Džordan Belfort~Vuk iz Volstrita

www.balkandownload.org

VUK IZ VOLSTRITA Džordan Belfort Berzanski multimilioner u 26-oj, osuđenik u 36-oj, živeo sam raskalašnim životom poput rok zvezde – živeo sam kao kralj, i jedva preživeo svoj uspon i pad kao ikona u svetu američkog preduzetništva. Danju je uspevao da zaradi hiljade dolara za jedan jedini minut. Noću ih je trošio što je brže mogao, na drogu, seks i putovanja po celom svetu. Od pijanke, kada je potopio jahtu dugu 51 metar, pao s mlaznjakom Galfstrim, i napravio hotelski račun od 700,000 dolara, pa sve do supruge i dece koji su ga čekali kod kuće, i mladih brokera, brzih na jeziku, koji su se sve vreme ludo provodili, nazivali ga kraljem i nudili njegove akcije brojnim klijentima, u ovoj knjizi, njegovim autentičnim rečima, odvija se priča o zlosrećnom geniju zvanom… VUK IZ VOLSTRITA Devedesetih godina Džordan Belfort, nekadašnja ključna ličnost ozloglašene investicione firme Straton Oakmont, postao je jedno od najozloglašenijih imena u finansijskom svetu Amerike: briljantan, intrigantni kontrolor vrednosti akcija koji je vodio svoju srećnu družinu vešto im pomažući da opstanu i izvrdaju iz lavirinata Volstrita i nastave da posluju u ogromnoj kancelariji na Long Ajlendu. Danas, u ovoj zaprepašćujućoj i duhovitoj autobiografiji prepunoj skandala, Belfort priča priču o pohlepi, moći i razuzdanosti koju niko ne bi mogao da izmisli. Po opštem mišljenju prototip za film Boiler Room, Straton Oakmont je investiranje sa vrlo malom kapitalizacijom preobratio u nemoralnu unosnu igru budući da su Belfortovi frenetični brokeri pod dejstvom kokaina oštrim nastupom i rečima klijentima ulivali strah navodeći ih da kupe akcije za koje je bilo garantovano da će zaraditi basnoslovne sume novca – za kuću. Pa ipak, nezajažljiv apetit za orgije i razvrat, sumnjive taktike, i sudbonosno partnerstvo sa dizajnerom obuće, Stiv Madenom, i njegovim istupom na berzi dovešće Belforta u situaciju i s jedne i s druge strane zakona, uvodeći ga u veoma mračan period.

1

Od burne veze kroz koju je Belfort prošao sa suprugom, manekenkom, u okviru jedne krajnje neuravnotežene porodične atmosfere koja je obuhvatala i njihovih dvoje male dece, pomoćno osoblje od svega dvadeset dve godine s punim radnim vremenom, parom telohranitelja i skrivenim kamerama na svakom koraku – čak iako ih je postavila Komisija za hartija od vrednosti i FBI – pa sve do razuzdanog hedonizma njegovog poslovnog života, pred vama je krajnje neobična priča jednog običnog čoveka koji je u životu sa šesnaest godina počeo prodajom italijanskog sladoleda da bi kasnije zarađivao stotine miliona dolara. Sve dotle dok životne okolnosti nisu počele da se ruše poput kule od karata… (FOTOGRAFIJA BELFORTOVA) DŽORDAN BELFORT je služio zatvorsku kaznu u trajanju od dvadeset dva meseca, jedan mesec proveo na rehabilitaciji, i danas živi u Los Anđelesu, u Kaliforniji. (Zadnja strana korica) Volstrit je bio usred perioda kada su cene akcija doslovno pomahnitale, a novopečenih milionera bilo na svakom koraku. Novac je izgubio vrednost, a čovek po imenu Majkl Milken je osmislio nešto poput ”džank obveznice” (akcije koja nosi visoku kamatu, ali se smatra rizičnom investicijom), koja je izmenila način na koji je korporacijska Amerika vodila posao. Bilo je to vreme divlje pohlepe, vreme razuzdanog i raskalašnog života. Moj prvi dan na Volstritu, 9:20 prepodne Prolazili smo kroz lavirint od stolova boje mahagonija i crnih telefonskih žica kancelarije na dvadeset trećem spratu četrdesetjednospratnog nebodera, koji se uzdizao visoko iznad čuvene Pete Avenije na Menhetnu. Sala za upravni odbor je bila izuzetno prostrana, visoka otprilike petnaest do dvadeset jednog metra. Prostorija je zračila turobnom atmosferom velike ozbiljnosti i strogosti i bila je puna stolova, telefona, kompjuterskih monitora i izvesnog broja veoma antipatičnih mladih profesionalaca, kojih je zapravo, sve u svemu, bilo sedamdeset. U to vreme, tačnije u 9 i 20 ujutru, svi su skinuli sakoe, sedeli udobno naslonjeni na svojim sedištima i čitali Volstrit žurnal čestitajući sebi na tome što su mladi gospodari sveta.

2

Biti gospodar sveta – to je izgledalo kao veoma uzvišen životni poziv; i dok sam prolazio pored tih mladih gospodara, u meni se probudila želja da postanem jedan od njih. Međutim, moj novi šef ubrzo me je podsetio da ja to nisam. ”Tvoj posao” – pogledao je na plastičnu nalepnicu sa mojim imenom, zakačenu za rever mog jeftinog plavog sakoa – ”Džordane Belfort, je da radiš kao telefonista, što znači da će tvoja dužnost biti da okrećeš brojeve telefona sto puta dnevno, pokušavajući da proslediš vezu i obavljaš sekretarski posao. Ti ne pokušavaš ništa da prodaš ni da bilo šta preporučiš, niti da stvoriš nešto. Ti samo pokušavaš da uspostaviš telefonski kontakt sa vlasnicima kompanija. I kad uspostaviš telefonski kontakt s jednim od njih, jedina tvoja dužnost je da mi potom prebaciš vezu i počneš da zoveš ponovo. Da li misliš da ćeš uspeti da obavljaš taj posao, ili je to za tebe isuviše komplikovano?” ”Ne, ja mogu da obavljam taj posao,” rekao sam pun samopouzdanja, dok me je u isti mah, poput ubitačnog cunamija, preplavio talas panike. ”Dobro.” ”A sada, evo osnovnih pravila: Nema pauza, nema ličnih poziva, nema bolovanja, nema kašnjenja i nema besposličenja. Imaš trideset minuta pauze za ručak” – napravio je pauzu da bi pojačao efekat – ”i bolje je da se vratiš na vreme, zato što pedeset ljudi jedva čeka da zauzme tvoj sto u slučaju da ti zabrljaš.” ”Da ti kažem iskreno, ne verujem da si ti rođen za ovaj posao. Izgledaš poput deteta, a u Volstritu nema mesta za decu. To je mesto za ubice. Mesto za okorele sebičnjake.” VUK IZ VOLSTRITA Džordan Belfort Prolog Jagnje među vukovima Prvi maj, 1987. ”Samo da znaš, ti si niko i ništa”, rekao mi je novi šef, vodeći me po prvi put kroz salu upravnog odbora kompanije Rotšild. ”Da li ti to predstavlja problem, Džordane?” ”Ne,” odgovorio sam, ”ne predstavlja mi problem.” ”Dobro”, rekao mi je odsečno, i nastavio da hoda.

3

Prolazili smo kroz lavirint od stolova boje mahagonija i crnih telefonskih žica kancelarije na dvadeset trećem spratu četrdesetjednospratnog nebodera sa fasadom od aluminijuma i stakla, koji se uzdizao visoko iznad čuvene Pete Avenije na Menhetnu. Sala za upravni odbor je bila izuzetno prostrana, visoka otprilike petnaest do dvadeset jednog metra. Prostorija je zračila turobnom atmosferom velike ozbiljnosti i strogosti i bila je puna stolova, telefona, kompjuterskih monitora i izvesnog broja veoma antipatičnih mladih profesionalaca, kojih je zapravo, sve u svemu, bilo sedamdeset. U to vreme, tačnije u 9 i 20 ujutru, svi su skinuli sakoe, sedeli udobno naslonjeni na svojim sedištima i čitali Volstrit žurnal čestitajući sebi na tome što su mladi gospodari sveta. Biti gospodar sveta – to je izgledalo kao veoma uzvišen životni poziv; i dok sam prolazio pored svih tih gospodara, u mom jeftinom plavom sakou i teškim, klompastim cipelama, u meni se probudila želja da budem jedan od njih. Međutim, moj novi šef ubrzo me je podsetio da ja to nisam. ”Tvoj posao” – pogledao je na plastičnu nalepnicu sa mojim imenom, zakačenu za rever mog jeftinog plavog sakoa – ”Džordane Belfort, je da radiš kao telefonista, što znači da će tvoja dužnost biti da okrećeš brojeve telefona sto puta dnevno, pokušavajući da proslediš vezu i obavljaš sekretarski posao. Ti ne pokušavaš ništa da prodaš ni da bilo šta preporučiš, niti da stvoriš nešto. Ti samo pokušavaš da uspostaviš telefonski kontakt sa vlasnicima kompanija.” Ućutao je na trenutak da bi ubrzo izgovorio još jednu pakost. ”I kad uspostaviš telefonski kontakt s jednim od njih, sve što ćeš mu reći jeste: ’Dobar dan, gospodine taj i taj, gospodin Skot vas čeka na drugoj vezi,’ a potom mi prebaciš vezu i počneš da zoveš ponovo. Da li misliš da ćeš uspeti da obavljaš taj posao, ili je to za tebe isuviše komplikovano?” ”Ne, ja mogu da obavljam taj posao,” rekao sam pun samopouzdanja, dok me je u isti mah, poput ubitačnog cunamija, preplavio talas panike. Program obuke u kompaniji Rotšild je trajao šest meseci. Ti meseci biće posebno teški, iscrpljujući, meseci tokom kojih ću biti prepušten na milost i nemilost kretenima poput Skota, mladom velegradskom poslovnom nikogoviću koji je izgledao kao da je iznikao iz užarenih dubina samog pakla poslovnih krugova. Krišom ga posmatrajući krajičkom oka, brzo sam zaključio da Skot liči na zlatnu ribicu. Bio je ćelav i bled, a ono malo kose što mu je preostalo bila je tamno narandžaste boje. Bio je u ranim tridesetim, pre bi se moglo reći da je bio visok, imao je usku lobanju i ružičaste napućene usne. Nosio je leptir mašnu, koja je činila da izgleda smešno. Na buljavim smeđim očima nosio je naočare s gvozdenim okvirom, koje su mu davale izgled ribe – preciznije rečeno, izgled zlatne ribice.

4

”Dobro,” rekao je nikogović nalik zlatnoj ribici. ”A sada, evo osnovnih pravila: Nema pauza, nema ličnih poziva, nema bolovanja, nema kašnjenja i nema besposličenja. Imaš trideset minuta pauze za ručak” – napravio je pauzu da bi pojačao efekat – ”i bolje je da se vratiš na vreme, zato što pedeset ljudi jedva čeka da zauzme tvoj sto u slučaju da ti zabrljaš.” Nastavio je da hoda i priča dok sam izostajao iza njega za jedan korak, hipnotisan hiljadama narandžastih brojki cena akcija koje su se nizale na sivkastim monitorima kompjutera. Prednji stakleni zid prostorije gledao je na centar Menhetna. Visoko napred mogao sam da vidim Empajer Stejt Bilding. Ona je nadvišavala sve okolne zgrade, izgledajući poput velelepnog zdanja koje svojom visinom dodiruje samo nebo. Bio je to prizor pred kojim je čovek morao da zastane i da ga posmatra, prizor vredan i dostojan mladog gospodara sveta. I, upravo sada, u ovom trenutku, taj cilj se činio sve daljim i nedostižnijim. ”Da ti kažem iskreno,” mrmljao je Skot, ”ne verujem da si ti rođen za ovaj posao. Izgledaš poput deteta, a u Volstritu nema mesta za decu. To je mesto za ubice. Mesto za okorele sebičnjake. Dakle, u tom smislu, ti si pravi srećnik što ja nisam jedan od onih koji unajmljuje ljude poput ovih naokolo.” Na te reči se par puta ironično nasmejao. Ugrizao sam se za usnu ne rekavši nijednu jedinu reč. Bila je to 1987., godina kada su mladi, nadobudni glupaci zaslepljeni ambicijom poput Skota, barem kako su stvari tada izgledale, vladali svetom. Volstrit je bio usred perioda kada su cene akcija na tržištu doslovno pomahnitale, a novopečenih milionera bilo na svakom koraku. Novac je izgubio vrednost, a momak po imenu Majkl Milken je osmislio nešto poput ”džank-obveznice”, odnosno akcije koja nosi visoku kamatu, ali se smatra rizičnom investicijom, koja je izmenila način na koji je korporacijska Amerika vodila svoje poslove. Bilo je to vreme divlje pohlepe, vreme razuzdanog i raskalašnog života. Jednom rečju, pravo doba ambicioznih mladih poslovnih ljudi. Kad smo stigli do njegovog stola, neprijateljski raspoložen, uspešni poslovni čovek, okrenuo se ka meni i rekao: ”Džordane, još jednom ću da ti ponovim: Ti si od najnižih najniži na lestvici ovde zaposlenih. Ti još uvek nisi čak ni onaj koji po prvi put poziva nove klijente; ti si telefonista.” Prezir je izbijao iz svake reči. ”I dok ne prođeš Sedmi stepen, telefoniranje i povezivanje dvaju sagovornika na telefonskoj vezi će biti ceo tvoj svet. Upravo zato si niko i ništa. Da li imaš neki problem povodom toga?” ”Ne, apsolutno nikakav problem”, odgovorio sam. ”To je savršen posao za mene, zato što sam niko i ništa.” Slegnuo sam ramenima bezazleno.

5

Za razliku od Skota, ja ne ličim na zlatnu ribicu, zbog čega sam se osetio ponosnim dok me je netremice posmatrao, ispitivačkim pogledom tražeći zračak ironije na mom licu. Ja sam na strani slabijeg, mada, u dvadeset četvrtoj godini i dalje imam dečačke crte adolescenta. To je bio tip lica koji mi je otežavao ulazak u bar bez lične karte. Imao sam bujnu svetlo smeđu kosu, nežnu maslinastu kožu i krupne plave oči. Što sve zajedno nije izgledalo loše. Ali, avaj, nisam lagao Skota kad sam mu rekao da se osećam kao niko i ništa. U stvari, ja sam to zaista bio. Problem se sastojao u tome što sam upravo sprovodio u delo moj prvi poslovni poduhvat, što sam nastojao da postavim njegove temelje u zemlju, sa kojima je u zemlju bilo pokopano zajedno i moje samopoštovanje. Bio je to loše osmišljen i isplaniran poduhvat u okviru mesne industrije i industrije plodova mora, i u trenutku kad se sve privelo kraju, ja sam se zatekao u krajnje neugodnoj situaciji jer sam sklopio dvadeset šest ugovora o zakupu – za koje sam sve dao lične garancije, i od kojih su svi bili unapred sklopljeni. I tako su me jurili ljudi iz banaka, kao i jedna veoma goropadna bradata žena od sto pedeset kilograma iz Ameriken Ekspres-a, koja mi je pretila da će me lično premlatiti ako joj ne budem isplatio ceo dug. Razmišljao sam o tome da promenim broj telefona, ali sam za telefon dugovao toliko dugo da me je i provajder telefonskih usluga Nineks takođe proganjao zbog neplaćenih računa. Došli smo do Skotovog stola kada mi je on ponudio da sednem na stolicu do njega, obrativši mi se ljubaznim rečima kojima je navodno želeo da me ohrabri. ”Gledaj na stvari s njihove lepše strane,” rekao mi je poigravajući se rečima i obasipajući me svojim dosetkama. ”Ako nekakvim čudom ne budeš otpušten zbog lenjosti, gluposti, bezobrazluka ili sporosti, onda bi jednog dana stvarno mogao da postaneš broker.” Zlobno se osmehnuo u isti mah diveći se sopstvenom smislu za humor. ”I samo da znaš, prošle godine sam zaradio preko tri stotine hiljada dolara, a drugi čovek za kojeg ćeš raditi uspeo je da zaradi preko milion.” Preko milion dolara? Mogao sam samo da zamislim kakav je kreten tek taj drugi čovek bio. Klonulog duha, upitao sam ga: ”Ko je taj drugi čovek?” ”Zašto me to pitaš?” upitao me je ovaj poslovni čovek i moj pravi mučitelj. ”Šta ti to znači?” Bože moj! pomislio sam u sebi. Glupane, govori samo onda kad ti se obrati! Bilo je to kao da sam u mornarici. U stvari, nekako sam mogao da naslutim da je omiljeni film ovog nitkova bio Oficir i džentlmen, i da je on u ovoj našoj sceni sada sebe zamislio u ulozi Lu Gaseta – pretvarajući se da je vodnik koji se obraća po činu podređenom marincu. Ali sam tu misao zadržao za sebe, i sve što sam rekao bilo je: ”Uh, ništa, ja sam samo, uh, radoznao.”

6

”On se zove Mark Hana, i ubrzo ćeš ga upoznati.” Čim je to izgovorio, dodao mi je gomilu od tri do pet indeksnih kartica, a na svakoj od njih se nalazilo ime i broj telefona bogatog biznismena. ”Smeši se i telefoniraj,” izdao mi je uputstvo, ”i da nisi podigao tu svoju prokletu glavu do dvanaest sati.” Potom je seo za svoj sto, uzeo u ruke primerak Volstrit žurnala, podigao noge sa cipelama od crne krokodilske kože na ivicu radnog stola i počeo da čita. Upravo sam se pripremio da podignem telefonsku slušalicu kad sam osetio snažnu ruku na svom ramenu. Pogledao sam gore i već na prvi pogled sam znao da je to Mark Hana. Zračio je uspehom, poput pravog gospodara sveta. On je bio krupan čovek – preko sto devedeset centimetara visok i težak sto kilograma, ali je sav bio u mišićima. Imao je kosu crnu kao ugalj, tamne prodorne oči i krupne crte lica, koje je bilo prekriveno ožiljcima od akni. Bio je zgodan, ali na specifičan, gradski način, jer je iz cele njegove pojave izbijao gradski manir zbog čega je odisao elegancijom tipičnom za stil Grinič Vilidža. Jednom rečju, osetio sam da taj čovek zrači harizmom. ”Džordan?” rekao je, izuzetno blagim tonom glasa. ”Da, to sam ja,” odgovorio sam, tonom glasa jednog osuđenika. ”Gospodin niko i ništa, vama na usluzi!” Nasmejao se srdačno, a naramenice sivog odela od 2,000 dolara podizale su se i spuštale od grohotnog smeha. A potom, tonom glasa nižim nego što je to bilo neophodno, on je rekao: ”Ma da, pa dobro, vidim da si dobio prvu lekciju od onog seljačkog kretena!” Okrenuo je glavu u pravcu Skota. Neprimetno sam klimnuo glavom. On mi je na to uzvratio namignuvši mi. ”Bez brige: Ja sam ovde stariji broker; on je ovde sitna riba, jer je spreman da razikuje samo sa malim ulozima. Zato ne obraćaj pažnju na bilo šta što ti je rekao ili što bi ubuduće uopšte mogao da ti kaže.” Pokušao sam da se ne obazrem, ali sam ipak morao da bacim pogled ka Skotu, koji je sada mrmljao: ”Nosi se, Hana!” Mark se, međutim, uopšte nije uvredio. Jednostavno je slegnuo ramenima i obišao oko mog stola, zauzevši svojim velikim telom prostor između Skota i mene. On je rekao: ”Ne obraćaj pažnju na njega. Čuo sam da si izvrstan prodavac. Za godinu dana taj moron će ti se ulizivati.” Nasmejao sam se, osećajući se u isti mah ponosno i neprijatno. ”Ko vam je rekao da sam izvrstan prodavac?” ”Stiven Švarc, čovek koji je te je angažovao. Rekao je da si stekao njegovo poverenje tokom razgovora u vezi sa dobijanjem posla.” Mark se na to prigušeno nasmejao. ”On je bio impresioniran; rekao mi je da te pazim i motrim na tebe.”

7

”Da, bio sam nervozan, jer sam se pribojavao da me neće angažovati. Na razgovor je čekalo dvadeset ljudi u redu, pa sam mislio da je bolje da uradim nešto drastično – znate, da bih ostavio utisak.” Slegnuo sam ramenima, ”Rekao mi je da na ljude malo manje vršim pritisak.” Mark se nasmešio. ”Da, dobro, ali nemoj baš mnogo da popustiš. Vršenje pritiska je obavezan i sastavni deo ovog posla. Ljudi ne kupuju akcije; ti si taj koji ih njima moraš prodati. To nemoj nikada da zaboraviš.” Zastao je na trenutak, dopuštajući da mi se te reči urežu u pamćenje. ”U svakom slučaju, gospodine Šljam, da budem jasan povodom ove stvari: Telefoniranje i povezivanje sagovornika je užasan posao. Ja sam lično to radio sedam meseci i svakog dana sam razmišljao da se ubijem. Zato ću ti odati jednu tajnu” – zaverenički tihim glasom mi je rekao – ”Ti se samo pretvaraj da telefoniraš i da kao povezuješ sagovornike. Samo besposliči i propusti svaku priliku.” Nasmejao se i namignuo mi, a potom ponovo progovorio normalnim glasom. ”Nemoj pogrešno da me shvatiš; želim da me povežeš sa što je moguće više ljudi, zato što od njih zarađujem. Ali, ne želim da pri tom posečeš ruke, jer se prosto zgražavam od toga da gledam krvave prizore.” Ponovo mi je namignuo. ”Dakle, često pravi pauze. Idi u kupatilo i masturbiraj, ako moraš. Upravo to sam ja radio, i mogu da ti kažem da je to na mene delovalo kao magija. Ti voliš da masturbiraš, zar ne?” Bio sam zatečen tim pitanjem, ali kao što ću kasnije naučiti, prostorija gde zaseda upavni odbor Volstrita nije bilo mesto za simbolična zadovoljstva. Reči kao sranje i nosi se i kopile i penis upotrebljavane su tako često i po običaju kao reči da i ne i možda i molim. Rekao sam: ”Da, ja, uh, volim masturbiranje. Mislim, koji muškarac ne voli, zar ne?” On je klimnuo glavom, kao da mu je gotovo laknulo. ”Dobro, to je stvarno dobro. Masturbiranje je ključ. I strogo ti preporučujem da koristiš drogu, posebno kokain, jer će te to podstaći da telefoniraš brže, što je dobro po mene.” Zastao je na trenutak, kao da pokušava da se seti još nekih mudrih saveta, kojih mu je, izgleda, tada ponestalo. ”Dakle, toliko o tome,” rekao je. ”To je svo znanje koje sada mogu da ti ulijem. Radićeš ti dobro svoj posao, novajlijo. Čak ćeš se jednog dana i nasmejati kada se budeš ovoga setio; toliko mogu da ti obećam.” Nasmejao se još jednom, a potom seo za radni sto ispred svog telefona. Trenutak kasnije, začuo se zvučni signal, oglašavajući da se tržište upravo otvorilo. Pogledao sam na svoj sat marke Tajmeks, kupljen kod Džems Keš Penija za četrnaest dolara prethodne nedelje. Bilo je devet časova i trideset minuta. Bio je 4 maj, 1987., moj prvi dan u Volstritu.

8

Upravo tada, preko zvučnika, začuo se glas menadžera prodaje kompanije LF Rotšild, Stivena Švarca. ”U redu, gospodo. Ovog jutra budućnost izgleda obećavajuća, a ozbiljna kupovina dolazi iz Tokija.” Stiven je imao svega trideset osam godina, ali je prošle godine zaradio 2 miliona dolara. (Drugi gospodar sveta.) ”Gledamo deset poena izloženih na otvorenom,” dodao je on, ”zato, latimo se telefona i zasvirajmo naš rokenrol!” I za tili čas, prostorija se pretvorila u pravi pakao. Svi su hitrim pokretom sklonili noge sa stolova; Volstrit žurnale su odmah bacili u kante za otpatke; rukave košulja su zavrnuli do lakata; i jedan za drugim, brokeri su podigli svoje slušalice i počeli da pozivaju. Podigao sam svoju slušalicu i isto tako počeo da okrećem brojeve. Kroz nekoliko minuta, svi su koračali naokolo kao pomahnitali i kao u nekakvom transu gestikulirali vičući iz sveg glasa u svoje crne slušalice, što je stvaralo snažnu buku. Bio je to prvi put kad sam začuo kako galama i povici odzvanjaju salom upravnog odbora Volstrita, i pri tom su zvučali poput žamora velike gomile ljudi. Taj zvuk nikada neću zaboraviti, taj zvuk koji mi je zauvek promenio život. To je bio zvuk mladih ljudi obuzetih pohlepom i ambicijom, koji su se celim srcem i dušom zalagali da stupe u kontakt sa bogatim vlasnicima kompanija širom Amerike. ”Miniskrajb je prokleto dobra kompanija ovde,” vikao je mladi poslovni čovek bucmastog lica u telefonsku slušalicu. On je imao dvadeset osam godina, bio je pravi zavisnik od Koka-Kole i ostvarivao ukupni dohodak od 600,000 dolara. ”Vaš broker u Zapadnoj Virdžiniji? Isuse! On bi možda bio dobar u izboru akcija rudnika uglja, ali ovo su osamdesete. Igra se zove visoka tehnologija!” ”Ja sam dobio pedeset hiljada novčanica od pedeset dolara!” vikao je broker, dva stola iznad mog. ”Oni su ostali bez novca!” povikao je drugi. ”Ja se neću obogatiti od ove jedne trgovine,” zaklinjao se broker svom klijentu. ”Da li se vi to šalite?” prasnuo je Skot u svoje naglavne slušalice. ”Nakon što podelim moju proviziju s firmom i državnim organima, ja ne mogu ni mog psa da nahranim!” Veoma često bi se desilo da broker zalupi slušalicu u znak pobede i potom popuni kupovnu karticu i dođe do pneumatskog prenosnog sistema koji je pričvršćen za potporni stub. On bi stavio tiket u stakleni cilindar i posmatrao kako ga vakuum usisava povlačeći ga nagore. Odatle je tiket prelazio put do trgovačkog odeljenja na drugoj strani zgrade, odakle bi bio preusmeravan na sprat Njujorške

9

berze kako bi bio realizovan. Plafon prostorije je bio niži upravo zbog cevne instalacije zbog čega mi se stalno činilo da će mi se srušiti na glavu. Do deset sati, Mark Hana je tri puta otišao do potpornog stuba, i upravo se pripremao da ode još jednom. Bio je toliko blag i odmeren tokom telefonskih razgovora da me je to doslovno zapanjilo. Sve je izgledalo tako kao da se izvinjava svojim klijentima dok im u stvari kopa oči. ”Gospodine, dopustite mi da vam kažem ovo,” rekao je Mark predsedniku kompanije Fortjun 500. ”Ponosim se time što razumem osnovne principe ovog posla. A moj cilj nije samo da vas vodim u ovim situacijama već i da za vas pronađem pravi izlaz iz njih.” Njegov ton glasa je bio toliko blag i milozvučan da je delovao gotovo hipnotišuće. ”Želeo bih da vam pomažem u ostvarivanju prednosti na duge staze; da budem od koristi za vaš posao – vama i vašoj porodici.” Dva minuta kasnije Mark je bio kod prenosnog sistema sa nalogom vrednim četvrt miliona dolara za akcije naslovljene na Majkrosoft. Ja nikada ranije nisam čuo za Majkrosoft, ali mi je izgledao kao prilično dobra kompanija. U svakom slučaju, Markova provizija iznosila je 3,000 dolara. Ja sam u džepu imao sedam dolara. Do dvanaest sati osetio sam vrtoglavicu i umirao sam od gladi. U stvari, vrtelo mi se u glavi, bio sam gladan i mokar do gole kože od znoja. Ali, više od svega, bio sam upecan. Snažna buka i žamor prostrujali su čitavim mojim bićem i odzvanjali svakom njegovom strunom. Znao sam da mogu da obavljam ovaj posao. Bio sam svestan da mogu da radim isto tako dobro kao Mark Hana, pa čak i bolje. Znao sam da mogu da budem nežan poput svile. Na moje iznenađenje, umesto da krenem liftom dole do predvorja i da potrošim pola moje neto zarađene vrednosti na dva sendviča i Koka-Kolu, najednom sam se našao u situaciji da zajedno sa Mark Hanom krenem liftom gore u restoran na vrhu zgrade. Naše odredište je bio restoran s pet zvezdica po imenu Top of the Sixes, koji je bio na četrdeset prvom spratu poslovne zgrade. To je bilo mesto gde se okupljala elita i obično tu ručavala, mesto gde su gospodari sveta svraćali na kratak predah kako bi uz martini razmenili svoje ratne priče. Onog trenutka kad smo ušli u restoran, Luj, domaćin hotela, naleteo je na Marka, rukujući se grubo s njim i saopštavajući mu kako je to divno što ga vidi jednog tako lepog i uspešnog popodneva kakvo je upravo tog ponedeljka. Mark mu je dao napojnicu od pedeset dolara, zbog čega umalo nisam progutao sopstveni jezik, a potom nas je Luis odveo do stola u uglu sa kojeg se pružao veličanstven pogled na gornji zapadni deo Menhetna i most Džordž Vašington.

10

Mark se osmehnuo Luisu i rekao mu: ”Luis, molim vas, donesite nam dva čista martinija. A potom nam donesite još dva” – on je bacio pogled na njegov Roleksov sat – ”u tačno sedam sati i trideset minuta, a potom ih donosite na svakih pet minuta sve dok se jedan od nas ne onesvesti.” Luis je potvrdno klimnuo glavom. ”Naravno, gospodine Hana. To je izvanredna strategija.” Osmehnuo sam se Marku i rekao mu izvinjavajući se: ”Izvinite, ali, ja, uh, ne pijem.” Potom sam se okrenuo ka Luisu. ”Možete da mi donesete samo Koka-Kolu. To će mi više odgovarati.” Luis i Mark su razmenili poglede, kao da sam upravo počinio zločin. Ali, sve što je Mark na te moje reči rekao bilo je: ”Ovo mu je prvi dan na Volstritu; morate da mu date vremena.” Luis me je pogledao, stisnuo usne i klimnuo glavom s velikom ozbiljnošću. ”To je potpuno razumljivo.” On mi je rekao: ”Nemojte se plašiti; uskoro ćete biti alkoholičar.” Mark je klimnuo glavom u znak da se slaže s tim stavom. ”Dobro rečeno, Luis, ali mu ipak donesite martini, za slučaj da se predomisli. U najgorem slučaju, ja ću ga popiti sam.” ”Izvanredno, gospodine Hana. Da li ćete vi i vaš prijatelj danas i jesti ili ćete samo piti.” O čemu to, do đavola, Luis priča? Pitao sam se. To je bilo smešno pitanje, s obzirom na to da je vreme ručku! Ali, na moje iznenađenje, Mark je rekao Luisu da on tog dana neće jesti, već da ću jesti samo ja, nakon čega mi je on dodao meni i otišao da nam natoči piće. Trenutak kasnije otkrio sam pravi razlog zbog kojeg Mark nije hteo da jede, tačnije, onog momenta kad je on posegnuo rukom u svoj džep od sakoa, izvadio ampulu kokaina, odvrnuo njen vrh i zamočio kašičicu u nju. Kašikom je izvukao svetlucavu gomilu najvećeg prirodnog neutralizatora apetita – to jest, kokaina – i dubokim udisajem ušmrkao sadržaj u desnu nozdrvu. Potom je ponovio istu proceduru s levom nozdrvom. Bio sam iznenađen. Nisam mogao očima da verujem! Upravo ovde, usred restorana! Među gospodarima sveta! Krajičkom oka sam brzo preleteo po restoranu kako bih video da li je to neko primetio. Očigledno, niko to nije zapazio, a kada se sada svega toga setim, i da jeste, siguran sam da tome ionako ne bi pridao nikakvu pažnju. Na kraju krajeva, svi su bili isuviše zauzeti cepanjem votke i viskija i džina i burbona i bilo kojim drugim opasnim hemikalijama koje su naručivali i plaćali svojim basnoslovnim čekovima. ”A sada je red na tebe,” rekao je Mark, dodajući mi ampulu sa kokainom. ”Prava ulaznica za Volstrit; ovo i kurve.”

11

Kurve? To me je pogodilo poput groma iz vedra neba. Mislim, ja nikada nisam bio ni sa jednom! Osim toga, bio sam zaljubljen u devojku koju sam nameravao da zaprosim i oženim. Ona se zvala Deniz, i bila je isto toliko lepa iznutra koliko i spolja. Šanse da je prevarim bile su ravne nuli. A što se kokaina tiče, pa dobro, to sam probao dok sam bio na koledžu, ali je zato proteklo nekoliko godina otkako sam takao bilo šta drugo osim lonca. ”Ne, hvala,” rekao sam, osećajući se pomalo neprijatno. ”Ta stvar mi zaista ne prija. Ona me… uh… načisto sluđuje. U tom smislu što ne mogu ni da spavam ni da jedem, i što… uh… pa dobro, počnem da brinem o svemu i svačemu. To je zaista loše za mene. Pravo pravcato zlo.” ”Nema problema,” rekao je on, uzimajući drugu turu iz ampule. ”Ali, ja ti obećavam da ti kokain zaista definitivno može pomoći da ovde pregrmiš dan!” Otresao je glavu i slegnuo ramenima. ”Zeznut je to posao, biti broker. Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš: Novac je odličan i sve u tom smislu, ali ti zapravo ne stvaraš ništa, ništa ne izgrađuješ. I tako, nakon izvesnog vremena, on postaje monoton.” Zastao je na tren, kao da traži prave reči. ”Prava istina je da mi nismo ništa više od pokvarenih prodavaca. Niko od nas nema blage predstave koje akcije će skočiti! Svi mi samo dajemo impulsivna nagađanja u upravi i, znaš, mutimo i žarimo i palimo. U svakom slučaju, i sam ćeš to ubrzo shvatiti.” Narednih nekoliko minuta smo proveli pričajući svako o svojoj prošlosti i sredini iz koje je potekao. Mark je odrastao u Bruklinu, u gradu Bej Ridž, koji je, prema tome koliko ja znam, bio poznat kao opasan kraj. ”Ma kako ti se svidela,” nastavio je da niže fore i fazone, ”ni slučajno nemoj da izađeš s devojkom iz Bej Ridža. One su sve proklete lujke!” Potom je ušmrkao drugu dozu iz svoje ampule kokaina i dodao, ”Poslednja s kojom sam izašao me je probola s prokletom olovkom dok sam spavao! Možeš li da zamisliš?” Upravo u tom trenutku prišao nam je konobar u smokingu i postavio nam piće na sto. Mark je podigao svoju čašu martinija od dvadeset dolara i ja sam podigao čašu moje Koka-Kole. Mark je rekao: ”Nazdravimo, da indeks Dau Džons ode direktno na pet hiljada!” Kucnuli smo čaše. ”A sada, nazdravimo tvojoj karijeri u Volstritu!” dodao je. ”Želim ti da u ovom poslu zaradiš ogromno bogatstvo i da pritom uspeš da zadržiš i sačuvaš makar delić duše!” Obojica smo se nasmejali i potom ponovo kucnuli čašama. Da mi je neko u tom trenutku rekao da ću za nekoliko godina biti vlasnik tog istog restorana u kojem sam sada sedeo i da će Mark Hana, zajedno sa pola drugih brokera u kompaniji LF Rotšild na kraju raditi za mene, ja bih mu rekao da je lud. I da mi je neko rekao da ću ušmrkavati redove kokaina u baru ovog istog restorana,

12

okružen sa dvanaestak kurvi koje me gledaju s divljenjem, ja bih im rekao da su sišli sa svog prokletog uma. Ali, to će biti tek početak. Vidite, upravo u tom trenutku odigravale su se izvesne stvari daleko od mene – stvari koje sa mnom nisu imale blage veze – počevši od nečeg beznačajnog kao što je portfolio osiguranja, koje je predstavljalo strategiju u pogledu akcija osiguranih od rizika rukovođenu kompjuterom koja će na kraju okončati ovo pomahnitalo skakanje cena i spustiti indeks Dau Džons tako da će ga srozati za neverovatnih 508 poena za jedan jedini dan. I, od tog trenutka, pokrenuće se gotovo nezamisliv lanac događaja. Volstrit će na izvesno vreme prestati da radi, a firma za bankarske investicije LF Rotšild će biti prisiljena da zatvori vrata. A onda će na scenu stupiti potpuno ludilo. Ono što vam sada pružam jeste rekonstrukcija tog ludila – satirična rekonstrukcija – za koje će se ispostaviti da je jedan od najmahnitijih životnih puteva u istoriji Volstrita. I ja vam to predstavljam unutarnjim glasom kojim se upravo u to vreme odvijao tok misli u mojoj glavi. To je ironičan glas, spontani glas, sebičan glas i često glas vredan prezira. To je glas koji mi je omogućio da racionalizujem sve ono što mi se dešavalo na mom životnom putu razuzdanog i raskalašnog hedonizma. To je glas koji mi je pomogao da iskvarim druge ljude – i manipulišem njima – i unesem haos i ludilo i besmisao u čitavu generaciju mladih Amerikanaca. Odrastao sam u porodici koja je pripadala srednjem staležu u Bejsajdu, u Kvinsu, gde su reči poput crnčuga i španac i italijan i chinc smatrane najprljavijim rečima – rečima koje čovek nikako ne bi smeo da izgovori pod bilo kojim okolnostima. U kući mojih roditelja, predrasude su se strogo iskorenjivale; one su se smatrale mentalnim procesima nedostojnih ili neprosvećenih ljudi; kao dete, kao adolescent, pa čak i na vrhuncu ludila. Pa ipak, prljave reči neverovatno lako su izlazile i prosto klizile iz mojih usta, posebno kad je ludilo uzelo maha. Naravno, ja bih i to racionalizovao – rekavši sebi da je ovo Volstrit i da tu, u Volstritu, nema mesta za simbolične šale i viceve ili društvenu učtivost. Zašto vam govorim te stvari? Govorim vam to jer želim da znate ko sam ja u stvari i, što je još važnije, ko ja nisam. A sve ovo, uostalom, govorim i zato što imam dvoje dece i što ću jednog dana morati dosta toga da im objasnim. Moraću da im objasnim kako je njihov voljeni otac, onaj isti otac koji ih danas vodi na fudbalske utakmice i koji se pojavljuje na njihovim roditeljskim sastancima i ostaje kod kuće petkom uveče i pravi im Cezar salatu, mogao u jednom periodu života da bude tako dostojan prezira.

13

Ipak, ja se iskreno nadam da će moja životna pripovest poslužiti kao upozoravajuća priča bogatima i siromašnima; svima onima koji žive sa kašičicom ispred nosa i gomilom pilula koje im se rastvaraju u stomaku; ili svakoj osobi koja razmišlja o tome da uzme Božji dar i da ga zloupotrebi; svakome ko reši da krene putem mračnih sila i živi životom razuzdanog hedonizma. I svakome ko misli da postoji nešto glamurozno u tome da bude poznat kao Vuk iz Volstrita. Prva knjiga Prvo poglavlje Vuk u jagnjećoj koži Šest godina kasnije Ludilo je brzo stupilo na scenu, i do zime ’93-će godine, u meni se razvio čudan osećaj da sam zaigrao glavnu ulogu u jednom od televizijskih rialiti šou programa, pre nego što su postali modni trend. Naziv mog šou programa bio je Životni stil bogatih i nefunkcionalnih, s tim što su svakim danom izgledali sve nefunkcionalniji. Pokrenuo sam brokersku firmu po imenu Straton Oakmont, koja je sada bila jedna od najvećih i do sada jedna od najsmelijih brokerskih firmi u istoriji Volstrita. Po Volstritu se pričalo da sam sasvim pouzdano imao samoubilačke namere i da ću, isto tako sigurno, otići u grob pre nego što navršim tridesetu. Ali, ja sam znao da je to zaista čista besmislica, jer sam upravo napunio trideset jednu godinu i uz to sam još uvek bio živ i pun energije. Upravo u ovom trenutku, u sredu ujutro sredinom decembra, ja sam sedeo iza komandnih uređaja mog Bel Džet dvomotornog helikoptera i bio na putu iz tridesete ulice u centru Menhetna, gde se nalazio aerodrom za helikoptere, odakle sam se uputio u pravcu mog imanja u Old Brukvilu, na Long Ajlendu, sa količinom tableta u mom nervnom sistemu dovoljnom da umiri Gvatemalu. Samo što je prošlo tri sata noći, a mi smo putovali brzinom od sto dvadeset čvorova negde iznad Litl Nek Bej-a na Long Ajlendu. Sećam se da sam u tom času razmišljao o tome kako je divno što mogu da letim pravo dok u isti mah sve vidim duplo, kad sam odjednom počeo da se osećam kao ošamućen. A onda je helikopter naglo počeo da ponire i ja sam mogao da vidim kako crna voda priobalnog dela leti ka meni. Čula se užasna buka i vibracija koja je dolazila iz glavnog motora, a onda sam kroz moje naglavne slušalice začuo uspaničen i prestrašen glas mog kopilota, koji je frenetično vrištao: ”Isuse Hriste, šefe! Stanite! Stanite! Mi ćemo se srušiti! Do đavola!”

14

Potom smo opet uzleteli. Moj odani i poverljivi kopilot, kapetan Mark Eliot, bio je obučen u belo i sedeo je ispred komandnih aparata. Međutim, njemu je bilo strogo naređeno da ih ne dira osim u slučaju ako se ja onesvestim ili ako se nađem u neposrednoj opasnosti da se srušim na zemlju. Sada je on preuzeo komandu, što je u tom trenutku bilo najbolje rešenje. Kapetan Mark je bio jedan od onih tipova kapetana sa četvrtastom vilicom, čovek koji je ulivao poverenje već čim ga pogledate. A nije bila četvrtasta samo njegova vilica, već celo telo, koje je izgledalo kao sabijeno od četvrtastih delova, spojenih međusobno i poslaganih jedni na druge. Čak su i njegovi crni brkovi bili poput savršenog pravougaonika, i smešteni iznad njegove zategnute gornje usne nalik metlici. Poleteli smo sa Menhetna pre otprilike desetak minuta, nakon duge večeri koje se tog utorka otelo kontroli. Veče je počelo potpuno bezazleno i mada sam prvo bio u trenutno najposećenijem modernom restoranu u Petoj aveniji, po imenu Kanastel’s, gde sam večerao sa jednim od mojih mlađih brokera. Na neki način sam na kraju dospeo u predsednički apartman u Helmsli Palas, gde je jedna veoma skupa kurva po imenu Venis, sa ogromnim napućenim usnama i oblim bokovima, pokušala da mi uz pomoć sveće pomogne da dobijem erekciju, što se ispostavilo kao bezuspešan pokušaj. I zato sam sad krenuo tako kasno (oko pet i trideset, da budem precizniji), što je značilo da sam se opet ogrešio o moju odanu i voljenu drugu ženu, Nadin, koja je s pravom želela da ima boljeg muža. Možda ste Nadin videli na televiziji; upravo je ona bila ona seksi plavuša koja je pokušavala da vam proda pivo Miler Lajt tokom fudbalske večeri Monday Night Football, ona koja je prolazila kroz park sa Frizbijem i psom. Ona u reklami nije izgovorila mnogo teksta, ali na to izgleda niko nije ni obratio pažnju. Dobila je posao zahvaljujući savršeno izvajanim nogama i zadnjici, koja je bila okruglastija od onih kod Portorikanki i čvrsta dovoljno da se o nju odbije četvrt dolara. Ma kako stvari stajale, smatrao sam da će se ubrzo s punim pravom naljutiti. Duboko sam udahnuo i pokušao da se sredim. Sada sam se osećao prilično dobro, zato sam zgrabio komandnu palicu, poslavši na taj način signal kapetanu Sunđeru Bob Kockalenou da sam spreman da ponovo letim. On je izgledao pomalo nervozan i zato sam mu uputio topao, srdačan i prijateljski osmeh i nekoliko ljubaznih reči ohrabrenja putem mog glasom aktiviranog mikrofona. ”Drug, ui ćeeete za ou uuuspeš obav-ljenu azarder-sku dužnooost sa srrrećnim ishodom doviti ehtra plaatu,” rekao sam, pokušavajući zapravo da kažem:

15

”Drugar, vi ćete za ovu uspešno obavljenu hazardersku dužnost sa srećnim ishodom dobiti ekstra platu.” ”Da, odlično”, odgovorio je kapetan Mark, prepuštajući mi kontrolu. ”Podsetite me da je podignem, ako kojim slučajem kući stignemo živi.” Odmahnuo je svojom četvrtastom glavom rezignirano i sablažnjeno. ”I nemojte zaboraviti da zatvorite levo oko pre nego što počnete da se spuštate. To će biti od pomoći kad se sve vidi duplo.” Veoma je oštrouman i profesionalan bio ovaj moj kockasti kapetan; u stvari, on je slučajno obožavao žurke i često bio duša zabave – pravi lik za celokupnu atmosferu. I ne samo da je bio ovlašćen pilot koji je upravljao mojim helikopterom, već je takođe bio kapetan moje jahte duge preko 50 metara, Nadin, nazvane po imenu moje malopre spomenute žene. Dao sam mom kapetanu znak pokazujući mu palcem nagore. Potom sam zurio u prozorsko staklo i pokušao da se priberem. Daleko ispred nas mogao sam da vidim crveno-bele tragove dima koji su se izdizali iznad bogatog jevrejskog predgrađa Rozlin. Ti tragovi su mi poslužili kao vizuelni orijentir na osnovu kojeg sam znao da bi upravo trebalo da uđem u sam centar Zlatne obale (Gold Coast) na Long Ajlendu, gde se nalazio Old Brukvil. Gold Koast je izvanredan kraj u kojem možete da živite, posebno ako volite plavokrvne anglosaksonske protestante i basnoslovno skupe konje. Ja, lično, prezirem i jedne i druge, ali uvek nekako na kraju ispadne da imam gomilu neverovatno skupih konja i da se družim s gomilom plavokrvnih anglosaksonskih protestanata, od kojih me ovi potonji, prema mom mišljenju, posmatraju kao nekakvu mladu jevrejsku cirkusku atrakciju. Pogledao sam na visinometar. Bili smo devedesetak metara iznad zemlje i spiralno smo se kretali prilikom spuštanja. Počeo sam da se spuštam pod uglom od trideset stepeni, preletajući iznad otvorenog prostora Brukvil Kantri kluba i potom polako popuštajući desnu komadnu palicu preko bujnog drveća na obe strane Hegemans Lejn, gde sam počeo konačno da se spuštam na pistu koja se nalazila u zadnjem delu imanja. Pritiskajući papučice nogama, dovezao sam helikopter u statičan položaj otprilike šest metara iznad tla i potom pokušao da se spustim. Izvršio sam malo prilagođavanje levom, malo desnom stopalom, malo umanjio struju u celom pogonu, slabim potiskom povukao unazad pogonsku ručicu, a onda je helikopter odjednom tresnuo o zemlju i počeo ponovo da se penje. ”Oh, zranje!” promrmljao sam, dok smo počeli da se penjemo. Onako uspaničen, naglo sam povukao nadole collective, a helikopter je počeo da tone kao kamen. I onda odjednom – TRAS! – prizemljili smo se uz snažan tresak.

16

Odmahivao sam glavom čudeći se. Kakva je to neverovatna žurba bila! To nije bilo savršeno prizemljenje, ali šta ima veze? Okrenuo sam se ka mom voljenom kapetanu, i s velikim ponosom promumlao: ”Sta kazete, da li sam dobar, frijatelju, da li sam dobar?” Kapetan Mark je okrenuo kockastu glavu ka meni i podigao svoje pravougaone obrve na četvrtastom čelu, kao da je hteo da kaže: ”Da li si ti sišao sa tog tvog prokletog uma?” Ali je onda počeo polako potvrdno da klima glavom, dok se na njegovom licu pojavio osmeh iskrivljen u jednu stranu. ”Dobar si, prijatelju, Moram da ti priznam. Da li si levo oko držao zatvoreno?” Klimnuo sam glavom: ”To deluje kao magija,” mrmljao sam. ”Ti zi najbolji!” ”Dobro. Veoma mi je drago što to misliš.” Nasmejao se blago. ”U svakom slučaju, moram brzo da nas izvučem odavde pre nego što zapadnemo u nevolju. Želiš li da pozovem stražarnicu da neko od dežurnih dođe po tebe?” ”Ne, dobro sam, drugar. Dobro sam.” Nakon tih reči, otkopčao sam svoj sigurnosni pojas i, oponašajući i karikirajući pozdrav, otvorio vrata pilotske kabine i klisnuo napolje. Potom sam se okrenuo, zatvorio pilotsku kabinu i kucnuo dvaput na prozor, što me je ispunilo osećajem posebnog zadovoljstva, onoliko koliko čovek u mom stanju uopšte može da bude pribran i ozbiljan da to uradi. Potom sam napravio još jedan okret i krenuo u pravcu glavne kuće, pravo u sam centar uragana Nadin. Napolju je bilo božanstveno. Nebo je bilo prepuno zvezda, koje su se presijavale i svetlucale poput brilijanata. Bilo je neverovatno toplo za decembar. Nije bilo ni trunke vetra, što je vazduh ispunilo mirisom zemlje, šume koji vas tako lako podseti na detinjstvo. Pomislio sam na letnje noći kad sam spavao u kampu. Pomislio sam na svog starijeg brata, Roberta, s kojim sam nedavno prekinuo kontakt zato što je njegova žena pretila da će tužiti jednu od mojih kompanija zbog seksualnog uznemiravanja, zbog čega sam ga tom prilikom izveo na večeru, napio se i potom njegovu ženu nazvao kretenkom. Pa ipak, pojavile su se i lepe uspomene, uspomene iz mnogo jednostavnijeg perioda. Od glavne kuće sam bio udaljen gotovo dvesta jardi. Udahnuo sam duboko i osetio miris mog imanja. Kako je samo divno mirisalo! Bilo je potpuno prekriveno travom sa Bermuda! Oštar miris borovine! I tako mnogo blaženih zvukova! Neprekidno kreštanje cvrčaka! Tajanstveni huk sova! Žubor vode iz tog smešnog jezera i sistema vodoskoka koji je preda mnom dopirao sa visine! Kupio sam imanje od predsednika Njujorške berze, Dik Grasa, koji je neverovatno ličio na Frenka Perdua, prodavca pilića. Potom sam spiskao nekoliko miliona na razne adaptacije – veći deo svote je otišao na smešno jezerce i sistem

17

vodopada, a preostali deo na tehnički najmodernije opremljenu stražarsku kućicu i sistem obezbeđenja. U stražarskoj kućici su dvadeset četiri sata bila dva naoružana čuvara, a obojica su se zvala Roko. U stražarskoj kućici su bili brojni TV monitori, koji su primali slike sa dvadeset dve sigurnosne kamere postavljene širom imanja. Svaka kamera je bila povezana sa pokretnim senzorima i reflektorima, stvarajući neprobojan sigurnosni prsten. Upravo u tom trenutku sam osetio izuzetno snažan nalet vetra i ispružio vrat da bih video kako helikopter uzleće i nestaje u mraku. Napravio sam nekoliko malih koraka unazad, a potom su se oni pretvorili u veće i veće korake, i potom… Oh, sranje! Ja sam bio u nevolji! Zateturao sam se i samo što se nisam stropoštao na zemlju! Okrenuo sam se i napravio dva velika koraka napred, pružajući ruke sa strane poput krila. I poput klizača na ledu kad izgubi kontrolu, ja sam posrtao, pokušavajući da na taj način pronađem centar ravnoteže. A onda, odjednom… zaslepljujuća svetlost! ”Šta je sad ovo, do đavola!” Rukama sam prekrio oči, zaklanjajući se od peckajućeg bola od reflektora. Bio sam ulovljen u zamku jednog od pokretnih senzora i zatekao se sada u ulozi žrtve sopstvenog sigurnosnog sistema. Osetio sam grozan bol. Zenice su mi bile proširene od tableta, velike poput tanjira. A onda, suočavanje s poslednjom opasnošću: Sapleo sam se u mojim modernim ciplema od krokodilske kože, poleteo nazad i pao pravo na leđa. Nakon nekoliko sekundi reflektor se isključio, i ja sam polako spustio ruku sa strane. Dlanovima sam pritisnuo svežu travu. Divnog li mesta za pad! A ja sam bio ekspert u tome, jer sam znao tačno kako bi trebalo da padnem da se ne povredim. Tajna se sastojala u tome da se jednostavno prepustim liniji pada, poput holivudskih statista. I što je još bolje, tablete koje sam izabrao – po imenu, kvaludes – imale su divan efekat jer su mi telo učinile gipkim poput gume, štiteći me utoliko više od povrede. Odbacio sam pomisao da sam pre svega pao zbog dejstva kvaludesa. Na kraju krajeva, postojalo je toliko prednosti njihove upotrebe da sam se smatrao pravim srećnikom što sam upravo od njih postao zavisan. Mislim, koliko još pilula postoji od kojih se čovek tako divno oseća, a koje vas sledećeg dana ipak ne ostave mamurnim? A čovek na mom položaju – čovek opterećen tako velikim brojem odgovornosti – nikako ne bi smeo sebi da dopusti da bude mamuran! A što se tiče moje žene… pa dobro, pretpostavljam da mi je pripremila scenu, ali ipak; da li je zaista imala toliko razloga da se ljuti? Mislim, kad se udavala za mene, ona je znala u šta se upušta, zar ne? Ona mi je bila ljubavnica, za

18

ime Božje! To već samo po sebi mnogo govori, zar ne? A i šta sam pa to uradio noćas? Ništa strašno, ili barem ne ništa što bi mogla da dokaže! I tako su se vrteli i vrteli po mojoj glavi i mučili moj um – racionalizovanje, opravdavanje, potom poricanje, a onda opet niz racionalnih objašnjenja, sve dotle dok nisam bio u stanju da na osnovu zdravog razuma zauzmem stav uvređenosti, i to s pravom. Da, mislio sam ja, postojale su izvesne stvari koje se odvijaju između bogatih muškaraca i njihovih supruga koje postoje i traju još od kamenog doba, ili barem još od Vanderbilta i Astora. Postojale su slobode, da tako kažem, izvesne slobode koje su bile privilegija koje su moćni ljudi s pravom zaslužili! Naravno, to nije bila neka stvar koju sam Nadin jednostavno mogao da kažem u lice. Ona je bila sklona fizičkom nasilju i krupnija od mene, ili smo barem bili isti. Upravo u tom trenutku sam čuo električan šum golf automobila. To su se verovatno smenjivali Roko, noćni čuvar, ili možda Roko, dnevni čuvar, u zavisnosti od njihove smene. U svakom slučaju, neki Roko je dolazio po mene. Prosto neverovatno kako je sve savršeno funkcionisalo. Kad sam pao, uvek bi se našao neko da me podigne; kad su me uhvatili da vozim pod alkoholom, uvek bi se našao nekakav korumpirani sudija ili policajac da mi ugodi; i kad sam se tokom večere onesvestio za stolom i zatekao se u situaciji da se davim u tanjiru supe, uvek bi tu bila moja žena, ili, ako ne ona, onda neka milosrdna kurva, koja bi mi prišla i ukazala mi pomoć usta na usta. Sve je izgledalo tako kao da sam otporan na metke ili nešto slično. Koliko puta sam prevario smrt? To je nemoguće reći. Pa ipak, da li sam zaista želeo da umrem? Da li su me krivica i griža savesti izjedali u duši – i to toliko da sam, u stvari, pokušavao sebi da oduzmem život? Mislim, to je bilo prosto zapanjujuće, kada o tome sada razmislim. Rizikovao sam život hiljade puta a da nisam prošao čak ni sa ogrebotinom. Vozio sam pijan, upravljao helikopterom omamljen od tableta, pao sa ivice zgrade, ronio pijan, prokockao milione dolara po kazinima širom sveta, i opet nisam izgledao ni dan stariji od dvadesetjednogodišnjaka. Imao sam dosta nadimaka: Gordon Geko, Don Korleone, Kajzer Souz; neki su me čak zvali i Kralj. Ali, moj omiljeni je bio Vuk iz Volstrita, jer sam to bio ja, glavom i bradom. Ja sam bio pravi pravcati vuk u jagnjećoj koži: Izgledao sam poput deteta i ponašao se kao dete, ali to, u stvari, uopšte nisam bio. Imao sam trideset jednu godinu, a prošao iskustvo šezdesetogodišnjaka, proživljavajući čitavu večnost za jednu godinu – i stareći sedam godina svake godine. Ali, ja sam bio bogat i moćan i imao sam zanosnu suprugu i četvoromesečnu bebu, kćer koja je bila zdrava i, jednom rečju, savršena.

19

Kao što ljudi obično kažu, sve je bilo lepo i u redu, i sve je izgledalo kao da savršeno funkcioniše. Na neki čudan način, mada nisam siguran kako, na kraju sam se našao pod svilenim krevetskim pokrivačem od 12,000 dolara, kako spavam u kraljevskoj spavaćoj sobi u kojoj je bilo draperije od bele kineske svile u dovoljnim količinama da se napravi svilenih padobrana za čitavu eskadrilu padobranaca. A moja žena… da, dobro, ona će mi već oprostiti. Uostalom, uvek bi mi na kraju oprostila. I s tom mišlju, gotovo sam se onesvestio i zaspao.

Drugo poglavlje Vojvotkinja od Bej Ridža Decembar 13, 1993. Sledećeg jutra, ili, ako želite da budem precizniji, nekoliko sati kasnije – imao sam strašan san. Bila je to vrsta sna kojoj se nada i priželjkuje svaki mlad muškarac, pa sam odlučio da mu se prepustim. Nalazim se sam u krevetu i u jednom trenutku mi prilazi Venis, kurva. Klekne na ivicu mog raskošnog kraljevskog kreveta, njišući se izvan dohvata, savršena mala vizija. Sada mogu da je vidim jasno… tu grivu smeđe kose… fine crte lica… te sočne mlade grudi… te neverovatno izvajane bokove, koji trepere požudom i željom. ”Venis,” obratih joj se. ”Priđi mi, Venis. Priđi, Venis!” Venis mi se približava, kretajući se na kolenima. Koža joj je lepa i bela i presijava se među svilom… svila… svila je svuda. Ogromni zastor od bele kineske svile nalazi se iznad nas. Talasi bele kineske svile vise okačeni na sva četiri ugla kreveta. Ima tako mnogo bele kineske svile… Tonem u belu prokletu svilu. Istog časa padaju mi na pamet smešne cifre: svila košta 250 dolara metar, a ovde mora biti sigurno dvesta metara. To je bela kineska svila vredna 50,000 dolara. Toliko bele proklete svile. To je posao i zaduženje moje supruge, mog divnog nadahnutog dekoratera – ili, čekajte, to je aspiracija prošlog meseca, zar ne? Zar nije sada ona šef prepun aspiracija i težnji? Zar nije ona nadahnuti, ambiciozni arhitekta? Ili poznavalac vina? Ili modni kreator? Ko bi mogao da prati sve te njene proklete aspiracije? Kako je to zamorno… toliko je zamorno biti oženjen Marijom Stjuart u povoju. Tog momenta sam osetio kapi vode. Pogledao sam gore. Šta je sad pa ovo, do đavola? Olujni oblaci? I otkud sad olujni oblaci u kraljevskoj spavaćoj sobi? Gde je moja žena? Do đavola! Moja žena! Moja žena! Uragan Nadin!

20

Pljus! Probudio sam se i odmah ugledao prelepo lice moje druge žene, Nadin. U njenoj desnoj ruci nalazila se čaša od dva decilitra; dok joj je desna ruka bila stegnuta u pesnicu, na kojoj se isticao žuti dijamant od sedam karata na prstenu od platine. Stajala je na manje od metar i po udaljena od mene, kretajući se nazad i napred na vrhovima prstiju, poput profesionalnog boksera. Postao sam svestan da bi trebalo da se pripazim prstena. ”Zašto si to, do đavola, uradila?” povikao sam neodlučno, znajući tačno zbog čega je to uradila. Obrisao sam oči nadlanicom i na trenutak počeo da proučavam moju Suprugu broj dva. Bože, stvarno je bila dobar komad, moja žena! Čak i sada, u ovakvoj situaciji, nisam mogao da negodujem i budem nezadovoljan. Nosila je tanku roze košuljicu koja je bila toliko kratka i tesna da je činila da izgleda više gola nego da je to zaista bila. A kakve samo noge ima! Bože, kako su divne. Pa ipak, sada nije reč o tome. Morao sam da budem oštar s njom i da joj pokažem ko je šef. Kroz stisnute zube, rekao sam: ”Kunem se Bogom, Nadin, da znaš da ću sada da ubijem–? ”Oh, stvarno sam se strašno uplašila,” prekinula me je ova plava vatrena praskalica. Otresla je glavom sa gnušanjem i gađenjem, a njene bradavice su se pojavile ispod odeće ispod koje nije nosila ništa. Potrudio sam se da ne buljim, mada teško. ”Možda je trebalo da pobegnem i da se sakrijem,” počela je da me podbada. ”Ili ću možda da ostanem i da ti pokažem šta su proklete batine!” Poslednjih nekoliko reči je vrištala. Pa dobro, možda je ona bila šef. U svakom slučaju, ona mi je definitivno pripremila, i to s razlogom, ovu scenu; to ne može da se porekne. A vojvotkinje od Bej Ridža su poznate po lošoj naravi. Da, ona je bila Vojvotkinja, u redu – Britanka po poreklu, koja je još uvek nosila britanski pasoš. Neverovatna činjenica je da nikada ne bi zaboravila da me podseti na to. Pa ipak, to je bilo veoma ironično, budući da nikad nije živela u Britaniji. U stvari, ona se preselila u Bej Ridž, u Bruklin, još kao beba, i odrasla je upravo tu u zemlji izostavljenih suglasnika i iskrivljenih samoglasnika. Bej Ridž; to je jedan maleni kutak zemlje gde reči poput nosi se i sranje i kopile i penis silaze s usana mladih žitelja sa poetskim nadanhućem i poletom T. S. Eliota i Volta Vitmena. To je mesto na kojem je ta Nadin Karidi – moja voljena engleska, irska, škotska, nemačka, norveška i italijanska Vojvotkinja nad vojvotkinjama – naučila da niže psovku za psovkom, kao što je naučila da vezuje pertle na svojim rolšuama. To je bila grozna i jeziva šala, pomislio sam, razmišljajući da me je Mark Hana pre toliko godina upozorio da ne izlazim s devojkama iz Bej Ridža. Njegova

21

devojka, koliko se sećam, probola ga je olovkom dok je spavao; vojvotkinjama se više dopada da polivaju vodom. Dakle, na neki način, ja sam bio u prednosti. U svakom slučaju, kad se Vojvotkinja razljutila, njene reči su zvučale tako kao da su izbijale iz užarenog bruklinskog odvodnog kanala. I niko nije mogao da je razljuti više od mene, njenog lojalnog i vernog muža, Vuka iz Volstrita, koji je pre manje od pet sati bio u predsedničkim odajama palate Helmsli sa svećom u zadnjici. ”Dakle, reci mi, ti glupane, ništarijo mala,” prasnula je Vojvotkinja, ”ko je, do đavola, ta Venis?” Ućutala je zračeći pretnjom i istupila približivši mi se za jedan korak, a onda se odjednom zaustavila i zauzela pozu – stisnula usne u znak uvređenosti, izbacila u stranu dugu, razgolićenu nogu i prekrstila ruke ispod grudi, tako da je isprsivši se još više istakla bradavice. Rekla je: ”Ona je verovatna neka kurvica, mogu da se kladim.” Zažmirila je svojim krupnim plavim očima iz kojih su izbijale sumnja i optužbe. ”Ti misliš da ja ne znam šta si ti sve spreman da uradiš? Zato ja stvarno moram da ti dam po tom tvom prokletom nosu… ti, mali…grrr!” Bilo je to pravo ljutito škrgutanje zubima, i onog trenutka kad je prestala s tim prekinula je i da pozira i počela da maršira po spavaćoj sobi – koračajući po tepihu Edvard Filds, urađenom po porudžbini i vrednom 120,000 dolara. Otišla je brzo poput munje, sve do glavnog kupatila, koje je bilo udaljeno dobrih devet metara, odvrnula slavinu, ponovo napunila staklenu čašu, zatvorila slavinu i potom se vratila odsečnim korakom, izgledajući dvostruko više ljuta. Stegla je zube u svom nečuvenom besu i razjarenosti, tako da je još više izbacila četvrtaste vilice. Izgledala je poput Vojvotkinje iz pakla. U međuvremenu, ja sam pokušavao da se saberem, ali ona se kretala prebrzo. Nisam imao vremena za razmišljanje. To mora biti da je bila posledica onog prokletog kvaludesa! Te tablete za spavanje su me opet navele da pričam u snu. Oh, kakvog li malera! Šta li sam samo rekao? Po glavi su počele da mi se motaju razne reči: limuzina… hotel… droga… kurva Venis… Venis sa svećom – Oh, Bože, prokleta sveća! Odmah sam odagnao tu misao. Bacio sam pogled na digitalni sat na noćnom stočiću: Bilo je 7:16. Isuse! U koliko sati sam se ja vratio kući? Protresao sam glavom, pokušavajući da odagnam mamurluk i da se prisetim detalja. Provukao sam prstima kroz kosu – Isuse, ja sam bio mokar! Mora biti da mi je prosula vodu na glavu. I to moja žena! A onda me je nazvala malim glupanom i ništarijom! Zašto me je nazvala tim imenom? Ja nisam bio mali, zar ne? Ona je umela da bude veoma okrutna, Vojvotkinja. Sada se vratila, na manje od metar i po od mene, držeći čašu vode ispred sebe, sa laktom izbačenim u stranu: to je njen položaj pri bacanju! I taj izraz na

22

njenom licu: čist otrov. Uprkos tome… ona je tako neosporno lepa! Ne samo zbog njene bujne plave kose, već i zbog plamtećih plavih očiju, tih lepih jagodica, njenog malog nosa, savršeno izvajane vilice, njene brade s rupicom na sredini, njenih kremastih mladih grudi – nešto malo gorih nakon dojenja. Sitnica, ali ništa što se ne bi moglo korigovati za 10,000 dolara kod plastičnog hirurga. A te noge… Bože Svemoćni, te njene duge nage noge bile su kao izvajane! Toliko su savršene bile, taj način na koji su se sužavale kod članka, a ipak bile tako skladne iznad kolena. One su predstavljale njeno najveće blago, zajedno sa zadnjicom. To se desilo pre tri godine, u stvari, tada sam prvi put ugledao Vojvotkinju. To je bio prizor koji je bio toliko primamljiv i hipnotišući da sam na kraju ostavio svoju prvu dobru ženu, Deniz – plativši joj milionsku sumu plus pedeset hiljada mesečno za izdržavanje, iznos koji nije podlegao porezu, i to sve zato da bi otišla tiho i mirno bez polaganja prava na reviziju moje celokupne imovine. I pogledajte samo kako su se stvari pogoršale! I šta sam u stvari uradio? Rekao nekoliko reči u snu? Kakav je to zločin? Vojvotkinja je stvarno preterano impulsivno reagovala. U stvari, u ovom trenutku, i ja sam s punim pravom mogao da se naljutim na nju. Možda sam celu ovu stvar mogao da izmanevrišem i preokrenem je u seks, koji je bio najbolji u svemu tome. Duboko sam udahnuo i rekao tonom potpuno čistog i nevinog čoveka: ”Zašto si toliko ljuta na mene? Mislim, ti… potpuno si me zbunila.” Vojvotkinja je odgovorila zabacivši svoju plavu kosu u stranu, na način na koji bi to učinila osoba koja je upravo u tom trenutku začula najgnusniju laž. ”Ti si zbunjen!” prasnula je. ”Ti si prokleto zbunjen? Zašto… ti… malo… kopile!” Malo, opet! Neverovatno! ”Odakle želiš da počnem? Kako bi bilo da počnem od činjenice da si svojim glupim helikopterom doleteo ovde u tri ujutro, a da prethodno nisi okrenuo ni prokleti telefon da javiš da ćeš da se vratiš kasno. Da li je to normalno ponašanje jednog oženjenog muškarca?” ”Ali, ja–“ ”I jednog oca, ništa manje! Ti si sada otac! Pa ipak se ponašaš kao nezreli klinac! I da li ti uopšte nešto znači to što sam nabavila travu sa Bermuda? Ti si je verovatno uništio!” Odmahnula je glavom u znak dubokog prezira prema njegovom ponašanju. ”Ali, zašto bi ti o tome brinuo? Ti, uostalom, nisi ni uložio svoje vreme na istraživanje cele te stvari i nisi morao da se nosiš sa svim onim brojnim pejzažnim arhitektima i ljudima koji izgrađuju golf terene. Da li znaš koliko sam vremena posvetila na taj tvoj glupi projekat? Da li to znaš, ti glupo bezobzirno kopile?”

23

Ahhh, ona je ovog meseca znači inspirisani arhitekta! Kakav seksi arhitekta! Mora da postoji način da se cela ova situacija preokrene. Neka čarobna reč. ”Draga, molim te, ja sam –” Upozorila me je kroz stegnute zube: ”Nemoj ti meni-draga! Ne zaslužuješ više da me nazoveš tim imenom!” ”Ali, draga–“ Pljus! Ovog puta sam video kako će me politi i po treći put, smogao sam snage da povučem svileni prekrivač od 12,000 dolara preko glave – i da se sklonim od opravdanog gneva. U stvari, jedva da me je dodirnula ijedna kap. Avaj, moja sreća je bila kratkog daha, i do tog trenutka kada sam svukao pokrivač, ona je već bila na putu do toaleta da ponovo čašu napuni vodom. Sada se vraćala. Čaša je bila puna do vrha; njene plave oči su se zatamnile i zračile smrtonosnim zracima; njene četvrtaste vilice su izgledale kao da su široke milju; a njene noge... Bože! Prosto nisam mogao da odvojim oči od njih. Pa ipak, nije bilo vremena za to. Kucnuo je pravi čas da se Vuk pokaže u svom pravom svetlu. Trenutak da pokaže zube. Izvukao sam ruke ispod belog svilenog pokrivača, pažljivo kako ih ne bi zamrsio u hiljadama tanušnih perlica koje su ručno prišivene na tkaninu. Potom sam laktove pomerio u stranu, kao pile krila, kako bih ptičjem pogledu iznervirane Vojvotkinje izložio svoje snažne mišice. Rekao sam glasno, odlučnim tonom: ”Da se nisi usudila da me poliješ, Nadin, ozbiljno ti kažem!” Dopustio sam ti da me poliješ dvaput da bi iskalila bes, ali da to ponavljaš iznova i iznova…pa dobro, to je kao da probadaš mrtvo telo koje leži u lokvi krvi! To je tako bolesno!” To je izgleda usporilo malo – ali, samo na sekund. Rekla je, ironičnim tonom: ”Hoćeš li da prestaneš da savijaš ruke već jednom, molim te? Izgledaš kao stopostotni imbecil!” ”Ja nisam savijao ruke,” rekao sam, ne savijajući ruke. ”ti si stvarno prava srećnica što imaš muža koji je u tako dobroj formi. Zar ne, draga?” Osmehnuo sam joj se što sam umiljatije mogao. ”A sada mi priđi i poljubi me!” Čim sam to izgovorio, shvatio sam da sam napravio veliku grešku. ”Da te poljubim?” prasnula je Vojvotkinja. ”Da li ti mene to zavitlavaš? Prezir je izbijao iz njenih reči. ”Ja sam bila na ivici da ti odsečem testise i da ih zabijem u jednu od mojih kutija za cipele. Onda ih nikada ne bi pronašao!” Isuse Hriste, ona je bila u pravu što se toga tiče! Njen ormar za cipele je bio veličine Delavera, i moji testisi bi bili zauvek izgubljeni. S najvećom poniznošću,

24

rekao sam: ”Molim te, pruži mi šansu da ti objasnim, drag– mislim, mila. Molim te, preklinjem te!” Lice joj je odjednom poprimilo blaži izgled. ”Ne mogu da ti verujem!” rekla je, govoreći kroz nos. ”Šta sam uradila da bih to zaslužila? Ja sam dobra žena. Lepa žena. A uprkos svemu tome, imam muža koji se u sitne sati vraća kući i u snu izgovara ime neke druge žene!” Počela je da me imitira s prezrenjem: ”Uhhh… Venis… Priđi mi, Venis.” Isuse Hriste! Onaj kvaludes stvarno ume nekad da dotuče čoveka. A onda je počela da plače. Bila je to prava katastrofa. Na kraju, koje sam šanse imao da je vratim u krevet sada kada plače? U ovom trenutku moram da promenim brzinu, da pribegnem novoj strategiji. Tonom glasa koji normalno preostane onom ko stoji na ivici litice i preti da će skočiti, rekao sam: ”Pusti tu čašu vode, draga, i prestani da plačeš. Molim te. Stvarno, mogu sve da ti objasnim!” Polako, preko volje, ona je spustila čašu vode na nivo struka. ”Počni,” rekla je tonom glasa iz kojeg je izbijalo nepoverenje. ”Hajde da čujem još jednu laž od čoveka koji živi od laži.” To je bilo tačno. Vuk je živeo od laži, mada je takva bila priroda Volstrita, ako je čovek zaista želeo da bude pravi moćan broker. Svi su to znali, posebno Vojvotkinja, i zato nije imala prava ni da se ljuti zbog toga. Pa ipak, preuzeo sam njen sarkazam, zaćutao nakratko kako bih sebi dao dodatno vreme da sažmem svoju glupu priču, i rekao: ”Pre svega, moraš ceo film da vratiš nazad. Jedini razlog zbog kojeg te sinoć nisam zvao je taj što gotovo do jedanaest nisam znao da ću se kući vratiti tako kasno. Znao sam koliko voliš da legneš ranije jer paziš na svoj izgled, pa sam pomislio da ionako već spavaš – i koja je svrha onda da te uopšte pozovem?” Vojvotkinja mi je odgovorila pakosno: ”Oh, kako si samo prokleto obziran. Moram da se zahvalim zvezdama što imam tako pažljivog muža.” Sarkazam se poput gnoja izlivao iz svake njene reči. Ignorisao sam sarkazam i odlučio da upotrebim svu svoju snagu i umešnost – da idem na sve ili ništa. ”U svakom slučaju, ti si ceo posao u vezi sa Venis shvatila potpuno izvan konteksta. Ja sam sinoć razgovarao sa Mark Pakerom o otvaranju Kanstela u Veneciji, Kalif–“ Pljus! ”Ti si prokleti lažov!” vrisnula je ona, grabeći beli bademantil sa naslona jedne izuzetno skupe stolice. ”Totalni prokleti lažov!” Uzdahnuo sam glasno. ”U redu, Nadin, dobro si se zabavila jutros. A sad dođi u krevet i poljubi me. Ja te još uvek volim, iako si me polila.”

25

Kakav li mi je samo pogled uputila! ”Da ne želiš sad možda još i da me karaš?” Podigao sam obrve visoko na čelo i požudno klimnuo glavom. Bio je to pogled sedmogodišnjeg dečaka koji uzvraća majci na pitanje: ”Da li želiš sladoled?” ”Divno,” vrisnula je Vojvotkinja. ”Karaj se sam sa sobom.” Nakon tih reči, dražesna Vojvotkinja od Bej Ridža otvorila je vrata – teška trista pedeset kilograma, visoka preko tri i po metra, od mahagonija, snažna i otporna dovoljno da izdrže nuklearnu eksploziju od dvanaest kilotona – izašla iz sobe i zatvorila ih iza sebe nežnim pokretom. Na kraju, zalupljena vrata bi poslala pogrešan signal našoj bizarnoj menažeriji pomoćnog osoblja. Naša bizarna menažerija: Tu je bilo pet elegantno popunjenih služavki koje su govorile španski, od kojih su dve zajedno sa muževima timski radile kod nas; brbljiva dadilja s Jamajke, koja je telefonirala toliko da su nam zbog njenih svakodnevnih razgovora sa rođacima sa Jamajke mesečni računi iznosili po hiljadu dolara; električar iz Izraela, koji je Vojvotkinju pratio u stopu poput nekakvog zaljubljenog šteneta, pravog kućnog mezimčeta; radnik za sitne kućne poslove, motivisan poput puža golaća koji je zavisan od heroina; moja lična služavka, Gvin, koja je uspevala da predvidi svaku moju potrebu, ma kako bizarna bila; Roko i Roko, dva naoružana telohranitelja, koji su nas čuvali od gomile lopova, uprkos činjenici da se poslednja krađa u Starom Brukvilu odigrala 1643., kad su beli naseljenici ukrali zemlju od Matinekok Indijanaca; pet stalno zaposlenih pejzažnih arhitekata, od kojih je trojicu nedavno ujeo moj braon labrador retriver, Sali, koja ujede svakog ko se usudi da uđe na teritoriju imanja u krugu od trista metara, posebno ako mu je koža tamnija od braon papirnate vreće; i nedavno zaposleno dodatno osoblje – dva stalno zaposlena morska biologa, takođe tim koji su činili muž i žena, koji su za 90,000 dolara godišnje, održavali ekološki balans te moje noćne more od jezera. A onda, naravno, bio je tu i Džordž Kempbel, moj, crn kao ugalj, šofer limuzine, koji je mrzeo sve belce, uključujući i mene. Pa ipak, i pored svih tih ljudi zaposlenih u kući Belfortovih, to nije promenilo činjenicu da sam se, upravo sada, zatekao potpuno sam, mokar do gole kože, napaljen kao đavo i prepušten na milost i nemilost moje druge plavokose žene, koja je bila prepuna ambicija, najraznovrsnijih želja i težnji. Obazreo sam se oko sebe i potražio nešto kako bih se osušio. Zgrabio sam jedan od niza nabora bele kineske svile i pokušao da se obrišem. Isuse! Pa to mi nije nimalo pomoglo. Očigledno, svila je bila takvog sastava da je bila vodotporna, i samo je premeštala kapljice vode tamo-amo. Pogledao sam iza sebe – jastučnica! Ona je bila od

26

egipatskog pamuka; verovatno od tri miliona pamučnih vlakana. Mora da je koštala pravo bogatstvo – naravno, plaćeno mojim novcem! Skinuo sam jastučnicu sa jastuka prepunog guščijeg perja i počeo da se brišem. Ahhh, egipatski pamuk je bio lep i mekan. I kakva moć upijanja! Uspeo sam da se oraspoložim. Prešao sam na stranu kreveta na kojoj obično spava moja žena kako bih skinuo pokvašene čaršave. Pokriću se po glavi i vratiti u vruć zagrljaj svojih snova. Vratiću se Venis. Uzdahnuo sam… Oh, kakve gluposti! Miris Vojvotkinje širio se svuda! Iznenada sam osetio kako mi krv struji kroz bokove. Bože – ona, Vojvotkinja, bila je jedna prava mala vragolasta životinja, sa tim svojim vragolastim mirisom! Sad mi nije preostalo drugo nego da masturbiram. U najboljem slučaju. Na kraju krajeva, moć Vojvotkinje nada mnom je počinjala i završavala se ispod mog struka. Upravo sam se spremao da se malo samozadovoljim kad sam začuo kako neko kuca na vrata. ”Ko je?” upitao sam, tako gromoglasno da bi se s lakoćom mogao čuti i kroz vrata ratnog skloništa. ”Ja sam, Gvin,” odgovorila je Gvin. Ahhh, Gvin – sa njenim divnim južnjačkim razvučenim naglaskom! Kako je to zvučalo umirujuće. U stvari, sve u vezi sa Gvin je bilo umirujuće i blagotvorno. Način na koji je anticiprala svaku moju potrebu, način na koji me je brižno pazila i razmazila poput nekakvog deteta – i ona i njen muž, Vili, bio je prosto nezamisliv. ”Uđi,” rekao sam srdačno. Vrata, teška poput onih koji se nalaze na sloništima u slučaju bombardovanja, otvorila su se uz tiho škripanje. ”Dobro jutro, dobro jutro!” rekla je Gvin. Nosila je srebrni poslužavnik. Na njemu se nalazila visoka čaša ledene kafe i bočica Bajerovog aspirina. Ispod leve ruke bio je beli peškir. ”Dobro jutro, Gvin. Kako si ti ovog lepog jutra?” upitao sam je oponašajući njenu formalnost. ”Oh, ja sam dobro… ja sam dobro!” Ahhh leeepo… Ahhh leepo! ”Pa dobro, vidim da ste prešli na stranu kreveta vaše supruge, zato ću vam prići s te strane i poslužiti vas ledenom kafom. Isto tako sam vam donela lep mekan peškir da se obrišete. Gospođa Belfort mi je rekla da ste se polili vodom.” Ovo je prosto neverovatno! Marta Stjuart napada ponovo! Odjednom sam spazio da se moja erekcija primećuje kroz sav onaj cirkus od svilenih pokrivača – do đavola, podigao sam kolena munjevito, poput zeca.

27

Gvin je prišla i namestila poslužavnik na starinski noćni stočić pored Vojvotkinjine strane kreveta. ”A sad, dopustite mi da vas obrišem!” rekla je Gvin, nagnula se i počela belim peškirom da mi briše čelo, kao da sam dete. Bože moj! Kakav li je samo prokleti cirkus ova kuća bila! Mislim, ja sam ležao na krevetu, sav razjaren, dok se moja pedesetopetogodišnja punačka kućna pomoćnica, crnkinja, koja je predstavljala zastarelu pojavu jednog davno prošlog doba, sagnula nada mnom sa grudima tri inča od mog lica i brisala me peškirom s monogramom Pratezi od petsto dolara. Naravno, Gvin nije nimalo ličila na crnkinju. Ohhh, ne! To bi bilo isuviše normalno za ovu kuću. Gvin je, u stvari, bila belja od mene. Kako sam uspeo da saznam, u jednom trenutku u prošlosti, kada su Južne države još bile Južne američke države, možda pre sto pedeset godina, neko iz njenog porodičnog stabla, verovatno njena pra-pra-pra baka bila je tajna ljubavnica nekog bogatog vlasnika plantaže u Južnoj Džordžiji. Ma kako stvari izgledale, ova velika blizina Gvininih grudi vratile su uzavrelu krv iz mojih bedara tamo gde joj je i mesto, odnosno, u jetru i limfne kanale, gde može da se neutralizuje. Pa ipak, već sam ovaj prizor njenog nadnošenja nada mnom bilo je više nego što sam mogao da podnesem, pa sam joj ljubazno objasnio da čelo mogu da obrišem i sam. Ona se izgleda rastužila zbog toga, ali sve što je rekla bilo je: ”U redu,” koje je u stvari zvučalo ovako: U reeedu. ”Da li vam je potreban aspirin?” Daaa li vam je potreban aaaspirin? Odmahnuo sam glavom. ”Ne, dobro se osećam, Gvin. U svakom slučaju, hvala ti.” ”U reeedu, a tablete za vaša leđa?” upitala je bezazleno. ”Da li biste želeli da vam dam jednu od tih pilula?” Bože! Moja kućna pomoćnica mi nudi kvaludes u sedam i trideset ujutro! Kako sam mogao da ostanem trezven? Ma gde da sam se nalazio, svuda su bile tablete i droge, jureći me i dozivajući me po imenu. A nigde ta pojava nije bila gora nego u mojoj brokerskoj firmi, Straton Oakmont, gde su praktično sve vrste tableta i droga koje se uopšte mogu zamisliti izlazile iz džepova mojih mladih brokera. Međutim, leđa su me, u stvari, zaista bolela. Osećao sam hroničan bol od glupe povrede koju sam zadobio odmah nakon što sam po prvi put sreo i upoznao Vojvotkinju. U sve to me je uvalio njen pas – to malo belo kopile od malteza, Roki, koji je neprestano lajao i koji nije imao nijednu drugu svrhu osim te da uznemiri i dosađuje svakom čoveku s kojim bi došao u kontakt. Jednom prilikom, krajem leta na dan Hemptona, pokušavao sam da dozovem to malo zamorljivo čudovište da

28

se vrati sa plaže, ali ono nije htelo da me posluša. Kad sam pokušao da ga uhvatim, on je neprestano trčao u krugovima oko mene, prisilivši me na taj način da skočim i pokušam na taj način da ga zgrabim. Taj prizor je neodoljivo podsećao na scenu iz filma Roki II, u kojoj Roki Balboa juri naokolo kako bi uhvatio veliku kokošku pre svoje ponovne utakmice sa Apolo Krid. Međutim, za razliku od Roki Balboe, koji je postao brz poput munje i na kraju pobedio na utakmici, ja sam na kraju iščašio diskus i dve nedelje bio vezan za krevet. Otada sam imao dve operacije leđa, od kojih su obe bol učinile još nepodnišljivijim. Dakle, tablete kvaludes su mi pomagle u pogledu tog bola – na neki način. A čak i da nisu, ipak su služile kao odličan izgovor da nastavim da ih uzimam. Ja nisam bio jedini koji je mrzeo tog malog, glupog i zamorljivog psa. Svi su ga mrzeli, izuzev Vojvotkinje, koja je bila njegov jedini zaštitnik i koja je toj džukeli i dalje dopuštala da joj spava pored kreveta i grize joj gaćice, što me je na neki neobjašnjiv način činilo ljubornim. Pa ipak, pred Rokijem bi se nalazila sjajna budućnost da ja nisam smislio način da ga eliminišem, a da Vojvotkinja ne posumnja na mene. U svakom slučaju, zahvalio sam se Gvin, ali sam joj rekao ’ne, hvala’ za kvaludes, zbog čega je ona poprimila još tužniji zraz lica nego ranije. Na kraju, ipak nije uspela da anticipira svaku moju potrebu. Ali, sve što je rekla bilo je: ”U reeedu, dobro, ja sam već uključila tajmer na vašoj sauni tako da je ona sad spremna za vas” – saaad – ”i sinoć sam vam pripremila odeću. Da li vam odgooovara sivo prugasto odelo i plava kravata sa ribicama?” Bože, kad već govorimo o usluzi! Zašto Vojvotkinja nije mogla u tome da mi pomaže? Istina, plaćao sam Gvin 70,000 dolara godišnje, što je duplo više od aktuelne cene, pa ipak… Pogledajte šta sam dobio zauzvrat: uslugu propraćenu osmehom! Dok je moja žena mesečno trošila najmanje 70,000 dolara! U stvari, zajedno sa svim onim njenim prokletim aspiracijama, verovatno je trošila i dvostruko više. I ja sam to tolerisao, međutim, u svemu tome je morala postojati neka vrsta pravedne razmene. Mislim, ako je meni bilo potrebno da s vremena na vreme izađem jedanput i swing the schlong or the dang the gong there, onda je i ona morala malo meni da popusti, zar ne? Da, svakako – u stvari, razmišljajući koliko se sa tim slažem, ja sam počeo potvrdno da klimam glavom. Očigledno, Gvin je moje pokrete glavom shvatila kao potvrdan odgovor na njeno pitanje, i rekla: ”U reeedu, dobro, odmah ću da izađem i kažem Čendleru da vam sve pripremi tako da bude uredno i čisto za vas. Prijatno tuširanje!” Prijatno! Prijatno! Prijatno!

29

Izgovarajući te reči, Gvin je napustila sobu. Pa dobro, mislio sam, barem me je rashladila, tako da sam bio spremniji za susret. Što se Vojvotkinje tiče, za to ću se pobrinuti kasnije. Ona je budala, na kraju krajeva, budale su poznate po svojoj sklonosti da praštaju. Pošto sam sve te stvari razradio u umu, popio sam ledenu kafu i aspirin, spustio nogu s kreveta i uputio se u saunu. Tamo ću popiti pet kvaludesa, ušmrkati dva grama kokaina, i tri miligrama ksanaksa, kojeg sam konzumirao pre par večeri – umerenu količinu lekova, s obzirom na onu koju sam u stanju da uzmem. Za razliku od glavne spavaće sobe, koja je bila zaveštana beloj kineskoj svili, glavno kupatilo je bilo zaveštano sivom italijanskom mermeru. Bilo je uređeno po izuzetnom šablonu nalik parketu, na način koji samo italijanska kopilad umeju da izrade. A koji se isto tako uopšte nisu pribojavali ni da mi to naplate! Uprkos tome, preplatio sam tu sumu lopužama Italijanima. Na kraju, to je jednostavno bilo u prirodi kapitalizma ovog dvadesetog veka da bi svako trebalo da vara i prevari svakog, s tim da na kraju u igri uvek pobedi onaj ko prevari najviše. U tom pogledu, ja sam bio neporaženi svetski šampion. Pogledao sam se u ogledalo na trenutak. Bože, kakvo sam ja malo mršavo kopile bio! Bio sam veoma mišićav, ali, ipak… Morao sam da se okrećem pod tušem da bih se pokvasio! Isuse, da li je to bilo od droge! Pitao sam se. Pa dobro, možda; ali to je, u svakom slučaju, bila moja prednost. Visok sam samo pet inča i sedam stopa, a jedan veoma pametan čovek jednom prilikom je rekao da nikada ne možete da budete previše bogati ili previše mršavi. Otvorio sam ormarić s lekovima i izvadio bočicu izuzetno snažnog Vizina. Povio sam vrat unazad i sipao po šest kapi u oba oka, trostruku od preporučene doze. Istog tog trenutka, čudna misao mi je sinula u glavi, odnosno: Koji tip ljudi zloupotrebljava Vizin? I, što se toga tiče, zašto sam uzeo šest Bajerovih aspirina? To prosto nije imalo smisla. Na kraju krajeva, za razliku od kvaludesa, kokaina i ksanaksa, kod kojih su prednosti povećavanja doze jasni kao dan, nije postojao nijedan jedini dobar razlog preterati u preporučenim dozama Vizina i aspirina. Pa ipak, ironično, moj život je počeo da oličava upravo to. Sklonost ka preterivanju u svemu: prevazilaženju zabranjenih granica, upražnjavanju upravo onih stvari koje nikada nisam mislio da ću raditi i druženju s ljudima koji su bili još razuzdaniji od mene, kako bih se osećao utoliko normalnijim kada je u pitanju moj život. Najednom sam počeo da se osećam depresivnim. Šta da preduzmem u pogledu moje žene? Isuse – ovog puta sam stvarno uspeo u tome. Izgledala je

30

prilično ljuta ovog jutra! Šta li je sada radila? Pitao sam se. Kad bih morao da nagađam, rekao bih da verovatno preko telefona brblja s jednom od njenih prijateljica ili pristalica, kako god se zvale. Bila je negde dole, prosipajući bisere mudrosti njenim manje savršenim prijateljima, iskreno se nadajući da će ih uz malo njene lične asistencije učiniti savršenim poput nje same. Ahhh, to je bila moja žena, u redu – Vojvotkinja od prokletog Bej Ridža! Vojvotkinja i sve njoj odane podanice, te mlade Stratonke – žene, koje su je prosto upijale kao da je bila kraljica Elizabeta ili nekakav drugi autoritet. To je bilo užasno odvratno. Pa ipak, njoj u odbranu, Vojvotkinja je imala ulogu i igrala je dobro. Ona je razumela uvrnutu logiku odanosti koju je svako uključen u Straton Oakmont osećao, i uspostavila je veze sa ženama ključnih poslodavaca, što je samo još više učvrstilo stvari. Da, Vojvotkinja je bila dovitljiva, pametna glavica. Obično bi ujutro ušla u kupatilo dok sam se ja spremao na posao. Ona je inače umela vešto da razgovara kada ne bi bila zauzeta time da mi kaže da se nosim do đavola. Ali sam obično to i zaslužio, tako da zbog toga zaista nisam mogao da je krivim. U stvari, ja uistinu nisam mogao ni za šta ni da je krivim, zar ne? Ona je jednostavno bila izuzetno dobra žena, uprkos svim obeležjima Marije Stjuart. Mora biti da mi je i po hiljadu puta dnevno govorila ”Ja te volim”. A kako bi dan odmicao ona je tom izrazu samo dodavala intenzitet: Volim te očajnički! Volim te bezuslovno!... i, naravno, moju omiljenu izjavu: Volim te do ludila!... koju sam smatrao najprimerenijom od svih. Pa ipak, uprkos svim tim njenim divnim rečima, ja i dalje nisam znao da li mogu da joj verujem. Ona mi je bila druga žena, na kraju krajeva, a reči su jeftine. Da li bi ona zaista bila uz mene i u dobru i u zlu? Spolja, ona je svakim gestom odavala da me iskreno voli – obasipajući me stalno poljupcima – kad god bismo se pojavili u javnosti, ona me je držala za ruku ili me zagrlila ili prošla prstima kroz kosu. Sve je to delovalo veoma zbunjujuće. Ja nikada nisam brinuo o tim stvarima dok sam bio u braku sa Deniz. Ona se za mene udala dok nisam imao ništa, tako da je njena vernost bila neosporna. Međutim, kad sam zaradio svojih prvih milion dolara, nju su verovatno obuzele neke zloslutne misli kad me je upitala zbog čega nisam odabrao neki običniji posao u okviru kojeg bi milion dolara zarađivao na godišnjem nivou. U tom trenutku to je zvučalo kao smešno pitanje, ali tada, tog dana, nijedno od nas ni slutilo nije da ću za godinu dana milon dolara zarađivati nedeljno. I nijedno od nas dvoje nije moglo da nasluti da će se za manje od dve godine, Nadin Keridi, devojka Miler Lajt, tog vikenda, tačnije 4. jula, zaustaviti kod

31

moje kuće na Vesthempton plaži, i izaći iz banana-žutog Ferarija, u neverovatno kratkom miniću i belim lakiranim cipelama sa visokim potpeticama. Nikada nisam želeo da povredim Deniz. Nikada. U stvari, to mi nije bilo ni na kraj pameti. Međutim, Nadin me je oborila s nogu, a i ja sam sam nju oborio s nogu. Ne možete da birate u koga ćete se zaljubiti, zar ne? A kad se zaljubite – zanesete onom opsesivnom vrstom ljubavi, koja vas potpuno obuzima, kada dvoje ne mogu da izdrže da budu razdvojeni čak nijednog jedinog trenutka – kako možete da dopustite da jedna takva ljubav jednostavno prođe pored vas? Duboko sam uzdahnuo i polako izdahnuo vazduh, pokušavajući da potisnem sve sadržaje u vezi s Deniz što dublje ispod površine. Na kraju, krivica i griža savesti su bezvredne emocije, zar ne? Pa dobro, znam da nisu bezvredne, ali sada nisam imao vremena za njih. Napredovanje; to je bio ključ. Kretati se napred što brže i ne osvrtati se unazad. I što se tiče stvari u vezi s mojom ženom – dobro, postupio sam pravedno i prema njoj, takođe. Pošto sam sve stvari po drugi put podrobno preispitao za manje od pet minuta, naterao sam sebe da se osmehnem odrazu u ogledalu i potom se uputio u saunu. Kad sam već tu, izbaciću putem znoja sve zle duhove iz sebe i započeti moj dan kao nov čovek. Treće poglavlje Skrivena kamera Trideset minuta nakon što sam započeo sa svojim jutarnjim programom detoksikacije, pojavio sam se iz kupatila osećajući se podmlađenim. Nosio sam sivo prugasto odelo koje mi je Gvin pripremila. Na levoj ruci sam nosio zlatan Bulgari sat od 18,000 dolara, koji je bio tanak i neupadljiv. Ranije, pre nego što je Vojvotkinja došla u grad, ja sam nosio zlatan Roleks koji je bio debeo i glomazan. Međutim, Vojvotkinja, budući da je bila samozvani arbitar ukusa, gracioznosti i elegancije, momentalno ga je obezvredila, objasnivši mi da je to ogledalo neukusa. Kako je znala te stvari još uvek ne mogu da odgonetnem, s obzirom na to da je najlepši sat uz koji je odrastala u Bruklinu garantovano nosio Diznijev lik na sebi. Pa ipak, izgleda da je zaista imala smisla za te stvari, zbog čega sam je slušao. Ipak, bez obzira na sve to. Ja sam i dalje zadržao i sačuvao svoj muški ponos tako što se jedne stvari nisam odrekao: izuzetno lepog para kaubojskih čizama, izrađenih ručno od krokodilske kože. Svaka čizma je bila iskrojena od jedne zasebne krokodilske kože, čineći ih apsolutno bešavnim. Koštale su me 2,400 dolara, i ja sam ih zaista voleo. Vojvotkinja ih je, naravno, prezirala. Danas ih nosim s velikim ponosom, nadajući se da na taj način svojoj ženi šaljem jasan

32

signal da ne može da mi nameće svoj ukus i da suvereno vlada nada mnom, uprkos činjenici da mi je upravo nametnula svoju volju. Uputio sam se u sobu Čendler kako bih dao oduška svojoj očinskoj nežnosti, što je, uostalom, bio moj omiljeni deo dana. Čendler je bila jedina stvar u mom životu koja je bila potpuno čista. Svaki put kad bih je nosio u naručju sav onaj haos i ludilo od mog života su naizgled iščezavali i bivali ukroćeni. Dok sam se kretao ka njenoj sobi, osetio sam se bodrijim i poletnijim. Imala je skoro pet meseci i bila zaista savršena. Međutim, kad sam otvorio Čenina vrata – kakav veliki šok! Tu nije bila samo Čeni, već i njena mama! Ona se sve vreme krila u Čeninoj sobi, čekajući na moj dolazak! One su bile tu, i sedele nasred sobe na najnežnijem, najlepšem ružičastom tepihu koji se uopšte može zamisliti. Bio je to još jedan bizarno skup gest s mamine strane, prethodno nadahnute i ambiciozne dekoraterke – koja je, o Bože, izgledala tako izuzetno lepo! Čendler je sedela između majčinih blago razmaknutih nogu – blago razmaknutih nogu! – nežnim i krhkim leđima naslonjena na njen čvrst stomak i majčinim rukama koje su joj obuhvatale stomačić da bi joj pružila dodatnu podršku. Obe su stvarno izgledale božanstveno! Čeni je bila slika i prilika svoje majke, pošto je nasledila njene živahne plave oči i prelepe jagodice. Duboko sam udahnuo kako bih upio miris kćerkine sobe. Ahhh, miris pudera za bebe, bebi šampona, mirisnih maramica! A onda, još jednom udahnuo da bih upio miris mame. Ahhh, taj njen šampon za kosu od četirsto dolara i balzam iz sam Bog zna kakve nedođije! Njen hipoalergenski, samo za njenu ličnu upotrebu pripremljen Kilov kondicioner za kožu; taj lelujavi, diskretni miris parfema Koko koji je nosila tako nehajno! Čitavim mojim nervnim sistemom i bedrima počeli su da struje prijatni žmarci. Soba je bila apsolutno savršena, prava mala ružičasta zemlja čuda. Bezbroj lutaka životinjica bile su rasute svuda, sve izabrane upravo tako. S desne strane bio je beli dečji krevetac i kolevka od pruća, urađene po porudžbini kod Belinija s Medison Avenije, po bagatelnoj ceni od 60,000 dolara. (Mama opet napada!) Iznad nje je okačena mala roze i bela vrteška, koja svira dvanaest Diznijevih melodija, dok se Diznijevi likovi neverovatno realnog izgleda vrte na njoj. Bio je to drugi gest porudžbine moje drage ambiciozne dekoraterke, koji je koštao samo 9,000 dolara (za pokretnu vrtešku). Ma šta ima veze? To je bila soba Čendler, najomiljenija soba u kući. Za trenutak sam pozdravio moju ženu i kćerku. Najednom su mi pale na pamet reči stvar od koje ponestaje dah. Čendler je bila gola poput plave kreje.

33

Njena maslinasta koža izgledala je nežna i glatka poput putera i potpuno besprekorna. A onda, tu je bila i mama, koja je bila obučena da ubije ili da, u mom slučaju, izazove. Mama je nosila mini haljinu bez rukava boje ružičastog karanfila s dubokim dekolteom. Njen dekolte je bio savršen! Izuzetno lepa bujna plava kosa presijavala se na jutarnjem suncu. Haljina joj se bila podigla iznad kukova, tako da sam mogao da vidim sve do njenog struka. Nešto je nedostajalo celoj toj slici… ali, šta to beše? Nikako nisam mogao da odgonetnem, pa sam prestao o tome da mislim i nastavio da zurim. Kolena su joj bila blago povijena, i ja sam pogledom klizio duž celih njenih nogu. Cipele su joj se savršeno uklapale s haljinom, tačno u nijansu. To su bile cipele Manolo Blahnik, koje su verovatno koštale hiljadu dolara, ali su vredele svaki peni, ako želite da znate šta sam tačno u tom trenutku mislio. Toliko misli mi je jurilo kroz glavu da nisam mogao da ih pratim. Želeo sam svoju ženu više nego ikada… pa ipak, tu je bila moja kćer… ali je ona bila toliko mala da to nije bilo važno! A šta je bilo sa Vojvotkinjom? Da li mi je oprostila? Poželeo sam nešto da kažem, ali nisam uspeo da pronađem prave reči. Voleo sam moju ženu… Voleo sam moju ženu… Voleo sam moju kćerku. Nisam želeo da ih izgubim. Zato sam na tom mestu u tom trenutku doneo odluku: Završio sam jedno poglavlje svog života. Da! Nema više kurvi! Nema više noćnih vožnji helikopterom! Nema droge – ili barem, ne mnogo. Upravo sam se spremao da progovorim, da se bacim na kolena prepuštajući se na milost i nemilost sudu, ali mi se nikako nije pružala prilika. Čendler je progovorila prva. Moja kći, beba genije! Nasmejala se od uva do uva i majušnim, tankim glasićem progovorila: Ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta… Ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta.” ”Dobro jutro, tatice!” rekla je mama, glasom bebe. Kako je to zazvučalo slatko! Tako neverovatno seksi! ”Zar nećeš da mi daš jutarnji poljubac, tatice? Ja stvarno želim jedan!” Uh? Da li bi moglo postojati nešto lakše? Prekrstio sam prste i krenuo na sve ili ništa. ”Da li da vas poljubim obe, mamu i kćerku? Napućio sam usne i namestio izraz lica najboljeg, najpitomijeg šteneta. A onda sam se pomolio Svemogućem. ”Oh, ne!” rekla je mama, raskrinkavajući tatinu prevaru. ”Tata neće poljubiti mamu dugo, dugo vremena. Međutim, njegova kćerkica umire od želje za poljupcem. Zar ne, Čeni?” Dobri Bože – ona ne vodi pravednu bitku, moja žena! Mama je nastavila da vojuje bitku dečjim glasićem: ”Evo, Čeni, otpuzi svom tatici. Sada, tatice, sagni se tako da Čeni dopuzi u naručje. Jel’ u redu tatice?”

34

Napravio sam korak napred – ”To je dovoljno daleko,” upozorila je mama, podižući desnu ruku u vazduh. ”Sada se sagni tako kao što ti je mama rekla.” Uradio sam kako mi je i rekla. Na kraju, ko sam ja pa da se raspravljam sa slatkom Vojvotkinjom? Mama je postavila Čendler na sve četiri, tako da puzi, i veoma pažljivo je pogurala napred. Čendler je počela da puzi ka meni poput puža, ponavljajući: ”Tatatatatatata… Tatatatatatata.” Ah, kakva sreća! Takva životna radost! Da li sam ja bio najsrećniji čovek na svetu ili šta? ”Dođi,” rekao sam Čendler. ”Dođi, tatici, slatkišu.” Pogledao sam u mamu, polako spuštajući pogled… i… ”Do đavola, šta je ovo?! Nadin, šta je… šta je to s tobom! Da li si ti poludela-” ”Šta nije u redu, tata? Nadam se da ne vidiš ništa što želiš, zato što to više nemaš,” rekla je mama, nadahnjujuća provokatorka muške požude, raširenih lepih nogu sa haljinom visoko uzdignutom iznad bokova i gaćicama kojima se zagubio trag. Njena prilično ružičasta vulva je bila jasno izložena mom vidiku i treperila od požude. Sve što je mama imala na sebi bila je majušna mrlja od svetlo plavih malja, odmah iznad stidne kosti, i samo to. Uradio sam jedinu stvar koju bi jedan razuman muž mogao da uradi: Puzio sam poput psa. ”Molim te, draga, ti znaš koliko mi je žao zbog prošle noći. Kunem ti se Bogom da nikad neću-” ”Oh, sačuvaj to za sledeću godinu,” rekla je mama, odmahnuvši rukom u vazduhu. ”Mama zna kako ti umeš da se kuneš Bogom u vezi s ovim i onim i svime ostalim za čim izgaraš. Međutim, nemoj da gubiš vreme, tata, zato što je ovo tek početak koji ti je mama pripremila. Odsada pa nadalje, neće biti ništa više osim isključivo kratkih suknjica po kući! Da, tako je, tata! Ništa osim kratkih, kratkih suknjica, bez donjeg veša, i ovog…” rekla je slatka mama s velikim ponosom, dok je dlanove naslonila na pod daleko iza sebe i zadržala se na laktovima zabacivši se unazad. A potom, upotrebivši vrhove potpetica na cipelama Manolo Blahnik na način koji proizvođač obuće nikada nije mogao da zamisli i pretvorivši ih u erotsku tačku, počela da širi i skuplja i širi i skuplja noge sve dotle dok ih kod trećeg ponavljanja nije raširila tako da su joj kolena gotovo dodirnula čuveni ružičasti tepih. A onda je rekla: ”Da li nešto nije u redu, tata? Ne izgledaš baš najbolje.” Pa dobro, nije baš da to nisam video ranije. U stvari, to nije bilo ni prvi put da mi je mama izvela trik. Pojavljivao se on i u liftovima, na teniskim terenima, javnim parkinzima, pa čak i Beloj Kući. Nije postojalo mesto koje je bilo potpuno bezbedno od mame. Samo što je to ipak bio šok, pre svega! Osećao sam se kao

35

bokser koji nikada nije uspevao da vidi i predvidi udarac i na kraju bio nokautiran – i to stalno! Da stvar bude gora, Čendler se zaustavila usred puženja i odlučila da neko vreme razgleda prelep ružičast tepih. Ona je povlačila vlakna kao da je otkrila nešto stvarno divno, zaboravivši potpuno na sve ono što se dešavalo oko nje. Pokušao sam još jednom da se izvinim, ali mamin odgovor se sastojao u tome što je počela da sisa kažiprst desne ruke. Tada sam zanemeo. Izgleda da je bila svesna toga da je konačno zadala čist nokaut, pa je polako izvukla prst iz usta, a onda još sličnije progovorila glasom bebe: ”Oh, siroti tata. On se tako rado izvinjava i priznaje da nije u pravu kada su u pitanju njegove gaćice, zar ne, tata?” Zurio sam u neverici i pitao se da li i drugi parovi rade ovakve stvari poput nas. ”Pa dobro, tata, sada je isuviše kasno za izvinjenja.” Napućila je lascivne usne i polako klimnula glavom, na način na koji to čini osoba koja oseća da je nekome upravo saopštila veliku istinu. ”I takva je sramota što tata voli u sitne sate da leti helikopterom nakon što je radio sam Bog zna šta, zato što mama voli tatu toliko, toliko mnogo da sada ne postoji ništa što ona želi više od toga da ceo dan vodi ljubav sa tatom! I ono za šta je mama sada najviše raspoložena jeste da je tata poljubi na njegovo omiljeno mesto, upravo tu gde sada gleda!” Sada je mama ponovo napućila usne i pretvarala se kao da se duri. ”Ali, oh… siroti, siroti tata! Sada nema šanse da se to desi, čak i da je tata poslednji čovek na zemlji. U stvari, mama je rešila da bude poput Ujedinjenih Nacija i zavede jedan od njenih čuvenih seksualnih embarga. Tata neće voditi ljubav s mamom sve do proslave Nove godine – Zašto? Zašto, zbog drskosti i bezobrazluka! – ”i samo ako bude dobar i primeran dečko od danas do tog dana. ”Ako tata napravi samo jednu grešku, to će onda biti još šest nedelja kazne!” Šta je sad ovo, do đavola? Mama je sišla s uma! Samo što nisam pao na najniži nivo ulagivanja kad mi je najednom sinulo. Oh, Isuse! Da li bi trebalo da joj kažem? Ma nek ide kuda ide, predstava je previše dobra! Mama je rekla glasićem bebe: ”I kad sada malo bolje razmislim o tome, tata, mislim da je kucnuo pravi čas da mama raspakuje svoje svilene haltere i počne da ih nosi po kući, a svi mi znamo koliko tata voli mamine svilene haltere, zar ne, tata!” Klimnuo sam glavom požudno. Mama je nastavila: ”Oh, da, mi to volimo! A mama je tako umorna od toga da nosi donje rublje… uh! U stvari, ona je odlučila da ga potpuno odbaci! Zato,

36

pogledaj dobro, tata” – da li je pravo vreme da je zaustavim? Uh, ne još! – zato što ćeš još dosta toga da vidiš po kući za neko vreme! Međutim, po pravilima embarga, dodirivanje će, naravno, biti strogo zabranjeno. A neće biti ni masturbiranja, takođe, tata. Dok mama ne dopusti, ruke k sebi. Da li je to jasno, tata?” Sa povraćenim samopouzdanjem: ”A šta je s tobom, mama? Šta ćeš ti da radiš?” ”Oh, mama sasvim lepo zna da zadovolji sebe. Uh… uh… uh,” teško je uzdisala manekenka. ”U stvari, već sama pomisao na to je strašno uzbudila mamu! Zar ti ne mrziš helikoptere, tata?” Počeo sam da pričam iz grla: ”Ne znam, mama. Mislim da ti samo pričaš a ne radiš ništa konkretno. Možeš da se zadovoljiš? Ne verujem ti?” Mama je stisnula one lascivne usne i polako otresla glavom, a potom rekla: ”Pa dobro, sada je pravi trenutak da tata dobije prvu lekciju” – ah, ovo postaje sve zanimljivije! A Čendler, i dalje istražujući po tepihu, nije mogla ništa da shvati – ”zato mama želi da tata motri na njenu ruku i pažljivo posmatra inače će se datum Sretenja pomeriti na Uskršnju nedelju pre nego što tata izgovori ”plava jaja!” Da li razumeš ko je ovde glavni, tata?” Ja sam se sad poigravao spreman da bacim bombu: ”Da, mama, ali šta ćeš da uradiš sa rukom?” ”Šššš!” rekla je mama, i bez razmišljanja stavila prst u usta i počela da ga sisa i sisa sve dotle dok se od pljuvačke nije presijavao na jutarnjem suncu, a potom je, polako, graciozno, sladostrasno počela s njim da klizi nadole… niz vrat… niz dekolte između grudi… prešla preko pupka… i skroz dole do– ”Stani tu!” rekao sam, podigavši desnu ruku. ”Ne bih to uradio da sam na tvom mestu!” Ovo je šokiralo mamu. I u isti mah je razbesnelo! Očigledno, ona se radovala ovom čarobnom trenutku isto toliko koliko i ja. Međutim, ovo je već prevršilo svaku meru. Sad je nastupio pravi trenutak da bacim bombu na nju. Međutim, pre nego što mi se pružila šansa, mama je počela da se svađa sa mnom: ”To je to! Sada si napravio prestup! Nema ljubljenja ni vođenja ljubavi sve do četvrtog jula!” ”Ali, mama, a šta ćemo s Rokom i Rokom?” Mama se prosto sledila od straha. ”Kako?” Sagnuo sam se i podigao Čendler sa lepog roze tepiha, primakao je grudima i dao joj jedan veliki poljubac u obraz. Potom, sa njom bezbedan od bilo kakve štete ili povrede, rekao sam: ”Tata želi mami da ispriča jednu priču, a kad završi s

37

njom, mami će biti drago što je tata na vreme zaustavio da ne uradi ono što je naumila, a onda će mu ona oprostiti za sve što je uradio, u redu?” Nije bilo nikakve reakcije. ”U redu, rekao sam, ”ovo je priča o jednoj maloj ružičastoj sobi u Old Brukvilu, na Long Ajlendu. Da li mama želi da čuje priču o njoj?” Mama je klimnula glavom, potpuno zbunjenog izraza na njenom savršenom malom manekenskom licu. ”Da li mama obećava da će sve vreme držati noge široko, široko raširene, dok tata priča priču?” Polako i sanjivo je klimnula glavom. ”Dobro, zato što je to tatin najomiljeniji prizor na celom svetu, i to ga inspiriše da ispriča priču upravo sada! U redu – a sada, postojala je jedna mala ružičasta spavaća soba na drugom spratu velike kamene kuće na divnom imanju u najlepšem delu Long Ajlenda, a ljudi koji su tu živeli imali su brdo i brdo para. Međutim – ovo je ključni momenat i poenta priče, mama – od svih dragocenosti koje su posedovali, od svega što su uopšte imali, postojala je jedna stvar koja je bila dragocenija nego sve ostale zajedno, a to je bila njihova mala kćerkica. ”Dakle, tata u ovoj priči ima mnogo, mnogo ljudi koji rade za njega, a većina njih su veoma, veoma mladi i samo što su stasali u ljude, zbog čega su mama i tata odlučili da postave veliku gvozdenu kapiju oko čitavog imanja kako ti mladi ljudi više ne bi svraćali nepozvani. Međutim, verovali ili ne, mama, oni i dalje pokušavaju da svrate!” Zastao sam i proučio mamino lice, koje je polako menjalo boju. Potom sam rekao: ”U svakom slučaju, mami i tati je to toliko dojadilo i postalo zamorno da ih drugi stalno ometaju da su rešili da angažuju dva telohranitelja s punim radnim vremenom. A sada, zaista zabavno onoliko koliko može da izgleda, oni se obojica zovu Roko!” Ponosno sam napravio pauzu i proučio mamino lepo lice. Sada je bila bleda kao duh. Ja sam nastavio: ”U svakom slučaju, Roko i Roko provode svoje vreme u maloj čuvarskoj kućici koja se nalazi u zadnjem delu dvorišta iz ove priče. A pošto mama iz ove priče uvek voli odmah i direktno da uradi stvari, ona je izašla i razgledala najprestižniju tehničku opremu zašitnog sistema, a na kraju je kupila najnovije i najveće TV kamere koje daju najjasniju i najsvetliju i najprecizniju sliku koja se za novac može kupiti. I najbolji deo, mama, je da je sve to u živopisnim bojama! Da!” Mamine noge su još uvek bile raširene, u svom njihovom sjaju, kada sam rekao: ”U svakom slučaju, pre otprilike dva meseca mama i tata su jednog ponedeljka ležali u krevetu kad je mama tog kišnog jutra tati ispričala da je u

38

jednom novinskom članku pročitala o tome kako se neke dadilje i domaćice loše ponašaju prema bebama i deci koje čuvaju. To je tatu strašno šokiralo, zbog čega je predložio mami da upravo u toj ružičastoj sobi, koju sam spomenuo na početku priče, postave dve skrivene kamere i instaliraju mikrofon koji se aktivira glasom! ”A jedna od tih skrivenih kamera je upravo ovde iznad tatinog ramena” – pokazao sam na malu rupu visoko na zidu – ”i kako se sve srećno zadesilo, mama, ona je slučajno usredsređena na najbolji deo tvoje sjajne anatomije” – a tu su noge, snimci, poput banke podataka – ”a budući da Čeni volimo tako mnogo, ovo je soba koju oni nadziru na velikom TV ekranu od trideset dva inča koji se nalazi nasred stražarske kućice! ”Zato, nasmej se, mama! Ti si u Skrivenoj kameri!” Mama se nije ni mrdnula – otprilike osam sekundi. Potom, kao da je neko pustio struju od deset hiljada volti kroz čuveni ružičasti tepih, mama je skočila i vrisnula: ”Do đavola! Neka ide sve do đavola! Oh, Bože moj! Ja, do đavola, ne mogu prosto da verujem! Oh, moj prokleti Bože!” Dotrčala je do prozora i pogledala napolje u stražarsku kućicu… onda se okrenula i potrčala nazad, i… TRAS!... mama je pala dole, dok joj se jedna erotska štikla na lakiranim cipelama slomila. Međutim, mama se na tlu našla samo na sekund. Brzo se okrenula na sve četiri okretnošću rvača svetske klase i potom odmah ispravila. Na moje potpuno iznenađenje, otvorila je vrata, istrčala i zalupila ih, nimalo se ne obazirući time šta bi bizarna menažerija pomoćnika mogla pomisliti o svom tom metežu. A onda je otišla. ”Pa dobro,” rekao sam Čeni, ”prava Marta Stjuart definitivno ne bi odobrila zalupljivanje vrata, zar ne, slatka moja?” Potom sam se pomolio Svemoćnom, moleći ga – ne moleći, već preklinjući ga, u stvari – da nikada ne dopusti da se Čeni uda za čoveka poput mene, čak ni da ne se ne zabavlja. Ja baš i nisam bio nekakav materijal za muža godine, na kraju krajeva. Potom sam je odneo dole i dao je Marsi, brbljivoj dadilji sa Jamajke, i brzo odzujao do stražarske kućice, ne želeći da videotrake mame završe u Holivudu kao pilot program za Živote bogatih i nefunkcionalnih. Poglavlje 4 Raj anglosaksonskih protestanata Poput psa po vrućini, pretražio sam sve dvadeset četiri prostorije u kući u potrazi za mamom. U stvari, zašao sam pri tome u svaki kutak i ugao svih šest

39

jutara zemlje sve dotle dok, konačno, protiv volje, i s velikom tugom, nisam odustao od potrage. Bilo je gotovo devet sati i morao sam da krenem na posao. Gde se upravo sakrila moja provokatorka koja tako vešto budi mušku požudu, nikako nisam mogao da odgonetnem. Zato sam odustao od pokušaja da je pronađem. Krenuli smo iz Old Brukvila odmah posle devet sati. Ja sam sedeo na zadnjem sedištu moje tamno plave limuzine Linkoln, sa mojim šoferom koji je prezirao belce, Džordžom Kempbelom, za volanom. Za četiri godine koliko je Džordž radio za mene, izgovorio je svega dvanaestak reči. Ponekad me je ujutru strašno nervirao taj njegov zavet ćutanja, međutim, ovog jutra, to mi je izuzetno odgovaralo. U stvari, nakon mog nedavnog sukoba sa lascivnom Vojvotkinjom, malo mira i tišine je delovalo umirujuće. Pa ipak, kao deo mog jutarnjeg rituala ja bih uvek pozdravio Džordža umereno srdačnim tonom i pokušao da dobijem kakav-takav odgovor od njega. Bilo kakav. Zato sam rešio da to i ovaj put pokušam, čisto zabave radi. Rekao sam: ”Zdravo, Džordž! Kako si ti danas?” Džordž je okrenuo glavu za otprilike četiri i po stepena udesno, tako da sam jedva uspeo da nazrem njegove beonjače, a potom je klimnuo glavom, samo jednom. Neće da odstupi, za ime Božje! Ovaj čovek je prokleto mutav! U stvari, to nije istina: Pre otprilike šest meseci, Džordž me je upitao da li bih mogao da mu pozajmim (što je, u stvari, značilo, da mu dam) 5,000 dolara kako bi sebi, na taj način, omogućio nove zube. Što sam ja rado učinio, ali ne sve dotle dok ga nisam dobrih petnaestak minuta namučio da mi potanko ispriča o svemu – koliko bi beli trebalo da budu, koliko bi trebalo da ih bude, koliko će trajati, i šta s njegovim zubima trenutno nije u redu. Dok Džordž nije završio sa svim tim detaljima, s njegovog čela se slivao znoj, tako da mi je bilo žao što sam ga sve to uopšte i pitao. Danas, kao uostalom svakog dana, Džordž je nosio mornarsko plavi sako i namrgođen izraz lica, najnamrgođeniji izraz koji bi čovek koji zarađuje 60,000 dolara godišnje uopšte mogao sebi da priušti. Nisam ni sumnjao da me Džordž mrzi ili da mi barem nešto ne zamera, na isti način na koji je mrzeo i prezirao sve belce. Jedini izuzetak u tome je bila moja žena, ambiciozna osvajačica naklonosti drugih ljudi, koju je Džordž prosto obožavao. Limuzina je bila jedna od onih najdužih, potpuno opremljena barom, TV i VHS, frižiderom, izvanrednim ozvučenjem i zadnjim sedištem koje se jednim pritiskom na dugme pretvaralo u kraljevsku postelju. Krevet je bio mekan kako bi

40

mi olakšao bolove u leđima, ali je imao nenameran efekat da moju limuzinu pretvori u bordel na točkovima, vredan 96,000 dolara. Pa, izračunajte sami. Moje odredište ovog jutra je bilo ništa drugo do Lejk Sakses, na Long Ajlendu, svojevremeno mirno i tiho selo gde je živela srednja klasa i gde je zapravo smešten Straton Oakmont. U današnje vreme, grad poput Tombstouna, u Arizoni – pre nego što su Erpovi došli u grad. Sva ta čudna domaća radinost se pojavila da služi potrebama, željama i sklonostima uvrnutih mladih brokera zaposlenih kod mene. Tu su bili bordeli, ilegalne kockarnice, noćni klubovi i sve te kuće sličnog tipa zabave. Tu je čak bio i mali krug prostitutki koje su izvodile trikove na nižim nivoima parking garaže, po dvesta dolara svaka. Ranijih godina, lokalni trgovci su se usprotivili očiglednoj nemilosrdnosti moje srećne bande brokera, od kojih su mnogi odrasli u divljini. Pa ipak, ne tako davno isti ti trgovci su shvatili da brokeri iz Stratona nisu proveravali cedulje sa cenama na bilo čemu. Pa su tako trgovci podigli svoje cene, i svi su živeli mirno i srećno, kao na Divljem Zapadu. Sada je limuzina išla ka zapadu, duž puta Čiken Veli, jednog od najboljih puteva na Zlatnoj Obali. Otškrinuo sam prozor kako bih pustio malo svežeg vazduha. Netremice sam posmatrao mekanu travu kod kluba sa sportskim igralištima, zvanog Brukvil Kantri Klab, gde sam ranije ovog jutra pod dejstvom alkohola i droge sleteo helikopterom. Klub je bio neverovatno blizu mom imanju – u stvari, toliko blizu da sam sa travnjaka ispred moje kuće sa dobrim štapom mogao da bacim golf loptu nasred sedmog travnjaka. Međutim, naravno, nikada se nisam zamarao time da se prijavim za članstvo, što je, s obzirom na moj status niskog Jevreja, moglo da izgleda kao krajnja drskost i bezobrazluk da upadnem u obećanu zemlju anglosaksonskih protestanata. I nije samo Brukvil Kantri klub nametao ograničenja Jevrejima. Ne, ne, ne! Svi okolni klubovi su ograničavali Jevreje ili, što se toga tiče, bilo koga drugog ko nije bio plave protestantske krvi. (U stvari, Brukvil Kantri klub je priznao katolike i nije ni približno bio tako rđav kao ostali.) Kad smo se ja i Vojvotkinja po prvi put preselili ovde iz Menhetna, cela stvar oko anglosaksonskog protestantizma mi je smetala. Bio je poput nekakvog tajnog kluba ili društva, a onda sam shvatio da su anglosaksonski protestanti i sami svojevremeno bili novajlije, ozbiljno ugrožena vrsta poput ptice dodo ili šarene sove. I mada je istina da oni i dalje imaju golf klubove i lovačke kućice poput poslednjih bastiona protiv uljeza, takozvanih hordi iz malog jevrejskog grada u Istočnoj Evropi, oni nisu bili ništa više do žitelji pored reke Litl Bighorn iz dvadesetog veka, koji su se našli u opasnosti, odnosno, na

41

samoj ivici da budu preteknuti od strane divljih Jevreja poput mene, koji su zgrnuli bogatstvo u Volstritu i bili spremni da potroše koliko god je potrebno novca da bi živeli tamo gde je živeo Getsbi. Limuzina je blago skrenula ulevo i sada smo se našli na Hedžmans Lejnu. Visoko iznad, s naše leve strane nalazile su se štale Gold Kost, ili, kao što vlasnici rado upućuju na naziv konjičkog kluba, ”The Gold Coast Equestrian Center,” koji zvuči daleko protestantskije. Dok smo prolazili pored, mogao sam da vidim zeleno-bele prugaste štale, gde je Vojvotkinja držala svoje konje. Od poda do vrha ceo taj hipodrom se preobrazio u džinovsku prokletu noćnu moru. Sve je počelo sa vlasnikom štala, zavisnikom od kvaludesa, nemilosrdnim Jevrejem ogromnog stomaka, sa društvenim osmehom od hiljadu vati i tajnom životnom misijom da ga pogrešno smatraju protestantom. On i njegova izblajhana plava supruga i pseudoprotestantkinja spazili su da Vojvotkinja i ja dolazimo još dok smo bili milju daleko i odlučili da sve njihove odbijene konje uvale nama, po trista odsto višoj ceni. I kao da to već nije bilo dovoljno mučno, čim bismo mi kupili konje, oni bi se najednom našli pogođenim nekakvom bizarnom bolešću. Među veterinarskim računima, troškovima za hranu i jahače da redovno jaše konje kako bi ih održavali u formi, cela stvar se preokrenula u ogromnu rupu bez dna. Pa ipak, moja lascivna Vojvotkinja, puna ambicije da postane ekspert u konjičkom sportu, odlazila je tamo svakog dana – da nahrani konje kockama šećera i šargarepom i da uzima časove jahanja – uprkos činjenici što je konstantno bila alergična na konje i što se kući obavezno vraćala kijajući i kašljući, sa svrabom i astmatičnim disanjem. Pa ipak, hej, kad živite usred protestantskog raja, onda se ponašate poput protestanata i pretvarate se da volite konje. Kad je limuzina prešla preko Severnog Bulevara, osetio sam sve jači i jači bol u krstima. Upravo u ovo vreme, sada, sinoćna mešavina lekova prokrčila je svoj put iz centralnog nervnog sistema u jetru i limfne kanale, gde joj je i mesto. Međutim, to je isto tako značilo da će se bol sada vratiti. Osećaj je bio takav kao da se ljuti, divlji zmaj koji bljuje vatru polako budi. Bol se kretao od leve strane krsta i spuštao se u stražnji deo leve noge. Bilo je to kao da mi je neko uvrtao usijano gvožđe u stražnji deo butine. Užasno mučno. Ako bih masažom pokušao da odagnam bol, on bi se premestio na drugo mesto. Duboko sam udahnuo i odoleo potrebi da zgrabim tri kvaludesa i progutam ih bez vode. To bi bilo potpuno neprihvatljivo ponašanje, na kraju krajeva. Krenuo sam na posao, i uprkos tome što sam bio šef, nisam mogao da posrćem kao balavi

42

idiot. To je bilo prihvatljivo samo noću. Umesto toga, brzo sam se pomolio da munja sevne iz vedrog neba i ubije psa moje žene. Na ovoj strani Severnog bulevara, zakup stanova je bio jeftin, što je značilo da je kuća u proseku bila nešto malo preko milion-dva. Zaista je bilo ironično to što je dete iz siromašne kuće moglo postati neosetljivo na ekstravaganciju bogatstva do te mere da su mu se kuće od milion dolara sada činile kao kolibe. Međutim, to i nije bilo tako loše? Pa dobro, ko bi to mogao i da zna. Upravo u tom trenutku sam spazio zeleno-beli znak koji je visio iznad ulazne rampe na auto-putu Long Ajlend. Ubrzo ću ušetati u kancelarije Straton Oakmonta – moje kuće izvan kuće – gde će moćna buka najluđe američke sale upravnog odbora učiniti da ludilo izgleda kao savršeno normalna stvar. Peto poglavlje Najmoćniji lek Investiciona banka iz Straton Oakmonta nalazila se na prvom spratu prostrane poslovne zgrade sa fasadom od crnog stakla, koja se od temelja uzdizala na četiri sprata iz blatnjavog dna nekadašnjeg jezera u Long Ajlendu. U stvari, nije to bilo tako loše kao što zvuči. Veći deo tog starog jezerskog dna bio je isušen početkom 1980-ih, i danas predstavlja prvoklasan kompleks kancelarija s ogromnim parkingom i podzemnom garažom od tri sprata, gde brokeri iz Stratona provode svoju popodnevnu pauzu za kafu i zabavljajući se sa grupama prostitutki. Danas, kao po običaju, dok smo se kretali u pravcu poslovne zgrade, osetio sam kako me sve više i više ispunjava ponos. Crna stakla blistala su se i presijavala na jutarnjem suncu, podsećajući me na to koliko daleko sam odmakao za ovih poslednjih pet godina. Teško je bilo i zamisliti da sam Straton zapravo započeo od dilovanja polovnih automobila. A sada… ovo! Na zapadnoj strani zgrade nalazio se ogroman prostor ka ulazu, osmišljen da impresionira sve one koji njim prođu. Ali to se nije nikada desilo nekom iz Stratona. To je bilo daleko od puta, a vreme je, na kraju krajeva, novac. Umesto toga, svako, uključujući i mene, koristio je betonsku rampu na južnoj strani zgrade, koja je vodila direktno u salu upravnog odbora. Izašao sam iz zadnjeg dela limuzine, pozdravio se sa Džordžom (koji je klimnuo glavom bez ijedne reči), i potom se uputio ka betonskoj rampi. Dok sam prolazio kroz čelična vrata, već sam mogao da načujem udaljen eho moćne buke, koja je zvučala poput žamora gomile. Bila je to prava muzika za moje uši. Pošao sam joj u susret, energično i poletno.

43

Nakon dvanestak koraka, skrenuo sam iza ugla, i eto mog odredišta: sala upravnog odbora Straton Oakmonta. Bio je to ogroman otvoren prostor, duži od fudbalskog igrališta i gotovo upola tako širok, bez odeljenja i izuzetno visokog plafona. Jedan do drugog zbijeni nizovi stolova boje javora bili su uređeni u stilu učionice, i beskrajno more čistih belih košulja koje su se užurbano kretale, dok su izvijeni torzoi gotovo hiljadu neverovatno mladih brokera hitali da što pre obave svoj posao. Oni su poskidali svoje sakoe, i svi su vikali u svoje crne telefonske slušalice, što je stvaralo galamu. Bili su to zvuci učtivih mladih ljudi koji su koristili logiku i razum da bi ubedili vlasnike preduzeća širom Amerike da svoju ušteđevinu ulože sa Straton Oakmontom: ”Isuse Hriste, Bil! Obucite se, skupite hrabrost i donesite prokletu odluku!” vikao je Bobi Koš, bucmast, dvadesetdvogodišnji Irac sa srednjoškolskom diplomom, uveliko zavisnik od kokaina, ali, u isti mah, i čovek koji je uspeo da poveća svoju godišnju zaradu na 1,2 miliona dolara. Grdio je izvesnog bogatog vlasnika kompanije po imenu Bil koji je živeo negde usred Amerike. Na svakom stolu se nalazio sivi kompjuter, i zeleni svetleći brojevi i slova koji su treptali nazimenično se smenjujući, donoseći trenutno aktuelne cene akcija. Međutim, jedva da ih je neko i gledao. Oni su bili prezauzeti neprestano se znojeći i vrišteći u crne telefonske slušalice, koje su izgledale poput džinovskih plavih patlidžana koji im rastu iz ušiju. ”Meni je potrebna odluka – Bil! – potrebna mi je odluka momentalno! Stiv Maden je potpuno novo izdanje na Volstritu, i tu nema šta da se misli! Do ovog popodneva, on će biti prokleti dinosaurus!” Bobi je pre dve nedelje izašao iz klinike Hazeldin i već je počeo da se vraća u prethodno stanje. Njegove oči izgledaju tako kao da će mu iskočiti iz snažne irske lobanje. Mogli ste doslovno da osetite kako mu kristali kokaina klize niz znojave ruke. Bilo je 9:30 prepodne. Mladi Stratonac zalizane kose, četvrtastih vilica i vrata veličine Rod Ajlenda se sagnuo, pokušavajući da objasni klijentu razloge za i protiv zbog kojih bi trebalo da uključi i svoju suprugu u proces donošenja odluke. ”Porazgovarajte sa svojom suprugom? Bla, bla, bla, smislite već nešto?” Jedva da je i bio svestan da je ovaj njegov njujorški akcenat bio toliko nejasan da je zvučao poput mulja. ”Mislim, da ne umišljate možda da će supruga da vas pita ili da vam ispriča kada će da izađe i kupi nov par cipela?” Tri reda iza, mladi Stratonac kovrdžave smeđe kose i sa još uvek akutnim tinejdžerskim bubuljicama stajao je kao zapeta puška s crnom telefonskom slušalicom pričvršćenom između obraza i ključne kosti. Ruke su mu bile raširene poput krila aviona, a ispod pazuha je imao ogromne mrlje od intenzivnog

44

preznojavanja. Dok je vikao u telefonsku slušalicu, Entoni Gilberto, krojač odeće naše firme, ugovarao je datum za probu odela. Po celi dan Gilberto je išao od stola do stola uzimajući mere mladih Stratonaca i šio im odela od 2,000 dolara po komadu. Upravo u tom trenutku, mladi Stratonac nagnuo je glavu unazad i ispružio ruke što je šire mogao, poput labuda koji kao da je pokušavao da izroni iz sale upravnog odbora od deset metara. Potom je rekao, tonom kojim govorite onda kada vam ponestane ideje za rešenje problema: ”Isuse, hoćete li sebi da učinite uslugu, gospodine Kilgor, i uzmete deset hiljada deonica? Molim vas, vi zaista hoćete da me dotučete… vi me prosto ubijate. Mislim, da li moram da doletim u Hjuston da vam zavrnem ruku, jer ako na to budem primoran, ja ću to i uraditi!” Kakva posvećenost! Mislio sam. Bubuljičavo dete iz sve snage je nastojalo da proda akcije čak i dok je kupovalo odeću! Moja kancelarija je bila na drugoj strani sale upravnog odbora, i dok sam prolazio kroz to ustalasano more ljudi osetio sam se poput Mojsija u kaubojskim čizmama. Brokeri su se razdvajali i pravili mi put kako bih prošao. Svaki broker mi je usput uputio osmeh krajičkom usana u znak zahvalnosti i divljenja za ovaj mali deo neba na zemlji koji sam im stvorio. Da, to su bili moji ljudi. Oni su došli kod mene u potrazi za nadom, naklonošću, savetom i usmerenjem, a ja sam bio deset puta luđi od svih njih. A ipak, jedna stvar koju smo bratski delili bila je neiscrpna ljubav prema snažnoj buci. U stvari, nikada nismo mogli dovoljno da je se zasitimo: ”Podigni tu prokletu slušalicu, molim te!” vikao je mali plavi asistent prodaje. ”Podigni taj prokleti telefon! To je tvoj posao, do đavola!” ”Ja tražim samo jedan pun pogodak!” ”– dvadeset hiljada u osam i trideset?–“ ”– podigni sto hiljada deonica–“ ”Cene akcija skaču do krova!” ”Za ime Božje, najbolja ponuda Stivena Madena u Volstritu!” ”Ma, pusti Meril Linč! Mi jedemo te bubašvabe za doručak.” ”Vaš lokalni broker? Ma, nek se nosi vaš lokalni broker! On je sada zauzet čitajući jučerašnji Volstrit žurnal!” ”–Dobio sam dvadeset hiljada B garancija po četiri–“ ”Ma, nemojte obraćati pažnju na njih, oni su glupi i ne znaju ništa!” ”Da, dobro, nosi se i ti, i tvoj Folksvagen kojim dolaziš ovde!” Nek se nosi i ovo i ono! Gluposti ovde, gluposti tamo! To je bio rečnik Volstrita. To je bila suština snažne, moćne buke, koja je zalazila u sve pore. I

45

trovala vas. Zavodila vas! Ma, nek sve ode do đavola, ona vas je prosto oslobađala i davala vam oduška! Pomagala da ostvarite ciljeve za koje nikada ni sanjali niste da ćete ostvariti! I pročistila svakog, posebno mene. Od hiljadu ljudi u sali upravnog odbora jedva da je bilo žive duše iznad trideset; većina njih je bila u ranim dvadesetim. Bila je to zgodna i naočita rulja, koja je odisala taštinom, a seksualna tenzija je bila tako velika da ste je doslovno mogli osetiti. Muškaraca je u odnosu na žene bilo deset puta više, i svako je vodio ljubav sa svakim. Šifra uniforme za muškarce– mladići!– bila je urađena po porudžbini, bela košulja, svilena kravata i dobar zlatan ručni sat. Za žene se odeća sastojala od suknje đavolske dužine, dubokog dekoltea, prslučića s vonder-bra i cipela s visokim potpeticama. To je bio stil odevanja koji je bio strogo zabranjen prema propisima koji su u tom pogledu važili za ljudske resurse Stratona, ali koji je, ipak, bio veoma ohrabrivan i podstican od strane menadžmenta (iskreno vaš). Stvari su tako izmakle kontroli da su mladi Stratonci vodili ljubav ispod stolova, u toaletima, odeljenjima za garderobu, u podzemnoj garaži i, naravno, u liftu. Na kraju, da bismo održali makar formalni red, mi smo izdali memorandum na osnovu kojeg je zgrada proglašena slobodnom zonom za seks između osam sati prepodne i sedam popodne. U zaglavlju memoranduma nalazile su se upravo te reči: Slobodna zona za seks, a ispod njih su bile dve anatomski korektno spojene figure, koje su to radile u psećem stilu. Oko tih spojenih figura bio je nacrtan crveni krug s dijagonalnom linijom koja je prolazila kroz centar: znak za isterivače duhova. (Verovatno prvi put osmišljen i nacrtan u Volstritu.) Međutim, avaj, niko to nije shvatio ozbiljno. Pa ipak, sve je to bilo u redu i sve je zvučalo kako i treba. Svi su bili mladi i lepi i kao da su grabili svaki trenutak od života. Grabiti trenutak od života – upravo je to bila zajednička mantra koja je poput vatre gorela u srcu i duši svakog mladog Stratonca i strujala hiperaktivnim centrima zadovoljstva svih hiljadu jedva postadolscentnih mozgova. A ko bi mogao da se raspravlja oko takvog uspeha? Količina zarađenog novca je bila zapanjujuća. Od brokera novajlije se očekivalo da prve godine ostvari zaradu od 250,000 dolara. Samo malo manja suma od te – i on bi bio sumnjiv. I ako za dve godine niste zarađivali 500,000 dolara, bili biste smatrani pravim slabićem i nesposobnjakovićem. A ako za tri godine ne biste zarađivali milion ili više dolara, stekli biste reputaciju brokera koji zavređuje samo podsmeh. To su bili samo minimumi; oni koji su visoko produktivni zarađivali su trostruko veće sume od gore navedenih.

46

I od tih zarada bogatstvo se nagomilavalo. Asistenti prodaje, koji su zaista veličali sekretarice, zarađivali su preko 100,000 dolara godišnje. Pa čak i devojke na telefonskoj centrali zarađivale su 80,000 dolara godišnje, samo zato što su se javljale na telefon. U celom tom scenariju nije nedostajao nijedan element koji je postojao u zlatnoj groznici, pa je Lejk Sakses postao grad koji je brzo rastao i razvijao se. Mladi Stratonci, s obzirom na to kakva su bili deca, počeli su ovo mesto da zovu Brokerskim Diznilendom, tako da je svako od njih dobro znao da, ako bude izbačen iz zabavnog parka, više nikada neće moći da zaradi tolike pare. Zato je u glavi svakog od ovih mladih Stratonaca vladao tako velik strah – da će jednog dana izgubiti posao. I šta biste onda uradili? Na kraju, kad ste već bili Stratonac, od vas se očekivalo da živite posebnim načinom života – da vozite najmodernija i najskuplja kola, ručavate u najelitnijim restoranima, dajete visoke napojnice, nosite najmoderniju odeću i stanujete u kućama na čuvenoj Zlatnoj Obali na Long Ajlendu. Pa čak i ako ste bili totalni početnik i niste imali ni centa na svom imenu, onda biste posudili novac od bilo koje banke koja je bila dovoljno luda i nepromišljena da vam ga pozajmi – i počeli biste da živite na visokoj nozi, bili vi spremni ili ne. To je tako izmaklo kontroli da su deca koja su još uvek imala tinejdžerske bubuljice i koja su se tek nedavno upoznala sa upotrebom žileta za brijanje odlazila i kupovala velike, raskošne kuće. Neki od njih su bili toliko mladi da se čak nikada nisu ni uselili; jer im je i dalje bilo prijatnije da spavaju u kućama svojih roditelja. Leti bi iznajmili raskošne kuće u Hemptonsu, sa zagrejanim bazenima i spektakularnim pogledom na Atlantski okean. Vikendima bi priređivali razuzdane zabave koje su bile toliko dekadentne da su se redovno završavale dolaskom policije. Muzički bendovi su svirali uživo; disk-džokej bi puštao ploče; mlade devojke Stratona su igrale u toplesu; striptizete i kurve su smatrane počasnim gostima; i, neizbežno, u jednom trenutku bi se mladi Stratonci poskidali goli i počeli da vode ljubav pod vedrim nebom, poput životinja u seoskom dvorištu, srećni što izvode predstavu pred sve većom i većom publikom uživo. Međutim, šta u vezi s tim nije bilo u redu? Oni su bili pijani od mladosti, podstaknuti pohlepom i poletom da su stremili ka neslućenim visinama. Iz dana u dan, lako zarađen novac se nagomilavao, i kako je sve više i više ljudi zgrtalo bogatstvo pružajući na taj način osnovne elemente neophodne da bi mladi Stratonci živeli životom na visokoj nozi. Tu su bili brokeri za nekretnine koji su im prodali velelepne kuće; hipotekarni brokeri koji su obezbedili finansije; dekorateri unutrašnjeg prostora koji su im kuće opremili skupocenim nameštajem; pejzažne arhitekte, koji su se brinuli za travnjake (bilo koji Stratonac koji bi se zatekao kako

47

kosi travu skamenio bi se na mestu i umro); postojali su ugostitelji, koji su rezervisali stolove u najekskluzivnijim restoranima; potom tapkaroši, koji bi ugrabili karte za sedišta u prvom redu prilikom sportskih događaja i rok koncerata i predstava na Brodveju; a tu su bili i zlatari i proizvođači satova i odeće i obuće i cveća i dobavljači životnih namirnica i frizeri i veterinari za kućne mezimce i maseri i kiropraktičari i oni koji su proizvodili detalje za kola i svi ostali ogranci onih koji pružaju usluge (posebno prostitutke i dileri droge), koji bi se pojavili u sali upravnog odbora i pružali svoje usluge dolazeći pravo na noge mladim Stratoncima kako oni ne bi gubili ni sekund svog poslovnog dana ili, s tim u vezi, upuštali u bilo koju vrstu dodatne vanposlovne aktivnosti koja bi im direktno narušila sposobnost da obavljaju jedan jedini posao: da telefoniraju. To je jednostavno bilo tako. Smešili biste se i telefonirali od trenutka kad ste ušli u kancelariju do one sekunde kad bi nastupio čas da odete s tog mesta. I ako niste bili dovoljno motivisani da to radite ili niste mogli da izdržite konstatno odbijanje od strane sekretarica iz svih pedeset država, koje bi vam po trista puta na dan zalupile slušalicu, onda bi se odmah iza vas našlo još deset ljudi daleko spremnijih da obavljaju vaš posao. A tada biste vi ispali iz igre – i to zauvek. Koja je to tajna formula koju je Straton otkrio, a koja je omogućila ovim neverovatno mladim ljudima, takoreći, deci da zgrću tako opscene količine novca? Najvećim delom, ona se zasnivala na dve jednostavne činjenice: prva, da većinu najbogatijeg, jednog jedinog procenta Amerike čine degenerisani kockari, koji ne mogu da odole iskušenju da iznova i iznova kotrljaju kockice, iako znaju da one idu protivno njihovom interesu; i druga, da nasuprot prethodnim pretpostavkama, mladi muškarci i žene koji poseduju društveni šarm gomile seksualno razjarenih bivola i raspolažu koeficijentom inteligencije Forest Gampa o tri hits of acid, mogu biti obučeni da zvuče poput čarobnjaka iz Volstrita, sve dotle dok im zapisujete svaku reč i potom nastavite da im je ulivate u mozak iznova i iznova – svaki dan po dva puta – i tako cele godine. I kako je ova mala tajna procurila i počela da se širi po Long Ajlendu – da postoji ovaj šašavi ured, u Lejk Sakses-u, gde je sve što je trebalo bilo to da se samo pojavite, sledite naređenja, zakunete se na večnu odanost vlasniku, koji bi vas zauzvrat učinio bogatim – tako su ovi mladi ljudi, deca zapravo, počeli da se pojavljuju u upravnom odboru, i to bez najave. U početku su dolazili postepeno, u malom broju; potom su nas prosto zasipali u ogromnom broju. Počelo je od dece iz srednje klase iz predgrađa Kvins i Long Ajlend, a onda se proširilo na svih pet delova Njujork Sitija. Pre nego što sam saznao, oni su počeli da dolaze iz cele Amerike, preklinjući me da ih zaposlim. Prava deca bi prevalila pola Amerike da bi

48

stigla u salu upravnog odbora Straton Oakmonta zaklinjući se na večnu odanost Vuku iz Volstrita. A ostalo je, kao što su oni umeli da kažu, istorija Volstrita. Kao po običaju, moj slepo odani lični asistent, Dženet, sedela je za svojim stolom, zabrinuto očekujući da stignem. Upravo u tom trentku, ona bi kucala kažiprstom po svom radnom stolu i odmahujući glavom na takav način koji bi govorio: ”Zašto se do đavola ceo moj radni dan vrti oko toga kada će moj ludi šef da reši da se pojavi na poslu?” Ili je to možda bila samo moja uobrazilja, a ona se, u stvari, dosađivala. U svakom slučaju, radni sto Dženet je bio postavljen odmah ispred vrata moje kancelarije, kao da je bila agresivni čuvar linije koji štiti beka. To nije bilo slučajno. Između njenih ostalih funkcija, Dženet je bila moj vratar. Ako biste, na primer, poželeli da me vidite ili da čak porazgovarate sa mnom, prvo biste morali da pređete liniju koju je čuvala Dženet. A to uopšte nije bilo lako. Ona me je štitila na isti način na koji lavica štiti i čuva svoje laviće, pri čemu joj nije predstavljalo problem ni to da pokaže opravdani gnev na bilo koju živu dušu koja bi pokušala da joj razbije gard. Čim me je ugledala, Dženet mi je uputila srdačan pogled i ja sam se zaustavio da se za trenutak pozdravim s njom. Ona je bila u kasnim dvadesetim, ali je izgledala nekoliko godina starija. Ona je imala bujnu tamno smeđu kosu, prilično beo ten i veoma krhko, tanušno telo. Imala je divne plave oči, ali je u njima bilo izvesne tuge, kao da se u životu suočila s tugom neuobičajenom za jednu tako mladu osobu. Možda se zato svakog radnog dana oblačila kao za nekakvu sahranu. Da, od glave do pete, ona je uvek nosila crno, pa ni današnji dan nije bio izuzetak. ”Dobro jutro,” rekla je Dženet, razdragano i veselo i s malim prizvukom zabrinutosti u tonu glasa. ”Zašto toliko kasnite?” Nasmejao sam se srdačno mojoj slepo odanoj asistentkinji. U stvari, uprkos pogrebnom stilu odevanja i njenoj neutoljivoj potrebi da sazna svaki detalj tračeva o meni, susret sa Dženet i već sama njena pojava mi je pričinjavala zadovoljstvo. Ona je u odnosu na Gvin bila potpuno suprotna pojava u kancelariji. Bilo da je u pitanju plaćanje mojih računa, upravljanje mojim brokerskim računima, vođenje dnevnog rasporeda, ugovaranje mog putovanja, plaćanje mojih prostitutki, uzajamni kontakti sa mojim dilerima droge ili laganje žene koju sam oženio – jednostavno, nije postojalo ništa ni tako veliko ni tako malo čemu Dženet ne bi pribegla i ostvarila. Ona je bila neverovatno stručna i nikada nije pogrešila. Dženet je takođe odrasla u Bejsajdu, ali su joj oba roditelja umrla kad je bila veoma mlada. Njena majka je bila dobra žena, ali se njen otac ponašao vrlo loše

49

prema njoj, bio je pravi ološ. Dao sam sve od sebe da se oseti voljenom i poželjnom. I štitio sam je na isti način na koji je i ona mene. Kad se Dženet prošlog meseca udala, priredio sam joj divno venčanje i odveo je do oltara s velikim ponosom. Tog dana, ona je nosila predivnu belu venčanicu Vera Vang – koju sam joj ja kupio, a Vojvotkinja odabrala, koja je takođe dva sata posvetila njenom šminkanju. (Pa ipak, Vojvotkinja je bila ambiciozni umetnik za promenu imidža i kompletan stajling.) I Dženet je izgledala zaista božanstveno. ”Dobro jutro,” odgovorio sam joj srdačno. ”Atmosfera u sali zvuči dobro, zar ne?” Neodređenim tonom glasa: ”Ona uvek zvuči dobro, ali niste mi odgovorili? Zašto toliko kasnite?” Napadna mala opasnica, ona je bila, ali isto tako i prokleto radoznala. Duboko sam uzdahnuo i rekao: ”Da li je možda Nadin zvala?” ”Nije. Zašto? Šta se desilo?” Pravi rafal pitanja. Očigledno, nanjušila je pikantan trač. ”Ništa se nije desilo, Dženet. Vratio sam se kući kasno i Nadin je zbog toga poludela i polila me čašom vode. To je sve; mada, u stvari, bilo je tri čaše, ali ko će još da ih broji? U svakom slučaju, ostatak je isuviše bizaran za priču, ali odmah sada moram da joj pošaljem cveće inače ću morati da krenem u potragu za suprugom broj tri pre nego što se završi ovaj dan.” ”Koliko bi trebalo da joj pošaljem?” upitala je, podižući beležnicu i pero Montblan. ”Ne znam… u vrednosti od tri ili četiri hiljade. Recite im samo da pošalju ceo prokleti kamion. I pobrini se da pošalju što više ljiljana. Ona obožava ljiljane.” Dženet je zažmirila i napućila usne, kao da hoće da kaže: ”Vi kršite naš prećutni sporazum u koji, kao u deo mog paketa nadoknade, spada i to da znam sve delikatne detalje, ma kako oni bili delikatni!” Pa ipak, budući da je bila profesionalac, vođena svojim osećajem dužnosti, sve što je rekla bilo je: ”U redu, celu priču ćete mi ispričati kasnije.” Klimnuo sam glavom neuverljivo. ”Možda, Dženet, videćemo. Dakle, reci mi šta se dešava.” ”Pa dobro – Stiv Maden se vrzma ovde negde, i izgleda da je nervozan. Mislim da danas nije uradio neki veliki posao.” Odmah mi je proradio adrenalin. Stiv Maden! Kakve li ironije da sam uz svo to ludilo i haos ovog jutra potpuno smetnuo s uma da je firma Stiven Maden Šuz danas na tenderu. U stvari, pre nego što protekne dan, ja ću da zazvonim na

50

registru da udesim dvadeset miloina dolara. Nije isuviše zapuštena! I Stiv će morati da stane pred sve u sali upravnog odbora i održi kratak govor, takozvanu prodajnu prezentaciju. Dakle, to će biti zanimljivo. Nisam baš bio siguran da Stiv pripada tom tipu ljudi koji bi mogao da gleda pravo u mahnite oči svih onih ludih mladih Stratonaca a da se pritom ne zagrcne. Pa ipak, efektne prodajne prezentacije su bile tradicija Volstrita: Upravo pre nego što se neka nova stvar pojavi na tržištu, izvršni deirektor bi stao pred prijateljski nastrojenu gomilu brokera i održao javni govor, usredsređujući se na to kako se njegovoj firmi smeši divna budućnost. Bio je to prijateljski susret sa mnogobrojnim tapkanjima po leđima i srdačnim pozdravima. A onda je tu bio Straton, gde se ponekad dešavalo da stvari krenu prilično loše i da se dese isto tako prilično ružne stvari. Problem se sastojao u tome da Stratonci nisu bili nimalo zainteresovani; oni su samo hteli da prodaju akcije i uzmu pare. Pa se tako dešavalo da su onda kad govornik ne bi uspeo da pridobije njihovu pažnju od samog početka, Stratonci veoma brzo počeli da se dosađuju. Tada bi počeli da zvižde i mjauču – a nakon toga i da ispoljavaju razne prostakluke. Na kraju bi počeli da gađaju govornika, počevši od zgužvanog papira da bi na kraju na njega bacali hranu kao što je paradajz, polupojedene pileće batake i jabuke. Nisam mogao da dopustim da takva sudbina zadesi Stiva Madena. Pre svega, on je bio drug iz detinjstva Denija Poruša, mog zamenika. I, drugo, ja sam lično posedovao više od pola Stivove kompanije, što znači da sam u suštini javno uzimao sopstveni deo. Pre otprilike šesnaest meseci sam Stivu dao 500,000 dolara za početni kapital, što me je učinilo jedinim većinskim vlasnikom deonica sa osamdeset odsto uloga. Nekoliko meseci kasnije, ja sam prodao trideset pet odsto mojih deonica za nešto malo preko 500,000 dolara, nadoknadivši tako moju prvobitnu investiciju. Na taj način, sada sam posedovao pedeset odsto potpuno besplatno! Pričajte mi o vašim dobrim poslovnim poduhvatima! U stvari, upravo ovaj proces kupovine udela u privatnim kompanijama i naknadna preprodaja dela moje prvobitne investicije (i obeštećenje mog novca) predstavljale su ključni element koji je Straton preobratio u još veću štamparsku mašinu nego što je već bio. A budući da sam koristio moć sale upravnog odbora da svoje kompanije iznesem u javnost, moja neto vrednost je sve više i više rasla. Na Volstritu se ovaj proces zvao ”investiciono bankarstvo”, ali, po mom mišljenju, to je bilo kao da dobijam sedmicu na lotou svake četvrte nedelje. Rekao sam Dženet: ”On bi trebalo da radi dobro, ali ako to ne bude slučaj, ja ću mu pomoći. Bilo kako bilo, šta se ovde još dešava?”

51

Slegnuvši ramenima, ona je rekla: ”Vaš otac vas je tražio, izgleda da je veoma iznerviran.” ”Uh, sranje!” promrmljao sam. Moj otac, Maks, bio je finansijski direktor Stratona i takođe samozvani šef Gestapoa. Bio je toliko disciplinovan da se tačno u devet sati već nalazio u sali upravnog odbora i šetkao po njoj sa plastičnom čašom napunjenom votkom Stoličnaja, pušeći dvadesetu cigaretu. U prtljažniku svojih kola držao je palicu za bejzbol marke Luizvil od četrdeset dve unce, na kojoj je bio potpis Miki Mantla, kako bi mogao da porazbija ”prokleta prozorska stakla” bilo kojem brokeru koji bi bio dovoljno lud i nepromišljen da se usudi da parkira kola na njegovom omiljenom mestu. ”Da li je rekao šta želi?” ”Nije!” rekla je moja odana asistentkinja. ”Pitala sam ga, a on je režao poput psa. Definitivno je ljut i iznerviran zbog nečega, a ako bih morala da pogađam, rekla bih da je to u vezi sa novembraskim računom za karticu Ameriken Ekspres. Napravio sam grimasu. ”Misliš?” Istog momenta mi je neočekivano na pamet pala cifra pola miliona. Dženet je potvrdno klimnula glavom. ”On je u ruci držao račun i bio je ovoliko debeo.” Razmak između njenog palca i kažiprsta je bio dobra tri inča. ”Hmmmmm…” Nekoliko trenutaka sam pažljivo razmišljao o računu za Ameriken Ekspres karticu, ali mi je u daljini nešto zapalo za oko i skrenulo pažnju. To je lebdelo… lebdelo… šta je to, do đavola! Zažmirio sam. Isuse Hriste – neko je u kancelariju doneo crveno-belo-plavu plastičnu loptu za plažu. Bilo je to kao da su zajednička sedišta Straton Oakmonta bila stadion, sprat sale upravnog odbora prostor za orkestar, i da su se Rolingstonsi upravo spremali da održe koncert. ”… od svega toga on čisti svoj prokleti akvarijum!” rekla je Dženet? To je prosto da čovek ne poveruje!” Od svega što je pričala čuo sam samo kraj njene priče, pa sam promrmljao: ”Ma da, da, tačno znam šta misliš–“ ”Ma, nosi se,” promrljala je ona. ”Nisi čuo ni reč od cele moje priče, zato nemoj da mi se pretvaraš da znaš o čemu pričam.” Isuse! Ko bi još osim mog oca mogao da priča sa mnom na takav način! Pa dobro, možda moja žena, ali sam u njenom slučaju to obično i zaslužio. Pa ipak, ja sam voleo Dženet, uprkos njenom otrovnom jeziku. ”Baš zabavno. A sada mi reci šta si rekla.” ”Rekla sam da ne mogu da verujem da je ovaj mali ovde” – pokazala je na radni sto udaljen možda oko dvadeset jardi – ”kako se zove, Robert ili tako nešto,

52

našao za shodno da usred ove radne atmosfere čisti svoj akvarijum. Mislim, danas je nov radni dan! Zar ne misliš da to izgleda uvrnuto?” Pogledao sam u pravcu navodnog prekršioca: mladi Stratonac – ne, definitvno nije Stratonac – mlad i neprilagodljiv čovek, bujne i razbarušene smeđe kose i s leptir mašnom. Već sama činjenica da drži akvarijum na radnom stolu uopšte nije bila iznenađujuća. Stratoncima je bilo dopušteno da drže kućne ljubimce u kancelariji. Tu su bile iguane, lasice, miševi, mali dugorepi papagaji, kornjače, zmije, mungosi, i sve ostale životinje koje bi ovi mladi manijaci mogli da nabave i plate svojim čekovima. U stvari, ovde je čak bio i makao koji je baratao rečnikom od preko pedeset engleskih reči, koji bi umeo da vam kaže da se nosite do đavola onda kad ne bi bio zauzet oponašanjem mladih Stratonaca kako prodaju akcije. Jedini put kad sam se umešao u celu tu stvar oko kućnih ljubimaca bilo je onda kad je mladi Stratonac doneo šimpanzu na rolerima i u pelenama. ”Idi po Denija,” prasnuo sam. ”Želim da mi ovog prokletog mladića odmah skloniš s očiju.” Dženet je klimnula glavom i odmah otišla da pozove Denija, dok sam ja stajao u potpunom šoku. Kako se ovaj glupak s leptir mašnom usudio da uradi nešto… nešto tako gnusno i odvratno? Da postupi na način koji je tako suprotan svemu što sala upravnog odbora Straton Oakmonta zastupa i predstavlja! Pa to je bilo pravo svetogrđe! I to ne protiv Boga, već protiv samog života! To je bio najnečuveniji oblik kršenja Stratonovog etičkog koda. A kazna je bila… koja kazna je usledila? Pa dobro, to bih prepustio Deniju Porušu, mom mlađem partneru, koji je imao neverovatan smisao za disciplinovanje ćudljivih i jogunastih Stratonaca. U stvari, on je u tome uživao. Istog trena sam primetio kako mi Deni prilazi, sa Dženet koja je išla na dva koraka iza njega. Deni je izgledao iznervirano, što je značilo da je broker s leptir mašnom znao da je gadno pogrešio. Dok se približavao, za momenat sam ga analizirao i proučavao ispitivačkim pogledom, i zaista sam morao krišom da se nasmejem njegovom savršeno normalnom spoljnom izgledu. To je stvarno bila prava ironija. U stvari, način na koji je bio odeven, u sivo prugasto odelo, belu košulju i s crvenom svilenom kravatom, nikada ne biste mogli da pretpostavite da se on približava svom javno zacrtanom cilju da nadglasa svakog bivšeg asistenta prodaje u sali upravnog odbora. Deni Poruš je bio Jevrej izuzetno silovite prirode. Bio je prosečne visine i težine, otprilike five-nine, one-seventy, i u celoj njegovoj pojavi nije bilo nijedne crte kojom bi se izdvojio u tom smislu da liči na pripadnika plemena. Pa čak i one

53

njegove čelično-plave oči, koje su zračile istom tolikom toplinom koliko i sante leda, nisu ni u najmanjoj meri odavale da je Jevrej. To je bilo primereno, barem iz Denijeve perspektive. Na kraju, poput mnogih Jevreja pre njega, Deni je prosto izgarao od tajne želje da za njega pogrešno pomisle da je anglosaksonski protestant i davao je sve od sebe da se maskira tako da neverovatno liči na jednog od njih – počevši od onih neverovatno izbeljenih zuba, koji su bili toliko beli i nadograđivani sve dotle dok nisu bili tako veliki da su izgledali gotovo kao radiokativni, do braon naočara sa bistrim staklima (Deni je inače imao normalan vid), pa sve do onih crnih kožnih cipela sa ručno izrađenim gornjim delom i modernim pojačanjem kod prstiju, koje je bilo izglancano poput ogledala. I kakva je to samo neslana šala bila – s obzirom na to da je do svoje trideset četvrte godine, Deni dao novo značenje terminu abnormalna psihologija. Možda je trebalo da posumnjam još pre šest godina, kad sam ga po prvi put sreo. To je bilo pre nego što sam pokrenuo Straton, kada je Deni radio za mene kao broker na obuci. U stvari, otprilike u proleće ja sam ga zamolio da pođe u kratku vožnju sa mnom do Mehetna, da bismo se videli sa mojim računovođom. Kad smo se uputili na to odredište, on me je ubedio da na trenutak stanemo kod Harlema, gde mi je ispričao svoju životnu priču – objašnjavajući mi kako su ga njegova oba poslednja posla, servis za poruke i ambulantne usluge, povukla za nos. Potom mi je objasnio kako je oženio svoju blisku rođaku, Nensi, zato što je stvarno odlično izgledala. Kad sam ga upitao zar se nije brinuo kakvu će decu dobiti, ležerno je odgovorio da bi takvo dete, u slučaju kad bi ono bilo retardirano, jednostavno ostavio i prepustio institucijama, i to bi bilo to. Možda je još onda trebalo da pobegnem od njega, onda kada sam shvatio da bi čovek poput njega mogao da izvuče ono najgore iz mene. Umesto toga, ja sam Deniju lično pozajmio novac kako bi ponovo stao na svoje noge, a potom ga obučio da bude broker. Godinu dana kasnije sam pokrenuo Straton i dopustio da Deni kupi udeo i tako postane moj partner. Tokom poslednjih pet godina Deni se pokazao i dokazao kao moćan ratnik – pritisnuvši svakog ko mu se našao na putu i obezbedivši sebi poziciju Stratonca broj dva. I uprkos svemu tome, uprkos njegovom ludilu, nije bilo sumnje da je veoma pametan, lukav poput lisice, bezobziran kao Hun, i, povrh svega, veran kao pas. Ja se danas, u stvari, najviše uzdam u njega i s velikim poverenjem mu prepuštam da obavi kompletan prljavi deo mog posla, što je zadatak u kojem on uživa više nego što i možete da zamislite.

54

Deni me je pozdravio u mafijaškom stilu, srdačno me je zagrlio i poljubio u oba obraza. To je bio znak odanosti i poštovanja, a u sali upravnog odbora Straton Oakmonta taj gest se veoma uvažavao. Mada sam krajičkom oka spazio kako Dženet ironično prevrće oči karikirajući i oponašajući Denijevo ispoljavanje odanosti i privrženosti u stilu ’o brate’. Deni me je pustio iz svog mafijaškog zagrljaja i promrmljao: ”Stvarno ću da ubijem tog malog. Kunem se Bogom!” ”To je loše ponašanje, Deni, posebno danas.” Slegnuo sam ramenima. ”Mislim da bi bilo bolje da mu kažeš da će, ako do kraja dana ne skloni akvarijum, taj isti akvarijum ostati, a da će on leteti napolje. Međutim, to je tvoja nadležnost; uradi kako hoćeš.” Dženet podstrekivač: ”Oh, moj Bože! Pa on nosi leptir mašnu! Možete li to da zamislite!” ”Taj prokleti pacov i ološ!” rekao je Deni, tonom kojim čovek želi da opiše nekoga ko je upravo silovao kaluđericu i ostavio je mrtvu. ”Ja ću se pobrinuti za ovog malog, i to jednom i zauvek, na moj način!” Sav zadihan i ljut, Deni je odsečnim korakom otišao do brokerovog radnog stola i počeo s njim da razgovara. Nakon nekoliko sekundi broker je počeo odrično da odmahuje glavom. Potom je usledio duži razgovor, a broker je opet počeo da trese i odmahuje glavom kao da stalno ponavlja ’ne’. A onda je Deni zatresao glavom, manirom osobe kojoj je ponestalo strpljenja. Dženet, sa biserom mudrosti: ”Pitam se, šta li sad govore? Volela bih da imam osetljiv sluh poput žene od šest miliona dolara. Znaš šta mislim?” Odmahnuo sam glavom s gađenjem. ”Neću te udostojiti odgovorom na te tvoje reči, Dženet. Pa ipak, samo da bi bila malo informisanija, to nije bila žena od šest miliona dolara. To je Super žena.” Upravo u tom momentu, Deni je pružio dlan ka brokerovoj levoj ruci, kojom je držao ribarsku mrežu, i počeo da maše prstima unutra, kao da hoće da kaže: ”Izručuj u prokletu mrežu!” broker je odgovorio spuštajući ruku sa strane – držeći mrežu izvan Denijevog domašaja. ”Šta misliš da će uraditi s mrežom?” upitala me je ljubopitljiva Super žena. Kroz glavu su mi projurile sve moguće opcije. ”Nisam siguran. Uh, sranje, znam tačno šta će…” Odjedanput, brže nego što je izgledalo moguće, Deni je skinuo svoj sako, bacio ga na pod, otkopčao rukav na košulji, zasukao rukav više lakta i zagnjurio ruku u akvarijum. Cela podlaktica mu je bila u vodi. A onda je počeo da pomera

55

ruku u svim pravcima, pokušavajući šakom da uhvati nedužnu zlatnu ribicu. Lice mu je bilo skamenjeno, sa izrazom čoveka koga je obuzeo sam đavo. Nekolicina mladih asistenata prodaje koji su sedeli u blizini skočili su sa svojih sedišta i prestrašeno odskočili u stranu kad su ugledali prizor kako Deni pokušava da ulovi sirotu zlatnu ribicu. ”Oh… moj… Bože,” rekla je Džent. ”Pa, on će je ubiti.” U tom momentu Denijeve oči su se otvorile širom dok mu je vilica pala naniže dobra tri inča. Bio je to izraz lica koji kao da je hteo da kaže: ”Imam te!” Nekoliko sekundi kasnije, on je trgnuo ruku iz akvarijuma, sa zlatnom ribicom u šaci. ”Ulovio je!” vrisnula je Dženet, nadnevši pesnicu nad usta. ”Da, ali pitanje od milion dolara je šta će s njom da uradi?” Ćutao sam par sekundi, a potom dodao: ”Pa ipak, mogu da se kladim s tobom sto prema jedan u sumu od hiljadu dolara da će je sad pojesti. Da li opklada važi?” Momentalno mi je odgovorila: ”Sto prema jedan? Ti se kladiš! On to neće uraditi! To je suviše velika suma. Mislim–“ Dženet se presekla kad se Deni popeo na sto i raširio ruke, kao Isus na krstu. On je povikao: ”Evo šta se dešava kad se petljate s vašim ljubimcima novog radnog dana?” Kao naknadnu misao, on je dodao: ”I nema leptir mašni u sali! To je, do đavola… smešno!” Dženet, koja se prevarila u svojom oceni: ”Želim odmah da poništim opkladu!” ”Žao mi je, prekasno!” ”Ma, hajde! To nije fer!” ”Nije ni život, Dženet.” Slegnuo sam ramenima poput nevinašceta. ”To bi trebalo da znaš.” I kao od šale, Deni je otvorio usta i spustio zlatnu ribicu u grlo. Stotine asistenata prodaje je uzdahnulo, dok je deset puta veći broj brokera počeo da kliče i pozdravlja njegov gest diveći mu se – odajući počast Deniju Porušu, sudiji koji je presudio nedužnoj ribici. I s obzirom da nikada ne bi propustio priliku da primi znake uvažavanja i divljenja, Deni se svima poklonio kao da je na pozornici Brodveja. Potom je skočio sa stola pravo u ruke svojih obožavalaca. Osmehnuo sam se Dženet: ”U redu, ne brini se što se tiče plaćanja opklade. Odbiću ti to od plate.” ”Da se nisi usudio!” siktala je. ”Dobro, onda ćeš da mi ih duguješ!” nasmešio sam se i namignuo joj. ”A sada idi i poruči cveće i donesi mi kafu. Moram već jednom početi s ovim

56

prokletim radnim danom.” Naglim korakom i sa osmehom na licu ušao sam u moju kancelariju i zatvorio vrata – spreman da se uhvatim u koštac sa bilo čim što bi mi svet mogao prirediti na putu. Šesto poglavlje Smrznuti kontrolori Nije proteklo ni pet minuta, a ja sam sedeo u mojoj kancelariji, za stolom kakav priliči diktatoru, u stolici velikoj poput trona. Nagnuo sam glavu u stranu i rekao dvojici prisutnih u prostoriji: ”Sada da rasčistimo jednu stvar: Vi momci želite da dovedete patuljka ovde i da ga izudarate po tom malom turu u sali?” Oni su klimnuli glavom istovremeno. Čovek koji je sedeo preko puta mene u tapaciranoj crvenkasto smeđoj kožnoj fotelji nije bio niko drugi do Deni Poruš. U ovom trenutku on izgleda uopšte nije osećao loše posledice od celokupne one ujdurme sa zlatnom ribicom i upravo je pokušavao da me pridobije za svoju najnoviju ideju, koja se sastojala u sledećem: da plati patuljku pet hiljada da dođe u salu upravnog odbora i da se nađe usred međusobnog dobacivanja između ostalih brokera, po čemu bi to svakako bilo prvo Nadmetanje u bacanju patuljka u istoriji Long Ajlenda. I čudno kao što cela ova stvar može zvučati, to je moralo da me zainteresuje. Deni je slegao ramenima. ”Nije to tako ludo kao što možda na prvi pogled izgleda. Mislim, ne radi se o tome da ćemo mi tog malog nitkova bacati u neobičnom pravcu. Način na koji ja to vidim, mi ćemo omogućiti prostor za rvanje u prednjem delu sale upravnog odbora i dati da se prvih pet brokera Madena dva puta dobacuju. Mi ćemo zacrtati metu na jednom delu prostora i potom pustiti udicu tako da mala hulja zagrize. Potom ćemo odabrati nekoliko dobrih asistenata prodaje da podignu i izlože znake – kao da su oni sudije za borbu konkurencije. Oni mogu da ocene rezultat na osnovu stila dobacivanja, udaljenosti, stepena teškoće, svih tih bezveznih stvari.” Odmahnuo sam glavom ne verujući u ono što pričaju. ”gde ćete naći tako kratkovidog patuljka?” Pogledao sam u Endi Grina, trećeg prisutnog čoveka u ovoj prostoriji. ”Šta ti misliš o ovome? Ti si advokat firme; sigurno imaš nešto da kažeš… ili ne?” Endi je mudro klimnuo glavom, kao da je odmeravao adekvatan pravni odgovor. On je bio stari i pouzdan prijatelj, koji je nedavno unapređen u predsednika Finansijskog odeljenja korporacije Straton. Endijev zadatak je bio da preispita veći broj poslovnih planova koje je Straton svakodnevno dobijao i da odluči koji od njih odgovara meni, naravno, ukoliko neki od njih uopšte dolazi u obzir. U suštini, Finansijsko odeljenje korporacije služilo je kao proizvodna fabrika

57

– koja proizvodi gotovu robu u vidu deonica i garancija na Početnim javnim ponudama, ili nekim novim izdanjima, kako se ta fraza već upotrebljavala u Volstritu. Endi je nosio tipičnu Straton uniformu – koja se sastojala od besprekornog sakoa Žilberto, bele košulje, svilene kravate i, u njegovom slučaju, najgore perike s ove strane Gvozdene zavese. U ovom trenutku, to je izgledalo kao kad bi neko uzeo osušen magareći rep i pljusnuo ga na jajastu jevrejsku lobanju, presuo je lakom, preko tog sloja stavio činiju sa žitaricama, potom preko nje stavio deset kilograma težak tanjir od osiromašenog uranijuma i pustio da tako malo stoji. Zato je Endijev zvanični nadimak u Stratonu i bio Vigvam. (Fusnota: Engleska reč Vigvam znači indijanska koliba.) ”Pa dobro,” rekao je Vigvam, ”što se tiče osiguranja, ako od patuljka dobijemo potpisan dokument o odricanju prava, zajedno sa nekom vrstom bezopasnog ugovora, onda smatram da nemamo nikakvu odgovornost ako dotični padne i slomi vrat. Međutim, mi bi trebalo da preduzmemo mere predostrožnosti koje bi sproveo svaki razuman čovek, što je sasvim jasno pravni zahtev u situaciji poput…” Isuse! Pa ja nisam tražio prokletu pravnu analizu celog posla oko bacanja ovog patuljka – želeo sam samo da znam da li Vigvam to smatra dobrim za moral brokera! Zato sam se isključio, motreći jednim okom na svetleće zelene brojke i slova koji su klizili preko kompjuterskih monitora s obe strane mog stola, a drugim okom na prozorska okna koja su se prostirala od poda do plafona i gledala na salu upravnog odbora. Vigvam i ja smo u prošlosti išli zajedno u osnovnu školu. On je tada imao predivnu plavu kosu kakva se retko viđala, nežnu poput kukuruzne svile, u stvari. Međutim, avaj, do sedamnaestog rođendana, prelepa kosa koja mu je ukrašavala glavu sada je bila davnašnja uspomena, gusta samo tek da prekrije prednji deo. Suočen sa predstojećim usudom da bude ćelav poput orla već u srednjoj školi, Endi je rešio da se zaključa u podrum, puši po pet cigareta džointa od jeftine meksičke marihuane, igra video igre, doručkuje zamrznutu Elio picu, ruča i večera, i da tako čeka sve dotle dok majka priroda, ta kučka, u celokupnom svom okrutnom poigravanju s njim ne odigra svoju okrutnu šalu do kraja. Pojavio se iz svog podruma tri godine kasnije, pedesetogodišnji zlovoljni Jevrej sa nekoliko čuperaka kose, ogromnim stomakom i novoutemeljenom ličnošću koja je bila ukrštena između dosadnog Ejorea, iz Vini Pua, i Heni Penija, koji je pomislio da se nebo srušilo. Uz to, Endi je bio uhvaćen u prevari sa svojim SAT, što ga je prisililo na izgnanstvo u mali grad Fredoniju u unutrašnjost Njujorka,

58

gde su studenti leti umirali od hladnoće, u lokalnoj obrazovnoj ustanovi, na državnom univerzitetu Fredonija. Međutim, on je uspeo na svoj način da se odazove strogim akademskim zahtevima te dobre institucije i diplomira pet i po godina kasnije – nimalo pametniji, ali ipak, mnogo staromodniji. Odatle je na svoj način uspeo da postigne da ode u nekakvu Miki Maus pravnu školu u Južnoj Kaliforniji; njegova diploma je imala onoliko pravne težine koliko biste recimo dobili iz kutije kreker džeka. (Fusnota: Kreker Džek je brend poznate poslastice kokica obloženih čokoladom i kikirikijem. U pakovanju se redovno dobijala i neka mala igračka, koja se zvala ”Mala igračka iznenađenja”. Zato je pop kultura dostigla status za koji se govorilo da je ”došla u pakovanju Kreker džeka”, odnosno da nema nikakvu realnu vrednost.) Pa ipak, naravno, investicionoj banci Straton Oakmonta, takve trivijalnosti nisu mnogo značile. Celokupan akcenat je bio na ličnim odnosima; na tome i na lojalnosti. Tako dakle, kad je do Endrjua Tod Grina, inače zvanog Vigvam, dospela vest o dramatičnom uspehu njegovog školskog druga iz detinjstva, on je krenuo tragom preostalih drugova iz detinjstva i potražio me, zaklevši mi se na doživotnu odanost i ponadao lakom poslu. To je bilo pre otprilike godinu dana. Od tada, u tipičnom stilu za Straton, on bi ponižavao i saplitao i manipulisao i podvaljivao i vršio pristisak na svakog čoveka koji bi mu se našao na putu, sve dotle dok se ne bi uzdigao iznad svoje pravne nesposobnosti napredujući tako do samog vrha u lancu ishrane u Stratonu. Pošto nije imao iskustva u suptilnoj umetnosti Stratonskog stila upravljanja finansijama – u prepoznavanju kompanija u usponu kojima je novac bio tako očajno potreban da su bile spremne i na to da mi prodaju značajan deo svog vlasništva pre nego što ih finansiram – ja sam ga i dalje obučavao. A s obzirom na činjenicu da je Vigvam posedovao legalnu diplomu, koju ja ne bih upotrebio ni da obrišem savršenu malu guzu moje kćerkice, ja sam mu u početku dao godišnju platu od 500,000 dolara. ”…dakle, da li ti se to čini logičnim?” upitao je Vigvam. Iznenada sam shvatio da mi postavlja pitanje, ali neko koje se ne tiče bacanja patuljka, tako da nisam imao predstavu o čemu govori. Zato sam ignorisao, okrenuo se ka Deniju i upitao ga: ”Gde ćeš da nađeš patuljka?” On je slegnuo ramenima. ”Nisam siguran, ali ako mi daš zeleno svetlo, moj prvi poziv će biti upućen Ringling Bros cirkusu.” ”Ili možda Svetskoj rvačkoj federaciji,” dodao je moj pouzdani advokat. Isuse Hriste, pomislio sam, stvarno sam se naslušao svega i svačega! Duboko sam uzdahnuo i rekao: ”Slušajte, momci, kačiti se sa patuljcima nije šala.

59

Funta po funta i oni ispadnu jači od prokletih grizlija, pa, ako već želite da znate istinu, desilo se da su mi par puta stvarno uterali strah u kosti. Zato, pre nego što odobrim posao za bacanjem patuljka, trebalo bi da mi pronađete nadzornika igre koji može da vlada i upravlja stvorenjem ako bi trebalo nehajno da krene tim putem. Onda će nam biti potrebni ujednačeni trzaji, par rukavica, a can of Mace–“ Vigvam upade u reč: ”Ludačka košulja–“ Deni je dodao: ”Električna šipka za teranje stoke–” ”Upravo to,” rekao sam, prigušeno se nasmejavši. ”I nabavimo bočice šalitre, samo o opštim principima. Na kraju krajeva, hulje mogu da se podignu i krenu u poteru za nekim asistentima prodaje. Oni su napaljeni, sićušni ljudi, a mogu i da se karaju kao zečevi.” Na te reči smo svi prasnuli u smeh. Rekao sam: ”A sad najozbiljnije, ako ovo dospe u štampu, onda ćemo morati da platimo ogromnu svotu.” Deni je slegnuo ramenima. ”Ne znam, ja mislim da sve možemo da preokrenemo u našu korist. Mislim, razmislite o tome na sekund: Koliko poslovnih prilika se nudi patuljcima? To će biti kao da vraćamo onim manje srećnim.” On je ponovo slegnuo ramenima. ”U svakom slučaju, niko na to neće obratiti pažnju.” Dobro, on je u tom pogledu bio u pravu. Istina je bila da niko nije mogao manje da obraća pažnju na članke. Svaki od njih je uvek imao isti negativan stav – da su Stratonci bili divlji odmetnici, kojim sam upravljao ja, napredan mladi bankar, koji je stvorio svoj nezavisan svet na Long Ajlendu, gde se više niko nije ponašao normalno. U očima štampe, Straton i ja smo neumitno povezani, poput Sijamskih blizanaca. Čak i kad sam donirao novac za zlostavljanu decu, oni su uspeli da pronađu nešto što u svemu tome nije bilo u redu – napisavši jedan pasus o moj velikodušnosti i tri ili četiri strane o svemu ostalom. Napad štampe je počeo 1991., kad me je drska reporterka iz magazina Forbs, Raula Kalaf, označila kao uvrnutu verziju Robina Huda, koji pljačka bogataše i uzima pare za sebe i svoju srećnu družinu brokera. Zaslužila je odličnu ocenu za pamet, naravno. Ja sam tom prilikom, svakako, bio preneražen, barem u početku, sve dotle dok nisam došao do zaključka da je članak, u stvari, bio kompliment. Na kraju, koliko dvadesetosmogodišnjaka dobije svoj lični ekspoze u magazinu Forbs? I nema sumnje da su sve te priče o Robinu Hudu istakle moju velikodušnu prirodu! Nakon objavljivanja članka, novi talasi novopridošlica zapljusnuli su moja vrata. Da, zaista je ironično što, uprkos tome što su radili za čoveka koji je bio optuživan za sve i svašta osim za kidnapovanje Lindberga, Stratonci nisu mogli biti ponosniji. Oni su jurili po sali upravnog odbora pevušeći: ”Mi smo vaš srećni bend! Mi smo vaš srećni bend!” Neki od njih su došli u kancelariju odeveni u akrobatske

60

pantalone; drugi su nosili moderne bezbrižno naherene beretke. Nekom je pala ne pamet nadahnuta dosetka o deflorisanju device – zbog jednostavnog srednjevekovnog prizvuka – koju, međutim, ni nakon mukotrpnog traganja nije bilo moguće pronaći, barem ne u sali upravnog odbora. Zato je Deni bio u pravu. Niko nije mario za novinske članke. Pa ipak, ubacivanje patuljka? Sada nisam imao vremena time da se bavim. I dalje sam imao izvesnih ozbiljnih problema oko osiguranja koje sam morao da razrešim sa Stivom Madenom, isto tako kao što sam i dalje morao da se raspravim s ocem, koji je vrebao iz potaje – držeći u jednoj ruci račun Ameriken Ekspresa od pola miliona dolara, a u drugoj, bez sumnje, čašu ledene votke. Rekao sam Vigvamu: ”Zašto ne pokušaš da pronađeš neki izlaz sa Madenom, možda da mu pružiš par reči ohrabrenja ili nešto slično. Reci mu da održi kratak i dopadljiv govor, i da mu se slučajno ne omakne digresija o tome kako obožava ženske cipele. Oni bi mogli da ga linčuju zbog toga.” ”Smatraj taj zadatak izvršenim,” rekao je Vigvam, ustajući sa stolice. ”Bez priče o cipelama od strane obućara.” Pre nego što je izašao kroz vrata, Deni je zbacio svoju periku. ”Šta uraditi s tim njegovim jeftinim pokrivačem?” Deni je promrmljao. ”Pa on više liči na neku prokletu mrtvu vevericu!” Ja sam slegnuo ramenima. ”Mislim da je u pitanju Frizerski klub samo za muškarce. On će tu stvar zauvek imati na glavi. Samo što bi možda trebalo da ode na hemijsko čišćenje. U svakom slučaju, hajde da budemo malo ozbiljni: Mi i dalje imamo problem sa poslom oko Madena, a vreme nam ističe.” ”Mislim da su ljudi iz udruženja NASDAQ rekli da su ga naveli u spisku?” upitao je Deni. (FUSNOTA: NASDAQ ili National Association of Securities Dealers je Nacionalno udruženje dilera obveznicama i novčanim papirima.) Klimnuo sam glavom. ”Oni će to svakako uraditi, ali će nam dopustiti da zadržimo samo pet odsto naših hartija od vrednosti; o tome se radi. Ostatak moramo da oduzmemo Stivu pre nego što počne da trguje. Što znači da moramo da potpišemo papire sada, ovog jutra! A to isto tako znači da moramo da poverimo Stivu da uradi pravu stvar nakon što kompanija postane javna.” Stisnuo sam usne i počeo polako da vrtim glavom. ”Ne znam, Den – imam osećaj da on s nama igra neku sopstvenu partiju šaha. Nisam siguran da će uraditi pravu stvar kada nastupi odlučujući trenutak.” ”Možeš mu verovati, DžB. On je sto odsto lojalan. Poznajem tog čoveka čitavu večnost, i veruj mi – on veoma dobro zna zavet ćutanja.” Deni je stavio palac i kažipst na usta i počeo da ih uvija, kao da hoće da kaže: ”On će držati jezik

61

za zubima!” što je upravo ono što mafijaška reč omerta znači: ćutanje. Potom je rekao: ”U svakom slučaju, nakon svega što si učinio za njega, on te neće izneveriti. Stiv, pa nije on budala, a uostalom, on zarađuje tako mnogo novca kao moj insajder da neće želeti da rizikuje i da to izgubi.” Insajder je u Stratonu bilo drugo ime za nominalnog vlasnika, osobu koja je posedovala akcije na papiru, ali nije bila ništa više od formalnog vlasnika. Nije postojalo ništa bespravno u tome da neko bude nominalni vlasnik, sve dotle dok se plaćaju adekvatne takse, a ugovor s dotičnim ne krši bilo koje zakone o novčanim papirima. U stvari, upotreba nominalnog vlasnika preovlađivala je u Volstritu, sa velikim igračima koji su ih koristili da izgrade deoničarske pozicije u kompaniji, a da pritom ne uzbune druge investitore. I sve dotle dok ne biste stekli više od pet odsto bilo koje kompanije – u kom slučaju bi se od vas zahtevalo da predate dokument 13D o zaključenju vlasništva i namerama – sve je bilo savršeno legalno. Međutim, način na koji smo koristili nominalne vlasnike – da tajno kupe velike blokove novih Stratonovih izdanja – kršio je tako velik broj zakona o obveznicama da je Državna agencija za nadzor trgovine obveznicama i hartijama od vrednosti uporno pokušavala da osmisli nove kako bi nas zaustavila. Problem je bio u tome što su trenutno važeći zakoni u knjigama imali više rupa nego švajcarski sir. Naravno, nismo mi bili jedini u Volstritu koji smo to koristili; u stvari, to su radili svi. Samo što smo mi to radili nekako poletnije – i drskije. Rekao sam Deniju: ”Razumem ja da je on tvoj insajder, ali kontrolisanje ljudi novcem nije tako lako i jednostavno kao što izgleda. Veruj mi na reč. Ja to radim mnogo duže od tebe. I tu se više radi o tome da kontrolišeš očekivanja tvog insajdera, a manje o onome što si za njega uradio u prošlosti. Jučerašnji profit predstavlja vesti od juče i, ako to već nekakav efekat može da ima, onda on radi protiv tebe. Ljudima se ne dopada da nekome duguju, posebno ne bliskom prijatelju. Tako se može desiti da ti tvoji insajderi počnu da te vređaju. Ja sam već izgubio nekoliko prijatelja na taj način. I ti ćeš; samo čekaj da prođe malo vremena. U svakom slučaju, poenta je u tome da prijateljstva koja se kupuju novcem ne mogu da traju dugo, a isto se dešava i s lojalnošću. Upravo zato su stari prijatelji poput Vigvama ovde neprocenjivi. Takvu odanost ne možeš kupiti; znaš već šta ti govorim?” Deni je klimnuo glavom. ”Da, a upravo to ja imam sa Stivom.” Klimnuo sam glavom tužno. ”Nemoj pogrešno da me shvatiš. Ne želim ja da potcenim tvoj prijateljski odnos sa Stivom. Pa ipak, mi ovde pričamo o osam miliona dolara, i to najmanje. A u zavisnosti od toga šta se bude desilo s

62

kompanijom, taj iznos bi mogao da bude deset puta veći.” Slegnuo sam ramenima. ”Ko zna šta će se desiti? Nemam ja kristalnu kuglu u džepu – mada imam šest kvaludesa, i rado ću ih podeliti s tobom kad se tržište zatvori!” Brzo sam podigao obrve tri puta zaredom. Deni se nasmejao i uspravivši palac nagore dao mi signal da je to dogovoreno. ”Ložim se k’o Flin!” Klimnuo sam potvrdno glavom. ”U svakom slučaju – najozbiljnije – reći ću ti da stvarno imam dobar osećaj za ovo. Mislim da će potući sve rekorde. A ako se to desi, mi ćemo imati dva miliona u deonicama. Pa izračunaj ti onda, drugar: Sto dolara po deonici to je dvesta miliona dolara. A to je suma koja ljude navodi da čine čudne stvari. Ne samo Stiva Madena.” Deni je potvrdno klimnuo glavom i rekao: ”Razumem ja potpuno šta ti govoriš, i nema sumnje da si ti majstor svog zanata u ovoj stvari. Međutim, ja ti kažem, Stiv je lojalan. Jedini problem je kako izvući te pare od njega. On je spor platiša.” To je zaista bilo tako. Jedan od problema sa insajderima bio je otkriti kako zaraditi gotov novac a da se prethodno ne uznemire i ne obrate pažnju. To je bilo lakše reći nego učiniti, posebno onda kad cifra raste do miliona. ”Postoje metode,” rekao sam pun samopouzdanja. ”Mi bismo to mogli da izvedemo sa nekom vrstom savetodavnog ugovora, ali ako cifra počne da se kreće u pravcu desetine miliona dolara, mi ćemo morati da razmotrimo opciju da preduzmemo nešto u vezi s našim švajcarskim računima, mada bih ja to radije ostavio pod velom tajnosti koliko god je to moguće. U svakom slučaju, u kojem pravcu stvari kreću, imamo mi i većih problema osim jedne kompanije Stiv Maden Šuz – kao što su petnaest drugih kompanija u pripremi upravo takvih poput Madena. Pa ako i imam problema sa poverenjem u Stiva, pa dobro, šta tek da kažem o onim ljudima koje jedva poznajem.” Deni je rekao: ”Samo mi reci šta da uradim sa Stivom, i ja ću te poslušati. Pa ipak, i dalje ti tvrdim da on ne bi trebalo da te zabrinjava. On se tebi zavetovao više od svih ostalih.” Bio sam i te kako svestan toga kako mi je bio odan, možda i previše. Jednostavna činjenica je bilo to da sam ja investirao u njegovu kompaniju i zauzvrat uzeo osamdeset pet procenata, dakle – šta mi je on zaista dugovao? U stvari, osim u slučaju da je reinkarnacija Mahatma Gandija, on bi morao da se ljuti na mene i da bude uvređen – ako ne ni zbog čega drugog, onda barem – zbog toga što sam mu uzeo tako veliki procenat.

63

A bilo je tu i drugih stvari koje su me mučile u pogledu Stiva, i to stvari koje nisam mogao da podelim sa Denijem – naime, da je Stiv pokušao na jedan suptilan način da se intimizira sa mnom da bi više voleo da podeli deo direktno sa mnom nego preko Denija. I mada ne sumnjam da je na taj način pokušao da zaradi poene kod mene, njegova strategija mi je poslužila više nego kao signal i predznak. Ono što je potvrđivala bilo je to da je Stiv lukav i manipulativan – i, što je još važnije, u potrazi za većom i boljom pogodbom. Što znači, kad bi mu neko usput ponudio bolji posao, sve opklade bi otpale. Stivu sam trenutno bio potreban. Međutim, to je imalo manje veze sa tim što mu je Straton podigao 7 miliona, a još manje sa približno 3 miliona koje mu je Deni omogućio kao svom insajderu. To su bile jučerašnje vesti. Gledajući unapred, istrajnost u pogledu Stiva zasnivala se na mojoj sposobnosti da kontrolišem cene njegovih deonica nakon što se pojave u javnosti. Kao preovlađujući stvaralac tržišta kompanije Stiven Maden, kompletna kupovina i prodaja bi se odvijala unutar četiri zida Stratonove sale upravnog odbora – što bi mi pružilo priliku da podižem i spuštam cene deonica onako kako to meni odgovara. Dakle, ako Stiv ne bi hteo da igra tu igru, ja sam mogao doslovno da obaram cenu njegovih deonica sve dotle dok ne počne da se računa u penijima. To je bio upravo onaj mač, koji je u stvari lebdeo nad glavama svih klijenata investicione banke Straton Oakmonta. I ja sam to koristio kako bih uspeo da sačuvam i održavam njihovu odanost cilju Stratona, koji je bio: da mi se izdaju nove deonice, ispod preovlađujuće tržišne cene, koje sam potom mogao da preprodam uz ogroman profit, koristeći moć sale upravnog odbora. Naravno, nisam ja bio jedini koji je osmislio ovako pametnu igru finansijskog iznuđivanja. U stvari, isti taj proces se odigravao u većini najprestižnijih firmi u Volstritu – firmama poput Meril Linč i Morgan Stenli i Din Viter i Salomon Braders i mnogih drugih – od kojih nijedna nije imala skrupula, niti griže savesti da dotuče kompaniju vrednu milijardu dolara ukoliko njeni predstavnici odluče da ne žele s njima da igraju igru. To je bilo ironično, pomislio sam, kako su najbolje i navodno najlegitimnije američke finansijske institucije snabdevale tržište novcem (Salomon Braders); dovele do bankrota Orindž Kantri, u Kaliforniji (Meril Linč); i opelješile bake i deke za sumu u iznosu od 300 miliona (Prudential-Beš). Pa ipak, one su i dalje u poslu – i dalje prosto cvetaju, i to pod zaštitom anglosaksonskih protestanata. Međutim, u Straton Oakmontu, gde je naš posao bio mikrokapitalno investiciono bankarstvo – ili, kako je štampa to radije nazivala – akcije od jednog penija – mi nismo uživali takvu zaštitu. Mada su, u stvari, sva nova izdanja imala

64

cenu između četiri i deset dolara i zapravo nisu bile akcije od jednog penija. To je bila razlika koju su upravljači potpuno zagubili i smetnuli s uma, u velikoj meri na njihovu žalost. Upravo iz tog razloga, u stvari, ti nestručni ljudi u Komisiji za hartije od vrednosti – posebno dvojica koji su se sada privremeno stacionarali u mojoj sali za konferencije – nisu bili u stanju da razumeju i da se izvuku iz parnice koju su protiv mene poveli u vezi sa 22 miliona dolara. U suštini, Komisija za hartije od vrednosti je vodila parnicu kao da je Straton bio firma koja je poslovala sa deonicama od jednog penija, dok je jednostavna činjenica bila da Straton Oakmont nije nimalo ličio na tu vrstu firme. Firme čije su akcije vredele jedan peni bile su užasno decentralizovane, i imale su mnogo malih kancelarija raspoređenih širom zemlje. Straton je imao samo jednu kancelariju, koja je omogućavala lakšu kontrolu negativnosti koja bi se raširila u krugovima prodavaca nakon što bi Komisija za hartije od vrednosti pripremila dokumentaciju za pokretanje parnice. Obično je to bilo dovoljno da primora firmu čije su akcije vredele jedan peni da svojevoljno izađe iz posla. Te firme bi imale ciljnu grupu među nesofisticiranim investitorima, koji bi imali malu ili uopšte ne bi imali neto vrednost, i potom ih ubedile da se upuste u spekulacije sa najviše par hiljada dolara. Straon je, s druge strane, imao za cilj bogatije investitore u Americi, uveravajući ih da spekulišu sa milionima. Što je za posledicu imalo da Komisija za hartije od vrednosti nije mogla kao po običaju da tvrdi da klijenti Stratona nisu podesni da rizikuju ulažući svoj novac u spekulativne akcije. Međutim, ništa se od svega ovog nije desilo dok Komisija za hartije od vrednosti nije počela da priprema dokumentaciju za pokretanje parnice. Umesto toga, oni su pogrešno razumeli da će rđava štampa biti dovoljna da Straton izbaci iz posla. Pa ipak, sa samo jednom kancelarijom za upravljanje, bilo je veoma lako trupe održati motivisanim, tako da nijedna duša nije napustila to mesto. I tek nakon što je prikupila dokumentaciju za vođenje parnice, Komisija za hartije od vrednosti je konačno došla u situaciju da pregleda obrasce novih računa i shvatila da su svi klijenti Stratona bili milioneri. Ono što sam ja radio sastojalo se u tome što sam otkrivao nejasnu središnju tačku – odnosno, organizovano prodavao akcije od pet dolara najbogatijim Amerikancima koji su činili jedan odsto populacije, dok sam, nasuprot tome, akcije od jednog penija (sa cenom manjom od jednog dolara) prodavao onom drugom delu od 99 odsto, i to one koje su imale malu ili uopšte nisu imale neto vrednost. U Volstritu je postojala firma koja se zvala DH Bler, koja je obigravala oko te ideje, ali joj zapravo nikad nije pošlo za rukom da je sprovede u delo. Uprkos tome, njen

65

vlasnik. Dž. Morton Dejvis, nemilosrdni Jevrej, ipak je usput nekako uspeo da stekne basnoslovno bogatstvo tako da je postao prava legenda Volstrita. Međutim, meni je to pošlo za rukom, i zahvaljujući čistoj sreći postigao sam taj cilj u pravom času. Berza je upravo počela da se oporavlja od velikog Oktobarskog sloma, tako da je haotični kapitalizam i dalje suvereno vladao. Organizacija NASDAQ je stasala tako da više nije bila smatrana riđokosim pastorkom Njujorške berze. Munjevito brzi kompjuteri na svakom stolu – šaljući jedinice i nule od obale do obale – eliminsali su potrebu fizičkog prisustva u Volstritu. Bilo je to vreme promene, vreme naglog uspona i razvoja. I kako se organizacija NASDAQ počela širiti, ja sam, sasvim slučajno, pokrenuo intenzivan program obuke po tri sata dnevno sa mojim Stratoncima. I tako je iz pepela tog zgarišta Velikog sloma rođena investiciona bankarska firma Straton Oakmont. I pre nego što je ijedan nadzornik znao šta se zbilo, ona je odjeknula širom Amerike snagom atomske bombe. Upravo tog momenta mi je pala na pamet jedna misao, i ja sam rekao Deniju: ”Šta danas pričaju ona dva idiota iz Komisije za obveznice?” ”U stvari, ništa,” odgovorio je on. ”Bili su prilično ćutljivi, uglavnom su pričali o kolima i mestima za parkiranje, uobičajene gluposti.” On je slegnuo ramenima. ”Reći ću ti jednu stvar, ovi ljudi veze nemaju ni sa čim! Izgleda kao da uopšte ne znaju čak ni to da danas imamo važan posao. Još uvek traže izveštaje o trgovanju iz 1991.” ”Hmmm,” rekao sam, češkajući se po bradi zamišljeno. Uopšte me nije iznenadio Denijev odgovor. Na kraju krajeva, već mesec dana sam prisluškivao konferencijsku salu i svakodnevno okupljao kontraobaveštajnu službu protiv Komisije za hartije od vrednosti. I jedna od prvih stvari koje sam naučio o regulativama u vezi s obveznicama (osim da su potpuno nelične) je da jedna ruka apsolutno ništa ne zna šta radi druga. Dok su neznalice iz Komisije za hartije od vrednosti u Vašingtonu odjavljivali kompaniju Stiv Maden, druge neznalice iz iste te Komisije u Njujorku su sedele u mojoj konferencijskoj sali, potpuno nesvesni toga šta se zapravo zbiva. ”Koja je tamo temperatura?” upitao sam zainteresovano. Deni je slegnuo ramenima. ”Iznad pedeset, mislim. Još su u kaputima.” ”Za ime Božje, Deni! Zašto je tamo toliko toplo? Lepo sam ti rekao – hoću da se ti uljezi tako smrznu da se što pre vrate na Mehhetn! Šta bi trebalo da uradim, da pozovem čoveka za proklete frižidere da obavi taj posao za mene? Mislim, zaista, Deni, hoću da im klice izlaze iz prokletih noseva! Šta nije jasno od svega ovoga što ti govorim?”

66

Deni se nasmešio. ”Slušaj, DžB: Možemo da ih zamrznemo ili da ih zagrejemo do granice topljenja. Verovatno mogu na plafon da postavim male kerozin grejalice, i prostoriju možemo toliko da zagrejemo da će im biti potrebne tablete da bi preživeli. Pa ipak, ako prostoriju učinimo isuviše neudobnom, oni bi možda mogli da odu, a u tom slučaju više nećemo morati da ih slušamo.” Duboko sam udahnuo i lagano izdahnuo. Deni je bio u pravu, mislio sam. Nasmejao sam se i rekao: ”U redu, uradi to! Pustićemo da te hulje umru od starosti. Međutim, evo šta ja nameravam da uradim sa Madenom: želim da on potpiše papir kojim tvrdi da su obveznice i dalje naše, bez obzira na to koliko cene budu otišle gore i ma šta o njima pisalo u zapisniku. Takođe, želim da Stiv stavi potvrdu o akcijama u ugovor, tako da mi nad tim imamo kontrolu. Učinićemo da Vigvam bude posrednik u ugovaranju. I za to niko ne mora da zna. Sve će ostati među prijateljima; omerta – zakon ćutanja, drugari. Dakle, osim u slučaju da Stiv pokuša da nas izneveri, sve je u redu.” Deni je klimnuo glavom. ”Ja ću se za to pobrinuti, ali ne znam kako će to da nam pomogne. Ukoliko ikada budemo pokušali da raskinemo ugovor, mi ćemo se naći u isto tako velikoj nevolji kao i on sam. Mislim, postoji sedamnaest hiljada različitih” – uprkos tome što je kancelarija upravo očišćena od buba, Deni je prozborio reč zakona koje kršimo ”ako Stiv prokrijumčari toliko akcija.” Podigao sam ruku i nasmešio se srdačno. ”Stani-stani-stani! Smiri se! Pre svega, pre tridesetak minuta sam očistio prostoriju od prisluškivača, pa ako je ozvučena opet, onda stvarno zaslužujemo da nas uhvate. I ne kršimo mi sedamnaest hiljada zakona; možda su u pitanju tri ili četiri, ili pet, najviše. U svakom slučaju, niko nikada to ne mora da sazna.” Slegnuo sam ramenima i naglo promenio ton. ”Bilo kako bilo, Den, zaista me iznenađuješ! Raspolaganje potpisanim ugovorom nam je od velike pomoći – iako ne možemo da ga koristimo. To je moćno sredstvo da ga zastrašimo tako da ga sprečimo da ponovo pokuša da nas maltretira.” Tog momenta se začuo glas Dženet sa interfona: ”Tvoj otac upravo dolazi.” Odsečan odgovor: ”Reci mu da sam na sastanku, do đavola!” Dženet je isto tako kratko odgovorila: ”Nosi se! Ti mu reci! Ja to neću da mu kažem!” Zbog čega, uvrede! Čiste drskosti! Nekoliko sekundi je proteklo u tišini. A onda sam počeo da jadikujem: ”Ma daj, Dženet! Zar ne možeš jednostavno da mu kažeš da sam na važnom sastanku ili da imam konferencijski poziv ili nešto slično, molim te?” ”Ne i ne!” odgovorila mi je automatski.

67

”E baš ti hvala, Dženet! ”Zaista si mi dragocen asistent, samo da ti kažem, do đavola! Podseti me na ovo za tačno dve nedelje, kad nastupi čas za tvoj Božićni bonus, jel’ važi!” Zaćutao sam i sačekao Dženetinu reakciju. Ništa. Prokleti tajac. Neverovatno! Nastavio sam da ispitujem. ”Koliko je daleko?” ”Otprilike pedeset jardi, i približava se vrlo brzo. Odavde mogu da vidim kako je raspoložen, i puši barem jednu… ako ne i dve cigarete odjednom. Tako mi Boga, izgleda kao zmaj koji bljuje vatru.” ”Hvala ti na ohrabrenju, Dženet. Zar ne možeš da improvizuješ neku vrstu diverzije? Možda da aktiviraš alarm ili nešto slično? Ja–” Istog trena Deni je ustao sa stolice, kao da je pokušavao da napusti kancelariju. Podigoh ruku i obratih mu se glasno, podignutim tonom: ”Hej, drugar, gde si ti do đavola krenuo?” Pokazao sam mu kažiprstom da se vrati na svoje mesto. ”A sada, vrati se, smiri se malo.” Okrenuo sam se u pravcu crnog spikerfona. ”Samo jedan sekund, Dženet, nemoj ići nikuda.” Potom se ponovo okrenuo ka Deniju. ”Da ti kažem samo nešto, drugar: Barem pedeset ili šezdeset hiljada tog računa Emeks-a je tvoje, zato moraš isto tako i da se uhvatiš u koštac s tom zloupotrebom. Osim toga, postoje prednosti u brojkama.” Ponovo sam se okrenuo u pravcu crnog spikerfona. ”Dženet, reci Keniju da se smesta dovuče u kancelariju. I on mora da se nosi sa ovim glupostima. Dođi i otvori mi vrata. Potrebno mi je malo buke ovde.” Keni Grin, moj drugi partner, pripadao je potpuno drugačijem tipu ljudi od Denija. U stvari, njih dvojica su se toliko razlikovala da različitiji nisu mogli biti. Deni je bio pametniji od ovog drugog, i, po svoj prilici, bio je i daleko prefinjeniji. Međutim, Keni je bio motivisaniji, blagosloven nezasitim apetitom za znanjem i mudrošću – što su bila dva svojstva koja su njemu bila potpuno strana. Da, Keni je bio glupan. Tužno, ali istinito. I imao je neverovatan talenat da izjavi najgluplje moguće stvari tokom poslovnih sastanaka, posebno onih ključnih, na koje mu više nisam dozvolio da dođe. Činjenica je da je to Deniju pričinjavalo prosto neverovatno zadovoljstvo, tako da je retko propuštao priliku da me podseti na mnoge Kenijeve pogrešne poteze. I tako sam dakle imao Kenija Grina i Endi Grina, bez ikakve veze – i izgledalo je da sam prosto okružen Grinovima. Tog trenutka otvorila su se vrata i moćna buka počela je da dopire. Napolju je besnela prava pravcata oluja pohlepe, a ja sam uživao u svakom njenom deliću. Moćna buka – da, to je bio najmoćniji lek od svih. Nadjačavao je čak i ljutnju moje žene; nadjačavao je bol u mojim leđima; a bio je jači i od onih neznalica od kontrolora, koji su drhtali u mojoj konferencijskoj sali.

68

Bio je jači čak i od ludila i mahnitosti mog oca, koji se upravo ovog momenta spremao da se oglasi moćnom silinom svog glasa. Sedmo poglavlje Gubitak nerava zbog malih stvari Zloslutnim tonom glasa i sjajnih plavih očiju, toliko iskolačenih da je izgledao poput nekog junaka crtanih filmova, Pobesneli Maks je rekao: ”Ako vas troje kopiladi ne smaknete tu masku samozadovoljstva s vaših lica, tako mi Boga, ja ću vam je skinuti!” Uz to, on je počeo da korača… polako, s namerom… s izrazom lica koji se iskrivio u grimasu pomahnitalog besa. U desnoj ruci mu se nalazila upaljena cigareta, verovatno dvadeseta tog dana; a u levoj ruci je držao belu plastičnu čašu votke Stoličnaja, nadajmo se njegova prva, ali, pre bi se moglo reći, druga tura za taj dan. Najednom je stao kao ukopan, okrenuo se na petama poput javnog tužioca i pogledao u Denija. ”Dakle, šta ti imaš da kažeš u svoje ime, Poruš? Samo da znaš, ti si daleko veći debil nego što sam mislio – da jedeš prokletu zlatnu ribicu usred sale upravnog odbora! Šta se s tobom, do đavola, dešava?” Deni je ustao i nasmejao se, rekavši: ”Ma daj, Maks! Nije to tako loše kao što ti se čini. Klinac je to i zaslužio–” ”Sedi i zaveži, Poruš! Ti si prokleto bestidan, i to ne samo za sebe samog, već i za celu porodicu, neka im je Bog u pomoći!” Pobesneli Maks je na trenutak ućutao, a potom dodao: ”I prestani, do đavola, već jednom da se smeješ! Ti tvoji izbeljeni zubi mi prosto vređaju oči! Za ime Božje, potrebni su mi naočari za sunce da bih se zaštitio!” Deni je seo i lepo i učtivo zatvorio usta. Kada smo razmenili poglede, u meni se, najednom, probudila morbidna želja da se smejem. Pa ipak, uspeo sam da odolim – znao sam da bi to samo pogoršalo stvari. Bacio sam pogled ka Keniju. On je sedeo preko puta mene, na istoj stolici na kojoj je sedeo Vigvam, ali nam se pogledi nisu sreli. Bio je prezauzet zurenjem u svoje cipele, kojima je, kao po običaju, očajno nedostajao sjaj. U tipičnom Volstrit stilu, on je zavrnuo rukave, izlažući pogledima svoj zlatni sat Roleks. To je bio predsednički model – model mog starog sata, u stvari, onaj koji je Vojvotkinja odbacila zbog njegove glomaznosti. Pa ipak, Keni nije izgledao nezgrapno niti, u tom smislu reči, grub. A taj novi vojnički stil frizure učinio je da njegova četvrtasta glava izgleda utoliko četvrtastije. Moj mlađi partner, pomislio sam: Blokhed. U međuvremenu, sobu je ispunila otrovna tišina, što je značilo da je nastupio čas da okončam to ludilo, i to jednom zauvek. Zato sam se nagnuo

69

napred u mojoj stolici, udubio se u moj čuveni rečnik – izvlačeći vrste reči za koje sam znao da ih moj otac najviše uvažava – i rekao naređivačkim tonom: ”U redu, tata, prekini s tim glupostima! Smiri se barem na sekund! Ovo je moja prokleta kompanija, a ako već imam legitimne poslovne troškove, onda ja–” Međutim, Pobesneli Maks me je prekinuo u pola reči pre nego što sam uspeo da izgovorim suštinu. ”Ti želiš da se ja smirim dok se vas tri debila ponašate kao klinci u prodavnici slatkiša? Vi sigurno mislite da tome nema kraja, zar ne? Sve se to vama, običnim šmrkavcima, čini kao jedna džinovska zabava; na vidiku nema kišnih dana, zar ne? Pa dobro, da vam kažem nešto – sve ove vaše glupe igrarije, način na koji kompaniji naplaćujete svoje proklete lične troškove – svega toga mi je dosta!” Potom je zastao i netremice posmatrao nas trojicu – počevši od mene, svog sina. U tom trenu se verovatno čudio i pitao se da li me je donela roda ili ne. Kad se okrenuo na drugu stranu, zapazio sam kako neverovatno markantno izgleda iz tog ugla, što me je odjednom ispunilo divljenjem prema njegovoj današnjoj eleganciji! Oh, da, uprkos svemu, Pobesneli Maks je bio vrlo moderan – uglavnom je nosio blejzere mornarsko plave boje, sa širokim britanskim kragnama, solidne marinsko plave kravate, i žutomrke pantalone od gabardena, sve ručne izrade, uštirkane i savršeno ispeglane od strane servisa za pranje rublja, čije je usluge koristio poslednjih trideset godina. On je bio stvorenje navike, moj otac. I tako smo sedeli, poput dobrih i primernih malih školskih đaka, čekajući strpljivo njegovu sledeću uvredu, za koju sam znao da neće uslediti sve dotle dok ne uradi jednu stvar: povuče dim iz cigarete. Konačno, nakon dobrih deset sekundi, on je duboko udahnuvši povukao jedan dim iz svoje Merit Ultra cigarete od čega mu se snažan grudni koš raširio tako da je izgledao duplo veći, poput mehuraste ribice koja pokušava da otera grabljivca. Potom je polako izdahnuo vrativši se na normalnu veličinu. Ramena su mu i dalje bila ogromna, mada mu je napred nagnut položaj tela i tanak pramen prosede kose davao izgled razbesnelog bika od pet stopa i šest inča. Potom je glavu zabacio unazad i popio ogroman gutljaj iz plastične čaše, sve do dna, kao da se radi o napitku koji nije jači od hladnog Evijana. Počeo je da drma glavom. ”Tolika svota novca je zarađena, a vas tri imbecila ga trošite kao da neće postojati sutrašnji dan. To je kao da gledam prokletu travestiju. Šta vas trojica mislite, da ne mislite možda da sam neka vrsta takojevića koji će da se prevrće naglavačke i izigrava mrtvaca dok vi uništavate kompaniju? Imate li vi uopšte predstavu koliko ljudi računa na ovo mesto kao sredstvo koje im omogućava da prežive? Imate li pojma o riziku i izloženosti da…”

70

Pobesneli Maks je nastavio dalje da priča i priča u istom tonu u sebi svojstvenom stilu, ali sam se ja isključio. U stvari, bio sam hipnotisan njegovom fantastičnom sposobnošću da bez prethodnog razmišljanja povezuje i niže jednu za drugom toliko psovki i da, uprkos tome, sastavi rečenice koje zvuče tako poetično. On je zaista umeo lepo da grdi i psuje – popu Šekspira sa stavom! A u Straton Oakmontu, gde je psovanje smatrano visokim oblikom umetnosti, reći nekom da ume da povezuje psovke predstavljalo je najveći kompliment. Međutim, Pobesneli Maks je stvari preneo na potpuno drugi nivo, i kad je počeo da ređa sve po spisku, kao sada, njegove verbalne tirade postale su gotovo prijatne za uši. Sada je Pobesneli Maks vrteo glavom u znak prezira – ili u neverici? Pa dobro, verovatno je bilo i jednog i drugog. Ma šta bilo, on je drmao glavom i objašnjavao nama trojici retardiranih šmrkavaca da novembarski račun za Ameriken ekspres iznosi 470,000 dolara i da samo 20,000 dolara od te sume, po njegovoj računici, predstavlja legitimne poslovne troškove; ostatak su troškovi lične prirode, ili ličnih gluposti, kako je on to nazvao. Potom, najzloslutnijim glasom, on je rekao: ”Da vam kažem nešto sada – vas trojica idiota ćete završiti u presi! Pažljivo slušajte moje proklete reči – pre ili kasnije ti nitkovi iz Federalne poreske administracije će upasti ovde i obaviti kompletnu reviziju, a tada ćete se vas trojica retardiranih naći u gadnoj nevolji osim u slučaju ako neko ne zaustavi ovo ludilo i haos. Zato svakog od vas teretim za ovaj račun.” Klimnuo je glavom u znak potvrde sopstvenoj izjavi. ”To neću zavesti kao račun firme – nijedan jedini peni – i tačka! Oduzimam svakome po četirsto pedeset hiljada direktno od vaših visokih prokletih platnih naloga, samo nemojte slučajno pokušati da me u tome sprečite!” Čemu – prokleta nervoza! Morao sam da mu kažem njegovim rečnikom. ”Stani i smiri se malo, oče! To su sve same gluposti, to što ti pričaš! Mnogo tih gluposti su legitimni poslovni troškovi, verovao ti ili ne. Ako samo prekineš s tim prokletim vikanjem, ja ću ti objasniti šta je šta i–” Međutim, opet me je prekinuo u pola reči, ovog puta usmerivši napad direktno na mene: ”A ti, takozvani Vuk iz Volstrita – mahniti mladi Vuk. I to moj sin! Moje proklete krvi! Kako je to moglo da se desi! Ti si najgori od najgorih! Zašto si, do đavola, morao da kupiš dve potpuno iste bunde, od kojih si za svaku platio po osamdeset hiljada dolara? Tako je – pozvao sam tu radnju, Alesandro, kuću prokletog krzna, zato što sam mislio da je u pitanju neka greška! Međutim, nije – znaš li šta mi je taj Grk, hulja jedna, rekao?”

71

Povlađujućim tonom sam mu odgovorio: ”Ne, oče, kakav ti je proklet odgovor dao?” ”Rekao mi je da si kupio dve potpuno iste bude od lasice – iste boje i stila i u svemu ostalom!” Na te reči, Pobesneli Maks je nagnuo glavu na jednu stranu i povio bradu između ključne kosti. Pogledao me je izbuljenim plavim očima, i rekao: ”Šta, kao jedna bunda nije dovoljna za tvoju ženu? Ili čekaj – da pogodim – drugu bundu od lasice si kupio za prostitutku, zar ne?” Ućutao je na trenutak i još jednom snažno povukao dim iz cigarete. ”Tih budalaština mi je zaista i preko glave! Ne misliš valjda da ja ne znam šta je Ej zabava?” Suzio je oči uputivši mi optužujući pogled. ”Vas trojica manijaka plaćate prostitutke korporacijskim kreditnim karticama! U svakom slučaju, koja to vrsta prostitutki prima kreditne kartice?” Nas trojica smo razmenili poglede bez reči. na kraju, šta bismo i mogli da kažemo? Istina je da su prostitutke zaista uzimale kreditne kartice – ili barem naše jesu! U stvari, prostitutke su bile u tolikoj meri veliki deo Stratonske subkulture da smo ih klasifikovali kao akcije kojima se javno trguje: Prvoklasnim akcijama su smatrane prvoklasne prostitutke, vrhunske profesionalke. To su obično bile mlade manekenke koje su se borile da uspeju ili izvanredno lepe koleginice kojima su očajno bile potrebne pare za školovanje ili odeću visoke mode, i za par hiljada dolara one su bile spremne da učine sve što se uopšte zamisliti može, bilo vama ili nekom drugom. Sledeće dolaze takozvane NASDAQ prostitutke (Nacionalno udruženje za automatsko davanje ponuda dilera hartijama od vrednosti), koje su samo za korak zaostajale u odnosu na prvu ligu – takozvanih Prvoklasnih akcija. One su koštale između tri i pet stotina dolara i terale su vas da nosite kondom, osim u slučaju ako im date bogatu napojnicu, što sam uvek činio. Potom su tu bile prostitutke iz grupe Ružičastih glupača, koje su bile najnižeg tipa, obično onih koje su se šetale ulicama ili nižerazrednih prostitutki koje su odgovarale na očajničke noćne pozive sa brojeva iz Porno časopisa ili žutih strana. One su obično koštale sto dolara ili manje, a ako slučajno niste nosili kondom, sutradan biste odjurili da dobijete penicilin i potom se molili da vam ne otpadne penis. U svakom slučaju, one Prvoklasne uzimaju kreditne kartice, dakle, šta je bilo loše u tome otpisati ih u pogledu poreza? Na kraju, Federalna poreska administracija je znala za ovu vrstu stvari, zar ne? U stvari, u dobra stara vremena, kad su se ogromne cene za ručak smatrale normalnim korporacijskim ponašanjem, poreska administracija se prema ovom tipu troškova odnosila kao prema koktel ručku! Čak su imali i računovodstveni termin za to: bio je to takozvani T i E, koji je predstavljao skraćenicu dve reči, Travel (Putovanja) i

72

Entertainment (Zabava). A sve što sam ja uradio bilo je da sam sebi dao malo slobode da stvari dovedem do logičnog zaključka, menjajući T i E u T i A: Sise i zadnjica! U svakom slučaju, problemi s mojim ocem su sezali daleko dublje od par sumnjivih računa na korporativnoj kreditnoj kartici. Jednostavna činjenica je da je on najtvrdokorniji i najnepopustljiviji čovek koji je ikada kročio na zemlji. A ja – pa dobro, recimo da se suštinski nisam slagao s njim u pogledu upravljanja novcem, u tolikoj meri što sam mislio da gubitak od pola miliona dolara na kockarskom stolu i potom bacanje pokerskog žetona od 5000 dolara na sočnu Prvoklasnu prostituku nije ništa. Bilo kako bilo, suština se sastojala u tome da je u Straton Oakmontu, Pobesneli Maks bio poput ribe na suvom – ili pre kao riba na Plutonu. On je imao šezdeset pet godina, usled čega je dobrih četrdeset godina bio stariji od Stratonskog proseka; bio je visoko obrazovan čovek, ovlašćeni revizor, čiji je IQ bio negde u stratosferi, dok Stratonci u proseku gotovo da uopšte nisu imali obrazovanja i bili pametni poput vreće kamenja. On je odrastao u drugo vreme i na drugom mestu, u starom jevrejskom Bronksu, među ljudima koji su obitavali na zgarištu Velike Depresije, i koji nisu znali da li će uopšte imati hrane za ručak. I poput miliona drugih koji su odrasli u tridesetim, on je i dalje patio od mentaliteta karakterističnog za doba Depresije – zbog čega je imao averziju prema riziku, pružao snažan otpor prema promeni u bilo kojem obliku ili formi i stalno imao nekakvo podozrenje u pogledu finansijskih stvari. I eto ga sad, gde pokušava da upravlja finansijama kompanije čiji se celokupan posao zasniva na promeni iz časa u čas i čiji je većinski vlasnik, sasvim slučajno njegov rođeni sin, rođeni hazarder koji obožava da rizikuje. Duboko sam udahnuo, ustao sa stolice i zaobišavši sto seo napred na njegovu ivicu. Potom sam prekrstio ruke ispod grudi gestom nezadovoljstva, i rekao: ”Slušaj, oče – ovde postoje izvesne stvari koje ni ne očekujem da razumeš. Pa ipak, jednostavna činjenica je da je to moj prokleti novac s kojim mogu da radim što god hoću. U stvari, osim u slučaju ako možeš da objasniš kako moji troškovi utiču na tok gotovog novca, predložiću ti samo da zatvoriš ta prokleta usta i platiš račun. ”Dakle, ti znaš da te volim, i prosto me vređa dok te gledam kako se uznemiravaš oko računa za glupu kreditnu karticu. To je samo to, oče – običan račun! I ti znaš da ćeš ga na kraju platiti, zar ne? Pa čemu onda toliko nerviranja oko toga? Pre nego što se dan završi, mi ćemo zaraditi dvadeset miliona dolara, pa ko bi onda gubio nerve oko pola miliona?”

73

U ovom trenutku u razgovor se uključio i Blokhed. ”Maks, moj deo računa je gotovo ništavan. Dakle, ja sam na istoj strani kao i ti.” Klimnuo je glavom pouzdano. Nasmejao sam se u sebi, znajući da je Blokhed upravo načinio kolosalnu grešku. Postojala su dva osnovna pravila u ophođenju s Pobesnelim Maksom: Prvo, nikada ne pokušavaj da prebaciš odgovornost na drugog – nikada! Drugo, nikada nemoj da upireš prstom, na prefinjeniji ili neki drugi način, na njegovog voljenog sina, kojeg samo on ima prava da grdi ili tuče. On se okrenuo ka Keniju i rekao: ”Po mom mišljenju, Grin, svaki dolar koji ti potrošiš je i previše, to prokleti šonjo! Moj sin barem jedini zarađuje sav novac ovde! A šta ti radiš, osim što nas uvaljuješ u sudske parnice zbog seksualnog uznemiravanja sa sisatom asistentkinjom prodaje – ma kako se ona beše zvala.” Odmahnuo je glavom s gađenjem. ”Dakle, zašto onda jednostavno ne umukneš i računaš na svoju srećnu zvezdu što je moj sin bio dovoljno ljubazan i doba da te učini svojim partnerom na ovom mestu.” Nasmejao sam se ocu i rekao u šali: ”Oče-Oče-Oče! A sada se lepo smiri pre nego što samog sebe ne dovedeš do infarkta. Znam šta misliš, ali Keni nije pokušavao da ti se dodvori ili da ti došapne nešto. Ti znaš da te svi mi volimo i poštujemo i oslanjamo se na tebe kao na glas razuma. Dakle, hajde da se svi samo malo smirimo…” Otkako pamtim, moj otac je vodio jednostrani rat sa samim sobom – rat koji se sastojao od svakodnevnih bitaka protiv nevidljivih neprijatelja i mrtvih predmeta. To sam po prvi put zapazio kad mi je bilo pet godina, sa njegovim kolima, za koja je mislio da su živo biće. Bio je to zeleni Dodž Art iz 1963., a prema njima se odnosio nazivajući ih ona. Problem je bio što su ona pravila veliku buku ispod blatobrana. Bio je to neuhvatljiv kučkin sin, taj grozan zvuk, za koji je bio siguran da su izvesni nitkovi iz fabrike Dodž namerno podmetnuli u njih, i to kao vid obračuna i zavitlavanja usmeren protiv njega lično. To je bio preglasan zvuk koji nije mogao da čuje niko, sem moje majke – koja se samo pretvarala da ga čuje, kako bi održala kontrolu nad očevim raspoloženjem i sprečila da ono ne krene u neželjenom pravcu. Međutim, bio je to samo početak. Čak i jednostavan odlazak do frižidera je mogao da se preobrazi u rizičan i nepredvidljiv događaj, u vezi s njegovom navikom da mleko pije direktno iz ambalaže. Problem bi nastao već ako bi mu slučajno i jedna kap skliznula niz bradu – on bi počeo da besni, brzo začepljujući ambalažu i gunđajući: ”Do đavola i ta ambalaža mleka! Zar ti glupaci koji prave

74

ambalažu ne mogu da izume takvo pakovanje da se čoveku mleko ne sliva niz tu ubogu bradu?” Naravno. Ambalaža za mleko je bila kriva! Tako se Pobesneli Maks obavijao nizom bizarnih navika i čvrsto zacrtanih rituala kao vidom zaštite od okrutnog, nepredvidljivog sveta prepunog bučnih blatobrana i nesavršenih ambalaža za mleko. Svako jutro bi se probudio uz tri cigarete Kenta, polučasovno tuširanje, a potom predugu proceduru brijanja ošrim žiletom, sa jednom upaljenom cigaretom u ustima i drugom ugašenom u lavabou. Sledeća stvar koju bi uradio bilo je da se obuče, i to prvo bele bokserice, potom par crnih dokolenica, a onda par crnih kožnih cipela – ali ne i pantalone. I tako bi šetkao po stanu. Doručkovao bi, popušio još nekoliko cigareta i izvinio se sebi što odlazi u toalet. Nakon toga bi se očešljao gotovo do perfekcije, obukao košulju, polako je zakopčao, okrenuo kragnu, vezao kravatu u čvor, spustio okovratnik i obukao sako. I konačno, pre nego što bi krenuo iz kuće, on bi obukao i pantalone. Zašto je taj korak ostavljao za kraj nikada nisam uspeo da odgonetnem, ali gledajući tu proceduru svih tih godina ona je jednostavno morala da mi se utisne u pamćenje. Ipak, da sve bude još neobičnije, Pobesneli Maks je imao užasnu averziju prema neočekivanom zvonjenju telefona. Oh, da, Pobesneli Maks je mrzeo zvuk telefonskog zvona, koji mu se činio neobično okrutan – s obzirom na to da je radio u kancelariji u kojoj je bilo hiljadu, jednog do drugog zbijenih, telefona, možda par njih manje ili više. A oni su zvonili neprekidno, od trenutka kad bi Pobesneli Maks ušao u kancelariju u tačno devet sati prepodne (naravno, nikada nije kasnio) do momenta kada je napuštao, što je bilo kad god to njemu odgovara. Nimalo neočekivano, odrastanje u malenom dvosobnom stanu u Kvinsu ponekad je bilo veoma haotično, posebno kad bi telefon počeo da zvoni i posebno kad je poziv bio upućen njemu. Pa ipak, nikada nije on lično odgovarao na te pozive, čak i da je to želeo, zato što bi se moja majka, Sent Lea, preobratila u prvoklasnog vidovnjaka onog momenta kad bi zazvonio – i brzim pokretom odgovorila, znajući da će sprečavanjem dalje zvonjave kasnije uspeti lakše da ga smiri. A u onim tužnim prilikama kad je moja majka bila prisiljena da izgovori one strašne reči: ”Maks, za tebe je,” otac bi polako ustao iz svoje fotelje u dnevnoj sobi, samo u belim boksericama i uputio se ka kuhinji, mrmljajući: ”Uh, taj baksuzni, glupi, odvratni telefon! Koja to prokleta baksuzna ništarija ima petlje da zove kuću u prokletu nedelju, nakon prokletog podneva…” Međutim, kad bi konačno došao do telefona, desila bi se najbizarnija stvar: On bi se kao nekakvim mađioničarskim trikom preobrazio u svoj alter ego, Ser

75

Maksa, koji je bio prefinjen džentlmen besprekornih manira i s akcentom britanske aristokratije. To je zaista bilo čudno, mislio sam, s obzirom na to da je moj otac rođen i odrastao na prljavim ulicama Južnog Bronksa i da nikada nije bio u Engleskoj. Pa ipak, Ser Maks bi odazvavši se na telefonski poziv rekao: ”Halo? Kako mogu da vam pomognem?” A onda bi stisnuo usne i blago zategao obraze, što bi mu zaista dalo aristokratski akcenat. ”Oh, u redu, onda; to bi bilo zaista dobro! Onda, dogovoreno!” Uz te reči, ser Maks bi potom spustio slušalicu i ponovo se preobrazio u Pobesnelog Maksa. ”Uh, taj moj nikogović, ništarija i budala od prijatelja koji ima prokletu drskost da pozove ovu prokletu kuću…” Uprkos svoj toj mahnitosti, upravo je Pobesneli Maks bio onaj nasmejani trener mojih timova dečjih liga, on je bio prvi otac koji bi se nedeljom ujutro probudio i sišao dole da bi se igrao loptom sa svojom decom. On bi pridržavao zadnje sedište bicikla i pogurao me niz asfaltiranu stazu ispred zgrade, a potom trčao iza mene, i on je bio taj koji bi ušao u moju sobu noću i legao pored mene – provlačeći prstima kroz moju kosu dok su me obuzimali noćni strahovi i košmari. On je bio taj koji nikada nije propustio školsko nadmetanje ili roditeljski sastanak ili muzički recital ili bilo šta drugo, što se ticalo tih sadržaja, čime nam je pričinjavao zadovoljstvo i pokazivao da smo voljeni. On je bio komplikovan čovek, moj otac; inače, čovek ogromnog mentalnog kapaciteta koji je imao ambicija da uspe, koji se, međutim, povinovao standardu osrednjosti zahvaljujući sopstvenim emocionalnim ograničenjima. Na kraju, krajeva, kako je čovek poput njega uopšte i mogao da funkcioniše u svetu korporacije? Da li bi takvo ponašanje bilo tolerisano? Koliko je poslova izgubio zbog toga? Koliko ga je promocija mimoišlo? I koliko je samo prilika zatvoreno zbog ličnosti Pobesnelog Maksa? Međutim, sve se izmenilo sa Straton Oakmontom, mestom gde je Pobesneli Maks mogao da da oduška svojim besovima uživajući pritom potpuni imunitet. U stvari, da li je bilo boljeg načina da Stratonac pokaže svoju odanost od tog da bude žestoko izgrđen od strane Pobesnelog Maksa i da to nekako pregrmi zarad opšteg dobra, što znači: da živi život. Prema tome, bezbol palica koja razbija prozor od automobila ili javno žigosanje bilo je sastavni deo rituala prolaza, prave propusnice za mladog Stratonca, i to je bilo poput ordena časti na grudima. Dakle, postojao je Pobesneli Maks i ser Maks, a ključna stvar je bila provaliti način na koji se budi ser Maks. Moj prvi probni balon bio je pristup jedan na jedan. Pogledao sam u Kenija i Denija i rekao im: ”Zašto me vas dvojica ne ostavite par minuta da porazgovaram s ocem nasamo, u redu?”

76

Bespogovorno su me poslušali! Njih dvojica su izašli s takvom revnošću da smo ja i otac jedva uspeli da stignemo do svega tri metra udaljenog kauča kad su se vrata za njima zatvorila. Moj otac je seo, upalio drugu cigaretu i snažno povukao dim. Smestio sam se pored, s njegove desne strane, naslonio unazad i pružio noge na stakleni stočić ispred nas. Nasmejao se tužno i rekao: ”Kunem se Bogom, leđa me prosto ubijaju. Ne možeš da zamisliš. Bol mi se spušta pravo niz zadnji deo leve noge. I to tako da čovek prosto poludi.” Izraz lica mog oca je najednom postao blaži. Očigledno, probni balon broj jedan upravo je poleteo. ”Pa dobro, šta ti doktori kažu?” Hmmmmm… Nisam otkrio nijedan prizvuk britanskog akcenta u nekoliko njegovih poslednjih reči; bez obzira na to, leđa su me zaista prosto ubijala a ja sam definitivno napravio pomak s njim. ”Doktori? Šta oni do đavola znaju? Poslednja operacija je samo još pogoršala situaciju. A sve što mi daju jesu tablete koje mi ugrožavaju stomak i ne stišavaju bol.” Nekoliko puta sam odmahnuo glavom. ”Ma kako bude nek bude, oče. Ne želim da te zabrinjavam. Samo dajem sebi oduška.” Podigao sam noge sa stolčića za kafu, nagnuo se nazad i raširio ruke s jedne i druge strane kreveta. ”Slušaj,” rekao sam blagim tonom, ”znam da ti je teško da shvatiš sve ludosti koje se zbivaju ovde, ali veruj mi, postoji metod u mom ludilu, posebno kad je reč o trošenju. Važno je održavati želju ovih ljudi da jure za ostvarenjem svojih snova. A još je važnije držati ih švorc.” Načinio sam gest rukom iznad stakla. ”Pogledaj ih; ma koliko para zaradili, svi do jednoga su bez prebijene pare! Potroše svaki cent koji imaju, pokušavajući da drže korak s mojim životnim stilom. Međutim, to ne može da im pođe za rukom, zato što ne zarađuju dovoljno. Zato na kraju žive sastavljajući kraj s krajem od plate do plate i to od milion dolara godišnje. Teško je to zamisliti, uzevši u obzir kako si to odrastao, ali, i pored toga, stvari su takve kakve jesu. ”U svakom slučaju, održavanje situacije u kojoj nemaju novca čini ih lakšim za kontrolu. Razmisli o tome: Praktično svi do poslednjeg su u dugovima do grla, s kolima i kućama i jahtama i svim preostalim besmislicama, i kad ne bi dobili jednu platu zatekli bi se u užasnoj situaciji. To je kao da su vezani zlatnim lisicama. Mislim, istina je da mogu sebi da priuštim da im dam veće plate nego što im trenutno dajem. Međutim, u tom slučaju im ja ne bih bio toliko potreban. Pa ipak, ako bih im davao premale plate, onda bi me mrzeli. Zato ih plaćam tek toliko da me vole, ali da im ipak budem potreban. A sve dok im budem potreban, uvek će me se malo pribojavati.”

77

Moj otac me je gledao netremice, zadržavajući se na svakoj reči. ”Jednog dana” – napravio sam gest bradom prema staklenom stolčiću – ”svega toga neće biti, a s tim će iščeznuti i sva takozvana odanost. A kad dođe taj dan, ne bih želeo da se saznaš neke od stvari koje se ovde odigravaju. Zato ti ponekad moje reči zvuče dvosmisleno. Nije reč o tome da ti ne verujem ili da te ne poštujem – ili da ne cenim tvoje mišljenje. Sasvim suprotno, oče. Ja neke stvari od tebe krijem zato što te volim i zato što ti se divim i zato što želim da te zaštitim od neželjenih posledica kad sve ovo krene svojim tokom.” Ser Maks, zabrinutim tonom: ”Zašto sad govoriš na taj način? Zašto sve stvari moraju da krenu svojim tokom? Kompanije koje preuzimaš su sve legitimne, zar ne?” ”Jesu. To nema nikakve veze s kompanijama. A istina je, mi ne radimo ništa drugačije od bilo koga drugog. Samo što radimo krupnije poslove i što poslujemo bolje, što nas čini metom. U svakom slučaju, nemoj da brineš oko toga. Ja samo ponekad malo utonem u mračna raspoloženja. Sve će da bude u redu, oče.” Tog momenta začuo su Dženetin glas preko interfona: ”Izvinite što vas prekidam, ali imaš konferencijski poziv sa Ajk Sorkinom i ostalim advokatima. Oni su upravo na liniji i otkucava im račun. Da li želiš da ih zadržim na vezi ili da sastanak s njima rasporedim za neki drugi dan?” Konferencijski poziv? Pa ja nisam imao nikakav konfeencijski poziv! A onda mi pade na pamet: Dženet mi priskače u pomoć! Pogledao sam u mog oca i slegnuo ramenima. Na brzinu smo se zagrlili i izvinili jedan drugome, a onda sam se zavetovao da ću ubuduće manje trošiti, za šta smo obojica znali da su samo prazne reči. Pa ipak, moj otac je ušao kao lav a izašao kao jagnje, kao po običaju. I kako su se vrata zatvorila za njim, pomislio sam da za ovaj gest moram da se odužim Dženet nekakvim posebnim znakom pažnje za Božić, uprkos svim besmislicama kojima me je obasula ovog jutra. Ona je bila dobrog kova – i to prokleto dobrog kova. Osmo poglavlje Obućar Stiv Maden se samouverenim korakom uputio ka prednjem delu sale upravnog odbora. U prvi mah sam pomislio da je to vrsta hoda čoveka koji sve stvari drži pod savršenom kontrolom, čoveka koji upravo namerava da održi prvoklasnu prezentaciju. Međutim, kad je došao u prednji deo sale – ah, taj izraz njegovog lica! Bio je ukočen od straha!

78

A tek način na koji je bio odeven! Izgledao je poput propalog profesionalca koji na golf terenu prodaje svoje golf štapove za dve pinte sladunjavog likera i kartu za Skid Rou (Fusnota: Skid Rou je ozloglašeni deo grada, prepun skitnica, prostitutki, alkoholičara i gubitnika.) u jednom pravcu. Bila je to prava ironija što je Stivov posao bila moda, s obzirom na to da je bio najnemodernije odeven modni kreator na celoj planeti. Pripadao je ćaknutom tipu dizajnera, čovek neobično šašavog modnog stila, koji se šetkao odeven poput skitnice i probisveta, noseći u ruci cipelu s groznom platformom tako kao da nudi ni od koga tražena objašnjenja zbog čega će ta cipela biti ono što će svaka tinejdžerka poželeti da nosi sledeće sezone. U ovoj prilici je nosio zgužvani mornarski blejzer, koji je na njemu visio kao jeftino platno za čamce. Ni ostali deo njegovog stila nije bio nimalo bolji. Nosio je pocepanu sivu majicu i bele džins pantalone Levis uskih nogavica, od kojih su oba odevna predmeta bila flekava. Pa ipak, njegove cipele su bile detalj koji je najviše upadao u oči i koji je najviše vređao ukus. Na kraju, čovek bi pomislio da bi svako ko pokušava da se nametne tržištu kao legitiman dizajner obuće imao barem toliko obzira da obriše i izglanca cipele pre nego što se pojavi u javnosti. Međutim, ne, ne Stiv Maden; on je nosio par jeftinih braon kožnih mokasina koje nisu videle pastu za obuću otkako je teleća koža ugledala svetlo dana. I, naravno, njegova zaštitna marka – kraljevsko plava bezbol kapa koja je prekrivala par preostalih pramenova crvenkasto plave kose i koju je, u tipičnom gradskom stilu, skupio u rep i vezao gumicom za kosu. Stiv je bezvoljno zgrabio mikrofon sa stalka boje javorovog drveta i brzo izgovorio par puta uh i ah, šaljući znak da je sad spreman da započne prezentaciju. Polako – u stvari, izuzetno polako – Stratonci su spustili svoje slušalice i naslonili se na svoje stolice. Istog momenta sam osetio snažne vibracije s moje leve strane, gotovo poput slabijeg zemljotresa. Okrenuo sam se da pogledam… Isuse, bio je to debeli Hovi Gelfand! Dvesta pedeset kilograma kad bi ga merili u uncama! ”Hej, DžB,” rekao je Hovi. ”Trebalo bi da mi uradiš jedan dobar posao i da mi nabaciš dodatnih deset hiljada jedinica od Madena. Možeš li to da uradiš za tvog ujka Hovija?” Smejao od uva do uva, a potom nagnuo glavu u stranu i zagrlio me jednom rukom, kao da hoće da kaže: ”Ma daj, pa mi smo drugari, zar ne?” U redu, Hovi mi je na neki način bio simpatičan i ja sam ga voleo. Pa ipak, ostavimo to po strani, njegov zahtev za dodatnim jedinicama zaslužio je psovku. Na kraju, jedinica Stratonovog novog izdanja je bila vrednija od zlata. Trebalo je

79

samo malo matematičkog računa: Jedinica se sastojala od jednog dela obične akcije i dva naloga, A i B, od kojih vam je svaki davao pravo da kupite još jedan deo akcije po ceni nešto malo višoj od početne. Konkretno u ovom slučaju, početna cena je bila četiri dolara po akciji; nalog A je bio upotrebljiv po četiri i po, a B nalog po pet dolara. A kako bi cena akcija skočila, vrednost naloga je rasla zajedno s njom. Tako je leveridž bio zapanjujući. Tipično novo izdanje Stratona sastojalo se iz dva miliona jedinica za koje je bilo ponuđeno po četiri dolara, što samo po sebi uopšte nije bilo toliko spektakularno. Međutim, uz dva fudbalska stadiona prepuna mladih Stratonaca – koji se smeše, okreću telefone i prosto kopaju ljudima oči – potražnja dramatično prevazilazi zalihe. Kao posledica svega toga, cena jedinica bi porasla na dvadeset dolara ili više onog momenta kad bi počeli da trguju. Dakle, dati klijentu blok od 10,000 jedinica bilo je kao kad biste mu dali poklon vredan šest cifara. I u tome nije bilo razlike, zbog čega je i postojalo očekivanje da će igrač da prihvati igru – što znači: Za svaku jedinicu koja bi mu se dala po početnoj javnoj ceni, očekivalo se da on kupi deset puta toliko nakon što trgovina počne da se obavlja javno (na sekundarnom tržištu). ”U redu,” promrljao sam. ”Možeš da dobiješ tvojih dodatnih deset hiljada jedinica zato što te volim i što znam da si mi odan. A sad idi i smršaj malo da ne dobiješ infarkt.” Nasmejan i srdačnim tonom: ”Pozdravljam te, DžB, pozdravljam te!” Potrudio se iz sve snage da mi se pokloni. ”Ti si kralj… Vuk… ti si sve! Tvoja želja je moja–“ Presekao sam ga u pola rečenice. ”Gubi se odavde, Gelfand. I uveri se da nijedno dete iz tvog ogranka ne počne da viče i baca drvlje i kamenje na Madena. Ozbiljno ti kažem, u redu?” Hovi je počeo malim koracima da se udaljava kretajući se unazad i klanjajući mi se ruku ispruženih pred sobom, na način na koji to čine osobe kad se udaljavaju iz kraljevskih loža nakon prijema kod kralja. Kakvo prokleto debelo kopile, pomislio sam. Pa ipak, kakav divan trgovac! Bio je nežan poput svile. Hovi je bio jedan od mojih prvih zaposlenih – imao je samo devetnaest godina kad je došao da radi za mene. Prve godine u ovom poslu zaradio je 250,000 dolara. Ove godine velikom brzinom se približavao zaradi od 1,5 miliona dolara. Uprkos tome, i dalje je živeo u kući sa svojim roditeljima. Tog momenta začulo se novo krčanje iz mikrofona: ”Uh… izvinite, molim vas. Za sve one koji me ne poznaju, ja se zovem Stiv Maden. Ja sam predsednik–“ Pre nego što je uspeo da dovrši prvu misao, Stratonci su povikali:

80

”Svi znamo ko si!” ”Kako prokleto lepa bezbol kapa!” ”Vreme je novac! Pređi na prokletu stvar!” A onda se začulo par zvižduka i protesta i pištanja i mjaukanja i par uzvika ua. Potom se sve ponovo stišalo. Stiv je pogledao ka meni. Usta su mu bila malo otvorena, a oči iskolačene poput tanjira. Raširio sam ruke, pokazao mu palčeve i okrenuo ih nagore i nadole nekoliko puta, kao da želim da mu kažem: ”Polako, samo mirno!” Stiv je klimuo glavom u duboko udahnuo. ”Želeo bih da počnem tako što ću vam prvo malo ispričati o sebi i mom istorijatu u industriji obuće. A onda, nakon toga, želeo bih da prodiskutujem o svetlim planovima koje imam u pogledu budućnosti kompanije. Prvi put sam počeo da radim u prodavnici obuće kad mi je bilo šesnaest godina, tako što sam čistio magacin. I dok su moji vršnjaci švrljali po gradu jureći devojke, ja sam učio o ženskim cipelama. Bio sam kao Al Bandi, s kašikom za cipele, zabodenom za pojas pozadi–“ Drugi prekid: ”Mikrofon ti je daleko od usta. Ne čujemo nijednu prokletu reč koju govoriš! Približi mikrofon.” Stiv je pomerio mikrofon. ”U redu, izvinite zbog toga. Uh – kao što rekoh, ja sam u industriji obuće otkako znam za sebe. Moj prvi posao je bio u maloj prodavnici obuće u Kdarharstu koji se zvao Džildor Šuz, gde sam radio u magacinu. I to je period... uh… kada sam po prvi put zavoleo ženske cipele. Znate, mogu iskreno da vam kažem…” Počeo je da izlaže posebno detaljno objašnjenje o tome kako je bio pravi ljubitelj ženskih cipela još od tinejdžerskog doba, i kako je u jednom trenutku tokom tog perioda – nije bio siguran tačno kada – postao fasciniran beskrajnim mogućnostima dizajniranja ženske obuće, što se tiče različitih vrsta potpetica i kaiša i kože i kopči, i svih različitih materijala s kojima je mogao da radi, kao i dekorativnih detalja kojima je mogao da ih ukrasi. Potom je počeo da objašnjava kakvo mu je zadovoljstvo pričinjavao dodir cipela i prevlačenje rukama preko njihovog unutrašnjeg dela. U tom trenutku sam bacio pogled na sredinu sale upravnog odbora. Ono što sam video bili su zbunjeni izrazi lica ljudi zaposlenih u Stratonu. Čak su i asistenti prodaje, na koje bi se moglo računati u pogledu pristojnog ponašanja, klimali glavom u neverici. Neki od njih su prevrtali oči. A onda je iznenada usledio njihov napad: ”Kakav prokleti peško!” ”Čoveče, pa ovo je neki bolesnik!” ”Hej, peško! Ma daj, življe malo, pređi na stvar odmah!”

81

Potom su usledili zvižduci i povici ua i protesti i mjaukanje, a sada tutnjanje stopalama – jasan znak da nastupa druga faza torture. Deni je prokomentarisao s prezirom, odmahujući glavom. ”Prosto mi je neprijatno što je taj čovek jedan od mojih najstarijih prijatelja!” Klimnuo sam glavom. ”Pa dobro, barem je pristao da stavi naše akcije u ugovor. Prava je bruka što danas nismo mogli da obustavimo posao s papirima, ali ovo nije savršen svet. U svakom slučaju, on mora prestati s tim glupostima inače će ga živog pojesti.” Potvrdno sam klimnuo glavom. ”Mada, ne znam… Pre svega nekoliko minuta sam upravo pričao s njim o ovome i on mi je izgledao savršeno normalno. On u stvari imao dobru kompaniju. Njemu je samo potrebno da priča priču. Mislim, on je tvoj prijatelj i sve je to u redu, ali, on je pravi ludak!” Deni, gotovo bezglasno: ”Oduvek je takav bio, još u školi.” Slegnuo sam ramenima. ”Bilo kako bilo. Dajem mu još jednu minutu, a onda upadam tamo.” Tog trentka Stiv je pogledao ka nama, dok se znoj slivao s njega. Na grudima je imao je tamnu okruglu mrlju veličine krompira. Dao sam mu signal praveći rukom male kružne pokrete, kao da želim da mu kažem: ”Brže malo!” Onda sam izgovorio: ”Pričaj o svojim planovima za kompaniju!” On je klimnuo glavom. ”U redu – želim da vam izložim kako je Stiv Maden počeo s radom, a potom ću da vam ispričam o našoj svetloj budućnosti!” Poslednje dve reči su rezultirale kolutanjem očima prisutnih u sali i malim odmahivanjem glave, ali je, zahvalno, prostoriju ispunjavao tajac. Stiv se teškom mukom lagano probijao kroz prezentaciju: ”Moju kompaniju sam pokrenuo u rad s hiljadu dolara i jednim cipelama. Zvale su se Merilin” – Isuse Svemoćni! ”koje su bile neka vrsta teških cipela s drvenim đonom. Bile su to sjajne cipele – ne moje najbolje, ali ipak izuzetne. U svakom slučaju, uspeo sam da uz pomoć kredita proizvedem pet stotina pari, i počeo da obilazim razna mesta i da ih prodajem iz prtljažnika mog automobila svakoj prodavnici koja je htela da ih kupi. Kako bih mogao da vam opišem te cipele? Da vidim… imale su čvrst i glomazan đon i otvorenu petu, ali su odozgo bile… pa dobro, pretpostavljam da to uopšte nije bitno. Ono što ovom pričom želim da vam kažem je da su bile moderne na jedan nekonvencionalan način, što uostalom i jeste zaštitni znak kompanije obuće Stiv Maden: Mi smo moderni na nekonvencionalan način. ”U svakom slučaju, cipele koje su stvarno lansirale kompaniju zvale su se Meri Lu, a te cipele… pa dobro, one nisu predstavljale običnu obuću! Oh, Isuse! Kakav prokleti ludak! ”One su predstavljale modnu liniju koja je išla ispred svog vremena – daleko, daleko ispred svog vremena!” Stiv je mahnuo rukom u

82

vazduhu, kao da hoće da kaže: ”Zaboravite na to!” potom je nastavio sa izlaganjem. ”U svakom slučaju, dopustite mi da vam ih opišem, zato što je to važno. Dakle, one su bile izrađene od crne lakovane kože i predstavljale su varijantu tradicionalne modne linije Meri Džejn, sa relativno tankim crnim kaišem preko nožnog pregiba. Međutim, akcenat je bio na tome što je imala stabilne potpetice. Neke od vas, devojke, mora biti da tačno znate o čemu govorim, zar ne? Mislim – to su zaista bile veoma moderne i divne cipele!” Napravio je pauzu, očigledno u nadi da će uslediti pozitivna reakcija od strane asistentkinja prodaje, ali niko nije rečao ni reč – samo su svi još više odmahivali glavom. A onda je zavladala zloslutna, kobna tišina, ona vrsta tišine na kakvu možete da naiđete u malom gradu usred Kanzasa pre naleta tornada. Krajičkom oka sam spazio kako papirnati avion preleće preko sale u neodređenom pravcu. Barem ga nisu direktno gađali predmetima! To bi tek trebalo da usledi. Rekao sam Deniju: ”Urođenici postaju nestrpljivi. Da se popnem gore?” ”Ako ti nećeš, ja ću. Ovo je prokleto odvratno!” ”U redu, ja idem.” Najkraćim putem sam stigao do Stiva. Kad sam stigao do njega on je još uvek pričao o prokletim cipelama Meri Lu. Trenutak pre nego što sam zgrabio mikrofon od njega, on je pričao kako su to bile predivne balske cipele, po neverovatno povoljnoj ceni i osmišljene do detalja. Ščepao sam mikrofon iz njegove ruke pre nego što je i postao svestan šta mu se desilo, i tek tada sam shvatio da se toliko zaneo slavom sopstvenog dizajna cipela da je prestao da se preznojava. U stvari, sada je izgledao potpuno opušteno, ali je isto tako bio apsolutno nesvestan da se upravo sprema njegov linč. Šapnuo mi je: ”Šta to radiš? Oni me vole! Možeš da se vratiš sada. Ja ću sve da obuhvatim!” Suzio sam oči. ”Gubi se odatle, Stiv! Samo što nisu počeli da te gađaju paradajzom! Zar si toliko slep? Mislim, boli ih uvo za tvoje cipele Meri prokleta Lu! Oni samo žele da prodaju tvoje akcije i zarade pare. A sada, idi kod Denija i odahni malo, pre nego što se popnu ovde i skinu ti bezbol kapu i skalpiraju tvojih poslednjih sedam dlaka s glave!” Konačno, Stiv je kapitulirao i izašao sa centralne bine. Podigao sam desnu ruku, zamolivši za malo tišine, i prostorijom je zavladao muk. Sa mikrofonom neposredno ispre mojih usana, rekao sam ironičnim tonom: ”U redu, narode, uputite gromoglasan aplauz Stivu Madenu i njegovim posebnim cipelama. Na kraju, čim sam čuo o maloj Meri, ta priča me je inspirisala da podignem slušalicu i

83

počnem da zovem moje klijente. Zato želim da svako od vas – uključujući i asistente prodaje – sklopi ruke i uputi aplauz Stivu Madenu i njegovim malim seksi cipelama: Meri Lu!” Stavio sam mikrofon pod ruku i počeo da aplaudiram. I kao od šale – salom se razlegao gromoglasan aplauz! Svi Stratonci do jednog nekontrolisano su pljeskali rukama i lupali nogama, vikali i urlikali i klicali. Ponovo sam podigao mikrofon – zamolivši ih za tišinu – samo što ovog puta nisu slušali. Bili su previše obuzeti trenutkom. Konačno, prostorija je ponovo utihnula. ”U redu,” rekao sam, ”a sada, pošto je to izvan vašeg sistema, želim da znate da postoji razlog zbog kojeg je Stiv tako otkačen – odnosno, postoji metod u njegovom ludilu. Pogledajte, jednostavna činjenica je da je ovaj čovek kreativni genije, tako da Stiv mora donekle da bude malo lud. To je neophodno za njegov imidž.” Klimnuo sam glavom uvereno, pitajući se da li je to što sam upravo rekao imalo logike i nekakvog smisla. ”Pa ipak, slušajte me, svi, i to dobro. Ova sposobnost koju Stiv ima – taj njegov dar – daleko prevazilazi sposobnost identifikovanja par modnih trendova obuće. Prava Stivova moć – ono što ga izdvaja od svih ostalih modnih dizajnera u Americi – je to što on, u stvari, stvara trendove. ”Znate li koliko je to retko? Pronaći nekoga ko zapravo utire modni trend i podstiče ga? Ljudi poput Stiva pojavljuju se jednom u deceniji! A kada stupe na scenu, oni postaju imena modnih kuća, poput Koko Šanel ili Iv Sent Lorena, ili Versaća ili Armanija ili Done Karan… ili drugih s veoma kratke liste.” Napravio sam nekoliko koraka u salu i utišao glas poput propovednika koji se priprema da upravo kaže suštinu. ”Imati nekoga poput Stiva u upravi je onaj suštinski element koji je neophodan da se kompanija vine u stratosferu. Zapamtite moje reči! Ovo je kompanija kakvu smo čekali od početka. Upravo je ona taj ključni element koji će nas povesti na jedan potpuno novi nivo. Ona je to koju smo…” I razvijajući tu misao u toku izlaganja, um je počeo da mi radi na dva koloseka. Počeo sam da sabiram zaradu koju ću ostvariti. Strahopoštovanja vredna suma od 20 miliona dolara je počela da mi se pojavljuje u glavi. Bila je to dobra procena, pomislio sam, a proračuni su bili sasvim jednostavni. Od ponuđenih dva miliona jedinica, milion njih je išlo na račun mojih insajdera. Te jedinice bih ponovo otkupio od mojih insajdera po ceni od pet ili šest dolara, a onda ih držao na trgovinskom kontu firme. Onda bih iskoristio moć sale upravnog odbora, masovnu kupovinu koje bi upravo ovaj sastanak omogućio i pokrenuo, tako da podignem njihovu cenu na dvadeset dolara, što bi na papirima rezultiralo

84

profitom u vrednosti od 14 do 15 miliona dolara. Mada, u stvari, ni ne bih morao sam da povisim njihovu cenu na dvadeset dolara; preostali deo Volstrita bi uradio taj prljavi deo posla za mene. Sve dotle dok su druge brokerske i trgovinske firme znale da sam spreman da ponovo otkupim jedinice u trenutku kulminacije tržišta, one su podizale cene onoliko koliko sam ja to želeo! Samo je trebalo da pustim da reč dođe do nekoliko ključnih igrača i sve ostalo je bila istorija. (A to sam već uradio.) Reč koja je počela da kruži ulicama bilo je da je Straton kupac do dvadeset dolara po jedinici, i tako bi točkovi mehanizma već bili pokrenuti! Neverovatno! Zaraditi sav taj novac, a ne počiniti krivično delo! Pa dobro, insajderi nisu bili baš dorasli, ali je to ipak bilo nemoguće dokazati. Ah, pričajte mi malo o vašem raskalašnom kapitalizmu! ”…poput raketnog broda i nastavi da ide. Ko zna koliko će vrednost ovih akcija da skoči? Dvadeset? Trideset? Mislim, ako sam samo upola u pravu, ove brojke su prosto smešne! One su ništavne u odnosu na mogućnosti i potencijale ove kompanije. Akcije bi za tren oka mogle da dostignu vrednost pedeset ili čak šezdeset dolara! I to ne govorim o nekakvoj dalekoj budućnosti. Govorim o trenutnoj situaciji, dok govorimo. ”Slušajte me svi. Stiv Maden je najprestižnija kompanija u celoj industriji ženske obuće. Porudžbine su upravo sada takve da idu do krova! Svaka prodavnica u Americi – lanac poput Mekiz i Blumingdejl, Nordstrom i Dilard – ne mogu uticati na to da naše cipele ostanu u magacinima. One su toliko tražene da doslovno lete sa rafova! ”Mislim, da li je iko od vas svestan koliko će novca zaraditi svako ko sedi u ovoj sali? Da li je iko svestan koliko će novca vaši klijenti da zarade kad budu kupili akcije? ”Znate, nadam se da ste svesni da vi kao brokeri imate obavezu prema svojim klijentima, poverilačku odgovornost da tako kažem, da ih pozovete telefonom one sekunde kad završim s ovim izlaganjem i da uradite sve što je neophodno – pa čak i ako to podrazumeva da im iskopate oči – da ih uverite da kupe onoliko akcija kompanije obuće Stiv Maden koliko to sebi mogu da priušte. Iskreno se nadam da ste svesni ovoga, jer ako niste, onda ćemo ja i vi zajedno imati ozbiljnih problema kad se sve ovo završi. ”Vi ovde imate obavezu! Obavezu prema svojim klijentima! Obavezu prema ovoj firmi! I obavezu prema sebi, pobogu! Bolje bi vam bilo da ove akcije svojim klijetnima odmah nabijete u grlo tako da počnu da se dave i guše od njih sve dotle dok ne kažu: ’Kupite mi dvadeset hiljada akcija,’ zato što će im se svaki dolar koji ulože višestruko vratiti.”

85

”Mislim, mogao bih ovako da nastavim dalje i dalje o svetloj budućnosti kompanije obuće Stiven Maden. Mogao bih da vam pričam o svim osnovnim stvarima – o otvaranju novih prodavnica i načinu na koji proizvodimo cipele na daleko ekonomičniji način od naše konkurencije, o tome kako su naše cipele toliko moderne i tražene da čak ne moramo ni da ih reklamiramo i kako je gomila prodavaca spremna da nam plati basnoslovnu sumu kako bi im mi omogućili pristup našem dizajnu – ali do kraja dana ništa od svega toga neće biti važno. Suština je da će svi vaši klijenti želeti da saznaju da cena akcija skače; to je to.” Malo sam usporio moj tempo i rekao: ”Slušajte, momci, ma koliko da bih to voleo, ja ne mogu uzeti telefon u ruke i prodavati akcije vašim klijentima. To možete vi i samo vi možete stupiti u akciju. I do kraja dana, poenta je upravo u tome: da preduzmete akciju. Jer bez nje, i najbolje namere na svetu nisu ništa više do: namere.” Duboko sam udahnuo i nastavio podrobno izlaganje: ”A sad, želim da svi pogledate dole.” Ispružio sam ruku i gestom pokazao na sto ispred mene. ”Pogledajte u tu malu crnu kutiju tačno ispred vas. Vidite li je? Taj divni mali izum zvani telefon. Evo, da vam spelujem reč: T-E-L-E-F-O-N. Dakle, pogađate, narode? Ovaj telefon neće zvati sam! Jeste, upravo tako. Sve dotle dok vi ne preduzmete prokletu akciju, on nije ništa osim običnog bezvrednog komada plastike. On je poput napunjene vojničke puške bez obučenog marinca da povuče okidač. Vidite, upravo je akcija izuzetno veštog marinca – obučenog ubice – ono što preobraća to oružje u smrtonosno. A što se telefona tiče, vaša akcija – vas kao obučenih Stratonaca, visoko obučenih ubica koji ne prihvataju ne kao odgovor, koji neće spustiti slušalicu sve dotle dok klijent ne kupi ili ne umre, neko ko je potpuno svestan da do prodaje prilikom svakog poziva mora doći i da je samo pitanje ko kome prodaje. Da li ste bili vi ona strana koja je prodala? Da li ste bili dovoljno stručni i motivisani i hrabri da preuzmete kontrolu nad razgovorom i zaključite prodaju? Ili je vaš klijent bio onaj koji je nešto prodao – objasnivši kako tog momenta nije mogao da investira zato što za to nije pravi trenutak ili o tome mora da porazgovara sa ženom ili svojim poslovnim partnerom ili deda mrazom ili s nekakvom prokletom vilom.” Prevrnuo sam oči i odmahnuo glavom u znak gađenja. ”Zato, nikada nemojte da smetnene s prokletog uma da je telefon koji stoji na vašem radnom stolu zapravo smrtonosno oružje. A u rukama motivisanog Stratonca predstavlja dozvolu za štampanje novca. I to je veliki stabilizator!” Napravio sam pauzu, dopustivši da te dve poslednje reči odjeknu salom upravnog odbora, a onda sam nastavio sa govorom.” Sve što bi trebalo da uradite jeste da podignete slušalice i

86

izgovorite reči kojima sam vas naučio, a to vas može učiniti moćnim poput najmoćnijeg izvršnog direktora u zemlji. Pri tome, uopšte me se ne tiče da li ste došli sa diplomom Harvarda ili ste odrasli na najlošijim ulicama Paklene kuhinje: Uz pomoć ovog malog crnog telefona vi možete postići sve što hoćete. ”Taj telefon je isto što i novac. I uopšte me ne interesuje koliko vas problema trenutno mori, zato što svaki od njih može biti potpomognut novcem. Da, tako je, novac je jedan od najvećih rešavalaca problema poznatih čoveku, i svako ko vam bude tvrdio nešto drugo priča besmislice. U stvari, spreman sam da se kladim da onaj ko tako tvrdi nikada nije imao ni deset centi!” Podigao sam ruku poput skauta koji daje časnu reč, i rekao s gađenjem: ”To su uvek jedni te isti prokleti ljudi koji revnosno daju svoje bezvredne proklete savete – oni ubogi siromasi, koji se razbacuju onim smešnim parolama o tome kako je novac koren svog zla i kako novac kvari ljude. Ma nije valjda – stvarno! Kakva je to samo gomila gluposti! Divno je imati novca! I čovek jednostavno mora da ima novca! ”Slušajte me, svi: U siromaštvu nema uzvišenosti niti plemenitosti. Bio sam i bogat i siromašan, i uvek bih pre izabrao da budem bogat. Kao bogat čovek bih barem, kad bih imao problema, mogao da se pojavim na zadnjem sedištu raskošne limuzine, u odelu od dve hiljade dolara i sa zlatnim satom od dvadeset hiljada! I, verujte mi, već sam dolazak u stilu čini moje probleme daleko lakšim za prevazilaženje.” Slegnuo sam ramenima da bih ostavio jači utisak. ”U svakom slučaju, ukoliko bilo kod vas misli da sam lud ili na stvari ne gleda poput mene, neka se istog časa gubi iz ove prostorije! Tako je – neka se gubi iz moje sale upravnog odbora i potraži posao u Mek Donaldsu da prodaje hamburgere, jer mu je tu mesto! A ako Mek Donalds ne prime nove radnike, uvek je tu Burger King! ”Pa ipak, pre nego što napustite ovu sobu prepunu pobednika, želim da dobro pogledate osobu koja sedi do vas, jer jednog dana u ne tako dalekoj budućnosti, vi ćete se u jednom trenutku zaustaviti na crveno sedeći u pohabanom starom Pintu, dok će ta osoba pored vas zastati u svom novom Poršeu, sa prelepom mladom ženom pored sebe. A ko će sedeti do vas? Neka odvratna rugoba, bez sumnje, sa posekotinama od brijanja od pre tri dana – odevena u kimono ili kućnu haljinu – dok se budete vraćali kući iz kluba potrošača sa prtljažnikom prepunim sniženih prehrabrenih proizvoda!” U tom momentu pogled mi se zaustavio na licu mladog Stratonca koji je izgledao doslovno uspaničeno i prestrašeno. Da bih se vratio na glavnu i temu i istakao je još više, rekao sam: ”Šta? Mislite da vas lažem? Pa dobro, pogodite? Stvari će se samo još više pogoršaati. Vidite, ako želite da sazrevate i starite sa

87

izvesnim dostojanstvom – ako želite da zadržite samopoštovanja s godinama – onda se bolje obogatite sada. Dani kad su ljudi radili za veliku kompaniju Fotjun 500 i potom se penzionisali su drevna prošlost – prokleta istorija! A ako mislite da ćete biti sigurni i zaštićeni od strane Socijalnog osiguranja, razmislite o svemu tome još jednom. Prema tekućoj stopi inflacije, to će vam biti dosta samo za pelene kad vas budu strpali u nekakav prljavi starački dom, gde će vas bradata i brkata žena s Jamajke od jedno sto pedeset kilograma hraniti supom kroz slamku, a potom, kad ne bude dobro raspoložena, na kraju još i išamarati. ”Zato me slušajte, i to pažljivo: Da li trenutno imate problem da ste prezaduženi računima preko kreditnih kartica? Dobro – onda podignite prokletu telefonsku slušalicu i počnite da zovete! ”Želim da prevaziđete sve svoje probleme tako što ćete postati bogati! Želim da se direktno suočavate i hvatate u koštac s problemima! Želim da izađete i odmah počnete da trošite svoj novac. Želim da u sebi pronađete podsticaj i da naglo napredujete. Želim da se bacite u ugao. Nemojte sebi dopustiti nijednu drugu opciju osim da uspete. Neka vam posledice neuspeha postanu tako grozne i toliko nezamislive da vam ne preostane ništa drugo osim da uradite sve što je neophodno da biste uspeli. ”I upravo zato vam kažem: Delujte i postupajte kao da! Delujte kao da ste bogat čovek, kao da ste već pravi bogataši, i tada ćete sasvim sigurno postati bogati. I ako budete tako sigurni u sebe i drugi ljudi će se pouzdati u vas. Ponašajte se kao da imate jedinstveno iskustvo i ljudi će slediti vaše savete. Ponašajte se kao da ste već izuzetno uspešni, i upravo tako kao što je činjenica da ja danas stojim ovde – tako je izvesno i da ćete vi postati uspešni! ”A sada, ova pogodba se otvara za manje od sat vremena. Zato se momentalno latite prokletog telefona i zovite klijente po redu od A do Š u ovim knjigama klijenata i ne uzimajte u obzir zatvorenike. Budite nemilosrdni! Budite pit bulovi! Budite telefonski teroristi! Radite ono što vam kažem i, verujte mi, za par sati ćete mi se po hiljadu puta zahvaljivati, kad svako od vaših klijenata bude počeo da donosi novac.: Izašao sam sa centralne bine i zakoračio među Stratonce koji su vedro i poletno počeli da podižu slušalice sledeći moj savet: spremni da klijetima iskopaju oči samo da bi prodali akcije. Deveto poglavlje Mogućnost poricanja (Fusnota: Termin ”plausible deniability” – pojavljuje se u okviru američkog državnog zakona o mogućnosti poricanja povezanosti

88

visokih zvaničnika ili ”krupnih igrača” sa krivičnim delom ili bilo kakvim nezakonitim aktivnostima.) U jedan sat poslepodne, genijalci iz udruženja NASDAQ (Nacionalnog udruženja za automatsko davanje ponuda dilera hartijama od vrednosti), plasirali su akcije kompanije Stiv Maden Šuz na svom tržištu pod simboličnim nazivom od četiri slova SHOO: izgovorenim shoe. Kako je to samo bilo ljupko i prikladno! A kao deo njihove dugogodišnje prakse da im glava služi samo za ukras, oni su rezervisali počasno mesto za to da postave cenu na otvaranju odmah do mene, Vuka iz Volstrita. To se dešavalo u Bethezdi, u Merilendu, daleko od svih zbivanja, gde je njihov kolektivni trust mozgova mogao da radi u vidu loše osmišljene trgovačke politike. Ta politika je bila toliko apsurdna da nije činila ništa drugo osim što se starala da novo izdanje koje se pojavi na NASDAQ bude izmanipulisano na ovaj ili onaj način, bez obzira da li je u sve to umešana firma Straton Oakmont ili ne. Zašto je udruženje NASD (Fusnota: Nacionalna asocijacija dilera SAD) stvorilo teren koji je tako jasno varao mušterije bila je tema o kojoj sam često razmišljao, pa sam tako došao do zaključka da je to zato što je ono samo uredilo svoje zakone i pravila i što je samo vršilo nadzor, budući da je bilo ”vlasništvo” samih brokerskih firmi. (Straton Oakmont je takođe bio njegov član.) U suštini, pravi cilj NASD-e je bio da samo izgleda kao da je na strani mušterija, a da to u stvari uopšte nije bilo. Iskreno rečeno, oni se čak nisu mnogo ni trudili da ostave taj utisak. Njihovi napori su bili čisto kozmetičke prirode, samo toliko da izbegnu bes Komisije za hartije od vrednosti, na koju su bili upućeni silom prilika. Pa se tako desilo da umesto da dopuste da se ravnoteža između kupaca i prodavaca spontano uspostavi i da to diktira s kojom će se cenom akcije pojaviti na tržištu, oni su zadržali pravo glavnog garanta, pri čemu sam u ovom slučaju to bio ja. Ja sam mogao da izaberem bilo koju cenu koju sam smatrao prikladnom, ma koliko proizvoljna i kapriciozna mogla biti. A posledica je bila da sam iskoristio tu priliku i utvrdio cenu veoma proizvoljno i daleko kapricioznije, tako da sam prodaju otvorio sa cenom od pet i po dolara po jedinici, što mi je pružilo sjajnu priliku ponovnog otkupa mojih milion insajderskih jedinica upravo na tom mestu. I mada neću da poričem da bi se mojim insajderima dopalo da dalje zadrže jedinice za sitniš, oni u tome nisu imali izbora. Na kraju, otkupljivanje je bilo unapred određeno (jasno određeno ne-ne), i oni su na taj način upravo zaradili 1,5 dolar po jedinici, a da praktično nisu uradili ništa i nisu rizikovali ništa – pošto su kupili i

89

prodali jedinice a da nisu platili za trgovinu. A ako bi želeli da budu uključeni u sledeću pogodbu, onda im je bilo bolje da slede i poštuju očekivani protokol, koji se sastojao u tome da ućute i kažu: ”Hvala ti, Džordan!” a da potom lažu ako ikada dospeju u situaciju da ih federalna ili državna komisija upita zašto su akcije prodali tako jeftino. U svakom slučaju, zaista niste mogli da dovodite u pitanje način na koji sam razmišljao u pogledu te stvari. Do 1:03 minuta popodne – samo tri minuta nakon što sam ponovo kupio moje insajderske jedinice po ceni od 5,5 dolara – ostali deo Volstrita je već podigao cenu jedinica tako da se ona kretala do 18 dolara. To je značilo da sam ostvario profit od 12,5 miliona dolara – 12,5 miliona dolara! Za tri minuta! Zaradio sam drugi milion ili nešto više u pogledu bankarsko investicionih taksi i bio na dobrom putu da zaradim druga tri ili četiri miliona za nekoliko dana – kad bih vratio kreditirane akcije za premošćavanje, koje su takođe bile u rukama mojih insajdera. Ah – insajderi! Kakav koncept! I sam Stiv je bio najveći insajder. On je držao 1,2 miliona akcija za mene, iste one koje me je NASDAQ naterao da uklonim. Po aktuelnoj ceni akcije po 18 dolara (pri čemu se svaka jedinica sastojala od jedne obične akcije i dva garanta), dok je prava cena akcije bila 8 dolara. To je značilo da su akcije koje je Stiv držao za mene sada vredele nešto preko 10 miliona dolara! Vuk ponovo napada! Sada je zavisilo od mojih vernih Stratonaca da sve te napumpane akcije prodaju svojim klijentima. Sve te precenjene akcije – ne samo taj milion jedinica koje su dali svojim klijentima kao deo početne javne ponude, već takođe jedan milion mojih insajderskih jedinica koje su sada držane na trgovinskom računu firme, zajedno sa 300,000 kreditiranih akcija za premošćavanje koje bih ponovo otkupio za nekoliko dana… i potom neke dodatne akcje koje sam morao da otkupim od svih brokerskih firmi koje su napumpale cenu i do 18 dolara (radeći prljav posao za mene). One bi polako prodavale svoje jedinice nazad Straton Oakmontu i tako sebi obezbedile profit. Kad se sve uzme u obzir, do kraja dana, trebalo je da moji Stratonci podignu približno 30 miliona dolara. To je više nego pokrivalo sve, kao što je i trgovinskoj firmi donekle olakšavalo posao sa onim blanko prodavcima koji su bili pravi daveži, koji su mogli da pokušaju da prodaju akcije koje čak nisu ni posedovali (u nadi da će im cena pasti kako bi mogli u budućnosti da je kupe jeftinije). Trideset miliona nije predstavljalo problem za moj srećni bend brokera, posebno nakon ovog jutarnjeg sastanka, koji im je ulio novi elan i polet više nego ikada ranije. Upravo u tom trenutku ja sam stajao u trgovinskoj prostoriji – gledajući preko ramena u pravcu iznad glave Stiva Sandersa. Jednim okom sam pratio

90

podatke na kompjuterskom monitoru direktno ispred Stiva, dok sam drugim okom kroz staklo posmatrao prizor u sali za upravni odbor. Ritma je dostigao tačku ključanja – atmosfera je bila frenetična. Brokeri su vrištali u slušalice poput narikača. Svakih par sekundi bi mlade asistentkinje prodaje, bujne plave kose i s dubokim dekolteom, ustajale i prilazile staklenom prozoru, pritiskale ga grudima, i ubacivale gomilu tiketa o kupovini u uzani otvor pri dnu. Potom bi jedan od četvorice pomoćnika za porudžbine zgrabio te tikete i ubacio ih u kompjutersku mrežu – uslovivši tako da se pojave na trgovačkom terminalu ispred Stiva, u kojem trenutku bi ih on procesuirao u skladu sa tekućim tržištem. Dok sam posmatrao kako svetleći narandžasti brojevi prelaze preko Stivovog terminala, osetio sam nekakav čudan ponos zbog toga što ta dva morona iz Komisije za hartije od vrednosti sede u mojoj konferencijskoj sali, tragajući u izveštaju o istorijatu poslovanja za nekakvim neoborivim dokazom, dok sam im zapravo pred nosem pucao iz minobacača. Pa ipak, verujem da su bili prezauzeti smrzavajući se od hladnoće, dok smo mi slušali svaku pojedinu reč koju su izgovorili. Do sada, više od pedeset različitih brokerskih firmi je učestvovalo u grozničavoj kupovini. Mada im je svima bilo zajedničko to što su sve one nameravale da do kraja dana svaku akciju ponovo prodaju Straton Oakmontu, i to u trenutku njihove najveće vrednosti na tržištu. A pošto su ih kupovale druge brokerske firme, sada je za Komisiju za hartije od vrednosti praktično bilo nemoguće da utvrdi da sam ja bio taj koji je manipulacijom napumpao cenu jedinica na 18 dolara. To je bilo tako jednostavno. Kako bih ja mogao da počinim prekršaj kad nisam bio onaj koji je tako podigao cenu akcija? U stvari, ja sam čitavog dana bio onaj koji ih prodaje. A drugim brokerskim firmama sam prodavao samo da ih namamim, kako bi i ubuduće nastavile da manipulišu mojim novim izdanjima – ali ne previše kako mi ne bi postali preveliki teret u trenutku kad moram ponovo da otkupim akcije krajem dana u kojem se trgovina obavila. Trebalo je pronaći sredinu i uravnotežiti delovanje, ali jednostavna činjenica da imam druge brokerske firme koje prihvataju cenu kompanije Stiv Maden Šuz stvorile su izglede za neprihvatanje od strane Komisije za hartije od vrednosti. A za mesec dana od danas, kad bi pokušala da me pozove na sud zbog mojih izveštaja o trgovini, pokušavajući da rekonstruišu šta se desilo u prvim trenucima prodaje, sve što bi uspeli da vide bile bi brokerske firme širom Amerike koje su kupile akcije kompanije Stiv Maden Šuz, i to bi bilo to. Pre nego što sam napustio prostoriju za trgovinu, moje konačne instrukcije upućene Stivu su bile da ni po koju cenu ne dopusti da akcije padnu ispod 18

91

dolara. Na kraju, nisam želeo da varam ostatak Volstrita nakon što su bili dovoljno ljubazni da rade za mene manipulišući mojim akcijama. Deseto poglavlje Pokvareni Kinez Do četiri sata popodne, upisan je prvi poen u dnevnom izveštaju. Trgovački dan je završen, a vesti da se akcijama kompanije Stiv Maden Šuz najviše trgovalo u Americi rezultirale su time da je ceo svet u isti mah počeo da putem novinskih agencija prati indeks Dau Džons. Svet! Kakva odvažnost! Kakve li čiste odvažnosti! Oh, da, Straton Oakmont je imao moć, u redu. U stvari, Straton Oakmont je bio oličenje moći, a ja, kao njegov lider, bio sam utkan u samu tu moć i sedeo sam na njenom tronu. Osećao sam kako ona struji mojim venama i odjekuje u ritmu mog srca i duše i jetre i slabina. Sa više od devet miliona deonica koje su išle iz ruke u ruku, vrednost jedinica je bila zaključena nešto malo ispod 19 dolara, popevši se petsto procenata za dan, što je učinilo najvećom procentualnom dobiti na NASDAQ, NISE, AMEKS-u, kao i na drugim berzama u svetu. Da, svet – od OBX berze ka severu u ledenim pustarama Osla, u Norveškoj, pa sve do juga na ASX berzi u postojbini kengura u Sidneju, u Australiji. Tog trenutka sam stajao u sali upravnog odbora, povremeno se naslanjajući napred na moj prozor, skrštenih ruku ispod grudi. Bila je to poza moćnog ratnika nakon boja. Salom upravnog odbora je i dalje odjekivala moćna buka, samo što je sada žamor bio drugačiji. Bio je manje žustar i užurban, više prigušen. Gotovo da je kucnuo čas proslave. Desnom rukom sam posegnuo u džep od pantalona kako bih na brzinu poroverio da mi šest kvaludesa nije slučajno ispalo ili jednostavno isparilo. Jer to se ponekad zaista dešavalo, mada je bilo više u vezi sa tim da vam ga zatraže ”prijatelji” – ili s tim da se jednostavno u jednom trenutku tako skamenite da ih sami upotrebite a da se toga kasnije ne sećate. To je bila četvrta faza snažnog uticaja kvaludesa i, možda, najopasnija: faza amnezije. Prva faza je zujanje u ušima, potom sledi nejasno izgovaranje, a onda lupetanje, nakon koje, naravno, dolazi faza amnezije. U svakom slučaju, bog droge mi je bio naklonjen, tako da kvaludes nije nestao iz mog džepa. Ugrabio sam trenutak da ga protrljam u rukama, što mu je pružilo neobjašnjiv užitak. Potom sam počeo da računam u koje je vreme prikladno da ih upotrebim, što je bilo negde oko 4:30 popodne, prema mom proračunu, za dvadeset pet minuta. Na taj način bi mi preostalo petnaest minuta da održim popodnevni sastanak, kao i dovoljno vremena da nadzirem izopačen čin ovog popodneva, koji se sastojao u brijanju ženske glave.

92

Jedna od mladih asistentkinja prodaje, kojoj je ponestalo novca, imala je dogovor da obuče brazilski bikini i sedne na drvenu stolicu ispred svih prisutnih u sali upravnog odbora i dopusti da joj obrijemo glavu. Ona je imala divnu i sjajnu, bujnu plavu kosu i prelepe grudi, koje je nedavno povećala tako da su odgovarale korpi veličine D. Njena nagrada je iznosila 10,000 dolara gotovog novca, kojom bi platila svoju plastičnu operaciju, za koju je, inače, platila svega dvanaest odsto. Dakle, bila je to situacija u kojoj su svi bili pobednici: Za šest meseci će joj porastiti kosa, a pri tome će se razdužiti za operaciju povećanja grudi. Morao sam da se upitam da li je trebalo da dopustim Deniju da dovede patuljka u kancelariju. Na kraju krajeva, šta bi u tome bilo loše? U početku je zvučalo pomalo uvrnuto, ali sada, kad sam imao vremena da o svemu malo razmislim, to i nije izgledalo tako loše. U suštini, ono na šta se sve svodilo bilo je pravo na to da se patuljak pokupi, a razlog da se potom malo prodrma je bio novi opticaj novca što je obaveza svakog moćnog ratnika, ratnog profitera, da tako kažem. Kako bi inače čovek mogao drugačije da meri svoj uspeh ako ne tako da iživi svaku svoju adolescentnu fantaziju, ma kako ona bizarna bila? To je tema koja zaslužuje širu analizu. Ako preuranjeni uspeh uslovljava problematične oblike ponašanja, onda bi razborit mlad čovek morao da uvrsti svaki nedoličan postupak u spisak dužnosti na svom moralnom bilansu i da ga potom u jednom trenutku u budućnosti, kad postane stariji i mudriji i odmereniji, odmeri sa dobrodušnim i velikodušnim činom (moralnim kredom, da tako kažem). Pa ipak, s druge strane, možda smo mi bili pokvareni manijaci – samozadovoljno društvo koje je potpuno izmaklo kontroli. Mi, Stratonci, prosto smo izgarali za poročnim i pokvarenim postupcima. Mi smo, u stvari, računali na njih; mislim, bili su nam potrebni da bismo preživeli – sredstvo za goli opstanak! Upravo iz tog razloga se desilo da su, nakon što su postali potpuno neosetljivi na oblike poroka i pokvarenosti, predstavnici moći (to jest, ja) osetili neodoljivu potrebu da formiraju nezvanični tim Stratonaca – s Deni Porušom kao ponosnim liderom na čelu – kako bi ispunili prazninu. Tim je delovao poput uvrnute verzije Viteza Templara – čija je večna potraga za Svetim Gralom bila predmet legende. Međutim, za razliku od Viteza templara, Vitezovi Stratona su svoje vreme provodili švrljajući na sve četiri strane sveta u potrazi za upražnjavanjem što većeg broja pokvarenih i izopačenih radnji i postupaka, kako bi preostali Stratonci mogli da pomere granice uživanja i zadovoljstva. Nismo mi bili narkomani zavisni od heroina niti neka pojava u tom jeftinom stilu; mi smo bili

93

nepatvoreni zavisnici od adrenalina, kojima su bile potrebne sve više i više stene i litice i sve dublji i dublji ponori u koje bismo se spustili. Proces je zvanično krenuo svojim putem u oktobru 1989., kada je dvadesetjednogodišnji Piter Galeta, jedan od prvih osam Stratonaca, dodelio novi status staklenom liftu u zgradi brzim činom felacije i još bržim činom penetracije od pozadi u sedamnaestogodišnju asistentkinju prodaje. Ona je bila prva asistentkinja prodaje, i, da stvari budu bolje ili gore, ona je bila plava, lepa i veoma promiskuitetna. U početku sam bio šokiran i nosio sam se mišlju da Piteru čak dam otkaz zato što je svoje pero zabio u mastionicu kompanije. Međutim, kroz nedelju dana se pokazalo da je ova devojka bila pravi timski igrač – tako što je popušila svoj osmorici Stratonaca, i to većini njih u staklenom liftu, i meni ispod radnog stola. To je radila na neobičan način, koji je postao legendaran među Stratoncima. Mi smo taj stil zvali okret i trzaj – pri čemu je koristila obe ruke odjednom, dok je jezik transformisala u derviša koji se okreće i kruži. U svakom slučaju, otprilike mesec dana kasnije, nakon kratkog nagovaranja, Deni me je ubedio da bi bilo dobro da joj to uradimo zajedno u isti mah, što smo i učinili, subotnjeg popodneva dok su nam žene otišle da kupe haljine za Božić. Ironično, tri godine kasnije, nakon što je spavala sa Bog zna koliko Stratonaca, ona se konačno za jednog i udala. On je bio jedan od prvih osam Stratonaca koji je bio svedok svih njenih sklonosti i brojnih muškaraca s kojima je spavala. Možda se upravo primio na njene čuvene kretnje! U svakom slučaju, on je imao samo šesnaest godina kad je po prvi put došao da radi za mene. On je napustio srednju školu da bi postao Stratonac – da bi proživeo Život. Pa ipak, nakon kratkog braka, postao je depresivan i počinio samoubistvo. Bilo je to prvo, ali ne i poslednje samoubistvo u Stratonu. Ostavimo li to po strani, unutar četiri zida sale upravnog odbora, ponašanje normalnog sveta se smatralo rđavim ukusom; kao takvi ste podsećali na nekog ko ubija svaku životnu radost i nastoji da svima pokvari zabavu. Mada, zar se ne bi, na neki način, moglo reći da je koncept pokvarenosti relativan? Rimljani sebe nisu smatrali pokvarenim manijacima, zar ne? U stvari, mogao bih da se kladim da im je izgledalo potpuno normalno to što su lavove hranili robovima koji bi im se manje dopali, i što su one koji su im bili omiljeni hranili grožđem. Tog trenutka sam spazio kako mi Blokhed prilazi otvorenih usta, s obrvama visoko uzdignutim na čelu i blago zašiljenom bradom. Bio je to izraz čoveka koji ceo život željno očekuje da postavi jedno pitanje. S obzirom da je to bio Blokhed, nisam sumnjao da je pitanje ili užasno glupo ili potpuno bezvredno. Bilo kako bilo, klimnuo sam bradom ka njemu kako bi mu se javio, a potom ga par trenutaka

94

analizirao. Uprkos tome što je imao najčetvrtastiju glavu na Long Ajlendu, ipak bi se moglo reći da je lepo izgledao. Imao je blage zaobljene crte poput dečaka i bio je dobro građen. Bio je srednjeg rasta i težine, što je bilo iznenađujuće, s obzirom na to od koga je potekao. Majka Blokheda, Gledis Grin, bila je ogromna žena. I to svuda. Počevši od vrha glave, gde se gomila plave kose nalik na košnicu uzdizala dobrih šest inča iznad njene široke jevrejske lobanje, pa sve do dole, do debelih kvrgastih prstiju njenih stopala veličine12, Gledis Grin je bila izuzetno krupna. Imala je vrat širok kao kalifornijska sekvoja i ramena poput odbrambenog ragbi igrača. A njen stomak… pa dobro, on je bio velik, u redu, ali na njemu uopšte nije bilo ni grama sala. To je bila vrsta stomaka koju obično možete da vidite na ruskim dizačima tegova. Dok su joj ruke bile veličine kuka za meso. Poslednji put kad se neko na udaru Gledis bilo je dok je prolazila kroz proveru u Gren Junion-u. Jedna od onih tipičnih Jevrejki iz Long Ajlenda, velikog nosa i s ružnom navikom da ga zabada tamo gde mu nije mesto, napravila je žalosnu grešku saopštivši Gledis da je prekoračila broj artikala da bi mogla da stane na brzu kasu i ipak zadržala moral na visini. Gledis je reagovala tako što se okrenula ka ženi i udarila je desnicom iz sve snage. Dok je žena još bila u nesvesti, Gledis je smireno platila svoje namirnice i izašla kao da se nije ništa desilo – uostalom, puls joj nikada nije prešao iznad sedamdeset dva. Zato nije bilo porebno dublje razmišljati da bi čovek shvatio zašto je Blokhed bio samo malo psihički zdraviji od Denija. Pa ipak, u njegovu odbranu, imao je i on potencijalnih boljki. Njegov otac, koji je umro kad je Keniju bilo samo dvanaest godina, posedovao je distributivni centar za cigarete, kojim je, što je bilo nepoznato Gledis, veoma loše upravljao – pošto je dugovao na stotine hiljada dolara za porez. Iz tog razloga Gledis se za tili čas našla u očajnoj situaciji: samohrana majka na ivici finansijskog sloma. Šta je Gledis trebalo da uradi? Da podigne šator? Da se prijavi za socijalnu pomoć, možda? Oh, ne, ni slučajno! Koristeći svoj snažni materinski instinkt, ona je Kenija uputila u prljave poslove krijumčarenja cigareta – naučivši ga malo poznatoj veštini prepakivanja paklica Marlboroa i Laki Strajka i potom metodi njihovog krijumčarenja iz Njujorka u Nju Džersi sa falsifikovanim pečatom plaćenog poreza, tamo gde bi se mogla uočiti razlika. Kako im je sreća bila naklonjena, plan je funkcionisao poput magije, tako da se porodica održala. Međutim, to je bio tek početak. Kad je Keni napunio petnaest godina, njegova majka je uočila da su on i njegovi drugovi počeli da puše drugu vrstu

95

cigareta, takozvani, džoint. Da li je to razljutilo Gledis? Ni najmanje! Ne oklevajući ni trenutak, ona je podržala Blokheda u njegovim novim sklonostima – ovog puta kao dilera marihuane – obezbedivši mu finansijska sredstva, pruživši mu podršku i sigurnost u trgovini, i, naravno, zaštitu, što je, uostalom, bila njena uža specijalnost. Oh, da, Kenijevi prijatelji su bili i te kako svesni na šta je sve Gledis Grin bila spremna. Čuli su oni priče. Međutim, nikada nije došlo do nasilja. Mislim, koji šesnaestogodišnji dečak želi da se njegova mama, Jevrejka od preko sto kilograma pojavi na vratima roditelja onih koji mu duguju za drogu i uteruje dug – posebno kad je sasvim izvesno da će obući roze pantalone od poliestera, ljubičaste lakovane cipele broj 12 i na oči staviti par roze akrilnih naočara sa sočivima veličine radkapne? Međutim, Gledis se tek zagrevala. Na kraju, voleli vi marihuanu ili ne, morali ste da je poštujete zbog najsigurnije prođe na tržištu droge, posebno kad je reč o tinejdžerima. U tom svetlu, Ken i Gledis su davno uočili da je na tržištu droge među tinejdžerima Long Ajlenda trebalo popuniti prazan prostor. Oh, da, taj bolivijski napredni prah, kokain, pružao je daleko višu maržu profita kojoj su revnosni kapitalisti poput Gledis i Blokheda teško mogli odoleti. Mada su ovog puta uveli u posao i trećeg partnera, njegovog prijatelja iz detinjstva, Viktora Vanga. Viktor je bio zanimljiv tip, budući da je bio najviši Kinez koji je ikada kročio zemljom. Glava mu je bila veličine džinovskog pande, očiju u vidu proreza, a pleća širokih kao Kineski zid. U stvari, momak je neverovatno ličio na Oddžoba, štitonošu Džemsa Bonda u filmu Goldfinger, koji je mogao da vas raznese letećim diskom pričvršćenim na svom okruglom cilindru, čak i na udaljenosti od dvesta koraka. Viktor je rođenjem bio Kinez i Jevrej po sadržajima koji su mu usađeni vaspitanjem, budući da je odrastao među izuzetno divljim mladim Jevrejima na celom Long Ajlendu: gradovima Jerihi i Sajoset. Upravo iz jedne od ove dve više srednje klase iz jevrejskog geta došla je brojna grupa, prvih stotinu Stratonaca, od kojih je većina prvobitno bila klijentela koju su Keni i Viktor snabdevali drogom. I poput ostalih ljudi s Long Ajlenda koji su s gledišta obrazovanja bili izazvani da tragaju za snovima, tako je i Viktor dospeo u moje redove zaposlenih, mada ne u Straton Oakmont. Umesto toga, on je bio izvršni direktor javne kompanije Džudikejt, koja je bila jedan od mojih pratećih rizika. Kancelarije te kompanije su bile dole na nivou prizemlja, u neposrednoj blizini srećnog udruženja lovaca NASDAQ. Njihov posao je bila Alternativna rasprava o rezoluciji ili ARR, što je bila

96

moderna fraza za upotrebu penzionisanih sudija kako bi arbitrirali u civilnim raspravama između osiguravajućih kompanija i tužilaca. Kompanija je čak i sada bila precenjena – pružajući još jedan klasičan primer preduzeća čije je poslovanje na papirima izgledalo sjajno, samo se to nije videlo u pravom svetu. Volstrit je bio prepun konceptualnih kompanija ovo tipa. Zaista tužno, čovek u mojoj liniji poslovanja – odnosno, investicionoj firmi sa malom kapitalizacijom – izgleda kao da ih je sve našao. Pa ipak, lagani pad kompanije Džudikejt je postao osetljiva tačka za Viktora, uprkos činjenici da to u stvari nije bila njegova greška – da za to nije bio kriv. Preduzeće je u suštini omanulo i niko nije mogao da popravi to stanje i da ga učini uspešnim, ili barem ne u tolikoj meri. Međutim, Viktor je bio Kinez, i poput većine njegove braće, da mu se pružio izbor da bira između toga da izgubi obraz ili da sebi odseče testise i da ih pojede, on bi radije uzeo makaze i počeo da ih seče. Pa ipak, ovde nije bilo te opcije. Viktor je, istina, izgubio obraz, i predstavljao problem s kojim je trebalo izaći na kraj. A s Blokhedom koji je neumorno zastupao Viktorov slučaj, to mi je postao pravi trn u oku. Iz tog razloga nisam uopšte bio iznenađen što su prve reči koje je Blokhed izgovorio bile: ”Možemo li danas popodne da sednemo s Viktorom i pokušamo da sredimo neke stvari?” Pretvarajući se da ne znam o čemu se radi, ja sam odgovorio: ”Kakve stvari da sredimo, Keni?” ”Ma daj,” insistirao je. ”Trebalo i da razgovaramo s Viktorom o otvaranju njegove lične firme. Njemu je potreban tvoj blagoslov i prosoto me više izluđuje s tim!” ”Da li mu je potreban moj blagoslov ili moj novac?” Šta od te dve stvari?” ”I jedno i drugo,” rekao je Blokhed. I kao naknadnu misao, ponovio je: ”Potrebne su me obe.” ”Uh, uh,” odgovorio sam, nimalo impresioniranim tonom. ”A šta ako mu to ne budem dao?” Blokhed je duboko uzdahnuo. ”Šta imaš protiv Viktora? On je već hiljadu puta dokazao da ti je lojalan. I to će učiniti opet – momentalno – pred nama trojicom. Samo da ti kažem, rame uz rame s tobom – Viktor je najžešći igrač kojeg znam. Možemo zgrnuti bogatstvo zahvaljujući njemu. Kunem ti se! On je već pronašao brokera kojeg bi mogao da kupi za male pare. One se zovu Vojvodske obveznice. Mislim da bi trebalo da mu daš novac. Sve što mu je potrebno je pola miliona – i to je to.”

97

Odmahnuo sam glavom s prezirom. ”Molbe sačuvaj za onu priliku kad ti zaista zatreba, Keni. U svakom slučaju, sada nije trenutak da diskutujemo o budućnosti Vojvodskih obveznica. Mislim da je ovo malo važnije, zar ne misliš i ti?” Krenuo sam ka prednjem delu sale upravnog odbora, gde je gomila asistenata prodaje pripremala sve detalje za scenu komedijaškog brijanja glave. Keni je nagnuo glavu u stranu i zbunjeno pogledao u pravcu improvizovane berbernice, ali nije rekao ništa. Duboko sam uzdahnuo i polako izdahnuo. ”Slušaj, postoje stvari u vezi s Viktorom koje me muče i pričinjavaju problem. I to ne bi trebalo da udu nekakve novosti za tebe – osim u slučaju ako u proteklih pet godina, naravno, nisi ostao bez mozga!” Počeo sam prigušeno da se smejem. ”Ti izgleda kao da ne shvataš, Keni, zaista ti ne dopire do mozga. Ti ne vidiš da sa svim njegovim zaverama i zavrzlamama i planovima, Viktor hoće da izvodi Sun Zia do smrti. (Fusnota: Sun Tzu, odnosno Sun Zi – ”Master Sun” je počasna titula dodeljena Sun Vuu (544 – 496 p.n.e), poznatoj istorijskoj ličnosti drevne Kine, autoru poznate knjige Umeće ratovanja, izuzetno uticajne knjige drevnog doba o vojnoj strategiji. On je takođe jedan od prvih realista u pogledu teorije međunarodnih odnosa.) A sve te njegove gluposti o spašavanju obraza – ja stvarno nemam ni vremena ni sklonosti da se bavim time. Kunem se prokletim Bogom!” ”U svakom slučaju, shvati ovo već jednom: Viktor-nikada-neće-biti-lojalan. Nikada! Ni tebi, ni meni, a ni sebi! On je spreman da odseče svoj kineski nos da bi se iskalio zbog sopstvenog obraza u ime pobede u nekakvom imaginarnom ratu koji vodi ni protiv koga osim samog sebe. Da li shvataš?” Nasmejao sam se cinično. Napravio sam pauzu i spustio ton. ”Bilo kako bilo, slušaj samo sekund: Ti znaš koliko te volim, Keni. I isto tako znaš koliko te poštujem.” Uspeo sam nekako da se izborim s tim da se ne zagrcnem od poslednjih reči. ”I zbog te dve stvari, ja ću sesti s Viktorom i pokušati da ga smirim. Pa ipak, to neću učiniti zbog Viktora prokletog Vanga, kojeg se gnušam. To radim zbog Kenija Grina, koga volim. Nezavisno od toga, on ne može jednostavno da ode iz Džudikejta. Barem, ne za sada. Računam na tebe, pobrini se da on ostane dok ne uradim sve što bi trebalo.” Blokhed je klimnuo glavom. ”Nema problema,” rekao je sav srećan. ”Viktor me sluša. Mislim, kad bi ti samo znao…” Blokhed je počeo da izvaljuje gomilu gluposti, ali sam se ja momentalno isključio. U stvari, po izrazu njegovih očiju, shvatio sam da mu sve ono što sam rekao uopšte nije doprlo do mozga. U stvari – ja sam bio taj, a ne Viktor, koji je mogao najviše da izgubi ako Džudikejt bankrotira. Ja sam bio većinski vlasnik

98

akcija, budući da sam ih posedovao u vrednosti od nešto malo više od tri miliona, dok je Viktor imao pravo na njihov otkup po ceni nižoj od tržišne, koja je bila niska s obzirom na aktuelnu tržišnu cenu od dva dolara. Pa ipak, kao vlasnik akcija, moj ulog je iznosio 6 miliona dolara – iako je cena od dva dolara po akciji bila čista prevara. Na kraju, kompanija je poslovala toliko loše da vi zapravo niste mogli da prodate akcije a da pethodno ne snizite njihovu cenu na penije. Osim u slučaju ako, naravno, niste imali armiju Stratonaca. Pa ipak, postojala je jedna prepreka na putu ove strategije koja je predstavljala izlaz – naime, moje akcije još nisu ispunile uslove za prodaju. Ja sam ih kupio direktno od Džudikejta po propisu 144 Komisije za hartije od vrednosti, što je značilo da je u skladu s njim važio dvogodišnji period tokom kojeg je trebalo da ih zadržim pre nego što budem mogao legalno da ih preprodam. Za ispunjenje tog roka mi je preostao još samo jedan mesec, što je značilo da mi je bilo potrebno samo to da Viktor još neko vreme održi situaciju. Međutim, taj mali zadatak se ispostavio daleko težim nego što sam predvideo. Kompanija je beležila takav odliv gotovine, krvareći poput hemofiličara u ružinom grmu. U stvari, sada kad su Viktorova prava na kupovinu akcija praktično bila bezvredna, cela njegova kompenzacija činila je godišnja plata od 100,000 dolara, što je bila bedna suma u odnosu na prihode njegovih kolega. I za razliku od Blekheda, Viktor nije bio budala; on je i te kako bio svestan da ću iskoristiti moć sale upravnog odbora da prodam moje akcije čim na to steknem pravo, kao i da bi mogao da se nađe u veolikom zaostatku nakon što one budu prodate – što bi ga praktično svelo na čelnog čoveka jedne bezvredne kompanije. On mi je svoju zabrinutost nagovestio preko Blokheda, kojeg je on koristio poput marionete još od srednje škole. Ja sam, uostalom, objasnio Viktoru, više puta, da nemam nameru da ga prepustim na milost i nemilost okolnostima, i da će njegov status ostati nedirnut bez obzira na sve – pa makar to podrazumevalo i da mu momogućim da zarađuje novac kao moj insajder. Međutim, izopačenog Kineza u to niko nije mogao uveriti, ni za nekoliko sati upornog razgovora. Izgledalo je kao da mu moje reči na jedno uvo ulaze a na drugo izlaze. On je jednostavno bio oličenje paranoika. Jednom rečju, ogroman Kinez koji je odrastao usred grubog plemena nemilosrdnih Jevreja – i rezultat je bio užasan kompleks inferiornosti. Zato je sada bio ozlojeđen i mrzeo većinu nemilosrdnih Jevreja, posebno mene, najnemilosrdnijeg od svih. Do sada, ja sam ga nadmudrio, ispao sam lukaviji i izgradio sam stratešku prednost u odnosu na njega.

99

U stvari, Viktor nije postao Stratonac ranije samo zbog svog ega. Zato je umesto toga otišao u Džudikejt. Bio je to njegov način da uđe u uži krug, metod da spase obraz što nije doneo pravu odluku ranije, 1988, kada su mi se ostali njegovi prijatelji zakleli da će mi biti odani i postali prvi Stratonci. Po Viktovom mišljenju, Džudikejt je bio samo usputna stanica da se uvuče nazad u redove, kako bih ga jednog dana potapšao po ramenu i rekao: ”Vik, želim da otvoriš svoju brokersku firmu, evo ti novac i stručno mišljenje kako da to uradiš.” To je bilo nešto o čemu je sanjao svaki Stratonac i na šta sam nailazio na svim mojim sastancima – da ću vas ja, ako budete nastavili da radite vredno i ostanite lojani, jednog dana potapšati po ramenu i pokrenuti vam firmu. A onda biste postali bogati u pravom smislu te reči. To sam uradio dva puta do sada: jednom sa Alanom Lipskim, mojim najstarijim i najvernijim prijateljem, koji danas poseduje obveznice Monro Parker; i drugi put, sa Eliotom Lovensternom, drugim dugogodišnjim prijateljem, koji danas ima obveznice Biltmor. Eliot mi je bio prijatelj nekada kada sam prodavao sladoled. Tokom leta, nas dvojica bismo sišli na lokalnu plažu i prodavali sladoled od prostirke do prostirke, i tako zaradili čitavo bogatstvo. Mi bismo vikali noseći sa sobom male frižidere teške dvadeset kilograma, bežeći od policajaca kad bi nas pojurili. I dok su naši prijatelji ili zabušavali ili radili slugeranjske poslove za 3,5 dolara na sat, mi smo zarađivali po 400 dolara dnevno. Svaki od nas bi leti uštedeo dvadeset hiljada dolara i koristio ih tokom zimskih meseci kako bi plaćao troškove školovanja. U svakom slučaju, obe firme – Biltmor i Monro Parker – su izvanredno poslovale, zarađujući desetine miliona dolara godišnje, i svaka mi je u vidu skrivene uplate godišnje isplaćivala 5 miliona dolara samo zato što sam ih osnovao. To je bila velika suma, 5 miliona dolara, i, istina, nije imala mnogo veze sa njihovim osnivanjem. U stvari, oni su mi taj novac uplaćivali kao znak lojalnosti, poštovanja. A u samoj suštini tog gesta, ono što je činilo njegovu logiku bila je činjenica što su se još uvek smatrali Stratoncima. Uostalom, i ja sam njih i dalje zaista smatrao igračima mog tima. Dakle, stvari su izgledale tako. Dok je Blokhed stajao preda mnom, brbljajući i dalje o tome kako bi Kinez bio lojalan, ja sam znao da je sve bilo drugačije. Kako bi neko u koga je osećaj uvređenosti prema svim nemilosrdnim Jevrejima tako duboko usađen ikada mogao ostati lojalan Vuku iz Volstrita? On, Viktor, bio je zavidan i prezirao je Stratonce sve do jednog.

100

Sve je bilo jasno: Nije bilo razloga povratiti pokvarenog Kineza, što je vodilo ka drugom problemu – odnosno, da nije postojao način da se on spreči. Sve što sam mogao da uradim u vezi s njim bilo je da odlažem. A ako bih u tome preterao, doveo bih sebe u rizičnu situaciju da on to uradi sam bez mene – bez mog blagoslova, da tako kažem, što bi stvorilo opasan presedan za ostale Stratonce, posebno kad bi u tome uspeo. To je bilo tužno i ironično, pomislio sam, kako moja moć nije bila ništa više osim iluzije, i kako bi lako mogla da isčezne da nisam u svakom trenutku razmišljao deset koraka unapred. Nije mi bilo druge osim da se mučim u pogledu svake odluke, da detaljno čitam motive postupaka svakog ponaosob. Osećao sam se poput teoretičara nekakve uvrnute igre, koji veći deo dana provodi izgubljen u svojim mislima – razmatrajući sve poteze i kontrapoteze i njihove ishode. To je uzimalo danak mojim emocijama, mom životu, i nakon pet godina izgledalo je kao da mi to oduzima najbolji deo moje ličnosti. U stvari, jedino vreme kad je moj mozak bio spokojan bilo je ili onda kada sam lebdeo poput zmaja ili kad sam bio u zamamnim oblinama Vojvotkinje. Pa ipak, pokvareni Kinez se nije mogao ignorisati. Za osnivanje brokerske firme bio je potreban manji kapital, možda pola milona najviše, što je bila mala suma u odnosu na to koliko bi zaradio već samo u prvih nekoliko meseci. Blokhed je mogao da finansira Kineza, da je to toliko želeo, mada bi to značilo otvoren rat – koji bih, čak i da je moguće, teško mogao da dokažem. U stvarnosti, jedina stvar koja je Viktoru predstavljala prepreku bio je nedostatak samopouzdanja – ili jednostavno, njegova nespremnost da uloži svoj preveliki kineski ego i premale kineske testise. Kinez – on je želeo jemstvo, smernice, emocionalnu podršku i zaštitu od špekulanata na pad kurseva – i, što je najvažnije, želeo je ogroman deo novih izdanja Stratona, koji su bili najveći aduti Volstrita. On bi želeo sve te stvari sve dotle dok ne bi uspeo njima da upravlja sam. Potom bi želeo više. Za to bi mu bilo potrebno šest meseci, prema mojoj računici, nakon čega bi se okrenuo protiv mene. Ponovo bi nam prodao sve akcije koje bih mu dao, što bi izvršilo nepotreban pritisak na Stratonce, koji bi bili prisiljeni da ih kupe. Na kraju, njegova prodaja bi snizila cenu akcija, što bi dovelo do prituži klijenata i, što je najvažnije, sala upravnog odbora bi najednom bila puna nesrećnih i nezadovoljnih Stratonaca. Onda bi se pomolio za tu nesreću – iskoristivši priliku tako što bi pokušao da mi ukrade moje Stratonce. To bi propratio lažnim obećanjem o boljem životu uz firmu Djuk Sekjutiris. Da, pomislio sam, na ovom mestu se mora

101

reći nešto o tome kad je čovek mali i snalažljiv, poput njega. Bilo bi teško odbraniti se od jednog takvog napada. Ja sam bio nezgrapan div, ranjiv na površini. Dakle, rešenje se sastojalo u tome da sa Kinezom izađem na kraj igrajući sa pozicije prednosti. Bio sam velik, u redu, a uprkos tome što sam bio ranjiv na površini, iznutra, u centru sam bio čvrst kao stena. Zato bi i trebalo da prvi udarac zadam upravo iz centra. Ja bih se u tom slučaju složio s tim da podržim Viktora, uljuljkao bih ga u lažni osećaj sigurnosti, a onda bih mu, kad najmanje očekuje, naneo prvi, tako silovit udarac da bi ga potpuno opustošio. Prva i najvažnija stvar: zamolio bih Kineza da me sačeka tri meseca kako bi mi pružio dovoljno vremena da rasteretim moje akcije Džudikejt. U međuvremenu, prišao bi Blokhedu i izvukao od njega neke povlastice. Na kraju, kao dvadesetprocentni partner Stratona, on je stajao na putu drugim Stratoncima koji su želeli svoje parče kolača. I kad bih jednom Viktora uveo u posao, doveo bi ga u takvu situaciju da zarađuje pristojnu, ali ne preveliku svotu novca. Potom bih ga posavetovao da trguje na takav način da ga to na jedan neupadljiv način ostavi izloženim. A postojali su načini da se to uradi, metode koje su bile poznate samo najistančanijim trgovcima, koje svakako nisu bile karakteristične za Viktora. Pre svega bih igrao na kartu Kinezovog ega – savetujući ga da zadrži velike pozicije u svom vlasničkom računu. Da bih se potom, kad se tome najmanje nada, u trenutku njegove najveće ranjivosti, obrušio protiv njega svom silinom. Pokvarenog Kineza bih bih automatski izbacio iz posla. Prodao bih akcije posredstvom imena i mesta za koje Viktor nikada nije ni čuo, i to takvih čiji trag nikada ne bi mogao da ukaže na mene, imena koja bi mu ostavila ožiljke na toj njegovoj glavi velikoj poput pandine. Pokrenuo bih talas prodaje koji bi se odigrao tako brzo i naglo da bi se on, i pre nego što bi znao šta ga je snašlo, ubrzo našao izvan posla – i izvan mojih misli. Naravno, Blokhed bi u tom procesu izgubio izvesnu količinu novca, ali bi krajem dana i dalje bio bogat čovek. Proknjižio bih to kao kolateralnu štetu. Nasmejao sam se Blokhedu. ”Kao što rekoh, sastaću se s Viktorom iz poštovanja prema tebi. Međutim, to neću moći da uradim do sledeće nedelje. Uradimo to u Atlantik sitiju, kad se kad izmirimo račun s našim insajderima.” Pretpostavljam da i Viktor ide, zar ne?” Blokhed je klimnuo glavom: ”On će biti gde god ti to budeš želeo.” Potvrdno sam klimnuo glavom. ”U međuvremenu, do tog trenutka, bolje bi bilo da pripremiš Kineza za put. Ne bih želeo da se u to upustim pre nego što

102

budem dobro i pre nego što budem spreman za to. Što se neće desiti dok ne budem razneo Džudikejt. Razumeš?” S ponosom je potvrdio da je sve shvatio. ”Sve dotle dok bude znao da ga podržavaš, on će te čekati dokle god želiš.” Sve dotle dok? Kakva je budala taj Blokhed bio! Da li sam ja to samo umišljao ili je još jednom potvrdio da nije u stanju da izvuče zaključak iz mojih reči? Pa ipak, ponovivši te reči, potvrdio je ono što sam već znao – da je odanost pokvarenog Kineza podređenička.” Da, danas je Blokhed bio lojalan; on je sto odsto bio Stratonac. Međutim, nijedan čovek ne može dugo da služi dva gospodara, a svakako ne zauvek. A upravo to je bio pokvareni Kinez: drugi gospodar. On je čekao na bočnoj strani, manipulišući slaboumnim Blokhedom dok je sejao seme razdora unutar mojih redova, počevši od mog mlađeg partnera. Neko je ovde nastojao da zakuva rat. Upravo se pomaljao na horizontu – upućujući se ka mojim ulaznim vratima i pripremajući se na to da se odigra u ne tako dalekoj budućnosti. To je bio rat koji ću ja dobiti. DRUGI DEO Jedanaesto poglavlje Zemlja insajdera Avgust, 1993 (Četiri meseca ranije)

Bože moj, gde li se nalazim? Takvo je bilo prvo pitanje koje mi je palo na pamet čim sam se probudio uz škripu koju je prilikom prizemljenja proizvodilo spuštanje stajnog trapa ogromnog mlaznog aviona. Polako dolazeći k svesti, pogledao sam na crveno-plavi amblem na naslonu sedišta ispred mene i sva protekla zbivanja pokušao da povežem u logičan sled. Očigledno, ogroman mlazni avion je bio Boing 747; broj mog sedišta 2A, sedište do prozora u prvoj klasi, a tog trenutka mi je, mada sam otvorio oči, brada i dalje bila spuštena između ključne kosti u položaju dok sam spavao, pri čemu sam od raznih lekova u glavi imao osećaj kao da me je neko udario pendrekom. Mamurluk? Pomislio sam. Od kvaludesa? To je bilo besmisleno! I dalje zbunjen, pružio sam vrat i pogledao kroz mali ovalni prozor s moje leve strane i pokušao da se dovedem u red. Sunce samo što se pojavilo iznad horizonta – jutro! Važan trag! Malo sam živnuo. Misli su počele da mi se

103

razbistruju, pa sam obratio pažnju na pogled koji se pružao dok sam gledao kroz prozor: niz za nizom zelenih planina, mali grad koji se presijavao u daljini, ogromno tirkizno jezero u obliku mladog meseca, ogroman mlaz vode koji se izdizao stotinu stopa u vazduh – prizor koji oduzima dah! Čekaj malo. Šta ja do đavola radim u putničkom avionu? Kako je samo neukusno uređen! Gde je moj Galfstrim? Koliko dugo sam spavao? I koliko sam samo kvaludesa – Oh, Isuse! Restoril! (Fusnota: Restoril su tablete za spavanje.) Preplavio me je talas očajanja. Potpuno sam prenebregnuo upozorenje mog doktora i pomešao restoril s kvaludesom, od kojih su obe vrste zapravo bile tablete za spavanje dva konkurentna tipa. U slučaju da se uzmu zasebno, rezultati su predvidljivi – šes do osam sati dubokog sna. Međutim, kad se popiju u isti mah, rezultati su – kakvi su rezultati? Duboko sam uzdahnuo i odagnao negativne misli. Onda mi je iznenada palo na pamet – moj avion se spušta u Švajcarskoj. Sve će na kraju biti u redu! To je bila prijateljska teritorija! Neutralna teritorija! Teritorija Švajcarske! Vrvi od zanimljivih stvari, Švajcarska – ukusnih mlečnih čokolada, svrgnutih diktatora, finih časovnika, skrivenog nacističkog zlata, brojnih bankarskih računa, opranog novca, tajnih bankarskih zakona, švajcarskih franaka, švajcarskih kvaludesa! Kakva je to samo divna mala zemlja! I predivna iz vazduha! Nijednog nebodera na vidiku, već na hiljade niskih kuća raštrkanih u ruralnim predelima kao iz nekakve priče. I taj gejzir – neverovatno! Švajcarska! Oni, za ime božje, imaju čak sopstveni brend za kvaludes! Zovu ga Metazedils, ako se ne varam. Moraću da o tome da se raspitam kod osoblja hotela. U svakom slučaju, čovek prosto mora da voli Švajcarsku – uprkos činjenici što pola stanovništa čine Francuzi – takozvani, Žabari, a drugu polovinu Nemci. To je krajnji rezultat vekovnog ratovanja i političkog izdajstva; zemlja je doslovno podeljena na dva dela, pri čemu je Ženeva glavni grad Žabara, gde se govori francuski, a Cirih, prestonica nemačkog dela stanovništva, gde se govori nemački. Što se tiče mog skromnog jevrejskog mišljenja, Žabari, sa sedištem u Ženevi, bili su oni s kojim sam poslovao – nasuprot Nemcima, iz njihove prestonice, Ciriha, koji su svoje vreme provodili razgovarajući odvratnim glotalnim nemačkim u isti mah ispijajući mlako pivo i prejedajući se Vajner šniclama sve dotle dok im se stomaci ne nadimaju i ne počnu da liče na ženke kengura nakon koćenja. I, pored toga, nije bilo potrebno dublje razmišljanje da bi se shvatila činjenica da se među stanovništvom i dalje krije izvestan broj nacističkih kopiladi, životareći od zlatnih plombi koje su silom isčupali mojim precima pre nego što su ih strpali u gasne komore!

104

U svakom slučaju, postojale su i dodatne prednosti poslovanja u Ženevi gde se govorilo francuski – naime, reč je o ženama. Oh, da! Za razliku od prosečnih Nemica koje su živele u Cirihu, koje su bile širokih ramena i plećate toliko da su mogle da igraju za ragbi tim, prosečna Francuskinja – koja je tumarala ulicama Ženeve sa torbama za šoping i pudlicama – je bila vitka i predivna, uprkos dlakavom pazuhu. S tom mišlju, odjednom mi se pojavio osmeh na licu; na kraju, moja destinacija i jeste bila Ženeva. Okrenuh se od prozora i pogledah u desnu stranu, tamo je bio Deni Poruš koji je spavao. Usta su mu bila otvorena tako da je muva mogla da mu uleti, dok su mu se ogromni beli zubi presijavali obasjani jutarnjim svetlom. Na desnoj ruci je nosio tanak zlatan sat Roleks sa dovoljnim brojem dijamanata da napoji snagom industrijski laser. Zlato se presijavalo i dijamanti su svetlucali, ali se to nije uklapalo sa njegovim zubima, koji su bili sjajniji od supernove. Nosio je smešne naočare s rožastim okvirom, one sa bistrim sočivima. Neverovatno! Ipak je bio jevrejski anlosaksonski protestant – i to čak putnik na međunarodnom letu. Odmah do njega, s desne strane, nalazio se organizator putovanja, samoproklamovani ekspert za švajcarsko bankarstvo Gari Kaminski, koji je, sticajem okolnosti, bio i glavni (a uz to i ljigavi) finansijski referent Dolar Tajm Grupe, kompanije koja je javno trgovala i čijih sam akcija bio većinski vlasnik. Poput Denija, Gari Kaminski je takođe spavao. On je nosio smešan umetak prosede kose nalik perici, koji je potpuno odudarao od prirodne boje njegovih zalistaka, koji su bili crni kao ugalj – očigledno ofarbani u tu boju od strane frizera sa izraženim smislom za humor. Iz morbidne radoznalosti (i navike), na trenutak sam se zadržao na tome da pomnije analiziram njegov grozni umetak kose. Verovatno je to, prema mojoj slobodnoj proceni, bio Si Sperling specijalni umetak; dobri stari Frizerski klub za muškarce. Tog momenta pored mene je prošla stjuardesa – ah, Francuskinja! Kakvo vreo primerak male Švajcarkinje! Kako je samo koketna! Ona je bila prelepa, posebno način na koji joj je plava kosa padala na lepršavu belu bluzu s visokim okovratnikom. Kakva potisnuta sekusalnost! I taj seksi par zlatnih pilotskih krila zakačen na njenoj levoj dojci – stjuardesa! Kakav neverovatan tip žene! Posebno ova, sa uskom crvenom suknjom i tim svilenim crnim čarapama, kako su divno šuškale dok je prolazila! Kako joj je samo divno izvajan stajni trup i sve! U stvari, mogao sam da se setim da sam se gotovo sudario s Francuskinjom, još dok smo bili na aerodromu Kenedi u Njujorku. Ja sam joj se dopao. Možda još uvek ima šanse. Večeras! Švajcarska! Francuskinja i ja! Kako sam uopšte mogao tako da se primim u zemlji gde vlada takva tajnovitost? Srdačno se osmehnuvši i

105

tonom dovoljno glasnim da nadjača snažnu buku mlaznih motora Prat & Vitni, obratih joj se: ”Franka, ljubavi moja! Priđi bliže! Mogu li na sekund da porazgovaram s tobom?” Franka se okrenula na potpeticama i zauzela pozu, ruku prekrštenih ispod grudi, s leđima povijenim unazad, tako da su bila blago zakrivljena dok su joj kukovi bili malo izbačeni u stranu kao da time želi da ispolji prezir. Kakav mi je pogled samo uputila! Te sužene oči… stegnute vilice… podignut nos… pravi otrov! Pa dobro, reakcija baš nije trebalo da bude takva. Zašto…” Pre nego što sam i uspeo da završim svoju misao, lepa Franka se okrenu na štiklama i udalji se kategoričnim korakom. Šta se to desilo sa švajcarskom gostoljubivošću, za ime Božje? Meni su pričali da su sve Švajcarkinje drolje. Ili, da mi to nisu pričali za Šveđanke? Hmmm… da, posle kraćeg razmišljanja setio sam se da su mi upravo o Šveđankama pričali. Pa ipak – to nije dalo za pravo Franki da me ignoriše! Ja sam bio mušterija koja je mnogo trošila u Švajcarskoj, koja je mnogo hvalila njeno podneblje, a moji troškovi za kartu… pa dobro, mora biti da su iznosili pravo bogatstvo. I šta sam dobio zauzvrat? Šire sedište i bogatiji obrok? Ja sam ga uostalom i prespavao! Najednom sam osetio neodoljivo potrebu da mokrim. Pogledao sam gore na znak na pojasu. Sranje! Ono je već zasvetlelo, a ja nisam mogao da se uzdržim. Imao sam neverovatnu malu bešiku (što je Vojvotkinju dovodilo do ludila), a mora biti da sam spavao dobrih sedam sati. Oh, do đavola! Pa šta mi mogu ako i ustanem? Možda da me uhapse što sam otišao da mokrim? Pokušao sam da ustanem – ali nisam mogao. Pogledao sam dole. Tu se nije nalazio jedan – Isuse Svemoćni! – već četiri pojasa oko mene. Ja sam bio svezan! Ah… praktična šala! Okrenuo sam glavu udesno. ”Poruš,” progovorio sam odsečno i glasno, ”probudi se i odveži me, ti kretenu!” Nije bilo odgovora. Samo je sedeo tako zabačene glave i otvorenih usta, i to usta iz kojih se slivala pljuvačka koje se presijavala na jutarnjem suncu. Još jednom, ovaj put mnogo glasnije: ”Deni! Probudi se, pobogu! Poooruš! Probudi se, idiote jedan, i odveži me!” I dalje tajac. Duboko sam udahnuo i polako povio glavu unazad, a potom ga snažnim potiskom napred udario glavom po ramenu. Sekund kasnije Denijeve oči se otvoriše i usta zatvoriše. Otresao je glavom i pogledao me kroz one smešne naočare. ”Šta je – šta nije u redu? Štasisad uradio?”

106

”Štasisad uradio, štasam sad uradio? Odveži me, idiote jedan – pre nego što ti naočarima razbijem tu prokletu glavu!” Sa blagim osmehom na licu: ”Ne smem, inače će da te upucaju revolverom koji proizvodi struju!” ”Molim?” rekao sam, potpuno zbunjen. ”O čemu ti govoriš? Ko će da me upuca revolverom na struju?” Deni je duboko uzdahnuo i rekao tiho: ”Slušaj me: Mi ovde imamo problem. Ti si spopao Franku” – pokazao je bradom u pravcu sjajne plave stjuardese–“ negde iznad Atlantskog okeana. Gotovo da su već bili spremni da okrenu avion, ali sam ih ja uverio da te, umesto toga, vežu i obećao sam im da ću ja sve vreme motriti na tebe. Pa ipak, može se desiti da nas švajcarska policija sačeka na aerodromu na carini. Mislim da planiraju da te uhapse.” Na trenutak sam pokušao da preispitam svoje kratkotrajno pamćenje. Ničega nisam uspeo da se setim. Klonulog duha, rekao sam mu: ”Nemam pojma o čemu pričaš, Dni. Ničega ne mogu da se setim. Šta sam to uradio?” Deni je samo slegnuo ramenima. ”Ti si je hvatao za sise i pokušavao da joj staviš jezik u usta. Ništa strašno da smo u drugačijoj situaciji, ali ovde u vazduhu… pa dobro, tu vladaju drugačija pravila nego dole u uredu. Mada, što je u svemu tome prava činjenica, jeste to da joj se izgleda zaista dopadaš!” Odmahnuo je glavom i stegao usne, kao da hoće da kaže: ”Džodane, lep komad si pustio da ti izmakne iz ruku!” Potom je rekao: ”Međutim, onda si pokušao da joj podigneš njenu malu crvenu suknju a ona se uvredila.” Odmahivao sam glavom u neverici. ”Zašto me nisi zaustavio?” ”Pokušao sam, ali si ti pomahnitao i počeo da vičeš na mene. Šta si popio?” ”Uhhhh… Nisam siguran,”... promrmljao sam. ”Mislim da sam možda uzeo… uh, možda tri ili četiri kvaludesa… a onda… tri ona mala plaa Restorila… i, uh… hmmm – ne znam – možda jedan ili dva Ksanaksa… i, možda malo morfijuma za moja leđa. Pa ipak, morfijum i Restoril mi je prepisao doktor, tako da to nije moja krivica.” Tešio sam se tom mišlju što sam duže mogao. Međutim, sve više sam morao da se suočavam sa realnom situacijom. Naslonio sam se na naslon udobnog sedišta prve klase i pokušao da se povratim od svega. A onda me je najednom obuzela panika: ”Uh, sranje – Vojvotkinja! Šta ako on sazna za sve ovo? Stavrno sam nadrljao, Deni! Šta da joj kažem? Ako ovo stigne u novine – oh, Bože, ona će da me razapne! Nijedno izvinjenje na svetu me neće-“ Nisam mogao ni da dovršim tu misao. Na sekund sam ućutao, sve dotle dok me panika nije potpuno obuzela i paralisala. ”Oh, Isuse – vlada! Razlog ovog poslovnog leta bio je da stignem na odredište inkognito! A sad… hapšenje u stranoj zemlji! Oh, Isuse!

107

Ubiću tog doktora Edelsona što mi je dao te tablete! On zna da uzimam kvaludes” – očajnički sam tragao za nekim na koga bih mogao da prebacim krivicu – ”a on mi je, uprkos tome, prepisao tablete za spavanje! Isuse, prepisao bi mi i heroin za nekakvu sitnicu, samo da sam mu to zatražio! Kakva noćna mora, Deni! Šta bi moglo da bude gore? Hapšenje u Švajcarskoj – glavnom gradu sveta za pranje novca! A mi čak nismo uspeli još ni da operemo novac, a već smo zapali u nevolje!” Počeo sam da odmahujem glavom shvativši svu težinu situacije. ”To je loše znamenje, Deni. ”Odveži me,” rekao sam mu. ”Neću ustati.” Najednom mi je pala na pamet sjajna ideja: ”Možda bi trebalo da odem do Franke da joj se izvinim, da izgladim situaciju s njom? Koliko gotovog novca imaš kod sebe?” Deni je počeo da me oddvezuje. Imam dvadeset hiljada, ali mislim da ne bi trebalo da odeš da porazgovaraš s njom. To će samo još pogoršati stvari. Prilično sam siguran da si joj rukama dodirnuo donji veš. Hajde, da ti pomirišim prste!” ”Umukni, Poruš! Prestani da zbijaš Šale i nastavi da me odvezuješ.” Deni se nasmejao. ”U svakom slučaju, daj mi preostale tablete kvaludesa. Dopusti da ti ih ja prenesem preko carine.” Klimnuo sam glavom i pomolio se u sebi da švajcarske vlasti neće želeti loš publicitet kako zbog diskrecije ne bi okaljali svoju reputaciju. Poput psa koji se čvrsto drži kosti tako sam i ja, dok smo se polako spuštali na aerodrom u Ženevi, neprestano u sebi ponavljao istu misao nadajući se najboljem ishodu. Sa šeširom u rukama i zadnjicom na čeličnoj stolici, obratio sam se trojici carinika koji su sedeli preko puta mene: ”Kažem va, ne sećam se ničega. Ja se izuzetno uznemirim kad putujem avionom, i zato sam uzeo sve te tablete.” Pokazao sam na dve bočice koje su stajale na metalnom stolu između nas. Na sreću, na nalepnicama obe bočice je pisalo moje ime; s obzirom na trenutne okolnosti u kojima sam se nalazio, to je bilo veoma važno. Što se tiče mojih kvaludesa, u ovom trenutku oni su bili na sigurnom mestu, u Denijevom silaznom debelu crevu, koji su, po mojim pretpostavkama, do sada bezbedno prošli carinu. Tri švajcarska carinika su se udaljila brbljajući nekakvim francuskim dijalektom. Zvučali su tako kao da su im usta puna pokvarenog švajcarskog sira. To je stvarno bilo neverovatno – iako su pričali gotovo normalno brzim tempom, oni su nekako uspeli da zadrže usne poput malih doboša, dok su im vilice čvrsto stajale na istom mestu. Počeo sam da razgledam prostoriju. Da li sam ja to u zatvoru? Nije bilo šanse pronaći odgovor kad su Švajcarci u pitanju. Njihova lica su bezizražajna,

108

poput bezobzirnih automata koji svoje živote žive u skladu s neverovatnom preciznošću švajcarskih časovnika, dok je čitava prostorija odisala atmosferom koja je poručivala: ”Upravo ste ušli u prokletu Zonu sumraka!” Tu nije bilo prozora… nije bilo slika… ni satova… ni telefona… ni olovaka… ni papira… ni lampi… ni kompjutera. U prostoriji su se nalazile samo četiri metalne stolice, sto od istog materijala, i uvenuli geranijum, koji je polako umirao. Isuse! Da li bi trebalo da zahtevam da razgovaram sa predstavnici američke ambasade? Ne – budalo! Ja sam verovatno bio na nekakvoj prismotri. Morao sam da ostanem anoniman. To je bio cilj – inkognito. Pogledao sam u tri carinika. Oni su i dalje brbljali na francuskom jeziku. Jedan je držao kutiju Restorila, drugi je držao moj pasoš, a treći se češkao po svojoj slaboj švajcarskoj bradi, kao da je odlučivao o mojoj sudbini – ili je možda samo imao svrab? Konačno, Švajcarac koji se češao po bradi obrati mi se: ”Da li biste hteli još jednom da nam ponovite vašu priču.” Da li biste? Kakve su to sve gluposti u stilu da li biste? Zašto su ovi glupi Žabari toliko insistirali na toj bizarnoj formi izražavanja – na formi konjunktiva? Sve se zasnivalo na željama, i sve je bilo u stilu da li biste i trebalo bi i mogli biste i možda. Zašto jednostavno nisu lepo od mene zahtevali da im ponovim priču? Međutim, ne! Oni su samo poželeli da im ja ponovim priču. Duboko sam uzdahnuo – ali, pre nego što sam počeo da pričam, otvorila su se vrata i u prostoriju uđe i četvrti carinik. Ovaj Žabar je, kako sam zapazio, na ramenima imao epolete sa štraftama koje su označavale da je kapetan. Za manje od tri minuta prva tri carinika su napustila sobu, istih praznih izraza lica s kojima su i ušli. Sada sam bio sam s kapetanom. Uputio mi je blag Žabarski osmeh, a potom izvadio paklu švajcarskih cigareta. Upalio je jednu i polako i mirno počeo da izbacuje krugove od dima. Potom je izveo neverovatan trik sa dimom – dopuštajući da lebdeći kolut dima izađe iz njegovih usta, a potom ga usisao nosem u dva mala koluta. Au! Bio sam impresioniran čak i ovoj mojoj trenutnoj situaciji. Mislim, nisam nikada video da je to uradio moj otac, a on je napisao knjigu o trikovima s dimom! Sigurno ću ga upitati za to, ako iz ove prostorije ikada izađem živ. Najzad, nakon još nekoliko ispuštenih krugova dima i nekoliko nasalnih ušmrkavanja, kapetan je rekao: ”Pa dobro, gospodine Belfort, izvinjavam vam se zbog bilo kakvih neprijatnosti koje ste preživeli zbog ovog nesrećnog nesporazuma. Stjuardesa se složila s tim da ne podnese krivičnu prijavu protiv vas.

109

Zato ste slobodni, možete da idete. Vaši prijateji će vas čekati napolju, ako želite da krenete za mnom.” Uh! Da li je moglo sve ispasti jednostavnije? Da nisu švajcarski bankari platili za moju kauciju? Uzimao sam i to u obzir! Vuk iz Volstrita – otporan na metke, još jednom! Sada sam već razmišljao daleko opuštenije, bez panike, tako da su se moje msli ponovo vratile na Franku. Nasmejao sam se ka mom novom prijatelju iz Švajcarske i rekao: ”Kad već pričate o željama i tim stvarima, ja bih zaista želeo da mi pomognete da stupim u kontakt sa tom stjuardesom iz aviona.” Napravio sam pauzu i uputio mu osmeh Vuka u jagnjećoj koži. Kapetanovo lice je počelo da poprima izgled strogosti. Oh, gluposti! Podigao sam ruke, dlanova okrenutih ka njegovom licu, i rekao: ”Naravno, samo zato da bih se formalno izvinio toj mladoj plavuši – mislim, mladoj dami – i možda da joj dam finansijsko obeštećenje, ako znate na šta mislim.” Jedva sam odoleo potrebi da uz te reči ne namignem. Žabar je nagnuo glavu u jednu stranu i fiksirao me pogledom kojim kao da je hteo da kaže: ”Ti si jedno ludo kopile!” Pa ipak, sve što je rekao bilo je: ”Mi bismo želeli da ne kontaktirate stjuardesu dok ste u Švajcarskoj. Očigledno, ona je … kako biste vi to rekli na engleskom… ona je…” ”Pod velikim stresom?” ponudio sam opciju. ”Ah, da – pod velikim stresom. To je reč koju bismo upotrebili. Mi bismo želeli da je ne kontaktirate, i to ni pod kojim okolnostima. Nimalo ne sumnjam u to da ćete naći mnogo poželjnih žena u vajcarskoj, ako vam je to cilj. Očigledno, vi imate prijatelje na pravim mestima.” I uz te reči, Kapetan Želja lično me je ispratio i sproveo kroz carinu, a da mi pritom u pasoš nije upisao ništa, osim što je lupio pečat. Za razliku od leta avionom, moja vožnja limuzinom je bila tiha i jednolična. Veoma prikladno. Na kraju, malo mira mi je dobro došlo nakon ovog jutarnjeg haosa. Moje odredište je bio čuveni hotel – takozvani Hotel le Ričmond, navodno jedan od najboljih hotela u celoj Švajcarskoj. U stvari, prema mišljenju mojih prijatelja bankara iz Švajcarske, le Ričmond je bio vrhunski elegantna i prefinjena ustanova. Međutim, po mom dolasku, shvatio sam da su reči elegantna i prefinjena bili samo drugi švajcarski nazivi za depresivno i sumorno. Čim sam ušao u foaje, zapazio sam da je mesto opremljeno antiknim Žabarskim nameštajem, Luj XIV, kako me je vratar ponosno informisao, koji je proistekao sredinom 1700-te

110

godine. Međutim, za moje pronicljive oči, kralj Luj je trebalo da pošalje na giljotinu svog unutrašnjeg dizajnera. Na pohabanim tepisima nalazili se štampani cvetovi, neka vrsta vrtložnog šablona kakav bi mogao da naslika i slep majmun, samo da je na to bio inspirisan. Šema boja mi je takođe bila nepoznata – kombinacija žute boje poput pseće mokraće i ružičaste boje nalik na povraćeni sadržaj hrane. Siguran sam da su za te gluposti nadležni Žabari platili čitavo bogatstvo, koje su meni, novopečenom jevrejskom bogatašu poput mene, bile upravo to: koještarije! Ja sam želeo savremene, svetle i živahne stvari! U svakom slučaju, unutrašnjim uređenjem na mene uopšte nisu ostavili utisak. Ja sam imao dužnost prema mojim švajcarskim bankarima, na kraju, pa sam smatrao da mogu barem da se pretvaram kako cenim njihov izbor smeštaja. A za 16,000 franaka za noć, ili 4,000 dolara, koliko bi to moglo da bude loše? Direktor hotela, visok i vitak Žabar, upisao me je u knjigu gostiju i ponosno mi pokazao spisak slavnih ličnosti koji su takođe gosti hotela, što je obuhvatalo nikog drugog do Majkla Džeksona. Neverovatno! Pomislih. E sad savim sigurno mrzim ovo mesto. Nakon nekoliko minuta, zatekao sam se u predsedničkom apartmanu – budući da me je direktor poveo u grandiozni obilazak. On je bio dovoljno ljubazan i prijatan čovek, posebno kad sam mu, kao prvu dozu koja mu je sledovala od strane Vuka iz Volstrita, dao napojnicu od 2,000 franaka, i to u znak zahvalnosti što me je upisao u knjigu gostiju, a da pri tome nije kontaktirao Interpol. Kada je otišao, uverio me je da me od najkvalitetnijih švajcarskih prostituki deli samo telefonski poziv. Prišao sam izlazu na terasu i otvorio par francuskih vrata koji su gledali na jezero Ženevu. Posmatrao sam gejzir nemo i sa strahopoštovanjem. Mora biti da se iznad vode uvis izdizao barem tri… četiri… ne, pet stotina stopa u vazduh! Šta li ih je motivisalo da izgrade takvu stvar? Mislim, to je zaista bilo lepo, ali zašto bi imali najviši svetski gejzir u Švajcarskoj? Tog trenutka je zazvonio telefon. Čudno je zvonio: tri puta kratko, potom tišina, tri puta kratko, potom ponovo tišina. Prokleti Žabari! Čak su im i telefoni dosadni! Bože, kako mi je nedostajala Amerika! Čizburgeri s kečapom! Ledene pahuljice! Pile pečeno na roštilju! Prosto sam se pribojavao da pogledam uslužni meni. Zašto je ostatak sveta toliko nazadan, u poređenju s Amerikom? I zašto nas zovu ružni Amerikanci? Sada sam već stigao do telefona – Isuse! Kakve li tužne naprave! Mora biti da je to prototip neke vrste. Bio je beo i izgledao je tako kao da je pripadao kući Freda i Vilme Kremenko!

111

Pružio sam ruku i podigao drevni telefon. ”Šta se dešava, Den?” ”Dan?” odsečnim i optužujćim tonom je rekla Vojvotkinja. ”Oh, Nad! Zdravo, draga! Kako si mi ti, ljubavi? Pomislio sam da je Deni.” ”Ne, to je tvoja druga žena. Kako je protekao let?” Oh, Isuse! Da nije možda već saznala? Ma nije moguće! Ili je možda ipak nekako uspela da sazna? Vojvotkinja je imala šeto čulo za tu vrstu stvari. Pa ipak, ovo je bilo prebrzo, čak i za nju! Ili, da možda nije objavljen neki članak? Ma ne – nije proteklo dovoljno vremena između moje epizode pipanja i sledećeg izdanja Njujork posta. Kakvo olakšanje – ali samo u hiljaditom delu sekunde! Potom, užasno mračna misao: Vesti na kablovskoj televiziji! SNN! Imao sam prilike da idim takve stvari za vreme rata u Zalivu. Ona hulja Ted Tarner imao je neki ludo razrađen sistem na osnovu kojeg je mogao da da izveštaj u trenutku samog zbivanja, uživo! Možda se stjuardesa pojavila u emisiji! ”Halo!” prasnula je plava državna tužiteljka. ”Zar nećeš da mi odgovoriš?” ”Oh – putovanje je bilo veoma jednolično. Baš kako bi i trebalo. Znaš na šta mislim?” Duga pauza. Isuse! Vojvotkinja me je testirala, čekajući me da se prelomim pod teretom njenog ćutanja! Ona je imala zaobilazan pristup, moja žena! Možda bi trebalo da počnem da lažem i da prebacim krivicu na Denija, tako da sve unapred osmislim. Međutim, ona je potom rekla: ”Oh, to je lepo, dragi. Kakva je bila posluga u prvoj klasi? Da li si sreo neku slatku stjuardesu u tom avionu? Ma hajde, reci mi? Neću biti ljubomorna.” Nasmejala se. Neverovatno! Da li sam ja to oženio neverovatnu Kreskin? ”Ma ne, ne,” odgovorio sam, ”nisu bile ništa posebno. Mislim, Nemice su bile. Jedna od njih je bila dovoljno krupna da me ispraši po turu. U svakom slučaju, gotovo sve vreme sam prespavao. Čak sam preskočio obrok.” Izgleda da je to rastužilo Vojvotkinju. ”Ohhh, pa to je prava šteta, dragi. Mora biti da si strašno ogladneo! Kako si prošao kroz carinu – da li je bilo nekih problema?” Isuse! Morao sam odmah da završim ovaj razgovor! ”Uglavnom je sve proteklo bez problema. Nekoliko pitanja – uobičajena procedura. U svakom slučaju, Čak mi nisu lupili ni pečat u pasošu.” Potom, strateška promena teme: ”Pa ipak, što je najvažnije, kako je mala Čeni?” ”Oh, ona je u redu. Samo me dadilja prosto izluđuje! Ne silazi s tog prokletog telefona. Mislim da najverovatnije zove Jamajku. Bilo kako bilo, pronašla sam dva marinska biologa koji će doći da rade kod nas puno radno

112

vreme. Rekli su da mogu da očiste jezero od algi polažući neku vrstu bakterije na njegovo dno. Šta ti misliš?” ”Koliko to košta?” upitao sam, bezbrižno očekujući odgovor. ”Devedeset hiljada godišnje – za oboje. Oni su muž i žena koji rade u timu. Izgleda da su prijatni i fini ljudi.” ”U redu, to zvuči razumno i prihvatljivo. Gde sih pronašla –“ Tog trenutka, neko je pokucao na vrata. ”Sačekaj sekund, draga. Mora biti da je posluga hotela. Odmah se vraćam.” Spustio sam slušalicu na krevet, otišao do vrata i otvorio ih – šta je ovo, do đavola! Pogledao sam uvis…. i još više… i au! Tamnoputa žena visoka sto osamdeset centimetara, na mojim vratima! Etiopljanka, rekao bih po njenom izgledu. Um mi je prosto poludeo. Kakvu je samo divnu, glatku mladu kožu imala! Kakav topao, sladostrastan osmeh! I kakve noge! Bile su duge čitavu milju! Da li sam ja to bio tako niskog rasta! Pa dobro – nije ni bitno. Ona je bila neverovatne lepote. A desilo se i da je nosila veoma kratku haljinu, samo koliko joj je prekrila slabine. ”Mogu li da vam pomognem?” upitao sam je ispitivačkim pogledom. ”Zdravo”, bilo je sve što je rekla. Moje sumnje su bile potvrđene. Bila je tamnoputa prostitutka direktno iz Etiopije, koja je umela samo da kaže zdravo i doviđenja! Moj omiljen tip! Uveo sam je u sobu i doveo do kreveta. Ona je sela. Ja sam seo odmah do nje. Polako sam se naslonio nazad, stavio desni lakat na krevet i naslonio obraz na dlan – OH, DO \AVOLA! MOJA ŽENA! VOJVOTKINJA! SRANJE! Brzo sam naslonio kažiprst na usne i molio se da ova žena razume internacionalni jezik znakova poznat svim prostitutkama, znak koji je u ovom slučaju značio: ”Ćuti, prostitutko! Moja žena je upravo na vezi, i ako čuje ženski glas u sobi, totalno sam nadrljao a ti nećeš dobiti napojnicu!” Na sreću, klimnula je glavom. Nakon toga, podigao sam slušalicu i objasnio Vojvotkinji da nema gore stari na svetu od hladnih Benediktanskih jaja. Ona je bila puna saosećanja i rekla mi da me voli bezuslovno. Držao sam se te reči jer je za mene bila od posebne važnosti. Potom sam joj rekao da i ja nju volim, da mi nedostaje i da ne mogu da živim bez nje, što je bilo tačno. I za tili čas, obuzela me je strašna tuga. Kako sam mogao da osećam sve te stvari prema svojoj ženi i ipak raditi stvari koje sam radio? Šta to sa mnom nije bilo u redu? To uopšte nije bilo normalno ponašanje ni za jednog muškarca. Čak ni za moćne muškarce – ne, posebno za moćne muškarce! Jedna stvar je imato

113

povremene avanture izvan braka; to se može i očekivati. Međutim, to je bio čitav niz, i ja… pa dobro, odlučio sam da ne dovršim ovu misao. Duboko sam uzdanuo i pokušao da odagnam sve negativne misli iz glave, ali je to bilo teško. Ja sam voleo moju ženu. Ona je bila dobra žena, uprkos tome što mi je rasturila prvi brak. Međutim, i ja sam bio taj koji je za to snosio krivicu. Imao sam osećaj kao da me neka sila tera da radim neke stvari, ne zato što sam ja to želeo, već zato što se od mene to očekivalo. Izgledalo je kao da je moj život pozornica, i da je Vuk iz Volstrita glumio ulogu na dobrobit nekakve imaginarne publike, koja je prosuđivala svaki moj potez i vezivala se za svaku moju reč. Bio je to okrutan uvid u samu disfunkciju moje ličnosti. Mislim, da li je meni zaista bilo stalo do Franke? Ona nije mogla ni da se meri sa mojom ženom. I taj njen francuski akcenat – bruklinski akcenat sam lako podnosio svakog dana! Pa ipak, kad sam izašao iz one prostorije, i dalje sma pitao carinika za njen broj telefona. Zašto? Zato što sam mislio da je to postupak koji se očekuje od Vuka iz Volstrita. Kako je to samo bizarno bilo. I kako tužno. Pogledao sam u ženu koja je sedela odmah do mene. Da li je imala neku bolest? Ne, izgledala je prilično zdravo. Previše zdravo da bi mogla da prenese virus side, zar ne? A onda opet, ona je bila iz Afrike… Ne, nema Šanse! Sida je zastarela bolest: Mogao si da je zaradiš samo ako penetriraš u neku rupu u kojoj mu nije mesto. Osim toga, ja nikada nijednu bolest nisam potkačio, pa zašto bi ovaj put bilo drugačije? Ona mi se nasmešila, ja sam joj uzvratio. Sedela je na ivici kreveta, sa rukama na kukovima. Kako izazivački! Kako nevervatno seksi! Haljina joj je bila gotovo iznad bokova. Onda, ovo će biti poslednji put! Odustati od ove pakleno privlačne, čokoladne, visoke lepotice bila bi parodija pravde – ništa manje! Sa tom mišlju, odbacio sam sve negativne misli iz glave i odlučio da ću upravo tog momenta, na tom mestu, čim joj budem ugledao leđa, baciti preostalu količinu kvaludesa u toalet i početi da živim novim životom. I upravo sam to uradio, baš tim redom. Dvanaesto poglavlje Mračno predskazanje Nekoliko sati kasnije, u 12:30 popodne, po švajcarsko Žabarskom vremenu, Deni je sedeo preko puta mene na zadnjem sedištu plave Rols-Rojs limuzine koja je bila šira od ribarskog broda sa povlačnom mrežom i duža od mrtvačkih kola, što

114

me je ispunilo jezivim osećajem da idem na sopstveni pogreb. To je bilo prvo mračno predskazanje tog dana. Bili smo na putu ka banci Junion Bankar Privi gde je trebalo da se po prvi put sastanemo s našim potencijalnim švajcarskim bankarima. Zurio sam kroz prozor pored zadnjeg sedišta – posmatrajući gejzir koji se visoko uzdizao, i dalje pun divljenja i strahopštovanja prema jednom tako lepom prizoru – kad je Deni veoma tužno rekao: ”I dalje ne shvatam zašto sam morao da bacim moje kvaludese u toalet. Mislim, stvarno DžB! Morao sam da ih gurnem u zadnjicu pre par sati! To je prilično nepošteno, zar ne misliš i ti tako?” Pogledao sam u Denija i nasmešio mu se. Njegova primedba je zaista bila na mestu. U prošlosti, ja sam takođe bio prinuđen da sklonim drogu u zadnjicu – kad bih bio na proputovanju kroz ovu ili neku drugu zemlju – i to nije bilo ni najmane smešno. jednom prilikom sam čuo da je lakše zapakovati tablete u epruvetu i potom je premazati sa dosta vazelina. Pa ipak, već sama pomisao ulaganja takvog napora u krijumčarenje pilula odvratila me je od strategije s vazelinom. Na kraju krajeva, samo pravom zavisniku od tableta ili droge mogao bi da padne na pamet takav poduhvat. U svakom slučaju, ja sam Denija isto tako cenio zbog toga što se brinuo za mene, zato što je uvek bio tu da zaštiti zlatnu koku. Mada je pravo pitanje bilo samo koliko dugo će nastaviti da štiti koku ako ona ikada bude prestala da leže zlatna jaja? To je bilo dobro pitanje, ali se na njemu nije vredelo zadržavati. Ja sam se sada nalazio na vrhuncu i pare su pljuštale više i brže nego ikada. Rekao sam: ”Da, to je stvarno nepravda; to neću poricati. Međutim, nemoj da pomisliš da ne cenim tvoj gest – posebno što si ih tamo nabio bez podmazivanja – ali vreme za kvaludese je isteklo. Sada mi je potrebno da budeš u vrhunskoj formi za tvoju igru, barem u narednih par dana, a ja isto tako moram savršeno da odigram svoju ulogu. U redu?” Deni se zavalio na naslon sedišta, bezbrižno prekrstio noge i rekao: ”Ma da, u redu je što se toga tiče. Mogao sam malo da napravim pauzu. Meni se samo ne dopada da zabijam stvari u zadnjicu.” ”Moramo isto tako malo da zastanemo i sa prostitutkama, Den Ionako su se stvari već dosta pogoršale.” Počeo sam da odmahujem glavom kako bi mu naglasio šta tačno pod tim podrazumevam: ”Mislim, poslednja devojka je bila prilično žestoka. Trebalo je samo da je vidiš. Mislim da je bila visoka oko sto osamdeset centimetara, možda i viša! Osećao sam se kao novoređenče koje sisa majčine grudi – grudi koje su, u stvari, bile tako privlačne.” Pomerio sam se jer mi je bilo neudobno, morao sam da odstranim osećaj pritiska u levoj nozi. ”Šta misliš,

115

zar crnkinje i tamnopute devojke nemaju nekako drugačiji ukus od onih belih? Posebno njihove ribe, koje imaju ukus kao… hmmm… šećerna trska sa Jamajke! Da, one su veoma slatke, ribe crnih devojaka! One su kao… pa dobro, uostalom, nije ni važno. Slušaj, Den – ja ne mogu da ti govorim gde ćeš da zabadaš svoj penis, to je tvoja lična stvar, ali ja, ja lično, barem za neko vreme sam završio sa prostitutkama. Ozbiljno.” Deni je slegnuo ramenima. ”Da moja žena izgleda kao tvoja, i ja bih malo usporio s tim. Međutim, Nensi je stvarno prokleta noćna mora! Ta žena jednostavno isisava život iz mene! Znaš na šta mislim!” Odoleo sam potrebi da izložim genealogiju i nasmejao se sa puno saosećanja. ”Možda bi trebalo da se razvedeš. Pa to svi rade, tako da to neće biti neki poseban događaj.” Slegnuo sam ramenima. ”U svakom slučaju, ne želim time da obezvredim tvoje lične probleme sa ženom, ali mi sada moramo da razgovaramo o poslu. U banci ćemo biti za par minuta, a postoji par stvari o kojima s tobom moram da porazgovaram pre nego što tamo stignemo. Prvo, znaš da bi trebalo da pustiš mene da ja budem onaj koji priča, u redu?” On je klimuo glavom. ”Šta ti misliš, da sam ja prokleti Blokhed?” Nasmeja sam se. ”Ne, tvoja glava nije dovoljno četvrtasta, i, pored toga, u njoj ima mozga. Pa ipak, slušaj – ozbiljno ti kažem – veoma je važno da sediš u pozadini i da posmatraš. Pokušaj da odgonetneš način na koji ovi Žabari razmišljaju. Ja ne mogu ništa da proniknem iz njihovog govora tela. Počinjem, u stvari, da mislim da ga uopšte ni nemaju. U svakom slučaju, kako god protekne ovo jutro, ma kako sjajno cela stvar izgledala, mi ćemo sa ovog sastanka izaći sa stavom da nismo zainteresovani. I to obavezno, Deni. Mi ćemo reći da se to ne uklapa sa načinom na koji poslujemo u Sjedinjenim Državama, zbog čega smo odlučili da to nije za nas. Izložiću nekakvo logično, razumno objašnjenje nakon što mi budu ispričali nešto više detalja o pravnim stvarima, u redu?” ”Nema problema,” odgovorio je on, ”ali, zašto?” ”Zbog Kamisnkog,” rekao sam. ”On će biti tu na prvom sastanku, a toj hulji sa umetnutom kosom verujem toliko da bih mogao da ga tresnem. Reći ću ti – imam veoma negativna očekivanja u pogledu cele ove stvari u Švajcarskoj. Dobio sam veoma loše predznake iz nekog razloga. Međutim, ako već odlučimo da uradimo to, nema šanse da Kaminski za njih ikada sazna. To bi uništilo celokupan cilj. Možda ćemo koristiti drugačiju banku ako odlučimo da krenemo napred, ili možemo da idemo preko ove. Siguran sam da nisu lojalni Kaminskom.” ”U svakom slučaju, najvažnije je da niko u Sjedinjenim Državama ne sazna za ovo. Deni, ma kako bio pijan, ili koliko kvaludesa uzmeš ili koliko kokaina

116

ušmrkaš. Ovo nikada ne sme da procuri. Ne smeš ni reč da kažeš ni Madenu, ni tvom ocu, a posebno ne tvojoj ženi – u redu?” Deni je klimnuo glavom. ”Omerta, drugar. Do samog kraja.” Nasmejao sam se i klimuo, a potom pogledao kroz prozor bez ijedne reči. To je Deniju bio signal da više ne želim da razgovaram, i on je to, budući da je bio takav kakav je bio, odmah shvatio poruku. Ostatak vožnje limuzinom sam proveo posmatrajući kroz prozor besprekorno čiste ulice Ženeve – diveći se tome kako na trotoarima nije bilo nimalo đubreta niti grafita na zidu. Ubrzo je moj um počeo da luta, pa sam tako počeo da se pitam zbog čega ja, za ime Božje, sve ovo radim. To je izgledalo pogrešno, rizično i nepromišljeno. Jedan od mojih prvih mentora, Al Abrams, upozorio me je da se držim podalje od bankarskih poslova u inostranstvu. Rekao mi je da je to pravi recept za nevolje i probleme, signal za upozorenje. Rekao mi je da čovek nikada ne može da veruje Švajcarcima – da će vas izneveriti i izdati pod prvim ozbiljnim pritiskom američke vlade. Objasnio mi je da sve švajcarske banke imaju ogranke u Sjedinjenim Državama, što ih čini ranjivim na državne pritiske. Sve Alove reči su bile na mestu. Uostalom, Al je bio najoprezniji čovek kojeg sam ikada upoznao. On je u kancelariji u stvari čuvao izuzetno stara pekala i olovke, koje su datirale od pre deset ili petnaest godina, tako da bi, u slučaju da je dokumnt trebalo da vrati u pređašnje stanje, starost mastila izdržala proveru hromatografije FBI. Pričajte mi o vašim opreznim kriminalcima! Prvih dana, kada sam načinio svoje prve korake, Al i ja bismo se sastali na doručku u restoranu Sevilja Diner, na putu udaljenom milju ili nešto više od tadašnjeg Stratonovog sedišta u Markus Aveniji 2001, što je nedaleko od njegove današnje lokacije. Ponudio bi me šoljicom kafe i Lincer tortom, zajedno sa istorijskom analizom državnih zakona o hartijama od vrednosti. Objasnio bi zašto su stvari takve kakve jesu; kakve su greške ljudi činili u prošlosti; i kako je većina aktuelnih zakona o hartijama od vrednosti napisana kao posledica proteklih kriminalnih radnji. Sve podatke sam prosto upijao. Ništa nisam beležio. Na kraju krajeva, zapisivanje je bilo zabranjeno. A posao sa Alom se striktno obavljao na prijateljskoj bazi. Njegova reč je bila njegova obveznica. I nikada je nije prekršio. Da, papire smo razmenjivali, ako je to bilo zaista neophodno, ali samo one koji su bili pažljivo proizvedeni od strane Ala sa još paljivije odabranim penkalama. I, naravno, svaki dokument je bio čvrsto podržan napomenom o mogućnosti poricanja. Al me je naučio mnogim stvarima, od kojih je najvažnija bila lekcija da svaku transakciju – svaku hartiju od vrednosti i svaki elektronski transfer, bilo od strane banke ili brokerske firme – stavim na papir. I ako vas taj pisani trag ne oslobađa

117

krivice – ili, ako ne to, onda barem podrži neko alternativno objašnjenje koje vam daje mogućnost poricanja – onda ćete se pre ili kasnije naći na udaru državnog zakona i završiti na sudu. I tako sam uvek bio na oprezu. Od prvih dana Straton Oakmonta, svaku trgovinu koju bih obavio, svaki elektronski transfer novca koji je Dženet izvršila u moje ime, i svaka sumnjiva finansijska pogodba korporacije u kojoj sam učestvovao, bila je pokrivena – ili je imala podlogu, rečeno u duhu terminologije Volstrita – raznim dokumentima i pečatima sa oznakom datuma, pa čak i pismenim svedočanstvima, koji su zajedno proizvodili alternativno objašnjenje koje je ublažavalo moju krivičnu odgovornost. Na taj način nije bilo šanse pucati u glavu Vuka iz Volstrita; niti je bilo moguće da se bilo kome nađem na nišanu. Al Abrams me je zaista svemu dobro naučio. Međutim, sada je Al bio u zatvoru ili je čekao optužbu za, od svih mogućih stvari ni manje ni više, nego za pranje novca. Ma koliko da je oprezan bio, nije znao jedan zakon, naime, da je gotov novac sa bankovnog računa trebalo da podiže više puta, i to svaki put sumu nešto malo manju od 10,000 dolara, kao sredstvu da izbegne popunjavanje obrazaca za Federalnu poresku administraciju. To je bio zakon osmišljen zato istakne dilere drogom i mafijaše, ali se takođe odnosio na sve građane Sjedinjenih Država. Druga stvar kojoj me je naučio Al je da kad god me telefonom pozovu poslovni saradnici – sadašnji ili bivši – i pokušaju da me navedu na razgovor o prošlim poslovnim poduhvatima – postoji devedeset odsto verovatnoće da sarađuju. Uključujući i njega. Tako, i kad me je Al pozvao telefonom, i kad sam čuo kako škripavim glasm izgovara one kobne reči: ”Da li se sećaš vremena…” istog momenta sam znao da je u nevolji. Ubrzo nakon toga je usleio telefonski poziv jednog od Alovih advokata, koji me je informisao da je Al optužen i da ću u značajnoj meri doprineti ako mu isplatim sve privatne investicije koje smo zajedno preduzeli. Njegova imovina je bila zamrznuta i nedostajalo mu je gotovog novca. Ne oklevajući ni časa, ja sam mu isplatio njegov deo, pet puta po aktuelnoj tržišnoj ceni, upuutivši mu milione u gotovom novcu. A onda sam se pomolio. Molio sam se da me Al ne izda. Molio sam se za to da Al izdrži sva ispitivanja. Molio sam se i za to da će, uprkos činjenici da sarađuje, izdati sve ostale samo mene neće. Međutim, kad sam se raspitao kod jednog od pravobranilaca, on mi je rekao da ne postoji takva stvar kao što je delimična saradnja; ili sarađuješ protiv svih ili uopšte ne sarađuješ. Srce mi je sišlo u pete. Šta ću da uradim ako Al bude sarađivao protiv mene? Veći deo novca koji je povukao iz banke otišao je kod mene. Jednom prilikom mi je rekao da ima neke insajdere u delu grada gde su zlatare, za koje je zarađivao novac posredstvom

118

novih izdanja i da su mu zauzvrat dali ogromne svote gotovog novca. Nikada nisam uzeo u obzir da je taj novac podizao u banci. On je bio isuviše pametan za to, zar ne? On je bio najoprezniji čovek na planeti. Jedna greška – i sve je krenulo nizbrdo. Da li ću i ja deliti istu sudbinu? Da li će Švajcarska biti moj jedini nepromišljen potez? Pet godina sam bio neverovatno pažljiv i oprezan nijednim gestom ne skrećući pažnju FBI. Nikada nisam razgovarao o prošlosti; kuća i kancelarija su vrvele od prislušnih uređaja, takozvanih buba; svaku transakciju sam dokumentovao, otvorivši na taj način mogućnost poricanja. I nikada nisam uzeo manje svote novca iz banke. U stvari, podigao sam preko 10 miliona dolara gotovog novca sa računa iz različitih banaka, u delovima po četvrt miliona ili više, iz jednog jedinog razloga da imam pokriće u smislu zakonske odredbe o mogućnosti poricanja, ako budem uhvaćen da velikom količinom gotovog novca. U stvari, da me je FBI ikada ispitao, ja sam jednostavno mogao da kažem: ”Idite, proverite u mojoj banci i videćete da je gotovinski iznos koji sam podigao legalan.” Dakle, tako je – bio sam oprezan. Međutim, bio je i moj prijatelj Al, moj prvi mentor, čovek kojem toliko dugujem. Pa ako su ulovili njega… u redu, definitivno su postojali izgledi da se okolnosti okrenu protiv mene. I to će mi biti drugo mračno predskazanje tog dana. Pa ipak, u ovom trenutku nije bilo šanse da znam da to neće biti i poslednje. Trinaesto poglavlje Pranje novca 101 Sedište privatne banke Junion Bankar Privi bilo je u poslovnoj zgradi sa fasadom od sjajnog crnog stakla koja se uzdizala deset spratova iznad gusto naseljenog, strogog centra Ženeve. Nalazila se u rue du Rhone, što u prevodu, kako pretpostavljam, znači ulica Ron. To je tržni centar poznat po izuzetno visokim cenama u samom srcu Ženeve, nedaleko od mog omiljenog gejzira. Za razliku od američke banke, gde biste prošli kroz ulaz gde biste iza neprobojnog stakla zatekli nasmejanog blagajnika, unutar ovog posebnog foajea nalazila se samo jedna mlada dama, koju je okružavalo četrdeset tona sivog italijanskog mermera. Sedela je za masivnim pultom od mahagonija, dovoljno velikim da bi na njega mogao sleteti moj helikopter. Obučena u svetlo siv kostim i pantalone, belu bluzu sa uzdignutim okovratnikom, nije imala nikakav izraz lica. Kosa joj je bila plava i uvijena u čvrstu, zategnutu punđu, dok joj je ten bio savršen, bez ijedne bore ili mrlje. Pomislih, još jedan švajcarski robot.

119

Dok smo Deni i ja prilazili stolu, pogledala nas je sumnjičavo. Ona je sve znala, zar ne? Naravno da jeste. Sve nam je pisalo na licima. Mladi američki kriminalci u potrazi za tim da operu svoju nečasno stečenu zaradu! Dileri drogom koji su zaradili novac prodajući je đacima! Duboko sam uzdahnuo i odoleo potrebi da joj objasnim da smo mi obični stari brokerski prevaranti, koji su bili zavisni samo od pilula. Za ime Božje, mi ih nismo nikome prodavali! Pa ipak, na sreću, svoje mišljenje je zadržala za sebe i nije ispoljila reakciju u skladu sa pravom prirodom našeg krivičnog dela. Sve što je rekla bilo je: ”Da li bih mogla da vam pomognem?” Mogla? Isuse! Imate li još neku želju! ”Da, imam sastanak sa Žan Žak Sorelom? Zovem se Džordan Belfort?” Zašto sam do đavola formulisao sve kao pitanje? Ovi švajcarski nikogovići su mi ušli pod kožu. Sačekao sam ženskog androida da mi odgovori, ali ona to nije učinila. Nastavila je da zuri u mene… a potom u Denija… odmeravajući nas pogledom od glave do pete. Potom, kao da bi naglasila kako sam loše izgovorio ime gospodina Sorela, odgovorila je: ”Ah – vi mislite na Misje Žan Žaka Sorela!” Kako je samo učinila da njegovo ime divno zazvuči! ”Da, gospodine Belfort, svi će vas sačekati na petom spratu.” Pokazala nam je da krenemo u pravcu lifta. Deni i ja smo se popeli i ušli u lift čija su ulazna vrata bila od mahagonija, a u kojem je stajao čovek odeven kao švajcarski maršal iz deetnaestog veka. Rekao sam Deniju tiho: ”Zapamti šta sam ti rekao. Ma kako stvari krenule, napustićemo sto saopštivši im da nismo zainteresovani. U redu?” Deni je klimnuo glavom. Izašli smo iz lifta i krenuli dugim hodnikom obloženim pločama od mahagonija, koji je prosto odisao bogatstvom. Bilo je tako tiho da sam imao osećaj kao da sam unutar kovčega, ali sam se odupro potrebi da izvučem zaključak iz te misli. Umesto toga, duboko sam udahnuo i nastavio da se krećem u pravcu visoke, vitke siluete koja se nazirala na kraju hodnika. ”Ahh, gospodine Belfort! Gospodine Poruš! Dobro jutro želim obojici!” obrati nam se Žan Žak Sorel srdačnim tonom. Rukovali smo se. Potom mi je uputio osmeh iskrivljen u jednu stranu i dodao: ”Verujem da se atmosfera vašeg boravka popravila nabolje od groznog događaja na aerodromu. Morate mi uz kafu potanko ispričati vašu avanturu sa stjuardesom!” Namignuo mi je. Kakav momak! Pomislio sam. On zasigurno nije bio tipičan švajcarski Žabar. On je definitivno bio predstavnik evropskog društvenog taloga, ali je, ipak, bio

120

tako… ljubazan da nije bilo šanse da bude pravi Švajcarac. Imao je maslinastu kožu i tamnosmeđu kosu, koju je nosio zalizanu unazad, kao pravi čovek Volstrita. Lice mu je bilo duguljasto i usko, kao i njegove crte, ali se sve lepo uklapalo. Bio je odeven u besprekornom tamno plavom odelu sa sivim štrafticama, beloj košulji s francuskim manžetnama, i sa plavom svilenom kravatom koja je izgledala skupoceno. Odeća mu je pristajala tako ljupko, na način na koji to mogu da izvedu samo evropska kopilad. Nakratko smo porazgovarali u hodniku, i tokom tog kratkog razgovora saznao sam da Žan Žak, u stvari, nije bio Švajcarac već Francuz, i da je tu radio kao spoljni saradnik kojeg je poslao ogranak banke iz Pariza. To je zvučalo logično. A onda me je impresionirao svojom izjavom da mu je neprijatno što sastanku prisustvuje i Gari Kaminski, ali da je, s obzirom da upravo on, Gari, predstavlja uvod, to neizbežno. Predložio mi je da u pregovorima odmaknemo samo donekle, a da ćemo se mi sastati kasnije, danas ili sutra. Ja sam mu na to rekao da sam već planirao da ovaj sastanak završim negativnim tonom upravo iz tog razloga. Skupio je usta i klimnuo glavom u znak odobravanja, kao da hoće da kaže: ”Nije loše!” Nisam čak ni pogledao u pravcu Denija da vidim njegovu reakciju. Znao sam da je impresioniran. Žan Žak nas je uveo u konferencijsku salu koje je ličila na muški klub za pušenje više nego na bilo šta drugo. Tu je oko dugog staklenog konferencijskog stola sedelo šest švajcarskih Žabara, od kojih je svaki bio odeven u tradicionalna poslovna odela. Svaki od njih je držao upaljenu cigaretu ili imao jednu koja je bila upaljena ispred njega u pepeljari. Od plafona do poda prostoriju je ispunjavao ogroman oblak dima. Potom sam ugledao Kaminskog. Sedeo je među Žabarima sa odvratnim umetkom kose koji je na njegovoj lobanji izgledao poput mrtve životinje. Na njegovom debelom okruglom licu bila je takva odvratna grimasa od osmeha da sam odmah poželeo da ga razbijem. Na trenutak sam poželeo da mu kažem da se udalji iz prostorije, ali sam rešio da mu to ipak ne kažem. Bolje da bude svedok na sastanku i da se lično, svojim ušima uveri da sam doneo odluku da ne poslujem u Švajcarskoj. Nakon par minuta kratkog razgovora, rekao sam: ”Posebo me interesuju vaši tajni bankarski zakoni. Čuo sam mnogo kontradiktornih stvari od advokata u Sjedinjenim Državama. Pod kojim okolnostima vi poslujete sa vladom Sjedinjenih Država?” Kaminski je odgovorio: ”To je najbolji deo poslovanja u –”

121

Prekinuo sam ga u pola reči. ”Gari, da me je interesovalo tvoje mišljenje o toj stvari ja bih te, do đavola – zaustavio sam se, shvativši da švajcarski roboti neće ceniti moj uobičajeni rečnik pun psovki. Potom sam smerno rekao: ”Svima se izvinjavam – ja bih te to upitao dok smo bili u Americi.” Žabari su se nasmejali i klimnuli glavama. Prećutna poruka je bila: ”Da, ovaj Kaminski je upravo tako velika budala kao što i izgleda.” Međutim, moj mozak je sada grozničavim tempom jurio napred. Očigledno, Kaminski bi kao pronalazač dobio honorar da sam odlučio da poslujem s bankom. Zašto bi se inače toliko trudio da umiri moja strahovanja? Prvo sam mislio da je Kaminski samo još jedan glupan kojem se dopalo da se razmeće svojim dobrim poznavanjem mračne teme. Volstrit je prosto vrveo od sličnih ljudi. Zvali su ih diletantima. Međutim, sada sam bio uveren da njegov motiv bio finansijske prirode. U slučaju da zaista otvorim račun u banci, on bi bio upozoren tako što bi kao pronalazač dobio svoj prihod. To je bio problem. Kao da mi je čitao misli, Žan Žak je rekao: ”Gospodin Kaminski uvek veoma brzo ponudi svoje mišljenje o stvarima poput ove. To smatram krajnje čudnim, budući da on vašom odlukom niti gubi niti dobija. Njemu, kao pronalazaču, već je plaćen mali honorar samo zato što vas je doveo ovde. Odabrali vi da poslujete sa Junion bankom ili ne, gospodin Kaminski uopšte neće osetiti na svom džepu.” Potvrdno sam klimnuo glavom u znak razumevanja. Bilo mi je veoma čudno što gosposdin Sorel ne govori u stilu želja. Izuzuetno je dobro vladao engleskim jezikom, idiomima i svime ostalim. Sorel je nastavio sa pričom: ”Međutim da vam dam odgovor na vaše pitanje, jedini način na koji švajcarska država posluje sa američkim bio bi navodni zločin koji se takođe tako posmatra i u Švajcarskoj. Na primer, u Švajcarskoj, ne postoji zakon koji se tiče utaje poreza. Dakle, ako bismo primili zahtev od vlade Sjedinjenih Država u pogledu te stvari, mi ne bismo sarađivali s njima.” ”Gospodin Sorel je potpuno u pravu,” rekao je potpredesdnik banke, mršav i mali Žabar sa naočarima, koga s oslovljavali imenom Pjer ili nešto slično. ”Nismo mnogo naklonjeni prema vašoj vladi. Molim vas, ne bih želeo time da vas uvredim. Pa ipak, ostaje činjenica da bismo mi sarađivali samo su slučaju da je navodni prestup u stvari krivično delo, ili, kako to već vi nazivate, teško krivično delo. Potom se oglasi drugi Pjer: ”mada je ovaj bio mlađi i ćelav kao bela bilijarska lopta. ”Ustanovili biste, uostalom, i sami da je švajcarski kazneni zakonik daleko liberalniji od onog u vašoj zemlji. Mnoga vaša krivična dela se ne smatraju krivičnim delima u Švajcarskoj.”

122

Isuse Svemoćni! Reči krivično delo bile su dovoljne da mi aktiviraju žmarce niz kičmu. U stvari, bilo je već očigledno da su postojali ogromni problemi sa mojom unapred stvorenom predstavom o tome da Švajcarsku upotrebim kao insajdera… osim ako su, naravno… pa dobro… insajderi mogli da se smatraju legalnim u Švajcarskoj? Na brzinu sam razmislio o toj mogućnosti. Ne, duboko sam sumnjao u to, ali bih morao o tome da se raspitam kad se sa Sorelom budem sastao privatno. Nasmejao sam se i rekao: ”Pa dobro, zaista me se ne tiče ta vrsta stvari, zato što uopšte nemam nameru da kršim ijedan američki zakon.” To je bila drska laž. Pa ipak, dopalo mi se kako je zvučala. Ko je obratio pažnju da je to gomila gluposti? Iz nekog neobjašnjivog razloga to je ipak doprinelo mom većem osećaju lagodnosti što se nalazim u Švajcarskoj. Nastavio sam da govorim: ”I kad to kažem, govorim i u ime Denija. Vidite, jedini razlog zbog kojeg želim da imam novac u Švajcarskoj je zaštita imetka. Pre svega, brine me što je u mojoj oblasti poslovanja prisutna velika verovatnoća pokretanja parnice – nepravedne i bez osnove, mogao bih da dodam. Međutim, u svakom slučaju, ono što bih ja želeo da znam – ili, da to kažem otvorenije, ono što mi je najvažnije – da li biste pod bilo kojim okolnostima, kad bi do njih došlo, moj novac izložili na uvid i predali nekom građaninu Sjedinjenih Država, bilo kojoj osobi na planeti koja bi podigla građansku tužbu protiv mene.” Sorel se nasmejao: ”Ne samo da to nikada ne bismo uradili,” zamišljeno je nastavio da govori, ”već ne bismo priznali bilo šta što je – kako vi kažete – građanski. Čak i kad bismo primili sudski poziv od vaše Komisije za hartije od vrednosti – koja je zvaničan državni nadzorni organ – mi ne bismo sarađivali s njima ni pod kojim okolnostima.” Potom, u vidu naknadne misli, on je dodao: ”I to čak i u onom slučaju kad bi navodni prestup bio krivično delo prema švajcarskom zakonu.” Klimnuo je glavom kako bi potvrdio suštinu svoje izjave. ”Čak ni u tom slučaju ne bismo sarađivali!” Nasmešio se zaverenički. Klimnuo sam u znak odobravanja i potom se obazreo po sobi. Svi su izgleda bili zadovoljni tokom zbivanja, svi osim mene. Nisam mogao biti odsutniji duhom. Sorelov poslednji komentar mi je uzdrmao nerve, podstaknuvši moj mozak na grozničavu aktivnost. Jednostavna činjenica se sastojala u tome da, u slučaju da švajcarska vlada odbije da sarađuje sa istražnim organima Komisije za hartije od vrednosti, onda Komisija ne bi imala drugog izbora do da uputi svoj zahtev za kriminalnu istragu preko američke kancelarije državnog tužioca. Pričajte mi šta znači biti agent prenosa ličnog vlasništva! U glavi sam počeo da vrtim moguće scenarije. Devedeset odsto svih slučajeva Komisije za hartije od vrednosti su rešene na građanskom nivou. Samo u

123

slučaju kada bi Komisija za hartije od vrednosti osetila da je u pitanju nešto veliko i nečuveno, desilo bi se da uputi slučaj službi FBI radi kriminalne istrage. Međutim, kada Komisija za hartije od vrednosti ne bi mogla da vodi svoju istragu – kada bi Švajcarci počeli da odugovlače – kako bi mogli da odrede da li je u pitanju nešto krupno ili nije? Istina, većina stvari koje sam ja radio uopšte nije bila tako strašna, zar ne? Uzdahnuo sam duboko i rekao: ”U redu, sve mi to izgleda razumno i prihvatjivo, ali se pitam kako bi američki državni organi uopšte znali gde da traže – kako bi oni inače znali kojoj banci bi trebalo da pošalju sudski poziv. Nijedan od računa ne nosi ime; oni su zavedeni samo pod brojevima. Dakle, osim ako neko ne otkuca”– odupro sam se potrebi da bacim pogled na Kaminskog –”gde držite novac, ili osim u slučaju da budete toliko nepažljivi da ostavite nekakav pisani trag, dakle, kako bi onda uopšte znali odakle da krenu? Da li moraju da pretpostave, nagađaju vaš broj računa? Mora biti da u Švajcarskoj postoji na hiljade banaka, i svaka od njih ima na stotine hljada računa. To su milioni računa, svi sa različitim brojevima. To bi bilo kao kad bi tražili iglu u plastu sena. Prosto nemoguće!” Pogledao sam Sorela pravo u njegove tamne oči. Nakon nekoliko minuta tišine, Sorel je odgovorio: ”To je drugo izvanredno pitanje. Međutim, da bih vam na njega odgovorio, zamolio bih vas da mi pružite priliku da vam dam malu lekciju iz istorije švajcarskog bankarstva.” Stvari su se kretale u dobrom pravcu. Značaj razumevanja implikacija prošlosti bilo je tačno ono što mi je Al Abrams ulio u glavu tokom svih onih ranih jutarnjih sastanaka na doručku. Klimnuo sam i rekao: ”Samo izvolite. Ja sam, u stvari, fasciniran istorijom, posebno kada se tiče situacije poput ove, u kojoj se upuštam u poslovanje na nepoznatoj teritoriji.” Sorel se nasmešio i rekao: ”Kompletna primedba o računima koji su naznačeni brojevima je donekle obmanjiva i vodi u pogrešnom pravcu. Mada je tačno da sve švajcarske banke nude klijentima ovu opciju – kao način da čuvamo njihovu privatnost – svaki račun je povezan sa imenom, koje su čuva u zapisniku u banci. S tom izjavom klonuo sam duhom. Sorel je nastavio: ”Davno, pre Drugog svetskog rata, to nije bio slučaj. Vidite, postojala je standardna praksa među švajcarskim bankama da otvore račun, a da uz njega ne bude naznačeno ime njegovog vlasnika. Sve se zasnivalo na ličnim odnosima i poverenju. Mnogi od tih računa su se vodili na ime raznih korporacija. Pa ipak, za razliku od korporacija u Sjedinjenim Državama, ove su bile korporacije čije su akcije glasile na donosioca,

124

ali koje, opet, nisu imale ime njihovog vlasnika. Drugim rečima, ko god da je bio pravi donosilac korporacijskih akcija bio bi smatran punopravnim vlasnikom. ”Međutim, onda je došao Adolf Hitler i prezira dostojni nacisti. Ovo je veoma tužno poglavlje u našoj istoriji, poglevlje kojim se ne ponosimo. Mi smo dali sve od sebe da pomognemo što većem broju jevrejskih klijenata, ali, moram da kažem, nismo im pomogli u dovoljnoj meri. Kao što možda znate, gospodine Belfort, ja sam Francuz, ali mislim da govorim u ime svih prisutnih u ovoj prostoriji kad kažem da bih voleo da smo mogli da učinimo više.” Nakon tih reči, napravio je pauzu i svečano klimnuo glavom. Svaki čovek u ovoj prostoriji, uključujući i dvorsku budalu lično, Kaminskog, Jevreja prema sopstvenom izjašnjavanju, klimnuo je glavom pun saosećanja. Pretpostavio sam da su svi znali da smo ja i Deni Jevreji, zbog čega sam morao da se upitam da li je Sorel sve ovo rekao u našu korist. Ili je stvarno mislio to što je rekao? U svakom slučaju, pre nego što je počeo da govori, ja sam išao deset koraka pre njega tako da sam znao koje je sledeća stavka njegovog izlaganja. Jednostavna činjenica je bila da su, pre nego što je Hitler uhvatio zamah u Evropi i pohapsio šest miliona Jevreja i iskorenio ih u gasnim komorama, mnogi od njih mogli da prebace svoj novac u Švajcarsku. Oni su videli natpise na zidovima ranih tridesetih godina, kad su nacisti po prvi put došli na vlast. Međutim, krijumčarenje novca izvan zemlje se ispostavilo kao daleko lakši poduhvat nego da se sami prebace preko granice. Gotovo svaka zemlje u Evropi, sa izuzetkom Danske, odbijala je da pruži sigurno utočište milionima očajnih Jevreja i da ih primi unutar svojih granica. Većina tih zemalja je sklopila tajne pogodbe s Hitlerom, dogovorivši se da mu predaju svoje Jevreje ako on na njih ne izvrši agresiju. Bili su to dgovori koje je Hitler ubrzo prekršio, kada je u jednom trenutku sve Jevreje skupio na gomilu u koncentracione logore. I kako su zemlje, jedna za drugom, potpadale pod naciste, Jevrejima je ponestajalo mesta gde bi se mogli sakriti. Kakve li ironije da je Švajcarska tako brzo prihvatala jevrejski novac, a da je ipak tako nerado prihvatala jevrejske duše. Kad su nacisti konačno pretrpeli poraz, mnoga deca koja su preživela došla su u Švajcarsku u potrazi za tajnim bankarskim računima njihovih članova porodice. Međutim, nije bilo načina na koje bi mogli da dokažu da na njih imaju pravo. Na kraju, pored bankarskih računa nisu postojala imena, samo brojevi. Ukoliko deca nisu tačno znala u kojoj banci su njihovi roditelji držali novac i sa kojim su tačno bankarom poslovali, nije bilo moguće da polažu pravo na novac. Do dana današnjeg, milijarde i milijarde dolara i dalje nisu podignute s računa.

125

Potom su mi misli odlutale na mračniju stranu. Koliko je ovih švajcarskih ništarija tačno znalo ko su deca koja su preživela, a da pritom nisu ni hteli da ih potraže? Ili što je još gore – koliko se dece obratilo na tačnu adresu švajcarske banke, odgovarajućem švajcarskom bankaru, samo da bi im ovaj slagao u lice? Bože! Kakva prokleta tragedija! Samo bi oni najuzvišeniji i najplemenitiji švajcarski bankari imali integritet da se pobrinu za to da punopravni naslednici dobiju svoju zaostavštinu. A u Cirihu – koji je bio pun Nemaca – teškom mukom biste mogli da pronađete ljubitelja Jevreja. Možda su stvari u švajcarskoj Ženevi bile nešto bolje, ali u vrlo maloj meri. Ljudska priroda je ljudska priroda. I sav jevrejski novac je bio izgubljen zauvek, usisan u sam švajcarski bankarski sistem, nezamislivo obogativši ovu malu zemlju, zemlju na čijim ulicama nema prosjaka. ”… dakle, vidite zašto je,” rekao je Sorel, ”neophodno da uz svaki račun otvoren u Švajcarskoj stoji ime vlasnika. I tu izuzetka nema.” Pogledao sam u Denija. Neprimetno je klimnuo glavom. Međutim, neizgovorena poruka je glasila: ”Ovo je prokleti košmar.” Dok smo se kolima vraćali u hotel, Deni i ja smo jedva razmenili jednu reč. Buljio sam kroz prozor, a zapravo nisam video ništa osim duhova nekoliko miliona Jevreja, kako i dalje tragaju za svojim novcem. Zadnja loža noge sada mi je prosto gorela. Isuse! Da nisam trpeo takve hronične bolove, verovatno bih mogao da prevaziđem moju naviku da pijem tablete. Osećao sam koliko brzo i jasno razmišljam. Sigurno je proteklo dvadeset četiri sata otkako sam uzeo bilo kakvu tabletu, i mozak mi je radio tako grozničavo da sam imao osećaj da mogu da se izborim protiv bilo kakvog problema, ma kako nepremostivo izledao. Međutim, kako sam mogao da radim pod švajcarskim bankarskim zakonima? Zakon je zakon, i to što sam video pad Ala Abramsa poslužilo mi je kao lekcija koja je samo još više naglasila onaj starinski kliše o tome kako nepoznavanje zakona nije izgovor za njegovo kršenje. Jednostavna činjenica je bila da bih, u slučaju da želim da otvorim račun u banci Junion Bankar, morao da im dam fotokopiju mog pasoša, koji bi se potom zadržao u dokumentaciji banke. Znači, ako bi američko Ministarstvo pravde izdalo sudski poziv u pogledu prevare oko akcija – što je predstavljalo krivično delo i u Švajcarskoj – onda bi to označilo moj konačni slom. Čak i kad državni organi ne bi znali koji je račun moj, ili, s kojom sam bankom tim povodom poslovao, to ih ipak ne bi usporilo. Njihov sudski poziv otišao bi direktno u švajcarsko Ministarstvo pravde, koje bi potom uputilo zahtev svakoj švajcarskoj banci u zemlji, zahtevajući da im dostave sve izveštaje za bilo koji račun koji pripada osobi koja se pominje u sudskom pozivu. I to bi bilo to.

126

Isuse – bolje bi bilo da se držim mojih insajdera u Sjedinjenim Državama. Kad bi njima stigao sudski poziv, barem bi mogli da lažu pod zakletvom! To baš nije bila lepa misao, ali tu barem nije postajalo pismenih tragova. Stani malo! Ko je rekao da ću banci morati da predam svoj pasoš? Šta bi moglo da me spreči da jedan od mojih insajdera dođe u Švajcarsku i otvori račun sa njegovim pasošem? Koje su šanse da FBI nabasa na ime mog insajdera iz Sjedinjenih Država u okviru mojih švajcarskih insajdera? To je insajder unutar insajdera! Dvoslojna zaštita! Kad bi Sjedinjene Države izdale sudski poziv zahtevajući izveštaje u vezi s Džordanom Belfortom, švajcarsko Ministarstvo pravde bi poslalo svoj zahtev i ostalo praznih ruku! I sad, kad sam već razmišljao o tome, zašto bih čak i poželeo da upotrebim jednog od mojih sadašnjih insajdera? U prošlosti birao sam insajdere ne samo prema pouzdanosti, već i po sposobnosti da zarade ogromne svote novca na način koji neće privući pažnju Uprave javnog prihoda (IRS – Internal Revenue Service je uprava javnih prihoda.) Tu kombinaciju bilo je teško pronaći. Moj prvi insajder je bio Eliot Lavin – koji se ubrzo preobrazio u košmar Elm Strit-a. On ne samo da je bio prvi insajder, već i čovek odgovoran za moje upoznavanje s kvaludesom. On je bio predsednik Peri Elisa, jednog od najvećih američkih proizvođača odeće. Međutim, ova njegova visoka pozicija bila je donekle obmanjiva. U stvari, on je biod eset puta luđi od Denija. Da, prema tome kako su stvari izgledale, u odnosu na njegam Deni je bio dečak koji peva u horu. Osim što je bio kompulzivni kockar i zavisnik od droge najvišeg reda, Eliot mi je takođe bio srodan u pogledu stavova prema seksu i kompulzivnoj potrebi za bračnim prevarama. On je godišnje krao milione dolara od Peri Elis – pošto je imao tajne pogodbe sa svojim fabrikama u inostranstvu, koje su proizvođaču odeće Peri Elis naplaćivale dodatni dolar po odevnom predmetu i potom davale taj gotov novac Eliotu. Brojke su dostizale milionske sume. Kad bih Eliotu napravio novac u novim izdanjima, on bi se onda sa mnom nagodio koristeći isti taj gotov novac koji je primio od svojih fabrika u inostrantsvu. To je bila savršena razmena; bez ikakvog traga na papiru koji bi se bilo gde mogao naći. Međutim, Eliot je počeo da menja svoje raspoloženje prema meni, i to nagore. Njegovo kockanje i navika da uzima drogu su počele da nagrizaju ono najbolje u njemu. Počeo je da zaostaje u obavezama da mi isplaćuje deo. I tako mi je do danas dugovao gotovo 2 miliona dolara u prethodno ostvarenim profitima koje je ostvario kao insajder s novim izdanjima za mene. Pa ipak, da sam s njim potpuno prekinuo saradnju, taj novac bih sasvim sigurno izgubio. Zato sam se nalazio u procesu njegovog

127

laganog, postepenog udaljavanja iz igre, nastavljajući da mu donosim prihod u novim izdanjima dok je isplaćivao svoj dug. Uprkos tome, Eliot je odlično služio svrsi. Nabacio mi je više od 5 miliona dolara u gotovom novcu, koji je sad bio bezbedno bio udaljen u pouzdane depozit boksove u Sjedinjenim Državama. Samo kako da prebacim sav taj novac u Švajcarsku, ja i dalje nisam bio siguran – mada sam imao neke ideje. O tome ću da raspravljam sa Sorelom kada se budemo sastali za nekoliko časova. U svakom slučaju, oduvek sam smatrao da će biti problem zameniti Eliota drugim insajderom, koji bi uspeo da zarađuje tako velike svote gotovog novca bez pismenih tragova. Pa ipak, sada, budući da sam imao Švajcarsku kao moj prvi insajderski sloj, problem stvaranja ”čiste” gotovine više ne bi bio problem i razlog za brigu. Ja bih jednostavno čuvao novac na mom švajcarskom računu i uzimao kamatu za to. Jedino sporno pitanje na koje nisam mogao da koncipiram na današnjem sastanku bilo je kako ću da koristim sav taj novac koji budem držao na švajcarskom računu. Na koji način bi uopšte trebalo da trošim bilo koji deo te svote? Kako ću moći da uputim opran novac nazad u Sjedinjene Države kako bih dalje ulagao? Bilo je tu još tako mnogo pitanja na koje je trebalo odgovoriti. Pa ipak, najvažnija stvar je bilo to što koristeći Švajcarsku, sada mogao da biram moje insajdere isključivo na osnovu poverljivosti. To je otvorilo daleko prostraniji svet potencijalnih insajdera, pa sam se u mislima brzo vratio porodici moje žene. Niko od njih nije bio državljanin Sjedinjenih Država; svi su živeli u Velikoj Britaniji – daleko od špijunskih očiju FBI. U stvari, postojao je malo poznati izuzetak od zakona o državnim hartijama od vrednosti koji je dopuštao onima koji nisu građani Sjedinjenih Država da investiraju u javne kompanije, a da u isti mah izbegnu dvogodišnji period njihovog posedovanja zahtevanog prema Propisu 144. Umesto toga, pod Uredbom S, stranac je morao da drži svoje akcije samo četrdeset dana. To je bio smešan zakon, koji je strancima davao neverovatnu prednost u odnosu na investitore Sjedinjenih Država. Kao posledica – poput većine budalasto izmozganih pravila – to je rezultiralo ogromnim talasom zloupotreba, budući da su razumni američki investitori sklopili tajne pogodbe sa strancima i nezakonito iskoristili Uredbu S da privatno ulažu u javne kompanije, a da pri tome nisu morali da čekaju pune dve godine da prodaju svoje akcije (u skladu s Propisom 144). Bezbroj puta su mi prišli stranci koji su mi ponudili da, za skromnu nadoknadu, istupe u ulozi mojih naimenovanih kandidata – omogućavajući mi da uz pomoć njihovog ne-američkog državljanstva obavim poslove prema Odredbi S. Međutim, ja sam to redovno odbijao. Uvek bi mi u glavi odjeknulo Al Abramsovo upozorenje. I, pored toga, kako bih, pobogu, mogao da

128

imam poverenja u nekog stranca koji je spreman na jedan tako protivzakonit čin? Na kraju, korišćenje stranog naimenovanog kandidata za kupovinu akcija prema Uredbi S predstavljalo je ozbiljno krivično delo, prestup koji bi svakako skrenuo pažnju FBI. Zato sam se toga uvek klonio. Međutim, sada, sa dvoslojnim insajderom… s rođacima moje žene kao drugim slojem zaštite… pa dobro, najednom mi se više ništa nije činilo tako rizičnim! Potom mi je na pamet pala tetka moje žene, Patriša – ne, moja tetka Patriša. Da, ona je postala i moja tetka! Prvi put kad smo se tetka Patriša i ja sreli, odmah smo znali da smo srodne duše. Kakva je to bila ironija – s obzirom da se to desilo čim me je prvi put videla. Bilo je to pre dve godine, u hotelu Dorčester u Londonu, kada je ušla u prostoriju upravo u trenutku kad sam bio na pola prekomerne doze kvaludesa. U stvari, kad je ušla u hotelsku sobu, ja sam bio na pola puta da se udavim u klozetskoj šolji. Međutim, umesto da me osuđuje, ona je sve vreme pričala sa mnom i ostala pored mene cele noći, držeći mi glavu iznad iste te šolje dok sam povraćao, odnosno dok je moje telo izbacivalo otrove koje sam u njega uneo. Potom mi je rukama prošla kroz kosu, na isti način na koji je to učinila moja majka kad sam bio dete, dok su me od svog onog kokaina koji sam ušmrkao jedan za drugim obuzimali talasi zabrinutosti. Nisam bio u stanju da pomoću ksanaksa (FUSNOTA: Ksanaks je lek, neka vrsta benzedina.) odagnam osećaj zabrinutosti stvoren upotrebom kokaina. Što je za posledicu imalo užasan osećaj kao da ću da izađem iz sopstvene kože. Dok smo narednog dana zajedno ručali, ona nijednom potezom niti rečju nije učinila da se osetim krivim zbog svega onoga što je videla da se sa mnom događa, već me je nekako uverila da prestanem da koristim drogu. I tako sam pune dve nedelje ostao trezven. Bio sam na odmoru u Engleskoj sa Nadin, dok je naša veza bila u punom cvatu ljubavi. Bio sam toliko srećan da sam čak pomišljao na to da se preselim u Englesku, i učinim tetka Patrišu delom mog života. Pa ipak, duboko u duši, znao sam da je to samo delo mašte. Moj život je bio u Sjedinjenim Državama; moja moć je bila u Sjedinjenim Državama; što je značilo da i treba da budem u Sjedinjenim Državama. I kad sam se konačno vratio u Sjedinjene Države, pod povoljnim uticajima Denija Poruša, Eliot Lavinjija i ostatka moje srećne družine, navika da uzimam tablete i drogu ponovo se vratila u moj život i uzela maha. A s obzirom na to da su bolovi u leđima samo još više raspirili žar, ta moja navika se ukorenila dublje i jače nego ikad. Tetka Patriša je imala šezdeset pet godina, bila je razvedena, nastavnica u penziji i anarhista. Ona bi bila savršena. Prezirala je sve državne stvari i bez ikakve

129

sumnje je bila poverljiva. Kad bih je upitao da to učini za mene, uputila bi mi najtopliji, nasrdačniji osmeh i već sledećeg dana bi bila u avionu. Osim toga, tetka Patriša nije imala novca. Svaki put kad bih je video ponudio bih joj više novca nego što bi mogla da potroši za celu godinu. I svaki put bi me odbila. Bila je isuviše ponosna. Međutim, sada sam mogao da joj objasnim da je i više nego zaradila taj novac čineći mi uslugu. Dopustio bih joj da potroši novac na sve ono što bi poželela. U stvari, preobrazio bih joj život iz rita i prnja u raskoš. Kakva je to divna misao bila! I, osim toga, ona bi jedva išta i potrošila! Ona je žena koja je odrasla usred ruševina Drugog svetskog rata i trenutno je živela od skromne penzije koju je stekla kao nastavnica u školi. Ona ne bi ni znala kako da potroši neku ozbiljniju svotu novca – čak i da je želela! Najviše što bi potrošila upotrebila bi na to da razmazi njena dva unuka. A to bi bilo lepo! U stvari, već sama pomisao na to razgalila mi je srce! Ako američki državni organi ikada pokucaju na Patrišina vrata, ona bi im rekla da se nose zajedno sa njihovim Jenki zadnjicama! Na tu misao sam počeo glasno da se smejem. ”Zbog čega si tako srećan?” promrmljao je Deni. ”Ceo taj sastanak je bio traćenje vremena! A ja nemam nijean kvaludes da utolim svoju tugu! Dakle, reci mi, šta je to palo na pamet tvom uvrnutom umu?” Nasmejao sam se. ”Sastajem se sa Sorelom za nekoliko sati. Imam još par pitanja za njega, ali sam prilično siguran da već znam odgovore. U svakom slučaju, ono što želim da uradiš jeste da pozoveš Dženet čim se vratimo u hotel i da joj kažeš da prvu stvar koju bi sutra trebalo da uradi jeste da pripremi mlaznjak Lirdžet da nas ujutro sačeka aerodromu. I reci joj da rezerviše predsednički apartman u Dorčesteru. Idemo u London, drugar. Putujemo u London.” Četrnaesto poglavlje Internacionalne opsesije Tri sata kasnije, ja sam sedeo preko puta Žan Žak Sorela u restoranu Le Žardin, u predvorju hotela Ričmond. Na stolu se nalazio najlepši pribor koji sam ikada video. Predivan ručno polirani srebrni set i besprekorna kolekcija kineskog servisa boje slonove kosti nalazili su se na uštirkanom kao sneg belom stolnjaku. To je stvarno izgledalo prefinjeno i elegantno; mora biti da je koštalo pravo bogatstvo! Pomislio sam. Pa ipak, poput preostalog dela ovog antiknog hotela, način na koji je restoran bio uređen nije bio po mom ukusu. To je definitivno bio art deko, oko 1930, što je bilo poslednji put, pretpostavio sam, kad je restoran bio renoviran.

130

Pa ipak, uprkos ovom dekoru koji je zaslužio manje zvezdica – i činjenici da sam i psihički i fizički usled dugog leta avionom bio na garnici iscrpljenosti – kompanija je bila odlična. Kako se ispostavilo, Sorel je bio pravi kurvar, i upravo u ovom trenutku mi je objašnjavao svoju umetnost udvaranja koja je bila takva da je švajcarske Žabarke s lakoćom uspevao da strpa u krevet, za koje je uostalom rekao da su uspaljenije od zečeva. U stvari, njih je bilo tako lako obrlatiti i strpati u krevet, tvrdio je, da bi on svakog dana zurio kroz prozor kancelarije i posmatrao ih kako šetaju ulicom Ron – u svojim mini suknjama i s malenim kučićima – u isti mah u mislima ih obeležavajući tako što bi im na leđima nacrtao mete. Otkrio sam da je to veoma pametno zapažanje i bio iznenađen činjenicom što Deni nije bio tu da čuje celu priču. Pa ipak, teme o kojima smo ja i Sorel odlučili da diskutujemo ove večeri bile su tako užasno nezakonite da čovek jednostavno ne bi mogao da vodi ovakve razgovore u prisustvu treće strane – čak i da je ta strana umešana u prestup. To je bio nemoguć patent. U svakom slučaju, bila je to još jedna lekcija kojoj me je naučio Al Abrams, koji bi rekao: ”Dva čoveka čine prestup; njih troje – to je već zavera.” Dakle, bio sam tu, sam sa Sorelom, ali mi je um odlutao i vratio se Deniju, odnosno, pitao sam se šta li trenutno radi. On nije bio tip čoveka kojeg jednostavno možete da pustite sa vidika u stranoj zemlji. Prepušten sopstvenim planovima i zamislima, bilo je gotovo izvesno da će se desiti nešto loše. Jedini spas bilo je to što posebno u ovoj zemlji, Deni nije mogao učiniti bogzna šta, ne uključujući silovanje i ubistvo, koje čovek koji je sedeo preko puta mene nije mogao srediti jednim telefonskim pozivom upućenim određenom autoritetu. ”… uglavnom sam ih,” progovorio je Sorel, ”odvodio u hotel Metropol, odmah preko puta banke, i tamo ih jebao. Uzgred, Džordan, moram da kažem da vašu englesku reč, jebati, smatram izuzetno zadovoljavajućom. U francuskom jeziku praktično ne postoji tako deskriptivna reč, reč koja tako dobro opisuje suštinu. Međutim, da ne bih bio preopširan – ono što želim da kažem jeste da sam od toga načinio moju drugu profesiju, posle bankarstva, naravno, da u krevet odvedem što je moguće više Švajcarkinja.” Slegnuo je ramenima kao pravi žigolo i nasmejao se u stilu srdačne evropske protuve. Potom je duboko povukao dim iz cigarete. ”Prema rečima Kaminskog,” rekao mi je kroz izdahnut dim, ”vi takođe volite lepe žene, zar ne?” Nasmejao sam se i klimnuo glavom. ”Ahhh… pa to je vrlo lepo,” nastavio je kurvar, ”vrlo lepo! Međutim, ja sam čuo da imate veoma lepu ženu. Kako je to čudno, zar se ne biste složili sa mnom?

131

Imati tako lepu ženu, a ipak švrljati očima po drugim ženama? Pa ipak, ja to potpuno razumem, prijatelju. Vidite, moja žena je takođe veoma lepa, ali ja, uprkos tome, osećam neodoljivu potrebu da sebi priuštim zadovoljstvo sa bilo kojom mladom ženom koja bi me možda poželela, sve dotle dok se ona uklapa u moje visoke standarde ženske lepote. A u ovoj zemlji ne oskudevamo u ženama takvih draži.” Slegnuo je ramenima. ”Međutim, ja pretpostavljam da je svet jednostavno tako sazdan, da su stvari uređene upravo kako bi i trebalo za muškarce poput nas, zar se ne biste složili sa mnom?” Isuse! To je zvučalo grozno! Mada sam i sam sebi nebrojeno puta ponavljao takve stvari – pokušavajući da racionalizujem moje ponašanje. Pa ipak, kad sam iste te reči čuo od nekog drugog, to me je navelo da shvatim koliko su one u stvari bile besmislene i smešne. ”U redu, Žan, nastupe takvi trenuci kad čovek samom sebi mora da kaže da je sebi konačno nešto dokazao. I ja sam upravo dosegao taj nivo. Ja volim svoju ženu i za mene više švrljanje naokolo ne postoji – s tim sam završio.” Sorel je suzio oči mudro i klimnuo glavom: ”I sam sam često dostizao tu granicu. To mesto zaista čoveka ispuni tako lepim osećanjem, zar ne? Njegova svrha je da nas opomene šta je zaista važno u životu. Na kraju, bez porodice kojoj čovek može da se vrati, život bi bio prazan, stvarno. Zato toliko i uživam u svakom trenutku koji provodim sa svojom porodicom. A onda, nakon nekoliko dana u toj atmosferi, shvatim da bih mogao sebi prerezati vene ako ostanem tu još samo malo duže. ”Džordan, nemojte pogrešno da me shvatite. Nije da ja ne volim svoju ženu i dete. Ja ih zaista volim. Ja sam Francuz, i kao takvog, mene očekuje mnogo više posla oko žene i deteta nego što mogu da trpim, a da ne počnem da se ljutim na njih. Želim, u stvari, da kažem da me moj boravak izvan kuće čini daleko boljim suprugom mojoj ženi i boljim ocem mom detetu.” Sorel je podigao cigaretu iz staklene pepeljare i udahnuo neverovatno dubok dim. I ja sam čekao… i čekao… ali on nikako da ga izdahne. Au, ovo je stvarno bilo zanimljivo! Nikad nisam video oca da je tako nešto uradio! Sorel je izgleda usisao dim – upijajući ga do dna. Najednom mi je palo na pamet da Švajcarci izgleda puše iz drugačijih razloga nego Amerikanci. Činilo se kao da to u Švajcarskoj rade da bi učestvovali u čisto muškom zadovoljstvu, dok je u Sjedinjenim Državama više bilo u vezi sa tim da čovek ima pravo na to da se ubije užasnim porokom, uprkos svim upozorenjima. Kucnuo je čas da pređemo na posao. ”Žan,” rekao sam srdačno, ”da vam odgovorim na prvo pitanje – o tome koliko novca bih želeo da prebacim u

132

Švajcarsku. Mislim da bi bilo razumno da krenem od male sume, možda pet miliona dolara ili otprilike toliko. Potom, ako sve bude u redu, uzeo bih u obzir i značajno veće sume – možda drugih dvadeset miliona tokom narednih dvanaest meseci. Što se tiče bankarskih doušnika, cenim vaš gest, ali bih se radije oslonio na moje lične ljude. Imam nekoliko prijatelja u Sjedinjenim Državama koji mi duguju neke usluge, zbog čega sam sasvim siguran da će se složiti s tim da to obave za mene. ”Međutim, ja i dalje imam mnogo briga, od kojih je prva Kaminski. Meni je praktično nemoguće da krenem napred ukoliko on sazna da sam ja u bilo kakvoj vezi s vašom bankom. U stvari, čak i ako samo posumnja da imam ijedan peni u vašoj banci, to bi značilo potpuno raskidanje dogovora. Zatvorio bih sve svoje račune i prebacio svoj novac na neko drugo mesto.” Sorel ni okom nije trepnuo. ”Nikad više ne bi trebalo da pokrenete to pitanje,” rekao je hladno. ”Ne samo da Kaminski to nikada neće saznati, već će u tom slučaju, ako se bude odlučio da se raspita u vezi s tom stvari, njegov pasoš biti stavljen na spisak, na prismotru, a on biti uhapšen od strane Interpola već prvom prilikom. Mi Švajcarci daleko ozbiljnije shvatamo naše zakone o čuvanju tajne nego što uopšte možete da zamislite. Vidite, Kaminski je svojevremeno bio zaposlen u našoj banci, tako da se pridržavao daleko viših standarda. Ne šalim se kad vam kažem da bi završio u zatvoru kad bi obelodanio stvari poput ove – ili, što se toga tiče, bude gurao nos u oblasti kojih bi bolje bilo da se kloni. U tom slučaju će biti zaključan u sobi, na koju više nećemo obraćati pažnju. Ostavimo zato Kaminskog po strani, jednom zauvek. Ako odlučite da ga zadržite među svojim zaposlenima, to je vaša odluka. Međutim, budite obazrivi u pogledu njega, zato što je brbljivi lakrdijaš. Klimnuo sam glavom i nasmejao se. ”Imam svoje razloge zbog kojih Kaminskog sada držim na toj poziciji. Dolar Tajm gubi ozbiljne svote novca, i ako unajmim novog računovođu, on bi mogao početi da kopa. Zato je, za sada, bolje ostaviti uspavanog psa da leži. U svakom slučaju, mi imamo važnije teme od Dolar Tajm-a. Ako mi dajete reč da Kaminski nikada neće saznati za moj račun, onda je ja prihvatam. Nikada više neću ponovo govoriti o tome.” Sorel je klimnuo glavom. ”Dopada mi se način na koji upravljate poslom, Džordan. Možda ste bili Evropljanin u prošlom životu?” nasmejao mi se do sada najširim osmehom. ”Hvala,” rekao sam donekle ironično. ”To ću shvatiti kao veliki kompliment, Žan. Pa ipak, ja i dalje imam neka važna pitanja za vas, koja se uglavnom odnose na one koještarije koje su mi jutros vaši momci nagovestili o tome da bi trebalo da

133

vam dam moj pasoš da biste mi otvorili račun. Mislim – ma hajde, Žan – da to nije malo previše, zar ne mislite?” Sorel je upalio sledeću cigaretu i duboko povukao dim. Kroz izdahnut dim, lice mu je obasjao zaverenički osmeh, i rekao: ”Pa dobro, prijatelju moj, s obzirom da znam ko ste, pretpostavljam da ste već zaobišli tu smetnju, zar ne?” Klimnuo sam glavom, ali nisam rekao ništa. Nakon nekoliko sekundi tišine, Sorel je shvatio da očekujem da me uveri da je čist preda mnom. ”Pa dobro, onda,” rekao je on, slegnuvši ramenima. ”Većina stvari koja je rečena u banci su čiste gluposti, kako biste to rekli vi Amerikanci. To je rečeno u korist Kaminskog i, naravno, na dobrobit jednog i drugog. Na kraju, moramo izgledati propisno, kao da se pridržavamo zakona. Jednostavna činjenica je da bi postavljanje vašeg imena pored broja vašeg švajcarskog računa bilo pravo samoubistvo za vas. Nikada vas ne bih savetovao da to uradite. Međutim, mislim da bi bilo mudro da otvorite račun kod naše banke – jedan koji bi ponosno nosio vaše ime tako da ga svi vide. Na taj način, ako bi američki državni organi ikada poslali sudski poziv i zahtev za obrazloženjem vaših telefonskih izveštaja, vi biste mogli da se pozovete na zakon o mogućem objašnjenju zbog čega ste zvali našu banku. Kao što znate, ne postoji zakon koji navodi da je otvaranje računa u švajcarskoj banci prestup. Zato, sve što bi trebalo da uradite jeste da nam pošaljete malu količinu novca, možda dvesta pedeset pet hiljada dolara, koje bismo mi potom za vas investirali u različite evropske akcije – samo one najboljih kompanija, naravno – a to bi moglo da vam da dovoljno razloga da kontinuirano kontaktirate našu banku.” Nije loše! Pomislio sam. Mogućnost poricanja je očigledno internacionalna opsesija među kancelarijskim kriminalcima. Pomerio sam se na stolici jer mi je bilo neudobno, pokušavajući da oslobodim pritiska levu nogu, koja je polako počela da se sve više i više zagreva, i nehatno rekao: ”Shvatam šta hoćete da kažete, i to bih vrlo lako mogao da uradim. Pa ipak, tek toliko da znate s kakvim čovekom imate posla, šanse da ja pozoven vašu banku iz svoje kuće su manje od nule. Pre bih otputovao do Brazila i odatle vam telefonirao – sa par hiljada kruzeira u džepu – nego što bih dopustio da se vaš broj telefona nađe na mom telefonskom računu. ”Međutim, da vam odgovorim na pitanje, imam u planu da upotrebim jednu osobu iz familije čije se prezime razlikuje od mog. Ona je sa ženine strane, i čak nije državljanka Sjedinjenih Država; ona je Britanka. Sutra ujutro letim za London, i mogu ovde da je dovedem prekosutra – sa pasošem u ruci – i ona će biti spremna da otvori račun u vašoj banci.”

134

Sorel je klimnuo glavom i rekao: ”Pretpostavljam da bezrezervno verujete toj ženi, jer ako to nije slučaj, mi vam možemo pronaći ljude koji će upotrebiti soje pasoše. Ti ljudi uopšte nisu prefinjeni – uglavnom farmeri i čobani sa ostrva Man ili drugih teritorija koje su oslobođene poreza – oni su sto odsto poverljivi i pouzdani. Štaviše, njima neće biti dopušten pristup vašem računu. Međutim, ja sam siguran da ste poverljivost ove žene uzeli u obzir. Pa ipak, ja bih vam ipak predložio da se sretnete s čovekom po imenu Roland Frenks. On je stručnjak za te stvari, posebno u pogledu izrade dokumenata. On ume da izradi prodajne račune, finansijska pisma, porudžbine, brokerske potvrde i gotovo sve što treba. On je ono što mi nazivamo poverenik. On će vam pomoći da formirate korporacije sa akcijama na donosioca, koje će vas dalje izolovati od budnog pogleda vaših državnih organa i omogućiti vam da razložite svoje vlasništvo javnih kompanija na manje delove, kako biste na taj način izbegli obavezno popunjavanje bilo kakvih formulara u slučaju ako posedujete preko pet odsto akcija. On je čovek od neprocenjive vrednosti za čoveka poput vas – u svim aspektima vašeg poslovanja – kako inostranom, tako i domaćem.” Zanimljivo. Oni poseduju sopstvenu verikalno integrisanu insajdersku službu. Prosto ste morali da zavolite Švajcarsku. Roland Frenks bi delovao kao falsifikator – izrađivanje dokumenata koji bi podržali napomenu o mogućnosti poricanja. ”Zaista bih voleo da upoznam tog čoveka,” odgovorio sam. ”Možda biste mogli da ugovorite sastanak s njim za preksutra.” Sorel je klimnuo glavom i rekao, ”Videću šta mogu da uradim. Gospodin Frenks će takođe biti od pomoći u razvijanju strategija, što će utrti put vašem reinvestiranju ili, što se toga tiče, omogućiti vam da trošite onoliko svog novca sa inostranog računa koliko želite, na način koji neće, kako to vi kažete, podići crvene zastavice i alarmirati vaše kontrolne državne organe.” ”Na primer?” upitao sam ostavivši kraj pitanja nedovršenim. ”Pa dobro, postoji mnogo načina – najuobičajeniji je da vam se izda Viza ili Ameriken Ekspres kartica, koje će biti direktno povezane s jednim od vaših računa u banci. Kad obavite kupovinu, novac će automatski biti skinut s vašeg računa. ”Potom se nasmešio i rekao: ”A kako sam mogao da čujem od Kaminskog, vi trošite mnogo novca na vaše kreditne kartice. Zato će vam to biti dragoceno sredstvo.” ”Da li će kartice glasiti na moje ime ili na ime žene koju planiram da dovedem u banku?”

135

”One će glasiti na vaše ime. Pa ipak, preporučio bih vam da nam dopustite da i njoj izdamo jednu. Bilo bi mudro dozvoliti joj da svakog meseca potroši simboličnu sumu, ako mi dopuštate da izložim svoj način razmišljanja.” Klimnuo sam glavom u znak razumevanja. Bilo je očigledno da će Patrišina potrošnja svakog meseca biti dalja podrška činjenici da je račun, u stvari, njen. Međutim, ja sam video drugi problem – naime, Kad bi se kartica vodila na moje ime, sve što bi FBI trebalo da uradi sastojalo se u tome da me prati dok kupujem i potom ušeta u prodavnicu nakon toga i zahteva da vidi oznaku kartice. Onda mi ne bi bilo spasa. Bilo mi je veoma čudno što mi je Sorel preporučio strategiju koju sam unapred odbacio kao ništavnu. Međutim, ja sam odlučio da ovu misao zadržim za sebe. Umesto toga, rekao sam: ”Uprkos mojoj navici da rasipno trošim novac, ja to i dalje vidim kao način da trošim samo male sume. Na kraju, Žan, transakcije koje razmatramo su u milionima. Mislim da debitna kartica – kako je nazivamo mi u Americi – neće ostaviti takav trag u tome. Postoje li neki drugi putevi kojima se velike sume mogu vratiti u domovinu?” ”Da, naravno. Druga opšta strategija je da stavite hipoteku na svoju kuću – koristeći sopstveni novac. Drugim rečima, imali biste formular nosioca korporacije od strane gospodina Frenks i potom biste prebacili novac sa jednog od vaših švajcarskih računa na korporacijski račun. Potom bi gospodin Frenks sastavio zvanične hipotekarne dokumente, koje biste vi potpisali kao hipoteku i tako primili novac. Ova strategija ima dve prednosti. Prva, samom sebi biste naplatili kamatu, koju biste zaradili u bilo kojoj zemlji u kojoj izaberete da formirate inostranu korporaciju. U današnje vreme, gospodin Frenks radije koristi britanska Devičanska ostrva, koja veoma neodređeni u zahtevanju dokumentacije. I, naravno, oni nemaju porez na dohodak. Druga prednost je u vidu domaćeg zakona o odbijanju za porez u Sjedinjenim Državama. Na kraju, u vašoj zemlji, kamata na hipoteku podleže odbijanju za porez. To mi je sve proletelo kroz glavu i morao sam da priznam da je vrlo pametno. Pa ipak, ova strategija je izgledala čak i rizičnija od one s debitnom karticom. Da sam stavio hipoteku na moju kuću, to bi bilo proknjiženo od strane Gradskog centra Starog Brukvila, što bi značilo da bi u tom slučaju FBI vrlo jednostavno mogao da ode do tog državnog organa i zatraži kopiju dokumenta koji svedoči o mom postupku – što bi ih dovelo do tačke da vide i da se uvere kako inostrana kompanija obezbeđuje novac za hipoteku. Pričajte mi o vašim crvenim zastavicama! Očigledno, ovo je bio najteži deo igre. Lako je bilo staviti novac na račun švajcarske banke, i sakriti se od istrage, takođe je bilo jednostavno. Međutim, vratiti novac u domovinu bez pismenog traga se pokazao kao težak.

136

”Usput,” Žan je upitao, ”kako se zove žena koju ćete dovesti u banku?” ”Njeno ime je Patriša; Patriša Melor.” Sorel se još jednom nasmešio svojim zavereničkim osmehom, i rekao: ”To je lepo ime, prijatelju moj. Eh, kako bi žena s takvim imenom uopšte mogla da prekši zakon?” Sat vremena kasnije, ja i Sorel smo izašli iz hotelskog lifta i prošli kroz hodnik na četvrtom spratu kako bismo stigli u Denijevu sobu. Nalik holu, tepih u hodiku je izgledao poput retardiranog majmuna, a sklop boja je bio ista žalosna mešavina žute boje pseće mokraće i ružičaste koja je podosećala na izbljuvak. Međutim, vrata su bila potpuno nova. Bila su tamno braon orahova, i prosto su blistala. Zanimljiva dihotomija, pomislio sam. Možda je to bilo ono što nazivaju šarmom Starog sveta. Kad smo stigli do Denijevih sjajnih vrata, rekao sam: ”Slušajte, Žan – Deni je strastveni ljubitelj i duša zabava, zato se nemojte iznenaditi ako bude pričao malo nepovezano. Pio je škotski viski kad sam ga ostavio, a mislim da on još uvek u krvi ima sadržaj pilula za spavanje koje je popio nakon leta. Pa ipak, ma kako vam sada bude zvučao, želim da znate da je on onda kada je trezan potpuno drugačiji, da je oštar i veoma pronicljiv. U stvari, njegov životni moto je ’ako izađeš s drugarima, onda sa njima moraš i da osvaneš.’ Razumete, Žan?” Sorel se nasmejao i odgovorio: ”Ah, naravno. Čovek koji ima takvu životnu filozofiju mora se poštovati. Tako stoje stvari u većem delu Evrope. Ja sam poslednji koji bih sudio drugom čoveku zbog njegove želje za čulnim zadovoljstvima.” Okrenuo sam ključ i otvorio vrata, Deni je bio tu. On je ležao na podu hotelske sobe, na leđima, go golcat – osim, naravno, ako nage švajcarske kurve smatrate odećom. Na kraju krajeva, on je na sebi nosio četiri takva ženska primerka. Jedna mu je sedela na licu, okrenuta leđima, trljajući malom zategnutom zadnjicom njegov nos; druga je sela na njegove slabine, uzjahala ga i podizala se i spuštala se. Ona se divlje ljubila sa devojkom koja je sedela na Denijevom licu. Tu je bila i treća kurva koja mu je članke na nogama držala raširenim, kao i četvrta koja mu je na isti način držala ruke. Očigledna činjenica je bila da ih ulazak dve nove osobe u sobu nimalo nije usporio. Oni su nastavili istim intenzitetom – da rade svoj posao kao i obično. Okrenuo sam se ka Žanu i pogledao ga na trenutak. Glava mu je bila nagnuta na jednu stranu dok se desnom rukom češkao po bradi zamišljeno, kao

137

da je pokušavao da odgonetne ulogu svake devojke u ovoj prljavoj sceni. Potom je, najednom, suzio oči i počeo polako da klima glavom. ”Deni!” glasno sam uzviknuo. ”Šta to do đavola radiš, perverznjaku jedan?” Deni je izvukao i oslobodio desnu ruku i odgurnuo mladu kurvu sa svog lica. Podigao je glavu i dao sve od sebe da se osmehne, ali mu je lice ostalo gotovo sleđeno. Očigledno, on je izgleda konzumirao i kokain. ”Ja saam se saagnuoo….zauuuzeo sam…pozu za počeetni udarac!” promrmljao je kroz stegnute zube. ”Šta si ti? Ne razumem nijednu tvoju prokletu reč.” Deni je duboko udahnuo, kao da pokušava da prikupi zadnje atome muške snage, i isprekidanim glasom u ritmu stakata izgovorio: ”Ja… sam…se…sagnuo…za…uzeoo… sam…pozu… za…počet…ni… uda…rac!” ”O čemu ti to govoriš?” Sorel je rekao: ”Ah, ja mislim da je čovek rekao da se sagnuo i da je zauzeo položaj za početni udarac, kao da je neki ragbi igrač.” Uz to, Žan Žak je mudro klimnuo glavom i rekao: ”Ragbi je veoma popularan sport u Francuskoj. Izgleda da je vaš prijatelj, zaista, zauzeo početnu pozu, doduše, na najneobičniji mogući način, ali ja se u principu s tim slažem. Idite gore i pozovite svoju ženu, Džrdan. Ja ću se pobrinuti za vašeg prijatelja. Da vidimo da li je pravi džentlmen i da li će biti tako ljubazan da podeli bogatstvo. Klimnuo sam glavom i počeo da tražim po Denijevoj sobi, a kada sam pronašao dvadeset kvaludesa i tri grama kokaina, bacio sam ih u toalet. Potom sam ostavio njega i Sorela njihovim sopstvenim izumima. Nekoliko minuta kasnije našao sam se u krevetu, prepušten mislima o svom tom ludilu koje ispunjava moj život, kad sam iznenada osetio očajnu potrebu za tim da pozovem Vojvotkinju. Pogledao sam na sat: Bilo je 9:30 uveče. Izračunao sam – to je 4:30 ujutro, po njujorškom vremenu. Da bi trebalo da je zovem tako kasno? Vojvotkinja voli da spava. Pre nego što sam mogao da odgovorim na ovo pitanje, već sam okretao brojeve. Nakon nekoliko signala, začuo sam glas moje žene: ”Halo?” Oprezno, kao da se izvinjavam: ”Zdravo, draga, ja sam. Izvini što te zovem ovako kasno, ali stvarno mi nedostaješ, i samo želim da ti kažem koliko te volim.” Slatkim glasom kao šećer: ”Oh, i ja tebe volim, dragi, ali nije kasno. Sada je podne! Moraš da vratiš sat unazad.” ”Stvarno?” rekao sam. ”Hmmm… pa dobro, u svakom slučaju. Stvarno mi jako nedostaješ. Ne možeš ni da zamisliš.”

138

”Au, to je tako slatko,” rekla je slatko Vojvotkinja. ”Čeni i ja bismo volele da si sada kod kuće s nama. Kad se vraćaš, ljubavi?” ”Čim budem mogao. Sutra letim za London, da vidim tetka Patrišu.” ”Stvarno?” rekla je, donekle iznenađena. ”Zašto ideš da vidiš tetka Patrišu?” Najednom mi je palo na pamet da o tome ne bi trebalo da pričam preko telefona – ali mi je istog momenta palo na pamet i to da sam se pripremio da ženinu omiljenu tetku umešam u pranje novca. Zato sam odagnao turobne misli i rekao: ”Ne, ne, nisam to hteo da kažem. Imam neki drugi posao u Londonu, pa ću da navratim kod tetka Patriše na večeru.” ”Ohhh,” odgovorila je srećna Vojvotkinja. ”Dobro, prenesi tetka Patriši moje pozdrave, u redu, dragi?” ”Hoću, draga, pozdraviću je.” Na trenutak sam ućutao, a potom sam rekao: ”Draga?” ”Molim, dragi?” Teškog srca sam preko usana prevalio reči: ”Izvini za sve.” ”Za šta, dragi? Zbog čega se izvinjavaš?” ”Za sve, Nadin. Znaš o čemu govorim. U svakom slučaju, sve moje kvaludese sam bacio u toalet, i nisam uzeo nijedan otkako se let završio.” ”Stvarno? Kako su tvoja leđa?” ”Nisu dobro; zaista me jako bole. Međutim, ne znam šta da radim. Ne znam više da li išta mogu da uradim. Poslednja operacija je samo još pogoršala stvari. Sada me bole po ceo dan, i po celu noć. Ne znam – možda sve te tablete još pogoršavaju situaciju ili loše utiču na moje kompletno stanje. Više nisam siguran. Kad se vratim u Ameriku, posetiću tog doktora na Floridi.” ”To će ti pomoći, ljubavi. Videćeš. Da li znaš koliko te volim?” ”Da,” rekao sam, slagavši. ”Znam. A ja tebe volim još duplo jače. Videćeš samo kako ću divan muž biti kad se vratim, u redu?” ”Ti si već divan. A sada, idi da spavaš, dragi, i vrati mi se bezbedno što pre, u redu?” ”Hoću, Nadin. Volim tvoj glas.” Spustio sam slušalicu, legao na krevet i počeo palcem da prelazim preko zadnje lože leve noge, pokušavajući da utvrdim odakle bol nastaje. Međutim, nisam uspeo da pronađem izvor bola. Kao da se javljao niotkuda, i sa svih strana. I kao da se kretao. Duboko sam udahnuo i pokušao da se opustim, da tako odagnam bol. Gotovo nesvesno, zatekao sam se kako izgovaram tihu molitvu – da grom iz vedra neba ubije ženinog psa. Potom, dok mi je leva noga još bila u vatri, osetio sam kako me je umor posle leta avionom konačno savladao i ja sam zaspao.

139

Petnaesto poglavlje Ispovednik Aerodrom Hitrou! London! To je jedan od mojih najomiljenijih gradova na svetu, izuzev u pogledu vremena, hrane i usluga – od kojih je ovaj ranije spomenuti deo bio najgori u Evropi, kao, uostalom, i ovaj poslednji u nizu. Pa ipak, čovek prosto mora da voli Britance, ili, ako ne to, onda barem da ih poštuje. Na kraju, nije to obična pojava da zemlja veličine Ohaja, sa prirodnim resursima uglja u vrednosti od nekoliko miliona funti, uspeva da vlada celom planetom više od dva veka. I kao da sve to nije dovoljno, onda morate ostati zadivljeni i puni poštovanja prema izvanrednoj sposobnosti nekoliko odabranih Britanaca da neprekidno održavaju i ovekoveče najdužu prevaru u istoriji čovečanstva, naime – kraljevstvo! To je najneverovatnija prevara otkako je sveta, a britanski članovi kraljevskog plemstva su je učinili sasvim ispravnom i pravednom stvari. To mi je bilo prosto zapanjujuće kako je trideset miliona zaposlenih ljudi moglo tako da obožava šačicu neverovatno prosečnih ljudi i sledi svaki njihov pokret i potez sa strahopoštovanjem i čuđenjem. Što je još više zapanjujuće – tih tridesetak miliona su bili dovoljno smešni da putujući kroz druge zemlje sebe nazivaju ”lojanim podanicima” i hvale se kako uopšte ne mogu da zamisle da Kraljica Elizabeta uopšte vrši nuždu i posle toga briše zadnjicu! Međutim, u stvarnosti sve to uopšte nije bilo važno. Jednostavna činjenica je bila da se iz svih tih slavnih Britanskih ostrva pojavila tetka Patriša. A ona je za mene predstavljala najdragoceniji prirodni resurs Velike Britanije. Ja ću je uskoro videti, odmah nakon što rasčistim sa britanskom carinom. Kad su točkovi mlaznog aviona Lir 55 sa šest sedišta dodirnuli pistu aerodoroma Hitrou, ja sam rekao Deniju, dovoljno glasno da nadjačam buku dva mlazna Prat & Vitni motora: ”Ja sam sujeveran čovek, Deni, pa ću ovaj let završiti istim rečima s kojim sam propratio poletanje: ”Ti si stvarno sekusualno poremećen!” Deni je slegnuo ramenima i rekao: ”Kad mi to ti kažeš, onda ću to da shvatim kao kompliment. Nisi valjda još uvek ljut na mene zbog toga što sam zadržao par kvaludesa bez tvog znjanja?” Odmahnuo sam glavom odrično. ”Ja sam takvu glupost i očekivao od tebe. Osim toga, ti stvarno blagotvorno utičeš na mene time što me podsećeš koliko sam u stvari normalan. Zahvaljujem ti se na tome.”

140

Deni se nasmešio i okrenuo palčeve nagore. ”Ma daaaj – pa čemu uostalom služe prijatelji?” Uzvratio sam mu bezizražajnim osmehom. ”Osim toga, pretpostavljam da nemaš više kvaludesa kod sebe? Voleo bih da ovaj put bez problema prođem carinu.” ”Ne, čist sam – ti si sve bacio u toalet.” Te reči je propratio podigavši desnu ruku gore kao da daje časnu skautsku reč. Potom je dodao: ”Nadam se samo da znaš šta radiš sa svim tim tvojim Nensi Regan glupostima.” ”Znam,” odgovorio sam samopouzdano, ali duboko u duši nisam bio tako siguran. Morao sam da priznam da sam čak pomalo bio i razočaran time što Deni nije uskladištio još par kvaludesa. Leva noga me je i dalje užasno bolela, i dok mi je um bio usredsređen pošto sam ostao trezan, već i sama pomisao da bih uz pomoć jednog kvaludea – samo jednog! – bol mogao da se neutrališe učinio mi se kao gotovo nestvarno lep prizor. Proteklo je više od dva dana otkako sam uzeo poslednji kvalude, i mogu samo da zamislim koliko bi mi odmah laknulo. Duboko sam uzdahnuo i potisnuo misao o tabletama kvaludea. ”Seti se samo svog obećanja,” odsečno sam ga opomenuo. ”Nema kurvi dok si u Engleskoj. Moram da zablistam pred tetkom moje žene. Ona je pronicljiva žena i odmah će te prozreti.” ”Zašto uopšte moram da se vidim s njom? Verujem da ćeš me paziti. Reci joj samo da će ona, ukoliko se tebi nešto – ne daj Bože – desi, dobijati instrukcije od mene. Osim toga, ne bi mi bilo na odmet da malo prolunjam ulicama Londona. Možda ću malo da odem do Savil Rou, da kupim odela po porudžbini ili nešto slično. Možda ću čak da odem i do Kings Kros-a da razgledam njegove znamenitosti!” Namignuo mi je. Kings Kros je bio ozlogašena bordelska četvrt, gde za dvadeset britanskih funti krezuba kurva s jednom nogom u grobu i poodmaklom fazom herpesa može da ti popuši. ”E to je baš mnogo zabavno, Deni, stvarno zabavno. Samo se seti da ovde nema Sorela da ti omogući da te puste uz kauciju. Zašto mi ne dopustiš da ti lepo angažujem telohranitelja, da te vodi svuda?” To je bila fenomenalna ideja, i bio sam mrtav ozbiljan kad sam to rekao. Međutim, Deni je odmahnuo rukom da malo oladim ili nešto slično. ”Prestani više s tim glupostima o prezaštićenosti,” uzviknuo je. ”Ja ću biti saaasvim dobro. Ne brini ti za tvog prijatelja Denija! On je kao mačka s devet života!” Odmahnuo sam glavom i zakolutao očima. Pa ipak, šta saam mogao da uradim? On je bio odrastao čovek, zar ne? Pa dobro, i jeste i nije. Međutim, to nije imalo veze sa osnovnim razlogom naše posete. Sada bi trebalo da razmišljam o

141

tetki Patriši. Za par sati ću se videti s njom. Ona na mene uvek ima umirujuće dejstvo. A malo mira će značiti mnogo. ”Dakle, dragi,” rekla je tetka Patriša, šetajući se ruku pod ruku sa mnom duž drvoredom oivičene staze u londonskom Hajd Parku, ”kad ćemo započeti ovu našu divnu avanturu?” Nasmejao sam se srdačno Patriši, potom duboko udahnuo i izdahnuo hladan britanski vazduh, koji je ovog časa bio gušći od čorbe od graška u činiji. Pred mojim očima, Hajd Park je bio veoma nalik njujorškom Central Parku, budući da je predstavljao mali deo neba okružen gusto naseljenim velegradom. Tu sam se osećao kao kod kuće. Čak i sa maglom, do deset sati prepodne, sunce je bilo dovoljno visoko na nebu da istakne obrise celog predela – pretvarajući pet jutara zemlje prekrivenih bujnim poljima i visokim drvećem i lepo potkresanim grmljem i besprekorno uređenim konjičkim stazama u toliko živopisan prizor da je bio vredan razglednice. Park je bio uređen tako da je imao prikladan broj vijugavih betonskih staza za šetanje, koje su sve bile sveže popločane i nisu imale ni trunku otpadaka. Upravo ovog momenta, ja i Patriša smo se šetali jednom od njih. Što se nje tiče, Patriša je izgledala veoma lepo. Samo što to nije bio tip lepote koji možete da vidite kod šezdestpetogodišnjih žena u magazinu Taun & Kantri, navodnom barometru šta to znači stariti lepo. Patriša je beskrajno prevazilazila tu kategoriju lepote. Ona je imala unutarnju lepotu, izvesnu nebesku toplinu koja je zračila iz svake pore njenog tela i odzvanjala u svakoj reči koja je silazila s njenih usana. Bila je to lepota savršeno mirne vode, lepota hladnog planinskog vazduha i lepota srca koje prašta. Fizički je, doduše, bila sasvim prosečna. Bila je nešto niža od mene i vitkija. Imala je crvenkasto smeđu kosu do ramena, svetlo plave oči i prilično bele obraze, na kojima su se nalazile bore žene koja je veći deo svoje adolescencije provela krijući se u skloništu od bombardovanja ispod njenog malog stana, kako bi izbegla nacističko bombardovanje. Imala je mali procep između dva prednja zuba koji su se otkrivali kad god bi se nasmejala, što je bilo često – posebno kad bismo bili zajedno. Ovog jutra je nosila dugu kariranu suknju, bluzu krem boje sa zlatnim dugmićima na sredini i kratak karirani kaput koji se savršeno uklapao s njenom suknjom. Ništa nije izgledalo skupo, ali je delovalo dostojanstveno. Rekao sam Patriši: ”Ako je to ikako moguće, voleo bih da sutra odemo u Švajcarsku. Ako ti to ne odgovara, ja ću sačekati u Londonu koliko god hoćeš. Ja ovde ionako moram da obavim neki posao. Na aerodromu Hitrou me čeka avion

142

kojim ćemo u Švajcarsku stići za manje od jednog sata. Ako želiš, tamo možemo zajedno da provedemo jedan dan, da razgledamo grad i da kupimo neke stvari. ”Međutim, još jednom da ti kažem, Patriša” – ućutao sam i pogledao je veoma ozbiljno u oči – ”Želim da mi sada obećaš da ćeš da trošiš barem deset hiljada dolara mesečno sa računa, u redu?” Patriša se zaustavila nasred staze, i povukavši k sebi ruku koju je držala ispod moje ruke, stavila je na srce. ”Dete moje, ja čak ne bi znala ni odakle da počnem da trošim toliki novac! Imam sve što mi je potrebno, zaista, dragi moj.” Uzeo sam njenu ruku i vratio je ispod moje, a onda smo nastavili da šetamo. ”Možda imaš sve što ti je potrebno, Patriša, ali ja mogu da se kladim da nemaš sve što ti je potrebno. Zašto ne bi počela time što bi sebi kupila kola i prestala da koristiš onaj dvospratni autobus gde god ideš? A kad budeš imala kola, možeš da pređeš u veći stan koji će imati dovoljno soba u kojima će spavati Kolum i Anuška. Pomisli samo kako bi to bilo lepo da imaš dodatne spavaće sobe za svojih dvoje unučadi!” Napravio sam pauzu za momenat, a potom dodao: ”A u narednih par nedelja ja ću omogućiti da ti švajcarska banka izda Ameriken ekspres karticu. Možeš je koristiti da plaćaš sve svoje troškove. I to koliko god ti često zatreba, a ti nikad nećeš dobiti račun.” ”Pa ko će onda da plati taj prokleti račun?” upitala je ona, sva zbunjena. ”Banka će platiti. I – kao što rekoh – kartica neće imati limit. Svaka funta koju potrošiš će me obradovati i razvedriti moje lice.” Patriša se nasmešila, i neko vreme smo šetali u tišini. Međutim, nije to bila otrovna tišina. To je bila vrsta tišine koju su delili dva čoveka koji su bili dovoljno opušteni da ne forsiraju tok razgovora ispred njegovog logičkog sleda. Društvo ove žene je delovalo izuzetno umirujuće na mene. Bol u levoj nozi je donekle utinuo, ali to nije imalo veze s Patrišom. Bilo koja vrsta aktivnosti je izgleda stišavala bol – bez obzira da li je u pitanju bilo šetanje, igranje tenisa, dizanje tegova, pa čak i zamahivanje štapom za golf, od čega mi je ova poslednja vrsta intenzivnijeg kretanja delovala krajnje čudno, s obzirom na opterećenje koje je to vršilo na moju kičmu. Pa ipak, čim bih prestao, žarište bola bi se aktiviralo. A kad bi jednom zahvatilo moju nogu, teško bi se neutralisalo. Potom je Patriša rekla: ”Hajde dragi moj, sedni sa mnom ovde,” a onda me je odvela do mlae drvene klupe, odmah kraj staze za šetanje. Kad smo stigli do nje, prestali smo da se držimo ruku pod ruku i Patriša je sela odmah pored mene. ”Džordane, ja te volim kao sina, i ja to radim samo zato što je to tebi od pomoći – a ne zbog novca. Kad budeš stariji, uvidećeš da novac, ponekad, može da pravi

143

više problema nego što zaista vredi.” Slegnula je ramenima. ”Dragi moj, nmoj pogrešno da me shvatiš, nisam ja stara budala koja je izgubila zdrav razum i protraćila život u svetu snova gde novac nije važan. Ja sam i te kako svesna koliko je novac značajan. Ja sam odrasla pronalazeći izlaz iz ruševina Drugog svetskog rata, i znam kako to izgleda kad se čovek pita iz kog izvora će se pobrinuti za sledeći obrok. Mi u to vreme nismo bili sigurni ni u šta. Pola Londona je bilo razrušeno u paramparčad od strane Nacista, i naša budućnost je bila neivesna. Pa ipak, mi smo imali nadu, i osećaj dužnosti i obaveze da ponovo izgradimo našu zemlju. U to vreme sam srela Tedija. On je tada u kraljevskim vojnim vazduhopolovnim jedinicama, u stvari, bio test pilot. Bio je zaista žestok i odvažan. Bio je jedan od prvih ljudi koji su leteli mlaznjakom Herije. Nadimak mu je bio Leteći Nosač.” Nasmešila se tužno. Prebacio sam ruku iznad naslona klupe i nežno je zagrlio preko ramena. Sada već vedrijim tonom, Patriš je rekla: ”U svakom slučaju, ono što želim da ti kaem, dragi moj, jeste da je Tedi bio čovek koji se rukovodio dužnošću, možda i previše. Na kraju, On je dopustio da ona potpuno zavlada njim. Što se više uzdizao, to je njegova stanica u životu postajala nesigurnija. Shvataš li šta hoću da kažem, dragi moj?” Polako sam klimnuo glavom. To nije bila savršena analogija, ali sam pretpostavio da je suština bila u vezi s rizikom koji donosi uporno nastojanje da se ostvari vizija uspeha. Ona i Tedi su sada bili razvedeni. Patriša je nastavila dosledno izlaganje: ”Ponekad se pitam da novac nije počeo da narušava najbolji deo tvoje ličnosti, dragi. Znam da novac koristiš da kontrolišeš ljude, i u tome nema ničeg pogrešnog. Svet je jednostavno tako uređen, i ne čini te lošim čovekom t što radiš stvari u svoju korist. Međutim, ja se brinem da nisi dopustio da novac počne da kontroliše tebe – što ne bi bilo dobro. Dete moje, novac je sredstvo, a ne cilj (mason); on može da ti pomogne da stekneš nove poznanike, ali ne prave prijatelje; i mogao bi da ti kupi lagodan, ali ne i miran i spokojan život. Naravno, ti dobro znaš da te ja ne osuđujem. To je poslednja stvar koja bi mi pala na pamet. Niko od nas nije savršen, i svako od nas dopušta da ga vode unutarnji demoni. Sam Bog zna da i sama delim taj usud. ”U svakom slučaju, da se vratimo na ceo ovaj nestašluk koji si zakuvao – želim da znaš da sam ja, u principu, za – za sve to što kažeš! U stvari, smatram da je to veoma uzbudljivo. Osećam se kao lik u romanu Jana Fleminga. Ceo taj posao oko banke u inostranstvu zvuči kao veoma živahna igra. A kad dospeš u moje godine, malo živahnog poigravanja je upravo ono šta te podmlađuje, zar ne?”

144

Nasmejao sam se. ”Pretpostavljam da je tako, Patriša. A što se tiče dinamike, reći ću ti još jednom: Uvek postoji mala verovatnoća da može da iskrsne neka poteškoća, u kojem trenutku bi ta živahna igra mogla postati živahnija nego što bi se to dopalo starom Janu Flemingu. A to neće biti u romanu. To će biti pojava Skotland Jarda koji će ti zakucati na vrata sa nalogom za pretres.” Pogledao sam je direktno u oči, i obratio joj se najozbiljnijim glasom: ”Međutim, ako bi ikada do toga došlo, Patriša – a ja ti se zaklinjem – ja ću se pojaviti za dve sekunde i reći da o ti nisi imala blage predstave o tome šta se dešavalo. Ja ću da kažem da sam ti ja rekao da odeš u banku i da im daš svoj pasoš, a da sam ti pri tome obećao da u svemu tome ne postoji ništa loše.” Kad sam izgovorio te reči, bio sam siguran da su istinite. Na kraju krajeva, nije bilo šanse da ijedan kontrolor na zemlji poveruje da će jedna bezazlena starija žena učestvovati u internacionalnom programu pranja novca. To je bilo neubedljivo. Patriša se nasmejala i odgovorila mi: ”Znam ja to, ljubavi. Osim toga, bilo bi lepo da malo razmazim moju unučad. Možda će se čak oseti dovoljno zaduženim da dođu i da me posete dok budem u zatvoru – nakon što me policajci odvezu kolima zbog internacionalne bankarske prevare, zar ne, dragi moj?” S tim rečima, Patriša se nagnula napred i počela promuklo da se smeje. Nasmejao sam se zajedno s njom, ali sam u duši promirao. Postoje neke stvari s kojima čovek baš i ne može zbijati šale; to je jednostavno prizivanje loše sreće. To bi bilo kao da kad bi se čovek pomokrio u sudbonosno Božje oko. I kad biste to radili dovoljno dugo, bilo bi sasvim izvesno da će vam upravo tako i uzvratiti. A potok njegove mokraće bi bio kao iz prokletog vatrogasnog creva. Međutim, kako bi to tetka Patriša mogla znati? Ona nikada u celom svom životu nije prekšila zakon sve dotle dok nije upoznala Vuka iz Volstrita! Da li sam ja zaista bio tako grozna ličnost da sam bio spreman da iskvarim šezdesetopetogodišnju baku u ime zakona o mogućnosti poricanja? Pa dobro, postojale su dve strane novčića. Na jednoj strani je bila očigledna kriminalna priroda cele stvari – kvarenje bake; njeno izlaganje životnom stilu koji joj nikad nije bio potreban i koji nije želela; rizikovanje njene slobode i reputacije; pa možda čak i uzrokovanje moždanog udara ili nekog drugog poremećaja usled stresa ako stvari krenu naopako. Pa ipak, s druge strane – samo zato što joj nikada nije bio potreban i što nije želela život u bogatstvu i ekstravaganciji nije značilo da je to automatski i bolje za nju! To jeste bilo bolje za nje, za ime Božje! Sa dodatnim novcem, ona bi bila u stanju da provede poodmakle godine svog života u luksuzu. I (Ne daj Bože!), ako bi se razbolela, njoj bi se pružila prilika da dobije najboljo medicinsko lečenje koje

145

bi se novcem moglo kupiti. Nisam nimalo sumnjao da sve one britanske gluposti o egalitarističkoj utopiji o socijalnoj medicinskoj pomoći nisu bile ništa drugo do gomila laži i besmislica. Mora postojati poseban medicinski tretman za one ljude s nekoliko dodatnih miliona britanskih funti. To bi jedino bilo pošteno, zar ne? Osim toga, s obzirom na to da Britanci možda nisu tako pohlepni kao Amerikanci, oni nisu prokleti komunisti. Socijalna medicinska pomoć – prava socijalna medicinska pomoć – nije ništa drugo do niska komunistička zavera. Postojale su u celoj stvari i druge prednosti, takođe, koje su, kad se sve uzme u obzir, potpuno prevagnule u korist uvlačenja divne tetka Patriše u nezakonitu lavlju jazbinu internacionalne bankarske prevare. Sama tetka Patriša je rekla da će je istinsko uzbuđenje koje će joj doneti njeno učešće u sofisticiranom prstenu pranja novca, možda i tokom nekoliko narednih godina, održavati mladom! Kako je to bila prijatna misao! I, zaista, kakve su bile šanse da ona stvarno zapadne u nevolju? Gotovo ravne nuli, pomislio sam. Možda i manje. Tog trenutka Patriša je rekla: ”Ti imaš taj predivan dar, dragi moj, da vodiš dva zasebna razgovora odjednom. To je jedan razgovor koji vodiš sa spoljnim svetom – koji, u ovom slučaju, vodiš sa tvojom voljenom tetka Patrišom, i drugi razgovor koji vodiš u sebi, koji samo ti možeš čuti.” Nasmejah se blago na te njene reči. Naslonio sam se i raširio ruke s obe strane drvenog naslona, kao da sam pokušavao da pustim da klupa upije neke moje brige. ”Patriša, ti mnogo vidiš. Od dana kad smo se sreli, kad se umalo nisam udavio u klozetskoj šolji, imem osećaj da me razumeš bolje od većine ljudi. Možda me razumeš čak i bolje nego što ja poznajem samog sebe, mada možda i ne toliko. ”U svakom slučaju, ja sam se oduvek, otkako znam za sebe, gubio u svojim mislima – još kao dete, pa možda čak još u vrtiću. ”Sećam se da sam sedeo u učionici i posmatrao svu decu naokolo pitajući se zašto nisu ništa shvatali. Učitelj bi postavio pitanje, a ja sam odgovor znao čak i pre nego što bi ga on postavio.” Napravio sam pauzu i pogledao Patrišu pravo u oči, a onda rekao: ”Molim te da to ne shvatiš tako kao da se razmećem, Patriša. Ne bih želeo da to tako izgleda. Ja samo želim da budem iskren i pošten prema tebi kako bi me zaista razumela. Još od malih nogu, oduvek sam bio ispred – intelektualno, mislim – sve ostale dece mojih godina. I što sam bio stariji, to sam postajao sve napredniji u odnosu na ostale. ”I od vremena kad sam bio dete, taj bizarni unutarnji monolog neprestano mi je proticao kroz glavu, a tok misli nikako nije mogao da stane – osim kad bih spavao. Siguran sam da je to slučaj kod svakog čoveka; samo što je taj moj monolog posebno glasan. I posebno problematičan. Ja sebi neprestano

146

postavljam pitanja. I problem s tim je što je tvoj mozak kao kompjuter: Ako postaviš pitanje, on je programiran da da odgovor, bilo da on postoji ili ne. Ja sve neprestano odmeravam u svom umu i pokušavam da predvidim kako će moje aktivnosti uticati na događaje. Ili su možda manipulisati događajima prikladnije reči. To je kao da igraš šah sa sopstvenim životom. A ja mrzim prokleti šah!” Proučio sam Patrišin izraz lica ne bih li pronašao neku vrstu odgovora, ali je sve što sam video bio topao osmeh. Sačekao sam da vidim njen odgovor, što ona, međutim, nije učinila. Pa ipak, već po samoj tišini njena poruka je bila jasna: Nastavi da pričaš! ”U svakom slučaju, kad sam imao otprilike sedam ili osam godina počeo sam da dobijam užasne napade panike i straha. I dan-danas ih imam, mada sada uzimam ksanaks kako bi ih savladao. Pa ipak, dovoljno je da već samo razmišljam o napadu straha i da me obuzme taj osećaj. Strašno je patiti od tih napda, Patriša. Oni su potpuno parališući. To je kao da srce prosto hoće da ti iskoči iz grudi; kao da je svaki trenutak života sam po sebi čitava večnost; što je na potpuno suprotnoj tački od toga da se čovek oseća prijatno u svojoj koži. Mislim da sam tu tačku dostigao upravo u trenutku kad smo se prvi put sreli – mada je moje stanje u tom slučaju izazvalo nekoliko grama kokaina, tako da se to ne računa. Da li se sećaš?” Patriša je klimnula glavom i srdačno se nasmejala. Na njenom izrazu lica nije bilo ni traga osude. Nastavio sam dalje: ”Pa dobro, da ostavimo to u stranu, nikada nisam bio u stanju da zaustavim grozničavi rad mog mozga, čak ni kad sam bio mali. Patio sam od strašne nesanice kad sam bio mlad – a od toga patim i danas. Samo šta je danas još gora. Imao sam običaj da probdem celu noć osluškujući ravnomerno disanje brata i posmatrajući ga kako spava kao beba. Odrastao sam u malom stanu, i mi smo delili sobu. Voleo sam više nego što uopšte i možeš da zamisliš. Imam mnogo divnih uspomena u vezi s tim. A danas mi čak više i ne govorimo. Druga žrtva mog takozvanog uspeha. Međutim, to je druga priča. ”U svakom slučaju, obično sam se plašio dolaska noći… odnosno, pribojavao sam se tog perioda, zato što sam znao da neću moći da zaspim. Po običaju bih ustao i zurio u digitalni budilnik odmah pored mog kreveta i množio minute sa časovima, uglavnom iz dosade, ali isto tako i što me je mozak terao da obavljam zadatke koji podrazumevaju ponavljanje. Do šeste godine, ja sam četvorocifrene brojeve mogao da množim brže nego što ti možeš na digitronu. Bez šale, Patriša. A to mogu i danas. Međutim, moji vršnjaci u to vreme još nisu znali ni da čitaju! To ipak nije bilo poravnanje. Kao beba sam uvek plakao kad bi došlo vreme za

147

spavanje. Eto koliko sam se plašio mojih napada straha. Otac bi ušao u moju sobu i legao pored mene pokušavajući da me umiri. Majka takođe. Međutim, oboje su radili i nisu mogli ostati uz mene cele noći. Tako da sam na kraju uvek ostajao sam sa svojim mislima. S godinama, veći deo mojih strahova od vremena za spavanje je iščezao. Pa ipak, nije potpuno nestao u pravom smislu te reči. I dalje me svaki put kad spustim glavu na jastuk progoni u vidu uporne nesanice – užasne, užasne nesanice. ”Ceo život sam proveo pokušavajući da popunim rupu koju izgleda ne mogu da popunim, Patriša. I što se više trudim, to ona izgleda postaje veća. Proveo sam više vremena nego…” A onda su reči prosto pokuljale iz mene, kao da sam pokrenuo tok i počeo da izbacujem otrov koji mi je razjedao dušu otkako pamtim za sebe. Možda sam se tog dana borio za sopstveno spasenje ili, ako ne to, onda za spasenje svoje duše i duševnog zdravlja. Što se tiče osvrta na prošlost, to je bilo pogodno mesto poput svakog drugog za čoveka koji je hteo da da oduška svojoj duši, posebno za čoveka poput mene. Na kraju krajeva, na malenom ostrvu Velike Britanije, nije se nalazio Vuk iz Volstrita i ne onaj iz Straton Oakmonta, od kojih su oba ostala daleko, preko okeana. Tu je sada bio Džordan Belfort – uplašeni mali dečak – koji je krenuo putem koji nije mogao da predvidi i čiji će uspeh ubrzo postati sredstvo njegovog uništenja. Jedino pitanje koje sam imao sastojalo se u tome da li ću se prvo sam ubiti – pod sopstvenim uslovima – ili će me se dograbiti država pre nego što mi se za to pruži šansa? Kad me je Patriša ohrabrila da nastavim, ja izgleda jednostavno nisam mogao da stanem. Svako ljudsko biće, na kraju krajeva, ima u sebi tu neodoljivu potrebu da ispovedi svoje grehe. Religije su sazdane na takvim stvarima. A kraljevstva su osvojena obećanjima da će im kasnije svi gresi biti oprošteni. Dakle, za puna dva sata, ja sam se ispovedio. Očajnički sam pokušao da se otarasim ozlojeđenosti koja se obrušavala i pustošila moje telo i dušu i uzrokovala da radim stvari za koje sam znao da su pogrešne i da činim dela za koja sam znao da će me na kraju dovesti do sopstvenog uništenja. Ispričao sam joj svoju životnu priču – počevši od frustracije koju sam osećao što sam odrastao u sirotinji. Ispričao sam joj o ludilu mog oca i o tome kako sam se naljutio na majku što me nije zaštitila od njegove opake naravi. Rekao sam joj da znam da je moja majka dala sve od sebe, ali da sam ja, na neki način, sve te događaje i dalje posmatrao očima deteta, zbog čega izgleda nisam mogao da joj oprostim. Ispričao sam joj o gospodinu Maksu i kako je on uvek bio tu da mi

148

pomogne kad mi je najviše trebalo i kako me je, još jednom, uvredilo to što ona, poput njega, nije bila tu onda kad mi je bila najpotrebnija. Rekao sam joj kako još uvek volim majku uprkos svemu tome i koliko je poštujem, iako mi je ulila u glavu da je jedini način da zaradim puno novca taj da postanem doktor. Objasnio sam joj kako sam se ispoljio revolt protiv toga tako što sam u šestom razredu počeo da pušim marihuanu. Ispričao sam joj kako sam se uspavao za prijemni ispit na Medicinski fakultet zato što sam popio preveliku količinu lekova prethodne večeri i kako sam zbog toga otišao na Stomatološki umesto na Medicinski fakultet. Opisao sam joj moj prvi dan na Stomatološkom fakultetu, kad je dekan ustao pre predavanja i rekao da je Zlatno doba stomatologije prošlo i da bi, ako želite da postanete zubar da biste zarađivali mnogo novca, bilo bolje da odmah odustanete i sebi uštedite vreme i poštedite se nerviranja… i kako sam ja istog momenta ustao i izašao i nikada se nisam vratio. I objasnio sam joj kako me je to odvelo u posao sa mesom i morskim plodovima i konačno do Deniz. U tom trenutku su mi se oči ispunile suzama. S velikom tugom, rekao sam: ”… i mi bismo se spustili na ruke i kolena i skupljali sitniš da bismo kupili šampon. Toliko smo siromašni bili. Kad sam izgubio sav novac, pomislio sam da će me Deniz ostaviti. Ona je bila mlada i lepa, a ja sam bio gunitnik. Nikada nisam bio samouveren sa ženama, Patriša, uprkos tome šta bi ti ili neko drugi mogao da misli. Kad sam prvi put počeo da zarađujem novac trgujući mesom, pretpostavio sam da će mi to na neki način nadoknaditi taj nedostatak. I onda, kad sam upoznao Deniz, pa dobro, bio sam ubeđen da me voli zbog mojih kola. Tada sam imao mali crveni Porše, što je bio prilično velik uspeh za dete u ranim dvadesetim, posebno za dete iz siromašne porodice. ”Da ti kažem istinu – kad sam prvi put ugledao Deniz, ja sam bio potpuno opčinjen. Ona je bila poput vizije. Zaista božanstvena! Srce mi je doslovno stalo, Patriša. Tog dana sam vozio moj kamion i pokušao da prodam meso vlasniku fizerske radnje u kojoj je Deniz radila. U svakom slučaju, jurio sam za njom oko frizerskog salona i sto puta je molio da mi da svoj broj telefona, ali me je stalno odbijala. Zato sam odjurio kući, uleteo u moj Porše, dovezao se nazad i sačekao je napolju ispred prodavnice da bih bio siguran da ih je videla kad bude izašla!” U ovom trenutku zbunjeno sam se nasmešio Patriši. ”Možeš li da zamisliš? Koji samopouzdan čovek to radi? Kako sam ja bio snebivljiv! U svakom slučaju, ono što je stvarno ironično je da otkad sam osnovao Straton, svako dete u Americi misli da mu je već samim rođenjem dato pravo da poseduje Ferari do dvadeset prve godine.” Odmahnuo sam glavom i prevrnuo oči.

149

Patriša se nasmejala i rekla: ”Dragi moj, čisto sumnjam, jer mislim da si nisi ni prvi čovek koji je, kad je ugledao lepu devojku, otrčao kući da bi se dovezao u luksuznom automobilu. A isto tako sumnjam da si i poslednji. U stvari, nedaleko od ovog mesta postoji deo parka koji se zove Roten Rou, gde mladi ljudi pred damama paradiraju svojim moćnim mašinama u nadi da će se na taj način jednog dana uvući u gaćice.” Patriša se prigušeno nasmejala sopstvenoj izjavi, a potom dodala: ”Dragi, nisi ti izmislio tu igru.” Nasmejao sam se blagonaklono. ”Dobro, slažem se s tim, ali ja se ipak pomalo osećam kao budala. Kako se odvija preostali deo priče… to već znaš. Pa ipak, najgori deo je to što se onda kad sam ostavio Deniz zbog Nadin, cela priča pojavila u štampi. Kakva je to noćna mora bila za Deniz! Mislim, ona je bila dvadesetpetogodišnja devojka koja je ostavljena zbog mlade manekenke. A novine su je predstavile u takvom svetlu kao staru članicu višeg društva koja je izgubila seksepil – kao da je zamenila devojka koja je još puna života! Takve stvari se sve vreme dešavaju u Volstritu, Patriša. ”Želim u stvari da kažem da je i Deniz bila mlada i lepa! Zar ne vidiš koliko u svemu tome ima ironije? Većina bogatih muškaraca su čekali da zamene svoje prve žene. Znam da si pametna žena, znaš o čemu govorim. Tako stvari funkcionišu u Volstritu i, kao što kažeš, nisam ja izmislio tu igru. Međutim, ceo moj život je postao prožet bržim tempom. Propustio sam dvadesete i tridesete i dospeo direktno u četrdesete. Za to vreme se čoveku dese neke stvari koje mu formiraju karakter. Nekakve borbe, Patriša, kroz koje mora da prođe svaki čovek da bi saznao šta znači biti pravi muškarac. Ja nikada nisam prošao kroz to. Ja sam adolescent u telu muškarca. Rodio sam se s izvesnim darovima – od Boga – ali ja nisam bio dovoljno emocionalno zreo da ih iskoristim na pravi način. Ja sam bio nesrećan slučaj koji je samo čekao da se desi. ”Bog mi je podario pola jednačine – sposobnost da vodim ljude i da dođem do saznanja o nekim stvarima na načine na koje većina ljudi ne može. Nije me blagoslovio da budem uzdržan i strpljiv i da na taj način uradim prave stvari. ”U svakom slučaju, gde god je Deniz išla, ljudi su upirali prstom na nju i govorili: ”Oh, to je ona koju je Džordan Belfort odbacio zbog devojke koja reklamira Miler Lajt. Da ti kažem iskreno, Patriša, zbog toga što sam učinio Deniz trebalo me je izbičevati. Nema veze što sam ja Vuk iz Volstrita ili glavne ulice. Ono što sam ja uradio – to je, do đavola, neoprostivo. Napustio sam dobru, lepu mladu ženu, koja je bila rame uz rame pored mene i u dobru i u zlu, koja je svoju budućnost kockala kladeći se na mene. I kad je konačno izvučen njen pobednički

150

listić – ja sam joj ga ukinuo. Ja ću zbog toga goreti u paklu, Patriša. A to i zaslužujem.” Duboko sam udahnuo. ”Ne možeš ni da zamisliš koliko sam se trudio da opravdam to što sam uradio, da prebacim deo krivice na Deniz. Međutim, to mi nikada nije pošlo za rukom. Neke stvari su jednostavno same po sebi pogrešne, i možeš ih sagledati iz hiljadu različith uglova ali, na kraju dana, uvek dođeš do istog zaključka, koji je – u mom slučaju – da sam ja jedan pokvaren nitkov, koji je ostavio vernu ženu zbog dužih nogu i malo lepšeg lica. ”Sušaj, Patriša – znam da ti je možda teško da budeš nepristrasna u ovoj stvari, ali ja sumnjam da žena tvog karaktera može gledati na stvari na onaj način na koji bi trebalo. Jednostavna činjenica je da ja Nadin nikada neću moći da verujem onako kako sam verovao Deniz. I niko nikada neće moći da me ubedi u suprotno. Možda za čertdeset godina, kad ostarimo i osedimo, pa dobro, možda ću onda moći da kažem da joj verujem. Pa ipak, to je malo verovatno.” Patriša je rekla: ”Toliko se slažem s tobom da prosto ne bih ni mogla više, dragi moj. Poverenje u ženu koju si sreo pod takvim okolnostima zahteva zaista duboku veru. Pa ipak, nema svrhe da sebe mučiš svim tim stvarima. Možeš provesti čitav život gledajući Nadin zažmirivši i pitajući ’šta ako’? I tako bi na kraju celu stvar mogao pretvoriti u samoispunjavajuće proročanstvo. Kad se sve uzme u obzir, reč je o energiji koju svi odašiljemo u svemir i koja nam se često vraća. To je univerzalni zakon, ljubavi.” ”Međutim, nezavisno od toga, sigurno znaš šta su rekli o poverenju: Da bi verovao drugome, moraš sam da budeš dostojan poverenja. Da li si ti dostojan poverenja, dragi?” Uh, čoveče! To je bilo pravo pitanje! Proletelo je kroz moj mentalni kompjuter i odgovor mi se uopšte nije dopao. Ustao sam s klupe i rekao: ”Moram da ustanem, Patriša. Leva noga me užasno boli od tako dugog sedenja. Zašto ne bismo prošetali još malo? Uputimo se ka hotelu. Želim da vidim Spiker’s korner. (Fusnota: Speaker’s Corner je kutak za govornike u severoistočnom delu Hajd Parka u Londonu. Govornicima je dopušteno da se javno obraćaju sve dotle dok policija to smatra zakonitim. I u drugim parkovima u Londonu postoje takva mesta za govornike.) Možda će neko stajati za govornicom obrušavajući se na Džona Mejdžora. On je vaš premijer, zar ne?” ”Da, dragi,” odgovorila je Patriša. Ustala je sa klupe i uzela me pod ruku. Šetali smo stazom, krenuvši u pravcu hotela. U stvari, ona je rekla: ”A onda, kad saslušamo šta govornik ima da kaže, ti možeš da mi odgovoriš na poslednje pitanje, u redu, dragi?”

151

Ova žena je bila previše ljubopitljiva! Pa ipak, morao sam da je volim! Mog ispovednika! ”Patriša, u redu! Odgovor na tvoje pitanje je: ne! ja sam prokleti lažov i prevarant i spavam s prostitutkama na način na koji drugi ljudi put on socks – posebno kad se dokrajčim tabletama, što je otprilike pola vremena. Međutim, čak i kad ne preterujem s lekovima, ja sam i dalje sklon prevari. Eto ti! Sada znaš. Da li si srećna?” Patriša se nasmejala mom iskrenom izlivu, a onda me šokirala time kad mi je rekla: ”Oh, dragi, pa svi znaju za prostitutke – čak i tvoja tašta, moja sestra. To je nekako već kao legenda. Mislim, u slučaju Nadin, da je ona shvatila dobru stranu tog zla. Ono što te ja u stvari pitam je da li ikada imao avanturu sa drugom ženom, ženom do koje ti je stalo.” ”Ne, naravno da nisam!” Uzvratio sam sa velikim samopouzdanjem. A potom, manje samopouzdano, na trenutak sam počeo da se preispitujem da li govorim istinu. Ja nikada u stvari nisam prevario Nadin, zar ne?... Ne, zaista nisam. Ne u tradicionalnom smislu te reči. Kakvu srećnu misao mi je Patriša ubacila u glavu! Kakva je ona divna dama! Pa ipak, ova tema je bila nešto što bih radije izbegao, i to što pre, pa sam počeo da pričam o mojim leđima… i o tome kako me je hroničan bol izluđivao… Rekao sam joj za operacije, koje su sve to samo još više pogoršale… i objasnio joj kako sam pokušao da uzimam narkotike – sve od vikodina do morfijuma – i kako su oni kod mene izazvali gađenje i depresiju… ali da mi je mučnina od lekova pokrenula glavobolju, pa sam uzeo advil, koji mi je poremetio stomak, zbog čega sam potom uzeo zantak, da bi me prošli bolovi u stomaku, što je povećalo broj enzima iz jetre. Ispričao sam joj kako je prozak uticao na moj seksualni nagon i stvorio osećaj suvoće u ustima… zbog čega sam uzeo salagen koji podstiče lučenje pljuvačnih žlezdi i johambin za impotenciju… ali sam na kraju prestao i to da pijem. Na kraju, objasnio sam, uvek sam se vraćao kvaludeu, za koji se ispostavilo da je jedini lek koji mi je zaista stišavao bol. Upravo smo se približavali mestu za govornike, zvanom Spiker’s korner, kad sam rekao tužno: ”Plašim se da sam se sada potpuno navukao na tu drogu, te lekove, Patriša, i da čak i kada me leđa ne bi bolela ne bih bio u stanju da prestanem da ih uzimam. Sada već imam kratkotrajne amnezije, kada radim stvari kojih kasnije ne mogu da se setim. To je prilično zastrašujuća stvar, Patriša. To je kao da ti je deo života prosto nekako ispario – klik! – nestao zauvek. Glavna vest je da sam sve moje kvaludese bacio u klozetsku šolju i da sada prosto izgrama za jednom jedinom tabletom. Čak sam razmišljao da moja asistentkinja Konkordom

152

pošalje mog šofera ovde, samo da bi mi doneo malo tih tableta. Dvadeset hiljada dolara! Pa ipak, i dalje se nosim mišlju da to uradim. ”Šta mogu da ti kažem, Patriša? Ja sam zavisan od droge. To do sada nikada nikome nisam priznao, ali znam da je to prava istina. I svi oko mene, uključujući i moju ženu, plaše se da mi se suprotstave tim povodom. Na ovaj ili onaj način, svi oni zavise od mene jer im ja obezbeđujem osnovna sredstva za život, pa mi to omogućavaju. I pridobijaju me laskanjem. ”U svakom slučaju, to je moja priča. Ne predstavlja baš neku lepu sliku. Živim najnefunkcionalnijim životom na planeti. Ja sam uspešni gubitnik. Ja sam tridesetjednogodišnjak koji je prevalio šezdesetu. Koliko ću još na taj način da opstanem na ovoj zemlji, samo Bog zna. Međutim, ja zaista volim svoju ženu. I gajim takva osećanja prema mojoj malenoj kćerki za koja nisam znao ni da sam uopšte sposoban. Čendler. Ona mi je sve. Zakleo sam se da ću prestati da se drogiram nakon njenog rođenja, ali koga sam ja to lagao? Ja nisam u stanju da stanem, barem ne mnogo dugo. ”Pitam se šta će Čendler misliti kad sazna da joj je tata bio zavisan od droge? Pitam se šta li će da misli kad joj tata završi u zatvoru? Pitam se šta će da misli kad odraste dovoljno da pročita sve članke i sazna za tatino orgijanje s kurvama? Strepim od tog dana, Patriša, iskreno ti kažem. I ne sumnjam da će taj dan jednom konačno doći. To je vrlo tužno, Patriša. Vrlo, vrlo tužno…” I s tim rečima, završio sam svoju ispovest. Izbacio sam svu svoju gorčinu. Da li sam se zbog toga osećao bolje? Avaj, ne istinski. I dalje sam se osećao isto. I leva noga me je i dalje ubijala, uprkos šetnji. Čekao sam svojevrstan mudar odgovor od Patriše, odgovor koji nije usledio. Pretpostavljam da ispovednici ne postoje samo radi toga. Sve što je Patriša uradila bilo je da mi je čvršće stegla ruku, možda me privukla sebi malo bliže, da mi da do znanja da me – uprkos svemu tome – i dalje voli i da će me uvek voleti. Niko nije bio za govornicom na mestu zvanom Spiker’s corner. Najburnija zbivanja, Patriša mi je rekla, odvijaju se vikendima. To je bilo prikladno. Ove srede, u Hajd parku je izrečeno dovoljno reči za ceo život. Na trenutak samo, Vuk iz Volstrita ponovo je postao Džordan Belfort. Međutim, samo na trenutak. Napred u daljini, mogao sam da vidim kako se hotel Dorčester uzdiže devet spratova iznad užurbanih ulica Londona. Sada sam jedino bio zaokupljen mišlju kada će Konkord krenuti iz Sjedinjenih Država – i koliko će mu biti potrebno vremena da stigne u Britaniju. Šesnaesto poglavlje Povratak na staro ponašanje

153

Ako zarađujem milion dolara nedeljno a prosečan Amerikanac zarađuje hiljadu dolara nedeljno, onda je kad ja na nešto potrošim dvadeset hiljada dolara isto kao kad bi prosečan Amerikanac na nešto trošio dvadeset dolara, zar ne? Sat vremena kasnije, sedeo sam u predsedničkom apartmanu u hotelu Dorčester kad mi je na pamet najednom palo sjajno racionalno objašnjenje. U stvari, cela stvar je delovala toliko logično da sam podigao slušalicu, okrenuo Dženet, probudio je usred najdubljeg sna, i hladno rekao: ”Hoću da Džordža pošalješ u apoteku Alan Kemikal-tob’s da uzme dvadeset kvaludesa za mene, a onda ga pošalji prvim sledećim Konkordom, u redu?” A tek posle sam se setio da je vreme u Bejsajdu zaostajalo pet sati za vremenom u Londonu, što je značilo da je sada kod Dženet četiri sata ujutro. Međutim, osećaj krivice je bio kratkotrajan; na kraju, nije to prvi put da sam joj uradio nešto poput toga, a odnekud sam znao da to svakako nije bio ni poslednji. U svakom slučaju, ja sam joj plaćao petostruku platu za ličnu asistenciju, dakle, zar nisam otkupio svoje pravo na to da je probudim? Ili, ako ne to, zar nisam pošteno stekao pravo na to da je probudim s obzirom na ljubav i dobrotu koju sam joj pružio, poput oca kojeg nikada nije imala? (Drugo sjajno racionalno objašnjenje!) To je očigledno bilo tako – zato, ne odstupajući od ljubaznog tona, Dženet je sada bila budna i revnosna da se odazove mom zahtevu. Veselo je odgovorila: ”Nema problema; prilično sam sigurna da sledeći Konkord poleće sutra rano ujutru. Pobrinuću se da Džordž bude u njemu. Međutim, ne moram da ga pošaljem u apoteku Alan’s. Zastala je za trenutak, a potom dodala: ”Odakle me zoveš, iz hotelske sobe?” Pre nego što sam odgovorio potvrdno, počeo sam da se pitam koji tip zaključka bi se mogao izvući o čoveku koji zove svoju asistentkinju i moli je da nadzvučnim transportom zadovolji njegovu pomahnitalu zavisnost od tableta i očiglednu želju da uništi samog sebe a da pri tome ni obrvu ne pomakne. To je bila uznemiravajuća misao, pa sam odlučio da se na njoj više ne zadržavam. Rekao sam Dženet: ”Da, ja sam u sobi. Odakle bih drugo mogao da te zovem, numnuts, iz jedne od onih telefonskih govornica sa crvenog telefona u Pikadili cirkusu?” ”Jebi se!” odsečno mi je odgovorila. ”Samo sam pitala.” Potom je promenila ton iz kojeg je sada zračilo pozitivno očekivanje i upitala me: ”Da li ti se ta soba dopada više nego ona u Švajcarskoj?” ”Da – mnogo je lepša, draga. Nije baš po mom ukusu, ali je sve novo i lepo. Dobro si obavila svoj posao.”

154

Ućutao sam i čekao odgovor, ali je on izostao. Isuse! Ona je očekivala detaljan opis sobe – uzbuđenje dana za nju kao zamenika. Kakva je ona gnjavatorka bila! Nasmejao sam se u slušalicu i rekao: ”U svakom slučaju, kao što sam rekao, soba je stvarno lepa. Prema direktoru hotela, ona je dekorisana na tradicionalan britanski način – ma šta to, do đavola, značilo! Međutim, spavaća soba je lepa u pravom smislu te reči, posebno krevet. Ima veliki baldahin sa plavom tkaninom svuda naokolo. Pretpostavljam, Britanci mora biti vole plavu boju. Isto tako, oni vole jastučiće, zato što ih u sobi ima na hiljade. ”U svakom slučaju, preostale prostorije su natrpane svakojakim britanskim glupostima. Tu je ogroman trpezarijski sto sa jednim od onih srebrnih svećnjaka. Podseća me na Liberacija. Denijeva soba je preko puta mog apartmana, ali se on trenutno skita ulicama Londona – kao u pesmi ’Vukodlaci Londona.’ ”I to je to. Nemam više nijednu informaciju da ti prenesem, osim tačne lokacije, što mislim da bi takođe želela da saznaš. Zato ću ti reći i pre nego što me upitaš: Ja stojim na balkonu hotelske sobe, gledam na Hajd Park i pričam s tobom. Mada ne mogu baš mnogo toga da vidim. Isuviše je maglovito. Da li si sad srećna?” ”Uh-uh,” bilo je sve što je rekla. ”Koliko košta soba? Nisam na to obratio pažnju kad sam se prijavio.” ”Devet hiljada funti za noć, što je otprilike trinaest hiljada dolara. Mada izgleda tako da zaista vredi toliko novca, zar ne?” Na trenutak sam zastao da bih razmotrio njeno pitanje. Za mene je bila prava misterija zašto sam uvek osećao neodoljivu potrebu da rezervišem predsednički apartman, ma koliko neverovatna cena bila. Bio sam siguran da je to bilo na neki način povezano sa tim što sam gledao Ričarda Gira u filmu Pretty Woman, koji je bio jedan od mojih najomiljenijih. Pa ipak, postojao je tu i dublju razlog. U pitanju je bio osećaj koji sam imao kad god bih prišao recepcijskom pultu luksuznog hotela i izgovorio te magične reči: ”Moje ime je Džordan Belfort, došao sam da se prijavim za predsednički apartman.” Pa dobro – znam da je to zato što sam bio nesigurno malo kopile, ali šta ima veze! Rekao sam sarkastično: ”Hvala što me podsećate na devizni kurs, gospodine Svetski Bankare. Ja sam skoro zaboravio. U svakom slučaju, cena sobe je definitivno prokleto bagatelna za trinaest hiljada za noć. Mada mislim da bi uz tu cenu trebalo da dobijem roba, zar ne mislite i vi tako? ”Pokušaću da vam pronađem jednog,” rekla je Dženet. ”U svakom slučaju, moram da te odjavim za sutra, tako da ćemo morati da platimo samo jedno noćenje. Vidiš kako ja uvek pazim na tvoj novac? Uzgred, kako je tetka Nadin?”

155

Momentalno sam upao u paranoično stanje – računajući mogućnost da se naš telefonski razgovor prisluškuje. Da li bi FBI imao hrabrosti da ozvuči Dženetin telefon? Ne, to je bilo neuverljivo! Skupo bi koštalo prisluškivanje nečijeg telefona kad se preko te linije nikada nisu vodili nekakvi značajni razgovori, osim u slučaju ako su federalni agenti čvrsto rešili da me finansijski unište zbog toga što sam bio seksualno devijantan ili preglasan zavisnik od droge. Međutim, šta je s Britancima? Da li je postojala mogućnost da puška M16 navede trag na mene tako da budem okrivljen za krivično delo koje još nisam počinio? Ne, to je isto tako neuverljivo! Pune su im ruke posla oko IRA, zar ne? Zašto bi onda uopšte obratili pažnju na Vuka iz Voltrita i njegove đavolske planove da iskvari nastavnicu u penziji? Oni to svakako ne bi uradili. Zadovoljan što je naš razgovor bezbedan, odgovorio sam: ”Ona je dobro. Upravo sam je odbacio do njenog stana. Oni to ovde nazivaju stanovima, da li sam u pravu, Dženet?” ”Ne lupteaj, Šerlok,” rekla je nepodnošljiva radoznalka. ”Oh, izvini. Nisam znala da si ti takav prokleti svetski putnik. U svakom slučaju, moram ostati u Londonu još jedan dan. Imam nekog posla. Zato rezerviši hotel za još jedno dodatno noćenje i pobrini se da me u petak ujutru avion sačeka na aerodromu Hitrou. I reci pilotu da će istog dana imati i povratni let. Patriša će se tog popodneva vratiti, u redu?” Sa uobičajenim Dženetinim sarkazmom: ”Uradiću sve Što kažeš, šefe” – čemu uvek toliki prezir prema ovoj reči, šefe? – ”ali ne vidim zbog čega imaš potrebu da mi pričaš toliko gluposti zbog čega u Londonu ostaješ još jedan dan.” Kako je samo znala? Da li je zaista bilo tako očigledno da sam želeo da dobijem kvaludes u tajnosti – podalje od očiju budnih švajcarskih bankara koji su sve motrili? Ma ne, jednostavna stvar, Dženet me je samo tako dobro poznavala. Ona je u tom pogledu bila slična Vojvotkinji. Međutim, budući da Dženet nisam lagao tako kao moju ženu, ona je utoliko bolje anticipirala kad sam smerao nešto loše. Pa ipak, osetio sam neodoljivu potrebu da lažem. ”Ja to čak neću ni da udostojim odgovora. Međutim, kad si već pokrenula tu temu, ja bih to mogao dobro da iskoristim. Jednostavno se zadesilo da ovde, u Londonu, postoji odličan noćni klub koji se zove Anabele’s. Izgleda da je tamo prosto nemoguće ući. Rezerviši mi najbolji sto u tom klubu za sutra uveče, i reci im da želim da me na stolu čekaju tri boce Kristala na ledu. Ako budeš imala nekih problema–“ ”Molim te, nemoj da me vređaš,” prekide me Dženet. ”Sto će te čekati, ser Belfort. Nemoj samo da zaboraviš da ja znam odakle si došao, a Bejsajd i nije baš

156

nešto poznat po svom kraljevskom renomeu. Da li je potrebno da ti pronađem još nešto ili si sve sredio za sutra uveče?” ”Ooooh, ti si jedan takav đavolak, Dženet! Znaš, stvarno sam pokušavao da okrenem novi list što se tiče žena, ali pošto si mi već ubacila ideju u glavu – zašto ne poručiš dve ’Prvoklasne akcije’, jednu za mene, a drugu za Denija. Ili, sada kad malo bolje razmislim, bolje rezerviši njih tri – čisto u slučaju da jedna od njih ne valja ništa! Nikada ne znaš šta će da ti uđe kroz vrata u ovim stranim zemljama. ”U svakom slučaju, odlazim! Silazim dole kako bih malo na brzinu vežbao, a potom idem u ulicu Bond da kupim neke stvari. Mog oca bi baš trebalo da usreći kad mu narednog meseca stigne račun! A sada – brzo – pre nego što spustim slušalicu – podseti me na to kako sam ja sjajan šef i koliko me voliš i koliko ti nedostajem!” Gotovo bezglasno: ”Ti si najbolji šef na celom svetu i ja te volim i nedostaješ mi i ne mogu da živim bez tebe.” ”U redu, tako sam i mislio,” odgovorio sam žustro. Potom sam prekinuo vezu a da joj nisam ni rekao zdravo. Sedamnaesto poglavlje Majstor Falsifikator

Tačno trideset šest sati kasnije, naš zakupljeni mlaznjak Lirdžet zapištao je i zatutnjao poput vojnog borbenog aviona kad je poleteo sa aerodroma Hitrou i tog petka ujutro vinuo se u nebo. Tetka Patriša je sedela s moje leve strane – izraz istinskog straha zaledio joj je lice. Ona je tako čvrsto stezala naslone za ruke da su joj zglobovi prstiju pobeleli. Zadržao sam pogled na njoj tridesetak sekundi, a ona je trepnula samo jednom. Preplavio me je osećaj krivice zbog toga što joj je toliko neugodno, ali šta sam mogao da uradim? Jednostavna činjenica je bila da većina ljudi osećaj koji imaju prilikom uzletanja aviona dugog petnaest stopa, koji ispaljen poput šupljeg metka dobija naglo ubrzanje od pet stotina milja na sat nije doživljala kao nešto prijatno i zabavno. Deni je bio preko puta mene tako da smo sedeli licem u lice, dok je on bio okrenut leđima pilotskoj kabini. On će do Švajcarske putovati leđima okrenut unazad, što je nešto što sam ja uvek smatrao neprijatnim i dezorijentišućim. Međutim, poput mnogih stvari u životu, to izgleda Deniju nije nimalo smetalo. U stvari, uprkos buci i vibracijama, on je već zaspao i bio u svojoj uobičajenoj pozi, sa široko otvorenim ustima i glavom zabačenom unazad, pri čemu su mu štrčali samo ogromni izbeljeni zubi.

157

Neću poricati da me je njegova neverovatna sposobnost – da zaspi kao klada za tili čas – prosto izluđivala. Kako je čovek uopšte mogao tako naglo da zaustavi tok misli koji mu neprestano tutnji kroz glavu? To je izgledalo nelogično! Pa dobro – kako god to posmatrali. To je bio njegov dar i moje prokletstvo. Teška srca, naslonio sam glavu na mali ovalni prozor lupivši je o staklo blagim udarcem. Potom sam pritisnuo nos o prozorčić i posmatrao kako London polako iščezava u daljini i postaje sve manji i manji gubeći se ispod mene. U ovaj jutarnji čas – sedam sati ujutru – njišući sloj magle i dalje je lebdeo nad gradom poput vlažnog pokrivača, i sve što sam mogao da vidim bio je obelisk Big Bena, koji se uzdizao iz magle poput ogromne erekcije kojoj je očajnički bilo potrebno jutarnje vođenje ljubavi. Nakon poslednjih trideset šest časova, već sama pomisao na erekciju i vođenje ljubavi bila je dovoljna da potpuno uskovitla moje iskrzale nerve. Najednom sam osetio kako mi nedostaje moja žena. Nadin! Prelepa Vojvotkinja! Gde li je ona sada, kad mi je najpotrebnija? Kako bi bilo divno da sada naslonim glavu na njene meke, nežne grudi, kako bi mi to samo dalo snage! Međutim, ne, nisam mogao. Upravo u ovom momentu ona je bila daleko preko okeana – i možda je upravo imala mračna predosećanja oko mojih nedavno počinjenih greha i smišljala scenario svoje osvete. Nastavio sam da zurim kroz prozor, pokušavajući da povežem uzroke i posledice događaja u poslednjih trideset šest časova. Iskreno sam voleo svoju ženu. Pa zašto sam onda za ime Božje činio sve te užasne stvari? Da li su me na to naveli lekovi? Ili su me sami postupci naveli da uzimam lekove kako bih se osećao manje krivim zbog njih? To je bilo večno pitanje, jedno od onih šta je starije koka ili jaje – pitanje koje čoveka dovodi do ludila. Upravo tog trenutka pilot je naglo izveo naglo skretanje ulevo i belještavi zraci jutarnjeg sunca odbili su se o desno krilo, ulivajući se u kabinu, i gotovo me zabacivši sa sedišta. Okrenuo sam se od te blještave svetlosti i pogledao u tetka Patrišu. Ahhh, sirota Patriša! Sledila se poput statue, i dalje grčevito se držeći za naslone za ruke još uvek je bila u katatoničnom stanju usled leta. Osetio sam da joj dugujem par reči utehe, pa sam joj zato glasom dovoljno jakim da nadglasa buku motora, viknuo: ”Šta misliš, tetka Patriša? Izgleda malo drugačije od leta putničkim avionom. Ovde možeš zaista da osetiš promene pravca, zar ne?” Okrenuo sam se ka Deniju da bih ga na trenutak pogledao – i dalje je spavao! Neverovatno! Ta insajderska protuva! Razmotrio sam današnji raspored aktivnosti i koje ciljeve je trebalo ostvariti. Što se Patriše tiče, to će biti lako. Radilo se samo o tome da je trebalo

158

uvesti i izvesti iz banke što je brže moguće. Da se nasmeši u kamere, potpiše neke papire, da im svoj pasoš, i to bi bilo to. Vratiću je London do četiri sata ovog popodneva. Za nedelju dana, ona će dobiti svoju kreditnu karticu i početi da ubire plodove svoje nove uloge mog formalnog predstavnika. Na svoju dobrobit! Kad se pobrinem oko Patriše, preda mnom će biti kratak susret sa Sorelom, dovršavanje nekih poslova i razrada grubog nacrta za krijumčarenje gotovine. Počeću od pet miliona, ili možda koji milion više, i potom izgraditi moj metod da ih izvučem odatle. Imam par ljudi u Sjedinjenim Državama koji bi obavili sam čin krijumčarenja, ali na to ću se usredsrediti kad se vratim kući. Uz malo sreće, mogao bih danas da obavim ceo posao i da stignem na prvi jutarnji let iz Švajcarske. Kakva lepa misao! Ja sam voleo moju ženu! I onda ću otići da vidim Čendler i da je držim u naručju. U redu, šta je tu moglo da se kaže? Čendler je bila savršena! Uprkos činjenici što je kao i svaka druga beba samo spavala, praznila se i pila, mogao sam da kažem da će jednog dana biti genije! Ona je stvarno bila božanstvena! Svakim danom sve je više ličila na Nadin. To je bilo savršeno, baš kao što sam se i nadao. Pa ipak, morao sam da zadržim svoje misli na današnjim zbivanjima, posebno na mom sastanku sa Rolandom Franksom. Mnogo sam razmišljao o onome što je Sorel rekao, i nisam nimalo sumnjao da bi pojava čoveka poput Rolanda Franksa mogla da se ispostavi kao iznenadna srećna okolnost. Teško je i zamisliti šta bih sve mogao da postignem uz nekoga ko je ekspert u pogledu toga da proizvodi dokumenta koja bi podržavala zakonsku napomenu o mogućnosti poricanja. Najočiglednija dobrobit bi se ogledala u korišćenju mojih inostranih računa da radim prema Zakonu o malim preduzećima – koji bi mi omogućili da zaobiđem dvogodišnji period zadržavanja prema Propisu 144. Kad bi Roland mogao da stvori kompanije koje postoje po imenu na listi berze, ali ne posluju, (Fusnota: Shell company – to je kompanija koja postoji po imenu na listi berze ali ne posluje, a koju kupuje druga kompanija radi dobijanja kotacije na berzi bez početnog javnog nuđenja.) to bi stvorilo utisak legitimnih stranih preduzeća, što bi mi dozvolilo da koristim Zakon o malim preduzećima da finansiram neke od mojih kompanija, od kojih je najvažnija Dolar Tajm. Njoj je bio potreban fond od 2 miliona dolara, a ako bi Roland bio sposoban da mi izradi neophodna dokumenta, onda bih ja mogao da iskoristim moj prokrijumčaren novac da finansiram Dolar Tajm. To će biti jedna od glavnih tema diskusije. Kako je to bilo čudno: Ma koliko ja prezirao Kaminskog, on je bio taj koji me, u stvari, doveo do Žana Žaka Sorela. To je bio klasičan primer kako vas neko ko je, sam po sebi, loš čovek može dovesti do dobrog.

159

S tom mišlju, zatvorio sam oči pretvarajući se da spavam. Ja ću se veoma brzo vratiti u Švajcarsku. Kancelarije Rolanda Franksa nalazile su se na prvom spratu uzane zgrade od crvene cigle koja se uzdizala tri sprata iznad tihe i mirne kaldrmisane ulice. S obe strane ulice nalazile su se male prodavnice koje, uprkos tome što je bilo podne i što su bile otvorene, izgleda nisu imale mnogo posla. Odlučio sam da se sa Rolandom Franksom sastanem nasamo, što je izgledalo razborito – s obzirom na to da bi me teme o kojima ćemo raspravljati mogle strpati u zatvor na par hiljada godina. Međutim, nisam dopustio da tako morbidno razmišljanje baci senku na moj sastanak sa budućim Majstorom Falsifikatorom. Da – Majstor Falsifikator. Iz nekog neobjašnjivog razloga izgleda da te dve reči nikako nisam mogao da izbacim iz glave. Majstor Falisfikator! Majstor Falsifikator! Mogućnosti su bile… beskrajne! Toliko mnogo đavolskih strategija koje se mogu iskoristiti! Tako mnogo zakona koji se mogu zaobići pod neprobojnim velom mogućnosti poricanja! I stvari u vezi s tetka Patrišom su se završile bez ikakvog zastoja. To je bilo dobro znamenje. U stvari, ovog trenutka ona je bila na putu za London, nadam se, osećajući se daleko bolje i prijatnije u avionu Lirdžet – nakon konzumiranja pet čašica irskog viskija posle ručka. A Deni… pa dobro, on je već druga priča. Poslednji put sam ga video u Sorelovoj kancelariji, dok je slušao govor o nestašnoj prirodi švajcarskih ženki. U svakom slučaju, hodnik koji je vodio do kancelarije Mastora Falsifikatora bio je mračan i banalan, a tako obično okruženje moralo je da me rastuži. Naravno, Rolandova kancelarija nije imala natpis Majstor Falsifikator niti bilo šta slično. U stvari, mogao bih da se kladim da sam ja prvi čovek koji je ikada sastavio te reči da okarakterišem švajcarskog staratelja. Na svoj način, zvanje staratelj je bilo potpuno bezopasno i uopšte nije imalo negativnu konotaciju. Iz pravnog ugla, zvanje staratelja nije bilo ništa drugo do lepa titula za bilo koju osobu koja je imala zakonsku obavezu da se stara o poslovima druge osobe – da bude poverljiv, da tako kažem. U Sjedinjenim Državama, to je bila stvar bogatih anglosaksonskih protestanata, koji su staratelje angažovali da nadgledaju njihovo nasledstvo, ili starateljske fondove, da ih rasporede za njihove idiotske sinove i kćerke. Većina staratelja se rukovode striktnim smernicama koje su im roditelji zacrtali u pogledu toga koliko novca se može potrošiti i kada. Ako sve ide prema planu, idioti neće dobiti nasledstvo u ruke sve dotle dok ne postanu dovoljno zreli da prihvate činjenicu – da su pravi

160

idioti. Tako im preostaje dovoljno novca da prožive ostatak svog života u anglosaksonsko-protestantskom duhu. Međutim, Roland Franks nije bio ta vrsta staratelja. Njegove linije vodilje ću postaviti ja, i to meni u korist. On će biti odgovoran za obradu moje dokumentacije i za kartoteku zvaničnih obrazaca koje bi trebalo arhivirati sa različitim starnim vladama. On će izraditi dokumente zvaničnog izgleda koji će opravdati kretanje novca kao i investiranje akcijskog kapitala u organizacije koje ja tajno kontrolišem. On će potom raporediti novac, po mojim instrukcijama, u bilo koju zemlju koju odaberem. Otvorio sam vrata Rolandove kancelarije i on je bio tu: moj divni Majstor Falsifikator. U njoj nije bilo prijemnog pulta, samo velika, dobro nameštena kancelarija sa zidovima prekrivenim mahagonijem i debelim crvenkastim tepihom. On se naslonio na ivicu velikog radnog stola od hrastovine, koji sav bio prekriven bezbrojnim papirima… jednom rečju, on je bio pravi debeljko! Bio je otprilike moje visine, ali je imao ogroman stomak i đavolast osmeh koji kao da je govorio: ”Veći deo dana provodim osmišljavajući načine da prevarim vlade različitih država.” Odmah iza njega, velike police od orahovine za knjige koje su se uzdizale od poda do plafona; sigurno preko tri i po metra. Police su bile prepune stotinama knjiga sa kožnim povezima, sve iste veličine, debljine i tamno braon boje. Međutim, na svakoj knjizi je bio drugačiji naslov, ispisan zlatnim slovima u nizu duž njenog bočnog poveza. Video sam takve knjige u Sledinjenim Državama. To su bile zvanične korporacijske knjige, one koje biste dobijali svaki put kad osnujete novu korporaciju. Svaka je sadržala staru korporacijsku povelju, blanko hartije od vrednosti, pečat korporacije, i tako dalje. Na police su bile naslonjene starinske bibliotekarske merdevine sa točkićima u podnožju. Roland Franks mi je prišao i zgrabio me za ruku pre nego što mi se pružila prilika da je podignem. Prodrmao je energično. Progovorio srdačno se osmehujući: ”Ahhh, Džordane, Džordane – ja i vi se moramo brzo sprijateljiti! Žan Žak mi je toliko napričao o vama. Ispričao mi je o vašim prošlim avanturama i budućim planovima. Ima toliko toga o čemu moramo da raspravimo, a tako malo vremena, eh?” Nestrpljivo sam klimnuo glavom, pomalo obuzet njegovom srdačnošću i glomaznom pojavom. Iz celog njegovog nastupa i pojave zračilo je nešto tako pošteno i iskreno. On je bio čovek kome se moglo verovati. Roland me je doveo do crnog kožnog kauča i pokazao mi da sednem, a potom je on seo na identičnu crnu kožnu fotelju. Odstranio je nefiltriranu cigaretu

161

iz srebrne kutijice i lagano udario po jednom kraju, kako bi zapakovao duvan. Iz džepa od pantalona izvadio je isto tako srebrni upaljač, upalio je, i nagnuo glavu u stranu kako bi izbegao da ga oprlji plamen od osamnaest centimetara. Potom je snažno povukao dim iz cigarete. Posmatrao sam ga u tišini. Konačno, nakon dobrih deset sekundi, on je izdahnuo dim, ali je izašla veoma mala količina. Neverovatno! Gde li je otišao? Upravo sam hteo da ga pitam, kad mi on reče: ”Morate da mi ispričate o vašem letu iz Sjedinjenih Država. Pa to je prava legenda, kao što biste vi rekli.” Namignuo mi je. A onda je okrenuo palčeve nagore, i rekao: ”Međutim, što se mene tiče–ehhh– ja sam samo običan čovek, i za mene postoji samo jedna žena na svetu: moja divna žena!” Zakolutao je očima. ”U svakom slučaju, čuo sam mnogo toga o vašoj brokerskoj firmi i svim kompanijama koje posedujete. Tako mnogo za čoveka vaših godina! Ja bih rekao da ste više dečak, ali ipak…” Majstor Falsifikator nastavio je tako da priča i priča, ispredajući priču o tome kako sam ja mlad i divan, dok je meni, međutim, bilo teško da ga pratim. Bio sam isuviše zauzet pokušavajući da pratim njegov ogroman podvoljak, koji je izgledao tako kao da se njiše napred i nazad poput jedrenjaka na nemirnom okeanu. Roland je imao inteligentne smeđe oči, nisko čelo i debeo nos. Imao je veoma svetao ten, i izgledalo je kao da mu je glava postavljena direktno na grudi, kao da nema vrata. Kosa mu je bila tamnosmeđa, gotovo crna, i začešljana unazad na njegovoj okrugloj lobanji. Moj utisak je bio tačan: On je zračio nekakvom unutarnjom toplinom, životnom radošću i vedrinom čoveka koji je zadovoljan sobom i koji se oseća dobro u svojoj koži, uprkos činjenici da je bila dovoljno prostrana da pokrije Švajcarsku. ”… i tako, moj prijatelju, o tome možemo da pričamo nadugačko i nakratko. Na kraju, pojava je ono što doprinosi razlici stvari. Ili, kako biste to vi rekli, suština se sastoji u izuzetnoj pažljivosti i obraćanju pažnje na najveće detalje, zar ne?” upitao je Majstor Falsifikator sa osmehom na licu. Uprkos tome što sam čuo samo kraj njegove priče, suština je bila jasna: Pisani trag je sve. Pričajući daleko ukočenije nego što je uobičajeno, odgovorio sam: ”Apsolutno se slažem sa vama, Roland. Uvek sam se ponosio time koliko sam pažljiv i oprezan, što sam čovek koji realno gleda na svet u kojem radi. Na kraju krajeva, ljudi poput nas ne mogu sebi ni da priušte da budu neoprezni i nepažljivi. To je luksuz za žene i decu.” Rekao sam tonom iz kojeg je zračila mudrost, ali sam se duboko u duši nadao da nikada nije gledao film Kum. Osećao sam se pomalo krivim što sam ukrao Don Korleoneov dubok otegnut glas, ali izgleda da nisam mogao da stanem. Film je nabijen tako dobrim dijalozima da se njihovo plagiranje

162

činilo potpuno prirodnim i spontanim. Na neki način, ja sam u velikoj meri živeo poput Don Korleonea – zar ne? Nikada nisam razgovarao telefonom; moj krug poverljivih ljudi sam sveo samo na stare i pouzdane prijatelje; podmićivao sam političare i policajce; Biltmor i Monro Parker su mi plaćali mesečni doprinos… i mnošto drugih stvari, takođe. Međutim, za razliku od mene, Don Korleone nije imao užasnu naviku – zavisnost od lekova, niti bi mogao da bude manipulisan od strane zanosne plavuše. Pa dobro, to su bile moje Ahilove pete, a nijedan čovek ne može da bude savršen. Očigledno ne proniknuvši moj plagijat, on je odgovorio: ”To je najdublje razumevanje suštine stvari za čoveka vaših godina. U potpunosti se slažem s vama. Nepreznost je luksuz koji sebi ne može da priušti nijedan ozbiljan muškarac. I danas će to biti nešto na šta ćemo obratiti veliku pažnju. Kao što vidite, moj prijatelju, mogu da vam učinim višestruke usluge i da se nađem u mnogo različith uloga. Naravno, moje više zemaljske usluge – kao što su praćenje dokumentacije i popunjavanje korporacijskih obrazaca – verujem da su vam već poznate. Zato ćemo preći preko toga. Odakle ćemo da krenemo? Šta imate na umu, mladi moj prijatelju? Molim vas, recite mi, i ja ću vam pomoći.” Nasmejao sam se i rekao: ”Žan Žak mi je rekao da ste čovek kome se može verovati, da ste najbolji u svom poslu. Zato da pređem na stvar, ja ću raditi pod pretpostavkom da ćemo zajedno sarađivati mnogo narednih godina.” Nakratko sam ućutao, očekujući obavezujuće potvrdno klimanje glavom i osmeh kao odgovor na moju pokroviteljsku izjavu. I mada nikada nisam bio veliki zagovornik pokrovitejskih izjava… budući da je ovo prvi put da se uopšte nalazim lice u lice sa pravim Majstorom Falsifikatorom… pa dobro, to je jednostavno izgledalo kao prikladna stvar koju bi trebalo uraditi.” Kao što sam i očekivao, Roland je razvukao usta u osmeh i klimnuo glavom s puno poštovanja. Potom je po drugi put snažno povukao dim iz cigarete i počeo da izbacuje savršeno okrugle kolutove dima. Kako je ovo lepo! pomislio sam. To su bili besprekorni krugovi svetlosivog dima, otprilike pet centimetara u prečniku koji su lagano lebdeli kroz vazduh. Nasmejao sam i rekao: ”To su veoma lepi kolutovi dima, Roland. Možda biste mogli malo da mi objasnite zašto Švajcarci toliko vole da puše. Mislim – nemojte me shvatiti pogrešno – ja sam prvi strastveni zagovarnik te navike, ako vam to daje podsticaj. U stvari, moj otac je jedan od najstratsvenijih pušača, zato ja to poštujem. Međutim, meni se čini da su Švajcarci to uzdigli na jedan drugi nivo. Zašto je to tako?”

163

Roland je slegnuo ramenima i rekao: ”Pre trideset godina isto je tako bilo i u Americi. Međutim, vaša vlada je osetila neodoljivu potrebu da gura nos tamo gde mu nije mesto – pa čak i u prava pojedinca da učestvuje u čisto muškom zadovoljstvu. Oni su insitucionalizovali ratnu propagandu protiv pušenja, koja se, na sreću, nije proširila na ovu stranu Atlantika. Kako je bizarno to da državna vlada odlučuje šta čovek sme, a šta ne sme da unosi u sopstveni organizam. Pitam se samo šta će biti sledeće, hrana?” Širok osmeh mu se pojavio na licu, a onda se glasno nasmejao i s velikim zadovoljstvom potapšao po svom debelom stomaku. ”Ako dođe i taj dan, prijatelju moj, onda ću sigurno sebi da stavim pištolj u usta i da povučem obarač!” Nasmejao sam se i klimnuo glavom odmahnuvši u isti čas rukom, kao da hoću da kažem: ”Oh, nemojte tako da pričate! Pa vi uopšte niste tako debeli!” A onda sam rekao: ”U redu, odgovorili ste mi na pitanje, sve je to stvarno logično. Vlada Sjedinjenih Država se preterano meša u sve aspekte života, što upravo i predstavlja razlog zbog kojeg sam sada sedim ovde. Pa ipak, i dalje me mori mnogo briga u vezi s poslovima u Švajcarskoj, od kojih mnoge izviru iz mog nepotpunog znanja o vašem svetu – pri tom mislim na inostrano bankarstvo – a to me čini užasno nervoznim. Roland, ja čvrsto verujem da je znanje moć i da u situaciji poput ove, u kojoj su ulozi neverovatno veliki, neznanje predstavlja recept za katastrofu. ”Dakle, moram saznati mnoge stvari. Svakom čoveku je u određenom trenutku potreban mentor, i ja sam zbog toga potražio upravo vas. Ja nemam ni blagu predstavu kako bi trebalo da postupam unutar vašeg pravosuđa. Na primer, koje se stvari smatraju tabu temama? Veoma je važno da saznam neke stvari, Roland, stvari koje jednostavno moram upoznati kako bih se klonio nevolje. Moram saznati sve vaše bankarske zakone do poslednjeg slova. Ako je ikako moguće, želeo bih da pogledam protekle optužnice, da vidim zbog čega su drugi ljudi dospeli u nevolju i koje su greške načinili, kako ih i sam ne bih ponovio. Ja učim iz istorije, Roland, i čvrsto verujem da je čovek koji ne proučava i ne uči na prošlim greškama osuđen na propast – na to da ih ponovi.” Upravo sam to uradio – proučio stare optužnice – kad sam osnovao Straton, i to se pokazalo kao dragoceno iskustvo. Roland je rekao: ”To je drugo izvrsno zapažanje, dragi moj prijatelju, i biće mi veliko zadovoljstvo da vam prikupim sve potrebne informacije. Pa ipak, možda bih već sada mogao da vas upoznam s nekim stvarima. Vidite, praktično svi problemi na koje Amerikanci nailaze u švajcarskom bankarstvu veoma su slabo povezani sa onim što se zbiva s ove strane Atlantika. Kad se vaš novac u jednom

164

trenutku nađe ovde na sigurnom, ja ću se pobrinuti da on iščezne tako što će otići u dvanaestak različitih korporacija bez ikakvog skretanja pažnje, neprimetno, daleko od ispitivačkog pogleda vaše vlade. Koliko sam shvatio od Žan Žaka, gospođa Melor je jutros bila u banci, zar ne?” Potvrdno sam klimnuo glavom. ”Da, i ina je već na putu za London. Međutim, ja imam fotokopiju njenog pasoša, ako vam je potrebna.” Potapšao sam rukom po levom džepu od sakoa, kako bih mu dao do znanja da je kod mene. ”Odlično,” rekao je Roland, ”izvrsno. Da li biste bili tako ljubazni da mi date tu fotokopiju, ja ću je staviti u fasciklu koju budemo napravili za svaku korporciju. Nezavisno od toga, molim vas da shvatite da je Žan Žak podelio informacije sa mnom samo na osnovu vašeg ovlašćenja. U suprotnom, on nijednom rečju ne bi spomenuo o tome da se gospođa Malor pojavila u banci. Takođe bih dodao da je moja veza s Žan Žakom jednosmerna. Ja mu neću ništa reći o našem poslu, osim u slučaju ako me vi na to uputite. ”Vidite, nikako vam ne bih preporučio da sve stavite na jednu gomilu. Nemojte me pogrešno shvatiti, mada: Junion banka je dobra institucija, i ja vam preporučujem da glavni deo svog novca držite u njoj. Pa ipak, postoje banke i u drugim zemljama – Luksemburg i Lihtenštajn, da navedem samo dve – koje će odlično poslužiti našoj svrsi. Slojevito vršenje transakcija u mnoge različite zemlje stvoriće jednu tako zamršenu mrežu da nijedan državni organ neće moći da je odmrsi. ”Svaka zemlja ima svoj skup zakona. Dakle, ono što bi se u Švajcarskoj moglo smatrati krivičnim delom u Lihtenštajnu bi moglo biti zakonito. U zavisnosti od toga koju vrstu transakcije uzimate u obzir, mi bismo mogli da formiramo zasebne korporacije za svaki deo transakcije, radeći samo ono što je zakonito u svakoj pojedinoj zemlji. Međutim, ja vam ovo izlažem samo u grubim crtama. Mogućnosti su daleko šire.” Neverovatno! pomislio sam. Pa ovo je pravi Majstor Falsifikator! Nakon par trenutaka tišine, progovorio sam: ”Možda biste mogli da me nakratko poučite o pojedinostima tih stvari. Ne mogu ni da vam objasnim koliko bi mi laknulo kad bih imao te informacije. Mislim, postoje očigledne prednosti da se poslovi obave u ime korporacije – bilo to u Sjedinjenim Državama ili Švajcarskoj – ali ono što me interesuje jesu manje očigledne prednosti i dobrobiti.” Nasmejao sam se i dublje naslonio na fotelji preksrstio noge. Bila je to poza koja kao da je govorila: ”Samo polako – ne žurite da mi sve to ispričate; jer ja nigde ne žurim.” ”Naravno, prijatelju moj; sada prelazimo na samu suštinu stvari. Svaka od tih korporacija je korporacija sa akcijama na donosioca, što znači da ne postoji

165

dokumentacija na kojoj piše ko je vlasnik. Teoretski gledano, ko god da poseduje pravu potvrdu o vlasništvu nad akcijama – takozvani donosilac – smatra se punopravnim vlasnikom. Postoje dva načina da osigurate svoje vlasništvo u korporaciji poput ove. Prvi je da lično posedujete potvrde o vlasništvu nad akcijama – da budete njihov donosilac. U tom slučaju, na vama bi bila odgovornost da pronađete bezbedno mesto gde ćete ih ostaviti, možda u trezor u Sjedinjenim Državama ili nešto slično. Drugi način bi bio da otvorite šifriran trezor u Švajcarskoj i da tu držite potvrde o vlasništvu. Samo vi biste imali pristup tom trezoru. I za razliku od švajcarskog bankovnog računa, trezor je označen samo brojem; na njemu ne postoji ime vlasnika. ”Ako izaberete taj metod, onda bih vam predložio da zakupite trezor na pedeset godina i unapred platite zakupninu. Pod tim okolnostima nijedan državni organ neće imati pristup njemu. Samo vi – i možda vaša supruga, ako vi tako želite – znaćete da on uopšte postoji. I ako bih mogao nešto da vas posavetujem, preporučio bih vam da ženi ne ispričate ništa o tome. Umesto toga, uputite me na koji način da je kontaktiram – u slučaju da se vama, ne daj Bože, nešto desi. Dajem vam časnu reč da će u tom slučaju istog momenta biti obaveštena. ”Međutim, molim vas, prijatelju, da ovu moju izjavu ne smatrate izrazom nepoverenja prema vašoj supruzi. Siguran sam da je ona divna mlada dama, a prema onome što sam čuo, i veoma lepa. Radi se samo o tome da ne bi bilo prvi put da razljućena i nezadovoljna supruga dovede agenta Uprave javnih prihoda na mesto gde bi bolje bilo da ga ne dovede.” Na trenutak sam razmotrio njegovu izjavu, i to me je užasno podsetilo na duhove šest miliona zaklanih Jevreja, koji lutaju ulicama Ciriha i Ženeve, pokušavajući da pronađu svoje švajcarske bankare. Mada mi je, moram priznati, Roland izgledao kao tip osobe koja bi u tom slučaju ostala čista i postupila ispravno. Međutim, kako da budem siguran u to? Ko bi bolje od mene, pravog pravcatog Vuka u jagnjećoj koži, mogao znati koliko spoljašnja pojava može biti obmanjiva? Možda bih tu strogo poverljivu informaciju mogao da saopštim ocu, ili, još bolje, da mu predam zapečaćenu kovertu sa preciznim uputstvima da bi trebalo da se otvori samo u slučaju prevremene smrti – koja se, s obzirom na moju sklonost da upravljam helikopterom u pijanom stanju i da ronim tokom kratkotrajnog pomračenja svesti, očigledno činila mogućom. Odlučio sam da taj tok misli zadržim za sebe. ”Pre bih izabrao drugu opciju – iz mnogo različith razloga. I uprkos činjenici da nikada nisam primio sudski poziv od Ministarstva pravosuđa, ipak je razumno da držim sva moja dokumnta izvan njihove jurisdikcije. Kao što ste verovatni svesni toga, svi moji pravni problemi su

166

građanske, a ne kriminalne prirode, kao što bi i trebalo da bude. Ja sam legitiman biznismen, Roland. Želim da to imate na umu. Pre svega, uvek se trudim da postupim ispravno. Pa ipak, ma koliko se trudio, jednostavna činjenica je da su mnogi američki zakoni o hartijama od vrednosti veoma dvosmisleni i višeznačni, bez mogućnosti da budete potpuno u pravu ili da potpuno kršite pravila. Istinu da vam kažem, Roland: U mnogim slučajevima – u većini slučajeva, u stvari – ono čime kršite zakon više je stvar mišljenja nego bilo šta drugo.” Kakva glupost! Pa ipak, odlučno je zvučalo. ”Dakle, s vremena na vreme mi se dešavalo da mi se nešto što sam smatrao savršeno zakonitim obilo glavu. To uopšte nije pravedno, ali su stvari takve kakve jesu. U svakom slučaju, rekao bih da je većina mojih problema direktno u vezi sa slabo osmišljenim zakonima o hartijama od vrednosti, zakonima koji su osmišljeni tako da deluju selektivno protiv pojedinaca koje državni organi vide kao osobe koje zaslužuju da budu progonjene.” Roland se promuklo naamejao. ”Oh, prijatelju moj, vi ste stvarno izuzetan čovek! Kakvo divan način posmatranja stvari. Mislim da nikada nisam čuo nekoga da tako uverljivo izlaže svoje stanovište. Briljantno –zaista briljantno!” Prigušeno sam se nasmejao i rekao: ”U redu, s obzirom da to kaže čovek poput vas, onda to smatram zaista velikim komplimentom. Ne poričem da s vremena na vreme, poput svakog biznismena, prekoračim granicu i upustim se u jedan ili dva rizika. Međutim, uvek su to unapred dobro proračunati rizici – izuzetno detaljno analizirani i proučeni, mogao bih da dodam. I svaki rizik u koji se upustim uvek podržim hermetičnim pismenim zapisom, koji potkrepljuje mogućnost poricanja. Vi ste upoznati s tim terminom, pretpostavljam?” Roland je polako klimnuo glavom, vidno impresioniran mojom sposobnošću da racionalizujem kršenje bilo kojeg zakna o hartijama od vrednosti koji je ikada osmišljen. Ono čega nije bio svestan bilo je da je Komisija za hartije od vrednosti upravo smišljala nove u pokušaju da me zaustavi. Nastavio sam: ”To sam i pretpostavio. U svakom slučaju, kad sam otvorio svoju brokersku firmu pre pet godina, posavetovao me je veoma pametan čovek. On je rekao: ”Ako želiš da opstaneš u ovom našem ludom poslu, moraš da funkcionišeš pod pretpostavkom da će svaka tvoja transakcija biti na kraju podrobno pregledana od strane tri vrhunski profesionalne državne agencije. A kad taj dan nastupi, bilo bi bolje da budeš prokleto siguran da imaš objašnjenje zbog čega data transakcija ne krši nijedan zakon o hartijama od vrednosti, što se toga tiče, bilo koji od njih.” ”Sada, kad sam već kod toga, Roland, reći ću ti da devedeset devet odsto onoga što radim potpuno pošteno. Jedini problem je što me onaj jedan odsto

167

stalno ubija. Možda bi bilo mudro da se distanciram od tog jednog procenta koliko god je to moguće. Pretpostavljam da ćete se vi postarati za te dve korporacije, da li sam u pravu?” ”Da, prijatelju. Saglasno švajcarskom zakonu, ja ću biti opunomoćen da potpišem dokumenta u ime korporacije i sklapam bilo koje ugovore za koje budem smatrao da su u najboljem interesu korporacije ili na njenu dobrobit. Naravno, jedine transakcije koje ću smatrati prikladnim biće one koje mi vi budete preporučili. Na primer, ako mi budete rekli da smatrate da bi trebalo da investiram moj novac u izvesnu novu emisiju hartija od vrednosti ili u neku nekretninu – ili bilo šta drugo, u tom smislu – ja ću imati obavezu da poslušam vaš savet. ”I tu će moje usluge postati najdragocenije za vas. Vidite, sa svakom investicijom koju budemo ostvarili, ja ću zajedno staviti i fasciklu sa dokumentovanom analizom investicija u hartije od vrednosti i korespondencijom – proisteklom od strane raznih analitičara hartija od vrednosti ili stručnjaka za nekretnine ili ko god bude bio potreban – tako da ja imam nezavisnu osnovu za sopstveno investiranje. Ponekad bih mogao da zadržim službu spoljnog revizora, čiji bi zadatak bio da mi da izveštaj u kojem se kaže da je investicija u redu. Naravno, ovaj revizor će uvek doći do prikladnog zaključka, ali ne sve dotle dok ne izda povoljan ziveštaj sa trakastim i raznobojnim grafikonom. Na kraju, upravo te stvari istinski potkrepljuju i podržavaju stanovište o mogućnosti poricanja. U slučaju kad bi neko i pokrenuo pitanje zbog čega sam upravo investirao u određenu stvar, ja bih jednostavno pokazao fasciklu debelu pet centimetara i slegnuo ramenima. ”Još jednom, prijatelju, mi se ovde pravimo tek površni osvrt. Postoji tako mnogo strategija koje će vam omogućiti da obavite svoj posao iza vela koji će sve učiniti nevidljivim. Uz to, ako u bilo kojem trenutku budete poželeli da vratite svoj novac – da ga vratite u Sjedinjene Države, a da se tome ne uđe u trag – to je druga oblast u kojoj vam mogu biti od velike pomoći.” Interesantno, pomislio sam. Upravo u toj sferi sam pokušavao da obuhvatim veliki broj problema i da s njima izađem na kraj. Premestio sam se napred ka ivici kauča, smanjivši udaljenost izmađu nas dvoje na manje od jednog metra. Potom sam spustio glas i rekao: ”Ja sam veoma zainteresovan za to, Roland. Da vam kažem iskreno – nisam uopšte bio impresioniran scenarijima koje mi je izneo Žan Žak; istakao je dve različite opcije, i, s obzirom na to kako ja razmišljam, one su u najboljem slučaju amaterske, a u najgorem suicidalne.”

168

”Pa dobro,” odgovorio je Roland, slegnuvši ramenima, ”to me u stvari ne iznenađuje. Žan Žak je bankar; njegova stručnost se tiče raspoređivanja imovine, a ne prevare. On je izvrstan bankar, mogao bih da dodam, i odlično će upravljati vašim računom, uz najvišu diskreciju. Međutim, on nije upućen u izradu dokumenata koji omogućavaju protok novca između zemalja bez ikakvog zaziranja. To je funkcija staratelja” – Majstor Falsifikator! – kao što sam ja. U stvari, ustanovićete da će Junion banka uporno insistirati na tome i obeshrabrivati prebacivanje novca sa računa. Naravno, vi ćete uvek biti u stanju da uradite sa svojim novcem što god želite; neće oni pokušati da vas spreče. Pa ipak, nemojte se iznenaditi ako vas Žan Žak bude odvraćao da toga sa podignete i prebacite novac sa računa, koristeći se možda pri tome izgovorom da bi prebacivanje novca podiglo crvene zastavice. Međutim, to ne bi trebalo da zamerite Žan Žaku. Svi švajcarski bankari postupaju na takav način, i to je sebično, mogao bih da dodam. Jednostavna činjenica, prijatelju moj, je da sa tri triliona dolara dnevno koji teku u i iz švajcarskog bankarskog sistema, nema te razmere aktivnosti na vašem računu koja bi mogla skrenuti pažnju. Pametan čovek poput vas lako može da prozre motivaciju banke zbog čega želi da zadrži svoj saldo na što je moguće višem nivou. ”Madam moram da vas pitam, iz čiste radoznalosti, koje vam je metode Žan Žak predložio? Interesuje me da čujem najnoviju bankarsku retoriku u ovoj oblasti.” S tim rečima, Roland se naslonio nazad i isprepletao prste preko stomaka. Oponašajući govor njegovog tela, ja sam se vratio sa ivice kauča i rekao: ”U redu, prvi metod koji mi je preporučio bio je preko debitne kartice. One mi izgledaju veoma čudno, izvinite na mom prokletom francuskom. Mislim, šetkanje po gradu sa debitnom karticom vezanom za strane račune ostavlja pismeni trag širok jednu milju!” Odmahnuo sam glavom i zakolutao očima, kako bih mu još bolje predstavio svoj stav. ”A njegova druga preporuka bila je podjednako smešna: Da koristim svoj novac u inostranstvu tako što bih položio hipoteku na sopstvenu kuću, u Sjedinjenim Državama. Bilo kako bilo, verujem da ništa od svega ovoga što sam rekao neće dospeti do ušiju Sorela, ali moram priznati da sam izuzetno razočaran tim delom njegove prezentacije. Dakle, recite mi, Roland – šta u svemu ovome propuštam?” Roland se poverljivo nasmešio. ”Postoji mnogo načina da uradimo ovo, od kojih nijedan neće ostaviti trag na papiru. Ili, da budem precizniji, oni ostavljaju veoma širok trag na papiru, ali je to vrtsa traga koju biste svakako voleli da vidite, ona vrsta koja potkrepljuje položaj potpune nevinosti i koja će odoleti i

169

najrigoroznijem ispitivanju, sa obe strane Atlantika. Da li vam je poznato umeće sa transfernim cenama?” ”Umeće sa transfernim cenama? Da, znam šta je to, ali kako bi – najednom mi je kroz mozak projurilo hiljadu pokvarenih i zlih strategija. Mogućnosti su bile… beskrajne! Široko se osmehnuvši mom Majstoru Falsifikatoru, rekao sam: ”U stvari, da, Majstore Fals– mislim, Roland, i to je briljantna ideja.” Izgledao je šokiran time što znam za tako malo poznato umeće sa transfernim cenama, koje je predstavljalo finansijsku prevaru u okviru koje biste se upustili u transakciju, bilo tako što biste platili ispod svake cene ili što biste preplatili za određeni proizvod, u zavisnosti od načina na koji biste želeli da vaš novac teče. Teškoća je ležala u činjenici da ste vi u stvari sa obe strane transakcije: Vi ste bili i kupac i prodavac. Transfer cena se koristio uglavnom kao poreska smicalica, strategija kojoj su pribegavale milijarderske multinacionalne korporacije – pomoću čega bi one promenile svoje strategije internog plaćanja tako što bi prodaju vršile jedna filijala drugoj – što bi rezultiralo transferom profita iz zemalja u kojima vladaju ogromni porezi na prihod korporacija u zemlje u kojima oni ne postoje. Pročitao sam nešto o tome u jednom nepoznatom ekonomskom magazinu – u članku o Hondi Motors, koja je precenjivala svoje američke fabrike za automobilske delove, na taj način minimizirajući svoje američke prihode. Iz očiglednih razloga, Uprava javnih prihoda je podigla galamu. Roland je rekao: ”Moram priznati da sam iznenađen time što vam je poznato umeće sa transfernim cenama. Njegova primena nije opštepoznata, posebno u Sjedinjenim Državam.” Slegnuo sam ramenima. ”Ja mogu da vidim na hiljade načina njegove primene, da novac prebacujem iz jedne u drugu zemlju i nazad, a da pri tome ni okom ne trepnem. Sve što bi mi trebalo da uradimo jeste da formiramo korporaciju sa akcijama na donosioca i ubacimo je u neku vrstu transakcije s jednom od mojih američkih kompanija. Upravo mi na pamet pada kompanija Dolar Tajm. Oni stoje na par miliona dolara inventara bezvredne odeće koju nisam mogao da prodam čak ni po jedan dolar, baš kao što i ime kaže. ”Međutim, ono što bismo mogli uraditi jeste da formiramo korporaciju sa akcijama na donosioca i da joj damo ime u vezi sa odećom, kao na primer Houlsejl Klouting ili nešto slično. Onda ću se pobrinuti da kompanija Dolar Tajm uđe u transakciju sa mojom kompanijom u inostranstvu, koja će kupiti bezvredan inventar, prebacujući moj novac iz Švajcarske nazad u Sjedinjene Države. A jedini trag na papiru će biti narudžbenica i faktura.”

170

Roland je klimnuo glavom i rekao: ”Da, prijatelju moj. A ja sam sposoban da odštampam sve vrste faktura i kupoprodajnih ugovora i sve ostalo što bi moglo da zatreba. Mogu čak da odštampam brokerske potvrde i da im vratim datum za jednu godinu unazad. Drugim rečima, možemo da se vratimo ma prošlogodišnje novine i odaberemo akcije koje su naglo skočile, a potom izraditi zapisnik koji ukazuje na izvršenu trgovinu. Međutim, previše žurim. Bilo bi mi potrebno više meseci da vas naučim svemu. ”Nezavisno od toga, ja takođe mogu da uredim stvari tako da imate velike svote gotovog novca dostupne u mnogo različitih zemalja, jednostavno formiranjem korporacija sa akcijama na donosioca i potom izradom dokumentacije za kupovinu i prodaju nepostojećih proizvoda. Krajem dana, profit će završiti u zemlji po vašem izboru, tamo gde budete želeli da vratite novac. I sve će to biti na zabeležno na nepropusnom papiru koji ukazuje na legitimnost transakcije. U stvari, ja sam već formirao dve korporacije u vaše ime. Dođite, momče, i ja ću vam pokazati.” S tim rečima, Majstor Falsifikator je podigao svoje ogromno telo sa crne kožne fotelje, doveo me do zida prepunog korporacijskih knjiga i uzeo dve. ”Evo,” rekao je on. ”Prva se zove Objedinjene spoljne investicije, a druga se zove Rizici Dalekog Istoka. Obe se ovlašćene na britanskim Devičanskim ostrvima, gde neće biti poreza za plaćanje i propisa. Sve što mi je potebno jeste Patrišin pasoš, a za ostalo ću se već pobrinuti. ”Nema problema,” rekao sam, smešeći se, a onda sam posegnuo rukom u unutrašnji džep mog sakoa i dodao Patrišin pasoš mom Majstoru Falsifikatoru. Naučiću od ovog čoveka sve što budem mogao. Naučiću sve detalje švajcarskog sveta bankarstva. Naučiću kako da sve moje transakcije sakrijem unutar nepropusne mreže stranih korporacija sa akcijama na donosioca. I ako zbog nečega ikada zagusti, sam trag na papiru će obezbediti moje spasenje. Da – sada je sve dobilo smisao. Kako su samo različiti bili Žan Žak Sorel i Roland Franks, obojica su bili moćni ljudi, i obojica su bili ljudi od poverenja. A ovo je bila zemlja Švajcarska, slavna zemlja tajni, u kojoj nijedan od njih neće imati razloga da me izda. Avaj, neću biti u pravu što se tiče jednog od njih. Osamnaesto poglavlje Fu Manču i mula (DVE FUSNOTE: 1. Fu Manču je izmišljen lik, koji se po prvi put pojavljuje u nizu romana engleskog romanopisca Saks Romera tokom prve polovine dvadesetog veka. Fu Manču se takođe pojavljuje u glavnoj ulozi u filmovima, na

171

televiziji, radiju, u stripovima i tokom devedeset godina je postao arhetip zlog genijalnog kriminalca. 2. Mula je čovek koji tajno prenosi novac ili drogu.) Bilo je divno subotnje popodne u Vesthepton Biču, vikend i Praznik rada, a mi smo ležali u krevetu, vodili ljubav kao i svaki drugi muž i žena. Vojvotkinja je ležala ravno na leđima sa rukama ispruženim iznad glave i glavom naslonjenom na beli svileni jastuk, savršenu liniju njenog lica uokviravala je bujna zlatno plava kosa. Izgledala je poput anđela poslatog s neba samo zbog mene. Ležao sam na njoj s rukama ispruženim poput njenih, i držao sam joj ruke svojim rukama, sa isprepletanim prstima. Tanak sloj znoja bilo je jedino što nas je razdvajalo. Težinom tela pokušao sam da je zaustavim da se ne pomera. Mi smo gotovo iste visine, tako da se uklapamo kao podupirači za knjige. Dok sam udisao njen božanstven miris, mogao sam da osetim kako me pritiska bradavicama, mogao sam da osetim vrelinu njenih uzbuđenih bedara, mogao sam da osetim svilenkastu nežnost njenih članaka koji su dodirivali i trljali moje. Međutim, uprkos tome što je bila nežna i vitka, deset stepeni vrelija od razbuktale logorske vatre, ona je bila jača od bika! Ma koliko sam se potrudio, nisam uspeo da je zadržim na jednom mestu. ”Prestani da se krećeš! promrmljao sam, dok su mi se u glasu mešali strast i ljutnja. ”Ja sam gotovo iscrpljen, Nad! Samo zadrži noge skupljene!” Sada je glas Vojvotkinje poprimio ton deteta koje će uskoro da ispolji svoje bubice: ”Meni-nije-udobno! Sada-pusti-me-da ustanem!” Pokušao sam da je poljubim u usta, ali je ona okrenula glavu u drugu stranu i sve što sam ulovio bila je njena jagodica. Ispružio sam glavu i pokušao da je uhvatim iz drugog ugla, ali se brzo okrenula na suprotnu stranu. Sada sam imao drugu jagodicu. Bila je tako izvajana da sam gotovo posekao usnu. Znao sam da bi trebalo da je pustim – to bi bilo ispravno – ali sad nisam mogao da promenim položaj, posebno zbog toga što sam bio blizu Obećane zemlje. Zato sam prokušao da promenim taktiku. Tonom prosjaka, rekao sam: ”Ma daj, Nad! Molim te, nemoj to da mi radiš!” Pružio sam ka njoj napućene usne. ”Bio sam ti savršen muž protekle dve nedelje, prestani da se žališ i dopusti mi da te poljubim!” Kako su mi te reči sišle s usana, osetio sam se veoma ponosnim zato što je to bilo tačno. Bio sam gotovo savršen muž od onog dana otkad sam stigao kući iz Švajcarske. Nisam spavao ni sa jednom prostitutkom – ni sa jednom jedinom! – a da i ne spominjem činjenicu da čak nisam ostajao ni do kasnih sati. Količina lekova koju sam uzimao se smanjila – smanjila! – i više se nego prepolovila, pa sam

172

nekoliko dana čak i preskočio. U stvari, nisam mogao da se setim kad sam poslednji put ušao u fazu lupetanja gluposti. Bio sam usred jedne od onih kratkih pauza kada je moja zavisnost od lekova izgledala donekle pod kontrolom. I ranije sam imao takve periode, u kojima je moja nekontrolisana potreba da letim više od Konkorda u velikoj meri oslabila. I tokom tih perioda čak se i moj bol u leđima činio maje oštar, tako da sam bolje spavao. Pa ipak, avaj, to je uvek bilo samo privremeno. Nešto ili neko bi me iznervirao i razljutio – a onda bi se ta moja sklonost pojavila u još gorem obliku. Pomalo ljutito, rekao sam: ”Ma hajde, do đavola! Umiri glavu! Ja sam gotovo spreman da svršim, i želim da te ljubim dok svršavam!” Očigledno, Vojvotkinja nije cenila moje sebično ponašanje. Pre nego što sam uspeo da shvatim šta se dešava, stavila je svoje ruke na moja ramena i jednim brzim pokretom svojih vitkih ruku brzo me odgurnula nagore – i moj penis je brzo izašao i ja sam poleteo s kreveta, padajući na pod od svetlog drveta. Na mom putu nadole, za momenat sam ugledao tamno plav Atlantski okean, koji sam uspeo da spazim kroz čvrst zid stakla u pločama koji se protezao čitavom dužinom na zadnjem delu kuće. Okean je bio udaljen otprilike sto metara, ali je izgledalo kao da je mnogo bliži. Trenutak pre nego što sam pao na prašinu, čuo sam Vojvotkinju kako kaže: ”Oh, dragi! Pazi! Nisam mislila–“ TRAS! Udahnuo sam duboko i trepnuo, pomolivši se da nisam nešto polomio. Uhhh… zašto si to uradila? Zastenjao sam. Sada sam ležao ravno na leđima, go golcat, sa penisom u erekciji koji je obasjavalo rano popodnevno sunce. Podigao sam glavu i za momenat pogledao moju erekciju… Ostala je netaknuta. To mi je malo popravilo raspoloženje. Da li sam povredio leđa?... Nisam, bio sam prilično siguran da nisam. Međutim, bio sam isuviše ošamućen da bih pomerio mišiće. Vojvotkinja je prebacila kosu preko bočne strane kreveta i zurila u mene zbunjeno. Potom je napućila te sočne usne i tonom majke kojim bi obično progovorila majka obraćajući se detetu koje se upravo saplelo i palo na igralištu, rekla: ”Oh, moj jadni moj mali sitrotan! Vrati se u krevet, i ja ću se pobrinuti da ti bude bolje!” Nikad ne gledaj poklonjenim rečima u zube, zato nisam obratio pažnju na to što je upotrebila reč mali već sam se prevrnuo na sve četiri i ponovo popeo na nju kad sam odjednom bio hipnotisan neverovatnim prizorom preda mnom; ne samo sočnom i zanosnom Vojvotkinjom već i gotovinom u vrednosti od tri miliona dolara na kojoj je ona ležala. Da – pred nosom mi se nalazilo tri miliona dolara. Tri velike trostruke nule!

173

Upravo smo bili završili s brojanjem. Bile su zapakovane u pakete od 10,000 dolara, Bilo je tri stotine paketa, razbacanih po celom dušeku kraljevskih razmera – jedan iznad drugog, pola metra uvis. U svakom uglu kreveta, bile su ogromne slonovske kljove koje su se uzdizale u visinu devedeset centimetara, dajući tako sobi osnovni ton i atmosferu, koja je bila afrički safari dolazi na Long Ajlend! Tog trenutka Nadin je skliznula na stranu kreveta, bacajući sedamdeset ili osamdeset hiljada dolara na pod. Ta svota se pridružila gomili drugih četvrt miliona ili malo više dolara koji su popadali s kreveta zajedno sa mnom. Pa ipak, to i dalje nije ostavilo traga na celokupnom prizoru. Na sve strane nalazilo se toliko zelenih novčanica na krevetu da je izgledao poput tla amazonske tropske kišne šume nakon monsuna. Vojvotkinja me je netremice posmatrala sa toplim osmehom na licu. ”Izvini, dragi! Nisam htela da te zbacim s kreveta… Kunem se!” Slegnula je ramenima nedužno. ”Samo sam imala užasan grč u ramenu, a nisam znala da si toliko težak. Hajdemo u toalet pa ćemo tamo voditi ljubav. Jel’ važi, ljubavi?” Upitala me je, uputivši mi drugi požudni osmeh, i jednim sportskim okretom uspravila svoje nago telo i iskočila iz kreveta tako da je stala pored mene. Potom je iskrivila usta u stranu i počela da žvaće unutrašnju stranu sopstvenog obraza. To bi radila kad god bi zapala u nevolju iz koje bi pokušala nekako da se izvuče. Nakon nekoliko sekundi, prestala je da žvaće i rekla: ”Da li si ti siguran da je ovo zakonito, jer ja ne znam. Ima tu nešto što mi se čini… da nije u redu.” Ovog časa uopšte nisam imao nameru da lažem moju ženu o poslovima u vezi s pranjem novca. U stvari, jedino što sam sada želeo bilo je da je savijem preko kreveta i da je jebem dok ne prestane da razmišlja o tome! Pa ipak, ona je bila moja žena, što je značilo da ima pravo na to da je lažem. Sa najdubljom uverenošću, rekao sam: ”Pa rekao sam ti, Nad – podigao sam sav novac iz banke. I sama si to videla. Pa ipak, ne kažem ja da mi Eliot nije dao par dolara tu i tamo,” – par dolara? Pokušajte da zamislite pet miliona dolara! – ”ali to nema nikakve veze s ovim novcem. Sav taj novac je potpuno zakonit, i kad bi se sada ovde pojavili državni organi i zatražili objašnjenje njegovog porekla, ja bih im jednostavno pokazao potvrde, i to bi bilo to.” Zagrlio sam je oko struka, pribio svoje telo uz njeno i poljubio je. Zakikotala se i izvukla se iz mog zagrljaja. ”Znam da si podigao gotov novac iz banke, samo što mi to izgleda nezakonito. Ne znam… imati toliko gotovog novca… pa dobro, stvarno ne znam. Samo mi izgleda čudno.” Ponovo je počela da žvaće unutrašnju stranu obraza. ”Da li si ti siguran da znaš šta radiš?”

174

Polako je počela da mi opada erekcija, što me je duboko rastužilo. Bilo je vreme za promenu lokacije. ”Veruj mi, draga. Sve držim pod kontrolom. Hajdemo u kupatilo i vodimo ljubav. Tod i Karolin će biti ovde za manje od sat vremena, a ja volim da vodim ljubav bez žurbe. Molim te?” Pogledala me je suženih očiju, a onda se najednom dala u trk i rekla mi preko ramena: ”Ja ću da stignem do kupatila pre tebe!” I tako se dadosmo u trk – ne mareći nimalo za ceo svet. Nije se moglo poreći da su neki vrlo šašavi Jevreji šmugnuli iz Lefrak Sitija početkom 1970-ih. Međutim, nijedan nije bio šašaviji od Toda Gareta. Tod je bio tri godine stariji od mene, i ja se još uvek sećam trenutka kad sam ga po prvi put ugledao. Ja sam tada upravo napunio deset godina, a Tod je stajao u garaži dovoljno velikoj da u nju stane jedan automobil, u sklopu kuće sa više stanova ispred koje se nalazila bašta, u koju se uselio sa svoja dva šašava roditelja, Lesterom i Telmom. Njegov stariji brat, Fredi, nedavno je umro od prekomerne doze heroina, kad su ga zatekli na klozetskoj šolji sa zarđalom iglom u veni, dva dana nakon časa smrti. Dakle, u relativnom smislu te reči, Tod je bio onaj koji je bio normalan. U svakom slučaju, on je šutirao i boksovao veoma tešku belu platnenu vreću – i nosio crne kung fu pantalone i crne kung fu patike. U to vreme, u ranim sedamdesetim, nije bilo karate kluba u svakom tržnom centru, pa je Tod Garet brzo stekao reputaciju nekakvog čudaka. Međutim, on je barem u tome bio dosledan: Mogli ste ga uvek pronaći u malenoj garaži, kako vežba dvanaest sati dnevno, sedam dana u nedelji – kako vreću šutira i udara pesnicama i kolenama. Niko Toda nije shvatio ozbiljno dok nije napunio sedamnaestu. Tada se Tod slučajno zatekao u pogrešnom baru negde u Džekson Hajtsu, u Kvinsu. Džekson Hajts je bio samo nekoliko milja udaljen od Bejsajda, ali je isto tako mogao biti na drugoj planeti. Zvanični jezik je bio nesavršen engleski; najrasprostranjenina profesija je bila nezaposleni; a tu su čak i bakice sa sobom nosile nož skakavac. U svakom slučaju, u baru su Tod i kolumbijski dileri droge razmenili reči – a onda su ga u jednom trenutku oni napali. Kad se sve završilo, dvojici su bile polomljene kosti, svoj četvorici je bilo polomljeno lice, dok se jedan probo sopstvenim nožem, koji mu je Tod oteo. Nakon toga, svi su Toda shvatili ozbiljno. Od tada, Tom je ostvario logičan skok i unapredio se u vrhunskog dilera droge, tako da je, uz kombinaciju straha i zastrašivanja, zajedno sa zdravom dozom ulične pameti, brzo stigao na sam vrh. On je bio u ranim dvadesetim – a

175

zarađivao je stotine hiljada dolara godišnje. Leta je obično provodio na jugu Francuske i na italijanskoj rivijeri – a zime na predivnim plažama Rio de Žaneira. I tako je Todu sve išlo od ruke – sve do jednog dana, koji se odigrao pre pre pet godina. On je ležao na plaži Imapenam kad ga je ujeo nepoznat tropski insekt – i ubrzo, četiri meseca kasnije, on se našao na listi onih koji su čekali na transplataciju srca. Za manje od godinu dana smršao je na manje od pedeset kilograma, i njegovo pojava se prosto istopila, jer je sa svojih sto sedamdeset pet centimetara ličio gotovo na kostura. Nakon što je Tod proveo dve duge godine na listi čekanja, jedan drvoseča visok sto devedeset pet centimetara, koji je očigledno imao dve leve noge i neverovatno kratku liiju života, pao je sa kalifornijske sekvoje i umro na licu mesta. I, kao što se kaže, kletva jednog čoveka za drugo je bila blagoslov: Njegov tip tkiva se savršeno uklapao sa Todovim. Tri meseca nakon transplatacije srca, Tod se vratio vežbanju; a tri meseca nakon toga, vratio se u staru formu; da bi, tri meseca posle toga postao najveći diler kvaludesa u Americi; i konačno, tri meseca posle svega toga, on je saznao da sam ja, Džordan Belfort, vlasnik čuvene investicione bankarske firme Straton Oakmont, zavisnik od kvaludesa, pa se zbog toga potrudio da stupi u kontakt sa mnom. To je bilo pre više od tri godine, i od tada mi je Tod prodao pet hiljada kvaludesa i još pet hiljada više – besplatno – u zamenu za sav novac koji sam mu napravio u novim emisijama Stratona. Međutim, kako je profit na nove emisije porastao u milionske svote, on je brzo shvatio da to ne može da mi uzvrati u kvaludesima. Zato je počeo da me moljaka da li postoji nešto što bi mogao da radi za mene, bilo šta. Odoleo sam tom porivu da ga angažujem da ispraši svakog klinca koji me pogleda popreko još od drugog razreda, ali nakon što me je po tri hiljaditi put upitao: ”Ako postoji bilo šta što bih mogao da uradim za tebe, čak i ako to podrazumeva da treba nekoga da ubijem, samo mi reci,” konačno sam rešio da prihvatim njegovu ponudu. A činjenica da mu je nova žena, Karolin, kako se slučajno zadesilo, bila švajcarska državljanka, učinila je da sve izgleda spontanije. Upravo u ovom trenutku Tod i Karolin su staali u glavnoj sobi i radili ono što su uvek radili: prepirali se! Na moju inicijativu, Vojvotkinja je otišla u grad u kupovinu. Na kraju krajeva, nisam želeo da vidi svo to ludilo koje se zbivalo preda mnom. Samo to ludilo: Karolin Garet nije na sebi imala ništa osim svilenih gaćica i belih Tretorn patika. Stajala je ispred mene na manje od metar i po, sa rukama

176

prekrštenim na potiljku i laktovima izbačenim u stranu, kao da joj je policajac upravo viknuo: ”Ruke uvis i stani, inače ću da pucam!” U međuvremenu, njene ogromne švajcarske grudi visile su kao baloni prepuni vode postavljeni na vitko telo sitne građe, visine sto pedeset pet centimetara. Gusta plava kosa spuštala joj se sve do zadnjice. Imala je neverovatno plave oči, široko čelo i prilično lepo lice. Bila je prava bomba, u redu – švajcarska bomba. ”Tahad, ti si hlupa budala!” rekla je švajcarska bomba, iz čijeg nejasnog akcenta kao da je curio švajcarski sir. ”Ti me poveđuješ s tom trakom, kvetenu jedan!” Povređuješ me s tom trakom, kretenu. ”Umukni, francuska droljo,” odgovorio joj je voljeni muž, ”i stoj mirno, da te ne ošamarim!” Tod je obmotavao svoju ženu, držeći u rukama kolut maskirnog selotejpa u ruci. Sa svakim završenim okretom, 300,000 dolara u gotovom novcu je već bilo zalepljeno na njen stomak i utoliko joj je oko bedara bivalo sve tešnje. ”Koga ti zoveš droljom, imbecilu! Imam pravo da te razbijem zbog jednog takvog komentara. Zar ne, Džordan?” Klimnuo sam glavom. ”Definitivno, Karolin – samo kreni napred i razbi mu facu. Problem je samo što ti je muž toliko bolestan da bi on u tome prosto uživao! Ako stvarno želiš da ga razljutiš, zašto ne kreneš po gradu i počneš da pričaš kako je divan i dobar, i kako voli da leži s tobom u krevetu nedeljom ujutro i da čita Tajms?” Tod mi je uputio zloban osmeh, tako da sam morao da se pitam kako je jedan Jevrej iz Lefraka mogao na kraju toliko da liči na Fu Mančua. Jednostavna činjenica je bila da su mu oči postale donekle kose a koža žućkasta, i da je imao bradu i brkove tako da je zaista neverovatno ličio na Fu Mančua. Tod je uvek nosio crnu, što ni danas nije bio izuzetak. Imao je na sebi crnu majicu Versaće, sa ogromnim crnim kožnim slovom V napred, i crne Likra bicikli pantalone. I majica i šorc su se pripile na njegovo snažno i mišićavo telo poput druge kože. Mogao sam da vidim obris revolvera, kratku trideset osmicu koju je uvek nosio sa sobom, koja je pozadi štrčala ispod njegovih bicikl pantalona. Na podlakticama je imao tanak sloj malja što je dopronelo tome da izgleda poput lukavog vuka.” ”Ne znam zašto je ohrabruješ,” promrmljao je Tod. ”Ignoriši je. To je mnogo lakše.” Bomba je iskezila bele zube. ”Oh, ignoriši samog sebe, ništarijo!” ”To je ništarija,” promrmlja Tod, ”nisi čak ni ništarija, ti si švajcarska glupača! A sada zaveži i ne mrdaj. Skoro sam završio!” Tod je pružio ruku ka krevetu da bi dohvatio prenosni detektor metala – onakav kakav se koristi kad prolazite kroz bezbednosnu proceduru na aerodromu.

177

Počeo je da ga prevlači duž celog tela Bombe. Kad je došao do njenih ogromnih grudi, zastao je… i oboje smo ga za trenutak pogledali. Pa dobro, ja nikad nisam bio nekakav sisofil, ali je ona zaista imala neuobičajeno lepe grudi. ”Vidi, reći ću ti jednu stvar,” rekla je Bomba. ”To jednostavno nema logike! To je papirnati novac, ne srebrni. Zbog čega misliš da će detektor metala moći nešto da otkrije, uh? Samo rasipaš novac na glupu napravu, iako ti ja kažem da je ne kupiš, vukodlače jedan!” Tod je odmahnuo glavom s gađenjem. ”Ako samo još jednom spomeneš vukodlaka, to će biti poslednji put, a ako misliš da se šalim, onda još samo jednom to izgovori! Samo da ti odgovorim na pitanje, svaka novčanica od sto dolara ima metalnu nit, zato sam morao da sve to zapakujem zajedno da bih video da li će detektor da ih otkrije. Evo, pogledaj.” Izvukao je iz paketa jednu novčanicu od sto dolara i zadržao je na svetlu. I zaista, metalna nit je bila tu, možda široka milimetar, koja je išla od početka do kraja. Zadovoljan sobom, Tod je rekao: ”U redu, genije? Nemoj više u mene da sumnjaš.” ”U redu, ovaj put priznajem, Tahad, ali ništa više. Reći ću ti da bi trebalo da lepše postupaš prema meni, zato što sam dobra devojka i što bih mogla da potražim i nađem drugog muškarca. Mnogo se ti razmećeš pred drugom, ali ja nosim pantalone u ovoj porodici i to…” I tako je švajcarska Bomba nastavila u nedogled o tome kako se Tahad loše ponaša prema njoj, ali sam ja prestao da je slušam. Postalo je više nego očigledno i razočaravajuće da ona sama ne bi mogla da prokrijumčari ni približnu količinu gotovog novca da ozbiljno smanji sumu. Osim u slučaju ako bi pristala da strpa gotovinu u svoj prtljag, što sam smatrao isuviše rizičnim, ona bi trebalo da bude obmotana trakom deset puta da bi stalo cela tri miliona. To bi značilo prolazak Carine dvadeset puta, po deset sa obe strane Atlantika. Činjenica da je bila švajcarska državljanka je učinila izvesnim da će preći švajcarsku granicu bez incidenta, a šanse da će biti zaustavljena na putu iz Sjedinjenih Država su praktično bile ravne nuli. U stvari, osim su slučaju da neko otkuca američkoj carini, za to nije bilo šanse. Pa ipak, neprestano zavlačenje ruke u teglu sa kolačima izgleda nepromišljeno – gotovo kao loša karma. Na kraju bi ipak nešto moglo da krene loše. A tri miliona dolara je upravo bila suma od koje sam kretao; ako sve bude išlo dobro, planirao sam da prokijumčarim pet puta toliko. Rekao sam Tahadu i švajcarskoj Bombi: ”Stvarno mi je neprijatno što vas prekidam u trenutku kad ste spremni da se međusobno poubijate, ali, izvinite,

178

Karolin, ja moram sa sobom da povedem vašeg muža u šetnju po plaži. Mislim da ne možete sami da prebacite dovoljno gotovine tamo, zbog čega moramo ponovo da osmislimo stvari, a ne bih želeo da o tome razgovaram u kući.” Sagnuo sam se ka krevetu, dohvatio makaze i dodao ih Todu. ”Evo – odseci joj traku, a onda idemo na plažu.” ”Ko je jebe!” rekao je, dodajući svojoj ženi makaze. ”Neka se sama oslobodi. To će joj doneti dodatni posao, a ne samo da se žali. To je sve što je ikada radila, bilo kako bilo – ona samo kupuje i žali se na sve i svašta, i možda ponekad raširi noge.” ”Oh, što si zabavan, Tahad. Kao da si ti pa neki veliki ljubavnik! Uh! Fazon ti je stvarno super. Idi, Džordan – odvedi tu veliku zverku na plažu da i ja malo odahnem. Ja ću se sama osloboditi pojasa.” Sa sumnjom, ja sam rekao: ”Da li si sigurna, Karolin?” Tod umesto nje odgovori: ”Da, svakako.” Potom je pogledao Kerolin pravo u oči i rekao joj: ”Kad ovaj novac vratimo u grad, ponovo ću prebrojati svaki dolar, a ako bude falila samo jedna novčanica, preklaću te i posmatraću te dok ne iskrvariš do smrti!” Švjcarska Bomba je počela da vrišti: ”Ovo ti je poslednji put da mi pretiš! Baciću ti sve lekove i zameniti ih otrovom… ti… ti jebaču! Razbiću…” i nastavila je da psuje Toda mešajući francuski i engleski, a možda i malo nemački, mada je to bilo teško reći. Tod i ja smo napustili glavnu spavaću sobu prošavši kroz klizna staklena vrata koja su gledala na Atlantik. Uprkos tome što su vrata bila dovoljno debela da izdrže uragan pete kategorije, čak i kad smo stigli do zadnje palube i dalje sam mogao da čujem kako Karolin vrišti. Na samom kraju palube, dugačak drveni hodnik štrčao je nad peščanim nanosima i vodio pravo do peska. Dok smo prilazili moru osetio sam se smirenim, gotovo bezbrižnim –uprkos glasu u mojoj glavi koji mi je dovikivao: ”Nalaziš se usred toga da napraviš najgoru grešku u životu!” Međutim, ja sam ignorisao glas i umesto toga, usredsredio se na toplinu sunca. Uputili smo se ka zapadu dok smo tamno plavi Atlantski okean ostavljali s naše leve strane. Ribarski brod sa povlačnom mrežom se nalazio na dve stotine jardi od obale, tako da sam mogao da vidim kako se beli galebovi obrušavaju na njegov tovar, pokušavajući da ukradu komadiće dnevnog ulova. Uprkos očiglednoj prirodi broda da se bavi ribolovom, i dalje mi je padalo na pamet da bi ipak državni agent mogao da stoji na gornjoj palubi – da usmerava ka nama parabolični mikrofon, kako bi prisluškivao naš razgovor.

179

Duboko sam udahnuo, odupro se paranoji, i rekao: ”Stvar ne može da prođe samo uz pomoć Karoline. Biće potrebno više putovanja, a ako bude nastavila da odlazi i da se vraća, carina će na kraju označiti njen pasoš. I ne mogu ni da razvučem putovanja na period preko šest meseci. Imam drugi posao u Sjedinjenim Državama koji zavisi od mog prebacivanja noca u inostranstvo.” Tod je klimnuo glavom, ali nije rekao ništa. Imao je dovoljno ulične pameti da ne pita za vrstu posla koju sam morao da obavim ili razlog zbog kojeg sam pod pritiskom. Međutim, i dalje je ostala činjenica da moram da prebacim svoj novac u inostranstvo što je pre moguće. Kao što sam i sumnjao, Dolar Tajm je bio u mnogo gorem stanju nego što mi je to Kaminski opisao; toj kompaniji je bila potrebna infuzija u gotovom novcu u iznosu od tri miliona dolara. Da sam pokušao da podignem novac kroz javnu ponudu, bilo bi mi potrebno najmanje tri meseca tako da bih bio prisiljen da obavim internu reviziju knjiga kompanije. To bi već bila ružna slika! Isuse! S obzirom na brzinu kojom je kompanija trošila gotov novac, bio sam siguran da bi revizor izdao mišljenje u kojem iznosi zabrinutost – što bi značilo, da bi finansijskom izveštaju kompanije dodao fusnotu, u kojoj bi naveo da postoji ozbiljna sumnja da kompanija može ostati u poslu još godinu dana. Kad bi se to desilo, NASDAQ bi kompaniju skinuo s liste, što bi bio poljubac smrti. Kad bi NASDAQ jednom to uradio, Dolar Tajm bi postao prava akcija od jednog penija, i sve bi bilo izgubljeno. Zato je jedina moja opcija bila da podignem novac putem privatne ponude. Međutim, to je bilo lakše reći nego uraditi. Kao što je bilo opasno da Straton Oakmont podigne novac za javnu ponudu, isto tako slabo rešenje je bilo podizanje novca za privatnu ponudu. (To je bio potpuno drugačiji posao, a Straton nije bio opremljen za to.) Uz to, ja sam uvek radio na deset ili petnaest poslova istovremeno, a svaki od njih je zahtevao izvesnu kličinu privatnog novca. Dakle, ja sam već mrasporedio malo. Utapanje tri miliona dolara u Dolar Tajm će ozbiljno amortizovati moje druge investiciono-bankarske poslove. Međutim, postojao je odgovor: Pravilo S. (FUSNOTA: Regulation S je pravilo Komisije za hartije od vrednosti Koje dozvoljava kompanijama da ne registruju akcije koje prodaju izvan Sjedinjenih Država, stranim investitorima.) Putem zakonskog izuzeća Pravila S mogao sam da iskoristim moj ”Patriša Melor račun” da kupim privatne akcije u Dolar Tajm-u, a da potom, četrdeset dana kasnije napravim obrt i vratim ih nazad, prodavši ih u Sjedinjenim Državama uz ogroman profit. Bilo je potrebno veoma dugo vreme da se akcije kupe privatno – u Sjedinjenim Državama – i potom čekati pune dve godine da se one prodaju u skladu s Propisom 144.

180

Ja sam već započeo scenario prema Pravilu S pomoću Rolanda Franksa, i on me je uverio da može da izradi svaki neophodan dokument da transakciju učini neprobojnom. Sve što je bilo potrebno sastojalo se u tome da donesem moj novac u Švajcarsku, nakon čega će se sve rešiti samo od sebe. Rekao sam Todu: ”Možda je trebalo da ga prebacim vazdušnim putem tako što bih leteo Galfstrimom. Poslednji put kad sam prošao kroz švajcarsku carinu, nisu mi čak ni pečat lupili u pasošu. Ne vidim zašto bi ovog puta bilo drugačije.” Tod je odmahnuo glavom. ”Nema šanse. Neću ti dopustiti da se izlažeš riziku. Bio si isuviše dobar prema meni i mojoj porodici. Ja ću se pobrinuti da i moji roditelji pomognu u tome da se prebaci novac. Oni su oboje u ranim sedamdesetim, i nema sumnje da će carinici posumnjati u njih. Oni će proći na obe strane bez problema. Takođe ću angažovati Rika i Dinu da to urade. To će biti pet ljudi, svako po trista hiljada. To će biti obavljeno kroz dva putovanja. Potom ćemo sačekati par nedelja i uraditi to opet.” Ćutao je nekoliko sekundi, a onda dodao: ”Znaš, ja bih to sam uradio, ali mislim da sam na spisku onih koje motre u vezi s drogom. Međutim, znam da su moji roditelji potpuno čisti, a takođe i Rik i Dina.” Šetali smo u tišini dok sam ja analizirao stvari. Istina, Todovi roditelji su bili savršene mule; s obzirom na to koliko su bili stari, ništa neće moći da ih zaustavi. Pa ipak, Rik i Dina su bili već druga priča. Oboje su izgledali kao hipici, posebno Rik koji je imao kosu do zadnjice i napet pogled narkomana koji koristi heroin. Dina je takođe izgledala kao narkoman, ali, s obzirom na to da je žena, carina bi mogla da pogreši i pomisli od nje da je uvela veštica kojoj je očajno potreban oporavak. ”U redu,” rekao sam pouzdano. ”Nema sumnje da su tvoji roditelji sigurna opklada, a verovatno i Dina. Međutim, Rik isuviše liči na dilera droge, zato ga izostavi iz svega ovoga.” Tod je zastao, okrenuo se ka meni i rekao: ”Sve što te molim, drugar, jeste da ako se, ne daj Bože, ikome od njih nešto desi, ti pobrineš za sve pravne troškove. Znam da hoćeš, samo sam želeo to unapred da ti kažem kako ne bih morao kasnije. Pa ipak, veruj mi, ništa se neće desiti. Obećavam ti.” Stavio sam mu ruku na rame i rekao: ”To se podrazumeva. Ako se nešto desi, ne samo da ću platiti pravne troškove, već ću, sve dotle dok svi budu ćutali kao zaliveni, na kraju dobiti dodatne sedmocifrene sume gotovog novca kad se sve završi. U svakom slučaju, u tebe imam potpuno poverenje, Tod. Daću ti tri miliona dolara da se vratiš u grad, i ne sumnjam da će se to završiti u Švajcarskoj kroz dve nedelje. Postoji šačica ljudi na svetu u koje bih imao takvo poverenje.” Tod je svečano klimnuo glavom.

181

Potom sam dodao: ”Nezavisno od toga, Deni će da ti da drugi milion, ali ga neće imati sve do sredine isuće nedelje. Ja ću biti s Nadin na jahti u Novoj Engleskoj, zato pozovi Denija i napravi planove da budete u kontaktu, u redu?” Tod je napravio grimasu. ”Uradiću sve što kažeš, ali mrzim poslovanje s Denijem. On se prokleto ne drži dogovora; a tokom dana uzima toliko kvaludesa. Ako se pojavi s milion dolara u gotovom novcu a bude sav ošamućem od kvaludesa, kunem se da ću da ga ošamarim. Ovo je ozbiljna stvar, i ne želim da imam posla sa mutavim idiotom.” Nasmejao sam se. ”Dobro sa shvatio šta hoćeš da kažeš i to je na mestu; porazgovaraću s njim. Moram da se vratim u kuću. Tetka Nadin je došla iz Engleske, i ona će doći ovde na večeru s Nadininom majkom. Moram da se spremim.” Tod je klimnuo glavom. ”Nema problema. Samo nemoj zaboraviti da kažeš Deniju da ne bude ošamućen kad bude trebalo da se sastane sa mnom u sredu, u redu?” Nasmejao sam se i klimnuo glavom. ”Neću zaboraviti, Tod. Obećavam ti.” Ispunjen zadovoljstvom, okrenuo sam se ka okeanu i pogledao u horizont. Nebo je bilo kobaltno plave boje sa srebrnasto ljubičastim prelazom na liniji gde se utapalo u more. Duboko sam udahnuo… I za tili čas zaboravio na sve. Devetnaesto poglavlje Najneverovatnija mula Vreme večere! Vesthempton! Ili Jevrej-Hempton, kako su na to upućivala sva ona anglosaksonska protestantska kopilad koja će se nastaniti u Sautemptonu. Nije bila tajna da su se anglosaksonski protestanti otvoreno podsmevali stanovnicima Vesthemptona, kao da smo vrsta Jevreja kojima je tek odštampan pasoš u Elis Ajlendu i da smo i dalje odeveni u duge crne kapute i s cilindrima. U svakom slučaju, uprkos tome, ja i dalje Vesthempton smatram lepim mestom gde bi čovek mogao da ima kuću na obali. Idealno mesto za mlade i razuzdane, i, što je najvažnije, ono je bilo puno Stratonaca – i to muških Stratonaca koji su razbacivali neverovatne svote novca na ženske Stratonke, dok su im one zauzvrat pušile, u Stratonskom stilu po sistemu usluga za uslugu. Ove večeri sam sedeo za stolom za četvoro u restoranu Start Bogs, preko puta peščanih sprudova plaže Vesthempton, s dva kvaludesa koji su raspirivali moje moždane centre za zadovoljstvo. Za momka mog kalibra to je bila mala doza,

182

tako da sam potpuno vladao sobom. Preda mnom se pružao fantastičan pogled na Atlantski okean, koji je bio na nekoliko metara od mene. U stvari, bio je tako blizu da sam mogao da čujem kako se talasi razbijaju o obalu. U 8:30 uveče nebo je i dalje bilo dovoljno svetlo da horizont pretvori u isprepletanu paletu ljubičastih i ružičastih i tamno plavih nijansi. Neverovatno velik pun mesec nadneo se nad Atlantik. Bio je to veličanstven prizor koji je poslužio kao neoboriv zavet čudu Majke Prirode, i stajao kao direktna suprotnost samom restoranu, koji je bio pravo prokleto skladište! Beli metalni piknik stolovi su bili rasuti po sivoj drvenoj palubi koja je prosto vapila da se ofarba i popravi. U stvari, kad biste po njoj hodali bosi, sasvim je izvesno da biste završili u urgentnom centru bolnice u Sautemptonu, koja je bila jedina institucija u Sautemptonu koja je primala Jevreje, mada nerado. Dodajući uvredi eventualnog povređivanja, otprilike stotinu crvenih, narandžastih i ljubičastih lanterni koje su visile sa tankih sivih žica koje su se ukrštale iznad restorana koji nije imao krova. Izgledalo je kao da je neko zaboravio da skine prošlogodišnje Božićne svetiljke – neko ko ima ozbiljne probleme sa alkoholom. A onda, tu su bile drvene baklje, koje su bile postavljene tu i tamo. One su bacale slab narandžasti sjaj, čineći da mesto izgleda još tužnije. Međutim, ništa od svega toga – osim drvenih baklji – nije bila krivica Stara, visokog vlasnika restorana s velikim stomakom. On je bio prvoklasan šef, Star, a cene su mu bile više nego prihvatljive. Jednom sam tu doveo Pobesnelog Maksa, kako bih mu objasnio kako je moj prosečan račun za večeru kod Star Bogsa na kraju iznosio 10,000 dolara. To je bilo nešto što je on teško mogao da shvati, budući da nije bio svestan posebnih rezervi crvenog vina čije je zalihe Star čuvao za mene, a čija je cena bila 3,000 dolara po boci. Večeras smo Vojvotkinja i ja, zajedno sa Nadininom majkom, Suzan, i divnom tetka Patrišom, već slistili dve boce vina Šato Margo, iz 1985, i već dobro otpili treću – uprkos činjenici da još nismo poručili ni aperitiv. Međutim, s obzirom na činjenicu da su Suzan i tetka Patriša obe bile polu Irkinje, njihova sklonost za sva alkoholna pića bila je očekivana. Do sada, razgovor za večerom je bio potpuno bezopasan, budući da sam njegov tok držao pod kontrolom odvraćajući temu o pranju novca. I mada sam Nadin rekao šta se sve zbivalo s tetka Patrišom, ja sam se o toj stvari izrazio na takav način da je to učinilo da sve izgleda savršeno zakonito – preskočivši objašnjenja raznih finesa, onih koji se tiču kršenje hiljadu i jednog zakona, i usredsređujući se na to kako će tetka Patriša sad imati svoju kreditnu karticu, koja će joj omogućiti da napusti sumoran način života i da počne da živi luksuzno. U

183

svakom slučaju, nakon par minuta tokom kojih je žvakala unutrašnji deo obraza i neodlučnih poteza koji su nagoveštavali neprijatnosti, Nadin je konačno poverovala u celu priču. Ovog trenutka Suzan je objašnjavala kako je virus side u stvari zavera američke vlade, ne mnogo drugačija od Rozvela ili atentata na Kenedija. Pokušavao sam pažljivo da slušam njene reči, ali su mi pažnju odvratili smešni slamnati šeširi koje su ona i tetka Patriša odlučile da nose. Bili su već od meksičkih sombrera, i imali su ružičasto cveće oko oboda. Odmah se moglo videti da nisu iz Jevrej-Hemptona. U stvari, izgledale su kao da su s druge planete. I dok je moja tašta nastavil sa tiradom protiv vlade, slatka Vojvotkinja je počela štiklom da me gazi ispod stola, a neizgovorena poruka je bila: ”Evo je opet!” Ja sam se spontano okrenuo ka njoj i neprimetno joj namignuo. Nisam mogao da odgonetnem kako se tako brzo oporavila nakon što je rodila Čendler. A pre samo šest nedelja izgledala je kao da je progutala košarkašku loptu! Sada se vratila na svoju staru boksersku kategoriju – pedeset šest kilograma čelika – spremna da me tresne nanajmanju provokaciju. Zgrabio sam ruku Nadin i namestio je na sto, kao u znak da govorim u ime oboje, i rekao: ”Kad je reč o vašim teorijama o štampi i kako je sve gola laž, apsolutno se slažem s vama, Suzan. Problem je samo što većina ljudi nisu tako pronicljivi kao vi.” Odmahnuo sam glavom kako bih naglasio koliko to, u stvari, ozbiljno mislim. Patriša je podigla svoju čašu s vinom, i otpivši džinovski gutljaj, rekla: ”Potpuno prirodno i razumljivo je to što o štampi imaš takvo mišljenje, s obzirom na to da si ti jedan od onih kojeg ti prokleti nitkovi uporno napadaju! Zar ne misliš tako, dragi?” Nasmejao sam se na Patrišu i rekao: ”Eh, pa to se zove zdravica!” podigao sam svoju čašu vina i sačekao da se svi pridruže tom ritualu. Nakon nekoliko sekundi, rekao sam: ”Za divnu tetka Patrišu, koja je blagoslovena istinskim darom da stvari naziva pravim imenom!” Uz te reči svi smo kucnuli čaše i popili vino od petsto dolara za manje od jedne sekunde! Nadin mi se približila i pomilovala me po obrazu i rekla: ”Oh, dragi, svi mi znamo da je ono što pričaju o tebi sve sama laž do laži. Zato, nemoj da brineš, mili!” ”Da,” dodala je Suzana, ”naravno da su laži. Oni žele da te predstave na takav način kao da radiš nešto loše. Kad čovek o tome razmisli, pa to je prosto smešno. A sve to seže u prošlost u vreme Rotšilda, u 1700-tu, i u vreme Dž. P.

184

Morgana i njegove porodice, 1900-te godine. Berza je samo još jedna marioneta vlasti. Vidite…” Ponovo sam se isključio iz svega onoga što je pričala Suzan. Mislim, nije se moglo poreći da je pomalo luda – ali, ko nije? A bila je neverovatno pametna. Bila je strastveni čitalac, i sama je podigla Nadin i njenog brata, ADž, i to izvanredno (barem u slučaju Nadin). A činjenica da je bivši muž nije nimalo pomogao niti podržao, ni finansijski ni na neki drugi način, učinila je njen uspeh pravim podvigom. Ona je bila lepa žena, Suzan, plave kose, duge do ramena i sjajnih plavih očiju. Sve u svemu, dobra osoba. Tog časa Star je prišao stolu. Nosio je beli sako kao pravi šef i visoki beli šešir. Ličio je na Pilsburi Dagboja od sto devedeset centimetara. ”Dobro veče,” rekao je Star srdačnim tonom. ”Srećan Praznik rada svima!” Moja žena, koja toliko nastoji da osvoji naklonost ljudi, momentalno je skočila sa svoje stolice poput revnosne devojke koja bodri igrače i poljubila Stara u obraz. Potom je počela da mu predstavlja svoju porodicu. Nakon nekoliko minuta provedenih u prijatnom ćaskanju, Star je počeo da objašnjava specijatete te večeri, počevši od svetski poznatog specijalteta od rakova. Međutim, za manje od sekunde, prestao sam da ih slušam i počeo da razmišljam o Todu i Kerolin i mojih tri miliona dolara. Kako će oni, do đavola, da prenesu toliki novac a da ne budu uhvaćeni? I šta ću sa preostalim delom gotovine? Možda bi trebalo da koristim Sorelovu službu za slanje novca? Pa ipak, to mi je delovalo rizično, zar ne? Mislim – sresti se sa potpuno nepoznatom osobom na nekom prljavom mestu i predati tako veliku svotu novca? Pogledao sam preko puta u majku Nadin, koja je, slučajno, isto tako gledala u mene. Uputila mi je najtopliji osmeh, osmeh iz kojeg je zračila ljubav, koji sam joj momentalno uzvratio. Ja sam bio veoma dobar prema Suzani. U stvari, od dana otkako sam se zaljubio u Nadin, Suzan više ništa nije želela. Nadin i ja smo joj kupili automobil, iznajmili lepu kuću pored vode, i davali joj 8,000 dolara mesečno za razne troškove. Po mom mišljenju, Suzana je bila broj jedan. Ona je uvek podržavala naš brak, i… …a onda, najednom mi je pala na pamet najđavolskija misao. Hmmm… stvarno je bila prava šteta što Suzan i Patriša nisu mogle da prenesu nešto novca u Švajcarsku. Mislim, stvarno – ko bi na njih ikada mogao posumnjati? Pogledaj ih samo, s tim glupim šeširima! Koje bi šanse postojale da carinik njih zaustavi? Ravne nuli! To bi moralo tako da se uradi! Dve starije dame krijumčare novac? To bi bilo savršeno krivično delo. Međutim, odmah sam se pokajao što sam tako nešto pomislio. Isuse! Da Suzan zapadne u nevolju – da, Nadin be me raspela!

185

Možda bi me i ostavila i povela Čendler. To je bilo nemoguće. Ne mogu da živim bez njih! Ne u– Nadin je vrisnula: ”Zemlja zove Džordana? Zdravo, Džordan!” ”ti želiš sabljarku, je’l tako, mili?” Klimnuo sam živnuvši malo i nastavio da se smešim. Potom je dodala s velikim samopouzdanjem: ”I on takođe želi Cezar salatu bez tosta.” Nagnula se ka meni i vlažnim unsama me poljubila u obraz, a potom sela na svoju stolicu. Star nam se zahvalio, udelio kompliment Nadin, i potom otišao svojim poslom. Tetka Patriša je podigla svoju čašu vina i rekla: ”Želela bih da još jednom nazdravim, molim.” Svi smo podigli čaše. Ozbiljnim tonom, ona je rekla: ”Ova zdravica je za tebe, džordan. Da nije tebe, niko od nas večeras ne bi bio ovde. I zahvaljujući tebi, ja se selim u veći stan, bliže mojim unucima” – krajičkom oka sam spazio kako Vojvotkinja odmerava njene reči. Ona je žvakala unutrašnju stranu obraza! Oh, do đavola! – ”i on je dovoljno velik da svako od njih ima svoju spavaću sobu. Ti si stvarno velikodušan čovek, dragi, i time bi stvarno trebalo da se ponosiš. U tvoje ime, dragi!” Svi smo kucnuli čaše, a onda se Nadin nagnula ka meni i strasno, divno me poljubila u usta, što je učinilo da mi dve i po litre krvi jurne u slabine. Au! Kako je moj brak bio divan! I svakog dana je bio sve stabilniji! Nadin, ja, Čendler – bili smo prava porodica. Ko bi mogao poželeti nešto više? Dva sata kasnije kucao sam na sopstvena ulazna vrata, poput Freda Kremenka nakon što ga je njegov kućni mezimac dinosaurus, Dino, ostavio napolju i zaključao vrata. ”Hajde, Nadin! Otvori vrata i pusti me da uđem! Izvini!” S druge strane vrata, glas moje žene, iz kojeg je izbijao prezir: ”Ti meni kažeš izvini? Zašti – ti – mali prokleti prevarante! Ako sad otvorim vrata, polomiću ti nos!” Duboko sam uzdahnuo… i polako izdahnuo. Bože, kako sam mrzeo kad bi me zvala mali! Zašto je morala tako da me zove? Bože, pa nisam bio tako mali! ”Nad, pa samo sam se šalio! Molim te! Neću dopustiti da tvoja mama prenese novac u Švajcarsku! A sad, otvori mi vrata i pusti me unutra!” Ništa. Tajac, samo koraci. Nek ide do đavola! Zbog čega je tako pomahnitala? Nisam ja bio taj koji je predložio njenoj majci da prenese par miliona dolara u Švajcarsku! Ona je to sama predložila! Dobro, možda sam je ja naveo na to, ali, ipak, ona je zvanično ponudila da to uradi!

186

Ovog puta glasnije i silovitije: ”Nadin! Otvori ova prokelta vrata i pusti me unutra! Preteruješ! Začuo sam još koraka unutar kuće, a onda se otvorio prorez za poštu u visini struka. Odatle se čuo glas Nadin. ”Ako želiš sa mnom da pričaš, onda možeš kroz ovaj otvor.” Kakav sam drugi izbor imao? Sagnuo sam se i– PLJAS! ”Auuu, sranje!” Vrisnuo sam, brišući oči krajičkom bele majice Ralf Loren. ”Pa to je vrela voda, Nadin! Da li si ti normalna? Mogla si da me opečeš!” Prezriva Vojvotkinja: ”Mogla sam da te opečem? Sledeći put ćeš proći još gore! Kako si, do đavola, mogao da nagovaraš moju majku da to uradi? Misliš da ne znam da si manipulisao njom! Naravno da ti će da ti ponudi tako nešto nakon svega što si učinio za nju! Samo što si joj pomogao da to izgleda tako jednostavno, ti mali manipulatoru! Ti i tvoje glupe taktike prodaje ili ratničke taktike ume ili kako ih već zoveš! Ti si neviđeni podlac!” Uprkos svemu što je rekla, od svega me je najviše povredila reč mali. ”Bolje ti je da pripaziš koga zoveš mali, ili ću ti lupiti jedan šamar i–” ”Hajde, samo probaj! Ako podigneš ruku na mene, ja ću da ti odsečem jaja dok budeš spavao, a onda ću te nahraniti njima!” Isuse! Kako je žena tako lepog lica mogla da sipa takve užasne otrove – i to na svog muža! Vojvotkinja je večeras izgledala kao anđeo, a da i ne spomenem kako me je cele večeri obasipala poljupcima! Međutim, onda, nakon što je Patriša završila svoju zdravicu, za momenat sam pogledao nju i Suzan sa tim njihovim smešnim šeširima, tako da su me iz izvesnog ugla podsetile na sestre Pidžin iz filma Stari par. Zaključio sam, koji bi carinik pri zdravoj pameti zaustavio sestre Pidžin? A činjenica da su obe nosile britanske pasoše je celu stvar učinila još izvodljivijom. Zato sam pustio probni balon, kako bih video da li će ijedna od njih biti prijemčiva za ideju da prokrijumčari novac za mene. Glas moje žene, kroz otvor: ”Sagni se, pogledaj me u oči i reci da joj nećeš dopustiti da to uradi.” ”Da se sagnem? Ma da, svakako!” rekao sam ironično. ”Ti želiš da te pogledam u oči? Zašto? Da me opet poliješ vrelom vodom po licu? Šta ti misliš, da sam glup?” Gotovo nečujnim tonom Vojvotkinja: ”Neću to više uraditi. Kunem se očima moje Čendler?” Ostao sam na svom mestu.

187

”Znaš, problem je što moja mama i tetka Patriša misle da je cela ta stvar nekakva prokleta igra. Obe mrze vladu i smatraju da je sve to u ime nekakvog višeg cilja. I sada, kad si joj tu ideju ubacio u glavu, ona neće prestati da priča dok joj ne dopustiš da to i uradi. Čitam je kao knjigu. Ona misli kako je to uzbudljivo – da prođe kroz carinu sa svim tim novcem a da je ne uhvate.” ”Neću joj to dopustiti, Nad. Pre svega, nisam to nikako smeo ni spomenuti. Samo sam popio mnogo vina. Popričaću s njom sutra.” ”Nisi ti popio previše vina; to je tužna istina. Čak i kad se ponašaš ispravno, ti si i dalje mali đavo. Ne znam zašto te toliko volim. Izgleda da sam ja ona koja je luda, a ne ti! Stvarno moram da odem da pregledaju glavu – stvarno! Mislim, večera je koštala dvadeset hiljada dolara večeras! Ko potroši dvadeset hiljada dolara na večeru osim ako se ne radi o venčanju ili nekim sličnim povodom? Niko, to znam sigurno! Međutim, zašto bi se ti zbog toga brinuo? Imaš tri miliona u ormaru! A ni to nije normalno. ”Sasvim suprotno tome što misliš, Džordan, meni sve to nije potrebno. Samo želim da živim lepim, mirnim životom, daleko od Stratona o svog tog ludila. Mislim da je bolje da se udaljimo od svega pre nego što se nešto desi.” Ućutala je na trenutak. ”Međutim, ti to nikada nećeš uraditi. Ti si zavisan od sve te moći – i svi oni tvoji idioti koji te zovu Kralj i Vuk! Isuse, Vuk! Kakva je to prokleta šala!” Mogao sam da čujem kako prezir polako curi kroz ključaonicu. ”Moj muž, Vuk iz Volstrita! To je čak previše smešno za reči. Pa ipak, tebi se to dopada. Tebi je samo do sebe stalo. Ti si sebično malo kopile. To stvarno mislim.” ”Prestani da me zoveš mali, za ime Božje! Šta je to s tobom, do đavola?” ”Oh, ti se preosetljiv,” rekla je podsmešljivo. Pa dobro, čuj ovo, gospodine Preosetljivi: večeras spavaš u spavaćoj sobi za goste! Isto tako i sutra! Možda ću, ako ti se posreći, voditi ljubav s tobom sledeće godine! Mada su ti male šanse!” Trenutak kasnije, čuo sam kako se vrata otključavaju… potom odjeke njenih visokih potpetica dok se penjala uz stepenice. U redu, pretpostavljam da sam to i zaslužio. Pa ipak, koje su šanse postojale da njena majka bude uhvaćena? Blizu nuli, čovek bi pomislio! Samo su me oni glupi slameni šeširi koje su ona i Patriša nosile navele na tu pomisao. A činjenica da sam ja finansijski izdržavao Suzanu ipak je moglo biti nešto zbog čega sam mogao na to da računam, zar ne? Na kraju, upravo je zato ponudila da ona to uradi! Njena majka je bila oštroumna, poštena dama, i duboko u duši je znala da su postojale neizgovorene reči Ja ti to dugujem, na koje sam mogao da računam, ako bi mi to zaista bilo potrebno. Mislim, kad se sve gluposti odstrane, niko ti ništa ne daje čisto zbog toga što je dobrog srca, zar ne? Uvek postoji neka vrsta

188

skrivenog motiva, čak i ako to nije bilo ništa više od osećaja lične satisfakcije koji si osetio zato što si pomogao drugom ljudskom biću, čime si na neki način doprineo i sopstvenoj dobrobiti! Sa lepše i svetlije strane gledano, barem sam vodio ljubav s Vojvotkinjom tog popodneva. Pa, dan-dva bez seksa neće biti teško izdržati. Dvadeseto poglavlje Pukotina u oklopu Neraspoložena Vojvotkinja je bila upola u pravu, a upola nije. Da, bila je u pravu što se tiče njene majke, da će insistirati na tome da odigra malu ulogu u ”ovoj mojoj neverovatnoj avanturi”, kako su ona i tetka Patriša nazvale moj internacionalni plan pranja novca. U stvari, nismo je odgovarali od toga. Međutim, u našu odbranu (Suzan i mene), stala je zanimljiva ideja, zar ne? Strpati ogromnu sumu novca – 900,000 dolara, da budem precizniji – u ogromnu torbu i potom je prebaciti preko ramena i proći direktno kroz carinu, zar ne? Da, da, to je stvarno bilo mnogo zanimljivo! Međutim, ne, ne, Vojvotkinja nije bila u pravu što se brinula oko toga. Jednostavna činjenica je bila da je Suzan prošla granicu s obe strane Atlantika, a da ni okom nije trepnula – isporučivši Žan Žaku Sorelu novac za tili čas i sa osmehom. Sada se bezbedno vratila u Englesku, gde će ostatak septembra provesti sa tetka Patrišom, pri čemu će njih dve uživati u slavi i uspehu koje su postigle zato što su prekršile desetak zakona. Dakle, Vojvotkinja mi je oprostila i sada smo opet bili ljubavnici – i trenutno smo koristili kraj letnjeg odmora u lučkom gradu Njuportu, na Rod Ajlendu. Pridružio nam se moj najstariji prijatelj, Alan Lipski, i njegova uskoro bivša žena, Dorin. U ovom trenutku, tu smo bili samo ja i Alan, i šetali smo drvenim dokom na našem putu ka jahti Nadin. Išli smo rame uz rame, ali je Alanovo rame bilo dobrih petnaestak centimetara više od mog. On je bio visok i krupan, Alan, širokih pleća i velikog debelog vrata. Imao je lepo lice, na mafijaško gangsterski način, s velikim, krupnim crtama i velikim, gustim obrvama. Čak i sada, iako je bio odeven u svetlo plave bermude, tamno žutu majicu i u mokasinama, iz njegove pojave je izbijalo nešto preteće. Napred u daljini, mogao sam da vidim kako se jahta Nadin uzdiže iznad ostalih jahti, dok je njena žuta boja učinila da odudara još više. Dok sam upijao taj veličanstveni prizor, morao sam da se upitam zašto sam je uopšte, do đavola, kupio. Moj pokvareni računovođa, Denis Gaito, preklinjao me je da to ne uradim –

189

recitujući mi staru izreku: ”Dva najsrećnija dana za onog ko kupuje jahtu jesu onaj dan kad je kupi i onaj dan kad je proda!” Denis je bio lukav i pametan, zbog čega sam oklevao – sve dotle dok mi Vojvotkinja nije rekla da je kupovina jahte najgluplja stvar koju je ikada čula, što mi nije ostavilo izbora do da odmah napišem ček. I tako sam sada posedovao jahtu Nadin, koja je predstavljala preko pedeset metara dugo plovilo u tužnom stanju. Problem je bio taj što je jahta bila stara, prvobitno izgrađena za čuvenog modnog kreatora Koko Šanela davno u ranim 1960-im. A rezultat je bilo to što je ovo plovilo bilo užasno bučno i što mu se motor stalno gasio. Poput većine jahti iz tog vremena, tu je bilo tikovine koja je ukrašavala tri masivne palube dovoljno prostrane da je dvanaestočlana posada na rukama i nogama od jutra do mraka glača. Bio sam na jahti dok je na njoj isparavao taj lak, od kojeg mi je bilo muka. Ironično, kad je jahta izgrađena, ona je bila duga svega trideset i po metara. Međutim, onda je prethodni vlasnik, Berni Litl, odlučio da je produži kako bi napravio prostor za helikopter. I Berni – pa dobro, Berni je bio lukavi lisac koji je s lakoćom prepoznao naivka čim bi ga ugledao. On me je brzo ubedio da kupim jahtu nakon što je par puta iznajmim, koristeći moje simpatije prema kapetanu Marku da sklopi pogodbu (on mi je dao i kapetana Marka s jahtom). Ubrzo nakon toga, kapetan Mark me je ubedio da unapred izgradim mlazni hidroavion – njegova teorija je bila da bismo nas dvojica mogli da ronimo i da bismo mogli da odletimo do neucrtanih voda i pronađemo ribe kakve niko dosad nije lovio. On je rekao: ”Ribe će biti toliko glupe da ćemo uspeti da ih pripitomimo pre nego što ih probodemo kopljem!” To je stvarno bio zanimljiv plan, pomislio sam, pa sam mu dao zeleno svetlo da to izgradi. Budžet je bio 500,000 dolara koji se ubrzo pretvorio u milion. Međutim, kad smo pokušali da podignemo hidroavion na gornju palubu, shvatili smo da paluba nije dovoljno velika. A šta sa helikopterom Bel Džet, šest Kavasaki Džet Skis, dva Honda motocikla, skakaonicom od fiberglasa i vodeni tobogan – od kojih su već svi bili na gornjoj palubi – tu nije bilo prostora za poletanje i sletanje helikoptera a da pri tome ne dođe do sudara sa hidroavionom. Tako sam duboko zaglibio u sve ove gluposti da nisam imao drugog izbora osim da jahtu vratim u brodogradilište i još jednom je produžim, po ceni od 700,000 dolara. Tako je prednji deo bio produžen; a zadnji deo isto tako; jahta je sada izgledala kao lastiš od pedeset jednog metra koji je bio rastegnut do granice pucanja.

190

Rekao sam Alanu: ”Znaš, ja zaista volim ovu jahtu. Drago mi je što sam je kupio.” Alan je potvrdno klimnuo glavom. ”Prava lepotica!” Kapetan Mark me je čekao na doku, i izgledao isto tako četvrtasto kao one lutke roboti s kojim smo se ja i Alan igrali kao deca. Bio je odeven u belu majicu s kragnom i beli šorc, na kojima se nalazio logo Nadin – dva zlatna orlova pera nadneta nad slovo N kraljevsko plave boje. Kapetan Mark je rekao: ”Imali ste mnogo poziva, šefe. Jedan od Denija, koji je zvučao tako kao da je sav u oblacima, a onda još tri poziva od devojke po imenu Karolin, sa francuskim naglaskom. Rekla je da je odmah pozovete, čim se vratite na jahtu.” Momentalno je počelo da mi lupa srce. Isuse! Deni je jutros trebalo da se sastane s Todom i da mu da milion dolara! Sranje! Odmah mi je hiljadu misli navrlo u glavu. Da nije nešto krenulo naopako? Da nisu nekoga uhvatili? Da nisu oboje u zatvoru? Ne, to je bilo nemoguće, osim ako ih neko nije pratio. Međutim, zašto bi ih neko pratio? Ili, da se Tod nije pojavio sav ošamućen a Tod ga nokautirao, a Karolin zove da se izvini? Ne, to je bilo smešno! Tod bi pozvao lično, zar ne? Do đavola! Zaboravio sam da kažem Deniju da se ne pojavi drogiran! Duboko sam udahnuo i pokušao da se smirim. Možda je sve bilo samo puka slučajnost. Nasmejao sa se kapetanu Marku i rekao: ”Da li je Deni nešto rekao?” Kapetan Mark je slegnuo ramenima. ”Bilo ga je vrlo teško razumeti, ali mi je rekao da vam kažem da je sve u redu.” Alan je rekao: ”Da li je sve u redu? Da li je potrebno da uradim nešto?” ”Ne, ne,” odgovorio sam, s velikim olakšanjem. Alan je, naravno, s obzirom da je odrastao na Bejsajdu, poznavao Toda isto tako dobro kao ja. Nisam rekao Alanu šta se sve zbivalo. Ne zbog toga što mu nisam verovao, već jednostavno nije bilo razloga za to. Jedina stvar koje je bio svestan bilo je to da će mi biti potrebna njegova brokerska firma, Monro Parker, da kupi par miliona akcija od Dolar Tajma od nezavisnog stranog prodavca, za kojeg je, možda, pretpostavljao da sam to ja lično. Međutim, to me nikada nije pitao (to bi bilo ozbiljno kršenje protokola). Hladnokrvno sam rekao: ”Siguran sam da nije ništa. Samo moram da obavim par telefonskih poziva. Biću dole u mojoj spavaćoj sobi.” S tim rečima sam napravio mali skok s ivice drvenog doka na jahtu, koja je bila vezana uz bok, uzduž. Potom sam otišao do glavne prostorije, podigao satelitski telefon i okrenuo Denijev mobilni telefon. Telefon je pozvonio tri puta. ”Haavo?” promrmljao je Deni, zazvučavši poput Elmer Fud.

191

Pogleda sam na sat: Pola dvanaest. Neverovatno! Bio je drogiran usred nedelje, u sredu u pola dvanaest prepodne, radnim danom! ”Deni, šta je tebi čoveče, do đavola? Zašto se nalaziš u kancelariji u tom stanju?” ”Ne, ne, ne! Ja davas vetim” – danas letim – ”zato što sam se sastao s Taz” – Todom – ”ali, nevoj da vrineš! Sve je savršeno proteklo! Gotovo! Čisto ko suza!” U redu, barm su moji strahovi o najgorem ishodu bili neosnovani. ”Ko se brine o trgovini, Deni?” ”Ostavio sam Blokheda i Vigvama tamo. U redu je! Tamo je Pobesneli Maks.” ”Da li se Tod ljutio na tebe, Deni?” ”Uh-uuh,” promrmljao je. ”On je ludo kopile, drvoseča! Izvadio je pištolj i uperio ga prema meni i rekao je da imam sreću što sam tvoj prijatelj. On ne bi trebalo da nosi pištolj. To je nezakonito!” Izvadio pištolj? Nasred ulice? To nema smisla! Tod možda jeste lud, ali nije nepromišljen! ”Ne razumem, Deni. On je ivadio pištolj na ulici?” ”Ne, ne! Predao sam mu akten tašnu na zadnjem sedištu limuzine. Sastali smo se u Bek Teras Zoping Centru” – Šoping Centru – na parkingu. Sve je išlo kako treba. Zadržao sam se samo jedan sekund, a potom sam se odvezao.” Isuse svemoćni! Kakva to mora biti da je bila scena! Tod u crnoj dugačkoj Linkoln limuzini, Deni u crnom Rols Rojsu s pokretnim krovom, jedan do drugog na parkingu Bej Teras tržnog centra, gde je odmah do njih možda najbolji automobil bio Pontiak! Još jednom sam upitao: ”Da li si siguran da je sve proteklo u redu?” ”Da, siguran sam!” rekao je negodujući, na šta sam mu ja zalupio slušalicu, ne toliko što sam se naljutio na njega, koliko zvog toga što sam bio vrhunski hipokrit – smatrajući isuviše iritantnim da razgovaram s drogiranom budalom dok sam bio trezven. Upravo sam se spremao da pozoven Karolin kad je telefon zazvonio. Za momenat sam pogledao u telefon, i u tom momentu se osetio poput Pobesnelog Maksa, jer kako je telefon više zvonio tako je meni srce brže kucalo. Pa ipak, umesto da odgovorim na poziv, ja sam jednostavno nagnuo glavu u stranu i zurio u telefon s prezirom. Na četvrto zvono, neko je podigao slušalicu. Sačekao sam… i pomolio se. Trenutak kasnije začuo sam preteće bip a onda glas Tandži, seksi devojke kapetana Marka, kako kaže: ”Karolin Garet za vas, gospodine Belfort, na liniji dva.”

192

Zastao sam nakratko da se malo priberem i potom podigao slušalicu. ”Zdravo, Karolin, šta se dešava? Da li je sve u redu?” ”Oh, gluposti – hvala Bogu što sam vas konačno pronašla! Džordam Tod je u zatvoru i–” Odmah sam je prekinuo. ”Karolin, nemoj više ni reč da mi kažeš. Idem sada u telefonsku govornicu i pozvaću te. Da li si kod kuće?” ”Da, kod kuće sam. Sačekaću tvoj poziv.” ”U redu; ostani tu. Sve će biti u redu, Karolin. Obećavam ti.” Spustio sam slušalicu i seo na ivicu kreveta, u neverici. Mozak mi je grozničavo jurio u hiljade različith pravaca. Imao sam čudan osećaj kakav nikada ranije nisam. Tod je bio u zatvoru. U prokletom zatvoru! Kako se to samo moglo dogoditi? Da li će progovoriti?… Ne, naravno da neće! Ako je iko ikada živeo u skladu sa zakonom ćutanja, onda je to Tod Garet! Uz to, koliko je vremena mu je zaista preostalo da živi? Imao je ugrađeno srce prokletog drvoseče, za ime Božje! Uvek je govorio kako živi pozajmljeno vreme, zar ne? Možda bi suđenje moglo da bude odloženo dok ne umre. Odmah sam se pokajao što mi je takva misao pala na pamet, mada moram priznati da je to bila istina. Duboko sam udahnuo – i pokušao da se priberem. Potom sam ustao s kreveta i najkraćim putem se uputio do telefonske govornice. Dok sam hodao dokom, palo mi je na pamet da mi je preostalo svega pet kvaludesa, što je, s obzirom na date okolnosti, bilo premalo. Nije trebalo da se vratim na Long Ajlend još tri dana, a leđa su me prosto ubijala… Osim toga, poslednjih mesec dana sam bio pravi anđeo, a to je dovoljno dugo. U tom trenutku sam stigao do govornice, podigao slušalicu i okrenuo Dženet. Pošto sam ubacio moju telefonsku karticu, upitao sam se da li ću na taj način moj poziv učiniti lakšim za praćenje ili prisluškivanje. Nakon nekoliko sekundi, ipak, odbacio sam tu misao kao smešnu i neosnovanu. Upotreba telefonske kartice nije mogla službi FBI da olakša prisluškivanje mog telefonskog razgovora; to je bilo isto kao da koristim novčiće od četvrt dolara. Pa ipak, to je bila misao opreznog, mudrog čoveka, zbog čega sam osetio zadovoljstvo što razmišljam i na taj način. ”Dženet,” rekao je mudar čovek, ”Želim da sada odeš do mog radnog stola i da otvoriš donju fioku s desne strane i izbrojiš četrdeset kvaludesa; potom ih daj Vigvamu i reci mu da mi ih odmah donese helikopterom. Pstoji privatan aerodrom nekoliko milja udaljen od luke. Tamo može da sleti. Nemam vremena da odem po njega, neka zato limuzina čeka–”

193

Dženet me je presekla u pola reči. ”Poslaću ga i on će biti tu za dva sata; nemoj da brineš. Da li je sve u redu? Zvučiš mi uzbuđeno?” ”Sve je u redu. Samo sam pogrešno izračunao pre nego što sam krenuo i sada mi je ponestalo. U svakom slučaju, leđa me bole, i zato moram da uzmem dodatnu količinu.” Prekinuo sam vezu ne rekavši joj zdravo, a potom ponovo podigao slušalicu i pozvao Karolin. Onog trenutka kad je odgovorila bio sam svestan šta se s njom zbiva. ”Karolin, da li je–” ”Oh, moj Bože, moram ti ispričati šta se–” ”Karolin, nemoj–” ”Dešava s Tahadom! On je–” ”Karolin, nemoj–” ”U zatvoru, i rekao je da–” Nije me poslušala kad sam joj rekao da prestane da priča, pa sam povikao: ”Karoliiiin!” To je doprlo do nje. ”Saslušaj me, Karolin, i nemoj da pričaš. Izvini što sam vikao na tebe, ali ne želim da o bilo čemu pričaš iz svoje kuće. Da li razumeš?” ”Oui,” odgovorila je. Čak i sada, primetio sam da joj je tokom ovih burnih okolnosti očigledno bilo lakše da govori sopstvenim jezikom. ”U redu,” odgovorio sam smireno. ”Idi do najbliže govornice i pozovi ovaj broj: pozivni broj 401-555-1665. Ja se upravo sada tu nalazim. Da li si ga zabeležila?” ”Da,” odgovorila je smireno, vrativši se na engleski. ”Zapisala sam ga. Pozvaću te za par minuta. Moram da usitnim novac.” ”Ne, samo upotrebi broj moje telefonske kartice,” rekao sam joj, isto tako smirenim glasom. Pet minuta kasnije telefon je zazvonio. Podigao sam slušalicu i zamolio Karolin da mi pročita broj telefonske govornice iz koje je zvala. Potom sam prekinuo vezu, prešao na susednu telefonsku govornicu, i okrenuo Karolinin broj. Odmah je krenula na detalje: ”…i tako je Tahad čekao Denija na parkingu, a kada se on konačno pojavio u velikom crnom Rols Rojsu bio je toliko drogiran da je skrećući kolima po celom parkingu tržnog centra gotovo udarao druga kola. A onda su čuvari pozvali policiju jer su mislili da vozi pijan. On je Todu dao novac i odmah otišao, jer mu je ovaj pretio da će da ga ubije što se pojavio tako drogiran. Međutim, on je Todu ostavio akten tašnu. Potom je Tod ugledao policijska kola s upaljenim sirenama i shvativši šta se dešava, otrčao do video kluba i sakrio

194

revolver na policu za video trake, ali mu je policija bez obzira na sve stavila lisice. Potom je policija pogledala snimak na bezbednosnoj kameri i videla gde je sakrio revolver, pronašla ga i uhapsila. Nakon toga su otišli do limuzine, pretražili je i pronašli novac i uzeli ga.” Do đavola! Pomislio sam. Novac mi je bio najmanji problem. Glavni problem mi je bio što je Deni prokleto mrtav čovek! On će morati da napusti grad i da se više nikada ne vrati. Ili da finansijski nadoknadi Todu to što je uradio, da mu plati kauciju. A onda mi je palo na pamet da je Tod sve to ispričao Karolin preko telefona. A ako je još bio u zatvoru, onda je mora biti upotrebio telefon iz– Sranje! Tod je pametniji i ne bi to uradio! Zašto bi rizikovao koristeći telefon koji se gotovo sigurno snima – da zove sopstvenu kuću, bez obzira na to? ”Kad si poslednji put pričala s Todom?” upitao sam je, moleći se da postoji objašnjenje. ”Nisam razgovarala s njim. Pozvao me je njegov advokat i rekao mi to. Tod ga je pozvao i rekao mu da uzme novac za kauciju, a onda je Tod rekao da večeras moram da odletim za Švajcarsku, pre nego što to postane probem. Zato sam rezervisala karte za Tahadove roditelje i Dinu i mene. Rik će potpisati za Toda i ja ću mu dati novac za kauciju.” Bože moj! Ovo je već previše da čovek podnese. Barem je Tod bio dovoljno razuman da ne priča preko telefona. I što se tiče toga kako je njegov razgovor s advokatom protekao, on će ostati poverljiv. Pa ipak, najveća ironija je što je usred cele te stvari – dok je praktično sedeo u zatvoru – Tod i dalje pokušavao da mi novac prebaci u inostranstvo. Nisam znao da li bi trebalo da mu budem zahvalan na njegovoj nepokolebljivoj posvećenosti mom cilju ili ljut zbog toga što je bio tako neoprezan. Ceo film u vezi s tom stvari sam još jednom premotao u glavi, pokušavajući da sve sagledam celovito. Istina je bila da su policajci verovatno pomislili da su naleteli na dilera droge. Tod je navodno bio prodavac, zbog čega je imao akten tašnu punu gotovog novca, a ko god da je vozio Rols Rojs je bio kupac. Pitao sam se da li su uspeli da zabeleže Denijeve registarske tablice? Ako jesu, da li su ga već uhvatili? Međutim, na osnovu čega bi mogli da ga uhapse? Istina, nisu mogli ništa da pronađu kod Denija. Sve čime su raspolagali bila je akten tašna puna gotovog novca, ništa više. Najsporniji je bio pištolj, ali se i s tim problemom moglo izaći na kraj. Dobar advokat bi Todu sasvim sigurno mogao obezbediti uslovno oslobođenje uz veliku kauciju. Ja bih platio kauciju – ili bi to učinio Deni – i to bi bilo to.

195

Rekao sam Bombi: ”U redu, trebalo bi da odeš. Tod ti je dao sve detalje, zar ne? Znaš s kim bi trebalo da se vidiš?” ”Da. Ja ću se sastati sa Žan Žak Sorelom. Imam njegov broj telefona i tačno znam u kojoj je ulici. To je tržni centar.” ”U redu, Karolin; budi oprezna. Reci to isto Todovim roditeljima i Dini. I, isto tako, pozovi Todovog advokata i reci mu da kaže Todu da si razgovarala sa mnom i da ne bi trebalo ni zbog čega da brine. Reci da će sve biti sređeno. I naglasi reč sve, Karolin. Razumeš šta sam ti rekao?” ”Da, da, razumem. Ne brini, Džordan. Tahad te voli. On neće reći nijednu jedinu reč, bez obzira na sve. Obećavam ti to svim srcem. Pre bi se ubio nego što bi te povredio.” Na te reči sam se nasmejao u sebi, iako sam znao da Tod nije u stanju da voli nijedno stvorenje na zemlji, posebno samog sebe. Pa ipak, Todova ličnost, ličnost jevrejskog mafijoze, govorila je u prilog tome da nikako neće reći nijednu reč za mene osim u slučaju ako zaglavi u zatvor na dugi niz godina. Pošto sam o svemu dobro promislio, poželeo sam Bombi srećan put i spustio slušalicu. Dok sam se vraćao na jahtu, jedino pitanje koje je ostalo otvoreno bilo je da li da pozovem Denija i javim mu loše vesti. Ili bi možda bilo mudrije sačekati dok se malo ne otrezni. Mada, sad kad je prošao prvi talas panike, vesti, na kraju krajeva, i nisu bile tako loše. To nisu bile dobre vesti, ali su svakako više od svega bile neočekivane komplikacije. Pa ipak, više nije bilo sumnje da će oni kvaludesi označiti Denijevu propast i konačan pad. Imao je ozbiljne probleme s njima, i možda je bio pravi čas da potraži pomoć.

196

VUK IZ VOLSTRITA II deo

Dvadeset prvo poglavlje Forma je važnija od sadržaja

Januar, 1994. U nedeljama koje će uslediti nakon debakla na parkingu tržnog centra, postalo je jasno da njihove kontrolne kamere nisu uspele da snime Denijeve registarske tablice. Međutim, prema Todovim rečima, policija mu je ponudila nagodbu ako im bude odao informaciju ko je vozač Rols Rojsa. Tod im je, naravno, rekao da jedu govna i crknu, mada sam bio pomalo sumnjičav da sve poprilično preuveličava – kako bi postavio temelje za ekonomsku ucenu. U svakom slučaju, uverio sam ga da ću se pobrinuti za njega, a on se za uzvrat složio da će Deniju poštedeti život. S tim, ostatak 1993. je protekao bez incidenta – što će reći da su Životi bogatih i nefunkcionalnih nastavili da se odvijaju nesmanjenim tempom – i otvoreno se približili kraju s javnom ponudom Stiv Maden Šuz. Akcije su dostigle cenu preko 8 dolara, i posredstvom mojih insajderskih, jedinica za premošćavanje, i prikladnih trgovačkih provizija uspeo sam da zaradim preko 20 miliona dolara. Preko Božića i Nove godine, otišli smo jahtom Nadin na dvonedeljni odmor na Karibe. Vojvotkinja i ja smo se zabavljali kao rok zvezde, a ja sam uspeo da spavam u svakom restoranu s pet zvezdica između Sent Barta i Sent Martina. Takođe sam uspeo da se posečem dok sam ronio pod dejstvom kvaludesa, ali to je bila samo površinska rana, i osim toga sam tokom putovanja ostao uglavnom neozleđen. Međutim, odmor se završio i sada je trebalo da se vratim poslu. Bio je utorak, prva nedelja u januaru, i ja sam sedeo u kancelariji Ajre Li Sorkina, sedog i sa umetkom kose na vrhu glave, glavnog spoljnog pravnog referenta Straton Oakmonta. Poput svih istaknutih tužilaca, Ajk je čas radio za loše momke – čas za dobre momke, u zavisnosti od toga koga biste pitali, što znači da je Ajk

197

svojevremeno radio kao kontrolor. Što se njega tiče, on je bio šef odeljenja Komisije za hartije od vrednosti Njujorškog regionalnog ministarstva. Ovog trenutka on se naslonio na svoj raskošni tron od crne kože, palčeva podignutih uvis, i rekao: ”Sad bi trebalo da skačeš od sreće, Džordan! Pre dve godine Komisija za hartije od vrednosti je protiv tebe pokrenula parnicu za dvadeset dva miliona dolara i pokušala da ti zatvori firmu; sada su spremni da se nagode za tri miliona dolara i puste firmu da radi uz blagi ukor. To je potpuna pobeda. Ni manje ni više.” Nasmejao sam se pokorno mom hvalisavcu od advokata, mada sam se u dubini duše razdirao. Bilo je to previše za prvi dan nakon što sam se vratio sa Božićnog odmora. Mislim, zašto bih se tako brzo nagodio, kad Komisija nije pronašla nikakav dokaz protiv mene? Stavili su u arhivu zapise svojih parnica pre više od dve godine, optužujući me za manipulaciju akcijama i prodajne taktike s velikim pritiskom. Međutim, imali su malo dokaza da potkrepe te tvrdnje, posebno manipulaciju akcijama, koja je bila ozbiljnija od ove druge. Komisija za hartije od vrednosti je uputila sudski poziv četrnaestorici Stratonaca, od kojih su dvanaest stavili desnu ruku na Bibliju i slagali kroz zube. Samo su se dvojica uspaničila i u stvari rekla istinu – priznavši da su primenjivali prodajnu taktiku s velikim pritiskom i slično. A u znak zahvalnosti: ”Hvala vam što ste bili pošteni!” Komisija ih je izbacila iz industrije hartija od vrednosti. (Na kraju, oni su pod zakletvom priznali da su pogrešno postupali.) A kakva je užasna sudbina zadesila dvanaestoricu koji su slagali? Ah, kakva pesnička pravda! Svi do jednog su izašli čitavi i dan-danas rade u Straton Oakmontu – nasmejani, okreću brojeve telefona i spremni da na klijente izvrše veliki pritisak da bi prodali akcije. Pa ipak, uprkos divnoj seriji mojih uspeha u odbijanju budala, Ajra Li Sorkin, i sam nekadašnja budala, i dalje mi je preporučivao da sredim svoj slučaj i sve ostavim iza sebe. Međutim, zatekao sam se u situaciji da se borim sa njegovom logikom, pošto ”to da sve ostavim iza sebe” nije značilo samo da platim 3 miliona dolara za kauciju i da se složim s tim da ubuduće više neću kršiti zakone o hartijama od vrednosti; to je isto tako podrazumevalo da prihvatim doživotnu zabranu za poslovanje u industriji hartija od vrednosti i da zauvek napustim Straton Oakmont – što je još moglo da znači, siguran sam, da bih, čak i ako se desi da umrem i potom dođem na ideju da se raspnem, i dalje bio pod zabranom. Taman sam se spremio da ponudim moja dva centa kad Sorkin Veliki više nije izdržao da ćuti. ”Suština je, Džordan, da bismo ja i ti mogli da budemo izvrstan tim, i da pobedimo Komisiju za hartije od vrednosti u njihovoj igri.” Klimnuo je glavom kao da se divi mudrosti svojih reči. ”Isprašićemo tu kopilad. Tri miliona

198

možeš ponovo da zaradiš za mesec dana, a to čak ne podleže ni porezu. Zato je nastupio čas da kreneš napred u životu. Vreme je da se smiriš i da uživaš sa ženom i kćerkom.” I s tim rečima, Sorkin Veliki se ozareno nasmejao i nekoliko puta klimnuo glavom. Nasmejao sam se neobavezno. ”Da li Denijevi i Kenijevi advokati znaju za ovo?” Nasmešio se zaverenički. ”To je striktno na Q.T., Džordan; nijedan od ostalih advokata ne zna ništa. Pravno, naravno, ja predstavljam Straton, zato sam lojalan firmi. Međutim, sada si ti firma, i zato sam lojalan tebi. U svakom slučaju, procenio sam da ti je, s obzirom na okolnosti date ponude, potrebno par dana da razmisliš. Međutim, to je sve što imamo, prijatelju, par dana. Možda najviše nedelju dana.” Kad smo prvi put tuženi, svako od nas je zadržao zasebnog pravnog referenta kako bismo izbegli potencijalne sukobe. U to vreme smatrao sam to ozbiljnim gubitkom novca; a sada mi je drago što smo to uradili. Slegnuo sam ramenima i rekao: ”Siguran sam da njihovu ponudu neće uskoro povući, Ajk. Kao što si rekao, mi smo ih izmorili. U stvari, mislim da u Komisiji nema nikoga ko uopšte nešto zna o mom slučaju.” Bio sam u iskušenju da mu objasnim zašto sam u to toliko siguran (moje bubice, prislušni uređaji u konferencijskoj sali), ali sam ipak odlučio da to ne uradim. Ajk Spajk podiže ruke u vazduh i zakoluta očima. ”Uh, zašto poklonjenom konju gledaš u zube? Njujorški ured Komisije za hartije od vrednosti imao je ogroman obrt u poslednjih šest meseci, i moral im je nizak. Međutim, to je čista slučajnost, i to neće trajati zauvek. Džordan, sada ti govorim kao prijatelju, a ne kao tvoj advokat. Moraš da okončaš ovaj slučaj jednom i zauvek, pre nego što dođe nova grupa islednika i počne sve ponovo da ispituje. Na kraju bi jedan od njih mogao nešto i da otkrije; a onda su svi izgledi srušeni.” Klimnuo sam glavom polako i rekao: ”Pametno ti je to što si sve zadržao samo između nas. Ako se vesti raščuju pre nego što se obratimo trupama, mogli bi da se uspaniče. Reći ću ti samo da mi se misao o doživotnoj zabrani uopšte ne dopada. Mislim – da više nikada ne stupim nogom u salu upravnog odbora! Čak ne znam ni šta da kažem na sve to. Sala upravnog odbora je moja životna krv i snaga. To je moj zdrav razum, i isto tako moje ludilo. To je kao sve ono što je dobro, loše i ružno zamotano u jedno. ”U svakom slučaju, pravi problem uopšte neće biti sa mnom; već sa Kenijem. Kako ću da ga ubedim da prihvati doživotnu zabranu kad Deni ostaje? Keni me sluša, ali nisam siguran da će me slušati ako mu kažem da ode, dok

199

Deniju bude dopušteno da ostane. Keni zarađuje deset miliona dolara godišnje; možda on nije najoštrije oruđe u kući, ali je dovoljno pametan da zna da onda više nikada neće moći ponovo da zaradi toliki novac.” Ajk je slegnuo ramenima i rekao: ”Onda, neka Keni ostani a Deni dobije zabranu. Komisiji za hartije od vrednosti uopšte nije važno koji će od njih dvojice da ostane a koji će da ode. Neće se smiriti i biti srećni dok ne vide da više ne posluješ. Sve što žele da urade je da u štampi objave da im Vuk iz Volstrita više ne stoji na putu, i onda će končano da se smire. Da li bi bilo lakše Denija ubediti da ode?” ”To nije opcija, Ajk. Keni je prokleti moron. Nemoj pogrešno da me shvatiš, ja volim tog čoveka, ali to ne menja činjenicu da je nesposoban da vodi firmu. Reci mi kako će se sve ovo završiti ako se složimo s tim da se nagodimo.” Ajk je zaćutao, kao da sabira misli. Nakon nekoliko sekundi on je rekao: ”Ako pretpostavimo da možeš da ubediš Kenija, onda biste oboje prodali svoje akcije Deniju i potom potpisali sudske naredbe kojima vam se zabranjuje brokersko poslovanje. Novac za tvoju kauciju može doći direktno od firme, tako da iz svog džepa nećeš morati da platiš ni dolar. Oni će želeti da u firmu dođe nezavisan revizor da izvrši pregled i da da izvesne preporuke. Međutim, to neće biti nikakav problem; ja to mogu da sredim sa tvojom službom za žalbe. I to je to, prijatelju. To je veoma pošteno.” Ajk je dodao: ”Pa ipak, mislim da Deniju daješ previše akcija. On je definitivno oštroumniji od Kenija, ali je pola vremena drogiran. Znam da si i ti ta vrsta uživaoca, ali si barem tokom radnog vremena uvek u dobroj formi. Pored toga, u zlu i u dobru, postoji samo jedan Džordan Belfort na svetu. A kontrolori to isto tako znaju –posebno Marti Kuperberg, koji sada vodi Njujorški ured Komisije. Zato on želi da te izbaci iz posla. On možda prezire sve ono za šta se ti zalažeš, ali ipak poštuje ono što si postigao. U stvari, ispričaću ti smešnu priču: Pre par meseci sam bio na konferenciji Komisije za hartije od vrednosti, gde je Ričard Volker – koji je trenutno čovek broj dva u Vašingtonu – pričao kako bi morali da osmisle nov skup zakona o vrednosnim papirima kako bi izašli na kraj s nekim poput Džordana Belforta. To je izazvalo prigušen smeh slušalaca, mada on to uopšte nije izgovorio na način koji bi narušio tvoj ugled, ako znaš na šta mislim.” Zakolutao sam očima. ”Ma da, Ajk. Stvarno sam ponosan zbog toga – mnogo, mnogo se ponosim tim! U stvari, zašto ne odeš i ne pozoveš moju majku da joj kažeš šta je rekao Ričard Volker? Siguran sam da bi bila zadivljena tim strahopoštovanjem koje njen sin budi među vrhunskim pripadnicima nacionalne finansijske policije. Verovao ili ne, Ajk, nije bilo tako davno kad sam bio primeran

200

jevrejski dečak iz poštene jevrejske porodice. Ozbiljno. Bio sam dečak koji je nakon mećave lopatom čistio sneg sa puteva da bi zaradio malo dodatnog novca. Teško je zamisliti da sam samo pre manje od pet godina mogao da uđem u restoran a da me svet ne posmatra čudno.” Počeo sam da odmahujem glavom s čuđenjem. ”Mislim – Isuse! – kako sam, do đavola, dopustio da cela ova stvar ode tako daleko izvan kontrole? Ovo nije bila moja namera kad sam osnovao Straton! Kunem se Bogom, Ajk!” Nakon tih reči, ustao sam sa stolice i počeo kroz prozor da zurim u Empajer Stejt Bilding. Nije bilo tako davno kad sam po prvi put zakoračio u Volstrit kao broker pripravnik, zar ne? Uhvatio bih ekspresni autobus – ekspresni autobus! – a u džepu bi mi preostalo svega sedam dolara. Sedam prokletih dolara! I sad mogu da se setim osećaja koji sam imao dok sam gledao sve te druge ljude pitajući se da li se i oni osećaju tako ogorčeno što moraju da hvataju autobus za Menhetn da bi nadoknadili za život. Sećam se kako sam se loše osećao zbog starijih ljudi – što su morali da sede na onim tvrdim plastičnim stolicama i udišu sva ona isparenja od motora. Sećam se kako sam se zaklinjao da nikada neću sebi dopustiti da tako završim, da ću se nekako obogatiti i živeti život po svom. Sećam se kako bih, izašavši iz autobusa, zurio u sve one nebodere i kako sam se uplašio ogromne moći grada, iako sam odrastao svega nekoliko milja od Menhetna. Okrenuo sam se ka Ajku, i sa nostalgijom mu rekao: ”Znaš, Ajk, nikada nisam želeo da se stvari ovako završe. Istinu da ti kažem: kad sam osnovao Straton imao sam dobre namere. Znam da to sad ne znači mnogo, ali, ipak… zaista je bilo tako pre pet godina.” Još jednom sam odmahnuo glavom i rekao: ”Pretpostavljam da je put do pakla popločan dobrim namerama, kao što kažu. Mada, ispričaću ti smešnu priču: Da li se sećaš moje prve žene, Deniz?” Ajk je klimnuo glavom. ”Ona je bila dobra, lepa žena, kao Nadin.” ”Da, ona je bila dobra i lepa žena, i to još uvek jeste. U početku, kad sam pokrenuo Straton, rečenica koju je neprestano ponavljala bila je: ’Džordan, zašto ne pronađeš normalan posao u okviru kojeg ćeš zarađivati milion dolara godišnje?’ Tada sam je smatrao prilično smešnom, ali sada znam o čemu je govorila. Znaš, Ajk, Straton je poput kulta; mesto prave moći. Sva ta deca su me gledala i za najveću sitnicu. To je ono što je Deniz izluđivalo. Oni su me, na neki način, obožavali i pokušali da me pretvore u nešto što ja, u stvari, nisam. To sada znam, pa ipak, onda stvari nisu bile tako jasne. Lično sam iskusio koliko je moć opojna. Nemoguće je odupreti joj se.

201

”U svakom slučaju, uvek sam se zaklinjao pred samim sobom da ću, ako do toga dođe, pre sam stradati i žrtvovati se za moje trupe.” Slegnuo sam ramenima i nasmešio se. ”Naravno, isto tako znam da to može izgledati kao romantično stanovište, ali, ja sam jednostavno oduvek na to tako gledao. ”Zato se osećam tako kao da hoću da izbegnem kaznu, uzmem novac i pobegnem od cele situacije, a sve ostale zajebem; i sve brokere ostavim u bespomoćnoj situaciji. Mislim, meni bi bilo najlakše da uradim to što si rekao; da dobijem doživotnu zabranu i da se povučem iz posla i sve svoje vreme posvetim ženi i kćerki. Sam Bog zna da imam novca dovoljno za deset života. Međutim, onda bih zajebao svu tu decu. A zakleo sam se svakome od njih da ću se boriti za ovu stvar ma kako loša situacija bila. Pa kako onda sada da to prihvatim i uteknem iz grada – samo zato što mi Komisija za hartije od vrednosti daje šansu da izađem? Ajk, ja sam kapetan broda, a on mora poslednji da napusti brod, zar ne?” Ajk je odmahnuo glavom. ”Ne, ni u kom slučaju,” odgovorio je naglašavajući svaku reč. ”Ti ne možeš da porediš svoj slučaj sa Komisijom i avanturu na moru. Jednostavna činjenica je da prihvatanjem zabrane obezbeđuješ opstanak Stratona. Bez obzira kako mi zamećemo trag istrazi Komisije, ovu stvar ne možemo da odugovlačimo u nedogled. Zakazan je termin parnice za manje od šest meseci, a, veruj mi, nećeš naići na prijateljsku porotu koja će biti veoma naklonjena tvom cilju. A u igri je još hiljadu poslova, kao i bezbroj porodica čija finansijska egzistencija zavisi od Stratona. Time što ćeš prihvatiti zabranu, ti ćeš obezbediti budućnost svih, uključujući i sopstvenu.” Na trenutak sam razmislio o Ajkovoj mudrosti, koja je samo delimično bila tačna. U stvari, ponuda Komisije me baš i nije mnogo iznenadila. Na kraju, Al Abrams ju je predvideo. To se desilo na jednom od naših mnogobrojnih sastanaka za doručkom u restoranu Sevilj Diner. Al je rekao: ”Ako karte budeš dobro igrao, ti nećeš uspeti da iscrpiš članove Komisije sve dotle dok ih ne svedeš na to da u njihovoj kancelariji ne preostane ijedan koji nešto zna o tvom slučaju. Preokret je zapanjujući, posebno onda kad se zateknu u istrazi koja nikuda ne vodi. ”Međutim, nikada nemoj da zaboraviš,” dodao je, ”da samo to što su se umirili, ne znači da je nužno sve i gotovo. Ništa ih neće zaustaviti da se ponovo vrate kod tebe s novim slučajem dan nakon što završe s onim starim. Zato moraš da imaš napismeno da ne postoji nijedan slučaj koji je u toku, koji je nerešen. Čak ako i dalje postoji NASD s kojim moraš da se boriš… i pojedinačne izjave… i potom, ne daj Bože, Američko javno tužilaštvo i FBI… mada postoje velike šanse da su se već umešali, ako im je to bila namera.”

202

Sa mudrim rečima Al Abramsa koje su još uvek odjekivale u mojim mislima, upitao sam Ajka: ”Kako možemo da znamo da Komisija za hartije od vrednosti ne planira da pokrene drugi spor protiv nas?” ”Ja sam to sredio u vidu sporazuma,” odgovorio je Ajk. ”Sporazum će pokriti sva dela do današnjeg dana. Pa ipak, seti se – ako Deni ni sada ne ode bez ikakvih uslova, ništa ih neće zaustaviti da pokrenu nov slučaj.” Klimnuo sam glavom polako, i dalje neuveren. ”A šta je s NASD… ili pripadnicima državnih organa… ili, ne daj Bože, FBI? Sorkin Veliki se naslonio u svom tronu i još jednom prekrstio ruke, a onda rekao: ”Nema garancija za to. Neću da te obmanjujem. Bilo bi dobro kad bismo mogli da dobijemo nešto napismeno, ali to se ne radi tako. Mada, ako baš hoćeš da čuješ moje mišljenje, reći ću ti da mislim da postoje veoma slabe šanse da bilo koji drugi kontrolor ponovo pokrene slučaj. Zapamti, poslednja stvar koju bilo koji kontrolor želi jeste da se uključi u slučaj koji je izgubljen. To je pravi ubica karijere. Da li si video šta se desilo advokatima Komisije za hartije od vrednosti kojima je bio dodeljen slučaj Stratona: Svi do poslednjeg su tužilaštvo napustili osramoćeni, i mogu da te uverim da nijedan od njih nije dobio velikodušne ponude u privatnom sektoru. Većina advokata Komisije za hartije od vrednosti su tu samo da steknu iskustvo i razviju zapisnik o svom proteklom radu. Nakon što izgrade ime, oni prelaze u privatni sektor, gde mogu da zarade zaista solidan novac. ”Sada, izuzetak od svega toga je Američko javno tužilaštvo. Oni su imali mnogo više sreće u istrazi sa Stratonom nego Komisija za hartije od vrednosti. Počele su da se dešavaju smešne stvari kad su počeli da lete sudski pozivi. Svi oni brokeri koji su dobili sudske pozive od Komisije i koji su te izvanredno podržali… pa dobro, oni bi verovatno bez ovlašćenja pobegli da su im ti pozivi došli od velike porote. ”Međutim, što se toga tiče, mislim da Američko javno tužilaštvo nije zainteresovano za tvoj slučaj. Straton je daleko na Long Ajlendu, što predstavlja Istočni okrug. A Istočni okrug nije posebno aktivan u pogledu slučaja sa novčanim papirima, za razliku od Južnog okruga, na Menhetnu, koji prosto vrvi od tih zbivanja. Dakle, to je moja najbolja pretpostavka, prijatelju. Mislim da, ako sada središ stvari i lepo napustiš sve, možeš ostatak života da proživiš srećno.” Duboko sam udahnuo i potom polako izdahnuo. ”Recimo, da je tako,” rekao sam. ”Vreme je da se smirim i da sve ostano pošteno i časno. A šta će se desiti ako se približim sali upravnog odbora? Da li će mi se FBI pojaviti na vratima i uhapsiti me zbog toga što kršim naredbu suda?”

203

”Ne, ne,” odgovorio je Ajk, odmahujući nadlanicom ruke. ”Mislim da preteruješ sa ovim stvarima i da ih činiš onakvim kakve u stvari nisu. U stvari, teoretski, mogao bi da imaš kancelariju na istom spratu, u istoj zgradi, u Stratonu. Što se toga tiče, ti bi mogao da stojiš u hodniku sa Denijem po ceo dan i da mu daješ svoje mišljenje o svakom beznačajnom potezu koji načini. Ne ohrabrujem te ja da ti uradiš to ili bilo šta drugo, ali to ne bi bilo nezakonito. Ti jednostavno ne možeš da nateraš Denija da te sluša, a ne možeš pola svog života da provedeš unutar sale upravnog odbora. Međutim, ako bi poželeo da odeš u posetu s vremena na vreme, u tome ne bi bilo ništa pogrešno.” Najednom sam bio preneražen. Da li to zaista može da izgleda tako lako kao što on priča? Ako mi Komisija za hartije od vrednosti zabrani da se bavim tim poslom, da li ja zaista mogu toliko da učestvujem u radu firme? Ako bih mogao, i kada bih to dao do znanja svim Stratoncima, onda bi se osećali kao da sam ih napustio! Pošto je sve počelo da mi postaje jasnije, upitao sam: ”I koliko bih mogao mojih akcija da prodam Deniju?” ”Koliko god želiš,” odgovorio je Ajk Spajk, koji izgleda nije imao predstavu šta je moj đavolasti um smislio. ”To je između tebe i Denija; Komisiji za hartije od vrednosti to savršeno nije važno.” Hmmm! Vrlo zanimljivo, pomislio sam, sa poštenom sumom od 200 miliona dolara koja mi je pala na pamet. ”U redu, pretpostavljam da bih mogao da se nagodim s Denijem. On je oduvek bio prilično razuman kad je reč o novcu. Mada mislim da neću otvoriti kancelariju na istom spratu na kojem je Straton. Možda ću uzeti jednu udaljenu nekoliko zgrada odatle. Šta ti misliš, Ajk?” ”Mislim da je to dobra ideja,” odgovorio je Ajk Spajk. Nasmejao sam se mom divnom advokatu i krenuo na sve ili ništa: ”Imam samo još jedno pitanje, mada mislim da već znam odgovor. Ako mi bude zabranjeno da se bavim hartijama od vrednosti, ja sam onda poput svakog drugog investitora. Mislim, nije mi zabranjeno da investiram za moj račun i nije mi zabranjeno da posedujem uloge u kompanijama čije se akcije javno prodaju, zar ne?” Ajk se nasmejao širokim osmehom. ”Naravno da nije! Možeš da kupuješ akcije, možeš da ih prodaješ, možeš da imaš udeo u kompanijama čije se akcije javno prodaju, jednom rečju, možeš da radiš što god želiš. Samo ne možeš da upravljaš brokerskom firmom.” ”Ja bih čak mogao da kupim Stratonovo novo izdanje sada, zar ne? Mislim, ako više nisam registrovani broker, onda se ograničenje više ne odnosi na mene, da li sam u pravu?” tiho sam se pomolio Svemoćnom.

204

”Verovao ili ne,” odgovorio je Ajk Spajk, ”odgovor je potvrdan. Moći ćeš da kupuješ onoliko akcija Stratonove nove emisije koliko ti Deni ponudi. To je suština.” Hmmm… možda sve ovo može da funkcioniše prilično dobro! U suštini, mogao bih da postanem sam svoj insajder, i to ne samo u Stratonu već i u Baltimoru i Monro Parkeru! ”U redu, Ajk, mislim da mogu da ubedim Kenija da prihvati doživotnu zabranu. On je pokušavao da me ubedi da pomognem njegovom prijatelju Viktoru da uđe u brokerski posao, i ako se složim s tim, to će verovatno zapečatiti dogovor. Međutim, o svemu ovome bi trebalo da ćutiš nekoliko dana. Ako samo jedna reč procuri, dogovor ne važi.” Sorkin Veliki je još jednom slegnuo snažnim ramenima, potom podigao palčeve uvis i namignuo. Reči su bile suvišne. Budući da sam odrastao u Kvinsu, imao sam posebno zadovoljstvo da putujem autoputem Long Ajlend, takozvanim LIE (Long Island Expressway), dobrih dvadeset hiljada puta, a iz nekih neobjašnjivih razloga ovaj udaljen put izgleda da je stalno bio izgrađivan i dograđivan. U stvari, na delu kojim je moja limuzina upravo prolazila – gde se istočni deo Kvinsa seče sa zapadnim delom Long Ajlenda – izvodili su se građevinski radovi od moje pete godine, koji se izgleda nisu približavali kraju. Kompanija je obezbedila neku vrstu ugovora o trajnoj izgradnji, a izvođači radova su bili ili najnesposobniji graditelji puteva u istoriji čovečanstva ili najpraktičniji biznismeni koji su ikada hodali zemljom. Ma šta da je bilo u pitanju, činjenica da sam manje od tri nautičke milje od Straton Oakmonta nije imala blage veze s tim kad bih tamo u stvari mogao da stignem. Zato sam se udobno zavalio u svoje sedište i uradio uobičajenu stvar: usredsredio se na Dožrdžovu lepu ćelavu lobanju što me je malo utešilo. Pitao sam se šta bi Džordž radio ako bi u jednom trenutku izgubio svoj posao? U stvari, nije Džordž bio jedini koga bi pogodilo ako se povučem iz posla, već isto tako i ostala menažerija. Kad bih bio prisiljen da smanjim svoje troškove u slučaju da se Deni pokaže nesposobnim da Straton održi u poslu, to bi pogodilo mnoge ljude. Šta bi bilo sa Stratoncima? Za ime Božje, svi do poslednjeg bi svoj životni stil morali dramatično da spuste na niži nivo ili da se suoče sa momentalnim finansijskim slomom. Morali bi da počnu da žive kao sav ostali normalan svet – kao da novac nešto znači, tako da ne bi mogli jednostavno da izađu i kupuju što god im padne na pamet i kad god nešto požele. Kakva nepodnošljiva misao! Iz mog ugla, pametno bi bilo izaći iz cele ove stvari – čist. Da, razuman čovek bi prodao firmu Deniju po neverovatno visokoj ceni… ili kupio kancelariju

205

preko puta ulice… ili upravljao stvarima iza scene. Bio bi to još jedan slučaj u okviru kojeg bi se Vuk iz Volstrita našao u ulozi Vini Pua i isuviše često zabadao nos u ćup s medom. Pogledaj samo šta se desilo sa Deniz i Nadin: Prevario sam Deniz desetak puta sve dotle dok… Ma pusti sad to. Zašto bih sad mučio sebe tom mišlju? U svakom slučaju, nije bilo sumnje da, ako napustim posao, neću rizikovati ono što sam već rizikovao. Neću osetiti neodoljivu potrebu da ponudim svoj savet, svoje vođstvo niti da se čak približim sali upravnog odbora kako bih mojim trupama pružio moralnu podršku. Neću se potajno sastajati sa Denijem ili, što se toga tiče, sa vlasnicima Biltmora i Monro Parkera. Jednostavno ću iščeznuti sa scene i pronaći mir u krugu porodice, sa Nadin i Čendler, upravo tako kao što me je Ajk posavetovao. Međutim, kako bih mogao da se šetam Long Ajlendom znajući da sam napustio brod i ostavio sve na cedilu? Da i ne spominjem činjenicu da se moj plan s Kenijem vrteo oko dogovora da finansiram Viktora Vanga, da mu asistiram u otvaranju Djuk Sekjuritis. A ako Viktor sazna da ja više ne stojim iza Stratona, okrenuće se Deniju brže od munje. Istina, jedini način da to uradim bio je da svima dam do znanja da ja i dalje imam neki viši smisao u Stratonu i da je bilo koji napad na Denija, u stvari, napad na mene. U tom slučaju će svi ostati lojalni, osim, naravno, Viktora, s kim ću izaći na kraj na način i u vreme koje meni odgovara – mnogo pre nego što bude u stanju da zapodene rat. Pokvareni Kinez se može kontrolisati, sve dotle dok Biltmor i Monro Parker ostanu lojani i sve dotle dok Deni bude razuman i ne bude pokušavao da brzo širi krila. Da Deni ne pokuša brzo da širi krila: Da, to je bila važna promenljiva koja se nije smela prenebregnuti. Na kraju, on bi nesumnjivo na kraju želeo da upravlja stvarima slušajući sopstvene instinkte. Za njega bi bilo uvredljivo kad bih ja pokušao da koordinišem način na koji upravlja firmom duže nego što je to potrebno. Možda bi trebalo da postoji izvestan period tranzicije za koji bismo se dogovorili – period od šest do devet meseci, tokom kojeg bi bespogovorno pratio moje instrukcije. A onda bih mu, nakon toga, prepustio punu kontrolu. Isto to bi važilo za Biltmor i Monro Parker. Oni bi, takođe, primali naredbe od mene, ali samo tokom kratkog perioda; potom bi im upravljanje bilo potpuno prepušteno. U stvari, oni su bili toliko lojalni da bi mi verovatno i dalje zarađivali isto toliko novca, a da ni prstom ne mrdnem. Nema sumnje da bi se stvari tako odvijale što se tiče Alana; njegova lojalnost je bila neosporna, zasnovana na doživotnom prijateljstvu. I Brajan, njegov partner, koji je posedovao samo

206

četrdeset devet odsto Monro Parkera – s obzirom da se složio s tim kao preduslovom da se pojavim u ulozi početnog finansijera. Dakle, Alan je bio čovek koji bi tamo držao sve pod kontrolom. A u slučaju Biltmora, Eliot je bio onaj koji je imao dodatni procenat. I mada on nije bio tako odan kao Alan, ipak je bio dovoljno pouzdan. U svakom slučaju, moja imovina je bila tako ogromna da je Straton predstavljao samo jedan aspekt mog finansijskog poslovanja. Tu je bio Stiv Maden Šuz; potom su tu bili Roland Frenks i Sorel; a bilo je tu i na desetine drugih kompanija u kojima sam trenutno imao udeo a koje su se pripremale za javnu ponudu. Naravno, Dolar Tajm je i dalje bio potpuna katastrofa, ali se najgori deo završio. Kad sam o svim ovim stvarima još jednom promislio, rekao sam Džordžu: ”Zašto ne siđeš s autoputa i ne kreneš lokalnim ulicama. Moram da se vratim u kancelariju.” Mutavac klimnu glavom dva puta, očigledno mrzeći me iz dna duše. Ignorisao sam njegovu uvredu i rekao: ”Isto tako, budi u blizini nakon što me odvezeš. Danas ću ručati u Tendžinu. U redu?” Opet mi je ćutljivac klimnuo glavom, ne izgovorivši nijednu reč. Pomislite samo! Prokleti čovek neće ni reč da mi kaže, a ja se ovde brinem kakav će mu život biti bez Stratona. Možda sam bio potpuno nerealan. Možda nisam dugovao ništa hiljadama ljudi čija je egzistencija zavisila od Straton Oakmonta. Možda će svi nasrnuti na mene u Njujorku – i reći mi da se nosim – ako pomisle da više ne mogu da im pomognem. Možda… možda… možda… Kako je ironično bilo to što sam u celoj toj unutarnjoj debati propustio jednu veoma važnu stvar: Ako više ne budem morao da brinem i da strepim od toga da kojim slučajem ne budem drogiran u kancelariji, onda me više ništa neće zaustaviti da po ceo dan uzimam kvaludese. I tako sam potpuno nesvesno pripremao pozornicu za predstojeći veoma mračan period. Na kraju, jedina stvar koja će me zadržavati i ograničavati sada će biti jedino moj zdrav razum i prosuđivanje, koji su me na jedan smešan način napuštali… posebno kad je reč o plavušama i drogi. Dvadeset drugo poglavlje Ručak u alternativnom svetu Svaki put kad bi se vrata restorana otvorila, mnoštvo Stratonaca bi umarširala u Tenždin, uzrokujući da tri japanska glavna kuvara sušija i šest sićušnih konobarica momentalno ostave svoj posao i vrisnu: ”Gongbongwa! Gongbongwa!

207

Gongbongwa!” što na japanskom znači dobro veče. Potom bi Stratoncima uputili dubok formalni naklon i promenili ton glasa u piskutav: ”Yo-say-no-sah-no-seh! Yo-say-no-sah-no-she! Yo-say-no-sah-no-she!” što sam Bog zna šta znači! Glavni kuvari bi dotrčali da pozdrave novopridošlice, zgrabivši ih oko ručnog zgloba i ispitivački gledajući njihove sjajne zlatne satove. Izgovarajući engleski sa teškim akcentom, počeli bi da ih isputuju: ”Koliko košta sat? Gde su ih kupili? Kojim kolima su se dovezli? Ferari? Mercedes? Porše? Koju vrstu palice za golf koriste? Gde igraju golf? Koliko dugo igraju golf? Koji je njihov hendikep?” U međuvremenu bi, konobarice, odevene u ružičasto žutu kimono odeću sa svetlozelenim ruksacima na leđima, trljale nadlanicama finu italijansku vunu ručno izrađenih sakoa Gilberto, klimajući glavama s odobravanjem i ispuštajući gugutave zvuke: ”Ohhh… ahhh… kako divan materijal… tako mekan!” A onda, kao na nekakav tajni znak, svi bi prestali u istom trenutku i vratili se svom poslu. Što se tiče glavnih kuvara sušija, geganje i sklapanje i sečenje i rezanje na kockice. U slučaju konobarica, to je značilo posluženje ogromnih posuda Premium sakea i piva Kirin mladim i žednim ljudima, i ogromnih drvenih čunova napunjenih preterano skupim sušijem i sašimijem za bogate i gladne. I taman kad biste pomislili da ste bezbedni, vrata bi se otvorila još jednom, i celo to ludilo bi se ponovilo, kad bi se pomahnitalo osoblje ustremilo na sledeću grupu Stratonaca i obasulo je japanskom raskoši i ceremonijom, poslužujući je ogromnim količinama onoga za šta sam znao da je pravo sranje. Dobrodošli na ručak – u Straton stilu! U tom trenutku, alternativni svet je zračio svom svojom moći u ovom malenom kutku planete zemlje. Desetine sportskih kola i dugih limuzina blokiralo je saobraćaj ispred restorana, dok su u restoranu mladi Stratonci istrajavali u svojoj tradiciji ponašajući se poput čopora divljih vukova. Od četrdeset stolova restorana, samo dva su zauzimali oni koji nisu bili Stratonci, odnosno za njim su sedeli – kako smo ih mi nazivali – građani. Možda su nehotično, u potrazi za nekim tihim i mirnim mestom gde bi mogli da ručaju u opuštenoj atmosferi, naleteli na Tendžin. U svakom slučaju, nema sumnje da su bili potpuno nesvesni bizarne sudbine koja će ih upravo zadesiti. Na kraju, kako bi ručak odmicao, tako bi droga počela da daje svoj doprinos kompletnoj atmosferi. Da, sat je upravo otkucao jedan sat i neki od Stratonaca su već počeli da se povlače. Nije bilo teško reći koji su od njih uzeli prekomernu dozu; to su bili oni koji su stajali na stolovima, mucajući i balaveći i recitujući ratne priče. Na sreću, od asistentkinja prodaje se zahtevalo da ostanu u sali – odazivajući se na telefonske

208

pozive i nadoknađujući administrativne poslove – tako da su svi imali odeću na sebi i niko se nije uputio u kupatilo ili završio pod stolom. Sedeo sam u privatnoj niši u zadnjem delu restorana, posmatrajući tok celog tog ludila dok sam se pretvarao da slušam preopširno pripovedanje Kenija Grina, morona s četvrtastom glavom, koji je lupetao u svom glupom stilu. U međuvremenu, Viktor Vang, Pokvareni Kinez, klimao je svojom glavurdom nalik pandinoj na sve što je njegov moronski prijatelj pričao, mada sam bio siguran da i on zna da je Keni moron i da se samo pretvara da se slaže s njim. Blokhed je pričao: ”…je tačan razlog zašto ti nastavljaš da zarađuješ toliki novac, DžB. Mislim, Viktor je najoštroumniji i najprodorniji čovek kojeg poznajem.” On je pružio ruku i potapšao Pokvarenog Kineza po njegovim ogromnim leđima. ”Posle tebe, naravno, ali to se podrazumeva.” Nasmejao sam se izveštačeno i rekao: ”U redu, Bože moj, Keni, hvala ti na poverenju!” Viktor se prigušeno nasmejao idiotizmu njegovog prijatelja, a onda mi uputio jedan od onih njegovih odvratnih osmeha, učinivši da mu se oči toliko suze da gotovo nestanu s lica. Keni, međutim, nikada u stvari nije savladao koncept ironije. Što je za posledicu imalo da je na moju zahvalnost reagovao tako što je sada prosto zračio ponosom. ”U svakom slučaju, kako ja to shvatam, biće potrbno samo četirsto hiljada ili otprilike toliko početnog kapitala da se stvari potpuno obnove. Ako želiš, možeš da mi ih daš u gotovom novcu, a ja ću ih Viktoru proslediti u manjim iznosima preko moje majke”– njegove majke?– a ti čak ne moraš ni da se brineš da će to ostaviti loš trag u vidu nekakvog zapisa?”–loš trag u vidu nekakvog zapisa? – ”zato što moja majka i Viktor zajedno imaju neku nekretninu, tako da to mogu opravdati na taj način. Potom će nam biti potrebno nekoliko ključnih brokera da nam pomognu oko toga da pumpanje cena krene i, što je najvažnije, velika raspodela nove emisije. Način na koji sam to izračunao je…” Brzo sam se isključio. Keni je potpuno odlepio od uzbuđenja, i svaka reč koja mu je sišla s usana bila je čista glupost. Ni Viktor ni Keni nisu bili svesni nagodbe koju mi je ponudila Komisija za hartije od vrednosti. Neću im to ni reći narednih nekoliko dana, i to ne sve dotle dok se dobro ne oznoje pričajući o divnoj budućnosti Djuk Sekjuriti koju je Straton Oakmont video kao gotovo nepotrebnu. Tek tada ću im reći. Tog trenutka sam krajičkom oka nakratko pogledao Viktora, i počeo da ga analiziram. Već samo posmatranje pokvarenog Kineza na gladan stomak probudilo je u meni želju da ga pojedem! Zašto je taj masivni Kinez izgledao tako sočno uvek

209

me je zbunjivalo, mada je to verovatno najviše bilo u vezi s njegovom kožom, koja je bila nežnija nego kod novorođenčeta. Ispod te satenske kože nalazilo se nekoliko desetina slojeva raskošnog kineskog sala, koje bi bilo odlično za kuvanje; a ispod toga se nalazilo još nekoliko desetina slojeva neuništivih kineskih mišića, koji su bili odlični za jelo; a na površini svega toga, bila je nijansa kineske najnežnije boje, koja je bila upravo boja meda od lista kaučuka (tupelo). Krajnji rezultat je bio da sam, svaki put kad bih ga pogledao, Viktora Vanga video kao prase, kojem sam gurnuo jabuku u usta, natakao ga na ražanj i bacio na roštilj da se peče u slatkom i ljutom sosu i potom pozvao prijatelje da ga pojedu – u luau stilu! (FUSNOTA: Luau je havajska gozba.) ”…i Viktor će uvek ostati lojalan,” nastavio je Blokhed, ”a ti ćeš zaraditi više novca od Djuk Sekjuritis nego od Biltmora i Monro Parkera zajedno.” Slegnuo sam ramenima, a onda rekao: ”Možda, Keni, ali to u ovom slučaju nije najvažnija stvar koja me brine. Nemoj pogrešno da me shvatiš – planiram ja da zaradim mnogo novca. Mislim, na kraju krajeva, zašto svi ne bismo zaradili mnogo? Međutim, ono što je meni sada najvažnije, što nastojim da postignem, jeste da obezbedim tvoju i Viktorovu budućnost. Ako budem uspeo u tome i ako u isti mah budem zaradio par dodatnih miliona godišnje, onda ću celu stvar smatrati ogromnim uspehom.” Ućutao sam na par trenutaka da bi lakše uspeli da shvate moje gluposti i pokušao da na brzinu pročitam kako su primili moju iznenadnu promenu stava. Do sada stvari teku dobro, pomislio sam. ”U svakom slučaju, za manje od šest meseci mi ćemo imati parnicu s Komisijom za hartije od vrednosti, i ko zna kako će se sve to završiti? Prema tome kako dobro stvari budu izgledale, možda će nastupiti trenutak u kojem će biti razumno da se slučaj razreši. A ako dođe taj dan, želim da se pobrinem da svako ima spremne i overene izlazne vize. Verovali ili ne, ja sam u stvari želeo da pomognem da Djuk počne da funkcioniše i da neko vreme upravljam njim, ali mi je problem oko mojih akcija Džudikejta stalno visio nad glavom. Ja i dalje ne mogu da ih prodam za još dve nedelje, tako da sve što radimo od sada mora biti strogo u tajnosti. Ja prosto ne mogu dovoljno da naglasim koliko je to važno. Da li je jasno?” Viktor je klimnu svojom pandinom glavom da mu je sve jasno, i rekao: ”Nikom neću reći ni reč. A što se tiče mojih akcija Džudikejt, do njih mi čak nije ni stalo. Svi ćemo biti u situaciji da zaradimo toliko novca na obveznicama Djuk da mi nije stalo čak i da ne prodam nijednu akciju.”

210

U ovom trenutku, u razgovor se ubacio Keni: ”Vidiš, DžB – rekao sam ti! Viktor razmišlja na pravi način; on je potpuno u skladu s programom.” A onda je još jednom podigao ruku i potapšao Kineza po ogromnim leđima. Viktor je potom rekao: ”Isto tako, želim da znaš da ti se zaklinjem na to da ću ti biti potpuno odan. Samo mi reci koje akcije želiš da kupim i ja ću da ih kupim koliko god treba. Nikada nećeš videti nijednu sve dotle dok je ti ne zatražiš.” Nasmejao sam se i rekao: ”Upravo zato se i slažem s tim, Viktore, zato što ti verujem i znam da ćeš uraditi pravu stvar. I, naravno, zato što mislim da si prodoran i pronicljiv čovek, ti ćeš to pretvoriti u veliki uspeh.” Kako su reči jeftine, pomislio sam. U stvari, svo ovo zalaganje za Viktora bila je prava glupost, a ja sam bio spreman da se kladim u sopstveni život za to. Kinez nije bio u stanju da bude lojalan bilo kome, posebno ne sebi, jednom rečju, čovek koji bi nehotično pokvario sve samo da bi zadovoljio glad sopstvenog izopačenog ega. Prema planu, Deni se pojavio petnaestak minuta nakon što smo seli, što je bio, prema mom proračunu, prikladan vremenski period za Kenijev trenutak slave koje Deni ne bi narušio svojim prisustvom i obaveznom paradom kojom bi sve obasuo. Na kraju, on je duboko uvredio Denija što mu je preuzeo mesto mog čoveka broj jedan. Izostavljanje Kenija je bilo nešto zbog čega sam se osećao loše, što sam, međutim, jednostavno morao da uradim. Pa ipak, bila je sramota to što je on morao da pretrpi pad zajedno s Viktorom, posebno zato što sam bio siguran da je Keni verovao svakoj reči koju mi je rekao – o tome kako će mi Viktor ostati odan, i sve ostalo. Međutim, Kenijeva slabost je bilo to što je Viktora i dalje gledao očima tinejdžera. I dalje ga je obožavao kao uspešnog dilera kokaina, dok je on u stvari dilovao marihuanu, što je bio niži nivo u lancu dilovanja droge. U svakom slučaju, ja sam već seo i porazgovarao sa Denijem kad sam se vratio u Straton nakon sastanka sa Ajkom – objasnivši mu plan do najsitnijeg detalja, i zadržavši za sebe veoma malo informacija. Kad sam završio sa izlaganjem, reagovao je onako kako sam i očekivao. ”Po mom mišljenju,” rekao je on, ”ti ćeš uvek posedovati Straton, i šezdeset centi od svakog dolara će uvek biti tvoje. A na tebi je da li ćeš uzeti kancelariju negde u istoj ulici ili ćeš ploviti svojom jahtom oko sveta.” Sada, sat vremena kasnije, on je stigao u Tendžin, i odmah je sebi nasuo veliko šolju sakea. Potom je ponovo napunio tri naše čaše i podigao njegovu, kao da hoće da nazdravi. Deni je rekao: ”Za prijateljstvo i odanost, i za večerašnje ludovanje sa Prvoklasnim akcijama.” ”Ovamo, ovamo!” viknuo sam, i nas četvorica smo se kucnuli belim porcelanskim čašama. Potom smo ispili vruće pivo.

211

Obratio sam se Keniju i Viktoru: ”Slušajte, ja u stvari nisam porazgovarao s Denijem o tome šta se dešava s Djuk”– laž – ”zato mi dopustite da mu sve ukratko ispričam tako da bude u toku, u redu?” Viktor i Keni su klimnuli glavom, i ja sam brzo počeo sve detaljno da mu izlažem. Kad sam prešao na temu gde bi Djuk trebalo da bude lociran, okrenuo sam se ka Viktoru i rekao: ”Daću ti par opcija: Prva je da ide u Nju Džersi, odmah preko mosta Džodž Vašington, i da se tamo otvori firma. Najbolje bi bio Fort Li, ili možda Hakensek. U svakom slučaju, tamo nećeš imati problema da pronađeš nove ljude. Moći ćeš da privučeš decu iz celog Severnog Džersija i one koji će redovno putovati iz udaljenijih delova, decu koja žive na Menhetnu i kojima je više dojadilo da rade tamo. Druga opcija bi bila otići na sam Menhetn; ali je to mač s dve oštrice. S jedne strane, tamo ima milion dece, tako da nećeš imati problema da ih privučeš, ali će ti, s druge strane, tamo biti teško da izgradiš odnose koji bi se zasnivali na odanosti. ”Jedna od ključnih stvari u Stratonu je to što smo mi jedina igra u gradu. Mislim, pogledaj samo ovaj restoran, na primer.” Pokazao sam glavom u pravcu svih stolova. ”Sve koje vidiš ovde – to su sve sami Stratonci. Dakle, ono što imaš, Viktore, jeste zatvoren društveni krug” – odoleo sam potrebi da upotrebim reč kult, koja je bila prikladnija – ”u okviru kojeg oni ne čuju alternativno gledište. Otvoriš li kancelariju na Menhetnu, tvoji momci će ručavati sa brokerima iz hiljadu različitih firmi. To možda sada ne izgleda bitno, ali, veruj mi, u budućnosti to će i te kako biti važno, posebno ako u štampi dospeš na loš glas ili ako akcije počnu da ti padaju. U tom slučaju, ti ćeš biti veoma srećan što si na mestu gde tvojim brokerima niko neće moći da šapuće negativne stvari. U svakom slučaju, ja sam ti to rekao, ali ćeš ipak sam načiniti izbor.” Viktor je polako klimnuo svojom glavom pande, kao da je u svojim mislima odmeravao sve razloge za i protiv. To mi je bilo veoma smešno, s obzirom da su šanse da se Viktor složi s izborom da kancelarija bude u Nju Džersiju bile veoma slabe i ravne nuli, i kao što se obično kaže, tako male da je izbor unapred bio očekivan. Viktorov džinovski ego nikada mu ne bi dopustio da izabere Nju Džersi. Na kraju, država nije bila u skladu s bogatstvom i uspehom i, što je najvažnije, nije bila pravo mesto za igrače. Ne, Viktor će želeti da otvori svoju firmu u samom srcu Volstrita, bilo to razumno ili ne. S čim sam se ja slagao. Utoliko će biti lakše uništiti ga kad za to nastupi pravi čas. Istim rečima sam se obratio vlasnicima Biltmora i Monro Parkera, od kojih su svi u početku želeli da otvore firme na Manhetnu. Zato je vlasnik Monro Paker postavljen dalje u unutrašnjost Njujorka i zato je Biltmor sa sedištem na Floridi

212

odlučio da drži kancelariju na odstojanju od Magot Majla u Boki Raton, što je bilo ime koje je štampa dala ogranku Južne Floride gde su bile smeštene sve brokerske firme. Na kraju, sve se svelo na ispiranje mozga, koji je imao dva izdvojena aspekta. Prvi aspekt je bio nastaviti s jednom te istom pričom iznova i iznova publici koja je prisiljena da sluša. Drugi aspekt je bio pobrinuti se da budeš jedini koji uopšte nešto priča. Nije moglo biti konkurentnih gledišta. Naravno, stvari bi daleko olakšalo ako pričaš ono što bi slušaoci želeli da čuju, kao što je bio slučaj u Straton Oakmontu. Dvaput dnevno, i tako svakog dana, ja bih stao u začelje sale upravnog odbora i rekao im da će, ako me budu slušali i radili tačno ono što im ja budem rekao, imati daleko više novca nego što su i mogli da sanjaju i da će tu biti predivnih mladih devojaka koje će im se prosto bacati pred noge. I upravo se to i desilo. Nakon dobrih deset sekundi pauze, Viktor je odgovorio: ”Shvatam suštinu, ali mislim da mogu veoma dobro da poslujem na Menhetnu. Tamo ima toliko puno dece da ne mogu da zamislim da neću uspeti da popunim firmu za dve sekunde.” Blokhed je potom dodao: ”Mogu da se kladim da bi Viktor mogao da održi sastanke na kojima bi ih dobro motivisao. Tako će svako zavoleti to što radi upravo za njega. U svakom slučaju, ja mogu Viktoru da pomognem u tome. Ja sam pravio beleške na svim tvojim sastancima, tako da mogu da ih primenim zajedno s Viktorom i mi možemo…” Oh, Isuse! Brzo sam se isključio i počeo da zurim u džinovskog pandu, pokušavajući da zamislim šta bi moglo da se zbiva unutar tog njegovog izopačenog mozga. On je, u stvari, bio prilično pametan čovek, i umeo je da razmišlja. U stvari, pre tri godine, on je za mene veoma dobro obavljao posao… To je bilo odmah nakon što me je napustila Deniz. Nadin se tada još nije zvanično doselila, i s obzirom da u to vreme nisam imao ženu, odlučio sam da unajmim slugu koji bi kod mene radio puno radno vreme. Međutim, ja sam želeo da angažujem slugu koji je bio homoseksualac, onakvog kakvog sam upravo video u seriji Dinastija – ili se možda zvala Dalas? U svakom slučaju, suština je bila da sam želeo upravo jednog takvog slugu, kojeg sam, budući da sam bio bogat, smatrao da i zaslužujem. Tako je Dženet nastavila da traga kako bi mi pronašla slugu homoseksualca, što joj je ubrzo i pošlo za rukom. Njegovo ime je bilo Sluga Patrik, a bio je tako žestok homosekusalac da mu se zadnjica prosto pušila. Patrik mi je izgledao u

213

redu, uprkos činjenici da je ponekad bio malo pripit, ali ja na to nisam obraćao pažnju, tako da uopšte nisam znao kakav je u stvari. Kad se Vojvotkinja uselila, brzo je preuzela kontrolu nad domaćinstvom, i počela da zapaža nekoliko stvari – kao, na primer, tu da je Sluga Patrik bio okoreli alkoholičar koji je menjao partnere jednog za drugim, o čemu se i sam jednom prilikom poverio Vojvotkinji, kad mu se pod dejstvom Valijuma i alkohola i sam Bog zna čega još razvezao jezik. Nije prošlo dugo i to mu se obilo o glavu. Sluga Patrik se gadno prevario kad je pretpostavio da će mi se Vojvotkinja pridružiti u kući mojih roditelja prilikom Pashe, pa je tako odlučio da priredi homoseksualne orgije za dvedeset jednog prijatelja, koji su formirali lanac oko moje dnevne sobe i potom u mojoj spavaćoj sobi nagi izigravali spiralu. Da, to je stvarno bio pravi prizor na koji je Vojvotkinja (kojoj je tada bilo dvadeset tri) naišla: svi ti homosekusalci pribijeni jedan uz drugog – zadnjica do testisa – napaljeni do ludila poput životinja u našem malom ljuavnom gnezdu na Menhetnu, na pedeset trećem spratu Olimpijskih kula. U stvari, Viktor je na kraju pustio Slugu Patrika da visi s prozora tog istog sprata, kada se obelodanilo da su Patrik i njegova gomila ukrali 50,000 dolara gotovog novca iz moje donje fioke. Mada, u Viktorovu odbranu, on je obesio Patrika da visi kroz prozor tek nakon toga što mu je nekoliko puta ponovio da vrati ukradene stvari. Naravno, njegovi zahtevi su bili propraćeni desnim krošeima i levim direktima, što se okončalo s polomljenim Patrikovim nosem, napuknutim kapilarima u oba oka, i polomljena tri ili četiri rebra. Mogli biste da pomislite da je Patrik rešio da ostane čist i da je vratio novac, zar ne? Pa dobro, on to nije učinio. U stvari, Deni i ja smo bili svedoci Viktorovog divljaštva. Deni je bio, više od svih ostalih, onaj koji ga je siledžijski ispitivao – sve dotle dok mu Viktor nije zadao prvi udarac i dok Patrikovo lice nije najednom izgledalo kao sirovo meso, na šta je Deni otrčao u kupatilo i počeo da povraća. Nakon izvesnog vreena, izglealo je kao da Viktor malo zaneo i u jednom trenutku bio na ivici da Patrika baci kroz prozor. Zato sam ga ljubazno zamolio da ga povuče nazad, što je predstavljalo zahtev koji je Viktora veoma rastužio, ali koji je, međutim, ipak poslušao. Kad se Deni pojavio iz kupatila, sav zabrinut i pozeleneo, objasnio sam mu da sam pozvao policajce i da upravo dolaze da uhapse Sobara Patrika. Deni je bio zapanjen mojom hrabrošću da pozovem policiju nakon što smo Patriku naneli povrede. Međutim, ja sam im objasnio da ću policiji tačno ispričati šta se desilo, što na kraju i jesam učinio. I da bih se uverio da su dva policajca ispravno shvatila značenje mojih reči, ja sam svakome od njih dao

214

po hiljadu dolara u gotovom novcu, nakon čega su samo klimnuli glavom, izvadili pendreke iz svojih pojaseva, a onda još jednom ubili boga u Patriku. Tog momenta je ušao moj omiljeni konobar da bi primio našu porudžbinu. Ja sam se nasmejao i rekao: ”Dakle, reci mi, Masa, šta ima dobro–” Međutim, Masa me prekide u pola reči i upita: ”Zašto danas vozite limuzinu? Gde je Ferari? Don Džonson, zar ne? Vi ste kao Don Džonson?” na šta su dve konobarice uzviknule: ”Ohhh, Don Džonson… on je Don Džonson!” Nasmejao sam se mojim japanskim obožavateljkama, koje su pokazivale moj beli Ferari Testarosa, koji je zaista bio model koji je Don Džonson vozio kada je igrao ulogu Sonija Kroketa u seriji Poroci Majamija. To je bio još jedan primer ostvarenja mojih adolescentnih fantazija. Poroci Majamija je bila moja omiljena serija uz koju sam odrastao, i zato sam kupio beli Testarose istog momenta kad sam zaradio svoj prvi milion. Osetio sam se pomalo neprijatno kad su me uporedili s Džonom Džonsonom, pa sam odmahnuo rukom i zavrteo glavom, a potom rekao: ”Dakle, šta je na meniju–” Međutim, Masa me je prekinuo još jednom. ”Vi ste isto tako i Džems Bond! Imate Aston Martina, kao i Bond. On ima igračke u kolima… ulje… eksere!” na šta su konobarice povikale: ”Ohhh, on je Džems Bond! On je kiss-kiss bang-bang! Kisskiss bang-bang!” (FUSNOTA: ”Kiss-kiss bang-bang” je naziv istoimenog filma, komedije koja predstavlja parodiju na krimiće, u kojoj glavnu ulogu igra Robert Dauni. Film je prikazan 2005.) Na te reči smo svi prasnuli u smeh. Masa je upućivao na jednu od najvećih grešaka koje sam ikada načinio. To se desilo pre gotovo godinu dana, i ja sam na registru objavio novu emisiju od 20 miliona dolara. Sedeo sam u kancelariji s Denijem, kada je kvaludes upravo počeo da deluje, u kojem trenutku sam upravo krenuo da trošim novac. Pozvao sam mog dilera egzotičnih automobila i kupio Deniju crni Rols-Rojs Korniš s pokretnim krovom, za 200,000 dolara, a potom sebi kupio trkačka zelena kola model Aston Martin Viraž, za 250,000 dolara. Međutim, to me nije zadovoljilo, i ja sam i dalje osećao potrebu da potrošim još više novca. Tako mi je diler egzotičnih automobila predložio da moj automobil Aston Martin pretvorim u prava Džems Bond kola – kompletno sa naftnom mrljom (oil slick), ometačem radara, registarskim tablicama koje se uvuku da bi izbacile zaslepljujuću svetlost i zaustavile progonitelje, kao i kutiju sa ekserima, koja bi se na pritisak prekidača otvorila i počela da prosipa eksere i klinove po putu ili male mine, u slučaju da pronađem dilere oružja koji bi mi ih prodali. Cena: 100,000 dolara. U svakom slučaju, odlučio sam da ugradim sve te detalje, a posledice su bile da je sve to crpilo toliko energije iz baterije automobila da ona više nikada

215

otada nisu funkcionisala kako treba. U stvari, kad god bih odlučio da ih vozim, ona bi otkazivala. I sada samo stoje u garaži, i izgledaju baš lepo. Rekao sam Masi: ”Hvala na komplimentu, ali mi smo trenutno usred poslovnog razgovora, prijatelju.” Masa se uz dužno poštovanje naklonio, izracitovao spisak specijaliteta i zapisao našu porudžbinu. Potom se još jednom poklonio i otišao. Rekao sam Viktoru: ”U svakom slučaju, vratimo se temi finansiranja. Nisam zadovoljan time da ti Kenijeva majka napiše ček. Ne interesuje me da li ste vas dvoje zajedno u poslu, nepovezano ili povezano. To skreće pažnju, zato to nemojte da radite. Ja ću vam dati četiri stotine hiljada u gotovom novcu, ali ne želim da ti se novac priliva od Gledis. A šta je s tvojim roditeljima? Da li bi mogao njima da daš novac a da oni tebi napišu ček?” ”Moji roditelji nisu takvi,” odgovorio je Viktor, dok mu je iz glasa izbila skromnost, što se dešavalo veoma retko. ”Oni su obični ljudi i ne bi to razumeli. Međutim, mogao bih nešto da smislim sa nekim inostranim računima kojima imam pristup na Istoku.” Deni i ja smo krišom izmenjali poglede. Prokleti Kinez je pričao o inostranim računima i pre nego što je otvorio vrata sopstvene brokerske firme? Kakav je to izopačeni manijak bio! Postojala je izvesna logična progresija u nizanju krivičnih dela, a vrsta prestupa na koja je Viktor bio upućen privodila se kraju, nakon što si zaradio svoj novac, ne pre toga. Rekao sam Viktoru: ”To skreće pažnju na nekoliko različitih načina, a ti upozoravajući signali su podjednako opasni. Dozvoli mi dva, tri dana da o tome razmislim, a ja ću već smisliti način na koji ću ti proslediti novac. Možda ću ti pozajmiti jednog od mojih insajdera. Ne direktno, već preko treće strane. Osmisliću sve, zato o tome nemoj da brineš.” Viktor je klimnuo glavom. ”Kako ti kažeš, ali ako ti je potreban pristup mojim inostranim računima samo mi daj do znanja, u redu?” Uputio sam mu bezizražajan osmeh, a potom postavio zamku: ”U redu, javiću ti ako mi to bude zatrebalo, ali ja se ne upuštam u stvari te vrste. U svakom slučaju, ključna stvar o kojoj želim da razgovaram jeste kako ćeš upravljati trgovinskim kontom Djuk. Postoji dva različita načina: Možeš da izabereš otvorenu poziciju ili nepokrivenu, praznu poziciju. Oba načina imaju svoje prednosti i mane. Sada neću zalaziti u detalje, ali ću ti izložiti njihove suštinske principe.” Ućutao sam na trenutak nasmejavši se svojoj igri rečima, koja uopšte nije bila namerna. ”U svakom slučaju, ako budeš trgovao zauzevši otvorenu poziciju, zaradićeš više novca nego da trguješ iz prazne, nepokrivene pozicije. Kad kažem trgovanje zauzimanjem otvorene pozicije, pod tim podrazumevam da ćeš držati velike

216

blokove akcija na trgovinskom kontu Djuk; da možeš da podigneš cene i da ostvariš zaradu na onim akcijama koje držiš. Suprotno, ako budeš trgovao uz pomoć nepokrivene pozicije i cena akcija skoči, onda ćeš izgubiti dosta novca. (FUSNOTA: ”Trade from the long side or the short side” znači tip trgovanja različitim finansijskim instrumentima. ”Long position” – finansijski instrument znači da diler poseduje hartije od vrednosti bez ograničenja i predstavlja netopoziciju – poziciju u trgovini hartijama od vrednosti, robom ili valutom u kojoj posedovanje premašuje prodaju, jer diler očekuje porast cena; situacija kada kupovna opcija nije izvršena ili joj nije dozvoljen istek, otvorena pozicija. Dok ”short position” jeste trgovanje pomoću nepokrivene/prazne pozicije i označava situaciju kada je količina prodatih hartija od vrednosti veća od količine koju diler stvarno poseduje; prodaja hartija od vrednosti koje prodavac još ne poseduje – ova tehnika se koristi kada investitor prodaje hartije od vrednosti koje ne poseduje, jer očekuje pad cena na tržištu, otuda postaje špekulant na pad kurseva. ”Rečnik bankarstva i finansija, Biljana Simurdić, Beograd, 2006.) I tokom prve godine cena svih tvojih akcija bi trebalo da skače, tako da bi trebalo da ih držiš što duže, ako želiš da zaradiš mnogo novca. Mislim, ako zaista želiš da čuješ zvučni signal registra. Dakle, neću da poreknem da bi za to trebalo malo da imaš jaja – mislim, to ponekad može da iskrza nerve – zato što tvoji brokeri neće uvek biti u poziciji da kupe sve akcije koje držiš. Tako tvoj gotov novac ima tendenciju da se veže za inventar. ”Međutim, sve dotle dok imaš petlje i, u tom pogledu, dovoljno samopouzdanja da stvari prozreš, onda ćeš u trenutku kad se spor period završi, uspeti da zgrneš ogromno bogatstvo. Da li pratiš to što govorim, Viktor? To nije strategija za slabiće; već strategija za jake igrače, i za one koji umeju da predvide tokove.” Na te reči sam obrve podigao visoko na čelo i okrenuo palčeve nagore, kao da time hoću da kažem: ”Da li smo u tom pogledu na istoj strani?” Potom sam sačekao da vidim da li će Blokhed da shvati činjenicu da sam Viktoru upravo dao najgori trgovinski savet u istoriji Volstrita. Istina je bila da je trgovanje zauzimanjem otvorene pozicije bila recept za katastrofu. Držanjem akcija na trgovinskom kontu firme, vi ste rizikovali sve. Gotov novac je bio kralj Volstrita, a ako vam je trgovinski konto bio vezan za akcije onda ste isuviše ranjivi za napad. Na neki način, tu nije bilo drugačije nego u bilo kojem drugom poslu. Čak i vodoinstalater koji bi pretovario svoj inventar zatekao bi se u situaciji da mu nedostaje gotov novac. A kad nastupi trenutak da plati račune – što znači zakupnina stana, telefon, platni spisak – on ne bi bio u stanju da zajmodavcima plati dugovanja svojim vodoinstalaterskim zalihama. Ne, gotovina je kralj u

217

poslovanju, a posebno u ovom poslu, u kojem bi vaš inventar preko noći mogao postati praktično bezvredan. Ispravan način trgovanja je bio onaj zauzimanjem nepokrivene, prazne pozicije, koji vam je omogućavao stalan priliv gotovog novca. Iako je tačno da biste izgubili novac kako bi cene akcija skočile, to je bilo ekvivalentno plaćanju premije osiguranja. Način na koji sam ja upravljao trgovinskim kontom Stratona, sastojao se u tome što sam dozvoljavao da firma uporno trpi gubitke u svakodnevnom trgovanju, što joj je omogućavalo da zadrži položaj koji joj je obezbedio stalan priliv gotovog novca i ravnotežu da na registru objavi novu emisiju. U suštini, ja sam gubio milion dolara mesečno tako što sam trgovao zauzimajući nepokrivenu, praznu poziciju, ali sam s druge strane obezbedio da zaradim i po deset miliona dolara s obzirom na to da su moj delokrug bile prve korporacijske ponude akcija u javnosti. Za mene je to bilo toliko očigledno da nisam mogao ni da zamislim da neko posluje na drugi način. Pitanje je bilo da li će Blokhed i Kinez uspeti to da prozru – ili će Viktorov ego uleteti u trgovanje zauzimajući otvorenu poziciju? Čak i Deni, koji je bio vrlo oštrouman, nikada u potpunosti nije shvatio ovaj koncept, ili možda jeste, ali je bio rođeni kockar u tolikoj meri da je bio spreman da rizikuje i zdravlje firme kako bi zaradio dodatnih par miliona dolara godišnje. To je bilo nemoguće utvrditi. Tačno na znak, Deni se uključio u razgovor i rekao mi: ”Istinu da ti kažem: Ja sam u početku bio uvek nervozan kad si zauzimao glavne otvorene pozicije, ali s vremenom… mislim… kad sam video takav priliv dodatnog novca” – počeo je da odmahuje gavom, kao da još istakne svoje gluposti– ”da… to je stvarno neverovatno. Međutim, za to je stvarno potrebno imati jaja.” Keni, moron: ”Da, zgrnuli smo bogatstvo trgujući na taj način. To je definitivno način na koji bi trebalo da radiš, Vik.” Kakva ironija, pomislio sam. Nakon svih tih godina Keni i dalje nije imao ni najblažu predstavu o tome kako sam uspeo Straton da održim da ostane finansijski zdrav, utprkos svim problemima koji su iskrsavali. Nikada nisam trgovao zauzimajući otvorenu poziciju – nijedan jedini put! Osim, naravno, na dan nove emisije, kad bih ostavio da firma zadrži otvorenu poziciju nekoliko pažljivo izabranih minuta, dok su cene jedinice vrtoglavo rasle. Međutim, ja sam uvek znao da će ogroman talas kupovnih karti naići narednog trenutka. Viktor je rekao: ”Meni uopšte ne predstavlja problem da u životu rizikujem. Po tome se odrasli muškarci razlikuju od dečaka. Sve dotle dok znam da cene akcija rastu, ja ulažem do poslednjeg centa. Ko ništa ne rizikuje, ništa ne može ni

218

da dobije, zar ne?” S tim rečima, panda se nasmešio, a onda su mu oči još jednom iščezle s lica. Potvrdno sam klimnuo glavom u pravcu Kineza. ”O tome se radi, Vik. Osim toga, ako se ikada nađeš u nevolji, ja ću uvek biti tu da te podržim sve dotle dok ponovo ne staneš na noge. Gledaj na mene kao na svoju polisu osiguranja.” Podigli smo čaše i svi još jednom nazdravili. Sat vremena kasnije, pomešanih osećanja sam šetao salom upravnog odbora. Do sada je sve išlo prema planu, ali šta će biti s mojom budućnošću? Šta će postati Vuk iz Volstrita? Na kraju, celo ovo iskustvo – moja divlja vožnja – postaće daleka uspomena, nešto o čemu ću jednog dana pričati Čendler. Ispričaću joj o tome kako je, jednom davno, njen otac bio pravi igrač na Volstritu, kako je posedovao jednu od najvećih brokerskih firmi u istoriji, i kako su sva ta deca – deca koja su sebe nazivali Stratoncima – krtsarili Long Ajlendom, trošeći basnoslovne sume novca na najraznovrsnije besmislene stvari. Da, Čeni, Stratonci su se ugledali na tvog oca, i nazivali ga Kraljem. I za to kratko vreme, otprilike onda kada si se ti rodila, tvoj tatica je, zaista, bio poput kralja, i on i tvoja majka su živeli kao kralj i kraljica, i svi su ih, gde god bi krenuli, tretirali kao kraljevska visočanstva. A sada je tvoj tatica… ko je on, do đavola? Pa dobro, možda bi tata mogao da ti pokaže neke isečke iz štampe, možda će ti to objasniti stvari… ili… pa dobro, možda neće. Bilo kako bilo, sve što se tada pričalo o tvom tati su gole laži, Čeni. Sve same gole laži! Štampa uvek laže; znaš i to sama, Čendler, zar ne? Pitaj samo tvoju baku, Suzan; ona će ti reći! Oh, čekaj, zaboravio sam, nisi već dugo videla svoju baku; ona je u zatvoru s tetka Patrišom, zbog pranja novca. Ups! Kako je to bilo mračno predskazanje! Isuse! Duboko sam udahnuo i odagnao ih što dalje. Imao sam trideset jednu godinu, a već na dobrom putu da postanem bivši. Opominjuća priča! Da li je uopšte moguće da neko tako mlad bude bivši? Možda se ja nisam razlikovao od one dece glumaca koji su kad su odrasli postali ružni i smeteni. Kako beše ime onog malog riđokosog iz The Partridge Family? Deni Bona-daš-beg ili nešto slično? Pa ipak, zar nije bilo bolje ikada biti neko i nešto nego nikada to ne postati? Teško je to reći, zato što je postojala druga strana novčića, naime, da kad jednom naučiš da živiš i da se saživiš s nečim onda nadalje ne možeš da živiš bez toga. Ja sam bio u stanju da živim bez dobrobiti moćne buke koja me je nadahnjivala prvih dvadeset šest godina mog života, zar ne? Međutim, sada… pa dobro, kako bih uopšte mogao da živim bez toga nakon što je to postalo veliki deo moje ličnosti?

219

Udahnuo sam duboko i čeličio se. Moram da se usredsredim na decu – Stratonce! Oni su bili karta! Imao sam plan kojeg ću se držati: da postepeno usporavam završnu fazu; da ostanem iza scene; da održim trupe hadnokrvnim; održavam mir među brokerskim firmama; i zadržim pokvarenog Kineza pod kontrolom. Kako sam se približavao stolu Dženet, spazio sam smrknut izraz na njenom licu koji je nagovestio nevolju. Oči su joj bile otvorene šire nego obično a usne blago razdvojene. Sedela je na ivici stolice, a onog trenutka kad su nam se oči srele, ona je ustala i krenula pravo ka meni. Pitao sam se da nije možda saznala neke informacije o tome šta se dešavalo sa Komisijom za hartije od vrednosti. Jedini ljudi koji su o tome nešto znali bili su Deni, Ajk i ja, ali, s obzirom na to da je Volstrit bio tako čudno mesto, vesti su umele da procure i da se rašire neverovatno brzo. U stvari, postoji jedne stara izreka u Volstritu: ”Dobre vesti putuju brzo, ali loše vesti momentalno.” Ona je stisnula usne. ”Primila sam poziv od Vizual Imidž, i oni su mi rekli da moraju s tobom odmah da razgovaraju. Rekli su da je veoma hitno da s tobom popričaju još ovog popodneva.” ”Ko je, do đavola, Vizual Imidž? Nikada čak nisam ni čuo za njih!” ”Jesi; oni su snimili tvoje venčanje, da li se sećaš? Ti si ih odvezao avionom u Angvilu; bilo ih je dvoje, muškarac i žena. Ona je imala plavu kosu, a on smeđu. Ona je bila odevena–” ”prekinuo sam dženet. ”Da, da, sada se sećam. Ne treba mi tako detaljan opis.” Odmahnuo sam glavom čudeći se kako je Dženet neverovatno pamtila detalje. Da je nisam prekinuo, verovatno bi mi ispričala koje su boje bile pantalone koje je nosila ta žena. ”Ko je zvao: muškarac ili žena?” ”Muškarac. I on je zvučao nervozno. Rekao je da će iskrsnuti veliki problem, ako s tobom ne bude popričao u narednih nekoliko sati.” Problem? Šta je sad, do đavola? Ništa mi nije bilo jasno! O čemu bi snimatelj sa moje svadbe mogao zahtevati da tako hitno porazgovaramo? Da nije nešto što se desilo na mom venčanju? Počeo da sam preispitujem sve detalje iz prošlosti kojih sam se sećao… Pa dobro, to je stvarno krajnje neverovatno, uprkos tome što sam dobio upozoravajući signal sa malih karibskih ostrva Angvile. Ja sam tamo avionom odvezao tri stotine mojih najbiližih prijatelja (prijatelja?) na odmor na kojem im je sve bilo plaćeno, i to u jednom od najboljih hotela na svetu: Maliouana. To me je koštalo preko milion dolara, a pri kraju nedelje, predsednik ostrva mi je dao do znanja da je jedini razlog što nisu svi pohapšeni zbog posedovanja droge bio taj što sam im napravio tako mnogo posla da su se

220

zauzvrat barem pretvarali da ne vide ništa. Pa ipak, uverio me je da će svi posetioci biti na spisku onih na prismotri i da bi bilo bolje da, ako ikada odluče da se vrate na Angvilu, ne pomišljaju da ponesu drogu sa sobom. Mada je to bilo pre tri godine, tako da je postojala mala verovatnoća da je to u vezi s tim – ili da nije možda upravo to? Rekao sam Dženet: ”Pozovi čoveka telefonom. Preuzeću vezu u mojoj kancelariji.” Okrenuo sam se i uputio ka kancelariji, a onda sam joj preko ramena rekao: ”Uzgred, kako se on zove?” ”Stiv. Stiv Barstin.” Par sekundi kasnije, zazvonio je telefon na mom radnom stolu. Brzo sam se pozdravio sa Stivom Barstinom, predsednikom Vizual Imidž, malom radnjom negde na Južnoj obali Long Ajenda. Stiv je rekao zabrinutim glasom: ”Uh… pa dobro… ja ne znam kako da vam to kažem… mislim… vi ste bili stvarno dobri prema meni i mojoj ženi. Vi… ste nas tretirali kao goste na vašem venčanju. Vi i Nadin niste mogli biti ljubazniji prema nama. I to je bilo stvarno najlepše venčanje koje sam ikada video–“ Prekinuo sam ga. ”Slušaj, Stiv, drago mi je što ti je moje venčanje pričinilo takvo zadovoljstvo, ali ja sam sada veoma zauzet. Reci mi o čemu se zapravo radi.” ”Dobro,” odgovorio je on, ”ovde su danas bila dva agenta FBI i zatražili mi kopiju video filma vašeg venčanja.” I istog trena, znao sam da mi život više nikada neće biti isti. Dvadeset treće poglavlje Savršen taktičar na granici između dva različita sveta Devet dana nakon što sam primio onaj otrovni poziv od strane Vizual Imidža, sedeo sam u čuvenom restoranu Rao’s u Istočnom Harlemu, udubljen u debatu sa legendarnim islednikom Ričardom Bo Dietlom, svojim prijateljima poznatim pod jednostavnim imenom Bo. Mada smo sedeli za stolom za osmoro, ove večeri će nam se pridružiti samo jedna osoba, naime, specijalni agent Džim Barsini iz FBI, koji je bio povremeni Boov prijatelj i koji će, nadajmo se, postati isti takav prijatelj i meni. Bo je ugovorio ovaj sastanak, i Barsini je trebalo da stigne za petnaest minuta. Ovog trenutka, Bo je pričao a ja sam slušao, ili, preciznije rečeno, Bo je držao predavanje a ja sam ga slušao i pravio grimase. Tema je bila inspirisana zapažanjem da sam pokušao da prisluškuje FBI, što je, prema Bou, bila jedna od najneobičnijih stvari koje je ikada čuo.

221

Bo je pričao: ”…i to jednostavno nije način na koji bi trebalo da gledaš na stvari, Bo.” Inače, Bo je imao čudnu naviku da svog prijatelja oslovljava imenom Bo, koja me je ponekad zbunjivala, posebno kad sam bio pod dejstvom kvaludesa. Na sreću, večeras sam ga pažljivo pratio, zato što sam bio trezven poput sudije, što se činilo poželjnim stanjem prilikom prvog susreta s agentom FBI, posebno s onim u pogledu kojeg je postojala nada da će biti prijateljski nastrojen – od kojeg su se zbog toga mogle prikupiti informacije. Međutim, ja sam u džepu imao četiri kvaludesa, koji su mi u ovom trenutku progoreli rupu u sivim pantalonama, a u unutrašnjem džepu mog mornarsko plavog sakoa imao sam osam kuglica kokaina, koji me je dozivao po imenu najzavidljivijim tonom. Pa ipak, ne, nije bilo ni govora, ja sam čvrsto rešio da ostanem snažan – ne, barem sve dotle dok se agent Barsini sa večere ne vrati tamo gde se nakon večere vraćaju svi agenti FBI, što je verovatno kuća. U početku sam imao nameru da naručim laganu hranu, kako ne bi uticala na moje kasnije povišeno raspoloženje, ali ovog momenta miris pečenog luka i domaćinski pripremljenog paradajz sosa dražio je moje čulo mirisa na najprijatniji način. ”Slušaj, Bo,” nastavio je Bo, ”prikupljanje informacija iz FBI nije tako teško u slučaju poput ovog. U stvari, već imam neke vesti za tebe. Pa ipak, slušaj me – pre nego što kažem bilo šta drugo – postoje izvesni protokoli koje u ovom slučaju moraš da poštuješ ili ćeš se ubrzo naći u škripcu. Prva stvar jeste da ne ideš naokolo da postavljaš prislušne uređaje po njihovim prokletim kancelarijama.” Počeo je da odmahuje glavom u neverici. To je bilo nešto što je često radio za ovih petnaestak minuta koliko smo sedeli. ”Druga stvar je da ne pokušavaš da podmićuješ njihove sekretarice – ili bilo koga, u tom pogledu.” Nakon tih reči, opet je počeo da odmahuje glavom neprestano se čudeći. ”I nemoj da pratiš njihove agente, pokušavajući da saznaš nekakve gluposti iz njihovog privatnog života.” Ovog puta je odmahnuo glavom brzo, a onda počeo da prevrće oči, na način na koji to čini osoba kad čuje da nešto u tolikoj meri nema blage veze s logikom da mora da se otrese utiska. Zurio sam kroz prozor restorana kako bih izbegao Boov plamteći pogled, kada sam se zatekao kako netremice gledam u mračni svod Istočnog Harlema pitajući se kako to da je izbor za lokaciju najboljeg italijanskog restorana u Njujork Sitiju mogao da padne na jedno ovako neugledno mesto. Međutim, onda sam se setio da Rao’s radi već preko sto godina, od kasnih 1800-ih, kada je Harlem bio potpuno drugačiji kraj. A činjenica da smo Bo i ja sedeli nasamo za stolom za osmoro bio je daleko značajniji posao nego što se to činilo – s obzirom na činjenicu da je rezervaciju za

222

večeru u restoranu Rao’s trebalo srediti pet godina unapred. Mada je, u stvari, dobijanje rezervacije u ovom čudnom malom anahronizmu bilo gotovo nemoguće. Svih dvanaest stolova restorana su bili u vlasništvu, ”zasebna celina” koje je posedovalo nekoliko Njujorčana, koji su osim toga što su bili veoma bogati, bili još i veoma dobro povezani. Fizički, Rao’s nije bio ništa naročito. Ove večeri, restoran je bio ukrašen za Božić, što nije imalo nikakve veze s činjenicom da je 14. januar. U avgustu bi restoran bi bio ukrašen isto kao za Božić. Tako su stvari stajale u restoranu Rao’s., u kojem je sve podsećalo na jednostavnija vremena, gde se hrana služila u porodičnom stilu, a italijanska muzika iz pedesetih svirala iz džuboksa u uglu. Kako bi veče proticalo, Frenki Pelegrino, vlasnik restorana, na kraju bi zapevao za goste, dok bi se ljudi od ugleda skupili u baru, pušili i pozdravljali jedni druge u mafijaškom stilu, a žene ih posmatrale s divljenjem, na način na koji su to činile u zlatnim starim vremenima, kad god da su se odigravala. Muškarci bi ustali sa svojih stolica i naklonili se ženama kad god bi odlazile u toalet, na način kako su to radili u zlatnim starim danima, kad god da su se ona odigravala. Svake večeri, pola restorana bi bilo puno sportista, najpopularnijih fimskih zvezda, i glavnih ljudi industrije, dok je druga polovina bila puna članova organizovane bande. U svakom slučaju, Bo je bio taj koji je posedovao sto, a ne ja, i tačnije rečeno, na spisku velikog broja filmskih zvezda koje su bile redovni gosti ovog restorana, Bo Dietls je bio čovek čija je slava sve više rasla. Sa samo četrdeset godina, Bo je bio živa legenda. Nekada, u njegovo vreme, sredinom 1980-ih, on je bio najodlikovaniji policajac u istoriji Njujorške policije – uspeo je da uhapsi preko sedam stotina prestupnika, i to u nekim od najozloglašenijih krajeva Njujorka, uključujući Harlem. On je od sebe načinio veliko ime tako što je rešio slučajeve koje niko nije mogao da reši, da bi konačno dospeo u žižu javnosti rešivši jedno od najgnusnijih krivičnih dela ikada počinjenih u Harlemu: sliovanje belkinje kaluđerice od strane dvojice prijatelja koji su ostali bez novca. Mada, na prvi pogled, Bo nije delovao tako opasno i strogo, jer je imao dečački lepo lice, savršeno sređenu bradu i svetlo smeđu boju kose, koju je češljao unazad preko okruglaste lobanje. On nije bio krupan čovek – visok možda oko sto sedamdeset pet, težak sto kilograma – ali su mu ramena bila široka, a vrat tanak, koji će, međutim, kasnije postati kao u gorile. Bo se odevao kod najboljih kreatora u gradu, plaćajući po 2,000 dolara za svilene kravate i uštirkane bele košulje sa francuskim manžetnama i visokim okovratnicima. Nosio je zlatan sat težak

223

dovoljno da ostavi udubljenae oko zgloba i prsten sa ružičastim dijamantom velikim poput kockice leda. Nije bila tajna da je veliki deo Boovog uspeha što se tiče rešavanja slučajeva bio u vezi sa okolnostima u kojima je odrastao. On se rodio i odrastao u delu Ozon Parka, u Kvinsu, gde je, s jedne strane bio okružen članovima organizovane bande a policajcima, s druge. To je rezultiralo njegovom jedinstvenom sposobnošću savršenog taktičara na granici između dva potpuno različita sveta – koristeći u rešavanju slučajeva koji se nisu mogli rešiti tradicionalnim metodama poštovanje koje je stekao među lokalnim predvodnicima mafije. S vremenom, on je razvio reputaciju čoveka koji svoje kontakte drži poverljivo i koji informacije koje dobije koristi samo zato da bi suzbio ulični kriminal, koji mu je izgleda više od svega ostalog prosto ušao pod kožu. Bio je voljen i cenjen od strane prijatelja, a omrznut od strane njegovih neprijatelja kojima je ulivao strah u kosti. Budući da više nije mogao da izdrži i da toleriše birokratske gluposte, Bo se povukao iz njujorške policije u tridesetoj petoj godini i ubrzo svoju visoku reputaciju pretvorio (i još više veze) u jednu od privatnih bezbednosnih agencija koje su se munjevitom brzinom razvile u najugledniju firmu tog tipa u Americi. Iz tog razloga sam pre dve godine prvo potražio Boa i angažovao njegovu servisnu službu – da sprovede i održava prvoklasnu bezbednosnu operaciju unutar Straton Oakmonta. Više puta sam morao da pozovem Boa da otera osrednje siledžije koji bi s vremena na vreme pogrešili usudivši se da nasilu probiju sigurnosni sistem Straton Oakmonta. Zaista nisam siguran šta Bo tim ljudima tačno rekao. Sve što sam znao bilo je da bi ih on pozvao da ”sednu i porazgovaraju”, nakon čega ih više nikada u životu ne bih čuo. (Mada mi je jednom prilikom stigao lep buket cveća.) Na višim nivoima mafije prećutno se podrazumevalo, nezavisno od Boa, da se njihovim čelnim ljudima, umesto probijanja sigurnosnog obruča Straton Oakmonta, daleko više isplati da nam pošalju svoje ljude da rade za nas kako bi se prikladno obučili. Potom, nakon godinu ili nešto više dana, ove mafijaški izdanci bi tiho odlazili – u stvari, gotovo poput džentlmena – kako ne bi dalje ometali rad Straton Oakmonta. Potom bi otvorili od strane mafije podržane brokerske firme prema nalozima svojih glavnih ljudi. U poslednje dve godine, Bo se uključio u sve aspekte Stratonovog obezbeđenja – čak i u proces preispitivanja kompanija čiju bismo prodaju akcija javno objavili, brinući se na taj način da ne budemo prevareni od strane nepoštenih operatora. I za razliku od njegovih konkurenata, Bo Dietl i saradnici nisu dolazili do nekakvih generičkih informacija koje bi svaki haker mogao da

224

izvuče sa Lexis/Nexis. Ne, Boovi ljudi su u potragu za informacijama išli direktnim putem, prljajući ruke i otkrivajući stvari za koje čovek nikada ne bi mogao da posmisli da je moguće. I mada njegova usluga nije bila nimalo jeftina, zauzvrat ste zaista dobijali kvalitet koji je vredeo tog novca. U stvari: Bo Dietl bio je najbolji u svom poslu. Još uvek sam zurio kroz prozor kad mi je Bo rekao: ”Šta ti misliš, Bo? Tako zuriš kroz taj prokleti prozor kao da ćeš na ulici pronaći neke odgovore.” Ćutao sam na trenutak, razmišljajući da li bi trebalo da mu kažem ili ne da je jedini razlog zbog kojeg sam razmatrao mogućnost da prisluškujem FBI bio taj što sam u tome već imao mnogo uspeha sa Komisijom za hartije od vrednosti, što je predstavljalo nešto što bi nehotično navelo na put da ga upoznam sa bivšim ljudima CIA koji su mi dali prislušne uređaje iza njegovih leđa. Jedna od buba je izgledala poput električnog utikača, i bila je zakačena na udubljenje u zidu konferencijske sobe gotovo godinu dana, napajajući se strujom iz samog utikača, tako da su joj se baterije stalno dopunjavale. Bila je divan mali izum! Pa ipak, odlučio sam da nije pravi čas da podelim s Boom ovu malu tajnu. Rekao sam: ”Reč je upravo o tome da sam duboko ozbiljan u nameri da prevaziđem celu ovu stvar. Da, zaista nemam nameru da se prevrnem naglavačke i izigravam mrtvaca zato što se neki agent FBI rastrčao naokolo ispitujući ljude o meni. Ovo je igra s velikim ulozima, a u sve to je uključen izuzetno veliki broj ljudi da bi tek tako izašli odavde. Dakle, s obzirom na to da si bezbrižan, reci mi šta si sve saznao, u redu?” Bo je klimnuo glavom, ali pre nego što mi je odgovorio, podigao je veliku čašu viskija i ispio ga, umesto u tri ili četiri gutljaja, jednim velikim gutljajem kao da je obična voda. Potom je skupio usne. ”Uhhhhh-čoveče! Ovo se zove dobra kapljica!” Konačno je nastavio da priča dalje: ”Za početak, istraga je još uvek u početnoj fazi, a sve je pokrenuo čovek koji se zove Koleman, specijalni agent Gregori Koleman. Niko drugi u uredu nije bio zainteresovan za to; svi misle da je to gubitnički potez. I što se tiče Američkog tužilaštva, oni isto tako uopšte nisu zainteresovani. Pomoćni ogranak Tužilaštva je angažovao čoveka po imenu Šin O’Še, a prema onome šta sam ja saznao, on je prilično pošten, a ne nekakav ološ od državnog tužioca. ”Postoji izvestan advokat po imenu Greg O’Konel, on mi je dobar prijatelj, a uzgred, on je radio sa Šin O’Šeom. On je stupio u kontakt sa Šinom na moju molbu, i prema Gregu, Šin nije mogao da kaže nijednu bogovetnu reč o tvom slučaju. Ti si u pravu kad kažeš da oni tamo nemaju mnogo slučajeva u vezi s novčanim papirima. Oni su više upućeni na slučajeve koji se tiču mafije, zato što

225

pokrivaju Bruklin. Zato u tom pogledu imaš sreće. Međutim, njega bije glas da je veoma, veoma uporan čovek. O tebi priča kao o nekoj velikoj zvezdi. On te izuzetno poštuje i ceni, i to ne na način na koji ti želiš. Zvuči kao da je pomalo opsednut celom stvari.” Odmahnuo sam glavom s velikom ozbiljnošću. ”U redu, to je stvarno mnogo, mnogo lepa prokleta vest! Opsednuti FBI agent! Odakle se on odjednom stvorio? To mora biti da je u vezi sa pogodbom koju je ponudila Komisija za hartije od vrednosti. Ti nitkovi vode dvostruku igru sa mnom.” ”Smiri se, Bo. Nije to tako loše kao što ti se čini. Ovo nema nikakve veze sa Komisijom. Radi se o tome da si zaintrigirao Kolemana. I to verovatno više zbog svega onoga što štampa piše o tebi, i sve u vezi s celom tom stvari oko Vuka iz Volstrita.” Počeo je da odmahuje glavom. ”Sve te priče o drogi i kurvama i raskalašnom trošenju. To je prilično uzbudljivo i zanosno za mladog agenta FBI koji zarađuje četrdeset hiljada dolara godišnje. A taj čovek Koleman je mlad, u ranim tridesetim, mislim; nije stariji od tebe. Zato pomisli samo na surovu stvarnost ovog mladog čoveka kad vidi tvoju poresku prijavu i shvati da ti zaradiš više za sat vremena nego što on zaradi za godinu dana. A onda ti još vidi i ženu kako se sva ponosna pojavljuje na televiziji.” Bo je slegnuo ramenima. ”U svakom slučaju, želim da ti kažem da bi trebalo da se potrudiš da štampa manje piše o tebi i da se na neko vreme povučeš. Uzmi duži odmor ili tako nešto, što izgleda sasvim razumno s obzirom na tvoju nagodbu s Komisijom za hartije od vrednosti. Kada će to biti zvanično objavljeno?” ”Nisam sto posto siguran,” odgovorio sam. ”Možda za nedelju ili dve.” Bo je klimnuo glavom. ”U redu, dobre vesti su da je Koleman stekao reputaciju prilično dobrog strelca. On nije kao agent koga ćeš večeras upoznati, koji je zaista prokleto lud i neobuzdan. Mislim, ako bi Džima Barsinija imao za vratom – pa dobro, to bi bile veoma loše vesti. On je ubio već dvoje ili troje ljudi – jednog sa puškom i to nakon što je krivac podigao ruke uvis. Bila je to jedna od onih stvari kad on kaže: ’FBI –beng!– Stani! Ruke uvis!’ Shvataš šta hoću da ti kažem, Bo?” Isuse! Pomislio sam. Da li mi je jedini spas iz ove situacije da iscrpim agenta sa prstom na obaraču? Bo je nastavio: ”Dakle, nije sve tako loše, Bo. Taj čovek Koleman ne pripada tipu ljudi koji će da izmisli dokaz protiv tebe i ide naokolo da preti Stratoncima doživotnim zatvorom, a isto tako nije čovek koji bi išao da ti plaši i maltretira ženu. Međutim–”

226

Prekinuo sam Boa veoma zabrinutim glasom: ”Kako to misliš, plaši i maltretira moju ženu? Kako on može da u sve ovo uvuče Nadin? Ona nije učinila ništa, osim što troši velike sume novca.” Već sama pomisao na to da bi mogli da uhvate moju ženu učinila je da potpuno klonem duhom. Boov glas je momentalno poprimio ton psihijatra koji se obraća pacijentu koji stoji na ivici prozora na desetom spratu. ”Smiri se, Bo. Koleman nije tip čoveka koji je sklon uznemiravanju drugih. Pokušao sam da mu kažem da nije nepoznata priča da agent izvrši pritisak na muža tako što počne da mu juri ženu. Međutim, to se ne odnosi na tvoju situaciju, zato što Nadin nije uključena ni u jedan tvoj posao, zar ne?” ”Naravno da nije!” Odgovorio sam s velikom sigurnošću, a onda sam brzo pretresao moje poslovne poduhvate da proverim da li sam rekao istinu. I tako došao do tužnog zaključka da nisam bio u pravu. ”Istina je da sam obavio par transakcija u njeno ime, ali ništa loše. Njena odgovornost je ravna nuli. Međutim, ja nikada ni ne bih dozvolio da dođe do toga, Bo. Pre bih se izjasnio krivim i pustio ih da me strpaju u zatvor na dvadeset godina nego što bih im dopustio da optuže moju ženu.” Bo je polako klimnuo glavom i odgovorio: ”Kao i svaki pravi muškarac. Međutim, ja sam hteo da ti kažem da oni znaju i za to, i da to možda vide kao slabu tačku. Još jednom, mi sada previše žurimo u našoj analizi. Istraga je u početnoj fazi, trenutno više lov u mutnom nego bilo šta drugo. Ako budeš imao sreće, Koleman će se spotaći na nabasati na nešto drugo… na neki slučaj koji nema veze s tvojim slučajem… i tako će izgubiti interesovanje za tebe. Samo budi oprezan, Bo, i sve će biti u redu.” Klimnuo sam glavom. ”Možeš da računaš na to.” ”Dobro. Dakle, Barsini bi trebalo da naiđe svakog sekunda, pogledajmo zato par osnovnih pravila. Prvo, nemoj iznositi svoj slučaj. To nije ta vrsta susreta. To će biti u stilu okupljanja prijatelja koji ćaskaju i lupetaju gluposti. Nema govora o istrazi ili bilo čemu sličnom. Počni tako što ćeš s njim uspostaviti prijateljski odnos i razvijati ga povremenim susretima. Zapamti, mi ne pokušavamo od ovog čoveka da izmamimo informacije koje ne sme da ti da.” Odmahnuo je glavom da naglasio svoje reči. ”Istina je da ako se Koleman zaista zainteresovao za tvoj slučaj i želi da motri na tebe, u tom slučaju Barsini ne može ništa da učini. Samo ako Koleman nema ništa protiv tebe, a on je stvarno običan kreten –onda Barsini bi mogao da kaže: ’Hej, ja znam tog čoveka i on uopšte nije loš, zašto ga ne ostaviš na miru?’ Zapamti, Bo, poslednja stvar za koju bi želeo da budeš optužen jeste podmićivanje agenta FBI. Za to bi te bacili u zatvor da izdržavaš dugogodišnju kaznu.”

227

Potom je Bo podigao obrve, i dodao: ”Međutim, s druge strane, postoji informacija koju možemo dobiti od Barsinija. Vidi, istina je da postoje neke stvari koje Koleman možda želi da znaš, i može da iskoristi Kolemana kao kanal. Ko zna? Možda ćeš se sprijateljiti s Barsinijem. On je prilično dobar momak, u stvari. On je jedan ludak, pa ipak, ko od nas nije, zar ne?” Složio sam potvrdno klimnuvši glavom. ”Pa dobro, ja nisam tip koji prosuđuje o drugim ljudima. Mislim da su oni najgori ljudi, zar se ne slažeš sa mnom po tom pitanju?” Bo se usiljeno nasmejao. Veruj mi na reč kad ti kažem da Barsini nije tipičan agent FBI. On je bivši pripadnik SEAL (FUSNOTA: SEAL je akronim za Sea Air and Land, to su specijalni odredi ratne mornarice, čiji su pripadnici obučeni za poseban vid ratovanja – za borbe na moru, u vazduhu i na kopnu.) – ili možda Pomorskog izviđačkog odreda – nisam siguran gde je pripadao. Međutim, jednu stvar koju bi trebalo da znaš o Barsiniju je da je on strastven ronilac, tako da vas dvojica imate nešto zajedničko. Možda bi mogao da ga pozoveš na jahtu ili nešto slično, posebno ako se čitava stvar oko Kolemana ispostavi kao nešto beznačajno. Imati prijatelja u FBI nikada nije loša stvar.” Nasmejao sam se Bou jedva se uzdržavši da ne skočim preko stola da ga izljubim. Bo je bio pravi ratnik, toliko dragocen da se to nije moglo proceniti. Koliko sam mu plaćao, između Stratona i osoblja? Preko pola miliona dolara, možda i više. I vredeo je svaki peni. Upitao sam ga: ”Šta ovaj čovek zna o meni? Da li zna da sam pod istragom?” Bo je odmahnuo glavom. ”Ne, ne zna apsloutno ništa. Ja sam ispričao veoma malo o tebi. Samo da si mi isto tako dobar klijent koliko si mi i dobar prijatelj. I obe ove izjave su bile tačne – što je, uostalom, razlog zbog kojeg ovo radim, Bo, pre svega, zato što sam ti prijatelj.” Spontano sam mu odgovorio: ”I nemoj misliti da ja to ne cenim, Bo. Neću zaboraviti–” Bo me je prekinuo u pola reči. ”Evo ga, stiže.” Pokazao je prema prozoru, četrdesetogodišnji muškarac ulazio je u restoran. On je bio visok otprilike sto devedeset centimetara, težak preko sto kilograma, i sa veoma kratkom ošišanom frizurom u sportskom stilu. Imao je oštre, lepe crte lica, prodorne smeđe oči, i neverovatno četvrtaste vilice. U stvari, on je izgledao poput slike sa postera koji objavljuje regrutaciju za desničarske paravojne jedinice. ”Veliki Bo!” uzviknuo je najneverovatniji agent FBI. ”Moooj čoveče! Šta to do đavola smeraš i gde si samo pronašao ovaj restoran? Mislim – Isuse Hriste, Bo – ovaj šumarak je idealno mesto za vežbanje u gađanju u nišan!” Nagnuo je glavu

228

u stranu i podigao obrve, kao da je time želeo da naglasi logiku njegovog zapažanja. Potom je dodao: ”Hej, to me uostalom ne brine. Ja pucam samo u plačkaše banaka, zar ne?” Taj poslednji ludački komentar bio je upućen meni, propraćen srdačnim osmehom, kojem je specijalni agent Barsini potom dodao: ”A vi, mora biti da ste vi Džordan. Drago mi je što smo se upoznali, drugar! Bo mi je ispričao da imate strašnu jahtu – ili brod, u stvari – i rekao mi je da volite da ronite. Da se rukujemo.” On mi je pružio ruku. Na to sam i ja brzo pružio ruku ka njemu i iznenadio se kad sam video da je njegova ruka duplo veća od moje. Nakon što mi je gotovo istrgao ruku iz ramena, on je konačno pustio da izvučem ruku iz tog snažnog stiska, a onda smo svi seli. Upravo sam se spremao da nastavim razgovor na temu ronjenja, ali mi se za to nije ukazala prilika. Specijalni agent Medmen (FUSNOTA: Madmen znači ludak.) je istog momenta počeo da priča prazne priče. ”Znaš šta,” rekao je namćorasto i jetko, ”ovaj kraj je pravo prokleto smetlište.” Odmahnuo je glavom s gađenjem, naslonio se na stolicu i prekrstio noge, usled čega se otkrio ogroman revolver za pojasom. ”Dakle, Bo,” rekao je Bo Barsiniju, ”svakako se slažem s tobom što se toga tiče. Znaš li koliko sam ljudi uhapsio dok sam radio u ovom kraju? Ne bi mi verovao da ti kažem. A pola njih su bili isti ljudi koje sam prethodno hapsio i koje sam morao ponovo da uhapsim! Sećam se jednog čoveka, koji je bio ogroman poput gorile. On mi se prikrao iza leđa sa poklopcem od kante za đubre i raspalio me po glavi, od čega sam se gotovo ošamutio. Potom je krenuo za mojim partnerom, i hladnokrvno ga udario od čega se ovaj onesvestio.” Podigao sam obrve i rekao: ”I šta se desilo s tim čovekom? Da li ste uspeli da ga uhvatite?” ”Da, naravno da sam ga uhvatio,” odgovorio je Bo, gotovo uvređeno. ”Mene nije nokautirao, već me je samo uzrujao. Kad sam naišao on je još uvek tukao mog prijatelja, ali sam ja onda zgrabio taj poklopac od njega i udarao ga po glavi nekoliko minuta. Međutim, on je imao jednu od onih posebno tvrdih lobanja, kao prokleti kokos.” Bo je slegnuo ramenima, a potom je završio priču rečima: ”On je preživeo.” ”Dakle, to je prosto sramota,” odgovorio je federalni agent. ”Ti si previše mekan, Bo. Ja bih mu iščupao dušnik i nahranio ga njime. Znaš, postoji način da to uradiš a da ni ruke krvlju ne uprljaš. Sve je u stisku ručnog zgloba. To proizvede neku vrstu pucketavog zvuka,”– federalni agent je pristisnuo vrh jezika na gornje nepce i pritisnuo obraze da bi se potom začulo – ”ŠKLJOC!”

229

Tog časa je vlasnik restorana, Frenk Pelegrino – takođe poznat kao Frenki Ne, zato što je ljudima koji bi zvali da rezervišu sto uvek govorio ne – ušao da se predstavi agentu Barsiniju. Frenk je bio odeven tako gizdavo, sve je na njemu bilo savršeno uklopljeno, sveže ispeglano, da bih mogao da se zakunem da je upravo izašao sa hemijskog čišćenja. Nosio je tamno plavo odelo iz tri dela sa tankim svetlosivim prugicama. Iz levog džepa na grudima mu je virila bela maramica, savršena, briljantna, kako je to samo čovek poput Frenkija mogao da postigne. Izgledao je kao bogati šezdesetogodišnjak, doteran i zgodan, a imao je i jedinstveni dar da se ponaša na takav način da se svaka osoba u restoranu Rao’s osećala kao kod kuće.” ”Vi mora biti da ste Džim Barsini,” rekao je srdačno Frenk Pelegrino. On mu je pružio ruku. ”Bo mi je ispričao sve o vama. Dobrodošli u Rao’s, Džim.” Na te reči, Barsini je ustao sa stolice i počeo da se rukuje trzajući mu ruku iz ramena. Fascinirano sam posmatrao kako je Frenkova savršeno očešljana seda kosa ostala na istom mestu dok se ostatak njegovog tela tresao kao da je krpena lutka. ”Isuse, Bo,” rekao je Frenk pravom Bou, ”ovaj čovek ima stisak ruke kao grizli! On me podseća na…” i s tim rečima, Frenk Pelegrino je počeo da izlaže jednu od njegovih mnogobrojnih priča o muškarcima koji nemaju vrat. Momentalno sam se isključio, i osmehujući se s vremena na vreme, brzo prionuo na zadatak koji je bio preda mnom: Šta bih uopšte mogao da kažem, uradim ili da, što se toga tiče, dam specijalnom agentu Barsiniju da bih ga naveo da kaže specijalnom agentu Kolemanu da me ostavi na miru? Najlakše bi bilo da, naravno, jednostavno podmitim Barsinija. Nije izgledao kao čovek visokog morala, zar ne? Mada ga je možda cela ta stvar što je bio vojnik plaćenik učinila nepotkupljivim, u smislu da bi mu uzimanje novca iz čiste pohlepe izgledalo ispod časti. Pedeset hiljada godišnje? Koliko čovek za te pare može sebi da priušti da roni? Ne mnogo. Uz to, ovde se spominje ronjenje i tamo se spominje ronjenje. Bio bih spreman da platim prilično veliku svotu da imam anđela čuvara unutar FBI, zar ne? Koliko bih, s tim u vezi, bio spreman da platim agentu Kolemanu da zauvek izgubi moj broj telefona? Milion? Svakako! Dva miliona? Naravno! Dva miliona su predstavljala malu sumu u susret državnoj optužbi i mogućem finansijskom slomu! Eh, koga sam ja tu zavaravao? Sve te misli su bile čista utopija. U stvari, mesto poput restorana Rao’s služilo je kao jasna opomena da se državi nikad ne može verovati na duge staze. Pre samo tri ili četiri decenije mafijaši su radili šta im

230

se htelo: Potplatili su policiju; potplatili su političare; potplatili su sudije; za ime božje, potplatili su čak i učitelje! Međutim, onda su došli Kenedijevi, koji su i sami bili mafijaši i koji su u mafiji videli konkurenciju. Oni nisu održali obećanje i izvršili svoju dužnost u pogledu svih stvari – sva ona divna pravila usluga za uslugu –i… pa dobro, ostalo je istorija. ”…i na taj način se tada nagodio,” rekao je Frenki Ne, konačno završavajući svoju priču. ”Mada on, u stvari, nije kidnapovao glvnog kuvara; samo ga je neko vreme držao kao taoca.” Na te reči, svi, kao i ja sam, počeli smo histerično da se smejemo, uprkos činjenici da sam propustio devedeset odsto onoga što je ispričao. Međutim u restoranu Rao’s, propuštanje priče je sporedna stvar. Na kraju krajeva, tako je to kad mnogo istih takvih priča slušate iz dana u dan. Dvadeset četvrto poglavlje Predaja baklje Džordž Kembel, moj nemi šofer, samo što je dovezao limuzinu polako je zaustavivši kod bočnog ulaza Straton Oakmonta, kad me je doslovno oborio s nogu prekinuvši samonametnuti zavet ćutanja i upitavši me: ”Šta će sada da se desi, gospodine Belfor?” Dobro, dobro, dobro! Kucnuo je čas da se stari đavo okane tog zaveta i uputi mi par reči! I mada je njegovo pitanje moglo da se učini poprilično nejasno, ono je, u stvari, pogodilo suštinu stvari. Na kraju, za manje od sedam sati, u četiri sata popodne ja ću stajati u prednjem delu sale upravnog odbora, i održati oproštajni govor armiji izuzetno zabrinutih Stratonaca, od kojih su se svi, poput Džordža, pitali kakva ih budućnost čeka, finansijski i uopšte. Nisam ni sumnjao da će se u predstojećim danima pojaviti mnoga goruća pitanja u umovima Stratonaca. Pitanja kao što su: Šta će se desiti sada kad Deni bude vodio posao? Da li će u narednih šest meseci i dalje raditi za svojim radnim stolom? I ako budu radili, da li će se prema njima odnositi pošteno? Ili da li će favorizovati svoje stare prijatelje i nekoliko ključnih brokera s kojima je koristio kvaludese? I kakva sudbina očekuje brokere koji su bili u prijateljskijem odnosu s Kenijem nego s Denijem? Ili, da ne budu kažnjeni, tretirani kao građani drugog reda? Da li će brokerski Diznilend opstati? I da li će Straton pasti u ruke obične firme, ni bolje ni gore od drugih? Odlučio sam da ne podelim s Džordžom nijednu od ovih misli, i sve što sam rekao bilo je: ”Džordž, nema razloga da o bilo čemu brineš. Ma šta da se desi, o tebi ću uvek da se brinem. Dženet i ja ćemo pronaći kancelariju u blizini, a postoji

231

hiljadu stvari zbog kojih će biti potreban meni i Nadin.” Nasmejao sam se širokim osmehom i progovorio pobedničkim tonom: ”Posmisli samo, jednog dana ćeš mene i Nadin voziti na Čendlerino venčanje. Možeš li to da zamisliš?” Džordž je klimnuo glavom i nasmejao se srdačno, otkrivajući svoje prvoklasne zube, a potom je ponizno odgovorio: ”Ja izuzetno volim svoj posao, gospodine Belfort. Vi ste najbolji gazda kojeg sam ikada imao. Gospođa Belfort, isto tako. Svi vas vole. Tužno je što morate da odete odavde. To više nikada neće biti isto mesto. Deni nije poput vas. On se prema ljudima ne ponaša dobro. Ljudi će otići.” Prvi deo Džordožve izjave me je toliko zbunio da se nisam potpuno skoncentrisao na onaj drugi deo. Da li je on to rekao da voli svoj posao? I da me voli? U redu, moram da priznam, cela stvar o ljubavi je bio neverovatno slikovit govor, ali nije moglo da se porekne da je Džordž upravo rekao da voli svoj posao i da me poštuje kao gazdu. Što je izgledalo ironično nakon svega kroz šta je sa mnom prošao: ”kurve… droga… ponoćne vožnje kroz Central Park sa striptizetama… strunjače pune novca koje sam mu rekao da preuzme od Eliota Lavinjija. Pa ipak, s druge strane, nikada nisam nipodaštavao, zar ne? Čak i u mojim trenucima najmračnijih raspoloženja i najvećeg pada, uvek sam se trudio da prema Džordžu ispoljim poštovanje. I mada je istina da sam imao nekih veoma bizarnih misli o njemu, nikada ih nisam podelio ni s jednim živim bićem, osim, naravno, sa Vojvotkinjom, koja mi je bila žena, što je činilo izuzetkom. Pa čak i tada, sve je to bilo u duhu dobronamerne šale. Ja sam čovek bez predrasuda. U stvari, koji bi Jevrej pri zdravoj pameti mogao imati predrasude? Mi smo najprogonjeniji narod na zemlji. Istog trenutka sam se osetio loše što sam ikada doveo u pitanje Džordžovu lojanost. On je bio dobar čovek. Pošten čovek. Ko sam ja da tumačim hiljadu i jednu stvar u svemu što je rekao ili što, u tom smislu, nije rekao? Sa srdačnim osmehom, rekao sam: ”Džordž, prava istina je da niko ne mže da predvidi svoju budućnost, pa to svakako ne mogu ni ja. Ko zna šta će biti sa Straton Oakmontom? Pretpostavljam da će to moći da pokaže samo vreme. ”U svakom slučaju, sećam se kako si kad si po prvi put došao da radiš za mene imao običaj da mi otvaraš vrata limuzine. Požurio bi da obiđeš oko kola i priđeš vratima i nateraš me da to prihvatim.” Prigušeno sam se nasmejao na to. ”To bi te razludelo. U svakom slučaju, razlog zbog kojeg ti nikada nisam dopustio da mi otvoriš vrata je bio taj što sam te isuviše poštovao da bih samo sedeo na

232

zadnjem sedeštu i pretvarao se kao da imam slomljenu ruku ili nešto slično. Uvek sam smatrao da bi ti to video kao nešto uvredljivo za tebe.” Potom sam dodao: ”Međutim, pošto je danas moj poslednji dan, zašto mi ne bi otvorio vrata, samo jednom, kako bi poverovao kao da si pravi prokleti šofer limuzine! Pretvaraj se kao da radiš za debeloguze anglosaksonske protestante. Možeš da me ispratiš do sale upravnog odbora. U stvari, moglo bi se desiti da budeš udaljen sa Denijev jutarnjeg sastanka. Verovatno je sastanak upravo u toku. ”…i studija je sprovedena na uzorku od više od deset hiljada muškaraca,” rekao je Deni preko zvučnika, ”pri čemu je pratila njihove seksualne navike u periodu dužem od pet godina. Mislim da ćete biti potpuno šokirani kad vam budem saopštio rezultate tih istraživanja.” Nakon tih reči, on je skupio usta, klimnuo glavom, i počeo da korača napred i nazad, kao da hoće da kaže: ”Pripremite se da čujete suštinu o istinski pokvarenoj prirodi mužjaka.” Isuse Hriste! Pomislio sam. Ja još nisam ni otišao odavde, a on je već pomahnitao! Okrenuo sam se ka Džordžu i za momenat posmatrao kako on na to reaguje, ali on uopšte nije izgledao šokiran. On je malo nagnuo glavu u stranu i imao izraz lica koji kao da je govorio: ”Ne mogu da dočekam da vidim kako će celu tu stvar povezati s akcijama!” ”Vidite,” nastavio je Deni, u sivom odelu na štraftice i s lošom kopijom naočara kakve su navodno nosili anglosaksonski protestanti, ”ono što su otkrili jeste da deset odsto čitave muške populacije čine pravi homoseksualci.” I sada je napravio pauzu kako bi postigao još snažniji utisak i na taj način omogućio da bolje shvate reči koje je izgovorio. Evo još jedne parnice! Pogledao sam po prostoriji… i video mnogo zbunjenih pogleda, kao da je svako pokušavao da poveže uzroke i posledice i shvati šta je rekao. Začulo se i par kikota ali ne i otvoren smeh. Očigledno, Deni nije bio zadovoljan sa reakcijom publike – pa je sa zadovoljstvom nastavio izlaganje: ”Kažem još jednom,” nastavio je čovek kojeg je Komisija za hartije od vrednosti smatrala manjim od dva zla, ”studija je ustanovila da deset odsto muške populacije voli da ga prima u zadnjicu! Da, deset odsto upražnjavaju analan seks! To je ogroman procenat! Ogroman! Svi ti muškarci ga primaju u zadnjicu! Puše kurac! I–” Deni je bio prisiljen da prekine sa svojom praznom pričom budući da se sala upravnog odbora izobličila u pravi pakao. Stratonci su počeli da viču i urliču i aplaudiraju i kliču. Sada je pola sale bilo na nogama: mnogi su razmenjivali tradicionalni pozdrav pljesnuvši uzajamno ruku o ruku. Međutim, u prednjem

233

delu, u odeljku gde su sedele asistentkinje prodaje, niko nije stajao. Sve što sam mogao da vidim bila je gomila plavih dugih kosa nagnutih pod oštrim uglom, budući da su mlade žene sedele naslonjene unazad na naslone stolica i šaputale nešto jedne drugima na uvo, odmahujući glavom zaprepašćeno. Tog trenutka je Džordž rekao zbunjenim tonom: ”Ne razumem. Kakve to ima veze sa berzom? Zašto on razgovara o homoseksualcima?” Ja sam slegnuo ramenima i rekao: ”Komplikovano je to, Džordž, mada u svemu tome ne postoji nijedan drugi razlog osim da pokušava da stvori zajedničkog neprijatelja, onu vrstu kakvu je Hitler stekao tridesetih godina.” I samo pukim slučajem, pomislio sam, da sad nije osuo paljbu na crnce. Ta misao me je podstakla da dodam: ”U svakom slučaju, ne moraš da slušaš sve te gluposti. Zašto se ti lepo ne vratiš krajem dana, oko pola četiri, u redu?” Džordž je klimnuo glavom i otišao, bez sumnje, nervozniji nego ikada. Dok sam tu stajao, posmatrajući jutarnju pobunu, morao sam da se upitam zašto je Deni sve svoje sastanke na kraju svodio na seks. Očigledno, želeo je da dobije par jeftinih osmeha, ali su za to postojali drugi načini, načini koji nisi imali nikakve veze sa slanjem skrivene poruke. Skrivena poruka je bila da je, uprkos svemu, Straton Oakmont legitimna brokerska firma koja pokušava da zaradi novac svojim klijentima – a jedini razlog što im nije zarađivala novac bila je zlobna zavera investitora koji su ugovarali prodaju hartija od vrednosti koje nisu posedovali jer su očekivali pad cena na tržištu i koje su zbog toga mučili, poput skakavaca, šireći zlobne glasine o Straton Oakmontu i svim ostalim brokerskim firmama koje su im stale na put. I, naravno, takođe sadržana u toj poruci bila je i činjenica da će jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, fundamentalna vrednost svih tih kompanija zablistati, i da će im se akcije vratiti, uskrsnuvši poput feniksa iz pepela, kada će svi klijenti Stratona zaraditi čitavo bogatstvo. Ja sam nekoliko puta objašnjavao Deniju kako sva ljudska bića (izuzev mnogobrojnih socipata) imaju podsvesnu želju da urade ispravnu stvar. Zato je podsvesna poruka trebalo da bude utelovljena u samom sastanku – da onda kada se oni smeju i okreću brojeve telefona i vrše neverovatan pritisak na ljude, u stvari ispunjavaju ne samo svoje hedonističke želje za bogatstvom i priznanjem od strane kolega, već isto tako zadovoljavaju i njihovu podsvesnu želju da urade ispravnu stvar. Tada i samo tada ih možete motivisati da ostvare ciljeve za koje nisu ni sanjali da su sposobni. Tog trenutka, Deni je raširio ruke u stranu, a prostorija se polako utišala. On je rekao: ”U redu, a sad evo posebno zanimljivog dela, ili, da tako kažem, uznemirujućeg dela. Vidite, ako su deset odsto svih muškaraca prikriveni

234

homoseksualci, a ovde sada sedi hiljadu muškaraca, to znači da je u našoj sredini stotinu homića, koji gledaju kako bi nas jebali u zadnjicu kad god im okrenemo leđa!” Odjednom su glave počele da se okreću sumnjičavo. Čak i male plave asistentkinje prodaje počele su sumnjičavo da kruže pogledom naokolo. U prostoriji se začuo žamor, koji nisam mogao da razaberem. Međutim, poruka je bila jasna: ”Pronađite ih i linčujte ih!” Posmatrao sam s velikim iščekivanjem kako se hiljade vratova izvijaju tamoamo… optužujuće poglede stotine ljudi… njihove mlade, snažne ruke koje su se pružale u svim pravcima upirući prstom na sumnjive. A onda je usledilo nasumično izvikivanje njihovih imena: ”Teskovic” je homić!” ”O’Rajli” je prokleto nastran! Ustani, O’Rajli!” ”A šta je s Irvom i Skotom?” povikala su u isti glas dva Stratonca. ”Da, Skot i Irv! Skot puši Irvu!” Međutim, nakon svega jednog minuta upiranja prstom i nekih ne tako neosnovanih optužbi na račun Skota i Irva, ispalo je da niko nije čist. Zato je Deni podigao ruke još jednom i zamolio za tišinu. ”Slušajte,” rekao je optužujućim tonom, ”ja znam ko je od vas homoseksualac, a postoji dva načina na koje to možemo da uradimo: lakši i teži. Dakle, vidite: Svi znaju da Skot puši Irvu, a videli ste i da Skot zbog toga nije izgubio posao, zar ne?” Odnekud iz sale upravnog odbora dopro je Skotov odbrambeni glas: ”Ja nisam pušio Irvu! To je samo–” Deni ga prekide u pola reči gromoglasnim zvukom koji je odjeknuo iz zvučnika: ”Dosta, Skot, dosta! Što to više budeš poricao, to ćeš ostaviti utisak da si više kriv. Zato prekini s tim. Samo mi je žao tvoje supruge i dece, koji će se stideti što si ti takav.” Deni je odmahnu glavom s gađenjem a potom se okrenuo od Skota. ”U svakom slučaju,” nastavio je novi izvršni direktor Stratona, ”taj gnusni čin ima više veze sa moći nego sa seksom. I Irv nam je sad dokazao da je zaista moćan čovek – tako što je naterao mlađe brokere da mu puše. Dakle, ceo slučaj je razrešen, a Skotu je oprošteno. ”A sada kada sam vam demonstrirao koliko sam ja tolerantan u pogledu te vrste ponašanja, ima li među vama neki pravi muškarac koji ima jaja– i, u tom pogledu, proklete smelosti da to pošteno objavi – da izađe i izjasni se?” Niotkuda, mladi Stratonac slabe brade i još slabije moći prosuđivanja ustao je i progovorio glasno, odlučnim glasom. ”Ja sam homoseksualac, i ponosim se time!” A onda je atmosfera u Sali proključala. U roku od jedne sekunde, ka njemu

235

su poput smrtonosnih projektila poleteli predmeti. Potom su usledili zvižduci i mjaukanje, a onda povici: ”Ti prokleri homiću! Idi pa se jebi na drugom mestu!” ”Ovog pušača kurca treba premazati katranom i nalepiti na njega perje!” ”Pazite na svoje piće! On će pokušati da vas siluje!” U redu, pomislio sam, završio se ovaj jutarnji sastanak, sazvan prepodne u svrhu potpunog ludila. I šta je ovaj sastanak postigao, ako je uopšte išta doprineo? Nisam bio sasvim siguran da je rezultirao nečim drugim osim što je naslikao jednu istinski groznu sliku onoga što od sutrašnjeg dana počinje da se zbiva u Straton Oakmontu. Zbog čega bi trebalo da budem iznenađen? Sat vremena kasnije, ja sam sedeo za svojim radnim stolom i sa ovih sedam reči se tešio, dok sam u isti mah slušao kako se Pobesneli Maks obrušava na Denija i mene zbog ugovora o kupovini kontrolnog interesa u kompaniji, što je bila zamisao mog računovođe, Denisa Gaita, čiji je nadimak bio Kuvar, a koji je stekao zbog svoje ljubavi prema falsifikovanju računa, takozvanog finansijskog kulinarstva u okviru kojeg je umeo fantastično da zakuva stvari finansijske prirode. (FUSNOTA: Ovde je u pitanju igra rečima koja se pojavljuje u engleskom idiomu ”cook the book”. Ovaj termin označava falsifikovanje računa ili izveštaja o događaju, najčešće finansijskom. Na prvi pogled, ova kombinacija se može učiniti neobičnom, ali se ona po prvi put pojavila sredinom XVII. veka, i otada se nalazi u upotrebi. To je metafora kulinarskog čina, pri čemu se sastojci menjaju, prekrajaju i unapređuju procesom. Finansijski izveštaji takođe mogu biti modifikovani u korist ’kuvara’.) Ukratko, ugovor je iziskivao da mi Straton mesečno isplaćuje milion dolara, i da to traje petnaest godina, s tim da mi se sve isplaćuje pod uslovima ugovora o nekonkurentnosti, što je značilo da se slažem s tim da se ne takmičim sa Stratonom u brokerskom poslu. Pa ipak, uprkos tome što je na ovaj ugovor par ljudi reagovalo podizanjem obrva, on u stvari nije bio nezakonit (na površini), a ja sam imao prilike da uspešno zaplašim advokate firme da ga odobre bez obzira na to što je kolektivna mudrost govorila u prilog tome da on ipak nije prošao praktičnu proveru. Ovog trenutka u mojoj kancelariji nalazila se i četvrta osoba, naime Vigvam, koji do sada nije mnogo pričao. To, međutim, nije bilo iznenađujuće. Na kraju, Vigvam je proveo veći deo svoje mladosti večeravajući u mojoj kući, tako da je bio veoma svestan sposobnosti Pobesnelog Maksa.

236

Pobesneli Maks je govorio: ”…i vas dvojica morona ćete dopustiti da vam odseku sise zbog ovoga. Kupovina od sto osamdeset miliona dolara? To je kao da pljujete direktno u lice Komisije za hartije od vrednosti. Mislim – Isuse Hriste! Kada ćete vas dvojica jednom već nešto da naučite?” Slegnuo sam ramenima. ”Smiri se, oče. Nije to tako loše kao što ti se čini. To je gorka pilula koju sam morao da popijem, a sto osamdeset miliona služi kao podmazivanje.” Malo i previše likujući, Deni je dodao: ”Maks, ja i ti ćemo da radimo dugo, pa zašto onda ovo ne bismo pripisali iskustvu, eh? Na kraju, tvoj sin će dobijati novac! Šta bi tu moglo biti loše?” Pobesneli Maks se okrenuo na petama i Deniju uputio uporan pogled. Uvukao je prvoklasni dim iz cigarete i skupio usta u malo O. Snažnim izdahom, on se usredsredio uobličivši tok dima u laserski snop u prečniku od jednog i po centimetra, i topovskom snagom ga izbacio u pravcu Denijevog iscerenog lica. Potom, dok je Deni još bio obavijen oblakom dima, on je rekao: ”Da ti kažem nešto, Poruš. Ja ti neću ukazati neko novo poštovanje samo zato što moj sin sutra odlazi. Jer se poštovanje mora, pre svega, zaslužiti, a ako je jutarnji sastanak nekakav pokazatelj, možda bi za mene najbolje bilo da iz ovih stopa odem u zavod za zapošljavanje i da se prijavim kao nezaposlen. Da li znaš koliko si zakona prekršio sa onim svojim smešnim i neverovatnim programom? Samo čekam poziv onog debelog nitkova, Dominik Barbare. To je onaj mladi ludak koji će se obračunati sa ovim glupostima.” Potom se okrenuo ka meni i rekao: ”I zašto si odabrao da u ugovor o otkupu bude navedena reč nekonkurentan? Kako ćeš biti konkurentan kad si već pod zabranom?” Još jednom je uvukao dim cigarete. ”To ste ti i ona propalica Gaito zakuvali ovaj pokvareni plan? To je prokleta parodija, i ja odbijam da budem njen deo.” S tim, Pobesneli Maks se uputio ka vratima. ”Dve stvari, oče, pre nego što odeš,” rekao sam, podigavši ruku. Sa siktanjem: ”Koje?” ”Prvo, advokati firme su u potpunosti odobrili ugovor. A jedini razlog zbog kojeg glasi na sto osamdeset miliona dolara je taj što kao nekonkurentan mora biti otpisan na preko petnaest godina tako da ne izgubimo naknadu od ukupnog poreza. Straton će mi plaćati milion dolara mesečno, odnosno petnaest godina po milion mesečno iznosi sto osamdeset miliona dolara.” ”Poštedi me brze matematike,” odgovorio je odsečno. ”uopšte nisam impresioniran. A što se pravilnika o porezima tiče, ja sam toga i te kako svestan,

237

ma koliko ga tvoji i Gaitovi bukači zanemarivali. Zato nemoj da me ubeđuješ i obmanjuješ, gospodine Čoveče. Još nešto? Neobavezno sam na to dodao: ”Danas večeru moramo da pomerimo na šest sati. Nadin želi da dovede Čendler kako biste je ti i mama videli.” Ukrstio sam prste i sačekao da ime Čendler očara Pobesnelog Maksa, čiji se izraz lica na samo spomenuto ime jedine unuke odmah ublažio. Sa velikim osmehom i blagim engleskim akcentom, ser Maks je rekao: ”Ohhh, kakvo divno iznenađenje! Tvoja majka će se veoma obradovati što će videti Čendler. U redu, onda važi. Pozvaću mamu i saopštiti joj lepe vesti.” Ser Maks je nakon toga izašao iz kancelarije s osmehom na licu i poskakujući u hodu. Pogledao sam u Denija i Vigvama i slegnuo ramenima. ”Postoje izvesne ključne reči koje ga smiruju, a Čendler je najpouzdanija od svih, U svakom slučaju, morate ih naučiti ako ne želite da dobije srčani napad u kancelariji.” ”Tvoj otac je dobar čovek,” rekao je Deni, ”I ovde se za njega ništa neće promeniti. Ja ga gledam kao oca, i on može da kaže i uradi što god želi dokle god ne bude spreman da ode u penziju.” Nasmejao sam se, osećajući se zahvalnim zbog Denijeve lojalnosti. ”Međutim, još važnije od tvog oca,” nastavio je, ”što već imam problema sa hartijama od vrednosti Djuk. Uprkos tome što je Viktor u poslu samo tri dana, on već širi glasine da je Straton na dobrom putu da bude izbačen iz posla i da je Djuk sledeća velika stvar. On još uvek nije pokušao da ukrade brokere, ali to samo što nije uradio, siguran sam. Taj debeli kreten je isuviše lenj da obuči svoje brokere.” Pogledao sam u Vigvama. ”Šta ti imaš da kažeš na sve ovo?” ”Mislim da Viktor ne predstavlja neku veliku pretnju,” odgovorio je Vigvam. ”Djuk je mala firma; oni nemaju ništa da ponude drugima. Oni nemaju nikakvih sopstvenih poslovnih poduhvata niti bilo kakav kapital, a nemaju ni zapisnik o proteklom poslovanju. Mislim da Viktor ima samo dugačak jezik koji ne ume da kontroliše.” Nasmejao sam se Vigvamu, koji je samo potvrdio ono što sam već znao – da nije bio ratni savetnik i da će biti od male pomoći Deniju u pogledu ovoh stvari. Prijateljskim tonom, rekao sam: ”Ti se varaš, drugar. Moraš celu stvar da vratiš unazad. Vidiš, ako je Viktor pametan, on će shvatiti da ima sve što može da ponudi novim brokerima. Njegova najveća moć je u stvari njegova veličina – ili nedostatak broja, rekao bih. Istina je da je najboljim ljudima u Stratonu teško da se domognu vrha; na putu stoji tako mnogo ljudi. I ako ne poznaješ nekoga u menadžmentu, mogao bi da budeš najprodorniji i najoštroumniji čovek na svetu i opet bi bio blokiran na svom putu napretka, ili barem na brzom putu napretka.

238

”Međutim, kod Djuka, to ne postoji. Svaki oštrouman i prodoran čovek može da uđe i dobije prolaz. To je realnost. To je jedna od prednosti koju mala firma ima u odnosu na veliku, i to ne samo u ovoj industriji, već u bilo kojoj. S druge strane, mi imamo stabilnost i imamo zapisnik poslovanja. Ljudi ne brinu da li će dobiti svoje plate na dan isplate, i znaju da je nova emisija akcija na vidiku. Viktor će pokušati da potceni te stvari, što je uostalom i razlog zbog kojeg sada širi tu vrstu glasina.” Slegnuo sam ramenima. ”U svakom slučaju, ja ću to spomenuti danas na popodnevnom sastanku, i to je nešto što bi ti, Deni, trebalo da počneš da podstičeš tokom tvojih sastanaka, ako možeš da mimoiđeš sve one gluposti s napadima na homosekusalce. Mnogo toga će biti ratna propaganda – mada će to u naredna tri meseca biti sporna tačka i Viktor će morati da se oporavi.” Nasmejao sam se pouzdano. ”Dakle, šta ima osim toga?” ”Neke od manjih firmi nas nasumice napadaju,” rekao je Vigvam, svojim uobičajenim setnim tonom. ”Pokušavaju da nam ukradu nekoliko poslova, brokera tu i tamo. Siguran sam da će to proći.” ”To će proći samo ako se ti pobrineš da prođe,” odsečno sam mu odgovorio. ”Neka samo procuri informacija da ćemo tužiti svakog ko od Stratona pokuša da ukrade brokere. Naša nova politika će biti srce za oko.” Pogledao sam u Denija i rekao: ”Da li je još neko primio sudski poziv velike porote?” Deni je odrično odmahnuo glavom. ”Niko, koliko ja znam, barem ne u sali upravnog odbora. Do sada smo ga dobili samo ja, ti i Keni. Mislim da niko u sali ne zna da je istraga u toku.” ”Dobro,” rekao sam, gubeći moje uobičajeno sampouzdanje, ”dobro je što je cela stvar ekspedicija ribolova. Nešto bih uskoro mogao da saznam. Samo čekam Boa.” Nakon par trenutaka tišine, Vigvam je progovorio: ”Uzgred, Maden je potpisao založni ugovor i vratio mi sertifikat akcije, tako da više ne brineš o tome.” Deni je rekao: ”Zar ti nisam rekao da Stiv razmišlja na pravi način?” Odoleo sam porivu da kažem Deniju da ga je, donedavno, Stiv napadao nezapamćenom silinom, govoreći da je Deni nesposoban da vodi Straton i da bi trebalo više da se usredsredim na to da pomognem njemu, Stivu, da izgradi Stiv Maden Šuz, koji je pokazivao veći potencijal nego ikada. Prodaja je rasla pedeset odsto mesečno – mesečno! – a i dalje je ubrzano rasla. Međutim, iz operativnog ugla, Stiv nije dobro upravljao poslom, proizvodeći i distribuirajući robu s velikim zaostatkom. To je imalo za posledicu da je kompanija stekla lošu reputaciju kod robnih kuća zato što je redovno sa zakašnjenjem isporučivala obuću. Na Stivovo nagovaranje, ja sam ozbiljno razmišljao da preselim svoju kancelariju u Vudsajd, u

239

Kvins, gde je Stiv Maden Šuz imao svoje korporacijsko sedište. I kad bih tamo jednom otišao, ja bih delio kancelariju sa Stivom, tako da bi se on usredsredio na kreativnu stranu, a ja na čisto poslovnu stranu posla. Pa ipak, sve što sam rekao bilo je: ”Ne kažem ja da Stiv ne razmišlja kako bi trebalo. Međutim, sada kad imamo akcije, to će mu olakšati da radi na ispravan način. Novac čini da ljudi rade čudne stvari, Deni. Samo se strpi; uskoro ćeš saznati.” U jedan sat popodne, pozvao sam Dženet da bih je malo razvedrio. Poslednjih nekoliko dana izgledala je veoma uznemireno. Danas se činilo da je na granici da zaplače. ”Slušaj,” rekao sam tonom oca koji se obraća kćerki, ”postoji mnogo stvari na kojima možemo biti zahvalni, draga. Ne kažem da ne postoji osnov za tvoju zabrinutost, ali ti bi na vo trebalo da gledaš kao na nov početak, a ne kao na kraj. Mi smo još mladi. Možda ćemo na sve to za par meseci gledati daleko opuštenije, ali će sve nakont toga krenuti nabolje.” Nasmejao sam srdačno. ”U svakom slučaju, za sada ćemo pronaći rešenje izvan kuće, što je savršeno, zato što te smatram delom porodice.” Dženet je počela da govori kroz nos gutajući suze. ”Znam. Samo… radi se samo o tome da sam ja ovde od samog početka, da sam posmatrala kako izgrađuješ ovu firmu ni iz čega. Bilo je to kao da mi se pred očima odigravalo čudo. Tada sam se po prvi osetila”– voljenom? Pomislio sam– ”ne znam. Kad se ti prema meni ponašaš… tako kao što bi otac to činio…ja…” i nakon tih reči, Dženet je briznula u histeričan plač. Oh, Isuse! Pomislio sam. Šta li sam sad uradio pogrešno? Moj cilj je bio da je utešim, a ona eto sad plače. Moram pozvati Vojvotkinju! Ona je bila ekspert za te stvari. Možda bi ona mogla da dođe i povede Dženet kući, mada bi za to bilo potrebno previše vremena. Nemajući izbora, prišao sam Dženet i zagrlio je nežno. Sa velikom nežnošću, rekao sam: ”Nema ničeg lošeg u tome što plačeš, ali nemoj da zaboraviš da ima mnogo toga čemu ćemo da se radujemo. Na kraju, Straton će jednog dana da se zatvori, Dženet; to je samo pitanje vremena; a budući da mi odlazimo sada, nas će uvek pamtiti kao uspešne.” Nasmešio sam se i spustio ton glasa. ”U svakom slučaju, Nadin i ja večeras idemo na večeru kod mojih roditelja, a povešćemo i Čeni. Želim da i ti pođeš s nama, u redu?” Dženet se osmehnula – osmehnula se na pomisao da će da vidi Čendler – i ja sam morao da se upitam u kakvo nas stanje dovode svi ti životni potresi, kad samo čistota i nevinost deteta može da nas ispuni mirom.

240

Proteklo je petnaest minuta otkako sam započeo svoj oproštajni ugovor kad mi je sinulo da sam držao svečan govor na sopstvenoj sahrani. Pa ipak, sa vedrije strane, takođe mi se pružila jedinstvena prilika da se lično uverim kakve su reakcije svih onih koji će prisustvovati mojoj sahrani. Pogledajte ih samo kako sede, upijajući svaku moju reč! Tako mnogo ushićenih izraza… tako mnogo radoznalih i požudnih pogleda… tako mnogo divno izvajanih tela ljudi koji su sedeli nagnuti napred na svojim sedištima. Pogledajte samo kako me gutaju pogledom asistentkinje prodaje bujne plave kose, dubokih dekoltea i, naravno, neverovatno lepo izvajanih bokova. Možda bih duboko u njihov um trebalo da usadim podsvesnu sugestiju – da svaka od njih tokom preostalog dela svog života gori od želje da mi popuši, a onda proguta i poslednju kap moje muškosti. Isuse, kakav sam ja prokleti perverznjak bio! Čak i sada, usred oproštajnog govora, moj je um pomahnitalo radio na dva koloseka. Moje usne su se pomerale gore i dole, dok sam s jedne strane sledio tok misli zahvaljujući Stratoncima za pet godina dosledne lojalnosti i divljenja, a s druge u isti mah i dalje zaticao sebe kako se pitam da li je trebalo ili ne da opalim još više asistentkinja prodaje. Šta li su gvorile o meni? Da li me je to činilo slabim? Ili je bilo sasvim prirodno što sam želeo da ih sve opalim? Na kraju, čemu smisao posedovanja moći ako je ne upotrebljavaš za seksualne užitke? Istina. Nisam iskoristio taj aspekt moći onoliko koliko sam mogao, ili ne barem onoliko koliko ju je Deni iskoristio! Da li ću jednog dana zbog toga žaliti? Ili sam možda postupio ispravno? Zrelo! Odgovorno! Sve te bizarne misli tutnjale su mi kroz glavu brzinom tornada pete kategorije, dok su mi se sebične reči pune mudrosti poput bujice slivale sa usana, bez ijedne trunke svesnog napora. A onda sam shvatio da moj mozak u stvari ne radi na dva koloseka (kao što je uvek bio slučaj), već na tri, što je stvarno bilo prkleto bizarno. Na trećem koloseku se vodio unutrašnji monolog, preispitivanje o dekadentnoj prirodi koloseka broj dva, koje se usredsredilo na razloge za i protiv toga da mi asistentkinje prodaje puše. U međuvremenu, kolosek jedan se kretao napred bez prekida, dok su se moje reči s usana kotrljale poput majušnih perlica sebične mudrosti, a reči su izvirale…odakle? Možda iz onog dela mozga koji radi nezavisno od onog svesnog… ili su možda reči kuljale iz moćnog izvora čiste navike. Na kraju krajeva, koliko sam samo sastanaka održao u proteklih pet godina?... Dva dnevno za pet godina… dakle, sa trista radnih dana u godini, to iznosi 1,500 radnih dana, puta dva sastanka dnevno, što je jednako 3,000

241

sastanaka ukupno, minus onoliko sastanaka koliko je održao Deni, što je otprilike deset odsto od ukupnog zbira, oduzeto od ukupnog broja od 3,000 sastanaka, i broj 2,700 mi sam od sebe pade na pamet, ali su male perlice sebične mudrosti nastavile da se kotrljaju sa mojih usana dok sam ja računao… …i kad sam se naglo vratio sadašnjem tenutku, zatekao sam se gde objašnjavam kako će investiciono-bankarska firma Straton Oakmont sigurno opstati – sigurno opstati! – zbog toga što svojom veličinom prevazilazi svakog pojednca i svaku pojedinačnu stvar. A onda sam osetio potrebu da ukradem rečenicu predsednika Frenklina Ruzvelta– koji je, uprkos tome što je bio demokrata, ipak izgledao kao sasvim normalan čovek, mada sam nedavno saznao da mu je žena bila lezbejka – i počeo sam da objašnjavam Stratoncima kako nemaju ničega da se plaše osim samog straha. U ovom trenutku sam osetio neodoljivu potrebu da još jednom naglasim kako je Deni sposoban da upravlja firmom, posebno kad je neko tako prodoran i snažan kao što je Vigvam na njegovoj strani. Pa ipak, avaj, u sledećem trenutku sam imao priliku da se uverim da je hiljadu ljudi počelo da prevrće oči na te reči, dok ih je isto toliko odmahivalo glavom. Zato sam osetio da je neophodno da pekoračim granicu ispravnog prosuđivanja. ”Slušajte, svi: Činjenica što mi je zabranjeno da se bavim poslovanjem sa hartijama od vrednosti ne može da me spreči da Deniju dajem savete. Mislim – stvarno! Ne samo da mi zakon dozvoljava da ga savetujem, već isto tako mogu da savetujem Endija grina, Stiva sandersa, vlasnike Biltmora i Monro Parkera, i, u tom smislu, bilo koga drugog u ovoj sali ko je zainteresovan da ga čuje. Dakle, samo da znate, Deni i ja imamo jednu tradiciju da zajedno ručamo i večeramo, a tu tradiciju nemamo nameru da napustimo samo zbog nekog glupog i smešnog sporazuma koji sam prisiljen da sklopim sa Komisijom za herije od vrednosti samo zato što sam znao da će to Stratonu omogućiti opstanak u narednih sto godina!” Nakon toga je usledio grooglasan aplauz. Prelazio sam pogledom sam po prostoriji. Ahhh, kakvo obožavanje! Kakva ljubav prema Vuku iz Volstrita! Sve dotle dok mi se pogled nije sreo sa pogledom Pobesnelog Maksa, kome je izgleda prosto para izlazila iz prokletih ušiju. Zbog čega je on uopšte bio toliko zabrinut? Svi su se primili na ovaj glupi govor! Kako to da se jednostavno nije pridružio opštem eselju i radosti? Odoleo sam potrebi da iz toga izvučem očigledan zaključak da je moj otac drugačije reagovao zato što je bio jedina osoba u sali kojoj je istinski stalo do mene i da je bio donekle zabrinut posmatrajući kako mu sin skače sa litice oličene u kontrolnim državnim organima.

242

Radi Pobesnelog Maksa, dodao sam: ”A sada, naravno, to će biti samo savet, a već po tome šta se pod tom reči podrazumeva to ne znači da se moje sugestije nužno moraju i slediti!” na štaje Deni uzviknuo iz bočnog dela sale: ”Da, to je tačno, ali zašto neko ko je pri zdravoj pameti ne bi sledio savet Džordana Belforta?” Još jednom, gromoglasan aplauz! Raširio se salom poput virusa ebole, tako da je ubrzo cela sala bila na nogama, dajući ranjenom Vuku treće ovacije tog popodneva. Podigao sam ruku za malo tišine, kada sam uhvatio prijatan pogled Keri Čodoš, jedne od brokerki u Stratonu, koja je takođe bila i moja omiljena. Keri je bila srednjih tridesetih, što je u Stratonu učinilo praktično antikom. Pa ipak, ona je još uvek bila lepotica. Ona je bila jedna od prvih Stratonovih brokerki – kada je došla bez prebijene pare, i sa stručnošću koja se sastojala u njenoj savršenoj zadnjici. U to vreme, ona je tri meseca zaostala sa plaćenjem stanarine, a njen Mercedes je bio pod ugovorom o otkupu zbog čega je bila pod pritiskom. Bio je to savršen prelazak, pomislio sam, u Djuk Sekjuritis i potom u otvaranje mogućnosti istrage FBI. Da, bolje je sada napraviti aluziju na FBI, gotovo predvideti istragu, kao da je Vuk video kako se sve vreme približavala i kako je dočekao spreman kako bi odbio napad. Još jednom sam podigao ruku da bi se utišali. ”Slušajte, svi – neću ovde da vas lažem. Nagodba sa Komisijom za hartije od vrednosti bila je jedna od najtežih odluka koju sam ikada doneo. Međutim, ja sam znao da će Straton izdržati bez obzira na sve. Vidite, ono što Straton čini tako posebnim, što ga čini nezaustaljivim, je to što on nije mesto gde ljudi dolaze samo da rade. I nije samo posao u okviru kojeg se traga za profitom. Straton je ideja! I već samim tim što je ideja on ne može biti zustavljen, niti ukinut dvogodišnjom istragom u rukama gomile nesposobnjakovića od kontrolora, koji su se smrzli do smrti u našoj konferencijskoj sali ne razmišljajući o tome da troše milione dolara onima koji plaćaju porez da bi preduzeli najveći lov na veštice još od onog lova koji se odigrao u Salemu! ”Suštinska ideja Stratona je da uopšte nije bitno u kojoj ste porodici rođeni, ili koju ste školu pohađali, ili da li ste ili niste bili okarakterisani kao uspešni u srednjoškolskom godišnjem dnevniku. Ideja Sratona je da onda kad dođete ovde i po prvi put kročite u salu upravnog odbora, vi počinjete život iz početka. Onog trena kad prođete kroz vrata i zavetujete se na to da ćete biti lojalni firmi, postajete član porodice, i postajete Stratonac.”

243

Duboko sam udahnuo i pokazao u pravcu Keri. ”A sada, svi znate Keri Čodoš, zar ne?” Sala je odjekula kricima i povicima i mjaukanjem. Podigao sam rukom i nasmejao se. ”U redu, to je veoma lepo. U slučaju da neko od vas to ne zna, Keri je bila jedna od prvih brokera Stratona, jedna od prvih osam. I kad razmišljamo o Keri, mi o njoj razmišljamo onakvoj kakva je ona danas – lepa žena koja vozi novi Mercedes; koja živi na Long Ajlendu u divnom stanu čiji je vlasnik; koja nosi komplete Šanel od tri hiljade dolara i haljine Dolče Gabana od šest hiljada dolara; koja svoj zimski odmor provodi na Bahamima a leto u Hemtponsu; poznajete je kao nekog ko na računu u banci ima Bog zna koliko novca” – verovatno ništa, ako bih morao da pogodim, zato što je to bio Strtonov metod – ”i, naravno, svi znaju Keri kao jednu od najplaćenijih žena izvršnih rukovodilaca na Long Ajlendu, koja brzo napreduje ka tome da zarađuje preko milion i po dolara godišnje!” Potom sam im ispričao u kakvim je životnim okolnostima Keri bila kad je došla u Straton, a onda je lepa Keri na taj znak, odgovorila glasno, odlučnim glasom: ”Uvek ću te voleti, Džordan!” na šta je sala još jednom pomahnitala, i tada sam dobio četvrte ovacije. Pognuo sam glavu i poklonio se u znak zahvalnosti, a onda sam nakon dobrih trideset sekundi zamolio za tišinu. Kad je poslednji Stratonac seo nazad na svoje mesto, rekao sam: ”Razumljivo je da je Keri bila pritisnuta uza zid; ona je imala malo dete o kojem je morala da se brine i brdo računa koji su se sručivali na nju. Ona sebi nije mogla da dopusti da poklekne! Njen sin, Skot, koji je neverovatno dete, uskoroće da krene na jedan od najboljih koledža u zemlji. I zahvaljujući svojoj majci, on neće morati da diplomira dugujući par stotina hiljada dolara za studentsku pozajmicu i potom biti prisiljen da–” Oh, gluposti! Keri je plakala! Opet sam to uradio! Drugi put danas ja sam ženu doveo do suza! Gde je Vojvotkinja! Keri je plakala tako glasno da su je okružile tri asistentkinje prodaje. Morao sam brzo da završim sa poentom i potom sa oproštajnim govorom pre nego što se još neko rasplače. ”U redu,” rekao sam. ”Svi mi volimo Keri, i ne volimo da je vidimo kako plače.” Keri je podigla ruku i rekla, šmrkćući: ”Ja sam–Ja sam dobro. Izvini.” ”U redu,” odgovorio sam, pitajući se koji prikladan odgovor da uputim rasplakanoj Stratonki tokom oproštajnog govora. Da li takav protokol uopšte postoji? ”Poenta koju sam ovom pričom hteo da vam saopštim je da ako mislite da prilika za brz napredak više ne postoji – da je zato što je Straton tako velik i

244

zato što se njim tako dobro upravlja vaš put ka vrhu blokiran – u istoriji Stratona nikada nije bilo bolje vreme za nekoga da napreduje u rangu i da dospe do samog vrha. A to je, prijatelji, činjenica! ”Jednostavna činjenica je da, sada kad odlazim, ostaje velika praznina koju bi Deni trebalo da popuni. I odakle će je popuniti? Iz nekog spoljnog izvora? Iz nekog izvora na Volstritu? Ne, naravno da ne! Straton se unapređuje iznutra! I oduvek je tako bilo! Dakle, ušli vi samo kroz ova vrata, ili ostali ovde pet meseci i upravo premašili svoj sedmi milion, ili da ste ovde godinu dana i da ste zaradili svoj prvi milion, danas je vaš srećan dan. Kako Straton nastavlja da raste, uvek će biti prepreka od strane regulativa. I upravo poput Komisije za hartije od vrednosti… svi ih mi isto tako prevazilazimo. Ko zna? Možda će sledeći put biti NASD… ili državni organi… ili možda čak Tužilaštvo Sjedinjenih država. Ko može pouzdano da tvrdi? Na kraju, svaka velika firma na Volstritu jedanput prolazi kroz to. Međutim, sve što bi vi trebalo da znate je da će Straton to izdržati do kraja i da će se nesrećan slučaj preobratiti u pravu priliku. Možda će Deni sledeći put stajati ovde, i predati baklju jednom od vas.” Ućutao sam kako bi im dao vremena da malo razmisle o mojim rečima i da shvate njihovo dublje značenje, a onda sam počeo govor da privodim kraju. ”Zato želim sreću, svima vama, i da nastavite da nižete uspehe. Molim vas za samo jednu uslugu: da sledite Denija onako kako ste sledili mene. Zavetujte mu se na odanost na način na koji ste to učinili prema meni. Budući da je od ovog momenta Deni glavni rukovodilac. Srećno, Deni! Znam da ćeš stvari podići na novi nivo.” I s tim rečima, podigao sam mikrofon uvis da pozdravim Denija i dobio ovacije života. Kad se družina konačno smirila, dobio sam oproštajnu čestitku. Bila je dimenzija sedam i po cetimetara sa petnaest, i na jednoj strani, velikim crvenim slovima, pisalo je Najboljem šefu na svetu! Na obe strane su bile napisane poruke – simbolom prikazani zagrljaji svakog od mojih Stratonaca – kojim su mi zahvaljivali što sam im tako dramatično promenio život. Kasnije, nakon što sam otišao u moju kancelariju i zatvorio vrata po poslednji put, morao sam da se upitam da li će mi se tako zahvaljivati i za pet godina od današnjeg dana. Dvadeset peto poglavlje Pravi pravcati kvalude Koliko puta čovek mora da gleda ponovno prikazivanje serije Džiligenovo ostrvo pre nego što odluči da sebi stavi pištolj u usta i povuče obarač? (FUSNOTA:

245

Džiligenovo ostrvo je istoimena komedija situacije koja se na američkoj televiziji CBS prikazivala tri sezone, od 26. septembra 1964. do 4. septembra 1967. Serija je pratila komične avanture sedam brodolomnika dok su pokušavali da prežive i konačno uspeli da pobegnu sa prethodno nenaseljenog ostrva u čijoj blizini su doživeli brodolom i na koje su se nasukali. Serija se sastojala iz 98 epizoda. Danas je glavni junak Džiligen opštepoznat kao komičan lik američke popularne kulture.) Bila je sreda, ledeno jutro, i uprkos tome što je bilo jedanaest sati, ja sam i dalje ležao u krevetu, gledajući televiziju. Prisilno povlačenje, pomislio sam – nije to prokleti piknik. U poslednje četiri nedelje sam mnogo gledao televiziju – i previše, prema mišljenju potištene Vojvotkinje – i, takođe po tome kako je ona videla stvari, postao sam opsednut Džiligenovim ostrvom. Za to je postojao i razlog: Gledajući seriju Džiligenovo ostrvo, došao sam do šokantnog otkrića da ja nisam bio samo Vuk iz Volstrita. Na moje veliko razočarenje, postojao je neki čovek koji je sa mnom podelio ne tako počasnu distinkciju, a slučajno se zadesilo da je on trapavi anglosaksonski protestant koji je bio dovoljno zle kobi da se nasuče na Džiligenovo ostrvo. Njegovo ime je Tarston Hauel III, i, avaj, on je zaista bio idiotski anglosaksonski protestant. I kako je običaj njegove klase nalagao, on je oženio ženu koja je takođe pripadala njegovom plemenitom rodu, groznu plavušu po imenu Lovi, koja je bila gotovo isti takav idiot kao i on, samo ne baš takav. Lovi je smatrala da je neophodno da nosi vuneni komplet, balske haljine optočene ukrasima, i da joj lice bude upadljivo našminkano, uprkos činjenici da je Džiliganovo ostrvo bilo negde u Južnom Pacifiku, najmanje pet milja udaljeno od najbliže maršrute za brodove gde bi je retko ko mogao videti. Međutim, anglosaksonski protestanti preteruju u odevanju. Pitao sam se da li je samo pukim slučajem prvobitni Vuk iz Volstrita bio jedan trapavi moron ili je moj nadimak imao blaže značenje – poredeći inteligenciju Džordana Belforta sa inteligencijom starog anlosaksonskog kretena čiji keoficijent ne prelazi šezdeset pet i koji noću mokri u krevet. Možda, mislio sam mrzovoljno, možda. Sve je bilo vrlo tužno i veoma, veoma depresivno. Sa vedrije strane gledano, provodio sam mnogo vremena s Čendler, koja je upravo progovorila. Sada je postalo kristalno jasno da su moje početne sumnje bile potvrđene, moja kćerka je bila dokazani genije. Odoleo sam potrebi da je posmatram iz fizičkog ugla – budući da sam dobro znao da ću gajiti i negovati i njen poslednji molekul ma kako izgledala. Međutim, ostala je činjenica da je bila apsolutno božanstvena i da je

246

svakim danom sve više i više ličila na svoju majku. Na sličan način, otkrio sam da je kako joj se karakter razvija tako sve dublje i dublje volim. Ona je bila tatina devojčica, i retko bi prošao dan da sa njom nisam proveo tri ili četiri sata, učeći je nove reči. U meni su bujala snažna osećanja, osećanja kakva mi do sada uopšte nisu bila poznata. U dobru i zlu, došao sam do spoznaje da nikada nikoga nisam voleo bezuslovno – ukljčujući i moju ženu i roditelje. I tek sada, počevši od Čendler, ja sam konačno razumeo pravo značenje reči ljubav. Po prvi put, uspeo da shvatim zašto su moji roditelji osećali moj bol – doslovno pateći zajedno sa mnom – posebno tokom mog tinejdžerskog doba, kada je igledalo kao da sam rešio da protraćim svoje darove. Konačno sam razumeo suštinski razlog zbog kojeg je moja majka plakala, i znao sam ću i ja isto tako proliti suze ako moja kćerka na kraju bude krenula mojim stopama. Ispunio me je osećaj krivice zbog svog onog bola koji sam naneo mojim roditeljima, znajući da mora biti da ih je to pogodilo do srži. Tu je bila reč o bezuslovnoj ljubavi, zar ne? To je bila najčistija ljubav od svih, a ja sam je sve do sada samo primao. Ništa od svega toga nije oslabilo moja osećanja prema Vojvotkinji. Umesto toga, to me je navelo da se upitam da li bih ikada mogao da stignem do te tačke, do tog nivoa podrške i poverenja na kojem bih mogao da položim svoje odbrambene mehanizme i da je volim bezuslovno. Možda kad bismo imali i drugo dete, pomislio sam. Ili možda kada bismo ostarili zajedno – zaista ostarili – i kad bismo oboje prešli tu granicu nakon koje fizički element više nema takav diktat. Možda bih tada konačno u nju imao bezgranično poverenje. Kako su dani prolazili, tako postajao svestan da u Čendler tragam za osećajem spokoja, osećajem stabilnosti i životnim smislom. Pomisao na odlazak u zatvor i razdvojenost od nje bilo je nešto što mi je stalno bilo u glavi poput mrtvog tereta, kojeg neću moći da se otarasim sve dotle dok agent Koleman ne završi sa svojom istragom i ne otkrije ništa. Tek tada ću moći da odahnem i da se opustim. I dalje sam čekao Boove vesti o tome da li je došao do nekih podataka od specijalnog agenta Barsinija, ali je on imao problema da ga u tom smislu pridobije. A onda je tu bila Vojvotkinja. Stari su s njom u vezi išle izuzetno dobro. U stvari, sada kad sam imao dodatno vreme, otkrio sam da mi je daleko lakše da od nje sakrijem moju sve ukorenjeniju naviku da uzimam drogu. Razradio sam sjajan program da ustanem u pet sati ujutro, dva sata pre nje, i uzmem kvaludes na miru. Potom bih prošao kroz sve četiri faze lebdenja u oblacima – zujanje u ušima, nejasno izgovaranje, balavljenje i gubitak svesti – i pre nego što bi ustala. Nakon buđenja, pogledao bih par epizoda Džilinganovog ostrva ili Moj san o Dženi, a

247

potom se sat vremena igrao s Čendler. U podne bih ručao s Denijem u Tendžinu, gde su mogli da nas vide svi Stratonci. Nakon što bi se tržište zatvorilo, Deni i ja bismo se opet sastali, pri čemu bismo zajedno uživali kvaludes. To bi bio moj drugi let u oblacima tokom dana. Obično bih kući stigao oko sedam – nakon što bi potpuno prošla moja faza balavljenja – i večerao s Vojvotkinjom i Čendler. I mada sam bio siguran da Vojvotkinja odnekud zna šta radim, ona se izgleda pretvarala da sve to ne vidi – zahvaljujući, možda, tome što sam se barem potrudio da ne balavim pred njom, jer bi nju to, iznad svega, razjarilo. Tog momenta telefon je zazvonio biiip. ”Da li si se probudio?” upitala je Dženet nepodnošljivim tonom. ”Pa jedanaest je sati, Dženet. Naravno da sam budan!” ”Dobro, ti se još nisi pojavio, pa odakle onda da znam?” Neverovatno! Ona mi je i dalje pokazivala nepoštovanje, čak i sada kad je radila iz moje kuće. Izgledalo je kao da su se ona i Vojvotkinja udružile protiv mene, zbijajući šale sa mnom. Oh, one su se pretvarale da je to sve u šali, da je sve iz ljubavi, ali je sve bilo veoma nepošteno i sirovo s njihove strane. I na osnovu čega su ove dve žene zbijale šalu sa mnom? Ozbiljno! Uprkos činjenici što mi je bilo zabranjeno da poslujem u industriji hartija od vrednosti, ja sam ipak uspeo da zaradim 4 miliona dolara u februaru; a ovog meseca, iako je bio 3. mart, ja sam već zaradio drugi milion. Dakle, nisam ja bio nekakav puž golać, koji se samo izležava u krevetu i ne radi ništa. A šta su do đavola njih dve radile po ceo dan, uh? Dženet je veći deo dana provodila u obožavanju Čendler i lupetanju s Gvin. Nadin je prvodila dane jašući one njene glupe konje, a potom šetkajući oko kuće odevena u engleski komplet i svetlozelene streč pantalone za jahanje, pamučnu rolku koja se uklapala u taj stil i sjajne crne kožne čizme koje su joj dosezale iznad kolena, dok je u isti mah kijala, otežano disala, kašljala i češala se usled uporne alergije na konje. Jedina osoba koja me je zaista razumela bila je Čendler, i možda Gvin, od kojih me je ova malo pre spomenuta poslužila doručkom u krevetu i ponudila mi kvaludes za bol u leđima. Rekao sam Dženet: ”U redu, budan sam, zato ohladi malo sa tim tvojim prokletim izlivima. Upravo na programu gledam vesti iz sveta finansija.” Dženet, skeptik: “”Oh, stvarno? I ja isto. I šta čovek javlja?” ”Odjebi, Dženet. Šta želiš?” ”Alan Čemtob je na telefonu; kaže da je nešto važno u pitanju.”

248

Alan Čemtob, takođe poznat kao Alan Kemikal-tob, moj verni diler kvaludea, bio je pravi gnjavator. Nije bilo dovoljno samo da platim ovoj društvenoj pijavici pedeset dolara za kvalude i pustim ga da ide svojim putem. Oh, ne! Ovaj posebni diler droge želeo je da bude omiljen ili voljen ili ma šta u tom smislu. Mislim, ovaj debeli nitkov dao je novo značenje frazi vaš prijateljski nastrojen diler droge iz kraja. Pa ipak, slučajno se desilo da on zaista ima najbolji kvaludes u gradu: što predstavlja relativan izraz u svetu zavisnosti od kvaludesa, u kojem je najbolji kvaludes dolazio iz zemalja gde je zakonitim kompanijama za proizvodnju lekova i dalje bilo dozvoljeno da ga proizvode. Da, bila je to tužna priča. Kao što je slučaj sa najjačim okrepljujućim lekovima, kvaludes je jedno vreme bio legalan u Sjedinjenim Državama, ali je naknadno proglašen nezakonitim nakon što je Ministarstvo zdravlja uočilo da je na svaki zakonski napisan recept, bilo sto lažnih. Tako su sada samo dve zemlje na svetu proizvodile kvaludes: Španija i Nemačka. I u obe te zemlje kontrole su bile tako rigorozne da je bilo gotovo nemoguće nabaviti nešto malo veću količinu… …što i jeste razlog zbog kojeg mi je srce lupalo kao zecu kad sam podigao slušalicu a Alan Kemikal-tob rekao: ”Džordane, nećeš mi verovati, pronašao sam apotekara u penziji koji ima dvadeset originalnih pakovanja kvaludea od proizvođača Lemons, koje je držao zaključane u sefu gotovo petnaest godina. Pokušao sam da mu tu zalihu iznudim još pre pet godina, ali nikada nije na to pristao. Sada svojoj deci mora da plati školarinu, pa je spreman da ih proda po ceni od petsto dolara po tableti, zato sam pomislio da bi mogao da budeš zaint–” ”Naravno da sam zainteresovan! Osetio sam potrebu da ga nazovem moronom što mi je uopšte postavio to pitanje, ali sam joj odoleo. Na kraju, postojao je kvaludes i kvaludes. Brend svake kompanije je imao malo drugačije formulisan naziv i, na isti način, bio različite snage. A niko nikada nije proizveo originalniji kvaludes od genija iz Lemon farmaceutikals, koji su marketinški predstaili svoj proizvod pod nazivom Lemon 714. Lemon, kako su ih zvali, bili su legendarni, ne samo po njihovoj snazi već i po sposobnosti da device iz katoličkih škola pretvori u kraljice pušenja. Što je za sobom povuklo posledicu da su dobile nadimak širiteljke nogu. ”Sve ću ih uzeti!” rekao sam odsečnim glasom. ”U stvari, reci tom čoveku da ću mu dati hiljadu dolara po piluli ako mi proda četrdeset, ako mi ih proda sto, ja ću mu dati hiljadu petsto po komadu. To je sto pedeset hiljada dolara, Alan.” Milosrdni Bože, pomislio sam, Vuk je bogat čovek! Pravi Lemoni! Paladini su smatrani pravim kvaludeima, zato što su bili proizvedeni u legitimnoj kompaniji lekova u Španiji, dakle ako su pilule kompanije Paladin smatrani pravim, onda su Lemonovi bili… pravi pravcati!

249

Kemikal-tob je odgovorio: ”On ih ima samo dvadeset.” ”Sranje! Da li si siguran? Da nećeš neke da prigrabiš za sebe?” ”Naravno da neću,” odgovorio je Kemikal-tob. ”Ja te smatram prijateljem, a ja to nikada ne bih uradio prijatelju, zar ne?” Kakv prokleti gubitnik, pomislio sam. Međutim, moj odgovor se donekle razlikovao: ”Svakako da se slažem s tobom, prijatelju. Kad možeš da dođeš ovde?” ”Taj čovek neće biti kod kuće pre četiri sata. Ja mogu da budem u Old Brukvilu oko pet.” S tim rečima, ponudio sam mu cenu. Ptom sam spustio slušalicu i izbrojao 12,000 dolara kao dete koje je upravo osvojilo nagradu u FAO Švarcu. Otišao sam do kupatila i otvorio ormarić s lekovima i izvadio kutiju na kojoj je pisalo Flit Enema. (FUSNOTA: Flit enema je laksativ.) Otvorio sam je, potom spustio moje bokserice niz kolena i tako energično istisnuo sadržaj te bočice u zadnjicu da sam osetio kako je ogrebala ulaz u crevo. Tri minuta kasnije, čitav sadržaj mog donjeg digestivnog trakta je bio izbačen. Bio sam prilično siguran da to neće povećati intenzitet mog izmenjenog stanja svesti, ali, ipak, to mi je i dalje izgledalo kao mera opreza. Potom sam strpao prst duboko u grlo i ispovraćao jutarnji doručak. Da, pomislio sam, uradio sam ono što bi svaki razuman čovek uradio pod tako izuzetnim okolnostima, možda uz izuzetak da sebi dam enemu pre nego što izazovem povraćanje. Međutim, ja sam dobro oprao ruke s vrelom vodom, i tako se pročistio za malu tabletu. Potom sam pozvao Denija i rekao mu da uradi kao i ja, što je, naravno, i uradio. U pet sati popodne, Deni i ja smo igrali bilijar u mom prizemlju, nestrpljivo očekujući Alana Kemikal-toba. Igrali smo sa osam loptica, i Deni me je već trideset minuta pobeđivao. Dok su se loptice sudarale i odbijale jedne o drugu, Deni je osuo paljbu na Kineza: ”Ja sam sto posto siguran da su akcije dolazile od Kineza. Niko ih nema u tolikoj količini.” Akcije na koje je Deni upućivao bila je najnovija emisija, M. H. Mejerson. Problem je bio što sam se ja, kao deo moje usluge za uslugu sa Kenijem, složio da Viktoru dam velike blokove istih. Naravno, akcije su date uz jasne instrukcije da ih ne proda ponovo nama – dok je, naravno, Viktor to potpuno ignorisao tako da je sada prodavao nazad svaku akciju. Istinski frustrirajući deo je bio taj da je po samoj prirodi NASDAQ berze, bilo praktično nemoguće dokazati prekršaj. Sve se sastojalo samo u pretpostavci.

250

Pa ipak, procesom eliminacije nije bilo isuviše teško sastaviti dva i dva zajedno: Kinez nas zajebavao. ”Zašto izgledaš tako iznenađeno?” Upitao sam cinično. ”Kinez je izopačeni manijak. On bi akcije prodao ponovo čak i da nije morao, čisto da bi išao protiv nas. U svakom slučaju, sad vidiš zašto sam ti rekao da u trgovini zauzmeš nepokrivenu poziciju sa dodatnih sto hiljada akcija. On prodaje sve što može, a ti si i dalje u odličnom stanju.” Deni je klimnuo glavom natmureno. Nasmejao sam se i rekao: ”Ne brini, drugar. Koliko su mi do sada prodao tih drugih akcija?” ”Otprilike milion akcija.” ”Dobro. Kad dođeš do milion-pet, ja ću Kinezu isključiti svetla, i– Prekinulo me je zvono na vratima. Deni i ja smo se okrenuli jedan ka drugome i zaledili se na mestu, zastavši otvorenih usta. Par trenutaka kasnije, Alan Kemikal-tob sišao je niz stepenice bučno i odmah počeo da lupeta gluposti postavljajući pitanje privatne prirode: ”Kako je Čendler?” Oh, Isuse! Pomislio sam. Zašto on ne bi mogao da bude kao i svaki drugi običan diler, da lepo stoji na uglovima ulica i prodaje drogu đacima? Zašto je toliko želeo da se svidi drugima? ”Oh, ona je odlično,” odgovorio sam srdačno, a sad možeš da mi predaš proklete lemonse? ”Kako su Marša i deca?” ”Oh, Marša kao Marša,” odgovori on, meljući vilicom kao pravi kokainski prijatelj, ”ali deca su dobro”. Još jednom je počeo da melje vilicom. ”Znaš, zaista bih voleo da otvorim račun mojoj deci, ako je to u redu. Možda fond za koledž ili nešto slično?” ”Da, svakako.” A sad mi predaj kvaludese, ti debeli kretenu! ”Pozovi Denijevu asistentkinju i ona će se za to pobrinuti, zar ne, Deni?” ”Apsolutno,” odgovorio je Deni kroz stisnute zube. Imao je izraz lica koji kao da je govorio: ”Predaj proklete lemonse i snosi posledice!” Petnaest minuta kasnije, Alan je konačno predao kvaludese. Izvadio sam jedan i pregledao ga. Bio je savršeno okrugao, samo nešto malo veći, i imao je ispupčenje poput oraha. Bio je snežno bele boje… veoma čistog izgleda… i neverovatno se sijao, što je služilo kao lako uočljiv podsetnik da je, uprkos tome što je ličio na Bajerov aspirin, bio nešto potpuno suprotno. S jedne strane pilule je bio plitko izgraviran naziv brenda, Lemon 714. S druge strane je bila tanka linija koja je pilulu presecala na pola. Oko oboda pilule bio je ugraviran zaštitni žig. Kemikal-tob je rekao: ”One su vrhunskog kvaliteta, Džordane. Ma šta da uradiš, nemoj uzeti više od jedne. One nisu kao Paladin; one su mnogo jače.”

251

Uverio sam ga da to neću uraditi…i, deset minuta kasnije, Deni i ja smo bili na putu do raja. Svaki od nas je progutao po jedan pravi pravcati kvalude, i sada smo bili u gimnastičkoj sali u prizemlju, okruženi ogledalima od poda do plafona. Sala je bila opremljena sportskom opremom Sajbeks i sa dovoljno tegova i štangli i benč klupa da impresionira Arnolda Švarcenegera. Deni je brzo hodao na pokretnoj traci; ja sam bio na spravi na kojoj sam mogao da vežbam penjanje, kao da me je jurio agent Koleman. Rekao sam Deniju: ”Ništa tako ne može da doprinese dejstvu kvaludea kao vežbanje, zar ne?” ”Apsolut-proklet-no!” uzviknuo je Deni. ”Sve je u metabolizmu; što brži, to bolji.” Dohvatio je belu porcelansku šolju sakea i podigao je. ”E ovo je genije, uzgred rečeno. Ispijanje vrelog sakea nakon konzumiranja pravog lemona je inspirativno. Kao da sipaš benzin na vatru koja bukti.” Zgrabio sam svoju šolju sakea i krenuo da se kucnem i nazdravim sa Denijem. Deni je pokušao da uradi to isto, ali su dve sprave za vežbanje jedna od druge bile udaljene metar i osamdeset tako da smo bili izvan domašaja. ”Odličan pokušaj,” rekao je Deni, cerekajući se. ”Barem sam dao sve od sebe!” uzvratio sam cereći se poput njega. Dva idiota koji su smejali kao ludi nazdravili su jedan s drugim u vazduhu i ispili sake. Tog trenutka se otvoriše vrata, i eto je, stvorila se ispred nas: Vojvotkinja od Bej Ridža, u svom svetlo zelenom odelu za jahanje. Zakoračila je agresivno ka nama i zauzela pozu, zastavši s glavom nagnutom u stranu, rukama prekrštenim ispod grudi i nogama prekrštenim kod članaka dok su joj leđa bila blago povijena unazad. Potom je suzila oči uputivši nam pogled pun podozrenja, a onda je rekla: ”Šta vas dva retarda radite?” Isuse! Neočekivana komplikacija! ”Mislio sam da večeras izlaziš sa Houpom?” upitao sam je optužujućim tonom. ”Aaaa…aaaa…pćiha!” kinula je moja ambiciozna jahačica, odustajući od svoje poze. ”Moja alergija je tako grozna da ja…ja… ap ćihaaa!” kinula je Vojvotkinja još jednom. ”Moram da otkažem za Houp.” ”Blagoslovena, Vojvotkinjo!” rekao je Deni, upotrebivši nadimak moje žene. Vojvotkinja je odgovorila: ”Samo me još jednom pozovi Vojvotkinja, Deni, i ja ću ti taj sake prosuti po glavi.” Potom, ka meni: ”Uđi unutra. Želim o nečemu da porazgovaram s tobom.” Nakon tih reči, okrenula se na petama i uputila ka drugoj strani prizemlja, ka prekrivenom kauču. On se nalazio odmah preko puta

252

unutrašnjeg terena za tenis, koji je nedavno pretvoren u izložbenu salu za odeću u znak podrške njenoj najnovijoj aspiraciji: majka dizajner. Deni i ja smo je pokorno sledili. Šapnuo sam mu na uvo: ”Da li još nešto osećaš?” ”Ništa,” odgovorio mi je šapatom. Vojvotkinja je rekla: ”Razgovarala sam da nas sa Heder Gold, i ona misli da je sad idealno vreme da Čendler počne da pohađa školu jahanja. Zato želim da joj kupim ponija.” Klimnula je jednom, da naglasi suštinu svojih reči. ”U svakom slučaju, oni tamo imaju jednog koji je stvarno sladak, a nije ni mnogo skup.” ”Koliko?” upitao sam, sedajući pored Vojvotkinje i pitajući se kako će Čendler da jaše konja kad još nije ni prohodala. ”Samo sedamdeset hiljada dolara!” odgovorila je nasmejana Vojvotkinja. Nije loše, zar ne?” Pa dobro, pomislio sam, ako se slažeš da sa mnom vodiš ljubav dok se vraćam k sebi od pravog pravcatog kvaludea, onda ću ti rado kupiti precenjenog ponija, ali sve što sam rekao bilo je: ”Stvarno zvuči kao realna cena. Ja u stvari čak nisam znao da su poniji tako skupi.” Prevrnuo sam očima. Vojvotkinja me je uverila da su zaista tako skupi, a onda se, da bi naglasila to što je htela da kaže, priljubila uz mene tako da sam mogao da osetim njen parfem. ”Molim?” rekla mi je neodoljivim tonom. ”Ja ću ti biti najbolji prijatelj.” Tog trenutka, Dženet je sišla niz stepenice sva nasmejana. ”Zdravo svima! Šta se ovde zbiva?” Pogledao sam gore ka Dženet i rekao: ”Siđi i pridruži se prokletoj zabavi!” Očigledno, propustila je sarkazam, a trenutak kasnije je Dženet pridobila za svoju ideju, tako da su njih dve sada pričale kako će Čendler divno izgledati na konju, u slatkom malom kompletu za jahanje, koji je Vojvotkinja poručila da se sašije po Bog zna kojoj ceni. Osetivši priliku, šapnuo sam Vojvotkinji da ću, ako pođe sa mnom u kupatilo i ako mi bude dopustila da je savijem preko lavaboa, biti veoma srećan i da ću sutra sa zadovoljstvom otići do štale Zlatna Obala i kupiti konja, i to čim se završi epizoda Džiliganovo ostrvo koja počinje u jedanaest sati, na šta je ona šapnula: ”Sada?” na šta sam ja opet potvrdno klimnuo glavom i tri puta brzo rekao: ”Molim te,” a onda se Vojvotkinja nasmešila i složila s tim. Nas dvoje smo se izvinili na trenutak i potom udaljili. Uz malu predigru, savio sam je preko lavaboa i uleteo u nju bez imalo podmazivanja, na šta je ona rekla: ”OU!” a potom se još jednom zakašljala i kinula. Rekao sam: ”Blagoslovena si, ljubavi!” potom sam dvanaest puta brzo ušao i

253

izašao iz nje, ulazeći u nju poput rakete. Od početka do kraja, za celu radnju je bilo potrebno oko devet sekundi. Vojvotkinja je okrenula svoju lepu malu glavu i rekla: ”To je to? Da li si svršio?” ”Uh-uh,” odgovorio sam, trljajući ruku o ruku i dalje ne osećajući zujanje u ušima. ”Zašto ne deš gore i ne upotrebiš svoj vibrator?” I dalje savijena preko lavaboa, Vojvotkinja je rekla: ”Zašto želiš da me se otarasiš što pre? Znam da ti i Deni nešto smerate? Šta je u pitanj?” ”Ništa; samo poslovni razgovor, draga. To je to.” ”Jebi se!” odgovorila je Vojvotkinja. ”Lažeš, ja to dobro znam!” I jednim hitrim pokretom, ona se laktovima odgurnula od lavaboa tako da sam poleteo unazad i snažno se udario o vrata kupatila. Potom je podigla svoje pantalone za jahanje, pogledala se na trenutak u ogledalo, namestila kosu, odgurnula u stranu i izašla. Deset minuta kasnije, ja i Deni smo bili u prizemlju, i dalje trezni da trezniji nismo mogli biti. Odmahnuo sam glavom ozbiljno i rekao: ”One su toliko stare da im je dejstvo oslabilo. Mislim da bi trebalo da uzmemo drugu.” To smo i uradili, i trideset minuta kasnije: ništa. Čak ni zujanje u ušima. ”Da li možeš da zamisliš ovo sranje?” rekao je Deni. ”Petsto dolara po piluli, a ona ćorak. Pa to je kriminal! Da pogledam rok trajanja na bočici.” Dodao sam mu bočicu. Pogledao je na nalepnicu. ”Decembar ’81!” uzviknuo je. ”Njima je istekao rok!” Odvrnuo je poklopac i izvadio još dva lemonsa. ”One više nemaju nikakvo dejstvo. Hajde da uzmemo još po jednu.” Trideset minuta kasnije mi smo bili slomljeni. Svaki od nas je uzeo po tri lemona i nije osetio apsolutno ništa. ”Pa dobro, kako je i pisalo na bočici!” promrmljao sam. ”One su zvanično bezvredne.” ”Da,” složio se Deni. ”Takav je život, prijatelju.” Tog trenutka, preko interfona, začuo se glas Gvin: ”Gospodine Belfort, Bo Dietl je na telefonu.” Odmah sam podigao slušalicu. ”Zdravo, Bo, šta ima novo?” Njegov odgovor me je prenerazio: ”Moram odmah da razgovaram s tobom,” odsečno je rekao, ”ali ne preko ovog telefona. Idi do telefonske govornice i pozovi me na ovaj broj. Imaš li olovku kod sebe?” ”Da li ima nešto novo?” upitao sam. ”Da li si razgovarao s Bar–”

254

Bo me je prekinuo u pola reči: ”Ne preko ovog telefona, Bo. Međutim, kratko rečeno, da , imam neke informacije za tebe. Uzmi odmah olovku.” Minut kasnije, ja sam bio u svom malom belom Mercedesu, smrzavajući se. U žurbi sam zaboravio da obučem kaput. Napolju je bilo veoma hladno – nije moglo biti više od pet stepeni – a u sedam sati uveče u zimsko doba, u ovo vreme se već smrklo. Pokrenuo sam automobil i krenuo ka prednjoj kapiji. Skrenuo sam ulevo na Pin Oak Kort, iznenadivši se što sam video tako veliki broj kola u nizu s obe strane ulice. Očigledno je neko u mom kraju priredio zabavu. Divno! Pomislio sam. Upravo sam spiskao 10,000 dolara na najgori kvalude u istoriji, a neko priređuje prokleto slavlje! Moj cilj je bio da platim telefon u klubu Brukvil Katri. On je bio udaljen svega nekoliko stotina metara uz put, i tridesetak sekundi kasnije ja sam krenuo prolazom za automobile. Parkirao sam ispred kluba i popeo se uz dvanaestak stepenica od crvenih cigli, prošavši kroz par belih korintskih stubova. Unutar kluba se nalazio niz telefonskih govornica okačenih o zid. Podigao sam slušalicu na jednoj od njih, okrenuo broj koji mi je Bo izdiktirao, potom ubacio moju karticu. Nakon nekoliko poziva usledile su užasne vesti: ”Slušaj, Bo,” rekao je Bo s druge strane takođe iz telefonske govornice, ”malo pre me je pozvao Barsini, i rekao mi je da si predmet poodmakle istrage u vezi s pranjem novca. Očigledno onaj čovek Koleman misli da si prebacio dvadeset miliona dolara u Švajcarsku. On tamo ima svoj unutrašnji izvor koji mu dostavlja informacije. Barsini nije otkrio detalje, ali je nagovestio da si ulovljen u okviru nagodbe nekog drugog, kao da ti prvobitno nisi bio njihova meta, ali da te je Koleman sad učinio glavnim predmetom svoje istrage. Tvoj kućni telefon verovatno se prisluškuje, kao i kuća na plaži. Reci mi, Bo, šta ima novo kod tebe?” Duboko sam udahnuo, pokušavajući da ostanem hladnokrvan i da pronađem prave reči kojima bih odgovorio Bou na pitanje… ali šta sad tu ima da se kaže? Da imam milione dolara na lažnom računu Patriše Melor i da mi je rođena tašta tamo prokrijumčarila novac? Ili da je Tod Garet uhapšen zato što je Deni bio dovoljno glup da upravlja kolima pod dejstvom kvaludea? Kakvu bi svrhu imalo da mu sve to kažem? Nikakvu, prema mom mišljenju. Zato je sve ono što sam mu rekao bilo: ”Ja nemam nikakav novac u Švajcarskoj. To mora biti da je nekakva greška.” ”Molim?” upitao je Bo. ”Nisam razumeo šta si rekao. Možeš li to da ponoviš?” Negodujući, ponovio sam: ”Kažem, ja vemam ihahav nofac u Svazarskoj!”

255

S nevericom, Bo je rekao: ”Šta je s tobom, ti si drogiran? Ne razumem nijednu reč koju si rekao!” Potom mi je, iznenada, užurbanim tonom, rekao: ”Slušaj me, Džordan – ne sedaj za volan! Reci mi gde si i ja ću poslati Roka po tebe! Gde si, drugar? Reci mi!” Najednom me je prožeo osećaj blaženstva koji kao da je izvirao iz mog moždanog stabla, kao da su mi nekakvi prijatni žmarci prostrujali kroz svaki molekul mog tela. Telefonska slušalica mi je još uvek bila pored uveta i ja sam želeo da kažem Bou da pošalje Rika po mene u klub Brukvil Kantri, ali nisam mogao da pomerim usne. Bilo je to kao da moj mozak šalje signale, ali da su oni prekidani ili haotični. Osetio sam da sam paralizovan. Preplavio me je predivan osećaj. Zurio sam u sjajnu metalnu površinu telefona i nagnuo glavu u stranu, pokušavajući da pronađem svoj odraz… Kako divno telefon izgleda!... A onda je odjednom telefon počeo sve više i više da se udaljava… Šta se dešava?... Gde ode taj telefon?... Oh, sranje!... Ja sam sada padao nazad na leđa, stropoštavajući se poput drveta kada ga poseku… ČUVAJ, PADA!... a onda TRAS! Ležao sam ravno na leđima, u polusvesnom stanju, zureći netremice u plafon kluba. Plafon je bio obložen stiroporom, kakav možete da vidite u kancelarijama. Prilično kitnjasto za kantri klub! Pomislio sam. Ovi prokleti anglosaksonski protestanti su štedeli na sopstvenom plafonu! Duboko sam udahnuo i proverio da nisam nešto polomio. Sve je izgledalo u redu. Pravi pravcati kvalude me je zaštitio od ozleđivanja. Ovim malim zajebantima je bilo potrebno devedeset minuta da počnu da deluju, ali kad su počeli… AU! Za tili čas sam iz faze zujanja u ušima prešao direktno u fazu balavljenja. U stvari, otkrio sam i novu fazu, negde između balavljenja i nesvesnog stanja. Bilo je to… šta li je to bilo? Tome je trebalo nadenuti nekakvo ime. Bila je to faza cerebralne paralize! Sa! Moj mozak više nije bio u stanju da šalje jasne signale mom muskulatornom sistemu. Kakva divna nova faza! Mozak mi je radio jasno, ali nisam imao kontrolu nad telom. I previše dobro! Previše dobro! S velikim naporom, pružio sam vrat i ugledao kako slušalica još uvek visi klateći se napred i nazad na svetloj metalnoj žici. Mislim da sam začuo Boov glas kako viče: ”Reci mi gde si i ja ću poslati Roka!” mada je to verovatno bio plod moje mašte. Jebi ga! Pomislio sam. Da li je uopšte imalo svrhe da pokušavam da dođem do slušalice? Ja sam izgubio praktično moć govora. Nakon pet minuta provedenih na podu, palo mi je na pamet da se Deni mora biti nalazi u istom stanju. Oh, Isuse! Vojvotkinja se verovatno vrti po celoj kući tražeći me i pitajući se gde sam se izgubio! Morao sam da se vratim kući. Do mog imanja bilo je svega par stotinak metara, u pravoj liniji. Mogao bih da se

256

odvezem, zar ne? Ili bih možda mogao da odem peške? Međutim, ne, za to je bilo i previše hladno. Verovatno bih umro od promrzlina. Okrenuo sam se na sve četiri i pokušao da ustanem, ali bez uspeha. Svaki put kad bih podigao ruke s tepiha, ja bih se preturio sa strane. Moraću nekako da dopuzim natrag do kola. Uostalom, šta u tome ima loše? Pa i Čendler je puzila, i sve je to bilo u redu. Kad sam došao do prednjih vrata, uspravio sam se na kolena i zgrabio bravu. Otvorio sam vrata i otpuzio napolje. Tamo su stajala moja kola… ispod deset stepenika. Ma koliko bio odlučan u svojoj nameri da dođem do njih, mozak mi nije dozvoljavao da otpuzim niz stepenice, plašeći se same mogućnosti šta bi moglo da se desi. Zato sam legao ravno na stomak i savio ruke ispod grudi, a onda se zakotrljao niz stepenice izigravajući bure. Koje se na početku kotrljalo sporo… pod kontrolom…a onda…oh, sranje!... Otkortljah se!...Brže…brže…bum…bum…bum… i tresnuh iz sve snage na parking uz tup udarac. Međutim, opet me je pravi pravcati kvalude zaštitio od povrede, i trideset sekundi kasnije sam sedeo za volanom sa upaljenim motorom i kolima u pokretu dok mi je brada bila naslonjena na volan. Način na koji sam bio povijen, sa očima koje su jedva mogle da gledaju preko blatobrana, izgledao sam poput onih plavokosih starih žena koje su vozile levom stranom puta, vozeći dvadeset na sat. Izvukao sam se sa parkinga, kretajući se brzinom od jedne milje na sat i moleći se Bogu. Očigledno, On je bio pun ljubavi i milosti, baš kako u Bibliji piše, jer sam minut kasnije bio parkiran ispred moje kuće, i to u jednom komadu. Pobeda! Zahvalio sam se Gospodaru što je Gosodar, i nakon što sam uložio poslednji atom napora, dopuzio sam u kuhinju, i u tom trenutku postao svestan da zurim u lepo lice Vojvotkinje…Uh-Oh! Sada sam to osetio!... Koliko je bila ljuta? To je nemoguće opisati. A onda sam najednom shvatio da nije bila ljuta. Ona je, u stvari, histerično plakala. Sledeća stvar koju sam razaznao bila je da je čučnula i počela da me ljubi po celom licu i glavi, dok je u isti mah pokušavala da progovori kroz suze: ”Oh, hvala Bogu što si kući stigao bezbedno, dragi! Mislila sam da ću te izgubiti… ja…ja”– nije mogla ni da izgovori reči – ”Toliko te volim. Mislila sam da si se negde slupao s kolima. Bo je pozvao ovde i rekao mi da je razgovarao s tobom telefonom i da si se ti onesvestio. Onda sam ja sišla i Deni je puzio naokolo na rukama i kolenama, udarajući u zidove. Hajde, dopusti mi da ti pomognem, mili.” Podigla me je, dovela do trpezarijskog stola i postavila na kuhinjsku stolicu. Sledeće sekunde sam glavom udario o sto.

257

”Moraš prestati s tim,” preklinjala me je. ”Doći ćeš samom sebi glave, dragi. Ja… ja ne mogu da te izgubim. Molim te, pogledaj samo svoju kćerku, ona te voli. Umrećeš ako budeš nastavio ovako.” Pogledao sam u Čendler, naši pogledi su se sreli i ona mi se nasmejala. ”Tata!” rekla je. ”Zdravo, tata!” Nasmejao sam se kćerki i taman se spremao da joj promrmljam: Volim te, kad sam iznenada osetio kako me dve snažne ruke povlače sa stolice i vuku me uz stepenice. Roko iz noćne smene je rekao:”Gospodine Belfort, vi morate da legnete u krevet i odmah da spavate. Sve će biti u redu.” Roko iz dnevne smene na to je dodao: ”Ne brinite, gospodine Belfort. Mi ćemo se za sve pobrinuti.” O čemu oni to, do đavola, govore? Želeo sam da ih upitam, ali nisam mogao da izgovorim ni reč. Minut kasnije bio sam sam u krevetu, i dalje potpuno odeven ali pokriven po glavi i s isključenim svetlima. Duboko sam udahnuo, pokušavajaći sebi da razjasnim šta se to desilo. Ironično je bilo to što je Vojvotkinja bila tako fina prema meni, iako je pozvala čuvare da dođu i da me odnesu gore, kao da sam bio nevaljalo dete. Dobro, jebi ga! Pomislio sam. Kraljevska postelja je bila veoma udobna, i sada sam mogao do mile volje da uživam preostali deo faze cerebralne paralize, plutajući među naborima kineske svile. Tog trenutka, svetla u sobi su se upalila. Trenutak kasnije neko je povukao moj svileni pokrivač, i ja sam počeo da žmirkam usled prejakog svetla baterlampe. ”Gospodine Belfort,” rekao mi je npoznati glas, ”ser, da li ste budni?” ”Ser?... Ko me to, do đavola, zove ser?”… Nakon nekoliko sekundi, moje oči su se privikle na svetlo i ubrzo sam to saznao. Bio je to policajac – njih dvojica, u stvari – iz policijskog odeljenja Old Brukvil. Bili su uniformisano i pod punom opremom – revolveri, lisice, sjajne značke, ceo arsenal. Jedan od njih je bio visok i debeo sa opuštenim brkovima; drugi je bio niži i žilav, crvene kože poput tinejdžera. Najednom sam osetio kako se nad mene nadnosi užasan taman oblak. Ovde nešto užasno nije bilo u redu. Agent Koleman je verovatno radio mnogo brzo! Ja sam već bio uhapšen, a istraga je tek počela! A šta se desilo s onim nepisanim pravilom da je pravda spora ali dostižna? I zašto bi agent Koleman koristio policiju Old Brukvila da me hapsi? Oni su bili poput igračaka policajaca, za ime Božje, a njihova policijska stanica je bila kao Mejberi RFD. Zar je to način da se ljudi hapse zbog pranja novca?

258

”Gospodine Belfort,” rekao je policajac, ”da li ste vi upravljali svojim kolima?” Uh-oh! Budući da sam bio drogiran, moj mozak je počeo da šalje znak za opasnost mom govornom aparatu – izdajući mu uputstva da ćuti. ”Ja ne vnam fta vi fričate,” rekao sam. Očigledno da taj odgovor nije naišao na dobar prijem, i sledeća stvar koju znam bila je da sam sproveden niz moje spiralne stepenice sa rukama koje su pozadi bile vezane lisicama. Kad sam došao do prednjih vrata, debeli policajac je rekao: ”Vi ste imani sedam različitih saobraćajnih nesreća, gospodine Belfort: šest od njih su se desile upravo ovde na Pin Oak Kortu, a ona druga je direktan sudar na putu Čiken Veli. Žena koja je upravljala drugim vozilom je sada na putu u bolnicu sa slomljenom rukom. Vi ste uhapšeni, gospodine Belfort, zato što ste vozili pod uticajem narkotika, nesmotrenog izazivanja opšte opasnosti i napuštanja mesta saobraćajne nesreće.” S tim, on mi je pročitao moja prava. Kad je stigao do onog dela o slučaju ako sebi ne mogu da priuštim advokata, on i njegov partner su počeli da se kikoću. Međutim, o čemu su oni pričali? Ja nisam imao nikakvu saobraćajnu nesreću, a kamoli sedam. Bože usliši moje molitve i zaštiti od me od svakog zla! Oni su uhapsili pogrešnu osobu! Čist slučaj zemene identiteta, pomislio sam… …sve dotle dok nisam ugledao moj mali Mercedes, jer mi je istog trenutka pala vilica. Kola su bila potpuno uništena, od prednjeg do zadnjeg dela. Strana suvozača, u koju sam sad gledao, bila je potpuno zdrobljena, a zadnji točak je bio ulubljen pod neverovatno kosim uglom. Prednji deo kola je izgledao kao harmonika, dok je zadnji blatobran visio na zemlji. Odjednom sam osetio da sam pospan… kolena su mi poklekla… i sledeća stvar koje se sećam je… tras!... Ponovo sam se našao na zemlji, gledajući gore u noćno nebo. Dva policajca su se nagnula nada mnom. Onaj debeli je rekao zabrinutim glasom: ”Gospodine Belfort, na čemu ste, ser? Recite nam na čemu ste kako bismo mogli da vam pomognemo.” Dobro, pomislio sam, ako biste bili tako ljubazni da odete gore i pogledate u moj ormarić s lekovima, tu ćete pronaći plastične kesice s dva grama kokaina. Molim vas, donesite mi to i dozvolite da ga ušmrknem nekoliko puta kako bih uopšte mogao da izađem, inače ćete me odneti u policijsku stanicu kao dete! Međutim, moje dobro rasuđivanje je pobedilo, i sve što sam rekao bilo je: ”Vi zimate zogrešnog zoveka!” Vi imate pogrešnog čoveka. Dva policajca su pogledala jedan u drugog i slegla ramenima. Podigli su me uhvativši me ispod pazuha i odveli me do policijskih kola.

259

U tom trenutku je istrčala Vojvotkinja, vrišteći svojim britanskim akcentom: ”Gde vi, do đavola, mislite da vodite mog muža? On je sa mnom bio cele noći! Ako ga smesta ne ostavite, obojica ćete već iduće nedelje raditi u prodavnici dečjih igračaka Tojs ’R’! Okrenuo sam se i pogledao u Vojvotkinju. S obe njene strane su se nalazila naša dva čuvara po imenu Roko. Dva policajca su zastala na svom putu. Debeli policajac je rekao: ”Gospođo Belfort, mi znamo ko je vaš suprug, i mi imamo nekoliko svedoka da je vozio svoja kola. Predlažem vam da pozovete jednog od njegovih advokata. Siguran sam da ih on ima mnogo.” S tim, policajci su nastavili da me vode do njihovog policijskog vozila. ”Ne brini,” povikala je Vojvotkinja, dok su me smeštali na zadnje sedište policijskog automobila. ”Bo je rekao da će se on za to pobrinuti, dragi! Volim te!” I kako je policijski automobil izašao s imanja, sve o čemu sam mogao da razmišljam bilo je koliko volim Vojvotkinju i koliko ona voli mene. Pomislio sam kako je plakala kad je pomislila da me je izgubila, i kako je stala u moju odbranu kad su me policajci odvodili s lisicama na rukama. Možda se ona upravo sada, i to jednom i zauvek, dokazala preda mnom. Možda bih tek sada, jednom i zauvek, mogao s lakoćom da se opustim – znajući da će mi ona biti podrška i u dobru i u zlu. Da, pomislio sam, Vojvotkinja me iskreno voli. Usledila je kratka vožnja do policijske stanice Old Brukvil, koja je po svemu više podsećala na neku neobičnu privatnu kuću. Ona je bila bela, sa zelenim prozorskim kapcima. Delovala je, u stvari, više umirujuće. To bi bilo sasvim solidno mesto, pomislio sam, da prespavam sve faze lošeg konzumiranja kvaludea. Unutra su bile dve zatvorske ćelije, i ja sam se ubrzo našao u jednoj od njih. U stvari, ja nisam sedeo; već sam ležao na podu s obrazom naslonjenim na beton. Nejasno sam sećao da sam prošao kroz uobičajenu proceduru – uzimanje otisaka prstiju, fotografisanje, i, u mom slučaju, videotraka – kao dokaz ekstremnog stanja opijenosti. ”Gospodine Belfort,” rekao je policajac kome je stomak iznad pojasa s revolverom visio kao salama, ”morate nam dati uzorak urina.” Seo sam – najednom shvativši da više nisam drogiran. Prava lepota ovih pravih pravcatih kvaludea još jednom je zasijala, i sada sam bio savršeno trezan. Duboko sam uzdahuo i rekao: ”Ja ne znam šta vi ljudi mislite da radite, ali ako momentalno ne dobijem telefon, vas dvjica ćete biti u velikoj nevolji.”

260

To je izgleda zapanjilo kopile, i on je rekao:: ”Dobro, vidim da je ono na čemu ste bili konačno izgubilo dejstvo. Sa zadovoljstvom ću vas pustiti iz ćelije, bez lisica, ako obećate da nećete pobeći.” Klimnuo sam glavom. On je otvorio vrata ćelije i pokazao mi telefon na malom drvenom stolu. Okrenuo sam kućni broj mog advokata – oduprevši se potrebi da izvučem zaključak zbog čega njegov broj telefona znam napamet. Pet minuta kasnije ja sam mokrio u posudu, pitajući se zašto mi je Džo Fahmegeti, moj advokat, rekao da ne brinem zbog pozitivnih rezultata testiranja na drogu. Vratio sam se u ćeliju, i sedeo na podu kad mi je policajac rekao: ”Pa dobro, gospodine Belfort, čisto za slučaj da pitate, testovi su se pokazali pozitivnim na kokain, metakalon, benzodiazepin, amfetamine, MDMA, opijate i marihuanu. U stvari, jedina stvar koju vaši testovi nisu pokazali jesu halucinogene droge. Šta s njima nije u redu, ne volite ih?” Nasmejao sam bezizražajno i rekao: ”Da ti kažem nešto, gospodine milicioneru. Što se tiče cele ove stvari oko vožnje, vi ste uhapsili pogrešnog čoveka, a što se testa na drogu tiče, uopšte me ne interesuje. Imam bolesna leđa, i sve što uzimam prepisao mi je lakar lično. Zato odjebi!” On je zurio u mene s nevericom. Onda je pogledao u svoj sat i slegnuo ramenima. ”Pa dobro, u svakom slučaju, isuviše je kasno za noćno suđenje, zato ćemo vas odvesti u Central Buking u Nasau Kaunti. Mislim da tamo nikada niste bili, zar ne?” Odoleo sam potrebi da ponovo kažem tom debelom kopiletu da odjebe, i zato sam se okrenuo i zatvorio oči. Nasau Kaunti zatvor je pravi pakao, ali šta sam mogao da uradim? Pogledao sam u sat na zidu: Tek što nije otkucalo jedanaest sati. Isuse! Ja ću provesti noć u zatvoru. Kakva prokleta neprijatnost! Još jednom sam sklopio oči i pokušao da zaspim. U tom trenutku sam začuo kako me neko zove po imenu. Ustao sam i pogledao kroz rešetke – i ugledao zaista bizaran prizor. To je bio jedan star ćelavi čovek u prugastoj pižami koji je zurio u mene. ”Da li si ti Džordan Belfort?” upitao je, sav uzbuđen. ”Da, zašto?” ”Ja sam sudija Stivens. Ja sam prijatelj prijatelja. Pretpostavljam da je ovo tvoja optužba. Pretpostavljam da si spreman da se odrekneš prava na savet, zar ne? Namignuo je. ”Da,” odgovorio sam revnosno.

261

”U redu, shvatiću to kao izjašnjenje da nisi kriv ili ma za šta da si optužen. Oslobađam te na osnovu tvog sopstvenog priznanja. Pozovi Džoa da sazna kad je datum tvoje parnice.” Na te reči, on se nasmejao, okrenuo i otišao iz policijske stanice. Par minuta kasnije ja sam saznao da me Džo Fahmegeti čeka napolju. Čak i u ovo doba noći, bio je odeven kao kruti dendi, u besprekornom odelu mornarsko plave boje i s prugastom kravatom. Njegova proseda kosa je bila savršeno ošišana. Nasmejao sam mu se i potom podigao jedan prst, kao da hoću da kažem: ”Čekaj malo!” Potom zavirnuo nazad u policijsku stanicu i rekao debelom policajcu: ”Izvinite!” On je pogledao gore. ”Da?” Pokazao sam mu srednji prst i rekao: ”Možeš sad da uzmeš Central Buking i da ga sebi zabodeš u dupe!” Dok sam se kolima vraćao kući, rekao sam advokatu: ”U gadnoj sam nevolji što se tiče testa urina, Džo. Ispostavilo se da sam na sve pozitivan.” Moj advokat je slegnuo ramenima. ”Što se ti brineš? Misliš da te pogrešno usmeravam? Oni te u stvari nisu uhapsili u kolima, zar ne? Pa kako onda mogu da dokažu da su te droge bile u tvojoj krvi dok si vozio? Koja osoba će reći da ti nisi ušao u kuću i uzeo par kvaludea i ušmrkao malo kokaina? A uopšte nije nezakonito da imaš drogu u svom sistemu? Nezakonito je da je poseduješ. U stvari, mogu da se kladim da ću celu ovu stvar oko suđenja odbaciti na osnovu toga što Nadin, pre svega, ni u jednom trenutku nije dala dozvolu policiji da uđe na imanje. Moraćeš da platiš za štetu koju si načinio drugom automobilu – mogu da te optuže i da ti naplate samo za jednu saobraćajnu nesreću, zato što u drugima nije bilo svedoka – i onda ćeš morati da platiš malo novca ženi koja je polomila ruku kako bi je na taj način ućutkao. Cela stvar te neće koštati više od sto hiljada.” On je slegnuo ramenima, kao da kaže: “Sitniš!” Klimnuo sam glavom. ”Gde si našao onog starog ludog sudiju?” Kakav je to životni spasilac!” ”Nema potrebe da to znaš,” odgovorio mi je advokat, prevrnuvši očima. ”Recimo samo da je prijatelj prijatelja.” Ostatak vožnje protekao je u tišini. Kad smo stigli na imanje, Džo je rekao: ”Tvoja žena je u krevetu, prilično je potresena. Zato s njom budi pažljiv. Ona je satima plakala, ali mislim da se sad u velikoj meri smirila. U svakom slučaju, Bo je ovde s njom gotovo cele noći, i bio je od velike pomoći. Otišao je pre oko petnaest minuta.” Klimnuo sam glavom, bez reči.

262

Džo je dodao: ”Seti se samo, Dožrdan: Slomljena ruka je jedna stvar, ali niko ne može da sredi stvari kad neko izgubi život. Razumeš šta ti govorim.” ”Da, Džo, to je sporna tačka. Završio sam jednom zauvek s tim sranjem.” Rukovali smo se, i to je bilo to. Gore na spratu, u glavnoj spavaćoj sobi, zatekao sam Vojvotkinju kako leži u krevetu. Nagnuo sam se i poljubio je u obraz, potom se brzo svukao i legao u krevet pored nje. Zurili smo u belu svilenu nadstrešnicu, dok su se naša naga tela dodirivala ramenima i bokovima. Zgrabio sam joj ruku i držao je u mojoj ruci. Nežnim glasom, rekao sam: ”Ničega se ne sećam, Nad. Onesvestio sam se, mislim da sam ja–” Prekinula me je. ”Pssst, ne govori, dragi. Samo lezi ovde i opusti se.” Čvršće mi je stegla ruku, i tako smo ležali izgleda veoma dugo. Stegao sam joj ruku. ”Nad, prestaću više s tim. Kunem se. I vog puta sam mrtav ozbiljan. Mislim, ako ovo nije znamenje od Boga, onda ne znam šta jeste.” Okrenuo sam se ka njoj i poljubio je u obraz. ”Pa ipak, ja moram nešto da preduzmem što se tiče bola u leđima. Ja tako više ne mogu da živim. Nepodnošljivo je. To je počelo da se upliće u ostale stvari.” Duboko sam udahnuo i pokušao da se umirim. ”Želim da odem na Floridu da posetim doktora Grina. On tamo ima specijalističku kliniku za bolesti kičme, i poznati su po izuzetnim rezultatima u lečenju. Međutim, ma šta da se desi, obećavam ti da sam zauvek završio s tabletama. Znam da kvalude ne predstavlja nikakvo rešenje; znam da će on na kraju izvršiti poguban uticaj.” Vojvotkinja se okrenula na stranu licem ka meni, stavila mi ruku preko grudi i nežno me zagrlila. Potom mi je rekla da me voli. Poljubio sam njenu plavu kosu i duboko udahnuo miris kojim je odisala. Nakon toga sam joj rekao da je volim i da mi je žao zbog svega što se desilo. Obećao sam joj da se više nikada neće desiti ništa slično. I ispalo je da sam bio u pravu povodom toga. Desiće se nešto gore. Dvadeset šesto poglavlje Mrtav čovek ne priča priče Nakon dva jutra, probudio me je telefonski poziv ovlašćenog brokera za nekretnine sa Floride Keti Grin, supruge svetski poznatog neurohirurga doktora Barta Grina. Ja sam angažovao Keti da za mene i Vojvotkinju pronađe mesto gde

263

ćemo živeti dok ja budem prolazio kroz četvoronedeljni program lečenja u bolnici Džekson Memorial. ”Ti i Nadin ćete prosto obožavati Indian Krik Ajlend”, rekla je srdačno Keti. ”To je jedno od najmirnijih mesta za život u Majamiju. Tako je mirno i spokojno. Oni čak imaju i svoju policiju – a s obzirom na to koliko se ti i Nadin obazirete na bezbednost, to je dodatna prednost.” Mirno i spokojno? U redu, ja sam nastojao da pobegnem od svega, zar ne? Pa kakvu bi štetu mogao da prouzrokujem za kratke četiri nedelje, posebno u dosadnom i mirnom mestu poput Indian Krik Ajlenda? U mestu u kojem ću biti izolovan od pritisaka hladnog, okrutnog sveta, naime: Kvaludea, kokaina, kreka, marihuane, ksanaksa, valijuma, ambijena, metamfetamina, morfijuma i, naravno, agenta Kolemana. Rekao sam: ”U redu, Keti, to mu zvuči upravo onako kao što mi je doktor preporučio, posebno zbog toga što je mesto toliko mirno. Kakva je kuća?” ”Kuća je takva da prosto oduzima dah. To je bela kuća mediteranskog tipa s krovom od crvenog crepa, a tu je i mesto dovoljno veliko za jahtu od dvadeset četiri metra…” Ketin glas se za trenutak prekinuo.” ”…što mislim da nije dovoljno za Nadin, ali možda možete da kupite neku manju jahtu dok budete ovde, zar ne? Sigurna sam da vam Bart može pomoći u vezi s tim.” Iz njenih šašavih sugestija izbijala je čista logika. ”U svakom slučaju, dvorište je predivno; utu se nalazi bazen velik poput Olimpijskog, kabine, bar, plinski roštilj, i đakuzi za šest osoba koji gleda na zaliv. Izvanredno je što se tiče zabave. A najbolji deo je što je vlasnik spreman da proda kuću, kompletno s nameštajem, za samo 5,5 miliona dolara. Odlična pogodba.” Čekaj malo! Ko je uopšte spomenuo da neko želi da kupi kuću! Ja sam na Floridu išao samo na četiri nedelje! I zašto bih onda uzeo u obzir da kupujem drugu jahtu kad sam ionako prezirao onu koju već imam? Rekao sam: ”Isskreno da ti kažem, Keti, ja sada ne želim da kupim kuću, barem ne na Floridi. Da li misliš da bi je vlasnik iznajmio na mesec dana?” ”Ne,” rekla je utučeno Keti Grin, čije su se nade i snovi o šest procenata provizije od prodaje nekretnine vredne 5,5 miliona dolara upravo raspršile pred njenim krupnim plavim očima. ”Ona je samo na prodaju.” ”Hmmm,” odgovorio sam, ne sasvim ubeđen u činjenicu. ”Zašto ne ponudiš tom čoveku sto hiljada za mesec dana i ne sačekaš odgovor?” Prvog aprila na dan šale, ja sam se useljavao, a dotični vlasnik se iseljavao – poskakujući i pevušeći, bez sumnje, sve vreme do hotela u Saut Biču gde će

264

odsesti mesec dana. Osim toga, dan šale je bio savršen datum za useljenje, s obzirom na moje otkriće da je Indian Krik Ajlend bilo utočište za malo poznatu i ugroženu vrstu zvanu plavokosi anglosaksonski protestanti, koja je, kako je na to Keti prethodno ukazala, bila živahna otpilike kao puž. S vedrije strane gledano, u međuvremenu od moje saobraćajne nesreće do odlaska u bolnicu za lečenje bolesti leđa, uspeo sam da odletim avionom do Švajcarske i da se tamo vidim sa Sorelom i majstorom falsifikatorom. Moj cilj je bio da saznam kako je FBI saznala za moje švajcarske račune. Na moje iznenađenje, ipak, izgleda da je sve bilo u redu. Vlada Sjedinjenih Država se nije raspitivala – tako da su me obojica, i Sorel i majstor falsifikator, uverili da bi oni bili prvi koji bi za to saznali. Indian Krik Ajlend je bilo samo na petnaest minuta vožnje kolima od klinike za bolesti leđa. I tamo nije bilo oskudice u kolima, Vojvotkinja je sve to sredila – pa je transportovala potpuno novi Mercedes za mene i Rend Rover za sebe. Gvin je takođe došla u Majami kako bi mi pomagala, a njoj je takođe bio potreban automobil. Zato sam joj kupio novi Leksus, od lokalnog dilera iz Majamija. Naravno, došao je i Roko. On je bio kao član porodice, zar ne? I Roku su bila potrebna kola, pa me je Ričard Bronson, jedan od vlasnika Biltmora, poštedeo glavobolje da kupujem još jedna kola i pozajmio mi svoj crveni Ferari s pokretnim krovom na mesec dana. Tako smo svi bili pokriveni. Sa mnoštvom kola od kojih sam mogao da biram, moja odluka da iznajmim jahtu od osamnaest metara kako bih išao i vraćao se na kliniku postala je smešna. Bilo je potrebno 20,000 dolara nedeljno za jahtu s četiti smrdljiva dizel motora, dobro opremljenu kabinu u koju nikada ne bih ni kročio, i gornju palubu bez nadstrešnice, što bi uzrokovalo da dobijem opekotine trećeg stepena na ramenima i vratu. Jahta bi mi bila iznajmljena zajedno sa starijim sedim kapetanom, koji bi me prebacivao do klinike i nazad ploveći prosečno brzinom od pet čvorova. U ovom trenutku, mi smo bili na putu između dvaju obala, ploveći severno na našoj ruti ka Indian Krik Ajlendu u povratku sa klinike. Bila je subota, nešto malo pre podneva, i naši motori su brektali već dobrih sat vremena. Sedeo sam na gornjoj palubi sa izvršnim direktorom Dolar Tajma, Gari Delukom, koji je neverovatno ličio na predsednika Grover Klivlenda. Gari je bio ćelav, širokih ramena, namrgođenog lica, četvrtastih vilica i užasno maljav, posebno na torzou. Sada smo obojica poskidali košulje i sunčali se uživajući na suncu. Ja sam bio trezan već gotovo mesec dana, što je već samo po sebi bilo čudo.

265

Rano ovog jutra Deluka mi se pridružio na jutarnjoj vožnji jahtom do klinike. To je za njega bilo vreme da sa mnom bez prekida malo porazgovara, tako da je naš razgovor brzo krenuo u pravcu zajedničke jadikovke oko Dolar Tajma, čija je budućnost, kako smo se složili, bila beznadežna. Međutim, nijedan od neuspeha Dolar Tajma nije bio prouzrokovan Delukinom krivicom. On je stigao kada su stvari već krenule svojim tokom – kao deo razrađenog tima – i tokom poslednjih šest meseci se pokazao kao prvoklasan izvršni direktor. Ja sam ga već ubedio da pređe u Njujork i postane izvršni direktor kompanije Stiv Maden Šuz, kojoj je očajnički bio potreban neko njegovih operativnih sposobnosti i iskustva. Mi smo o svemu tome razgovarali ranije ovog jutra, dok smo putovali u pravcu juga. Sada, dok smo putovali ka severu, mi smo raspravljali o nečemu što sam smatrao beskrajno problematičnijim, odnosno, o tome šta on misli o Gari Kaminskom, glavnom finansijskom direktoru Dolar Tajma – istom onom finansijskom direktoru koji me je upoznao sa Žak Sorelom i majstorom falsifikatorom pre gotovo godinu dana. ”U svakom slučaju,” Deluka je pričao, očiju potpuno zaklonjenih iza naočara za sunce, ”postoji nešto čudno u vezi s njim što mi je prosto nedokučivo. Kao da ima potpuno različit progra rada koji nema nikakve veze s Dolar Tajmom. Kao da mu je rad u Dolar Tajmu samo fasada. Mislim, čovek njegovih godina bi trebalo da izgubi glavu oko kompanije koja propada, pa ipak, on ni okom nije trepnuo zbog toga. On pola dana provodi objašnjavajući mi kako bismo mogli da rasporedimo naš profit u Švajcarskoj – što u meni budi želju da otkinem onaj njegov prokleti umetak kose, s obzirom na nemamo nikakav profit koji bismo mogli da raspoređujemo.” Gari je slegnuo ramenima. ”Bilo kako bilo, pre ili kasnije, saznaću već ja šta to kopile smera.” Klimnuo sam polako glavom, shvativši da su moji prvi instinkti o Kaminskom bili tačni. Vuk je bio vrlo lukav što nije dopustio tom kopiletu s perikom da se uvuče u moje poslove sa inostranstvom. Pa ipak, ja nisam bio sto odsto siguran da Kaminski nije namirisao insajdera, pa sam odlučio da izbacim probni balon u pravcu Deluke. ”Definitivno se slažem s tobom. On je potpuno opsednut sa celom tom stvari oko banaka u Švajcarskoj. U stvari, on svoje strelice upućuje ka meni.” Napravio sam pauzu, kao da bih se setio još nečega. ”Pre možda godinu dana, mislim. U svakom slučaju, ja sam otišao tamo s njim da sve to proverim, ali mi se to učinilo kao mnogo više problema nego što je vredelo, zato sam prešao preko svega. Da li je nekada spomenuo nešto o tome?”

266

”Ne, ali znam da tamo i dalje ima gomilu klijenata. On drži jezik za zubima o svemu tome, mada je po ceo dan u telefonskoj vezi s Švajcarskom. Ja uvek proverim račun za telefon, i da ti kažem, on mora biti barem šest puta dnevno zove telefone u inostranstvu.” Deluka je na to ozbiljno odmahnuo glavom. ”Ma šta da radi, bolje je da bude na oprezu – jer ako to ne bude slučaj, a njegov telefon bude prisluškivan, onda će se naći u gadnoj nevolji.” Uglovi mojih usana su se spustili nadole i ja sam slegnuo ramenima, kao da hoću da kažem: ”Dobro, to je njegov problem, a ne moj!” Međutim, istina je bila da sam ja, ako je on zaista bio u stalnom kontaktu sa Sorelom i majstorom falsifikatorom, u velikoj nevolji. Rekao sam neobavezno: ”Zanima me čisto iz radoznalosti, zašto ne uzmeš listing i ne pogledaš da li stalno zove jedne te iste brojeve. Jer, ako to radi, okreni te brojeve kao slučajno i proveri s kim on to razgovara. Ja bih bio radoznao da to saznam, u redu?” ”Nema problema. Čim se vratimo kući, ja ću odmah trknuti kolima do kancelarije.” ”Ma daj, ne budi smešan; listing će biti tu i u ponedeljak.” Nasmejao sam da bih istakao svoju nezainteresovanost. ”U svakom slučaju, Eliot Lavinj bi sada trebalo da je već u mojoj kući, a ja zaista želim da se vidim s njim. On će ti biti od velike pomoći u ponovnom izgrađivanju operativnog dela u kompaniji Stiv Maden Šuz.” ”Zar on nije malo ćaknut?” upitao je Deluka. ”U kom smislu? On je potpuno konfuzan, Gari! Pa ipak, on je jedan od najoštroumnijih ljudi u industriji obuće – u stvari, najoštroumniji. Samo ga moraš pronaći u pravo vreme – onda kad reči ne izgovara nejasno, kad ne dahće, ne muca ili plati kurvi deset hiljada da čučne na stakleni sto i vrši veliku nuždu na njemu dok on masturbira.” Po prvi put sam ugledao Eliota Lavinja pre četiri godine, dok sam bio na dmoru na Bahamima s Kenijem Grinom. Ja sam ležao pored bazena u hotelu Kristal Palas i Kasino kad je Keni dojurio do mene. Sećam se kako je vrištao nešto u stilu: ”Požuri! Moraš odmah da odeš do kasina i proveriš ovog čoveka! Kocka se s milion dolara, a nije nimalo stariji od tebe.” Uprkos tome što sam bio skeptičan u pogledu Kenijeve verzije celokupnog događaja, ustao sam iz moje ležaljke i uputio se u kasino. Usput sam ga upitao: ”Kojim se taj čovek poslom bavi?”

267

”Pitao sam jednog od ljudi iz kasina,” odgovorio je Blokhed, u čijem rečniku engleskog jezika nisu postojale reči kao što su diler, nadzornik kasina, ili krupije, ”i oni su mi rekli da je on predsednik neke velike kompanije Garment Center.” Nakon dva minuta ja sam zurio u mladog predsednika Garmenta, u stanju potpunog šoka i neverice. Kada se sad setim svega toga, teško je reći šta me je više oborilo s nogu: prizor žestokog mladog Eliota – koji ne samo da se kladio u 10,000 dolara po ruci, već je pred sobom na stolu imao ceo blekdžek i igrao na sedam karata odjednom, što znači da je rizikovao 70,000 dolara pri svakom deljenju – ili njegove žene, Elen, koja izgleda nije imala više od trideset pet godina, a koja je poprimila izgled kakav nikada ranije nisam video, odnosno, izgled basnoslovne bogatašice i u isti mah užasno izgladnele osobe. Ostao sam bez reči. Zurio sam u ove dve anomalije dobrih petnaest minuta. Izgledali su kao veoma čudan par. On je bio oniži, veoma zgodan, izuzetno guste smeđe kose koja mu je dopirala do ramena i stila koji je bio tako neverovatan da je mogao da se šeta naokolo u pelenama i s leptir mašnom, a da biste vi mogli biti sigurni da je to nešto najmodernije na svetu. Ona je, s druge strane, bila niska i imala je usko, mršavo lice, uzan nos, upale obraze, izblajhanu plavu kosu, preplanuli smežurani ten, oči koje su bile preblizu, i telo izmršavljeno gotovo do savršenog izgleda. Došao sam do zaključka da je ona jedna od onih izvanrednih osoba – žena puna ljubavi i podrške za svog muža. Na kraju, šta je to što bi ovog zgodnog mladog čoveka koji se kockao u velikom stilu i s poletom agenta 007 uopšte privuklo njoj? Bio sam malo neprecizan. Sledećeg dana, ja i Eliot smo se sreli kod bazena. Odmah smo počeli veselo da ćaskamo i brzo prešli na temu našeg životnog zanimanja, na to koliko zarađujemo i kako smo stigli do ove tačke u životu. Eliot je, kako se ispostavilo, bio predsednik Peri Elisa, jedne od glavnih kompanija muške odeće u okviru Garmentovog ogranka. On u stvari nije posedovao kompaniju; to je bilo odeljenje Salanta, javne kompanije koja je trgovala na Njujorškoj berzi. Dakle, Eliot je bio zaposleni koji je primao platu. Kad mi je rekao kolika mu je plata umalo nisam pao sa stolice: Bila je samo milion dolara godišnje, plus mali bonus par stotina hiljada dolara, na osnovu profibatilnosti. Bila je to mala suma, u odnosu na moje zapisnike – posebno kad se uzme u obzir njegova sklonost ka visokim kockarskim ulozima. U stvari, on je izgleda stavljao na kockudvogodišnju platu svaki put kad bi seo za sto sa blekdžekom! Nisam bio siguran da li da budem impresioniran ili prezriv. Odlučio sam se pre da budem impresioniran.

268

Pa ipak, on je nagovestio dodatni izvor prihoda sa Peri Elisom – nagradu, da tako kažem, u vezi sa proizvodnjom svečanih muških košulja, koje su se izrađivale u inostranstvu, na Istoku. I mada nije bio posebno precizan u opisima, ja sam brzo pročitao između redova: on je na neki način uzimao gotov novac od fabrika. Pa ipak, ako je uspevao da prikupi 3 ili 4 miliona dolara godišnje, to je bio samo deo onog što sam ja zarađivao. Pre odlaska, mi smo razmenili brojeve telefona i obećali jedno drugom da ćemo se čuti kad se vratimo u Ameriku. Pri tome ni u jednom trenutku nismo načeli temu o drogi. Nedelju dana kasnije smo se sastali na ručku, u jednom veoma modernom restoranu. Pet minuta nakon što smo seli, Eliot je posegnuo rukom u svoj unutrašnji džep od sakoa i izvukao malu plastičnu kesicu punu kokaina. Okovratnik njegovog Peri Elis odela ostao je unutra; jednim energičnim pokretom ju je prineo nosu i jednom ušmrknuo. Potom je proces ponovio još jednom, pa još jednom, i onda još jedanput. Pa ipak, on je to uradio tako spontano – i tako nonšalantno – da to nije primetila nijedna živa duša u našem okruženju. Onda mi je ponudio kesicu. Odbio sam je, rekavši: ”Da li si ti lud? Da uzmem to usred dana!” na šta je on odgovorio: ”Umukni i uradi to,” a onda sam ja odgovorio: ”Svakako, zašto da ne!” Minut kasnije ja sam se osećao divno, a četiri minuta kasnije sam se osećao jadno, nekontrolisano škripeći zubima i očajnički žudeći za valijumom. Eliot se sažalio na mene. On je posegnuo rukom u džep od pantalona i izvukao dva kvaludea sa smeđim šarama, i rekao: ”Evo, uzmi ove; oni su prošvercovani, tako da imaju valijum u sebi.” ”Da sada uzmem kvalude?” upitao sam s nevericom. ”Tek tako, usred dana?” ”Da,” odsečno mi je odgovorio, ”zašto da ne?” Ti si gazda. Ko će moći bilo šta da kaže na to?” a onda je izvukao još par kvaludea i progutao pilule s osmehom. Onda je ustao i počeo da skakuće usred restorana da bi ubrzao proces delovanja. Uzeo sam svoja dva kvaludea, budući da je izgledalo da on tačno zna šta radi. Par minuta kasnije, dežmekast čovek je ušao u restoran, privukavši veliku pažnju. Činilo se da je u šezdesetim, i odisao je bogatstvom. Eliot mi je rekao: ”Ovaj čovek je vredan pola miliona. A pogledaj kako mu je samo ružna kravata.” S tim, Eliot je podigao nož i prišao krupnoj zverki, zagrlio ga, a onda mu odsekao kravatu, usred prepunog restorana. Onda je skinuo spstvenu kravatu, koja je bila predivna, i okrenuo nagore okovratnik krupne zverke, stavio mu svoju kravatu oko

269

vrata, i vezao je u savršen Vindsor čvor za manje od pet sekundi, nakon čega ga je ovaj zagrlio i zahvalio mu. Sat vremena kasnije mi smo obojica bili u društvu prostitutki, s tim što me je Eliot upoznao sa mojom prvom Prvoklasnom prostitukom. I uprkos činjenici što sam zbok kokaina imao užasan problem s penisom, Prvoklasna prostitutka je neverovatno odradila svoju oralnu magiju, tako da sam ubrzo postao silovit i agresivan – plativši joj 5,000 dolara zbog njenih problema, u kom trenutku mi je ona rekla da sam zgodan i da je ona, uprkos činjenici što je kurva, i dalje za udaju, ako sam zainteresovan. Ubrzo potom, Eliot je ušao u sobu i rekao: ”Hajde! Obuci se – idemo u Atlantik Siti! Kasino šalje helikopter po nas i kupiće svakome od nas po zlatan sat,” na šta sam ja rekao, ”Ja imam samo pet hiljada kod sebe,” a on je na to odgovorio: ”Razgovarao sam s kasinom, oni će ti obezbediti kredit u vrednosti od pola miliona.” Pitao sam zašt su spremni da mi unapred daju toliko novca, s obzirom na to da ja nikada u životu nisam prokockao više od 10,000 dolara. Međutim, sat vremena kasnije ja sam se zatekao kako igram blekdžek u kockarnici Tramp Kastl igrajući tempom 10,000 dolara po deljenju, kao da to nije neka suma. Krajem večeri ja sam izašao četvrt miliona dolara bogatiji. Bio sam upecan. Eliot i ja smo počeli zajedno da putujemo oko sveta; ponekad sa suprugama, ponekad bez njih. Od njega sam načinio mog prvog insajdera, tako da mi je vratio milione gotovog novca – koristeći novac koji je prokrijumčario iz Peri Elisa, kao i novac koi je osvojio u kasinima. On je bio prvoklasan kockar, tako da je svojim godišnjim prihodima redovno dodavao minumum dva miliona dolara. Potom je usledio moj razvod od Deniz – a onda moja momačka zabava u čast predstojećem braku s Nadin. To će obeležiti prekretnicu u životu Eliota Lavinja. Zabava je bila priređena u Las Vegasu u hotelu Miraž, koji se upravo beše otvorio i smatrao elitnim mestom. Tu se sjatilo stotine Stratonaca, u pratnji pedesetak kurvi i droge dovoljno da umiri Nevadu. Okupili smo još trideset kurvi s ulica Vegasa, a doletelo je i par njih iz Kalifornije. Doveli smo šestoricu njujorških policajaca zajedno s nama, one iste koje sam podmićivao Stratonovim novim emisijama. I kad su jednom tu dospeli, njujorški policajci su se ubrzo povezali s lokalnim policajcima iz Vegasa, tako da smo unajmili i nekoliko njih. Momačko veče se odigralo u subotu uveče. Eliot i ja smo sišli dole, i delili blekdžek sto; okružila nas je gomila nepoznatih ljudi, kao i dosta telohranitelja. On je igrao pet od mogućih sedam ruku; ja sam igrao druge dve. Oboje smo se kladili u 10,000 dolara po ruci; oboje smo bili zagrejani i ouzeti zanosom. Ja sam uzeo

270

pet kvaludesa i ušmrkao ne manje od osam gomila kokaina; on je takođe uzeo pet kvaludea i ušmrkao kokaina dovoljno da učestvuje na skijaškim skokovima. Ja sam zaradio 700,000, a on 2 miliona dolara. Kroz stegnute zube i škrgutave vilice, ja sam rekao: ”Da kažemo da odustajemo, pa da odemo gore i proverimo na drugim mestima.” Naravno, Eliot je razumeo kvalude jezik dobro kao i ja, pa je klimnuo glavom i mi smo se uputili gore. U tom trenutku sam bio toliko drogiran da sam znao da sam završio s kockanjem za to veče; rešio sam da napravim pauzu, zastao kod pulta i tražio isplatu do milion dolara. Ubacio sam gotov novac u plavi Miraž ranac i prebacio ga preko ramena. Međutim, Eliot još nije završio s kockanjem, pa je svoje žetone ostavio na stolu, pod naoružanom stražom. Gore, na spratu, krenuli smo dugim hodnikom, na kraju kojeg su se nalazila ogromna dupla vrata. S obe strane vrata se nalazio po jedan uniformisani policajac, čuvajući ulaz. Oni su nam otvorili vrata, i mi smo se ubrzo našli usred prostorije gde je momačka zabava već uveliko bila u toku. Eliot i ja smo ušli i sledili se: Bila je to reinkarnacija Sodome i Gomore. Zid u dnu prostorije je bio sav od stakla i gledao je na Strip. Prostorija je bila puna ljudi koji su igrali i divljali. Samo što se plafon nije srušio; pod je izgledao kao da se podiže; miris seksa i znoja se pomešao sa oštrim mirisom veoma jake marihuane. Muzika je treštala tako glasno da mi je odjekivala kroz želudac. Šestorica njujorških policajaca je nadgledalo sve, starajući se pri tom da se svi ponašaju prikladno. U zadnjem delu sobe, odvratna kurva s narandžastom kosom i licem buldoga je sedela na barskoj stolici, potpuno gola i prekrivena tetovažom. Noge su joj bile široko razmaknute, dok je niz od dvadeset Stratonaca čekao u redu da je opali. U tom trenutku mi se smučilo sve što sam u životu zastupao. Bio je to nov Stratonski zakon. Jedino rešenje je bilo da siđem u svoj apartman i uzmem pet miligrama ksanaksa, dvadeset miligrama ambiena i trideset miligrama morfijuma. Potom sam zapalio džoint i utonuo u dubok san bez snova. Probudio sam se onog trenutka kad mi je Eliot Lavinj snažno prodrmao rame. Bilo je rano jutro i on mi je hladnokrvno objašnjavao kako momentalno moramo da krenemo u Las Vegas, zato što je sve isuviše dekadentno. Sav srećan što konačno dolazim, brzo sam spakovao svoje torbe. Međutim, kad sam otvorio sef, on je bio prazan. Eliot je doviknuo iz dnevne sobe: ”Prošle noći sam morao da pozajmim malo novca od tebe. Pretrpeo sam veliki gubitak.”

271

Ispostavilo se da je izgubio dva miliona. Nedelju dana kasnije, on, Deni, i ja otišli smo u Atlantik Siti kako bi mogao da nadoknadi svoje gubitke, i on je izgubio još jedan milion. Tokom nekoliko narednih godina on je nastavio da gubi… i gubi… sve dotle dok na kraju nije izgubio sve. Koliko je, u stvari, izgubio, i dalje je bio predmet nagađanja, mada je prema većini računa gubitak iznosio negde između 20 i 40 miliona dolara. U svakom slučaju, Eliot je sebe doveo do bankrota. I to potpuno. Zaostajao je u isplati poreza, dugovanja prema meni i fizički postao prava olupina. Nije imao više od pedeset osam kilograma, a koža mu je postala iste one smeđkaste boje kao i njegov kvalude zbog čega mi je bilo drago što sam ja ipak uzimao samo farmaceutski kvalude. (Uvek sam na njima tražio srebrnu liniju.) I tako sam sad sedeo u dvorištu kuće na Indian Krik Ajlendu, posmatrajući Bilkejn Bej i nebo iznad Majamija. I to za stolom zajedno s Eliotom Lavinjijem, Gari Delukom i Eliotovim bliskim prijateljem, Arturom Vinerom, koji je bio pedesetih godina, ćelav, bogat i narkoman koji je konzumirao kokain. Pored bazena se nalazila zanosna Vojvotkinja, koštunjava Elen, i Soni Viner, Arturova supruga. Do jednog sata popodne, bilo je trideset dva stepena, a na nebu nije bilo nijednog oblačka. Ovog trenutka, Eliot je pokušavao da mi odgovori na pitanje koje sam mu postavio u pogledu toga koji bi Stiv Maden trebalo da ima cilj u okviru posla sa kompanijom Macy’s, koja je izgleda prijemčiva za ideju da pokrene lanac prodavnica Stiva Madena. ”Ključna ztvar je da ze od Mazena zahteva da se otvara zedna po zedna,” rekao je nasmejani Eliot Lavinj, koji je uzeo pet kvaludea i uz to pijuckao hladan Hajneken. Rekao sam Geriju: ”Mislim da je pokušao da kaže da bi kompaniji Macy’s trebalo da pristupimo sa pozicije prednosti i da im kažemo da možemo da otvaramo jednu po jednu prodavnicu. To bi trebalo da uradimo od regiona do regiona, imajući pri tome cilj da budemo u svim prodavnicama širom zemlje.” Artur je dodao: ”Dobro rečeno, Džordan; to je bio dobar prevod.” Ubacio je kašičicu duboko u posudicu sa kokainom i sadržak ušmrknuo u levu nozdrvu. Eliot je pogledao u Deluku, klimnuo glavom i podigao obrve, ako da hoće da kaže: ”Eto vidiš, nije me tako teško razumeti.” Tog trenutka jevrejski kostur od žene je otišla do svog supruga i rekla: ”Eliot, daj mi jedan kvalude; meni je ponestalo.” Eliot je odmahnuo glavom i pokazao joj srednji prst. ”Ti si stvarno prokleto kopile!” odsečno je odgovorila gnevna izmršavljena žena.

272

”Čekaj samo, videćeš ti kad ti sledeći put ponestane. I ja ću tebi reći da odjebeš!” Pogledao sam u Eliota, čija se glava sad klatila i mahala. To je bio jasan znak da je upravo trebalo da napusti fazu nejasnog izgovaranja i uđe u fazu balavljenja. Rekao sam: ”Hej, El: Da li želiš da ti pripremim nešto za jelo da se malo pribereš?” Eliot se nasmejao široko i odgovorio: ”Napravi mi frvoklasni čizburger!” ”Nema problema!” rekao sam, ustao sa stolice i uputio se ka kuhinji da mu napravim prvoklasni čizburger. Vojvotkinja me je zaustavila u gosstinskoj sobi, na sebi je imala plavi brazilski bikini koji je bio velik poput konopa za zmajeve. Kroz stegnute zube, rekla je odsečnim glasom: ”Ne mogu da podnesem Elen više nijednog sekunda! Ona je bolesna u glavi, i ne želim je više u mojoj kući. Ona nejasno izgovara reči i ušmrkava kokain, i cela atmosfera je prokleto odvratna! Ti si sada već gotovo mesec dana trezan i ne želim da budeš okružen takvim ljudima. To nije dobro za tebe.” Ja nisam čuo pola stvari koje je Vojvotkinja rekla. Mislim – čuo sam ja svaku reč, ali sam bio isuviše zauzet gledajući njene grudi, koje je upravo uvećala na korpu veličinu C. Izgledale su božanstveno. Rekao sam; ”Draga, smiri se; Elen nije tako loša. Osim toga, Eliot je jedan od mojih najbliskijih prijatelja, zato nemojmo o tome diskutovati.” I kako su mi poslednje reči skliznule s usana, znao sam da sam pogrešio. Nije prošla ni sekunda, a Vojvotkinja je zamahnula da me ošamari. Bio je to snažan zamah desnicom i to otvorene šake. Međutim, budući da sam bio trezan, imao sam reflekse poput mačke, tako da sam s lakoćom uspeo da je eskiviram. Rekao sam: ”Ohladi malo, Nadin. Hm, nije me lako ošamariti kad sam trezan?” Uputio sam joj đavolast osmeh, na šta se ona široko nasmejala, a onda mi se bacila u naručje obavivši me rukama i rekla: ”Tako se ponosim tobom. Sada kao da si postao nova osoba. Čak i leđa počinju da te prolaze, zar ne?” ”Malo,” odgovorio sam. ”Sada su delimično bolje, ali i dalje nije savršeno. U svakom slučaju, kvaludea mi je stvarno dosta i s tim sam završio. I volim te više od svega na svetu.” ”I ja tebe volim,” rekla je ona, napućivši usne. ”Ja sam samo poludela zato što su Eliot i Elen zli. On na tebe užasno utiče, i ako on ovde ostane predugo… pa dobro, znaš o čemu govorim.” Poljubila me je vlažnim usnama, a onda se pripila uz mene oblinom svog stomaka. Iznenada, sa tri pinte krvi koja je jurnula u moje slabine, shvatio sam da je Vojvotkinjino gledište daleko logičnije. Rekao sam joj: ”Slušaj me sad: Ako se

273

slažeš da budeš moj seksualni rob sledećeg vikenda, onda ću Eliota i Elen da smestim u hotel – dogovoreno?” Vojvotkinja se nasmejala široko i dodirnula me na pravo mesto. ”Dogovoreno, dragi. Tvoja želja je moja zapovest; samo ih izbaci odavde i ja sam potpuno tvoja.” Petnaest minuta kasnije Eliot je balavio svoj čizburger, dok sam ja telefonom razgovarao s Dženet, zamolivši je da za njega i Elen rezerviše hotelsku sobu u luksuznom restoranu otprilike tridesetak minuta udaljenom od nas. A onda iz čista mira, usta punih čizburgera, Eliot naglo skoči sa stolice i zaroni u bazen. Nekoliko sekundi kasnije se pojavio na površini da uzme vazduh i mahnuo mi pozivajući me na podvodnu trku. To je bilo nešto što smo uvek radili – kladeći se koji će od nas više puta pod vodom preplivati stazu. Eliot je bio odličan plivač, budući da je odrastao pored okeana, tako da je imao blagu prednost u odnosu na mene. Međutim, s obzirom na njegove okolnosti, pomislio sam da mogu da ga pobedim. Osim toga, ja sam kao tinejdžer bio spasilac na plaži, tako da sam i sam bio dobar plivač. Obojica smo preplivali četiri puta: nerešeno. Vojvotkinja je došla i rekla: ”Kada ćete vas dvojica kretena već jednom da odrastete? Meni se ne dopada kad igrate tu igru. To je glupo. I jedan od vas dvojice će tako jednom i da se povredi.” Potom je dodala: ”A gde je Eliot?” Pogledao sam na dno bazena. Bacio još jednom pogled zažmirivši. Šta li on to radi? On leži na svojoj strani? Oh, sranje! Odjednom, povučen ozbiljnošću i težinom ove situacije, reagovao sam automatski i ne razmišljajući zaronio na dno bazena da ga izvučem. Nije se pomerao. Zgrabio sam ga za kosu – i snažnim trzajem desne ruke i najsnažnijim zahvatom kojim sam mogao da ga ščepam, otrgnuo sa dna i uputio se ka površini. Njegovo telo je bilo praktično bez težine u vodi. Čim smo se pojavili na površini, ja sam grčevito trgao ruku udesno, a Eliotovo telo je izletelo iz vode i spustilo se na ivicu bazena, na beton. On je bio mrtav. Mrtav! ”Oh, Bože moj!” vrisnula je Nadin, najednom je brizula u plač. ”Eliot je mrtav! Spasi ga!” ”Brzo zovi hitnu pomoć!” povikao sam. ”Požuri!” Stavio sam dva prsta na njegovu vratnu žilu. Nije bilo pulsa. Zgrabio sam mu ručni zglob i oslušnuo puls. Ništa. Moj prijatelj je mrtav, pomislio sam. Te sekunde sam začuo piskav zvuk; bila je to Elen Lavinj. ”Oh, Bože, ne! Molim te nemoj uzeti mog muža! Molim te! Spasi ga, Džorda! Spasi ga! Ne možeš

274

dopustiti da umre! Ne mogu da izgubim mog muža! Imam dvoje dece! Oh, ne! Ne sada! Molim te!” Počela je nekontrolisano da rida. Postao sam svestan gomile ljudi koja me je okružila – Gari Deluka, Artur i Soni, Gvin i Roko, čak i dadilja, koja je zgrabila Čendler iz dečjeg bazena i pojurila da vidi kakav je to metež. Ugledao sam kako Nadin trči ka meni, vraćajući se nakon što je telefonom pozvala hitnu pomoć, i reči koje su mi neprestano odjekivale u ušima – Spasi ga! Spasi ga! Želeo sam da Eliotu dam veštačko disanje, baš kao što su me nekada davno tome učili. Ovaj čovek je bio kazna mog života – on me je ponovo upoznao s čarima kvaludea, i to nakon toliko godina tokom kojih ga nisam uzimao, navukao me je na kokain, a onda je krenulo loše po mene u insajderskoj igri, što se na kraju svelo na krađu mog novca. A sve je to bilo da bi podsticao kockarsku naviku… i njegova zavisnost od droge… i njegovi problemi sa federalnom poreskom administracijom. Agent Koleman nije budala, on će istražiti te slabosti, posebno probleme sa poreskom administracijom, u vezi s čim je Eliotu pretio doživotnim zatvorom. Onda bi Eliot sarađivao protiv mene i otkrio informacije. Trebalo je samo da ga pustim da umre, za ime božje, zato što… mrtav čovek ne priča priče… Međutim, u pozadini su svi plakali: ”Nemoj prestati! Nemoj prestati! Nemoj prestati!” Iznenada mi je palo na pamet: Već sam pokušao da ga vratim u život! Dok je moj svesni um počeo da raspravlja o stvarima – nešto beskrajno moćnije je već kliknulo u meni i preplavilo mi misli. I u tom momentu sam se zatekao kako Eliotu dajem veštačko disanje usta na usta, izbacujući vazduh iz mojih u njegova pluća, a onda sam podigao ruku i počeo da pumpam Eliotove grudi ritmičnim pokretima. Zastao sam i za momenat da pogledao. Ništa! Sranje! I dalje nije davao znake života! Kako to može biti? Sve sam radio kako treba! Zašto nije mogao da dođe k sebi? Odjednom sam se setio članka o Hajmliševom manevru koji sam jednom pročitao i toga kako je on bio primenjen u slučaju spasavanja deteta koje se udavilo, zato sam Eliota okrenuo na stomak i obavio ruke oko njega. Stegnuo sam ga nekliko puta što sam god jače mogao. Krc! Škljoc! Krc!... U tom trenutku sam shvatio da sam mu verovatno slomio veći broj rebara. Zato sam ga ponovo okrenuo na leđa da vidim da li je počeo da diše, ali on i dalje nije davao znak života. Bilo je sve gotovo. On je bio mrtav. Pogledao sam u Nadin, i sa suzama u očima, rekao sam: ”Ne znam šta da radim! On ne može da se povrati!”

275

A onda sam začuo Elenin vrisak, koji se ponovo prolomio iz njenih pluća: ”Oh, Bože moj! Moja deca! Oh, Bože! Molim te, Džordan nemoj prestati! Moraš da mi spaseš muža!” Eliot je potpuno pomodrio, iz očiju mu se gubio i poslednji sjaj. Zato sam se tiho u sebi pomolio i udahnuo što sam dublje mogao. I poslednjim delićem mojih pluća, ponvo sam počeo da mu dajem veštačko disanje, i osetio sam kako mu se stomak naduvao poput balona. A onda se najednom pojavio čizburger, i on ga je povratio u moja usta. Počeo sam da grcam. Posmatrao sam kako počinje plitko da diše, a onda sam zabo glavu u bazen i isprao usta. Ponovo sam pogledao u Eliota i primetio da mu je lice manje plavo. Ponda je opet prestao da diše. Pogledao sam u Garija i rekao: ”Preuzmi sad ti moju ulogu,” na šta je Gari pružio dlanove ka meni i odmahnuo glavom, kao da kaže: ”Ne dolazi u obzir!” i odstupio dva koraka unazad da bi naglasio svoje reči. Onda sam se okrenuo ka Eliotovom najboljem prijatelju, Arturu, i zamolio ga da uradi to isto, na šta je on reagovao kao Gari. Zato više nisam imao izbora već da sam uradim najodvratniju stvar na svetu. Polio sam vodom Eliotovo lice kad je Vojvotkinja stupila u akciju i očistila povraćeni sadržaj s obe strane njegovih usta. Potom sam strpao ruku unutra i izvukao delimično svaren čizburger, gurajući mu jezik nadole kako bih pročistio prolaz za vaduh. Ponovo sam počeo da mu dajem veštačko disanje usta na usta i da mu ubacujem novu količinu kiseonika, dok su svi ostali stajali sleđeni pred tim prizorom. Konačno, začuo sam zvuk sirene, i nekoliko trenutaka kasnije pomoćno medicinsko osoblje je dotrčalo do nas. Za manje od tri sekunde, oni su spustili cevčicu niz njegovo grlo i počeli da mu pumpaju kiseonik u pluća. Pažljivo su ga postavili na nosila i odneli ga do bočnog dela kuće, pod drvo gde je bio hlad, gde su mu u ruku zaboli intravensku inekciju. Skočio sam u bazen i oprao usta od povraćenog sadržaja, i dalje nekontrolisano grcajući. Vojvotkinja je dotrčala, držeći u ruci četkicu za zube i pastu, i ja sam istog momenta, nasred bazena, počeo da perem zube. Potom sam iskočio i uputio se ka mestu gde je Eliot ležao na nosilima. Do tog trenutka tu, pored osoblja hitne medicinske pomoći, već je bilo šest policajaca. Oni su se očajnički borili da srce počne da mu kuca normalno, ali bez uspeha. Jedan od bolničara je pružio ruku ka meni i rekao: ”Vi ste heroj, gospodine. Vi ste svom prijatelju spasili život.” I teg trnutka mi je puklo pred očima: Ja sam ispao heroj? Ja! Vuk iz Volstrita! Heroj! Kako su samo divno zvučale te tri reči! Očajnički mi je bilo

276

potrebno da ih ponovo čujem, zato sam rekao: ”Izvinite, nisam čuo šta ste rekli. Možete li to da ponovite?” Bolničar mi se nasmejao i rekao: ”Vi ste heroj, u pravom smislu te reči. Ne bi mnogo ljudi umelo da uradi ono što ste vi izveli. Odlično, gospodine. Vi ste pravi heroj.” Oh, Isuse! To je bilo zaista predivno. Međutim, meni je bilo potrebno da mi to kaže Vojvotkinja, sa svojim oblim bokovima i novim grudima, koje će sad biti moje, barem u sledećih nekoliko dana, zato što sam ja, njen muž, bio heroj, a nema te žene koja bi odbila seksualne prednosti heroja. Zatekao sam Vojvotkinju kako sama sedi u salonskoj fotelji, još uvek u stanju šoka. Pokušao sam da pronađem prave reči koje bi je inspirisale da me nazove herojem. Odlučio sam da bi bilo najbolje da pribegnem obrnutoj psihologiji – uputivši joj kompliment na tome što je ostala tako pribrana i hladnokrvna i što je pozvala hitnu pomoć. Na taj način će osetiti neodoljivu potrebu da mi uzvrati kompliment. Seo sam pored nje i zagrlio je. ”Hvala Bogu što si pozvala hitnu pomoć, Nad. Mislim, svi su se sledili i stajali kao ukopani, osim tebe. Ti si snažna žena.” Čekao sam strpljivo. Ona se čvršće pribila uz mene i nasmejala se tužno. ”Ne znam,” rekla je. ”Mislim da je to bio instinkt. Vidiš, ovakve stvari vidiš u filmovima, ali nikada ne misliš da će ti se nešto slično desiti. Znaš na šta mislim?” Ovo je prokleto neverovatno! I nije me nazvala herojem! Moram da budem samo malo precizniji. ”Znam na šta misliš. Pomisliš da ti se tako nešto ne može desiti, ali kad se desi, jednostavno te obuzme instinkt. Pretpostavljam da sam i ja upravo zato reagovao na taj način na koji sam reagovao.” Alo, Vojvotkinjo! A sad poklon – udeli mi kompliment, za ime Božje!” Očigledno, to je i uradila, zato što me je zagrlila i rekla: ”Oh, Bože moj! Ti si bio neverovatan! Ja nikada nisam videla nešto tako. Mislim… reči prosto ne mogu opisati koliko si briljantan bio! Svi su se paralisali a ti…” Isuse! Pomislio sam. Obasula me je bujicom reči, ali je odbila da kaže upravo onu magičnu! ”…a ti si… mislim… ti si heroj, dragi!” Eto, to sam očekivao od nje! ”Mislim da nikada nisam bila tako ponosna na tebe. Moj muž, heroj!” Dala mi je najvlažniji poljubac koji se može zamisliti. Tog trenutka sam shvatio zašto svako dete želi da bude vatrogasac. Istog trenutka sam video kako Eliota odnose na nosilima. ”Hajde,” rekao sam, ”idemo

277

do bolnice da se uverimo da nisu slučajno propustili da urade pravu stvar nakon što sam se toliko trudio da Eliotu spasem život.” Dvadeset minuta kasnije mi smo bili u sobi za hitne slučajeve u bolnici Maunt Sinai, i prve prognoze su bile užasne: Eliot je pretpreo oštećenje mozga. Da li će ostatak života živeti poput biljke ili ne još uvek nije bilo jasno. Na putu do bolnice, Vojvotkinja je pozvala Barta. Sada sam ga pratio do sobe za intenzivnu negu, koja je odisala atmosferom smrti. Tu su bila četiri doktora i dve bolničarke, dok je Eliot ležao ravno na leđima na stolu za preglede. Mount Sinai nije bila Bartova bolnica, pa ipak njegova reputacija je učinila svoje. Svaki doktor u prostoriji je znao ko je on. Jedan visoki bolničar u belom laboratorijskom odelu je rekao: ”On je u komi, doktore Grin. On ne može da diše bez aparata. Funkcije mozga su mu oslabile, i ima sedam slomljenih rebara. Dali smo mu epinerfin, ali on nije reagovao.” Doktor je pogledao Barta pravo u oči i polako odmahnuo glavom, kao da hoće da kaže: ”On neće uspeti da se izvuče.” Potom je Bart grin uradio najčudniju stvar. Sa neverovatnim samopouzdanjem je prišao pravo Eliotu, zgrabio ga za ramena, naslonio usta na njegovo uvo, i snažnim glaom viknuo: ”Eliote! Probudi se ovog trenutka!” Počeo je snažno da ga drmusa. ”Ovo je doktor Bart Grin, Eliote, kažem ti da prestaneš da se zajebavaš i otvori oči momentalno! Tvoja žena je napolju i želi da te vidi!” I kao dlanom o dlan, uprkos poslednjim rečima o tome da Elen želi da ga vidi – pri čemu bi većina muškaraca odabrala smrt – Eliot je poslušao Bartovu naredbu i otvorio oči. Trenutak kasnije njegove moždane funkcije su se vratile u normalu. Pogledao sam po sobi, svi do jednog doktori i bolničari su bili zapanjeni. Kao što sam i ja ostao nem pred ovim prizorom. Bilo je to čudo, izvedeno od strane čudesnog doktora. Počeo sam da odmahujem glavom zadivljen takvim čudom, i krajičkom oka spazio veliki špric ispunjen bistrom tečnošću. Zažmirio sam kako bih pročitao šta piše na nalepnici. Morfijum. Vrlo zanimljivo, pomislio sam, da daju morfijum čoveku na samrti. Najednom me je obuzela užasna potreba da zgrabim iglu morfijuma i da sebi ubrizgam tu inekciju u zadnjicu. Zašto se to desilo, nisam bio siguran. Sada sam bio trezan već mesec dana, ali mi to sad nije izgledalo tako važno. Obazreo sam se po sobi i svi su lebdeli i obigravali oko Eliota, i dalje zadivljeni ovim neverovatnim preokretom. Prišao sam ivici metalnog stočića, nenametljivim pokretom zgrabio špric, i gurnuo ga u džep od šorca. Trenutak kasnije osetio sam da mi se džep zagreva sve više… i više… Oh, Isuse! Morfijum je progoreo rupu u mojim pantalonama! Morao sam ga odmah

278

sebi ubrizgati! Rekao sam Bartu: ”Ovo je najneverovatnija stvar koju sam video u svom životu, Bart. Idem napolje da svima javim dobre vesti.” Kad sam grupi u čekaonici saopštio sa se Eliot na čudesan način oporavio, Elen je počela da plače od sreće i bacila mi se u naručje. Odgurnuo sam je i rekao joj da moram hitno u kupatilo. Dok sam odlazio, Vojvotkinja me zgrabila za ruku i rekla: ”Da li je s tobom sve u redu, dragi? Ne izgledaš mi dobro.” Nasmejao sam se ženi i rekao: ”Da, dobro sam. Samo moram do kupatila.” Čim sam skrenuo iza ugla, umakao sam brzinom svetskog sprintera. Otvorio sam vrata, ušao u jedan od toaleta, zaključao se, a onda izvukao špric, svukao šorc i pognuo se leđima, izbacivši zadnjicu. Upravo sam se spremao da sebi ubrizgam špric kad se umalo nisam srušio od iznenađenja. Špric nije imao mehanizam za ubrizgavanje. Bio je jedan od modernijih bezbednih špriceva, koji nije mogao da se ubrizga a da se prvo ne stavi u mehanizam za ubrizgavanje. Sve što sam imao bila je bezvredna ampula morfijuma s iglom na kraju. Bio sam opustošen. Za momenat sam posmatrao tu iglu. Sijalica! Obukao sam šorc i otrčao do prodavnice poklona i kupio lilihip, a onda ponovo odjurio do toaleta. Zabo sam iglu u zadnjicu. Onda sam uzeo štapić lizalice i gurao ga kroz sredinu šprica dok nisam ubrizgao do poslednje kapi morfijuma. Odmah sam osetio da je u meni eksplodiralo bure baruta, prodrmavši do srži. Oh, Isuse! Pomislio sam. Mora biti da sam pogodio venu, zato što sam munjevitom brzinom zapao u izmenjeno stanje svesti. Za tili čas, ja sam se našao na kolenima a usta su mi bila užasno suva, dok sam u isti mah imao osećaj da su mi unutrašnji organi potopljeni u vrelu penu za kupanje, da su mi oči usijano ugljevlje, uši zvone poput Zvona slobode, a da je analni mišić stezač tešnji od bubnja, i to mi se dopalo. I eto, tako sam ja, heroj, sedeo na podu kupatila, sa šorcen svučenim ispod kolena i iglom zabodenom u zadnjici. Međutim, onda mi je palo na pamet da se Vojvotkinja možda već zabrinula za mene. Minut kasnije ja sam bio u hodniku, nazad na putu do Vojvotkinje, kad sam začu kako stara Jevrejka kaže: ”Izvinite, gospodine.” Okrenuo sam se ka njoj. Nervozno se smešila i pokazala mi prstom na šorc. Onda mi je rekla: ”Vaša zadnjica! Pogledajte, vaša zadnjica!” Ja sam išao hodnikom sa zabodenom iglom koja je strčala iz zadnjice, kao ranjenom biku koga je matador upravo probo. Nasmejao sam se ljubaznoj ženi i zahvalio joj, potom odstranio iglu iz zadnjice, bacio je u kantu za đubre, i uputio se u čekaonicu.

279

Kad me je Vojvotkinja ugledala, ona se nasmešila. Međutim, onda je prostorija počela da postaje sve tamnija i… Oh, sranje! Probudio sam se u čekaonici, sedeći na plastičnoj stolici. Iznad mene je stajao doktor srednjih godina u zelenom hirurškom odelu. U njegovoj desnoj ruci je držao mirišljave soli. Vojvotkinja je stajala do njega, i više se nije osmehivala. Doktor je rekao: ”Vaše disanje je otežano, gospodine Belfort. Da niste uzeli neki narkotik?” ”Ne,” rekao sam, pokušavši na silu da se nasmešim Vojvotkinji. ”Pretpostavljam da je biti heroj veoma stresno, zar ne, dragi?” Potom sam se ponovo onesvestio. Probudio sam se na zadnjem sedištu Linkoln limuzine dok je ulazila u Indian Krik Ajlend, gde se ne dešava ništa uzbudljivo. Moja prva misao je bila da bi trebalo da ušmrknem malo kokaina da bih se vratio u ravnotežu. To je bio moj problem sve vreme. Ubrizgati inekciju morfijuma bez nekakvog agensa koji će povratiti ravnotežu bilo je glupo. Naučio sam lekciju da to više nikada ne pokušam i potom se zahvalio Bogu što je Eliot poneo kokain sa sobom. Zgrabiću ga iz njegove sobe i utoliko smanjiti sumu od 2 miliona dolara koju mi duguje. Pet minuta kasnije, gostinska soba je izgledala kao da je desetak agenata CIA provelo tri sata tražeći ukradeni mikrofilm. Odeća je bila razbacana na sve strane, a svaki komad nameštaja je bio izvrnut u stranu. I dalje kokainu nije bilo traga! Do đavola! Gde može biti? Nastavio sm da tragam – tragajući pre sat vremena, sve dotle dok mi, u stvari, konačno nije palo na pamet: Bio je to onaj odvratni pacov, Artur Viner! On je najboljem prijatelju ukrao kokain! Osećajući se prazno i usamljeno, popeo sam se na sprat da se izvalim u spavaćoj sobi i psovao Artura Vinera, sve dotle dok nisam zaspao snom bez snova. Dvadeset sedmo poglavlje Samo dobri ljudi umiru mladi Jun 1994. Činilo se da je jedino prihvatljivo rešenje bilo da kancelarije Stiv Maden Šuz imaju oblik kao kutije za cipele. U stvari, tu su bile dve kutije za cipele: jedna u pozadini, koja je bila devet sa osamnaest metara i opremljena malom fabrikom, koja se sastojala od brojnih antikvarnih mašina za proizvodnju obuće sa osobljem od dvanaestak zaposlenih koji govore španski, od kojih svi dele jednu zelenu kartu i niko ne plaća ni dolar za porez; a kutija za cipele napred, koja je bila slične

280

veličine i ispunjena kancelarijskim osobljem kompanije, od kojih su većina bile devojke u kasnim tinejdžerskim ili ranim dvadesetim godinama, i od kojih su sve imale kosu u više boja i vidljiv pirsing po telu, kojim kao da su htele da kažu: ”Da, ja sam takođe uradila pirsing na klitorisu, kao i na obe bradavice!” I dok su se ove mlade lakomislene devojke šepurile po kancelariji, njišući se u cipelama sa štiklama od dvanaest centimetara (sve sa oznakom Stiv Maden), prostoriju kojom je je odjekivala hip-hop muzika u isti mah je ispunjavao miris kanabisa, i celokupna atmosfera – desetak telefona koji su neprestano zvonili, dizajniranje bezbroj novih modnih stilova obuće i površno znanje tradicionalno odevenih lidera koji su izvodili ritualno čišćenje – odavala je utisak da sve funkcioniše kako treba. Jedina stvar koja je nedostajala bila veštica koja izvodi vudu magiju, mada sam bio siguran da će to biti sledeća tačka dnevnog reda. U svakom slučaju, ispred malo pre spomenute prednje kutije cipela nalazila se još manja kutija cipela – ova je bila otprilike tri sa šest metara – gde je Stiv, takođe poznat i kao, Obućar, imao svoju kancelariju. A u poslednje četiri nedelje, od sredine maja, to je bilo mesto gde sam i ja takođe imao svoju kancelariju. Obućar i ja smo bili smešteni jedan preko puta drugog za crnim laminantnim stolom, koji je, kao i svi ostali delovi na ovom mestu, bio prekriven cipelama. Ovog trenutka sam se pitao zašto svaka tinejdžerka u Americi ludi upravo za ovim cipelama, koje su, prema mom ukusu, bile odvratne. U svakom slučaju, nije se moglo poreći da je ovo bila kompanija koja se rukovodila najvećom potražnjom za određenim proizvodom. Posvuda su bile cipele, posebno u Stivovoj kancelariji, gde su bile razbacane po podu, visile s plafona i bile naslagane na jeftinim stolovima na rasklapanje i belim laminantnim policama, koje su činile da izgledaju još mnogo ružnije. Još veći broj cipela se nalazio na dasci prozora iza Stiva, i to tako velika gomila da sam jedva uspevao kroz taj sumoran prozor da bacim pogled na isto tako sumoran parking, koji se, uostalom, mora se priznati, savršeno uklapao sa sumornim krajem Kvinsa, odnosno, sa sumornim svodom Vudsajda. Nalazili smo se dve milje istočno od Menhetna, koji je čoveku mog ”donekle” prefinjenijeg ukusa daleko više odgovarao. Pa ipak, novac je novac, iz nekog neobjašnjivog razloga, ova mala kompanija je bila na pragu ogromne zarade. Dakle, to će biti mesto gde ćemo ja i Dženet pronaći uporište u doglednoj budućnosti. Ona je bila na kraju hodnika, u privatnoj kancelariji. I, da, ona je, takođe, bila okružena cipelama. Bio je ponedeljak ujutro, i Obućar i ja smo sedeli u našoj kancelariji prepunoj cipela, pijuckajući kafu. Pridružio nam se i Gari Deluka, koji je, od danas,

281

bio novi operativni direktor kompanije, ne zamenjujući nikog posebno, zato što je kompanijom do sada upravljao autopilot. U sobi je takođe bio Džon Basil, kompanijin dugogodišnji direktor proizvodnje, koji ju je udvostručio kao direktor prodaje. Bilo je ironično, pomislio sam, ali način na koji smo bili odeveni bio je takav da nikada ne biste pretpostavili da smo mi u procesu izgradnje najveće kompanije ženske obuće na svetu. Bili smo odeveni kao rulja – ja sam bio odeven kao profesionalni igrač golfa; Stiv je bio obučen kao skitnica; Gari je bio odeven u stilu konzervativnog biznismena; i Džon Basil, debeljko srednjih tridesetih, sa okruglastim nosem, ćelav i debelih, oblih crta, bio je odeven kao raznosač pice, u otrcanim farmerkama i kesastoj majici. Ja sam prosto obožavao Džona. On je bio pravi talenat, i uprkos tome što je katolik, krasila ga je protestantska radna etika – ma šta to značilo – i dar da stvari sagleda u celini i predvidi tok zbivanja na osnovu dubokih uvida. Međutim, avaj, on je takođe bio i prvoklasni pljuvač – što znači da bi kad god je bio uzbuđen – ili kad je jednostavno pokušavao nešto da istakne – bolje bilo da na sebi imate kišni mantil ili da se nađete bilo gde barem pod uglom od trideset stepeni u odnosu na njegova usta. I obično bi njegovo pljuvanje bilo propraćeno preteranim gestkuliranjem ruku, od kojih su većina bila u vezi s tim kako je Obućar ispao prokleta pičkica što nije želeo da udesi dovoljno veliku porudžbinu s fabrikama. Ovog trenutka je bio usred isticanja suštine svog iskaza: ”Mislim, kako ćemo drugačije do đavola izgraditi ovu kompaniju, Stiv, ako mi ne budeš dao da uređujem porudžbine za proklete cipele? Kako mogu da je izgradim”– Sranje! Pljuvačevo B (FUSNOTA: Pitanje koje je Džon Basil, ili kako kasnije dobija nadimak, Pljuvač, postavio, na engleskom jeziku glasi: ”How the fuck can I build?” A imao je problema upravo pri izgovaranju slova B.) je bio najubitačniji suglasnik, i upravo mi je zalepio pljuvačku na čelo! – ”vezu s prodavnicama kada nemam proizvod da ga isporučim?” Pljuvač je ućutao za trenutak i pogledao me ispitivački, pitajući se zašto sam glavu naslonio na ruke tako kao da mirišem sopstvene dlanove. Ustao sam sa stolice i stao iza Stiva, kako bih pronašao zaklon od pljuvačke, i rekao: ”Istina je da ja shvatam obe tvoje poente. Ne postoji razlika između toga i brokerskog poslovanja: Stiv želi da igra na konzervativan način i da ne gomila mnogo cipela u inventaru, a ti želiš da povećaš proizvodnju i da je uskladištiš tako da imaš proizvode na prodaju. Shvatam. I odgovor je – obojica i jeste i niste u pravu, u zavisnosti od toga da li se cipele dobro prodaju ili ne. Ako se prodaju dobro, onda si genije, i mi ćemo zaraditi brdo para, ali ako nisi – onda smo

282

najebali, i mi sedimo na bezvrednoj gomili stvari koje ne možemo nikome prodati.” ”To nije tačno,” usprotivio se Pljuvač. ”Mi uvek možemo da isporučimo cipele Maršalu ili TDž. Maksu ili jednom od drugih lanaca prodavnica.” Stiv se okrenuo na stolici i obratio mi se: ”Džon ti ne predstavlja celovitu sliku. Da, mi možemo da prodamo sve cipele koje želimo ljudima poput Maršala i TDž. Maksa; ali da onda uništimo naš posao sa robnim kućama i ekskluzivnim prodavnicama.” Sada je Stiv pogledao Pljuvača pravo u oči i rekao: ”Mi moramo da zaštitimo brend, Džon. Tebi to kao da nije jasno.” Pljuvač je rekao: ”Naravno da shvatam. Međutim, mi isto tako moramo da razvijamo brend, a to ne možemo da uradimo ako naše mušterije odu u robne kuće i ne mogu da pronađu naše cipele.” Sada je Pljuvač prezrivo suzio oči i zurio u pravcu Obućara. ”A ako to prepustim tebi,” odsečno je odgovorio Pljuvač, ”mi ćemo zauvek ostati mali privrednici. Prokleti sitni igrači i tvrdice, i ništa manje.” Stiv je rekao: ”Džon, da li ti znaš koliko je kompanija ispalo iz posla radeći na način na koji ti želiš? Mi moramo kršiti prihvaćene standarde poslovanja iz opreza sve dotle dok ne budemo imali više prodavnica koje poseduje kompanija; onda možemo sniziti cene na prvobitne, fabričke, a da ne ugrozimo brend. Ne postoji način da me ubediš da stvari drugačije funkcionišu.” Pljuvač se nerado vratio i seo na stolicu. Moram priznati da me je Stiv više nego impresionirao svojom efikasnošću, ne samo danas, već u poslednje četiri nedelje. Da, Stiv je takođe bio Vuk u jagnjećoj koži. Uprkos njegovoj spoljnoj pojavi, on je bio rođeni lider – obdaren svim darovima koje priroda čoveku može dati, posebno sposobnošću da probudi lojanost među zaposlenima. U stvari, kao i u Stratonu, svako se kod Stiv Madena ponosio sobom i time što je deo kulta. Najveći problem Obućara, ipak, bio je njegovo odbijaje da delegira autoritet – pa, otuda i njegov nadimak, Obućar. U Stivu je i dalje postojala jedna ličnost – onaj mali staromodni obućar, koji je, istina, bio i njegova najveća prednost i najveća slabost. Kompanija je do sada zaradila samo pet miliona dolara, tako da je i dalje mogao da nastavi na taj način. Međutim, kucnuo je pravi čas da to promeni. Pre samo godinu dana kompanija je zarađivala svega milion dolara. Mi smo imali cilj da sledeće godine zaradimo 20 miliona dolara. Na to sam se suredsredio poslednje četiri nedelje. Angažovanje Garija Deluke je bio tek prvi korak. Moj cilj je bio da kompanija stane na svoje noge, bez ijednog od nas. Dakle, meni i Stivu je bilo potrebno da izgradim prvoklasan dizajnerski tim i operativno osoblje. Međutim, uraditi previše stvari prebrzo bio je

283

recept za propast. Osim toga, prvo je trebalo da steknemo kontrolu nad operacijama, koje su bile prava katastrofa. Okrenuo sam se ka Gariju i rekao: ”Znam da ti je ovo prvi dan, ali me interesuje da čujem šta misliš. Reci mi svoje mišljenje, i to iskreno, bez obzira da li se slažeš sa Stivom ili ne.” Na te reči, Pljuvač i Obućar su se obojica okrenula ka novom direktoru operacija. On je rekao: ”U redu, shvatam obe tačke gledišta” – ahhh, odlično, veoma diplomatski – ”ali je način na koji ja gledam na to više iz operativnog ugla. U stvari, veći deo svega je, rekao bih, pitanje marže dobiti, odnosno razlike između veleprodajne i maloprodajne cene – nakon sniženja cena, naravno – i načina na koji se to odnosi prema broju perioda godišnje kada planiramo da obavimo inventar.” Gari je klimnuo glavom, impresioniran svojom mudrošću. ”Ovde postoje kompleksni problemi u vezi s modalitetima isporuke, kao i toga kako i gde planiramo da isporučujemo našu robu – koliko putnih pravaca vazdušnim saobraćajem, da tako kažem. Naravno, ja ću to morati da obavim detaljnu analizu naših pravih troškova prodate robe, uključujući dužnost i vozarinu, što ne bi trebalo prevideti. Imam nameru da to uradim odmah i sastavim detaljan proračun na tabeli, koji možemo da pogledamo na našem sledećem sastanku upravnog odbora, koji bi trebalo da se održi u…” Oh, Isuse Hriste! On nas je prosto zasipao podacima! Ja nemam tolerancije prema operativnim ljudima i svim onim beznačajnim glupostima do kojih oni tako drže. Detalji! Detalji! Pogledao sam u Stiva. On je bio još netolerantniji od mene u tim stvarima, tako da je sada očigledno već utonuo u svoj svet izgubivši i poslednji atom zainteresovanosti za njegovu priču. Brada mu je klonula tik iznad ključne kosti, a usta su mu bila otvorena. ”…što je više od svega ostalog,” nastavio je da nas obasipa rečima Drizler, ”funkcija efikasnosti naše operacije izbora, pakovanja i isporuke. Ključna stvar je–” (FUSNOTA: Gari Deluka nosi nadimak Drizzler zato što ujednačenim, ravnomernim tonom sagovornike zasipa rečima poput kiše, što je u osnovi engleske reči drizzle, koja znači sipiti, rominjati, sitna kiša.) Istog trena Pljuvač je ustao sa stolice i prekinuo Drizlera. ”O čemu ti to, do đavola, govoriš? Brecnu se Pljuvač. ”Ja samo želim da prodam proklete cipele! Baš me briga kako ćeš ih ti dopremiti do prodavnica! I ne treba meni nikakva tabela koja će da mi kaže da ću ja, ako proizvodim cipele po dvanaest a prodajem ih po trideset dolara, zaraditi novac. Isuse!” Sada je Pljuvač krenuo pravo ka meni u dva džinovska koraka. Krajičkom oka sam spazio kako se Stiv usiljeno mseška.

284

Pljuvač je rekao: ”Džordane, ti ovde moraš doneti osluku. Ti si jedini kojeg će Stiv poslušati.” Ućutao je i obrisao pljuvačku koja mu je krenula iz usta i slivala se niz zaobljenu bradu. ”Ja želim da razvijem ovu kompaniju za tebe, ali su mi ruke vezane iza–” ”U redu!” Rekao sam, presekavši Pljuvača. Okrenuo sam se ka Drizleru i rekao: ”Idi i zamoli Dženet da pozove Eliota Lavinjija telefonom. On je u Heptonsu.” Okrenuo sam se ka Stivu i rekao: ”Želim da ovo preuzme Eliot pre nego što donesemo odluku. Znam da na to pitanje postoji odgovor, a ako ga iko ima, onda je to Eliot.” A, uzgred, pomislio sam, dok budemo čekali da ga Dženet pozove i prosledi vezu, pružiće mi se šansa da vam ponovo ispričam svoju herojsku priču. Avaj, ni u jednom trenutku mi se nije pružila šansa. Drizler se vratio za manje od dvadeset sekundi, i nakon par sekundi zazvonio je telefon. ”Zdravo, drugar, kako si?” rekao je Eliot Lavinj kroz spikerfon. ”Ja sam dobro.” Odgovorio je njegov heroj. ”Međutim, što je još važnije, kako si ti, i kako tvoja rebra?” ”Oporavljam se,” odgovorio je Eliot, koji je sada bio trezan već šest nedelja, čime je zaista oborio lični rekord. ”Nadam se da ću se vratiti na posao za nekoliko nedelja. Šta ima novo?” Brzo sam krenuo u detalje, pazeći pri tome da mu ne kažem ko zastupa koji stav – kako ne bi stvorio predrasude u pogledu odluke. Ironično, to se nije odrazilo na odgovor. Kada sam mu izneo problematiku, on je već znao odgovor. ”Istina je,” rekao je trezveni Eliot, ”da cela ova ideja da nećeš biti u stanju da prodaš svoj brend firmi koja eskontuje više predstavlja samozavaravanje nego što je realna. Svi veliki brendovi izbacuju inventar kroz lanac diskonta. To je pravilo broj jedan. Uđi u radnje TDž Maks ili u bilo koju prodavnicu Maršal i tu ćeš videti sve velike marke – Ralf Lorena, Kelvina Klajna, Donu Karan i Peri Elis, takođe. Ne možeš da opstaneš bez diskonta, osim ako imaš sopstvene radnje, što je za vas momci još preuranjeno. Međutim, moraš biti oprezan kad posluješ s njima. Prodaji im robu u serijama, zato što ćeš, ako budu znali da ćeš ih konstantno snabdevati, najverovatnije imati problema.” ”U svakom slučaju,” nastavio je opravljeni Garmento, ”Džon je uglavnom u pravu; ne možete da se razvijate ukoliko nemate proizvod koji prodajete. Vidi, robne kuće vas nikada neće shvatiti ozbiljno osim ako ne budu bile sigurne da možete da im isporučite robu. A pošto ste novoformirani – a vi znate da jeste – kupci neće napraviti korak napred osim ako ne budu uvereni da možete da im isporučite cipele, a trenutno je vaša reputacija takva da vi to ne možete da

285

uradite. Vi morate da usredsredite svoje aktivnosti i da delujete brzo. Znam da je to jedan od razloga zbog kojeg ste angažovali Garija, i to je definitivno korak u dobrom pravcu.” Pogledao sam u Garija da vidim da li je procvetao od ovih reči, ali to nije bio slučaj. Njegovo lice je i dalje bilo skamenjeno, beživotno. Oni su stvarno čudna sorta, ti operativci; kao da su od čelika, i stalno teže jednom cilju, trudeći se da u svom perfekcionizmu postignu nedostižno. Već i sama pomisao na to da budem jedan od njih je bila dovoljna da poželim da padnem na sopstveni mač. Eliot je nastavio da razrađuje ovu temu: ”U svakom slučaju, pod pretpostavkom da svoje operacije dovedete u red, Džon je ipak sam upola u pravu. Stiv ovde mora da sagleda celinu, što znači da zaštiti svoj brend. Ljudi, ne zavaravajte se – kad se sve uzme u obzir, brend je suština. Ako tu nešto zabrljate, gotovi ste. Mogu da vam dam na desetine primera brendova koji su u jednom trenutku dostigli vrh, a onda se upropastili tako što su svoje proizvode prodavali diskontima. Sada te brendove možete da pronađete na buvljoj pijaci.” Eliot je ućutao, kako bismo bolje shvatili njegove reči. Pogledao sam u Stiva koji se sav snuždio na stolici – već sama pomisao na to da ime Stiv Maden – njegovo sopstveno ime! – postane sinonim za reči buvlja i pijaca doslovno su ga nokautirale i oduzele mu dah. Pogledao sam u Pljuvača; on se nagnuo napred u svojoj stolici, kao da se pripremao da skoči i prođe kroz telefon da zadavi Eliota. A onda sam pogledao Garija, koji je i dalje sedeo potpuno ravnodušan. Eliot je nastavio: ”Tvoj krajnji cilj bi trebalo da bude da ime Stiv Maden dobije licencu. Onda možeš da sedneš i prikupljaš novac. Prva stvar bi trebalo da budu kaiševi i tašne, onda kreni na sportsku odeću, farmerke i naočare za sunce, a nakon toga sve ostalo… poslednja stanica na tom putu neka ti bude parfem, gde već počinješ da dostižeš sam vrh indiustrije. A ti nikad nećeš stići tamo ako Džon bude u svemu radio na svoj način. bez uvrede, Džon, ali radi se samo o prirodi životinje. Ti razmišljaš u okviru sadašnjosti, sada kad si novajlija. Mada ćeš se ti na kraju ohladiti, i kada budeš najmanje očekivao nešto neće imati prođu, a ti ćeš završiti na kolenima s nekim cipelama retardiranog modela koje niko izvan kampa neće hteti da nosi. Onda ćeš biti prisiljen da kreneš onom mračnom stranom i staviš cipele tamo gde ne pripadaju.” U ovom trenutku Stiv ga je prekinuo: ”To je upravo poenta na koju sam ukazivao, Eliot. Ako dopustim Džonu da radi na svoj način, on će završiti u magacinu punom cipela i bez novca u banci. Ja neću da budem sledeći Sem i Libi.”

286

Eliot se nasmejao. ”To je jednostavno. Iako ne znam mnogo o vašem poslu, spreman sam da se kladim da velika količina proističe iz raznih modela cipela – tri od četiri modela, tačnije – i da to nisu one smešnog izgleda sa štiklama od osamnaest centimetara i metalnim nitnama i cipzarima. To su oni modeli koje ste osmislili na mističan način – zamislivši kao da ste vi mladi i u trendu i sve te gluposti. Međutim, u stvarnosti ste verovatno teže prodali te fakokta cipele, osim možda izvesnu količinu onim nakazama dole u Grinič Vilidžu i u vašoj kancelariji. Ono na čemu zaista zarađujete jesu jednostavni – osnovni modeli, kao u stilu Meri Lu i Merilin, zar ne?” Pogledao sam Stiva i Pljuvača, koji su oboje nagnuli glavu u stranu, skupili usne i širom otvorili oči. Nakon nekoliko sekundi tišine, Eliot je rekao: ”Da li ovaj muk da shvatim kao da?” Stiv je rekao: ”U pravu si, Eliote. Mi ne prodamo mnogo onih šašavih modela, ali su to upravo one po kojima smo poznati.” ”Tako i treba da bude,” rekao je Eliot, koji pre šest nedelja nije mogao da poveže dve reči bez balavljenja. ”To se u suštini ne razlikuje od onih luckastih modela koje vidite na modnim pistama Milana. Niko u stvari ne kupuje te gluposti, ali je to upravo ono što stvara imidž. Zato je odgovor da samo krenete napred u proizvodnji onih konzervativnih modela – i to samo u najmodernijim bojama. Govorim o onim cipelama za koje znate da će lako osvojiti tržište, one koje prodajete iz sezone u sezonu. Međutim, ni po koju cenu nemojte rizikovati da uložite ozbiljan novac na budalaste, navodno avangardne modele, uprkos tome što to volite da radite – i uprkos tome što su imali prođu u vašim ispitivanjima tržišta. Uvek budite oprezni s nečim što nije dokazani pobednik. Ako se nešto zaista prodaje, a vi imate male zalihe u inventaru, to će ih učiniti utoliko traženijim. Pošto vi ljudi proizvodite u Meksiku, i dalje možete da pobedite konkurenciju na ponovnim porudžbinama. ”I u retkim prilikama, kad sebi zacrtate nerealan, nedostižan cilj i prevarite se – onda isporučite svoje cipele diskontima i odmah hrabro podnesite gubitak. Vaš prvi gubitak je ujedno i onaj najbolji u ovom poslu. Poslednja stvar koju želite je magacin pun bekorisnog inventara. Isto tako, trebalo bi da počnete da sklapate partnerstva s robnim kućama. Stavite im do znanja da vi garantujete za kvalitet i potražnju vaših cipela na tržištu, da ćete im, ako ih ne prodaju, dati po sniženoj ceni.Onda oni mogu da stave da se vaše cipele prodaju i da dalje održavaju njihove marže. Uradite to, i videćete da će vam robne kuće prodavati bezvrednu robu.

287

”S druge strane, trebalo bi da izbacite vaše prodavnice Stiv Maden što je brže moguće. Momci, vi ste proizvođači, tako da dobijate veleprodajnu i maloprodajnu maržu. A to je takođe najbolji način da uklonite svoj mrtav inventar – i pustite stvari u prodaju u vašim prodavnicama. Onda ne rizikujete da upropastite brend. I to je odgovor,” rekao je Eliot Lavinj. ”Vi momci krećete ka zvezdama. Samo pratite program i ne možete izgubiti.” Pogledao sam po sobi, svi su potvrdno klimnuli glavom. A zašto i ne bi? Ko bi mogao da se raspravlja s takvom logikom? Bilo je tužno, pomislio sam, da tako pronicljiv čovek poput Eliota protraći svoj život na drogu. Ozbiljno. Pa nema tužnije stvari od protraćenog talenta, zar ne? Oh, Eliot je sada bio trezven, ali nisam sumnjao da će čim mu se rebra oporave, ponovo krenuti istim putem zavisnosti. To je bio problem s nekim poput Eliota, koji nije hteo da prihvati činjenicu da je droga nagrizla najbolji deo njegove ličnosti. U svakom slučaju, imao sam dovoljno stvari na dnevnom redu da pet ljudi učinim zaposlenim. I dalje sam vodio proces rušenja Viktora Vanga; i dalje sam morao da radim s Denijem, koji je upravljao Stratonom; imao sam probleme s Gari Kaminskim, koji je, kako se ispostavilo, proveo pola dana razgovarajući telefonom sa Sorelom, u Švajcarskoj; i dalje sam za vratom imao specijalnog agenta Gregori Kolemana koji je radio oko sudskih poziva. Zato mi je usredsrećivanje na Eliotovu trezvenost bilo pravo traćenje vremena. Morao sam sa Stivom da porazgovaram za ručkom o nekim neodložnim stvarima, a onda sam uhvatio helikopter i krenuo u pravcu Hemptonsa da vidim Vojvotkinju i Čendler. Pod tim okolnostima, morao bih da kažem da je adekvatna doza metakalona trebalo da bude mala, možda 250 miligrama, ili jedan kvalude, koji sam uzeo sada, trideset minuta pre ručka, tek tako da mi pruži osećaj pravog zujanja dok uživam u pasti i da mi omogući da izmaknem otkriću Obućara, koji je bio trezan već pet godina. Kvarilac raspoloženja. Potom sam ušmrkao par linija kokaina pre nego što sam seo za kontrolne uređaje helikoptera. Na kraju krajeva, uvek sam pod dejstvom kvaludea izvrsno upravljao helikopterom, što nije bio slučaj sa kokainom, od kojeg sam upadao u stanje paranoje, pri čemu sam imao osećaj kao da izlazim iz sopstvene kože. Ručak pod jednim kvaludeom! Neškodljivo zujanje tokom ručka u parteru Korone, u Kvinsu. Poput većine italijanskih krajeva grada, ovde je i dalje ostalo mafijaško uporište, a u svakom od njih nalazio se po jedan italijanski restoran koje je posedovao lokalni ”čovek od najvećeg ugleda”. I, bez odstupanja, on je imao

288

najbolju italijansku hranu u krugu od nekoliko milja. U Harlemu, to je bio Rao’s. U Koroni je to bio restoran Park Sajd. Za razliku od restorana Rao’s, Park Sajd je bio ogroman, i imao je veliki spektar uslužnih delatnosti. Bio je veoma lepo dekorisan s gomilom oraha, zatamnjenih ogledala, zakrivljenim staklima, rascvetalim biljkama i savršeno ukrašenom paprati. Bar je bio sam za sebe prava mafijaška scena (doslovno!), a hrana takva da čovek za nju i umre (doslovno!). Park Sajd je bio vlasništvo Tonija Federičija, koji je u pravom smislu te reči bio čovek od ugleda. Nimalo iznenađujuće, on je uživao reputaciju po ovome i onome – ali u mojoj knjizi ništa više osim najboljeg domaćina u pet delova Njujork Sitija. Obično biste Tonija mogli da zateknete kako šetka po restoranu u kecelji glavnog kuvara, držeći u jednoj ruci bokal crvenog vina Keante, a u drugoj poslužavnik s pečenom paprikom. Obućar i ja smo sedeli za stolom u odeljku gde se nalazila predivna bašta. Ovog trenutka smo pričali o tome da on zameni Eliota u svojstvu mog glavnog insajdera. ”U osnovi, nema problema što se tiče mene,” rekao sam pohlepnom Obućaru,koji je postao opsednut insajderskom igrom, ”ali me brinu dve stvari. Prva je kako nameravaš da mi proslediš nazad sav taj gotov novac, a da o tome ne postoji nikakav pismeni dokaz? To je dosta prokletog novca, prijatelju. A druga stvar koja me brine je to što si ti već insajder Monro Parkera, a ja ne želim da im stanem na prste.” Odmahnuo sam glavom da bih naglasio suštinu. ”Insajder je vrlo lična stvar, i zato bih to prvo morao da rasčistim s Alanom i Brajanom.” Obućar je klimnuo glavom. ”Razumem šta hoćeš da kažeš, i što se tiče prosleđivanja gotovog novca, tu nema problema. To mogu da uradim preko akcija Stiva Madena. Kad god prodam akcije koje držim za tebe, ja ću ti uvek preplatiti. Na papiru ću ti dugovati preko četiri miliona dolara, tako da imam legitiman razlog da ti napišem čekove. I na kraju celog procesa, brojke će biti tako velike da ionako niko neće biti u stanju da prati njihov trag, zar ne?” To i nije tako loša ideja, pomislio sam, posebno ako sklopimo neku vrstu konsalting ugovora da mi Stiv plaća svake godine što mu pomažem da upravlja kompanijom Stiv Maden Šuz. Međutim, činjenica da je Stiv moj nominalni vlasnik akcija kompanije Stiv Maden Šuz u vrednosti od 1,5 miliona dolara povlačilo je za sobom još neka mnogo veća i spornija pitanja – naime, to što Stiv praktično nije bio vlasnik nijedne akcije svog preduzeća. To je bilo nešto što je sada zahtevalo ispravku, kako to ne bi stvorilo probleme usput kada Stiv shvati da ja zarađujem desetine miliona, a on samo nekoliko miliona. Zato sam se nasmejao i ekao:

289

”Moraćemo nešto da smislimo u vezi s insajderskim poslom. Mislim da je korišćenje Madenovih akcija prilično dobra ideja, barem za početak, ali to vodi ka važnijoj temi, odnosno ka tome što ti nemaš dovoljno velik udeo u vlasništvu kompanije. Moramo da ti nabavimo još akcija pre nego što stvari zaista počnu da škripe. Ti imaš samo trista hiljada akcija, zar ne?” Stiv je klimnuo. ”I pravo na to da kupim nekoliko hiljada akcija; to je sve.” ”U redu, kao tvoj partner u generalnom planiranju, pre svega ti savetujem da sebi odobriš pravo na milion akcija po pedeset odsto nižoj ceni u onosu na tekuće tržište. To je najispravnija stvar koju sada možeš da uradiš, posebno zbog toga što ćemo ih ti i ja deliti po pola, što je u svemu najpoštenija i najpravednija stvar. Mi ćemo ih držati na tvom imenu kako NASDAQ ne bi na to počeo da motri, a kad dođe čas da se prodaju, ti ćeš mi to proslediti zajedno sa svim ostalim.” Majstor Obućar se nasmešio i pružio mi ruku. ”Ne mogu dovoljno da to se zahvalim, DžB. Nikada nisam rekao ništa, ali mi je to dosta smetalo. Znao sam da ćemo, kad za to dođe pravo vreme, zajedno uspešno izvesti.” Potom je ustao sa stolice, kao i ja, i mi smo se zagrlili u mafijaškom stilu, što nije izazvalo sleganje ramenima nijednog jedinog gosta. Kad smo ponovo seli, Stiv je rekao: ”A zašto, umesto toga, ne bismo sredili da iznos bude milion i po? Po sedamsto pedeset hiljada svakome?” ”Ne,” rekao sam, osećajući kako mi deset prstiju prijatno bride, ”ne volim da radim s neobičnim brojkama. To je loša sreća. Zaokružimo sumu na dva miliona. Osim toga, lakše će biti za praćenje – pravo na milion akcija za svakog od nas.” ”Dogovoreno!” složio se Obućar. ”A budući da si ti većinski vlasnik akcija kompanije, trebalo bi da zaobiđemo svađu na sastanku upravnog odbora. To je sve strogo legitimno, zar ne?” ”Pa, dobro,” odgovorio sam, češkajući se po bradi zamišljeno, ”kao tvoj partner u generalnom planiranju, savetujem te da se uzdržiš od upotrebe te reči legitimno, osim u slučaju najgorih okolnosti. Međutim, kad si već pustio zlog duha iz boce, ja ću istupiti kao član i daću ovoj transakciji srdačan znak palčevima nagore. Osim toga, to je nešto što mi moramo da uradimo, tako da to nije naša greška. To ćemo pripisati osećaju fer pleja.” ”Slažem se,” rekao je ozareni Obućar. ”To je izvan naše kontrole. U ovom poslu postoje čudne sile koje su daleko moćnije od poniznog i skromnog Obućara i ne tako skromnog Vuka iz Volstrita.”

290

”Dopada mi se način na koji razmišljaš, Obućare. Pozovi advokate kad se vratiš u kancelariju i reci im da zapisnik s prethodnog sastanka odbora vrate u pređašnje stanje. Ako ti budu pravili probleme, reci im da se jave meni.” ”Nema problema,” rekao je Obućar, koji je upravo povećao svoj ulog za četirsto procenata. Potom je snizio glas i promenio ton progovorivši poput zaverenika. ”Slušaj – ako želiš, o ovome čak ne moraš ni da kažeš Deniju.” Nasmejao se ćavolasto. ”Ako me pita, reći ću mu da su sve moje.” Isuse! Kako je ovaj spreman da zabode nož u leđa! Da možda ne misli da ga zbog toga više poštujem! Međutim, zadržao sam za sebe ovu misao. ”Iskreno da ti kažem,” rekao sam, ”Nisam zadovoljan time kako Deni trenutno upravlja stvarima. On je kao Pljuvač što se tiče držanja inventara. Kad sam napustio Straton, firmi je falilo par miliona dolara u akcijama. Sada su u suštini paušalne. To je stvarno sramota.” Odmahnuo sam glavom ozbiljno. ”U svakom slučaju, Straton sada zarađuje više nego ikada, što se dešava kad trguješ pomoću otvorene pozicije. Međutim, Deni je sada ranjiv.” Slegnuo sam ramenima. ”Bilo kako bilo. Više se za to ne brinem. Pa ipak, bez obzira na to, ja i dalje ne mogu da ga isključim.” Stiv je slegnuo ramenima. ”Nemoj pogrešno da shvatiš to što sam rekao” – Oh, zaista? A kako bi to trebalo da shvatim, ti prokleti čoveče koji si spreman da drugima zabodeš nož u leđa!” – reč je samo o tome da ćemo ja i ti sledećih pet godina provesti zajedno i za to vreme izgrađivati kompaniju. Znaš, Brajan i Alan takođe nisu oduševljeni Denjem. Isti slučaj je i sa Lovensternom i Bronsonom. Barem sam tako čuo iz nezvaničnog izvora. Ti ćeš na kraju morati da ih pustiš da krenu svojim putem. Oni su ti oduvek bili lojalni, ali oni žele da započnu samostalan posao, daleko od Denija.” Tog trenutka sam ugledao kako nam prilazi Toni Federiči, odeven u belo odelo glavnog kuvara kako nosi bokal vina Keante. Zato sam ustao da ga pozdravim. ”Hej, Toni, kako si?” Da li si ubio nekog nedavno? Pomislio sam. Okrenuo sam se Stivu i rekao: ”Toni, želeo bih da te upoznam s mojim veoma bliskim prijateljem: Ovo je Stiv Maden. Mi smo partneri u kompaniji obuće preko u Vudsajdu.” Stiv je momentalno ustao sa stolice, i sa srdačnim osmehom rekao: ”Hej, Opasni Toni! Toni Korona! Čuo sam za vas! Mislim, odrastao sam na Long Ajlendu, ali je čak i tamo svako čuo za Opasnog Tonija! Drago mi je što smo se upoznali!” S tim rečima, Stiv je pružio ruku svom novom prijatelju, Opasnom Toniju Koroni, koji je iz dna duše mrzeo taj nadimak.

291

Pa dobro, postojalo je mnogo načina da odemo, pomislio sam, a ovaj je bio jedan od njih. Možda će Toni biti ljubazan i dopustiti Stivu da ode dostojanstveno sa testisima pričvršćenim na telo, tako da mogu da ga sahrane s njima. Pogledao sam kako koštata, bleda ruka Majstora Obućara lebdi u vazduhu, iščekujući da je prihvati ruka druge strane, koje nije bilo ni na vidiku. Potom sam pogledao u Tonijevo lice. On se naizgled smešio, mada je to više bio osmeh koji bi sadistički stražar u zatvoru uputio osuđeniku na smrt s pitanjem: ”Šta biste želeli za svoj poslednji obrok?” Konačno, Toni je pružio ruku, mada mlitavo. ”Da, drago mi je što smo se upoznali,” rekao je gotovo bezglasno Toni. Njegove tamne oči su se zatamnile, a onda mu je uputio ubitačan pogled. ”I meni je drago što smo se upoznali, Opasni Toni,” rekao je Obućar kome se sve više i više crno pisalo. ”Ja sam čuo sve najlepše o vašem restoranu, i planiram da ovde često dolazim. Ako pozovem da rezervišem mesta, ja ću im samo reći da sam prijatelj Opasnog Tonija Korone! U redu?” ”U redu!” rekao sam nervozno se osmehnuvši. ”Mislim da bi bolje bilo da pređemo na posao, Stiv.” Potom sam se okrenuo Toniju i rekao: ”Hvala ti što si došao da se pozdraviš s nama. Drago mi je što te vidim, kao i uvek.” Prevrnuo sam očima i odmahnuo glavom, kao da hoću da kažem: ”Nemoj zameriti mom prijatelju; on ima Turetov sindrom.” Toni je dvaput napravio tik nosem a onda otišao svojim putem, verovatno do lokalnog kluba malo niže u istoj ulici, gde će pijuckajući espreso usput naručiti Stivovu egzekuciju. Seo sam i odmahnuo glavom smrknuto. ”Šta je to, do đavola, s tobom, Obućaru? Njega niko ne zove Opasni Toni! Niko! Mislim, sad si stvarno mrtav čovek.” ”O čemu pričaš?” odgovorio je Obućar, nemajući blagu predstavu o tome što pričam. ”Ja sam simpatičan tom čoveku,zar ne?” Potom je nervozno nagnuo glavu u stranu i dodao: ”Ili sam ja ovde totalno neobavešten?” Tog trenutka mi je prišao Alfredo, gorostasni domaćin hotela. ”Imat telefonski poziv,” rekao je Gorostas Alfredo. ”Vezu možete da preuzmete pored bara. Tamo je tiho. Nema nikoga okolo.” Nasmejao se. Uh-oh! Oni su me smatrali odgovornim za prijateljevo ponašanje! Ovo je ozbiljna mafijaška stvar, čije nijanse ja, kao Jevrej, ne mogu da shvatim. Mada sam ja, u suštini, time što sam doveo Obućara u ovaj restoran, na neki način, jemčio za njega zbog čega ću sad snositi posledice za njegovu uvredu. Nasmejao sam se

292

Gorostasu Alfredu i zahvalio mu. Potom sam se izvinio što se udaljavam od stola i uputio se ka baru – ili, možda, hladnjaku za meso. Kad sam došao do telefona zastao sam i obazreo se naokolo. ”Alo?” upitao sam skeptično, očekujući zvuk telefonskog signala i potom napravu za davljenje oko mog vrata. ”Zdravo, ja sam,” rekla je Dženet. ”Zvučiš mi čudno; šta se desilo?” ”Ništa, Dženet. Šta želiš?” obratio sam joj se osornije nego inače. Možda je kvalude prestao da deluje. ”Izvini što sam prokleto živa!” rekla je preosetljiva Dženet. Sa uzdahom: ”Šta želiš, Dženet? Pozvala si ovde u nezgodan čas.” ”Viktor Vang je na telefonu, i kaže da je hitno. Rekla sam mu da si izašao na ručak, ali je on rekao da će da sačeka dok se ne vratiš. Mislim da je on kreten, ako baš želiš da znaš moje mišljenje.” Koga-je-briga-za-tvoje-prokleto-mišljenje-Dženet! ”Ma da, u redu, porazgovaraću s njim,” rekao sam, smešeći se sopstvenom odrazu u zatamnjenomogledalu iza bara. Ja čak nisam izgledao ni drogirano. Ili možda nisam ni bio drogiran. Posegao sam rukom u moj džep i izvukao španski kvalude, pregledajući ga par trenutaka, a onda progutao – na suvo. Sačekao sam uspaničen glas Pokvarenog Kineza. Izbegavao sam ga tako kao da sam potpuno zaboravio na njega gotovo već nedelju dana, i Djuk Sekjuritis je bio zatrpan akcijama do grla. Da, na Viktora su bukvalno pljuštale akcije poput kiše, i on je sada tražio moju pomoć, koju sam baš nameravao da mu pružim… na neki način. Tog časa se začuo glas Pokvarenog Kineza. Srdačno me je pozdravio i počeo da objašnjava kako poseduje više akcija od te jedne kompanije nego što ih uopšte fizički postoji. U stvari, on je imao 1,5 milion akcija u opticaju, a u stvari je posedovao 1,6 miliona akcija. ”…a akcije i dalje pristižu,” rekao je Brbljivi Panda, ”i ja uopšte ne znam kako je to moguće. Znam da me je Deni zajebao, ali bi čak i njemu sad trebalo da ponestane akcija!” Kinez je delovao potpuno zbunjen – nesvestan toga da ja imam poseban račun kod Bear Sternsa, koji mi je omogućio da prodajem onoliko akcija koliko moje malo srce poželi, bilo da ih posedujem ili ne ili da li mogu da ih pozajmim ili ne. To je bila posebna vrsta računa koja se zove primarni brokerski račun, i koja znači da mogu da trgujem posredstvom bilo koje firme na svetu. Nije bilo šanse da Kinez odgonetne ko je prodavao akcije. ”Smiri se,” rekao sam. ”Ako imaš problema s kapitalom, Vik, ja sam tu da ti pomognem – sto posto. Ako bi trebalo da mi prodaš tri ili četirsto hiljada akcija,

293

onda mi reci samo jednu reč.” Eto kako sam sad bio spreman da trgujem pomoću nepokrivene, prazne pozicije, ali sam tu poziciju zauzimao pri višim cenama; dakle, ako Viktor bude dovoljno glup da mi proda akcije, ja ću ih blokirati uz ogroman profit – a onda se okrenuti i ponovo trgovati njima iz otvorene pozicije. Pre nego što završim s tim, akcijama će se trgovati u penijima, a Kinez će raditi na Mot stritu, prodajući kineske knedle. (FUSNOTA: Mott Street je glavna ulica u Kineskoj četvrti u Njujork Sitiju.) ’Da,” odgovorio je Brbljivi Panda, ”to bi mi stvarno pomoglo. Meni ponestaje kapitala, a akcije su već pale ispod pet dolara. Ne mogu sebi da priuštim da padnu još više.” ”Nema problema, Vik. Samo pozovi Keni Koka u Mejersonu; on će otkupljivati blokove od pedeset hiljada akcija od tebe svakih nekoliko sati.” Viktor mi se zahvalio, a onda sam spustio slušalicu i odmah okrenuo Kenija Koka, čija je žena, Filis, bila matičar na mom venčanju. Rekao sam Keniju: ”Pokvareni Kinez će da te zove svakih nekoliko sati da ti proda blokove od pedeset hiljada akcija ti znaš čega” – ja sam već podelio svoj plan s Kenijem, tako da je on bio svestan da sam zapodenuo tajni rat protiv Kineza – zato sada idi i odmah prodaj i drugih pedeset hiljada akcija, pre nego što u stvari kupimo ijednu akciju od njega. A onda nastavi da prodaješ blokove od pedeset hiljada akcija svakih devedeset minuta ili otprilike u tim vremenskim razmacima. Obavi prodaju putem prikrivenih računa, tako Viktor neće znati odakle potiču.” ”Nema problema,” odgovorio je Keni Kok, koji je bio glavni trgovac u M. H. Mejersonu. Ja sam upravo podigao 10 miliona dolara za njegovu kompaniju koja se po prvi put pojavila u javnoj ponudi, i zato sam imao ovlašćenje na neograničenu trgovinu s njim. ”Ima li još nešto?” ”Ne, to je to,” odgovorio sam. ”Samo drži prodaju na malo, u blokovima od pet ili deset hiljada. Želim da pomisli da dolaze od nasumičnih špekulanata na pad kurseva.” Ahh, sijalica. ”U stvari, slobodno to uradi i sam za svoj račun koliko god želiš, zato što će akcije pasti na prokletu nulu!” Spustio sam slušalicu, potom otišao dole u toalet da uzmem malo kokaina. Nema sumnje da sam to zaslužio nakon Oskara – za moju odlično odigranu, pobedničku ulogu sa Viktorom. Nisam osetio ni trunku griže savesti zbog uspona i pada Djuk Sekjuritis. Poslednjih nekoliko meseci, on se u potpunosti pokazao i dokazao u svojoj ulozi Pokvarenog Kineza. Krao je brokere Stratona pod izgovorom kao da navodno više neće da rade na Long Ajlendu; ponovo je prodavao sve akcije Stratonovih novih emisija koje je posedovao i naravno to

294

poricao; i otvoreno napadao Denija, ukazujući na njega kao na ”lakrdijaša koji lupeta” i koji nije sposoban da upravlja Stratonom. E pa ovako je morao da plati. Ušao sam i izašao iz toaleta za manje od jednog minuta, unevši četvrt grama kokaina u četiri duboka ušmrkavanja. Dok sam se vraćao penjući se uz stepenice, srce mi je lupalo brže nego u zeca a ptirisak mi je bio viš nego kod žrtve srčanog udara, i to mi se dopalo. Moj mozak je funkcionisao u povišenom stanju svesti i sve sam držao pod kontrolom. Na vrhu stepenica sam se zatekao kako zurim u Gorostasa Alfreda. ”Imate još jedan telefonski poziv.” ”Stvarno?” Rekao sam, pokušavajući da zadržim vilice na mestu. ”Mislim da je to vaša žena.” Isuse! Vojvotkinja! Kako ona samo to radi? Ona izgleda kao da uvek zna kad nameravam da uradim nešto što nije dobro! Mada, s obzirom na to da sam ja to uvek radio, zakon proseka je diktirao da ispadne da ona uvek zove u pogrešno vreme. Pognute glave, ušao sam u bar i podigao slušalicu. Moraću da blefiram. ”Halo?” rekao sam kao da ne znam ko me zove. ”Zdravo, dragi. Da li si dobro?” Da li sam dobro? Kakvo zajedljivo pitanje! Veoma je podmukla, ova moja Vojvotkinja. ”Da, draga, dobro sam. Upravo ručam sa Stivom. Šta ima novo?” Vojvotkinja je uzdahnula, a onda rekla: ”Imam loše vesti” Tetka Patriša je upravo preminula.” Dvadeset osmo poglavlje Ovekovečiti mrtve Pet dana nakon smrti tetka Patriše vratio sam se u Švajcarsku, i sada sam sedeo u drvetom obloženoj gostinskoj sobi kuće Majstora Falsifikatora. Bilo je to prijatno mesto, otprilike dvadeset minuta od Ženeve, negde u švajcarskom selu. Upravo smo završili s nedeljnim ručkom, i žena Majstora Falsifikatora (uzgred, nadenuo sam joj ime Majstorica Falsifikatorka) je na nizak stakleni sto upravo iznela posluženje, sve deserte koji strašno goje – fantastično aranžirane švajcarske čokolade, francususke kolače, hranljive pudinge i sireve koji su širili snažan miris. Stigao sam pre dva sata, želeći da što pre prionem na posao, ali su Majstor falsifikator i njegova supruga insistirali na tome da me nakljukaju sa švajcarskim poslasticama kojih je bilo toliko da bi se od njih podavila i gomila švajcarskih

295

planinskih pasa. Ovog trenutka, Falsifikatori su sedeli preko puta mene, udobno naslonjeni u par kožnih fotelja s naslonima nagnutim unazad. Oboje su bili odeveni u dobro uklopljene sive trenerke, zbog kojih su me svojim izgledom podsetili na dirižabl, ali su bili izvanredni domaćini i dobrog srca. Otkako je Patriša pretrpela moždani udar nakon kojeg je preminula, Roland i ja smo imali samo jedan kratak telefonski razgovor – iz telefonske govornice u Ekvestrijan Centru na Zlatnoj Obali, a ne iz kluba Brukvil Kantri, koji je izgleda bio proklet. Rekao mi je da ne brinem, da će se on o svemu pobrinuti. Međutim, on je odbio da izloži detalje preko telefona, što je, s obzirom na prirodu naših poslova, bilo razumljivo. To je, uostalom, i bio razlog zbog kojeg sam prošle noći doleteo u Švajcarsku – da sednem s njim lice u lice i uradim suštinsku stvar. Ovog puta, međutim, bio sam pametan. Umesto da letim putničkim avionom i izložim se riziku da me uhapse zbog toga što sam spopao stjuardesu, leteo sam privatnim mlaznim avionom, luksuznim Galfstrimom III. Deni je takođe doleteo ovde, i sada me je čekao u hotelu, pri čemu sam devedeset posto siguran da je ponovio isti scenario s četiri švajcarske kurve. I eto me ovde, s osmehom na licu i nezadovoljstvom u srcu, dok sam posmatrao kako Roland i njegova žena tamane slatkiše sa stola. Konačno sam izgubio strpljenje, i rekao najljubaznijim tonom: ”Znate, vi ste izvanredni domaćini. Prosto ne mogu dovoljno da vam se zahvalim na tome. Međutim, nažalost, ja moram avionom da se vratim nazad u Sjedinjene Države, pa, ako je to u redu, možemo li sada da pređemo na posao?” Podigao sam obrve i nasmešio se sramežljivo. Majstor Falsifikator se nasmejao široko. ”Naravno, prijatelju.” Okrenuo se ka ženi. ”Zašto ne odeš da pripremiš večeru, draga?” Večeru? Pomislio sam. Bože moj! Klimnula je glavom revnosno i izvinila se, a tom prilikom je Roland pružio ruku ka niskom staklenom stolčiću i zgrabio još dve čokoladnom glazurom obložene jagode, dvadeset prvu ili dvadeset drugu po redu, ako me pamćenje dobro služi. Duboko sam udahnuo i rekao: ”S obzirom na Patrišinu smrt, Rolande, najviše me brine kako ću podići novac sa tih računa. I, onda, nakon toga, jedna od stvari koja me je donekle utešila bilo je to što mogu da upotrebim Patrišino ime. Ja sam joj zaista verovao. I voleo sam je. Ko bi rekao da će tako brzo da umre?” Odmahnuo sam glavom i duboko uzdahnuo.

296

Majstor Falsifikator je slegnuo ramenima i rekao: ”Naravno, veoma je tužno što je Patriša umrla, ali nema potrebe da brineš. Novac je prebačen u dve druge banke, od kojih obe nikada nisu videle Patrišu Melor. Napravljeni su svi mogući dokumenti, a na svima se nalazi originalni Patrišin potpis, ili sve ono što bi ih učinilo potpuno validnim. Dokumenti su vraćeni na adekvatne datume, naravno, pre smrti. Tvoj novac je bezbedan, prijatelju. Ništa se nije promenilo.” ”Pa ipak, čije je ime na njima?” ”Naravno, Patriše Melor. Nema boljeg nominalnog vlasnika od mrtve osobe, prijatelju. Niko ni u jednoj od dve banke nikada nije video Patrišu Melor, a novac je na računima tvojih korporacija s akcijama na donosioca, u kojima držiš serttifikate.” Majstor Falsifikator je slegnuo ramenima, kao da kaže: ”Nijedan od tih poslova nije bog zna šta u svetu falsifikovanja.” Potom je rekao: ”Jedini razlog zbog kojeg sam prebacio novac iz Junion Banke je taj što Sorel tamo više ne uživa blagonaklonost. Što je sigurno, sigurno je – bolje to nego da posle zažalimo, pomislio sam.” Majstore Falsifikatore! Majstore Falsifikatore! Ispostavilo se da je ovaj čovek ispunio sva moja očekivanja. Da, Majstor Falsifikator je bio zlata vredan, i to velike gomile zlata. Pa ipak, on je uspeo da mrtve preobrazi u… žive! I to je upravo ono što je želela tetka Patriša. Njeno ime će živeti zauvek u zloglasnoj utrobi švajcarskog bankarskog sistema. U suštini, Majstor Falsifikator ju je ovekovečio. S obzirom na način na koji je umrla… tako brzo… njoj se nije pružila šansa ni da se oprosti. Oh, ali sam siguran da je u poslednjim mislima bila pomalo zabrinuta da će njena neočekivana smrt prouzrokovati probleme njenom omiljenu nećaku. Majstor Falsifikator se nagnuo napred i uzeo još dve čokoladom obložene jagode, dvadeset treću ili dvadeset četvrtu po redu, i počeo da žvaće. Rekao sam: ”Znaš, Roland, Sorel mi je bio veoma simpatičan od prvog trenutka otkad sam ga upoznao, ali sam počeo da preispitujem svoje prvobitno mišljenje o njemu. On sve vreme priča s Kaminskim, i zbog toga se osećam neprijatno. Ja bih što pre prestao da poslujem s Junion bankom, ako nemaš ništa protiv toga.” ”Ja ću uvek bespogovorno da prihvatam tvoje odluke,” odgovorio je Majstor Falsifikator, ”a u ovom slučaju mislim da ti je ta odluka veoma mudra. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju, ne bi trebalo da brineš za Žan Žaka Sorela. Uprkos tome što je Francuz, on ipak živi u Švajcarskoj, i vlada Sjedinjenih Država nema moć nad njim. On te neće izdati” ”Ne sumnjam ja u to,” odgovorio sam, ”ali to nije stvar poverenje. Ja samo ne volim da ljudi imaju uvid u moje poslovanje, posebno čovek poput Kaminskog.” Nasmejao sam se, pokušavajući da objasnim celu stvar. ”U svakom slučaju, ja već

297

nedelju dana pokušavam da stupim u kontakt sa Sorelom, ali mi u njegovoj kancelariji javljaju da je otputovao negde zbog posla.” Majstor Faslifikator je klimnuo glavom. ”Da, on je u Sjedinjenim Državama, verujem. Otišao je da se vidi sa klijentima.” ”Zaista? Nisam imao pojma.” Iz nekog čudnog razloga, osetio sam da to najavljuje nevolje, mada nisam mogao da objasnim zbog čega. U stvari, Roland je rekao: ”Da, on tamo ima mnogo klijenata. Poznajem njih nekoliko, ali većinu njih ne.” Klimnuo sam glavom, odbacivši predosećanje kao bezvrednu paranoju. Petnaest minuta kasnije stajao sam napolju ispred vrata, držeći kesu punu švajcarskih poslastica. Majstor Falsifikator i ja smo se zagrlili. ”Au revoir!” rekao sam, što je na francuskom značilo do viđenja. Osvrnuvši se na prošlost, zbogom bi bilo mnogo prikladnije.

U petak ujutro, nešto malo nakon deset sati, konačno sam prošao kroz vrata naše kuće na plaži Vesthempton. Sve što sam želeo bilo je da odem gore i držim Čendler u naručju, a onda da vodim ljubav s Vojvotkinjom i odem da spavam. Međutim, nije mi se pružila prilika. Nisam bio ni trideset sekundi u kući kad je zazvonio telefon. Bio je to Gari Deluka. ”Izvini što ti se dosađujem,” rekao je Drizler, ”ali, ja sam celog dana pokušavao da te pronađem. Pomislio sam da ćeš želeti da znaš da je Gari Kaminski juče ujutru optužen. On sedi u zatvoru u Majamiju, zadržan je bez kaucije.” ”Stvarno?” odgovorio sam nemarno. Pošto sam potpuno obamro nisam mogao u potpunosti da dokučim posledice onoga što sam čuo, ili barem ne istog momenta. ”Zbog čega su ga optužili?” ”Zbog pranja novca,” Deluka je rekao gotovo bezglasno. ”Da li ti ime Žan Žak Sorel nešto znači?” Ovo me je snažno pogodilo – osvestilo me šta se zaista desilo! ”Možda… mislim da sam ga upoznao kad sam onda bio u Švajcarskoj. Zašto?” ”Zato što je i on optužen,” rekao je zloglasni glasonoša. ”On sedi u zatvoru zajedno s Kaminskim, i isto tako je zadržan bez kaucije.” Dvadeset deveto poglavlje Očajničke mere

298

Dok sam sedeo u kuhinji, duboko analizirajući priču o osuđenicima, otkrio sam da mi suština stalno izmiče. Koliko je tu bilo švajcarskih bankara? Samo u Ženvi mora da ih je bilo na desetine hiljada, a ja sam morao da izaberem onog koji je bio dovoljno glup da dopusti da bude uhapšen na teritoriji Sjedinjenih Država. Koje su šanse postojale za to? Još ironičnije je bilo to što je optužen za potpuno nepovezanu stvar, za nešto što je imalo veze s pranjem novca od droge tajno obavljenim poslovima u inostranstvu. U međuvremenu, Vojvotkinji nije bilo potrebno mnogo da shvati da se dešavalo nešto užasno, jednostavno zato što nisam naleteo na nju čim sam ušao na vrata. Međutim, ja sam znao da ne vredi ni da pokušam da vodim ljubav s njom, kad sam znao da ne može da mi se digne. Odupro sam se tome da mi reč impotentan projuri kroz misli, zato što je imala toliko negativnih značenja za istinski moćnog čoveka, kakvim sam sebe i dalje smatrao, uprkos tome što sam mogao da padnem kao žrtva nepromišljenog ponašanja mog švajcarskog bankara. Zato sam radije o sebi razmišljao u kontekstu priče o mekom penisu ili špageta penisu, koja je bila daleko prijatnija od te gnusne reči. U svakom slučaju, moj penis je potražio utočište u mom donjem stomaku – svodeći se na veličinu gumice za olovke broj dva – i zato sam Vojvotkinji rekao da sam bolestan i umoran od putovanja. Kasnije te večeri, otišao sam do toaleta i izvadio moju garderobu u kojoj bih eventualno otišao u zatvor. Izabrao sam par izbledelih farmerki, jednostavnu sivu majicu s dugim rukavima (čisto u slučaju da je u zatvorskoj ćeliji hladno), i neke stare iznošene Ribok patike, koje bi smanjile šanse da mi ih ukrade neki crnac od dva metra po imenu Buba ili Džamal. Viđao sam da se to dešavalo u filmovima, u kojima bi vam uvek oteli patike pre nego što vas siluju. U ponedeljak ujutro sam odlučio da ne odem u kancelariju – razmišljajući da je daleko dostojanstvenije da me uhapse u udobnosti moje kuće nego u sumornom kraju Vudsajda, u Kvinsu. Ne, ja im neću dopustiti da me uhapseu kompaniji Stiv Maden Šuz, gde bi Obućar to video kao izvanrednu priliku da me zajebe i ostavi bez akcija. Zaposleni u kompaniji Maden bi o tome onda mogli da čitaju na naslovnoj strani Njujork tajmsa, poput svog ostalog slobodnog sveta. Neću im priuštiti to zadovoljstvo da vide kako me odvode s lisicama na rukama; to zadovoljstvo ću sačuvati za Vojvotkinju. A onda se desilo nešto veoma neobično – odnosno, ništa. Nije mi poslat nikakav sudski poziv, niti mi je najavljena poseta agenta Kolemana, niti je FBI upala u Straton Oakmont. Do srede popodne sam se zatekao u situaciji da se

299

pitam šta se to, do đavola, dešava. Krio sam se u Vesthemptonu od petka, pretvarajući se da sam bolestan da imam užasnu dijareju, što je u osnovi bilo tačno. Pa ipak, sada se ispostavilo da se krijem bez razloga – možda uopšte nisam bio na ivici da budem uhapšen! Do četvrtka, ćutanje je bilo toliko tegobno da sam odlučio da rizikujem i pozovem telefonom Gregorija O’Konela, advokata kojeg mi je Bo preporučio. On mi je izgledao kao savršena osoba od koje sam mogao da prikupim informacije, budući da se njegova nadležnost pružala do Istočnog distrikta i da je pre šest meseci pričao sa Sin O’Šeom. Očigledno, nisam imao potpuno poverenja u Greg O’Konela. Na kraju, on je bio advokat, a nijednom advokatu se ne može potpuno verovati, posebno onom koji je radio u okviru krivičnog prava, koji nije mogao legalno da vas predstavlja ako postane svestan da ste krivi. Međutim, deo igre je bilo prećutno razumevanje između prevaranta i njegovog advokata, pri čemu bi se dotični prevarant zakleo advokatu da je nevin, a advokat uobličio njegovu glupu, izmišljenu priču u krivičnu odbranu koja je dosledna sa njenim neodređenim i nepotpunim delovima. Zato sam, tokom razgovora sa Greg O’Konelom, lagao kroz zube, objašnjavajući mu kako sam uvučen u problem nekog drugog. Ispričao sam mu kako je u Britaniji, rođaka moje žene delila istog bankara za kojeg se ispostavilo da je obavljao prljave poslove u inostranstvu, što je, naravno, bila čista slučajnost. I tako započevši prvu verziju izmišljene priče mom budućem advokatu – pričajući mu sve o mojoj divnoj tetka Patriši, koja je živa i zdrava, jer sam mislio da će to moje reči učiniti uverljivijim – počeo sam da shvatam da ipak postoji mala nada. Moja priča je bila potpuno uverljiva, pomislio sam, sve dotle dok me Gregori O’Konel nije upitao skeptičnim tonom: ”Kako to da šezdesetpetogodišnja nastavnica u penziji otvori račun na kojem ima tri miliona dolara gotovog novca?” Hmmm… mali propust u mojoj priči; verovatno to nije dobar znak, pomislio sam. Njabolje da se pravim glup. ”Kako bih ja to mogao znati?” Upitao sam iskreno. Da, moj ton je bio primeren. Vuk je mogao da izigrava hladnokrvnost kad je to morao, pa čak i sada, pod najtežim okolnostima. ”Slušaj, Greg, Patriša – nek počiva u miru – je uvek govorila kako je njen prvi muž bio probni pilot za Harijer mlazni avion. Kladim se da bi mu KGB platio pravo bogatstvo za neku krupnu informaciju o tom projektu; tako je možda uzeo gotov novac od KGB? Koliko se sećam, to je tada bila prilično opasna stvar. Veoma poverljiva.” Isuse! Šta sam ja to lupetao? ”U redu, ja ću obaviti par telefonskih poziva i proveriti koliko ima mesta za zabrinutost,” rekao mi je moj ljubazni advokat. ”Zbunjuje me samo jedna stvar,

300

Džordan. Možeš li da mi objasniš da li je tetka Patriša živa ili je umrla? Upravo si rekao da počiva u miru, ali pre par minuta si mi rekao da živi u Londonu. Bilo bi od pomoći kad bih znao koja je od te dve informacije tačna.” Očigledno da sam napravio propust u tom pogledu. Morao bih da budem malo oprezniji ubuduće što se tiče informacije da li je tetka Patriša živa ili ne. Sada nisam imao izbora i morao sam da blefiram: ”Dobro, to zavisi od toga koja opcija više odgovara mojoj situaciji. Šta moj slučaj čini jačim; život ili smrt?” ”Dobrooo, bilo bi lepo ako bi ona došla lično i rekla da je novac njen, ili, ako ne to, barem potpiše pismenu izjavu koja svedoči tome u prilog. Zato mogu da kažem da bi bilo bolje ako je živa.” ”Onda je živa da življa ne može biti!” odgovorio sam kratko i odsečno s velikim samopouzdanjem, setivši se odmah Majstora Falsifikatora i njegove sposobnosti da stvori sve vrste finih dokumenata. ”Međutim, njoj više odgovara privatnost, zato ćete morati da se zadovoljite pismenom izjavom. Ona se ionako povukla u samoću.” Čuo se samo tajac. Nakon dobrih deset sekundi, moj advokat konačno je rekao: ”U redu, onda! Sada sam stekao pravi uvid u celu stvar. Javiću ti se za par sati.” Sat vremena kasnije primio sam poziv od Grega O’Konela, koji je rekao: ”Nema ničeg novog u vezi s tvojim slučajem. U stvari, Sin O’Šea napušta kancelariju za par nedelja – pridružujući se skromnim redovima branilaca – zato je bio neuobičajeno predusretljiv prema meni. Rekao je da tvoj slučaj i dalje vodi ovaj lik Koleman. I niko iz Tužilaštva Sjedinjenih Država nije zainteresovan za njega. A što se tiče onog švajcarskog bankara, s njim se ne dešava ništa što bi se moglo povezati s tvojim slučajem, barem za sada.” Potom je proveo još par minuta uveravajući me da se ja u priličnoj meri ispravan i pošten. Nakon što sam spustio slušalicu, propustio sam one prve tri reči u priličnoj meri, i sve vreme se držao poslednje dve ispravan i pošten, kao pas koske. I dalje mi je bilo potrebno da porazgovaram s Majstorom Falsifikatorom, da bi procenio punu štetu. Ako i on sedi u zatvoru u Sjedinjenim Državama, poput Sorela – ili ako je u švajcarskom zatvoru, i očekuje izručenje u Sjedinjene Države – onda sam u gadnoj situaciji. Međutim, ako nije – ako nije optužen ni za šta, i ako je i dalje u prilici da izvodi svoju malo poznatu veštinu majstorskog falsifikovanja – onda bi se možda na kraju sve moglo okrenuti u moju korist. Pozvao sam Majstora Falsifikatora iz telefonske govornice u restoranu Star Bogs. Zaustavljenog daha, saslušao sam uznemirujuću priču kako mu je švajcarska policija na prepad upala u kancelariju i uzela sve kutije sa zapisnicima. Da, od

301

njega je bilo zatraženo da dođe na informativni razgovor u Sjedinjene Države, ali on nije bio optužen, barem ne prema onome što je on znao. Uverio me je da ga švajcarska vlada ni pod kojim okolnostima neće izručiti Sjedinjenim Državama, mada više ne bi mogao bezbedno da ide izvan Švajcarske, kako ga Interpol ne bi uhapsio na osnovu međunarodne poternice. Konačno, porenula se tema o računima Patriše Melor, i Majstor Falsifikator je rekao: ”Neki zapisnici su uzeti, ali ne zato što su baš njih tražili; već su jednostavno pokupljeni sa ostalima. Međutim, nema razloga da se plašiš, prijatelju, u mojim zapisnicima nema ni traga od informacije da novac ne pripada Patriši Melor. Međutim, pošto ona više nije živa, predlažem ti da prestaneš da koristiš novac sa tih računa sve dotle dok se ova stvar ne smiri.” ”To se samo po sebi podrazumeva,” odgovorio sam, zadržavši pažnju na reči smiri, ”ali mene ne brine toliko pristup novcu sa tog računa. Ono što me istinski zabrinjava je mogućnost Sorelove saradnje sa vladom Sjedinjenih Država i toga da će reći da je novac moj. To bi mi prouzrokovalo veliki problem, Roland. Možda bi, ako su tamo bili dokumenti koji jasno pokazuju da je novac Patrišin, situacija bila neuporedivo bolja.” Majstor falsifikator je odgovorio: ”Ali ti dokumenti već postoje, prijatelju. Ako bi mogao da mi daš spisak svih dokumenata koji bi mogli da ti pomognu i datume koje je Patriša potpisala na njima, možda bih mogao da ih pronađem i izvučem iz moje kartoteke za tebe.” Majstor Falsifikator! Majstor Falsifikator! On je i dalje bio sa mnom. ”Razumem, Roland, i ja ću ti javiti ako mi nešto bude bilo potrebno. Međutim, za sada, pretpostavljam da je najrazumnije da sednemo i sačekamo nadajući se najboljem.” Majstor Falsifikator je rekao: ”Kao i obično, između nas postoji sporazum. Međutim, sve dotle dok se istraga ne završi, trebalo bi da se kloniš Švajcarske. Mada imaj na umu da sam uvek s tobom, prijatelju, i ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da zaštitim tebe i tvoju porodicu.” Čim sam spustio slušalicu, znao sam da će moja sreća rastiti i srušiti se sa Sorelom. Pa ipak, isto tako sam znao da moram da nastavim sa svojim životom. Moram duboko udahnuti i ispiti tu gorku čašu. Moram se vratiti svom poslu, i ponovo voditi ljubav s Vojvotkinjom. Moram prestati da izlećem iz svoje kože kad god zazvoni telefon ili kad god neko neočekivano zakuca na vrata. Upravo to sam i uradio. Ponovo sam zaronio u ludi kovitlac događaja. Utonuo sam u svet kompanije Stiv Maden Šuz i nastavio iza scene da savetujem moje brokerske firme. Dao sam sve od sebe da budem veran muž Vojvotkinji i

302

dobar otac Čendler, uprkos mojoj zavisnosti od droge. I kako su meseci prolazili, moja navika da uzimam drogu sve je više uzimala maha. Kao i uvek, brzo sam to racionalizovao, mada – s vremena bih se opomenuo da sam mlad i bogat, da imam divnu ženu i savršenu kćerku. Svi su priželjkivali da žive takvim životom kakvim sam ja živeo, zar ne? Ima li boljeg života od Života bogatih i nefunkcionalnih? U svakom slučaju, do sredine oktobra, nije bilo nikakvih posledica zbog Sorelovog hapšenja, tako da sam konačno odahnuo. Očigledno, on je odlučio da ne sarađuje i Vuk iz Volstrita je izbegao još jedan metak. Čendler je prohodala i sada je hodala kao Frankeštajn – držeći kruto ruke ispred sebe, ukočivši noge u kolenima i šetkajući ukrućenog tela. I, naravno, beba genije je pričala jasno i glasno. Do prvog rođendana, u stvari, ona je izgovarala cele rečenice – zadivljujući napredak za bebu – i ja uopšte nisam sumnjao da je na dobrom putu da dobije Nobelovu nagradu ili barem Medalju za unapređenje matematike. U međuvremenu, Stiv Maden Šuz i Straton Oakmont su bili na različitim putevima – Stiv Maden Šuz se munjevito razvijao a Straton Oakmont je beležio pad kao žrtva loše osmišljenih trgovinskih strategija i pritisaka novog talasa kontrolora, koje je Deni sam navukao na sebe. Malo pre spomenuto je usledilo kao posledica Denijevog odbijanja da toleriše jedan od uslova pogodbe sa Komisijom za hartije od vrednosti – odnosno, da Straton angažuje nezavisnog revizora po izboru same Komisije, koji bi pregledao poslovanje firme i potom dao preporuke. Jedna od tih preporuka je bila da firma instalira sistem za snimanje koji bi beležio razgovore Stratonaca sa njihovim klijentima. Deni nije pristao na to, a onda se Komisija za hartije od vrednosti obratila državnom sudu i izdala sudski nalog na osnovu kojeg je izdato naređenje da mora da instalira taj sistem za snimanje. Deni je konačno kapitulirao – kako ga ne bi strpali u zatvor zbog nepoštovanja suda – ali je sada Straton imao pritužbu na to, što je značilo da je svih pedeset država imalo pravo da suspenduje Stratonovu licencu, što su, naravno, polako ali sigurno i počele da rade. Bilo je teško zamisliti da će, nakon svega što je Straton preživeo, njegova smrt uslediti zbog odbijanja da instalira sistem za snimanje telefonskih razgovora, koji, na kraju krajeva, nije doprinosio nekoj značajnijoj razlici. Kroz svega nekoliko dana Stratonci su uspeli da doskoče tom sistemu – vodeći samo prijatne i predusretljive razgovore putem Stratonovih telefona, a onda nastavljajući da razgovaraju svojim mobilnim telefonima kad osete da je nastupio trenutak da pokažu svoju mračnu stranu. Međutim, sada se na zidu nalazio natpis: Stratonovi dani su odbrojani.

303

Vlasnici Biltmora i Monro Parkera uzajamno su izrazili želju da krenu svojim putevima, da više ne posluju sa stratonom. Naravno, to je urađeno sa vrhunskim stilom, i obe firme su mi ponudile po milion dolara za svaku novu emisiju koju bi ponudili javno. To je iznosilo oko 12 miliona dolara godišnje, što sam rado prihvatio. Ja sam takođe primao milion dolara mesečno od Stratona, saglasno mom ugovoru o nekonkurentnosti, kao i drugih četiri ili pet miliona svakih nekoliko meseci kad bih unovčio velike blokove unutrašnjih akcija (144 akcije) u kompanijama koje je Straton nudio javno. Pa ipak, smatrao sam da je to samo kap u moru u odnosu na ono što sam mogao da zaradim sa Stiv Maden Šuzom, koji je beležio vrtoglavi uspon i doslovno bio na putu ka zvezdama. To me je podsetilo na prve dane Stratona… one sjajne dane… one slavne dane… kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, kad je prvi talas Stratonaca uzeo telefone u ruke i onog ludila koje se tek spremalo da iskorači na scenu i odredi moj životni put. I tako je Straton bio moja prošlost, a Stiv Maden Šuz moja budućnost. U ovom trenutku sam sedeo preko puta Stiva, koji se defanzivno naslanjao nazad na svom sedištu dok je Pljuvač pljuvao pravo u njega. Često bi me Stiv pogledao kao da je hteo da kaže: ”Pljuvač je nemilosrdan kad dođe do porudžbine čizama, posebno zato što je njihova sezona gotovo prošla!” Drizler je takođe bio u prostoriji, i on nas je zasipao rečima kad god bi mu se ukazala prilika. Ovog trenutka, Pljuvač je bio nasred scene. ”Kakav je to prokleto velik posao kad se poruče ove čizme?” odsečno je rekao Pljuvač. Pošto je jutrošnja debata vrlo često sadržala reči na slovo b, on je prosto prštao. U stvari, svaki put kad bi Pljuvač izgovorio reč boot (čizme), zapazio bih kako Obućar uzmiče. A onda je svoj gnev usmerio ka meni. ”Slušaj, DžB, ove čizme” – Oh, Isuse! – ”su tako moderne da nema šanse da pretrpimo gubitak. Moraš mi verovati. Kažem ti, nijedan par se neće prodati po sniženoj ceni.” Odmahnuo sam glavom ne složivši se s njim. ”Nema više čizama, Džon. Gotovi smo s prokletim čizmama. I nema nikakve veze sa vremenom da li će biti snižene ili ne. Reč je o tome da u upravljanju poslom mora da postoji nekakva disciplina. Mi idemo u osamnaest različitih pravaca u isti mah, i moramo se pridržavati našeg poslovnog plana. Otvaraju se tri nove prodavnice; čeka nas otvaranje još desetine prodavnica; nalazimo se na pragu da pokrenemo posao bez brenda. Oko nas je toliko gotovog novca. Moramo da održimo pravac i da ostanemo istrajni sada; nema rizika ovako kasno u sezoni, posebno s nekim prokletim čizmama sa dezenom leoparda.”

304

Drizler je sada iskoristio priliku da otvori svoju debatu i da nas obaspe rečima: ”Slažem se s tobom, i upravo zato zvuči razumno da premestimo naše odeljenje za isporuke dole u Flor–” Pljuvač ga je odmah prekinuo, koristeći reč sa duplim slovom p, svojim drugim najubitačnijim suglasnikom. ”To je prokleto besmisleno!” (FUSNOTA: U tekstu se pojavljuje engleska reč preposterous, koja znači besmisleno, apsurdno. Zato se pojavljuje dva puta slovo p.) odsečno je rekao Pljuvač. ”Ceo taj prokleti koncept! Ja nemam vremena za te gluposti. Moram da napravim neke proklete cipele inače ćemo da letimo iz posla!” S tim, Pljuvač je izašao iz kancelarije i zalupio vrata za sobom. Tog trenutka je zazvonio telefon. ”Tod Garet je na liniji jedan.” Prevrnuo sam oči ka Stivu, potom sam rekao: ”Reci mu da sam na sastanku, Dženet. Pozvaću ga kasnije.” Dženet, uvređenim tonom: ”Očigledno da sam mu rekla da si na sastanku, ali on kaže da je hitno. On mora odmah da razgovara s tobom.” Odmahnuo sam glavom s gađenjem i snažno uzdahnuo. Šta bi moglo biti toliko važno s Todom Garetom – osim, ako naravno, nije uspeo da pronađe pravi pravcati kvalude! Podigao sam slušalicu i rekao mu prijateljskim, ali iznerviranim tonom: ”Hej, Tod, šta ima novo, drugar?” ”Pa dobro,” odgovorio je Tod, ”mrzim da javljam loše vesti, ali neki čovek, agent Koleman je upravo izašao iz moje kuće i rekao mi da će Kerolin uskoro strpati u zatvor.” Sa srcem u petama: ”Zbog čega? Šta je Kerolin uradila?” Osetio kako se svet ruši na mene kad je Tod rekao: ”Da li si znao da je tvoj švajcarski bankar u zatvoru i da sarađuje protiv tebe?” Skupio sam hrabrost i rekao: ”Dolazim za sat vremena.”

Poput njegovog vlasnika, Todov dvosoban stan je izgledao loše. Od poda do plafona, cela prostorija je bila crna, nijedne druge boje nije bilo ni na jednom mestu. Sedeli smo u gostinskoj sobi, u kojoj nije bilo nijedne biljke. Svuda sam mogao da vidim samo crnu kožu i hrom. Tod je sedeo preko puta mene, dok je Kerolin koračala napred-nazad po crnom čupavom tepihu, njišući se na veoma visokim štiklama. Tod mi je rekao: ”Podrazumeva se da ja i Kerolin nećemo sarađivati protiv tebe, za to ne moraš nimalo da brineš.” Podigao je pogled ka švajcarkinji, takozvanoj Bombi, koja je tumarala tamo-amo i rekao: ”Zar ne, Kerolin?”

305

Kerolin je nervozno klimnula glavom i nastavila da korača. Todu je to očigledno išlo na živce. ”Hoćeš li, molim te, da prestaneš više da se šetkaš?” počeo je da gunđa. ”Izluđuješ me, do đavola. Tresnuću te, ako već jednom ne sedneš!” ”Oh, jebi se, Tahad!” počela je da viče Bomba. ”Ništa nije smešno. ja imam dvoje dece, samo da te podsetim. A sve je zbog tog glupog pištolja koji nosiš.” Čak i sada, na dan moje propasti, ova dva manijaka us bili odlučni u nameri da se poubijaju. ”Hoćete li vas dvoje već jednom prestati?” rekao sam, i nasmejao se nasilu. ”Ne razumem kakve veze ima Todov revolver sa Sorelovom optužbom.” ”Nemoj da je slušaš,” promrmljao je Tod. ”Ona je prokleti idiot. Ona pokušava da ti kaže da je Koleman otkrio šta se desilo u tržnom centru, i da se on sada obraća okružnom javnom tužiocu u Kvinsu da ne pregovara sa braniocem u okviru mog slučaja. Pre nekoliko meseci oni su mi ponudili uslovno oslobođenje, i sada mi kažu da moram da radim tri godine ukoliko ne budem sarađivao s FBI. Ja, lično, na sve to nisam obratio pažnju, pa ako moram da idem u zatvor – onda idem u zatvor. Problem je moja idiotska žena, koja je rešila da sklopi prijateljstvo s tvojim švajcarskim bankarom umesto da mu samo jednostavno preda novac i ode bez ijedne reči, onako kako je trebalo. Međutim, neeee, ona nije mogla da odoli ručku sa tim kretenom i da potom s njim razmeni telefone. Koliko ja znam, verovatno se i tucala s njim.” ”Znaš šta,” rekla je Bomba s vidnim osećajem krivice, u onim njenim belim lakiranim cipelama na visoke štikle, ”ideš mi na nerve, kretenu! Ko si ti da bacaš drvlje i kamenje na mene? Ti misliš da ja ne znam šta si radio sa onom igračicom iz Ria?” Na to me je, Švajcarkinja, zvana Bomba, pogledala pravo u oči i rekla: ”Veruješ li ti ovom ljubomornom čoveku? Hoćeš li, molim te, da mu kažeš da Žan Žak nije takav čovek? On je stari bankar, a ne nekakav ženskaroš. Zar ne, Džordan?” A onda je počela da pilji u mene svojim vatrenim plavim očima, stegnuvši pri tome vilice. Stari bankar? Žan Žak? Isuse Hriste – kakav tragičan preokret! Da li se to švajcarska Bomba tucala s mojim bankarom iz Švajcarske? Da čovek ne poveruje! Da je samo ostavila novac kako je i trebalo, Sorel čak ne bi ni znao ko je ona! Međutim, ne, ona nije umela da drži jezik za zubima i, kao posedica svega, Koleman je sada uspeo da poveže dve tačke – i saznao da Todovo hapšenje u tržnom centru Bej Teras nije imalo nikakve veze sa drogom već sa krijumčarenjem miliona dolara u Švajcarsku. ”Dobro,” rekao sam bezazleno, ”ja Sorela baš ne bih okarakterisao kao starog čoveka, ali on nije tip čoveka koji bi imao avanturu sa ženom nekog drugog

306

čoveka. Mislim, on je i sam oženjen, i nikada nisam zapazio da bi mogao da bude takav.” Očigledno su ovo oboje shvatili kao pobedu. Kerolin je uzviknula: ”Vidiš, kretenu, on nije takav. On je–” Međutim, Tod je odmah prekinuo: ”Pa zašto si onda rekla da je star čovek, zašto si lagala? Zašto lažeš kad nemaš ništa da kriješ? Zašto, ja…” Kako su se Tod i Kerolin udubljivali u prepirku, tako sam se ja isključio i pitao se postoji li nekakav izlaz iz ovog ludila. Kucnuo je čas za očajničke mere; bilo je pravo vreme da pozovem mog poverljivog računovođu Denis Gaita, takođe poznatog pod nadimkom Kuvar. Uputiću mu najdublje izvinjenje što sam sve to uradio iza njegovih leđa. Ne, ja u stvari nikada nisam rekao Kuvaru da imam račune u Švajcarskoj. Sada nisam imao izbora i morao sam sve pošteno da mu kažem i zatražim njegov savet. ”…i šta sada da uradimo što se tiče novca?” upitala je švajcarska Bomba. ”Ovaj agent Koleman te sada gleda poput ptice?”– Da nije možda mislila na sovu? – ”tako da ti više ne možeš da prodaješ drogu. Sada ćemo sigurno umreti od gladi!” S tim rečima, švajcarska Bomba koja će uskoro umreti od gladi – sa satom Patek Fili od 40,000 dolara na ruci, dijamantskom ogrlicom s rubinima od 25,000 dolara i odećom vrednom 5,000 dolara – konačno je sela u fotelju. Potom je zagnjurila lice u šake i počela da drma glavom napred-nazad. Kako je samo ironično da, na kraju svega, upravo švajcarska Bomba, sa užasnim izgovorom engleskog jezika i ogromnim grudima, prekine sve gluposti i svede stvari na njihovu suštinu – učinivši da sve utihne. To mi je odgovaralo; u stvari, odnekud sam imao osećaj da je i njima tako odgovaralo. Na kraju, njih dvoje su sada imali par prvoklasnih propusnica za lak izvor prihoda, tako da će im zadugo u budućnosti biti dobro. A ako se nekako usput stvari mnogo zakuvaju, oni bi mogli da zatraže izlazne vize u centru, u Njujorškom uredu FBI, gde bi ih sa zagrljajem i osmehom na licu čekao agent Koleman. Te večeri, u mom prizemlju u Old Brukvilu, na Long Ajlendu, sedeo sam na kauču sa Kuvarom, i igrao malo poznatu igru zvanu Možeš li da pronađeš slabu tačku ovoj izmišljenoj priči. Pravila igre su bila veoma jednostavna. Takmičar koji bi ispričao izmišljenu priču potrudio bi se da je učini logički što besprekornijom i potpunijom, dok bi osoba koja bi je slušala pokušavala da pronađe njene slabe tačke. Da bi pobedio, jedan od takmičara bi ispričao tako savršenu priču da drugi takmičar ne bi uspeo da joj pronađe slabu tačku. A budući da smo Kuvar i ja bili nenadmašni majstori čistih izmišljotina, bilo je prilično očigledno da, ako je jedan

307

od nas mogao da osujeti onog drugog, taj isti takođe bio u stanju da osujeti i agenta Kolemana. Kuvar je bio veoma zgodan, neka vrsta manje doteranog gospodina Klina. On je bio u ranim pedesetim, a bavio se falsifikovanjem još dok sam bio u osnovnoj školi. U njemu sam video neku vrstu starijeg državnika, lucidan glas razuma. On je bio pravi muškarac, Kuvar, sa zaraznim osmehom i harizmom od milion vati. On je bio čovek koji je igrao golf na prvoklasnim golf terenima, pušio kubanske cigare, pio vrhunska vina i vodio prosvetljujuće razgovore, posebno kad je trebalo prevariti Upravu javnih prihoda i Komisiju za hartije od vrednosti, što je izgleda bila njegova najviša životna misija. Ove večeri sam mu već sve pošteno ispričao, otvorivši mu svoju dušu i duboko mu se izvinjavajući što sam mu to uradio iza leđa. Počeo sam čak i u tim trenucima da mu pričam gluposti i izmišljotine, i pre nego što je igra zvanično počela, objašnjavajući mu da ga nisam uvukao u moje poslove u Švajcarskoj zato što bih ga izložio riziku. Na sreću, on nije načinio napor da pronađe slabe tačke u mojoj neuverljivo osmišljenoj priči. Umesto toga, on je reagovao srdačnim osmehom i sleganjem ramena. Kad sam mu izložio moju jadikovku, osetio sam da sam klonuo duhom. Međutim, Kuvar je ostao ravnodušan. Kad sam završio sa pričom, nonšalantno je slegnuo ramenima i rekao: ”Čuo sam ja i gore priče.” ”Oh, zaista?” odgovorio sam. ”Kako je to, do đavola, moguće?” Kuvar odmahnu rukom i doda: ”Bio sam ja u mnogo gorim situacijama od te.” Od njegovih reči najednom sam živnuo, mada sam bio prilično siguran da time želi da odagna moje brige. U svakom slučaju, počeli smo da igramo igru i sada, nakon pola sata, mi smo prošli tri kruga lupetanja i izlaganja čistih izmišljotina. Za sada, pobednik još nije mogao da se nasluti. Pa ipak, sa svakim krugom naše priče su postajale sve potpunije i pametnije i, naravno, sve je teže bilo pronaći u njima slabe tačke. Još uvek smo se držali dve osnovne teme: Prve, kako je Patriša došla do početne sume od 3 miliona dolara i stvaila ih na svoj račun? I, druge, ako je novac zaista Patrišin, zašto onda nisu kontaktirani njeni naslednici? Patriša je iza sebe ostavila dve kćerke, od kojih su obe bile u srednjim tridesetim. S obzirom da nije bilo testamenta koji bi ukazivao na neke suprotne podatke, one su bile punopravne naslednice. Kuvar je rekao: ”Mislim da je pravi problem prekršaj koji se tiče izlaska velike količine gotovog novca. Recimo da je Sorel progovorio, što bi značilo da su federalci došli do saznanja da je novac prebačen u Švajcarsku i da za to postoje

308

različiti datumi. Zato nam je potreban dokument koji tvrdi suprotno – odnosno da si sav novac dao Patriši dok je još bila u Sjedinjenim Državama. Potrebna nam je pismena izjava od strane nekog svedoka, koji je bio fizički prisutan kad si ti Patriši davao novac u Sjedinjenim Državama. Potom, ako predstavnik državnog organa želi da tvrdi da je to bilo drugačije, mi ćemo mu pokazati naš pismeni dokument i reći : ”Izvoli, drugar! I mi imamo našeg svedoka!” Potom je, u vidu naknadne misli, rekao: ”Međutim, meni se i dalje ne sviđa onaj posao sa poslednjom voljom. Tu nešto smrdi. Prava je šteta što Patriša nije živa. Bilo bi lepo kad bismo mogli da zajedno s njom prošetamo centrom i pustimo je da kaže par reči federalcima, znaš u fazonu – tra-la-la-la – i to bi bilo to.” Slegnuo sam ramenima. ”Dobro, ja Patrišu ne mogu da dignem iz mrtvih, ali mogu da se kladim da bih Nadininu majku mogao da zamolim da potpišem pismeni iskaz da je bila svedok kad sam Patriši davao novac u Sjedinjenim Državama. Suzan mrzi vladu, a ja sam prema njoj zaista bio dobar u poslednje četiri godine, zar ne?” Kuvar je klimnuo glavom. ”U redu, to bi bila veoma dobra stvar, ako se bude složila s tim.” ”Ona će se složiti s ti,” rekao sam pouzdano, pokušavajući da pogodim koje će temperature biti voda kojom će me večeras Vojvotkinja politi po glavi. ”Porazgovaraću sa Suzan sutra. Samo Vojvotkinju prvo moram da pridobijem za to. Međutim, pod pretpostavkom da mi to pođe za rukom, i dalje je sporno pitanje njenog testamenta. Izgleda u prličnoj meri izveštačeno da neće ostaviti nimalo novca svojoj deci…” Odjednom mi je na pamet pala fantastična ideja. ”Šta ako u stvari kontkatiramo njenu decu i umešamo ih u celu stvar? Šta ako im kažemo da odu u Švajcarsku i preuzmu svoj novac? To bi za njih bilo kao da su dobili na lotou! Mogao bih da kažem Rolandu da napiše nov testament, u kojem piše da bi novac koji sam joj dao trebalo da se vrati, ali da celokupna zarada ode njenoj deci. Mislim, ako deca odu i prijave novac u Britaniji, kako bi onda vlada Sjedinjenih Država mogla da gradi slučaj protiv mene kao da je novac moj?” ”Ahhh,” rekao je nasmejani Kuvar, ”sada dobro razmišljaš! U stvari, upravo si pobedio u igri. Ako celu ovu stvar izvedemo zajedno, onda si oslobođen svake krivice. Ja imam sličnu firmu u Londonu koja može da obavi povraćaj novca, tako da imamo potpunu kontrolu. Ti ćeš dobiti nazad svoju prvobitnu investiciju, deca će iznenada dobiti pet miliona dolara, a mi možemo da nastavimo da živimo svojim životom!”

309

Nasmejao sam se i rekao: ”Ovaj momak Koleman će da okrene svoje proklete oči kad bude saznao da su Patrišina deca otišla preko i preuzela novac. Kladim se da on već oseća krv na svojim usnama.” ”Uistinu je tako,” rekao je Kuvar. Petnaest minuta kasnije zatekao sam skoro ožalošćenu Vojvotkinju u spavaćoj sobi. Sedela je za svojim stolom, kako prelistava katalog, a po tome kako je izgledala videlo se da se ne oblači u drugorazrednim prodavnicama. Izgledala je predivno. Kosa joj je bila očešljana gotovo do perfekcije, i bila je odevena u tanku belu košulju tako finog materijala da joj je obavijao celo telo poput jutarnje izmaglice. Obula je bele lakirane cipele s otvorenom petom, koje su imale tanku štiklu i seksi kaiš preko članka. I to je bilo sve što je imala na sebi. Prigušila je svetlo, tako da je u sobi plamtilo samo nekoliko sveća koje su bacale blago narandžasti odsjaj. Kad me je ugledala, dotrčala je obasula me poljupcima. ”Izgledaš tako lepo,” rekao sam, nakon dobrih trideset sekundi ljubljenja i udisanja Vojvotkinjinog mirisa. ”mislim, ti uvek izgledaš lepo, ali si večeras posebno lepa. Nemam reči.” ”Dobro, hvala ti!” rekla je zanosna Vojvotkinja razigranim tonom. ”Drago mi je što i dalje to misliš, zato što sam upravo izmerila temperaturu i imam ovulaciju. Nadam se da si spreman, jer si noćas u velikoj nevolji, gospodine!” Hmmm… ovde su postojale dve strane novčića. S jedne strane, koliko bi luda žena trebalo da bude da u tom periodu ovulacije krene na muža? Mislim, Vojvotkinja je stvarno želela drugo dete, pa možda želi da se otarasi loših vesti kroz želju da ponovo začne. Međutim, s druge strane, možda je toliko ljuta da želi da zbaci sa sebe svoj bade mantil i da krene u borbu pesnicama. I sa svim onim vlažnim poljupcima kojima me je obasula, cunami krvi jurnuo je u moje labine. Spustio sam se na kolena i počeo da udišem miris njenih butina, poput pomeranca na vrućini. Rekao sam: ”Moram s tobom da porazgovaram o nečemu.” Ona se kikotala. ”Hajdemo u krevet, pa ćemo tamo pričati.” Za momenat sam razmisli o tome, i krevet mi je izgledao prilično bezbedno. Iskreno, Vojvotkinja nije bila jača od mene; ona je samo bila stručnjak da efikasno upotrebi snagu, a krevet bi to ublažio. Na krevetu, ja sam izveo mali manevar i legao preko nje, zagrlio je rukama oko vrata i poljubio je strasno, udišući svaki njen molekul. U tom trenutku voleo sam je toliko da se to činilo gotovo nemogućim.

310

Prošla mi je prstima kroz kosu, zabacujući je unazad nežnim pokretima. Ona je rekla: ”Šta nije u redu, dragi? Zašto je ovde večeras dolazio Denis?” Glavnim ili sporednim putem, pitao sam se posmatrajući njene noge. A onda mi je sinulo: Zašto bih rekao bilo šta? Da! Potkupiću njenu majku! Kakvo nadahnuto zapažanje! Vuk ponovo napada! Suzani su bila potrebna nova kola, zato ću je sutra odvesti i kupiti joj jedna, a onda joj izneti ideju o lažnoj pismenoj izjavi tokom bezbrižnog ćaskanja. ”Hej, Suzan, stvarno izgledaš divno u ovom automobilu s pokretnim krovom, i, uzgred, možeš li samo da potpišeš ovde svoje ime, desno u donjem uglu, tamo gde piše potpis?... Oh, šta uostalom znači kunem se pred zakonom da govorim istinu i samo istinu? Ma da, to je samo pravni žargon, zato nemoj ni da traćiš vreme da čitaš ostalo. Samo ti lepo potpiši, a ako te slučajno za nešto optuže, onda ćemo razgovarati o tome.” Onda ću Suzani reći da se zakune na to da će sve ostati strogo čuvana tajna i pomoliti se da ćuti kao zalivena pred Vojvotkinjom. Nasmejao sam se divnoj Vojvotkinji i rekao: ”Ma nije ništa važno. Denis je preuzeo ulogu kao revizor za Stiv Madena, tako da sada pregledamo neke brojke. U svakom slučaju, ono što sam želeo da ti kažem jeste da ja želim ovu bebu koliko i ti. Ti si najveća majka na celom svetu, Nad, a isto tako si i najveća žena. Srećan sam što si moja žena.” ”Oh, to je tako slatko,” rekla je Vojvotkinja, maznim glasom. ”I ja tebe volim. Hajde da odmah vodimo ljubav, dragi.” To sam i uradio. IV KNJIGA

Trideseto poglavlje Prinova u porodici 15 avgust, 1995 (Devet meseci kasnije) ”Ti malo kopile!” vrištala je Vojvotkinja na porođaju, ispružena na porođajnom stolu u Džuiš Hospital, u bolnici na Long Ajlendu. ”Ti si mi to uradio, a sad si još i drogiran dok ti ja rađam sina!” Isčupaću ti pluća kad siđem s ovog stola!” Bilo je deset, ili jedanaest sati prepodne! Ko bi još mogao da se seti?

311

Bilo kako bilo, ja sam se, lica nadnetog nad porođajni stol, gotovo onesvestio, dok je Vojvotkinja bila usred kontrakcija. Još uvek sam stajao, mada sam bio sagnut pod uglom od devedset stepeni, s glavom između njenih raširenih nogu, koje su sad bile poduprte držačima. Tog trenutka sam osetio kako me neko drma. ”Da li je s vama sve u redu?” začuo se glas doktora Bruna, koji je zazvučao kao da je udaljen milion milja. Isuse! Želeo sam da odgovorim, ali sam bio tako prokleto umoran. Kvalude me je jutros stvarno dotukao i onesposobio, mada sam imao razloge zbog čega sam to uradio. Na kraju, porođaj je veoma stresna stvar – i za ženu i za muža – jednostavno, pretpostavljam da postoje neke stvari koje žene mogu da podnesu bolje od muškaraca. Protekla su tri tromesečja od one večeri uz sveće, i Životi bogatih i nefunkcionalnih su nastavili da se odvijaju svojim tokom. Suzan je opravdala moje poverenje, a deca tetka Patriše su otišla u Švajcarsku i preuzela svoje nasledstvo. Agent Koleman je, kako sam i pretpostavio, ostao kratkih rukava, i poslednja stvar koju sam čuo o njemu je da je jednog jutra nenajavljeno posetio kuću Keri Čoduš, preteći je zatvorom i gubitkom sina ako ne bude sarađivala. Međutim, bile su to očajničke reči očajnog čoveka. Keri je, naravno, ostala lojalna – rekavši agentu Kolemanu da se jebe, počastivši ga pri tome svim mogućim psovkama. A kad je nastupilo drugo tromesečje, Straton je nastavio da se sunovraćuje, i više nije bio u stanju da mi isplaćuje milion dolara mesečno. Međutim, ja sam to i očekivao, pa sam to prihvatio potpuno ravnodušno. Pored toga, i dalje sam imao Biltmor i Monro Parker, od kojih mi je svaki isplaćivao milion dolara po poslu. Dodatni ublažujući efekat udarca imao je Stiv Maden Šuz. Stiv i ja smo jedva uspevali da izdržimo talase porudžbina d strane robnih kuća, a program koji je utvrdio Eliot funkcionisao je poput magije. Sada smo imali pet prodavnica i planove da tokom narednih dvanaest meseci otvorimo još pet. Isto tako, počeli smo da štitimo naše ime licencom, u početku se to odnosilo na kaiševe i tašne a onda smo prešli i na sportsku odeću. i što je najvažnije, Stiv je učio da dlegira prvoklasni tim menadžmenta. Pre otprilike šest meseci, Gari Deluka, odnosno Drizler, konačno nas je ubedio da prebacimo naše skladište u Južnu Floridu, i to se ispostavilo kao dobra ideja. Džon Bazil, takođe poznat kao Pljuvač, postao je toliko zauzet pokušavajući da održi korak sa porudžbinama naših robnih kuća da je sve ređe i ređe pljuvao. U međuvremenu, Obućar je počeo brzo da zgrće ogromne količine novca – mada ne od Stiv Maden Šuza. Umesto toga, novac mu je pristizao putem izigravanja nominalnog vlasnika, sa Stiv Maden Šuzom koji je predstavljao njegovu

312

budućnost. Međutim, to sam smatrao poštenom igrom. Na kraju krajeva, Stiv i ja smo postali najbliskiji prijatelji i većinu vremena smo provodili zajedno. S druge strane, Eliota je još jednom potpao pod uticaj droge postavši još više zavisan – klizeći sve dublje i dublje u dugove i depresiju. U početku trećeg Vojvotkinjinog tromesečja, ja sam operisao leđa, ali je operacija bila neuspešna – ostavivši me u gorem stanju nego ranije. Možda sam to, uostalom, i zaslužio zato što sam to uradio protivno savetu doktora Grina, izabravši da mi lokalni doktor (sumnjive reputacije) izvrši minimalno invazivan operativan zahvat koji koji se zove izvlačenje pršljena kroz kožu. Bol koji mi se spustio niz levu nogu bio je grozan i neprekidan. Jedina uteha mi je, naravno, bio kvalude, na koji bih uvek brzo ukazao Vojvotkinji, koja je sve više i više brinulo i uznemiravalo to što sam nejasno izgovarao reči i imao kratkotrajne gubitke pamćenja. Pa ipak, ona je tako nesvesno i duboko bila uvučena u ulogu žene u ovom mehanizmu zavisnosti da ni sama više nije znala koji je put ispravan. I uz sav novac i pomoć i kuće i jahtu i preteranu uslužnost u svakoj robnoj kući i restoranu ili gde god smo išli, bilo je vrlo lako pretvarati se da je sve u redu. Baš u tom trenutku, užasan miris paljevine pred mojim nosem – mirisne soli! Moja glava se iznenada podigla, i preda mnom sam ugledao Vojvotkinju koja se porađala, njenu ogromnu stidnicu koja je sramotno zjapila preda mnom. ”Da li je sve u redu?” upitao me je doktor Bruno. Duboko sam udahnuo i rekao: ”Da, u vedu zam, doktore Bruno. Samo sam malo osetio mučninu zbog krfi. Moram malo da se umijem.” Izvinio sam se i otrčao u kupatilo, dva puta ušmrknuo kokain, i otrčao nazad u prođajnu salu, osećajući se kao nov čovek. ”U redu,” rekao sam, ne izgovarajući reči više nejasno. ”Hajde, kreni, Nad! Nemoj sad da odustaješ!” ”S tobom ću kasnije da se razračunam,” rekla je odsečno. I onda je počela da se napreže, potom je vrisnula, pa se onda još jednom napregla, stegla zube, i onda iznenada, kao nekakvom magijom, njena vagina se otvorila do veličine Folksvagena i – hop! – izašla je glava mog sina, pprekrivena tamnom kosicom. Potom je izašlo mnogo vode i trenutak kasnije malecno rame. Doktor Bruno je uzeo u ruke trup mog sina, nežno ga zakrenuo i, kao dlanom o dlan, on se našao napolju. Potom sam začuo: ”Uaaaaaaaaa…” ”Deset prstiju i deset nožnih prstića!” rekao je srećan doktor Bruno, stavljajući bebu na Vojvotkinjin debeo stomak. ”Da li ste mu već smislili ime?”

313

”Da,” rekla je debela, ”ozarena Vojvotkinja. ”Karter. Karter Džejms Belfort.” ”To je vrlo lepo ime,” rekao je doktor Bruno. Uprkos mojoj maloj nezgodi, doktor Bruno je bio dovoljno ljuazan da mi dozvoli da presečem pupčanu vrpcu, i to sam uradio odlično. Zadobivši njegovo poverenje, on je rekao: ”U redu, a sad je čas da tata malo drži svog sina dok ja završim s mamom.” Nakon tih reči, doktor Bruno mi je u naručje dao sina. Osetio kako mi suze naviru na oči. Imam sina. Dečaka! Beba Vuk iz Volstrita! Čendler je bila tako lepa beba, a sad sam po prvi put ugledao lepo lice mog sina. Pogledao sam dole i – šta je sad ovo? Izgledao je grozno! Bio je majušan i imao je zgrčeno lice, dok su mu oči bile slepljene. Izgledao je kao neuhranjeno pile. Vojvotkinja mora biti da je spazila moj izraz lica, zbog čega je rekla: ”Ne brini, dragi. Većina beba ne izgleda odmah po rođenju kao Čendler. On je došao na svet malo preuranjeno. On će biti zgodan na svog tatu.” ”U redu, nadajmo se da će ličiti na svoju majku,” odgovorio sam, misleći to doslovno. ”Međutim, nije mi važno kako izgleda. Ja ga već toliko volim da mi ne bi bilo važno ni da mu nos bude kao banana.” Kad sam pogledao na savršeno, zgrčeno lice mog sina, shvatio sam da mora biti da ima Boga, jer to nikako nije mogao biti slučaj. Bilo je pravo čudo stvoriti ovo savršeno mlado biće iz ljubavnog čina. Zurio sam u njega izgleda dosta dugo, sve dotle dok doktor Bruno nije rekao: ”Oh, Isuse, ona ima odliv. Momentalno je nosite u operativnu salu! I dovedite anesteziologa!” Bolničarke su odmah odjurile. Doktor Bruno se pribrao i hladnokrvno rekao: ”U redu, Nadin, imamo male komplikacije. Ostala vam je posteljica. A to znači, draga moja, da vam je posteljica urasla duboko u matericu. Ukoliko je ne izvadimo ručno, mogli biste da izgubite mnogo krvi. A sada, Nadin, ja ću dati sve od sebe da to izvadim i da vas očistim” – napravio je pauzu, kao da traži prave reči – ”ali, ako to ne budem mogao da izvedem, neću imati drugog izbora osim da uradim histerektomiju.” I pre nego što mi se pružila šansa da kažem mojoj ženi da je volim, dve dežurne sestre su zgrabile i odgurale je napolje na bolničkom krevetu na točkovima. Doktor Bruno ih je pratio. Kad je došao do vrata, okrenuo s ka meni i rekao: ”Učiniću sve što je moguće da spasim njenu matericu.” Potom je izašao, ostavivši mene i Kartera same. Pogledao sam u sina, i počeo da plačem. Šta će se desiti ako izgubim Vojvotkinju? Kako bih uopšte uspeo da podižem dvoje dece bez nje? Ona mi je bila sve. Svo moje životno ludilo je zavisilo od nje i svega što je činila da sve izgleda u redu. Duboko sam udahnuo i pokušao da se smirim. Moram biti jak zbog

314

mog sina, zbog Kartera Džejmsa Belforta. Potpuno nesvesno počeo sam da ga ljuljam u svom naručju, moleći se u sebi Svevišnjem, moleći ga da poštedi Vojvotkinju i da mi je vrati zdravu. Deset minuta kasnije doktor Bruno je ušao u sobu. S velikim osmehom na licu, rekao mi je: ”Uspeli smo da izvadimo placentu, i nikada nećete moći da poverujete kako.” ”Kako?” rekao sam, nasmejavši se od uva do uva. ”Pozvali smo jednu od naših mladih lekarki, mršavu i sitnu Indijanku, koja ima najtanje ruke koje se mogu zamisliti. Ona je uspela da uvuče ruku u matericu vaše žene i da izvuče placentu. To je pravo čudo, Džordan. Zalepljena placenta je veoma retka, i veoma opasna. Međutim, sada je sve u redu. Imate savršeno zdravu ženu i savršeno zdravog sina.” I to su bile čuvene poslednje reči doktora Bruna, Kralja baksuza. Trideset prvo poglavlje Radost roditeljstva Sledećeg jutra, Čendler i ja smo bili sami u spavaćoj sobi, udubljeni u žestoku debatu. Ja sam uglavnom držao reč, dok je ona sedela na podu, igrajući se na raznobojnim drvenim kockama. Pokušao sam da je ubedim da će prinova u porodici biti dobra stvar za nju, da će stvari biti čak i bolje nego ranije. Nasmešio sam se bebi geniju i rekao: ”Slušaj, palčice, on je tako sladak i mali, da ćeš se zaljubiti u njega čim ga budeš videla. A zamisli tek kako će biti zabavan kad odraste, moći ćeš sve vreme da mu zapovedaš! To će biti sjajno!” Čeni je podigla pogled sa svog projektnog plana i zurila u mene svojim krupnim plavim očima koje je nasledila od svoje majke, i rekla: ”Ne, samo ga ostavi u bolnici.” Potom se vratila svojim kockama. Seo sam pored bebe genija i nežno je poljubio u obraz. Odisala je mirisom i čistotom, baš kako i priliči devojčicama. Sada joj je bilo nešto preko dve godine, kosa joj je bila divne nijanse kestena i nežna kao svila. Spuštala joj se niz ramena, a pri krajevima je bila loknava. Već sam pogled na nju za mene je bio neverovatno dirljiv. ”Slušaj, palčice, ne možemo da ga ostavimo u bolnici; on je sad deo naše porodice. Karter je tvoj mali brat, i vas dvoje ćete biti najbolji prijatelji!” Slegla je ramenima i rekla: ”Ne, ja mislim da neće biti tako.” ”Dobro, ja sad moram u bolnicu po njega i mamu, tako da se vraćamo ovde, palčice. Seti se samo da te ja i mama mnogo volimo. Ima dovoljno ljubavi za sve.”

315

”Znam,” odgovorila je nonšalantno, i dalje se usredsređujući na projektni plan. ”Možeš da ga dovedeš. Sve je u redu.” Veoma impresivno, pomislio sam. Jednostavnim rečima da je sve u redu, ona je sada prihvatila novog člana porodice.” Umesto da odem direktno u bolnicu, morao sam usput brzo negde da svratim. Bio je to kratak poslovni sastanak u restoranu po imenu Mili’s Plejs, u elitnom predgrađu Grejt Nek, otprilike pet minuta vožnje kolima od jevrejskog Long Ajlenda. Imao sam u planu da brzo završim sa sastankom i potom odem po Kartera i Vojvotkinju i uputim se u Vesthempton. Kasnio sam par minuta, i kako je limuzina usporavala uspeo sam na brzinu kroz stakleni izlog da spazim Denijeve blještavo bele zube. Sedeo je za okruglim stolom, u društvu Kuvara, Vigvama i nepoštenog advokata po imenu Hartli Bernštajn, koji mi je bio drag. Hartlijev nadimak je bio Lasica, zato što je neverovatno podsećao na glodara. U stvari, on je mogao da se pojavi u ulozi dvojnika poznatog junaka BB Ajs iz stripa Dika Trejsija. Mada Mili’s Plejs nije bio otvoren za doručak, vlasnica restorana Mili, se složila da ga otvori rano kako bi nas ugostila. To je bilo prikladno, s obzirom na to da je Mili’s Plejs bilo mesto u koje bi Stratonci nakon svake nove emisije redovno dolazili da piju i jedu i da se jebu i puše i smeju i rade već sve ono što su inače radili – a sve su to radili uz pristanak firme, koja bi primila račun, između 25,000 i 100,000 dolara, u zavisnosti od toga koliku bi štetu napravili. Kad sam prišao stolu zapazio sam da tu sedi i peta osoba: Džordan Šamah, nedavno postavljen potpredsednik Stratona. On je bio Denijev prijatelj iz detinjstva i njegov nadimak je bio Pogrebnik, zato što je njegov uspon ka moćnom položaju imao malo veze sa njegovim sposobnostima, a više s potkopavanjem i potcenjivanjem svakog čoveka koji mu se našao na putu. Pogrebnik je bio nizak i punačak, a njegov primarni metod potkopavanja je bio dobar stari stil zabadanja noža u leđa, mada je takođe bio upućen u atentate i spletkarenje protiv određenih ljudi. Na brzinu sam razmenio pozdrave grleći se u mafijaškom stilu sa mojim nekadašnjim partnerima u krivičnom delu, a potom seo na stolicu i nasuo sebi šoljicu kafe. Cilj sastanka je bio tužan: uveriti Denija da zatvori Straton Oakomont, koristeći Teoriju bubašvabe, koja je podrazumevala da pre nego što, u stvari, zatvori Straton prvo otvori niz malih brokerskih firmi – od kojih bi svaku pojedinačno posedovao nominalni vlasnik – a potom bi razvrstao Stratonce u male grupe i premestio ih u nove firme. Kad bi se proces završio, on bi zatvorio

316

Straton i na kraju i sam prešao u jednu od novih firmi, gde bi mogao njom da upravlja iza scene, pod maskom konsultanta. Bio je to opšteprihvaćen metod vođenja brokerskih firmi usklađen tako da stalno bude jedan korak ispred okolnosti – u suštini, zatvaranje i ponovno otvaranje pod drugačijim imenom, i na taj način pokretanje procesa zarađivanja novca i novi krug nadmudrivanja pravila i kontrole. Bilo je to nalik tome kao kad bi zgazili i zgnječili bubašvabu – da bi odmah nakon toga pronašli deset novih koje jure na sve strane. U svakom slučaju, s obzirom na aktuelne probleme Stratona, to je bio adekvatan pravac delovanja, ali se Deni nije složio sa Teorijom bubašvabe. Umesto toga, on je razvio sopstvenu teoriju, na koju je upućivao kao na Dvadesetogodišnji period otvorenih perspektiva. Prema ovoj teoriji, sve što je Straton trebalo da uradi bilo je da prođe pored tekućeg talasa kontrolnih prepreka, i tako ostane u poslu narednih dvadeset godina. To je bilo protivno zdravom razumu! Straton je mogao da izdrži najviše godinu dana. Međutim, sada su svih pedeset država kružile iznad Stratona poput lešinara nad trupom zaklane životinje, a NASD, Nacionalno udruženje brokera za hartije od vrednosti, takođe se pridružio toj zabavi. Međutim, Deni je počeo sve da poriče. U stvari, on je postao Volstrit verzija Elvisa Prislija u poslednjim danima – kad su ga njegovi menadžeri onako užasno debelog uvukli u belo kožno odelo i gurnuli ga na scenu da otpeva par pesama. Potom bi ga povukli nazad pre nego što se gotovo onesvesti i umre od iscrpljenosti od vrućine i sekonala. (FUSNOTA: Sekonal je u stvari barbiturat koji se upotrebljava za smirenje). Prema Vigvamu, Deni je sada tokom prodajnih sastanaka imao običaj da se penje na stolove, razbija monitore o pod i psuje kontrolore. Očigledno, Stratonci su morali sve to da podnesu, tako da je Deni sad otišao i dalje, odnosno skidao je pantalone i mokrio na hrpu sudskih poziva od strane NASD-a, na opšte oduševljenje i gromoglasni aplauz. Kad su se sreli moj i Vigvamov pogled, klimnuo sam glavom, kao da mu kažem: ”Ponudi svoja dva centa.” Vigvam mi je na taj znak krišom klimnuo i rekao: ”Slušaj, Deni, istina je da ja ne znam koliko ću još dugo moći da radim. Komisija za hartije od vrednosti se zaštitila igrajući na četvoroprocentne hartije od vrednosti, i bilo je potrebno šest meseci da se bilo šta odobri. Ako sad počnemo da radimo u novoj firmi, ja mogu da ostanem u poslu do kraja godine – obavljajući posao za sve nas.” Deni je odgovorio tačno onako kako je Vigvam to i očekivao. ”Da ti kažem nešto, Vigvam. Tvoji motivi su toliko očigledni da kod mene izazivaju prokleto

317

gađenje. Imamo još mnogo vremena pre nego što uzmemo u obzir teoriju bubašvaba, pa zašto onda lepo ne skineš tu svoju prokletu periku i ne odeš negde.” ”Znaš šta, Deni? Jebi se!” odsečno je odgovorio Vigvam, prolazeći prstima kroz kosu, trudeći se da je namesti tako da izgleda prirodno. ”Toliko si sve vreme drogiran da više ne znaš ni gde se nalaziš. Ja ne traćim svoj život dok ti u kancelariji balaviš kao idiot.” Pogrebnik je ugledao priliku da Vigvamu zabije sekiru u leđa. ”To nije tačno,” usprotivio se Pogrebnik. ”Deni ne balavi u kancelariji. Možda ponekad nejasno izgovara, ali čak i tada potpuno vlada sobom.” Sad je Pogrebnik ućutao, tragajući za mestom gde bi mogao da ubrizga svoju miomirisnu tečnost. ”Uzgred, ti ne bi trebalo da budeš onaj koji priča. Ti po ceo dan juriš onu smrdljivu devojčuru Donu, koja smrdi ispod pazuha.” Pogrebnik mi je bio veoma simpatičan; on je bio pravi čovek za kompaniju – isuviše glup da razmišlja svojom glavom, on je trošio mnogo svoje mentalne energije u potrazi za đavolskim glasinama o onima koje se trudio da pokopa. Međutim, u ovom trenutku, njegovi motivi su bili očigledni: Sto klijenata je imalo prigovore protiv njega, i ako se Straton zatvori, on više nikada neće moći ponovo da se registruje. Rekao sam: ”U redu, prekinite s glupostima – molim!” Odmahnuo sam glavom u neverici; Straton je potpuno izgubio kontrolu. ”Ja moram da odem do bolnice. Došao sam ovde samo zato što svima želim najbolje. Meni lično ne može biti manje važno da li će mi Straton ikada više platiti ijedan dolar. Međutim, ja imam drugi interes – sebičan interes, moram priznati – a on se tiče svih presuda izabranog suda koje su dokumentovane. Mnoge navode moje ime, uprkos tome što ja više nisam sa firmom.” Pogledao sam direktno u Denija. ”Ti si u istom položaju kao i ja, Deni, i ja imam osećaj da čak i da postoji šansa da pred Stratonom stoji još Dvadeset godina otvorenih perspektiva, sudske presude neće prestati da stižu.” Lasica se uključio u razgovor: ”Mi možemo da se pobrinemo za sudske presude kroz prodaju imovine. Mogli bismo tako da je organizujemo da Straton rasproda brokere novim firmama, a da se oni, za uzvrat, slože da plate za bilo koju arbitražu koja se pojavi za period od tri godine. Nakon toga, stupiće na scenu statut ograničenja dok ćete vi momci biti čisti.” Pogledao sam u Kuvara, i on je klimnuo glavom složivši se sa tim. To je bilo zanimljivo, pomislio sam. Nikad nisam obratio pažnju na mudrost Lasice. U suštini, on je bio pravni duplikat Kuvara, ali je za razliku od njega, koji je bio pravi

318

muškarac – i koji je zračio harizmom – lasici potpuno nedostajala ta crta. Nikad nisam mislio da je glup; reč je samo o tome da sam ga, kad god bih ga pogledao, s lakoćom zamišljao kako gricka komad švajcarskog sira. Pa ipak, njegova ideja je bila briljantna. Parnice s klijentima su mi zadavale probleme, potražujući sada ukupno više od 70 miliona dolara. Straton im je to isplaćivao, ali ako bi bankrotirao, onda bi se to zaista pretvorilo u pravu prokletu noćnu moru. Tog trenutka je Deni rekao: ”DžB, molim te da samo nakratko porazgovaramo za barom.” Klimnuo sam glavom, i mi smo se uputili do bara, gde je Deni dve čaše odmah napunio Devarom do vrha. Podigao je jednu čašu, i rekao: ”Živeli za Dvadeset godina otvorenih perspektiva, prijatelju!” Ostao je tako držeći čašu uvis, čekajući da se pridružim njegovoj zdravici. Pogledao sam na sat: Bilo je deset i trideset. ”Ma daj, Deni! Ja ne mogu sada da pijem. Moram da odem do bolnice po Nadin i Kartera.” Deni je ozbiljno odmahnuo glavom. ”Ako odbiješ zdravicu rano prepodne, time prizivaš lošu sreću. Da li si zaista spreman da rizikuješ?” ”Da,” odgovorio sam glasno, ”spreman sam da rizikujem.” Deni je slegnuo ramenima. ”Uradi kako ti odgovara,” i sasuo odjednom u grlo sadržaj viskija od dobrih pet gutljaja. ”Uh to se traži!” promrmljao je. Potom je protresao glavom par puta i posegnuo rukom u džep i izvadio četiri kvaludea. ”Hoćeš li uzeti barem dva kvaludea sa mnom – pre nego što me zamoliš da zatvorim firmu?” ”Sada mi to kažeš!” rekao sam, smešeći se. Deni se nasmejao široko i dao mi dva kvaludea. Došao sam do lavaboa, otvorio česmu i podmetnuo usta pod mlaz vode. Potom sam neupadljivo spustio ruku u džep i pustio dva kvaludea na sigurno. ”U redu,” rekao sam, brišući ruku o ruku, ”Ja sam sad tempirana bomba koja otkucava, zato hajde da to uradimo brzo.” Nasmejao sam se tužno na Denija upitavši se koliko svojih trenutnih problema mogu pripisati njemu? Nisam ja hteo da se samozavaravam do te mere da svu krivicu prebacujem na njega, ali nije se moglo poreći da Straton nikada ne bi toliko izgubio kontrolu da nije bilo Denija. Da, ja sam bio takozvani mozak aparature, ali je Deni bio mišić, agresivan igrač, da tako kažem – koji je svakog dana radio stvari koje ja nisam mogao, ili barem to nisam bio u stanju da uradim a da se sledećeg jutra pogledam u ogledalo. On je bio pravi ratnik, deni, i ja nisam znao da li da ga poštujem ili da ga zbog toga još više prezirem. Međutim, pre svega, ja sam bio veoma tužan.

319

”Slušaj, Deni. Ja ne mogu da ti kažem šta da uradiš sa Stratonom. To je sad tvoja firma, a ja te poštujem isuviše da bih ti govorio šta moraš da uradiš. Međutim, ako želiš moje mišljenje, ja ću ti reći da ga odmah zatvoriš i povučeš dok je sve u redu. Uradi upravo onako kako ti je Hartli to rekao: Možeš da otvoriš nove firme koje će na sebe preuzeti svu arbitražu a da ti budeš plaćen kao konsultant. To je pravi potez, i to pametan. To je potez koji bih ja povukao da još uvek vodim firmu.” Deni je klimnuo glavom. ”Onda, uradiću to. Ja samo želim da izdržim još par nedelja da vidim šta će se desiti sa državnim organima, u redu?” Ponovo sam se nasmejao tužno, znajući pri tom vrlo dobro da on nema nameru da zatvori firmu. Sve što sam rekao bilo je: ”Svakako, Den, to zvuči razumno.” Pet minuta kasnije pozdravio sam se sa svima i taman kad sam se spremao da ućem na zadnje sedište limuzine, spazio sam Kuvara kako izlazi iz restorana. Došao je do limuzine, prišao mi i rekao: ”Uprkos svemu što Deni priča, ti znaš da on nikada neće zatvoriti firmu. Zato će morati da dođu po njega i izvedu ga odatle sa lisicama na rukama.” Polako sam klimnuo glavom i rekao: ”Ne misliš li valjda da mi govoriš nešto već sam ne znam odlično, Denis.” Potom sam se zagrlio sa Kuvarom, seo na zadnje sedište limuzine i uputio se ka bolnici. Samo pukim slučajem se zadesilo da je Džuiš Hospital na Long Ajlendu bila u gradu Lejk Sakses, manje od jedne milje udaljena od Straton Oakmonta. Možda zato niko nije izgledao iznenađen kad sam prošao kroz odsek za porodilje i razdelio zlatne satove. Isto to sam uradio i kad se rodila Čendler. Iz nekog neobašnjivog razloga mene je obuzela čudna radost da ljudima koje više nikada neću videti podelim satove u vrednosti od 50,000 dolara. Bilo je nešto pre jedanaest sati kad sam konačno obavio moj srećni ritual. Kad sam ušao u prostoriju gde je ležala Vojvotkinja, nisam uspeo da je pronađem. Ona se prosto nije videla od cveća. Isuse! Bilo je na hiljade buketa! Soba je bila prekrivena milionima boja – fantastičnim nijansama crvene, žute, ružičaste, ljubičaste, narandžaste i zelene boje. Konačno sam spazio Vojvotkinju kako sedi u fotelji. Držala je Kartera, pokušavajući da mu da bočicu. Još jednom, Vojvotkinja je izgledala božanstveno. Ona je nekako uspela da smrša za trideset šest sati nakon porođaja, tako da je sada opet bila moja zanosna Vojvotkinja. Blago meni! Na sebi je imala izbledele farmerke Levi’s, jednostavnu belu bluzu, i bež baletanke. Karter je bio uvijen u

320

nebesko plavo ćebe, i sve što sam mogao da vidim bilo je malecno lice koje je ispod njega izvirivalo. Osmehnuo sam se mojoj ženi i rekao: ”Izgledaš božanstveno, draga. Ne mogu da verujem da ti lice ponovo izgleda kao ranije. Juče si izgledala podbulo i natečeno.” ”On neće da uzme ovu bočicu,” rekla je materinskim tonom Vojvotkinja, ignorišući moj kompliment. ”Čeni je uvek htela da uzme bočicu. Karter neće.” Tog trenutka u sobu je ušla bolničarka. Ona je uzela Kartera i počela da ga pregleda pred odlazak iz bolnice. Ja sam još uvek pakovao svoje torbe kad sam je čuo kako govori: ”Oh, Bože kako lepe trepavice ima! Nikad nisam videla bebu s tako lepim trepavicama. A tek kad poraste. Mogu da se kladim, da će biti jako, jako lep i zgodan.” Ponosna Vojvotkinja je rekla: ”Znam. On u sebi ima nešto posebno.” A onda sam čuo kako bolničarka kaže: ”ovo je čudno!” Okrenuo sam glavu i pogledao u nju. Ona je sedela na stolici i držala Kartera – pritiskajući stetoskop na levu stranu njegovog grudnog koša. ”Šta nije u redu?” ”Nisam sigurna,” odgovorila je bolničarka, ”ali kao da mu srce nije u redu.” Sada je izgledala veoma nervozno, stežući usne dok je slušala. Pogledao sam u Vojvotkinju, i ona je sad izgledala kao da je metak pogodio. Stajala je, pridržavajući se za naslon kreveta. PriŠao sam joj i zagrlio je. Ni reč nismo rekli jedno drugom. Konačno je bolničarka je rekla veoma uznemirenim tonom: ”Ne mogu da verujem da ovo niko nije primetio. Vaš sin kao da ima neki oblik proširenja srca! Sigurna sam u to. Upravo čujem povratni tok. To je ili proširenje ili neka mana srčanog zaliska. Žao mi je, ali ne možete još da ga nosite kući. Moramo odmah da ga odnesemo kod dečjeg kardiloga.” Duboko sam udahnuo i polako klimnuo glavom, bez izraza na licu. Potom sam pogledao u Vojvotkinju, koja je bila sva u suzama – tiho je plakala. Tog trenutka smo znali da naši životi više nikada neće biti isti. Petnaest minuta kasnije smo bili na posebnom odeljenju bolnice, stojeći u maloj prostoriji punoj medicinske opreme – gde je stajao čitav niz kompjutera, monitora različitih oblika i veličina, intravenoznih aparata i mali sto za preglede, na kojem je sada nag ležao Karter. Svetla su bila prigušena dok ga je visok, vitak doktor pregledao.

321

”Evo, vidite li to?” rekao je doktor. Pokazivao nam je levim kažiprstom na tamnom kompjuterskom monitoru, koji je imao četiri ameboidna dela na sredini, dva od njih crvena, a dva plava. U desnoj ruci je držao malu napravu, u obliku mikrofona, koju je pritiskao na Karterov grudni koš i polako je premeštao, u koncentričnim krugovima. Crveni i plavi ameboidni delovi su bili eho proticanja Karterove krvi kroz četiri komore srca. ”A ovde,” dodao je, ”drugo proširenje – nešto je manje, ali je definitvno tu, između pretkomora.” Potom je okrenuo ehokardiogram i rekao: ”Iznenađen sam što vaš sin nije dobio kongestivnu srčanu insuficijenciju. Proširenje između komora je veliko. Postoji velika verovatnoća da će u narednih dana morati da se podvrgne operaciji na otvorenom srcu. Da li je hteo da sisa iz bočice?” ”Ne, nije,” rekla je tužo Vojvotkinja. ”Ne kao što je to uradila naša kćerka.” ”Da li se preznojavao dok ste ga hranili?” Vojvotkinja je odmahnula glavom. ”Ne, koliko sam primetila. Samo nije hteo da uzme hranu.” Doktor je klimnuo glavom. ”Problem je što se krv s kiseonikom meša s krvlju bez kiseonika. Kad pokuša da uzme hranu, to na njega vrši veliki pritisak. Preznojavanje tokom uzimanja hrane je jedan od prvih znakova kongestivne srčane insuficijencije kod bebe. Međutim, i dalje postoje šanse da bi sve moglo da bde u redu. Proširenja su velika, ali izgleda kao da se međusobno uravnotežuju. Ona stvaraju gradijent pritiska, minimizirajući povratni tok. Da nije toga, on bi već ispoljio simptome. Mada, samo vreme to može da pokaže. Ako ne dođe do srčane insuficijencije u narednih deset dana, onda će verovatno biti u redu.” ”Koje su šanse da dođe do srčane insuficijencije?” upitao sam. Doktor je slegnuo ramenima: ”Otpilike pola-pola.” Vojvotkinja: ”A ako do toga dođe? Šta onda?” ”Počećemo tako što ćemo mu davati diuretike kako bismo sprečili nagomilavanje tečnosti u njegovim plućima. Postoje takođe i drugi vidovi lečenja, ali da ne govorimo unapred. Međutim, ako ne bude pomogao nijedan oblik lečenja, mi ćemo morati da izvršimo operaciju na otvorenom srcu da popunimo ta proširenja.” Doktor se osmehnuo sa puno saosećanja. ”Veoma mi je žao što vam saopštavam tako loše vesti; samo ćemo morati da sačekamo i vidimo. Vi možete da odvedete sina kući, ali budno motrite na njega. Na prvi znak da se prezojava ili otežano diše – ili da čak neće da uzme svoju bočicu – momentalno me pozovite. U svakom slučaju, moramo ponovo da se vidimo za nedelju dana”– Ne bih se složio s tobom, drugar! Moja sledeća stanica je Kolumbija-Prezbiterian, doktor koji je

322

diplomirao na Harvardu! – da uzmemo još jedan ehokardiogram. Nadajmo se da će proširenje do tada zaceliti.” Vojvotkinja i ja smo istog momenta ustali. Osetivši zračak nade, upitao sam: ”Da li mislite da bi to proširenje moglo da se popuni samo od sebe?” ”Oh, da, svakako. Mora biti da sam to zaboravio da vam kažem”– Baš je propustio lep detalj, nitkov! –”ali, ako ne bude imao nikakve simptome u prvih deset dana, onda će se to najverovatnije desiti. Vidite, kako vaš sin bude rastao, tako će rastiti i njegovo srce, i to će se proširenje polako popuniti. Do petog rođendana ono bi trebalo da bude potpuno zaceljeno. A čak i ako se to ne desi, to proširenje će biti tako malo da mu neće zadavati problem. Dakle, još jednom, sve zavisi od prvih deset dana. Ja to ne mogu dovoljno da vam naglasim – pazite ga pažljivo! U stvari, ja ga ne bih ostavio nasamo na više od par minuta.” ”Ne morate da se brinete o tome,” rekla je pouzdano Vojvotkinja. ”Pored njega će neprestano biti barem tri osobe koje će se brinuti o njemu, a jedna od njih će biti ovlašćena bolničarka.” Umesto da se uputimo u Vesthempton, koji se nalazio dobrih sedamdeset milja istočno, mi smo krenuli pravo u Old Brukvil, koji je bio na svega petnaest minuta od bolnice. Kad smo stigli tamo, brzo su nam se pridružile porodice. Čak se pojavio i Vojvotkinjin otac, Toni Karidi, najsimpatičniji gubitnik na svetu – koji je i dalje izgledao kao Voren Biti, i koji će, pomislio sam, isto tako i dalje tražiti da mu se pozajmi novac kad se sav metež i uzbuđenje stiša. Pobesneli Maks je predvodio bdenje, brzo se pretvorivši u ser Maksa – uveravajući Vojvotkinju i mene da će sve biti u redu; potom je otišao da obavi par telefonskih poziva i porazgovara sa raznim doktorima i bolnicama, a da pritom nijednom nije planuo. U stvari, Pobesneli Maks se nikada ne bi ni pojavio sve dotle dok ne bi nastupio trenutak krize, kada bi se kao nekakvom magijom iznenada pojavio – nadoknađujući svo izgubljeno vreme zločestim verbalnim tiradama i ratobornim strategijama pušenja. Moja majka se ponašala u svom starom, prepoznatljivom stilu – kao pobožna žena koja je izgovarala sve jevrejske molitve za Kartera i ponudila Vojvotkinji i meni moralnu podršku. Suzan, sobni anarhista, pripisala je Karterovu srčanu anomaliju zaveri vlade, u koju su bili uključeni i doktori, koji su, iz nekog neobjašnjivog razloga, sve to osmislili. Objasnili smo Čendler da joj je brat bolestan, a ona nam je rekla da ga voli i da joj je drago što smo odlučili da ga iz bolnice dovedemo kući. Potom je otišla da se igra sa svojim kockama. Gvin i Dženet su neprestano bdele nad Karterom, takođe, ali tek nakon što su se oporavile od šestočasovnog histeričnog plakanja.

323

Čak je i Sali, moj omiljeni labrador čokoladno braon boje, stupio u akciju – ulogorivši se ispod Karterove kolevke, odlazeći samo povremeno na pauzu u toalet i kad mu je bilo vreme obroka. Međutim, Vojvotkinjin pas, Roki, zločesto malo kopile kakav je bio, uopšte nije mario za Kartera. On se pretvarao da je sve u redu i nastavio da uznemirava svaku osobu u kući – neprestano lajući, mokreći na tepihe, trčeći na sve strane i kradući Salinu hranu iz njene posude, dok je ona bila zauzeta čuvajući i moleći se s nama kao dobar pas. Međutim, najveće razočarenje je bila bebina dadilja, Rubi, koja je došla s velikim preporukama jedne od onih anglosaksonsko protestantskih agencija, koje su uže specijalizovane upravo za to da bogate porodice snabdevaju dadiljama s Jamaike. Problem se pojavio kad ju je Roko, noćni čuvar, pokupio sa železničke stanice, i kad je pomislio da se oseća na alkohol. Kad je završila s raspakivanjem torbi, on je ušao i pretražio njenu sobu. Nakon petnaest minuta, ona je već bila na zadnjem sedištu njegovih kola, i kad je odveo, za nju više nikada nismo čuli, barem mi više ništa nismo saznali o njoj. Jedina usputna privilegija sastojala se u pet boca Džeka Danijelsa koje joj je Roko konfiskovao, a koje su se sad nalazile dole u mom bifeu za likere. Njena zamena se pojavila par sati kasnije. Bila je to druga žena s Jamaike, po imenu Erika. Za nju se ispostavilo da je pravi dragi kamen – ona se odmah uklopila s Gvin i ostatkom osoblja. Tako se Erika pridružila menažeriji i takođe bdila sa svima nama. Do četvrtog dana Karter i dalje nije pokazao nijedan znak srčanog oboljenja. U međuvremenu, ja i moj otac smo se raspitali na desetak strana u pogledu toga ko je najbolji svetski dečji kardiolog. Cela naša potraga okončala se tako što su nas svi upućivali na jednu osobu – bio je to doktor Edvard Golenko. On je bio šef Kardiološke bolnice Maunt Sinai u Menhetnu. Avaj, bilo je potrebno čekati tri meseca na njegov pregled, a taj period se sutradan iznenada skratio nakon što je doktor Golenko dobio nagradu od 50,000 dolara donacije koju sam rešio da dam njegovoj bolnici. Tako je već petog dana Karter stigao na drugi sto za pregled, samo što je ovaj put bio okružen elitnim timom doktora i bolničarki, koji su, nakon što su proveli deset minuta diveći se njegovim trepavicama, konačno prionuli na posao. Vojvotkinja i ja smo stajali tiho po strani, dok je tim koristio neku vrstu naprednog medicinskog aparata – pomoću kojeg su mogli daleko dublje da pregledaju Karterovo srce, i to sa daleko većom preciznošću nego sa standardnim ehokardiogramom. Doktor Golenko je bio visok, vitak, pomalo ćelav, i imao je veoma prijatno lice. Pogledao sam po sobi… i izbrojao devet odraslih osoba koje

324

su izgledale veoma inteligentno, od kojih su sve bile u belim laboratorijskim mantilima, i svi su gledali u mog sina kao da je najdragocenije biće na svetu, što uostalom i jeste bio. Potom sam pogledao u Vojvotkinju, koja je, kao i obično, žvakala unutrašnju stranu obraza. Nagnula je glavu duboko skoncentrisana, i ja sam se pitao da li je u tom času razmišljala ono što i ja, odnosno da: Nikada nisam bio tako srećan što sam bogat kao u ovom trenutku. Na kraju, ako iko može da pomogne našem sinu, onda su to bili ovi ljudi. Nakon par trenutaka uzajamne konsultacije doktora, doktor Golenko se nasmejao ka nama i rekao: ”Imam veoma dobre vesti za vas: S vašim sinom će da bude sve u redu. Proširenja su upravo počela da se popunjavaju, a gradijent pritiska je odstranio povratni tok između–” Doktor Golenko nikada nije završio rečenicu, zato što ga je Vojvotkinja zagrlila iz sve snage. Svi u prostoriji su se nasmejali kad je rukama zagrlila šezdesetpetogodišnjeg doktora oko vrata, a nogama oko struka i počela da ga ljubi. Doktor Golenko me je pogledao potpuno šokiran, dok je u licu bio crveniji od raka, i rekao: ”Voleo bih da su mame svih mojih pacijenata ovakve!” Onda su se svi još jače nasmejali. Kakav je to trenutak sreće bio! Karter Džejms Belfort će uspeti da se oporavi! Bog je postavio drugo proširenje u njegovom srcu da stvori balans s onim prvim, i do njegove pete godine, oba proširenja će biti isceljena, uverio nas je doktor Golenko. Dok smo se limuzinom vraćali kući, ja i Vojvotkinja smo bili ozareni od sreće. Karter je bio u sredini između nas dvoje na zadnjem sedištu, a Džordž i Roko su sedeli napred. Vojvotkinja je rekla: ”Jedini problem je što sam sada toliko paranoična, ne znam da li da se prema njemu ponašam kao prema Čendler. Ona je bila tako krupna i zdrava, nikada se nisam premišljala oko nečega.” Nagnuo sam se ka njoj i poljubio je u obraz. ”Nemoj da se brineš, draga. Za par dana sve će se vratiti na normalu. Videćeš.” ”Ne znam,” rekla je Vojvotkinja. ”Plašim se i da pomislim šta bi moglo sledeće da se desi.” ”Ništa neće da se desi. Pregrmili smo najteži deo.” I tokom preostalog dela vožnje sedeo sam ukrstivši prste, palčeve, i prekrstivši noge i ruke. Trideset drugo poglavlje Još jedan razlog za sreću i veselje

325

Septembar, 1995 (Pet nedelja kasnije) Bilo je prikladno, pomislio sam, da Obućar sedi na svojoj strani stola sa ponosnim izrazom lica čoveka koji se uspešno uvatio u koštac sa svetom. Za kalendarsku 1996, mi smo ostvarili godišnji prihod od 50 miliona dolara, i svako odeljenje je postiglo maksimalan uspeh. Naš posao sa robnim kućama nadmašio je sva očekivanja; posao sa našom markom je cvetao; naša licenca za ime Stiv Maden je unapred planirana; a naša maloprodajna mesta, kojih je sad bilo devet, ostvarivala su ogromnu zaradu. Subotom i ponedeljkom, u stvari, formirali bi se čak redovi, a Stiv je postao neka vrsta slavne ličnosti, dizajner modne obuće broj jedan čije su cipele kupovale čitave generacije tinejdžerki. Ono što nije bilo prikladno su sledeće reči koje mi je uputio: ”Mislim da je vreme da otpustimo Drizlera. Ako ga se otarasimo sada, mi i dalje možemo da mu oduzmemo pravo na akcije po ceni nižoj od tržišne.” Slegnuo je ramenima nonalantno. ”U svakom slučaju, ako bude još dugo radio za nas, pravo na kacije će mu biti zagarantovano, a onda ćemo se preći.” Odmahnuo sam glavom s zaprepašćenjem. Prava ironija je da je količina akcija na koje je Drizler imao pravo bila tako minorna da to nije moglo nikom da znači nešto posebno, osim, naravno, Drizleru, koji bi bio teško pogođen kad bi mu pravo na akcije jednostavno isparilo – i postao žrtva sitno štampanih slova u njegovom ugovoru o zaposlenju. Rekao sam: ”Ne možeš to da uradiš Gariju; čovek se trudi i radi iz sve snage već više od godinu dana. Ja prvi priznajem da je ponekad pravi davež, ali, ipak, to ne možeš da uradiš jednom od svojih zaposlenih, posebno takvom kao što je Gari, koji je sto odsto lojalan. To je prokleto pogrešno, Stiv. I zamisli samo kakav će to signal poslati svima ostalima. To je glupost koja narušava moral u kompaniji. Svako ovde ima svoj udeo u vidu prava na akcije po jeftinijoj ceni; to ih ispunjava osećajem kao da su vlasnici kompanije; zbog toga osećaju da su sigurni u budućnosti.” Uzdahnuo sam već pomalo umorno, a potom dodao: ”Ako hoćeš da ga zamenimo, to je u redu, ali da mu damo ono što mu s pravom pripada i još nekakav dodatak. To je jedini način na koji to možemo da uradimo, Stiv. Sve ostalo je loš posao.” Obućar je slegnuo ramenima. ”Ne razumem. Pa ti prvi zbijaš šalu sa Drizlerom, pa zašto ti je onda do đavola stalo ako hoću da mu oduzmem pravo na akcije?”

326

Odmahnuo sam glavom dok me je u isti mah obuzelo veliko nezadovoljstvo. ”pre svega, ja s njim zbijam šalu čisto iz razloga da se u toku dana svi malo nasmejemo. Ja zbijem šale sa svakim, Stiv, uključujući i sa mnom i s tobom. Međutim, ja zaista volim Drizlera; on je dobar čovek, i izuzetno je lojalan.” Duboko sam uzdahnuo. ”Slušaj, ja ne mogu da poreknem da Gari više nije toliko koristan, i možda jeste vreme da ga zamenimo nekim ko ima iskustva u ovoj industriji, nekog s pedigreom koji ume da komunicira u Volstritu – ali ne možemo da otmemo pravo na akcije. On je došao da radi za nas još dok smo isporučivali cipele iz magacina fabrike. I ma kako se sporo kretao, on još uvek obavlja mnogo korisnih stvari za kompaniju. Zajebati njega, to je jednostavno loša karma.” Obućar je uzdahnuo. ”Mislim da je tvoja lojalnost neumesna. On bi nas zajebao za dve sekunde, samo kad bi mu se pružila šansa. Ja sam–” Presekavši Obućara u pola reči, rekao sam: ”Ne, Stiv, on nas ne bi zajebao. Gari ima integritet. On nije poput nas. On stoji iza svojih reči, i nikada se još nije desilo da ne održi reč. Ako želiš da ga otpustiš, to je jedna stvar. Međutim, trebalo bi da mu dopustiš da zadrži svoje akcije.” Shvatio sam da sam upotrebivši reč trebalo bi, Stivu dao veće ovlašćenje nego što zaslužuje. Problem je bio što je, na papiru, on i dalje bio većinski vlasnik kompanije; ja sam održavao kontrolu samo posredstvom našeg tajnog ugovora. ”Dozvoli mi da govorim s njim,” rekao je Obućar, s đavolastim sjajem u očima. ”Ako ga budem ubedio da ode mirno, zašto bi onda ti uopšte brinuo?” Slegnuo je ramenima. ”Mislim, ako mogu da vratim nazad njegove akcije, možemo da ih podelimo pola-pola, zar ne?” Ostao sam otvoerenih usta i, jednom rečju, izgubio bitku. Bilo je 11:30 prepodne, osetio sam se strašno umorno. Previše droge, pomislio sam. A život u kući… pa dobro, nije skoro bilo trenutaka intimnosti. Vojvotkinja se potpuno posvetila Karteru, dok sam ja bio bačen na milost i nemilost bolu u leđima, koji me je sada proganjao dvadeset četiri časa dnevno. Zacrtao sam 15. oktobar kao datum kada bi trebalo da operišem kičmu. To je bilo samo tri nedelje od današnjeg dana, pa sam počeo da se pribojavam. Sve bi se odvijalo pod totalnom anestezijom – a pod nožem bih bio sedam sati. Ko bi znao da li ću se uopšte probuditi? A čak i da se probudim, ko mi garantuje da se neću probuditi paralizovan? Uvek postoji rizik kad se čovek podvrgava operaciji kičme, mada sam s doktorom Grinom bio definitivno u najboljim rukama. U svakom slučaju, odsustvovao bih sa posla barem šest meseci, ali bi moj bol isčezao jednom zauvek, a onda bih opet živeo normalnim životom. Da, leto 1996. svakako će biti dobro!

327

Naravno, ja sam to upotrebio kao racionalno objašnjenje moje navike da koristim drogu, obećavajući Madenu i Vojvotkinji da ću, kad mi leđa jednom postanu opet zdrava, zauvek ostaviti sve te pilule i postati ponovo ”pravi Džordan.” U stvari, jedini razlog što trenutno nisam bio drogiran bio je taj što sam upravo napuštao kancelariju i što je trebalo da odem po Vojvotkinju u Old Brukvil. Mi smo krenuli na Menhetn da provedemo zajedno jedno romantično veče u hotelu Plaze. To je bila ideja njene majke – da će biti dobro za nas da se malo udaljimo od svih briga koje su nas potpuno zaokupile otkad smo preživeli onu strašnu vest o Karterovom srcu. Bila je to izvanredna prilika da našoj vezi udahnemo novi život. ”Slušaj, Stiv,” rekao sam, smejući se nasilu, ”ja već imam prava na dovoljno akcija, a i ti isto tako. I uvek možemo da ih odštampamo još, ako nam bude hitno.” Zevnuo sam. ”U svakom slučaju, uradi što god želiš. Isuviše sam umoran da bi se sada s tobom raspravljao.” ”Izgledaš grozno,” rekao je Stiv. ”Mislim, to ti kažem zato što te volim i brinem za tebe i za tvoju ženu. Moraš prestati s tim kvaludeom i kokainom ili ćeš se dokrajčiti. To ti govori neko ko sve to jako dobro zna. I sa mnom je situacija bila tako loša kao kod tebe”– zastao je kao da traži prave reči– ”samo što ja nisam bio bogat kao ti, pa nisam mogao tako duboko da potonem.” Ponovo je ućutao. ”Ili sam možda i ja tako nisko pao, ali se sve odigralo daleko brže. Međutim, kod tebe sve to može da traje mnogo duže, zato što imaš sav taj novac. U svakom slučaju, molim te – moraš da prestaneš inače se to neće završiti dobro. I nikada ne može ni da se završi dobro.” ”Shvatam poentu,” rekao sam iskreno. ”Dajem ti reč da ću zauvek prestati s tim čim mi budu izlečili leđa.” Stiv je klimnuo glavom s odobravanjem, ali je izraz u njegovim očima govorio: ”Poverovaću ti kad to budem video.” Potpuno nov, beli, dvanaestocilindrični Ferari Testarosa od 450 konjskih snaga prozujao je poput F-15 sa komorama naknadnog sagorevanja dok sam pritiskao kvačilo i zaustavio ga u četvtrtoj brzini. Za tili čas još jedna milja severozapadnog Kvinsa prozujala je pri brzini od sto dvadeset milja na sat, dok sam krivudajući ulazio i silazio s puta Kros Ajlend Parkvej sa cigaretom od vrhunski kvalitetne marihuane koja mi je podrhtavala na usnama. Naš cilj je bio hotel Plaze. S jednim prstom na volanu, okrenuo sam se ka prestravljenoj vojvotkinji i rekao: ”Zar ne voliš ova kola?”

328

”To je pravo đubre,” promrmljala je, ”i ja ću te stvarno ubiti ako ne skloniš iz usta taj džoint i ne usporiš! U stvari, ako to ne uradiš, večeras neću s tobom voditi ljubav.” Za manje od pet sekundi Ferari je išao šezdeset kilometara na sat i prestao sam da pušim džoint. Na kraju krajeva, nisam vodio ljubav s Vojvotkinjom dve nedelje pre nego što se Karter rodio, što znači da je proteklo dva meseca. Moram priznati, nakon što sam je video na porođajnom stolu sa stidnicom koja je izgledala dovoljno velika da sakrije Džimija Hofa, baš i nisam bio nešto raspoložen za to. A činjenica je i da to što sam dnevno u proseku konzumirao dvanaest kvaludea, zajedno s kokainom u dovoljnim količinama da orkestru toliko podigne raspoloženje da maršira od Kvinsa do Kine, nije učinilo čudo za moj seksualni nagon. A onda, bila je u pitanju i Vojvotkinja. Ona je ostala dosledna svojoj reči: Uprkos tome što je Karter bio savršeno zdrav, ona je sve vreme drhtala nad njim. Možda će nas dve noći u hotelu Plaze preporoditi. Za trenutak sam skrenuo pogled s puta i upitao je: ”Drage volje ću voziti brzinom od šezdeset kilometara na sat, ako se slažeš da celu noć vodimo ljubav; dogovoreno?” Vojvotkinja se nasmešila. ”Dogovoreno, ali prvo moraš da me odvedeš u Bernis, a potom u Bergdorfs. Nakon toga sam samo tvoja.” Da, pomislio sam, večeras ćemo se izvrsno provesti. Sve što bi trebalo da uradim jeste da prođem kroz ona dva mučilišta s prekomernim cenama i da se slobodno vratim kući. I, naravno, idemo ispod šezdeset kilometara na sat.

Barnis je bio dovoljno ljubazan da odvoji gornji sprat za nas, tako da sam sada sedeo u kožnoj fotelji, pijuckajući Dom Perinjon, dok je Vojvotkinja isprobavala jedan za drugim razne odevne predmete – vrteći se i okrećući sa uživanjem, pretvarajući se da se vratila u dane kad je bila model. Nakon šestog okreta, bacio sam pogled na njene divno izvajane bokove, a trideset sekundi kasnije, ja sam je pratio u svlačionicu. Kad smo se tu zatekli, krenuo sam u napad. Za manje od deset sekundi, naslonio sam je leđima na zid, podigao joj je haljinu iznad struka i duboko penetrirao u nju. Ritmično sam je udarao o zid dok smo stenjali i uzdisali, strastveno vodeći ljubav. Dva sata kasnije, odmah nakon sedam sati, prošli smo kroz okretna vrata hotela Plaze. Bio je to moj omiljeni restoran u Njujorku, uprkos činjenici što je njegov vlasnik bio Donald Tramp. U stvari, ja izuzetno uvažavam Donalda; na kraju, svaki čovek (pa čak i milijarder) koji ide po gradu s tom prokletom frizurom,

329

i uprkos tome spava s najlepšim ženama na svetu daje novo značenje konceptu moćnog čoveka. U svakom slučaju, pratila su nas dva hotelska dečaka, držeći u rukama desetak ili više velikih kesa ženske garderobe u vrednosti od 150,000 dolara. Na levom članku Vojvotkinjine ruke bio je nov zlatan sat Kartije optočen dijamantima vredan 40,000 dolara. Do sada, vodili smo ljubav u tri različite svlačionice, a noć je tek počela. Međutim, avaj, onog trenutka kad smo ušli u hotel Plaze, stvari su brzo krenule nizbrdo. Za pultom je stajala plavuša veoma lepog izgleda koja je bila u ranim tridesetim. Ona se nasmešila i rekla: ”Već ste se vratili, gospodine Belfort! Dobrodošli! Divno je videti vas opet!” Veselo, veselo, veselo! Vojvotkinja je stajala par metara udesno, zureći u svoj novi sat i, kako sam se i nadao, još uvek nesigurna od kvaludea koji sam je nagovorio da uzme. Uspaničeno sam pogledao plavu recepcionerku i počeo brzo da drmam glavom, kao da hoću da kažem: ”Pobogu, moja žena je sa mnom! Umukni!” Srdačno se osmehnuvši, plavuša je rekla: ”Vi ćete odsednuti u istom apartmanu, na–” Prekinuvši je u pola reči: ”U redu! Odlično. Samo da se potpišem ove! Hvala!” Zgrabio sam ključeve svog apartmana i pozvao Vojvotkinju da dođe do lifta. ”Hajde, draga; krenimo. Potrebna si mi!” ”Da li si spreman da to uradiš ponovo?” upitala je, kikoćući se. Hvala Bogu za kvalude! Pomislio sam. Trezna Vojvotkinja nikada ne bi propustila ovako nešto. U stvari, ona se već zanjihala. ”Da li se ti to šališ?” Ja sam odgovorio: ”Za tebe sam uvek spreman!” Tog trenutka je naišao patuljak koji je radio u hotelu, u svetlo zelenoj hotelskoj uniformi sa zlatnim dugmadima na sredini i zelenom kapom. ”Dobrodošli!” graknuo je kepec. Nasmejao sam se i klimnuo glavom i nastavio da vučem Vojvotkinju prema liftu. Dva hotelska dečka su nas i dalje pratila, noseći sve kese sa kupljenom robom, za koje sam insistirao da se unesu u sobu kako bi Vojvotkinja sve ponovo mogla da proba samo za moje oči. U sobi, dao sam napojnicu od sto dolara svakom dečaku i rekao im da to nikom ne kažu. Onog trenutka kad su otišli, ja i Vojvotkinja smo skočili na ogorman krevet i počeli da se valjamo i kikoćemo. Onda je zazvonio telefon. Oboje smo pogledali ka telefonu momentalno splasnutog raspoloženja. Niko nije znao da smo tu osim Dženet i Nadinine majke, koja je pazila Kartera.

330

Isuse! To mogu da budu samo loše vesti. Znao sam to duboko u srcu. Znao sam to duboko u duši. Nakon trećeg zvona rekao sam: ”Možda je to recepcija?” ”Džordan, ja sam, Suzana. Ti i Nadin morate odmah da se vratite kući. Karter ima temperaturu četrdeset, u užasnoj je groznici; ne miče se.” Pogledao sam u Vojvotkinju. Ona je zurila u mene, čekajući vesti. Nisam znao šta da kažem. U poslednjih šest nedelja je stalno bila na ivici nerava, kakvu je nikada ranije nisam video. Ovo će biti udarac koji će je dotući – smrt našeg novorođenog sina. ”Draga, moramo odmah da krenemo. Karter ima visoku temperaturu, gori u groznici; tvoja mama je rekla da se ne pomera.” Nije ni suzu pustila. Samo je čvrsto zatvorila oči i stisnula usne i počela da klima glavom. Sada je sve bilo gotovo. Oboje smo to znali. Iz nekog razloga, Bog nije želeo ovo nevino dete na svetu. Zbog čega, nisam mogao da odgonetnem. Međutim, sada nije bilo vremena za suze. Morali smo odmah da krenemo kući i da se oprostimo od našeg sina. Suze će uslediti kasnije. Pravi potok suza. Ferari se kretao razvijajući brzinu od 125 milja na sat dok smo prelazili granicu Kvins-Long Ajlend. Mada je ovog puta Vojvotkinja stvari primila malo drugačije. ”Idi brže! Molim te! Moramo da stignemo da ga odnesemo u bolnicu pre nego što bude kasno!” Klimnuo sam glaom i pritisnuo pedalu za gas, i Testarosa je krenula kao raketa. Kroz tri sekunde igla je pokazivala brzinu 140 penjući se dalje – preticali smo kola koja su išla brzinom od 75 milja na sat kao da su stajala u mestu. Nije mi bilo jasno zašto nismo rekli Suzan da odnese Kartera u bolnicu, mada je to imalo neke veze s tim da smo želeli da vidimo našeg sina kod kuće po poslednji put. Za tili čas smo stigli do automobilskog rpolaza; Vojvotkinja je istrčala na prednja vrata i pre nego što je Ferari uspeo da se zaustavi. Pogledao sam na sat: Bilo je 7:45 popodne. Obično je bilo potrebno četrdeset pet minuta da se stigne od hotela Plaze do Pin Oak Kort: Ja sam taj put prevalio za sedmanaest minuta. Dok smo se vraćali iz grada, Vojvotkinja je mobilnim telefonom razgovarala sa Karterovim doktorom, i prognoze su bile užasavajuće. U Karterovom uzrastu, visoka temperatura s groznicom propraćena nedostatkom pokreta ukazivala je na spinalni meningitis. Postojala su dva tipa: bakterijski i virusni. Oba su mogla da budu smrtonosna, ali bi sve moglo da bude drugačije, mogao bi potpuno da se oporavi, ako je u pitanju početna faza virusnog meningitisa. Međutim, kod bakterijskog meningitisa, ostatak života bi najverovatnije mogao da ostane slep, gluv i mentalno retardiran. Pomisao na to je bilo teško podneti.

331

Uvek sam se pitao kako roditelji nauče da vole dete koje pati od takvih stvari. S vremena na vreme bih video kako se malo dete koje je mentalno retardirano igra u parku. To je bio prizor od kojeg bi se čoveku prosto srce steglo – posmatrati kako se roditelji trude i daju sve od sebe da izvuku makar i delić normalnih okolnosti i sreće za svoje dete. Uvek sam osećao ogromno strahopoštovanje za ljubav koju su pokazivali svom detetu uprkos svemu – uprkos neprijatnosti koju su mogli osećati; i uprkos jednom takvom bremenu koje im je to stvorilo u životu. Da li bih i ja mogao tako da se ponašam? Da li bih zaista mogao da dorastem takvim okolnostima? Naravno, tako je lako reći da bih mogao. Međutim, reči su jeftine. Voleti dete koje nikada nećeš moći da upoznaš, s kojim nećeš imati prilike da uspostaviš vezu… Mogao sam samo da se molim Bogu da mi da snage da budem takav tip čoveka – dobar čovek – i u isti mah, moćan čovek, u pravom smislu te reči. Nisam sumnjao da bi moja žena u tome uspela. Ona je izgleda imala gotovo neprirodno blisku povezanost sa Karterom, kao i on sa njom. Upravo takvu povezanost koju sam ja imao s Čendler, kad je dovoljno porasla da bude samosvesna. Čak i sada, u stvari, kad je Čendler bila neutešna, uvek bi tu bio tatica da je izbavi i spase. I Karter, star manje od dva meseca, već je reagovao na Nadin na taj čudesan način. Kao da ga je umirivalo i tešilo već samo njeno prisustvo, čineći da se oseća kao da je baš sve onako kako bi i trebalo. I ja ću jednog dana biti tako blizak sa svojim sinom; da, ako mi Bog pruži tu šansu, sigurno ću biti takav. Do trenutka kada sam prošao kroz ulazna vrata, Vojvotkinja je već držala Kartera u naručju, umotanog u plavo ćebe. Roko iz noćne smene je dovezao Rendž Rover do prednjih vrata, spreman da nas brzo odveze u bolnicu. Dok smo ulazili u kola, stavio sam ruku na Karterovu malu glavu i ostao zaprepašćen. On je doslovno goreo u groznici. Još uvek je disao, mada teško. Nije se pomerao; bio je potpuno nepomičan. Na putu do bolnice Vojvotkinja i ja smo sedeli na zadnjem sedištu Rendž Rovera, a Suzan na prednjem sedištu. Roko je bivši policajac, pa crvena svetla i ograničenja brzine nisu važila za njega. A s obzirom na okolnosti, to je bilo na mestu. Okrenuo sam doktora grina, u Floridi, ali on nije bio kod kuće. Potom sam pozvao moje roditelje i rekao im da se nađemo u bolnici Nort Šor, u Menhasetu, koja je bila pet minuta bliža od one na Long Ajlendu. Ostatak vožnje je protekao u tišini; i dalje nije bilo suza. Uleteli smo u salu za hitne slučajeve, Vojvotkinja je vodila glavnu reč, s Karterom u naručju. Karterov doktor je već pozvao bolnicu, tako da su nas čekali.

332

Prošli smo pored čekaonice pune ljudi bezizražajnih lica, i za manje od minuta Karter je bio na stolu za preglede, obrisan tečnošću koja je mirisala na alkohol. Mlad doktor bujnih obrva rekao nam je: ”Ovo ličini na spinalni meningitis. Potrebno nam je vaše ovlašćenje da mu damo lumbalnu punkciju. To je niskorizična procedura, ali uvek postoji šansa da se infekcija–” ”Daj mu tu prokletu lumbalnu punkciju?” dreknula je Vojvotkinja. Doktor je klimnuo glavom, izgleda nimalo uvređen načinom na koji mu se obratila moja žena. Imala je pravo. A onda smo čekali. Da li je proteklo deset minuta ili dva sata, nemoguće je reći. nekako usput njegova groznica je prestala, tempetatura mu je opala. Potom je počeo nekontrolisano da plače. bio je to piskav, nečuven vrisak, koji je gotovo nemoguće opisati. Pitao sam da li je to zvuk bebe koja je žrtva nečuvene pljačke – upravo lišena svojih elementarnih sposobnosti i koja sad plače u agoniji, svesna užasne sudbine koja ju je zadesila. Vojvotkinja i ja smo sedeli na svetlo plavim plastičnim stolicama u čekaonici, naslonjeni jedno na drugo, svesni da nam sudbina visi o koncu. Pridružili su nam se moji roditelji i Suzana. Ser Maks je koračao napred-nazad, pušeći cigarete uprkos znaku na zidu na kojem je pisalo da je ono zabranjeno. Moja majka je sedela pored mene uplakana. Nikada nisam video da je tako loše izgledala. Suzana je sedela pored svoje kćerke, ne pričajući više o zaverama. Jedna stvar je bilo to što se beba rodila sa proširenjem u srcu; to se moglo popuniti. Međutim, sasvim druga stvar je da dete odraste gluvo, mentalno zaostalo i slepo. Tog trenutka se na automatskim dvostrukim vratima pojavio doktor. On je nosio zaštitno hirurško odelo, a pojavio se bez ikakvog izraza na licu. Vojvotkinja i ja smo poskakali sa stolica i pojurili ka njemu. On je rekao: ”Žao mi je, gospodine i gospođo Belfort, lumbalna punkcija je potvrdila nalaze. Vaš sin ima meningitis. To–” Prekinuo sam doktora: ”Da li je virusni ili bakterijski?” Zgrabio sam ruku moje žene i stegao je, moleći se da je virusni. Doktor je duboko uzdahnuo i polako rekao: ”Bakterijski je,” rekao je tužno. ”Veoma mi je žao. Svi smo se molili da je virusni, ali testovi su konačni. Tri puta smo proveravali i nema greške.” Doktor je još jednom duboko uzdahnuo, a potom nastavio: ”Uspeli smo da mu spustimo temperaturu na nešto malo preko trideset osam, tako da će izgleda uspeti da se izvuče. Međutim, sa bakterijskim meningitisom pojavljuju se značajna oštećenja centralnog nervnog sistema. Prerano je reći koliko i gde, ali on obično ostavlja posledice na vid i sluh i” – napravio je pauzu, kao da je tražio prave reči –”izvestan gubitak mentalnih

333

funkcija. Veoma mi je žao. Kad prođe akutni stadijum, moraćemo da pozovemo neke specijaliste kako bi procenili do kakvih je oštećenja u stvari došlo. Međutim, sada, sve što možemo da uradimo jeste da mu dajemo velike doze antibiotika širokog spektra kako bismo eliminisali bakteriju. U ovom trenutku, mi čak nismo sigurni ni koja je bakterija; to je izgleda redak organizam, koji nije tipičan za meningitis. Kontaktirali smo već i direktora infektivnog odeljenja, i on je upravo na putu za bolnicu.” U stanju šoka i neverice, upitao sam: ”Kako je uspeo da se zarazi?” ”To još ne možemo da kažemo,” odgovorio je mladi doktor. ”Međutim, mi ćemo ga prebaciti u izolovanu prostoriju, na petom spratu. On će biti u karantinu sve dotle dok ne otkrijemo o čemu se radi. Ne može da ga vidi niko osim vas i vaše žene.” Pogledao sam u Vojvotkinju. Ostala je otvorenih usta. Izgledalo je kao da se potpuno sledila i ukočila, i da gleda u nešto u daljini. A potom se onesvestila. Gore na petom spratu u izlovanom odeljenju bila je prava ludnica. Karter je divlje mlatarao rukama i nogama i vrištao iz sveg glasa, dok je Vojvotkinja koračala napred-nazad, histerično plačući. Suze su joj tekle niz lice tako da joj je koža postala pepeljasto siva. Jedan od doktora joj je rekao: ”Pokušavamo da damo intravenoznu inekciju vašem sinu, ali on neće da miruje. U njegovom uzrastu je veoma teško naći venu, tako da mislim da ćemo morati da mu ubodemo iglu u lobanju. To je jedini način.” Obratio se nonšalantnim tonom, bez trunke saosećajnosti. Vojvotkinja je bila veoma direktna prema njemu: ”Ti, kučkin sine! Da li ti znaš ko je moj muž, ništarijo? Sada idi tamo i daj mu tu prokletu intravenoznu inekciju u ruku ili ću da te ubijem na mestu, pre nego što se mom mužu prilika da plati nekom da to uradi kako treba!” Doktor se sledio od straha, razjapivši usta. Nije mogao da se nosi sa pravom okrutnošću Vojvotkinje od Bej Ridža. ”Pa, šta onda, do đavola, čekaš više? Odlazi!” Doktor je klimnuo glavom i otrčao do Karterove kolevke, i podigao njegovu malu ruku da mu pronađe venu. Tog trenutka mi je zazvoni telefon. ”Halo?” reka sam bezglasno. ”Džordan! Ja sam, doktor Bart grin. Primio sam sve tvoje poruke. Veoma mi je žao zbog tebe i Nadin. Da li su sigurni da je bakterijski meningitis?” ’Da,” odgovorio sam, ”sigurni su. Pokušavaju da mu pronađu venu da mu daju intravenoznu inekciju, da mu ubrizgaju antibiotike, ali je on načisto poludeo. On vrišti, mlatara nogama i rukama–”

334

”Stani, stani, stani,” rekao je Bart Grin, presekavši me u pola reči. ”Da li si rekao da mlatara rukama?” ”Da, potpuno je poludeo, čak i sada dok razgovaramo. Ne može da se smiri otkako mu je pala temperatura. Izgleda kao da ga je sam đavo obuzeo–” ”Pa dobro, onda možeš da se opustiš, Džordan, zato što tvoj sina nema meningitis, ni virusni ni bakterijski. Da ga ima, on bi i dalje imao temperaturu četrdeset, i bio bi potpuno nepokretan. On se samo užasno prehladio. Bebe su sklone tome da dobiju izuzetno visoku temperaturu. On će biti dobro do ujutru.” Bio sam oboren s nogu. Kako Bart Grin može biti toliko neodgovoran da u meni budi lažnu nadu? On čak nije ni video Kartera, a lumbalna punkcija je konačno potvrdila rezultat, tri puta su proveravali nalaze. Duboko sam uzdahnuo i rekao: ”Slušaj, Bart, veoma cenim to što želiš da se osećam bolje, ali je lumbalna punkcija pokazala da ima neku vrstu retkog org–” Prekinuvši me opet: ”Ne tiče me se šta je pokazao test. U stvari, spreman sam da se kladim da je uzorak bio kontaminiran. To je problem s takvim prostorijama za hitne slučajeve: One su dobre za polomljene kosti i povremene prostrelne rane, ali to je sve. I to je, pa dobro, to je potpuno nečuveno što su te tako zabrinuli.” Mogao sam da čujem kako je uzdahnuo preko telefona. ”Slušaj, Džordan, ti znaš da se ja svakodnevno nosim sa spinalnom paralizom, zbog čega sam bio primoran da postanem ekspert u saopštavanju loših vesti ljudima. Međutim, ovo je čisto sranje! Tvoj sin se prehladio.” Bio sam preneražen. Nikada nisam čuo da je Bart Grin opsovao. Da li je možda u pravu? Da li je bilo moguće da je on iz dnevne sobe u Floridi mogao da postavi precizniju dijagnozu nego tim doktora koji su stajali kod kreveta mog sina koristeći najsavremeniju medicinsku opremu? Potom je Bart rekao oštrim tonom: ”Daj mi Nadin, hoću s njom da razgovaram!” Otišao sam i dodao telefon Vojvotkinji. ”Evo, to je Bart. On želi da razgovara s tobom. On tvrdi da je karter dobro i da su svi ovi doktori ludi.” Ona je uzela telefon, a ja sam prišao kolevci i zurio u Kartera. Oni su konačno uspeli da mu pronađu venu i daju intravenoznu inekciju u desnu ruku, i on se donkle umirio – sada samo cvileći i vrpoljeći se neudobno u svojoj kolevci. On je zaista bio mnogo lep, pomislio sam, i kakve trepavice… Čak su i sad bile upadljive. Minut kasnije Vojvotkinja je prišla kolevci, nagnula se i naslonila svoju nadlanicu na Karterovo čelo. Zvučeći veoma zbunjeno, rekla je: ”On sad izgleda u

335

redu. Pa ipak, kako bi doktori mogli da pogreše? I kako lumbalna punkcija može da bude pogrešna?” Zagrljio sam Vojvotkinju i primaknuo je sebi. ”Hoćeš li da ovde naizmenično spavamo? Na taj način će jedno od nas uvek biti s Čeni.” ”Ne,” odgovorila je. ”Ja neću napustiti ovu bolnicu bez mog sina. Nije mi važno da li ovde moram ostati mesec dana. Ja ga više neću ostaviti, i to nikada.” I tako je tri noći moja žena spavala pored Karterove postelje, ne napustivši sobu nijednom. Trećeg popodneva, kad smo seli na zadnje sedište limuzine na povratku u Old Brukvil, s Karterom Džems Belfortom između nas i rečima Uzorak je bio kontaminiran koje su nam prijatno odzvanjale u ušima, postao sam svestan koliko se divim doktoru Bartu Grinu. Prvo sam ga video kako je Eliota Lavinja uspeo da probudi iz kome; sada, osamnaest meseci kasnije, on je uradio ovo. To je učinilo da se osetim daleko prijatnije što će upravo on biti onaj koji će stajati iznad mene sa skalpelom u rukama – zasecajući moju kičmu. Onda ću se vratiti normalnom životu. I onda ću konačno moći da se odviknem od droge. Trideset treće poglavlje Spasenje (Tri nedelje kasnije) Nisam siguran koliko je tačno bilo sati kad sam se probudio nakon operacije kičme. Bio je 15. Oktobar, 1995, otprilike u ranim popodnevnim časovima. Sećam se da sam otvorio oči i promrljao nešto kao ”Uh, do đavola! Osećam se grozno!” Onda sam odjednom počeo užasno da povraćam, i pri svakom pokretu sam osetio jeziv probadajući bol koji bi prožeo svako nervno vlakno mog tela. Nalazio sam se u šok sobi u Bolnici za specijalističke operativne zahvate na Menhetnu, i bio priključen na aparat koji je ubrizgavao doze čistog morfina u moj krvotok kad god bih pritisnuo dugme. Sećam se da me je duboko rastužilo to što sam morao da se podvrgnem sedmočasovnoj operaciji da bih dobio ovu vrstu jeftinog opojnog sredstva, a da ne prekršim zakon. Vojvotkinja je prosto lebdela oko mene, a onda mi je rekla: ”Odlično si se držao, dragi! Bart je rekao da će sve biti u redu!” Klimnuo sam glavom i ubrzo utonuo u posebno stanje svesti prouzrokovano morfinom.

336

Potom sam se vratio kući. Možda je to bilo nedelju kasnije, mada su mi se dani prelivali jedan u drugi. Alan Kemikal-tob je bio od velike pomoći – ostavio mi je petsto kvaludea za moj prvi dan nakon povratka iz bolnice. Svi oni su otišli na Dan zahvalnosti. To je bila crta prave muškosti, i ja sam se time veoma ponosio – u proseku osamnaest kvaludea dnevno, a jedan jedini kvalude bi nokautirao mornarički odred i onesvestio ga na osam časova. Obućar mi je došao u posetu i rekao mi da je sredio stvari sa Drizlerom, koji se složio s tim da mirno ode iz kompanije samo sa malim delom svojih akcija. Potom je došao Drizler i rekao mi da će jednog dana pronaći Obućara u nekakvoj mračnoj ulici i zadaviti ga sopstvenim konjskim repom. I Deni me j posetio i saopštio mi da se upravo priprema da sklopi nagodbu sa državnim organima, tako da je ispred njega svakako Dvadeset godina otvorenih perspektiva. A onda je došao i Vigvam i rekao mi kako je Deni izgubio kontakt sa stvarnošću – da nema nikakve pogodbe – i da on, Vigvam, traga za novom brokerskom firmom, gde će da uspostavi svoje poslovanje čim Straton prođe kroz unutrašnje protrese i doživi potpuni krah. I dok je Straton išao sigurnim putem ka tome da se sunovrati, Biltmor i Monro Paker su nastavili da napreduju. Do Božića, oni su potpuno prekinuli veze sa Stratonom, mada su mi i dalje od svake nove emisije plaćali deo profita u iznosu od milion dolara. U međuvremenu, Kuvar je svraćao svake druge nedelje – redovno me obaveštavajući o debaklu slučaja Patriše Melor, koji je i dalje bio u procesu i približavao se kraju. Patrišine naslednice, Tifani i Džuli, sada su se uhvatile u koštac sa Upravom javnih prihoda, britanskom službom koja je nadležna za tu oblast. Postojale su glasine da se FBI angažovao oko tog slučaja, ali niko nije dobio sudski poziv. Kuvar me je uverio da će na kraju sve biti u redu. On je bio u kontaktu sa Majstorom Falsifikatorom, koga su ispitivali i švajcarski i američki državni organi, i tom prilikom on se uporno držao naše priče. Zbog toga je agent Koleman u svojoj istrazi na kraju završio u ćorsokaku. A onda je tu bila i porodica: Karter se konačno otarasio prvobitnih zdravstvenih problema i lepo se razvijao. Bio je božanstveno dete bujne plave kose, savršenih crta, krupnih plavih očiju i s najdužim trepavicama na svetu. Čendler, beba genije, sada je imala dve i po godine, i duboko je zavolela svog brata. Ona je volela da se pretvara da mu je mama – hraneći ga iz bočice i nadgledajući dok su mu Gvin i Erika menjale pelene. Čendler mi je bila najbolje društvo, dok sam se kretao tamo-amo između ogromne spavaće sobe i sofe u prizemlju, ne radeći ništa već samo gledajući televiziju i konzumirajući ogromne količine kvaludea. Zbog toga je Čendler postala pravi majstor u razumevanju

337

nejasno izgovorenih reči, što će, pomislio sam, svakako predstavljati njenu prednost ukoliko jednog dana bude radila s osobama koje su pretrpele moždani udar. U svakom slučaju, ona je veći deo dana provodila postavljajući mi pitanje kada ću opet da budem dovoljno zdrav da je nosim po kući. Odgovorio sam joj da će to biti uskoro, mada sam duboko sumnjao da ću se ikada u potpunosti oporaviti. Vojvotkinja je takođe bila divna – u početku. Međutim, kako se Dan zahvalnosti pretvorio u Božić, a Božić u doček Nove godine, ona je počela da gubi strpljenje. Celo telo mi je bilo u gipsu i to me je izluđivalo, pa sam svojom bračnom dužnošću smatrao da isto tako i nju treba da izluđujem. Međutim gips je bio najmanji od mojih problema – pravi košmar bio je bol, koji je bio gori nego ranije. U stvari, ne samo da sam patio od one vrste bola koji sam ranije osećao, već sam osećao i novu vrstu bola, u samoj koštanoj srži unutar kičme. Svaki nagli pokret slao je talase vatre kroz moj kičmeni kanal. Doktor Grin mi je rekao da će se bol smiriti, međutim, izgledalo je da je on sve gori i gori. Do početka januara sam još više izgubio nadu – a onda je Vojvotkinja odlučila da izvrši dodatni pritisak na mene. Rekla mi je da bi trebalo da smanjim količinu pilula koje uzimam i barem pokušam da nastavim da radim kao normalan čovek. Odgovorio sam joj žaleći se na to da će mi njujorška zima doći glave u mojoj trideset trećoj godini. Moje kosti, na kraju krajeva, postale su škripave pod stare dane. Ona mi je na to preporučila da provedemo zimu na Floridi, ali sam joj ja rekao da je to mesto gde žive stariji ljudi, i da sam, uprkos tome što se osećam staro, još uvek mlad u srcu. Zato je Vojvotkinja uzela stvar u svoje ruke, i sledeća stvar koje sam bio svestan bilo je da sam živeo na Beverli Hilsu, na vrhu velike planine koja je gledala na Los Anđeles. Naravno, sa nama je došla i menažerija, da nastavi da živi Životom bogatih i nefunkcionalnih – po bagatelnoj ceni od 25,000 dolara mesečno iznjamio sam kuću Pitera Mortona, čuvenog po Hard Rok Kafeu, gde sam odlučio da provedem zimu. Moja nadahnuta Vojvotkinja brzo je krenula putem svojih ranijih ambicija, na kojem je sad odlučila da ispolji svoje talente za dizajniranje unutrašnjeg prostora, i do trenutka našeg useljenja, ona je kuću opremila potpuno novim nameštajem u vrednosti od milion dolara, koji je savršeno uklopila. Jedini problem bio je taj što je kuća bila toliko velika, možda 30,000 kvadratnih stopa, da sam razmišljao o tome da nabavim jedan od onih motorizovanih skutera kako bih prelazio s jednog njenog kraja na drugi. Osim toga, brzo sam shvatio da je Los Anđeles samo pseudonim za Holivud, pa sam uzeo par miliona dolara i počeo da se bavim filmskom industrijom. Bilo mi

338

je potrebno tri nedelje da shvatim da su svi u Holivudu malo ćaknuti (uključujući tu i mene), i da im je jedna od omiljenih stvari: ručak. Moji partneri u bavljenju filmom bila je mala porodica fanatičnih Južnoafričkih Jevreja, koji su ranije bili investitori, klijenti Stratona. Oni su bili prilično zanimljivi, sa telom poput pingvina i nosevima nalik igli. Treće nedelje u maju skinut mi je gips. Fantastično olakšanje! Pomislio sam. Bol je i dalje bio mučan, ali je sad nastupio period fizikalne terapije. Možda će mi to pomoći. Međutim, tokom druge nedelje moje terapije, nešto je samo krcnulo, i nedelju dana kasnije, ja sam se vratio u Njujork, gde su mi opet stavili gips. Nedelju dana sam proveo u različitim bolnicama, na testiranjima, i svako od njih je bilo negativno. Prema Bartu, ja sam patio od disfunkcije sistema koji je upravljao bolom; s mojim leđima više nije bilo problema, i nije postojalo više ništa što bi se moglo operisati. Pošteno rečeno, pomislio sam. Nema drugog izbora nego da legnem na krevet i umrem. Prekomerna doza kvaludea bi bila najbolji način da nastavim da živim dalje, kako sam shvatio, ili barem najprikladniji, budući da su te pilule uvek bile moj izbor. Pa ipak, postojale se tu i druge opcije. Moj dnevni režim konzumiranja droge obuhvatao je 90 miligrama morfijuma, za bol; 40 miligrama oksikodona, (FUSNOTA: Analgetik koji se proizvodi od opijuma. Medicinski preparat razvijen 1916. godine u Nemačkoj, i predstavljen na farmaceutskom tržištu pod imenom Eukodal.) zbog stvaranja ravnoteže; dvanaestak čašica soma, da mi opusti mišiće; (FUSNOTA: Soma – Vrsta indijske vinove loze od koje se pravi opojni napitak, spominje se u Vedama, drevnim svetim spisima Hinduizma.) 8 miligrama ksanaksa, za anksioznost; 20 miligrama klonopina, zato što je imao jako dejstvo; 30 miligrama ambijena, za nesanicu; dvadeset kvaludea; gram ili dva kokaina, radi uspostavljanja ravnoteže; 20 miligrama prozaka, da odagna depresiju; 10 miligrama paksila, da suzbije napade panike; 8 miligrama zofrana, za mučninu; 200 miligrama fiorinala, za migrene; 80 miligrama valijuma, da mi opusti nerve; dve pune kašike senokota, da smanji zatvor; 20 miligrama salagena, za suva usta; i pinta Makalana, škotskog viskija, da sve to zalijem. Mesec dana kasnije, 20. juna ujutro, ležao sam na krevetu, u poluvegetativnom stanju, kad je glas Dženet preko interfona dopro do mene. ”Bart Grin je na liniji jedan,” rekao je glas. ”Primi poruku,” promrmljao sam. ”Ja sam na sastanku.” ”Vrlo zabavno,” rekao je antipatičan glas. ”On je rekao da odmah morada razgovara s tobom. Ili podigni slušalicu ili dolazim da je ja podignem. I skloni kokain.”

339

Bio sam zapanjen. Kako je to mogla da zna? Pogledao sam po sobi tražeći malu kameru, ali nisam video nijednu. Da li su me Vojvotkinja i Dženet nadzirale? Kakvo naruašavanje mojih prava! Uzdahnuo sam posustao od svega, sklonio epruvetu s kokainom i podigao slušalicu. ”Avo,” promrmljao sam, zvučeći poput Elmera Fuda nakon burne noći izvan grada. Glas pun saosećanja: ”Zdravo, Džordan, ovde je Bart Grin. Kako se osećaš?” ”Nikad bolje,” promrmljao sam. ”Kako si ti?” ”Oh, ja sam dobro,” rekao je dobar doktor. ”Slušaj, mi nismo razgovarali uproteklih nekoliko nedelja, ali sam svakog dana razgovarao s Nadin i ona je veoma zabrinuta za tebe. Ona kaže da sedam dana nisi napustio sobu.” ”Ne, ne,” rekao sam. ”Bart, dobro sam. Samo moram da se oporavim i prikupim novu energiju.” Nakon nekoliko minuta neprijatn tišine, bart je rekao: ”Kako si ti, Džordan? Kako se zaista osećaš?” Uzdahnuo sam još jenom. ”Istina je, Bart, da ja odustajem. Osećam da sam gotov. Ne mogu više da podnosim bol; ovako čovek ne može da živi. Znam da to nije tvoja greška, i zato nemoj da pomisliš da ti nešto zameram. Znam da si dao sve od sebe. Jednostavno su mi dodeljene takve karte, ili mi se možda nešto obilo o glavu. U svakom slučaju, nije ni važno.” Bart mi se obratio direktno: ”Možda si ti spreman da odustaneš, ali ja nisam. I neću odustati dokle god te ne izlečim. A sada, želim da ustaneš iz tog tvog kreveta, i da kreneš pravo u dečju sobu i da ih dobro pogledaš. Možda ti više nemaš volje da se boriš za sebe, ali kako bi bilo da se boriš zbog njih? U slučaju da nisi primetio, tvoja deca rastu bez oca. Kad si se poslednji put igrao s njima?” Pokušao sam da zadržim suze, ali je to bilo nemoguće. ”Ja to više ne mogu da podnesem,” rekao sam, šmrkćući. ”Bol me je potpuno savladao. Užasno oštar bol mi seva u kostima. Nemoguće je živeti na ovaj način. Toliko mi nedostaje Čendler, a Kartera jedva i da znam. Međutim, ja sve vreme trpim bol. Jedini period kad me ništa ne boli jesu prva dva minuta kad se probudim. Onda bol počne da mi se vraća, i potpuno me obuzme. Pokušao sam sve, i praktično nema stvari koja može da ga zaustavi.” ”Postoji poseban razlog zbog kojeg te zovem ovog jutra,” rekao je Bart. ”Postoji novi lek koji želim da isprobam. To nije narkotik, i nema nikakvih nuspojava. Neki ljudi su pokazali zadivljujuće rezultate s njim – ljudi poput tebe, s nervnim oštećenjem.” Ućutao je i sada sam mogao da čujem kako duboko diše. ”Slušaj me, Džordan: U pogledu strukture, s tvojim leđima je sve u redu. Spajanje je dobro. Problem je što imaš oštećen nerv, i on zataji – ili proradi bez ikakvog

340

razloga, da budem precizniji. Vidi, kod zdrave osobe, bol služi kao upozoravajući signal, da javi telu da nešto nije u redu. Međutim, nekad u sistemu dođe do kratkog spoja, obično nakon ozbiljne traume. I potom, čak i kad je povreda izlečena, nerv i dalje šalje isti stari signal. Sumnjam da se upravo to dešava kod tebe.” ”Koja je to vrsta leka o kojem pričaš?” upitao sam skeptično. ”To je lek protiv epilepsije, dejstvo mu je usmereno na grčeve, ali je delotvoran i kod hroničnih bolova. Da budem iskren, Džordan: I dalje postoje male šanse da bude uspešan. Nije odobren od strane Ministarstva zdravlja u pogledu smirivanja bolova, a svi dokazi se svode na priču. Ti ćeš biti prvi čovek u Njujorku koji će da ga koristi za bol. Već sam ga poručio. Trebalo bi da ti stigne za sat vremena.” ”Kako se zove?” ”Lamiktal,” odgovorio je. ”I kao što sam rekao, on nema nuspojave, tako da nećeš ni znati da si pod njegovim dejstvom. Želim da uzmeš dve pilule pre nego što večeras legneš da spavaš, a onda ćemo pratiti situaciju.” Sledećeg jutra sam se probudio malo pre 8:30, i, kao po običaju, u krevetu sam ležao sam. Vojvotkinja je bila u štali kod konja, verovatno kijući poput vile narikače. Ona bi trebalo da se vrati kući do podneva, i pri tome će se njena kijavica nastaviti. Potom će sići dole do svoje sobe gde kreira odevne predmete za decu. Shvatio sam da će jednog dana verovatno početi i da ih prodaje. Dakle, bio sam tu, zureći u neverovatno skupu svilenu nadsrešnicu, čekajući da ponovo osetim bol. Proteklo je šest godina od neizlečive i uporne agonije otkako je došlo do moje nesreće sa onom džukelom Rokijem. Međutim, ja nisam imao bolove u levoj nozi, niti osećaj peckanja u donjem delu leđa. Zamahnuo sam nogama skliznuvši sa strane kreveta i uspravio se, pružajući ruke uvis što sam više mogao. I dalje nisam osećao ništa. Nekoliko puta sam se nagnuo u stranu – i dalje ništa. Nije bilo reči o tome da sam osećao slabiji bol. Ja uopšte nisam imao nikakve bolove. Bilo je to kao da je neko isključio prekidač i doslovno ugasio moj bol. Nestao je. I tako sam stajao na tom mestu u mojim boksericama toliko da se to učinilo kao veoma dugo. Potom sam zatvorio oči i ugrizao se za donju usnu, a onda počeo da plačem. Otišao sam do ivice kreveta, naslonio čelo na dušek i nastavio da plačem. Šest godina života sam proveo sa ovim bolom, od kojih je on u poslednje tri godine postao toliko nepodnošljiv da je gotovo isisao sav život iz mene. Postao sam zavisan od droge. Postao sam depresivan. I u izmenjenom stanju svesti radio

341

stvari koje su bile potpuno nesvesne. Da nisam bio pod dejstvom droga, nikada ne bih dopustio da Straton toliko izgubi kontrolu. Koliko je samo zavisnost od droge navela moj život na jedan mračan put? Da li bih, da nije bilo droge, ikada spavao sa svim onim protistutkama? Da li bih ikada krijumčario onaj novac u Švajcarsku? Da li bih ikada dopustio da se Stratonov metod prodaje tako otme kontroli? Priznajem, lako je bilo prebacivati krivicu samo na lekove i droge, ali, ja sam ipak, naravno, i dalje bio odgovoran za svoje postupke. Jedina uteha mi je bilo to što sam sad živeo daleko poštenijim načinom života gradeći kompaniju stiv Maden Šuz. Tog trenutka su se otvorila vrata, i to je bila Čendler. Ona je rekla: ”Dobro jutro, tata! Došla sam da ponovo poljubim tvoju ranu.” Nagnula se i poljubila me tačno u donji deo leđa, po jednom u svaku stranu, a onda mi je poljubila kičmu, odmah iznad ožiljka. Okrenuo sam se, još uvek očiju punih suza, i na trenutak se zagledao u moju kćerku. Ona više nije bila beba. Dok sam ja bio ozbuet bolovima, ona više nije nosila pelene. Lice joj je sada postalo izvajanije, i mada je imala manje od tri godine, više nije pričala kao beba. Osmehnuo sam joj se i rekao: ”Pogodi, palčice? Ti si tati poljubila ranu i ona sada više ne boli! Bola više nema.” To joj je privuklo pažnju. ”Stvarno?” rekla je ona, začuđenim tonom. ”Da, mila, sve je prošlo.” Zgrabio sam je ispod miške i uspravio, podižući je iznad glave. ”Vidiš, draga moja? Tata sada više nema nikakav bol. Zar to nije divno?” Veoma uzbuđeno: ”Hoćeš li se danas igrati sa mnom napolju?” ”Možeš da se kladiš da hoću!” A onda sam je podigao i zavrteo iznad moje glave u velikom krugu. ”Od danas ću se igrati s tobom svakog dna! Međutim, prvo moram da idem da pronađem mamu da joj javim divne vesti.” Znalački mi je odgovorila: ”Ona jaše Lipjira, tata.” ”U redu, upravo tamo idem iz ovih stopa, ali hajdemo prvo da vidimo Kartera i da mu damo velik poljubac, je’l važi?” Ona je odmah klimnula glavom i mi smo krenuli. Kad me je Vojvotkinja ugledala, ona je pala s konja. Doslovno. Konj je otišao u jednu stranu a ona na drugu, i sada je ležala na zemlji, kijući i teško dišući. Rekao sam joj za moj čudesan oporavak, i mi smo se poljubili – podelivši taj divan trenutak sreće i bezbrižnosti. Potom sam rekao nešto za šta se ispostavilo da je veoma ironično, a to je: ”Mislim da bi trebalo da krenemo negde jahtom na odmor; to će biti tako opuštajuće.”

342

Trideset četvrto poglavlje Plovidba po oluji

Ah, jahta Nadin! Uprkos tome što sam je prezirao i želeo da potone, ipak je bilo nešto veoma zanosno u vožnji plavim vodama Mediterana na jahti dužine preko pedeset metara. U stvari, svih osmoro nas – Vojvotkinja i ja, i šest naših najbližih prjatelja – bili smo oduševljeni i zaneti plovidbom na ovoj mojoj plutajućoj palati. Naravno, niko se ne bi odvažio da se ukrca i krene na ovako inspirativno putovanje nenaoružan, pa sam noć pre nego što smo krenuli angažovao jednog od mojih najbliskijih prijatelja, Rob Lorusoa, da krene u nabavku droge u poslednji čas. Rob je bio savršen čovek za taj zadatak; ne samo da je krenuo na putovanje sa mnom nego smo ja i on takođe imali istorijat s tom vrstom stvari – kad je tri sata za vreme najgore mećave jurio kamion koji je radio u okviru državnih hitnih isporuka, u očajničkoj potrazi za paketom kvaludea koji se izgubio tokom isporuke. Roba sam poznavao već gotovo petnaest godina i zaista sam ga obožavao. On je bio mojih godina i posedovao je malo hipotekarno preduzeće koje je jemčilo za Stratonce. Poput mene, on je voleo drogu, i takođe je imao vrhunski smisao za humor. Nije bio posebno zgodan – bio je visok otprilike sto osamdeset, malo punačak, debelog italijanskog nosa i veoma slabe brade – međutim, uprkos tome, žene su ga volele. On je pripadao retkom tipu muškarca koji je bio u stanju da sedi za stolom sa gomilom lepotica koje nikada ranije sreo i da prdi, podriguje i šmrkće, a da mu one na sve to kažu: ”Oh, Rob, kako si ti zabavan! Mi te toliko volimo, Rob! Hajde, prdni još jednom!” Pa ipak, njegova fatalna mana je bila to što je bio najveći tvrdica na svetu. U stvari, bio je toliko velika tvrdica da ga je to koštalo prvog braka sa devojkom po imenu Liza, koja je bila tamnokosa lepotica sa mnogo ukusa. Nakon dve godine braka, on je prevršio svaku meru kad joj je pokazao kako bi trebalo da plati njen deo telefonskog računa, tako da je ona odlučila da krene u avanturu sa lokalnim plejbojem. Rob je zatekao na delu, i ubrzo nakon toga su se razveli. Od tada je Rob počeo da izlazi sa mnogim ženama, ali je svakoj devojci pronalazio neki nedostatak – jedna je imala više dlaka po rukama od gorile; druga je volela da se umota u foliju tokom seksa, pretvarajući se da je leš; druga je odbila da ima bilo koji drugi seks osim analnog; i još jedna (moja omiljena) koja je

343

volela da sipa pivo Badvaser u doručak od žitarica. Njegova najnovija devojka, Šeli, doći će zajedno s njim na jahtu. Ona je bila slatka, mada je pomalo ličila na mirno štene. Bilo kako bilo, ona je imala neobičnu naviku da ide naokolo i citira mračne delove iz Biblije. Njoj i Robu sam dao mesec dana. U međuvremenu, dok smo ja i Rob naše poslednje sati pred plovidbu posvetili nabavci osnovnih potrepština, Vojvotkinja se vrzmala oko našeg automobilskog prilaza, skupljajući kamenčiće. To je bio prvi put da je ostavila decu, i iz nekog neobjašnjivog razloga to je u njoj probudilo umetničko raspoloženje, želju da se posveti umetnosti i rukotovorinama. Tako je našoj deci napravila kutiju želja – od kutije veoma skupih ženskih cipela (u ovom slučaju, u njoj su se nalazile cipele manolo Blahniks od 1,000 dolara), napunila je kamenčićima i prekrila je aluminijumskom folijom. Na vrhu te folije, umetnički nastrojena Vojvotkinja je zalepila dve mape – jednu italijanske i drugu francuske rivijere – kao i desetak sjajnih sličica koje je isekla iz turističkih kataloga. Pre nego što smo krenuli na aerodrom, otišli smo do sobe gde su se igrali Čendler i Karter da se pozdravimo. Karter je sada imao gotovo godinu dana i prosto obožavao svoju stariju sestru, mada ni približno onloliko koliko je voleo svoju majku, koja bi ga dovela do suza ako bi se istuširala, a ne bi osušila kosu pre nego što izađe iz kupatila. Da, beba Karter je voleo maminu plavu kosu, koja mu se činila mnogo tamnijom dok je bila vlažna. Čak kad bi krajičkom oka spazio da joj je kosa vlažna, on bi pokazivao prsitćem na kosu i počeo da vrišti iz sveg glasa: ”Neeeeeee! Neeeeeee!” Često sam se pitao kako će Karter reagovati kad bude saznao da je mamina kosa ofarbana u plavo, i došao do zaključka da će to uspeti da prevaziđe putem terapije. U svakom slučaju, ovog trenutka je bio veoma raspoložen, u stvari, bio je sav ozaren. Zurio je u Čendler, koja je bila u centru pažnje sto Barbika, koje je poslagala ukrug oko sebe. Umetnički nadahnuta Vojvotkinja i ja seli smo na tepih i poklonili našoj savršenoj deci savršenu kutiju želja. ”Kad god vama mama i tata budu nedostajali,” oblasnila je Vojvotkinja, ”sve što bi trebalo da uradite jeste da protresete ovu kutiju želja i mi ćemo znati da mislite na nas.” Potom, na moje iznenađenje, umetnički nadahnuta Vojvotkinja izvadila je i drugu kutiju želja, koja je bila ista kao ona prva, i dodala je: ”I mama i tata imaju svoju kutiju želja! I svaki put kad nam budete nedostajali, mi ćemo protresti našu kutiju želja, i vi ćete znati da mi mislimo na vas, u redu?”

344

Čendler je suzila oči i na trenutak razmislila. ”Pa ipak, kako ja mogu da budem sigurna u to?” upitala je skeptično, ne poverovaši u program kutije želja tako lako kako se Vojvotkinja nadala. Nasmejao sam se srdačno kćerki. ”To je lako, palčice. Mi ćemo na tebe misliti dan i noć, tako da kad god budeš pomislila da mi mislimo na tebe, mi ćemo zaista misliti na tebe! Razmišlja o tome na taj način!” Sada je nastala tišina. Pogledao sam u Vojvotkinju, koja je zurila u mene glave nagnute u stranu, dok joj je izraz na licu govorio: ”Šta si ti to sad do đavola rekao?” Potom sam pogledao u Čendler, i ona je takođe nagnula glavu pod sitim uglom kao i majka. Devojke su se uortačile protiv mene! Međutim, Čendler uopšte nije izgledala zainteresovana za kutiju želja. Ona se osmehnula i gugutala. Izgleda da je stala na moju stranu. Poljubili smo decu i pozdravili se s njima, rekavši im da ih volimo više nego sebe, i uputili se na aerodrom. Za deset dana ćemo opet videti njihova nasmejana lica. Problemi su počeli onog trenutka kad smo sleteli u Rim. Nas osmoro – Vojvotkinja i ja, Rob i Šeli, Boni i Ros Portnoj (moj drug iz detinjstva), i Ofelija i Dejv Keradini (Vojvotkinjini prijatelji iz detinjstva) – stajali smo na aerodromu Leonardo Da Vinči čekajući da preuzmemo prtljag, kad je Vojvotkinja s nevericom rekla: ”ne mogu da verujem! Džordž je zaboravio da prijavi moj prtljag na aerodromu Kenedi. Ja sad nemam odeće!” Poslednje reči je izgovorila napućivši usne. Nasmejao sam se i rekao: ”Smiri se, draga. Mi ćemo biti poput para koji je izgubio torbe u avionu Ameriken Ekspres, samo što ćemo mi potrošiti deset puta toliko, i što ćemo biti deset puta na višem nivou dok ga budemo trošili!” Tog trenutka, Orfelija i Dejv s lakoćom su utešili potištenu Vojvotkinju. Ofelija je bila tamnooka španska lepotica, ružno pače koje se pretvorilo u prelepog labuda. Dobre vesti su da ona, s obzirom na da je tokom detinjstva bila tako ružna da je to prosto bila grehota, nije imala drugog izbora nego da razvije sjajnu ličnost. Dejv je bio prosečnog izgleda, strastven pušač koji je pio osam šoljica kafe dnevno. On je bio tih i povučen, mada se smejao mojim i Robovim neukusnim šalama. Dejv i Ofelija su više voleli da stvari budu dosadne: nisu bili kao ja i Rob. Sada su Boni i Ros rešili da se pridruže zabavi. Bonino lice je bilo maska valijuma i buspara, koje je popila kako bi se pripremila za let avionom. Boni je bila stasita plavuša koju je svaki dečak u kraju (uključujući i mene) želeo da opali.

345

Međutim, Boni nije bila zainteresovana za mene. Boni je volela loše (i starije) dečake. Kad je imala šesnaest godina, spavala je sa dvadesetdvogodišnjim dilerom marihuane, koji je već odležao zatvorsku kaznu. Deset godina kasnije, kad joj je bilo dvadeset šest godina, ona se udala za Rosa, odmah nakon što je izašao iz zatvora gde je odslužio kaznu zbog dilovanja kokaina. U stvari, Ros nije bio diler kokaina – već samo bespomoćna budala koja je pokušala da pomogne prijatelju. Pa ipak, on je sada ispunio uslov da opali zanosnu Boni, koja, avaj, više nije bila onako zanosna kao što je nekada bila. U svakom slučaju, Ros je bio prilično zahvalan gost na jahti. On je povremeno konzumirao drogu, bio je prosečan ronilac, dobar ribolovac, i bio brz dobavljač u slučaju potrebe. Bio je nizak i tamnokos, crne loknave kose i tankih crnih brkova. Ros je bio oštrog jezika, mada samo prema Boni, koju je stalno opominjao da je moron. Pa ipak, uprkos svemu, Ros se ponosio svojom muževnošću, ili barem time što je mnogo vremena provodio izvan kuće, što je hrabro isticao. Vojvotkinja je još uvek bila natmurena, pa sam joj rekao: ”ma daj, Nad! Uzećemo po jedan kvalude i idemo u kupovinu! Kao u dobre stare dane. Svrati i kupi! Svrati i kupi!” Ponavljao sam te poslednje tri reči kao da su refren neke pesme. ”Želim da porazgovaram s tobom nasamo,” rekla je ozbiljno Vojvotkinja, povukavši me u stranu od naših gostiju. ”Molim?” rekao sam nedužno, mada se nisam baš tako osećao. Rob i ja smo malo izgubili kontrolu nad avionom, tako da je Vojvotkinjino strpljenje bilo pri kraju. ”Uopšte nisam zadovoljna što uzimaš sve te pilule. Leđa te sada više ne bole tako, zato te ne razumem.” Odmahnula je glavom, kao da se razočarala u mene. ”Uvek sam ti to tolerisala zbog bolova u leđima, ali sada… pa dobro, stvarno ne znam. Ne izgleda mi da je to u redu, dragi.” Ona je bila veoma ljubazna – smirena i, u stvari, potpuno razumna. Zato sam procenio da je neophodno da je lepo i vešto slažem. ”Kad se ovaj put završi, Nad, obećavam ti da ću prestati. Kunem se Bogom; to je to.” Podigao sam ruku poput dečaka skauta koji polaže zaketvu. Neprijatan tajac je potrajao nekoliko sekundi. ”U redu,” rekla je skeptično, ”ali da znaš da te držim za reč.” ”Dobro, zato što stojim iza svojih reči. hajdemo sad u kupovinu!”

346

Posegnuo sam rukom u džep i izvadio tri kvaludea. Jedan od njih sam prepolovio i dao ga Vojvotkinji. ”Evo,” rekao sam, ”pola za tebe, i dva i po za mene.” Vojvotkinja je uzela manju dozu i uputila se ka česmi. Sledio sam je pokorno. Mada sam usput iz džepa izvadio još dva kvaludea. Na kraju krajeva, kad nešto radiš… onda to treba da radiš kako treba. Tri sata kasnije sedeli smo na zadnjem sedištu u crnoj limuzini, uputivši se u pravcu strmog brda koji je vodio do Porto di Čevetavekie. Vojvotkinja je imala novu garderobu, a ja sam se nalazio u poodmakloj fazi dejstva kvaludea tako da sam jedva držao oči otvorenim. Postojale su dve stvari koje su mi očajnički bile potrebne: pokret i san. Bio sam u retkoj fazi kvaludeovog dejstva koja se zvala faza kretanja, u kojoj ne može da se izdrži ni jedan sekund na istom mestu. To je drogom izazvano stanje koje je isto kao kad biste imali mrave u pantalonama. Dejv Keradini je prvi primetio. ”Zašto tamo u luci ima pene?” pokazao je prstom kroz prozor, na šta smo svih osmoro pogledali u tom pravcu. Zaista, sivkasta voda je izgledala užasno uskomešana. Tu i tamo su se videli mali vrtlozi. Ofelija mi je rekla: ”Dejv i ja ne volimo nemirno more. Oboje dobijemo morsku bolest.” ”I ja,” rekla je Boni. ”Da li možemo da sačekamo da se more malo smiri?” Ros je odgovorio umesto mene: ”Ti si takav imbecil, Boni. Jahta je dugačka preko pedeset metara; može da izdrži talase. Osim toga, morska bolest je stanje uma.” Osetio sam potrebu da smirim sve prisutne. ”Imamo flastere protiv morske bolesti na jahti,” rekao sam pouzdanim glasom, ”pa ako ti bude muka, možeš da zalepiš jedan čim se ukrcamo.” Kad smo stigli u podnožje brda, primetio sam da niko od nas nije bio u pravu. To nije bila pena; to su bili talasi… Isuse! Nikada nisam video nešto poput toga! Unutar luke su bili talasi preko jednog metra, izgledalo je kao da su se uzajamno sudarali, i pri tome se nisu kretali u određenom pravcu. Činilo se kao da vetar istovremeno duva iz sva četiri pravca. Limuzina je skrenula, i odmah smo je ugledali: Tu je bila jahta Nadin, uzdižući se veličanstveno, iznad svih ostalih jahti. Bože – kako sam mrzeo tu stvar! Zašto sam je kupio? Okrenuo sam se ka gostima i rekao: ”Zar nije divna?” Svi su klimnuli glavom. Potom je Ofelija rekla: ”Zašto u luci ima talasa?”

347

Vojvotkinja je rekla: ”Ne brini, O. Ako je more previše nemirno, mi ćemo sačekati.” Bez proklete molitve! pomislio sam. Pokret… pokret… potreban mi je pokret. Limuzina se zaustavila na kraju doka, gde nas je čekao kapetan Mark da se pozdravi s nama. Pored njega je bio Džon, prvi oficir. Obojica su nosili odela Nadin – bele polo majice s kragnom, plave mornarske šorceve, i sive platnene mokasine. Na svakom odevnom predmetu se nalazio logo Nadin, koje je dizajnirao Dejv Keradini po bagatelnoj ceni od 8,000 dolara. Vojvotkinja je srdačno zagrlila kapetana Marka. ”Zašto je more u luci tako uskomešano?” upitala ga je. ”Zbog oluje koja kao da se pojavila niotkuda,” rekao je kapetan. ”Na otvorenom moru su talasi oko dva i po, tri metra. Trebalo bi”–trebalo bi – ”da sačekamo dok se malo ne smiri pre nego što krenemo ka sardiniji.” ”Odjebi s tim!” promrmljao sam. ”Moram da krenem iste proklete sekunde, Mark.” Vojvotkinja se odmah obrušila na moju egzibiciju: ”Ne idemo nikuda dok kapetan Mark ne bude rekao da je bezbedno.” Nasmejao sam se Vojvotkinji koja je tako savesno razmišljala o bezbednosti i rekao: ”Zašto se ne ukrcaš i ne skineš etikete sa svoje nove odeće? Mi smo sada na moru, draga, a ja se dobro snalazim na tom terenu!” Vojvotkinja je samo prevrnula očima na te reči. ”Ti si prokleti idiot, i ne znaš najvažniju stvar o moru.” Okrenula se ka grupi: ”Hajde, devojke, bog mora je progovorio.” Na to su počele da mi se smeju sve žene. Potom su u isti mah sve uputile ka mostiću za ukrcavanje i popele se na jahtu – sledeći svog omiljenog lidera, Vojvotkinju od Bej Ridža. ”Ne mogu sedeti u ovoj luci, Mark. Dejstvo kvaludea je prošlo. Koliko je daleko Sardinija?” ”Otprilike sto milja, ali ako krenemo sada biće nam potrebna čitava večnost da dođemo do odredišta. Moraćemo da idemo jako sporo. Na moru su talasi od dva i po metra, a u ovom delu Mediterana oluje su nepredvidive. Morali bismo da zatvorimo vrata, i da vežemo sve u glavnom salonu.” Slegnuo je svojim četvrtastim ramenima. ”Pa čak i onda možemo pretrpeti štetu u unutrašnjem delu – mogu se polomiti neki tanjiri, vaze, možda i par čaša. Uspećemo, ali ja vam predlažem da nikako ne bi trebalo da krenemo.”

348

Pogledao sam Roba, koji je stisnuo usne i klimnuo mi glavom, kao da kaže: ”Uradimo to!” Potom sam ja rekao: ”Krenimo, Mark!” Podigao sam pesnicu uvis. ”Biće to neverovatna avantura, kakva će da se pamti i ostane u dnevniku!” Kapetan Mark se nasmejao i počeo da vrti svojom četvrtastom glavom. I mi smo se popeli i pripremili da se otisnemo. Petnaest minuta kasnije, ležao sam na veoma udobnom dušeku na gornjoj palubi jahte, kad mi je tamnokosa stjuardesa po imenu Mišel donela Bladi Meri. Poput ostatka posade, ona je nosila uniformu Nadin. ”Izvolite, gospodine Belfort!” rekla je Mišel, smešeći se. ”Da li želite da vam donesem još nešto?” ”Da, Mišel. Moje stanje je takvo da zahteva da pijem ovo na svakih petnaest minuta. I to prema nalogu doktora, Mišel, zato, molim te, donesi mi svoj peščani sat inače bih mogao da završim u bolnici.” Ona se zakikotala. ”Kako vi kažete, gospodine Belfort.” Počela je da se udaljava. ”Mišel!” Viknuo sam, dovoljno glasno da nadglasam vetar i tutnjavu traktorskog motora. Mišel se okrenula ka meni, a onda sam joj rekao: ”Ako zaspim, nemoj da me budiš. Samo nastavi da mi donosiš Bladi Meri svakih petnaest minuta i poređaj ih pored mene. Popiću ih kad se probudim, u redu?” Dala mi je potvrdni znak podigavši palac nagore a onda sišla niz veoma strme stepenice koje su vodile na donju palubu, gde se nalazio helikopter. Pogledao sam na sat. Bio je jedan sat popodne, po italijanskom vremenu. U tom trenutku, unutar mog stomaka su se rastapala četiri kvaludea. Za petnaest minuta osetiću zujanje u ušima, žmarce; nakon još petnaest minuta, čvrsto ću zaspati. Kako opuštajuće, pomislio sam, ispijajući Bladi Meri naiskap. Potom sam nekoliko puta duboko uzdahnuo i zatvorio oči. Kako je ovo opuštajuće! Probudile su me kapi kiše, ali nebo je bilo vedro. To me je zbunilo. Pogledao sam udesno, i tu su bile poređane čaše Bladi Meri, sve napunjene do vrha. Zatvorio sam oči i duboko udahnuo. Duvao je užasno snažan vetar. Potom sam oestio još nekoliko kapi kiše. Šta je ovo, do đavola? Otvorih oči. Da me to Vojvotkinja opet ne poliva? Mada, nje nije bilo nigde na vidiku. Bio sam sam na gornjoj palubi. Iznenada sam osetio kako jahta duboko ponire na najneprijatniji mogući način sve dotle dok nije dostigla ugao od četrdeset pet stepeni, a onda sam

349

odjednom čuo kako se prolomio zaglušujući tresak. Trenutak kasnije masivan zid sive vode uzdigao se iznad jahte, i prebacivši se preko gornje palube potpuno je prekrio – prelivši me od glave do pete. Bože, šta je sad ovo? Gornja paluba je bila dobrih devet metara iznad vode i – oh, sranje, oh, sranje – jahta je ponovo ponirala. Sada sam bio bačen na moju stranu, i sve čaše s Bladi Meri su popadale preko mene. Uspravio sam se i pogledao u stranu i – do đavola, šta je ovo! Talasi su morali biti visoki preko šest metara, i masivniji od zgrada. Onda sam izgubio ravnotežu. Sada sam sleteo s dušeka na drvenu palubu, a čaše s Bladi Meri su poletele za mnom, razbivši se u hiljade delića. Otpuzio sam do bočnog dela, zgrabio ogradu od hroma, i uspeo da se podignem. Pogledao sam iza jahte – Bože moj! – Čendler! Mi smo vukli Čendler, čamac za ronjenje dugačak dvanaest metara, vezan sa dva debela brodska užeta, i on je sada nestajao i ponovo se pojavljivao uranjajući i izranjajući iz ogromnih talasa. Vratio sam se na sve četiri i počeo da puzim do stepenica. Jahta se tako tresla da je izgledalo kao da će da se raspadne u paramparčad. Do trenutka kada sam uspeo da otpuzim niz stepenice do glavne palube, talasi su me prelivali i nemilosrdno bacali tamo-amo. Naleteo sam na glavni salon. Cela grupa je stajala na tepihu s dezenom leoparda, sabivši se jedno uz drugo ukrug. Držali su se za ruke i na sebi su imali pojaseve za spasavanje. Kad me je Vojvotkinja ugledala, odvojila se iz grupe i dopuzila do mene. Međutim, tog trenutka jahta je naglo počela da se izvrće na levi bok. ”Pazi!” viknuo sam, posmatrajući kako se Vojvotkinja skotrljala niz tepih i udarila o zid. Trenutak kasnije antikna kineska vaza poletela je preko glavnog salona i tresnula o prozor iznad njene glave, razbivši se na hiljadu delova. Potom se brod ispravio. Brzo sam se dočekao na ruke i otpuzio do nje. ”Da li si dobro, draga?” Iskezila je zube prema meni. ”Ti… prokleti bog mora! Ubiću te ako uspemo živi da se izvučemo s ove proklete jahte! Šta se dešava? Zašto su talasi ovako veliki?” Zurila je u mene ogromnim plavim očima. ”Ne znam,” rekao sam braneći se. ”Ja sam spavao.” Vojvotkinja me je gledala s nevericom. ”Ti si spavao? Kako si mogao da spavaš po ovom vremenu? Samo što nismo potonuli! Ofelija i Dejv su na smrt bolesni. Isto tako i Ros i Boni… i Šeli, takođe!” Tog trena je Rob dopuzio do mene s širokim osmehom na licu. ”Da li su ovo neke morske struje ili šta? Oduvek sam želeo da umrem na moru.”

350

Tužna Vojvotkinja: ”Rob, umukni! To je isto tako i tvoja krivica kao i mog muža. Vas dvojica ste potpuni idioti.” ”Gde su kvaludei?” promrmljao je Rob. ”Neću da umrem trezan.” Klimnuo sam glavom potvrdno. ”Imam nekoliko komada u džepu… Ovde,” i ja sam uspeo da ih pronađem u džepu od šorca, izvadio ih punu šaku i dao mu četiri. ”Daj mi jedan od tih!” odsečnim glasom je rekla Vojvotkinja. ”Moram da se opustim.” Nasmešio sam se Vojvotkinji. Bila je ona žena i po, moja žena! ”Izvoli, draga.” Dodao sam joj kvalude. Pogledao sam gore i Ros, hrabra muškarčina je puzio ka meni. Izgledao je prestravljen. ”Oh, Isuse,” promrmljao je, ”Ja moram da se izbavim s ove jahte. Ja imam kćer. Ja…ja…ja ne mogu da prestanem da povraćam! Molim vas, izbavite me s ovoe jahte!” Rob mi je rekao: ”Popnimo se gore na komandni most da vidimo šta se dešava.” Pogledao sam u Vojvotkinju. ”Sačekaj ovde, draga. Odmah se vraćam.” ”Odjebi s tim! Idem s tobom.” Klimnuo sam glavom. ”U redu, krenimo.” ”Ja ću ostati ovde,” rekao je hrabra muškarčina, a onda je počeo da puzi natrag ka grupi, s repom koji mu je visio između nogu. Pogledao sam u Roba, i oboje smo počeli da se smejemo. Zatim smo nas troje počeli da puzimo ka komandnom mostu. Usput smo prošli pored dobro opremljenog bara. Rob je zastao na sredini i rekao: ”Mislim da bi trebalo da popijemo malo tekile.” Pogledao sam u Vojvotkinju. Ona je potvrdno klimnula glavom. Rekao sam Robu: ”Dohvati bocu.” Trideset sekundi kasnije Rob je dopuzio natrag, držeći bozu tekile. Odvrnuo je čep i dodao je Vojvotkinji, koja je popila ogroman gutljaj. Kakva žena! pomislio sam. Zatim smo ja i Rob popili nekoliko gutljaja. Rob je zavrnuo čep i razbio bocu tresnuvši je o zid. Razbila se u nekoliko delova. On se nasmejao. ”Oduvek sam želeo ovo da uradim.” Vojvotkinja i ja smo razmenili poglede. Kratak prolaz stepenicama vodio je od glavne palube do komandnog mosta. Dok smo se penjali, na nas su se skotrljala dva palubna mornara po imenu Bil, doslovno se obrušivši preko nas. ”Šta se dešava?” viknuo sam. ”Platforma za skokove se upravo odvalila,” viknuo je Bil. ”Glavni salon će biti potopljen ako ne obezbedimo zadnja vrata.” Potom su nastavili da trče.

351

Komandni most je vrveo od aktivnosti. Bio je to mali deo, možda dva i po sa tri i po metra, i imao je veoma nisku tavanicu. Kapetan Mark je s obe ruke držao brodsko drveno kormilo. Svakih nekoliko sekundi, on bi podigao desnu ruku s kormilara i pomerao dva regulatora, pokušavajući da održi pramac u pravcu nadolazećih talasa. Džon, prvi oficir, stajao je odmah do njega. On je s levom rukom čvrsto držao metalnu šipku kako bi održavao ravnotežu. Desnom rukom je držao dvogled na očima. Tri stjuardese su sedele na drvenim klupama, prekrštenih ruku i uplakane. U tom trenutku sam kroz smetnje uspeo da čujem glas koji je dopirao putem radio veze: Upozorenje svima, snažna oluja! Ovo je upozorenje, snažna oluja! Šta se do đavola dešava?”upitao sam kapetana Marka. Namrgođeno je odmahnuo glavom. ”Sad smo najebali! Oluja se pogoršava. Talasi dostižu visinu preko šest metara.” ”Međutim, nebo je još uvek vedro,” rekao sam nedužno. ”ne razumem.” Ljuta Vojvotkinja je rekla: ”Koga je briga za boju neba? Zar ne možeš da nas vratiš nazad, Mark?” ”Nema šanse,” rekao je. ”Ako pokušamo da se okrenemo, talas će nas lupiti s boka i prevrnuti.” ”Da li ćeš uspeti da nas održiš na površini?” upitao sam. ”Ili bi trebalo da zovemo pomoć?” ”Uspećemo,” odgovorio je, ”ali će se vreme još pogoršati. Plavo nebo će uskoro da isčezne. Idemo u središte oluje osme kategorije. Dvadeset minuta kasnije, osetio sam da kvalude deluje. Šapnuo sam Robu: ”Daj mi malo kokaina.” Pogledao sam Vojvotkinju da vidim da li me je čula. Očigledno da jeste. Odmahnula je glavom i rekla: ”Vas dvojica ste potpuno sišli s uma, kunem se.” Međutim, dva sata kasnije – kad su talasi dostigli devet metara ili više – situacija je postala kritična. Kapetan Mark je rekao, tonom čoveka osuđenog na propast: ”Oh, sranje, nemoj da mi kažeš...” Zatim je kriknuo: ”Talas ubica! Držite se!” Talas ubica? Šta je sad to? Saznao sam sekund kasnije kad sam pogledao kroz prozor – i svi na komandnom mostu su vrisnuli u isti mah: ”Sranje! Talas ubica!” Mora biti da je bio osamnaest metara visok, i približavao se velikom brzinom.

352

”Držite se!” viknuo je kapetan Mark. S desnom rukom sam zgrabio Vojvotkinju oko njenog tankog struka i privukao je k sebi. Mirisala je lepo, čak i sada. Tog trenutka jahta je počela da ponire pod neverovatno oštrim uglom, sve dotle dok nije stajala gotovo pramcem nadole. Kapetan Mark je pritisnuo regulator da krene punom parom, jahta se naglo propela napred i počela da se penje idući pramcem u susret džinovskom talasu. Iznenada je izgledalo kao da je jahta stala za trenutak. A onda je talas počeo da se nadnosi nad vrh komandnog mosta, obrušujući se silinom hiljade tona dinamita… DUUUM! Sve se zarnilo. Izgledalo je kao će jahta zauvek ostati pod vodom, ali polako, s mukom, ponovo smo se vratili nazad – naginjući se sada pramcem pod uglom od šezdeset stepeni. ”Da li su svi dobro?” upitao je kapetan Mark. Pogledao sam u vojvotkinju. Ona je klimnula glavom. ”Dobro smo,” rekao sam. ”Kako si ti, Rob?” ”Nikad bolje,” promrmljao je, ”ali, moram da mokrim kao trkački konj. Idem dole da proverim ostale.” Dok se Rob udaljavao silazeći niz stepenice, jedan od dva Bila dojurio je, povikavši iz sveg glasa: ”Na prednjoj palubi je upravo probijen otvor! Potonućemo pramcem nadole!” ”Pa dobro, ovo izgleda loše,” rekla je Vojvotkinja, odmahujući glavom rezignirano. ”Eto, to je tvoj glupi odmor!” Kapetan Mark je zgrabio radio predajnik i pritisnuo dugme. ”Pomozite,” rekao je hitno. ”Govori kapetan Mark Eliot, sa jahte Nadin. Potrebna pomoć: Mi smo pedeset milja od obale Rima i tonemo pramcem nadole. Hitno nam je potrebna pomoć. Na jahti je devetnaest duša.” Potom se nagnuo i počeo da čita neke narandžaste svetleće brojeve s kompjuterskog monitora, dajući italijanskoj Obalskoj straži naše precizne koordinate. ”Idi donesi kutiju želja!” naredila je Vojvotkinja. ”Ona je dole, u našoj brodskoj kabini.” Pogledao sam kao da je poludela. ”Šta si ti–“ Vojvotkinja me je presekla u pola reči. ”Idi po kutiju želja,” vrisnula je, ”i to smesta!” Duboko sam udahnuo. ”U redu, hoću, hoću. Međutim, ja hoću da umrem od gladi.” Pogledao sam u kapetana Marka. ”Može li kuvar da mi napravi sendvič?”

353

Kapetan Mark je počeo da se smeje. ”Znaš, ti si stvarno jedno bolesno kopile!” odmahnuo je četvrtastom glavom. ”Reći ću kuvaru da nam napravi sendviče. Biće ovo duga noć.” ”Ti si najbolji čovek,” rekao sam, uputivši se ka stepenicama. ”Da li bih mogao da dobijem i sveže voće?” Zatim sam otrčao niz stepenice. Zatekao sam moje goste u totalnoj panici, vezane zajedno brodskim kanapom. Međutim, ja uopšte nisam bio zabrinut. Znao sam, ubrzo će ovde biti italijanska obalska straža da nas spase; za nekoliko sati od ovog trenutka, mi ćemo biti na sigurnom i bićemo dobro, a ovi plutajući albatrosi će mi biti o vratu. Upitao sam goste: ”Ljudi, da li se dobro zabavljate?” Niko se nije nasmejao. ”Da li dolaze da nas spasu?” upitala je Ofelija. Klimnuo sam glavom. ”Kapetan Mark je upravo zvao pomoć. Ljudi, sve će biti u redu. Moram da odem dole. Odmah se vraćam.” Krenuo sam niz stepenice – ali me je istog momenta oborio drugi ogroman talas i ja sam iz sve snage tresnuo o zid. Skotrljao sam se, dočekao se na sve četiri i počeo da puzim niz stepenice. Tog trenutka je jedan od dva Bila projurio pored mene, vrišteći: ”Izgubili smo Čendler! Otkačio se!” i nastavio da trči. Kad sam sišao niz stepenice, provukao sam se pored ograde. Uleteo sam u brodsku kabinu gazeći kroz vodu do članaka, a onda sam je ugledao: prokleta kutija želja, stajala je na krevetu. Zgrabio sam je, vratio se do komandnog mosta i dodao je Vojvotkinji. Ona je zatvorila oči i počela da trese kamenčiće. Rekao sam kapetanu Marku: ”Možda bih mogao da uzletim helikopterom s jahte. Mogao bih da povedem četiri čoveka sa mnom.” ”Zaboravi na to,” rekao je. ”S obzirom na to kakvo je more, bilo bi pravo čudo kad bi uspeo da se ne srušiš. A čak i kad bi ti to pošlo za rukom, bilo bi nemoguće da negde sletiš.” Tri sata kasnije, motori su i dalje radili samo što se mi nismo kretali napred. Okružila su nas četiri ogromna kontejnerska broda. Oni su čuli poziv u pomoć i pokušavali da nas zaštite od nadolazećih talasa. Sada se već gotovo bilo smračilo, a mi smo još uvek čekali da nas spasu. Pramac se nagnuo naniže pod oštrim uglom. Kiša je snažno udarala o prozor, talasi su bili veći za devet metara, a vetar je duvao pedeset čvorova ili još više. Međutim, više nismo onako posrtali. Sada smo mogli da stojimo na nogama. Kapetan Mark je razgovarao putem radio veze toliko dugo da se to činilo kao prava večnost, razgovarajući s Obalskom stražom. Konačno, obratio mi se: ”U redu, iznad nas kruži helikopter; ljudi će nam spustiti korpu, zato odvedi sve do gornje palube. Prvo ćemo spasiti žene koje su ovde gosti, potom ženski deo

354

posade, a onda muškarce koji su gosti ove jahte. Muški deo posade ide poslednji, a ja ću nakon njih. I reci svima, torbe ne dolaze u obzir. Možete poneti samo ono što vam je u džepovima.” Pogledao sam u Vojvotkinju i nasmejao se. ”Eto, ostaćeš bez svoje nove garderobe!” ona je slegnula ramenima i rekla bezbrižno: ”Uvek možemo da kupimo novu!” Potom me je zgrabila za ruku i mi smo se uputili niz stepenice. Nakon što sam svima objasnio program, povukao sam Roba u stranu i rekao: ”Imaš li kvaludea?” ”Ne,” rekao je namrgođeno. ”Oni su u brodskoj kabini. Dole je sve potopljeno, možda je nivo vode već dostigao skoro jedan metar – a do sada možda i više. Duboko sam udahnuo i polako progovorio. ”Reći ću ti, Rob: Dole imam četvrt miliona dolara u gotovom novcu i za to me baš briga. Međutim, dole imamo te proklete kvalude. Dve stotine, i ne možemo ih ostaviti tek tako. To je parodija.” ”Stvarno,” rekao je Rob. ”Doneću ih.” Dvadeset sekundi kasnije se vratio. ”Tresnula me je struja,” promrmljao je. ”Mora biti da je dole došlo do nekakvog kratkog spoa; šta da radim?” Nisam mu odgovorio. Pogledao sam ga direktno u oči i zamahnuo pesnicom jedanput, kao da hoću da mu kažem: ”Možeš ti to, vojniče!” Rob je klimnuo glavom i rekao: ”Ako me dole ubija struja, želim da daš Šeli sedam hiljada dolara da uveća grudi. Ona me dovodi do ludila zbog toga od dana kad sam je upoznao.” ”Smatraj to dogovorenim,” rekao sam glasom pravednika. Tri minuta kasnije, Rob se vratio s kvaludeom. ”Bože, kako ovo boli! Mislim da sam po nogama dobio treći stepen opekotina!” Potom se nasmejao i rekao: ”Međutim, ko je bolji od mene, zar ne?” Nasmejao sam se, odavši mu priznanje da sam svestan njegovih kvaliteta: ”Niko, Loruso. Ti si zakon.” Pet minuta kasnije, svi smo bili na brodskoj platformi za helikopter, i ja sam s užasom posmatrao kako se korpa spušta i vraća preko trideset metara u oba pravca. Za otprilike trideset minuta smo uspeli da se popnemo gore – posmatrajući i čekajući klonulog duha – a onda je sunce zašlo ispod horizonta. Tog trenutka na palubi se pojavio Džon, vidno uspaničen. ”Svi moraju da se vrate dole,” naredio je. ”Helikopteru ponestaje goriva i mora da se vrati. Mi moramo napustiti brod; ubrzo ćemo potonuti.” Pogledao sam ga, zapanjen.

355

”To su kapetanova naređenja,” dodao je. ”Splav za spasavanje se naduvao pored krme, tamo gde je prethodno bila platforma za ronjenje. Krenimo.” Pokazao je rukom. Gumeni splav? Pomislio sam. Na talasima od petnaest metara? Gubimo se odavde! To je izgledalo potpuno suludo. Pa ipak, to je bilo kapetanovo naređenje, zato sam ga izvršavao pokorno, kao i svi ostali. Došli smo do krme, i oba Bila su držala krajeve velikog svetlo narandžastog gumenog splava. Čim su ga bacili u more bio je odnet. ”Dakle, u redu!” rekao sam s ironičnim osmehom. ”Mislim da je ideja s gumenim splavom čist promašaj.” Okrenuo sam se ka Vojvotkinji i pružio joj ruke. ”Hajde; idemo da porazgovaramo s kapetanom Markom.” Objasnio sam kapetanu Marku šta se desilo s gumenim splavom. ”Do đavola!” promrmljao je. ”Rekao sam onoj deci da ne spuštaju splav u vodu dok ga prethodno ne vežu… Sranje!” Duboko je udahnuo i uspeo da se pribere. ”U redu,” rekao je, ”a sad me vas dvoje slušajte dobro: Spali smo na samo jedan motor. Ako i on otkaže, neću više moći da kontrolišem kormilo, a onda ćemo se nagnuti na bok. Želim da ostanete gore na palubi. Ako vidite da će brod da se prevrne, skačite s ivice i otplivajte što dalje možete. Oko jahte će se u trenutku kad počne da tone pojaviti snažne struje, one će vas velikom snagom uvlačiti da zajedno potonete na dno. Zato samo nastavite da se borite da ostanete na površini. Voda je dovoljno topla da možete da preživite koliko god dugo morali da ostanete da plivate na površini. Na oko pedeset milja od nas je mornarički razarač koji je krenuo u našem pravcu. Oni će pokušati da nam pošalju još jedan spasilački helikopter sa svojim ljudima iz Specijalnih jedinica. Situacija je isuviše grozna da bi Obalska straža mogla da deluje.” Klimnuo sam glavom i rekao kapetanu Marku: ”Idem dole da javim svima.” ”Ne,” naredio je on, ”vas dvoje ostajete ovde. Možemo potonuti svaki čas i ja želim da ovde budete zajedno.” Okrenuo se ka Džonu. ”Idi dole i objasni sve gostima.” Dva sata kasnije jahta je jedva plutala kad se začulo pucketanje preko radio veze. Drugi helikopter je bio iznad nas, ovog puta Vojni helikopter s pripadnicima specijalnog odreda. ”U redu,” rekao je kapetan Mark s ludačkim osmehom na licu, ”da se dogovorimo: Oni će spustiti jednog od njihovih komandosa pomoću dizalice i on će biti na čeličnom užetu, ali mi prvo moramo da mu napravimo mesta tako što ćemo gurnuti naš helikopter u more.” ”Zajebavaš me!” rekao sam, smejući se.

356

”Oh, Bože!” uzviknula je Vojvotkinja, stavivši ruku na usta. ”Ne,” odgovorio je kapetan Mark, ”ne zajebavam te. Dopusti da odem po video kameru; ovo ćemo sačuvati za buduće naraštaje.” Džon je ostao za kontrolnim uređajima, dok smo se kapetan Mark i ja uputili da palube za poletanje sa Bobom i Robom. Kad smo stigli, kapetan Mark je dodao kameru jednom od dva Bila i brzo odvezao užad koja su držala helikopter. Potom me je gurnuo ispred helikoptera i zagrlio me preko ramena. ”U redu,” rekao je, smešeći se, ”a sad reci par reči za publiku u studiju.” Pogledao sam u video kameru i rekao: ”Hej! Mi guramo naš helikopter u Mediteransko more. Zar to nije prokleto divno?” Kapetan Mark je dodao: ”Da! To se dešava po prvi put u istoriji plovidbe jahtom! Prepustimo to vlasniku jahte Nadin!” ”Da,” dodao sam, ”i ako se desi da svi izginemo, želim da svi znate da ovo putovanje bila moja uvrnuta ideja, da sam ja insistirao na tome i naterao kapetana Marka na to, tako da zaslužuje prikladnu sahranu!” S tim se završilo naše emitovanje. Kapetan Mark je rekao: ”U redu – sačekajte dok nas ne pogodi talas i dok jahta ne počne da se naginje udesno; onda ćemo svi u isti mah morati da poguramo helikopter i da ga izbacimo u more.” I kako se jahta nagnula udesno, tako smo svi počeli da guramo helikopter tako snažno da je u jednom trenutku preleteo preko bočnog dela palube. Potrčali smo ka boku i posmatrali ga kako tone ispod površine za manje od deset sekundi. Dva minuta kasnije, bilo nas je sedamnaestoro na platformi za poletanje, čekajući da nas spasu. Kapetan Mark i Džon ostali su na komandnom mostu, pokušavajući da održe jahtu na vodi. Tridesetak metara iznad nas, kružio je helikopter Činuk s dvostrukim propelerima. Bio je vojničko zelene boje, i zaista ogroman. Čak i s trideset metara, buka dva glavna motora bila je zaglušujuća. Iznenada je iz helikoptera izleteo komandos i počeo da se spušta na tankom čeličnom užetu. Bio je potpuno vojnički odeven, u crnom nepromočivom odelu s kapuljačom. Na leđima je imao ranac i harpun koji mu se spuštao niz nogu. Dok se spuštao s tridesetak metara, sve vreme se klatio tamo-amo u oba pravca. Kad je bio na devet metara iznad jahte, zgrabio je harpun, nanišanio i pogodio njime brod. Deset sekundi kasnije, komandos je bio na palubi – smejući se široko i dajući nam znak palcem nagore. Očigledno, on se dobro zabavljao. Svih nas osamnaestoro su bez problema uspeli da podignu. Mada je pomalo vladao haos povodom onog sistema spasavajte prvo žene i decu, kad je uspaničeni Ros (prethodno poznat po reputaciji hrabre muškarčine) odgurnuo Ofeliju i dva Bila, dotrčao brzo do komandosa i skočio na njega – obgrlivši ga rukama i nogama,

357

odbijajući pri tome da odstupi dok ga ne odvede s jahte na sigurno. Međutim, to je s moje strane i od strane Roba bilo u redu, zato što smo sad imali svež materijal da ga mrcvarimo do bola do kraja života. Kapetan Mark će, međutim, odlučiti da potone s brodom. U stvari, poslednja stvar koju sam ugledao pre nego što se helikopter odmakao bio je prizor kako krma jahte polako ponire ispod vode po poslednji put, kapa kapetana Marka s četvrtastom glavom, i njegova kratka kosa koja se kretala gore-dole među talasima. Najlepša stvar kod spasavanja od strane Italijana je to što prva stvar koju tom prilikom urade jeste da vas nahrane i da vam daju pijete crvenog vina; a onda te navedu da igraš. Da, mi smo se zabavili poput rok zvezda na italijanskom mornaričkom razaraču. Oni su uživali u zabavi, pa smo Rob i ja to shvatili kao signal da kvalude izbacimo iz glave. Kapetana Marka su spasli, hvala Bogu, jer su ga izvukli iz mora ljudi iz Obalske straže. Poslednja stvar koje se sećam bilo je da su me kapetan razarača i Vojvotkinja odneli u ambulantu. Pre nego što su me pokrili, kapetan je objasnio kako je italijanska vlada sklopila sporazum oko spasavanja – stvar uređenja odnosa s javnošću, da tako kažem – tako da je on bio ovlašćen da nas odvede bilo gde na obali Mediterana; izbor je bio na nama. On nam je preporučio hotel Kala di Volpe na Sardiniji, za koji je rekao da je jedan od najlepših na svetu. Klimnuo sam glavom nestrpljivo i pokazao mu znak podignuvši palčeve uvis, i rekao: ”Zvodi me u Zarziniju!” Probudio sam se na Sardiniji, dok je razarač ušao u Porto Cervo. Svih osamnaestoro nas stajali smo na glavnoj palubi, posmatrajući sa strahopoštovanjem kako nam maše na stotine žitelja Sardinije. Na desetine novinarskih ekipa, svaka sa video kamerama, brižno su se trudile da snime idiotske Amerikance koji su bili dovoljno šašavi i nepromišljeni da se otisnu pravo u jezgro oluje osme kategorije. Dok smo izlazili s razarača, Vojvotkinja i ja smo se zahvalili našim spasiocima i razmenili brojeve telefona s njima. Rekli smo im da nam se obavezno jave ako ikada dođu na teritoriju Sjedinjenih Država. Ponudio sam im novac – zbog hrabrosti i herojskog čina – i svi do jednog su odbili. Oni su bili neverovatna družina – prvoklasni heroji, u istinskom smislu te reči. Dok smo se probijali kroz masu naroda sa Sardinije, palo mi je na pamet da smo svi ostali bez odeće. Za Vojvotkinju je to bila druga runda. Međutim, to je bilo u redu: Upravo je trebalo da primim ogroman ček od Lojda iz Londona – gde sam

358

osigurao čamac i helikopter. Nakon što smo se prijavili u hotel, sve sam poveo u kupovinu, goste i posadu. I sve što smo tu mogli da pronađemo bila je garderoba jarkih boja od roze i ljubičaste, žute i crvene, pa do zlatne i srebrne. I tako smo deset dana na Sardiniji proveli izgledajući i šepureći se poput pauna. Deset dana kasnije, ponestalo nam je kvaludea i bilo je vreme da se vratimo kući. Došao sam na sjajnu ideju da zapakujem svu našu odeću i da je pošaljem u Sjedinjene Države, izbegavajući carinu. Vojvotkinja se složila s tim. Sledećeg jutra, malo pre šest sati, otišao sam do hola da platim hotelski račun. Iznosio je 700,000 dolara. Što nije bilo tako loše kako se u prvi mah moglo učiniti, s obzirom na to da je u račun ulazila i zlatna grivna od 300,000 dolara, optočena rubinima i smaragdima. Ja sam je kupio za Vojvotkinju otprilike petog dana našeg boravka, nakon što sam zaspao u čokoladnom sufleu. To je bilo najmanja moguća nadoknada upućena nekom ko je rame uz rame sa mnom prošao kroz sve nedaće. Na aerodromu smo dva sata čekali moj privatni mlazni avion. Potom mi je prišao mršavi čovečuljak koji je radio na terminalu privatnog aerodroma i, s veoma teškim akcentom engleskog, saopštio: ”Gospodin Belforte, vaš avion se srušio. Galeb je uleteo u motor i avion se srušio u Francuskoj. On neće doći po vas.” Ostao sam bez reči. Da li se ovakve stvari dešavaju i nekom drugom? Mislim da ne. Kad sam to saopštio Vojvotkinji, nije rekla ni reč. Samo je odmahnula glavom i udaljila se. Pokušao sam da pozovem Dženet – da se s njom dogovorim oko leta – ali je telefone bilo nemoguće dobiti. Odlučio sam da je najbolje da odletimo u Englesku, gde bismo mogli barem da razumemo šta prokleti ljudi govore. Kad smo stigli u London, znao sam da će sve biti u redu – sve dotle dok sa zadnjeg sedišta crnog londonskog taksija nisam uočio nešto čudno: Ulice su bile neverovatno pune sveta. U stvari, što smo se više približavali Hajd Parku, to je gužva bila veća. Upitao sam bledog britanskog taksistu: ”Zašto su tolike gužve? Ja sam u Londonu bio toliko puta i nikad nisam video ovako nešto.” ”Dobro, gazda,” rekao je taksista, ”ovog vikenda imamo naš rok koncert Vudstok. U Hajd Parku ima pola miliona ljudi. Nastupa Erik Klepton, the Who, Alanis Moriset, i drugi. Biće to divan provod, sjajna zabava, gazda. Nadam se da imate hotelske rezervacije, zato što ćete u Londonu teško pronaći sobu.” Hmmm… postojale su tri stvari koje su me zadivile: Prva je što me je ovaj prokleti taksista oslovljavao sa ”gazda”; druga što sam pronašao čas da dođem u London gde se po prvi put od Drugog svetskog rata desilo da za vikend nije mogla

359

da se pronađe nijedna soba u gradu; i treća što smo svi opet morali da odemo da kupimo garderobu – što će Vojvotkinji biti treći put za manje od dve nedelje. Rob mi je rekao: ”Ne mogu da verujem da ćemo opet morati da idemo da kupimo garderobu. Da li i ti dalje plaćaš?” Nasmejao sam se i rekao: ”Jebi se, Rob.” U foajeu hotela Dorčester, nastojnik mi je rekao: ”Veoma mi je žao, gospodine Belfort, sve naše sobe su rezervisane za vikend. U stvari, ne verujem da ćete pronaći slobodnu sobu bilo gde u Londonu. Međutim, slobodno dovedite sve vaše prijatelje u bar. Sada je vreme za čaj, znate, biće mi veoma drago da vas poslužim.” Nekoliko puta sam okrenuo vrat, pokušavajući da se priberem. ”Da li biste mogli da pozovete neke druge hotele i pogledate da li imaju neke slobodne sobe?” ”Naravno,” odgovorio je. ”Sa zadovoljstvom.” Tri sata kasnije. Mi smo i dalje bili u baru, pili čaj i grickali pogačice, kad je ušao nastojnik sav nasmejan i rekao mi: ”Neke sobe su otkazane u hotelu For Sezn. Zadesilo se da su u pitanju predsednički apartmani, koji posebno odgovara vašem ukusu. Košta osam–“ Prekinuo sam ga u pola reči. ”Uzimam!” ”Dobro,” rekao je on. ”Napolju vas čeka Rols-Rojs. Koliko sam čuo hotel ima divnu banju; možda bi vam dobro došla masaža nakon svega što ste prošli.” Klimnuo sam glavom, i dva sata kasnije sam ležao licem naviše na stolu za masažu, u predsedničkom apartmanu hotela For Sezn. Balkon je gledao na Hajd Park, gde se upravo odigravao koncert. Moji gosti su tumarali ulicama Londona, kupujući odeću; Dženet je obavljala zadatak oko rezervacije leta Konkordom; a zanosna Vojvotkinja se tuširala, nadglašavajući se sa Erikom Kleptonom. Voleo sam moju zanosnu Vojvotkinju. Ona se još jednom dokazala preda mnom, i to pod užasnim pritiskom. Ona je bila ratnik – stojeći rame uz rame pored mene, suočavajući se sa smrću, i zadržavajući osmeh na svom prelepu licu sve vreme. Upravo iz tog razloga, sada mi je, u stvari, bilo veoma teško da zadržim erekciju dok mi je maserka, inače Etiopljanka visoka sto osamdeset centimetara, drkala. Naravno, ja sam znao da je veoma pogrešno što sam dozvolio da mi maserka to radi rukom dok je moja žena pevala pod tušem, šest metara dalje. Pa ipak… ima li razlike da mi to rukom radi neko drugi ili ja sam?

360

Hmmm… Uporno sam se tešio tom mišlju tokom preostalog dela tog čina, a sledećeg dana sam se našao u Old Brukvilu, spreman da nastavim da živim Životom bogatih i nefunkcionalnih. Trideset peto poglavlje Oluja pred oluju April, 1997. Ma koliko neverovatno moglo izgledati, devet meseci nakon brodoloma, moj život je nastavio da tone i tone na još dublje nivoe ludila. Otkrio sam pametan metod – u stvari, potpuno logičan – da pribegnem još ekstremnijim vidovima auto-destruktivnog ponašanja, menjajući odluku da sa kvaludea pređem na kokain. Da, kucnuo je čas za promenu, shvatio sam, pri čemu sam, pre svega, bio motivisan time da mi je dosta da balavim na javnim mestima i utonem u san u neprikladnim situacijama. Dakle, umesto da započnem dan sa četiri kvaludea i visokom čašom ledene kafe, ja bih se probudio uz gram bolivijskog praha – pritom uvek pažljivo podelivši jednake doze, po pola grama u svaku nozdrvu, kako ne bi isključio nijednu hemisferu mozga da istog momenta počne da radi munjevitom brzinom. Bio je to pravi Doručak šampiona. Potom bih završio doručak s tri miligrama ksanaksa, kako bih savladao paranoju koja bi sasvim sigurno usledila. Nakon toga – i uprkos tome što sada nisam imao bolove u leđima – uzeo bih četrdeset pet miligrama morfina, prosto zato što su kokain i narkotici bili kao stvoreni jedno za drugo. Osim toga, budući da sam i dalje imao gomilu lekara koji su mi morfijum izdavali na lekarski recept, kako je to uopšte moglo biti loše? U svakom slučaju, sat vremena pre ručka, ja bih uzeo svoju prvu dozu kvaludea – preciznije rečeno, četiri komada – nakon čega bi usledio još jedan gram kokaina, kao prevenciju od nekontrolisanog umora koji bi me sasvim sigurno savladao. Naravno, i dalje sam uspevao da konzumiram moju dnevnu dozu od dvadeset kvaludea, ali sam je sada barem koristio na jedan zdraviji, daleko produktivniji način – da izbalansiram kokain. Bila je to nadahnuta strategija, koja je savršeno funkcionisala, neko vreme. Međutim, kako se to inače dešava u životu, pojavilo se usput par stvari koje su bile kamen spoticanja. U ovom slučaju, glavni kamen spoticanja bi bilo to što sam spavao samo tri sata nedeljno, što me je dovelo do te tačke da sam do sredine

361

aprila upao u tako duboku paranoju izazvanu kokainom da sam nekoliko puta uperio pušku kalibra 12 u prodavca mleka. Uz malo sreće, shvatio sam, mlekar će raširiti priču da je Vuk iz Volstrita čovek s kojim se ne treba igrati, da je naoružan i spreman – potpuno pripremljen da se odbrani od svakog uljeza koji se drzne da mu upadne na imanje – čak i u slučaju da njegovi čuvari spavaju na poslu. Bilo kako bilo, sredinom decembra, pre četiri meseca, Straton je konačno zatvoren. Ironično, nisu državni organi bili ti koji su Straton doveli do konačne propasti, već nesposobnjakovići iz NASD-a. Povukli su Stratonovo članstvo – pozivajući se na manipulacije akcijama i kršenje pravilnika prodaje. U suštini, Straton je stekao reputaciju nekoga koga bi se trebalo kloniti, a s pravne tačke gledišta, to je bio smrtonosni udarac. Članstvo u NASD-u je bio preduslov za prodavanje hartija od vrednosti preko granice; bez njega, jedina opcija je bilo ispadanje iz posla. Dakle, Deni je preko volje zatvorio Straton – jednom rečju, dobu Stratonaca je odzvonilo. Kompanija je radila osam godina. Kako će ona ostati upamćena zaista nisam bio siguran, mada sam sumnjao da će štampa biti blagonaklona. Biltmor i Monro Parker su i dalje radili i još uvek mi plaćali milion dolara po dogovoru, mada sam slutio da postoji izvesna verovatnoća da vlasnici, osim Alana Lipskog, kuju zaveru protiv mene. Kako i zašto, nisam bio potpuno siguran, ali takva je priroda zavere – posebno onda kad su ti zaverenici najbliskiji prijatelji. Nezavisno od svega toga, Stiv Maden je kovao zaveru protiv mene. Naše prijateljstvo se potpuno narušilo. Prema Stivu, to je bilo u vezi s tim što sam se u kancelariji pojavio pod dejstvom droge, na šta sam mu ja rekao: ”Jebi se, ti samozvani pravdoljubivi skote! Da nije bilo mene, još uvek bi prodavao cipele iz svog prtljažnika!” Bila to istina ili ne, jednostavna činjenica je bila da su akcije na tržištu vredele trinaest dolara i da su bile na dobrom putu da dostignu dvadeset. Sada smo imali osamnaest radnji, dok je naša robna kuća bila rezervisana za dve sezone unapred. Mogao sam samo da zamislim šta je mislio o meni – čoveku koji je uzeo osamdeset pet procenata njegove kompanije i kontrolisao cenu njegovih akcija već gotovo četiri godine. Pa ipak, sada kad je Straton prestao da radi, ja više nisam imao kontrolu nad njegovim akcijama. Cenu akcija Stiv Maden Šuza su diktirali zakoni nabavke i potražnje i doprinosili bogatstvu same kompanije, a ne bogatstvu neke posebne brokerske firme koja ju je preporučivala. Obućar je zaista kovao zaveru protiv mene. Da, to je bilo tačno: Ja sam se u kancelariji pojavio pod dejstvom droge, i to nije bilo u redu, ali, ipak, to je bio

362

samo izgovor da me istera iz kompanije i da mi ukrade akcije. I šta je trebalo da predstavlja moje utočište ako pokuša to da uradi? U redu, ja sam imao naš tajni ugovor, ali to je pokrivalo samo moje prvobitne akcije, tačnije 1,2 miliona; moje pravo na akcije po povlašćenoj ceni vodilo se na Stivovo ime, i ja nisam imao ništa napismeno. Da li će pokušati da ih ukrade od mene? Ili će pokušati da ukrade sve – i moje akcije i opcije s hartijama od vrednosti? Možda je taj ćelavi nitkov umislio da ja neću imati smelosti da objavim naš tajni ugovor, koji bi već po samoj svojoj prirodi pričinio velike probleme i meni i njemu kad bi dospeo u javnost. Kucnuo je čas da ga na grub način osvestim i probudim iz te zablude. Šanse da mi utekne s ukradenim akcijama i opcijama bile su ravne nuli – čak i kada bi to značilo da obojica zaglavimo u zatvor. Kao trezven, lucidan čovek, ja bih i dalje razvijao slične misli, međutim, s obzirom na mentalno stanje u kojem sam se nalazio, one su se razbuktale na najopasniji mogući način. Da li je Stiv želeo da me zajebe ili ne, to uopšte nije bilo važno; nikada mu se ne bi pružila šansa. On se uopšte nije razlikovao od Viktora Vanga, pokvarenog Kineza. Da, i Viktor je pokušao da me zajebe, pa sam ga brzo poslao u Kinesku četvrt. Sada je bila druga nedelja aprila, i ja već mesec dana nisam bio u kompaniji Stiv Maden Šuz. Bio je petak popodne, i ja sam bio kod kuće u mojoj radnoj sobi, sedeći za mahagoni stolom. Vojvotkinja je već bila u Hemptonsu, a deca su vikend provodila sa svojom majkom. Bio sam sa svojim mislima, spreman za rat. Okrenuo sam Vigvama kod kuće i rekao: ”Želim da pozoveš Madena i da mu kažeš da mu ti kao posrednik ugovora o depou, daješ do znanja da planiraš da odmah likvidiraš sto hiljada akcija. To iznosi otprilike 1,3 miliona dolara, više ili manje nekoliko dolara. Reci mu da saglasno ugovoru i on ima pravo da proda svoje akcije, isto kao i ja, što znači da može da proda njih sedamnaest hiljada. Hoće li da ih proda ili ne, to je njegova prokleta odluka.” Vigvam Slabi odgovorio je na to: ”Da bih to brzo uradio, potreban mi je njegov potpis. Šta ako to odbije?” Duboko sam udahnuo, pokušavajući da potisnem bes: ”Ako se tome usprotivi, reci mu da ćeš to saglasno ugovoru o depou poništiti i da ćeš akcije prodati privatno. Reći ćeš mu da sam se ja već dogovorio da ih otkupim. I reci tom ćelavom nitkovu da će mi to dati petnaest odsto udela u kompaniji, što znači da ću kod Komisije za hartije od vrednosti sve to morati da uknjižim saglasno propisu 13D, i da će svi u Volstritu saznati kakav je ljigavac zbog toga što je pokušao da me zajebe. (FUSNOTA: Propis 13D se često koristi u rizičnoj arbitraži. To je uslov koji

363

se navodi pod paragrafom 13-d Zakona o hartijama od vrednosti iz 1934. na osnovu kojeg se u roku od deset radnih dana mora predati popunjen obrazac o vlasništvu stečenom nad 5 ili više odsto hartija od vrednosti javno preuzete korporacije.) Reci toj ništariji da ću celu stvar da objavim i da ću svake nedelje nastaviti da otkupljujem akcije na otvorenom tržištu, što znači da ću nastaviti da ih knjižim prema propisu 13D. I reci mu da to neću prestati da radim dok ne budem posedovao 51 odsto njegove kompanije, a onda ću da ga izbacim iz kompanije.” Ponovo sam duboko udahnuo. Srce mi je tako lupalo kao da će da mi izbije iz grudnog koša. ”I reci tom nikogoviću da bi mu bolje bilo, ako slučajno misli da blefiram, da uđe u nekakav prokleti bunker, zato što nameravam da bacim nuklearnu bombu na njega da ga potpuno uništim.” Posegnuo sam rukom u fioku od radnog stola i izvukao paketić sa kokainom. ”Uradiću kako si rekao,” odgovorio je Vigvam Slabi. ”Želim da samo načas razmisliš o svemu. Ti si najpametniji čovek kojeg poznajem, ali sad mu zvučiš iracionalno. Kao tvoj advokat ti savetujem da ugovor ne objav–” Prekinuo sam mog advokata u pola reči. ”Dođavola, slušaj me, da ti kažem nešto, Endi: Nemaš ni blagu predstavu koliko me se ne tiče ni prokleto K od Komisije za hartije od vrednosti niti prokleto D od Nacionalnog udruženja dilera.” Otvorio sam paketić i zahvatio prah, u stvari, dovoljnu količinu kokaina od koje bi plavi kit na licu mesta dobio srčani udar. Napravio sam liniju od tog praha, nagnuo se licem i počeo da ga ušmrkavam. ”Štaviše,” dodao sam, dok mi je lice bilo prekriveno slojem kokaina, ”isto tako me je baš briga za onu hulju od agenta Kolemana. On mi je za petama već četiri proklete godine, a još uvek nije naišao ni najmanji trag.” Odmahnuo sam glavom nekoliko puta, kako bih uspeo da se zadržim od grozničave žurbe koja me je obuzimala velikom brzinom. ”I nema šanse da budem optužen zbog tog ugovora. To bi za Kolemana prosto bio pad – nedostojan prelaz na slabije razloge i manji stepen krivice. On je čovek od časti, i želi da me ulovi zbog nečeg krupnog, nečeg što je realno. Bilo bi to kao kad bi Al Kaponea uhapsili zbog utaje poreza. Zato Kolemana treba zajebati tamo gde je najtanji!” ”Jasno,” rekao je Vigvam, ”ali možeš li da mi učiniš jednu uslugu.” ”Koju uslugu?” ”Ponestaje mi novca,” rekao mi je moj nadriadvokat, ućutavši za momenat kako bi postigao jači efekat. ”Znaš, Deni me je načisto zajebao u pogledu mojih poslova time što nije primenio teoriju bubašvabe. Ja još uvek čekam dozvolu za brokerski posao. Da li bi u međuvremenu mogao da mi pomogneš?”

364

Neverovatno! Pomislio sam. Pljačka me moj lični posrednik u ugovoru o depou. Taj nitkov s umetkom kose na glavi! Trebalo bi i njega da ubijem! ”Koliko ti treba?” ”Ne znam,” odgovorio je slabašnim glasom, ”možda par stotina hiljada?” ”U redu!” rekao sam odsečno. ”Daću ti četvrt miliona dolara, a sad, do đavola, idi i pozovi onog prokletog Madena, pa mi javi šta ti je rekao.” Zalupio sam slušalicu bez pozdrava. Potom sam se licem ponovo nadneo nad sto i ušmrkao kokain. Deset minuta kasnije zazvonio je telefon. ”Šta ti je rekao onaj nitkov?” upitao sam ga. ”To ti se neće dopasti,” upozorio me je Vigvam. ”On poriče da taj ugovor o depou uopšte postoji. On kaže da je to protivzakonit ugovor i da on zna da ga nećeš objaviti.” Duboko sam udahnuo, pokušavajući da zadržim kontrolu. ”Tako dakle, on misli da blefiram?” ”Upravo tako,” rekao je Vigvam, ”ali on kaže da bi stvari želeo da raspravi prijateljski. On ti nudi dva dolara po akciji.” Dok sam u glavi sve računao, vratom sam polako napravio veliki zaokret. Po ceni od dva dolara po akciji, on bi ukrao od mene više od 13 miliona dolara, i to samo u akcijama; on je takođe držao milion mojih opcija, koje su imale cenu sedam dolara. S obzirom na današnju tržišnu cenu – trinaest dolara – to bi bilo šest dolara u novcu. Dakle, to je bilo drugih 4,5 miliona dolara. Sve ukupno, on je pokušavao da mi ukrade 17,5 miliona dolara. Ironično, ja se zbog toga čak nisam mnogo ni ljutio. Na kraju krajeva, sve vreme sam to znao, prvog dana u mojoj kancelariji pre toliko godina, kad sam objasnio Deniju da ne može da veruje svom prijatelju. Upravo iz tog razloga sam i sredio sve da Stiv potpiše taj ugovor o depou i predao potvrdu o vlasništvu nad akcijama. Pa zašto bih onda bio ljut? Bio sam prisiljen od strane nesposobnjakovića iz NASD-a da krenem nepromišljenim putem; nisam imao drugog izbora osim da se oslobodim svojih akcija dajući ih Stivu, tako da sam preduzeo sve moguće mere predostrožnosti pripremivši se za svaki slučaj. U mislima mi se odigrao čitav istorijat našeg odnosa, i nisam mogao da pronađem nijednu svoju grešku. I mada ne mogu da poričem da je s moje strane bilo u redu to što sam se u kancelariji pojavio drogiran, to nije imalo nikakve veze s onim što se ovde odvijalo. On bi u svakom slučaju pokušao da me zajebe; droga je samo doprinela tome da to brže ispliva na površinu.

365

”U redu,” rekao sam hladnokrvno. ”Sad moram da krenem u Hemptons, a to će biti prva stvar za koju ćemo se pobrinuti sledećeg ponedeljka. Nemoj slučajno ponovo da zoveš Stiva. Samo pripremi svu dokumentaciju neophodnu za kupovinu akcija. Nastupio je čas da krenemo u rat.” Sautempton! WASP-Empton! (FUSNOTA: WASP – White Anglo-Saxonaxon Protestant je skraćenica koja označava bele angloasksonske protestante.) Da, tu se nalazila moja nova kuća na plaži. Proteklo je dosta vremena, i Vesthempton je upravo postao isuviše dosadan i prozaičan za Vojvotkinjin ukus. Osim toga, vesthempton je bio pun Jevreja, a meni ih je zaista bilo dosta, uprkos tome što sam i sam jedn od njih. Dona Karan (viša klasa Jevreja) je imala kuću na zapadu; Henri Kravis (takođe viša klasa Jevreja) imao je kuću na istoku. I po bagatelnoj ceni od 5,5 miliona dolara, ja sam sada posedovao veoma modernu sivo belu kuću od deset hiljada kvadratnih stopa na čuvenom Medou Lejn, najekskluzivnijem putu na celoj planeti. Prednji deo kuće je gledao na Šinekok Bej; zadnji deo kuće je gledao na Atlantski okean; i izlasci i zalasci sunca su se pojavljivali u najživopisnijem spektru narandžastih i crvenih i žutih i plavih nijansi. Bilo je predivno, vidik dostojan Vuka iz Volstrita. Kad bih prošao kroz kapiju od kovanog gvožđa i ušao u prednji deo imanja, morao sam da se ponosim. Eto gde sam sada bio, za volanom potpuno novog kraljevski plavog turbo Bentlija od 300,000 dolara. I naravno, sa kokainom u dovoljnim količinama da ceo Sautempton igra Vatusi ples od Dana pomena poginulih do Praznika rada. Ja sam u toj kući bio samo jedanput, pre otprilike mesec dana, kada tamo još nije bilo nameštaja. Tamo sam doveo poslovnog saradnika po imenu Dejvid Dejvidson. Taj ko mu je nadenuo ime okrutno se našalio s njim, mada sam otkrio da provodim više vremena gledajući ga u desno oko koje je stalno žmirkalo nego što sam obraćao pažnju na njegovo ime. Da, on je bio žmirkalo, ali samo jednooko žmirkalo, što je delovalo utoliko više zbunjujuće. U svakom slučaju, Jednooko žmirkalo poseovao je brokersku firmu po imenu DL Kromvel, koja je zaposlila masu bivših Stratonaca; zajedno smo poslovali, proizvodeći ništa drugo osim novca. Pa ipak, njegova najpoželjnija crta – ono što mi se kod njega najviše dopadalo – bilo je to što je bio narkoman koji je uživao isključivo kokain, i iste te noći kad sam ga doveo kući, prvo smo svratili u Grand Junion i kupili pedeset limenki Redi Vajp-a. Potom smo seli na izbeljen drveni pod i držeći sve limenke uspravno, gurnuli nozdrve u stranu i isisali sav azotni oksid. Bio je to neverovatan

366

osećaj, posebno kad smo naizmenično po dva puta ušmrkivali kokain, po jedanput u svaku nozdrvu. To je bilo divno veče, ali nije bilo ništa s obzirom na to šta se tek pripremalo da stupi na scenu te noći. Vojvotkinja je opremila kuću nameštajem – u iznosu od 2 miliona dolara mog ne tako teško zarađenog novca. Ona je bila toliko uzbuđena tim povodom da je povraćala, ali pritom nikada ne bi propustila priliku da mi prebaci što sam narkoman koji konzumira kokain. I nek se nosi do đavola zbog toga! Ko je ona bila da mi kaže šta da radim, posebno zbog toga što sam postao zavisan od kokaina nje radi! Na kraju krajeva, ona mi je pretila da će me ostaviti ako budem nastavio s praksom da u restoranima zaspim za stolom. I upravo zato sam sam prešao na kokain. A sada bi mi rekla stvari u stilu: ”Ti si bolestan. Nisi spavao mesec dana. Ti više sa mnom ne vodiš ljubav! Imaš svega pedeset osam kilograma. Jedeš samo Frut Lups. I koža ti je zelena!” Pružio sam Vojvotkinji takav život da bi se u poslednjoj sekundi okrenula protiv mene! U redu, ko je jebe! Lako je njoj bilo da me voli kad sam bio bolestan! Svih onih noći kad sam trpio hronične bolove, ona bi došla kod mene i pokušala da me uteši govoreći mi kako me voli bez obzira na sve. A sad se ispostavilo da je sve bila dobro osmišljena zavera. Njoj više nisam mogao da verujem. U redu. Dobro. Neka ide svojim putem. Nije mi bila potrebna. U stvari, više niko mi nije bio potreban. Sve te misli su mi odzvanjale kroz glavu dok sam se penjao mahagoni stepenicama i otvorio ulazna vrata moje najnovije kuće. ”Zdravo,” rekao sam, veoma glasno, ušavši na ulazna vrata. Ceo zadnji zid kuće je bio od stakla, tako da se preda mnom pružala panorama, divan pogled na Atlantski okean. U sedam sati popodne, u ovo doba proleća, sunce je zalazilo iza mene, s one strane gde se nalazila plaža, a more je poprimilo interesantne prelive ljubičastih nijansi. Uzgred, kuća je bila božanstvena. Da, uprkos tome što je Vojvotkinja bila svetski gnjavator biblijskih razmera, diktatorski nastrojena u pogledu kvarenja raspoloženja – bila je nadarena za dekoraterski posao. Hodnik je vodio u dnevnu sobu. To je bila prostrana prostorija sa visoko uzdignutim plafonom. Tu je bilo natrpano tako mnogo nameštaja da je prosto iritiralo. Prenatrpane sofe i mali divani i raskošne fotelje i otomani bili su rasuti na sve strane, tako da je svaki element imao zaseban prostor za sedenje. Kompletan nameštaj je bio u beloj i smeđoj boji, veoma primereno kući na obali, veoma elegantno. Tog trenutka ušao je da se sa mnom pozdravi čitav komitet. Bile su tu Marija, debela kuvarica, i njen muž, Ignacio, zločesti mali batler, koji je sa metar i po visine bio za dlaku viši od svoje žene. Oni su bili iz Portugala i ponosili se time

367

što su pružali uslugu na formalan, tradicionalan način. ja sam ih prezirao zato što ih je i Gvin prezirala, i upravo je Gvin bila jedina koja me je istinski razumela – ona i moja deca. Ko zna da li bih mogao da imam poverenja u ono dvoje? Moram budno motriti na njih… i, ako bude potrebno, nutralisati ih. ”Dobro veče, gospodine Belfort,” rekli su Marija i Ignacio u isti glas. Ignacio je klimnuo glavom a Marija je načinila naklon. Potom je Ignacio dodao: ”Kako ste ove večeri, gospodine?” ”nikad bolje,” promrmljao sam. ”A gde je moja divna žena?” ”Ona je u gradu; otišla je u kupovinu,” odgovorila je kuvarica. ”Kakvo prokleto iznenađenje,” počeo sam da gunđam, prošavši pored njih. Nosio sam torbu Luis Vuiton, punu opasnih lekova. ”Večera će biti poslužena u osam,” rekao je Ignacio. ”Gospođa Belfort me je zamolila da vam kažem da će vaši gosti biti ovde oko sedam i trideset, i da se do tada spremite.” Oh, nek ide do đavola, pomislio sam. ”U redu,” promrmljao sam. ”Ja ću biti u sobi gde je televizor; molim vas da me ne uznemiravate. Moram da obavim važan posao.” Nakon tih reči, otišao sam u sobu s televizorom, uključio Roling Stonse, i raspakovao drogu i lekove. Vojvotkinja mi je skrenula pažnju da budem gotpv do sedam i trideset. Šta joj to znači? Da bi trebalo da obučem prokleti smoking – ili cilindar i frak? Pa šta sam ja – prokleti majmun? Na sebi sam imao sivu trenerku i belu majicu, i to je bilo sasvim pristojno! Ko će da plati za sve te gluposti? Ja – naravno! I ona će meni da naređuje! Osam je sati, večera je poslužena! A kome treba? Dajte mi Frut Lups i obrano mleko, a ne glupu večeru za precioze do koje je tako stalo Mariji i Vojvotkinji. Trpezarijski sto je bio uzan i veoma dugačak. (FUSNOTA: Horseshoe pit je termin koji označava veliki teren za igru u kojoj je cilj da se potkovica precizno nabaci na klin.) Pa ipak, gosti se tokom večere uopšte nisu loše proveli, osim Vojvotkinje. Ona je sedela preko puta mene, s druge strane stola. Bila je toliko daleko da mi je bio potreban interfon da bih razgovarao s njom, što je verovatno bila odlična ideja za tu priliku. Moram priznati, izgledala je božanstveno. Međutim, žena trofeja poput Vojvotkinje bilo je na svakom koraku, a one zaista dobre među njima ne bi mi se posvetile bez razloga. Desno od mene su sedeli Dejv i Lori Bil, koji su upravo došli sa Floride. Lori je bila zgodna plavuša. Ona je znala svoje mesto u opštem poretku stvari, pa me je odlično razumela. Jedini problem je bio taj što je bila pod snažnim uticajem Vojvotkinje, koja joj je ušla u mozak – ubacivši joj subverzivne misli protiv mene.

368

Njen muž, Dejv, je bio potpuno drugačija priča. On je bio manje-više poverljiv čovek. Bio je krupni neotesanko sa sela – visok sto osamdeset pet centimetara, težak sto trinaest kilograma mišićne mase. Dok je bio na koledžu radio je kao izbacivač. Jednog dana je neko počeo da ga vređa rečima i Dejv ga je tako snažno udario u glavu sa strane da je ovaj ostao bez oka. Kružile su glasine da je tom čoveku praktično visilo oko držeći se na nekoliko ligamenata. Dejv je bivši Stratonac, koji je sada radio u DL Kromvelu. Večeras sam mogao da računam na njega da će odbiti uljeze. On će, u stvari, to uraditi sa zadovoljstvom. Moja druga dva gosta su bili Šnajdermans, Skot i Andrea. Skot je bio čovek iz Bejsajda, mada mi nismo bili prijatelji iz detinjstva. On je bio okoreli homoseksualac koji se oženio iz neobjašnjivih razloga, mada je, ako bih morao da pogađam, to uradio zato da bi imao decu, od kojih je sada imao jedno, i to kćerku. On je takođe bio bivši Stratonac, iako nikada nije imao instinkt ubice. Trenutno je bio bez posla. Ovde je bio samo iz jednog razloga. Bio je moj diler zadužen za kokain. Imao je veze na aerodromu i donosio mi je čist kokain iz Kolumbije. Njegova žena je bila bezopasna – punačka crnka koja je umela da sastavi par reči, i to uglavnom besmislene. Nakon četiri jela i dva i po sata mučnog razgovora, konačno je bilo jedanaest sati. Rekao sam dejvu i Skotu: ”Hajde, momci, idemo u sobu gde se nalazi TV da gleamo film.” Ustao sam sa stolice i uputio se ka TV sobi, zajedno sa Dejvom i Skotom. Bio sam siguran da je Vojvotkinja želela da razgovara sa mnom isto onoliko koliko sam i ja želeo da razgovaram s njom. I to je bilo u redu. Naš brak je u suštini bio gotov; od ovog trenutka, to je bilo samo pitanje vremena. Ono što je potom usledilo počelo je nadahnutom mišlju da moram da podelim moje tajno skladište kokaina na dva posebna dela za ušmrkivanje. Prvi deo zabave će početi odmah i sastojaće se iz osam grama praškastog kokaina. To će se odigrati ovde, u TV sobi, a poslednji za približno dva sata. Potom ćemo prekinuti tu gozbu tako što ćemo otići na sprat u sobu za igru, gde ćemo igrati bilijar i ispiti naše limenke Devara. Potom, u dva sata noći, mi smo sišli dole u TV sobu i počeli našu drugu rundu ušmrkivanja, koja će se sastojati od dvadeset grama devedesetprocentno čistog kokaina. Ušmrkati ga tokom jedne sedeljke biće pobeda vredna Vuka. I pridržavajući se ovog plana, mi smo proveli – u doslovnom smislu te reči – sledeća dva sata ušmrkujući tanke linije kokaina kroz osamnaestokaratnu slamku, dok smo gledali MTV bez zvuka i slušali melodiju ”Simpatija prema đavolu”, koju sam namestio da stalno svira iznova i iznova. Potom smo otišli na sprat da igramo

369

bilijar. Kad je otkucalo dva sata noći, rekao sam ozareno se smejući: ”Prijatelji, kucnuo je čas za drugu rundu čistog kokaina! Sledite me.” Sišli smo do TV sobe i zauzeli pređašnji položaj. Posegnuo sam rukom da dohvatim kokain, ali je on nestao. Nestao je? Kako je to do đavola moguće? Pogledao sam u Skota i Dejva i rekao: ”U redu, momci: Dosta zajebavanja. Ko je od vas dvojice uzeo drogu?” Obojica su pogledali u mene, potpuno zaprepašćeni. Dejv je rekao: ”Hej, da li se ti to šališ sa mnom? Ja nisam uzeo kokain! Kunem ti se očima svoje dece!” Skot je dodao, defanzivnim tonom: ”Nemoj u mene da gledaš! Ja nikada ne bih uradio nešto tako!” ozbiljno je odmahnuo glavom. ”Zajebavati se sa kokainom drugog čoveka je bezbožan čin. Ništa manje.” Nas trojica smo potom kleknuli i krenuli u potragu po tepihu. Dva minuta kasnije zabazeknuto smo gledali jedan u drugog – i ostali praznih ruku. Rekao sam sumnjičavo: ”Možda je zapao iza jastučića u fotelji.” Dejv i Skot su potvrdno klimnuli glavom, i mi smo počeli da sklanjamo jastučiće. Nismo pronašli ništa. ”Ne mogu da verujem u ovakvu glupost,” rekao sam. ”Ovo nema nikakvog prokletog smisla.” Zatim mi je pala na pamet neverovatna misao. Možda je kokain upao u samo jastuče! delovalo je neverovatno, ali dešavale su se i čudnije stvari, zar ne? Zaista. ”Odmah se vraćam,” rekao sam, a onda sam odjurio u kuhinju i izvadio iz drvene fioke mesarski nož od nerđajućeg čelika. Potom sam dojurio do TV sobe, naoružan i spreman. Kokain je bio moj! ”Šta to radiš?” upitao je Dejv, zgranutim tonom glasa. ”A šta misliš da radim?” promrljao sam, spustivši se na kolena i zarivši nož u mebl štof na sedištima. Počeo sam da bacam sunđer i perje na tepih. Sofa je imala tri sedišta i isti broj naslona. Za manje od minuta ja sam sve iseckao. ”Do đavola!” mrmljao sam. A onda sam namerkao mali divan, i isekao sve na komade sa osvetničkom žestinom. I dalje ništa. Sada mi se odjednom mokrilo. ”Ne mogu da verujem da se dešava ovo sranje! Gde je kokain mogao da nestane?” Pogledao sam u dejva. ”Da li smo uopšte bili u dnevnoj sobi?” Odmahnuo je glavom nervozno. ”Ne sećam se da li smo bili u dnevnoj sobi,” rekao je. ”Zašto jednostavno ne bismo zaboravili na kokain?” ”Da li si ti čoveče lud? Ima da pronađem taj prokleti kokain makar prevrnuo do poslednje stvari u kući?” Okrenuo sam se ka Skotu i suzio oči optuženički: ”Nemoj da me zavaravaš, Skot. Mi jesmo bili u dnevnoj sobi, zar ne?”

370

Skot je odmahnuo glavom. ”Mislim da nismo bili. Zaista mi je žao, ali ja se ne sećam da smo bili u dnevnoj sobi.” ”Znaš šta?” viknuo sam. ”Vi ste obične ništarije! Vi isto tako dobro znate kao i ja da je kokain zapao za sedište. Mora biti da je ovde negde, ja ću vam to, do đavola, i dokazati.” Stajao sam, šutirao ostatke jastučića koji su mi stajali na putu, i prošavši kroz rasutu penu i perje ušao u dnevnu sobu. U mojoj desnoj ruci je bio mesarski nož. Oči su mi bile širom otvorene. Zubi stegnuti od besa. Pogledaj samo sve te proklete sofe! Do đavola s njom ako misli da će i dalje nastaviti da kupuje sav taj nameštaj! Duboko sam udahnuo. Bio sam na ivici nerava. Morao sam da se smirim. Međutim, morao sam da smislim savršen plan – da čuvam kokain do dva ujutro. Moglo je sve da ispadne kako je i trebalo, a sad još i sav taj nameštaj. Uostalom, ko ga jebe! Spustio sam se na kolena i prionuo na posao, praveći sebi put po dnevnoj sobi, divlje zabadajući nož sve dotle dok nisam potpuno uništio sve kauče i fotelje. Krajičkom oka, spazio sam kako Dejv i Skot zure u mene. A onda mi je palo na pamet – pa on je u tepihu! Kako je to očigledno! Pogledao sam u tepih. Koliko li samo košta? Sto hiljada? Dvesta hiljada? Lako je njoj bilo da troši moj novac. Počeo sam da cepam tepih, poput čoveka opsednutog đavolom. Minut kasnije, ništa. Čučnuo sam i pogledao po dnevnoj sobi. Bila je potpuno uništena. Potom sam ugledao mesinganu stojeću lampu. Izgledala je poput čoveka. I dok mi je srce lupalo tako snažno kao da će da izbije iz grudnog koša, ja sam bacio mesarski nož. Podigao sam lampu iznad glave i počeo da zamahujem njoj onako kako je skandinavski bog tor zamahnuo svojim čekićem. Potom sam je pustio u pravcu kamina, i ona je letela i letela sve dok iz sve snage nije lupila o kamin i razbila se… TRAS! Otrčao sam do noža i podigao ga. Tog trenutka je Vojvotkinja izletela iz spavaće sobe i utrčala u sobu, odevena u tanku belu kućnu haljinu. Kosa joj je bila savršena, a noge su joj izgledale predivno. To je bio njen način da sa mnom manipuliše, da me kontroliše. To je bilo delotvorno u prošlosti, ali ne i ovog puta. Sada sam imao svoj odbrambeni mehanizam. Umeo sam da je nadmudrim u njenoj igri. ”Oh, moj Bože!” vrisnula je, stavivši ruku na usta. ”Molim te, prestani! Zašto to radiš?” ”Zašto?” viknuo sam. ”Ti želiš da znaš zašto?” Pa dobro, reći ću ti zašto! Ja sam Džems prokleti Bond koji traži mikrofilm! Eto ti zašto!” Ona me je pogledala otvorenih usta i iskolačenih očiju. ”Tebi je potrebna pomoć,” rekla je gotovo bezglasno. ”Ti si bolestan čovek.”

371

Upravo te njene reči su me užasno razbesnele. ”Oh, jebi se, nadin! Ko si pa ti da mi kažeš da sam bolestan? I šta ćeš da uradiš – da nećeš možda pokušati da izmahneš ruku na mene? Pa dobro, dođi pa ćeš da vidiš šta će se desiti!” Odjednom užasan bol u mojim leđima! Neko me je gurnuo na pod! Sada mi je članak bio slomljen. ”Oh, do đavola!” vrisnuo sam. Pogledao sam i na meni je odjednom bio dejv Bel. On mi je stezao članak na ruci sve dotle dok nož nije pao na zemlju. Pogledao je u Nadin. ”Vrati se unutra,” rekao je hladnokrvno. ”Ja ću se pobrinuti za njega. Sve će biti u redu.” Nadin je otrčala nazad u spavaću sobu i zalupila vrata. Sekund kasnije sam čuo kako je zaključala vrata. Dejv je još uvek bio na meni, i ja sam okrenuo glavu kako bih ga pogledao u oči i počeo da se smejem. ”U redu,’ rekao sam, ”Sad možeš da me pustiš. Samo sam se šalio. Nisam hteo da je povredim. Samo sam želeo da joj pokažem ko je ovde šef.” Čvrsto držeći moje bicepse na desnoj ruci svojom ogromnom rukom, Dejv me je odveo do onog dela prostorije koji je bio namenjen za sedenje na drugoj strani kuće –jednom od nekoliko delova koji nisam usepo da demoliram. Postavio me je na prenatrpanu klub stolicu, pogledao u Skota, i rekao: ”Idi i donesi bočicu ksanaksa.” Poslednja stvar koje se sećam je da mi je Dejv dodao čašu vode i nekoliko ksanaksa. Probudio sam se uveče, sledećeg dana. Zatekao sam se u mojoj kancelariji u Old Brukvilu, i sedeo za mojim mahagoni stolom. Kako sam tu dospeo nisam sasvim siguran, ali se sećam da sam rekao: ”Hvala, Roko!” Roku iz dnevne smene, zahvalivši mu se na tome što me je izvukao iz kola nakon što sam se zakucao u kameni stub na ivici imanja dok sam se vraćao kući iz Sautemptona. Ili sam možda zahvalio Roku iz noćne smene? Uostalom… kome je to uopšte bitno? Oni su bili lojalni Bou, a Bo je bio lojalan meni, dok se Vojvotkinja nije mnogo obraćala nijednom od njih – dakle, još im se nije uvukla u mozak. Mada, morao bih da budem oprezan. Gde li je bila zanosna Vojvotkinja? Pitao sam se. Nisam je video još od one epizode sa mesarskim nožem. Ona je bila kod kuće, ali se skrivala negde u kući – krila se od mene! Da li je bila u spavaćoj sobi? Nije važno. najvažnija stvar su bila moja deca; barem sam bio dobar otac. Na kraju, eto na koji način ću biti upamćen: On je bio dobar otac, porodični čovek u suštini, i divan hranitelj!

372

Posegnuo sam rukom u fioku mog pisaćeg stola i izvadio torbicu sa gotovo pola kilograma kokaina. Istresao sam je na moj radni sto, spustio glavu u gomilu i ušmrkao e istovremeno s obe nozdrve. Dve sekunde kasnije podigao sam glavu i promrljao: ”Prokleti Isuse! Oh, moj Bože!” a onda sam se skljokao nazad u fotelju i počeo teško da dišem. U tom trenutku učinilo mi se da se zvuk programa koji se emitovao na televiziji dramatično povećao, i ja sam začuo grub, osoran, optužujući glas kako kaže: ”Da li znate koliko je sada sati? Gde vam je porodica? Da li je to vaša ideja da sedite i zabavljate se pred televizorom u ovo doba ujutro – i to sami? Pijani, drogirani, otupeli? Pogledajte za trenutak na svoj sat, ako ga još uvek imate?” Šta, do đavola? Pogledao sam na sat: zlatni Bulgari sat od 22,000 dolara. Naravno da sam ga još imao! Usredsredio sam se ponovo na TV. Kakvo lice! Isuse! Bio je to čovek u ranim pedesetim, ogromne glave, ogromnog vrata, muževnih lepih crta, savršeno podšišane sede kose. Tog trenutka ime Fred Flintstoun mi je odjednom palo na pamet. Fred Flintstoun je nastavio: ”Vi sad želite da me se otarasite? A kako bi bilo da se momentalno otarasite svoje bolesti? Alkoholizam i zavisnost od droge vas ubijaju. Sifild ima odgovor; Pozovite nas danas; mi možemo da vam pomognemo.” Neverovatno! Pomislio sam. Kako je to samo prokleto nametljivo! Počeo sam da gunđam komentarišući program TV. ”Ti prokleti Fred Flintstoune – isprašiću ti taj pećinski tur i šutnuti odavde do Timbuktua!” Flintstoun je nastavio da priča. ”Zapamtite: Nema nikakve sramote u tome što ste alkoholičar ili narkoman; jedina sramota je ne preduzeti ništa povodom toga. Zato pozovite sada i uzmi…” Obazreo sam se po sobi…tamo!... Remington skulptura na zelenom mermernom pijedestalu. Bila je visoka šezdesetak centimetara, izrađena od čistog mesinga – kauboj koji jaše na konju koji se propinje. Podigao sam je i usmerio je ka televizijskom ekranu. Iz sve snage, koliko god sam mogao jače, zamahnuo sam njom na Freda Flintstouna i… TRAS! Nema više Freda Flintstouna. Obratio sam se ućutkanom televizoru: ”Ti, ništarijo jedna! Upozorio sam te! Da mi tek tako dođeš u kuću i govoriš mi o mom prokletom problemu. A pogledaj se sad, nitkove!” Vratio sam se do svog stola i seo, potom spustio nos koji je krvario u gomilu kokaina. Međutim, umesto da ga ušmrknem, ja sam samo naslonio lice na njega, koristeći ga kao jastuk.

373

Osetio sam donekle grižu savesti što su mi deca bila na spratu, ali pošto sam bio tako divan hranitelj sva vrata su bila od čvrstog mahagonija. Niko nije mogao da čuje ni reč. Ili mi se to samo činilo sve dotle dok nisam začuo teške korake na stepenicama. Sekund kasnije začuo se glas Vojvotkinje: ”Oh, Bože! Šta to radiš?” Podigao sam glavu, potpuno svestan da mi je lice prekriveno kokainom, ali ne obraćajući pažnju na to. Pogledao sam u Vojvotkinju, ona je bila gola golcata – pokušavala je da manipuliše sa mnom golicajući moju maštu da postoji mogućnost da uskoro vodimo ljubav. Rekao sam: ”Fred Flintstoun je pokušao da dođe kroz televizor. Međutim, nemoj da brineš – sredio sam ga. Sada možeš da se vratiš i da spavaš. Sada je sve bezbedno.” Zurila je u mene otvorenih suta. Stajala je prkrštenih ruku ispod grudi, i ja nisam mogao da odolim da ne buljim u njene bradavice. Kakva šteta što se žena okrenula protiv mene. Nju je teško zameniti – nije nemoguće, ali je teško. ”Nos ti krvari,” rekla je nežno. Odmahnuo sam glavom s gađenjem. ”Prestani da preteruješ, Nadin. Jedva da je bilo malo krvi, i to samo zato što je sezona alergija.” Ona je briznula u plač. ”Ne mogu više da ostanem ovde ukoliko se ti ne rehabilituješ. Isuviše te volim da bih mogla da gledam kako se ubijaš. Uvek sam te volela; to nemoj nikada da zaboraviš.” Onda je otišla iz sobe, zatvorivši vrata polako, bez zalupljivanja. ”Jebi se!” viknuo sam kroz zatvorena vrata. ”Ja nemam prokleti problem! I mogu da stanem kad god to budem hteo!” Duboko sam uzdahnuo i obrisao majicom krv iz nosa i sa brade. Šta ona misli, da možda da me blefira da idem na program rehabilitacije? Ma nemoj! Osetio sam kako mi je krv ponovo potekla iz nosa. Podigao sam ponovo kraj majice i obrisao još više krvi. Isuse! Samo da sam imao etar, mogao sam zaviti kokain u krek. I potom samo pušiti kokain i izbeći probleme s nosem. Hej, stani! Postojali su i drugi načini da se napravi krek, zar ne? Da, tu su postojali neki domaći recepti… nešto što je bilo u vezi sa sodom bikarbonom. Mora biti da na internetu postoje recepti kako se pravi krek! Pet minuta kasnije, pronašao sam rešenje. Uleteo sam u kuhinju, zgrabio sastojke i spustio ih na granitnu radnu površinu. Napunio sam bakarni lonac vodom i spustio u nju kokain i sodu bikarbonu, potom uključio plotnu i stavio pokolopac. Potom sam odgore, na poklopac, stavio keramičku teglu. Seo sam na stolicu pored štednjaka i stavio glavu na poklopac. Počeo sam da se osećm pospanim, pa sam sklopio oči i pokušao da se opustim. I tako sam plutao… plutao… TREES! Ja sam gotovo izleteo iz sopstvene kože kad je moj

374

domaći recept eksplodirao po celoj kuhinji. Krek je bio svuda – na plafonu, po podu i zidovima. Minut kasnije dotrčala je Vojvotkinja. ”Oh, Bože! Šta se desilo? Kakva je to eksplozija bila?” Ostala je bez daha, bila je gotovo uspaničena. ”Ništa,” promrmljao sam. ”Pravio sam kolač i zaspao.” Poslednja stvar koje se sećam bilo je da je rekla: ”Sutra ujutru idem kod moje majke.” I sećam se da je poslednja stvar o kojoj sam potom razmišljao bila: Što pre to bolje. Trideset šesto poglavlje Zatvor, ustanove i smrt Sledećeg jutra – što će reći, četiri sata kasnije – probudio sam se u svojoj kancelariji. Imao sam osećaj topline, neverovatno prijatan miris pod nosem i na obrazima. Ahhh, kakav blažen osećaj… Vojvotkinja je još uvek pored mene… doteruje me…brine se o meni kao majka… Otvorio sam oči i… avaj, bila je to Gvin. Ona je držala veoma skup beli peškir, koji je pokvasila toplom vodom, i polako mi brisala lice od kokaina i krvi koji su se zgrudvali na mom licu. Nasmešio sam se Gvin, jednoj od retkih ljudi koji me nisu izdali. Mada, da li se njoj moglo zaista verovati? Zatvorio sam oči i razmislio o tome… da, mogla je. Što se toga tiče, nije moglo postojati dvoumljenje. Ona bi ostala uz mene do najcrnjeg kraja. U stvari, dugo nakon što bi me Vojvotkinja ostavila, Gvin bi i dalje bila tu – vodeći računa o meni i pomažući mi da podignem decu. ”Da li se osećate dobro?” upitala me je moja omiljena Južnjačka lepotica. ”Da,” promrljao sam. ”Šta radiš ovde u nedelju? Zar ne ideš u crkvu?” Gvin se tužno nasmejala. ”Gospođa Belfort me je pozvala i zamolila me da danas dođem ovde i da pazim na decu. A sada, podignite levu ruku; doneću vam čistu majicu.” ”Hvala, Gvin. Izgleda da sam jako gladan. Možeš li da mi doneseš Frut Lups, molim te?” ”Posuda vam je upravo tu,” rekla je, pokazujući mi na zeleni mermerni stalak gde je obično stajao mesingani kauboj. ”tako su fini i ukusni,” dodala je, ”baš kao što vi volite.”

375

Kad već govorimo o usluzi! Kako to da Vojvotkinja nije mogla da bude takva? ”Gde je Nadin?” upitao sam. Gvin je skupila svoje punačke usne. ”ona je gore, pakuje svoje torbe. Odlazi kod majke.” Odjednom me je obuzeo osećaj klonulosti. On je počeo da raste u mojoj utrobi i proširio se do svake ćelije mog bića. kao da mi je neko isčupao srce i utrobu. Osetio sam da mi je muka, kao da ću da povraćam. ”Odmah ću se vratiti,” brzo sam izgovorio, podigavši se sa stolice i uputivši se spiralnim stepenicama. Popeo sam se uz stepenice dok je u meni ključao sam usijani pakao. Glavna spavaća soba je bila odmah do stepenica. Vrata su bila zaključana. Pokucao sam. ”Pusti me, Nadin!” nema odgovora. ”To je i moja spavaća soba! Pusti me!” Konačno, trideset sekundi kasnije, otključala je bravu; ali se vrata nisu otvarala. Otvorio sam ih i ušao u spavaću sobu. Na krevetu je bio kofer pun odeće, sve uredno poslagano, ali ni traga od Vojvotkinje. Kofer je bio čokoladno braon boje sa odgore zalepljenim logom Luis Viton. Koštao je pravo bogatstvo, veliku sumu… mog novca! Tog trena Vojvotkinja je izašla iz svoje ostave za cipele veličine Delavera, noseći dve kutije za cipele, po jednu ispod svake ruke. Nije rekla ni reč, niti me je pogledala. Samo je prišla krevetu i stavila kutije pored kofera, potom se okrenula na štiklama i uputila nazad u oztavu. ”Gde ti, do đavola, nameravaš da ideš? upitao sam je strogim tonom glasa. Ona me je prezrivo pogledala u oči. ”Rekla sam ti: Idem kod moje majke. Ja više ne mogu da gledam kako se ubijaš. I gotovo.” Osetio sam kako me sve više preplavljuje talas besa. ”nadam se da ne nameravaš da povedeš i decu sa sobom. Nećeš nikuda da vodiš moju decu – nikada!” ”Deca mogu da ostanu,” odgovorila je hladno. ”Ja idem sama.” U tom trenutku sam izgubio kontrolu. Zašto bi ostavila decu?... Osim u slučaju ako nije smislila nekakvu zaveru. Naravno. Bila je lukava, Vojvotkinja. ”Da li ti misliš da sam ja glup ili tako nešto? Iste sekunde kad bih otišao da spavam, ti bi se vratila ovde i ukrala decu.” Pogledala me je sa prezirom i rekla: ”Ja ne znam čak ni kako da ti odgovorim na to pitanje.” Počela je da se vraća do ostave. Očigledno, nisam uspeo da je dovoljno uvredim, pa sam zato rekao: ”Ne znam gde si ti u stvari krenula sa svom tom silnom garderobom. Ako živiš ovde, onda ćeš odavde otići samo u košulji, ti prokleta sponzorušo.”

376

E ovo je bio pun pogodak! Okrenula se ka meni i unela mi se u lice: ”Jebi se!” viknula je. ”Ja sam ti bila najbolja žena na svetu. Kako se usuđuješ da me nazoveš tim imenom nakon svih tih godina! Ja sam ti rodila dvoje divne dece. Potpuno sam ti se posvetila šest prokletih godina! Uvek sam ti bila verna i odana – uvek! Nijednom te nisam prevarila! A vidi šta sam dobila zauzvrat! Koliko žena si pojebao otkad smo u braku? Ti… govno jedno preljubničko! Jebi se!” Uzdahnuo sam duboko. ”Reci ti šta hoćeš, Nadin, ali ako odlaziš odavde, onda ćeš otići bez ičega.” Rekao sam joj hladnokrvno ali preteći. ”Oh, zaista? A šta nameravaš da uradiš, da mi spališ odeću?” Izvanredna ideja! I ja sam strgnuo njen kofer s kreveta, prišao kamenom kaminu, i pobacao svu njenu odeću na već poslagana drva, čekajući da se zapali na samo jedan pritisak dugmeta. Zurio sam u Vojvotkinju; stajala je kao ukopana, sleđena od straha. Pošto nisam bio zadovoljan njenom reakcijom, odjurio sam do njenog ormana i strgnuo desetine džempera, bluza, haljina, sukanja i pantalona sa nekih veoma skupih vešalica. Brzo sam se vratio do kamina i bacio na vrh gomile. Pogledao sam je ponovo. Sada su joj suze krenula na oči. I dalje – to nije to. Želeo sam da čujem kako se izvinjava, kako me preklinje da prestanem, zato sam zaškrgutao zubima odlučan u svojoj nameri da istrajem i brzo prišao stolčiću gde je držala svoju kutiju s nakitom. Zgrabio sam kutiju, otišao do kamina, otvorio poklopac i istresao ceo sadržaj na vrh gomile. Zatim sam otišao do zida, naslonio kažiprst na čelično dugme i pogledao u njenom pravcu. Sada su joj se suze slivale niz obraze. ”Jebi se!” viknuo sam… i pritisnuo dugme. Trenutak kasnije njenu odeću i nakit su okružili plamenovi vatre. Ne rekavši ni reč, ona je hladnokrvo izašla iz sobe, blagim pokretom zatvorivši vrata. Okrenuo sam se nazad i netremice posmatrao vatru. Ko je jebe! pomislio sam. Eto joj njeno pravo, ona meni da preti. Da nije možda pomislila da ću joj dopustiti da tako rđavo postupa prema meni? Nastavio sam da zurim u vatru koja je gorela sve dotle dok nisam začuo zvuk škripanja šljunka na automobilskom prolazu. Potrčao sam ka prozoru i ugledao zadnji deo njenog crnog Rendž Rovera koji je klizio ka prednjoj kapiji. Dobro! pomislio sam. Čim se pročuje da je moj i Vojvotkinjin brak istorija, ispred vrata će biti stotine žena – postrojene u red! A onda ćemo da vidimo ko je šef!

377

Sad kad Vojvotkinje više nije bilo na vidiku, kucnuo je pravi čas da namestim srećan izraz lica i pokažem deci kako će divnim životom živeti bez mame. Nema više tajm-auta za Čendler; Karter će da dobije puding od čokolade kad god poželi. Izveo sam ih u dvorište da se ljuljaju na ljujaškama i da se igramo – dok su Gvin, Roko iz dnevne smene, Erika, Marija, Ignacio i par drugih članova menažerije sve nadgledali. Igrali smo se zajedno toliko vremena da je izgledalo kao da je proteklo dugo vremena – čitavu večnost, u stvari, i za sve vreme smo se smejali i kikotali i izmotavali i pogledali u nebo i mirisali sveže prolećno cveće. Imati decu je najbolja stvar na svetu! Avaj, ispostavilo se da je večnost trajala svega tri i po minuta, kada sam izgubio interesovanje za mojih dvoje savršene dece i rekao sam Gvin: ”Gvin, preuzmi sada ti. Ja moram da obavim neke administrativne poslove.” Minut kasnije, ja sam se vratio u moju kancelariju, postavivši ispred sebe piramidu kokaina. I kao način ukazivanja poštovanja prema Čendlerinoj fasciniranosti slaganjem svih lutaka oko sebe i postavljanjem sebe u centar njihove pažnje, ja sam svu svoju drogu rasporedio po stolu i isto tako sebe postavio u središte pažnje. Bilo je dvadeset dva pakovanja, uglavnom u bočicama, ali su neke bile i u plastičnim paketićima. Koliko bi čovek mogao da ih uzme, a da ne pretera sa dozom? Nijedno! To bi mogao samo Vuk! Vuk, koji je izgradio svoju otpornost tako što ih je godinama pažljivo mešao i uravnotežavao njihovo dejstvo, prolazeći pri tome kroz naporan proces pokušaja i greške sve dotle dok nije pronašao pravu meru. Sledećeg jutra je osvanuo pravi rat. U osam sati ujutru, Vigvam je sedeo u dnevnoj sobi, užasno me nervirajući. U stvari, trebalo je da zna da nema potrebe da dođe u moju kuću i da mi izlaže američke zakone o hartijama o vrednosti – naznačujući ih samo u širokim, beznačajnim crtama. Isuse, moglo se desiti da ne raspolažem znanjima u mnogim oblastima života, ali svakako ne u onoj oblasti koja se tiče američkih zakona o hartijama od vrednosti.U stvari, nakon tri meseca tokom kojih u suštini nisam spavao – pa čak i u poslednjih sedamdeset dva sata potpunog ludila, tokom kojih sam konzumirao četrdeset dva grama kokaina, šezdeset kvaludea, trideset ksanaksa, petnaest valijuma, deset klonopina, 270 miligrama morfijuma, devedeset miligrama ambijena, i paksil i prozak i peroset i pamelor i GHB (gama hidrobiturat) i Bog zna koliko alkohola – ja sam i dalje znao više o američkim zakonima o hartijama od vrednosti od većine ljudi na planeti.

378

Vigvam je rekao: ”Glavni problem je što Stiv nikada nije potpisao dokument kojim se vlasništvo nad hartijom od vrednosti prenosi na drugu osobu nakon što joj je prodata ili data u zalogu, tako da ne možemo da pošaljemo taj dokument agentu zaduženom za evidenciju i da ga prebacimo na tvoje ime.” U tom trenutku, i dalje sam – uprkos tome što nisam mogao jasno da razmišljam – bio u stanju da sagledam koliki amater je moj prijatelj bio. To je bio tako jednostavan problem da mi je došlo da ga zadavim. Uzdahnuo sam i rekao mu: ”Slušaj me sad dobro, ništarijo. Volim te kao rođenog brata, ali ima da te zadavim i da ti iskopam oči kad mi sledeći put budeš rekao šta ne mogu da uradim sa ugovorom o depou. Došao si u moju kuću da pozajmiš četvrt miliona dolara i brineš o prokletom dokumentu o prenosu vlasništva nad hartijama od vrednosti? Zar ne shvataš? Ovo je rat do istrebljenja, rat oko vlasništva, i kad zadobijemo vlasništvo nad akcijama, mi imamo prevlast, mi smo ti koji smo u prednosti.” Ublažio sam ton: ”Slušaj: Sve što bi ti trebalo da uradiš jeste da poništiš pravo na oslobođenje od hipoteke, a saglasno ugovoru o depou, nakon čega ćeš imati pravnu obavezu da mi prodaš akcije po četiri dolara da platiš menicu. Potom bi trebalo da se vratiš i prodaš mi akcije po četiri dolara, a ja ću ti napisati ček na 4,8 miliona dolara, koji pokriva kupovnu cenu akcija. Potom ćeš ti meni napisati ček isto na 4, 8 miliona dolara, da mi isplatiš menicu, i to je to! Zar ne shvataš? To je tako jednostavno!” Klimnuo je glavom nesigurno. ”Slušaj,” rekao sam smireno, ”vlasništvo predstavlja devet desetina zakona. Ja ću ti odmah napisati ček, tako da ćemo zvanično imati kontrolu nad akcijama. Potom ćemo danas popodne to uknjižiti saglasno propisu 13D, objaviti da nameravam da kupim još akcija i započeti rat oko punomoćja. To će stvoriti takav metež da će prisliti Stiva da deluje. I svake nedelje, ja ću nastaviti da kupujem još akcija, što ćemo uredno sve knjižiti u skladu s propisom 13D. To uporno objavljivanje u Volstrit žurnalu potpuno će izludeti Stiva!” Petnaest minuta kasnije, Vigvam je napustio moju kuću, bogatiji za 250,000 dolara i držeći ček na 4,8 miliona dolara. To će do ovog popodneva pogoditi Dau Džons udarnim vestima da pokušavam da preuzmem Stiv Maden Šuz. I mada u stvari nisam imao tu nameru, to će Stiva načisto izludeti – ne ostavivši mu mnogo izbora nego da mi akcije plati po realnoj tržišnoj ceni. Što se tiče moje lične odgovornosti, uopšte se nisam brinuo. O svemu sam dobro promislio, a budući da ja i Stiv nismo u stvari potpisali tajni ugovor sve dotle dok se nije navršilo godinu dana od potpisivanja garancije o finansijskog podršci, Stratonovo izdavanje lažnog prospekta za emisiju hartija od vrednosti bilo je sporna tačka. Veću odgovornost

379

je snosio Stiv nego ja, zato što je kao izvršni direktor, on bio taj koji je potpisao dokumente Komisije za hartije od vrednosti. Ja sam mogao da se izjasnim kao onaj koji o svemu tome nije imao pojma – tvrdeći da sam mislio da su dokumenta potpuno regularna. To nije bila baš savršeno osmišljena mogućnost poricanja, ali mi je ipak u suštini omogućavala da se pozovem na taj član zakona. U svakom slučaju, Vigvam je sad isčezao iz mojih misli. Vratio sam se gore do kraljevskog toaleta i ponovo počeo da ušmrkavam. Na toaletnom stolčiću se nalazila gomila kokaina i hiljade blistavih svetala – koja su se ogledala u ogledalima i u milion dolara vrednom mermernom podu. U međuvremenu su me obuzela užasna osećanja – praznine, opustošenosti. Vojvotkinja mi je toliko, toliko nedostajala, ali ipak, nije bilo načina da je vratim. Na kraju, predati joj se značilo bi priznati poraz – priznati da imam problem i da mi je potrebna pomoć. Dakle, ja sam gurnuo nos u gomilu kokaina i istovremeno ga ušmrkao u obe nozdrve. Potom sam progutao još nekoliko ksanaksa i punu šaku kvaludea. Međutim, ključna stvar nije bila u kvaludeu i ksanaksu. Već da puno dejstvo kokaina zadržim na njegovim početnim fazama – u okviru onog prvog talasa kada sve izgleda savršeno a problemi izgledaju miljama udaljeni od mene. To će zahtevati konstantno ušmrkivanje – dve tanke linije svakih četiri ili pet minuta, prema mom proračunu – ali ako budem mogao da se zadržim na toj tački nedelju ili više dana, onda bih mogao da sačekam da mi se Vojvotkinja vrati i dopuzi do mene. To bi zahtevalo ozbiljne korake balansiranja droge, ali je Vuk dorastao tom zadatku… …pa ipak, ako budem zaspao, ona će doći po decu i ukrasti ih. Možda bi trebalo da napustim grad s njima, da ih držim izvan njenog zlobnog domašaja, mada je Karter bio izuviše mali da bih s njim mogao putovati. On je i dalje nosio pelene i još uvek je bio veoma zavisan od Vojvotkinje. Naravno, to će se uskoro promeniti, posebno kad bude stasao da dobije svoja prva kola i kad mu budem ponudio Ferari, ako pristane na to da zaboravi svoju majku. Dakle, najrazumnije rešenje bi bilo da napustim grad samo s Čendler i Gvin. Čendler je, na kraju krajeva, bila divno društvo i mogli ismo zajedno da putujemo oko sveta kao otac i kćerka. Obukli bismo najlepšu odeću i živeli bezbrižnim životom, dok bi nas gledali i divili nam se. Potom bih se, za nekoliko godina, vratio i po Kartera. Trideset minuta kasnije vratio sam se u dnevnu sobu – vodeći poslovni razgovor s Dejvom Dejvidsonom, jednookim žmirkalom. On se žalio na trgovinu pomoću prazne, nepokrivene pozicije, da je gubio novac kako su cene akcija

380

beležile skok. To me se savršeno nije ticalo; želeo sam samo da vidim Vojvotkinju, da joj saopštim da imam u planu da putujem oko sveta s Čendler. Tog trena sam čuo kako se vrata otvaraju. Nekoliko sekundi kasnije, ugledao sam kako Vojvotkinjaprolazi pored dnevne sobe i ulazi u dečju sobu za igru. Diskutovao sam o prodajnim strategijama sa jednookim žmirkalom kad sam je video kako se istim putem vraća sa Čendler u naručju. Moje reči su tekle automatski, kao na traci – u isti mah sam čuo kako Vojvotkinja gotovo nečujno silazi u prizemlje, u sobu gde je kao nadahnuta majka kreirala odeću za svoju decu. Ona se pravila da me ne primećuje, za ime Božje! Podsmevala mi se, ispoljavala potpuno nepoštovanje, i tako me razbesnela do prokletog ludila! Osetio sam da mi srce tako lupa kao da hoće da iskoči iz grudi. ”… zato se pobrini da budeš tu za sledeći posao.” Nastavio sam, dok su mi se u umu odvijala dva paklena toka misli. ”Dejvide, ključna stvar da ti– izvini me na sekund.” Pokazao sam mu prstom. ”Moram da siđem da porazgovaram sa svojom ženom.” Brzo sam sišao niz spiralne stepenice. Vojvotkinja je sedela za svojim radnim stolom, otvarajući poštu. Otvarala je poštu? Ta žena stvarno ima smelosti! Čendler je ležala na podu do nje – držeći olovku u boji, crtajući u svom bloku. Rekao sam ženi, tonom iz kojeg je izbijala pakost: ”Idem u Floridu.” Pogledala je ka meni. ”Pa? Zašto bi se to mene ticalo?” Duboko sam udahnuo. ”Baš me briga da li te se tiče ili ne, ali ja vodim Čendler sa sobom.” Zlobno se nasmešila. ”Ne bih rekla.” Pritisak mi se užasno povisio. ”Ti ne bi rekla? U redu, jebi se!” I ja sam pružio ruke, zgrabio Čendler, i potrčao ka stepenicama. Istog trenutka, Vojvotkinja je skočila sa stolice i pojurila za mnom, vrišteći. ”Ja ću da te ubijem! Da si je odmah pustio! Pusti je!” Čendler je počela histerično da plače, dok sam ja vikao na Vojvotkinju, ”Jebi se, Nadin!” Pojurio sam uz stepenice. Vojvotkinja je skočila na mene i zgrabila me oko bokova, očajnički pokušavajući da me spreči da nastavim da se penjem uz stepenice. ”Stani!” viknula je. ”Molim te, stani! To je tvoja kćerka! Pusti je!” I nastavila da mi obmotava ruke oko noge, pokušavajući da me obuhvati oko tela. Pogledao sam u Vojvotkinju, poželevši istog tog trenutka da je mrtva. Za sve godine našeg braka nikada nisam podigao ruku na nju – do sada. Naslonio sam đon patike na njen stomak i snažno je odgurnuo, nakon čega sam za tili čas mogao da vidim kako je poletela niz stepenice i iz sve snage tresnula na desnu stranu.

381

Zastao sam, iznenađen, zbunjen, kao da sam prisustvovao sceni dvoje pomahnitalih ljudi, od kojih nijedno nisam poznavao. Nekoliko sekundi kasnije Nadin se okrenula na bok, držeći stranu na koju je pala s obe ruke – zgrčivši se od bola – kao da joj je slomljeno rebro. Međutim, onda joj je lice ponovo očvrsnulo, i ovog puta ona je pokušala da se popne uz stepenice puzeći na rukama i nogama, i dalje pokušavajući da me zaustavi da ne odvedem njenu kćerku. Okrenuo sam se i potrčao uz stepenice, držeći Čendler na grudima i govoreći joj: ”Sve je u redu, draga moja! Tata te voli i on te sada ovdi na malo putovanje! Sve će biti u redu!” Kad sam stigao na vrh stepenica, dao sam se u trk, dok je Čendler nastavila nekontrolisano da plače. Ignorisao sam to. Uskoro ćemo ja i ona biti zajedno, sami, i sve će biti u redu. I dok sam trčao ka garaži, ja sam znao da će Čendler jednog dana sve ovo shvatiti; ona će razumeti zašto je njena majka morala da se neutrališe. Možda bi, kad Čendler bude starija – nakon što njena majka nauči lekciju – mogle ponovo da budu zajedno i da uspostave vezu. Možda. Napolju, u garaži je bilo četiri automobila. Najbliži je bio beli Mercedes s pokretnim krovom i s dvoje vrata, pa sam otvorio vrata za putnike i stavio Čendler na sedište i zalupio vrata. Dok sam trčao oko zadnjeg dela kola, ugledao sam jednu od služavki, Marisu, koja nas je posmatrala užasnuto. Uskočio sam u automobil i spremio se da krenem. Potom se Vojvotkinja bacila na onu stranu kola gde je sedela Čendler, lupajući na vrata i vrišteći. Momentalno sam pritisnuo prekidač kako bih otvorio vrata garaže. Da bih uzbrzo potom video kako se vrata zatvaraju. Pogledao sam udesno i ugledao Marisin prst na prekidaču. Do đavola! Pomislio sam – i pokrenuo kola, pritisnuo papičucu za gas, i prošao kroz vrata garaže, razvalivši ih u paramparčad. Nastavio sam da se krećem punom brzinom – i udario pravo u kameni stub na ivici automobilskog prolaza. Pogledao sam ka Čendler. Ona nije bila vezana pojasem, ali je ostala nepovređena, hvala Bogu. Ona je vrištala i plakala histerično. Istog trena, neke veoma uznemirujuće misli su mi projurile kroz mozak, počevši od: ”Šta ja to do đavola radim? Pa kuda ja to idem? Šta radi moja kćerka na prednjem sedištu automobila bez sigurnosnog pojasa? Ništa nisam mogao da shvatim. Otvorio sam vrata s moje strane, izašao iz kola i jednostavno stao pored. Sekund kasnije, jedan od telohranitelja je dotrčao do kola, zgrabio Čendler i utrčao u kuću s njom u naručju. To je izgleda bila dobra ideja. Potom je Vojvotkinja došla do mene i rekla mi da će sve biti u redu i da bi trebalo da se smirim. Rekla mi je da me još uvek voli. Obavila je ruke oko mene i zagrlila me.

382

I tako smo stajali. Koliko dugo, zaista ne znam, ali sam prilično brzo začuo zavijanje sirene, a onda ugledao titravu svetlost. A potom su mi stavili lisice, i dok sam sedeo na zadnjem sedištu policijskih kola neprestano sam se okretao unazad, pokušavajući da po poslednji put pogledam Vojvotkinju pre nego što me odvedu u zatvor. Ostatak dana sam proveo tako što su me premeštali u različite zatvorske ćelije – počevši od one u Policijskoj stanici u Old Brukvilu. Dva sata kasnije još jednom su mi stavili lisice i odvezli u drugu stanicu milicije, gde me je straža sprovela u drugu ćeliju, mada je ova bila veća i u njoj je bilo puno sveta. Nikom se nisam obraćao niti se meni ko obratio. Bilo je dosta vike i vriske, a mesto je bilo užasno hladno. Setio sam se da bi trebalo dobro da se obučem, ako agent Koleman zakuca na moja vrata s nalogom za hapšenje. Potom sam čuo kako me neko proziva po imenu, i nekoliko minuta kasnije, našao sam se na zadnjem sedištu drugih policijskih kola – na putu u grad Mineola, gde se nalazio državni sud. Tako sam se zatekao u sudu, pred ženom sudijom… Oh, sranje! Sad sam nagrabusio! Okrenuo sam se ka mom uredno odevenom advokatu, Džo Famegetiju, i rekao: ”Sad smo najebali, Džo! Žena će da me osudi na smrtnu kaznu!” Džo mi se nasmejao i stavio mi ruku na rame. ”Opusti se,” rekao je. ”Izbaviću te odavde za deset minuta. Samo nemoj ništa da govoriš dok ti ja to ne budem rekao.” Nakon nekoliko minuta razgovora u stilu bla-bla-bla, Džo se nagnuo i šapnuo mi na uvo: ”Reci da nisi kriv,” zato sam se nasmejao i rekao: ”Nisam kriv.” Deset minuta kasnije, ja sam bio slobodan – izašavši iz sudnice sa Džo Famegetijem pored mene. Napolju, pored ivičnjaka, čekala me je limuzina. Džordž je bio za volanom, a Roko iz noćne smene na mestu suvozača. Obojica su izašla iz kola, i ja sam zapazio da Roko nosi moju pouzdanu LV torbu. Džordž je otvorio vrata limuzine ne rekavši ni reč, dok je Roko obišao oko zadnjeg dela kola. On mi je dodao torbu i rekao: ”Sve tvoje stvari su ovde, gospodine B, plus pedeset hiljada dolara u gotovom.” Moj advokat je brzo dodao: ”Na republičkom aerodromu te čeka avion. Džordž i Roko će te odvesti tamo.” Najednom sam bio veoma zbunjen. To je Vojvotkinja pripremila ovaj zaverenički scenario! ”O čemu ti do đavola govoriš?” prasnuo sam. ”Kuda me vodite?”

383

”U Floridu,” rekao je moj doterani avokat. ”Dejvid Dejvidson te sada čeka u republici. On će ostati s tobom da ti pravi društvo. Dejv Bil će te čekati u Boki kad sletiš na aerodrom.” Moj advokat je uzdahnuo. ”Slušaj, prijatelju, trebalo bi da se malo udaljiš na nekoliko dana dok ne rešimo stvar s tvojom ženom. Inače ćeš opet završiti u zatvoru.” Roko je dodao: ”Razgovarao sam sa Boom, i on mi j rekao da ostanem ovde i pazim na gospođu B. Ne možeš da se vratiš kući. Ona je u sudu dobila dokument kojim ti se zabranjuje da priđeš; bićeš uhapšen ako se pojaviš na imanju.” Duboko sam udahnuo i pokušao da razaberem kome bi trebalo da verujem… Moj advokatu, da… Roku, da… Dejv Bilu, da… prljavoj Vojvotkinji–NE! Zaista, koja je svrha da se vratim kući? Ona je mrzela mene i ja sam mrzeo nju, i verovatno bih je na kraju ubio kad bih je video, a to bi stvorilo ogromnu prepreku na moj plan putovanja s Čendler i Karterom. Da, stvarno, možda bi mi nekoliko dana na suncu zaista prijalo. Pogledao sam u Roka i suzio oči. ”Da li je sve ovde?” upitao sam optužujućim tonom. ”Svi moji lekovi?” ”Sve sam spakovao,” rekao je iscrpljeni Roko. ”Sve stvari iz tvojih fioka i stola, plus gotovina koju nam je dala gospođa Belfort. Sve je unutra.” U redu, pošteno, pomislio sam. Pedeset hiljada dolara bi trebalo da mi potraje par dana. A lekovi i droga… pa dobro, ovde mora biti da imam dovoljnu količinu da se drogiram i tokom celog aprila. Trideset sedmo poglavlje Sve bolesniji i bolesniji Scena pravog ludila! Leteli smo na visini od dvanaest kilometara, a u vazduhu je lebdelo toliko molekula kokaina da sam onog trenutka kad sam ustao da odem u toalet, spazio da su dva pilota nosila gas maske. Dobro. Oni su izgledali prilično primerni momci, i prosto bi me bilo žao da ih vidim da se samo zbog mene ispostavi da su njihovi rezultati testiranja na drogu pozitivni. Ja sam sad bio u bekstvu. Bio sam begunac! Bilo mi je potrebno da nastavim da se krećem, da se održavam. Odmarati se bilo je isto što i umreti. Da dopustim da mi glava klone, da dopustim sebi da doživim slom, da dopustim da se u mislima usredsredim na ono što se upravo desilo, to bi bila prava smrt! Pa ipak… zašto se to desilo? Zašto sam Vojvotkinju šutnuo niz stepenice? Ona je bila moja žena. Voleo sam je više od svega. I zašto sam ubacio svoju kćerku

384

na sedište suvozača Mercedesa i provalio vrata od garaže a da je prethodno čak nisam vezao sigurnosnim pojasem? Ona mi je bila nešto najdragocenije na ovoj zemlji. Da li će scenu na stepenicama pamtiti do kraja života? Da li će uvek pred očima imati prizor kako njena majka puzi po stepenicama, pokušavajući da je spase od… od…koga?... Manijaka pod dejstvom kokaina? Negde iznad Severne Karoline priznao sam sebi da sam običan drogiran manijak zavisan od kokaina. Za trenutak, prešao sam svaku granicu. Međutim, sada sam se povratio, opet sam postao pametan i rauman. U stvari, da li sam postao takav? Bilo mi je potrebno da nastavim da ušmrkavam. I bilo mi je potrebno da nastavim iznova i iznova da uzimam kvalude, ksanaks i dosta valijuma. Morao sam suzbijem paranoju. I da po svaku cenu održavam povišeno stanje svesti, odmarati se isto je što i umreti… odmarati se isto je i što umreti. Dvadeset minuta kasnije upalio se znak da bi trebalo da vežem pojas, što je služilo kao opomena da moram prestati da ušmrkavam, da uzimam kvalude i ksanaks – kako bih obezbedio da se prizemljimo u stanju savršene ravnoteže konzumiranih droga. Kao što mi je advokat i obećao, Dejv Bil me je čekao na pisti s crnom Linkoln limuzinom iza sebe. Dženet je obavila svoju dužnost, pomislio sam, pripremila mi je prevoz. Stojeći tamo prekrštenih ruku, Dejv je izgledao veći od planine. ”Spreman si za zabavu?” rekao sam živahno. ”Moram sebi da pronađem sledeću bivšu ženu.” ”Hajde da se vratimo mojoj kući i da se malo opustimo,” odgovorio je čovek nalik planini. ”Lori je odletela za Njujork da bude s Nadin. Na raspolaganju nam je cela kuća. Moraš malo da odspavaš.” Da odspavam? Ne, ne, ne! pomislio sam. ”Spavaću kad umrem, ti veliki gnjavatore. I na čijoj si ti uopšte strani? Na mojoj ili na njenoj?” Zamahnuo sam rukom ka njemu, punim desnim krošeom pravo u desni biceps njegove ruke. Slegnuo je ramnima, očigldno ni ne osetivši snagu mog udarca. ”Ja sam na tvojoj strani,” rekao je srdačno. ”Uvek sam na tvojoj strani, ali ja ne vidim da je u pitanju nekakav rat. Vi momci uvek izmišljate stvari. Daj joj par dana da se smiri; to je sve što je ženi potrebno.” Zaškrgutao sam zubima i pakosno odmahnuo glavom, kao da hoću da kažem: ”Nikad! Ni za prokletih milion godina!” Avaj, istina je bila donekle drugačija. Želeo sam ja da mi se moja Vojvotkinja vrati; u stvari, očajnički sam želeo da mi se vrati. Međutim, ja to nisam mogao reći

385

Dejvu; mogla je da mu se omakne neka reč, da kaže nešto Lori, koja bi onda to prenela Vojvotkinji. Onda bi Vojvotkinja znala da se osećam jadno i bedno bez nje, što bi joj dalo prevlast. ”Neka crkne,” promrmljao sam. ”Mislim, nakon onoga što mi je uradila, Dejv? Ne bih je primio nazad ni da je poslednja pička na svetu. A sada, krenimo u Solid Gold da pronađemo neke striptizete da nam popuše!” ”Ti si šef,” rekao je Dejv. ”Imam naređenja da se postaram samo za to da se ne ubiješ.” ”Oh, stvarno?” odsečno sam ga upitao. ”A ko ti je, do đavola, izdao ta naređenja?” ”Svi,” odgovorio mi je moj krupni prijatelj, odmahujući glavom ozbiljno. ”Dobro, onda, odjebi sve!” promrmljao sam, uputivši se ka limuzini. ”Neka odjebu svi oni do poslednjeg!” Solid Gold – kakvo mesto! Kakav bogat repertoar mladih striptizeta, barem dvadesetak njih. Dok smo se približavali centralnoj pozornici, kad sam se malo bolje zagledao u neke od ovih mladih lepotica, došao sam do tužnog zaključka da je većina njih u stvari veoma ružne. Okrenuo sam se ka grdosiji i jednookom žmirkalu i rekao: ”Na ovom mestu ima mnogo rugoba, ali ako se dovoljno potrudimo, kladim se da ćemo uspeti da pronađemo dijamant u ovoj gomili.” Okrenuo sam se u jednom pravcu i krenuo. ”Hajde da se malo promuvamo.” U zadnjem delu kluba nalazio se separe za posebno uvažene goste. Ogroman crnac koji je radio kao izbacivač stajao je ispred uskih stepenica ograđenih crvenim plišanim kanapom. Uputio sam se direktno ka njemu. ”Kako si?” rekao sam, srdsčnim tonom. Izbacivač je pogledao nadole ka meni tako kao da sam običan dosadni insekt kojeg mora da zgazi. Potrebno je da malo popravi svoj stav, pomislio sam, i zato sam spustio ruku u svoju desnu čarapu i izvadio svežanj od deset hiljada dolara u novčanicama od po sto dolara, uzeo polovinu i dodao mu. Nakon što je potpuno promenio stav, rekao sam mu: ”Dovedi pet najboljih devojaka u ovom klubu, i rasčisti separe za moje prijatelje i mene.” Nasmejao se. Pet minuta kasnije, separe za visoko uvažene goste bio je slobodan samo za nas. Pred nama su bile četiri prilično lepe striptizete, potpuno nage i u cipelama s visokim potpeticama. Sve su izgledale dobro, ali nijedna od njih nije bila prava prilika za ženidbu. Bila mi je potrebna prava lepotica, devojka s kojom bih mogao

386

da paradiram po Long Ajlendu tako da jednom zauvek pokažem Vojvotkinji ko je šef. Tog trenutka je izbacivač razmaknuo plišani kanap i naga tinejdžerka je ušla kod nas, u belim fantastičnim lakiranim cipelama. Sela je na rukohvat klubske stolice pored mene, nemarno prekrstila gole noge i potom se nagnula nad mene i poljubila me u obraz. Mirisala je na mešavinu parfema Ejndžel i njenog mošusnog mirisa od plesanja. Bila je prelepa. Nije mogla imati ni dan više od osamnaest godina. Imala je bujnu smeđu kosu, smaragdno zelene oči, mali nos i nežne vilice. Imala je neverovatno telo – visoka otprilike sto šezdeset pet centimetara, par silikonskih grudi u veličini korpe C, blago zaobljen stomak i noge koje su mogle da se nadmeću s Vojvotkinjinim. Koža joj je bila zelenkasta, i bez ikakve mane. Razmenili smo osmehe, zubi su joj bili jednaki i beli. Glasom dovoljno glasnim da nadjača muziku, rekao sam joj: ”Kako se zoveš?” Ona se nagnula nad mene sve dotle dok joj se usne nisu gotovo naslonile na moje desno uvo, i rekla: ”Blejz.” Ustuknuo sam i pogledao je glavom nagnutom u stranu. ”Kakvo ti je to prokleto ime Blejz? Da li ti je majka znala da ćeš biti striptizeta kad porasteš?” Isplazila mi se, što sam i ja učinio ka njoj. ”Moje pravo ime je Dženifer,” rekla je. ”Blejz je moje ime na pozornici.” ”Dobro,” rekao sam, ”veoma mi je drago što sam te upoznao, Blejz.” ”Auuu,” rekla je ona, trljajući svoj obraz o moj. ”Ti si mali tako sladak!” Mali? Zašto… ti… mala kurvo u odeći striptizete! Ima da te razbijem! Duboko sam uzdahnuo i rekao: ”Kako to misliš?” To je izgleda zbunilo. ”Mislim, ti si… sladak, i imaš divne oči, i mlad si!” Osmehnula mi se kao prava striptizeta. Imala je veoma milozvučan glas, Blejz. Pa ipak, da li će se dopasti Gvin? Uistinu, ipak je prerano tvrditi da li će ona biti prava majka deci. ”Da li ti se dopada kvalude?” Ona je slegnula golim ramenima. ”Nisam ga nikad probala. Kako se od njega osećaš? Hmmm… početnica, pomislio sam. Nemam strpljenja da je upućujem. ”A kokain? Da li si ga probala?” Podigla je obrve. ”Da, kokain mi se dopada! Da li ga imaš kod sebe?” Klimnuo sam glavom nestrpljivo. ”Da, čitavo brdo!” ”U redu, onda, sledi me,” rekla je, zgrabivši me za ruku. ”I ne zovi me više Blejz, u redu? Moje ime je Dženi.”

387

Nasmešio sam se svojoj budućoj ženi. ”U redu, Dženi. Da li voliš decu, usput da te pitam?” ukrstio sam prstima. Nasmešila se od uva do uva. ”Da, volim decu. Želim da ih imam mnogo jednog dana. Zašto?” ”Pitam te tek onako, bez ikakvog posebnog razloga,” rekao sam svojoj budućoj ženi. Ahhh, Dženi! Kakva suprotnost Vojvotkinji koja čoveku zabada nož u leđa! I kome bi sad bilo potrebno da se vrati u Old Brukvil? Mogao sam jednostavno da preselim Čendler i kartera u Floridu. Gvin i Dženet bi takođe došle. Vojvotkinja bi imala pravo na posetu, jednom godišnje, pod nadzorom suda. To bi bilo pošteno. Dženi i ja smo sledeća četiri sata proveli u gazdinoj kancelariji, ušmrkavajući kokain, kada je samo za mene odigrala ples i nekoliko puta mi prvoklasno popušila, uprkos činjenici što nikako nije mogao da mi se digne. Međutim, sad sam bio uveren da će ona biti prava majka mojoj deci, zato sam rekao iznad Dženine glave: ”Stani malo, Dženi. Prestani da mi pušiš na sekund.” Ona je izvila vrat i nasmejala mi se. ”Šta nije u redu, dragi?” Odmahnuo sam glavom. ”Sve je u redu. U stvari, sve ja kako treba. Želim da te upoznam sa svojom majkom. Čekaj sekund.” Izvadio sam svoj mobilni telefon i okrenuo broj telefona moje kuće u Bejsajdu, koji je bio isti već trideset pet godina. Trenutak kasnije začuo se zabrinut glas moje majke, na koji sam odgovorio: ”Ne, ne, nemoj da je slušaš. Sve je u redu… Sudska zabrana? Pa šta? Imam dve kuće; ona može da zadrži jednu, a ja ću drugu… Deca? Ona će živeti sa mnom, naravno. Mislim, ko bi mogao da im pruži bolje vaspitanje od mene? U svakom slučaju, to nije razlog zbog kojeg zovem, mama; zovem te da ti kažem da ću od Nadin da zatražim razvod… Zašto? Zato što je kučka koja čoveku zabada nož u leđa, eto zašto! Osim toga, ja sam već sreo nekog drugog, i ona je stvarno divna.” Pogledao sam ka Dženi, koja je bila sva ozarena, i ja sam joj namignuo. Potom sam rekao u slušalicu: ”Slušaj, mama, hoću da porazgovaraš s mojom budućom ženom. Ona je stvarno slatka i lepa i… Gde sam sada? Ja sam u striptiz klubu u Majamiju… Zašto?... Ma ne, nije ona striptizeta, ili barem nije više. Ona će svoju prošlost da ostavi iza sebe. Ja ću da je dovedem u red.” Ponovo sam namignuo na Dženi. ”Ona se zove Dženi, ali možeš da je zoveš Blejz ako želiš. Ona se neće uvrediti zbog toga; ona je veoma opuštena devojka. Sačekaj – evo, porazgovaraj s njom.” Dodao sam mobilni telefon Dženi. ”Moja mama se zove lea, ona je stvarno dobra. Svi je vole.”

388

Dženi je slegnula ramnima i zgrabila telefon. ”Halo, Lea? Ovde je Dženi. Kako ste?... Oh, ja sam dobro, hvala na pitanju… Da, on je u redu…Uh,uh, u redu, sačekajte sekund.” Dženi je stavila ruku na preko mikrofona i rekla: ”Ona kaže da hoće opet da porazgovara s tobom.” Neverovatno! Pomislio sam. To je bilo veoma grubo s mamine strane što je tako ignorisala moju buduću ženu! Zgrabio sam telefon i prekinuo vezu. Potom sam se nasmejao od uva do uva, legao nazad na kauč i pokazao na moje slabine. Dženi je požudno klimnula glavom, nagnula se nad mene i počela da mi puši… i da ga obuhvata… i trza… i vuče… i onda ponovo puši… I još uvek nije uspeo da mi se digne. Međutim, moja mlada Dženi je bila ratnica, odsrešita tinejdžerka, i nije htela da odustane dok nije pokušala sve. Petnaest minuta kasnije konačno je uspela da mi pronađe pravu tačku, i sledeća stvar koje se sećam bila je da mi je konačno bio tvrd kao kamen – a onda sam je nemilosrdno jebao na jeftinom belom kauču i govorio joj kako je volim. I ona je meni rekla da me voli, na šta smo se oboje zakikotali. Bio je to trenutak sreće za nas dvoje u kojem smo se divili kako dve izgubljene duše tako brzo mogu da se zaljube – čak i pod takvim okolnostima. To je bilo neverovatno. Da, istog tog trenutka – neposredno pre nego što sam svršio – Dženi mi je bila sve. Potom sam, trenutak kasnije, poželeo da ispari u vazduh. Užasan osećaj da sve više tonem i padam preplavio me je poput plimnog talasa od trideset metara. Kao da mi je srce utonulo u utrobu. Vidno sam se snuždio. Mislio sam na Vojvotkinju: nedostajala mi je. Osećao sam očajničku potrebu da razgovaram s njom. Osetio sam potrebu da mi kaže kako me još uvek voli i da je još uvek moja. Tužno sam se nasmejao Dženi i rekao joj da moram za sekund da porazgovaram s Dejvom i da ću se odmah vratiti. Izašao sam u klub, pronašao Dejva, i rekao mu da bih, ako momentalno ne napustimo ovo mesto, lako mogao da se ubijem, što bi ga uvalilo u veliku nevolju, pošto je njegova odgovornost bila da me održi u životu sve dotle dok se stvari malo ne srede. I tako smo otišli, ne pozdravivši se sa Dženi.

Dejv i ja smo sedeli na zdanjem sedištu limuzine, na putu do njegove kuće u Broken Saundu, ograđenom okrugu u Boka Ratonu. Jednooko žmirkalo se zaljubio u striptizetu i ostao u klubu – dok sam ja razmišljao o tome da sečem vene. Osećao sam kako se sve u meni ruši; dejstvo kokaina je iščilelo i ja sam polako sve dublje i dublje tonuo u mračna raspoloženja. Tako sam želeo da porazgovaram s Vojvotkinjom. Samo mi je ona mogla pomoći.

389

Bilo je dva sata ujutru. Zgrabio sam Dejvov mobilni telefon i okrenuo svoj broj telefona kod kuće. javio mi se ženski glas, ali nije bio Vojvotkinjin. ”Ko je to?” upitao sam odsečno. ”Ja sam, Dona.” Uh, sranje! Dona Šlezinger je upravo bila zlobna kučka koja je sve ovo jedva dočekala. Ona je bila Nadinina prijateljica iz detinjstva, koja je bila veoma ljubomorna na nju zato što je imala dovoljni broj godina da shvati suštinu. Duboko sam udahnuo i rekao: ”Mogu li da razgovaram sa svojom ženom, Dona?” ”Ona sada ne želi da razgovara s tobom.” To me je razbesnelo. ”Samo joj daj prokletu slušalicu, Dona.” ”Rekla sam ti,” odlučno je odgovorila Dona, ”ona ne želi da razgovara s tobom.” ”Dona,” rekao sam hladnokrvno, ”ja se ne zajebavam. Upozoravam te da ću, ako mi sad ne budeš dala da razgovaram s njom, doći u Njujork i zabosti nož u tvoje srce. A onda ću, kad završim s tobom, negde pronaći tvog muža i uraditi to isto. Potom sam viknuo: ”Do đavola, hoću da je ovog prokletog momenta pozoveš da razgovara sa mnom telefonom!” ”Sačekaj,” rekla je veoma nervozno Dona. Okrenuo sam vratom ukrug, pokušavajući da se smirim. Potom sam pogledao u Dejva i rekao: ”Ti znaš da, u stvari, nisam to zaista i mislio. Samo sam hteo da postignem efekat.” On je klimnuo glavom i rekao: ”ja mrzim Donu isto toliko i ti, ali mislim da bi trebalo nekoliko dana da ostaviš Nadin na miru. Razgovarao sam s Lori, i ona mi je rekla da je Nadin veoma uznemirena.” ”Šta je Lori još rekla?” ”Rekla je da te Vojvotkinja neće primiti nazad ukoliko ne odeš na lečenje od bolesti zavisnosti?” Tog trenutka začuo se drugi glas preko mogilnog telefona: ”Zdravo, Džordan, ovde Ofelija. Da li si dobro?” Duboko sam uzdahnuo. Ofelija je bila dobra žena, ali se ni njoj nije moglo verovati. Ona je bila najstarija Nadinina prijateljica, i mada nam je ona želela sve najbolje… ipak… Vojvotkinja joj je ušla u mozak… i manipulišući njom… uspela da je okrene protiv mene. Ofelija bi mogla da bude neprijatelj. Pa ipak, za razliku od Done, ona nije bila zla, njen glas je zvučao umirujuće. ”Dobro sam, Ofelija. Hoćeš li da mi daš Nadin na telefon?” Čuo sam je kako je uzdahnula. ”Ona neće da dođe na telefon, Džordan. I neće da razgovara s tobom ako ne odeš na rehabilitaciju.”

390

”Ne treba meni rehabilitacija,” rekao sam iskreno. ”Samo moram malo da usporim. Reci joj da ću to uraditi.” ”Reći ću joj,” rekla je Ofelija, ”samo što ja mislim da ti to neće pomoći. Slušaj, veoma mi je žao, ali moram da idem.” A onda mi je samo spustila slušalicu. U tom trenutku sam još više klonuo duhom. Duboko sam uzdahnuo i pustio glavu kao poražen čovek. ”Neverovatno,” promrmljao sam izdahnuvši vazduh. Dejv mi je stavio ruku na rame. ”Druže, da li si dobro?” ”Da,” slagao sam, ”dobro sam. Ne mogu sad da govorim. Moram samo da razmislim.” Dejv je klimnuo glavom, i ostatak vožnje smo proveli u tišini. Petnaest minuta kasnije, ja sam sedeo u Dejvovoj dnevnoj sobi, u potpuno bezadežnom i očajnom stanju. Ludilo je sada poprimilo još gori vid; utonuo sam u ambis koji kao da nije imao dna. Dejv je sedeo pored mene na kauču, ne govoreći ništa. Samo je posmatrao i čekao. Ispred mene je bila gomila kokaina. Pilule su se nalazile u kuhinji. Desetak puta sam pokušao da dobijem vezu kod kuće, ali je Roko počeo da se javlja na telefon. Očigledno, i on se okrenuo protiv mene. Otpustiću ga čim se razreši ova situacija. Rekao sam dejvu: ”Pozovi Lori na mobilni telefon. To je jedini način na koji ću moći da se probijem kroz ovu blokadu.” Dejv je klimnuo glavom već umoran od svega i počeo da okreće Lorin broj sa bežičnog telefona. Trideset sekundi kasnije razgovarao sam s njom i ona je plakala. ”Slušaj,” rekla je, šmrkćući i pokušavajući da zadrži suze, ”ti znaš koliko te ja i Dejv volimo, Džoran, ali, molim te, preklinjem te, moraš da odeš kod doktora da se lečiš. Mora ti se ukazati pomoć. Možeš da umreš ako nastaviš tako. Zar ne vidiš? Ti si briljantan čovek, a uništavaš sebe. Ako to nećeš da uradiš sebe radi, onda to uradi radi Čeni i Kartera. Molim te!” Uzdahnuo sam, ustao sa kauča i krenuo u kuhinju. Dejv je išao nekoliko koraka iza mene. ”Da li me Nadin još voli? Upitao sam. ”Da,” rekla je Lori, ”ona te još voli, ali ne želi da bude s tobom ukoliko ne počneš da se lečiš.” Još jednom sam duboko uzdahnuo. ”Ako me voli, onda će doći na telefon.” ”Ne,” rekla je Lori, ”ako te voli, ona neće doći na telefon. Vi kroz ovo prolazite zajedno; oboje ste bolesni od te bolesti. Ona je možda još bolesnija od tebe kad je dozvolila da stvari odu tako daleko. Moraš da se lečiš, Džordan, a ona isto tako mora da ti pomogne.” Prosto nisam mogao da poverujem u to. Čak se i Lori okrenula protiv mene! Nikada ne bih mogao to da pomislim – ni za milion godina. Dobro, neka ide do

391

đavola! Neka ide do đavola i Vojvotkinja! I neka idu do đavola svi na zemlji! Baš me briga za sve! Ja sam prošao toliko toga, zar ne? Imam trideset četiri godine, a proživeo sam deset života. I čemu sad sve? Nemam više kuda osim da tonem i propadam sve dublje? Šta je bolje, da umrem laganom, bolnom smrću ili da siđem s pozornice na vrhuncu slave? Tog trena sam spazio bočicu s morfijumom. Unutra je bilo barem sto pilula, od po petnaest miligrama. To su bile male pilule, kao pola zrna graška, i to u fantasičnoj ljubičastoj boji. Danas sam ih uzeo deset, što je bilo dovoljno da većinu ljudi baci u nepovratnu komu; za mene, to nije bilo ništa. S velikom tugom u glasu, rekao sam Lori: ”Reci Nadin da mi je žao, i da pozdravi decu i da ih poljubi decu umesto mene.” Poslednja stvar koju sam čuo pre nego što sam pustio slušalicu bio je glas Lori koja je vrištala: ”Džordane, ne! Nemoj da spustiš–” U deliću sekunde sam zgrabio bočicu morfijuma, odvrnuo poklopac, i sasuo ceo sadržaj u dlan. Tu je bio tako veliki broj pilula da se pola njih otkotrljalo na pod. Pa ipak, u ruci mi je ostalo barem pedesetak, koje su se na mom dlanu formirale u malu piramidu. Izgledale su stvarno lepo; ljubičasta piramida. Sve sam ih ubacio u usta i počeo da ih žvaćem. A onda su se otvorila vrata pakla. Video sam kako je Deni potrčao ka meni, zbog čega sam naglo odstupio na drugu stranu kuhinje i zgrabio bocu Džek Denijelsa, ali pre nego što sam uspeo da naslonim bocu na usta, on se stvorio kod mene – izbacivši mi bocu iz ruku i zgrabivši me iz sve snage. Telefon je počeo da zvoni. Ne obraćajući pažnju na to, oborio me je na pod, a onda mi svoje ogromne proste zabio u usta i pokušao da mi izvadi pilule. Ujeo sam ga za prste, ali je on bio tako snažan da me je savladao. Vrisnuo je: ”Ispljuni ih! Ispljuni ih!” ”Jebi se!” viknuo sam. ”Pusti me ili ću da te ubijem, ništarijo!” Telefon je nastavio da zvoni, a Dejv je nastavio da vrišti na mene: ”Ispljuni pilule! Ispljuni pilule!” Ja sam nastavio da žvaćem i pokušao da ih progutam još više sve dotle dok mi on na kraju nije ščepao obraze s desnom rukom i stegao ih neverovatno snažno. ”Oh, do đavola!” ispljunuo sam pilule. Imale su ukus otrova… neverovatno gorak… a ja sam ih progutao već toliko da sad to više nije bilo važno. Sada je sve bilo samo pitanje vremena. Držeći me s jednom rukom, podigao je bežični telefon, pozvao 911, i veoma uzbuđenim glasom dao policiji svoju adresu. Zatim je bacio telefon i pokušao da mi izvadi još pilula iz usta. Opet sam ga ugrizao.

392

”Sklanjaj mi te svoje šape iz usta, ti jebeni veliki glupane! Nikada ti neću oprostiti. Ti si s njima.” ”Smiri se,” rekao je, podigavši me kao snop drva i preneo me do kauča. I tako sam ležao tu, psujući ga dobra dva minuta, sve dotle dok nisam izgubio interesovanje za to. Bio sam veoma umoran… vrlo topao… vrlo pospan. U stvari, to je bio više prijatan osećaj. Potom je zazvonio telefon. Dejv je podigao slušalicu, to je bila Lori. Pokušao sam da slušam razgovor, ali sam se brzo zaneo. Dejv mi je pritisnuo slušalicu na uvo i rekao: ”Evo, drugar, to je tvoja žena. Ona želi da razgovara s tobom. Ona želi da ti kaže da te i dalje voli.” ”Nad?” rekao sam, pospanim glasom. Zanosna Vojvotkinja: ”Halo, dragi, budi hrabar i izdrži to za mene. Ja te i dalje volim. Sve će biti u redu. Deca te vole, i ja te volim. Sve će biti u redu. Nemoj da mi zaspiš.” Zaplakao sam. ”Žao mi je, Nad. Nisam hteo da ti uradim to danas. Nisam znao šta radim. Ne mogu više da izdržim u sopstvenoj koži… Žao… mi je.” Počeo sam nekontrolisano da jecam. ”U redu je,” rekla je moja žena. ”Ja te i dalje volim. Izdrži samo. Sve će biti u redu.” ”Uvek sam te voleo, Nad, od prvog trena kad sam te ugledao.” Potom je dejstvo prekomerne doze počelo da uzima svoj danak. Probudio sam se osećajući se na najgrozniji mogući način. Sećam se samo da sam vikao: ”Ne! Vadite mi tu stvar iz usta, ništarije!” ali se nisam tačno sećao i zašto. Saznao sam sekund kasnije. Bio sam vezan za sto za preglede u sobi za hitne slučajeve, okružen timom od pet doktora i bolničarki. Sto je stajao uspravno, okomito u odnosu na pod. Ne samo da su mi bile vezane ruke i noge već i dva najlonska pojasa oko trupa i slabina. Doktor koji je stajao preda mnom, odeven u zelenu hiruršku uniformu, držao je debelu, dugačku crnu cev, koja je više ličila na vrstu cevi kakvu biste očekivali da pronađete na automobilskom hladnjaku. ”Džordane,” rekao je odlučno, ”moraš da sarađuješ i da prestaneš da mi grizeš ruku. Moramo da ti ispumpamo stomak.” ”Ja sam dobro,” promrmljao sam. ”Čak nisam ništa ni progutao. Ispljunuo sam ih. Samo sam se šalio.” ”Razumem,” rekao je strpljivo, ”ali ja ne smem da rizikujem. Dali smo ti narkan da poništi dejstvo narkotika, tako da si sad izvan opasnosti. Međutim,

393

slušaj me sad, prijatelju: Tvoj pritisak je prevazišao sve norme, a srce ti užasno brzo kuca. Koje si još droge uzeo osim morfijuma?” Za momenat sam posmatrao doktora. Ličio je na Iranca ili Persijanca ili nešto slično. Da li se njemu može verovati? Ipak sam ja Jevrej, što me čini njegovim zakletim neprijateljem. Ili možda Hipokratova zakletva prevazilazi tu tradiciju? Počeo sam da razgledam po sobi, kad mi se pogled zaustavio preko puta u uglu gde sam ugledao veoma uznemirujući prizor – dva uniformisana policajca s revolverima. Naslonili su se na zid, posmatrajući me. Moram držati jezik za zubima. ”Ništa,” progovorio sam promuklo. ”Samo morfijum, i možda malo ksanaksa. Imam velike probleme s leđima. Doktor mi je prepisao.” Doktor se tužno nasmešio. ”Ja sam ovde da ti pomognem, Džordan, a ne da ti odmognem.” Zatvorio sam oči i pripremio se za torturu. Da, znao sam šta mi predstoji. To persijansko kopile će pokušati da mi gurne cev niz jednjak, sve do želuca, odakle će vakuumom da istisne sadržaj. Potom će da mi ubaci crni ugalj u stomak da potisne svu neabsorbovanu drogu kroz moj digestivni trakt. To je bio jedan od retkih trenutaka kad sam zažalio što sam o svemu tome toliko pročitao. I poslednja misao koju sam imao pre nego što su se na mene okomili pet doktora i bolničarke i počeli da mi ubacuju cev niz jednjak bila je: Bože, što mrzim kad sam uvek u pravu! Sat vremena kasnije, stomak mi je bio potpuno prazan, osim cevi pune uglja koju su mi gurnuli u grlo. Još uvek sam bio vezan za sto kad su mi konačno uklonili crnu cev. Kad mi je i poslednji sadržaj skliznuo niz jednjak, počeo sam da se pitam kako su ženske porno zvezde bile u stanju da tako duboko u grlo prime sve one ogromne penise a da se ne zaguše. Znam da je to moje razmišljanje bilo pomalo čudno, pa ipak, upravo mi je ta misao pala na pamet. ”Kako se osećate?” upitao je ljubazno doktor. ”Moram odmah da doem u toalet,” rekao sam. ”U stvari, ako me ne odvežete, ja ću sav izmet da izbacim u gaće.” Doktor je klimnuo glavom, pa su on i bolničarke počeli da me odvezuju. ”Kupatilo je tamo,” rekao je on. ”Ja ću tamo doći malo kasnije da proverim da li ste dobro.” Nisam baš bio sasvim siguran šta je pod tim podrazumevao, sve dotle dok iz creva nisam počeo da izbacujem sadržaj snagom vodenog topa. Odoleo sam tome da pogledam u klozetsku šolju da vidim šta to izlazi iz mene, ali sam nakon deset minuta prave eksplozije popustio i zavirio u šolju. Izgledalo je kao erupcija Vezuva

394

– gomila crnog vulkanskog pepela eksplodirala je iz moje zadnjice. Ako sam jutros bio težak pedeset osam kilograma, sada sam imao svega pedeset četiri kilograma. Cela moja utroba bila je u jeftinoj klozetskoj šolji u Boki Raton, na Floridi. Sat vremena kasnije, konačno sam izašao iz kupatila. Pregrmeo sam najteži deo, i sada sam se osećao daleko normalnije. Možda su iz mene ispumpali i ludilo, pomislio sam. U svakom slučaju, nastupio je čas da se vratim Životu bogatih i nefunkcionalnih; da popravim situaciju sa Vojvotkinjom, prekinem sa drogom, i živim umerenijim načinom života. Imao sam trideset četiri godine, na kraju krajeva, i bio sam otac dvoje dece. ”Hvala,” rekao sam ljubaznom doktoru. ”Veoma mi je žao što sam vas ugrizao. Bio sam samo malo nervozan. Vi možete da me razumete, zar ne?” Klimnuo je glavom. ”Nema problema,” rekao je. ”Drago mi je što smo uspeli da vam pomognemo.” ”Možete li vi momci da mi pozovete taksi, molim vas? Moram da se vratim kući da malo odspavam.” Tek tada sam primetio da dva policajca još uvek stoje u sobi i da su krenuli pravo ka meni. Imao sam neki nejasan osećaj da mi ne prilaze zato da bi me odvezli kući. Doktor je odstupio dva koraka unazad, kad je jedan od policajaca izvukao par lisica. Oh, Isuse! pomislio sam. Opet lisice? To će Vuku biti četrvrti put zaredom za manje od dvadeset četiri sata! A šta sam uradio? Odlučio sam da se ne udubljem u taj tok razmišljanja. Na kraju karajeva, ma gde me odveli, imaću puno vremena da razmislim o svemu. Kad mi je stavio lisice, policajac je rekao: ”Saglasno Bejkerovom zakonu, (FUSNOTA: Bejkerov zakon je zakon o zaštiti mentalnog zdravlja, donet na Floridi 1971. godine.) vi ćete biti smešteni u psihijatrijsku ustanovu na sedamdeset dva sata, tokom kojih ćete biti dovedeni pred sudiju koji će oceniti da li još uvek postoji opasnost da dovedete sebe ili druge u opasnost. Žao mi je, gospodine.” Hmmm… izgledao je kao pristojan momak, ovaj policajac sa Floride, i uz to, on je samo obavljao svoju dužnost. Osim toga, on me vodi u psihijatrijsku ustanovu, a ne u zatvor, što je dobra stvar, zar ne?

”Ja sam leptir! Ja sam leptir!” vikala je debela, tamnokosa žena u plavoj širokoj haljini dok je lepršala rukama i pravila krugove po zaključanom psihijatrijskom odeljenju četvrtog sprata Medicinskog centra Delrej.

395

Ja sam sedeo na veoma neudobnom kauču usred zajedničke prostorije dok je ona kružeći prošla pored mene. Nasmejao sam se i klimnuo joj glaom. Bilo je otprilike četrdeset pacijenata, uglavnom obučenih u kućne haljine i u papučama, koji su se upustili u različite vidove društveno neprihvatljivog ponašanja. Ispred odeljenja se nalazilo mesto gde su bile medicinske sestre, gde bi se ludaci svakih nekoliko sati postrojili da prime svoju dozu Torazina ili Haldola ili nekih drugih antpsihotika, da umire svoje iskrzane nerve. ”Moram da ga pronađem. Šest zarez nula dvadeset tri puta deset na dvadeset treći,” mrmljao je visok, mršavi tinejdžer sa užasnim aknama. Veoma zanimljivo, pomislio sam. Posmatrao sam ovog sirotog dečaka preko dva sata, dok se kretao u savršeno pravilnim krugovima, izgovarajući Avogadrov broj, matematičku konstantu koja se koristi prilikom merenja molekularne gustine. U početku sam bio malo zbunjen zašto je toliko opsednut tim brojem, sve dok mi jedan od dežurnih nije objasnio da je ovaj mladi čovek koristeći LSD umislio kako ima izuzetno visoku inteligenciju, i da je postao opsednut Avogadrovim brojem kad god halucinogeno sredstvo deluje na njega na pogrešan način. Ovo je za poslednjih dvanaest meseci bio treći put da boravi u Medicinskom centru Delrej. Kakva ironija da me strpaju u ovakvu ustanovu – s obzirom na način na koji sam ja bio lud – ali je to bio problem sa zakonima poput Bejkerovog: Oni su bili osmišljeni da zadovolje masovne potrebe. U svakom slučaju, stvari su do sada tekle prilično dobro. Ubedio sam doktora da mi prepiše Lamiktal, i on mi je, svojevoljno, prepisao neku vrstu opijata kratkotrajnog dejstva koji pomaže onima koji se skidaju sa droge. Međutim, ono što me je zaista mučilo bilo je to što sam sve vreme iz telefonske govornice u bolnici pokušavao da pozovem barem desetak ljudi – prijatelje, porodicu, advokata, poslovne saradnike. Čak sam pokušao da dobijem Alana Kemikal-toba, da saznam da li je nabavio nov paket kvaludea kad se konačno izbavim iz ovog ludačkog azila, ali nisam uspeo ni sa kim da stupim u kontakt. Ni jednu živu dušu: ni Vojvotkinju, moje roditelje, Lipskog, Dejva, Lori, Gvin, Dženet, Vigvama, Džoa Famegetija, Grega O’Konela, Kuvara, pa čak ni Boa, s kojim sam uvek lako stupao u kontakt. Kao da sam bio zamrznut, napušten od svih. U stvari, kako se moj prvi dan u ovoj poznatoj ustanovi bližio kraju, postao sam svestan toga da Vojvotkinju mrzim više nego ikad. Ona me je potpuno zaboravila, okrenula sve protiv mene, iskoristivši jedan jedini gest vredan prezira koji sam prema njoj ispoljio na stepenicama da pridobije simpatije mojih prijatelja

396

i poslovnih saradnika. Bio sam siguran da me više ne voli i da je one reči, dok sam bio pod uticajem preterano velike doze droge, izgovorila iz čistog saosećanja – razmišljajući da bih u stvari mogao da umrem i da mi reči ”Volim te” uputi kao poslednju laž koju ću čuti pre nego što odem u pakao. Do ponoći, kokain i kvalude su bili prilično dugo izvan mog krvotoka, ali ja još uvek nisam mogao da spavam. Tada je, u ranim jutarnjim satima, 17. aprila, 1997., došla jedna veoma dobrodušna medicinska sestra i dala mi inekciju Dalmana u desnu stranu zadnjice. I, konačno, petnaest minuta kasnije, zaspao sam bez kokaina u organizmu po prvi put u poslednja tri meseca. Probudio sam se osamnaest sati kasnije kad sam začuo da me neko zove po imenu. Otvorio sam oči i ugledao pored mog kreveta ogromnog crnca koji je bio dežuran. ”Gospodine Belfort, imate posetioca.” Vojvotkinja! Pomislio sam. Došla je da me odvede iz ovog mesta. ”Zaista,” rekao sam, ”ko je taj posetilac?” On je slegnuo ramenima. ”Ja ne znam kako se zove.” Klonuo sam duhom. Odveo me je u sobu sa obloženim zidovima. Unutra je bio sivi metalni sto i tri stolice. Prostorija me je podsetila na onu sobu u kojoj su me ispitivali švajcarski carinici nakon što sam napastvovao stjuardesu, samo što zidovi tamo nisu bili obloženi. Sa jedne strane stola je sedeo čovek četrdesetih godina sa rožasto uokvirenim naočarima. Čim su nam se pogledi sreli, on je ustao i pozdravio se sa mnom. ”Vi ste Džordan,” rekao je, pružajući mi desnu ruku. ”Ja sam Denis Mejnard.” Spontano sam mu pružio ruku, mada mi se kod njega momentalno nešto nije dopalo. Bio je odeven kao ja, u džins i patike i belu polo majicu. Izgledao je prilično lepo, na jedan otrcani način, bio je visok otprilike sto sedamdeset pet centimetara, prosečne građe, kratke smeđe kose očešljane na stranu. Pokazao mi je na stolicu preko puta njega. Klimnuo sam glavom i seo. Trenutak kasnije, u sobu je ušao drugi dežurni – ovaj je bio ogroman, alkoholu sklon Irac, sudeći po njegovom izgledu. Oba dežurna su stala na metar iza mene, čekajući da intervenišu ako poput Hanibala Lektora pokušam da krenem na ovog čoveka – da mu odgrizem nos, dok je meni puls ostao sedamdeset dva. Denis Mejnard je rekao: ”Mene je angažovala vaša žena.” Odmahnuo sam glavom sa zaprepašćenjem. ”Ko si ti, prokleti advokat za razvod braka ili nešto slično tome? Isuse, ta pička brzo deluje! Mislio sam da će

397

imati barem toliko obzira da sačeka tri dana da preda zahtev za razvod, dok ne istekne rok važenja Bejkerovog zakona.” On se nasmešio. ”Džordane, ja nisam advokat koji se bavi brakorazvodnim parnicama. Ja sam intervencionista u lečenju zavisnosti od droge, i mene je angažovala vaša žena, koja vas i dalje voli, koju, prema tome, ne bi tek tako olako trebalo da nazivate pičkom.” Suzio sam oči dok sam posmatrao ovog nitkova, pokušavajući da povežem sled događaja, šta se ovde u stvari zbivalo. Više nisam osećao paranoju, ali sam i dalje bio na samoj ivici. ”Dakle, ti kažeš da te je unajmila moja žena, koja me još uvek voli? U redu, ako me toliko voli, zašto onda neće lično da me poseti?” ”Ona je trenutno veoma uplašena. I veoma zbunjena. Proveo sam poslednjih dvadeset četiri sata s njom, i ona je i dalje veoma labilna. Nije spremna da te vidi.” Osetio sam da će mi glava proključati. Ovaj drkadžija je igrao igru na strani Vojvotkinje. Ustao sam sa stolice i preskočio preko stola, povikavši: ”Drkadžijo!” On je odskočio unazad, dok su dva dežurna jurnula za mnom. ”Ja ću te izbosti do smrti, ti govno jedno, obigravaš oko moje žene dok sam ja ovde zaključan. Ti si prokleto mrtav! I tvoja porodica takođe! Ne znaš ti šta sam ja u stanju da uradim.” Udahnuo sam duboko dok su me dvojica dežurnih vratila na mesto. ”Smiri se,” rekao je Vojvotkinjin budući muž. ”Ne obigravam ja oko tvoje žene. Ona te i dalje voli, a ja volim drugu ženu. Ja sam pokušao da ti saopštim da sam u poslednjih dvadeset četiri sata razgovarao s tvojom ženom o tebi, i njoj, i o svemu što se desilo između vas.” Ništa mi nije bilo jasno. Obično sam kontrolisao okolnosti, zbog čega sam ovu situaciju doživeo kao krajnje uznemirujuću. ”Da li ti je rekla da sam je šutnuo niz stepenice dok sam u naručju držao kćerku? Da li ti je rekla da sam nožem isekao nameštaj vredan dva miliona dolara? Da li ti je ispričala za moju malu kulinarsku katastrofu? Mogu samo da zamislim šta je rekla.” Odmahnuo sam glavom sa gađenjem, ne samo nad sopstvenim postupcima, već i nad tim što je Vojvotkinja obznanila naš prljav veš potpunom neznancu. Klimnuo je glavom i malo se nakašljao, pokušavajući da rasprši moj bes. ”Da, ispričala mi je sve te stvari. Neke od njih su zaista bile prilično zabavne, u stvari, posebno onaj deo o nameštaju. Nikada nisam čuo tako nešto. Međutim, većina stvari je veoma uznemirujuća, kao ono što se desilo na stepenicama i u garaži. Razume se, naravno, da ništa od svega toga nije tvoja krivica – ili, možda bi bolje bilo reći, nijedna od tih stvari te ne čini lošim čovekom. Ono što ti uistinu jesi

398

– to je da si ti bolestan čovek, Džordan; ti boluješ od bolesti, bolesti koja se ni po čemu ne razlikuje od raka ili dijabetesa.” Napravio je pauzu na trenutak, a zatim slegnuo ramenima. ”Međutim, ona mi je isto ispričala koliko si divan čovek umeo da budeš, pre nego što si postao zavisan od droge. Rekla mi je kako si bio briljantan i šta si sve uspeo da postigneš u životu i kako si je oborio s nogu kad te je po prvi put srela. Rekla mi je da nikada nikoga nije volela tako kao tebe. Ispričala mi je koliko si bio velikodušan prema svima, i kako je to svako iskoristio. I takođe mi je rekla za tvoja leđa, i kako se tvoj bol sve više pogoršavao…” Dok je moj intervencionista nastavio da priča, u mojim mislima je odjekivala samo jedna reč koju je izgovorio – reč volela. On je rekao da me je ona volela – prošlo vreme. Da li je to značilo da me više ne voli? Verovatno, pomislio sam, jer da me još uvek voli, ona bi me posetila. Cela ta priča oko toga kako se uplašila nije bila logična. Ja sam bio zaključan na psihijatrijskom odeljenju – kako bih mogao da joj naudim? Užasno sam patio. Da me je samo posetila – makar i na sekund, za ime Božje! – i zagrlila me i rekla mi da me voli, to bi mi olakšalo bol. Ja bih to za nju uradio, zar ne? To što me nije posetila nakon što sam praktično izvršio samoubistvo izgledalo je neobično okrutno od nje. U tome nisam video postupak žene koja voli – otuđene ili ne – bez obzira na okolnosti. Očigledno, Denis Mejnard je došao da me uveri da se podvrgnem lečenju. I možda bih to i uradio, kad bi Vojvotkinja došla ovde i za to me sama zamolila. Međutim, ne ovako, ne dok me je ucenjivala i pretila mi time da će da me ostavi ako ne uradim ono što želi. Pa ipak, zar rehabilitacija nije bila upravo ono što sam želeo, ili što mi je barem bilo potrebno? Da li zaista želim da živim kao narkoman? Međutim, kako bih uopšte mogao da živim bez droge? Ceo moj život je bio usredsređen na drogu. Već sama pomisao na to da sledećih pedeset godina živim bez kvaludea i kokaina izgledala mi je nemoguće. Pa ipak, izvesno vreme, davno pre nego što se sve ovo desilo, ja sam živeo trezvenim životom. Da li je postojala mogućnost da se vratim na tu tačku, da vratim sat unazad, da tako kažem? Ili je hemijska razvnoteža mog mozga tako trajno narušena – da sam postao narkoman, osuđen da to budem do samog kraja života? ”…i o naravi tvog oca,” nastavio je intervencionista, ”i kako je majka pokušavala da te zaštiti od njega, ali da u tome nije uvek uspela. Sve mi je ispričala.” Uspeo sam da se uzdržim od ironije, ali bez uspeha. ”Dakle, da li ti je mala Marta Stjuart ispričala kako je ona savršena? Mislim, budući da sam se ja pokazao u tako lošem svetlu i sve u tom stilu, da li je uopšte na trenutak ispričala nešto o

399

sebi? Zato što je ona savršena, na kraju krajeva. Ona će ti to ispričati – ne u tako mnogo reči, naravno – ali će ti ispričati. Na kraju, ona je Vojvotkinja od Bej Ridža.” Prigušeno se nasmejao na poslednjih nekoliko reči. ”Slušaj,” rekao je, ”tvoja žena je daleko od savršenstva. U stvari, ona je bolesnija od tebe. Razmisli o tome na sekund: Ko je bolesniji – suprug koji je zavisan od droge ili supruga koja živi pored njega i posmatra kako se osoba koju voli uništava? Ja bih pre rekao da je bolesnija ova potonja. Istina je da tvoja žena boluje od svoje bolesti, odnosno, uzajamne zavisnosti. Posvećujući sve svoje vreme vodeći računa o tebi, ona ignoriše sopstvene probleme. Ona predstavlja tako težak slučaj uzajamne zavisnosti kakav nikada nisam video.” ”Bla, bla, bla,” rekao sam. ”Ne misliš valjda da ja sve to ne znam? Puno sam o svemu čitao, za slučaj da te o tome niko nije obavestio. Uprkos tome što sam konzumirao pedeset hiljada kvaludea, ja pamtim sve što sam pročitao još od obdaništa.” On je klimno glavom. ”Ja se nisam upoznao samo sa tvojom ženom, Džordan; ja sam se takođe upoznao sa tvojim prijateljima, porodicom, svima koji su ti važni. I jedna stvar u kojoj su se svi složili je da si ti jedan od najpametnijih ljudi na planeti. Dakle, budući da je to tako, neću da ti pričam besmislice. Nego da se dogovorimo: Postoji rehabilitaciona ustanova za lečenje bolesti zavisnosti od droge u Džordžiji koja se zove Talbot Marš. U njoj se leče doktori koji su oboleli od raznih oblika zavisnosti. Mesto je puno veoma pametnih ljudi, tako da ćeš se lepo uklopiti. Ja imam ovlašćenje da potpišem za tebe i da te odmah odvedem iz ovog pakla. U Talbot Maršu možeš da budeš za dva sata. Napolju te čeka tvoja limuzina, a tvoj avion je na aerodromu, snabdeven gorivom. Talbot Marš je veoma lepo i ugledno mesto. Mislim da će ti se dopasti.” ”Šta te, do đavola, čini tako kvalifikovanim? Da li si ti doktor?” ”Ne,” rekao je, ”ja sam narkoman kao i ti. Bez ikakve razlike, osim toga što sam se ja podvrgao procesu oporavka, a ti nisi.” ”Koliko dugo ne uzimaš drogu?” ”Deset godina.” ”Deset prokletih godina?” promrmljao sam. ”Isuse Hriste! Kako je to uopšte moguće? Ja ne mogu da izdržim ni jedan dan – ni sat – a da ne razmišljam o drogi! Drugar, ja nisam kao ti. Moj mozak drugačije funkcioniše. U svakom slučaju, meni nije potrebna rehabilitacija. Možda ću pokušati AA ili nešto slično.” (FUSNOTA: Skraćenica AA znači Alcoholics Anonymous – Društvo anonimnih alkoholičara u okviru kojeg se okupljaju grupe alkoholičara i zajedno se podvrgavaju raznim

400

terapeutskim oblicima lečenja od alkoholizma, i pomažu jedni drugima razmenjujući svoja iskustva.) ”Ti ne razumeš suštinu. U stvari, pravo je čudo što si još uvek živ. Trebalo je odavno da prestaneš da dišeš, prijatelju.” Slegnuo je ramenima. ”Međutim, jednog dana neće biti tih srećnih okolnosti. Možda se sledeći put u tvojoj blizini neće zadesiti prijatelj Dejv da pozove 911, a ti ćeš završiti u sanduku umesto na psihijatrijskom odeljenju.” Veoma ozbiljnim tonom je rekao: ”U AA mi kažemo da postoje tri mesta u kojima završavaju alkoholičari – u zatvoru, ustanovama ili u mrtvačkom kovčegu. Dakle, u poslednja dva dana si bio u zatvoru i u ustanovi. I kad ćeš konačno da budeš zadovoljan, kad te u sanduku odnesu kući? Kad tvoja žena sedne i objasni tvojoj deci da više nikada neće videti oca?” Slegnuo sam ramenima, svestan toga da on nije tip koji lako odustaje. Iz nekog neobjašnjivog razloga, osetio sam potrebu da mu se oduprem, da se oduprem Vojvotkinji – da se oduprem svima, u stvari. Ako već treba da postanem trezven, to će biti pod mojim uslovima, a ne uslovima nekog drugog, i sasvim sigurno ne sa pištoljem naslonjenim na glavu. ”Ako Nadin dođe lično ovde, ja ću to razmotriti. Inače, možeš slobodno da ideš, jebi se.” ”Ona neće doći ovde,” rekao je on. ”Ako ne odeš da se lečiš, ona neće razgovarati s tobom.” ”Pošteno,” rekao sam. ”Onda možete oboje da odjebete. Ja ću odavde izaći za dva dana; a onda ću da se nosim sa mojom zavisnošću pod mojim uslovima. I ako to znači da ću da izgubim ženu, neka bude tako.” ustao sam sa stolice i krenuo ka dežurnima. Dok sam izlazio iz sobe, Denis je rekao: ”Možda ćeš moći da pronađeš drugu lepu ženu, ali nikada nećeš naći takvu koja će te voleti kao ona. Zašto misliš da je sve ovo organizovala? Tvoju ženu je puna dvadeset četiri sata obuzela takva panika, da se neprestano trudi pokušavajući da ti nekako pomogne i da ti spase život. Bio bi budala kad bi je pustio da ode od tebe.” Duboko sam uzdahnuo i rekao: ”Jednom davno postojala je druga žena koja me je volela isto tako kao Nadin; ona se zvala Deniz, i ja sam je užasno izneverio. Možda sad dobijam ono što sam i zaslužio. Ko to zna? Međutim, u svakom slučaju, ja neću dozvoliti da me maltretiraju u rahabilitacionom centru, ti samo gubiš vreme. Nemoj više da dođeš ovde.” Potom sam napustio sobu.

401

Preostali deo dana nije protekao u manje mučnoj atmosferi. Počevši od mojih roditelja, prijatelja, koji su jedan po jedan dolazili na psihijatrijsko odeljenje da me ubeđuju da se uputim na lečenje. Svi osim Vojvotkinje. Kako je ta žena mogla da bude tako hladnog srca, nakon što sam pokušao…šta? Odoleo sam iskušenju da upotrebim reč samoubistvo, čak i u mislima – možda zato što je to bilo isuviše bolno, ili zbog toga što mi je jednostavno bilo neprijatna i sama pomisao da je ljubav, opsesija ženom, pa čak i mojom ženom, mogla da me navede na to da dignem ruku na sebe. Nije to bio čin ziasta moćnog čoveka, niti postupak čoveka koji ima i trunku samopoštovanja. Uistinu, ja nikada nisam zaista pokušao da se ubijem. Duboko u duši, znao sam da ću biti hitno prebačen u bolnicu i da će mi ispumpati sadržaj iz stomaka. Dejv je stajao iznad mene, spreman da interveniše. Ipak, Vojvotkinja toga nije bila svesna; sa njenog stanovišta, ja sam bio toliko uzrujan zbog toga što mogu da je izgubim, i tako obuzet očajanjem koje je izazvalo dejstvo kokaina, da sam pokušao sebi da oduzmem život. Kako je to ne bi dirnulo? Istina: Ja sam se poneo prema njoj kao čudovište, ne samo na stepenicama već mesecima pre tog gnusnog postupka. Ili možda, godinama. Od prvih godina našeg braka, ja sam koristio prećutni princip ”usluga za uslugu” – odnosno, da su mi zbog toga što sam joj pružio život u izobilju uživao određene povlastice. I mada u tome može da postoji zrno istine, nije bilo sumnje da sam prekoračio granicu dozvoljenog. Pa ipak, uprkos svemu, imao sam osećaj da i dalje zaslužujem saosećanje. Da li je Vojvotkinji nedostajala saosećajnost? Da li je u njoj postojala izvesna hladnoća, kutak srca koji je bio nedokučiv? Istina, u to sam uvek sumnjao. Poput mene samog – poput svih ostalih – Vojvotkinja je u životu pretrpela neke stvari; ona je bila dobra žena, ali je u naš brak donela svoje breme. Otac ju je ostavio kad je bila dete. Ispričala me je sve one priče koliko bi se puta subotom i nedeljom lepo obukla – i kako je još onda predivno izgledala, s dugom plavom kosom i licem anđela – i čekala oca da je odvede na neko elegantno mesto na večeru ili na tobogan u Koni Ajlendu ili Ris Parku, lokalnu plažu u Bruklinu, gde bi on svima objavio: ”Ovo je moja kćerka! Pogledajte samo kako je lepa! Tako se ponosim što je moja kćerka!” Međutim, ona bi tako ostala da čeka i čeka na prednjem ulazu, da bi se po pravilu na kraju užasno razočarala što se nije pojavio niti čak pozvao da je uteši neubedljivim izgovorom. Suzan ga je, naravno, pokrivala – govoreći Nadin da je otac voli, ali da je posednut nekim sopstvenim demonima koji ga u životu navode da živi životom lutalice, skitnice bez korena. Da li sam sad osećao to breme? Da li je njena

402

hladnoća bila rezultat zidova koje je još kao dete podigla i koji su je sprečili da postane saosećajna žena? Ili sam ja jednostavno pokušavao da se uhvatim za slamku? Možda mi se sve samo vratilo – zbog mnogobrojnih preljuba, Prvoklasnih i NASDAQ prostitutki, i toga što sam se u tri sata ujutro vraćao helikopterom i u snu dozivao kurvu Venis, i maserki i napastvovanja stjuardese… Ili mi se sve vraćalo na daleko prefinjeniji način? Da li je to bilo rezultat svih zakona koje sam prekršio? Ili akcija kojima sam manipulisao? Ili novca koji sam prokrijumčario u Švajcarsku? Što sam zajebao Kenija Grina, Blokheda, koji mi je bio lojalan partner? Sada je to bilo teško reći. Poslednja decenija mog života bila je neobjašnjivo komplikovana. Živeo sam životom o kojem su ljudi čitali samo u romanima. Pa ipak, bio je to moj život. Moj. U dobru i u zlu, ja, Džordan Belfort, Vuk iz Volstrita, bio sam zaista čovek životinja. Uvek sam na sebe gledao kao na nekog ko je otporan i neuništiv – ko izbegava i izmiče smrti i hapšenjima, živi životom rok zvezde, i konzumira više droge nego što hiljade drugih ljudi daju sebi za pravo i još uživaju da o tome pričaju. Sve te misli su mi jurile kroz glavu, dok sam razmišljao drugog dana mog boravka na zaključanom psihijatrijskom odeljenju Medicinskog centra Delrej. I kako je dejstvo droga i lekova slabilo i iščezavalo iz mog mozga, tako sam sve jasnije i jasnije razmišljao. Oporavio sam se – bio sam spreman da se svojim sposobnostima uhvatim u koštac sa svetom; spreman da smrvim tog ćelavog nitkova Stiv Madena; spreman da nastavim da se borim sa mojim neprijateljem, specijalnim agentom Kolemanom; i spreman da vratim Vojvotkinju, ma šta za to bilo potrebno. Sledećeg jutra, odmah nakon obavezne pilule, pozvan sam u gumenu sobu, gde su me, kako sam ubrzo saznao, čekala dva doktora. Jedan debeli i drugi prosečnog izgleda, mada je imao buljave plave oči i Adamovu jabučicu veličine grejpfruta. Oboljenje žlezde, prepostavio sam. Predstavili su se kao doktor Bred i doktor Majk, i odmah naredili da dežurni napuste sobu. Zanimljivo, pomislio sam, ali ni blizu tako interesantno kao prva dva minuta razgovora, kad sam došao do zaključka da bi nastup ove dvojice bio primereniji ulogama u nekoj komediji nego u ulozi intervencionista. Ili, da to nije bio njihov metod? Da, ova dva čoveka su izgledala sasvim u redu. U stvari, čak su mi se na neki način dopali. Vojvotkinja ih je poslala avionom iz Kalifornije, privatnim mlaznjakom, nakon što joj je Denis Mejnard saopštio da nas dvoje nismo pronašli zajednički jezik. A evo kako je izgledalo pojačanje.

403

”Slušaj,” rekao je doktor Bred, ”Mogu odmah da te odjavim iz ove ustanove i za dva sata možeš da budeš u Talbot Marš-u, gde ćeš moći da piješ penja koladu i pariš oči posmatrajući mladu medicinsku sestru – koja je sada jedna od pacijenata zato što su je uhvatili na delu kako sebi kroz bolničku suknju ubrizgava Demerol.” On je slegnuo ramenima. ”Ili možeš da ostaneš ovde još jedan dan da se bolje upoznaš s ženom-leptirom i dečakom-matematičarem. Reći ću ti samo jednu stvar, mislim da ćeš stvarno ispsati lud ako ostaneš na ovom mestu i sekund duže nego što moraš. Mislim, to prosto deluje…” ”Glupo,” rekao je čovek s oboljenjem žlezda. ”Zašto nam ne dopustiš da te odvedemo odavde? Mislim, ja uopšte ne sumnjam da si lud i nerazuman, i ti bi verovatno mogao ovde da budeš zaključan par godina, ali ne ovde – ne u ovoj rupi! Ti bi trebalo da budeš u vrhunskoj ustanovi za mentalno zdravlje!” ”On je u pravu,” dodao je debeli Bred. ”Šalu u stranu, dole nas čeka limuzina, a tvoj avion je na aeorodromu Boka Aviejšen. Dakle, dopusti nam da te odjavimo iz ove ludnice, krenimo avionom i odahnimo malo od svega.” ”Slažem se,” dodao je čovek s oboljenjem žlezda.”Avion je stvarno lep. Koliko je samo tvoju ženu koštalo to da nas pošalje avionom ovamo iz Kalifornije?” ”Nisam siguran,” rekao sam, ”ali verujem da je platila maksimalno. Ako postoji neka stvar koju Vojvotkinja mrzi, onda je to cenjkanje.” Oboje su se nasmejali, posebno debeli Bred, koji je izgleda u svemu pronalazio nešto smešno. ”Vojvotkinja! To mi se dopada! Ona je zgodna žena, tvoja žena, i stvarno te voli.” ”Zašto je zoveš Vojvotkinja?” upitao je oboleli od žlezde. ”Dakle, duga je to priča,” rekao sam, ”Ne mogu baš sebi u zaslugu da pripišem stvaranje tog imena, ma koliko bih voleo. Njega je osmislio Brajan, koji poseduje jednu od brokerskih firmi s kojom sam dosta poslovao. U svakom slučaju, mi smo bili u privatnom avionu, vraćali smo se kući iz Sent Barta pre mnogo Božićnih proslava, i svi smo bili veoma mamurni. Brajan je sedeo u kabini preko puta Nadin, i u jednom momentu je prdnuo iz sveg snage i rekao: ”Oh, sranje, Nad, mislim da mi ovaj prdež ostavio par tragova na gaćama!” Nadin se razbesnela na njega, i rekla kako je prost i odvratan, na šta joj je Brajan rekao: ”Oh, izvini; preptostavljam da Vojvotkinja od Bej Ridža nikada nije malo pustila u svoje svilene gaćice!” ”Što je to smešno,” rekao je debeli Bred. ”Vojvotkinja od Bej Ridža. To mi se dopada.”

404

”Ne, još nisam ispričao ono najsmešnije. Već ono što je usledilo nakon toga. Brajan je pomislio da je njegova šala toliko duhovita da se presamitio od smeha tako da nije video da Vojvotkinja prelistava Božićno izdanje magazina Taun end kantri. Samo što je podigao glavu, ona je ustala sa stolice, i udarila ga po glavi tako snažno kako samo čovek uopšte može da zamisli, i nokautirala ga nasred aviona. I čovek se onesvestio – mislim, uopšte nije znao za sebe! Potom se vratila, sela nazad i počela ponovo da čita. Brajan je došao k sebi nakon nekoliko minuta, nakon što ga je žena polila s čašom vode po licu. U svakom slučaju, od tog trenutka to je postalo njeno drugo ime.” ”To je neverovatno!” rekao je čovek s oboljenje žlezde. ”Tvoja žena izgleda kao an\eo. Nikada ne bih rekao da pripada tom tipu ličnosti.” S tim se složio i debeli Bred. Prevrnuo sam očima. ”Oh, da, nemate vi pojma za šta je ona sve sposobna. Možda ne izgleda da je snažna, ali je jaka kao bik. Znate li koliko me je puta istukla? Posebno je dobra s vodom.” Nasmejao sam prigušeno. ”Mislim, nemojte pogrešno da me shvatite: zaslužio sam ja batine u većini slučajeva. I ma koliko da je volim, nisam joj bio uzoran muž. Međutim, i dalje sam mislio da je trebalo da dođe da me vidi. Da je to uradila, ja bih već bio u rehabilitacionom centru, ali sada neću to da uradim zato što mi se ne dopada da budem nečiji talac.” ”Mislim da je ona želela da dođe,” rekao je debeli Bred, ”ali je Denis Mejnard savetovao da to ne čini.” ”To svemu daje smisao,” promrmljao sam. ”On je stvarno kreten, taj čovek. Čim se sve ovo razreši nekome će da plati za ovu posetu.” Komedijaški tim nije hteo da se upušta sa mnom u sve to. ”Mogu li da ti predložim nešto?” upitao me je čovek s oboljenjem žlezde. Klimnuo sam glavom. ”Svakako, zašto da ne?” Dopadate mi se, momci. Onog drugog kretena ne mogu da smislim.” On se nasmejao i pogledao naokolo zaverenički. Potom je spustio glas i rekao: ”Zašto nam ne dopustiš da te odjavimo odavde i da te odvedemo u Atlantu, a nakon što se prijaviš u rehabilitacioni centar možeš da ideš kuda hoćeš? Tamo nema betonskih ograda ili rešetaka niti bilo šta slično. Ti ćeš odsesti u zgradi gde ćeš imati svoj luksuzni apartman, a tu će biti i mnogo ćaknutih doktora.” ”Da,” rekao je debeli Bred, ”kad te odbacimo u Atlantu, Bejkerov zakon više ne važi i ti ćeš moći slobodno da ideš. Samo reci svom pilotu da ne napušta aerodrom. Ako ti se ne bude dopao rehabilitacioni centar, jednostavno ga napusti.”

405

Počeo sam da se smejem: ”Vi ste momci stvarno neverovatni! Želite da ugodite mom razbojničkom srcu, zar ne?” ”Uradiću sve što je neophodno samo da odeš na oporavak,” rekao je debeli Bred. ”Ti si stvarno dobar čovek i zaslužuješ da živiš, a ne da umreš od kokaina, što će se desiti ako ne postaneš trezven. Verujmi – govorim ti iz iskustva.” ”I ti si narkoman koji se nalazi u procesu odvikavanja?” upitao sam. ”Obojica smo,” rekao je čovek s oboljenjem žlezde. ”Ja se ne drogiram jedanaest godina. Bred se ne drogira trinaest godina.” ”Kako je to uopšte moguće?” istina je da bih ja želeo da prestanem, ali jednostavno ne mogu. Ne bih uspeo više od par dana, a kamoli trinaest godina.” ”Ti to možeš,” rekao je debeli Bred. ”Ne trinaest godina, ali mogu da se kladim da bi mogao da izdržiš danas.” ”Da,” rekao sam, ”Mogu da izdržim danas, ali u tome i jeste stvar.” ”I to je dovoljno,” rekao je bolesnik. ”danas je upravo ono što jeste važno. Ko zna šta donosi sutra? Samo izdrži jedan dan i to će biti u redu. Tako sam ja uspeo. Ja se ovog jutra nisam probudio s rečima: ’Bože, Majk, važno je da kontrolišeš svoju potrebu za pićem tokom preostalog dela života!’ Rekao sam: ’Bože, Majk, izdrži samo sledećih dvadeset četiri sata da ne piješ, a ostatak života će se pobrinuti sam za sebe.” Debeli Bred je klimnuo glavom. ”On je u pravu, Džordan. Ja znam šta ti sada možda misliš – da je to samo smicalica, kao da ti neko navlači kapu preko očiju.” Slegnuo je ramenima: ”A to verovatno i jeste tako, ali me se to lične savršeno ne tiče. To je delotvorno, a samo mi je do toga stalo. To me je vratilo u život, a to će isto da se desi i tebi.” Duboko sam udahnuo i lagano izdahnuo. Dopali su mi se ovi momci, zaista. I zaista sam želeo da prestanem s drogom. Toliko sam to želeo da sam hteo to da probam. Međutim, moja neodoljiva potreba je bila užasno snažna. Svi moji prijatelji su se drogirali; svi moji provodi su podrazumevali drogu. I moja žena… pa, ona nije došla da me vidi. S obzirom na sve užasne stvari koje sam joj priredio, znao sam da joj nikada duboko u srcu neću oprostiti što nije došla da me vidi kad sam pokušao da izvršim samoubistvo. I, naravno, tu je bilo Vojvotkinjino stanovište. Možda će odlučiti da mi ne oprosti. Ne bih mogao zbog toga da je krivim. Ona mi je bila dobra žena, a ja sam joj to uzvratio tako što sam postao zavisan od droge. Imao sam ja svoje razloge, pomislio sam, ali to nije menjalo stvari. Ako je poželela razvod, onda je to s pravom. Ja ću se uvek starati o njoj, ja ću je uvek voleti, i uvek ću se pobrinuti da

406

živi lepim životom. Na kraju, ona mi je podarila dvoje divne dece, i ona je ta koja je sve ovo organizovala. Pogledao sam u debelog Breda pravo u oči i polako počeo da klimam glavom. ”Krenimo odmah iz ovog prokletog pakla.” ”Zaista,” rekao je on. ”Zaista.” Trideset osmo poglavlje Marsovci Trećeg rajha

Mesto je, na prvi pogled, izgledalo normalno. Lečilište Talbot Marš prostiralo se na šest jutara zemlje predivnog krajolika u Atlanti, u Džordžiji. Nalazilo se na svega deset minuta vožnje od privatnog aerodroma, i ja sam proveo čitavih petnaest minuta u smišljanju bekstva. U stvari, pre nego što sam izašao iz aviona, strogo sam naredio pilotima da ne polete nazad ni pod kojim okolnostima. Na kraju krajeva, ja sam bio taj koji plaća račune, a ne Vojvotkinja. Pored toga, rekao sam im i da ih očekuje dodatni novac, ako me malo sačekaju. Uverili su me da će me poslušati. Dakle, kako je limuzina skrenula na prilazni put, osmotrio sam teren očima zatvorenika. U međuvremenu, debeli Bred i Majk, čovek s oboljenjem žlezda, sedeli su preko puta mene, i verno njihovom opisu nigde na vidiku nije bilo nikakvih betonskih zidova, metalnih rešetaka, bedema, ili žičane ograde. Imanje u Džodžiji presijavalo se na suncu, svo to ljubičasto i žuto cveće i aranžirani grmovi ruža i hrastovi i brestovi koji su se uzdizali visoko. Mesto je daleko prevazilazilo od hodnika Medicinskog centra Delrej koji se osećao na mokraću. Pa ipak, bilo je tu nečeg sumnjivog. Možda mesto izgleda i previše lepo? Da li je rehabilitacioni centar zaista imao toliko novca? Ispred zgrade se nalazio strmi kružni tok. Kako mu se limuzina približila, debeli Bred je posegnuo rukom ka džepu i izvadio tri novčanice od po dvadeset dolara. ”Uzmi,” rekao je, ”znam da kod sebe nemaš novca, zato to smatraj kao da sam ti poklonio. Taman toliko će ti biti potrebno za taksi nazad do aerodroma. Ne želim da ideš autostopom. Nikad se ne zna na kakvog drogiranog manijaka možeš da naletiš.” ”O čemu govoriš?” upitao sam bezazleno. ’Video sam kako pilotu nešto šapućeš na uvo.” Rekao je debeli Bred. ”Ovim poslom se bavim već dugo, i ako sam nešto naučio, to je da ako neko ne želi da

407

prestane s drogom, nema te sile koja će ga zaustaviti. Neću da te uvredim upotrebivši analogiju da je teško žabu u vodu naterati i slične stvari. Međutim, u svakom slučaju, smatram da ti dugujem šezdeset dolara što si me tako zasmejao na putu dovde.” Odmahnuo je glavom. ”Ti si stvarno uvrnut lik.” Za trenutak je ućutao, kao da je pokušavao da pronađe prave reči. ”U svakom slučaju, moram priznati da je ovo bila najbizarnija intervencija. Juče sam bio u Kaliforniji, prisustvovao sam na nekoj veoma dosadnoj konvenciji, kad sam primio poziv uzrujanog, sada već bivšeg intervencioniste, Denisa Mejnarda, koji mi je ispričao za slučaju prelepe manekenke čiji se muž, multimilijarder, nalazi na ivici samoubistva. Verovao ili ne, ja sam prvo odbio taj predlog, zbog udaljenosti, ali mi se onda telefonom obratila Vojvotkinja od Bej Ridža, koja nije htela da prihvati ’ne’ kao odgovor. Sledeća stvar koju znam to je da smo bili u privatnom avionu. A onda smo upoznali tebe, što je putovanje učinilo najzanimljivijim od svega.” Slegnuo je ramenima. ”Sve što mogu da kažem je da tebi i tvojoj ženi želim sve najbolje. Nadam se da ćete ostati zajedno. To bi bio najlepši kraj priče.” Čovek s oboljenjem žlezde je klimnuo glavom u znak odobravanja. ”Ti si dobar čovek, Džordane. Nikada to nemoj da zaboraviš. Čak i ako odeš odavde za deset minuta i vratiš se kreku, to i dalje ne menja suštinu tvoje ličnosti. To je zajebana bolest; deluje lukavo i zbunjujuće. Ja sam napuštao tri rehabilitaciona centra pre nego što uspostavio kontrolu i krenuo pravim putem. Moja porodica me je na kraju našla pod mostom; živeo sam kao prosjak. A najbolesniji deo je što sam, nakon što su me konačno smestili u lečilište, ponovo pobegao i vratio se da živim ispod mosta. Eto kakva je bolest u pitanju.” Uzdahnuo sam. ”Neću da vas zavaravam. Još dok smo danas bili u avionu – i dok sam vam pričao sve one smešne priče i dok smo se smejali – ja sam i dalje razmišljao o drogi. To mi je sve vreme tinjalo u podsvesti, kao u prokletoj peći. Ja već razmišljam o tome da zovem mog dilera kvaludea čim izađem odavde. Možda mogu da živim bez kokaina, ali ne i bez kvaludea. On se sada isuviše utkao u moj život.” ”Tačno znam kako se osećaš,” rekao je debeli Bred, klimnuvši glavom. ”U stvari, ja se još uvek tako osećam u pogledu kokaina. Ne prođe nijedan dan, a da ne osetim potrebu da to uradim. Međutim, ja već trinaest godina uspevam da odolim potrebi da uzmem drogu. I znaš li kako sam uspeo?” Nasmejao sam se. ”Da, debeljko – odolevajući tokom jednog dana, i tako iz dana u dan, zar ne?” ”Ah,” rekao je debeli Bred, ”sada si to naučio! Još ima nade za tebe.” ”Da,” promrmljao sam, ”počnimo s lečenjem.”

408

Izašli smo iz kola i krenuli kratkim trotoarom koji je vodio do glavnog ulaza. Mesto unutra uopšte nije izgledalo onako kako sam očekivao. Bilo je predivno uređeno. Ličilo je na muški klub za pušače, sa luksuznim crvenim tepihom, i mnogobrojnim sofama i klub stolicama od mahagonija i orahovine. Tu se se nalazile ogromne police prepune starinskih knjiga. Odmah preko puta njih je bila crvenkasto-braon kožna klub fotelja s veoma visokim naslonom. Izgledala je neverovatno udobna, tako da sam se uputio ka njoj i seo. Ahhhhh… koliko je vremena proteklo otkad nisam seo na tako udobnu fotelju, a da mi pri tome kokain i kvalude nisu proticali kroz mozak? Više nisam imao bol u leđima, u nozi niti u kukovima. Ništa me nije mučilo, ni najmanje. Duboko sam uzdahnuo i izdahnuo… Bio je to lep uzdah u treznom stanju, trenutak prijatnog osećaja u potpunoj budnosti. Koliko li je godina proteklo? Gotovo devet godina je proteklo otkako sam poslednji put bio ovako trezan. Devet prokletih godina potpunog ludila! Do đavola – kakav način života. Odjednom sam osetio užasnu glad! Osetio sam očajničku potrebu da nešto pojedem. Sve samo ne Fruti Lups. Debeli Bred mi je prišao i rekao: ”Da li se osećaš dobro?” ”Umirem od gladi,” rekao sam. ”Sada bih dao sto dolara za big-mek.” ”Videću šta mogu da uradim,” rekao je. ”Majk i ja moramo da popunimo nekoliko formulara. Potom ćemo ti doneti nešto za jelo.” Nasmešio se i otišao. Još jednom sam duboko udahnuo, samo što sam ovaj zadržao desetak sekundi. Zurio sam u police s knjigama kad je nešto odjednom otišlo iz mene… i kao dlanom o dlan, istog tog trenutka, neodoljiva potreba je nestala bez traga. Sve je bilo gotovo. Nema više droge. Znao sam. Što je dosta – dosta je. Više nisam osećao potrebu. Ona je jednostavno iščezla. Zašto, nikada neću saznati. Sve što sam znao bilo je da je više nikada neću taknuti. Nešto mi je kliknulo u mozgu. Neka vrsta prekidača se isključila i ja sam to znao. Ustao sam sa stolice i otišao na drugu stranu čekaonice, gde su debeli Bred i Majk, čovek s oboljenjem žlezde, popunjavali formulare. Spustio sam ruku u svoj džep i izvadio šezdeset dolara. ”Uzmi,” rekao sam debelom Bredu, ”uzmi nazad svojih šezdeset dolara. Ostajem ovde.” On se nasmejao i klimnuo mi glavom samouvereno: ”To je dobro za tebe, prijatelju.” Trenutak pre nego što su otišli, rekao sam im: ”I ne zaboravite da pozovete Vojvotkinju od Bej Ridža i da joj kažete da pozove pilote na aerodromu. Inače će tamo čekati nedeljama.”

409

”U redu, nazdravimo za Vojvotkinju od Bej Ridža!” rekao je debeli Bred, oponašajući zdravicu. ”Za Vojvotkinju od Bej Ridža!” rekli smo svi u isti mah. Potom smo se pozdravili i obećali da ćemo ostati u kontaktu. Pa ipak, znao sam da se više nikada nećemo čuti. Oni su obavili svoj posao, i sada je bilo vreme da se posvete sledećem slučaju. A meni je bilo vreme da krenem putem trezvenog čoveka. Sledećeg jutra na scenu je stupilo novo ludilo: ludilo u treznom stanju. Probudio sam se oko devet pre podne, u pozitivnom raspoloženju. Bez sipmtoma koji prate odvikavanje od droge, mamurluka, i ne bez kompulzivne potrebe za drogom. Još se nisam podvrgao pravoj rehabilitaciji; to će početi sutradan. Još uvek sam bio na odeljenju za detoksikaciju. Jedina stvar koja mi se vrtela po glavi sve vreme dok sam išao ka kafeteriji da doručkujem bilo je to da nisam stupio u kontakt s Vojvotkinjom, kojoj se izgleda prelila čaša. Pozvao sam kuću u Old brukvilu i porazgavarao s Gvin, koja mi je rekla da je Nadin negde otišla. Ona je samo jednom pozvala telefonom da porazgovara s decom, a moje ime nije ni spomenula. Zato sam pretpostavio da je s mojim brakom gotovo. Nakon doručka sam se vraćao u sobu kad mi je u prolazu mahnuo snažan i sportski građen čovek, koji je izgledao kao pravi paranoik. Mi smo se sreli kod telefonske govornice. ”Zdravo,” rekao sam, pruživši mu ruku. ”Ja sam Džordan. Kako si?” Oprezno mi je prodrmao ruku. ”Pssst!” rekao je, pokazujući očima naokolo. ”Sledi me.” Klimnuo sam glavom i sledio ga natrag do kafeterije, gde smo seli za četvrtasti sto za ručavanje, udaljen dovoljno da nas drugi ne mogu čuti. U ovo vreme ujutru u kafeteriji je bilo malo ljudi, a većina njih su bili članovi osoblja, odeveni u bele laboratorijske mantile. U mom novom prijatelju prepoznao sam totalnog ludaka. Bio je odeven poput mene – na sebi je imao farmerke i majicu. ”Ja sam Entoni,” rekao je, pruživši mi ruku da se još jednom rukuje. ”Da li si ti onaj čovek koji je juče doleteo privatnim avionom?” Oh, Isuse! Ja sam želeo da ostanem anoniman, a ne da na mene svi ukazuju prstom. ”Da, ja sam taj,” rekao sam, ”ali bih ti bio vrlo zahvalan ako to zadržiš za sebe. Želim samo da se uklopim ovde, da se ne izdvajam, u redu?” ”Dajem ti reč da će to ostati tajna,” promrmljao je, ”ali želim ti sreću da ti to pođe za rukom, mislim da nešto na ovom mestu sačuvaš kao tajnu.”

410

To mi je zvučalo malo čudno, pomalo Orvelovski, u stvari. ”Oh, zaista?” Rekao sam. ”A zašto misliš da je to tako?” Ponovo je pogledao naokolo. ”Zato što je ovo mesto kao prokleti Aušvic,” šapnuo je. Potom mi je namignuo. U ovom trenutku, shvatio sam da ovaj momak i nije tako lud, možda samo malo. ”Zašto je kao Aušvic?” pitao sam, smešeći se. Slegnuo je svojim snažnim, mišićavim ramenima. ”Zato što ovde vlada takva tortura, kao u nacističkom logoru. Vidiš tamo ono osoblje?” Pokazao je glavom. ”To su Esesovci. Kad te put jednom nanese ovde, nikada nećeš otići. I ovde postoji robovska radna snaga.” ”O čemu ti to, do đavola, pričaš? Ja sam mislio da je reč samo o četvoronedeljnom programu.” Skupio je usne u tanku liniju i odmahnuo glavom. ”Možda za tebe, ali ne i za nas ostale. Pretpostavljam da ti nisi doktor, zar ne?” ”Ne, ja sam bankar – mada sam se sada na neki način povukao, kao penzioner.” ”Stvarno?” upitao je. ”Kako to da si u penziji? Pa ti izgledaš kao dete.” Nasmejao sam se. ”Nisam ja dete. Međutim, zašto me pitaš da li sam doktor?” ”Zato što je ovde skoro svako ili doktor ili medicinska sestra. Ja sam kiropraktičar. Ovde je malo ljudi poput tebe. Svi ostali su ovde zato što su izgubili ovlašćenje da rade kao lekari ili medicinsko osoblje. Zato nas je osoblje zgrabilo kao roblje. Ako ne kažu da si izlečen, ne možeš ni da dobiješ dozvolu za rad. Ovo je prokleta noćna mora. Neki ljudi su ovde već duže od godinu dana, i dalje pokušavaju da dobiju nazad svoje dozvole za rad!” Odmahnuo je glavom krajnje ozbiljno. ”To je potpuna ludost. Svako želi da istisne i izda onog drugog, pokušavajući da tako stekne poene kod osoblja. Stvarno bolesno. Ne možeš ni da zamisliš. Pacijenti naokolo idu kao roboti, recitujući gluposti u okviru Društva anonimnih alkoholičara, pretvarajući se kako su rehabilitovani.” Klimnuo sam glavom, shvativši suštinu njegove priče. Ćaknuto uređenje poput ovog, gde osoblje ima takvu moć, predstavljalo je plodno tle za zloupotrebu. Hvala Bogu da sam ja bio iznad toga. ”Kakve su pacijentkinje? Ima li zgodnih?” ”Samo jedna,” odgovorio je. ”Obara s nogu. Dvanaestica na skali od jedan do deset.” To mi je podiglo raspoloženje! ”Oh, stvarno, kako izgleda?”

411

”Ona je plavuša, oko sto šezdeset pet centimetara, neverovatno izvajanog tela, savršenog lica, loknave kose. Ona je stvarno lepa. Dobar komad.” Klimnuo sam glavom, naredivši sebi da bi trebalo da je se klonim. Ona mi je ličila na nevolju. ”A kakva je to priča o izvesnom čoveku po imenu Dag Talbot? Osoblje govori o njemu kao o nekakvom prokletom bogu. Kakav je on?” ”Kakv je on?” promrmljao je moj paranoidni prijatelj. ”On je kao Adolf jebeni Hitler. Ili, možda preciznije rečeno, kao Jozef Mengele. On je veliki hvalisavac, i sve nas je ščepao za jaja – izuzevši tebe i možda par drugih ljudi. Pa ipak, moraš biti oprezan, zato što će pokušati da tvoju porodicu okrenu protiv tebe. Oni su spremni da tvojoj ženi napune mozak i da joj kažu da ćeš se ti, ako ne ostaneš ovde šest meseci, ponovo okrenuti drogi i da ćeš spaliti rođenu decu. ” Kasnije te večeri, oko sedam sati, pozvao sam Old Brukvil u potrazi za nestalom Vojvotkinjom, ali je i dalje bila negde daleko. Ipak, pružila mi se šansa da razgovaram s Gvin; objasnio sam joj da sam se danas upoznao sa mojim terapeutom i da mi je postavljena subdijagnoza (ma šta to značilo), na osnovu koje sam ja kompulzivni narkoman, i imam seksualnu devijaciju, od kojih su obe u stvari osnovane i koje ih se, prema mom mišljenju, savršeno ne tiču. U svakom slučaju, terapeut mi je rekao da sam podvrgnut terapiji u okviru koje će mi biti ograničeno primanje novca i masturbacija – da će mi biti dopušteno samo onoliko novca koliko mi je potrebno za automate i da ću smeti da masturbiram samo jednom u nekoliko dana. Pretpostavio sam da je ova poslednja restrikcija je bila podstaknuta za jačanje samodiscipline. Zamolio sam Gvin da mi doturi par hiljada dolara zamotanih u par čarapa i da mi ih potom prosledi. Nadajmo se, da će one proći neopaženo kroz gestapo, rekao sam joj, ali, bilo kako bilo, to je bilo najmanje što je mogla učiniti za mene, posebno nakon devet godina tokom kojih mi je bila glavni pomoćnik. Odlučio sam se da Gvin ne spomenem restiktivne mere u pogledu masturbacije, mada sam sumnjao da će to biti i veći problem od restrikcije novca. Na kraju krajeva, ja sam bio trezan svega nekoliko dana, i već sam dobijao spontane erekcije bez ikakvog stimulansa. S mnogo tužnije strane, pre nego što sam spustio slušalicu Gvin, Čeni je došla na telefon i rekla: ”Da li si ti u Atlanti zato što si mamu gurnuo niz stepenice?” Odgovorio sam: ”To je jedan razlog, palčice. Tata je bio veoma bolestan i nije znao šta radi.”

412

”Ako si još uvek bolestan, mogu li opet da poljubim tvoje bolesno mesto da se izleči?” ”Nadam se,” rekao sam tužno. ”Možda ti možeš tako da izlečiš i moje i mamine boljke.” Osetio sam da mi na oči naviru suze. ”Pokušaću,” rekla je, s najvećom ozbiljnošću. Ugrizao sam se za usnu, boreći se sa sobom da ne zaplačem. ”Znam da ćeš da uspeš, draga. Znam da hoćeš.” Potom sam joj rekao da je volim i spustio slušalicu. Pre nego što sam otišao u krevet te večeri, kleknuo sam na kolena i izgovorio molitvu – da Čeni poljubi naše boljke i da ih izleči. A onda će sve opet biti u redu. Probudio sam se sledećeg jutra spreman da se suočim sa reinkarnacijom Adolfa Hitlera, ili možda doktorom Jozefom Mengeleom? U svakom slučaju, ceo rehabilitacioni centar –pacijenti i osoblje – okupljao se ovog jutra u auditorijumu na redovni grupni sastanak u skladu s dnevnim rasporedom. To je bio ogroman prostor bez odeljenja. Sto dvadeset stolica jedna do druge bilo je poređano u velikom krugu, a u prednjem delu prostorije je bila mala platforma sa pultom, odakle bi govornik tog dana s drugim narkomanima podelio svoju priču o nevoljama koje mu je u život donela zavisnost od droge. Sada sam sedeo samo kao jedan od pacijenata u velikom krugu doktora i medicinskih sestara koji su bili narkomani (ili Marsovci, s planete Talbot Mars, kako sam o njima počeo da razmišljam i da ih nazivam). U ovom trenutku, sve oči su bile uprte u današnjeg govornika – ženu koja je izgledala jadno u svojim ranim četrdesetim, koja je imala zadnjicu veličine Aljaske i užasne akne, onu vrstu koja se obično nalazi kod mentalno obolelih pacijenata koji su veći deo svog života proveli na psihoticima. ”Zdravo,” rekla je ona bojažljivim glasom. ”Ja se zovem Suzan, i ja sam…uh… alkoholičarka i narkomanka.” Svi Marsovci u sobi, kao i ja, odgovorili smo poštujući svoju dužnost tako što smo rekli: ”Zdravo, Suzan!” na šta je ona pocrvenela i potom pognula glavu kao da je pretrpela poraz – ili da to nije bila pobeda? U svakom slučaju, uopšte nisam sumnjao da je teška gnjavatorka. Sada je zavladala tišina. Očigledno, Suzan nije bila neki vrstan javni govornik, ili je imala kratke spojeve u mozgu od svih lekova koje je uzimala. Kad je Suzan pribrala misli, za momenat sam pažljivo pogledao Daga Talbota. On je sedeo u začelju sobe sa pet članova osoblja s obe strane. Imao je kratku sedu kosu, i izgleda da je bio kasnih pedesetih ili ranih šezdesetih. Imao je mlečno belu

413

kožu, i četvrtaste vilice, namrgođen izraz lica koji biste najpre povezali sa zločestim upravnikom, tipom zatvorskog starešine koji pre nego što pritisne dugme za izvršenje smrtne kazne gleda osuđenog u oči i kaže mu: ”Ja ovo radim samo za tvoje dobro.” Konačno, Suzan je nastavila. ”Ja…sam…uh…trezna…već skoro osamnaest meseci, a u tome ne bih uspela bez pomoći i podsticaja…uh…Dag Talbota.” Onda se okrenula ka Dag Talbotu i pognula glavu, na šta je cela sala skočila na noge i počela da tapši – cela prostorija osim mene. Bio sam isuviše šokiran posmatrajući prizor kako se više od stotinu Marsovaca ulizuje kako bi dobili nazad svoje dozvole za rad. Dag Talbot je nonšalantno odmahivao rukom dok su mu Marsovci frenetično aplaudirali, kao da hoće da kaže: ”Oh, molim vas, prosto mi je neprijatno! Ja obavljam svoj posao iz čiste ljubavi prema čovečanstvu!” Međutim, nisam nimalo sumnjao da je osoblje, dok je on uživao u trenucima svoje slave, budno motrilo ko u publici nije aplaudirao dovoljno glasno. Dok je Suzan nastavljala da gnjavi sa svojim govorom, ja sam počeo da okrećem vrat na sve strane ne bih li pronašao loknavu plavušu božanstvenog lica i prelepog tela, i ubrzo sam je spazio kako sedi u krugu preko puta mane. Zaista je bila lepa. Imala je nežne, anđeoske crte – ne izvajane crte modela poput Vojvotkinje, ali su opet bile lepe. Iznenada su Marsovci opet skočili na noge, i Suzan se postiđeno poklonila. Potom je prišla Dagu Talbotu, nagnula se i zagrlila ga. Međutim, nije to bio srdačan zagrljaj; ona je telo držala na distanci od njegovog tela. To je bio način na koji bi verovatno nekoliko preživelih pacijenata zagrlilo doktora Mengelea, prilikom groznog sastanka – neka vrsta ekstremne verzije Stokholm sindroma, gde bi taoci došli da odaju duboko poštovanje porobljivaču. Sada je jedan član osoblja počeo i sam da gnjavi kao ona. Kad Marsovci budu ustali ovog puta, onda ću i ja. Svi su zgrabili ruke ljudi koji su sedeli sa obe strane do njih, a to sam uradio i sam. U isti mah, mi smo svi pognuli glave i počeli da recitujemo AA mantru: ”Bože, podari mi stamenost da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrost da promenim stvari koje mogu, i mudrost da spoznam razliku.” Sada su svi aplaudirali, pa sam to takođe uradio i ja – samo što sam ovog puta to radio iskreno. Na kraju krajeva, uprkos tome što je u svemu tome bilo nekih foliranja, nije se moglo poreći da je terapija u Društvu anonimnih alkoholičara bila fantastična stvar, stvar koja je spasila živote miliona ljudi.

414

U zadnjem delu prostoije nalazio se pravougaoni sto s nekoliko posuda kafe i nekim kolačima i keksom. Kad sam se uputio u tom pravcu, začuo sam nepoznat glas kako viče: ”Džordan! Džordan Belfort!” Okrenuo sam se i – Bože moj! – bio je to Dag Talbot. On mi je prilazio, sa srdačnim osmehom na bledom licu. Bio je visok, oko sto osamdeset pet centimetara, mada nije izgledalo da je u dobroj formi. Nosio je skupoceni plavi sportski sako i sive široke pantalone. Mahao mi je da mu priđem. U tom trenutku, mogao sam da osetim kako se sto pet pari očiju pretvara da ne gleda u mene – ne, zapravo je bilo sto petnaest pari očiju, zato što je to glumilo i osoblje. On mi je pružio ruku. ”Dakle, konačno da se upoznamo,” rekao je on, klimajući glavom značajno. ”Drago mi je. Dobro došao u Talbot Marš. Imam osećaj da smo mi sličnog kova. Bred mi je ispričao o tebi. Jedva čekam da čujem priče. Ja imam neke svoje – ni blizu tako dobre kao tvoje, siguran sam.” Nasmejao sam se i prodrmao ruku mog novog prijatelja. ”I ja sam o tebi čuo mnogo toga,” rekao sam, odolevši potrebi da mi se omakne ironičan ton. Stavio mi je ruku na rame. ”Dođi,” rekao je srdačno, ”hajdemo u moju kancelariju nakratko. Izdvojiću te danas, kasnije u toku popodneva. Preći ćeš na ono brdo u jedan od apartmana. Ja ću te odvesti tamo.” I za tili čas, ja sam znao da je ovaj rehabilitacioni centar u velikoj opasnosti. Vlasnik – nedodirljivi, jedan i jedini Dag Talbot – postao je moj novi najbolji prijatelj, i svaki pacijent i član osoblja je to dobro znao. Vuk je bio spreman da pokaže zube – čak i u lečilištu. Ispostavilo se da je Dag Talbot pristojan i prijatan čovek, tako da smo dobrih sat vremena proveli razmenjujući ratne priče. U stvari, kako sam ubrzo saznao, praktično svi narkomani podvrgnuti programu odvikavanja delili su istu morbidnu želju da igraju igru ”Možeš li da nadmašiš ludilo moje zavisnosti od droge i alkohola? Očigledno, Dagu nije bilo potrebno dugo vremena da shvati da sam ga ozbiljno prevazišao, i do trenutka u kojem sam mu ispričao kako sam isekao nameštaj mesarskim nožem čuo je dovoljno. Zato je promenio temu i počeo da objašnjava kako se nalazi usred velikog posla u okviru kojeg će da objavi javno ponudu za svoju kompaniju. Potom mi je dodao nekakve dokumente, da ilustruje kako je sklopio sjajnu pogodbu. Pomno sam ih proučio, mada mi je bilo teško da se usredsredim. Očigledno, nešto mi je kliknulo u glavi čak i što se tiče Volstrita, tako da nisam uspeo na da ih pregledam tako brzo kao inače.

415

Potom smo ušli u njegov crni Mercedes i on me je odveo u moj apartman, koji se nalazio odmah niz put iz rehabilitacionog centra. To, u stvari, nije bio deo Talbot Maša, ali je Dag sredio sa menadžmentom kompanije koji je upravljao kompleksom, tako da su otprilike trećinu od pedeset pridodatih stanova nastanili Talbotovi pacijenti. Još jedan centar pofita, pomislio sam. Dok sam izlazio iz njegovog Mercedesa, Dag je rekao: ”Ako postoji bilo šta što mogu da uradim za tebe, ili ako se bilo ko od članova osoblja ili pacijenta ne bude ponašao lepo prema tebi, samo mi reci i ja ću se lično za to pobrinuti.” Zahvalio sam mu se, zaključivši da postoji devedeset devet odsto verovatnoće da ću o tom problemu imati prilike da razgovaram s njim pre nego što isteknu četiri nedelje. Potom sam se uputio u lavlju jazbinu. Tu je bilo šest zasebnih stanova u svakoj kući, a moj stan je bio na drugom spratu. Popeo sam se uz stepenice i pronašao ulazna vrata svog stana otvorena. Unutra su bila dva moja cimera, sedeli su u dnevnoj sobi za kružnim stolom načinjenim od nekog veoma jeftinog svetlog drveta. I revnosno su nešto zapisivali u svoje beležnice. ”Zdravo, ja sam Džordan,” rekao sam. ”Momci, drago mi je što sam vas upoznao.” Pre nego što su se predstavili, jedan od njih, visoki, plavi čovek u ranim četrdesetim, rekao mi je: ”Šta je želeo Dag Talbot?” Potom je na to onaj drugi, koji je inače veoma lepo izgledao, dodao: ”Da, otkud to da ti znaš Daga Talbota?” Nasmejao sam im se i rekao: ”Da, i meni je veoma drago što smo se upoznali.” Potom sam prošao pored njih ne izgovorivši više nijednu reč, otišao u spavaću sobu i zatvorio vrata. Unutra su bila tri kreveta, jedan od njih je bio nenamešten. Bacio sam svoj kofer pored njega i seo na dušek. S druge strane sobe nalazio se jeftin televizor na jeftinoj drvenoj vitrini. Uključio sam ga i počeo da slušam vesti. Minut kasnije na mene su se obrušili moji cimeri. Plavokosi mi je rekao: ”To se ne smatra ispravnim razmišljanjem.” Ispravno razmišljanje? Isuse Hriste! Da su znali samo koliko mi je mozak bio poremećen! ”U redu, ja veoma cenim to što brinete za moju bolest,” rekao sam odsečno, ”ali, ja nisam gledao televiziju već nedelju dana, zašto me onda, ako nemate ništa protiv, ne ostavite na miru i počnete da vodite računa o svojoj bolesti? Ako ja želim da razmišljam onako kako ne bi trebalo, onda ću upravo to i da uradim.”

416

”Pa dobro, kakav si ti onda doktor?” upitao me je plavokosi optužujućim tonom. ”Ja uopšte nisam doktor, a kako stoje stvari s telefonom koji ovde stoji?” Pokazao sam na braon telefon koji je stajao na drvenom stolu. Iznad njega se nalazio mali pravougaoni prozor, kojeg je hitno trebalo oprati. ”Da li nam je dopušteno da ga koristimo ili bi se i to smatralo neispravnim načinom razmišljanja?” ”Ne, možeš da ga upotrebiš,” rekao mi je onaj lepi, ”ali pozive plaća samo onaj koji prima poziv.” Klimnuo sam glavom. ”Kojoj ti vrsti doktora pripadaš?” ”Ja sam bio oftalmolog, ali sam izgubio dozvolu za rad.” ”A ti?” upitao sam plavokosog, koji je definitivno bio član Hitlerovog omladinskog pokreta. ”Da li si i ti izgubio dozvolu za rad?” Potvrdno je klimnuo glavom: ”Ja sam zubar, i zaslužio sam da mi se oduzme dozvola.” To je izgovorio kao robot. ”Ja bolujem od užasne bolesti i moram da se izlečim. Zahvaljujući osoblju u Talbot Maršu, ja sam već načinio krupne korake u pravcu mog izlečenja. Kad mi u jednom trenutku budu rekli da sam izlečen, pokušaću da povratim svoju dozvolu za rad.” Odmahnuo sam glavom kao da čujem nešto što se kosi sa zakonima logike, potom sam podigao slušalicu i počeo da okrećem broj telefona u Old Brukvilu. Zubar je rekao: ”Razgovor koji traje duže od pet minuta se ne odobrava. To nije dobro za oporavak.” Očni lekar je dodao: ”Osoblje će da te sankcioniše u tom pogldu.” ”Oh, zaista?” rekao sam. ”A kako će, do đavola, to da saznaju?” Obojica su samo podigli obrve i bezazleno slegnuli ramenima. Nasmejao sam im se bezizražajno. ”U redu, izvinite, sada moram da obavim par telefonskih razgovora. Trebalo bi da krenem za otprilike sat vremena.” Trenutak kasnije, Gvin se javila na telefon. Izmenili smo srdačne pozdrave, a potom je prošaputala: ”Poslala sam ti hiljadu dolara u čarapama. Da li si ih dobio?” ”Nisam još,” rekao sam. ”Možda će stići sutra. Što je još važnije, Gvin, ne bih želeo da te dovedem u neprijatnu situaciju da od tebe tražim da pozoveš Nadin, znam da je kod kuće i da neće hteti da dođe na telefon, i to je u redu. Nemoj ni da joj kažeš da sam zvao. Samo se javi svako jutro i dovedi decu da porazgovaram s njima. Pozvaću oko osam, u redu?” ”U redu,” rekla je Gvin. ”Nadam se da ćete ti i gospođa Belfort prevazići ovu krizu. Ovde je vrlo tiho. I vrlo tužno.”

417

”I ja se nadam, Gvin. Iskreno se nadam.” Razgovarali smo još par minuta pre nego što smo se pozdravili. Kasnije te večeri, pre devet sati, primio sam svoju prvu ličnu dozu ludila Talbot Marša. U dnevnoj sobi je bio sastanak za sve stanovnike kuće, gde je trebalo da podelimo sve uvrede koje su nam se tokom dana nagomilale. To je imalo naziv sastanak desetog koraka, zato što je na neki način bilo u vezi sa desetim korakom programa Društva anonimnih alkoholičara. Međutim, kad sam uzeo knjigu njegovog programa i pročitao deseti korak – koji se sastojao u tome da se nastavi vođenje ličnog inventara i istakne sve ono u čemu grešimo, kao i da to priznamo – nisam mogao ni da zamislim kako se to primenjuje u praksi na ovom sastanku. Bilo kako bilo, sada smo nas osmoro sedeli u krugu. Prvi doktor, neugledan ćelavko u svojim ranim četrdesetim, rekao je: ”Ja se zovem Stiv, ja sam zavisan od alkohola, droge i seksa. Trezan sam četrdeset dva dana.” Drugih šest doktora je reklo: ”Zdravo, Stiv!” A to su rekli s takvim zadovoljstvom da bih, da ih nisam poznavao bolje, mogao da se zakunem da ga vide po prvi put. Stiv je rekao: ”Ja sam danas bio ogorčen samo jedanput, a uvredio me je Džordan.” To me je odmah probudilo! ”Ja te uvredio?” uzviknuo sam. ”Čuj, drugar, ja ti danas nisam uputio ni dve reči. Kako sam onda mogao da te uvredim?” Moj omiljeni zubar je rekao: ”Nije ti dopušteno da se braniš, Džordan. To nije svrha ovog sastanka.” ”U redu, izvini,” promrmljao sam. ”A koja je upravo svrha ovog šašavog sastanka, zato što to nikako ne mogu sam da odgonetnem.” Oni su svi u isti mah odmahnuli glavom, kao da sam glup ili nešto slično. ”Svrha ovog sastanka,” objasnio je nacistički zubar, ”je da zadržavanje uvreda i nezadovoljstva može da remeti tvoj oporavak. Dakle, svako veče mi se okupljamo i objavljujemo svaku uvredu koju smo doživeli tokom dana.” Pogledao sam u grupu, i svi do poslednjeg su oborili ivice usana nadole i razborito klimali glavama. Odmahnuo sam glavom s gnušanjem. ”U redu, da li mogu barem da čujem zašto se dobri stari Stiv uvredio i naljutio na mene?” Svi su klimnuli glavom, a Stiv je rekao: ”Uvredio si me svojim odnosom s Dagom Talbotom. Svi smo mi ovde mesecima – neki čak i skoro godinu dana – i niko od nas čak nije imao ni priliku da porazgovara s njim. Pa ipak, on te je odveo kući u svom Mercedesu.”

418

Počeo sam da se smejem Stivu u lice. ”I zato se ljutiš na mene? Zato što me je odvezao u svom prokletom Mercedesu?” On je klimnuo i spustio glavu u znak poraza. Par sekundi kasnije predstavila se sledeća osoba, na isti retardiran način, a onda je rekao: ”I mene he uvredio Džordan, i ogorčen sam što je on ovde došao privatnim avionom. Ja nemam novca čak ni za hranu, a ti letiš privatnim avionom?” Pogledao sam po prostoriji i svi su se slagali s tim i potvrdno klimali glavama. Rekao sam: ”Postoji li još neki razlog zbog kojih sam vas uvredio i ogorčio?” ”Ima,” rekao je on. ”I ja sam ogorčen tvojim odnosom s Dag Talbotom.” Ponovo su svi počeli da klimaju glavom. Potom se sledeći doktor predstavio kao alkoholičar, narkoman i kao čovek koji oseća prisilnu potrebu za hranom, i rekao: ”Mene je uvredila samo jedna stvar, i to isto tako od strane Džordana.” ”Dobro, napred willikers,” promrmljao sam, ”to je prokleto iznenađenje! Da li biste hteli i da mi udovoljite i da mi kažete koja je to stvar?” On je stisnuo usne. ”Iz istih razloga iz kojih i oni, kao i zbog toga što ne moraš striktno da se pridržavaš pravila ove ustanove zbog svog odnosa sa Dagom Talbotom.” Pogledao sam po sobi i svi su potvrđivali to isto klimajući glavom. Jedan po jedan, svih sedam mojih prijatelja pacijenata delili su istu ogorčenost prema meni. Kad je došao red na mene, ja sam rekao: ”Zdravo, moje ime je Džordan, i ja sam alkoholičar, narkoman koji konzumira kvalude i kokain. Ja sam takođe narkoman koji koristi ksanaks i valijum i morfijum i klonopin i GHB i marihuanu i perkocet i meskalin i sve ostalo, uključujući u sve to skupe kurve, srednje skupe kurve i one najjeftinije što šetaju ulicama, ali samo onda kad osećam potrebu da kažnjavam sebe. Ponekad odem na masažu u jednu od onih korejskih prostorija, gde mi ga mlada Korejanka izdrka bebinim uljem. Ja joj uvek dam dodatnih par stotina dolara ako mi jezikom nadraži zadnjicu, ali mi to nekad uspe ili ne, zbog prepreke što govorimo različitim jezicima. U svakom slučaju,, nikada ne nosim kondom, jednostavno iz principa. Trezan sam pet dana, i šetam se naokolo sa stalnom erekcijom. Užasno mi nedostaje žena, i ako stvarno želite da vas još više uvredim i ogorčim, mogu da vam pokažem njenu sliku.” Slegnuo sam ramenima. ”U svakom slučaju, vi ste mene uvredili time što ste ispali proklete pičke i što ste pokušali da svoje lično životno nezadovoljstvo iskalite na meni. Ako zaista želite da se usredsredite na svoj oporavak, prestanite da gledate napolje i pogledajte se malo iznutra, zato što ste prokleta uvreda za čovečanstvo. I, uzgred,

419

u pravu ste što se tiče jedne stvari – ja jesam prijatelj s Dag Talbotom, zbog čega vam želim sreću ako sutra budete pokušali da me ocinkarite kod osoblja.” S tim rečima, izašao sam iz kruga i rekao: ”Izvinite, moram da obavim par telefonskih poziva.” Moj omiljeni zubar je rekao: ”Mi moramo još da diskutujemo o tvojim zaduženjima, o tome šta moraš ovde da radiš. Svaka osoba ima zaduženje da čisti jedan deo. Ti bi ove nedelje trebalo da čistiš kupatilo.” ”Ne slažem se s tim,” promrmljao sam. ”Počevši od sutra, ovde će postojati čistačica. S njom možete da porazgovarate o tome.” Otišao sam u spavaću sobu, zalupio vrata, i okrenuo Alana Lipskog da mu ispričam o potpunom ludilu Marsovaca iz Talbota. Smejali smo se dobrih petnaest minuta i počeli da pričamo o dobrim starim vremenima. Pre nego što sam spustio slušalicu, upitao sam ga da li se čuo sa Vojvotkinjom. On mi je rekao da nije razgovarao s njom, zbog čega sam bio još tužniji kad sam spustio slušalicu. Sada je proteklo gotovo nedelju dana, i stvari u vezi s njom postajale su sve zlokobnije. Uključio sam televizor i pokušao da zaspim, ali mi, kao i obično, san nije nailazio na oči. Konačno, negde otprilike oko ponoći, uspeo sam da zaspim – okončavši još jedan dan tokom kojeg sam uspeo da ostanem trezan i sve vreme s nekontrolisanom erekcijom u gaćicama.

Sledećeg jutra, tačno u osam sati, pozvao sam Old Brukvil. Telefonska slušalica je podignuta posle prvog zvona. ”Halo?” rekla je nežno Vojvotkinja. ”Nad? Da li si to ti?” Toplim glasom: ”Da, to sam ja.” ”Kako si?” ”Dobro sam. Dosledno sledim svoja zaduženja, pretpostavljam.” Duboko sam uzdahnuo i polako izdahnuo. ”Ja…ja sam zvao da bih pozdravio decu. Da li su tu?” ”Šta nije u redu?” rekla je tužno. ”Ne želiš da razgovaraš sa mnom?” ”Ne, naravno da želim da razgovaram s tobom! Ništa na svetu ne želim tako kao da razgovaram s tobom. Samo sam mislio da ne želiš da razgovaraš sa mnom.” Ljubazno: ”Ne, to nije istina. Ja želim da razgovaram s tobom. U dobru i zlu, ti si još uvek moj muž. Pretpostavljam da je ovo onaj deo koji se tiče zla, zar ne?”

420

Osetio sam da mi suze naviru na oči, ali sam uspeo da ih zadržim. ”Ne znam šta da kažem, Nad. Ja…jako mi je žao zbog svega što se desilo…Ja…Ja–“ ”Prestani,” rekla je ona. ”Nemoj da mi se izvinjavaš. Razumem šta se desilo, i ja ti opraštam. To je lagan deo, praštanje. Zaborav je potpuno drugačija stvar.” Ućutala je. ”Međutim, ja ti opraštam. I želim da nastavimo dalje. Želim da pokušam da učinim da naš brak funkcioniše. Još uvek te volim, uprkos svemu.” ”I ja tebe volim,” rekao sam, kroz suze. ”Više nego što možeš da slutiš, Nad. Ja…ja ne znam šta da kažem. Ne znam kako se to desilo. Ja… nisam spavao mesecima i”– duboko sam uzdahnuo – ”nisam znao šta radim. Sve mi se zamaglilo.” ”Ja sam isto toliko kriva kao i ti,” rekla je ljubazno. ”Posmatrala sam te kako se ubijaš i stajala pored tebe ne preduzimajući ništa. Mislila sam da ti na taj način pomažem, dok sam, u stvari, radila upravo suprotno. Nisam znala.” ”Nije to tvoja krivica, Nad, već moja. Samo što se dešavalo tako polako, tokom dugog niza godina, da nisam osetio šta će da usledi. Pre nego što sam postao svestan, već sam izgubio kontrolu. Uvek sam sebe smatrao snažnom ličnošću, ali je droga bila jača.” ”Nedostaješ deci. Nedostaješ i meni. Danima sam želela da porazgovaram s tobom, ali mi je Denis Mejnard rekao da bi trebalo da sačekam dok potpuno ne prođeš kroz fazu detoksikacije.” Ta ništarija od doušnika! Uhvatiću ja tog nitkova! Duboko sam udahnuo, pokušavajući da se smirim. Poslednja stvar koja mi je u ovom času bila potrebna to je da izgubim kontrolu i da počnem da vičem i mahnitam u toku telefonskog razgovora s Vojvotkinjom. Morao sam da joj dokažem da sam i dalje razuman čovek, da me droga nije trajno izmenila. ”Znaš,” rekao sam hladnokrvno, ”dobro je što si mi poslala ona druga dva doktora u bolnicu” – nisam hteo da uputrebim reči psihijatrijsko odeljenje – ”zato što ne možeš ni da zamisliš koliko mi je Denis Mejnard bio antipatičan. Samo zbog njgea nisam hteo da odem u rehabilitacioni centar. Jednostavno je u njemu bilo nešto što me je navelo na pogrešan izbor. Pomislio sam da je bacio oko na tebe.” Čekao sam da mi kaže kako sam lud. Prigušeno se nasmejala. ”Smešno je što kažeš. Lori je pomislila to isto.” ”Stvarno?” rekao sam, dok sam u isti mah u srcu položio zavet da ću ga ubiti. ”Pomislio sam da sam samo paranoičan!” ”Ne znam,” rekao sam zanosnoj Vojvotkinji. ”U početku sam bila u isuviše velikom šoku da bih to primetila, ali me je onda pozvao da odemo u bioskop, što sam smatrala neprimerenim.”

421

”Da li si otišla?” Najprikladniji metod smrti, pomislio sam, bio bi kroz gubitak krvi posredstvom kastracije. ”Nisam!” Naravno da nisam otišla! Nije bilo prikladno što me je pozvao. U svakom slučaju, otišao je narednog dana i tad sam poslednji put čula za njega.” ”Kako to da nisi došla kod mene u bolnicu, Nad? Užasno si mi nedostajala. Sve vreme sam mislio na tebe.” Nastupila je tišina koja je dugo potrajala, ali sam sačekao. Bio mi je potreban odgovor. Još uvek su mi se misli borile zašto ova žena, moja žena – koja me očigledno voli – nije došla da me poseti nakon pokušaja samoubistva. To mi jednostavno nije zvučalo logično. Nakon dobrih deset sekundi, ona je rekla: ”Prvo sam se plašila zbog onog što se desilo na stepenicama. Teško je to objasniti, ali ti si tog dana bio potpuno druga osoba, kao da si bio posednut ili nešto slično. Ne znam. A onda mi je Denis Mejnard rekao da nikako ne bi trebalo da dođem da te vidim dok ne odeš u lečilište. Nisam znala da li govori ispravno ili greši. Ja nisam znala šta da radim, a on se pojavio u ulozi eksperta. U svakom slučaju, važno je samo da si otišao na lečenje, zar ne?” Želeo sam da kažem ne, ali nije bio pravi čas da počnem da se raspravljam. Imam ostatak života da se raspravljam s njom. ”Da, u redu, ovde sam, i to je najvažnija stvar.” ”Koliko ti teško pada odvikavanje?” upitala je, promenivši temu. ”Ja još nisam počeo sa tim procesom, ili nisam ništa osetio za sada. Verovala ili ne, onog sekunda kad sam došao ovde izgubio sam potrebu za drogom i pilulama. Teško to mogu da objasnim, ali ja sam sedeo u čekaonici i najednom je kompulsivna potreba napustila. U svakom slučaju, ovo mesto je na neki način ćaknuto, najblaže rečeno. Ono što me održava treznim nije Talbot Marš, već ja sam.” Sada veoma nervozna: Međutim, ti ostaješ tu i narednih dvadeset osam dana. Zar ne?” Blago sam se nasmejao. ”Da, možeš da odahneš, draga; ostajem. Potrebna mi je pauza od svog onog ludila. U svakom slučaju Društvo anonimnih alkoholičara je stvarno dobra stvar. Pročitao sam njegov program rada i zaista je vredan poštovanja. Odlaziću na sastanke kad se budem vratio kući, čisto zbog toga da se slučajno ne bih vratio starom ponašanju.” Sledećih pola sata smo proveli pričajući telefonom, i do kraja razgovora bio sam svestan da mi se Vojvotkinja vratila. Znao sam to. To sam mogao da osetim u mojim kostima. Rekao sam joj za sve moje erekcije, i ona mi je obećala da će mi u

422

pogledu toga pomoći čim se vratim kući. Pitao sam je da li bi htela da sa mnom vodi ljubav preko telefona, ali je to odbila. Mada bih ja njoj u tom pogledu izašao u susret. Na kraju, shvatio sam, ona će prekinuti razgovor. Potom smo razmenili reči volim te i obećanja da jedno drugom pišemo svakog dana. Pre nego što sam pustio slušalicu, rekao sam joj da ću je zvati tri puta dnevno. Narednih nekoliko dana je proteklo bez nekih značajnih događaja, i pre nego što sam toga postao svestan, ja sam čitavih nedelju dana živeo bez droge. Svakog dana smo imali na raspolaganju vreme koje smo posvećivali samo sebi, da odemo u gimnastičku salu i slično, i ja sam se brzo ubacio u malu grupu Marsovaca koji su mi se ulizivali. Jedan od doktora – anesteziolog koji je imao naviku da sebi daje anesteziju dok su mu pacijenti ležali na stolu – bio je u Talbot Maršu već preko godinu dana, tako da je ovde dovezao i svoja kola. To je bila krntija, siva Tojota sa zadnjim vratima, ali je služila svrsi. Do gimnastičke sale je bilo je potrebno desetak minuta, ja sam seo na zadnje sedište s desne strane, na sebi sam imao sivi Adidas šorc i majicu bez rukava, kad mi se naglo digao. To su verovatno bile vibracije od četvorocilndričnog motora, ili neravnine na putu, ali nešto je poslalo par pinti krvi u moje slabine. Bila je to velika, kao kamen tvrda erekcija, ona vrsta koja se čoveku zalepi o donji veš i mora da je reguliše i udesi, inače može da ga izludi. ”Pogledajte ovo,”rekao sam, svukavši šorc nadole i pokazaujući Marsovima moj penis. Oni su se svi okrenuli i zurili. Da, pomislio sam, izgledala je dobro. Uprkos mojoj visini, Bog je bio veoma dobar prema meni što se toga tiče. ”Nije tako loše!” rekao sam mojim prijateljima doktorima, kad sam zgrabio svoj penis i par puta ga povukao. Potom sam ga lupio o stomak, što je proizvelo tup zvuk. Konačno, nakon četvrtog tupog udarca, svi su počeli da se smeju. Bio je to redak trenutak lakoće u Talbot Maršu, trenutak muškog druženja, trenutak druženja među Marsovcima, gde se uobičajene norme društvene pristojnosti mogu zaboraviti, a fobija od drugih ljudi potpuno zanemariti, i muškarci mogu biti samo to što jesu: muškarci! To popodne sam lepo vežbao u gimnastičkoj sali, a ostatak dana mi je prošao bez nekih bitnijih događaja. Sledećeg dana, odmah nakon ručka, ja sam sedeo u užasno dosadnoj grupi na terapeutskom sastanku. Moja savetnica je ušla, i pozvala me da porazgovaramo.

423

Nisam mogao biti srećniji – sve dotle dok nakon dva minuta, dok smo sedeli u njenoj maloj kancelariji nije nagnula glavu u stranu pod oštrim uglom i rekla, upotrebivši ton Velikog Inkvizitora, ”Dakle, kako si, Džordane?” Okrenuo sam ivice usana nadole i slegnuo ramenima. ”Dobro sam, izgleda.” Ona se nasmejala oprezno i upitala me: ”Da li nedavno imao neke kompulzivne potrebe?” ”Ne, nisam uopšte,” rekao sam. ”Na skali od jedan do deset, rekao bih da se moja kompulzivna pootreba za drogom svela na nulu. Možda čak i manje od toga.” ”Oh, to je veoma dobro, Džordane. Vrlo, vrlo dobro.” Šta me sad ona to ispituje? Znao sam da mi ovde nešto nedostaje. ”Ja sam sada malo zbunjen. Da li vam je neko rekao da sam razmišljao o tome da uzmem drogu?” Preispitao sam svoje kratkotrajno pamćenje i nisam mogao da se setim nikakve slične potrebe, osim što sam osećao neodoljivu potrebu da izađem iz ovog mesta, da se vratim kući kod Vojvotkinje i da je jebem punih mesec dana. ”Ne, nisam imao nikakve potrebe. Mislim, nedostaje mi žena i sve u tom smislu, i jako bih voleo da se vratim kući i da budem s njom, ali ništa više.” Ona je skupila usne i polako klimnula glavom, a zatim me upitala: ”Da li ste osećali potrebu da se obnažujete javno?” ”Molim?” odsečno sam je upitao. ”O čemu vi to govorite? Šta mislite, da sam ja egzibicionista ili nešto slično?” odmahnuo sam glavom s gađenjem. ”Dobro,” rekla je ona strogo, ”primila sam danas tri pismene žalbe, od tri različita pacijenta, i svi tvrde da ste se obnažili pred njima – da ste svukli svoj šorc i masturbirali u njihovom prisusutvu.” ”To su čiste gluposti,” rekao sam glasno. ”Nisam drkao, za ime Božje. Samo sam ga povukao par puta i lupio o stomak kako bismo mogli da čujemo zvuk. To je sve. Šta u tome ima toliko problematično. Tamo odakle ja dolazim, malo obnaženosti među muškarcima nije stvar o kojoj bi nekome trebalo pisati.” Odmahnuo sam glavom. ”Samo sam se zajebavao. Ja imam erekciju otkako sam došao ovde. Mislim da mi se penis konačno probudio od svih onih droga. Međutim, pošto to izgleda uznemiruje okolinu, ja ću zmiju držati u zatvoru narednih nekoliko nedelja. Nema nikakvih problema.” Ona je klimnula glavom. ”Dobro, vi morate da shvatite da ste traumatizovali neke druge pacijente. Njihov oporavak u ovom trenutku teče veoma labilno, i svaki iznenadni šok mogao bi ih vratiti njihovom starom krugu navika.”

424

”Da li ste vi rekli traumatizovali? Molim vas, pa to je preterivanje! Zar ne mislite da je to malo prejak izraz? Mislim… Isuse! Mi govorimo o odraslim muškarcima! Kako može da ih traumatizuje pogled na moj penis, osim ako, naravno, jedan od njih ne bi želeo da mi ga popuši. Mislite da možda može biti to u pitanju?” Ona je slegnula ramenima. ”Ne bih mogla da kažem.” ”Dobro, reći ću vam da niko u tim kolima nije bio traumatizovan. To je bio trenutak čisto muškog druženja, to je to. Jedini razlog zbog kojeg su me cinkarili bio je taj što su osoblju želeli da dokažu da su izlečeni ili oporavljeni ili bilo šta drugo. Bilo šta što će im vratiti dozvole za rad, zar ne?” Ona je klimnula glavom. ”Očigledno.” ”Oh, pa vi to znate?” ”Da, naravno da to znam. I činjenica da mi svi prijavljuju upravo vas navodi me da ozbiljno počinjem da se pitam u kojem su zaista stanju u pogledu njihovog oporavka.” Nasmejala se osmehom koji je pokazivao da je moj komentar uopšte nije uvredio. ”U svakom slučaju, to ne menja činjenicu da je vaše ponašanje bilo neprikladno.” ”Kako god kažete,” promrmljao sam. ”Neće se više ponoviti.” ”Pošteno,” rekla je, dodajući mi list papira sa otkucanim tekstom. ”Potrebno mi je samo da potpišete ovaj ugovor o ponašanju. Sve što u njemu piše jeste da se slažete s tim da se više ne obnažujete na javnom mestu.” Dodala mi je olovku. ”Vi mora da se šalite sa mnom!” Ona je odmahnula glavom odrečno. Počeo sam da se smejem dok sam čitao ugovor. Tu je bilo svega par redova, i pisalo je tačno ono što je rekla. Slegnuo sam ramenima i potpisao ga, potom ustao sa stolice i uputio ka vratima. ”Da li je to sve?” promrmljao sam. ”Slučaj zaključen?” ”Da, slučaj zaključen.” Dok sam se vraćao na moj terapeutski sastanak, imao sam čudan osećaj da nije. Ti Marsovci iz Talbota su prilično čudni. Narednog dana nastupio je čas za drugi sastanak za okruglim stolom. Još jednom, svih sto pet Marsovaca i dvanaestak članova osoblja posedalo je u veliki krug u auditorijumu. Dag Talbot, primetio sam, bio je očigledno odsutan. Zato sam zatvorio oči i pripremio se za gnjavatorske govore. Nakon deset ili petnaest minuta bio sam sav mokar i u polusnu, kad sam začuo: ”…Džordan Belfort, kojeg većina vas zna.”

425

Pogledao sam gore. Moj terapeut je u jednom trenutku preuzela da vodi sastanak, i sada je pričala o meni. Zašto? Pitao sam se. ”Zato, umesto da danas imamo gosta za govornicom,” nastavila je moj terapeut, ”Mislim da bi najproduktivnije bilo kada bi Džordan s grupom podelio svoja protekla zbivanja.” Ona je napravila pauzu i pogledala u mom pravcu. ”Džordane, da li biste bili tako ljubazni da s nama podelite svoju priču?” Pogledao sam po prostoriji dok su svi Marsovci zurili u mene, uključujući Širli Templ s njenim lepim plavim loknama. Ja sam još uvek bio pomalo zbunjen šta je zapravo moj terapeut želela da kažem. Posumnjao sam da je to imalo veze s mojim seksualno devijantnim ponašanjem. Naslonio sam se napred na mojoj stolici, zurio u mog terapeuta, i slegnuo ramenima. ”Nema problema da se obratim grupi,” rekao sam, ”ali o čemu biste želeli da pričam? Ja imam mnogo priča. Zašto ne odabete neku?” Na te reči, svih sto pet Marsovaca su se okrenuli ka mom terapeutu. Izgledalo je kao da igramo tenis. ”U redu,” rekla je ona tonom terapeuta, ”možete da pričate o čemu god hoćete u ovoj prostoriji. Ovo je veoma bezbedno i sigurno mesto. Međutim, zašto ne biste počeli od one priče u kolima pre neki dan, na putu do gimnastičke sale?” Marsovci su se okrenuli nazad ka meni. Kroz smeh, rekao sam: ”Vi se šalite, zar ne?” Sada su Marsovci ponovo pogledali u terapeuta… koja je skupila usne i odmahnula glavom, kao da hoće da kaže: ”Ne, mrtva sam ozbiljna.” Kako ironično, pomislio sam. Moj terapeut mi ustupa centralnu pozornicu. Kako je to divno! Vuk – ponovo u akciji! To mi se dopalo. Činjenica je bila da su u prostoriji bila više od polovine bile žene. Komisija za hartije od vrednosti me je lišila prava da stanem pred gomilu i držim govor, a sada mi je terapeut vratila to pravo i tu moć. Sada ću izvesti predstavu kakvu Marsovci nikada neće zaboraviti! Klimnuo sam glavom i nasmejao se mom terapeutu. ”da li je u redu da stanem nasred prostorije i pričam? Mislim bolje kad se krećem?” Sto pet Marsovaca se okrenulo ka mom terapeutu. ”Svakako, izvolite.” Izašao sam na sredinu sobe i netremice gledao u oči Širli Templ. ”Zdravo, svima! Moje ime je Džordan, ja sam alkoholičar, narkoman i seksualno sam devijantan.” ”Zdravo, džordan!” srdačno su mi odgovorili, uz tu i tamo poneki prigušeni smeh. Širli Templ je, međutim, užasno pocrvenela. Ja sam sve vreme gledao u njene krupne plave oči kad sam za sebe rekao da sam seksualno devijantan.

426

Rekao sam: ”Ja nisam baš i neki govornik pred masom ljudi, ali daću sve od sebe. U redu, odakle da počnem? Oh, moje erekcije – da, to je najprikladnije mesto, pretpostavljam. Evo u čemu je koren problema. Ja sam poslednjih deset godina života proveo tako što mi je penis bio u poludrogiranom stanju usled svih droga koje sam konzumirao. Mislim, nemojte pogrešno da me shvatite, nisam ja bio impotentan niti bilo šta slično tome, mada moram priznati da se desilo da hiljadu puta nije mogao da mi se digne zbog kokaina i kvaludea.” Sada je usledio prasak smeha. Ah, Vuk iz Volstrita! Neka igra počne! Podigao sam ruku da ih utišam. ”Ne, ozbiljno, ništa nije smešno. Vidite, većim delom, kad nije uspeo da mi se digne, onda sam tražio kurve, a to je bilo tri pta nedeljno. Dakle, ja sam razbacivao svoj novac kroz prozor – plaćajući hiljade dolara svakoj a da čak nisam bio u stanju ni da spavam s njima. Sve je to bilo veoma tužno, i veoma skupo. ”U svakom slučaju, one bi obično uspele na kraju – barem one najbolje – mada je za to bilo potrebno i podsticanje rekvizitima i slično.” Savio sam nadole uglove usana i slegnuo ramenima, kao da hoću da kažem: ”Seksualni rekviziti ne predstavljau nešto čega bi se trebalo stideti!” Sada su se svi grohotom smejali, mada sam i ne gledajući znao da je to smeh ženskog dela Marsovaca. Moje sumnje su bile potvrđene kad sam pogledao po prostoriji i video kako me sve žene posmatraju sa neopisivim osmehom na svojim dobrim marsovskim licima. Njihova marsovska ramena su se tresla goredole od svakog kikota. U međuvremenu, muški deo Marsovaca me je doslovno strelio svojim marsovskim očima. Mahnuo sam rukom da ih zaustavim i nastavio: ”Nije važno, nije važno. Vidite, ironija je da kad god sam bio sa svojom ženom, ja u stvari nikada nisam imao taj problem. Uvek mi se lako dizao kad sam bio s njom – po običaju – a kad biste je videli, znali biste i zašto. Međutim, kad sam počeo da ušmrkavam jednu uncu kokaina dnevno, pa dobro, imao sam taj problem čak i sa njom. ”Pa ipak, sada kada nisam takao drogu više od nedelju dana, mislim da je moj penis prošao kroz nekakvu čudnu metamorfozu, ili možda ponovno buđenje. Ja tako idem s erekcijom dvadeset tri sata dnevno… a možda i više!” sada se opet prolomio urnebesan smeh među Marsovkinjama. Pogledao sam po prostoriji. Oh, da, imam ih! Sada su moje! Vuk, pripoveda svoju priču damama! Centralna pozornica! ”Bilo kako bilo, pomislio sam da će neki muškarci ovde ceniti moje stanje. Mislim, prosto mi je delovalo logično da i drugi ljudi trpe posledice bolesti, zar ne?”

427

Pogledao sam po prostoriji i sve Marsovkinje su klimale glavama slažući se sa mojom konstatacijom, dok su Marsovci kimali glavom napred-nazad, zureći u mene sa prezirom. Ja sam slegnuo ramenima. ”Dakle, u svakom slučaju, evo gde je počeo problem. Ja sam sedeo u kolima sa tri druga pacijenta – pacijenta bez penisa, kako to sada shvatam – i mi smo se vozili do gimnastičke sale, kada sam, najverovatnije od vibracija u motoru ili možda neravnina na putu, ma šta bilo, odjednom dobio veliku erekciju!” Pogledao sam po sobi, oprezno izbegavajući usplamtele poglede Marsovaca – uživajući umesto toga u zadivljenim pogledima svih Marsovkinja. Širli Templ je oblizivala usne očekujući nastavak priče. Namignuo sam joj, i rekao: ”Dakle, to je bio jedan bezazlen trenutak u krugu muškaraca, ništa više. Ja neću sada poricati da sam par puta povukao zmiju” – Marsovkinje su opet prasnule u smeh – ”i neću poricati da sam ga lupio o stomak jedanput ili dvaput” – još jedan talas smeha – ”ali sam sve uradio u šali. Nije to izgledalo kao da sam ga vukao divlje, pokušavajući da svršim na zadnjem sedištu kola, mada nikome ne bih sudio i da jeste. Mislim, svako ima svoja prava, zar ne?” Nepoznata žena među Marsovkinjama je viknula: ”Dam svako ima svoja prava!” na šta je ostatakMarsovkinja počelo da tapši. Podigao sam ruku dajući im znak da se utišaju, pitajući se koliko će osoblje dozvoliti da ovo još potraje. Sumnjao sam da će me pustiti da govorim u nedogled. Na kraju krajeva, za svaki sekund koji sam govorio neka osiguravajuća kompanija je primala ček za svakog od ovih sto pet Marsovaca. ”Dakle, da rezimiram, da vam kažem šta mi zaista smeta u vezi s celim ovim događajem, to što su se ova tri čoveka koja su me prijavila, a čija će imena ostati anonimna – mada, ako mi se javite kasnije, rado ću vam reći ko su, kako biste ih izbegavali – smejala i šalila se na taj račun dok smo bili u kolima. Niko mi se nije suprotstavio niti ijednim znakom pokazao da sam prevršio meru dobrog ukusa.” Odmahnuo sam glavom s gađenjem. ”Znate, isitna je da ja dolazim iz veoma disfunkciononalnog sveta – sveta koji sam sam izgradio – gde se stvari kao golotinja i prostitutke i razvrat i sve vrste pokvarenog ponašanja smatraju nornalnim. ”Kada se sada svega setim, znam da je to pogrešno. I znam da je to ludilo. Međutim, evo me sada… danas… stojim ovde kao trezan čovek. Da, danas znam da je bacanje patuljka bilo pogrešno i da je grupni seks s četiri kurve pogrešna stvar i da je manipulisanje akcijama pogrešno i da nije bilo u redu to što sam varao svoju ženu i to što sam zaspao za večerom u restoranu ili pored puta ili naletao na

428

automobile drugih ljudi zato što sam zaspao za volanom, znam ja da su sve te stvari bile nemoralne i zle. ”Ja prvi priznajem da sam daleko, daleko od savršene osobe. Ja sam, u stvari, nesiguran i ponizan, i lako se zbunjujem.” Zastao sam, promenivši moj ton u najozbiljniji. ”Međutim, ja odbijam da to pokažem. Ako moram da izaberem između smetnje i smrti, ja bih izabrao smrt. Dakle, da, ja sam slaba, nesavršena ličnost. Međutim, jednu stvar u kojoj me nikada nećete zateći to je da sudim drugim ljudima.” Slegnuo sam ramenima i uzdahnuo tako da se to lako moglo opaziti. ”Da, možda je to što sam uradio u kolima bilo pogrešno. Možda je prekoračilo granicu dobrog ukusa i bilo uvredljivo. Međutim, prozivam svaku osobu koja misli da sam to uradio iz zle namere u srcu ili što sam želeo da ometam nečiji oporavak. Uradio sam to da bih malo razvedrio atmosferu u teškoj situaciji u kojoj se nalazim. Ja sam bio narkoman gotovo u poslednjihd eset godina, i mada možda izgleda kao da sam donekle normalan, ja dobro znam da nisam. Ja ću odavde otići za par nedelja, i užasno se plašim toga da se vratim u lavlju jazbinu, da se vratim ljudima, raznim mestima i stvarima koji su u meni podstakli tu naviku. Imam ženu, koju volim, i dvoje dece, koje obožavam, i ako odem nazad i vratim se starom obliku ponašanja, ja ću ih zauvek uništiti, posebno moju decu. ”Pa ipak, ovde, u Talbot Maršu, gde sam okružen ljudima koji razumeju kroz šta prolazim, pored mene se nalaze i tri kretena koji žele da naruše moj oporavak i dovedu do toga da me izbace iz ovog mesta. A to je stvarno tužno. Ja se ne razlikujem od vas, muškaraca ili žena. Da, možda imam više novca, ali ja sam uplašen i zabrinut i nesiguran u pogledu svoje budućnosti, i veći deo dana se molim da sve prođe kako bi i trebalo. Jednog dana ću biti u stanju da postavim moju decu da sednu pored mene i da im kažem: ’Da, to je tačno, gurnuo sam mamu niz stepenice jednom kad sam uzeo kokain, ali to je bilo pre dvadeset godina, i ja sam otada trezan’.” Odmahnuo sam glavom još jednom. ”Dakle, kad bilo ko od vas sledeći put bude hteo da me prijavi osoblju, preporučujem vam da dvaput razmislite. Vi samo povređujete sebe. Neću ja biti izbačen odavde tako brzo, a osoblje je daleko pametnije nego što to vi mislite. I to je sve što imam da kažem. A sada, izvinite, dobijam erekciju, tako da bih morao da se klonim kako bih izbegao neprijatnost. Hvala vam.” Mahnuo sam rukom u vazduhu, kao da sam bio nekakav politički kandidat koji putuje u okviru kampanje, a onda se prostorijom prolomio gromoglasan aplauz. Sve do jedne Marsovkinje, svi članovi osoblja, i otprilike pola Marsovaca ustali su na noge, i klicali mi tako da sam doživeo prave ovacije.

429

Kad sam seo na svoje mesto, oči su mi se u jednom trenutku srele s očima terapeuta. Ona mi se nasmejala, klimnula glavom i jednom mahnula stegnutom pesnicom, kao da hoće da kaže: ”Odlično, ovo je dobro za tebe, Džordan.” Sledećih trideset minuta trajala je otvorena diskusija, tokom koje su Marsovkinje branile moje postupke i rekle da sam divan, dok su neki muškarci nastavili da me napadaju i rekli da sam ja opasnost za društvo Marsovaca. Te večeri sam seo za sto sa svojim cimerima i rekao im: Slušajte, stvarno mi je preko glave ovog sranja ovde. Ne želim više da čujem kako bi trebalo da spuštam klozetsku dasku i kako previše pričam telefonom i kako preglasno dišem. Ne mogu više da izdržim. Zato, hajde da se nagodimo. Vama je momci obojici potreban gotov novac, zar ne?” Oni su klimnuli glavom. ”U redu,” rekao sam. ”Evo šta ću da uradim. Sutra ujutru ćete pozvati mog prijatelja Alana Lipskog, i on će vam otvoriti račune u svojoj brokerskoj firmi. Do suutra popodne će svaki od as imati po pet hiljada. Možete da podignete novac kad god budete hteli. Međutim, ne želim više da čujem nijednu jedinu reč ni od jednog od vas dok ne napustim ovo mesto. To je manje od tri nedelje od ovog dana, tako da vam to neće biti mnogo teško.” Naravno da su ga sledećeg jutra obojica pozvali, i naravno da je to u velikoj meri popravilo naš odnos. I pored toga, moji problemi u Talbot Maršu nisu ni blizu bili rešeni. Međutim, nije zanosna Širli Templ bila ta koja je komplikovala stvari. Ne, moji problemi su proisticali iz želje da vidim Vojvotkinju. Iz nezvaničnih marsovskih izvora saznao sam da, pod retkim okolnostima, osoblje daje otsustvo. Pozvao sam Vojvotkinju i zamolio je da doputuje avionom da provedemo zajedno jedan dug vikend, ako budem dobio dozvolu. ”Samo mi reci gde i kada,” odgovorila je ona, ”i ja ću ti pružiti nezaboravan vikend.” Upravo iz tog razloga sada sam bio u kancelariji mog terapeuta, pokušavajući da dobijem odsustvo. Ovo mi je bila treća nedelja na planeti Talbot Marš i ja se nisam uvalio ni u kakvu novu nevolju, mada je među Marsovcima bila javna tajna da sam pohađao samo dvadeset pet odsto sastanaka grupne terapije. Međutim, izgleda da na to više niko nije obraćao pažnju. Oni su shvatili da me Dag Talbot zbog toga neće izbaciti i da sam na svoj nekonvencionalan način vršio pozitivan uticaj. Osmehnuo sam se teraputu i rekao: ”Slušajte, ja ne vidim u čemu je problem ako odem u petak i vratim se u nedelju. Ja ću biti s ženom sve vreme. Vi

430

ste razgovarali s njom, tako da znate da je ona upoznata s programom. To će biti dobro za moj oporavak.” ”Ne mogu to da dopustim,” rekla mi je terapeut, odmahujući glavom. ”To će remetiti druge pacijente. Svi će ovde nagomilati u sebi neprijateljska osećanja povodom takozvanog specijalnog tretmana koji vi ovde dobijate.” Iz osmeha joj je izbijala toplina. ”Slušajte, Džordan, politika ove ustanove je takva da pacijentima nije dopušteno odsustvo sve dotle dok ovde ne provedu najmanje devedeset dana – i pri tome se primerno vladaju. Bez egzibicionizma ili bilo čega drugog.” Nasmejao sam se terapeutu. Ona je bila dobra žena, i ja sam u poslednje dve nedelje osećao sve veću bliskost s njom. Onog dana postupila je vrlo lukavo kad me je stavila pred gomilu i pružila mi šansu da se odbranim. Tek kasnije sam saznao da je razgovarala s Vojvotkinjom, koja joj je ispričala o mojoj sposobnosti da upravljam masom, na dobro ili na zlo. ”Razumem da vi imate pravila,” rekao sam, ”ali se ona ne odnose na nekog ko se nalazi u mojoj situaciji. Kako mogu da se podvrgnem pravilu od devedeset dana mirovanja kad bi ovde trebalo da ostanem svega dvadeset osam dana?” Slegnuo sam ramenima, ne razmišljajući podesno o sopstvenoj logici sve dotle dok me odjednom nije obuzela neverovatna inspiracija. ”Imam ideju!” brzo sam izgovorio. ”Zašto mi ne dopustite da još jednom održim govor pred grupom? Pokušaću da ih na osnovu činjenica uverim da mi je neophodno i da zaslužujem odsustvo, iako je to protivno politici ustanove.” Reagovala je tako što je naslonila ruku na gornji deo nosa i počela da trlja to mesto. Potom se blago nasmejala. ”Znate, ja sam gotovo spremna da vam dam potvrdan odgovor, samo da čujem kakvu ćete sada priču smisliti pacijentima. U stvari, uopšte ne sumnjam da ćete ih uveriti.” Nasmejala se prigušeno još nekoliko puta. ”Pre dve nedelje ste održali izvrstan govor, do sada najbolji u istoriji Talbot Marša. Džordane, vi imate neverovatan dar. Nikada nisam videla tako nešto. Čisto iz radoznalosti, da vas pitam šta ćete reći pacijentima ako vam pružim šansu?” Slegnuo sam ramenima. ”Zaita nisam siguran. Znate, ja uopšte ne planiram unapred šta ću da kažem. Ja sam obično držao po dva govora dnevno na fudbalskom terenu prepunom ljudi. I tako sam radio gotovo pet godina, i ne sećam da sam ijedanput smišljao o čemu ću da govorim pre nego što bih krenuo sa govorom. Obično sam imao jednu ili dve teme koja je trebalo da pogodi suštinu stvari, ali sam morao da mislim samo na vreme njihovog izlaganja. Sve ostalo je bila improvizacija u momentu. ”Znate, kao da mi se nešto jednostavno desi kad stanem pred masu. Teško je to opisati, ali kao da mi je odjednom sve savršeno jasno. Misli mi jednostavno

431

razvežu jezik, a da ja o tome uopšte posebno ne razmišljam. Jedna misao vodi ka drugoj i tako nastaje čitav niz. ”Međutim, da odgovorim na vaše pitanje, ja ću na njima verovatno da primenim obrnutu psihologiju, objasniću im kako je moje dobijanje odsustva dobro za njihov oporavak. Da život, u celini, nije fer, i da bi na to trebalo da se priviknu sada kada se nalaze u kontrolisanoj sredini. Potom ću kod njih izazvati sažaljenje prema meni – ispričaću im šta sam svojoj ženi uradio na stepenicama i kako mi se zbog zavisnosti od droge porodica nalazi na ivici raspada, i kako će sada ova poseta verovatno u velikoj meri biti ključna u pogledu toga da li ćemo ja i žena ostati zajedno ili ne.” Moja doktorka se nasmejala. ”Mislim da bi trebalo da razmislite o tome kako ćete svoje sposobnosti upotrebiti u dobre svrhe; osmislite da na neki način prenesete svoju poruku na opštu dobrobit, a ne zato da kvarite ljude.” ”Ahhh,” rekao sam, uzvrativši joj osmeh, ”znači, vi ste me slušali svih ovih nedelja. Nisam bio siguran. U svakom slučaju, možda i hoću jednog dana, ali za sada želim samo da se vratim svojoj porodici. Planiram da potpuno napustim brokerski posao. Moram postepeno da privedem kraju par investicija i zauvek ću da prekinem s tim. Završio sam s drogom, kurvama, varanjem žene, svim glupostima oko akcija, sa svime. Hoću da ostatak života proživim mirno, izvan svetla pozornice.” Ona je počela da se smeje. ”Dobro, ja ipak mislim, vaš život neće tek tako da se preokrene. Mislim da nikada nećete živeti u nekom mračnom kutku. Ili, barem ne zadugo. Ne mislim to u ružnom smislu. Ono što želim da vam kažem jeste da imate divan dar, i mislim da je za vaš oporavak važno da naučite da ga koristite na pozitivan način. samo se vi prvo usredsredite na svoj oporavak – i ostanite trezni – a ostatak vašeg života će se pobrinuti sam za sebe.” Pustio sam glavu i pogleda uprtog u pod klimnuo glavom. Znao sam da je u pravu, i na smrt se plašio svega toga. Očajnički sam želeo da ostanem trezan, ali sam znao da su izgledi u velikoj meri bili protiv mene. Moram priznati, nakon što sam bolje upoznao program Društva anonimnih alkoholičara, to mi se više nije činilo nemogućim i neizvodljivim, samo što je za to bilo potrebno dugo vremena. Razlika između uspeha i neuspeha, kako se činilo, bila je u velikoj meri u vezi s tim da se čovek odmah po povratku kući iz rehabilitacionog centra učlani upravo u to Društvo – pronađe sponzora s kojim će da se identifikuje, nekoga ko će da mu vrati nadu i da ga ohrabruje kad stvari ne krenu onako kako bi trebalo. ”Kako stoje stvari s mojim odsustvom?” upitao sam, podigavši obrve.

432

”Izneću to sutra kao predlog na sastanku osoblja. Krajem dana, ali to ne zavisi od mene, već od doktora Daga Talbota.” Ona je slegnula ramenima. ”Kao vaš glavni terapeut ja bih to mogla da zabranim, ali ću se uzdržati.” Klimnuo sam glavom potvrdivši joj da sam sve razumeo. Porazgovaraću s Talbotom pre njihovog sastanka. ”Hvala vam na svemu,” rekao sam. ”Ovde ću biti još samo nedelju dana. Trudiću se da vam ne smetam.” ”Ne smetate mi,” odgovorila je. ”U stvari, vi ste moj omiljeni pacijent, mada to nikada nisam nikome priznala.” ”Ni ja to nikome neću reći.” Nagnuo sam se i nežno je zagrlio.

Pet dana kasnije, tačnije, u petak, malo pre šest sati, ja sam čekao na platou kod privatnog terminala aerodroma Atlanta Internešenel. Naslonio sam se na zadnji deo dugačke crne Linkoln limuzine, zureći u severni deo neba očima koje više nisu bile pod dejstvom droge. Prekrstio sam ruke ispod grudi i imao ogromnu erekciju u pantalonama. Čekao sam Vojvotkinju. Bio sam pet kilograma teži nego onda kad sam stigao, a koža mi je još jednom sinula mladalačkim sjajem i zdravljem. Imao sam trideset četiri i preživeo nešto neopisivo – zavisnost od droge biblijskih razmera, zavisnost od droge koja se tako otela kontroli da je odavno trebalo da umrem, od prekomerne doze ili saobraćajne nesreće ili pada helikoptera ili nesreće tokom ronjenja ili na jedan od hiljadu mogućih načina. Pa ipak, stajao sam ovde, i dalje očuvanih sposobnosti. Bilo je lepo, vedro veče s tihim, toplim povetarcem. U ovo doba dana, pri kraju leta, sunce je bilo i dalje dovoljno visoko na nebu da bih mogao da ugledam Galfstrim mnogo pre nego što mu točkovi dodirnu pistu. Činilo mi se gotovo nemoguće da je unutra u kabini moja lepa žena, koju sam proveo kroz sedmogodišnji pakleni period zavisnosti od droge. Pitao sam se šta je obukla za tu priliku i o čemu razmišlja. Da li bila nervozna kao ja? Da li je zaista onoliko lepa kako je pamtim? Da li će opet onako lepo mirisati? Da li me još uvek voli? Mogu li stvari opet biti iste? To sam saznao onog trenutka kad su se otvorila vrata aviona i kad se zanosna Vojvotkinja pojavila sa predivnom bujnom plavom kosom koja se presijavala. Izgledala je predivno. Napravila je jedan korak napred, a zatim, u njenom tipičnom maniru, zauzela pozu, nagnula glavu u stranu a ruke prekrstila ispod grudi, dok je dugu nagu nogu zabacila u stranu, zauzevši pozu prkosa. Onda me je netremice posmatrala. Na sebi je imala tanku roze haljinu. Bez rukava i dobrih petnaest centimetara iznad kolena. I dalje zadržavajući istu pozu, ona je

433

stisnula one čulne usne i počela da odmahuje glavom napred-nazad, kao da hoće da kaže: ”Ne mogu da verujem da je to čovek kojeg volim!” Napravio sam korak napred, podigao palčeve nagore i slegnuo ramenima. I tako smo samo stajali, zureći jedno u drugo dobrih deset sekundi, sve dotle dok nije napustila pređašnju pozu i poslala mi prvoklasni dvostruki poljubac. Onda je ispružila ruke, izvela malu piruetu kako bi objavila svoj dolazak u Atlantu, i strčala niz stepenice sa blistavim osmehom na licu. Ja sam potrčao ka njoj, i mi smo se sreli nasred asfaltiranog platoa. Obavila mi je ruke oko vrata i malim skokom obavila noge oko mog struka. Potom me je poljubila. I tako je naš poljubac trajao toliko da je izgledalo kao da traje čitavu večnost dok smo u isti mah upijali mirise kojima su naša tela odisala. Okrenuo sam se za 360 stepeni, i dalje ljubeći je, sve dotle dok nismo počeli da se kikoćemo. Povukao sam usne i potom spustio nos u prorez između njenih grudi i mirisao je poput šteneta. Smejala se neobuzdano. Mirisala je tako dobro da je to bilo gotovo nestvarno. Povukao sam glavu desetak centimetara unazad i pogledao u te njene divne plave oči. Rekao sam, krajnje ozbiljnim tonom: ”Ako ove sekunde ne budem vodio ljubav s tobom, svršiću ovde na licu mesta.” Vojvotkinja je odgovorila vrativši se na njoj svojstven dečji glasić: ”Oh, moj mali dečak!” Mali? Neverovatno? ”Ti si tako napaljen da hoćeš da eksplodiraš, zar ne?” Klimnuo sam glavom nestrpljivo. Vojvotkinja je nastavila: ”A pogledaj samo kako si se podmadio i kako si zgodan sada kad si dobio nekoliko kilograma, ni koža ti više nije zelenkasta. Šteta što moram da ti održim lekciju ovog vikenda.” Potom je slegnula ramenima. ”Nećemo voditi ljubav do četvrtog jula.” Uh? ”O čemu ti to govoriš?” Samouverenim tonom: ”Čuo si me, ljubavniče. Bio si veoma nevaljao dečak, i sada moraš da platiš cenu. Moraš da se dokažeš preda mnom u pravom svetlu pre nego što mi ga ponovo zabodeš. Za sada ću ti dopustiti samo da me ljubiš.” Nasmejao sam se. ”Ma daj, prestani da izvodiš, mudrice!” Zgrabio sam je za ruku i povukao da krenemo ka limuzini. ”Ne mogu da čekam četvrti juli! Moram te imati odmah – iste sekunde! Želim da vodimo ljubav na zadnjem sedištu limuzine.” ”Ne, ne, ne,” rekla je ona, klimajući glavom napred-nazad kategorički. ”Ovog vikenda samo poljupci. Da visimo kako ćeš se ponašati sledeća dva dana, i onda ću možda u nedelju razmotriti da krenemo dalje.”

434

Vozač limuzine je bio oniži čovek, šezdesetih godina, siromašni belac po imenu Bob. Nosio je šofersku kapu, i stajao je kod zadnjih vrata, čekajući nas. Rekao sam mu: ”Ovo je moja žena, Bob. Ona je vojvotkinja, zato se prema njoj ponašaj u skladu s tim. Kladim se da ovde nisi imao mnogo prilika da sretneš ljude kraljevske krvi, zar ne?” ”Oh, ne,” rekao je veoma ozbiljno Bo. ”Nisam imao prilike.” Stisnuo sam usne i klimnuo glavom strogo. ”To sam i mislio. U svakom slučaju, nemoj dopustiti da te ona uplaši. Ona je u stvari vrlo praktična, zar ne, draga?” ”Da, vrlo praktična. A sada zaveži i ulazi u prokletu limuzinu,” odsečnim i strogim tonom obratila mu se Vojvotkinja. Bob se sledio od straha, očigledno zbunjen time kako je neko kraljevske krvi poput Vojvotkinje od Bej Ridža uopšte mogao da upotrebi takav rečnik. Rekao sam Bobu: ”Nemoj to da joj zameriš; ona samo ne želi da izgleda isuviše uobraženo. Ona čuva svoju uštogljenu stranu za onu priliku kad se vrati u Englesku, sa drugim ljudima kraljevskog porekla.” Namignuo sam. ”U svakom slučaju, šalu u stranu, Bob, to što sam je oženio i mene je učinilo vojvodom, pa zato mislim da bi ti, budući da si naš šofer, mogao da nas oslovljavaš kao Vojvodu i Vojvotkinju – čisto da otklonimo bilo kakav nesporazum.” Bob se naklonio zvanično. ”Naravno, Vojvodo.” ”Vrlo dobro,” odgovorio sam, gurajući Vojvotkinju na zadnje sedište držeći je pri tome za njenu kraljevsku zadnjicu. Ušao sam i ja za njom. Bob je zalupio vrata i potom se uputio ka avionu da uzme Vojvotkinjin prtljag. Momentalno sam joj strgnuo haljinu i video da nije nosila gaćice. Skočio sam na nju. ”Mnogo te volim, Nad. Mnogo, mnogo!” Gurnuo sam je dole na zadnje sedište, celom dužinom, i naslonio svoju erekciju na nju. Počela je da stenje od zadovoljstva, vrteći i trljajući svoju karlicu o moju, zadovoljavajući me blagim trljanjem. I tako sam je ljubio i ljubio sve dok nakon par minuta nije pružila ruke i odgurnula me. Kroz kikot mi je rekla: ”Prestani, ti smešni dečače! Bob se vraća. Moraš da sačekaš dok ne stignemo u hotel.” Pogledala je dole i ugledala moju erekciju kroz farmerke. ”Oh, moj mali siroti dečko” – mali! Zašto uvek mali? – ”samo što ne eksplodira!” napućila je usne. ”Hajde, pusti me da ti ga nadražujem.” Sustila je ruku i dlanom počela da mi draži obrise erekcije. Reagovao sam tako što sam pritisnuo dugme u gornjem delu iznad sedišta. Kako se pregrada zatvorila, ja sam promrmljao: ”Ne mogu da čekam da stignemo do hotela! Ovde ćemo voditi ljubav, bio tu Bob ili ne!”

435

”Dobro!” rekla je nestašno Vojvotkinja. ”Samo da znaš da je to karanje iz saosećanja, a ono se ne računa. Ja i dalje neću voditi ljubav s tobom sve dotle dok mi ne pokažeš da si dobar dečko. Jasno?” Klimnuo sam glavom, sa izrazom očiju kao u šteneta, a onda smo počeli da skidamo odeću. Dok je Bob stigao da se vrati do limuzine i so za volan, ja sam već prodro duboko u Vojvotkinju, i mi smo divlje stenjali. Stavio sam kažiprst na usne i rekao: ”Pssst!” Ona je klimnula glavom, i ja sam se podigao i pritisnuo dugme na interfonu. ”Bob, dobri čoveče, da li si tu?” ”Da, Vojvodo.” ”Divno. Vojvotkinja i ja imamo veoma hitan posao, moramo o nečemu da razgovaramo, zato te molim da nas ne uznemiravaš dok ne stignemo do Hajata.” Namignuo sam Vojvotkinji i pokazao obrvama na dugme interfona: ”Uključeno ili isključeno?” šapnuo sam. Vojvotkinja je pogledala gore, i počela da žvaće unutrašnju stranu obraza. Potom je slegnula ramenima. ”Možeš da ostaviš i uključeno.” To je moja devojka! Izgovorio sam malo glasnije: ”Bob, uživaj malo u kraljevskoj predstavi!” I tog trenutka, trezni vojvoda od Bejsajda, iz Kvinsa, počeo je da vodi ljubav sa svojom ženom, zanosnom Vojvotkinjom od Bej Ridža, iz Bruklina, kao da sutrašnji dan neće osvanuti. Trideset deveto poglavlje Šest načina da se ubije intervencionista Moj pas bi trebalo da se operiše…kola su mi u kvaru…moj šef je kreten…žena mi je još veći kreten…saobraćajne gužve me izluđuju…život nije fer…i tako dalje… Da, zaista, to su bile dosadne jadikovke koje su grozno odzvanjale u prostorijama Društva anonimnih alkoholičara u Sautemptonu, na Long Ajlendu. Sada sam kod kuće bio nedelju dana, i kao deo mog oporavka, ja sam se posvetio tome da pohađam program Devedeset-devedeset, što znači: zacrtao sam cilj da pohađam devedeset sastanaka Društva anonimnih alkoholičara za devedeset dana. I pored veoma nervozne Vojvotkinje, koja je na mene motrila poput sokola, nisam imao drugog izbora nego da to i uradim. Ubrzo sam shvatio da će to biti veoma dugih devedeset dana.

436

Onog trenutka kad sam kročio na prvi sastanak, neko me je zamolio da li bih voleo da budem gost koji će se javno obratiti grupi, na šta sam odgovorio: ”Da govorim pred grupom? Svakako, zašto da ne?” Šta bi moglo biti bolje od toga? Pomislio sam. Ubrzo su pojavili problemi. Bilo mu je ponuđeno sedište za pravougaonim stolom u začelju prostorije. Predsednik sastanka, čovek prijatnog izgleda u ranim pedesetim, seo je pored mene i izneo par kratkih saopštenja. Zatim mi je dao znak da počnem. Klimnuo sam glavom i rekao, jasno i glasno: ”Zdravo, moje ime je Džordan, ja sam alkoholičar i narkoman.” Prostorija od tridesetak bivših alkoholičara mi je odgovorila u isti mah: ”Zdravo, Džordan; dobrodošao.” Ja sam se nasmejao i klimnuo glavom. Sa velikim samopouzdanjem, ja sam rekao: ”Ja sam trezan trideset sedam dana i–” Momentalno sam bio prekinut. ”Izvinite,” rekao mi je bivši pijanac sedeo kose i s venama poput paukove mreže na nosu: ”Morate biti trezni devedeset dana da biste govorili na ovom sastanku.” Zašto, drska stara ništarijo! Bio sam potpuno bespomoćan. Osećao sam se kao da sam ušao u školski autobus, a da se pritom nisam setio da se obučem. I tako sam samo sedeo tu, na toj strašno neudobnoj drvenoj stolici, zureći u starog pijanicu i čekajući da me neko izvuče iz ovih okolnosti. ”Ne, ne. Ne možemo biti tako strogi,” rekao je predsednik. ”Kad je već ovde, zašto mu ne bismo dopustili da govori? Priča novopridošlice će osvežiti našu atmosferu.” Bezobrazna i drska gunđanja su se začula u gomili, zajedno sa uvredljivim sleganjem ramena i ponižavajućim odmahivanjem glava. Izgledali su ljuti. I zlobni. Predsednik mi je stavio ruku na rame i pogledao me u oči, a potom rekao: ”U redu je. Možete da nastavite.” Klimnuo sam glavom nervozno. ”U redu,” rekao sam razljućenim bivšim pijanicama. ”Ja sam trezan trideset sedam dana i–” Opet su me prekinuli u pola reči, samo što je to ovog puta bio gromoglasan aplauz. Ah, kako je ovo divno! Vuk je primio svoje prve ovacije, a još nije ni progovorio u pravom smislu te reči! Čekajte samo, tek kada čujete moju priču! Oboriću vas s nogu! Aplauz je polako utihnuo, i sa vraćenim sapouzdanjem, ja sam nastavio: ”Hvala, svima. Zaista cenim vašu podršku. Droga koju sam izabrao bila je kvalude, ali sam uzimao i dosta kokaina. U stvari–”

437

Opet su me prekinuli. ”Izvinite, ”rekao mi je protivnik sa venama na nosu, ”ovo je sastanak Društva anonimnih alkoholičara, a ne anonimnih narkomana. Ovde ne možete govoriti o drogama, samo o alkoholu.” Pogledao sam po prostoriji, i svi su potvrdno klimali glavom. Oh, gluposti! Ovo je izgledalo kao zastarela politika. Pa ovo su devedesete. Zašto bi neko odabrao da bude alkoholičar, a da ozbegava droge? To prosto nije logično. Već sam bio spreman da ustanem sa stolice i da se što brže udaljim, kad sam začuo snažan ženki glas: ”Kako se usuđuješ, Bil! Kako se usuđuješ da udaljiš ovog mladog dečka koji se bori za život! Ti si vredan prezira! Svi smo ovde zavisni. Zašto sada lepo ne zavežeš i gledaš svoja posla, i pustiš dečka da ispriča šta ima?” Dečka? Da li su to mene upravo nazvali dečkom. Pa meni je trideset pet godina sada, za ime Božje! Potražio sam pogledom ko je ta osoba koja je stala u moju odbranu, i ispostavilo se da je to jedna baka koja je nosila naočare. Ona mi je namignula. Ja sam joj uzvratio. Stari pijanac je odsečno odgovorio baki: ”Pravila su pravila, stara veštice!” Odmahnuo sam glavom u neverici. Zašto me je ludilo pratilo na svakom koraku? Ja ovde nisam učinio ništa loše, zar ne? Samo sam želeo da ostanem trezan. Uprkos tome, ja sam se našao usred meteža i galame. ”Kako god bilo,” rekao sam predsedniku, ”postupiću onako kako želite.” Krajem dana, oni su mi dopustili da govorim, mada sam sa sastanka otišao sa željom onom starom nitkovu zavrnem šiju. Od tog trenutka, stvari su krenule nizbrdo kad sam otišao na sastanak Društva anonimnih narkomana. Tamo je bilo svega četiri čoveka u prostoriji; bilo je očigledno da su trojica od njih drogirani, dok je četvrti bio još manji broj dana trezan nego ja. Želeo sam o svemu tome da ispričam Vojvotkinji, da cela ta stvar sa sastancima u Društvu anonimnih alkoholičara nije za mene, ali sam znao da će je to dotući. Naša veza je iz dana u dan bila sve stabilnija i jača. Više nije bilo svađe ni psovanja ni udaranja ni podbadanja ni šamaranja niti polivanja vodom. Bili smo samo normalni ljudi, koji su živeli normalnim životom sa Čendler i Karterom i dvadeset dva člana pomoćnog osoblja. Odlučili smo da preko leta ostanemo u Sautemtonu. Došli smo do zaključka da je bilo bolje da se izolujem od ludila, barem dok moj proces otrežnjenja ne potraje malo duže i dok se moje stanje potpuno ne stabilizuje. Vojvotkinja je upozorila svim mojim starim prijateljima: oni više nisu bili dobrodošli u našu kuću osim ako bi došli trezni. Alan Kemikal-tob je primio lično upozorenje od Boa, tako da se s njim više nikada nisam ponovo čuo.

438

A moj posao? Dobro, bez kvaludea i kokaina, ja više nisam imao stomak za to, ili barem ne još. Kao treznom čoveku, problemi sa kompanijom Stiv Maden Šuz izgledali su mi laki za prevazilaženje. Moji advokati su imali kompletnu dokumentaciju za parnicu, dok sam ja bio u rehabilitacionom centru, a ugovor o depou sada je bio obznanjen. Do sada, nisam smatrao da bih zbog bilo čega tim povodom mogao biti uhapšen, a sumnjao sam i da bi to ikada moglo da se desi. Na kraju krajeva, na prvi pogled, ugovor nije bio protivzakonit; to je više bio problem za Stiva pošto to nije zaključio javno – što je učinilo da je njegova odgovornost veća od moje. Osim toga, agent Koleman je odavno iščezao sa vidika jer je doživeo konačan pad, zbog čega sam se nadao da o njemu više neću čuti ni glas. Na kraju, ja ću morati da sredim sve sa Obućarem. Ja sam se već odavno pomirio sa tom činjenicom, i to mi više nije bilo važno. Čak i kad sam se osećao najgore u životu – pre nego što sam otišao u rehabilitacioni centar – nije novac bio glavni razlog koji me je tako izludeo, već ideja da Obućar pokušava da mi otme akcije i da ih zadrži za sebe. Kao deo nagodbe, on će biti prisiljen da proda moje akcije da bi me isplatio, i to će biti to. Prepustiću da sve to obave moji advokati. Bio sam kod kuće više od nedelju dana kad sam se jedne večeri vratio sa sastanka Društva anonimnih alkoholičara i zatekao Vojvotkinju kako sedi u prostoriji gde je bio televizor – u onoj istoj sobi gde sam pre šest nedelja izgubio dvadeset grama kokaina, za koje mi je Vojvotkinja sad priznala da ih je bacila u klozetsku šolju. Sa velikim osmehom na licu, rekao sam: ”Zdravo, draga! Šta–” Kada je Vojvotkinja podigla pogled ka meni, ja sam se sledio od straha. Ona je bilo vidno potresena. Suze su joj se slivale niz lice, i curio joj je nos. Preneraženo sam je upitao: ”Isuse, draga! Šta nije u redu? Šta se desilo?” Zagrlio sam je nežno. Telo joj se treslo u mom naručju kad je pokazala na Tv ekran i rekla kroz suze: ”To je Skot Šnajderman. On je ubio policajca pre nekoliko sati. Pokušao je da opljačka svog oca kako bi imao novac za kokain, i tom prilikom je ubio policajca.” Briznula je u plač. Osetio sam kako mi se suze slivaju niz obraze dok sam joj govorio: ”Isuse, Nad, pa on je bio ovde pre samo mesec dana. Ja…ja ne znam…” Pokušao sam da pronađem prave reči, ali sam ubrzo shvatio da reči nisu mogle opisati ovu tragediju. Zato nisam rekao ništa. Nedelju dana kasnije, u petak uveče, upravo u sedam i trideset počeo je sastanak u Poljskoj crkvi Presvete Bogorodice (Our Lady of Poland Church). To je

439

bio vikend tokom kojeg je održan pomen poginulima, i ja sam očekivao uobičajenih šezdeset minuta torture. Potom, na moje veliko iznenađenje, uvodne reči predsednika sastanka došle su u vidu naredbe – koji je rekao da, dok on nadzire stvari, neće biti dopuštena jadikovka oko droge. On je stvorio Zonu oslobođenu od jadikovke, kako je objasnio, zato što je svrha Društva anonimnih alkoholičara bila da stvori nadu i veru, a ne da proizvodi jadikovke zbog dugog procesa odvikavanja u Velikom bratstvu. Potom je u ruke uzeo peščani sat kako bi nadgledao stvari, i rekao: ”Ne postoji ništa što ne biste mogli ispričati za manje od dva i po minuta što bih zaista želeo da čujem. Dakle, izlažite kratko i sažeto.” Klimnuo je glavom. Sedeo sam u zadnjem redu, odmah do sredovečne žene koja je izgledala prilično očuvana za jednu bivšu alkoholičarku. Imala je crvenkastu kosu i rumeno lice. Nagnuo sam se ka njoj i šapnuo: ”Ko je taj čovek?” ”To je Džordž. On je ovde svojevrstan lider.” ”Stvarno?” rekao sam. ”Ovog sastanka?” ”Ne, ne,” šapnula je ona, tonom koji je podrazumevao da sam potpuno neobavešten, ”ne samo ovde, već u celom Hemptonu.” Pogledala je naokolo zaverenički, kao da se spremala da mi upravo oda strogo poverljivu tajnu. Potom mi je rekla najtiše što je mogla: ”On poseduje Sefild, rehabilitacioni centar za narkomane. Nikada ga niste videli na TV?” Odmahnuo sam glavom. ”Ja ne gledam mnogo TV, mada mi deluje nekako poznato. On – Oh, Bože!” Ostao sam bez reči. Bio je to Fred Flintstoun, čovek s ogromnom glavom koji se pojavio na mom TV ekranu u tri ujutru, i koji me je inspirisao da mu razbijem lice mojom Remington skulpturom! Nakon što se sastanak završio, sačekao sam dok se gomila sveta nije razišla, a onda sam otišao do Džordža i rekao: ”Zdravo, ja se zovem džordan. Želim samo da vam kažem da mi je sastanak pričinio zadovoljstvo. Bio je izvanredan.” Pružio mi je ruku koja je bila velika poput rukavice hvatača. Protresao sam je u skladu s pravilom lepog ponašanja, ali sam se sve vreme molio da mi ne iščaši ruku iz ramena. ”Hvala,” rekao je. ”Da li ste vi novopridošlica?” Klimnuo sam glavom. ”Da, ja sam četrdeset tri dana trezan.” ”Čestitam. To nije mali uspeh. Trebalo bi da se ponosite.” Ućutao je na trenutak, a onda nagnuo glavu u stranu, zagledajući me malo bolje. ”Znate, vi meni delujete nekako poznato. Hoćete li mi još jednom reći kako se zovete?” Opet počinje ista stara priča! Oni nitkovi iz štampe – čovek nije mogao da im utekne! Fred Flintstoun je video moju sliku u novinama, i sada će da mi sudi.

440

Kucnuo je čas za stratešku promenu teme. ”Ja se zovem Džordan, i moram da vam ispričam smešnu i zanimljiivu priču, Džordž: Ja sam bio u svojoj kući gore na Ajlendu, u Old Brukvilu, i bilo je tri sata ujutru…” i nastavio sam da mu pričam kako sam ga pogodio Remington skulpturom u lice, na šta se on nasmejao i odgovorio mi: ”Vi i hiljade drugih ljudi. Soni bi trebalo da mi plati dolar za svaki TV koji proda narkomanu, koji ga razbije nakon moje reklame.” Prigušeno se nasmejao, a potom dodao skeptično: ”Vi živite u Old Brukvilu? To je vrlo lep kraj. Da li živite s roditeljima?” ”Ne,” rekao sam, smešeći se. ”Ja sam oženjen i imam decu, ali i to je reklama–” On me je prekinuo. ”Vi ste došli ovde zbog Pomena?” Isuse! Ovo već nije teklo po planu. Naveo me je na to da počnem da se branim. ”Ne, ja ovde imam kuću.” Zvučao je iznenađeno: ”Oh, zaista, gde?” Duboko sam udahnuo i rekao: ”Medou Lejn.” On je malo odmaknuo glavu i suzio oči: ”Vi živite u Medou Lejnu? Stvarno?” Polako sam klimnuo glavom. Fred Flintsoun se osmehnuo. Očigledno, stvari su postajale jasnije. Nasmejao se i rekao: ”I kako ste ono rekli da se prezivate?” ”Nisam vam rekao. Ja se prezivam Belfort. Zvuči vam poznato?” ”Da, rekao je, nasmejavši se prigušeno. ”Za njega zna par miliona ljudi. Vi ste ono dete koje je pokrenulo…uh… kako se ono beše zvala…Strečmen ili nekako drugačije.” ”Straton Oakmont,” rekao sam bezglasno. ”Da! Tako je. Straton Oakmont! Isuse Bože! Vi izgledate kao prokleti tinejdžer! Kako ste uspeli da stvorite takav urnebes?” Slegnuo sam ramenima. ”Moć droge, zar ne?” On je klimnuo glavom. ”Da, dobro, vi nitkovi ste mi uzeli sto hiljada dolara za neke šašave proklete akcije. Čak ne mogu ni da se setim imena.” Oh, sranje! Ovo je loše. Džordž može da zamahne na mene onom svojom ručerdom! Ponudiću mu da mu odmah vratim novac. Otići ću kući, uzeti novac iz sefa. ”Ja već dugo ne radim za Straton, ali ću i dalje biti veoma zadovoljan da–” On me je opet prekinuo. ”Slušajte, razgovor s vama mi je zaista veoma prijatan, ali moram da se vratim kući. Očekujem poziv.” ”Oh, izvinite. Nisam želeo da vas zadržavam. Doći ću sledeće nedelje; možda možemo tada da razgovaramo.” ”Zašto, da li sada nekuda idete?”

441

”Ne, zašto?” On se nasmejao. ”Upravo sam hteo da vas pozovem na kafu. Ja živim samo jedan blok dalje od vas.” Podignutih obrva, rekao sam: ”I vi se ne ljutite zbog sto hiljada dolara?” ”Ne, šta je sto hiljada dolara između dve pijanice, zar ne? Osim toga, to mi je bilo neophodno da bi mi se odbilo od poreza.” Nasmejao se i stavio mi ruku preko ramena, a onda smo se uputili ka vratima. On je rekao: ”Očekivao sam da ću vas jednog dana sresti u ovim prostorijama. Čuo sam priče o prilično razuzdanom životu koji ste vodili. Drago mi je što ste došli ovde pre nego što bude kasno.” Klimnuo sam glavom s odobravanjem. Zatim je Džordž dodao: ”U svakom slučaju, ja vas pozivam da dođete u moju kuću samo pod jednim uslovom?” ”A to je?” upitao sam. ”Želim da mi kažete istinu o tome da li ste potopili svoju jahtu zbog novca od osiguranja.” On je suzio oči i pogledao me sumnjičavo. Nasmejao sam se i rekao: ”Hajdemo, reći ću vam usput!” I za tili čas, ja sam tog petka uveče izašao sa sastanka Društva anonimnih alkoholičara s mojim novim sponzorom: Džordžom B. Džordž je živeo u Saut Mejn Strit, jednoj od glavnih ulica u Sautemptonu. Ona se nalazila za jedan nivo niže u odnosu na Medou Lejn, što se cene tiče, mada je najjeftinija kuća na Saut Mejnu mogla da košta 3 miliona dolara. Mi smo sedeli jedan preko puta drugog, sa obe strane veoma skupog stola od svetlog hrasta, unutar njegova francuske kuhinje u rustičnom stilu. Bio sam usred priče u okviru koje sam Džordžu objašnjavao kako sam planirao da ubijem intervencionistu Denisa Mejnarda, upravo nakon što se moj program lečenja Devedeset-Devedeset završio. Smatrao sam da je Džordž pravi čovek kojem sam mogao to da ispričam nakon što mi je opisao njegovu epizodu sa izaslanikom, koji mu je došao na imanje i hteo da mu uruči lažni sudski poziv. Kad je Džordž odbio da mu otvori vrata, izaslanik navodnog sudskog poziva hteo je da mu zakuca taj poziv na polirana mahagoni vrata. Džordž je otišao do vrata i sačekao da izaslanik zamahne čekićem unazad, potom je naglo otvorio vrata, udario ga iz sve snage, i zalupio vrata. Sve se desilo tako brzo da izaslanik nije uspeo da opiše Džordža policiji, zbog čega nije bila podignuta ni optužnica. ”…to je tako prokleto nisko,” nastavio sam da pričam, ”da to kopile sebe još naziva profesionalcem. Da zaboravim na činjenicu što je mojoj ženi rekao da mi ne dođe u posetu dok sam ja trunuo u onoj ludnici! Mislim, već samo to mi daje

442

povod da mu polomim noge. Međutim, da je pozove u bioskop i pokuša da je strpa u krevet, pa to mi daje za pravo da ga ubijem.” Odmahnuo sam glavom u besu i izdahnuo, srećan što sam konačno malo pronašao oduška zbog te nepravde. I Džordž se zaista složio sa mnom! Da, po njegovom mišljenju, čovek koji se kod mene pojavio u ulozi intervencioniste zaslužio je da umre. Zato smo proveli nekoliko minuta razrađujući temu koji su to najbolji način njegove eliminacije – počevši od moje ideje da mu se odseče penis hidrauličnim sekačem. Međutim, Džordž je mislio da to nije dovoljno bolno, zato što bi intervencionista pao u šok pre nego što bi mu penis pao na tepih i iskrvario za sekund. Zato smo prešli na opciju da bi ga trebalo spaliti. Džordžu se to dopalo zato što je to vrlo bolno, ali ga je zabrinulo zbog mogućnosti kolateralne štete, jer bismo mu spalili i kuću. Potom je došlo na red trovanje ugljen-monoksidom, za šta smo se oboje složili da je isuviše bezbolno, pa smo raspravljali o razlozima za i protiv trovanja hranom, za šta se, na kraju, ispostavilo da previše liči na devetnaesti vek. Pao nam je na pamet jednostavan pokušaj noćne provale, takve koja bi se pretvorila u ubistvo (kako bi se izbegli svedoci). Međutim, onda smo razmišljali o tome da platimo nekom narkomanu pet dolara da se popne kod intervencioniste i ubode ga u stomak zarđalim nožem. Na ovaj način, objasnio je Džordž, on bi iskrvario lepo i polako, posebno ako bi rana bila odmah iznad jetre, što bi sve učinilo mnogo bolnijim. Potom sam čuo kako se vrata otvaraju i ženski glas koji je doviknuo: ”Džordž, čiji je ono Mercedes?” Bio je to prijatan, milozvučan ženski glas, koji je imao snažan bruklinski akcenat, tako da su reči u stvari zvučale ovako: ”Goug, čiji je ono Mihsedes?” Trenutak kasnije, u kuhinju je ušla jedna od najljupkijih žena na planeti. Isto onoliko koliko je on bio krupan, toliko je ona bila sitna – možda sto pedeset pet centimetara, pedeset kilograma. Imala je plavu kosu, svetlo smeđe oči, tanke crte lica, i savršenu elastičnu, malo pegavu kožu. Izgledala je kao da je u kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim, ali je bila vrlo dobro očuvana. Džordž je rekao: ”Anet, upoznaj se sa Džordanom. Džordane, upoznaj se sa Anet.” Hteo sam da se rukujem s njom, ali je ona prošla pored moje ruke i srdačno me zagrlila i poljubila u obraz. Odisala je svežinom i mirisala na neki veoma skup parfem, koji nisam uspeo da prepoznam. Anet se nasmejala i uhvatila me za ramena postavivši me ispred sebe, kao da me razgleda. ”Dobro, da vam kažem

443

nešto,” rekla je ona otvoreno, ”vi niste tipičan gost kakve Džordž inače dovodi kući.” Na te reči smo svi prasnuli u smeh, a potom se Anet izvinila i otišla svojim poslom, koji se sastojao u tome da Džordžu život učini što lepšim. Za tili čas, na stolu se našla sveža kafa, kao i kolači, pecivo, krofne i činija puna svežeg voća. Potom je ponudila da mi skuva ručak, zato što je smatrala da izgledam premršavo, na šta sam joj rekao: ”Trebalo je da me vidite pre četrdeset tri dana!” Dok smo sipali kafu, ja sam nastavio da pričam o intervencionisti. Aneta nam se hitro pridružila u tome. ”Taj mi zvuči kao pravo kopile”– kopile– ”ako me pitate,” rekla je mala goropadnica iz Bruklina. (FUSNOTA: Ovde se pojavljuje neprevodivo oponašanje bruklinskog akcenta. Reč bastard znači kopile, ali Anet tu istu reč izgovara bahstid. To se u daljem tekstu u okviru njenih izjava parodira još nekoliko puta.) ”Mislim da imate apsolutno pravo što želite da ga isprašite po turu.. Zar ne misliš i ti tako, Gvibi?” Gvibi? To je zanimljiv nadimak za Džordža! Mada mu uopšte nije priličilo. Možda Saskvač, pomislio sam… ili možda Golijat ili Zevs. Gvibi je klimnuo glavom i rekao: ”Mislim da taj tip zaslužuje da umre tihom, laganom i bolnom smrću, tako da o tome moram da razmislim noćas. Možemo to da isplaniramo sutra.” Pogledao sam Gvibija i potvrdno klimnuo glavom. ”Definitivno!” rekao sam. ”Taj čovek zaslužuje svirepu smrt.” Anet je rekla Džordžu: ”I šta ćeš sutra da mu kažeš, Gvib?” Gvib je rekao: ”Sutra ću da mu kažem da želim o tome da razmislim još jedno veče i da onda možemo sve da isplaniramo sutradan.” Nasmejao se iskrivivši usta u stranu. Nasmejao sam se i odmahnuo glavom. ”Vi ste stvarno opasan tandem! Znao sam da zbijate šalu sa mnom.” Anet je rekla: ”Ja se nisam šalila! Mislim da on stvarno zaslužuje da ga izudarate!” Progovorila je znalački. ”Džordž je sve vreme obavljao intervencije, i još nikada nisam čula da je supruga iz toga bila isključena, zar ne, Gvib?” Gvib je slegnuo svojim ogromnim ramenima. ”Ja ne volim da sudim metodama drugih ljudi, ali zvuči da je iz intervencije koja je ivršena nad vama izostavljena izvesna ljudska toplina. Ja sam ih obavio na stotine, a jedna stvar za koju bih se uvek pobrinuo bila je da osoba nad kojom se vrši intervencija razume i shvati koliko je voljena i kako će svi biti rame uz rame pored nje ako postupi ispravno i ostane trezna. Nikada ne bih ženu držao podalje od njenog muža. Nikada.” On je još jednom slegnuo ogromnim ramenima. ”Međutim, sve je dobro,

444

što se dobro svrši, zar ne? Vi ste živi i trezni, što je pravo čudo, mada se pitam da li ste trezni ili niste u pravom smislu te reči.” ”Kako to mislite?” Naravno da sam trezan! Danas je tačno četrdeset tri dana kako sam trezan, a za nekoliko sati biće i četrdeset četiri. Nisam ništa ni takao. Kunem se.” ”Ahhh,” rekao je Džordž, ”vi četrdeset tri dana niste pili i niste se drogirali, ali to još ne znači da ste zaista trezni. Postoji razlika, zar ne, Anet?” Anet je klimnula glavom. ”Ispričaj mu o Kentonu Rodsu, Džordž.” ”čoveku iz robne kuće?” upitao sam. Oboje su potvrdno klimnuli glavom, a Džordž je rekao: ”Da, ali to je, u stvari, njegov idiotski sin, naslednik trona. On ima kuću u Sautemptonu, nedaleko od vas.” Nakon tih reči, Anet je nastavila sa pričom. ”Da, vidite, ja sam imala prodavnicu u gornjem delu ulice, gore na Vindmil Lejnu; zvala se Stenli Bleker Butik. U svakom slučaju, mi smo prodavali svu onu sjajnu odeću, Toni Lama–” Džordž, očigledno, nije imao strpljenja da sluša preduge priče čak ni od sopstvene žene, pa ju je prekinuo. ”Isuse Hriste, Anet, kakve sad to ima veze sa temom? Šta je koga briga šta si prodavala u tvojoj prokletoj prodavnici ili ko su bili moji zakupci pre devetnaest godina.” Pogledao je u mene i prevrnuo očima. Džordž je duboko udahnuo, i naduo se tako da je podsećao na industrijski frižider, a potom polako izdahnuo. ”Dakle, Anet je imala prodavnicu gore na Vindmil Lejnu, i imala je običaj da svoj mali Mercedes parkira ispred. Jednog dana, dok je bila u radnji i čekala mušteriju, ugledala je kroz izlog kako drugi Mercedes prilazi odstraga njenim kolima i udara branik. Potom, nekoliko sekundi kasnije, čovek izlazi iz kola s devojkom, i ne obazirući se na to odlazi u grad.” U ovom trenutku, Anet je pogledala u mene i podigla obrve, a onda šapnula: ”Bio je to Kenton Rods koji me je udario!” Džordž je pogledao i rekao: ”Tačno, to je bio Kenton Rods. U svakom slučaju, Anet je izašla iz radnje i videla da ne samo da je udario njen zadnji branik, već da je isto tako parkirao kola na nedozvoljeno mesto, u zapaljivoj zoni, pa je pozvala miliciju, nakon čega su oni došli i ostavili mu pismenu kaznu. Potom, sat vremena kasnije, on dolazi iz nekog restorana, mrtav pijan; vraća se do svojih kola, pogleda kaznu i nasmeje se, a onda je pocepa i baci na ulicu.” Anet nije odolela iskušenju da se ponovo uključi u razgovor: ”Da, to kopile je imalo onaj samozadovoljan izraz lica, i ja sam onda istrčala napolje i rekla mu: ”Hej, čoveče, da ti kažem nešto – ne samo da udario moja kola i udubio ih, već si

445

se usudio da parkiraš kola u zapaljivoj zoni i potom iscepaš kaznu i baciš je na trotoar.” Džordž je klimnuo glavom sa velikom strogošću. ”Zadesilo se da sam dok se sve to dešavalo slučajno prolazio tuda, tako da sam ugledao kako Anet pokazuje prstom tom odvratnom tipu i viče na njega, i kako je on nakon toga naziva kučkom, ili nekim sličnim imenom. Zato sam prišao Anet i rekao: ”Anet, odmah ulazi u radnju?” i ona je klisnula u radnju, znajući šta će uslediti. U međuvremenu, Kenton Rods je izustio ka meni nešto vrlo ružno dok je ulazio u Mercedes. Zalupio je vrata, upalio motor od kola i pritisnuo dugme kako bi podigao prozor od neprobojnog stakla sa strane, kad je ono počelo da se podiže. Potom je stavio par ogromnih Porše naočara za sunce – znate one velike s kojim ličite na insekt – nasmejao se ka meni i pokazao mi srednji prst.” Počeo sam da se smejem i odmahujem glavom. ”I šta ste uradili?” Džordž je okrenuo svoj vrat nalik hidrantu. ”Šta sam uradio? Zamahnuo sam rukom iz sve snage i udario prozor do vozača takvom silinom da se razbio u paramparčad. Rukom sam pogodio Kentona Rodsa pravo u levu slepoočnicu i nokautirao tako da se odmah onesvestio, a glava mu je odletela u krilo njegove devojke, zajedno sa onim groznim Porše naočarima za sunce – samo što su sad bile potpuno iskrivljene.” Kroz smeh sam ga upitao: ”Da li su vas uhapsili?” Odmahnuo je glavom. ”Nisu. Vidite, sada je njegova devojka počela da vrišti iz sve snage: ”Oh, moj Bože! Oh, moj Bože! Ti si ga ubio! Manijače! Potom je iskočila iz kola i otrčala do policijske stanice da dovede policajca. Par minuta kasnije, Kenton Rods samo što je došao k sebi, a njegova devojka je trčala nazad sa policajcem, za kojeg se slučajno ispostavilo da je moj dobar prijatelj Pit Orlando. Dakle, ona je dotrčala do vozačeve strane kola i pomogla Kentonu Rodsu da izađe iz kola čisteći ga od stakla koje je bilo svuda po njemu, a onda su oboje počeli da viču na Pit Orlanda, zahtevajući da me uhapsi. ”Anet je istrčala iz radnje, vrišteći. ’On je pocepao kaznu, Pit, i bacio je na trotoar! On baca papire po ulici i parkirao je kola u zapaljivoj zoni!’ na šta Pit obiđe oko kola i počne strogo da odmahuje glavom. Potom se okrene Kentonu Rodsu i kaže mu: ’Parkirao si u zapaljivoj zoni; odmah da si pomerio kola ili ću pozvati službu da ih odnese paukom.’ Tada Kenton Rods poče da gunđa, psujući Pita Orlanda dok je ulazio u kola i zalupi vrata. Potom upali motor i počne da se nekoliko metara kreće u rikverc, kad Pit Orlando podiže ruku i vikne: ’Stani! Izlazi iz kola!’ Na šta Kenton Rods zaustavi kola i izađe iz njih i upita: ”Šta je sad?’ a Pit mu kaže: ’Osećaš se na alkohol; moraš da prođeš kroz test da vidim da li su u

446

alkoholisanom stanju.’ I sad Kenton Rods počne da gunđa i prigovara Pitu: ’Ne znaš ti ko sam ja!’ i sve ostale gluposti – i nastavi dalje da gunđa i psuje minut kasnije, kad ga je Pit Orlando uhapsio zbog vožnje pod dejstvom alkohola i stavio mu lisice na ruke.” Nas troje smo se grohotom smejali najmanje jedan minut; bio je to moj prvi smeh iz stomaka za poslednjih gotovo deset godina. U stvari, ne sećam se kad sam se tako slatko smejao. Priča je imala poruku, naravno – da je Džordž tada, u tom periodu bio novajlija – da je tek počeo da se odvikava od alkohola, ali da, u stvari, nije bio zaista trezan. Možda je prestao da pije, ali se i dalje ponašao kao pijanac. Konačno, Džordž se pribrao i rekao: ”U svakom slučaju, vi ste pametan čovek, tako da mislim da ste shvatili poentu.” Klimnuo sam glavom. ”Da, da želja da ubijem intervencionistu nije postupak treznog čoveka.” ”Upravo tako,” rekao je. ”Dobro je da malo o tome razmislite, da popričate i da čak zbijate šale s tim. Međutim, da se ponašate u skladu s tim – to je tačka na kojoj se gradi pitanje trezvenosti i razuma.” Duboko je udahnuo i polako izdahnuo. ”Ja sam trezan već više od dvadeset godina, i dalje idem na sastanke svakog dana – ne samo zato da se više ne bih odao alkoholu, već zato što, po mom mišljenju, trezvenost podrazumeva mnogo više od toga da čovek ne pije. Kad dođem na sastanak i ugledam novopridošlice poput vas, to me podseti koliko sam blizu ivice i kako bih vrlo lako mogao da ponovo skliznem u isti stari krug navika. To mi služi kao svakodnevni podsetnik da ne pijem. A kad tamo vidim stare ljude, ljude koji iza sebe imaju više od trideset pet godina trezvenog i umerenog života – koji su ostali trezni u mnogo dužem periodu od mene – to me podseti koliko je divan ovaj program i koliko života je uspeo da spase.” Klimnuo sam glavom sa razumevanjem i rekao: ”Ja ionako nisam nameravao da ubijem onog intervencionistu. Samo mi je bilo potrebno da čujem malo sebe kako o tome pričam, da pronađem oduška.” Slegnuo sam ramenima i odmahnuo glavom. ”Pretpostavljam, kada se sada osvrnete na ono što ste uradili Keniju Rodsu, vi mora biti da se šokirate zbog toga šta ste mu, u stvari, uradili. Nakon dvadeset godina trezvenog i umerenog života, vi biste sada samo okrenuli i drugi obraz tom kretenu, zar ne?” Džordž me je pogledao s nevericom. ”Mora biti da se šalite? Ne bi značilo ništa ni da sam sto godina bio trezan/ Svejedno bih isto tako nokautirao to kopile!” A onda smo svi opet prasnuli u smeh, i nastavili smo tako da se smejemo i smejemo, tokom čitave 1997, moje prve godine trezvenog i umerenog života.

447

U stvari, mi smo provodili vreme u smehu i zabavi – kao i Vojvotkinja – kako smo se zbližili sa Džordžom i Anet, dok su naši stari prijatelji, jedan po jedan, sve više iščezavali i postepeno pali u zaborav. Tačnije, do trenutka kad sam proslavljao moju prvu godinu trezvenog života, ja sam izgubio kontakt gotovo sa svima. Bilovi su još uvek bili deo našeg društva, kao i neke stare prijateljice Nadin, ali ljudi poput Eliota Lavinja i Denija Poruša i Rob Lorusa i Toda i Kerolin Garet više nisu bili deo mog života. Naravno, ljudi poput Vigvama, i Bonija i Rosa, i još nekih drugih prijatelja iz mog detinjstva i dalje su se s vremena na vreme pojavljivali na večeri i zabavama – ali stvari više nikada nisu bile iste. Lak izvor zarade je zvanično prestao da funkcioniše, i droge, koje su predstavljale lepak, više nas nisu upućivale na to da se držimo jedni drugih. Vuk iz Volstrita je umro te noći u Boka Ratonu, na Floridi, kad sam uzeo prekomernu dozu u kuhinji Dejva i Lori Bil. A onaj mali deo Vuka koji je preostao potpuno je iščezao kad sam sreo Džordža B., koji me je uputio da krenem putem zaista trezvenog i umerenog života. Izuzetak od tog pravila, naravno, bio je Alan Lipski, najstariji i meni najdraži prijatelj, koji je bio pored mene i mnogo pre nego što se sve to desilo, mnogo pre nego što sam doneo sopstvenu verziju poslovanja Volstrita na Long Ajlend – stvorivši haos i ludilo među čitavim generacijama ljudi sa Long Ajlenda. Bilo je to otprilike u jesen 1997, kad me je posetio Alan, i rekao mi da više ne može da izdrži, da je bolestan i umoran od toga da gubi novac svojih klijenata i da će pre sedeti skrštenih ruku nego što će održavati Monro Parker u poslu. Složio sam se sa njim istog momenta, tako da se Monro Parker uskoro zatvorio. Nekoliko meeci kasnije usledila je parnica Biltmora, i era Stratonaca se konačno privela kraju. Upravo u to vreme sam konačno odlučio da sredim sve u vezi sa parnicom sa Stiv Madenom. Na kraju sam dogovorio da to bude suma od pet miliona dolara, daleko od onoga koliko su akcije zaista vredele. Pa ipak, kao deo nagodbe, Stiv je bio prisiljen da proda moje akcije zajedničkom fondu, tako da nijedan od nas nije ostvario punu dobit. Uvek ću u Stivu Madenu videti nekog ko je prošao nekažnjeno, mada sam i ja, sve u svemu, ipak zaradio preko 20 miliona dolara – što nije beznačajna suma, čak ni prema mojim nečuveno visokim standardima. U međuvremenu, ja i Vojvotkinja smo počeli da živimo mirnijim, umerenijim životom, polako smanjivši našu menažeriju na razumniji broj, odnosno, na njih dvanaestoro. Prvi koji su od nas otišli bili su Marija i Ignacio. Potom su usledila dva Roka, koje sam uvek voleo, ali za koje se ispostavilo da sada više nisu potrebni. Na kraju krajeva, bez kokaina i kvaludea koji su podsticali moju paranoju, izgledalo je smešno imati privatno obezbeđenje u kraju koji je miran i u kojem nema

448

kriminala. Bo je mirno primio otpuštanje, i rekao mi da je veoma srećan što sam ostao živ s obzirom na to kroz šta sam sve prošao. I mada to nikada nije rekao, bio sam prilično siguran da je osećao krivicu u pogledu nekih stvari, mada sumnjam da je bio svestan kakve razmere je poprimila moja zavisnost od droge. Na kraju krajeva, ja i Vojvotkinja smo dobro uradili što smo sve to krili, zar ne? Ili je možda svako tačno znao šta se dešavalo, smatrajući da dokle god pljušte pare, nije bitno i ako se ubijem? Naravno, Gvin i Dženet su ostale ovde, a tema da su mi one bile desna ruka (bez znanja Vojvotkinje) nikada nije bila izneta na videlo dana. Ponekad je bolje ne pokretati neke stvari. Dženet je bila ekspert za to da zakopa prošlost, a Gvin je u tome imala svoj poseban južnjački stil. Bilo kako bilo, voleo sam ih obe, i znao sam da one vole mene. Jednostavna činjenica je da je narkomanija zajebana bolest, a tokovi zdravog prosuđivanja postanu veoma magloviti i mračni kad živite Životom bogatih i nefunkcionalnih. Kad već govorim o glavnim pomoćnicima, tu je, naravno, bila zanosna Vojvotkinja od Bej Ridža, iz Bruklina. Pretpostavljam da se ispostavilo da je na kraju bila dobra, zar ne? Ona je bila jedina koja je stajala rame uz rame pored mene, jedina kojoj je bilo dovoljno stalo do mene da iskorači i kae: ”Što je dosta – dosta je!” Međutim, kako je došao i prošao dan godišnjice otkako sam se odvikao od droge, počeo sam da zapažam promene u njoj. Ponekad kad bih pogledao krišom njeno divno lice onda kada nije bila svesna da je posmatram, zapazio bih njen setan pogled, tužan i snužden izraz lica. Često sam se pitao o čemu razmišlja u tim trenucima, koliko je uvreda prećutala i držala u sebi, a da mi ne kaže ni reč, i to ne samo zbog onog užasnog trenutka na stepenicama, već zbog svega – zbog svih onih prevara i bludnih provoda i spavanja usred restorana za stolom i oscilacija raspoloženja, koje idu ruku pod ruku sa mojom zavisnošću od droge. Pitao sam Džordža o tome – šta on misli da bi ona mogla da misli i da li postoji nešto što bih ja tim povodom mogao da preduzmem. Sa prizvukom tuge u glasu, on mi je rekao da se cela ta stvar još nije završila, da je bilo nezamislivo to što smo ja i Nadin uspeli da prođemo kroz sve to, a onda samo gurnuli stvari pod tepih. U stvari, za sve godine tokom kojih je živeo trezveno, on nikada nije čuo za sličan slučaj; Vojvotkinja i ja smo pomerili granice nefunkcionalnih odnosa. On je Nadin uporedio sa Vezuvom – uspavanim vulkanom koji će jednog dana sigurno eksplodirati. Samo nije bio siguran kada i kojom silinom će doći do toga, ali mi je preporučio da oboje odemo na terapiju, što nismo uradili. Umesto toga, mi smo zakopali prošlost i krenuli napred.

449

Ponekad bih zatekao Vojvotkinju kako plače – kako sedi sama u sobi u kojoj je birala modele dečje odeće dok su joj se suze slivale niz lice. Kad bih je pitao šta nije u redu, ona bi mi rekla da ne može da shvati zašto se sve to tako desilo. Zašto sam se okrenuo od nje i izgubio u svetu droge? Zašto sam se prema njoj ponašao tako ružno tokom svih tih godina? I zašto sam sada tako dobar muž? Na neki način, to je samo pogoršalo stvari, rekla je ona, i sa svakim lepim gestom koji sam joj sad ukazivao, ona se osećala uvređenijom zbog toga što nisam bio takav svih prethodnih godina. Međutim, nakon toga bismo vodili ljubav, i opet bi sve bilo dobro, sve dotle dok je ne bih opet zatekao uplakanu. Pa ipak, mi imao decu, Čendler i Kartera, i u njima smo našli utehu. Karter je upravo proslavio svoj treći rođendan. Sada je bio lepši nego ikada, sa platinasto plavom kosom i prelepim trepevicama. On je Božje dete, budno čuvano od onog strašnog dana u bolnici Nort Šor, kad su nam doktori rekli da će izgubiti mentalne sposobnosti. Kakva ironija, da od toga dana nije više bio bolestan, da je jedina bolest koju bi ponekad dobio bila obična kijavica. Deo u srcu koji onda nije srastao sada je bio potpuno zaceljen, i više nikada mu nije zadavao problema. A tek Čendler? Kakva je tek bila moja mala palčica, nekadašnja beba genije, koja je poljupcem izlečila tatinu boljku? Pa dobro, kao po običaju, ona je i dalje bila tatina devojčica. Nekako usput stekla je nadimak ”CIA,” zato što je veći deo dana provodila slušajući razgovore svih u kući i prikupljala informacije. Napunila je samo pet godina, a svojom inteligencijom je daleko prevazilazila svoje vršnjake. Bila je pravi mali trgovac, koristeći prefinjenu moć sugestije da nada mnom sprovede svoju volju, što, moram priznati, uopšte nije bilo teško. Ponekad bih je pogledao dok je spavala – pitajući se šta je zapamtila od svega što se desilo, od celokupnog haosa i ludila koje ju je okružavalo za njenih prvih pet godina, koje su najvažnije za formiranje ličnosti. Vojvotkinja i ja smo uvek pokušavali da je zaštitimo od stvari, ali deca neverovatno dobro zapažaju. Dešavalo se da s vremena na vreme, u stvari, nešto posluži kao okidač Čeninog sećanja kada bi odjednom spomenula šta se desilo na stepenicama onog dana – a onda bi mi rekla kako je ona bila srećna što sam ja otišao u Atlant-iku da bi mama i tata ponovo bili srećni. U tim trenucima bih se zatekao u situaciji da iznutra plačem, ali bi ona brzo promenila temu, na nešto potpuno bezopasno, kao da je sećanje nije uopšte duboko dirnulo. Jednog dana ću morati da joj objasnim neke stvari, i to ne samo onu epizodu na stepenicama, već sve. Međutim, ima vremena za to – mnogo vremena – i u ovom trenutku je izgledalo mudro dopustiti joj da uživa u blaženom neznanju detinjstva, barem nešto duže.

450

Ovog trenutka, Čeni i ja smo stajali u kuhinji u Old Brukvilu, dok me je ona vukla za farmerke i govorila: ”Hoću da idem u Blokbaster da dobijem novi video Ragrets. Obećao si mi!” Uistinu, nisam joj ništa obećao, ali me je to nateralo da je još više poštujem. Na kraju, moja petogodišnja devojčica je htela da me uveri u nešto – pokušavajući da postigne cilj sa aspekta snage, a ne slabosti. Bilo je 7:30 popodne. ”U redu,” rekao sam, ”idemo odmah, pre nego što se mama vrati kući. Hajdemo, palčice!” pružio sam ruke ka njoj i ona mi je skočila u naručje, obavila mi svoje ručice oko vrata, i nasmejala se slatko. ”Hajdemo, tata! Požuri!” Nasmejao sam se mojoj savršenoj kćerki i duboko udahnuo, upijajući njen miris, koji je bio predivan. Čendler je bila lepa, kako spolja tako i iznutra, i nisam sumnjao da će izrasti u snažnu ličnost, i da će jednog dana ostaviti svoj trag u svetu. Ona je jednostavno imala taj pogled, izvesnu iskru u očima koju sam zapazio čim se rodila. Odlučili smo da krenemo malim Mercedesom, koji joj je bio omiljeni, i spustili smo pokretni krov da bismo uživali u prelepoj letnjoj večeri. Bilo je to nekoliko dana pred praznik Dan rada, i vreme je bilo divno. To je bila jedna od onih vedrih večeri bez vetra, kada sam mogao da udahnem i da u vazduhu osetim prve znake jeseni. Za razliku od one kobne večeri pre šesnaest meseci, ja sam stavio kćerku na prednje sedište, vezao joj sigurnosni pojas i polako prošao prilaznim putem a da nisam nigde udario. Kad smo prošli pored kamenih stubova na ivici imanja, spazio sam napolju parkiran automobil. To je bio zatvoren automobil s četvoro vrata, možda Oldsmobil. Kad sam prošao pored njih, sredovečni belac uske lobanje i kratke sede kose očešljane na stranu promolio je glavu kroz prozor automobila i rekao: ”Izvinite, da li je ovo Krajder Lejn?” Pritisnuo sam kočnicu. Krajder Lejn? pomislio sam. O čemu on to govori? Ne postoji Krajder Lejn u Old Brukvilu, niti bilo gde u Lokast Veli. Pogledao sam u Čeni i osetio talas panike. U tom trenutku sam poželeo da su oba čuvara po imenu Roko još tu i da me paze. Bilo je nešto čudno i uznemiravajuće u tom susretu. Odmahnuo sam glavom i rekao: ”Ne, ovo je Pin Oak Kort. Ja ne znam za Krajder Lejn.” U tom trenutku sam spazio još tri čoveka koja su sedela u kolima, i srce je odmah počelo da mi tuče… Do đavola, oni su došli ovde da kidnapuju Čeni!... Ja sam posegnuo rukom, stavio je preko Čendlerinih grudi, pogledao je u oči i rekao: ”Drži se, draga!”

451

Kako sam načinio pokret da pritisnem papučicu za gas, tako su se otvorila zadnja vrata Oldsmobila i odjednom se tu stvorila jedna žena. Ona se osmehnula, potom mi mahnula i rekla: ”U redu je, Džordan. Mi nismo došli da te povredimo. Molim te, nemoj da kreneš.” Ponovo se nasmejala. Pritisnuo sam kočnicu. ”Šta želite?” upitao sam učtivo. ”Mi smo iz FBI,” rekla je ona. Iz džepa je izvukla crni kožni novčanik i otvorila ga. Pogledao sam… i tu sam, sasvim sigurno, ugledao tri ružna slova koja su mi stajala pred licem: FBI. To su bila velika slova, svetlo plave boje, a iznad i ispod njih su se nalazili neki zvanični natpisi. Trenutak kasnije, čovek sa uskom lobanjom mi je takođe pokazao svoja dokumenta. Nasmejao sam se i ironično rekao: ”Pretpostavljam da ovde niste došli po šoljicu šećera, zar ne?” Oboje su odmahnuli glavom odrično. Tog trenutka su druga dva agenta izašla sa obe strane Oldsmobila i takođe mi pokazali ovlaštenje. Ljubazna žena mi se tužno nasmejala i rekla mi: ”Mislim da bi trebalo da se okrenete i vratite kćerku kući. Moramo da porazgovaramo s vama.” ”Nema problema,” rekao sam. ”Uzgred, hvala vam. Cenim to što radite.” Žena je klimnula glavom, prihvatajući zahvalnost što su bili tako učtivi da ne prave scene pred mojom kćerkom. Upitao sam: ”Gde je agent Koleman? Umirem od želje da ponovo vidim tog čoveka nakon toliko godina.” Žena se ponovo nasmejala. ”Verujem da su osećanja obostrana. On će uskoro biti s nama.” Klinuo sam glavom rezignirano. Kucnuo je čas da saopštim Čendler loše vesti: Ove večeri nećeš dobiti Ragrets. U stvari, sumnjao sam da će uskoro u kući doći do novih promena, od kojih joj se nijedna neće svideti – počevši od privremenog tatinog odsustva. Pogledao sam u Čeni i rekao joj: ”Ne možemo da idemo u Blokbaster, draga. Moram da porazgovaram s ovim ljudima nakratko.” Ona je suzila oči i iskezila zube. Onda je počela da vrišti: ”Ne! Ti si mi obećao! Kršiš zadatu reč! Ja hoću da idem u Blokbaster! Obećao si mi!” Dok sam se vraćao kući, ona je nastavila da vrišti – potom je nastavila da vrišti dok smo ulazili u kuhinju, a onda sam je predao Gvin. Rekao sam Gvin: ”Pozovi Nadin na mobilni; reci joj da je ovde FBI i da sam uhapšen.” Gvin je klimnula glavom bez reči i odvela Čendler na sprat. Onog trenutka kad je Čendler izvan vidika, ljubazna žena agent FBI mi je rekla: ”Uhapšeni ste zbog prevare sa hartijama od vrednosti, pranja novca, i…”

452

Bla, bla, bla… pomislio sam, kad mi je stavila lisice i izrecitovala mi zločine protiv čovečnosti i Boga i svih ostalih. Njene reči su prolazile pored mene poput nekog naleta vetra. Bile su mi potpuno beznačajne, ili barem nisu bile vredne toga da ih slušam. Na kraju krajeva, znao sam šta sam uradio i isto tako sam dobro znao šta sam zaslužio. Uz to, imaću dosta vremena da nalog za hapšenje pregledam zajedno sa svojim advokatom. Kroz nekoliko minuta, u mojoj kući nije bilo manje od dvadeset agenata FBI – odevenih u uniforme s pištoljima, neprobojne prsluke, sa dodatnom municijom i ostalim stvarima. Bilo je ironično, pomislio sam, što su bili tako odeveni, kao da su imali slučaj visoko rizičnog hapšenja. Nekoliko minuta kasnije, konačno se u mojoj kući pojavio i specijalni agent Gregori Koleman. I ja sam bio šokiran. On je izgledao kao dete, nije bio stariji od mene. Bio je otprilike moje visine, imao je kratku smeđu kosu, veoma tamne oči, skladne crte i bio potpuno prosečne građe. Kad me je ugledao, nasmejao se. Potom mi je pružio desnu ruku i mi smo se rukovali, mada je to bilo malo čudno, sa lisicama na mojim rukama i svim ostalim. On je rekao, tonom punim poštovanja: ”Moram da vam kažem, vi ste veoma lukav protivnik. Morao sam da kucam na stotine vrata i nijedna osoba nije htela da sarađuje protiv vas.” Odmahnuo je glavom, i dalje zadivljen lojalnošću koju su Stratonci pokazali prema meni. Potom je dodao: ”Pomislio sam da biste možda želeli to da znate.” Slegnuo sam ramenima i rekao: ”Da, dobro, lak izvor zarade predstavlja način na koji to možete da postignete kod ljudi, da li to znate?” Savio je ivice usana nadole i klimnuo glavom: ”Da, to je definitivno tako.” Tog trenutka je uletela Vojvotkinja. Oči su joj bile pune suza, ali je uprkos tome izgledala predivno. Čak ni dok su me hapsili nisam mogao da odolim, morao sam da gledam njene noge, posebno zato što nisam bio siguran kada ću ih opet videti. Dok su me vodili sa lisicama na rukama, Vojvotkinja me je poljubila u obraz i rekla mi da ne brinem. Klimnuo sam glavom i rekao joj da je volim i da ću je uvek voleti. A onda su me odveli, za tili čas. Gde su me vodili, nisam imao pojma, ali sam shvatio da ću na kraju završiti negde na Menhetnu, a da ću potom sutradan biti izveden pred državnog sudiju. Kad se sad osvrnem na prošlost, sećam se da sam se osećao nekako oslobođen – siguran da će sada haos i ludilo konačno biti iza mene. Odslužiću kaznu i potom izaći kao trezan mlad čovek – otac dvoje dece i muž žene dobrog srca, koja je stajala rame uz rame pored mene uprkos svim teškoćama.

453

Sve će biti u redu. Epilog Izdajice Zaista, bilo bi divno da smo ja i Vojvotkinja nastavili da živimo zajedno – da sam mogao da odslužim kaznu, da potom izađem iz zatvora i padnem u njen divan, ljubavni zagrljaj. Međutim, ne, za razliku od bajke, ova priča nema srećan kraj. Sudija mi je odredio kauciju na 10 miliona dolara, a onda me je, na samim stepenicama suda, upravo Vojvotkinja dotukla. S ledenom hladnoćom, ona je rekla: ”Ja te više ne volim. Ceo naš brak je bila laž.” Zatim se okrenula na štiklama i pozvala mobilnim telefonom svog advokata radi razvoda braka. Pokušao sam da je urazumim, naravno, ali nije bilo šanse. Šmrkćući izveštačeno, ona je dodala: ”Ljubav je kao statua; možeš da je rezbariš sve dotle dok ne ostane ništa.” Da, to je možda tačno, pomislio sam, da sve to ne poriče činjenica da si čekala da budem optužen da bi došla do tog zaključka, ti kučko i sponzorušo, koja zabadaš nož u leđa! Bilo kako bilo. Razišli smo se nakon nekoliko nedelja, a ja sam otišao u izgnanstvo u našu prelepu kuću na plaži u Sautemptonu. To je bilo lepo mesto gde sam mogao da se suočim s tim kako se zidovi realnosti obrušavaju na mene – slušajući kako se talasi Atlantskog okeana razbijaju o obalu i posmatrajući zalaske sunca nad plažom Šajnkok Bej, dok mi se život rušio kao kula od karata. U međuvremenu, na pravnom frontu, stvari su se još više pogoršale. Četvrtog dana nakon što sam izašao iz zatvora tužilac je pozvao mog advokata i rekao mu da će on, ako se ne budem izjasnio krivim i ne postanem državni svedok, osuditi i Vojvotkinju. I mada nije naveo detaljne razloge za podizanje optužnice, mogao sam da pretpostavim da bi ona mogla da bude optužena samo zbog zavere da troši ogromne svote novca. U čemu bi njena krivica uostalom mogla da se sastoji? U svakom slučaju, svet se okrenuo naglavačke. Kako bi mogao ja, na samom vrhu lanca ishrane, da cinkarim one ispod mene? Da li odavanje mnoštva sitnih riba nadoknađuje činjenica da sam ja nakrupnija riba u gradu? Da li je to bilo čisto matematičko pitanje: da se pedeset sitnih riba svodi na jednog kita?

454

Sarađivanje je podrazumevalo da moram da idem ozvučen; da bih morao da svedočim na suđenjima i da zauzmem mesto svedoka protiv mojih prijatelja. To bi isto tako značilo da bi trebalo da ispovraćam sopstvenu utrobu, i izbacim sve do poslednje sitnice u pogledu nepravilnosti koju je iko činio tokom poslednje decenije. To je bila strašna misao. Apsolutno grozna misao. Međutim, kakvog sam izbora imao? Ako ne budem sarađivao, oni će osuditi Vojvotkinju i odvesti je sa lisicama na rukama. Osuđena Vojvotkinja s lisicama na rukama. To zapažanje mi se učinilo prijatnim, u prvi mah. Da smo oboje optuženi, ona bi verovatno ponovo razmislila o razvodu, zar ne? (Mi bismo bili istog kova, oboje bismo pripadali istom jatu.) I ona bi bila daleko manje poželjan ulov za druge muškarce, ako bi svakog meseca morala da se javi referentu koji nadzire bivše zatvorenike. Nema sumnje u pogledu te činjenice. Međutim, ne, ja nikada to ne bih dozvolio da se desi. Ona je bila majka moje dece, i to je bilo suštinsko pravilo koje se moralo poštovati. Moj advokat je ublažio udarac objasnivši da su svi sarađivali u slučaju kao što je moj – da ću, ako odem na sud i izgubim, dobiti trideset godina. I dok sam mogao da dobijem šest ili sedam godina uz priznanje krivice, to bi Vojvotkinju ostavilo izloženom, što je bilo potpuno neprihvatljivo. Zato sam sarađivao. Deni je takođe optužen; i on je takođe sarađivao, kao i momci iz Biltmora i Monro Parkera. Deni je na kraju bio optužen na dvadeset meseci zatvora, dok su ostali momci dobili uslovno oslobođenje. Pokvareni Kinez je sledeći koji je bio optužen. On je sarađivao, takođe, i bio osuđen na osam godina. Potom je došao na red Stiv Maden, Obućar, i Eliot Lavinj, prvoklasni degenerik, od koji su obojica priznali krivicu. Eliot je dobio tri godine; Stiv tri i po. I, konačno, Denis Gaito, Kuvar iz Džersija. On je otišao na suđenje i proglašen je krivim. Avaj, sudija mu je odredio kaznu deset godina. Endi Grin, takođe poznat kao Vigvam, umakao je pravdi; i Keni Grin, poznat još i kao Blokhed, takođe je umakao pravdi, samo što on izgleda nije mogao da se uzdrži od lake i slatke zarade. On je osuđen mnogo godina kasnije, za prevaru sa akcijama, koja nije imala nikakve veze sa Stratonom. Poput preostalih članova klana, on je takođe sarađivao, i dobio je kaznu od godinu dana. Tokom životnog puta, Vojvotkinja i ja smo se ponovo zaljubili; jedini problem je bio što je to bilo s drugim ljudima. Ja sam otišao tako da leko da sam se verio, pa raskinuo u poslednjoj sekundi; Ona se, međutim, udala, i udata je do dana današnjeg. Ona živi u Kaliforniji, tek nekoliko milja od mene. Nakon nekoliko

455

veoma teških godina, Vojvotkinja i ja smo konačno zakopali ratne sekire. Sada se odlično slažemo – delimično i zbog toga što je ona velika dama, a delimično i zato što je njen novi muž veliki čovek. Delimo starateljstvo nad decom, i ja ih viđam gotovo svakog dana. Ironično, tek pet godina nakon što sam optužen otišao sam da odslužim zatvorsku kaznu – koju sam i služio dvadeset dva meseca u državnom zatvoru. Mada, ono što nikada nisam mogao ni da naslutim – ni za milion godina, u stvari – bilo je to da će poslednjih pet godina biti podjednako lude kao i one pre njih.

456