koji su tokom osamdesetih godina XX veka stekli „dobar deo ideološke hegemonije unutar svoje generacije kako Istočne tako i Zapadne Evrope upravo zahvaljujući tome što su obećavali svet bez rata“. Autorka, čini se, nije zagovornik apstraktnog humanizma, već podseća da se uoči raspada SSSR govorilo o „’dividendi mira’ u vidu resursa koji bi od sad mogli da se odvoje od vojne proizvodnje za zadovoljavanje socijalnih potreba“ (Džonston, 2005: 7). Prema tome, skreće se pažnja na povezanost socijalne pravde i države socijalnog staranja (welfare state), koja se sve više kruni na račun sredstava izdvajanih za vojne potrebe i vođenje imperijalističkih ratova, čega su nekad socijalni demokrati i zeleni bili svesni. No, ono što liberterski socijalisti žele posebno razobličiti jeste ideološka upotreba morala u raspravama o ratu, tj. o „humanitarnoj intervenciji“. Došlo je do stvaranja „novog militarističkog humanizma“ koji ideološki 685 Dajana Džonstoun je bila univerzitetski nastavnik u Minesoti sve dok joj akademska karijera 1971. nije prekinuta usled snažnog protivljenja Vijetnamskom ratu. Od tada je sarađivala u časopisima „građanske levice“ u Evropi i SAD. Od 1989. do 1996. bila je predstavnik za štampu Zelenih u Evropskom parlamentu. Ovo iskustvo i NATO bombardovanje SRJ presudno su uticali da krene u obimno istraživanje rata u Jugoslaviji (Džonston, 2005), koje je citirano samo u 14 bibliografskih jedinica.


prikriva imperijalne interese Sjedinjenih Američkih Država na veoma sličan način na koji se to odvijalo i u kolonijalnom dobu: „Kao u kolonijalnoj eri, tako i sada, upotreba sile je zaogrnuta moralističkom pravednošću“ (Čomski, 2000: 164). Moralistički jezik je neposredno u interesu kapitalističkih interesa velikih kompanija i imperijalne vlasti: „Ovo prihvatanje rata izraženo je jezikom morala: rat nije samo neizbežan, on je i blagotvoran. NATO je sebi dao moralno pravo da odbaci posleratni međunarodni pravni poredak zasnovan oko UN i da unilateralno proglasi da rat više nije bič čovečanstva, najgora od svih ’humanitarnih katastrofa’, već naprotiv, kad se njime služe prosvećene sile Zapada, pravo sredstvo za zaštitu ljudskih prava i kažnjavanje zlih” (Džonston, 2005: 7).

Razlog za upotrebu moralističkog jezika u svrhe ideološkog pravdanja imperijalnih ratova nalazi se u ideološkoj krizi koja trese socijaldemokrate i zelene. Bezalternativnost kapitalizma jeste ono što se posebno ima na umu kada se ove stranke kritikuju: „Bez jasno definisane ekonomske politike, stranke levog krila redukovane su na borbu za neoliberalizam sa ’ljudskim likom’. Ovo se ispoljilo u vidu prijemčivosti za kulturnu raznolikost i suprotstavljanje rasizmu. U Zapadnoj Evropi, evrocentrična kampanja koja se oduševljavala ’ljudskim pravima’ iskorišćena je za diskreditovanje ’trećesvetizma’. Neprijatelj više nije bila socijalna nepravda izazvana bezgraničnom ekonomskom moći, već zlo koje čine zli ljudi koji su prigrlili pogrešne ideje. Jadac je u tome što ovaj pristup, primenjen na strane zemlje, može veoma lako da posluži kao izgovor za intervenciju, vodeći natrag u imperijalizam najagresivnije vrste”686 (Džonston, 2005: 18). 686 Koliko je autorka u pravu, najbolje svedoče reči Roberta Kupera (Robert Cooper), generalnog direktora spoljnih i vojnopolitičkih odnosa u Generalnom sekretarijatu Saveta Evropske unije, koordinatora pregovora između vlada Srbije i Kosova, obaveštajca i diplomate od karijere, bivšeg savetnika Tonija Blera, koji se otvoreno zalaže za primenu dvostrukih standarda u međunarodnoj politici: jedni bi važili za visokorazvijene zemlje koje su već ušle u postmoderno doba, a drugi za njihov odnos prema onima koji još uvek žive u modernom (Kina, Indija itd.) ili predmodernom (uglavnom afričke zemlje, Avganistan i sl.). Dok se prve, okupljene u EU i NATO, odlikuju međusobnim poverenjem, odsustvom neprijateljstva i velikom otvorenošću jednih prema drugima, dotle se moderne zemlje i dalje makijavelistički povode za sebičnim nacionalnim interesima, a premoderne su slabe države, plen mafijaša, u kojima ne postoji državni monopol na silu. Autor smatra da zemlje iz prve grupe, naročito EU kao „nova liberalna imperija“, moraju prema zemljama iz drugih dveju grupa sprovoditi kad zatreba – „silu, preventivni napad, prevaru“ – kako bi se oni koji su „još uvek u XIX veku gde svaka zemlja živi za sebe“ mogli dovesti u red: „Među sobom držimo se zakona, ali kada delamo u džungli, moramo upotrebljavati zakone džungle“. Kuper piše i o „komšijskom imperijalizmu“ koji EU treba da primenjuje na balkanske zemlje dok ne uđu u EU, jer „nestabilnost u


Kako se vidi, kritikuje se stanovište da se levica može svesti samo na „prijemčivost za kulturnu raznolikost i suprotstavljanje rasizmu“. Zacelo, to su hvale vredne osobine, ali problem nastaje kada se izostavi „jasno definisana ekonomska politika“, tj. kada se zapadne u jednu vrstu neoliberalizma u koju je nesumnjivo zapala socijaldemokratija u Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Ova bezidejnost koja vodi mirenju sa neoliberalnim kapitalizmom, jednako kao i imperijalizam, prikriva se antinacionalističkim multikulturalističkim moralisanjem. „Neprijatelj više ne može biti kapitalizam pošto je prihvaćen kao najbolji i jedini društvenoekonomski sistem. Neprijatelj je sada nacionalizam, predstavljen kao izvor svih modernih zala“ (Džonston, 2001: 33). 10.4. Levičarsko tumačenje „razbijanja“ Jugoslavije Po pravilu, levičari objašnjavaju neku društvenu pojavu ekonomskim razlozima. Neretko, radi se o šablonskom načinu mišljenja koji se teško prevazilazi.687 Ni proces nestajanja Jugoslavije nije izuzetak: „Uzročno-posledični lanac je vodio od ’dužničke klopke’ ka reformama MMF, ka ekonomskoj krizi osamdesetih i konačno ka nacionalističkoj eksploziji devedesetih.688 Ali, to je ostalo skriveno. Sve nevolje mogle su da se pripišu ’nacionalizmu’, ili jednom demonu zla koji nosi ime ’Milošević’. Ovo je karakteristično za proces ’globalizacije’: vanjske sile diktiraju politiku, a lokalne vlasti snose krivicu i konsekvence” (Džonston, 2005: 33).

Insistiranje na ekonomskim razlozima rastakanja Jugoslavije i to zbog pritiska spoljašnjih finansijskih ustanova na sprovođenje neoliberalnih vašem komšiluku predstavlja pretnju koja se ne sme ignorisati“, pa odgovor mora biti „nešto poput dobrovoljnog protektorata UN za Bosnu i Kosovo“. Tako će, po Kuperu, balkanske zemlje preći put od „dobrovoljnog imperijalizma“, ispoljenog u ispunjavanju zahteva EU od strane kandidata za članstvo, do „kooperativne imperije“ čiji će biti deo (Cooper, 2002; Kljakić, 2010: 444–446). Tako Kuper i Hantington (Huntington, 1993: 36), liberal i konzervativac, pravdaju primenu duplih standarda različitim argumentima; ali ono što je bitno jeste upravo važenje duplih standarda u međunarodnoj politici, a ne ideološki argumenti čijom upotrebom se pravdaju. 687 „Ekonomski problemi bili su primarni razlog nacionalističkih sukoba, što je sa svoje strane činilo te probleme još tvrdokornijim“ (Džonston, 2005: 30). Pa ipak, priznaje se i sledeće: „Vrlo zamršen splet unutrašnjih i spoljnih grešaka i ambicija doveo je do propasti Jugoslavije“ (Džonston, 2005: 24). 688 Sledi se argumentacija bliska onoj koju je izložila Suzan Vudvord u Balkanskoj tragediji. Uopšte, levičari, kako liberterski tako autoritarni, iskazuju najviše poštovanja prema analizi raspada SFRJ koju je ponudila ova autorka. Bez sumnje, radi se o insistiranju na presudnoj ulozi spoljašnjih i ekonomskih činilaca u raspadu SFRJ.


reformi oslobađa odgovornosti domaće političke delatnike. Može se reći da je to druga strana ogledala personalističkog argumenta koji autorka s pravom kritikuje. Naime, i druge zemlje su se u isto vreme susretale sa pritiscima iste vrste MMF i Svetske banke, pa ih to nije „razbilo“. Moglo ih je oslabiti ili ojačati, ali nije ih moralo uništiti. Sem toga, ko je i zašto pravio „dužničku klopku“? Ako i jeste, ko je i zašto u nju upao? Čija je odgovornost veća? Zar ne treba domaći političari da snose odgovornost za upadanje u „klopke“? Ako neko ko je zadužen da usmerava razvoj nekog društva upadne u klopku, onda se u najboljem slučaju radi o nestručnosti, a u najgorem o namernom nemaru. Naposletku, nacionalističkih izliva bilo je i pre pritisaka iz MMF, npr. 1968. na Kosovu i 1967–1971. u Hrvatskoj, ali je tada centralna vlast Josipa Broza bila veoma jaka i mogla je pretnjom upotrebe JNA suzbiti nacionalističke nemire i pritom dobiti podršku za takvu akciju od spoljnopolitičkih činilaca. Može se stoga tvrditi da ekonomski činioci ne spadaju ne samo u dovoljan, već ni u neophodan uslov procesa nestajanja Jugoslavije. Radi se tek o jednoj od otežavajućih okolnosti koja se dala lako iskoristiti u nacionalističkoj argumentaciji. Levičarima, međutim, ekonomski razlozi uvek deluju ubedljivo, pa čak i onda kada ih je relativno lako odbaciti. No, osim striktno ekonomističkih argumenata, upotrebljava se i osobena kombinacija ekonomskih i političkih činilaca u pokušaju objašnjenja kraja Jugoslavije. „Krahom sovjetskog bloka, nesvrstana Jugoslavija je u očima Zapada izgubila vrednost kao strateški kapital (u borbi sa socijalističkim blokom, prim. aut.). Kao nominalno socijalistička zemlja, i sa prilično razvijenim odnosima sa zemljama Trećeg sveta, zahvaljujući svojoj vodećoj ulozi u Pokretu nesvrstanih, Jugoslavija je mogla da se posmatra i kao potencijalni alternativni model (društvenog razvoja, prim. aut.). Da se održala, Jugoslavija je mogla da se ispreči na putu zapadnih planova za tu regiju. Možda je jugoslovenska ’pretnja’ bila iluzija. Ali njena dezintegracija je poravnala račune, a njeno razaranje je poslužilo kao korisna vežba za buduće operacije” (Džonston, 2005: 18). Jasno je, dakle, da se spoljašnji uzroci prepoznaju kao odgovorni za razbijanje Jugoslavije. Nije se moglo dozvoliti da Jugoslavija ostane socijalistička alternativa kapitalističkom razvitku. Slično ovom mišljenju jeste i tumačenje Dejvida Čendlera689 koji tvrdi da je spoljni činilac (tj. „međunarodna intervencija“) „odlučujući“ u „procesu dezintegracije započetom 1989. godine. Umesto da doprinesu miru i stabilnosti, politika i akcije zapadnih sila oslabile su federalne institucije koje su održavale Jugoslaviju kao celinu, a potom su sprečile 689 Njegova knjiga Faking Democracy After Dayton (Lažiranje demokratije posle Dejtona) citirana je u 152 bibliografske jedinice, što je veoma velika citiranost, naročito ako se uzme u obzir da se njome izaziva srbocentrična ideološka hegemonija.


kompromisna rešenja, među republikama i unutar njih, koja su mogla svesti sukob na najmanju meru“690 (Čendler, 2001: 40). Ipak, ovde je mesto da se postavi pitanje da li, možda, autori imaju nerealnu predstavu o nekadašnjoj Jugoslaviji. Čini se da oni dominantna usmerenja početkom devedesetih godina u Jugoslaviji smatraju socijalističkim. No, ona nisu bila takva u to vreme, jer su u četiri od šest republika bivši komunisti izgubili na izborima. Pa ipak, ovakvo usmerenje na spoljne činioce procesa nestajanja Jugoslavije doprinelo je prepoznavanju dovoljnih uslova nestanka Jugoslavije, počev sa uvidom D. Čendlera da „bez međunarodne podrške Slovenija i Hrvatska nisu imale mogućnost da razvijaju separatističku strategiju“ (Čendler, 2001: 42). Radi se o ulozi tek ujedinjene Nemačke koja je želela da anulira posledice I svetskog rata.691 „Ubrzo nakon ujedinjenja (Nemačke, prim. aut.) ’prevazilaženje posledica Prvog svetskog rata’ postavljeno je kao politički cilj ujedinjene Nemačke u značajnom govoru jednog od vodećih kreatora spoljne politike, Ruperta Šolca, potpredsednika CDU/CSU frakcije u nemačkom Bundestagu. U septembru 1991. Šolc je održao govor poslovnim ljudima i armijskim oficirima o temi ’Uloga Nemaca u politici evropske bezbednosti’ naglašavajući ’suštinski nove zadatke i orijentaciju’ nemačke spoljne politike i politike bezbednosti u novonastaloj situaciji posle ’ujedinjenja i povratka punog suvereniteta Nemačke’. NATO će sve više da preduzima operacije ’izvan zone’, Nemačka ne može da ostane po strani pod izgovorom da joj njen ustav zabranjuje sve vrste vojnih operacija na strani s njene teritorije. Konflikt u Jugoslaviji ’jeste neosporno od suštinskog značaja’ za sve u Evropi, rekao je on, jer nakon prevazilaženja podele Nemačke, sledeći zadatak na dnevnom redu jeste ’prevazilaženje posledica Prvog svetskog rata’ (...) ’Kad se jednom to priznanje (Slovenije i Hrvatske, prim. aut.) postigne, jugoslovenski konflikt neće više 690 Mišljenje Pitera Gauena (Peter Gowan) bilo je uravnoteženije: „Propast države bila je rezultat kako unutrašnjih, tako i spoljašnjih činilaca. Pripisivanje uporedne težine spoljašnjim činiocima nasuprot unutrašnjim u opštoj krizi koja je potresala Jugoslaviju 1990– 1991. jeste složena stvar. No, bez razumevanja uloga koje su zapadne sile igrale u pomaganju proizvođenja i usmeravanja krize, teško je razumeti raspad Jugoslavije. Ipak, ova uloga Zapada je uglavnom previđena u zapadnoj literaturi“ (Gowan, 1999). Pokojni Gauen je bio profesor Međunarodnih odnosa na Univerzitetu Metropoliten (Metropolitan) u Londonu. 691 „Nemačka je unilateralno priznala nezavisnost dve separatističke republike u decembru, a zemlje Evropske zajednice u tome su je sledile, želeći da očuvaju jedinstvo pred mastrihtske razgovore. Međunarodno priznavanje Slovenije i Hrvatske pre bilo kakvog rešenja položaja srpske manjine koja je proglasila autonomiju u hrvatskim područjima Krajine i Slavonije, potvrdiće se kao pogubno. Sukob unutar Hrvatske izbio je pošto je ohrabrena hrvatska država osećala da ima malo razloga za traženje kompromisa sa svojom srpskom manjinom koja je, sa svoje strane, postala još upornija u nastojanju da ostane u federaciji“ (Čendler, 2001: 44). Ovom uvidu se doista nema šta prigovoriti.


biti problem unutrašnje politike Jugoslavije, u kojem ne bi bilo međunarodne intervencije’ (...)“ (Džonston, 2005: 90). Ovaj nalaz je sasvim u skladu sa rezultatima istraživanja pisanja nemačkih konzervativnih novina kao što su najuticajnije novine krupnog kapitala u celoj Nemačkoj, Frankfurter Allgemeine Zeitung, kao i Welt, te novinara kao što su Johan Georg Rajsmiler (Johann-Georg Reissmueller) i Karl Gustav Štrem (Carl Gustav Stroehm) (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Levičari mahom smatraju da je „slom Jugoslavije veoma ozbiljna evropska katastrofa” (Ali, 2000: XVII). U skladu s tim, Džonstounova upozorava na neobičnu ulogu EEZ (od 1992. EU). Po autorki, EU je mogla „da ponudi jugoslovenskim narodima i političarima izgled na celovito rešenje njihovih problema koegzistencije ponudivši jasan, izvodljiv program integracije celovite Jugoslavije (istakao D. Dž.) – svih republika i pokrajina, simultano – u Evropsku uniju. Takav program imao bi krupan politički uticaj, pružajući argumente nenacionalistima, neseparatističkim liderima koji su pre spremni da neguju saradnju nego rivalstvo među različitim segmentima zemlje. To je moglo da spreči građanske ratove i da opravda tvrdnju Evropske unije da je ona srž nove ere mira i demokratije na kontinentu“ (Džonston, 2005: 49). Ipak, da li je ispravan sledeći stav: „Upravo kada je radila na evropskoj integraciji kao najvećem istorijskom dostignuću, Evropska zajednica je odsudno doprinela dezintegraciji jugoslovenske federacije“ (Džonston, 2005: 49)? Da li se Evropskoj uniji može pripisati „odsudno“ delanje u pravcu razbijanja Jugoslavije, ako je tačno da se ujedinjena Nemačka isticala u takvim težnjama? Doista, EU je poslušala ujedinjenu Nemačku, ali da li bi to bilo dovoljno za razbijanje Jugoslavije da prethodno sami južni Sloveni nisu uplovili u teško razmrsive sukobe? Čini se da se radi o logičkoj grešci pars pro toto. Ako je Nemačka bila protiv održanja Jugoslavije, to ne znači da su i druge članice EU delile taj stav. Nemačka je, međutim, bila privrženija takvom rešenju no što su Francuska i Velika Britanija, na primer, bile privržene održanju SFRJ. Odgovor na postavljeno pitanje je negativan, jer tek kad su Jugosloveni počeli da se sukobljavaju otvoren je prostor za efikasno razaračko delanje stranog činioca. Nemačka ne bi mogla da ubedi svoje partnere da treba SFRJ rasformirati da u samoj Jugoslaviji nije bilo snažnih glasova koji su to zagovarali. Naravno, može se argumentovati da je strani činilac nagovorio neke južne Slovene da teže razbijanju SFRJ e da bi se poništili rezultati I svetskog rata, ali se i domaći činilac ne bi mogao nagovoriti da kod njega nije bio snažno razvijen nacionalizam kao politički princip koji teži poklapanju etničkih i političkih granica (Gelner, 1997: 11). Takođe, Čendlerov argument o veštačkim granicama nesumnjivo je sporan: „Koliko su granice Hrvatske bile veštačke pokazala je činjenica da nova država ne može da uspostavi svoju vlast na gotovo trećini teritorije nad kojom je polagala pravo“ (Čendler, 2001: 45). Upravo su mnogi konzervativni nemački


nacionalisti smatrali argument o veštačkim granicama Jugoslavije ključnim za njen raspad. U stvari, sve granice koje nisu geografski određene morem, planinama, jezerima, rekama itd, jesu veštačke iz prostog razloga što su ih stvorili ljudi. Sve što ljudi stvore nije prirodom dato, pa mora biti veštačko. S druge strane, reč „veštačko” može se mirne duše odbaciti kad su u pitanju granice, jer granice neke države zavise od mnogih elemenata: odnosa političke moći, geografskih datosti (reljef ), geopolitičkog položaja, vojne snage, privrednih činilaca i sl. Utoliko, nijedna granica nije veštačka, jer nastaje kao posledica određenih istorijskih uslova. Kada se, pak, neka granica od nekoga smatra veštačkom,692 onda se radi o ideološkoj diskvalifikaciji države, a to nije posao teoretičara i istraživača društva ili međunarodnih odnosa.693 Sličan primer problematičnog zaključivanja kada je u pitanju uticaj SAD može se naći na sledećim mestima: „Sedamnaestog januara 1991. Sjedinjene Države napravile su odsudnu intervenciju u pravcu hrvatske secesije.694 Ambasador SAD u Beogradu, Voren Zimerman, informisao je Jovića da Sjedinjene Države neće tolerisati upotrebu sile prilikom razoružanja paravojnih jedinica. Samo ’mirne’ mere prihvatljive su za Vašington. Sjedinjene Države su zabranile JNA da se posluži silom radi očuvanja federacije, što je značilo da JNA nije mogla da spreči da se federacija rasparča silom“ (Džonston, 2005: 35). „Zbog ove kompromisne pozicije koja ne insistira na očuvanju Jugoslavije po svaku cenu, niti prihvata hrvatsku nezavisnost bez zadovoljenja srpske manjine, Milošević je na sve strane okrivljavan za komadanje Jugoslavije i za sve konflikte koji su posle usledili. Mart 1991. opisan je kao ’odsudan mesec’ kad je ’Milošević gurnuo zemlju u rat’“ (Džonston, 2005: 38). „Tradicionalni jugoslovenski ’državotvoritelji’ pobudili su manje simpatije od ’državorušitelja’. Kao celina, Jugoslavija bi mogla da bude izvor nezavisne politike. Fragmentovana, ona se lako mogla pokoriti i marginalizovati“ (Džonston, 2005: 205). Uz svu pohvalnu želju autorke da se otrgne vladajućim negativnim stereotipima o Srbima695 i Slobodanu Miloševiću, ipak je u najmanju ruku začuđujući 692 Na drugom mestu Čendler pominje„uglavnom veštačke republičke međe“ (Čendler, 2001: 46). Da li se može pretpostaviti da autor prihvata teorijski nacionalizam po kojem političke granice treba da odgovaraju etničkim? Ako se radi o tome, onda autorova misao nije logički dosledna i teorijski skladna, jer su na drugom mestu razlozi rata nađeni, osim u delanju Nemačke, i u ekonomskim činiocima: „Da bi se rehabilitovala nemačka moć, bilo je neophodno da se moralistički priđe sukobu u Jugoslaviji i da se on predstavi ne kao građanski rat sa ekonomskim uzrocima, već kao etnički sukob i kao rat u kom je došlo do agresije spolja“ (Čendler, 2001: 45). 693 Dejvid Čendler predaje Međunarodne odnose na Univerzitetu Vestminster u Londonu. 694 Ovde se, prema tome, i SAD smatraju uzročno odgovornim za raspad SFRJ. 695 Primer uspešnog i teorijski opravdanog protivljenja uvreženim stereotipima jeste sledeći stav: „Jedna od reakcija Jugoslovena na ekonomski pritisak osamdesetih bila je da se krivica prebaci na druge nacije – i naročito da se okrivljuju Srbi oživljavanjem starog shvatanja da Srbi imaju glavnu reč u vlasti. Ovaj stereotip, relikt iz ’Prve Jugoslavije’ (1919–1941) nije odgovarao istini duže od jedne generacije. Titova Jugoslavija se zasnivala na politici


stav da je bivši predsednik Srbije zastupao „kompromisnu“ poziciju koja se sastoji u nepristajanju uz Jugoslaviju „po svaku cenu“, kao i neprihvatanje hrvatske nezavisnosti bez zadovoljenja srpske manjine. Prvo, nepristajanje uz Jugoslaviju po svaku cenu se na strani moglo tumačiti kao neiskren stav srbijanskog rukovodstva. Pobuđena je sumnja da ono želi nešto drugo, a ne Jugoslaviju, iako su joj usta puna Jugoslavije. Drugo, potpuno se zanemaruje način na koji je srbijansko rukovodstvo pokušalo da zaštiti realno ugrožene Srbe u Hrvatskoj. Zašto se srbijansko rukovodstvo nije više oslanjalo na diplomatiju, a manje na deljenje oružja iz magacina JNA i Državne bezbednosti, pa makar i postojao strah od ustaške struje u vlasti HDZ, predvođene ministrom odbrane i nekadašnjim kanadskim emigrantom Gojkom Šuškom? Takođe, način tumačenja nestanka SFRJ je ex post facto. Tačno je da je fragmentovanu Jugoslaviju, tj. male kvazinezavisne države, lakše kontrolisati nego relativno veliku Jugoslaviju. Pa ipak, to važi samo pod uslovom da je Jugoslavija jaka. Ako je ona slaba, kao što je krajem osamdesetih uistinu bila, onda je nju možda lakše kontrolisati nego nekoliko malih država. Sem toga, ako bi nezavisna Jugoslavija postala članica EU, onda bi neka naročito nezavisna politika bila nemoguća, a upravo je autorka predlagala ulazak cele Jugoslavije u EU u cilju sprečavanja njenog nasilnog raspada. Osim navedene protivrečnosti, mogu se naći i dodatne. Naime, i pored pretežnog insistiranja na „odsudnom“ delanju spoljnih činilaca, ima i drugačijih tvrdnji: „Politička polarizacija između Srba i Slovenaca koja je dominirala u jugoslovenskoj politici tokom svih osamdesetih godina može se smatrati za najsudbonosniji udarac zadat jugoslovenskom jedinstvu“ (Džonston, 2005: 209). Čini se da je novinarska profesija nanela štetu disciplini misli autorke, jer kako tumačiti značenje reči „odsudan“ i „sudbonosan“? Obe bi trebalo da imaju uzročno značenje. Ne bežeći od mnogostruke uzročnosti u slučaju nestanka SFRJ, ipak se nameće pitanje šta ima pretežni značaj. Da li uticaj Nemačke i SAD ili takmičenje Srbije i Slovenije za poželjnu koncepciju Jugoslavije? Najbolju argumentaciju u pogledu snage spoljnih činilaca dao je Piter Gauen: „Bilo bi, naravno, pogrešno sugerisati da nije bilo drugih specifično jugoslovenskih strukturnih činilaca koji su pomogli nastanku kolapsa Jugoslavije. Mnogi mogu tvrditi da je decentralizovani tržišni socijalizam bio katastrofalni eksperiment za državu u jugoslovenskoj geopolitičkoj situaciji. Ustav iz 1974, iako bolji prema kosovskim Albancima (od dotadašnjih ustavnih rešenja, prim. aut.), dao je previše ovlašćenja republikama, osakaćujući institucionalnu i materijalnu moć namerno redukovanog srpskog uticaja. Sistem ’ključa’, nacionalnih kvota, obezbeđivao je ravnomernu distribuciju javnih funkcija po nacijama i nacionalnostima. Srpska dominacija nad Jugoslavijom posle Drugog svetskog rata jeste mit“ (Džonston, 2005: 32–33).

538 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači savezne vlasti. Titov autoritet je mogao nadomestiti ovu slabost do njegove smrti 1980, posle čega su država i komunistička partija postajale sve paralizovanije i bačene u krizu. No, da su Zapadne sile bile izdaleka zainteresovane na prvom mestu za interese jugoslovenskog naroda, one bi imale odgovarajuće poluge kojima bi odigrale odlučujuću ulogu, zajedno s jugoslovenskom saveznom vladom, u održanju integriteta zemlje. Umesto toga, za jugoslovenski razvoj najzainteresovanije sile su zapravo pomogle, politički i materijalno, da do kolapsa dođe“696 (Gowan, 1999).

Ono što je sporno u ovoj argumentaciji jeste pitanje volje građana određenih republika Jugoslavije da ostanu u njenom sastavu i pored pozitivnih podsticaja sa strane. Autor očigledno smatra da je postojao „jugoslovenski narod”, a to nije bio slučaj. Umesto njega postojale su različite nacije zatečene u sukobu. Sem toga, u podtekstu ove argumentacije stoji hipoteza da su ekonomski činioci najbitniji za objašnjenje raspada Jugoslavije, što autor u članku izričito tvrdi, čime se nacionalizam baca u pozadinu kao manje važan činilac, iako se ne zanemaruje u celini. No, da li bi obećanje materijalnog blagostanja sačuvalo Jugoslaviju u svetlu različitih koncepcija jugoslovenstva koje su postojale na različitim stranama u SFRJ, a naročito između Srbije s jedne strane, a Hrvatske i Slovenije s druge? Da li su politički činioci suviše zanemareni u levičarskim objašnjenjima nestanka SFRJ? Recimo, Mišel Čosudovski (Michel Chossudovsky) tvrdi kako su privredne reforme koje su diktirali MMF i Svetska banka oslabile veze između republika: „Strmoglavljujući se, reformatori su udesili konačni kolaps jugoslovenske savezne fiskalne strukture i smrtno ranili savezne političke institucije. Presecanjem finansijskih arterija između Beograda i republika, reformatori su potpalili secesionističke tendencije hranjene ekonomskim činiocima i etničkim podelama, bukvalno obezbeđujući de facto secesiju republika. MMF je pomogao stvaranje budžetske krize koja je stvorila ekonomski fait accompli otvorivši put hrvatskoj i slovenačkoj formalnoj secesiji u junu 1991.” (Chossudovsky, 1996).

U najmanju ruku, uticaj ekonomskih činilaca je precenjen. Tome je poslužio i emotivni, slikoviti jezik pun metaforičnih poređenja između organizma i privredno-političkog sistema, pa su „finansijske arterije presečene”, a političke institucije „smrtno ranjene”, sve je u „konačnom kolapsu“, što ukazuje na nasilnu smrt Jugoslavije njenim namernim privrednim slabljenjem i razbijanjem spolja. No, emotivni jezik ne može prikriti neka pitanja: zašto je, primerice, Hrvatsko proljeće u kojem su studenti zahtevali „stolicu u UN” 696 Pod ovim silama izričito se smatraju: Austrija, Mađarska, Nemačka, Vatikan i, „na ambivalentniji način“, Italija.


nastalo 1971, dakle, pre prve naftne krize i pre podsticaja MMF i Svetske banke? Očigledno, ekonomijom se ne može sve objasniti, a nacionalizam se mora uzeti u obzir pri svakom objašnjenju raspada neke višenacionalne države. Takođe, potcenjen je uticaj Ustava iz 1974. godine. Naime, upravo je pomenuti ustav, delimično uvažavajući zahteve „Hrvatskog proljeća”, pocepao privredni prostor SFRJ. Od tada je svaka republika bila ustavno podstaknuta da razvija sopstvenu privredu ne obazirući se preterano na potrebe savezne države. Isti autor koristio je i neistine u cilju pokazivanja primarnog značaja ekonomskih činilaca: „Na višestranačkim izborima 1990, ekonomska politika je bila u centru političke debate kojom su separatističke koalicije zbacile komuniste s vlasti u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji” (Chossudovsky, 1996).697 No, u kampanji 1990. upravo su nacionalna pitanja bila u središtu,698 a preplitala su se sa ideološkim, tj. sa potrebom da se komunisti „pošalju na smetlište istorije”. O ekonomiji nije bilo previše reči, osim obećanja maglovitih privrednih reformi. No, može se tvrditi da liberterski socijalisti nisu mnogo grešili u vezi sa prepoznavanjem neophodnih i dovoljnih uslova nestanka SFRJ, pošto, po mišljenju pisca ovih redova, domaći činioci čine neophodan uslov, dok su spoljni predstavljali dovoljan uslov nestanka SFRJ. Po toj logici, delanje unutrašnjih činilaca u korist raspada Jugoslavije, npr. Stjepana Radića, VMRO, ustaša, albanskih kačaka, nije dovodilo do nestanka Jugoslavije, iako jeste doprinosilo njenom slabljenju, pa se može govoriti o postepenom nestajanju, onda kada su spoljne sile koje su bile zainteresovane za održanje Jugoslavije bile jače od onih koje nisu. Međutim, čim bi spoljne sile zainteresovane za razbijanje Jugoslavije postale jače od onih koje su zainteresovane za održanje zemlje, Jugoslavija bi nestajala. Isto tako, ako bi spoljne sile zainteresovane za održanje Jugoslavije bile zainteresovanije za postizanje drugih ciljeva, a one koje su zainteresovane za razbijanje prevashodno bile zainteresovane upravo za taj cilj, Jugoslavija bi nestajala. Takođe, unutrašnje snage zainteresovane za nestanak Jugoslavije postojale su jednako u vremenima raspada kao i u vremenima funkcionisanja južnoslovenske države. No, u vremenima funkcionisanja 697 Citiranost autorovih radova skoro je ravna nuli. 698 Recimo, HDZ je metaforički i trosmisleno obećavao „čist hrvatski zrak“ (bez socijalizma, verovatno i bez SFRJ, a možda i bez Srba u Hrvatskoj) na konzervama sa ugraviranom šahovnicom koje su prodavane na ulici u sklopu predizborne kampanje (pisac ovih redova je raspravljao sa kolegama na studiju sociologije da li se radi o uspešnom marketinškom potezu, argumentujući da je nacionalna pitanja opasno koristiti u marketingu), a u BiH su izbori služili gotovo kao nacionalni popis punoletnih osoba. U Sloveniji je u centru pažnje bila dalja konfederalizacija SFRJ, tj. osamostaljenje Slovenije u cilju približenja EEZ (Europa zdaj!).


države, unutrašnje antijugoslovenske snage bile su onemogućene da delaju po zakonu autoritarne vlasti, monarhističke ili socijalističke. Razume se, takvi zakoni i represivne mere protiv separatista bile su podržane od spoljnopolitičkog činioca. Utoliko, premda neophodan uslov, unutrašnji činioci nisu bili i dovoljan uslov nestanka Jugoslavije.699 Ako bi, pak, podsticaji održanju Jugoslavije bili nasilne prirode, onda se ne bi moglo govoriti o vladavini naroda u Jugoslaviji.700 Time se na dnevni red stavlja pitanje načelne održivosti Jugoslavije u obliku parlamentarnog višestranačkog političkog sistema. Ipak, valja pretpostaviti da se ključan uslov opstanka Jugoslavije možda mogao pomeriti unutar Jugoslavije da su pravila takmičenja bila prihvaćena od velike većine svih nacija, a naročito od Srba i Hrvata kao centralnih i, uz Bugare, najvećih južnoslovenskih nacija. Naime, privrženost južnoslovenskih nacija Jugoslaviji zacelo bi znatno otežala antijugoslovenskim spoljnim činiocima da odlučno utiču na održanje države južnih Slovena, jer bi neophodan uslov raspada Jugoslavije nestao. 10.5. BiH i Kosovo kao pokazatelji „novog militarističkog humanizma“ u službi američkog imperijalizma Ono što konzervativni i naročito liberalni autori po pravilu previđaju, a radi se o sličnostima između SFRJ i BiH, levičari ističu u prvi plan. Oni u poređenju Jugoslavije i Bosne i Hercegovine vide jedan od glavnih argumenata pri pokazivanju i kritikovanju neiskrenosti stvaralaca politike prema Bosni i Hercegovini u Vašingtonu, Londonu i Parizu. Tako, Dajana Džonstoun kaže: „Nakon što je odsudno doprineo nasilnom komadanju multikulturne Jugoslavije, Zapad je nastavio da idealizuje jedan njen deo kao multikulturni raj: centralnu jugoslovensku republiku Bosnu i Hercegovinu“ (Džonston, 2005: 55). Levičari, naime, sasvim jasno vide da je BiH tek Jugoslavija u malom, te da je teško sprečiti raspad BiH u kojoj Srbi i Hrvati, koji ratuju na nivou Jugoslavije, uzeti zajedno čine većinu u Bosni i Hercegovini kao delu SFRJ (slučaj BiH takođe pokazuje da su spoljni činioci dovoljan uslov razbijanja ili održanja neke relativno male i nemoćne višenacionalne države): „Zbog složenih istorijskih razloga, duboko ukorenjenih u kolektivnoj svesti naroda, ravnoteža u Bosni počivala je na njenom uključenju u uravnoteženu Jugoslaviju. 699 Treba razlikovati stanje i proces. Unutrašnji činilac je u procesualnom smislu na dugi rok nagrizao Jugoslaviju dovodeći u pitanje njeno postojanje, ali je bio tek neophodan činilac u smislu izazivanja stanja koje spoljni činilac može iskoristiti za presudno razbijačko delanje. 700 Razume se, levičari argumentuju da ni sada narod ne vlada u republikama naslednicama Jugoslavije, već su na vlasti multinacionalne kapitalističke kompanije i domaći kapitalisti.


(...) Dok je zapadnim autsajderima srpsko-hrvatski konflikt mogao da liči na svađu retrogradnih nacionalizama, Bosna je izazivala patos nevine žrtve između dve vatre. Bosanci su zaista bili žrtve, ali pitanje ko je za to kriv veoma je složeno. Evropljani koji su nesvesno doprineli nesreći nisu naravno jedva čekali da na sebe preuzmu odgovornost, a najlakše je bilo svaliti je na Srbe. Secesija Slovenije i Hrvatske poremetila je ravnotežu jugoslovenske federacije, uvećavajući relativnu težinu Srbije. Ovo se nije dopadalo muslimanskim i hrvatskim liderima u Bosni i Hercegovini, kao ni vladi Makedonije. Muslimanski i makedonski lideri, međutim, oklevali su da se bace u krvav i neizvestan građanski rat proglašenjem nezavisnosti. Na ovoj tački, opreznim i konstruktivnim pregovaranjem, mogao je da se izbegne rat i da se spase federacija kao i da se izbegne preterano velika dominacija Srbije. Međutim, umesto ’arbitriranja’ za koje se navodno bila opredelila, Badinterova komisija Evropske unije gurnula je Bosnu i Hercegovinu prema napuštanju federacije – i prema ratu – time što je zakazala referendum za nezavisnost“ (Džonston, 2005: 55).

Doista, Alija Izetbegović je jednom kazao da je spreman da za nezavisnost BiH žrtvuje mir. Umesto toga, autorka smatra da je Bošnjacima bilo uputnije da uđu u skraćenu federaciju sa Srbijom, Makedonijom i Crnom Gorom. Svakako, to je bilo razumnije i uštedelo bi mnogo ljudskih života. S druge strane, koje bi ustavno uređenje omogućilo „da se izbegne preterano velika dominacija Srbije“? Zatim, na kojoj tački dominacija Srbije postaje „preterano velika“, a kada je podnošljiva? Naposletku, koliko je nacionalistički duh pušten iz boce s otcepljenjem Slovenije i Hrvatske mogao da bude vraćen u bocu u ostatku Jugoslavije? Pa ipak, bez obzira na ta pitanja, verovatno je da bi rešenje za koje se autorka založila bilo najmanje loše u poređenju sa svim drugim rešenjima, iako bi i ono prevashodno zavisilo od spoljnog činioca. Doista, SAD i EU nisu tako mislile, a njihovo mišljenje je ono koje je najrelevantnije u periodu neposredno posle Hladnog rata. Stoga su one pozvale „narod“ BiH da se izjasni na referendumu da li je za nezavisnost. Naravno, bilo je sasvim predvidljivo da će Srbi biti protiv i da će jedan narod u BiH biti preglasan, iako je konstitutivan, čime će biti prekršen postojeći ustav BiH: „Ljudi na Zapadu nikad nisu shvatili značaj ’konstitutivnih naroda’ u Jugoslaviji. Srbi u Bosni i Hercegovini žestoko su se protivili secesiji od Jugoslavije. Oni su smatrali da su bez njihove saglasnosti kao ’konstitutivnog naroda’ secesija i referendum nelegalni. Umesto da pokloni pažnju argumentima obeju strana, zapadna sredstva informisanja i vlade podsticali su muslimanske secesioniste, koji su na osnovu toga smatrali da je Zapad moralno obavezan da ih izvuče iz kaljuge u koju ih je gurnuo” (Džonston, 2005: 55–56).

Gore navedene reči svedoče o autorkinom odličnom razumevanju problema BiH i pristrasnosti EU prema Bošnjacima. Treba, međutim, pomenuti


i činjenicu da ona suviše homogenizuje države Zapada. Naime, pojam Zapad najčešće više skriva nego što otkriva. Neretko ga ideološki koriste oni koji orijentalizuju Balkan u cilju obezvređivanja kako azijskih civilizacija, tako i Balkanaca. Funkcija orijentalističkog i balkanističkog diskursa jeste podizanje samopoštovanja onih koji pripadaju civilizaciji Zapada. Naravno, ovo nije cilj levičara čije se pisanje ovde analizira. Oni kritikuju Zapad, ali homogenizujući različita društva kroz kritiku Zapada katkad propuštaju da uvide pukotine među državama same EU, kao i pukotine između SAD i EU, ili između SAD i Kanade. Time nesvesno idu na ruku onima koje s punim pravom kritikuju.701 Prema levičarima, kapitalistima sa Zapada bio je potreban nestanak Jugoslavije kako bi napravili nove kolonije na Balkanu: „Neokolonizacija Bosne je logična kulminacija dugotrajnih napora Zapada da poništi jugoslovenski eksperiment sa tržišnim socijalizmom i radničkim samoupravljanjem kako bi nametnuo diktat slobodnog tržišta“ (Chossudovsky, 1996). Iako se slažu da Slobodan Milošević nije bio primeran državnik, te da su neki Srbi počinili zločine u ratovima za jugoslovensko nasleđe, oni ustaju protiv mišljenja da su to jedini „loši momci“ i protiv previda da su u celoj priči oko razbijanja Jugoslavije strani moćni akteri, u prvom redu Nemačka u ranoj fazi razbijanja SFRJ, a potom SAD i NATO imali svoje interese koje su ostvarivali protivno potrebama naroda na Balkanu i protivno međunarodnom pravu. To i objašnjava činjenicu da oni relativno kasno počinju da aktivnije pišu o kraju Jugoslavije. Može se reći da veći deo napisanog nastaje posle Dejtonskog sporazuma, i naročito tokom i nakon NATO bombardovanja SRJ. Tako, jedan od najistaknutijih liberterskih levičara, Edvard Herman (Edward S. Herman) piše: „Hegemoni okvir o Balkanu ima demonizaciju u svome jezgru. Ovo uokviravanje je dalo rezultate, uzrokujući podršku politici NATO mnogih liberala i levičara, koji su gledali na svaki oštar napad na NATO kao na ’prosrpski’ ili ’promiloševićevski čin’. No, dok se nekoliko tuceta kritičara čija antinato stajališta znam i delim slažu da je Milošević siledžija702 i da su Srbi učinili užasne stvari, niko od nas ne 701 Na nekim drugim mestima autorka je odlično razlikovala suprotstavljene interese najmoćnijih država na zapadnoj hemisferi: „U Aliji Izetbegoviću i njegovoj Stranci demokratske akcije (SDA) Sjedinjene Države su dobile svog klijenta (ili piona) iza kojeg je trebalo stajati u tihom rivalstvu između zapadnih sila nad ostacima Jugoslavije ’u raspadu’. Ako je Nemačka imala svog klijenta, Hrvatsku, i Sjedinjene Države su sad dobile svog“ (Džonston, 2005: 59). No, za SAD je bila važna i poruka arapskim islamskim zemljama. Podrška sarajevskoj vladi imala je funkciju prividnog neutralisanja favorizovanja Izraela. 702 Ovakvo mišljenje o Miloševiću deli npr. i Tarik Ali (Tariq Ali) koji postavlja pitanje o Franji Tuđmanu i etničkom progonu gotovo 200.000 Srba iz Hrvatske, ali i o Benjaminu Netanijahuu (Netaniyahu) i njegovom rasističkom ponašanju prema Palestincima. No, veli Ali, Tuđman i Netanijahu „su bili na ’našoj strani’ i ništa drugo nije bilo važno“ (Ali, 2000: 348). Dajana Džonstoun, međutim, ima pozitivnije mišljenje o Miloševiću: „Ono


stavlja ove činjenice u središte problema o kojima se ovde radi. Ono što je u pitanju jesu pravi ciljevi i posledice politike NATO, koji nemaju ništa sa humanitarizmom: dugotrajne intervencije NATO koje su pogoršale sukob na Balkanu, njen propust da istraži, a kamoli iscrpe mogućnosti mirnog rešenja sukoba, i njeno konačno oslanjanje na krajnje nasilje u kršenju nadležnosti UN i međunarodnog prava“ (Herman, 2001).

Dakle, ono što liberterske levičare prevashodno zanima nije nestanak Jugoslavije per se, već njegova instrumentalizacija od strane velikih sila, u prvom redu SAD i NATO, kako bi ostvarile sopstvene interese. Očigledno, zarad ostvarenja tih interesa trebalo je Slobodana Miloševića i Srbe demonizovati u cilju uspešne propagande. Činjenica da mnogi liberali, pa čak i levičari, nemaju razumevanja za ovakav pristup dovodi do čestih i žestokih polemika između liberterskih socijalista i levih liberala. Najčešće opšte teme polemika jesu rat u BiH i na Kosovu, a posebno pitanje genocida i humanitarne intervencije. Ono što levi liberali smatraju neupitnim, da se genocid dogodio i da je humanitarna intervencija bila nužna, te da je svako poricanje ovih činjenica moralno nedozvoljivo i ravno istorijskom revizionizmu i negacionizmu izraženom u poricanju holokausta, liberterski socijalisti žustro osporavaju. Tako, Ed Herman smatra da je korišćenje reči genocid u kontekstu ratova za jugoslovensko nasleđe imalo isključivo ideološku funkciju uvlačenja i pravdanja intervencije NATO: što je zaista bilo mana kod Miloševića bila je mešavina optimizma i neodređenosti, što nije retkost kod ambicioznih političara. Za njega se često govorilo da je bolji taktičar nego strateg“ (Džonston, 2005: 30). „Izvesno, jedna od stvari koja je učinila Miloševićev ’srpski nacionalizam’ tako nepodnošljivim za mnoge kritičare (domaće i strane) jeste to što je on igrao na nacionalističku kartu, ne da raskrsti sa socijalističkim sistemom, već da ostane u njemu, ili tačnije u ostacima toga sistema, kako pozitivnim kao što je socijalna zaštita, tako i negativnim kao što je sistem patronaže i kontrola ključnih institucija uključujući policiju i medije. Međutim, negativne ostatke su zadržali i predsednik Slovenije Milan Kučan, predsednik Hrvatske Franjo Tuđman i predsednik Makedonije Kiro Gligorov; svi su oni kao i Milošević bili istaknuti komunisti u Titovoj Jugoslaviji. Kao i ostali, Milošević je napustio Savez komunista, formirao novu stranku i pobedio na višestranačkim izborima. Značajna razlika je u tome što je Miloševićeva Socijalistička partija Srbije zadržala izvestan interes za socijalizam i što on nikad nije imao moćne sponzore na Zapadu“ (Džonston, 2005: 46). U ovom prikazu ima netačnosti, jer Milošević nije napustio Savez komunista već ga je preobrazio u Socijalističku partiju Srbije, zadržavši svu imovinu SKS i SSRN. Takođe, nakon Dejtona, on je u SAD važio za „garanta mira na Balkanu“ i „čoveka s kojim se može obaviti posao”. No, uvid da je nacionalizam korišćen u cilju održanja socijalističkog poretka, te da zato nije bio prihvaćen od strane SAD i EU, sasvim je na mestu. Nacionalizme koji su bili poluga za obaranje socijalizma i uvođenje kapitalizma politička i intelektualna elita SAD i EU pozdravljala je kao demokratske. Uopšte, antikomunizam je tokom prve polovine devedesetih služio kao jemstvo da je neko demokrata, pa su i neki šovinisti uspeli da se prošvercuju kao demokrati, što je omogućavalo ideologizovano antikomunističko mnjenje.

544 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Kroz sve ratove u Jugoslaviji 90-ih bilo je zapomaganja o genocidu – prvo u Bosni, zatim na Kosovu, sa Srbima kao glavnim zlikovcima i bosanskim muslimanima i potom kosovskim Albancima kao žrtvama. Brojevi civila među bosanskim muslimanima ubijenih od strane bosanskih Srba dostizali su 250.000 ili 300.000 do 1993, a izvor ovih obaveštenja bili su zvaničnici bosanskih muslimana koji su bili poznati lažovi703 i pregaoci na poslu uvlačenja NATO u rat na njihovoj strani. Kroz period 1992–1995. propagandne tvrdnje o srpskim masakrima, logorima smrti i logorima za silovanje bile su naveliko proizvođene ne samo od muslimana, već i od zvaničnika NATO i oduševljeno naivnih medija na Zapadu. Do 1995, ratni huškač Dejvid Rif (David Rieff ) je tvrdio da je ’genocid’ nad bosanskim muslimanima ’gotova stvar’.”704 (Herman, 2007).

Iako ima i nepreciznosti, jer tokom rata u Sloveniji niko nije govorio o genocidu i retko ko ga je pominjao i tokom rata u Hrvatskoj, ovakvo viđenje hegemonog tumačenja raspada Jugoslavije i pratećeg rata u osnovi je tačno, naročito u pogledu demonizovanja Srba i viktimizovanja Bošnjaka i Albanaca. Doista, propagandna mašinerija najmoćnijih zapadnih zemalja neumorno je radila svoj posao, a južnoslovenski antisrpski propagandisti služili su kao dobavljači katkad istinitih, ali često i neistinitih ili poluistinitih, pa kadšto i lažnih obaveštenja (Bakić, 2008; 1999; 1998; 1997b). Međutim, postavlja se pitanje da li kritičari ovakvog hegemonog okvira i diskursa sa levice ne padaju kadšto u iskušenje da opravdaju ono što se ne može pravdati. Primerice, Ed Herman kaže: „No, na nesreću Rifa i njegovih kompanjona ratnih huškača i propagandista, pojavile su se 2005. i 2007. dve studije, jedna Eve Tabo (Ewa Tabeau) i Jakuba Bijaka (Jacub Bijak) objavljena 2005. pod pokroviteljstvom od Zapada organizovanog Tribunala za Jugoslaviju, druga 2007. koju je objavio bosanski musliman, pravnik Mirsad Tokača, i koju je finansirala norveška vlada, u kojima se tvrdi da ukupan broj poginulih u bosanskom ratu na svim strnama, među vojnicima i civilima, iznosi oko 100.000, od kojih je bilo 40.000–55.000 civila (uključujući hiljade Srba). Ove nove vrednosti se sporo i uz otpore probijaju do vodećih 703 D. Džonston navodi konkretno ko je izumeo 200.000 poginulih: „Što se tiče često ponavljanih i nikad verifikovanih statističkih podataka, bivši službenik Stejt departmenta, Džordž Keni, ispitivao je poreklo ove brojke i utvrdio da je njen izvor bosanski ministar informacija Senada Kreso, koja je krajem juna 1993. ’saopštila novinarima da je 200.000 poginulo’ (...)“ (Džonston, 2005: 69). 704 „Za Rifa, kao i za ostale, optužba za genocid je sama po sebi tako evidentna da je ne treba ni dokazivati. On je samo ponavljao brojku koju su svi ostali ponavljali: 200.000 poginulih.“ (Džonston, 2005: 69) Zanimljivo je da je D. Rif sin književnice i šezdesetosmašice Suzan Zontag koja je pokušala „zapravo da pretvori Sarajevo u viziju kulta Bosne postavljajući na scenu Beketov komad Čekajući Godoa, žaoka je očito bila uperena prema ’međunarodnoj zajednici’ koja je sporo pružala pomoć muslimanima“ (Džonston, 2005: 68).


izveštaja zato što naduvani brojevi tako dobro služe potrebama Sjedinjenih Država i politici NATO i tako su blisko povezani sa predrasudama zapadnih medija” (Herman, 2007).

U osnovi, radi se o tačnoj dijagnozi, naročito kada su u pitanju iz propagandnih razloga naduvani brojevi poginulih, ali se diskurzivnom strategijom prećutkivanja prelazi preko činjenice da je među ubijenim civilima, upravo prema istraživanju Mirsada Tokače, bilo čak 83,33% Bošnjaka,705 što ukazuje da su oni najviše stradali i da je postojala, nažalost i na nesreću, izvesna sistematičnost u njihovom ubijanju. Funkcija primene ove strategije jeste u nepriznavanju da u tvrdnjama protivnika pisca ipak postoji i jedan element koji se ne može svesti na puku propagandnu zloupotrebu. Isto tako, Dajanu Džonston je sopstveno levičarsko usmerenje unekoliko približavalo Slobodanu Miloševiću, a udaljavalo od desničarskih političara i ideologija na prostoru bivše Jugoslavije:706 „Kad su istinski nacionalističke vođe bosanskih Srba, uprkos savetima iz Beograda, tvrdoglavo odbili Vens-Ovenov mirovni plan u maju 1993, iritirani Milošević je odbacio nacionalističku komponentu svoje političke podrške u potrazi za nagodbom sa Zapadom (potrazi koja je dovela do mirovnog ugovora u Dejtonu krajem 1995. godine). Od tada, politički ton vladajuće koalicije padao je sve jače pod uticaj avangardne Jugoslovenske ujedinjene levice (JUL), stranke koju je formirala njegova supruga Mirjana Marković. JUL je bila yuppie stranka (...) neki od njenih elitnih članova bili su umešani u manje-više ilegalnu trgovinu koju su izazvale međunarodne sankcije, ali je njena doktrina bila savršen kompendijum modernih levičarskih ’stranački korektnih’ ideja i multikulturnog zajedništva koje nije imalo ničeg zajedničkog sa nacionalizmom” (Džonston, 2005: 47). 705 Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 1991–1995, Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja.htm (pristupljeno 10. avgusta 2007). 706 Primer takve tvrdnje jeste i sledeći navod: „Porodice Izetbegović i Šaćirbegović pripadale su višem sloju muslimana (’beg’ u bosanskim prezimenima potiče od turske titule ’bey’) koji je uživao elitne privilegije tokom otomanske vladavine i smatrali su se pouzdanijim antikomunistima od bosanskih Srba koji su potomci potčinjenih seljaka“ (Džonston, 2005: 60). Kao što se vidi, učinjena je logička greška pars pro toto, pa se prećutno i dvosmisleno, ako ne većini članova SDA onda vođstvu, pripisuje da potiče od privilegovanih muslimana u Osmanskom carstvu, što je, čak i ako se ostane na vođstvu SDA, problematična tvrdnja. Mada tvrdnja Džonstonove nije sasvim bez osnova, pošto se „nova (poslekomunistička, prim. aut.) bosanska elita (se) u značajnoj mjeri (ne postoje pouzdana istraživanja) regrutirala od potomaka ranijih begovskih obitelji” (Kamberović, 2003: 164). U ideološkom viđenju Džonstonove, međutim, povezuju se bogati muslimani sa antikomunističkim usmerenjem, dok se Srbi povezuju sa siromašnim seljacima, iako je među njima u BiH bilo i bogatih trgovaca, što levičarskoj publici kojoj se Džonstonova prvenstveno obraća jednu stranu u sukobu prikazuje negativnom a drugu pozitivnom.


Doista, ovakvu pohvalu JUL je mogao dobiti samo od nekoga ko je oduševljeni levičar i verovatno ne živi u Srbiji devedesetih. S druge strane, dobro je uočena razlika između iskrenog desničarskog nacionalizma SDS i manipulativnog korišćenja nacionalizma Slobodana Miloševića. Usledilo je i poređenje potonjeg sa Tuđmanom i Izetbegovićem: „Ako ga (Miloševića, prim. aut.) upotreba kriminalaca za izvršenje prljavih poslova čini kriminalcem, on može da se smatra kriminalcem – ali sasvim izvesno ne više (pre bi se reklo manje) od preminulog predsednika Tuđmana ili Alije Izetbegovića koji u očima mnogih nosi oreol sveca. Svi oni su se služili, ili su bar dozvoljavali, paravojnim grupama i gangsterima da obavljaju svoj prljavi posao, ali je samo Srbin, poznat kao Arkan, bio u žiži interesovanja zapadnih medija. Za razliku od drugih, Milošević je bio prisiljen da se služi ekstralegalnim sredstvima da omogući svojoj zemlji da opstane uprkos surovim ekonomskim sankcijama. Ali nema ni traga od njegovih reči ili dela kojima bi se potvrdili ’dehumanizujuća uverenja’ i ’eliminacionistički planovi’ (reči Daniela Jone Goldhagena u The New Republic, 17. maj 1999, str. 82) koje mu pripisuju krstaški vitezovi protiv fiktivnog ’srpskog nacionalizma’.” (Džonston, 2005: 47).

Dok je poređenje predsednika uglavnom na mestu, iako donekle relativizuje ulogu Miloševića u politici bivše Jugoslavije i Srbije, imajući u vidu politička ubistva protivnika i ratne zločine nekih pripadnika crvenih beretki, dotle je osporavanje postojanja srpskog nacionalizma koji se stavlja pod znake navoda i naziva fiktivnim sasvim izvesno pogrešno. Takođe, čini se da je Arkan bio kriminalac sa najdužim kriminalnim dosijeom, dok su npr. Jusuf Juka Prazina i Ramiz Delalić Ćelo, iako jednako okrutni, u odnosu na njega bili tek sitni kriminalci. Istovremeno, međutim, sasvim je ispravno podvrgnuta kritici propagandistička delatnost Danijela Goldhagena koji se putem korišćenja okvira agresor–žrtva, diskursa Holokausta i diskurzivne strategije istorijske analogije isticao kolektivnim svaljivanjem krivice na Srbe na veoma sličan način na koji je prethodno kolektivno satanizovao Nemce (Goldhagen, 1998). No, najproblematičnije nastojanje liberterskih socijalista jeste neprihvatanje tvrdnje da se u Srebrenici dogodio genocid.707 Oko toga se vode žustre i nepopustljive debate između njih i levih liberala. Najisključiviji u pitanju Srebrenice jeste Ed Herman. On smatra da nema ni govora da je u Srebrenici bilo ičega što se može nazvati genocidom: 707 Džonston veli da je „naziv ’genocid’ za zločine počinjene nakon pada Srebrenice preteran (je) i politički motivisan“ (Džonston, 2005: 188). Takođe: „Neizvesnost u pogledu broja poginulih uporno ostaje, kao i okolnosti, motivi i politički značaj stvarnih ili pretpostavljenih ubistava“ (Džonston, 2005: 179). Osim toga, insistira se da se radi o odmazdi za zločine koje su trupe Nasera Orića činile nad Srbima u okolini Srebrenice i Bratunca.


„Dok je bosanski ’genocid’ doveden u pitanje, srebrenički masakr iz jula 1995. je opstao kao institucionalizovani ’genocid’. No, to je urađeno uz suočavanje sa nepremostivim problemima: od strane NATO organizovan i poslušan jugoslovenski Tribunal (misli se na Haški tribunal, prim. aut.) smatra da može biti genocida u jednom malom gradu u kojem su vršioci genocida autobusom prevezli sve žene i decu iz ciljane populacije na sigurno, i gde tvrdnje o 8.000 ubijenih nikada nisu potvrdili forenzičari ili poverenja dostojni svedoci koji bi potvrdili ovoliko ubijanje. Tvrdnje opstaju na osnovu političke koristi i agresivnog dovođenja u pitanje sumnji u njihovu istinitost kao ’revizionizma’ i ’poricanja’.“ (Herman, 2007).

Dakle, autor ne poriče da je u Srebrenici bilo masovnog masakra muškaraca sposobnih za borbu, ali poriče da je taj masakr imao genocidne osobenosti. Kao argumenti navode se činjenica da su žene i deca pošteđeni,708 te da broj ubijenih nije verodostojno potvrđen. Tačno je da su borci za političku korektnost i kvalifikovanje masakra u Srebrenici kao genocida prilično jednostrani i agresivni, te da one koji „genocid“ ne samo u Srebrenici, već i u celoj BiH dovode u pitanje etiketiraju kao „revizioniste“ i „negacioniste“. Ipak, čini se da kombinacija masovnog proterivanja žena i dece s prostora Srebrenice uz istovremeni pokolj svih ratnih zarobljenika i što većeg broja onih koji su pokušali da se probiju iz obruča svedoči o nameri da se muslimani iskorene iz Srebrenice. Iako je ovaj ograničeni prostor relativno male površine, čini se da ovakav pokušaj snaga generala Mladića ima smisla nazvati genocidom.709 Isto tako, potpuno je jasno da genocida u celoj BiH nije bilo, a da su etničko proganjanje stanovništva vršile sve zaraćene strane. Bosanski Srbi su bili najjači, pa su najviše zla i napravili. Tačno je, međutim, i to da su se Bošnjaci kao najslabiji oslanjali ne toliko na snagu na bojnom polju, koliko na diplomatsko-medijsko ratovanje. Na prostorima koje su oni kontrolisali bilo je pojava etničkog talaštva, tj. zabranjivanja Srbima napuštanja izvesnih gradova, npr. Sarajeva. Prigovor da ni drugi nisu mogli napustiti Sarajevo gubi na snazi ako se zna da je rat bio prevashodno etničke naravi. No, ako je povodom Srebrenice Ed Herman pao na ispitu,710 iako je dao puno na planu razumevanja antisrpske i promuslimanske moralističke propagande u krugovima američkih i evropskih liberala koja se vodila povodom 708 Iako među sahranjenima ima i dece mlađe od 15 godina i staraca od preko 80 godina. 709 Može se argumentovati da Srebrenica treba da služi kao opomena u šta se može izroditi krajnji nacionalizam. Srbi kao nacija, a i društva Srpske i Srbije, mogli bi napredovati u etičkome smislu, pod uslovom da im Srebrenica iskreno služi kao moralna opomena. Nešto slično se u budućnosti nikada i ni po koju cenu ne sme ponoviti. Već i jedna Srebrenica je suviše. 710 Smatrao je i da će „dalja integracija Srbije u EU značiti dodatnu dozu neoliberalizma koja će od zemlje koja je nekad bila egalitarnija i humanija napraviti zemlju zavisniju i manje sposobnu da preživi. Jači otpor šargarepi i štapu SAD i EU će vrlo moguće pomoći srpskom javnom dobru jednako kao i ponosu“ (Herman, 2008). Problem je jedino u tome


rata u BiH, onda analiza pisanja svih praćenih liberterskih socijalista povodom Kosova zaslužuje višu ocenu. Nepogrešivo je prepoznato korišćenje „alibi diplomatije” u Rambujeu, arogantno kršenje međunarodnog prava, kao i pravila i običaja rata (korišćenje kasetnih bombi i ubijanje civila) i propagandističko moralisanje kojim je pravdana ova „humanitarna intervencija“.711 Tako, najpoznatiji i najuticajniji liberterski levičar, ali i najpriznatiji lingvista XX veka, profesor MIT i jevrejski kritičar politike Izraela i američkog imperijalizma, Noam Čomski, u svojoj knjizi Novi militaristički humanizam bespoštedno podvrgava kritici bombardovanje SRJ od strane NATO pakta.712 U tom smislu, naročita pažnja posvećena je masakru u Račku koji je bio izgovor za bombardovanje. Ispitujući iskrenost zgroženosti vođa SAD i EU masakrom u Račku, Čomski uvodi test „pitajući se kako iste vođe reaguju na slične ili gore masakre u isto vreme, gde je njihova neposredna odgovornost ogromna“ (Čomski, 2000: 52). Čomski navodi Istočni Timor kao „mesto najgoreg krvoprolića u poređenju sa veličinom stanovništva od holokausta“ (Čomski, 2000: 54). Pa ipak, „’laburisti izvoze više oružja i druge vojne opreme Indoneziji nego što su torijevci – uprkos velikom hvalisanju Robina Kuka o ’etičkoj’ stranoj policiji, ikad uradili (...) dok je prodaja sitnog naoružanja, uključujući i mašinke, dvostruko porasla pod laburistima’. Kao opravdanje, Forin ofis je naveo poboljšanje situacije u Istočnom Timoru“ (Čomski, 2000: 56–57). No, naposletku su, pošto je ova knjiga objavljena, u Istočni Timor došle snage UN, ponajviše iz relativno bliske Australije, i on je izborio izvesnu nezavisnost od Indonezije. Osim Istočnog Timora, Čomski je kao drugi primer nezainteresovanosti američke vlade Bila Klintona za problem masovnog kršenja ljudskih prava naveo Kolumbiju. Uporedio je brojeve ubijenih i izgnanih u Kolumbiji i na Kosovu godinu dana pred početak bombardovanja NATO. Na Kosovu je bilo dve hiljade ubijenih, u Kolumbiji između dve i tri hiljade, na Kosovu je bilo

što do sada jaki otpor Srbije (tokom vladavine Slobodana Miloševića) nepravednoj politici SAD i u manjoj meri EU ne samo da nije doneo ploda, već ju je prilično obogaljio, pa nije jasno otkud ovakav zaključak na kraju inače dobrog članka o pristrasnosti pisanja The New York Times o bivšoj Jugoslaviji uopšte, a posebno o Kosovu. 711 Razume se, u Srbiji je upotreba reči „genocid“ bila često sasvim nekritički upotrebljavana u svrhu viktimizovanja Srba. Dobar primer jeste nacrt Memoranduma SANU. Na ovo je ispravno ukazala i Dajana Džonston. Ona obaveštava da je čak i jedan od autora nacrta Memoranduma Vasilije Krestić u razgovoru s njom priznao da je upotreba reči „genocid“ za događaje na Kosovu osamdesetih godina preterana, iako je ostao pri tvrdnji da se radilo o „kulturnom genocidu“, što je autorka, takođe s pravom, odbacila kao neosnovano (Džonston, 2005: 271). 712 Pomenuta knjiga citirana je u 133 studije, što je velika citiranost za knjige posvećene nekom od problema Jugoslavije. Treba, međutim, pomenuti da je najcitiranija knjiga Čomskog o lingvistici Aspekti teorije sintakse (Aspects of the Tehory of Syntax, 1965) citirana u 7843 studije, te da su i nekolike druge knjige istog autora navedene u nekoliko hiljada bibliografskih jedinica. Otud se može zaključiti da je ugled koji Čomski uživa kao intelektualac u javnosti presudno doprineo ovako relativno velikoj citiranosti knjige o Kosovu.


između 200 i 300 hiljada izbeglih (unutar Kosova), a u Kolumbiji oko 300 hiljada. Veli se da su „cifre jezivo slične“, iz čega je jasno da oba slučaja zaslužuju osudu i brigu. No, ono što Čomski propušta da uradi jeste da uporedi broj stanovnika Kolumbije (43.620.000) i Kosova (približno 2.300.000). Kada bi to uradio, onda bi bilo jasno da je u odnosu na broj stanovnika mnogo veći broj proteranih i ubijenih bio na Kosovu713 no u Kolumbiji.714 Da li se radi o namernoj manipulaciji brojevima ili, imajući u vidu potresnu visinu apsolutnog broja u oba slučaja, o iskrenoj humanističkoj težnji da se ukaže na duple standarde vladajućih elita SAD i EU? Međutim, vlada Bila Klintona je Srbiju bombardovala, a u Kolumbiji nije učinila ništa, iako u potonjoj izbeglička kriza nije skorašnjeg datuma, već je trajala godinama unazad, prevazilazeći milion izbeglica ukupno715 (Čomski, 2000: 61). No, ključna razlika, prema Čomskom, jeste u tome što kolumbijske vlasti slede uputstva „Kenedijeve administracije“ koja je savetovala kolumbijskoj vojsci da „izabere civilno i vojno osoblje koje će... ukoliko je nužno izvršiti paravojne sabotaže i/ili terorističke aktivnosti protiv poznatih komunističkih zagovornika“, što treba da podrže i SAD (Čomski, 2000: 62). U slučaju Kosova su, pak, američke simpatije bile na strani albanskih pobunjenika, a ne na strani socijalističke vlasti koja je goneći terorističko-gerilske grupe ugnjetavala i brojne civile albanske nacionalnosti na Kosovu, pridonoseći nestabilnosti Balkana. Naposletku, najubedljiviji prigovor, kojem autor ovih redova ne može naći zamerke, jeste politika Turske prema Kurdima. U istoj godini kada se u Ruandi dešavao genocid, 1994, odvijala se velika represija u kurdskim provincijama Turske koja je postala najveći pojedinačni uvoznik američke vojne opreme i najveći svetski kupac oružja, dok je „’turska armija sve više razvijala borbu za uništenje kurdskih sela praćenu paljenjem šuma i prisilnim razmeštanjem stanovništva jugoistočnih regiona zemlje’“ (Čomski, 2000: 70). Istovremeno, „kada su grupe za ljudska prava obavestile o turskom korišćenju američkih aviona da bi se bombardovala sela, Klintonova administracija pronašla je način da izvrda zakone koji zahtevaju suspenziju dostave oružja“ (Čomski, 2000: 67). No, Turskoj u globalnoj podeli rada pripada uloga regionalne sile, tj. američkog redara na Bliskom istoku. Utoliko, masovna kršenja ljudskih prava, etnički progoni primenom taktike spržene zemlje i masovna ubistva ostaju nekažnjena, ako ne i pozdravljena.716 713 13% interno raseljenih. 714 Nepun procenat interno raseljenih. 715 Čak i ukupan broj izbeglih za nekoliko godina iznosi 2%, što je znatno manje od 13% koliko ih je bilo pred NATO bombardovanje na Kosovu. 716 „Američko podržavanje etničkog čišćenja i varvarstva u Turskoj je, definitivno, ’pod našim nadzorom’, i treba da nam je to prva briga, daleko više od zverstava u regionima koji nisu delovi NATO“ (Čomski, 2000: 109). Naravno, Čomski je u pravu, ali praktična politika i etika najčešće nemaju mnogo zajedničkih crta.


Osim toga, liberterski levičari dovode u pitanje i poverenje u izvestioca o masakru Vilijema Vokera (William Walker), koji je rukovodio timom OEBS na Kosovu. Služeći se retoričkim sredstvom ironije, Čomski Vokera naziva stručnjakom „za verifikaciju državnih zločina“, jer je služio i kao ambasador SAD u El Salvadoru. Tada je gledao kroz prste zverstvima koje su snage te zemlje, obučene u SAD, izvršile nad šest jezuitskih sveštenika, njihovom kuvaricom i njenom kćerkom. Voker je komentarisao da on zločin „ne prašta, ali u ovakvim vremenima velikih emocija i gneva, ovakve stvari se dešavaju“ (Čomski, 2000: 52; Džonston, 2005: 300–301). No, kao što je bio dobar službenik SAD kada je trebalo zažmuriti pred kršenjem ljudskih prava, pa i pred zločinima, u vreme Hladnog rata, tako je to i posle pada Berlinskog zida, „na početku Novog humanizma“ (Čomski, 2000: 53). Sada je, naime, potrebno izveštavati o kršenjima ljudskih prava. Sem toga, naglašava se da su Evropljani uposleni u misiji OEBS uvideli da Voker neguje „privilegovane odnose sa OVK“ (Džonston, 2005: 298–299). Takođe, „zamenik šefa francuske KVM, ambasador Gabriel Keler, žalio se da je posle ’svakog povlačenja jugoslovenske armije ili srpske policije sledilo nastupanje snaga OVK’. OVK je koristila srpsko uzdržavanje ’da konsoliduje svoje položaje svuda nastavljajući da krijumčari oružje iz Albanije, da odvodi i ubija civile i vojno osoblje, kako Srbe tako i Albance’. Privatno, Keler je rekao da veruje kako je Voker namerno sabotirao i bio opsednut željom da ’čuva OVK za Amerikance’. Misija je kasnije direktno opisana kao ’front CIA’ koja je eksploatisala i uništila jednu potencijalno mirovnu misiju da pomogne obuku OVK kako da se bori protiv Srba“ (Džonston, 2005: 299). Dakle, iz ovoga sledi da su Amerikanci prevezli Evropljane žedne preko vode, te da je OEBS, umesto da služi uspostavljanju mira na Kosovu, što je bila zamisao mnogih u EU, poslužila američkim interesima da se rat na Kosovu iskoristi za nalaženje opravdanja za postojanje NATO saveza: „’Račak’ je smesta postao opravdanje za rat alijanse NATO protiv Jugoslavije. Strategija provociranja, kojom se služila OVK, bila je uspešna – zahvaljući njenim američkim prijateljima“ (Džonston, 2005: 301). Levičari su se posebno bavili analizom propagandne upotrebe reči „genocid“ u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Uočili su da se ova reč upotrebljava nenačelno, tj. zavisno od političkih potreba: „Poznata je činjenica da se Klintonova vlada oprezno uzdržavala od upotrebe reči genocid za velike masakre Tutsija od strane Hutua u Ruandi. Upotreba ove reči sugerisala bi potrebu za delanjem, dok je odluka da se ne dela povlačila i odluku da se izbegne upotreba reči nabijene osećanjima koja bi pokrenula javno mnenje da se dela u skladu s rečju. Suprotno, u slučaju Kosova, odluka da se dela zahtevala je pokretanje mnenja za podršku nasilne intervencije, pa je sledila i agresivna upotreba reči genocid” (Herman, Peterson, 2000).


Dakako, važno je uporediti slučajeve Kosova i Ruande, što se čini primenom društvene normalizacije ličnih modela, ali je čak još važnije uporediti slučajeve BiH i Ruande, jer su se ratovi dešavali u isto vreme – 1994. godine; i dok su kamere najuticajnijih medija snimale rat u BiH, najčešće u Sarajevu, u kojem su ratovali belci u Evropi, i dok su kolumnisti najuticajnijih dnevnika i nedeljnika vodili antisrpsku medijsku kampanju – između ostalog, i pomoću upotrebe reči „genocid“ – dotle se u Africi, u Ruandi, odigravao istinski genocid.717 Kamera velikih medijskih kuća, međutim, tamo nije bilo. Zacelo zbog toga što vladi SAD nije bilo u interesu da se o toj ljudskoj tragediji sazna. No, mehanizam upotrebe reči „genocid“ u zavisnosti od potrebe onoga koji je koristi jeste ono što je važno i na šta su autori s pravom ukazali pažnju. Razume se, licitiranje brojem žrtava sasvim se uklapa u tu strategiju, kako je pokazala Dajana Džonston: „Vilijem Koen (šef Pentagona, tj. ministar odbrane SAD, prim. aut.) kazao je 16. IV da je 100.000 Albanaca nestalo. Dejvid Šefer, Olbrajtov predstavnik za pitanja ratnih zločina 18. IV je kazao da je više od 225.000 lica nestalo. Stejt department je 19. maja javio da broj poginulih može da bude blizu 500.000. Više od godinu dana nakon okupacije Kosova ispitivanje lokacija koje su najviše ’obećavale’ dalo je 2.788 tela ljudi različitog porekla i različitih uzroka smrti. (...) Konačno, ako se broju tela doda broj nestalih Albanaca, zbir ne bi mogao da pređe 5.000“ (Džonston, 2005: 316).

Ovde je jasno prikazano kako se propagandno naduvavaju brojevi od strane državnih zvaničnika u cilju satanizacije jedne i viktimizacije druge strane u sukobu. Istovremeno, međutim, treba primetiti da i posle rata postoji dilema o broju poginulih na Kosovu, jer je prema ministarstvu spoljnih poslova SAD broj žrtava oko 10.000, a prema autorki duplo manje. *** Analiza pisanja liberterskih levičara pokazuje da su oni, premda kritični u nižem ili višem stepenu prema režimu Slobodana Miloševića, prema njemu bili blagonakloniji nego prema drugim pojedinačnim delatnicima u raspadu Jugoslavije. Takođe, iako su u nižem ili višem stepenu bili svesni unutrašnjih protivrečnosti SFRJ, oni su pretežni uzročni značaj dali spoljašnjim činiocima: 717 Treba, međutim, primetiti da Ed Herman dovodi u pitanje i zvaničnu verziju genocida u Ruandi. Po njemu, žrtve su Hutu, a ne Tutsi (Herman, 2007). U svakom slučaju, ne bi trebalo etnizovati žrtve i dželate, što se nažalost i ovom autoru desilo u samom članku, već je potrebno utvrditi stanje koje je najbliže istini utvrđujući pojedinačno žrtve i počinioce zločina. Naravno, činjenica da su pripadnici jedne etničke grupe u većini a druge u manjini treba da bude utvrđena, ali ne sme se pasti u etnifikaciju etičko-pravnih kategorija počinilaca i žrtvi zločina.


Nemačkoj, Vatikanu i Austriji u prvoj fazi razbijanja SFRJ, tj. do priznavanja Slovenije i Hrvatske od EU 15. januara 1992, dok u drugoj fazi koja otpočinje referendumom u BiH o nezavisnosti oni počinju sve više optuživati SAD i EU za krvavi kraj bivše Jugoslavije. Čini se, doista, da oni imaju pravo kada smatraju da su spoljašnji činioci razbijanja SFRJ dovoljan razlog nestanka višenacionalne Jugoslavije, a da su unutrašnji činioci, premda neophodan, ipak nedovoljan uslov nestanka države Južnih Slovena. Razlog za ovu tvrdnju nalazi se u činjenici da su obe Jugoslavije nestajale onda kada su neki od vodećih činilaca međunarodne politike bili protiv njenog održanja, a neki drugi bili slabi ili nezainteresovani da bi se tome suprotstavili, te da je Jugoslavija opstajala kada velike sile nisu aktivno potpomagale razbijanje zemlje. Međunacionalne napetosti su postojale sve vreme, ali su autoritarni režimi bili podsticani da održavaju Jugoslaviju, pa ako treba i silom. Onog trenutka kada je pretnja silom neprijateljima Jugoslavije bila zabranjena od strane najjačih spoljnopolitičkih činilaca, njoj više nije bilo spasa. U svojim opštim obrisima, levičarska kritika ideologije najmoćnijih činilaca međunarodne politike uglavnom je umesna. Naime, jasno su prepoznati hegemonistički interesi vodećih zemalja i njihovih saveza. Takođe, američki imperijalizam, doveden u vezu sa kapitalističkim svetskim sistemom, prepoznat je kao ona materijalna sila koja pokreće borbu za ideološku hegemoniju.718 Prepoznata je i saradnja južnoslovenskih sa imperijalnim delatnicima u procesu razgrađivanja SFRJ, kao i ideološke bliskosti koje su ovu saradnju objašnjavale i pravdale. Međutim, postoje i bitna saznajna ograničenja ove kritike, uslovljena temeljnim sadržajima ideologije iz koje ona izrasta. Na prvom mestu, tu je tendencija, najizraženija u pisanju Edvarda Hermana, da se zbog neprijateljstva prema spoljnoj imperijalnoj politici SAD sve što ona tvrdi i za šta se zalaže osporava, već zbog same činjenice da ona to tvrdi. Može se čak zastupati i stav da levičari umeju katkad i izneveriti ideale humanosti zarad opiranja američkom imperijalizmu. Čini se da je to ponajviše slučaj sa negiranjem teze da je u Srebrenici izvršen zločin genocidne prirode. Pristrasnost vodećih svetskih političara i sredstava opštenja svakako treba analizirati i kritikovati, ali ne na uštrb analize i kritikovanja ponašanja onih kojima je autor ideološki ili etnički bliži. Liberterski levičari, međutim, koriste okvir agresor–žrtva slično njihovim suparnicima među levim liberalima i socijalnim demokratima, samo što su delatnici izmenili uloge. Dok su kod levih liberala Srbi dželati, a svi ostali na prostoru Jugoslavije žrtve, dotle su 718 „Ono što se štiti to je ’međunarodna zajednica’ u tehničkom smislu reči: bogati i privilegovani sektori u industrijskim društvima Zapada, i njihovi saradnici i kolege na drugim mestima“ (Čomski, 2000: 162).


prema liberterskim levičarima Srbi žrtve, a Amerikanci i Nemci dželati, dok su Hrvati, Bošnjaci i Albanci šegrti i klijenti dželatovi. Dakle, okvir je isti, ali su uloge različito podeljene. Takođe, čini se da postoji težnja da se politika SAD neizostavno prikaže u što lošijem svetlu. Iako ona, bez ikakve sumnje, daje puno povoda za crno oslikavanje, ipak treba imati u vidu da stvari nisu uvek crno-bele, te da oprezni istraživač vodi računa o nijansama dok istražuje i analizira različite društvene pojave. Otuda, dobija se utisak da većina liberterskih levičara nije uvek u stanju da se otrgne potrebi društvene kritike zarad nepristrasne i hladne naučne analize. Međutim, ove kritičke napomene niukoliko ne spore vrline nekonformističke analize nestajanja SFRJ koju su ponudili liberterski levičari. Naučni otklon od konformizma gotovo uvek je pohvalna tendencija, pa je tako i u ovom slučaju. On je omogućio ovoj struji društvene nauke i kritike da jasno uvidi ono što su previđala mainstream sredstva masovnog opštenja, vladini činovnici SAD i većine zemalja EU, kao i, nažalost, većina akademskih istraživača. Naime, jasno je pokazano da su spoljnopolitički činioci kršili međunarodno pravo i moralne norme, kao što je npr. bio slučaj pri priznavanju Hrvatske bez prethodno postignutog dogovora o položaju Srba kao konstitutivnog naroda u Hrvatskoj; ili kao što je slučaj pozivanja naroda BiH na referendum o nezavisnosti, iako se rezultat unapred mogao predvideti, a da konstitutivnost Srba uopšte nije priznata, čime je narušen važeći ustav BiH; ili kao što je slučaj sa bombardovanjem Srbije bez prethodno dobijene saglasnosti Saveta bezbednosti UN uz korišćenje moralističke argumentacije koja je skrivala realne političke i ekonomske interese SAD i NATO saveza. Prikazane su, takođe, različite političke, dipolomatske i medijske klopke, kao što su alibi diplomatija u Rambujeu ili tobožnje zgražanje Vilijema Vokera nad ubijenim navodnim civilima u Račku, ili naduvavanje broja žrtava različitih zločina u BiH i na Kosovu. Uopšte, delanja velikih i moćnih političkih delatnika uvek treba da budu podvrgnuta oštrijoj analizi i kritici od delanja malih koja se često odvijaju u veoma suženom manevarskom prostoru. U tom svetlu, veoma je zabrinjavajuća tendencija istraživača iz akademskog sveta moćnih država i bogatih univerziteta da veću pažnju posvećuju zločinima mikrozločinaca koji se suprotstavljaju volji makrozločinaca. No, to ne sme da odvuče pažnju ni istraživačima iz malih i siromašnih zemalja i univerziteta koji bi se bavili samo svetskim nepravdama, a zanemarivali nepravde koje pripadnici njihove nacije čine susednim nacijama. Potrebno je, prema tome, istraživati celinu društvenih odnosa na globalnom nivou, barem u onoj meri u kojoj je i sopstveno društvo ujedno sudeonik i tvorevina globalnih kretanja. Jedino na taj način moguće je umaći opasnostima provincijalizma u društvenim naukama.


11.6. Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida Groteskna je ironija da se Holokaustom, događajem koji je diskreditovao imperijalizam Zapada više no ijedan drugi, sada manipuliše kako bi se opravdala još jedna intervencija Zapada na Istoku. Deniel Nejsin (Daniel Nassin) Living Marxism Tokom Hladnog rata je veliki deo krajnje levice Zapada odbacivao moralnost liberala, konzervativaca i umerenih socijalista smatrajući je ‘buržujskom’ i lažnom. Marko Atila Hor

11.7. Uvod U ovom radu cilj je pokazati na koji je način nestajanje SFRJ tumačeno u različitim strujama levice, i kakav je značaj različitih tumačenja za uobličavanje raznovrsnih struja na levici. Proces nestajanja SFRJ praćen ratovima i njihovim predstavljanjem u sredstvima masovnog opštenja služi kao lakmus papir u profilisanju levice. „Rat protiv terorizma“ posle napada na Svetski trgovinski centar u septembru 2001. skoro do kraja je uobličio tada nagoveštene podele. Nisu bili retki levičari koje je pad Berlinskog zida, događaj koji je ceo ideološko-politički spektar osamdesetih godina već nakrivio udesno, snažno potisnuo prema drugoj strani ideološkog spektra. Konvertirali su jer su smatrali da prisustvuju raspadu ideala u koje su verovali. Javilo se među njima uverenje, među konzervativcima i desnim liberalima od ranije prisutno, da su utopije opasne, jer sadrže totalitarni potencijal. Razume se, takvo uverenje služi pravdanju kapitalizma, jer je utopiji svojstveno traganje za alternativama postojećem. Drugi su, međutim, ostali verni bazičnom antikapitalističkom usmerenju, tj. za njih je kapitalizam ostao najvažniji neprijatelj, i socijalističkoj viziji poželjnog društva u kojem neće biti eksploatacije, a naročito ne one u kojoj se radni ljudi izrabljuju od strane vlasnika kapitala koji ih je unajmio. U jednoj socijalističkoj državi, koja nije pripadala Varšavskom ugovoru, početkom devedesetih godina su delovi (Srbija, Crna Gora) ostali bar delimično verni socijalizmu,719 a drugi delovi su se opredelili za kapitalistički 719 Kretanje ka kapitalizmu u Srbiji počinje tek posle oktobarskih promena 2000. godine. O tome svedoči podatak da je tek 2005. privatna svojina postala preovlađujući oblik svojine u Srbiji (podatak D. Boarova), a da je tek Ustavom iz naredne 2006. institucija društvene svojine izbačena iz ustavnog uređenja. Ovo svedoči da je privatizacija kao politička


društveno-ekonomski poredak. Jugoslovenski samoupravni socijalizam bio je osoben, jer je pokušavao da napravi otklon kako od kapitalizma, tako i od državnog socijalizma. Jugoslovenski komunisti su želeli, barem na nivou ustavnog regulisanja i retorike, da naprave socijalizam demokratskijim od onoga koji je postojao na istoku Evrope i u Aziji, uz ograničeno prisustvo i tržišnih ustanova kao što je tržište roba i usluga, i utoliko je njihov model socijalizma mnogim zapadnim kritičarima kapitalizma bio prihvatljiviji od sovjetskog. Umesto partijsko-državnog regulisanja društvenog života, trebalo je da „radni ljudi i građani“ organizuju društveni život, dok bi, u protivrečnosti s navedenim, partija ipak imala vodeću ulogu. Zato su vođeni idejom Karla Marksa o povezivanju slobodnih proizvođača, što je zapravo izvorno anarhistička ideja, pokušali da uvedu tzv. samoupravljanje u sve radne organizacije. Radnici su bili, barem na papiru ako ne i u stvarnosti, odgovorni za upravljanje preduzećima u kojima su bili zaposleni. Naravno, prisustvo partijskih ćelija u svim radnim organizacijama je jasno govorilo ko je tu glavni, jer su u partiji, po pravilu, direktori bili moćniji od radnika, pošto su pripadali elitnom partijskom kadru koji je kružio između političkih, privrednih, kulturnih i partijskih rukovodećih položaja.720 Ovakav manje autoritaran tip socijalizma privlačio je mnoge levičare na Zapadu koji su tragali za humanijim socijalizmom od sovjetskog ili kineskog. Funkcionisanje samoupravljanja u praksi predstavljalo je vrednu temu magistarskih i doktorskih radova zapadnih levičara, a Praxis škola humanističkog marksizma koja se pozivala na radove ranog Marksa uživala je visok ugled širom tadašnjeg levičarskog sveta, o čemu je svedočila i posećenost Korčulanske letnje škole od tada najuglednijih svetskih levičara. Istovremeno, trpljenje takve nepravoverne škole u SFRJ Brozovom režimu je pribavljalo demokratskiju legitimaciju u poređenju s onima od kojih je učio marksizam.721 Zapravo, time se Josip Broz Tito potvrđivao kao najvažniji disident u odnosu na sovjetski socijalizam (Bogdanović, 2009). Imajući u vidu sve što je rečeno, trebalo bi očekivati da levičari razmatraju ono što se dogodilo socijalističkoj Jugoslaviji, te da potraže uzroke njene propasti obeležene nasiljem. Takođe, na osnovu njihove socijalističke usmerenosti treba očekivati da će oni pokušati da kritički razmotre uticaj odluka bila neustavna, jer je stari tzv. Miloševićev ustav izričito navodio da su svi oblici svojine ravnopravni. Utoliko, svaka politička odluka o privatizaciji društvene svojine bila je do 2006. neustavna. 720 Slobodan Milošević je tipičan primer. Po završetku Pravnog fakulteta u Beogradu, otišao je u upravu grada Beograda, potom dugo radio u Tehnogasu i Beobanci, da bi naposletku došao na čelo beogradskih, a potom i srbijanskih komunista. 721 Nije slučajno što se u Crnoj Gori posle II svetskog rata pevalo: Mi imamo tri narodna sina, Enver Hodžu, Tita i Staljina; Ceo narod za Staljina pita, jer je Staljin školovao Tita; Školov’o ga dugi niz godina, teorijom Marksa i Lenjina.


najmoćnijih kapitalističkih sila na proces nestajanja SFRJ, i da imaju više simpatija za socijalističku vlast Slobodana Miloševića nego za njegove rivale kako u Srbiji tako i u SFRJ, bez obzira na Miloševićevu politiku podržavljenja u privredi i manipulisanja nacionalizmom i saradnju čak i sa krajnjom nacionalističkom desnicom. No, pre razmatranja različitih tumačenja nestajanja Jugoslavije, potrebno je razlikovati raznovrsne grupe i njihove ideologije koje će biti analizirane u ovom radu. Potrebno je na prvom mestu razgraničiti „antikapitalističku“ od „građanske“ levice. Potonja se tek uslovno može smatrati levom, jer prihvata kapitalizam kao relativno normalno stanje društva, tj. nedostaje joj kako kapitalizam kao najvažniji neprijatelj, tako i vizija jednog nekapitalističkog, socijalističkog ili, bar, demokratskijeg društva. Neravnopravnost i nepravda u kapitalizmu uviđaju se i kritikuju s pozicija etike, a postoji ubeđenost da se preraspodelom nacionalnog dohotka može dospeti do pravednijeg društva u okviru bazičnih kapitalističkih odnosa. Prema tome, svaka ideologija koja pravda kapitalizam po definiciji ne može biti leva,722 jer je levica kao takva nastala na protivljenju kapitalizmu i klasnim razlikama koje on stvara. Socijalna demokratija kao noseća snaga građanske levice u XX veku težila je reformisanju kapitalizma, ublažavajući njegove nepravde prema radnicima i najnemoćnijima u društvu. Ona se sve do pada Berlinskog zida mogla smatrati reformističkom, građanskom ili centrističkom levicom, jer je do ukidanja kapitalizma kao nepoželjnog društvenog uređenja i izgradnje socijalizma, pomerenog u dalju budućnost, želela doći ispravljanjem nedostataka i nepravdi kapitalističkog društva, pa je i u svojim statutima proglašavala poželjnost ukidanja privatne svojine. Posle pada Berlinskog zida, međutim, dolazi do statutarnog ukidanja članova u kojima su se socijalni demokrati zalagali za društvenu svojinu. Umesto toga se zagovara mešovito svojinsko uređenje, a u praksi se sprovodi privatizacija. „Treći put“ Entonija Gidensa (Anthony Giddens) i Tonija Blera (Tony Blair) ili Jirgena Habermasa (Juergen Habermas) i Gerharda Šredera (Gerhard Schroeder) nije ništa drugo do razblažena i moralistička verzija neoliberalizma. Uopšte, na početku XXI veka nema razlike između neekonomskih liberala i socijalnih demokrata. Može se reći da većina socijalnih demokrata spada u leve liberale, što je tačniji naziv, jer je danas socijalna demokratija okrenuta društvenoj eliti, dobrostojećim srednjim slojevima i zaštiti interesa marginalnih grupa u većoj meri nego što je posvećena odbrani interesa radnika i uopšte širih slojeva društva. Upravo su levi liberali najprirodnije mesto za „renegate“ antikapitalističke levice, pošto se tu naročito emotivno potvrđuju vrednosti kosmopolitizma, višeetničnosti i višekulturalnosti, i brane prava kulturnih, rodnih i seksualnih 722 Utoliko je i „antikapitalistička“ levica pleonazam. Ipak, ovde se koristi zato što treba pokazati razlike između ideologija koje se samopoimaju kao leve.


manjina. Umesto kapitalizma, glavni neprijatelji levih liberala jesu rasizam i nacionalizam, seksizam i homofobija i njihovi nosioci na krajnjoj desnici, a poželjna vizija društva svodi se na globalizovani kapitalizam u kojem će značaj nacije i države oslabiti, pozitivna diskriminacija marginalnih grupa vladati, a socijalna pravda ipak biti zaštićena. Utoliko, levi liberali usvajaju kulturnu osu pripadanja levici, ali zaboravljaju na ekonomsku osu koja nekog opredeljuje kao levičara. Oni se bore za one koji su ugnjeteni u društvu na osnovu boje kože, roda, etničke pripadnosti, seksualne usmerenosti, telesnih ili umnih nedostataka, ali se ne bore za one koji iznajmljuju svoju fizičku radnu snagu kapitalu. Otuda i trend sve jasnijeg opredeljenja belih i hrišćanskih radnika za stranke krajnje desnice723 koje se bore protiv imigracije obojenih radnika i ljudi islamske veroispovesti, braneći tobože interese „domaćih“ proletera, te beli i hrišćanski karakter svoje nacije i Evrope. U žiži ove analize nalazi se stav različitih levičara i levih liberala prema vojnim intervencijama uopšte, i balkanskim akcijama posebno, najmoćnije kapitalističke sile u svetu – SAD. Stav prema ovim intervencijama gotovo nepogrešivo otkriva ideološku usmerenost onoga koji stav zauzima. Levičari, po pravilu, smatraju da SAD i NATO primenom sile kažnjavaju neku zemlju isključivo vođeni svojim interesima, a nikako ne i humanitarnim razlozima koje navode kao opravdanje vojnog delanja. Među njima mogu postojati razlike kada je u pitanju ocena opravdanosti bombardovanja, pa neki bombardovanje pravdaju usled ubeđenosti da je bombardovani to zaslužio, iako su svesni da ono nije pokrenuto iz iskrenih humanističkih ubeđenja bombardera, a drugi osuđuju kako motive tako i samu akciju, jer smatraju da ona nije ni moralna ni celishodna. Naposletku, većina levih liberala ni najmanje ne sumnja da je bombardovanje korisno i iskreno humanistički motivisano. Uopšte i ponešto uprošćeno, može se kazati da leve liberale često čine univerzitetski profesori, političari, kolumnisti uticajnih novina i drugi koji su se povezali, na ovaj ili onaj način, sa socijalno liberalnim organizacijama. Antiimperijalističku levicu čine, pak, oni koji su slabije ukorenjeni u ustanovljenim organizacijama ili uticajnim mrežama bliskim zvaničnim centrima moći, već učestvuju u protestnim pokretima (npr. Stop the War Coalition, alterglobalizacijski pokret), alternativnim institucijama (Socijalni Forum – SF), nevladinim organizacijama (ATTAC), ostacima organizovanog radničkog pokreta (sindikatima) i grupicama organizovane levice (levih socijaldemokrata, trockista, anarhista). Ovde se najuticajniji pojedinci ustručavaju od članstva u strankama zbog očuvanja ugleda u širem pokretu (Chomsky, Tariq Ali, Jose Bove). Rečeno svedoči o raspodeli društvene moći kojom raspolažu protagonisti debate. 723 Tome, razume se, doprinosi i propast socijalističkih društava na istoku Evrope i posledično nepoverenje radnika u autoritarne levičare, tj. komuniste, kao i nesklonost anarhista stranačkoj organizaciji i disciplini.


Kadšto su čelnici socijaldemokratije koji su zauzeli antiimperijalistički stav organizatori novih radikalno levih partija koje su nikle u svetu posle 2001. godine. Najklasičniji primer je Oskar Lafonten724 (Oskar Lafontaine) i Levica (Die Linke) u Nemačkoj, gde je došlo do ujedinjenja klasičnih socijaldemokrata, sindikalista, bivših komunista iz Istočne Nemačke (PDS) i trockista. Ratovi za jugoslovensko nasleđe koji su, kada je uloga NATO u pitanju, vrhunili u bombardovanju SRJ služili su kao lakmus papir i u tom slučaju. Uz stanovišta levih liberala, u radu se analiziraju i shvatanja o kraju SFRJ komunista, tj. autoritarnih i liberterskih marksista, i anarhista, tj. liberterskih socijalista, te demokratskih socijalista, koji se nalaze između autoritarnih i liberterskih socijalista jer najčešće prihvataju potrebu postojanja države, ali i potrebu razvijanja različitih oblika samoupravljanja. Analizirani su članci i polemike u časopisu Z magazin, tj. njegovom internet izdanju Z-net, internet blogu Marka Atile Hora (Marko Attila Hoare), sadašnjeg levog liberala i nekadašnjeg levičara, The New Statesman, The Living Marxism,725 The News and Letters,726 The Guardian.727 724 Lafonten se sa socijaldemokratima rastao na osnovu neslaganja sa neoliberalnom ekonomskom politikom Gerharda Šredera i na bazi protivljenja bombardovanju SRJ uopšte, te nemačkom učešću u NATO snagama posebno. 725 Living Marxism je 1988. osnovala Revolucionarna komunistička partija (Revolutionary Communist Party) koja je nastala podelom trockističke grupe Međunarodnih socijalista (International Socialists) 1978. pod nazivom Revolucionarna komunistička grupa; podelom potonje došlo je do nastanka RKP. Vremenom se ova grupa ideološki razvijala od striktno boljševičke lenjinističko-trockističke ka posebnoj vrsti marksizma koja se može zvati liberterskom, jer insistirajući na slobodi pojedinca i njegovoj prevashodnoj važnosti u društvu predstavlja antietatističku tradiciju u okviru marksizma. Sem toga, antiimperijalizam je ključna odrednica ove grupe. Vodeće ličnosti kako partije koja se samoraspustila 1997, tako i časopisa koji se od 1996. zove LM, jesu nekadašnji urednik LM, i sadašnji kolumnista konzervativnog The Times, Mik Hjum (Mick Hume), Frenk Firedi (Frank Fueredi), nekadašnji vođ RKP i profesor sociologije na Kent univerzitetu u Kenterberiju, Kler Foks (Claire Fox) koja se sada nalazi na čelu Instituta za ideje (Institute of Ideas), te novinar Brendan Onil (Brendan O’Neil), koji je nakon bankrota LM izazvanog sudskim sporom s televizijom ITN protiv njega, posle izvesnog vremena preuzeo uređivanje časopisa Spiked (do 2007. uređivao ga je M. Hjum) koji se može smatrati nastavkom časopisa LM. Ratom na prostoru bivše Jugoslavije bavilo se više autora, a posebno Džoen Filips (Joan Phillips) koja radi u Economic Intelligence Unit. Levi liberali grupu oko časopisa Spiked napadaju kao desničare, navodeći kao argument finansijsku povezanost sa konzervativnim organizacijama (CATO, Centar za odbranu slobodnog preduzetništva i sl.), te povezanost nekih od njih sa konzervativnim i nekonvencionalnim gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom (Boris Johnson). 726 Čikaški marksističko-humanistički časopis. Osnovala ga je Raja Dunajevskaja (Raya Dunayevskaya) koja se od strane urednika i saradnika časopisa smatra jednim od velikih marksističkih mislilaca, u ravni Marksa, Lenjina i Trockog. Krajem 2007. i početkom 2008. došlo je do podele redakcije. Časopis je napustio dotadašnji glavni urednik Piter Hjudis (Peter Hudis), profesor filozofije na Oukton Komjuniti Koledžu (Oakton Community College), praćen profesorom sociologije na Perdju (Purdue) univerzitetu Kevinom Andersonom, Endrju Klajmenom (Andrew Climan), profesorom na Pejs (Pace) univerzitetu i Dejvidom Blekom (David Black), jednim od vodećih britanskih saradnika. Svi pomenuti su pisali o događajima na Kosovu. 727 Analizira se pisanje Eda Vuliamija (Ed Vulliamy) o srpskim logorima u BiH od onog avgustovskog dana 1992. kada je sa novinarkom ITN Peni Maršal (Penny Marshal) posetio Trnopolje i Omarsku.


11.8. Ko je razbio SFRJ ? Levo-liberalno tumačenje procesa nestajanja Jugoslavije danas je hegemono kako u široj javnosti tako i u akademskim krugovima, a levi liberali nametnuli su ideološku hegemoniju ne samo o konkretnom pitanju o kojem je reč, već se bore za hegemoniju sa konzervativcima na globalnom planu. Može se reći da je veliki broj nekadašnjih levičara našao utočište upravo u levoliberalnom taboru nakon pada Berlinskog zida, a da je rat za jugoslovensko nasleđe bio formativni događaj koji je olakšao bivšim levičarima da se nađu u taboru levih liberala. Oni su, naime, često koristeći nekadašnju trockističku frazeologiju, u Slobodanu Miloševiću videli totalitarnog komunistu, „staljinistu“, koji manipuliše srpskim nacionalizmom koji je naposletku doveo do krvavog rata i nestanka Jugoslavije. Utoliko, uzrok raspada je diskurzivnom strategijom personalizacije prepoznat u „staljinisti“ Slobodanu Miloševiću i „velikosrpskom“ nacionalizmu. Strukturni uslovi, kao i ostali delatnici, bez obzira da li se radi o unutrašnjim ili spoljnim, možda su imali neku ulogu u svemu što se odigravalo, ali je njihova uloga tek sekundarnog značaja. Tipične slučajeve ovakvog razvoja idejnih shvatanja i tumačenja nestajanja SFRJ predstavljaju Marko Atila Hor i njegovi roditelji, Kvintn Hor (Quintin Hoare) i Branka Magaš,728 nekada istaknuti levičari trockističke usmerenosti, a danas levi liberali, te u manjoj meri sociolog i profesor međunarodnih odnosa na Saseks (Sussex) univerzitetu u Brajtonu Martin Šo729 (Martin Shaw). Kvintn Hor je direktor Bosanskog instituta u Londonu, u kojem je i Magašova zaposlena, dok im je sin jedan od najaktivnijih saradnika. O sebi M. A. Hor kaže: „Potičem iz tradicionalne levičarske sredine, ali verujem da je skorašnji neuspeh najvećeg dela levice da se odupre fašizmu, genocidu i tiraniji u bivšoj Jugoslaviji, kao i na Srednjem Istoku i drugde, konačno diskreditovao levičarsku politiku u njenom tradicionalnom obliku“ (Hoare, 2008).730 Dakle, upravo je nestanak SFRJ bio onaj događaj koji je mladog Hora naterao da napusti levičarsko usmerenje i prihvati levi liberalizam. Istoričar, školovan na prestižnom Kembridžu, studirao je istoriju bivše Jugoslavije, za koju je (naročito „Hrvatsku, BiH i Srbiju“) „emotivno vezan“, od 1993. 728 Napisala knjigu Destruction of Yugoslavia, London and New York: Verso, 1993. 729 Pripadao trockističkim Međunarodnim socijalistima od 1966. do 1977. godine. No, nakon dolaska Margaret Tačer (Thatcher) na vlast 1979, Šo se priključuje laburistima. Može se reći da marksističko teorijsko usmerenje prati mene političkog angažmana, jer kritiku marksizma objavljuje 1981. godine. Njegov slučaj se unekoliko razlikuje od prethodnih, pošto je konverzija znatno prethodila padu Berlinskog zida. Sem toga, radilo se o svojevrsnom vraćanju ako ne idealima ono stranci mladosti, pošto je Šo bio laburista u školskoj klupi. Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Martin_Shaw_%28professor%29, pristupljeno 6. aprila 2008. 730 Biografija na blogu http://greatersurbiton.wordpress.com/. Pristupljeno 6. aprila 2008.


godine. Takođe, u svojoj biografiji M. A. Hor obaveštava da je u leto 1995. bio prevodilac u Tuzli prilikom doturanja humanitarne pomoći, „u pokretu solidarnosti i podrške bosanskom narodu“, te da je od 1998. do 2001, uključujući „rat na Kosovu“ i pad Miloševića, živeo i radio u Beogradu. Veli i da je radio kao istraživač Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju 2001, te da je učestvovao u pisanju optužnice protiv Slobodana Miloševića. Trenutno je istraživač na Kingstoun Univerzitetu u Londonu i jedan od direktora Društva Henri Džekson731 (The Henry Jackson Society) koje teži „promovisanju demokratske geopolitike“.732 Razume se, ova sintagma predstavlja tek eufemizam za nametanje volje zemalja NATO saveza drugim uglavnom manjim i nemoćnim zemljama čiji vođi nisu bili dovoljno oprezni i vešti da svoju zemlju ne dovedu u opasnost od vojnog napada NATO. Debate na levici oko raspada SFRJ i Rata za jugoslovensko nasleđe vode se uglavnom oko tri velike tematske celine koje u sebi sadrže brojne podteme: a) uzroka ili krivaca za nestanak Jugoslavije i rat, te prirode rata (građanski rat ili agresija Srbije, uloga Srbije, srpskog nacionalizma, Slobodana Miloševića, Zapada, naročito SAD i Nemačke, u raspadu SFRJ, kako tumačiti pravo na samoopredeljenje); b) da li je bilo genocida u BiH uopšte (broj i etnička struktura ubijenih, tema silovanja, priroda logora za ratne zarobljenike, koje strane su posedovale logore) i posebno u Srebrenici (broj i demografska struktura ubijenih, kakva je razlika između genocida i etničkog čišćenja, da li se događaji u Srebrenici mogu izjednačavati sa dešavanjima u Hrvatskoj prilikom operacija „Bljesak“ i „Oluja“); c) da li je rat na Kosovu humanitarna intervencija ili imperijalni rat, koliki je broj ubijenih, da li je bilo genocida ili ne, da li Albanci Kosova treba da uživaju pravo na samoopredeljenje. U vezi sa druge dve tematske celine jeste i odnos prema Međunarodnom krivičnom tribunalu za Jugoslaviju u Hagu. Levi liberali, po pravilu, smatraju Slobodana Miloševića i srpski nacionalizam „razbijačima“ SFRJ i krivcima za rat. U ovakvom viđenju oni se sasvim podudaraju sa uobičajenim nesrpskim južnoslovenskim viđenjima. Kada je u pitanju Marko Atila Hor to i nije iznenađujuće jer, kako sam piše, on i jeste „napola Hrvat“,733 731 Društvo je dobilo ime po senatoru američke Demokratske stranke Henriju Džeksonu koji je bio poznat po zalaganju da SAD ratuju po svetu tokom Hladnog rata, kao i po nepopustljivoj hladnoratovskoj politici prema SSSR i Varšavskom ugovoru. Njegovo zalaganje za tvrd ratnički stav prema neprijateljima Društvo u kojem je i M. A. Hor izričito podržava. Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Henry_Jackson_Society, pristupljeno 27. marta 2008. 732 Brendan Sims, profesor istorije na Kembridžu, vatreni kritičar politike konzervativne vlade Džona Mejdžora (John Major) prema ratu u BiH, autor knjige Najnečasniji čas: Britanija i uništavanje Bosne (Unfinest Hour: Britain and the Destruction of Bosnia, 2001), osnivač je Društva i jedan od njegovih kodirektora. 733 Autor ove studije smatra, uprkos nalozima političke korektnosti koje upravo levi liberali najgorljivije zastupaju, da je nacionalna pripadnost nekog autora od velike važnosti pri tumačenju nekog društvenog događaja u kojem je njegova nacija aktivni učesnik. Razume se, to se odnosi i na njega samog.


pošto mu je majka Hrvatica,734 za koju se može reći da se nije istakla nepristrasnim pisanjem o raspadu SFRJ.735 Njegova pristrasnost se naročito može prepoznati u trenutku Miloševićeve smrti: „U odnosu na njen udeo u pravljenju ratnih zločina, MKTJ736 se odnosio prema Srbiji krajnje popustljivo.737 Očekivalo se da hrvatska i bosanska javnost budu zadovoljene optužbom protiv jednog najvišeg srpskog i jugoslovenskog zvaničnika, tj. Miloševića. Sada, kada je on izbegao pravdu, one se mogu zadovoljiti jedino optužnicom protiv nekolicine onih nižeg ranga.“ Odavde jasno sledi da se BiH i Hrvatska, te Bošnjaci i Hrvati smatraju kolektivnim žrtvama, a Srbija i Srbi kolektivnim krivcima. Naime, vodi se računa samo o javnostima prve dve, a interesi javnosti Srbije sasvim se zanemaruju. Osim toga, zašto se ne bi i vodeći političari BiH i Hrvatske izveli na optuženičku klupu, ako ne mogu pokojni Tuđman (protiv kojeg se optužnica ozbiljno razmatrala i na osnovu podataka o nameri etničkog čišćenja Krajine)738 i Izetbegović (protiv kojeg ništa slično nije bilo u planu, iako je npr. znao za logor Čelebić), onda neki drugi iz vođstava? Prema većini radikalnih levičara, međutim, Milošević se ne može označiti glavnim krivcem za nestanak SFRJ i rat na njenom prostoru, već se uzrok nalazi prvenstveno u stranim činiocima, na prvom mestu Nemačkoj:739 734 Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/03/03/self-determinatonare-we-hypocrites-or-anti-imperialists/. Pristupljeno 19. marta 2008. 735 Uvod knjige Razaranje Jugoslavije (Destruction of Yugoslavia), citirane u 59 publikacija, Branka Magaš počinje sledećim rečenicama: „Godina 1992, određena za presudnu na putu ka evropskom jedinstvu, suočena je sa laganim razaranjem putem bombardovanja Sarajeva i drugih gradova i njihovim izgladnelim stanovnicima pred očima televizijskih gledalaca sveta. Suočena je sa dva miliona bosanskih muslimana, koje su masakr, silovanja i teror već isterali iz njihovih domova, koji su bačeni u koncentracione logore ili napravljeni izbeglicama unutar njihove zemlje ili van nje, kojima preti prvi genocid u Evropi od Drugog svetskog rata. Sve se to desilo s punim znanjem celog sveta, koji je sasvim svestan identiteta počinioca koji usavršava ove procedure tokom godine otkako je okupirao Hrvatsku, uključujući zone koje su formalno pod zaštitom UN“ (Magaš, 1993: XI). Ove prve tri rečenice Uvoda najbolje svedoče o propagandističkom karakteru pisanja. Jezik je nabijen jakim osećanjima preko izraza„genocid“,„masakr“,„silovanja“, „teror“. Sve navedeno se jasno veže za samo jednu stranu u južnoslovenskom sukobu. Istovremeno, na prvom mestu se pominje rat u BiH„da se Vlasi ne sete“, a tek potom se govori o onom što autorku posebno tišti – upravo završena prva faza rata u Hrvatskoj – iz koje je Hrvatska izašla sa gubitkom značajnog dela teritorije koji su jednim delom naseljavali Srbi i iz kojeg je veliki deo Hrvata bio isteran. BiH i Bošnjaci su korišćeni kao dimna zavesa za prikrivanje jasnih nacionalnih interesa Hrvata. Naravno, osećanjima nabijeno moralisanje bilo je u funkciji pridobijanja javnog mnenja za antisrpsko delanje kako bi se ostvarili nacionalni i državni interesi Hrvatske, onako kako ih razume liberalniji deo hrvatskih nacionalista. 736 Međunarodni krivični tribunal za Jugoslaviju u Hagu. 737 Do aprila 2008, 699 Srba i 38 Bošnjaka, Hrvata i Albanaca zajedno, osuđeno je za ratne zločine bilo u Hagu ili pred južnoslovenskim sudovima. Politika, 14. IV 2008. godine. 738 U Hrvatskoj su postojali logori ili zatvori posebno za Srbe. Najpoznatiji po zlu, od njih 226, koliko ih je bilo po direktoru Veritasa Savu Štrbcu, jesu splitska Lora, Kerestinac, Crvena kasarna u Osijeku. Zločini protiv čovečnosti tamo su bili pravilo. 739 Domaći levičari, pak, npr. Mihailo Marković u članku „Uzroci razbijanja Jugoslavije“, neretko smatraju unutrašnje činioce bitnijim od spoljašnjih: „Raspad Jugoslavije je određen

562 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Bez obzira kakve su mu bile namere, Badinterova funkcija se svela na to da pruži pseudopravnu glosu oportunističkom pristanku Evropske unije da se, na zahtev Nemačke, Jugoslavija rasparča.“ Takođe: „Advokati brzog priznanja secesionističkih republika tvrdili su da će to da spreči građanski rat u Jugoslaviji rešavajući problem jednom za sva vremena. Ali brzo diplomatsko priznanje nije donelo kraj borbi, već pre formalnu transformaciju građanskog rata u međunarodni konflikt, i na taj način otvorilo put međunarodnoj intervenciji (istakla D. Dž.). Učinak je bio da su uništeni izgledi neutralnog posredovanja i još više polarizovan konflikt“ (Džonston, 2005: 50–51).

Slažući se u osnovi sa gornjom analizom Dajane Džonston740 (Diana Johnstone), analitičarka Džoen Filips (Joan Phillips) u magazinu Living Marxism ponudila je analizu uzroka raspada SFRJ i rata: „Ukoliko se radi o lokalnom činiocu koji je doprineo balkanizaciji Jugoslavije, onda je to bila ekonomska utakmica, a ne etnički sukob. Takmičenja za dobra su se preobrazila u etnički sukob preko nacionalističkih političara rivalskih jugoslovenskih republika. Ovaj etnički sukob je potom eksplodirao u sveopšti građanski rat jedino posle intervencije spoljašnjih sila“ (Phillips, 1992).

Ova autorka je još 1992. bila sigurna u neubedljivost balkanističkog argumenta „večite mržnje” kojim bi se objašnjavao krvavi nestanak SFRJ, a koji je u to doba bio hegemon na Zapadu. Umesto toga, ona je u marksističkom maniru ponudila ekonomsko objašnjenje nastanka nacionalizma i raspada SFRJ. Takođe, razlog za „građanski rat” našla je u imperijalističkim interesima velikih sila. Razume se, time se prenaglašava značaj ekonomskog determinizma, ali se ne previđa spoljnopolitički činilac u izazivanju ratnog nestajanja kompleksnim skupom unutrašnjih i spoljašnjih faktora od kojih je najbitniji bio separatizam više konstitutivnih nacija“ (Marković, 1994: 205). U spoljne činioce Marković ubraja „tradicionalni nemački ekspanzionizam prema jugoistočnim slovenskim regionima (koji je ohrabrivao i podržavao hrvatski i slovenački separatizam); neprijateljstvo Vatikana prema pravoslavnim Srbima i, od aprila 1992, otvorena američka podrška bosanskim muslimanima, motivisana američkim interesima u Turskoj, bliskoistočnom naftom i južnim muslimanskim republikama u bivšem Sovjetskom Savezu“ (Marković, 1994: 205). Valja uočiti da je nacionalno ime Bošnjaka, tada još uvek Muslimana, napisano malim početnim slovom, iako je u SFRJ bilo uobičajeno da se koristi veliko pošto se radilo o priznavanju nacionalnog identiteta pod tim imenom, što svedoči o šoviniziranju ovog levičara u devedesetim godinama. U 2007. nije se libio da otvorenim pismom uputi podršku kandidatu krajnje desnice na predsedničkim izborima u Srbiji. Da je autor članka uključio doprinos srpske strane slomu Jugoslavije, što mu zacelo nije bilo ni na kraj pameti, analiza činioca koji su „razbili“ SFRJ bila bi kompletna, iako bi se moglo polemisati oko preimućstva spoljnih i unutrašnjih. M. A. Hor, pak, kaže da „ne postoji ni najmanji dokaz da je Nemačka ’orkestrirala’ raspad Jugoslavije“ (Hoare, 2003: 551). 740 Njena studija Fools’Crusade: Yugoslavia, NATO and Western Delusions (Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada) iz 2002. citirana je tek u 14 bibliografskih jedinica.


SFRJ, kao što je to slučaj u levoliberalnom tumačenju. Uz rečeno treba dodati da je jasno uočen procesualni karakter nestajanja SFRJ, što nije slučaj sa levoliberalnim tumačenjima koja sve svode na pojavu Slobodana Miloševića, a procesualan karakter se pripisuje možda jedino srpskom nacionalizmu. Sve ostalo je tek reakcija na njega i njegovog nosioca Slobodana Miloševića. Tipičan primer takvog objašnjenja daje Martin Šo741 kritikujući ekonomistička i antiimperijalna objašnjenja raspada SFRJ levičara Dejvida Čendlera: „Tako Dejvid Čendler u svom objašnjenju raspada Jugoslavije sasvim previđa dinamike ključnih lokalnih sila. On propušta da pomene takve središnje činjenice kao što su: Miloševićev coup d’état kojim je ukinuta autonomija Kosova i kojim je stvoren oblik kolonijalne represije i aparthejda u pokrajini, što je dovelo do skorašnjeg rata (predviđenog tokom 90-ih). Ovo mu je, takođe, omogućilo da ovlada saveznim institucijama, i gurne slovenačke i hrvatske elite prema nezavisnosti. Jugoslovenska armija (JNA), do tada sasvim srbizovana, pokrenula je prvi sveobuhvatni rat protiv hrvatskih gradova Osijeka i Vukovara 1991.” (Shaw, 2000).

Dakle, Šo počinje analizu procesa nestajanja SFRJ ukidanjem autonomije Kosova, a ne, recimo, donošenjem Ustava 1974. koji je doveo Srbiju u neravnopravan položaj ne samo u saveznim okvirima, već i u odnosu prema sopstvenim pokrajinama. Osim toga, da li je slovenačku i hrvatsku elitu trebalo „gurati” prema nezavisnosti? Da li su, možda, one samo iskoristile stratešku prednost Miloševićevog negativnog ugleda na Zapadu posle pada Berlinskog zida? No, levi liberal delanje zapadnih sila u procesu nestajanja SFRJ sistematski ne uzima u razmatranje. Naposletku, činjenično je netačno da je JNA 1991. bila „sasvim srbizovana”. Takođe, da li su, možda, slovenačka i hrvatska strana odgovorne za jednostrano i nasilno otcepljenje uz opkoljavanje kasarni i šikaniranje oficira i njihovih porodica? Uopšte, čitav proces nestajanja SFRJ pojednostavljen je putem pridavanja pretežnog uzročnog učinka ličnosti Slobodana Miloševića s kojim proces nestajanja SFRJ i ratovi počinju i završavaju se. Ograda kako je „apsolutno tačno, naravno, da su i druge nacionalne elite diljem Jugoslavije bile jedva nevine” zvuči krajnje neubedljivo i utvrđuje njihovu minimalnu odgovornost, jer se u stvari tvrdi kako su one suštinski nevine.742 „Jedva nevin” eufemistički i opravdavajuće znači da ipak nije kriv. 741 Šo dosledno brani humanitaristički imperijalizam: „Ratove je Slobodan Milošević vodio protiv hrvatskih, bosanskih muslimanskih i albanskih civila – kao i mešovitih zajednica poput Sarajeva – jednako kao i protiv hrvatske i bosanske države, Oslobodilačke vojske Kosova i NATO“ (Shaw, 2001: 634). Diskurzivna strategija personalizacije imala je za cilj satanizaciju jednog delatnika i bila je u funkciji pravdanja imperijalnih nastojanja SAD i NATO. 742 Living Marxism i urednik Mik Hjum, alijas Edi Viejli (Eddie Veale), imali su znatno drugačiji stav: „Izvesno je da je Milošević brutalan, sebičan političar i da srpske snage snose


To se docnije potvrđuje tvrdnjom da „nijedan ozbiljan posmatrač ne sumnja da je srpska moć, preko JNA, lokalnih srpskih snaga i paravojski, kao i preko srpske države, bila glavni agresor, premoćna vojna sila, začetnik i najveći praktičar nasilja protiv civila”, te da je ona „uvek bila okupljena oko Miloševića, predsednika prvo Srbije i zatim krnje Jugoslavije (čak i za vreme kada su postojale podele s npr. Radovanom Karadžićem u Bosni) i da je on igrao dominantnu ulogu u usmeravanju njenih kampanja”. Kada god nedostaju jači argumenti, retorski se poseže za izjavama tipa „kao što je opšte poznato” ili „ni jedan ozbiljan posmatrač ne sumnja”, čime se sopstvenim tvrdnjama želi pribaviti neosporivi autoritet (Van Dijk, 1995: 32). Šo je, međutim, preuveličao značaj činioca ličnosti u objašnjavanju društvenih pojava kako bi pojednostavio objašnjenje jednog složenog problema. Utoliko se i ne prihvata da je došlo do „demonizacije” Srba, što Čendler i drugi radikalni levičari često zameraju sredstvima masovnog opštenja na Zapadu. Naprotiv, tvrdi se kako „kritika ‘demonizacije’ zapravo služi prikrivanju stvarne odgovornosti srpske moći uopšte i Miloševića posebno”. Pada u oči isticanje u prvi plan u nekoliko navrata „srpske moći”. U najmanju ruku, kao da se radi o nekoj ogromnoj a ne o neznatnoj sili u evropskim okvirima, koja je na početku rata bila jača od drugih u bivšoj Jugoslaviji. Umesto takvog opažaja događanja na prostoru bivše SFRJ, Mik Hjum je u antiimperijalističkom okviru nudio takođe pojednostavljenu sliku koja je oslobađala svake odgovornosti lokalne delatnike, a odgovornost pripisivala u celosti moćnim međunarodnim činiocima: „Zapadne nacije nisu zapravo zaokupljene onim što neko čini nekom drugom u lokalnim sukobima. Umesto toga, Nemci, Amerikanci, Francuzi i Britanci cinično upotrebljavaju bojišta kao krvavu šahovsku tablu na kojoj igraju igru moći jedni protiv drugih. Pioni u toj igri – i najveći gubitnici do sada – jesu obični Srbi, Muslimani i Hrvati bivših jugoslovenskih republika” (Hume, 1992b). Dok je uveliko tačna ocena moralnosti i iskrenosti međunarodnih moćnih političkih činilaca, dotle se, ipak, ne mogu osloboditi odgovornosti lokalne političke elite, pa makar se sve odigravalo u dobu globalizacije. Naime, niko sa strane nije mogao da elite i široke društvene slojeve tako zadoji takmičarskim i kadšto zloćudnim nacionalizmom, kao što je to bio slučaj u bivšoj SFRJ, pa da oni većinom sasvim izgube interes za saradnju u cilju zajedničke dobrobiti.

odgovornost za smrti mnogo civila u Bosni. No, one nemaju monopol na ’nasilje i ubijanje baki’ (sintagmu je upotrebio oksfordski konzervativni istoričar Norman Stoun, prim. aut.) u jugoslovenskom građanskom ratu. Sve raznovrsne armije i frakcije su odgovorne za zločine. Hrvatsko vođstvo je zajedno sa Srbijom umešano u pokušaj podele Bosne. Ipak, samo su Srbi izloženi besu zapadnih sila“ (Hume, 1992a) Dakle, jasno je da se srbijanska vlast ne oslobađa odgovornosti, kao i da se ne previđaju zločini koje sprovode neki Srbi, ali se u isto vreme argumentuje da ni drugi delatnici u jugoslovenskom sukobu nisu nevini, te da zato nema razloga za jednostranu demonizaciju Srba.


Living Marxism je, međutim, veoma brzo prozreo zašto je došlo do demonizacije Srba na Zapadu. Prvi uvodnik i članci o raspadu SFRJ pojavili su se u decembru 1991. godine.743 Tako se u članku koji je imao za cilj da objasni zašto su Srbi prepoznati kao „’Bele crnčuge’ Novog svetskog poretka“ Edija Viejlija (Eddie Veale), tj. Mika Hjuma, podseća na taj uvodnik: „Uvodnik iz decembarskog izdanja 1991. uočio je rane pokušaje Nemačke i evropske desnice da od Srba naprave žrtvene jarce, i zaključio da ’ako najnovija propagandna kampanja na Zapadu bude vođena do konačnog zaključka, Srbija bi mogla iskusiti iračku sudbinu izbrisanosti sa mape’.“ Polovinom 1992. uočeni su motivi „zapadnih elita“: „Otkad je raspad sovjetskog bloka uklonio komunističkog bauka, zapadne elite pokušavaju da uspostave surogate neprijatelja, protiv kojih mogu pokazati njihovu moć i ispuniti samododeljenu ulogu šampiona prava. Srbi su najnoviji narod koji treba demonizovati zarad tog cilja. (...) Srbi su namerno uspostavljeni kao ’bele crnčuge’ novog svetskog poretka, i podvrgnuti onoj vrsti propagande koju su zapadni imperijalisti obično primenjivali na Arape i crnce – ili u britanskom slučaju na Irce“ (Hume, 1992a).

Dakle, poznati antiimperijalni okvir predstavljanja stvarnosti poslužio je kao sredstvo uokvirenja jedne nepoznate posthladnoratovske situacije, služeći se nepouzdanom diskurzivnom strategijom zaključivanja po analogiji. Pa ipak, čini se da je u ovom slučaju autor u pravu, jer je imperijalni okvir primenjivan veoma često od strane konzervativnih i liberalnih autora, što pravda upotrebu reaktivnog antiimperijalnog okvira. Radilo se o pronicljivom uviđanju suštine političkog, tj. o potrebi postojanja neprijatelja. Protivljenjem neprijatelju koji se predstavlja Zlim ne samo što se potvrđuje sopstveni identitet Dobrog prema Drugome, već se i promovišu posebni interesi kao otelotvorenje univerzalnih vrednosti. Hjum se, međutim, nije zaustavio na ustanovljavanju motiva, već se zapitao i o procesu koji je doveo do toga da se baš Srbi izaberu kao meta demonizacije. U tom smislu se analizirala igra moći koja se vodila između ujedinjene Nemačke i SAD: „Nemačka vlada je pogoršala sukob u Jugoslaviji podržavajući ’civilizovanu’ Hrvatsku protiv ’varvarske’ Srbije, i prisiljavajući ostatak EZ da je sledi. Nemačka je intervenisala protiv Srba da bi zapečatila njenu vlast nad ostatkom Evrope, i pokazala da nije više spremna da dela kao sporedni poslušnik SAD u međunarodnim poslovima. (...) Ove godine (1992, prim. aut.), međutim, žiža borbi se prebacila iz Hrvatske na Bosnu, a američke vlasti su preuzele vodeću ulogu 743 Robert Killick alijas Rob Knight, „Croatia: Germany’s Gulf War?“, Living Marxism, December 1991. Nažalost, članak je autoru bio nedostupan jer elektronski arhiv časopisa ne obuhvata 1991. godinu.

566 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači u antisrpskom krstaškom ratu. Predsednik Džordž Buš (stariji, prim. aut.), kojeg podržava Mejdžor, gurnuo je UN da nametnu sankcije Beogradu i pridobio NATO da pripreti Srbiji ratom, u cilju ponovnog uspostavljanja izgubljenog autoriteta SAD unutar Zapadnog saveza“ (Hume, 1992a).

Valja primetiti kako je već 1992. dobro uočen okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs koji su primenjivali nemački konzervativci744 u tumačenju raspada SFRJ, kao i motivi ujedinjene Nemačke da se potvrdi kao velika sila u okviru tadašnje EZ i prema SAD. Istovremeno, međutim, ukazano je i na politički protivudar SAD koje su iskoristile, ako ne i izazvale, rat u BiH da povrate nakratko poljuljani „prestiž moći“ posredstvom ojačanog NATO. Prema tome, Nemačkoj se prećutno pridaje značenje i značaj, ako ne uzroka, ono katalizatora u izazivanju rata u Hrvatskoj, a SAD odgovarajuće značenje i značaj u preseljenju i pojačavanju sukoba u BiH. Ono što ujedinjava radikalne levičare i leve liberale u tumačenju raspada SFRJ jeste ubeđenje da se Jugoslavija nije raspala sama od sebe, već da je imala „razbijače“. Značajna razlika, međutim, odnosi se na prepoznavanje subjekta razbijanja. U slučaju levih liberala to su Slobodan Milošević i srpski nacionalizam,745 dok većina angloameričkih radikalnih levičara smatra da je SFRJ razbijena blagodareći interesima imperijalnih sila – Nemačke i SAD. 744 No, osim nemačkih, izričito su kritikovani i britanski konzervativci, npr. istoričar Norman Stoun (Stone): „Vodeći konzervativni intelektualci su odbacili stari diplomatski jezik i nekontrolisano napali Srbe u tabloidnom stilu. Tako, Norman Stoun, oksfordski profesor istorije, želi da Zapad naoruža Hrvate i podrži bosanske muslimane, na temelju toga što je Milošević ’šef gangstera u komunističko-fašističkom krstaškom ratu’, čija jugoslovenska armija ’vrši nasilje i ubijanja baki – u ime srpskog nacionalizma’“ (Hume, 1992a). Doista, radilo se o „tabloidnom stilu“ uokvirenom hladnoratovskim okvirom i poduprtom u propagandne svrhe vulgarizovanom teorijom o totalitarizmu. Treba primetiti i da mesto na prestižnom univerzitetu ne jemči ni intelektualno poštenje, ni teorijski zasnovanu dubokomislenu analizu neke pojave. Štaviše, univerziteti kao par excellence konzervativne ustanove, a naročito se to odnosi na engleski Oxbridge, neretko odgajaju one koji će što uspešnije ideološki pravdati interese moćnih nacionalnih i globalnih delatnika. 745 M. A. Hor je na jednom trockističkom internet mestu (1993. je tekst pod istim naslovom, Yugoslavia – the Acid Test, objavljen u štampanom obliku) u sklopu kritike najvećih britanskih trockističkih grupa povodom stava o SFRJ pisao: „Tek je odbijanje Miloševićeve Srbije da razmotri dalju decentralizaciju Jugoslavije – doista, njegov pokušaj da preokrene decentralizaciju koja je stavljena u pogon pod Titom između 1966. i 1974. – odveo Hrvatsku i Sloveniju u secesiju. ‘Jugoslavija’ kao centralizovana država se, zacelo, raspala kao rezultat hrvatskog i slovenačkog političkog i ekonomskog razvoja između 1941. i 1991, ali Jugoslaviju u njenom naprednom smislu udruženja nacija – razorio je Miloševićev režim u Srbiji“ (Hoare, 1993). Problem sa takvim načinom razmišljanja nalazi se u činjenici da svaka dalja decentralizacija predstavlja ukidanje „udruženja nacija“. O tome svedoči i sam Hor svega nekoliko rečenica pre gorenavedenog navoda:


Tako u prikazu već pomenute knjige Branke Magaš Džoen Filips kaže: „Prema Magašovoj, Jugoslavija nije umrla prirodnom smrću: ’nju je uništila Velika Srbija’. (p XIV)“ (Phillips, 1993). Filipsova s pravom, iako ponešto grubo, veli da ovaj stav Magašova „ponavlja kao mantru u svakoj prilici“. Ono, međutim, što Filipsova ne uočava jeste jezik koji Branka Magaš upotrebljava. Naime, jezik je kvazi revolucionaran, tj. oblik je ostao levičarski, iako se sadržaj drastično promenio. Recimo, Magašova veli: „Ono što je Srbija propustila da dobije u dva balkanska rata i u dva svetska rata iznenada je izgledalo na dohvat ruke. Cela nacija se, čini se, ujedinila iza kontrarevolucionarnog projekta – koji je uistinu bio oblikovan od strane istaknutih intelektualaca“ (Magaš, 1993: XIV). Tako se osoba koja je napustila antikapitalistički stav trockističke usmerenosti obrušava na srpske intelektualce zbog oblikovanja „kontrarevolucionarnog projekta“ i „oružane kontrarevolucije“. Ispada da su oni krivi i za raspad socijalizma u koji je nekoć autorka polagala nade, pa je, kako to i Filipsova kaže, „donedavno bila član redakcije The New Left Review“.746 Istovremeno, Magašova je srpski nacionalizam predstavila rasističkim po istorijskoj analogiji sa nacističkom Nemačkom: „Kako se rat – koji je istinski počeo u avgustu 1991. – produbljivao, tako su predviđene konture rasno istovrsne velike Srbije bivale sve vidljivije“ (Magaš, 1993: XIV). Okvir agresor–žrtva i diskurs II svetskog rata je još u uvodu knjige zapadnom čitaocu propagandno približavao prohrvatski i antisrpski opažaj stvarnosti sukoba u bivšoj Jugoslaviji.747

„Štaviše, svaki sledeći novi jugoslovenski ustav donet između 1946. i 1974. jemčio je veći stepen ekonomskog i političkog suvereniteta republikama. Tako je period komunističke vladavine u Jugoslaviji svedočio o postojanoj evoluciji zemlje od centralizovane države u labavu konfederaciju do 1980. što je nadgledao sam Tito.“ Takođe, u pravu je M. A. Hor kad kaže: „Tako, kada se predsednici Hrvatske i Slovenije, Tuđman i Kučan, bore za veću nezavisnost njihovih republika 1990–1991, oni samo delaju u tradiciji posleratnog hrvatskog i slovenačkog komunizma.“ Sledstveno, kriviti za razaranje „labave konfederacije“ isključivo Miloševića u najboljem slučaju je netačno, a u najgorem i licemerno. 746 Doista, nacionalni identitet se u velikoj većini slučajeva pokazao znatno jačim u odnosu na klasni u trenutku raspada SFRJ, baš kao što se to desilo i u predvečerje I svetskog rata. Tome se ne treba čuditi, jer se u oba slučaja radilo o kriznim trenucima. Kako se u društvenim krizama identitet pojedinca ne bi izgubio, traga se za osećajno jačim uporištima, a tu je etnička veza barem u modernom dobu bez premca. 747 To je uočila i Filipsova koja citira sledeći stav Magašove: „’Kakve god se kritike mogu uputiti tretmanu srpske manjine od strane hrvatske vlasti, ima tek nekoliko znakova sistematskog progona, koji izvesno nisu iste prirode od koje pate nacionalne manjine u Miloševićevoj Srbiji’ (str. 316). „Beogradska šovinistička politika prema Albancima na Kosovu“, veli Filipsova, „upotrebljena je kao izgovor ili krinka koja pokriva zagrebačku šovinističku politiku prema Srbima u Hrvatskoj“ (Phillips, 1993).


11.9. Bosna i Hercegovina – građanski rat ili srpska agresija; koncentracioni logori, silovanja kao ratna strategija, genocid Rat u BiH prouzrokovao je još veća neslaganja no ratovi u Sloveniji748 i Hrvatskoj. Prizori izbeglica su preplavili sredstva masovnog opštenja i blazirana publika je želela da pokaže kako osećajna tupost nije njena osobina. Iz ovog suštinski neiskrenog uživljavanja u probleme izbeglica BiH nastala je neka vrsta vrućice koja je tresla naročito autore levoliberalnog usmerenja. Istovremeno, nekima od njih koji su imali posebne motive to je pomoglo da se izbore za nacionalne, partijske ili lične interese. Pomenuti sin Branke Magaš je npr. pisao: „Ja sam napola Hrvat, i priznaću da imam poseban hrvatski plan (agenda) za opiranje pravu bosanske Republike Srpske da se odvoji od Bosne, kao i za odbijanje ideje da bi jedan takav akt secesije na bilo koji način bio jednak potpuno legitimnoj secesiji Kosova od Srbije“ (Hoare, 2008a). Ovakva iskrenost se retko sreće u ideološkim raspravama i na tome se Horu može biti blagodaran. Potom je sledilo objašnjenje koje, premda iskreno, jeste tek delom i istinito: „Naime, ako bi se podržalo pravo Republike Srpske da se odvoji od Bosne, onda bi trebalo podržati slično pravo za od strane Hrvata kontrolisani deo Bosanske Federacije. Ovo bi vodilo, u stvari, nastanku Velike Hrvatske. Kao protivnik velikohrvatskog nacionalizma, ovo nije nešto što bih mogao prihvatiti. Svaki istinski hrvatski demokrata i antifašista je zakleti protivnik velikohrvatskog nacionalizma i sledstvene podele Bosne. Ne samo da bi ona proizvela golemu nepravdu narodu Bosne, već bi i nagradila najgore elemente u hrvatskoj politici – ustaše, tuđmanovce i druge šoviniste. To bi bila izdaja sve trojice istinskih bosanskohrvatskih patriota – Stjepana Kljujića, Iva Komšića, Ivana Lovrenovića i drugih – koji su hrabro branili njihovu bosansku domovinu protiv velikohrvata tokom 90-ih i posle“ (Hoare, 2008a).

Svakako, autoru treba priznati iskrenost motiva kada se kao levi liberal opire takvoj vrsti hrvatskog nacionalizma koju je npr. branio Tuđman. Naime, on smatra da bi gorljivi nacionalizam Hercegovaca mogao oštetiti političku kulturu Hrvatske, te da bi i fašizacija mogla uslediti. Pa ipak, da li će antifašizam imati izgledniju priliku za uspeh ako su nacionalisti frustrirani ili ako su zadovoljni? Čini se da frustriranost nacionalista uz socijalne probleme pogoduje dolasku na vlast krajnjih desničara. Utoliko je tvrdnja o antifašizmu kao motivaciji autora za odbacivanje velikohrvatskog rešenja unekoliko problematična. 748 Žarko Puhovski je desetodnevni „rat“ nazvao „operetskim“. U tome ima dosta istine imajući u vidu da su se dvojica starih drugova Kučan i Milošević dogovorili da se JNA povuče iz Slovenije.


Pre će biti da je Hrvatskoj iz strateškog razloga bitno da pomeri granicu prema Srbiji što dalje na istok, kao i da ima Bošnjake kao saveznike protiv Srba. Da bi se to ostvarilo potrebno je da granica Srbije ne prelazi Drinu. Istovremeno, za hrvatski nacionalizam je poželjno da odustane od plana Velike Hrvatske, jer bi on mogao da uključi tek zapadnu Hercegovinu, a u tom slučaju bi granica neke srpske federacije (velike Srbije) mogla ući u „meki trbuh“ ove države. Utoliko, nezavisna i na Hrvatsku naslonjena Bosna i Hercegovina jeste u najboljem interesu hrvatskog nacionalizma, pa je iskreni i razumni hrvatski nacionalista treba svakako podržati.749 Istovremeno, biva belodano da su racionalno shvaćeni nacionalni interesi Hrvatske isprepleteni sa epohalnim porazom društava „realnog socijalizma“ M. A. Hora terali ka levom liberalizmu. Uopšte, rat u BiH su radikalni levičari videli kao građanski rat na etničkoj osnovi, dok su ostali, a naročito levi liberali, ovaj rat videli kao agresiju Srbije na BiH. Propast realsocijalističkih društava, ratovi na prostoru SFRJ, sve češće ofanzivne vojne akcije NATO saveza750 inicirali su uobličavanje Juston manifesta (Euston Manifesto) koji je uobličila grupa levih liberala u proleće 2006. s namerom „spasavanja levice“. Vodeći članovi navedene grupe su, između ostalih, uz oca i sina Hor: 751 Norman Džeras (Norman Geras), marksista i profesor emeritus političkih nauka na univerzitetu Mančester, Norman Koen (Cohen), kolumnista levoliberalnog nedeljnika The Observer, Nik Koen (Nick Cohen), novinar, Šalom Lepin (Shalom Lappin), profesor računarske lingvistike na Kings koledžu Univerziteta u Londonu, Frensis Uin (Francis Wheen), kolumnista The Guardian i pisac knjige o Marksu, Oliver Kam (Kamm), kolumnista The Guardian, američki istoričari Daniel Goldhagen (Goldhagen) i Volter Laker (Walter Laquer), Tomas Kašmen (Thomas Cushman), urednik The Journal of Human Rights. Manifest je objavljen u levoliberalnom časopisu The New Statesman i u elektronskom izdanju The Guardian. U njemu se: podržavaju „humanitarne intervencije“; protivi antiamerikanizmu (što doduše načelno ne isključuje kritiku spoljne politike SAD) i antizapadnom stavu; naročito žigoše antisemitizam (koji se, po Manifestu, skriva pod krinkom anticionizma); „islamofašizam“; i terorizam. Izričito se ne podržava ni jedan društveni sistem, ali se zalaže za 749 M. A. Hor o ovome piše u članku o „hrvatskom projektu podele BiH“: „ Hrvatski poraz u ovom ratu (rat Bošnjaka i Hrvata u BiH, prim. aut.) je, možda, čak sprečio još goru katastrofu od koje su mnogi protivnici Tuđmanove bosanske politike strahovali: propast Bosanske Armije, totalni raspad Bosne i Hercegovine i stvaranje jedne Velike Srbije koja se proteže od reke Kupe i obuhvata trećinu Hrvatske“ (Hoare, 1997: 121). U Hrvatskoj je ideju Velike Hrvatske podržavao Franjo Tuđman, desno krilo HDZ i pravaši, dok su podršku nezavisnoj BiH davali Stjepan Mesić i liberalno-nacionalistički tabor Hrvatske. 750 U osnivačkom aktu NATO je određen kao odbrambeni savez. 751 Juston manifest ima dosta dodirnih tačaka sa principima Henri Džekson Društva, Wikipedia, http://en.wikipedia.org/w/index.php?title=Euston_Manifesto&redirect=no), pristupljeno 6. aprila 2008.


„socijalnu pravdu“, protiv bede i siromaštva, te za otpisivanje dugova siromašnim zemljama sveta. U zaključku Manifesta, koji je ovde naveden u celini, stoji ono što je u stvari najvažnije: „Životno je važno za budućnost progresivne politike da ljudi liberalnog, egalitarnog i internacionalističkog stava treba da progovore jasno. Moramo odrediti sebe protiv onih koji su čitav progresivno-demokratski program podredili jednom praznom i pojednostavljenom ’antiimperijalizmu’ i/ili neprijateljstvu prema sadašnjoj američkoj vladi (Buš mlađi, prim. aut.). Vrednosti i ciljevi koji odista prave program – vrednosti demokratije, ljudskih prava, stalne borbe protiv nepravednih privilegija i moći, solidarnost s ljudima koji se bore protiv tiranije i represije – jesu ono što najistrajnije određuje oblik bilo kojoj levici kojoj vredi pripadati“.752

Dakle, ono do čega potpisnici Manifesta najviše drže jeste u stvari borba protiv antiimperijalizma radikalne levice. Doista, neki od njih, npr. D. J. Goldhagen, T. Kašmen, F. Uin, otac i sin Hor, O. Kam, u tome su se veoma istakli. Oni su stalno i uporno zahtevali da se kazne Srbi u BiH, da se bombarduje Srbija, a da se pomogne svima koji se sa Srbima nalaze u sukobu, a naročito Bošnjacima i Albancima, pošto veruju da su oni dobri, beli, sekularni i progresivni muslimani na čijem bi primeru moglo da se pokaže da zapadnjaci nisu islamofobi, pošto pomažu dobre muslimane a protive se samo „islamofašistima“ koji su protiv politike SAD. Nasuprot njima stajali su liberterski socijalisti oko N. Čomskog i Z magazin, liberterski marksisti oko Living Marxism (LM) i veći deo trockističkih grupa. Jedini izuzetak koji je autor ovog rada našao jesu radikalne levičarske grupe „marksističkih humanista“ okupljenih oko časopisa News and Letters i trockistički Savez radničke slobode (Alliance of Worker’s Liberty) koje su podržavale ne toliko američku intervenciju, pošto nisu verovali u iskrenost humanističke retorike američke „imperijalističke“ spoljne politike, koliko borbu Bošnjaka, i naročito kosovskih Albanaca i OVK protiv srpskog nacionalizma. Dok su levi liberali masovno i ubeđeno BiH smatrali otelotvorenjem višeetničkog raja, dotle je većina radikalnih levičara bila sumnjičava prema takvim tvrdnjama. Istovremeno, od slike BiH zavisilo je da li će sam rat biti označen kao građanski ili kao agresija Srbije. Po pravilu, oni koji su BiH doživljavali kao političku zajednicu ispunjenu međuetničkim nepoverenjem koja je mogla opstati samo u okviru veće celine kao što je SFRJ, rat su smatrali građanskim, a oni koji su BiH smatrali harmoničnom višeetničkom zajednicom rat su smatrali srpskom i, uvek u manjoj meri, hrvatskom agresijom. 752 Juston manifest, (http://eustonmanifesto.org/joomla/index.php?option=com_content& task=view&id=12&Itemid=41), pristupljeno 6. aprila 2008.


U članku „Bosna: mitovi višeetničnosti“ Frenk Firedi, alijas Linda Rajan (Linda Ryan), pokušavao je da dovede u pitanje neka među liberalima opšteprihvaćena gledišta: „Bosanska republika uživa međunarodno priznati ugled bastiona prosvećene višekulturalnosti protivne etničkim mržnjama. Ovaj ugled je toliko naduvan da čak i obični bosanski Muslimani ismevaju ’multi, multi, multi’ zastavu kojom mašu njihovi strani podržavaoci. Na Zapadu je, međutim, bosanski status kao model višeetničke, višestranačke, višesvakakve države neupitan“ (Ryan, 1996).

Doista, ako se zna na šta je ličio rat u BiH, onda je veoma teško pretpostaviti da je ova republika bila uzor višeetničke trpeljivosti, pa iako je u njoj bilo sapostojanja. Ove činjenice su svesni i apologete višeetničnosti BiH, pa kao objašnjenje nude činjenicu da su BiH bile takve do agresije Srbije, a da je zatim ratno nasilje razorilo tako poželjne crte društvenog života. Ponekad ova težnja dobija i karikaturalne obrise: „Bosanski rat je uključio napad na BiH od strane agresora, i agresorova strategija je uključivala pridobijanje Bosanaca da ubijaju jedni druge kako bi se pospešila podela njihove zemlje u tri etnički istovrsne celine. Ti muslimani koji su masakrirali srpske civile pomagali su, prema tome, agresoru i ima razloga za sumnju da su neki od njih to činili namerno. U mojoj knjizi Kako se Bosna naoružala raspravljao sam o mogućnosti da su visoko rangirani muslimanski i hrvatski oficiri Bosanske Armije i HVO svesno radili kao agenti ili saveznici Beograda da razore međuetničke odnose i podele zemlju“ (Hoare, 2008b).

Autor nije svestan da gradi stereotip o Bošnjacima kao lakomim i lakoumnim izdajnicima svoje zemlje. Dakako, to povlači nova pitanja, npr. kako je moguće da se namnože toliki izdajnici BiH koji namerno i svojevoljno sarađuju sa „agresorom“, ako je ona odista pre rata bila tako višeetnički nadmoćna kao što ovaj autor i mnogi drugi levi liberali pretpostavljaju? No, u susretu sa činjenicama koje ne podržavaju autorovu tezu i koje dugo posle završetka rata opstaju, M. A. Hor pokušava da nađe odgovor u pronalaženju fantastičnih teorija zavere. Nasuprot njemu, Frenk Firedi u već citiranom članku pominje činjenicu da su višestranački izbori u BiH jasno pokazali da je ova politička zajednica bila etnički izdeljena, pošto su pobedile etničke stranke, od kojih je kao prva nastala upravo muslimanska SDA. Štaviše, navodi se da je „Patriotska liga, bosansko-muslimanski embrion armije, koja je podigla prve barikade u Sarajevu marta 1992, bila osnovana rane 1991. godine kao paravojna formacija“. Dakle, oblikovanje SDA, kao prve jednonacionalne stranke, i „Patriotske lige“, tj. tzv. zelenih beretki, svedočilo je da se nije moglo verovati vođstvu SDA da


ono predstavlja nekakav višeetnički ideal BiH. Naposletku, nisu zaboravljena ni ključna pitanja: „Ako su bosansko-muslimanski vođi toliko za višeetničku državu, zašto su onda napuštali Jugoslaviju? Ako oni sada insistiraju da žele da žive zajedno sa Srbima i Hrvatima u Bosni, zašto nisu želeli da žive s njima u Jugoslaviji, višeetničkoj državi od koje su se bosanski muslimani odvojili?“ (Ryan, 1996). Naravno, odgovor je ležao u činjenici da su Bošnjaci želeli da budu makar relativna većina u BiH, a ne manjina u Jugoslaviji, ali onda je svaki govor o iskrenoj privrženosti višeetničnosti besmislen. No, osim toga, autor članka je postavljao i pitanje da li se „mudžahedinske jedinice“ slažu sa višeetničkim idealom. Takođe, postavljalo se i pitanje Sarajeva i Tuzle, gradova koji su dugo predstavljani kao oaze višeetničke BiH: „Zapadni liberali vole da paradiraju s onim što oni zovu ’ne-Karadžićevi’ Srbi koji još uvek žive u Sarajevu kao dokaz vladinih višeetničkih kvaliteta. No, jedva da je Srba ostalo iza linija koje vlada kontroliše. Oni koji su mogli da priušte podmićivanje napustili su odavno grad, a najviše onih koji su ostali ne mogu da priušte sebi odlazak. (...) Tuzla je drugi grad koji kontrolišu muslimani, drugi po veličini u Bosni, koji liberali Zapada vole. Za njih je Tuzla jedna od poslednjih višeetničkih enklava. No, ovih dana nije više ništa ostalo od višeetničke Tuzle. Na popisu iz 1991. samo se 55% poistovećivalo sa muslimanima; danas je taj procenat 96, prema procenama UNHCR. Jedva da tamo ima Hrvata, a još je manje Srba“ (Ryan, 1996).

Stvarno stanje iz 1996. verovatno važi i danas. Naravno, velika je sramota EU da u BiH još uvek nije napravljen popis stanovništva na osnovu kojeg bi se mogao planirati razvoj ove nefunkcionalne političke zajednice pod starateljstvom EU. Štaviše, ovaj nedostatak postavlja ozbiljna pitanja o broju ubijenih i raseljenih na raznim stranama, što je bio predmet velikih propagandnih manipulacija.753 Da bi se sve to raščivijalo posegnuto je za uporednim istraživanjima koja, iako po pravilu predstavljaju dobar put, takođe umeju biti iskorišćena za propagandne svrhe. To je naročito slučaj sa poređenjem BiH, Kosova i Istočnog Timora. Tako je M. A. Hor čak i sredinom januara 2008. pisao: „Istočni Timor i Bosna su dve zemlje s paralelnim tragedijama. Obe su bile napadnute od mnogo moćnijih suseda dok su pokušavale da se uspostave kao nezavisne države. U oba slučaja, agresija je uključivala genocid protiv stanovništva zemlje; u oba slučaja su zapadne sile potpomogle i ohrabrile agresiju i 753 Ideja da se na popisu ne traži podatak o nacionalnoj pripadnosti otkriva težnju da se nacionalne različitosti BiH gurnu pod tepih, u nadi da će se stvarnost promeniti ukoliko joj se ne gleda u oči. Takva težnja, osim što podseća na logiku noja, izaziva otpor kod bosanskih Srba i Hrvata.


genocid; u oba slučaja je, međutim, agresor naposletku ostao poražen. Smrtni gubici u Istočnom Timoru i bosanskom genocidu bili su u oba slučaja zaustavljeni na 200.000“ (Hoare, 2008c).

Dakle, M. A. Hor je znatno više no duplo uvećao broj poginulih Bošnjaka u ratu u BiH. Naime, prema do sada najmerodavnijim podacima koje je objavio Istraživačko-dokumentacioni centar (IDC) iz Sarajeva,754 ukupno je poginulih u BiH oko 100.000, kako boraca tako civila, od čega je Bošnjaka stradalo 65,8%, Srba 25,6% i Hrvata 8,01%. Bošnjaci su, međutim, činili čak 83,33% ukupnih civilnih žrtava. Naizgled je čudno da aktivni saradnik Bosanskog instituta iz Londona nema podatak o ukupnom broju poginulih u BiH. U stvari, čuđenju nema mesta. M. A. Hor namerno i ne naročito vešto obavlja propagandnu delatnost,755 jer je već početkom januara 2008. čitavu temu svog bloga posvetio rezultatima do kojih je došao IDC (Hoare, 2008b). Prema tome, M. A. Hor je namerno prećutao podatak koji je zacelo znao u vreme pisanja priloga o uporednom broju poginulih u Istočnom Timoru i u BiH, da bi naveo stari propagandni podatak o 200.000 poginulih samo među Bošnjacima. Štaviše, autor je zanemario njemu takođe poznato istraživanje Eve Tabo (Ewa Tabeau) i Jakuba Bijaka iz 2005, koje je citirao u istom blogu nekoliko meseci ranije, u kojem je broj žrtava veoma slično procenjen kao u istraživanju IDC (Tabeau, Bijak, 2005). No, M. A. Horu je zloupotreba broja ubijenih bila potrebna radi odgovora grupi okupljenoj oko Eda Hermana756 koja poriče ne samo da je u BiH bilo genocida, već smatra da ga nije bilo ni u Srebrenici, o čemu će malo docnije biti reči. Broj poginulih je, međutim, stalno bio meta propagandnih manipulacija. To je radikalnim liberterskim levičarima oko Living Marxism (LM) bilo jasno već u oktobru 1992. kada su se suprotstavili antisrpskoj kampanji koja je od avgusta iste godine Srbe prikazivala kao nove naciste koji upravljaju „logorima smrti“: 754 Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 1991–1995, Istraživačko-dokumentacioni centar, http:// www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja.htm, pristupljeno 10. avgusta 2007. 755 Isto to čini i u vezi sa II svetskim ratom, pogrešno citirajući i pominjući nacionalnu pripadnost demografa zarad pribavljanja veće uverljivosti: „Prema srpskom demografu Bogoljubu Kočoviću, 8,1% svih muslimana bilo je ubijeno u poređenju sa 7,3% Srba“ (Hoare, 1993). Podaci su, međutim, Žerjavićevi, a ne Kočovićevi, jer potonji ih nije nigde izneo. Oni su i pogrešno protumačeni jer se radi o demografskim gubicima u odnosu na očekivano stanovništvo 1948, a ne o ubijenima u ratu (Žerjavić, 1992: 170). Prema Kočoviću, pak, žrtve Srba su ne samo apsolutno nego i srazmerno najbrojnije (7,2%), osim ako Crnogorce ne bismo posmatrali odvojeno od Srba, jer tada bi žrtve Crnogoraca bile najveće (10,4%) dok bi se žrtve Srba smanjile na 6,9%, prema 6,8% žrtava muslimana i 5,4% Hrvata (Kočović, 2005: 88, 174). 756 Ova grupa (Ed Herman, George Bogdanich, Philip Corwin, Michael Mandel, Philip Hammond) objavila je izveštaj „Srebrenica i politika ratnih zločina” (Srebrenica and the Politics of War Crimes).

574 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Od sloma Jugoslavije, Srbi su postali novi nacisti. Ovog puta je propagandna kampanja još ekstravagantnija no prethodnog puta oko Iraka. Svetski mediji su izmislili pravi Holokaust u Bosni, s koncentracionim logorima i svim što sledi. Zacelo je još samo pitanje vremena kada će biti otkrivene gasne komore na parkingu Ministarstva poljoprivrede u Beogradu“ (Fueredi, 1992).

Frenk Firedi, emigrant iz Mađarske koji je u Veliku Britaniju izbegao posle neuspeha revolucije iz 1956. i nekadašnji vođ trockističke Revolucionarne komunističke partije, smatrao je da se Holokaust trivijalizuje, a rat u BiH neistinito prikazuje ako se logori koji su postojali u BiH (uzgred, prisutni na sve tri strane) izjednačavaju sa onima kojima su upravljali nacisti u II svetskom ratu: „Treba tek uzgred pomenuti da se različiti standardi primenjuju u odnosu na britanske koncentracione logore u Keniji, ili na zatvore generala Pinočea u Čileu. Ono što zabrinjava jeste da demonizacija Srba pomaže pravdanju – ili bar neutralizovanju – fašističkog iskustva. Iznenada su Srbi izronili kao otelotvorenje zla koje smo napola sumnjičili za započinjanje dva svetska rata. Naravno, tvrdeći da su konclogori i holokausti tako svakodnevne pojave u današnjoj Istočnoj Evropi, stvarni Holokaust postaje jedna fusnota među mnogima u poglavlju zvanom ’Zločini’.“ (Fueredi, 1992).

Ukazano je, prema tome, na licemerje mnogih zapadnih intelektualaca, na trivijalizovanje, neutralisanje, pa kadšto i pravdanje fašističkog iskustva, i ironično ukazivano na besmislenost nekih tvrdnji757 o Srbima kao uzročnicima oba svetska rata. No, Firedi je ukazivao i na uzroke tog izvrtanja prošlosti: „Demonizacija Trećeg sveta i Srba, i prepravljanje istorije, jesu pokušaji stvaranja prihvatljivog zapadnog pogleda na svet“. Dakle, potreban je loš Drugi kako bih sam izgledao bolji, a moja nastojanja bila ispravna. Blagodareći Drugome danas, možda će se i moja jučerašnjica činiti lepšom, a zahtevi u pogledu sutrašnjice legitimnim. Otuda ne iznenađuje, kako Firedi zapaža, da je baš ministar spoljnih poslova Nemačke Klaus Kinkel tokom Londonske konferencije (avgusta 1992) predložio osnivanje ad hoc Tribunala za ratne zločine koji će suditi Srbima. Firedi zaključuje: „Kao moralni koncept, Novi svetski poredak radi. Ovo najbolje pokazuje činjenica da su liberali često ti koji traže više zapadne intervencije u Africi, Istočnoj Evropi i Srednjem istoku. Zapad je stalno pod pritiskom bivših levičara da se uradi nešto povodom Somalije ili Jugoslavije. Tobožnji liberalni glasovi poput The Guardian u Britaniji, socijalnih demokrata u Nemačkoj i Demokratske partije u SAD često su najglasniji advokati upotrebe sile protiv Srba“ (Fueredi, 1992). 757 Uz članak je preneta i karikatura iz najuticajnijeg lista krupnog kapitala i konzervativne, ali i cele Nemačke Frankfurter Allgemeine Zeitung koja je navodila na pomisao da su Srbi izazvali oba svetska rata.


Jasno su prepoznati imperijalni interesi kojima su podlegli mnogi bivši levičari i sadašnji liberali na Zapadu. Utoliko, nestanak SFRJ i rat u BiH poslužili su kao lakmus papir prepoznavanja levice. Stav prema oružanim akcijama SAD i saveznika prema nemoćnim zemljama jeste ono što razlikuje antikapitalističku i antiimperijalističku levicu od levih liberala koji pravdaju i pozdravljaju svaku vojnu intervenciju sila Zapada protiv slabih protivnika i zalažu se za reformistički put usavršavanja kapitalizma. No, problem oko logora za zarobljenike u BiH i izveštavanja o njima doveo je i do sudskog spora između televizije ITN, s jedne strane, i magazina LM (Living Marxism), s druge. Spor je nastao oko toga da li je čuvena slika izrazito mršavog zarobljenika Fikreta Alića iza bodljikave žice namerno „prevarila svet“, kao što bi se možda moglo zaključiti iz članka Tomasa Dajhmana (Thomas Deichmann) objavljenog u LM u februaru 1997, ili se radi o nenamernom dovođenju u zabludu. Dakle, ono što nije sporno jeste činjenica da je svet doveden u zabludu, što je u samom naslovu Dajhmanovog članka („Slika koja je prevarila svet“)758 i bilo istaknuto. Međutim, LM je na sudu morao da dokazuje, po tužbi ITN i novinara Jana Viliamsa (Ian Williams) i Peni Maršal (Penny Marshall), nagrađivanih upravo zbog ovog izveštaja, da su oni namerno „prevarili svet“. Pošto to LM nije mogao dokazati, morao je da posle trogodišnjeg sudskog procesa, po jednoglasnoj odluci porote, plati kaznu od 375.000 funti. Kako nije mogao tu sumu novca izmiriti, časopis je bankrotirao i ugašen je 2000. godine.759 Razume se, ništa nisu pomogle ni podrške časopisu od strane Noama Čomskog, Filipa Najtlija (Phillip Knightley), profesora novinarstva i pisca zapažene studije o istini kao prvoj žrtvi rata,760 i poznate spisateljice levičarskih uverenja koja je nedavno dobila Nobelovu nagradu za književnost, Doris Lesing (Lessing).761 Oni su bili ubeđeni da se sloboda govora ovakvom primenom zakona o kleveti poriče i ustali su prvenstveno u odbranu ove slobode, a na drugom mestu i samog časopisa. Zašto je svet prevaren slikom Fikreta Alića? Jednostavno, posle priče koju je 6. avgusta 1992. emitovao ITN poređenje Srba sa nacistima postalo je opšte mesto,762 iako se nepobitno utvrdilo da Trnopolje nikako nije moglo da se 758 U originalu naslov glasi: „Picture that fooled the world“ (Deichmann, 1997). 759 The Guardian (15. III 2000), http://www.guardian.co.uk/uk/2000/mar/15/medialaw.media2, pristupljeno 19. III 2008. godine. 760 The First Casualty: The War Correspondent as Hero, and Myth-maker from Crimea to Kosovo, Baltimore: The Johns Hopkins University, 2002. Uvod je napisao Džon Pilger (John Pilger), liberterski levičar. 761 The Guardian, 21. II 2000, http://www.guardian.co.uk/media/2000/feb/21/pressandpublishing.mondaymediasection6, pristupljeno 19. III 2008. godine. 762 Recimo, tabloid Daily Mirror je 7. avgusta doneo tu istu sliku na naslovnoj strani, a ispod je putem istorijske analogije sugerisano: ’Belsen ’92’, LM, http://web.archive.org/ web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bosnia.html, pristupljeno


nazove koncentracionim logorom, a kamoli „logorom smrti“. To je bio prihvatni centar za izbeglice tranzitnog karaktera opasan niskom žičanom ogradom za živinu sa dve strane uz koju su bili naoružani stražari, bodljikavom žicom s jedne i zgradama s četvrte strane (Campbell, 2002a: 22). Otkud onda snimljena bodljikava žica? Otud što su novinari ušli na bodljikavom žicom odvojeni deo u okviru šireg kompleksa zgrada (škola, zgrada mesne zajednice, ambulanta, uz otvoreno sportsko igralište) u kojem su trafo stanica, silos, i veliki magacin garažnog tipa. Ovaj deo je od ranije bio izdvojen bodljikavom žicom, zbog potrebe zaštite poljoprivredne mehanizacije koja se nalazila u magacinu; bodljikava žica je bila mestimično prerezana, i u njome ograđenom delu se nisu nalazile izbeglice, već novinari (Campbell, 2002a: 20),763 dok su izbeglice bile smeštene u zgradama koje nisu bile deo ovog žicom odvojenog kompleksa. Otud, kada su novinari stigli na ovaj odvojeni deo, oni su se našli ograđeni žicom, a izbeglice su im prišle zarad razgovora. Na snimku se mogu videti Fikret Alić, izrazito mršav čovek, ali i ljudi uobičajenog izgleda, kao i drugi nedovoljno uhranjeni zarobljenici. Nesumnjivo, svi su bili u teškim životnim uslovima. No, nije se mogao izvući zaključak da je izgladnjivanje imalo svrhu sistematskog ubijanja. Čitači vesti na ITN, međutim, opisali su Alićev izgled u uvodu petominutne reportaže iz Trnopolja i Omarske, a prikazani Fikret Alić se urezao u svest mnogih, iako se u kadru vidi svega par sekundi (Campbell, 2002a: 12). Dajhman primećuje kako Peni Maršal, Jan Viliams i Ed Vuliami (The Guardian) „nikada nisu Trnopolje nazvali koncentracionim logorom“, te da su, štaviše, kritikovali one koji su „njihove reportaže i slike navodili kao ’dokaz’ jednog Holokausta u nacističkom stilu“. Pa ipak, veli optužujuće, „za četiri i po godine (članak je osvanuo u LM 1997, prim. aut.) niko od njih nije ispričao celu priču o bodljikavoj žici koja je napravila takav uticaj na svetsko mnjenje“. Sam Dajhman imao je pomalo ambivalentan stav prema namerama autora, jer se 19. III 2008. godine. To potvrđuje i Dejvid Kempbel (David Campbell) u svom prikazu debate, iako ni najmanje nije naklonjen časopisu LM, navodeći da je Daily Mail doneo na naslovnoj strani tekst s naslovom „Dokaz“ i slikom ispod. Takođe, deset dana docnije su istu fotografiju na naslovnici donela dva najbitnija američka nedeljnika Time i Newsweek (Campbell, 2002a: 1). 763 Sudija je rezimirao suđenje sledećim pitanjem: „Jasno je da su Jan Viliams i Peni Maršal i njihov tim pogrešno mislili da sami (tj. televizijski tim) nisu ograđeni starom bodljikavom žicom. No, da li je to važno?“ (McVicar, 2000). D. Kempbel, međutim, smatra da Fikret Alić govori istinu kada tvrdi da je ceo logor bio opasan bodljikavom žicom (Campbell, 2002a: 7). Džon Mekvikar se upitao o svrsishodnosti britanskog zakona o kleveti, jer u novinarstvu greške puno znače. To što neka greška nije namerna ne znači da nema ozbiljne posledice. Naprotiv, ovde su posledice bile veoma ozbiljne, jer je javno mnjenje pridobijeno za vojnu intervenciju protiv Srba, iako ona nije tada i usledila (Malcolm, 2002: 244– 245). Kazna je odista „u najmanju ruku nesrazmerna”, jer je kao posledicu imala zatvaranje magazina koji je imao elitnu publiku (tiraž oko 10.000 primeraka), blagodareći člancima za koje je ironično primećeno da je „potreban doktorat da biste ih razumeli”, i ukazuje na nepravednost britanskog zakona o kleveti.


bez obzira na prethodno izričito okrivljavanje umeo izraziti i s rezervama o njihovim namerama: „Kakve god bile namere tima britanskih novinara, njihove slike su bile viđene u svetu kao prvi čvrsti dokaz postojanja koncentracionih logora u Bosni“. Pa ipak, iako Trnopolje nije bilo koncentracioni logor, bilo je „užasno mesto” (Dajhmanove reči) u kojem su se dešavali zločini. Omarska i Keraterm, pak, dokazano su spadali u konclogore. U svima njima je bilo i teških zločina protiv čovečnosti, kao što su sadistička iživljavanja, silovanja i likvidacije. LM, nažalost, u želji da dokaže da je bilo medijske manipulacije i demonizacije Srba prelazi preko dokaza koji su ponuđeni o užasnoj prirodi logora u Omarskoj i Keratermu (Campbell, 2002a: 16). Osim toga, danas su poznati podaci koje je izneo tim Mirsada Tokače da je u regionu Prijedora u sklopu etničkog progona ubijeno oko 5.000 muškaraca ili 10% bošnjačkog (4,5% celokupnog) stanovništva opštine Prijedor. Ubijeni Prijedorčani čine 36% onih koji su izgubili život u Pounju; a u celom Pounju je čak 88% ubijenih civila bošnjačke nacionalnosti.764 Uostalom, na samom suđenju su, kako Kempbel primećuje, urednik LM Hjum i Dajhman priznali da su „Alić i drugi zatvorenici bili iza ograde nadgledani od stražara i da nisu smeli napustiti Trnopolje kao užasno mesto na kojem su zločini bili počinjeni. U većini ako ne svim aspektima ovo razumevanje odgovara izvornom ITN prenosu. Ti su izveštaji, čak i u delu koji se odnosi na Trnopolje, jasno pokazali prisustvo raznovrsnih ograda, ljude koji su zatočeni, i stražare koji ih nadgledaju. Oba izveštaja765 su opisala kako je u delu logora na zadnjoj strani u kojem su bili Alić i drugi kažnjenici bilo i izbeglica koji su mogli da napuste logor u slučaju da se uredi prevoz do kuća izvan područja pod kontrolom Srba. Činjenica da su ovi ‘dobrovoljni dolasci’ proizvedeni nasiljem etničkog čišćenja u okolnim krajevima, ili da je takav prevoz, ako bi se ostvario, bio u saglasnosti sa etničkim čišćenjem, kako je primećeno u ITN izveštajima, nije nešto na šta je LM obratio pažnju” (Campbell, 2002a: 24–25). Zbog toga što je u slučaju etničkog progona Bošnjaka iz Pounja za veliki broj njih postojao izlaz iz užasne situacije, nije se radilo o genocidu (Semelin, 2005: 81–89; Calic, 2009: 120), i nije ispravno ni izjednačavanje zločina bosanskih Srba sa nacističkim zločinima. Uostalom, u manjem obimu etničke progone sprovodila je i bošnjačka strana.766 Uprkos tome, Kempbel smatra da između Holokausta i bosanskog rata postoji veza (Campbell, 2002b: 144). 764 Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/regioni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. 765 ITN ima dve televizije, Peni Maršal je izveštavala za ITV, a Jan Vilijams za Channel 4. 766 Onim Srbima kojima etički stav u životu nešto znači nije preterana uteha što su i druge strane u bosanskom sukobu takođe imale svoje koncentracione logore (npr. Čelebić, Dretelj) u kojima su brojne žrtve sličnih postupaka bile i srpske nacionalnosti. Ono, međutim, što treba izbeći jeste etnizacija žrtava i dželata, jer se time seje seme etničkih omraza i novih ratova u budućnosti.


Kempbel nema pravo ni kada s odobravanjem citira Peni Maršal koja je odgovorila advokatu LM da „ono što vi vidite na slici jeste bodljikava žica; ono što ja vidim na slici jeste Fikret. To je razlika između nas“ (Campbell, 2002a: 25). Naizgled duboko humanistički stav, u stvari, skriva medijsku manipulaciju, jer pitanje koje je vredno postaviti odnosi se na činjenicu da Maršalova nije posetila Dretelj ili Čelebić. Nije uporedila logore zaraćenih strana u BiH. Umesto toga, ona je ponudila jeftino moraliziranje na sudu. Još je, međutim, gore kada površni humanizam i upitni profesionalizam nađu podršku akademskih moralizatora. Priča o srpskim koncentracionim logorima bez ikakvog pominjanja činjenice da su i njima suprotstavljene zaraćene strane imale u najmanju ruku veoma slične logore, služila je, kao što su liberterski marksisti oko LM primetili, propagandi koja je istorijskom analogijom predstavljala Srbe kao nove naciste koji u BiH sprovode genocid, kopirajući nacistička sredstva, a Bošnjake kao nove Jevreje koje treba spašavati vojnom akcijom protiv Srba, iskupljujući tako greh što se Jevrejima nije pomoglo blagovremenom vojnom akcijom u cilju oslobođenja Aušvica. Korišćenjem okvira agresor–žrtva i diskursa holokausta koji je putem diskurzivne strategije istorijske analogije prikazivao rat u BiH naročito se serijom članaka i knjigom Sezone u paklu (Seasons in Hell)767 isticao Ed Vuliami. Posebno optužujuće po njega jeste ono što navodi Dajhman. Naime, on veli da je prvi izveštaj Vuliamija o Trnopolju 7. avgusta 1992. bio uravnotežen i „da nijednom nije pominjao bodljikavu žicu“. U pomenutoj knjizi, međutim, Vuliami ovako opisuje prvi utisak: ’Više prljavih šina, više spaljenih sela, i konačno ono što je bila škola na sopstvenom tlu, i drugi šokantni i katastrofalni prizor: veliki i složeni ograđen prostor okružen ogradom od bodljikave žice’.768 Ova knjiga je, prema Dajhmanu, služila i Haškom tribunalu za pisanje izveštaja, što je još jedan činilac koji ozbiljno dovodi u sumnju ionako krhko poverenje koje ovaj sud ima u srpskoj javnosti, a kako se čini i u javnostima okolnih zemalja, pa je jasno da svrsi pomirenja zacelo neće poslužiti, a svrsi dostizanja istine o ratovima u bivšoj SFRJ pridoneće tek delimično.769 Presuda 767 Citirana u 52 publikacije. 768 No, i sam Dajhman je, kako Kempbel primećuje, u svedočenju pred sudom znatno izmenio svoj iskaz o prirodi Trnopolja u odnosu na članak (Campbell, 2002a; Campbell, 2002b: 144). 769 Presuda Naseru Oriću koji se hvalisao novinarima iz SAD i Kanade ubilačkim pohodima protiv Srba prikazujući im filmove na kojima su se videli ljudi odsečenih glava i komentarišući, između ostalog, kako su eksplozivom „lansirali ove momke na mesec“, prvo na svega dve godine zatvora, a onda i njegovo puštanje na slobodu, te oslobađajuća presuda Ramušu Haradinaju čiji su ljudi pobili devet od dvanaest svedoka i na još jednog pokušali atentat poljuljale su i ono malo poverenja koje je MKTJ uživao u Srbiji. Naravno, radi se i o izrazitoj neravnoteži broja i značaja političara kojima se sudi iz Srbije, Hrvatske, BiH i s Kosova.


britanskog suda, pak, ne samo što je ugasila jedan intelektualno izazovan i nekonvencionalan časopis, već je omogućila Edu Vuliamiju i drugima da presudu suda sistematski tumače u korist svog viđenja stvarnosti, a da okupljene oko časopisa LM zovu „revizionistima“. Tik nakon presude, Vuliami je slavodobitno poručio: „No, istorija – a istorija genocida posebno – nije na sreću izgrađena na javnim odnosima (public relations) ili melodrami već na istini; ako je neophodno, na istini ustanovljenoj na zakonu. A istorija će zabeležiti sledeće: da je ITN preneo istinu kada je u avgustu 1992. otkrio gulag zastrašujućih koncentracionih logora kojima su upravljali Srbi protiv njihove muslimanske i hrvatske lovine u Bosni“ (Vulliamy, 2000).

Vuliami je zapravo obmanjivao javnost, pošto je presuda ustanovila tek da je novinari nisu namerno prevarili, dok sama prevara nije dovođena u pitanje. Jezik prepun osećanja je upotrebom reči kao što je „genocid“, ili sintagmi „gulag zastrašujućih koncentracionih logora“, imao funkciju prikrivanja ove činjenice, i nije bio toliko u funkciji opisa rata u BiH, koliko pravdanja neodgovornih britanskih liberalnih novinara kojima je Vuliami jedna od perjanica. Naravno, uzgred se metaforično rat u BiH predstavlja kao rat upravljača gulaga, što treba u skladu s okvirom teorija o totalitarizmu da asocira kako na boljševike tako na naciste, protiv muslimanske i hrvatske „lovine“. Metafora o lovini, razume se, povlači potpunu bespomoćnost žrtava nasuprot svemoćnih dželata koje bi trebalo kazniti. Neprijatelja s radikalne levice trebalo je sasvim diskreditovati, pa je Vuliami pribegao poređenju LM sa Dejvidom Irvingom (David Irwing), krajnje desnim istoričarom i poznatim negatorom holokausta. Na taj način je primenjen diskurs holokausta u okviru II svetskog rata i u još širem okviru agresor–žrtva: „Može se utvrditi veoma ubedljivo da (u javnosti Velike Britanije, prim. aut.) postoji potpuna nesposobnost da se shvati fašizam, da postoji ’mržnja prema žrtvi’ i jaka istorijska tendencija prema popuštanju evropskim tiranima, od Franka i Hitlera do Miloševića. Prisutna je, takođe, i utišana tendencija antisemitizma u svemu ovome, jer su muslimani, na svoj način, Jevreji Bosne. No, najjasniji odgovor leži, verujem, u načinu na koji revizionizam radi u društvu dosade, bilo da je reč o Dejvidu Irvingu ili Living Marxism. Baš kao što su Srbi bili nevažni nacisti Balkana, tako je Living Marxism nevažni negator Holokausta, koji upotrebljava iste jeftine slogane“ (Vulliamy, 2000).

Mržnja je iz svakog retka kuljala kako prema Living Marxism, tako i prema Srbima koji se generalno smatraju nacistima. Cela nacija se olako poistovećuje sa najmračnijom ideologijom, ali se ironično smatra i nevažnom. Ironija


se koristi zarad kritike britanskih elita koje ne shvataju značaj makar i ne naročito moćnih nacista, pa ih stoga ne kažnjava. No, kao što je zaključeno u jednom od brojeva LM: „Vuliami se zavarava da njegov bosanski krstaški rat predstavlja radikalni izazov ’popustljivcima’ unutar angloameričke elite. U stvari, moćne elite društava Zapada imaju dobre razloge da budu oduševljene njegovim izmišljanjem holokausta. (...) Slušanje liberalnih novinara koji urlaju na njih (elitu, prim. aut.) da izvrše invaziju na male zemlje, i koji ih denunciraju kao ’popustljivce’ koji nisu kadri da to izvrše, mora biti milozvučno velikim silama Zapada, koje su ranije bile naviknute da ih nazivaju imperijalistima i kojima je govoreno da drže ruke dalje od sveta.“

Drugim rečima, većina levih liberala postali su najgorljiviji imperijalisti na Zapadu, jer svoje vlade upozoravaju da treba bez oklevanja intervenisati uvek i svuda. Razume se, vladajuće elite će odlučiti o pravom trenutku i mestu ratovanja. Kurdima se neće priznati status žrtvi Holokausta, što i nisu, ali jesu žrtve sistematske diskriminacije, jer je Turska važan partner globalne sile, tj. regionalna sila zadužena za održavanje stabilnosti na Bliskom istoku. Vladajuće elite, npr. Turske i Izraela, mogu se ponašati maltene kako požele prema nepoželjnom Drugom unutar svojih granica, i mogu kažnjavati neprijatelja preko granice, tj. vršiti agresiju, bez ikakvih posledica po odnose sa SAD. Saudijsku Arabiju može voditi autoritarni režim srednjovekovnog tipa; sve dok naftom udovoljavaju interesima SAD, za šeike nema zime. Razume se, „komunista“, „fašista“, „velikosrpski nacionalista“, „tiranin“ Milošević nije mogao uživati ni približnu podršku SAD.770 11.10. Priroda srebreničkog pokolja Pre no što se pređe na pitanje Kosova, valja razmotriti i da li je u Srebrenici bilo pokolja, te da li je on bio genocidnog karaktera. Oko toga su se takođe vodile rasprave između radikalnih levičara i levih liberala. Uopšte, svi se slažu da se pokolj dogodio. Spor se odnosi na broj poginulih i karakter masakra. Levičari su mahom smatrali da broj poginulih ne doseže sedam ili osam hiljada, dok levi liberali smatraju da sve ispod tog broja predstavlja u boljem slučaju istorijski revizionizam, a u gorem običan negacionizam. 770 Tako, M. A. Hor na pitanje šta je sa Kurdima ili Palestincima, zamenom teza odgovara: a šta je sa Albancima, Bošnjacima i Hrvatima? Autor smatra da odgovor leži u antiamerikanizmu i antiimperijalizmu koji vode radikalne levičare u pristrasnost zbog viših ciljeva „suprotstavljanja SAD” (Hoare, 2005). Diskurzivna strategija zamene teza služi izbegavanju odgovora na neprijatna pitanja.


Opsežno istraživanje sprovela je grupa koju je okupio Ed Herman (Edward S. Herman), profesor emeritus Univerziteta Pensilvanija.771 Rezultat rada ove grupe bio je izveštaj „Srebrenica i politika ratnih zločina“ (Herman et all. 2005). U zaključcima772 se tvrdi: da je 8.000 ubijenih „politički konstrukt“ zvaničnika vladinih i nevladinih organizacija, kao i novinara, jer za toliki broj nema dokaza; Crveni krst je procenio da je ubijeno 3.000 zarobljenika i da je nestalo 5.000 Bošnjaka, a ustanovljeno je da je hiljade nestalih stiglo u Tuzlu, što nije javljeno njihovim porodicama; nisu pronađene velike masovne grobnice, niti ima satelitskih snimaka koji bi potvrdili tako masovna ubistva; bosanski Srbi su bili pod pritiskom hrvatske ofanzive, pa nisu imali mogućnosti za masovna iskopavanja leševa i njihovo premeštanje na druge lokacije, tim pre ako se zna za nestašice goriva i potrebe da se ono koristi za odbranu; satelitski snimci masovnih grobnica o kojima je govorila M. Olbrajt (Albright) nikada nisu javno pokazani; osporava se da bi oko „7.500 ili više“ pronađenih leševa u Tuzli moglo poticati iz Srebrenice, pošto su bili u lošem stanju, pa je forenzička analiza bila bespredmetna; postoji nesaglasnost između broja ljudi u Srebrenici pre zauzimanja i mogućeg broja ubijenih i preživelih posle; dostupni dokazi kažu da je bilo „stotine ubijenih a ne 8.000 ili bilo šta slično tome“, a potonji broj se dovodi u vezu sa neverodostojnim svedocima; događaji u Srebrenici su koristili Klintonovoj vladi, hrvatskoj i bošnjačkoj vladi; SAD i Haški tribunal su priznali politički značaj Srebrenice; bošnjačka strana je bila spremna „ne samo da laže, već i da žrtvuje sopstveni narod“ da bi proizvela NATO intervenciju; muslimansko vođstvo iz Srebrenice tvrdi da ga je sarajevska bošnjačka vlast izdala i Srebreničane žrtvovala; srebrenički masakr se politizuje kao genocid; medijski tretman Srebrenice i Krajine se drastično razlikuju. Zbog ovakvog stava M. A. Hor je E. Hermana uključio u tzv. leve revizioniste (Hoare, 2005) u koje ubraja i Noama Čomskog, trockistu Džareda Izraela (Jared Israel), Dajanu Džonstoun, grupu oko LM, Majkla Parentija (Michael Parenti) i Harolda Pintera (Hoare, 2003). Ono što odmah treba primetiti jeste da se Hor služi podmetanjem kada tvrdi da svi ovi autori žele da, između ostalog, izvrše i reviziju učinka Miloševićevog režima (Hoare, 2005; 2003).773 771 Uz njega, pisce Izveštaja su činili reditelj dokumentarnih filmova i politički konsultant Džordž Bogdanić (George Bogdanich), kanadski profesor krivičnog prava Majkl Mendel (Michael Mandel), bivši šef civilne misije UN u BiH Filip Korvin (Philip Corwin), bivši izveštač BBC Džonatan Ruper (Jonathan Rooper), istraživač sredstava masovnog opštenja Filip Hemond (Philip Hammond). Zanimljivo je da su grupi, iako nisu potpisali ni jedno poglavlje izveštaja, pripadali pokojni istoričar dr Milan Bulajić i sociolog dr Vera Vratuša. 772 Conclusions of the Srebrenica Research Group, (Released July 11, 2005), http://www.srebrenica-report.com/conclusions.htm, pristupljeno 25. III 2008. godine. 773 Pažnja levih revizionista je u stvari manje usmerena na kritikovanje SAD kao zla po sebi – iako je to zacelo element – već na političku odbranu Miloševićevog režima“ (Hoare, 2005).


Za Čomskog, Pintera i grupu oko LM se to izvesno ne može reći, jer se lako mogu naći njihova negativna mišljenja o Miloševiću. No, ako su podržavaoci Miloševića, onda ih je lakše diskvalifikovati: „Miloševićeva Srbija je uživala jedinstven položaj u panteonu ’otpadničkih država’ 90-ih kao jedina koju je zapadna levica politički podržavala, a ne samo branila od napada. Levi revizionisti su zadržali antihumanistički, antimoralni, antidemokratski stav dugo pošto je ’beba revolucije’ umrla i njeno se telo raspalo. Umesto da ih pokrenu događaji u Istočnoj Evropi i SSSR između 1989. i 1991, te da prevrednuju sopstvenu političku filozofiju, mnogi od njih su reagovali prijanjajući čak s više tvrdoglavosti svakoj poslednjoj vlati iz ruine komunističke Atlantide“ (Hoare, 2005).

Dakle, Hor je pripisao svojim protivnicima antimoralnu, antidemokratsku i antihumanističku motivaciju koja ih tera da podrže režim Slobodana Miloševića i sve što on čini. Sasvim izvesno, radi se o krajnje neprimerenom načinu polemisanja, jer misao npr. Čomskog jeste upravo duboko humanistička, moralna i demokratska, što ne znači, naravno, da je on uvek i u svemu u pravu. No, kada nedostaju argumenti, pribegava se podmetanju, zameni teza i ideološkom etiketiranju. U ovom slučaju treba povezati Miloševića sa svim nesrećama na Balkanu tokom devedesetih, a onda „leve revizioniste“ prikazati kao ideologijom vođene apologete ne samo Miloševića, već i zločina koje su taj i prethodni socijalistički režimi navodno ili stvarno počinili. Ipak, grupi autora predvođenih Hermanom ne može se zameriti da negira postojanje masakra. Oni ga, međutim, minimizuju i poriču svaki nagoveštaj da bi se moglo raditi o genocidu. Ima tu i dobrih zapažanja koja, međutim, u ovakvom kontekstu služe saznajno i etički nedozvoljivoj relativizaciji zločina. Naime, činjenica da je masakr u Srebrenici nastao u podesno vreme za bošnjačku, hrvatsku i američku vladu ne povlači za sobom nužno da pokolja nije bilo, da u njemu nije ubijeno onoliko ljudi koliko se tvrdi, te da nije imao genocidni karakter. Isto važi i za tvrdnje o manipulacijama sklonoj bošnjačkoj vlasti, i velikoj verovatnoći da je postojao dogovor između srpske strane, bošnjačke vlasti u Sarajevu i Amerikanaca o trampi Srebrenice i Žepe za Vogošću i Ilijaš u okolini Sarajeva. Sve to, uz činjenicu da ni Srebrenica ni druge zaštićene zone UN nisu razoružane, što je predviđeno rezolucijama UN, verovatno je tačno (Honig, Bot, 1997), ali ne opovrgava tvrdnju da se u Srebrenici desio genocidni pokolj (Ingrao, 2009: 204, 217–219, 223). Posebno je problematično svoditi bilans poginulih na svega nekoliko stotina, jer je Međunarodna komisija za nestale osobe (ICMP) dosad analizom DNK utvrdila identitet ukupno 6.481 osobe nestale posle pada Srebrenice u


julu 1995.774 Taj broj je manji od 8.000, ali se ovo može objasniti činjenicom da su npr. mnogi Bošnjaci koji su pokušali proboj prema Tuzli u tom pokušaju ubijeni, te da njihova tela nisu pronađena, a zbog protoka vremena veoma je otežana njihova identifikacija, jer su tela u šumi između Srebrenice i Tuzle u stanju raspadanja, životinje su ih rasparčavale i unakažavale, a ima i tragova spaljivanih tela najverovatnije u nameri da se opseg ubijanja umanji.775 Inače, blizu 7.000 ljudi se vode kao nestali u izveštaju Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva koji se dosad pokazao kao najpouzdaniji izvor demografskih obaveštenja o ratu u BiH. Najkonzervativnija procena norveških demografa je da je 7.475 lica nestalo ili ubijeno u Srebrenici776 (Brunnborg et all, 2003: 236). Oni su do ove procene došli tako što su ovde ubrojali oko 6.000 zarobljenika, po proceni pukovnika VRS Jankovića, za koje se ne zna gde su, pa je logična pretpostavka da su masovno streljani, i oko 1.500 onih koji su ubijeni, kako piše u izveštaju NIOD, u pokušaju proboja prema Tuzli, „bilo u borbi, od mina, samoubistvom ili od gladi“. Inače, procena bošnjačkih izvora je da je oko 3.500 vojnika uspelo da se probije do Tuzle. Pri tome, istražitelji NIOD ističu da nema pouzdane brojke koju je do sada dala bosanska strana. No, samo je devet osoba sa spiska nestalih iz Srebrenice nađeno na biračkom spisku, pa se taj prigovor Hermanove istraživačke grupe mora odbaciti. Istovremeno, valja zaključiti da je čudno da ova grupa nije konsultovala istraživanje koje je objavljeno dve godine pre no što je ona objavila svoje istraživanje. Takođe, utvrđena je jasna korelacija između dobi i pola iskopanih žrtava iz srebreničkih masovnih grobova i dobi i pola osoba sa spiska nestalih, te se može pretpostaviti da su i nestali verovatno ubijeni (Brunnborg et all, 2003: 245). Utvrđeno je da trećina svih predratnih muškaraca Srebrenice i 50% onih između 40 i 60 godina nedostaje, na osnovu čega se s pravom zaključuje da je masakr imao genocidni karakter pošto je pokušao da iskoreni Bošnjake u srebreničkoj regiji (Brunnborg et all, 2003: 245). Jedino objašnjenje za ovakvo poricanje genocidnog karaktera srebreničkog pokolja može se naći u činjenici da on donekle dovodi u pitanje branjenu poziciju grupe oko Hermana da su Srbi nedužne žrtve orkestrirane medijske hajke na Zapadu. Čini se da mnogi radikalni levičari u svom antiimperijalističkom okviru tumačenja sveta previđaju da, premda retko, i imperijalisti mogu biti u pravu. To što imaju pravo u pojedinačnom slučaju ne znači, međutim, da su u pravu uopšte. No, u vođenju 774 Balkan.info, „Utvrđen identitet 6.481 žrtve iz Srebrenice“, 10. VII 2010. http://www.e-balkan.info/vijesti/bosna-i-hercegovina/2184-utvren-identitet-6481-rtve-iz-srebrenice.html, pristupljeno 11. V 2011. godine. 775 Izveštaj Nizozemskog instituta za dokumentaciju rata (NIOD), 4. deo, poglavlje 2, http:// srebrenica.brightside.nl/srebrenica/, pristupljeno 7. aprila 2008. godine. 776 Norveški demografi su utvrdili i da je bilo 76 ubijenih lica ispod 16 godina, a 629 iznad 60 (Brunnborg et all, 2003: 245).


propagandne bitke protiv imperijalista Ed Herman i drugi levičari koji dele njegovo mišljenje umeju kadšto i da se udalje od istine. S druge strane, to što su imperijalisti u pravu kada je u pitanju Srebrenica ne znači da su u pravu i kada je u pitanju analiza uzroka nestanka SFRJ ili karaktera rata u BiH, jer se te stvari ne nalaze nužno u uzročno-posledičnoj vezi. 11.11. Kosovo – humanitarna intervencija ili imperijalna agresija SAD? Naposletku, među levičarima je vođena i rasprava oko Kosova. Ovde su na suprotnim stranama bili levičari okupljeni oko Z-neta, kao i raznovrsne trockističke grupe, na jednoj strani, dok su na drugoj, pored levih liberala, bili i radikalni levičari okupljeni oko marksističko-humanističkog časopisa News and Letters i trockističkog Worker’s Liberty. Za razliku od levih liberala koji su bezuslovno odobravali i podržavali bombardovanje SRJ, marksisti-humanisti iz News and Letters smatrali su bombardovanje imperijalističkom akcijom koja će borbu podržavanja dostojne Oslobodilačke vojske Kosova samo ugroziti. Tako, Piter Hjudis (Peter Hudis), urednik marksističko-humanističkog časopisa, u uvodniku za april 1999, veli da „iako bombardovanje Srbije jeste najveća upotreba oružane sile u Evropi od II svetskog rata, ono nije zaustavilo Miloševića u pojačavanju njegovog genocidnog rata protiv naroda Kosova“ (Hudis, 1999a). Takođe, zaključuje se da „zajedno sa skoro dnevnim bombardovanjem Iraka, prisustvujemo daljoj konsolidaciji američke rešenosti da vodi PERMANENTAN RAT (verzalom istakao, P. H.) radi osiguranja svojih interesa“. Dakle, uz nedvosmislenu osudu Miloševića i podršku „narodu Kosova“ pod koji se ubrajaju isključivo Albanci, primenjuje se parafraza trockističkog pojma „permanentna revolucija“ kako bi se čitaocu saopštilo kakav smisao ima bombardovanje Kosova za SAD. Imperijalisti žele da stalnim ratom osiguraju svoju dominaciju nad svetom. Istovremeno, Srebrenica se koristi kao ilustracija za ono što se sada dešava Albancima: „Najveći broj onih koji pristižu (kao izbeglice, prim. aut.) jesu žene i deca – što pokazuje da Srbi sistematski masakriraju muškarce, kao što su činili u Srebrenici u Bosni 1995. godine. Silovanje Bosne se ponavlja u većem i jezivijem obimu“ (Hudis, 1999a). Dakle, jasno je da je časopis imao stav u saglasnosti sa većinskim kada su u pitanju patnje Bošnjaka i Albanaca, ali i da je od tog stava odstupao kada je u pitanju delanje SAD. „Potrebno je naglasiti da se Klintonova vlada dugo opirala nezavisnosti Kosova i da je, poput Bušove vlade pre nje, često sarađivala sa Miloševićem dozvoljavajući mu da održava vlast nad Kosovom i delom Bosne. SAD traže od Miloševića da pristane na plan iz Rambujea, iz prošlog meseca, koji obećava Kosovu ograničenu autonomiju – ali odriče nezavisnost. Takođe, plan predviđa raspuštanje Oslobodilačke vojske Kosova“ (Hudis, 1999a).


Dakle, SAD se kritikuju zbog bombardovanja, jer ono pogoršava ionako loš položaj Albanaca, ali još više zbog toga što nisu dovoljno proalbanski orijentisane i što Kosovu nije obećana nezavisnost. Bombardovanje se kritikuje i zbog toga što utiče na opažaj situacije na Kosovu.777 Naime, neki levičari zbog bombardovanja nisu u stanju da uvide pravu prirodu problema na Kosovu, tj. tlačenje Albanaca: „Glavni glas protivljenja američkoj politici na Kosovu dosad je dolazio od republikanske desnice. Iako su oni, takođe, zabrinuti zbog NATO,778 oni ne žele da američki vojnici umiru ’samo’ radi odbrane žrtvi od etničkog čišćenja. Desničarska kritika može utihnuti kako se bombardovanje pojačava, pošto je poslednja stvar za koju ovi ništaci žele da budu optuženi nedostatak patriotizma. No, to ne važi za levicu. Ona, međutim, pati od sopstvene dezorijentisanosti, pa se mnogi distanciraju od solidarisanja sa Kosovarima na temelju protivljenja američkom bombardovanju“ (Hudis, 1999a).

Problem za ovu grupu levičara bio je, prema tome, kako da brane Albance, koji se vide kao žrtve srpskih dželata, a da istovremeno zadrže kritički stav prema imperijalističkoj politici SAD ispoljenoj u bombardovanju SRJ. Bilo im je jasno da podrška bombardovanju donosi zapravo otklon od antiimperijalističke politike levice, a da podrška režimu Slobodana Miloševića donosi otklon od humanizma koji ih vodi podržavanju žrtvi koje se shvataju na etnizovani način. Rečju, levičar ne može da bude podržavalac oruđa imperijalizma, tj. NATO, a da ostane levičar. Odbija se pomisao, tako strasno prihvaćena i zastupana od levih liberala, da je „NATO motivisan humanitarnim razlozima“,779 jer „ništa ne može biti pogrešnije od tog stava“, pošto Zapad nije pokazao interes za Ruandu 1994, ili za „5.000 umrlih mesečno u Iraku zbog sankcija“, pa zašto bi mu se onda verovalo da je humanitarnim razlozima motivisan u slučaju Kosova. Kada bi ovakav stav imao razumevanja i za srpske žrtve rata za jugoslovensko nasleđe, ne bi mu se načelno mogle naći zamerke. No, to nije slučaj, pošto se Srbi, slično liberalnoj ortodoksiji,780 smatraju krivim za sve što se devedesetih dešavalo na prostoru SFRJ, pa čak i neprijateljem: 777 Docnije, u januarsko-februarskom broju iz 2001. objavljen je i veoma dobar članak o uočenim prvim posledicama dejstva osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi na Kosovu (Dmitryev, 2001). 778 Hjudis primećuje da je glavni razlog za bombardovanje SRJ bio u pribavljanju dostojanstva NATO pred proslavu 50 godina postojanja i posle početka procesa proširenja na postsocijalističku Evropu, a ne u sprečavanju „humanitarne katastrofe“ (Hudis, 1999a). 779 Citiran Žan-Kristof Rifen (Jean-Christophe Rufin), bivši pripadnik „Doktora bez granica“ (Hudis, 1999a). 780 Utoliko ne čudi što se citira jedan od glavnih predstavnika takvog gledanja na Ratove za jugoslovensko nasleđe, Majkl Ignjatiev (Michael Ignatieff): „Dok NATO politike obiluju protivrečnostima, Milošević je, po rečima analitičara Balkana Majkla Ignjatieva, ‘uporno konzistentan’: ‘Od 1990, Milošević sledi jedan jednostavan princip. U bilo kojoj zemlji [bivše

586 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Kada su Srbi napali Bosnu 1992, vodeće sile ih nisu sprečile. Umesto toga, one su održavale zabranu uvoza oružja Bosni, otežavajući toj zemlji da se sama odbrani. Kada je Bosna konačno uspela 1995. da zajedno s Hrvatskom preuzme ofanzivu i nanese presudan vojni poraz Srbima, SAD su uskočile i prisilile je da prihvati Dejtonski sporazum. Ovo je donelo ’mir’ Bosni po veoma skupoj ceni pošto je bila naterana da prihvati legitimitet srpske ’republike’ koja je okupirala trećinu njene teritorije, koja je uspostavljena kroz etničko čišćenje desetina hiljada bosanskih muslimana“ (Hudis, 1999a).

Dobija se dojam da protivljenje intervenciji SAD istovremeno pojačava neprijateljski stav prema Srbima kao naciji. Naime, oni su prepoznati kao neprijatelj i zato se želi jačanje svih koji su ratovali protiv njih, kako SAD ne bi mogle da koriste situaciju za sopstveni imperijalni upliv. Otuda su nekritički antisrpski, probošnjački i proalbanski stavovi bili posebno gorljivi, kako bi se uspostavila ravnoteža sa levičarskim antiimperijalnim stavom. Tako se, možda, može tumačiti i bezostatna podrška OVK koju je pružala cela redakcija News and Letters. Postojale su, međutim, i ideološke veze između nekih pripadnika OVK – koja je sve dok joj NATO saveznici nisu skrenuli pažnju na loš marketinški efekat koristila stari komunistički pozdrav, stisnutu pesnicu priljubljenu uz slepoočnicu – i članova redakcije.781 Hjudis je krajnje antisrpsko usmerenje pokazao i prilikom osvrta na knjigu Čomskog Novi militaristički humanizam, iznevši veoma originalnu i iskustveno nepotkrepljenu teoriju kojom je satanizovao ionako već demonizovane Srbe: „Čomski ne pominje da je ’Operacija potkovica’ nazvana po taktici koju su koristile srpske paravojske u Bosni opkoljavajući selo u oblikovanoj formaciji slova U, ubijajući i silujući one koje bi zarobile i terajući preostale u beg. Niti je pome

Jugoslavije] gde je srpska manjina dovoljno brojna, on je naoružava i u borbi podržava. Smrti četvrt miliona ljudi i stvaranje dva miliona izbeglica [u bosanskom ratu] su rezultat njegove istrajne primene ovog principa’.” (Ignatieff, The New Yorker, May 10, 1999, cit. pr. Barry, Holmes 1999) Broj žrtava se duplira, a delanja nesrpskih delatnika u sukobu se sistematski zanemaruju kako od liberala, tako i od News & Letters. Poluistine su najubojitije propagandno oružje. 781 O potonjem svedoči i činjenica da je jedan od vođa OVK zadužen za diplomatiju, Pljurat Sejdiju (Pleurat Sejdiiu), dao intervju 1999. godine za junski broj časopisa. Sejdiju je objasnio da je za njih bitan nacionalizam, a ne opšta ideološka oblanda u koju ga obavijaju: „Najveći deo nelegalnih grupa u posleratnoj Jugoslaviji bio je nacionalistički, ali pošto smo morali da pribavimo podršku albanske države, one su morale da prigrle ideologiju marksizma zato što je Albanija imala marksistički režim. No, kad je komunizam propao, i LDK se takođe promenio, pa smo sada bez ideologije”. Ipak, angloamerički „marksisti-humanisti” su, izgleda, i dalje verovali u marksistički karakter OVK: „Bitna je razlika između Bosne iz 1995, kada su bosanske snage bile u ofanzivi protiv Srba, i sadašnjeg stanja u kojem je OVK u defanzivi. Ono što će presuditi jeste sposobnost Kosovara da ovo preokrenu u revolucionarni rat“ (Ford, 1999).


nuo da je Milošević poslao 40.000 vojnika na Kosovo PRE (verzalom istakao, P. H.) američke invazije obogaćujući ih veteranima paravojski iz Bosne koji su veoma dobro znali šta se očekivalo od njih sa ’Operacijom potkovica’.“ (Hudis, 1999b).

Doista, osim poznavanja teorije marksizma-lenjinizma, Hjudis je pokazao i da mu je mašta veoma razvijena. Zamislio je neke Srbe-monstrume kako bi sebi dozvolio da na njih ne primenjuje humanistička merila. U velikoj meri ih je obezličio i dehumanizovao. Kao i drugi kritičari knjige Novi militaristički humanizam, npr. Edrijen Hejstings (Adrian Hastings), i Hjudis zamera Čomskom što ne pominje rat u BiH, „kao da je masakr stotina hiljada kroz pažljivo orkestrirani genocid bio istorijska trivijalnost bez značaja za ono što je Milošević radio na Kosovu“. Dakako, genocid je retorski leitmotif koji opravdava izričito antisrpski stav, a da bi se pokazalo kako se odista radilo o genocidu izmišlja se broj od „nekoliko stotina hiljada“ ubijenih. Ipak, Hjudis je napravio i dobar komentar na pitanje Čomskog kako bi reagovale SAD ako bi Portoriko rešio da proglasi nezavisnost. Hjudis veli da je opštepoznato kako bi SAD reagovale, ali postavlja pitanje da li bi u tom slučaju trebalo podržati SAD ili Portoriko? Naravno, levičar bi, smatra Hjudis, morao podržati Portoriko i pravo njegovih građana na samoopredeljenje. Problematičan je, međutim, stav urednika N&L kada dovodi u pitanje mišljenje Čomskog, koji „iako anarhista“ jeste „bukvalno apologeta Miloševića“, da Srbija „zaprečava instituciju globalnog sistema kojim dominiraju SAD“. Autoru ovih redova se čini da Miloševićeva Srbija doista jeste smetala uspostavljanju kapitalističkog sistema, jer je prekidala uobičajeno kapitalističko poslovanje na Balkanu. Treba imati u vidu da je npr. prevoz robe bio znatno skuplji i dugotrajniji, pošto je morao da ide okolnim putevima zaobilazeći Srbiju. Uopšte, logika širenja tržišta nije podnosila rupu u sred sistema, pa nije jasno zašto bi zbog ove konstatacije Čomski bio apologeta Miloševića. Hjudis je ponudio objašnjenje koje se sastoji u činjenici da je Milošević bio „garant mira na Balkanu“, tj. američki saveznik, posle Dejtonskog sporazuma sve do 1998. godine. Iako je to tačno, može se argumentovati da je, ipak, ekonomska politika Miloševića bila socijalistička i da je smetala odvijanju kapitalističkog poslovanja. Sem toga, on nije uspeo da reši problem Kosova u saglasnosti sa željama SAD. Sve u svemu, čini se da je ova kritika Čomskog neopravdana. No, Hjudis nalazi za Čomskog reči opravdanja u kojima se, osim antisrpskih stereotipa, može naći i zrnce istine: „Promašaj Čomskog da podrži borce protiv genocida u Bosni i na Kosovu, posle plodnog pisanja svih ovih godina u odbranu žrtava ’etničkog čišćenja’ u Gvatemali, Istočnom Timoru i drugde, pokazuje da je moć militarizma SAD postala tako totalna da su čak i anti-etatistički radikali uvučeni u pravljenje apologija bilo koje sile, makar bila ne znam koliko reakcionarna, onoliko dugo koliko se ona može smatrati preprekom američkoj dominaciji“ (Hudis, 1999b).


Tipično za propagandistički stil pisanja, News & Letters neposredno posle povlačenja vojske SRJ s Kosova u redakcijskom komentaru782 bavio se brojem žrtava, tvrdeći da su: „... srpske paravojske, policija, i vojnici isterali oko 800.000 Albanaca preko granice. Drugih 500.000 Albanaca se nedeljama skrivalo po kosovskim planinama i šumama trpeći gladovanje i srpske napade. Čak i najopreznije procene sugerišu da su snage jakog čoveka Srbije Slobodana Miloševića ubile preko 10.000 civila pošto je bombardovanje NATO počelo u martu. Ako kosovsko stanovništvo broji 1,8 miliona, onda je to jedan na 180 ljudi, nešto što bi se moglo porediti sa 1,5 miliona ubijenih u zemlji veličine SAD”.

Ako je činjenica da je „najkonzervativnija” procena Stejt departmenta govorila da je svega pola procenta (0, 55) albanskog stanovništva ubijeno na Kosovu, onda je bilo potrebno da se kaže koliko bi tih pola procenta iznosilo kada bi se primenilo na SAD. Ključna stvar, međutim, bila je da se predstavi kako su Srbi izvršili genocid na Kosovu, kao što se to u međunaslovu tvrdilo.783 U stvari, nije jasno da li je 300.000 kosovskih Srba uopšte uključeno u stanovništvo Kosova, kao što je zamagljena i činjenica da je zbir poginulih svih strana, kako vojnika tako i civila na Kosovu, najviše 10.000. Primenjivala se propaganda koja je po korišćenju poluistina i otvorenih laži bila na nivou RTS iz dana ratnohuškačke kampanje Milorada Vučelića i saradnika prema nesrbima, kao i nekih angloameričkih liberalnih i svenemačkih konzervativnih glasila prema Srbima tokom devedesetih (Bakić, 1997; 1998; 1999): „Kao u bosanskom ratu 1991–1995, kao dodatak fizičkoj eliminaciji, silovanju, i proterivanju, četvrti oblik srpskog genocida bio je kulturni. Srpske snage su sistematski uništavale albanske, osmanske, i muslimanske kulturne institucije i spomenike uključujući džamije, biblioteke, mostove, i istorijske zgrade. Oni su, takođe, oteli stotine hiljada ličnih karata od deportovanih. Plan je bio da se iskoreni sećanje na albansku zajednicu na Kosovu”.

Nije sporno da je bilo mnogo zločinačkih akcija srpskih snaga prema Albancima na Kosovu, kao što nije sporno da su mnogima oduzimani lični dokumenti u cilju sprečavanja povratka na Kosovo. Sporno je odsustvo uvida da se upravo u vreme pisanja – jul 1999. – odvijao etnički progon Srba s Kosova. U istom redakcijskom komentaru ispod međunaslova „kriza 782 „Aftermath of the war over Kosova”, News & Letters, 1999 July. 783 Serbian genocide in Kosova. Albanski termin „Kosova“ sistematski je primenjivan u News & Letters, iako je zvanični naziv, kako je svedočio Veton Suroi u razgovoru sa piscem ovih redova, na engleskom jeziku „Kosovo“.


levice“ kritikovale su se one struje levice koje nisu u svemu delile stavove sa „humanističkim marksistima“: „U nekim slučajevima levičari su poricali Miloševićeve genocidne aktivnosti od bosanskog rata nadalje i nazivali lažnom njegovu optužnicu za ratnog zločinca. Drugi, kao što je osvedočeni pacifista Dejvid Mekrejnolds (David McReynolds), dok priznaju Miloševićevu brutalnost, dozvoljavali su antiimperijalizmu da potisne antirasizam i antigenocidnost. Kako su se srpske snage povukle, napisao je: ’Milošević je problem za Srbe. NATO i američka arogancija su problem za nas’. Kao humanističko-marksistički internacionalisti, uvek smo se protivili takvom sužavanju naše vizije slobode. Na nesreću, međutim, veliki deo levice je ulovljen u zamku antiimperijalizma koji stavlja na stranu bilo kakvu viziju za koju se zalažemo“.

Drugim rečima, kriza levice se nalazila u činjenici da antiimperijalizam kruga oko Z-net i različitih trockista odnosi prevagu u odnosu na antisrpstvo humanističkih marksista. Zamera se nešto, iako nije jasno šta, stavu da je Milošević problem za Srbe, a NATO za Amerikance. Da li je redakcija s krajem bombardovanja SRJ, usled rivalstva s drugim radikalnim levičarima, napustila antiimperijalistički stav i izjednačila se sa levim liberalima? Sa dosledno levičarskog stanovišta, teško je izjednačavati zločine velikih sa zločinima malih, a redakcija časopisa upravo to čini: „Izazov s kojim se suočavamo u predstojećem periodu jeste opiranje svim oblicima rasizma, klasne represije, seksizma, i genocida, bilo da je počinilac američki imperijalizam i njegovi saveznici, ili snage koje im se opiru. Jedino na takav način možemo predvideti viziju poslekapitalističke budućnosti. Zato mi nastavljamo da podržavamo deceniju dugu borbu Kosovara za demokratiju i nezavisnost, bilo protiv Miloševićevog genocidnog režima ili protiv okupacije NATO“.

Korišćenje reči „genocid“ kroz čitav članak odaje da se radi o propagandi u korist Albanaca s Kosova, ali i o pravdanju sopstvene pristrasnosti i manjka kritičnosti prema američkom imperijalizmu, jer genocida na Kosovu nije bilo, baš kao što nema ni borbe Albanaca protiv okupacije NATO. Sa etičkog stanovišta, pak, teško je braniti primenjivanje istih aršina na najmoćnije i prilično nemoćne delatnike u međunarodnoj politici. Čini se da se „poslekapitalistička budućnost“ pominje više u dekorativne no u suštinske svrhe, a da je antisrpski stav postao gotovo jedna od centralnih crta ideologije „humanističkih marksista“: „Od 1991. Srbija je ubijala stotine hiljada u Bosni i još hiljade na Kosovu (...) Bez obzira na to da li će Milošević zadržati vlast ili neće, ostaje da se vidi da li će

590 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači ovi glasovi opozicije izaći sasvim na kraj sa odgovornošću Srbije za genocid na Kosovu i u Bosni – i što je glavno, njenom užasavajućom odgovornošću za masovna silovanja desetina hiljada žena“.784

Uz uobičajene optužbe za genocid i uveličavanje broja žrtava, nije naveden nijedan izvor, a kamoli dokaz za tvrdnju o silovanjima, što svedoči da se radi o gruboj antisrpskoj propagandi, jer se ceo narod krivio za sva, pa i izmišljena zla koja su se stvarno ili navodno desila tokom devedesetih na prostoru bivše SFRJ. Istovremeno, potvrđivalo se da časopis ne odustaje od predane zaštite prava žena.785 Ako je Čomski razočarao N&L, Mihailo Marković ih je sasvim ogorčio, pa smatraju da „bivši marksistički humanista“ kao „jedan od intelektualnih autora srpskog genocida u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, zaslužuje da mu se sudi“.786 Nesumnjivo, liberali bi suđenje podržali. Ne čudi ni odnos N&L izražen u uvodniku prema političarima koji su zamenili Miloševića:787 „Nije mala stvar da Slobodan Milošević – čiji su ratovi od 1991. do 1999. prouzrokovali 200.000 mrtvih, od kojih su skoro svi nesrpski civili, čije su paravojske dale svetu novi užasni termin ’etničko čišćenje’, i čije su snage, takođe, uspostavile logore za silovanje na angro – sedi sada u zatvorskoj ćeliji. Njemu je pre mesto tamo no u luksuznoj predsedničkoj palati gde su mu dozvolili da ostane od oktobra od njega ne mnogo različiti novi vođi“.

Belodano je da se ratovi za jugoslovensko nasleđe vide pojednostavljeno, baš onako kako ih vide i liberali, naročito levi, kao delo Slobodana Miloševića i srpskog nacionalizma uz standardne izmišljotine da je skoro duplo više no 784 Redakcijski uvodnik (Nacrt humanističko-marksističkih perspektiva 1999–2000), „World crisis and the theoretic void: Taking responsibility for Marxist-Humanism”, News & Letters, August–September 1999, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/Aug-Sept/8.99_ dp.htm, pristupljeno 26. III 2008. godine. 785 Docnije se u tekstu citira „koncept“ Raje Dunajevskaje, prema kojoj se gaji tipično marksistički kult nepogrešive ličnosti, da je „žena snaga i Razum revolucije“. Ceo nacrt je primer egzegetski shvaćenog marksizma. 786 Po prvi put se u N&L Srbija optužuje za „genocid“ i u Hrvatskoj u tekstu „The Balkans after Milošević“, N&L, December 2000, http://www.newsandletters.org/Issues/2000/Dec/12.00_ olat.htm, pristupljeno 26. III 2008. Na drugom mestu, za Markovića se „kao regionalno najznačajnijeg filozofa” i „nekada principijelnog socijalističkog humanistu”, kaže i da je „zaradio mesto u istoriji među onim filozofima ere državnog kapitalizma koji su svoje dijalektičke veštine iskoristili da pravdaju najnehumanije oblike represije, od Hajdegera i nacizma preko različitih ‘progresivnih’ (mislilaca) i totalitarnog komunizma, pa do Fukoa i homeinizma”. Čudno je da „humanistički marksisti“ ne prepoznaju da se era državnog kapitalizma kakva je vladala u većem delu XX veka završila najdocnije s padom Berlinskog zida. 787 „Milosevic’s arrest, tensions in Macedonia”, May 2001, http://www.newsandletters.org/ Issues/2001/May/1.05_editorial.htm, pristupljeno 26. III 2008. godine.


stvarno poginulih u ratovima na prostoru SFRJ788 (oko 130.000), te da su svi poginuli civili, iako vojnici čine tri petine poginulih u bosanskom ratu, pa iako je i četvrtina Srba stradala u njemu, a dve trećine Srba iz Hrvatske prognano. Politički vođi Srba su bez izuzetka oličenje zla, a Slobodan Milošević je najgori među njima. Postavlja se pitanje: šta raditi sa takvim političarima i narodom iz kojeg potiču? Koja bi kazna bila primerena za ovu „genocidnu državu“? Odgovor se može nazreti iz istog teksta: „Na međunarodnom planu, nesrećna je istina da danas, kao i tokom 90-ih, SAD i njihovi saveznici u NATO gledaju u jednoj snažnoj i dominantnoj Srbiji ključ za ’stabilnost’ na Balkanu. Zato su joj se tek simbolično opirali u Bosni pritiskajući ovu da prihvati ponižavajući i represivni Dejtonski sporazum 1995. godine. Zato nisu čak ni raspravljali o Kosovu u Dejtonu i intervenisali su tamo tek 1999. pošto je Milošević otvoreno ponizio NATO u predvečerje zvaničnog proširenja na Istočnu Evropu, deportujući pred očima svetskih medija stotine hiljada kosovskih Albanaca kojima je NATO obećao zaštitu. Zato nije NATO, već istrajni i herojski otpor Bosanaca i Kosovara ono što je predstavljalo odlučujući element u porazu Miloševića i postavljanju temelja za njegovo zbacivanje prošlog oktobra. No, zato se NATO snažno protivi maloj pobuni među albanskom manjinom u susednoj Makedoniji“.

Gotovo je šokantno kako jak proalbanski, antisrpski i uopšte antislovenski stav izbija iz ovih rečenica. Čini se da bi autora uvodnika, jedino okupacija i temeljito prevaspitavanje Srbije zadovoljilo. Istovremeno, izgleda da bi jedino pravedno rešenje za Albance bilo u pravljenju jedne velike Albanije, dok je sasvim nevažno kakva bi sudbina snašla Makedonce. *** Pokazano je da su ratovi za jugoslovensko nasleđe u kojima se odigrao poslednji čin procesa nestajanja Jugoslavije bili lakmus papir za određivanje levice posle pada Berlinskog zida i za međusobno ideološko razgraničenje raznovrsnih levičarskih grupa na Zapadu. Niukoliko se nije radilo o slučajnim 788 Broj od 200.000 mrtvih se pominje i 2002. godine u tekstu „Milošević on Trial“, March 2002, http://www.newsandletters.org/Issues/2002/March/olat_milosevic_Mar02.htm, pristupljeno 26. III 2008; kao i u tekstu iz martovsko-aprilskog broja iz 2005. godine „Milosevic war trial”, http://www.newsandletters.org/Issues/2005/Mar-April/OLAT-Milosevic_ Mar-April_05.htm, pristupljeno 26. III 2008; te i u tekstu iz aprilsko–majskog broja 2007. „Rulling on Bosnia”, http://www.newsandletters.org/Issues/2007/April-May/OLAT-Bosnia_ Apr-May_07.htm, pristupljeno 26. III 2008, u kojem je Srbija nazvana „genocidnom državom” koja se „nalazi na istom rangu na lestvici za članstvo (u EU, prim. aut.) kao demokratska preovlađujuće muslimanska Turska”. Doista, poput levih liberala i humanistički marksisti mogu primenjivati dvostruke standarde, jer otkud to da su autori zaboravili sudbinu Kurda u Turskoj?


razlikama između različitih ideoloških usmerenja koja se samopoimaju kao leva, već je pokazano da su razlike koje su oštro došle do izražaja sistematskog karaktera. Pokazalo se da je, iako je pad Berlinskog zida doveo do snažnog pomeranja ideološko-političkog spektra udesno i posledičnog slabljenja levih snaga, levica u tradicionalnom značenju te reči, kao antikapitalistički usmerena, preživela. Štaviše, neki od najpriznatijih intelektualaca danas u svetu, npr. Noam Čomski, predstavljaju primere takvih antikapitalistički i antiimperijalistički usmerenih intelektualaca. Veći deo nekadašnjih levičara, međutim, naročito iz perioda kada je radikalna levica bila u modi, tj. iz šezdesetih i sedamdesetih, preživelo je konverziju i preobrazio se iz levičara u druga ideološka opredeljenja; najpre u leve liberale. Levi liberali su pristalice levih ideja kada je u pitanju kulturna osa odvajanja levog od desnog u političkom životu: oni brane prava rodnih, seksualnih, rasnih i etničkih manjina, zalažući se za njihovu pozitivnu diskriminaciju. Kada je, međutim, ekonomska osa u pitanju, oni kapitalizam ne smatraju glavnim neprijateljem, a socijalizam poželjnom vizijom društva, već se zalažu za regulisano tržište i preraspodelu dobara od bogatih siromašnima kako bi se na taj način ostvarila socijalna pravda. Uz to, oni su naglašeno moralistički usmereni u političkom životu i skloni zalaganju za „humanitarne intervencije“ kako bi se zaštitile žrtve tlačenja u svetu. Pošto su SAD i njihovi saveznici u NATO jedina sila koja je kadra da izvodi intervencije, levi liberali de facto podržavaju, manje ili više svesno, ostvarenje interesa ove sile u svetu, jer se od bilo koje države ne može očekivati da sledi moralni imperativ, već isključivo državne interese, onako kako ih ona odredi. Moralna gorljivost ih, osim vezanja uz američki imperijalizam, ume učiniti neosetljivim za žrtve onih koji se američkom imperijalizmu opiru, i može ih kadšto činiti nekritičkim podržavaocima onih koji se vide kao žrtve, jer se ne uviđa da se etnizacijom žrtvi zapravo tera voda na imperijalističku vodenicu. Utoliko, levi liberali često završavaju u pravdanju imperijalne politike SAD i apologiji etnizovanih žrtvi, npr. Bošnjaka i Albanaca, katkad i Hrvata, i njihovog nacionalizma, kao što npr. pisanje M. A. Hora i Martina Šoa o ratovima za jugoslovensko nasleđe zorno potvrđuje. Radikalni levičari, pak, uz neznatne izuzetke, zauzimaju dosledno levičarski stav kako po ekonomskoj tako i po kulturnoj osi, i bezostatno se bune protiv imperijalne politike velikih sila, a naročito trenutno najveće – SAD. Antiimperijalizam ih kadšto odvlači u pristrasnost u korist onih koji se protive američkom imperijalizmu – u ovom slučaju Srba – i u preveliku strogost kada su u pitanju saveznici ovog imperijalizma, Bošnjaci i Albanci na Kosovu. To ih u težim slučajevima, npr. u slučaju grupe oko E. Hermana, dovodi i do negiranja genocidnog karaktera pokolja u Srebrenici, čime se žrtvama čini nepravda.

12. K a uporednim istraživanjima nestanka višenacionalnih država i oružanih etničkih sukoba

U analitičkom pogledu poredba daje nezamjenjivi doprinos tumačenju povijesnih činjenica. Ona, naime, rijetko kada ostaje pri pukoj deskripciji različitosti. Utvrđivanjem neke neočekivane posebnosti, poredba u većini slučajeva ponajprije nameće pitanje uvjeta njezina nastanka, tijeka i pojavnih oblika. Poredba osim toga služi kritiziranju uvriježenih tumačenja. Hajnc Gerhard Haupt (Heinz Gerhard Haupt) i Jirgen Koka (Juergen Kocka)

12.1. Uvod Studija koja se nalazi pred čitaocem ima za cilj istraživanje jednog slučaja nestanka višenacionalne države. Trebalo je ponuditi opis ideoloških sukobljavanja koja su presudno oblikovala ustrojstva različitih državnih oblika kroz koje je država prolazila,789 te objašnjenja zašto su se različite ideologije jugoslovenstva javljale na osnovu ideje jugoslovenstva. Strukturno rivalski odnosi srpskog i hrvatskog nacionalizma uslovljavali su uobličavanje kako različitih oblika jugoslovenstva, tako i različite ustavne oblike države. Ukazano je, takođe, na presudnu uslovljenost male višenacionalne države spoljnim činiocima u toku vremena. Pa ipak, sva ova saznanja su samo verovatna, a nikako ne i izvesna. Ona mogu biti istinolika, ali to ne znači da su i sasvim istinita. Da bi se verovatnoća približavanja istinitosti povećala, potrebno je u budućnosti primeniti uporedno-istorijska istraživanja kao „najširi oblik induktivnog zaključivanja u društvenim naukama“, tj. ući u uporedna istraživanja nestanka višenacionalnih država, kako dijahrono, istraživanjem nestanka višenacionalnih imperija koje su bivstvovale na istom prostoru na kojem i Jugoslavija u prošlosti, u prvom redu Habzburške monarhije, tako i sinhrono, istraživanjem neophodnih i dovoljnih uslova nestanka socijalističkih višenacionalnih država, velike višenacionalne socijalističke imperije, SSSR, i dvonacionalne Čehoslovačke. 789 Kada je reč o Kraljevini SHS (Jugoslaviji), taj opis je dat u prethodno urađenoj studiji (Bakić, 2004).


U tom slučaju bi se i propasti evropskog socijalizma kao sistema morala posvetiti dužna pažnja, svakako veća no u ovoj studiji. Takođe, vredno je porediti višenacionalne države koje su nestale sa onima koje se barem za sada održavaju (Marković, 2004: 18), poput Španije, Velike Britanije ili Belgije. Sem toga, tu je i Bosna i Hercegovina, čiji je slučaj poređen sa slučajem Jugoslavije u ovoj studiji, višenacionalna država koja je nastala na razvalinama Jugoslavije, uprkos činjenici da je od samog međunarodnog priznanja bila razdirana nacionalističkim građanskim ratom u koji su bile umešane nacionalističkim apetitima vođene i njoj jedine dve susedne države naslednice Jugoslavije. Ovakva složena uporedno-istorijska istraživanja trebalo bi da dovedu do izolovanja neophodnih i dovoljnih uslova nestanka takvih država, te njihovo razlikovanje od onih koji čine samo propratne uslove koji olakšavaju dejstvo prvopomenutih, iako bi se možda došlo i do rezultata da su istorijski slučajevi jedinstveni. No, da bi se bilo šta tvrdilo sa većom pouzdanošću neophodna su istraživanja, a veoma je poželjno da istraživač bude poliglota kako se ne bi isključivo oslanjao na sekundarne izvore. U sklopu ovih istraživanja nalaze se i uporedna istraživanja ratnih zločina u kontekstu nestajanja višenacionalnih država, a naročito onih najtežih, kakvi su masovni etnički progoni i genocid. Ovde se razmatraju doprinosi retkih studija koje su pokušale da nestanak Jugoslavije stave u uporedan okvir. Među njima postoje znatne razlike u pristupu, opsegu poređenja, naglašavanju pojedinih determinizama i teorijskoj dubini zahvata, ali su ipak objedinjene hvale vrednom primenom uporednog okvira. 12.3. Uporedno-istorijska ili uporedno-institucionalistička istraživanja? Alfred Stepan (Alfred Stepan), profesor političkih nauka na Univerzitetu Kolumbija (Columbia) i Huan Hose Lins (Juan José Linz),790 profesor emeritus politikologije na Jejl (Yale) univerzitetu, dvojica su izuzetno uglednih društvenih naučnika komparativista koji su svetsku slavu zaslužili svojim uporednim istraživanjima prelaska „totalitarnih“ i autoritarnih u „demokratske“ 790 Ovaj politikolog bio je ideološko-teorijski kolovođa neistoričnog podvođenja režima Slobodana Miloševića pod „sultanističke“ režime, što su u vreme borbe protiv njega sledili nekoliki ugledni politikolozi u nas, npr. Vladimir Goati, Slobodan Antonić i Dušan Pavlović, da bi danas takvo određenje uglavnom napustili. Politikološki formalizam došao je tom prilikom do punog izražaja, zato što je Lins Veberov pojam sultanizma koji se odnosi isključivo na ličnu vlast u patrimonijalnim sistemima proširio na neideološke autoritarne tipove lične vlasti, čime se potpuno izgubila društvena osnova određenih režima.

Ka uporednim istraživanjima nestanka višenacionalnih država i oružanih etničkih sukoba 595

režime.791 Ovakvo teorijsko usmerenje podrazumevalo je utemeljenje u hladnoratovskom saznajnom okviru predstavljanja i tumačenja stvarnosti, premda se autori izričito ograđuju od svođenja „ustaljenja (konsolidacije) demokratije“ samo na izbore i tržište (Linz, Stepan, 1996: 7). Antikomunistički diskurs se, prema tome, takođe mogao očekivati. Oni polaze od toga da se potpuni demokratski prelaz (tranzicija) dogodio u trenutku kad je: „... dovoljan sporazum postignut o političkim procedurama potrebnim da proizvedu jednu izabranu vladu kada jedna vlada dolazi na vlast kao neposredni rezultat slobodne narodne volje, kada ta vlada ima de facto vlast da stvara novu politiku, te kada izvršna, zakonodavna i sudska vlast stvorena od nove demokratije ne moraju da dele vlast sa drugim de iure telima“ (Linz, Stepan, 1996: 3).

Očevidno je da ovakav početni teorijski stav ne može imati opravdanja u primeni na višenacionalnu političku zajednicu. Otuda autorima sledi priznanje za uočavanje ove činjenice. Oni, naime, uviđaju da problem ostvarenja „državnosti“, kada „značajan deo stanovništva ne prihvata granice izvesne države (bilo da je ona konstituisana na demokratski način ili ne) kao legitimne političke jedinice kojoj oni duguju poslušnost“ (Linz, Stepan, 1992: 123),792 može prethoditi problemu ostvarenja „demokratije“. Utoliko, kada je postojeća država višenacionalna i kada različite nacije unutar nje žele ostvariti potencijalnu nacionalnu umesto postojeće višenacionalne države u liberalno-demokratskom kontekstu višestranačkih izbora i opšteg prava glasa, javlja se problem „državnosti“ pre nego što se problem „demokratije“ može javiti. Tada „dogovor o državnosti prethodi dogovorima o demokratiji“, dok „takvi dogovori nisu nužno prethodeći za nedemokratske sisteme“ (Linz, Stepan, 1992: 123–124), jer autoritarni režim može prisiliti građane na poštovanje granica postojeće države. Ovde valja primetiti da ovakav teorijski stav ideološki pravda ne samo liberalnu demokratiju, već i nacionalizam, jer se on smatra legitimnom snagom u borbi protiv postojećih državnih granica neke višenacionalne države.793 Odista, autori smatraju da „demokratska 791 Linz Juan i Stepan Alfred (1996). Problems of Democratic Transition and Consolidation: Southern Europe, South America, and Post Communist Europe. Baltimore: Johns Hopkins University. Studija je navedena u 1225 bibliografskih jedinica. 792 Članak iz 1992. „Political Identities and Electoral Sequencing: Spain, the Soviet Union, and Yugoslavia”, Daedalus, V. 121/N. 2, pp. 123–139, citiran je u 55 bibliografskih jedinica. 793 „Prema tome, ako značajna grupa ljudi ne prihvata zahteve za poslušnošću kao legitimne zato što ljudi ne žele da budu deo ove političke jedinice, kako god ona bila konstituisana ili rekonstituisana, to predstavlja ozbiljan problem demokratskom prelazu i još ozbiljniji problem demokratskom ustaljenju“ (Linz, Stepan, 1992: 124). Otuda i pravilo koje autori dedukuju: „što je veći udeo ljudi na datoj teritoriji koji osećaju da ne žele da budu članovi te teritorijalne jedinice, kako god ona bila rekonstituisana, to će teže biti ustaliti demokratiju unutar te jedinice“ (Linz, Stepan, 1992: 124).


teorija i demokratska praksa treba da ostave izvestan prostor za miroljubivo dogovorno otcepljenje“ (Linz, Stepan, 1992: 125). Prema tome, uspostavljanje demokratije ne mora značiti i ustaljivanje (konsolidovanje) demokratije. Tek kada ni jedna značajna politička snaga ozbiljno ne pokušava svrgnuti demokratski režim ili se otcepiti od države, može se govoriti o ustaljenoj (konsolidovanoj) „demokratiji“ (Linz, Stepan, 1996: 5). Proučavajući prelaz iz autoritarnog u demokratsko društvo, autori su poredili tri države: Španiju iz druge polovine sedamdesetih, te SSSR i SFRJ s početka devedesetih. Njihova institucionalistička teza je vrlo jednostavna: u višenacionalnoj državi, a naročito u etnofederaciji, ako se želi njen opstanak, nakon pada autoritarnog režima savezni višestranački izbori moraju prethoditi republičkim, jer jedino tako će postojati institucionalni podsticaji stvaranju političkih stranaka na saveznom nivou i saveznih političkih programa (Linz, Stepan, 1992: 124, 126). U protivnom, ako republički izbori prethode saveznim, neće biti dovoljno podsticaja za razvijanje političkog života na saveznom nivou, već će biti više podsticaja za isticanje „antidržavnih etničkih pitanja, te će dan po regionalnim izborima legitimitet države biti slabiji“ (Linz, Stepan, 1992: 124–125, 126). Autori se izričito protive „pomodnoj“ tendenciji da se ustaljenje španske liberalne demokratije smatra zavisnim od povoljnog društvenoekonomskog i geopolitičkog konteksta (Linz, Stepan, 1992: 125), što znači da oni sistematski potcenjuju spoljnopolitički kontekst. Međutim, ono što se bilo koji analitičar španskog razvojnog puta mora zapitati jeste zašto je autoritarni frankistički režim potrajao čak do Frankove smrti 1975, pa i tri godine potom. Čini se da njegov režim ne bi mogao tako dugo potrajati bez nedvosmislene podrške prvo nacističko-fašističkog saveza pre i tokom II svetskog rata, a zatim i američke antikomunističke i imperijalističke spoljne politike posle II svetskog rata, jer kako se Ričard Nikson (Richard Nixon) biranim rečima izrazio: „General Franko je predstavljao odanog prijatelja i saveznika Sjedinjenih Država“.794 Na isti način, bez jake američke podrške „prelazu (tranziciji) u demokratiju“ i ustaljivanju demokratije u postojećim granicama Kraljevine, pitanje je da li bi se održala sama država izazvana baskijskim i katalonskim nacionalizmom. No, bez obzira na to što pisac ovih redaka smatra da zapostavljanje pomenutih činilaca vodi pravdanju američkog imperijalizma i zapostavljanju značaja spoljne politike uopšte za strukturisanje unutrašnje politike u hladnoratovskoj i post-hladnoratovskoj Evropi, oni misle da naglasak na pomenutim činiocima „doprinosi opasnom pomanjkanju teoretske pažnje odnosima između demokratskog prelaza (transition), državnosti, i sleda izbora“ (Linz, Stepan, 1992: 125). U tom kontekstu, oni nude korektan opis dešavanja: 794 Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Francisco_Franco, pristupljeno 1. IX 2008. godine.


„Španija je započela proces demokratizacije s potencijalom za opasan problem državnosti. Najvažniji pokazatelj ove opasnosti je činjenica da dok nijedan armijski oficir nije bio ubijen tokom baskijske pobune 1968–1975. pod Frankom, ili u prelaznom periodu između 1975. i 1977, u postizbornom periodu demokratske vladavine između 1978. i 1983. stradalo je trideset sedam oficira usled baskijskog nacionalističkog nasilja“ (Linz, Stepan, 1992: 125).

Ovde se čovek može zapitati šta bi bilo da SAD nisu bile zainteresovane za opstanak Španije, a da je nekoj drugoj sili bilo stalo da razbije Španiju uz saradnju baskijskog i katalonskog nacionalizma. No, autori, ideološko-teorijski slepi za spoljnopolitički činilac, ovo pitanje nisu postavljali, već su samo zaključili da je ključna bila činjenica prvobitnog sprovođenja izbora na saveznom nivou. Pa ipak, na referendum za usvajanje španskog ustava u Baskiji izašlo je samo 45,5% birača, ali je od njih 68,8% glasalo za usvajanje ustava (Linz, Stepan, 1992: 126). Uprkos rečitosti navedenog podatka, autori smatraju da bi drugačiji redosled održavanja izbora (odnosno, da su regionalni izbori prethodili državnim) favorizovao „etnička pitanja“ u predizbornoj kampanji, pa bi i „nacionalističke stranke i njihovi simpatizeri bili radikalniji“ (Linz, Stepan, 1992: 127). Važno je pitanje šta je dovelo do toga da se ovakav redosled izbora uspostavi. Da li se radi o tome da Španija nije imala prethodno uspostavljenu etnofederalističku strukturu kao što je bio slučaj sa socijalističkim višenacionalnim federacijama ili je, možda, spoljni činilac u jednom slučaju insistirao na određenom institucionalnom rešenju, a u drugom nije? Takođe, ovakav sled izbora omogućio je, vele autori, javljanje višestrukih identiteta, zato što su Katalonci npr. dobili pravo na upravljanje kulturnim pitanjima, obrazovanjem, radijom i televizijom (Linz, Stepan, 1992: 127–128). Iako priznaju da je upravljanje pitanjem državnosti bilo znatno teže u Sovjetskom Savezu i Jugoslaviji no u Španiji, oni smatraju da je politika koja je vođena u obe zemlje zapravo bila „optimalna“ ukoliko se želeo „raspad države i jačanje etničkog sukoba“ (Linz, Stepan, 1992: 130–131). U oba slučaja, republički izbori prethodili su saveznim, iako je u Sovjetskom Savezu bilo izbora na saveznom nivou, ali oni nisu bili višestranački, pa se stoga mogu zanemariti (Linz, Stepan, 1992: 131–132). Međutim, Čehoslovačka se zvanično podelila 1. januara 1993, a Lins i Stepan to nisu predvideli u članku koji je izašao u proleće 1992, niti su čehoslovački slučaj uopšte pominjali u uporednom kontekstu nestajanja socijalističkih etnofederacija suočenih sa višestranačkim izborima koje je diktirao „demokratski prelaz“. Očevidno, smatralo se da će Češka i Slovačka opstati kao jedinstvena politička zajednica. U njoj su, međutim, savezni i republički izbori bili održani istovremeno, a sve stranke, sa izuzetkom Komunističke partije koja je ubrzo nakon izbora bila „federalizovana“, tj. izdeljena u dve zasebne organizacije sa odelitim vođstvima, imale su uporišta isključivo u federalnim


jedinicama, a ne i na saveznom nivou (Skalnik, Leff, 1997: 97), što svedoči da redosled održavanja izbora ne može biti nezavisna promenljiva u objašnjenju nestanka socijalističkih etnofederacija. No, bez obzira na ovaj propust u nacrtu uporednog istraživanja, bazična pretpostavka da se radilo o „post-totalitarnom tipu režima“ prilično je upitna, jer ni SSSR za vreme Gorbačova, pa ni ranije, nije bio totalitarni režim, a to se posebno ne može tvrditi za SFRJ gde je u drugoj polovini šezdesetih i tokom osamdesetih vladala prilična sloboda govora i stvaralaštva. Autori su, međutim, izričiti: „Čak i nakon liberalizacije, ispoljavanje interesa zasnovanih na bogatstvu, ideologiji, ili svojinskim odnosima bilo je upadljivo manje no u autoritarnim režimima“ (Linz, Stepan, 1992: 132). U tom kontekstu se veli da u takvim društvima manjka organizacija civilnog društva na svedržavnom nivou, iako je, recimo, u Čehoslovačkoj civilno društvo postojalo, ali je bilo razdeljeno na češko i slovačko, a ni Dobrica Ćosić i njegove srpske kolege nisu uspeli da privole slovenačke i hrvatske kritičare režima da učestvuju u osnivanju svejugoslovenskog Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja 1984. godine795 (Dragović Soso, 2004: 249), dakle, godinu dana pre no što je Gorbačov došao na vlast u Sovjetskom Savezu i pet godina pre pada Berlinskog zida.796 Sledstveno, nije se radilo o tome da je nekakav totalitarni režim sprečavao saradnju koja bi vodila obrazovanju civilnog društva na saveznom nivou, već o činjenici da slovenački i hrvatski nacionalisti u SFRJ nisu bili zainteresovani za nju, baš kao što ni slovački nacionalisti nisu bili zainteresovani za obrazovanje 795 Takođe, čuvena češka Povelja 77, pokret za zaštitu ljudskih prava podstaknut pojavom Helsinškog sporazuma iz 1975, koji je predvodio tadašnji dramski pisac, a posle sloma socijalizma predsednik Čehoslovačke odnosno Češke (posle nestanka ČSSR), Vaclav Havel, imala je jako malo pripadnika u Slovačkoj. Naprotiv, slovački protivnici komunističkog režima bili su uglavnom katoličkog usmerenja, uprkos činjenici da je među Slovacima bilo više protestanata no među Česima, čime se produžavala praksa slovačkog nacionalizma iz međuratnog perioda, kada je vodeću Slovačku nacionalističku stranku predvodio katolički sveštenik Andrej Hlinka, kao i perioda II svetskog rata, kada je marionetskom Slovačkom predsedavao sveštenik Jozef Tiso, dok su češki nacionalisti, iako katolici, bili mahom sekularnog usmerenja u čemu posmatrači vide uticaj češkog protestantskog pokreta Jana Husa koji je u kolektivnom češkom pamćenju ostao simbol češke nacije (Skalnik Leff, 1997: 8, 16; Stokes, 1993: 151–152). 796 Izvesne kritičke delatnosti uperene prema režimu bile su prisutne od početka pedesetih godina sa Milovanom Đilasom, dolaze do masovnijeg izražaja u drugoj polovini šezdesetih i ne prestaju, iako im je oštrica bila ponešto otupljena tokom sedamdesetih usled oštrijih mera režima prema nacionalistima i liberalima uz istovremeno povećanje životnog standarda usled uvećanog zaduživanja u inostranstvu. No, čak i tokom sedamdesetih bilo je oaza kritičkog delanja kao što su tzv. slobodni univerziteti, gde su profesori izbačeni sa univerziteta održavali predavanja po kućama, pisanje i potpisivanje peticija, te samizdati (Dragović Soso, 2004: 86–88). Docnije, u osamdesetim dolazi do ponovne jače liberalizacije društva u SFRJ. Otuda je svaki govor o totalitarizmu u SFRJ neutemeljen.


zajedničkog antisovjetskog fronta sa češkim, iako je u autoritarnom samoupravnom socijalizmu, kao i u čehoslovačkom, bilo mogućnosti za organizovanje takvog civilnog društva. No, intelektualci koji su već bili počinili izdaju svog poziva, duboko su uronili u nacionalizam i sanjali vreme kada će preuzeti ulogu nacionalnih vođa od komunističkih rivala u okviru sopstvene nacije. Otuda nije slučajno što nije došlo do institucionalnog izbornog ustrojstva koje bi favorizovalo održanje višenacionalne države, bez obzira na propast društvenoekonomskog sistema. No, radilo se prevashodno o posledici nacionalizma, a ne o uzroku. Drugim rečima, institucije u višenacionalnoj federaciji po pravilu su u funkciji izražavanja užih nacionalnih interesa i nacionalnog takmičenja. Prema tome, institucionalno ustrojstvo ne može biti prvobitni i najvažniji uzrok raspada neke višenacionalne države, iako zacelo može uticati na slabljenje ili jačanje nacionalističkih snaga. Treba se, uostalom, setiti Prve Jugoslavije i Prve Čehoslovačke u kojima su izbori održavani sve vreme na nivou cele zemlje, pa to usled opažaja nekorektnog i nepravednog etničkog takmičenja i osećaja nacionalnog poniženja koji je gajila većina Hrvata odnosno Slovaka, ipak, nije doprinelo harmoničnim međunacionalnim odnosima (Bakić, 2004; Skalnik Leff, 1997; Banac, 1988).797 Rečju, institucionalna analiza redosleda izbora na državnom i regionalnom nivou je veoma potrebna, jer se tako stiče uvid u jedan segment složene uslovljenosti nestanka neke višenacionalne države; ali sasvim izvesno, ne radi se o dovoljnom uslovu nestanka višenacionalnih federacija, pa čak ne ni o neophodnom, već o jednom od važnih pratećih uslova koji pojačavaju ili slabe uzročno dejstvo drugih jačih činilaca. Robert Hejden (Robert Hayden), profesor Antropologije prava i politike i direktor Centra za ruske i istočnoevropske studije na Univerzitetu u Pitsburgu (Pittsburgh), poredio je u knjizi Skice za podeljenu kuću: ustavna logika jugoslovenskih sukoba (Blueprints for a House Divided: The Constitutional Logic of the Yugoslav Conflicts, 1999)798 nestanak Jugoslavije i nastanak Bosne i Hercegovine na njenim razvalinama, a u žiži interesovanja bila su ustavna ustrojstva ovih dveju višenacionalnih zajednica. Autor se izričito protivio ideološkoj hegemoniji o kraju Jugoslavije po kojoj je Milošević: 797 Svakako nije u pravu Beverli Kroford (Beverly Crawford) kada, vođena željom da pokaže presudnu važnost institucionalnog ustrojstva socijalističkog etnofederalizma za potonji raspad Jugoslavije, kaže da su „političke elite kako u Srbiji tako u Hrvatskoj pokušale da oslabe međuetnički sukob nametanjem sistema pluralističkog političkog takmičenja“ i „izgradnjom jednog više unitarnog no federativnog državnog sistema“ (Crawford, 1998a: 207). Otuda i uzročna težina institucionalnog argumenta nije presudna. Institucionalni razlozi su svakako doprinosili nestanku socijalističkih federacija, ali oni ne mogu biti presudni, već samo posredni uslovi uslovi nestanka ovih država zato što su se nacionalni sukobi odigravali ne manjom žestinom i u unitarnim građanskim državama, Kraljevini SHS (Jugoslaviji) i Republici Čehoslovačkoj između dva svetska rata. 798 Citirana je u svega 33 bibliografske jedinice.

600 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „probudio srpski nacionalizam kako bi zapretio ostalim narodima u Jugoslaviji, te je na taj način prisilio ostale republike da se otcepe. Milošević je potom aktivirao plan za veliku Srbiju, napadajući najpre Hrvatsku, a potom Bosnu, i čineći genocid u obema zemljama. Da je Zapad odmah intervenisao, ratovi su mogli biti izbegnuti – odbijanje da se postupi na taj način predstavljao je trijumf pomanjkanja volje, o čemu je pisao Džejms Gau“ (Hejden, 2003: 35).

Prvo što treba imati na umu jeste činjenica da je Hejden emotivno vezan za zemlju o kojoj je napisao studiju, jer u njoj je tokom osamdesetih živeo tri godine, iz te zemlje potiče njegova supruga, a u njoj je rođeno i jedno od njegove dece. Sa Milicom Bakić Hejden on deli i kritički stav prema kulturnom determinizmu, a naročito prema okviru sukoba civilizacija i balkanističkom diskursu koje bez ustezanja zove „potpuno budalastim“ (Hejden, 2003: 9). Za njega nema ničeg iracionalnog u krvavom nestajanju Jugoslavije, već smatra da je „umiranje Jugoslavije zapravo otpočelo na najlogičniji način – ustavnom krizom“ (Hejden, 2003: 10). Otuda on preduzima kritičku analizu ustavnog ustrojstva Jugoslavije, ubeđen da se njome može doći i do odgovora na uzroke propasti ove zemlje, s tim što blagodareći svom obrazovanju u istraživanju spaja ustavnu i kulturnu analizu. Zanimljivo je da Hejden izričito negira bilo kakav značaj nacionalne vezanosti za njegovu analizu, svestan da mu se bračna veza sa Srpkinjom neminovno spočitava ukoliko želi da analizira sukob u Jugoslaviji. Navodi se da je njegova sopstvena nacionalna američka pripadnost izmešana iz engleskih, škotskih i irskih etničkih sastojaka. Iako pisac ovih redova gaji sve simpatije za piščev stav prema Jugoslaviji, Srbiji i Srbima, a naročito za njegov javni rad protiv bombardovanja NATO 1999, ipak, jedna od saznajno-socioloških pretpostavki ove studije jeste da nacionalna vezanost neminovno utiče na procenu sukoba u bivšoj Jugoslaviji, kao i na izbor, te oblikovanje istraživačke teme. Doista, nije iznenađujuće što su se uglavnom Srbi ili Jugosloveni i njima skloni stranci bavili ustavnim rešenjima u socijalističkoj Jugoslaviji, jer tu ima najviše nedoslednosti i neravnoteže uperenih protiv Srbije kao federalne jedinice i protiv svetlijih izgleda Jugoslavije kao države.799 Otuda, ma šta Hejden o tome mislio,800 njegova bliskost srpskoj strani, ali i odbojnost prema srpskom 799 Pogledati, primerice, radove Vojina Dimitrijevića (1996) i Dejana Jovića (2003) koji pažnju usmeravaju na Ustav iz 1974. i prethodne ustavne amandmane. Hejden, pak, pažnju usmerava na postsocijalističke etnizovane ustave. 800 „Ostavljajući po strani nebitnost mog bračnog stanja za ocenu logike mojih argumenata ili vrednosti i pouzdanosti podataka korišćenih da bi se oni potkrepili, takvo imputiranje oduzima i mojoj supruzi njen vlastiti intelektualni identitet – ’Šta vas navodi na pomisao da se ja slažem s njim?’ – bio je njen odgovor na jednoj konferenciji dat nekome ko je bio intelektualno dovoljno netaktičan da nagovesti kako je moje argumente predodređivao brak sa Srpkinjom“ (Hejden, 2003: 11). Ne sporeći vrcavost duha oboje Hejdenovih, duhovita


nacionalizmu koji samim Srbima – njihove susede da i ne pominjemo – nanosi štetu, u južnoslovenskom sukobu ispoljava se prilikom izbora i oblikovanja teme istraživanja, a ne prilikom obrade iste, jer tu on sledi sva pravila naučne metodologije i subjektivno se trudeći da bude što nepristrasniji. Hejden je, uzgred, veliki protivnik ustaljenih okvira i diskursa koji su opširno kritikovani u ovoj studiji. Primerice, on ukazuje da načelo „suvereniteta većinske etničke ’nacije’“, tj. svojevrsno većinsko etničko posedovanje države gde su manjine već u ustavu diskriminisane, jeste karakteristika Srednje Evrope, tj. ideološko čedo Herdera i Hegela,801 a ne nekakve balkanske plemenske prošlosti“ (Hejden, 2003: 18). No, Hejden ide i dalje, pa u ovoj nacionalističkoj svesti secesionista i njihovoj racionalnoj računici vidi „ključ za raspad jugoslovenske federacije i za tok rata (ratova) koji su iz njega proistekli“ (Hejden, 2003: 18). Čvorni pojam kojim objašnjava proces nestajanja Jugoslavije jeste „ustavni nacionalizam“ kao „ustavno i zakonsko uređenje koje povlašćuje pripadnike jednog etnički definisanog naroda u odnosu na druge koji žive u toj državi“. Na taj način, ustavni nacionalizam „institucionalizuje podelu na one koji su iz suverenog, etnički definisanog naroda i na one koji to nisu. Ovi potonji mogu imati državljanstvo, ali ne mogu da teže ravnopravnosti“. Otuda, „ustavni nacionalizam institucionalizuje diskriminaciju, sistem, nazovimo ga tako, negativne akcije protiv manjina, koje se definišu kao nešto što je izvan političkog korpusa“. Štaviše, „dugoročne posledice ovog sistema su podmuklije: budući da vlada većine zasniva svoju političku privlačnost na tvrdnji da je ona najodlučniji branilac nacionalnog interesa, svaki otpor vladi može biti žigosan kao otpor prema većinskom narodu i njegovim interesima“ (Hejden, 2003: 30–31). opaska, ipak, ne može ukloniti sumnju. Pri tome, treba uočiti da „logika argumenata“ i „pouzdanost podataka“ kojima Hejden potkrepljuje svoje stavove uopšte ne moraju biti sporni, kao što u konkretnom slučaju i nisu, jer ključan trenutak pristrasnosti dogodio se još kod izbora jedne a ne neke druge teme istraživanja, kao i prilikom izbora određenog perioda, a ne nekog drugog. 801 Koliko je Hejden u pravu najbolje svedoče srpski istoričari starije generacije, akademici Milorad Ekmečić i Čedomir Popov, koji upravo Herdera cene i ističu kao vrhunskog autoriteta u proučavanju nacije, a ne kao ideologa jedne vrste nacionalizma. Njihovo divljenje Herderovom nacionalizmu najbolje svedoči koliko su i sami potpali pod uticaj nacionalističke ideologije. Međutim, Hejden je u pravu, oni nisu pobornici nekog balkanskog atavističkog tribalizma, već poklonici srednjoevropske poetsko-filozofske škole i nacionalističkog istoricizma. Tako, sledeći Ekmečića, Popov veli da „Herderova teza o jeziku kao najvažnijem izvoru nacionalne svesti“ nije plod „romantičarskih zanosa“ čemu je dokaz „činjenica da je respektuju i usvajaju svi ozbiljniji nacionalni teoretičari do dana današnjeg“ (Popov, 2007: 19). Nažalost, akademik nije naveo, osim Renana (1823–1892), koji je, štaviše, Alzašane i Lorence smatrao Francuzima, uprkos njihovom germanskom jeziku, zbog toga što ih političko opredeljenje vuče Francuskoj, nijednog drugog „nacionalnog teoretičara“.


Na taj način odredivši ustavni nacionalizam i njegove posledice, Hejden je zaključio da se „slom bivše Jugoslavije i strukture proisteklih sukoba mogu objasniti kao logične posledice usvajanja izvesnih ustavnih koncepcija, počev od kasnih osamdesetih godina. Sredinom 1989, smatrajući Sloveniju državom suverenog slovenačkog naroda, vladajuća elita Slovenije usvojila je strukture ustavnog nacionalizma i osporila legitimitet svakoj centralnoj vlasti jer ona narušava suverenitet tog naroda“ (Hejden, 2003: 32). Time se odgovornost za „raspad Jugoslavije“ pripisuje Slovencima,802 ali i „međunarodnoj zajednici“ koja je „ovu logiku prihvatila svojim priznanjem secesionističkih država čija se nezavisnost opravdavala upravo njome“, a ista logika ustavnog nacionalizma primenjena je i na BiH (Hejden, 2003: 33), iz čega Hejden zaključuje da „budućnost bosanske države nije svetla“ (Hejden, 2003: 34). Čini se, ipak, da Hejden ponešto potcenjuje značaj nacionalizma kao takvog, a prenaglašava jednu njegovu izvedenicu kakva je „ustavni nacionalizam“. Nije isključeno da ga upravo simpatija prema jednoj strani goni da se posebno bavi ovom pojavom, jer doista, jedino u tzv. Miloševićevom ustavu od svih ustava usvojenih krajem osamdesetih ili u 1990. država nije bila određena na etnički način, već je bila zasnovana na građanskom načelu kao „država svih građana koji u njoj žive“, što ovom ustavu i njegovim tvorcima može služiti na čast. Pa ipak, to ne znači da je režim Miloševića bio operisan od autoritarnog nacionalizma, što uostalom i Hejden bez pogovora priznaje rečima da je Miloševićeva vlast „stvarno imala pustošeće posledice po skoro svakoga u bivšoj zemlji, dok je on neosporno bio ključna ličnost u političkim zbivanjima koja su uništila najpre Jugoslaviju, a potom i Bosnu“ (Hejden, 2003: 36). Naprotiv, bilo je u Miloševićevom režimu dosta gorljivih nacionalista koji, iako ustav nije bio određen u etničkim terminima, nisu prezali od ponašanja koje je bilo zasnovano na etničkim kriterijima, pa otud i zanemarljiva podrška manjina Srbije 802 „Iako se često tvrdi da su Srbija ili Jugoslavija ’upale’ u Sloveniju (na primer, Holbrooke 1998, str. 27), ova optužba predstavlja klasično ex post zaključivanje. U vreme desetodnevnog slovenačkog ’rata’ ceo svet je tu republiku smatrao sastavnim delom Jugoslavije, da je jugoslovenska armija izvršila svoju dužnost odbrane granica savezne države niko ne bi nikada ni nagovestio da je ’upala’ na teritorije na kojima su njene jedinice već bile stacionirane. To otkriva odgovor visokog funkcionera američke ambasade u Beogradu dat u aprilu 1991. na moje pitanje šta bi se dogodilo ukoliko bi se Slovenija otcepila: ’Vojska će držati granice, a Sloveniju niko neće priznati’“ (Hejden, 2003: 35). Pa ipak, da li bi se SAD i članice EZ pobunile protiv nemačkog stava da se radi o agresiji „komunističke soldateske“ na „slobodoljubivi slovenački narod“ i „mladu slovenačku demokraciju“? Imajući u vidu reakcije vodećih zapadnih političara na agresiju snaga slovenačke TO na JNA, čak i onih koji su bili najrealističniji kao što je Daglas Herd, a kamoli onih koji su spadali u albanske lobiste i pre pada Berlinskog zida kao što je Robert Dol, teško da Hejden ima pravo. Komunistima posle pada Berlinskog zida nije priznavano da su u pravu ni onda kada je pravda u potpunosti bila na njihovoj strani.


takvom režimu. Zaista, manjine su sa Miloševićevim režimom bile na ratnoj nozi, taman kao da su i ustavno bile diskriminisane, a ne „samo“ u stvarnosti. Kako sam Hejden izveštava, jedan od recenzenata njegove knjige „čak je izneo tvrdnju da svojim usredsređivanjem na nesrpske aktere i ustanove delom zastupa ’srpsku stranu priče’, tražeći da se ’na više mesta pažnja posveti politikama Slobodana Miloševića i njegovih saradnika – preživelih komunista’. Ovakva kritika je i sama pokazatelj u kojoj je meri nauka o bivšoj Jugoslaviji politizovana“ (Hejden, 2003: 37). Dakako, nauka o Jugoslaviji jeste izuzetno politizovana, ali šta je drugo moglo da se očekuje? Teško da postoji neka vrednosno neutralna društvena nauka uopšte, a posebno ne o Jugoslaviji gde su interesi raznovrsnih delatnika, pa i nekih veoma moćnih bili u igri. Naposletku, usredsređivanje samo na jednu stranu ili zapostavljanje bavljenja samo jednom stranom upravo i predstavlja jednostrani pristup. Ako se tvrdi da su mnoga dela koja su se bavila isključivo srpskim zločincima, političarima ili prošlošću bila jednostrana i pristrasna, a to je ono što ova studija u velikoj meri pokazuje, onda se isti kriterij mora imati i prema delima koja izbegavaju da u većoj meri govore o srpskoj strani, jer i to ukazuje na pristrasnost. Razlika je ovde više u etici, a manje u epistemologiji. Naime, udaranje na ideološku hegemoniju koja ne poštuje naučne i etičke norme intelektualno je hrabar i čestit čin, ali to ne znači da njegov rad mestimično, možda, ne sklizne u jednostranost. Otuda i njegovo obrazloženje ne može zadovoljiti: „Logično, prisustvo ili odsustvo srpske građe nije od značaja za analizu nesrpske građe, osim ukoliko se ne želi da slučaj Srbije unese zabunu. Osim toga, tvrdnja da studija zastupa ’stranu’ jednog niza aktera izvrće logiku naučnog rasuđivanja, jer implicitno vrednuje argumente tako što njihove zaključke etiketira kao pristrasne, umesto da ih vrednuje tako što će oceniti izložene argumente i dokaze koji su korišćeni da bi se oni potkrepili“ (Hejden, 2003: 37–38).

Prva rečenica najbolje ocrtava autorovu pristrasnost, jer ne vidi se zašto bi „slučaj Srbije“ uneo „zabunu“ u analizi nesrpske građe. Analiza „srpske“ i „nesrpske“ građe u kontekstu bivše Jugoslavije čini se neophodnom ukoliko čovek hoće da dođe do vrednih zaključaka izbegavajući zamke jednostranosti. Izričito odbijanje Hejdena da se bavi srpskom stranom otuda se može smatrati saznajno neopravdanim, iako se donekle može razumeti u kontekstu borbe protiv srbocentrične ideološke hegemonije, ali je mišljenje autora ove studije da je to trebalo jasno staviti do znanja, čime bi autor dobio širi manevarski prostor. Isto tako, „ocena izloženih argumenata“ ne može biti sasvim validna, ako se preko nekih drugih argumenata prelazi. Jednostavno, višenacionalni kontekst nužno podrazumeva bavljenje posmatrača, ako ne svim, onda svakako najmoćnijim i najbrojnijim stranama u sukobu. U protivnom, jednostranost se ne može izbeći. Međutim, sasvim je Hejden u pravu kada veli: „Mada


je možda zaista tačno da je rukovodstva ovih (nesrpskih, prim. aut.) delova na otcepljenje nagnala Miloševićeva politika (...) to nije značilo da su oni, takođe, bili prisiljeni da izgrade diskriminativna državna uređenja kakva su potom smislili, a koja se analiziraju u ovoj knjizi“ (Hejden, 2003: 38). Otuda je veliki nedostatak brojnih istraživanja o Jugoslaviji što je ovaj aspekt jugoslovenske stvarnosti zanemarivan u analizama i otuda je važan doprinos Hejdenov što je, sledeći Maksa Vebera, ove za veliki broj zapadnih autora „neprijatne činjenice“ izneo na svetlo dana. Pa ipak, ograničenje pažnje istraživača na ustavnu materiju nužno favorizuje one koji su u većoj meri držali do očuvanja Jugoslavije, dok oni koji su želeli secesionističke promene na bazi „ustavnog nacionalizma“ u novim državama bivaju zakinuti za istraživačevo razumevanje. Otuda je Hejdenov pogled na Jugoslaviju bio u skladu sa tradicionalnim liberalnim shvatanjima državnog suvereniteta i integriteta u međunarodnom pravu, a građanskog suvereniteta u ustavnom pravu i opirao se humanitarističkom moraliziranju, preovlađujućem u društvenoj nauci Zapada kada je Jugoslavija u pitanju. Hejden je, zajedno sa većinom Srba, nesumnjivo u pravu kada tvrdi da je, „ukoliko se na Bosnu i Hercegovinu primene kriterijumi koje je dala Badenterova komisija u svom prvom mišljenju“, ta republika „u ’procesu raspada’ bila odmakla bar koliko i SFRJ u januaru 1992.“ godine803 (Hejden, 2003: 109; Pavković, Radan, 2008: 247). „Ironično je“, veli Hejden, „da je taj referendum (o nezavisnosti, prim. aut.) bio nezakonit prema postojećem ustavnom uređenju Bosne i Hercegovine, što je dovelo do čudne situacije u kojoj je međunarodna zajednica prihvatanjem nezakonitog referenduma priznala legitimitet tobožnjoj državi“ (Hejden, 2003: 109). No, treba primetiti da je i ustav BiH bio 803 „Primenom Badenterove definicije države kao ’zajednice koja se sastoji od teritorije i stanovništva potčinjenog organizovanoj političkoj vlasti’, krajem 1991. godine Bosna i Hercegovina empirijski nije bila država, njeno stanovništvo obrazovalo je tri ’zajednice’ a ne jednu, njena bivša ’organizovana politička vlast’ doživela je slom, dok je veliki deo njenog stanovništva odbijao da se potčini navodnoj političkoj vlasti koja je radila kršeći ustav. Priznanje Bosne i Hercegovine nevažno je za ovaj zaključak jer je – kako je Badenterova komisija formulisala to pitanje – ’postojanje ili nestanak države činjenično pitanje’ dok su ’posledice priznanja od strane drugih država čisto deklarativne’“ (Hejden, 2003: 119). Ipak, postojanje države nikada nije samo činjenično pitanje, iako je to najbitnije, jer je veoma važno ko i zašto priznaje ili ne priznaje državu. Ako moćne države priznaju neku državu, velika je verovatnoća da će se ona održati kao de iure suverena, iako verovatno de facto poluzavisna i nefunkcionalna država, tj. da će „prijateljske“ velike sile odnosno patroni pomoći u izgradnji (nation-building ili state-building) i održanju države odnosno klijenta; ali ako moćne države gaje prema nekoj državi neprijateljski stav, a nijedna je druga velika sila ne štiti, njen vek neće biti dugog trajanja. Primeri Tajvana, BiH, Kosova, Gruzije i Južne Osetije pokazuju da su SAD u prva tri slučaja i Rusija u potonjim slučajevima sposobne da nametnu svoju volju i protiv otpora drugih delatnika, a primer „Republike Srpske Krajine“ najbolje pokazuje šta se dešava sa faktički postojećim državama kada pokrovitelji nisu dovoljno moćni da nametnu svoju volju.


zasnovan na ustavnom nacionalizmu, tj. na modelu koji je imao sličnosti sa Lajphartovim (Lijphart) modelom podele vlasti između etničkih zajednica po načelu „konsocijativne demokratije“. Uistinu, u pravu je Hejden kada tvrdi da ustavi u nekadašnjoj Jugoslaviji „od slovenačkih amandmana iz 1989. pa sve do Dejtonskog sporazuma iz 1995, odražavaju logiku etničke države i fetišizam (etničkog) nacionalnog suvereniteta“ (Hejden, 2003: 169), te stoga kritika Rametove kako se Hejden zalaže za etnički zasnovano pravo veta sve tri konstitutivne nacije u BiH (Ramet, 2005: 11) niukoliko nije korektna. Ono što Hejden jeste ispravno uočio odnosi se na: 1. nenačelno, pa i umnogome licemerno ponašanje EZ i SAD pri rasturanju SFRJ i održanju nezavisne BiH,804 baš kao i primena dvostrukih standarda kada su progoni Srba iz Hrvatske u pitanju (Hejden, 2003: 173); 2. nenačelno zalaganje Bošnjaka za načelo „jedan čovek, jedan glas“ u BiH, ali i protivljenje tom načelu većinske demokratije kada je organizacija SFRJ bila u pitanju (Hejden, 2003: 170). Da li treba posebno naglašavati i objašnjavati da obe tačke Rametova ignoriše? Posebno je zanimljiva kritika načela samoopredeljenja koje daje Hejden, navodeći da je državni sekretar u vladi Vudroua Vilsona (Woodrow Wilson), Robert Lensing (Lansing), prognozirao da bi jednoobrazna primena ovog načela narušila „postojanost nacionalnih granica“ i političku stabilnost (cit. pr. Hejden, 2003: 177). Otuda Hejden zaključuje da: „su sa uspehom ideologije etničke države, mnoge populacije koje se mogu identifikovati odbile da budu zadržane u okviru postojećih granica. Tamo gde stanovništvo nije bilo previše izmešano, podela se mogla obaviti relativno čisto, kao što je bilo sa odvajanjem Češke od Slovačke, ili Slovenije od Hrvatske. Ali, gde je stanovništvo bilo izmešano, to što državu odbacuje veliki deo njenog navodnog stanovništva jedino je moglo da znači katastrofu. Njegovo otcepljenje dovelo bi do isterivanja nove manjine, ali bi očuvanje granica na terenu, a i na papiru, iziskivalo potčinjavanje grupa koje odbacuju državu ili, pak, njihovo isterivanje“ (istakao R. H.) (Hejden, 2003: 177). 804 „Priznajući nezavisnost republika koja se opravdavala etničkim razlozima, ’međunarodna zajednica’ već je bila osudila Bosnu na propast“ (Hejden, 2003: 176). Doista, u pravu je Hejden kada tvrdi da „čim se Jugoslavija srušila većina bosanskih Srba i hercegovačkih Hrvata odbila je da bude uključena u bosansku državu, baš kao što su Slovenci i Hrvati iz Hrvatske odbacili Jugoslaviju“, te da to odbacivanje nije bilo neracionalno i nelogično, već je „predstavljalo vrlo racionalno razumevanje logike koja je pobedila u onome što je do tada bila njihova zajednička država“ (Hejden, 2003: 177). Činjenica da je ovo ponašanje racionalno u smislu instrumentalne racionalnosti ne znači i da ga Hejden odobrava. On samo pokušava da ukaže da je neophodno načelno posmatranje slučaja Jugoslavije i slučaja BiH, ukoliko se žele donositi ispravne odluke. Ako je etnički princip poštovan u jednom slučaju, onda ga treba poštovati i u drugom, a sam Hejden je očigledno protivnik takvog principa.


Tako je etnički progon kao logičnu i očekivanu posledicu nestajanja višenacionalnih država u kojima je etnička izmešanost velika Hejden objasnio pobedom „ideologije etničke države“. Istovremeno, primenjeno je jedno kratko poređenje između SFRJ i ČSSR kako bi se objasnilo zašto je u prvom slučaju došlo do pojava etničkih progona, a u drugom slučaju nije. Nacionalistička logika, racionalna i nečovečna (prema tome, neumna) a dosledno sprovođena, objašnjavala je ovu pojavu. Naposletku, valja primetiti da činjenica kako oštroumni i pronicljivi kritičar stereotipnih okvira i diskursa predstavljanja stvarnosti Jugoslavije, kao i neetičkog ponašanja SAD i EU prilikom etničkog progona Srba iz Hrvatske i posebno prilikom bombardovanja NATO SR Jugoslavije, Bob Hejden, nije uvideo puni značaj delanja nemačkih i američkih političkih elita prilikom razbijanja SFRJ, te održanja BiH, proističe najverovatnije iz zaokupljenosti pravnom analizom ustava i ustavnih nacionalizama na prostoru Jugoslavije. Drugim rečima, žablja umesto ptičje perspektive ukazala je na neophodne uslove nestanka Jugoslavije, ali su joj dovoljni ostali sakriveni. Uopšte, institucionalna poređenja retko kad mogu ići duboko ispod površine, jer institucije su uvek u funkciji uobličavanja dubljih društvenih interesa koji mogu biti etnički, klasni, ideološki, i slično. Jedno od prvih uporednih istraživanja nestanka SFRJ i SSSR ponudili su 1996. Reneo Lukić, kanadski Hrvat, profesor na Univerzitetu Laval u Kvebeku, i Alen Linč (Alien Lynch), profesor na Virdžinija (Virginia) univerzitetu, u studiji Evropa od Balkana do Urala: raspad Jugoslavije i Sovjetskog Saveza (Europe from the Balkans to the Urals: The Disintegration of Yugoslavia and the Soviet Union)805 u izdanju ugledne izdavačke kuće Oxford University Press i sa predgovorom koji je napisala profesorka političkih nauka i sociologije na Univerzitetu Boston, Laja Grinfeld (Liah Greenfeld), poznata po uporednoj studiji Nacionalizam: pet puteva do modernosti (Nationalism: Five Roads to Modernity, 1992).806 Iste godine je i Veljko Vujačić, Amerikanac srpskog porekla i profesor sociologije na Ohajo (Ohio) univerzitetu (Oberlin koledž), objavio u časopisu Theory and Society svoje uporedno istraživanje kraja Jugoslavije i Sovjetskog Saveza pod naslovom „Istorijsko nasleđe, nacionalistička mobilizacija i politički ishodi u Rusiji i Srbiji: jedan veberovski pogled“ („Historical legacy, nationalist mobilization, and political outcomes in Russia and Serbia: a Weberian view“, 1996). Svega godinu dana docnije objavljena je knjiga Odnosi države i društva u Jugoslaviji, 1945–1992 (State-Society Relations in Yugoslavia, 1945–1992)807 koju su uredile Melisa Bokovoj (Melissa Bokovoy), Džil Irvajn (Jill Irvine) i Kerol Lili (Carol Lilly), i u kojoj je Valeri Bans (Valerie Bunce), profesorka međunarodnih 805 Citirana je u 23 publikacije. 806 Navođena je u 854 bibliografske jedinice. 807 Citirana je u svega četiri studije.


studija i uprave na prestižnom Kornel (Cornell) univerzitetu, u zaključnom poglavlju ponudila izuzetno inspirativan nacrt za jedno uporedno istraživanje održavanja i nestanka višenacionalnih etnofederacija pod naslovom Jugoslovensko iskustvo u uporednoj perspektivi (The Yugoslav Experience in Comparative Perspective). Docnije je ona objavila i dužu prilično uticajnu studiju808 Subverzivne institucije: ustroj i razaranje socijalizma i države (Subversive Institutions: The Design and the Destruction of Socialism and State, 1999) u kojoj su dva poglavlja bila posvećena istraživanju kraja socijalističkih etnofederacija, a nedavno se pojavio i jedan članak na našem jeziku (Bans, 2004). Slično tome, Roni Lipšuc (Ronnie D. Lipschutz) i Beverli Kroford (Beverly Crawford) su 1998. uredili knjigu Mit o ’etničkom sukobu’: politika, ekonomija i ’kulturno’ nasilje (The Myth of ’Ethnic Conflict’: Politics, Economics, and ’Cultural’ Violence) u kojoj se takođe raspravljalo i o socijalističkim etnofederacijama, a kourednica knjige je napisala poglavlje Uzroci kulturnog sukoba: institucionalni pristup (The Causes of Cultural Conflict: An Institutional Approach). Više uporedno-istorijski no uporedno-institucionalno usmereni istraživači od prethodnih su Aleksandar Pavković, profesor politikologije i političke teorije na univerzitetu u Makau, Kina i na Univerzitetu Makvori u Sidneju, i Petar Radan, profesor prava na Makvori Univerzitetu, sa knjigom iz 2007. Stvaranje novih država (Creating New States), koja u srpskom izdanju iz 2008. ima i podnaslov Teorija i praksa otcepljenja,809 te Lenard Koen s kratkom uporednoistorijskom studijom Sinergije raspadanja i rastvaranje socijalističkih federacija: Jugoslavija u uporednoj perspektivi (Disintegrative Synergies and the Dissolution of Socialist Federations:Yugoslavia in Comparative Perspective, 2008). Bansova je ispravno primetila da poplava radova o Jugoslaviji, izazvana ratnim strahotama, nije bila praćena odgovarajućim kvalitetom uvida, već se stvarnost pojednostavljivala grubim stereotipima o Jugoslaviji, Balkanu, etničkim identitetima i nacionalizmu uz „oštro opadanje kvaliteta intelektualnog dijaloga o Istočnoj Evropi“. Razlog se nalazio u činjenici da se Jugoslavija nalazila u vestima, pa je svako ko je osećao potrebu da se oglasi povodom toga imao prostora da to i učini. Mnogo je lakše, veli ona, potezati argument „etničkih mržnji“ no prolaziti kroz naporno i detaljno istraživanje uslova njenog nestajanja (Bunce, 1997: 345–346). Takođe, Bansova se oštro protivi ex post facto zaključivanju, po kojem je državni socijalizam bio predodređen za neuspeh od samog početka, baš kao što je protivna argumentu da je Jugoslavija bila osuđena na smrt od rođenja. U tom smislu, ona naglašava da ne treba na kraj Jugoslavije gledati kao na kulminaciju dugotrajnog procesa opadanja, jer se on može shvatiti i kao: 808 Citirana je u 146 studija. 809 U daljem tekstu će se pominjati samo Pavković zato što će se analiza odnositi na delove knjige koje je on napisao.

608 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „... funkcija nekih vrlo loših odluka preduzetih u kritičnim trenucima u poslednjim godinama njenog postojanja; kao odraz činjenice da je ono u čemu je sistem u poslednje vreme dobro funkcionisao bilo manje važno od onoga gde je podbacivao (...) ili kao rezultat serije spoljašnjih delanja u odnosu na sam sistem, ali sa, ipak, moćnim posledicama po sistem – na primer, intervencije MMF u jugoslovenske poslove u 80-im, uvođenje Gorbačovljevih reformi, propast komunizma u sovjetskom bloku, zbrkani odgovor Zapada na rastuću krizu u Jugoslaviji i, konačno, pritisci Nemačke na njene saveznike da brzo priznaju Hrvatsku i Sloveniju. Poenta koja se može izvući jeste da je Jugoslavija bila održiva celina tokom najvećeg dela svog postojanja, baš kao što se može pretpostaviti da je socijalizam bio održiv sistem tokom najvećeg dela svog postojanja“ (Bunce, 1997: 350–351).

Već ovaj navod jasno upućuje da se radi o istraživačici koja poseduje istančani istorični pristup pojavama kao što je postojanje i nestajanje društvenih sistema i višenacionalnih država. Ovakav pristup je znatno teže ideološki zloupotrebljavati u okviru nacionalističke misli od onih koji tvrde da je višenacionalna zajednica a priori osuđena na neuspeh ili u okviru liberalnih i konzervativnih pravdanja kapitalističkog sistema po kojima socijalizam od početka nije imao šanse u takmičenju sa kapitalizmom. U metodološkom smislu, Bansova je takođe dala nekoliko važnih napomena vezanih za ključni značaj postavljanja pitanja za svako istraživanje: „Na primer, treba li da pitamo zašto je jugoslovenska privreda funkcionisala tako loše, ili bi trebalo da postavimo očigledno pitanje iz duže perspektive; tj. zašto je jugoslovenska privreda bila tako dobra toliko dugo? Zapanjujuće je da nas odgovori na prvo pitanje često ostavljaju u gubitku kada pokušavamo da odgovorimo na drugo pitanje. Uzmimo drugi primer: treba li da pitamo zašto je hrvatski nacionalizam dizao glavu, ili zašto je (uprkos svoje navodne važnosti i trajnosti) bio politički prisutan u tako malo godina posleratne jugoslovenske istorije? (...) Konačno, imali bismo veoma različite argumente o kraju Jugoslavije ako bismo samo postavili pitanje zašto je država prestala da postoji umesto da se, takođe, zapitamo (...) zašto je jugoslovenska država, uprkos svojim problemima, trajala toliko dugo? U prvom slučaju, mnogi tereti socijalističke Jugoslavije zauzeli bi centar pozornice, pa bi adaptivni mehanizmi sistema bili minimizirani, dok bi u drugom slučaju, žiža bila pomerena na međuodnošenja između adaptivnih mehanizama i mnogih problema sistema. Ishod bi bile dve veoma različite slike istorijskog razvoja socijalističke Jugoslavije. Prva bi bila neka vrsta linearnog slobodnog pada, dok bi druga bila nijansiranija“ (Bunce, 1997: 351).

Naravno, neka od ovih pitanja su sasvim na mestu, ali se ipak vidi i jedna pristrasnost u korist Jugoslavije. Primerice, da li je jugoslovenska država „trajala toliko dugo“? Naprotiv, 70 godina je prilično kratko vreme za trajanje


jedne države; a trajanje Jugoslavije se maltene poklapa sa trajanjem kratkog XX veka, što je činjenica od dalekosežne važnosti. Takođe, pitanje hrvatskog nacionalizma unekoliko je pojednostavljeno, jer on nije mogao „podići svoju glavu“ pošto su glavni hrvatski nacionalisti bili oterani na robiju ili otpušteni s posla, a njegovi zahtevi delimično ispunjeni. No, svejedno, pomeranje teorijske perspektive koje se zbiva sa ovako izmenjenim pitanjima veoma je dragoceno, pošto može dovesti do novih saznanja. Bansova prepoznaje tri činioca koji su doprineli kraju socijalističkih etnofederacija, od kojih prva dva dele sa drugim socijalističkim državama, a treći se odnosi samo na njih: 1. završetak vladavine komunističkih partija oslabio je državu, pošto je potonja bila partijska država; 2. slom socijalizma u Istočnoj Evropi označio je i kraj posleratnog međunarodnog poretka; 3. etnofederalno institucionalno ustrojstvo (Bunce, 1997: 352–353), tj. isti onaj činilac koji Hejden zove „ustavnim nacionalizmom“. Od ova tri činioca koji se odnose na sve poslesocijalističke države, prvi je, čini se najmanje značajan za nestanak Jugoslavije i Čehoslovačke, iako bi unekoliko mogao biti važan za SSSR, jer se čak i u nazivu legitimitet države izvodio iz društveno-ekonomskog sistema. Druge socijalističke države bile su oslabljene, ali nisu nestale sa lica zemlje. One su, ostvarivši veću nezavisnost od Sovjetskog Saveza odnosno Rusije, neosetno došle pod uticaj drugih velikih sila. Međutim, kada su SFRJ i ČSSR u pitanju, slabljenje savezne države nije bilo srazmerno slabljenju republika, već su ove potonje bile ojačane uprkos slabljenju i potonjem nestanku partijske države. Drugim rečima, potrebno je kod poređenja izolovati ovako važne činioce, kao što su nesumnjivo veličina i moć države, da bi ono moglo imati relevantnost. Drugi činilac je već znatno značajniji pošto ukazuje na povezanost sloma sistema i poremećenosti strukture međunarodnih odnosa, što se neminovno odražava na sve višenacionalne federacije koje pripadaju poraženom taboru u Hladnom ratu. Autorka opaža da je slom hladnoratovske strukture međunarodnih odnosa koja je obeshrabrivala bilo kakvu promenu granica – a upravo je, tvrdi Bansova, promena granica predstavljala normu u međunarodnim odnosima, naročito u Evropi, a ne njihova stalnost kao što se usled hladnoratovske strukture mislilo – morala da se odrazi i na slabljenje postojanosti državnih granica koje su ponovo postale podložne promeni (Bunce, 1997: 353). Naposletku, uviđajući da ova prva dva činioca suštinski ne doprinose objašnjenju zašto su se neke socijalističke države raspale a druge nisu, autorka je zaključila da treći činilac mora biti ključan. Ovim je ona došla do naglašavanja institucionalnog razloga kao najvažnijeg:810 „Nije slučajno da su tri savezne 810 Druga zagovornica institucionalističkog argumenta raspada Jugoslavije, Beverli Kroford, profesorka međunarodnih odnosa i političke ekonomije industrijskih društava na uglednom univerzitetu Berkli (Berkeley), izričito tvrdi: „Da je institucionalna snaga federalnog centra


države regiona bile takođe jedine tri socijalističke države izdeljene u višestruke jedinice. Takođe, nije slučajno da su granice novih država precizno preslikale granice republika koje su nekad tvorile sovjetsku, jugoslovensku i čehoslovačku federaciju“ (Bunce, 1997: 353). Slično tome, Krofordova je pisala: „Neophodan uslov za preovladavanje kulturnog sukoba u Jugoslaviji sadržan je u utvrđivanju i ekspanziji etnofederalizma. Etnofederalizam je politizovao kulturni identitet, ojačao bazu moći lokalnih elita, i tako produbio kulturne podele. Dovoljan uslov predstavljalo je smanjenje moći i vlasti federalnog centra i ishodujući ekonomski pad. Ekonomski pad i periodične krize izazivale su sukob oko resursa uz regionalne i etničke linije koje je etnofederalizam stvorio“ (Crawford, 1998a: 222).

Ima istine u ovome što Krofordova piše, kao što, recimo, pokazuje i studija Denisona Rusinova811 iz 1977. godine. Pa ipak, Bansova i Krofordova donekle potcenjuju snagu nacionalizma bez obzira na institucije, baš kao i spoljnopolitičkih činilaca čiji se značaj, posebno kada se razmatraju slučajevi manjih i relativno manje moćnih država, ne može preceniti. Rečju, institucionalno ustrojstvo predstavljalo je važan posredujući uslov između neophodnih uslova nacionalnog takmičenja i sukobljavanja i dovoljnih spoljnopolitičkih uslova nestajanja ovih saveznih država, ali nikako ne i dovoljan, kako izgleda misli Bansova,812 pa čak ne i neophodan uslov nestajanja Jugoslavije, kako misli Krofordova, koji je zatim izazivao ekonomsku grabež oko investicija. Uistinu, Pavković i Radan su uočili da je EZ bilo potrebno „samo dva dana da odgovori na slovenački zahtev i da pošalje pregovarački tim, koji je postigao dogovor o prekidu sukoba u Sloveniji“ i privremeni Brionski sporazum kojim je 7. jula 1991. uveden tromesečni moratorijum na nezavisnost Slovenije i Hrvatske, a Sloveniji „predata kontrola međunarodne granice“, čime su „efektivno (su) obezbeđene nove granice Slovenije i priznata je de facto nezavisnost Slovenije i Hrvatske“ (Pavković, Radan, 2008: 224). Naime, kada bi Bansova i Krofordova bile u pravu, onda bi BiH, republika koja nije bila obrazovana kao nacionalna već višenacionalna politička zajednica u okviru SFRJ, razvila sasvim zasebne privredne interese, što je i bio slučaj, a etno-verski identiteti (srpski, hrvatski, muslimanski) bi u njoj prerasli u bila održana, političke, društveno-ekonomske i regionalne podele mogle su rasuti društveni sukob, i Jugoslavija je mogla biti očuvana. No, (...) snaga federalnih institucija je vremenom osiromašena i potencijalno međusobno presecajući (cross-cutting) sukobi su se rastvorili u etničke podele čim je etničko predstavljanje ojačano a merkantilističke politike republika isušile ekonomske resurse“ (Crawford, 1998a: 221–222). 811 Nije slučajno što Krofordova često citira Rusinova. 812 „(...) prilikom raspada autoritarne vladavine etnofederalizam združenim teritorijalnim, etničkim i institucionalnim resursima podriva tu državu“ (Bans, 2004: 202).


nacionalni bosanski identitet, što nikako ne važi. Umesto toga, „bosanstvo“ je označavalo geografsko-politički nadnacionalni pojam, pa se čak niko nije ni izjašnjavao kao Bosanac, dok je npr. bilo Jugoslovena. Drugim rečima, sama činjenica nacionalnog imenovanja i međunacionalnog svakodnevnog susretanja, upoređivanja i takmičenja na nivou BiH i na nivou SFRJ imala je mnogo značajniju ulogu u oblikovanju bosanskohercegovačkih nacionalnih identiteta od zajedničkih privrednih interesa obrazovanih socijalističkim etnofederalizmom. Uostalom, sama BiH, iako ustavno uređena kao tronacionalna republika, nije bila institucionalno uređena kao etnofederacija,813 već je predstavljala unitarnu republiku, pa joj to nije pomoglo da se izbori sa jakim nacionalističkim sukobima njenih konstitutivnih naroda (Muslimana, Srba i Hrvata) iznutra i spoljnim pritiscima njenih jedinih suseda – Srbije i Hrvatske. Takođe, Vojvodina i Kosovo814 su pokrajine u sastavu Srbije koje su bile i konstitutivni delovi federacije Jugoslavije. Međutim, većinsko stanovništvo prvopomenute nije uopšte želelo da se otcepi ne samo od Jugoslavije, nego ni od Srbije, pa je vođeno srpskim nacionalističkim osećanjima pomoglo Miloševiću da najuri nelegitimno komunističko vođstvo SAP Vojvodine, a većinsko stanovništvo drugopomenute je želelo bezuslovno otcepljenje od Srbije, a po mogućnosti i od Jugoslavije, naročito u kontekstu njenog razbijanja. Premda Kosovo nije moglo računati na nezavisnost na samom početku procesa razbijanja Jugoslavije zato što su EU i SAD republičke granice proglasile nepovredivim, u nastavku procesa, s pogoršanjem međunarodnog položaja Srbije, ono je uspelo privući na svoju stranu podršku SAD i većeg dela EU za svoju nezavisnost. Vojvodina, pak, i pored povremenog zalaganja moćnih činilaca za odvajanje od Srbije, nije mogla imati pretežnu podršku za takav korak unutar nje, a NATO nije poveo rat za njenu nezavisnost od Srbije onako kako je poveo za nezavisnost Kosova.815 Drugim rečima, institucionalni položaj federalne jedinice bio je važan posredujući uslov između neophodnih i dovoljnih uslova nestanka SFRJ, ali niti neophodan niti dovoljan uslov razbijanja Jugoslavije. 813 Zanimljivo je da ovu činjenicu Krofordova ne navodi, a da pominje kako je u Makedoniji izostao sukob navodno zbog toga što institucije nisu pogodovale „politici identiteta“ (Crawford, 1998b: 27). Kako onda tumačiti činjenicu da ni u Makedoniji nema etnički mešovitih stranaka? Uz to, svega tri godine docnije izbio je sukob i u Makedoniji, a rešen je odlučnom političkom intervencijom SAD i EU koje su sprečile njegovo dalje širenje i uvele etnički određene institucije. Očito, kriteriji poređenja nisu bili najjasniji i nisu dosledno sprovođeni u uporednom istraživanju, pa otud ono ne može izdržati test stroge naučne provere. 814 Treba imati u vidu činjenicu da autorke u vreme pisanja nisu mogle znati da će Kosovo naposletku biti de facto nezavisno. 815 Priča o „humanitarnoj intervenciji“ služila je ideološkom pravdanju imperijalizma SAD i agresije NATO.


Slično tome, gruzijske pokrajine – Abhazija i Južna Osetija – otcepile su se od Gruzije, nekadašnje federalne jedinice Sovjetskog Saveza, blagodareći spremnosti regionalne velike sile, Rusije, da uđe u rat zarad ostvarenja tog cilja i nevoljnosti SAD da takvu spremnost izazovu svojom vojnom akcijom koja bi mogla dovesti do nuklearnog sukoba i III svetskog rata. Dakle, Srbija i Gruzija su bivše federalne jedinice SFRJ i SSSR čije su se unutrašnje granice de facto, ako ne i de iure promenile, što takođe svedoči da za ovakav ishod nije bilo najbitnije institucionalno ustrojstvo, već spoljnopolitički činioci.816 Drugačije se, međutim, desilo sa Srbima u Hrvatskoj817 i u BiH,818 i nimalo ne iznenađuje da su ovo uočili poreklom Srbi (Pavković, Radan, 2008: 224– 231), koji, iako „konstitutivan narod“, nisu posedovali teritorijalno-institucionalno uporište u socijalističkoj Jugoslaviji, ali su osnovali svoje republike u procesu otcepljenja Hrvatske i BiH od SFRJ. „Republika Srpska Krajina“ zbrisana je u „Bljesku“ i „Oluji“, uz presudnu podršku SAD i izostanak podrške Srbije, a Republika Srpska ostala je (kon)federalna jedinica u BiH, blagodareći u velikoj meri činjenici da su SAD zaustavile hrvatsko-bošnjačke snage pred Banjalukom. Dakle ni Republika Srpska ni Republika Srpska Krajina nisu postojale u SFRJ, već su stvorene tokom ubrzanja procesa nestajanja Jugoslavije tokom 1991. i 1992,819 ali prva je opstala zahvaljujući sopstvenoj borbi, pomoći Srbije i odluci SAD da ne ide na njen totalni vojni poraz, a druga je, iako se borila i dobijala izvesnu pomoć od Srbije, nestala blagodareći odluci SAD da ne postoji. 816 „Kao i u slučaju Bosne i Hercegovine, Kosovo je postalo protektorat Ujedinjenih nacija sa mirovnim snagama pod vođstvom NATO. Međutim, za razliku od Bosne i Hercegovine, ovde je vojna NATO intervencija obezbedila de facto otcepljenje: otcepljenje Kosova od Srbije“ (Pavković, Radan, 2008: 232). Danas se zna, a nije se znalo u vreme pisanja Pavkovićeve knjige, da su Kosovo i de iure priznale SAD i veći deo zemalja EU. 817 „Evropska zajednica je odbila da prihvati zahtev za priznanje ove republike“ (Srpska Krajina, prim. aut.) (Pavković, Radan, 2008: 226). 818 „Ovaj konfederalni savez dva entiteta (…) stavljen je pod protektorat Ujedinjenih nacija, u kojem je visoki predstavnik Ujedinjenih nacija (sad je to EU, prim. aut.) (…) a međunarodne snage pod komandom NATO održavale su mir. Tako su NATO snage i hrvatska vojska okončale pokušaje otcepljenja zapadne Bosne i Republike Srpske“ (Pavković, Radan, 2008: 231). 819 Ovaj aspekt delimično uočava Krofordova tvrdeći, primerice, da etnički sukobi nisu bili „nužno najdublji“ u SFRJ, pa veli: „Na prvim izborima posle 1990, 13 Srba bilo je izabrano u skupštinu koji nisu bili članovi nacionalističke partije” (Crawford, 1998a: 221). Na stranu za trenutak činjenica da je pobeda SDS među Srbima bila više no ubedljiva, dvojica od ove trinaestorice bili su profesor političkih nauka Nenad Kecmanović, vođ Saveza reformskih snaga BiH, kojeg danas većina Bošnjaka verovatno tek za nijansu manje mrzi od Radovana Karadžića (kada je autor ovog spisa citirao Kecmanovićevu sintagmu o „etničkom talaštvu“ Srba u Sarajevu na jednom skupu, jedan bošnjački istraživač sredstava masovnog opštenja ga je odmah ukorio, jer „Bošnjaci ne smatraju Kecmanovića pouzdanim izvorom“ o dešavanjima u ratu u BiH), i Milorad Dodik, tadašnji poslanik iste stranke i današnji nesumnjivi vođ Srba u BiH, kojega većina Bošnjaka danas verovatno mrzi jednako, ako ne i više od Radovana Karadžića.


Osim toga, Čehoslovačka, Jugoslavija i SSSR nisu prvi put nastale 1945. nego 1918, odnosno 1917, i sve su bile razbijane pred i u II svetskom ratu u sadejstvu unutrašnjih nacionalizama i spoljnih vojnih napada. U II svetskom ratu, kada je Jugoslavija u pitanju, nisu poštovane unutrašnje granice uređene sporazumom Cvetković–Maček, zato što se interesi tadašnjih najmoćnijih sila nisu sasvim poklapali sa željama nacionalista u Jugoslaviji. Posle Hladnog rata, međutim, izuzev srpske nacije i njenog nacionalizma koji su poraženi i kažnjeni, ostali nacionalizmi i njihovi nosioci u Jugoslaviji bili su nagrađeni od strane velikih sila u skladu sa granicama federalnih jedinica u SFRJ. Otuda se može zaključiti da institucionalni činioci, tj. etnofederalističko ustrojstvo socijalističkih višenacionalnih država, čine tek posredne činioce između volje velikih sila, kao dovoljnih uslova, i unutrašnjih nacionalizama, kao neophodnih uslova nestajanja SSSR i SFRJ. Potonji slučaj je, pak, predstavljao pokaznu vežbu za prvi, pošto se nije smelo dozvoliti da Rusi menjaju granice sovjetskih republika. Tvrdnja Bansove da „je federalizam u socijalističkom kontekstu stvarao protonacije i protodržave“ usled činjenice da je „političko-upravna struktura ovih saveznih država bila zasnovana na jedinicama određenim u etnoteritorijalnom smislu“, te da je to stvaralo „političke, privredne i kulturne elite konstitutivnih nacija čije su karijere usko bile vezane za republike“ (Bunce, 1997: 354) može važiti samo kada su u pitanju tek u socijalizmu nastale države i nacije, kao što su npr. Azeri, Kazasi ili Makedonci, Muslimani i Crnogorci, ali nikako ne i u slučaju Srba i Hrvata čiji su nacionalizmi i pre II svetskog rata bili strukturno suprotstavljeni u Kraljevini SHS (Jugoslaviji), iako se nije radilo o etnofederaciji (Bakić, 2004; Sekulić, 2004; Banac, 1988). Ni tada nije bilo značajnih svejugoslovenskih stranaka, iako država nije bila etnofederalistički organizovana, dok su kulturne elite uglavnom bile politizovane prema etničkom načelu i parohijalne, izuzev najdarovitijih pojedinaca koji su bili kadri preći zavičajne okvire. Jedino je privredna elita prelazila etničke granice, ali ni ona to nije mogla u širem obimu raditi uzimajući u obzir nerazvijenost kapitalističkih odnosa i njenu odgovarajuću malobrojnost u Kraljevini (Bakić, 2004). Otuda institucionalizam koji zagovaraju Bansova i Krofordova unekoliko zanemaruje značaj činilaca dugog trajanja kakav je nacionalizam i strukturna rivalstva različitih nacionalizama. Naposletku, komunističke elite su obrazovale etnofederacije sa idejom da institucionalno ublaže nacionalistička rivalstva i sukobljavanja iz prošlosti, verujući da će nacionalne institucije doprineti zadovoljenju nacionalističkih ambicija, te da se neće zahtevati puna nezavisnost ako nacije imaju mogućnost slobodnog kulturnog, privrednog i političkog razvoja. Nenameravana posledica bila je činjenica da je ovakvo institucionalno ustrojstvo dovelo do jačanja nacionalizma koji je trebalo da oslabi, pa je svaka kriza u bilo kojoj oblasti društvenog života dobijala nacionalno tumačenje (Cohen, 2008: 368–369).


Ovakav stav Bansove, zadržan i u docnijim studijama (Bunce, 1999; Bans, 2004), prerasta u krajnje konstrukcionistički pristup naciji,820 jer smatra da svaki novi trenutak u istoriji nanovo dovodi i do ponovnog stvaranja nacionalnih identiteta. Ma koliko iskonci (primordialists) i mnogovekovci (perennialists) preterivali u obrnutom smeru da su nacije maltene večite ili bar izuzetno dugovečne tvorevine, ovakav konstrukcionizam ide zacelo u drugu krajnost zavodeći istraživača na pogrešan trag (Bakić, 2006). No, ovde treba primetiti da je istraživačicu navodila na stramputicu i usmerenost isključivo na socijalističku Jugoslaviju, tj. socijalističke etnofederacije. Na taj način je vršeno sinhrono poređenje, ali je izostajala dubinska dijahrona perspektiva. Nije vršeno dijahrono poređenje dveju Jugoslavija ili dveju Čehoslovački, unitarne i etnofederalističke, kao ni spoljnopolitičkih konteksta u kojima su postojale i nestajale, što bi tek omogućilo da se vidi koje su strukturne razlike a koje sličnosti, te da se odvoje one sa potencijalno uzročnim dejstvom od onih koje takvo dejstvo ne mogu posedovati (Cohen, 2008: 369). Naposletku, kako su to Hejdenova studija i ovde predstavljena saznajno-sociološka kritika pokazale, poređenje Jugoslavije i BiH moglo bi takođe koristiti takvom cilju. Donekle slično Bansovoj i Krofordovoj, ali i uz neke razlike, Vujačić istražuje „raspad dve višenacionalne komunističke savezne države sa uporednom istorijom izvornih revolucija i sličnim, iako ne istovetnim, nacionalnim politikama“. Prema njemu, „kako u Sovjetskom Savezu tako u Jugoslaviji slom države uveliko je uzrokovan sve glasnijim zahtevima republika koje se protive saveznom centru za samostalnost, suverenost ili punu nezavisnost, i nesposobnošću potonjeg da obuzda proces raspada“ (Vujačić, 1996b: 763). Prema tome, Vujačić izričito smatra da se radi o unutrašnjem raspadu, potpuno zanemarujući ogromnu razliku između velike nuklearne sile, kakav je bio SSSR, i relativno male države, Jugoslavije, i značaja koji bi na razbijanje potonje mogao imati spoljnopolitički činilac. U tome je on manje oprezan od Pavkovića i Radana, pa čak i od Bansove koja ipak priznaje izvestan i jak, iako ne i odlučujući doprinos spoljnopolitičkog činioca. Sličnost je, pak, u pripisivanju najveće uzročne težine 820 „Sada se već zna da se nacije konstruišu i da je identitet promenljiv. Gradeći tesne veze između nacije, teritorije i političke moći, etnofederalizam može da učvrsti razlike i zamrzne identitete (...)“ (Bans, 2004: 198). Radi se o precenjivanju institucija i potcenjivanju nacionalizma. Kurdi nemaju nikakve institucije etnofederalističkog tipa u Turskoj, pa im to ne smeta da neguju identitet snažeći ga stalno u sukobima sa državom i sanjajući sopstvenu kurdsku državu. Ovaj primer, kao uostalom i primer Kraljevine SHS (Jugoslavije) potpuno opovrgavaju mišljenje Bansove da kod unitarnih država „nije velika verovatnoća da će doći do nasilnih konflikata, a ako ih i bude, vrlo su uspešne u njihovom razrešavanju“ (Bans, 2004: 207). Isto tako, Srbima u Osmanskom carstvu nedostatak etnofederalističkih rešenja nije smetao da prvi u Imperiji podignu nacionalnu revoluciju. Očevidno zanemarivanje long durée činilaca ima veoma negativne efekte na vrednost inače zanimljive uporedne institucionalne analize socijalističkog etnofederalizma.


socijalističkom etnofederalističkom institucionalnom ustrojstvu: „U oba slučaja, dugotrajni uzroci raspada mogu biti pripisani nenameravanim posledicama komunističke nacionalne politike koja je doprinela procesu izgradnje nacije, naročito među perifernim nacijama sa dotad slabom ili ne sasvim razvijenom nacionalnom svešću“ (Vujačić, 1996b: 763). Nastajući u tradiciji srbocentrične ideološke hegemonije preplitanjem hladnoratovskog okvira i okvira agresor–žrtva, studija Lukića i Linča iskazivala je uobičajene pristrasnosti i ograničenja. Pomalo neočekivano, u jednostranu tendenciju knjige sasvim se uklopio i predgovor Laje Grinfeld: „Sovjetski Savez i Jugoslavija nisu bile prve imperije koje su ovako završile. Drugim rečima, dok je imperijalna struktura zadovoljavala zahteve etničkih nacionalizama dominantnih nacija, sistematski je frustrirala sve druge konstitutivne nacionalizme, praveći od jedne imperije u dobu nacionalizma najopasnije političko ustrojstvo, političku tempiranu bombu koja samo čeka da eksplodira“ (Greenfeld, 1996: XI).

Grinfeldova je u dominantne nacije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubrajala Srbe i Ruse. Dok se za potonje to moglo reći, za Srbe se (uprkos izvesnih mikroimperijalnih ambicija (Bakić, 2004) posle 1945, a naročito od druge polovine šezdesetih) to nikako ne bi moglo tvrditi. No, autorka je neobaveštenost kada je Jugoslavija u pitanju zamenjivala nepouzdanim metodom zaključivanja po analogiji, verovatno najčešćoj slabosti nedovoljno istorično rađenih uporednih istraživanja. Ovakav argument spada u objašnjenja nestanka Jugoslavije koja je Dejan Jović podveo pod „argument o padu carstva“ (Marković, 2004: 26–27; Jović, 2003: 80–83), a racionalno jezgro mu se nalazi u etničkom šarenilu obe etnofederacije, te u činjenici da su nacionalizmi bili suprotstavljeni održanju države, jednako kao što je to bio slučaj npr. sa Habzburškom monarhijom. Tipično je sledeće mesto iz „uporedne studije“ Lukića i Linča: „Američki federalni model, baziran na stvaranju jedne nove nacije, propao je u obema državama (SSSR i SFRJ, prim. aut.) zbog nemogućnosti uspostavljanja ubedljivog ’lonca za topljenje’, ili zajedničke ideološke privrženosti starim, teritorijalno zasnovanim nacijama. Švajcarski savezni model, baziran na međuetničkom sapostojanju, propao je uglavnom zbog neprihvatljivog stepena nejednakosti u ’međunacionalnim odnosima’ unutar nominalno savezne države. Kako Jugoslavija tako SSSR bile su asimetrične, veštačke federacije, zasnovane na jednoj dominantnoj naciji (Srbija odnosno Rusija) što se, isprepleteno sa drugim činiocima (naročito izlaskom iz institucija totalitarne vladavine i s tim povezanog odsustva nekomunističkih i demokratskih nadnacionalnih političkih institucija i kanala izražavanja), pokazalo fatalnim za opstanak obeju federacija“ (Lukić, Lynch, 1996: 9–10).


Kao što se vidi, poređenje Rusa i Srba, te Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, služi stereotipizaciji obeju nacija kao nosilaca imperijalnih težnji, baš kao i kompromitaciji obeju socijalističkih federacija kao tek ruske odnosno srpske imperije. Posebno znakovito jeste označavanje ovih federacija pridevom „veštačka“, što nepogrešivo upućuje na ideološku borbu protiv istih, tada već nestalih država. Naime, koja to federacija nije „veštačka“, u smislu da su je društvene grupe stvorile često mukotrpno usaglašavajući različite interese, i nagađajući se oko podele suvereniteta između centra i delova? Šta reći o građanskom ratu koji je četiri godine potresao SAD 1861–1865? Da li je zbog njega američka federacija „veštačka“? Ili bi takvom bila proglašena da je kojim slučajem Jug pobedio? Naposletku, Voker Konor je još 1984. ubedljivo pokazao da Srbi nisu posle II svetskog rata bili vodeća nacija (Connor, 1984), ali to kao da nije zanimalo autore koji su pisali vođeni svojim predubeđenjima, a ne potragom za istinom. Nasuprot njima, Vujačić je primetio u uporednom istraživanju ruskog i srpskog nacionalizma da SFRJ nije imala „vodeću naciju“ posle II svetskog rata, pa usled toga sjedinjenje srpstva i jugoslovenstva nije moglo imati veće razmere, dok su u Sovjetskom Savezu tu ulogu igrali Rusi, pa je čak i sovjetska himna, za jugoslovenske uslove nezamislivo, poručivala: „Nerazorivo jedinstvo slobodnih republika izgradili su zauvek Veliki Rusi“821 (Vujačić, 1996b: 774, 781). No, Lukić i Linč su komotno primenjivali hladnoratovski okvir: „Demoralisane 45-godišnjim komunizmom i pritisnute dominantnim nacijama u njihovim odnosnim državama, izborna tela u Hrvatskoj, Litvaniji i drugde mogla su biti pokrenuta od njihovih političkih vođstava samo ako bi vođstvo odgovorilo na težnje njihovih građana da izgrade njihovu sopstvenu nacionalnu državu“ (Lukić, Lynch, 1996: 16). Uistinu, antikomunistički diskurs služio je ideološkom pravdanju secesionističkih nacionalizama kao istinski demokratskih pokreta. Međutim, ono što je vredno u ovoj analizi jeste prepoznavanje masovnosti nacionalizma kao pojave koja se ne može tumačiti onako kako to modernisti i konstrukcionisti prečesto čine, tj. kao puka manipulacija elita pretpostavljeno beslovesnim masama. Zanimljivo je, međutim, kako autori različite aršine primenjuju na Čehoslovačku u odnosu na SSSR i SFRJ: „Debata između Čeha i Slovaka oko federalizacije ide unazad do Praškog proleća i reformi 1968. godine. Vaclav Havel se seća da su ’neki slovački intelektualci skovali slogan „prvo federalizacija, zatim demokratizacija“ – ne razumevajući da ne može biti istinske federacije bez demokratije’. Sasvim sigurno, kada je sovjetska invazija okončala Praško proleće, Slovacima je bila poklonjena federalizacija 821 Radi se o Rusima koji se često zovu Velikorusi, nasuprot Ukrajincima koji su se nazivali Malorusima.


– ali ono što su dobili bila je totalitarna federalizacija. Paradoks je da su ono što je 1968. bio slogan dana i cilj svakoga u Slovačkoj – federalizacija – slovačka štampa i značajan broj slovačkih političkih predstavnika sada upotrebljavali kao sinonim za ’praški centralizam’. Tuđa reč ’federalni’ dobila je u Slovačkoj isto značenje kao ’represija’. Pojam federacije je opažen skoro kao češki izum i češki trik uperen na ograničenje slovačke samostalnosti“ (Lukić, Lynch, 1996: 25–26).

Kada je Čehoslovačka u pitanju, odjednom se prema dvonacionalnoj federaciji osećaju simpatije, za razliku od osećanja za SSSR i SFRJ, te „veštačke federacije“. Autori su najednom postali osetljivi na nacionalizam koji, možda, može i iskrivljavati svest. Potpuno je previđena paralela koja se sama nametala: kao što je reč „federalni“ u početku bio željen, a potom masovno odbacivan pojam u Slovačkoj, tako se potpuno istovetan proces desio i u Hrvatskoj. Uostalom, obe države, Republika Čehoslovačka i Kraljevina (SHS) Jugoslavija, pre II svetskog rata bile su unitarne pa, iako se većina Slovaka osećala bolje u međuratnoj državi no pod Ugarima u Habzburškoj monarhiji, u Slovačkoj se razvilo snažno ogorčenje protiv onoga „što su mnogi videli kao češki model političkog, kulturnog, lingvističkog i ekonomskog imperijalizma“ (Cohen, 2008: 370). Da li je slučajno što su obogaljene Srbija i Češka bile pod protektoratom Nemačke, a NDH i Slovačka marionetske „nezavisne“ države po milosti Hitlera (Cohen, 2008: 370)? Da li je, odista, za nezadovoljstvo Slovaka i Hrvata bio ključan oblik države i režim (Cohen, 2008: 370) ili se pre radi o nacionalizmu koji zahteva podudarnost političkih sa etničkim granicama u što suverenijoj državi? Nacionalisti obeju zemalja su decentralizaciju odnosno federalizaciju shvatali kao jednu važnu deonicu na putu do nezavisnosti. Kako je bliži cilj ostvaren, tako se novi postavlja, a prethodni se mora ideološki napadati, pošto se ispostavlja da ni federacija ne štiti Slovake ili Hrvate od češke ili srpske hegemonije. Zaključak je da se mora ići na konfederaciju, što već znači ostvarenje nezavisnosti uz očuvanje nekih formalnih veza. Naposletku, došlo bi se i do pune nezavisnosti. Radi se, prema tome, o nacionalističkoj taktici (Jović, 2008), jer se otvoreni secesionizam u međunarodnoj javnosti najčešće ne dočekuje aplauzima. Može se pretpostaviti da je češko vezivanje nacionalnog demokratizma sa otporom sovjetskoj socijalističkoj imperiji autore koji razmišljaju u hladnoratovskom okviru motivisalo da češko zastupanje federalizma shvate kao iskreno za razliku od ruskog ili srpskog. Na isti način, slovački nacionalizam se ideološki ne pravda, pa čak postoji jedna vrsta nerazumevanja, dok se hrvatski i litvanski izričito pravdaju. Za razliku od ovog hladnoratovski uokvirenog objašnjenja, Koen je prepoznao dugotrajnu snagu nacionalizma dodatno pojačanu i politizovanu socijalističkim etnofederalizmom uz prisustvo odluke elita, Klausa i Mečijara, ili Miloševića i Tuđmana, te važan uticaj spoljnopolitičkog činioca:

618 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Na stranu teorije zavere, nema sumnje da su spoljni pritisci vodećih sila igrali veoma značajnu ulogu tokom rastakanja Jugoslavije. Primerice, podrška nemačkih nevladinih organizacija hrvatskom i slovenačkom samoopredeljenju pre maja i juna 1991. i zvanična podrška posle tog datuma ohrabrile su elite kako u Zagrebu tako u Ljubljani da nastave sa njihovim politikama napuštanja jugoslovenske federacije“ (Cohen, 2008: 375).

12.3. Objašnjenje prisustva etničkog nasilja prilikom nestajanja SFRJ i odsustva nasilja prilikom nestajanja SSSR i ČSSR Beverli Kroford je primetila da se udeo unutardržavnih sukoba povećao sa nešto preko polovine svih sukoba između 1945. i 1960. na čak tri četvrtine svih sukoba od 1960. do 1990. godine (Crawford, 1998b: 3). Ona smatra da su ubrzani i pojačani procesi globalizacije i ekonomske liberalizacije doveli do raskida dotadašnjih društvenih sporazuma i institucionalnih promena u čitavom svetu (Crawford, 1998b: 6). U tome je videla i razloge pojačanog nasilja na mnogim meridijanima: „Čak i kada jedna kulturna grupa ima prevlast nad drugima, represivne institucije mogu obezbeđivati ’poredak’, iako je to diskriminatorno i doživljeno od manje moćnih grupa kao nepravedno. Kulturni sukobi se izrode u nasilje kada su ove institucije oslabljene, poremećene ili preobražene na načine koji potkopavaju pristajanje na održavanje ovih ugovora ili represiju neslaganja (istakao B. K.). Iako je mnogo snaga koje potkopavaju to pristajanje, globalizacija i ekonomska liberalizacija su dva najvažnija sadašnja krivca. Kada snage globalizacije i bezličnog tržišta uzurpiraju kontrolu od domaćih institucija i kada te institucije ne mogu pouzdano da na duže jemče sporazume koji osiguravaju mirno takmičenje među politički relevantnim kulturnim grupama, ili kada oni ne mogu duže jemčiti kulturno diskriminatorne politike, nasilje može predstavljati jedini izbor političkim preduzetnicima koji imaju zahteve za resursima oko kojih se ne može pregovarati u ime različitih kulturnih grupa“ (Crawford, 1998b: 5–6).

Iako je Krofordova verovatno u pravu kada ističe značaj ovih procesa, jer krupnom kapitalu odgovara drobljenje moćnih država i stvaranje većeg broja slabih nacionalnih država koje će se slabije opirati globalizaciji, ovakva analiza ipak ne odgovara na pitanje koje logično sledi iz činjenice da su stvarno (Rusi) ili potencijalno (Srbi) hegemone nacije zainteresovanije za održanje višenacionalnih imperija od drugih (Kuljić, 2002: 103), a koje je postavila Bansova: otkud to da je „Srbija branila državu, dok Rusija i Češka nisu“ (Bunce, 1997: 355)? Ovo pitanje inspirisalo je uporedna istraživanja nasilja koja su propratila nestanak Jugoslavije. Osim sinhronog poređenja između


socijalističkih etnofederacija, Lukić i Linč su dijahrono poredili Kraljevinu i socijalističku Jugoslaviju kako bi objasnili izbijanje nasilja devedesetih. Dok je sama ideja trebalo da predstavlja pomak u odnosu na isključivo sinhrona poređenja, izvedba nije opravdala očekivanja: „Ima zapanjujućih paralela između političkog ponašanja uticajnih Srba u Hrvatskoj 1918. i 1990. godine. Kao i 1918, mnogi hrvatski Srbi su 1990. slepo sledili uspostavljene politike vođstva u Srbiji (...) 1990. vođ Srba u Hrvatskoj Jovan Rašković nekritički je prigrlio političke ciljeve Slobodana Miloševića u Srbiji, baš kao što je Pribićević učinio 1918. u odnosu na Nikolu Pašića. Kao i 1918, savez između Srba u Srbiji i Srba u Hrvatskoj 1990. vodio je otvorenom sukobu s Hrvatima. Dok je raniji sukob ostao politički, 90-ih se sukob između ideologija velike Srbije i hrvatskog povijesnog ’prava’ na državnost izrodio u rat. Tokom 90-ih se dovoljan broj hrvatskih Srba opredelio za oružani sukob sa hrvatskim vlastima omogućivši srpsko-hrvatski rat. U retrospektivi, pet godina nakon što je rat izbio u Hrvatskoj, ispada da hrvatski Srbi nisu ništa naučili iz iskustva Pribićevića. Oni nisu bili sposobni, a verovatno nisu ni hteli, da stvore političkog vođu koji bi mogao pregovarati sa vladom Franje Tuđmana na način na koji je to Pribićević učinio sa Stjepanom Radićem i tadašnjim hrvatskim vođima“ (Lukić, Lynch, 1996: 67–68).

Pripovedna struktura upućuje čitaoca da sukobi Srba i Hrvata nisu postojali pre 1918, što je činjenički netačno, ali se zanemaruje, jer onda bi se moralo govoriti o pogromaškim pohodima frankovačke rulje na zagrebačke srpske trgovce 1902, ili 1914, ili na sukobljavanja posle austrougarske okupacije BiH (Bakić, 2004; Lampe, 2000). Sva krivica za srpsko-hrvatski sukob u okviru agresor–žrtva u obe Jugoslavije bezostatno je pripisana Srbima koji aktivno vrše radnju zalažući se za „veliku Srbiju“, dok Hrvati tu radnju pasivno trpe. Pri tome se iznose istorijski netačni podaci, jer Rašković nije „nekritički prigrlio političke ciljeve Slobodana Miloševića“, već je hteo upravo ono što autori tvrde da nijedan politički vođ Srba u Hrvatskoj nije, a to je da pregovara sa Franjom Tuđmanom. Nažalost, njegove napore Tuđman je obezvredio dajući stenogram razgovora štampi, omogućivši tako Miloševiću da umesto Raškovića postavi Milana Babića na čelo srpskog nacionalnog pokreta u Hrvatskoj. Osim toga, Stjepan Radić se 1925. nije dogovorio sa Pribićevićem, već neposredno sa Pašićem na uštrb Pribićevića, pa je to, prema tome, pre ličilo na tajne dogovore Miloševića i Tuđmana na uštrb krajinskih Srba koji su bili vođeni strahom od hrvatskog nacionalizma i srazmernom težnjom ka ostajanju u Jugoslaviji. Što se, pak, Pribićevića tiče, on je tek 1927. započeo pregovore sa Radićem, pošto je ovaj napustio mesto ministra prosvete u vladi Kraljevine SHS (Bakić, 2004). Međutim, zanimljivije i još važnije sa metodološkog stanovišta jeste da se u ovom kontekstu uopšte ne pominje 1941. godina, kada je Jugoslavija po


prvi put razbijena, već se porede godina nastanka Jugoslavije (1918) i godina pred nestanak Jugoslavije (1990). U stvari, trebalo je porediti godine nastanka dveju Jugoslavija, 1918. i 1945, i godine nestanka Jugoslavije, 1941. i 1991– 1992, ali tada bi neizostavno moralo biti reči i o pokoljima Srba u II svetskom ratu, a to bi se zatim moralo porediti sa etničkim progonima Srba iz Hrvatske tokom devedesetih. Radilo se o metodološkom propustu.822 Štaviše, na kraju se ispostavilo da ovo uporedno istraživanje zapravo pripada srbocentričnoj hipotezi: „U gotovo svakom važnom pogledu, lanac događaja vodio je do nasilnog raspada Jugoslavije (kao različitog od progresivnog razdruživanja Jugoslavije kao jedne skladne političke celine) neposredno ga vezavši sa sprovođenjem političkog programa Slobodana Miloševića pošto je postao nesporni vođ Srbije. Ovo se već desilo tokom 1987–1990, znatno pre no što su nekomunističke vlasti pobedile na slobodnim izborima u Hrvatskoj i Sloveniji, koje je Zapad optužio – Francuska, Velika Britanija i Sjedinjene Države – da su umešane u raspad Jugoslavije koliko i Milošević. Velikosrpski nacionalizam u stvari je razorio Jugoslaviju i svaku nadu za mirni sporazum o političkim odnosima među nacijama u Jugoslaviji, pre no što su slovenački i hrvatski pokreti krenuli put nezavisnosti; uistinu, ono što je prethodilo bilo je uzrok potonjeg“ (Lukić, Lynch, 1996: 113).

Tako se iznenada napuštao uporedni plan kada je na srbocentrični način trebalo naći uzročnika „raspada Jugoslavije“, koja je, ne treba zaboraviti, po rečima autora bila tek jedna „veštačka federacija“. Naime, ako je bila „veštačka“, onda je bezrazložan napor tražiti uzrok njenom „raspadu“, jer je svakako bila neodrživa. No, cilj ovog navodno uporednog istraživanja bio je diskreditovanje kako Jugoslavije tako i Srba, pa su se neosetno preplitali 822 Tek tri stranice nakon toga, van poredbenog konteksta, autori su rekli nekoliko rečenica o NDH: „Značajna manjina Hrvata podržala je neizabrani režim Pavelića koji je smesta započeo progon Cigana, Jevreja i Srba. Pavelićev režim je nastavio sa sistematskom primenom politike poništenja sve tri zajednice, kombinujući političku likvidaciju, nasilno proterivanje i nasilno preobraćanje na katolicizam. Hiljade Cigana, Jevreja i Srba nestalo je kao ishod genocidne politike hrvatskih fašista, čija se politika istrebljenja slagala sa određenjem zločina protiv čovečnosti kasnije definisanim i kodifikovanim na Nirnbernškom sudu. Hrvatski istoričar i sadašnji predsednik Hrvatske, Franjo Tuđman, često optuživan za pranje hrvatske odgovornosti za genocid, tačno je opisao politiku ustaške diktature prema Srbima u Hrvatskoj na sledeći način: ’Istorijska je činjenica da je ustaški režim Nezavisne Države Hrvatske, sprovodeći svoje planove o smanjenju „neprijateljskog srpsko-pravoslavnog stanovništva u hrvatskim zemljama“, počinio veliki genocidni zločin protiv Srba, a srazmerno čak i veći protiv Cigana i Jevreja, u sprovođenju nacističke rasne politike’“ (Lukić, Lynch, 1996: 71). Radi se o školskom primeru pametne propagande: nije poricano što se poreći ne može, istaknute su Tuđmanove politički korektne reči, a prećutane one o NDH kao „izrazu tisućgodišnje težnje i čežnje hrvatskog naroda“ ili, pak, kako je „sretan“ zbog toga što mu žena „nije ni Židovka ni Srpkinja“.


međusobno neusklađeni koncepti i objašnjenja. Kao što se vidi, studija Lukića i Linča jedva da zaslužuje da se uključi u poglavlje o uporednom proučavanju nestajanja socijalističkih višenacionalnih federacija, a razlog što je ipak uključena u njega, a ne u poglavlje o srbocentričnom objašnjenju nestanka Jugoslavije nalazi se u potrebi pokazivanja da izbor konkretnog metoda nije ključan za kvalitet naučnog dela, čak iako je upotreba nekog metoda zahvalnija za objašnjenje izvesnih pojava od upotrebe nekog drugog. Poređenja Bansove, Krofordove, Pavkovića i Radana, te Vujačića i Koena, znatno su solidnije metodološki postavljena. Bansova je primetila da je „Srbija branila državu (Jugoslaviju, prim. aut.), dok Rusija i Češka nisu“ (Bunce, 1997: 355) i upitala se zašto je to tako. Vujačić je, pak, uočio veliku razliku u spremnosti ruskih odnosno srpskih vojnih oficira da služe u ukrajinskoj odnosno hrvatskoj vojsci. Prvi su, naime, masovno položili zakletvu ukrajinskoj državi, dok od drugih „gotovo niko“ nije pristupio hrvatskoj vojsci. Autor je razloge za takvu pojavu našao kako u istorijskim razlozima, tj. u genocidnom delanju NDH protiv Srba, tako u krajnje nacionalističkoj usmerenosti poslekomunističke hrvatske vlasti. U Ukrajini, pak, nisu postojali takvi u kolektivnim sećanjima utemeljeni strahovi, a nije bilo ni osećaja etničke ugroženosti Rusa (Vujačić, 1996b: 767). Međutim, ovde treba pomenuti da ni u BiH oficiri srpske nacionalnosti u velikoj većini nisu birali vojsku BiH, iako ih je bilo za nijansu više no u hrvatskoj vojsci.823 Vujačić je, sledeći Vebera, primetio sklonost nižih slojeva da u nacionalnom ponosu traže i nalaze jedini izvor prestiža na koji mogu polagati pravo. Otuda se u brdovitoj Krajini ili u posnoj zapadnoj Hercegovini mogu naći najžešći srpski odnosno hrvatski nacionalisti, skloni da u ratu nađu jedinu šansu za društvenu pokretljivost i materijalni dobitak. Zato nije slučajno, smatra Vujačić, što su upravo iz ovih oblasti, baš kao i iz redova nižih gradskih slojeva, bili najčešći dobrovoljci u Ratovima za jugoslovensko nasleđe (Vujačić, 1996b: 771). No, autor je potpuno svestan da pripadnici ovih slojeva, premda masovno učestvuju u ratovima, ove ne pokreću, jer nemaju moć za tako nešto: „U oba slučaja (ruskom i srpskom, prim. aut.) izgledi za raspad države su izazvali javljanje levo-desnih, državno-nacionalističkih političkih saveza stvorenih od pravovernih partijskih kadrova, vojnih oficira, zvaničnika savezne partije i državnih struktura, nacionalističkih intelektualaca preovlađujuće nacije, i delova stanovništva iz dijaspore ugroženih izgledom raspada države uzduž republičkih granica. No, postojanje strukturno jednakih elita koje se bore za mobilizaciju u korist očuvanja države ili, alternativno, za uži nacionalistički projekt uvlačenja dijaspore u uvećanu državu dominantne nacije, bilo je udruženo sa različitom dostupnošću masa za državno-nacionalističku mobilizaciju u ova dva slučaja“ (Vujačić, 1996b: 782). 823 Pukovnik JNA Jovan Divjak, koji je u vojsci BiH postao general, predstavljao je izuzetak koji potvrđuje pravilo.


Dakle, potencijalni pokretači rata bili su prisutni, po Vujačiću, u oba slučaja, ali masovni učesnici tih ratova nisu bili „dostupni“ u ruskom slučaju, a jesu u srpskom. Vujačić tvrdi kako je uticaj srpske dijaspore, tj. prekodrinskih Srba, bio nesrazmeran njihovom broju i da se ne može porediti sa ulogom ruske dijaspore u procesu gradnje nacije i države (Vujačić, 1996b: 780). Međutim, ono u čemu se Vujačić i Bansova ne slažu jeste upravo uloga nacionalne „dijaspore“, jer Bansova, slično Lukiću i Linču koji su utvrdili da je 25 miliona ili 17% Rusa ostalo van granica Rusije (Lukić, Lynch, 1996: 4), tvrdi da je u Sovjetskom Savezu: „takođe postojala velika ruska zajednica izvan granica Rusije (nekih 25 miliona), pa ipak ovo nije izazvalo rusku republiku da upotrebi silu da bi odbranila sovjetsku državu. Ovo uprkos činjenici da ruska vlada nije mogla pretpostaviti korektniji i ravnopravniji postupak prema ruskim manjinama van Rusije no što je vlada Srbije mogla za postupak prema srpskim manjinama u Hrvatskoj i Bosni. Zaista, postoje značajne paralele između estonske pravne diskriminacije protiv Rusa i hrvatske pravne diskriminacije protiv srpske manjine“ (Bunce, 1997: 356).

Uistinu, čini se da se ovakvom argumentu nema šta prigovoriti, te razloge za izbijanje rata ne treba tražiti u dijaspori kao takvoj, već s jedne strane u politici nacionalizujuće države, a s druge strane u politici matice ove dijaspore (Brubaker, 1996), iako treba imati u vidu da je čak 26% Srba živelo izvan Srbije u SFRJ (oko 20% Hrvata van Hrvatske) (Budding, 2008: 92; Connor, 1984: 331), i da su oni gajili veoma loša kolektivna sećanja na II svetski rat i ponašanje NDH prema njima, a da je činilac „etničke pretnje“ u okviru „bezbednosne dileme“, o kojem je bilo više reči na početku ove studije, te neravnoteža snaga u korist JNA na početku sukoba mogla podsticati srpske činioce da se prihvate „preventivnih udara“ dok još imaju prednost. Sem toga, po sovjetskom ustavu, isključivi nosilac prava na otcepljenje bile su republike, dok je u SFRJ bilo dvosmislenosti, pa su se na secesiju kao pravo mogle pozivati kako republike tako i nacije (Budding, 2008: 110), izazivajući međusobne sukobe. Pavković je, pak, primetio da od nekoliko činilaca zavisi da li će sila biti upotrebljena: a) taktike secesionista primenjene za neutralisanje vojne snage centralne vlade; b) spremnosti da se upotrebi sila zarad ostvarenja secesionističkih ciljeva; c) sposobnosti za upotrebu sile za ostvarenje tih ciljeva; d) spremnosti međunarodnih činilaca da se uključe na strani secesionista (Pavković, Radan, 2008: 232–233). Tako, secesionisti u SSSR nisu ni pokušavali da se suprotstave snagama SSSR zbog toga što bi im izgledi u otvorenoj borbi bili ravni nuli, a međunarodne snage ne bi mogle da intervenišu u njihovu korist zbog toga što bi nuklearno odvraćanje bilo isuviše ubedljiv argument. S druge strane, slovenačke snage teritorijalne odbrane pribegle su taktici napada na snage JNA zbog toga što su znale da u slučaju vojnog sukobljavanja


sa komunističkom vojskom koja nema nuklearna sredstva odvraćanja velikih sila imaju prilične izglede da privuku antikomunističke elite i javno mnjenje SAD i EZ824 (Pavković, Radan, 2008: 233–236). Za razliku od Pavkovića i Radana koji porede Sloveniju i Hrvatsku sa baltičkim republikama, pošto se u oba slučaja radi o secesionističkoj avangardi, Vujačić smatra da se položaj Hrvatske prema Srbiji strukturno može porediti jedino sa položajem Ukrajine prema Rusiji: „Kritično, međutim, ruske manjine u istinski važnim republikama sa kompaktnim oblastima naseljenim ruskim življem – Ukrajini i Kazahstanu – nisu iskusile osećaj etničke ugroženosti u vreme odvajanja. Ovde, suprotnost između zasićene rusifikacije ukrajinske nacije i izrazito jakog otpora Hrvata ’srbizaciji’ pod jugoslovenskim pokroviteljstvom u međuratnoj i posleratnoj Jugoslaviji, baš kao i različito iskustvo dva svetska rata u oboma slučajevima, nudi ključ objašnjenja relativne mirnoće ruskih manjina u Ukrajini. Samo se u zapadnoj Ukrajini dinamika rusko-ukrajinskih odnosa približila srpsko-hrvatskom iskustvu; međutim, odsustvo kompaktnih ruskih naseobina u zapadnoj Ukrajini, tj. geografska odvojenost dveju etničkih grupa, sprečila je sukob“825 (Vujačić, 1996b: 788).

Upravo ova jasna teritorijalna odvojenost dveju etničkih grupa sa nespornom granicom bila je ključna i za mirno odvajanje Čeha i Slovaka u raspadu Čehoslovačke (Lukić, Lynch, 1996: 4–5). Ako nema osećaja etničke ugroženosti, praćenog kolektivnim sećanjima kadšto namerno podsticanih iz centara moći, i spora oko granica, onda neće biti problema u izbegavanju rata prilikom rasturanja neke višenacionalne države. Problem, međutim, može nastupiti ako rasprostranjeno osećanje etničke ugroženosti, podstaknuto jakom nacionalističkom propagandom nosilaca vlasti, izazove neslaganje oko granica i nametne ga kao ključno političko pitanje, kao što je uostalom bio slučaj u srpsko-hrvatskom trouglu (Srbija, Hrvatska, i Srbi u Hrvatskoj). Ipak, zanimljivo je da niko nije pomenuo da je Ukrajina imala nuklearna sredstva, te da je pristala da ih se liši u zamenu za jemstvo teritorijalne celovitosti od strane stalnih članica Saveta bezbednosti UN. Ova činjenica obavezivala je sve strane na veliki oprez i uzdržanost. Uz to, i Vujačić i Krofordova uočili su važnost kolektivnih sećanja i prethodne politizovanosti etničkih svojstava, a Krofordova tome dodaje i uticaj pritiska globalizacije i ekonomske liberalizacije: 824 Pozivajući se na pisanje Rupela, autor je tvrdio: „Preko kontakata u Nemačkoj i drugim državama Evropske zajednice, slovenačka vlada je saznala da bi EZ intervenisala u ime Slovenije samo u slučaju nasilnog sukoba“, pa je zato i izazvala rat (Pavković, Radan, 2008: 223–224). 825 Ipak, Vujačić je svestan da polarizacija glasanja po regionalno-etničkoj osi razdvajanja u Ukrajini može dovesti u pitanje ovo svojevremeno bezbolno odvajanje (Vujačić, 1996b: 789).

624 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači „Nasilni etnički sukob biće jači u onim oblastima u kojima su etnička povezanost i religija postali politički značajni u prošlosti i u kojima su se institucije centralne vlasti, oslabljene u sadašnjosti, našle pod pritiskom promena, ili da jednostavno restrukturišu njihova konstitutivna i razdeobna pravila i procedure pod pritiscima ekonomske liberalizacije i globalne integracije“ (Crawford, 1998b: 18).

Ipak, ako se imaju na umu snaga etničke politizovanosti u baltičkim republikama i prethodna negativna kolektivna sećanja kako među litvanskim, letonskim i estonskim nacionalistima prema Rusima, tako i Rusa prema njima, ispostavlja se da ni to ne može do kraja objasniti izostanak ruskog nacionalističkog delanja u ovim oblastima. Vujačić i Koen, pak, obraćaju pažnju na političku kulturu primećujući da „u oštroj razlici prema sovjetskom slučaju, nije bilo preklapanja srbijanskih i jugoslovenskih institucija“, a „kolektivna sećanja“ su u srpskom slučaju bila etnizovana usled na nacionalnoj bazi pretrpljenih stradanja u II svetskom ratu, dok su u ruskom slučaju bila politizovana usled patnji pod Staljinovim režimom koje nisu zavisile od etničke pripadnosti; naposletku, lakoća nacionalističke instrumentalizacije kosovskog mita ne sme se zanemariti (Cohen, 2008: 380; Vujačić, 1996b: 783). Pa ipak, bez obzira na stvarno stanje, neki Ukrajinci su se osećali žrtvama u Sovjetskom Savezu, a navodni genocid koji je Staljin nad Ukrajincima izvršio pomoću tobože namerno izazvane gladi 1932/33. (Kuljić, 2002: 356) mogao je služiti kao gorko kolektivno sećanje. Naposletku, ako je već ruski i sovjetski imperijalizam bilo nemoguće razlikovati, zašto Rusi nisu branili sovjetsku državu kao svoju? Vujačić delimično odgovara na ovo pitanje time što navodi da je etos perestrojke i glasnosti kompromitovao bilo kakvu potencijalnu upotrebu sile da bi se republikama sprečio odlazak iz imperije, a da je državnoj televiziji na čelu bio protivnik ruskih nacionalista Aleksandar Jakovljev (Vujačić, 1996b: 787). Nasuprot iskustvu identifikacije ruskog sa sovjetskim imperijalizmom, usled nedostatka potpune identifikacije srpskog nacionalizma sa jugoslovenskim bilo je moguće ono što je Vujačić ovako obrazložio: „Jednom kada su izgledi za raspad Jugoslavije postali stvarnost, prema tome, Srbi su se mogli vratiti na njihov sopstveni jaki osećaj nacionalnog identiteta, pokrećući njihove energije u odbranu granica veće Srbije“ (Vujačić, 1996b: 781). Bansova, međutim, posebno insistira na još nekoliko činioca koji su u Jugoslaviji doveli do nasilnog rešenja sukoba, za razliku od Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke. Autorka smatra da je od dalekosežne važnosti činjenica da je jedino Jugoslavija bila konfederacija u trenutku raspada, dok su SSSR i ČSSR bile federacije (Bunce, 1997: 356). Ova činjenica je ubrzala raspad SFRJ zato što su „država i partija bile već izdeljene u republičke jedinice“ kada je došlo do sloma socijalizma. Otuda se Jugoslavija najbrže raspala od svih socijalističkih država, federalni centar faktički nije ni postojao, pa nije ni moglo doći do borbe između njega i republika, već je „bitka u Jugoslaviji bila veoma rano


određena kao borba jedne protiv druge republike“, a „bojište je bilo samo međurepubličko“, pa je i „nasilje među republikama kao metod rešavanja sukoba postalo sve lakše“ (Bunce, 1997: 357–358). Osim toga, Bansova je osetljiva i za uticaj sa strane na događaje u Jugoslaviji, pa veli da je ovo ubrzano odvijanje raspada Jugoslavije iznenadilo zapadne sile: „Ovo (ubrzano raspadanje, prim. aut.) vodilo ih je odgovorima koji su samo doprinosili nasilnom kraju Jugoslavije – početnim podržavanjem, na primer, kontinuiteta države, obezbeđivanjem vojne podrške Hrvatskoj i Sloveniji, priznavanjem Hrvatske pre no što su ustavna jemstva na puna prava data manjinama, i prisiljavanjem Bosne da bira između dve užasne alternative: ostajanja u krnjoj Jugoslaviji ili proglašavanja nezavisnosti. Ironično je, naravno, da je deo onoga što je vodilo zapadnu politiku u jugoslovenskoj krizi od 1990. bio strah da bi sovjetska država sledila ’jugoslovenski model’; pa ipak, činjenica da se Jugoslavija raspala prva značilo je da je zapadna politika prema kraju sovjetske države bila znatno bolje obaveštena i znatno posvećenija mirovnim procesima“ (Bunce, 1997: 358).

Razume se, ima puno istine u ovakvim razmatranjima, ali se čini da nije saznajno plodotvorno homogenizovati Zapad, jer je upravo izvesna razjedinjenost politike zapadnih delatnika slala raznolike signale jugoslovenskim delatnicima. Primerice, nemački i američki delatnici su na početku jugoslovenske tragedije slali veoma različite poruke. Isto tako, nemačka politika otrgla se svakoj kontroli drugih delatnika i, štaviše, u jednom trenutku nametnula sopstvenu kontrolu u EZ. Pa ipak, ne treba ni potcenjivati jedinstvo zapadne politike, tj. njen najmanji zajednički imenitelj, jer ako ona nije uvek dobro procenjivala situaciju na terenu, teško da nije imala od samog početka jasne smernice. Primerice, nepromenljivost unutrašnjih granica i promenljivost spoljnih, čime se narušavalo međunarodno pravo, pod uslovom da se spoljne granice ne menjaju jednostrano i nasilno, od čega se odustalo tokom procesa secesionističkih ratova, a što je primenjivano u slučaju Jugoslavije, bila je namerno odrađena pokazna vežba za SSSR. Bansova je takođe ukazala na još jednu bitnu razliku koja je vodila nasilju u slučaju Jugoslavije: jedino su u Jugoslaviji uz zvaničnu vojnu silu federacije, tj. JNA, postojale i „teritorijalno bazirane milicije“, tj. jedinice tzv. teritorijalne odbrane koje su se poklapale sa republikama koje su ih opremale, dok je u sistemu komandovanja postojao priličan haos (Bunce, 1997: 358). To je moglo ohrabriti secesioniste na oružano otcepljenje, što se u slučaju Slovenije do kraja ispoljilo. Ipak, autorka je preterivala da nije postojao centar u SFRJ, jer JNA i savezna vlada, pa čak i rotirajuće predsedništvo, makoliko bili slabi u odnosu prema republikama i okrnjenog legitimiteta posle višestranačkih izbora, činili su savezni centar.


12.4. Etnički progon i genocid – uporedna istraživanja Na ovom mestu par reči treba da se kaže i o dva uporedna istraživanja etničkih progona i genocida koja su obavili američki istoričar Norman Neimark (Norman Naimark) i sociolog Majkl Men (Michael Mann) koji je rođen u Velikoj Britaniji, ali već dugo živi i radi u Sjedinjenim Državama. Prvi predaje na Stenford (Stanford) univerzitetu, a drugi na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu (UCLA). Obojica su veoma ugledni naučnici, ali dok prvi nije preterano udaljen od uobičajenog američkog hegemonog imperijalističkog pogleda na svet, drugi je umereno levo usmereni kritičar američkog imperijalizma, njegove prošlosti i sadašnjosti. Neimarkov uporedni zahvat je uži, ograničen na genocid i etničke progone u dvadesetovekovnoj Evropi, dok Men uporedno istražuje genocid i etničke progone počev od „otkrića“ Novog sveta, iako su obojica svesni da su obe pojave postojale od iskona, pa su opisane npr. u Homerovim spisima i u Bibliji (Naimark, 2002: 5). Neimark objašnjava da je „etničko čišćenje koje se dogodilo u XX veku visoko zavisno od posebnih odlika države, društva i ideologije tokom samog ovog perioda“ (Naimark, 2002: 6), a Men smatra da su etnički progoni „mračna strana demokratije“. Otuda i naslovi knjiga: Neimarkova se zove Vatre mržnje: etničko čišćenje u dvadesetovekovnoj Evropi (Fires of Hatred: ethnic cleansing in twentieth-century Europe, 2001), a Menova Mračna strana demokratije: Objašnjenje etničkog čišćenja (The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing, 2005). Obe su se pojavile pošto su se Ratovi za jugoslovensko nasleđe okončali posle (uz prekid od dve godine) skoro decenije trajanja. Oni su svojim strahotama podstakli dvojicu naučnika zavidnog znanja o sličnim ratnim dešavanjima da se poduhvate uporednog proučavanja u cilju pronalaženja uzroka etničkih progona i genocida. Prvi je došao do zaključka da etničke progone i genocid, ipak, vrše neki Drugi, oni koji su zarobljenici „integralnog nacionalizma“ (Naimark, 2002: 185), dok Men nalazi dosta pokazatelja da je svaki pojedinac, uključujući i njega, pa i ovoga koji ispisuje ove redove, ali i one koji ih čitaju, sposoban da čini ili pravda zlo uopšte, pa i da učestvuje u etničkim progonima ili u njihovom pravdanju u određenim okolnostima. Primerice, još u uvodu naveo je reči predsednika SAD s početka XX veka Teodora Ruzvelta (Theodore „Teddy“ Roosevelt), inače „pristojnog modernog čoveka“, da je „istrebljenje (Indijanaca) bilo konačno korisno koliko i neizbežno“, da bi naveo i osnovnu tezu svoje knjige da „ubistveno etničko čišćenje predstavlja središnji problem naše civilizacije, naše modernosti, naše koncepcije progresa, i naših napora za uvođenjem demokratije“826 (Mann, 2005: IX). 826 Bob Hejden je takođe primetio: „Lako je moguće da je, bar u Evropi, etničko čišćenje neophodno da bi se država učinila bezbednom za demokratiju; ali ovo je užasna pretpostavka“ (Hejden, 2003: 186).


Otuda se slučajevi izabrani za poređenje tek delom poklapaju. Neimark poredi genocid nad Armenima (Jermenima) i etnički progon Grka iz Turske, genocid nad Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj, sovjetsku deportaciju Čečena i krimskih Tatara, etnički progon Nemaca iz Poljske i Čehoslovačke po kraju II svetskog rata i ratove za jugoslovensko nasleđe. Men se, pak, bavi progonom Arapa i Jevreja iz Španije nakon rekonkiste, „genocidnim demokratijama Novog sveta“, genocidom nad Armenima u Turskoj, nacističkim genocidom u kojem su učestvovali ne samo nemački nacisti, već i različiti pomagači, „komunističkim čišćenjima“ koje su sprovodili Staljin, Mao i Pol Pot, „smrtonosnim čišćenjima“ u Jugoslaviji, te genocidom u Ruandi. Naposletku, ponudio je slučajeve Indije i Indonezije kao suprotne primere. Neimark manje ili više svesno zanemaruje bavljenje „neugodnim činjenicama“ koje nužno prate svaki „partijski“, ideološki, ili nacionalni stav, kojih je npr. Robert Hejden veoma svestan (Hejden, 2003: 38) i na kojima je Maks Veber nekad tako mnogo insistirao (Veber, 1998: 85) iz američke prošlosti i, kada je Jugoslavija u pitanju, često prati srbocentričnu ideološku hegemoniju, iako uz vidljivi napor da se uvaži i činjenica postojanja etničkih progona Srba, dok Men svesno naglašava značaj bavljenja celovitošću pojava modernosti i demokratije. Dok hladnoratovski okvir predstavljanja stvarnosti koji se kadšto prepliće sa okvirom agresor–žrtva Neimarka ograničava, dotle oslobođenost ideoloških okvira Menu otvara neslućena istraživačka polja. Otuda Neimarkova studija predstavlja zanimljiv, ali i pristrasan pokušaj uporednog istraživanja u okviru izvesnih ideoloških ograničenja i pojednostavljenja, a Menova, uprkos mestimičnim činjeničkim greškama, nekonformističku i originalnu studiju potencijalno prelomnog značaja. Kad se već pominju greške, jedna od većih jeste podatak da je u ratovima za jugoslovensko nasleđe ubijeno „300.000 ljudi, od kojih dve trećine civila ili zarobljenika“, te da je bilo „brojnih hiljada silovanih“ (Mann, 2005: 356). Krofordova, pak, navodi da su ratovi u Jugoslaviji odneli 200.000 života, te, sledeći nepoznate radove piscu ove studije827 tvrdi da su civili činili čak 90% ubijenih, dok je, recimo u I svetskom ratu bilo 14% žrtava među civilima, a u II svetskom ratu čak 67% (Crawford, 1998b: 3). U stvari, broj ubijenih u ratovima za jugoslovensko nasleđe jeste oko 130.000 (verovatno nešto malo više od 100.000 u BiH, 20.000 u Hrvatskoj i verovatno nešto manje od 10.000 na Kosovu), odnos ubijenih u BiH je 60% vojnika prema 40% civila, a i „brojne hiljade“ silovanih su upitne, iako je silovanje nesumnjivo bilo rasprostranjeno. Nažalost, kada je silovanje u pitanju, Neimark i Men su poklonili puno poverenje antisrpskim propagandistima o kojima je u ovoj studiji bilo reči u delu 827 Carol Bellamy, „State of the World’s Children in 1996”; UNICEF report; cited in Barbara Crosette, „Unicef Report Sees Children as Major Victims of Wars”, New York Times, 11 December 1995, p. A7.


o ratu u BiH: Beverli Alenovoj, Roju Gatmenu, Aleksandri Štiglmajer i Edu Vuliamiju (Mann, 2005: 357; Naimark, 2002: 167–170). Obojica se slažu da je argument „drevne etničke mržnje“ sporan, ali dok ga Neimark u konstrukcionističkom maniru smatra potpuno bezvrednim, Men smatra da ni on ni argument o „kriminalnim vođstvima“ nisu „budalasti“ pod uslovom da su uključeni u složenija objašnjenja, i uz priznanje da se ne radi o „drevnim“, već o „starim mržnjama“ koje se šire u velikom delu svake zajednice (Mann, 2005: 423). Takođe, dok se Neimark ograničava na „integralni nacionalizam XX veka“ kao na izvorište etničkih progona i genocida, Men ih povezuje sa „našom civilizacijom“, modernošću i demokratijom. Na ovom mestu ne može se ulaziti u svu širinu argumentacije koju pruža prvenstveno Menova studija, iako se i u Neimarkovoj mogu mestimično pronaći vredna saznanja, već će se pažnja usmeriti samo na tumačenje etničkih progona u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Prvo treba uočiti koga Neimark i Men smatraju odgovornim za etničke progone. Za prvoga nema previše dilema: „No, etničko čišćenje u bivšoj Jugoslaviji nije nužna crta izgradnje nacije; to je put koji biraju vladajuće elite sa konkretnim političkim ciljevima na pameti. Svesni izbori jednog Miloševića ili Tuđmana, podržanih njihovim političkim pristalicama u Srbiji i Hrvatskoj, ključni su za etničko čišćenje kao apstraktniji proces raspadanja bivše jugoslovenske države i rekonstituisanja njenih nacionalnih delova u višedržavni sistem“ (Naimark, 2002: 139).

Treba uočiti da autor ovde pravi ravnotežu između Miloševića i Tuđmana, što je pomak u odnosu na klasičnu srbocentričnu ideološku hegemoniju. No, ono što je ovde bitno jeste personalizovanje krivice na dvojicu političkih vođa i na njihove političke simpatizere. Majkl Men nije tako blagonaklon prema „običnim ljudima“: „Ako je nekoliko loših momaka odgovorno, kako su oni dobili takvu magičnu snagu prinude ili manipulacije? Takođe, da li su bili tako usklađeni u planiranju, pa i odgovorni za događaje? (...) Ozbiljna analiza mora priznati da su svi bili uključeni: elite, fanatici i obični ljudi. (...) Iako su Milošević i Franjo Tuđman, predsednik Hrvatske, pogoršali ishode, fundamentalniji procesi bili su na delu“ (Mann, 2005: 360).

Men, dakle, smatra da politički vođi nisu svemoćni, da njihova moć planiranja nije tako sveobuhvatna, te da su i najobičniji ljudi, a ne samo fanatici, učestvovali u etničkim progonima pripadnika drugih nacija. Ovde treba još primetiti da je Men našao za shodno da napiše koju je funkciju vršio Franjo Tuđman, dok su Milošević i nacija koju je predstavljao toliko ozloglašeni da je bilo kakvo pojašnjenje angloameričkoj javnosti u vidu navođenja funkcije suvišno. Sem toga, Men je primetio nešto što oni koji koriste diskurzivnu


strategiju personalizacije nisu mogli: „No, najveće opozicione partije bile su čak i više nacionalističke od Miloševića. Ovo je glavna prepreka za svaljivanje srpske agresije na Miloševića“ (Mann, 2005: 371). Naravno, to se uklapalo i u širu polaznu pretpostavku ovog teoretičara da se etnički progoni dešavaju, po pravilu, u nacionalnim državama koje se demokratizuju u dvoetničkim kontekstima, pa tada klasna pripadnost biva nadjačana nacionalnom (Mann, 2005: 423). Otuda i govor o „mračnoj strani demokratije“: „U ranoj fazi, demokratizacija politike dovela je do toga da se vođi i masovna biračka tela protive sporazumu. Tada je nekoliko radikala i naoružanih bojovnika u pograničnim oblastima igralo nesrazmernu ulogu u okončanju trajanja pat pozicije. Zatim je Miloševićeva partijska država pojačala agresiju. Potom je neočekivana neefikasnost njenih sredstava i neočekivana snaga otpora proizvela masovnu eskalaciju. Ceo proces nije bio racionalan, iako su se delatnici trudili da uračunaju odnos sredstava i ciljeva na instrumentalno racionalan način. Oni su omašili, i ubistveno čišćenje je usledilo“ (Mann, 2005: 427).

Oštro se suprotstavljajući takvom zaključivanju, Neimark je koristio diskurzivne strategije personalizacije i istorijske analogije kojom je Miloševića koliko rutinski toliko neistorično poredio s Hitlerom: „Poput Hitlera koji se spustio avionom kroz oblake da bi prisustvovao nirnberškom mitingu koji je prikazan u filmu Leni Rifenštal Trijumf volje, Milošević je stigao helikopterom među gomilu uzbuđenih podržavalaca da isporuči upozorenje rata i žrtve (...)“ (Naimark, 2002: 152). Štaviše, pošto je usledio navod onoga što je Milošević uistinu rekao tada na 600 godina Kosovske bitke i pošto mu verovatno to nije delovalo kao previše uverljivo opravdanje za poređenje koje je prethodno napravio, Neimark je Miloševiću pripisao i ono što ovaj nikada javno nije kazao: „Gde god su srpske kosti sahranjene, insistirao je Milošević, to je srpska teritorija. Gde god je srpska krv prolivena, to je srpska otadžbina (patrimony)“ (Naimark, 2002: 152).828 Slične reči, doista, umeli su izgovarati drugi političari, poput Vuka Draškovića ili Željka Ražnatovića, ali Slobodan Milošević tako nešto odista nikada nije rekao. Majkl Men je, pak, tvrdio da se Milošević „nije nalazio na čelu totalitarne, pa čak ni neke vrlo birokratske države“ (Mann, 2005: 391), a čelnici paravojnih jedinica, Vojislav Šešelj, Željko Ražnatović i Mirko Jović, davali su daleko zapaljivije izjave od njega (Mann, 2005: 392), iako su, po svemu sudeći, bili 828 Istine radi treba primetiti da je odmah pošto je krivotvorio Miloševićeve reči, Neimark zaključio da su Memorandum SANU i Miloševićevi govori na skupovima na Kosovu 1987. i 1989. „bili nacionalistički, ali jedva hitlerovski po sadržaju“, te da nije bilo „ružnoga rasizma ili uzdizanja nasilja koji su odlikovali ratove 90-ih“ (Naimark, 2002: 152). Jedino nije jasno zašto su onda pravljene neistorične analogije.


povezani sa Službom državne bezbednosti, a Šešelj je izričito smatran „omiljenim opozicionarom“. Pa ipak, smatra Men, ova kontrola SDB nije bila sveobuhvatna. Iako su paravojske bile zvanično potčinjene JNA, pošto bez njih premoć u artiljeriji nije mogla biti dovoljna za pobedu uz nedostatak pešadije usled masovnog neodazivanja na vojne pozive i dezertiranja (Mann, 2005: 393–394; Gagnon, 2004: 109), one su u praksi delale samostalno, pa je Milošević bio delom inicijator, a delom talac ovih ekstremista (Mann, 2005: 393). Hronični nedostatak regularne pešadije činio je JNA, kao i vojsku Republike Srpske, zavisnom od paravojnih jedinica, s jedne strane, a artiljerijsko sravnjivanje sela i gradova, kako bi se izbegli gubici među regularnom vojskom, postalo je, uz posledična stradanja civila, s druge strane, obeležje ratova za jugoslovensko nasleđe (Mann, 2005: 394). Za razliku od većine zapadnih analitičara, levi socijalni demokrata Men, osuđujući takvu praksu, ne smatra da je tu došlo do nečeg neobičnog u ionako nemilosrdnoj ratnoj taktici: „Moral je bio prenizak za JNA da osvaja sela i gradove posredstvom brzih napada pešadije. Zato je ona koristila golemu artiljerijsku nadmoć za granatno nediskriminativno zasipanje njihovo, ubijajući mnogo civila. Nalazila se pred Vukovarom četiri meseca uzrokujući razaranje grada.829 Takvo neosetljivo ratovanje je uobičajeno u modernom ratu, kao što pokazuje američko bombardovanje Vijetnama i neutralne Kambodže. NATO bombardovanje Srbije sa velikih visina 1999. drugi je jugoslovenski primer korišćenja nadmoćnih sredstava uz minimalne gubitke za sebe. (...) Nisu nam neophodni etnički stereotipi o ubistvenim Srbima; postojali su taktički mamci za činjenje zločina. Kada bi otpor konačno bio slomljen usled bombardovanja, paravojske su ulazile da dovrše posao, uz dozvolu da ubijaju, siluju, ili pljačkaju. Upitan zašto JNA nije zaustavila takve koljače, jedan general je odgovorio: ’Zato što su oni jedini spremni da se bore’.“ (Mann, 2005: 394).830

Doista, pred Srbima kao nacijom nalazi se zadatak da priznaju ove belodane činjenice, baš kao što i Amerikanci imaju svoje „neugodne činjenice“ s kojima se treba suočiti. Mnogi prekodrinski Srbi su bili među žrtvama, ali je među Srbima sa obe strane Drine bilo i puno dželata koji su mnogo jada i tuge 829 Za Neimarka, međutim, „uzimanje Vukovara i okupacija istočne Slavonije uveli su element genocida u kampanju etničkog čišćenja“ (Naimark, 2002: 157). Štaviše, za streljanje dvesta hrvatskih zarobljenika u Ovčari zaključio je da je to „bio prvi, iako zacelo ne i poslednji put u ratu da je etničko čišćenje propraćeno aktima genocida“ (Naimark, 2002: 157). Ne sporeći da se radi o užasnom ratnom zločinu, ipak, streljanje 200 ratnih zarobljenika nikako se ne bi moglo podvesti pod zločin genocida kao namernog i sistematskog uništavanja ljudi u cilju istrebljenja cele rasne, nacionalne, etničke ili verske grupe ili nekog njenog dela. 830 Men nije propustio da istakne i visoke oficire koji su se suprotstavili ovakvoj praksi, kao što su pukovnik Eremija i načelnik KOS general Aleksandar Vasiljević (Mann, 2005: 394).


naneli dojučerašnjim susedima a kadšto i potpunim neznancima, veoma često nevinim ljudima. Intelektualci Srbije imaju prevashodno odgovornost da o ovim činjenicama javno govore, da među Srbima razlikuju dželate od žrtava, i da se trude da društvo više nikad ne dođe u situaciju da odobrava ili pravda nečovečne i nemoralne postupke. Cilj je da se dođe do države koja sudi „ni po babu ni po stričevima“, već počinioce nedela tera u zatvor, a žrtvama, prognanim nevoljnicima pomaže da se snađu. Državi je, međutim, potrebna podrška društva da postane nepristrasna i čovečnija, a potom će ona služiti društvu u razvijanju građanskih vrlina. Kada je BiH u pitanju, zapadni autori u kontekstu pisanja o Ratovima za jugoslovensko nasleđe po pravilu zapadaju u veće pristrasnosti, najverovatnije usled hegemone prisutnosti okvira agresor–žrtva i uticaja humanitarno-imperijalističkih motiva. Neimark je, primerice, ne navodeći nikakav izvor zaključio da su „kao i drugi muslimani u celoj Jugoslaviji, Bosanci bili duboko svesni svog statusa drugorazrednih građana u komunističkoj državi i bili rešeni da izraze svoju nacionalnost odelitom u odnosu na srpske i hrvatske rođake“ (Naimark, 2002: 148). Autor ovih redaka ne veruje ni da bi se većina Bošnjaka s takvom tvrdnjom složila, jer njima je Josip Broz i danas jedna od najomiljenijih istorijskih ličnosti, relativno omiljenija nego, s izuzetkom Makedonije i delimično Crne Gore, drugde u Jugoslaviji.831 Teško je stoga očekivati da smatraju kako im je bilo loše u državi na čijem se čelu nalazila njihova omiljena ličnost. Izgleda da su ovakve tvrdnje koje u pripovednoj strukturi prethode pisanju o ratu u BiH trebalo da uvedu čitaoca u „srpsku agresiju protiv Bosne“, kako to i Men predstavlja, iako navodi i Izetbegovićeve reči o žrtvovanju mira zarad suverenosti (Mann, 2005: 395). Svakako, medijski veoma zastupljena dešavanja kao što su višegodišnja nemilosrdna opsada i granatiranje Sarajeva, etnički progoni iz Podrinja (s vrhuncem sadističkog iživljavanja i masovnih ubijanja u Zvorniku) i Pounja (s vrhuncem sadističkog iživljavanja i masovnog ubijanja u Prijedoru), i genocidni pokolj u Srebrenici koji je, po svedočenju majora Obrenovića, naredio sam Ratko Mladić (Mann, 2005: 405), imaju uticaja na celokupni doživljaj rata u BiH na Zapadu kao srpske agresije, dok su sadistička iživljavanja prema mnogim Srbima u Sarajevu, kao i njihov etnički progon na kraju rata, koncentracioni logori koje je držala bošnjačka strana, i zločini protiv čovečnosti snaga koje je predvodio Naser Orić iz Srebrenice po okolnim selima, ostali medijski nepokriveni, zapadnoj javnosti najčešće nepoznati, a od suda u Hagu uglavnom nepriznati.832 Naravno, slučajevi zločinačkog ponašanja 831 Ovakav zaključak sledi iz analize srednjoškolskih udžbenika istorije u zemljama naslednicama SFRJ koju je za potrebe sopstvenog diplomskog rada Predstavljanje raspada SFRJ u savremenim udžbenicima istorije, u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i Srbiji obavila koleginica Ivana Pavlović na Odeljenju za sociologiju. 832 Sumnje (iako ne i prezrenja) dostojan Haški tribunal ponudio je istraživačima, kako Neimarku tako i Menu, glavne izvore za pisanje poglavlja o ratnim zločinima u Jugoslaviji.


na srpskoj strani dobro su dokumentovani, ako ne i oni koji su činjeni nad Srbima, i treba ih u akademskim istraživanjima koristiti, kao što je, primerice, slučaj Milana Kovačevića, anesteziologa, u jednom trenutku upravnika logora u Omarskoj (1992), u drugom direktora bolnice (1996), kojeg je Men citirao: „Ono što smo uradili bilo je isto kao ono u Aušvicu ili Dahauu, ali to je bila greška. Planirano je da to bude logor, ali ne i koncentracioni logor... Ne mogu objasniti ovaj gubitak kontrole. Možete to zvati kolektivnim ludilom... Ne znam koliko ih je tamo ubijeno. Bog zna (...) Sve to izgleda dobro isplanirano, ako gledaš iz Njujorka. No, ovde, kada sve gori, i raspada se u glavama ljudi – ovo je bilo nešto za psihijatre... Ako moraš da radiš stvari ubijanjem ljudi, dobro – to je moja lična tajna. Sada je moja kosa seda. Ne spavam baš dobro“ (ICTY suđenje, jul 13–15; Vullliami, 1996, cit. pr. Mann, 2005: 404).

Men je, navodeći gornje reči Milana Kovačevića, prokomentarisao da se one „približavaju poštenju“, pošto se „radikalni nacionalista, uplašen svojom sopstvenom istorijom“, započetom željom za „odbranom Srba“, što se „na terenu preokrenulo u masovno ubistvo, a da na početku nije planirano“, našao „progonjen zlim delima koje je učinio“, te da je „jaki srčani udar“ avgusta 1998. predstavljao „odgovarajući kraj za čoveka koji je priznao svoje sopstveno zlo“ (Mann, 2005: 404). Uistinu, nije svako etičko zaključivanje isto: Menovo je zasnovano na saznajnom trudu i dostignuću do kojeg se stiglo sine ira et studio s ciljem popravljanja ili usavršavanja pojedinaca i društava. Veoma je to udaljeno od, nažalost, uobičajene naopake motivacije ispoljene u potrazi za ličnom slavom, ugledom i prihodom, pa i po cenu demonizacije malih i nemoćnih nacija. No, Men zaslužuje veliko priznanje za odolevanje ideološkoj hegemoniji koja vlada javnim, a u manjoj meri i stručnim mnjenjem u SAD: Dok su neki slučajevi, primerice, slučaj neonaciste i čoveka s poremećajem ličnosti Gorana Jelisića, „srpskog Adolfa“, kako je sebe zvao, ili slučaj kriminalca i zlikovca rodom iz nekog od višegradskih sela, „pripadnika radničke klase, fizički jakog, koji je status i materijalni dobitak sticao upotrebom svojih nasilničkih darova“, Milana Lukića (Mann, 2005: 402– 403), veoma dobro dokumentovani i mogu se slobodno koristiti u akademske svrhe, neki drugi, npr. oslobađajuće presude za Nasera Orića i Ramuša Haradinaja, nakon što se prvi svojevremeno otvoreno hvalio stranim novinarima svojim zlodelima i nakon što je devetoro od dvanaest svedoka ubijeno u potonjem slučaju (doduše, ponovo je Haradinaj pritvoren), mogu samo izazvati nespokoj, dok među skrupuloznim istraživačima treba da izazovu pojačanje metodičke sumnje. Ipak, na osnovu dosadašnjeg pisanja o ratnim zločinima na prostoru bivše Jugoslavije tokom devedesetih može se pretpostaviti da će velikoj većini istraživača upravo Haški tribunal biti glavno mesto za skupljanje građe, i da toj građi neće biti prilaženo na dovoljno kritički način. Majkl Men predstavlja hvale vredan izuzetak, pa se u njegovoj studiji može npr. pročitati da je Orićev deda bio ustaša, a da je sam Orić optužen za „paljenje i pljačkanje 50 srpskih sela i ubijanje zarobljenika u osvetničkim pohodima“, te da je dotični izazivao srpske snage sa položaja koji su pripadali Holanđanima, ne bi li srpska vojska odgovorila po njima (Mann, 2005: 417–418).


„Hrvatski i muslimanski radikali su se svetili protiv nešto izloženih srpskih sela od samog početka. No, pošto su bili u defanzivi, oni su na početku imali manje mogućnosti da počine ratne zločine. Ovo se promenilo kada su nabavili oružje i krenuli u protivnapade. Milošević je shvatio da ne bi mogao braniti svu teritoriju i sporazumeo se za međunarodno zajemčen prekid vatre. Počeo je povlačiti podršku prenapučenim prečanskim Srbima. Hrvatska je čekala da istekne ograničenje međunarodnim mirovnim operacijama, da bi napala i povratila zapadnu Slavoniju. Između maja i avgusta 1995, hrvatske snage su povratile celu Krajinu. Sve hrvatske partije su pozdravile veliku pobedu (...) Predsednik Hrvatskog sabora i predsednik Vrhovnog suda proglasili su da ne mogu postojati hrvatski ratni zločinci pošto su se oni borili u odbrambenom ratu. Predsednik Sabora izjavio je da je srećan zbog čišćenja i izrazio nadu da bi nešto Srba ostalo. Ukoliko bi ih bilo manje od 8% od celog stanovništva ’ne bi bilo potrebe da dobiju poseban status’ u hrvatskom ustavu (...) UN su izvestile da je tek 3.000 Srba od njih 135.000 koji su živeli u kninskoj oblasti tamo i ostalo, dok je 98% očišćeno! No, dotad svet nije mnogo brinuo o potlačenim Srbima. Ipak, brinuo je o Bošnjacima (...)“ (Mann, 2005: 405).

Očevidno, Men spada u naučnike koji zaslužuju puno priznanje za sopstveni intelektualni integritet i nekonformizam. Ne bi to naročito trebalo isticati da se ne radi o retkoj činjenici, bar u istraživanju ove problematike. Umesto toga, najčešće se sledila medijski diktirana ideološka hegemonija po kojoj Srbi gotovo i ne mogu biti među žrtvama, već im je zajemčena uloga dželata. U gornjem je citatu, međutim, posebno važno uočiti činjenicu da je Men prepoznao dvostruke aršine koji su primenjivani na žrtve s obzirom na njihovu etničku pripadnost. Stoga nije prećutkivao zaključak Haškog tribunala da se zločin hrvatskih snaga u Ahmićima prema Bošnjacima zaustavio „svega jedan korak od genocida“ (Mann, 2005: 414). Takav se zaključak, naravno, veoma razlikuje od onoga koji za cilj ima pravdanje američke politike u BiH: „Etničko čišćenje koje su sprovodili Srbi protiv bosanskih muslimana nije bilo prevaziđeno bilo gde na Balkanu po svom obimu i jačini. Naglašavanje da su Hrvati, takođe, bili upleteni u etničko čišćenje muslimana (i Srba) ili da su muslimani počinili nasilje protiv srpskih i hrvatskih civila ni u jednom slučaju ne poništava zločinstvo Srba. Mi nemamo posla sa jednako razarajućim pojavama. Ipak, hrvatski su napadi značajno doprineli uništenju regiona i njegovih naroda. Zajedno, Srbi i Hrvati su podelili ’protivistorijski’ i ’antitradicionalni’ program etničkog čišćenja Bosne. Obojica, Milošević i Tuđman, osećali su da bi etnički čiste države doprinele gradnji političke moći i učvršćenju njihove vlasti. Muslimansko nasilje, mnogo ograničenije po obimu, bilo je usmereno protiv navodnih secesionista i izdajnika Bosne i Hercegovine“ (Naimark, 2002: 170).


Odista, Neimarka upotreba uporednog metoda nije sačuvala od ograničenosti okvira agresor–žrtva i ideološke hegemonije srbocentrizma. Štaviše, ovaj navod svedoči da je etnizirao dželate i žrtve, sasvim u skladu sa rečenim okvirom. O „zločinstvu Srba“, primerice, govori se uz upotrebu određenog člana the, što svedoči da se naciji en générale pripisivala kolektivna krivica za zločine počinjene u BiH. Zločini prema Srbima, istovremeno, relativizovani su i umanjivani. BiH je doživela apologiju, dok se autor nije ni za trenutak zapitao da li su, možda, i Srbi usmerili nasilje „protiv navodnih secesionista i izdajnika“ Jugoslavije. Čini se, međutim, da je autor prihvatao čudnovatu logiku da je Jugoslavija bila od rođenja osuđena na propast, ali da to ne važi i za BiH.833 Naročito problematično u pisanju Neimarka o ratu u BiH bilo je retoričko izjednačavanje Srba kao nacije sa „tigrovima“ Željka Ražnatovića: „Ovaj poseban ciklus nasilja – prebijanje, krađa, ponižavanje, prebijanje, krađa, i ponižavanje ponovo, zatim isterivanje – jedva da je bilo čudnovato za Arkana ili Srbe. Ipak, nekako, u suprotnosti sa njihovim nacističkim, poljskim, ili turskim prethodnicima, koji su, takođe, prebijali i pljačkali njihove žrtve, srpske paravojske izgleda da su imale uobičajene rutine. One su prebijale mlade muškarce više od starih, muškarce više od žena“ (Naimark, 2002: 162).

Doista, gnusnu praksu pljačkanja, paljenja kuća, prebijanja i povremenog ubijanja muslimanskih civila „arkanovci“ su sprovodili u ime Srba i to se mora znati, priznati i osuditi, ali u najmanju ruku nije korektno poistovećivati zločine jedne relativno malobrojne nacionalističke paravojne grupe koju je predvodio poznati kriminalac evropskog ranga povezan sa režimom Slobodana Miloševića i njegovom službom bezbednosti sa Srbima kao nacijom. Ovakav etnizovani i u liberalnoj ideologiji sklonoj moralizmu ukorenjeni prikaz zločinaca i žrtava uveo je u akademsku modu nekadašnji harvardski profesor jevrejskog porekla Danijel Jona Goldhagen (Daniel Jonah Goldhagen) u svojoj knjizi Hitlerovi dobrovoljni dželati, objavljenoj 1996, i ona se sa studija holokausta prenela na studije lokalnih sukoba diljem sveta, a sam Goldhagen je učestvovao u tom procesu etnizacije dželata i žrtava na Balkanu u funkciji pravdanja američkog imperijalizma. Zaista, Neimark je svoju studiju zaključio u okviru agresor–žrtva primenom humanitarno-imperijalističkog diskursa: 833 U tom cilju je čak bilo i netačnog citiranja, pa se Bancu pripisuje nešto što nije napisao: „’Tito i njegovi prijatelji’, piše Ivo Banac, očuvali su državu celovitom ’veštom upotrebom straha’“ (cit. pr. Naimark, 2002: 146). Autor ove studije nije uspeo ovaj citat ili bilo šta slično da pronađe na 148. stranici Bančevog članka „The Fearful Asymetry of War: The Causes and Consequences of Yugoslavia’s Demise“, Daedalus, No. 121 (Spring 1992), na kojoj bi, prema Neimarku, trebalo da se nalazi (Naimark, 2002: 232).


„Deo problema je u jakoj privrženosti međunarodne zajednice idealima vestfalskog suvereniteta, koji otežava uplitanje u unutrašnje poslove druge nacije. U slučaju Bosne i Hercegovine, ovaj otpor prevaziđen je tvrdnjom da je Bosna bila nezavisna i suverena država napadnuta spolja od Srba i Hrvata. Pa čak i kad je tako, trebalo je da prođe tri i po godine u strahovitom etničkom čišćenju da bi Sjedinjene Države i NATO delali odlučno protiv Miloševića i srpskih agresora. Slučaj Kosova bio je fundamentalno različit. Kosovo se nalazilo jasno unutar granica Jugoslavije koja je međunarodno određena. Srpski napad na kosovske Albance, poput sadašnjeg ruskog napada na Čečene, predstavljao je unutrašnju stvar. Pa ipak, međunarodna zajednica je delala mnogo brže i odlučnije pokazujući, možda, da se međunarodne norme o intervenisanju u slučajeve etničkog čišćenja menjaju. NATO i Amarikanci su, barem, jasno stavili do znanja da nisu voljni da gledaju ponovljene srpske kampanje etničkog čišćenja. No, šta će se desiti u sledećem slučaju, naročito ako Milošević nije umešan? Da li međunarodna zajednica ima volju da dela brzo i odlučno? Ako nema, užasi kojima se bavi ova knjiga zacelo će se ponoviti“ (Naimark, 2002: 198–199).

Dakle, Neimark se oštro suprotstavlja pojmu nacionalnog suvereniteta, a na bazi etičkog uverenja da vlast ne sme da vrši „etničko čišćenje“. Pa ipak, sam opis slučajeva je problematičan, a onda je velika verovatnoća da će i zaključci biti pogrešni. Na prvom mestu, iako su se u rat u BiH mešale kako Srbija tako Hrvatska, samo je prva kažnjena, dok su SAD Hrvatskoj pomogle da ostvari svoje ratne ciljeve uz etnički progon hrvatskih Srba. Drugo, sukob u BiH je prevashodno bio građanski rat iz prostog razloga što su u njemu prvenstveno i u velikoj većini učestvovali građani BiH jedni protiv drugih. Otuda se ne može govoriti o agresiji Srbije ili Hrvatske, već o njihovom uplitanju u građanski rat u susednoj državi, a u sklopu rata Srba i Hrvata za nasleđe Jugoslavije, u kojoj njihovi sunarodnici uzeti zajedno čine većinu. Treće, Kosovo se nije samo nalazilo „jasno unutar granica Jugoslavije“, već i unutar granica Srbije, pa čak i po Ustavu iz 1974. godine. Četvrto, Neimark zaslužuje priznanje za cinizam koji je ispoljio o pitanju povezanosti „etničkog čišćenja“ i Miloševića, jer čak i iz ovakvog moralističkog citata jasno se vidi da su tu bili neki drugi motivi u igri, a ne suprotstavljanje etničkim progonima; bilo je bitno poraziti i poniziti Miloševića koji je davao loš primer neposlušnosti volji SAD. Peto, protiv Rusije, SAD, Velike Britanije, Francuske, Indije ili Kine se neće intervenisati, šta god radile na svojoj ili tuđoj teritoriji, jer one su velike vojne sile koje imaju i nuklearna sredstva, pa je svako zagovaranje „brze i odlučne“ akcije „međunarodne zajednice“ radi sprečavanja i zaustavljanja „etničkog čišćenja“ u stvari u funkciji pravdanja imperijalizma kao takvog, a u Neimarkovom slučaju, imperijalizma SAD. Nasuprot Neimarkovom moralističkom i ponešto jednostranom predstavljanju ratnih zločina, u kojem se pominju, ali ne analiziraju zločini koji su počinjeni u ime Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, za razliku od zločina činjenih u ime


Srba, Men je skrupulozno navodio i analizirao počinjena zverstva i koncentracione logore svih strana (Mann, 2005: 405–418), pa je zaključio: „Ličnosti sviju etničkih vezanosti učinili su ubitačna čišćenja. Srbi su verovatno učinili najviše ubistava, ali je i najviše izbeglih među Srbima. Tokom rane 1999. godine čak je i još više Albanaca (možda 800.000) proterano iz njihovih domova, ali zatim su oni promenili uloge sa svojim srpskim tlačiteljima prognavši skoro 200.000 (dve trećine) Srba. Štaviše, i nakon ispravljanja antisrpske pristrasnosti u zapadnim izveštajima, najveći deo zverstava počinili su Srbi (Helsinki Voč, 1992, 1993; Savet bezbednosti UN, 1994). Ovo je pre ishod veće šanse i podsticaja za ’prvi udarac’ negoli bilo kakve veće nasilnosti karaktera ili nacionalizma. Neću raspodeljivati krivicu među etničkim zajednicama, pošto cele etničke zajednice ne čine etnička čišćenja“ (Mann, 2005: 356).

Doista, navedenom uravnoteženom zaključku nema se šta zameriti, baš kao ni Menovim nalazima, koji se dobrim delom oslanjaju na doktorsku disertaciju koju je pod njegovim mentorstvom obavila Aleksandra Milićević, negdašnji diplomac Odeljenja za sociologiju u Beogradu, o običnim ljudima počiniocima zločina koji su najčešće bili muškarci ispod 30 godina iz pograničnih etnički mešovitih regija i seoskih sredina, a prethodno često gradili karijeru oficira ili policajaca. Takođe, paravojske su činile znatno veći deo zlodela u odnosu na regularnu vojsku. Muškarci su činili i većinu žrtava rata. Nije bez značaja ni generacijski aspekt, tj. činjenica da su optuženi vođi najčešće bili rođeni u II svetskom ratu, a da su im članovi porodice obično bili borci ili žrtve ustaša, četnika i partizana. Bilo je jako malo onih koji su rođeni između 1946. i 1957, a dosta njih je bilo rođeno između 1958. i 1960, tj. bilo je u svojim tridesetim tokom rata (Mann, 2005: 418–421). Otuda Men izvlači verovatan zaključak: „Iskustva dece u kazanu ubistvenog rata, i mladih, odraslih i stasalih tokom 80-ih usred rastućih tenzija, čine se oblikujućim“ (Mann, 2005: 421). Može se, dakle, pretpostaviti da bi generacije rođene u osamdesetim i devedesetim na prostoru bivše Jugoslavije mogle igrati zloćudnu ulogu u nekom narednom ratu, pod uslovom da im se za to ukaže prilika. U pogledu klasne pripadnosti, Men oprezno zaključuje da su počinioci dolazili iz svih klasa, ali da je „prljavi posao mogao biti ostavljen radnicima“ (Mann, 2005: 421), dok se istovremeno političkim, privrednim i kriminalnim putem stvarala nova društvena elita, pa otud autor zaključuje da „nacija nije nadjačala klasu zadugo“ (Mann, 2005: 422). Kriminalci su igrali znatnu ulogu u paravojskama, ali Men misli da je njihova uloga u ratu uopšte precenjena (Mann, 2005: 421), dok se uloga alkohola ne može preceniti u „kulturi muškog opijanja“ (Mann, 2005: 422). Tu se, možda, može primetiti da se u teškim uslovima rata češće poseže za čašicom nego inače, te da je verovatno preterano, ako ne i stereotipno, govoriti o kulturi muškog opijanja.


Naposletku, autor je prepoznao materijalni motiv kao onaj koji je prevario većinu dotad običnih ljudi da moralno pokleknu učestvujući u pljački posle pada nekog sela ili grada u ruke njihove vojske. Posebno su se mnogi obični Srbi „istakli“ u toj raboti, iz prostog razloga što je srpska vojska bila najjača: „Pljačka je doprinela niskom moralu u srpskim državama. Vođi su opljačkali milione uživajući, vojnici različitu robu rizikujući živote, izbeglice su povratile nešto svojine, a postojano skromni ostali su praznih šaka“ (Mann, 2005: 423). Pa ipak, samo je „manjina Srba, Hrvata ili muslimana zapravo ubijala ili silovala“, jer „čak i za ubijanje 100.000 civila i zarobljenika diljem Jugoslavije (što je visoka procena) moglo bi biti dovoljno tek 10.000 počinilaca“ (Mann, 2005: 424). U stvari, procena je verovatno duplo veća od stvarnog broja ubijenih civila, jer ako su podaci sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra o ratu u BiH ispravni, onda je oko 40% civila stradalo u ratu. Pod uslovom da je ovaj udeo civila sličan onom među žrtvama ratova za jugoslovensko nasleđe uopšte, a njih je oko 130.000, može se zaključiti da broj pobijenih civila iznosi oko 50.000, a za takvo zločinstvo dovoljno je bilo oko 5.000 zlikovaca raspoređenih na svim stranama. *** Uporedno-istorijska istraživanja, pod uslovom da se izvode na istoričan i metodološki ispravan način, mogu otkriti neophodne i dovoljne uslove javljanja neke društvene pojave. U tom smislu, nestanci višenacionalnih federacija jesu legitiman predmet uporedno-istorijskih istraživanja. Ona daju najviše nade da će se do otkrivanja takvih uslova doći, pošto se povećava broj slučajeva koji se analiziraju i raste verovatnoća da se može doći do pouzdanijeg saznanja no kada se proučava studija slučaja procesa nestajanja neke države. Treba, međutim, imati na umu da je podroban opis slučajeva koji ulaze u poređenje veoma važan, a da često opisi koji se nude, kao što svedoče ovde analizirane studije o Jugoslaviji, mogu međusobno da se veoma (kadšto i dijametralno) razlikuju. Utoliko, važno bi bilo da istraživač može i samostalno proučavati primarne izvore, a ne samo da se oslanja na sekundarne, kako bi se došlo do višeg stepena objektivnosti i pouzdanosti. Ovde prikazana istraživanja nisu bila toliko uporedno-istorijske prirode koliko uporedno-institucionalne. Uporedno istraživanje ustanova svakako je neophodno ako se želi doći do nekih važnih saznanja o posledicama institucionalnih ustrojstava na funkcionisanje i nestanak država, ali ono nije dovoljno, već se moraju preduzeti i složenija poređenja istorijskog nasleđa i političke kulture kako bi se činioci dugog trajanja uveli u analizu. Ako se ostane na uporedno-institucionalnoj analizi, recimo, socijalističkih etnofederacija, tada se najbolje može procenjivati uticaj sistemskih činilaca srednjeg trajanja, pa u dobroj meri i uticaj činilaca kratkog trajanja pošto oni proishode iz njih,


ali uticaj long durée činilaca ostaje van istraživačke žiže, i to je glavna mana ovih neretko vrednih istraživanja, kao što su ona Bansove i Krofordove. Prednost takvih istraživanja nalazi se u tome što istraživač najlakše može proveriti da li sekundarni izvori zaslužuju poverenje, pošto su upozorenja o mogućim ili verovatnim negativnim posledicama nekog institucionalnog ustrojstva u budućnosti pravljena u vreme kada kraj države još nije usledio, dok je u istoriografskim delima to nešto teže utvrditi zato što često ex post facto zaključivanje zavodi na pogrešan trag. Institucionalno poređenje Jugoslavije i BiH, koje nudi Robert Hejden, veoma je korisno za uviđanje prirode upliva najvećih svetskih sila na stvaranje institucionalnog ustrojstva BiH u odnosu na isti takav upliv kad je u pitanju rastvaranje Jugoslavije. Pristrasnost SAD i njihovih evropskih saveznika na taj način se pokazuje u svoj svojoj snazi. Isto vredi i za uporedno istraživanje secesija u SSSR i SFRJ Pavkovića i Radana, čiji su zaključci usklađeni sa analizom koja je čitaocu predočena u ovoj studiji. Dosad najbolje uporedno-istorijsko istraživanje genocida i etničkih progona ponudio je Majkl Men pokazujući da su ove pojave povezane sa modernošću, civlizacijom i demokratijom. Naime, moderna demokratija, i naročito njeno početno uobličavanje u liberalnom obliku, bila je po pravilu ograničena na posebne društvene grupe, dok su neke druge grupe bile isključene. Men je pokazao da su isključene društvene grupe mogle biti ne samo diskriminisane, već se pribegavalo i njihovom istrebljenju u slučaju, primerice, severnoameričkih i južnoameričkih Indijanaca. Naročito je krizna situacija u slučaju početne demokratizacije, kada neka manjinska grupa, možda, dovodi u pitanje tek nastajući državni okvir liberalne demokratije, jer većinska grupa može doći u iskušenje da upotrebi silu kako bi obezbedila svoju državu, a demokratija se zapravo pomalja kao manje ili više liberalna etnokratija. Ratovi za jugoslovensko nasleđe bili su praćeni upravo uspostavljanjem ovakvih etnokratija u kojima su većinske nacije u nekadašnjim federalnim jedinicama Jugoslavije nastojale da sebi pripišu sva prava, a da one koji su u tim jedinicama manjine u manjoj ili većoj meri diskriminišu. Onda kada su manjine pružile otpor, većine su pokušavale da ih pokore i diskriminišu ili proteraju. Treba primetiti da se do sada nisu pojavile temeljne uporedno-istorijske studije višenacionalnih država koje su nastale 1917–1918. i nestale u periodu 1991–1993: SSSR, Jugoslavija (Kraljevina SHS) i Čehoslovačka, niti one koje bi poredile nestanak Habzburške monarhije i Jugoslavije sa trenutnim održavanjem BiH, iako bi verovatno takvo istraživanje moglo doprineti saznanju uslova koji doprinose trajanju ili nestajanju određenih višenacionalnih političkih zajednica.

Zaključak

U studiji je predstavljena borba za ideološku hegemoniju između različitih tumača i tumačenja kraja Jugoslavije. Primenjuje se saznajno-sociološki pristup. Pretpostavlja se da na tumačenje nestanka jedne zemlje neminovno u manjoj ili većoj meri utiče istraživačeva vezanost za predmet istraživanja, tj. dugotrajnost proučavanja i vrednosni stav prema njemu, pripadnost izvesnim društvenim grupama, kao i veze između autora i pojedinih grupa. Opšta ideološka uverenja (konzervatizam, liberalizam, radikalna levica i radikalna desnica), etnička ili nacionalna pripadnost, konfesionalne privrženosti, vrsta profesionalnog iskustva, pa i rodna perspektiva mogli su imati manjeg ili većeg udela u svakom pojedinačnom slučaju nekog istraživača kada je u pitanju razumevanje i objašnjenje nestanka jedne države, savremenice kratkog XX veka. Kompleks pitanja vezan za okvir sukoba civilizacija i njemu pripadajuće diskurse – orijentalistički, balkanistički i okcidentalistički (kada su u pitanju pojedini srpski ili bošnjački konzervativci) – bitan je prevashodno zbog toga što je u prve dve godine, sve do početka rata u BiH, ovaj diskurs, najčešće isprepleten sa hladnoratovskim okvirom i antikomunističkim diskursom, bio hegemon u simboličkom polju koje se stvaralo oko procesa nestajanja Jugoslavije. Grubo rečeno, njegova funkcija izvorno se sastojala u ideološkom pravdanju potrebe za rasturanjem države koja je prethodno postojala 70 godina, a docnije su ga koristili političari i vojnici NATO koji su bili protiv vojnog pomaganja Bošnjaka. Umnogome, slovenački i hrvatski nacionalisti su za katoličke demohrišćane Evrope našli veoma ubedljivu priču kojom su naročito nemački demohrišćani, predvođeni bavarskim socijalnim hrišćanima, ideološki pravdali razbijanje SFRJ. Međutim, kad je BiH priznata, okvir sukoba civilizacija i pripadajući diskursi nisu više bili funkcionalni sa stanovišta održanja ove političke zajednice. Pa ipak, argument „drevne mržnje” (Kaplan 1993), zasnovan na okviru sukoba civilizacija, koristio se i dalje, ali u cilju izbegavanja vojne intervencije SAD i NATO u Ratovima za jugoslovensko nasleđe (Hansen, 2006). Javila se i potreba za što ubedljivijim pravdanjem priznanja BiH u svetlu rata kojim je samo priznanje praćeno. Otuda primena okvira agresor–žrtva i upotreba humanitarnoimperijalističkog diskursa koji je pozivanjem na humanitarne razloge i potrebu „kažnjavanja agresije Srbije“ pravdao dalje postojanje NATO i njegovo uplitanje u odlučivanje ishoda ratova za jugoslovensko nasleđe.


Okvir sukoba civilizacija i njegova kritika Osim što su okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs bili neprihvatljivi za angloameričku liberalnu akademsku misao kada je autoritetom znanja trebalo opravdati priznanje višenacionalne BiH ili kritikovati prema Srbima nedovoljno agresivnu politiku republikanske vlade Buša starijeg povodom rata u BiH, oni su bili neprihvatljivi i za autore koji su bili rođenjem ili bračnoprofesionalnim vezama u bliskom odnosu sa Balkanom, a živeli su godinama na Zapadu. Ova struja većinom postmodernistički usmerenih kritičarki i kritičara bunila se protiv nepravednosti i neistinitosti uspostavljene ideološke hegemonije balkanističkog diskursa, utemeljene na nejednakoj moći „zapadnih”, tj. zemalja NATO i EU, i balkanskih zemalja, uočavajući protivrečnosti i odbranu specifičnih interesa prikrivenih ovakvim predstavljanjem stvarnosti na prostoru bivše Jugoslavije. Ovakve kritike Marije Todorove (1998), Milice Bakić Hejden (Hayden) i Roberta Hejdena (2006; 1992), Vesne Goldsvorti (Goldsworthy) (2003; 1998) i Tomislava Longinovića (2003), kao i drugih balkanskih antibalkanista, umele su otkriti da se iza površinskog zgražanja nad „zločinstvima“ „vampira“ i „demona“ kriju duboko ukorenjeni fantazmi „civilizovanog čoveka Zapada“ koji je ispod koprene civilizacije duboko zatomio svoje agresivne impulse, ne tako davno preovlađujuće među njegovim precima, koji su sada voajerskim putem došli do izražaja. Otuda u zapadnoj javnosti i veličanje dostignuća ratnih izveštača i putopisaca, kao što su npr. Robert Keplen (2004; 1993), Miša Gleni (Misha Glenny) (2002; 1992), Tim Džuda (Tim Judah) (2003; 2002), Markus Taner (Marcus Tanner) (2001), vođenih „strašću prema Balkanu“. Takođe, druga struja kritičara sukoba civilizacija i balkanizma – Stef Jansen (2005), Ger Dejzings (Ger Duijzings) (2005), Čip Gegnon (Chip Gagnon) (2004) – posebno se usredsredila na dekonstrukciju nacionalizma kao diskursa među samim Južnim Slovenima i među zapadnim istraživačima nestanka Jugoslavije. Vođeni ideologijom leve socijaldemokratije, kritične prema nacionalizmu i imperijalizmu, oni su kritikovali balkanistički diskurs i ideju da su kulturne ili nacionalne razlike prepreka za ostvarenje višenacionalnih političkih zajednica. Intelektualno dosledni, primenjivali su takav stav prema svim višenacionalnim ili višeetničkim političkim zajednicama, Jugoslaviji, BiH, ili Kosovu, trudeći se da ne vide samo u Srbima „loše momke“, ali i da ne demonizuju sve Balkance poput primenjivača okvira sukoba civilizacija i balkanizma. Čini se, međutim, da ih je dekonstruktivistička strast i borba protiv hegemonije balkanizma i nacionalizma umela dovesti i do teško održivih vlastitih konstrukcija o stvarnosti Jugoslavije i njenih država naslednica, jer antinacionalisti u Srbiji i Hrvatskoj i sinkretički identiteti na Kosovu predstavljaju izuzetke od nacionalističkog određenja južnoslovenske stvarnosti, a nacionalističko sukobljavanje je mnogo bliže stvarnosti nego mitu.

Zaključak 641

Uopšte, čitava diskusija oko balkanističkog diskursa značajna je zbog toga što je ukazala na neodvojivost okvira i diskursa uopšte, a okvira sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa posebno, od odnosa moći u globalnim razmerama. Ideološku hegemoniju o kraju Jugoslavije uspostavljaju novinari, teoretičari i intelektualci angloameričkog ili nemačkog sveta u skladu sa interesima održanja realne političke hegemonije u prvom redu SAD, kao globalne sile, a zatim i Nemačke kao regionalne sile. Kada je slučaj Jugoslavije u pitanju, SAD su u prvoj fazi prepustile Evropskoj zajednici da se bavi nalaženjem rešenja, a u okviru nje, Nemačka je ta koja se pokazala najmoćnijom zato što je nametnula svoju volju partnerima u EZ uprkos prvobitnom otporu Velike Britanije i Francuske. Dok je ona vodila igru, ideološki su dominirali sukob civilizacija i balkanistički diskurs najčešće kombinovani s hladnoratovskim okvirom i antikomunističkim diskursom koje su širili novinari poput saizdavača nemačkog dnevnika krupnog kapitala Frankfurter Allgemeine Zeitung Johana Georga Rajsmilera (Johann Georg Reissmueller) (1992) i kolumniste istog dnevnika, Viktora Majera (Viktor Meier) (1999, 1995), te sada pokojnog novinara bonskog konzervativnog dnevnika Welt, HTV i Vjesnika Karla Gustava Štrema (Carl Gustaf Stroehm). Funkcija ovih okvira i diskursa bila je u ideološkom pravdanju razbijanja Jugoslavije, tog „balkanskog Vavilona“ (prim. S. P. Ramet), kao „veštačke tvorevine“, jer „demokratiji skloni katolici ne mogu živeti zajedno sa komunizmu priklonjenim pravoslavcima“. Sukob civilizacija i balkanizam vs. agresor–žrtva i humanitarni imperijalizam Politička elita SAD postala je vremenom zabrinuta zbog preteranog snaženja Nemačke i posledične mogućnosti stavljanja NATO saveza ad acta obrazovanjem posebne „evropske vojske“, pa je ubrzo međunarodno priznata i BiH, a od tada neodgovarajući okvir sukoba civilizacija postepeno je istiskivan okvirom agresor–žrtva i humanitarno-imperijalističkim diskursom. Zastupnici srbocentrične hipoteze objašnjavali su „raspad Jugoslavije“ kao ishod isključivo ili u prvom redu delanja Slobodana Miloševića i drugih nosilaca srpskog nacionalizma. Posebno je zanimljiva činjenica da su britanski novinari putem pisanja studija sa akademskim pretenzijama (Malcolm, 1998; 1994; Bennett, 1995; Glenny, 1992) postali ne samo nesporni autoriteti u angloameričkoj javnosti kada su zemlje bivše Jugoslavije u pitanju, već su umeli doista i završiti kao univerzitetski predavači istorije Jugoslavije na uglednim visokoškolskim ustanovama u svetu. Ova činjenica je sa saznajnosociološkog stanovišta veoma važna, jer ukazuje na povezanost i mestimičnu isprepletenost novinarskog i akademskog sveta, a onda i novinarskog i akademskog diskursa ujedinjenih moralističkom frazom. Blagodareći tome,


granice između ove dve vrste diskursa odista su na temi Jugoslavije postale prilično zamagljene, pa su se i akademska objašnjenja često odlikovala za novinare karakterističnom površnošću, istorijskim analogijama i prejakim izrazima koji privlače publicitet, a sklonost moralizatorskom izrazu neretko je zamenjivala potrebu analitičkog istraživanja. Osim toga, primetno je da su neki zagovornici srbocentrične hipoteze uokvirene okvirom agresor–žrtva i izražene humanitarno-imperijalističkim diskursom prethodno svoju misao o Jugoslaviji uokviravali sukobom civilizacija i izražavali balkanističkim diskursom (Ramet, 2006; 2005; 1992), kao i da se hladnoratovski okvir i antikomunistički diskurs uperen protiv Slobodana Miloševića, najčistije izražen u delu američkog liberalnog doajena južnoslovenskih studija Gejla Stouksa (Gale Stokes) (1993), često preplitao sa prethodno navedenim okvirima i diskursima. Na primeru Rametove, doajenke u oblasti istraživanja Jugoslavije, može se pratiti unekoliko tipična evolucija misli o Jugoslaviji. Najpre je, na samom početku sukoba, balkanizam korišćen u okviru sukoba civilizacija pri objašnjenju sukoba u Hrvatskoj i Sloveniji, što je kombinovano i sa hladnoratovskim okvirom i antikomunističkim diskursom (Ramet, 1992; 1996), a potom se primenjivao okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs na celokupne Ratove za jugoslovensko nasleđe, pa se čak prvopomenuti diskurs i okvir sukoba civilizacija umeo neubedljivo kritikovati (Ramet, 2006; 2005), pošto je trebalo opravdati sopstvenu promenu naizgled nesaglasnih okvira predstavljanja stvarnosti, a da to ne izgleda kao pravdanje, već poželjna evolucija naučne misli. Ironično, ima istine u tezi o logičnoj evoluciji, ali ideološke misli sa izrazitom društveno-integrativnom funkcijom: pravoslavci su naklonjeni komunizmu više no katolici, pa biraju autoritarnog komunistu na izborima, a pošto su komunisti zli i po civilizaciju opasni, oni vrše agresiju na katoličke i muslimanske susede ugrožavajući mir i „mlade demokratije“. Na taj način se može saznajno-sociološki razumeti na prvi pogled čudnovato preklapanje suprotstavljenih saznajnih okvira predstavljanja stvarnosti i diskursa kojim se ti okviri izražavaju. Pošto su ovi okviri i diskursi duboko ukorenjeni među konzervativcima i liberalima različitih zemalja na Zapadu, a okvir agresor–žrtva i uopšte među pripadnicima ljudskog roda, nije teško shvatiti da su ovakva pojednostavljenja, pa i pogrešna predstavljanja stvarnosti kraja Jugoslavije i ratova za jugoslovensko nasleđe, bili lako prihvatani ne samo u široj, već i u stručnoj javnosti. Konformiranje srbocentričnoj hipotezi vidljivo je i kod onih koji su bez predrasuda prišli istraživanju Srba u težnji da otkriju šta je to što ih je gonilo prema „razbijanju Jugoslavije“ i „agresiji na susede“. Ovakva, u osnovi vredna istraživanja Badingove (A. H. Budding) (2004), Gordija (E. Gordy) (2001) i Milera (N. Miller) (2002; 1999), pokrenuta su u velikoj meri da bi se shvatilo

Zaključak 643

ponašanje Srba u devedesetim koje se a priori opažalo kao nacionalističko i agresivno. Činjenica da – sa izuzetkom studija Džona Fajna (John Fine) i Džil Irvajn (Jill Irvine) o hrvatskom nacionalizmu (Fine, 2006; Irvine, 1996)834 – piscu ovih redaka nisu poznata kritička istraživanja o nesrpskim nacionalizmima (namerno se izostavljaju pohvalne studije albanskog nacionalizma) na prostoru bivše Jugoslavije, svedoči da je gotovo isključivo srpski nacionalizam opažen kao vredan posebne pozornosti i istraživanja. U pomenutim vrednim studijama se (iako tek usput i ukratko, u uvodu ili u zaključku) izričito usvaja stav koji odgovara okviru agresor–žrtva. Treba, međutim, kazati da su se Badingova i Miler u skorijim istraživanjima udaljili od srbocentrične hipoteze. Naposletku valja reći da su neki od pobornika srbocentrične hipoteze, npr. Sabrina Petra Ramet, Brendan Sims (Brendan Simms) (2003) i Danijele Konverzi (Daniele Conversi) (2003; 2000; 1996), Matjaž Klemenčič (2009) bili ponukani da se suprotstave kritici nemačke politike u razbijanju Jugoslavije, što se moglo čuti u britanskoj javnosti, naročito od lorda Karingtona koji se žalio da je Nemačka minirala njegove mirovne napore i težnje da se nađe sveobuhvatan dogovor za ceo prostor Jugoslavije pre no što se priznaju pojedine republike, čime se u dobroj meri BiH dovodila u nemoguću poziciju. Zaista, retko ko danas zastupa hipotezu da je Nemačka, ako ne glavni ono bar istaknuti, razbijač Jugoslavije.835 Naprotiv, srbocentrična hipoteza jeste nesporno hegemona i gotovo da nema jače suprotstavljenu. Oni koji se sa tom hipotezom ne slažu u potpunosti, iznoseći višefaktorske analize nestanka Jugoslavije, često se barem delimično konformiraju, naročito kada je u pitanju uloga Slobodana Miloševića koji spada u svakako najocrnjenije političke vođe u Evropi (što je tek delom opravdano ako se ima u vidu da ugled Franje Tuđmana ili Alije Izetbegovića nije ni približno toliko doveden u pitanje), čije se ime po istorijskoj analogiji rutinski diskurzivnom strategijom personalizacije dovodi u vezu sa Hitlerom i Staljinom (Bennett, 1995; Sell, 2002; Ramet 2006) kako bi srbocentrična hipoteza dobila na uverljivosti. Osim diskurzivne strategije personalizacije, u širokoj primeni je i diskurzivna strategija demonizacije (Gow, 2003; 1997; 1992) u čemu su aktivnu ulogu igrale i neke feminističke autorke koje su, sledeći Roja Gatmena (Roy Gutman), silovatelje gotovo isključivo nalazile na srpskoj strani, a žrtve na bošnjačkoj ili albanskoj (Alison, 2007; Bracewell, 2000, 1996; Allen, 1996; Stiglmayer, 1994). Takođe, studije autora u kojima se izaziva hegemonija srbocentrične hipoteze najčešće nisu naročito citirane, sa izuzetkom studije Suzan Vudvord 834 Istraživanje Irvajnove naručio je Nacionalni savet za sovjetska i istočnoevropska istraživanja, a finansirao ga je Stejt department, očevidno posle uspešno okončanih vojnih operacija „Bljesak“ i „Oluja“, najverovatnije da bi se videlo kakve bi probleme krajnji hrvatski nacionalizam mogao uzrokovati američkoj spoljnoj politici na Balkanu. 835 Nemački politikolog iz Duizburga Hajnc-Jirgen Akst ubedljivo je pokazao umešanost Nemačke u razbijanje SFRJ (Axt, 1993).


(Susan Woodward) (1995), a donekle i studija Džona Lempija (John Lampe) (2000) i Lenarda Koena (Lenard Cohen) (2001; 1993), naročito s obzirom na činjenicu da se radi o događaju koji se zbio pre više od petnaest godina, a da je pre devet godina NATO bombardovao Srbiju – što je veći deo zapadne intelektualne elite, naročito liberalne, pozdravio, bez obzira na nezakonitost bombardovanja, saobražavajući shvatanje o nestanku Jugoslavije imperijalnim interesima globalnog hegemona i uglavnom žaleći što se bombardovanje nije desilo ranije. Jednostavno, medijsko-akademska antisrpska kampanja trajala je desetak godina promenljivom jačinom i veoma je teško, čak i posle smrti Miloševića, uzdrmati u međunarodnoj medijsko-akademskoj zajednici uspostavljenu ideološku hegemoniju, pošto su čak i neke međunarodne pravne institucije poput ad hoc Haškog tribunala za ratne zločine učinjene na prostoru Jugoslavije pokazale pristrasnost u svom radu na štetu žrtava a u korist osnovano osumnjičenih za najteže ratne zločine, kao što su Naser Orić i Ramuš Haradinaj. Međutim, ako postoji antisrpski srbocentrični okvir predstavljanja i objašnjenja nestanka Jugoslavije, postoji i srpski nacionalistički srbocentrični okvir koji bi se mogao nazvati žrtva–agresor. Srbima je, razume se, namenjena uloga bezgrešnih žrtvi, a agresori su Zapad, Evropa, „NATO“ i „secesionističke republike“. Primenjuje se diskurzivna strategija samoviktimizacije, a zloćudne posledice srpskog nacionalizma se negiraju, prećutkuju ili pravdaju kao odgovor na agresiju drugih (Popov, 2007; Ćosić, 2004; Ekmečić, 2000; Marković, 1994; Mitrović, 1994; Obrenović, 1992). Od stranih autora, pak, najbliža primeni ovog okvira jeste Ruskinja Jelena Guskova (2003). Bez preterivanja se može reći da onoliko koliko je Sabrina Petra Ramet, katolička habzburgovka, naklonjena Hrvatima, toliko Guskova, pravoslavna Ruskinja, naginje Srbima. Obe su, takođe, vođene odbranom i pravdanjem nacionalnih interesa SAD, odnosno Rusije. Utoliko je i odnos ovih doajenki u proučavanju „slovenskog Juga”, uprkos izričitoj nameri da budu nepristrasne i objektivne, prema protivnicima omiljenih nacija pristrasan. Pa ipak, osim studija koje imaju prevashodno društveno-integrativnu funkciju, postoje i one koje obogaćuju saznanje o kraju SFRJ i pratećim ratovima. Takve su studije Jasne Dragović Soso (2004), Džona Lempija (2000), Mihaila Crnobrnje (1996), Lenarda Koena (2001, 1995, 1993), iako ovi autori unutrašnjim činiocima daju determinističku prednost u odnosu na spoljne. Autor ovih redaka verovatno je, pak, najbliži Majklu Menu (Michael Mann) (2005), Radžu Tomasu (Raju Thomas) (2003), Suzan Vudvord (1997), Aleksandru Pavkoviću (Pavković, 2008) i Mladenu Laziću (2005, 1994), u shvatanju determinističkih lanaca, s tom razlikom što se ekonomskom determinizmu ne pridaje onaj značaj koji mu posvećuje Vudvordova, a autoritarnosti onaj značaj koji joj poklanja Lazić (2005). Činjenica da „srpsku perspektivu“, kojoj je dejstvo stranog činioca u razbijanju SFRJ belodano, dele krajnji levičari na Zapadu, kao i Indijac, Radžu Tomas

Zaključak 645

koji se posebno bavio problemom nestanka Jugoslavije, upućuje na zaključak da izvestan položaj u globalnom svetu otvara perspektivu za uviđanje značaja spoljnog činioca u procesu nestajanja Jugoslavije i u njenom konačnom razbijanju. Oni koji su neposredno pogođeni delanjem spoljnog činioca u ovom procesu egzistencijalno su otvoreni za spoznaju značenja i značaja delanja tog činioca; takođe, oni koji su ideološki pripremljeni da vide nepravde kapitalizma i imperijalizma, a krajnji levičari (Chomsky, Herman, Chandler, Johnstone, Chossudovsky i dr.) za to su najpripremljeniji i lako prepoznaju negativan uticaj spoljnog činioca u procesu razbijanja Jugoslavije. Isto važi i za naučnike koji dolaze iz drugih nezapadnih zemalja, npr. Radžu Tomasa, koji kritički posmatraju imperijalističko delanje vodećih zapadnih sila, a prema Jugoslaviji imaju, možda, i izrazito pozitivan vrednosni stav zbog nekadašnje politike nesvrstanosti i uviđanja da bi i Indija kao višenacionalna država bila u sličnoj opasnosti drobljena da kojim slučajem nema nuklearna sredstva i značajnu vojnu i privrednu moć koju obezbeđuje mnogoljudnost udružena sa mladim i sve obrazovanijim stanovništvom. Od nacionalne pripadnosti i ideološke osmatračnice unekoliko zavisi ugao gledanja, jer drugačiji doživljaj političkih ličnosti, primerice, Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, ili Helmuta Kola i Bila Klintona, imaju političke elite ili građani Beograda, Zagreba, Sarajeva ili Knina. Jedni pevaju Danke Deutschland, podižu spomenike Genšeru i daju imena ulica po nemačkim političarima, a drugi govore o „Četvrtom rajhu“. Dok srpski nacionalisti zacelo pogrešno sude u pomenutom slučaju, verovatno je da su kako Srbi tako i Hrvati ispravno prepoznali onoga ko je odigrao ključnu ulogu u postizanju ili osujećenju njihovih nacionalističkih ciljeva. Bilo bi iluzorno očekivati da prosečan naučnik može u znatnijoj meri prevladati saznajna ograničenja koja proističu iz etničkog određenja, nacionalne pripadnosti ili shvatanja nacionalnih odnosno imperijalnih interesa. Ako je to vidljivo i u pisanju jednog nesumnjivo darovitog i vrednog istoričara kakav je Ivo Banac tokom devedesetih, onda ne čudi što su se u pristrasnosti isticali i relativno brojni američko-hrvatski ili srpski autori. Ne može biti slučajno ni što je Dejan Jović (2003), daroviti izdanak mešovitog srpsko-hrvatskog braka, u jačanju savezne države video zalog njenog opstajanja i egzistencijalne sigurnosti. Deca iz mešovitih brakova su nestankom Jugoslavije najviše izgubila. Ona su izgubila svoju zemlju, i prinuđena su ili da se opredeljuju za zemlju jednog od roditelja ili da ne pristaju na tu podelu i žive kao apatridi. Neka vrsta duševnog loma u njima je neizbežna, pa čak i onda kada ga ne iskazuju ili kad tvrde da im nestanak Jugoslavije ništa ne znači. Takođe, nije slučajno ni to što su Vahtel (Vachtel) (2001), jevrejski liberalni intelektualac i američki patriota, i Radžu Tomas (2003), indijski patriota i pobornik višeetničkih društava, u jugoslovenskom slučaju videli loš primer za višeetničke zajednice uopšte i višeetničke nacije kojima oni pripadaju posebno.


Naravno, osim nacionalne pripadnosti, ideološko usmerenje takođe igra veoma važnu ulogu pri procenjivanju različitih činilaca koji su doprineli rasturanju Jugoslavije. Primerice, pogubni uticaj onoga što Jović naziva „Kardeljevim konceptom“ jugoslovenstva, tj. „federiranja federacije“ na institucionalnom planu i prestanak propagiranja jugoslovenstva u kulturnoj politici i u javnosti, Jović je opažao zbog toga što je takvom konceptu bilo svojstveno slabljenje savezne države kao vrhovnog dobra; Vahtel usled toga što se onemogućavao razvoj jugoslovenstva kao kulturne osnove koja bi cementirala višeetničku, ali jedinstvenu nacionalnu državu, što je ideal razumljiv za američkog liberalnog intelektualca; a Rusinov sedamdesetih (Rusinow, 1978) i osamdesetih (1985), Berg osamdesetih (Burg, 1986), i Olkok (Allcock, 2000), kao Jugoslaviji skloni angloamerički liberali, baš kao i srpski levi liberal Vojin Dimitrijević polovinom devedesetih (1996), zbog toga što su uočili katastrofalan uticaj nebuloznih levičarskih pravnih normi u ustavu iz 1974. i Zakonu o udruženom radu iz 1976. na blokadu odlučivanja na saveznom nivou i na efikasnost privrede, te posledični rast ionako prisutnog nacionalizma. Osim Jovićevog i Vahtelovog pristupa jugoslovenstvu i Jugoslaviji, bilo je još autora čija su objašnjenja nestanka Jugoslavije znatno odstupala od ideološke hegemonije, bilo u smislu otklona od okvira sukoba civilizacija i hladnoratovskog okvira, bilo od srbocentrične hipoteze, tj. od okvira agresor–žrtva. Ovi autori su, bez izuzetka, jasno prepoznali bilo neophodne bilo dovoljne uslove za nestanak Jugoslavije koji su srbocentričnoj hipotezi ostali uglavnom zakriljeni. Neki, poput Radžu Tomasa i Aleksandra Pavkovića (2008; 2002; 2001; 1998), prepoznali su i jasno izrazili zaključak do kojeg je došao i pisac ovih redaka. Rečju, radilo se o činjenici da su nacionalistička rivalstva Srba i Hrvata predstavljala neophodne uslove, a razbijačko mešanje velikih sila spolja dovoljan uslov nestanka Jugoslavije. Drugi, poput Mihaila Crnobrnje, veoma su oštroumno, oprezno i nepristrasno analizirali domaće nacionalizme u kojima su prepoznati neophodni uslovi kraja SFRJ, dok su spoljni činioci smatrani veoma važnim, ali se ipak nisu smatrali presudnim, verovatno i zbog svesti da intelektualac koji dolazi iz Jugoslavije prvo mora da se pozabavi unutrašnjim slabostima društva, da bi mogao objektivnije procenjivati spoljašnje. Sem toga, suviše često vika na nepravde koje se nanose spolja ideološki skriva odgovornost unutrašnjih činilaca, na prvom mestu političara i nacionalistički usmerenih intelektualaca. Otmenog srpskog diplomatu verovatno je i ova opasnost sprečavala da donese analitički ispravan zaključak o neophodnim i dovoljnim uslovima nestanka Jugoslavije. Drugim rečima, izraženi osećaj odgovornosti srpskog antinacionalističkog intelektualca koji ima etičku dužnost da bude kritičan prema postojećim nepravednim postupcima koji se u ime njegove nacije vrše prema pripadnicima drugih nacija mogao je predstavljati saznajnu prepreku prepoznavanju dovoljnih uslova nestanka Jugoslavije.

Zaključak 647

Američkog diplomatu Lempija su, pak, nacionalno opredeljenje i možda služba u diplomatiji SAD sprečili da primeti pogubnost delanja SAD u procesu nestajanja SFRJ. Međutim, za razliku od većine autora sa engleskog govornog područja koji su se devedesetih bavili Jugoslavijom, njegove simpatije za predmet istraživanja kojem je posvetio decenije svog plodotvornog života jesu iskrene i prilične. S tim u vezi, treba uočiti da su oni koji su se od ranije bavili Jugoslavijom, po pravilu, uz izuzetke tipa Ramet(a)ove, bili naklonjeniji Jugoslaviji od „skorojevića“ iz devedesetih. To se može dovesti u vezu sa hladnoratovskim kontekstom u kojem su ovi tada mladi istraživači pisali svoje prve studije o Jugoslaviji – tada je međunarodni kontekst pogodovao održanju SFRJ kao virusa u socijalističkom lageru, pa je i njihov odnos prema njoj bio od početka pozitivan. Pomenute simpatije omogućile su uglednom liberalnom ekonomskom istoričaru Balkana da pažljivo odmeri odgovornost unutrašnjih činilaca za njen kraj. Nacionalizam je nepristrasno zabeležen kod različitih delatnika, baš kao i zločini koji su se sprovodili u ime nacije na svim stranama, a ako se srpski nacionalizam smatra najodgovornijim onda je to zbog toga što su Srbi bili najjači – sve dok se Amerikanci nisu umešali na strani njihovih protivnika, primećuje pisac ovih redaka a prećutkuje Lempi – i počinili srazmerno najviše zločina na terenu. Radi se o po Srbe „neugodnim činjenicama“, ali ni neugodnost ni činjeničnost neće nestati zatvaranjem očiju pred njima. Naprotiv, za pripadnike svake nacije potrebno je i lekovito suočavanje s neugodnim činjenicama u cilju potpunijeg očovečenja i sprečavanja njihovog ponavljanja u budućnosti (Kuljić, 2006; 2002). Da li je Bosna i Hercegovina uporediva sa Jugoslavijom? Britanski imperijalistički konzervatizam dizraelijevskog tipa terao je Noela Malkolma (1998; 1994) da prihvati i snažno izrazi srbocentričnu hipotezu u izuzetno uticajnim islamofilskim knjigama o BiH i Kosovu. U tradiciji britanskog konzervativnog imperijalizma, Osmansko carstvo je predstavljalo branu nacionalizmu pravoslavnih naroda Balkana koji bi mogli služiti ruskim imperijalnim interesima (Ković, 2007). Mešavina srpskog nacionalizma i komunističke ideologije, bar kako ju je Malkolm video, Slobodana Miloševića je predodredila za neprijatelja snažno antikomunistički usmerene javnosti čiji je znatan deo bio pod jakim uticajem upravo Malkolma, čije ga je znanje balkanskih jezika učinilo stručnjakom za Balkan. Bavljenje novinarskom profesijom uticalo je, međutim, i na njegov akademski rad, pa je u pisanju studija sa naučnim pretenzijama vidljivo korišćenje diskurzivnih strategija i retoričkih sredstava koje najčešće koriste novinski kolumnisti i uvodničari. Tu spadaju diskurzivne strategije prećutkivanja i


personalizacije, kao i retoričko sredstvo „društvenog normalizovanja ličnih modela“. Ove strategije i sredstva najpre su u novinskim člancima bili uokvireni hladnoratovskim okvirom i diskursom (Bakić, Pudar 2008; Malcolm 1991), ali i balkanističkim diskursom u okviru sukoba civilizacija, te najčešće okvirom agresor–žrtva s pripadajućim diskursom humanitarnog imperijalizma. Kombinacija svih ovih okvira svedoči da je po sredi bila prvenstveno neakademska, pa čak i propagandistička motivacija etnizacije dželata i žrtvi. U studijama koje se bave procesom nestajanja Jugoslavije stepen ideologizacije uopšteno je vrlo visok. No, čak i kad se to ima u vidu, ideologizovanost u pristupu ratu u BiH kao namerno izdvojenom delu ovog procesa ispostavlja se kao srazmerno najviša. Ovde su društveno-integrativni aspekti gotovo sasvim zasenili saznajne aspekte nauke. Od BiH je „konstruisana“ jedna zamišljena višeetnička „moderna zajednica građana“. Zapostavljajući u manjoj ili većoj meri činjenicu da je BiH bila deo šire višenacionalne zajednice SFRJ, te da su veze između tri nacije u BiH sa nacionalnim zajednicama u Srbiji i Hrvatskoj razgranate i jake – mnogi imaju bliske rođake u Beogradu ili Zagrebu, u Vojvodini ili Slavoniji, kao i u Sandžaku (Raškoj oblasti) – poveća grupa autora je po pravilu smatrala da je BiH jedna samosvojna zemlja koja je postojala vekovima i sada postoji maltene u vakuumu. Otuda se diskurs ove grupe autora u manjoj ili većoj meri poklapao sa diskursom različitih verzija bosanskog ili bošnjačkog nacionalizma, a katkad i sa težnjama hrvatskog nacionalizma liberalne usmerenosti. Autori koji su izražavali islamofiliju iskazivali su tendenciju poistovećivanja sa liberalnom bošnjačkom verzijom poželjne vizije budućnosti (Filipović, 2003, 2002; Bojić, 2001; Purivatra, 2001; McCarthy, 2000, 1996; Baudrillard, 1996; Sells, 1996; Bringa, 1995). Oni, pak, kojima je višeetničnost kao takva vrhovna vrednost insistirali su na nekoj vrsti bosanskog liberalnog nacionalizma koji prevazilazi etničke posebnosti svih, kako Srba i Hrvata, tako i Bošnjaka (Ćurak, 2006; Donia 2006, 1994; Redžić, 2003; Doubt, 2003; Campbell, 2002a, 2002b, 1999, 1998; Fine, 1996, 1994). Bez obzira na ove razlike, koje u nekom istorijskom trenutku mogu biti veoma značajne, oni su se saglašavali oko okvira predstavljanja bosanskohercegovačke stvarnosti i diskursa koji su primenjivali: po pravilu, radilo se o okviru agresor–žrtva i visoko moralizatorskom humanitarno-imperijalističkom diskursu koji je sadržao diskurzivne strategije viktimizacije Bošnjaka (i Hrvata) i demonizacije Srba, uz čestu primenu istorijske analogije Srba sa nacistima, Bošnjaka s Jevrejima, a politike zapadnih država, naročito Velike Britanije i SAD, s politikom popuštanja (appeasement) Hitleru pred II svetski rat. Tek sporadično, među autorima hrvatskog porekla, probijao se balkanistički diskurs, ponešto otvorenije od dobro prikrivenog orijentalističkog. Većina ovih autora ušla je u proučavanje prostora bivše Jugoslavije uopšte i BiH posebno bez ikakvog prethodnog istraživačkog iskustva o njima,

Zaključak 649

premda su istoričari Džon Fajn (2003; 1996; 1994) i Robert Donia (2006, 1994), te politikolozi Stiven Berg i Pol Šaup (Steven Burg, Paul Shoup) (1999), a u manjoj meri i Tone Bringa (1995), norveška antropološkinja koja je sprovela istraživanje u bosanskom selu pre rata, svakako izuzeci od tog pravila. Početnici u proučavanju BiH motivaciju za istraživanje nalazili su isključivo u slikama užasa (prethodno navedeni su motivaciju takođe nalazili i u užasima, ali ne isključivo) kojima su prisustvovali posredstvom televizije ili bivajući na novinarsko-humanitarnim zadacima u BiH. Te slike su ih vodile zaključivanju da se „nešto mora preduzeti”, gde se to „nešto” najčešće odnosilo na bombardovanje bosanskih Srba, ako ne i Srbije. Upustili su se zato u pisanje „instant istorije” (Stokes et all, 1996) kako bi sami doprineli, s jedne strane, razumevanju situacije u BiH, a s druge strane buđenju savesti stručne i šire javnosti u cilju pritiska na javno mnjenje koje bi uticalo na vlasti zapadnih zemalja da se „nešto preduzme”. U toj težnji ne treba da čudi činjenica da su zbog simpatija prema strani koju su doživljavali kao žrtvu u sukobu, Bošnjacima, počeli da se identifikuju sa njihovim zahtevima i da sve što oni traže smatraju legitimnim, a da zahteve njihovih protivnika, koje su opažali i sami diskurzivno predstavljali kao agresore, pa katkad i kao genocidne neljude, predstave kao neopravdane. Od rane faze rata, svega par meseci po njegovom otpočinjanju, probila se medijska priča o koncentracionim logorima i genocidu u BiH836 (Gutman, 1993; Vulliamy, 1994; Rieff, 1996), i ona je umnogome uticala na opažaj Srba kao novih nacista, a Bošnjaka kao novih Jevreja. Takođe, medijska pažnja kojoj je Sarajevo bilo izloženo nesumnjivo je doprinela simpatijama Zapada za napaćene Sarajlije, a metonimskim širenjem i za Bošnjake u celini, pošto su relativno urbani i sekularni muslimani, beli jednoženci koji umeju uživati u alkoholu, i među kojima žene ne nose zar upravo ono što bi zapadnjaci voleli da vide u svojim društvima suočenim sa teškoćama integracije muslimana koji se sve više obraćaju religiji za odgovore na pitanja savremenosti. Ova slika Bošnjaka uticala je da se i BiH počinje shvatati kao posebna višeetnička i uspešno modernizovana zemlja, jer to je imalo vrhunski značaj za društveno-integrativnu funkciju saznanja u društvima Zapada. Oni koji su ovu i ovakvu poželjnu viziju društva dovodili u pitanje, što je bila prevashodno srpska strana u sukobu a u manjoj meri hrvatska, jer potonja je umela taktički manevar zalaganja za nezavisnu BiH predstaviti kao strateško opredeljenje, doveli su sebe u poziciju neprijatelja Zapada, tj. „Civilizacije“, i međunarodnih parija. Otud i pojava „balkanizacije Srba”, po kojoj je politički nekorektno primenjivati balkanistički diskurs prema svim Balkancima, osim prema Srbima (Hansen, 2006), te obilato korišćenje diskursa holokausta, kao jednog od poddiskursa humanitarnog imperijalizma u okviru agresor–žrtva. 836 U tome su se naročito isticala liberalna sredstva masovnog opštenja u angloameričkom svetu, npr. The New York Times, The Washington Post, The New Republic, The Guardian.


Paradoksalno, rat u BiH iskorišćen je u većini slučajeva za izričito ili prećutno ex post facto objašnjenje Ratova za jugoslovensko nasleđe u celini (Zundhausen, 2009; Shaw, 2007; Kaldor, 2005; Gallagher, 2004; Hastings, 2003, 1999; Oberschall, 2000; Hechter, 2000; Cohen Ph., 1996a, 1996b; Ali, Lifschultz et. all, 1993). Pošto su Srbi prepoznati kao agresori u BiH, onda su morali biti agresori i u Sloveniji i Hrvatskoj. Na taj se način proces nestajanja Jugoslavije znatno pojednostavljivao, jer je „agresija” Srbije, Slobodana Miloševića i Srba uopšte vođenih njihovim „genocidnim” kosovskim mitom i njegovom razradom u Gorskom vijencu (Anzulović, 1999) i drugim intelektualnim proizvodima srpske intelektualne elite (Grmek, Gjidara, Šimac, 2002), posebno u „Memorandumu SANU”, bila u velikom delu javnosti Zapada, pa čak i one stručne, prihvaćena kao neupitna. Posebno su akademski propagandisti sa hrvatske strane, neki suptilnije i inteligentije (Banac, 1996a; 1996b; 1993; 1992; 1990; Lukic, Lynch, 1996) neki prilično grubo (Magaš, 2003, 1993; Hoare, 2003; 1997; Grmek, Gjidara, Šimac, 2002; Anzulović, 1999; Meštrović, 1996; Sadkovich, 1996; Cigar, 1995), ovu činjenicu umeli da iskoriste u svrhe viktimizacije Hrvata uz Bošnjake. Srbi su, pak, demonizovani, pa kadšto i dehumanizovani. Razume se, ovakav pristup bio je krajnje jednostran, jer je zapostavljao ideologiju i delanje drugih delatnika u procesu nestajanja SFRJ. Njime su se oslobađali odgovornosti oni delatnici koji su sproveli jednostrane akte otcepljenja – Slovenija i Hrvatska. Potonja, opterećena hipotekama iz II svetskog rata, nije mogla poželeti bolju priliku za legitimaciju savremenih nacionalističkih težnji, pa otuda i angažovanost hrvatskih autora, naročito liberalnih protivnika Tuđmanovog režima, u demonizaciji Srba i viktimizaciji Bošnjaka, Hrvata i BiH. Bio je to njihov doprinos pravdanju hrvatskog nacionalizma. Iz te i takve jednostranosti u najboljem slučaju je moglo da se sazna ponešto o negativnim stranama srpskog nacionalizma, a u najgorem, jedna nacija, srpska, predstavljena je kao otelotvorenje Zla, a njeni protivnici otelotvorenje Dobra. Nažalost, saznajno neproduktivni manihejski pristup obeležio je veliku većinu radova ove grupe istraživača. U saznajnom pogledu najviše su pružile studije onih autora koji su odavno upućeni u istraživanje istorije Jugoslavije, naročito Berga i Šaupa, pa onda, u znatno manjoj meri, i starih istoričara BiH, Džona Fajna i Roberta Donie. Prvi su bili manje pod uticajem moralizatorskog pristupa, uglavnom izbegavajući spremne okvire predstavljanja stvarnosti, premda su tu i tamo dolazili pod uticaj okvira sukoba civilizacija i okvira agresor–žrtva. Drugi su, međutim, bili pod priličnim uticajem okvira agresor–žrtva, pa je to ometalo značajnije saznajne doprinose, naročito tokom devedesetih (Donia, Fine, 1994). Docnije, kad su se ratovi završili, i naročito posle 2000, kada je Srbija lagano i mukotrpno počela da se izvlači iz pozicije međunarodnog parije, ova dvojica autora, a naročito doajen Fajn, napisali su zanimljive „jeretičke” radove koji u Fajnovom slučaju čak dovode u pitanje poneke njegove zaključke iz devedesetih

Zaključak 651

(Fine, 2003). Takođe, u ovom kontekstu treba istaći i originalno povezivanje teorije međunarodnih odnosa sa kritikom balkanističkog diskursa i „diskursa genocida“ koje je ponudila danska profesorica međunarodnih odnosa i kritičarka diskursa Lene Hansen (2006). Naposletku, treba naglasiti istraživanje francuskog sociologa Gzavijea Bugarela (Xavier Bougarel, 2004) koji je svoju knjigu objavio na francuskom 1996. u vreme poplave histeričnih i samo po imenu akademskih ostvarenja o Jugoslaviji uopšte i o Bosni i Hercegovini posebno. Objaviti kvalitetnu studiju o BiH u to vreme, i to još kao dotad relativno nepoznat u ovoj oblasti proučavanja, bio je pouzdan znak da istraživač, osim nespornih naučnih kvaliteta, poseduje i izuzetno intelektualno poštenje i nekonformističko usmerenje. Nažalost, radi se o izuzetku koji do trenutka pisanja ovog rada nije preveden na engleski jezik. Levičarski izazov ideološkoj hegemoniji o kraju Jugoslavije Analiza pisanja liberterskih levičara (Čomski, 2000; Herman, 2008; 2007; 2001; Džonstoun, 2001) pokazuje da su oni, premda kritični u nižem ili višem stepenu prema režimu Slobodana Miloševića, bili prema njemu blagonakloniji negoli prema drugim pojedinačnim delatnicima u raspadu Jugoslavije. Takođe, iako su manje ili više bili svesni unutrašnjih protivrečnosti SFRJ, oni su pretežni uzročni značaj dali spoljašnjim činiocima razbijanja: Nemačkoj, Vatikanu i Austriji u prvoj fazi razbijanja SFRJ, tj. do priznavanja Slovenije i Hrvatske od EU 15. januara 1992; dok u drugoj fazi koja otpočinje referendumom u BiH o nezavisnosti oni počinju sve više optuživati SAD i EU za krvavi kraj bivše Jugoslavije. Levičarska kritika ideologije najmoćnijih činilaca međunarodne politike je uglavnom, u svojim opštim obrisima, na mestu. Naime, jasno su prepoznati hegemonistički interesi vodećih zemalja i njihovih saveza na svetu. Takođe, američki imperijalizam, doveden u vezu sa kapitalističkim svetskim sistemom, prepoznat je kao ona materijalna sila koja pokreće borbu za ideološku hegemoniju. Prepoznata je i saradnja južnoslovenskih sa imperijalnim delatnicima u procesu razgrađivanja SFRJ, kao i ideološke bliskosti koje su ovu saradnju objašnjavale i pravdale. Međutim, postoje i bitna saznajna ograničenja ove kritike uslovljena temeljnim sadržajima ideologije iz koje izrasta. Na prvom mestu, tu je tendencija, najizraženija u pisanju Edvarda Hermana, da se zbog neprijateljstva prema spoljnoj imperijalnoj politici SAD sve što ona tvrdi i za šta se zalaže osporava, već zbog same činjenice da ona to tvrdi. Može se čak zastupati stav da levičari umeju katkad i da iznevere ideale humanosti zarad opiranja američkom imperijalizmu. Čini se da je to ponajviše slučaj sa negiranjem teze da je u Srebrenici izvršen zločin genocidne prirode.


Pristrasnost vodećih svetskih političara i sredstava opštenja svakako treba analizirati i kritikovati, ali ne na uštrb analize i kritikovanja ponašanja onih kojima je autor ideološki ili etnički bliži. Liberterski levičari, međutim, koriste okvir agresor–žrtva slično njihovim suparnicima među levim liberalima (od kojih su neki ranije bili trockisti, poput Magašove i M. A. Hora, te Martina Šoa) i socijalnim demokratima, samo što su delatnici izmenili uloge. Dok su kod većine levih liberala Srbi dželati, a svi ostali na prostoru Jugoslavije žrtve, dotle su prema liberterskim levičarima Srbi žrtve, a Amerikanci i Nemci dželati, dok su Hrvati, Bošnjaci i Albanci šegrti i klijenti dželatovi. Dakle, okvir je isti, ali su uloge različito podeljene, a odstupanja od stvarnosti u oba slučaja mogu biti velika. Razume se, delanja velikih i moćnih političkih delatnika uvek treba da budu podvrgnuta oštrijoj analizi i kritici od delanja malih koja se često odvijaju u veoma suženom manevarskom prostoru. U tom svetlu, veoma je zabrinjavajuća tendencija istraživača iz akademskog sveta moćnih država i bogatih univerziteta da veću pažnju posvećuju zločinima mikrozločinaca koji se suprotstavljaju volji makro-zločinaca. No, to ne sme da odvuče pažnju ni istraživačima iz malih i siromašnih zemalja i univerziteta koji bi se samo bavili svetskim nepravdama, a zanemarivali nepravde koje pripadnici njihove nacije čine susednim nacijama. Potrebno je, prema tome, istraživati celinu društvenih odnosa na globalnom nivou, barem u onoj meri u kojoj je i sopstveno društvo ujedno sudeonik i tvorevina globalnih kretanja. Jedino na taj način moguće je umaći opasnostima provincijalizma u društvenim naukama. Uporedno-istorijska istraživanja Uporedno-istorijska istraživanja, pod uslovom da se izvode na istoričan i metodološki ispravan način, osim što omogućuju beg iz provincijalizma, treba da otkrivaju neophodne i dovoljne uslove javljanja neke društvene pojave. U tom smislu, nestanci višenacionalnih federacija su njihov legitiman predmet istraživanja. Dosadašnja istraživanja ovakvih ambicija nisu bila toliko uporedno-istorijske koliko uporedno-institucionalne prirode. Uporedno istraživanje institucija svakako jeste neophodno, ako se želi doći do saznanja o posledicama institucionalnih ustrojstava na funkcionisanje i nestanak država, ali ono nije dovoljno, već se moraju preduzeti i složenija poređenja istorijskog nasleđa i političke kulture kako bi se činioci dugog trajanja uveli u analizu. Ako se ostane na uporedno-institucionalnoj analizi političkih i izbornih sistema (Stepan, Linz, 1992) ili socijalističkih etnofederacija, tada se najbolje može procenjivati uticaj sistemskih činilaca srednjeg trajanja, pa u dobroj meri i uticaj činilaca kratkog trajanja pošto oni proishode iz njih, ali uticaj long durée činilaca

Zaključak 653

ostaje van istraživačke žiže, i to je glavna mana inače vrednih istraživanja Valeri Bans (Valerie Bunce 2004; 1997) i Beverli Kroford (Beverly Crawford, 1998a, 1998b, 1998c). Prednost takvih istraživanja je u tome što istraživač najlakše može proveriti da li sekundarni izvori zaslužuju poverenje, zato što su upozorenja o mogućim ili verovatnim negativnim posledicama nekog institucionalnog ustrojstva u budućnosti pravljena u vreme kada kraj države još nije usledio, dok je u istoriografskim delima to nešto teže utvrditi zato što ex post facto zaključivanje često zavodi na pogrešan trag. Lenard Koen (Lenard Cohen, 2008) i Aleksandar Pavković (2007) su pokazali da uporedno-institucionalna sinhrona perspektiva mora biti dopunjena dubinskim dijahronim uporednoistorijskim pogledom kako bi se došlo do potpunijih i preciznijih saznanja. Institucionalno poređenje Jugoslavije i BiH Roberta Hejdena (2003) veoma je korisno za uviđanje prirode upliva najvećih svetskih sila na stvaranje institucionalnog ustrojstva BiH u odnosu na isti takav upliv kad je u pitanju rasturanje Jugoslavije. Pristrasnost SAD i njihovih evropskih saveznika pokazuje se na taj način u svoj svojoj snazi, iako Hejdenu to nije bilo prevashodno cilj, već pokazivanje pogubnosti primene načela „ustavnog nacionalizma“ za održanje višenacionalne države. Uporedno-istorijska istraživanja genocida i etničkih progona, što postaje sve češća tema istraživanja otkad je oboren režim Slobodana Miloševića, ponudili su Majkl Men (Mann, 2005) i Norman Neimark (Naimark, 2005). Prvi je pokazao da su ove pojave povezane sa modernošću, civilizacijom i demokratijom, a drugi, uprkos uporednom istraživačkom okviru, nije izbegao upotrebu diskurzivne strategije personalizacije, te hladnoratovskog okvira i okvira agresor–žrtva. Prema Menu, moderna demokratija, i naročito njeno početno uobličavanje u liberalnom obliku, bili su po pravilu ograničeni na posebne društvene grupe, dok su neke druge grupe bile isključene. Men je pokazao da su isključene društvene grupe mogle biti ne samo diskriminisane već se pribegavalo i njihovom istrebljenju u slučaju, primerice, severnoameričkih i južnoameričkih Indijanaca. Kriznu situaciju predstavlja naročito početna demokratizacija, kada neka manjinska grupa, možda, dovodi u pitanje tek nastajući državni okvir liberalne demokratije, jer većinska grupa može doći u iskušenje da upotrebi silu kako bi obezbedila „svoju“ državu, a demokratija se zapravo pomalja kao manje ili više liberalna etnokratija. Ratovi za jugoslovensko nasleđe bili su praćeni upravo uspostavljanjem ovakvih etnokratija u kojima su većinske nacije u nekadašnjim federalnim jedinicama Jugoslavije nastojale da sebi pripišu sva prava, a da pripadnike manjina u manjoj ili većoj meri diskriminišu. Onda kada su manjine pružile otpor, većine su pokušavale da ih pokore, diskriminišu ili proteraju, kako bi obezbedile državnu teritoriju od ugrožavanja. U tom smislu je bezbednosna dilema, na kojoj je, osim Mena, insistirao i Beri Pouzen (Barry Posen, 1993), ona pojava koja objašnjava neposredno izbijanje rata i nastajanje etničkih progona.


Opšti zaključak koji se može izvući iz sumarnog pregleda pisanja o kraju Jugoslavije jeste da su opšte ideološko usmerenje, teorijska usmerenost, nacionalna ili etnička pripadnost istraživača, te dužina istraživanja i vrednosni odnos prema predmetu istraživanja bili veoma važni za razumevanje odnosa svakog pojedinog istraživača prema kraju Jugoslavije. Uopšte, oni koji su se duže bavili Jugoslavijom, imali pozitivan vrednosni stav prema njoj kao višenacionalnoj političkoj zajednici, krajnji levičari, i građani višenacionalnih država (naročito onih, ali ne isključivo, koje nisu u NATO), te oni koji su primenjivali uporedni metod lakše su uviđali preplitanje unutrašnje strukture rivalskih nacionalizama u Jugoslaviji sa uticajem međunarodnog činioca na kraj Jugoslavije od konzervativaca ili (levih) liberala, pristalica nacionalnih država, feministkinja, zaljubljenika u NATO savez i u BiH kojima je poređenje potonje sa Jugoslavijom bilo strano. Hrvatski i srpski istraživači su najčešće suprotstavljeni u tumačenju kraja Jugoslavije, jer prvi rat vide gotovo isključivo kao „agresiju Srbije“, u čemu se slažu sa bošnjačkim autorima (o pitanju uloge Hrvatske u ratu u BiH saglasnost ne postoji ni među hrvatskim autorima), a drugi kao „secesiju Slovenije i Hrvatske“ ili kao građanski rat uz mešanje ili odlučujuću pomoć zapadnih sila, u prvom redu Nemačke i SAD. Razume se, Jugoslavija je predstavljala relativno malu i nemoćnu političku zajednicu, ali znatno veću i moćniju od svakog od pojedinih njenih delova, kojoj je cilj bio da ponudi bezbednost, što brži privredni prosperitet i ubrzani društveni razvoj kao nadoknadu prethodnog zaostajanja, te što veći stepen nezavisnosti od moćnijih delatnika na evropskoj i svetskoj sceni. Takođe, ona je trebalo da obezbedi harmonizaciju odnosa međusobno sličnih nacija koje su se u prošlosti politički sukobljavale u okviru jedne političke zajednice. Nažalost, u mnogo čemu Jugoslavija nije uspela zbog unutrašnje rivalske strukture nacionalnih ideologija Srba i Hrvata (Bakić, 2004; Banac 1988), koju su neprijateljski nastrojene spoljne sile umele iskoristiti u dva navrata za samo 70 godina postojanja Jugoslavije. Pa ipak, njen doprinos deprovincijalizaciji i pacifikaciji prostora ne sme biti potcenjen, jer najduži period mira, bez obzira na to što se odvijao za vreme Hladnog rata koji je obeshrabrivao unutardržavne sukobe u Evropi, južni Sloveni su iskusili upravo za vreme trajanja socijalističke Jugoslavije. Kulturno-obrazovna saradnja i zdravi rivalitet, primerice, univerziteta i pozorišta u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu bili su veoma podsticajni za intelektualno sazrevanje i razbijanje provincijalnih okvira koji stežu sva poslejugoslovenska društva. Ova sećanja na pozitivne doprinose Jugoslavije služiće razumnijim pojedincima da uspostavljaju saradnju među nacijama i njihovim kulturama u budućnosti.

Izvori

Blog Marka Atile Hora http://greatersurbiton.wordpress.com/, pristupljeno 6. aprila 2008. The Guardian and The Observer Digital Archive, http://archive.guardian.co.uk/Default/ Skins/DigitalArchive/Client.asp?Skin=DigitalArchive&enter=true&AW=1209419 944106&AppName=2, pristupljeno 20. IV 2008. Living Marxism – LM, http://web.archive.org/web/20000302181546/www.informinc. co.uk/LM/research/index.html, pristupljeno 20. IV 2008. Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 1991–1995, Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja.htm (pristupljeno 10. avgusta 2007). News and Letters, http://www.newsandletters.org/back_issues.htm, pristupljeno 20. IV 2008. The New Statesman, http://www.newstatesman.com/archive, pristupljeno 20. IV 2008. The New York Times, (uvodnici, kolumne u kojima je pisano o nestanku Jugoslavije i Ratovima za jugoslovensko nasleđe objavljivani između 1990. i 2007), http:// www.nytimes.com/, pristupano 5. I 2006–20. IV 2007. Nizozemski institut za dokumentaciju rata (NIOD), http://srebrenica.brightside.nl/srebrenica/, pristupljeno 7. aprila 2008. Politika, (intervjui intelektualaca objavljivani između 1990. i 2008). Tanjug Press crveni bilten 1991–1993. Velika Srbija (1992–2007). Zmagazine/Znet, http://www.zcommunications.org/zmag/archive, pristupljeno 20. IV 2008.

Navođena i analizirana literatura

Albert, Michael (2003). Parecon: Life After Capitalism, http://www.zmag.org/books/ pareconv/parefinal.htm, pristupljeno 27. IV 2008. Ali, Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993). Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc. Ali, Tariq (2000). Masters of the Universe?: NATO’s Balkan Crusade. London: Verso. Alison, Miranda (2007). „Wartime sexual violence: women’s human rights and questions of masculinity“. Review of International Studies, Vol. 33, pp. 75–90. Allcock, John (2009). „The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia“. In: Charles Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press. Allcock, John (2000). Explaining Yugoslavia. New York: Columbia University Press. Allen, Beverly (2002). „Women in Bosnia Today: Notes on Gender Issues for Us All“, http://www.dccam.org/Projects/Affinity/SIF/DATA/2002/page1691.html, pristupljeno 20. V 2008. Allen, Beverly (1996). Rape Warfare: The Hidden Genocide in Bosnia-Herzegovina and Croatia. Minneapolis: University of Minnesota Press. Allman, T. D. (1993). „Serbia’s Bloody War“. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc. Anzulović, Branislav (1999). Heavenly Serbia: From Myth to Genocide. New York and London: New York University Press. Artman, Florans (2001). Milošević: Dijagonala laufera. Beograd: Dan Graf. Anderson, Benedikt (1998). Nacija: Zamišljena zajednica, Beograd: Plato. Avakumović, Ivan (1964). History of the Communist Party of Yugoslavia. Aberdeen: Aberdeen University Press. Axt, Heinz-Jürgen (1993). „Hat Genscher Jugoslawien entzweit? Mythen und Fakten zur Aussenpolitik des vereinten Deutschlands“, Europa Archiv, Vol. 48, No. 12, 25 June 1993, pp. 351–360. Bakić, Jovo i Pudar Gazela (2008). „Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za simboličku hegemoniju“. U: Kolsto Pol, Đerić Gordana i Jusić Tarik (ur.) Intima javnosti. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Bakić, Jovo (2006). „Teorijsko-istraživački pristupi etničkoj vezanosti (ethnicity), nacionalizmu i naciji“, Sociologija, XLVIII, No. 3, str. 231–264.

658 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Bakić, Jovo (2004). Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“. Bakić, Jovo (1999). „Stereotipi o Srbima u javnostima pojedinih zapadnih nacija“, Nova srpska politička misao, Vol. 6, No. 1–2, str. 27–55. Bakić, Jovo (1998). „Da li je zapadna javnost u Srbima prepoznala neprijatelja, analiza sadržaja TANJUG PRESS crvenih biltena (januar 1991. – decembar 1993)“, Sociološki pregled, Vol. XXXII, br. 1, str. 3–29. Bakić, Jovo (1997a). „Vojin Milić i nacija“, Sociologija, Vol. XXXXIX, br. 4, str. 589–608. Bakić, Jovo (1997b). „Pisanje strane štampe o raspadu Jugoslavije i ratu vođenom na njenom tlu (januar 1991. – mart 1992), analiza sadržaja TANJUG PRESS crvenih biltena“, Sociologija, Vol. XXXIX, br. 3, str. 401–423. Bakić-Hayden, Milica (2006). Varijacije na temu ’Balkan’. Beograd: „Filip Višnjić“ i IFDT. Bakić-Hejden, Milica (1998). „Reprodukcija orijentalizma: Primer bivše Jugoslavije“, Filozofija i društvo, br. 14, str. 101–119. Bakić-Hayden, Milica, Hayden Robert (1992). „Orientalist Variations on the Theme ‘Balkans’: Symbolic Geography in Recent Yugoslav Cultural Politics“, Slavic Review, Vol. 51, No. 1, pp. 1–15. Balić, Smail (1993). „Culture Under Fire“. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc. Banac, Ivo (1996a). „Bosnian Muslims: From Religious Community to Socialist Nationhood and Postcommunist Statehood, 1918–1992“. In: Pinson, Mark (ed.) (1996), The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Development from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. Banac, Ivo (1996b). „Foreward: The Politics of Cultural Diversity in Former Yugoslavia“. In: Ramet Sabrina P. (1996). BalkanBabel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to Ethnic Wars (second edition), Boulder, Colorado: Westwiew Press. Banac, Ivo (1993). „Separating History from Myth: An Interview with Ivo Banac“. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc. Banac, Ivo (1992). „The Fearful Asymmetry of War: The Causes and Consequences of Yugoslavia’s Demise“, Daedalus, Vol. 121, No. 2, pp. 141–174. Banac, Ivo (1990a). Sa Staljinom protiv Tita: Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom komunističkom pokretu. Zagreb: Globus. Banac, Ivo (1990b). „Political Change and National Diversity“, Daedalus, Vol. 119, No. 1, pp. 141–159. Banac, Ivo (1988). Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: porijeklo, povijest, politika. Zagreb: Globus. Banac, Ivo (1983). „The Confessional ’Rule’ and the Dubrovnik Exception: The Origins of the ’Serb-Catholic’ Circle in Nineteenth Century Dalmatia“, Slavic Review, Vol. 42, No. 3, pp. 448–474.

Navođena i analizirana literatura 659

Banašević, Nikola (1974). „Beleška“ u: Petar Petrović Njegoš: Gorski vijenac. Beograd i Cetinje: Prosveta i Obod. Bandžović, Safet (2003). „Etničko-historiografski stereotipi i ’sintetičke nacije’“. U: Redžić Enver (2003), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000: naučni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.ba/speceditions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008). Bans, Valeri (2004). „Da li je etno-federalizam rešenje za problem?“ U: Mundjiu Pipidi Alina, Krastev Ivan (ur.), Nacionalizam posle komunizma: Naučene lekcije, Beograd: Beogradski fond za političku izuzetnost. Barry, Kevin A. and Holmes Mary (1999). „Serb genocide, NATO bombing intensify“, News and Letters, June 1999, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/ June/6.99_olat.htm, pristupljeno 26. III 2008. Baudrillard Jean (1996). „No Pity for Sarajevo; The West’s Serbianization; When the West Stands In for the Dead“. In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press. Bennett, Christopher (1995). Yugoslavia’s Bloody Collapse: Causes, Course and Consequences. London: Hurst and Company. Biserko, Sonja (pr.) (2004). Milošević vs Jugoslavija, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava. Bart, Fredrik (1997). Etničke grupe i njihove granice, Beograd: XX vek. Bartulin, Nevenko (2006). The Ideology of Nation and Race: The Croatian Ustasha Regime and Its Policies Toward Minorities in the Independent State of Croatia, 1941–1945. Elektronska verzija doktorske disertacije odbranjene na Univerzitetu Novi Južni Vels (University of New South Wales), http://www.library.unsw.edu.au/~thesis/adt-NUN/uploads/ approved/adt-NUN20070911.113128/public/01front.pdf, pristupljeno 12. maja 2008. Bax, Mark (2000). „Warlords, Priests and the Politics of Ethnic Cleansing: A Case Study From Rural Bosnia Hercegovina“, Ethnic and Racial Studies, Vol. 23, No. 1, pp. 16–36. Belanger, S. and Pinard M. (1991). „Ethnic Movements and the Competition Model: Some Missing Links“, American Sociological Review, 56/4. Benda, Žilijen (1996). Izdaja intelektualaca. Beograd: Socijalna misao. Bendix, Reinhard (1978). King or People: Power and the Mandate to Rule. Berkeley: University of California Press. Benson, Leslie (2004). Yugoslavia: A Concise History. London and New York: Palgrave Macmillan. Bilandžić, Dušan (1999). Hrvatska moderna povijest. Zagreb: Golden marketing. Bilandžić, Dušan (1986). Jugoslavija Poslije Tita 1980–1985. Zagreb: Globus. Bjelajac, Mile, Žunec Ozren (2009). „The War in Croatia, 1991–1995“. In: Charles Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press.

660 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Bjelić, Dušan, Savić Obrad (2003). Balkan kao metafora: Između globalizacije i fragmentacije. Beograd: Beogradski krug. Boban, Ljubo (1965). Sporazum Cvetković–Maček. Beograd: Institut društvenih nauka. Bogdanović, Mira (2009). „Jugoslavenski disidenti i hladni rat“, Sociologija, Vol. LI, No. 2, str. 113–136. Bojić, Mehmedalija (2001). Historija Bosne i Bošnjaka (VII–XX vijek). Sarajevo: Šahinpašić. Bokovoy, Melissa K., Irvine Jill A., and Lilly Carol S. (ed.) (1997), State-Society Relation in Yugoslavia, 1945–1992. New York: St. Martin’s Press. Botev, Nikolaj, (2002). „Pogled preko barikada: etnički mešoviti brakovi u bivšoj Jugoslaviji 1962–1989“. U: Halpern Džoel M., Kaidikel Dejvid A. Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92. Bringa, Tone (1995). Being Muslim the Bosnian Way. Princeton, NJ: Princeton University Press. Bringa, Tone (1993). „Nationality Categories, National Identification and Identity Formation in ’Multinational’ Bosnia“, Anthropology of East Europe Review, Vol. 11, No. 1–2, http://condor.depaul.edu/~rrotenbe/aeer/aeer11_1/bringa.html, pristupljeno 20. V 2008. Brok, Piter (1995). „Huškačko novinarstvo“. U: Ivanović Života (pr.) Srbija mora umreti: Istina i laž o građanskom ratu u Jugoslaviji. Beograd: „Filip Višnjić“. Brown, Michael E. (ed.) (1993). Ethnic Conflict and International Security. Princeton, NJ: Princeton University Press. Brubaker, Rogers, Laitin David (1998). „Ethnic and nationalist violence“, Annual Review of Sociology, V. 24, pp. 423–452. Brubaker, Rogers (1996). Nationalism Reframed: Nationhood and the national question in the New Europe. Cambridge: Cambridge University Press. Brunnborg, Helge, Lyngstad, Hovde Torkild, Urdal Henirk (2003). „Accounting for Genocide: How Many Were Killed in Srebrenica?“, European Journal of Population, Vol. 19, 229–248. Budding Audry, H. (2008). „Nation/People/Republic: Self-Determination in Socialist Yugoslavia“. In: Cohen, Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008). State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press. Budding, Audry H. (2004). „Srpski nacionalizam u XX veku“. U: Biserko Sonja (pr.) Milošević vs Jugoslavija, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava. Bugarel, Ksavije (2004). Bosna: Anatomija rata. Beograd: Fabrika knjiga. Bunce, Valerie (1997). „The Yugoslav Experience in Comparative Perspective“. In: Bokovoy Melissa, Irvine, Jill, Lilly Carol (ed.), State Society Relations in Yugoslavia, 1945– 1992. New York: St. Martin’s Press. Burg, Steven L., Shoup Paul S. (1999). The War in Bosnia-Herzegovina: Ethnic Conflict and International Intervention. Armonk NY: M. E. Sharpe. Burg, Steven L. (1986). „Elite Conflict in Post-Tito Yugoslavia“, Soviet Studies, Vol. 38, No. 2, pp. 170–193.


Calhoun, Craig (1993). „Nationalism and Ethnicity“, Annual Review of Sociology, 19: 211–39. Calic, Marie-Janine (2009). „Ethnic Cleansing and War Crimes, 1991–1995“. In: Charles Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press. Campbell, David (2002a). „Atrocity, memory, photography: imagining the concentration camps of Bosnia – the case of ITN versus Living Marxism, Part I“, Journal of Human Rights, Vol. 1, No. 1, pp. 1–33. Campbell, David (2002b). „Atrocity, memory, photography: imagining the concentration camps of Bosnia – the case of ITN versus Living Marxism, Part II“, Journal of Human Rights, Vol. 1, No. 2, pp. 143–172. Campbell, David (1999a). „Apartheid Cartography: the political anthropology and spatial effects of international diplomacy in Bosnia“, Political Geography, Vol. 18, pp. 395–435. Campbell, David (1999b). „Contra Wight: the errors of premature writing“, Review of International Studies, Vol. 25, pp. 317–321. Campbell, David (1998). National Deconstruction: Violence, Identity, and Justice in Bosnia. Minneapolis: University of Minnesota Press. Campbell, David (1998). „MetaBosnia: narratives of the Bosnian War“, Review of International Studies, Vol. 24, pp. 261–281. Campbell, John C. (1967). Tito’s separate road – America and Yugoslavia in World Politics. New York: Harper Row. Caplan, Richard (2005). International Governance of War-Torn Territories: Rule and Reconstruction. Oxford and New York: Oxford University Press. Cesarec, A. (1923). „Stjepan Radić u Jugoslaviji“, Književna republika, br. 2–3, knj. 1. Chilton, Paul (2006). Analysing Political Discourse: Theory and Practice. London and New York: Routledge. Chomsky, Noam (1970). „Notes on Anarchism“. U: Daniel Guérin, Anarchism: From Theory to Practice, 1970, http://www.chomsky.info/articles/1970----.htm, pristupljeno 9. marta 2008. Chossudovsky, Michel (1996). „Dismantling Yugoslavia; Colonizing Bosnia“, Covert Action, No. 56, Spring 1996. (elektronska verzija: http://www.hartford-hwp.com/ archives/62/022.html, pristupljeno 12. III 2008). Cigar, Norman (1995). Genocide in Bosnia: The Policy of „Ethnic Cleansing“. College Station: Texas A and M University Press. Cohen, Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008). State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press. Cohen, Lenard J. (2008). „Disintegrative Synergies and the Dissolution of Socialist Federations: Yugoslavia in Comparative Perspective“. In: Cohen Lenard J., DragovićSoso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press.

662 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Cohen, Lenard J., 2002. Serpent in the Bosom, The Rise and Fall of Slobodan Milošević. Boulder, Colorado: Westview Press. Cohen, Lenard J. (1995). Broken Bonds: The Disintegration of Yugoslavia. Boulder, CO: Westview Press. Cohen, Philip J. (1996a). Serbia’s Secret War: Propaganda and Deceit of History. College Station: Texas A and M University Press. Cohen, Philip J. (1996b). „The Complicity of Serbian Intellectuals in Genocide in the 1990s“. In: Cushman, Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press. Connor, Walker (1984). The National Question in Marxist-Leninist Theory and Strategy. Princeton: Princeton University Press. Conversi, Daniele (2003). „The Dissolution of Yugoslavia: Secession by the Centre?“. In: Coakley John (ed.), The Territorial Management of Ethnic Conflict. London, Portland: Frank Cass. Conversi, Daniele (2000). „Central secession: towards a new analytical concept? The case of Yugoslavia“, Journal of Ethnic and Migration Studies, Vol. 26, No. 2, pp. 333–355. Conversi, Daniele (1996). „Moral Relativism and Equidistance in British Attitudes to the War in the Former Yugoslavia“. In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press. Cooper, Robert (2002). „The new liberal imperialism“, Observer, 7. IV 2002, http://www. guardian.co.uk/world/2002/apr/07/1, pristupljeno 5. V 2011. Crampton, Richard J. (2002). The Balkans: Since the Second World War. London: Longman. Crawford, Beverly, Lipschutz Ronnie D. (ed.) (1998). The Myth of „Ethnic Conflict“: Politics, Economics and „Cultural“ Violence. Berkeley: University of California Press. Crawford, Beverly (1998a). „Explaining Cultural Conflict in the ex-Yugoslavia: Institutional Weakness, Economic Crisis, and Identity Politics“. In: Crawford Beverly and Lipschutz Ronnie D. (ed.), The Myth of „Ethnic Conflict“. Berkeley: University of California Press, pp. 197–260. Crawford, Beverly (1998b). „The Causes of Cultural Conflict: An Institutional Approach“. In: The Myth of „Ethnic Conflict“. Berkeley: University of California Press, pp. 3–43. Crawford, Beverly (1998c). „The Causes of Cultural Conflict: Assessing the Evidence“. In: Crawford Beverly and Lipschutz Ronnie D. (ed.), The Myth of „Ethnic Conflict“. Berkeley: University of California Press, pp. 513–561. Crnobrnja, Mihailo (1996). The Yugoslav Drama. London and New York: I. B. Tauris Publishers. Cushman, Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996). This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press. Čar-Drnda, Hatidža (2003). „Historijska literatura o vakufima – 1990–2001. godina“. U: Redžić Enver (2003), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000:


naučni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih. ba/speceditions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008). Čavoški, Kosta (2006). Badingova protiv Badingove: Dva lica istog pisca u slučaju Slobodana Miloševića. Beograd: „Nikola Pašić“. Čendler, Dejvid (2001). „Zapadna intervencija i dezintegracija Jugoslavije“. U: Degradirana moć, (ur.) Hemond Filip i Herman Edvard, Beograd: Plato. Čomski, Noam (2000). Novi humanistički militarizam: lekcije Kosova. Beograd: „Filip Višnjić“. Čomski, Noam (1995) Šta to u stvari hoće Amerika. Beograd: Institut za političke studije. Ćorović, Vladimir (2005). Ilustrovana istorija Srba (6 tomova). Beograd: Narodna knjiga i Politika. Ćosić, Dobrica (2004). Piščevi zapisi (1992–1993). Beograd: „Filip Višnjić“. Ćurak, Nerzuk (2006). Obnova bosanskih utopija. Sarajevo–Zagreb: Synopsis. Daalder, Ivo H., O’Hanlon Michael E. (2000). Winning Ugly: NATO’s War to Save Kosovo. Washington: Brookings Institution. Dedijer, Vladimir, Miletić Antun (1990). Genocid nad Muslimanima. Sarajevo: Svjetlost. Deichmann, Thomas (1997). „Picture that fooled the world“. LM, Issue 97, http://web. archive.org/web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bosnia.html, pristupljeno 19. III 2008. Dejzings, Ger (2005). Religija i identitet na Kosovu. Beograd: XX vek. Denitch, Bogdan (1993). „A Personal Report: The Last Days of Yugoslavia“. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc. Dimić, Ljubodrag (1996). Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije (1. tom). Beograd: Stubovi kulture. Dimitrijević, Vojin (1996). „Sukobi oko Ustava iz 1974“. U: Popov Nebojša (pr.) Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd: „Republika“. Dixon, Paul (2003). „Victory by Spin? Britain, the US and the Propaganda War over Kosovo“. Civil Wars, Vol. 6, No. 4, pp. 83–106. Dmitryev, Franklin (2001). „Depleted Uranium“, News and Letters, http://www.newsandletters.org/Issues/2001/Jan-Feb/1.01_uranium.htm, pristupljeno 26. III 2008. Dobbins, James F. (2003–04). „America’s Role in Nation-Building: From Germany to Iraq“. Survival, Vol. 45, No. 4. Donia, Robert (2006). Sarajevo: A Biography. London: Hurst and Co. Doubt, Keith (2003). Sociologija nakon Bosne. Sarajevo: Buybook. Dragosavac, Dušan (1985). Zbivanja i svjedočenja. Zagreb: Globus. Dragović-Soso, Jasna (2008). „Why Did Yugoslavia Disintegrated? An Overview of Contending Explanations“. In: Lenard J. Cohen and Jasna Dragović-Soso. State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press.

664 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Dragović-Soso, Jasna (2004). ’Spasioci nacije’: Intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma. Beograd: Fabrika knjiga. Džonston, Dajana (2005). Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada. Beograd: Izdavački grafički atelje „M“. Džonston, Dajana (2001). „Novi krstaški pohod“. U: Degradirana moć, (ur.) Hemond Filip i Herman Edvard, Beograd: Plato. Džuda, Tim (2003). Srbi: Istorija, mit i razaranje Jugoslavije. Beograd: Dan Graf. Džuda, Tim (2002). Kosovo: Rat i osveta. Beograd: B92. Pristupljeno 1. II 2006. Đokić, Dejan (ed.) (2003). Yugoslavism: Histories of a Failed Idea 1918–1992, London: Hurst and Company. Đilas, Aleksa (1990). Osporavana zemlja: Jugoslovenstvo i revolucija. Beograd: Književne novine. Đurđev, Branislav (2004). „Koliko dece treba Srbiji?“, Stanovništvo, No. 1–4, str. 29–44. Đurić, Vladimir, Ćurčić Slobodan, Kicošev Saša (1995). „The Ethnic Structure of the Population in Vojvodina“. In: The Serbian Question in the Balkans. Beograd: Faculty of Geography (elektronska verzija: http://www.rastko.org.yu/istorija/srbi-balkan/ djuric-curcic-kicosev-vojvodina.html, pristupljeno 20. V 2008). Ekmečić, Milorad (2000). „Historiography By the Garb Only“. http://www.kosovo.net/ nmalk9.html. Ekmečić, Milorad (1995). „Shorter history“, DIALOGUE 15, Paris 1995, Noel Malcolm, Bosnia. A Short History, Macmillan, London 1994, pp 332, http:// www.kosovo.net/nmalk9.html, pristupljeno 2. II 2008. Ekmečić, Milorad (1989). Stvaranje Jugoslavije 1790–1918. Beograd: Prosveta. Elijas, Norbert (2001). Proces civilizacije: Sociogenetička i psihogenetička istraživanja. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Emmert, Thomas A. (2003). „A Crisis of Identity: Serbia at the End of the Century“. In: Norman Naimark, and Holly Case (ed.), Yugoslavia and Its Historians. Stanford: Stanford University Press. Entman, Robert M. (1993). „Framing: Toward Clarification of a Fractured Paradigm“, Journal of Communication, (Autumn 1993), 43, 4, pp. 51–58. Filipović, Muhamed (2003). Bosna i Hercegovina u okovima nacionalizma: uloga nacionalnih ideja, nacionalnih političkih ideologija i politika u državnom i ustavnopravnom razboju Bosne i Hercegovine tokom XX stoljeća. Sarajevo: Svjetlost. Filipović, Muhamed (2002). Pitanje odgovornosti za rat u Bosni i Hercegovini 1992–1996. godine. Sarajevo: Svjetlost. Fine, John V. A. Jr. (2006). „When Ethnicity Did not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods“. Ann Arbor: University of Michigan Press. Fine, John V. A. (2003). „Heretical Thoughts about the Postcommunist Transition in the Once and Future Yugoslavia“. In: Norman Naimark and Holly Case (ed.), Yugoslavia and Its Historians, Stanford: Stanford University Press.


Fine, John V. A. (1996). „The Medieval and Ottoman Roots of Modern Bosnian Society“. In: Pinson Mark (ed.), The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Development from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. Fine, John V. A. Jr. (1987). „The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest“. Ann Arbor: University of Michigan Press. Fine, John V. A. Jr. (1983). „The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century“. Ann Arbor: University of Michigan Press. Fink, Shery (1996). „The Anti-Genocide Movement on American College Campuses: A Growing Response to the Balkan War“. In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press. Finkelstein, Norman (2003).The Holocaust Industry: Reflections on the Exploitation of Jewish Suffering. London: Verso. Ford, Chris (1999). „Supporting Kosova’s struggle for self-determination“, News and Letters, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/May/5.99_cford.htm, pristupljeno 26. III 2008. Foucault Michel (1994). Znanje i moć. Zagreb: Globus. Fueredi, Frank (1992). „Cleansing the Holocaust“. LM, Issue 48, http://classic-web. archive.org/web/20000523110812/www.informinc.co.uk/LM/LM48/LM48_Holo. html, pristupljeno 1. IV 2008. Gabrič, Aleš (2004). „The National Question in Yugoslavia in the Immediate Post-War Period“. In: Fischer, Jasna, Gabrič Aleš, Gibianskii Leonid J., Klein Edith S., Preussen Ronald W. (ed.), Jugoslavia v hladni vojni/Yugoslavia in the Cold War. Ljubljana: Inštitut za novejšo zgodovino, Ljubljana, University of Toronto. Gagnon, Jr. V. P. (2004). The Myth of Ethnic War: Serbia and Croatia in the 1990s. Ithaca and London: Cornell University Press. Gallagher, Tom (2004). „Milošević, Serbia, and the West during the Yugoslav Wars 1991–1995“. In: Hammond, Andrew, The Balkans and the West, London: Ashgate. Gelner, Ernest (1997). Nacije i nacionalizam. Novi Sad: Matica srpska. Glaurdić, Josip (2010). „Review Essay: Charles Ingrao and Thomas A. Emmert, eds. Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars’ Initiative. West Lafayette“, IN: Purdue University Press“. East European Politics and Societies, Vol. 24, No. 2, pp. 294–309. Gleni, Miša (2002). Pad Jugoslavije: Treći balkanski rat. Beograd: Samizdat B92. Gligorijević, Branislav (1992). Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje. Beograd: Institut za savremenu istoriju. Goldhagen, Daniel J. (1998). Hitlerovi dobrovoljni dželati – obični Nemci i holokaust. Beograd: B92. Goldstein, Ivo i Slavko (200?) „Srbi i Hrvati u Narodnooslobodilačkoj borbi u Hrvatskoj“, http://www.cpi.hr/download/links/hr/7243.pdf, pristupljeno 20. VIII 2008.

666 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Goldsvorti Vesna (2003). „Invencija i in(ter)vencija: retorika balkanizacije“. U: Bjelić Dušan, Savić Obrad. Balkan kao metafora: Između globalizacije i fragmentacije. Beograd: Beogradski krug. Golubić, Stjepko, Campbell Susan, Golubić Thomas (1993). „How Not to Divide the Indivisible“. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc. Gordi, Erik (2001). Kultura vlasti u Srbiji: Nacionalizam i razaranje alternativa. Beograd. Samizdat B92. Gordy, Eric (2008). „Destruction of the Yugoslav Federation: Policy or Confluence of Tactics“. In: Cohen Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press. Gow, James (2003). The Serbian Project and Its Adversaries: A Strategy of War Crimes. London: Hurst and Company. Gow, James (1997). Triumph of the Lack of Will: International Diplomacy and the Yugoslav War. London: Hurst and Company. Gow, James (1992). Legitimacy and the Military: The Yugoslav Crisis. New York: St Martin’s Press. Gowan, Peter (1999). „The Twisted Road to Kosovo (Part I)“, Labour Focus on Eastern Europe, No. 62. (elektronska verzija: http://labourfocus.gn.apc.org/Twisted.html, pristupljeno 10. februara 2005). Grmek, Mirko, Gjidara Marc et Simac Neven (2002). Le nettoyage ethnique: documents historiques sur une idéologie serbe. Paris: Fayard. Guskova, Jelena (2003). Istorija jugoslovenske krize 1990–2000 (2 toma). Beograd. IGAM. Gutman, Roy (1993). A Witness to Genocide: The First Inside Account of the Horrors of ’Ethnic Cleansing’ in Bosnia. Shaftesbury, Dorset and Rockport, Massachusetts and Brisbane, Queensland: Element. Hadžić, Miroslav (2004). Jugoslovenska Narodna Agonija. Beograd: Dan Graf i Centar za civilno-vojne odnose. Halpern, Džoel M., Kaidikel Dejvid A. (2002). Susedi u ratu: Jugoslovenski etnicitet, kultura i istorija iz ugla antropologa. Beograd: Samizdat B92. Hammond, Andrew (2004). The Balkans and the West. London: Ashgate. Hansen, Lene (2006). Security as Practice: Discourse analysis and the Bosnian War. London and New York: Routledge. Hasting, Adrian (2003). Gradnja nacionaliteta. Sarajevo i Rijeka: Buybook i Adamić. Hastings, Adrian (1999). „Special peoples“. Nations and Nationalism, Vol. 5, No. 3, pp. 381–396. Haupt, Heinz-Gerhard (2004). Sporo probijanje komparativne historije. Zagreb: Golden Marketing i Tehnička knjiga. Haupt, Heinz-Gerhard, Kocka Juergen (2004). „Historijska poredba: metode, zadaci i problemi“. U: Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marketing i Tehnička knjiga.


Hawel, Marcus (2006). Die normalisierte Nation: Zum Verhaeltnis von Vergangenheitsbewaeltigung und Aussenpolitik. Universitaet Hannover (doktorska disertacija). http://deposit.ddb.de/cgi-bin/dokserv?idn=979810248&dok_var=d1&dok_ ext=pdf&filename=979810248.pdf , pristupljeno 10. VIII 2008. Hechter, Michael (2000). Containing Nationalism. Oxford: Oxford University Press. Hejden, Robert (2003). Skice za podeljenu kuću: Ustavna logika jugoslovenskih sukoba. Beograd: Samizdat B92. Held, Dejvid (1997). Demokratija i globalni poredak: Od moderne države ka kosmopolitskoj vladavini. Beograd: „Filip Višnjić“. Hemlin, Dejvid V. (2001). Teorija saznanja. Nikšić: Jasen. Hemond, Filip, Herman Edvard (pr.) (2001). Degradirana moć: mediji i kosovska kriza. Beograd: Plato. Herman, Edward S. (2008). „The New York Times on the Kosovo Crisis: A tale of bias and misreporting“, February, 01 2008, ZNet, http://www.zcommunications.org/ zmag/viewArticle/16303, pristupljeno 16. III 2008. Herman, Edward S. (2007). „Genocide Inflation is the Real Human Rights Threat: Yugoslavia and Rwanda“, October 26, 2007, http://musictravel.free.fr/political/political75.htm, pristupljeno 12. III 2008. Herman, Edward S. et all. Srebrenica and the politics of war crimes, http://www.srebrenica-report.com/index.htm, pristupljeno 28. III 2008. Herman, Edward S. (2001). „Comment on Paul Hockenos’ Review of Books on the Balkans“, ZNet, http://www.zmag.org/balkanwatch/herman_hockenos.htm, pristupljeno 10. I 2005. Hitchens, Christopher (1993). For the Sake of Argument. London: Verso. Hitchens, Christopher (1993). „Appointment in Sarajevo: Why Bosnia Matters“. In: Ali Rabia and Lifschultz, Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc. Hoare, Attila Marko (2008a). „Self-determinaton: Are we hypocrites or anti-imperialists?“. Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/03/03/ self-determinaton-are-we-hypocrites-or-anti-imperialists/, pristupljeno 19. III 2008. Hoare, Attila Marko (2008b). „What do the figures for the Bosnian war-dead tell us?“ http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/01/04/ Blog M. A. Hora, pristupljeno 27. III 2008. Hoare, Attila Marko (2008c). „Is it really true that ’East Timor was worse than Bosnia or Kosovo’?“. Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/01/, pristupljeno 27. III 2008. Hoare, Attila Marko (2005). „Left Revisionists“, 29. XII 2005, http://srebrenica-genocide.blogspot.com/2005/12/left-revisionists_113591858999118452.html, pristupljeno 24. III 2008. Hoare, Attila Marko (2003). „Genocide in the former Yugoslavia: a critique of left revisionism’s denial“, Journal of Genocide Research, V. 5, No. 4, pp. 543–563.

668 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Hoare, Attila (1997). „The Croatian Project to Partition Bosnia-Hercegovina, 1990– 1994“, East European Quarterly, Vol. XXXI, No. 1, pp. 121–138. Hoare, Attila Marko (1993). „Yugoslavia – the Acid Test“, http://www.isg-fi.org.uk/spip. php?article196, pristupljeno 10. IV 2008. Hodson, R. and Sekulić D. and Massey G. (1994). „National Tolerance in the Former Yugoslavia“. American Journal of Sociology, 99/6. Holbrooke, Richard (1998). Završiti rat. Sarajevo: Šahinpašić. Honig, Vilem Jan, Bot Norbert (1997). Srebrenica: Svedočanstvo o jednom ratnom zločinu. Beograd: Radio B92. Hroch, Miroslav (1979). „Oblikovanje modernih nacija i nacionalni pokret 19. stoljeća“, Časopis za suvremenu povijest, XI/1, pp. 23–40. Hudis, Peter (1999a). „NATO bombing of Serbia allows Milosevic to intensify genocide in Kosova“, News and Letters, April 1999, http://www.newsandletters.org/ Issues/1999/April/4.99_lead.htm, pristupljeno 26. III 2008. Hudis, Peter (1999b). „Chomsky ignores lessons of wars in Kosova“, News and Letters, December 1999. http://www.newsandletters.org/Issues/1999/Dec/12.99_chomsky.htm, pristupljeno 26. III 2008. Hume, Mick (Eddie Veale) (1992a). „Serbs: the new ’white niggers’“. LM, Issue 45, http:// classic-web.archive.org/web/20000310124526/www.informinc.co.uk/LM/LM45/ index.html, pristupljeno 11. V 2011. Hume, Mick (1992b). „Who’s next? (Editorial)“, LM, Issue 46, http://classic-web.archive. org/web/20000516160631/www.informinc.co.uk/LM/LM46/LM46_Editorial.html, pristupljeno 11. V 2011. Huntington, Samuel P. (1993). „The Clash of Civilisations?“, Foreign Affairs, Vol. 72, No. 3, pp. 22–49. Ilić, Vladimir (1999). „Social and Political Consciousness of Protest Participants“. In: Lazić Mladen (ed.), Protest in Belgrade: Winter of Discontent. Budapest and New York: Central European University Press. Ilić, Vladimir (1998). Oblici kritike socijalizma. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“. Ilić, Vladimir, Cvejić Slobodan (1997). Nacionalizam u Vojvodini. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“. Ingrao, Charles, Emmert Thomas A. (2009). Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars’ Initiative. Washington D. C. and West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press. Ingrao, Charles (2009). „Safe Areas“. In: Charles Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press. Irvine, Jill (2008). „The Croatian Spring and the Dissolution of Yugoslavia“. In: Cohen Lenard J, Dragović-Soso, Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press.


Irvine, Jill (1996). State-Building and Nationalism in Croatia, 1960–1990. Washington: The National Council for Soviet and East European Research. Išek, Tomislav (2003). „Povijest Bosne i Hercegovine između događanja ’dugog’ i ’kratkog’ trajanja – prolaznosti i konstante“, u: Redžić E. (ur.), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000: naučni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, str. 13–20. Izetbegović, Alija (2001). Sjećanja: autobiografski zapis. Sarajevo: Šahinpašić. Jandrić, Berislav (2002).„Uloga Matice Hrvatske u događajima 1971. godine“. U: Hans-Georg Fleck, Igor Graovac (eds.), Dijalog povijesničara – istoričara 7, Zagreb, 2002, str. 415–433. http://www.cpi.hr/download/links/hr/7257.pdf, pristupljeno 20. VI 2008. Janković, Dragoslav (1969). „Niška deklaracija: Nastajanje programa jugoslovenskog ujedinjenja u Srbiji 1914. godine“. Istorija XX veka, Zbornik X, Beograd: Institut za savremenu istoriju. Jansen, Stef (2005). Antinacionalizam: Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu. Beograd: XX vek i Beogradski centar za ljudska prava. Jareb, Jere (1995). Pola stoljeća hrvatske politike 1895–1945. Zagreb: Institut za suvremenu povijest. Janjetović, Zoran (2003). „Srbi, Hrvati i Vlasi“. U: Hans-Georg Fleck, Igor Graovac (eds.), Dijalog povijesničara- istoričara 8, Zagreb 2004, str. 97–113. //www.cpi.hr/download/links/hr/7276.pdf , pristupljeno 20. VI 2008. Jović, Borisav (1996). Poslednji dani SFRJ. Kragujevac: Prizma. Jović, Dejan (2008). „The Slovenian-Croatian Confederal Proposal: A Tactical Move or an Ultimate Solution?“ In: Cohen Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press. Jović, Dejan (2003). Jugoslavija – država koja je odumrla. Beograd: Fabrika knjiga, B92. Judah, Tim (1997). „The Serbs: The Sweet and Rotten Smell of History“, Daedalus (Summer 1997), Vol. 126, No. 3, pp. 23–45. Juhas, Georgieska Ljiljana (pr.) (2005). Sveti Sava: Sabrana dela. Beograd: Narodna knjiga i Politika. Kadijević, Veljko (2010). Protiv udar: moje viđenje raspada Jugoslavije. Beograd: „Filip Višnjić“. Kalberg, Stephen (1994). Max Weber’s Comparative-Historical Sociology. Chicago and Cambridge: The University of Chicago Press and Polity Press. Kaldor, Mary (2005). Novi i stari ratovi: organizovano nasilje u globalizovanoj eri. Beograd: Beogradski krug. Kamberović, Husnija (2003). „Nova istraživanja o strukturi begovskih zemljišnih posjeda u BiH u vremenu austrougarske uprave“. U: Redžić Enver (2003), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000: naučni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.ba/speceditions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008).

670 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Kaplan, Robert D. (2004). Balkanski duhovi. Beograd: DanGraf. Kecmanović, Dušan (2001). Etnička vremena. Beograd: XX vek. Kenedi, Pol (1999). Uspon i pad velikih sila – ekonomska promena i ratovanje od 1500. do 2000. godine. Podgorica i Beograd: CID i Službeni list SRJ. Klemenčič, Matjaž (2009). „The International Community and the FRY/Belligerents, 1989–1997“. In: Charles, Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press. Kljakić, Ljubomir (2010). „Evropska unija kao ’meka imperija’ i Srbi“. Nacionalni interes, VI/3, str. 427–468. Kočović, Dragoljub (2005). Sahrana jednog mita: žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Beograd: Otkrovenje. Kofman, Daniel (1996). „Israel and the War in Bosnia“. In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press. Ković, Miloš (2010). „Robert Vilijam Siton-Votson u zagrebačkoj Novoj Evropi“. U: Marko Nedić i Vesna Matović (ur.), Nova Evropa 1920–1941. Beograd: Institut za književnost i umetnost. Ković, Miloš (2007). Dizraeli i Istočno pitanje. Beograd: Clio. Krizman, B. (1961). „Srpska vrhovna komanda u danima raspada Austro-Ugarske 1918“. Historijski zbornik, g. XIV, br. 1–4, str. 167–216. Kržišnik-Bukić, Vera (2003). „Paralele s konceptualizacijama bosanske nacije s kraja 19. i s kraja 20. stoljeća“. U: Redžić Enver (2003), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000: naučni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih. ba/speceditions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008). Kurspahić, Kemal (1993). „Letter From Sarajevo: Is There a Future?“ In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc. Kuljić, Todor (2006). Kultura sećanja: Teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti. Beograd: Čigoja štampa. Kuljić, Todor (2002). Prevladavanje prošlosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava. Kuljić, Todor (1998). Tito: sociološko-istorijska studija. Beograd: Institut za političke studije. Kuljić, Todor, (1983). Teorije o totalitarizmu. Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije. Kursar, Tonči (1996). „Jere Jareb: Pola stoljeća hrvatske politike 1895–1945“. Politička misao, Vol. XXXIII, No. 5, str. 191–196. Lampe, John (2000). Yugoslavia as History: Twice there was a country. Cambridgde, MA: Cambridge University Press. Lazić, Mladen (2005). „Autoritarnost i nacionalizam kao mobilizacijske pretpostavke sukoba na području Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije“. U: Lazić Mladen: Promene i otpori. Beograd: „Filip Višnjić“.


Lazić, Mladen (ed.) (1999). Protest in Belgrade: Winter of Discontent. Budapest and New York: Central European University Press. Lazić, Mladen (1994). „Društveni činioci raspada Jugoslavije“, Sociološki pregled, Vol. XXVIII, No. 2, str. 155–166. Libal, Michael (1997). The Limits of Persuasion: Germany and the Yugoslav Crisis, 1991– 1992. Westport: Praeger. Linz, Juan, Stepan Alfred (1996). Problems of Democratic Transition and Consolidation: Southern Europe, South America, and Post Communist Europe. Baltimore: Johns Hopkins University. Linz, Juan, Stepan Alfred (1992). „Political Identities and Electoral Sequences: Spain, the Soviet Union, and Yugoslavia“. Daedalus, Vol. 121, No. 2, pp. 123–139. Longinović, Tomislav Z. (2003). „Vampiri poput nas: gotske maštarije i ’Srbi’“. U: Bjelić Dušan, Savić Obrad (2003). Balkan kao metafora: Između globalizacije i fragmentacije. Beograd: Beogradski krug. Lukic Reneo, Lynch Alien (1996). Europe from the Balkans to the Urals: The Disintegration of Yugoslavia and the Soviet Union. Oxford–New York: SIPRI and Oxford University Press. Lydal, Harol (1989). Yugoslavia in Crisis. Oxford: Clarendon Press. Madžar, Ljubomir (1990). Suton socijalističkih privreda. Beograd: Ekonomika i Institut ekonomskih nauka. Magaš, Branka (2003). „On Bosnianness“. Nations and Nationalism, Vol. 9, No. 1, pp. 19–23. Magaš, Branka (1993). The Destruction of Yugoslavia: Tracking the Breakup, 1980–92. London and New York: Verso. Mahmutćehajić, Rusmir (2002). Subotnji zapisi: s političkih razmeđa. Sarajevo: Buybook. Makara, Petar (2006). „Quotations from Islamic Declaration by Alija Izetbegovic“. U: „Who was Alija Izetbegovic? Moderate ’George Washington’ of Bosnia or Islamist Murderer?“ http://www.tenc.net/bosnia/izet.htm#b, pristupljeno 20. IV 2008. Malcolm, Noel (1998). Kosovo: A Short History. New York: New York University Press. Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. New York: New York University Press. Mamula, Branko (2000). Slučaj Jugoslavija. Podgorica: CID. Manhajm, Karl (1968). Ideologija i utopija. Beograd: Nolit. Mann, Michael (2005). The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing. Cambridge: Cambridge University Press. Marković, Mihailo (1994). „Uzroci razbijanja Jugoslavije“, Sociološki pregled, Vol. XXVIII, No. 2, str. 205–213. Marković, Mihailo (1971). „Struktura moći u jugoslovenskom društvu i dilema revolucionarne inteligencije“, Praxis, g. VIII, str. 6. Marković, Predrag J. (2004). „Komparativna iskustva raspada država u 20. veku“. U: Dijalog povjesničara – istoričara 9, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann. (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/hr-7303_1–2_ plenarna_izlaganja.htm, pristupljeno 30. IX 2008).

672 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Marković, Predrag J. (2000). „Titova shvatanja nacionalnog i jugoslovenskog identiteta”. U: Dijalog povjesničara–istoričara 2, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann. (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/ links/hr/7897.pdf, pristupljeno 30. IX 2008). Mazower, M. (2000). The Balkans. London: Weidenfeld and Nicolson. McCarthy, Justin (2000). „Muslims in Ottoman Europe: Population from 1800 to 1912“. Nationalities Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 29–43. McCarthy, Justin (1996). „Ottoman Bosnia, 1800–1878“. In: Pinson Mark, Bosnia-Herzegovina: Tradition Betrayed. Pinson, Mark (ed.) (1996), The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Development from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. McVicar, John (2000). „The Scoop that Folded a Magazine“, The Punch, http://www. true-facts.co.uk/articles/a0012.html, pristupljeno 11. V 2011. Meier, Viktor (1999). Yugoslavia: A History of Its Demise. London and New York: Routledge. Mennecke, Martin, Markusen Erik (2004). „Genocide in Bosnia-Herzegovina“. In: Totten Samuel, Parsons, William S., Charny Israel W. (2004). Century of Genocide: Critical Essays and Eyewitness Accounts. Mennecke, Martin (2004). „Genocide in Kosovo?“ In: Totten Samuel, Parsons William S., Charny Israel W. (2004). Century of Genocide: Critical Essays and Eyewitness Accounts. Miclosich, Franc (2006). Monumenta Serbica: Spectantia Historiam Serbiae Bosnae Ragusii. Beograd: Srpska školska knjiga i Filozofski fakultet. Milić, Vojin (1996a). Sociološki metod (treće izdanje), Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Milić, Vojin (1996b). Društvena struktura i pokretljivost Jugoslavije: od druge polovine 1950-ih do sredine 1960-ih godina. Novi Sad: Filozofski fakultet. Milić, Vojin (1993). „Nauka kao predmet savremene srpske istoriografije“, Sociološki pregled, Vol. XXVII, No. 1–4, str. 89–134. Milić, Vojin (1986). Sociologija saznanja. Sarajevo: „Veselin Masleša“. Mill, John Stuart (1862). Considerations on Representative Government. http://www. gutenberg.org/dirs/etext04/conrg10h.htm, pristupljeno 4. V 2011. Miller, Nick (2008). „Return Engagement: Intellectuals and Nationalism in Tito’s Yugoslavia“. In: Cohen Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press. Miller, Nick (2002). „Mihiz in the Sixties: Politics and Drama between Nationalism and Authoritarianism“, Nationalities Papers, Vol. 30, No. 4, pp. 603–621. Miller, Nicholas J. (1999). „The Nonconformists: Dobrica Cosic and Mica Popovic Envision Serbia“, Slavic Review, Vol. 58, No. 3, pp. 515–536. Milosavljević, Olivera (2004). „Fatalističko tumačenje razaranja Jugoslavije“, Status, Vol. 2, str. 29–38.


Milosavljević, Olivera (2002). „Titov Jugosloven – nacionalni ili državni identitet“. U: Dijalozi povjesničara–istoričara 7, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann. (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/ links/hr/7239.pdf, pristupljeno 30. IX 2008). Milosavljević, Olivera (1996a). „Jugoslavija kao zabluda“. U: Popov Nebojša (pr.) (1996). Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd–Zrenjanin: „Republika“, Vikom grafik, Građanska čitaonica. Milosavljević, Olivera (1996b). „Zloupotreba autoriteta nauke“. U: Popov Nebojša (pr.) (1996). Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd–Zrenjanin: „Republika“, Vikom grafik, Građanska čitaonica. Mitrović, Milovan M. (1994). „Raspad države i rat u Jugoslaviji“, Sociološki pregled, Vol. XXVIII, No. 2, str. 189–203. Mousavizadeh, Nader (ed.) (1996). The Black Book of Bosnia: the consequences of appeasement. New York: A New Republic Book, BasicBooks. Mirić, Jovan (1984). Sistem i kriza. Zagreb: CKD. Mitrović, Andrej (1998). Vreme netrpeljivih: Politička istorija velikih država Evrope 1919– 1939. Podgorica: CID. Mitrović, Momčilo (2005). „Etničko čišćenje kao strategija država na prostoru bivše SFRJ“. Tokovi istorije, br. 1–2, str. 180–202. Mousavizadeh, Nader (ed.). The Black Book of Bosnia: the consequences of appeasement. New York: A New Republic Book, Basic Books, 1996. Munđiu, Pipidi Alina, Krastev Ivan (ur.) (2004). Nacionalizam posle komunizma: Naučene lekcije. Beograd: Beogradski centar za političku izuzetnost. Naimark, Norman, M., Case Holly (ed.) (2003). Yugoslavia ant Its Historians: Understanding the Balkan Wars of the 1990s. Stanford: Stanford University Press. Naimark, Norman M. (2002). Fires of Hatred: Ethnic Cleansing in Twentieth-Century Europe. Cambridge, Massachusetts and London: Harvard University Press. Nikezić, Marko (2003). Srpska krhka vertikala. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Oberschall, Anthony (2000). „The Manipulation of Ethnicity: From Ethnic Cooperation to Violence and War in Yugoslavia“, Ethnic and Racial Studies, Vol. 23, No. 6, pp. 982–1001. Obrenović, Zoran (1992). Srbija i Novi poredak. Niš: Gradina. Omerdić, Muharem (1996). „Deset genocida nad Bošnjacima“. U: Prilozi izučavanju genocida nad Bošnjacima (1992–1995). Sarajevo: Rijaset IZ-e u BiH, Izdavačka djelatnost El-Kalem, http://www.dzemat-oberhausen.de/index.php/tekstovi/agresija-i-genocid-u-bih/70-deset-genocida-nad-bonjacima-muharemomerdi Palairet, Michael (2008). „The Inter-Regional Struggle for Resources and the Fall of Yugoslavia“. In: Cohen, Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press.

674 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Pavković, Aleksandar, Radan Petar (2008). Stvaranje novih država: Teorija i praksa otcepljenja. Beograd: Službeni glasnik. Pavković, Aleksandar (2003). „Jugoslovenske secesije u svetlu savremenih teorija“, Nova srpska politička misao, Vol. X, No. 1–4, str. 339–357. Pavković, Aleksandar (2002). „National Liberations in Former Yugoslavia: When Will They End?“, East European Quarterly, Vol. XXXVI, No. 2, pp. 227–248. Pavković, Aleksandar (2001). „Multiculturalism as a Prelude to State Fragmentation: the Case of Yugoslavia“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 3, No. 2, pp. 131–143. Pavković, Aleksandar (1998). „From Yugoslavism to Serbism: the Serb national idea 1986–1996“, Nations and Nationalism, Vol. 4, No. 4, pp. 511–528. Pavlović, Ivana (2008). Predstavljanje raspada SFRJ u savremenim udžbenicima istorije, u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i Srbiji. Beograd: Odeljenje za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Pawlowska, Karina (2005). „Humanitarian Intervention: Transforming the Discourse“, International Peacekeeping, Vol. 12, No. 4, str. 487–502. Perović, Latinka (2003). „Na tragu srpske liberalne tradicije: ko su i šta su bili srpski liberali sedamdesetih godina XX veka“. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. U: Nikezić Marko: Srpska krhka vertikala. Perović, Latinka (1991). Zatvaranje kruga – Ishod političkog rascepa u SKJ 1971/72. Sarajevo: Svjetlost. Pešić, Desanka (1983). Jugoslovenski komunisti i nacionalno pitanje (1919–1935). Beograd: Rad. Pešić, Vesna (1996b). „Rat za nacionalne države“. U: Popov Nebojša (pr.) (1996). Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd–Zrenjanin: „Republika“, Vikom grafik, Građanska čitaonica. Petranović, Branko (1993). Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije. Beograd: Službeni list SRJ. Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918–1988 (3. tom). Beograd: Nolit. Petrović, Petar Njegoš (1974). Gorski vijenac. Beograd i Cetinje: Prosveta i Obod. Petrović, Ruža, Blagojević Marina (1989). Seobe Srba i Crnogoraca sa Kosova i Methohije. Beograd: SANU. Petrović, Ruža (1985). Etnički mešoviti brakovi u Jugoslaviji. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta. Phillips, Joan (1992). „Yugoslavia: Who’s to blame?“ LM, Issue 46, http://classic-web. archive.org/web/20000311220650/www.informinc.co.uk/LM/LM46/index.html, pristupljeno 11. V 2011. Phillips, Joan (1993). „Breaking the Selective Silence“. LM, Issue 54, http://www.informinc.co.uk/LM/LM54/LM54_Books.html, pristupljeno 1. IV 2008. Pilipović, Radovan. „Manastir Rmanj u prošlosti i sadašnjosti“. Pravoslavlje. Beograd. http://pravoslavlje.spc.rs/broj/967/tekst/manastir-rmanj-u-proslosti-i-sadasnjosti/print/lat, pristupljeno 17. IV 2008.


Pinson, Mark (ed.) (1996). The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Development from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. Popov, Čedomir (2007). Velika Srbija: stvarnost i mit. Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Popov, Nebojša (pr.) (1996). Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd–Zrenjanin: „Republika“, Vikom grafik, Građanska čitaonica. Posen, Barry (1993). „The Security Dilemma and Ethnic Conflict“. In: Michael Brown (ed.), Ethnic Conflict and International Security. Princeton, NJ: Princeton University Press. Purivatra, Atif (2001). „Predgovor“. U: Bojić Mehmedalija. Historija Bosne i Bošnjaka (VII– XX vijek). Sarajevo: Šahinpašić. Putinja, Filip i Stref-Fenar Žoslin (1997). Teorije o etnicitetu. Beograd: XX vek. Quattrone, G. A., Jones E. E. (1980). „The Perception of Variability within Ingroups and Outgroups: Implications for the Law of Small Numbers“, Journal of Personality and Social Psychology, Vol. 38, str. 141–152. Radić, Radmila (2002). Država i verske zajednice 1945–1970 (2 toma). Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. Radojević, Mira (2003). „O federalizaciji Jugoslavije 1945. godine“. U: Dijalozi povjesničara–istoričara 8 (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/links/ hr/7286.pdf, pristupljeno 30. IX 2008). Radojević, Mira (1991). „Demokratska stranka o državnom preuređenju Kraljevine Jugoslavije (1935–1941)“. Istorija XX veka, g. IX, br. 1–2, str. 37–63. Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugolavias: State-Building and Legitimation 1918– 2005. Bloomington and Washington: Indiana University Press and Woodrow Wilson Center Press. Ramet, Sabrina P. (2005). Thinking about Yugoslavia: Scholarly Debates about the Yugoslav Breakup and the Wars in Bosnia and Kosovo. Cambridge: Cambridge University Press. Ramet, Sabrina P. (1996). BalkanBabel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to Ethnic Wars (second edition), Boulder, Colorado: Westwiew Press. Ramet, Pedro (ed.) (1985). Yugoslavia in the 1980s. Boulder, CO: Westview Press. Ramet, Pedro (1984). „Yugoslavia and the Threat of Internal and External Discontents“, Orbis, Vol. 28, No, 1, pp. 103–121. Redžić, Enver (2003). Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000: naučni skup. Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.ba/speceditions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008). Redžić, Enver (2000). „Istoriografija o muslimanskoj naciji“, Prilozi, vol. 29, str. 233–244, http://www.filg.uj.edu.pl/~wwwip/postjugo/files/176/muslimanska-nacija.pdf, pristupljeno 29. IV 2011.

676 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Rieff, David (1996). Slaughterhouse: Bosnia and the Failure of the West. New York: Simon and Schuster. Riesman, David (1996). „Western Responses to the Current Balkan War“. In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press. Robinson, Richard (1971). „The Concept of Knowledge“, Mind, Vol. 80, No. 317, pp. 17–28. Rogel Carole (1998). The Breakup of Yugoslavia and Its Aftermath. Westport, Conn: Grenqood Press. Rot, Nikola, Havelka Nenad (1973). Nacionalna vezanost i vrednosti kod srednjoškolske omladine. Beograd: Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta. Rubinstein, William D. (2004). Genocide: A History. London and New York: Pearson and Longman. Rusinow, Denison (2008). „Reopening of the ’National Question’ in the 1960s“. In: Cohen Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press. Rusinow, Denison (1978). The Yugoslav Experiment 1948–1974. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. Rusinow, Denison (1985). „Nationalities Policy and and the ’National Question’“. In: Ramet Pedro (ed.) (1985), Yugoslavia in the 1980s. Boulder, CO: Westview Press. Ryan, Linda (1996). „Bosnia: myths of multi-ethnicity“, LM, Issue 84, http://classic-web. archive.org/web/20000414001200/www.informinc.co.uk/LM/LM86/index.html, pristupljeno 11. V 2011. Sadkovich, James J. (2002). „Argument, Persuasion, and Anecdote: The Usefulness of History to Understanding Conflict“, Polemos, Vol. 5, No. 1–2, pp. 33–49. Sadkovich, James J. (1996). „The Former Yugoslavia, the End of the Nuremberg Era, and the New Barbarism“. In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press. Said, Edward W. (1979). Orientalism. New York: Random House (Vintage). Samardžić, Miroslav (2002). Zaštita nacionalnih manjina. Beograd: Centar za antiratnu akciju. Samardžić, Radovan (1971). Mehmed Sokolović. Beograd: Srpska književna zadruga. Scheepers, P., Gijsberts M., Coenders M. (2002). „Ethnic Exclusionism in European Countries: Public Opposition to Civil Rights for Legal Migrants as a Response to Perceived Ethnic Threat“, European Sociological Review, Vol. 18, No. 1, pp. 17–34. Schmitt, Carl (1943). Pojam politike i ostale rasprave. Zagreb: Matica hrvatska. Schoepflin, George (1995). „Nationhood, communism and state legitimation“, Nations and Nationalism, Vol. 1, No. 1, pp. 81–91. Schoepflin ,George (1994). „Postcommunism: The Problems of Democratic Construction“, Daedalus, Journal of the American Academy of Arts and Science, Vol. 123, No. 3, pp. 127–142.


Schoepflin, George (1985). „Political Decay in One-Party Systems in Eastern Europe: Yugoslav Patterns“. In: Ramet Pedro. Yugoslavia in the 1980s. Boulder, CO: Westview Press. Schnapper, Dominique, 1996. Zajednica građana (o modernoj ideji nacije), Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Sekulić, Duško, Šporer Željka, Hodson Randy, Massey Garth, Županov Josip (2004). Sukobi i tolerancija: O društvenoj uvjetovanosti nacionalizma i demokracija. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Sekulić, Duško (1997). „The Creation and dissolution of the multinational state: the case of Yugoslavia“, Nations and Nationalism, Vol. 3, No. 2, pp. 165–179. Selesković, Momčilo (1996). Srbija u nemačkom javnom mnenju 1914–1918. Beograd: Rad. Sell, Louis (2002). Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia. Durham and London: Duke University Press. Sell, Louis (2000). „The Serb Flight from Sarajevo: Dayton’s First Failure“, East European Politics and Societies, Vol. 14, No. 1, pp. 179–203.Sells, Michael (1996). The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. Berkeley: California University Press. Selman, Mehmed (2000). „Posveta Ferhadiji džamiji“. Most, g. XXVI, br. 131 (42 – nova serija). http://www.most.ba/042/090.htm, pristupljeno 30. IV 2011. Semelin, Jacques. „What is genocide?“ European Review of History, Vol. 12, No. 1, pp. 81–89. Shaw, Martin (2001). „The unfinished global revolution: intellectuals and the new politics of international relations“. Review of International Studies, Vol. 27, pp. 627–647, http://nationalism.org/library/science/ir/shaw/shaw-ris-2001-27-04.pdf, pristupljeno 12. V 2011. Shaw, Martin (2000). „Mediating denial (Review of Hammond and Herman, eds., Degraded Capability: The Media and the Kosovo Crisis, 2000)“, http://martinshaw. org/2009/12/12/review-of-hammond-and-herman-eds-degraded-capabilitythe-media-and-the-kosovo-crisis-2000/, pristupljeno 12. V 2011. Shoup, Paul (2008). „The Disintegration of Yugoslavia and Western Foreign Policy In The 1980s“. In: Cohen, Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press. Shoup, Paul (1968). Communism and the Yugoslav National Question. New York and London: Columbia University Press. Silber, Lora, Litl Alan (1996). Smrt Jugoslavije. Beograd: B92. Simić, Jasminka (2010). U potrazi za novom misijom: NATO i jugoslovenska kriza. Beograd: Službeni glasnik. Simms, Brendan (2003). Najsramniji trenutak: Britanija i uništavanje Bosne. Sarajevo– Beograd: Buybook i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji u saradnji sa The Bosnian Institute iz Londona.

678 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Simms, Brendan (1996). „Bosnia: The Lesson of History?“ In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan (ed.), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press. Skalnik, Leff Carol (1997). The Czech and Slovak Republics: Nation Versus State. Boulder, Colorado: Westview Press. Skopljanac, Brunner Nena, Gredelj Stjepan, Hodžić Alija, Krištofić Branimir (ur.) (1999). Mediji i rat. Beograd: Agencija ,,Argument“. Smit, Antoni D. (1998). Nacionalni identitet. Beograd: XX vek. Smith, Anthony D. (2000). The Nation in History, Historiographical Debates about Ethnicity and Nationalism. Cambridge: Polity Press. Smith, Anthony D. (1995). Nations and Nationalism in a Global Era. Cambridge: Polity Press. Smolar, Aleksandar (2000). „1989 – Die Vergessene Revolution?“. Transit. Sobel, Richard (1996). „U.S. and European Attitudes toward Intervention in the Former Yugoslavia: Mourir pour la Bosnie?“ In: Richard H. Ullman (ed.), The World and Yugoslavia’s Wars: NY: A Council on Foreign Relations Book. Sokolović, Džemal (2004). „The Intelligentsia and the Destruction of Bosnia: Unfinest Hour of Intellectuals“, http://www.kakanien.ac.at/rez/DSokolovic1.pdf, pristupljeno 10. VIII 2008. Stanković, Đorđe Đ. (1995). Nikola Pašić i Hrvati (1918–1923). Beograd: BIGZ Stefanović, Đorđe (2009). „The Unintended Consequences of Ethnic Federalism: How Yugoslav Communists Dug Their Own Graves“, Paper Presented at the Historical Sociology Regular Session, American Sociological Association, 104th Annual Meeting, San Francisco, August 10, 2009. Stiglmayer, Alexandra (1994). Mass Rape: The War Against Women in Bosnia-Herzegovina. Lincoln, NE: University of Nebraska Press. Stojanović, Svetozar (1995). Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije. Beograd: „Filip Višnjić“ i IFDT. Stokes, Gale 2009. „Independence and the Fate of Minorities, 1991–1992“. In: Charles Ingrao and Thomas, Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press. Stokes, Gale (2003). „Solving the Wars of Yugoslav Succession“. In: Norman Naimark, Holly Case (ed.), Yugoslavia and Its Historians. Stanford: Stanford University Press. Stokes, Gale, Lampe John, Rusinow Denison, Mostov Julie (1996). „Instant History: Understanding the Wars of Yugoslav Succession“, Slavic Review, Vol. 55, No. 1, pp. 136–160. Stokes, Gale (1993). The Walls Came Tumbling Down: The Collapse of Communism in Eastern Europe. New York and Oxford: Oxford University Press. Sutu, Žorž-Anri (2001). Neizvestan savez: Istorija Evropske zajednice. Beograd: Clio. Sveti, Sava (2005). Sabrana dela. U: Juhas Georgieska Ljiljana (pr.) (2005). Sveti Sava: Sabrana dela. Beograd: Narodna knjiga i Politika.


Tabeau, Ewa, Bijak Jakub (2005). „War-related Deaths in the 1992–1995 Armed Conflicts in Bosnia-Herzegovina: A Critique of Previous Estimates and Recent Results“, European Journal of Population, Vol. 21, pp. 187–215. Tajfel, Henry (1981). Human Groups and Social Categories. Cambridge and New York: Cambridge University Press. Tanner, Marcus (2001). Croatia: A Nation Forced in War. New Haven and London: Yale University Press. Tejlor, A. J. P. (1990). Habsburška monarhija 1809–1918. Zagreb: Znanje. Thomas, Raju (ed.) (2003). Yugoslavia Unraveled: Sovereignty, Self-Determination, Intervention. Lanham: Lexington Books. Thompson, Mark (1993). „The Final Solution of Bosnia-Hercegovina“. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc. Tili, Čarls (1997). Suočavanja sa društvenom promenom: Makro društvene strukture, procesi i komparacije. Beograd: Filip Višnjić. Todorova, Marija (1999). Imaginarni Balkan. Beograd: XX vek. Tompson, Mark (1995). Proizvodnja rata: mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Beograd: Član 19, Medija centar i B92. Totten, Samuel, Parsons William S., Charny Israel W. (2004). Century of Genocide: Critical Essays and Eyewitness Accounts. New York: Taylor and Francis Group. Ullman, Richard (ed). The World and Yugoslavia’s Wars. New York: Council on Foreign Relations Book. Vahtel, Baruh Endru (2001). Stvaranje nacije, razaranje nacije: književnost i kulturna politika u Jugoslaviji. Beograd: Stubovi kulture. Valerštajn, Imanuel (2005). Posle liberalizma. Beograd: Službeni glasnik. Van Dijk, Teun (1995). „Discourse Analysis as Ideology Analyis“. In: C. Schäffner and A. Wenden (eds.), Language and Peace (pp. 17–33). Aldershot: Dartmouth Publishin. http://www.discourses.org/OldArticles.html, pristupljeno 22. XII 2006. Van Dijk, Teun (1995). „The Mass-Media Today: Discourses of Domination or Diversity“. Javnost/The Public (Ljubljana), 2(2), 1995, pp. 27–45. Van Dijk, Teun (1985). „Structures of News in the Press“. In: van Dijk (ed.), Discourse and Communication. Berlin: De Gruyter, 1985, pp. 69–93. http://www.discourses.org/ OldArticles/Structures%20of%20news%20in%20the%20press.pdf, pristupljno 22. XII 2006. Veber, Maks (1976). Privreda i društvo, Beograd: Prosveta. Vlajčić, Gordana (1987). Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje (1919–1927) (drugo dopunjeno izdanje). Zagreb: Globus. Vucinich, Wayne S. (1969). „Nationalism and Communism“ in Wayne Vucinich, Contemporary Yugoslavia. Berkeley: University of California Press. Vujačić, Veljko (1996b). „Historical Legacies, Nationalist Mobilization, and Political Outcomes in Russia and Serbia: A Weberian View“, Theory and Society, Vol. 25, No. 6, pp. 763–801.

680 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Vudvord, Suzan (1997). Balkanska tragedija: Haos i raspad posle hladnog rata. Beograd: „Filip Višnjić“. Vuletić, Vladimir (2006). Globalizacija: Aktuelne debate. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka ,,Žarko Zrenjanin“. Vulliamy, Ed (2000). „Poison in the Well of History“, The Guardian, 15. III 2000, http:// www.guardian.co.uk/g2/story/0,,181985,00.html, pristupljeno 19. III 2008. Vulliamy, Ed (1994). Season in Hell: Understanding Bosnia’s War. New York/London: Simon and Schuster. Wachtel, Andrew, Bennett Christopher (2009). „The Dissolution of Yugoslavia“. In: Charles Ingrao and Thomas, Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press. Wachtel, Andrew, Marković Predrag J. (2008). „A Last Attempt at Educational Integration: The Failure of Common Educational Cores in Yugoslavia in the Early 1980s“. In: Cohen Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in SouthEastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press. Wight, Colin (1999). „MetaCampbell: the epistemological problematics of perspectivism“, Review of International Studies, Vol. 25, pp. 311–316. Wodak, R. (2006a). „Images in/and news in a globalised world“. In: Lassen, Inger, Strunck, Jeanne, Vestergaard, Torben (eds.), Mediating Ideology in Text and Image. Ten Critical Studies, Amsterdam: Benjamins (DAPSAC Series). Wodak, R. (2006b). „Critical Linguistics and Critical Discourse Analysis“. In: Jan-Ola Oestman and Jef Verschueren with Eline Versluys, Handbook of Pragmatics. Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins Public Co. http://www.ling.lancs.ac.uk/ staff/wodak/index.htm, pristupljeno 20. III 2007. Wodak, R. and Busch B. (2004). Approaches to Media Texts. http://www.sagepub.co.uk/ mcquail5/downloads/Handbookchaps/ch5%20Downing%20HB.pdf, pristupljeno 20. III 2007. Young, Mitchel (2004). „Religion, Community, Identity: Rusmir Mahmutcehajic and the Future of Bosnia“. http://www.hks.harvard.edu/kokkalis/GSW7/GSW%206/ Mitchell%20Young%20Paper.pdf, pristupljeno 28. V 2008. Zimerman, Voren (2003). Poreklo jedne katastrofe: Jugoslavija i njeni rušitelji. Beograd: DAN GRAF. Žerjavić, Vladimir (1992). Opsesije i megalomanije oko Jasenovca i Bleiburga. Zagreb: Globus. Živojinović, Dragoljub R. (1980). Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914– 1920. Beograd: Nolit.

Nenavođena relevantna literatura

Abrams, Neil A. (2003). Nationalist Mobilization and Imperial Collapse: Serbian and Russian Nationalism Compared, 1987–1991. Berkeley Program in Soviet and PostSoviet Studies, Institute of Slavic, East European, and Eurasian Studies, University of California Berkeley. http://repositories.cdlib.org./iseees/bps/2003_02-abra Al-Ali, Nadje, Black Richard, Koser Khalid (2001). „The limits to transnationalism: Bosnian and Eritrean Refugees in Europe as emerging transnational communities“. Ethnic and Racial Studies, Vol. 24, No. 4, pp. 578–600. Armstrong, John (2004). „Definitions, periodization, and prospects for the longue duree“, Nations and Nationalism, Vol. 10, No. 1–2, pp. 9–18. Armstrong, John (1982). Nations before Nationalism, Chapel Hill: The University of North Carolina Press. Baber, Zaheer (1992). „Sociology of Scientific Knowledge: Lost in the Reflexive Funhouse?“, Theory and Society, Vol. 21, No. 1, pp. 105–119. Babuna, Aydin (2004). „The Bosnian Muslims and Albanians: Islam and Nationalism“. Nationalities Papers, Vol. 32, No. 2, pp. 287–321. Babuna, Aydin (1999). „Nationalism and the Bosnian Muslims“. East European Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 195–218. Babuna, Aydin (1996). „The emergence of the first Muslim party in Bosnia-Hercegovina“. East European Quarterly, Vol. XXX, No. 2, pp. 131–151. Bass, Warren (1998). „The Triage of Dayton“. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 5, pp. 95–108. Bartov, Omer, Mack Phyllis (2001). In God’s Name: Genocide and Religion in the Twentieth Century. Oxford: Berghahn Books. Bebler, Anton (1993). „Yugoslavia’s Variety of Communist Federalism and Her Demise“. Communist and Post-Communist Studies, Vol. 26, No. 1, pp. 72–86. Bekić, Darko (1988). Jugoslavija u hladnom ratu. Zagreb: Globus. Berčić, Boran (2001). „Skepticizam“. Theoria, Vol. XLIII, No. 1–4, str. 7–94. Berger, Peter i Lukman Tomas (1992). Socijalna konstrukcija zbilje, Zagreb: Naprijed. Biber, Florian (2004). „Podela vlasti kao etničko zastupanje u postkonfliktnim društvima – slučajevi Bosne, Makedonije i Kosova“. U: Nacionalizam posle komunizma: naučene lekcije, Beograd: Beogradski fond za političku izuzetnost. Bićanić, Ivo (1995). „The Economic Causes of New State Formation During Transition“. East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 1, pp. 2–21. Bieber, Florian (2003). „Approaches to Political Violence and Terrorism in Former Yugoslavia“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 5, No. 1, pp. 39–51.

682 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Bieber, Florian (2002). „Nationalist Mobilization and Stories of Serb Suffering“. Rethinking History, Vol. 6, No. 1, pp. 95–110. Bieber, Florian (2000). „Muslim Identity in the Balkans Before the Establishment of Nation States“. Nationalities Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 13–28. Bieber, Florian (1999). „Consociationalism – Prerequisite or Hurdle for Democratisation in Bosnia? The Case of Belgium as a Possible Example“. Southeast Europe Review, Vol. 3, No. 2, pp. 79–94. Bonnell, Victoria E. (ed.) (1996). „Identities in Transition: Eastern Europe and Russia after the Collapse of Communism“. Center for Slavic and East European Studies, Research Series No. 93. University of California at Berkeley. Bonnett, Alastair (2003). „From White to Western: ‘Racial Decline’ and the Idea of the West in Britain 1890–1930“, Journal of Historical Sociology, Vol. 16, No. 3, pp. 320–348. Bose, Sumantra (2002). Bosnia after Dayton: Nationalist Partition and International Intervention, London: Hurst & Company. Bougarel, Xavier (2003). „Bosnian Muslims and the Yugoslav Idea“. In: Djokić Dejan (ed.) Yugoslavism: Histories of a Failed Idea 1918–1992. London: Hurst & Company. Bougarel, Xavier (1999). „Yugoslav Wars: The ’Revenge of the Countryside’ Between Sociological Reality and Nationalist Myth“. East European Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 157–175. Bougarel, Xavier (????) Islam and Politics in the Post-Communist Balkans. Cambridge, MA: J.F.K. School of Government. Boyd, Charles G. (1998). „Making Bosnia Work“. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 1, pp. 42–55. Bracewell, Wendy (2000). „Rape in Kosovo: masculinity and Serbian nationalism“. Nations and Nationalism, Vol. 6, No. 4, pp. 563–590. Bracewell, Wendy (1996). „Women, Motherhood, and Contemporary Serbian Nationalism“. Women’s Studies International Forum, Vol. 19, No. 1–2, pp. 25–33. Bunce, Valerie (2003). „The Political Economy of Postsocialism“. Slavic Review, Vol. 58, No. 4, pp. 756–793. Burg Steven L, Berbaum Michael L. (1989). „Community, Integration, and Stability in Multinational Yugoslavia“. Slavic Review, Vol. 83, No. 2, pp. 535–554. Burg, Steven L. (1987). „New Data on the League of Communists of Yugoslavia“. Slavic Review, Vol. 46, No. 3–4, pp. 553–567. Burg, Steven L. (1986). „Elite Conflict in Post-Tito Yugoslavia“. Soviet Studies, Vol. 38, No. 2, pp. 170–193. Carter, Jonathan A. (2003). „Telling times: history, emplotment, and truth“, History and Theory (February 2003), Vol. 42, No. 1, pp. 1–27. Caplan, Richard (1998). International diplomacy and the crisis in Kosovo. International Affairs, V. 74/N. 4, pp. 745–761. Carey, Henry F., Raciborski Rafal (2004). „Postcolonialism: A Valid Paradigm for the Former Sovietized States and Yugoslavia“, East European Politics and Societies (Spring 2004), Vol. 18, No. 2, pp. 191–235.

Nenavođena relevantna literatura 683

Carment, David, Patrick James (2000). „Explaining third-party intervention in ethnic conflict: theory and evidence“. Nations and Nationalism, Vol. 6, No. 2, pp. 173–202. Ceh, Nick, Harder Jeff (2005). „Imagining the Croatian Nation“. East European Quarterly, Vol. XXXVIII, No. 4, pp. 409–417. Cigar, Norman (1999). „Modern Problems. In: Is Kosovo Real? The Battle Over History Continues“. Foreign Affairs, Vol. 78, No. 1, pp. 134–135. Cohen, Roger (1998). „After the Vultures: Holbrooke’s Bosnia Peace Came Too Late“. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 3, pp. 106–111. Connor, Walker (1993). „Beyond reason: the nature of the ethnonational bond“, Ethnic and Racial Studies, Vol. 16, No. 3, pp. 373–389. D’Encausse, Helene Carrere (1993). The End of the Soviet Empire: The Triumph of the Nations. NY: A New Republic Book, A Division of HarperCollins Publishers. De la Billiere, Peter (2004). „Izveštaj vojnog eksperta tužioca“. U: Milošević vs Jugoslavija, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava. De la Brosse, Renaud (2004). „Politička propaganda i projekt ’Svi Srbi u jednoj državi’: posledice instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe“. U: Milošević vs Jugoslavija, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava. De Mesquita, Bruce Bueno, Siverson Randolph M. (1995). „War and the Survival of Political Leaders: A Comparative Studies of Regime Types and Political Accountability“, American Political Science Review, Vol. 89, No. 4, pp. 841–855. Denič, Beti (2002). „Rasturanje multietničnosti u Jugoslaviji: mediji i metamorfoza“. U: Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92. Despalatović, Elinor M. (2002). „Koreni rata u Hrvatskoj“. U: Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92. Di Lellio, Anna (2009). The Battle of Kosovo 1389. An albanian Epic. London: I. B. Tauris and Co. Ltd. Di Lellio, Anna (ed.) (2009). The Case for Kosova: Passage to Independence. London – New York – Delhi: Anthem Press. Djilas, Aleksa (1998). „Imagining Kosovo: A Biased New Account Fans Western Confusion“. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 5, pp. 124–131. Donia, Robert (2000). „The New Bosniak History“. Nationalities Papers, Vol. 28, No. 2, pp. 351–358. Đokić, Dejan (2002). „The Second World War II: discourses of reconciliation in Serbia and Croatia in the late 1980s and early 1990s“. The Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 4, No. 2, pp. 127–140. Djordjevich, Dušan J. (2003). „Clio amid the Ruins: Yugoslavia and Its Predecessors in Recent Historiography“. In: Yugoslavia and Its Historians, Stanford: Stanford University Press. Emmert, Thomas, Ingrao Charles (2003). „Resolving the Yugoslav Controversies: A Scholars’ Initiative“. Nationalities Papers, Vol. 32, No. 4, pp. 727–730. Emmert, Thomas A. (1999). „Challenging myth in a short history of Kosovo (Review Article)“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 1, No. 2, pp. 217–221.

684 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Fearon, James D., Laitin David D. (1996). „Explaining Interethnic Cooperation“. American Political Science Review, Vol. 90, No. 4, pp. 715–735. Fisk, Winston M. (1971). The Constitutionalism Movement in Yugoslavia: A Preliminary Survey. Slavic Review, V. 30/N. 2, pp. 277–297. Fleck, Hans-Georg, Graovac Igor (2005). Dijalog povjesničara – istoričara 9. Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann. Flere, Sergej (1991). „Explaining Ethnic Antagonism in Yugoslavia“. European Sociological Review, Vol. 7, No. 3, pp. 183–193. Friedman, Francine (2000). „The Muslim Slavs of Bosnia and Herzegovina (with Reference to the Sandžak of Novi Pazar): Islam as National Identity“. Nationalities Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 165–180. Friedman, Kenneth S. (1980). „Analysis of Causality in Terms of Determinism“. Mind, Vol. 89, No. 356, pp. 544–564. Gatman, Roj, Rif Dejvid (2003). Leksikon ratnih zločina: Ono što bi javnost trebalo da zna, Beograd: Samizdat B92. Gligorov, Vladimir (2004). „Ekonomski razlozi raspada i reintegracije – slučaj Jugoslavije“. U: Nacionalizam posle komunizma: Naučene lekcije, Beograd: Beogradski fond za političku izuzetnost. Gligorov, Vladimir (1995). „What If They Will Not Give up?“, East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 3, pp. 499–512. Godina, Vesna (1998). „The outbreak of nationalism on former Yugoslav territory: a historical perspective on the problem of supranational identity“. Nations and Nationalism, Vol. 4, No. 3, pp. 409–422. Goldman, Alan H. (1984). „Fanciful Arguments for Realism“. Mind, Vol. 93, No. 369, pp. 19–38. Gow, James, Zveržhanovski (2004). „The Milošević Trial: Purpose and Performance“. Nationalities Papers, Vol. 32, No. 4, pp. 897–919. Gow, James, Paterson Richard, Preston Alison (ed.) (1996). Bosnia by television. London: British Film Institute. Grandits, Henis, Promicer Kristijan (2002). „Bivši drugovi“ u ratu: istorijski pogledi na „etničko čišćenje“ u Hrvatskoj, Beograd: Samizdat B92. Green, Donald P., Seher Rachel L. (2003). „What Role Does Prejudice Play in Ethnic Conflict?“, Annual Review of Political Science, Vol. 6, pp. 509–531. Greenberg, Robert D. (1996). „The Politics of Dialects Among Serbs, Croats, and Muslims in the Former Yugoslavia“. East European Politics and Societies, Vol. 10, No. 3, pp. 393–415. Greenfeld, Liah, Chirot Daniel (1994). „Nationalism and Aggression“. Theory and Society, Vol. 23, No. 1, pp. 79–130. Guibernau, Montserrat (2004). „Anthony D. Smith on nations and national identity: a critical assessment“, Nations and Nationalism, Vol. 10, No. 1–2, pp. 125–141. Gurr, Robert Ted, Moore Will H. (1997). „Ethnopolitical Rebellion: A Cross-Sectional Analysis of the 1980s with Risk Assessment for the 1990s“. American Journal of Political Science, Vol. 41, No. 4, pp. 1079–1103.


Bosnia. Shaftesbury, Dorset & Rockport, Massachusetts & Brisbane, Queensland: Element. Hall, Gregory O. (1999). „The Politics of Autocracy: The Politics of Autocracy“. East European Quarterly, Vol. XXXIII. No. 2, pp. 233–249. Hall, John R. (1990). „Epistemology and Sociohistorical Inquiry“. Annual Review of Sociology, Vol. 16, pp. 329–351. Hall, Gregory O. (1999). „The Politics of Autocracy: The Politics of Autocracy“. East European Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 233–249. Hall, John R. (1990). „Epistemology and Sociohistorical Inquiry“. Annual Review of Sociology, Vol. 16, pp. 329–351. Halliday, Fred (2000). „The perils of community: reason and unreason in nationalist ideology“. Nations and Nationalism, Vol. 6, No. 2, pp. 153–71. Halpern, Ben (1961). „’Myth’ and ’Ideology’ in Modern Usage“. History and Theory, Vol. 1, No. 2, pp. 129–149. Halpern, Džoel M., Kaidikel Dejvid A. (2002). „Uvod: posmatranje kraja Jugoslavije“. U: Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92. Hamourtziadou, Lily (2002). „The Bosniaks: From Nation to Threat“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 4, No. 2, pp. 141–156. Harf, Barbara, Gurr Ted R. (2004). Ethnic Conflict in World Politics (second edition), Boulder, Colorado: Westview Press. Hatzopoulos, Pavlos (2003). „’All that is, is nationalist’: Western imaginings of the Balkans since the Yugoslav Wars“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 5, No. 1, pp. 25–38. Hayden, Robert (1996). „Schindler’s Fate: Genocide, Ethnic Cleansing, and Population Transfers“. Slavic Review, Vol. 55, No. 4, pp. 727–748. Hayden, Robert (1996). „Reply (to Carol Lilly, Susan Woodward and Paul Wallace)“. Slavic Review, Vol. 55, No. 4, pp. 767–778. Hayden, Robert (1993). „On Unbalanced Criticism“. East European Politics and Societies, Vol. 7, No. 3, pp. 577–582. Hayden, Robert (1992). „Constitutional Nationalism in the Formerly Yugoslav Republics“. Slavic Review, Vol. 51, No. 4, pp. 654–673. Hejden, Robert (2002). „Muslimani kao ’drugi’ u srpskoj i hrvatskoj politici“. U: Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92. Hemel, E. A. (2002). „Pouke iz jugoslovenskog lavirinta“. U: Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92. Heywood, Andrew (2003). Political Ideologies: An Introduction. New York: Palgrave Macmillan. Hislope, Robert (1997). „Intra-Ethnic Conflict in Croatia and Serbia: Flanking and the Consequences for Democracy“. East European Quarterly, Vol. XXX, No. 4, pp. 471–494. Hobzbaum, Erik (1996). Nacije i nacionalizam od 1780. Beograd: „Filip Višnjić“. Hobsbom, Erik i Rejndžer Terens (ur.) (2002). Izmišljanje tradicije. Beograd: XX vek.

686 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Hoepken, Wolfgang (1999). „War, Memory, and Education in a Fragmented Society: The Case of Yugoslavia“. East European Politics and Societies, Vol. 13, No. 1, 190–227. Ingrao, Charles (1999). „Understanding Ethnic Conflict in Central Europe: An Historical Perspective“. Nationalities Papers, Vol. 27, No. 2, pp. 291–318. Innes, Abby (1997). „The Breakup of Czechoslovakia: The Impact of Party Development on the Separation of the State“. East European Politics and Societies, Vol. 11, No. 3, pp. 393–435. Jelavich, Charles (2003). South Slav Education: Was There Yugoslavism? In: Yugoslavia and Its Historians, Stanford: Stanford University Press. Jelinek, Yeshayahu (1975). „Nationalism in Slovakia and the Communists, 1918–1929“. Slavic Review, Vol. 34, No. 1, pp. 65–85. Jović, Dejan (2004). „’Official memories’ in post-authoritarianism: an analytical framework“, Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 6, No. 2, pp. 98–108. Judt, Tony (1992). „The Past is Another Country: Myth and Memory in Postwar Europe“, Deadalus (Fall 1992), Vol. 121, No. 4, pp. 83–118. Judt, Tony (1990). „The Rediscovery of Central Europe“, Daedalus, (Winter 1990), Eastern Europe…Central Europe…Europe, Vol. 119, No.1/23–54. Khan, Mujeeb R. (1994). „Bosnia-Herzegovina and the Crisis of the Post-Cold International System“. East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 3, pp. 459–498. Kibler, Robert E. (2005). „Responses to Inhumanity in the Balkans and a Preliminary Discussion Concerning the Problem of Evil“. East European Quarterly, Vol. XXXVIII, No. 4, pp. 463–472. Kitromilides, Paschalis M. (1996). „’Balkan Mentality’: history, legend, imagination“. Nations and Nationalism, Vol. 2, No. 2, pp. 163–191. Kiznije, Žan (1996). Etnologija Evrope. Beograd: XX vek. Knežević, Anto (1993). „Some Questions about a ’Balanced’ Discussion“. East European Politics and Societies, Vol. 7, No. 1, pp. 155–166. Kocka, Juergen (2004). „Asimetrična historijska poredba: slučaj njemačkog Sonderwega“. U: Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marketing i Tehnička knjiga. Kovacs, Maria M. (2003). „Standards of self-determination and standards of minorityrights in the post-communist era: a historical perspective“. Nations and Nationalism, Vol. 9, No. 3, pp. 433–450. Kurzman, Charles, Owens Lynn (2002). „The sociology of intellectuals“. Annuual Review of Sociology 28, pp. 63–90. Laclau, Ernesto (ed.) (1994). The Making of Political Identities. London/New York: Verso. Lamont, Michele, Molnar Virag (2002). „The study of boundaries in the social sciences“. Annual Review of Sociology 28, pp. 167–95. Lampe, John (2003). „The Two Yugoslavias as Economic Unions: Promise and Problems“. In: Yugoslavism, London: Hurst & Company. Lane, Ann, 2004. Yugoslavia: When Ideals Collide, London & New York: Palgrave Macmillan.


Levich, Marvin (1962). „Disagreement and Controversy in History“. History and Theory, Vol. 2, No. 1, pp. 41–51. Lilly, Carol S. (1996). „Amoral Realism or Immoral Obfuscation?“, Slavic Review, Vol. 55, No. 4, pp. 749–754. Longinović Tomislav Z. (1995). „East within the West: Bosnian Cultural Identity in the Works of Ivo Andrić“. In: Vucinich Wayne: Ivo Andrić Revisited: The Bridge Still Stands. Research Series, No. 92. International and Area Studies, University of California at Berkeley. Lorenz, Chris (2000). „Some Afterthoughts on Culture and Explanation in Historical Inquiry“. History and Theory, Vol. 39, pp. 348–363. Lustick, Ian S. (1996). „History, Historiography and Political Science: Multiple Historical Records and the Problem of Selection Bias“. American Political Science Review, Vol. 90, No. 3, pp. 605–618. Mahmutcehajic, Rusmir (1999). „The War Against Bosnia-Herzegovina“. East European Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 219–232. Mahoney, James (2004). „Comparative-Historical Methodology“. Annual Review of Sociology, Vol. 30, pp. 81–101. Malcolm, Noel (2000). „Response to Thomas Emmert“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 2, No. 1, pp. 121–124. Malcolm, Noel (1999). „What Ancient Hatreds? In: Is Kosovo Real? The Battle Over History Continues“. Foreign Affairs, Vol. 78, No. 1, pp. 130–134. Malcolm, Noel (1995). „The Case Against Europe“. Foreign Affairs, Vol. 74, No. 2, pp. 52–68. Malesevic, Sinisa (2002). Ideology, Legitimacy and the New State: Yugoslavia, Serbia and Croatia. London and Portland, Or: Frank Cass. Malesevic, Sinisa, Uzelac Gordana (1997). „Ethnic distance, power and war: the case of Croatian students“. Nations and Nationalism, Vol. 3, No. 2, pp. 291–298. Marsh, Christopher, Heppner Mark (2003). „When Weak Nations Use Strong States: The Unintended Consequences of Intervention in the Balkans“. Nationalities Papers, Vol. 31, No. 3, pp. 281–293. Massey, Garth, Hodson Randy, Sekulić Duško (2003). „Nationalism, Liberalism and Liberal Nationalism in Post-War Croatia“. Nations and Nationalism, Vol. 9, No. 1, pp. 55–82. Mastny, Vojtech (2000). „The Historical Experience of Federalism in East Central Europe“. East European Politics and Societies, Vol. 14, No. 1, pp. 64–96. Matković, Hrvoje (2003). Povijest Jugoslavije (drugo dopunjeno izdanje), Zagreb: Naklada P. I. P. Pavičić. Mccullagh, Behan C. (2004). „What do historians argue about?“, History and Theory, Vol. 43, pp. 18–38. Mccullagh, Behan C. (2000). „Bias in Historical Description, Interpretation, and Explanation“. History and Theory, Vol. 39, No. 1, pp. 39–66. Merton, Robert K. (1968). Social Theory and Social Structure, (third ed.), Macmillan Publishing co.:New York/London.

688 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Mertus, Julie A. (1999). Kosovo: How Myths and Truths Started a War. Los Angeles: University of California Press. Mihajlović, Srećko (1998). „Etnički autostereotipi i heterostereotipi na Kosovu“, Sociologija, Vol. LX, Br. 3, str. 411–426. Millikan, Garett Ruth (1986). „Metaphysical Anti-Realism“. Mind, Vol. 95, No. 380, pp. 417–431. Milojković-Djurić, Jelena (1996). „Approaches to National Identities: Ćosić’s and Pirjavec’s Debate on Ideological and Literary Issues“. East European Quarterly, Vol. XXX,No. 1, pp. 63–73. Mink, Louis O. (1966). „The Autonomy of Historical Understanding“. History and Theory, Vol. 5, No. 1, pp. 24–47. Monroe, Renwick Kristen, Hankin James, Van Vechten Bukovchik Renee (2000). „The Psychological Foundations of Identity Politics“, Annual Review of Political Science, Vol. 3, pp. 419–447. Motyl, Alexander J. (1999). Revolutions, Nations, Empires: conceptual limits and theoretical possibilities. New York: Columbia University Press. Motyl, Alexander J. (ed.) (1992). Thinking theoretically about soviet nationalities: History and Comparison in the Study of the USSR. New York: Columbia university press. Munđiu, Pipidi, Alina (2004). „Miloševićevi birači – objašnjenje za nacionalizam u postkomunističkoj Evropi koji je potekao iz masa“. U: Nacionalizam posle komunizma: naučene lekcije, Beograd: Beogradski centar za političku izuzetnost. Nagengast, Carole (1994). „Violence, Terror, and the Crisis of the State“. Annual Review of Anthropology, Vol. 23, pp. 109–136. Neal, Fred Warner (1960). „Yugoslav Communist Theory“. American Slavic and East European Review, Vol. 19, No. 1, 42–62. Nilsen, Kristijan A. (2004). „Ministarstvo unutrašnjih poslova bosanskih Srba: Geneza, učinak, komanda i kontrola, 1990–1992“. U: Milošević vs Jugoslavija, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava. Njutn-Smit, Vilijem H. (2002). Racionalnost nauke, Beograd: Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta. Okey, Robin (2005). „Serbian, Croatian, Bosnian? Language and Nationality in the Lands of Former Yugoslavia“. East European Quarterly, Vol. XXXVIII/N. 4, pp. 419–441. Olson, David M. (1993). „Dissolution of the State: Political Parties and the 1992 Election in Czechoslovakia“. Communist and Post-Communist Studies, Vol. 26, No. 3, pp. 301–314. Olzak, Susan (1998). „Ethnic protests in core and periphery states“. Ethnic and Racial Studies, Vol. 21, No. 2, pp. 187–217. Panitch, Leo and Leys Colin (ed.) (2002). Socialist Register 2003. Fighting Identities: Race, Religion and Ethno-Nationalism. London: The Merlin Press Ltd. Patterson, Hyder Patrick (2003). „On the Edge of Reason: The Boundaries of Balkanism in Slovenian, Austrian, and Italian Discourse“. Slavic Review, Vol. 62, No. 1, pp. 110–141.


Pavković, Aleksandar (2000). „Recursive Secessions in Former Yugoslavia: too Hard a Case for Theories of Secession?“, Political Studies, Vol. 48, pp. 485–502. Pavlović, Stevan (2004). Srbija: Istorija iza imena, Beograd: Clio. Pavlović, Stevan (2001). Istorija Balkana, Beograd: Clio. Pavlowitch, Stevan K. (2004). „History education in the Balkans: how bad is it?“, Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 6, No. 1, pp. 63–68. Pavlowitch, Stevan K. (2000). „Europe and the Balkans in a historical perspective, 1804–1945“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 2, No. 2, pp. 141–148. Pavlowitch, Stevan K. (1999). „Yugoslavia: the failure of a success“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 1, No. 2, pp. 163–170. Pavlowitch, Stevan K. (1994). „Who is ’Balkanizing’ Whom? The Misunderstandings Between the Debris of Yugoslavia and an Unprepared West“. Daedalus, Vol. 123, No. 2, pp. 203–223. Perica, Vjekoslav (2000). „The Catholic Church and the Making of the Croatian Nation, 1970–84“. East European Politics and Societies, Vol. 14, No. 3, pp. 532–564. Pešić, Vesna (1996a). Serbian Nationalism and the Origins of the Yugoslav Crisis. Washington DC: US Institute for Peace, Peaceworks No. 8. Petak, Zdravko (2005). „Ekonomska pozadina raspada socijalističke Jugoslavije“. U: Dijalog povjesničara – istoričara 9, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann. Petrović, Edit (2002). „Etnonacionalizam i raspad Jugoslavije“. U: Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92. Popović, Srđa (2004). „Kako smo branili Jugoslaviju“. U: Milošević vs Jugoslavija, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava. Poulton, Hugh (1991). „The Muslim Experience in the Balkan States, 1919–1991“. Nationalities Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 45–66. Radan, Peter (1999). „Yugoslavia’s Internal Borders as International Borders: A Question of Appropriateness“. East European Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 137– 155. Ragin, Charles (2004). „Osobitost poredbene društvene znanosti“. U: Uvod u komparativnu Historiju, Zagreb: Golden Marketing i Tehnička knjiga. Ragin, Charles C. (1997). „Ethnic Political Mobilization: The Welsh Case“. American Sociological Review, 44/4. Ramet, Sabrina P. (2004). „Explaining the Yugoslav meltdown“. Nationalities Papers (part I and II), Vol. 32, No. 4, pp.731–779. Ramet, Sabrina P. (2002). „Views from Inside: Memoirs concerning the Yugoslav Breakup and War“. Slavic Review, Vol. 61, No. 3, pp. 558–580. Ramet, Sabrina P. (1994). „The Yugoslav Crisis and the West: Avoiding ’Vietnam’ and Blundering into ’Abyssinia’“. East European Politics and Societies, Vol. 8, No. 1, pp. 189–219. Ramet, Pedro (1985). „Factionalism in Church-State Interaction:The Croatian Catholic Church in the 1980s“. Slavic Review, Vol. 44,No. 2, pp. 298–315.

690 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Ray, J. J. (1991). „Debate: Authoritarianism Is a dodo: Comment on Scheepers, Felling and Peters“. European Sociological Review, Vol. 7, No. 1, pp. 73–75. Reber, Ursula (2002). „Concerns of the Periphery/Peripheral Concerns: Tempting Territories of the Balkans“. Spaces of Identity, Vol. 23, No. 4, pp. 45–63. Robinson, Richard (1971). „The Concept of Knowledge“. Mind, Vol. 80, No. 317, pp. 17–28. Roeder, Philip G. (1999). „The Revolution of 1989: Postcommunism and the Social Sciences“. Slavic Review, Vol. 58, No. 4, pp. 743–755. Roeder, Philip G. (1999). „Peoples and States after 1989: The Political Costs of Incomplete National Revolutions“. Slavic Review, Vol. 58, No. 4, pp. 854–882. Roksandić, Drago (ur.) (2004). Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marketing i Tehnička knjiga. Roksandić, Drago (1995). „Shifting References: Celebrations of Uprisings in Croatia, 1945–1991“. East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 2, pp. 256–271. Roksandić, Drago (1992). „Nacionalni sukobi u Titovoj Jugoslaviji – tabu?“, (Simposium „Tabu und Geschichte“, Volkshochschule Hietzing, Wien, 6–7/11/1992). Rose, Gideon (1998). „The Exit Strategy Delusion“. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 1, pp. 56–67. Runia, Eelko (2004). „’Forget about It’: Parallel Processing in the Srebrenica Report“. History and Theory, Vol. 43, pp. 295–320. Rusek, Benjamin, Ingrao Charles (2004). „The ’Mortar Massacres’: A Controversy Revisited, Nationalities Papers, Vol. 32, No. 4, pp. 827–852. Rusinow, Denison (2003). „The Yugoslav Idea before Yugoslavia“. In: Yugoslavism, London: Hurst and Company. Sambanis, Nicholas (2003). „Using Case Studies to Expand the Theory of Civil War“. CPR Working Papers: Social Development Department, Enviromentally and Socially Sustainable Development Network. Paper No. 5, pp. 1–127. Sambanis, Nicholas (2000). „Partition as a Solution to Ethnic War: An Empirical Critique of the Theoretical Literature“. World Politics, Vol. 52, pp. 437–483. Sanders, Jimy M. (2002). „Ethnic boundaries and identity in plural societies“. Annual Review of Sociology 28, pp. 327–57. Scheepers, P., Felling A., Peters J. (1990). „Social Conditions, Authoritarianism and Ethnocentrism: A Theoretical Model of the Early Frankfurt School Updated and Tested“. European Sociological Review, Vol. 6, No. 1, pp. 15–29. Scheepers, P., Felling A., Peters J. (1991). „Misreadings and Misquotations; Reply to Ray on Authoritarianism and Ethnocentrism“. European Sociological Review, Vol. 7, No. 1, pp. 77–78. Scwandner-Sievers, Stephanie, Fischer Bernd (ed.) (2002). Albanian Identities: Myth and History. Bloomington: Indiana University Press. Seiler, Daniel-Louis (1993). „Inter-Ethnic Relations in East Central Europe: The Quest for a Pattern of Accomodation“. Communist and Post-Communist Studies, Vol. 26, No. 4, pp. 352–366.


Seroka, James H. (1978). „Prospects for Stability in Post-Tito Yugoslavia“. Slavic Review, Vol. 37, No. 2, pp. 268–282. Shoup, Paul (1963). „Yugoslavia’s National Minorities under Communism“. Slavic Review, Vol. 22, No. 1, pp. 64–81. Simmons, Synthia (2002). „A Multicultural, Multiethnic, and Multiconfessional Bosnia and Herzegovina: Myth and Reality“. Nationalities Papers, Vol. 30, Np. 4, pp. 623–638. Sinđelić, Svetozar (2005). Relativnost naučne racionalnosti, Beograd: Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta. Sing, Inder Anita (1995). „Managing national diversity through political structures and ideologies: the Soviet experience in comparative perspective“. Nations and Nationalism, Vol. 1, No. 2, pp. 197–220. Skalnik, Leff Carol, Mikula Susan (2002). „Institutionalizing Party Systems in Multiethnic States: Integration and Ethnic Segmentation in Czechoslovakia, 1918–1992“. Slavic Review, Vol. 61, No. 2, pp. 292–314. Skalnik, Leff Carol (1988). National Conflict in Czechoslovakia: The Making and Remaking of a State, 1918–1987. New Jersey: Princeton University Press. Skilling, Gordon H. (1960). „The Comintern and Czechoslovak Communism: 1921– 1929“. American Slavic and East European Studies, Vol. 19, No. 2, pp. 234–247. Skocpol, Theda, Somers Margaret (2004). „Uporabe komparativne historije u makrosocijalnom ispitivanju“. U: Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marketing i Tehnička knjiga. Slezkine, Yuri (1996a). „N. Ia. Marr and the National Origin of Soviet Ethnogenetics“. Slavic Review, Vol. 55, No. 4, pp. 826–862. Slezkine, Yuri (1996b). „Ethnoterritorial Units in the USSR and Successor States“. In: Bonnell Victoria E. (ed.) Identities in Transition: Eastern Europe and Russia after the Collapse of Communism. Center for Slavic and East European Studies, Research Series No. 93. University of California at Berkeley. Slezkine Yuri (1994). „The USSR as a Communal Apartment, or How a Socialist State Promoted Ethnic Particularism“. Vol. 53, No. 2, pp. 414–452. Smith, Anthony D. (2003). Nationalism and Modernism. London and New York: Routledge. Smith, Anthony D. (1996). „Nations and their pasts“, Nations and Nationalism, Vol. 2, No. 3, pp. 357–370. Staničić, Mladen (2005). „Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u uvjetima usporednih procesa globalizacije i međunarodnih integracija“. U: Dijalog povjesničara – istoričara 9, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann. Stirton, William R. (1997). „Anti-Realism, Truth-Conditions, and Verificationism“. Mind, Vol. 106, No. 424, pp. 697–716. Stokes, Gale (1999). „The Unpalatable Paradox“. Nationalities Papers, Vol. 27, No. 2, pp. 327–329.

692 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Sugar, Peter (1963). „The Nature of the Non-Germanic Societies Under Habsburg Rule“. Slavic Review, Vol. 22, No. 1, pp. 1–30. Supan, Arnold (2003). „Yugoslavism versus Serbian, Croatian, and Slovene Nationalism: Political, Ideological, and Cultural Causes of the Rise and Fall of Yugoslavia“. In: Yugoslavia and Its Historians, Stanford: Stanford University Press. Sutherland, Claire (2005). „Nation-building through discourse theory“, Nations and Nationalism, Vol. 11, N. 2, pp. 185–202. Stone, Norman, Eduard Strouhal (ed.) (1989). Czechoslovakia: Crossroads and Crises, 1918–88. London: Macmillan and BBC World Service. Suny, Ronald Grigor (1993). The Revenge of the Past: Nationalism, Revolution, and the Collapse of the Soviet Union. Stanford, California: Stanford University Press. Šulce, Hagen (2002). Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd: „Filip Višnjić“. Tadić, Ljubomir (1996). Politikološki leksikon, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Tilly, Charles (1994). „States and Nationalism in Europe 1492–1992“. Theory and Society, Vol. 23, No. 1, pp. 131–146. Tilly, Charles (1993). „National Self-Determination as a Problem for All of Us“. Daedalus (Summer 1993), Vol. 2, No. 3, pp. 29–36. Todorova, Maria (1993). „Ethnicity, Nationalism and the Communist Legacy in Eastern Europe“. East European Politics and Societies, Vol. 7, No. 1, pp. 135–153. Tomas, Robert (2002). Srbija pod Miloševićem: politika devedesetih, Beograd: Samizdat B 92. Torkilsden, Morten (2004). „Izmenjeni izveštaj veštaka“. U: Milošević vs Jugoslavija, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava. Troebst, Stefan (2003). „Introduction: What’s in a Historical Region? A Teutonic Perspective“. European Review of History – Revue europeenne d’Histoire, Vol. 10, No. 2, pp. 173–188. Troebst, Stefan (2001). „The Balkans: explaining the present through history“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 3, No. 2, pp. 197–199. Tsygankov, Andrei P. (2001). „The Final Triumf of the Pax Americana? Western Intervention in Yugoslavia and Russia’s Debate on the Post-Cold War order“. Communist and Post-Communist Studies, Vol. 34, pp. 133–156. Uzelac, Gordana (1998). „Franjo Tudjman’s Nationalist Ideology“. East European Quarterly, Vol. XXXI, No. 4, pp. 449–472. Van Den Berghe, Pierre L. (1995). „Does race matter“, Nations and Nationalism, Vol. 1, No. 3, pp. 357–68. Veler, Hans-Ulrih (2002). Nacionalizam, Istorija – forme – posledice, Novi Sad: Svetovi. Vucinich, Wayne S. (1995). „Ivo Andrić Revisited: The Bridge Still Stands“. Research Series, No. 92. International and Area Studies, University of California at Berkeley. Vučković, Gojko (1998). „Failure of Socialist Self-management to Create a Viable Nation-State, and Disintegration of the Yugoslav Administrative State and State Institutions“. East European Quarterly, Vol. XXXII, No. 3, pp. 353–376.


Vujačić, Veljko (2004). „Reexamining the ’Serbian Exceptionalism’ Thesis“. Paper 2004_03’vuja. Berkeley Program in Soviet and Post-Soviet Studies, Institute of Slavic, East European and Eurasian Studies, University of California, Berkeley. http://repositories.cdlib.org.iseees/bps/2004_3-vuja Vujacic, Veljko (2003). „From Class to Nation: Left, Right, and the Ideological and Institutional Roots of Post-Communist ’National Socialism’“, East European Politics and Societies, Vol. 17, No. 3, pp. 359–392. Vujačić, Veljko (1996a). „Nations, Regions, Mentalities: The Many Faces of Yugoslavia“. In: V. Bonnell. Identities in Transition: Eastern Europe and Russia after the Collapse of Communism. Center for Slavic and East European Studies, Research Series No. 93. University of California at Berkeley. Vulliamy, Ed (1998). „Bosnia: the crime of appeasement“. International Affairs, Vol. 74, No. 1, pp. 73–91. Wachtel, Andrew (1995). „Imagining Yugoslavia: The Historical Archeology of Ivo Andrić“. In: Vucinich Wayne: Ivo Andrić Revisited: The Bridge Still Stands. Research Series, No. 92. International and Area Studies, University of California at Berkeley. Wallace, Paul (1996). „The costs of partition in Europe: a South Asian perspective“. Slavic Review, Vol. 55, No. 4, pp. 762–766. Walker, Lee (1991). „Toward an Improved Analysis of Soviet Ethnic Relations“. Theory and Society, Vol. 20, No. 5, pp. 711–721. Weber, Eugen, Peasants into Frenchmen: The Modernisation of Rural France, 1870–1914, London: Chatto and Windus, 1979. Wieland, Carsten (2001). „Ethnic conflict undressed: patterns of contrast, interest of elites, and clientelism of foreign powers in comparative perspective – Bosnia, India, Pakistan“. Nationalities Papers, Vol. 29, No. 2, pp. 207–241. Wilson, Robin (2001). „The politics of contemporary ethno-nationalist conflicts“. Nations and Nationalism, Vol. 7, No. 3, pp. 365–384. Wolchick, Sharon (1999). „Czechoslovakia on the eve of 1989“. Communist and PostCommunist Studies, Vol. 32, No. 4, pp. 437–451. Wolchick, Sharon (1994). „The Politics of Ethnicity in Post-Communist Czechoslovakia“. East European Politics and Societies, Vol. 8, No. 1, pp. 153–188. Wolchick, Sharon (1993). „The Repluralization of Politics in Czechoslovakia“. Communist and Post-Communist Studies, Vol. 26, No. 4, pp. 412–431. Woodward, Susan L. (2002). „The Political Economy of Ethno-Nationalism in Yugoslavia“. In: Leo Panitch & Colin Leys (ed.) Socialist Register 2003. Fighting Identities: Race, Religion and Ethno-Nationalism. London: The Merlin Press Ltd. Woodward, Susan L. (1996). „Genocide or Partition: Two Faces of the Same Coin?“, Slavic Review, Vol. 55, No. 4, pp. 755–761. Zimmer, Oliver (2003). „Boundary Mechanisms and symbolic resources: towards a process oriented approach to national identity“. Nations and Nationalism, Vol. 9, No. 2, pp. 173–193. Žanić, Ivo (1995). „The Curse of King Zvonimir and Political Discourse in Embattled Croatia“. East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 1, pp. 90–122.

Indeks imena

Abdić, Babo Fikret 377, 378, 452 Adžić, Blagoje 98, 242 Ajanović, Hamzalija 446 Akaši, Jasuši 330 Akino, Korason 257 Akst, Hajnc (Heinz Axt) 100, 264, 265, 643, 657 Albert, Majkl (Majkl Albert) 529, 657 Aleksander, Stela (Stella Alexander) 168 Alen, Beverli (Beverly Allen) 420, 421, 423, 628, 643, 657 Ali, Rabija (Rabia Ali) 418, 424, 425, 426, 427, 447, 452, 453, 454, 455, 535, 657, 663, 666, 667, 670, 678 Ali, Tarik (Tariq Ali) 542, 557, 657, Alić, Fikret 413, 575, 576, 577 Alić, Husein 446 Almond, Mark 344 Altomanović, Nikola 353 Anderson, Kevin 558 Andrejić, Božidar 224 Andrić, Ivo 250, 302, 687, 692, 693 Antonić, Slobodan 594 Anzulović, Branimir 476, 484, 485, 486, 487, 488, 489, 490, 510, 650, 657 Artman, Florans (Florence Hartmann) 222, 224, 226, 229, 230, 231, 657 Ataturk, Kemal 250, 348 Avakumović, Ivan 50, 657 Azinović, Vlado 262 Babić, Milan 619 Babić, Salih 446

Bading, Odri (Audrey Budding) 52, 62, 63, 65, 69, 72, 74, 76, 144, 268, 269, 270, 272, 273, 274, 276, 280, 622, 642, 643, 660, 663 Badenter, Rober (Badinter Robert) 97, 523, 541, 562, 604 Bajden, Džozef (Joseph Biden) 185 Bajec, Jurij 154 Bajnder, Dejvid (David Binder) 140, 409, 514 Bajt, Aleksandar 74 Bakarić, Vladimir 56, 65, 73, 74, 75, 76 Bakić, Ibrahim 212 Bakić, Jovo 10, 17, 18, 19, 22, 24, 28, 29, 30, 31, 32, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 67, 71, 84, 90, 94, 96, 99, 102, 106, 111, 112, 114, 116, 117, 122, 123, 127, 141, 143, 149, 164, 168, 173, 198, 199, 202, 203, 209, 230, 251, 252, 268, 271, 284, 298, 321, 332, 334, 348, 358, 364, 448, 449, 487, 518, 535, 544, 588, 593, 599, 613, 614, 615, 619, 648, 654, 657, 658 Bakić, Lukin Jovo 10 Bakić, Luka 10 Bakić-Hejden, Milica (Milica BakićHayden) 114, 161, 174, 190, 191, 192, 193, 194, 195, 197, 198, 357, 360, 443, 484, 600, 640, 658 Baks, Mart (Mart Bax) 254, 659 Balibar, Etjen (Étienne Balibar) 207 Balić, Smail 369, 417, 442, 658 Banac, Ivo 19, 43, 55, 58, 60, 61, 62, 77, 78, 79, 80, 142, 143, 144, 156, 157,

696 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači 222, 279, 248, 249, 250, 272, 298, 331, 358, 379, 442, 443, 444, 445, 447, 448, 449, 450, 451, 452, 453, 454, 455, 477, 479, 491, 524, 599, 613, 634, 645, 650, 654, 658 Banašević, Nikola 485, 659 Bandžović, Safet 363, 375, 381, 659 Banjević, beg Hašim 446 Bans, Valeri (Valerie Bunce) 37, 59, 156, 305, 306, 322, 606, 607, 608, 609, 610, 613, 614, 618, 621, 622, 624, 625, 638, 653, 659, 660, 682 Bart, Fredrik (Frederik Barth) 28, 29, 31, 659 Bartov, Omer 427, 681 Bartulin, Nevenko 450, 659 Bašagić, beg Safvet 446 Bašić, Safvet Salih 445 Bećirović, Komnen 121 Bećković, Matija 69 Behmen, Šefkija 446 Bejker, Džejms (James Baker) 94, 95, 123, 152, 266 Beket, Semjuel (Samuel Beckett) 544 Bekić, Darko 26, 681 Belami, Kerol (Carol Bellamy) 627 Belanže, Sara (Sarah Belanger) 30, 31, 659 Benda, Žilijen (Julien Benda) 39, 342, 659 Bendiks, Rajnhard (Reinhard Bendix) 92, 659 Benet, Kristofer (Christopher Bennett) 44, 97, 182, 222, 223, 224, 225, 228, 229, 230, 333, 641, 643, 659, 680 Benson, Lesli (Leslie Benson) 97, 659 Beri, Kevin (Kevin Barry) 586, 659 Bernstin, Nina (Nina Bernstein) 420 Biber, Dušan 146, 156 Bijak, Jakub 544, 573, 678 Bijedić, Džemal 451 Bilandžić, Dušan 34, 44, 61, 73, 659

Bilt, Karl (Carl Bildt) 260 Bing, Alfred 262, 263 Biserko, Sonja 659, 660 Bišćević, Rustembeg 445 Bizmark, Oto (Otto von Bismarck) 17 Bjelajac, Mile 238, 251, 252, 279, 469, 659 Bjelić, Dušan 190, 660, 666, 671 Blaškić, Tihomir 471 Blek, Dejvid (David Black) 558 Bler, Toni (Tony Blair) 112, 193, 527, 531, 556 Blagojević, Marina 74, 674 Boarov, Dimitrije 554 Boban, Ljubo 90, 660 Boban, Mate 337 Bodrijar, Žan (Jean Baudrillard) 434, 437, 438, 439, 440, 441, 648, 659 Bogardus, Emori (Emory Bogardus) 211, 405 Bogdanič, Džordž (George Bogdanich) 573, 581 Bogdanović, Mira 555, 660 Bojanin, Stanoje 9 Bojić, Mehmedalija 370, 430, 648, 660, 675 Bokan, Dragoslav 86 Bokovoj, Melisa (Melissa Bokovoy) 606, 660 Bomont, Piter (Peter Bomonte) 123 Bošnjović, Ilijaz 419 Bot, Norbert (Norbert Both) 264, 265, 582, 668 Botev, Nikolaj 212, 483, 520, 660 Boze, Sumantra (Bose Sumantra) 262, 263, 682 Božović Giška, Đorđe 86 Braun, Majkl (Michael Brown) 660, 675 Bregović, Goran 213 Brejsvel, Vendi (Wendy Bracewell) 643, 682 Brežnjev, Leonid Iljič (Leonid Ilyich Brezhnev) 75, 151, 157

Indeks imena 697

Bringa, Tone 372, 373, 392, 393, 394, 395, 396, 412, 453, 483, 499, 521, 648, 649, 660 Brkić, Beri 476 Brković, Jevrem 460 Brodel, Fernan (Fernand Braudel) 113, 319 Brok, Piter 413, 660 Broz Tito, Josip 26, 52, 53, 54, 55, 58, 59, 60, 61, 62, 63, 64, 66, 68, 69, 71, 72, 73, 74, 75, 76, 79, 82, 84, 91, 96, 100, 144, 149, 151, 153, 155, 157, 171, 172, 178, 179, 207, 214, 233, 247, 253, 260, 269, 270, 271, 273, 286, 301, 304, 305, 306, 307, 308, 313, 321, 338, 342, 368, 370, 373, 376, 397, 398, 399, 418, 432, 450, 451, 460, 473, 474, 475, 533, 536, 538, 543, 555, 566, 567, 631, 634, 658, 659, 660, 661, 670, 672, 673, 675, 682, 690 Brubejker, Rodžers (Rogers Brubaker) 45, 622, 660 Brunborg, Helg (Helge Brunnborg) 583, 660 Bubanj, Viktor 411 Bučar, Franc 253 Budak, Mile 251, 449 Budiša, Dražen 66, 70 Bugajski, Janoš (Janusz Bugajski) 484 Bugarel, Ksavije (Xavier Bougarel) 349, 350, 364, 365, 371, 373, 377, 407, 411, 412, 419, 423, 425, 427, 442, 444, 445, 446, 448, 452, 453, 454, 457, 473, 474, 483, 499, 505, 508, 515, 519, 520, 521, 522, 523, 526, 651, 661, 660, 682 Buha, Aleksa 406 Bulajić, Milan 581 Berg, Stiven (Steven Burg) 123, 140, 144, 145, 151, 152, 153, 154, 155, 156, 157, 158, 375, 385, 391, 409, 442,

445, 446, 493, 508, 509, 510, 511, 512, 513, 514, 516, 517, 518, 519, 521, 522, 523, 524, 526, 646, 649, 650, 660, 682 Buš, Brigita (Brigitta Busch) 109, 115, 117, 680 Buš, Džordž Mlađi (George Bush Jr.) 129, 570 Buš, Džordž Stariji (George Bush, Sr.) 100, 111, 112, 126, 127, 128, 237, 255, 265, 267, 483, 566, 584, 640 Bžežinski, Zbignjev (Zbigniew Brzezinski) 50, 267 Cerić, efendija Mustafa 34 Cesarec, August 46, 661 Ce-Tung, Mao 627 Crnčević, Brana 69 Crnjanski, Miloš 302 Crnobrnja, Bogdan 82 Crnobrnja, Mihailo 82, 91, 154, 214, 300, 320, 321, 322, 323, 324, 325, 327, 328, 331, 341, 404, 498, 644, 646, 662 Cvejić, Slobodan 212, 668 Cvetković, Dragiša 52, 60, 90, 448, 449, 473, 514, 613, 660 Cvetković, Mirko 154 Cvijić, Jovan 285, 302 Čalić, Mari Žanin (Marie-Janine Calic) 469, 476, 477, 493, 577, 661 Čar-Drnda, Hatidža 382, 383, 662 Časlav (knez) 354, 388 Čavoški, Kosta 64, 144, 173, 249, 269, 270, 273, 663 Čelebija, Evlija 360, 362 Čemberlen, Nevil (Neville Chamberlain) 127, 185, 255, 479, 480, 501 Čendler, Dejvid (David Chandler) 527, 533, 534, 535, 536, 563, 564, 645, 663

698 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Čerčil, Vinston (Winston Churchill) 25, 26 Černi, Izreal W. (Israel W. Charny) 493, 672, 679 Čilton, Pol (Paul Chilton) 109, 127, 661 Čižinski, Josip 53 Čomski, Noam (Chomsky, Noam) 94, 131, 204, 333, 527, 528, 531, 548, 549, 550, 552, 557, 570, 575, 581, 582, 586, 587, 590, 592, 651, 663 Čosudovski, Mišel (Chossudovsky, Michel) 527, 538, 539, 542, 645, 661 Ćatić, Musa Ćazim 445, 446 Ćerić, Salim 370 Ćirković, Sima 359 Ćišić, Husaga 445 Ćišić, Mehmed 445 Ćopić, Branko 302 Ćorović, Vladimir 353, 354, 388, 436, 663 Ćosić, Dobrica 85, 104, 130, 131, 271, 272, 287, 302, 307, 328, 374, 375, 384, 598, 644, 663, 672, 688 Ćurak, Nerzuk 349, 372, 648, 663 Ćurčić, Slobodan 49, 460, 664 Dabčević-Kučar, Savka 71, 73, 102, 147 Dajhman, Tomas (Thomas Deichmann) 575, 576, 577, 578, 663 Dalder, Ivo (Ivo Daalder) 267, 663 Danilović, Uglješa 370 Darem, Idit (Edith Durham) 199 Daut, Kit (Keith Doubt) 10, 263, 413, 490, 491, 492, 494, 495, 496, 497, 648, 663 Davičo, Oskar 302 Dedijer, Vladimir 367, 368, 663 Defterdarević, beg Ahmed 446 Dejzings, Ger (Ger Duijzings) 9, 201, 204, 205, 206, 208, 210, 485, 640, 663

Delalić Ćelo, Ramiz 408, 489, 546 Delić, Rasim 281, 340 Denić, Beti (Bette Denitch) 683 Denić, Bogdan (Bogdan Denitch) 663 Di Lelio, Ana (Anna Di Lellio) 276, 683 Dikin, Vilijam (William Deakin) 368 Dikson, Pol (Paul Dixon) 663 Dimić, Ljubodrag 52, 60, 663 Dimitrijević, Vojin 59, 61, 64, 600, 646, 663 Dimitrov, Georgi 51 Dioklecijan 179 Dirkem, Emil (Émile Durkheim) 467 Divjak, Jovan 621 Dizdarević, Srđan 344 Dizraeli, Bendžamin (Benjamin Disraeli) 115, 182, 351, 670 Dmitrijev, Frenklin (Franklin Dmitryev) 585, 663 Dobins, Džejms (James Dobbins) 525, 663 Dodik, Milorad 507, 612 Dol, Bob (Bob Dole) 83, 95, 100, 185, 267, 427, 602 Donia, Robert (Robert Donia) 357, 358, 360, 362, 376, 396, 403, 404, 405, 406, 407, 408, 409, 410, 412, 524, 648, 649, 650, 663, 683 Dragosavac, Dušan 76, 663 Dragović-Soso, Jasna 9, 64, 72, 83, 84, 164, 249, 300, 320, 321, 329, 330, 332, 333, 342, 598, 644, 660, 661, 663, 664, 666, 668, 669, 672, 673, 676, 677, 680 Drašković, Vuk 225, 457, 490, 629 Drljević, Đuro 10 Drljević, Savo 10 Držić, Marin 388 Dunajevskaja, Raja (Raya Dunayevskaya) 558, 590 Dvorniković, Vladimir 302 Dvorski Rambo, Siniša 489

Indeks imena 699

Džaja, Srećko 356 Džekson, Henri (Henry Jackson) 180, 479, 560, 569 Džekson, Marvin (Marvin Jackson) 333 Dženings, Piter (Peter Jennings) 195 Džemidžić, Alija 445 Džeras, Norman (Norman Geras) 569 Džonson, Boris (Boris Johnson) 558 Džonson, Lindon (Lyndon Johnson) 160 Džonston, Dajana (Diana Johnston) 514, 527, 530, 531, 532, 533, 535, 536, 537, 540, 541, 542, 543, 544, 545, 546, 548, 550, 551, 552, 562, 581, 645, 651, 664 Džouns, Edvard (Edward Jones) 110, 675 Džuda, Tim (Tim Judah) 123, 175, 196, 221, 222, 227, 228, 230, 640, 664, 669 Đerić, Gordana 9, 10, 657 Đidara, Mark (Marc Gjidara) 650 Đikić, Osman 445 Đilas, Aleksa 61, 229, 249, 338, 339, 664 Đilas, Milovan 42, 49, 52, 56, 81, 373, 598 Đodan, Šime 67, 72, 254, 457 Đokić, Dejan 664, 683 Đorđević, Dušan 263, 283, 683 Đorđević, Živomir 65, 270 Đuherić, Ismet 407 Đurđev, Branislav 422, 664 Đuretić, Veselin 375 Đurić, Mihailo 64, 271 Đurić, Vladimir 49, 460, 664 Đurković, Milorad 10 Ekmečić, Milorad 281, 345, 348, 350, 355, 356, 358, 359, 363, 486, 601, 644, 664 Elijas, Norbert (Norbert Elias) 13, 15, 16, 171, 191, 192, 194, 195, 444, 664 Elison, Miranda (Miranda Alison) 422, 423, 643, 657

Emert, Tomas (Thomas Emmert) 224, 490, 657, 659, 661, 664, 665, 668, 669, 678, 680, 683, 687 Enesku, George (George Enesku) 345 Enlo, Sintia (Cynthia Enloe) 422 Entman, Robert M. 109, 664 Eremija, Radomir 630 Ešdaun, Pedi (Paddy Ashdown) 344 Eugen Savojski 443 Fahd (kralj Saudijske Arabije) 267 Fajn, Džon (John Fine) 44, 174, 263, 276, 351, 354, 355, 356, 357, 358, 387, 388, 389, 390, 391, 392, 396, 397, 398, 399, 400, 401, 402, 403, 412, 491, 524, 526, 643, 648, 649, 650, 651, 664, 665 Fazlagić, Ademaga 446 Fazlagić, Hajdar 446 Ferguson, Najal (Niall Ferguson) 181, 344, 483 Filipović, Filip 51 Filipović, Muhamed 234, 351, 370, 400, 402, 406, 415, 417, 420, 439, 457, 458, 459, 461, 648, 664 Filips, Džoen (Joan Phillips) 558, 562, 567, 674 Fink, Šeri (Sheri Fink) 427, 665 Finkelkrot, Alen (Alain Finkielkraut) 480 Finkelstin, Norman (Norman Finkelstein) 131, 665 Firedi, Frenk (Frank Fueredi) 558, 571, 572, 574, 665, 676 Fišer, Bernd (Bernd J. Fischer) 276, 690 Fočo, Mustafa 445 Foks, Kler (Claire Fox) 558 Ford, Kris (Chris Ford) 586, 665 Fuko, Mišel (Michel Foucault) 109, 199, 590, 665 Franc, Ferdinand 418 Franc, Jozef 509

700 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Franko, Fransisko (Francisco Franco) 25, 579, 596, 597 Fridman, Fransin (Francine Friedman) 499, 684 Fridman, Tomas L. (Thomas L. Friedman) 112, 135 Fridrih, Joakim Karl (Carl Joachim Friedrich) 321 Fridrih I Barbarosa 170 From, Erih (Erich Fromm) 471 Fulerton, Džon (John Fullerton) 489 Gabrič, Aleš 59, 62, 665 Galager, Tom (Tom Gallagher) 37, 650, 665 Gams, Andrija 270 Ganić, Ejup 373, 509 Garašanin, Ilija 44, 457 Gard, Pol (Paul Garde) 238 Gardović, Nikola 489 Gatmen, Roj (Roy Gutman) 126, 386, 412, 413, 414, 415, 416, 417, 418, 419, 420, 421, 491, 492, 628, 643, 649, 666, 684 Gau, Džejms (James Gow) 9, 96, 142, 173, 178, 179, 222, 238, 239, 240, 241, 242, 243, 600, 643, 666 Gauen, Piter (Peter Gowan) 534, 537, 538, 666 Gavrankapetanović, beg Ismet 446 Gebels, Jozef (Joseph Goebbels) 226 Gegnon, Čip (Chip Gagnon) 72, 201, 206, 207, 208, 209, 210, 211, 212, 213, 214, 215, 216, 217, 219, 274, 630, 640, 665 Gelbrajt, Piter (Peter Galbraith) 340, 392 Gelner, Ernest (Ernest Gellner) 28, 31, 502, 535, 665 Genšer, Ditrih-Hans (Hans Dietrich Genscher) 99, 100, 263, 264, 265, 266, 277, 323, 380, 645, 657 Geren, Daniel (Daniel Guerin) 527, 661

Gidens, Entoni (Anthony Giddens) 556 Gijsberts, Mérove 211, 676 Glaurdić, Josip 265, 279, 477, 665 Glavaš, Branimir 87 Gleni, Miša (Misha Glenny) 176, 177, 178, 184, 196, 455, 640, 641, 665 Gligorijević, Branislav 49, 50, 51, 52, 665 Gligorov, Kiro 253, 543 Gligorov, Vladimir 684 Goati, Vladimir 594 Goldhagen, Jona Danijel (Daniel Goldhagen) 420, 472, 546, 569, 570, 634, 665 Goldsvorti, Vesna 190, 191, 192, 193, 195, 196, 640, 666 Goldštajn, Ivo (Ivo Goldstein) 474, 488, 665 Goldštajn, Slavko (Slavko Goldstein) 474, 488, 665 Golubić, Mustafa 446 Golubić, Stjepko 522, 666 Golubić, Thomas 522, 666 Gor, Al (Al Gore) 518 Gorbačov, Mihail Sergejevič (Mikhail Sergeyevich Gorbachev) 134, 265, 598, 608 Gordi, Erik (Eric Gordy) 84, 268, 274, 276, 642, 666 Gorkić, Milan v. Čižinski, Josip Gotovac, Vlado 72 Gračanin, Petar 242 Gradaščević, kapetan Husein 443, 444 Grinfeld, Laja (Liah Greenfeld) 606, 615, 684 Grmek, Mirko 650 Gundulić, Ivan 486 Guskova, Jelena 280, 283, 295, 296, 297, 300, 644, 666 Habermas, Jirgen (Juergen Habermas) 556

Indeks imena 701

Hađ-Nasar, Šems (Shems Hadj-Nassar) 503 Hadžić, Miroslav 98, 142, 152, 666 Hadžić, Nuri Osman 445, 446 Hadžidedić, Zlatko 263 Hadžijahić, Muhamed 365, 445, 446 Hadžikadić, Atif 446 Hajdeger, Martin (Martin Heidegger) 590 Halpern, Džoel (Joel Halpern) 660, 666, 685 Hansen, Lene 111, 123, 162, 164, 167, 170, 180, 196, 639, 649, 651, 666 Hanter, Robert (Robert Hunter) 95 Hantington, Semjuel (Samuel P. Huntington) 159, 160, 161, 162, 163, 164, 170, 179, 180, 190, 198, 532, 668 Haradinaj, Ramuš 281, 340, 578, 632, 644 Hasanbegović, Avdo 445 Hau, Džefri (Geoffrey Howe) 153 Haupt, Hajnc Gerhard (Heinz Gerhard Haupt) 593, 666 Havel, Vaclav (Vaclav Hawel) 598, 616 Havelka, Nenad 303, 676 Hebrang, Andrija 55, 58, 65, 78 Hegel, Fridrih Vilhelm Georg (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) 28, 223, 500, 601 Hehter, Majkl (Michael Hechter) 98, 650, 667 Hejden, Robert (Robert Hayden) 109, 161, 174, 175, 180, 187, 189, 190, 267, 523, 599, 600, 601, 602, 603, 604, 605, 606, 609, 614, 626, 627, 638, 640, 653, 658, 667, 685 Hejstings, Edrijen (Adrian Hastings) 344, 429, 430, 431, 432, 480, 587, 650, 666 Held, Dejvid (David Held) 13, 667 Hemlin, Dejvid (David Hamlin) 667

Hemond, Filip (Philip Hammond) 573, 581, 663, 664, 665, 666, 667, 677 Henen, Danijel (Daniel Hannan) 31 Henlajn, Konrad (Henlein, Conrad) 447 Hepken, Volfgang (Wolfgang Hoepken) 173, 686 Herd, Daglas (Douglas Hurd) 99, 100, 123, 180, 182, 183, 323, 602 Herder, Johan Gotfrid (Johann Gottfried Herder) 601 Herman, Edvard S. 204, 527, 542, 543, 544, 545, 546, 547, 550, 551, 552, 573, 581, 582, 583, 584, 592, 645, 651, 663, 664, 667, 677 Hičins, Kristofer (Christopher Hitchens) 408, 426, 667 Hit, Edvard (Edward Heath) 492 Hitler, Adolf 90, 109, 126, 127, 134, 135, 166, 167, 168, 178, 224, 225, 226, 251, 255, 277. 344, 368, 406, 407, 418, 420, 425, 462, 477, 478, 479, 480, 501, 504, 524, 579, 617, 629, 634, 643, 648, 665 Hjudis, Piter (Peter Hudis) 558, 584, 585, 586, 587, 668 Hjum, Mik (Mick Hume) 558, 563, 564, 565, 566, 577, 668 Hlinka, Andrej 598 Hobs, Tomas (Thomas Hobbes) 345 Hobzbaum, Erik (Eric Hobsbawm) 13, 22, 28, 32, 207, 685 Hodža, Enver 63, 555 Hodson, Rendi (Randy Hodson) 30, 668, 677, 687 Hog, Endrju (Andrew Hogg) 489 Hogan, Čip (Chip Hogan) 111 Holbruk, Ričard (Richard Holbrooke) 186, 267, 346, 380, 495, 602, 668, 683 Holms, Meri (Mary Holmes) 586, 659 Honig, Vilem Jan (Jan Willem Honig) 582, 668

702 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Hor, Kvintn (Quintin Hoare) 559, 570 Hor, Marko Atila (Marko Attila Hoare) 263, 554, 558, 559, 560, 561, 562, 566, 567, 568, 569, 570, 571, 572, 573, 580, 581, 582, 592, 652, 655, 667 Hornik, Filip fon (Philipp von Hornigk) 14 Horvat, Branko 74 Hosbah, Fridrih (Friedrich Hossbach) 478 Hrasnica, Avdi-beg 446 Hrasnica, beg Halid 446 Hrasnica, beg Mehmed 446 Hrebeljanović, Lazar 353 Hrelja, Kemal 365 Hribar, Spomenka 84 Hroh, Miroslav (Miroslav Hroch) 33, 75, 668 Humo, Avdo 370, 451 Hus, Jan 598 Husein, Sadam 123, 124, 127, 228, 438, 527 Iglberger, Lorens (Lawrence Eagleburger) 82, 83, 93, 94, 95, 140, 237, 415, Ignjatijev, Majkl (Michael Ignatieff ) 585, 586 Ilić, Vladimir 9, 209, 212, 668 Imamović, Mustafa 283, 363, 365, 457 Ingrao, Čarls (Charles Ingrao) 224, 263, 276, 582, 657, 659, 661, 665, 668, 670, 678, 680, 683, 686, 690 Irvajn, Džil (Jill Irvine) 55, 65, 66, 70, 75, 606, 643, 660, 668 Irving, Dejvid (David Irwing) 579 Išek, Tomislav 387, 669 Izetbegović, Alija 103, 104, 105, 125, 185, 209, 234, 253, 254, 255, 256, 261, 265, 333, 337, 338, 340, 375, 376, 377, 379, 381, 387, 395, 401, 409, 451, 452, 457, 512, 514, 515,

541, 542, 545, 546, 561, 631, 643, 669, 671 Izrael, Džared (Jared Israel) 581 Jakovljev, Aleksandar 624 Jandrić, Berislav 70, 72, 669 Jang, Hjugo (Hugo Young) 112 Jang, Mičel (Mitchel Young) 387, 392, 680 Janković, Dragoslav 19, 669 Janković, Radoslav (pukovnik VRS) 583 Jansen, Stef 9, 187, 198, 201, 202, 203, 204, 208, 209, 210, 219, 274, 640, 669 Janjetović, Zoran 359, 669 Janjić, Dušan 262 Jareb, Jere 449, 450, 669, 670 Jelavić, Čarls (Charles Jelavich) 140, 686 Jelisić, Goran 632 Jeljcin, Boris Nikolajevič (Boris Nikolayevich Yeltsin) 93, 453 Jevtić, Miroljub 457, 458, 459 Jordaki, Konstantin 263 Jovan Pavle II 168 Jovanović, Dragoljub 48, 449 Jović, Borisav 99, 100, 101, 233, 235, 237, 242, 274, 291, 322, 536, 669 Jović Dejan 61, 62, 72, 73, 77, 84, 85, 100, 156, 172, 230, 301, 302, 303, 304, 305, 306, 307, 308, 316, 317, 405, 406, 600, 615, 617, 645, 646, 669, 686 Jović, Mirko 86, 457, 629 Juhas-Georgieska, Ljiljana 350, 669, 678 Jurišić, Nikola 22 Kabadajić, D. 134 Kacin, Jelko 98 Kaclerović, Triša 50 Kačić Miošić, Andrija 486 Kadijević, Veljko 98, 100, 152, 237, 242, 274, 399, 504, 669 Kalaj, Benjamin 349, 363, 364, 390

Indeks imena 703

Kalajić, Dragoš 457 Kalberg, Stiven (Stephen Kalberg) 14, 669 Kaldor, Meri (Mary Kaldor) 468, 502, 503, 504, 505, 507, 519, 650, 669 Kalhun, Kreg (Craig Calhoun) 661 Kam, Oliver (Oliver Kamm) 569, 570 Kamberović, Husnija 365, 545, 669 Kapetanović, Hajro 370, 451 Kapetanović, Ali-beg Mehmed 446 Kapetanović, Mustajbeg 446 Karabegović, Avdo 445 Karabegović, Osman 451 Karadžić, Radovan 125, 209, 233, 253, 338, 339, 381, 383, 401, 420, 447, 455, 457, 492, 515, 564, 572, 612 Karadžić, Vuk 347 Karađorđević, Aleksandar I (Ujedinitelj) 304, 457 Karađorđević, Aleksandar (pretendent na presto) 188 Karamehmedović, Hamdija 445 Karapandžić, Borivoje 373 Kardelj, Edvard 52, 59, 61, 62, 64, 72, 73, 80, 230, 301, 304, 305, 306, 307, 308, 313, 316, 376, 646 Karington, Piter (Peter Carrington) 101, 103, 183, 184, 185, 231, 262, 263, 264, 277, 294, 380, 381, 515, 643 Karlo Veliki 346 Karson, Edvard (Edward Carson) 182 Kašmen, Tomas (Thomas Cushman) 427, 437, 438, 439, 440, 441, 463, 464, 465, 466, 467, 468, 469, 470, 471, 476, 477, 478, 479, 480, 481, 482, 483, 491, 569, 570, 659, 662, 665, 670, 675, 676, 677 Katunarić, Dražen 480 Kazazović, Salih 445 Kecmanović, Dušan 212, 670 Kecmanović, Nenad 213, 612 Kejs, Holi (Holly Case) 257, 664, 673, 678 Keler, Gabrijel 550

Kempbel, Dejvid (David Campbell) 26, 394, 493, 494, 497, 498, 499, 500, 501, 522, 576, 577, 578, 648, 661, 680 Kempbel, Džon (John Campbell) 26, 661 Kempbel, Suzan (Susan Campbell) 522, 666 Kemura, Sulejman 450 Kenders, Marsel (Marcel Coenders) 211, 676 Kenedi, Džon Ficdžerald (John Fitzgerald Kennedy) 549 Kenedi, Pol 14, 16, 17, 22, 25, 26, 669 Keni, Džordž (George Kenney) 544 Keplen, Ričard (Richard Caplan) 525, 661, 682 Keplen, Robert D. (Robert D. Caplan) 112, 159, 164, 165, 166, 167, 168, 169, 170, 171, 172, 173, 178, 179, 223, 344, 346, 418, 525, 639, 640, 669 Kerčmer Lisjen (Lucien Karchmar) 368 Kerenji, Emil 263 Kerestedžijanc, Leonid Vladimirovič 340 Kerol, Rori (Rory Carroll) 123 Kicošev, Saša 49, 461, 664 Kilik, Robert (Robert Killick) 565 Kinam (hroničar) 350 Kinkel, Klaus 574 Kir, Josip Rajhl 87 Kirkpatrik, Džin (Jeane Kirkpatrick) 125 Kisindžer, Henri (Henry Kissinger) 185, 237 Klajmen, Endru (Andrew Climan) 558 Klemenčič, Matjaž 237, 262, 263, 265, 267, 643, 670 Klinton, Bill (Bill Clinton) 111, 112, 125, 127, 128, 129, 130, 135, 136, 164, 209, 267, 340, 345, 346, 402, 420, 483, 518, 527, 548, 549, 550, 581, 584, 645 Kljakić, Ljubomir 532, 670 Kljujić, Stjepan 125, 568

704 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Knežević, Ante 476, 686 Kočović, Bogoljub 369, 370, 376, 450, 488, 506, 509, 573, 670 Koen, Filip (Philip J. Cohen) 456, 471, 472, 473, 475, 476, 478, 484, 650, 662 Koen, Lenard (Lenard J. Cohen) 79, 80, 81, 85, 86, 93, 97, 104, 105, 265, 320, 321, 327, 328, 329, 340, 345, 346, 411, 607, 613, 614, 617, 618, 621, 624, 644, 653, 660, 661, 662, 663, 666, 668, 669, 672, 673, 676, 677, 680 Koen, Nik (Nick Cohen) 569 Koen, Norman (Norman Cohen) 569 Koen, Rodžer (Roger Cohen) 491, 683 Koen, Vilijem (William Cohen) 551 Kofman, Daniel 480, 670 Koka, Jirgen (Juergen Kocka) 319, 593, 666, 686 Kol, Helmut (Kohl, Helmut) 100, 264, 265, 277, 645 Kolste, Pol (Pål Kolstø) 9, 657 Komnin, Manojlo 350 Komšić, Ivo 509, 568 Končar, Rade 52 Konor, Voker (Walker Connor) 18, 31, 43, 50, 51, 52, 53, 55, 56, 58, 59, 60, 61, 62, 63, 64, 66, 67, 75, 76, 77, 78, 80, 143, 315, 616, 622, 662, 683 Konverzi, Danijel (Daniele Conversi) 37, 222, 232, 233, 234, 235, 236, 237, 239, 262, 263, 277, 480, 481, 482, 483, 643, 662 Korošec, Anton 367 Korunić, Petar 290 Korvin, Filip (Philip Corwin) 573, 581 Kosmač, Ciril 302 Kotroman, ban Stjepan 354 Koštunica, Vojislav 64, 456 Kotromanić, Stjepan 352, 353, 354 Kotromanić, Tvrtko 353, 426 Koukli, Džon (John Coakley) 481, 662

Kovačević, Milan 632 Ković, Miloš 9, 21, 46, 115, 181, 263, 351, 647, 670 Kranjec, Miško 302 Krempton, Ričard (Richard Crampton) 69, 515, 662 Kreso, Senada 544 Krestić, Vasilije 281, 548 Krešimir II (kralj) 354 Kristofer, Voren (Christopher, Warren) 479 Kristeva, Julija 111 Kristof, Nikolas 416 Krizman, Bogdan 47, 670 Krleža, Miroslav 51, 69, 250, 302 Kroford, Beverli (Beverly Crawford) 599, 607, 609, 610, 611, 612, 613, 614, 618, 621, 623, 624, 627, 638, 653, 662 Kržišnik-Bukić, Vera 372, 373, 670 Kučan, Milan 83, 98, 99, 100, 235, 291, 543, 567, 568 Kuk, Robin (Robin Cook) 548 Kukić, Hamid 445 Kula, Rina (Rinna Kullaa) 9 Kulenović, Džafer 446 Kulin-ban 352, 354, 355 Kuljić, Todor 9, 14, 24, 26, 33, 34, 35, 36, 44, 52, 53, 56, 64, 73, 74, 75, 76, 80, 139, 271, 321, 341, 472, 474, 618, 624, 647, 670 Kuper, Robert (Robert Cooper) 531, 532, 662 Kurbegović, Hamid 446 Kursar, Tonči 449, 450, 670 Kurspahić, Kemal 425, 670 Kurtaić, Rešid 445 Kurtović, Šukrija 445 Kusturica, Emir 213 Kutiljero, Žoze (Jose Cutileiro) 338, 381, 395, 514, 515 Kvatrone, Džordž (George A. Quatrone) 110 Lafonten, Oskar (Oskar Lafontaine) 558

Indeks imena 705

Lagumdžija, Zlatko 507, 509 Lajphart, Arend (Arend Lijphart) 605 Laker, Volter (Walter Laquer) 569 Laklau, Ernesto (Ernesto Laclau) 202, 686 Lalić, Mihailo 302 Lazanski, Miroslav 238 Lazić, Mladen 9, 27, 41, 57, 80, 86, 92, 93, 94, 95, 102, 209, 300, 644, 668, 670, 671 Lejk, Entoni (Anthony Lake) 267, 518 Lempi, Džon (John Lampe) 39, 43, 52, 55, 57, 58, 59, 62, 65, 69, 71, 72, 74, 77, 90, 168, 235, 251, 300, 320, 321, 333, 334, 335, 336, 337, 338, 339, 341, 349, 351, 362, 364, 515, 619, 644, 647, 670, 678, 686 Lensing, Robert (Robert Lansing) 605 Lenjin, Iljič Vladimir (Vladimir Ilyich Lenin) 17, 50, 51, 52, 55, 223, 503, 555, 558 Lepin, Šalom (Shalom Lappin) 569 Lesing, Doris (Doris Lessing) 575 Letica, Slaven 156, 157, 465 Libal, Mihael (Michael Libal) 238, 262, 671 Liberman, Džozef (Joseph Lieberman) 427 Lidal, Harold (Harold Lydall) 272 Lifšulc, Lorens (Lawrence Lifschultz) 418, 424, 425, 426, 427, 447, 452, 453, 454, 455, 650, 657, 658, 663, 666, 667, 670, 679 Lifton, Robert 471 Liger, Karl (Karl Lueger) 167 Lili, Kerol (Carol Lilly) 606, 660, 685, 687 Linč, Alen (Allen Lynch) 606, 615, 616, 617, 619, 620, 621, 622, 623, 650, 671 Linkoln, Abraham (Abraham Lincoln) 182, 183 Lins, Huan (Juan Linz) 206, 594, 595, 596, 597, 598, 652, 671

Lipšuc, Roni (Ronnie D. Lipschutz) 607, 662 Litl, Alen (Allan Little) 82, 88, 98, 99, 100, 101, 103, 104, 152, 222, 229, 231, 232, 234, 235, 255, 256, 401, 677 Longinović, Tomislav 191, 640, 671, 687 Lorković, Ivan 47 Lovrenović, Ivan 568 Lubarda, Vojislav 490 Luis, Entoni (Anthony Lewis) 111, 121, 125, 126, 185 Lukić, Milan 632 Lukić, Reneo 606, 615, 616, 617, 619, 620, 621, 622, 623, 650, 671 Ljubičić, Nikola 242 Ljubović, beg Derviš 445 Macura, Lazar 176 Maček, Vladko 49, 52, 53, 60, 90, 367, 448, 449, 473, 488, 514, 613, 660 Madžar, Ljubomir 26, 58, 671 Magaš, Branka 237, 442, 559, 561, 567, 568, 650, 652, 671 Maglajlić, Šefket 451 Mahmut II 435, 443 Mahmutćehajić, Rusmir 355, 387, 389, 394, 395, 404, 419, 433, 435, 457, 491, 496, 507, 671, 680, 687 Majer, Viktor (Viktor Meier) 222, 229, 230, 442, 641, 672 Mak, Filis (Phyllis Mack) 427, 681 Makara, Petar 377, 671 Makarti, Džastin (Justin McCarthy) 349, 362, 434, 435, 436, 437, 441, 442, 648, 672 Malkolm, Noel (Noel Malcolm) 7, 112, 120, 121, 164, 165, 171, 181, 196, 199, 276, 319, 343, 344, 345, 346, 347, 348, 349, 350, 351, 352, 353, 354, 355, 356, 357, 358, 359, 360, 361, 362, 363, 364, 365, 366, 367,

706 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači 368, 369, 370, 371, 373, 374, 375, 376, 377, 378, 379, 380, 381, 382, 383, 384, 385, 387, 442, 452, 458, 480, 491, 492, 494, 495, 496, 515, 576, 641, 647, 648, 664, 671, 687 Mamula, Branko 89, 99, 152, 153, 242, 274, 671 Mandić, Dominik 360 Mandžić, Pašaga 451 Manhajm, Karl (Karl Mannheim) 113, 671 Marković, Ante 79, 85, 101, 103, 151, 152, 213, 226, 233, 237, 317 Marković, Dragoslav 77, 237, Marković Mihailo 74, 271, 299, 490, 561, 562, 590, 644, 671, Marković, Mirjana 178, 545 Marković, Predrag J. 9, 59, 60, 61, 62, 301, 303, 317, 594, 615, 671, 672, 680 Marković, Sima 50, 51, 53, 62 Marks, Karl (Karl Marx) 50, 55, 446, 555, 558, 569 Markusen, Erik 493, 672 Maršal, Džordž (George Marshall) 25 Maršal, Peni (Penny Marshall) 558, 575, 576, 577, 578 Martić, Milan 177 Mas, Piter (Peter Maas) 246, 491, 492 Masarik, Tomaš Garik (Tomaš Garrige Masaryk) 24 Mašić, Husein 446 Matej, Ninoslav 358 Mažuranić, Ivan 302 Mečijar, Vladimir 617 Medrano, Huan (Juan Medrano) 31 Mehmedbašić, Muhamed 445 Mejdžor, Džon (John Major) 97, 112, 185, 323, 560, 566 Mejsi, Gart (Gart Massey) 30, 668, 677, 687 Mekejn, Džon (John McCane) 185

Mekrejnolds, Dejvid (David McReynolds) 589 Mekvikar, Džon (John McVicar) 576, 672 Men, Majkl (Michael Mann) 16, 86, 87, 88, 89, 300, 331, 393, 626, 627, 628, 629, 630, 631, 632, 633, 636, 637, 638, 644, 653, 671 Mendel, Majkl (Michael Mandel) 573, 581 Meneke, Martin (Martin Mennecke) 672 Merčep, Tomislav 87 Merton, Robert 494, 687 Mesić, Stjepan 265, 401, 569 Mešić, Ademaga 446 Meštrović, Ivan 302 Meštrović, Stjepan 427, 437, 438, 439, 440, 441, 455, 456, 462, 463, 464, 465, 466, 467, 468, 469, 470, 471, 477, 478, 479, 480, 481, 482, 483, 484, 491, 650, 659, 662, 665, 670, 675, 676, 677 Mezauer, Mark (Marc Mazower) 34, 348, 442, 443, 672 Midžić, Osman 446 Mihailović, Draža Dragoljub 86, 251, 285, 364, 367, 368, 373, 457 Mihailović, Srećko 111, 688 Mihajlović Mihiz, Borislav 69, 269 Mihnjik, Adam 505 Mijatović, Cvijetin 370 Miklošić, Franc (Franc Miclosich) 358 Mil, Džon Stjuart (John Stuart Mill) 206, 672 Milanović, Dragoljub 132 Miler, Nikolas (Nicholas Miller) 69, 72, 249, 268, 269, 270, 271, 272, 273, 274, 276, 310, 642, 643, 672 Miler, Vilijam (William Miller) 350 Miletić, Antun 367, 368, 663 Miletić, Ivan 476 Milić, Vojin 11, 33, 34, 36, 58, 67, 92, 271, 282, 658, 672 Milićević, Aleksandra 636

Indeks imena 707

Milosavljević, Olivera 59, 61, 62, 83, 85, 305, 306, 332, 672, 673 Milošević, Slobodan 20, 37, 38, 39, 73, 77, 81, 82, 83, 84, 85, 86, 88, 89, 93, 94, 99, 100, 101, 103, 104, 112, 119, 121, 123, 124, 125, 126, 127, 129, 130, 131, 132, 134, 140, 142, 146, 147, 148, 152, 153, 154, 167, 172, 173, 177, 178, 179, 181, 182, 183, 184, 188, 196, 201, 209, 213, 214, 215, 216, 218, 221, 224, 225, 226, 227, 228, 229, 230, 231, 232, 233, 234, 235, 236, 237, 238, 242, 245, 251, 253, 255, 256, 257, 258, 259, 260, 262, 263, 264, 267, 269, 273, 274, 275, 277, 279, 280, 281, 287, 290, 291, 295, 302, 307, 308, 309, 312, 320, 322, 328, 329, 333, 334, 335, 336, 337, 338, 339, 340, 375, 379, 381, 382, 383, 384, 385, 387, 397, 400, 401, 404, 405, 420, 425, 428, 429, 432, 452, 456, 457, 458, 459, 460, 461, 472, 476, 477, 478, 479, 481, 483, 488, 492, 495, 503, 513, 526, 527, 532, 536, 542, 543, 545, 546, 548, 549, 550, 551, 552, 553, 554, 555, 556, 559, 560, 561, 563, 564, 566, 567, 568, 579, 580, 581, 582, 584, 585, 587, 588, 589, 590, 591, 594, 599, 600, 602, 603, 604, 611, 617, 619, 620, 628, 629, 630, 633, 634, 635, 641, 642, 643, 644, 645, 647, 650, 651, 653, 657, 659, 660, 662, 663, 665, 668, 677, 683, 684, 688, 689, 692 Milutinović, Ivan 52 Milutinović, Milovan 414, 415 Miljanov Marko 461 Miljković, Hasan 446 Minić, Miloš 306 Miralem, beg Derviš 445 Mirić, Jovan 301, 317, 673

Mirković, Stevan 242 Miskin, Vaso 276, 340, 409, 516, 520 Miteran, Fransoa (François Mitterand) 97, 323 Mitević, Dušan 81 Mitrović, Andrej 23, 673 Mitrović, Milovan 280, 291, 292, 293, 299, 644, 673 Mitrović, Momčilo 469, 476, 492, 673 Mladenović, Ivica 10 Mladić, Ratko 281, 296, 340, 457, 547, 631 Molotov, Vjačeslav Mihajlovič 368 Moljević, Stevan 368, 457 Morton, Keti (Kati Marton) 495 Mrkić, Vlado 407 Muf, Šantal (Chantal Mouffe) 202 Muftić, Selim 445 Mulabdić, Edhem 446 Musakadić, Fehim 445 Musavizade, Nader (Nader Mousavizadeh) 112, 673 Musolini, Benito (Benito Mussolini) 251, 462 Muzil, Robert (Robert Musil) 137 Najt, Rob (Rob Knight ) v. Kilik, Robert Najtli, Filip (Phillip Knightley) 575 Nauman, Klaus (Klaus Naumann) 267 Nazor, Vladimir 302 Nedić, Milan 25, 367, 471, 472, 473, 476 Neimark, Norman (Norman Naimark) 243, 257, 626, 627, 628, 629, 630, 631, 633, 634, 635, 653, 654, 664, 673, 678 Nejsin, Denijel (Daniel Nassin) 554 Nemanja, Stefan 170, 350, 354 Nemanjić, Dragutin 354, 388 Nemanjić, Dušan 86, 171, 353, 354 Nemanjić, Milutin 170, 171 Nemanjić, Rastko – Sveti Sava 350, 669, 678 Nemanjić, Stefan Prvovenčani 354

708 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Nemanjić, Vukan 354 Netanijahu, Benjamin (Benjamin Netaniyahu) 542 Nikezić, Marko 64, 74, 179, 253, 673, 674 Nilević, Boris 410 Nikson, Ričard (Richard Nixon) 125, 185, 596 Noaj de, Fransoa (François de Noailles) 388 Norijega, Manuel (Manuel Noriega) 333 Novaković, Stojan 45 Njegoš, Petar II Petrović 302, 485, 486, 510, 659, 674 Obama, Barak 267 Oberšal, Entoni (Anthony Oberschall) 243, 244, 245, 246, 247, 650, 673 Obolenski, Dmitrij 344 Obradović, Dositej 486, 487 Obrenović, Dragan (major VRS) 631 Obrenović, Mihajlo 457 Obrenović, Miloš 285 Obrenović, Zoran 99, 102, 279, 280, 291, 293, 294, 295, 299, 644, 673 O’Henlon, Majkl (Michael O’Hanlon) 267, 663 Olbrajt, Medlin (Madeleine Albright) 518, 551, 581 Olkok, Džon (John Allcock) 16, 21, 24, 46, 54, 71, 72, 77, 173, 274, 310, 311, 312, 313, 314, 315, 316, 646, 657 Olman, D. T. (D. T. Allman) 418, 657 Olport, Gordon (Gordon Allport) 111 Omanović, Fata 520 Omerbašić, Ševko 415 Omerdić, Muharem 383, 673 Omerović, Derviš 446 O’Nil, Brendan (Brendan O’Neil) 558 Orić, Naser 281, 340, 546, 578, 631, 632, 644

Oven, Dejvid (David Owen) 209, 240, 419, 545 Pajps, Ričard (Richard Pipes) 495 Palere, Majkl (Michael Palairet) 72, 673 Panić, Milan 130, 209 Paradžik, Ante 70 Paraga, Dobrosav 457 Parenti, Majkl (Michael Parenti) 581 Parsons, Vilijam S. (William S. Parsons) 493, 672, 679 Pašić, Najdan 306 Pašić, Nikola 332, 447, 619, 678 Pauel, Kolin (Colin Powell) 346 Pavelić, Ante 53, 168, 299, 620 Pavković, Aleksandar 61, 78, 93, 280, 289, 290, 292, 297, 298, 299, 300, 301, 309, 310, 317, 320, 325, 326, 327, 341, 604, 607, 610, 612, 614, 621, 622, 623, 638, 644, 646, 653, 674, 689 Pavlović, Dragiša 82 Pavlović, Dušan 594 Pavlović, Ivana 631, 674 Pavlović, Stevan 689 Pelagić, Vaso 363 Peri, Vilijam (William Perry) 339 Perović, Latinka 64, 74, 148, 179, 253, 674 Pertisje, Šarl (Charles Pertusier) 361 Pešić, Desanka 49, 674 Pešić, Vesna 77, 674, 689 Petranović, Branko 34, 41, 50, 52, 54, 55, 60, 61, 63, 64, 68, 71, 75, 94, 95, 674 Petranović, Teofil 363 Petrič, Volfgang (Wolfgang Petritsch) 373 Petrović, Ruža 70, 74, 212, 350, 483, 520, 521, 674 Petrović, Vladimir 263 Pijade, Moše 50, 59, 77, 79 Pikaso, Pablo (Pablo Picasso) 424

Indeks imena 709

Pilger, Džon (John Pilger) 575 Pilipović, Radovan 357, 674 Pinar, Moris (Maurice Pinard) 30, 31, 659 Pinoče, Augusto Hose Ramon (Augusto Hose Ramon Pinochet) 574 Pinson, Mark 349, 351, 658, 665, 672, 675 Pinter, Harold 527, 581, 582 Pirker, Pero 65, 73 Pirson, Džozef (Joseph Pearson) 525 Piterson, Dejvid (David Peterson) 550 Planinc, Milka 73 Popov, Čedomir 280, 281, 282, 283, 284, 285, 286, 287, 299, 601, 644, 675 Popov, Nebojša 663, 673, 674, 675 Popović, Aleksander 458 Porfirogenit, Konstantin 353, 355, 388, 398 Pot, Pol 627 Pouzen, Beri (Barry Posen) 88, 89, 496, 653, 675 Pozderac, Hakija 451 Pozderac, Hamdija 378, 452 Pozderac, Nurija 446 Prazina, Juka Jusuf 408, 411, 489, 546 Pregl, Živko 79 Pribićević, Svetozar 46, 619 Princip, Gavrilo 364, 418 Ptolomej 351 Pucar, Đuro 370, 373 Pudar, Gazela 10, 109, 648, 657 Puhovski, Žarko 568 Pulancas, Nikos (Nicos Poulantzas) 310 Purivatra, Atif 365, 372, 430, 447, 457, 458, 648, 675 Puškin, Sergejevič Aleksandar 486 Putinja, Filip (Philippe Poutignat) 28, 29, 30, 31, 675 Račan, Ivica 255 Radan, Petar 604, 607, 610, 612, 614, 621, 622, 623, 638, 674, 689 Radić, Radmila 451, 675

Radić, Stjepan 46, 47, 49, 90, 252, 298, 299, 447, 539, 619, 661 Radojević, Mira 80, 449, 675 Radović, Dušan 69 Rajan, Linda (Linda Ryan) v. Firedi, Frenk (Frank Fueredi) Rajsmiler, Johan Georg (Johann Georg Reissmueller) 96, 122, 141, 157, 535, 641 Ramet, Pedro v. Ramet, Petra Sabrina Ramet, Petra Sabrina 10, 73, 139, 144, 145, 146, 147, 148, 149, 156, 157, 187, 188, 222, 229, 230, 247, 248, 249, 250, 251, 252, 253, 254, 255, 256, 257, 262, 264, 265, 275, 277, 296, 327, 328, 605, 641, 642, 643, 644, 647, 658, 675, 676, 689 Ramsfeld, Donald (Donald Rumsfeld) 185 Ranković, Aleksandar 52, 61, 67, 68, 69, 269, 271, 304, 305, 307, 339, 370, 373, 375, 451, 488 Rašković, Jovan 88, 457, 619 Raušer, Hans (Hans Rauscher) 96 Ražnatović Arkan, Željko 86, 281, 296, 407, 489, 546, 629, 634 Rebac, Hasan 445 Redman, Majkl (Michael Redman) 182 Redžić, Enver 345, 365, 370, 372, 389, 445, 446, 447, 448, 648, 659, 662, 668, 669, 670, 675 Regan, Ronald (Ronald Reagan) 125, 494 Regin, Čarls (Charles Ragin) 30, 31, 689 Rejndžer, Terens (Terence Ranger) 32, 685 Renan, Ernest 601 Resulbegović, beg Asim 446 Ribentrop, Joakim fon (Joachim von Ribbentrop) 368 Rid, Volter (Walter Reed) 338 Ridlmajer, Andraš (Andras Riedlmayer) 476 Rif, Dejvid (David Rieff ) 413, 423, 491, 544, 649, 676

710 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Rifen, Kristof-Žan (Jean-Christophe Rufin) 585 Rifenštal, Leni fon (Leni von Riefenstahl) 239, 629 Rifkind, Malkolm (Malcolm Rifkind) 181, 182 Risman, Dejvid (David Riesman) 471, 483, 484, 676 Ristić, Pavle 270 Ritter Vitezović, Pavao 486 Rizvanbegović, Ali-paša Mehmed 445 Rizvanbegović, Hamzaga 445 Roberts, Volter (Walter Roberts) 323 Rodenson, Maksim (Maxime Rodinson) 521 Rogel, Kerol (Carole Rogel) 233, 676 Ros-Džonson, Endrju (Andrew RossJohnson) 263 Rosić, Ketrin 476 Rot, Nikola 110, 303, 676 Roudi, Dejvid (David Rohde) 491 Rubin, Džejms (James Rubin) 112 Rubinštajn, Vilijam (Wiliam Rubinstein) 492, 493, 676 Rupel, Dimitrije 101, 102, 623 Ruper, Džonatan (Jonathan Rooper) 581 Rusinov, Denison (Denison Rusinow) 43, 48, 59, 61, 62, 63, 64, 65, 66, 67, 68, 69, 70, 71, 72, 73, 74, 75, 76, 96, 140, 144, 145, 148, 149, 150, 151, 153, 154, 155, 156, 157, 315, 322, 373, 610, 646, 676, 678, 690 Ruzvelt, Frenklin (Franklin Delano Roosevelt) 55 Ruzvelt, Tedi Teodor (Teddy Theodore Roosevelt) 626 Sabalić, Ines 279 Sadković, Džim Džejms (Jim James Sadkovich) 248, 249, 268, 471, 472, 650, 676 Sadović, Velija 445

Said, Edvard (Edward Said) 114, 190, 192, 676 Sakašvili, Mihail 333 Salihagić, Suljaga 445 Salihbegović, Šemsi-beg 446 Samardžić, Miroslav 49, 676 Samardžić, Nikola 263 Samardžić, Radovan 352, 388, 676 Sarajlić, Šemsudin 446 Sarić, Murat 445 Savić, Obrad 190, 660, 666, 671 Sefajer, Vilijam (William Safire) 111, 125, 126 Sel, Luis (Louis Sell) 222, 260, 261, 515, 643, 677 Selimović, Meša Mehmed 407 Selman, Mehmed 517, 677 Sels, Majkl (Michael Sells) 427, 428, 429, 432, 433, 434, 491, 510, 648, 677 Sekulić, Duško 19, 30, 43, 44, 47, 90, 613, 668, 676, 687 Sekulić, Milisav 152 Semlen, Žak (Jacques Semelin) 577, 677 Sigar, Norman (Norman Cigar) 248, 383, 404, 456, 457, 458, 459, 460, 461, 462, 463, 476, 492, 650, 661, 683 Silajdžić, Haris 123, 373 Silber, Lora (Laura Silber) 82, 88, 98, 99, 100, 101, 102, 103, 104, 152, 222, 229, 231, 232, 234, 235, 245, 255, 256, 401, 491, 677 Simić, Jasminka 95, 342, 677 Simović, Dušan 47 Sims, Brendan (Brendan Simms) 94, 95, 97, 112, 130, 180, 181, 182, 183, 184, 185, 186, 187, 222, 263, 264, 266, 277, 478, 479, 480, 481, 515, 525, 560, 643, 677 Siton-Votson, Robert (Robert SetonWatson) 46, 670 Skalnik-Lef, Kerol (Carol Skalnik-Leff ) 598, 599, 678, 691

Indeks imena 711

Skerlić, Jovan 137 Skopljanac-Brunner, Nena 119, 678 Skoukroft, Brent (Brent Scowcroft) 237 Smit, Entoni (Anthony Smith) 17, 29, 31, 678, 684, 691 Smolar, Aleksandar 36, 678 Sokolović, Džemal 187, 678 Sokolović, paša Ferhat 517 Sokolović, paša Mehmed 348, 352, 388, 430, 676 Solženjicin, Aleksandar 236, 413 Soroš, Džordž (György Soros) 131, 132 Soubel, Ričard (Richard Sobel) 122, 123, 130, 276, 678 Spaho, Fehim 445 Spaho, Mehmed 365, 366, 367, 445, 446, 447 Spaho, Mustafa 445 Spaho, Sulejman 445 Staljin, Josif Visarionovič Džugašvili 25, 26, 50, 51, 52, 53, 58, 91, 106, 178, 225, 226, 257, 277, 368, 555, 624, 627, 643, 658 Stambolić, Ivan 77, 82, 225, 459 Stambolić, Petar 77, 307 Stanković, Đorđe 48, 90, 678 Starčević, Ante 360, 487 Stefanović, Đorđe 9, 61, 678 Stepan, Alfred 206, 594, 595, 596, 597, 598, 652, 671 Stepinac, Alojzije 90, 167, 168 Stid, Henri Vikam (Henry Wickham Steed) 46 Stojadinović, Milan 57, 90, 251, 332, 367, 448, 449, 476 Stojanović, Nikola 45 Stojanović, Svetozar 280, 287, 288, 289, 290, 291, 292, 293, 299, 678 Stouks, Gejl (Gale Stokes) 65, 66, 71, 73, 74, 82, 139, 196, 257, 258, 259, 260, 344, 345, 598, 642, 649, 678, 691

Stoun, Norman (Norman Stone) 344, 564, 566, 692 Stref-Fenar, Žoslin (Jocelyne StreiffFenart) 28, 29, 30, 31, 675 Sumbul, Avdo 445 Supilo, Frano 46 Suroi, Veton (Veton Surroi) 588 Sutu, Žorž-Anri (Georges-Henri Soutou) 96, 678 Svrzo, Hadži Hamid 445 Šaćirbej, Nedžib 476 Šahinović, Ekrem Hamid 446 Šarinić, Hrvoje 152, 340 Šatorov, „Šarlo“, Metodije 52 Šaup, Pol (Paul Shoup) 42, 46, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 59, 60, 61, 62, 68, 69, 73, 77, 82, 83, 91, 95, 123, 140, 141, 372, 373, 374, 375, 385, 391, 409, 442, 445, 446, 474, 490, 493, 508, 509, 510, 511, 512, 513, 514, 516, 517, 518, 519, 521, 522, 523, 524, 526, 649, 650, 660, 677, 691 Šefer, Dejvid (David Scheffer) 551 Šej, Džejmi (Jamie Shea) 111 Šeks, Vladimir 87, 457 Šeflin, Džordž (George Gyorgy Schoepflin) 144, 145, 149, 156, 158, 676 Šeremet, Asim 446 Šerić, Ahmed 446 Šešelj, Vojislav 86, 119, 243, 245, 281, 296, 328, 376, 503, 629, 630 Šipers, Pir (Peer Scheepers) 211, 676, 690 Šimac, Neven 650, 666 Šindler, Oskar (Oscar Schindler) 504, 685 Šmit, Karl (Karl Schmidt) 14 Šo, Martin (Martin Shaw) 559, 563, 592, 652, 677 Šolc, Rupert (Rupert Scholz) 534 Šošić, Hrvoje 452

712 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači Šreder, Gerhard (Gerhard Schroeder) 556, 558 Štiglmajer, Aleksandra (Alexandra Stiglmayer) 415, 417, 628, 643, 678 Štrbac, Savo 561 Štrem, Karl Gustav (Karl Gustaf Stroehm) 96, 535, 641 Štrosmajer, Juraj Josip (Josip Juraj Strossmayer) 168, 432 Šubić, Pavle 354 Šušak, Gojko 87, 216, 338, 340 Švandner-Sivers, Stefani (Stephanie Scwandner-Sievers) 276, 690 Tabo, Eva (Ewa Tabeau) 544, 573, 678 Tačer, Margaret (Margaret Thatcher) 37, 153, 181, 344, 475, 559 Tajfel, Henri 32, 110, 111, 679 Tanasković, Darko 458 Taner, Markus (Marcus Tanner) 173, 174, 175, 196, 222, 240, 265, 640, 679 Tatvajler, Margaret (Margaret Tutwiler) 123 Tejlor, Džon Alen Persival (John Alan Percivale Taylor) 21, 679 Terzić, Slavenko 119 Tili, Čarls (Charles Tilly) 92, 679, 692 Timotijević, Milena 10 Tiso, Jozef 598 Tjudor, Henri VIII 171 Tomas, Radžu (Raju Thomas) 58, 97, 300, 320, 321, 323, 324, 327, 333, 341, 644, 645, 646, 679 Tompson, Mark (Mark Thompson) 87, 424, 679 Todorova, Marija 46, 114, 163, 166, 167, 190, 191, 193, 194, 199, 200, 319, 355, 357, 364, 383, 384, 444, 640, 679, 692 Tokača, Mirsad 243, 337, 544, 545, 577 Tomac, Zdravko 255

Tomašević, Jozo 368 Topalović Caco, Mušan 408, 489 Toten, Semjuel (Samuel Totten) 493, 672, 679 Traljić, Ahmed 445 Trejnor, Ian (Ian Traynor) 123 Trevor-Roper, Hju (Hugh Trevor-Roper) 344 Tripalo, Mika 65, 71, 73, 147 Trocki, Lav (Leo Trotzki) 558 Trumbić, Ante 90, 432 Tuđman, Franjo 20, 72, 85, 87, 88, 89, 101, 102, 104, 142, 151, 157, 177, 183, 184, 191, 226, 249, 251, 252, 253, 258, 260, 261, 290, 308, 309, 328, 333, 334, 335, 338, 340, 379, 381, 382, 384, 387, 397, 398, 401, 403, 404, 442, 457, 165, 526, 542, 543, 546, 561, 567, 568, 569, 617, 619, 620, 628, 633, 643, 645, 650 Ugljanin, Sulejman 457 Ujević, Tin Augustin 302 Ulman, Ričard (Richard Ullman) 26, 107, 266, 267, 276, 385, 678, 679 Unkovski Korica, Vladimir 9 Vahtel, Endrju (Andrew Wachtel) 44, 224, 301, 302, 303, 304, 307, 308, 309, 316, 317, 318, 333, 645, 646, 680, 693 Vajsmen, Stiven R. (Steven R. Weisman) 112, 346 Vajt, Kolin (Colin Wight) 498, 661, 680 Valerštajn, Imanuel (Immanuel Wallerstein) 15, 25, 679 Van Dijk, Teun 113, 117, 126, 127, 230, 378, 564, 679 Vans, Sajrus (Syrus Vance) 185, 380 Vasić, Dragiša 368 Vasiljević, Aleksandar 99, 630 Vasiljković, Dragan 489

Indeks imena 713

Veber, Maks (Max Weber) 13, 14, 15, 16, 29, 304, 345, 413, 594, 604, 606, 621, 627, 669, 679 Veljković, Milen 10 Verner, Manfred (Manfred Woerner) 186 Veselica, Marko 67, 72, 457 Veselica, Vladimir 72, 457 Vest, Kornel (Cornel West) 207 Vest, Džon (John West) 186 Vest, Rebeka (Rebecca West) 170, 480 Viktorija (britanska kraljica) 21, 115, 343 Vil, Edi (Eddie Veale) v. Hjum, Mik Vilbi, Piter (Peter Wilby) 98, 195 Vilijams, Ijan (Ian Williams) 575 Vilović, Osman 446 Vilson, Vudrou (Woodrow Wilson) 22, 284, 503, 605 Vin, Frensis (Francis Wheen) 112, 569, 570 Vitezović, Milovan 82 Višnjić, Filip 363 Vlajčić, Gordana 49, 679 Vodak, Rut (Ruth Wodak) 109, 113, 115, 117, 680 Vojinović, Džordž 93, 482 Voker, Vilijam (William Walker) 136, 137, 550, 553 Volfovic, Pol (Paul Wolfowitz) 185 Vratuša, Vera 581 Vučelić, Milorad 588 Vučinić, Vejn (Wayne Vucinich) 61, 445, 679, 687, 692, 693 Vudvord, Suzan (Susan Woodward) 72, 74, 83, 93, 99, 100, 102, 103, 277, 300, 312, 319, 321, 325, 329, 330,

331, 332, 333, 341, 378, 379, 466, 532, 643, 644, 679 Vujačić, Veljko 59, 606, 614, 615, 616, 621, 622, 623, 624, 679, 693 Vujović, Sreten 10 Vukićević, Velja 447 Vuletić, Vladimir 9, 14, 26, 27, 28, 679 Vuletić, Vuleta 99 Vulijami, Ed (Ed Vulliamy) 112, 123, 132, 413, 558, 578, 579, 580, 628, 649, 680, 693 Zildžić, Mehmed 445 Zimerman, Voren (Warren Zimmermann) 82, 100, 105, 237, 267, 338, 381, 399, 465, 514, 515, 536, 680 Zontag, Suzan (Susan Sontag) 413, 544 Zrinski, Nikola Šubić 22 Zrinjski, Mikloš 486 Zulfikarpašić, Adil 234, 411 Zundhausen, Holm (Holm Sundhaussen) 222, 226, 227, 244, 650 Žanko, Miloš 73 Žarkov, Dubravka 422 Žerjavić, Vladimir 369, 370, 373, 488, 573, 680 Žipe, Alen (Alain Juppé) 95 Živojinović, Dragoljub 102, 680 Žunec, Ozren 238, 251, 252, 279, 469, 659 Županov, Josip 154, 156, 157, 677

Summary

The study presents the battle for ideological hegemony between different interpreters and interpretations of the end of Yugoslavia. The sociology of knowledge approach is applied in the study. It is assumed that the interpretation of the disappearance of a country is, at least to some degree, inevitably influenced by the researcher’s attachment to the subject of the research, namely the period of time spent on the research and the value attitude towards it, by his/her social background, as well as by political attachments of an author. General ideological orientation (conservatism, liberalism, radical left and radical right), ethnic and national identity, confessional affiliation, the type of professional experience, even gender perspective, influenced each researcher. The set of issues related to the frame of the conflict of civilisations and the belonging discourses – Orientalistic, Balkanistic and occidentalistic (when certain Serbian or Bosniak conservatives are concerned) – is important primarily due to the fact that in the first two years, until the very beginning of the war in Bosnia and Herzegovina (B-H), this frame, most often intertwined with the cold-war frame and anti-communist discourse, was hegemonic regarding the process of disappearance of Yugoslavia. Roughly speaking, the conflict of civilisation function originally consisted of ideological justification of dismemberment of a state that had previously existed for 70 years, and it was later used by politicians and soldiers of the NATO countries who were against providing military support to Bosniaks. To a great extent, Slovenian and Croatian nationalists found a very convincing story for the Catholic Demo-Christians of Europe, which was particularly used by German Demo-Christians, led by the Christian Social Union of Bavaria (CSU) to ideologically justify the breaking up of the Socialist Federative Republic of Yugoslavia (SFRY). However, when B-H received international recognition, the frame of the conflict of civilisations and the belonging discourses were not functional any longer from the point of view of maintaining this political community. On the other hand, the argument of “ancient hatred” (Kaplan 1993), based on the conflict of civilisations frame, was overused, but with the aim of avoiding military intervention of the USA and NATO in the Wars of Yugoslav succession (Hansen, 2006). However, the major powers had a need for as convincing as possible justifications of recognising B-H in the light of the war following the very


recognition. In addition, the application of the aggressor-victim frame and the use of humanitarian-imperialistic discourse which, referring to humanitarian reasons and the need to “punish the aggression of Serbia”, justified further existence of NATO and its involvement in deciding on the outcome of the Wars of Yugoslav succession.

The conflict of civilisations frame and its critics The conflict of civilisations frame and the Balkanistic discourse were unacceptable to Anglo-American thought when the authority of knowledge was to justify the recognition of multinational B-H and criticise insufficiently aggressive policy of the Republican Bush senior administration towards Serbs during the war in B-H. Beside that, the frame and discourse were unacceptable to the authors who were, by either their birth or their marital and professional connections in a close relation with the Balkan, but lived in the West for years. These critics mainly oriented towards post-modernism were against injustice and untruthfulness of the established ideological hegemony of the Balkanistic discourse, based on the superb power of the NATO and the EU countries. The critics clearly recognised the defence of specific interests hidden by such a way of presenting the reality of the territory of former Yugoslavia. Such criticism by Maria Todorova (1998), Milica Bakić Hayden and Robert Hayden (2006; 1992), Vesna Goldsworthy (2003; 1998) and Tomislav Longinović (2003), as well as other Balkan anti-Balkanists, would actually reveal that what was hidden under the surface of their scandalisations over “atrocities” were some deeply rooted phantasms of the “civilised Western (wo)man“ who suppressed his or her aggressive impulses under the gossamer of civilisation. These impulses, not so long ago prevalent in his ancestors, now came to the surface in the form of voyeurism. As a result, Western public glorified the accomplishments of war reporters and travel writers such as Robert Kaplan (2004; 1993), Misha Glenny (2002; 1992), Tim Judah (2003; 2002), Marcus Tanner (2001), led by the “passion towards the Balkan”. There is also another school of critics of the conflict of civilisations and Balkanism – Stef Jansen (2005), Ger Duijzings (2005), Chip Gagnon (2004). This school particularly focused on the deconstruction of nationalism as a discourse – nationalism among the very South Slavs and among the Western researchers of the disappearance of Yugoslavia. However, being led by the ideology of the left social-democracy (which is critical of nationalism and imperialism), they criticised the Balkanistic discourse and the idea that cultural or national differences were an obstacle in attaining multi-national political communities. Intellectually consistent, they applied such an attitude towards all multi-national and multi-ethnic political communities – Yugoslavia, B-H, or Kosovo, trying

Summary 717

not to see “bad guys” only in Serbs, but also trying not to demonise all Balkan nations, typically done by those applying the conflict of civilisations frame and Balkanism. However, it seems that the passion for deconstruction and fighting against hegemony of the Balkanism and nationalism, would also occasionally lead them to their own barely sustainable constructions related to the reality of Yugoslavia and its successor-countries, since anti-nationalists in Serbia and Croatia and the syncretic identities in Kosovo are exceptions of the nationalistic rule, and the nationalistic conflict is much closer to the reality than to a myth. Frames and discourses may ideologically justify or challenge power relations. Ideological hegemony related to the end of Yugoslavia was established by Anglo-American and German journalists, theoreticians and intellectuals in accordance with the interests of maintaining and establishing respectively desirable political power relations, primarily position of the USA as the global power, and Germany as a new regional power. When the issue of the end of Yugoslavia is concerned, what happened was that in the first phase the USA let the European Community deal with the problem, and within the European Community Germany was proved to be the strongest, as it imposed its will on its partners in the EC despite the initial resistance of the UK and France. While Germany was calling the tune, the conflict of civilisations and the Balkanistic discourse were ideologically dominant, most often combined with the cold-war frame and anticommunist discourse spread by journalists. These included Johann Georg Reissmueller (1992) a co-publisher of the German big-business daily Frankfurter Allgemeine Zeitung, and Viktor Meier, a columnist of the same daily (1999, 1995), as well as the late journalist of the Bonn conservative daily Welt, HTV (Croatian Broadcasting Corporation) and Vjesnik (the leading Croatian daily) – Carl Gustaf Stroehm. The function of these frames and discourses was in the ideological justification of the breaking up of Yugoslavia, that “Balkan Babylon” (S.P. Ramet), “an artificial creation”, because, one can conclude from the conservative German newspapers, democracy-loving Catholics cannot live together with orthodox Christians inclined towards communism (Bakić, 1999; 1998).

The conflict of civilisations and the Balkanism vs. aggressor-victim and humanitarian imperialism The USA political elite became, over time, concerned with the excessive strengthening of Germany and a consequential possibility of shelving the NATO alliance by establishing a new “European army” independent of NATO. That is why the USA took the initiative by the subsequent recognition of B-H. Now inadequate, the conflict of civilisations frame was gradually being pushed out by the aggressor-victim frame and the humanitarian-imperialistic discourse.


The upholders of Serbo-centric hypothesis described the “disintegration of Yugoslavia” as the sole or primary result of the actions of Slobodan Milošević and other promoters of Serbian nationalism. What is especially interesting is the fact that British journalists, by writing papers with academic pretensions (Malcolm, 1998; 1994; Bennett, 1995; Glenny, 1992), achieved not only to become indisputable authorities in Anglo-American public when the countries of former Yugoslavia were concerned, but also often became university lecturers in the field of history of Yugoslavia at reputable universities around the world. This fact is, from the aspect of the sociology of knowledge, very important, as it indicates that the world of journalism and the academic world can be connected and often intertwined. As a result, the journalistic and academic discourses, being united by a moralizing approach, also became connected and intertwined, and the boundaries between the two kinds of discourses subsequently became rather blurred when it came to the topic of Yugoslavia. Academic explanations were often marked by superficiality of journalists, historical analogies and too ardent phrases aimed at attracting publicity. Quite often, a tendency towards moralizing approach replaced a need of analytical research. Besides, it is noticeable that certain upholders of Serbo-centric hypothesis, framed by the aggressor-victim frame and expressed through the humanitarian-imperialistic discourse, had initially framed their thought on Yugoslavia by the conflict of civilisations frame, expressing it through the Balcanistic discourse (Ramet, 2006; 2005; 1992). It is also interesting to note that the Cold-war frame and anti-communist discourse directed against Slobodan Milošević, expressed in the work of American liberal doyen of SouthSlavic studies Gale Stokes (1993) in its clearest sense, was often intertwined with the previously mentioned frames and discourses. If Ramet, a doyen in the area of research of Yugoslavia, is taken as an example, a somewhat typical evolution of thought on Yugoslavia can be followed. First, at the very beginning, Balkanism was being used within the conflict of civilisations frame when explaining the conflicts in Croatia and Slovenia, which was combined with the cold-war frame and anti-communist discourse (Ramet, 1992; 1996). After that, the aggressor-victim frame and humanitarian-imperialistic discourse was being applied on all the Wars of Yugoslav succession, occasionally criticising, unconvincingly, the Balkanistic discourse and the conflict of civilisations frame (Ramet, 2006; 2005), since there was a need to justify one’s own change of seemingly discordant frames of presenting the reality, without making it sound like justification, but presenting it as a desired evolution of scientific thought. Ironically, there is some truth in the claim of logical evolution, but the evolution of ideological thought with exceptionally socially integrative function in non-communist and not-Orthodox societies: Orthodox Christians

Summary 719

are more inclined towards communism than Catholics, therefore choosing an authoritarian communist in elections. And, since communists are evil and dangerous for the whole civilisation, they invade their Catholic and Muslim neighbours, thus jeopardising the peace and “young democracies”. Therefore, the combination, strange at first sight, of confronted frames and discourses can be understood from the point of view of the sociology of knowledge. Since these frames and discourses are deeply rooted in the conservatives and liberals from various countries in the “West”, and the aggressor-victim frame generally in the world cultures, it is not difficult to understand that such simplifications, even misrepresentations of the end of Yugoslavia and the Wars of Yugoslav succession, were easily accepted not only by a wider public, but also the academia. Conforming to the Serbocentric hypothesis is also visible in those who approached the research of Serbia without prejudices, striving to discover what had driven them towards the “breaking up of Yugoslavia” and “invading their neighbours”. Such, basically valuable researches of A.H. Budding (2004), E. Gordy (2001) and N. Miller (2002; 1999) were initiated to a great degree in the aim of understanding the behaviour of Serbs in the 1990s, which was a priori qualified as nationalistic and aggressive. The fact that, with the exception of the studies by John Fine and Jill Irvine on Croatian nationalism (Fine, 2006; Irvine 1996837), no other researches exclusively devoted to non-Serbian nationalism in the territory of former Yugoslavia are known by the author of this paper (studies complimentary of Albanian nationalism are deliberately excluded), attests that almost solely Serbian nationalism was noticed as worth the attention and research. The above-mentioned valuable studies explicitly adopt the attitude which corresponds to the aggressor-victim frame, although doing so briefly and in the introduction and the conclusion. However, it should be said that Budding and Miller, in their more recent researches, moved away from the Serbo-centric hypothesis. Finally, it should be noted that some of the upholders of Serbo-centric hypothesis, e.g. Sabrina Petra Ramet, Brendan Simms (2003), Daniele Conversi (2003; 2000; 1996), Matijaž Klemenčić (2009), were impelled to stand up to the criticism of German policy in the breaking up of Yugoslavia. The criticism was being heard in the British public, especially by Lord Carrington who complained that Germany had undermined his peace 837 The research by Irvine was ordered by the National Council for Soviet and East-European research, and was funded by the State Department, obviously after successfully concluded Croatian military operations Bljesak (Flash) and Oluja (Storm), most probably in order to see what changes would an extreme Croatian nationalism be able to cause in the American foreign policy towards the Balkan.


endeavours and efforts to find a comprehensive agreement for the whole region of Yugoslavia prior to recognising certain republics, which push B-H in an impossible situation. Indeed, the hypothesis that Germany, if not being the main, than being one of the leading destroyers of Yugoslavia, is nowadays rarely maintained838. Contrary to that, Serbo-centric hypothesis is indisputably hegemonic, almost having no prominent rival. Those who do not completely agree with it, offering multi-factor analyses of the disappearance of Yugoslavia, often, at least to a degree, conform to it, especially when the role of Slobodan Milošević is concerned. Milošević certainly belongs to the most besmirched political leaders in Europe, which is justified only to a degree, having in mind that the reputations of Franjo Tuđman or Alija Izetbegović have not been nearly so questioned. The name of Slobodan Milošević is linked to Hitler and Stalin (Bennett, 1995; Sell, 2002; Ramet 2006) routinely by the way of historical analogy and discourse strategy of personalisation, in order to make Serbo-centric hypothesis more plausible. Beside the discourse strategy of personalisation, the discourse strategy of demonisation (Gow, 2003; 1997; 1992) is also widely used. Certain feminist authors, following Roy Gutman (Alison, 2007; Bracewell, 2000, 1996; Allen, 1996; Stiglmayer, 1994) and finding rapists almost solely on the Serbian side and victims on the Bosniak or Albanian side, had an active role in the strategy of demonisation. Besides, the studies of authors challenging the hegemony of Serbocentric hypothesis are most often not particularly cited, with the exception of Susan Woodward (1995), and to a degree the studies of John Lampe (2000) and Lenard Cohen (2001; 1993). This fact is especially important having in mind that it was an event which happened more than fifteen years ago, and that nine years ago NATO bombed Serbia, which was greeted by the major part of intellectual elite in the West, especially the liberal one, regardless of the illegality of bombing, thus merging the understanding of the disappearance of Yugoslavia with the imperial interests of the global hegemon and mainly regretting that the bombing had not happened earlier. Simply, the anti-Serbian campaign in the media and academia lasted for about ten years with varying strength, making it very difficult to dent the established ideological hegemony in international media and academic community even after the death of Slobodan Milošević. Moreover, certain international legal institutions, such as the ad hoc International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia showed bias in its work, to the disadvantage of victims and to the advantage of the reasonably accused of the most serious war crimes, such as Naser Orlić and Ramush Haradinaj. 838 German political scientist from Duisburg, Heinz-Jürgen Axt convincingly showed the involvement of Germany in the breaking up of SFRY (Axt, 1993).

Summary 721

However, if there is an anti-Serbian Serbo-centric frame of presenting and explaining the disappearance of Yugoslavia, there is also a Serbian nationalistic Serbo-centric frame which could be named the victimaggressor frame. According to the latter, the role of sinless victims is reserved for Serbs, with the aggressors being “the West”, “Europe”, “the NATO” and the “secessionist republics”. The discourse strategy of self-victimisation was being used, and the malignant results of Serbian nationalism negated, kept back or justified as the response to the aggression of others (Popov, 2007; Ćosić, 2004; Ekmečić, 2000; Marković, 1994; Mitrović, 1994; Obrenović, 1992). As for the foreign authors, a Russian historian Elena Guskova (2003) was closest to the application of this frame. It can be said without exaggeration that Guskova, an Orthodox Russian was inclined to Serbs in the degree Sabrina Petra Ramet, a Catholic Habsburg admirer was inclined to Croats. Both authors were also led by defending and justifying national interests of Russia and the USA respectively, making the attitude of both doyens in the research of the “Slavic South”, despite their explicit intention to be unbiased and objective, biased towards the enemies of their favoured nations. However, beside the studies that had a socially integrative function as the primary one, there are those which enrich the knowledge of the end of the SFRY and consequent wars. These studies include the works of Jasna Dragović Soso (2004), John Lampe (2000), Mihajlo Crnobrnja (1996), Lenard Cohen (2001, 1995, 1993), despite the fact that these authors give a deterministic advantage to the internal factors over the external ones. On the other hand, the author of this study is probably closest to Michael Mann (2005), Raju Thomas (2003), Susan Woodward (1997), Aleksandar Pavković (2008) and Mladen Lazić (2005, 1994). The difference is in the fact that the author hereof does not attach as much importance to the economic determinism on the one hand and authoritarianism on the other, as done by Woodward and Lazić (2005) respectively. The fact that “Serbian perspective”, to which the influence of foreign factors in the breaking-up of Yugoslavia is quite clear, is shared to a degree by the extreme leftists in the West and an Indian author, Raju Thomas (who especially dealt with the problem of disappearance of Yugoslavia) leads to the conclusion that having a certain position in the global world opens up a perspective for realising the importance of external factors in the process of disappearance of Yugoslavia and its ultimate breaking-up. Those who were directly affected by the actions of external factors in this process are existentially open to the understanding of meaning and significance of a certain factor and its acting. Moreover, there are those who are ideologically prepared to see the injustices of capitalism and imperialism – with the extreme leftists (Chomsky, Herman, Chandler, Johnstone, Chossudovsky and others) being the best prepared in that respect and being able to easily


recognise negative influence of external factors in the process of breaking up of Yugoslavia. The same might be valid for the scholars coming from other non-Western and non-Muslim countries, e.g. Raju Thomas, who perceive imperialistic behaviour of the leading western powers, and possibly have an extremely positive value attitude towards Yugoslavia due to the former non-alignment movement membership. Thomas, for instance, realised that India would, as a multi-ethnic and multi-confessional country, be in a similar danger of being partitioned if it were not for its nuclear weapons and a significant military and economic power emanating from its numerous young and ever more educated population. The point of view to a degree depends on the national identity and ideological “observation point”, since political elites and the citizens of Belgrade, Zagreb, Sarajevo or Knin have different perceptions of political personalities, e.g. Slobodan Milošević versus Franjo Tuđman; Helmut Kohl and Bill Clinton. Some of them sing “Danke Deutschland”, put up monuments to Genscher and name streets after German politicians, while the others talk about “The Fourth Reich”. While Serbian nationalists indubitably misinterpret the German role in the European political life, it is probable that both Serbs and Croats correctly recognised the one playing the key role in attaining or thwarting their nationalistic aims. It would be illusory to expect that an average scholar can to a more significant degree overcome cognitive limitations stemming from ethnic or national identity or understanding national and imperial interests. Indeed, if ethnic bias was visible in the writing of an undoubtedly talented and prolific historian such as Ivo Banac during the 1990s, it comes as no surprise that it was present in a relatively large number of American-Croatian or American-Serbian authors. It cannot be a coincidence that Dejan Jović (2003), a gifted scholar, a descendant of a mixed Serbian and Croatian marriage, saw the strengthening of the federal state as the guarantee of its survival and existential security. Mixed-marriage children lost the most, save victims and their families, with the disappearance of Yugoslavia. They lost their country, and were forced to come down in favour of the country of one of their parents, or not to consent to such a division and live as stateless persons. Some kind of identity crisis is inevitable, even when they do not express it, or claim that the disappearance of Yugoslavia means nothing to them. Likewise, it can be no coincidence that Vachtel (2001), a Jewish liberal intellectual and American patriot, and Raju Thomas (2003), an Indian patriot and supporter of multi-ethnic societies, saw in dismemberment of Yugoslavia a would be bad example. Certainly, beside the national identity, ideological orientation also plays an important role in evaluating different factors that contributed to the breaking up of Yugoslavia. For example, there was a pernicious influence of what Jović named “Kardelj’s concept” of Yugoslavism, that is, “confederalisation

Summary 723

of a federation” at the institutional level and the cessation of promotion of Yugoslavism in cultural policy and in the public. That pernicious influence was noticed by Jović due to the fact that such a concept was characterised by the weakening of the federal state; Vachtel noticed it due to the fact that it disabled the development of Yugoslavism as a cultural basis which would cement a multi-ethnic but unified national state – which was an ideal understandable to an American liberal intellectual. Rusinow in the 1970s (1978) and the 1980s (1985), Burg in the 1980s (1986) and Allcock (2000) as Anglo-American liberals who were at the same time Yugoslavophils, as well as Vojin Dimitrijević, a Serbian left liberal in the mid-1990s (1996), noticed it since they saw that nebulous leftist legal norms laid down by the 1974 Constitution and the Law on Associated Labour (1976) would have a catastrophic influence on the appearance of blockade of decision-making at the federal level and the influence on the efficiency of economy, and the consequent growth of the already present nationalism. Beside Jović’s and Vachtel’s approach to Yugoslavism and Yugoslavia, there were other authors whose explanations of the disappearance of Yugoslavia significantly deviated from the ideological hegemony, in terms of deflection from the conflict of civilisations frame and the cold-war frame or the Serbo-centric hypothesis, that is, aggressor-victim frame. These authors, without an exception, clearly recognised either necessary or sufficient conditions for the disappearance of Yugoslavia which remained mainly unnoticed to the Serbo-centric hypothesis. Some, such as Raju Thomas and Aleksandar Pavković (2008; 2002; 2001; 1998), also recognised and clearly expressed the conclusion arrived at by the author of this study. In a word, it was the fact that nationalistic rivalries of Serbs and Croats posed necessary conditions, and the interfering influence of major powers aimed at breaking up of Yugoslavia were a sufficient condition of its disappearance. Others, such as Mihajlo Crnobrnja, very shrewdly, carefully and in an unbiased manner analysed domestic nationalisms, recognising the necessary conditions of the end of the SFRY, while at the same time considering external factors very important but not crucial, probably also due to the awareness of the fact that an intellectual coming from Yugoslavia must first deal with internal weaknesses of the society in order to estimate the external ones more objectively. Besides, complaints against the injustices incurred from outside in fact ideologically hide the responsibility of internal factors, politicians and nationalistic intellectuals in the first place. These factors probably prevented the sophisticated Serbian diplomat from arriving at analytically correct conclusion on the necessary and sufficient conditions of the disappearance of Yugoslavia. In other words, the pronounced feeling of responsibility of the Serbian anti-nationalistic intellectual who has an ethical duty to be critical towards the existing unjust actions being done on his


nation’s behalf towards the members of other nations, could have posed a cognitive obstacle in recognising sufficient conditions of the disappearance of Yugoslavia. As for the American diplomat Lampe, his national identity, and, possibly, his service in the US diplomacy, prevented him from noticing the perniciousness of the US influence in the process of the SFRY disappearance. However, contrary to the majority of authors from the English speaking world dealing with Yugoslavia in the 1990s, his sympathies for the subject of his research to which he dedicated decades of his prolific work proved to be sincere and strong. In relation to that, it should be noted that those who had been researching Yugoslavia for a period of time – with the exception of those such as Ramet – were more inclined towards Yugoslavia than the “upstarts” developing the interest in Yugoslavia in the 1990s. It can be linked to the cold-war context in which the former, being young researchers at the time, wrote their first studies on Yugoslavia. The international context, back then, favoured the maintenance of Yugoslavia as a virus in the socialist block, and their relationship towards Yugoslavia was, from the very beginning, very positive. The above mentioned sympathies enabled this reputed liberal economic historian of the Balkan to carefully measure the responsibility of the internal factors for its end. Nationalism was in an unbiased manner noticed in various actors, the same way crimes committed in the name of the nation on all sides were.

Is Bosnia and Herzegovina comparable to Yugoslavia? British imperialistic Disraeli-type conservativism pushed Noel Malcolm (1998; 1994) to accept and strongly express the Serbo-centric hypothesis in two extremely influential Islamophilic books on B-H and Kosovo. In the tradition of British conservative imperialism, the Ottoman Empire posed a wall against nationalism of Orthodox nations of the Balkan that could otherwise serve Russian imperial interests (Ković, 2007). A mixture of Serbian nationalism and communist ideology, at least the way Malcolm perceived it, predetermined Slobodan Milošević for an enemy of the strongly anti-communist oriented. What made Malcolm expert on the Balkan were his ability to work hard in various archives and knowledge of the Balkan languages. However, being a journalist influenced his academic work as well, resulting in a visible usage of discourse strategies and rhetorical tools, most often used by columnists and editorial writers in producing studies with scientific pretensions. These discourse strategies include the strategies of passing over in silence, personalisation, as well as a rhetorical tool of “social normalisation

Summary 725

of personal models”. At first, these strategies and tools were in newspaper articles framed by the cold-war frame and anti-communist discourse (Bakić, Pudar 2008; Malcolm 1991), but also the Balkanistic discourse in the conflict of civilisations frame, and, most often, the aggressor-victim frame with the belonging discourse of humanitarian imperialism. The combination of all these frames bears witness to the fact that it was, primarily, a non-academic, even propagandistic motivation of ethnisation of headsmen and victims. In the studies researching the process of disappearance of Yugoslavia, the degree of ideologisation is generally very high. Nevertheless, even when we have that in mind, the degree of ideologisation in the approach to the war in B-H as a part of this process intentionally singled out proved to be proportionally higher. Here, the socially integrative aspects, almost completely overshadowed the cognitive aspects of social science. B-H was “constructed” into an imagined multi-ethnic “modern community of citizens”. Neglecting to a higher or lower degree the fact that B-H was a part of a wider multi-national community of SFRY, and that the ties between the three nations in B-H with the national communities in Serbia and Croatia are ramified and strong – many people having close relatives in Belgrade or Zagreb, in Vojvodina, Slavonija and Sandžak (the region of Raška) – a significant number of authors, as a rule, considered B-H to be a country in its own right which had existed for centuries, but almost in a vacuum. Therefore, the discourse of many authors, to a higher or a lower degree, coincided with the discourse of various versions of Bosnian or Bosniak nationalism, sometimes even with the aspirations of Croatian nationalism of liberal orientation. The authors expressing Islamophilia also showed a tendency of identifying themselves with the liberal Bosniak version of the desirable vision of the future (Filipović, 2003, 2002; Bojić, 2001; Purivatra, 2001; McCarthy, 2000, 1996; Baudrillard, 1996; Sells, 1996; Bringa, 1995). Regardless of the above differences, which can at a certain historical moment be very important, they agreed on the frame of presenting B-H reality and discourse being applied: as a rule, it was the aggressor–victim frame and the highly sanctimonious humanitarian-imperialistic discourse which comprised the discourse strategies of victimisation of Bosniaks (and Croatians) and demonisation of Serbs, with a frequent application of historical analogy of Serbs with Nazis, Bosniaks with Jews, and the policy of Western countries, especially the UK and the USA with the policy of appeasement towards Hitler prior to WWII. Only sporadically, among the authors of Croatian origin, did the Balkanistic discourse surface, slightly more openly than the well-concealed Orientalistic one. The majority of these authors entered the research of the territory of former Yugoslavia in general, and B-H in particular, without any prior research experience on the issue whatsoever. However, historians John Fine (2003; 1996; 1994) and Robert Donia (2006, 1994), as well as political scientists


Steven Burg and Paul Shoup (1999), and to a lesser degree Tone Bringa (1995), a Norwegian anthropologist who carried out a research on Bosnian village before the war, certainly pose an exception to the rule. Beginners in researching B-H found their motivation for the research solely in the pictures of atrocities (the above mentioned authors, also, found motivation in the atrocities themselves, but not solely in them) which they witnessed by watching TV or going to B-H as journalists or on humanitarian tasks. These pictures led them to conclude that “something had to be done”, where the “something” most often related to bombing Bosnian Serbs, even Serbia itself. This is how they ventured into writing an “instant history” (Stokes et al, 1996) in order to make their own contribution to understanding, on the one hand, of the situation in B-H, and awakening the academia and the wider public on the other – all in the aim of mobilizing public opinion to influence the governments of western countries to “do something”. Having in mind these aspirations, it should come as no surprise the fact that, due to their sympathies towards the side they deemed the victim in that conflict – the Bosniaks, they started identifying themselves with the Bosniak demands, and seeing everything that the Bosniaks demanded as legitimate. At the same time they represented the demands of Bosniak opponents, whom they qualified and represented as aggressors, sometimes even as genocidal non-humans, as unjustified. Since the very early phase of the war, only a few months since its onset, there appeared in the media a story on concentration camps in B-H839 (Gutman, 1993; Vulliamy, 1994; Rieff, 1996), and it, to a great extent, influenced the perception of Serbs as new Nazis, and Bosniaks as new Jews. Moreover, the media attention Sarajevo was exposed to contributed, undoubtedly, to the sympathies of the West for the tormented and suffering citizens of Sarajevo. Through the metonymic mechanism, this sympathy transferred to all Bosniaks, since they were relatively urban and secular Muslims, at the same time white and monogamous, not banning alcohol, and not imposing headscarves on their women. It was the very picture that the Westerners would like to see in their societies facing difficulties in the integration of Muslims. Such a picture of Bosniaks resulted in understanding B-H as a special multi-ethnic and successfully modernised country, since it had an extreme importance for the socially integrative function of social science in the societies in the West. Those who would question such a desirable vision of the society brought themselves into the position of being an enemy of “the West”, that is to say the “civilisation” itself, and the position of being an international pariah. Those challenging such a picture of Bosniaks were principally 839 Liberal mass media in Anglo-American world, such as The New York Times, The Washington Post, The New Republic and The Guardian seemed to lead the way.

Summary 727

the Serbian side in the conflict, and to a lesser degree the Croatian as well, since the latter would present their tactical manoeuvre of supporting independence of B-H as a strategic commitment. It all resulted in the phenomenon of “Balkanisation of Serbs”, namely the phenomenon according to which it was politically incorrect to apply the Balkanistic discourse towards all nations of the Balkan, except towards Serbs (Hansen, 2006). It also meant a profuse usage of the holocaust discourse, as one of the sub-discourses of humanitarian imperialism within the aggressor-victim frame. It is paradoxical that the war in B-H was used in the majority of cases for an explicit or implicit ex post facto explanation of the Wars of Yugoslav succession on the whole (Zundhausen, 2009; Shaw, 2007; Kaldor, 2005; Gallagher, 2004; Hastings, 2003, 1999; Oberschall, 2000; Hechter, 2000; Cohen Ph., 1996a, 1996b; Ali, Lifschultz et. al, 1993). Since Serbs were recognised as the aggressors in B-H, they had to be aggressors in Slovenia and Croatia as well. In such a way, the process of disappearance of Yugoslavia was being significantly simplified. The “aggression” by Serbia, Slobodan Milošević and Serbs in general, led by their “genocide” Kosovo myth and its elaboration in Gorski vijenac (“Mountain Wreath”) (Anzulović, 1999) and in other intellectual products of Serbian intellectual elite (Grmek, Gjidara, Šimac, 2002), particularly the “Serbian Academy of Science and Art Memorandum”, was accepted by a large part of the Western public, even the academic one, as unquestionable. Academic propagandists on the Croatian side in particular tended to use this fact in the aim of victimisation of Croats, alongside Bosniaks. Some of them did it in a more subtle and more intelligent manner (Banac, 1996a; 1996b; 1993; 1992; 1990; Lukić, Lynch, 1996), while some of them rather bluntly (Magaš, 2003, 1993; Hoare, 2003; 1997; Grmek, Gjidara, Šimac, 2002; Anzulović, 1999; Meštrović, 1996; Sadkovich, 1996; Cigar, 1995). Serbs were, at the same time, demonised, and occasionally, dehumanised. Such an approach was, understandably, simplified to an extreme, since it neglected the ideology and the actions of other actors in the process of the SFRY disappearance. It was used to exonerate those actors who performed one-sided acts of secession – Slovenia and Croatia. The latter, encumbered with the WWII Nazi burden could not wish for a better opportunity to legitimise its contemporary nationalistic aspirations, which resulted in the engagement of Croatian authors, especially the liberal opponents of the Franjo Tuđman regime, in the demonisation of Serbs and victimisation of Bosniaks, Croats and B-H. It was their contribution to the justification of Croatian nationalism. Such one-sidedness would, at best, enable somebody to find out something about negative aspects of Serbian nationalism, and, at worst, it would present one nation, Serbian, as an embodiment of the Evil, and its rivals an embodiment of the Good. Unfortunately, cognitively unproductive Manichaean approach marked the great majority of works of this group of researchers.


The studies that contributed the most to understanding of the B-H reality were the studies of the authors who had been researching the history of Yugoslavia for a long time, particularly Burg and Shoup, and, to a significantly lesser degree, seasoned historians of B-H, John Fine and Robert Donia. The former were less under the influence of a moralizing approach, mainly avoiding the ready-made frames of presenting the reality, although they would, from time to time, fall victim to the influence of the conflict of civilisations frame and the aggressor-victim frame. The latter were, on the other hand, under a rather strong influence of the aggressor-victim frame, which hindered more important cognitive contributions, especially during the 1990s (Donia, Fine, 1994). Later on, when the wars were over, especially after 2000, when Serbia slowly and painstakingly started pulling itself out of the position of an international pariah, these two authors wrote some interesting “heretic” works which, in Fine’s case, even bring into question some of his own conclusions from the 1990s (Fine, 2003). By the same token, what should be emphasised in this context, is an inventive linking of the theory of international relations with the criticism of the Balkanistic discourse and “genocide discourse” which was proposed by Lene Hansen, a Danish professor of international relations and a critic of the discourse. Finally, what should be noted is the research of a French sociologist Xavier Bougarel (1996), published during a flood of hysterical works on Yugoslavia generally and B-H in particular, which were academic only by their titles. Publishing a quality study on B-H at that very time, and being at the same time a relatively unknown in that area of research, was a reliable proof that the researcher possessed, beside undeniable scientific qualities, an exceptional intellectual honesty and nonconformist orientation. Unfortunately, it was an exception, and up to the moment of writing this very paper, not translated into English.

A leftist challenge to ideological hegemony on the end of Yugoslavia An analysis of the works of libertarian leftists (Chomsky, 2000; Herman, 2008; 2007; 2001; Johnstone, 2001) showed that they, although critical of the regime of Slobodan Milošević to a higher or a lesser degree, were more benevolent towards him than towards other individual actors in the disintegration of Yugoslavia. Moreover, although they were more or less aware of internal contradictions of the SFRY, they gave a dominant causal significance to external factors of the breaking-up of Yugoslavia: Germany, Vatican and Austria in the first phase of the process – namely until the recognition of Slovenia and Croatia by the EC on 15th January 1992; while in the second phase that began

Summary 729

with the B-H referendum on independence, they started accusing the USA and the EC of the blood-shedding end of former Yugoslavia. The leftist critique of the ideology of the most powerful actors of international policy is mainly, in its general outline, fair and just. In other words, hegemonic interests of leading countries and their alliances in the world were clearly recognised. Moreover, American imperialism, brought into connection with the capitalistic global system, was recognised as the very material power that drove the battle for ideological hegemony. The cooperation of SouthSlav actors in the process of disintegration of Yugoslavia with the imperialistic ones was also recognised, as well as ideological similarities which explicated and justified that cooperation. However, there are significant cognitive limitations to this criticism caused by the fundamental contents of the ideology it stems from. First of all, due to the opposition to the foreign imperial policy of the USA, there was a tendency, the most prominent in the writing of Edward Herman, to dispute everything claimed and supported by the USA simply because it was claimed by the USA. It may even be claimed that the leftists could, from time to time, betray the ideals of humaneness for the sake of defying American imperialism. It seems that it was mostly the case with denying the claim that there had been a crime of genocide nature in Srebrenica. The bias of the leading global politicians and the mass media should certainly be analysed and criticised, but not at the expense of analysing and criticising the behaviour of those with whom the author is closer ideologically or ethnically related. Libertarian leftists, however, use the aggressorvictim frame, similarly to their rivals among left liberals (some of which, such as Magaš and M. A. Hoar and Martin Shaw, used to be Trotskyists) and social democrats, with the only difference in actors changing their roles. While among the majority of left liberals, Serbs were the executioners, and all others in the territory of former Yugoslavia the victims, according to libertarian leftists, Serbs were the victims, and Americans and Germans – the beheaders. Therefore, the frame is the same, but the roles were differently cast. In both cases, deviations from reality tended to be considerable. Certainly, the behaviour of the most important and powerful political actors should always be subject to a more stringent analysis and criticism than the behaviour of the small ones, since their actions are often carried out in a very narrowed manoeuvring space. Having that in mind, what is worrying is a tendency of researchers from the academia in powerful states and at affluent universities to give more attention to the crimes of micro-criminals defying the will of macro-criminals. However, it should not distract the attention of the researchers from smaller and poorer countries and universities who tended only to focus on injustices elsewhere in the world, neglecting the injustices members of their own nations did to neighbouring nations.


It is necessary, therefore, to research the wholeness of social relations at the global level, at least in the extent in which one’s own society is at the same time a participant and the outcome of global developments. Only in such a way it is possible to escape the dangers of provincialisms and imperialisms in social sciences and humanities.

Comparative historical research Comparative historical research, if performed in a historically sensitive and methodologically correct way, except for their enabling an escape from provincialism, should also discover conditions necessary and sufficient for the appearance of a social phenomenon. Having that in mind, the disappearances of multinational federations are their legitimate subject of research. The researches with such ambitions performed so far have not been of comparative historical as much of comparative institutional nature. Comparative research of the institutions is certainly necessary if one wants to arrive at the conclusions regarding the consequences that institutional design can have on the functioning and disappearance of certain states, but it is not enough. What is also necessary is making wider and more complex comparisons of the historical heritage and political culture in order to introduce the factors of long duration into the analysis. If one restricts oneself to comparative institutional analysis of political and election systems (Stepan, Linz, 1992) or socialist ethno-federations, then the influence of systemic factors of medium duration can be best estimated, even the influence of the short duration factors to a certain degree, since they stem from the medium-duration ones. However, the influence of the long duration factors in that case remains outside the research focus, and it is the main shortcoming of the otherwise valuable researches by Valerie Bunce (2004; 1997) and Beverly Crawford (1998a, 1998b, 1998c). The advantage of such works is in the fact that the researcher in such a way can most easily check if the secondary resources are worth the trust, since the warnings on the possible or probable negative consequences of an institutional design in the future are made at the moment when the country has not come to an end yet. However, in historiographic works, it is somewhat more difficult to determine because ex post facto conclusion often misleads into a wrong direction. Lenard Cohen (2008) and Aleksandar Pavković (2007) showed that comparative institutional synchronous perspective must be complemented with an in-depth diachronic comparative historical view in order to arrive at more comprehensive and more precise findings. Institutional comparison of Yugoslavia and B-H by Robert Hayden (2003) is very useful for the understanding of the influence of major global

Summary 731

powers on creating institutional design of B-H in relation to the very same influence when the issue of disintegration of Yugoslavia is concerned. The bias of the USA and their European allies is in such a way shown in its full swing, although that was not Hayden’s primary aim. His aim was showing the harmfulness of the application of “constitutional nationalism” principles in maintaining a multinational state. Comparative historical researches of genocide and ethnic persecution, increasingly becoming an interesting topic of research since the ousting of Slobodan Milošević regime, was offered by Michael Mann (2005) and Norman Naimark (2005). The former showed that these phenomena were related to modernity, civilisation and democracy, and the latter, despite the comparative research frame, did not avoid the use of the discourse strategy of personalisation, the cold-war frame or the aggressor-victim frame. According to Mann, modern democracy, especially its initial shaping in a liberal form, was, as a rule, limited to special social groups, excluding some other groups. Mann showed that the excluded social groups were not only discriminated against, but were also subject to extermination, for example, in the cases of North American and South American Indians. The initial democratisation in particular, when a minority group might bring into question the state frame of liberal democracy which is in the process of being formed, poses a crisis, since the majority group could be tempted to use force in order to ensure forming of “its own” state, and the democracy in fact emerges as a more or less liberal ethnocracy. The Wars of Yugoslav succession were followed by the very establishing of such ethnocracies in which the majority nations in former federal units of Yugoslavia strove to attribute all the rights to themselves, while at the same time more or less discriminating against the members of minorities. When the minorities made a stand, the majorities tried to conquer them, discriminate against them or banish them in order to protect their state territory against endangerment. In that respect, the security dilemma, insisted on not only by Mann, but also by Barry Posen (1993) is a phenomenon which directly explains the onset of war and ethnic persecutions. A general conclusion that can be drawn from the summary overview of academic production on Yugoslavia is that the general ideological orientation, theoretical school, national or ethnic identity of the researcher, as well as the period of time spent in the research and value attitude towards the subject of the research were very important for understanding the relationship of each individual researcher towards the end of Yugoslavia. Generally, those who were engaged in the research of Yugoslavia for a longer period of time, who had positive value attitude towards it as an multinational political community, extreme leftists, and the citizens of multinational countries (especially those, but not solely those, not in the NATO), as well as those applying the comparative method, were able to notice the intertwined nature of the


internal structure of rivalling nationalisms in Yugoslavia with the influence of international factors on the end of Yugoslavia more easily than the conservatives or the (left) liberals, upholders of national states, feminists, avid supporters of the NATO alliance and B-H for whom the comparison of the latter with Yugoslavia did not exist. Croatian and Serbian researchers are most often opposed to each other in their interpretation of the end of Yugoslavia, since the former see the war solely as the “aggression of Serbia”. Most of Bosniak authors agree with such an interpretation (although there is no consensus on the role of Croatia in the war in B-H even among Croatian authors). On the other hand, Serbian researchers see the “secession of Slovenia and Croatia” either as a civil war with the interference, or a civil war with a decisive support of Western powers, primarily Germany and/or the USA. It is understood that Yugoslavia was a relatively small and powerless political community, but much larger and much more powerful than each of its individual parts. The purpose of Yugoslavia was to provide security, possible economic prosperity and accelerated social development as a compensation for the prior lagging behind, as well as a higher degree of independence in relation to powerful actors on the European or global scene. It was also supposed to provide a harmonisation of relations of mutually similar nations which had already had some political conflicts within one political community. Unfortunately, Yugoslavia failed in many of the above due to the internal rivalling structure of national ideologies of Serbs and Croats (Bakić, 2004; Banac 1988), which hostile-oriented external powers had used twice in only 70 years of the existence of Yugoslavia. Nevertheless, its contribution to deprovincialisation and pacification of the region must not be underestimated, since the South Slavs experienced the longest period of peace during the very existence of socialist Yugoslavia, regardless of the fact that it took place during the Cold War which generally discouraged inter-state conflicts in Europe. Cultural and educational cooperation and healthy rivalry, for example of universities and theatres in Ljubljana, Zagreb and Belgrade, were very supportive of intellectual maturity and contributed greatly to breaking provincial frames that do constrict all post-Yugoslav societies. These memories of positive contributions of Yugoslavia might be used by reasonable people to establish cooperation between nations and their cultures in the future.

Recenzija rada: Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači

Studija dr Jova Bakića celovito je sociološko-istorijsko i sociološkosaznajno istraživanje teme iz naslova. Po svestranosti i pristupu rad je jedinstven u literaturi iz ove oblasti. Nestajanje Jugoslavije pisac podrobno prati kao proces dugog trajanja sazdan od (1) spoja unutrašnjih napetosti i dezintegrativnih spoljnih činilaca, ali i (2) uticajnih hegemonih akademskih i političkih diskursa. Pažljivo i akribično su analizirana realna zbivanja i njihova tumačenja. Nužni sažeti osvrt na realna zbivanja prati opsežna teorijsko metodološka kritika najuticajnijih tumačenja kraja Jugoslavije. Korišćena je uticajna domaća i inostrana raznovrsna i obimna naučna, publicistička i politička građa. Pisac je jasno raščlanio integrativne i dezintegrativne, spoljne i unutrašnje činioce Jugoslavije u XX veku (hrvatski strah od Italije, opasnost sovjetske lagerske politike, federiranje federacije, presudna uloga ujedinjene Nemačke, reaktivni domaći nacionalizmi). Time je uspešno redukovan haos prisutan u tumačenjima pomenutih složenih procesa. Ideološku hegemoniju teze o neizbežnom kraju Jugoslavije (u čijem je središtu najčešće bila srbocentrična hipoteza) nametnuli su zapadni intelektualci manje ili više prozirno pravdajući hegemoniju vodećih sila Zapada. Uspešno se snalazeći u redukovanju složenosti mnoštva tumačenja o nestanku Jugoslavije, Bakić je izneo projektivnu sliku rata u Jugoslaviji koja je manje pokazivala realnost zbivanja, a više je bila korisno političko oruđe stvoreno uz obilnu i proizvoljnu upotrebu prošlosti. Izdvajajući glavne struje u objašnjenju nestanka Jugoslavije autor je sažeto istakao njihov saznajni doprinos, političku ulogu kao i vezu između ovih učinaka. U osnovi dobro organizovanog i struktuisanog izlaganja stoji višeslojni teorijski okvir objašnjenja nestanka Jugoslavije čija je osnova interakcionistička teorija i teorija nacionalnog takmičenja. Iz obimnog sadržaja ovde treba izdvojiti neke zanimljive teme. Razmotreni su činioci dugog trajanja (suprotstavljene nacionalne ideologije Srba i Hrvata i različite vizije jugoslovenstva), unutrašnji činioci srednjeg i kratkog trajanja i spoljni činioci kao dovoljni uslov nestanka Jugoslavije. Zatim su analizirani glavni politički procesi, napetosti i sukobi u socijalističkoj Jugoslaviji, uloga J. B. Tita, S. Miloševića i F. Tuđmana, a zatim i odlučujuća uloga velikih sila u razbijanju Jugoslavije. Nakon toga su analizirana uticajna tumačenja raspada Jugoslavije u štampi SAD, Velike Britanije i Srbije tokom devedesetih godina XX veka.


U celini uzev, rukopis dr Jova Bakića Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači jeste uspešan, složen i višeslojan napor da se pruži relativno celovita slika glavnih tumačenja nestanka Jugoslavije. Po širini obuhvata, pretenziji objašnjenja i po odmerenosti iznetih ocena ovaj rad se izdvaja iz mnoštva najčešće jednostranih pristupa. Diferenciran sociološko-saznajni pristup u čijem je središtu promišljena idejnopolitička mreža pojmova i nijansirana kritika dali su niz zanimljivih rezultata i uspešno redukovali složenost i nepreglednost misli o nestanku Jugoslavije. Reč je o do sada najcelovitijem objašnjenju nestanka Jugoslavije nastalom na uspeloj sintezi modernih teorijskih i metodskih naučnih pristupa. Ova studije može podstaći dalja istraživanja iz ove oblasti i zato svesrdno preporučujemo izdavaču da je objavi. Dr Todor Kuljić profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu 25. 05. 2011.

Jovo Bakić JUGOSLAVIJA – RAZARANJE I NJEGOVI TUMAČI | Izdavači Javno preduzeće Službeni glasnik i Filozofski fakultet Beograd| Za izdavače Slobodan Gavrilović, direktor i Vesna Dimitrijević, dekan | Izvršni direktor Petar V. Arbutina | Dizajn Ivan Jocić | Izvršni urednik Želidrag Nikčević | Lektura Katarina Brajović | Korektura Svetlana Grba | Tehničko uređenje Jelena Panić | Beograd, 2011 | www.slglasnik.com

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 355.426(497.1)"1991/1995" 323(497.1) БАКИЋ, Јово, 1970– Jugoslavija : razaranje i njegovi tumači / Jovo Bakić. – Београд : Службени гласник, 2011 (Beograd : Glasnik). – 714 str. ; 24 cm. – (Pravna biblioteka / [Službeni glasnik]. Edicija Studije) Tiraž 500. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 655–693. – Registar. ISBN 978-86-519-0983-5 a) Грађански рат – Југославија – 1991–1995 b) Југославија – Распад COBISS.SR-ID 187282188

ЗЛАТНИ ПРЕНУМЕРАНТИ Привредник

Београд, Шекспирова 27

Деус систем д. о. о. Добановци, Нова 7

Град Крагујевац

Крагујевaц, Трг слободе 1

СРЕБРНИ ПРЕНУМЕРАНТИ Компанија Дунав осигурање

Comes

Београд, Македонска 4

Београд, Вилине воде б. б.

Привредно друштво Дринско-лимске хидроелектране

Грађевинска дирекција Србије д. о. о.

Бајина Башта, Трг Душана Јерковића 1

Град Ужице

Београд, Булевар краља Александра 84

Графикум д. о. о.

Ужице, Димитрија Туцовића 52

Београд, Јове Илића 17/9

Општина Горњи Милановац

Саобраћајни институт ЦИП

ПТТ Србија

MK group

Горњи Милановац, Таковска 2 Београд, Таковска 2

Град Чачак

Чачак, Жупана Страцимира 2

Чачанска банка а. д. Чачак, Пиварска 1

Stylos д. o. o.

Нови Сад, Футошки пут 67

Igepa Cartacell д. o. о.

Београд, Немањина 6

Београд, Булевар Михајла Пупина 115Е

РДУ Радио Телевизија Србије Београд, Таковска 10

IMPOL SEVAL Ваљаоница алуминијума Севојно Севојно, Првомајска б. б.

Piraeus Bank АД Београд

Београд, Цара Душана 266

Нови Београд, Милентија Поповића 5б

ДДОР Нови Сад

Металац Холдинг

Нови Сад, Булевар Михајла Пупина 8

Горњи Милановац, Кнеза Александра 212

Jovo Bakić, Jugoslavija- Razaranje i Njegovi Tumači

Recommend Documents