Издавач Ро »Народни лист« ООУ Р »Новинско-издавачка дјелатност« Задар За издавача Проф. Дане Вученовић Главни уредник Проф. др. Јулијан Медини Одговорни уредник Мр. Марко Атлагић Уредништво Проф. др. Јулијан Медини, мр. Миленко Пекић и проф. др. Иво Петрициоли Редакцијски одбор Марко Атлагић, предсједник, Марко Иванишевић, Сава Јовановић, Јулијан Медини, Милош Миљевић, Стипе Морић, Стијепо Обад, Миленко Пекић, Иво Петрициоли, Милан Пртаин, Душан Старевић и Србољуб Зорица Рецензенти Проф. др. Гојко Јаковчев Мр. Дамир Магаш Генерал Владимир Маричић Проф. др. Стијепо Обад Мр. Миленко Пекић Проф. др. Иво Петрициоли Сажетке превела на енглески језик Светлана Рогановић Лектор Доц. др. Јосип Лисац
YU ИСБН 86-7377-013-0
БЕНКОВАЧКИ КРАЈ КРОЗ ВЈЕКОВЕ ЗБОРНИК2
РАДОВИ С НАУЧНОГ СКУПА
БЕН К О ВА ЧК И КРАЈ КРОЗ ВЈЕКОВЕ БЕНКОВАЦ, 22 - 24. АПРИЛА 1983.
Бенковац, 1988.
Umjesto predgovora Pojavom Zbornika 1 posa o па objavi materijala s naučnog skupa »Benkovački кгај kroz vjekove«, održanog o d 22. do 24. aprila 1983. godine u čast 40. godišnjice II zasjedanja A VNOJ-a i ZA VNOH-a, nije stao - naprotiv, jo š je snažnije nastavljen. Prispjeli radovi su p o m n o pregledani i sv i k o ji su p o vo ljn o recenzirani štampaju se u o vo j knjizi - Z bom ik u 2. Jedan broj referata nije bio predan Uredništvu na vrijeme. Pridodaju li se ovim zakašnjelim, ali valjanim napisim a o benkovačkom кгаји i oni radovi koji su pročitani na tribini benkovačkog skupa k oje autori, izn a m a nepoznatih razloga, nisu stigli uobličiti za tisak, onda znam o i o m ogućem narednom poduhvatu - objavi i trećeg Z bom ika. N em inovno j e zahvaliti se ljudim a i institucijama koji to zaslužiše, a u prvom redu Republičkoj zajednici za znanstveni rad SR Hrvatske bez čijeg sufinciranja ovaj Zbornik 2 ne bi bio u Vašim гиката. I u naredno sm o ubijedeni: s pojavom ovog tom a jo š će se snažnije intenzivirati izučavanje svekolike zbilje Ijudi k o ji nastavljaju sjevem odalm atinski region zvan benkovački kraj. Uostalom, to je bila i nakana organizatora. Budu li ova nastojanja pratila i čitatelji - u prvo m redu žitelji benkovačke komune - neće se trebati brinuti o sudbini narednih zbom ika, koji bi trebalil rasvijetliti i ostale nepoznanice o benkovačkom кгаји. Uredništvo
5
LUCIJAN KOS
RAZVOJ PROMETNIH VEZA BENKOVAČKOG KRAJA
Sažetak N ašom obalom išle su rimske ceste i ргет а unutrašnjosti. Venecija za svog dugog vladanja obraćala j e pažnju sam o na т оге, ali su j e sukobi s Turcima prisiljavali da i u zaleđu ućvršćuje svoju granicu u potpunom bespuću - u Ravnim Kotarima i u Bukovici. N jenim padom , Austrija j e prva počela graditi ceste iz Zadra ргет а Kninu i Obrovcu. Francuzi su iz svojih vojno-strateških razloga nastavili s gradnjom cesta. Povratkom Austrije u Dalmaciju pokrenuto j e i pitanje gradnje željeznice iz Zadra i Splita ргет а Kninu i ostaloj unutrašnjosti. Gradnja željezničke pruge preko Like ostvarena j e bila izm edu dva rata, a ргеко Bosne, te relacija Z adar-K nin za naših dana. O d posebn e j e važnosti u ovoj mikroregiji gradnja cestovnih saobraćajnica, o d kojih j e izgradeno 5 magistralnih, 21 regionalna i više lokalnih cesta, koje su iz osnova preobrazile i unaprijedile ovaj кгај. Povećanjem robnog prom eta i proširenjem industrije, Bukovica i Ravni K otari kao ekonom sko-prom etni faktor uključuju se sve više u sva privredna područja naše zemlje.
U najstarijim vremenima zagorskim dijelom sjeverne Dalmacije išle su prve ilirske, liburnijske i rimske ceste, i to od stare Jadere (Zadra) na Nedinum (Nadin), Asseria (Podgrađe), Bumom (Ivoševci) preko Scardonae (Skradina) na Salonu (S olin Split). Prve solidnije ceste na Mediteranu, a tako i u našim krajevima izgrađene su bile za dobra rimskog carstva i imale su u stvari 3 trake za konjanike, za zaprežna kola sa spurilama - udubinama kotača i za pješake. Dok je glavna takva cesta išla paralelno s obalom, ostale su išle od obale u pravcu unutrašnjosti; na zapad prema Senia (Senju) i Tarsatica (Rijeci), na jug prema Saloni, dotle su ostale išle od obale prema unutrašnjosti Siscia (Sisku), a na istok prema Sirmiumu (Sremskoj Mitrovici) i Singidunumu (Beogradu). Venecija za gotovo 4 stoljetnog vladanja Dalmacijom slabo se je brinula za izgradnju cesta u ovim krajevima. Jedina mletačka cesta išla je od Zadra do Zemunika (15 km), što je i razumljivo, jer je ona svu svoju snagu kao »kraljica Jadrana« (otud i naziv za Jadran »Culfo di Venezia« - Mletački zaljev) obraćala k moru, pa su je i interesirali samo otoci i uski primorski, obalni pojas. U ovim krajevima to je bila prvobitno prva gorska kosa nad Zadrom, Biogradom i Šibenikom prema Ravnim Kotarima. 7
Njeni dalmatinski gradovi bili su joj most za obranu od turskih navala, a besuće zaleđa kao prirodna brana joj je i odgovaralo da se turska vojska što teže probija do njenih posjeda. Turci su 1527 g. prvi put osvojili Benkovac (Castrum Benkovich), ali Benkovac je već i tada bio stjecište puteva i glavni trgovački centar ovog kraja. Granična linija između Venecije i Turske pomicala se je u pravcu Ravnih Kotara i Bukovice, a ovisila je o jačini i uspjehu osvajačkih pothvata zaraćenih strana (linea Nani, 1669; 1. Grimani, 1699; M ocenigo, 1727, tako da je to područje bilo stalno pod udarom jednog ili drugog osvajača.' »Signoria« držala se je krilatice »Što su putevi gori, nemili su gosti rjeđi«, tako da namjerno nije htjela graditi komunikacije sa svojim susjedima preko Velebita i Dinare. Početkom 19. stolj. stanje cestovnih saobraćajnica bilo je tako slabo da ih tadašnja štampa ovako opisuje: »Po svemu k o p n u ,... ne mogaše se putovati nego zlim putem vazda mučno, često trudno, a katkad i pogibeljno ...«J Poznati mletački putopisac i prirodnjak Alberto Fortis u svom poznatom djelu Viaggio in Dalmazia, koji je bio više puta u Dalmaciji opisuje, između ostalog, i Bukovicu i Ravne Kotare, te ističe da je to kraj »bez puteva - senza le strade «.3 Naš zemljak Ivan Lovrić iz Sinja u djelu Bilješke 0 putu p o D alm aciji opata A. Fortisa i živo t Stanislava Sočivice4 ispravlja Fortisa u nekim opisima života i običaja Morlaka, ali se oba pisca slažu u tome da su Bukovica i Ravni Kotari u ekonomsko-prometnom i kulturno-prosvjetnom pogledu vrlo zaostala područja. Cestovnim saobraćajnicama od Zadra ргеко Benkovca do Knina, te od Zadra ргеко Zemunika, Smilčića i Karina do Obrovca kretale su se još od 1897. g. konjska i volovska zaprežna kola prevozeći raznu robu, a putnici i pošta prevozili su se poštanskim kočijama. Na relacijama Zadar - Obrovac i Zadar - Knin vršio se je tada redoviti promet diližansama, a istom 1912. g. krenuo je i prvi automobil iz Zadra za Knin 1 obr. 4 puta tjedno u oba pravca zaustavljajući se u Babindubu, Zemuniku, Škabrnji, Nadinu, Benkovcu, Lišanima, Đevrskama, Kistanju, Radučiću i Staroj Straži. Nakon povratka Austrije u Dalmaciju, ova je 1832. g. pristupila izgradnji carske ceste Zemunik - Smilčić - Karin - Obrovac i dalje do ličke granice (Prezid) prema Gračacu i Gospiću (Ova je cesta završena istom 1913. g.). Benkovac kao istaknuti ekonomsko-saobraćajni punkt dobiva 1846. g. c. kr. preturu (sud), a 1868. g., ukidanjem dotadašnjih okružja, već je i sjedište kotara. Osvojenjem Dalmacije od strane Austrije nakon pada Mletačke Republike 1797. g. odmah se je i pristupilo izgradnji cesta; na ovom području od Zrmanje do Knina i do Radučića, kao i od Zemunika preko Benkovca i Ostrovice do Knina. Dolaskom Francuza u Dalmaciju Požunskim mirom 1806/14. g., pošto oni nisu imali dovoljno svog brodovlja za pomorski saobraćaj, a i plovidba je bila nesigurna zbog prisustva na Jadranu Rusa, Engleza i gusara, to je glavni zapovjednik francuske vojske u Dalmaciji general August Marmont u suradnji sa generalnim providurom Vincenzom Dandolom - predstavnikom civilne vlasti, pokrenuo pitanje izgradnje cesta mobilizirajući široke narodne mase, isključivo iz vojno-strateških, a ne ekonomsko-prometnih razloga. I zaista pristupilo se je ne samo izgradnji cesta koje će spajati Zadar - glavni grad Dalmacije preko Benkovca i Knina sa Dubrovnikom, poznate kao mediteranske i primorske ceste, već je izgradeno i više kolnih putova na kraćim relacijama »sridikopni, primorski i prieci..., gdi mogu dojti na konak ljudi i životinje ...«,5 - od Zadra do Knina, od Šibenika do Skradina i dr. 1 »... povlačenje granica... nije bilo čvrsto, pa su i dalje izbijali sporovi,...« (iz rada Traljić, S. M., Tursko-mletačke granice u Dalmaciji u XVI i XVII stoljeću, Radovi IJAZU, Zadar, 20, 1973. str. 447-458 sa pril.). 1 Kraljski Dalmatin, Zadar, 1808, br. 31, str. 241. 1 Alberto Fortis (1741-1803), Viaggio in Dalmazia, Venezia, 1774. god., 2 svez. 4 Ovo je djelo objavljeno 1776. godine, ’ H.A.Z., stampe num. 570.
8
U cilju da se ovaj zaostali kraj i prometno poveže ne samo kopnenim saobraćajnicama, ve<5 i pomorskim putem, to je Senjsko parobrodarsko društvo 1885, g. uspostavilo redovitu parobrodarsku prugu Rijeka - Senj - Obrovac za izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Bukovice i Ravnih Kotara, te za uvoz ostalih, industrijskih proizvoda u to područje, a posebno soli jer je Obrovac, pored toga što je bio i izvozna luka za drvo, bio već tada poznato stovarište soli za Liku i Bosnu.* S obzirom da je Dalmacija prirodni izlaz bogatog zaleda, to je tadašnja vlast započela gradnjom željezničke pruge Split - Siverić (1874. g.) s ogrankom do Šibenika, te sa produženjem i do Knina (1883. g.). Razlog tome je bio što je Austrija podizala Trst, a Mađarska Rijeku na štetu naših luka. A i stara Jugoslavija je favorizirala Galac i Solun umjesto da se je okrenula svojoj obali. U međusobnim borbama za saobraćajne pravce, lička željeznička pruga bila je dovršena nakon pola stoljeća od početka gradnje, tj. 1926. godine. Istina, sredinom prošlog stoljeća počelo se je razmišljati da se naši dalmatinski gradovi, a posebno Zadar i Split, povežu željeznicom sa svojim zaleđem. Tako je, pored niza stranih i naših stručnjaka i političara, Zadranin F. Borelli 1856. g. u svom djelu Bilješke s koristi i važnosti Dunavsko-jadranske željeznice... pledirao za izgradnju »drugog ušća Dunava« na Jadranu. I zaista, 1862. g. Trgovačke komore u Zadru i Splitu predložile su gradnju željezničke pruge Osijek - Zadar preko turske Bosne ili preko madarske Like na Karlovac i dalje s povezivanjem na tada upravo otvorenu prugu Zidani Most - Zagreb - Sisak, kao i s naknadno izgrađenim prugama Zagreb Karlovac (1865. g.), te Karlovac - Rijeka (1873. g.). Bio je čak 1909. g. izraden i projekt za gradnju željezničke pruge Zadar - Zemunik - Benkovac - Đevrske - Pađene, ali izbijanjem svjetskog rata 1914. g. ta je gradnja bila odgođena. I u bivšoj Jugoslaviji bilo je više projekata ove željezničke veze (Zadar - Benkovac - Pađene, Zadar - Benkovac - Knin, Biograd - Benkovac - Padene i dr.7 Sve veća zakrčenost naših luka s razmjerno vrlo malim kapacitetima, a posebno tadašnjih naših glavnih uvozno-izvoznih luka Sušaka i Splita uz otuđeni Zadar pristupilo se je 1936. g. gradnji druge, nove unske pruge, ali je i ova dovršena istom za naših dana, ljeti 1951. godine. Poslijeratna izgradnja željezničke pruge Zadar - Benkovac - Knin (95 km), koja se je počela graditi 1953. g. a dovršena je bila 1968. g., donijela je preporod i u potpunosti preobrazila cijelo područje i Bukovice i Ravnih Kotara. Ta pruga, iako prolazi kroz pasivne krajeve, ostvarila je revolucionami preobražaj podmčja kojim prolazi povezujući neposredno 3 općinska centra Zadar, Benkovac i Knin, a posredno i Obrovac, Biograd, Drniš i Šibenik, a preko njih i ostala podmčja naše zemlje. Iako propusna moć ove pm ge iznosi 16 putničkih i 12 teretnih vlakova s oko 689.000 bruto tona putničkih vlakova i 2,190.000 bmto tona teretnih vlakova, to je ona, istina, u putničkom saobraćaju relativno dobro iskorištena, dok u robnom prometu znatno zaostaje, što je i čini nerentabilnom (1970. g. veličina robnog prometa iznosila je samo 5 teretnih vlakova s 518.000 bm to tona; 1980. g. samo 4 teretna vlaka sa 309.000 bm to tona). Razlog tome je, što luka Zadar - njena industrijsko teretna luka Gaženica nije dostigla odgovarajuće kapacitete u prometu robe, koji bi pospješili prijevozničku djelatnost pruge, a i željeznički čvor Knin po svojim tehničko-eksploatacionim elementima premašuje sadašnje potrebe prometa robe i putnika (1970. g. promet robe u ovom čvoru iznosio je 2500 t, a 1980. g. samo 1645 t, dok su njegovi kapaciteti za preko 5000 t robe.) Kako ova željeznička pmga prolazi Ravnim Kotarima i Bukovicom - njihovim najnaseljeni* Traljić, S. M., Izvoz drva preko Obrovca krajem XVI stolj. (Radovi CJAZU, Zadar, 21, 1974, str. 261-269). 1 Jelinović dr Z., Borba za jadranske pruge i njeni ekonomski ciljevi, Zagreb, 1957 (izd. JAZU, Zagreb); L. K., Borba za željezničku prugu Knin-Zadar u prošlosti (Glas Zadra, br. 95/1953, str. 3). 9
jim dijelom, to je ona za stanovništvo od životnog značenja, pa bi trebalo što više aktivirati i kompenzirati nastali manjak, ispravljanjem krivina pojačati još više njenu propusnu moć, cestovno povezati sva naselja koja gravitiraju ovoj pruzi, te povećati dopremu i otpremu robe ргеко teretne luke Zadar, a time i ove pruge. S teretnom lukom Gaženica u Zadru ova željeznička pruga zauzima i zauzimat će sve veću ulogu ne samo u privredi ove regije, već i u općem jugoslovenskom saobraćajno-privrednom sistemu. Prednosti su ove pruge, kakva je ona sada, što je njena komercijalna brzina vlakova veća u odnosima na Rijeku za 1/3, na Kopar za 1,5 puta, a na Pulu i Split za 2 puta. Stara Jugoslavija nije obraćala naročitu pažnju izgradnji cesta u neposrednom zaledu obalnog pojasa jer je, istina, imala razvijen pomorski obalni i lokalni putnički i robni saobraćaj između glavnih centara i ostalih većih i manjih naselja na obali i otocima. Pored toga, ovdje je i Zadar - silom otrgnut od svog prirodnog zaleđa - Bukovice, Ravnih Kotara i ostalog dijela unutrašnjosti, tako da se osim Šibenika - glavnog centra primorskog dijela, i Knina - glavnog centra zagorskog dijela sjeverne Dalmacije, njena manja trgovišta Benkovac, Biograd, D m iš i Preko nisu mogla znatnije ekonomski-prometno razvijati. To je bio glavni razlog da su i Bukovica i Ravni Kotari ostali i dalje u teškoj prometno-ekonomskoj izolaciji. Istom poslije dmgog svjetskog rata, ovom najzaostalijem dijelu SR Hrvatske iz sredstava za nerazvijene krajeve data je mogućnost da se i ekonomski i prometno i kulturno uzdigne i unaprijedi. Kako je nerazvijena saobraćajna mreža limitirajući faktor ekonomskog razvoja svake regije i subregije, to se je odmah uz rješavanje izgradnje vodoopskrbe i elektrike, pristupilo i izgradnji cestovnih prometnica, uključujući i izgradnju željezničke pruge Zadar - Benkovac - Knin. Od naročite je važnosti da 2 magistralne ceste 8 presijecaju Bukovicu i Ravne Kotare, i to ceste - br. 2, M ASLENICA - OBROVAC - ŽEGAR - ERVENIK - Knin’ . .60 km - br. 29, POSEDARJE - ZELENI HRAST - BENKOVAC - D R N IŠ 10 . . . 56 Osim ovih dviju magistralnih cesta, periferno obuhvaćaju Bukovicu i Ravne Kotare još 3 takve ceste, i to cesta - br. 13/11, OBROVAC - KARIN - Zadar, kao dio magistralne ceste na relaciji Karlovac - Plitvice - T. Korenica - Udbina - Gračac - OBROVAC - KARIN - Z a d a r ................................................................... 44 - br. 2, MASLENICA - Zadar ............................................................................. 30 - br. 11/2, Knin - Š ib e n ik ................................................. .......................................... 52 Ukupno:
242 km
Za razvoj ekonomike ovog zaostalog područja od ne manje važnosti su i regionalne ceste," koje ne samo presijecaju Bukovicu i Ravne Kotare (pod A), već idu i periferno tim područjem i povezuju ga s ostalom cestovnom mrežom (pod B). Regionalne ceste ovog podmčja su:
* Magistralna cesta je javna cesta koja povezuje važnija privredna područja, čije su prometne trake široke po 3,5 m, što ovisi o konfiguraciji terena, gustoći i strukturi prometa, ali ne uže od 3 m. Polumjeri zavoja, usponi i padovi i dr. takve ceste moraju omogućavati siguran promet za veće brzine, ne manje od 60 km/h. Izgradnja i održavanje ovih cesta financira se iz sredstava Republičkog SIZ-а za ceste. * 2/2/II Odluke o utvrđivanju magistralnih cesta (Sl. I. SFRJ, br. 44/78, 5 i 13/80). 10 Cesta br. 29/12/1 ide dijelom »plave« magistrale, i to na relaciji Kraljevica - most kopno - Krk - Omišalj - Krk - Baška - trajektom - Lopar - Rab - Mišnjak - trajektom Stara NovaIja, zatim Pag - Ražanac - POSEDARJE - ZELENI HRAST - BENKOVAC - Drniš - Muć Klis - Blato/C - Šestanovac - Zagvozd - Vrgorac - Prolog - Kula Norinska - Metković (206,0 km). - Odluka o utvrđivanju magistralnih cesta... (vidi bilj. 9). 10
А)
Broj
330 331 335 336 338 339 340 341 342 343 344 345 346 351
2913 Nin-Briševo-MURVICA-DONJI ZEMUNIK......................... 23 km 2914 BABIN DUB-GALOVAC-KAKMA................... .. .................20 km 2920 GORNJIZEMUNIK-DONJE BIUANE-BENKOVAC-Bribirske Mostine-Skradin-Gulin . 66 km 2921 ZELENI HRAST-ISLAM LATINSKI-SMILČIĆ-DONJE B IU A N E .................................................................................... 13 km 2923 KARIN-BENKOVAC-BIOGRAD (traj. pr.)............................ 31 km 2924 SOPOT-MIRANJE-VRANA-PAKOŠTANE......................... 16 km 2925 BENKOVAC-BJELINA-MACURE-KISTANJE................... 33 km 2926 BUKOVIĆ-MEDVIĐA-KAŠTEL ŽEGARSKI...................... 32 km 2927 OBROVAC (Njivice)-MEDVIĐA-PARČIĆI-do c. 2925 (BENKOVAC)........................................................................... 27 km 2928 MACURE-ERVENIK ...............................................................13 km 2930 Otrić(želj. stan.)-Pribudić-Čupkovića most-STARA STRAŽA-KISTANJE-ĐEVERSKE-Bribirske Mostine-Mala Čista-Tijesno-Murter......................................92 km 2931 IVOŠEVCI-Oklaj-Dmiš............................................................24 km 2932 MIRANJE-STANKOVCI-do c. 2930 (O trić-...)...................... 24 km 2940 ĐEVRSKE-Roški slap-D m iš-M uć-K lis..................................85 km Ukupno:
499 km
B) 320 327 328 329 332 337 347
2820 2910 2911 2912 2915
Udbina-Gomja Ploča-Lovinac-Mali Alan-OBROVAC . . . . 62 km Ražanac-POUICA-Zadar........................................................ 26 km POLJICA-Vrsi-Nin-...br. 2913 ( N i n ) .......................................18 km Vir-Privlaka-Nin-Zadar...........................................................31 km BIOGRAD-trajekt-Tkon-Pašman-Ugljen-Muline-trajekt Zadar - do magistr. c. 2 / 2 / I I .................................................... 49 km 2922 Posedarje-Novigrad-DUBRAJA............................................... 18 km 2933 C. 2930 (Otrić - ...)-Zaton-do magistr. c. 2 ..............................18km Ukupno:
222 krn
Sveukupno:
963 km
Pored magistralnih i regionalnih cesta, koje »protiču« Bukovicom i Ravnim Kotarima, za malu privredu od važnosti su i lokalne ceste od kojih su važnije: - Islam Grčki-Donji K ašić-Sm ilčić-K orlat-K ula Atlagić-Benkovac, - Šopot-M iranje-Pristeg-Stankovci-Velim , - Benkovac-Lisičić-Rodaljice-Bjelina-M odrino Selo, - Obrovac-Zelengrad-Brgud-M edviđa-Parčić-M odrino Selo-K olašac-K istanje, - Ervenik-Biovičino Selo-Kolašac, - Ervenik - Mokro Polje -Pađene, - Palvano-Radljevac-Zagrović, - Buković-Popovići-Bmška, - Brgud-Dobrovoljci-Đevrske, - Kakma-Tinj-T. Lišane, - Stankovci-Banjevci, i dr. 11 Regionalna cesta je javna cesta koja povezuje privredna područja republike, čije su prometne trake dovoljno široke, tako da omogućavaju siguran promet za brzine do 60 km/h. Izgradnja i održavanje ovih cesta financira se iz sredstava Regionalnog SIZ-а za ceste u Splitu. Odluka o utvrđivanju regionalnih cesta (Nar. nov. SRH, br. 35/79). 11
Ove nove saobraćajnice treba da povežu i skrate udaljenosti Bukovice i Ravnih Kotara od osnovnih magistralnih pravaca i da približe ovu mikroregiju privredno razvijenijim priobalnim i unutrašnjim regionima. Cestovna veza K arin-Benkovac-Biograd, veza Karinskog i Novigradskog mora s Pašmanskim i Zadarskim kanalom je od naročitog turističkog značenja uz razvoj poljoprivrede u polačkom i vranskom bazenu. Ovom cestom, biogradska rivijera povezana je ргеко željezničke stanice Benkovac s općom željezničkom mrežom Jugoslavije, čime je na udaljenosti od 15,5 km olakšan putnički promet i transport robe u ovom njenom neposrednom prirodnom zaleđu. Činjenica je, da je, prema broju ukrštenih pravaca, Benkovac značajno cestovno čvorište u Dalmaciji (Knin željezničko), jer se u njemu uz ostale ukrštavaju asfaltne ceste - Biograd - BENKOVAC - Obrovac-Gračac, - Zadar-BEN K O V A C -K nin - BENK OVAC-M iranje-Stankovci-Zaton. Uključi li se cestovna mreža Bukovice i Ravnih Kotara u šira područja ne samo općina Benkovac, Knin i Obrovac (za Bukovicu), te općina Benkovac, Biograd, Šibenik i Zadar (za Ravne Kotare) s područjem susjedne općine Drniš, vidljivo je da ukupna cestovna mreža dostiže blizu 2250 km dužine na preko 5000 km 2 površine. Cestovna mreža ovog šireg područja 7 općina je: (stanje sa 1. х 1980. g .):12 C e s t e ( u km) Općine
REGIONALNE
MAGISTRALNE Suvre- Ostale mene
Uk.
SuvreOstale mene
LOKALNE
Uk.
Suvremene
Ostale
Ukupno Uk.
Suvremene
Ostale
Uk.
3,0")
10,0
13,0
85,0
59,0
144,0
14,0
144,0
158,0
102,0
213,0
315,0
BI0GRAD
23,6
-
23,6
39,0
3,0
42,0
8,5
-
8,5
71,1
3,0
74,1
DRNIŠ
20,0
-
20,0
72,0
37,0
109,0
21,7
166,3
188,0
113,7
203,3
317,0
BENKOVAC
KNIN
72,0
47,0
119,0
55,5
18,5
74,0
46,5
64,0
110,5
174,0
129,5
303,5
OBROVAC
49,0
32,0
81,0
-
49,5
39,5
2,5
66,5
69,0
51,5
138,0
189,5
ŠIBENIK
95,2
-
95,2
79,8
67,7
147,5
77,7
123,1
200,8
252,7
190,8
443,5
ZADAR
77,3
6,0
83,3
1193
132,0
25Џ
117,5
152,4
269,9
290,4
604,5
Ukupno:
314,1 1079,1
1168,0 2247,1
Bukovica i Ravni Kotari u poslijeratnom razdoblju doživjeli su promjene koje su rezultati ubrzane industrijalizacije zemlje. Ali unatoč tome, ovom kraju - pretežno Bukovici za njen ekonomski razvitak, bila je potrebna pomoć šire društvene zajednice. Između ostalog, na prvom mjestu dolazi njena što bolja saobraćajna povezanost općinskim sjedištima (s Benkovcem, s Obrovcem i s Kninom), te s obalnim gradovima Zadrom i Šibenikom. Činjenica je da su saobraćajnice bile limitirajući faktor razvoja ovog kraja. Razmjerno velika udaljenost od ovih centara, dosadašnje slabe saobraćajne veze, mali stupanj urbanizacije, izrazitija deagrarizacija bile su uzrokom ekonomskog zaostajanja ovog kraja. Međutim, nova bukovačka cestovna magistrala koja ide od Masleničkog mosta - stjecišta s pravca Rijeke i Zadra na Obrovac - Žegar - Ervenik za Knin i dalje u dužini od 60 km uz ostale 4 magistralne, 21 regionalne i više lokal11 Вгојепје prometa na cestama SR Hrvatske, 1 dio, Zagreb, 1980, str. 620-624. 13 Tokom 1980. god. izvršena je prekategorizacija cesta i na ovom području, tako da je regi-
onalna cesta br. 2921 postala magistralna cesta - 29 (vidi i bilj. 9 i 11). 12
nih cesta iz osnova će preobraziti ovaj kraj; ova cestovna mreža otvorila je i otvorit će nove prostore ovoj najnerazvijenijoj regiji u SR Hrvatskoj. Benkovac uslijed svog povoljnog smještaja postao je najvažnije prometno čvorište prema Obrovcu, Zadru, Kninu i Biogradu. Druga je po važnosti magistralna cesta, koja ide od Posedarja preko Zelenog Hrasta i Benkovca za Drniš i dalje, ne samo da je nastavak tzv. »plave« magistrale i skreće ovdje ka zaleđu u pravcu Muća i Klisa do Metkovića, već je ona u stvari za Bukovicu i Ravne Kotare »cesta života«, jer odterećuje teškim vozilima u ljetnoj sezoni Jadransku turističku cestu na ovom potezu. Ova cesta ide ravničarskim terenom od sela Zeleni Hrast i Islama Grčkog preko isto tako ravničarskog Smilčića, Benkovca, Stankovaca i Vrane do sela Zatona pred Šibenikom na Jadranskoj magistrali. Kao usporedni krak ove Jadranske magistrale prihvatit će ne samo dio njenog prometa, već će i pospješiti bolju dopremu poljoprivrednih proizvoda na tržište, jer se uz nju nalaze PD »Zadar« i »Vrana«. Ova cesta skraćuje putovanje od Benkovca do Šibenika za 30 km. Cijelo područje Stankovaca, Zatona i Šibenika je ovom cestom najkraćim putem povezano preko Benkovca s Likom. - Treća magistralna cesta Obrovac - Karin - Zadar, također je od posebne ekonomsko-prometne važnosti za Bukovicu i Ravne Kotare, jer ne samo da skraćuje put prema Zadru, već i otvara nerazvijenu općinu Benkovac u pravcu Obrovca i dalje prema Rijeci. Ova cesta apsorbirat će promet robe iz pravca Zagreba za Zadar i obr., jer sadašnji pravac te robe preko Masliničkog mosta predstavlja »usko grlo«. Bitna je značajka ove ceste, što ona povezuje ličke i dalmatinske komune, povećava stočnu proizvodnju olakšanjem dopreme stoke na zainteresirana tržišta, aktivirat će i odredene turističke prednosti Like - Cerovačke pećine, kanjon Zrmanje, nacionalni park Paklenicu i dr. S obzirom da se Jadranskom turističkom cestom, pored tranzitnog prometa, vrši i loco-promet, to je u projektu i gradnja obilaznice u dužini od 12 km koja bi se odvojila od Jadranske magistrale kod sela Musapstana, pa bi preko Ploča sjeverno zaobišla Bibinje i Sukošan - u tom primorskom dijelu Ravnih Kotara i spojila bi se sa jadranskom magistralom negdje u početku Tustice. U drugoj fazi ova zaobilazna cesta produžila bi se do iza Biograda, čime bi lokalitet Tustica - Krmčina - Biograd (Kosa) bio rezerviran za turističku i stambenu izgradnju. Već je studija o prostomom razvoju »Projekt gomji Jadran« iz 1971/72 god .14 utvrdila osnovne elemente ekonomskog modela i ovog područja. Bukovica i Ravni Kotari kao zagorski dijelovi sjevem e Dalmacije, omeđeni rijekom Zrmanjom na sjeveru, rijekom Krkom na istoku, obalom na jugu, Novigradskim i Karinskim morem na zapadu podrobnije se mogu odrediti s morfološkog, klimatskog, hidrografskog, kulturološkog i penjažnog aspekta sa znatnim zahvatom i u ekonomsko-prometnu sfem , koja je do sada bila za njih još nedefinirano područje. N a njegovom užem dijelu postoje kao ključni parametri - cestovni i željeznički saobraćaj, a na njegovom širem dijelu i zračni i pomorski saobraćaj. Sve to treba da se uklopi u jedinstveni sistem kako bi se postigli osnovni ciljevi - povezivanja ovog podm čja s obalnim pojasom regije, - iskorištavanja svih prometnih čvorišta šireg podmčja, - povezivanja određenih gravitacionih podm čja i njihovih centara radi što većeg aktiviranja ekonomsko-prometnog razvoja ovog kraja. Realiziranjem ovih ciljeva, povećanjem robnog prometa luke Zadar i željezničkog čvora Knin uz uvodenje novih i proširenje postojećih odgovarajućih industrija u Benkovcu, Kistanjima i Obrovcu, mikroregija Bukovice i Ravnih Kotara postat će ravnopravni ekonomsko-prometni partner ne samo na podmčju šire regije Zadra, Knina i Šibenika, te Biograda i Dmiša, već i na ostalom podmčju cijele Jugoslavije. 14 Koordinacioni regionalni prostomi plan »Gomji Jadran«, Rijeka, 1972, str. 124 sa pril.
13
Literatura:
A n d rović, I., Po Ravnim Kotarima ikršnojBukovici, Zadar, 1909, str. 265, A la č e v ić , ing. J., Cradnja željeznica, Zagreb, 1950, G orn ičić B udovački }., Razvitak željeznica u Hrvatskoj do 1918. god., Zagreb, 1952, Beroš Dr. J., Zadar i Split u središtu gradnje cesta na prelazu u 19. stoljeće (Zadarska геvija, br. 5/63, str. 401-406; br. 6/63, str. 529-533), Program privrednog razvoja Dalmacije 1964-1970, Saobraćaj III, Split, 11/1964 (izd. Privredne komore kotara, Spht), (Grupa aut.), Koncepcija i program razvoja Bukovice, Zagreb, X I /1972, str. 268 sa tab. (izd. Republ. zavoda za planiranje, Zagreb), Geografija SR Hrvatske, Knj. 6, Zagreb, 1974, str. 96-116 (Zadarska regija), (Grupa aut.), Koncepcija i program razvoja Bukovice, Regionalni prostomi plan općina Benkovac - Knin - Obrovac, Zagreb, 1975, str. 61 sa pril. (izd. Urbanistički institut SR Hrvatske, Zagreb), Brojenje prometa na cestama SR Hrvatske, 1 dio, Zagreb, 1980 (izd. Inst. prc metnih znanosti, Zagreb).
S u m m ary TRAFFIC C O N N E C T IO N S IN THE R E G IO N OF B E N K O V A C A N D THEIR D E V E L O PM E N T Num erous Rom an roads spread n o t only along оиг coast, but towards the hinterlan d as well. During its long reign Venice was taking саге o f the coast only, but frequent conflicts with Turks forced it to tum to the hinterland and fortify its borders in the deserted regions o f R avni K otari and Bukovica. A fter the fall o f Venice, Austria to o k over and started building roads from Zadar to Knin and Obrovac. The French as well h ad g o o d m ilitary and strategic reasons for continuing the road construction. A s soon as the Austrians cam e back to Dalmatia, th ey brought up the question o f possible railroads from Zadar an d S plit to Knin andother hinterland towns. During the perio d betw een the tw o world wars they m anaged to bu ild railroads through Lika, while those connecting Zadar and Knin an d the one through Bosnia were built in the p o st-w a rp e riod. Num erous traffic arteries including 5 main roads, 21 regional roads and several local roads were extrem ely significant since th ey greatly h elped im prove the whole агеа. В у increasing the tu m o ver and industrial capacities, Bukovica and Ravni K otari are becom ing an im portant econom ic and trafflc factor o f the whole Yugoslavia.
14
MILENKO TEŠIĆ
VOJNOGEOGRAFSKA OBELEŽJA SEVERNE DALMACIJE S POSEBNIM OSVRTOM NA BENKOVAČKI KRAJ
Sažetak A utor raspravlja o glavnim geografskim obilježjim a sjevernodalmatinskog prostora i o njihovom uticaju na vojne aktivnosti za vrijeme rata. On objašnjava sm isao vojne geografije kao ogranka vojne nauke uopšte (taktike, operatike i strategije), prim jenjujući većinu geografskih principa na razne ratne aktivnosti na sjevernodalmatinskom području. U vojnogeografskom smislu, cijela je sjevem a Dalmacija podijeljena na Ravne kotare, obalu sa ostrvima, Bukovicu i doline dvaju velikih dalmatinskih rijeka - Zrmanje i Krke. Svako navedeno podru čje j e obradeno sa vojnogeografskog stanovišta. Iako j e p o d m čje Ravnih kotara imalo dobre m ogućnosti za eventualna slijetanja, ono samo nije zadovoljavalo potrebe, te j e bila neophodna podrška s mora. M edutim , obala, a naročito ostrva, predstavljala su veliku prepreku pristajanju ratnih brodova. N eprijatelj j e m orao p rv o slom iti o tp o r na ostrvima i tek onda na obali. To nije bilo nim alo lako, poseb n o imajući u vidu brojnost ostrva, teškoće u plovidbi, mine itd. Bukovica je planinski, izrazito krševit kraj, što naravno predstavlja značajnu predn ost za svakog branioca. U prošlom ratu partizani su uspješno odolijevali Italijanima, Nijemcima i četnicima, velikim dijelom zb o g tog prirodnog preimućstva. Pored toga, doline Zrm anje i К гке su predstavljale ogrom ne prepreke napadačkim odredima na sjevem odalm atinskom prostom . K ro z dolinu Zrmanje je vodio dobar put, dok j e dolina K rke bila potp u n o neprohodna. G lavni pravci djelovanja u čitavom području im ali su sm jer o d mora prema Kninu, naročito k ad se radilo o napadim a s mora. Postojale su, medutim, i d m g e m ogućnosti prodiranja koje su takode obradene u ovom radu.
15
U vod Potrebno je na početku definisati šta se želi ostvariti postavljenom temom, odnosno objasniti značenje pojedinih segmenata teme - pojam vojnogeografskog obeležavanja, severna Dalmacija i benkovački kraj kao regije. Time bi trebao biti predstavljen predmet istraživanja u ovom radu i ciljevi koji se postavijaju na samom početku obrade. Geografsko izučavanje ima svoje različite aspekte, saglasno sistemu geografskih nauka, odnosno geografiju kao kompleksu naučnih grana i disciplina, koje sve skupa imaju jedinstveno usmerenje ka celovitom analitičko-sintetičkom predstavljanju ograničenog geografskog prostora na kojem žive ili bi mogli da žive ljudi, upravo radi društvenih interesa. Jedan od temeljnih interesa svake društvene zajednice je odbrana zemlje u celini, a posebno regije koja je predmet izučavanja, u ovom slučaju severnodalmatinske odnosno benkovačke regije. Polazeći od geografskog prostora u svoj njegovoj složenosti (morfološka, hidrografska, meteorološka, biološka, demografska i ekonomska obeležja) ratna veština proučava mogućnosti odbrane geografskog prostora. To se može vršiti na taktičkom (upotreba manjih snaga, njihov raspored, postupci, . naoružanje), operativnom (snage odbrane u sklopu značajnijih pravaca dejstava, angažovanje različitih vidova i rodova oružanih snaga, ostvarivanje krupnijih ciljeva) i strategijskom nivou (uklapanje rejona odbrane u strategijski front, ostvarivanje ciljeva od opšteg značaja i sl.). Vojna geografija je integralni deo ratne veštine, prema tome, taktike, operatike i strategije, a bavi se proučavanjem geografske sredine kao osnove za izvodenje borbenih dejstava bilo u odbrani ili napadu. Kao što su geografska izučavanja određenog prostora složena, tako je i vojnogeografsko izučavanje složeno. Ono je pre svega fizičkogeografsko, ali može biti hidrografsko, klimatsko, ekonomsko, demografsko i sl., zavisno od zahteva odbrane, tj. od značaja pojedinih prirodnih fenomena za odbranu, u pripremnom periodu (mir) ili u toku samih borbenih dejstava. Bilo bi pretenciozno obrađivati u jednom referatu sve vojno-geografske aspekte severne Dalmacije, posebno benkovačkog kraja. U konkretnom slučaju predmet obrade je fizičko-geografska sredina, pre svega njena geomorfološka sadržina, ali će biti obuhvaćeni aspekti geografskog položaja radi sagledavanja geostrategijskih komponenti severne Dalmacije i posebno benkovačkog kraja. Granice Severne Dalmacije su u geografsko-istorijskom smislu arbitrarne, a u vojnogeografskom smislu još više. U administrativnom pogledu u severnu Dalmaciju se ubrajaju opštine Zadar, Biograd, Pag, Benkovac i Obrovac, zatim Šibenik, Drniš i Knin, s tim da prva grupa gravitira Zadru, a druga Šibeniku. Nije cilj ovog rada da se diskutuje arbitrarnost geografsko-istorijskih meda. Vojnogeografsko razgraničenje je, međutim, nužno raspraviti. Severna Dalmacija kao vojišna prostorija Da bi se definisao geografski prostor u vojnogeografskom smislu potrebno je sagledati kardinalne pravce koje bi potencijalni agresor mogao koristiti da bi ugrozio taj prostor. U načelu pravci su mogući sa svih strana, uključujući i pravac kojim se koriste vazdušno-padobranski desanti, tj. pravac »iz vazduha«. Od položaja kao i od fizionomije makroreljefa zavisi kojim pravcima će biti data prednost. A pravci su upravo determinirajući činioci za definisanje nekog geografskog prostora, naravno i prostora severne Dalmacije. Najistaknutije crte u reljefu su Velebit i Dinara. Ta dva orogena su prirodno razgraničenje severne Dalmacije u odnosu na Liku i Bosansku Krajinu. Prema istoku gra16
2 - B EN KO V A C KI K R A J ... Z BO R N IK 2
Potencijalna desantna osnovica u sevemoj i srednjoj Dalmaciji (ograničena tačkicama), desantni mostobran (označen kosim crtama), rejoni iskrcavanja desanta s mora (kockasto šrafirani) i pravci dejstava s mora ka ciljevima u zaledu
сх? ❖
17
nica je slabije definisana, ali je ipak reljefom jasno izražena. To je niz planina koje se skoro meridijanski nižu od severa ka jugu, bez obzira na činjenicu da sve imaju dinarski pravac protezanja: Kozjak, Promina, Moseć, Trtar i Vilaja; taj niz se na obali završava rtom Ploča. Prema tome, morfološki bi se u severnu Dalmaciju moglo uvrstiti šibensko-rogozničko primorje, kao i polja koja se nižu u Zagori, sve do Kninskog polja. Istočna granica je u vojnogeografskom smislu još izrazitije određena dolinom reke Krke. Prema tome, pomenuti planinski niz sa brojnim kraškim poljima što se nižu od mora sve do Dinare, zajedno s kanjonskom dolinom reke Krke čini prirodno razgraničenje između sjeverne i srednje Dalmacije. Taj granični pojas ima istaknuto vojno značenje jer predstavlja prelaz između relativno niskog, zaravnjenog i manevarskog područja na zapadu (sjeverna Dalmacija) i brdovitog, planinskog, bezvodnog, kraškog područja na istoku (srednja Dalmacija). Prema moru granico je još teže odrediti. Izvan obalnog mora koje obuhvata unutrašnje vode (međuotočna akvatorija) i pojas teritorijalnog mora (12 milja širokog teritorijalog mora od vanjskog ruba otoka) prostire se otvoreno more na kome prestaje jurisdikcija obalske pomorske države. Zato je otvoreno more i u ovom slučaju prostor preko kojeg bi agresor najpre mogao izraziti svoje namere u odnosu na severnu Dalmaciju odnosno Jugoslaviju. Kao što je prikazano na skici, preko mora su ucrtani kardinalni pravci potencijalnih dejstava kojima bi najpre mogla biti ugrožena bezbednost severne Dalmacije. Otočni nizovi ispred obale, zajedno s obalskim pojasom koji se proteže pored obalske linije u dubini od desetak kilometara u vazdušnom rastojanju, predstavljaju prelaznu zonu od mora ka kopnu, prag preko kojeg bi svaki agresorlcoji ima pretenzije na severnu Dalmaciju, morao da prede. Na zapadu je Kvarnerska grupa otoka koja se prirodno nastavlja na srednjedalmatinsku, a takode na Velebitsko primorje, odnosno planinski masiv Velebita. Agresija na sjevemu Dalmaciju preko Kvarnerske grupe otoka, odnosno sa zapada, je takode moguća, ali pod pretpostavkom da je agresor prethodno ovladao tom grapom otoka i Velebitskim primorjem, kao i međuotočnim prolazima koje bi koristio pomorski desant. Prostor sevem e Dalmacije je po površini ograničen da bi se na njemu iskrcavale jače snage agresora pomorskim ili vazdušnim desantom, odnosno jednovremeno pomorskim i vazdušnim desantovanjem. Razumljivo je da bi agresor nastojao da proširi prostor na kome bi raspoređivao svoje snage. To bi teško mogao prema sevem gde su Velebit i Dinara. Ali, podm čje prema istoku koje obiluje velikim poljima i relativno niskim planinama, moglo bi lako biti aneks prostor za agresora koji bi imao radikalne pretenzije u odnosu na integritet Jugoslavije kao oražane sile. Razumne morfološke granice tog aneks prostora u okvirima srednje Dalmacije bile bi na severa opet Dinara, a na istoku dolina reke Neretve. Ako opet pođemo od logične pretpostavke da bi agresija najpre mogla da usledi preko mora (pomorsko-vazdušni desant), onda se mora konstatovati da bi prilazi s mora splitskom primorju bili otežani preko srednjedalmatinskih otoka, koji kao krupniji od severodalmatinskih, nude braniocu više mogućnosti za protivdesantnu odbranu. Osim toga, neposredno uz obalu srednje Dalmacije niže se planinski venac koji počinje Vilajom, pa se nastavlja prema istoku odnosno jugoistoku planinama Opor, Kozjak, Mosor i Biokovo. Taj venac predstavlja snažnu protivdesantnu prirodnu prepreku. Bilo bi ga teško savladati i sa brojno i tehnički daleko nadmoćnijim snagama potencijalnog agresora. Prilazi s mora u severodalmatinskom delu obale su nesumnjivo povoljniji, pa bi se moglo očekivati da bi desantne snage agresora sa te osnovice uz eventualno prethodno ovladavanje severnom Dalmacijom, mogle forsirati pravce prema istoku koriš18
ćenjem prolaza između planinskih venaca što se sukcesivno nižu od obale ka unutrašnjosti. Dakle, u vojnogeografskom smislu severna Dalmacija je tesno povezana sa srednjom. One zajedno mogu biti potencijalna desantna osnovica za agresora koji bi dolazio s mora, a imao radikalne pretenzije u odnosu na Jugoslaviju. Postavlja se geostrategijsko pitanje - koji bi cilj imao agresor ako bi uz masovno angažovanje daleko nadmoćnijih snaga u odnosu na branioca, uspeo da ovlada naznačenom osnovicom. Radikalna agresija na našu zemlju uz desant na prostoru Severne i Srednje Dalmacije pretpostavlja mogućnost širenja desanta u dubinu. Kojim pravcima? Prema kojima bližim ciljevima? Iako je definisana desantna prostorija prostrana, uzdužnica od ušća Zrmanje do ušća Neretve oko 180 km, a dubina od mora do grebena Dinare 50 km, ona nije velikog operativnog kapaciteta, nema mnogo manevarskog prostora. Agresor ne bi ovde došao da bi se ovde duže zadržao, npr. samo radi razdvajanja našeg primorskog fronta na kvarnerski i južnodalmatinski deo. Branilac bi osloncem na okolne planinske masive, teritoriju severne i srednje Dalmacije, na otoke, a u skladu s koncepcijom opštenarodne odbrane, bio u mogućnosti da nanosi agresoru neprekidne udare, manjeg ili većeg formata, da ga nagriza i slabi. Malo je verovatno da bi agresor vezao za ovaj prostor sve desantne snage samo u cilju održavanja okupacionog režima na ovom prostoru. Njegov cilj je prodor u dubinu jugoslovenskog prostora. Prema severozapadu iza masiva Velebita je prostrana manevarska prostorija Like. Prema njoj iz doline Zrmanje vode dve komunikacije preko prevoja Alan Veliki i Mali. Ti pravci su vrlo ograničenog kapaciteta, s obzirom na mogućnosti presecanja komunikacije, odnosno onemogućavanja prolaza motorizovane tehnike. Dolinom Butišnice vodi pravac prema dolini Une. Doline su duboke, teško prohodne i još teže savladive. Preko Kaldrme, prevoja na visini od oko 800 m, vodi jedina komunikacija (putna i željeznička) u dolinu Une. Opet pravac veoma ograničenog kapaciteta. Preko visokih prevoja na Dinari izgrađena je jedina komunikacija između Kninskog polja i Bosanske Krajine (Grahova i Drvara). Takođe slabiji prelazi vode prema severoistoku, u dolinu Vrbasa i Bosne. Tzv. rokadni pravci duž kraških polja u Dalmatinskoj zagori nude nešto povoljnije mogućnosti za agresorovu motorizovanu tehniku, ali ni one nisu velike, imajući u vidu mogućnosti branioca na krškom terenu. Dakle, agresor nema povoljne prirodne mogućnosti za širenje svoje desantne osnovice u dubinu jugoslovenskog ratišta. Vojnogeografski uslovi nude braniocu izvanredno povoljne mogućnosti za odbranu. S obzirom na iznešene činjenice malo je verovatno da bi agresija počinjala na prostoru severne i srednje Dalmacije. Desant na ovom prostoru se ne može isključiti, ali samo pod pretpostavkom da je agresor već ostvario postavljene ciljeve u dubini jugoslovenskog ratišta, bez obzira da li dolazi sa Zapada ili sa Istoka (odnosno Severa). Znači, primorski desant bi mogao biti sadejstvujući drugim pravcima u dubini jugoslovenskog ratišta. Polazeći od navedenih premisa ne bi trebalo opasnosti na prostoru severne Dalmacije vezivati isključivo za pravce koji dolaze s mora. U dinamici rata na prostoru jugoslovenskog ratišta moguće je očekivati forsiranje pravaca koji imaju obratno usmereпЈе, tj. pravaca koji bi dolazili iz unutrašnjosti, npr. iz Like, Bosanske Krajine, dolina Vrbasa, Bosne i Neretve. Naravno, nisu isključeni ni pravci koji bi bili usmereni Velebitskim primorjem, odnosno iz južne Dalmacije. U svim varijantama bi vazdušni desanti bili ne samo prateća već verovatno i dominantna praksa. Zato je potrebno biti spreman za odbranu na svakom prostoru, u primorju i u unutrašnjosti. To je i razlog da se dalje bavimo analizom geografskih objekata koji se u okvirima severne Dalmaci1
2*
19
о
еч
в 5 б г*
1 §, о £ 20> *5 СЧ О
•3
1s .V) 'С
2
о *
је mogu smatrati ključnim, а to su: Ravni Kotari, obala sa otocima, Bukovica, doline Zrmanje i Krke, najzad sam benkovački kraj. Ravni K otari Nigde od Istre do Bojane na našoj obali nema tako prostrane zaravnjene površine kao u severnoj Dalmaciji, u Ravnim Kotarima. Središnji položaj na jugoslovenskoj obali Jadrana ima naglašeno vojno značenje. Ravni Kotari su pravi izazov za potenci-
jalnog agresora na jugoslovenskoj obali. Ovde se mogu iskrcavati respektivne snage pomorskim i vazdušnim desantovanjem. Položaj Kotara je takav da kroz njega prolaze sve longitudinalne komunikacije u obalskom pojasu, kao i sve transverzalne koje povezuje Knin i dolinu Zrmanje sa zadarsko-biogradskom obalom. Ravni Kotari su ravna, blago talasasta i brdovita površina. Ističu se dva dela: severozapadni i jugoistočni. Prvi deo je više uravnjen, a uzvišeniji delovi su blagih oblika i visine koja izuzetno prelazi 200 m. Proteže se od Velebitskog kanala, Ljubačkog i Ninskog zaliva do paralela 44° N, Krmčine - Ivaniševića Draga, odnosno izmedu Zadarskog kanala i Bukovice. Reljef se blago izdiže na prilazima moru, a sve više ka Bukovici. Relativno plodno i zaravnjeno zemljište omogućava intenzivniju poljoprivredu i stočarstvo, posebno voćarstvo (vinogradi), zatim dobru naseljenost i naglašenu komunikativnost. Jugoistočni deo Kotara je smešten ispod paralela 44° N. Izdužen je u dinarskom pravcu protezanja. Jugoistočna granica je Šibenska luka (s Kanalom Sv. Ante) i Prokljansko jezero. Prema severu je prirodna granica bribirska greda koja se naslanja s jedne strane na Prokljansko jezero, a s druge na Debelo brdo iznad Benkovca. Ovo područje je manje zaravnjeno od prvog. Antiklinalna bila se ređaju od mora ka unutrašnjosti, dostižući visinu i preko 300 m. Grede su erozijom razrivene, isprekidane, pošumljene niskom vegetacijom, većinom makijom. Vransko jezero razdvaja uski pojas obale izmedu Biograda i Pirovca od relativno višeg zaleđa na potezu Vrana - Dazlina. Bez obzira na morfološke razlike za Ravne Kotare se u celini može konstatovati da su podesna desantna prostorija, i to za pomorske i vazdušno-padobranske desante. Ovde se mogu spuštati jedrilice kao i avioni sa desantnim snagama, na izgrađenim avio pistama, ali takođe izvan njih. Blizina mora omogućava brzo snabdevanje iskrcalih snaga materijalnim potrebama (gorivo, municija, hrana, tehnika i sl.). Desant u Kotarima razdvaja Velebitsko primorje i Šibensko-splitski region, onemogućava rokadno pomeranje snaga branioca na najosetljivijem središnjem delu primorskog fronta. Prisiljava branioca da se koristi altemativnim rokadnim komunikacijama u pozadini (preko Knina). Iako ima naglašene desantne pogodnosti rejon Kotara je vojnogeografski blokiran, izolovan od svoje okoline, i to morem, zatim Prokljanskim jezerom sa Šibenskom lukom, te visokim pobrđem koje se brzo izdiže prema severu, sužavajući prostor za eventualno nastupanje zaravnjenim delovima ka severu (Kninu). Iako je prostor komunikativan i prohodan izvan komunikacija, agresoru bi u Kotarima, pod pretpostavkom da se ovde uspešno iskrcao, bilo tesno. Svi pravci koji bi omogućavali izlaz prema Velebitskom primorju, Lici, Kninu, Šibeniku i Drnišu, ograničenog su kapaciteta, lako se mogu zatvarati, odnosno uspešno braniti. Ni za iskrcavanje agresorovih snaga u Kotarima nije tako atraktivno kako bi se moglo zaključiti na osnovu prostrane zaravnjene površine u središnjem delu naše obale. Ako se za momenat zanemari činjenica da je obala sa otocima velika prepreka, ostaje mogućnost branioca da se osloncem na s;imo zemljište Ravnih Kotara uspešno odupire npr. vazdušnim desantima. U oba dela Kotara ima više uzvišenja koja omogućavaju dobru preglednost Kotara, smeštaj protivdesantnih omžja, izgradnju položaja koje nije lako neutralisati. Osloncem na te tzv. mikropoložaje branilac je u mogućnosti da nanosi snažne udare po vazdušnodesantnim snagama. Spuštanje desanata po danu je skopčano s velikim rizikom po agresora zbog mogućeg protivnapada na desantnim mestima. Noćno spuštanje 1 desantnih snaga smanjuje mogućnost orijentacije iskrcalih snaga, prikupljanja radi огganizacije mostobrana. Kultivisane površine su ogradene kamenim zidovima, brojni su maslinjaci, vinogradi. Sve to predstavlja ozbiljnu prepreku protivniku koji bi se noću spuštao u ovakva područja.
21
Ако se navedenim momentima doda i činjenica da je kotarski кгај relativno gusto naseljen, da je stanovništvo neprijateljski orijentisano prema svakom agresoru, da je ono organizovano u jedinstvenom sistemu opštenarodne odbrane, onda se mora pretpostaviti da desantnim snagama, bez obzira na brojnost, uvežbanost i tehničku opremljenost, ne može biti lako na prostoru Ravnih Kotara. Obala i otoci Vazdušni desant u Ravne Kotare se može pretpostaviti, ali samo pod uslovom da on bude praćen pomorskim desantom. Jer, desantne snage u Kotarima moraju biti materijalno obezbeđene. U protivnom, osudene su na kapitulaciju. Kakvi su vojnogeografski uslovi za iskrcavanje pomorskog desanta na obali od Privlačkog gaza do rta Ploča? Prva fizička prepreka na koju bi pomorski desant naišao na putu za sevemu Dalmaciju bili bi otoci. Oni su poređani u tri niza: 1) Dugi otok - Kornati - Žirje, 2) Sestrunj - Iž - Žut - Kaprije, 3) Ugljan - Pašman - Murter - Zlarin. Prema obali kopna moguće je prići sa otvorenog mora samo retkim, uskim, navigacijski nedovoljno povoljnim prolazima: Ilovička vrata sa Sestrunjskim kanalom, Prolaz Maknare, Velika i Mala Proversa, prilazi s juga i jugoistoka Murterskom moru. Branilac će nesumnjivo braniti otoke i prilaze obali kopna pre svega teritorijalnim, ali i drugim snagama, artiljerijsko-raketnim i pešadijskim naoružanjem, minama u moru (na morskom dnu) i plažama podesnim za iskrcavanje, obalskim pomorskim snagama (patrolni i drugi brodovi), sistemom elektronskog i vizuelnog osmatranja. Nije bez osnova ono što se u javnosti često čuje da su otoci naše tvrđave, da su to naši bojni brodovi. I zaista, Ravni Kotari jesu atraktivni kao desantno područje, ali su za pomorsko-desantne snage teško dostižni. Dugi otok i Kornati predstavljaju pravi kordon za agresorove pomorske snage. To je zid koji obeshrabruje svakog napadača s mora. Prolazi Maknare i Proversa Velika i Mala zaista su toliko uski i plitki da se ne mogu koristiti za prolaz jačih pomorskih snaga. Čak se i u mirnodopskom periodu izbegavaju za veće brodove. Prilaz MurterI skom moru između Žirja i Kurbevele je dovoljne širine, ali je zato hidro-navigacijski / krajnje nepovoljan: ima mnogo podvodnih grebena i hridi. Ni taj prolaz se ne koristi u 1 mirnodopskoj plovidbi, osim za čamce i nautički turizam. Potencijalnom agresoru s mora se nude kao najpovoljniji prilazi kroz Ilovička vrata (dalje Silbanskim kanalom kroz Virsko more), te prolazi kroz Žirjanski, Kaprijski 1; i Zlarinski kanal u Murtersko more. Virsko i Murtersko more su dovoljno prostrane akvatorije da bi se mogle koristiti u manevarskom smislu za neposredne prilaze obali 9. izmedu Privlake i Šibenske luke. Istočno od Šibenske grupe otoka je obala nezaštićena otocima. Prilaz obali izme| đu rta Ploče i Zlarina je uglavnom slobodan s otvorenog mora, ali je delimično »poШsut« navigacijskim preprekama u vidu hridi i grebena, odnosno otočića ispred Primoši| tena i Grebaštice. Upravo ovakvi prilazi obali nemaću i varijante pri izboru pravaca 1 koje bi agresor koristio prilikom eventualnog desantovanja na obalu severne Dalmacije. A kakve su mogućnosti za iskrcavanje na obali izmedu Privlake i rta Ploča? U načelu, obala od Privlake do rta Ploča u celini je povoljna za iskrcavanje. Na nJOJ je mnogo malih plaža, lučica i luka koje pri pomorskom desantu imaju izvanredno veliki značaj. Pa i velike luke kao što su Zadar i Šibenik mogu, u za agresora povoljnoj situaciji (slaba odbrana), poslužiti kao mesto za iskrcavanje, i to onih najtežih tereta. To je razlog što bi agresor pri pomorskom desantu nastojao da sačuva te luke, pod ргеtpostavkom da će mu kasnije, ako ne odmah, biti potrebne za prihvat većih brodova. Ali, iako je obala u celini povoljna, ima nekoliko vojnogeografskih činilaca koji nameću selekciju desantnih mesta prilikom planiranja desanata većih razmera. 23
Bukovički kras je krajnje negostoljubiv za svakog agresora. Vrlo je širok dijapazom mogućnosti branioca u opštenarodnom odbrambenom ratu na ovom prostoru. Duž celog obalskog ruba na udaljenosti od stotinjak metara od obalske linije, proteže se uzvišenje u vidu grebena, ali blagih strana, uzvišenje čija visina izuzetno prelazi stotinu metara; delimično je raskinuto suvim dolinama duž kojih su izgradene komunikacije što spajaju !uke sa svojim zaleđem. To uzvišenje natkriljuje potencijalna mesta za nasukivanje desantnih brodova, pa je zato veoma podesno za smeštaj elemanata neposredne (tzv. čamčane) protivdesantne odbrane uz primenu guste vatre pešadijskog, artiljerijskog i raketnog naoružanja. Na delu obale od Krmčine do ulaza u Sibensku luku obala je manje podesna za desante јег se iza nje prema severu nižu topografske prepreke u vidu kraških grebena, a ni zaravnjeno zemljište se ne može smatrati povoljnim za npr. tenkove, jer je puno kraških mikrooblika (škrape, vrtače, čebelji i sl.). Prohodnost je ovde mnogo slabija nego u severozapadnom delu Ravnih Kotara. Vrlo su podesne plaže za nasukivanje desantnih brodova u delu obale od Zlarina do rta Ploča. Ali, ovde su ргергеке koje se nižu po dubini još izrazitije nego u tribunjskom primorju. Ređaju se najčešće boz ikakvog reda kraške planine i manja uzvišenja. Kretanje voziia izvan komunikacija je skoro u pravilu isključeno. Čak i kretanje pešaka je veoma otežano. Ako je agresoru cilj desantovanje u Ravnim Kotarima, onda mu je pravac preko Virskog mora povoljniji nego pravac preko Murterskog mora, odnosno pravac na Rogozničko primorje. Međutim, sva tri pravca imaju svojih prednosti za agresora, u odnosu na druge pravce (npr. preko Dugog otoka i Pašmana). Kao povoljna mesta za iskrcavanje mogu se izdvojiti sledeći delovi obale: 1) između Privlake i Zadra, 2) izmedu Murtera i Vodica, 3) između Zlarina i rta Ploča. Upravo, to bi bio redosled u 24
odnosu na desantni cilj - Ravne Kotare. Ako bi agresor imao cilj Šibenik, kao i polja istočno od doline r. Кгке, onda bi prednost svakako imao pravac između Zlarina i rta Ploča. Agresora koji vrši procenu mogućnosti desanta na Ravne kotare mora zabrinjavati brojnost otoka koji se nalaze na prilazu desantnom području. Ma koliko agresor bio jak (brojčano i tehnički), on se ne može nikada zadovoljiti samo otvaranjem jednog prilaza iskrcnim mestima. Branilac uvek ima mogućnosti da prebacuje snage s jednog na drugi otok, da iranevriše svojim teritorijalnim jedinicama. To znači da bi agresor morao da zaposeda sve otoke, da na svakom drži svoje posadne snage, da raspolaže i plovnim snagama za održavanje veze među otocima. Poseban napor je potreban da bi se očistili morski prilazi, tim pre što su danas zaprečna sredstva (minska i druga) daleko bolja nego u prošlom ratu. Protivminski ronioci moraju da pretraže celokupan prostor morskog dna preko kojeg bi trebali da predu agresorove desantne snage. Sve to zahteva od agresora angažovanje krupnih snaga da bi se neutralisala samo jedna opasnost - ona koja bi dolazila sa strane otoka. A takvih opasnosti na kopnu i moru ima više, imajući u vidu doktrinarna načela ratovanja na prostoru jugoslovenskog ratišta. Bukovica Severoistočno od Ravnih Kotara preko benkovačke grede (D ebelo brdo, 341 m) prostire se brdsko-planinski kraj Bukovice, i to između dolina Zrmanje i Krke, Ravnih Kotara i Novigradskog s Karinskim morem. Prostranstvo nije veliko, ali je veoma teško prohodno, slabo komunikativno, pasivno, divlje, slabo naseljeno. Prosečna visina je 250 m. Ali, zaravni su veoma retke. Zemljište izrazito kraške prirode veoma je ispresecano. Prisutni su svi oblici ljutog krša. Vegetacija je slaba, uglavnom šikara. Retka su naselja. Istina, ima 32 sela, ali su to manje razbacane grupe kuća koje su izgrađene na starinski način (kamena gradnja, prizemne zgrade, otvorena ognjišta, oskudni nameštaj). Nema rečnih tokova, osim bujičnjaka koji ožive jedino nakon jesensko-zimskih kiša slivajući se prema Zrmanji, manje prema Krki. Uglavnom bezvodno područje, a voda za piće se obezbeđuje privatnim cistemama ili dopremanjem iz Zrmanje. Bukovica je u prošlom ratu imala veliki značaj. Bila je stalno aktivan izvor novih boraca u partizanskim jedinicama koje su se zadržavale na terenu (bataljon Bude Вогjan) odnosno kojima su se popunjavale dalmatinske i druge brigade. Prolazili su Italijani, četnici i Nemci ovim krajem, ali s*e nisu mogli zadržavati. Upravo, nije bilo moguće pretražiti svaki kutak Bukovice da bi se otkrile partizanske baze, da bi se ugušila gnezda otpora okupatoru i njegovim saradnicima. Velike su mogućnosti pružanja otpora višestruko jačem neprijatelju u području Bukovice. Pretpostavlja se da je branilac upravo stanovnik Bukovice, odnosno sused koji taj kraj dobro poznaje. Pećine, jame, vrtače i škrape su ovde tako brojne da predstavljaju tipični ambijent. Njih nije moguće ni na karti krupnijeg razmera sve registrovati. Podzemne kaveme se mogu koristiti za smeštaj boraca, stanovnika, naročito bolesnih i ranjenih, za skrivanje dragocenih materijala, municije, hrane, oružja. Uzvišene tačke su odlični vatreni položaji. Naročito su dobra oružja za borbu na bliskim odstojanjima (automati, pištolji, bacači). Ima bezbroj mrtvih uglova, malih skloništa pogodnih za zasede za, skrivanje snajperista, za bombaške akcije. Retki putevi su ranjivi zbog useka, prelaza, mostova, odnosno dobrih mogućnosti za rušenje, upotrebu mina i drugih vrsta eksploziva. Ratovanje na ovakvim prostorima nije spojivo s krupnim jedinicama, npr. brigadnog formata. Čak i skupljanje četa npr. od 150 ljudi predstavlja nepotrebno ukrupnjavanje. Najpodesnije su grupe od 5-6 boraca, koje su normalnim sistemima poveza25
ne npr. u odred. Iako malobrojan, jedan odred može biti u Bukovici neuništiv. Naravno, sačinjen od veštih boraca, dobrih poznavaoca svoga kraja. To je prvi uslov za uspjeh u Bukovici. Bukovica je odlična u frontalnoj borbi za sprečavanje prodora agresorovih snaga koje se nalaze u Ravnim Kotarima, a pokušavaju da prodru ka Kninu preko Kistanja, odnosno dolinom Zrmanje opet ka Kninu ili prema Lici. Osloncem na masiv Bukovice prilazi Kninu se dugo mogu kontrolisati, bez obzira na tehniku agresora. U uslovima privremene zaposednutosti teritorije severne Dalmacije, pa i šire, Bukovica je rejon iz kojeg se mogu preduzimati česti ispadi na komunikacije koje prolaze zapadno od doline Krke, odnosno dolinom Zrmanje, pa i u područje Ravnih Kotara. Agresor nikada ne može biti miran na putevima, pa i položajima koji bi bili na dohvat ruke snagama ONO što se naslanjaju na Bukovicu. Helikopteri su u ovakvim slučajevima najveća opasnost po branioce na prostoru Bukovice. Oni mogu leteti nisko, zadržavati se na kritičnim mestima, spuštati, osmatrati, ali i tući pešadijskim naoružanjem po ciljevima na zemlji. Ali, Bukovica ih može naterati da je retko posećuju, odnosno da ne lete na malim visinama. Poznato je da su partizanski borci u prošlom ratu obarali neprijateljske avione s puščanom i mitraljeskom vatrom. Danas su mogućnosti za dejstva po ciljevima u vazduhu daleko veće. D oline Zrm anje i Krke Vojnogeografski značaj dolina dve reke proističe pre svega iz njihovog položaja obodom severne Dalmacije, posebno Ravnih kotara i Bukovice, a zatim izgledom samih dolina. Ono što je zajedničko za dve doline je da su obe snažne prepreke u širenju agresorovih desantnih snaga koje bi se našle u Ravnim Kotarima odnosno Bukovici. Imaju obe visoke kanjonske doline, strme strane. Prelaz preko njih je moguć samo retkim mostovima koji se lako mogu porušiti. Uzdužni tok obe reke je strm, vertikalna erozija naglašena. U oba toka postoji po nekoliko kaskada. Posebno su poznati slapovi u dolini reke Krke. Zrmanja je duga 69 km. Izgradila je kompozitnu dolinu, sa više kotlinskih proširenja. Plovna je od svog ušća u Novigradsko more do Obrovca u dužini od 11 km. Duž rečnog toka u dolini reke izgrađena je komunikacija koja povezuje naselja u njenoj dolini. Malo je verovatno forsiranje duž doline prema izvorišnom delu Zrmanje, odnosno ka Kninskom polju. Iako je dolina prostrana, ima više suženja na kojima je lako organizovati efikasnu odbranu. Sa severne strane se naglo izdižu ogranci Velebita, a s južne najviši delovi Bukovice. Zato je transverzalni smer forsiranja skoro isključen. Dobra topografska zaštita doline Zrmanje daje joj istaknuto vojno značenje. Teritorijalne snage branioca mogu dolinu i u ratnim uslovima koristiti kao komunikaciju. U bogato razuđenoj dolini ima više prirodnih skloništa, vrela, jama i pećina. Kraški oblici u reljefu mogu biti dobre prepreke svakom agresoru koji bi se uvukao u dolinu reke. Dolina Krke ima kanjonske strane visine katkada preko 100 m. Usečena je u krečnjacima Kistanjske površi. U svom donjem toku tone tako da nastaju izraziti pragovi u uzdužnom profilu. Pragovi su pojačani bigrenim naslagama, tako da se dobijaju poznate kaskade (npr. Skradinski buk). Reka je plovna od Prokljanskog jezera do Skradina, odnosno do Skradinskog buka. Za razliku od Zrmanje duž rečne doline ne postoji izgrađena komunikacija. Dolina je teško prolazna u uzdužnom i poprečnom smislu. Osim u energetskom smislu, posebno u korišćenju voda za piće i privredu, Krka može u uslovima odbrane biti značajna i kao prepreka, a i kao pregrada, zavisno od 26
položaja snaga odnosno fronta. Njena dolina je povoljna za sklanjanje žive sile i materijala, što može doći do posebnog izražaja u uslovima eventualne privremene zaposednutosti severne Dalmacije. Nekoliko reči i o unutrašnjim morima u koja se ulivaju dve reke. Novigradsko more sa svojim produžetkom Karinskim morem, može da primi i manje pomorske snage koje su u mogućnosti da sadejstvuju u odbrani snagama na kopnu. Analogno vredi i za Prokljansko jezero, koje se takođe duboko uvuklo u kopno. Benkovački кгај U vojnogeografskom smislu benkovački kraj obuhvata severne delove Ravnih Kotara i južne delove Bukovice, a proteže se između Novigradskog mora i doline Krke. Granice u vojnogeografskom smislu nisu čvrsto definisane. Benkovački kraj je u stvari prelazna zona između Bukovice i Ravnih Kotara, pa mu pripadaju atributi jednog i drugog područja. Benkovac ima posebno značenje kao raskrsnica puteva, pre svega magistralnog puta od Zadra prema Kninu, a zatim puta od Novigrada prema Skradinu. U blizini je odvojak glavnog puta kroz Bukovicu, prema Erveniku. Ako bi agresor ovladao Benkovcem, odnosno benkovačkim krajem, bio bi u stanju da obezbeđuje rub Ravnih Kotara gde bi se nalazile njegove glavne snage. Benkovački kraj ima dobre prirodne pogodnosti za odbranu. Ispred Benkovca, južnije se pružaju kose koje se frontalno postavljaju prema pravcima sa mora, odnosno iz Ravnih Kotara. Te kose su podesne za obrazovanje pretpoložaja liniji koja se nudi kao glavni položaj u odbrani benkovačkog kraja, Bukovice, te prilaza zaravnima što se nižu od Kistanja ka Kninu. To je greben Debelog brda, koji se na zapadu naslanja na Novigradsko more, a na istoku preko antiklinalnog uzvišenja iznad puta prema Skradinu (Ostrovička Lišane - Bribir) na dolinu Krke. Iznad ove prepreke nastavlja se prema severu, posebno prema Bukovici glavičasto visoko zemljište koje nudi niz uzastopnih položaja za organizaciju čvrste odbrane. Kao demografsko-urbani centar na širokom unutrašnjem severodalmatinskom području, Benkovac je prirodno predodređen i kao središte odbrambene strukture benkovačkog kraja, ali i znatno šireg područja. Smešten skoro u geografskom središtu severne Dalmacije, okružen uzvišenjima podesnim za organizaciju odbrane, Benkovac može predstavljati topografski čvor odbrane agresoru koji bi dolazio s bilo koje strane. U periodu privremene zaposednutosti teritorije sevem e Dalmacije Benkovac bi opet mogao imati značajnu ulogu imajući u vidu da bi posadne snage agresora uvek bile nedovoljne da spreče udare iz Bukovice, doline Zrmanje, novigradsko-karinske regije, Kotara i s Kistanjske površi, a posebno antiokupacione aktivnosti koje bi dolazile iz samog naselja.
27
S ит т а гу ТНЕ M ILITAR Y-G EO G RAPH ICAL СН АRACTERISTICS OF THE N O R TH D A LM A TIA WITH THE SPECIAL R E M A R K S O N THE B E N K O V A C R E G IO N The author iz discussing the main geographicaI features in the space o f the North Dalmatia, an d the influances o f that features on the mi!itary activities in the war time. H e is explaining the sense o f the military geography as the branch o f the military science (tactics, operatics and strategy), applying the m ajority o fth e geographical principles on the different activities in the war time, ju s t in the northdalmatian space. The whole territory o f the North Dalmatia is devided in the military-geographical meaning on the Ravni Kotari, seacoast with islands, Bukovica, and at last the valleys o f Zrmanja an d Krka, tw o great rivers o f Dalmatia. Every part is elaborated in the geographical a n d m ilitary view. Ravni K otari as a region has g o o d opportunities for landing from the air. But that landing can n o t be strong without the landing from the sea. But the seacoast and specially the islands are great obstacle for landing assault ships. The епету m ust in connection with our territory crash the real resistance on the islands, then on the shore. That is n ’t so easy because there are т апу islands, an d navigational inconveniances, besides the т апу other obstacles, firstly mines. Bukovica is m ountenous region with the real carst characteristics. That is the great benefit fo r every defenders. In the last war the partizans were very successful in the resistances against the Italians, Germans and chetnics, ju st because o f that natural opportunities fo r defence. A t last the valleys o fth e rivers Zrmanja and Krka are the real obstacles for every attack echelon on the northdalmatian inner space. A long the Zrmanja vally there is a g o o d rout. But through the Krka vally there isn ’t ап у communication. The cardinal directions o f action through the whole region have the sense from the sea tow ard the Knin. These are the natural routs for апу aggression from the sea. But there are т апу other opportunities which are also discussed. (preveo autor)
28
ANTIČKO STAKLO ASSERIJE IZ ARHEOLOŠKOG MUZEJA U SPLITU
Sažetak U Podgrađu nedaleko Benkovca i danas stoje čvrsti bedem i antičke Asserije, lokaliteta koji j e dao mnogobrojne izuzetno značajne nalaze iz različitih povjesnih razdoblja, p o čev o d prapovijesti do srednjega vijeka. U svoj raznolikosti povijesnih epoha i arheološke grade, posebno m jesto zauzimaju veoma brojni arheološki ostaci antičke Asserije. O d m aterijalne kulture antike, što je i tema ovog rada, odredenu pažnju zavrijeduje antička staklena grada. A rheološki m uzej u Splitu čuva, koliko j e to bilo moguće ustanoviti p o sačuvanom katalogu stakla i signaturama na staklenim predmetima, 162 staklena primjerka. O d tog broja, balsamariji su zastupljeni sa preko 50% cjelokupne grade. Unatoč tako velikom broju balsamarija, k o ji su m edusobno oblikovno veoma raznoliki, u kolekciji su sačuvani i ostali veoma raznorodni tipovi i forme. Balsamariji, koje je , zb o g velike m edusobne srodnosti u formi i zb o g velike zastupljenosti širom Rim skog carstva, najteže klasificirati, preciznije kronološki determinirati i odrediti im m jesto proizvodnje, zastupljeni su u kolekciji antičkog stakla iz Asserije u Arheološkom m uzeju u Splitu s 85 primjeraka. O d tog broja, najviše j e cjevastih balsamarija (br. 1-58, T. I, 1-26, T. 2, 1-20, T. 3, 1-12). Balsamariji zvonolikog tijela sačuvani su s nešto manjim brojem primjeraka (br. 65-84, t. 3, 19-24, T. 4, 1-13, sl. I), d o k su s pojedinačnim primjercima predstavljeni balsamariji jajolikog tijela (br. 59-61, T. 3, 13-15), zatim balsamariji loptastog tijela (br. 62-63, T. 3, 16-17), te balsamariji diskoidnog tijela (br. 64, T. 3, 18) i balsamariji koničko-spljoštenog tijela (br. 85, T. 4, 14). Narednu tipološku skupinu čine staklene boce koje j e moguće klasificirati u nekoliko formi: boce trbušastog tijela (br. 86-102, T. 4, 15-16), zatim boce konično-spljoštenog tijela (br. 103-106, T. 6, 7-9, T. 7, I), te one konično spljoštenog tijela i širokog vrata (br. 107-108, T. 7, 2-3), kao i boce koničnog (br. 109-114, T. 7, 4-9), loptastog (br. 115, T. 8, 1) i cilindričnog tijela (br. 125-126, T. 10, 1-2). Posebnu pažnju svakako zaslužuju b oce zvonolikog tijela (br. 116-117, T. 8, 2 -3 ) koje su u provinciji Dalmaciji, s obzirom na ostale krajeve Rim skog carstva izuzetno brojne i homogene. U z jed a n dosta raritetan primjerak dvojne boce (br. 127, sl. 3), posebnu studiju zavrijeduju četvrtaste boce (br. 118-124, T. 8, 4 -5 , T. 9, 1-4, sl. 2) koje su znatno zastupljene u m uzejskim zbirkama uzduž istočne Jadranske obale.
O d bočica su, kao posebna skupina, izdvojene poligonalne bočice, ovdje nazvane i kvazi »М егкиг« bočicama (br. 128-129, T. 10, 3, 4), koje, p o nekim svojim specifičnostima, odstupaju o d već atribuiranih srodnih oblika. Posebnu formu sačinjavaju vretenaste bočice (br. 130-131, T. 11, 1-2). Sasvim zasebnu tipološku skupinu čini, svega jedan primjerak kapalice ptičjeg oblika (br. 132, T. 10, 5). U kolekciji antičkog staklenog materijala u Arheološkom muzeju u Splitu, sačuvano j e i sedam primjeraka čaša iz Asserije. M edusobno su veoma različite, te predstavljaju sedam zasebnih formi: konična čaša s reljefnim lotosovim pupoljcim a (br. 133, sl. 4), zatim čaša (lampa) u obliku roga (br. 132, T. 11, 3), cilindrična čaša (br. 135, T. 11, 4) i cilindrična čaša zaobljenog dna (br. 136, T. 11, 5), te čaša bačvastog (br. 137, T. 11, 6) i loptastog tijela (br. 139, T. 11, 5), kao i čaša s uleknućima p o tijelu (br. 138, T. 11, 7) i poluloptasta čaša (br. 139, sl. 5). Z djelice su sačuvane s p e t primjeraka i tri forme: konična zdjelica razvraćenog ruba (br. 140, T. 12, 1) te konične zdjelice s prstenastom nogom i rubom (br. 141, 142, T. 12, 2, 3) i poluloptaste zdjelice (br. 143, 144, T. 12, 4, sl. 6). Plitice su predstavljene sam o s jedn im prim jerkom koji ima konično tijelo i dvije ukrasne ručice (br. 145, sl. 7). Tipološku raznolikost dopunjavaju i staklene urne (ollae cinerariae) s naredne četiri forme i to, urne tipa amfora (br. 146-149, T. 12, 5, T. 13, 1-3), urne s omega ručkama (br. 150, 151, T. 13, 4, T. 14, 1) te po jedna bikonička (br. 152, T. 14, 2) i loptasta uma (br. 153, T. 14, 3). Od devet poklopaca samo je jedan čunjasti (br. 154, T. 14, 4), dok su ostali kupolastog oblika (br. 155-162, T. 14, 5, 6 , T. 15, 1-6. Donesena staklena građa najvećim dijelom potječe iz radionica istočnog Sredozemlja i datira se u 1. i 2. st. Uz staklenu gradu kojoj nije moguće odrediti radioničke centre, jer su takvi primjerci rasprostranjeni širom Rimskog carstva tokom 1. i 2 . st. n. e., većina ostalih obrađenih tipova i formi potječe iz staklarskih radionica istočnog Sredozemlja, a datiraju najkasnije na početak 3. st. n. e. Izvjestan broj staklenih primjeraka potječe iz italskih radioničkih centara, dok je import iz galskih, odnosno galsko-rajnskih i panonskih radionica neznatan. Primjerci koji ukazuju na te galsko-rajnske i panonske radionice, kasniji su i potječu iz 3. do 4. i početka 5. st. Za proučavanje antičkog stakla u provinciji Dalmaciji posebno su zanimljivi pojedini oblici koji ukazuju na lokalne radionice. Na prvom mjestu ovdje bi trebalo istaći zvonolike boce (druga pol. 3. st. n. e.), te, ovdje nazvane, kvazi »Merkur« bočice. Zbog velike brojnosti primjeraka i zbog nekih lokalnih specifičnosti moguće je pretpostaviti da su i četverokutne boce, kao i neki oblici balsamarija i boca, takoder produkt lokalnih staklarskih radionica u Dalmaciji. Ovdje je svakako potrebno istaći da je antička nekropola Asserije dala veoma bogat repertoar staklenog materijala mada nikada nije bila sustavno istraživana. Nakana da se ovim radom stvori slika o, šire shvaćeno, lokalnoj produkciji stakla u provinciji Dalmaciji, o importu staklene robe iz različitih krajeva Rimskog carstva u ovu provinciju, te o ekonomskoj moći i ukusu asserijatskih stanovnika, svakako bi bila kompletnija nakon sustavnih istraživanja ovog prvorazrednog arheološkog lokaliteta. Uz Podgrađe nedaleko od Benkovca i danas stoje, usprkos prohujalim vremenima i razarajućoj moći ljudske ruke, čvrsti bedemi nekadašnje Asserije koja je dala mnogobrojne izuzetno značajne nalaze iz različitih civilizacijskih epoha, počev od prapovijesti do srednjeg vijeka .1 30
Unatoč tome što se ovaj prvorazredni arheološki lokalitet istraživao samo na pojedinim mjestima (na prostoru antičkog foruma, na dijelu stambene gradske jezgre i sjeverozapadnom dijelu bedema), te unatoč kontinuiranoj nastanjenosti kroz sve spomenute epohe i njima pripadajuće arheološke građe, posebno mjesto zauzimaju veoma brojni arheološki ostaci antičke Asserije, koja je već početkom 1. st. n. e. postala rimski municipij.2 Izložbene dvorane i depoi zadarskog ,3 splitskog 4 i zagrebačkog Arheološkog muzeja5 obiluju sitnim arheološkim materijalom asserijatske provenijencije, dok epigrafički spomenici ispunjavaju lapidarije splitskog i osobito zadarskog Muzeja i stranice Mommsenovog korpusa latinskih natpisa .4 Sva ta obimna arheološka građa do danas nije dovoljno znanstveno vrednovana ni iscrpljena, pa je namjera ovog rada da obrada antičkog staklenog materijala Asserije, pohranjenog u Arheološkom muzeju u Splitu, bude daljnji doprinos poznavanju društveno-ekonomskih prilika antičke Asserije .7 Antički stakleni materijal s ovog veoma značajnog lokaliteta dospijevao je u Arheološki muzej u Splitu tokom proteklih godina, najviše, koliko mi je poznato, od 1928. do 1930. godine, kao slučajni nalaz, vjerojatno češće kao otkup n ;goli donacija, bez ikakve arheološke dokumentacije'. To je svakako i razumljivo, jer antička nekropola Asserije, koja se pružala zapadno od Porte Trajane, do danas nije sustavno istraživana, pa je obrada antičkog staklenog materijala, koji nema sumnje potječe s nekropole, jedino moguća primjenom tipološko-komparativne metode .9 Arheološki muzej u Splitu čuva, koliko je to bilo moguće ustanoviti po sačuvanom katalogu stakla i signaturama na staklenim predmetima ,10 162 staklena primjerka. Sva ta građa je tipološki i oblikovno veoma raznolika. Međutim, uz bočice, boce, zdjelice, čaše, kapalice, plitice, poklopce i staklene urne, balsamariji čine preko 50% cjelokupnog staklenog materijala (84 primjerka). BALSAMARIJI su najbrojniji, kao što to pokazuju i ostali nalazi rimskih nekropola ranog perioda, jer su sastavni dio svake ranocarske nekropole mediteranskog prostora, a oblikovno ih je moguće klasificirati u nekoliko grupa: cjevasti balsamariji, zatim balsamariji jajolikog, loptastog, diskoidnog i zvonolikog tijela, te balsamariji konično spljoštenog tijela.
'Opsežan članak o istraživanju u Asseriji dali su H. L ieb el, W. W ilberg Ausgrabungen in Asseria, ЈбА1, 11, Wien, 1988. ' M. Su ić, Zadar u starom vijeku, Zadar, 1981. ‘ Osim znatnog broja kamene skulpture i plastike, zadarski Arheološki muzej čuva i manji broj ostale arheološke građe s tog lokaliteta. 4 Osim staklene građe koja je ovdje objavljena, splitski Arheološki muzej posjeduje i velik broj keramičkih uporabnih predmeta (vrčevi, zdjelice, uljanice...), a u lapidariju Muzeja čuva se i nekoliko epigrafičkih spomenika. 1 Zagrebački Arheološki muzej posjeduje večim dijelom sitnu arheološku gradu. ‘ CIL III, 10181,2. 13339,1. 13343,2. 15018-15038., 15041, 15106., 15107, 15110, 15112, 15129'\ 306 - 308; 7 Stakleni materijal iz Asserije koji je pohranjen u Arheološkom muzeju u Splitu ovom prilikom, zbog karaktera publikacije u kojoj izlazi (Benkovaiki zbomik) ima reducirani kataloški dio. Isto tako, zbog obimne i nadasve raznorodne građe, obrada svakog pojedinog tipa, oblika ili varijante dana je samo u osnovnim naznakama. Naime, ovo drugo znači da svaki pojedini oblik može biti tema za samostalni rad. ’ Građu je prikupljao muzejski povjerenik Novkovič, a veći dio građe je vjerojatno i prodan Arheološkom muzeju. U svakom slučaju, nekropola je doživjela znatnu devastaciju. * Po katalogu stakla AM u Splitu - katalog G, moguće je ustanoviti da nekoliko staklenih predmeta pripada istoj grobnoj cjelini. 10 Signature na staklenim predmetima su ili kompletne, Ass. i inventarski broj, ili samo s oznakom Ass.; 31
Unutar navedene podjele najbrojniji su cjevasti balsamariji (Т1,1-26; T 2, 1-20; T 3, 1-12; br. 1-58;). To su male cjevaste" ili kako ih još nazivaju, kapljičaste '2 bočice slobodno puhane iz prirodnog stakla plavkastozelenkaste boje ,13 kojima je tijelo neznatno šire od dugog cilindričnog vrata. Veoma su nemarno izrađene, tako da u pravilu imaju znatan broj mjehurića zraka u stijenkama i tragova razvlačenja staklene smjese. Nemarnost izrade naročito se manifestira kod izrade tijela i asimetričnosti oboda. Razvraćen i ljevkast obod, koji postupno izlazi iz vrata, veoma rijetko završava prstenastim zadebljanjem. Dno je kod ovih primjeraka uglavnom zaobljeno ili ravno, a samo ponekad blago udubljeno. Unutar ove forme, cjevastih balsamarija, javljaju se i inačice. To su primjerci s naglašenim prijelazom iz tijela u vrat (suženje), odnosno primjerci kojima je odnos tijela prema vratu 1:1 do 1:3. Mada neki autori ističu mogućnost postojanja kronoloških razlika između balsamarija sa suženjem na prijelazu iz tijela u vrat naspram primjeraka bez tog suženja, davajući ovim drugim razvojnu prednost, ovdje te dvije varijante nisu izdvojene, jer takve kronološke razlike nisu sa sigurnošću utvrđene. Dugo se smatralo da su stakleni recipijenti poput cjevastih balsamarija služili za sakupljanje suza pri oplakivanju pokojnika, po čemu su i dobili, kako to kaže M. C. Calvi, romantični naziv lakrimariji. Njihova prava upotreba bila je pri obredu incineracije, gdje bi se bacali na lomaču zajedno s pokojnikom, da bi posebne pomasti i tamjani koje su oni sadržavali, sprečavali širenje neugodnih mirisa. Stoga se u suvremenoj terminologiji takav recipijent i naziva ungventarijum ili češće balsamarium. Klasifikacija balsamarija općenito, a samim tim i cjevastih balsamarija, u svrhu preciznije kronološke determinacije, kao i odredenja mjesta proizvodnje, zbog velike m edusobne srodnosti u formi i zbog velike zastupljenosti širom Rimskog carstva, znatno je otežana. Sastavni su dio svake antičke nekropole Mediteranskog prostora, posebno u 1., a i u 2 . st. n. e., a pojedine primjerke moguće je zateći i u grobovima s početka 3. st. n. e .'\ Budući da su do sada u Dalmaciji pronađene izuzetno velike količine cje-
11 U suvremenoj literaturi se uglavnom upotrebljava termin cjevasti balsamarij (vidi kod: 1. Fadić, Tipologija i kronologija rimskog stakla iz Arheološke zbirke u Osoru, Izdanja HAD-a 7, Zagreb, 1982. Forma 2,112, bilj. 21; V. Šaranović - S vetek, Antičko staklo u jugoslavenskom delu provincije Donje Panonije, Novi Sad, 1986, grupa XI 3, 26; A. C erm anović - K uzm anović, Rimsko staklo, Beograd, 1987, 19; 15 Rijetki su primjerci iz bojanog stakla. Nekoliko ih se na primjer nalazi u Akvileji i Kelnu (M. C. C a lv i, I vetri romani del Museo di Aquileia, Aquileia, 1968, 33, grupa E;) 14 C. Isin g s, Roman Glass from Dated Finds, Groningen/ Džakarta, 1957, 24, forma 8, 41, forma 27; M.C. Cal vi, o.c. 33, grupa E, T.A, 11-13; M .B ucovala, Vase antice de sticla la Tomis, Constanta, 1968, 106, tip XLV d, br. 203 i dalje; N .S orok in a, Das Antike Glas der Nordschwarzmeerkuste, Annales du 4e Congres Jomoes Intemationales du Vere, Ravenne-Venice, 1967, T.3,8; F.F rem ersdorf, Das naturfarbene sogenannte blaugrune Glas in Koln, K6 ln, 1958, T. 82,40-41; J. Č adik, Grece-Roman and Egiptian Glass, Prag, 1970, T.8a; K .G oeth e r t-P o la sc h e k , Katalog der rdmischen GlSser des Rheinischen Landesmuseurns Trier, Mainz, 1977, forma 66a,b; M. V and erh oeven , Verres Romain (Ier - IIIme siecle) des Musees Curtius et du Verre d Liege, Liege, 1961, 11, grupa II, 5-13, T. I; O. V essberg, Roman glass in Cyprus, Opusc. Archeol., 7, 1952, T. IX, 17—29; L. B erger, Romische Glaser aus Vindonissa, Basel, 1960, 74-75, T. XII, 185-188; D. H arden, Roman Glass from Karanis, Michigan, 1936, Tip E, F, klasa XIII, fabrikacija IX, 797, T. XX (primjerci u Karanisu su zelene boje); A. Cerm a n o v ić -K u z m a n o v ić , Rimsko staklo, o.c., 19; V. Š a ra n o v ić-K u z m a n o v ić, o.c., grupa XI 3, 26, T. XIV; F. W elker, ArchSologische Reihe Antike GlSser, im Frankfurter Museum filr Vor-und FrOhgeschichte, Frankfurt am Main, 1987, 30; Pere V illalb a i Varneda, Vidres del Museum Biblic de Montserrat (I), Empuries, 45-46, Barcelona 1983-84, 204; I. F adić, Tipologija i kronologija..., o.c., forma 2,112-113; I. Fadić Antičko staklo u Arheološkoj zbirci Franjevačkog samostana u Sinju, Izdanja HAD-a, sv. 8, Split, 1984, forma 5, 130-132; I. Fadić, Antičko staklo Argyruntuma, Katalozi I, Zadar, 1986, forma 30, 36;
32
vastih balsamarija, opravdano je pretpostaviti da su ih proizvodile i lokalne radionice stakla .15 Balsamariji jajolikog tijela iz Asserije zastupljeni su u Arheološkom muzeju u Splitu s tri primjerka (ТЗ, 13-15; br. 59-61). Osnovne odlike ove forme su zaobljeno ili ravno nenaglašeno dno, jajoliko tijelo i kratak cilindričan vrat. Vrat najčešće ima blago suženje na prijelazu iz tijela u vrat i iz vrata u ljevkasti obod. Ljevkasti obod nemarno je i nepravilno rezan, ali poneki primjerak završava s tankim prstenastim zaobljenjem. Kao što je to slučaj i s asserijatskim balsamarijima ove forme, gotovo u pravilu izrazito su tankih stijenki plavkasto-zelenkaste boje. Osim iz prirodnog stakla, balsamariji jajolikog tijela izrađivani su i u boji, kao na primjer od kobalt plavog, crvenog ili prljavo bijelog stakla. Što se tiče rasprostranjenosti balsamarija jajolikog tijela, zapaža se da su veoma rijetki, posebno u odnosu na ostale forme baslamarija. U našoj zemlji zastupljeni su sa svega nekoliko primjeraka,"1 dok ih je u samoj Akvileji nađeno oko desetak .'7 Međutim, za akvilejske primjerke M. C. Calvi smatra da ti primjerci nisu dovoljno ni brojni ni homogeni da bi se mogla ustvrditi akvilejska produkcija'*. Na Cipru ih je pronađen znatno veći broj, pa postoji mišljenje da su se tamo i izrađivali.19 0 . Vessberg balsamarije jajolikog tijela na Cipru datira na kraj 1. st. p. n. e. i na početak 1. st. n. e.,“ . a takvu dataciju potvrđuju i ostali datirani nalazi.21 Može se pretpostaviti da je namjena balsamarija jajolikog tijela istovjetna s namjenom cjevastih balsamarija, što znači da su najvjerojatnije i oni služili pri obredu incineracije za pohranu posebnih pomasti i tamjana, te kao dio kozmetičkog pribora. Karakteristika malih staklenih bočica - balsamarija loptastog tijela, koji se u kolekciji asserijatskog stakla u Splitu javljaju sa svega 2 primjerka (ТЗ, 16-17; br. 62, 63;), blago su zaravnjeno ili neznatno udubljeno dno i loptasto tijelo koje prelazi u cilindrični vrat (odnos tijela i vrata oko 1:1). Obod je najčešće horizontalno razvraćen s prstenastim zadebljanjem ili nepravilno razvraćen i rezan. Primjerci s ljevkastim obodom nešto su mlađi i rjeđi. Neovisno o kvaliteti stakla, loptasti balsamariji slobodno su puhani i veoma su tankih stijenki. Mada je većina primjeraka rađena iz prirodnog stakla plavkasto-zelenkaste boje, kao što je to slučaj i s loptastim balsamarijima iz Asserije, primjena bojanog stakla u izradi baslamarija ove forme nije izuzetak, posebno ne u radioničkim centrima sjeveme Italije odnosno Akvileje.” Budući da su balsamariji loptastog tijela temeljna forma puhanog stakla, smatra se da je njihova proizvodnja započela pronalaskom lule za puhanje stakla ( 2 . st. p. n. e.).“ Sjevema Italija je dugo imala primat u proizvodnji ove forme,“ ali izradu balsamarija loptastog tijela u 1. i 2 . st. n. e. preuzimaju i ostale staklarske radionice širom ” O lokalnoj ili lokalnim radionicama stakla u provinciji Dalmaciji vidi kod: I. Fadić, Tipologija i kronologija... o.c., 127; I. F adić, ^vntičko staklo... u Sinju, o.c., 141; I. Fadić, Antičko staklo o provinciji Dalmaciji, Dometi, '2, Rijeka, 1982, 61-66; I. Fadić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., 8 ; “ V. P aškvalin, Antičko staklo s područja Bosne i Hercegovine, Arheološki vestnik, XXV, Ljubljana, 1976, br. 20, T. IV, 2; V. D a u to v a -R u še v lja n , Ranorimska nekropola u uvali Sepen kod Omišlja na otoku Krku, Diadora, 6, Zadar, 1973, T XI; I. Fadić, Tipologija i kronologija..., o.c., forma 4, sl. 1/24-27, 114; Nekoliko primjeraka nalazi se i u Arheološkom muzeju u Zadru. ” M. C. C a lv i, o.c., grupa D, 32; “ Ibid. “ O. V essberg, o.c., 134, ovaj autor balsamarije jajolikog tijela naziva kruškolikim (peаг-shaped body), donosi ih pod grupom A III alfa; 10 Ibid. *' M. C. C a lv i, o.c., 32; “ M. C. C a lv i, o.c., 28-31, grupa I; “ Mada je izrada ovakvih bočica započela vrlo rano, datirani primjerci uglavnom potječu s kraja 1. st. p.n.e. i iz l.st.n.e.; O. V essb erg, o.c., 131; 3 - BEN KO V A Č KI K R A J ... Z B O R N IK 2
33
Rimskog carstva. Prvenstveno zbog duge primjene ovog oblika, a i zbog izrade slobodnim puhanjem, balsamariji loptastog tijela nisu medusobno homogeni. Općenito se može kazati da su najbrojniji u 1. st. n. ,e.2i Nalazište u našoj zemlji dala su, koliko je to iz literature poznato, samo pojedinačne primjerke balsamarija loptastog tijela, a datiraju iz 1. i 2 . st. n. е .!6 Posebnu grupu balsamarija, kako je to već rečeno, sačinjavaju balsamariji diskoidnog tijela koji su u Asseriji predstavljeni samo s jednim primjerkom žućkaste boje (T 3, 18; br. 64). Osim diskoidnog tijela koje prelazi u cilindričan vrat i horizontalno razvraćen obod, karakteristika ovog oblika balsamarija su i veoma tanke stijenke, rađene najčešće iz bojanog stakla. Balsamariji diskoidnog tijela najbrojniji su u Akvileji i na njenom širem području ,27 dok su u drugim dijelovima Rimskog carstva pronađeni samo pojedinačni primjerci.1* M. C. Calvi smatra da su tipičan proizvod akvilejskih staklarskih radionica 1. pol. 1. st. n. e.” . Sasvim zasebna i uz cjevaste balsamarije izuzetno brojna kategorija slobodno puhanih staklenih bočica malog recipijenta su balsamariji zvonolikog tijela. U splitskom Arheološkom muzeju sačuvano je 19 primjeraka ove forme balsamarija (Sl. 1., T 3, 19-24; T 4, 1-13; br. 65-84;). Zajednička im je osobina zvonoliko-konično tijelo i dugi cilindrični vrat koji najčešće završava nepravilnim ljevkastim obodom bez prstenastog zadebljanja. Dno je kod ovog oblika u pravilu blago udubljeno, a prijelaz iz tijela u vrat naglašen suženjem. Izrađivani su, bez izuzetka, od stakla plavkastozelenkaste boje. Proizvodnja balsamarija zvonolikog, odnosno zvonoliko-koničnog tijela, započela je na istočnom Sredozemlju ,30 ali se zbog velike brojnosti ovakvih primjeraka na širem prostoru Rimskog carstva, može ustvrditi da su njihovu izradu prenijeli staklari s istoka ili su ih preuzele novoosnovane staklarske radionice .31 Zastupljenost balsamarija zvonolikog tijela prisutna je na širem prostoru Jugoslavije,” ali brojni primjerci po14 V. D am evski, Pregled tipova staklenog posuđa iz italskih, galskih, mediteranskih i porajnjskih radionica na području Hrvatske u doba Rimskog carstva, Arheološki vestnik. XXV, Ljubljana, 1976, 64; 11 P. la Baum e, Glas der antiken Welt, I, T. 57, N. 8 ; M. C. C alvi, o.c., grupa I, T. A, 19; A. K isa, Das Glas im Altertume, I—III, Leipzig, 1908, 330; J. Č adik, o.c., T. 8b; M. B u covala, o.c., 84 i dalje, tip XL, primjerci 137, 138, 139; E. VVelker, o.c., 30; L. Berger, o.c., T. XII, 183, T. XX, 61 (183); C. Isin g s, o.c., 22, 23, 40, forma 6 i 26; “ V. S a r a n o v ić -S v e te k , o.c., 29, 30, grupa XI, 10, a, b; I. Fadić, Tipologija i kronologija..., o.c., 116, forma 5, sl. 1/28-30; I. F adić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci..., o.c., 134, forma 7, sl. 3/27-30; V. D a u to v a -R u še v lja n , o.c., T. XI, 32; V. P aškvalin, o.c., 113 i 119, T. X, 5; I. F adić, Tipologija i kronologija..., o.c., 116, forma 5, sl. 1, 28-30; I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 28, T. VIII, 5, 6 ; а’ M. C. C alvi, o.c., 28, 33, 34, »balsamari discoide«, frupa F alfa, T. A 14; R Sunkovsky, Zur Entwicklung der r6 hrenf6 rmigen Balsamare, Jahreshefte des Osteneichischen Archi. Institutes in Wien, XLI, Wien, 1954, 20, T. 37 e; Za Ciparske i Kelnske primjerke vidi kod: M. C. C a lv i, o.c. 34 (Kelnski primjerak F. Fremersdorf smatra također sjevernoitalskim proizvodom); ” Ibid. "R . Sunkovsky, o.c., 106; V. D an ev sk i, o.c., 64, C. Isin g s, o.c.,91; I. F ad ić, Tipologija i kronologija..., o.c., 112, forma 1, i drugi; 31 Ibid. 31 V. D am evski, o.c., 64; M. B ulat, Antičko staklo u Muzeju Slavonije, Areheološki vestruk, X X \, Ljubljana, 1976, 401, 402, T. VI; I. Fadić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 31, br. kat. 123-131, T. IX, 11-19; 1. F adić, Tipologija l kronologija, o.c., 112, forma 1, T. 1, 1-2; I. F ad ić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci,.., o.c., 134-136, forma 8, sl. 4 33-36; V. Šar a n o v ić -S v e te k , o.c., grupa XI, tip. 4; V. D a u to v a -R u še v lja n , o.c., 196, T. XI, 42; I. M ik u lčić, Antičko staklo iz Scupia i ostali makedonski nalazi, Arheološki vestnik, XXV, LjubIjana, 1976,401, 402, T. VI; L. P le sn ič a r -G e c , Sevemo emonsko grobišče, Kataloziin monografije, 8, Ljubljana, 1972, T. XXXIII, grob 126/9, T. XLVII, grob 162, 4, T. CXVII, Grob 509, 5, 7, 9 T. CXXVI, grob 546, 9. T. CLI, grob 656, 13;
34
sebno su zapaženi na Jadranskoj obali.” Velik broj primjeraka, ujednačenost kvalitete izrade i oblika dozvoljavaju pretpostavku da su se i balsamariji zvonolikog tijela izrađivali i u nekoj od lokalnih radionica na prostoru istočne Jadranske obale. Jedini oblik balsamarija koji na ravnom ili blago udubljenom dnu ponekad sadrži žig, odnosno ime proizvođača (PATRIMONI, VOLUMNI IANU ARI ...)14 je balsam arij konično-spljoštenog tijela. Rađeni su iz stakla zelenkasto-plavkaste, žućkaste i mliječne boje, slobodno su puhani i utiskivani na žig. Stijenke su im češće izrazito debele, posebno na konično-spljoštenom tijelu koje prelazi u cilindričan vrat i uglavnom širi horizontalno razvraćeni obod. Kao u Asseriji, tako i na drugim mjestima,” balsamariji konično-spljoštenog tijela ne čine brojnu skupinu, već se javljaju samo s pojedinačnim primjercima (T.4,14; br. 85). Radionice koje su proizvodile ovaj oblik balsamarija još uvijek nije moguće sa sigurnošću ustvrditi, međutim, postoji mišljenje da su se prvotno izrađivale na Cipru, u vrijeme kad su ciparske staklarske radionice doživljavale svoj cvat (posebno u 2 . st. n.e.).M Balsamariji konično-spljoštenog tijela s žigom proizvođača PATRIMONI izrađivali su se u Rimu.” U kolekciji antičkog stakla iz Asserije, koje je pohranjeno u Arheološkom muzeju u Splitu, nalaze se i brojne BOCE. Oblikom su veoma različite pa ih je moguće klasificirati na one trbušastog tijela, konično-spljoštenog ili koničnog tijela, spljoštenog tijela i širokog cilindričnog vrata, te one loptastog, zvonolikog, četverokutnog i cilindričnog tijela. Raritet svakako čini boca s dvostrukim recipijentom, odnosno dvojna boca. Medu asserijatskim materijalom, a i inače, najbrojnije su boce trbušastog tijela (T.4, 15-16; T 5, 1-9; T.6 , 1-6; br. 86-102). Slobodno su puhane iz prirodnog stakla plavkasto-zelenkaste boje a izuzetno su rijetki primjerci iz bojanog stakla. U debljim stijenkama izraziti su tragovi razvlačenja staklene smjese i mjehurići zraka. Dno im je ravno do blago udubljeno, tijelo trbušasto do trbušasto-konično, a vrat cilindričan. Obod im je horizontalno izvijen i najčešće završava prstenastim zadebljanjem. Prijelaz iz tijela u vrat samo je ponekad jače naglašen suženjem. Za navedeni oblik boce smatra se da je produkt talijanskih staklarskih radionica. Međutim, budući da u Akvileji boce trbušastog tijela čine gotovo izuzetak, proizvodnja ovih boca može se vezati, što se tiče Apeninskog poluotoka, isključivo za prostor centralne Italije. Iznenađujuće je, međutim, da su nalazi trbušastih boca na našem priobalnom pojasu [-] Bakar, Krk, Osor, Nin, Zadar, Starigrad, Podgrade (Asserija), Bribir, Solin...]“ izuzetno brojni i učestali. Takva slika nameće tvrdnju da su staklarske radionice u provinciji Dalmaciji s proizvodnjom boca trbušastog tijela snabdijevale i vjerojatno u potpunosti zadovoljavale lokalne potrebe stanovništva. Za osnaženje ovakve tvrdnje dovoljno je navesti samo to da katalog akvilejskog stakla donosi svega dva pri" Vidi bilj. 32: V. D a u to v a -R u šev lja n i I. F ad ić; 14 Do sada najbolji pregled žigova na staklenim proizvodima dao je A. Kisa, o.c., III. *’ C. Bal uta, Considerations sur la Product;v>n et la Difusion du Verre dans la Dacie Superieure, Annales du Congres fntemational d'Etuue Historique du Verre. 7, Liege, 1978,97; L. B arkoczi, Die Datierten Glasfunde aus dem II Jahrhundert von Brigetio, Folia Archaeologica, XVIII, Budapest, 1966-67, 76, sl. 30,3 M. B u covala, o.c., 118, br. 244 V. D am evski, o.c., 65, T.XI,4; A. Frova, Vetri Romani con Marchi, Joumal o f Glass Studies, XIII, Corning/New York, 1971., 38-44; K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., forma 74; O. V essberg, o.c., Pl. IX, 14, 16; I. Fadić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 29, br. kat. 11-13; V. Saranović-Svetek, o.c., 30-31 grupa XI, tip 16, A; " V. D am evsk i, o.c., 64; C. Isin g s, o.c., 97; R. S unkovsk i, o.c., 106; *’ A. K isa, o.c. 925,10; " V. D am evsk i, o.c., 63, T.I,5; I. F ad ić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 2, br. kat. 7-31; I. F ad ić, Tipologija i kronologija..., o.c., 120, forma 11, sl. 2. 39-43; Arheološki muzej u Splitu i Zadru obiluju trbušastim bocama iz Solina, Nina i Zadra; (Antičko staklo Bribira u pripremi za objavu u monografiji Bribir u antici); 35
mjerka trbušastih, odnosno trbušasto-koničnih boca,” te da od 1542 staklena primjerka koja su publicirana u katalogu stakla Muzeja u Trijeru, svega ih je 7 navedenog oblika boca .40 Nadalje, od cjelokupne do sada poznate grade antičkog stakla u jugoslavenskom dijelu provincije Donje Panonije, samo je šest staklenih primjeraka trbušastih boca4'... Mada se navedeni oblik javlja s određenim brojem i na drugim prostorima Rimskog carstva ,42 naspram navedenom, antički lokaliteti u provinciji Dalmaciji zaista obiluju bocama trbušastog tijela .43 Boce trbušastog tijela moguće je datir^ti u 1. i 2. st. n.e ...44 Primjerci izrađivani nakon tog razdoblja razlikuju se od navedenih u nekoliko bitnih elemenata .45 Boce konično-spljoštenog tijela brojna su forma staklenog materijala. U split.^kom Muzeju pohranjene su četiri ovakve boce iz Asserije (T. 6, 7 -9 ; T. 7, 1; br. 103-106). Odlike konično-spljoštenih boca su u prvom redu konično-spljošteno tijelo, zatim dugi cilindričan vrat koji se sužava prema, u najvećem broju, prstenastom obodu. Dno je kod ovakvih primjeraka znatno udubljeno ili rjeđe ravno. Po kvaliteti stakla nešto se razlikuju od ostalih srodnih formi boca, jer su većinom rađene od gotovo bezbojnog stakla (blage žućkaste, zelenkaste ili mliječne nijanse). U osnovi se međusobno razlikuju po izradi konično-spljoštenog tijela, tako da u prvu varijantu spadaju primjerci s plitkim spljošteno-koničnim tijelom 46 (T. 6 , 8), u drugoj su oni kojima konus nije izrazit već zaobljen 47 (T. 6 , 7 i 9; T. 7,1). Treću skupinu spomenute forme čine boce s izrazitom profilacijom spljošteno-koničnog tijela .48 Boce konično-spljoštenog tijela u starijoj literaturi obraduju se bez uvažavanja spomenutih razlika. Naprotiv, često se donose pod zajedničkim terminom »tipa svjećnjaka «,40 zajedno s bocama i balsamarijima koji međusobno nemaju nikakve srodnosti. Stoga je datacija, kao i određenje proizvodnog centra, boca konično-spljoštenog tijela veoma otežana. Međutim, neovisno o veoma širokom periodu proizvodnje i upot39 M. C. C a lv i, o.c., 57, grupa B; 40 K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., 115, forma71; 41 V. Š a ra n o v ić-S v etek , o.c., 26 grupa XI, 2, T. XII, 4 (doneseni su u grupi balsamari-
ju?) 42 M orin-Jean, La vererie en Gaule sous PEmpire romain, Pariz, 1922, 23, forma 26; C. Isin g s, o.c., forma 16; O. V essberg, o.c., 131; M. B u covala, o.c., 56, tip XXIII; P. la Baum e, o.c., T, 57, N. 18; L. Berger, o.c., 75, No. 192-194; Pere V illalb a i V arneda, o.c., 70, 76, 82; 43 I u drugim krajevima Jugoslavije nailazi se na trbušaste boce, ali su veoma rijetki primjerci trbušastih boca 1. i 2. st. Kasniji primjerci koji se nalaze u kontinentalnom dijelu zemlje imaju sasvim različite karakteristike od navedene forme boca (drugačija kvaliteta i debljina stakla, drugačije dno, obod itd.). Rani primjerci nalaze se: L. P lesn ičar-G ec, o.c., grob 320, 734; I. M ik u lčić, o.c., grob 114; V. D am evski, o.c., 63; Vidi i bilješku 41; 44 Vidi bilj. 38-42; 4’ Vidi bilj. 43; 44 A. K isa, o.c., T.A, 12, 14; O. V essb erg, o.c., 137, T.VIII; M. V an d erh oeven , o.c., T.XXVI, br. 112,113; M orin-Jean, o.c., forma 25,75; M. Grazia M a io li, I vetri d ella n ec r o p o li rom ana de »Le P a lazzette« nel terito rio di C lase, F elix R aven n a, Firenza, 1974, 17, 21, sl. 11, 17; G. D a v id so n W ein b e rg , Evidence for Glass Manufacture in Ancient Thessaly, American Journal o f Arch., New York, sv. 66, br. 2, 1962., sl. 5; C. Balu ta , o.c., 103, sl. 1, 6-9; M. C. C alvi, o.c., 133-35, C alfa 2, T.21, 6 ; L. M arcando, Atti della Accademia Nazionale dei Lincei, Notizie degti scavi di Antichota, serie VIII, V, XXVIII, Roma 1974, grob. 274, sl. 291, 371; 47 O. V essb erg, o.c., T.VIII, 17-19; M. Grazia M aioli, o.c., 21, sl. 20; M. C. C alvi, o.c., 136, tip C beta 1, T. 22,3; R. S un kovsk i, Antike Glaser in Carnuntum und Wien, 1956, sl. 36 a; M orin -Jean , o.c., 21, sl. 20; 4' G. D a v id so n W einberg, o.c., T. 25, sl. I-За; M. C. C alvi, o.c., 134, tip C beta 2, T.22,4; 4’ C. Isin g s, o.c., 97, forma 82 A 2; O. V essberg, o.c., 137 tip II, T. VIII; V. Dam evsk i, o.c., 65, T.XI,2,3,4, T.XII,3,4; V. Š a ra n o v ić-S v etek , o.c., 30, grupa XI, tip 16,a,b,c,d;
36
rebe (od 1. do 3 . ili čak 4 . st. n. e .),50 što svakako proizilazi iz spomenutog globalnog sagledavanja, moguće je ustvrditi da su asserijatski primjerci rađeni krajem 1. i u 2 . st n. e .51 Uz to što mnogi autori pretpostavljaju da su se boce konično-spljoštenog tijela proizvodile na istočnom Mediteranu odnosno na Cipru ,52 sustavnija analiza ovakvih boca i njihovih inačica, općenito, a tako i na našem prostoru ,53 posebno na istočnoj Jadranskoj obali,54 nesumnjivo bi dala pozitivne rezultate o njihovoj dataciji i centrima proizvodnje. Boce konično-spljoštenog tijela i širokog cilindričnog vrata, koje su u zbirci asserijatskog stakla u Splitu zastupljene sa svega 2 primjerka (T. 7, 2 -3 ; br. 107, 108), veoma su srodne bocama konično-spljoštenog tijela, a posebno su srodne balsamarijima istog oblika. Zbog veoma malog broja objavljenih primjeraka nije moguće ustanoviti ni radioničke centre a ni rasprostranjenost proizvodnje i upotrebe boca konično-spljoštenog tijela i širokog vrata. Kvalitetom stakla i po izradi (debljina stijenki...) međusobno se znatno razlikuju, pa se može pretpostaviti da su ih izrađivale različite radionice.55 Ako je suditi po malom broju poznatih i datiranih primjeraka, najvjerojatnije je da su se izrađivale u 3. st. n. e .56 Boce koničnog tijela, dužeg cilindričnog vrata i prstenastog horizontalno razvraćenog oboda, te ravnog ili ponekad blago udubljenog dna, u asserijatskoj zbirci stakla zastupljene su sa šest primjeraka (T. 7, 4 -9 ; br. 109-114). Kao i inače, ove boce rađene su s debljim stijenkama stakla, zelenkasto-plavkaste, zelene ili plavkaste boje.5’ Na to da su se boce koničnog tijela, kao i njima srodne boce konično-trbušastog i trbušastog tijela, proizvodile i u provinciji Dalmaciji, upućuje veliki broj pronađenih primjeraka, kao i njihova međusobna homogenost forme, kvalitete i izrade.58 Inače, ovakve boce izrađivane su u italskim radioničkim centrima .50 S ne tako velikim brojem primjeraka, nalaze se i širom Rimskog carstva.00
50 Vidi bilj. 46-49; ".А. K isa, o.c., T.15; R. Sunkovsk i, o.c., sl. 36, b; A. C erm anović-K uzm anović, Antička Dukla (Nekropole), (u daljnjem tekstu Duklja), Cetinje, 1975) Tip V, 2d; M. Grazia M aio li, o.c., 21, sl. 19; V. Š aran ović-S vetek , o.c., tip XI, 16 b; V. D am evski, o.c., 65, Т.Х1,2; “ Vidi bilj. 46-48; Za boce profiliranog konično-spljoštenog tijela G. D avid son Weinberg smatra da su se izrađivale u Grčkoj, odnosno u Tesaliji; 53 A. C erm an ović-K uzm anović, Pregled i razvitak rimskog stakla u Cmoj Gori (u daljnjem tekstu: Pregled i razvitak...), Arheološki vestnik, XXV, Ljubljana, 1976., T. V,9 i 111,15; A. C erm an ović-K uzm anović, Oblici i hronologija rimskog staklenog materijala iz nekropole Municipija S... (u daljem tekstu: Oblici i hronologija...), Živa antika XXI, sv.l, Skopje, 1971, 294, 301, sl. 4, 19,21; V. Š a ran ović-S vetek , o.c., tip 16; V. D am evski, o.c., 65, T.XI,2; 54 I. F adić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci..., o.c., 128-130, sl. 1,4; I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 4, br. 33-49; Arheološki muzej u Zadru i Splitu čuva priličan broj boca navedene forme; 55 Primjerak koji je pronaden u antičkom Starigradu (Argyruntumu) izrazito je debelih stijenki mliječne boje, dok su primjerci iz Asserije izrazito tankih stijenki (ako se izuzme dno). Primjerak iz Asserije br. 106 je zelenkasto-fućkaste boje, a primjerak br. 107 je bezbojan; Starigradska boca objavljena je kod: I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 5, br. 50); ” C. B aluta, o.c. jog. 1\ Regeszeti Fiizetek, II, 11, 1962, Magyar Nemzeti muzeum, T6 rteneti muzeum, 1962, T. 6,3; O. V essberg, o.c., Pl.VIII,IX; Donekle odgovarajući primjerak nalazi se i kod: V. D am evski, o.c., 64, T. XI,4; 5’ Primjerak 111, T.7,6 ima razvučene bijele niti u staklenoj smjesi. 581. F a d ić, Tipologija i kronologija..., o.c., forma 11, T.2,39-43; I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 2, 7-31; I. F ad ić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci..., o.c., 130, forma 3; M. S u ić, Muzeji i zbirke Zadra (Arheološki muzej Zadar), Zagreb, 1954, 40 (u ovom Muzeju, koliko mi je poznato, nalazi se velik broj boca koničnog tijela, a znatan broj istih čuva se i u Arheološkom muzeju u Splitu). 58 V. D am evsk i. o.c.. 63:
Premda boce koničnog tijela neki autori poistovjećuju sa srodnim oblicima boca i balsamarija različitog recipijenta, može ih se s većom sigurnošću datirati u 1 . i prvu polovinu 2 . st. n. e.4' Boce loptastog tijela spadaju u sasvim neuobičajene oblike boca, pogotovo kad je riječ o primjercima koji su ukrašeni reljefnim rebrima (T. 8,1; br. 115). Reljefna rebra okomito izlaze iz baze boce do sredine loptastog tijela iz kojeg je bez posebnog naglašenja izvučen pravilan cilindrični vrat. Mada su analogije za boce loptastog tijela koje je ukrašeno reljefnim rebrima zaista malobrojne, ovom prilikom je moguće izdvojiti dvije osnovne varijante. U prvu spadaju boce, kao što je ova iz Asserije, s okomitim reljefnim rebrima od dna do sredine tijela ,62 dok u drugu skupinu spadaju primjerci kojima se rebra spuštaju od korijena vrata do sredine tijela .63 U oba slučaja radi se o radijalno postavljenim rebrima koja nalazimo i na zdjelama i šalicama tipa »Zarte Rippenschalen «.64 Za sada nije moguće govoriti o radionicama koje su primjenjivale jedan od načina izvedbi reljefnog ukrasa, ali je sigurno da primjerci, kao što je boca iz Asserije, pripadaju 1. st n. e.,6S a da su se boce kojima reljefna rebra idu od vrata ka sredini tijela izrađivale u 4. st. n. e .66 Osim u provinciji Dalmaciji, izuzetno rijedak oblik staklenih boca predstavljaju boce zvon olikog tijela (T. 8 , 2-3; br. 116, 117). Visina ovih boca u pravilu iznosi oko 15,5 cm, a širina oko 9,5 cm. Zvonoliko tijelo je nešto manje od cilindričnog vrata, a obod je gljivasto razvraćen i prstenast. Dno je kod svih poznatih primjeraka vidno udubljeno. Naspram izuzetno slabim komparacijama,67 na prostoru istočne Jadranske obale, ili točnije na obalnom pojasu provincije Dalmacije, pronađeno je preko 30 boca zvonolikog tijela.6' Zbog izuzetne homogenosti svih primjeraka, zbog njihove brojnošti..., bez dvojbe se može tvrditi da su se izrađivale u provinciji Dalmaciji u drugoj polovini 3. st. n. e.6’ Mada je o bocama zvonolikog tijela već dosta pisano, one zaista zavređuju i jednu posebnu studiju s priloženom spektralnom analizom .70 60 C. Isin g s, o.c., 36, forma 16; L. Berger, o.c., 74,75; K. G o eth e rt-P o la sc h e k , forma 71; C. B aluta, o.c., sl. 2,7; L. P lesn iča r-G ec, o.c., Severno emonsko grobišče, Katalozi in monografije, 8, Ljubljana, 1972., grob 734:2,3; M. B u covala, o.c., 56, 57, tip XXIII i tip XXIV; M.C. C a lv i,o.c., 57,58, grupa b, T.B,6 i T,12,7; 0 . V essberg, o.c., 131, sličan tipu A 1 alfa; i ostali) 61 Vidi bilj. 58-60; 62 K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., 148, forma 88, br. 894; 61 V. S a ra n o v ić-S v etek , o.c., 24, grupa VI, tip 7, br. 96, T.X,6 ; C. Isin g s, o.c., 90, forma 71 (ovdje su donesena svega dva poznata primjerka, jedan iz Pompeja u muzeju Napulja i drugi iz Akvileje, međutim, skica formi nije pouzdana...); 64 I. F a d ić, Tipologija i kronologija..., o.c., 122, forma 16, vidi i bilj. 124; 61 Vidi bilj. 62; 66 Vidi bilj. 63, primjerak iz Donje Panonije pripada sigumo datiranoj grobnoj cjelini67 Donekle analogne zvonolike boce nalazimo kod: M. B u covala, o.c., 110 i dalje (jedna grupa datirana je u 2-3, a druga u 3-4 st.); R. S u n k ovsk i, o.c., 140, T. 22,1; Direktni komparativni materijal nalazimo kod: O. V essberg, o.c., pl. VIII, 24; G. D. W einberg, Evidence for Glass Manufacture in Ancient Thessaly, American Joumal o f Arch., New York, sv. 66, br. 2, 1962, 129, 130, T. 27, sl. 10; F. Frem ersdorf, E. P olon yi-F rem ersd orf, Die Farblosen Glaser der Friihzeit in Kčln, Die Denkmaler des Rdmischen in Kdln, IX, Koln, 1984., 48,117; A. C erm an ović - K uzm anović, Oblici i hronologija... o.c., 294, sl. 4 i sl. 17; A. C erm anović - K u zm an ović, Pregled i razvitak rimskog stakla..., o.c., 190, T. V, 11; I. F ad ić, Kasnoantički stakleni materijal iz Muzeja u Cresu, Histria Archeologica, (u tisku); I. Fadić, Rimsko staklo u provinciji Dalmaciji, Dometi, 12, Rijeka, 1982., 61-66; I. Fadić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci..., o.c., forma 1; I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 1, 1-6;
Vidi bilj. 67, odnosno kod: 1. F ad ić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci..., o.c., bilj. 16-20 i 23; 38
Problematiku koja se javlja kod izučavanja boca kvadratičnog tijela na ovom je mjestu moguće samo naznačiti. Naime, kako to pokazuje i sedam primjeraka kvadratičnih boca iz Asserije (T. 8, 4 -5 ; T. 9, 1-4, sl. 2, br. 118-124), razlike i osobitosti unutar boca ove forme su brojne. Postoje na primjer primjerci koji su puhani u kalup (kao br. 118, 122, 124), naspram onih koji su slobodno puhani (br. 119, 120, 121, 123), što se očituje u različitoj debljini stijenki.71 Pojedine boce, nadalje, na dnu sadrže žig proizvođača u vidu različitog simbola (br. 118, 122, 123) ili imenom proizvođača (br. 124; AEMILIUS BLASTIUS). Razlike su vidne i u izradi ručke, oboda, ramena, zatim u veličini, kvaliteti stakla itd .72 Zbog navedenog mada je D. Charlesvvorth o bocama kvadratičnog tijela napisala jednu ozbiljniju studiju, obradivši 97 primjeraka,73 definiranje pojedinih kategorija i njihovih radioničkih središta, kao i precizna kronologija, još nisu riješeni. S obzirom na veliku brojnost kvadratičnih boca na pojedinim nalazištima na širem prostoru Rimskog carstva,74 a i zbog nepotpunog uvažavanja pojedinih specifičnosti, mišljenja o njihovom porijeklu su podvojena .75 Kao centri proizvodnje navode se i Sirija, kao i Cipar, zatim Galija, a moguće i središnja Italija.76 Ipak se veći broj autora zalaže za galsko porijeklo kvadratičnih boca, kao što se i općenito smatra da su se proizvodile u 1. i 2 . a moguće i 3. st n. e .77 Svakako bi detaljna obrada zaista brojnih četvrtastih boca na istočnoj Jadranskoj obali (najvjerojatnije preko 200 primjeraka) i ostalog komparativgog materijala širom Rimskog carstva riješila pitanje kronološke determinacije pojedinih varijanti kao i provenijenciju tih primjeraka. Takva studija bi trebala potvrditi dosadašnje pretpostavke o njihovoj lokalnoj izradi.7* Proizvodom, vjerojatno galskih staklarskih radionica, mogu se smatrati cilindrične boce koje su u Asseriji zastupljene s dva primjerka (T. 10, 1-2; br. 125, 126). Njihove karakteristike su visoko cilindrično tijelo, kratak cilindričan vrat na izrazitom ramenu, razvraćen i prstenast ili čak dvostruko prstenast obod (kao bn 126), te dvorebrasta
6’ Osim već datiranih primjeraka, precizniju dataciju zvonolikih boca u Dalmaciji omogućava jedan primjerak koji je pronađen prilikom zaštitnih istraživanja srednjovjekovne (i antičke) nekropole u Biljanima Donjim (Trljuge) na lokalitetu Pržine. Boca je nadena u skeletnom grobu 3, zajedno s novcem Klaudija II, s glinenom svjetiljkom i prstenom. 70 Vidi bili. 67, 68 ; 71 Puhane u kalup su znatno debljih stijenki; 71 Ručke mogu biti trakaste, trakaste dvorebraste, široke trakaste s nizom kanelira..., obod je uglavnom prstenast, ali može biti i dvostruko prstenast, gljivast..., rame je naglašeno ili okomito, a visine variraju od oko 5-6 cm pa do oko 30 cm visine; 71 D. C harlesw orth , Roman Square Bottles, Joumal o f Glass Studies, VIII, Coming / New York, 1966; 74 A.D. F ra n ciscis, Vetri antichi scoperati ad Ercolano, Joumal o f Glass Studies, V. Corning / NY, 1963 137-139; C. Isin g s, o.c., 63, »square bottles«, forma 50; M. Vanderhoeven, Verres Romain (1 er-II me sićles) des Musees Curtius et du Verre a Liege, Liege, 1961, 50, grupa XV; M. C. C alvi, o.c., 83, »hydriae«, grupa C; M orin-Jean, o.c., 59 i dalje, »bouteille prizmatique«, forma 14, 15, 16; K. G orthert - P o la sch ek , o.c., 193, »Vierkantige Flaschen«, forma 114; S. H. Auth, Glass at Newark Museum, Newark, 1976., 110, »square bottles« 128; L. Berger, o.c., T. 13, 199, 200; N. S orok in a. o.c., 77, T. 3,30-35; F. Frem ersdorf, o.c., 51, 52, T. 116, 117; R. S un kovsk i, o.c., T. 10, b (krivo nazvane »Merkur« flašama; J. Č adik, o.c., T. 10, a, c;D . H arden, o.c., 273, T. XX, br. 757 (primjerak s uleknutim stranama); O. V essberg, o.c., 125, 126, T. 6, 1-5 i T. XXIV 119, grupa A III alfa i A IV, kvadratične bočice ciparskog tipa; 71 N. Sorok in a, o.c., 77; V. Danevski, o.c., 64; i drugi; 76 Vidi bilj. 73 i 74; 71 M orin-Jean, o.c., 59; V. D a n ev sk i, o.c., 64 i drugi; 7’ I. F ad ić, Četvrtaste i poligonalne boce iz Arheološkog muzeja Istre u Puli, Izdanje HAD-a, 11/2, Arheološka istraživanja u Istri i Hrvatskom primorju, Knjiga 2, Pula 1987. (u tisku); I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 8, 53-62; I. F ad ić, Tipologija i kronologija..., o.c., 117, 118, forma 9; 39
trakasta ručica. Cesta pojava na cilindričnim bocama su i jedna ili više horizontalno graviranih linija uokolo tijela (br. 126). Ovakve boce, kao i drugu varijantu, zdepaste cilindrične boce jednake širine i visine, moguće je datirati na кгај 1. i u 2 . st. n. e .79 Veoma rijedak primjerak staklenih boca predstavljen je u kolekciji stakla iz Asserije, a iz fundusa stakla Arheološkog muzeja u Splitu, bocom s dvije кот оге - dvojna boca (sl. 3, br. 127).*° Radi se naime o trbušastoj boci čije je tijelo odvojeno u dvije komore jednom tankom okomitom staklenom stijenkom. Vrat je također dvostruk i sastavljen od dvije »cijevi«. Ovakve boce s dvije komore sačinjavaju kategoriju recipijenata čije su forme veoma različite. Stoga je svaki primjerak gotovo jedinstven i nema direktnih analogija. Tako na primjer postoje kvadratične boce s dva odjeljka koje su izrađivane i u glini ,81 zatim aribalosi s dvije komore *2 i dvodjelni vrčevi81. Slični vrčevi nađeni su i s tri pregratka, odnosno s tri lijevka na vratu.84 Bliska boca asserijatskom primjerku, s dvije komore, nađena je u Akvileji, 85 a jedan primjerak potječe s nekropole Duklje (Doclea) u Crnoj Gori8*. Dvodjelna boca iz Duklje dio je grobne cjeline datirane u drugu polovinu 1. st. n. e. Moguće je da istom periodu pripada i boca s dvije komore iz Asserije.87 Boćice malog četvrtastog i poligonalnog tijela (šesterokutnog i osmerokutnog), s izrazito dugim i uskim cilindričnim vratom i horizontalno razvračenim prstenastim obodom , ovdje su nazvane pseudo »М егкиг« bočice." To je učinjeno iz razloga što su se pod formom tzv. »Merkur« boca, koje su konvencionalno nazvane tako zbog čestog prikaza boga Merkura na bazi tih staklenki, obrađivale i male bočice četverokutnog, šestorokutnog i osmerokutnog tijela. One oblikom nalikuju tzv. »Merkur« bocama, mada su te sličnosti veoma površne. Prije svega, za razliku od »Merkuv« boca, malih su dimenzija (ođ 10-14 cm visine), uglavno'i tankih stijenki (posebno šesterokutne i os-
f
79 Eng. Cylindrical bottle, njem. ZyUndrische Kannen, franc. bouteilles cylindrique, rumunj. cani cu согр cilindric; M. C. C alvi, o.c., 82, naziva ih hidrijama?; C. Isin g s, o.c., 67, forma 51 a; K. G oethert - P olasch ak , o.c., 200, forma 118 a; M. B u covala, o.c., 29, Tip IV; L. Berger, o.c., 78; M. V an d erh oeven , o.c., 66-68, grupa XVI; M orin-Jean, o.c., 53, forma 8 ; F. F rem ersdorf, o.c., 32,48; R. S un k ovsk i, o.c., 21; L. P lesn iča r-G ec, o.c. grob 744; Nekoliko ovakvih boca nalazi se i u Arheološkim muzejima u Splitu i Zadru; *° Ova forma se kod starijih autora naziva »dilecythes«, a taj naziv preuzela je i M.C. Calvi, o.c., 75,76, za dvojnu bocu iz Akvileje; 81 M orin -Jean , o.c., 63-64, forma 15 (donosi kao varijantu kvadratičnih boca); 81 M orin-Jean, o.c., 87,88, forma 35, donosi kao varijantu aribala i smatra ih »dosta ranim primjercima«, a nabraja tri primjerka dvodjelnih aribala iz Muzeja u Bonu i jednog kojeg donosi A. K isa, o.c., 323, fig. 61, koji se nalazi u Zbirci Niessen u Kolnu (trodjelna); 81 M orin -Jean , o.c., 102, forma 46, donosi kao varijantu forme 45, kao analogije donosi jedan primjerak iz Orangea u Muzeju u Avignonu, zatim jedan primjerak iz Sirije u Muzeju Luvr, te jedan primjerak iz Arheološkog muzeja u Reimsu; 84 M orin-Jean, o.c., 120, forma 63, donosi kao varijantu forme 62 (primjerak je stri odjeljka, a analogije navodi u Muzeju u Trevesu u Bonu i u Kolnu; •’ M.C. C a lv i, o.c., 75, 76, kat. 187, T. C,12; “ A. C erm anović - K uzm anović, Inventaria Archeologica, Jugoslavija, fascicule 8, 1965 Le necropole Romaine a Duklja (Doclea) per de Titograd en Montenegro, Y 68,4, tombe 323, grob je datiran u drugu polovinu 1. st. n. e.; 87 Svi objavljeni primjerci kod Morin-Jeana, koji samo donekle mogu poslužiti kao komparativni materijal, nisu nam dovolini za kronologiju, tim više što se autor kod obrade svih staklenih predmeta sluzi veoma širokom datacijom (Romain I i Romain II); ** LF literaturi koja se bavi problematikom izučavanja antičkog stakla, pod tzv. »Merkur« bocama ili bočicama obradivane su različite manje ili više srodne kategorije staklenih primjeraka. Takav zajednički tretman u izučavanju u biti ipak različitih primjeraka, rezultirao je širokim kronološkim odrednicama cijele grupe staklenih predmeta, te s nemogućnosti spoznaje proizvodnih centara za svaku pojedinu kategoriju (vidi npr. B. K irigin, Merkur bočice iz Arheološkog muzeja u Splitu, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, LXXIL, Split, 1980, 61-65);
40
merokutne), drugačije kvalitete stakla, a na bazi nikada nemaju reljefni prikaz boga Merkura. Odnos tijela i vrata, kod ovdje nazvanih pseudo »Merkus« bočica, uvijek je 1:1 do 1:2, dok je tijelo kod »Merkur« boca uvijek veće u odnosu na vrat.M Dakle, pseudo »Merkur« bočice je neophodno, zbog svega navedenog, izučavati izdvojeno od »Merkur« boca. Čak bi se unutar ove grupe posebno trebale izučavati one četverokutnog (t. 10,3, br. 128) i izdvojeno šesterokutnog i osmerokutnog tijela (T. 10,4, br. 129). Ovo posljednje iz razloga što je primjećeno da su šesterokutne i osmerokutne pseudo »Merkur« bočice brojne na istočnoj Jadranskoj obali, dok su na drugim antičkim nalazištima gotovo raritetne.,° To svakako još jednom potvrđuje neke lokalne specifičnosti Jadranskog prostora i mogućnost postojanja vlastitih staklarskih radionica u provinciji Dalmaciji. Oba primjerka pseudo »Merkur« bočica iz Asserije (T, 10,3-4; br. 128. 129) objavljeni su u Vjesniku za arheologiju i historiju dalmatinsku, zajedno s ostalim bocama ove forme iz splitskog Arheološkog muzeja.” Nekropola Argyruntuma (Starigrad kod Zadra) dala je 9 primjeraka pseudo »Merkur« bočica ,92 a još znatan broj istih nalazi se u Arheološkom muzeju u Zadru.” Svega jedan primjerak čuva se u Arheološkom muzeju Istre u Puli.’ 4 Uzevši u obzir sav komparativni materijal” i irelevantne pokazatelje, četverokutne pseudo »Merkur« bočice moguće je datirati na kraj 2. do u rano 4. st. n. e.,,> Za šesterokutne i osmerokutne bočice ove forme postoji mogućnost, kako je to već rečeno, da su izrađivani u provinciji Dalmaciji, najvjerojatnije krajem 3. st... Vretenaste bočice, koje na sredini tijela imaju proširenje, javljaju se s nekoliko varijanti. Naime, obod im može biti prstenasto zaobljen, ljevkast s prstenastim završetkom, profiliran ili ravno rezan. Varijacije su uočljive i u samom obliku tijela9' kao i u veličini pojedinih primjeraka (od 12 - 60 cm visine). U Asseriji su zastupljene dvije različite vrste ovih bočica (T. 11,1-2; br. 130, 131). Prva je znatno šireg recipijenta i s izrazitim proširenjem na sredini tijela, a obod, koji završava prstenasto, izrazito je ljevkast (T. 11,1; br. 130). Ovakvi primjerci najvjerojatnije su služili za isisavanje mlijeka kod upaljenih dojki dojilja, što bi se postizavalo stvaranjem vakuma u bočici, naslonjenoj na bradavicu dojke, dok bi zapaljeni predmet sagorijevao u recipijentu” . Ovakve primjerke moguće je datirati na kraj 3. i u 4. st.” ” I. F adić, Cetverokutne i poligonalne boce..., o.c., forma 5, a, b; 90 Ibid. ” B. K irigin , o.c., 61-65, kat. 1, 3, sl. 1,1 i 3; " I, F ad ić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., 71-79, T. V, 9-11, T. VI, 1-6; м Primjerci potječu s nekropola Zadra i Nina; ** I. F adić, Četverokutne i poligonalne boce..., o.c., forma 5b; ” Trois millenaires d’art verrier a travers les collestions publiques et privees de Belgiqiie, Catalogue general de I’ exposition (u daljem tekstu: Trois millennaires d’art verrier...), Liege, 1958, br. 80 i 81; Isti se nalaze kod: M. V an d erh oeven, o.c., br. 114, 115; K. G oethert P olasch ek , o.c., forma 105; Glass from the ancient World, The гау Winrield Smith collection (Aspeciai exhibition), Coming / N.Y., 1957, 135; A. K isa, 780-786; C. Isin g s, o.c., 100, 101; M orin-Jean, o.c.,70;L. Barkoczi, Die datierten Glasfunde aus dem 3-4 Jahrhunder von Brigetio, Folia Archeologica, XIX, Budapest, 1968, sl. 29,1; M.C. C alvi, o.c., br. kat. 142, 143, T. B 5; O. D o p e lfe ld , ROmisches und FrSnkisches glas in Kdln, Kčln, 1966, sl. 57; Regeszeti fiizetek, ser. II - 11, Magyar Nemzeti Muzeum, 1962, T. XII, 1, 3, 5; E. B. D usen b ery, Ancient Glass from the Cemeteries of samotrace, Joumal o f Glass Studies, IX, Coming / N. Y., 1967, 43, 44, sl. 29; C. Isin g s, Roman Glass in Limburg, Archaeologica Traiectina, IX, Groningen, 1971, 11, br. kat. 16, sl. 1. 16; ** Vidi bilj. 92, 94 i 95; V. D am evsk i, o.c., 65, T. VII, 4; ” a) širi recipijent sa naglašenijim proširenjem na sredini tijela, b) sasvim izduženi kapljičasti recipijent s blažim proširenjem na sredini tijela, c) izrazito vretenasti oblik s uleknutim uzdužnim stijenkama (oko 4 uleknuća). *' Slični recipijenti za istu namjenu služili su i u novijim razdobljima; " I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., 12, 31, forma 11, T.VI, 7-9, br. kat. 80-82; 41
Primjerci koji se javljaju nešto ranije od spomenute varijante imaju izrazito izduženo tijelo (kapljičasti završetak i postpuno, blaže proširenje na sredini tijela). Datiraju se od kraja 2. do u 4. st.'°° (T. 11,2; br. 13J). Njihova namjena nije sasvim poznata, ali po nalazima u Egiptu, gdje im je najvjerojatnije i započela proizvodnja, zna se da su bile ovješane i omotane u pletenu slamu .101 Za vretenaste bočice se općenito smatra da su egipatskog porijekla, mada su najraniji primjerci pronađeni u Dura-Europosu (2. - 3. st.). U 3. i posebno 4. st. ova forma postaje omiljena u Galiji, odnosno na rajnskom i podunavskom prostoru .102 Sasvim neobičnu formu staklenog materijala predstavlja KAPALICA - infundibulum (T. 10,5: br. 132). To su obično, manje ili više, stilizirani zoomorfni oblici, oblici p tic e s kružnim i troljevkastim obodom (na mjestu glave), a ponekad taj cblik završava i u obliku ptičje glave. Najčešće se na kraju stiliziranog repa nalazi mali otvor za ukapavanje ili isisavanje tekućine .103 Svi primjerci su slobodno puhani, u pravilu od prirodnog stakla, pa je stoga teško izdiferencirati radionice i odrediti vrijeme njihovog nastanka.10* Namjena im je još uvijek nejasna. Teže prihvatljiva pretpostavka je da su služile kao sisaljke za djecu, jer su često pronalažene u dječjim grobovima.'0S Vjerojatnije je da su služile u farmaciji za precizno doziranje tekućine. Općenito je prihvaćeno da je ovakav zoomorfni ifundibulum bio u upotrebi od 1. do 4. st. na cijelom prostoru Rimskog carstva'06. Primjerak iz Asserije moguće je, po nekim njegovim karakteristikama, ipak, smatrati ranijim proizvodom ( 1. do 2 . st .).107 Od tipova staklenog posuđa u kolekciji asserijatskog stakla, koje je pohranjeno u Arheološkom muzeju u Splitu, posebnoj tipološkoj skupini spadaju ČAŠE (sl. 4-5, T. 11,3-7, br. 133-139). Svih sedam primjeraka čaša iz Asserije međusobno se sasvim razlikuje, te čine sasvim zasebne forme. Na neki način, svjetski raritet predstavlja konična čaša. Ovakve konične čaše s reljefnom dekoracijom tzv. lotosovog pupoljka, poznate su iz domaće i svjetske litera,<и> Ibid.; Antike GlSser, Kassel, Staatliehe Kunstssammlungen, 1975, 71, 72, 138-140; S. A uth, o.c., 116, 117, br. 140, 141; L. Bark 6 czi, Die datierten glasfunde aus dem II. Jahrhundert von Brigetio, Folia archaeologica, XVIII, Budapest, 1966/67, 77, sl. 29,4; M. B u covala, o.c., 126 i dalje, tip XLVIII, e, br. 260-271; C. C alvi, o.c., 152, grupa A, br. 323, 324; A. Cerm a n o v ić-K u zm a n o v ić, oblici i hronologija..., o.c., 129, fig. 3,15; A. C erm anović-K uzm a n o v ić, Antička Duklja, o.c., 169-170, Tip V/4; O. D o p p e lfe ld , o.c., 67; K. G oethertP o la sch ek , o.c., 142, forma 85; S. Petru, Rimsko staklo Slovenije, Arheološki vestnik, XXV, Ljubljana, 1976, Rćgeszeti fiizetek, II, o.c., T. 11,9, T.III, 4,9; O. V essberg, o.c., 30-32; A. Cerm a n o v ić-K u zm a n o v ić, Rimsko staklo, Naučna knjiga, Beograd, 1987, 22, sl. 73; 29, tip 9, Т.ХН, 6 ; E. W elker, ArchSologische Reihe Antike GlSserim Frankfurter Museum fiir Vor-und FrOhgeschichte, Frankfurt am Main, 1987, 31, grupa 30; Pere Villalba i Vameda, o.c., 198, 201, 11, 12; D. H arden, br. 692, i fig. 4 d; 101 V. S a ra n o v ić-S v etek , o.c., 29, grupa XI, 9; i drugi; '•3 O varijantama Ijevka za ukapavanje vidi kod: V. S aran ović-S vetek , o.c., bilj. 73, 74; ‘•4 Zbog slobodnog puhanja, stilizacija ptica je sasvim slučajna, pa je izrada oboda možda najbolji indikator vremena i prostora nastanka. ,0’ V. S a r a n o v ić -S v e te k , o.c., 25, Tp IX, 1; 166 C. B aluta, o.c., 105; L. B arkoczi, o.c., 78, sl. 30,2; M. B u covala, o.c., 78, 79, tip XXXVI, 123-126; M. B ul at, Antičko staklo u Muzeju Slavonije, Arheološki vestnik, XXV, LjubIjana, 1976, 89, br. 10; C. C a lv i, o.c., guttus, grupa c,d; M.T.F. C an ivet, I vetri romani di cornus conservati al Museo di Cagliari, Joumal o f Glass Studies, XI, Coming / N.Y., 1969, 22, br. 7,8; E.B. D u sen b ery , o.c., 48, fig. 49; G. M ariacher, T. F o rla ti, I vetri antichi del Museo di Zara depositati al Correr, Bollettino dei Musei Civici Veneziani, VIII,1, Venezia, 1963,76; S. P etru, P. Petru, Seviodunum (Dmovo pri Krškem), Ljubljana, Narodni muzej, 1978, T.XXV, 5-7; Rigćszeti fOzetek, o.c., XLIII,7, 9-11; O. V essberg, o.c., gutti, 4,5; V. D am evsk i, o.c., T.111,2; V. S a ra n o v ić-S v etek , o.c., 25; A. C erm an ović-K u zm an ović, Antička Duklja, oc.., 173, grupa VII (grob 316); I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., 139; 107 C. Isin g s, o.c., 45, forma 31; 42
ture kao skuplje staklene izrađevine, a imitiraju pupčasto metalno posuđe . Dekoracija na asserijatskom primjerku sastoji se od pet horizontalnih nizova reljefnih ispupčenja nalik bademu (lotosovom pupoljku) i od četiri niza horizontalno postavljenih kružnih ispupčenja koja se nalaze izmedu bademastog ukrasa 108 (sl. 4, br. 133). Takav način ukrašavanja, s raznim varijacijama,109 nije nikakva posebitost kod ove forme. Asserijatski primjerak konične čaše od prozirnog zelenkastog stakla, može se smatrati svjetskim raritetom po najnižem frizu ispod lotosovih pupoljaka, koji, također u niskom reljefu, donosi četiri muške m aske :110 1. golobradi lik s frizurom na razdjeljak, 2 . kosmati i bradati Ик, 3. lik s čelavom glavom i velikim otvorenim ustima, 4. bradati i čelavi lik. Ispod ruba staklene čaše je horizontalno usječena linija, a na dnu su dva kruga i točka u sredini. Uz pojedinačne, ali ipak donekle brojne analogije za ovu formu čaše, ni jedan komparativni primjerak, uz brojne varijante u izradi,111 nema prikaze maski.112 Inače, ovakve konične čaše s lotosovim pupoljcima, datiraju se u 1. st. n. e. Izrađivane su na istočnom Sredozemlju, odnosno u Siriji (Sidon ) .113 Čaše ili lam pe u obliku roga 114(T. 11,3, br. 134) kasni su oblik staklenog pribora i, neovisno o načinu njihove izvedbe, datiraju se u 4. i rano 5. st.115 Izrađene su od različite kvalitete i u različitim debljinama stakla, manje i više konične. Osim neukrašenih, kao što je to slučaj s aserijatskom lampom, ukrašavane su s horizontalno graviranim linijama, različitim graviranim ornamentima, kao i kapljičastim reljefnim aplikacijama116. Ove posljednje karakteristične su za Crnomorski prostor,11’ dok ostale izvedbe vjerojatno pripadaju rajnskim staklarskim radionicama11' Cilindrične čaše s zaobljenim i blago udubljenim dnom puhane su u kalup (T. 11,5, br. 136). Rub im je ravan i rezan. U okolo cilindričnog tijela ukrašene su gravira10' Antički teatar na tlu Jugoslavije, Novi Sad, 1979, (B. K irigin), 236, br. kat. 476; Vidi kod: L. Berger, o.c., T.8, 129-138; zatim kod: I. Fadić, Tipologija i kronologija..., o.c., 124, forma 19; S. G lu ščev ić, Neki oblici staklenog materijala iz antičke luke u Zatonu kraj Zadra, Arheološki vestnik, XXV, Ljubljana, 1976, 256, forma 1, T.1,1-2, lle. Antički teatar na tlu Jugoslavije, o.c., (B. K irig in ), 236; 111 Vidi bilj. 109; 112 C. Isin g s, o.c., 45, forma 31; S. Auth, o.c., 78; E. D usenbery, o.c., 12-13, sl. 5; P. La Baume, o.c., T. 45,2; N. S orokin a, o.c., 75, T.2,8; O. D o p p e lfe ld , o.c., 34, 35, T.18; A. K isa, o.c., 647, sl. 272 d; M orin-Jean, o.c., 139, fig. 186, forma 104; Antike GlSser, o.c., br. 33,T. 8 ; M. B u covala, o.c., 52, 57a,b; Glass from the Ancient World, o.c. 58,71; G. Savage, Glas, Stuttgart, 14; V. D am evski, o.c., 65,T.XII, 5 (primjerak iz Asserije); G. M ariacher, I vetri antichi del Museo di ZARA, depositati al Correr, Bullettino dei Musei civici Veneziani, 8, br. 1, 1963,5-6, sl. ll.isti primjerak objavljen je kod G. M ariacher, L'arte del vetro dall’antichiti al Rinascimento, Milano, 1966,37, br. 14; I. F adić, Tipologija i kronologija..., o.c., 124, forma 19; S. G lu ščev ić, o.c., 256, forma 1; 1.1 Vidi bilj. 112; 114 Ovakve čaše se često nazivaju i lampama, jer se pretpostavlja da su se ili vješale ili držale na stalcima, te su tako služile kao jedna vrsta uljanica (1 u min): npr. kod O. V essberg, o.c., Р1.Х, 11; D. H arden, o.c., klasa VI, pl. V, 436, 449; 1.1 Vidi bilj. 114 i C. Isin g s, Roman glass in Limburg, Archaeologica Traiectina, IX, Groningen, 1971, 72, fig. 16,47; M. V anderhoeven, Verres Romains tardifs Merovingiens..., o.c., 61-65, grupa 15, br. 61 -68 ; A. K isa, o.c., T.E, 314,315; Regeszeti fUzetek, o.c., T.XXXIV, XXXV; K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., 74, br. 314-319, forma 54; K. Sorokina, o.c., abb.74, 11; C. Baluta, o.c., 105, fig. 55-57; N. S orok in a, Die NuppenglSser von der Nordkflste des Schwarzen Meeres, Annales du 5e Congres Intemational d'Etude Historique du Verre, Prague 1970, Liege, 1972, 74, tip III; V. Š a ra n o v ić-S v etek , o.c., grupa III, 8, T.IV, 1-4; M orin-Jean, forma 107; ,u Vidi bilj. 115; ■" N. S orok in a, Die NuppenglSser von des Schwarzen Meeres, o.c., 74; n* Vidi npr. kod: V. S aran ović-S vetek , o.c., grupa III; 43
nim paralelnim horizontalnim linijama. Većina ih je izduženih, ali ima i primjeraka koji su jednake visine i širine pa nalikuju šalicama .119 Naspram spomenutih cilindričnih šalica koje su, uslijed puhanja u kalup, debelih žućkastozelenkastih ili zelenkastoplavkastih stijenki, javlja se i posebna skupina ovakvih čaša, vjerojatno slobodno puhane. Stijenke su im izrazito tanke i imaju izraženu nogu .120 Cilindrične čaše s zaobljenim dnom i s graviranim horizontalnim linijama uokolo tijela datiraju se u 1. st. n. e., a radionice koje su ih proizvodile za sada su još uvijek nepoznate .121 Cilindrične čaše poput primjerka iz Asserije (T. 11,4, br. 135), međusobno se zaista znatno razlikuju. Različitog su vremena i mjesta nastanka, pa ovom prilikom neće biti moguća njihova detaljnija komparativna obrada. Za razliku od cilindričnih čaša, čaša bačvastog oblika (T. 11,6, br. 13) nema ni približnih komparacija u dostupnoj literaturi. Donekle bi se mogla usporediti, po obliku recipijenta i reljefnim prstenastim obručima uokolo tijela, s bocama s jednom drškom, koje se datiraju na sredinu 4. i prvu polovinu 5. st.122 Čaše slične navedenim, samo s znatno manjim otvorom, datiraju se u drugu polovinu 4. st.12S a pojedini primjerci s ručkom (šalice) datiraju se u 2 . do 3. st .124 Čaše s uleknućima (depresijama) p o tijelu (T. 11,7, br. 138), koje su srodne takvim šalicama i zdjelicama, rađene su od prirodnog stakla plavkastozelenkaste boje. Rub im je rezan a dno udubljeno. Stijenke su im izrazito tanke. Ovakav tip staklenog posuđa datira se u 1. do 2 . st. n. e.12S Poluloptasta čaša (sl. 5, br. 139) izrađena je od smede bojenog stakla i veoma je rijedak primjerak staklenog materijala .124 Po skromnim analogijama m oguće je datirati na sredinu 1. st. n. e .127 Sve ZDJELICE iz Asserije (5 primjeraka, T. 12,1-4, sl. 6 , br. 140-144) donesene su u tri varijante, mada je mogućnost za njihovu diferencijaciju veća. Naime, one gotovo svaka pojedinačno mogu predstavljati zasebnu varijantu. Njihova je obrada već publicirana, zajedno s ostalim zdjelicama iz Arheološkog muzeja u Splitu ,128 pa će se ovdje iznijeti samo osnovne naznake. Konična zdjelica s razvraćenim rubom (T. 12,1, br. 140) datira se u 2. do 3. st., a pretpostavlja se da bi mogla biti produktom Danubijskih i Rhinelandskih staklarskih radionica .12'1
“* Vidi npr. kod: O. D o p p e lfe ld , o.c., grupa 2.5., sl. 31 (datacija - prva pol. l.st.n.e.); 120 Vidi kod: S. G lu ščev ić, o.c., 260, forma 7, T.3,7-8, T4,l; 121 C. Isin g s, o.c, 44, forma 29; M .C.Calvi, 52, 53, T.6,4; E. D u sen b ery, o.c., 46
fig.39; L. B erger, o.c., 43, T6,96; Antike GIaser,o.c., T.8,34; Regeszeti Fuzetek, T.31,4; M. Buco v a la , o.c., 45, sl. 41,42; K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., forma 58b; A. C erm anovć-K uzm a n o v ić, Rimsko staklo, o.c., sl. 46; S. Gluščević, o.c., 260-262, forma 6, T.3,1-6- L. Plesniča r-G ec, o.c., grob 253, 21, grob 328, 3, grob 539, 8, grob 700, U; O. V essb erg, o.c., 159; 122 M. V and erh oeven , Verres Romains tardifs et Merovingiens... o.c., 52, pl. XIV, 53; K. G o e th e r t-P o la sc h e k , o.c., 202, forma 121, (sredina 2, do sredine IV st.; Antike Glaser, 99, T.24, G5; i drugdje); 121 K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., 149, forma 92a; 124 O. D o p p e lfe ld , o.c., grupa 3.7, 108; ,2S M. B u covala, o.c., tip XV, 88, 89, fig. III; V. D am evski, o.c, T.X,3; D. Harden, o.c., klasa V, 391; C. Isin g s, o.c, 46, forma 32; G. M ariacher, T. F orlati, o.c, 13 fig 19’ G. M ariacher, o.c, fig. 29; O. V essberg, o.c, T.IV, 13, 14; I. Fadić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c, forma 20, T. VII, br. 94; U6 A. von Saldern, Ancient Glass in Split (11. finer pieces from our collection), Journal o f Glass Studies, VI, Coming/N.Y, 1964, 44, br. 6 ; B. K irigin, Roman Glass BowI’s from the Archeological Museum at Split, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, 77, Split, 1984, 127, grupa VIII, 1, br. 41, Т.Х11; . ... M°3:da forma 12 kod C. Isin g s, o.c.; B. K irigin , Roman Glass BowPs.., o.c., bilj. 53; ,2‘ B. K irigin , Roman Glass.., o.c., 121-131, T.IX-XIV,2’ Ibid., 127, grupa VII, T. XII, 39; | 44
Zdjelice s prstenastom nogom i rubom (T. 12,2-3, br. 141-142) zastupljene su s jednim ranijim primjerkom (T. 12,2, br. 141), koji se datira u 1. st. n. e .,130 dok je primjerak sa zaobljenim tijelom (T. 12,3, br. 142) u upotrebi i u 2. st. n. e .131 U poluloptaste zdjelice spadala bi dva primjerka iz Asserije. Prvi je poluloptasta zdjelica omamentiranog tijela, gravirana polukružićima, krugovima i linijama uokolo tijela1” (T. 12,4a, b, br. 143), koju B. Kirigin donosi u grupi hemisveričnih zdjelica.1” Ovakve zdjelice moguće je datirati u 4. st. n. e., a pripadaju rajnskim staklarskim radionicama .114 U drugu inačicu poluloptastih zdjela išla bi zdjela od zelenog prozirnog stakla (sl. 6 , br. 144).13S Zbog slabijih analogija za direktnu komparaciju, moguće je samo pretpostaviti da su se i one izrađivale u 3. i 4. st.,116 najvjerojatnije u rajnskim radionicama .137 Staklene PLITICE, u kolekciji stakla iz Asserije, zastupljene su samo s jednim primjerkom. To je konična plitica s dvije ukrasne ručke, koja je rađena iz stakla blijedo žućkastozelenkaste boje. Konično tijelo završava razvraćenim obodom , na čijem rubu se nalaze, nasuprot postavljene, dvije valovite ručice. Dno je blago udubljeno (sl. 7, br. 145). Ovakva staklena zdjelica pripada ranim proizvodima i datira se u 1 st. n. e.13“ Staklene URNE (ollae cinerariae) su imale posebnu namjenu u svakodnevnom životu antike. Neovisno o tipu (urne tipa amfore, četvrtaste ili loptaste urne, urne s omega ili M ručkama, bikonične um e s izduženim vratom...) upotrebljavale su se u kućanstvu za pohranu različitih namirnica i zimnice, kao i za pohranu posmrtnih ostataka spaljenog pokojnika. Sve su slobodno puhane od stakla plavkastozelenkaste boje, a one četvrtaste ponekad imaju i žig proizvodača na bazi. U Arheološkom muzeju u Splitu sačuvano je osam staklenih urni iz Asserije (T. 12,5a, b, T. 13,1-4 a , b, T.14, 1-3, br. 146-153). Četiri su tipa amfore (br. 146-149), dvije su s omega mčkama (br. 150, 151), jedna je bikoničnog tijela bez ručki (br. 152) i jedna je loptastog tijela, također bez mčki (br. 153). Na priobalnom prostom istočne jadranske obale najbrojnije su urne tipa amfore i urne s omega ručkama. One loptastog tijela bez mčki smatraju se ranijim i veoma homogenim i brojnim tipom, ali se to, izgleda, što se tiče.naših krajeva, može odnositi samo na kontinentalna antička naselja, kao na primjer Emonom, Doklejom... 139 I ollae cinerariae loptastog tijela bez mčki ipak su neizostavni nalazi ranorimskih nekropola jadranskog prostora, ali su zastupljene, u odnosu na ostale forme, u znatno manjem broju .140 Neovisno o različitosti formi, staklene urne su bile izrađivane u 1. i 2 st .141 Po130 Ibid., 125, grupa VI, le, T. XI,30. U Arheološkom muzeju u Splitu nalazi se 7 primjeraka ovakvih zdjelica; 131 Ibid., 126, grupa VIc, Т.Х11, 36, u Arheološkom muzeju u Splitu sačuvano je 6 pnmjeraka veoma srodnih zdjelica, 131 Staklena bezbojna poluloptasta zdjelica sa zadebljanim dnom l blago razvraćemm rezanim rubom. U sredini na dnu gravirani krug, iznad kojeg, prema sredini recipijenta, još dva niza graviranih krugova (5 pa 8). Iznad krugova dvije horizontalno gravirane linije, a pod rubom polukrugovi (elipse). 133 B. K irigin , Roman Glass.., o.c., 127, grupa VIII, 2; 134 Vidi kod V. Š era n o v ić-S v etek , o.c., 11, 12, grupa I, За, b, T.I, 4,8; 131 B. K irigin, Roman Glass.., o.c., grupa VIII, За, Т.ХШ, 49; Ibidem; 137 V. S a ra n o v ić-S v etek , o.c., grupa III; '3* C. Isin g s, o.c., 59, forma 43; 139 Na sjevernoj nekropoli Emone (L. P lesn iča r-G ec, o.c.) nalaze se 63 trbušaste urne bez ručki, a samo su dvije nađene s omega ručkama (vidi kod I. F adić, Tipologija i kronologija.., o.c., bilj. 191). Na jugoist. nekropoli Dokleje nalazi se 9 staklenih umi, od kojih su sve trbušaste bez ručki (A. C erm an ović-K u zm an ović, Dokleja, o.c., 172); '40 Takav je slučaj s primjercima iz zadarskog Arheološkog muzeja koji potječu iz nekropola Zadra i Nina, a nekropola Argyruntuma (Starigrada kod Zadra) dala je sličnu sliku (vidi kod I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c,); 141 C. Isin g s, o.c., 81-84, forma 62-65, i drugi;
sebno primjerci s omega ručkama i tipa amfore smatraju se proizvodom italskih staklarskih radionica. Neizostavni dio staklenih umi su PO KLO PCl, koji su služili i za poklapanje nekih drugih staklenih recipijenata ka'o što je modiolus. Datiraju se, kao i staklene ume, u 1. i 2. st. n.e .,142 a u Asseriji su zastupljeni s devet primjeraka (T. 14,4-6, T. 15,1-6, br. 154-162). Svi oblici staklenih poklopaca rađeni su iz prirodnog stakla i slobodno su puhani, a kopija su keramičkih oblika s piksida, amfora i lutrofora. 143 U kolekciji asserijatskog stakla sačuvan je samo jedan čunjasti poklopac (br. 154) i, što je i inače pojava, znatno veći broj kupolastih poklopaca (devet primjeraka: br. 155-162). Imajući u vidu da je ovdje obrađena antička staklena građa samo dio antičkog materijala koji je u proteklim godinama iz Asserije dospijevao u Arheološki muzej u Splitu, 162 staklena primjerka koji se čuvaju u ovom Muzeju izuzetan su arheološki izvor za izučavanje ovog antičkog grada. Od ukupnog broja sačuvanih primjeraka najviše je zastupljeno raznorodnih balsamarija (preko 50% cjelokupne građe, br. 1-85). Po brojnosti zatim dolaze različiti oblici boca (br. 86-127), a u tipološkom repertoam zastupljene su i bočice (br. 128-131), kapalica (br. 132), čaše (br. 133-139), zdjelice (br. 140-144), plitica (br. 145), ume (br. 146-153) i poklopci (br. 154-162). Pojedini tipovi su oblikovno vrlo raznoliki i bogati i ukazuju na različite proizvodne centre, kao i na različito vrijeme njihova nastanka. Od posebnog je značenja, za izučavanje same Asserije, da ovaj stakleni materijal, iako nije cjelovit, a niti je rezultat sustavnih arheoloških istraživanja, govori o veoma razvijenim trgovačkim vezama i kontaktima antičkog stanovništva Asserije s gotovo cijelim prostorom Rimskog carstva. Pojedini rani primjerci (posebno iz 1. i 2. st.) importirani su iz Sirije, Cipra i Italije, dok je u kasnijim razdobljima (posebno krajem 3. u 4. i početkom 5. st.) zapažena intenzivnija trgovina s galskim i rajnskim, a moguće čak i panonskim staklarskim radionicama. U tom razdoblju od 5 stoljeća, svakako su brojniji tipovi i forme koje su proizvod ranocarskih staklarskih radionica. Kao daljnji prilog izučavanju staklarskog obrta potrebno je istaknuti da neki oblici nedvojbeno ukazuju na postojanje staklarskih radionica i u provinciji Dalmaciji (zvonolike boce, pseudo »Merkur« bočice, trbušaste i kvadratične boce, pa i neki oblici balsamarija). Ovdje svakako treba naglasiti da su u kolekciji stakla iz Asserije sačuvani i pojedini izuzetno raritetni primjerci, primjerice konična čaša s lotosovim pupoljcima i maskama, bačvasta čaša, poluloptasta zdjela i dvojna boca. Općenito gledajući, ne samo kvantitetom već i kvalitetom, odnosno skupocjenošću pojedinih primjeraka u momentu njihovog nastanka, mnogi primjerci spadaju u zaista luksuzne izrađevine antičkog staklarstva. Sve to samo govori da su stanovnici antičke Asserije, u razdoblju od gotovo pola tisućljeća (od 1. do 5. st.) živjeli na zavidnom civilizacijskom, kulturnom i ekonomskom nivou .144
141 C. Isin g s, o.c, 85-87, forma 66 ; 145 M orin -Jean , o.c, 44;
l44. Na ustupljenoj građi i dokumentaciji zahvaljujem se kolegama iz Arheološkog muzeja u Splitu. Posebno se zahvaljujem direktoru Muzeja Branku Kiriginu. 46
B A L SA M A R IJI Cjevasti balsamariji: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) 9) 10) 11) 12) 13) 14) 15) 16) 17) 18) 19) 20) 21) 22) 23) 24) 25) 26)
T 1.1, v 9,1 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 262; T 1.2, v 10,2 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 261; T 1.3, v 8,6 cm, š 2,2 cm, br. kart. AM Zadar 260; T 1.4, v 6 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 259; T 1.5, v 9 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 258; T 1.6, v 8,4 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 257; T 1.7, v 9 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 256; T 1.8, v 10,6 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 297; T 1.9, v 8,7 cm, š 1,8 cm, br. kart. AM Zadar 296; T 1.10, v 7,2 cm, š 2,2 cm, br. kart. AM Zadar 295; T 1.11, v 8 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 294; T 1.12, v 9,1 cm, š 2, cm, br. kart. AM Zadar 293; T 1.13, v 9,5 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 299; T 1.14, v 8,4 cm, š 2,2 cm, br. kart. AM Zadar 285; T 1.15, v 9 cm, š 1,6 cm, br. kart. AM Zadar 284; T 1.16, v 6,1 cm, š 1,6 cm, br. kart. AM Zadar 283; T 1.17, v 7,7 cm, š 1,3 cm, br. kart. AM Zadar 282; T 1.18, v 7,2 cm, š 1,6 cm, br. kart. AM Zadar 281; T 1.19, v 9 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 280; T 1.20, v 8,7 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 292; T 1.21, v 8,4 cm, š 1,7 cm, br. kart. AM Zadar 291; T 1.22, v 9,6 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 290; T 1.23, v 11,6 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 289; T 1.24, v 6,7 cm, š 2,8 cm, br. kart. AM Zadar 288; T 1.25, v 7 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 287; T 1.26, v 9,4 cm, š 2,3 cm, br. kart. AM Zadar 286;
27) 28) 29) 30) 31) 32) 33) 34) 35) 36) 37) 38) 39) 40) 41) 42) 43) 44) 45)
T 2.1, v 11 cm, š 3,7 cm, br. kart. AM Zadar 255; T 2.2, v 12,6 cm, š 2,9 cm, br. kart. AM Zadar 254; T 2.3, v 10 cm, š 1,9 cm, br. kart. AM Zadar 253; T 2.4, v 10 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 252; T 2.5, v 12 cm, š 2,8 cm, br. kart. AM Zadar 251; T 2.6, v 8,8 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 250; T 2.7, v 9 cm, š 3,3 cm, br. kart. AM Zadar 311; T 2.8, v 9,6 cm, š 3,5 cm, br. kart. AM Zadar 310; T 2.9, v 8 cm, š 2,5 cm, br. kart. AM Zadar 309; T2.10, v 11,7 cm, š 2,7 cm, br. kart. AM Zadar 308; T 2.11, v 12,3 cm, š 3,1 cm, br. kart. AM Zadar 307; T 2.12, v 10,2 cm, š 3,3 cm, br. kart. AM Zadar 306; T 2.13, v 10 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 249; T 2.14, v 8,3 cm, š 1,7 cm, br. kart. AM Zadar 248; T 2.15, v 9 cm, š 1,8 cm, br. kart. AM Zadar 247; T 2.16, v 10,8 cm, š 1,8 cm, br. kart. AM Zadar 246; T 2.17, v 9,6 cm, š 1,4 cm, br. kart. AM Zadar 245; T 2.18, v 12,2 cm, š 1,7 cm, br. kart. AM Zadar 274; T 2.19, v 9 cm, š 2,3 cm, br. kart. AM Zadar 273;
46) 47) 48) 49) 50) 51)
T 2.20, v 10,3 cm, š 1,8 cm, br. kart. AM Zadar 272; T 3.1, v 8,4 cm, š 2,2 cm, br. kart. AMZadar 305; T 3.2, v 9 cm, š 1,6 cm, br. kart. AM Zadar 304; T 3.3, v 7,3 cm, š 1,8 cm, br. kart. AMZadar 303; T 3.4, v 8,9 cm, š 1,7 cm, br. kart. AMZadar 302; T 3.5, v 8,2 cm, š 1,7 cm, br. kart. AMZadar 301;
52) 53) 54) 55) 56) 57) 58)
Т 3.6, v 7,7 cm, š 2,2 cm, br. kart. AM Zadar 298; T 3.7, v 6,1 cm, š 2 cm, br. karf. AM Zadar 300; T 3.8, v 9,5 cm, š 2,5 cm, br. kart. AM Zadar 279; T 3.9, v 8,7 cm, š 2,2 cm, br. kart. AM Zadar 278; T 3.10, v 8,3 cm, š 2,3 cm, br. kart. AM Zadar 277; T 3.11, v 6,6 cm, š 1,8 cm, br. kart. AM Zadar 276; ТЗ.12, v 5,8 cm, š 1,5 cm,br. kart. AM Zadar 275;
Balsamarijijajolikog tijela: 59) T 3.13, v 8 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 243; 60) T 3.14, v 6,9 cm, š 2,7 cm, br. kart. AM Zadar 242; 61) T 3.15, v 7 cm, š 3,3 cm, br. kart. AM Zadar 241; Balsmariji loptastog tijela: 62) T 3.16, v 5 cm, š 2,8 cm, br. kart. AM Zadar 312; 63) T 3.17, v 5,9 cm, š 3,2 cm, br. kart. AM Zadar 366; Balsamarij diskoidnog tijela: 64) T 3.18, v 7,5 cm, š 5,5 cm, br. kart. AM Zadar 244, br. kat. G AM Split 1557; Balsamariji zvonolikog tijela: 65) 66) 67) 68) 69) 70)
T 3.19, v 9,5 cm, š 4,2 cm, br. kart. AM Zadar 271; T 3.20, v 11 cm, š 3,2 cm, br. kart. AM Zadar 270; T 3.21, v 9 cm, š 4,7 cm, br. kart AM Zadar 269; T 3.22, v 11 cm, š 3,4 cm, br. kart. AM Zadar 268; T 3.23, v 13,5 cm, š 4 cm, br. kart. AM Zadar 267; T 3.24, v 11,7 cm, š 5 cm, br. kart. AM Zadar 266;
71) 72) 73) 74) 75) 76) 77) 78) 79) 80) 81) 82) 83) 84)
T 4.1, v 7,1 cm, š 3,2 cm, br. kart. AM Zadar 318; T 4.2, v 9,1 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 319; T 4.3, v 9,8 cm, š 3,2 cm, br. kart. AM Zadar 320; T 4.4, v 8,8 cm, š 2,6 cm, br. kart. AM Zadar 321; T 4.5, v 9,8 cm, š 2,6 cm, br. kart. AM Zadar 322; T 4.6, v 7,1 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 323; T 4.7, v 6,6 cm, š 3,2 cm, br. kart. AM Zadar 240; T 4,8, v 5,5 cm, š 3,4 cm, br. kart. AM Zadar 317; T 4.9, v 9,1 cm, š 3,4 cm, br. kart. AM Zadar 316; T 4.10, v 8,4 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 315; T 4.11, v 7,9 cm, š 2,6 cm, br. kart. AM Zadar 314; T4.12, v 5,9 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 313; T 4.13, v 6,6 cm, š 2,6 cm, br. kart. AM Zadar 264; Sl. 1, 13 cm, š 3,8 cm, br. kart. AM Zadar 398 (1593);
Sl.l Balsamarij zvonolikog tijela br. 84. (skica)
Balsamarij konično-spljoštenog tijela: 85) T 4.14, v 10,4 cm, š 5,8 cm, br. kart. AM Zadar 265, br. kat. G AM Split 1545;
BOCE Boce trbušastog tijela: 86) T 4.15, v 15,6 cm, š 8,85 cm, br. kart. AM Zadar 338, br. kat. G AM Split 1582;
87) T 4.16, v 12 cm, š 8,1 cm, br. kart. AM Zadar 337, br. kat. G AM Split 1582; 88) T 5.1, v 15,5 cm, š 8,8 cm, br. kart. AM Zadar 346, br. kat. G AM Split 1958;
89) T 5.2, v 14,7 cm, š 10 cm, br. kart. AM Zadar 330, br. kat. G AM Split 1587; 48
Восе konično-zbijenog tijela i širokog vrata: 107) T 7.2., v 16 cm, š 8 cm, br. kart. AM Zadar 339, br. kat. G AM Split 1597; 108) T 7.3, v 5,6 cm, š 7,2 cm, br. kart. AM Zadar 340; Boce koničnog tijela: 109) 110) 111) 112) 113) 114)
T 7.4, v 13 cm, š 8 cm, br. kart. AM Zadar 324; T 7.5, v 13 cm, š 6,4 cm, br. kart. AM Zadar 325; T7.6, v 14,4 cm, š 7,4 cm, br. kart. AM Zadar 350, br. kat. G AM Split 1591; T7.7, v 11,2. cm, š 5,3 cm, br. kart. AM Zadar 343, br. kat. G AM Split 1595; T 7.8, v 12,8 cm, š 5,4 cm, br. kart. AM Zadar 332, br. kat. G AM Split 1592; T 7.9, v 13 cm, š 6,4 cm, br. kart. AM Zadar 263;
Boca loptastog tijela: 115) T 8.1, v 12,5 cm, š 8,5 cm, br. kart. AM Zadar 336; Boce zvonolikog tijela: 116) T 8.2, v 16,5 cm, š 9,5 cm, br. kart. AM Zadar 353, br. kat. G AM Split 1552; 117) T 8.3, v 10 cm, š 9,6 cm, br. kart. AM Zadar 354;
Sl.2 Boca četverokutnog tijela br. 124. (rekonstrukcija) 4 - B EN KO V A Č KI K R A J ... Z B O R N IK 2
Восе konično-zbijenog tijela i širokog vrata: 107) T 7.2., v 16 сш, š 8 cm, br. kart. AM Zadar 339, br. kat. G AM Split 1597; 108) T 7.3, v 5,6 cm, š 7,2 cm, br. kart. AM Zadar 340; Boce koničnog tijela: 109) T 7.4, v 13 cm, š 8 cm, br. kart. AM Zadar 324; 110) T 7.5, v 13 cm, š 6,4 cm, br. kart. AM Zadar 325; 111) т 7.6, v 14,4 cm, š 7,4 cm, br. kart. AM Zadar 350, br. kat. G AM Split 1591; 112) T 7.7, v 11,2. cm, š 5,3 cm, br. kart. AM Zadar 343, br. kat. G AM Split 1595; 113) T 7.8, v 12,8 cm, š 5,4 cm, br. kart. AM Zadar 332, br. kat. G AM Split 1592; 114) T 7.9, v 13 cm, š 6,4 cm, br. kart. AM Zadar 263; Boca loptastog tijela: 115) T 8.1, v 12,5 cm, š 8,5 cm, br. kart. AM Zadar 336; Boce zvonolikog tijela: 116) T 8.2, v 16,5 cm, š 9,5 cm, br. kart. AM Zadar 353, br. kat. G AM Split 1552; 117) T 8.3, v 10 cm, š 9,6 cm, br. kart. AM Zadar 354; Četverokutne boce: 118) T 8.4, v 12,4 cm, š 6,5 х 6,3 cm, br. kart. AM Zadar 359, br. kat. G AM Split 1579; 119) T 8.5, v 12,3 cm, š 7,5 х 7,5 cm, br. kart. AM Zadar 357, br. kat. G AM Split 1580; 120) T 9.1, v 15,3 cm, š 8,5 х 8,2 cm, br. kart. AM Zadr 358; 121) T 9.2, v 9,1 cm, š 4,9 х 4,9 cm, br. kart. AM Zadar 356; 122) T 9.3, v 22 cm, š 7,1 х 7,1 cm, br. kart. AM Zadar 360; 123) T 9.4, v 8,2 cm, š 4,2 х 3,4 cm, br. kart. AM Zadar 355; 124) Sl. 2, š 7,5 cm, d 6,8 cm, br. kart. AM Zadar 400; Cilindrične boce: 125) T 10.1, v 13,7 cm, š 5,8 cm, br. kart. AM Zadar 361, br. kat. G AM Split 1543; 126) T 10.2, v 15,8 cm, š 5,4 cm, br. kart. AM Zadar 362, br. kat. G AM Split 1758; Boca s dvije котоге (dvojna boca); 127) Sl. 3 v, 11,1 cm, br. kart. AM Zadar 399;
Sl.3 Dvojna boca br. 127. (skica)
BOČICE Pseudo »Мегкиг« bočice (četvorokutne i poligonalne): 128) T 10.3, v 14,4 cm, š 2,6 х 2,8 cm, br. kart. AM Zadar 363,br. kat. G AM Split 1555; 129) T 10.4, v 13,3 cm, š 3,5 cm, br. kart. AM Zadar 365, br. kat.G AM Split 1554; Vretenaste bočice: 130) T 131) T 50
11.1, v 14,4 cm, š 2,3 cm, br. kart. AM Zadar 365; 11.2, v 12,2 cm, š 5,2 cm, br. kart. AM Zadar 368;
KAPALICA (infundibulum) КараНса ptičjeg oblika: 132) T 10.5., v 8,4 cm, š 6 cm, d 8,4 cm, br. kart. AM Zadar 367;
ČAŠE Konična čaša: 133) Sl. 4, v 13,5 cm, š 6,3 cm, br. kart. AM Zadar 397, br. kat. G AM Split 1551;
Sl.4 Konična čaša s reljefnim lotosovim pupoljcima i maskama Čaša (lampa) u obliku roga: 134) T 11.3., v 16,5 cm, š 7 cm, br. kart. AM Zadar 377; Cilindrična čaša: 135) T 11.4., v 11 cm, š 6,6 cm, br. kart. AM Zadar 375, br. kat. G AM Split 1570; Cilindrična čaša s zaobljenim dnom: 136) T 11.5, v 7,3 cm, š 6,5 cm, br. kart. AM Zadar 374, br. kat. G AM Split 1546; Čaša bačvastog oblika: 137) T 11.6, v 10,5 cm, š 6,9 cm, br. kart. AM Zadar 376; Čaša s uleknućima po tijelu: 138) T 11.7, v 8,3 cm, š 7,5 cm, br. kart. AM Zadar 373;
Poluloptasta čaša: 139) Sl. 5, v 6,1 cm, š 8,7 cm, br. kart. AM zadar 396, br. kat. G AM Split 1571;
ZDELICE Konične zdjelice razvraćenog ruba: 140) T 12.1, v 5 cm, š 10 cm, br. kart. AM Zadar 371; Zdjelice s prstenastom nogom i rubom: 141) T 12.2, v 3,3 - 4, cm, š 4,7 cm, br. kart. AM Zadar 369, br. kat. G AM Split 1598; 142) T 12.3, v 6,4 cm, š 13 cm, br. kart. AM Zadar 372, br. kat. G AM Split 1548;
Poluloptasta zdjelica: 143) T 12.4, v 7,4 cm, š 11,3 cm, br. kart AM Zadar 370; 144) SI. 6, v 5 cm, š 11 cm, br. kart. AM Zadar - br. kat. G, AM Split, 1382 52
PLITICE
Konična plitica s dvije ukrasne ručice: 145) Sl. 7, v 2,8 сш, š 18,3 cm, br. kart. AM Zadar 395, br. kat. G AM Split 1574;
URNE (Ollae cinerariae) Ume tipa атГоге: 146) 147) 148) 149)
T 12.5, v 21 cm, š 19 cm, br. kart. AM Zadar 387, br. kat. G AM Split 1574; T 13.1, v 25 cm, š 21 cm, br. kart. AM Zadar 388, br. kat. G AM Split 1602; T 13.2, v 26,5 cm, š 19,5 cm,br. kart. AM Zadar 389, br. kat. G AM Split 1575; T 13.3, v 25 cm, š 22,5 cm, br. kart. AM Zadar 391, br. kat. G AM Split 1573;
Ume s omega ručkama: 150) T 13.4, v 26,5 cm, š 22 cm, br. kart. AM Zadar 392, br. kat. G AM Split 1541; 151) T 14.1, v 25,5 cm, š 14,7 cm, br. kart. AM Zadar 390, br. kat. G AM Split 1577; Bikonične ume: 152) T 14.2, 28,5 cm, š 22,5 cm, br. kart. AM Zadar 394,br. kat. G AM Split 1603; Loptasta uma: 153) T 14.3, v 20,5 cm, š 21 cm, br. kart. AM Zadar 393, br. kat. G AM Split 1576;
POKLOPCI Čunjasti poklopac: 154) T 14.4, v 6 cm, š 15 cm, br. kart. AM Zadar 382, br. kat. G AM Split 1602 A; Kupolasti poklopci: 155) 156) 157) 158) 159) 160) 161) 162)
T 14.5, v 6 cm, š 13,5 cm, br. kart. AM Zadar 380, br. kat. G AM Split 1603 A; T 14.6, v 16,5 cm, š 7 cm, br. kart. AM Zadar 386, br. kat. G AM Split 1574 A; T 15.1, v 6,5 cm, š 12 cm, br. kart. Am Zadar 384, br. kat. G Am Split 1575 A; T 15.2, v 6,3 cm, š 13 cm, br. kart. AM Zadar 381, br. kat. G Am Split 1574 A; T 15.3, v 5,5 cm, š 12 cm, br. kart. AM Zadar 383, br. kat. G AM Split 1577 A; T 15.4, v 5,5 cm, š 12,8 cm, br. kart. AM Zadar 383, br. kat. G AM Split 1541 A; T 15.5, v 5 cm, š 12 cm, br. kart. AM Zadar 378, br. kat. G AM Split 1541; T 15.6, v 4,7 cm, š 12,4 cm, br. kart. AM Zadar 379, br. kat. G AM Split 1576A
S u m m ary A N C IE N T G L A S S F R O M ASSERIA IN A R C H A E O LO G IC A L M U SE U M I N SPLIT The solid ramparts o fth e ancient ASSERIA in Podgrađe near Benkovac indicate the im portant site throughout the history; from the prehistoric to the m edieval times. A m on g these the ancient p erio d deserves our special attention, especially the objects m ade o f glass. Archaeological museum in Split has on display 162 glass specimens from Asseria as it ivas fou n d out in catalogs and after the signatures on the objects. M ore than h a l f o f it are the b a l s a m a r i a / u n g u e n ta r ia (which differ inside the type itself) beside other types and forms. C onsidering balsamaria which аге very sim ilar in form s and found throughout the Rom an Empire, ои г 85 specim ens from Archaeological museum in S plit can hardly be classified a n d /o r precisely and cronologically determined. From that num ber the m ost numerous аге the tube-like flasks (no. 1 - 58, T. 1, 1-26, T.2, 1-20, Т.З, 19-24, T.4, 1-13, fig. 1) while o th ertyp e s аге presented individually such as egg-bodied flasks (no. 59-61, Т.З, 13-15) roun dbodied (62-63, T. 3, 16-17), disc o id b o d ied (64, Т.З, 18) a n d conically flatened-bodied balsamaria (no. 85, T. 14) Further typoIogical group consists o f bottles classified in few form s: belly-like b o d ie d bottles (86-102, T.4, 15-16), conically-flatened b o d ied bottles (103-106, T.6, 7-9, T.7,1), conicallv flatened and wide necked bottles (no. 107-108, T.7, 2-3) then conical bottles (no. 109-114, T.7, 4-9), ball-like bottles (no. 115, T.8, 1) an dcylindrically bodied ones (no. 125-126, T 10, 1-2). Unlike other Rom an Em pire areas we frnd in provincia Dalmatia quite a numb er o f hom ogeneous bell-shaped bottles. (no. 116-117, T. 8,2-3). There is a гаге specim en o f a d o u b led bottle (no, 127. fig. 3) and square hasks (no. 118-124, T.8, 4-5, T.9, 1-4, fig. 2) being w idely presen ted in the collections along the Eastem A driatic coast. A s a special group o f the sm all polygonal bottles we deal with so-called »M erсигу« bottles (no. 128-129, T.10, 3-4) which som ehow decline from the sim ilar shapes. Spindle sh aped bottles m ake different form (no. 130-131, T .ll, 1-2). Entirely separated group is that o f a bird-like d ropper (no. 132, T. 10,5). In the sam e collection o f the ancient glass objects in Split there are seven different specim ens o f glasses from Asseria, m aking separate form s: conical lo tu s’ buds reliefed glass (no. 133, fig. 4), h o m sh aped g lass/lam p (no. 132, T. 11,3) cylindircal glass (no. 135, T. 11,4) and cylindrically rounded based glass (no. 136, T. 11,5), then, barrel b o d ie d glass (no. 137, T. 11,6) ball-like glass (no. 139, T.11,5), recessed bo d ied glass (no. 138, T.l 1,7) an d sem i-sphered glass (no. 139, fig.5). F iveglass bow ls can be regarded through three form s such as: conical bo w l with outsplayed edges (no. 140, T.12,l), ringed fo o t and edge conical bow l (no. 141, 142, T. 12, 2, 3) and sem i-sphered bow ls (no. 143, 144, T. 12, 4, fig. 6). ShaIlow dishes are гегеsen ted b y one specim en o f a conical dou ble handed object (no. 145, fig. 7). Typological variety o f form s sh ould be com pleted with glass um s (olle cinerariae) through fo u r fol!owing form s: am phora-like um s (no. 146-149, T.12, 5, T.13, 1-3), om egahandled um s (no. 150, 151, T.13,4, T. 14,1), a byconical um (152, T. 14,3) From the nine specim ens o f lids one is cone-like (no. 154, T.14,4) while other have dom e-like shapes (155-162, T. 14,5,6, T. 15,1-6). A ll these glass objects m ostly com e from the E astem Mediterranean working centres. A s the m ajority o f glass objects is alm ost certainly o f the p e rio d extending from 1л to 2 nd cent, there аге even some 3rd cent. glass materials. The latter being produced either in italic, gallo-rhineland or panonian workhouses. 54
Such few er exam ples from the northem о г Panonian working centres аге dated in 3 rć, * h or even cent. Dealing with the ancient glass in provincia Dalmatia we have to poin t out som e interesting shapes which indicate the local producing centres. In the first pla ce there аге the bell-shaped bottles from the second h a lfo fth e 3 rd cent, and co-called »М егсигу« bottles. Then som e balsamaria and bottles beside numerous square bottles having special local features. Although the ancient necropolis o f Asseria has never been thoroughly explored it offers a whole repertoir o f glass vessels. М у intention here was to p o in t out the certainty o f local making centres in Dalmatia as well as the b etter understanding o fth e im p orted glass wares from all over the Roman Empire. It obviously indicates the ecconom ic p o w e r and a g o o d taste o fA sse rian peo p le o fth a t time.
55
TABLA 10
5 - BEN K O V A C K I K R A J ... Z B O R N IK 2
65
TONČI BURIĆ
HISTORIJATISTRAŽIVANJA SREDNJOVJEKOVNIH LOKALITETA U BENKOVAČKOM KRAJU
Sažetak A u tor p ra ti arheološka istraživanja k ro z tri različite epohe, po čevši od prvih poduzetih akcija 80-tih godina 19. st. d o naših dana na terenu gd je j e je d nim dobrim dijelom i udaren tem elj hrvatske srednjovjekovne arheologije. Ističe i uvjerenje da će se tek s utemeljenjem muzeja omogućiti sustavnije arheološko istraživanje.
Benkovački kraj obuhvaća središnji dio Ravnih kotara i manjim dijelom zadire u kraško područje Bukovice. To su veoma plodni tereni koji su od prapovijesti pružali povoljne uvjete za boravak i nastanjivanje ljudi. Stoga cijelo područje obiluje arheološkim spomenicima iz svih epoha, pa tako i iz sednjeg vijeka. Istraživanje srednjovjekovnih lokaliteta otpočelo je još u prošlom stoljeću, istodobno s istraživanjima u kninskom kraju. To su, ujedno, regije na čijim je nalazištima i rođena nacionalna srednjovjekovna arheologija u Hrvatskoj. S obzirom na metodologiju rada i društveno-političke okolnosti vrijeme od prvih, pionirskih istraživanja do danas možemo podijeliti u tri kronološki i sadržajno različite epohe: I. Od prvih istraživanja 80-ih godina XIX. st. do početka I. svjetskog rata, tj. do sloma Austro-ugarske Monarhije; II. Razdoblje između dva svjetska rata; III. Od 1945. g. do danas. Ta se podjela ne odnosi samo na benkovački kraj, već se može primijeniti na sve južnoslavenske zemlje koje su bile u sklopu habsburške imperije. Osnovni pečat prvoj epohi daje energična ličnost fra Luje Maruna, arheologaamatera, čijim je zalaganjem i entuzijazmom osnovano 1887. g. Kninsko starinarsko društvo, a 1893. g. otvoren za javnost »Prvi muzej hrvatskih spomenika« (danas Muzej hrvatskih arholoških spomenika u Splitu), dok je društvo promijenilo ime u Hrvatsko starinarsko društvo (dalje HSD), koje od 1895. g. izdaje svoj časopis Starohrvatska prosvjeta na čelu s glavnim urednikom, a ujedno i suradnikom, učiteljem Franom Radićem.' Time su postavljeni trajni temelji na kojima dobrim dijelom i danas leži naša na1 O historijatu HSD i djelatnosti Maruna i Radića dosta se pisalo. Važniji radovi su: S. Gunjaća, Rad osnivača Muzeja hrvatskih arheoloških spomenika i utemeljitelja Starohrvatske prosvjete (Povodom stogodišnjice rođenja fra Luje Maruna 1857 - 1957), Starohrvatska prosvjeta 71
cionalna arheologija. Marun i njegovo HSD razvijaju intenzivnu terensku djelatnost koja je rezultirala otkrivanjem brojnih, mahom nepoznatih lokaliteta i stvaranjem dragocjenog fundusa srednjovjekovnih arheoloških spomenika u zbirkama kninskog »Prvog muzeja hrvatskih spomenika«. U tim radovima po prvi put se sustavno registriraju lokaliteti i spomenici s benkovačkog područja. Iskapanja se vrše u Podgradu (Asseria), Lišanima Ostrovičkim, Morpolači, Ostrovici, uz brojna rekognosciranja cijelog područja. Kao i u kninskom kraju, otkrivaju se ruševine predromaničkih crkava i njihovog kamenog namještaja, te starohrvatske nekropole iz kojih potječu brojni primjerci nakita, oružja i oruđa, te predmeta svakodnevne upotrebe.2 Te neospom o velike rezultate pratili su i razumljivi nedostaci pri takvim pionirskim počecima. Osnovna slabost bila je u pomanjkanju školovanog arheološkog i tehničkog kadra, potrebnog za takva istraživanja. Glavni Marunovi suradnici bili su obrazovani laici, mahom učitelji i svećenici. Zbog toga je i metodologija istraživanja bila na veoma niskom nivou. Žeđ prvih istraživača za što spektakulamijim nalazima dovela je do pravog raskopavanja značajnih nalazišta, često vođenih bez ikakve dokumentacije, pa su tako u nepovrat izgubljeni dragocjeni znanstveni podaci, a većina lokaliteta i nije sustavno do kraja istražena. Medutim, ono što i danas fascinira je savršena organizacija guste mreže terenskih suradnika u vrijeme dok još ne postoje institucionalizrane profesionalne ustanove, niti stalni izvori financiranja. Preko tzv. povjerenika Marun je redovito bio obavještavan o svakom novom slučajnom nalazu, ali im je, nažalcst, često i povjeravao da samostalno vode iskapanja. Među članovima utemeljiteljima HSD nalazimo i ime Nike Dapara, načelnika i narodnog zastupnika iz Benkovca. Jedan od najagilnijih povjerenika bio je i Vladimir Ardalić iz Đevrsaka, zaslužan za brojna otkrića s podmčja Bribira, Ostrovice i šireg podm čja. Povjerenik je bio i Marko Zrilić, učitelj iz Polače, te Andrija Pelicarić, kotarski školski nadzom ik iz Benkovca. I u popisim a redovitih članova HSD javljaju se imena ljudi iz benkovačkog kraja. To su: prof. Josip Modrić, veleposjednik; Drago Plazonić, Ivan Bakija i Luka Vujić, trgovci iz Benkovca, zatim u Stankovcima Andrija Marić i Jure Samac, župnici, te Marko Miletić, poštanski službenik, pa Ante Penić i Rube Hammer, župnici u Lišanima; Pavao Perišić, župnik u Pemšiću; Antun Ratković, učitelj u Islamu Grčkom; Grlimir Petković, seljak iz Budaka; Miho Bronić, gvardijan iz Karina; M iho Novaković iz Benkovca; pop Roko Ušalj iz Rodaljica i Frano Uzum, župnik u Banjevcima. Kao Mamnovi suradnici spominju se još Pavao Roca iz Stankovaca i Mate Lovrić iz Ostrovice. Dakle, preko dvadeset ljudi, što je zaista impozantno operativno tijelo koje se oslanja na još širi, poimenice nepoznati km g u narodu.1 Posebno je zanimljiv socijalno-klasni sastav nabrojenih članova. G otovo polovica ih pripada svećeničkom staležu (8), a zatim slijede trgovci (3), i to svi iz Benkovca, pa činovnici (3), seljaci (2), učitelji (2), veleposjednici (1) i trojica pobliže nepoznatog porijekla i zanimanja. Uočljiva je brojčana prevaga svećenstva, a među svjetovnjacima dominiraju imućnije i obrazovanije skupine, u prvom redu trgovci, činovništvo i prosvjetni radnici, a i seljake zastupaju bogatiji pojedinci. Ako izuzmemo svećenstvo koje (dalje SHP) III/6, Zagreb 1958; fra K. Jurišić, fra Lujo Marun osnivač starohrvatske arheologije, Split 1979; D. Jelovina, Lujo Marun - utemeljitelj Hrvatskog starinarskog društva, Arheološka istraživanja u Zagrebu i njegovoj okolici, Zagreb 1981. i D. Vrsalović, Frano Radić, znanstveni izvjestitelj »Hrvatskog starinarskog društva u Kninu« i glavni urednik »Starohrvatske prosvjete« (1857 - 1933), SHPIII/12, Split 1982. ‘ Prvi radovi u kojima se obraduje materijal i lokaliteti iz benkovačkog kraja objavljeni su u godištima Starohrvatske prosvjete i Vjesnika hrvatskog arheološkog društva koja su tiskana do 1914. g. * Imena članova HSD preuzeta su iz službenih spiskova članstva tiskanih u Starohrvatskim prosvjetama do I svjetskog rata. 72
pri kraju НхН. st. ima značajnu ulogu u društveno-političkom životu Dalmacije, većinu članstva čine tzv. srednji slojevi heterogenog sastava, ukratko sitna i srednja buržoazija, koja je tada u Dalmaciji dominantna socijalno-ekonomska skupina u društvenopolitičkom životu. Tako brojno i aktivno učešće tih elemenata u radu HSD plod je kulturno-patriotskih nastojanja koja su rezuitat pobjede Narodne stranke nad autonomašima, što je rezultiralo i značajnim kultumo-znanstvenim preporodom.4 U tom kontekstu treba promatrati osnivanje i rad HSD. Takva nastojanja nisu naišla na podršku bečkih arheoloških kmgova koji još od početka НхН. st. favoriziraju klasičnu, antičku arheologiju. Ilustrativan je primjer istraživanja antičke Asserije (Podgrađe) koja vode Iveković i Sticotti uz pomoć Arheološkog instituta u Beču. Koliki im je bio interes za srednjovjekovne nalaze pokazuje i činjenica da je Mamn pred njima morao spašavati starohrvatske grobove. To je bio dio smišljene politike gušenja nacionalne svijesti, kako bi se onemogućilo sjedinjenje Dalmacije s Banskom Hrvatskom. Tako je i materijalna pomoć koju država pmža HSD i njegovom muzeju bila minimalna. Godišnja subvencija dalmatinske vlade iznosila je 500 kmna u vrijeme kada je, primjerice, samo iskapanje u Asseriji i Bumumu (Ivoševci) 1899. g. koštalo preko 200 kmna. U takvoj situaciji don Frane Bulić je sastavio proglas kojega je Mamn uputio hrvatskom narodu i odaziv je bio velik.5 Osim redovnih članova, ponajviše predstavnika građanske klase, čiji smo sastav vidjeli i na primjem benkovačkog kraja, priloge šalju i brojni pojedinci i ustanove, ne samo iz Dalmacije, već dobrim dijelom i iz Sjeveme Hrvatske.* Zahvaljujući tako osebujnom načinu fmanciranja provedena su brojna istraživanja oko Knina i u benkovačkom kraju. S približavanjem х. svjetskog rata ta plodna i razgranata aktivnost sve više jenjava da bi za vrijeme rata sasvim prestala. Кгај rata donio je značajne političke promjene. Južnoslavenski narodi u sastavu Austro-Ugarske Monarhije ulaze u sklop novoosnovane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije. Time otpočinje i nova faza u razvitku arheološke znanosti uopće, koja će u svemu zaostajati za prethodnom. Aktivnost HSD obnovljena je 1926. g. ali nije uspjela dostići onaj obujam i intenzitet kakav je imala prije х. svjetskog rata. Stalna sredstva su i dalje veoma skromna, a mreža povjerenika se osipa. Time se gasi i nekad znatna terenska aktivnost, što također umanjuje interes širih slojeva za njen daljnji razvitak. Jedina pozitivna novina je što u tim rijetkim kampanjama po prvi put učestvuju i školovani arheolozi i historičari, kao Abramić, Ddžggve, Iveković, Šišić i dr. čijom pomoću je za kratko obnovljena i Starohvratska p ro svjeta .7Uz Mamna na terenu sada djeluje župnik don Mate Klarić, koji iskapa u Šopotu kod Benkovca bez ikakvog iskustva, što se vidno odrazilo na kvaliteti radova, premda je nalaz natpisa s imenom kneza Branimira ukazao na veoma značajan lokalitet. Uvođenjem diktature Aleksandra Karađorđevića 1929. g. prekinuta je i inače skromna aktivnost HSD. Duboke stmkturalne promjene na socijalno-ekonomskom i političkom planu do kojih je došlo nakon II svjetskog rata u Jugoslaviji stvorile su do tada neslućene mogućnosti i perspektive na svim segmentima dm štvenog razvitka, pa tako i na polju arheologije. U 50-im i 60-im godinama dolazi do velike ekspanzije u razvitku srednjovjekovne arheologije i iz temelja se mijenjaju uvjeti za njen razvoj. Promjene su vidne u kadrovskoj stmkturi i ekipiranosti, a samim tim i u metodologiji rada. Veliki zaostatak u odnosu na antičku arheologiju znatno je smanjen. Po prvi put se istraživanja temelje na profesionalnim ustanovama (muzeji, instituti) s redovitim izvorima financiranja. U 4 O toj problematici cf. Šidak-Gross-Karaman-Šepić, Povijest hrvatskog naroda 1860 1914. g. Zagreb 1968, gdje je navedena i sva relevantna literatura. * S. Gunjača, o.c, 10; D. Jelovina, o.c, 42. • Cf. bilj. 3. ’ Izašla su svega dva godišta: 1927. i 1928. g. 73
njima djeluje mladi, školovani kadar arheologa i tehničkog osoblja. Obnavlja se izlaženje Starohrvatske prosvjete, a i drugi arheološki časopisi sve više objavljuju teme iz medievalne arheologije (Diadora, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, Histria archaeologica itd.). Pri Muzeju hrvatskih arheoloških spomenika osniva se i Institut za nacionalnu arheologiju, čime su ostvarene pretpostavke za ozbiljni znanstvenoistraživački rad. Nažalost, ta značajna institucija je kasnije rasformirana, čime je nanesena neprocjenjiva šteta za nacionalnu arheologiju u Hrvatskoj. Suvremena m etodologija rada koja se primjenjuje u terensko-istraživačkom radu (upotreba kvadratne mreže, sustavno vođenje dokumentacije, postupna primjena interdisciplinarnih istraživanja, npr. učešće antropologa, zatim razvoj konzervatorske djelatnosti i primjena suvremenih tehničkih pomagala) uz česta rekognosciranja terena, omogućili su da se na osnovu brojnih istraženih lokaliteta ostvare i prve monografske sinteze iz srednjovjekovne arheologije.* Utjecaj prethodnih razdoblja još se odražava u metodologiji rada, kao i u izboru lokaliteta. Gotovo sva pažnja usmjerena je na nekropole, dok su istraživanja naseobinskih kompleksa i urbanih središta tek u začetku. Efikasna terenska mreža povjerenika, osim rijetkih izuzetaka, kao što je Kazimir Tomić iz Smilčića, više ne postoji. To otvara manevarski prostor za sve brojnije ilegalne istraživače i kolekcionare, koji često potpuno devastiraju pojedina nalazišta i spomenike. Takva inkriminirana djelatnost poput nužnog zla prati razvoj naše arheologije uopće, što je posebice došlo do izražaja posljednjih 10-ak godina, kada opada intenzitet arheoloških istraživanja dosegnut u prethodnim desetljećima. Uz Muzej hrvatskih arheoloških spomenika u sustavnim istraživanjima ranosrednjovjekovnih slavenskih i starohrvatskih nekropola i sakralnih objekata na području benkovačke regije učestvuje sada i Arheološki muzej u Zadru. Muzej hrvatskih arheoloških spomenika koncentrira svoja istraživanja na području sela Kašića, Biljana Donjih, Smilčića i Pridrage. Tim iskapanjima rukovodi S. Gunjača, te D. Jelovina i D. Vrsalović. Istražene su nekropole Begovača u Biljanima Donjim, Grede, Mastirine i Razbojine u Kašiću, sakralni objekti na Begovači i Mastirinama, Crkvini-Čerinac, te drugi značajni lokaliteti na širem području Dalmacije. Istraživanja Arheološkog muzeja u Zadru otpočinje M. Suić, a dalje ih nastavlja J. Belošević. Tako je istražen sačuvani dio nekropole Glavčurak i nekropola Maklinovo brdo u Kašiću, te ostaci uništenih nekropola Kulica u Smilčiću, Trljuge, Pržine u Biljanima Donjim, Klarića kuće u Stankovcima i Sv. Petar u Morpolači. Rezultati svih tih istraživanja uglavnom su objavljeni u posebnim radovima u poslijeratnim godištima »Starohrvatske prosvjete i u Diadori, a cjelovit pregled može se dobiti iz sintetskih radova D. Jelovine i J. Beloševića.’ Dosadašnji rezultati obavezuju na daljnja istraživanja, jer srednjovjekovna arheološka karta benkovačkog kraja još uvijek ima velikih praznina. U budućem radu trebalo bi znatno više pažnje posvetiti otkrivanju naseobinskih položaja i njihovom sustavnom istraživanju, posebice onih iz ranog srednjeg vijeka, jer se naša dosadašnja saznanja o materijalnoj kulturi tog razdoblja baziraju gotovo isključivo na arheološkom materijalu iz nekropola i crkava, što pruža nepotpunu i okmjenu sliku o ’ rpnosti života te epohe na području Benkovačke regije, a slična je situacija i u drugn., regijama Dalmacije. Nadam se da će i osnivanje Muzeja u Benkovcu još više potaknuti rad na sustavnom rekognosciranju i istraživanju srednjovjekovnih lokaliteta u toj regiji.
* D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, Split 1976; J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata od 7 - 9. st., Zagreb 1981. • Cf. prethodnu bilješku.
74
Б и т т а гу SU R V E Y OF THE M EDIEVAL LO CALITIES A N D RE SE A R C H W O R K S IN THE R E G IO N O F B E N K O V A C The author foIIows various archeological research works throughout three difTerent periods, srtating from the very flrst activities initiated in 1880’s up to the present time, in the locality representing the base o f the m odem Croatian m edieval archeo-
logy.
The author points out the urgent n eed to fou n d a museum in that region, which would greatly im prove the quality o f the further research works.
75
■
*
1
■
■
— — 7
.
VEDRANA DELONGA
PREGLED SREDNJOVJEKOVNIH ARHEOLOŠKIH LOKALITETA BENKOVAČKOG KRAJA
Sažetak Bogata arheološka ostavština ovog regiona poznata j e na temelju mnogobrojnih nalazišta. Njih je, za sada, otkriveno i istraženo podosta, a datiraju se od 6. do 15. st. U radu se kazuje o svim lokalitetim a za koje zna arheološka znanost.
Promatrajući arheološko-topografsku situaciju u srednjem vijeku na određenom kulturno-historijskom prostoru kao što je to benkovački кгај, dolazimo do niza važnih saznanja u pogledu topografske rasprostranjenosti srednjovjekovnih arheoloških nalazišta, njihovoj kronološkoj i kulturnoj pripadnosti kao i bitnim karakteristikama arheoloških izvora koji potječu s određenih lokaliteta. N a ovom mjestu kratko ćem o sintetizirati rezultate dosadašnjih istraživanja provedenih na području benkovačke regije na osnovu čega se može dobiti opća slika topografske rasprostranjenosti i osnovne značajke srednjovjekovnih lokaliteta s ovog terena. Dosadašnja arheološka istraživanja prethistorijskih, antičkih i srednjovjekovnih lokaliteta na središnjem dijelu Ravnih kotara potvrdila su dug kontinuitet naseljavanja u prošlosti. Zbog svojih prirodnih pogodnosti ovaj teren je oduvijek pružao sve preduvjete potrebne za razvijanje sjedilačkog načina života, što je rezultiralo bogatom arheološkom ostavštinom s mnogobrojnih nalazišta na ovom prostoru. Nova istraživanja će svakako upotpuniti arheološku sliku ovog kraja i potvrditi specifično mjesto ove regije u odnosu na njenu kulturno-historijsku pripadnost i povezanost s ostalim arheološkim mikroprostorima na području sjeveme Dalmacije. Period ranog srednjeg vijeka na ovom području možemo na osnovu arheološkog materijala pratiti od 6. st., tj. od vremena seobe naroda. Razdoblju prisutnosti Istočnih Gota u našim krajevima pripadaju grobni nalazi istočnogotskih fibula i kopče s lokaliteta Glavčurak u selu Kašiću,' kao i pojedinačni numizmatički nalazi istočnogotske provenijencije s nalazišta u Smilčiću, Stankovcima, te iz neposredne okolice Benkovca,
1 J. B e lo še v ić , Nekoliko ranosrednjovjekovnih metalnih nalaza s pođručja sjeveme Dalmacije, Diadora, 3, Zadar 1965; Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola u selu Kašiću кгај Zadra, Diadora, 4, Zadar 1968. i
77
vjerojatno Aserije.2 Komparirajući relevantne arheološke ostatke s navedenih lokaliteta, te one na širem području Ravnih kotara u Pridrazi i Ninu, s podacima iz historijskih izvora (Prokopije, Ravenat) pretpostavilo se da se radi o ostacima manjih ili većih naselja u sklopu istočnogotske provincije Libumije. Promatrajući veću koncentraciju istočnogotskih nalaza i njihov karakterističan raspored na ovom podm čju, u najnovije vrijeme se pokušalo u našoj historijsko-arheološkoj znanosti, s dosta vjerojatnosti, ubicirati upravo na prostom oko Kašića Ravenatov Dan, naselje koje se navodi između N ina i Karina.3 Problematika vezana uz arheološku ostavštinu iz vremena avaro-slavenskih provala u Dalmaciju još uvijek ostaje nedovoljno definirana posebno u odnosu na složeni povijesni aspekt. Medutim, najnovija istraživanja ranosrednjovjekovnih lokaliteta u sjevernoj Dalmaciji dala su značajne rezultate, prvenstveno važne za proučavanje najstarije slavenske i starohrvatske materijalne kulture u vremenu od 7. do 9. st., što je umnogome upotpunilo sliku navedenog razdoblja na tlu Dalmacije uopće. Tome su u prvom redu pridonijela istraživanja najstarijih slavenskih nekropola upravo u središnjem dijelu Ravnih kotara kao što su groblja na Razbojinama, Maklinovom brdu i Glavčurku u selu Kašiću, te na širem podmčju sjeveme i srednje Dalmacije na Ždrijacu i Materizama kod Nina, Zdušu kod Vrlike i Bračića podvomici u Biskupiji kod Knina. N a ovom arheološki izuzetno bogatom, ali još uvijek nedovoljno istraženom podm čju, ubiciran je veliki broj nalazišta, od čega su najviše istraživani srednjovjekovni starohrvatski lokaliteti na podmčju današnjih sela Kašić-Smilčić-Biljane Donje. U svrhu cjelovitijeg pregleda sažeto ćemo prikazati stanje rasprostranjenosti starohrvatskih arheoloških nalazišta, osobito nekropola s kronološki izdvojena dva horizonta: starijim i mlađim, a koje su se ujedno i najviše istraživale na ovom podm čju sjeveme Dalmacije, zatim lokalitete s ostacima crkvene arhitekture, uz nekoliko osnovnih podataka vezanih za istraživanja srednjovjekovnih naselja. U proteklom razdoblju arheološka problematika nije bila dovoljno usmjerena istraživanju srednjovjekovnih naselja čiji se smještaj neposredno dovodi u vezu s postojanjem nekropola i sakralnih objekata. Općenito vrlo je mali broj ranosrednjovjekovnih, slavenskih ili hrvatskih položaja naseobinskog karaktera ubiciran do danas, kako na širem teritoriju Dalmacije, tako i na podmčju Ravnih kotara. Potreba za istraživanjem ranijih slavenskih i starohrvatskih naselja nameće se sve više kao važan arheološko-historijski problem čije je rješavanje tek u početnoj fazi. Međutim, upravo na primjem lokaliteta gdje su se u posljednje vrijeme vodila sustavnija arheološka istraživanja, kao što je to npr. slučaj kod istraživanja u Ninu, naišlo se s istočne strane crkve sv. Križa na vrlo zanimljive ostatke naseobina iz ranosrednjovjekovnog razdoblja.4 S obzirom na karakterističnu konstantu koja se odražava u kontinuiranju određenih naseobinskih položaja, inače specifičnu za plodna podm čja kao što su Ravni kotari, najveći broj naseobinskih ostataka Slavena i Hrvata možemo očekivati unutar areala gdje je i koncentracija srednjovjekovnih nekropola najveća, kao što je to npr. slučaj u kašićkoj mikroregiji. Te naseobine unutar najplodnijih enklava uglavnom nastaju na kasnoantičkim gospodarskim objektima, a u čijoj su neposrednoj blizini otkrivena starohrvatska groblja, kao i ostaci kasnoantičke ruralne arhitekture. Registrirani su, ali neistraže-
1 Ž. D em o, Novac germanskih vladara druge pol. 5. do u drugu pol. 6. st. u numizmatičkoj zbirci Arheološkog muzeja u Zagrebu, Arheološki vestnik, XXXII, Ljubljana 1981, str. 454 481. 3 J. M ed in i, Provincia Libumia, Diadora, 9, Zadar 1980, str. 416. 4 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata od 7 - 9 stoljeća, Zagreb 1980, str. 21; to su bile suhozidne adaptacije ranije antičke građevine, s nalazima kućnih ognjišta, većeg broja slavenske keramike, nešto cijelih posuda i jednog avarskog jezičca. 78
ni, samo neki od takvih položaja uz nekropolu na Maklinovom brdu u Kašiću, Biljanima Donjim na Pržinama i Begovači, te Veljanima. Arheološka ostavština s mnogobrojnih prethistorijskih gradinskih naselja u sjevernoj Dalmaciji, od kojih su neka prerasla u rimske municipije, ukazuje na kontinuitet naseljenosti na tim lokalitetima sve do srednjovjekovnog razdoblja. Navest ćemo poznate primjere lokaliteta gdje se ušlo u trag srednjovjekovnim naseobinskim objektima u Aseriji, Bribiru, Kninu ili pak u Kašiću gdje postoje indicije da je na dominantnom platou na kojem se danas nalazi seoska crkva s grobljem postojalo gradinsko naselje s kontinuitetom do u rani srednji vijek. Istraživanja najstarijeg horizonta starohrvatskih nekropola koja su se intenzivno vršila u poslijeratnom razdoblju na prostoru sjeverne Dalmacije, pružila su arheološku građu koja je mnogo doprinijela upotpunjavanju i rasvjetljavanju brojnih pitanja arheološke i povijesne problematike o materijalnoj i duhovnoj kulturi Hrvata u razdoblju od 7 do 9. st. Sustavna arheološka istraživanja starohrvatskih nekropola starijeg horizonta u benkovaćkoj regiji vršena su u selu Kašiću na nekoliko lokaliteta: na Maklinovom brdu, na Glavćurku,5 na Razbojinama u neposrednoj blizini nešto kacnijeg položaja na Mastirinama,4 zatim u selu Smilćiću na položaju Kulica, Biljanima Donjim na položaju Pržina-Trljuge i u krajnjem jugoistočnom dijelu ove regije uz zaselak Klarića kuće u Stankovcima.7 Gledajući topografsku rasprostranjenost i smještaj starohrvatskih nekropola od 7. do 9. st. u središnjem dijelu Ravnih kotara, uočava se da one topički kontinuiraju u neposrednoj blizini prethistorijskih ili antičkih lokaliteta na pješčanim uzvišenjima, kao npr. u Kašiću na Razbojinama, Maklinovom brdu, na Kulici u Smilčiću, u Stankovcima kod Klarića kuća i Morpolači. Pojavu da neke od nekropola preuzimaju položaj onih iz prethodnih razdoblja imamo kod primjera nekropole na Glavčurku u Kašiću gdje starohrvatsko groblje starijeg horizonta naliježe na kasnoantičko s nekoliko istočnogotskih ukopa ili u Biljanima Donjim - Pržine gdje kontinuira od prethistorijskih i antičkih slojeva, kao što će to biti slučaj i na širem području Ravnih kotara na Ždrijacu u Ninu. Kontinuitet se također može pratiti i uz grobne humke kao na Glavčurku u Kašiću ili šire u Ninu na Materizama. Starohrvatska groblja starijeg horizonta pripadaju tipu tzv. ranosrednjovjekovnih groblja na redove od kojih su grobovi u običnoj zemljanoj raci i oni s djelomičnom upotrebom kamenja najkarakterističniji i najbrojnije zastupljeni. Nalazi iz grobova ovog horizonta s obzirom na upotrebnu funkciju svrstavaju se u nekoliko grupa. Od oružja zastupljeni su bojni noževi, sjekire, raznovrsni vršci strelica koji su uglavnom геdoviti grobni inventar nekropole na Maklinovom brdu, u Biljanima - Pržine ili pak na nešto daljem Ždrijacu u Ninu. Od predmeta dnevne upotrebe vrlo su česti, uz mnogobrojne obične noževe, i oni s ostacima okova od kožnih korica, željezna kresiva, kremenje, glineni pršljeni, dok su keramičke posude najbrojnije.* U odnosu na navedene grobne priloge nakitni predmeti u starijem horizontu starohrvatskih grobova su malobrojni, a i tipološka zastupljenost je vrlo skromna: obične karičice i lijevane grozdolike od plemenitog metala bizantske provenijencije, srebmi torkvesi i prstenje.'’ Posebno zanimljiva je gmpa nalaza koštanih recipijenata. Ovom horizontu pripadaju i nalazi ostmga karolinškog tipa kao dijelovi konjaničke opreme. Najnovijim arheološkim istraživanjima na ovom podmčju naišlo se na primjerke karolinških ostmga što je znatno
’ J. Belošević, o.c. str. 44 - 48, 49 - 50. * D. J elo v in a , Starohrvatske nekropole, Split 1976, str. 48 - 49, 47. 7 J. Belošević, o.c., str. 50 - 52, 52 - 54, 55 - 57. ' Cf. materijal prikazan na Tab. LXVI - LXVIII u monografiji D. JELOVINA, Starohrvatske nekropole, 1976. • Cf. Tab. XXXV u monografskom izdanju J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata..., 1980.
79
upotpunilo sliku rasprostranjenosti kao i kvantitativne i tipološke zastupljenosti ove vrste nalaza općenito na prostoru sjeverozapadno od Кгке, posebno u odnosu na dosadašnju veću brojnost na lokalitetima srednjedalmatinskog područja od Кгке do Cetine. Najstariji primjerci karolinških ostruga koje karakterizira kratki tm nađeni su na višeslojnoj nekropoli Begovača u Biljanima Donjim koje se datiraju na prijelaz 8. - 9. st.'° kao i tipološki srodni nalazi na Ždrijacu kod Nina, a analogije im također nalazimo medu laganim, ali vrlo kvalitetnim karolinškim ostmgama biskupijskih grobova (1, 4, 7). G m pa ostmga s masivnim ostmžnim lukom registrirana je istraživanjem nekropole na Maklinovom brdu," te slučajnim nalazom рага ostm ga s pripadajućom gamiturom na lokalitetu Greblje u Ostrovici, 12 a stilsko-tipološke analogije im nalazimo medu primjercima ostmga na Ždrijacu, Koljanima kod Vrlike i Biskupiji kod Knina. Slučajni arheološki nalazi koji indiciraju položaje s još neistraženim starohrvatskim nekropolama su oni registrirani na Vlačinama u Kašiću, iz same okolice Benkovca unutar stare Aserije, u Stankovcima na seoskom groblju i u Ostrovici. Nažalost, nije nam se sačuvao arheološki materijal iz ranosrednjovjekovnih grobova s već uništene nekropole u Morpolači, o kojima 1906. i 1909. godine donosi vijesti Lujo Mamn, a saznajemo da su sadržavali kultumi inventar karakteristićan za ranosrednjovjekovne nekropole 9. st.: mač, ostmge, vjedrice, nakit.13 Na najstariji horizont starohrvatskih nekropola iz tzv. paganskog razdoblja nastavljaju se groblja mlađeg horizonta koja su ujedno i najbrojnija. Uočeno je da se ona formiraju na položajima uz sakralni objekt, bilo da su grobovi raspoređeni uokolo same crkve ili su smješteni u njenoj neposrednoj blizini. Na osnovu brojnih ostataka sakralnih građevina zapaženo je da je skoro uz svaku veću ranosrednjovjekovnu nekropolu pronađena i crkva iz predromaničke faze za što su vrlo ilustrativan primjer istražene crkve i groblja s ovog podmčja na Begovači i Mastirinama u Kašiću uz brojne analogne primjere na širem podmčju sjeveme i srednje Dalmacije: u Biskupiji kod Knina, Bribiru kod Skradina, Koljanima kod Vrlike, Bijaćima kod Trogira, dok sličnu pojavu možem o nesumnjivo očekivati i na brojnim registriranim, ali još neistraženim lokalitetima i na podm čju uže benkovačke regije. Po općim karakteristikama prvenstveno grobnog kultumog inventara možemo ih okvim o kronološki sistematizirati u dvije skupine. Prvoj pripadaju nekropole starijeg stratuma od 9. do 12. st., a dmgoj gm pi one koje su okvim o nastale od 12. do 15. st. Za obje skupine karakteristična je brojnost grobnih nalaza među kojima je nakit kvantitativno najbrojniji, posebno razni tipovi naušnica koje se javljaju u više varijanti. Tako se u grobovima prve skupine kao najčešći nalazi nakita javljaju naušnice u obliku obične karičice, tipa s jednom jagodom u više varijanti, s četiri jagode, s koljencima, tzv. S karičice, naroskane itd. Najraširenija pak gm pa naušnica, kako na cijelom teritoriju srednjovjekovne Hrvatske, tako i u užoj benkovačkoj regiji, svakako je tip trojagodnih naušnica unutar kojih se javlja cijeli niz raznih oblika. Samo je na nekropoli na Begovači u skupini od ukupno dvadeset grobova ustanovljeno 35 primjeraka trojagodnih naušnica.14 N e ulazeći u pitanje datacije trojagodnih naušnica o čemu se još uvijek u našoj arheoioškoj znanosti dosta polemizira, zapažamo da je njihova pojava redovita i kvantitativno najveća upravo u kultumom inventam srednjovjekovnih nekropola mladeg horizonta, i to one skupine koju okvim o datiramo u razdoblje od 12. do 15. st. Po10 D. Jelovina - D. V rsa lo v ić, Srednjovjekovno groblje na »Begovači« u selu Biljanima Donjim kod Zadra, Starohrvatska prosvjeta, III, 11, str. 84, Tab. XVII, 258. 11 J. Belošević, o.c., str. 44 - 46, Tab. XXIX 12 Isti, str. 64, Tab. LXIX. 11 D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, str. 55. 14 Isti, o.c., str. 31; ovdje usputno navodimo primjer da je arheološkim istraživanjima srednjovjekovne nekropole па Sv. Spasu u Cetini u ukupno 1162 istražena groba pronađeno 149 primjeraka naušnica tipa s tri jagode. 80
sebno su karakteristične one varijante trojagodnih naušnica koje s obzirom na kićeniju tehniku izrade (na proboj, granulacijom ili s umetnutim diskoidnim elementima) predstavljaju razvijenije tipološke varijante i specifična su nakitna grupa karakteristična za period 14. st.1* Među istraženim srednjovjekovnim nekropolama s područja Benkovca, na primjeru groblja istraženog na Begovači u Biljanima Donjim, uočavaju se sve osnovne značajke karakteristične za mlađi horizont srednjovjekovnih nekropola, bilo da je riječ o osnovnim odlikama i izgledu grobne arhitekture ili o raznovrsnoj zastupljenosti grobnog inventara. Naime, groblje na Begovači, s ostacima predromaničke crkve i s ukupno 604 otkrivena groba predstavlja jednu od najvećih višeslojnih srednjovjekovnih nekropola na području Dalmacije.16 Najstarijem stratumu grobova od kojih su neki načinjeni od ostataka antičke arhitekture pripadao je arheološki materijal karakterističan za raniju fazu ukapanja: dva para karolinških ostruga ranije faze, željezni noževi, pređica, kresivo. U srednjem sloju nekropole nađen je najveći broj grobova. Među arheološkim nalazima ovog stratuma najbrojniji je nakit: naušnice s jednom jagodom (45 primjeraka), obične karičice i s izduženom jagodom, S-karičice, naušnice s četiri jagode i 35 trojagodnih. Najmlađa faza ukapanja koje se na Begovači vršilo do otprilike zaključno s 16. st. odgovara ujedno i najgornjem sloju grobova, od kojih su neki bili pokriveni monolitnim nadgrobnim poklopnicama, a brojni su ostaci ulomaka predromaničke crkve uzidani kao spolia u grobove. Srodne karakteristike onima s nekropole na Begovači, osobito u sastavu i tipologiji grobnih nalaza, uočavaju se i u arheološkom materijalu s nekoliko srednjovjekovnih nekropola koje su sukcesivno istraživane na širem arealu kašićkog polja. Riječ je o groblju koje se formiralo uokolo šesterolisne crkve na Mastirinama” i onom na položaju Grede-Čerinac.1* Za razliku od nekropole na Begovači, čiji gomji sloj srednjovjekovnih grobova kontinuira i u najmlađem razdoblju, sastav grobnih nalaza sa spomenute dvije nekropole, koji je općenito karakterističan za groblja iz okvimo 9-12. st., otprilike definira gomju granicu u trajanju nekropola, kada se u kasnijem srednjem vijeku proces ukapanja vjerojatno nastavlja na položajima Drače,1’ smještenom između Mastirina i Razbojina, zatim uokolo srednjovjekovne crkve na Čerincu - Crkvina ili topički neometano kontinuira na Begovači. Krajem prošlog i početkom ovog stoljeća, u toku istraživanja u staroj Aseriji, ušlo se u trag srednjovjekovnoj nekropoli na prostom antičkog fom ma s istočne strane crkve sv. Duha.” Međutim, s ciljem da se istraži i sakupi što veći broj antičkih spomenika istraživanja srednjovjekovnih grobova vršena su metodološki vrlo nekorektno, a samo djelomično sačuvani grobni inventar uspio je L. Mamn prenijeti u Muzej hrvatskih starina u Kninu. Još mnogi srednjovjekovni lokaliteti benkovačkog kraja leže potpuno ili nedovoljno istraženi, dok mnogobrojni arheološki nalazi koji potječu s tih položaja indiciraju postojanje srednjovjekovnih nekropola. Takvi su lokaliteti registrirani u Korlatu, Lišanima, Šopotu, Ostrovici, Morpolači, Budaku.
15 N. Jak šić, Naušnice s tri jagode u Muzeju hrvatskih arheoloških spomenika u Splitu, Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, 23, 1983, str. 49 - 74. “ D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači« u selu Biljanima Donjim..., str. 55 - 136. 17 D. Jelovina, Starohrvatsko groblje na »Mastirinama« u selu Kašiću kod Zadra, Starohrvatska prosvjeta, III, 12, 1982, str. 35 - 66 " D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Gredama« u selu Kašiću kod Zadra, Starohrvatska prosvjeta, III, 10, 1968, str. 69 - 92. "5. G un jača, Trogodišnji rad Muzeja hrvatskih arheoloških spomenika (1955., 1956. i 1957. godine), Starohrvatska prosvjeta, III, 7, 1960, str. 272. " D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, str. 37, Tab. LI - LIII. 6 - B EN KO V A Č KI K R A J ... Z B O R N IK 2
81
Kultumo-povijesna baština Hrvata dokumentirana je arheološki kroz brojne ostatke sakralnih građevina, a što je ujedno u neposrednoj vezi s mnogobrojnim nalazima predromaničkog crkvenog namještaja i epigrafičkih spomenika. Općenito se gradnja sakralnih gradevina na teritoriju ranosrednjovjekovne Hrvatske intenzivirala od sredine 9. st. kao posljedica pokrštenja, te političko-dmštvene konsolidacije Hrvata. Promatrajući, pak, topografsku rasprostranjenost sakralnih gradevina uočeno je da one svojim smještajem u većini siučajeva topički kontinuiraju na položaju ranije starokršćanske crkve ili nasljeduju položaje kasnoantičkih, uglavnom gospodarskih objekata, kao što su npr. pokazala istraživanja lokaliteta na Begovači. Pokazalo se da je njihova najveća koncentracija u benkovačkoj regiji upravo na mbnim položajima, pribrežjima najplodnijih terena ili na vrlo blagim uzvišenjima u polju, a što je usko vezano uz postojanje srednjovjekovnih naselja, gdje se crkve javljaju u funkciji kultnih objekata mnogobrojnih srednjovjekovnih villa i vicusa. S obzirom na relativno bolji stupanj istraženosti srednjovjekovnih nekropola u odnosu na veliki broj registriranih crkava, sakralna arhitektura općenito se manje istraživala i to opet u sklopu istraživanja srednjovjekovnih nekropoia. Ukazat ćemo u kraćim crtama na lokalitete s benkovačkog podmčja na kojima su slučajno pronalaženi arhitektonski ostaci crkvenih gradevina i ulomci pripadajućeg kamenog namještaja, kao i položaji na kojima su vršena arheološka istraživanja srednjovjekovne arhitekture. U poslijeratnom razdoblju vršena su istraživanja na sljedećim položajima u selu Kašiću: na Mastirinama gdje je otkrivena šesterolisna predromanička crkva kojoj pripadaju i pronađeni fragmenti crkvenog namještaja,21 a na Begovaći u Biljanima Donjim longitudinalna crkva nastala na prostoru kasnoantičke villae rusticae.11 Na podmčja sela Smilčić istraživana je romanička crkva na položaju Čerinac-Crkvina.23 U periodu izmedu dva rata vršena su iskopavanja crkve u Šopotu kod Benkovca kojom priIikom su pronađeni greda i zabast oltarne pregrade crkve iz ranog srednjeg vijeka s imenom hrvatskog kneza Branimira. U istom periodu poduzeli su se arheološki radovi na lokalitetu Sv. Nediljica u Korlatu na otkrivanju ostataka crkve za koju se dugo vremena smatralo da potječe iz predromaničkog razdoblja, međutim, radi se o ostacima starokršćanske crkve.24 Veći broj ulomaka predromaničke skulpture pronalazio se na jednom obližnjem lokalitetu u Korlatu, na prostom uz crkvu sv. Jerolima. Možda ostatke jedne predromaničke građevine možemo očekivati upravo na ovom lokalitetu, na kojem su inače vidljivi tragovi srednjovjekovnih grobova. Preostaje nam još da u bitnim crtama ukažemo na brojne tragove srednjovjekovnog crkvenog graditeljstva čije ostatke možemo registrirati in situ unutar kompleksa postojeće sakralne arhitekture ili slučajnim nalazima skuipture koja indicira postojanje sakralnih objekata. Poiazeći u smjem od sjeverozapada prema jugoistoku već se u Islamu Grčkom na položaju Crkvina ubicira ranosrednjovjekovna crkva. U Veljanima danas se vide ostaci crkve sv. Petke sagrađene na prostom antičkog kompleksa. Vidljivi ostaci srednjovjekovne arhitekture, te osobito veliki broj nalaza srednjovjekovne skulpture, koji tipološki i vremenski pripadaju različitim fazama, potječu iz Kule Atlagića, srednjovjekovnog sela Tihlić, s položaja postojećih crkava sv. Petra i sv. Nikole (starog).25 Slične primjere nalazimo još na lokalitetima benkovačke okolice: npr. U Lepuri-
—21 Isti, SrednjovjetoVno groblje na Begovači..., str. 55 - 62, 21 S. Gunjača, o.c., str. 270; D. Jelovina, Starohrvatsko groblje na »Matirinama« u selu Kašiću kod Zadra, str. 35 - 36. 23 S. Gunjača, o.c., str. 271 - 72. 24 N. C am bi, Problemi starokršćanske arheologije na istočnoj jadranskoj obali, Materijali, XII, Zadar 1972, str. 272. " I. P e tr ic io li, Pojava romaničke skulpture u Dalmadji, Zagreb 1960; S. Gunjača - D. Jelovina, Starohrvatska baština, Zagreb 1976, str. 97. 82
ma, Budaku, pa na jugoistočnom perifernom dijelu na području Ostrovice. Podsjetimo se na već spomenuti nalaz masivnih karolinških ostruga, fragmente predromaničke skulpture i natpisa,” zatim arheoloških nalaza ranogotičkih ostruga iz 14. st. i keramike, gotičkih natpisa, a sve iz vremena kada je Ostrovica neposredno vezana uz ime feudalne obitelji Šubića i ima izuzetno značajno mjesto u hrvatskoj povijesti razvijenog i kasnog srednjeg vijeka.27
S u m m ary S U R V E Y O F THE M ED IEVAL AR C H E O LO G IC A L L O C A L IT IE S IN THE R E G IO N O F B E N K O V A C The rich cultural patrim ony o f the region o f Benkovac has becom e weII-known thanks to its numerous archeological sites. The remnants fou n d there date form the 6tfle to the I5th century and have all been thoroughly examined. This work enumerates all localities im portant to the archeological science.
V. D elo n g a , Fragmenti predromaničkog crkvenog namještaja iz Ostrovice, Starohrvatska prosvjeta, III, 12, str. 6 7 -8 1 . 17 N. K la ić , Povijest Hrvata u razvijenom srednjem vijeku, Zagreb 1976, str. 669 - 90. 6*
83
. ■
'
RADOMIR JURIĆ
SREDNJOVJEKOVNI NAKIT N A BENKOVAČKOM PODRUČJU
Sažetak U prilogu se daje kratki p rikaz nakita jed n o g o d germanskih naroda, Istočnih Gota, iz početka 6. st., te srednjovjekovnoga nakita o d 8. do 15. st. pronadenog na benkovačkom području. R a zvo j srednjovjekovnog nakita u D alm aciji m ože se, za sada, p ra titi kroz tri faze. Ista podjela vrijedi i za benkovačko područje. Jedino se ovdje nisu našli nakitni predm eti iz 7. st. Najraniji prim jerci nakita tu se javljaju o d 8. st. N akit I. faze (o d 8. d o sredine 9. st.) uz postojeće elem ente autohtone kasnorimske kulture i specifičnih avaroslavenskih elemenata sadrži utjecaje bizantskog kulturnog kruga s M editerana i franačke zapadnoevropske civilizacije. N akit II. faze (o d sredine 9. do 12. st.) nastao j e prem a kasnorimskim i bizantskim uzorcima u domaćim radionicama. Pojedine značajke nakita ove faze nastavljaju se i u narednoj III. fazi (o d 12. d o 15. st.), posebn o u 12. st. M edutim o d konca 12. st., a osobito u 13. i 14. st. dalm atinski gradovi (Zadar, Split, D ubrovnik i K otor) postali su važna zlatarska središta, pa je u njim a zasigum o izraden i veći d io kasnosrednjovjekovnog nakita. U najvećem broju zastupljene su naušnice s tri jagode, koje zapravo, doživIjavaju najveći cvat. Općenito se datiraju o d 13. d o 15. st. U uporabi su najviše bile u 14. st. Jedan dio nakita ove faze u slijedu traje i u narednom nakitu kasnijih razdoblja. O pćenito se m ože istaći da srednjovjekovni nakit kakav poznajem o s benkovačkog područja sadrži gotovo sve glavne značajke Lakav ima nakit iz toga doba na ostalom području Dalmacije.
Čovjek ukršava svoje tijelo ili odjeću od najstarijih vremena, pa se može kazati da nakitni predmeti idu u red najstarijih i najzanimljivijih proizvoda ljudske kulture. I u razdobljima prapovijesti, antike i kasne antike, te u srednjem vijeku imamo divne primjerke nakita, čija je raznovrsnost i luksuznost ovisila o općim društvnim, političkim, kultumim i estetskim poimanjima. Proučavajući i upoznavajući nakit možemo, pored praćenja razvoja gospodarstva, dmštvenih odnosa, oblika vjerovanja, saznati još i o poimanju lijepog, te o umjetničkom shvaćanju kroz različita razdoblja prohujalih stoljeća, od vremena kada je nakit imao magijsko-apotropejsko značenje, pa do onog vremena kada je imao i simboličku i uporabnu ili izrazito ukrasnu namjenu. Kroz stoljeća su se mijenjali i oblici i materijal od kojeg je bio izrađivan, te način izrade.
U našem prilogu dajemo kratki prikaz nakita jednog od germanskih naroda, Istočnih Gota, iz početka 6. st., te srednjovjekovnoga nakita od 8. do 15. st. pronađenog na benkovačkom području. Najveći dio nakitnih predmeta, kojima se ovdje bavimo, već prije je poznat našoj stručnoj i znanstvenoj javnosti. Tu mislimo pravenstveno na zananstvene prinose Stjepana Gunjače, Janka Beloševića, Dušana Jelovine i Dasena Vrsalovića. N akit Istočnih Gota na benkovačkom području Ovo područje, kao i ostali dio Dalmacije, na koncu 5. st. osvajaju Istočni Goti i drže ga pod svojom vlašću do 552. godine.1 Nekoliko primjeraka nakita toga naroda pronađeno je u Kašiću (Glavčurak). Objelodanio ga je, kao što je poznato, J. Belošević1 godine 1965. i 1968. Zastupljeoe su naušnice, ogrlica, prstenje, fibule (spone) i vezice za pojas (tab. I, 1-7; tab. II, 1-4). N aušnice1 s privjeskom u obliku skresanih krajeva (naušnice s poliedrom) iz Kašića su vrlo skromne izrade (tab. 1 ,4; tab. II, 3). Pronadena je ogrlica4 od zm a staklene paste, jantara i kalcedona. Perla od kalcedona vezuje se uz germanski kultumi kmg, dok su ostale autohtonog podrijetla (tab. I, 5). Zanimljiv je i nalaz dva srebma prstena, koji su krasili mku jedne ženske osobe. Na pločicama imaju N - monogram, te su služili kao pečetnjak1 (tab. I, 6, 7). Lučne spone (fibule) ukrašavale su žensku nošnju, a ujedno su imale i uporabnu namjenu. Iz Kašića potječu dvije srebrne lučne spone, koje se međusobno razlikuju po dimenzijama, po izradi i po ukrasu. Manja spona* je izradena u tehnici lijevanja s vidljivim tragovima pozlate, a ukrašena je rovašenjem. Ima bliže analogije, kako je to ustvrdio J. Belošević, s istočnogotskim sponama iz Plavna’ kod Knina, Han-Potoka* kod 1 J. M edin i, Provincia Libumia, Diadora, 9. Zadar 1980, 432-434. 1J. B e lo še v ić , Prvi arheološki tragovi Velike seobe naroda na području sjeveme Dalmacije, Diadora, 3, Zadar 1965,129-143, III tab. (dalje Prvi arheološki tragovi). - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola u selu Kašiću kraj Zadra, Diadora, 4, Zadar 1968, 226-232, tab. III - V, VI, 2 (dalje Ranosrednjovjekovna nekropola). 1 J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 136-137, tab. III, 1, 2. - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola, tab. III, 4,5. - R. Jurić, Nakit u srednjem vijeku, Nakit na tlu sjeveme Dalmacije od prapovijesti do danas (katalog izložbe, te posebni otisak), Zadar 1981, 52, sl. 1, br. 6 (dalje Nakit). - D. Mrkobrad, Arheološki nalazi seobe naroda u Jugoslaviji, Beograd 1980, 33, tab. XVII, 4, 10. 4 J. Belošević, Ranosrednjovjekovna nekropola, 223, tab. VI, 2. - D. Mrkobrad, nav. dj., 35, tab. XX, 5. - R. Jurić, Nakit, 52, 183, sl. 1, br. 8. * J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 133, tab. I, 3, 4. - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola, tab. III, 2, 3. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XVIII, 5. - R. Jurić, Nakit, 52, 183, sl. 1, br. 4, 5. * J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 130 - 133, tab. I, I. - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola, tab. III, 1. - Z. V in sk i, O rovašenim fibulama Ostrogota i Tirižana povodom rijetkog tirinškog nalaza u Solinu, Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu, 3. ser., sv. VI-VII, Zagreb 1972-1973., tab. V, 47 (dalje O rovašenim fibulama). - Isti, Archaologische Spuren ostgotischer Anvvesenheit im heutigen Berich Jugoslawiens, Simpozij »Problemi seobe naroda u Karpatskoj kotlini«, Novi Sad 1976 (1978), tab. XVI, 2. - D. Mrkobrad, nav. dj. tab. XIV, 2. - R. Jurić, Nakit, 52, 183, sl. 1, br. 7. ’ O Istoćnogotskoj sponi iz Plavna vidi: S. Gunjača Tiniensia archaelogica - historica - topographica I, SHP, ser. III, sv. 6, Zagreb 1958, 135. J. K o v a č ev ić , Varvarska kolonizacija južnoslovenskih oblasti, Novi Sad 1960, 25, sl. 41 desno dolje (dalje Kolonizacija). - Z. Vinski, O гоvašenim fibulama, tab. V, 48, bilj. 97. - Isti, ArchSologische Spuren, tab. X, 5. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XIII, 5. * Istočnogotskim sponama s toga nalazišta bavilu su se: W. R adim sky, Rčmische GrSber bei Han Potoci nSchst Mostar, Wissenschaft!iche Mitteilungen B. u. H., I, Sarajevo 1893, 306, sl. 6. - Z. Vinski, Ein v6lkerwanderungszeitlicher Goldschuck aus der Herzegowina, Germania, 32, Berlin 1954, 309, sl. 2, 2. - Isti, O rovašenim fibulama, tab. XIII, 72, - Isti, Archaologische Spuren, tab. XI, 1, 2. - N. Miletić, Izvještaj o zaštitnim iskapanjima u Potocima kod Mostara, Glasnik Zemaljskog muzeja, N. S., XVII, Su.ujcvo 1964, 153-157. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XIII, 4, 6. 86
Tab. I. Istoinogotski nakit iz Kašića (Glavčurak).
Mostara i Kranja,’ a radionički je vrlo srodna sa sponom iz zbirke Dirgardt.10 Kašjćka fibula je uvezena iz istočnogotskih radionica u Italiji datira se u prvu polovicu 6. st. (tab. I, 3; tab. II 4). Druga veća spona" također je izrađena u tehnici lijevanja i ukrašena spiralnorovašenim ukrasom (tab. I, 1; tab. II, 1). Taj ukras Belošević objašnjava kao reminiscenciju karavukovskog stila i ispravno je datira na sam početak 6. st. Međutim Z. Vinski 11 tipološkom analizom zapaža da su ukrasi većih spirala u obliku povezanih kuka (na glavi i nozi) nisu izrazito »karavukovski«, već ih tumači kao neposrednu tradiciju ukrašavanja svojstvenog fibulama tipa Beograd-Čukarica. Prihvaća Beloševićevu tvrdnju da je ta spona najstariji italsko-ostrogotski nalaz u Dalmaciji. Ova spona se izrazito razlikuje od prethodne, te ima bližih sličnosti sa sponama iz Pećinske Rike11 kod Travnika i Rajlovca (Mihaljovići) kod Sarajeva.14 Od predmeta koji pripadaju istočnogotskoj nošnji ističe se masivna vezica ” za pojas (Kašić, tab. I, 2; tab. II, 2), koja se može usporediti s dvije vezice luksuznije izrade iz Unešića16 kod Dmiša. Općenito je poznato da su izraziti istočnogotski nalazi lučne spone i masivne vezice za pojas, dok su naušnice, s poliedrom, prstenje i ogrlice u uporabi i kod Gota i kod starosjedilaca. Poradi toga teško je, katkad, neke od tih nakitnih predmeta pripisati jednima ili drugima. Ostali nakit horizonta 6. i početka 7. st., čiji je nosilac bilo domaće romanizirano stanovništvo, ovdje posebno ne prikazujemo. Srednjovjekovni nakit o d 8. do 15. st. U katalogu izložbe »Nakit na tlu sjeveme Dalmacije od prapovijesti do danas« (1981), te u referatu »Srednjovjekovni nakit Istre i Dalmacije«, podnesenom na Znanstvenom skupu Hrvatskog arheološkog društva u Puli 1982.17 prikazali smo srednjovjekovni nakit u Dalmaciji kroz tri razvojne faze. Kod takve podjele ostajemo, uglavnom i za sada, premda u našim izučavanjima ima i novih elemenata koja ćemo iznijeti na drugom mjestu. * A. R iegl, Die Krainburger Funde, Jahrbuch derZentralkomission, N. F. I, Wien 1903, 234 i d., tab. III, 7. '• J. W erner, KatalogderSammlungDiergardt, B. I, Berlin 1961,25, br. 82(584), tab. 18. - J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 133, tab. I, 2. 11 J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 133-135, tab. II. - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola, tab. IV, V. - Z. Vinski, O rovašenim fibulama, 199-200, tab. VII, 65. - Isti, ArchSologische Spuren, 40, tab. X, 3. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XIV. Pogrešno se na istoj tabli navodi (sl. 3.) da je ta fibula iz Kašića. Međutim, ona je s nalazišta Ljubljana - Dravlje. - R. Jurić, Nakit, sl. 1, br. 9, tab. 29, sl. dolje. 11 Z. Vinski, O rovašenim fibulama, 199 - 200, tab. VII, 65, bilj. 120. 15 A. H offer, Fundorte rOmischer AltherthOmer im Bezirk Travnik, Wissenschaftliche Mitteilungen B. u. H., V. Sarajevo 1897, 257-258, sl. 4. - J. Kovačević, Kolonizacija, 21, sl. 27. - Z. Vinski, O rovašenim fibulama, tab. XIII, 72. - Isti, Archaologische Spuren, tab. XI, 3, 4. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XI, 3, 6. 14 N. Miletić, Nalaz ranosrednjovjekovnih fibula iz Rajlovca, Glasnik Zemaljskog muzeja, N. S., X, Sarajevo f955, 151-154, sl. 1, - Ista, Nakit u Bosni i Hercegovini (katalog), Sarajevo 1963, 50, br. 200. - J. Kovačević, Kolonizacija, 22, sl. 29, sredina. - Z. Vinski, O rovašenim fibulama, 199, tab. XI, 64. - Isti, Archaologische Spuren, tab. IX, 3,4. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XI, 4, 5. 15J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 134 - 135, tab. I, 5. - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola, tab. III, 8, 8a. - Z. Vinski, Archaologische Spuren, tab. XII, 1. - D. Mrkobrad, nav. dj., 37, tab. XXIV, 3, 5. - R. Jurić, Nakit, 52, sl. 1, br. 2. '• A. Riegl, Krainburger Funde, Jahrbuch der Zentrakomission, N. F., Wien 1903, 225, sl. 208, 209. - J. Kovačević, Kolonizacija, sl. 42, - Z. Vinski, ArchSologische Spuren, tab. XVI, 4; tab. XVII, 1, 2. - J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 35. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XXIII, 5, 7. 11 Rad je već duže vremena u tisku. 89
N akit I. faze - o d 7. d o sredine- 9. st. Nakon što je Bizant pobijedio Istočne Gote, te njihova povlačenja u Italiju, Dalmacija s Libumijom se priključuje Istočnom Rimskom Carstvu. Posljedica toga je i obnova i nagli uspon privrednog i dmštvenog života kao i stabilizacija crkvene organizacije. Poradi provale Avara i Slavena u Dalmaciju nastaju značajne promjene u njenoj povijesti, osobito doseljenjem Hrvata koji tu počinju svoj politički i kultumi razvitak. Na benkovačkom podmčju nemamo nakitnih predmeta iz 7. st., već se najraniji primjerci javljaju od 8. st. Pronađen je na nalazištima Kašić-Maklinovo brdo, KašičRazbojine, Biljane Donje - Trljuge, Biljane Donje - Pržine, te u Stankovcima, Rodaljicama (v. kartu 1.) i dr. Od nakita i ukrasnih dijelova odjeće javljaju se naušnice, ogrlice, privjesak, prstenje, pređice i jezičac (tab. III, 1-15; tab. IV, 1-5; sl. 1-4). Naušnice su zastupljene u dva temeljna tipa: jednostavne karičice i grozdolike naušnice izrađene su od bronce ili srebra. Jednostavne karčice18 se u ovoj fazi javljaju u najvećem broju i zastupljene su u nekoliko inačica (tab. III, 1-5). Najzanimljivije in^čice čine karičice sa stiliziranim S-nastavkom (Kašić19 tab. III, 4,5). One se razlikuju od S-naušnica koje se u velikom broju javljaju u narednoj fazi. Prema Beloševiću predstavljaju uvoz iz mediteransko-bizantskih radionica i okvim o se datiraju u 8. st.J0
Sl. 1. Primjerci naušnica grozdolikog tipa. 1,4 Kašić (Maklinovo brdo); 2 Nin (Ždrijac); 3,6 Biskupija (Crkvina); 5 Ivoševci (Bumum); Mj. 1:1. Naušnice grozdolikog tipa J. Belošević21 je izdvojio u četiri podtipa, a javljaju se opet u nekoliko inačica (tab. III, 6-8; sl. 1). Datiraju se od dm ge pol. 8. do sredine 9. ■* D. J e lo v in a , Ranosrednjovjekovna nekropola na »Razbojinama« u selu Kašiću kod Zadra, Starohrvatska prosvjeta (dalje SHP) ser. III, sv. 10, Zagreb 1968, 39, 45, tab. X, 3. - J. Belošević, Materijalna kulture Hrvata od 7. do 9. st., Zagreb 1980, tab. XXIV, 8, 9; tab. XLIII, 3, 4, 9, 10 (dalje Materijalna kultura Hrvata), ISTI, La necropole paleocroate Kašić - Maklinovo brdo, Inventaria archaeologica, Yugoslavia, Fasc. 28, Beograd 1982, у 271, 4, 5 (dalje KašićMaklinovo brdo, Inventaria). - R. Jurić, Nakit, 54, 186, sl. 2, br. 1. '* J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata na jadranskoj obali od doseijenja do 9. st., Materijali, XII (SADJ), Zadar 1976, sl. 6, br. 7 i 8 (dalje Materijalna kultura Hrvata na jadranskoj obali). - Isti, Materijalna kultura Hrvata, 86, tab. XLIII, 7, 8; tab. LXXVIII, 3, 4. - R. Jurić, Nakit, 54, 186, sl. 2, br. 2. 20 J. Belošević, navedena djela u prethodnoj bilješci. 90
8
12
13.
14
11
15
Tab. III. Nekiprimjerci nakita I. faze na benkovaikom području. 1, 2 Biljane Donje (Trljuge); 3-15 Kašić (Maklinovo brdo). 91
Tab. IV. I. Ogrlica iz Biljana Donjih (Trljuge); Ogrlicc iz Kašića (Maklinovo brdo). 92
st.“ Srebrne naušnice iz grobova 23 i 53 iz Kašića (tab. III, 6-8, sl. 1, br. 1, 4) po takvoj podjeli idu u četvrti podtip,” a skoro su identične (razlikuju se po nekom detalju i po vrsti materijala od kojeg su izrađene) s naušnicama iz groba 62 (grob majke i djeteta) iz Nina"* (Ždrijac, sl. 1. br. 2), te s onima iz Ivoševaca24 (sl. 1. br. 5) ili iz dječjeg groba (br. 112) iz Grboreza” kod Livna. Inače je taj grob po inventaru paralelan s grobom 53 iz Kašića (par grozdolikih naušnica, ogrlica, prsten). Sve ove naušnice kao i takve s područja Dalmatinske Hrvatske su prema Beloševiću izravan bizantski import. Najznačajniji nalaz sa spomenutog područja predstavljaju naušnice iz groba hrvatske odličnice iz Trilja.“ Taj nalaz, koji sačinjava 6 bizantskih naušnica, dvije puce, prsten, zlatna ogrlica i zlatni novac bizantskog cara Konstantina V Kopronima (741-775), već od prije, a i u novije vrijeme izaziva pozornost mnogih stručnjaka. Jedna skupina znanstvenika taj nalaz datira u drugu pol. 8. st. (Lj. Karaman, Z. Vinski, M. Ćorović-Ljubinković, D. Jelovina, V. S. Jovanović, J. Belošević i dr.),2’ a druga kasnije u drugu pol. 9. do 10. st. (J. Korošec, J. Werner, B. Dost&l i dr.).Jt Vedrana Delonga29 se je, objelodanjujući sve primjerke bizantskog novca iz Muzeja hrvatskih arheoloških spomenika u Splitu, bavila pitanjem datiranja grobnih nalaza sa zlatnim novcem, a još i konkretnije problemom koliko zlatni novac Konstantina V Kopronima kao prilog u grobovima može poslužiti u datiranju druge arheologijske grade pronađene u grobovima na Crkvini u Biskupiji, te kome kriteriju dati prednost (novcu ili građi). Iznijevši mišljenja nekih autora o tom problemu V. Delonga se pri-
2' Naušnicama toga tipa pronađenih na tlu Dalmatinske Hrvatske veću pozornost je posvetio J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 86 - 90, tab. XXXV, 1, 2; tab. XXXVI, 6, 7; tab. XXXVII, 4-7, 10, 11; tab. XLIII, 13-16, 21-28, tab. LXXXV1II, 1, 2, 6-10, 15-18. Isti autor ih obrađuje i na drugim mjestima: Materijalna kultura Hrvatana jadranskoj obali, sl. 6, br. 9-14; La necropole paleocroate Nin-Ždrijac, Inventaria archaeologica, Yugoslavia, Fasc. 24, Beograd 1980, у 229 6,7; у 231, 4-7 (dalje Nin - Ždrijac, Inventaria); Kašić - Maklinovo brdo, Inventaria 277, 5, 6; Uber einige Besonderheiten in der Entvvicklung der Keramik auf dem Gebite Dalmatiens, Balcanoslavica, 3, Prilep - Negotin 1974, tab. VIII, 6-9 (dalje Ober einige Besonderheiten). Vidi još: V. S. J o v a n o v ić, Prilozi hronologiji srednjovekovnih nekropola Jugoslavije i Bugarske I, Balcanoslavica, 6, Prilep 1977, 152, tab. XI, 6-9 (dalje Prilog hronologiji). - R. Jurić, Nakit, 54, 185-188, sl. 2, br. 2,4-6. 22 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 88. 21 Grozdolike naušnice pisac je svrstao u drugu varijantu četvrtogpodtipa, J.Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 88, tab. XXXV, 1, 2; tab. XLIII, 21. Isto, tab. XXXVII, 4-7; tab. LXXXVIII, 15-18 - ISTI, Materijalna kultura Hrvata na jadranskoj obali, sl. 6, 11, 12. - Isti, Nin - Ždrijac, Inventaria, у 233, 4-7. 24 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 88, tab. XLIII, 28. “ Š. B e šla g ić - Đ. B asler, Grborezi - srednjovjekovnanekropola,Sarajevo 1964, 68-69, tab. XIX, 4. 24 U . K aram an, Zlatni nalaz iz Trilja nedaleko Splita, VAHD, XLIV, Split 1921, 3-19, tab. I. - Isti, Iz koljevke hrvatske prošlosti, Zagreb 1930, 122, 130, sl. 126. - ISTI, Iskopine društva »Bihaća« u Mravincima i starohrvatska groblja, Rad JAZU, knj. 268, Zagreb 1940, 22, sl. 21 (dalje Iskopine društva »Bihaća«). - L. N id e r le , Slovenske starine, Novi Sad 1954, 139, sl. 50. - J. Korošec, Uvod v materialno kulturo Slovanov zgodnjega srednjega veka, Ljubljana 1952,334, sl. 137. - ISTI, Podela naušnica sa zvezdolikim priveskom u slovenskim kulturama Jugoslavije, Glasnik Zemaljskog muzeja, N. S. IX, Sarajevo 1954, 81. - M. Ćorović - Ljubinković, Metalni nakit belobrdskog tipa, Starinar, N. S. II, Beograd, 1951, 23 - 24. - Z. Vinski, Ponovno o naušnicama zvjezdolikog tipa, Glasnik Zemaljskog muzeja, N. S. X, Sarajevo 1955, 232. - S. Gunjača D. Jelovina, Starohrvatska baština, Zagreb 1976, 66, 105-106. - V. S. Jovanović, Prilozi hronologiji, 144-145, tab. I. - J. Wemer, Zur Zeitstellung der altkroatischen Grabfunde von Biskupija Crkvina (Marienkirche), Schild von Steier, Band 15/16, Graz 1978 - 1979, 228 i d. - J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 89, tab. LXXXIV, 1 - 1 1 . 2’ Nav. dj. tih autora u prethodnoj bilješci. 2* Nav. dj. tih autora u bilj. 26 i još B. D ost al, Slovanska pohribišti za stfedni doby hradištni na Moravt, Praha 1966, 35—37. 2* V. D e lo n g a , Bizantski novac u zbirci Muzeja hrvatskih arheoloških spomenika u Splitu, SHP, ser. III, sv. 11, Split 1981, 205-206, bilj. 30.
13
Tab. V. Neki primjerci naušnica II. faze na benkovačkom području. 1, 3, 9 Podgrade; 5, 7 Kašić (Mastirine); 2, 4, 6, 8, 10, II, 13 Biljane Donje (Begovača); 12 Kašić (Crede). 94
ključuje onim autorima (primjerice Z. Vinski, J. Wemer), koji daju prednost arheološkoj gradi kod datiranja grobova iz Crkvine, ističući da novac iz tih grobova treba uzeti isključivo kao pomoćno sredstvo pri datiranju arheoloških nalaza (terminus p o st quem). Njena razmatranja nam se čine prihvatljivima, te bi ih trebalo primijeniti i u interpretaciji dm ge arheologijske građe koja je pronadena s novcem spomenutoga bizantskoga vladara na podmčju Dalmatinske Hrvatske. Smatramo da mora doći do kasnijeg datiranja triljskog nakita, te ga ne smjestiti u dmgu pol. 8. st., nego više u 9. st.30 Imajući to u vidu treba iznijeti mogućnost da pojedini primjerci grozdolikih naušnica traju i u dmgoj pol. 9. st, a možda i nešto kasnije.31 Ogrlice32 potječu iz ženskih i dječjih grobova. Najčešće su od zma staklene paste (tab. IV). Medutim, naden je i jedan primjerak (Kašić tab. IV, 3) ogrlice koja pored zrna tamnoplave i žute boje ima i dvije jagode od tiještenog zlatnog lim a P o z o r n o s t zavreduje srebrna ogrlica četvrtastog presjeka kojoj je po bridu izrađen niz polukmžnih izreza, a potječe iz Kašića (Maklinovo brdo,3‘ tab. IV, 2).
Sl. 2. Srebmi polumjesečasti privjesak iz Kašića (Maklinovo brdo). Mj. cca 1:1. Privjesci se u manjem broju javljaju u grobovima na podmčju Dalmatinske Hrvatske. Izdvajamo polumjesečasti srebmi privjesak iz Kašića” koji je kasnorimskih 301 mi smo se na taj nakit osvmuli u radu »Srednjovjekovni nakit Istre i Dalmacije« (u tisku), gdje se predlaže kasmja datacija. Isto smo mišljenje рпје iznijeli: R. Jurić, Novi svezak »Starohrvatske prosvjete«, Zadarska revija, 2-3, Zadar 1983, 247. 11 Naušnice grozdolikog tipa kasnije datiraju čehoslovački arheolozi, primjerice B. Dostal, nav. dj. u bilj. 28 našega rada. On smatra da su grozdolike naušnice na tlu Dalmatinske Hrvatske nastale pod utjecajem Velike Morave (B. Dostal, Das Vordringen der grossmarischen Materialkultur in die NachbarlSnder, Magna Morawia, Zbomik 1100 vyroči prichodu byzantske mise na Moravu, Praha 1965, 384. i d.). Ja, kao i Belošević, držim da su grozdolike naušnice u ranohrvatskim grobljima izravan uvoz iz mediteransko-bizantskih radionica. “ Šire o ogrlicama: J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 90-91, tab. XXVI, 26, 27; tab. XXXIV, 36, 47; tab. XXXV, 3, 12; tab. XXXVI, 10, 14; tab. XXXVII, 15; tab. XLIV 1-10; 12, 15,16; tab. LXXVII, 4-6. - Isti, Ober einige Besonderheiten, tab. X, 8,9. - Isti, Nin - Zdrijac, Inventaria у 229, 8; у 234,2; у 237, 26, 27; 238, 2. - Isti, Kašić - Maklinovo brdo, Inventaria, у 271, 6; 274, 1; 277, 3, 4; у 278, 2. - R. Jurić, Nakit, 54-55, 185, 189, sl. 2, br. 21, 22, 25. Navedena su i djela koja se odnose na benkovačko područje. 31 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 91, tab. XXXV, 3. 34 Isto, 91-92, tab. XXXV, 6; tab. LXXVII, 4. - Isti, Kašić-Maklinovo brdo, Inventaria, у 277, 3. - R. Jurić, Nakit 185, sl. 2, br. 25. 33 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata na jadranskoj obali, sl. 6, br. 1. - Isti, Materijalna kultura Hrvata, 93, tab. XXXV, 10; tab. LXXVII, 7. - ISTI, Kašić - Maklinovo brdo, Inventaria, у 278, 1. - R. Jurić, Nakit, 190, sl. 2, br. 19. 95
stilskih značajki, a ima paralele s primjerkom iz Stona“ i s privjescima iz groblja Kalaja Dalmaces” u sjevemoj Albaniji (ta nekropola pripada tzv. Koman kulturi 7. i 8. st.). Kašićki primjerak Belošević datira u 8. st. (tab. III, 15, sl. 2).
Sl. 3. Srebmi prsten iz Kašića (Maklinovo braoj. Mj. сса 2:1. Prstenje se u ovoj fazi javlja u ženskim i dječjim grobovima, te je i ono (prema Beloševiću) izravnog bizantskog podrijetla. Zastupljeni su obični neukrašeni (smatram domaćeg podrijetla), lijevani ili kovani, te efektno ukrašeni primjerci sa ili bez krune3* (tab. III 9-12, sl. 3). Pronadeno je u Kašiću (Maklinovo brdo) i Biljanima Donjim (Trljuge).” U srednjovjekovnom groblju u Kašiću na položaju Maklinovo brdo pronaden je i jedan jezičac avarskog podrijetla40 (tab. III, 14, sl. 4).
Sl. 4. Ukrasni jezičac za pojas iz Kašica (Maklinovo brdo). Mj. cca 2:1. “ J. Kovačević, Kolonizacija, 25, sl. 43, gore. - Z. Vinski, Krstoliki nakit epohe seobe naroda Jugoslavije, Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu, 3. ser. sv. III, Zagreb 1968, 141, tab. IX, 51. 17 H. S p a h iu , Gjetje te vjetra nga varreza mesjetare e Kalase sž Dalmaces, lliria, I. Tirana 1971, tab. VIII, 4, 6, 8. “ Takvu tipologiju za područje Dalmatinske Hrvatske donosi J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 93-95, tab. XXXIV, 37; tab. XXXV, 5; tab. XXXVI, 5, 12, 12a, 13; tab. XXXVIII, 8, 12, 13, 13a; tab. XLIII, 29-42; tab. LXXVIII, 11-14; tab. LXXXIV, 10. 14 S oba nalazišta donosi ga J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, tab. XXXV, 5; tab. XLIII, 32, 35, 38, 40. - Isti, Kašić - Maklinovo brdo, Inventaria, у 271, 2, 2a, За; у 277,2. - R. Jurić, Nakit, 188-189. - Isti, Nakit u srednjem vijeku, Nakit na našem primorju izmedu Krke i Istre od prapovijesti do danas, Zadar 1982, sl. 15. 40 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, tab. LXXXIII, 16, 16a. 96
Uz postojeće elemente autohtone kasnorimske kulture i specifičnih avaroslavenskih elemenata, nakit I. faze, kako i u drugim dijelovima Dalmatinske Hrvatske, tako i na benkovačkom području sadrži utjecaje bizantskog kulturnog kruga s Mediterana i franačke zapadnoevropske civilizacije. N akit II. faze - o d sredine 9. do 12. st. Od sredine 9. st. iz hrvatske materijalne kulture se sve više gube pretkršćanske predaje, te iz grobova nestaju uporabni predmeti, a u mnoštvu se javlja nakit. Hrvati su svoje tijelo i odjeću ukrašavali naušnicama, ogrlicama, dijademima, prstenjem, privjescima, vezicama za pojas, te pređicama, ukrasnim naljepcima i pucama.41 Taj nakit (tab. V, sl. 8) je prema kasnorimskim i bizantskim uzorcima nastao u domaćim radionicama, kakve su primjerice postojale u okolici Knina i u Sisku. Medutim neki primjerci nakita, u uporabi kod Hrvata, mogli su biti izradeni u bizantskim radionicama na Mediteranu ili, što je vjerojatnije, u našim primorskim bizantskim gradovima (npr. Zadar).
Sl. 5. Naušnica s jednom jagodom iz Biljana Donjih (Begovača). Mj. cca 1:1. Na benkovačkom području42 ranohrvatski nakit je pronađen u Biljanima Donjim (Begovača), Podgradu, Šopotu, Korlatu, Kašiću (Mastirine Glavčurak), Smilčiću i dr. (v. kartu 1.). Najviše nakitnih predmeta se pronašlo u Biljanima Donjim na položaju Begovača i u Kašiću na položajima Mastirine i Grede, koje su uz ostale nalaze obje41 U prinosu u којеш se obrađuje srednjovjekovni nakit Istre i Dalmacije (R. Jurić, rad u tisku), donosi se i širi izbor literature o ranohrvatskom nakitu na tom prostoru (bilj. 141). Ovom prigodom: D. Jelovina, Statistički i tipološko-topografski pregled naušnica na području SR Hrvatske, SHP, ser. III, sv. 8-9, Zagreb 1963, 101-119, tab. I - VIII. Isti, Starohrvatske nekropole, Split 1976, 89-115 (niže tab. nakita). - D. Jelovina - D. Vrsalović, Die materielle Kultur der altkroatischen »GrSbfelder auf dem Gebiete des dalmatinischen Kroatien, Archaeoiogica Iugoslavica, VII, Beograd 1966, 92-95, tab. VIII - XIII. - Lj. Karaman, Starohrvatsko groblje na »Majdanu« kod Solina, VAHD, 21 (1930-1934), Split 1938, 67-100, tab. XIV - XX. (dalje Starohrvatsko groblje). - L. Marun, Popis naušnica »Prvog muzeja hrvatskih spomenika u Kninu, SHP, god. V. sv. 1-4, Knin 1900; god. VI, sv. 1-4, Knin 1901, god. VII, sv. 2, Knin 1903. - R. Jurić, Nakit 56-63, 190-196, sl. 3, br. 1 - 39, tab. XXXI. 7 - BEN KO V A C KI K R A J ... Z BO R N IK 2
97
lodanili D. Jelovina i D. Vrsalović43 (tab. V, sl. 8). U ranohrvatskim grobljima najbrojnije su zastupljene naušnice (tab. V, sl. 5,6). Poznate su u više temeljnih tipova: karičice, karičice sa S-nastavkom, karičice od uvijene žice, karičice s koljencima, naroskane naušnice, te naušnice tipa jedna, dvije, tri i četiri jagode.44 Svaki od nabrojenih tipova javlja se u još više inačica. U manjem broju pronađeni su primjerci naušnica koje se vežu za karantansko, ketlaški kulturni krug (Biljanf Donje, Kašić), kao i naušnice iz bjelobrodskog kulturnog kruga. /
Sl. 6. Srebma naušnica iz Kašića (Mastirine). Mj. cca 2:1. Spomenuti tipovi nakita izrađeni su od bronce ili bakra, manje od srebra ili od pozlaćenog srebra ili zlata, ponekad u tehnici filigrana i granulacije. Sporadično je izrađivan u tehnici lijevanja. Od unaprijed navedenih oblika naušnica razlikuju se srebrne naušnice koje na donjem dijelu karike imaju dva srcolika oblika od kojih jedan stoji u unutarnjem prostoru karike, a drugi je okrenut prema vani (tab. V, 14). One su zasigurno bizantskog podrijetla, a pronadene su u Kašiću (položaj Grede)41 i u Biljanima Donjim46 (Begovača), te još u Istri (Buzet-Mala Vrata).47 41 D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 27-32, 37, 44-48, 89-115, tab. XL, XLI1, 2-10; tab. XLIII, tab. XLV. tab. LI; tab. LII; tab. LXII, tab. LXII1; tab. LXIV, LXV. - Isti, Starohrvatsko groblje na »Mastirinama« u selu Kašiću kod Zadra, SHP, ser. III, sv. 12, Split 1982, 35-81, tab. I - VIII (dalje Starohrvatsko groblje na »Mastirinama«). - D. Jelovina - D. Vrsalović. Srednjovjekovno groblje na »Begovači« u selu Biljanima Donjima kod Zadra, SHP, ser. III, sv. 11, Split 1981, 55-136, tab. I-XV; tab. XVII-XLV (dalje Srednjovjekovno groblje na »Begovači«), - D. V rsa lo v ić, Srednjovjekovno groblje na »Gredama« u selu Kašiću kod Zadra, SHP, ser. III, sv. 10, Zagreb 1968, 69-90, tab. I-VII (dalje Srednjovjekovno groblje). - R. Jurić, Nakit 56-63, 190-196, sl. 3, br. 1 - 39, tab. XXXI. 41 Nav. dj. u prethodnoj bilješci. 44 Prethodno je L. Niderle, Prspivky k vyvoji byzantskyh šperku ze IV - X. stoleti, Praha 1930, 131, podijelio naušnice ovog razdoblja na sedam temeljnih tipova, dok je LJ. Karaman, Starohrvatsko groblje, 90-91, svrstao u osam tipova. Uz manje korekture ta podjela vrijedi i danas (D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 91, ih je svrstao u devet temeljnih tipova). 41 D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači«, 95, tab. XIII, br. 241; tab. XXXVII, br. 549. 44 D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje, 78, tab. IV. dolje lijevo (grob 125). 47 B. M arušić, Langobardski i staroslavenski grobovi na Brešcu i kod Malih vrata ispod Buzeta, Arheološki radovi i rasprave, 2, Zagreb 1962, tab. IV, 4-6. 98
Sl. 7. Ukrasni naljepci (aplika) s privjeskom iz Biljana Donjih (Begovača). Mj. cca 2:1. Uz naušnicep/5ten./eje najviše zastupljeno u grobljima ove faze. D. Jelovina4* je prstenje pronađeno na području Dalmatinske Hrvatske svrstao u četiri temeljne skupine, koje se opet dijele u posebne inačice. Tako se i na benkovačkom području javljaju četiri temeljna tipa: žljebasti kovani prsteni (kanelirani), obični kovani bez ukrasa, lijevani masivni i prsteni s ukrasom. Veći broj ih je pronaden u Biljanima Donjim i Kašiću.4’ (sl. 8, br. 2, 3,). U nevelikom broju javljaju se ogrlice. Izrađene su u nizovima od staklenih zmaca različitih oblika i boja. Podrijetlo im je teže odrediti. Izdvajaju se primjerci iz Biljana Donjih*0 (sl. 8, br. 1). Puce su pored uporabne imale i ukrasnu namjenu. Okruglog su ili ponešto spljoštenog i izduženog oblika. Poznata je jedna skupina jednostavnije, a druga luksuznije izrade, koje mogu opet biti ukrašene ili neukrašene. Pronađeni su primjerci iz Biljana Donjih51 i Kašića” (sl. 8, br. 7). Ukrasni naljepci (aplike) ukrašavali su odjeću i pojns (sl. 8. br. 4, 5). Na benkovačkom području” pronađeni su u Kašiću i Biljanima Donjim (sl. 7), a poznati su još i 41 D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 106-109, tab. XXIV, 1-5, 9-13; tab. XXXVI, 4; tab. XXXIX, 1; tab. XLII, 2,6; tab. XLIII, 7; tab. XLVI, 6,7; tab. LXXXIV, 6,7; tab. LXXXVIII, 8. 4,1 Nav. dj. u bilj. 42 našega prinosa. 10 D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 110-111, tab. XLII, 7. - D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovaći«, 124-125, tab. XXI, br. 318, tab. XXXI, br. 437. - R. Jurić, Nakit, 195, sl. 3, br. 26. “ D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači«, tab. XXXI (gore) R. Jurić, Nakit, 195. ‘‘ D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje, tab. VI 11 D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 111-113, tab. XLIII, 12; tab. LXII, 15. - Isti, Starohrvatsko groblje na »Mastirinama«, tab. V. br. 79. - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje, tab. VI. - D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači«, 123, tab. XLV br. 55, R. Jurić, Nakit, 59, 195, sl. 3, br. 34. Potječu još s nalazišta Bribir, Solin i dr.
7.
99
Karta 1. Nalazišta nakita na širem benkovačkom podrućju.
Sl. 8. Primjerci nakita II. faze. 1-6 Biljane Donje (Begovača); 7 Kašić (Grede). Mj. cca 1:1.
s drugih nalazišta u Dalmaciji (Crkvina u Biskupiji, Bribir, Solin, Mravinci i dr.). Predice i vezice su imale više uporabnu nego ukrasnu namjenu. Javljaju se takoder na benkovačkom području.5* Nakit III faze - o d 12. do sredine 15. st. Početkom 12. kada Hrvati dolaze u ^ajedničku državu s Madarima, benkovačko područje dijeli sudbinu ostaloga dijela Dalmacije. Većina dalmatinskih gradova nastavlja život kao samostalne gradske komune. S vremenom jačaju pojedini velikaši Hrvatske i Bosne koji se često javljaju kao vladari dalmatinskih gradova, paktirajući katkada s Mlečanima ili ugarsko-hrvatskim kraljevima. Isto vrijedi i za gradove u zaledu. U 13. i 14. st. dalmatinski gradovi Zadar, Split, Dubrovnik i Kotor su postali važna zlatarska središta. U njima je izradivan i veći dio kasnosrednjovjekovnog nakita.” “ D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 126-128, tab. XXXIX, 13, 14; tab. XLIV, 12, 13. ” I. P e tr ic io li, Prilozi izućavanju srednjovjekovnog zlatarstva u Zadru, Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru, sv. 2,1960-1961, Zadar 1963, 141-145, tab. VI. - R. Jurić, Nakit, 199, tab. XXXIII.
U povijesnim dokumentima tih i kasnijih stoljeća susreću se imena domaćih i stranih zlatara.56 Kao i u prethodne dvije faze, i u ovoj III. fazi nakit potječe iz grobova. Na benkovačkom području56' poznat je iz nalazišta Biljane Donje (Begovača), Šopot, Smilčić, Kašić, Podgrađe i dr. (v. kartu 1). Javljaju se vitice, prstenje s krunom, naušnice, puce (tab. VI, 10), ukrasni naljepci, dijademi i vezice za pojas (tab.VI). Početkom 12. st. u manjoj uporabi su naušnice s S-nastavkom (primjerice u Biljanima Donjim57 su pronađene s novcem kralja Kolomana tab.VI, 2). Isto tako dalje su u uporabi jednostavne karičice, te naušnice s koljencima i naroskane58 (tab. VI, 3-5). Medutim, u najvećem broju se javljaju naušnice s tri jagode5’ (tzv. kijevskog tipa), koje doživljavaju svoj najveći cvat. Izrađene su od srebra i pozlaćena srebra, a ukrašene filigranom ili granulacijom, te tehnikom »a jour« i na »proboj«. Zastupljene su u više inačica (tab. VI, 6, 7). Primjerice u Biljanima Donjim je u 20 grobova pronađeno 35 primjeraka i gotovo sve su nekada ukrašavale odrasle ženske osobe.60 D. Jelovina i D. Vrsalović su ih datirali u vrijeme od 9. do 13. st.“ . Na nekoliko nalazišta u Dalmaciji naušnice s tri jagode su pronađene u depou s novcem (primjerice u Pridrazi s novcem druge polovice 14. i poč. 15. st.)“ , te u grobovima u kojima je uz naušnice bio položen srednjovjekovni novac (primjerice u jednom grobu iz Brnaza kod Sinja bio je položen novac Ljudevita Anžujskog)." Takvi nalazi nam omogućuju datiranje trojagodnih naušnica u kasni srednji vijek odvajajući ih tako od ranosrednjovjekovnog hrvatskog nakita.64 Ovakav zaključak osnažuje još i prikaz trojagodne naušnice na glavi ženskog lika s jedne konzole zvonika sv. Duje u Splitu (danas " C. F isk o v ić, Dubrovaćki zlatari od XIII do XVII stoljeća, SHP, ser. III, sv. 1, Zagreb 1949, 143. i d. - Isti, Zadarski srednjovječni majstori, Split 1959, 107 - 131. - Isti, Dalmatinski majstori u srednjovjekovnoj Bosni i Hercegovini, Simpozij »Srednjovjekovna Bosna i evropska kultura«, Izdanje Muzeja grada Zenice, III, Zenica 1973, 167-181. - N. K laić - I. Petricioli, Zadar u srednjem vijeku, Zadar 1976, 531-543. D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 99-102, tab. XXXVIII; tab. XXXIX 2-11; tab. XL, 1-9; tab. XLIV, 3-5, 7,8; tab. XLV, 6-10; tab. LII, 7-12, 15,16; tab. LIII, 1, 2, 5-8; tab. LXV, 5. - D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovaći« tab. I - VII, IX, 161; tab. Х-ХН; tab. XIII, 245, 246; tab. XXX, 442; tab. XXXI, 444, 445, 449; tab. XXXV, 506, 517, 518; tab. XL; tab. XLII, 16, 23; tab. XLIII. - D. Jelovina, Starohrvatsko groblje na »Mastirinama«, tab. I, 26. - R. Jurić, Nakit, 60-61, 196, 198, sl. 4. br. 8 i 16. 57 D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači«, tab. XXX, 442. ” Nav. dj. u bilj 56. ” Nav dj. u bilj. 56 koja se tiču trojagodnih naušnica, te N. Jakšić, Pokušaj odredivanja horizontalne stratigrafije starohrvatskih nekropola, Znanstveni skup »Novija i neobjavljena istraživanja u Dalmaciji, Vodice 10-13. svibnja 1976, Split 1978, 91-94. “ D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači«, 114-116, tab. I, 22, 23; tab. II, 28, 38; tab. VI, 117; tab. VII, 130, 146; tab. IX, >61; tab. X, 189; tab. XI, 228; tab. XII, 232, 235, 236; tab. XIII, 245, 246; tab. XXXV, 518;'tab. \L II, 23. •’ Isto, 116. “ R. Jurić, Nakit, 61, 98, sl. 4, br. 14, tab. XXII, gore. “ S. Gunjača, Starohrvatska crkva i kasnosrednjovjekovno groblje u Bmazima kod Sinja, SHP, ser. III, sv. 4, Zagreb 1955, 126, 128. “ Ovom problematikom smo se bavili u radu »Srednjovjekovni nakit Istre i Dalmacije« (u tisku). U bilj. 182 iznijeli smo razloge kasnijeg datiranja toga nakita, pa ih ovdje ne ponavljam. Priložena je i relevantna literatura koja se bavi ovom problematikom. Kada je ovaj rad već bio pripremljen za tisak pojavio se je vrlo zanimljiv prinos N. Jakišića (Naušnica s tri jagode u Muzeju hrvatskih arheoioških spomenika u Splitu, Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, 23, Split 1983, 49-74 tab. I-IV). Autor te naušnice donosi u određenom redu grupirane prema tipovima (Tip A do Tip F) i njihovim inačicama. Izuzetno čvrsta argumentacija omogućuje datiranje ovakvih naušnica u kasni srednji vijek (13. do 15. st.). Vrijedno je, nadalje, Jakšićevo zapažanje da se time otvara i mogućnost otkrivanja proizvođača toga nakita, jer su povijesni dokumenti »zabilježili i takve podatke koji direktno svjedoče da su naušnice izradene u dalmatinskim radionicama i bile vrlo tražene daleko od gradova u kojima su proizvedene«. Primjeri takvih dokumenata navode se u njegovu radu. Smatram da je pitanje krdnologija trojagodnih naušnica ovim prinosom zaključeno, odnosno u potpunosti riješeno, te učvrstilo naša ranija uvjerenja. 103
se konzola nalazi u Muzeju grada Splita) iz 14. st.“5 Upravo iz toga stoljeća su ovakve naušnice i najbrojnije. Općenito ih datiramo od 13. do 15. st. Vitice i prstenje (tab. VI, 11-14) s krunom zastupljeno je u većem broju.6” Primjerci jednostavnije izrade bili su u široj uporabi, a oni luksuznije izrade i materijala pripadali su bogatijem krugu. Spomenimo bronćani prsten s krunom u obliku stepenićastog stošca iz Benkovca. Ukrasni naljepci i dijadem i67 (tab. VI, 8, 9) u uporabi su u ovoj fazi i na benkovačkom (npr. Podgrade)68 i širem dalmatinskom prostoru (dijadem iz Biskupije69). Jedan d\o nakita koji smo prikazali u posljednjoj III. fazi u razvitku ranosrednjovjekovnog nakita, каке na benkovačku području, tako i na ostalom području Dalmacije, traje uz odredene promjene i u narodnom nakitu kasnijih razdoblja.70 Zaključujući prikaz srednjovjekovnog nakita na benkovačkom području* možemo istaći da on, zapravo, sadrži sve glavne značajke kakve ima i drugi nakit na ostalom području Dalmacije, i to osobito od sredine 9. st. Naravno, primijetne su i neke, skoro zanemarive, različitosti.
*’ LJ. Kara.an, Iskopine društva »Bihaća« 36. - D. Kećkemet, Figuralna skulptura romanićkog zvonika splitske katedrale, Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, 9, Split 1956, 124, sl. 17 i 18. - R. Jurić, Nakit, 61, tab. XXXIV - N. Jakšić, nav. dj., 73. “ D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, tab. XXXVIII, 9-15. - D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovaći«, tab. XLIII i XLIV. - R. Jurić, Nakit 199. •7 Na drugom mjestu (»Srednjovjekovni nakit Istre i Dalmacije« bilj. 190 - prinos u tisku) dijademe smo datirali u kasni srednji vijek. •* D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, tab. LIII, 5-8. •* S. Gunjaća, Muzej hrvatskih arheoloških spomenika od oslobodenja do danas, SHP, ser. III, sv. 2, Zagreb 1952, 227-229, sl. 14. 70 Z. Vinski, Starohrvatske naušnice u Arheološkom muzeju u Zagrebu, SHP, ser. III, sv. 1, Zagreb 1949, 35, bilj. 31. * Sve crteže u našem prilogu izradila je Danica Radojćić, a fotografije Franjo Nedved. I ovom prigodom najsrdaćnije se zahvaljujem navedenim kolegama iz Arheološkog muzeja u Zadru. 104
Б и т т а гу MEDIEVAL JEWELR Y I N THE R E G IO N OF B E N K O V A C This work provides a b rief survey o f the pieces o f jew elry created in the 6 th c. by the Germanic p eople o fE a st Goths, as wel! as o fth e m edieval jew elry (from the 8 tfl to the 15 tfl c.) found in the region o f Benkovac. В у the end o f the 5 th c. the East G oths conquered this region and the rest o f Dalmatia and ruled until 522 A. D. This p e o p le ’s jew elry was discovered in Kašić (Glavčurak) and it consists o f ear-rings, necklaces, rings, clasps and binders. It is important to mention two curved clasps, distinguished by their guality an d beauty. M edieval jew elry (8 th - 1 5 th c.) The developm ent o f t h e m edieval jew elry in Dalmatia can be follow ed throughout three phases. This division applies to the pieces found in the region o f Benkovac as well. The only om am ental objects n ot discovered there are those dating from the 7 th c. First phase ( 7 th - m id 9 th c.) The earliest examples o f jew elry in this area date from the 8 th c. and were discovered in the localities o f K ršić (M aklinovo brdo, Razbojine), Biljane Donje, (Trljuge, Pržine), Stankovci and Rodaljice. This jew elry consists o f ear-rings, necklaces, pendants, rings, and buckles. There are tw o main types o f ear-rings: sim ple loops and cluster shaped ear-rings m adp o f silver or bronze. These cluster ear-rings were found in Kašić. This type o f ear-rings can be com pared to the ones found in Nin (Ždrijac) and in G rborez (b y Livno). They are thought to date from the second half o f t h e 8 th c. up to the m iddle o f the 9 th c. We agree with J. Belošević that they represent a direct Byzantine im port in Dalmatian Croatia. The m ost exceptional o f all the necklaces is the silver one from K ašić (Maklinovo brdo). Archeological literature also mentions a h a lf - m oon shaped pendant coming from K ašić as well. Briefly, besides the elem entary late Roman and specific A va ro Slav characteristics, the je w e lry from this phase shows traces o f the Byzantine culture (coming from the Mediterranean) and o f t h e Franc culture from the west European civilization. Second phase (m id 9 t h c . ~ 12 th c.) The Croatians used to decorate their bodies and clothes with ear-rings, necklaces, diadems, rings, pendants, belt-binders, appliquees and buttons. These ornamental objects were created in Croatian work shops, according to the late Roman and Byzantine eXamples. In the region o f Benkovac there are several early Croatian localities: Biljane D onje (Brgovača), Podgrad, Korlat, Kašić, (Mastirine), Smilčić, etc. The m ost frequent type o fje w e lry (ear-rings) can be d ivided into several kinds: sim ple loops, loops with an S pendant, curved wire loops, loo ps with joints, decorated ear-rings and ear-rings with one, two, three or four straw bem es. A ll this veriety o f ear-rings has been found in the region o f Benkovac. Apart from ear-rings, the tombs in the region o f Benkovac abound in rings. Other kinds o f je w elry are much less frequently found. Third phase (12 th - m id 1 5 th c.) A t the end o f the 12 th> then in the 13 th and 14 th c. several Dalmatian towns (Zadar, Split, D ubrovnik an d K otor) became famous as centers o f skilful goldsm iths and jew ellers. A large pa rt o f the late m edieval jew elry was created there. In the region o f Benkovac several localities contain je w elry dating from the 3 rd phase, like Biljane D onje (Begovača), Smilčić, Kašić, Podgrade, etc. The m ost frequent
typ e o f jew elry discovered there аге various twists, rings with crowns, еаг-rings, diadems, buttons, appliguees, belt-binders, etc. The m ost popular ear-rings were those belonging to the so -c a lle d K iyev type (13 th c - 15 th) which experienced its golden age in the 1 4 th c. A trace o f this je w e lry can be observed in national costumes o f subsequent periods. A t the end let us conclude that the jew elry from the region o f Benkovac shares the same main traits with jew elry fou nd in the rest o f Dalmatia. m ilitary authorities decided to institutionalize the laws, in order to sto p killing and robbing in Benkovac, and to restore p ea ce and order. Soon after that th ey founded several m unicipal institutions o fa low er rank (including Pretura) in Benkovac which made it less inferior to other towns, but its econom ic structure remained m ainly agricultural.
106
БО ГУ М И Л Х РА БА К
ВЛАШ КА И УСК О ЧКА К РЕТА Њ А У СЕВЕРНОЈ Д А Л М А Ц И ЈИ У XVI С ТО Л ЕЋ У
Резиме Власи које историјски извори бележе на тлу млетачке или турске северне Далмације нису били истог порекла. Влаха (пором ањ еног становништва Балкана) било ј е о д сам ог доласка Словена, дакле у хрватским жупама пре доласка Турака. Само изузетно м огли су се пре краја X IV ст. на простору данаш ње северне Далм ације срести и власи из источнијих крајева, из делова преткосовске српске државе. У врем е османлијске поплаве западних балканских земаља са Турцима долазе м ногобројни власи, нарочито из некадашње централне и источне Херцеговине. Та сеоба ј е настала принудом отоманских господара, којима су власи били потребни као помоћни војни одреди (мартолоси) и као привредници који би снабдевали њ ихове гарнизоне. Са уииштењем угарско-хрватске власти у појасу од Карина д о Скрадина првих деценија X V I века досељ авањ е влаха православне вере на простору РавМих Котара и Буковице постало је коначно. Организација влаха у северној Д алм ацији показује исте значајке као организација влаха у данаш њ ој источној Херцеговини. Историјски извори нове досељенике најлакше прате на караванским саобраћајницама и на м орској обали. Власи око К рке и Зрмање и на простору изм еђу д в е реке затекли су услове који су захватали обезбеђење љетних испаша, поред зимских пашњака близу морске обале. То стално пресељавањ е из регије зимског сточарења у област летњих трава (бирегионално сточарство) допринел о је очувањ у катунске организације, која се најлакше прати код суседних цетинских влаха. Већа могућност преласка на зем љ орадњ у на терену Равних Котара и око Бенковца изазвала ј е њ ихову територијализацију а самим тим и постепено потискивање катунске организације. Према томе, први р а зл о г влашких кретања у северн ој Д алм ацији налазио се у начину њихов о г привређивања, тј. у бирегионалном сточарству. Д р у ги разлог, који извори м ного чешће бележе била су њихова гибања зб о г политичких збивања. Ту аутор користи млетачке архивске извор е и Д невник Марина Сануда, поред вести које д а ју фондови Д убровачког и Задарског архива. К ао војнички организовани мартолоси турски власи су учествовали у снажном турском притиску на северну Д алм ацију и на уклањ ањ е угарско-хрватске власти из појаса К арин - Скрадин. За то време 107
треба забележити два турско-млетачка рата(1499-1503 и 1537-39). Све до краја 30-их година турско-мартолошки притисак био је ја к а М лечани су се само бранили. Сењски ускоци се дотад само маргинално помињу, више само у морским теснацима испод Велебита и око Новиграда. И зм еђу 1540. и н о во г рата 1570-73. офанзивна иницијатива прелази на страну ускока из Хрватског приморја, који готово сваке године, на крају зим е или после летњих радова у п а д а ју у турске области око млетачких поседа северне Далмације, те отимају стоку, жито, љ у д е или р о б у која је караванима довожена или одвожена нарочито у Шибеник. Ускочки препади такође спадају у влаш ка кретања, је р су ускоци, осим малобројних дош љ ака у њ ихову средину, били такође власи из турског или млетачких крајева. Ускоци су најчешће нападали мореузима око Н овиграда у п равц у О бровца или Шибеника. Њ ихови су напади само повећани од 1573. д о 1601. Покретати питање влаха (Влаха), посебно у хрватским земљама, дуго се држало за незгодно из национално-политичких разлога, јер реч влах још није престала да одзвања погрдно или да у далматинском приморском појасу има сасвим релативно значење (брђанин за приморца, онај са копнене обале за оточанина). Поред тога, у неким изразито влашким областима (на пример у Црној Гори) то је могло значити натурање неке друге националне карактеристике или релативизирање савременог националог опредељења. Поред свих дужних обзира према друштвеној пракси која није још превазиђена, за хисторичара питање влаха не може бити табу-тема, јер је несумњиво да је у даљој прошлости постојала врста живља нашег поднебља која се разликовала својим начином привређивања, животним стилом, производним навикама, ношњом и друштвеним обичајима, дуго и говором па и хисторијском улогом. У овом раду говориће се о елементима који су напоменути и неће се улазити у дилеме о етничкој припадности и пореклу у далекој прошлости ни о некадашњем језику Влаха. У тексту се жели констатовати да су власи и на територији данашње северне Далмације били стално у покрету, да им је повесна улога стално расла јер су утицали и на међудржавне односе некадашњих велесила и да су карактеристична гибања настала како због учешћа у ратним збивањима и живљењем уз оружје тако и услед начина њиховог сточарења. Приказаће се удео влаха у ратним дејствима око заузимања највећег дела данашње северне Далмације од стране Турака, и то посебно између турских мартолоса и угарско-хрватских влаха (у времену, од 1499. до 1537). Потом ће се детаљно обрадити страдање влаха са османлијског подручја око млетачке границе од упада сењских ускока и уопште наступ ускока са Хрватског приморја у северној Далмацији. При томе треба имати на уму да су сењски ускоци у највећој мери били такође власи, најпре више из млетачке Далмације и тзв. Банадега, а потом из отоманских крајева. Та ће се активност пратити до 1601. године, кад ће сењски ускоци са офанзивних дејстава полако морати да пређу на дефанзивна. Пратиће се држање турских влаха као млетачких суседа (1537-1601) и најзад ће се у закључном делу говорити о економским кретањима влаха у северној Далмацији током XVI века. О ускоцима се код нас много писало, али више патриотски и недовољно истраживачки, при чему нису иоле подробније коришћени односни архиви. Рад је хисторијски по свом усмерењу, тематика је и политичка и политичко-социолошка, заснован је на оновременим хисторијским изворима и од методолош ких поступања могао је бити примењен само традиционални хисторијски метод. Етнографске и економско-географске студије, уколико су уопш те могуће за стања пре толико столећа, у нас нису вршене, а преносити садашња или ско108
рашња стања у далеку прошлост не би одговарале елементарном методолошком захтеву хисторизма у најједноставнијој истини. Коришћена је пре свега пребогата млетачка архивска грађа, не само савремена него и оперативна у односу на збивања. Добро су послужили и млетачки дневници (Марино Сандуо) и необјављени стари рукописи по светски познатим венецијанским библиотекама (Марчана, Корер, Кверини стампалија). Нека зрнца дала је и стара венецијанска хисториографија, на основу трагова који се до данас нису сачували. Задарска архивска, задарска рукописна и дубровачка архивска грађа, иако је брижљиво прегледана, могла је дати ефекте неке вредности, често само фрагменте. Млетачки и други извештаји (на пример објављени папски, К. Хорват) црпљени су само онолико колико одговарају на питања постављена насловом рада, док су остали занимљиви или и важни елементи остављени за друга, каснија истраживања. Турска врела мало су могла бити укључена, јер су вести о ускоцима и власима у посматраној области ретка и декларативна у записницима диванског савета (Мухиме дефтери) или се (пописни дефтери) односе на друге проблематике. У презентовању материјала примењена је наративна експозиција, најпогоднија за излагање бурних политичких догађаја. За квантитативно-статистичко излагање нема документације, чак ни млетачке; таква би грађа уклањала субјективни чинилац, тј. човјека, који је оружаним дејствима ипак својом свешћу и вољом игра пресудну улогу, без обзира на економско-социјалне индикаторе. Тематско изношење проблематике, које је језгровитије, овдје је укомпоновано самом композицијом (из шест делова текста). Оно би могло да води парафразирању »уводних партија«, каквих има у свакој повести о ускоцима; нови елементи за тематски приступ могу се добити само анализом, за коју је наративна форма најпримеренија. Мада се збивања посматрају са разних аспеката, настојало се да не буде понављања.
109
I. Упади М орлака угарско-хрватског подручја и мартолоса турске во јс к е у приморски млетачки појас 1499-1537. Већ првих недеља 1499. године, пре него што је уследила објава рата између Млетачке Републике и Османлијске Империје, забележени су упади турске војске у шибенски крај. Седамнаестога јануара 200 ратника са Неретве упали су у село Сливно и одвукли су собом 74 житеља. Тада су у посебној опасности од Турака били и каштел Врана и град Новиград, али се ни каштел Надин није могао похвалити великом сигурношћу. На угарско-хрватско подручје управо је упућен један губернатор, који је имао да надзире област између градова Книна, Сисина (?), Островице и још једног који су Турци већ ставили под свој удар. Ту су се налазили и поседи покојног грофа Карла Франкопана којимаЈе управљала његова удовица Доротеја са својим синовима од којих је најстарији имао 20 година. Са поменуте територије Турци су отерали 6000 грла стоке. У крају према Шибенику очекивао се долазак херцеговачког санџак-бега. У међувремену Турци и мартолоси који су се већ налазили на терену стално су наносили штете. У насељима страдиота, млетачких сељака-граничара, који су повучени за одбрану Шибеника, та војска је отела 100 комада крупне и 300 грла ситне стоке као и 16 житеља. Притисак је постојао и јужније, око Трогира, где су угарски Морлаци примили ислам и добивши добре хатове непрестано су прелазили граничне међе. Иван Франкопан и његова браћа били су спремни да се нагоде са Турцима и о томе су чак обавестили угарског краља. Средином фебруара турски мартолоси повели су са собом седам житеља из пет стародиотских насеља шибенске околине. На том сектору налазило се сто страдиота и 50 код новоподигнуте тврђавице Св. Марко. Наредна турска пустошења изведена су на празник Благовести.' Зимска кавалкада турске коњице понављала се у мањој или већој мери сваке зиме. То је било кружење непријатељском територијом, која је доласком пастира са летњих испаша, била боље напучена и богатија мрсом. Дванаестога маја задарске власти послале су у Надин и Врану нове момке. Тврђавица Св. Марко изнова је ојачана са 50 бораца и страдиота. Тада је ратно стање између млетачке и турске државе већ почело. Средином јуна 6000 околних муслимана дош ли су у шибенСко село Бистрицу, али су могли одвести само осам становника места; ове је секретар шибенске општине, отишавши на турску територију, успео да поврати. Морлаци ни на млетачком подручју, као поданици Крилатог лава, нису мировали, те су две наоружане барке морале бити упућене у воде отока Пага да спречавају те влахе да не чине штете. Следећих дана Турци су предузели кружење у околини куле Св. Марко и Шибеника и одвели су пет особа. Првога јуна кнез и капетан Задра морали су да отпишу војводи Јаношу Корвину, угарском заповеднику, који је у име неког свог пријатеља тражио неки посед поред Надина. Почетком друге половине јуна одред коњаника из контингента босанског намесника Скендер-паше, а по султановом наређењу, напао је Мали Земуник; место су бранили Томазо Венијер и браћа му и ту је погинуло 30 људи и још више их је одведено у ропство. Неколико дана касније у шуми три миље од Надина (а 17 од Задра) биваковало је 2000 људи који су били одређени да прокрстаре цели крај до задарских градских капија; они су већ држали 60 сужања. Та 1 Rapooni della Republica Veneta coi Slavi Meridionali. Brani tratti dei Diarj manostritti di Marino Sanudo 1496-1533, Аркив за повјестницу југославенску, књ. V (у даљем тексту: Аркив V), Загреб 1859, 18, 19, 20, 22, 26. - Подаци о турско-млетачком ратовању у данашњој северној Далмацији 1499-1503, публиковани су у расправи: Б. Х рабак, Турске провале и освајања на подручју данашње северне Далмације до средине XVI столећа, Радови Института за хрватску повијест, XIX, Загреб 1986, 73-80. 110
турска војска спустила се из логоришта код Книна и имала је налог да нападне само млетачку територију. Према њима су из Задра пошли страдиоти-коњаници. Из Задра упућено је и 220 дуката да се ојачају зидине у Надину и Врани. Неколико дана доцније (22-23. јуна), Турци су прокасали до Нина, али нису начинили већу штету, јер су људи и марва на време евакуисани на острва. Педесет одважних и спретних људи послато је из Задра у Врану да се онемогући султановим борци; ма да робе подграђе Вране. Тако малобројни, нису били у стању да спрече да нападачи не попале 40 села и да паљевине наставе све до на домак Задра, две миље од града. Очекивало се да ће Турци харати потом до Новиграда, те су тамо довучени пшеница и новац.2 Двадесет петог јуна већ се знало да је Скендер-паша приспео на бојиште, што је био сигнал муслиманским подвижницима да још жешће притисну млетачку сељачку сиротињу. Двадесет шестог јуна Турци су дошли све до задарских предграђа, где су секли лозу и маслине. Сто турских војника одјахало је према Врани, али је штета била мала, с обзиром да је терен био припремљен за такву могућност. Истога јутра Скендер-паша је са својим атлијама испао пред Кличевац (16 миља од Задра), попаливши многа насеља и начинивши велик плен у људима и стоци. Сутрадан је Скендер-паша без успеха јуришао на угарско-хрватску тврђаву Островицу. У то време он је већ гонио са собом 674 мушких и 1314 женских сужања са 37.987 грла стоке.3 Као једну од мера за одбрану задарског краја сенату у Венецији је (27. јуна) предложено из Задра да се помилује изгнани влашки моћник Кожул, који је био врло утицајан у том крају и могао се увести у одбрану против Турака. Из чињенице да Турци нису напустили поход после напада на Островицу, него су се само нешто удаљили, управљачи у Задру су претпостављали да ће Османлије обновити продор задарским подручјем, те су тражили 1000 дасака и позајмицу од сто дуката за дужне исплате. За одбрану Надина упућено је сто момака и одговарајуће снабдевање. Син Ахмета Херцеговнћа, у својству војводе одреда од 500 коњаника, налазио се под заповедништвом свог оца паше који је под собом имао укупно 1500 војника, док је Скендер-паша непосредно командовао са 2500 људи на селима. Почетком јула 200 херцеговачких момака прекрстарило је шибенским крајем и одвело је 40 особа, док је њих 600 пловним објектима превезено на сигурна места. Један босански јунак из Прусца изјавио је да је у најезди учествовало 200 коњаника из Босне, да је Кожул отео Скендер-паши једног човека са пашиног двора, кога потом није хтео да отпусти. Из састава пашине коњице задарским крајем протутњало је 280 коњаника код заповедништвом војводе Сулејмана. Из свог логора крај Островице паша је једне ноћи упутио 300-400 коњаника у правцу који остали у табору нису могли установити. Робље које је Скендер-паша држао продавано је по 30 дуката сужањ, док је 60 девојака паша поклонио султану.4 Првих дана јула 1499. у логор удаљен четири миље од Книна приспео је један нов паша са људством које је имало дужност да изведе ново кружење по задарској територији. Због тога је настављено са утврђивањем Надина. Желело се 1 Аркив X, 37, 38, 40, 42,43, 44; А. de B en ven u ti, Storia diZara dal 1409. a 1797, vol. I. Milano 1944, 63. 3 B. К лаић, Повијест Хрвата од најстаријих времена до свршетка XIX VHV стољећа, књ. IV, Загреб 1973, 257-8; V. L ago, Memorie sulla Dalmazia, vol. I, Venezia 1868, 299; C. F. B ia n ch i, Fasti di Zara, Zara 1888, 63; A. С тргачић, Упади османских гусара у предјеле задарских отока, Задарска ревија II 1953, 4, 196. - Према једној вести из Шибеника од 28. јуна Турци су савладали посаду угарско-хрватског упоришта Кличевац (Arkiv V,50). 4 Аркив V, 45, 46, 47, 48-50. - О војној организацији Далмације крајем XV века вид.: G. Praga, L’organizazzione militare dela Dalmazia nel Quattrocento e la costruzione di Castel vecchio di Trau, Archivio'storico perla Dalmazia, vol. HH, Roma 1936, 5 и II separata. 111
да се обезбеди и посада за ратне бродове, те је људима шибенског краја, који се нису разбежали или нису боравили са својим стадима, обећано по седам дуката ако пређу на бојне лађе. Скендер-пашине трупе су смењене, те су се повукле у Босну да поделе плен. С обзиром да је задатак извршен, паша је позвао све оне који су још били жељни ћара на пољу части да се пријаве, како би се за њих следовала бојна опрема и муниција и учврстили у јединице. Кожул је тада ушао у млетачку службу а Иван, кнез Крбаве, поставио је страже у Книну, који је припадао војводи Јаношу Корвину. У то време хрватски војвода, кнез Жарко Дражојевић, који је држао.каштел Нутјак на Цетини и имао сто коњаника, понудио је своје утврђење у свој одред Сињорији за 2000 дуката; он је постао млетачки плаћеник а његови дружиници стекли су статус страдиота.5 Војне акције имале су у великој мери пљачкашки карактер, што не само да је била тактика турских акинџијских подухвата пре главних операција, него је и састав турских граничних трупа на то упућивао: далеко највећи број бораца су сачињавали власи, било као мартолоси у својим јединицама, било као припадници регуларних, нарочито посадних трупа, примивши »закон« освајача али оставши и у вери својих предака. Одмах после средине јула причало се како је босанска ордија под Нином пљачкала и да су дуждеви поданици бежали ка морској обали да изнесу живу главу. Осамнаестога јула једно комбиновано одељење од 400 коњаника и сто пешака похарало је село Грбац на шибенском контаду; ту су сељаци пружали отпор, тако да су нападачи успели да заробе само четири сељана и заплене 200 комада марве.6 Према вестима из Дубровника, субаша босанског санџак-бега упао је у шибенски крај не да стиче плен, него да уништава засеоке и пали пшеницу. Осамнаестога јула управљачи Задра јавили су Венецији да се босанске Османлије поново припремају за залет у млетачку Далмацију. Посада курирског грипа имала је прилика да види похару нинског краја и људе који су изнова бежали на морску обалу. Тих дана Скендр-паша је сакупљао ратнике под Бистрицом и оправљао је каштел Тресам (3), раније попаљен; паша је имао налог да похара предео између Трогира и Шибеника, и за то су подигнути и заинтересовани Моралци. Четири дана касније 400-500 Скендер-пашиних људи је поново послато да плени шибенски крај; они су доспели наново до капије утврђења, али су истога дана добро подухваћени од млетачке одбране, те их је стотина заробљено а многи су погинули. Војвода Жарко се повукао најпре у Задар, а затим је прешао у Сплит, одакле је слао своје мартолосе у обавештајне мисије преко турских међа; њему је у шпијунским пословима помагала и нећака Челина, која је живела у једл ом каштелу 15 миља далеко од Сплита.7 Од турских команданата који су средином јула водили акције од Трогира на север ваља поменути мостарског војводу Синана, коме лов није нарочито пошао за руком, јер је синџиром повезао само 30-40 особа. Како је куга годину дана раније десетковала становништво тог краја, Синановој акцији се нису прикључили мартолоси, знајући да није много света остало по селима. Синан војвода је био упоран, те је трипут пленио севернодалматинске пределе. Скендер-паша налазио се и последње трећине месеца јула над Островицом. Жалио се у писму Јаношу Корвину на кнеза Кожула, да му није предао све заробљенике муслимане. Гласник книнске општине, кога је паша примио, интересовао се зашто се и надаље купе ратници у Врхбосни, страхујући да би они могли бити упућени и на 5 Аркив V, 51, 53, 53-4, 57-8. ‘ / diarii di Marino Sanuto, vol. II, Venezia 1879 (У даљем тексту: MSD), 949, 954. ‘а B. Макуше., историјски споменици Јужних Словена и околних народа, кн>. II, Београд 1882, 109 (234. VII 1499). 7 Аркив v, 56-7, 59-60, 54, 63, 74, 88. 112
угарско-хрватско поприште. Скендер-паша је почетком августа под Островицом сакупио 9000 људи. Задарске обавештајне станице, распоређене на четири сата хода од града, имале су задатак да на време јаве да ли се Турци спремају на Задар или на Фријаул. Извештај из Сења био је да ће пашине трупе под Островицом и у Босни (већ 20.000 аскера!) поћи на млетачку Далмацију. Кнински бановац Марчинко, који се неопажено са 60 коњаника спустио до Островице, у свом предвиђању очекивао је да ће босански намесник са 16-20.000 војника поћи или на Задар или на Истру и Фријаул, али је долазило у обзир и угарско Јајце. Сплићани су сматрали да је у највећој опасности подграђе вранског каштела.' Турски ратни подухвати 1500. године каснили су и били су без раније упорности. Између 9. и 13. марта провалила су двојица Скендер-пашиних војвода са 700 коњаника у северну Далмацију, те су собом повели или усмртили 452 лица, 1080 комада крупне и 2000 ситне стоке. Почетком априла поред турских харања и одвођења 50 особа и страдиоти су наносили штете. Турских 200-300 коњаника напало је села Морић и Франк (?) и одвеле 60 људи и много стоке; нешто те стоке повратио је бановац. У другој половини јула војвода Жарко извршио је припреме за покрет против Турака; заједно са книнским баном прешао је у Цетину, па је заробио 18 муслимана, шаљући их у Книн. Петнаестога јула, међутим, ненадано су се пред Задром и Нином појавили Турци, њих 2000; у задарском лазарету понели су огртаче (склавине) заражених Задрана и тако су прошири заразу и међу својим људима. Турке је једино средином јула успешно гонио војвода Жарко. Много их је више унесрећила, међутим, куга, добијена са опљачканим склавинама, тако да је од односног одељења остало је у животу свега 47 војника. Карактеристична су за то време и мала, патролна одељења, која су имала много већу могућност пљачкања него већи одреди. Један такав мали коњички вод или ескадрон од свега 15 бораца пошао је од шибенских млинова према Задру, но лоше се намерио на војводу Жарка. Друга једна група Турака, одбијена под зидинама Нина, кренула је ка Врани. Задарски ректори јавили су (18. јула) да се становништво Дујна, близу Надина, једва (17. јула) склонило у планину Гримницу (8 миља од Задра). Босански ратници су у неким теснацима на својој територији у околини Ускопља (13 јула) и Бистрице били нападнути од мартолоса и Морлака, одред је ипак стигао до Островице а потом се усмерио на Врану. Једна скупина од 1400 турских ратника дошла је (16. јула) пред нинско језеро и пред Нин. Уз помоћ стотину Пажана Турци су протерани испод Нина. Одбрану, пак, Вране помогао је кнез Жарко са 50 коњаника.9 Деветнаестога јула око 22 часа 400 турских атлија дојурило је до врата задарског подграђа. Сутрадан су Турци дош ли у село Трново (девет сати хода од Задра), где су остали да се одморе; само једна коњичка извидница послата је према Задру. Дан доцније Турци су се подигли из Трнова и кренули на каштел Перушић. Пош то су подграђе темељито опленили, нови корак су одредили под Островицом, гонећи узапћену стоку. Сељани Заблата и околних насеља уконили су се пред поприштем и дошавши на морску обалу, сплавовима су пребацили своја стада на једно острвце. Већи број Турака је 22. јула изненада испао пред Новиград а једна колона се огласила и код вранског подграђа. Затим је 2000 коњаника кренуло према Скрадину и Шибенику. Претходно се већина њих три дана гости* Исто, 62, 74, 63, 66, 77, 84, 86, 87, 88. * Исто, 97, 92, 107, 112, 113-4. - Приликом турског налета код Шибеника једног турског поданика као војника заробио је шибенски страдиот Иван Никшић звани Облешић, који је остатак новца за откуп примио 10. јануара 1501. у дубровачком нотаријату од неких Трстеничана са Пељешца, преко којих је ишла откупна акција (Хисторијски архив у Дубровнику - у дал»ем тексту: ХАД - Deb. pro Com. I, 100’ од 10. I 1501). Мора да је заробљеник био херцеговачки влах! 8 - BEN K O V A Č K l K R A J ... Z B O R N IK 2
113
ла на рачун тежака под Островицом. Нови коњаници који су стизали из Босне нису били више спахије него сељаци и они су били лошији војници. Трупама је било заповеђено да не дирају угарско-хрватско подручје, јер је са будимским двором одржавано стање мира. Део Турака који се у исто време нашао у шибенској околини, није пленио. Од Турака који су се месеца августа пред Задром и Нином стално налазили у покрету, многе је захватила зараза, стечена од склавина пред Задром. Ипак, нису одустајали од освајања, те су за заузимање Нина припремили и 30 лествица. У првом налету болести од тих војника умрло је 40. Једанаестога августа у турском логору пред Задром помрло је даљих 20 људи. Због тога је војвода Бистрице напустио са својим људима табор.10) Двадесет првога августа кнез Жарко, подбан Книна, кнез Кожул и Мартин Дудешић са својим дружинама, њих укупно око 300 коњаника, упали су у турску територију, те су прокрстарили тим крајем до места Ракитно у Херцеговини, отеравши у плен 400 грла ситне стоке, 900 волова, 110 коња и 50 заробљеника. Кнез Жарко се са 60 својих коњаника налазио на платном списку у Шибенику, односно део његових људи важили су као страдиоти. Он није мировао ни касније. У новембру исте 1500. године кнез Жарко и подбан Книна организовали су другу провалу на турско подручје, запленивши 4000 комада ситне стоке, 2000 волова и ухвативши 16 особа; спалили су и многа насеља." Они су у потпуности примили турски начин ратовања, коме је претежнији циљ била пљачка него уништење живе борбене силе непријатеља. Власи у одредима били су жељни туђе марве. Скендер-паша је првих дана септембра решио да не креће у Фријаул, јер за такав поход није имао довољно сакупљених ратника, него да поново дође у задарски крај. Обавештајци из Примоштена јавили су да се, на пример у Благају, муслимани не прикупљају под барјак, него да су заузети расправама са својим хришћанима, па је пет ових и усмрћено, јер су као мартолоси пљачкали области кнеза Михаила. Следећег месеца куга се појавила у две куће у Врани, где је посада, као и у Надину и Новиграду, у затишју, снабдевена двопеком и новцем. У Нину је нешто било тешкоћа са Шпанцима, војницима у градској посади, јер су захтевали плату. Средином октобра у Задру је од бана у Книну примљено саопштење да Скендер-пашин син намерава да се запути ка Задру, али да су га задржале велике кише као и очева обавеза да према Смедереву пошаље 5000 бораца, како би се блокирао угарски упад. Тек последњих дана октобра Турци су преко Зеленграда стигли пред Обровац, где су им се коњи тешко побијали у каменитом терену, а потом су пошли преко Кличевца и Надина ка Врани, у жељи да пљачкају. У току ноћи 30. октобра уз јак ветар много је квасио дажд, па је, наводно, 2000 турских коњаника коначило у угарско-хрватском селу Бичини, две миље од Надина. Били су у споразуму са бановцем, чији су људи калаузили Турцима. У отимачини је учествовао и каштелан Вране и то у селу Крашћану. Подграђе Вране је даље захватила куга, те су се житељи распрвали по околини. Ту је оперисало 2000 Босанаца под заповедништвом Јеребега, Јечебега и Соисмаила. Да не би изненадили Нин, на другој страни, предвиђено је довођење 300 Пажана у Нин.1Ј
Аркив v, 97, 98, 102,103, 104, 105, 112, 113-5, 116, 117, 120, 122; С. F. Bianchi, n.d„ 68; V. K la ić , n.d., IV, 258; вид. и: V. Lago, n.d., 300. - У Скрадину je Јанош Корвин морао да расправлја спор у вези с тамошнјим свештеником. Корвин је од Млечана тражио бродове да начини понтонски мост (Аркив) V, 122). 11 Аркив V, 123, 126, 130 (борци кнеза Жарка траже новац, јер им свакако страдиотска парцела земље није одговарала); II cobte Žarko Dražoević, Bullettino di Archeologia e Storia dalmata, Сплит 1861, 192. 12 Аркив V, 128, 132 (28. октобар), 134, 140, 142-3.
Двадесет деветог октобра у 22 часа Турци су изненадили врански крај са 2000 коњаника а пошто су награбили плена вратили су се ка Островици и потом У Грахово. Укупно је опљачкано 13 села вранског котара, чији су житељи страдали зато што због широког, који је дувао на мору, нису могли да се пребаце на оближњи оток. Тридесетог октобра турски хатови су се поново појавили пред Враном и то у саму поноћ, ухвативши 3000 људи и 2500 глава марве, пошто су опустошили села млетачке регије. Вратили су се у Кличевац (угарско-хрватско подручје). Одмах после тога кнез Жарко на позив бановца и заједно са овим извео је сличну пљачкашку акцију на турској земљи, отеравши 4000 комада ситне и 2000 крупне стоке и дотеравши 16 сужања. Тринаестога новембра при попису у Задру, установљено је да је због турских упада нестало 2500 житеља и 30.000 грла стоке и да су се губици нарочито односили на задарски крај. У исто време 200 људи лежало је у граду због куге. Приходи задарске коморе износили су 31.810 лира а трошкови 71.826, те комора није била у стању да новчано помогне ургентне потребе Вране, Надина и Нина. У Задру је тада живело 4500 становника. У град су се доселили и Иван Франкопан са мајком Доротејом, кнез Жарко и Кожуле. Седамнаестога новембра стигао је у Задар и Томаш Словен са четом и истога дана је упућен у Врану, као стража у пограђу. Нови прецизни подаци о губицима наводили су мањак од 5000 лица, од којих само у последњој провали 2500, док је стоке укупно било мање за 35.000. Морлаци су стално отимали и то стање су докрајчили исти власи као турски организовани мартолоси. Шеснаестога новембра Турци су поново харали по шибенском крају и том приликом ухватили 40 особа и 2000 комада стоке. Кад су следећег дана за њима пошли страдиоти и сељани са нешто грађана, Турци су их дочекали у заседи и заробили неколико страдиота и Шибенчана пешака.13 Турска зимска офанзива почела је 29. децембра али се одмах распршила. Сто педесет коњаника крстарило је по шибенској околини а 400 бораца се припремало у Врхбосни да нагрне на северну Далмацију. Посада у Врани је дала изјаву да не може више без плате живети у каштелу, а напуштање гарнизона желели су и војници у Нину. Следећих дана Турци су упали у задарски крај и узнемирили су сеоски свет Вране. На Врану и Нин била је усредсређена највећа пажња Скендер-паше. Пред Враном влашки старешина Кожул је месец дана са својим људима држао страже на седам места за само 20 дуката. У Врану и Нин је послат позајмљен новац а у Врану и провидур страдиота Манолесо. Кнез-капетан Шибеника јавио је (9. јануара) да Скендер-паша сакупља много већу војску него што се раније мислило и да има већ под заставом 9000 момака, што коњаника што пешака; главне мете његовог гибања требало је и даље да буду Врана и Нин. Потом Је Кожул преко посаде у Врани проширио гласине да босански санцак-бег жели да најпре преузме кулу код шибенског пристаништа, и да су се зато чули топовски пуцњи и топот 600 хатлија. Значај Вране у то доба може се просудити и по томе што је војвода Јанош Корвин са својих 800 коњаника био спреман да напусти мост код Трогира и да пређе у Врану, плашећи се да Турци ту не управе свој главни удар. Храна, прах и олово слати су и у Надин, а са јајачким баном, Кожулом и људима госпође Доротеје уговорено је стражарење око Задра за 350 дуката. Задарске руководиоце посебно је забрињавало рушевно стање вранског каштела, које је тражило темељиту репарацију, и то како оправку руинираних зидина тако и изградњу велике цистерне и довлачење хране и стрељива како би се ту, ако затреба, могло сместити чак 200 војника са пушкама.14 11 Исто, 146, 148, 150, 153, 132, 154, 155, 158. - Услед турске ратне бујице многи хришћани сељаци, посебно у шибенском крају иселили су се године 1500. (Commissioner et relationes Venetae III, Загреб 1888, 239, релација o стању на шибенској територији 1566-68). " Аркив VI (1863), 166, 161, 162, 163-4, 166, 167, 176, 182, 189; С. F. B ian ch i, Fasti,69. 115
Јачи турски притисак осетио се почетком фебруара 1501. на трогирском сектору, док су грабљења људи и марве забележена крајем прве декаде фебруара само код Грапца и Примоштена у шибенском котару. Поново су у средишту пажње били могући продори према Врани и Нину, задарским крилима. Око 20. марта Кожул, кога су Турци разбили, налазио се код Островице са свега 400 од ранијих 700 војника, а нестали су и многи млетачки страдиоти, док су Угри од Книна сви побијени. Подухват је био изведен ка Неретви, код места Блато, и том приликом је Кожул убио турског капетана Војводину а Марин Будијевић је био заробљен. Један Кожулов гласник, Синрин, који је приспео у Задар испричао је целу догодовш тину. Експедиција је почела упадом војводе Јаноша у турско место Сућеска (Јуриска?) а циљ му је био да ухвати што више људи и марве. Турци су се заклонили иза једног теснаца, имајући велик број пешака. На ту пешадију натрапали су бановац Марчинко и Кожул. Бановац је наредио Кожулу да својим одељењем заобиђе пешаке и нападне их са бока. Кожул је поступио по заповести, али су се Марчинкови војници дали у бекство видећи да могу бити заокружени. Потом су Турци лако обрачунавали са појединим изолованим одељењима упадача, под вођством мостарског војводе. С овим је укрстио оружје Кожулов син, оборио га је с коња и одрубио му је главу. У том густом крешеву изгинули су и многи други угледни Турци али и десетак кожулових јунака. Кнез Жарко је рањен те је одбегао са мало својих бораца. Ту је хришћанских коњаника остало око 500, док је на турској страни било само 200 хатлија али много пешадије. Најзад се и Кожул морао измакнути и одрећи задобијања плена. То је учинио нарочито зато што је његов врстан пријатељ Марин Јелачић из Радобиље, који је управо приспео из Босне, обавестио пријатеља да је својим очима видео велику Скендер-пашину ордију, у којој је било много јаничара, тек дош лих, али и многобројних бомбарда и великих лукова за избацивање стрела.15 Кнез Жарко је пре тога био постављен да чува околину Шибеника, али је због жеље за пустоловинама био некористан као територијални војни старешина, а људство посаде му је пропало због непланираних подухвата.16 Крајем априла 1500 турских коњаника кружило је и пљачкало у околини Шибеника; одвели су 40 особа и 1500 комада стоке.1’) Месеца јуна 1501. сарајевски намесник купио је војнике за наступ ка Сплиту, Трогиру, Шибенику и Врани. Уместо Босанаца, суседни Кожулови власи пленили су око Шибеника октобра и новембра 1501. године. Турци су те године, наводно, из шире околине Нина одвели 3000 људи и 25.000 глава стоке. Свака наредна пљачка била је мршавија него раније, пош то је све мање било људи и животиња који би могли бити отерани.1* Године 1502. нису забележени већи подухвати босанских ратника у северној Далмацији. Ипак, није могло проћи без влашких робаца и работица. Влахе турских акинцијских одреда заменили су власи са угарско-хрватског подручја. У првој недељи октобра, на пример, редили су Морлаци бановца. Шибенчани су за отимачине кривили бановца и лош е су оцењивали Кожула, иначе млетачког плаћеника. Бановац из Книна морао је да се извини кнезу и капетану Шибеника због пљачке коју су његови власи извршили Сињоријиним поданицима, и то и око Трогира. Тридесет мартолоса је 22. и 23. октобра 1502. кружило и отимало у околини Шибеника, одвукавши десет лица. Кнез Жарко, заповедник над сто коњаника шибенског подручја, био је оптужен и 18. новембра морао је да се пред венеци“ Аркив VI, 195, 199, 209-10; В. К лаић, н.д., IV, 258. 16 А. М ia g o sto v ic h , Per una cronaca sebenicese, Rivista dalmata, anno IV, fasc. II, Zara 1908, 270 (28. III 1501). " Аркив VI, 214. B. М аш тровић, Град Нин и наше поморство, Задар 1969, 23; V. Miagostovich, н .д ., анно V, ф асц. ИИ, 275 (15. В 1501).
јанским сенатом правда за зла која је проузрочио; био је спреман да преда Републици свој каштел на Цетини и да промени средину, тј. да се пребаци у Сплит. Трећег новембра Морлаци угарско-хрватског крал>а, подређени бановцу и крбавском кнезу, обновили су пљачкашко обрушавање у трогирском крају, при чему је плен дељен на три части - бановцу, Кожулу и војводи Ивану из Карађе (Крбава). Постојала је бојазан да се бравуре не обнове и у шибенској области, па и да поступци Морлака и Турака буду у неку руку координирани. У празан простор убацило се 40 Турака, који су 17. и 18. децембра пленили по шибенском простору, одводећи људе и стоку. Трогирани су исплатили за плате војника који су чували околину града од турских а у последње време и од морлачких пљењења у годинама 1499-1502. чак 1500 дуката. Крајем године, 5. децембра, регистровани су случајеви куге у вранском подграђу. Осамнаестога децембра Кожул и кнез Иван од Крбаве изразили су спремност да плате плен задобијен око Трогира.19 Почетком 1503. обновљена је констатација да гладну трогирску регију поново пустоше турски мартолоси и угарско-хрватски Морлаци. Двеста турских људи је ноћи 22. јануара, осветљене месечином, опленило шибенско село Рогозницу, у коју су ушли у три сата после поноћи; одвели су 36 особа и 2000 грла ситне односно 200 комада крупне стоке. У Примоштену, који је затим дош ао на ред, одвучено је само четири житеља и 40 комада крупне рогате марве. Кад су (5. фебруара) Кожул и други обавештајци јавили да се Скендер-паша припрема да би поново опленио млетачки појас у северној Далмацији, у Нин, Надин и Врану упућени су контингенти снабдевања, али су посаде захтевале и новац. Походних маршева са стране Босанаца те године није било. Тек августа месеца »мудри« у Венецији били су спремни да предложе редуцирање броја страдиота у целој Далмацији и зетском приморју; у Задру је одређено 63 левантинска страдиота, а изван града 47 других и 37 сељака; у шибенском крају предвиђено је 40 пешака и пет коњаника под командом Петра Намуровића из Полешника, вероватно пореклом такође влаха. Месеца децембра накнадно је решено да се плаћа по 30 страдиота у Новиграду и Врани и 40 у Надину; у Надину је трошак износио само 50 дуката годишње, што би значило да су ти страдиоти били сељаци који су примали минималну плату годишње од само дукат и четвртину. Чим је минула турска опасност, у току октобра 1503. међусобно су се пљачкали Скрадињани и Трогирани. Кад су сазнали турски поданици и они су се (20. октобра) прикључили отимачини, па су сишли у шибенски крај да плене; као прави лопови, побегли су кад су опазили да су им за петама страдиоти. Седмицу дана касније опет су се око Скрадина нашли неки млетачки власи са задарског подручја, те је из Задра поручено да плен врате. Месеца децембра обновљене су распре између Шибенчана и угарских поданика око пљачке, али је ипак са баном постигнут споразум о обезбеђењу стража против мартолоса из суседства и за пуштање из заробљеништва у Книну старешине скрадинских страдиота.” Турци нису имали већег успеха у рату зато што су их Млечани у северној Далмацији дочекали доста спремни. Још 1480. извршена је организација страдиота, сељака-граничара и нађени су терени за њихово насељавање. Без обзира да ли су били Далматинци, Грци или Италијани, ти су људи ревносније бранили
" Аркив VI. 220, 220-1, 222, 225, 226, 228, 229. Аркив VI, 234, 235, 236, 245, 248-9, 249, 253, 258, 263 (Шибенчани и Скрадињани око пљачке). - Власи млетачког каштела Витури опљачкали су турску територију према Трогиру (Исто, 271). 117
границу него најамници, јер су уједно бранили свој дом и породицу.21 После године 1499. почела је систематска изградња тврђавица (Тин, Кукаљ, Бичине, док су чланови породице Венијер подигли Хортек, Левово, Пећаре и Полешник, Каштеле између Нина и Задра).22) Треба претпоставити да су се у одбрану укључили и неки бегунци који су се населили у Клису и Скрадину. Њихову тврду руку у насталом миру осетили су и Дубровчани, на пример у лето 1506. кад су им Скрадињани и Клишани опљачкали поданике.23 У доба мира турски мартолози су угарско-хрватску територију више харали него млетачко приморје у северној Далмацији.24 Војвода Кожул и Скрадину држао је у сужањству чак и неке дубровачке пословне људе,25 као турске пријатеље. Откуп за те људе упућиван је преко мостарског војводе.26 Од 1504. па за десет година владао је на границама млетачке северне Далмације углавном мир. Као непосредна заштита Задра сматрао се систем каштела у које су спадали и Новиград, Нин, Надин и Врана. Тај ланац није био нарочито чврст и важнија је била околност која се састојала у томе што су турски насртаји постали много ређи и што су извођени незнатним снагама.2’ Пљачки је, међутим, било и даље, само их нису вршила одељења регуларне војске него, мартолоситурски, угарско-хрватски па и млетачки.28 Само 40 коњаника турских прошетало се шибенским крајем и похарало село Грбац 7. фебруара 1504, али су уграбили једино неку лепу девојку и десет волова. У ноћи између 26. и 27. јануара, између 22 и 4 сата изјутра Турци су насилно одузели стоку из неких села у близини Новиграда, отеравши сто а следеће ноћи још 300 грла стоке. Велика је незгода била у томе што је 300 мартолоса било искључено из мировног уговора који су закључили султан и угарски краљ, тако да су они, ван закона, лако могли кршити поредак заснован на закону и споразумима. Месеца октобра 1504. мартолоси помешани са Турцима који су дошли из Босне упали су у шибенски крај, учинивши многе дркости и безочности. Наредног месеца 200 турских коњаника пљачкало је шибенски котар, па су чак оштетили млинове у близини града.” Следећих година у задарском контаду владао је мир, а шибенски и трогирски крај били су више на удару лако покретних влаха под оружјем. Године 1505. није било већих инцидената. Тек месеца новембра Турци су у шибенској околини извели једну ноћну диверзију па су одвели 120 особа, 500 комада крупне и 3000 ситне стоке. Кретали су се ка Примоштену. Двадесет деветог марта, на карневалски дан, сто хатлија и више пешака Турака и мартолоса су грабили људе и марву у трогирском крају. У последњој десетини јуна 200 турских коњаника скршили су отпор малобројних страдиота и постигли су плен. Прве недеље следећег месеца 70 патника на седлу пленило је исти, шибенски предео. Првих дана јануара 1507. на исту територију повалило је 60 турских коњаника, харајући и убивши старешину страдиота. Потом је наишла и скупина од 200 њихових другова која В .,К л аи ћ , н.д., IV, 263. - Треба скренути пажњу да је већ 1503. било муслимана на подручју које је сматрано хрватским. Неки Allia, Turchus de partibus Croatiae, поставио je 4. јула 1503. за свог пуномоћника у Дубровнику Марина Бруска, хирурга из Барлете (Х А Д .^ос. not. Ха, 57). Г. П рага, н.д., 5сепарата. 2ГCommissiones et relationes venetae (у даљем тексту: CRV) 11, 173, релација Антонија да Мула, задарског капетана 1540-1542. “ ХАД, Cons. min. XXIX, 32 од 13. VIII 1506. 21 ХАД, Deb. not. LXVI, 163 од 1. IX 1508. 26 Аркив VI, 254. 21 С. Траљ ић, Врана и њезини господари у доба турске владавине, Радови Института ЈА ЗУ у Задру, XVIIII (1971), 350-1. “ Аркив VI, 267, 271, 272, 273, 279-80. а’ Исто, 275, 272, 273, 290. 118
ог је одвела 16 особа. И месеца априла у тој регији јездило је 200 Турака, одлазећи према угарско-хрватском подручју. Одмах затим, мартолоси су упали у трогирски атар, те неке одвели а неке убили. Јуна исте године турски гласник дош ао је у Шибеник због пљачке коју су починили Турци и Морлаци.10) Јануара 1508. мартолоси и други Хрвати отерали су из задарске околине доста крупне и ситне стоке, због чега је после о томе писано хрватском бану.31 Прва линија одбране против Босанаца није се налазила на млетачкој територији него југоисточној, у цетинској крајини, од Клиса узводно на север. Венција је давала стварно бесповратни кредит угарском краљу од 400 и више дуката годишње, што је исплаћивано кнезу и већу Клиса.32 Мартолоси су фебруара 1509. упали у млетачку Далмацију и одвели нешто људи и стоке. Два месеца касније они су посао обновили, али их је тада гонио кнез Кожул, који је неколицину њих и ухватио те су бачени у окове. Јула 1509. бан из Сења са својом коњицом прокрстарио је Ликом и стигао са севега до Надина и Вране; од генералног провидура добио је храну а у Нину га је чекала једна галија да га врати у Сењ.33 То је био пролог у животну песму о ускочким подвизима, касније истина мање на копну а више на мору. Турци или мартолоси кружили су задарским крајем у првој половини јануара 1510. Следећег месеца они су пред Задром настојали да изграде некакве бастионе да би обезбедили себи наредна освајања. У Сплиту су у то време покушали да образују један коњички одред од 250 војника, састављен од турских мартолоса којима би у млетачкој служби био на челу један муслиман који је изразио спремност да се покрсти а и брат се за њега заклео. О преузимању извесног броја коњаника у млетачку помоћну војску разговарано је и у Сарајеву са санџак-бегом феризом. У исто доба Сињорија је слала кнеза Кожула у помоћ немачком цару за одбрану Книна, али је Кожул затезао да пође, јер је увек имао заосталих пограживања плате. Потом је узето у најам од Ивана Франкопана по 50 коњаника за Задар и Трогир. Понуде за пријем у млетачку службу нису онерасположиле турске граничаре да не улазе у млетачко подручје према Шибенику и да не робе. Још месеца марта Турци су опколили Книн, који је животарио без помоћи са стране. Као део шире акције, 300 турских коњаника и 150 пешака приспели су у област од Задра до Скрадина и реке Крке, уграбивши већи број особа и запленивши доста стоке ситног и крупног зуба. Измђу Задра и Надина патролирало је мање турско одељење од 50 коњаника. Задарски управници су у свом извештају (20. априла) због сталих турских упада, тражили изградњу утврђених ровова и малих локалних утврђења, где би се околни свет склањао од турске коњице, која без топова није била у стању да савлада фортификације. Такав један редут крајем протекле године саградили су у Земунику Томазо Венијер и његова браћа, а друга два брата намеравала су да изграде сличан одбрамбени систем у селу Смоковић. Почетком маја кнез Кожул је коначно требало да се укључи у одбрану Книна, али је он тажио једног задарског бомбардера и новац за исплату својих стражара. Он је ипак отишао и у лето је слао у Шибеник, свој гарнизон, гласника по плату. У исто време, свега четири мартолоса, свакако из приватне, своје иницијативе, ишло је у примоштенски атер и ухватило две млетачке страже. Двадесет трећег Исто, 294, 295, 296,299, 300. - За јул 1505. ипак треба забележити да су Турци из Неретве упали у шибенски крај и да су робили (Archivio đi stato - у даљем тексту: ASV, Senato I, Mar, R. XVI, fol. 87’ од 5. VIII 1505). Аркив VI, 303 (Martolossi et altri Croati); A. de B en ven u ti, n .d ., 73. < v i i \ c !J‘bri соттет°га,>della Republica di Venezia, т. VI, Venezia 1903, 102, н° 176, 171 од '• XII 1508.
13 Аркив VI, 313, 314, 317.
119
јула Турци су опљачкали село Заблаће у шибенском котару, које није нападано 20 година, и одвели су 30 људи.“ Године 1511. није било, осим изузетно, турских провала у северној Далмацији, али су зато влашки пљачкаши наставили посао. Месеца марта неки мартолоси су начинили штету код Скрадина. На хришћанској страни слично је подухвате изводио кнез Кожул, који је преко једног ухваћеног Турчина, први сазнао о смрти султана Бајазита II. Крајем прве декаде новембра 800 турских коњаника прошуњали су се на задарску ^ериторију и одвели су известан број људи и стоке, и то против воље централне државне власти. Наредне 1512. године није било ни сточарских крађа ни влашког хајдуковања. Године 1513. било је пљачкашких посета, а у месецу јуну неки Турци пленили су у шибенском крају, но штете су претрпеле само страже. У исто време Турци су на реци Цетини заузели угарскехрватске каштеле Нутјак и Здрињ, и месеца јуна показивали су намеру да освоје и Книн и Клис. Скендер-паша је желео да на челу походне војске од 20.000 људи заузме и угарско-хрватски Скрадин; већ је знао да за операције на далматинској обали акције мора да комбинује и са бродовима, те је мислио да фусте доведе до брда.” Тада су Турци посели четири каштела у близини Скрадина - Островицу, Зечево, Уздај и Сонковић.14 Првих недеља 1513. године било је уобичајено време мартолошке провале, уз посебан притисак према два каштела који су се још налазили у хришћанским рукама. Тако су јављали (24. фебруара) Иван К. Франкопан и хрватски бан.17 После интензивније 1513. године, 1514. могла је бити прекретна. Првога марта 10.000 турских војника налегли су под Книн, а према неким погрешним обавештењима и заузели су град, те су намеравали да поседну и остале поседе угарско-хрватског краља на тај страни. То Турци нису постигли ни почетком јесени, кад су последњих дана септембра мартолоси и Турци пљачкали посед Ивана К. Франкопана у Лици, отеравши 3000 глава крупне и 10-12.000 комада ситне стоке. Удар је осетила и Врана, у чијем је крају најјаче позиције имао кнез Кожул. Он је са кнезом Иваном Корвином учествовао у пљачкашком походу са 250 коњаника; колона је продрла у Босну до Прусца, где је сабрано чекало 3000 бораца босанског санџак-бега. Месеца септембра 4000 аскера ускочило је у област крбавског кнеза Ивана Карловића Франкопана. Та војска је најпре пустила претходницу од 250 коњаника а потом је наишла главнина од 3000 људи, добро дисциплинованих, са две бомбарде и са доста широких пушака (аркибура). Ту је четири миље од Новиграда постојао каштел угарско-хрватске господе Аури. Четрнаестога октобра војска је освојила тврђавицу и засужњила 400 житеља. Сутрадан је војска заузела и каштел Корлат кнеза Jvoia Корлатовића. Борбе за гпад Карин Ивана Храноиића граЈале су три дана, и ту су Турци одагнали у ропство 300 већином жена и кћери браниоца града. Млетачки каштел породице Венијер 'Посео је само један Турчин. Обровац није био угрожен, па чак није био ни опсађиван. Децембра месеца босански паша сакупио је поново 4000 коњаника, те се у
Исто, 323, 324, 325, 326, 327, 329, 335, 339,340, 356, 355. - О понудама да турски коњаници ступе у службу Венеције за њене ратове у Италији вид.: Р. P reto, Venezia е i Turchi, Firenze 1975, 38. “ Аркив VI, 366, 371, 399, 402, 403, 404; A. de B en ven u ti, n.d., 77; B. К лаић, н.д., IV, 300. ”• P- K aer, Preti e frati nella guerra con Turchi, Rivista dalmatica, anno III, fasc. V, Zara 1904, 187. 17 / Libri commemorali VI, 129, н°5 од 24. II 1515, Почитељу.
Врани претпостављало да ће те трупе поћи на Задар и Врану. Код Кожуловог каштела (Островице) било је распоређено 3000 турских бораца.” У условима мира, према мишљењу једног савременика, заробљавања је највише било између година 1509. у 1524. кад је из Далмације одведено 10.000 житеља.” Тако је млетачка северна Далмација више страдала у миру него у прохујалом рату, јер тада није било територијалних губитака а мањак људи после ратних операција није био већи него сада, у миру. Године 1515. Босанци су се обрачунали са угарско-хрватским поседом од Сења до Скрадина, и то тако што је 1500 војника било већ 23. фебруара над Сењом. У Шибенику су страховали због оближњег Скрадина, али стално у оку Турцима, тај град тада ипак није био нападнут. У таквим случајевима, кад се покрену велике војске, нема места за локалне отимачине. Месеца марта бан Петар Бериславић је са 500 коњаника и 2000 пешака боравио недалеко од Шибеника. Крајем маја са 10.000 војника и са богатим пленом из Босне бан је подигао логор код Новиграда.40 Година 1516. била је мирна. Тако је углавном било и наредних 12 месеци. Мартолошке отимачине приређиване су на највише изложеном трогирском терену. Месеца октобра босански намесник са знатним бројем аскера, коњаника и пешака, дошао је у суседство Скрадина, али није напао град него је обновио два турска каштела на Цетини. Последњих дана године Турци или мартолоси упали су у шибенски крај и одвукли су неке особе.41 Ни 1518. није обележена великим офанзивним подухватима. Фебруара 1518. турска коњица допрла је до пред Скрадин и давши сигнал за испуштање стоке на испашу, запленила је више од 10Т комада марве. Одмах затим послат је гласник са писмом босанском санџакбегу Мустафи да се поврати преваром одведена стока, но враћено је само пет уграбљених особа. Хрватски бан је марта месеца пао под један каштел у близини Скрадина који су Турци скоро посели, у жељи да га поврати; због мањка хране, посада се морала уклонити, али су се Турци одмах почели припремати за посету. Турски људи су и следећих месеци отимали по шибенском крају. Скрадински гусари, са своје стране, узаптили су неки брод са робом турских трговаца који су одлазили на чувени сајам у Ланчано. Дакле, узајамна отимачина! И поред тога, у Шибенику се (30. маја) причало да би Скрадињани пристали да постану султанови поданици. Октобра мецеса 25 хрватских коњаника отело је неку стоку у задарској регији, коју је Кожул имао да поврати; враћена је само 43 комада крупне стоке уз надокнаду од 25 дуката; Кожулу, као млетачком плаћенику, је замерено што није боље бранио поверени му терен и што на време није јавио властима у Задру да наступа пљачкашка колона.42 Знало се да је Кожул пријатељ тих који су нападали. Истога месеца и Турци су се умешали у гужву, те има архивских вести о њиховом хватању једног »из Сукошана«.41 Двадесет деветог јануара умро је кнез Кожул и сахрањен је у Скрадину. Његов посед са каштелом требало је да наследи његов нећак а не син који је већ и сам био у годинама и није се истицао врлинама. Тај се каштел налазио шест Ј* Аркив VI, 4109-10, 434, 437-8, 441; В. К лаић,«.д., IV, 302, 307; А. de B envenuti, н.д., 78. (delle cose veneziane i quali hanno scritto рег pubblico decreto, t. VI (III. Andrea Morosin i), Venezia 1719, 78. 3' Relazioni di meeser Andrea da Mula 1545, Venezia 1868, 14. 40 Аркив VI, 446, 447; Клаић, н. д., IV, 319, 310. 4' Аркив, VIII (1865), 7, 28, 31. 41 Исто, 33, 34, 39, 37-8, 46, ЦРВ 1(1878), 143. 41 А. de B envenuti, н.д., 80; Хисторијски архив у Задру (у даљем тексту: ХАЗд), Atti del conte di Zara, Pietro Marcello, vol. I, 11’ од 24. X 1518 (сужањ Тома Јурковић одредио је за свог пуномоћника Јакоба Британца, тумача). 121
миља од Вране, на млетачком терену, на неплодном месту, много изложен турском притиску. Због тога је из Задра упућен гласник да поднесе извештај о управљачу каштела и његовој снабдевености. Тврђавицом је тада командовао један Кожулов зет, који такође није био на добру гласу и одржавао је односе са Турцима, па је постојала опасност да утврђени замак не преда својим турским пријатељима. Сам Кожул је у својој писменој поруци замолио Сињорију да стави каштел под своју заштиту и да редовно снабдева и плаћа војнике, како би се каштел одржао према Турцима. У венецијанском Колеђу је (15. марта) констатовано да Турци са мартолосима сваког дана упадају у Далмацију и да за плаћање посада треба одрешити кесу. За неке Турке који су 24. фебруара упали у Примоштен те су отели пет особа речено је у шибенској општини да су лопови и разбојници; тих 150 Турака или мартолоса потом су одвели још 12 житеља. Том приликом ухваћено је и утаничено четири мартолоса, за које је дош ао у Шибеник турски чауш. Са своје стране, и Скрадињани су настављали са својим гусарством. Априла 1519. сплитски емин наоружао је за пловидбу један бригантин, бојећи се да не нађе на пловидби барке Скрадињана. Против Скрадињана крајем априла довукла се у шибенске воде једна велика фуста турских гусара. У том моменту, кад су се гусари спремали на обрачун пред њеним очима, морала је да интервенише и Сињорија; послата галија ухватила је фусту и спалила ју је а 44 члана њене посаде стављена су под суд. Хајдучија се тако са копна проширила и на обални простор око северне Далмације. Ипак, било је прилика и за добросуседску сарадњу између званичних представника турске и млетачке стране; на пример, пшеница босанског санцак-бега самлевена је у млиновима крај Скрадина и укрцана на његове лађе.44 Од 1520. године почиње доба турског поседања стратегијских тачака око млетачког копненог појаса у северној Далмацији. Томе је највише допринела смена на цариградском султанском престолу, јер је Сулејман Величанствени поново обратио пажњу Европи (док је његов отац Селим I упирао поглед на арапске земље Блиског истока). Но, било је догађаја који су и пре устоличења новог владара помагали експанзију. Кад је средином децембра 1519. умро босански санџак-бег, отворена је двострана серија упадачких акција. Кнез Иван Карловић одм ах је иагрнуо у пограничин крај Босне, побио или повео 80 особа и потерао доста стоке. Бановац се окренуо према млетачком подручју, те је повео 40 волова. Смрт свога заповедника и управног старешине много су више искористили Босанци, јер више није било човека који их је ипак обуздавао. Две њихове колоне прешле су млетачке међе. Једна са 600 коњаника у правцу Задра и друга, око 1. фебруара, са 200 коњаника и 600 пешака у правцу Шибеника. Прва је одвела око 800 људи и 3440 грла стоке. Турцима су се супротставиле две чете територијалаца са укупно 150 људи. Они нису били у стању да отерају нападаче и њихово гоњење није дало виднији резултат - заробљено је само 14 упадача. О мартолосима се уопштено мислило да долазе само као душмани. У поменутом турском залету страдао је цео задарски контодо, похарано је десет села а нарочито су страдали Врана, Надин и Новиград. У сва три места страдиотима су заповедали странци, два Грка и један Арбанас. У суседном трогирском крају групе од 100 200 Турака и мартолоса су дневице долазиле и после њих је остајала само штета. Око 20. јануара Млечани су напустили Кличевац. Друга турска навала у задарску регију догодила се 21 - 22. фебруара. Концем марта из шибенске околине, више изложене нападима, могло је да се отера свега 80 грла стоке.45 Турци су тада (пре 44 Аркив VIII, 54, 55, 56, 57-8, 58, 61, 65; А. de B en v en u ti, н.д., 82. 41 Аркив VIII, 67, 68, 68-9, 71-3, 77; / diarii di Marino Sanuto XXIX (1890), 392; A. de B en v en u ti, н.д., 82-3. 122
20. марта) одвели многе сељаке и најамне раднике задарских патриција и грађана. Средином јуна задарска околина а посебно Сукошан и Перљен су се по трећи пут те године нашли на удару османлијске најезде. Задарски кнез је предложио дужду и сенату да се оточић према Сукошану утврди.46 Кад је у јесен 1520. умро Селим I, Босанци су се коначно ослободили да крену према мору. Турци су се најпре окупили под Надином и наставцли су пљачкашки наступ све до Нина. Њих је 500 остало у надинском крају.4’ Одбрана је морала постати флексибилнија и погоднија за концентрацију и маневарску снагу. Задржавање у појединим местима је умртвљавало мобилност трупа и оне су увек биле инфериорније, јер су пред собом имале нападача удруженог у акцији. У три коњичке постаје, у Новиграду, Надину и Врани, налазили су се борци разних националности па и држављанства. У Новиграду били су сељаци Млетачке Републике, у Надину Хрвати власи или поданици угарског краља и код Вране распоређени су страдиоти, обично Грци са Леванта. Највише је било страдиота сељака и Хрвата. Капетан мора, Ђ. М оро, тада најстарији заповедник у Задру, сматрао је да у службу треба примити 100 Хрвата, понуђених од крбавског кнеза.4> Зимска офанзива у шибенском крају почела је последњих дана децембра. Турци су тежили да поседну Скрадин. У истом настојању, да онеспособе шибенски крај за пуни отпор, једна пљачкашка група је упала у шибенски котар. До средине јануара нападачи су освојили један каштел и повели 500 житеља. Шеснаестога јануара 500 - 600 турских коњаника јахали су преко Вране и поред језера, те су на море догџали велику количину стоке, да их одатле пребаце морем. Житељи су прешли на отоке, али им је ту претила глад. Ударна група се следећих дана примакла Задру. Ту је опколила седам села и одвела 110 становника, 284 грла крупне и 961 ситне стоке. И у првом таласу (пре 20. јануара) спаљено је 11 села и одгедено 500 људи и много марве. Око Шибеника је фебруара 1521. било 1000 турских пешака и 50 коњаника, па је планирано упућивање у Шибеник 300 момака и седам тобџија. За страже око Вране примљено је под уговор нових 20 Хрвата.49 Угарско-хрватски Скрадин јејо ш у првој недељи 1521. понудио млетачким представницима у Шибенику да пређе под власт Крилатог лава. Концем јануара Турци су допрли до на седам миља о’д насеља. Кад је притисак нападача попустио, Скрадињани и Врањани су пошли да плене турску територију. Скрадински бискуп говорио је 17. марта у венецијанском Колеџу да ће се његови парохијани споразумети с Турцима, и то тако што ће султану обећати плаћање харача; они би, међутим, остали уз хришћане, ако би од Млечана добили помоћи.50 Година 1522. била је година турског заузећа Скрадина. Још 9. јануара у Шибенику се знало да ће 10.000 војника из Босне кренути на Шибеник. Двадесет осмог маја 20.000 Мухамедових бораца приспело је под Книн. Једно одељење од 500 коњаника одвојено за Скрадин. Гарнизон у Книну предао се без отпора, после првих навала. Опсадних борби није било ни у Скрадину, јер се посада тога града разбегла. Скрадин се нашао у рукама босанског паше око 1. јуна. Следећа мета требало је да буде Шибеник. То су предосећали и у Задру, те су 20. новембра
44 ХАЗд, Atti del conte di Zara, Pietro Marcello, vo III, 154 od 18. VI 1520. 47 Аркив VIII, 88-89, 91, 94; C. Траљ ић, Врана 351. 4* V. B ru n elli, Le opere fortificatorie e la compagnia degli artiglieri del comun di Zara, Rivista dalmata, anno IV, fasc, I, Zara 1907, 76. 4’ Аркив VIII, 93, 94, 95, 96, 97, 101; C. Траљ ић, Врана, 351; A. de B envenuti, н.д.,
84.
10 Аркив VIII, 103, 105, 105, 104; B. К лаић, н.д., IV, 378; А. de B en ven u ti, н.д., 84 123
јавили Венецији да херцеговачки санџак-бег намерава да пљачка шибенску околину. То је требало да буде у оквиру зимске операције у млетачку Далмацију. Један одред је у последњој декади децембра кружио задарским крајем, гонећи стоку и убравивши 34 житеља.51 Пролећни данак муслиманским ропцима биле су у шибенској околини 300 особа. Четири дана после извршеног упада седам турских фуста тражило је улаз у шибенску луку како би остварило пролаз за Скрадин. Крајем априла турски коњаници стекли су значајни плен у селима задарског окружја; било је само 40 јахача, али су успели да похарају три села. Према вести Марина Сануда, Турци су те године заузели и Островицу, каштел Ивана Карловића, јер је неки Дамјан из реда чланова посаде ушао у преговоре с нападачима да се каштел преда без борбе. Погранична пљачка у то време појачавана је и из чињенице да су неке избеглице из Херцеговине долазиле у далматинске градове и из њих одлазили у акцију приватних отимачина и личне освете. У том смислу, на пример, писао је управљач дуката св. Саве трогирском администратору, но овај је оспорио да прима такве избеглице, санџак-бег Мехмед Беговић, наиме тврдио је да су пребези са његовог управног подручја најпре дошли у Клис али да су потом прешли на оточић Варницу, где могу очекивати помоћ у храни од млетачких људи.51 Година 1524. почела је у свођењу рачуна између херцеговачког намесника, иначе млетачког пријатеља, и Клишана. Да би опсада Клиса, коју је изводио херцеговачки војвода Мустафа, текла без узнемиравања и присуства млетачких људи, скрадински диздар је писао шибенском кнезу да се не мисли да се акцијом притисне и млетачка Далмација. Упад 150 турских коњаника у села Горицу, Храшћане и Ф орцо, у наступу ка Врани, одакле су их дочекали артиљеријом, сведочило би да су Турци и даље толерисали, ако не и подстицали, самоиницијативне акције нижих војних старешина чији се интерес исцрпљивао у грабежи. Том приликом поведено је 70 особа и небројена стока. Како се при гоњењу плена лагано одмиче, 70 страдиота-коњаника из Вране и Надина закасали су за нападачима. Бој је одржан код села Мирана и Камењана; страдиоти су се распршали после погибије тројице својих другова. Међутим, сељаци који нису морали да брину ко ће примати плате кад се погине, али су морали да бране свој мал, желели су да се боре. На њихову спремност војници из каштела су се поново прибрали и окршај је обновљен, трајући сад много дуже. Најзад су турски пљачкаши окренули леђа, оставивши 34 својих мртвих, неколико рањених и неколико десетина добрих коња. У акцији је учествовао и Петар Ваделић, заступник Дамјана Дохошића, врло храброг човека и великог мартолоса, који је у двобоју са једним вредним момком, изгубио главу. У том пограничном упаду живот је изгубио и чувени јунак Дели-Џафер бешли-баша, који је протекле зиме надвладао Јурја Божића. У борби против мартолоса, главних душмана на млетачкој међи, истакао се тога пролећа и старешина шибенских страдиота, Петар Хелми, син једног млетачког кавалијера, и то нарочито кад су мартолози дошли да одводе чељад и марву у Примоштену, а он је од њих повратио плен и лично убио неколико пљачкаша. Другог јуна у венецијанском Колеџу одобрено је 2000 златника да се поправе фортификације задарске регије, у првом реду каштели Нин, Новиград, Надин и Врана. Месеца септембра радило се и на зидинама Задра. Задрани су нарочито налагали да се ојача положај и тврђавска платна каштела Новиграда, за који су држали да представља кључ за одбрану задарског контада. Месеца авгус-
“ Аркив VIII, 145, 150-1, 151, 154; MSD XXIX, 57495, 607, 643 м 652; CRV I, 173, 183: В. К лаић, н.д., IV, 382-3; А. de B en v en u ti, н.д., 85-6. 51 Аркив VIII, 157, 157-8. 159. 165. 169, 171-2, 173; В. К лаић, н.д., IV, 389. 124
та најпре је један посланик из Шибеника отишао херцеговачком санџак-бегу да се врати отето робље и стока а потом је санџак-бег послао једног свог склава да удовољи захтеву.” Исте године Сенат у Венецији, после дужег опирања, дозволио је турским биремама да могу успоставити пловидбену везу између Скрадина, на чијој се оправци управо током године много урадило, и мора реком Крком.54 О провали Турака у задарски контадо расправљало је и Племићко веће Задра. Констатовано је да је цела околина града потпуно похарана и да су становници сеоских насеља допали ропства; да су локалне тврђице од слабе помоћи и да је стварно добро утврђен и брањен само Задар; решено је да се од млетачке владе захтева да појача страже ради одбране насеља у задарској регији и да се разрушене зидине оспособе за своју функцију.” У то доба Врана је имала 561 житеља у граду и варошком подграђу а посада је бројала 25 коњаника; насеље је остваривало годишњи доходак од 2200 лира, а за плате војника давано је 2600 лира. Земуник је имао нешто мање чланова посаде а Надин упола више, док је војска у Новиграду била двоструко већа.“ Турци у утврђеном Скрадину одмах су према суседству показали да је за њих меродавна само сила и да им је животно начело грабеж. Неки од њих отели су Шибенчанима 25 врећа пшенице која је ношена у млинове; како је о томе шибенски кнез више пута писао, скрадински кадија му је одговорио да му је досадно да о томе мисли. Око млинова било је између Шибенчана и Скрадињана међусобица и касније, на пример у првој половини априла исте године. Крајем фебруара 400 Турака и мартолоса из Скрадина прошли су млетачким граничним појасом те су напали Карлобаг кнеза Ивана Карловића Франкопана, опљачкали су околину места и одвели сто особа; између њих било је и племића, примерице Гашпар и Иван Перошић, који су се са 50 - 60 коњаника супротставили нападачима. Пре тог подухвата, скрадински мартолоси излазили су у млетачку околину да плене стоку. Том приликом су неки од њих заробљени, па и један син Дамјана Коњклушића, који је некад био млетачки војник, али је због неких кривица (одласци без дозволе на турско подручје) побегао Турцима, где је стекао завидан глас при акцијама заузимања каштела од Хрвата. Скрадински диздар и поменути Дамјан споразумели су се са браћом Перошићима да ови буду упућени у Задар, одакле би издејствовали размену за одређени број заробљених турских коњаника; они су стигли у Задар 6. или 7. фебруара, те су преко Пага уређивали ствари око свог откупа, а потом су пре ослобођења турских хатлија дошли у Карлобаг, што је било противно споразуму. За освету, скрадински диздар је сакупио 500 муслимана и мартолоса па је обновио поход млетачким подручјем на Карлобаг. Одвео је 300 сужања, а ослобођени Перошићи наваљивали су на гомиле Турака, стекавши репутацију у целој Хрватској. Окршаја на млетачко-турској крајини задарске регије није потом било све до прве половине децембра.’ Према писму далматинског генералног провидура из Надина од 16. децембра, босански санџак-бег бацио је око на Обровац, те је према Обровцу упућена војска, која је управо тога дана, тј. 16. децембра изјутра извела јуриш на обровачко подграђе. Изгледа да је због доласка турске војске Иван Карловић и послао
,s Аркив VIII, 173-4 и 175, 178, 179-80, 180, 181 и 187; А. de B envenuti, н.л., 86-87. Године 1524. Турци су посели и значајну тврђаву Островицу (Deglistonci 54 С. Љ убић, Огледало књижевие повиести југославјаиске, II, Ријека 1869, 123. " ХАЗд, Libri consiliorum III, carte 25-6. - О одбрани Скрадина вид. чланак G. Prage u Archivio per la Dalmazia, anno VIII, volXVI, fasc. 93, Roma 1933, 419-431. “ CRV I, 200, 202, 219; C. Траљ ић, Врана, 351. - Код Нина терени су били пусти из страха од Турака и мартолоса (ЦРВ II, 43, релација Vetora Barbadiga, 24. VI 1528). *’ Аркив VIII, 193, 201, 198-99. 125
једног од својих секретара у Надин да се ту састане са генералним провидуром. Секретар је изнео информације које је добио преко Поседарја: Обровац очекује помоћ од 1000 коњаника и 2000 пешака; фортификације брани 40 бораца, који имају довољ но брашна, вина, 14 коња (ако им понестане меса) и 25 стара барута; замолио је да фуста у Новиграду служи за размењивање писама и порука. Сам санцак-бег се ни у току 16. децембра није појавио на попришту, што је био знак да ће се опсаде продужити. Људи из Поседарја слати у планину више Обровца да сакупе брћане који би својим нападима узнемиравали опсаћиваче. Да спречи кнеза Ивана од Крбаве да веће снаге баци за одбрану Обровца, босански намесник је упутио другу колону од 1000 коњаника и 500 пешака да нападну кнежево место Добровицу. Задар је и следећих дана обавештаван о борбеним позицијама око Обровца, а вести је 18. децембра донео један Циганин, очигледно погодан за обавештајни рад; овај је пренео да је део ордије из турског логора под Обровцем упућен према Зеленграду (три миље од Обровца), и то 800 хатлија и 100 пешака са два мала топа. На самом обровачком утврћењу топовске тутњаве означиле су да је на тврћавним платинама начињена мања бреша. Браниоци су пушчаном ватром били прецизни, те су усмртили око 40 Турака, изгубивши при томе само једног друга. Двеста Турака паша је још 15. децембра одредио за улаз у подграће, где је настало право гушање у коме су учествовали и неки племићи као и топићи са цитаделе. Наступајуће ноћи борци за реч Мухамедову унели су угарак под наслагано дрво те су пламени језици почели да лижу бокове зидина. Потом је запуцало 300 пушака и два топа. Наредног јутра 50 коњаника успело се на једно суседно брдо, са кога су се спустили под саме камене блокове тврћаве. Ништа, мећутим, нису постигли ни до 20. децембра, кад су и опсађени сазнали да врхбосански санцак-бег долази са нових десет топова, подигнутих са книнске фортификације. Тада је под Обровцем било 2000 турских војника, што коњаника што пешака. Опсада Обровца није успела и Турци су били принуђени да се на почетку зиме врате својим касарнским буџацима, оставивши на попришту 50 гробова својих другова и више заробљених. У првој половини јануара 1526. они су се вратили у Скрадин, задржавши се неко време са санџак-бегом у једном месту на средини тога одстојања.” У свим тим борбама Задар и његова ближа околина били су заклоњени и поштеђени. Задарски крај је у извештају једног синдика, послатог у Далмацију исте године, означен као најлепша земља или слабо насељена, одакле је задарска комора убирала 5500 дуката прихода али на чију је одбрану и издржавање управе трошила 6400. Град је чувало 24 чета, чији су припадници добијали осам дуката годишње плате. У Нину је заповедао кнез са два каштелана и са 20 војника, док су у Новиграду и Врани командовали племићи а у Надину контестабиле са 20 бораца. На подручју је укупно било 231 стродиот-коњаник са шест старешина, од којих је само један био Задранин. Задар са отоцима бројао је 2630 а Шибеник 2200 становника. Предео између Задра и Шибеника био је обрађен и ту августа 1525. није владао страх од Турака и мартолоса из суседства.” Напредак за последњу четврт столећа био је очигледан. Јер, села Тињ и Храшћани су 1499. и 1500, због ратних прилика производили само 300 квинтала хлебног зрна, док су пре рата од 1499. давала десет пута већу количину.60 Кад је запупило пролеће 1525. приступило се (са 500 дуката) утврђивању два села од већег значаја - поме-
*• Исто, 219-20, 221, 223-4, 224-5, 225-6, 226. " Исто, 213-14, 217, 211. и Г. С тан ојеви ћ, Југословенске зем љ еу млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека, Београд 1870, 29-30. 126
нутог Тиња и Љубе (Љубач). Програмом је било предвиђено и побошљање утврда у Надину и Врани, с обзиром да од 1501. до 1518. за фортификације поменутих места није много трошено.61 Крајем јануара 1526. 45 Новиграђана са 15 Истрана и још неким упали су у турско подручје и извели су преко границе седам пастира, шест коња и 2500 или чак 3000 грла стоке, од којих хиљаду није могло бити протерано преко Крке у шибенску околину. Жалбе оштећених муслимана одмах су уследиле, уз претње да ће се преко Порте тражити повраћај плена. У тој групи неки »четари« означени су као разбојници, уз друге који су без тог имена такође упражњавали зликовачки позив. Одмах су према Скрадину морала бити упућена коњичка одељења, да суседи не би узвратили сличним подухватом у име освете. Кад су млетачке власти настојале да украдену стоку нађу и врате, разбојници су део плена сакрили у некој шпиљи у планинама, а неки од њих умакли су на хрватско-угарску територију, отеравши 600 глава марве. »Четари« са пленом из шпиље били су опкољени и морали су вратити отето. Међу тим харамијама један је био муслиман а тројица из Обровца. Представници млетачких власти одмах су се по грудили да подмите скрадинске прваке како би они својом изјавом онемогућили евентуалан поступак покренут из Цариграда. Последњег дана априла диздар Турали- ага, поткапетан Скрадина Кулај Потхлијић и Насуп ђехаја, брат Давуда, војводе босанског санцак-бега пред двојицом муслиманских сведока посведочили су да су фебруара исте године мартолоси из царевих земаља (не млетачки!) опљачкали између Скрадина и Стекве неку стоку и одвели и чобане, и да је далматински провидур Андре Чивран повратио 450 грла отете стоке, па је четворицу тих мартолоса ухватио а њиховог војводе одмах и обесио, гонећи и преосталих 19 разбојника према морској обали. Из овог примера јасно излази да су пљачке биле обостране, мада много чешће са турске стране, да се није пазило на веру и државну припадност учесника подухвата, да су у овима учествовали како професионални разбојници (и са називом »чатари«) тако и житељи приморских паланки са јачим прометом па и сељаци. Хајдучија је имала само једно заједничко-влашко порекло, ту »интернационалну« за оно време ознаку лоповлука. Са млетачким пљачкашима сарађивали су Истрани, са поседа немачког цара, као и власи муслимани, из султанових земаља. Седмога Јуна четири муслимана ухваћена су код Надина.*2 То је свакако била татска дружина, групица која није од стране турских војних власти убачена иза граничне линије ради шпијунских задатака, него неколико међу собом добро познатих људи који су ишли за својим лаким интересима. Са турске стране године 1526. није било више сличних упада на млетачку теритоРИЈУ. јер је те године сам падишах водио поход против угарског краља. Године 1527. угарско-хрватска тврђава Обровац пала је у руке војводе Мурат-бега, ћехаје санцак-бега Хусрева. Турски логор под градом почео се формирати још у последњој декади фебруара. Под град на Зрмањи 26. марта стигла су још два санџак-бега, тако да је тада опсађивача било 2000. Тридесетог марта огласио се свега један топић и после његових 13 или 14 хитаца посада је капитулирала. Последице освојења Обровца биле су многобројне и за млетачку северну Далмацију." Према једној хроници, те године су Турци заузели и Карин, а у то
*' Аркив VIII, 200; А. de B en v en u ti, н.д., 88-89; В. М акуш е, Споменици Јужних Словена и околних народа из италијанских архива и библиотека, Гласник Српског ученог друштва, I одељење, кн>. XIV, Београд 1882, 63. “ Аркив VIII, 229, 231, 234, 246. 43 Аркив XII (1873), 268, 270, 271; В. К лаић, н.д., V (1973), 93, А. de B en ven u ti, н.д., 90; ЦРВ I, 96; II, 43; А. de B en ven u ti, Foetezze venete in Dalmazia: I due Obbrovazzi, Attene° veneto, anno 129, vol. 123, n°2, Venezia 1938, 92. 127
време дош ло је до рушења неких каштела у Равним Котарима.*4 Крајем пролећа Турици су спалили а потом коначно заузели и млетачки каштел Кличевац (између Бенковца и Раштевића).64 Општи метеж те године искористили су и Млечани па су месеца октобра преузели кулу у Велиму, који је за одбрану својих добара подигао шибенски грађанин Петар Војводић.67 Године 1528. и 1529. Османлије Босне биле су заузете на другим странама те нису стигле и да упадају у млетачку северну Далмацију која се налазила подаље од праваца њиховог освајања. Слично је било 1530, кад су Турци, суседи млетачке Далмације, били заузети припремама у Обровцу и другде за поход на ускочки Сењ и борбом Сењана који су својом диверзијом у Обровцу онемогућили планове за изградњу већег броја пловила. Нова је појава била да су турски Морлаци почели својатати обрадиву земљу села млетачког подручја тиме што су их орали и сејали а потом скидали плодове. Сињорија је интервенисала код босанског паше, настојећи да узурпације легализује тиме што би се ти власи сматрали закупцима без уговора који би били дужни да плаћају шестину рода. Ова узурпација није била усамљена појава, јер је управо велики султанов поход на Угарску и Беч 1529. значио почетак гибања у Царству као и почетак отимања од закона. Млетачки посланик са даровима султану на походу при првом покушају одласка из Сарајева за Београд (августа 1529) није могао да се пробије, јер је несигурно било и око самог Сарајева а искусан сарајевски емин је тврдио да су цесте разорене и да не може проћи ни обично магаре. Негде на дубровачком друму, вероватно у Полимљу (септембра 1529) 150 мартолоса је напало велики караван који је путовао за Цариград у Дубровник и приликом напада ноћу гдје су одсели бољи гости, убили су или ранили шест млетачких велетрговаца.68 Једино кршење мировног стања 1531. године настало је месеца августа, кад су малобројни Турци и мартолоси пљачкали на територији шибенске капетаније те су пленили стоку и одвели две особе. Маја 1531. задарски капетан је са султановим представником одређивао турско-млетачке међе на сектору границе између Шибеника и Скрадина; њега је пратило 17 коњаника дакако као прва одбрана у случају каквог мартолошког препада. Слично је војвода Мурат преко брата, попа Јурја, тражио од Сињорије да му уступи три села која би према неким разлозима имала да припадну Обровцу. Можда је то било зато што је хтео да, поред Обровца подигне нову утврду која би имала да осигура фусте, али је за поменуту градњу морао претходно добити султанову сагласност. Страгиоти у Новиграду помно су мотрили што се ради у ширем кругу Оброваца. Војвода Мурат послао је 15. децембра штафете свима каштелима и местима на граници а сам је стално био у седлу, покрећући пешаке од Скрадина на Книну, јер је имао циљ да предузме пљачкашки поход према Бихаћу и Ријеци. Крајем године вицебаил у Цариграду радио је на томе да се монахињама из Задра врате њихова села које су Турци посели. Средином децембра турски Морлаци ушли су у трогирску околину, оче-
64 Сгопаса d’ignoto, Bullettino di Archeologia e Storia dalmata, anno V, Spalato 1882,191. “ Аркив XII, 282. - Обровац je мало времена после преласка у османлијске руке постао војно-поморска база (С. Траљ ић, Организација турске морнарице у XVI стољећу, Adriatica maritima, II, Задар 1974, 247. “ G. Р. B ia n ch i, Fasi di Zara, 71. •’ Аркив XII, 315. M S D li( 1898), 216; Изводи за југословенску повиест из дневника Марина мл. Сануда за г. 1526-1533, Старине XVI, Загреб 1884, 169, 138 и 144, 191-2 (разбојништво је извршено код Пријепоља, о чему је тамошњи кадија морао да поднесе извештај Порти: МСД JIB, 328-9). - О хадјучији у Полимљу у то време вид.: Б. Х рабак, Хајдучија Херцеговаца 1465-1530, зборник радова: Ослободилачки покрети југословенских народа од XVl века до почетка првог светског рата, Београд 1976, 20-21. 128
кујући искрцавање Хрвата са угарско-хрватског подрумја; приступили су и изградњи станица и утврћених ровова, које су снабдели топовима и аркибузима.*9 Земљу око Вране који су власници напустили Сињорија је као лено додељивала заслужним Задранима.70 Око млинова између Скрадина и Шибеника било је спорова и даље, те је почетком марта 1532. млетачки представник на Порти успео да издејствује тражено наређење као и да на рачун опљачканих Млечана у неком каравану наплати 23.000 акчи, шест златних полугица и нешто оружја, али није утерао и неко прстење од којих један прстен са дијамантом. Средином априла многи турски коњаници, долазећи из области изнад Книна, опљачкали су млетачки крај око Скрадина, па су неке Морлаке и стоку повели у Хрватску; кад је о томе саопштено војводи Мурату који се у то време налазио у Скрадину, он је омаловажио притужбе, јер је свакако сам и координирао акцијом. За узврат, 17. априла неки су се »бедници« са млетачке територије на једној барки ноћу искрцали под каштел Велим, те су опљачкали једно село влаха скрадинског диздара Мурата и одвели четири члана једне породице а остале на које су наишли су побили. Д а би се успоставили добри суседски односи са Турцима, кнез и капетан Шибеника је спровео ислеђење; установио је да су на велику суботу два Морлака, бегунци из Ријеке, са 14 непознатих људи на баркама стигли и да су имали топ-мужар (са убацивањем ђулета у цев одозго, тромблонски); њима су се прикључила два млетачка поданика из околине Велима. Поменути непознати људи са топом мора да су били ускоци из Хрватског приморја. Последњих дана априла са североисточне стране, свакако са правца Книна, спустило се 500 коњаника аустријског надвојводе у правцу Шибеника, те су пљачкали насеља око Скрадина, отеравши неке волове. Војвода Мурат одговорио је одласком према Книну и скупљањем веће војске коњаника и пешака за харање у Хрватској (односно Лици). То је, иначе, било време турског похода на Беч. За султанов излазак на војну босански паша и његов ћехаја Мурат су реквирирали теретну караванску кљусад (»ронцини«) од Морлака. Због збивања у околини Скрадина, испред шибенске луке око 1. маја одмах су се нашле четири добро урећене фусте, те су и Шибенчани морали излазити на отворено море уз пратњу својих фуста; четири морешке фусте истога дана виђене су код отока А зури; оне су пресреле и опљачкале у шибенским водама један већи брод, где су засужњиле 200 особа и оплењену лађу отеглиле на задарско оточје Корнате. Ту су, према мишљењу шибенског капетана, морешке брзопловке такође грабиле. Гарнизонирање и кретање млетачких галија од Брача на север у вези са врлудањем берберских фусти пратили су Морлаци са побрђа турске територије (»Морлакије«), те су о томе јављали и млетачким заповедницима, као што су свакако обавештавали своје мартолошке старешине. Четири фусте које су кренуле ка задарском оточју, још 8. маја нису поред Шибеника прошле ка југу. Тада се у Задру причало да се турски војни обвезници купе у Босни за освајање Сења. То је потврдио и генерални провидур Далмације писмом од 8. маја из Вране, јављајући да је једна претходна трупа од 1000 војника већ кренула за Сењ, али да је била распршена и да су трупе у Книну, које су припремиле и топове, снабдеване храном за осам дана. Чак и Морлаци задарског краја, у тој општој гужви поморско-копнене хајдучије настале у пролеће 1532. са поновљеним султановим походом на Беч, излазили су на пучину и харали су суседне земље. Капетан млетачке фусте Бондумјер, примерице, ухватио је и спровео у задарску луку једног Морлака који је на барци превозио отетих 300 дуката и шест коња, које је коње,
*’ MSD LV, 34; Старине XVI, 184, 180, 186, 191, 192. ’* MSD LIV (1899), 506, од 22. VII 1531. 9 - BEN K O V A Č K I K R A J ... Z BO R N IK 2
129
тобоже, нашао у Лабину (Истра); млетачки капетан је са узапћеним пленом отпловио у Бакар и предао га је Јерониму Задранину, аустријском капетану на Дунаву који беше у Ријеци, где је сакупљао посаду за дунавске бродове. Средином маја Турци и Морлаци су поново навалили на Сењ, али су изнад града били разбијени, оставивши на висовима доста људи и много плена, одлазећи даље у пљачку пред врата Ријеке.71 Само неколико дана раније турски власи су отели стоке и људи изнад Шибеника. Двадесетог јуна старешина новиградских страдиота известио је генералног провидура у Задру да је из Обровца пре неколико дана изашло 200-300 коњаника и 800 момака пешке да оплене подручје Сења и Ријеке; да су дотерали и да чувају многу заробљену чељад и стоку, с којима заједно бораве на пољу; да их је Гашпар Перуш(ић), синовац £неза Ивана од Крбаве, изненада напао са 400 коњаника и извесним бројем пешака, да је покупио плен и растерао већи део обровачких Турака; одведено је 15 њих, али су четири успели да се врате, мада их је више могло побећи јер су лоше вођени. На другим странама границе млетачке северне Далмације није било већих повреда, јер је већина мартолоса босанског санцака поведена у Београд, да се прикључе ордији султановог похода. Они са западних страна сакупили су се у Грахову, и ту је босански паша одредио потпашу Љубунчића да им заповеда према граничним местима Хрвата, те да спречи да ови плене султанове хараче. Ту су околност искористили царевци, те су најпре одред од 4000 људи истурили према босанском и још једном санџак-бегу који су пребацивали трупе преко Саве, а потом су се запутили у Босну да робе малобројне преостале муслимане и Морлаке, а нарочито нејач и многобројна стада и крда; плен који су стекли ценио се на 700 особа, 1500 коња, 2000 говеда и небројено оваца; прошли су 11 миља од Хливна. Многи Морлаци су пошли на царев поход да би били ослобођени дажбина и посебно војнице (телос), што су тешко плаћали. У областима према млетачким приморским градовима они су се већ стално населили и привикли на обраду земље, те су прихватили и празне парцеле млетачких власника, особито у трогирском крају. Према једном извештају из Сарајева од 28. јуна, босански санџак-бег, пошто је превео трупе преко Саве код Кобаша, вратио се да би се сместио у месту Хартаси, на граници према Шибенику, не говорећи да ли ће ићи у походне колоне у Срем. Чувени мартолошки старешина Радич дош ао је у Ускопље, добивши наређење из Хартаса да сакупи Морлаке и да пође да хара Истру и све до Љубљане.” Обровчани нису ни даље мировали. Деветог јула један Пажанин, приспевши из Обровца у Новиград, обавестио је двојицу страдиотских старешина да је капетан Турака, звани Анан, са 9000 људи опљачкао место »Диламецо«, да је ухватио много турских Морлака, од којих је доста и побио, да је дотерао небројено стоке, да је спалио подграђе Валград(!), каштел »Диламеца«. Против таквих пљачкања турске територије из редова самих Турака пошао је Љубунчић са жељом да поврати плен; обровачки капетан, међутим, дочекао је гониоце у заседу, те су многи побијени и заробљени. Плашећи се за даљу своју судбину, јер су се одметнули од власти, Обровчани су пренели ствари од вредности у тврђаву а весла својих фуста су склонили у Новиграду. Око 20. јуна диздари Обровца, Ко-
927.
71 Старине XXI (1889), 138-139, 140, 141, 142, 143, 145, 146, 149, MSD LIV 233, 233-4,
Велим се налази 18 миља од Шибеника и у њему је тада столовао кнез Лукач са два коњаника. Велим и Врпоље су се тада налазили на удару мартолошке пљачке (CRV II, 82 и 83, релација Бернарда Балбија, бившег кнеза-капетана Шибеника, 26. I 1532 м.в. 71 Старине XXI, 168, 163, 166-7. 130
на(?) и Островице забранили су својим хришћанским поданицима да, по цену живота, не долазе у подграђе тих места са оружјем; Обровчани су, уз то, фусте извучене на копно пренели у тврђаву. Двадесет другог јула многи турски Морлаци са граничног појаса пренели су своје ствари и дотерали своју стоку на млетачку територију, те се управили ка Надину и Новиграду.71 За разлику од Морлака на граници који су већ били привикнути на земљу и мирни, власи који су се спуштали из Босне тога пролећа отимали су чељад изнад Шибеника.74 Обровац је представљао опасност за задарску регију. Зато је задарски капетан новембра 1532. тражио средства да се репарирају утврћења у Новигрду и Нину, чије су зидине биле оштећене а стање у самим каштелима лоше; оправке је ваљало извршити и у Врани (према Островици), чији је покретни мост био покварен и где се налазило застарело наоружање; стање је било нешто повољније у Надину (према турском Кличевцу), којим је десет година управљао Франческо Ђустинијани.” У Обровац је првих дана 1533. дош ао Мурат ћехаја да скупи новац и одреди 300 људи да секу дрва и припремају грађу за прављење фуста. На исти се начин радило и у Скрадину, где је већ почетком фебруара сакупљено врло много лађа, тако да су представљале праву флотилу. Наоружање фуста у Обровцу угрожавало је безбедност целе северне Далмације. У Обровцу се налазила база и за обавештајни рад у Италији. Његов диздар је месеца марта 1533. преко једног свог пријатеља у Анкони сазнао да је формирана лига хришћанских држава у Болоњи у коју је ушла и Млетачка Република; штампано обавештење о томе заповедник града послао је намеснику у Сарајево а овај Порти.76 Месеца марта босански санџак-бег је наредио Обровчанима да се држе примирја и да не упадају у аустријске поседе. Сами војници у Обровцу, доста унезверени, били су задовољни кад су сазнали да је Република решила да пошаље две галије и две фусте као стражу у воде северне Далмације, и о томе су одмах обавестили босанског намесника.77 За следеће године, кад су историјски извори постали оскуднији, нема посебних вести о стању на млетачко-турској граници у северној Далмацији. Ваља претпоставити да су Турци били прилично запослени борбом са Хрватима и да су имали много незгода да обуздају ускочке диверзије. Зато, без сумње, нису налазили за потребно да снаге р^сипају на пљачкашке провале у задарску регију. Стање је релативно било мирно већ и зато што се добар део влаха на граници толико стабилизовао да се и сам бринуо око свог дома. Укупан осврт на период мира од 1504. године па до новог рата 1537. морао би констатовати да је доба мира у великој мери било време бесконачних отимачких упада Морлака и Турака али и угарско-хрватских па и млетачких влаха, иако о?их последњих у мањој мери. Главни турски удар примили су угарско-хрватске области у суседству млетачке северне Далмације. Историјски резултат тога раздобља био је губитак власти угарско-хрватског краља на том простору. Трећина посматраног столећа има три фазе развитка: од 1504. до 1514, кад су турско-мле71 Исто, 167, 169, 171. - Око 1530. почиње пресељавање влаха на ширим просторима. На пример, власи су те године ускочили из Унца, Гламоча и других крајева западне Босне, те су потражили заштиту у Хрватској. Последица тог ускакања се осетила већ следеће године, јер су хрватски крајишници чешће нападали те отоманске крајеве Босне (Е. Laszovvski, Monumenta habsburgica Regni Croatie, Dalmatie et Slavonie I, Загреб 1916, 411, 418— 9 .
74 MSD LVI (1901), 233-34, шибенски кнез-капетан Бернардо Балби 4. V 1532. ” Старине XXI, 196-7. 74 Старине XXV, 105, 107, 108, 116, 131; MSD LVI, 442, 498, 507-8; LVIII (1903), 46-7 77 MSD LVIII, 42, генерални провидур Gregorio Picamano, из Задра 1. IV 1533.
тачки залети били све интензивнији, од 1514. до 1527, кад су провале достигле врхунац жестине и кад је претила опасност да не буде ликвидирана и млетачка власт на поменутом простору, и од 1527. до 1537, кад су Турци били забављени на другим бојиштима или су се у северном делу Јадрана морали носити са све осионијим Сењанима; за задарски крај те деценија је била релативно мирна, само са узнемиравањима у неким годинама и то опет у вези с ускоцима и Обровцем." Мада је рат Османлијског царства са Млетачком Републиком на територији северне Далмације каснио, па је чак Јунуз-бег по пети пут био послат у град на лагунама као поклисар да се жали што је Задранин Наси отео неку турску лађу,” извесне ратне припреме су ту извођене још у лето 1536. Отоманска армада допловила је на задарска размеђа, па су по заповести млетачког Сената све зграде у пољу срушене, жито спаљено, лоза и воћке посечене, све у бојазни да не би послужили непријатељу; чак су демолиране и цркве и самостани изван градских бедема.*° Поред Задра, и Шибеник је током 1537-9. био прилично утврђен." Године 1537. око Задра било је концентрисано: 3700 пешака, 500 коњаника и чак 14 галија.*Ј Босански Турци и пре рата 1537-9. нису били задовољни граничном линијом. Приликом утврђивања Обровца (октобра 1531) ћехаја босанског намесника Мурат Тардић је тражио три млетачка села у обровачкој околини. Одмах затим дош ло је до гужве на граници нешто јужније (у другој половини 1532) због деловања Петра Кружића и његових клишких витезова против суседних отоманских влаха. Кад је избио рат, актуелизовина су отворена питања и према задарској регији, па су операције вођене на целој линији од Обровца до Скрадина. Акције су почеле неуспешним налетом млетачке коњице под командом Франческа Брбара на Карин и пуним поразом Млечана под Обровцем. Турци су одговорили дизањем 20.000 ратника да запоседну Надин и угрозе Задар.“ Први оружани покрет предузели су, дакле, Млечани али не само код Карина и Обровца, него и наступом против Скрадина, истовремено, септембра 1537. Обе поменуте тврђаве браниле су локалне посаде. Скрадин је после краћег отпора капитулирао, мада је већина млетачких трупа била везана за операције против Обровца.*4 У Скрадину је нађено 30.000 весала и велика количина бродограђевног дрва, што јасно показује османлијске намере са десантом ка италијанској обали.*' У рату је знатно више ангажована морнарица него у војни почетком столећа. Задатак млетачке флоте био је пре свега да пасивизира или потпуно уништи турске поморске базе у Скрадину и Обровцу. Једна ескадра са доста војника на бродовима отпловила је у Скрадин, под заповедништвом генерала Пезара, а друга, под командом Ђованија Витурија, појавила се под Обровцем. Млечани су лако овладали Скрадином, али нису задржали град него су само минирали беде’* Б. Х рабак, Турске провале и освајања, 93. ” Ј. V. Ham m er, Geschuchte des Osmanischen Reiches, хх, Pesth 1834, 139. *° C. F. B ia n ch i, Fasti, 72. “ Г. С тан ојеви ћ, Далмација и црногорско приморје у вријеме млетачко-турског рата (1537-1539), Историјски гласник, бр. 3-4/1960, 87. "V . B ru n elli, Le fortificatorie, 72-3. “ А. de B en ven u ti, Storia diZara I, 91-2, 93-4, 96. - O млетачком неуспеху под Обровцем вид.: CRV II, 117-8, Фр. Лонго о развоју ратних операција 1537-9. *4 А. M o ro sin i, Degl-istorici delle cose Veneziane, III, Venezia 1718, 711; Г. Станојевић, Далмација и Црногорско приморје, 91. “ Diari Udinesi dall-anno 1500 a! 1541, Venezia 1884, 5; Г. С тан ојеви ћ , Далмација и Црногорско приморје, 91.
ме.и Операција против Обровца поведена је тек 1538, кад је у Јадрану против Османлија изведено чак 28 галија.*’ Николае Jopra тај поход Камила Орсинија ставља у прву годину рата и држи да су Млечани током 1537. имали у својим рукама и Обровац.” И кад су заузели град, с обзиром да је турска војска дошла у помоћ Обровцу. Млечани су се повукли, односећи плен и запаливши град.” Прве године рата (1537) борбе су воћене око млетачких градова, Задра и Шибеника. Млетачке ове градове даље утврђивали и снабдевали, препуштајући мања утврђења својој судбини.” У духу такве стратегије, Нин не само што није дограђиван, него је просто напуштен.91 Одлучне борбе вођене су тек друге године рата, пошто су Турци најпре (1537) заузели Клис. Они су скршили отпор Млечана у Надину и Врани, док су их код Земуника одбили угарско-хрватски војници. Турци су ушли у Нин, разрушили га, али се ни они нису у њему хтели задржати. У Нин су потом добегли млетачки најамници из мањих каштела.” Пред губитак Надина Племићко веће у Задру решило је да упути у Венецију двојицу посланика који ће од Сената тражити средства за обнову надинских зидина.” Предаја Надина уследила је крајем априла 1538, кад се у Книну сакупила турска војска од 20.000 момака, која је предузела напад на Задар а према Надину послала коњичко одељење од 400 бораца; посади Надина до 150 људи било је допуштено да пређу у Задар, чија се одбрана састојала само од 200 најамника.94 Већ првих недеља рата у млетачку службу примљен је један капетан Хрвата са сто коњаника, да би под заповедништвом Камила Орсинија поново преузео каштел Обровац, да се опљачкају султанови подложници и да се угрози каштел Карин. Професионалци-најамници нису били нарочито расположени да се туку, јер су узалуд захтевали да им се намире дуговане плате. Кад се у Книну сакупило око 20.000 турских војника, у Задру се налазило само 200 пешака и 400 коњаника. Једна колоне те задарске момчади најпре је кренула у Надин, где је дужност каштелана заузимао Ђакомо Сагредо, један сметењак; њега су исмевали Турци као кукавицу, па су му јавно обећали врећу акчи, турских сребрних новчаница; врећу су заиста донели, мада су паре биле кривотворене. Сагредо је био очајан, јер су његови саборци сматрали да је пристао на мито. Најзад су га ухватили и спровели у Венецију, где му је одрубљена глава. Поред одреда поменутог капетана Хрвата, под најам је прихваћен и један други капетан са 500 бораца. Део тих вој“ Cronaga d’ignoto, Bullettino VI (1883), 14-5; Р. Paruta, Historia Venetiana, voll, Venezta 1703; B. Винавер, Сењски ускоци и Венеција до кипарског рата, Историјски гласиик, бр. 3-4/1953, 61. *’ А. de B envenuti, Fortezze, 92-3. “ N. Jorga, Geschichte des Osmaniscehn Reiches II, Gotha, 381. - Анонимна хроника je такође под 1537, забележила улазак лађа у новиградски канал, али команду над бродовима везуЈе за Габриела де Риву, који је желео да узме Обровац (Cronaca d’ignoto. Bullettino VI, I jj.
“ C. Траљ ић, Хусревбегов боравак и рад у Далмацији, Анали Гази Хусревбегове библиотеке, V-VI, Сарајево 1978, 11. “ С. Траљ ић, Хусревбегов боравак, 8. *' М. Новак, Када и како је дошло до формирања службе генералног провидура ДалмациЈе и Албаније, Радови Инстнтута ЈАЗУ у Задру XV (1968), 103. " CRV III, 20; Сгопаса d ignoto, Bullettino VI, 15. Савременик, Шибенчанин Антун Нранчић бележи пад Надина и Вране у турске руке у 1538. годину (Osszes munkai, kdzli Szaау Laszlo, k. I, Pest 1851, MHH, Scr. I, 65-66). - C. F. B ianchi (Fasti, 72) ставља турско ocвоЈење Вране у 1537. Jozef Hamer (Geschiche desd Osmanischen Reiches II, Pesth 1834, 61) je турско заузеће још погрешније ставио у 1527, вероватно замењујући је са Обровцем, чију судбину те године не помиње. 1 ХАЗд, Libri Consiliorum III, 122-3 ол 16. IV 1538; Научна библиотека у Задру, MS 704, n 26251, lib. II, fol. 16 и 65’. “ CRV II, 121, преглед ратних збивања Фр. Лонга. 133
ника био је гарнизониран у Врани, чији је заповедник био Пјетро Соранцо. Кад се пред Враном нешто доцније нашло 6.000 османлијских пешака и 2000 атлија, каштелан је побегао. И поред отпора обезглављене посаде, утврђење је пало у руке Турака. У то време и Нин је остао без одбране, тако да се обруч око Задра почео стезати. Да појача заштиту главних градова Сенат је упутио у Далмацију и Боку Которску 15 млетачких патриција, њих десет у Задар и два у Шибеник; сваки је командовао тридесеторицом војника, док је 500 стављено на располагање генералном провидуру у Задру, као стратегијска резерва; од тих 5000 људи њих 2000 били су коњаници.’* Земуник и утврђено село Тињ спадали су у најмлађе фортификације, у групи од седам каштела које су Млечани подигли у времену од 1504. до 1537. Пред османлијском најездом плаћени војници Италијани повукли су се из Земуника, па су у утврђење ушли неки »Скјавони«, домаћи житељи, који су успели да каштел одбране од Турака. Због бојажљивости и незаинтересованости најамних војника умало што није био изгубљен и Задар, јер је највећи део војника напустио град и прешао у најам Турцима, с обзиром да Млечани нису издавали уговорену плату. Једне недеље стража је пропустила 25 коњаника који су продрли до задарског градског трга, али су их грађани протерали.91' Млетачка коњица која се у поменутим акцијама лоше показала била је милицијског типа, састављена од зависних сељака, која је и 1518. гонила Морлаке и мартолосе који су упадали у гранични појас пљачке ради; пред пад Надина и Вране ти коњаници су били стационирани у та два каштела и у Новиграду, са задатком да спречавају пограничну крађу.” После заузећа Вране Турци су се најпре појавили пред Шибеником. Млинови шибенски су одмах напуштени а житељи вароши су се повукли у тврђаву. Они су се на градском тргу заклели да ће се борити до смрти. У Задру је у часовима кризе донесена заповест којом је у току од три дана био сваком забрањен излазак из насеља. Одбрану Шибеника преузео је Франческо Барбаро, уз кога се налазио командант лаке коњице Паоло К. Орсини са 1500 војника. Од стране генерала Пезара у Шибеник је упућен заповедник галије Маркантонио Приули са посебним, највећим овлашћењима. У истини, команданти су један другог контролисали и ограничавали у заповедању. Варош је напустило 1500 становника зато што су бедеми града били оронули. Шибеник је редовно снабдеван с мора, па глади није било. Кад је најакутнија криза прошла, на сектор млинова први су пошли грађани. Провидур Бадоер је тако могао остати у Задру. Срчани Далматинци (Скјавони) су успевали чак да покојег турског војника ухвате. За време блокаде Шибеника, у Надину а најпре и у Врани, било је по 150 бораца пешака и сто коњаника, док се 400 војника налазило изван утврђења, на граничном појасу.” После пада Надина и Вране турском притиску је посебно био изложен трокут Земуник-Драчевац-Вуковац (код Новиграда), па се очекивала нова концентрација турске војске од око 8000 бораца према Обровцу. Тада се на бомбаст начин понудио у двомесечни најам урбински војвода да лично са 1000 пешака, 600 лаких коњаника, 12 великих и 12 малих топова поведе операције према Обровцу,
” А. T h einer, Vetera monumenta Slavorum Meridionalium historiam illustrantia, t. II, Загреб 1875, 54-55. ••CRVII, 122-3, преглед ратних збивања Фр. Л он га; Г. С танојевић, Далмација и Црногорско приморје, 95-6; С. Траљ ић, Задар и турска позадина од краја XV до поткрај XIX стољећа, Радови Института ЈАЗУ у Задру Х1-ХН, (1975), 208. ” CRV III, 190, релација Дј. Морозинија по повратку са дужности провидура далматинске коњице, представљена 3. III 1567. •* А. T h einer, н.д., II, 55. 134
Книну и другим местима, и то уз невелик трошак.” У Нин, да обнови посаду, отишао је отац Паола Орсинија Камило, и то кад је највећа опасност по Шибеник минула. Камило Орсини је од венецијанског Већа десеторице тражио још 4000 пешака и 500 коњаника, како би се одржале слабе преостале посаде ка каштелима и како би се евентуално успоставио гарнизон у Обровцу, који је ваљало повратити. Са 1400 пешака и нешто коњаника као и са неколико топова Камило је приспео под Обровац. Топовском паљбом је у бедемима пробијен отвор, те је војска јурнула у цитаделу. Ту је заробила укупно 300 султанових поданика. Део колоне кренуо је на суседни Карин. Османлије су се одржале јер је тврђава тако била ситуирана да ју је било лако бранити а тешко заузети.100 Шкрта Сињорија, пославши 4000 војника Камилу Орсинију и упућујући нових 500 најамника које је он тражио после пада Надина, сматрала је да се у северној Далмацији већ налази довољан број бораца да се турска најезда сузбије. Уосталом, одбрана градова није била јевтина. У тједнима кризе сам Шибеник је трошио по 25.000 дуката месечно, како за плате војника тако и за даље утврћивање.101 Већ је указано на то да хронологија турско-млетачких борби у рату 1537-40. није сигурна. Извори, особито османлијски, декларативни су, а млетачки наративни нису увек доречени, те су истраживачи присиљени да комбинују и да се домишљају. Према млетачком латинисти А. Морозинију, Надин је пао пре Вране, коју су Турци заузели 10. маја 1538. Најезда према њему не би долазила од Шибеника преко Вране на Надин и Задар, него са севера, од Книна, где се сабрало 20.000 бораца, дошавши преко Ливна. Из Книна та је војска кренула изравно западним правцем према Надину, а затим је мало скренула на југ и опколила Врану. Операција око Шибеника била је оделита акција и није се везивала за даље подухвате у правцу далматинске метрополе. На Надин је наступило 4000 коњаника и 2000 пешака. И ту се гарнизон брзо извукао из конфронтације и побегао у Задар. Пред Враном је било чак 6000 пешака и 2000 коњаника. Орсинијев поход на Обровац Морозини описује после освојења Надина и Вране; бележи 360 сужања у граду и 5000 турских војника које су Млечани натерали да напусте Обровац.102 Хисторичар К. Бјанки погрешно наводи да је Надин изгубљен тек 1539. године, и то издајом коју је аранжирао војвода Мурат Тардић.101 Према записницима венецијанског Сената може се тачније установити редослед догађаја током 1538. О турском заузећу Надина, Вране и Нина знало се већ 27. априла; за улазак млетачких трупа у Обровац постоји сенатска белешка у седници 8. августа, али то не значи да је тек тада тврђава морала бити освојена. Средином октобра писано је из Задра како власи, турски припадници, прилазе Републици и да су спремни да са породицама дођу под заштиту Крилатог Лава.104 У пролеће 1539. године 200 влашких породица прешло је Млечанима који су их одмах сместили у Истру да тамо раде као колони.105 Током раније године Алвизе Бадоер је учинио да са територије ранијег Банадега (бивше угарско-
” Исго, 55; А. de B en ven u ti, Storia di Zara, I, 96-8. I0° Б. Х рабак, Турске провале, 95. А. T heiner, н. д., II, 55-56. I0J А. M orosin i. н.д., т.В, 460, 502, 505. - Још пре поменутих датума људи су се из Надина Велима па и из села пресељавали у Задар, о чему сведоче њихови тестаменти (ХАЗд, Atti del notaio: Petrus de Bassano, b. II, 2. X 1536) Велим, 13. XII 1537 (Драчевац, 30. XII 1538 (Рачице), 17 IV 1539 (Надин) из Врке код Нина (15. VI 1543, пре насељен) С. F. Bianchi, Fasti, 72. ‘"4 ASV, Senato х secreta, Deliberazioni, P. LIX, 56’ (27. IV 1538), 81-1’ (12. VI 1538), 97 VIII 1538), 115’—6 (22. X 1538). 105 Senato Mar: Cose dell’Istria: Atti e memorie della Societa istriana di Archeologia e stona patria, vol. IX, Parenzo 1894, fol. 32’, 13, V 1539. 135
хрватске бановине) пређу под млетачки суверенитет 5000 Морлака, који су исто тако пребачени у Истру; ту, међутим, није било траве и воде за њихова стада као у старим стаништима.106 Јула 1539. настала је ужасна глад, од које се умирало у задарском крају чак и ујесен 1540. Томе треба прибројати штете од сењских ускока и средином априла 1540.10’ У сваком случају, на концу војне Млечани су поред Надина и Вране у рату изгубили и 14 оточића,10* а Обровац су морали да врате. Од 280 села задарске околине године 1541. само је 19 било у млетачком поседу; прво насеље на морској обали које су Турци заузели била је лучица Бусолина (1501).10’ и поседи Грабовци и Гоћелеци, које је самостан св. Доминика добио 1450. у замену за терене ближе Задра, које је посела млетачка држава, а који су плацеви наредних деценија такође били већ покривени зградама, исто тако су били опљачкани од Турака у току борби.110 Својим резултатима рат 1537-39. био је налик оном из почетка столећа, по том е што Република на подручју северне Далмације ипак није имала сувише осетних територијалних губитака, али су последице биле знатне у материјалном погледу; и ти губици су 1537-39. били мањи него 1499-1500. године.
■“ CRV II, 172-3, релација Антонија да Мула, задарског кнеза 1540-42. 1,7 Научна библиотека у Задру, MS 704, n° 26231, 77’, 86’, 84. G. S agredo, Memorie istoriche de'monarchi ottomani, Venetia 1679, 274. P. K aer, н.д., 187-88. "• ХАЗд, Генерални провидури, Alessandro Molin (1687-92), libro I, 131. 136
II. Почетак деловањ а сењских ускока у северној Далмацији д о 1540. године Ускоци представљају популацију у Сењу, Винодолу, на Ријеци и у другим местима Хрватског приморја, који су се доселили из Херцеговине, Далмације и ЈТике, али, као тзв. вентурини, и из Италије и са осталих страна. Под изговором освете, бавили су се професионалном исполитизаваном хајдучијом односно и гусарством на рачун Турака и њихове бедне раје али као гусари и на рачун хришћанских трговаца и помораца. Према Риму, католичком свету и својим аустријским господарима они су представљали предзиђе хришћанства против муслиманске поплаве. Поред »правих« ускока (200 плаћеника), који су били лоше и неуредно плаћани царски војници, било је домаћих бораца и странаца који у Сењу и суседним каштелима нису примали плату, него су зависили од среће у пљачкашком лову. Далеко највећи број ускока представљали су Морлаке, сточаревлахе, пореклом из Отоманске империје,1 из аустријских земаља и са подручја млетачке Далмације, а по вери по сталном настањивању у Хрватском приморју били су католици, док су долазили и као православни па и као муслимани, чак и прави Турци. Кад је прелаз из Сења преко Велебита у Лику и Крбаву постао све опаснији, ускоци су рано прешли на подухвате и бродицама, пленећи по широком мору све лађе на које би наишли, али су у првом реду пленили робу муслимана и Јевреја, а од хришђана Дубровчана; касније, кад су ушли у крв са Млечанима, понекад су више шићара остваривали на њихов рачун него на уштрб Турака. Поред пловидбе према Венецији, ускоци су контролисали и путовања у правцу Анконе и папских Марака. Њихов однос према народу из кога су потекли био је негативан: они су влахе и друге људе језика, без обзира на веру, хватали, продавали у робље или убијали, а у сваком случају пљачкали, мада је међу тим светом било и њихових рођака, пријатеља и некадашњих завичајника. Ускочко деловање стекло је и политички аспект. У доба ратова хришћанских савеза против Османлија (1537-9, 1570-73), сарађујући са Млечанима, подржавани касније од Шпаније, помагани и морално и материјално од папе, они се ни изралека тако дуго не би одржали на велебитским литицама да им Аустрија није била јатак, пруживши им уточиште и заштиту. О њима се увек много говорило и извештавало, али нарочито у годинама кад је због њих долазило д о криза у односима Аустрије и Турске односно Млетачке Републике и државе хабзбуршког дома. Мада су и други постављали питање слободне пловидбе у Јадрану, они су ипак први начели проблем Јадрана као млетачког забрана, где се Сињорија надређивала и где је господарила. Иако је Венеција улагала знатна средства за одржавање флоте која би савладала немирни ускочки елеменат, нису ни издалека постизани очекивани резултати. Питање је делимично скинуто са дневног реда
1 Ускоци као синоним за влахе-католике изван османлијске државе: М. Ванино, Мисијска извјешћа XVII и XVIII вијека, Врела и приноси, I, Сарајево 1932, 141.- »Власи или ускоци«: Acta comitialia, V, 427. - Власи као друга врста ускока (1595): CRV V (1955), 133. - »Ad Vallachos vel Uschoccos«: E. Ф ерм енџин, Acta Bosne potissimum ecclesiastica, Загреб 1892, 384. - Дефиниција млетачког провидура Донада (1599): »Ускоци су турски поданици морлачке нације, људи незадовољни, који нису могли поднести турску власт и којима се није свиђало да раде, зато су се дали на пљачку.« (Г. С танојевић, Прилози за историју сењских ускока, Историјски гласник бр. 1-2/1960, 112). - »Ускоци« као војници власи у хабзбуршкој војсци у Угарској, конкретно 1556. код Сигета (Ј. V. Hammer, Geschichte des Osmanischen Reiches, B. III, Пестх 1828,337-8). - Сењски ускоци као власи католици ратовали су у Лици, Крбави и другде против влаха других вера (Р. Лопаш ић, Карловац, Загреб - 1879). - О ускоцима сењским као Морлацима вид. и: Г. Станојев-ић, Сењскн ускоци, Београд 1973, 24-28. 137
кад су се после рата 1615-17. или сами ускоци одселили из Сења или су највећим делом присилно пресељени у друге крајеве Аустрије. Њихов број се никад тачно није могао установити, јер је увек мећу Морлацима па и другима било људи који су им се прикључивали у упражњавали сличан начин живота преко мача и ороза. Најзад, из редова сличних насељеника на отоцима или и од људи завичајних у Задру, Шибенику и из средње Далмације било је појединаца који су самостално пресретали лаће а употребљавали су ускочко име па некад и њихову ношњу.2 Морлачки свет и фрањевци Далмације били су уз њих нешто из страха да их не убијају или засужњују а нешто да се и сами окористе њиховим акцијама. На неким острвима имали су базе или присније поузданике, који су били обично насељеници као и они, понекад из истог краја.3 Због тога су ускоци били не само повлашћени гусари, него једна социјална појава, једна зараза у времену у коме су примењивали силу и отимали они који су то могли. Користи од њиховог деловања имала су њихова господа, сењски капетани, надвојвода из Граца и други, а сењски бискуп убирао је десетину од плена па и од сваког продатог сужња, био он и католичке вере. Старија хисториографија због недовољне изучености хисторијских врела везала је њихову појаву за време од 1537. до 1617. године.4 На томе је нарочито инсистирао недовољно обавештени Баре Попарић, који је од ускочке епопеје начинио националну легенду с митским ореолом о снази и величини властитог народа. Нису, мећутим, тачне ни неке тврдње савремене науке, да је главна мета сењских ускока била турска флотила фусти, да су се ускоци јавили на повесној позорници управо са организовањем турских поморских гарнизона 30-тих година и да су Сењани у заметку уништили турску поморску силу на Јадрану.5 Ускоци су већ увелико дејствовали кад је пао Клис (1537) а миграционо гибање сточарског живља раније је захватило и Клис и Сењ, само с том напоменом да је раније име »крајишник« замењен ускочким. Према мишљењу једног домаћег хисторичара из северне Далмације, први ускоци су се јавили са првим избеглицама који су умакли пред турским залетима 1476. године па су потом нашли заклона у каштелима који су се налазили на морској обали од Сплита до Трста; они су били потребни државама које су их примиле и на мору, јер су Турци пленили и далматинска острва, нарочито после потпуног утврћивања у Неретви и заузимања Макарске Крајине." Своје прво гнездо свиће у Скрадину, одакле се већ као знатна снага у простору око ушћа Неретве јављају у пролеће 1487. године. Те акције нису имале политички него пљачкашки карактер, мада ће Турке приморавати да и на тај начин ангажују војне снаге.’ Њихова прва браћа, и по завичају и по злехудој субини али и по гусарском занату, били су Клишани. У преписци измећу Дубровачке Републике и клишког архиђакона Николе М. Совића забележени су Никола и Павле Прићевићи (1490) који су наоружали и попунили борцима неке бродове, те су пљачкали дубровачке лађе и поданике.* Кад је за време турског продора до Трогира (1495) тамошњим властима тле биле исувише вруће, јер су пленили турску територију 1 Старине ЈАЗУ, IX, 180. * А. Јутрони ћ, Подријетло становништва отока Брача, Јадранска стража, бр. 4, 1939, 139-40. 4 Б. П опарић, Преглед повијести поморства, дио I, Загреб 1932, 208. *Г. С тан ојеви ћ , Сењски ускоци, 17, 22-23 (тачније). 4 Р. K eer, Preti е frati nella guerra coi Turchi, Rivista dalmatica, anno III, fasc. V, Zara 1904, 184-5. 7 Б. Х рабак, Ускочке акције крајишника на ушћу Неретве (1482-1537), Хисторијски збориик, ХХ1Х-ХХХ, Загреб 1976-77, 183. *1. N agy - А. N y4ri, Magyar diplomaczia emlekek mštyas kiruly korabol 1458-1480, kfltet IV, MHH, Acta estema VI, Budapest 1878,.265. 138
(децембра 1503), ускочили су (октобра 1504) у шибенски крај.’ Пре маја 1510. Скрадињани су отели неке девојчице и дечаке из дубровачког села Тополо.10 На средњем Јадрану остали су тада као хрватски јунаци једино Макарани, од којих је њих четири ухваћена (маја-јуна 1512) на дубровачком подручју, па су двојица предата гласнику херцеговачког санцак-бега." Ипак, тек после пада Клиса ускоци су се коначно пребацили знатно северније, па и у Сењ. Новост у северној Далмацији у иначе мирној 1516. години биле су турске фусте које су августа месеца продрле у воде средњег Јадрана да би координирале нападу турских копнених снага на Клис; претпостављало се да ће брзопловке настојати да се пробију до Скрадина, како би паралисале одбрану Шибеника.12 Скрадински гусари, са своје стране, девастирали су неки брод са робом турских трговаца који су одлазили на познати сајам у Ланчану.'3 Пребези који су раније ускочили у Сењ први пут су се јаче испољили у водама Задра, и то након освајања Скрадина (у пролеће 1522).“ У јесен 1522. херцеговачки санцак-бег упао је у Макарску Крајину да умири осветнике који су волели да уберу тућ труд, те су се ови разбегли на све правце, у дубровачка села Јањину и Трстеницу,15 али и на северне стране, ка Шибенику, Задру и Сењу. Маја месеца те године шибенски кнез је послао повереника да у Босни наће и ослободи 26 особа, отети са шибенског подручја.16 У том случају се свакако радило о турској одмазди због одласка неких Шибеничана, уз дозволу локалног кнеза а са људима угарског краља, на турску територију пљачке ради.11 Тако би Шибеник у неку руку заменио ускочку базу у Скрадину, која је постојала уз ону у Обровцу.1' Млетачки и султанови поданици прихватили су Сењане као пријатеље и савезнике, које су помагали или су им се прикључивали у акцијама.1’ У пролеће 1524, кад су Турци опсели Клис (пошто су претходно навалили на Задар да би паралисали млетачку помоћ Клишанима), наоружане барке из Сења прошле су поред Задра у акцију под Клисом. Чак и лађице са истарске обале долазиле су да плене бродове који су пристизали са сајма Св. Тројице (у Љубљани), те су ухватили неке турске пословне људе. Јуна месеца исте године десило се да су Сењани у самој задарској луци шчепали неке трговце Турке и турске поданике; то је извео човек који је означен као гусар и који је засужњене повео у Сењ. Мећу онима који су пре тога прешли у Сењ налазио се и неки Вршац,
’ Б- Х рабак, Ускочке акције, 182. - В. la g o (н.д., I, 300) налази термин ускоци тек 1501. године. ХАД, Cons. rog. XXXI, 210 од 12. V 1510; Ј. G elcic h - L. Th411oczy, Diplomatarium relationum reipublicae ragusanae cum regno Hungariae, Budapest1887, 833. VI 1512 ХАД’ C° nS’ Ш'П‘ ХХХП’ 118 и 123, од 15‘ и 29’V 1512;Cons- rog’ XXX,I> 128 од 12 11 Аркив, VI, 463; A. T en en ti, I corsari in Mediterraneo dall’inicio del Cinauecento, Rivista storica italiana, аппо LXXII, fasc. II, Napoli 1960, 258, 277, бел. 201.; Прва важнија турска поморска диверзија у северном делу Јадрана била је блокада Анконе 1486. године (R. aarpi, Dominio del Маг Adriatico della Serenissima Republica di Venetia, Venetia 1684 27 Аркив, VIII (1865), 29, 31, 33, 39, 36-7; ЦРВ 1(1876), 143. “ Б х рабак, Сењски ускоци и Дубровник до 1573. године, Јадрански зборник, XI, Пула - Рнјека 1983, 64. 15 ХАД, Cons. rog. XXXVI, 267, од 9. XI 1522. ASV, Senato I, Mar, R. XX, 28-8, од 8. V 1522. х АЗд, Архив опћине Шибеник, кут. V( 1518—1523), ф. 66, реаговање општине фебруара 1521, на доставу попа Јурја Славена као на нетачну. " Museo Correr (Venezia), Cod. Cic., n° 2855/VII, Relazione di Segna e degl’ Uscocchi п tccmo Sr Filippo Pasqualigo, profeditore da Mar in Golfo et in Dalmatia del Kr Vettor Barro 1601 (раније су гнезда пребега била у Неретви-Кош!-. и у Боки Которској а тек претпоследње био је Клис). " Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 21.
који је некад становао у Скрадину а потом је у Сењу изградио бродове за хватање Турака али не и млетачких припадника.“ У Сењу је управо 1524. године дошло до великог прилива живља из Крбаве и Лике, а нарочито из Подгорја, потом из Новог, Бакра, Ријеке и Приморја све до Неретве. У једном извештају се наводи да је 90% тих досељених избеглица из султанових земаља.21 Већ ти први пресељеници у Сењу у свом новом пребивалишту постајали су професионални гусари.22 Према хришћанским диверзантима који су деловали у приобалном простору мора и у обалном појасу копна Турци су утврђивали Скрадин као своју једину помореску базу у сверном делу Јадрана. Како је Скрадин поред Шибеника увучен у копно, млетачка Сињорија се трудила да реши питање пловидбе речином Крке и друга мања питања која су се односила и на сусредни Шибеник. Због тога је почетком лета послала потребна упутства шибенском кнезу и капетану. Овај је Ајаз-паши послао свог човека Раду с поклонима у новцу. Осмог јула 1525. имао је и инструкције за преговоре о регулисању коегзистенције на тесном воденом простору. Месеца августа заповедник Шибеника је преко истога Раде примио од Ајаз-паше султанова наређења турском преговарачу у вези с крајином између Скрадина и Шибеника.23 Овом суседском договарању претходила је угарскохрватска операција према Скрадину, после које су се Млечани подухватили да од нападача ослободе сасужњене султанове харачаре.24 Поступак ускока према турским трговцима покренуо је Порту да у средњи Јадран пошаље флотилу од пет фусти. Са брзопловкама је (1526) допловио у Дубровник и султанов склав, са упутствима о одржавању противускочке страже, како не би били угрожени путеви трговине и путничког промета.25 Бранилац Обровца, Јурај Поседарски, послао је (марта 1527) преко Задра у Сењ свог синовца, тражећи од господара града Ивана Карловића Курјаковића помоћ. Пре него што је ова могла стићи, кад је 30. марта запуцао турски топић, посада је предала град.24 Изгледа да је нека закаснела експедиција упућена из Сења почетком лета према Обровцу. Херцеговачки санцак-бег Ахмед Бодирожић, по султановом налогу, усред лета тражио је од Дубровчана десет наоружаних бродова, две лађе натоварене јестивом и сто пушака да се омогући заштита и снабдевање радника на оправци обровачке тврђаве; Дубровчанима је пошло за руком да се ослободе те обавезе.2’
20Аркив VIII, 178, 181, 182; Б. Х р абак , Ускочки залети у Неретви, 325. - Турске операције на Клис комбиноване су претходним нападом на Задар, још почетком фебруара 1524 (Научна библиотека у Задру, Liber Consiliorum Communitatis, liber secundus, фол. 16). Јула 1524, пак, Турци су упали на млетачку територију код Скрадина (ASV, Secreta, Archivi propri Costantinopoli II, n° 11,21. VII 1524). 21 C. Павичић, Сеобе и иасеља у Лици, Зборник за народни живот и обичаје јужиих Славена, кн>. 41, Загреб 1962, 125. - Долазак становника Лике, пошто је делове те области заузела војска султана Сулејмана Законодавца бележи и један већи текст размишљања каснијег датума (ASV, Miscellanea, filza XXXVIII, Riflessioni). 12 MSD XXVI 539. 22 ASV, Archivi propri Constatinopoli, R, II, n°27 и 31 од 8. VII и 9. VIII 1525. - Занимљиво је да је уз турски текст дат француски а не италијански превод, мада је дотад италијански језик важио као »франачки«, тј. језик на коме су се Турци обраћали католичкој Европи. 24 ASV, Archivi propri Costantinopoli II, n°14 od 6. III 1525. 2’ Annales ragusini anonymi item Nicolai de Ragnina, MSHSM XIV, Zagreb 1883, 280. 24 MSD XLIV, 415; B. Клаић, н.д. B (1973), 93; А. de B en v en u ti, н.д., 90. С. Траљ ић, Извоз дрва преко Обровца крајем XVI стољећа, Радови Института ЈАЗУ у Задру, X X I (1974), 261. 27 ХАД, Cons. rog. XXXVIII, 263’ од 5. VIII 1527; Ћ. Т рухелка, Гази Хусрефбег, његов живот и његово доба, Сарајево 1912, 37.
;ч
Одмах после заузећа Обровца Османлије су се у Подгорском каналу сусреле са ускочким притиском, јер су пусти предали с ове стране велебитског била ишла на руку упадачима на турско подручје око речине Зрмање. Због тога су Турци већ око 1529. јако оштетили Карлобаг и друга места на простору од сто миља на релацији Обровац-Сењ.2" Пустошење велебитског масива, мећутим, само је олакшало даље ускочке инфилтрације. Млетачки представник у Цариграду послао је (22. јула 1529) обавештење Венецији да се седам фусти оружа у Скрадину. Априла следеће године у Обровцу се пришло изградњи 12 фуста. Месец дана касније војвода Мурат Тардић подигао је све војнике наоружане пушкама и одвео их је у Обровац, где су ранијих месеци грађене брзопловке; ти војници имали су са фустама да доплове до Солина и да са морске стране помогну опсаду Клиса. Седмицу дана касније поринуте су три фусте а четврта је била у припреми. Средином јуна поред четири опремљене брзопловке, добијено је султаново нарећење да се направи и једна галија, мада је недостајала опрема за такав посао.29 Хришћански гусари из редова пребега су и даље хватали лађе по мору и харали у приобалном делу копна. На пример, неки гусар из Ријеке у лето 1530. пресрео је на висини Вране једну стонску марцилијану.” Због тога се у пролеће 1530. босански санџак-бег (с титулом паше) жалио да неки пирати вршљају по Јадрану, те је Ибрахим-паша захтевао од Сињорије да предузме кораке да се осигура безбедност пловидбе.11 Клишани су наставили да се баве отимачином, па су долазили у сукоб не само с Турцима него и са Млечанима, поморцима и трговцима. Оружани метеж мећу њима настао је почетком августа 1530. у турском лучком граду Скрадину, којом су приликом погинула три млетачка држављана и један Турчин. Односи између Скрадињана и Шибенчана су у то време били сношљиви; маја 1531. је, примерице, обновљено обележавање државне међе између два суседна града.” За одбрану обровачког краја нису.биле довољне само копнене снаге. Турци су најпре решили да на ушћу Зрмање стационирају две фусте.” Упоредо с тим чињене су припреме да се на ушћу Зрмање граде фусте које ће најбоље одговарати потребама тамошњих морских канала. Марта 1530. војвода Мурат Тардић, родом Шибенчанин, затражио је од завичајног града марангоне и калафате, али му земљаци одговорише да таквих мајстора ни сами немају довољно те нека се обрати Венецији.14 Већ у првој половини марта у Обровац је навелико довлачено дрво. Султанови поданици обарали су дебла и наспрам Пага, а у Обровцу је владала права јурњава: слегао се многобројан народ, пристигли су марангони, калафати, професионалне дрвосече (боскадори) и други потребни стучњаци. Средином маја знало се у Трогиру да ће 12 планираних брзопловки имати да учествује у опсади Сења, којом ће акцијом руководити лично босански намесник. Првих дана јуна моба у Обровцу показала је прве резултате. Војвода Мурат је (6. јуна) затражио од пашког кнеза да му пошаље потребан материјал како би покрио
4, 12.
" CRV III, 130 и 131, релација М. Бона и G. Erica, далматински синдикат 1559 MSD LI (1898), 397; LIII, 218, 237, 257. “ ХАД, Sent. canc. ХСШ, 145-5’ од 19. VIII 1530. 11 MSD LIII, 152 од 8. VI 1530; Старине XVI, 167. ” Старине, XVI 170(19. VIII1530), 180(15. V 1531). “ Аркив XII, 212; Ć. Truhelka, н.д., 50; С. Траљић,. Извоз дрва, 263-4. 4 К. С тош и ћ, Шибенски шквер, галија и галиони, Шибенскаревија, 11(1955), бр. 3 141
фусте у матичној луци и изградио као неки арсенал.” Војвода Тардић није успео да оствари свој наум. Сењани и Ријечани нису смели дозволити да се у Обровцу формира поморска база. Сам сењски капетан сабрао је 300 јунака из Сења, Ријеке и других места, те је првих дана јула на 12 барки отпловио ка Обровцу. Напад је извршен ноћу. Стража није спавала, али се поплашила да ће нападача бити и више, те се повукла у цитаделу. Ускоци су спалили поменуте четири фусте, али и цело подграће. Та смелост је изазвала Турке у тврћави, те су они из ње извршили противнапад, убивши преко 130 упадача а остали су се дохватили фуста и барки те су побегли. Сењани су рачунали да ће Обровчани узвратити нападом на њихов град, те су богорадили на Ријеци да им се пошаље довољно људи да одбране своје гнездо.36 Тиме је, уз спаљивање вароши и ускочку погибију, окончана прва турска акција да се Оровац претвори у ударну базу за борбу против Сењана и осталих на Хрватском приморју. Тада је Тардић затражио да му Дубровчани пошаљу нове калафате и марангоне и да му за новац набаве бродске опреме за градњу и једне галије са два реда весала (биреме). Дубровачки сенат је (1. октобра) закључио да се војводи пошаљу мајстори и опрема коју је тражио, па чак и она која се налазила у дубровачком арсеналу.37 Својим неуспелим препадом Сењани и Ријечани нису могли спречити даљу фабрикацију фусти и њихово излажење на пучину. У току фебруара 1531, кад је у Обровцу постојао посебан капетан над брзопловкама (који је са Тардићем одлазио и у Скрадин) три фусте су изашле из Обровца пут Анконе, па се убрзо вратила са великом добити. Потом су Обровчани позвали Задране да купе робу из плена.” Према једној анонимној хроници, Сењани су се те године бојали да сами исплове, очекујући да ће их Турци напасти, па су чак тражили потпоре од папе.” У Веницији се веровало да ће пловни објекти који су и даље журно израђивани под Обровцем кренути према Анкони или Апулији. Ти бродови су почетком лета опљачкали и 80 трговаца са неке млетачке лаће која је пловила за Анкону, на сајам, те је Порта, на учињен демарш, била спремна да ферманом заповеди босанском санцак-бегу Хусрев-бегу и скрадинском кадији да поведу истрагу о том пиратском акту и да казне све оне који су учествовали у подухвату и плену.40 Око 20. августа Обровчани су изнова звали Задране да доћу ако желе да јевтино купе опљачкани еспап. У јесен су обровачке брзопловке поново изашле на пучину, те су опет кренуле према Анкони. Вратили су се са богатом ловином. Истрага коју је султан наредио вођена је тек фебруара 1532. године.41 Крајем септембра 1531. војвода Мурат Тардић исказао је намеру да гради другу тврћаву у Обровцу којој би функција била да осигурава фусте. У вези с тим преговарао је с једним млетачким подаником, кога је желео да доведе у Обровац, а кад је овоме саопштено да не прими понуду, Тардић је поручио новиградском млетачком начелнику да је поменута градња наложена од самог султана и да ће о насталим тешкоћама обавестити Порту. Тек средином октобра три оперативне обровачке фусте извучене су на сухо, с тим да преко зиме не излазе на море. Тар“ MSD LIII, 2. 36-7,93, 123, 148; Старине, XV, 92, 163, 166, 166-7; С. Т раљ и ћ , Извоз дрва, 263. - Пашки кнез је говорио да не располаже траженим материјалом (MSD XIII, 148). “ MSD LIII, 193, 332 и 396; Старине, XV, 168. ” ХАД, Cons. rog. XL, 31’ и под 1. X 1530; Ć. T ruhelka, н.д., 38. ” MSD LIV (1898), 553, 578, 586; LV, 542. ” Cronaca d’ognoto, Bullettino, VI, 14. 40 Старине, SVI, 184, 186, 202. 41 Исто, 165,- Вид. и: A. M. С тргачић, Упади муслиманских гусара у предјеле задарских отока, Задарска ревија, бр. 4, 954 и бр. 1, 1955.
дић, пак, напустио је Обровац још 1. октобра, о нему је задарске функционере известио један изгнани Шибенчанин, Тардићев пријатељ.42 Капетан трију обровачких фуста био је неки Љубунчић, али је организатор те младе морнарице био и даље војвода Мурат. Крајем зиме изгледа да су фусте поринуте у море, али су због истраге поводом млетачког протеста Порти, поново извучене на копно, да се Млечани увере како не постоје намере да се Обровац претвори у матичну луку муслиманских гусара у Јадрану.43 Почев од 1531. ускоци из Сења постали су разлог за размирице не само између Млечана и Турака него и измећу Млечана и Аустријанаца.44 Сињорија је желела безбедне поморске руке у свом »Заливу«, те је била ревносна против сваког гусарења, било оно муслиманско или хришћанско. Занимљива је вест коју је још средином јануара 1531. послао из Цариграда млетачки поклисар и подбаил, да је велики везир позвао управника арсенала и дао му налог да припреми 50 бастардних галија за поход, и да се помишљало да би галије биле послате према Апулији, Маркама или Сењу.45 У склопу те стратегије, рад фусти у Обровцу и Скрадину није био ствар иницијатива локалних руководилаца. Изгледа да су за кратковременог деловања током зиме или у јесен 1531. обровачке фусте продрле до Абруца, где су ухватиле марцилијану једног Пескарца, са које су засужњили и једног младића. Мора да су обровачке брзопловке биле повезане са јужноарбанашким гусарима, јер је поменути бродовласник са робом неког Крфљанина (који је при заробљавању убијен) отпремљен у Трикалу, где је умро бродовласников син. Заробљени младић доведен је у Цариград, као роб неког угледника, но за то је сазнао млетачки баил, те је тражио да се младић и отете ствари врате. Велики Везир Ибрахим-паша је издао наређење да се удовољи захтеву. Месеца марта млетачки представник држао је у резиденцији већ четири обровачка сужња као и наређење да се обровачке фусте тога пролећа не смеју наоружавати." Нове брзопловке су, мећутим, поринуте у Обровцу пре тога, најкасније током марта 1532. Месеца јуна поново су почели спремати обровачке фусте за излазак на пучину. Наредног месеца под заповедништвом капетана Ханана изведена је диверзија против Сења; она се лоше завршила, јер је њих 500, највише влаха, изгинуло, а многи су допали ропства. У Обровцу је завладао страх од интервенције фуста и бораца и из млетачког Новиграда. Диздар Обровца, за сваки случај, забранио је својим хришћ^нским подложницима да улазе у цитаделу. 0 6 ровачке две фусте су одгурнуте са сквера на копно а житељи су све своје вредније ствари унели у тврђаву.47 Расположење Морлака за борбу против Сењана објашњава околност да су се Сењани и Ријечани сурово обрачунавали са султановим власима, убијајући их, на што су се ови потом светили млетачким поданицима.4* Наредба Порте босанском санџак-бегу да се обровачке фусте извуку на сухо упућена је преко скадарског санџак-бега, а уручена је преко неких Барана и Улцињана заповедницима у Скрадину. Мурат Тардић се много опирао пред босанским намесником таквом заповести. Нажалост, обровачке фусте нису тада биле
41 MSD LV, 34, 80. 43 Старине, XVI, 191, 202; XXI, 138; С. Т раљ ић, Хусревбегов боравак и рад у Далмацији, Анали Гази Хусревбегове библиотеке, V-VI, Сарајево 1978, 11. 44 Научна библиотека у Задру, MS n°7527/(, G. S tratico, Summari sopra le cose de’ confini, 97’ 41 MSD LV, 539. 44 Исто, 614-5, 691. 4’ MSD LVI, 294, 407, 617, 757, 850 (обровачки Морлаци - сењски сужњи). 4* MSD LVI, 232-3 од 11. V 1532.
једине брзопловке са зеленом Пророковом заставом. Првих дана маја берберске фусте из северне Африке ухватиле су код оточића Азури, испод Примоштена, три или четири лаће; искрцали су се и на острво, те су га целог опљачкали, па ни цркву нису оставили по страни, поневши не само калеже него и обредно одело. У првој декади јуна обровачке фусте су се спремале за излазак, да би садејствовале остатку султановог бродовља. Крајем јула у Обровцу су очекивали веће одељење војника из Сарајева, где се налазио босански санџак-бег, у склопу његовог похода на Хрватску. У то време Обровцем је господарио неки војвода Ц им боњ ић” 0 6 ровачки диздар, пак, звао се Назуф; он је месеца августа очекивао долазак Ријечана и Сењана на баркама.50 Обровачка флотила која се тада састојала само од две фусте и више каика (борбених чамаца) дош ла је до изражаја наредних месеци те и следеће године, кад су ускоци почели чешће да упадају у влашка села око Задра и Трогира.51 Но, већ крајем децембра неке фусте (можда и са стране) наоружаване су са задатком да пустоше по валовима и да стичу плен.52 Портине забране обровачким фустама да излазе на отворено море биле су дијалектичне: или су биле мало на снази, или ништа није поступано с обзиром да се на терену уопште нису узимале у обзир. У Обровцу је био најважнији конкретни однос снага између Обровца и Сења и Ријеке а не оно што се заповедало из Цариграда. Мурат Тардић ни у зиму 1532-33. није добио дозволу од босанског паше да са две фусте пљашкашки крстари обалама. Уосталом, тада су те брзопловке биле пуне воде, што значи да их нису израђивали прави мајстори калафати. У изради се налазила и једна галија. У тврћаву су довучени тешки топови, па и топ зван Дели-М аргита, допремљен чак из Београда. Првих дана 1533. Ахмедбег и други угледни Турци посетили су Обровац да виде колико вреде фусте и шта се са њима може учинити. За одбрану од залета ријечких и сењских наоружаних барки утврђиван је Карин. Како се предвиђала даља бродограђевна делатност, војвода Мурат је изашао са 3000 поданика у оближње шуме да сече дрво за израду лађа. Њему су помагала два поткапетана, посебно упућена у избор и сечу стабала. Дрво је припремано за бродове и у Скрадину, у чијој га је околини тада такође било доста. Првих недеља пролећа стигла је из Сарајева наредба Обровчанима да не иду у хабзбуршке земље пљачке ради.55 Почетком 1533. у Сењу и на Ријеци припремали су се за акцију против Турака и њихових подложника. У плану је било наоружавање и опремање 24 лађица. На гласине да Сењани помишљају опет да пођу на Карин и Обровац, оружје је подељено и хришћанима у тим местима. Катунари, тј. старешине влашких сточарских заједница, јављали су се Мурату ћехаји, који је првих дана јануара дошао у Обровац, говорећи да их Сењани стално робе кад долазе својим баркама; молили су да буду заштићени или пуштен!# да зимују на млетачком земљишту.54 Јануара 1533. две сењске бродице отпловиле су према Карину, где су демолирале неки млин и засужњили неке људе. Ускоци су се у то време већ почели навикавати и на шибенску ривијеру. У првој десетини јануара барке из Сења и Ријеке довеле су јунаке у једну увалу ши-
4’ Исто, 107, 111, 233, 390, 675, 622-3. 50 Исто, 867; Старине, XXI, 182 (26. V III1532). 51 MSD LV, 337-8; LVI, 124; 401-2. - О утврђивању босанског граничног појаса према Сењу и млетачкој Далмацији за нешто касније време вид.: Л. Јели ћ, Лички санџак и постанак млетачке крајине, Народни коледар Матице далматииске за просту 1898. годину, Задар 1897. 52 MSD LVI, 380. 51 Старине, XXV (1892), 104, 105, 107, 116. 54 MSD LVI, 442, 507-8; LVII, 521; LVIII, 73; Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 20-1. 144
бенског краја, где су они отели три особе и 130 говеда.56 Нешто касније истога месеца Сењани су испловили на 12 барки, искрцали су се у једној драги код Злосела и набацили су се на куће богатијих влаха у једном селу близу каштела Вране; ту су уграбили 50 људи и отправили су их у Сењ. Ноћу 2-3. фебруара приспели су у речину Крке са 13 брацера из Сења и Ријеке; са њих су се распоредили по околини каштела Островице, те су остварили велик плен у људима и стоци. Предвићајући такав развитак ствари концем зиме, војвода Мурат је још средином јануара сазвао катунаре у Петрово Поље (30 миља од Шибеника) и заповедио им је да успоставе поуздане страже. Ноћу 8-9. априла Сењани су извели напад на неко село код Кличевца, под заповедништвом Матије Бусанића, родом из Островице, три миље од границе задарског котара; одвели су осам а убили три особе, присвојивши и три коња; ноћу су прошли млетачким подручјем, па су се изјутра појавили пред Карином, дакле с леђа а не са мора карински диздар је с правом тражио од генералног провидура у Задру да обезбеди повраћај робља.5’ Обровачки гусари нису мировали ни током 1533. године. Марта месеца су допловили до Солина и Клиса, те су ту робили млетачке влахе у току два дана.5’ У лето 1535. у обровачкој луци су се налазили не само каици и фусте него и бродови теже категорије, биреме, свакако берберске. Оне су нарочито радо излазиле на руту од Анконе према Ластову и Дубровнику. Због тога је дубровачки сенат (24. јула 1535) решио да једним курирским бродићем обавести трговце у Анкони и млетачке заповеднике у Ферари и Венецији да су двовесларице из Обровца изашле да плене дубровачке пословне људе.59 Према Дубровчанима нису били бољи ни Сењани. Године 1530. Дубровчани су још ловили рибу око Задра, те су због те ловине склапали и трговачка друштва.60 Но, већ нешто касније, услед све чешћих ускочких кружења и у задарским водама, морали су да напусте то богате ловиште. Са извозом дрва из Сења, по чему је тај град био познат на целом Јадрану па и шире, Дубровчани су већ крај^м 1527. почели да обављају набавке у суседној Ријеци,*1 избегавајући да одлазе у осињак. У насталом рату 1537, мада су Турци били непријатељи, такав статус имала је и дубровачка роба. Маја 1539. дубровачки Сенат је морао предузети мере да једна цавтатска саеција не буде оплењена.“ У пролеће 1540. једна дубровачка лађа (Ивана Влаховића) била је пресретнута, а за једну која је доживела раније исту судбину посредовао је сам папа у Грацу. Разуме се да је још мање било обзира према Турцима на мору; на једном броду узапћена је њихова имовина за око 10.000 шкуда." Тих година око Задра и северније било је и гусара за које се нија могло посигурно установити одакле су били. Тако је (септембра 1538) у тим водама ухваћен неки дубровачки бригентин од непознатих пирата, па је једна дубровачка бирема слата да морске вукове гони и изнад Задра, са задатком и да похвата разбојнике.” Реч је у првом реду о ускоцима, јер би се према турским гусарима дубровачки сенатори обазривије понашали. Ступање ускока у млетачку службу за време ратних година повлачило је за собом њихово извесно одрицање од пиратери-
“ MSD LVIl, 520 57 MSD LVIII, 73; Старине, XXV, 106, 117. “ MSD LVIII, 95, 96. ” ХАД, Cons. rog. XLII, 200 од 20. VII 1535. " ХАД, Deb. not. LXXIX, 98’. “ ХАД, Deb. pro. Com. II, 57 од 5. I 1528. “ ХАД, Cons. min. XXXVIII, 242 од 19. V 1539. " Г. С тан ојеви ћ , Сењскиускоци, 235, 115, 96. “ Б. Х рабак , Сењски ускоци и Дубровкик, 74. •0 - BEN K O V A Č K I K R A J ... Z B O R N IK 2
145
је, јер је рат довео д о веће концентрације ратних бродова који су у знатној мери онемогућавали нападе на хришћанске трговачке лаће.*5 У рату хришћанских сила и Османлијске империје 1537-39. Млечани и ускоци су били савезници па су чак ускоци примани у млетачку службу, али само у Далмацији, и то не одмах. Ти су се ускоци по старом маниру залетали на турску територију и доносили плен.“ Једним прогласом у Задру, и ускоци који не би били у млетачкој служби добили су право слободне пљачке на непријатељском подручју.*’ Септембра 1537. десио се неки метеж под Обровцем, о коме је млетачки Сенат упоредио обавештења са гласовима које је очекивао из Сења, са повратка Сењана свакако од посете Обровцу.6* Из велике млетачке армаде од 28 галија која је оперисала у Јадрану са средиштем у Бриндизију а под заповедништвом Ђованија Витурија, две галије су се одвојиле и кренуле ка Обровцу и Карину. Посади поменуте две галије супротставило се 30 Турака коњаника и нешто влаха пешака. Млетачки војници са поменутих галија нису показивали вољу да се боре, те су заробљени заједно са три губернатора; спасио се једино Вероњанин Габриеле Да Рива, који је обављао дужност задарског капетана.49 У описаној млетачкој навали на Обровац суделовали су и ускоци, који су под Обровац превезени на две галије.70 Чим су Млечани успели да постигну примирје с Турцима, почели су да сузбијају ускочке подухвате у турску позадину, страхујући да Османлије не прекину важење примирја. Почетком маја 1539, наиме, Сенат је послао циркуларно нарећење управљачима Шибеника и градова средње Далмације да предузму мере против сењских јунака, с тим да се дотерани евентуални плен враћа Турцима. Протеривање свих ускока из млетачке Далмације уследило је ипак тек 1541. године, јер Република више није имала користи од њих, али је имала доста незгода.71 Једна од недаћа са ускоцима била је њихова пбхара Рогознице средином новембра 1539. кад су отели чељад, стоку и различиту робу; на жалбу села, позвани су кнезови Шибеника, Трогира, Сплита, Брача и Хвара да сузбију Сењане али и дуждеве поданике који би наносили штете.” Ускоро су Млечани почели ускоке сматрати аустријским орућем за напад и одбрану и за утврћивање респекта суседима.7Ј
“ М. N а n i Mocenigo, Storia della Mariba veneziana da Lepanto alla caduta della republica, Roma 1935, 90. " Г. С тан ојеви ћ , Далмација и Црногорско приморје, 109. ‘7 CRV II, 116, опис турско-млетачког рата Фр. Лонга. “ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LVIII, 89 од 8. VI 1537, генералном капетану Јадрана. ** А. de B en v en u ti, Fortezze... I due Obbrovazzi, 92-3. 70 A. M o ro sin i, н.д., т. V, 460. 71 Г. С тан ојеви ћ , Далмација и Црногорско приморје, 109; И сти , Сењскиускоци, 46 и 51. 7Ј ХАЗд, Архив Омиша, кут. VI, н° 42, жалба Јакова Ник. Радигостића из Рогозинке у име села. 71 R. C e ssi, La Repubblica di Venezia e il problema adriatico, Napoli 1953, 184-5. 146
III. Ускочка робљ ењ а северне Д алм ације 1540-1570. године Потписани мировни уговор (2. октобра 1540) није успоставио стање мировања на млетачко-турским међама. Елеменат немира били су Сењани, који су наставили да обнављају своје у рату увежбане подухвате и да посећују путеве којима су упадали у османлијску територију и наносили штете турским господарима и њиховим власима. Сењски ускоци су дејствовали на туђој земљи, турској и млетачкој, а само изнимно на својој. Својим деловањем унели су немир и несигурност на турско-млетачкој граници, подстичући људе и једног и другог подручја на одважан иступ и отимачину. Од средине XVI века убиства, робљење, пљачка и паљевине постали су свакодневна стварност и на поменутим међама. Чак и кад су престале главне ускочке акције у султановом вилајету, обично извођене са млетачког копненог појаса, метеж који су они проузрочили није престајао нити је јењавао. Херојски плен по цену злочина па касније и из освете и мржње постала је редовна и морално афирмативна појава, а непослушност према органима власти чак нешто као врлина и лично самопотврђивање. Такве су се прилике одржавале све до кандијског рата.1 Не само Османлије него и ускоци су примењивали тактику изнуривања, економског и психолошког, противничког простора. Стални напади за Сењане ипак нису представљали обезбеђење претходних увјета за каснији оперативни захват, као код Турака, него обезбеђење средстава за властиту егзистенцију и опште слабљење непријатеља, како не би био у стању да сам изводи нападе.2 У то време принцип одбране власти тих обала подразумевао је нападе на туђу обалу, применом заграђивања како би се нашао погодан тренутак за решавајућу битку и тиме реализовање господства на мору. Значи, десант, који су ускоци без застоја изводили, био је потпуно у духу доминантне војне доктрине.3 Ускоци су до крајности нагласили предности изненадног удара. Већ почетком 1540. ускоци су остварили везу са папским намесником у Анкони, који је био задужен да им осигура хитну и лаку помоћ.4 С обзиром да су се Сењани и даље набацивали на отоманске крајеве, босански санџак-бег је првих недеља лета упутио, у град на лагунама свог гласника са протестним документом, тражећи од Републике да онемогући ускоке и своје поданике да улазе пљачке ради на османлијско подручје. Сињорија је искрено хтела мир, јер је у привредном погледу зависила од велике империје полумесеца, али у Далмацији није располагала нужним војним ефективима да своје држављане дисциплинује а стране онемогући да не изазивају пограничне инциденте.5 Чаушу босанског намесника дат је (19. августа) одговор на »писмо много обимно и са појединостима« које је указивало на штете и на потребу да ускоци врате уграбљено; Сенат је изјавио да ускоци са Хрватског приморја, који нису у њеној надлежности, не сме-
' Г- С тан ојевн ћ, Далмација у доба кандијског рата, Весник Војногмузеја, V, Београд 1958, 93-4. v ,„ „Ц- Х р а б а к , Ускочки залети у Неретву 1537-1617. године, Поморски зборник, XVII, РиЈека 1979, 324. 122 124 Фи л и п ° в и ћ , Нека питања одбране обале, Морнарички гласник, бр. 3-4/1953, ‘ М. П еројевић, К ли су турскојвласти, Сарајево 1936, 12 и 14. ic it 5'тан оЈевић, Далмација и Црногорско приморје у вријеме млетачко-турског рата 1537-1539, Историјски гласник, бр. 3-4/1960, 107. - И Ријека, да би осигурала обимну рговину са Левантом, после 1540. престала је да фаворизује ускоке, мада се на њих није алила на царском двору као Млетачка Република (G. K obler, Memorie per la storia liburmca cittš di Fiume, Fiume 1896, 74-5). 10*
147
ју преко дуждеве територије упадати у султанов забран; прекршиоци тога правила, ако буду уловљени, биће у име доброг комшилука примерно кажњени.* Без обзира на губитке које јој је закључени мир донео (Врана, Надин, Рисан, притиснута задарска поља) Република се трудила да добро суседствује с Великим Турчином. У самој северној Далмацији стање је било веома тешко пре свега зато ш то је понестало људЛ. Демографска криза је ту ушла у једну фазу још акутнију него после рата 1499-1503. Становништво, које је још од око 1470. систематски почело да напушта своју све изложенију покрајину, за време последњег рата просто је бежало у Анконске Марке, у Абруци и у Апулију. Потом је господарица Јадрана стављена пред готово нерешив задатак како да обезбеди репопулацију задржаних територија и радне руке да се омогући одржавање и танког преосталог појаса копна. Морлаци и Истрани стекли су побољшице у свом колонатском положају, а бродови су послати од Марке до Сицилије да сакупе и приволе сељаке да се врате на огњишта. Засеоци и поља су, мећутим, и даље остајали пусти, што је умањивало и могућност одбране у случају новог рата. После ратних ловорика Османлије су успеле да преведу на ислам нове скупине Хрвата и више силних влаха. У Надин су доведене трупе старих муслимана а Врана је претворена у раскошну резиденцију једног пограничног аге. Управо три средње деценије столећа (1540-1.'70) представљају доба пуног отоманског притиска на северну Далмацију.’ Без обзира за све поменуте околности, Сињорија се после мира 1540. трудила да лепо живи са Турцима, како би у пограничју и на мору обезбедила услове за уносну трговину.* Један члан мировног уговора је изричито налагао да млетачке лаће неће подржавати турске непријатеље ни у погледу хране и стрељива и да неће дозволити вршљање гусара него да ће ове гонити и ловити. Због тога Република није могла бити равнодушна према раду Сењана на правцима који су морским путевима водили у Турску. Чак и ускочка штета трговцима на Јадрану могла је бити изговор за нову османлијску војну.’ Војвода Цетине и босански заповедник поново су се, почетком 1541. године, јадали на губитке које су им прирећивали ускоци и у вези с тим окривљавали су подложнике Крилатог лава из задарског краја да су имали удела у отимачким подухватима Сењана. У то време управо околина Задра (уз Неретву) је представљала главну сцену на којој су искрсавали Сењани и преко које су односили шићар. Иако су под Обровцем трунули неколики турски бродићи а морем су браздале млетачке галије, ускоци су, храбри и лукави, користећи се и невременом, мраком и познавањем терена, настављали своје акције.10 Првих седмица 1541. херцеговачки санцак-бег упутио је у Венецију емина Елијаса и обавестио је дуждеву палату о ускочким злочинствима у султановој земљи. Извршни органи Републике су му (9. фебруара) узвратили да су, поред редовних, на попришта ускочких подухвата послали и нове наоружане пловне јединице, и то мале, како би могле да се супротставе ускочким лађицама; подручним органима на копну и на
* Archivio di stato, Venezia (у дал»ем тексту: ASV), Senato I Маг, Ред. XXV, писмо босанског санџак-бега од 19. VIII 1540. 7 G. Praga, Storia di Dalmazia, Padova 1954, 167. * S. R om anin, Storia documentata di Venezia, вол. VI, Venezia, 62; C. De F rancesc h i, L'Istria - note storiche, Parenzo 1879, 289. * S. G ig a n te, Venezia e gli Uscocchi, Fiume 1931, 14. “ C. Траљ ић, Задар и турска позадина од XV до под крај XIX стол>ећа, Радови Института ЈА ЗУ у Задру, ХН-ХШ , Задар 1965; Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат о сењским ускоцима, Весник Војног музеја, VI- VII, Београд 1962, 99. - У то време трајалоје велико натезање млетачких властиса Турцима збогускочких упада CRVII, 1877, 175, релација Антонија да Мула). 148
отоцима заповеђено је да ухапсе све оне који би помогли нападачима и да конфискују њихова добра односно да ослобађају падишахове харачаре које би млетачке оружане снаге отеле од царевих робаца; истовремено је наређено капетану »Залива« да отпусти отоманске држављане који би се нашли као засужњени веслачи и галиоти, и да о томе извести шибенског кнеза, како би овај о тим људима обавестио херцеговачког намесника. Задарским, пак, ректорима наложено је да гоне ускоке и да не дозволе да ико од млетачких припадника помаже уљезима; ускоци су стављени ван закона и њих је свако некажњено могао убити ако би се појавили у млетачким насељима." За прослеђивање диверзаната на млетачкој територији северне Далмације основане су сеоске лиге. У Новиграду и према Надину и Врани, као и дотад, дејствовали су и против ускока и против турских мартолоса слободни сељаци - граничари, страдиоти. Коњица је бројала 140 бораца који нису морали бити домороци него обично Хрвати са Хабзбуршког доминија, који су слабо успостављали неопходну сарадњу са сељацима, браниоцима свога труда и производа. Као јединица, коњица је била прегломазна, јер групе упадача нису прелазиле број од 25 до 50 дошљака.12 Млетачка коњица у новим условима, тј. после мира од 1540. мање је успешно могла да посредује него некад на пространијем континуираном простору, кад су Млечани држали Надин и Врану; тадашњи гранични прстен земље од Новиграда до Земуника и Тиња није био довољно широк да коњи развију свој кас односно био је заобилазан, тако да су коњаници каснили на дојављени локалитет прекршаја. Сељаци су напуштали и даље лепу зиратну земљу, па већ 1540. није било насељених места од Задра до Земуника; на потезу од куле Венијера, задржало се само девет села у којима се могло сакупити 800 људи способних за оружје. Сењани су својим бродицама, пролазећи мимо »Мурлакије« (велебитског горја) пловили ка Обровцу, где су наносили грдне штете Турцима. Према ушћу Зрмање ускоци су гоњени како копном, од задарског капетана, тако и млетачким бродовима у морским каналима и узинама. Такав поредак ствари одговарао је Турцима. Тадашњи задарски капетан у својим извештајима био је пун погрда на рачун ускока; они су за њега били лопови као и османлијски мартолоси, власи и једни и други, који су на млетачком подручју правили само штете.11 Почетком пролећа 1541. године 16 ускочких бродица милило је испод Велебита. На гласове о томе, у Подгорски канал послат је капетан дуждевих фуста из Задра и он је у морском теснацу наишао на једну ускочку брацеру без посаде. У другој половини маја на Рабу је задржан ускок који је собом водио четири муслимана које је засужњио.14 Јуна 1541. у приобалне зоне северне Далмације стигла је* флотила од десет наоружаних млетачких барки са једним бригентином, с обзиром да су се у близини Шибеника огласили Сењани.” То бродовље под командом Лунарда Тађијера упућено је у Шибеник, према одлуци Сената (од 4. јуна), а на
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXI, од 9. II 1540 m. v., задарски ректори и капетан Јадрана херцеговачком санџак-бегу. 11 CRV II, 172 и 174, релација из Задра Антонија да Мула; V B runelli, Le opere fortilcatone e la campagna degli artiglieri del commune di Zara, Rivista dalmatica, anno IV, fasc. 1, Zara 1907, 77. 11 CRV II, 172, 175, релација Антонија да Мула за 1540—42. - О каштелима Земунику и veniera вид.: А. de B e n v e n u ti.il castello de Zemunico e la torre di Veniereo, La rivista dalmatica, anno XIX, fasc. I, Zara 1938. i; Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 99. б 4 ^ Винавер, Сењски ускоци и Венеција до кипарског рата, Историјски гласник,
149
основу циркуларног упутства провидурима.16 Два месеца доцније кнезовима Задра, Нина и Шибеника као и онима у градовима јужније и на острвима саопштено је да Сињорија хоће да са султаном одржава мир али да томе сметају ускоци који не престају да узнемиравају и наносе губитке турским поданицима; зарад тога им је заповеђено да у својим окрузима надлежности обзнане проглас да ће Републичини држављани бити кажњени смрћу ако би се одлучили да учине било какву услугу ускоцима." Ускочки залети у северну Далмацију и напади на мору великог стила почели су 1542. године. Ноћу трећег јануара опленили су једну турску марцилијану у луци Раба која је са-50 бала тканина и са другом робом пловила од Анконе у Валону;1' штета је износила око 10-12.000 шкуда а страдалници су били валонски Јевреји који су на отоку желели да се заштите од буре на валовима; подухват је извело пет ускочких барки, на дојаву ухода са острва.” Истога месеца задарски управљачи ослободили су четири Турчина које су ускоци заробили па си их спровели диздару у Надину. Капетан млетачких брзопловки такође је под Велебитом са две ускочке бродице ослободио једног муслимана. Један ускочки бригентин је у исто доба опљачкао једну фрегату у луци Премуде.20 Наредног месеца сви млетачки варошки кнезови од Задра надоле добили су дуждев проглас против ускока; свим млетачким поданицима најстрожије се забрањивало, под претњом изгона из земље и конфискације имовине, да не смеју прихватати ускоке, које је свако могао убити без страха од казне.21 Сењани су радо робили влахе и муслимане преко бившег подручја војводе Кожула, јер је та област била готово пуста. Због одласка људи поставило се питање убирања црквене десетине; ова је припадала самостану на млетачком подручју а као опат у одбрани права иступао је брат војводе Мурат-бега Тардића; Мурат и санцак-бег Хусрев настојали су да се спор реши, како би се одржала насељеност краја а тиме засметало ускочким досаћивањима.22 У другој половини јуна 1542. неки ускочки брод запленио је једну дубровачку лађу; јунаци са Хрватског приморја посмицали су целокупну посаду и путнике лађе.23 Један други дубровачки бригентин, са робом Драгоја Март. Цријевића и ортака, узапћен је јула исте године у водама Задра, па су власти у Дубровнику доделили зајам од 50 дуката да би се искупила роба.24 Млетачки обавештајац, задужен да извештава о стању у Трсту и Сењу, реферисао је да је на Ријеку стигла нека наоружана ускочка брацера чија је посада намеравала да се упути ка Задру и
14 ASV, Senato I secreta, Mar, R. XXVI, одлука Сената од 4. VI 1541. " Исто, окружница од 5. VIII 1541. •* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXI, 145’—6 од 30. I 1541 m. v; CRV II, 160, 162, 163,165,169; Б. X рабак, Јевреји у Албанији од краја XIII до краја XVII века и њихове везе са Дубровником Зборник Јеврејског историјског музеја, I, Београд 1971, 70. - Занимљиво је да су и валоиски Јевреји писали ћириАицом обраћајући се млетачким властима (CRV II, 160). “ Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 99. 21 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXI, 9. II 1541 m.v.; Г. С тан ојеви ћ, Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, Београд 1973, 75. Првих дана јануара 1542. аустријски вијници опљачкали су млетачке поседе и у Фриулу (А . P uschi, Attinenze tra casa d Austria e la Repubblica di Venezia, Triste 1879, 7-8). Један докуменат, 97-8. 22 CRVII, релација Ђакома Болдуа, бившег кнеза и капетана Шибеника, прочитана 7. V 1542. 21 Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 99. 24 ХАД, Cons. rog. XLVI, 16-6’ од 4. VIII 1542; Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 99. - Тога пролећа један ускочки бродић пошао је према Задру да заплени терет који је превожен из града св. Влаха (CRV II, 164). 150
Пунтадури да би пресрела иеке лађе за које се чуло да једре из града под Срђем у Венецију, натоварене вредним трговачким еспапом.” Поред трговачке робе која се лако уновчавала, Сењани нису презирали ни влашку стоку која је пре свега служила за њихову богату исхрану. Задарски кнез Антонио да Мула обавестио је дуждеву палату да ускоци са Ријеке и из Сења отимају благо са суседног млетачког оточја.” Током 1541. и 1542. ускоци су харали и са јужне стране задарске околине. Искрцали су се на обалу врло плодног предела између Задра и Шибеника, који је због њихових непрестаних узнемиравања све више остајао необрађен; ту су посебно водили рачуна да покупе десетак у натури санџак-бега као и самостана који је имао право на десетину, димнину.27 Обровачки крај био је након закључења мира 1540. трн у оку Сењана. Они су ту извели диверзију 1541, али су досађивањима наставили и следећих година. Њихове провале изазвале су конфликте и између Млечана и Турака, па су представници Републике били приморани да даровима искупљују своју небудност пред бесом босанског паше, само да не би слао арз диванском савету. У мореузини према Зрмањином ушћу требало је стално имати бар једну фусту спремну на дејства, како би се онемогућили већи заплети, отимачине и изнућивања од стране витезова са приморја грацког надвојводе.2* У лето 1542. године 300 Сењана, Ријечана и Бакрана на 15 брацера ушло је у речину Зрмање и искрцало се под Обровцем; кад су примећени, упутили су се према каштелу Сливници (на млетачком терену); повели су нешто људи, који су потом преузети од Млечана, али су зато отерали доста стоке.” Обровчани су у вези с тим протестовали задарским ректорима и скренули пажњу да је Република примила обавезу да их чува са морске стране; ако то није у могућности, они ће саградити две галије да би се осигурали од тврде сењске руке.Ј“ Шибенски кнез Ђакомо Болду исто је тако захтевао од Сињорије да без милости казни упадаче, јер ће иначе Турци повести поход на Сењ и Ријеку и изазваће се ратно стање. Кад је он путовао у град на лагунама, сачекало га је 60 сењских подвижника да му се освете што је девет њихових другова дао обесити.31 На Сењане се тужио и Мурат-ћехаја, послат од херцеговачког намесника у вези с разграничењем, према уговору са Портом; њему је даровано 350 дуката, али разлози за тужбу ипак нису били уклоњени.” Те године ускоци су цернирали и сам Обровац.“ Кнез и капетан Задра обавестили су (14. октобра 1542) дужда да су ускоци на 15 лаћица из Сења и Ријеке ухватили неке дечаке, али да су житељи каштела Сливнице изашли из зидина те да су при гоњењу повратили момчиће.34 Том приликом је опет 300 бораца приспело на 15 брацера, као и тога лета, да пљачкају у крају под Обровцем. Д ео марве које су погнали, млетачки
“ CRV II, 164, релација Антонија Матии, одређеног за Трст и Сењ од 8. VI 1542. “ Г. С танојевић, Један докуменат, 100; М. П еројеви ћ, н.д., 15. ” CRV II, 157, релација Дј. Болдуа, бившег шибенског капетана и кнеза, представљена 7. V 1542. “ А. de B en ven u ti, Fortezze venete in Dalmazia: I due Obbrovazzi, Atteneo veneto anno 129, vol. 123, n°2, Venezia 1938, 93. " ASV, Senato I, Mar R. XXVI, Сињорија провидура Крка 4. XI 1542; CRV II, 175, peлација Антонија да Мула; В. Винавер, н.н., 48. “ Г. С танојевић, Један докуменат, 100 11 М. П еројеви ћ, н.д., 16. " ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXII, 83’ од 6. X 1542. " C. Tp aљ и ћ , Извоз дрва преко Обровца крајем XVI стољећа, Радови Центра ЈАЗУ У Задру, Задар 1974, 369; Ш. П еричић, Обровац као трговиште, Радовн Центра ЈазууЗаДРУ, XXV (1979), 215. 14 Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 100 ** ASV, Senato I, Mar, R. XXVI, провидуру Крка 4. XI 1542. 151
поданици су успели да поврате, али је један део ипак пребачен у Сењ; Република је настојала да посредовањем код старешина у граду под Нехајем преузме отету стоку, па је дала упутства провидуру Крка како да се распита о чети и четовођи који су извели последњу акцију.” Из обровачког краја ускоци су те године упадали и дубље у подручје којим је некад управљао угарско-хрватски кнез Кожул, и то не због каквог стратегијског угрожавања Турака него плена ради. Стога су млетачки поседи од кварнерског оточића Ил'овика до Трогира стављени у пуну борбену готовост а из арсенала су извучене баркице, најпогодније за гоњење морских вукова у плићинама. Шибенски кнез Ђ акомо Болду све до свог доласка у престони град (почетком маја) страховао је да би Османлије могле прићи изградњи велике флоте за дејства у Јадрану, чиме би биле угрожене не само Апулија, Марке и Истра него и сама горда Венеција.34 Преписка млетачких руководилаца из Далмације са Венецијом и Сената са његовим представником у Цариграду од августа 1542. пуна је помињања ускока. Дванаестога августа Сињорија је писала баилу на Порти у вези с доласком њеног чауша у Венецију, да ће једна Галија бити послата у Дубровник да га прихвати, имајући у виду да море није било безбедно од пустолова из Сења; сталан представник у Цариграду је извештен да су ускоци ухватили турског емина који је путовао из Неретве и да су запленили и једну лаћу која је пловила из Кјође са мноro робе млетачких племића; том приликом ускоци су усмртили и друге људе са тог брода.1’ Истога дана капетан Јадрана одговорио је на владину поруку у вези са слањем капетана фусти у Далмацију, да онемогући ускоке да робе у Далмацији. Генерални провидур те покрајине обавестио је (4. октобра) Сенат да је сазнао да се у Сењу спрема велики број бораца како би се опустошио Надин; о томе је провидур јавио и диздару Надина.1* Два дана касније Сенат је одговорио херцеговачком санџак-бегу, проучивши писмо које је донео као гласник Мурат војвода; Млечани су обећали да ће укротити преступнике и спречити их да нападају турске области, јер да желе да са Турцима живе у добросуседским односима; Сењане, међутим, заштићује »највећи непријатељ« и Млечана, римски краљ, тј. немачки цар; херцеговачки намесник је том приликом обавештен да су ускоци отели и један млетачки брод који је са скупоценим теретом једрио од Дубровника, мада капетан Јадрана и капетан фусти непрестано крижају воденим простором; како ускоци изводе акције малим пловним објектима који могу ући у сваку речицу, Република уводи у своју ратну флоту тип лаћица који ће моћи да пресретну лупеже и у плићацима.” У релацији кнеза и капетана Задра (од 4. новембра) констатовано је да су две ускочке барке заплениле код Иловика неку лаћу и да су нанели друге ш тете.40 Седамнаестога октобра Сињорија је писала баилу на Босфору о иницијативи херцеговачког намесника преко војводе Мурата Тардића да се на ускоке пошаљу млетачке галије.41 О том е је свакако морао нешто сазнати и капетан Сења, јер је у последњој декади октобра и он писао Венецији.41 После тога се Република тужила немачком владару на Сењане; навела је да султанов праг протестује и прети због непрестаних штета; поменут је случај са ис-
** CRV II, 157-8, релација Дј. Болдуа од 7. V 1542. ” ASV, Senato I, secreta, Deliberazioni, R. LXII. “ Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 100 ” ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXII. 40 Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 100. 41 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXII. 41 Biblioteca Marciana (Venezia), Ital. cl. VII, cod. XI ( —8378), Regioni con le quali si dimonstra la temeritA et ingiustitia deH'armi venetiane contra Uscocchi et archiducali, fol. 46Г-2. 152
крцавањем 300 Сењана, Ријечана и Бакрана на ушћу Зрмање па и наводна изјава сењског заповедника да се не кани покорити царским налозима; није изостављен ни случај ускочког отимања неке млетачке марцилијане у рапској луци и одвоћење лаће у Сењ. Од кајзерове курије је тражено да не штити злочинце и да нареди својим командантима у Сењу, на Ријеци и у Бакру да не указују помоћ одметницима, да им не дају храну и људство и да их не примају у својим лукама и тврђавама.41 Средином столећа требало је посебног напора да се одбрани Раб од Морлака и ускока који су се разбежали са суседног копна по кварнерским отоцима.44 На марцилијану патрона Алвиза Мегра званог Скатола, коју су ускоци пресрели код Иловика, налазили су се грчки трговци из Лепанта са вином, свилом, материјом за бојење текстила »граном«, кордованом и другим производима на путовању из Лепанта у јадранску метрополу. Оштећени трговци изашли су у Венецији пред двојицу Долфина, иследника, и изјавили да су их напали тридесеторица пирата на две брацере и да су собом одвукли и четворицу трговаца; бродовласник је одмах на једној барки одвеслао да потражи сопракомита Јеронима Бадоера, који се са својом галијом налазио у водама Иловика, како би се предузели кораци да се плен рекуперира; ускоци су се докопали свога жала и умакли у планину, али нису успели да извуку и отет еспап и свезане трговце; ови су ослобоћени и послати у Задар.45 На празник св. Андрије који је затим уследио, ускоци су отели робу Луки и Надалу из Скадра, верним Републици, па је Сињорија наложила свом провидуру Крка да у Сењу захтева повраћај њихових добара; све до краја августа 1543, и поред два демарша, није могла бити набављена ниједна ствар. Ускочки четовоћа који је обавио заплену звао се Милош Паришевић, са станом у Сењу; имао је неке поседе и добра на млетачком отоку Крку; у случају да се плен не преда власницима, провидур је био опуномоћен да наметне секвестар на поменуто Паришевићево власништво.4* На сличан начин протицала је и прва половина следеће године. Капетан фуста је (24. марта) установио да ускоци сваког дана наносе знатне штете млетачким државним припадницима и да стално јачају бројем. Кнез-капетан Шибеника обавестио је истога дана да су се ускоци у 3 сата ноћу искрцали у околини његовог града и да су одвели 82 особе. Крајем априла и заповедник брзопловки упао је у дужи окршај са пустоловима под велебитским масивом, па је на обе стране било прилично рањених. У обавештењу кнеза и провидура Хвара (3. маја) наведено је да су се ускоци повукли у правцу Задра и Шибеника и да су запленили све лаће које су пловиле ка Задру на које су наишли. Генерални провидур Далмације известио је (30. маја из Задра) да су Сењани отели четири муслимана, од којих су двојицу ослободили заповедник Лазар Гримани и његови потчињени. Капетан фуста и неки млетачки бригентин ухватили су (29. јуна) две ускочке бродице у Подгорском каналу; ту је поменути Венијер задржао шест лаћица ускоцима, које су ови запленили и спроводили на Крк.4’ Јуна 1543. Република је послала више писама на разне стране јадајући се на подвиге Сењана. О томе су говориле и инструкције припремљене поклисарима 4* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXII, f. 95’-6, писмо поклисару код немачког uapa од 4. XI 1542. 44 CRV III, 131, 131, 256; уопштено: Л. Суљ ић, Rab und umliegende Eillande, Задар 1974, 52; Б. Х рабак , Контакти Рабљана с Дубровчанима и Которанима од XIII до XVI столећа, Рапски зборник, Загреб 1987, 223. 4’ ASV, Senato I, Mar, R. XXVI, Сињорија задарским ректорима од 27. II 1542. 44 ASV, Senato I, Mar, R. XXVI, Сињорија провидура Крка 17. V, 16. VII i 27. VIII 154 3 .
41 G. S ta n o je v ić , Jedan dokumenat, 101. 153
к о ј и су кренули на немачки двор. Посланику који је већ боравио на тој курији поручено је да није реч само о Сењанима него и о фаворитима у другим насељима Хрватског приморја; поменут је кнез Петар Кушић који је посео неке каштеле кнеза Стјепана Франкопана, одметника од краљевске власти; Сенат је захтевао да се Кушић казни, јер потпомаже пограничну хајдучију.48 Баилу на Босфору поменут је последњи случај ускочке отимачине на мору, кад су они отели једну марцилијану која је из Неретве превозила робу млетачких племића и неких Турака у Венецију; Република је поново морала да наоружа мале пловне објекте да би се могли носити са ускоцима, јер су већ фусте биле прегломазне; информација је упућена да би млетачки представник на султановом прагу знао шта има да каже ако Порти стигне арз неког Хасана који је био заповедник на турској обали Херцеговине.” У науци постоји погрешно мишљење да су до 1543. престали ускочки напади на дубровачку територију или преко ње у Турску.50 Боље прегледани дубровачки архивски материјал указује на то да је управо и 1543. било више ускочких дејстава на дубровачкој обали.51 Капетану бирема дат је налог за гоњење ускока и расписана је и награда за ухваћене или убијене ускоке; капетану је послато четири бригентина и четири наоружане барке а властима у Задру, на Крку и Рабу је нарећено, као и у другим местима, да на капетаново тражење садејствују, у случају Задрана и на копну.52 То бродовље је послато са Крфа, из флоте прве борбене линије; кад је прошла »сезона« јуначења на мору, капетану »Залива« је наложено да најпре у Сењу потражи повраћај узапћених ствари, а потом да разоружа седам галија из крфског контингента.” У току 1543. године задарска села су наставила да се удружују за борбу против упадача. Тек тада су се вратили људи непосредног задарског залећа који су због ратних прилика и глади избегли у италијанске области; поморци који су упућени да их превезу морали су молити апулијске власти да их пусте.54 У другој половини 1543. било је мање ускочких залета у северној Далмацији, али их је било јужније, тако да жалбе ни тада нису биле ретке. Капетан фуста је (16. јула) известио да су се ускоци искрцали на копно, сакрили се код Карина а потом су опколили и отерали неку стоку; обавештен о томе, Венијер је протерао диверзанте а турске атлије које су у мећувремену пристигле ухватиле су осам уљеза. Ови су се прикрили и на копну код Св. Крижа (6. августа), па кад се заповедник једног млетачког бригентина Жване Диские искрцао у том насељу, они су га из заседе убили камењем.55 Октобра месеца ускоци су оперисали код Шибеника и Вране.56 У Врани су похарали неутврђено подграђе и одвукли су са собом велики плен; било их је 250 на 11 барки. Турци су се припремили за одбрану, па су чак од Дубровчана захтевали градитеље да боље утврде камене плохе и куле поменутог каштела, јер су фортификације биле оштећене у претходном рату. Неке ухваћене Сењане Турци су у задарском залеђу казнили набијањем на колац,57 свакако за поуку и млетачким људима.
" ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII, упутство и писмо од 9. VI 1543 " Исто, Сенат актом од 28. VI 1543. “ Т. П оповић, Турска и Дубровник у XVI веку, Београд 1975, 209. 51 Б. Х рабак, Сењски ускоци и Дубровник (до 1573. године), Јадрански зборник, XI, Пула - Ријека 1983, 82. 52 ASV, Senato I, Mar, R. XXVII, Сенат капетану бирема 17. V 1543. 51 Исто, Сенат капетану Јадрана 20. XI 1543. ** CRV II, 172, релација из Задра кнеза Антонија да Мула. ” Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 102. “ М. П ер ојеви ћ, н.д., 16. 27 В. Винавер, н.н., 49; Б. Х рабак, Сењски ускоци и Дубровник, 85 (у близини далматинске обале ухваћена је млетачка фрегата на путу за Котор, са писмима за баила на Порти). 154
Сењски заповедник писао је (29. августа) Сињорији. Оиа га је, међутим, сматрала саучесником ускочкнх злочина, те је о њему јавила свом посланику на царском двору; тврдила је да ускоци у Сењу и околним местима уживају пуну заштиту и подршку па да се зато одважују на нова недела; у таквим условима није било нимало умесно да сењски капетан започиње преписку са страним силама.5’ Жалили су се и Османлије, па је један њихов чауш дош ао у Венецију и поднео је списак штета; реч је била о ускочком плењењу два брода на којима је било робе и путника муслимана, па се ту нашао и представник који је дош ао дуждевој курији; на другој, пак, лађи, роба млетачких патриција и грађана ценила се на 30.000 дуката.5’ За годину 1543. везује се судбина пажа Петра Кружића из Клиса, Милоша Бошњака, који је у време клишке опсаде у двобоју најпре турском голијату Бакоти (Багиру) одсекао ногу а потом га је посекао. Милош је 16. августа преко млетачког старешине најмљених Хрвата, Ломбарда Тетрика, молио пријем код генералног провидура; овај се бојао да за аудијенцију дознају суседни муслимани, иако је био уверен да ће Милош рећи или предложити ш тогод од већег значаја.“° Минучо Минучи на почетку свог трактата наводи да је тај Милош, човек чудне снаге, окаљао свој образ и да је завршио на задарским галгама.61 Он не саопштава кад је то било, али није искључено да је управо приликом посете Задру 1543. био задржан а затим обешен. Лука Јелић је, изгледа, без стварног основа, поистоветио тог Милоша са Петром Радојевићем званим »М илаш«, а за Петра се зна да је себи саградио гробницу у Сењу 1552; Јелић сматра да је Милаш (алиас Милош) усмрћен тек 70-их година.62 Наредне године ускоци нису напуштали северну Далмацију, држећи се особито Подвелебитског канала и могућности према Карину и Обровцу. Прве аес^, тине марта из Сења је испловило 11 барки са 250 бораца да би се пошло у ћар 'у турску државу. Ову је према Сењанима са правца Подгорског канала бранила само једна дугачка барка, а из Задра је према Новиграду одмах послато још три такве барке. Следећих дана био је рањен у лакат старешина једне наоружане барке, Антонио П. Скађа, кад је џошао да врати вредности које су диверзанти запленили млетачким поданицима.43 Средином марта Сенат је, примивши реферат задарских ректора, овима поручио да на сваки начин спрече ускочко вршљање, јер је претила опасност да турски подложници у већим размерама предузму репресалије на млетачком подручју, после отимања пет поданика; у Венецији се сазнало да се Турци сакупљају у већем броју да би робили млетачку територију.64 Првих дана јуна капетан брзопловки нашао је неку барку у којој је било четири ускока. Потом је затекао један бродић извучен на копно, у коме је било девет бораца; тројицу су капетанови момци убили, једног су ухватили а петорицу су пустили. Сењани су (пре 13. августа) изненадили диздара каштела Островице који је преносио новац посади свога утврћења. Капетан фусти открио је ускоке код Скрисе
” ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII, од 6. II 1543. 59 Исто, баилу у Цариграду 21. XII 1543. .** ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, Lettere di rettori e di altre cariche, busta 301, Стефан Тјеполо из Задра 17. VIII 1543. “ Historia degli Uscochi, scritta da Minvcio Minvci, arcivescovo di Zara, coi Progressi di quello Gente sino all’anno MDCII et continuata dal P. N. Paolo dell’Ordine de’Servi et Teologo della Serenissima Republica di Venezia sino all’anno MDCXVI, Venetia 1683, 15-6. ‘2 Л. Јелић, Ускоци и уроте о преотми Клиса за друге половине XVI виека, Гласник Матице далматинске, год. III св. 3 (1904), 242. “ ASV, Senato I, Mar, R. XXVII, извештај од 10. и 15. III 1544. ‘4 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII, ректорима Задра и генералном провиДУРУ Далмације од 15. III 1544.
(Карлобага), нсшто подаље од жала, те их је гађао из топова и натерао у бекство; Сењани су на обали оставили две жене које су, наводно, отели у самом Шибенику.*1 Те су године ускоци дејствовали и око Обровца. Месеца септембра опленили су и околину каштела Надина.** Августа месеца опљачкали су Турке и њихове подложнике око Вране.*7 Догађај под Враном био је нешто озбиљнији, па је о њему одмах био обавештен и баил у Цариграду; имао је налог да разговара са пашама и да их убеди да у акцијама нису суделовали млетачки припадници; интересантно је да су Млечани чак и на Босфору изјављивали да ће ухваћене упадаче смакнути, али тајно. У том случају Сенат није применио уобичајен начин одбране, него је признао да није био у стању да Сењане онемогући у нападу, јер да ови »са својим баркама са лакоћом свуда пролазе«; Сињорија је само настојала да увери дивански савет да је приликом залета на Врану више губитака имало становништво Републике него турски харачари; уосталом, и ускоци су означени као одбегли султанови поданици.** Приликом напада на Турке с ускоцима су стварно сарађивали млетачки држављани, што је Сенату могло да наметне непотребне компликације. У том подухвату Сењани су опленили и неке барке млетачких примораца натоварене пшеницом и другим производима, па је капетан бирема примио наређење да по сваку цену спречи ускоцима проход морем а задарски ректори пролаз сувим.*9 На самом почетку 1545. опасности су вребале на мору при једрењу из града под Срђем за Венецију. Претпоследњег дана јануара дозвољено је трговцима да пођу са производима ако у бродском каравану буду бар четири бригентина. Три тједна доцније није дата сагласност пловидбе на исту страну ни конвоју од пет и шест бригентина, и тек средином марта роба је у град на лагунама могла кренути на четири такве лађице; 11. априла опет је тражена »конзерва« од четири таква брода; под истим условима пошао је 4. маја конвој од четири бригентина; првих дана седмог месеца, међутим, ни седам таквих бродића није добило дозволу да се отисне према северу; 13. тога месеца могућност изласка из дубровачке луке за одлазак у јадранску метрополу није дата ни увећаном броју пловних објеката и тек је 17. јула могло кренути осам дубровачких бригентина уз два турска.’* Опасност је претила од пустолова под Нехајем, што се потврдило по томе што су концем августа или првих дана деветог месеца неки дубровачки грипови, упућени са робом у Венецију, ипак били ухваћени од ускока.” Крајем септембра или првих дана октобра ускоци су узаптили и једну хварску марцилијану, на којој су и Дубровчани имали робе.” На копну северне Далмације година 1545. била је нешто мирнија. Средином јула 80 Сењана сиш ло је на обалу у правцу Вране, па су поново оробили подграђе тога каштела, одвели као сужње 40 људи а исто толико је спаљено у куђама које су диверзанти опколили и запалили; потерали су и мноштво стоке. Кнезови и генерални провидур у Задру су (1. октобра) обавестили Сенат да су се ускоци •’ Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 102. ** М. П еројеви ћ, н.д., 16. *’ В. Винавер, н.н., 49. ** ASV, Senato I, Mar, R. XXVII, Сенат капетану Јадрана 16. VIII 1544, капетану бирема и задарским кнезовима од 22. VIII 1544. ** ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII, 182 од 2. VIII 1544; Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, Београд 1973, 70-71. ’* ХАД, Cons. rog. XLVII, 70 (29.1 1545), 75 и 75’ (21. и 23. II 1545), 83 (16. III 1545), 91’ (11. IV 1545), 103’ (4. V 1545), 120’ (4. VI 1545), 121’ (4. VII1545), 124(13. VII 1545),127’-8 (17. VII 1545). ’■ХАД, Cons. min. XL, 163 од 11. IX 1545. ’* ХАД, Cons. rog. XLVII, 143 од 6. X 1545. 156
забарикадирали на острву Турањ, где су отели много крупне и ситне марве.71 Како је предео према Шибенику вредео као главно земљиште ускочких посета, Сињорија је наредила кнезу-капетану тога града да одржава односе доброг суседства са (клишким) санџак-бегом и да примерно кажњава ускочке помагаче.’4 Писма и упутства које је Република слала у Османлијско царство и у Аустрију те године довољно су говорила и о Сењанима. Посланику у Цариграду наложено је у инструкцијама да изјави како ускоци мрзе Млечане и како им причињавају велике штете. Клишком управљачу је поручено да Република жели мир и пријатељство са Турцима, те да је зато властима у Далмацији заповеђено да ригорозно третирају Ускоке који би се нашли на млетачком терену. Немачком владару је саопштено да поред султанових харачара од залета Сењана имају много губитака и млетачки отоци, и да се уграбљена добра јавно доносе у Сењ, Бакар и у друга насеља Хрватског приморја и ту излажу продаји; казано је да ће бити изазвана велика пометња ако због таквог држања надвојводиних штићеника турске ескадре уђу у Јадран да би се одмаздиле према Сењу; предујам таквих могућих операција сачувале су отоманске фусте у Неретви, којих је све више било и које су координирале акције са армадом у Валони. У Цариграду је разумевање за млетачке муке са ускоцима имао нарочито велики везир Рустем-паша, родом Хрват, коме је Сенат захвалио на наклоности и концем године и преко кога је Сињорија деловала код султана.” Владајућа гарнитура у јадранској метрополи морала је током 1545. више пажње посвећивати стању на воденим путевима. Капетану »Залива« је (30. марта) изнова наређено да онемогући шетњу ускочким пловилима, пошто су причињавала штете и млетачким држављанима. Сињорија је прихватила предлог провидура Крка да се наоружају бригентини и фусте у млетачком арсеналу како би се спречило свакодневно ускочко вршљање. Половином јула дата је инструкција како да се изводи борба против Сењана, те је наложено управи арсенала да за гоњење ускока опреми још четири бригентина који би се сместили на Крку, Рабу и Пагу. Од капетана бирема захтевано је да сталном активношћу гони пирате са Хрватског приморја, да се не би осмелили да упадају дубље у Јадран. Јануара 1546. том заповеднику придодато је шест нових бригентина.7* Сињорију је посебно забрињавало присуство османлијских брзопловки у Јадрану (јуна 1545), за које се могао наћи претекст да су потребне ради борбе против гусара из Сења. Фебруара 1546. заповедницима бродова наређено је да на дозволе да се каква турска фуста пробије у северни део јадранског простора. За наоружање и одржавање фуста и бригентина Сенат је давао 13.000 дуката, не рачунајући трошкове за десет барки и шест дугих орманица.77 Маја 1543. године одржавање противускочке флотиле већ је износило само 1500 дуката.7* У неким крајевима далматинског приморја држане су сталне страже, чије су посаде деловале и према ускоцима и према осталим гусарима односно Морлацима, који су тако-
’* Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 103. - За ускочко деловање на задарским отоцима вид.: Амос-Рубе Филипи, Сењски ускоци и задарско оточје, Поморски зборник, II, Задар 1964, 579-629. - Острва се у овом раду минимално обухватају, jep је на њима у ово доба било још релативно мало становника. ’4 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII од 21. III 1545. ’* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII, 21. III 1545 (баилу у Цариграду) 21. III 1545 (клишком санџак-бегу), 11. IV 1545 (царском двору), 21. X 1545 (баилу на Порти). ’* ASV, Senato I, Маг, R. XXVIII, 30. III 1545 (Сенат капетану Јадрана), 31. III 1545 (провидуру Крфа поводом његовог предлога од 10. III 1545), 18. VII 1545 (управи арсенала), 8. VI 1545 (капетану бирема), 2 3 .1 1546 (капетану бирема). ” Исто, 20. II 1546, капетаиу Јадрана. ’* Исто, R. XXVII, 37 од 22. VI 1543. 157
ђе долазили да плене. Таквим стражама су заповедали домаћи људи, на пример на Корнатима Томаш Милановић покојног Сладоја, а код Врпоља близу Шибеника чланови породице Тломочић.” Такву стражу су са морске стране представљале стациониране фусте. Последњих дана августа брзопловка Андреје Фоскаринија заробила је неког ускока; он је окован и постављен уз весло на галији осуђеника.*0 Током 1546. године млетачки Сенат је стално зазирао од могућности да Османлије пођу против Сења. Поклисару на папском двору поручено је да дужд прати припреме за операције турске морнарице у Цариграду и да ваља очекивати да ће под удар турских поморских снага доћи и млетачка територија, нарочито отоци. Посланику на царској курији, пак, јављено је да је млетачки изасланик на Порти дознао да је дивански савет заповедио санцак-беговима на западним странама да са војском крену на Сењ, и то зарад непрестаних штета које ускоци наносе муслиманима и осталим султановим клетвеницима; посланик је имао да наведе и акције Сењана на рачун Млечана око Шибеника и Задра, те да захтева да се стане на пут таквом поступању и да се више не толеришу такви злочини. У поруци представнику у Аустрији (почетком априла 1546) протумачено је зашто је наређено млетачким навалним силама да зауставе и заплене уље и пшеницу превожену за Сењ, Бакар и суседна места, која су намирнице затим биле продате и на млетачким острвима; првим актима блокаде ишло се за тим да се подухвати ускока бар сведу на нижу разину и ограниче. Месеца јуна папској курији пренесено је обавештење д о којег је дош ао баил на Порти - да је наложено босанском санцак-бегу да сабере 30-40.000 људи, које су, уз координацију османлијског бродовља, повео на Сењ; сакупљање људства за флоту већ је, наводно почело у Херцег-Новом." Пловидба из Дубровника у Венецију и током 1546. била је условљавана једрењем у групи. Средином марта норма је била - бар осам бригентина. Толико је тражено и два месеца доцније. Портиног чауша су крајем маја пустили са 2 -3 бригентина, но већ 21. августа није удовољено слању робе ни на шест бродића. Са почетком јесени прилике су биле повољније, јер су се и гусари већ уморили од тумарања, те се 23. септембра могло ићи у јадранску метрополу са два, а 20. новембра са два домаћа и два страна бригентина.*2 Кад је реч о копну, првих тједана 1546. ускоци су навалили на турско подручје 15 миља далеко од Шибеника, те су задобили много стоке; операцију је извело њих 300; најпре су набасали на чобане који су чували марву на пасишту.*3 Седамнаестога марта 80 сењских витезова на неколико брацера се у сумрак искрцало код села Крушевице (удаљеног седам миља од Задра) па је харало мештане. Следеће седмице ускоци су дневице причињавали све веће штете, отимајући рогати мал и производе млетачким ратарима око Задра. Првих дана априла, дознавши да се млетачки капетан фуста находи код Муртера, Сењани су умакли, жртвујући велик део плена. Пош то су ускоци кренули према Примоштену да пљачкају и како је о томе био обавештен поменути заповедник, он се са турским власима споразумео да дочекају и похватају уљезе; договор је остварен, те је ка-
’• Исто, R. XXIX, 23 од 1. IX 1546. *° ASV, Collegio, Notatorio. R. XXVI, 49-9 од 13. IX 1546. ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIV, 24. II 1545 m.v. (поклисару на папском двору), 6. IV (писмо поклисару код римског краља и једно пре тога датума), 11. VI 1546 (посланику при Ватикану). “ ХАД, Cons. rog. XLVII, 187-8’ (16. III 1546), 206 (16. V 1546), 213’ (30. V 1546), 238’ и 239 (21. VIII 1546), 241-1’ (23. IX 1546), 259 (20. XI 1546). “ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIV, 20. II 1545 m.v.; B. В инавер, н.н., 50.
\
158
пстан засужњио осморицу упадача.*4 Концем године ускоци су уз припомоћ Шибенчана разбили неки турски караван, којом су приликом убили неколико муслимана и сву су робу запленили. Република се озбиљно плашила да Турци не наметну репресалије, јер није била тајна ни за Сенат ни за Турке да су људи Прејасне Сињорије суделовали у подухвату. Заповеднику поморских снага у Јадрану је одмах заповеђено да поће у Шибеник и да пажљиво поведе истрагу против ускочких сарадника у отимачини каравана; кривци су имали бити осућени на смрт и јавно обешени пред Турцима, како би се ови уверили »колико нам је жао да наши поданици суделују са ускоцима или се мешају у њихове пљачке и злочине«.'5 Месеца јуна на ускочка злодела тужили су се млетачким провидурима не само дуждеви клетвеници него и султанови, па су на стражу у Сливници (према Задру) послати најпоузданији домаћи људи, којима је задарска комора морала исплаћивати по пет дуката месечне плате.“ Неки Сливничани, долазећи из Обровца, били су (пре 9. августа) изненада нападнути од турских мартолоса, јер су у то доба у обровачки крај банули и Сењани.87 Томаш Милановић, капетан хрватских коњаника у Врпољу (према Шибенику) са своја два сина добио је повишицу дохотка, те су уместо три примали четири дуката." У јесен 1546. на Порти је било неког натезања због једног инцидента око каштела Велим, што би можда значило да су ускоци још једном дошли у ширу околину Шибеника. Нешто раније у Венецију је приспео Портин гласник са захтевом да се поменути каштел преда Отоманској империји. Сенат није оклевао да удовољи тражењу, па је генерални провидур Далмације, према инструкцијама своје владе, обавио предају Елима.8’ Уступање утврћења и подграћа је изнуђено искључиво због деловања ускока и неспособности Млечана да их спрече. На интервенцију херцеговачког санџак-бега и једног кадије (де Брнот?) код Алвиза Ренијера, који је као делегат послат у Далмацију поводом турских тужби, дата су наређења да се појача отпор упадачима, особито у Новиграду и Рогозници.90 Крајем 1546. године опет је озбиљно запела пловидба из Дубровника у Венецију. Више није била на снази одредба из 1539. да лађе чија носивост прелази сто »кола« могу слободно и не тражећи дозволу одједрити. Француски посланик на повратку са Порте морао је сачекати у граду под Срћем повољнији тренутак за одлазак у град св. Марка. На његово наваљивање, дозвољено му је да крене, али му је из арсенала посућено неколико топића и других ствари нужних за ватрено дејство при пловидби.’1 О опасности путовања из Дубровника у Венецију писао је (јануара 1547) и сам дипломата свом краљу." На поморској рути за град на лагунама није владала безбедност ни фебруара 1547. Дубровачко Вијеће умољених (8. фебруара) допустило је одлазак по неколико бригентина али само у друштву са страним лађама. Седамнаест дана доцније скупина од пет дубровач-
“ Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 104. *5 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXV, 11. I 1546 m.v.; Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 55-6. - Један турски извештај наводи да су ускоци на поменутом правцу и у то доба, тј. у првој декади новембра, разбили два турска каравана и да су побили односно повели 16 људи и много товарне марве (Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 106). “ ASV, Senato I, Mar, R. XXVIII, из Венеције 28. VI 1546 (без адресата). •’ CRV II, 179, релација Ђулија Доната, који је био провидур страдиота у Далмацији. “ ASV, Senato I, Маг, R. XXIX, Венеција 1. IX 1546. ” ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXV, 81’ (30. X 1546), 39. “ ASV, Senato I, Mar, R XXIX, Сенат кнезу Шибеника 23. XI 1546. •‘ ХАД, Cons. rog. XLV1I, 238’, 24Г. - Службени (курирски) бригентин на пловидби Дубровник - Венеција - Дубровник добијао је за награду 10 шкуда (Cons. min. XL, 215 од 8. VII 1546). ” Е. C harriere, Ntgotiations de la France dans le Levant, t. I, New York, s.a., 61.
ких бригентина могла је кренути у Венецију. Слично је решење донесено и 6. маја. Двадесет првога јуна норма за дозволу једрења била је седам бродића, а 22. августа - пет.*1 Потрин чауш за Венецију пуштен је у пратњи три бригентина.’4 У првој половини јануара 1547. дош ло је до окршаја између морнара млетачке брзопловке »Канола« и ускока у Зрмањи, под Обровцем. Наредних дана јунаци су се искрцали недалеко од Задра. Кад је генерални провидур Далмације сазнао да су Сењани засужњили неке султанове харачаре у једном насељу свега осам миља далеко од Задра, кренуо је на ту страну и са коњаницима је спречио ускоцима да на бродице утоваре робље, тако да су се они отиснули на пучину са само једном отетом женом.” Баш у то време, на постаји Свети Јурај Рала у Пољу, на стражи према Задру, истакао се нижи војни старешина Тодор Клада, вероватно Арбанас, и то како у борби против отоманских влаха тако и насупрот диверзантима са морске стране; ови последњи су га у једном судару (првих дана године) ранили у ногу из аркибуза ( = дугачке пушке са широком цеви), па је због своје ревности био похваљен и награђен новчаном рентом. Крајем зиме у борби против ускока одликовао се и неки Стефан, син старог кнеза и сопракомита неке млетачке галије, који је ослободио извесног Ферхата и још неколико Морлака хришћана из руку ускока; међу тим ослобођеницима било је девет из каштела Надина, четири из клишке тврђаве, два турска поданика из самог Шибеника и десет из Макарске.” Заробљавања око Шибеника било је и следећих дана месеца априла, кад је, према емину из Шибеника, заробљено девет лица на шибенском пристаништу.” Ускоци су, иначе, те године уграбљене Турке продавали у Апулији, камо су послати посебни турски повереници да унесрећене откупе.” Међу већ многобројним ускоцима јануара 1547. доста их је било из саме Венеције и из других вароши Млетачке Републике, који су због злочића прогнати из отаџбине. Они су у Сењу обично називани вентуринима. Да би се разбила њихова концентрација и сарадња са Сењанима, млетачки Сенат је решио да се они ослободе казне прогонства. О томе је предлог поднесен 26. јануара, али га је Сенат усвојио тек 9. јула, заједно са другим мерама којима се хтело да се више обезбеде млетачки и турски поданици од пиратског пресретања; том приликом је одлучено да се за сваког ухваћеног и предатог ускока исплати по 20 дуката.** У Већу десеторице је тада предложено да се побије известан број изгнаника-вентурина, с тим да ако би убица таквог прогнаника сам био »бандито« (прогнат), казна би му се опраштала и могао би се вратити у домовину. Посебан задатак у сузбијању ускока примили су страдиоти у Новиграду, Полешнику и Земунику, који су имали да спрече пљачкашко крстарење ускока и других људи злих намера.100 Средином маја 1547. Сењани су се припремали за операцију према Обровцу. Обавештен о томе, капетан фуста Микијел је кренуо према оточићу Св. Јурај. Кад је нашао ускочке бродице, почео је да гони једну од ових, те су борци из ње поскакали у море.101 Ускочке припреме против града на Зрмањи биле су одговор " ХАД, Cons. rog. XLV1II, 13’-14 (8. II 1547), 21 (25. II 1547), 47 (6. V 1547), 57 (21. VI 1547), 71’ (22. VIII 1547). м ХАД, Cons. min. XLVII, 19 од 11. VII 1547. ” ASV, Senato I, Маг, R. XXIX, 77 од 15. III 1547. " I libri commemoriali della Repubblica di Venezia, t. VI, Venezia 1904, 257, n°132, 133, 1 3 5 .- 0 претходном наоружавању барки против ускока и у Задру: (HAZd) Ducali е terminazioni 11,9. XII 1547, n° 1081. ” ASV, Senato I, Маг, R. 85-8’ од 29. IV 1547. " ASV, Senato I, secreta, Deliberazioni, R. LXV, 179’, цариградском баилу17.I1547. ” ASV, Senato I, Маг, R. XXIX, 114-5 од 9. VII 1547. ■" ASV, Senato I, Маг, R. XXIX, 11.1 1547 (задарским ректорима игенералномпровидуру Далмације), 26. I 1547 (Венеција, одлуке Вијећа десеторице). 1,1 Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 106. 160
на сличну мобилизацију Турака против Сења и Ријеке. Гласине о томе примио је и француски амбасадор у Венецији још пре половине априла; наводило да би подухват извело 7-8000 коњаника; нешто доцније, помињана је и походна акција босанског санцак-бега према Хрватској, али Сењ није експлицитно наведен.102 Јуна 1547. ускоци су из бусије дочекали један караван који је кренуо из Шибеника и у коме је 40 коња преносило робу влаха купљену у поменутој вароши; у коњским товарима се претежно налазила со, тако нужна сточарима. Да би путници били безбеднији, млетачки војници су екскортирали колону до места Пакленице, три миље на турском земљишту, тј. до падина једне планине; караван је одмах затим набасао на заседу у којој је било 40 ускока; колона је била разбијена, 20 Морлака је успело да ухвати маглу, неки су рањени а остали су засужњени. Сенат је о догађају одмах известио скрадинског диздара и клишког санџак-бега, а затим је двапут писао свом представнику на султановом прагу, тражећи да везира убеди да се кривица за удес никако не може приписати млетачким припадницима, и то посебно зато што је у поменутом смислу клички управљач писао Порти.103 О чврстој решености Републике да гони ускоке уверавао је баил највише отоманске руководиоце и децембра исте године.104 Шеснаестога јула 1547. из Цариграда је заповеђено санџак-бегу Уламан-бегу да пође према Задру а и Републици је поручено да пошаље своје људе на границу како би се онемогућиле бескрајне штете од стране ускока, које су ови изводили на основу информација и других услуга млетачких држављана. Делимично су поради тога стављене у приправност и млетачке поморске снаге, па је 30. августа капетан Јадрана Ђован’Антонио Таљапиетра приспео у К отор.105 Чим је почео да копни снег, клишки санцак-бег је затражио од Дубровачке Републике да му, као колективни харачар, пошаље мајсторе зидаре да раде на оправци Надина. Дубровачки оци се с тим нису сагласили, те су намеснику у том смислу писали (марта 1547).106 М ного друкчије није било ни у наредној, 1548. години. Тада је врховни заповедник свих ускока у Хрватском приморју био Милош Паришевић, који је руководио операцијама и на копну и на мору. Првих дана јануара људи генералног провидура у Далмацији ухватили су два ускока, те је провидур био посебно похваљен.10’ Месеца јануара млетачки посланик на немачком двору изнова се тужио на пирате Сења, Ријеке и Бакра који су причињавали губитке и млетачким лађама и становницима млетачког појаса Далмације.10* У исто време Сенат је дао упутства капетану млетачке флоте у »Заливу« за гоњење ускока и за њихово кажњавање.109 Ускоци су, међутим, и даље дејствовали. Првих дана јула ускочки четовођа Петар Шушњић приспео је у Задарски крај са великом скупином сабораца да плени не само турске него и дуждеве сељаке. Због тога су управљачи Задра својим писмом влади (од 8. јула) очекивали наређење провидуру армаде за акцију.110 Ускоци су из Подгорског теснаца излазили једним од четири канала између већих кварнерских острва, посебно најјужнијим, измећу Пага и Љубача, на
,м Е. C harriere, н.д., II, Paris 1850, 7 (14. IV 1547), 17. 103 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXV, 7. VII и 29. VII 1547, fol. 141; B. Винавер, н.н., 50. 104 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXV, 17. XI 1547, баилу у Цариграду. 105 CRV II, 186-7, релација цариградског баила Алвиза Рениера 7. I 1550 м.в. 104 ХАД, Lett. Lev. XIX, 131-2. 107 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVI, 19. I 1547 m.v., 10' Исто, 5. и 9. III 1548, налог и упутства за рад поклисару код цара. 10* ASV, Senato I, Маг, R. XXIX, 177’ од 9. III 1548, Бернарду Сагреду. 110 ASV, Senat.o I, Mar, R XXIX, 207-7’ од 10. VII 1548. 11 - BEN K O V A Č K I K R A J ... Z B O R N IK 2
161
подухвате према Далмацији.111 Нису се много обазирали на мировни уговор који је краљ Фердинанд закључио са султаном а који је предвиђао да се пљачкаши са обе стране обуздавају. Сењанима је наређено да обуставе упаде на турско земљиште, те се њих 500 више оријентисало на пресретање лађа на мору.111 Појачано деловање сењских корсара на морским валовима одмах су осетили и Дубровчани. Бергантини су морали групно да путују у Венецију још у другој половини 1548.m Марта 1549. конвоју тек од пет бригентина допуш тено је да исплови за град на лагунама; 18. маја норма је повећана на шест бродића; 14. јуна сигурност при једрењу је нешто поправљена (три бригентина), а 7. августа још више (два бригентина), односно и један бригентин уз чаушеву »конзерву«.114 У другој половини године пловидба је по правилу била безбеднија, јер су Сењани првих месеци године навукли довољ но хране и стоке за целу годину, да се и не узме у обзир да је у летњим и јесењим месецима и млетачка контрола на поморским пругама била већа. Ипак треба напоменути да су ускоци у јесен 1548. уграбили робу дубровачких трговаца која се налазила на марцијани Томе са Хвара.111 Према једном мишљењу, од 1549. д о 1557. године ускоци су претежно дејствовали на м ору.116 Значајан је податак савременог италијанског хисторичара Ђовија из Комада су ускоци (за које каже да су »поморски разбојници«), сакупљајући информације на далматинским оточићима, радили у спрези са хајдуцима (»ајдони«), који су силазили из шума копненог дела Далмације (»Скјавонија«).117 Године 1548. и 1549. заиста су биле мирне кад је реч о пределима северне Далмације. Од 1549. страдиоти су ређе држани по градским касарнама и више су упућивани као стража по оним селима преко којих су ускоци најчешће пролазили.11* Ипак треба забележити да је почетком 1549. долијао познати ускочки воћ М илош Паришевић, главар свих сењских ускока, пореклом из млетачке Далмације. П ош то је био саслушан, одрубљена му је глава.119 Без обзира на терен на коме се налазило тежиште ускочких акција, тј. да ли је реч о копну или о мору, војно градитељство Далмације гутало је грдна финансијска средства. Од 1540. до 1561. за оправку и доградњ е фортификација утрошено је 250.000 дуката, од чега је на сам Задар отпадало 144.000. За издржавање посада и за друге трошкове, дато је, наводно 12 милиона златника. Већ 1540. у Далмацију је упућен чувен инжењер Ђироламо Санмикеле, који је извео лепе радове.1” Пловидба из Дубровника за Венецију је 1550. бИла несигурна. Гусари из Ријеке уграбили су брод неког Марка из Стона на поменутој рути.т Средином јануара из града св. Влаха смела су о т п л о в и т и два удружена бригентина, два ме-
Г. С тан ојеви ћ , Прилози за историју сењских ускока, Исгоријскигласник, бр. 12/1960, 113. 1.1 Ј. V. Ham m er, Geschichte des Osmanischen Reiches, B. II, Pesth 1834, 197-203; B. В инавер, н.н., 50. 111 ХАД, Cons. min. XLI, 66’ од 23. II 1548. 114 ХАД, Cons. rog. XLIX, 3 (28. III 1549), 24 (8. V 1549), 37’ (14. VI 1549), 55 (7.VIII 1549), 57 (12. VIII 1543); Cons. min. XLI, 216’ од 30. IX 1549 (чауш). Б. Х рабак, Сењски ускоци и Дубровник, 63-4. "* А. Јели ћ, Ускоци и уроте, 242-3. 117 La seconda parte dall’ Istorie del suo tempo diMonsignor PaoloGiovico da Como, Venetia 1555, 428. "• ASV, Senato I, Mar, R. XXX, 6. IV 1549; Г. С тан ојеви ћ , Сењски ускоци, 63. “• ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVl, 19. I 1548 m.v. ”• G. Praga, Storia di Dalmazia, 167-8. 1.1 Б. Х рабак , Сењски ускоци, 84 (отимачина обављена на висини Вране). 162
сеца доцније дозвола је дата и бригаитинима појединачно; тек 22. новембра затражен је конвој од три лађице.'” Месеца априла Сенат је издао инструкције задарским ректорима и генералном провидуру Далмације да се чува море од ускока, нарочито у време одлазака лађа на годишње вашаре; како су настајали изванредни трошкови у слању ескортних бродова, курирских бригентина итд., извршним органима у Задру је послато 200 дуката за намирење таквих издатака. И те године у неколико наврата писано је посланику на немачком двору да посредује против Сењана и Бакрана и да се тужи на ускоке који су причињавали тешкоће трговачкој пловидби.121 Концем 1550. или првих дана 1551. Обровац је страдао од Сењана. Ускоци су на 12 барки испловили из свога средишта, искрцали се под Обровцем и спалили су село зависно од Обровца односно његово подграђе. На препад су отели каштел Островицу, на другој страни северне Далмације. Подухват је начинио толико снажан утисак да је и Дубровачка Република предузела кораке да оснажи своју одбрану, конкретно да осигура Стон.124 Власи пресељени из Истре у задарском котару били су неотпорни према Сењанима, те су им чак, према реферату цариградског баила, служили као обавештајци.125 На мору, на висини северне Далмације, ускоци су хватали дубровачке лађе и на посећеном пловидбеном правцу за Анкону. Дубровчани су тога ради у првој недељи децембра 1550. обавестили своје трговце и поморце у главном граду Марака да не излазе из тог лучног града, јер је 400-500 ускока испловило из Сења и вреба бродове, па су већ узаптили неке барке накрцане житом.124 Задарски кнезови су се почетком 1551. године тужили на ускочка злодела сењском капетану Ивану Ленковићу. Он се у одговору љутио што ra сумњиче као судеоника лупежа које штити и нагласио је да би могао сабрати 2500 ускока да чини зла, али да он није такав човек; ако ускоци наносе штете Млечанима, и ови им узвраћају, јер им сметају да заробљавају Турке; док се Млечани нису афирмисали у таквом држању, он (Ленковић) није допуш тао да се штета наноси дуждевим људима; на концу је поручио да му више не пишу, јер им неће одговарати.127 Млечани у Задру против Сењана нису употребљавали само перо него и оружје. Они су пред Задром напали ускочке брацере, па су се Сењани морали спасавати скакањем у море и бежањем на копно; један ускок је ипак ухваћен.12* Месеца марта Задранима је успело да ослободе неког турског држављанина, кога су затим упутили вранском диздару. Том приликом је установљено да је један млетачки поморац превозио робу и људе за ускоке, те је решено да буде егземпларно кажњен.12* И првих дана 1551. у млетачком Сенату се расправљало о томе да далматински поданици обавештавају Сењане, у вези са извештајем ранијег баила Алвиза Ренијера.130 Концем септембра Сенат је одлучио да се за борбу против ускока наоружа становништво око Задра и лаћице; тада се у водама Задра налазило шест наоружаних барки и два бригентина са 14 клупа, а капетан Јадрана је
^
122 ХАД, Cons. rog. XLIX, 107’ (14. I 1550), 136 (15. III 1550), 252’ (22. II 1550). 121 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVII, 8. IV 1550 (кнезовима Задра). 124 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVII, 109-9’ (31. I 1550 m.v.), 209 (31. XII
12* CRV II, 186-7, извештај Алвиза Ренијера, цариградског баила 7 . 1 1550 m.v. 124 Monumenta historiam Uscocchorum illustratia ех archivies romanis, precipue e secreto Vaticano desumpta, collegit et redigit C. Horvat (у даљем тексту Mon. Usc.) pars I, Загреб 1910, стр. 1, n° 1. 127 M. П еројевић, e j . , 17 12* B. Винавер, н.н., 55. 12* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVII, баилу у Цариграду 4. IV 1551. ,и CRV II, 186. м
163
требало да садејствује са две галије, док је иеки заповедиик Сицилијанац добио координирајућу улогу у преслеђивању ускока; за наоружање барки упућено је 500 дуката.111 Крајем године већи број Сењана на седам барки спустио се код Вране, да би пошли на каштел Велим; ту су ухватили неке султанове поданике и нешто марве; о том искрцавању шибенски кнез је на време јавио скрадинском диздару и војводи суседних села да би појачали страже и припремили одбрану; сами, пак, Млечани, наредили су својим оперативним јединицама да са морске стране блокирају нападнути простор.112 Бригентин са чаушем пловио је без сусретања са ускоцима,111 али је неки дубровачки бригентин децембра 1551. био од ускока оплењен.114 Априла 1552. поново је уведена обавеза конвојске пловидбе за Венецију, па је као норма одрећено шест бригентина. Потом је норма смањена да би у последњој декади јуна поново повећана на пет бродића.115 Чим су лаће почеле инокосно једрити, било је жртава: фебруара 1553. Сењани су одузели новац са неког бригентина који је пловио у Анкону.11* И 1551. године, иако без раније галаме и победничке помпе, ускоци су се морем, поред задарског краја, пребацивали у област Неретве и Макарске те су пленили и даље. Некад су се искрцавали под Велебит око Обровца, те су и ту хватали султанове харачаре. О једној њиховој акцији говорио је неки Радоје Рајичић, из села Зевзе (?) код Ускопља, човек са двора Малкоч-бега. Њега су ускоци ухватили кад се враћао од Обровца, заједно са осам од њега зависних чобана. Они су под Велебитом, на месту званом Веца, пролазећи преко Риминића напасали своја стада. Петнаест ускока су се изненада избацили на копно, ухватили их и потерали ка морској обали. Убацили су их у једну барку и потом завеслали ка Сењу. Њиховој барки стигле су у сусрет три друге ускочке барке са ускоцима које су предводили Мартин Припчић и неки Гаспар, који су били Сењани. Тим трима баркама управљали су Јерко Содинић из винодослког насеља Селац те Јурај Сушић и Антун Доминчић из Брибира. Јерко је 20 дана раније довезао из Ријеке пшеницу а и остала два поморца довезли су жита и боба. Приликом заробљавања најпре су се појавила три ускока (Иван Прерад Кукуљевић и брат му Јаков из Брибира те Турчин Иван такоће из Брибира). За њима су стигла друга једанаесторица ускока (Павао Ласиновић из Сења који је становао у Леденицама изнад Сења, Лука из Дривеника, Гаспар Чемишић из Бриња и други). Н>их 14 били су наоружани само са четири пушке и говорили су да намеравају да иду у Неретву, у плен. Уместо у Сењ Радоја и његове пастире пребацили су у барке које су дању и ноћу пловиле ка југу. У једној ували код Макарске наишле су млетачке поморске снаге, те су их све спровеле у Задар и ту изложиле испитивању и судском процесу. Радоје са својима је био ослобоћен, а Јерку Содинићу је само конфисковало пловило.117 Почетком 1552. године четири ускочке и три друге бродице са ускоцима пошле су из Сења према Шибенику; ускоци су се искрцали и дошли су до места Арвесин(?) које је припадало Турцима и ту су ухватили 30 људи. У другој половини априла млетачки флотовођа у »Заливу« могао је известити Сенат о многим штетама које су проузроковали Сењани. Месеца маја у Сењу су се бавили неЈЏ! тргов-
111 ASV, Senato I, Mar, R. XXXI, Сенат задарским ректорима 24. IX 1551. 112 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVII, баилу у Цариграду 7. I 1551 m.v. 111 ХАД, Cons. min. XLII, 178’ од 24. XI 1551. 114 ХАД, Cons. rog. L, 179’ од 29. XII 1551; Б. Х рабак, Сењски ускоци, 85. ■** ХАД, Cons. rog. LI, 49’ - 50 (8. IV 1552), 79 (21. VI 1552). '** Б. Х рабак , Сењски ускоци, 85. 117 ХАЗд, Atti del conte di Zara, Antonio Civran (1551-3), fol. 32-34. 164
ци из Апулије и Анконских Марака, купујући робље које су са султанових области доводили ускоци. У другој половини маја четири ускочке лађе испловиле су из сењске базе и одмах су наишле на неки турски галеон.15* У то доба дужд је наредио да се наоружају четири бригентина и две брацере, како би задарски капетан могао да следи ускоке.139 Провала у шибенски крај изазвала је протесте шибенском кнезу-капетану од стране Хусеина, ћехаје клишког санџак-бега Малкочбега. Ускоци су у месту Сарамишову одвели собом два муслимана и четири Морлака; кнез је одговорио да је засужњио девет ускока, које ће после мучења дати обеситн. Хусеин-ага из околине Вране писао је дужду да су му задарски кнезови упутили седам султанових подложника које су ослободили од Сењана.1*0 У то време борба против гусара и ускока у Јадрану била је поверена поменутом Сицилијанцу. Од месних управљача па и од провидура Крка захтевано је да овоме садејствују у операцијама гоњења ускока, тим пре што су постојале вести да се 5000 Турака спрема да опседне Сењ. Та Сенатова заповест била је потребна јер је било заповедника и других барки, посебно значајних за гоњење уљеза који нису хтели да се покоравају налозима Сицилијанца односно да се својски заложе у раду на чишћењу мора од ускока.141 Године 1553. Турци и њихови власи су темељито опустошили крај око Карлобага и јужније све до Обровца, мада је већ четврт столећа постојао један празан простор у обиму од сто миља, где се ишло само у сечу дрва и камо су пролазиле пљачкашке дружине ускока и мартолоса. Рушење Карлобага више је наудило млетачком Пагу него Сењу грацког надвојводе.142 Таквим харањем повећан је ускочки притисак око Нина, где коњица на уском обалном појасу није могла да развије своја дејства.143 Преко Љубе (данас Љубач) је најлакше нанешена штета Турцима, јер се улазак у отоманско подручје ту заобилазио правцем на »језеро«, измећу Поседарја и Новиграда, на путу за Карин, Обровац, Полешник и Кожулово Поље, где су чињене безграничне пљачке. У то време Млечани су појачали стражу код Новиграда, где су држали два бригентина и две фрегате, но узалуд, јер су Сењани и даље пленили. Задарски капетан Паоло Ђустинијани је саветовао да се на мореузу код Поседарја подигне тврђавица (с трошком од 1000 дуката) и да се у њој сместе четири стражара; одржавање тадашње поморске страже износило је, међутим, 3000 дуката годишње; ако се не би желело да се подигне тврђавица, требало је дозволити Турцима да они на свом земљишту саграде слично утврђење; пред све јачим ускочким налетима, у супротном, могло би се сматрати да је новиградска тврђава изгубљена.144 За намирење плата особљу бродица у Задру које су одржавале стражарску службу против ускока задарски ректори су 1553. године добили само 200 дуката.141 Поред најлакшег и најтајнијег пута у наношењу штета Турцима, који је водио од ЈБубе, Барбата, Бешке и Св. Марка на Карин и Обровац, ускоци су и на другим странама изводили акције, штетећи и саме Млечане. Својим залетима они су обезљудили задарску околину.144 Због њих као и због узвратних акција IMГ. С танојевић, Један докуменат 106-7. 1И ХАЗд, Ducali е terminazioni III, fol, 9-10, n” 1095 од 13. V 1552. 140 Ilibri commemoriali, t. VI, 274, n° 14 (29. VI 1552), 279, n° 21. 141 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVII, провидуру Крка и капетану Јадрана 8. II 1551 m. v. 141 CRV II, 257-8, 259; III (1880), 21, 23. 141 CRV II, 254, Ђустинијанијев итинерар (1553). 144 CRV III, 54-5, релација бившег задарског капетана Паола Ђустинијанија представљена Сенату 13. II 1553 m. v. 14' ASV, Senato I, Маг, R. XXXII, 96 од 9. III 1553. 144 CRV III, 52, relacija Paola Đustinijanija, bivšeg zadarskog kapetana. 165
мартолоса и Морлака, у Шибенику су Млеуаии морали држати лаку коњицу, састављену од Левантинаца и Хрвата.147 Ускоци су у пролеће 1553. попљанкали и запалили једно село турских кметова изнад Вране и убили неколико житеља тога насеља. У последњој десетини јуна угарак је прогутао и подграће Карина, где је у ватри пропало много добара. Тих дана млетачки војници су повратили од ускочких робаца две турске породице.14* У Задру су процењивали да Врана и Надин нису Турцима корисни него да штавише изазивају трошкове око одржавања посаде и зидина; закључено је да би требало покушати да се та утврћена места купе од П орте.14’ За Венецију се из Дубровника августа 1553. морало пловити у скупини од бар три бригентина, крајем децембра - два.150 У то доба као заповедници млетачких бирема у борби против ускока служили су и поједини Дубровчани, као неки Франо (који је умро у Задру почетком 1553. године).151 Средином јануара 1554. Сењани су напали стражаре, одрећене да чувају Поседарје, те су једног усмртили батином. Неколико тједана доцније они су у водам а северне Далмације запленили неки скирац (врста мањег трговачког брода и начинили велики плен па се вратили у Сењ. Ни половином новембра нису мировали. На две брацере, њих по 18-20 у једној, опленили су многе пловне објекте на које су наишли; отерали су многе марве из северне Далмације и нанели губитке отимачинама и по млетачким отоцима; поред стоке почели су да засужњују и дуждеве припаднике и да их продају као робље; њихова последња акција на мору те године било је хватање једне лађе са које су скинули много тогара.1” Сенат се месеца маја тужио на поступке сењског капетана Ленковића и на генерала Унгнада који су допуш тали ускоцима да пљачкају муслимане, те је уместо толеранције тражио забрану.153 Октобра те године за одлазак у град св. Марка дубровачки сенатори захтевали су конвој од бар пет бригентина.154 Првих дана 1555. године Сењани су у водама Задра на једној дугој барци (на којој се сместило њих 30) узаптили неки дубровачки грип (од пет чланова посаде), који је за град под Срђем превозио енглеске каризеје и друга сукна.155 Првих тједана 1555. ускоци су настојали да харају и око Шибеника. Одмах потом јавили су се с једне стране на М уртеру а с друге у области Новиграда.156 У току првих 15-16 дана ускоци су одвели неколико муслимана и 22 турска Морлака, убивши приликом налета још двојицу влаха. То се догодило ноћу кад су упали у влашке катуне који су са планине сишли у питомо приморје са стоком на зимовање. У вези са власима Сенат је наложио свом баилу на Порти да предложи везирима да се влашки катуни на зимовању осигуравају стражом и да се држе на сигурним местима, јер није било довољ но да се Турци ослоне само на млетачке јединице за гоњење упадача. Првих дана фебруара Сењани су са пет наоружаних барки ринули у луку Пага и растерали млетачке бригентине, одводећи један ух-
147 CRV II, 204, итинерар Ђан Батисте Ђустинијанија (1553). 14* Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 1 0 7 .- 0 ускочким залетима те године у лички санџак, вид.: Л. Јелић, Ускоци и уроте, 243. ,4t CRV III, 19, релација Антонија Диеда. *" ХАД, Cons. rog. Li, 174 (7. III 1553), 241’ (4. VIII 1553); LII, 28-8’ (22. XII 1553). 1,1 Б. Х рабак , Сењски ускоци, 65. ’51 Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 108. 153 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIX, поклисару код немачког владара 5. V 1554. - Претходно се на ускоке жалила Порта дужду ( А. Puschi.H. д., 28). 154 ХАД, Cons, rog. LII, 140 (9. X 1554). 135 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIX, баилу у Цариграду 24. I 1554 m. v. ■“ B. В инавер, н. н., 54. 166
ваћен бродић. Капетану фуста у вези с тим заповеђено је да, уз помоћ провидура на Крку, приступи блокади Сења на одстојању, тј. да задржава при пловидби бродице са вином и пшеницом што би било довожено у Сењ. Ускоци су од Ђурћевдана наставили испловљавање у правцу Новиграда, Муртера и других локација, па ни Млечанима није друго преостајало него да и они пошаљу бродове да се диверзантима супротставе.15’ Концем октобра 1555, пред једном провидуровом фрегатом, неки ускоци су се склонили на острвљу Муртера, у саме куће становника, што је изазвало горчину код поноситих венецијанских сенатора. У исто време шибенски кнез-капетан је обавештавао да је немоћан да се носи са диверзантима. Властима у Задру било је наложено да примене више пута налагане мере против непослушних поданика који су одржавали контакте с ускоцима и обавештавали их.‘5* У Задру је столовао посебни генерални провидур Коњице у Далмацији, чије су јединице имале да дејствују како против ускока тако и против навала мартолоса и Турака.159 Половином 50-их година житељи задарског краја несумњиво су били на вези с ускоцима. То је констатовао и један дукал, који је изнео да је сваког дана таквих непокорних поданика све више; зато је прописана смртна казна за оне који би примали ускоке, од њих преузимали део плена и поготово који би у њиховом друштву упадали у отоманско подручје.160 Почетком јуна 1556. Сенат се обратио клишком намеснику са констатацијом да султанови харачари учествују у пустошењу ускочком, и то како на турском тако и млетачком државном подручју.‘“ Сви су они били власи, као и ускоци, и без обзира на ускочка насиља, с њима су ипак налазили лако заједнички језик. У првој декади децембра Сењани и 200 Бакрана отимали су стоку код места Бешка (код Карина), те је подстакнута млетачка поморска стража код Новиграда да појача будност.'*2 Јула 1556. Турци су се жалили у Задру да су ускоци одвели неку марцилијану са робом на којој је било Турака у место Бијели Мост (18 миља од Задра), захтевајући да се предузму мере да се поврате људи и еспап.163 Забране у вези с пловидбом малих пловних објеката за Венецију постојале СУ у Дубровнику и у току 1556. године. Крајем септембра тражена је »консерва« од три бригентина, 20. октобра захтевано је њихово наоружавање, чак и код скупног путовања а потом и додатно људство посаде. Трећег дана 1557. сама се дубровачка влада потрудила да нађе додатна два бригентина за безбеднију пловидбу. Норма је 1. фебруара била - три бродића. Турски гласник је 20. маја кренуо у пратњи четири бригентина односно саеције. Три лађице у групи тражене су и за једрење у Анкону. Средином јуна 1557. дозволу су могле добити три удружене лађице, а почетком новембра четири бригентина.1*4
‘5’ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIX, 24.1 1554 m. v. (баилу на Порти), 5. II (посланику на царском двору), 5. I (капетану фуста), 11. V (капетану бирема). ASV, Senato I, Mar, R. XXXIII, 71 и 71-Г, ректорима Задра и главном провидуру Далмације 23. XI 1555. ‘5’ CRV II, 196 (Ђустинијанијев итинерар), 204. 140 ХАЗд, Ducali е terminazioni III, 46-9, n° 1165. 141 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXX, јун 1556; Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 57-8. ■“ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXX, капетану фуста 12. XII 1556. ■“ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. I, баилу у Цариграду 29. IX 1556. 144 ХАД, Cons. rog. LIII, 239 (28. IX 1556), 241 (20. X 1556), 248 (22. X 1556), 253 (30. X 1556), 279’ (3 .1 1557), 293’ (1. II 1557); LIV, 11’ (20. V 1557), 21 (31. V 1557), 25 (16. VI 1557), 26 (19. VI 1551), 67’ (5. XI 1557Y 167
Године 1556. и 1557. успостављено је стање мировања на турско-млетачкој граници према Задру, те је османлијским пограничним старешинама наређено да више не пљачкају. Тај споразум, међутим, нису прихватили и јунаци са Хрватског приморја, који су и даље робили, па су Млечани били обавезни да од њих преузимају плен у име мира на државним међама.165 У лето 1557 капетану фуста заповеђено је да кружи својим лађама у водама Раба, Крка и у теснацу код Новиграда те да онемогући ускоцима да са морске стране приђу отоманском земљиш ту.166 Тога лета примећено је присуство клишког намесника и северозападно од Скрадина, где се завршава његова надлежност а почиње јурисдикција личког санџак-бега; можда је ту дош ао да помогне личког колегу у борби са Сењанима. Око 1. октобра заповедник Клишког санџака боравио је у Надину и ишао је у Бенковац (Бенковић).167 Њ ему, тј. Ферхат-бегу Соколовићу је капетан млетачких фусти, Фабио да Канал, вратио у јесен те године три поданика које су ускоци повели код Вране.16’ Треба додати да су Турци при гоњењу Сењана пљачкали у млетачком селу Филипјакову.169 Ђуро Даничић, познати сењски старешина, 1557. се сурово светио Турцима и на копну и на мору, ударајући на њих из заседа и натерујући их у бекство. Изазвани, Турци су притисли Млечане, тврдећи да се не залажу довољ но у одбрани свог подручја од упадача, па су ови почели немилице да прослеђују ускоке као гусаре и непријатеље, вешајући их.170 Млечани су искористили поменути дијалог о робљењу, те су на султановом прагу дијалог скренули на питање фусти обровачког емина које су изграћене за борбу против Сењана; баил је имао задатак да захтева да се те брзопловке не оружају; на то је поменути емин био спреман јављајући се Венецији, мада су венецијански племићи признавали да су концем лета ускоци напали турске али и штетили млетачке држављане.171 У лето 1557. страдао је неки дубровачки брод. Током јуна и августа Дубровчани су морали одлазити у Сењ, на Ријеку и у Анкону да би повратили робу отету њиховим људима. Кад су ускоци из Бакра опљачкали у луци Цикале товар с једног дубровачког брода, влада се обратила краљу Фердинанду а овај је заповедио грофу Николи Зрињском да у року од шест тједана врати Дубровчанима узапћену робу.17г Година 1558. такође је протекла у знаку групног путовања из Дубровника на север. Двадесет шестога фебруара провидур Будве добио је на зајам три топића на пловидби у млетачки главни град. Француском амбасадору који је из Цариграда одлазио у Венецију, поред фрегате дата су још два пратећа брода. Средином јуна тражена је »консерва« за бригентине, тако да их је крајем јула морало бити бар три. Иста норма важила је и у последњој десетини октобра,
■** CRV III, 120 релација Антонија Микијела, бившег саветника задарског кнеза од 15. VII 1557. 144 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXX, капетану фуста 20. VII 1557. 1,7 CRV III, 94. M. П еројеви ћ , н. д., 20. - До ускочког упада према Врани дошло је првих дана фебруара, којом приликом су, наводно, против клишког санцака војевали и млетачки поданици (ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, Costantinopoli, R. I, баилу у Цариград 27. III 1557). 1И CRV III, 102 релација Антонија Микилеја од 15. VII 1557. 17* JI. Јелић, Ускоци и уроте, 243-44. - Вид. и ново упутство о поступању с ухваћеним ускоцима: ХАЗд, Ducali е terminazioni III, 61, n° 1187 од 4. VI 1557. 171 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXX, 183’, баилу на Порти 27. IX 1557. 171 J. Р адон и ћ , Дубровачка акта и повеље, књ. II, св. 2, Београд 1938; Б. Х рабак, Сењски ускоци, 85. 168
а после тога била су довољна и два бродића. Половином децембра 1558. бригентини су могли инокосно једрити у Венецију.171 Упад 29. марта 1558. са једног отонића код Љубе извео је Павао Лишњавић из Бакра са десет другова који су дошли на некој барки. Један од нападача био је извесни Дамјан са рта на острву Пашману, по роћењу Истранин, који је побегао са галије на којој је као веслач издржавао казну од 20 година. Месеца априла неки Лука Тревизан из Вргаде признао је на ислећењу у Задру да је са својом барком превезао седам ускока и три роба на Тустицу, где је извршено укрцавање на ускочку лађицу и повратак у Сењ; та ускочка бродица пресретнута је под Велебитом, те су се витези спасли скакањем у хладну воду а тројица засужњених су ослобођени; били су становници Вране а преузео их је нећак и заступник ливањског намесника који је послом боравио у Задру. Почетком јуна, на доставу ухода, једна млетачка барка са војницима наишла је на неку ускочку брацеру у мореузини код Љубе; ускоци су се опет избавили окова скакањем у море а њихов претходно рањени старешина, Дамјан Паштровић, ухваћен је. Поред шибенског и новиградског краја, Сењани су те године обишли и задарску регију.174 Кад је реч о Врани, треба приметити да је у то време или нешто раније у каштелу било и Хрвата на служби као бомбардера; једног таквог су Дубровчани примили под плату јуна 1558. године.175 У то време са млетачке стране против ускока је највише дејствовао капетан фуста. Он је, примерице, и у лето 1558. сачекивао упадаче и отимао им сужње. Хрвати и Арбанаси као млетачки најамници кружили су оној малој територији која је преостала Венецији на северодалматинском подручју. Стражарску и патролну службу преузели су заповедници каштела Нина и Новиграда, како би више млетачке власти у Задру у сваком моменту биле у току ствари кад је реч о ускочком гибању и како би у вези с тим предузимале нужне кораке. Задарски кнезови били су у непрекидном контакту са турским војним заповедницима, у првом реду са диздарима Надина и Вране, информишући их о наступу Сењана. Двадесет другог августа 1558. изјутра капетан брзопловки Фабио да Канал чуо је да су се диверзанти искрцали код Примоштена; он се одмах ту нашао, па су ускоци умакли на копно; капетан је успео да заплени неколико писама и да о уљезима јави шибенском кнезу-капетану и онима са турске границе.176 У то доба, међутим, било је млетачких старешина који су били повезани са Сењанима. Чувар тврђаве код Врчева, плаћан новцем задарске коморе, обавештајац Фабија да Канал, иначе човек незавидних моралних одлика, одлазио је са упадачима да пљачка турско подручје, па је плен делио са својим друговима по оружју. Конкретно, 1558. у једној ускочкој операцији, кад су Турци и власи из Вране упали ускоцима иза леђа, он је пријатељима дао знак димом да се са пленом извуку; лишен слободе, признао је и многе друге неподопштине које је учинио у кооперацији са Сењанима. За пример, био је обешен. Кад је гвардијан ухваћен и кад је провидур коњице Лоренцо М оро удвостручио ревност, ускоци се за неко време нису усућивали да вршл>ају по регији града Задра.177 Уосталом, и за-
171 ХАД, Cons. rog. LIV, 110 (26. II 1558), 122 (14. IV 1558), 161 (14. VI 1558), 174 (28. VII 1558), 187’ (22. X 1558), 190’ (31. X 1558), 209’ (15. XII 1558). 174 CRV, III, 142 и 143, релација Фабија да Канал, бившегкапетанафуста,представљена 12. XII 1558. 175 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, filza 1078, непагинирано, генерални провидур Моро из Задра 24. VIII 1558. 174 ХАД, Cons, rog. LIV, 158 од 17. VI 1558. 177 CRV III, 144, релација Фабија да Канал: ASV, SenatoIsecreta,Deliberazioni,R. LXXI, 90 од 2. XII 1558; V. Vinaver, n. n„ 58. 169
дарски капетаи Паоло Ђустииијаии (1550-1553) спроводио је тактику која је фаворизовала Сењане да узнемиравају Турке а посебно да плене обровачке стране, јер Турци у неким питањима нису хтели да се нагоде с Млечанима. Насупрот таквој политици, задарски капетан Андреа Винченцо Кверини (1558-1563) одржавао је добре односе са отоманским командантима на државним међама, међу којима се није налазио на последњем месту обровачки диздар.'7* Августа 1558. ускоци су пљачкали османлијско суседство Шибеника. Двадесет четвртога тога месеца у зору 16 ускока на једној брацери су пронашли неку барку натоварену дрвом на обали; пош то су пребили власника, присвојили су лађицу и на њу накрцали плен који су отели пређашњих дана на турском земљишту и отиснули се у непознатом правцу; кнез-капетан Шибеника је очекивао да случај неће проћи без незгода са узнемиреним клишким санџак-бегом, јер су диверзанти раније три-четири дана показали изазовну дрскост. Кад је истога дана (24. августа) један вод коњаника-страдиота послан у сусрет турским власима који су силазили у Шибеник да сакупе новац за раније испоручено жито, и Морлаци и млетачки коњаници нападнути су од педесетак сењских подвижника, кад су прешли брдо Тартар (народски: Тртар и Дебељак, око 5 км од Шибеника), сви заробљени потерани су као сужњи. Шибенски кнез Никола Д андоло одмах је послао две грипарице (лађице) и чету пешака да опколе обалу преко које је требало да се упадачи повуку. Они, међутим нису улазили у клопку, него су се још неколико дана бавили на турско-млетачкој граници, вукући собом робљ е.17’ Нови налет на пределе северне Далмације Сењани су извели концем новембра и првих дана децембра исте године. Са две барке искрцали су се код Карина и напали су насеље; сакупили су много марве и ухватили двојицу муслимана. Покрет су наставили ка селу Бојишћу у Банадегу (бившој угарско-хрватској територији) и похарали место. Нова скупина од 60 бораца искрцала се код млетачког насеља Злосело (у шибенском крају), те је поред Вранског језера прошла и навалила на Врану; ту је заробила 18 турских кметова и вратила се у Сењ. У воде Карина и Новиграда одмах су касно упућене две млетачке брзопловке као стална стража, а капетан Јадрана блокирао j'e сењско пристаниште, па је прегледавао пловне објекте који су улазили или излазили из луке, не би ли нашао плен. Венеција је тада први пут јавно узела у заштиту султанову земљу као да је дуждева.1*0 Ипак, под ударом су се налазили само турски терени мада су ускоци бар један дан по искрцавању боравили у каквој шуми или скровитом месту млетачког подручја. Због тога је заповедник Надина гњевно реаговао; на његов протест Република је поручила функционерима у Задру да умире диздара, пишући му о наредби издатој капетану Јадрана и заповедницима бродовљ а у Јадрану. Нова упутства о гоњењу упадача добили су задарски руководиоци кад је откривен случај врчевског гвардијана.1*1 Након изведене блокаде Сења (од 24. новембра 1558) а затим и Бакра (од 26. фебруара 1559) ускоци током 1559. нису долазили да плене отоманске крајеве у суседству задарске регије. Ипак, око главног 1*рада млетачке Далмације по-
,7* А. de B en ven u ti, Fortezze... I due Obbrovazzi, 94 (последња околност je откривена тек 1589). А-САНУ, Заоставштина, Ј. Н. Томића, бр. 8711—XVII/а—105, 106, 107, Sibenik 24. i 27. VIII 1558. ■" ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXI, 23. XI 1558 (поклисару на немачком двору), 23. XI 1558 (капетану фуста); Г. Станојевић, Сењски ускоци, 60 и 82. 1,1 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXI, ректорима Задра и генералном провидуру Далмације 23. XI и 2. XII 1558. 170
стављено је десет стража са по два момка које су месечно стајале по 40 дуката.1*2 Внтезови Сења н Бакра нису радо против Османлија ходали стазама Велебита, него преко млетачког терена у турски вилајет. Преко Велебита у пролазима биле су намештене заседе од турских дербенџија. Моменат изненађења лакше се моrao реализирати на разуђеној обали а и преко подмитљивих нижих старешина по млетачким селима.1" Један локалан упад треба поменути код села Бешке (у близини Карина).1*4 Кад су притегнути ускоци, наступили су сличним неделима мартолоси, ускоцима слични турски пљачкаши. Године 1559. нешто је попустила и забринутост за сигурност пловидбе за мање пловне објекте у северном делу Јадрана. Одредбе о удруженом путовању у Дубровнику биле су: 4. априла и 6. маја - по три бригентина, а од 1. јула норма је задржана за одлазак у Анкону, док је један бродић за Венецију пуштен самостално.,м Половином јула 1560. задарски кнез је известио дужда о пљачки коју су извели јунаци са Хрватског приморја преко Велебита у личком санџаку; одагнали су доста марве и повели неке истарске пастире и сточаре са задарског подручја који су били на велебитским летњима пашама. Немачки амбасадор у Венецији дао је реч Сенату да ће писати сењском заповеднику Ленковићу да га обавести о подухвату и да предузме кораке да се млетачки чобани са својим стадима ослободе. У то време било је у ускочким насељима неповраћене млетачке робе за око 2500 дуката.1** Година 1561. почела је у знаку млетачких одмазди против Сењана у северној Далмацији. Њима је (30. јануара) забрањен улазак у млетачке воде и долазак на земљиште под управом Сињорије.1*7 Приморци под влашћу грацког надвојводе нису уважавали та наређења и ујесен те године подузели су већу акцију у правцу Надина и даље. Најпре су се искрцали у околини Задра у циљу да оплене Надин. Затим су пришли шибенском крају и поробили су једно муслиманско село између Вране и Велима, и најзад су похарали неко влашко насеље између Трогира и Сплита, заробивши више људи.1" Том приликом је озбиљно оштећен Надин.1И Акције 1561. нису вођене само плена ради него су ликвидиране и обровачке фусте. Почетком јуна провукла се кроз мореузине једна обровачка брзопловка са 18 чланова посаде, наишла је на Сењане и сукобила се са њима. Друге лађице убрзано су довршаване на Зрмањи. Наредних тједана изашло је на море неколико бродица са турском посадом. Сви су били прерушени у ускочко одело. Са доста успеха, и то по тмини, бориле су се ове левенте против Ускока. Две такве барке које су наишле у другом валу заробиле су у околини Сења 13 сењских припадни-
■" CRV III-S, релација Фабија да Камал, капетана фуста, представљена 12. XII 1559. Те године су Аустријанци први пут прихватили разговор са Млечанима о расељавању ускока. У једном документу у коме се наводе ускочке старешине за Ђуру Даничића (старијег) се каже да ie родом са Косова, без сумње далматинског (АСАНУ, бр. 8711; XVII (х-50) ,u Исто, 142-3. 1,4 CRV III, 137-8, релација Анђела Граденига, бившег провидура Крка, представљена 16. VII 1559. 1И ХАД, Cons. rog. LIV, 256, 268’, 294. ш ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXII, 27. VII 1560 (посланику на царском двору), 17. VIII 1560 (истоме о преговорима са аустријским амбасадором у Венецији о реституцији невраћеног новца). 1,7 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXII, 30. I 1560 m. n., поклисару на царском двору. 1МASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXII, 115 (25. X 1561, посланику на царској курији), 116, 117. 171
ка. Дош ла је, међутим и репресалија. Кад су Млечани посредовали у Аустрији, казано им је да су за нападе те године били криви обровачки муслимани, пошто су цернирали сењску регију и морали су бити кажњени. Генерални провидур у Задру је затим настојао да увери клишког намесника, синовца моћног Мехмед-паше Соколовића, да ваља спалити обровачко бродовље, јер повећава затегнутост у односу на надвојводине поседе. У тој својој намери Млечани су делимично успели.1,° али тек следеће године. У исто доба Венецијанци су морали да интервенишу и на курији немачког владара. У другој половини децембра 1561. њихов поклисар је изнео да је везир преко баила поручио да се више не може толерисати да ускоци прирећују штете султановим харачарима са стране мора, те да ће се дати налог фустама на ушћу Неретве да изађу на пучину и да тамо сачекују диверзанте. Поради тога је, уз протест Порте, пренесена и информација шибенског кнеза-капетана (од 27. новембра) да је, на млетачки захтев, клишки санџак-бег наредио обровачком диздару да по цену живота не дозволи излазак бродића, јер се још није решио да брзопловке и спали. Грацу и Прагу је наговештено да даљи исход ствари зависи од тога да ли ће Сењани крстарити својим наоружаним баркама.191 Током 1561. и 1562. године брига о групном путовању из Дубровника према северним пијацама сведена је на минимум. Почетком септембра 1561. један бригентин пош ао је наоружан топићима, 1. октобра морале су поћи удружене две бродице, а годину дана касније такоће два бригентина.1” Прве декаде фебруара 1562. наложено је представнику у Цариграду да саопшти Порти да је спречен сваки пролаз некако преко млетачког земљишта и да је за такво решење придобијена и Аустрија, те да клишки санџак-бег треба да одустане од својих претњи да ће упасти на млетачку територију. Помирљив развој прилика довео је новембра исте године до закључења капитулација измећу Отоманског царства и аустријских земаља; у њима је поменуто и питање ускока, тј. Аустријанци су изјавили да на њиховом подручју нема више ускока.1” Још месеца маја обровачке фусте лежале су на обали изнад млинова; нису излазиле на море, али нису могле спречити Сењане да и даље доходе у османлијске пограничне области и да пљачкају. Концем априла ускоци су се бавили око Карина, где су засужњили петорицу муслимана из Надина. Санџак-бегови поузданици наводили су да су ови, као обично, стигли морем и преко млетачке територије. Турци су одговорили тиме што су ухватили неког Новиграђанина који је својом барком превозио дрво са велебитских падина. Овога је задржао намесников ћехаја, човек преке нарави, који је нескривено показивао да је противник Млечана, па није онемогућавао злочинце да упадају на млетачко подручје, него их је чак бранио речју и делом , док је у исто доба лишавао сваке службе оне који су се трудили да буду коректни у односима са млетачким суседима. Ћехаја је Новиграђанина држао
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II, задарским кнезовима и генералном провидуру Далмације 25. X 1561. ‘и ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II„ 8. VII, 16. VIII и 29. IX 1561 (баилу у Цариграду), 31. X 1561 (ректорима Задра и генералном провидуру о разговорима са аустријским амбасадором у Венецији да пише свом двору и Сењанима о потреби неинтервенције ако се у Обровцу фусте спале); В. Винавер, н. н., 59; Б. Х рабак, Турска стражарска флотила у Неретви (1490-1700), Хериеговина, IV, Мостар 1985, 95. '^1 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXII, 13. XII и 18. XII 1561 (поклисару на царској курији). ‘” ХАД, Cons. rog. LV, 280’; LVI, 6 и 163 (29. X 1562). ‘” ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II, 7. II 1562 (баилу на Порти), 7. II 1562 (кнезовима Задра и генералном провидуру Далмације), 23. XX 1562 (клишком санџак-бегу), 2. XII 1562 (истом), 22. V 1563 (истом). 172
очекујући откуп у новцу и тканинама,1’4 као да је реч о хватању каквог преступника. Становништво задарског краја упозорено је (1562) да живи у миру и пријатељству са султановим подложницима, а и да спречава Сењане и друге да упадаЈУ преко њиховог подручја у турско суседство да би пљачкали.1” У исто време, клишком санцак-бегу су пружана уверавања да су предузете све мере да се онемогући пролаз ускоцима преко млетачког граничног појаса.194 Током 1563. ускоци нису били присутни на простору северне Далмације.1” Из Дубровника у град св. Марка те године путовало се у сасвим малим конвојима: 31. марта - два бригентина, 28. маја - 3, 17. јуна - 2, 28. августа - 3 и 11. септембра - 2. Потом је дата пуна слобода кретања лађицама и тек последњих дана 1564. поново је двама бригентинима нарећено да се на пловидби у Венецију удруже.198 Очигледно је да је тежиште ускочке активности 1564. године поново стављено на копнене операције. Обровац је изнова привлачио Сењане. На тужбу муслимана тога краја, Порта је обавестила клишког санцак-бега да у северној Далмацији упадачи поново долазе са мора и да због тога настају штете; наређено му је да се постигн j споразум са млетачким »баном« преко изасланика и да се удруженим силама учини крај ускочким харањима. Извештај о том налогу упућен је у диздару обровачке тврђаве, Хасану.1” Прекиду релативно добрих суседских односа измећу представника власти у Задру и суседних турских заповедника допринела је и околност да је из далматинског главног града отишао вишегодишњи капетан А. В. Квирини. Не нашавши код његовог наследника слично настојање да се одржава пријатељство, 0 6 ровчани и они из Карина одмах су почели да досађују на млетачкој територији. Обровачке лађице су изнова плениле обале Подгорског канала. Нешто касније Обровчани су одлучили да подигну две куле код млетачког села Поседарје, и то једну на самој обали а другу повише, на падини,100 како су утврђења изгледа била поређана и у Обровцу. Сењани су у току 1564. наносили пред турским и млетачким држављанима сасвим независно од околности да су обровачке левенте објавиле своје присуство у зонама Подвелебитског морског пролаза.” 1 Харање је продужено и на копну али и на мору. На Ријеци су се бавили трговци који су од витезова преузимали сужње и одводили их чак у Ђенову.102 Сенат је саветовао Портиним везирима да на немачкој царској курији покрену питање о непридржавању одредаба капитулације и да траже изгон ускока из надвојводиних градова.201
1.4 АСАНУ, Заоставштина Ј. Томића, бр. 8711—XVII/a—103. 1.5 ХАЗд, Ducali i terminazioni III, 93-3’, n° 1234 од 24. IX 1562. ,м ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II, клишком санџак-бегу 23. X 1562. 1.1 CRV III, 157, релација Ђованија Микијела који се вратио из Аустрије, где је био посланик. ”* ХАД, Cons. rog. LVI, 206, 233’, 26Г, 262’; LVII, 119. Комисија за писање историје Босне и Херцеговине при Академији наука и умјетности БиХ, инв. бр. 139/III (MOhimme defteri), 1/1, 207, стр. 8 превода А. Полинца. ,и А. de B en ven u ti, Fortezze... I Due Obbrovazzi, 94. - У исто време Турци и мартолоси су упали и пљачкали у поседима надвојводе Фердинанда (А . P u sci, н. д., 16). 101 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXI, 148 од 2. XII 1564. ,01 Исто, R. LXXIII, посланику на немачком двору 8. VII 1564. 1.1 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II, баули на Порти 3. II 1563 m . v.
173
Јануара 1565. ријечке судије су уз инвентар вратиле део плена постигнутог у месту Мунеге и ослободиле 'су два ухваћена Јеврејина. Следећег месеца неки султанови поданици и турски Жидови тужили су се у граду на лагунама на ометање пловидбе од стране дошљака са Ријеке и из Бакра и то и у млетачким водама.104 После је приспео пред дужда и један Портин гласник са неким синовима Израела са информацијом да је нека роба отета отоманским држављанима. Сенат је одмах заповедио капетану фуста да крене у Ријеку и Бакар и да тражи и преузме еспап који су лупежи узаптили; баилу у Цариграду (маја 1565) јављено је да је добар део плена рекупериран.” ’ Фебруара 1565. Сињорија је новом капетану Јадрана, Николи Суријану, као пре четири године, издала упутства о најстрожијем поступању са ускоцима. Такав став није био безразложан, јер су ускоци маја месеца исте године напали Карин, усмртили много Морлака и муслимана, међу којима и сакупљача харача Мустафу; да се освете, Турци су отели со са млетачких дереглија.204 Збивања су се одвијала на следећи начин. Четвртога маја 130 Сењана под вођством Павла Jlaсиновића а са прећутним одобрењем сењских заповедника, на пет брацера су се спустили на теснац пред Карином; пошто су задржали и неутралисали стражу коју су Млечани држали на том месту, приспели су у Карин. Поменути Мустафа није био Портин харачлија него је сакупљао данак за рачун месног војводе који је био закупник пореске мукате. На то су се сабрали карински Турци и у већем броју дојурили су на обалу, где више нису затекли Сењане, него неке млетачке бродице под теретом соли, које су опљачкали. Диздар Карина, који је био и територијални заповедник на тој страни, известио је о том е задарске управнике, захтевајући да Млечани чувају свој део мора и обале снагама које би биле довољне да се могу одупрети упадачима.” ’ Млетачке власти су мотриле и на своје поданике. Месеца августа шибенски кнез и капетан је ухапсио браћу Станислава и Гргура те неког Рељу; они су признали да су одржавали везе са Сењанима, који су почетком августа поново харали у шибенској околини.10* Из те операције, коју су ускоци извели уз благослов сењских руководилаца, одвели су три сужња, за које се из Шибеника упорно тражило да буду враћени; како се Сењани на те захтеве нису обазирали, то је питање постављено и на немачкој владарској курији.200 И концем те године ускоци су непрестано улазили у млетачке и турске терене и пленили.210 На удруженој пловидби мањих пловних објеката из града св. Влаха у Венецију и Анкону није се много инсистирало 1565. и 1566. године. Двадесет петога маја 1565. захтевало се да једре три бригентина за град на лагунама, а 26. јула два за Анкону. Иста норма за одлазак у поменути папски град вредела је 18. јануара 1566, јер је 29. августа за обе велике пијаце захтевана »консерва« од две лађице.211 Средином априла 1566. ускоци су са једне дубровачке лађе однели вунене и 204 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXII, 2. II 1564 m. v. (посланику на царском двору). ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. III, баилу у Цариграду 22. V 1565. 206 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIII, 24. II 1564 m. v.; R. LXXIV, 26. V 1565; Г. С та н о јев и ћ , Сењски ускоци, 68, 84. 207 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, 37’ и 38, инструкције млетачком поклисару на царском двору од 19. и 26. маја 1565. ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, кнезу и капетану Шибеника 7. IX 1565; В. Винавер, н. н., 60. т ASV Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, 48’ - 9, поклисару на царској курији 15. IX 1565. 210 Исто, поклисару на царској курији 15. XII 1565. 211 ХАД, Cons. rog. LVII, 180’, 195’-6 ’, 256; LVIII, 69. 174
свилене тканине које су у Венецији купљене за султана; дубровачки сенатори су морали донети одлуку да се на трошак Републике куповина обнови.211 Те године почела је на дубровачком острву Ластову и на другим местима недостојна препродаја жита које су сењски пирати отели са неког брода односно робе које су опљачкали у млетачкој Далмацији.211 Ускочких акција на копну поново је било већ концем вељаче 1566, те је Сенат тражио веће ангажовање провидура далматинске коњице који је столовао у Задру.114 Капетану брзопловки је нешто доцније пребачено да није довољно пратио рад Сењана, који су то искористили те су пленили не само турске него и млетачке припаднике.215 Месеца марта опет1је у Венецији било натезања са отоманским Жидовима. У задарској регији ускоци су крајем фебруара, кренувши према Неретви и непримећени од млетачких фусти, задржали два бригентина са еспапом Турака и Јевреја, која је роба била одређена за Анкону. Баил је добио наређење да на диванском савету растумачи да ускоци нису запажени, »јер је море као каква шума«, тако да оно пружа низ погодности кад се плови малим и ниским пловилима, које чак ни фусте нису у стању да следе. Како су поменути Турци и Жидови испловили из Неретве а емин из Габеле је поднео Порти представку, баил у Цариграду је добио налог да свим силама узнастоји да се на рачун осигурања пловидбе не допусти брзопловкама у Неретви да ескортирају лађе, јер би поморски пут за Анкону био оптерећен новим морским вуковима. П оводом жалбе и херцеговачког санџак-бега, везире и самог султана требало је уверити да ће Република свом снагом терати ускоке на валовима, као што је то и дотад чинила. Сенат је обећао да ће ослободити 32 пече каризеја по конту Јеврејина, лекара бостанџи-баше из султановог сараја, што су Сењани годину дана раније отели.21* Априла 1566. ускочки старешина Матија Газивуковић наредио је да се савладани млетачки бригентин најпре одвуче на Вис а потом у Биоград, где је ноћу затечено више барки; Газивуковићеви јунаци су били са Ријеке.217 Акт пиратерије представљао је освету за млетачко неслеђење Сењана који су преко млетачког подручја и даље улазили у турске пограничке крајеве.21* У позну јесен ускоци су узаптили два бригентина са житом из ЈБеша које је било намењено главном млетачком граду, пош то су претходно ухваЈили два друга брода; плен је одвучен у Сењ, бакар и друга утврђења, где је требало преко царске курије натерати месне старешине да врате отето.21* Млетачке власти су мотриле и на своје држављане да не успостављају везе са упадачима. Почетком маја 1566. генерални провидур у Задру, на тражење Сената, обелоданио је проглас против јатаковања Сењанима, подстичући међусобно ухођење и потказивање грађана.220 Предвиђене су стварне мере да се спречи отимање млетачких лађица и заплена робе турским поданицима од стране ускока, што је требало д а представља услов за добро суседство и спокој на турским међама.221 Са границе, наиме, долазиле у Цариград жалбе да дуждеви подложници иду заједно са ускоцима и да пљачкају османлијске области. Баилу је стога наређено да изјави д а су такви млетачки поданици у ствари преступници који су ис2.2 ХАД, Cons. rog. LVIII, 27 од 22. IV 1566. 2.2 ХАД, Cons. rog. LVIII, 53, 78, 102, 133. 214 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, од 27. VII 1566. Исто, капетану фуста 1. VI 1566. 21* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. III, баилу у Цариграду 26. III и 6. V 1566 (четири писма. Б. Х рабак, Сењски ускоци и Дубровник, 88. “* Л. Јелић, Ускоци и уроте, 244. "* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, поклисару код цара 7. XII 1566. “ г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 59-60. 221 ХАЗд, Ducali е terminazioni III, 136’—7 од 16. VI 1566.
терани из завичаја и државе и стављени ван закона, те су их државни органи убијали кад би их затекли у подручју своје јурисдикције.2” Седмог децембра наложено је и гувернеру галија са осуђеницима да са капетаном брзопловки пази на широка речна ушћа, где су ускоци најчешећ улазили у копно да робе.221 Због сталних ускочких упада, простор измећу млетачког Новиграда и турских утврђења Надина и Вране већ је испражњен од стално насељеног живља. Турски мартолоси нису били бољи од ускока, такоће влаха, увек спремни на преступна дела. Турски Морлаци који су највише испаштали ишли су ускочким стопама. У зимско доба због доласка влаха са стадима и крдима на зимовање у приморје више су деловали и ускоци и мартолоси. Ускочка траса ћара и 1567. је водила Подгорским каналом на теснац код Поседарја и на Карин и Обровац. У исто време, на млетачком земљишту било је и даље, уз све претње и кажњавања, особа које су биле готове да се повезују са ускоцима и да суделују у раздеоби плена. Штавише, било је очигледно и највишим функционерима државне управе у Задру да су млетачки коњаници мање били спремни да гоне Сењане него мартолосе и Турке. Ипак, коњица је била најпогоднија за борбу против врло покретних ускока и турских влаха под оружјем. Једно одељење од 50 коњаника било је стационирано у Земунику да брани прилаз Задру а друго је било смеш тено у Новиграду због честих збрка у сектору Карина и Зрмањиног ушћа и услед даљег продирања у Банадег.224 У борби против ускока као пирата биле су и тврђаве на морској обали значајан чинилац. Једна таква подигнута је код Ражанца.225 У првој декади 1567. у град св. Марка приспео је Ибрахим-бег, турски чауш због ускочких недела. Он је позвао Републику да као хришћанска држава утиче на Аустрију да пустолови из Сења и са Ријеке више не улазе у султанове поседе плена ради, јер није било довољно да млетачке снаге ухвате покојег уљеза; разјаснио је да је у таквим околностима природно да се муслимани наоружавају излазе на пучину; није, међутим, нормално, да млетачке власти кад ухвате те злочинце држе их у задарским затворима под оковима, као што је неправедно што се имовина правоверних, кад би се повратила од упадача не враћа сопственицима него је деле млетачке главешине.226 Таква схватања диванског савета присилила су Сенат да са свом озбиљношћу још једном приђе ускочком питању. Он је заповедио и фустама у мимоходу да обављају стражарску улогу, а два нова бригентина послата у опасне зоне. Капетану брзопловки нарећено је да буде чешће у каналу под Велебитом. На прашком двору је захтевано да се коначно ускоци кажњавају. Капетан фуста имао је задатак да оствари кооперацију са турским гемијама (лађама) на стражи у Неретви како би диверзанти били успешно гоњени на свом јужном правцу деловања. За шест до осам ускочких старешина расписана је уцена, тако да би се њихова глава откупљивала по 200 дуката.227 Функционерима у Задру је наложено да се сва средства искористе да се на млетачком земљишту искорене ускоци, уз примену и блокаде места у Хрватском приморју како би остали без хране. Требало је најстрожије казнити и сопствене држављане 222 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. III, баилу Соранцу у Цариграду 21. VI 1566. - Те године Ибрахим-бег је упућен у Венецију да се у султаново име пожали на акције ускока из Сења, Бакра и са Ријеке (Degl’istorici delle cose veneziane, i quali hanno scritto р е г pubblico decreto, t. VI: A n d re a M o ro sin i, Venezia 1719, 239). 221ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, гувернадуру галија осуђеника 7. XII 1566. 224 CRV III, 190-95, Ђовани Моцениго, генерални провидур у Д а л м а ц и Ј Н , р е л а ц и Ј а представљена 3, III 1567. 225 С. F. B ia n ch i, Zara cristiana/ll, Zara 1879. 279. 224 ASV, Esposizioni principi, collegio, R. I. f. 115-7’ од 11. I 1566 m. v., 227 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, 1. III 1567 (капетану фуста), 5. IV 1567 (поклисару код цара), 21. VI 1567 (капетану фуста), 21. VI 1567 (капетану Јадрана). 176
који не само што би помагали упадаче, него не би ваљано извршавали заповести органа власти, особито кад се радило о старешинама лига и суцима пособа.” ’ Ускоци су, наводно, 1567. закључили с Турцима осмогодишње примирје.” ’ То би указивало на то да су ускоци своју основну делатност пренели на морске валове и да су се усмерили на класично гусарство, чиме су више билг погођене хришћанске трговачко-поморске републике и вароши, као Венеција, Анкона, Дубровник итд. него ли Османлије. Месеца априла Сењани су узаптили две лађе, од којих је на једној било робе многих поданика немачког цара. Два месеца доЦније ускоци су отели једну млетачку фрегату и на њој нашли 2000 талира, који је новац слат у Цариград.230 Кад се насукала лађа которског каштелана код Задра, ускоци су се намах нашли на месту несреће да би насилно испразнили и олакшали стање брода.211 Млетачки капетан је једне ноћи код Новиграда, мислећи да је наишао на ускочке брацере, целе ноћи из топића и пушака палио на две бродице које су се повукле према обали, настављајући с пушкарањем; кад се разданило, на дуждевој фусти, на којој је било рањених, утврдили су да се у помрчини нису тукли са Сењанима, него против Турака и мартолоса из Обровца; капетан се извинио, али је барке, под претњом топовских хитаца, отправио до утока Зрмање и поручио им да се свакако врате у матичну луку.232 У граду под Срћем се помало почело заборављати на некадашње забране инокосног путовања за мале бродове у правцу Венеције и Анконе. Само је једном у 1567. (24. маја) тражено удруживање три бригентина за једрење у град св. Марка и само је једном од једног великог брода какве су биле наве захтевано да крену наоружане са шест топова. Одлуке о збијању две или три лађе забележене су у 1568. у сенатским записницима 22. маја, 22. јуна и 17. августа. У 1569. о истим нормама разговарало се 15. јануара и 5. новембра, а 12. децембра изгласана је потпуно слободна пловидба за јадранску метрополу.2” Година 1568. заиста је била доста мирна. Ипак, 22. маја увече, ускоци су ухватили под Рогозницом једну барку са млетачким поданицима, коју су им неколико дана касније Турци отели код Омиша.211* Д ео робе ослобођене од Сењана предате су власницима а хварском кнезу је наложено да спроведе ту одлуку234, вероватно слањем рекуперираних добара у Неретву. Уприличен је и састанак синдика (инспектора) Далмације са суседним санџак-бегом; турски намесник је требало да добије сто дуката а вешти посредници око њега, преко којих је рађено 2 35
У лето 1569. млетачки баил је био непријатно изненађен кад је један од ухвађених ускока саслушаван на Порти; овај је изјавио да је Задранин, давши саопштење које је теретило млетачке органе у Далмацији; казао је да руководиоци у далматинском средишту знају за ускочко хајдуковање у коме суделују и њихови припадници; баилов тумач је допустио да је реч о Задранину, али је нагласио да 221 ASV, Senato I, Mar. R. XXXVII, 20.1 1566 m. v. (задарским кнезовима и генералном провидуру Далмације), 6. IV 1567 (истима). 2” С. Љ убић, Огледало књижевне повиести југославјанске, II, Ријека 1869, 150 и
рти.
210 Mon. usc. I, 1-2, Б. П опарић, Повијест сењских ускока, Загреб 1936, 34. 211 В. Винавер, н, н., 61. 2,2 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. III, 5. VII 1567, баилу на По-
221 HAD, Cons. rog. LVIII, 160 и 132; LIX, 15, 23, 35, 68’, 182, 195. 2124 ХАЗд, Трогирски архив, кут. XXVIII, ф. 251, извештај капетана фусте Пјетра Емоа, у задарској луци 26. V 1568. 214 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. III, 4. II 1567 m. v., кнезу и провидуру Хвара. ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXV, 1568. '2 - BENKOVACKI KRAJ ... ZBORNIK 2
177
се ради о изгнанику, објашњавајући тиме његов непријатељски став према млетачкој држави."* Осамнаестога новембра исте године, у први јесењи мрак, кад је нека бродица из Венеције улазила у драгу острва Силбе, опколиле су је две сењске брацере са око 60 бораца; десеторица је прешла на лађу која је носила двопек за државни ерар на Хвар; пексимит је одузет, уз напомену да је св. Марко богат, да је пун новца а они су сиромашни људи.“ 7 Време између закљученог мира 1540. и објављенг>г рата 1570. било је доба највеће експанзије Османлија у Панонији и на Медитерану. У северној Далмацији, подаље од главних попришта и праваца акције, владала је осека турске најезде, те су ускоци са Хрватског цриморја преузели иницијативу у погледу војних акција. Гранична пљачкашка дејства, карактеристична за мећашне области свих исламских држава тога времена постојала су и према уском млетачком појасу копна у северној Далмацији и према суседним отоцима. Мир од 2. октобра 1540. није успоставио стање мировања на турско-млетачким границама. Слично турским мартолосима, Сењани, Бакрани и Ријечани су пленили марву, грабили турске поданике (које су продавали трговцима у Апулији) или и караване влаха и других који су саобраћали са Шибеником због довоза житарица и других производа и због одвоза соли и мануфактурних израђевина. Ускочка верност ретко се исказивала диверзијама преко Велебита; радије су примењивали комбиновани морско-копнени начин за улазак у султанову земљу, али увек преко неутралног млетачког земљишта, како би остварили ефекат изненађења и осигурали одступницу. Операције великог стила почеле су већ 1542. Користили су широка ушћа Зрмање (према Карину, Обровцу и тзв. Банадегу) и Крке (у шибенски крај и према Врани и Карину). Опустошено Кожулово Поље и напуштена села задарског и шибенског краја олакшавала су наступање и ускока и мартолоса. За гоњење и једних и других Млечани су основали сеоске лиге и судијске пособе, подизали утврђења, држали коњицу и на обалама постављали стражарске фусте и флотиле наоружаних пловних објеката плитког газа, слично ускочким брацерама; стално су интервенисали на Порти (преко баила) и на немачком царском двору (преко поклисара). Акције су увеђаване у зимско доба, кад би влашки катуни довели своја стада близу морске обале на зимовање. И ускоци и мартолоси објашњавали су и правдали своја недела разлозима освете и одмазде. Изазвани од ускока, Турци су притискали Млечане да се не залажу довољ но за одбрану са стране мора и зато што млетачки држављани помажу Сењанима па с њима заједно одлазе и у походе и деле плен. Од половине 60-их година турски притисак је бивао све јачи и према Земунику који је бранио приступ Задру. Године 1567. наводно, ускоци су са Османлијама закључили осмогодиш ње примирје, тако да су се и једни и други почели више усмеравати на морска дејства. На морским пространствима северне Далмације ускоци су ометали пловидбу из Неретве, Дубровника и Албаније (Љеш, Валона) за град св. Марка и Анкону. Због тога су Дубровчани увели праксу једрења мањих лађа у конвојима, са топовима или са појачаном посадом. Од године 1557. мање се инсистирало на такво удруживање мањих бродова, јер је нешто попустила ускочка активност према Дубровчанима.
”* ASV, Senato III secreta, Dispacci degli ambasciatori al Senato, Dispacci di Costantinopoli, filza IX (1569-70), Markantonio Barbaro 5. VIII 1569. ” 7 ХАЗд, Atti del conte di Zara, Ettore Tron (1569-70), unico, fol. 475-6, од 18 XI 1569. 178
IV. Уз пља чку и политички притисак ускока на северну Д алм ацију 1570-1601. Од краја 1569. и прва три месеца 1570. сењски ускоци су нагло увећали своју ревност на мору. Не постоје турски извори који су у пуној ширини показали османлијске губитхе због такве ускочке делатности. Због тога су узети дубровачки записници сенатских седница који с подједнаким критеријем региструју штете од Сењана из годице у годину. Неки дубровачки бригентин на пловидби из Венеције са тканинама децембра 1569. или првих дана 1570. био је девастиран, те је дубровачка влада одредила човека да робу у Сењу преузме.1 Опасност од ускока повећавала се ако су лаће биле претоварене, јер им је маневарска способност била знатно умањена. Стога је Сенат настојао да регулише уговор неких мањих бродова који су имали да крену у град на лагунама.2 Почетком пролећа ускоци су пресрели и један брод који је са тканинама долазио из Анконе.3 Ускочке су свакако биле две разбојничке барке које су на Муртеру (марта 1570) оплениле лаћу којом је управљао неки поморац из млетачког града Кјоће и гдје су отели коже неког трговца из Пезара.4 Један од узрока за избијање рата између Османлијског царства и Млетачке Републике, рата који је избио априла 1570. и трајао је до пролећа 1573, била је ускочка пиратерија.’ За време тог трогодишњег рата (»кипарског«), кад је поново дошло до формирања коалиције хришћанских земаља против полумесеца (»Света лига«), сењски ускоци су, као и у рату 1537-40, суделовали у операцијама на страни Млечана. Презрени и гоњени у доба мира као гусари и злочинци, Сењани су поново постали корисни савезници Крилатог лава. Терен њихових акција у новом рату била је више средња него северна Далмација. Стање мира постало је угрожено кад је чауш Кубат »фебруара 1570) напустио град на Босфору на путу за Венецију. Он је носио писмо са султановим ултимативним захтевима, који су садржавали и захтев да Република преда Турцима Кипар, око кога су се такође сакупљали корсари.6 У писму султана Селима II Сињорији се пребацивало да је на старим границама Далмације изазвала сукоб; за државне међе речено је да су установљене концесијама за време султанових предака.’ Кубат је стигао у дуждеву престоницу првих дана априла. За време његових разговора у јадранској метрополи Далмација се такође налазила на првом месту његових ламентација. Османлије су на границама Далмације почели непријатељства још за време бављења Кубатовог на дуждевој курији. Санџакбегови Клиса, Босне и Херцеговине упали су на млетачко подручје, одузимајуђи сељацима жито, марву и све до чега су дош ли и засужњујући људе. Млади заповедник далматинске коњице Бернардо Малипјеро, у жељи да заштити становништво задарске регије, изјахао је из града на челу 80 коњаника. У једном моменту упао је у скупину Турака, много бројнију него што је била његова пратња, те је смртно рањен и издахнуо је на седлу за време повлачења. У Задар је мало затим стигао Ђулио Саворњан са титулом команданта милиције у Далмацији. Овај је показао велики опортунитет у борби с Османлијама, којима се пружила јединствена прилика да опседну млетачке градове. Саворњан је два месеца држао бор-
1 ХАД, Cons, rog. LIX, 207’ (18. I 1570), 235 -6 (14. III 1570). 2 Исто, LX, 17-18 од 10. VI 1570. 5 ХАД, Div. canc. CLXX, 3-40 ат. ХАЗд, Atti del conte di Zara, n°18, Ettore Tron (1567-71), fol. 43 од 27. III 1570. ’ S. M u satti, Storia di Venezia, I. Milano 1936, 434. ‘ Ј. L eu n cla v iu s, Annales sultanorum orhomanidarum, usaue ad annum 1588, Francoforti 1733 (?), 121. 7 P. Paruta, Historia venetiana della guerra di Cipro, parte II, Venezia 1703, 29. 12’
179
це иза бедема, недовољно запослене. Почетком априла пошао је из Венеције са бродовљем адмирал Јероним Зане, који се такође није померао из Задра. Градско подручје главног далматинског града попунила је маса морнара, веслача и војника, те је било све мање хране а опасност од заразе све већа. Османлијска флота је искористила то трађење времена, па је завеслала ка Кипру. Тако је у задарском крају почео један дефанзиван рат, за разлику од стања на јужнијем млетачко-турском попришту на Црногорском приморју.” Званична објава рата у млетачкој Далмацији обнародована је 25. априла. Постојала је теза да су отоманске власти пре објаве непријатељстава отпочеле акцију у Далмацији и Албанији зато што су Млечани подбуњивали њихове поданике. За време двомесечног боравка млетачке коњице у варошима, што се оправдавало чекањем савезника,10 и адмирал Зане је помагао труд грађана да што боље утврде своје секстерције (квартове). У Новиград је смештено 200 а у Земуник 50 пешака; ошанчени су каштел Врчево и још неки, Полешник је порушен а Нин делимично и потопљен да не би пали у непријатељске руке." Кад је летња јара ударила, због лошег ваздуха и вероватно заразе, помрло је, наводно, 20.000 људи, особито војника доведених са стране, ненавикнутих на нездраву задарску климу.1' Почетне операције сењских ускока пролећних месеци 1570. мало су се разликовале од њихових подухвата ранијих година, бар према Дубровчанима. Сењани су, наиме, опленили неколико бродића, нарочито на пловидби према Венецији. Дубровачки трговци су већ јуна 1570. почели праксу претовара робе са мањих на веће лађе. Већ у лето те године обновљена је пракса из времена рата некадашње Свете Лиге да се дубровачки сенатори писмима и гласницима обраћају млетачким властима да би се сакупио опљачкан товар или послали записници истрага поводом неких отимачина.13 Трећег августа 1570. Земуник,14 стожер отпора са стране Задра, пао је у руке Османлија. Истога дана два турска коњичка одреда од 300 и 240 коњаника притиснула су непосредну околину Задра. Коњаници су се привукли граду у току ноћи, те су се најпре притајили у шуми код млинова. Са тог положаја сручи се до задарских градских зидина вод од 40 коњаника да преотму рогати мал крај бедема, где је стока пасла. Остали коњаници су поставили две бусије, чекајући да из града изађе млетачка коњица која би гонила поменуту претходницу. На граничним међама сместила се ордија двају санцак-бегова са укупно 10.000 коњаника и 5000 пешака. Те су се трупе већ у току 3. августа спустиле у задарску кампању и налазиле се на месту Четири фонтане. Иза те војске прве борбене линије, измећу Купреса и Ливна концентрисане су снаге друге линије, састављене од бораца двају санџак-бегова, који су приспели са непознатог правца.15 У првој половини августа 1570. обровачки Турци опремили су 12 барки и један бригентин, па су се искрцали на Рабу; један део нападача се раштркао по отоку, пљачкајући и поседајући пролазе да би се у случају потребе безбедно повукли, но били су спремно дочекани и посечени; они који су се докопали броди-
• Р. Paruta, н.д. II, 26,34,43, 67; G. C a p p e lle tti, Storia della Repubblica di Venezia, vol. IX, Venezia 1853, 38, 32-3. * V. L ago, Memorie sulla Dalmazia, vol. I, Venezia 1869, 437. “ G. D ie d o , Storia della Repubblica di Venezia, t. II, Venezia 1751, 218, 224-5 11 A. M o ro sin i, Degl’istorici delle cose veneziane, t. VI, Venezia 1719,287. 12 G. C a p p e lle tti, н. д., XI., 42. 11 Б. Х рабак , Сењски ускоци и Дубровник, 90-1. 14 И. А н др ови ћ, По Равннм Котарнма и кршној Буковици, Задар 1907, 29. 15 Архив САНУ, Заоставштина Ј. Томића, бр. 8711-XVII / ј-90, 3. августа 1570. 180
ца, наишли су на наоружане ускочке брацере са Крка, те су похватани.1* Месец дана касније Турци су (свакако поново из обровачког краја) отели неколико рапских лађица.” Обровачке бродице су се и следећих месеци залетале на острва Паг, Раб и Крк.1* Средином јануара 1571. Сенат у Венецији је наредио шибенском кнезу и капетану да преузме сто ускока и да исто толико војника Италијана отпусти из службе, и то зато што се сматрало да ће бити више ефеката од Сењана него од комотних и кукавних најамника.1’ Сами Шибенчани у једној представци, поред осталог, молили су да се у њиховом граду окупи посада од 500 ускока; Сенат је то примио, с тим да се ускоци разместе као стража ван градских зидина и да њима заповедају њихове старешине.20 У настојању да привуче ускоке и мартолосе у млетачку службу, генерални провидур Ђовани да Лече објавио је да су сви ускоци помиловани за своје преступе раније учињене на млетачком подручју, а преко нинског бискупа настојао је да привуче ускочке старешине из Сења, Бакра и суседних места, али без резултата. Грацки надвојвода забранио је својим ускоцима под платом да у току рата ступају у најам Републике. Дошли су само појединци, а они који су ушли у састав млетачких ускочких јединица били су султанови или дуждеви поданици.21 Великих операција на тлу северне Далмације више није било. Сама Венеција, шаљући Ђакома Рагацонија у Цариград још почеком 1571. настојала је да поведе мировне преговоре, али тако да поврати своје изгубљене територије у Далмацији, Боки Которској и Зетском приморју.22 Првих дана августа 1571. сењски ускоци су кренули (или су маркирали свој полазак) у Далмацију.25 Следећег пролећа ускоци су одузели робу укрцану у Венецији на три дубровачка бригентина.24 Концем те године ускочка ревност на мору је смањена, тако да су Дубровчани пришли развојачењу својих лађа.25 Кад је (7. фебруара 1573) закључен мир с Османлијама, концем маја 1573. приступило се демобилизацији војника. Док су Италијани из посада Новиграда, Шибеника и градова средње Далмације отпуштани, по неколико десетина ускока је задржавано у служби као припадници градских посада. Сенат, ипак, није имао поверења у њих, те им је понудио да пређу на наоружане барке, као припадници бродске посаде или да се населе на Понтадури, у околини Нина или у Истри. После развојачења један део ускока посветио се производном раду, док је други или координирао са сењским ускоцима или ступио у њихове редове. То је био крај сарадње ускока са Републиком, свршетак пријатељства, и то неискреног, у борби против заједничког непријатеља.26 Они ускоци који нису постали насељени рата-
14 Л. Јелић, Ускоци и уроте, 244. 1570^ ” ХАЗд. Исписи фра Дане Зеца из Ватиканског архива, кут. II, Раб, стр. 2 (12. VIII '* *р£У Ј11 (•880), 270 и 272, релација Ђ. Бондумјера, провидура Крка од 3. VI 1571. ASV, Senato I, Mar, R. XXXIX, од 14.1 1571; Г. С т а н ој е в и ћ, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека, Београд 1970, 85-6; Г. Станојевић Сењски ускоци, 91. Г. С тан ојеви ћ, Наши приморски градови у доба кипарског рата (1570-1573), ОЈно-историјски гласник, бр. 1-2/1960, 89; Г. С танојевић, Сењски ускоци, 91. n ii i Рел?циЈа Ђованија да Лече, бившег генералног провидура, прихваћена 1 /. 11 1571; Г. С танојевић, Југословенске земље, 86. " Р. Paruta, н .д. II, 80. 21 Б. Х рабак, Сењски ускоци, 95. 24 ХАД, Div. canc, CLVII, 26’ ат од 11. IV 1572. “ ХАД, Cons. min. LI, 124. 14 Г. С тан ојеви ћ , Југословенске земље, 87-88.
181
ри, одмах су почели да у склопу акција Сењана пљачкају и млетачке лађе.27 Концем 1573. сењски ускоци су пресретали дубровачке бродове, те су Дубровчани при путовању у Венецију и Анкону обавезно осигуравали терет.” Сењани су усмерили своје акције нарочито на простор између Пуле и Нина. Њихове поступке су на царском двору оправдавали постојањем гусарских лађица на Неретви, тако да су Млечани морали основати посебну поморску јединицу за гоњење ускока.” Млетачко чишђење »Залива« од пирата није било успешно, тако да су ускоци средином децембра 1574. у водама Задра ухватили две млетачке лађе с робом Турака и Жидова и спровели их у Сењ.30 Ђуро млађи Даничић ухватио је 24.-5. децембра 1573) велику наву »Контарину«, на којој је, наводно, било и 300 војника.31 То је довело до правог малог рата између Републике и ускока, који је трајао до 1579. године.” Ускочка пиратерија стекла је изгледе на успех ратним исцрпљивањем Републике као и посебним негативним последицама велике заразе куге 1576. године.” Већ 1575. предузете су опсежне мере да се ускоци сузбију.14 Сињорија је, примерице, још крајем зиме те године заповедила команданту поморских снага против ускока да најстрожије поступи према ускоцима које улови, осуђујући их на смрт, и то не само старешине.” Ипак, није било новца да се одржавају страже на растојању од Земуника преко Полешника и Врчева до Тиња, тако да су ускоци без запрека копном од Новиграда могли доћи у Надин и Врану.“ Кад је реч о Дубровчанима, они су увек могли да плаћају цех. Још док је трајало пријатељство са Млечанима (1573), ускоци су узаптили и дубровачку наву Антуна Миховог, коју су потом дубровачки оци откупили, да не би било веће гужве и галаме.3’ Две године касније, 28. јануара 1575, пресретнута је од Сењана нава Јакова из Оребића, која је са робом разних трговаца пловила у Венецију; поред робе која је припадала Турцима, одузета су и два дењка који су припадали Мати Драгићевићу (са златом и монетама у вредности од дуката 32.000) и један
” Г. С тан ојеви ћ , Сењски ускоци, 92,92-3,95,96; Б. П опарић, Повијестсењских ускока, Загреб 1936, 39-40. / Б. Х рабак, Сењски ускоци, 98. - осигурања нису спречила да не дође до ускочког хватања дубровачких лађа: ХАД, Deb. not. ХС1, 142’: А. е В. T en en ti, IIprezzo del rischo. L'assicurazione meditenanea Vista da Ragusa (1563-1591), Roma 1985, 263, 252. ” N. Nani M o cen ig o , Storia della Marina veneziana da Lepanto alla caduta della Repubblica, Roma 1935, 90-1; Фр. Ваничек, Specijalgeschichte des Militđrgrenze, I. Wien 1875 261-3. " C. Љ убић, Огледало, II, Ријека 1869, 157. - једно хватање дубровачког терета било је у марту 1574: ХАД, Div. conc. CLXX, 130 at од 6. V 1583. 11 B. М акуш ев, Исторические памјетники Јужних Славјан и соседних им народов, I, Варшава 1874, 382; S. G igan te, н. д., 18-19 (напад је изведен на претпразничко вече са пет барки на којима се налазило 120 ускока, од којих су њих 60 били наоружани аркибузима). ” ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 38, од 11. XII 1575; JI. Јелић, Ускоци и уроте, 245. “ С. T en tor, Saggi sulla storia cibile, politica, ecclesiastica e sulla corografia e topograПа degli stati della Republica di Venezia, t. IX, Vinezia 1787, 304-5. 14 ASV, Senato i secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 39-40 (11. VI 1575), 100 (11. IX 1575 м....); Museo Correr, Manoscritti, n"2855, p. 652. ** S. G ig a n te, н. д., 74. ** У том смислу: ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, Lettere di ambasciatori. *7 Mon. usc. I, 9. - Промена руте марта 1575. на повратку са тканинама из Венеције због ускока: ХАД, Div. canc, CLXXI, 133. - једна наплата авареле: Исто, CLXX, 66’ at. Топићи поморцима при пловидби у Венецију и Анкону; Cons. rog. LXII, 22, 79, 197’, 200, LXIII, 2, 57, - Ухваћен и војни заповедник дубровачких најамнија на путу у Италију (Cons, rog. LXIII, 64’) 182
завежљај неког дубровачког трговца који је Драгићевић спроводио у град св. Марка.” Значајнија је била акција првих дана јануара 1575, кад су Сењани ноћу напали неку анконску лаћу на путу за Неретву код задарског оточја и одузели вредност од преко 100.000 шкуда. Због тога је папски намесник у Анкони молио папског нунција у Венецији да у вези с тим интервенише код хабзбуршког поклисара, како би се рекуперирала роба и засужњени левантски Жидови. Одмах затим једна млетачка галија ухватила је две барке крцате опљачканим трговачким еспапом, а потом је пошла да похвата и пет других брацера које су биле скривене четири миља од Задра.” Јохан Хернберг, сењски капетан (1574-77), упитан од царског посланика у Венецији, дао је, намерно или ненамерно, неверно објашњење о ускочком препаду на ту лаћу под каштелом Ракитница, наводећи како су након окршаја оштећени само Турци и Јевреји; робу коју млетачка галија није преотела, трговци су морали да даровима у Сењу откупљују.40 Услед напада на бродове који су пловили »Заливом«, и то из дана у дан, као и поради Портиних рекламација, маја 1575. Сенат је помишљао да предузме блокаду Сења и да силом спали ускочке барке. Папска курија је била нешто мање радикална, те је од Сињорије очекивала само да и даље сузбија пустолове али на отвореном мору.41 Годину дана доцније ускоци су присвојили неку млетачку лаћу натоварену вином малвасијом и другом робом са Леванта. Млечани су наоружали неколико бродова против Сењана а били су задовољни кад је папа опет посредовао код царских власти да се плен врати власницима; свети отац је, поред тога, захтевао да се пирати застраше да у будуће не пресрећу лаће које једре у Анкону.42 Половином марта 1576. баил Корадо из Цариграда известио је дужда писмом о разговору који је водио на Порти о сењским отимачинама. Није било извесно што ваља предузети ако Аустријанци не би бранили да се ускоци прихватају у местима под влашћу грацког надвојводе, у условима кад су начинили многе штете и око Шибеника, Трогира и Сплита. У дворану за пријеме уведен је у току разговора ћехаја клишког санџак-бега, који је реферисао о догаћајима па и о пет или шест Сењана које су пратили млетачки држављани који су такоће нанели губитке. Баил је тумачио да се може говорити само о акцији Сењана, а да су остали лупежи, као и други у таквим ситуацијама, који су само отишли гамо гдје су се надали да ће задобити лаки плен; за утеху Турцима, навео је грдан злочин који су ускоци извели на млетачкој нави Контарини.43 Због сталних ламентација, на султановом прагу нису били далеко од одлуке да се поново зарати са неискреним суседима Млечанима; везири су посебно претили да ће спалити и већи царски град Ријеку.44 Први капетан стражарске флотиле против ускока кад је она образована био је Алморо Тјеполо, енергичан човек и предлагач те морнаричке формације у венецијанском Сенату. Он је успео да насртљиве Сењане, који су у то време без зазора наваљивали и на млетачке галије, привремено сузбије; пет ускока је обесио
" ХАД, Div. canc. CLXIV, 30 од 12. IV 1578. ” Mon. usc. I, 9-10 (8. II 1575), 10 (15. II 1575), 11 (23. II 1575) (неки челик сакривен у балама тканина); Б. П опарић, н. д., 40. 40 Mon. usc. I, 11-12 (2. III 1575), 12 (8. III 1575), 12-3 (22. III 1575), 13 (23. III 1575). 41 Mon. usc. I, 13 (21. V 1575), 14 (28. V 1575); Б. П опарић, н. д., 40. 41 Mon. usc. I, 14 (11. II 1576), 15 (18. II 1576), 15-6 (25. II 1576), 16 (28. II 1576). 41 ASV, Senato I secreta, Baili Costantinopoli, busta 305 (Uscocchi), из баиловог писма °Д 17. III 1576. 44 S. G ig a n te. н. 74. Ипак Сенат је дао налог заповеднику бродовља да свом силом гони сењске ускоке (Degl' istorici: A nd re a Mo ro s i ni , t. VI. 618.)
183
а 90 послао да у оковима веслају; завео је праксу међусобног ухођења и оптуживања за сарадњу са ускоцима чак и међу рођацима; кренуо је најпре са три брода али је ускоро добио још три галије, но он је ту јединицу ипак свео само на три пловна објекта. Кад је брат заповедника једне од ових галија пропустио (1576) Сењане код теснаца у близини Љ убе, при чему су морнари добили део ћара, Тјеполо је старешину брода и његовог помоћника осудио на смрт а чланове посаде у присилне веслаче. По истеку службеног мандата, поносио се да су ускоци уместо на море у плен транспората морали да одлазе на Велебит да секу дрва.45 У то доба Република је допуштала ректорима у Задру да могу узимати у војну службу пребеге-ускоке.44 Неки бивши ускоци су и пардонирани. Због тога се могло догодити да један некадашњи ускочки капетан, Ђуро Матковић, сасвим слободно доће у задарски општински уред и постави за свог пуномоћника једног задарског племића, са задатком да утера његова потраживања.47 Флотила против ускока (једно време састављена од пет галија) најтешње је координирала са стражом у Новиграду.48 Због тога су ускоци своје продоре на копно током 1576. померили на шибенски крај. На отоку М уртеру као и у Примоштену и Рогозници, на шибенској ривијери, увек су лепо примани од становника, тако да су им та места служила као плацдарм. Током зиме 1576-77. на шибенском острвљу страдали су неки сиромаси Дубровчани који су пловили неком лађицом.49 Због једног ускочког упада током раног лета на турском земљишту са полазиштем из околине Шибеника Млечани су морали разговарати и на царском двору.50 Ускоци су посебно били делатни у зимској сезони, кад их је бура на таласима штитила од млетачких гонилаца, који би тада седели у поморским базама, и кад се готово на самој морској обали могло затећи доста стоке, доведене ту на зимовање.51 Можда управо због ускочких диверзија код Шибеника, године 1577. је обновљен територијални спор између Турака и Млечана око 50 села у задарској и 30 насеља у шибенској регији, које је питање имао да расправи те године млетачки опуномоћеник Соранцо.52 И почетком зиме 1576-77. било је ускочких диверзија у турска села око Шибеника. Клишки намесник Али-бег Соколовић тужио се шибенском кнезу и капетану да млетачки поданици причињавају штете и пљачкају турске припаднике, и да су у дослуху са ускоцима, који слободно једу и пију по селима млетачког доминија, и по копну и по отоцима; услед тога је санџак-бег припретио кнезу да ће случај доставити диванском савету и млетачком баилу у Цариграду и да ће »се чувати и бранити, а на моју виру нећете ни ви мировати (као) ни она села, гди се увезе и честитога цара подложнике роба од ваше милости и ваших подложника«.53 О млетачким разбојницима који су са Сењанима или и сами улазили на турско земљиште писао је и клишко-ливањски санџак-бег Мустафа. Постоји из тих година шест његових писама које је послао шибенском кнезу. Прво (од 14. јула 1576) се односило на девет турских држављана, ухваћених у барки у шибен-
45 CRV IV, 199-200, 204. 44 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 76 -7 од 11. XI 1575. 47 ХАЗд, Atti die notaio, Marianus Valdera, 6. X 1577. 4* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 135’ од 23. VI 1575. 4’ CRV IV, 205, 206, релација A. Тјепола по повратку са дужности капетана против ускока (Тјеполо је и умро у Задру: С. T en to r, н. д., HV, 309). 50 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 140’-41 (10. V 1576), 175 (27. VHH 1576). 51 ЦРВ ИВ, 219; Г. С танојевић, Сењски ускоци, 37. 51 С. T en tor, н.д., IX, 305. 53 М. П ер ојеви ћ , н. д., 26. 184
ском морском пролазу који су потом одвезени у место Затон (испод Ракитнице). Ту је 40 ускока отело са једне лађице два брава и погостило се. Затим су отпловили у село Сали на Дугом Отоку, где су променили барку. Санџак-бег није говорио о Сењанима него о »Вашим злочинцима« и апеловао је на кнеза-каЛетана да се именована деветорица врате, додајући да је шибенског администратора много хвалио Мехмед харачлија. Пет месеци доцније исти је истом јавио да су одведени његови људи из познате влашке скупине Вратковића. У том другом писму (од 20. децембра 1576) намесник је децидирано говорио о Сењанима, који су се на шибенској обали искрцали измећу Примоштена и Крапња, где су код брацера оставили неког Раича Хвојића а они су више дана провели на турској територији, пленећи; собом су одвели више људи па и неког познатог Николу Црног. У четвртом писму (од 20. јуна 1577) пренесена је тужба Мустафе и Вукоја који су били нападнути код шибенских млинова, кад су са својим товарним коњићима довукли жито на млевење. Неки Павле Ракић, Андреја Оримановић и три друга дошли су под ноћ и викали су из свег гласа да су се одметнули у ускоке, те су поменутој двојици одузели кљусад; за њих је саопштено да припадају надлежности шибенског кнеза. У петом писму (од 9. јула 1577) санџак-бег је кнезу само пожелео срећно путовање до Венеције, а поруку је изложио његов драгоман, упућен са писмом. У последњем писму (од 11. фебруара 1578) М устафа-бег је одговорио кнезу који је изразио потребу да преговарају о некој отетој марви; казао је да му не пада на памет да у доба мира води преговоре. па и о стоци коју су уграбили млетачки поданици; иза питања о отимачини налазило се важније питање о лупежима које су турски погранични органи ухватили, а санџак-бег је поручио да ће и сам знати да на својој територији пресуди отимачима; но, као узгред, додао је да се из његовог подручја налазе људи и дечаци у Задру и другим млетачким варошима и да ови треба да се врате кућама; констатовао је да је у доба његове управе из санџаката насилно одведено, наводно, преко хиљаду лица. На узнемирено кнежево писмо санџак-бег се осмехнуо, рекавши да налази да кнез хоће да запали цео свет; на концу је дописао да кнез буде уверен да он, санџак-бег, тежи да и на копну и на мору достојно штити поверену му област.’4 Тиме је принципијелно поставио питање о турским наоружаним баркама које би чувале султанову земљу од сењских и млетачких упадача. У лето 1577. Млечани су подигли неку тврђицу на отоку Пагу, јер су пре тога Сењани насупрот острву изградили утврђење. Како су Турци зазирали од сваке промене стања и на млетачкој страни, цариградском баилу је (2. новембра 1577) поручено да о томе поведе разговор са великим везиром, предајући му Републичино писмо. Требало је да се потужи на доставе клишког санџак-бега коме је стало да задева распре, мада су Млечани прогонили ниткове, јер су од ускочких долазака на далматинско земљиште губитке подносили млетачки поданици.” Млечани, особито њихови доцнији писци, нису крили склоност сиромашних острвљана да се баве пиратеријом. Ускока је, на пример, било и на отоку Силби” . Гусари који се помињу код Анконе 1575. да су опљачкали млетачке мар-
*4 ASV, Senato, provv. da terra e da mar, busta 1319, ћириличка писма ca италијанским преводом под поменутим датумима (треће писмо од 7. марта 1577, је без вредности за хисторију). Део шестог писма објавио је М. П еројевић (н. д., 27-8). У петом писму Мехмедбег је дао своју пуну титулу: санџак-бег Клиса, Ливна, Хрвата и Приморја. ” ASV, Senato 1 secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, баилу на Порти од 2. II 1577. “ Р. M adirazza, Storia е costituzioni dei communi dalmati, Zara, 135. - У јесен 1577 ускоци су ухватили неки дубровачки брод. Маја следеће године лађе су могле без ограничења одлазити у Анкону (Cons. rog. LXIV, 145 и 185’). 185
цилијане и друге лађе које су путовале на сајам у Реканатију,*’ могле су, поред Сењана и турских пирата, бити и ових оточана, много ближи попришту акције. Иначе, сењским ускоцима се (1577) приписују два случаја отимачине на мору а 1578. само једно пресретање лађе.!' У то доба сењски витезови су се већ јасно поставили према социјалним слојевима крајева које су нападали или кроз које су пролазили. Док су сарађивали са насељима млетачких отока па и млетачке копнене Далмације, чак и с тамошњим свештенством, нарочито фрањевцима, борили су се пре свега против патрицијата и трговачког града али и против радних сеоских маса у границама Османлијског царства, посебно против муслиманских и православних. Њих су харали, одводили у ропство и продавали прекоморским трговцима као обичну робу, без трунке самилости, класне солидарности и осећања етничке сродности.” Кад није било увјета за инфилтрације у отоманску државу, пленили су и тежаке млетачких села, но више Истре него отока или за многе родне Далмације. Кад је престала служба Алмору Тјеполу, док није постављен нов капетан (после 21. фебруара 1578), који је примио подробне инструкције о свом раду и овлашћењима,60 ускоци су живнули на мору.61 Марта 1578. преко млетачког терена се прелазило на турски да се одатле дотера робље и стока, што је Млечанима пребацивано и у султановом сарају. Сењанима су се прикључили млетачки држављани, који су исто тако гусарили па и убијали. Таквих је било нарочито око М уртера као и у Примоштену и Рогозници. Ови последњи су починили више крађа, особито преко државних међа. Острвљани, уместо да звоне на узбуну кад би се Сењани појавили, прихватали су морске вукове, давали им заклона и чинили разне услуге, неки из страха а неки свесно. Због тога је Балби најпре похватао ускочке доушнике и сараднике у Рогозници и клишким Турцима вратио неке отете магарце. Потом је са својим помоћником Николом Суријаном подузео мере да ускоке дочека у доба њихових зимских акција, очекујући њих 300-400. Оне диверзанте који би били ухваћени вешао је у Шибенику у назочности Турака, да се увере да Млечани гоне и сатиру лупеже. Оне, пак, који би сакривали Сењане, терао је на весла, тако да је 55 поданика одмах приковао на галијама.62 Ускочка заплена једне пељешке лаће на пловидби у Венецију 1576. расправљана је две године касније, јер се у међувремену покушавало да дође до нагодбе и поврађаја товара; оштећен је био један Гучетић.63 Ригоррзне казне ипак нису прекинуле контактере примораца с ускоцима. Сенат је већ 1579. известио провидуре армаде да људи са М уртера услужују Сењане и да је нужно да се обезбеде страже у шибенској околини.64 Канцелар капетана противускочке флотиле известио је Венецију о млетачким поданицима који су постали ускоци. Изгнани Шибенчанин Матија Притковић посредовао је код откупа робова. Мартин Ивитић био је старешина колона у задарској регији, па
17 А. Battistella, II Dominio del Golfo, Venezia 1918,13 и 40; o ускоцима уопште: Исто, 59, 64, 87. ’* И. П едери н, Господарски и идеолошки приступ ускочком рату и ускочком миту, Сењски зборник, IX (1981), 177. ” У том смислу вид.: С. W. Bracevvell, рад објављен у ријечким Дометима, свеска за новембар 1982, 49-52; Б. Х рабак, Напади сењских ускока на Зажабље, Попово и Требиње (1535-1617), Tribunia, VII, Требиње 1983, 107. 60 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 113’ -16 од 12. II 1576 m. v. 41 G. C a p p e lle tti, н. д., вол IX, 220-1. 62 CRV IV, 269-70, релација Алвиза Балбија кад се вратио са дужности капетана против ускока (1581). 41 ХАД, Моб. орд. XXXVII, 293 од 10. XI 1578. 44 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXII, 203. 186
је, поставши ускок, ухватио неке султанове подложннке на задарским међама и спровео их изван млетачког подручја; становницима Турња, пак, отео је 80 комада крупне стоке. О кривцима Ракитнице и Бодотине, за које је тражио смртну казну, јавио је раније.“ О млетачким држављанима који су (почев од око 1580) словили као ускоци писао је и анонимни Фирентинац који је неколико деценија живео као трговац на Ријеци и у Сењу и долазио је послом и у Задар и Шибеник. Он сведочи како се знатан део далматинског становништва са острва која су се налазила у надлежности Задра и Шибеника бавио пљачком лађа које су пловиле из Апулије и Анконских Марака са робом и продуктима у Далмацију. Оточани су, међутим, кривицу за препаде сваљивали на Сењане. Међу њима било је прогнаника из вароши као и са обала које су припадале надвојводи у Грацу. Острвљани су се сједињавали са Сењанима, извештавајући их зими да жртва није далеко и суделујући у расподели добити. Њих су ангажовали ускоци као »допунску снагу« за акције и то оне са Крка, Раба и Пага али и са задарског оточја па и оног према Шибенику, нарочито са Муртера. Ако би се у операцијама нашло тисућу бораца, кад их је тешко било савладати, ту је 80% било »ускока те класе«, тј. млетачких оточана. Кад је анонимни Фирентинац посетио Задар (1604), те ускоке-сељаке са острва показивали су му јавно у граду. Они су улазили у Турску ноћу, да би изненада напали какав караван који је долазио из Шибеника; њихови сељани су их претходно известили о времену поласка транспорта и о врсти терета који су коњи носили; караван би био дочекан у каквој клисури, те је половина нападача била у заседи на улазу а друга половина на изласку из кланца или у долини; кад су сви коњи и пратиоци ушли у теснац, огласио би се плотун аркибуза најпре с једне а потом и са друге стране, те би се Турци предавали да би било мање зла; караван би тада пошао пут Сења а четири или шест брзоногих пешака одлазили би унапред да осигурају безбедан проход, обавештавајући пријатеље, оскудне плодном земљом, да се окупе око нових кланаца, где је спроводницима било потребно више бораца. И сељани-обавештајци и ови око теснаца су суделовали у подели плена, и при томе су сењски јунаци- изузетно били поштени.44 Папски нунције у Граду послао је (априла 1580) државном тајнику Ватикана белешку и о разговору вођеном са надвојводом Карлом како би се размештајем ускока у Брињу и Оточцу могли предузети пљачкашки походи у Босну, нарочито у приморска насеља у која је спадао и Обровац, и тиме изгоном Османлија из тих области онемогућити њихове провале у Истру и у Фурланију.47 Млечани су дочули за неке планове продора у турске крајеве са стране мора, па су обавестили Турке да се 4000 Хрвата припрема за покрет у султанову земљу преко задарских Котара." Половином августа 1580. око 300 ускока на 13 барки у Новиградском каналу у рано јутро запленили су 250 грла ситне и крупне марве. Потом су приспели у место Учитељ, три миље од Поседарја, пребацили су стоку преко канала и одвеслали у правцу Сења. Ту скупину упадача водио је сам капетан Сења, Гашпар Рабек. Муслимани из Учитеља, за одмазду, напали су околину Новиграда и млетачким сељацима нанели велику штету. Тројица најугледнијих ага послали су молбу санџак-бегу да им допусти да у свако време могу напасти млетачко под-
" ASV, Consiglio dei Dieci, буста 301, Гаспаро Уђини, са галије 16. II 1579. “ Ф. Рачки, Прилог за повиест хрватских ускока, Старине ЈАЗУ. IX, Загреб 1877, 180, 189, 190, 192. ” А. T hein er, н. д., II, 76; Mon. Usc. I, 27-8; Б. Х рабак, Напади сењских ускока, “ М. П еројеви ћ , н. д., 32. 187
ручје, ако им дођу сењски диверзанти и са њима материјални губици.69 Искрцавање ускока на жалу код Новиграда извршено је 22. августа у свануће, уз остављање 13 људи у баркама (од по 8 до 12 веслача) и још 20 на стражи; повратак са стоком био је истога дана; ухваћена су четири Турка, један је убијен а двојица рањена. Улазак Турака на млетачко земљиште за рачун репресалија обављен је 29. августа у 22 часа одузимањем ситне стоке од новиградске сиротиње. Интересантно је да су заробљени Турци имали бити доведени и ослобођени у Новиграду, у замену за четири младића са Пага, дакле за млетачке поданике, који су се налазили на турској страни као сужњи. Није јасно како су ухваћени муслимани прешли у посед Новиграђана. Новиградски судац Никола Катић, који је у вези с упадом детаљно саслушан у Задру, претпоставио је да Сењани могу поново доћи да опљачкају Биоград или Љубу, тј. да чине штету на млетачкој територији.10 Да нису поменути Турци преотети ускоцима да би послужили за размену Пажана? Да би се схватили ненаплаћени рачуни између Сењана и Млечана треба се зачас вратити на почетак поменуте године. Последњег тједна јануара 1580. осам ускочких брацера са 326 бораца у два часа иза поноћи изненадило је неки перашки брод (од 1500 стара носивости), на коме су се налазила тројица или четворица муслимана који су превозили еспап Турака и Жидова, која је, осигурана, отправљана из Габеле у Анкону. Брод је одвучен у Сењ са целом посадом и путницима.71 Занимљиво је истаћи да су ускоци на млетачком подручју имали пећине које су им служиле као привремени затвор за уграбљено робље. У некој таквој шпиљи код Примоштена два дана је држан неки Марко Плетикосић из села Споковића (?); трећег дана превезен је према Примоштену, где је на неком реквирираном рибарском чамцу пребачен на оток Луни. Значи, ускоци су своје акције изводили као полугосподари, држањем затворених простора, реквизицијом итд, мада је реч била о несумњивом млетачком терену. Плетикосићу је пошло за руком да се на острву избави из заточеништва и да се спаси уз помоћ неког млетачког држављанина те да доће у Шибеник, где ra је кнез предао турском емину на пристаништу, као представнику отоманске власти.72 Провидур бродовља и задарски ректори су већ почетком децембра 1580. известили дужда о новим губицима које су нанели Сењани као и о том е да су млетачки припадници исказали беневолентно држање према уљезима. Сињорија је тражила да се поданици примерно казне, сагласно инструкцијама које је провидур армаде добио новембра 1579. Сенат је о новим пљачкама ускока преко. свог поклисара известио аустријски двор, захтевајући да се Сењанима забрани проход преко дуждеве земље, поготово у великом броју.11 Наставак акција представљао је напад ускока на сам божићни дан на млетачки галију »М арчелу«, у близини Шибеника; млетачки најамници Арбанаси гонили су деверзанте у стопу,
*• Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 103. 7"ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, извештај задарских кнезова и генералног провидура дужду од 26. августа 1580. - Чланови породице Катић одржавали су контакте с ускоцима, па је и сам Никола пре поменутог похода био на Ријеци, наводно трговине ради. Нешто раније (маја 1558) мећу Сењанима се налазио и Павле Катић, који је побегао из задарских тамница (Г. С та н о јев и ћ , Цртице о сењским ускоцима, Историјски часопис, XXV-XXVI, Београд 1979, 260). 71 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, Сенат провидуру армаде са саслушањем Петра Шимуновог (од 27. јануара 1580), патрона брода у Задру, начињеном пред капетаном »Залива«, Пјетром Бадоером. 7' ASV, Senato secreta. Baili Costantinopoli, буста 305, без датума, писмо кнеза-капетана Шибеника Николе Брагадина. 75 ASV. Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXII, 165/66 од 17. и 23. XII 1580. 188
али ипак без резултата.’4 Треба се подсетити да су и једно раније значајно хватање великог брода млетачког Сењани извели на божићну ноћ (1573). Шеснаестога децембра ускоци су боравили на оточићима насупрот шибенске ривијере а потом су завеслали на пучину. Следио их је из Шибеника капетан противускочке страже према Шолти и Брачу, а затим их је оставио, сматрајући да ће, према обичају, отпловити према Макарској. Божићни препад на галију извело је 85 подвижника на ти брацере; приликом ватреног контакта пет млетачких војника је рањено а ускоци су се у наступајућој ноћи одмакли. За Сењанима послат је капетан Ђерђ Деда са пет наоружаних барки Арбанаса, и то према мореузини Муртера, где су се искрцали ускоци са три одрасла мушкарца и десет дечака и девојчица које су као робље спроводили у Сењ. Они који нису ескортовали сужње, припремили су се за нову акцију у правцу Вране. Ту се с њима дохватио капетан противускочке страже, одузевши им једну од три лаћице и заробивши једног живог диверзанта. Приликом пушкарања капетан Ђерћ је у десну руку. О, догађају су обавештени суседни санџак-бег и скрадински Турци.” Пре тога, 28. новембра, једна група ускока начинила је штету у селу Буби код Тиња (у задарском окружју). Тај долазак Сењана узбунио је Турке, који су се сакупили у великом броју да следе ускоке до морске обале. Уместо да ухвате нападаче, они су грабили стоку млетачких сељака, што је Сењанима дало времена да највећи део плена укрцају како је требало.’4 У то доба једна или две наоружане барке стражариле су код Новиграда док је задарски капетан држао да ту треба да буде смештена и једна галија, поради честих ускочких упада на турско подручје. Те зиме је и у Поседарју држана нека наоружана лађа.” У условима постојања посебних флотила за сузбијање ускока, функционери у Задру су имали задатак да у првом реду организују обавештајне пунктове и да капетану те флотиле јављају о припремама и испловљавању Сењана; и кажњавање преступника препуштано је капетану поменутих галија,’* чије је уредовање у тим случајевима имало карактер преког суда. Године 1581. у новиградском теснацу биле су смештене две барке, што је задарску комору коштало 1200 дуката годишње. Оне очигледно нису биле довољне да онемогуће искрцавање ускока, па чак су војници на баркама били орни за борбу с преступницима; као борци на тим наоружаним бродићима служили су сељаци задарске околине, често пријатељи или рођаци упадача, којима је све било на уму пре него да проливају крв.” У шибенском крају, пак, сељаци су били разврстани у чете којима су заповедале харамбаше; припадници јединица били су наоружани пушком, копљем или сабљом али су сви носили и бодеж; уз те чете територијалаца постојало је и одељење од 57 плаћених бивших ускока, које је било подчињено градском кнезу и било је ипак корисно.“ Средином фебруара 1581. ускоци са две брацере искрцали су се у новиградском крају те су се отиснули да пљачкају султанове хараче код Карина. Ту су их, међутим, дочекали Турци, како атлије тако и пешаци. Ови су се, пошто су проте-
14 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. VI, 29. XII 1580; Г. Станојевић, Сењски ускоци, 104. " ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, капетан против ускока, из Шибеника 29. XII 1580. 14 Исто, баилу у Цариграду од 11. III 1580. ” CRV IV, 252 и 258, релација Томаза Морозинија на повратку са дужности капетана У Задру (1581). ’• ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXIII, 53 од 5. VIII 1581. ” CRV IV, 294, релација Лоренца Коке на повратку са дужности задарског капетана. *° Исто, 280, релација Дона Базадоне, после његове синдикалне дужности у Далмаци-
рали дошљаке, слегли под Новиград. Новиграђани су се ставили на располагање каштелану, који је имао довољно топовских пројектила за дужи отпор. Видећи Млечане спремне и под оружјем, Турци су још исте вечери подигли опсаду, отеравши само 30 комада стоке са поља.*1 Тако се витешки поход претворио у уносни теферич. У другој седмици марта 1581. Турци су триред силазили под Карлобаг, пошто су претходно Сењани улазили у Луку, спалили једну кулу а потом су продрли до Обровца, гдје су задобили велики плен у стоци. На мору при томе нису начинили никакву акцију. После тога, на Ријеку су стигла два комесара са заосталим платама за плаћенике Сења, али с тим да ови врате заплењени брод који су узаптили код отока Премуда као и робу с неке друге лађе која је једрила за Анкону.“ Нови поход на Обровац Сењани су повели са десет барки ноћу, са суботе на недељу (11-12. марта). Предводио их је опет градски капетан и то преко мореузине код Новиграда. Ушли су у Зрмању и блокирали село звано Црна Ноћ, отеравши 1500 валова (који су тако свакако држани за транспорт преко мора) и известан број стоке ситног зуба; засужњили су и неколико људи. Власи тога места јуначки су се носили са упадачима, тако да је мртвих било на обе стране. Д о подне недељног дана пребацили су плен на другу страну реке, пошто су претходно од својих брацера начинили провизорни понтонски мост. Целу операцију извели су потпуно неометани од Турака или Млечана. Морлаци су два дана раније били упозорени од Новиграђана на припремање Сењана, те су диверзанте дочекали спремни. Задарски кнезови обавештавали су суседе, али су се бојали да тако не испадне још горе и да Турци упадну у њихову регију. Обровачки Турци решили су да се освете на уш трб дуждевих поданика, те су отерали једну од барки која се налазила у Новиграду а коју су ускоци догурали до обровачких воденица. Истога недељног дана 17 Турака на једној лађици су испловили до новиградских млинова, чекајући Луку Халабурића, капетана из Новиграда. Он се избавио на једној барци и пошао ка Новиграду. Ту је наишао на ускоке, те се са три друга изнова искрао, док му је на барки остао брат да чува робу.*1 Млечанима у Новиграду очигледно није било много угодно између две ватре! Концем новембра Сенат је пребацио задарским руководиоцима што су нешто пре тога Сењани без икаквог отпора с млетачке стране прешли преко новиградског ждрела, те их је запитао гдје су се тада налазиле барке задужене за тамошњу стражу; наређено им је да се о последњој акцији обавесте од сењског капетана и да о томе известе Сењски.*4 Сењски заповедник Рааб заиста је био добро упознат с подухватом, јер га је сам испланирао и извео. У исто време кад је нападнуто село Караноћ, група од 400 ускока ушла је у Лику и запалила једно село.*5 Поједини бродари Далматинци и Бокељи, превозећи робу Турцима и Јеврејима, да би осигурали путовање од напада ускока, друговали су са Сењанима. Тако, неки Никола Стијепов за време пловидбе, осетивши присуство пирата, удаљио се од брода на коме су остали Турци и део посаде, те је прешао ускоцима, кад су се појавили на хоризонту, једући и пијући с њима. Кад је завршен весели обед, вратио се на лађу и саопштио Турцима да се не боје, јер је с ускоцима
" ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, писмо кнеза Алвиза Барбаро и капетана Томаза Морозинија, из Задра 19. II 1581. 11 Исто, А. Балби, капетан страже против ускока, са галије код Иловика 16. III 1581. “ Исто, из депеше задарских управника од 16. III 1581. 44 ASV, Senato I. Маг, R. XLV, 26 од 30. III 1581. 15 Г. С тан ојеви ћ , Сењски ускоци, 104-5. 190
закључено примирје. Турци се у ускочко пријатељство нису поуздавали, те су тражили да брод хитро умакне. Док се патрун споразумевао с морнарима, довеслали су ускоци и н>их седам прешло је на лађу, с обзиром да је претила опасност Сењанима од млетачке галије. Сви су одједрили ка Сењу, пред којим градом је са брода запуцано из свих оруђа. Ускоци су бордску посаду развели по својим кућама на пријатељско гошћење, а Туци су свезани и засужњени а еспап им је био одузет. Након неког времена, добротом папе, Млетачке Републике па и самог цара, Турци су ослобоћени те им је чак враћен део терета. Од те робе Никола је узео 480 волујских кожа (које су тада у Анкони вределе више од 1000 шкуда), ваљда на име добре возарине. Дошавши у Анкону, Турци су се писмено обратили папи и дужду, захтевајући правду против несавесног Николе. Никола (иначе Пераштанин) био је лишен слободе и окован а 400 од 480 задржаних кожа су Млечани узели и превезли у своје магацине. Хапшење Николе, писање представки и спасавање преостале робе извели су Винченцо Антони, анконски нотар и анконски партиције Јероним Томазини, конзул леванинске »нације« и осталих стараца у папском граду. Од поменуте четворице Турака као опуномоћених остагих радио је ферхат син Абдулин из Скопља, а као тумач послужио је Јерменин Михаел син Захаријин и службеник тумач анконског уреда Лоренцо Николин, родом са Крита.и Осамнаестога марта 1581. Сењани са три барке искрцали су се у преузима код Новиграда те су ноћу прошли поред Поседарја, где су већ ухватили пет муслимана и влаха, у правцу Учитеља. Ту су дотерали десет грла крупне и много бише ситне стоке. Враћајући се обали, марву су поклали и рашчеречили да је лакше транспортују брацерама. То су у Новиграду саопштили неки муслимани који су одмах дојурили уз Учитеља у Новиград. Локална администрација је хитно известила о ствари ректоре Задра, тражећи да се пошаље галија која би појачала стражу пред Новиградом и Поседарјем, јер је било очито да две наоружане барке нису довољне да се одупру многобројним нападачима. Сместа је послата галија Микиела, али она умјесто да тера Сењане, бавила се питањем ослобаћања млетачких бродица које су, за обештету, присвојили обровачки Турци, и бринући се да ови не почине какво ново и веће насиље." Од почетка 80-их година не само што је почео одлучан обрачун измећу Сењана и Обровчана, него су у то доба били све чешћи напади и на млетачке галије, тадашње борбене јединице првог реда. Почетком априла 1581. нападнута је у теснацу код Љ убе Галија Агостина Микиела, који се тада тамо налазио на дужности, и то од мноштва барки којима је заповедао Немац из Сења, Јахон Фукс; у том препаду многи су на млетачкој страни погинули или били рањени. На млетачки протест, у Сењ је приспео генерал Уровацио, који је против Фукса подигао тешку тужбу; Фукс је био позван да се оправда на царској курији; међутим, концем новембра Фукс се поново налазио у Сењу, ослобођен сваке кривице. Такав исход ствари га је понукао да се јавно прети да ће организовати сличан поход и на коју другу страну и коју другу млетачку галију. Тога ради је капетан противускочке страже, Марко Молин, тражио човека који ће као најмљени убица изван Сења искасапити обесног Немца и тиме ликвидирати најављене опасне игре." Услед поновљених сличних догађаја, федериго Нани је у млетачком Сенату
** ASV, Senato secreta, Bailo Costantinopoli, буста 305, копија акта из Анконе од 4. IV 1581 без потписа. " Исто, кнез и капетан Задра и генерални провидур далматинске коњице Орсато Ђустинијани дужду, из Задра 19. IV 1581. “ ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, буста 306, Марко Молин из Св. Гргура 4. XII * 1. 191
грмео против Сењана, захтевајући да се на аустријском двору предузму кораци и да се изведе пуно окружење Сења са стране мора, јер је Република морала предузети одмазду, кад царска власт није изводила дисциплински поступак.89 Половином априла 1581, заједно са задржаним скирацом Пераштанина најпроанконским а затим и задарским властима предато је 467 кожа, које су се по рануну неких Турака налазиле на поменутој лађици. То је, заједно са писмом у Задар, стигло из Анконе 26. априла. Три дана пре тога једно поверљиво лице обавестило је представнике власти у Задру о ономе што је извео старешина сењских ускока Ђ уро Данимић. На четири брацере 120 Сењана дош ло је да се свете Турцима који су нешто пре тога у Подгорском каналу засужњили пет ускока. Избацивши десант у новиградском ждрелу, ускоци су се намерили на место звано Нова Земља крај Учитеља, (Ислам?), а затим су се окренули ка Карину и ту усмртили једног Турчина, заробили десет муслимана и једног Морлака, те запленили, заклали и раскомадали 60 волова. У базу су се вратили већ 21. априла.90 Средином маја капетан противускочке одбране код Иловика примио је Турке, раније засужењене код Премуде и њихов еспап. На оток су приспеле и вести о новој акцији ускока у области Лике и Обровца.” Концем 1581. и првих дана наредне године Сењани су под командом неког Власуловића угрозили млетачко и османлијско подручје код Шибеника и отерали су доста марве султанових Морлака. Тим поводом позван је у Веће десеторице извршни орган млетачке државе, царски посланик. Дужд му је, већ по који пут, поновио да сењски ускоци долазе у млетачка места и на отоке да приређују насиља и штете; он је изнова цитирао познату венецијанску девизу »да ће једног дана султан бити приморан да упути своју флоту против Сења, што би имало тешких последица«. Баук отоманске ратне морнарице у Јадрану није изазивао страх код министара хабзбуршке владајуће куће, јер се знало да би ефекат дејства турских ратних бродова мање осетило аустријско приморје него млетачки поседи и целокупна трговина Венеције. Сенат је и наредне године морао да потеже аргуменат о уласку султановог бродовља у »залив«. Из дугог разговора који је млетачки поклисар водио са одговорним факторима у Прагу може се видети став аустријских државних функционера према тези о турској поморској опасности у Јадрану. Амбасадор Јероним Липомани поручио је: »Сви министри сматрају да док су Турци у миру са Републиком, неће никад доћи у Јадранско море да нападају ова места, а у време рата хришћанска флота неће им дозволити сличан подухват. Осим тога, ови ускоци служе као војници и стража његовим( = царским) земљама без икакве плате, штавише са врло великом коришћу за капетане и гувернере оне провинције којима дају велики део плена. Ускоци нападају Турке, његове непријатеље, а кривица пада на Републику која троши толико за наоружање фуста и друге страже и губи толико царина.«,г Почетком 80-их година повећана је пиратерија Сењина и на отвореном мору, при чему су хватани и робљени сви бродови, без обзира на заставу, поготово ако су превозили робу Турака и Ж идова. Крајем маја 1581. при изласку из луке Премуде наишло је седам ускочких брацера са, наводно 338 бораца. Набацили су се на две лађе - један перашки галеон и на каравелу Хваранина Шимуна Дурића, задарског становника; налетивши великом жестином, засужњили су неколико “ А. B a ttiste lla , La Repubblica di Venezia de’suoi undicisecolidistoria, Venezia 1921, 652. *• ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, капетан противускочке страже Алвизе Балби дужду 26. IV 1581. •‘ Исто, исти са Шолте 27. V 1581. “ Г. С тан ојеви ћ . Сењски ускоци, 107 и 109. 192
Турака који су се налазили на перашкој лађи, а затим су се намерили на Бергамљанина Гаспара Мазалена, трговца у Анкони, вимући му да је Жидов; пошто су скинули са галеона Турке и десет Мазаленових бала, пустили су брод да отплови својим путем.” На самом почетку 1582. Сењани су узаптили дубровачки галеон »Санта Лучија«, чији је сопственик био Иван Гундулић а којим је управљао Павао Примојевић из Дубровника; он је за корист дубровачких племића, Анкоњана и отоманских Јевреја превозио вунене и свилене тканине разних врста из Анконе у град под Срђем; за штету коју је лађа претрпела, постављени патрон се обратио капетану против ускока, Марку Молину, који је послао дубровачкој властели записник о ислеђењу посаде, трговаца и осталих путника, како би се решили настали имовински проблеми.’* Нешто због сталних сличних случајева а нешто услед тужби пограничних османлијских функционера, генерални провидур Далмације у Задру почео је са јавним прогоном Сењана, желећи тиме убедити Турке како Република штима отоманске меће од упадача; Ђовани Контарини дао је тројицу ухваћених Сењана обесити, деветорицу је протерао ća млетачког подручја, приморао је Ђуру Данилића и Луку Милишића да се макну из Сења, јер је расписао награду оном ко их усмрти. Тиме је заступник клишког санцакбега М ехмед-бега, Д еде-бег Михаиловић био задовољан, па је о том е известио султанов праг.95 Акције Сењана 1582. почеле су на сам дан поклада, али нису биле покладски луде него пусте. Најпре су се створили под Удбином. Триста коњаника испало је из касабе, но витезови са Хрватског приморја дочекали су их жестоком паљбом из аркибуза, те, пошто су многе раставили од коња, јурнули су против збуњених и искрвављених коњаника копљима и јатаганима. Многе надмене делије одмах су окренуле хитре хатове и појурили су капији каштела. Они, који су, ослабљени, остали на попришту да се бију за част зеленог барјака, Сењани су почели да секу наоштреним сабљама. Многи су молили да им се погубе, наводећи своје врло приметне дохотке које би преко откупа могли поделити са незваним гостима. Од плотуна и у борбама прса у прса погинуло је 30 Удбињана, а заробљено их је 84, међу којима су била и два диздарева сина, од којих је један био тешко рањен. Ускоци су том приликом отерали и 5000 комада ситне и велик број крупне рогате стоке и коња.м Као што се види, пораз Турака био је потпун, стваран, нимало карневалски шаљив! Клишки намесник је с пролећа те године потцењивао могуће губитке који би настали деловањем Сењана. Због тога кнез-капетан Шибеника није могао планирати кооперацију са османлијским снагама у гоњењу ускока. Ови су стога закључили да могу прићи стварном рушењу ауторитета млетачке власти око стратегијски веома значајног Шибеника. Пажњу им је привукла околина Крапња, врло подесна за прилаз баркама, којих је и без сењских, било много у сталном промету на тој обали. Ту су се ускоци првог тједна маја искрцали и ноћу 8. маја поставили су бусију неком влашком каравану који је сутрадан изјутра имао да стигне у Шибеник. Заробили су три влаха и три друга пратиоца, не рачу-
“ ХАД. Div. canc. ĆLXIX, 107—7’ од 20. VIII 1582 (саслушање у Анкони 3. јуна 1581. Шимуна Дурића, на захтев Мартина, Гашпарева брата). “ ХАД, Div. not. СХХ11, 19-9’ ат од 26. I 1582. - Топићи лађама на путу у Анкону и Венецију Cons.rog. LXVII, 59-9’ LXVIII, 235: - Ускочка пљачка при пловидби из Дубровника у Венецију јуна 1585 (Div. not. СХХШ, 38-9 ат). ” I libri commemoriali della Repubblica di Venezia, t. VII, Venezia 1907, libro XXV, n°l 16 (13. II 1582); M. П еројевић, н. д., 36. м ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, извештај уз депешу кнеза од 4. III 1582. 13 - BEN K O V A C K I K R A J ... Z B O R N IK 2
193
најући људе из околине. После препада ускоци су се брзо са планом повукли ка отоку Крапњу. Одред коњице у Шибенику није био у могућности да следи упадаче и да покуша да им штогод преотме; коњаници су били малобројни и нису имали ваљане коње и аркибузе. Деветнаестога маја санцак-бег је у шибенски крај послао 40 атлија и сто пешака који су почели да упропашћују сељаке. Да би прекратио такав обрачун, кнез-капетан Шибеника извео је из града све оне који су могли носити оружје, а нарочито коњенике. На челу колоне јездио је његов заступник Никола фашина, коме је војно место било на стражи каштела Врпоље. Та коњица се сукобила са турским коњаницима, те су многи изгубили главе или задобили ране; са турске стране један санџак-бегов јунак је од рана издахнуо а двојица других су теже рањени. Иако слабија по борбеном искуству и квалитету, млетачка војска, као многобројнија, постигла је турске упадаче и избила на брдо Тартар. Млетачки четовоћа рањен је у лице и убијен је коњ под њим. У току гоњења и губици супротне стране били су осетни, те је ускоро и њихова борбена спремност спласнула.” Млетачки хисторичак Андреа Морозини годину 1582. означава као време обновљених ускочких акција, те посебно бележи напад 400 њихових бораца на Биоград.” У то доба мећу сењским ускоцима се особито истицао Ђ уро Бодотина са тројицом борбених помагача - М артином Булешићем, Стјепаном златарем и Гргуром Рајевићем. О Бодотини је млетачки заповедник противускочке јединице писао као најгорем мећу лошима. Бодотина се најпре бавио пиратством. Затим је примио ислам у Обровцу, али је ту покварио барке и локалне фусте, па је пребегао у Сењ, како би стекао још више могућности за своју окрутност. Због могућих подмуклих акција од људи таквог кова, прилаз Зрмањином ушћу морао је бити боље брањен. Под Обровац је, зато, привремено послата рапска галија.’8 П оход средином 1582. на Обровац просто је класичан. Д есетог јуна, пола часа после поноћи, капетан Ђуро Даничић (млаћи) укрцао је својих 300 Сењана на 12 брацера и отиснуо се ка Старом Обровцу. Конвој је приспео пред ушће Зрмање 11. јуна у 22 часа, кад је одмах, пош то је десант извршен, нападнут караван од 300 коња који су са товарима на самарима коња управо пошли из Обровца. Реч је била о каравану који је имао 500 коња турских влаха и муслимана. Купљена со на Пагу није сва приспела у исто време, те је најпре добило терет 200 коња који су безбедно отправљени у своја села. Кад је дош ао преостали део соли, у први мрак су натоварени и преостали коњи. У то су банули, и то кад је транспорт већ кренуо. Један млетачки извештај помиње као ускочке предводнике Ђуру Спадалића, Матију Тврдисавића и Ивана Даничића, званог по италијански Гверцо (»Бојовник«), Ускоци су под Обровцем располагали већ са 14 барки, дакле, са две више него на поласку, и били су добро наоружани и воћени, као увек. У првом налету убијено је 10-15 пратилаца каравана, те су се остали Морлаци разбежали. Засужено је 40 или 50 влаха у преузето 250 коња. Настала колона прешла је Зрмању и кренула ка Поседарју и задарској регији. Укрцавање у барке обављено је у Љуби, тако да су Сењани у Новаљу (на Пагу) стигли тек следећег дана у 22 часа. При томе су коњи, ослобоћени терета и самара, морали препливати море од обровачког моста до Пага; неки то нису били у стању, те су се подавили, њих 50 или 20%.” Према првопристиглој вести са Пага (13. јуна), за време
” Исто, кнез-капетан Шибеника Ђован’ Антонио Фоскарини дужду од 21. V 1582,97a Degl istorici.... Andrea M orosin i, t. VI (1719), 683, 683-4. " Исто, капетан противускочке страже са Раба 21. V 1582. ” Исто, кнез-провидур Раба Ђовани Франческо да Мула дужду 17. VI 1582; Исто, Алвизе Барбаро, кнез, и Винченцо Морозини, капетан Задра од 11. VI 1582. 194
борби погинуло је чак 80 муслимана и влаха. На Пагу су се бојали да се Турци не осмеле, те да потраже правицу на самом отоку, где је само десет младића имало оружје, док су сви остали радили на соланама.100 Почетком јула Сењани су запалили нека села у »Мурлакији« која су некад припадала Карлу Карловићу и Стјепану Херцегу; то су учинили да би спречили насељавање турских влаха у том крају. Месец дана касније ускоци су по ноћи прошли кроз карински мореуз, похарали су неко муслиманско село и одвели 30 особа и много марве. Сутрадан су наставили напредовање према Обровцу, где су опленили и запалили насеље Жегар. Турци су на име репресалија опколили млетачка села Драчевац и Грусе, где су много житеља побили или заробили.101 У својој интервенцији на царском двору млетачка влада је навела да, поред штете које су причињене а које се не могу надоместити, такви ускочки поступци изазваће још веће последице које је немогуће предвидети. Турци неће отрпети толику дрскост и на копну и на мору, кад се пљачкају њихова села и поданици и плене лаће; посебно се тражило да се врати шест сужања влаха из шибенског краја који су маја 1581. отети кад су долазили са храном у млетачки град а потом су отерани у Сењ.10г Јула 1582. дош ло је до интересантних иницијатива са турске стране да се закључи тајни споразум са Сењанима о мећусобном ненападању. На идеју су дошле аге у Карину. Они су отишли новиградском суцу Николи Катићу, вечитом посреднику са Сењом, молећи га да се прими задатка да ускочким старешинама изложи њихове мисли о будућим односима. Аге су нудиле пролаз за ускоке до скупине од 30 људи, уз добар третман у проходу и помоћ у невољи, с тим да ускоци више не дирају Карињане и да врате сужње и стоку из каринског атара. То је било 16. јула а већ сутрадан Катић се у Сењу нашао са челним људима града. Долазак ускока пред Карин би се оглашавао одрећеним бројем хитаца из топа или доброг аркибуза, после чега би се огласили Карињани о могућности доброг пријема и безбедног проласка. Уколико би предлог одговарао Сењанима, тројица ускочких воћа требало је да напишу ћириличко писмо, с тим да би се и убудуће при доласку могло такво писмо написати и послати копном по каквом робу. Уговор је имао да придонесе ослобаћању засужњених Карињана у Сењу, којих је тада било 47. Иако су каринске аге знале да би такав договор само даље ојачао ускочке похаре у турским крајевима, они су, да би сами били мирни, заборавили на држављанску и верску солидарност. Тражено ћирилско (»српско«) писмо је још истога дана (17. јула) написано и адресирано је на Саба-агу и Мустафа-агу Хошитеровића из Карина; писмо су потписали Ђуро Даничић, Павао Ласиновић и Матија Тврдисавић, сењске војводе. По повратку из Сења Никола Катић је на своју брацеру примио осам ускока, мада је желео њих чак 30 да крену. Они су се искрцали у месту Малвичино у Подгорском каналу, с намером да у том месту оснују стражу.101
100 Исто, кнез Пага Данијел Моро 13. VI 1582; ХАЗд, Исписи из ватиканског архива фра Дане Зеца, кут. II, група »Новегради«, Венеција 31. III 1582; Г. С тан ојеви ћ , Сењски ускоци, 105 (погрешан навод да је погинуло 80 ускока а не Турака) 101 Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 108. - Појам »Мурлакије« је много шири од поЈ м а Лике, а овај се односи на тадашњи санџак лички, што је регион много обимнији него данашња Лика. 101 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXIII, 110-0’ од 7. IX 1582; Г. С танојевић, Сењски ускоци, 106. 101 ASV, Šenato secreta, Baili Costantinopoli, busta 305, капетан противускочке страже ca Раба, Марко Молин 25. VII 1582 и прилог: писмо Ђуре Даничића, Павла Ласиновића и Матије Тврдиславића у име свих Сењана диздару Карина Сабааги и Мустафи Хошитеровићуод 17. VII 1581. 13'
195
На то писмо каринске are су одговориле својим писмом које је опет на њиховој барци пренео у Сењ Никола. Потврдили су услове које су предложили а које су Сењани прихватили. Но, већ на самом почетку догодио се неспоразум. Стража из Малвичина хтела је да продре преко Велебита у султанову земљу. Но, дочекали су их браниоци, те су двојица погинула а остали су допали рана. Усмрћен је и познати Матија Бошњаковић. Ту формално Карињани нису могли бити криви, јер се ствар десила изван њихове територије и без њиховог знања и учешћа, али се не може искључити могућност да је Никола обавестио Карињане а ови друге о искрцавању »страже«. Ипак, случај није утицао на уговор постигнут мећусобном разменом писама. О свему томе обавештен је још у току акције капетан противускочке флотиле, јер је Никола Катић у ствари био триплажан. Поменути капетан доставио је ствар са Раба Венецији. Сенат је дао превести поменута писма и све је послао баилу на Порту да се везири увере ко пактира и споразумева се с ускоцима.'04 Оно што је најзначајније то је да Порта није похватала каринске аге и споразум је стварно неко време био на снази. Од писма из Сења (17. јула) ваљало је да проће месец дана да се у пракси провери ваљаност закљученог уговора. Наиме, Сењани су се почетком друге половине августа на шест барки искрцали у Каринском мору, идући према селу Бојишћу. Ту су уграбили 30 и убили три или четири лица; вратили су се на обалу без тешкоћа и заседа и укрцали у своје брацере. Четири дана касније покус је поновљен: десант код Карина је обављен без запрека а диверзанти су се намерили преко Обровца, где су поново спалили село Жегар, из којег су повели седам становника. О томе су чули заповедници двеју млетачких наоружаних барки, али ни они нису реаговали, мада су Карињани топовским хицем обзнанили присуство ускока.105 Можда су и заповедници већ знали о комплоту, који је и њима одговарао. Карињани су се придржавали закљученог споразума. Сами нису ометали десанте а нису никог од Турака обавестили о доласку својих у невољи савезника. Пуцањ је својим начином оглашавања био синхронизован с раније практикованим обавештавањем Млечана и Турака, тако да је он био биформан: значио и долазак ускока али и одговор ускоцима да је пролаз слободан. Ипак, он је био позив млетачким војницима да интервенишу. Ови су за ујдурму сазнали на време, те су се и они правили невешти. Цех су плаћали власи и муслимани у дубљој унутрашњости турске територије. Синхронизација код оглашавања требало је да дужност борбе против Сењана пребаци искључиво на Млечане. Ови су, мећутим, као у каквој партији шаха свесно жртвовали фигуру, тј. упуштали су прилику да за лене каринске аге интервенишу. Половином октобра 1582. Турци су запалили млетачко село Грусе и напали су Љубу и Новиград, где су сасекли винограде и потерали много стоке. Сињорија је посредством баила на Порти протестовала и тражила да се пошаље чауш диванског савета за срећивање пограничних односа.10* Детаљнији приказ те операције био би следећи. Седамнаестога октобра 12 бродица Сењана пристало је уз млетачку обалу крај Новиграда и наредне ноћи ускоци су подишли селу Кашићима (које се налазило измећу Карина и Надина). Ту су стекли огроман плен у људима и марви да се он није могао ни израчунати. Турци из суседних каштела, изазвани таквом акцијом, одмах су се сабрали, њих 600 што коњаника што пешака, па су потерали незване госте, који су се спашавали бекством. Поменута ору-
~К : j вић, Сењски ускоци, 103. 196
провидур ш ш * —
«»»»*
Deliberazioni OMttntinopoli, R. VI, 30. X 1582: Г. С т»н оје
жана група муслимана зауставила се код Земуника и у току ноћи 18-19. октобра, па су се функционери у Задру побојали да се њихова освета не окрене на какво млетачко село. Месец дана касније главни старешина сењских витезова, Ђуро Даничић, са 450 бораца на 18 барки искрцао се испред турских места, те је колона поновила ранији поход на Жегар; заробљено је 80 људи и догнана многобројна ситна и крупна стока. Са пленом су преко Велебита избили на Карлобаг, док се само један део вратио усидреним бродицама. Мећу ухваћеним налазио се и Никола Вукшић, чувени старешина мартолоса, који је похарао целу задарску регију и био је онај који је девастирао оток Паг и повео четири дечака (две године раније), што је толико узнемирило Републику. На то су Турци из Обровца, Учитеља али и из Карина решили да опљачкају околна млетачка насеља, чији су житељи општили и гостили се с ускоцима са толико фамилијарности као да су им дошљаци били браћа у гостима.107 Држање Карињана није било ни овом приликом морално: на основу споразума сами нису реаговали, али су кажњавали Млечане кад су то они чинили, немајући уговор са Сењанима! Тактика Сењана након закључења уговора о ненападању са Каринцима била је јасна: споразум је требало искористити да се што више искорени муслиманско и влашко становништво у ближем суседству Карина или да се оно примора да уће у уговорни однос сличан оном са Карином; кад се та прва етапа позитивно реши и терен утаба, требало је прећи на дубљ е продоре према данашњој Босанској Крајини односно од Шибеника ка Книну. Године 1583. ускоци су највише били забављени акцијама око преотимања Клиса у средњој Далмацији.10* Северна Далмација је донекле била поштећена главног удара њихових подухвата, али је значајнијих збивања било и тада у тој области. Сењани су 14. марта ноћу напали место Мосиње (у шибенском крају) и то њих сто, искрцавши се са две барке; продрли су на турско подручје и вратили се наредног јутра са 20 робова и уредно се укрцали, мада су у стопу праћени од млетачке коњице шибенског гарнизона; на мору их је гонио капетан противускочке страже.109 Ти догаћаји били су пролог у еп о јуначкој пљачки коју су следећих дана ускоци приредили Турцима и Морлацима каштела и села суседних задарској регији. Та провала била је извор несреће и неизвесности и за бедне поданике дуждеве. Сењани су три дана без престанка редили влашка насеља око тврђавице Марко изнад Обровца и око Надина, остварујући огроман плен; кад су четврти пут ушли у област измећу Обровца и Надина, засужњили су два Турчина, који се нису успели спасти, јер су спроводили коње са правца Љубе. На том терену у току прва три тједна марта похара је изведена у седам села односно и на истом месту у разно време. Штета начињена муслиманима и власима била је огромна. Они други султану су плаћали харач, али нису уживали заштиту коју добија најобичнији кмет од свог феудалног господара; сами, пак, многи су се братимили с ускоцима, јели и пили с њима, уходили за њих, али све то није било довољно да буду ослобођени драња и одвоћења људи и стоке са атара. Санџакбег је операције Сењана везивао за сарадњу Новиграђана, те је намеравао да предузме мере према тим млетачким грађанима; говорио је да је Новиград Нови Сењ, и да ће он урадити оно што желе да учине млетачка властела, тим пре што
ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, Lettere di rettori e di altre cariche, busta 301, кнез и капетан Задра и генерални провидур далматинске коњице дужду 19. X и 18. XI 1582. 10* JI. Јелић, Изправе о првој уроти за ослобоћење Клиса и копнене Далмације од Турака г. 1580-1586, Вјестник хрватско-славонско-далматинског Земаљског аркива, год. VI, Загреб 1904, 97-113, 97; Ј. Т ом ић, Град К ли су 1596. години, Београд 1908, 7-19. 'м ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, кнез-капетан Шибеника Ђован’ Антонио Фоскарини дужду 16. III 1583.
197
је у том смислу већ добио један султанов ферман против најближих млетачких држављана. Задарски ректори су и даље тврдоглаво тврдили да се њихови поданици не усућују да помажу упадаче, јер добро знају каква их казна очекује, поготово кад је било очигледно да уљези наносе толику штету не само султановим него и дуждевим подложницима; кривицу на јако појачану навалу ускока они су видели у власима па и Турцима, који су услужно обављали улогу обавештајаца и тућинцима пружали различите услуге. Санџак-бег Лике и Крке се горко тужио задарском капетану и генералном провидуру Далмације да особито становници Новиграда и Земуника заједно са Сењанима робе турску територију; на пример, Новиграђани и други млетачки људи су опленили село Парике и одвели 20 султановних клетвеника; са Кукаљ Брда отерали су Антуну Мирлићу 60 волова и заробили му сина који је стоку чувао, што је све укрцано у ускочке брацере код Новиграда."0 Интересантне детаље пружио је капетан двеју наоружаних барки код Новиграда, Томаш Смиљановић. Ускоци су од првих дана марта пуне три седмице боравили на ушћу Зрмање и код Карина. Уговор о ненападању из јула 1582. за Карињане али и за Обровчане превазићен је у плаћање данка толеранције и ускочко право гошћења (као да су средњовековни ритери у односу на кметове!), с тим што су такви трибутарци обавезни на коректан и благонаклон однос према господарима ситуације. Другог дана по доласку у тај крај ускоци су опљачкали стоку у Бојишћу и спровели је јавно друмом у Карин, као да су је купили на годишњем вашару. Према обвезницима трибута ускоци су се понашали исправно и нису дирали Карињане који су радили изван својих бедема кад су Сењани пролазили мимо њих са четвороножним добитком. Марта 1583. Сењани су били у могућности да плен укрцавају потпуно слободно и без журбе на више места - код Карина, код Поседарја, у близини Новиграда, пред Млечанима са две барке који су стражарили управо против њих. За поменутих 20 дана Сењани су једном пленили и више Буковице, и то место Луцоловиће, одакле су одвукли 18 турских Морлака и Морлакиња, а једну су барку напунили говећим месом само из тога насеља. На правцу Надина и изнад њега жарили су у месту Корлатовићу, одакле су отели 50 грла крупне марве. Плен из поменутих места спровели су у Карин. Турци из Обровца и Крмпота су о томе не само знали него су укрцавали плен и чинили друге услуге ускоцима. Млетачка наоружана барка код Новиграда најпре се бавила у мореузу код Поседарја. Ускоци су људе из њене посаде тукли и разоружали, одузели им браш но и пред њима заробљавали Новиграђане, тврдећи да су ти грађани турски власи; увек су долазили на три барке (можда саобразно уговору од 17. јула 1592. о походу 30 ускока!), а старешина једне од тих брацера био је Радош Влатковић. Сењане су отворено помагали рибари, којима су они рибу некад плаћали а некад и нису. Запажен је случај да су два турска Морлака купили у Новиграду једну мешину воде да би је однели ускоцима, и то зато што су им силници задржали коње, не желећи да им ове врате док им не створе вина. Иначе, ускоци су јели, пили и веселили се с онима које су пре или после опљачкали, пошто су их око гозбе истрошили.111 Некад су нека насеља обухваћена ускочком рацијом само м им оходом , успут, јер се јако могло проценити да је село сиромашно и да не заслужује да диверзанти око таквог мршавог залогаја траће драгоцено време. На примјер, неко ново станиште турских влаха на граници према млетачким Грусима, које још ни имена није добило, страдало је (20. марта) само утолико што су одведена седмо-
1.0 Исто, задарски ректори дужду 24. III 1585. 1.1 Исто, саслушање капетаиа Томаша Смољановића 24. III 1583. 198
рица чобана са испаше. Кнез и капетан Задра очекивали су турски одговор јер је село било тик до државне међе и поред млетачког насеља. У то доба лички намесник није боравио у својој управној области па су подређени били у могућности да покажу нетактичности. Двадесет другог марта ноћу ускоци су се појавили и са друге стране задарског градског подручја, искрцавши се код куле и села Сукошана. Ту су заробили десет житеља, што је могло да буде лош предзнак њихових намера. Мећутим, муслимани су одмах дигли глас и почели да прете. Генерални провидур коњице најзад се осмелио да изаће са својим ескадроном у поља да би спречио теже преступе и да подигне опали морал млетачких сељана,112јер је било јасно да се однос према изложеним житељима села не може свести на тешко кажњавање оних којима диверзанти уђу у домове, а пре тога ништа не поради да до таквих згода и не доће. Други правац безбедне инфилтрације Сењана била је обала југоисточно од Шибеника. Шеснаестога марта у праскозорје 70 ускока на две брацере (од 10 и 14 весала), предвоћени од стране Малагрудића, Гргура Ћавилесковића (?), Марка Радака (чија се родна кућа налазила у Рогозници) и Ивана, брата Ђуре Даничића, искрцали су се на обалу код Плашког Рата испод Рагознице, где су били млетачки кметови на султановој територији. Њих десет остало је у насељу са пловним објектима а остали су кренули на село Свинишће, које се налазило у суседству Висућа и места Кућишта. Ту су отимали не само марву и вредније ствари у кући него и становнике; на пример у Кућишту су истерали њих 16, ранивши на више места и на смрт Матију Ракојевића, једног старца, док су остали житељи успели да искористе забуну и да побегну односно да се сакрију. У селу Свинишћу убијен је неки Марко Десковић, Омишанин ту настањен, рањена су оба његова сина као и други, и то смртно, али су само две особе остале у насељу и оне су засужњене. Кад су се са пленом спуштали на обалу, наишли су на једну барку из Омиша, у којој је путовао неки Албизе из Венеције, неки који су долазили из Задра и други; бродица је задржана са укупно шест мушкараца и једном женом, који су сви пре тога боравили на шибенском подручју и због тога детаљно испитани од ускока.113 Ускочки препади могли су бити некад изузетно изненадни, захваљујући повезаности упадача са локалним уходама. Кад је у пролеће 1583. лички намесник полазио у сарај босанског беглербега Ферхат-паше, на пограничној зони је распоредио тридесетак Турака из своје ордије са заповешћу да онемогуће да погранични живаљ буде жртва пљачкаша и да пазе на добросуседске односе. У међувремену су се ускоци (2. априла) искрцали код млетачког села Аубе и у непосредној близини места су отели крупну стоку и два дечка који су чували говеда; стока је била искупљена од Млечана и повраћена турским комшијама. Старешина турских снага на тој деоници границе био је неки војвода Ахмед Зеленкапа, вођа групе која је одмах након тога пљачкашки крстарила испод млетачких Груса. Изузетна ускочка диверзија десила се 22. априла ноћу у селу Рбенику, поред терена Торине, шест миља удаљеном од Обровца и око 25 од Новиграда; насеље је било смештено у једној дупљи у обронцима Велебита. Поменути санџак-бегови гардисти свели су се са својим коњима у неку кућерину која је припадала једном од влашких првака тога краја. У ноћној тишини кренуо је Ђуро Даничић са 200 бораца, које су обавештајци одвели д о зградурине у којој су се окупили Турци па су их увели и у саме одаје. Најпре је одведено 33 затечена коња тих јунака на пиру да не би били у могућности да се прихвате узда и да умакну. Потом су Сењани ушли у просторије у којима су се частили витези од беле трпезе. Ухваћени су 14
111 Исто, кнез и капетан Задра дужду 23. III 1583. 11Ј Исто, омишки провидур дужду 16. III 1583.
*живих док су остали побијени а главе су понете као трофеј. Плен је сакупљан свуда около, а утоварен је на Зрмањи, подно Обровца. У суседном селу затемено је 20 Морлака који су са по две вреће или мешине ишли преко Обровца и Зрмање с намером да на путу крај Новиграда, где је пасла стока, обаве крађу; приликом хватања тих влаха, убијен је њихов предводник, неки Јандруша, познат по рђавом животу. Коње су Сењани превели преко Велебита а са заробљеним Турцима и власима отпловили су морем у свој град. Претходно су пустили раније ухваћене дечаке да се свему дојаве млетачком каштелану Новиграда и турским властима."4 Била је то својеврсна агнтација о покоравању сили упадача! Толике акције и притужбе на недела Сењана не би биле могуће да није постојала оперативна сарадња ускока и неких отоманских граничних села. Јулски споразум из 1582. био је на снази, уважаван од обе стране. После Карињана у исти положај дош ли су они из оба Обровца, из Крмпота и Гливића (или Главовића), који су не само помагали пролаз ускока и транзит пљачке преко својих атара, него су Сењанима постали трибатари, дакле нека врста порески зависних људи или поданика."5 О том договору измећу сењских јунака и пограничних ага инвентивне су изјаве капетана Матије Банића из Новиграда. Битезови са Хрватског приморја су готово потпуно слободно пролазили султановим земљама, пленећи при том е и влахе и Турке. Ускоци су се безмало свакодневно находили у додиру са муслиманима Обровца и Карина, пре свега са оним угледним (будућим ајанима). Из тих насеља стизали су обавештајни извештаји, ту су пословали ускочки снабдевачи намирница односно лиферанти хране; и трибут је плаћан у коњима и пшеници. Главни ускочки шпијун био је неки Клеар (и сам влах), члан посаде у фортификацији Горњи Обровац. Слична су сведочанства Јурје Аладинића из Новиграда, становника Раба, који је двапут месечно обилазио оба Обровца да ту набави жита и стоке за потребе Сењ а; он је доставио да житељи поменутих места дају редовно јестива, ухода, и сваке врсте услуга и помоћи, па чак и чувају пљачку диверзаната, мада веома добро знају да је плен постигнут на уштрб њихових суседних суверника."6 У другој половини јула 300 ускока на неколико брацера отиш ло је из Сења у правцу личког санџака. Двадесет првог тога месеца они су се искрцали према неком месту у планини (Вишњак?); једну ускочку бродицу конфисковале су млетачке патролне снаге кад је завеслала према Карлобагу; акцију Сењана одао је неки војник Немаца, заробљен на тој барки; затим је капетан противускок бродића, Марко Молин, послао једно одељење млетачких војника да у планини дочека јунаке; ту је ухваћен неки Гргур Клариновић, док су се остали заклонили у шум у ; Гргур је био чувен борац, који није пропуштао ниједан поход, а који је пре хапшења наивно ловио рибу на барки која је пре неког времена одузета неким пастирима са Раба; он је одао другове па је саопштио и да у акцији суделује 300 љ уди.“’ Кад се новоприспели санџак-бег жалио задарским начелницима на непрестане ускочке провале, Сенат је заповедио да се Сењ опколи са морске стране, али на нешто већој удал>ености од насеља, ш то је програмирано за 9. новембар те године. Република је, међутим, страховала од могућих ускочких довијања и напада 114 Исто, задарски ректори дужду 23. IV 1583. - Код Ј. Томића је место означено као Равник (н. д., 21-22). Исто, одломак из депеше капетана противускочке флотиле од 7. V 1583. Исто, искази капетана Матије Банића и Јурја Аладинића, дате на Рабу 7. V 1583. ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, Lettere di rettori e di altre cariche, капетан Марко Молин ca Раба 25. VII 1583. 200
с леђа, па је наложила да се капетан противускочке флотиле повуче са својом брзопловком у новиградско ждрело."* Године 1584. ускочке операције су такође биле везане за средњу Далмацију па је северна била нешто заклоњенија. У лето Дубровчани су се тужили цару Рудолфу II на Сењане, који су на својим многобројним бродицама пресели транспорт од четири фрегате дубровачких трговаца на њиховом повратку из града св. Марка; тканине и све вредније ствари су одузете, три Дубровачана су усмрћена а многи су допали рана.11* Септембра 1584. команду над бродовима за борбу са ускоцима имао је Антонио Пизани. Он је 11. тога месеца пошао из увале Јабланица да би у Задар ескортирао четворицу Турака који су били преузети у Сењу. Шест дана доцније сусрео се у Земунику са главним војводом турске крајине према задарском крају. Војвода је дош ао са повећом свитом, у којој је било ага и диздара из околних каштела. Састанак је затим одржан у тврђавици Св. Марко, гдје је госте дочекао провидур далматинске коњице. После предаје ослобођених Турака, о чему су примљене три судске потврде (саџила), вођен је дијалог о мерама које би ваљало предузети како би се појачала кооперација у заједничкој одбрани од напасника. Писмо санџак-бегу о том сусрету саставио је у име млетачког заповедника диздар Хадина Хусеин, човек главни код тог крајишког намесника.1” Сењани се нису обазирали на наредбу дош лу царским едиктом да не излазе из града, него су продужили да плене. Брзопловка фоскаринија која је 1. марта из Новиграда кренула у опходњу по Подгорском каналу наишла је на две бродице са око 40 додвижника. После препуцавања које је прекинула ноћ, фуста заповедника противускочког бродовља око поноћи приспела је у Раб.21 Последњих дана зиме Сењани су се на два места искрцали у теснацу Љубе. Заробили су седам дечака који су напасали марву суседног села турских Морлака а код млетачког насеља Груси. Због настале забуне турски и млетачки граничари пуцали су једни на друге. Турци су стварно страдали тек од једне ускочке бусије коју су они поставили према локалитету Лепориве. Тамо су их, ипак, Млечани спречили да саберу пљачку и да наставе да чине недела, надолазећи својом коњицом. Задарски ректори затражили су да се у воде око Новиграда пошаље галија Агостина Микиела. Изазван због погибије војводе Ахмеда, клишки намесник је допустио својим људима да, гонећи упадаче, могу дојахати до млетачког Биограда. Турци су то искористили да причине неке штете у околини насеља.1” Сењани нису тога пролећа заборавили ни други терен својих провала. На обалу код старе шибенске солане приспели су ноћу 21-22. марта. Надирали су до села Орашје, 12 миља на османлијском земљишту. Ту су јурнули на неке Морлаке који су чували своја стада и крда; Сењани су убили једног влаха, три пастира су свезали а остали чобани су се заклонили у неку пећину.1” Сутрадан (тј. 22. марта) бануло је 120 ускока у околину Шибеника, те су усмртили једног влаха и отели три товарна коњића. Четири дана потом кренуо је, по наређењу клишког санџак-бега, у Шибеник војвода Ахмед. Имао је налог да у млетачком граду уговори начин како да се умање штете које су Сењани наносили подручју санџака. С ,l* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXI, 167-7’, налог капетану Јадрана од 6. X 1584. "* Ј. Р адон ић, Дубровачка акта и повеље, књ. II, св. 2, Београд 1938, 467. 110 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, Антонио Пизани, из Задра 18. IX 1584. 111 Исто, из писма капетана противускочке флотиле, писаног на Крку 2. III 1585. 111 Исто, задарски ректори и провидур далматинске коњице Симон Саламон, из Задра 21. III 1585.
1,1 Исто, прилог писму из Шибеника од 22. III 1585. 201
њим је у колони путовало 85 Турака. Кад је свита стигла до села Копрно, још на султановој земљи, 12 миља далеко од државних међа, затекла их је ноћ и они су се распоредили на коначење по сеоским кућама. Са војводом је у једном дому било још њих једанаест. Пред зору, међутим, изненадили су их у најлепшем санку витезови са Хрватског приморја. Војвода је успео да се докопа свог вранца и да побегне из опкољене куће, али му је олово сасуто аркибузом у грло, од чега је одмах издахнуо у седлу. У кући је живих Турака заробљено четири а заплењено је 12 коња. Мећу онима који су се извукли из клопке био је и војводин син. Преостали Турци су се разбежали. Остало је 30 Морлака, које је војвода водио у ланцима због неких кривица. Њих ускоци нису ослободили, него су их преузели као своје робље. То очигледно није био слободарски гест! У то доба Сењани на том терену нису дубље улазили на турску територију него само највише 30 миља од морског жала.114 Излазећи са османлијског подручја, поменути ускоци су се склонили на млетачку територију код каштела Врпоља. Командант каштела није вратио Турцима хатове, новац и робље што су довукли Сењани. То је био разлог да санцакбег помоћник (ћехаја) Хусејин у писмима 3. и 10. априла шибенском кнезу-капетану оптужи млетачке Морлаке из околине Врпоља да су не само уљезима пружали помоћ кад су се повлачили, него да су их подржали да и сам напад изведу. Шибенски градоначелник је одвратио да Турци знају за упаде сењских лупежа, и то особито ноћу, и да су морали бити обазривији постављањем стража; установио је да ускоцима пружају подршку турски а не млетачки љ уди; указао је и на то да Турци блаже поступају кад ухвате ускоке: не скидају им главу, као дуждеви капетани, него их пуштају за откуп.125 Исти шибенски функционер је са великом скупином Морлака од 300 људи приредио потеру за диверзантима, али, разуме се, касно, јер су они имали довољно времена да се лепо и без хитања укрцају на своје брацере. У последњој декади марта једна друга група Сењана избацила је десант на обали између Рогознице и Примоштена, чекајући погодан моменат да пређу у наступање.126 Кад се сазнало да су Турци са млетачких међа пошли у Босну да приме ајлук, 23. јуна у зору 400 Сењана са 12 бродица се искрцало на Зрмањи, под заповедништвом капетана Ђуре Дромишића. Опленили су а потом запалили обровачко подграђе. Нису покушали да заузму утврђења, мада су у њима тада налазио свега три војника, тако да би тврђаве лако посели. Кад су веслали кроз мореуз код Новиграда једва су примећени, али је капетан каштела ипак дао знак димом. Затим је испалио три хица из топа, што је био позив оближњој фусти да почне са дејством. У Обровцу је спаљена и брзопловка која је била извучена kpaj обале. Угорак је унет и у магацине у којима је држана и тржена пашка со. У то време боравио је у Обровцу са својом лађицом и неки Винченцо са Пага, имајући на барки соли; он се сутрадан појавио у Новиграду са празним бродом , тужећи се да је добио два јака ударца у крштине; није било јасно шта је било са његовом сољу, јер ову ускоци нису вукли собом у Сењ. У Обровцу је тада било штокирано доста зрнавља и сира, што је припадало разним власницима изван места. Ускоци су понели собом сир, па су покушали да превезу и пшеницу, али како је драгоценијег плана било премного, све жито су спалили као и све друге ствари које се нису могле понети. Приликом паљевине здања, много је света, пре свега жена, деце и стараца, изгорело у пламену. Из запаљених зграда спасило се 30 жена са децом
У ?70' кнез-капетан Шибеника Орсато Ђустинијани дужду 20. III 1585. Исто, прилози писму шибенског кнеза-капетана од 10. IV 1585: писма ћехаје Хусеина од 3. и 10. IV и капетанови одговори од истог датума 12‘ Као белешка 124. 202
и та чељад је повезана као робље. Поведен је и неки Иван Паштровић са Пага, дакле млетачки поданик. Сам препад ускоци нису извели мучки него као права војска, са развијеним барјацима и уз лупање солдачких бубњева.127 Није јасно зашто су Сењани предузели ту операцију, када су им Обровчани верно служили. Или, можда се посумњало да ће одласком руководећих људи у пашин сарај, они нижи преврнути вером, те је ту могућност на време требало спречити. Један закаснели извештај о овој похари регистровао је да је варош тако темељито попаљена »да у реченом месту није остала никаква ствар осим пепела и магацина за со«. Пре него су огњу предали цело насеље, пре сванућа, припремајући се на јуриш са бакљом у руци, ускоци су се најпре потрудили да неутралишу поморску стражу Млечана у близини Новиграда, па су напали фусту фоскаринија и водили с њом пушчану борбу. У тим часовима неки проускочки елементи не само из редова Хрвата са млетачког земљишта него, наводно, и сами муслимани, решени да приме царску немачку власт, прокрстарили су Новаљом (на Пагу) и извели са отока 27 грла крупне рогате марве.12* Свакако се на Обровац односи једна вест папске обавештајне службе из Венеције да су почетком лета ускочки нападачи попалили један крај у Санџаку Лике, што је изазвало пограничне Турке да се освете Млечанима.12’ Спаљивање обровачке вароши толико је узбудило Турке да су срљали пре времена у подухвате и кад није била реч о Сењанима. Пред Новиградом тога лета на стражи, поред једне галије, била је и фуста Андрее Трона. Кад је посади затребало дрва, већина морнара и војника пошла је у шуму код Поседарја да нареже дрва. Силазак људи са хришћанског ратног брода изазвао је код муслимана суседног насеља Учитеља или Нове Земље помисао да ови прелазе у наступање, те су насрнули на млетачке морнаре, убивши тројицу и ухвативши 20 живих; заповедник и остали чланови посаде спасли су се бежањем на фусту.130 Десетог октобра изјутра око 50 Морлака који су довозили жито у Шибеник добили су млетачку војничку пратњу до границе, јер је ускочких бусија било на све стране и од њих су посебно страдали турск^ коњаници. Кад су се власи са ескортом налазили на месту званом Славодрага, припуцало је из заседе око сто ускока; Сењани су отели 25 товарних коња и заробили 16 пратилаца.111 Млетачка војна пратња успела је да од уљеза преотме 14 Морлака и 12 коња. Са осталим пленом ускоци су умакли у правцу Оштрице и Примоштена. Шибенске власти су сместа наредиле да се и остали део пљачке преузме од отимача. Следеће ноћи четири ускочке брацере, предвођене капетаном који је био један од браће Даничића, са 70 робова дош ло је на оток Муртер. Сужања је било из влашког села Бањевци (из шибенског краја), који су транспортовани у Сењ.112 Три турска Морлака на једној ускочкој барки ослобоћена су 21. октобра код Пага од једног млетачког ратног брода. Осамдесет војника је упућено на Паг да на острву похвата 25 побеглих ускока; ови су се зналачки посакривали, тако да су само двојица от-
m ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, депеша кнеза и капетана Задра и генералног провидура далматинске коњице од 25. VI 1585, са извештајем новиградског капетана од 24. VII 1585. 12‘ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, filza LVI, 27. VII 1585. ,2’ Mon. usc. I, 38, Венеција, 20. VII 1585. 1.0 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, Маркантонио Пизани ca галије Улуци Раба 2. IX 1585. 1.1 Исто, кнез-капетан Шибеника Лука Фалијер дужду од 11. X 1585; senato I secreta, Deliberazioni, filza LVI, прилог: акт из Шибеника од 14. X 1585 уз акт од 17. II 1585 м. в. 122 АСВ, Сенато сецрета, Баили Costantinopoli, буста 305 и додатак од 12. X 1585 уз акт шибеничког кнеза-капетана од 11. X 1585. 203
кривена кад је наступило вече и кад је преметачина завршена. Ослобођени Морлаци предати су војводи Земуника.1” Концем децембра 1585. Сењани су на неколико бродица, долазећи из Подгорског канала, упловили у новиградску мореузину, искрцали се на обалу, те су добро запешачили по турском терену да би опљачкали велико муслиманско село Кистање. Одатле су покупили небројено људи, жена и стоке. Неколико дана доцније поново су се огласили са 12 барки у новиградском гротлу. Начинили су нови велик плен и људима и марви.134 Дубровчани су и 80-их година трпели тежину тврде сењске руке, посебно при пловидби у северном Јадрану. На пример, почетком лета 1585. Сењани су скинули са лаће Ивана Рад. Оштила енглеске каризеје; шест дубровачких осигурача терета оклевало је са наплатом полице осигурања, те је патрун могао и да уложи протест.135 У рано пролеће следеће године са једног дубровачког брода ускоци су одузели неке штофове који су утоварени у Анкони; лађа је дош ла у Дубровачку луку, где је начињена тзв. авареа, тј. солидарно плаћање штете од стране свих корисника превоза на конкретном пловилу; обрачун солидарне накнаде износио је 13,5% вредности товара.136 Као да су биле узалудне страже које су Млечани спролећа 1585. поставили, посебно на ушћу Неретве и у ждрелу Новиграда са по четири ратне лађе.137 Маја 1586. ускоци поново нису заборавили шибенски правац својих редовних операција. Кад им је дош ао нови заповедник града, они су се у великом броју окупили да оплене нека муслиманска насеља у близини Шибеника13*, искушавајући тако и попустљивост новог сењског капетана. Сасвим независно од тога, шест султанових подложника који су се налазили на једној фусти капетана противускочке флотиле побегли су са брода те су стали да тумарају по отоку Пагу; водио их је неки Вратковић из околине Шибеника, али нису успели да побегну, јер их је похватао локални кнез.13’ Дванаестога јуна један влашки караван са храном и другим производима преко Шибеника вукао се ка Скрадину. Наишао је на заседу од 200 Сењана. Малобројни Морлаци су просто покупљени на попришту и спроведени у једну увалу код Оштрице, где су по мраку утоварени на барке. Пре тога млетачки кнез-капетан је успео да гарнизонском коњицом поврати 16 товарских коњића. Турски емин у Шибенику рекламирао је млетачке обавезе да осигуравају безбедан проход преко свога земљишта те је извукао и неки хуџет.140 У последњој десетини месеца капетан противускочке страже обесио је два ухваћена ускока а неколико турских харачара које су водили као робље је ослободи о.141 Сењани су затим, са својим новим капетаном на челу, пљачкали, те су послате млетачке галије и фусте да блокирају сењску луку и онемогуће да се походи обнове. Тада се сетио сењски командант да путује у Анкону, те је затражио од 133 Исто Markantonio Pizani, са галије у луци Задра 24. X 1585. 134 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, filza LVI, 17. II 1585 ш. v., акт из Задра од 1.1 1585 m. v. 131 ХАД, Noli е sic. XIX, 122’; А. е В. Tenenti, II prezzo del rischo. L’assicurazione mediterranea vista da Ragusa (1563-1591), Roma 1585, 146. 134 ХАД, Div. not. CLXXVII, 111 at од 10. XII 1588, писмо Николи Map. Соркочевићу из Дубровника од 17. IV 1586 137 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXV, 26. од 22. III 1585. ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXV, 5. XI 1586. ,3* Исто, 134’ од 22. III 1586. 140 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, пасус у писму шибенског кнезакапетана од 16. VI 1586. 141 Исто, кнез и капетан Задра и генерални провидур далматинске коњиге, Габриел Ђорђи, 27. VI 1586. 204
свог млетачког колеге да ra превезе преко мора; тако би се смањила блокада и омекшала борбена готовост Млечана. Венецијански сенатори су тачно схватили интенције молбе из Сења, те су свом капетану наложили да одбије сличне молбе и да уопште не улази са сењским капетаном у разговоре.142 Ујесен те године Млечани су построжили поступак према ускоцима, јер су ови готово свакодневно повећавали своју срчаност. Брзопловка команданта Зена запленила је неку ускочку бродицу, а Сињорија је решила да 16 ухваћених сењских подвижника казни према заслузи; смртна казна ипак је замењена веслањем на галији.143 Нешто пре тога, у једној ноти немачком владару, Република се потужила на ускочке злочине, па је поклисар у подужем дијалогу изнео све операције Сењана, изведене у шибенском крају.144 Децембра исте године 120 Сењана пробило се у лички санџак и уграбило 300 грла крупне рогате стоке. При повратку, међутим, страдали су: морски пролаз затвориле су млетачке галије и на сухом су их дохватили Турци, њих 200 на броју; ускоци су издржали три турска јуриша, а потом су сами предузели хонтранапад, разбивши непријатеља и натеравши га у бјекство, убивши неке а друге дотеравши као сужње; поред 30 робова било је дотерано и доста марве.145 Година 1587. била је без већих ускочких акција на самом почетку. Млечани су појачавали зидине Новиграда, мада су новчане резерве задарске коморе биле на измаку. Док су и Задрани па и Новиграђани били доста индолентни према репарацији и доградњи утврђења, Сенат се ватрено залагао за вођење послова. Задарски капетан је у дневним контактима са Турцима настојао да негује стварно пријатељство, без голе куртоазије; његов гранични партнер био је Хасан-ага Радаслија, који је за време рата 1570-73. изазивао дивљење Млечана због храбрости.14‘ Операције Сењана крајем зиме 1587. опет су почињале са обала јужно од Шибеника. Око 300 ускока искрцало се у једној ували код Примоштена. Затим је остварен ватрени контакт са снагама капетана противускочке флотиле. У насталом окршају Млечани су имали два мртва и једног рањеног. За ускоке је радио географски смештај драге. Ипак, млетачкој поморској пешадији је успело да из ускочких руку отргну неког турског. Морлака. Борбу су прекинуле бура и ноћ, што је опет користило Сењанима, који су се налазили у позицији бранилаца.141 И концем месеца маја млетачки војници тукли су се с ускоцима да би ослободили заробљене недужне турске влахе. Пош то су Сењани изнад Трогира разбили неки влашки караван, плен су довукли на морску обалу између Примоштена и Рогознице. Шибенски начелник је одмах на ту деоницу обале послао свој коњички ескадрон да угрози укрцавање. Том приликом су такође ослобођени неки засужњени. Транспорт Сењана водио је преко луке Сали (на Дугом отоку), где је реквирирана бродица са два младића из места; они су приморани да веслају у правцу Примоштена; видећи млетачку коњицу, младићи су се спасли бекством, а њихова барка је остала без морнара и покретачке снаге. Приликом борби код Примоштена ухваћено је пет ускока који су спроводили плен од 12 коња. На основу дуждевог акта о помиловању (од 22. априла), они нису окончали на галгама, 141 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXV, 69’ од 31. VII 1586. 143 Исто, filza LVII, 4. X 1586 in Pregadi. 144 Исто, 29. VIII 1586, ин Прегади, прилог: представка цару. 143 Mon. Usc. I, 55, Венеција 20. XII 1586. 144 ASV, Collegio V secreta, Relazioni, busta LXXII, релација Ђовани Марије Болду, задарског капетана (1587), 10-11; ASV, Collegio V secreta, Relazioni, busta 73, fol. 10; CRV IV (1964), 410-11. 141 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, капетан противускочке флотиле, са галије у луци Шибеника 19. III 1587. 205
него су окованн уз галијска весла, и то старешине у трајању од десет а други за пет година.'4* Сењани су активирали и пролаз код Новиграда. На Петровдан 200 ускока избацило је десант под Новиградом. Д обро намештеним лагумом оборили су неку кулу коју су Турци изградили поред Новиграда, како би отежавали ускочке упаде; на прасак мине дотрчали су суседни Турци па се развила борба у којој је нашло смрт доста муслимана испред ускочког рова; многи заробљеници су спроведени у Сењ.14’ Ускоци су јула 1587. продужили да својим пљачкашким екскурзијама ометају редовно вођење живота. Код Обровца су Турци и Млечани натерали Сењане да оставе своје брацере и да се спасавају у шуми. За Млечане је било од значаја да увере Турке да Новиграђани нису учествовали у рушењу куле Драчевац и да нису суделовали у акцији на Учитељ, којом пригодом је погинуло доста муслимана; наводили су да је њихова обавештајна служба према турским командантима била коректна и својевремена. Тако, и половином јула известили су капетан-бега о надоласку двеју ускочких бродица према Зрмањи и Обровцу, како би се турски коњаници па и пешаци на време спремили за борбу. Тако се дигло на ноге 500 бораца, који су приморали диверзанте да се растуре, док су у исто време млетачке брзопловке и галије затвориле теснаце.150 Децембра 1587. Сењани су одузели две новиградске барке које су затим прешле у посед Турака. Новиграђани су хтели да своју имовину поврате, док су обровачки Турци настојали да тим брацерама изађу на отворено море и плене. Капетан противускочке флотиле Пизани нашао је неког Бертолација, који је дао реч да ће барке у Обровцу тајно спалити. С предлогом се сложила и Република, па је чак обећала милост Бертолацију, који је раније прогнан из Задра.151 Концем године било је ускока, затворених по млетачким тамницама. Један такав, Шибенчанин М елхиор, трунуо је у анконским затворима; Сенат у Венецији је препустио * преступника папској правди. Потом је чак дао наређење да се перашком лађицом пребаци у И стру,152 свакако на путу у Сењ. Значај Новиграда за одбрану турског Карина и Обровца се повећавао. Капетан Пизани се није мирио што је ухватио 16 ускочких бродица и само 17 ускока; од ових је неке дао погубити а друге приковати на галији; ослободио је 13 муслимана и 38 Морлака, турских подложника. Он је посебно тражио од каштелана новиградске тврћаве (Антоника Крешија) да чува утврћења; поред тога, захтевао је да се у новиградском теснацу стално држе ратне лађе, које су се могле направити и на лицу места, с обзиром да је у околини било дрва у изобиљу а и осталих ствари. Новиград је, према њему, штитио седам турских каштела и њихова подграђа (Учитељ, Полешник, Кашић, Надин, Карин, Стари и Нови 0 6 ровац), који су се сви налазили на седам миља уоколо Новиграда.153 Из свих утврђења као и из Земуника (који је био од Задра удаљен само седам миља, док је Обровац био 40 миља далеко) војска је могла да се сакупи за пола дана. Морлаци су ту били непријатељски расположени према Млечанима. Ферхат-паша, босански беглербег се (1587) скањивао да потпуно напусти одбрану најзападнијег дела свог пашалука, тако да би Карин и Обровац али и Надин и Тињ били жртвовани, '4* Исто, кнез-капетан Шибеника Лука Фалијер дужду од 30. V 1587. и 5. VI 1587. 149 ХАЗд, Исписи из ватиканског архива фра Данила Зеца, кут. II, група »Новегради«, Венеција 11. VII 1587. 1.0 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, задарски ректори дужду од 17. VII 1587. 1.1 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXVI, 124-5 од 16. I 1587 m. v. 1.1 Исто, 120’ од 19. XII 1587. 1.1 ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXIII, 7’, 9; CRV VI (1970), 11, 12, 22-3, релација Пизанија, капетана флотиле против ускока, представљена Колећу 3. IV 1588. 206
јер су се налазили стално изложени ускочким пљачкама. Капетан-бег из Обровца говорио је млетачким руководиоцима да док султан, на челу тако моћне државе, није у могућности да онемогући дивљање Сењана, не треба очекивати напредак у држању раје, којима у исто време Република може јемчити да буду заклоњени од јарости ускока. Још 1587, наводно, Обровчани су ускоцима служили као обавештајци за простор све до Бањалуке, мада су ускоцима у исто време давали данак толеранције.1’4 Турци на државним међама су ипак предузимали неке кораке да своје хараче одбране од ускочких залета. Како су султанови подпожници доста трпели одлазећи на пијаце у млетачким приморским варошима, босански паша се у то време носио мишљу да код Шибеника подигне једну потпуно независну отоманску луку. Француски амбасадор, који је о томе јављао своме краљу, тврдио је да се беглербегова воља неће моћи реализовати због ускока.1” Сами Морлаци су све више увићали да им је боље да буду добро с ускоцима, макар од њих и трпели насиља, него да су против њих. Капетан страже против ускока констатовао је у својој завршној релацији да је почетком 1588. прешло у Сењ 300 Морлака, султанових поданика, који су из бојазни да не буду поробљени а потом продати преко мора, радије прилазили Сењанима, да живе као они и да са њима пљачкају.156 Сењани су и 1587. пресретали дубровачке и друге лађе на правцима из Венеције или Анконе. Примерице, ухватили су брод Николе Русковића који је из града на лагунама превозио у завичај енглеске каризеје. Месеца новембра ускоци су демолирали лађу Луке Оребића са волујским кожама за анконско тржиште. Услед учесталих ускочких пљачки током зиме 1587-88. у пет осигурања стопа је повећана са 3% на 24%.157 Још више него Дубровчани, Јевреји су били на удару бесу Сењана. На броду поменутог Николе Русковића новембра 1587. неки Жидови су преносили кордован и сирове коже као и један сандук реубарбара (лековитог корења) за Анкону; лаћа је поново страдала, а двојица Јевреја нашла су једног Дубровчанина да на њихов трошак оде на Хвар, у Далмацију или у Сињ, те да ослободи бар тај сандук корења.15* Отимачина јеврејских тканина утоварених у Анкони на броду Марка Згуре из ЈБеша за Габелу десила је се септембра месеца нешто јужније, на простору између Хвара и Неретве.15’ Првих дана фебруара 1588. ускоци су отели један дубровачки брод, осигуран по стопи од 24% 15. октобра 1587. на пловидби у Анкону.1" За разумевање ускочке проблематике у времену од 1585. до 1588. године важно је консултовати финалну релацију Маркантонија Пизанија, капетана страже против ускока, поднесену Колеђу 3. априла 1588. Пизани извештава да су генерал Хрватске Јозеф Фон Турн и његов брат заштићивали ускоке, који су им вероватно давали део плена у виду дарова. Нови капетан Сења је једном симулираном пресудом одстранио из града 300 ускока-вентурина. То је било само привидно, јер су се они после три месеца опет вратили а и за та три месеца су одлазили у акције, те су плен доносили пред зидине, где су и преузимали рођаци и же-
154 ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXII, 9, 24 и даље; CRV IV, 409-10, 411, релација Ђовани Марије Болду, бившег задарског капетана из 1587. 1,5 Е. C h arrićre, Nigotiations de la France dans le Levant, t. IV, Paris 1860, 681. 154 ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXIII, fol 5’-6; CRV VI, 19, релација капетана против ускока Пизанија; Б. Х рабак, Привреда Бањалуке и шире околине од рата 1683-1699. године, Istorijski zbornik I, Бањалука 1980, 92-3. 1,1 ХАД, Noli е sic. XXII, 160’ (31. X 1587), 130 (15. X 1587); А .е В. T enenti, н.д., 281 и 283 те 294. ХАД, Div. canc. CLXXVI, 13’-14’ од 13. XI 1587. Исто, 34’ at од 15. XII 1587. lw ХАД, Noli е sic. XXII, 130; А. е В. T en en ti,«. д., 266-7, бел. 8. 207
не. Пљачка и робљење људи је настављено, само је новом капетану даван већи део тог »дохотка«. Само један је вентурин погубљен, и то неки Корчуланин, дакле некадашњи млетачки поданик. Цар је наредио да се од турских харача од Задра д о Неретве не узима трибут. У Сењу је било нешто војника Немаца, али су већину посаде сачињавали ускоци. П од платом је било њих 200, који су добијали три, четири или и пет форинти месечно, што није било довољно за пристојан живот. Остали ускоци су називани вентуринима и живели су само од пљачке. Једних и других у Сењу и у суседним местима било је око 2.000. Већина су били Морлаци, турски или млетачки држављани, млетачки нарочито из Далмације. Ускоци су могли да наоружају 60 и више лађица са по 10 до 15 весала, на којима је смештано по 30, 40 па и 50 бораца. Бродице су већином граћене на Ријеци, који је град био и главни снабдевач Сења храном. Ускоци су имали помагача по местима млетачког копна и отока; ови последњи су понекад и самостално пресретали бродове, па и хришћанске. Од тих сарадника најгори су били султанови поданици од Неретве д о близу Омиша. Ускоци су најчешће турским власима отимали стоку а трговачки еспап Јеврејима, Турцима, Јерменима и другима. Да се они обуздају, Пизани је препоручивао да се спречи њихово кретање по морским каналима, јер би тако остали без хране и не би били у могућности да продају сужње или да за њих примају откуп. Ускока је 80-их година било и у Карлобагу, 40 миља јужно од Сења, које је место надвојвода Карло 1579. године поново подигао.'*' Деветнаестога јануара 1588. око 400 ускока на 12 бродица и под командовањем Ђуре Даничића искрцало се у новиградском ждрелу, између Карина и Бруаца. На прве вести о томе провидур далматинске коњице похитао је према Љуби да би спречио евентуалне ускочке зле намере; старешинама околних турских каштела дао је уговорени знак о доласку немилих гостију, на што је од неких од њих добио љубазне писане захвалнице. Турци и Морлаци, сењски трибутари, изашли су пред Даничића са рачуном о откупнинама и при том е су донели робе разне врсте за вредност од 500 дуката. Ускоци су у тим готово пустим крајевима дочекани и погошћени врло лепо, много боље него да им је приспео сам санџак-бег, њихов надлежни управни орган. Према вести која је одмах стигла у Задар, ускоци су стигли првенствено из два разлога: да сакупе откуп за засужњене султанове поданике и да га приме у пшеници.162 Месец дана доцније друга група Сењана са две брацере пристала је уз обалу код Примоштена, где их је догнао силан ветар шилок. Мада му је било забрањено да напада, капетан противускочке флотиле ипак је дошљаке обасуо ватром из топића и аркибуза, те се развио окршај, за које је време из ускочке групе пребегао Млечанима један заробљеник, султанов подложник. К ад је пао мрак, капетан се повукао да би спровео галију на сигурно место.‘“ Почетком јула 1588. једно веће одељење Сењана приспело је на оток Муртер. Пош то су оставили стражаре код барки, ускоци су кренули у лички санџак. К од Ракитнице су били откривени, те их је локално становништво са Турцима сузбило, па су се упадачи морали вратити на острво које им је послужило као плацдарм. Турци су затим посекли нешто маслина на копну које су припадале М уртеранима, за казну што су примили преступнике. Неколико дана доцније група од 20 ускока поново се трудила да упадне на османлијско подручје, али су ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXIII, fol 3-10’; CRV VI, 9-23. 1,2 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, провидур коњице у Д а л м а ц и ј и , Габриел Ђорђи, из Љубе 24. I 1587 m. v. и задарски ректори од 21. I 1587 m. v.; к а ш т е л а н Новиграда. Исто, Markantonio Pizani из Шибеника 21. II 1587 m. v. 208
Турци из Скрадина напали диверзанте близу свога града; 12 ускока је остало на попришту а четворица су била заробљена; главе убијених као и засужњених послате су султану.'*4 Млетачка Република је у то доба помагала насељавање на Крку и на задарским острвима турских Морлака који би изјавили да желе да пређу под власт Крилатог лава. Нема помена о неким посебним олакшицама у погледу плаћања дажбина и уопште у погледу социјалног статуса. Исте јесени у Истру је пресељено 200 влашких породица.16* Сењани су године 1589. више пута и на неколико страна нападали султанове поданике. Месеца маја 200 ускока избацило је десант на шибенском подручју, те су продрли на отоманску територију 18 миља; пресрели су неки караван који је силазио у Шибеник; њих је гонила млетачка коњица, а присутне су биле галија Молина и две наоружане барке. Код Крапња је ипак дош ло до оружаног додира, кад су се упадачи враћали са пленом, који им је највећим делом одузет.166 У то доба у сењским затворима било је доста Морлака и муслимана који су затим продати у Трсту за ферарско подручје као робљ е.167 Сењски капетан Фулвио Молца имао је јуна месеца са 200 јунака да развеје колону од 500 Турака личког санцака који су се спремили да се свете Сењанима; губици су били знатнији код Турака него код ускока.16’ Обавештење генералног провидура из Задра било је подробније, али, изгледа, и нешто претерано у погледу цифара; он је известио, на основу доставе новиградског каштелана Ћиролама Малипјера, да је 800 ускока под командом сењског губернатора сишло у обровачку речину, те су у граничном појасу нагомилали огроман плен, који су успели да безбедно спроведу у Сењ, и то турским копном, не додирујући млетачко земљиште. Збивања су се могла догодити 15. или 16. јуна, јер је глас из Новиграда пошао 16. јуна. Месеца августа исте године, приликом ускочке операције код Вране, капетан страже против ускока Трон ухитио је два ускока који су спроводили четири дечака; дечаци су враћени родитељима.169 Кад је генерални провидур желео да веша уловљене ропце, хватаре људи за продају, приспео је у Задар Ходаверди Софти, чауш Мехмед-паше, који је заједно са задарским цариником Турчином и другим затеченим муслиманима молио да преступници буду помиловани, или тачније, да се смртна казна замени веслањем на галији.170 То је свакако чињено зато да се ускоци због вешања не би узгоропадили те накнадно светили и турском подручју. Концем лета Марко Гини са својим Арбанасима, најамницима у млетачкој служби, напао је ускоке код Примоштена и ови су разбијени те су се разбежали. Интересантно је да су се сељаци укопавали у ровове да се сакрију или заштите од ускока.171 Чобани у планинама су бежали у шпиље. Нико није радо примао дошљаке, уколико од њих није имао посебне користи! Првог тједна септембра капетан Марко Ки-
164 ASV, Provv. alla сашега dei confini, буста 245, у писму из Шибеника од 23. V 1588; Г. С танојевић, Сењски ускоци, 120. '“а V. Lago, M em orie, I, 435; К. С тош ић, Села шибенског котара, Шибеник 1941, 68 II. “• ASV, Senato Isecreta, Deliberazioni, R. LXXXVI, 4 и 5. IX 1588; Г. С танојевић, Југословенске земље, 95-6. 166 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXVII, 89’ од 9. VI 1589, налог посланику на царском двору. “’ Исто, 91 од 9. VI 1589. “* Mon. Usc. I, 60, Венеција 7. VII 1589. ХАЗд, Оставштина Шиме Љубића, vol. I, Dispalcci Federigo Nani, f. 5, Задар 19. VII '589; ф. 6, Задар 31. VIII 1589. • 2/1960 Стан оЈеви ћ. Прилози за историју сењских ускока, Историјски гласник, бр. 1,1 Као нап. 169, фол. 6. Задар 9. IX 1589 (вест шибенског кнеза). 14 - BENKOVAČKI KRAJ ... ZBORNIK 2
209
ђини сукобио се у водама северне Далмације с ускоцима, које је прво нападао.”2 Те године Сењани су харали и у задарском крају.1’1 Мишљење о сењским ускоцима у северној Далмацији било је различито. С њима су поприлично симпатисали припадници радних слојева далматинских градова под млетачком влашћу, који нису осећали њихово присуство, јер су били заграђени моћним градским бедемима. Кад се, примерице, 25. марта 1589. чуло у Шибенику да ће сењски јунаци преко шибенске околине продрети на османлијски терен, кнез-капетан је наредио грађанима да се организују, изаћу у поља и ватром дочекају Сењане; Шибенчани га нису послушали, те је начелник затворио тројицу најугледнијих грађана; због тога је планула побуна и 500 пучана јурнуло је на кнежеву палату и натерало локалног управљача да ослободи утамничене.1’4 Шибеник је у неку руку представљао изузетак, јер су његови житељи стално за вратом имали осионе Турке у Скрадину, са чијим су непријатељима по некој аритметици сматрали да су пријатељи. Други, који су имали непосредне штете од ускочког тумарања и робљења тешко су се тужили на њих. Кад је реч о муслиманима, то је природно само по себи. Султанија се жалила млетачком посланику који јој је донео неке бисере, рекавши да ускоци не штеде животе ни босанских хришћана, него их убијају чак камењем, под изговором да су турски љ уди.1” Концем 1589. Фауст Вранчић (Шибенчанин) обратио се молбом немачком владару да се Петровом Пољу (Загорје) изда привилегија да им се од стране Сењана не намеће тзв. данак толеранције.1111 Као и обично, у зиму 1589-90. ускочке операције почеле су пред Божић. Ускоци су код отока Пашмана (у архипелагу, јужно од Задра) заробили три Турчина, али кад су наишли на млетачког сопракомита Лунарда Ђулијана, разбежали су се и засужњени муслимани ослобоћени су. Односи, око турске куле Драчевац били су нерешени и противречни и кад је реч о Млечанима и Турцима; стање је остало збркано и после поруке личког намесника које је баило добио на Порти. На бадњидан заповедник противускочке страже задржао је неку ускочку бродицу и том приликом су усмрћена два ускока. Половином јануара 1590. Ђуро Даничић је преговарао с турским војводом Земуника, по санџак-беговом наређењу, у млетачком насељу ЈБуби, и то пре свега о откупу Турака који су дане проводили у сењском затвору. Одмах после преговора у ЈБуби, Сењани су се огласили око Карина. Не знајући због чега су се ту опет јавили, млетачки коњаници су копном послати у Поседарје а капетан страже против ускока са галијом и две наоружане барке под Новиград. Видевши млетачке коњанике, Турци су о том е обавестили ускоке, па су им чак дали реч да ће их бранити ако на њих навали млетачка војска. Капетан је са закашњењем стигао са лаћама у Новиград, јер је требало да сачека да се стиша бура. Ускоци и Турци закључили су примирје на неколико дана док се не обави уговорена исплата за заробљене Турке. Сењани су сумњали да су Турци позвали млетачки ескадрон и поморске снаге да обрачунају с њима и отму им новац, па су протестовали санџак-бегу, о чему је одмах био обавештен и баило у Цариграду. Месеца фебруара лички намесник је изнова захтевао од млетачких пограничних насеља дарове да не би извео одмазду. Поклоне је генерални
1.1 ASV, Cinque savi alla Mercanzia, Lettere ai Rettori, буста 492, Федериго Нани, Задар 9. IX 1589; М. П еројеви ћ , н. д., 41. 1.1 А. d е B en v en u ti, Storia di Zara, I, 131. 1,4 M. П ер ојеви ћ , н. д., 41. 1.1 G. S agred o, Memorie istoriche de’ monarchi ottomani, Venezia 1679, 461. 174 R Л опаш ић, Споменици Хрватске крајине, књ. I, Загреб 1884. 147. 210
провидур забранио по цену живота; против житеља Љубе који су то већ учинили поведена је судска истрага.1” На одлучност генералног провидура Далмације лички намесник је одговорио шиканама: једног Шибенчанина који му је допао шака засужњио је а са 60 атлија је блокирао неко село и одвео из њега шест људи, на што је шибенски кнезкапетан ставио у притвор четири муслимана из личког санџака који су се послом десили у Шибенику. Затим је настала опасна збрка измећу становника села Бокањца (у непосредној близини Задра) и Турака, кад су први покушали да насеку дрва у шуми коју су други сматрали својом. Према вести коју је (1. априла) послао млетачки обавештајац Хасан-ага Фрлетић, Турци су и даље намеравали да граде утврћење у Драчевцу, под претекстом да оно не би било усамљено кад би Млечани напустили Поседарје. О томе су Млечани одмах расправили питање на двору босанског беглербега. Кад је у првој декади маја лички санџак-бег хтео да приступи градњи фортификације, задржао га је босански паша с напоменом да је за тако што потребна претходна сагласност диванског caвeтa.1,,, Због заоштравања питања око Драчевца и због све немирнијих Сењана, Млечани су решили да знатније ојачају своје поморске снаге око Задра, одакле би могли интервенисати на све стране. И за оне галије које су биле одређене за службу на Леванту наређено је капетану »Залива« да их прекомандује у Задар и да их ту преформира у здружене одреде.1” Половином маја 1590. млетачко-турски погранични односи добили су акутнији вид и у шибенској регији. Турци су на Муртеру ухватили неког млетачког поданика (свакако због везе с ускоцима). После тога је шибенски кнез-капетан са половином расположиве војске упао на османлијски терен, убио једног муслимана у повео неколико Морлака. Генерални провидур Далмације, међутим, наложио је шибенском начелнику да смири ситуацију, да не би дош ло до турских одмазди. Кад су се одмах затим сабрали султанови подложници да саставе хуђет о погинулом, Шибенчани су изашли из свог града и убили су два влаха. У другој десетини јуна лички намесник је пошао у правцу Новиграда, да приступи градњи утврђења у Драчевцу. С обзиром да Турци нису били у стању да своје Морлаке ефективно штите од ускочких провала, многи власи хришћани одлучили су се на исељавање. Неки Милин, мартолошки старешина, који је починио велике штете млетачкој територији, замолио је пролаз преко млетачког земљишта како би се населио на другој страни: за њега је порадио хварски бискуп. Кад је лички санџак-бег дош ао у Обровац, кнез и капетан у Задру су одлучили да покушају да поклоном одврате пресмелог суседа да се мане подизања утврђења у новиградском суседству. Намесник је још крајем јуна боравио у том крају.1*0 Концем јуна 1590. ускочке бродице са 120 подвижника кренуле су из Сења. Искрцавање је било код Ражанца (северно од Љубача); потом су упали дубље у османлијско подручје, где су уграбили нешто плена;1*1 ускоци су стоку дотерали до Љубе и ту је, наводно, приморали да уђе у море и да преплива до Пага. Млечани су средили потеру и велики део стоке су преотели преступницима на острву Пагу. При повратку са великог похода у Неретву, прве недеље октобра, Сењани су се прошетали и околином Задра, да утерају страх у кости задарској господи, па су из Тиња одвели у ропство 60 особа.181 . m ХАЗд, Оставштина Шиме Љубића, vol. I, Dispacci Federigo Nani, fol. 7’ (29. XII 1589), 7 (24. XII), 7’ (16. X 1590), 7’ (31. I 1590), 8 (23. II 1590). "• Исто, vol. III, 8’ (9. III 1590), 8’ (13. III), 8’ (1. IV), 9 (10. V 1590). ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXVIII, 33-3’ од 12. III 1590. Kao нап. 178:9 (16. V 1590), 9’ (13. VI), 9*-10 (18. VI), 10 (29. VI). 1.1 ASV, Provv. general in Dalmazia ed Albania, filza 414, из Задра 2. VII 1590. 1.1 Г. С тан ојеви ћ, Прилози, 119. u*
211
Генерални провидур Далмације Нани тежио је да спречи подизање турске куле код Новиграда, али у том е није успео. Он је уверавао неке одличне Турке да би изградњом утврђења изгубили сами Турци, јер би им пропала скела у Обровцу; тада турска страна не би добијала соли и вина са млетачког подручја, као што не би могла извозити дрво у Венецију.1’5 За подизање утврђења код Новиграда био је и клишки намесник, те је тајно пописивао људе који би отишли на испомоћ градитељима. Млетачки поузданик Хасан-ага Фрлетић му је изнео млетачко мишљење да би се подизањем куле упропастио промет обровачког пристаништа; овај је разлоге тачно схватио, али није реаговао. Тада, у последњој декади јуна, 13 Турака из далеког Гламоча одвело је две девојчице из места Бибиња (на обали јужно од Задра). Велики везир је предочио баилу да се састави и на султана пошаље арз о утврђењу, мада је он сам имао »турско« решење: кад се макне порочни али ревносни лички намесник са положаја, престаће стрка око Драчевца. Извештај из Задра (од 2. јула) наводио је да су Сењани извели операцију из ЈБубе ка месту Пољица (јужно од ЈБубача и Нина, на средокраћи одстојања) а да су их затим гонили и Турци и Млечани; о стоци је саопштено да су их 30 ускока превезли на Паг а затим један део под Велебит, јер су велики део плена морали оставити да би извукли живу главу.'*4 Ускоци ни у пролеће 1590. нису заборавили да су им упади у шибенској регији увек били берићетни. Двадесет четвртога априла изјутра Маркантонио Молин, супракомит галије са баркама Арбанаса, на обавештење из Рогознице, констатовао је ра су се ту дебаркирали четрдесеторица Сењана под командом Николе Малагрудића. Из увале Оштрице кренули су преко планине у султанову земљу и истога дана су се вратили са пленом ; посетили су село Вратковиће, које је признавало њихову власт, плаћајући им данак толеранције. Турци су протествовали шибенском начелнику због провале и захтевали су да увећан ескадрон шибенске коњице преузме обавезу обезбеђења граничног појаса, јер да није довољно да се само дају знаци димом. Страдали су и они на обали; тако, 26. априла у Примоштену су опљачкани један старац и четири жене, док је неки мештанин сурово рањен. Ни до тога времена нису враћена четири Примоштенца, одведени 16. октобра 1589. Шибенски кнез-капетан је, међутим, установио да су становници Вратковића гостили ускоке у својим домовима и платили им трибут, показујући да су задовољни новим господарима. У последњој десетини априла исти начелник је упутио личком намеснику у Скрадин 12 дечака и девојчица, заробљених од ускока па ослобођених од Млечана; младе чобане у чобанице послао је санцакбеговом стрицу Х ац-аги по Драгићу Јучиковићу и Раичу Бораку. Поменути санџак-бег није се слагао са Скрадињанима, који су се на Порти тужили на његову грамзљивост и наводно шуровање са Сењанима, од чега су ти варошани имали и материјалних губитака а и животи су им били у питању.1*5 Ни тога лета Никола Малагрудић се није могао одвојити од примоштенских пејсажа. У првој половини августа приспео је са 30 бораца па су опленили влашко насеље Прстан (клишки санџак). Шибенски начелник бојао се да се због тога Морлаци не одмазде на имовини припадника његовог управног округа. Са новим личким санџак-бегом одржавао је куртоазне односе. Погранични Турци су били задовољни што је у доба вратио осам заробљених житеља.1" Слично задо-
•“ Г. С тан ојеви ћ , Сењски ускоци, 124. ■“ Као нап. 181, из Задра 25. VI 1590; као напр. 178, fol. 10 (25. VI 1590), 10 (29. VI 1590), 10(2. VII 1590). 1,1 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 315, кнез-капетан Шибеника дужду од 25. и 28. IV 1590. ■“ Исто, кнез-капетан Шибекика Ђовани Батиста Микиел 15. VII 1590.
вољство показивали су и Турци према задарској регији, јер су Млечани следили ускоке. Изнад Пага Млечани су преотели од Сењана неку отету крупну стоку. Десетога јула опажена је једна бродица преступника код Поседарја са сто говеда и 20 коња; отимачи су одмах били нападнути и марва је повраћена. Млетачке власти су, пак, захтевале да се предузму кораци против Морлака и Турака који су одржавали додир са ускоцима, јер је то отежавало могућности успешне и експедитивне одбране.1*7 Збуњеност и нелагодност Млечана поради непрестаних ускочких упада хтео је да искористи покоји старешина на државним међама. Лички намесник који је на власти био до лета 1590. стално је изнућавао поклоне од дуждевих клетвеника, посебно оних преко чијих су атара прелазили Сењани, претећи, иначе, да ће извести тефтиш и репресалије. Због таквих поступака који су значили уцену, генерални провидур је тражио да се посредством баила у Цариграду обавесте везири. Главни администратор Далмације писао је писмо прекора и самом личком санџак-бегу. Да би спречио своје припаднике да и даље упућују дарове, провидур је отворио судску истрагу против сељака Љубе и задржао је једног суца посебе.1*' Августа 1590. смањен је лички намесник. Његов следбеник, Ибрахим-паша, по пореклу је био Мађар и само пре мало времена прешао је у ислам. Генерални провидур се са њим састао 6. децембра код Турња, на галији. Одбијајући да су Млечани највише криви за ускочке испаде, провидур је казао: »Ускоци су готово сви поданици Вашег султана, побегли у Сењ и сваки од њих има у (турској) земљи пријатеље и рођаке, не само Морлаке него и Турке, који их штите, иду им на руку и с њим учествују у плену. Осим тога, сви турски каштели близу мора плаћају данак реченим ускоцима; дају им склониште, не гоне их, напротив кад знају да су у земљи, на јављају никоме. »Провидур је још додао да Турци, кад ухвате ускоке, ослобаћају их за откуп.1" Због узајамних пребацивања није било времена за дијалог о кули у Драчевцу. Првога октобра 1590. пред Шибеником се десио интересантан случај. Неки разбојници су напали извесне стране трговце који су са доста пара стигли да у Шибенику набаве турског жита. Одмах потом исти разбојници су напали неку марцилијану која је са различитом робом долазила са Леванта. Док је трајала борба, јер су се морнари са марцилијане добро држали, наишле су две ускочке бродице, па су Сењани похватали зликовце, везали им камен о врат и бацили их у море а нападнуте су ослободили.1'10 Плен, међутим, нису вратили. Разбојници су страдали јер су хтели да плен узимају ускоцима испред носа. С тим у вези занимљиво је да је познати оснивач сплитске скеле Жидов Данијел Родригез послао Сенату (29. јанаура 1580) предлог да се ускоци и осуђеници због дуга конфинирају у Будви, Нину и Пули; тако би се закочило арбанашко гусарство и трговински промет би штитило 400 ускока које би Република имала да узме у најамну службу.191 Четири дана послије сусрета генералног провидура и личког намесника, овај је са пратњом заноћио у селу Мирање, не постављајући на својој земљи никакву стражу. Већи део његовог одреда (250 коњаника и 50 пешака) заспао је у пијаном стању. Кад их је 400 ускока напало, санџак-бег се спасио бежећи у кошуљи. Нападачи су побили много Турака, међу којима и Ибрахим-пашиног брата, који 1,1 Исто, капетан противускочке флотиле Марко Молин из Задра 10. VII 1590. 1МASV, Provv. general in Dalmazia ed Albania, filza 416, Задар 23. II 1590. m. v. и прилог од 23. II 1590. m. v.; Г. С тан ојеви ћ, Прилози, 119. ■" Г. С танојевић, Прилози, 120-21. 1.0 Mon. Usc. I, 61. Венеција, 13. X 1590. 1.1 Архив САНУ, Заоставштина Ј. Томића, бр. 87U-XVII, акт од 28. I 1590. 213
је још био хришћанин. Објашњење за ову ноћну сечу било је да су Турци били издати од својих људи. Покупивши знатан плен, Сењани су село запалили. Однекуд се нашло још 200 ускока, те је њих 600 дош ло на оток Муртер у том правцу је одмах испловила галија Капела а следеће ноћи приспео је и капетан »Залива« са две галије.'" Као главни кривац пијане погибије у Мирању означен је од стране Турака, ослобоћених ускочких сужања, кнез Радо Падановић.'” Концем 80-их година пракса са плаћањем данка Сењанима већ је била уходана у северној Далмацији. Сењски капетан се није сложио са траженом повластицом за Петрово Поље, јер би уступак значио почетак ослобађања муслимана и хришћана од плаћања, чиме би се знатно смањили сењски приходи; он је тврдио да ускоци не могу да залазе само у лички санџак, него су приморани да организују походе и у санџак Клиса и Херцеговину.1’4 Власи око Карина и Обровца и Вратковићи давали су витезовима из Сења »харач« као и Турцима, и то у истом износу-филурију, тј. дукат у монети.1’5 Још почетком 1588. постојала је царева заповест да ускоци не смеју да убиру данак на простору од Задра до Неретве. По норми цекин по домаћинству, само са територије обровачке капетаније, имало је да се у Сењ годишње слије 2000 млетачких златника.194 Међу онима који су примали на грбачу двоструко социјално ропство налазили су се и такви који су једва чекали знак завереника са стране, какав је био фра Анђео Трогиранин, да отпочну борбу против Османлија; Велим и Ракитница су се налазили у Анђеловом програму ослобођењ а.1” Можда је у вези с гибањем међу Морлацима 27 влашких породица добегло на задарску обалу, спасавајући се од беса Османлија.19* Подизање куле код Драчевца није било случајно. Како су Сењани стално кружили Подвелебитским каналом, пут на отоманску територију водио је преко воденог гротла код Новиграда. Д ео »Морлаке« који је припадао Османлијама био је слабо настањен услед сталног ускочког робљења. Ту је, према процени Матеа Занеа, тада млетачког поклисара у Урбину, живело само 12.000 породица, плаћајући филурију, тј. 12.000 угарских дуката. Услед ускочких упада тај посед је готово био отуђен, те су и Турци и ускоци посебно мотрили на околину млетачког каштела Новиграда који је доминирао тим крајем. Пошто нису могли узети каштел у своје руке, одлучили су да тај крај иселе и да га претворе у прерију траве за напасање своје многобројне стоке и да у разраслим шумама ш то више секу дрва. Видећи да депопулацијом могу лако изгубити ту област у случају рата, Осмалније су тврђавом желели да заштите ширу околину. Изградњом куле Драчевац сметало би се ускоцима да се искрцају у близини Новиграда, који је служио и као локално тржиште. Тако је млетачки Новиград прешао под утицај Турака, јер је угражена могућност да се Новиграду са стране мора добавља пом оћ.1” 1МASV, Provv. general iz Dalmazia ed Albania, filza 414, из Задра 12. III 1590 и прилог: Задар, 14. XII 1590; ХАЗд, Заоставштина Шиме Љубића, Dispacci di Federigo Nani, filza II, фол. 12’ од 12 и 14. XII 1590; ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXVIII, 164-5 и 165’—6 od 21. XII 1590. - S. G i$an te (н. д., 33-4) погрешноје писао даје и лички санцак-бег био заробљен. 1МХАЗд, Заоставштина Ш. Љубића, Dispacci di F. Nani, f. II, fol. 13’ од 14. II 1590 m. v.
1,4 Б. Х рабак, Напади сењских ускока на Зажабље, Попово и Требиње (1535-1617) Tribunia, VII, Требиње 1983, 110. 1М Museo Correr (Venezia), Codice Cic. n“ 2128/11, Discorso dell’Ill mo Sr Gio Battista Contarini, capitanio contro gli Uscocchi. 1MASV, Collegio V screta, Relazioni, буста LXXIII, фол. 4, CRV VI, 10, релација капетана страже против ускока М. Пизанија (3. IV 1588). Jl. Јелић, Исправе о првој уроти, 20-21; М. П еројеви ћ, н. д., 38-9. |М С. F. B ia n ch i, Fasti, 84. Mon. Usc. I, 56-7, извештај M. Занеа о ускоцима у Далмацији (1589). 214
У прва три месеца 1591. Сењани су извели низ нових напада на област отоманске државе. Тринаестога јануара једна млетамка галија добила је задатак да прати две фрегате са робом Турака и Јевреја за Венецију. Конвој је стигао у Љубу и ту се заповедник галије почео распитивати о ускоцима. Ови су се, међутим, сами указали, и то њих 200 са аркибузима који су се искрцали у близини луке. Посада галије, страшљива као и њен командант, одмах се искрцала на копно, одбијајући да се бори. Незгода је била и по саму напуштену галију, јер море није било мирно. Не употребивши ни топа ни пушке, заповедник је постигао само то да је после неког времена успео да приволи посаду да се врати у Задар. За то време ускоци су се попели на фрегате, одакле су се чули крици запомагања. Заповедник је видео још шест ускочких бродица са по 50 момака по барки и још неких 200 ускока, тако да му је у страху изгледало да их је укупно 700, те се тешио да ништа не би значило да је и употребио оружје.1” 3 Изгледа баш из те групе, 300 ускока искрцало се под Новиградом и упутило у лички санцак; кад су се јунаци враћали са подухвата, Млечани су их сачекали код Пага, али су лоше среће били: погинуло је 50 млетачких војника Арбанаса а ускока само 20 бораца.200 Сукоб је почео на тај начин што је генерални провидур Федериго Нани, долазећи из Задра, послао према новиградском мореузу једну барку са обавештајним задацима; Арбанаси на брацери приметили су ускоке на копну и искрцали су се, мада им је било забрањено да то чине; за том барком надолазио је генерални провидур са галијама; у насталом окршају у тесанцу Лепорана млетачки војници су као знатно малобројнији надвладани и морали су да се спашавају бекством, скачући у хладно море, брањени топовском паљбом са галија.201 Двадесет деветог и тридесетог јануара дошло је до новог укрштања оружја у гротлу Љубе и на Пагу а у вези с крађом и спровођењем туђе стоке; ту су се млетачки заповедници показали индолентни и били су после судара њихови војници кажњени.202 Кад су, првих дана марта, уокоци из Примоштена упали у Загорје и опљачкали 34 села клишког санцака, босански беглербег Хасан Предојевић констатовао је да су Сењани упали са граница Задра, Шибеника и других млетачких места.203 Пре средине марта 1591. у Задру се знало да је лички санцак-бег добио задатак да настави градњу тврђаве крај Новиграда, како би се ускоци зауставили у њиховом сталном упадању у падишахову земљу.204 Кад је поводом тога провидур из Задра послао свог изасланика у Бањалуку, Хасан-паша је одговорио да се сва турска област са стране мора раселила због диверзаната, мада су Млечани обећали и били дужни да бране приступ зликовцима са мора; услед тога су Турци приморани да подижу тврђаве на својој граници као стражарнице против морских разбојника, и то и у Обровцу и код Шибеника.205 После дужег времена, јуна те године, јавиле су се и турске фусте на задарском оточју; њих две хватале су људе и марву на једном оточићу (Лазарету?). У то време четири наоружане барке сељака шибенског котара узаптиле су неку ускочку брацеру којом прили-
'”а А-САНУ, бр. 871 l-XVII/j-65, Задар 15. I 1590 ш. v. 200 ASV, Provv. general in Dalmazia ed Albania, filza 414, из теснаца код Лепорина, 29.1 1590 m. v.; Г. С тан ојеви ћ, Прилози, 122. 201 ХАЗд, Заоставштина Ш. Љубића, Dispacci di F. Nani, filza II, fol. 13, од 29. I 1590 m. v. 202 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXVIII, 115, 118’ и 128 od 14. II 1590,9. и 16. III 1591, генерални провидур Далмације. 201 I libri commemoriali della Republica di Venezia, т. VII, Venezia 1907, 60-1 (април 1591); M. П еројевић, Клис, 42. 1,4 Као нап. 201, fol. 15’ од 13. III 1591. 2e‘ ASV, Provv. general in Dalmazia ed Albania, filza 415, ca Раба 13. III 1591, прилог: пашино писмо примљено 11. V 1591; Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 128. 215
ком је убијен један ускок; са становишта млетачке власти, била је згодна прилика за уношење раздора између тамошњих сељака и ускока.20* Генерални провидур Федериго Нани, који је имао доста посла с ускоцима и Турцима, после истека мандата (од марта 1589. до октобра 1591), у својој финалној релацији, писао је о везама Сењана са људима из Далмације па и са Турцима. »Кад они иду у пљачку на турску територију - извештавао је он - иду с таквом сигурношћу као да иду својим кућама, јер у сваком месту имају пријатеља и рођака, који их не само заштићују и скривају, него им и доносе плен. Они имају пријатеља и међу Турцима.« Ускоци су најрадије залазили у Новиградски теснац, обровачку рјечину и у обалне крајеве Шибеника и Трогира; чак и неки од каштела у тим областима давали су им данак па и помагали у пљачки.207 Нани је признао да је највећи број ускока пореклом са далматинске међе према Турској, који су одатле побегли у Сењ. У тактичком погледу, веома су много користили мрак, не само за препаде него и за своје кретање, јер су се дању обично крили; веслали су снажно у три смене и за ноћ би, наводно, могли прећи и сто мил»а; како су брзо наступали тако су хитро знали да одступе и беже, и пред добрим галијама; били су мајстори за акцију у мореузинама и увалама, као и да изаберу јак положај за прихватање борбе, било да се бране било да наступају.20' На пловидбеној рути Дубровник-Анкона Сењани су били активни и 1591. године. П остоје белешке и о томе д а су те године са галеона Пељешчанина Мате Суботића скинули коже, кордован и неку слану рибу.209 Марта 1592. ускоци су упали са стране мора на копно код Биограда и нахватали велик плен. Провудур Алморо Тјеполо, мада је то било око ускршњих празника, послао је 500 војника Италијана под воћством пуковника Пјетра Контија и 500 Задрана, под заповедништвом једног од својих капетана, да спрече насиља Сењана. Одмах затим провидур је блокирао сењско приморје, а трупе копном водио је пуковник Конте.210 Петнаестога априла Тјеполу се јавио каштелан Новиграда; како је време било лош е и као створено за ускочке препаде, каштелан је позивао провидура да дође на угрожен терен, јер није био сигуран да би ш тогод могао постићи са баркама које су се налазиле у новиградској зон и ; ово је било потребно утолико пре што су ускоци излазили из Сења на обале Пага и одводили стоку.211 У другој половини маја, у условима блокаде Сења и несигурне егзистенције, многи ускоци су се на Пагу понудили Алмору Тјеполу да ступе у службу Прејасне; таквих је (до 23. марта) било већ 203. Сењски ускок Стјепан Тијавук ухваћен је у новиградском каналу од страже на копну коју су давале млетачке галије Лиона и Теска; »тихи вук« је са двојицом другова био гоњен од Турака, те се спасио бежећи на млетачку територију; о д њега су изнуђена погодна обавештења а потом је галијом Лионом отправл»ен у Задар.212 У мањим одељењима ускоци су тога пролећа посећивали турска села у северној Далмацији. У Земунику су убили двојицу људи који су припадали Халилу, војводи крчког санџак-бега, те је сам босански паша Хасан Предојевић послао 2МКао нап. 201, фол. 15’ (7. VI 1591), 15 (17. VI 1591). >в’ ХАЗд, Заоставштина Ш. Љубића, Dispacci di F. Nani, filza II, 19’—25 од 10. XII 1591; CRV 1966), 9, 10. 2" CRV V (1966), 9 и 15, релација Ф. Нанија, представљена 10. XII 1591. NAD, Noli е sic. XXV, 316, 320, 323, 331’, А. е В. T en en ti, н. д., 252. 2,# Mon. usc. I, 66 (Венеција, 28. III 1592), 67 (Венеција, 11. V 1592), 113 (25. IV 1592). О Тјеполову скретању пажње Сенату у опасности од Сењана у пролеће 1592. вид.: ASV, Senato I secreta, Deliberazioi, R. LXXXIX, 28 S. G ig a n te, н. д., 34-5 211 ASV, Provv. da terra e da mar, буста 1261, A. Тјеполо из луке Тавернеле са отока Пага 16. IV 1592.
свог ћехају да извиди случај; беглербег је тражио и од провидура да поведе истрагу и казни млетачке поданике који су помогли подухват. После тога упада узбудили су се Турци у Обровцу и Учитељу, па су у Обровцу кажњени и неки муслимани који су се, као разбојници, повезали са Сењанима."3 Због сталних жалби кнезова са Пага и Раба против Карлобага, одакле су ускоци најрадије долазили на поменута острва те пљачкали и убијали људе, али и због слабљења хрватске крајине турским заузећем Бихаћа, провидур противускочке флотиле је крајем јуна 1592. предузео поход против Карлобага, предстраже Сења према Обровцу и новиградском гротлу. Карлобаг је освојен и разваљен, портулаб града и заповедник страже су обешени а затечени војници су приковани за весла на галијама. Тиме је запрећено и Сењу, како са турске тако и са млетачке стране.114 Последње обавештење донеле су уходе 28. јуна а 30. јуна у два сата иза поноћи отпочео је десант и напад; најпре се искрцала далматинска милиција под командом Јурја Матковића а потом Марко Гини са својим Арбанасима. Том приликом прихваћен је један засужњени Турчин и неки влашки момак, који су држани подаље у неком сеоском насељу. Тјеполо је имао у плану да ту изгради једно пристаниште за довоз жита из освојеног бихаћког краја и остале Босне, што би било трампљено за пашку со. Уочи саме акције, у место Барбат (на Пагу) дош ла су шесторица ускока да се напију млека и да одведу стоку једном оточанину; говорили су да се спремају да плене у Турској и да ће отету марву дотерати на Паг; ускоро затим виђено је још 25 ускока на једној барки, који су такође дош ли на острво да одведу стоку за прехрану ускока којих је у Карлобагу тада било 360.215 Налазећи се између Турака и Аустрије, млетачки државници су преиспитивали своју политику у ускочком питању, заузимајући благонаклонив став према Порти, јер су, на челу једне трговачко-поморске републике, интересима били повезани за пространу Османлијску империју.21* Јуна 1592, после заузећа Бихаћа, и босански паша желео је да се обрачуна са Сењанима. Позвао је Тјепола да заједнички сврше посао, јер да су ускоци били непријатељи и мирног живота хришћана. Да избегне конкретно утаначење колаборације, Тјеполо се стално налазио на галијама, на мору. У међувремену, Република је радила на аустријском двору да се коначно усвоји платформа прихватљива за све заинтересоване силе. Док се ствари не реше, 'Гјеполу је наложено да се устеже у отвореном непријател>ству према ycкoцимa.,,, Баш те (1592) године на папску столицу сео је Клемент VIII, који се носио мишљу да помогне акцију која би водила избављању хришћанске раје испод отоманске власти. Преко поузданика, његова курија је одржавала везе с људима у Албанији, Далмацији и Босни.21*
212 ASV, Provv. general iz Golfo contro Uscocchi 1592, буста 1261, A. Тјеполо из Влашића са Пага 23. V 1592. 215 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1261, A. Тјеполо 23. VI 1592, прилог: писмо Хасан-паше Предојевића од 18. VI 1592; Senato sacceta, Baili Costantinopoli, буста 305, генерални провидур далматинске коњице 22. IX 1591. М. Minvci - Р. Sarpi, н. д., 63-4; Научна библиотеца у Задру, Manoscritti, n* 7527/1 (30/1), G. S tra tico , Summario sopra le cose de’confini, 97’; V. L ago, Memorie sulla Dalmazia, II, Venezia 1862, 317; A. F est, Fiume 6s uszkokok, Budapest 1891, 43; B. К лаић, ПовиЈест Хрвата, V- Загреб 1973, 481; S. G ig a n te, н. д„ 35. 115 ASV, Provv. general in Golfo contro Uscocchi 1592, буста 1261, A. Тјеполо иза Задра 5. VII 1592. 21*K ravjAnenszky, II processo degli Uscocchi, Archivio veneto, n* 9-10, Venezia 1929, *" S. G ig a n te, н. д., 35. 21* K. Х орват, Војне експедиције Клемента VIII У Угарску и Хрватску, Загреб 1910,
217
Да би се разумела решеност босанског паше треба се сетити последњих, сувише изазивачких ускочких акција не само код Земуника него и код Надина. Ноћу 21-22. септембра 1591. Сењани су продрли од новиградског теснаца, те су се обрушили на надински каштел, отимајући у исто време велики број особа и стоке и убивши четири муслимана из реда главнијих на граници. Са новиградске тврђаве није изостао топовски хитац упозорења турским каштелима о присуству упадача, но османлијске граничне посаде су биле сувише комотне. Командант млетачке коњице сместа је докасао на поприште догаћаја. Одмах после тога Сењани су Морлацима у Жегару уграбили 300 грла рогате марве.219 Редовно оглашавање надоласка ускока обављено је и средином априла 1592, а барке са Далматинцима су одмах ступиле у дејство. Каштелан Новиграда, наиме, уплашио се да Сењани не смерају с каквом »стратегемом«, јер су прве вести о њиховом доласку говориле да их је врло велик број; наредна обавештења, после првог страха, свела су број брацера на десет. Том приликом су ускоци опустошили село Бојишћа, отеравши сву стоку коју су тога јутра затекли око села и у њему. Страдала су и друга три насеља - Вуковићи, Д оброте и Опатија; поред одузимања целокупне марве, ту су убијена два муслимана и два влаха.220 Једна ствар у вези с тим упадом није била јасна: како су се Сењани уопште пробили д о Новиграда, кад се још средином марта приступило затварању пролаза којим су редовно доходили подвижници. У то се време вратио из Анконе пуковник Пјеро Конте, који је одлазио преко мора да пожури долазак Шипиона Рипарти, капетана из града Јеси са 126 момака добре борбене спремности, управо да би се поселе мореузине; пре краја марта број тих најамника из Марака попео се на 250 војника, све одличних својстава.221 Алморо Тјеполо је (прве декаде јуна) приметио да се добро држала и једна чета Хрвата на сектору од Новиграда до Карлобага, приликом стезања обруча у Подгорском каналу око Карлобага. Пре удара на тај град Тјеполова операција је проширена и на Крк, где је рушио ускочке позиције, и где су ускоке водили Даничићи и где су борци обеју страна рушили и палили куће противника. Млетачки морнари су потом напали луку Бакарац, односећи извесну количину весала, остале дрвене грађе и бакра. На тједан дана пре јуриша на Карлобаг, Алморо Тјеполо је у Задру примио ћехају босанског паше, једног умног и врло искусног старца, с којим су уговорене заједничке операције против Сењана. Ћехаја је показао посебно интресовање за сузбијање ускока од Обровца и Учитеља, с тим што би Турци били дужни да упадаче одбаце ка обали а Млечани да их дочекају са мора. Тјеполо је при том е тражио кажњавање 0 6 ровчана који су одржавали везе са Сењом, а ћехаја је предао беглербегово писмо, у коме је пребацивано млетачким руководиоцима за држање млетачких поданика према пограничним Турцима, посебно у вези с афером у Земунику, којом је приликом погинуо војвода са два своја човека. Тјеполо није лепо примио пашино пребацивање, те је и у писму Венецији запазио да је са ускоцима из Карлобага ишао у робљење Пага и један рођени муслиман, који се хришћанским злочинцима прикључио да би водио крвав занат. Занимљиво је да су ускоцима у Карлобагу заповедали неки Италијани.222
*" ASV, Senato secreta, Baili C'ostantinopoli, буста 305, генерални провидур далматинске коњице дужду од 22. IX 1591; задарски капетан Андреа Соранцо дужду из Новиграда 3. X 1591. 2,0 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1261, прилог писма A. Тјепола од 16. IV 1592: писмо каштелана Новиграда Карла Болду од 14. IV 1592. 211 Исто, Тјеполова писма из Задра 18. III, 26. III и 13. III 1592. 222 Исто, Тјеполова писма од 9. VI са Крка, 14. VI са Раба, 20. VI са Крка, 23. VI (са три прилога), из Влашића од 30. VI и из Задра 5. VII 1592. 218
Долазак пашиног ћехаје, који се звао Первис и који је у Задар приспео из Херцег-Новог, значио је и почетак доста ннтензивног дијалога између босанског беглербега и задарских функционера. Ћехаја је имао још да пренесе и додатну поруку: алжирски гусари долазе у Јадран да укроте Сењане, али је босански паша порадио на диванском савету да се Алжирци зауставе на путовању да не би настала велика штета по Млечане.” 1 Тек што је операција око Карлобага била окончана, а два чауша су четири дана чекала Тјепола да се врати у Задар. Они су пренели тужбе босанског управљача на ускоке из Сења и Карлобага и на понашање млетачких поданика са границе. Гласници су донели и једно пашино писмо упућено генералу у Задру, којим је овоме скретана пажња да ускоци не сметају само сељацима, него нарушавају редовно вођење трговине. Један од гласника био је Џафер-бег Копчић, који је ствар подробно усмено образложио. Задарски руководиоци, са своје стране, жалили су се што су турске фусте поред Крфа ушле у Јадран).” 4 У једном посебном писму, састављеном у Новој Вароши, босански беглербег је упозорио генералног провидура да ускочка харања воде депопулацији читавих области на државним мећама и да је о томе још раније са задарским руководиоцима говорио лички санџак-бег Ибрахим.125 Још један окршај око Новиграда завредио је пажње да се саопшти Сенату. Поткапетан противускочке страже јавио је са Пага да се са ускоцима дохватио млетачки капетан Јуро Скилић, упућен од новиградског каштелана да кружи по мореузинама; у исто време једна млетачка барка држана је пред Карином.224 Млечани су посебно мотрили на држање својих војника Хрвата према ускоцима. Ако су и ови почели заузимати одлучнији став према Сењанима, то је вероватно било зато што су и њима дојадили. У Лици, где нису били ометани од млетачке морнарице, ускоци су постављали заседе и на друмовима или су поред већих насеља дочекивали Турке и трговце. Тако су (почетком јула 1592) сачекали Касју (?), стрица обровачког диздара Ахмеда, који је путовао са двојицом влаха и једним муслиманом, који су спроводили десет коњића под теретом; Касја је убијен а пратиоци су засужњени. Пресретање је обављено изнад Обровца, према Лици. Ускочка дружина се потом спустила ка морском теснацу и ту је укрцала три од десет кљусади.227 У исто време представницима млетачке власти у северној Далмацији јавили су се царски комесари са Ријеке; они су објашњавали да је раније сењска милиција спалила неке орманице (наоружане барке) које су изграђене у Обровцу да ове не би плениле суседне обале; због сличних разлога су ускоци морали и касније повремено излазити из Сења и кажњавати становнике приморског дела отоманске државе.22* После догађаја око Карлобага окршаји Млечана са ускоцима у морским теснацима сведочили су да се разјарени Сењани нису одрекли ранијег посећивања северне обале Далмације, али да су и Млечани почели да их одлучније и са већим снагама прогоне. На стражи пред Новиградом налазило се не само шест наору-
2221 libri commemoriali, t. VII, 63-4; ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1261, A. Тјеполо из Задра 5. VII 1592 224 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1261, A. Тјеполо из Задра 12 VII и 7. VII 1592. 221 Исто, писмо босанског паше из Нове Вароши од 6. шевала 1000 године по хиири ( - 16. VII 1592), као прилог у писму А. Тјепола. 224 Исто, писмо Пјетра Марчела из Влашића 27. VII 1592, у прилугу писма А. Тјепола. 2,7 Исто, два прилога писму А. Тјепола од 21. VII 1592: акт сопракомита Ђ. Квирнија из Новиграда од 16. VII и писмо Ахмед-аге из Обровца (то писмо је донео Доменико Церини, извозник дрва из Обровца, а прочитао ra је један сеоски поп). 221 Исто, акт царских комесара са Ријеке, у прилогу писма А. Тјепола. 219
жаних барки него и једна галија. Једна ускочка брацера откривена је 26. јула у 3 часа изјутра како се приближава обали код Поседарја. Одмах су завеслале четири барке, јер се могло очекивати да се после те прве могу појавити и наредне сењске бродице. Тога није било, него се 37 јунака искрцало на обали и сакрило у планини. Млечани у таквим случајевима обично не би гонили уљезе, али су то учинили овом приликом. Четири ускока је убијено а двојица ухваћени.” 9 Почетком октобра исте године, кад су погранични Турци из логора код Книна (где их се сакупило око 30.000) пошли према Загребу а не ка Сењу, ускоци су упали Турцима с лећа. Искрцали су се код Новиграда и упали су у султанову земљу пуних 50 миља, у област Книна, задобивши голем добитак.210 Како су Турци покзивали спремност да зарад репресалија пођу на млетачко земљиште, у првој декади новембра концентрација млетачких поморских снага пред Новиградом је даље знатно повећана. Ту је неко време боравио и капетан Јадрана. Допремљена је још једна галија и на најмањи наговештај о присуству ускока, алармиран је цео апарат, а скоротече су одмах хитале са писмима и у Задар. То је све чињено зато да се не понови упад према Карину и Обровцу. Све то, међутим, није било довољ но да се зауставе ускоци. Концем октобра преко млетачке територије Сењани су дош ли пред место Ислам и опљачкали ra. Због тога је војвода Ахмед протестовао каштелану и капетану у Новиграду. То утолико пре, јер су упадачи стоку из Ислама (? Учитељ) потерали према млетачком селу Поседарју."1 Активни Алморо Тјеполо морао је са резигнацијом да закључи да Турци лако могу продрети у Новиград, Поседарје и Љубу, јер су то места преко којих ускоци и даље улазе у османлијске поседе.” 2 Сењани су тада ишли за тим да поводом своје диверзије у место Учитељ изазову турско-млетачки конфликт, те да се сакупљена турска војска окрене ка морској обали а не ка Хрватском приморју или према Загребу. Са пленом ускоци се нису повукли у Сењ, него на задарско оточје, одакле су дбојицу сужања упутили у Задар да набаве новац за свој откуп. На Захтјев Турака, А. Тјеполо је ангажовао и трећу галију, галију Томаза Ћустинијанија, која је добила задатак да кружи око задарских острва, не би ли ш тотог открила. П отом су Турци захтевали од сељана Поседарја да им врате људе и стоку које су Сењани повели ка њиховом селу. Било је јасно да се Поседарје само не може носити истовремено и са ускоцима и са Турцима, па је А. Тјеполо правилно закључио да зло треба отклонити у свом жаришту, тј. да поново треба блокирати Сењ. То утолико више што су Сењани настојали да обнове утврћења Карлобага, на што су и Турци показали вољу да подигну куле у Подвелебитском каналу, па и око Карлобага.231 Турци су и даље разрађивали тезу о кривици млетачких поданика и за последњу похару. На саслушању у Задру, капетан М ихо Поседарски одговорио је да га је пре тједан дана посетио Насуф Мусић и други из Ислама, али да нису основане њихове жалбе против дуждевих подложника, јер је Мате Мамешић, старешина једне наоружане барке одређене да стражари код новиградске тврђаве јавио Турцима у Карину да предстоје десант и пљачка и да треба да се припреме за
2” Исто, писмо сопракомита Ђакома Кверинија са галије код Новиграда 26. VII 1592, као прилог у писму А. Тјепола. 210 Mon. Usc. I, 69 (Венеција, 17. X '592). - К. Хорват је мислио да је Киник (Chinich) место Смилчић близу Новиграда (Исто, бел. 1 на стр. 69), али ту нема 50 миља од обале. 2.1 ASV, Senato I, provv. da terra e da mar, буста 1261, прилози у писму задарских функционера од 7. XI 1592, писмо капетана Јадрана од 4, XI 1592, А. Тјепола са Раба 10. XI 1592, из Задра 4. XII 1592 (поводом чаушеве тужбе). 1.2 Исто, А. Тјеполо депешом из Пуле 21. XI 1592. “* Исто, А. Тјеполо из Задра, 4, XII и са Раба 24. XII 1592. 220
отпор, но ови нису упозорење примили озбиљно; наредне ноћи, међутим, Сењани су продрли под воћством познатог Бодетине; продор је извршен ноћу, са падина велебитског горја, преко ушћа Зрмање према Кукаљу и новиградском теснацу; приликом првог налета опкољена су стада од 700 грла ситне стоке и крда од 101 комада крупне рогате марве; засужњени су неки влах Фрлетић и његов син који је чувао стоку; отац и син су рекли ускоцима да њихова кућа плаћа трибут и да ће ићи до цара да се жале на неправду ускока који не поштују ни плаћање данка; на обали мора ускоци су најзад пустили Фрлетића и вратили им отето благо.234 Оцењујући збивања у северној Далмацији у вези с ускоцима у 1592. А. Тјеполо је правилно у средиште пажње поставио догађаје око Карлобага. Кад су Аустријанци почели поново да се утврђују у Карлобагу, Турци су навалили да изнова изграде своју тврђавицу код Драчевца, како би комплетирали свој фортификациони ланац око новиградског гротла. Тјеполо је држао да су основни чинилац мира у тој зони млетачке страже у Новиграду и Лепоринама, које не би трсоало повући ни под којим условима или претњама.235 Лички санцак-бег није престајао да се Порти жали на тврћаву у Новиграду; он је навео своје рекламације задарском капетану да у утврћење упути бар још 20 војника, јер да ће у супротном град бити напуштен.234. Тешке бриге за судбину Новиграда водиле су томе да санџак-бег преузме одговорност за ту кључну тачку одбране целе турске граничне линије од Земуника до Обровца. Колико је и на основу тих извештаја горчине скупио велики везир Синан-паша на Млечане и Аустријанце због деловања ускока најбоље сведочи писмо Матеа Зане из Пере: да је паша у првој половини марта био спреман да нападне Шибеник,23’ са ког правца су врло често наступали Сењани. Венецији је заиста 1592. претила опасност да се због ускочких пљачкања нађе у рату с Османлијским царством. Међу Турцима је постојало опште уверење да, док аустријски двор јавно помаже те пребеге са разних страна, Млечани су ускоке потајно помагали, јер су их трпели, не желећи да се изложе сувише великим издацима зарад сигурности турских поданика. Иако се султан у писму Аустријанцима 1591. дуго и опширно тужио на Сењане, ипак је рат с Венецијом због ускока био ближи. Један од разлога за ‘такве диференцијације састојао се у томе што је Венеција била слабији нпротивник у евентуалном рату него држава Хабзбурга. Рат са Млетачком Републиком избегнут је у великој мери настојањем Капудан-паше, родом са млетачке територије и султаније Сафије. Ово двоје су систематски радили на томе да се султанова зловоља окрене према Аустрији. У томе су и успели.23* Сталне борбе око Новиграда нису зауставиле ускоке да не негују уобичајено пиратство. Крајем зиме 1592. ускоци су девастирали дубровачки брод Мате Иванова који је превозио говеђе коже из Варне у Анкону.23’ И наредне године било је сличних губитака, али и слања агената на Ријеку да од Сењана исходе повраћај отете робе.240 Код Биограда ускоци су (фебруара 1592) пресрели неку млетачку
234 Исто, у писму А. Тјепола од 13. XII 1592. 1,1 CRV V, 49 и 56, релација А. Тјепола, генералног провидура у Јадрану против ускока, представљена 31. I 1592 m. v. 234 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1262, A. Тјеполо ca Раба од 19. III 1593. 2,7 Calendar o f state papers and manoscripts relating to english affairs, vol IX, London 1891, 61, n4 140. 234 J. V. Ham m er, Geschichte des Osmanischen Reiches, B. II, Pesth 1834, 548. 234 ХАД, Div. canc. CLXXXIII, 20-1 од 19. VIII 1592. 244 ХАД, Sent. canc. CLVII, 321, од 29. XII 1592. 221
лађу. На свој начин, они су се и тада појавили као борци против других гусара: једном гшратском броду из Марака, који је са две бачвице новца пловио за Истру, одузели су отет новац.241 Тако значајна тврђавица у Новиграду због малог улагања у одржавање дотрајалих зидина налазила се у доста дерутном стању. Алморо Тјеполо реферисао је Сенату да је хитно потребно поправљати каштел.142 У погледу одлажења сењских барки у плен ништа се није изменило ни 1593. године. Првога тједна јануара једна брацера спустила се низ Подгорски канал. За њом је одмах кренуо и А. Тјеполо. Бржим веслањем и скривањем ускоци су се спасли. Приликом потере млетачки брод је открио једну другу барку крцату рашчереченим воловима код отока Пага. У другој половини јануара ускоци су преко задарске регије напали нека турска места изнад Шибеника и према ТрогиРУ-243 Једне ноћи почетком априла 1593. после веселог недељног дана једна ускочка наоружана барка прикрадала се каналом Велебита у жељи да се пробије до 0 6 ровца. Кад није могла да прође неопажено поред млетачке стражарске барке, ускоци су ову напали (у три сата у зору), али су били одбијени паљбом из аркибуза.244 За петнаест дана у току априла месеца Тјеполо је ухватио три ускочке бродице и био је мишљења да тако треба и у будуће радити, тј. не дати Сењанима да се приближе Новиграду а тиме и Обровцу; сматрао је да треба прекинути са праксом да села турских поданика на далматинској међи дају данак покорности Сењанима; леп пример дала су нека села око Поњица која су једноставно одбила д а поднесу трибутарну обавезу; та су насеља била најрадикалнија и у односу према Турцима.245 Двадесет другога маја 45 ускока са 200 момака хрватске милиције на десет наоружаних барки а под вођством Матије Даничића пошли су из Сења пут Карина и Обровца; били су уверени да ће се у личком санцаку домоћи богатог плена; пет' од тих брацера су биле веће и имале су по десет веслачких клупа; планирали су да један део њих изађе на обалу код Карлобага и крене копном а други да се пробије каналима; у тим водама су тада биле стациониране две млетачке галије; на висини Карлобага, на једном брду, пред залазак сунца чекала је претходница од других 15 ускока; они који су се искрцали да иду сухим, оставили су у баркама 50-60 војника. Међутим, ту су две млетачке галије обасуле брацере ватром; њима је у помоћ пристигла и трећа, али су и ускоцима дошли у помоћ војници из Новог и Винодола, тако да је са ускоцима који су се вратили са Велебита било укупно 360 бораца на страни цареваца; мећу тим ускоцима налазио се, наводно, и Јурај Ленковић, који се као сењски капетан поново вратио да управља тим пустоловима; ту је погинуло 20 Сењана и војника а тројица су ухваћена и отерана у окове крај весла. И сходом битке Алморо Тјеполо је био задовољан, мада у њој није учествовао Јурај Матковић са својим повећим одредом .246 О том ватреном
241 Mon. Usc. I, 65; Б. П опарић, н. д., 52. 242 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1261, A. Тјеполо, ca галије код Пага 9. I 1592 m. v. 242 Исто, Тјеполова депеша од 9. I 1592 m. v. и од 2 3 .1 1592 m. v., 244 ASV, Senato I, provv. da terra e da mar, буста 1262, A. Тјеполо ca Раба 6. IV 1593. 24‘ Исто, A. Тјеполо ca Раба 23. IV 1593. 244 Исто, A. Тјеполо ca Раба 26. V 1592. 222
дуелу са млетачким Арбанасима н са Турцима писао је сењски поткапетан, нећак једног кардинала, аустријском државнику Кобенцелу у Грац.147 Један нешто касније Тјеполов извештај исправио је неке наводе а друге је прецизирао. П оход је изведен у две етапе по пет наоружаних барки; других пет пошло је у недељу, 29. маја са 60 бораца; с њима су кренула тројица старешина хрватске милиције, али нису отишли Ленковић, поткапетан Петар Гузелић и ускочки вођа Никола Ласиновић; предводник оних који су се искрцали и крочили копном био је капетан Буковац; 29. увече сукобили су се са млетачким поморским снагама; у окршају је погинуло 14 ускока, од којих 6 познатијих; рањених је било више, од којих 12 бораца смртно рањених; они који су раније пошли копном вратили су се без плена. Одмах затим дош ло је до новог продора према 06ровцу и та група је дотерала велик плен; у тој скупини било је само 44 ускока и њих су водили капетан Радисав и неки Пауновић; заробили су обровачког агу и војводу Алију, који су као сужњи доведени у Сењ; дотерано је 200 коња и свиња а неколико влашких дечака је заробљено са стоком; Турци су, пак, засужњили два војника хрватске милиције.24* У другој половини јула сењски капетан је поново подигао ратну заставу и повео своје јунаке у лички санцак. Спаљен је каштел Бунић, који је важио као главно насеље уже Лике; поведено је 200 робова и 3000 глава крупне рогате марве.24’ Ускоци нису престали да плене ни турску земљу почевши од Новиграда, одвозећи каналима свој добитак. Средином септембра новиградски каштелан Карло Болду јавио је А. Тјеполу да су Сењани похарали два турска села - Ћеврску и Добропољску и остварили велик плен, а заробили су 15 Морлака и два муслимана; вратили су се преко Велебита. У току ноћи 17-18. истога месеца ускоци су оиленили турско село Кућај, пет миља удаљено од Новиграда; отерали су целокупни сточни фонд насеља; погинула су два ускока и два сељака; ускока је било најмање 30 а вратили су се планинским путем.“ ° Појачане ускочке акције од средине 1593. године разумљиве су ако се зна да је управо тога пролећа почео дуготрајни аустро-турски рат који је трајао до 1606. Та војна је делом настала и због ускочких дејстава.151 Велики везир Синан-паша спремао се да и галијама опседне Сењ, а босански беглер-бег се надао да ће млетачком помоћу завојштити Сењ и Ријеку. Двадесет седмога марта у Венецију је приспео турски чауш са питањем да ли ће Млечани пристати на савез хришћанских сила за рат против Османлијске империје, односно да ли ће са држати обавезе да у Јадрану следе ускоке.2” На своје уобичајено поприште, под Новиград, ускоци су те године дошли још једном у последњој декади новембра; њих 800 спалило је више села а одвели су
К. Х орват, Кобензелови извјештаји (1592-1594) кардиналу Цинтију Алдобрандинију, државном тајнику папе Клемента VIII, Старине ЈАЗУ, XXXII, Загреб 1907, 179 (Грац,7. VI 1593). 141 SV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1262, A. Тјеполо ca Раба 5. VI 1593. - Од познатијих ускока убијени су: Матија Антулић, Јероним Рафаелић, Лоренцо слуга неког Атанасија, Тома Турков, Франо Михановић и Иван Пећарић. Тројица четовођа милиције били су: Михо Радић, Куртеш Плетикосић (очигледно лички муслиман) и Никола Ћорилић. 244 К. Х ор ват, Кобензелови извјештаји, 197; Mon. Usc. I, 75 (Венеција, 4. XII 1593), 74 (Венеција, 7. VIII 1593). ^ 1,0 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1262, A. Тјеполо из Трогира 20. IX 1,1 V. S a n d i , Principi di storia civile della Repubblica di Venezia dalla sua fondazione sino all’anno di n. s. 1700, Dalla parte terza vol. II, Venezia 1756, 705. 27 11И593)°П' USC' 71 (Уепес'Ја’ 27' 111 1593)’ 70 ( * « * " . 27'•111 ,593)’ 70-71 Свеиецнја, 223
80 сужања, 2000 комада стоке и много другог плена.2” Треба запазитн да су Сењани и пре објаве рата почели долазити под Новиград у већем броју. Месец дана касније, у предбожићној акцији, са девет бродица ускоци су се искрцали у речини Обровца. Тада су под сидром у водама Новиграда лежале две млетачке галије, али нису отварале ватру нити се покренуле са места; чекале су да санџак-бег који се налазио у Обровцу изаће са својом свитом у сусрет нападачима. Санџак-бег је, наводно, намеравао да, пошто добије од Млечана вест о ускоцима, да их несметано пусти да дубље ућу, те да им у том циљу остави и пролазе отворене, и да тек потом навали, рачунајући на подршку Млечана. Заседа која би ранијих година дала изванредан резултат, није успела. Сутрадан, пошто су Сењани умакли, санџак-бегов гласник је дош ао у Новиград да се објасни, пун срџбе; окривио је две млетачке галије да су напустиле поприште и тако дале могућности ускоцима да избегну злу судбину; галије су се заиста повукле, изговарајући се да посада нема хлеба.” Ја Јасно је да Млечани нису били спремни да у отвореној конфронтацији са Турцима буду у хришћанском свету осуђени за пропаст хришћанских бораца. Првих дана марта 1594. сто ускока са три барке дошли су у неко село крај Надина те су отерали већи број грла ситне и крупне стоке; са пленом су се без тешкоћа довукли до Карина, те су стоку пребацили на обалу испод брда Вукелице, и до ушћа Зрмање; мимо Обровца су стоку потерали копном испод Велебита у правцу Сења. Тек знатно касније дојурили су муслимани из поменутог села и Надина, тражећи правду, уместо да појуре ускоке, или да бар обавесте Обровчане да они то учине. Задовољили су се да отерају 50 говеда на паши испред Новиграда."3б У то време клишки санџак-бег, који је обично командовао коњицом босанског пашалука, тј. био је други по рангу међу босанским заповедницима, радије се задржао у Ливну него у клишкој тврђави или у пашином табору у Бањалуци. Сењски капетан који је за ту околност знао, кренуо је крајем јуна 1594. са својим момцима да преко северне Далмације продре у турску позадину. Значајно је да су лаки коњаници из Задра прискочили у помоћ Османлијама, тако да су изгинули многи ускоци па и сам сењски капетан, Ђовани Барбо, за кога се говорило да је нашао смрт у Лици (тј. у личком санџаку, који је у оно време обухватао и копнену северну Далмацију). За освету што их Млечани прогоне, ускоци су цернирали млетачку галију којом је заповедао супракомит са Хвара, довукли су је у Корчулу, где су са ње скинули што им се свидело, оставивши лаћу у луци а сами су починили штете по острву. То је довело до малог рата измећу Млечана и Сењана, па су Млечани дошли пред Сењ и обасули га топовском салвом, а ускоци су опљачкали три млетачке фрегате са којих су однели вредности од 50.000 шкуда.254 У оквиру млетачко-ускочког сукобљавања на мору ваља поменути бој на Дугом Отоку 4. октобра 1594, који је касније тачно по датуму навођен; одиграо се у ували Сустјепан, где је капетан противускочке флотиле Батиста Микиел затекао четири ускочке бродице и једну фрегату; капетан их је изложио прецизној ватри својих топова, ош тетио им пловила и приморао да се разбеже по острву;
2,1 Mon. Usc. I, 75 (Венезија, 4. XII 1593). 2*“ А-САНУ, бр. 8711 - XVII/j-37, Kristofor da Kanal, zadarski knez od 20. XII X. 1593.
2,26 Исто,/ј-69, Карло Болду из Новиграда 3. III 1594. 2,4 Исто, 77 (Рим, 11. IV 1594), 79 (Венеција, 2. VII 1594), 80-81 (Венеција, 11. III 1595), 81 (Венеција, 11. III 1595), 81 (Венеција, 15. IV 1595): Б .П опарић, н. д„ 58. 224
ту је ослобођено 12 засужњених влаха, 17 бала кордована, 18 табли камелота, која је роба послата венецијанском уреду мудрих у трговини.” 5 Ускоцима је у то доба било лакше нападати турске влахе, јер је отоманско подручје према задарској регији већ било такорећи без житеља.254 Тога пролећа папа и италијански кнезови слали су у Анкону војне одреде, да се сакупи хиљаду момака који би у Сењу освежили редове тамошњих бораца, како би се предузимали излети у Лику.257 Ратне 1595. било је релативно мирније. После неколико година од демолирања Карлобага, заповедници Хрватске крајине прегли су снаге да обнове град и да у њега сместе посаду.25* У то доба ускоци су и даље залазили у новиградско море и на шибенску ривијеру, али су то тада чинили само у великом броју, здружени. У уским морским пролазима на северу Далмације нису се плашили млетачких ратних бродова него су зазирали од добре турске коњице, која ипак није могла развити своја дејства на новиградском терену. Поред задарске обале пловили су тихо. Н>их 1300, на пример, стигло је 26. маја у шуму звану Парнесак, удаљену четири миље од турске границе; вратили су се, међутим, на полазни положај из страха да не буду пре времена откривени и распршени од брзоногих турских хатова; у зору следећег дана набацили су се изненада на непријатеља, који се иначе врло упорно бранио; тај неочекивани отпор био је разлог да су Сењани помислили да је Турака много више, па су напустили своје шаторе и, уједињени, повукли се преко Велебита, под заштитом артиљеријске ватре. Живаљ око Шибеника, нарочито сеоски, ни на који начин није хтео да иступи против ускока; због тога је шибенски кнез-капетан Н. Брагадин саветовао да се они не узимају у сеоске милицијске чете, док је за војнике доведене са стране предлагао да се у гарнизону држе не више од пет година, јер им услед комуницирања са локалним становништвом које је било проускочки расположено, отупи борбена спремност за борбу против ускока. Сењани су и 1595. у шибенском крају разбијали караване и одводили влахе у ропство.25’ Колико су ускочке позиције биле моћне у Шибенику сведочи околност да су јавно у граду робље, можда и тек ухваћено, размењивали за енглеске каризеје и друге скупоцене увозне тканине. Помагачи ускока били су Морлаци, често рођаци или сељани дела ускока, а посебно свештеници и фратри, који су их скривали, чували им плен а ускоци су им остављали део пљачке као милодар олтару. Генерални провидур Бенедето Моро је многа свештена лица лишио слободе због сарадње са уљезима; у затвору се налазио и приор самостана св. Доминика, кога је казнио десетогодишњим тамновањем. Ухапсио је и попа са отока Муртера, али га је потом пустио, јер се уверио да није крив. Неколико мантијаша генерални провидур је дао и усмртити.260 Године 1595. било је и ускочких пораза. У лето те године Сењани су били поражени приликом продора у лички санцак; на попришту је остало 30 јунака, али је и доста Турака изгубило живот; млетачки капетан противускочке страже је том приликом ухватио једну ускочку брацеру у којој је било једанаест бораца, од којих су двојица погинула при хватању пловила а остали су завршили на вешалима. То није обесхрабрило Сењане, тако да су они који тједан касније поново били на обали северне Далмације, где су се искрцали те напали неку турски кара-
255 ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXIII, 4; CRV VI, 49 и 52, релација Батисте Микиела, представљена у Колеђу 28. VII 1597. 2,4 CRV V, 107, релација Кристофора Каналеа, задарског кнеза (1594). 257 К. Х орват, Кобензелови извјештаји, 262 (Острогон, 5. V 1594). 2,1 Ј. Н. Т ом ић, Град К ли су 1596. годиии,Београд 1908, 78. 2И CRV V, 122, 123, 127-8, 133, 141, 144, 145, 146. 2“ Исто, 146 и 122, релација генералног провидура Бенедета Мороа. 15 - BENKOVAČKI KRAJ ... ZBORNIK 2
225
ван који се кретао према приморју да ту прими робу.“ ' Месеца октобра исте roдине ускоци су два дана провели на турском земљишту, побили су 300 муслимана а 50 засужњили и одвели 300 грла крупне и 200 ситне стоке.242 Пред Божић, као обично, јунаци су морали да приреде какав подвиг да без плаћања дођу до празничког печења. Двадесет трећег децембра искрцали су се у новиградском гротлу и увукли су се под Карин, где су, без великог шума и труда, ухватили 150 грла крупне и ситне марве уз пет муслимана, и одмах се вратили својим баркама; те бродице су за време насилне набавке стоке за посек чували војници регуларне војне посаде сењске.261 Турци су се излагали великој опасности кад су на фрегатама из Скрадина одвозили робу у Венецију.264 Уосталом, од њих су те године страдавали и хришћани на мору, нарочито Дубровчани, које они нису марили и за које је папа морао да посредује на двору у Грацу и Прагу. Још фебруара месеца Сењани су опљачкали и две млетачке лађе. Папска интервенција је делимично имала ефекта, али само кад cj у питању анконски бродови, јер су их ускоци и крајем 1596. остављали на миру.265 У позну јесен 1595. Сењани су се поново огласили, и то у самом задарском крају, при чему су наспрамни отоци послужили као какав плацдарм. Ускочки вођа Мирко Домазетовић по невремену долазио је у задарско суседство и одатле залазио на турско земљиште да хвата пастире и друге. При поновним доласцима, и то само на једној барци са највише 20 људи, враћао је сужње родбини уз примање откупне своте. Обавештен о таквом деловању поред самог Задра, капетан противускочке страже, Ђовани Батиста Микиел решио је да 14. децембра онемогући такав промет, али га је невреме одвратило да своју накану до краја оствари. Отпловио је само д о Сукошана, али је и ту, на рту пред насељем затекао ускочку барку са два стражара док је њих седам пошло у плен. Скривен, сачекао је да се сви врате, а потом им је пришао и похватао их; тога дана учинак робаца није био нарочит јер су засужњена само три сељака.266 То је било време великог замаха и врења пред привремено хришћанско освојење Клиса. Да су ускоци почетком 1596. године владали целокупном обалом северне Далмације сведочи податак да је новац Јевреја из Дубровника, слат на једној которској фрегати у Венецију, морао бити (фебруара 1596) искрцан на једном острву код Задра због опасности која је претила од ускока.26’ Сличне су биле ускочке позиције код становништва млетачке северне Далмације. Генерални провидур Далмације је у првој половини априла сматрао да му је посебна обавеза да мотри да дуждеви поданици не указују помоћ упадачима и да с њима не деле плен; у вези с тим посебно се бринуо о кретању изгнаника, који су се обично прикључивали Сењанима.26* Деветога априла капетан противускочке флотиле Ђанбатиста Микиел наишао је на својој опходњи од Задра на једну барку с ускоцима, који су се искрцали на шибенском острву Зларину; ускоци су успели измаћи својим млетачким гони-
241 Mon. Usc. I, 82 (Венеција, 12. V lll 1595), 82 (Венеција, 30. IX 1595). 241 Исто, 86 (Венеција, 4. XI 1595). 242 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. ХС, 139. од 28. VII 1595. 264CRV V, 147, релација Николе Брагадина, кнез - капетана Шибеника, представл>ена у Колеђу 18. XII 1595. 241 Mon. usc, I, 80 и 147; Б. П опарић, 58, 60. 264 А-САНУ, Заоставштнна Ј. Томића. бр. 8711 —XVII/j—29 и 50, Микиелов извештај са Пашмана 15. XII 1595. 26’ ХАД, Noli et sic. XXXIII, 29’-30’ од 26. II 1596. 26' ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. XCI, 42’-3, Бенедето Mopo 13. IV 1596. 226
оцима, оставивши на обали две муслиманке, заробљене у Клису.ЈМУ време освојења Клиса причало се да су Сењани, наводно, заузели и Врану.2’0 Брана са својим језером имала је тактички значај у наступу ускока. Они су се знали искрцати у непосредној близини Вранског језера код Злосела и пренети на раменима своје бродице, па их поринути у језеро, преко кога су нападали суседна насеља и каштел Врану.” 1 Последњег дана априла, у један сат после поноћи, у селу Водопији појавила се једна барка са 34 ускока на челу са Мирком (Домазетовићем) из Лике и Сулејманом из Земуника. Кад се помолило сунце, убили су Вучихну Франковића и Гргура Сангалића и одсекли им главу и руку; одузели су сву робу Вучихни и Шимуну Мартиншићу, претећи да ће уграбити и Вучихнину жену; потом су спалили кућу капетана Петра Пузе. Пошто су обавили задатак, промарширали су селом са развијеним заставама.2’2 Тај окрутни поступак према неким млетачким држављанима свакако је био предузет јер су били повереници обавештајне службе задарских функционера, тим пре што је Вучихна био и пословни човек који је имао трговачке робе у кући. Помен муслимана као ускочког старешине није нарочита реткост, јер је међу Сењанима и раније било муслимана а можда баш и правих Турака. То је било време после привременог заузећа Клиса од стране ускока и неких млетачких поданика, 7. априла. Клис је у рукама ових био само 53 дана.272 Та збивања представљају врхунски дом ет ускочке делатности али и млетачко-турске сарадње против ускока.274 У доба клишке афере Млечани такође нису штедели ускоке ни на северодалматинској обали. Кад је нека ускочка барка, на којој је било осам бораца, различите робе и застава отетих Турцима хтела да се заклони на једном оточићу код Шибеника, бежећи подаље од обале, млетачки органи су запленили и одвукли барку.275 Поступак Млечана изазвао је Сењане, те су се почели радикализовати против преварених Латина. Почетком јула ускоци су опленили једну фрегату која је из Венеције долазила у Дубровник, пуну свилених тканина што је већим делом било власништво јеврејских трговаца; само један од њих је том приликом изгубио 8000 цекина. Месец дана касније 400 ускока на 25 барки ухватило је један велики дубровачки брод и одузело робе за 150-200.000 шкуда, од чега је у готову било 20.000; Због тога је одмах пало под стечај неколико јеврејских трговаца у граду св. Марка. Почетком октобра ускоци су опљачкали три турске лађе на путу за Венецију, убивши све Турке на лађи као и Дубровчане на раније поменутом дубровачком броду. Посебно занимљив случај десио се почетком септембра; пет ускочких бродица опленило је неки брод; одмах затим наишао је капетан противускочке флотиле Бенедето Моро, који је ускоке сатерао у једну драгу, тако да нису могли ни мрднути; Сењани су намеравали да потопе своје брацере и да се спасу бекством на копно; но у том моменту на обали су се указали Турци; ускоци
149 Ј. Т ом и ћ, Грађа за историју покрета на Балкану против Турака крајем XVIи почетком XVII века, Београд 1933, 33-4, 34-9. ”* Mon. Usc. I, 105 (Венеција, 27. IV 1596), 111 (Венеција, 11. V 1596). С. Траљ ић, Врана, 363. 272 А-САНУ, бр. 871 l-X V II/j-44 и 42, А. Корнер из Нина 30. IV 1596, и /ј—41 и 43 извештаЈ задарских ректора и генералног провидура из Задра 1. V 1596. 272 Ј. Т ом ић, Град Клис, passim; Мон. Усц. И, 94-5; Б. П опарић, н. д., 61-67; Г. СтаноЈевић, Сењски ускоци, 154-58. 274 I године 1617, 21 годину после клишких догађаја, личке аге сећале су се добрих старих времена кад су Турци с Млечанима требили хришћане под Клисом (В. Винавер, »урска и Дубровник у лоба шпанске инвазије Јадранског мора 1617-1619. године, Историјскигласник, бр. 1-2/1952, 30). 271 Mon. Usc. I, 109 (Венеција, 10. V 1596). 15*
227
су морали да се упусте у преговоре с провидуром који се задовољио да му ускоци изруче целокупну ловину и потом их пропустио да се искраду; укорен због великодушности према ускоцима, Моро је настојао да се у наредним месецима рехабилитује пред Сенатом својом бруталношћу према ускоцима.274 У току пролећа 1596. новиградски водени простор чувале су само две млетачке наоружане барке са 38 људи; момака није било више зато што их је штедљива Република слабо плаћала.277 После збивања у Клису, крајем јуна, стража у Новиграду је знатно побољшана, те је ту смештено 70 најбољих војника.27’ Седмога јула капетан противускочке страже, приликом свог уобичајеног поморског патролирања на растојању од Задра до Рогознице, похватио се са групом ускока који су се са шест бродица искрцали у ували Пелеш, између Примоштена и Рогознице. Ни ту није изостала развијена ускочка застава, што је изазвало млетачке војнике, који су почели најпре да се увредљиво довикују са упадачима. Пристигли су и заповедници одреда са Арбанасима и Хрватима, који су сви показивали вољу да се туку. П од заштитом баражне ватре из бродских топића, млетачки плаћени су извршили десант и пошли према ускоцима. Ови су заузели положаје на два-три оближња брежуљка. Видећи да неће моћи да се одрже пред многобројним гониоцима, Сењани су напустили борбене положаје и дали се у бекство до на шест миља о д обале. Војници су кренули за њима, али су морали д а се врате, јер нису смели да прелазе државне меће. У окршају су погинула два ускока - Гргур Дианишевић, један од главнијих старешина у Сењу и Сењанин Цвитко Милосалић, док је жив ухваћен Матија Мерач из Љубљане, који је раније био метачки војник у С плиту; он је ескортован на галију и ту је кажњен према заслузи (обешен је за јарбол); заплењено је шест ускочких барки, са нешто одела и мрсне хране, коју су претходно отели од житеља села Крапањ, ранивши неколицину при том е и спаливши две куће. На млетачкој страни рањени су један Арбанас и један Хрват.17' За пораз у том боју ускоци су се реванширали следећих дана, иако на другом терену. Једна њихова барка са 15 подвижника под заповедништвом Перице из Сења осматрала је водени простор око оточића Иловика у Кварнеру, где је ускочких осматрача готовоувек било. Ноћу 17-18. јула н аиш аојеброд на ком еје из Венеције путовао и управник задарске коморе Лунардо Микиел и неколико венецијанских племића. Ускоци су зауставили лађу и ускочили на брод. Препознавши камерленга, пришли су му голим бодежима и затражили новац, претећи да ће му иначе пресећи гркљан. Слично су пришли и другим угледним путницима. На спремност да кољу ускоци су били понукани удесом у Клису, глађу и осећањем да се налазе уловљени у мрежи. Изражавајући се недолично о Републици, одузели су торбу с новцем и три сандука камерленгу а слично и другим путницима. У исто време једна друга ускочка барка запленила је неки пирански бродић са сољ у.1*0
”• Mon. Usc. I, 133, 138-9, 141; Б. П опарић, н. д., 67, 68, 69. CRV V, 154, релација Лунарда Ђустинијана, бившег капетанаЗадра,прочитана у Колеђу 4. VII 1596. ”* ASV, Čenato I secreta, Deliberazioni, R. XCI, 6Г од 22. VI 1596. ” • А -С А Н У , бр. 871 l-XVII/j-49 и 45, капетан противускочке страже Ђан Батиста Микиел из Шибеника 7. VII 1596; ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXII, 4; ЦРВVI, 49 и 52, релација Дл. Б. Микиела, прочитана у Колећу 28. IV 1597. А -С А Н У , бр. 8711— / ј —8 и 70, Ђовани Батиста Пасквалиго дужду, са Пага 21. VII 1596. - Те године ускоци су са дубровачког грипа Петра Маркова на путу у Венецију скинули сто џакова вуне (ХАД, Mob. ord. XLVI, 4). 228
За торбе, сандуке, бале тканина и вреће соли, што би отимали на валовима, ускоци су плаћали крвљу. Прва два дана августа капетан противускочке страже ухватио је код Муртера тројицу ускока, од којих је један био Мате Кошћенов, прогнаник из Далмације, осућен да му се одруби глава ако би био затечен у тој покрајини. Тај осућеник заслужио је смрт не само због злочина које је починио пре прве пресуде него и због убиства које је извршио у ускочким редовима. Вешање таквог преступника представљало је за ондашње појмове и обичаје ритуално задовољење правде. Мате је обешен о катарку капетанове галије у Задру 12. августа, пошто је претходно исцрпно преслушан и поново осућен за накнадна убиства.2*1 У другој половини августа генерални провидур Далмације, Бенедето Моро и провидур армоде Филип Пасквалиго јавили су Сенату из Шибеника да су предузели кораке против сењских пустолова; ради тога је Моро из Задра и дошао у Шибеник, а Пасквалиго је хапсио ускочке пријатеље и доушнике, мећу којима поново свештеника са Муртера; због тога је настао велики сукоб са шибенским бискупом.2*2) Крајем августа млетачки капетан против ускока, Ђан Батиста Микиел на оточју пред Задром запленио је две ускочке брацере које су причињавале велико зло у пределима у којима су пловиле.2*1 Крајем лета ускоци су опљачали неки перашки скирац (бродић) који је путовао у Задар; барка са пленом примећена је у ували Карлобага, те је генерални провидур Б. Моро одмах дао налог да интервенишу галије на које је укрцано 150 војника како би се повратила отета имовина а отмичари били кажњени.2*4 Млечани су и даље с напорима морали бранити Подгорски канал и мореузину испред Новиграда, где су Сењани најрадије избацивали своје десанте ради упада у султанову земљу и одакле су односили не само намирнице и вино за своју прехрану него и људе и стоку трговине ради.2*5 Венеција ипак није била у могућности да потпуно одбије јунаке са Хрватског приморја на тим странама.2** Ускоци су октобра 1596. имали код Обровца оружани сукоб са тамошњим Турцима који се изробио кад су упадачи ухватили пет турских поданика; намесник у Задру, Б. Моро, констатовао је да су окршаји са домаћим хришћанским становништвом политички корисни по млетачку власт у Далмацији.2*7 Крајем новембра 300 ускока у две скупине продрли су на турску територију на простору између Задра и Шибеника; ту су спалили три села и са пленом су најпре отишли на острво Шолту а потом у Сењ.2** Само нешто пре тога седам ускочких барки искрцало је 300 људи у луци Пелеш, одакле су Сењани кренули у пљачку на турско подручје; против њих су одмах послате галије са Хвара.2” Због појачаних акција на мору, босански беглербег је у јесен 1596. неколико пута протестовао функционерима у Сплиту и Задру на ускочко хватање лађа.*,)
2.1 Исто,/ј—51, Ђан Батиста Микиел, из Задра 12. VIII 1596. 2.2 Ј. Т ом ић, Грађа, 202-3 (Шибеник, 29. VIII 1596); ХАЗд, Заоставштина Ш. Љубића 2.2 Mon. Usc. Si, 139 (Венеција, 21. IX 1596); ХАЗд, Исписи из Ватиканског архива фра Дане Зеца, кут. II, група »Dalmazia«, из Венеције, 2. IX 1596. 2.4 А-САНУ, бр. 8711-XVII/a-24 и а-24а, Б. Моро из Задра 6. и 7. IX 1596. 245 Non. Usc, I, 152 (1596). 2“ CRV V, 211-12, релација Кристофора Валијера, генералног провидура 1596. ™ Ј. Т ом ић, Грађа, 244 (Сплит, 11. XI 1596). 244 ASV, Provv. generali iz Dalmazia ed Albania, filza 417, Сплит, 7. XII 1596; Г. Станојеви ћ , Прилози, 126. 2.4 А-САНУ, бр. 8711-XVII/a-3, Б. Моро из Сплита 30. XI 1596. 2,0 Исто,/а-26 (Задар, 4. IX 1596 (ускоци су са својих барки побили неколико Турака на мору);/а-27 (Сплит: 15. VIII 1596: ускочка заплена једног дубровачког брода код Корчуле са турском робом). 229
Клишки санђак-бег је прве недеље децембра 1596. протестовао генералном провидуру Далмације због ускочке делатности, нарочито полазећи из места Рогозница у Тури (?), где су ноћу са султанове земље допремали плен и товарили га у своје лађице; то се односило и на друга села до Примоштена и на оточић Крапањ; суседни санџак-бег је запазио да млетачка коњица не помаже напоре Турака у гоњењу упадача. Провидур се стереотипно бранио (11. децембра) да су ускоци највећим делом турски власи, који су у влашким селима као међу својима.291 О ускочкој пљачки Рогознице управо тих дана реферисао је судија поменутог села Иван Живковић. Педесет ускока приспело је 8. децембра изјутра у село; то је било одељење веће скупине од бОО људи, које су водили Драгиша Поплаковић и Марко Маргитић, који су се спустили на обалу у ували Пелеш. Од оних житеља који нису умакли двојица су смртно рањена, јер су их дошљаци обедили да одржавају везу са млетачким војницима Арбанасима, и да су због уходског извештаја остали у насељу. Мало затим у поменуте лучице допремљено је са турске територије 200 грла ситне и сто комада крупне рогате марве.” 2 Година 1597. била је такође обележена многобројним ускочким акцијама и око млетачке северне Далмације. Већ првих дана фебруара Сењани су начинили штете у речини Обровца; они су на ушћу Зрмање упали на 18 барки, заробили више Турака и сурово казнили многе влахе.293 Капетан противускочке флотиле морао је признати да млетачка Далмација симпатише са Сењанима и да поданици Крилатог лава деле плен са упадачима. То се посебно односило на припаднике најнижих друштвених слојева.294 Слично објашњење је дао Б. Моро, сматрајући Да је лоша жетва 1596. утицала на повећање ускочке делатности односно већем прилагођавању Далматинаца ускоцима.295 Та околност давала је самопоуздање уљезима који су држали да могу применити самосуд према онима који им нису били верни; један пример страшне ускочке освете у Примоштену нашао је места у једној финалној релацији.290 На цветну недељу 1597. 500 ускока из Сења и околних места на 17 барки, под руководством најпознатијих војвода (Милош Славчић, Вукан Блатковић, Ђ уро Масленица, Марко Маргетић, Марко Домазетовић, Мартин Поседарац, Ђ уро Врањанин, Перица хајдук) испловили су на отворено море да би пљачкали.2" На ускршњи понедељак неки Сењани су отишли да оправе утврђење у Карлобагу.29* Тада су ускоци поново пленили Турке у шибенској регији, и то у месту које су Млечани називали Бацано; убили су неколико муслимана и Морлака, одвели су са собом више коња и доста робе,2’* имали су намеру да направе већи Г.ОДухват, али их је сузбило меско сгановништво, које је у борби претрпело губитака у људству. У то време преносиле су се у Венецији гласине да грацки надвој-
291 А-САНУ, бр. 8711—XVII/j—6, 3, 9, извештај генералног провидура Далмације од 13. XII 1596. 2,2 Исто,/ј-5 , исказ Ивана Живковића из Рогознице у Шибенику 9. XII 1596. 292 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. XCI, 114, 114’ од 8. II 1596 ш. v. Задарски кнез и капетан су 4. марта 1597. реферисали дужду и Сенату о штети која настаје тиме што су сењски заповедници дали сувише слободе својим потчињеним, што изазива реаговање суседних Турака, и све се свршава на цеху који плаћају млетачки поданици из новиградског краја; извештај је састављен на основу излагања новинарског каштелана у Задру 3. марта 1597 (А-САНУ, бр. 8711- XVII/j-68). 294 ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXIII- 4’; CRV VI, 53, релација Батисте Микиела, капетана страже против ускока, прочитанауКолеђу 20. IV 1597, стр. 50 и 53. 291 А-САНУ, бр. 8711—XVII/a—26, Б„ Моро из Задра 4. IX1597. 294 Као нап. 294, фол. 4 и стр. 53. 29’ Ј. Т ом и ћ , Цртице из историје сењских ускока, Нови Сад 1901, 11. — А-САНУ, бр. 871 l-XVII/a-95 од 14. IV 1592. 299 Mon. Usc. I, 161 (Венеција, 26. IV1597). 230
вода припрема нову велику операцију, у којој би, поред ускока, учествовало 700 Далматинаца, млетачких држављана, који би Сењани нашли и дигли на устанак. У то доба генерални повидур је лежао тешко болестан у Задру, али су мере против ускока ипак предузете; дигнуто је на 300 пешака и један ескадрон коњаника. Пред овом војском ускоци су успели да се заклоне, па је заповедник коњичког одељења окривљен због недовољне ревности и био је притворен; папски нунције у Венецији морао је у свом извештају кардиналу државном тајнику у Ватикану признати да ускоци успевају да избегну удар од млетачког оружја, и то зато што их лепо гледа далматинско становништво, где многи ускоци имају рођака и пријатеља.300 У последњој декади маја ускоци су на својим бродицама кружили око Шибеника. О томе је имао неко претходно обавештење шибенски кнез-капетан, те је капетан Јадрана са две галије и са две наоружане барке стражарио у водама Примоштена. Ускока је укупно било 90; једном групом са три барке заповедао је Милош Буковац из Сења и она је ишла на Макарску; друга скупина се по искрцавању упутила у правцу влаха Вратковића; једна патролна група је нешто раније најурена, те су од тих двојица погинули а неки су били заробљени. Скрадински ага је писмом обавестио шибенског начелника да ће његови Турци гонити ускоке на копну; искрцавање претходнице обављено је још у првој десетини маја код Примоштена и у Рогозници; шибенски кнез није могао да следи упадаче јер је неколико дана лежао у грозници; једанаестога маја између Рогознице и Св. Ивана Малвасије искрцало се још 40 пустолова, и то неки и рањени, дошавши да се ту лече, јер су ту имали неког свог хирурга, за кога млетачки функционери нису знали одакле је.301 Шибенском кнезу су стигла писма од цариградског баила о неким власима које су ускоци засужњили а чије је ослобођење тражено; чули су се и гласови о штети које су нанеле турске фусте.302 Крајем маја ускоци су харали у новиградском крају. Лички власи првих дана јуна нису хтели да граде Дрочевац, мада су доведени под Новиград, тако да радови нису могли бити настављени; почели су да се буне против личког намесника; наређено им је да се гоне у Обровац и да ту стоје, јер се очекивало да ће се сакупљени народ ипак приволети да учествује у градњи.303 Чувши о сакупљеном свету под Новиградом, у Нин је одмах приспео провидур јадранских поморских снага из Задра, Ђовани Бембо; он је искористио близину главнијих људи суседног санцака да се потужи на губитке причињене тројици далматинских рибара из Новиграда и млетачким поданицима на седам грипова на обровачкој скели, које су Турци реквирирали за превоз народа који је имао да аргатује око поменуте тврђаве; позивајући се на присуство млетачких галија, Бембо је сугерисао да се утврђење не гради.304 Месеци јула генерални провидур у Јадрану Бембо гонио је ускоке који су се склонили у брдо изнад Шибеника; њих су водили Милош Буковац односно Матија Павичић;305 Буковац је у шумама Примоштена у Босиљине имао 60 бораца а са још сто других заповедало је неколико нижих старешина. Њихов основни за-
300 Исто, 61 (Венеција, 26. IV 1597), 161 (Венеција, 26. IV 1597). V 1597 ° ASV’ Senat° Provv- da terra e da mar>busta 1263>Đovani Bembo od 14. V, 12. V и 28. 202 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1263, Ђовани Бембо из луке Фарнезине и Задра 3. VI 1597, прилог: акт Ахмед-аге, амалдара скеле у Шибенику од 25. V 1596 (о ослобођењу Ђурице, сина Вичине из Петрова Поља). 202 ASV, Senato I, Provv. da temi e da mar, буста 1263, Ђовани Бембо 3. VI (из Фарнезине) и 4. VI 1597 (Задар). v 204 Исто, исти из Нина 2. VI 1597. 231
датак није толико био задобијање плена колико да утичу да се раја дигне против својих господара.304 Средином августа управо ту где су пребивали ускоци појавила се куга. Турске страже постављене према Новиграду починиле су разне дрскости и отимачине млетачким поданицима.30’ Нови генерални провидур Далмације нашао је да треба појачати посаде у утврђењима која су се налазила у месту Св. Марко (према Задру) и у Љуби, па је ту сместио пуковника Пјетра Контеа а са добрим бројем војника.308 Предострожност није била без разлога. Половином октобра Турци су због ускочког узнемиравања намеравали да пљачкају млетачку територију пред Задром, слично ономе што су наградили у Поседарју.309 Почетком новембра Ђ. Бембо је дигао суспензију за пословање млетачких државних припадника на обровачкој скели, и то кад је сазнао да обровачки ага жели искористити суспензију да би одбио захтеве у вези са штетом коју су прошлих месеци причинили турској војсци дуждеви клетвеници.310 Ускоци су се 31. октобра поново јавили у водама Примоштена, у чијим су се селима налазили многи ускоци који су пребивали у тамошњим планинама, да би залазили у насеља; у неком селу крај Примоштена 30. октобра засужњени су неки јерменски трговац и неки Турчин који су из луке Примоштен кренули у село да се освеже; Јерменин је путовао са различитом робом из Дубровника у Венецију односно Анкону.311 Четвртог децембра Пал Гини са четири наоружане барке Арбанаса наишао је у водама Муртера, где му је било одређено стражарско место, на две ускочке барцере; ускоци су завеслали преко пута неког оточића и разбежали су се по копну; Арбанасима у гоњењу код шибенског насеља Злосела прикључили су се Турци (њих 250) и локални живаљ, отеравши најпре пред упадачима целокупну стоку; ускоци су при бежању наишли на слабе страже сељака, те су убили два влаха и једног муслимана; нису били ухваћени, него су се сакрили, захваљујући пре свега чињеници да их је водио неки Павао који је био родом из истог млетачког насеља Злосела.312 Следећих дана поменуто село се нашло под ударом Турака, који су пљачкали село и околних влаха из три суседна места који су, поред тога тражили својих седам ургабљених житеља; из Цариграда се очекивао некакав капици-баша са писменим налогом, јер се сматрало да су се диверзанти склонили на млетачко подручје; три брата Шајновића (Ђуро, Смољан и Марко) из Злосела, очигледно и сами власи, најавили су пред шибенским кнезом да су на дан св. Николе (6. децембар) у Злоселу стигли власи пешаци, њих 200, поглавито из села Свељара (?), да би опленили село; ухватили су два дечка и четири девојчице који су чували сеоску стоку и смртно су ранили Ђуру Биловића, коме су оставили само беневреке и скинули су му свилено рубље; отерали су 150 глава крупне и 2000 грла ситне стоке као и десет самара; десет од гоњених Сењана спасило се у влашком селу Бањевцу а за десет других знало се да су се сакрили у планини; кад је капетан Гини пошао да гони ускоке у турском селу Бањевцу, дочекали су га 301 Ј. Т ом ић, Грађа, 271-2 (Задар, 18. VIII 1597). 3“ М. П еројеви ћ, Клис, 87. ASV, Senato I, provv. da terra e da mar, буста 1263, Ђ. Бембо ca Пашмана, 12. VIII 1597. Mon. Usc, I, 167 (Венеција, 6. XI 1597). 309 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1263, Ђ. Бембо из теснаца Лепоринер 17. X 1597. 3,0 Исто, Задар, 4. XI 1597. 311 Исто, Ђ. Бембо из Задра 4. XI 1597, прилог Николе Леона, капетана страже против ускока, из Задра 4. XI 1597. 3,2 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1263, прилог у писму од 13. XII 1597. 232
кршуми Турака и влаха, од којих је погииуо један војник.311 Млетачки сељаци око Шибеника несумљиво су били наклоњени ускоцима, те је бивши шибенски кнезкапетан Ветор Долфин чинио напоре да их завади, предлажући да се обећа ослобоћење од казне свим осуђеним који би пристали да се оружјем у руци боре за истребљење ускока.314 Година 1598. - интензивна у северној Далмацији кад су у питању ускоци почела је још 12. јануара, кад је изведен први ускочки продор те године у обровачки крај. Тога дана је 400 Сењгна провалило до обровачке речине и из села Бргуди отерало 5000 грла ситне и 500 глава крупне стоке; ту су неке мештане побили а неке одвели као робље; том приликом показали су примерну суровост, јер су неке сељане бацили у пламен кад су запалили насеље; пљачкали су и суседно село; кад су турски стражари, серезани, упућени на морску обалу да их тамо дочекају и отму им плен, ускоци су променили маршруту, те су марву и сужње спровели преко Велебита, код разрушеног каштела »Веција«; са тврђаве у Карину и Обровцу пуцали су топови на упадаче, али су ранили само њих двојицу, што никако није био залог за мртве и рањене међу Турцима и за губитак стоке.313 У првој декади фебруара сакупљањем људи из личког санџака око Новиграда инсистирало се поново на изградњи Драчевца. У то врсме преко Млечана на Пагу извршен је откуп једног од двојице Турака ухваћених при пловидби код Брача за велику своту од 1200 талира; други Турчин је убијен.316 У другој половини фебруара провидур Ђ. Бембо успео је да у рогозничком затону, четири миље од Шибеника, изненади и са морске стране затвори чак 670 ускока на 18 њихових барки. Бембо је наступио у пуном саставу своје флотиле - девет галија у 18 наоружаних барки; галије су остале изван увале, јер је ова била сувише плитка за трупове галија и њихова дугачка весла. Никад дотад се ускоци нису нашли у тако незгодном положају да у току извођења великог похода буду опкољени не само са мора него и са копна, јер су Шибенчани и Турци затворили кланце и пролазе на копну. Најкраће резимирано: спасло их је невреме, разбешњена југовина која је приморала галије да узмакну све до Примоштена (четири миље од попришта); имајући доста заплењене стоке, дакле меса али и вина, ускоци су могли чекати повољну прилику; ова се и указала после 13 дана и ускоци су је одмах искористили и умакли према Сењу.317 То би била верзија вести које су колале у Риму и међу црквеним достојанственицима на другим странама о поменутом догађају. На основу других, такође папских архивалија, познати истраживач ватиканског архива Карло Хорват нешто је прецизирао тај приказ збивања. Ускоци су у турској држави убили 12 стражара, засужњили седам чељади и отерали 700 грла блага; повукли су се у луку Пелеш код Примоштена. Бембо није могао бити успешнији, јер је имао мало копнених снага - свега сто коњаника и сто пешака из Шибеника, и тек у међувремену довукао је из других гарнизона укупно хиљаду људи; пошто су вратили највећи део стоке за откуп, ускоци нису дозволили да буду потпуно
313 Исто, Ђ. Бембо, 14. XII 1597, из Задра, са извештајем шибенског кнеза-капетана Андрее Соранца од 8. XII 1597. 314 CRV V, 2221, релација Ветора Долфина, бившег кнеза-капетана Шибеника. поочитана 29. XII 1597, стр. 221, 222. 31* ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1263, Ђ. Бембо из Задра 14. I 1587. m. v. и прилог саслушање у Задру 13. I 1598 влаха Гргура Ђорковића, коњаника у ескадрону капетана Гашпара Поседарског. 314 ASV, Senato I Provv. da terra e da mar, буста 1263, провидур мора у Јадрану Ђовани Бембо из Тавернеле изнад Пага 10. III 1597 m. v. 31’ Mon. Usc. I, 168 (28. II 1598), 168 (4. III 1598), 169 (7. III 1598): Б. П опарић, н. д., 75-6. - На ускочким бродовима том приликом било је и 70 немачких војника наоружаних мушкетом који су служили у сењској посади (Ф. Рачки, Старине, IX, 203). 233
опкољени, него су кренули из увале; бура је, међутим, њих саплела, те су се и они морали повући ка обали, у драгу Рогозницу; у првим ноћним часовима 17. фебруара својим бродицама су се измигољили између преосталих стражарских бродова Млечана и упутили се право у своје гнездо.318 У истом смислу известио је Ђовани Бембо у свом акту дужду 24. фебруара 1598. у прилогу извештаја налази се копија италијанске представке коју су 15. фебруара из Рогознице упутиле »војводе и харамбаше из Сења«. Бембу; ускочке старешине су поручивале провидуру да нема смисла да се лије »хришћанска крв«, тражећи слободан излаз уз обавезу да не чине штете промету млетачких пристаништа и острвима.1” Пошто су се пробили кроз разређену блокаду без добијене милости, ускоци се нису држали предлога да више не робе; нису се одмах вратили у своје сењско боравиште, него су харали по кварнерским отоцима, посебно на Крку.320 Од интереса је видети шта су саопштили други упућени у ове догађаје. Задарски бискуп (1596-1604) Минучо Минучи, присталица млетачке политике и противник ускока и народних устаничких покрета, који је бар по форми радио на измирењу ускока и увређених Млечана, писао је о измицању ускока из клопке следеће: »Па ипак, пошто је у току ноћи дунуо веома снажан југо који је јако узбуркао море тако да су галије слабо могле да се одупиру бури те се нису ни усудиле да крену, плашећи се да се не разбију ударајући се једна о другу, - ускоци, налазећи се у очајној ситуацији, пошто су претходно распродали велик плен који су донели из турских крајева Морлацима по ниску цену, испловише пуним једрима кроз средину те велике флоте, уз буку таласа и узвике морнара по мрклој ноћи. А нико није ни могао да пође за њима у потеру док се није, када је свануо дан, мало стишао бес ветра.«321 У једној својој представци царском двору и грацком надвојводи из прве половине марта Сењани су у 12 тачака изнели своје жалбе и тужбе на рачун Млечана; у њој су тврдили (тачка 3) да је провидур Бембо намамио личког санџак-бега да им затвори пролаз куда су пролазили у новиградском каналу и да им хара насеља; провидурови Арбанаси су под Рогозином сасекли једног сиромашка који се прикључио њиховој чети (т. 6); на млетачким галијама налазе се у оковима неки царски поданици (из »Херац-поља«) (т. 11.). Провидур Бембо, коме је предата та жалба, оспорио је наводе и оптужио ускоке за упаде у турску земљу преко млетачке територије и за ускочки обрачун с Арбанасима; за сужње из »Херацопоља« тврдио је да су турски поданици који су смештени за весла зато што су ускоцима плаћали данак а потом су изашли из завичаја да би сами пљачкали по султановој земљи.322 Турци из Земуника су преко ухода сазнали за долазак ускока, те су ове дочекали из заседе 6. априла ујутру, кад су ускоци надошли из Љ убе; било их је само осам, шесторицу су ухватили а двојицу убили; код њих је нађено доста новца 3“ К. Х о р в а т , Борба сењских ускока код Рогознице и Крка, Хрватска просвјета, год. I, бр. 5-7; С т о ш и ћ, н. д., 268-9. - Добро је ова излагања допунити местом у релацији ЂованиЈа Бемба (ЦРВ V- 245). Ј" ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1263, акт и прилог од 20. II 1597 ш. v. 320 Ј. Т ом и ћ, Цртице из историје сењских ускока, 34 и 35. 221 M in v c i-S a r p i, н. д., 80-81. - У истом смислу писао је и анонимни Фирентинац (Ф. Рачки, Старине IX, 304-5). - У то време мења се став Ватикана према ускоцима; папа Клемент VIII, који је иначе помагао борбу покорених хришћана против турског ига, сењске ускоке је називао кугом (Мон. Усц. I, 170-1, 172, 173, 173-74, све из Фераре 2. IX 1598), Дакле, папа је у ускоштву видео више пљачку него ослободилачку борбу! О ставу Клемента VIII вид. подробније код: К. Х ор ват, Војне експедиције Клемента VIII, passim. 222 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1263, у извештају Ђ. бемба од 15. III 1593. 234
и одела по далматинском кроју и укусу, из чега се претпостављало да су желели да дејствују на млетачком терену; ухваћене су продали санџак-бегу који се тада бавио код Вране; овај није поред себе имао већу скупину људи, јер после пораза Турака у походу против Хрватске, није било гласова о неком сакупљању Турака према северној Далмацији; ипак, стока је сакупљана за потребе војске, али по свему судећи за летњу кампању у Угарској.523 Млетачки функционери су тврдили да нема разлога за узбуну Сењана који су причали да се Млечани и Турци спремају да нападну Сењ, јер турске војске у то доба није било у личком санџаку.324 Те године дош ла је до изражаја и приватна иницијатива у одбрани од ускока и других гусара, па је, примерице, богат бродовласник са Силбе, Јурај Вентурић, те године саградио тврду кулу на отоку која и данас постоји.325 Ускочке акције током 1598. (пљачке на Пагу, упад у Пломин и Лабин у Истри) које су се претвориле у прави мали рат (са млетачком опсадом не само Сења него и Трста) млетачки историчар Оточента Ђузепе Капелети тумачио је као одраз анимозности настале због збивања око Клиса 1596. године,326 кад су Млечани стали на страну Турака против ослободилачке акције ускока. Лички санџак-бег који је већ једном напустио градњу тврђаве на брду Драчевац, који веома добро доминира суседном обалом, није ни 1598. напуштао мисао да настави своје дело. Кад се појавио у Драчевцу, с њим је разговарао провидур Бембо у смислу: нема разлога да се градња настави, јер да је млетачка одбрана довољно јака; санџак-бег се није дао разуверити, позивајући се и на наређење босанског беглербега и сердара и на започето купљење 6000 људи за градњу. У ствари, ускоци су наставили да плене турску територију око Драчевице, па се чак појавила узбуна и метеж код околног становништва, јер да нису више могли живети од сталних ускочких упада и штета. Због тога је грађена једна кула и на месту званом Бојна Главица, на самом ушћу Зрмање, широка три раскорака, која се у стратегијском смислу ослањала на обровачку и каринску тврђаву и била им ревелин. Због тога је провидур Бембо морао да по други пут те године долази у Новиград. Ускоци су и те зиме одузимали стоку власима који су је догонили на зимовање на морску обалу. Због одузимања марве власима, што је већ постао ускочки народни обичај чак и кад су у питању млетачки отоци, свет се стао расељавати са острва а ускоци су се смештали на њихова места, стварајући на острвима нова гнезда.32’ Године 1599, 1600. и 1601. су време кад су сењски ускоци били на највећем удару, кад су не само Венеција и Рим него и надвојвода и цар решавали ускочко питање. У то доба ускоци су се светили Млечанима уз истарску обалу, понекад се затрчавали у оближњу северну Далмацију или преко ње у лички санџак а само понекад, изузетно су се спуштали и ниже, у крај око Шибеника или још јужније, у правцу Неретве и Дубровника. Ипак, и због тога је било жалби на њих; на пример, бискуп Макарске дош ао је у Грац да се у име Босанаца жали на ускоке, који су пленили нарочито преко Велебита и оне око Макарске.32* То релативно смиривање настојали су да искористе Млечани и Турци, који су градили тврђавице у
223 Исто, писмо управника Задра од 7. IV 1598. у Бембовом извештају. 224 Исто, у писму Ђ. Бемба од 23. VII 1598. 221 Љ .Љ убић, Силба, Задар 1910, 12; В. Ц витановић, Прилог проучавању понорства отока Силбе и Премуде, Радови Института ЈАЗУ у Задру IX (1962), 449. 324 G. C a p p e lle ti, Storia della Repubblica di Venezia, vol. IX, Venezia 1854, 287-88. 221 CRV V, 253-4, 250 (Đ. Bembo), 232 (Đ. Kontarini). 224 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, busta 1319, либро I, канцелар амбасадора Франческа Вендрамина, из Прага 12. IV 1599. 235
местима иа којима су ускоци продирали. Према једном извештају царских повереника у Сењу, ускоци од лавова постадоше овчице.32’ Године 1599. Бемба је заменио Никола Донадо. Као дуждев брат, смогао је средства да у току 1599. сагради две тврђаве - једну на оточићу Св. Марко (између Крка и копна) у једну у теснацу према Љуби, да би ускоцима спречио пролаз у турско подручје. У борбама на мору није се прославио, јер га је 60 ускока проТерало код Јабланца, мада је располагао снагом од три галије и 60 наоружаних барки.330 К од Нина и Куклице налазиле су се две куле.331 Према релацији истога Донада, ускоци су и даље убирали годишњи трибут од влаха обровачког краја, и то у повећаном износу од три талира од домаћинства; њихова је рента у том крају износила 12.000 талира.332 Кад је реч о ређим продорима ускока на турско тле 1599. године треба поменути три њихова пустошења у области Карина и Обровца. У крају око Надина и Вране упадали су те године дваред а једном у Злосело, на Муртер, Крапањ, Мориње и Примоштен.333 Генерални провидур Никола Донадо забележио је да су сењски ускоци, међу којима је тада било мало бивших млетачких држављана а преовладавали су турски власи, тежиште својих прегнућа ставили на копнене акције; ту су их, међутим, у многоме кочиле изграђене тврђавице; ипак, успели су 1599. да поруше обровачке фортификације.334 Ускоци су велику победу задобили крајем лета 1600. кад су поразили 5000 Турака, у чију су земљу продрли тик уз млетачку територију; том приликом су спалили многа села и нахватали робља и стоке.335 Те јесени биле су нешто приметније и ускочке делатности на мору. Крајем октобра опљачкали су неку лађу и побили сву посаду; кад се, међутим, појавила млетачка стража, напустили су лађу и утекли. Средином наредног месеца заробили су адвоката Пинција и држали му сина као таоца док није исплатио откупну своту. У другој половини децембра девастирали су два друга брода. Нису заборавили ни да пљачкају кварнерска острва, посебно Паг и Раб. Но, у то време надвојвода Фердинанд је већ донео одлуку да ускоке макне из Сења и да их пресели у Оточац, а да у Сењ уведе немачке војнике као посаду.33* Због дрскости ускока ни разбојништву склони елеменат Далмације није се могао држати на узду, те су свакако оточани почетком фебруара 1601. посекли Арбанасе на једној наоружаној барци код Иловика и опљачкали су четири лађе које су из Абруца долазиле са вином, уљем и другом робом .337 На турској граници, можда опет око Обровца, кад су (почетком 1601) пошли у плен и кад су многе људе повели у ропство, страдали су од Турака; многи су се бацили у реку (вероватно Зрмању) да се избаве од ош трог турског јатагана и кубуре, но ту су ипак многи заглавили. О том е је државном тајнику Ватикана јављао задарски надбискуп.33* Те године ускоци су запленили и у Сењ довукли четири анконске лађе, без обзира што су припадале папским поданицима. Пету лађу са еспапом Анкоњана пресрели су пред задарским отоцима, кад се враћала са 224 M on. U sc. I, 250 (З адар , 21. VIII 1599), 304 (Рим , 9. IX 1600). 330 Ф. Рачки, Старине, IX, 204. - једном одлуком Сената излазило би да су поменуте две тврђаве грађене 1600. а не 1599. године (ASV, Senato I, Deliberazioni, R. ХСШ, 125 од 26. X 1600; F. С. B ian ch i, Fasti di Zara, 85). 331 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1319 (Naicinovich). 122 CRV V, 281; C. B racew ell, Ускоци и становништво под Турцима и Венеција у XVI и у раном XVII стољећу, Домети (Ријека), X I /1982, 48. 222 Као напр. 331. 224 ЦРВ В, 273-4 и 282, релација Николе Донада, представљена 2. XII 1599. 223 Mon. Usc. I, 365 (Венеција, 16. IX 1600), 307 (Венеција, 7. X 1600). 234 А-САНУ, бр. 871 l-XVII/r-6, 7, 10, 9. 331 Исто,/,9, 12. 334 Mon. Usc. I, 337 (Задар, 21. I 1601). 236
сајма у Ла^чану.339 Поменути пораз на турском земљишту није их обесхрабрио; они су поново запловили према млетачкој Далмацији и, слично својим следбеницима Далматинцима, ухватили једну барку са Арбанасима и исекли све војникеплаћенике.140 Почетком јуна 1601. у личком санџаку заробљен је ускочки старешина Јуриша хајдук, о чему је сењски бискуп јавио млетачком генералном провидуру у Задру.14' Сењани који су учествовали у бици испод Удбине (септембра 1601), којом приликом је опљачкано и попаљено станишта на преко 20 миља и задобијене многе заставе,342 вероватно су упали преко јужног дела Подгорског канала односно преко Обровца. У то време 40 ускока под вођством Милоша Вуковца и Ивана Сичића пресрели су четири барке крцате вином, брашном, двопеком, наранчама, крупицама, кавијаром, шеширима, кордованом и другом робом која је припадала већином Анкоњанима који су се враћали са сајма у Ланчану.343 У то доба у Сењу су прочишћавали редове ускока. Млетачке поданике продавали су млетачким властима као пограничне разбојнике. Тиме је завршена прва, офанзивна фаза ускочког војевања и почиње нова етапа борбе за опстанак, која се није завршила мадридским миром (1617), како се мислило у старијој хисториографији, него је трајала и даље, јер они које млетачки извори крсте као Сењане наставили су ускочки посао, само мање интензивно и више на могу. Значајан ударац ускочком деловању учињен је споразумом у шест тачака који је (1602) закључен између Аустријанаца и Млечана. Зауздавање ускочких акција није утицало на помагање рајинског покрета у турским областима у млетачком суседству. Папа Клемент VIII, који је на ускоке гледао као на злочинце, подржавао је одржавање веза са хришћанима у Босни, јер му је била блиска идеја о њиховом устанку.345 За разлику од периода до 1570, после рата 1570-73. у коме су ускоци (али мало они из самог Сења) сарађивали са Млечанима против Османлија, Сењани више дејствују у средњој него у северној Далмацији. Седамдесете године су прошле релативно мирније у северној Далмацији. Ускочко-турске пограничне борбе разгореле су се од 1581. да би у последњој деценији XVI, нарочито до 1592, добиле кулминантну разину. Д о 1584. Сењани су више нападали крајњи запад турског дела Далмације (Карин, Обровац, Учитељ, Полешник, Надин), док су потом тежиште упада пребацили на обалу јужно од Шибеника (Примоштен, оштрица, Рогозница, Крапањ). Настављена је пракса да ускоци робе турска насеља, а Турци се свете млетачким селима. Године 1574. Венеција је установила посебну поморску јединицу за борбу против ускока, која се поглавито састојала од лаких пловних објеката. Правци продора Сењана нису се мењали: из Подвелебитског канала, после искрцавања обично око Новиграда, нападали су Карин и Обровац с једне и од Рогознице, Примоштена и Оштрице с друге стране (нарочито од 157677), користећи се веома спретно услугама извесних острва (Муртер, Сали на Дугом Отоку, Муртер, Крапањ), која су понекад стицала значај плацдарма. И Паг је имао за ускоке стратегијску вредност, нарочито за прихват плена. Задарска околина је у овим деценијама била нешто поштећенија. Млетачки поданици су 224 Исто, 337, 401. - На Порти је маја 1601. било говора о ускочким пљачкама на рачун Млечана (Calendar o f state papers, вол IX, 461, н° 989, А. Нани 23. V 1601. из Пере). 244 Mon. Usc. I, 342 (Venecija, 17. III 1601). 241 Исто, 367 Ријека, 12. VI 1601). 242 Исто, 377 (Сењ, 7. X 1601). 242 Исто, 401 и 403-4 (Сењ, 1601). 244 S. G ig a n te, н.д., 59-60. - Седамнаесто столеће је акцијама око ускока 1601. почело у знаку млетачко-аустријског сукобљавања (F. Nani -Mocenigo, Note Storiche veneziane, Venezia 1915, 67). 245 K. Х орват, Војне експедиције Клемента VIII, 138. 237
још знатно више него раније сарађивали са Сењанима, неки силом а нарочито оточани и добровољно; од копнених регија, Шибенчани а касније и Новиграђани су били највише расположени за сарадњу са ускоцима, јер су осећали више него други турски притисак. Ново је биЛо то што су каринске аге јула 1582. понудиле Сењанима уговор о ненападању, коме су се морали прикључити и Обровчани и други суседни муслимани; тај споразум је Сењанима неколико година, док га сами нису погазили, омогућавао безбедан излет у дубљу унутрашњост султанове земље. Наредне године тај је споразум прерастао у трибутарни однос, тј. Турци и власи били су приморани да Сењанима годишње плаћају као и раја султану - по филурију (дукат). Крајем столећа тај износ је готово утростручен и износио је три талира од домаћинства. Док је на крајњем северозападу више, уз људе, отимана стока, нарочито крупна и коњи, на правцу од Шибеника, уз чељад су отимана добра која су стизала караванима у Шибеник. Против турске коњице ускоци су, добро обавештени од ухода, често изводили ноћне нападе на спавању делија а нису ретке биле пљачкашке екскурзије и уочи великих хришћанских празника, нарочито за време бадње вечери. На отвореном пољу, против добрих турских атлија, ускоци су се укопавали у ровове и коње су дочекивали пушчаним плотунима. У ровове су се склањали од ускока и сељаци, док су пастири бежали у шпиље. Поред коњице, и Турци и Млечани против ускока су се борили и градњом тврђавица на морској обали, но ту нису били сложни, јер су Млечани стално сметали изградњу куле код Драчевца (од 1587), мада се последњих година показало да су управо сличне тврђавице у великој мери закочиле ускочке операције према 0 6 ровцу. Ускоци су још крајем 80-их година знали да минирањем уклањају те сметње. У ово доба продори ускока у турско подручје нису још дубоки - обично д о 18, ретко и до 30 миља. Ускоци су радили на депопулацији и млетачких и турских пограничних крајева, што им је само даље омогућавало да безбедније упадају и нападају. Многе избегле влахе, којима су наплаћивали данак толеранције и пленили су их, примали су потом у своје редове, тако да су концем XVI столећа ти турски власи сачињавали већину сењских ускока. Иако су и у последње три деценије столећа гусарили на мору, пресретања лађа су нешто смањена због крстарења противускочке флотиле. Ускоци као пирати нису правили никакву ра*злику; пленили су не само Млечане и Дубровчане, као хришћане, него у последњих годинам столећа особите Анкоњане или њихову робу. Уз ускоке пирате, јављају се и млетачки оточани који су се такоће предавали разбојништву на валовима. Дешавало се да ускоци обрачунају са таквим другим корсарима, као конкурентима, али њихов плен нису враћали власницима, као што нису ослобађали ни хришћанско робље које би Турци водили као преступничко а које би ускоци преотели. У једном моменту (1587) босански беглербег је чак био спреман да напусти одбрану Карина и Обровца и да уместо тога блокира млетачки Новиград, те да с бока дочекају диверзанте са морске обале. Односи измећу Турака и Млечана због ускока посебно су се заоштрили 1590-92, и то нарочито у шибенској регији, кад су Турци проваљивали до Биограда и вршили преметачину на Муртеру, а и сами Шибенчани су упадали у турске државне меће. Бештим радом на Порти, уз помоћ пријатеља и Цариграду, Млечани су успели да тај бес Османлија каналишу против Аустријанаца, па је дош ло до рата 1593. Колико су се ојачали ускоци у току последње три деценије века најбоље сведочи то да су као своје сараднике имали и свештенике и самостане, да су на млетачкој територији обављали неке видове власти, на пример, ту су држали неке шпиље као затворе за сужње, јавно у Шибенику наплаћивали откупне своте или за робље примали скупе тканине, имали хирурга на млетачком подручју и слично. Турци су били у праву кад су врдили да Млечани стварно толеришу ускоке и гледају им кроз прсте, да би обуздавали османлијски бес. 238
V. Турци и власи као суседи млета чке северне Далм ације (1540-1601) пља чкаши и колонисти i Док су у раздобљу до 1540. године Турци са својим Морлацима били активнији чинилац у односима према Млечанима, од 1540. они преузимају пасивну улогу пред ускоцима који активно делују и према Турцима и према Млечанима. Управо због дејства треће стране, Сењана, настао је највећи део несугласица измећу Турака и Латина. Ово што је речено никако не значи да крајишки пљачкашки рат није настављен и после закљученог мира 1540. године. О тим упадима који нису имали политичку мотивацију, него су изведени због обичне отимачине, има трагова и у записницима већа задарске општине, већ у годинама после закљученог мира.1 Упаде турских војника мирнодопског типа осећали су посебно варошани, јер су тим акцијама отежавани транспорти хране отоманских влаха.2 Република није била вољна да држи велики гарнизон у Задру; он се састојао од 80 момака у граду уз 140-50 коњаника којима је била дужност да крстаре између Вране, Надина и Новиграда.3 Слично је било и у Шибенику. Приликом закључивања мировног уговора Турци су, према једној млетачкој легендарној тези, обећали да ће вратити Врану и Надин, али од обећања није било ништа.4 Слично као у задарској регији, Млечани су у шибенском крају средином XVI века од ранијих 150 села држали само још 30.5 Штавише, Турци су претендовали и на 49 села задарског окружја, и то позивајући се на мировни докуменат.0 Слично ускоцима, и мартолоси су већ 1541-2. упадали као лупежи, нарочито из Надина и Вране и у правцу Новиграда.7 Трећег маја 12 турских атлија пројахало је млетачком мећом изнад Новиграда; у месту Долац, две миље од поменутога каштела, одвели су четири дечака и четири девојчице, ранили су два човека и причинили различиту штету.8 Почетком 1544. турске чете су напале околину Задра.’ Следеће године сам босански санџак-бег је преко Надина улетао пред Задар.10 Маја 1546, у исто време кад је Портин чауш саопштио дужду султанову жељу да се Турској уступи каштел Велим, 80 Турака изашло је из Обровца у ускочком оделу и на три барке, те су пљачкали острва Паг, Раб и Крк, отеравши млетачке људе, стоку и преузевши једну барку; на захтјев Задра, обровачки диздар је обећао да ће ослободити четворицу оточана." Априла те године Ферхат склав хватао је млетачке држављане у задарском контаду.12 Новембра 1547. мар-
1 ХАЗд, Libri Consiliorum III, 159, 159-60, 149. 2 А. Ивић, Неколико ћирилских споменика из XVII века, Вјесник, крх.хрватско-славонско-даламтинског аркива, X V /1, Загреб 1913, 95. 2. V. B rugnolli.L e opere fortificatorie, 73. 4 CRV II, 131, Г. С танојевић, Далмација и Црногорско приморје, 106. - Тврдња о том обећању не налази се у регесту о миру од 2. октобра 1540. (R. P re d e lli, I libri commemoriali, t. VI, 236). - Ha сличан начин Млечани су 1575. радили да се задарском котару врати Земуник Degl istorici... Andrea * К. S to šić , n.d., 8. Morosini, t.VI, 617). 4 C. T en to r,Saggio sulla storia civile, politica, ecclesiastica e sulla corografia e topografia degli stati della Republica di Venezia, t.IX, Venezia 1787,225. ’ CRV II (1877), релација Антонија да Мула, задарског кнеза 1540-42. * ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXII, 39-40, баилу у Цариграду 18. V 1542. ’ B. Винавер, н.н., 52, 56. 10 Р. Paruta, Dell’istoria venetiana della guerra di Cipro, Venezia 1703, 482, 11 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXV, 52 од 22.VI 1546; види и: 9.VII 1546. 12 Исто, од 6.IV 1546. 239
толоси су опљачкали шибенски котар, грабећи људе и марву;11 упад је био одговор на ускочке упаде. Када је у доба пописа села измећу Скрадина и Книна (после 1540) добијен арз од клишког кадије и санџак-бега, видело се да су спорна 33 села млетачка;14 већ 1545. Османлије су претендовале и на 49 села задарског градског подручја. У том захтевању посебно је био агресиван надински бешлиага Дели-М ехмед, наводећи заповест босанског намесника Улам-бега; за Дели-М ехмедом налазили су се скрадински кадија и клишки санџак-бег; Република је на Порти издејствовала наређење том санџак-бегу и кадији Ливна, који није подржавао Дели-М ехмедово становиште; бешли-ага је затим умањио захтеве на 36 села, у чији је посед као заим желео да уђе. Октобра 1548. о граници према Задру сарајевски кадија Буздокан послао је диванском савету представку, поново покрећући спор са Задранима а у вези с разграничењем територије између Надина и Вране. Јула 1550. опет је избачено на ниво међудржавних односа питање граничних села; тада је захтев стилизован на 44 насеља на хрватској међи која је од стране Турака називана »Читлук« (села су имала да постану функционерско добро!). Те су се распре завршиле крајем 50-их година кад је Млечанима враћено село Бичина (марта 1559) од стране клишког санџак-бега Ф ерхада.14 Било је очигледно да Турци желе да се примакну морској обали како би се на широком воденом простору лакше ухватили у коштац са сењским ускоцима,17 ови су одлично знали да искористе моменат изненађења и да Турке нападају са повлашћеног млетачког простора, где Турци нису смели гонити уљезе; можда је приближавање обали диктирано и због влашких зимских испаша за стоку. У позну јесен 1550. неки Мехмед Турчин, заповедник турских коњаника на граници (да ли ранији Дели-М ехмед?) нанео је штете млетачким поданицима, па су задарски функционери тражили да Сенат интервенише код клишког санџакбега да се пусте двојица ухваћених сељака које је собом повео Черћез војвода приликом провале на млетачко подручје; то је било у време кад су се Сењани у знатном броју, са седам бродица искрцали испод Вране и пошли ка Велиму, где су ухватили неке султанове поданике и стоку.1* У следећим годинама у опустошену задарску околину доведено је 1000 породица турских Морлака који су деценију раније били пребачени у Истру.19 Наиме, кад су неки власи (1540) напустили султанову земљу и затражили да буду настањени код Биограда, млетачке власти су их прихватиле, али их нису задржале код Биограда да се према њима не би залетали њихови ранији господари Турци, него су их пребацили у Истру, где су Млечани имали потребу за радном снагом код оправки неких тврћава.2" Морлаци које су Турци населили код Нина и места Учитељ били су православне вере и још ускључиво сточари, који су живели од стоке и пљачке; хранили су се млеком и сиром, били су прљави и замазани, али покретни и активни; плашили су се ускока и још само млетачка коњица је могла да их сузбије.21 Власи који су долазили по со у Шибеник (често са 500-600 коња) или да мељу жито, били су култивисани11 Исто, 179, цариградском баилу 17.11 1547. 14 CRV III (1880), релација о питању шибенске територије. ■* С. T en tor, Saggio sulla storia cibile, t. 11,225. 14 ASV, Senato I secreta Deliberazioni, R., LXIX, 137-8 од ll.V 1555; Научна библиотека у Задру, MS n°7527/II (31/11), Gregorio S tr a tic o , Varie regolazioni di confini in Dalmazia, foll.1-3, 3’-4, 4’-5, 6-9, 10. 17 A. Morosini.M.^.T.V, 624 (година 1548). '* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R.LXVII, цариградском баилу 8. I 1552 14 CRV III, 52, Паоло Ђустинијани, бивши задарски капетан 13. II 1555, 18-9 (извјештај о синдикату у Далмацији Антонија Диеда, 1553). ” C.F. B ian ch i, Fasti, 75; А. de B en ven u ti, Storia di Zara, 112. 21CRV II, 253-4 (итинерар Ђовани Батисте Ђустинијанија, 1553) 196(исто). 240
ји.“ Организовани као пљачкашки одреди, мартолоси, били су ропци који су одводили чељад из млетачких села и продавали их дубљ е у Турском." У таквим условима погранични инциденти су трајали и даље. Синдик Ђустинијани у свом итинерару (1553) забележио је да се код Надина, на даљини од 7 -8 миља, налазило неколико турских каштела (Корлатовић, Бенковић, Перушић) и да је Надин представљао концентрациону тачку за упаде на млетачко земљиште.24 Пре него што је био изручен Турцима, Велим је био предмет харања мартолоса, те су Шибенчани власници у том селу имали само штете.“ Док су на аустро-турској граници мартолоси великим делом већ били умирени 1546-47. године, они тих година увелико упадају на турско-млетачким мећама. Ипак, и у Далмацији ће војна активност мартолоса бити у опадању у другој половини столећа.2* Власи су били деструктиван елеменат док су се врзмали на државним мећама, тражећи место где ће се скрасити. Ипак, професионализовани пљачкаши били су само као мартолоси, тј. од Турака организовани помоћни војни одреди. Слично сењским ускоцима, мартолоси су најрадије као репци хватали чељад, људе много чешће него стоку, те је шибенско коњичко одељење с њима имало чак више посла него са ускоцима. Али, кад би били насељени на зиратној земљи, одмах би прелазили на ратарство, као произвођачи житарица појављивали би се на пијацама и били конструктиван елеменат, од којег је зависила прехрана у приморском појасу. Такву њихову оријентацију показао је и случај са Велимом.27 Од средине 50-их година поново су учестали инциденти на граници. Крајем зиме 1556. убијен је млетачки »сердар Брајан«, који је дошао да са турским власима и житељима тврђаве и вароши Надина води чарке. У насталом окршају истакао се свргнути ћехаја бихаћке тврђаве Ахмед.2' Гонећи ускоке (1557), суседни санџак-бег је причинио у селу Св. Филип-Јакоб штете утолико што су његови борци отимали робу коју су могли понети и употребити; ствари су на захтев Задрана враћене.” Јула 1558. једна скупина мартолоса и влаха, коњаника и пешака, пошла је да плени шибенски крај, те је кнез-капетан Шибеника био приморан да предузме мере да склони живаљ и њихову имовину.” Кад су ускоци (1559) са млетачког земљишта упадали на турску територију код Новиграда и Шибеника, то су учинили и мартолоси и други Морлаци по млетачким теренима. Двојицу мартолоса је шибенски начелник дао обесити због почињених злочина а затим је код Новиграда ухваћен трећи њихов разбојнички друг.31 Кретање на тако великом простору указивало би на сасвим професионализован рад таквих мартолоса пљачкаша по занимању. Турски власи су пленили готово само као припадници турске оружане силе, напуштајући производан рад. Мартолоси су у стопу прати-
21 ЦРВ III, 16 (релација о синдикату у Далмацији Антонија Диеда, 1553), 35 (релација Ђовани Батисте Ђустинијанија, 1555). 23 CRV II, 207 и 208 (итинерар Ђовани Батисте Ђустинијанија). 24 Исто, 42-3. 2’ CRV III, 14, релација Антонија Диеда, 1553. 24 М. Ва с и ћ , Мартолоси у југословенским земљама под турском владавином, Сарајево 1967,88. 21 CRV II, 207, 220, 206, итинерар Ђовани Батисте Ђустинијанија. Насељени Морлаци на млетачком земљишту (1532) одбијали су да плаћају феудалну ренту I (MSD LVI, 615) 2* Е. К овачевић, Muhimme defteri, Документи о нашим земљама, Сарајево 1985, 18, n° 13. 24 CRV III, 102, релација Антонија Микиела, саветника-судије у Задру, представллна 13. VII 1557. 34 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R.LXXI, кнезу-капетани Шибеника 16. VIII 1558. 11 CRV III, 145, релација Фабија да Канал, бившег капетана фуста против ускока, представљена 12. XII 1559. 16 - BENKOVACKI KRAJ ... ZBORNIK 2
241
ли Сењане и показивали исте тактичке поступке и исту склоност ка отимачини. Услед њиховог узајамног прогањања и допуњавања, нека насеља нису била сигурна, као Тињ, Камињани и Цернице, али и Поседарје, Риманићи, Нин, Полошник и Речице, места која нису имала већи стратегијски значај. Можда и зато што су робљења мартолоса непосредније погаћала млетачке атаре, млетачка коњица је показивала већу спремност да гони мартолосе него ускоке.32 Вероватно због јачања влашког становништва у Буковици и Котарима, Турци су 22. маја 1560. порушили село Црно. Земуник се у то време (до 3. августа 1570) налазио у рукама Млечана.” Морлаци, турски харачари, 50-их су година већ потпуно посели и обрађивали 32 (односно 33) села шибенског контада. Контроверса са Портом је настала зато што су власи били уписани у дефтере, те је земљу коју су они обрађивали дивански савет сматрао својом, иако су на њој насељеници били само закупници а не баштиници. Почетком 1557. на шибенске међе приспео је кадија Буздекан, за кога је гарантију пружио клишки намесник. Подмитљиви судија је пристао да за 300 дуката састави такав арз Порти којим ће се установити да предео заиста припада млетачкој господи а да земља са селима треба да јој се ефективно преда. Власи су давали 20% произведеног жита и мада су необрадиве површине привели култури, и даље су се бавили и сточарством. Тезу о њима као закупницима страним поданицима на млетачком земљишту и парцелама ширио је и Марко Кавали, баил у Цариграду 1560. године. У исто време поред једног шибенског племића који је бранио интерес феудалних обитељи и млетачке владе, као представник 33 влашка села пошао је на Порту капетан Михаило Лучић. После примљене Буздоканове представке и након много перипетија, при чему је тешкоће изазивао особито Ахмед Челебија, секретар Жаталовића, који је био главни чинилац у целој ствари, тадашњи млетачки представник при султановом сарају, Доменико Тривизан, је исходио један султанов ферман да се сви Морлаци, уписани у тој скупини насеља иселе и да буду смештени на султановој земљи. Ферман је баил упутио Сенату, а овај га је проследио Шибенику, одакле га је донео клишком санџак-бегу кадија Буздекан. Жаталовић је био турски емин у Шибенику и од њега су били зависни сви турски држављани из Скрадина, Книна и других места који су навраћали у Шибеник; он је био надлежан и за влахе-закупнике и преко те зависности се доказивало да су они само обрађивачи на туђим поседима и ван подручја султанове редовне јурисдикције, јер би иначе потпадали под своје спахије и кадије. Малкоч-бег није лако примио такав закључак, јер је од насељених влаха остваривао своје хаса-приходе, који би за њега били изгубљени да поменути Морлаци буду дигнути и пребачени негде у турској држави изван његовог уредовања.” Због тога Малкоч-бег није хитао са извршавањем наредбе у ферману, те је цела ствар остала на истоме још једну деценију. Везири од такве процене о извршавању високог налога нису правили питање, јер је у крајњој линији и њима ишло у прилог остваривање користи њихових држављана на туђој земљи која би се преко обрађивача могла и присвојити. Пописивач у 1568. години, неки Ћејванбег, био је мишљења да је не само колонизовано становништво између шест кула према Задру султаново, него да преко тежака и њихова земља припада истом
“ Исто, 191, 192, релација Ђ. Моченига, генералног провидура коњице у Далмацији представљена 3.III 1562. " И. А н дрови ћ, По Равним Котарима и кршној Буковици, Задар 1907, 23, 29. и CRV III, 91-2 (релација Ђованија де Кварцонибус, некадашњег кнеза-капетана Шибеника, представљена l.VII 1557), 239-41 (релација о сгању на шибенској територији из 1566-69), 147 (релација Марка Кавалија, који је био баил у Цариграду, 1566). 242
господару, тј. падишаху; исто је мишљење делио и клишки намесник Синан.15 У Османлијском царству, наиме, сва је земља била миријска, и њена вредност препознаје се само преко уписане раје. Тако се поново, по ко зна који пут, поставило питање државних граница, јер се са насељавањем влаха и таквим тумачењем сопствености њихових парцела, ширила и отоманска империја. И време пописа 1568. млетачки експерти су установили да су турски феудалци настањивали Морлаке и уводили их у посед напуштених млетачких села још 1500. године, тј. у рату. Ту су власи затечени у доба првог пописа раје у суседству, па су као становници суседних насеља ушли у пописне дефтере. Млечани су од таквог поседања правили питање на Порти, те је ова издала наређење босанском намеснику Хусрев-бегу да се нагоди са млетачким преговарачем Пјетром Зеном. Резултат тога споразума састојао се у томе да су Морлаци, по Хусревбеговом наговору, долазили у Шибеник да се договоре с власницима напуштених терена и села. Њима су обећали петину урода житарица и нешто за испашу стоке односно за коришћење вода. О тим дотоворима су начињени јавни документи који су регулисали власничка и закупничка права обеју страна. Знајући за та акта, Жаталовић је и могао захтевати да се поменути власи подвргну његовој надлежности, јер су живели изван државне територије. После турског освојења Скрадина и Книна односно након ликвидације угарско-хрватског подручја у комшилуку, кад је дош ло до масовног насељавања сточара на тој територији која је постала султанова, Шибенчани су захтевали од Сената да се њихови закупци удаље из шибенског котара, да не би настала политичка нивелација са стањем у Банадегу.36 Тако су власи и Млечанима и Турцима служили као средство за политичко поткусуривање. Да не би имала проблема око граничне линије због евентуалног насељавања турских влаха и на другим сличним теренима, Република је пред нови рат с Османлијама (1570) тежила да на опустошеним атарима задарског краја поврати своје влахе из Истре, оне исте које је као добегле отоманске поданике 1539. преселила у Истру.1’ Власи који су бежали из турских санцака смештани су у Истру и године 1546. и 1558, да се због њих Република не би спорила с Турцима, којима би они били трн у оку у уском копненом појасу млетачке Далмације као побегли порески обвезници и губиташи феудалне ренте. Да би се мимоишло питање наплате харачарских обавеза тих људи, неке влашке породице које су добегле касније (1579) венецијанска породица Барбариго настанила је на своје добро у два истарска места.3* Мартолоси са некадашње млетачко-хрватске границе, прерушени у ускоке, пустошили су млетачке крајеве. Они су, примерице, августа 1561, ухватили млетачке људе на Пагу; на четири барке, у ускочком оделу, чинили су исто зло као и непреобучени, прави ускоци.” У првој декади децембра 1566. османлијске фусте плениле су на задарским острвима; капетан брзопловки ухватио је таква два Турчина и сместио их на сигурно место, у задарску тамницу.40 Мартолоси су и даље пустошили млетачка места попут ускока, одузимајући не само марву, него,
35 Научна библиотека у Задру, рукопис G. Stratica, fol. 13. 34 CRV III, 239-40, релација o стању на шибенској територији 1566-68. 11 Senato Мар Cose dell'Istria. Atti е memorie della Societa isfriana di archeologia e Storia patria, voll, Parenco 1894, 365-8. “ V. Л аго, н.д., вол. I, 436; C.F. B ia n ch i, Fasti, 72, 82. 34 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II, баилу у Цариграду 29 IX 1561. 44 ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, Lettere di rettori e altre cariche, busta 283, Паоло Грити кнез, Андреа Контарини капетан и Ђовани Мочениго генерални провидур коњиие у Далмацији, из Задра II. XII 1566. 16*
243
као и Сењани, и људе; као и ускоци, они су своја насиља и пљачку оправдавали разлозима освете и одмазде, али не на рачун могућих ускочких криваца, него на уш трб недужних млетачких поданика. Штавише, диздари и други утицајни Турци су понекад организовали разбојништва против млетачких сељака и трудили се да злодела прикажу као ускочка. Мартолошки притисак је ојачао после влашког исељавања у Истру. Услед тога је против наоружаних и организованих тур-. ских влаха, као и против царских ускока, употребљавана коњица из Новиграда и она која је пре рата 1537—40. била смештена у Надину и Врани.41 Све то није ометало суседне санџак-бегове да се показују као млетачки пријатељи и да од њих захтевају дарове и чашћавања на име указивања почасти. На састанку у Надину (у првој половини 1568), уобичајеном за сваког новог клишког намесника, којом би приликом био дариван од задарских граћана, санџак-бег у суседству је четворици чланова задарске делегације рекао да је примио заповест да за борбу против Сењана подигне две куле, једну у самом Карину а другу у суседству, с тим да у каринском каналу (»речици«) држи четири фусте; генерали провидур у Задру био је мишљења да су фусте поменуте зато да би Млечани стално држали бар једну брзопловку у водама Новиграда и Карина. Помен фуста ипак није био неважан и наиван, јер још ни маја 1562. клишки санџак-бег, према раније датој речи, није спалио обровачке лађице, него су оне биле у води изнад постаје »М лини«.4Ј Због јачања снаге обровачких Турака и њиховог поновног настојања да фустама пљачкају обале млетачких крајева у северној Далмацији, Сенат је (јуна 1569) наложио капетану »Залива« да се Турцима не уступају на рад бродоградитељски мајстори; поменут је захтев назора херцеговачког санџак-бега за калафате, марангоне и друге занатлије као и за стручњацима за фабрикацију пет фуста у Обровцу, које би биле у надлежности тамошњег диздара; слично је тражено и од Дубровчана, о чему се могао обавестити преко изасланика.43 Рат 1570. у Далмацији почео је и пре објаве рата (27. марта), турском навалом на простору од Земуника до Новиграда. О наступу значајних турских снага јавио је провидур далматинске коњице још 9. марта.44 Већ фебруара месеца Турци су упали на млетачку територију у правцу Задра и Нина, спаливши села која су им била на путу, и остваривши значајан плен у стоци. Логор су поставили између Земуника и Новиграда и ускоро су загосподарили каштелима Венијер, Поседарје и Полешник.45 Земуник и Полешник Турци су преузели 20. и 21. јуна а 30. јуна у њихове руке прешао је и Нин.44 Кнез и капетан Задра и генерални провидур Далмације известили су дужда и Сенат да су Земуник и Полешник пали због неверства посаде односно каштелана у Земунику и недовољних снага у Полешнику. Сињорија се плашила да се и одбрана Нина и Новиграда не поведе лошим примерима; уколико би мањкала храна, Венеција је била спремна да одмах упути извесну количину пшенице из Сенигалије и остале Марке. Одмах затим Сенат је запазио да није постојала довољна сарадња измећу генералног провидура Далмације и одељења трупа. Забринутост је постојала и за стање у шибенској цитадели, па је посебном наредбом заповећено кнезу-капетану тога града да се побрине за хитну оправку напукнутих кула и зидина. У Задру, где је због мноштва
41 ČRV III, 191, 192, 195, 190, релација Ђованија Моченига, бившег генералног провидура далматинске коњице, представљена 3.III 1567. 41 А-САНУ, бр. 871 l-XVII/a-104 (14.1 1567 m.v.), a-103(2.V 1562), 41 ASV, Senato I secrea, Deliberazioni, R.LXXVI, капетану Јадрана 8.VI 1569. 44 G. Praga, Storia di Dalmazia, Pađova 1954, 168. 41 A. de B en v en u ti, Storia di Zara, I, 115. 44 G. Praga, nd., 168. 244
војске цена жита скочила, сам Сенат је морао регулисати цену основног прехрамбеног артикла.47 Почетком јула турски удар био је упућен на ширу околину Нина,48 а првих дана августа хиљаду турских коњаника закасало је према Задру.49 Задар је био главна мета турских оперативних захвата у целокупном трогодишњем рату, јер су главни град млетачке Далмације Турци по сваку цену хтели да заузму.50 Половином јула 1570. Османлије су неколико дана логоровале под Новиградом, али каштел нису могли освојити, иако су располагали снагом од 10.000 људи; ту је очекиван још један санџак-бег са 8000 коњаника.51 Почетком августа чарке између турске коњице и провидурових 70 коњаника биле су свакодневно на дневном реду, некад на похвалу атлија, други пут уз добро држање италијанских момака, који су имали и губитака.52 Почетком септембра и у Венецији се знало да је Задар на једној страни био отворен, па је управљачима у том граду поручено да радном снагом коју ће осигурати мобилизацијом околних сељака и ту осетљиву страну осигурају. У исто време у Шибенику је забележен један несрећни испад војника из тврђаве, те је генералном провидуру дозвољено да понуди непријатељу размену заробљеника.55 Пошто су видели да им налет ни великом војском није омогућио да уђу у посед Новиграда, Турци су средином октобра решили да код Новиграда подигну своје две тврђавице; ту су вест донели ускоци које су Млечани употребљавали и за обавештајну службу; занимљиво је да су Задрани намеравали да ускоке употребе и да спрече опасност од евентуалне завере локалне посаде са Турцима у нападу. Како се у то доба у Сењу налазио мартолошки старешина Ђуро Буковац, много цењен на далматинским странама, провидуру Крка стављено је у задатак да размотри могућност да се тај пребег употреби у млетачкој одбрани северне Далмације. Новом генералном провидуру Далмације у упутству скренута је пажња не само на значај фортификација у одбрани млетачких остатака у Далмацији, него и на значај ускока у борби против Турака.54 Млечани су у северној Далмацији у насталом рату комбиновали дефанзивну са офанзивном одбраном. У дефанзивном држању су користили и коњицу за сузбијање мањих упада, посебно пљачкашких, али главни стубови отпора ширим турским офанзивним захватима били су само топови са бедема градова и бродска артиљерија. За понеке офанзивне узлете употребљавани су ускоци. За снабдевање тих офанзивних тактичких јединица генералном провидуру је вотирана свота од 1730 дуката, за куповину коња и друге спреме и потребе.55
41 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R.LXXVI, 29. VI 1570 (ректорима Задра и генералном провидуру), 2. VII 1570 (генералном провидуру), 2.VII 1570. и 8.VII 1570 (шибенском кнезу-капетану те задарским ректорима и генералном провидуру) 44 ХАЗд, Исписи фра Дане Зеца из Ватиканског архива, кут. II, »Нин«, n° 10412. 44 C.F. Бианцхи, Фасти, 78 (3.VIII 1570) 50 В. С о л и т р о , Documenti storici sull’Istria е la Dalmazia, vol. I, Венезиа 1844, 110-11. 51 МАЗд, Исписи фра Д. Зеца, кут. II, »Нин«, стр. 1. “ А-САНУ, бр. 8711-XVII/j-89, задарски ректори и генерални провидур Далмације од 3.VIII 1570. “ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXVII, 2.1Х 1570 (задарским ректорима и генералном провидуру Далмације), 2 IX 1570 (генералном провидуру). 54 Исто, 19.Х 1570 (generalnom providuru Dalmacije), 2.Х1 1570 (провидуру Крка) 2.ХН 1570 (генералном провидуру Ђакому Фоскаринију). - Морозинији (н.д.,\I, 287) као главни резултат у рату у 1570. на млетачкој страни сматра утврђивање Задра и Новиграда, што ставља у заслугу флотовођи Зану. 55 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R.LXXVI, упутство Фанчину Барбаригу, генералном провидуру. 245
Рат 1570. је настао и због деловања турских и берберских гусара.5*’ Међутим, у току рата бродови са полумесецом на јарболном стегу нису се усућивали да улазе ни у јужни део Јадрана а камоли да силазе на севернодалматинску обалу. Већ и у томе се види напредак хришћана, који је затим оправдано довео до велике победе код Лепанта. Велики део млетачког бродовља не само у пролеће 1570. године,57 него и априла-јуна 1571. године58 и касније био је концентрисан у задарској луци. Зато су, међутим, обровачки Турци били врло активни прве ратне године. Месеца априла 12 барки и један бригентин искрцали су се на Рабу, али су страдали они који су се предали пљачки, а остали су наишли на ускоке и били похватани.59 Месец дана касније Турци су (свакако опет из Обровца) одузели неколико рапских лађица.40 Обровачки пловнв објекти су се и следећих месеци залетали на острва Паг, Раб и Крк.“ Фебруара 1571. венецијански Сенат показивао је посебну бригу према Новиграду па и о његовом снабдевању. Генералном провидуру (фебруара 1572) скренута је пажња да се побрине о појачању коњице и сређивању страдиотских редова, па је помишљано на најам хрватских коњаника." То би сведочило да се Венеција спремала на активнију стратегију. Године 1571. Млечани су из дефанзиве делимично прешли у офанзиву, те су заузели Скрадин." Турци су и крајем лета (4. септембра) обновили покушај да освоје Задар, али опет без успеха.04 Почетком лета Млечани су порушили утврђења у Новиграду и повукли се.65 Пред Нином (септембра 1571) надметао се неки турски јунак с групом италијанских дуелиста.00 Нин се у току рата налазио у власти Османлија, али су га и они напустили, јер им није био од користи.67 Током кипарског рата 40 влашких породица одвео је Ђ орђо Филипино из Земуника на земље Пореча.68 Октобра 1571. турски власи су у већем броју изразили жељу да дођу под млетачку власт; генерални провидур је још раније изјавио спремност да им додели Нин за њихово становање и да им се у нинском атару доделе парцеле.6’ Није јасно где су привремено насељавани они Морлаци који су у току борби прелазили на млетачко подручје.70 Солитро је био у праву кад је венецијанске и италијанске хисторичаре опомињао да су се хиљаде влаха жртвовали на олтар млетачке отаџбине у том рату против Османлија и пре победоносне битке код Лепанта, која је значила прекретницу рата.71
16 С. M an fron i, Storia della Marina italiana dall caduta di Costantinopoli alla nattaglia di Lepanto (III), Roma 1897, 452. 57 G. D ie d o , Storia della Repubblica diVenezia, t.II, Venezia 1751, 227; P. Paruta, и.д., II, 34; C a p p e lle tti, н .д ., IX , 42. *• C. F. B ia n ch i, Fasti, 70, 79. ** Л. Јелић, Ускоци и уроте, 244. 60 ХАЗд, Исписи фра Д. Зеца из Ватиканског архива, кут. II, »Раб«, 2 (12.VIII 1570). 61 CRV III, 270 и 272, релација Ђ. Бондумиера, провидура Крка од 3. VI 1571. “ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, jl.LXXVII, 10.11 1570 m.v. (генералном провидуру Далмације); R. LXXVIII, 13.11 1571.m.v. (Алвизу Грималдију, генералном провидуру Далмације). 61 G. S agred o , н .д., 381. 64 V. L ago, н .д ., I, 312-13; G. Praga, Storia, 169. 6’ ХАЗд, Исписи фра Д. Зеца из Ватиканског архива, кут. II, »Новиград«, 3. 64 V. S o litr o , n .d ., 143. 47CRVV, 12,релација Ф. Н анија, представљена 10. XII 1591; S o litr o , н.д., 114; С. F. B ia n ch i, Zara cristiana, II, 78-9, 220. 6* C.F. B ia n ch i, Fasti, 78. •* ASV, Senato I, Mar, filza XLIX, под 9.Х1 1571. 70 ХАЗд, Заоставштина Ш. Љубића, кут.У, KaTer.VI, бр. 2, релација Ф. Наниа, бившег генералног провидура Далмације, представл>ена 10.ХН 1591, фол.28’. 71 V. S o litr o , н.д., I, 132. 246
Изгледа да вест о напуштању Новиграда у лето 1571. није била тачна, односно да су се Млечани поново вратили у град, кад је минула превелика опасност. Крајем јуна 1572. Сенат је указивао генералном капетану мора да опасност нарочито прети Новиграду и Шибенику, тражећи да се обезбеде страже од галија.,Ј Главна турска акција 1572. састојала се у неуспешном покушају заузимања и држања Новиграда; два санцак-бега су приспели под Надин да ту сачекају трећег друга и да заједнички поћу да поруше Новиград који су Млечани ипак држали.’3 Слично је било и са одбраном Шибеника, коме је доста помогла добро постављена тврђавица Врпоље.’4 После једног рата без великих замаха и маневара трупа у северној Далмацији, рано се пришло мировним погађањима. Мир између Републике и Отоманске империје склопљен је 7. марта 1573. Закључен је по начелу да свако задржи што је у том моменту држао, уосталом као и онај из 1540, с тим што је Република морала да плати 200.000 дуката на име откупа за 50 села око Задра, за 30 око Задра и за Поседарје.” Стварни територијални губитак за Венецију био је само Земуник. Пред Шибеником Млечани су задржали не само Врпоље него и Злосело и каштел Андреис.’* Турски власи су и даље били на удару Сењана. Обновљена је пљачка стоке коју су власи доводили да зимују на морској обали.” Чак су се и власи на путу Шибеник - Ливно (почетком априла 1574) жалили да су им ускоци пленили њихове катуне и одвели 18 породица у Сењ.7' У ово доба Морлаци су, мање-више, нарочито у граничним крајевима, били против Турака, и то како они на хрватским међама код Бихаћа” тако и они према Трогиру. У Каштелима није било могуће одржати никакав поредак, јер су ту становали људи који су се непрестано тукли с Турцима, у споразуму са власима, с којима су делили плен.*0 Турци су 70-их година харали задарску регију као репресалију због ускочких злочина; у ствари отимали су стоку и дечаке који су је као пастири чували." Седамдесетих година поново се постављало питање разграничења. Као Портини комесари били су послати босански намесник Ферхат-паша и сарајевски кадија Осман Махмудов који су радили заједно са клишким санцак-бегом Мустафом и скрадинским кадијом Хасаном. Млечани су инсистирали на предратним међама. Комесари су радили на основу инструкција које су се налазиле у хуџету; ту је наведено 51 село које су, наводно, Млечани присвојили (Поседарје, Лупоглавић, Бадњи, Сврдлак, Ражанце, Д обро Поље, Груси, кула Ђакула и др.). Концем децембра начињен је подробан опис границе. Порта није захтевала да се Новиград не може поново изградити као фортификација; ферман у том смислу
’* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R.LXXVIII, 29. VI 1572, генералном капетану мора 29.VI 1572. 11 ХАЗд, Исписи фра Д. Зеца, кут.Н, »Новиград«, 1, 3-4; М. К лаић, Повијест Хрвата. св. III, дио I, Загреб 1911. 74 V. S o litro , н.д., I, 103, 105, 115-6; ХАЗд, Заоставштина Ш. Љубића, кут. V кат. V бр. 2, релација Ф. Нанија, представљена 10. XII 1591, ф.28\ ’* V. Лаго* н.д., 314, А. de B en ven u ti, Storia di Zara, I, 124. 74 G. Praga, Storia, 173. ’’ CRV IV, 219 (1577); Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 37. 11 Ф. Рачки, Прилози за географско-статистички опис босанског пашалука Стапине, XIV, Загреб 1882. ’’ Р- Л опаш ић, Бихаћ и Бихаћка крајина, Загреб 1890, 11 и 239. “ CRV IV, 147, релација Николе Приулија на његовом повратку са дужности кнеза Трогира, приказана у Колеиу l.V 1575. IV, 224, релација Алвиза Долфина по повратку са дужности задарског кнеза
247
дивански савет је издао тек 24. јула 1603. босанском беглербегу Хасану, где је поменуто и изграђивање Задра." Размеђавање је особито било осетљиво у новиградском крају због сталне ускочке присутности. Новиград, Груси и Ражанце остали су Млечанима а Полешник и Соваре Турцима. Такво је стање коначно утврђено тек кад је Ферхат-паша постао босански беглербег (1580). Турци нису поставили питање повраћаја влашких породица које су (и 1579) пресељене у Истру.*3 У погледу разграничења у задарском крају, према конвенцији од 20. јула 1576, пружање задарске pernje показало је и једну »избочину«, јер су Каштел Велијер и Пакоштане додељени Млечанима.*4 Почетком 80-их година Османлије су показивале агресивност према задарском крају. Они су (септембра 1581) побили неке млетачке поданике под Новиградом, тако да су не само дошљаци из Турске него и старинци напуштали кућно огњиште. Турци почетком 1583. из суседних каштела су се окупили да оплене и спале Биоград на мору, који је све више привлачио турске суседе; из Задра су у одбрану Биограда могли послати само две наоружане барке и омањи одред капетана Ђуре Матковића да буду на помоћи угроженом становништву.*5 Завереничком кругу фра Анћела, који је у Грацу радио да се предузму мере како би се у Далмацији покренуо устанак, придружили су се у тадашњем личком санџаку Велим, Чазлин(?) и Ракитница. Завереници су једва чекали да се да знак за отпочињање борби против турских господара.*4 Можда је у вези с каквим гибањем међу власима, 27 морлачких породица добегло на задарску територију, спашавајући се од беса Турака." Кад је била у питању трговина и корист од трговаца, млетачки органи су били мање толерантни према ускоцима, те су знали поћи и у Сењ да избаве појединце. Почетком јануара 1587. ускоци су у водама Неретве ухватили брод Марка Арбанаса који је из Неретве пловио за Венецију. На њему је било више муслиманских трговаца и занатлија који су за свој еспап желели да купе скупоцену робу на великом венецијанском тржишту. Неки трговци су приликом заробљавања побијени а њих деветорица Босанаца отпремљени су у Сењ као сужњи. Међ њима су се налазила два трговца, четири терзије и три табака. На молбу босанског паше Ферхата, преко ћехаје Алије, заповедник противускочке флотиле пошао је у Сењ и преузео седам заробљеника, док су један табак и један терзија остали као залога док се Сењанима не врати један њихов друг из турског заточеништва. У име ослобоћених Босанаца капетану Маркантонију Пизанију саставио је захвално писмо Сарајлија Малкоч Мехмедовић а задарски турски цариник га је превео на италијански. Само нешто касније, на тражење клишког санџак-бега исти капетан Пизани је у Сењу преузео и неког Хусеин-агу.** П оистком 90-их година Турци су узурпирали неке млетачке терене на граш>ци код Поседарја и Новиграда, носећи се са ускоцима, и то преко граничне линије коју је поставио Ферхат-паша. Генерални провидур Далмације Федериго Нани разговарао је о томе са личким санџак-бегом, а гласника је слао босанском беглербегу. Турци су тежили да што више захвате земље за своју кулу у Драчев" Научна библиотека у Задру, рукопис Г. Стратика 14-5 (14.Х1 1575), 17’-21 (20.VII 1576), 20’-22’ (3.VIII 1576), 23-27 (26.ХН 1576), 27’-9,29’-30 (24.VII 1603) С. T entor, н.д., IX,
ЗОо.
" А. de B en ven uti, Storia diZara, I, 127-8. 44 G. Praga, Storia, 174. ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, Provveditor general della cavaleria in Dalmazia 1579-99, задарски управници 26.1Х 1581 и 26. I 1582 m.v. 44 M. П еројеви ћ, н.д., 38-9; JI. Јелић, Изправе о првој уроти, 100-1. *’ C.F. B ian ch i, Fasti, 84. “ А-САНУ, бр. 871 l-XVII/j-36, 34, 35. 248
цу. Они су и запалили села Драчевац и Грусе. Лички санцак, који је образован у рату 1570 - 73. могао је да дигне на оружје 1000 пешака и 200 коњаника. Док су упади личких Турака имали мање-више званичан карактер, тј они су настајали према плану водећих људи, из клишког санџака долазили су »приватни« пљачкаши, које није слала власт. Клишки санџак могао је да дигне на оружје 2000 пешака и 400 коњаника.*’ Октобра 1590. султан је заповедио да се не узнемирава млетачка северна Далмација. Тада је мартолошки старешина Милан са породицом прешао чак у Тоскану. Следеће године Турци и власи напали су Врпоље, јер је босански беглербег у Бањалуци добио задатак да поруши Врпоље, односно тамошњи каштел. Према млетачком обавештајцу Хасан-аги Фрлетићу, сличан задатак се тицао и рушења новиградске тврђаве. Клишки намесник је пописао аркибузијере да послуже кад се Асја, мартолошки старешина, буде припремио за пустошење око Новиграда.’0 Турски напади су могли бити успешни, јер на уском преосталом појасу млетачке територије није било живља, тако да је земља остајала необрађена поред напуштених насеља. То је нарочито био случај са Новиградом и Поседарјем, који су се налазили близу турских каштела. Турци би због неке ситнице упадали и пленили па и убијали живаљ. Они су тако цела села палили и уништавали. Марта 1589. Драчевац је био сравњен са земљом а Груси су били без живе душ е; генерални провидур је изнова населио Грусе и Ражанце (близу обала Подгорског канала) а насеље Драчевац је лоцирао и подигао на бољем месту. Власи па и муслимани били су ускочки пријатељи, који су суделовали у ускочком плену, али ускоци нису у њиховом, на рачун Млечана.91 Многи власи брђани из околине Новиграда сједињавали с у с е с ускоцима; излазили су на море у малим и лаким баркама, наносили су штету и отимали људе, посебно на Крку и код Пепина, на задарском подручју." За време покренутог дијалога о граничној линији 1591. султан је препустио разрушен каштел Врпоље Млечанима.’18 Година 1592. била је посебно бурна. Најпре је, маја месеца, на тражење Босанаца султан Мехмед III упутио дужду подуже писмо у коме се жалио на ускочке злочине. У писму је резимирао тужбу 33 трговца херцеговачког санџака и неког Јерменина који су били пресретнути на пловидби ко Венеције за Дубровник код млетачког острва Корчуле. Пресретачи су били млетачки поданици који су се удружили са ускоцима. Људи са брода водили су пушчану борбу са нападачима од јутра до мрака, а са корчуланске тврђаве није испаљен ниједан топовски хитац на гусаре. Тек увече приспела је једна стражарска млетачка галија, која је лађу спровела на Корчулу. Ту је настављено са малтретирањем путника, па им је чак наплаћена царина, поред толико штете коју су имали.” Тако су се ускочки препади, због најдиректнијег учешћа млетачких држављана, претворили у питање млетачког саучесништва у пиратерији, дакле и у питање турско-млетачких међудржавних односа. Нешто касније, дошло је до великог упада Сењана на Обровац. У исто време пописивач Ибрахим констатовао је у службеном извештају да ускочки залети воде расељавању султанове земље; своје мишљење је поткрепио и мишљењем многих ага које је консултовао. Обровчани нису остали дужни хришћанској стра-
•* ХАЗд, Заоставштина Ш. Љубића, релација Ф. Нанија, фол. 26-6’, 26’, 27; CRV V, 13 ХАЗд, Заоставштина Ш. Љубића, Dispacci đi F. Nani, filza 1,11’ (октобар 1591) и 14-4’ (12. IV 1591), 14’( 16. IV 1591). ” CRV V, 12 и 16, релација Ф. Нанија, прелстављена 10.ХН 1591. ” Museo Соггег, h’2038/VII, Genealogia degli Uskocchi. "a K. Стошић н.д., 68. ** А-САНУ, бр. 8711 - XVII/j-36, 34, 35. 249
ни, па је барка обровачког кадије тога месеца пленила по млетачком острву Рабу.’4 Крајем јула 1592. у Лици се налазила војска босанског паше. Многи обавештајци су установили да се у Книну налазе топови и неко коњичко одељење, а затим је приспео и један одред од 300 војника, који је био под Бихаћем. Причало се да се беглербег спремао да од Бихаћа крене на Сењ. Турци су постали обесни, те су у неком месту удаљеном десет миља од Новиграда њих осам сасекли неке хришћане са стране, и то кад су марширали према логору у планини Буковици. Одатле је требало да војска сиђе на морску обалу. Млетачка опходња наишла је код Новиграда на одељење од 12 мартолоса који су млетачким војницима дали неки акт за капетана млетачке милиције Јурја Матковића; у тој представци ти мартолоси су молили Матковића да издејствује код генералног провидура да ту дванаесторицу прими у млетачку војну службу; старешина те дванаесторице био је неки Јуриша, брат Матијаца из Љубе, који је био предстојник на некој млетачкој наоружаној барки, а имао је и трећег брата који је такође био спреман да пређе под млетачку заштиту. Млетачки локални заповедник предлагао је да се молби удовољи, јер би мартолоси иначе отишли у Сењ.” Мартолоси у војсци босанског паше били су већином православни, неки покренути чак из Србије, насељени на гребенима Велебита и у суседним насељима; били су препредени лопови као и ускоци и део »плодова« давали су турским заповедницима; третирани су као турски пешаци азапи.94 Први човек у борби против ускока, Алморо Тјеполо, бојао се да Турци у великом броју не дођу под Новиград и ту оснују свој логор. Почетком августа изгледало је да ће се та претпоставка и обистинити.97 Још новембра 1592. турски војници бавили су се у хрватским крајевима. Концем октобра један број њих опљачкао је Поседарје, а А. Тјеполо се плашио да место и трајно не поседну. У првој декади новембра Млечани су се дали у потеру за ускоцима који су преко Новиграда кренули на Обровац.98 Било би то доливање уља на живу ватру! У другој половини децембра 1593. лички санцак-бег позвао је генералног превидура на састанак и неке преговоре; овај је одговорио да ће послати свога изасланика." Понекад су од ускока уплашени Морлаци и Турци упадали на млетачко тле, да ту сачекају диверзанте приликом искрцавања.100 Како су у страху велике очи, у многим случајевима се и није радило о ускочком доласку и десанту. У политичком погледу Морлаци хришћани били су спремни да устану на Турке у случају каквог новог рата крста и полумесеца.101 Генерални провидур Бенедете М оро (1595) држао је да су власи други део или врста ускока, поред оних у Сењу; они су помагали Сењанима и удруживали се са њима.102 Ускоци, бивши турски поданици, у то време нису нападали млетачке Далматинце него само Тур-
94 ASV, Senato 1, Provv.da terra e da mar, буста 1262, сопракомит Ђакомо Квирини 16. VII 1592; босански паша А.Тјеполу актом од 6. сефера 1000 г.по хиџри; сопракомит Карло Грити, из Млина l.VIII 1592. *’ Исто, in lettere di 2.VIII 1592 (уходски извештај). •* Ф. Рачки, Старине, IX, к200. 97 Као нап. 94, А. Тјеполо са Муртера 19. VII 1592; А. Тјеполо 2.VIII 1592. са Крка (са обавештајним извештајем у прилогу). 98 Исто, А. Тјеполо 2. XI 1592. из Задра и 10. XI 1592. са Раба. 49 А-САНУ, бр. 871 l-XVII/j-38. 100 CRV v, 214, релација Кристофора Венијера, генералног провидура (1596). 101 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, буста 1262, Алморо Тјеполо, ca Раба, 23.IV 1593. 101 CRV V, 122 и 133, релација Б. Мороа, генералног провидура (1595): »la seconda sorte di Uscochi«. 250
ке.103 То је свакако и био разлог што су их стварно и Млечани толерисали. После привременог ослобођења Клиса (1596), цела »Мурлакија« је желела да се опрости османлијске власти устанком.104 Ипак, и тада су власи зазирали од сењских ускока, јер су им ови и даље уништавали насеља; они се због упадача нису усуђивали да доносе намирнице у Задар и са Турцима су улазили на млетачко земљиште под изговором да гоне ускоке.105 Према обавештењу сењског капетана, за време коризме 1598. требало је да дође до издаје у новиградској тврђави, тј. да се каштел преда Османлијама. У последњој декади априла и задарски ректори су преко свог обавештајца у Турској сазнали да су Турци наумили да у новиградском теснацу саграде утврђење од већег значаја.104 На турско-млетачкој међи према Задру и Шибенику било је те године неколико обестраних провала, али нису имале већи значај.10’ Мартолоси су 1600. улазили у Подгорички канал и пљачкали су на Пагу, на исти начин како су то чинили њихова браћа по крви и занату - ускоци.10* Морлаци, као »нови становници«, досељени за време рата 1570 - 73. и касније пресељени су у Истру.109 Значајнија је била она партија коју су Млечани спремали да се пребаце у Истру са харамбашом Милошем Жупановићем;110 турским пограничким старешином, с којим је иначе Република имала доста муке. Односи Млетачке Републике и Османлијског царства (односно и њихових влаха) у данашњој северној Далмацији зависили су од локалних али и од ширих, међународних индикатора. Они локални били су у вези с власима (турским) и власима - ускоцима, који су припадали трећој држави, али су за њихове поступке на султановој земљи одговарали Млечани, јер су са њихове територије упадали у суседство. Сињорија је, поред све петљавине с њима, ипак ускоке толерисала, јер су укроћавали турску обест, искључујући такав однос једино у питању трговине или у посебним елементима који су Републику занимали. Венеција, притоме никако кије одражавала расположење својих или суседних влаха према Сењанима. Турски Морлаци, без обзира на сва ускочка насиља, живећи под окрутном владавином Азијата, подносили су злодела ускока, често својих роћака и завичајника, и кад се све боље видело да турска власт слаби, налазили решење у приближавању ускоцима, па чак и придруживању њиховом деловању. Упади Турака и мартолеса били су чешћи 1541 - 47, 1557 - 59. и у последњој деценији столећа, кад, на пример 1592, није било далеко од једног турско-млетачког рата, у највећој мери због Сењана. Понашање мартолоса било је врло слично оном ускока, јер су и они били војнички организовани професионални крадљивци и разбојници. Погранични инциденти били су компензација турског друштва за губљење снаге. Млечани су у сваком новом рату са Османлијама у XVI веку боље пролазили него у ранијем турском рату, мада је и Република слабила, али мање и са више социјалног реда. Попуштање турског напона моћи
101 CRV V, 199-200, релација Кристофора Венијера, генералног провидура. 1,4 Mon.Usc.I- 160 (Венеција, 20.IV 1596). 105 CRV V, 171, релација Филипа Бемба, бившег задарског кнеза, прочитана 27. VII 1596; Исто, 214, релација Кристофора Венијера (1596). 104 ASV, Senato I, Provv. da terra e da шаг, буста 1263, прилог писму провидура Ђованија Бемба, са Цреса од 3. II 1597 m.v., Дл. Бембо са Раба 30.IV 1598. ,4’ CRV V, 239, релација Ђ. Бемба, бившег генералног провидура мора, прочитана 11.IX 1598. 10* ASV, Senato I, provv.da terra e da mar, буста 1319 (Naicinovich). "* CRV V, релација Николе Доната генералног провидура Јадрана, прочитана 2. XII 1599; С. F. B ian chi, Fasti, 86. 114 ASV, Senato I, Provv. da terr* e da mar, буста 1321, Винченцо Гримани, у Примоштену, 10. VIII 1604. 251
осамосталило је Морлаке и још више мартолосе. Мартолоси за свој рачун праве изгреде на државним међама, а остали власи се пресељавају у суседне хришћанске државе, помишљају на завере да дигну устанак и слично. Влашки фактор постајао је све важнији у турско-млетачким односима. Република се није увек једнако понашала у одбрани својих територија. Док је Велим усред зиратне земље без устезања (1545) предала Турцима, њени функционери су облетали турске државнике не би ли се сложили да им дозволе преузимање Вране и Надина (1553) куповином. Исто тако дуго су се натезали око групе села на подивљалој земљи, коју су, као напуштену, населили турски власи, помагани од неких амбициозних функционера. То преузимање терена почело је још 1500. године а повећавало се са процесом депопулације, као последице ратова и ускочког вршљања. Турци су настојали да преко колониста из редова својих подложника ту земљу у време пописа присвоје. Турци су уопште тежили да се примакну морској обали, како би онемогућавали ускочке десанте и како би својим сточарима обезбећивали неограничене трансхумантско кретање и зимовање стоке. За разлику од влаха који су већ прешли на ратарство и извозом ратарских производа укључили се у привреду медитеранске зоне, касније придошли власи, који су остали у православној вери, насељени око Нина и према Велебиту, дуго су остали сточари, склони разбојништву, али су уопште били активнији према питањима дневног живота; најпре више турски људи, они су јасније постали њихови противници, мада им је власт једне велике примитивне империје, која је штитила слободу сточара и није дирала у веру и обичаје, - највише одговарала. Чак и неки католички власи, као Крмпоте, који су се током XVI века сељакали по околним суседним државама, најзад су се ипак вратили у Турску, јер су ту прилике за сточаре - пљачкаше биле ипак најпогодније.
252
VI. Економска кретања влаха у северној Далмацији у XVI столећу Власи које хисторијски извори бележе на глу млетачке или турске северне Далмације нису били исте провенијенције. Влаха (поромањених Илира, Келта и других елемената) било је од самог доласка Словена у балканским провинцијама, дакле и у хрватској држави и у хрватским жупама и много пре доласка Османлија. То су били стариначки, локални власи, по вери несумњиво католици. Део њих је био етнички апсорбован до XIV столећа и више се није појављивао под влашким именом. Током XIV века на територију данашње северне Далмације насељавају се власи из Босне а после косовске битке и првих валова турске најезде изузетно су у поменуте крајеве могли доћи и сточари из делова предкосовске српске државе (судећи према личним именима, један катун је у време косовске битке могао добећи вероватно из Полимља). Касније, у време османлијске поплаве западних балканских земаља, са Турцима долазе многобројни власи, нарочито из некадашње средишње и источне Херцеговине (данашње источне Херцеговине и северозападне Црне Горе). Та сеоба је настала ванекономском принудом отоманских господара, којима су власи из југоисточнијих области били потребни као помоћне војне снаге - мартолоси али и као привредници који су снабдевали њихове гарнизоне и обављали теренске послове и вучу терета. Са уништавањем угарско-хрватске власти у појасу оп Скраг^ на пг> ЈСарина.праих деценија XVI столећа досел>авање влаха православних из Херцеговине на простор Равних Котара и Буковице постало је коначно. Само део тих влаха су Турци нешто касније отерали v Лику и према Бихаћу, д а дојачају влашке скупине које су тамо израније постојале. Мада је највећи део влаха стекао своја станишта у данашњој северној Далмацији у првим деценијама XVI века, њих је ту и у суседним крајевима било и пре тога времена. Појаву православних још увек романских Влаха и пастира Ђузепе Прага налази у другој половини XIII столећа, нарочито на обронцима динарских планина.1 Власи код Скрадина и пре 1381. су наносили штете Шибенчанима, куповали су од њих имања и, уз Хрвате, долазили као трговци да купују и продају.2 Влашки катуни су зимовали код Босиљине, а затим су протерани, те су се могли зими, до Ђурђевдана, задржавати само на два места, један катун с источне а други са западне стране Крке.3 Терање влаха са зимских испаша око Шибеника одобрено је и Ладислављевом листином од 17. јуна 1402, и том приликом је установљена глоба од сто дуката за прекршиоце.4 Одмах треба приметити да су и шибенски сељаци, које извори не називају власима, сточарили на исти начин као бирегионални власи, те су лети своју стоку гонили на пашњаке тадашње суседне Хрватске.’ Можда би у таквим бисесилним сточарима требало видети етно-политички апсорбоване Морлаке. Влашки менталитет ie настао као п р о и з в о д ратничког и с т п ч л р г . г п г и занимаигггВласи су са својим стадима вршили притисак на пашњаке,6 наноси"лтгСу"штету усевима и били су веома склони крађи, посебно у затвореним среди-
1 G. Praga, Storia di Dalmazia, 151. 1 Шибенски дипломатар, приреднли Ј. Барбарић и Ј. Колановић, Шибеник 1986, 93 95, 91-3, 84-5. 3 Исто, 95-7. 4 L. V en even ia, Una pagina di storia dalmata, Scintille (Zara), n"8 (15. III 1890), 62, * Šibenski diplomatar, 266 (To je bila tzv. normalna transumanca). 4 Isto , 230,314-15, 317, 319. 253
нама, каква су била кварнерска острва.’ Н о, штете и пљачке наносили су (1470) Шибеннанима и Хрвати из Лучке жупаније, које више извори не означавају влашким именом.* Разбојништва не треба везивати само за влахе, јер је њих изазивао и распад феудалног друштва и у невлашким срединама; због тога се, на пример, о разбојништвима говори (1499) и у Хрватској и Славонији.9 У сваком случају, влаха је и д о средине XV столећа било доста и на кварнерским отоцима, посебно на Рабу и Пагу, и то нису били они власи с којима су Турци вршили притисак на Далмацију после пада Босне под отоманску власт.,|> Турци су се дуго лепо умели служити покретним власима, те су ови представљали претежан део турске војске чак и при опсади тврдих градова као што је било Јајце 1501. године." Двадесетих и тридесетих година Турци су пре свега наваљивали на уже географске целине, где су њихови власи показивали склоност да се населе. Тада је било пусте земље и према Нину (1528), али су Турци радије упадали у надински и врански крај,11 јер су се Морлаци са стадима кретали према Надину и Новиград у .11 За турске влахе околина Биограда на мору била је посебно привлачна. Према Скрадину притискао је војвода Драгор са својим власима.14 Стока је пребацивана на прехрану на задарске отоке и у мирно време, али у мањим групама и нема података да је реч о влашкој марви из Турске. Катуни поред Новиграда, такође популарног за Влахе, око 1520. већ су били стално присутни а власи из њих одлазили су у Новиград и тамо се задуживали као људи које су варошани познавали.'5 Ти варошани нису радо гледали на ширење дошљака, па је било случајева организовања комплота против Морлака, на пример неких Шибенчана против Томаша Мигановића и његове дружбе.1® И ускочки упади после 1570. били су једним делом условљени настојањем да се даљ е насељавање влаха обустави. Не треба заборавити да власи нису сами бесциљно тумарали, него су за њима били Турци: спахије су их насељавале на тућем, млетачком земљишту, а диздари су организовали мартолошке пљачкашке дружине.1’ Власи су и концем XVI столећа жудили за морским обалама, особито зими, мада је отуд настајала опасност за њихове катуне од ускока. Због сталних ускочких напада на њихова станишта, они су последњих година столећа поново почели показивати склоност да се врате бирегионалном сточарењу, јер су тако боље пролазили између Сењана, Млечана и Турака.1* Насељени у другој половини XVI века према Нину, Задру из Лике, Крбаве и западне Босне, они ће се столеће касније преселити у мање изложен шибенски крај. Делимично прешли на ратарство, власи су постали озбиљан привредни партнер. Мада је тада у северној Далмацији било мање обрадиве земље него данас, власи нису само одвозили со за своја стада из Шибеника, Обровца, Скрадина па и са Крка, него су довозили житарице, сира, вуне и других производа, нарочи’S. M itis , Note storiche sull'isola di Cherso, Rivista dalmatica, anno I, fasc. 2, Zara 1889, 167; Научна библиотека у Задру, n°28264, MS n°772/II, M. L. Bujch, Delle riflessioni storiche sopra /7 modemo stato civile ed ecclesiastico della cita ed isola di Pago, parte II, 1779, 153-4 i. * Шибенски дипломатар, 333-5, 335-6. * B. К л а и ћ , Повијест Хрвата IV, Загреб 1973, 56. О. R a n d i, Randi, La Jugoslavia, Roma 1922, 5. 11 B. К л а и ћ .и л , IV- 261. 11 r R V
II
44 4?-Ч
11 MSD LVI, 65-6 (22. VII 1532). 14 Исто, LV, 320. 11 МАЗд, Atti del conte di Zara, вол. I (Pietro Marcello), 182’ (3. XII 1520); II, 20’ (10. II 1520 m.v.). 14 MSD LIV, 221-3 (7. I 1530). " CRV III- 239-40, 196 и 191. ■* CRVV, 214 и 245, 171 и 226.
то у Шибеник, али и у Задар, Новиград и на Раб. Њихови велики каравани довозили су и одвозили и другу робу, па и увозне тканине из далеких земаља. О томе има доста података, нарочито у финалним релацијама ислужених млетачких функционера у Далмацији и на Кварнеру. Да се само посебно напомене да су Шибенчани из довоза жита, вуне и сира извлачили 30.000 дуката царине годишње (1557).1’ Куповина житарица од људи из унутрашњости практикована је у Задру још 1483. године.20 Касније, кад је старо становништво већим делом изумрло или се одселило, Задар је нешто изгубио значај извозног средишта, али је појачана увозно-извозна делатност Шибеника. Таква привредна активност довела је до друштвене диференцијације Морлака, те је њих било и трговаца, и то још у XIV столећу. И међу сточарима-ратарима има разлика, тако да су забележене газде са десетак најамних чобана и локални прваци са кућеринама нарочито (у каснијим деценијама столећа) у које је могло стати више десетина Турака и њихових коња. Они који још нису били довољно сесилни лакше су се изнова селиии или су прелазили ускоцима него они који су већ постали ратари. Док су ускоци код првих при зимовању могли отети само овце, код других, по селима одузимали су и говеда, без којих нема пољопривредних радова. Однос крупне и ситне рогате марве био је 1:10. Влашке регије биле су право таласасто море, где је стално било нових насељеника (посебно од 1580). Ти су долазили из дубље унутрашњости Полуострва, били су још само сточари и по правилу православне вере. Како су тежили да се населе на доброј земљи близу мора, представљали су елеменат агресивности, што су Турци гледали да искористе. Организација влаха у данашњој северној Далмацији показује исте значајке као организација влаха у данашњој источној Херцеговини. Не само што је реч о преношењу већ готовог уређења, подешеног начину привређивања и животним обичајима влаха, него се ради и о терену који је у географско-економском смислу донекле сличан оном у Херцеговини. Хисторијски извори нове досељенике најлакше прате на караванским саобраћагјницама и у речним долинама. Једна скупина влаха конституисала се на Цетини и у околним пољима (на пример, Петровом Пољу), где су сточари имали зимска пасишта и станишта, док су на Динари и Свилаји стоку напасали лети; ти власи су више него други суседни насељени сточари имали ситуацију која је била нешто различитија него на безводној херцеговачкој висоравни, јер је растојање измећу зимских и летњих испаша било невелико; та природно-географска средина могла је помоћи бржем губљењу катунске организације, која је управо и постојала да се води живот на две стране, бирегионалан. Катунска организација се сигурно одржала код цетинских влаха првих деценија XVI века, свакако до око 1540. године. Власи око Крке и Зрмање и на простору измећу две реке затекли су услове који су захтевали обезбеђење летњих поред зимских пашњака на већој удаљености, што је допринело очувању катунске организације.'1 Мећутим, већа могућност преласка на земљорадњу изазвала је њихову лакшу територијализацију а самим тим и постепено потискивање катунске организације. За Равне Котаре нису сачувани подаци о називима влашких ■’ CRV III- 98-9 (1557). 10 Ј. P ederin, Das venezianishe Handelssystem und die Handelspolitik in Dalmatien (1409-1797), Studi veneziani, n.s. XIII (1987), "M. М арковић, Племенско друштво и култура динарских сточара, Зборник симпозијских радова: Предмет и метод изучавања патријархалних заједннца у Југославији, Титоград 1981, 247-50. - Вид. и ауторов рад: Сезонска сточарска насеља на динарским планинама, Зборник за народни жнвот и обичаје Јужних Славена, књ. 46, Загреб 1975, 254-96. - О зимовању влашких оваца на самој морској обали Вид. за 1578: CRV IV, 224, релација Винченаца да Канал; за 1598: CRV V, 245, релација Дј. Бемба, ранијег генералног провидура. 255
скупина, мада је јасно да су то били делови оних група које су постојале у Херцеговини, где се влашке групе лако могу идентификовати у изворима се најчешће помињу Бањевци и Станковци односно Вратковићи који нису забележени у дубровачкој архивској грађи у Херцеговини. Према Задру су били Парчићи и Сударевићи, у Петровом Пољу Мирковићи, Пастрохивићи и други, на Добром Пољу Војнићи и Вукићевићи, измећу Шибеника и Трогира Љубићи, Војихнићи, Јеловчићи, Госпићи, Арменићи, Булићи, Каблићи, Радимићи, Русићи, Сумићи, херцеговачки Примиловићи и ПоЦрње и босански Твртковићи, и даље на Цетини Збитељићи. У летње време, кад сочне траве нема довољ но у Равним Котарима па ни у Буковици, сточари су изгонили своја стада на пашњаке јужног Велебита. Ту су долазили сточари из Босне, из Ускопља, фаворизовани од санцак-бега. Ту су се далматински власи сусретали са личким и босанским, али се тачно знало чија је која планина или падина у погледу летњег напасања. Личани су допуштали својој браћи из северне Далмације да користе вишак њихове летње траве, али су заузврат далматински власи допуштали Личанима да могу за време зиме силазити у топло приморје и да тамо хране своју стоку. Било је снежнијих година, кад се много више него обично тискало папкара у близини мора.“ Слично је било и са сточарима око Вранског језера и влаха шибенског залеђа, у планини Тартару, у Загори према Дрнишу па и даље. Треба претпоставити да су власи са Велебита и у она времена долазили на зимску испашу у Кашиће код Новиграда. Извори, чак ни млетачки, не доносе податке о тим сточарскимТзЈфбгијама. Због ове егзистенцијалне, производне спреге севернодалматинских и личких влаха у склопу бирегионалног, трансхуманског или »сезонског« сточарења, веза између Равних Котара, Буковице и Лике била је увек врло жива, мада је северна Далмација као и постојбина Херцеговина припадала медитеранској а сточарска зона Лике, Гламоча и Ливна средишно-планинској зони. Кад је средином и у последњим деценијама XVII века, услед ратних збивања, дакле неекономских околности, настало померање влаха, сточари из Лике биће први који ће се спустити у проширену млетачку Далмацију, а за њима ће то нешто касније учинити и власи из ливањског и гламочког краја. То ће бити друга велика влашка сеоба у северну Далмацију католика и православних (личких) или само православних (босанских).” Основна друштвено-економска Јединица влаха и у северној Далмацији био је катун-организована економска, социјална и демографска заједница али и само станиште (како то по правилу сматрају етнографи, држећи се ситуације из последњих времена). Катун управо и организује живот у две регије, летњој и зимској; катун су људи и стока а не зграде летње испаше као у скорашњој прошлости. Постојале су различите околности ксје су погодовале одржавању или распадању катуна. Размножавањем припадника катуна стваране су у турско доба групе сродних катуна или племена-нахије (са зборовима као самоуправном формом). Први елеменат за настанак племена била је близина зимске и летње испаше а затим уклапање катуна у жупну област и то у време слабе феудалне или
"Јануара 1555. био је велнкн снег те су ускоцн могли лако пленити катуњане: заробили су 20 а двојицу убили (ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIX, 98 од 24. I 1554. м.в.). “ V. Lago (Memorie, I, 260) je сматрао да су власи дошли у Далмацију 1391. из Босне, Рашке и Бугарске. - Вид. о власима на турско-млетачкој граници пре и после обнове пећке патријаршије: М. Б оговић, Католичка црква и православљеу Далмацији за вријеме млетачке владавине, Загреб 1982, 11, 13, 11 (сеобе према Далмацији у XV и XVI столећу). 256
незаинтересоване државне власти како би се омогућило сточарима да овладају жупом.14 Млетачки подаци говоре само о катунима и катунарима,” што индицира ситуацију као у источној Херцеговини. Одржавању катуна придоносила је и мартолошка организација и пљачкашки начин привређивања пограничних влаха (јер је катун често био најмања војничка јединица), кириџијско преношење терета (јер у организовању каравана учествује већи део одраслих мушкараца катуна) и комплементарна ендогамија (тј. придруживање различитих елемената ендогамном роду у нову већу скупину, опет катунску, како би припадници рода могли да закључују бракове са егзогамним делом катуна). Мешање са другим катунима, повећана имовинска диференцијација и рана територијализација (ако није реч о стварању племена) помагали су растурању катуна.28 Млечани су у једном моменту (1555) предложили да турске страже обезбеђују катуне при зимском боравку на приморском појасу; то је такође јачало катун. Турци су успели да потчине све влахе до којих им је било стало и да (већ 1527) с њима пљачкају све суседне хришћанске територије. Могућност плена ће касније знатно приближити Морлаке сењским ускоцима.27 Ипак, Турци су афирмисали, расељавали и утицали на снажан демографски раст влаха управо начином ратовања који је претпостављао погранична харања. У великој мери, уз помоћ Турака, Власи су постали власи, јер су њиховом сагласношћу заузимали жупне области где су били коначно славизовани. Велике влашке сеобе биле су могуће зато што су власи били т у р с к и сточаои. Власи су променили однос према Турцима кад су ови почели 'Да јииДИју неке њихове повластице; тада су, уз сличне Арбанасе, дали окосницу балканске хајдучије. Питање ко су власи (Власи), којим су језиком говорили и у које време и кад су прешли искључиво на словенски језик још није научно решено. Стари аустријски хисторичар Франц Кронес није био упознат са сеобама влаха него је веровао да су власи аутохтоно становништво Далмације, који су касније пословењени.18 О некој влашкој народности као каквој данашњој нацији не може бити говора, јер су власи примили, и то доста касно, националност оног елемента са којим га је везивала вероисповест. То су православни власи учинили свакако пре католичких. Славизацији је доприносило њихово карактеристично кретање, и то како привредно (бирегионално сточарење, довоз жита и соли) тако и непривредно (гранична хајдучија).
-- -----------'
!4 Б. Х рабак, Разграњавање катуна и стварање група односно племена у некадашњој Херцеговини (ХШ-ХС век), симпозијски зборник: Предмет и метод, 196, 198. Иако је посветио доста простора тзв. трансуманци, тј. бирегионалном сточарењу, класификујући трансуманцу као »редовну« (одлазак са равнице на летњу планинску испашу) и »инверзну« (силазак са планине на зимску прехрану на морској обали или у какав жупни предео) и констатујући да је номадизам старији од трансуманце, највећи стручњак нашег столећа за прилике XVI века. Фернан Бродел, ипак је грешио кад номадизам крсти као сточарење које претпоставља сељење и породицг (F. В raudе 1 Civilta е imperi del Mediterraneo nell’ eta di Filipo II, vol. I, Torino 1976, 74-80, 91). Трансуманца, нарочито »инверзна«, претпоставља и одвођење породица на испашу, а разлика у односу на номадизам се састоји у томе да су регије становања ув<*к исте и обезбеђење, док код номадизма нема устаљеног зимско-летњег кретања у две регије. 25 Катунска села на путу Шибеник-Ливно: Ф. Рачки, Прилози, Старине, XIV (1882), катунар у клишком санцаку: ASV, Secreta, Archivi propri Costantinopoli IV, фол. 70 од 16. VI 1546 (Thoma Lagator, cathonaro), катунар-дужник Новиграђанину: XA3d, Atti del conte di Zara II, 20 од 15. II 1520. "Б. Х рабак, Стварање групе катуна, 194-6. 2,CRV II, 46 (Ветор Барбариго, 24.VI 1528); V, 273-4 (Н. Донадо, 2. XII 1599). 2,F. K rones. Grundriss de osteneische Geschichte, Wien 1882, 432. 17 - BENKOVAČKI KRAJ ... ZBORNIK 2
257
Б и т т агу VLACH S’ A N D U SK O K S ’M IG RA TIONS IN N O R T H D A L M A T IA I N THE 16th C. The Vlachs who used to live in the Venetian ог Turkish Dalmatia were n ot all o f the sam e origin. The Vlachs, rom anized population o fth e Balkans, had been there since the arrival o f the Slavs, and lived in Croatian districts before the Turks came. A t the en d o f the 14th c. It was very гаге to fln d in N orth Dalmatia Vlachs originating from the eastern p arts o f the country, i. o. from the pre-kosovo Serbian state. Following the Turkish invaders, the Vlach actually came from the central and east Herzegovina. The Turks enforced this migration since they n eeded Vlachs as additional solers (martolechs) and as farm ers to su pply their garrisons. A t the beginning o f the 16th c. orthodox Vlachs’ m igrations to the region o f R avni K otari and Bukovica becom e rather ехрапded, thanks to the final destruction o f the H ungaro-Croatian rule in the агеа from Karin to Skradin. The N orth Dalmatina Vlachs sh ow ed a kin d o f organization sim ilar to the one in East Herzegovina. Historical sources can easily follow the n ew comers, particular!y i f they settle b y the main caravan roads or on the coast. Upon their arrival the Vlachs wishing to sta y around the Krka and the Zrmanja found out that they were to provide sum m er pastures besides the winter pastures em bedded in little bays on the coast. These perm anent migrations from winter to sum m er pastures h elp ed preserve the special w ay o f life these shepherds led, which was very close to the organization o f their neighbours, M etin Vlachs. The fertile land around R avni K otari and Benkovac prom pted them to turn to agriculture and te abandon the sh eph erd’s w ay o flife . Therefore it is obvious that the first reason for the Vlachs’ migration in N orth Dalmatia was their biregional cattle breeding. The oth er reasons, much т оге frequently m entioned were political events. The author here uses Venetian archives and Marin Sanuda ’s diary, as well as the news issue d b y the D ubrovnik and Zadar archives. The Vlachs belonging to the Turkish m ilitary units participated in overthrowing the H ungaro-Croatians in the region o f Karin and Skradin. A t the sam e time h appended the tw o Turkish-Venetian wars (1499-1503 and 1537-1539). Until the end o f the 3 0 ’s the Turkish martolechs exercised such a great pressure that Venetians had to defend themselves. Until that p e rio d the Uskoks from Senj were p u rely marginal, acting only around the Velebit an d N ovigrad straits. Between the en d o f the second war an d the beginning o f the n ew one (1570-1573) the U skoks take the initiative and break into the Turkish territories around the Venetian estates in N orth Dalmatia to rob cattle, grain, p e o p le and g o o d s com ing b y caravans from Šibenik. These attacks also represent a p a rt o f the Vlachs migrations, since the U skoks (except a few new comers) were Vlachs from the Turkish or Venetian districts. The Uskoks used to attack O brovac an d Šibenik via the N ovigrad stratits. The number o f their attacks increased from 1573 to 1601.
S T IJE P O O B A D
GOSPODARSKA I DRUŠTVENA STRUKTURA BENKOVCA U PRVOJ POLOVICI DEVETNAESTOG STOUEĆA
Sažetak Zahvaljujući pogodnu smještaju na novoizgrađenoj Primorskoj cesti, za sve vanjske nedaće, Benkovac se postupno razvijao o d maloga ravnokotarskog seoskog naselja u trgovište s obrisima varoši u sredini stoljeća. Nalazeći se na širokom i nem im om prostoru koje j e gospodarski i društveno nerazvijeno i kojega j e bilo teško osm atrati iz okolnih rubnih općinskih i preturskih središta Zadra, Obrovca i Skradina, francuske i austrijske gradanske i vojne vlasti udarile su institucionalne osnove kako b i se p u te m državne prisile smanjile pljačke i ubojstva i uspostavio red i m ir na tom e prostoru. S osnivanjem Općine i Preture i drugih nižih ustanova Benkovac se izjednačio s drugim upravnim i sudskim središtima, a li je njegova društvena struktura i dalje ostala pretežno seljačka, je r j e nerazvijen a gospodarska podloga davala agram o obilježje naselju.
Budući da je prošlost Benkovca u prvoj polovici devetnaestog stoljeća potpuno neistražena, svrha ovoga rada je da utvrdi osnovne katakteristike političkoga, gospodarskog i društvenog razvoja toga naselja i njegovu postupnu preobrazbu od ravnokotarskog sela u varoš. Tri su faktora utjecala na njegov razvoj: prvo, izgradnja Primorske ceste, drugo, ukidanje Grimanijeva zakona, i treće, osnivanje Općine i Preture. U ranom devetnaestom stoljeću Benkovac se ubraja među najmanja seoska naselja u Ravnim kotarima. Smješteno je na obronku fcrežuljka s kaštelom i crkvom sv. Ante na njegovu vrhu. Za francuske uprave započinje njegov razvoj u pravnom i gospodarskom pogledu što će se kasnije odraziti i u društvenom sastavu stanovništva. Izgradnjom Primorske ceste godine 1806. i 1807. Benkovac se našao na glavnoj prometnici koja je išla od Zadra preko Zemunika, Benkovca, Lišana, Skradina do Sibenika i dalje prema srednjoj i južnoj Dalmaciji.' U izgradnji ceste francuske vlasti angažirale su i seljačko stanovništvo podijeljeno na više dionica koje su nadzirali oficiri i podoficiri. Nova cesta je povezala Benkovac i druga naselja s glavnim gradom Dalma-
1 FranoBaras, Maršal Marmont, Memoari«, Logos, Split 1984,63; Niko D uboković N a d a lin i, O gradnji cesta u Dalmaciji u doba Francuza, Prilozipovijestiotoka Hvara, IV, Hvar
17*
259
cije Zadrom i ostalim općinskim i kotorskim središtima, osobito sjevemog dijela Dalmacije. Ukidanjem takozvanog Grimanijeva zakona (1806) umjesto države seljak postaje vlasnik zemlje na području nove i najnovije stečevine s obavezom da državi plaća porez desetinu. S dobivanjem zemlje u posjed benkovački i ostali seljaci sjeverodalmatinske i srednjedalmatinske zagore, Makarskog primorja i područja Neretve postali su ekonomski slobodni. Za francuske uprave Benkovac je uzdignut na razinu seoske općine (1811), takozvanog sindakata, koja je započela s radom početkom sljedeće godine. Tako Benkovac prvi put u svojoj povijesti postaje upravno središte za okolna seoska naselja2 poput Obrovca, Novigrada i Biograda. Pod Francuzima pripadao je kotaru Obrovac i okružuju Zadar.1 Nova općinska zajednica nastala je od dijela zadarske, obrovačke i skradinske općine i godine 1813. brojila je pet tisuća i dvjesto stanovnika.4 Nova općina imala je i Općinsko vijeće na čelu s načelnikom (sindikom) Anđelom Borinom. Nalazeći se na državnoj cesti i karavanskom putu iz unutrašnjosti prema Zadru, uz općinsko sjedište, Benkovac je obećavao da će se brže razvijati nego ostala seoska naselja udaljenija od glavne prometnice. Pored lijepih nagovještaja koje je donijela nova uprava, seljaci su teško podnosili francusku dominaciju, koja ih je opterećivala javnim radovima, porezima i novačenjem. Seljaci su prisiljavani da idu u vojsku, poneki su je izbjegavali odmetanjem u hajduke. U francusko-austrijskom ratu (1809) znatan broj seljaka iz Benkovca i okolnih kotarskih sela našao se u francuskoj vojsci, koji su se tukli, sa svojim sunarodnjacima na austrijskoj strani, za tuđe interese. Austrijski špijuni pokušali su ih nagovoriti da dezeritraju, ali je išlo dosta teško budući da je u Benkovcu bio glavni štab francuske vojske. Neko vrijeme tu je bio glavni zapovjednik Dalmacije Auguste Marmont.5 Seljak je morao trpjeti razne zlouporabe vojnih i građanskih vlasti, primjerice, oko procjene i ubiranja desetine koju nije uvijek mogao platiti zbog sušnih i nerodnih godina, ali su je vlasti znale utjerati putem mirovnog suca u Obrovcu. U takvim uvjetima težak je teško mogao doći do tržnog viška i novca te se je morao zaduživati kod lihvara, koji su ga zbog duga, znali lišavati vlasništva nad dijelom zemlje. Njegov položaj postaje teži, jer ga država nije štitila. Najčešće je dolazio u kolonatski odnos, ne više prema plemićima, poput seljaka u primorskom i otočkom dijelu Dalmacije, nego tankom sloju građanstva iz Zadra, Obrovca, Skradina i Benkovca, tek u nastajanju. Kada se tomu doda strah od mogućeg upada hajduka i bolesti, osobito malarije koja je harala po Ravnim kotarima, napose u benkovačkom kraju, gdje je bilo dosta baruština, lokava, neuređenih potoka između Biljana i Benkovca, tada se može bolje sagledati realno stanje i položaj seljaka ovoga naselja i čitava kraja. U promijenjenim političkim prilikama, za austrijske uprave (1813), pa do sredine stoljeća položaj seljaka se pogoršava. Austrijske vlasti su prihvatile nastale promjene u posjedovnim odnosima, ali su i dalje ostavile seljaka nezaštićena od zadarskih i ostalih varoških lihvara, koji ga sljedećih desetljeća još više pretvaraju u kolona i dužnika. U Benkovcu su bile dvije kategorije seljaka, slobodni seljaci i koloni. Slobodni seljaci su imali zemlju u vlastitu posjedu, a koloni su bili u zemljišnom odnosu, primjerice, prema Dominiku Karađi u Zadru, Ćirilu Kneževiću, Špiru Steli, Jovanu Petkoviću, braći
2 Valentino Lago, Memorie sulla Dalmazia, Volume Primo, Venezia 1869, XXXIV, X, Prospetto della organizzazione e della polazione della Dalmazia con la chiusa dell’anno 1813 ossia del dominio francese. 3 Carlo Federico B ia n ch i, Zara cristiana, II, Zadar 1879, 349. Vidi Lago, nav. dj., X X X IV
X
4’L ago,nav. dj. X X X / I V, X. ‘ Baras, nav., dj., 112. 260
Komereto, Jovanu Dimitroviću, Anti Bašiću ili pak mjesnoj katoličkoj ckrvi. Porez desetina se davala u naturi, a od godine 1837. se mogao plaćati i u novcu. Zbog velikih troškova, nestabilnosti cijena i svakojakih prijevara od strane sakupljača desetine, država je od godine 1838. u svojoj režiji sakupljala ljetinu. Zbog suša, nerodica i gladi seljaci bi neredovito plaćali porez, ali je država znala administrativnim putem utjerivati dugove. Na temelju prve modeme izmjere zemljišta u Dalmaciji, koja je obavljana u Benkovcu godine 1827,6 izrađen je modemi katastar, po kojemu se od početka pedesetih odina, mjesto dotadašnje desetine, plaća zemljarina na temelju čistog prihoda koju plaća vlasnik zemlje kojega država za poreznika priznaje. Prema prvoj izmjeri zemljišta, poreska općina Benkovac imala je 840 ha, 67 a i 64 т г površine, podijeljena na sedamstočetrdesetsedam čestica zemlje i četrdeset čestica zgrada.7 Ravničarski dio je pod oranicama, vinogradima i livadama. Preostali dio zemlje je pod brežuljcima i pašnjacima s malo oranica na sjeveru. U odnosu prema dmgim selima Benkovac je na višoj nadmorskoj visini, ima blagu klimu. Ljeta znaju biti vmća, ali je zima blaga. U ravničarskom dijelu javlja se slana. Od vjetrova prevladava bura koja u to doba nije bila tako jaka.
Sl. 1. Katastarskn općina Benkorac 261
Struktura vlasnika zemlje izgleda ovako. Od šezdeset jednog vlasnika (1826) trideset jedan je iz Benkovca, deset iz Bukovića, šest iz Kule Atlagić, pet iz Šopota, dva iz Obrovca te po jedan vlasnik iz Zadra, Novigrada, Karina i Islama Grčkog.* Najviše zemljišnih čestica imaju Jovan Dimitrović, Mate Komereto i Ivan Bašić. Inače prevladavaju mali sitni posjedi koji se usitnjuju djelidbama i kupovanjima. Tu je i zemlja koja pripada Državnom dobm , benkovačkoj općini i mjesnoj katoličkoj ckrvi.9 Među vlasnicima zemlje jedan je trgovac iz Benkovca i nekoliko posjednika iz Zadra, Obrovca i Novigrada a ostali su seljaci. Razvojem lihvarstva zemlja postupno prelazi iz seljačke u građansku svojinu. Po dmštvenom sastavu najviše zemljišnih čestica je u posjedu seljaka iz Benkovca i susjednih sela koja graniče s katastarskom općiitom Benkovac. Zatim jednoga trgovca iz Benkovca i nekoliko posjednika iz Zadra, Obrovca i Novigrada. Od cjelokupne površine katastarske općine Benkovac 34% je obradivo, 65% neobrađeno, 1% otpada na vode i puteve.10 Produktivnog zemljišta ima 283 ha, 12 a i 84 mJ. Obradiva zemljišta, koje je neobrađeno, ima 545 ha, 46 a i 43 m2. U neproduktivno zemljište spadaju neplodni tereni, vode, putevi i sveukupno iznosi 12 ha, 08 a, i 47 mJ. Stanovništvo se pretežno bavi poljodjelstvom i stočarstvom. Od žitarica najviše se sije raž, ječam, zob, kukumz, proso i kmpno sočivo. Pregled površina p o kulturama "
Oranica Vinograda Vrtova Livada Pašnjaka Pašnjaka sa šumama Šuma Zgrada i dvorišta Neplodno tlo, vode i putovi
258 ha 21 ha 2 ha 53 ha 446 ha
87 a 82 a 54 a 25 a 19a
27 ha
84 a
35 m1
16 ha
54 a
71 m!
1 ha
72 a
17 m'
11 ha
87 a
61 m!
Ukupno
840 ha
67 a
74 m!
43 mJ 05 m1 79 m2 52 m' 11 m'
Prema tomu, najviše površina je pod čistim pašnjacima, zatim oranicama, livadama, pašnjacima sa šumom i vinogradima. Livade u polju, u zimskim mjesecima, obično su pod vodom. Pašnjaci su ponajviše na obližnjim brežuljcima. Na oranicama se uzgajaju čiste kulture, svrstane u tri klase, vinogradi, vrtovi, livade i šume u jednu klasu, a pašnjaci u dvije klase. Pašnjaci sa šumom uvršteni su u miješane kuiture i pripadaju jednoj klasi. U neobradivo zemljište spada neplodna zemlja, vode, putovi i zemlja na koju se ne plaća porez. Razdioba kultura na oranicama po klasama izgleda ovako.
х- d Histcrijski arhiv Split (dalje HAS), Arhiv mapa (dalje AM), Operat porezne procjene opcine Benkovac (dalje Operat) 1844. к J F ’ HAS, AM, Operat 1844. ^ Historijski arhiv Zadar (dalje HAZd), Zbirka mapa, mapa Benkovac. ,0 HAS, AM, Operat 1844. "
262
Isto.
Vrsta kultura na oranicama " Klasa
I
Pšenica Raž Ječam Zob Sočivo krupno Kukuruz Proso Zob Ugar
II
8 4 56 -
III _ 28 40
40 32 o8
•32 -
12 20
8 12 -
Godišnja proizvodnja žitarica i krupnog sočiva, po jednom stanovniku, iznosi tisuću stosedamdesetpet litara, a crnog vina stošezdesetšest litara. Slatkog sijena s livada proizvodi se godišnje po stanovniku dvjestoosamdesetšest kilograma, a sijena s pašnjaka sa šumom, čistih pašnjaka i čistih šuma proizvede se godišnje po stanovniku katastarske općine četrdesetsedam kilograma. Drva za ogrjev i preradu proizvede se 3,3 m \ Benkovčani, poput drugih okolnih seljaka, sporo su se prilagođavali gospodarskim promjenama, uvođenju novih kultura, primjerice, krumpira, koji se ovdje prvi put pojavljuje u trećem desetljeću devetnaestog stoljeća. Slična je situacija i s dudom. Zemlja se obrađuje primitivnim sredstvima za rad, primjerice, plug kojega vuku dva vola, trokraka motika, za svaku vrstu kopanja i za sjetvu, mašklin ili tm okop za krčenje terena, dvokraka motičica za povrće i sočivo, srpić za obrezivanje vinograda i maslina, srp na dugom štapu za rezanje grmlja i živica, sjekira za sječu drva i sjekirica za sječu na panju korijenja žitarica.1Ja Zbog tradicionalnih sredstava za rad produktivnost je bila mala, teško se dolazilo do viška rada, zatim udaljenost tržišta, sve će to usporiti prijelaz iz naturalne u robno-novčanu privredu. Očito se radi o zakašnjeloj ekonomiji. Stočarstvo je, po važnosti, dmga gospodarska grana u Benkovcu. Najviše se uzgaja sitna stoka ovce a manje koze. G otovo svaka kuća ima kravu, neke po dvije, vola, koji služi za oranje i vuču, budući da u mjestu ima sedam zaprežnih kola. Samo polovica domaćinstava gaji po jednu svinju. Pregled stoke godine 1827n volova
bikova
krava
teladi
konja
pastuha
kobila
30
4
46
12
4
1
8
magaraca
ovnova
ovaca
jagnjadi
koza
svinja
Ukupno
12
74
630
211
160
23
ždrebadi 1
1216
Gospodarske zgrade i štale za stoku su pokraj kuća za stanovanje, ali ih ima izvan sela, a ponegdje su pod istim krovom stoka i ukućani. Prevladava domaća pasmina koja se zadovoljava skromnom ishranom.14
Manuete provinciale della Dalmazia pell'anno 1847 248 HAS, AM, Operat 1844. 11 Isto. 14 Isto. 263
‘ X
Kretanje stanovništva “ Godina 1826 1830
kuća
obitelji
katolika
pravoslavaca
obitelji
48 35
8 -
40 40
152 146
28
ukupno 192 186
Većina stanovnika Benkovca je pravoslavne vjere. Po društvenom sastavu apsolutnu većinu čine seljaci. Godine 1826. bio je jedan trgovac, tri gostioničara i jedan katolički svećenik. Tu bi trebalo dodati vice-serdara i načelnika općine. Trgovac i gostioničari se bave trgovinom živežnih namimica i vinom koje nude prolaznicima, putnicima i mjesnoj vojnoj posadi. Prvih desetljeća dmge austrijske uprave stambene prilike u Benkovcu nisu se bitno mijenjale. Kuće su građene od kamena, uglavnom u kreču, ali ih ima i u suhozidu, pokrivene crijepom, kamenim pločama i slamom. Oko kuća su vrtovi. Apsolutna većina Benkovčana je u posjedu jedne kuće, dok imućniji među njima, Jovan Dimitrović, Mate Kornereto, Anđelo Borin i Ivan Bašić, imaju po dvije kuće.“ Skromni tržni višak Benkovčani prodaju na tržnicama u Zadru i Obrovcu. Austrijski car Franjo Josip I na putu od Benkovca prema Zadru (1818) susretao je naomžane seljake na konjima i ženske sa crvenim kapicama ukrašene novcima.” Uglavnom su prodavali višak žitarica i peradi. Iako je Zadar udaljeniji od Benkovca nego što je Obrovac, Benkovčani su dolazili u Zadar zbog dobre ceste i više cijene proizvoda, a potrebnu robu mogli su kupiti po nižoj cijeni. Kretanje po toj cesti nije uvijek bilo sigum o. 1
Sl. 2. Serdtr iz Ravnih kotara
Sl. 3. Seljak Iz Ravoih kotara
Sl. 4. Djevojka ii Ravoih kotara
'* HAZd, Zbirka mapa, mapa Benkovac. 14 HAS, AM, Operat 1844 i HAZd, Razni spisi Namjesništva 1831, 21. VIII/9 ” Ivan P ed erin, Franjo I u Zadru 1818 god. Kačić, 1975, 108. " Almanacco provinciale della Dalmazia рег l ’anno IS2S, 166. 264
D o godine 1827. Benkovac je na razini seoske općine ili Općinskog povjerenstva s načelnikom ili sindikom na čelu. U političkim i prvostepenim sudskim stvarima bila je potčinjena Općini i Preturi u Obrovcu. Među prvim načelnicima, za austrijske uprave, spominje se Simeon Dimitrović.1* Pored Općine, tu je i sjedište Vice-Serdarije koja je također potčinjena Serdariji u Obrovcu,19 a obje Pukovniji u Zadru.10 Među serdarima spominju se Ante Ćipiko, Stjepan Dagheta, Bartol Zannoni, Robert Novaković, Mihovil Tremoli i drugi.21 U Benkovcu je smještena vojna posada i prva poštanska stanica s mjenjačnicom” župska dobrotvomost te ograda (bažana) za provođenje karantene i odmaranje karavana. Zamjećivala se potreba otvaranja gostionica pokraj kojih su se mogli odmarati ljudi i stoka te kola i kočije.” Godine 1827. ukinuta je općina u Benkovcu,24 a to će potrajati samo nekoliko godina da bi se povela akcija da se ponovo otvori, budući da je široki prostor između Zadra, Obrovca, Skradina i Biograda bio bez sjedišta upravne vlasti. U međuvremenu vojna posada je dobila kimrga (1843) te stalnog kotarskog liječnika - kimrga za potrebe civilnog stanovnitšva (1847) u osobi Martina Karlina,15 kojega je zamijenio Jakov Dančević. Nešto ranije je dobio i prvu babicu s odobrenjem da vrši službu. Četrdesete godine donijele su Benkovcu više novina među kojim^ su najvažnije osnivanje Pretura i Općine. Godine 1845. pokrenuta je inicijativa da Benkovac dobije Pretum (kotar)20 poput one u Obrovcu koja objedinjuje upravnu i sudsku vlast na razini kotara, a koja je otpočela s radom 1. siječnja 1847.27 Ona je obuhvaćala dvadeset sedam sela koja su do tad pripadala obrovačkoj, skradinskoj i zadarskoj općini.2* Prvi pretor je Juraj Katnić koji je s pet službenika,29 među kojima je jedan čuvar zatvora,10 započeo rad u najvišoj do tada otvorenoj ustanovi u Benkovcu.
'* Vice-Serdarije su bile još u Erveniku, Smilčiću i Zemuniku. 20 Almanacco provinciale della Dalmazia per Гаппо 1825, 166. U Zadru su bila dva pukovnika, jedan za kopnenu a drugi za otočnu krajinu. Krajine su podijeljene na serdarije. Serdariju je činilo r\ekoliko sela na čelu sa serdarom, koji je odgovoran pukovniku krajine. Serdaru su podređene seoske harambaše, pomoćnik, serzent, dva čauša, subaša i četiri pandura. Svi su oni bili seljaci. Serdarova je zadaća da provodi naredbe viših vlasti i da se uredno plaća desetina i travarina. 21 Almanacco provinciale della Dalmazia регГаппо 1823, 120, 1830, 118, 1834, 117 i Schematismo provinciale della Dalmazia рег Гаппо 1842, 108, 1843, 112. 22 Schematismo provinciale della Dalmazija p e r l’anno 1842, 262 i 1843, 279. 21 HAZd, Stampe, sv. 7, br. 528 od 15. V 1848. , 24 HAZd, Štampe, sv. 20 (1826-1831), br. 1593 c od 17. IV 1827. Prema dekretu guvemera Franje Tomašića selo Nunić, koje pripada općini Obrovac, zatim ostala sela Lišane, Đevrske, Zečevo, Dobropolje, Stankovci, Ostrovica, Gošić, Žažević, Perušić, Šopot, Podlug, Kolarine, Morpolača, Prović, Važić, Bulić, Kožlovac, Lepuri, Lisičić, Podgrađe izdvojena su iz sindikata Benkovac i pripojena općini Skradin. Selo Pristeg priključeno je općini Biograd, a sela Nadin, Raštević, Veljane, Trgulje pripojena su općini Zadar, dok sela Benkovac, Kula Atlagić, Korlat, Rodaljice, Brgud, Buković pridružena su općini Obrovac. 2’ Manuaie provinciale della Dalmazia pell'anno 1847,215. “HAZd, Spisi Okružnog poglavarstva Zadar, svež. 94, br. 2284 1845 i Štampe, sv. 25, br. 251j 1845. Vidi Gazzetta di Zara br. 98 od 18. XII 1845, 909 i br. 99 od 10. XII 1846, 595. 27 Manuale provinciale della Dalmazija pell’anno 1847, 95-96. HAZd, Štampe, sv. 25, br. 252 g, 1845. 21 Novoformiranoj benkovačkoj preturi pripojena su sela koja su do tada pripadala obrovačkoj preturi i to: Korlat, Kula Atlagić, Vukalj, Benkovac, Buković, Popović, Brgud, Rodaljice, zatim sela skradinske preture: Lišane s Bulićem, Lepuri s Kožulovcem, Lisičić s Podgradem, Kolarine, Perušić, Šopot s Podlugom, Lukšić s Provićem, Morpolača i Stankovci. Benkovačkoj preturi pripalo je nekoliko sela zadarske preture: Banjevac s Kašićem, Radašinovac s Dobrom Vodom, Budak, Vrana, Tin s Kakmom, Pristeg, Ceranje, Jagodnja, Zapužani, Miranje, Polača, Raštević, Nadim sa Zagradom, Bilišane, Veljane i Trljuge. Ljubitelj prosvještenja - Srbsko dalmatinskij magazin za ljeto 1846, 38 i HAZd, Štampe, 1845, sv. 25, br. 251 j).
265
Iste godine Benkovac dobiva Općinu na višoj razini s općinskim vijećem, poput onih u Zadru, Obrovcu, Kninu i Skradinu. Za prvog naćelnika je postavljen Ante Bašić. U z njega su dva prisjednika Ivan Komereto i Stjepan Borin, a tajnik Ivan Palazzi.31 S pojavom Preture i Općine povećava se i broj stanovnika, jer uz službenike dolaze u Benkovac i njihove obitelji. Izgrađuju se nove kuće, otvaraju obrtnićke radionice i dućani i pojačava se razmjena dobara s okolnim seoskim naseljima. Počinje se uobličavati nova ulica. Od godine 1847. Benkovac se više ne ubraja u sela nego među varoši.” Pregled stanovništva benkovačke preture3J Godina
Katolika
Pravoslavaca
Ukupno
1847 1848 1851
5280 5418 5544
4595 4629 4723
9875 10047 10267
U novoosnovanoj Preturi većina stanovništva je katoličke vjere. Po vjerskom sastavu ima sela sa čistim katoličkim ili pak pravoslavnim stanovništvom, ali i s miješanim stanovništvom. Općinsko i pretursko sjedište i dalje ostaje s miješanim stanovništvom s tendencijom porasta katoličkog stanovništva dolaskom novih službenika i njihovih obitelji. Uz svjetovnu vlast, Benkovac je i sjedište crkvene vlasti, pravoslavne parohije i katoličke župe. Parohiju čine tri okolna sela Buković, Perušić i Bulić s parohijalnom crkvom Rođenja sv. Jovana. Paroh je jeromonah Vasilije Vojvodić.3* Od godine 1847. je i sjedište crkvenog nadzirateljstva1' Benkovačka katolička župa pripada Dekanatu u Nadinu, a skupa s njim Nadbiskupiji u Zadru. Četrdesetih godina izmijenilo se više župnika, primjerice, Sime Mičić, Šime Profaca, Vicko Mrkica i Ivan Bevilakva.34 Zaključno se može reći sljedeće. Zahvaljujući pogodnom položaju na Primorskoj cesti i širokom i praznom prostoru Ravnih kotara i Bukovice, gdje se stalno vojevalo, strahovalo, a ponajviše gladovalo, Benkovac je imao najpovoljnije uvjete da se razvije u upravno i sudsko središte i sjedište Vice-Serdarije i Vojne posade koje su čuvale red i mir na širokom prostoru Ravnih kotara i dijela Bukovice. U početku je bio na razini seoske općine, poput Biograda, Novigrada i Nina, a od godine 1847. u upravnom i sudskom pogledu izjednačio se s Obrovcem, Kninom, Skradinom i Zadrom. Od malog ravnokotarskog sela postupno se razvijao u trgovište i prerastao u varoš poput Obrovca, Biograda i Skradina. S pojavom novih ustanova dolazi i novo stanovništvo te
” Uz načelnika su pisar Gaetano Frari i činovnici Jakov Bevilavka i Paško Cassio. 30 Manuale provinciale della Dalmazia pell'anno 1847, 95-96. 31 HAZd, Index Registrature 1846-1847 [Manuale provinciale della Dalmazia pell’anno 1847, 95-96 iManuale provinciale della Dalmazia pell’anno 1848, 110-111. 33 Manuale provinciale della Damazija pell’anno 1947, 95-96. 33 Manuale provinciale della Damazija p ell’anno 1847, 244-245; isto, 1848, 254 i HAZd, Ostavština Alberti, svež. 2, 1851. 34 Schematismo della dioecesi di rito greco non unito in tutta la Dalmazia ed Istria pel l ’anno 1841, 8. 33 Srpbsko-dalmatinski magazin 1847, 148. Godine 1847. Eparhija je podijeljena na deset nadzirateljstava. 34 Schematismo della arcidioecese metropolitana da Zara per l.anno bisestile 1840, 25, 1842, 51,1843, 31,1844,1»,1845,34,1846,18,Ш 7,18,1848,18 \1849,П. 266
se uz prirodni prirast zamjećuje lagani porast stanovništva u sredini stoljeća. Iako je postupno stjecao obrise varoši, društvena struktura njegova stanovništva ostala je pretežno seljačka, a naselje agramo, budući da se većina stanovništva bavila poljodjelstvom i dijelom stočarstvom. Dakle, u prvoj polovici devetnaestog stoljeća udarene su institucionalne osnove i date naznake njegova budućeg razvoja.
S u m m ary E C O N O M IC A N D SO CIAL STR U C TU R E OF B E N K O V A C IN THE F IR ST H A L F O F THE 19 th C E N TU R Y Being very close to the new ly-built littoral road and withstanding all extem al difficulties o f the m iddle o f the 19 ,h c., the village o f Benkovac gradually developed into a sm all com mercial town. The tow n was situated in the m iddle o f a large and restless area, suffering from underdeveloped economic and social conditions, which ргеvented the neighbouring m unicipalities o f Zadar, O brovac and Skradin from controlling and infuencing its population. That is why both French an d Austrian civil and military authorities d ecid ed to institutionalize the laws, in order to sto p killing and robbing in Benkovac, a n d to restore peace an d order. Soon after that th ey founded several m unicipal institutions o f a low er rank (including Pretura) in Benkovac which m ade it less inferior to other towns, but its econom ic structure remained m ainly agricultural.
267
М А Т Е Z A N IN O V IĆ
ŠKOLSTVO U BENKOVCU I NjEGOVU KRAJU
Sažetak Dolaskom Francuza u Dalmaciju (1805) p o če le su se pro vo d iti različite reforme u životu tadašnje Dalmacije, pa i na području školstva i prosvjete. U gradovima i većim mjestima otvaraju se osnovne škole, zatim gim nazije (10) i liceji (3). Nakon uspostavljanja druge uprave Austrije u D alm aciji u p rvim decenijama nije se ništa poduzim alo na unapredivanju školstva iprosvjete. Uprava nad osnovnim školstvom djelomično j e bilo potčinjeno (1827) svećenstvu, a početkom 1840. i potpuno. Osnovna škola u Benkovcu bila j e osnovana 1860, a 1868. osnovan j e benkovački školski kotar, koji je obuhvaćao obrovačku i kistanjsku općinu. O d te godine postepeno se povećavao broj osnovnih škola u benkovačkom školskom kotaru, p a su 1871/72. škol. god. radile 4 osnovne škole. Nakon formiranja kotareva, umjesto dotadašnjih okružja, u D alm aciji su se osjetila liberalnija strujanja medu stanovništvom, pa se počinju donositi zakoni i u području školstva. DoOesen j e državni zakon (25. X 1868) p o kojem su osnovne škole predane na upravu grerdanskim vlastima. Pohadanje osnovne škole bilo je obvezatno ali seljaci tu odluku nisu poštivali, p a je veliki broj djece nije ni posjećivao. N arodni p rep o ro d u Dalmaciji u drugoj polovin i 19. stoljeća zahvatio j e široke m ase naroda, p a se izm ijenio i stav prem a pohadanju osnovnih škola. N a кгаји 19. stoljeća, nastojanjima tadašnjih vlasti u općinama, stanje u školama se izmijenilo, pa se i bro j osnovnih škola povećao, a djeca su sve više pohađala škole. U toku vremena izmedu dva svjetska rata broj osnovnih škola povećao se na 45 sa 70 učitelja, u benkovačkom školskom kotaru, pa je jedna osnovna škola dolazila na 1.329 stanovnika, a jedn o odjeljenje na 908 stanovnika. U toku drugog svjetskog rata Talijani u škole dovode svoje učitelje, nastava se p ro v o d i na talijanskom jeziku, u škole se u vode sadržaji na kojima će se djeca odgajati u fašističkom duhu. To stanje u školstvu se održalo d o kapitulacije Italije 8. гијпа 1943. godine. U toku N O B-e (1941 - 1945) u partizanskim odredima p ro vodio se prosvjetni rad, a na oslobodenim područjima počele su se osnivati i osnovne škole, a bio j e pokrenut i kultum o-prosvjetni rad u narodu. Nakon oslobodenja zemlje, Benkovac i njegov kraj doživljava p rep o ro d u školstvu i prosvjetnom radu. Pored osnovnih škola u Benkovcu j e osnovana i gimnazija. Osnovne škole su osmorazredne, a većina djece ih posjećuje. U novije vrijeme u Benkovcu j e osnovan i Školski centar u kojem se učenici usmjeravaju u različita stručna usmjerenja. 269
U toku uprave Francuza u Dalmaciji na području prosvjete i školstva u samih osam godina učinjeno je više nego mletačka uprava u nepuna četiri stoljeća. Francuzi su otvorili u gradovima veliki broj dječačkih, djevojačkih i obrtničkih pučkih škola, 10 gimnazija, tri liceja (u Zadru, Splitu i Dubrovniku), dvije akademije (u Zadru i Splitu) i četiri sjemeništa, pravoslavno stanovništvo u gradovima dobiva svoje crkve. U prvim decenijama druge austrijske uprave u Dalmaciji ponovno je zanemarena osnovna škola. Osnovne škole se osnivaju samo u većim mjestima i gradovima na obali, premda su djecu težaci u tim mjestima slabo slali u škole, jer su im bila potrebna u polju ili u domaćinstvu. Broj osnovnih škola u Dalmaciji počeo se povećavati od početka druge polovine 19. stoljeća nastojanjima narodnjaka, kojima je prosvjeta bila i sredstvo i svrha borbe. U početku narodnog preporoda u Dalmaciji (1861) bilo je 157 osnovnih škola, od toga 23 »ilirske«, 125 dvojezičnih (»Utrakvističke«, tj. na talijanskom i ilirskom, kako se još uvijek u to vrijeme nazivao materinski - hrvatski ili srpski jezik) i devet talijanskih. Početkom sedmog decenija 19. stoljeća u Dalmaciji je bilo 220 osnovnih škola, od toga 132 narodne, 65 dvojezičnih, 24 talijanske i jedna njemačka. Tek nakon potpune pobjede narodne stranke u Dalmaciji 1910. godine, broj osnovnih škola povećao se na 435, od toga su bile sve narodne, a samo šest talijanskih, od kojih su pet bile privatne i dvije njemačke državne osnovne škole u Zadru, kao administrativnom središtu Dalmacije.' Pokrajinska vlada u Zadru, u prvoj polovini druge austrijske uprave u Dalmaciji, donosila je mnogobrojne pravilnike, ali većeg napretka u osnovnoj školi nije bilo, јег se vlast nije trudila pravilnike provesti u život. Vlast je osnovno školstvo 1827. djelomično, a početkom 1840. godine i potpuno predala svećenstvu na upravu. U školskoj 1838/39. godini samo 49 općina je imalo po jednu osnovnu školu, a 38 općina nije imalo niti jedne osnovne škole. Početkom šestog decenija 19. stoljeća na području Ravnih kotara i Bukovice počelo se raditi na otvaranju osnovnih škola. U Benkovcu je osnovana Muška osnovna škola 1860. godine i to je bila jedina osnovna škola u benkovačkoj općini sve do 1868. godine, kada je osnovan benkovački školski kotar, koji je obuhvaćao pored benkovačke općine, još obrovačku općinu i kistanjsku općinu. Od osnivanja benkovačkog školskog kotara (1868) broj osnovnih škola počeo se postepeno umnožavati, ali to je išlo vrlo sporo, јег u prvo vrijeme nije bilo stručnih učitelja, a i prostora je nedostajalo, pošto se nisu gradile zgrade posebno za škole. U školskoj 1870/71. godini na području benkovačkog školskog kotara rađilo je ukupno 5 osnovnih škola i to u općini Benkovac 3 muške osnovne škole (Benkovac, Jagodnja i Polača), na području općine Obrovca radi jedna mješovita osnovna škola, a na području općine Kistanje radi jedna muška osnovna škola u Kistanjama (počela radom 1869). Ukupno je spomenutih pet osnovnih škola pohađalo 145 učenika i 6 učenica. Učenice su pohađale mješovitu osnovnu školu u Obrovcu. U slijedećoj 1871/72. godini u Benkovcu je osnovnu školu pohađalo 16 učenika, u Jagodnji 36 učenika, a osnovna škola u Polači nije radila radi pomanjkanja učitelja (!). Вгојdjece obveznika ipolaznika školske 1871/72. godine u benkovačkom školskom kotaru' Općina Benkovac Kistanje Obrovac
Broj škola
Ob v e z n i k a
Polaznika
3 1 1
918 m. 827 ž. 628 m. 628 ž. 893 m. 793 ž.
16 10 31
1 Mirko L eža ić, Prošlost i sadašnjost osnovne nastave u Dalmaciji, Split, 1922, Tisak Splitske Društvene Tiskare. 270
Osnovne škole u benkovačkom školskom kotaru nisu redovito radile osim u Benkovcu, Obrovcu i Kistanjima, јег u drugim mjestima (Jagodnja, Polača i Buković) nije bilo učitelja, pa se rad prekida, a to se vidi iz podataka koji su službeno bili objavljivani3 od 1876 - 1877. godine. Podaci su slijedeći: Školski kotar Benkovca 1869/70. imao je 5 osnovnih škola, koje pohađa ukupno 100 učenika; 1870/71. imao je 4 škole koje pohađa ukupno 145 učenika i 6 učenica; 1871/72, djeluju 3 škole koje pohađa ukupno 57 učenika; 1874. godine, djeluju 4 škole, škole pohađa ukupno 112 učenika; 1875. godine 4 škole djeluju, i to u Benkovcu 34 učenika pohađa školu, a učitelj je Andrija Pelicarić, u Polači školu pohađa 28 učenika, a učitelj je Josip Taborić, u Kistanjima osnovnu školu pohađa 18 učenika, a učitelj je Jakov Grčić i u Obrovcu školu pohađa 40 učenika i 28 učenica, učiteljica je Filomena Šurić. I u školškoj 1876/77. godini stanje je slično po broju učenika, a učitelji su bili sljedeći: u Benkovcu učitelj Andrija Pelicarić, u Jagodnji učitelj je Filip Stojsavljević, u Kjstanjima učitelj je Jakov Grčić, a u Obrovcu učitelj je Antonio Vales i učiteljica Filomena Šurić. Nadzom ik osnovnih škola u benkovačkom školskom kotaru bio je Josip Škarpa, učitelj Vježbaonice u Zadru. Nakon formiranja kotareva umjesto okmžja, u Dalmaciji su se osjetila liberalnija stmjanja među stanovništvom. Narodna stranka je imala sve veći utjecaj u narodu. U to vrijeme doneseni su i državni zakoni na podmčju prosvjete i školstva što je utjecalo na uvodenje reda u školstvo. Državni zakon donesen je 25. V 1868. godine po kojem su osnovne škole predane svjetovnim odnosno gradanskim vlastima (sekulatizacija školskog odgoja), jer su škole do tada bile pod tutorstvom (starateljstvom) crkve. Godinu dana kasnije tj. 14. V 1869. donesen je zakon o osnovnom školstvu, pa je u mnogome modernizirano osnovno školstvo. Prema spomenutom zakonu čl. 21. pohađanje osnovne škole počinjalo je s navršenih šest godina, a trajalo je do navršene četmaeste. Zakonom je bilo omogućeno trajanje osnovne škole na 6 godina s tim da se u posljednje dvije godine organiziraju posebni oblici obrazovanja. Na temelju spomenutog zakona dalmatinski pokrajinski zakon donesen 29. XII 1871. godine, a propisao je pohađanje osnovne škole od navršene šeste do navršene dvanaeste godine s tim da su učenici, dok ne navrše četmaestu godinu, obavezni pohađati »ponavljaonicu«, koja će djelovati »kao večemja ili kao svetačko-nedjeljna škola4«. Na taj način u Dalmaciji, umjesto osmogodišnje osnovne škole, uvodi se šestogodišnja osnovna škola i dvogodišnja ponavljaonica. Ovaj tip osnovne škole zadržat će se u Dalmaciji sve do propasti Austro-Ugarske, a u tradiciji će ostati i nakon formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca između dva svjetska rata. Prema pokrajinskom školskom zakonu donesenom 8. II. 1869. godine nadzor nad radom osnovnih škola u Dalmaciji prepušten je: mjesnom školskom vijeću, kotarskom školskom vijeću i pokrajinskom školskom vijeću (PŠV). Prišlo se i realiziranju zakona »o nadziranju škola«, pa se u mjestima gdje je djelovala osnovna škola formira Mjesno školsko vijeće koje su sačinjavali učitelj (u školama s više učitelja upravitelj ili nadučitelj), svećenik koji je vodio nastavu vjeronauka i dva do pet predstavnika koje odredi nadležna općina. Medu članovima mjesnog školskog vijeća, prema odluci kotarskog školskog vijeća, određivao se jedan član, koji je imao dužnost »mjesnog školskog nadzomika« i bio nadziratelj »didaktično-pedagoškog stanja u školi«.5 Spomenuta dužnost mjesnog školskog nadzornika povjerena je predstavniku crkve, a to je bio najčešće vjeroučitelj, koji se često uplitao u rad učitelja, pa je to obično u školama izazivalo nemir i prepirke.
1 Luigi M aschek, Manuale del Regno di Dalmazia рег Гаппо 1872, Zara, Tipografia Fratelli Battara, 1873, str. 277. * Isto. 4 Ilija D i z d a г, Zakoni i propisi za opče pučke i za gradanske škole u Dalmaciji, Dubrovnik, 1913, str. 20. * I s to .ll. 271
U kotarsko školsko vijeće biran je kotarski poglavar i on je vršio dužnost predsjednika vijeća, zatim kotarski školski nadzomik, po jedan svećenik svake vjere koja u kotam ima najmanje 1.000 vjemika i dva prosvjetna radnika.6 Pored spomenutih u kotarsko školsko vijeće ulazila su i dva predstavnika kotarskog zastupstva ili Zemaljskog odbora. I pored pravno dobro izrađenih zakona seljaci nisu slali djecu u školu, jer su im bila potrebna u polju, za ćuvanje stoke ili u domaćinstvu, a i zato što djecu nisu mogli pristojno odjenuti kako bi ih slali u školu, o ćemu je pisao strani putopisać. Pohađanje osnovnih škola nije bilo zadovoljavajuće, tako da je u školskoj 1877/78. godini od 59.852 obveznika u Dalmaciji osnovne škole pohađalo ukupno 14.264 učenika, a u benkovačkom kotam, odnosno podmčju kotarskog školskog vijeća, osnovne škole je pohađalo 3,7% obveznika. Među stanovništvom Dalmacije bila je rasprostranjena velika nepismenost, a posebno među seoskim stanovništvom. Prvo Kotarsko školsko vijeće Benkovca u školskoj 1869/70. godini bilo ie: Kutschig de Čajkovac Karlo, kotarski poglavar, školski kotarski nadzomik Josip Skarpa, učitelj Normalne škole u Zadm, a predstavnici vjere bili su: don Ivan Motušić, župnik za katolike, a paroh za pravoslavne bio je don Josip Knežević. Predstavnici škola: Josip Krstić iz Pristega i Ilija (Elia) Rosić iz Miranja. Članovi kotarske uprave bili su: Nikola Dapar, predsjednik, i Petar Katić, trgovac. U to vrijeme na podmčju benkovačkog kotarskog školskog vijeća bilo je obveznika 4.605, od toga 2.439 muška i 2.160 ženska, a djelovalo je svega 5 narodnih osnovnih škola.’ Narodni preporod u Dalmaciji sredinom XIX. stoljeća sve više je zahvaćao široke mase naroda, a posebno u dijelovima sjevem e Dalmacije. Premda se aktivnost nacionalno-političkog pokreta nije dopadala zadarskom namjesniku Lazam Mamuli, koji je pokrenuo vlast protiv Narodne stranke - na općinskim izborima 26. III. 1861. godine narodni pokret je donio pobjede u općinama Benkovca, Obrovca i Kistanja, što јз imalo pozitivan odjek u političkom životu sjevem e Dalmacije. Narodnjaci su upomom političkom borbom postepeno osvajali općinske uprave u pokrajini u koje uvode prvo u školama, pa i u općinama, narodni jezik. Istu borbu narodnjaci su vodili i u Dalmatinskom sabom u Zadm od njegova osnutka 1861. godine, do pobjede narodnjaka, pa jezik Hrvata i Srba postaje službeni jezik dalmatinskog sabora. Usporedo s političkom borbom narodnjaci su vodili upom u borbu i za prosvjećivanje naroda. Postepeno se ipak i broj osnovnih škola povećao u benkovačkom školskom kotam. Tako je u školskoj 1896/97. godini u benkovačkom školskom kotam bilo ukupno 19 osnovnih škola. Od toga broja 2 osnovne škole su bile muške, 15 mješovitih jednorazrednih, 1 je bila muška dvorazredna i 1 dvorazredna mješovita.* U svih 19 osnovnih škola u benkovačkom školskom kotam nastava se odvijala samo na materinskom jeziku, za razliku od dmgih osnovnih škola u Dalmaciji gdje je pored materinskog jezika bio i talijanski. Uslijed pomanjkanja učitelja ili dm gih razloga 12 jednorazrednih škola nije radilo na podmčju školskog kotara.’ Još uvijek pohadanje osnovnih škola nije bilo zadovoljavajuće, jer u cijelom školskom kotam ukupno je pohađalo osnovne škole 1669 djece, od toga broja 1.080 dječaka i 460 djevojčica. Ovom broju djece, prema izvještaju,10 dodaje se još 4 dječaka i 2 djevojčice, koji su bili privatno poučavani kod svojih kuća.11 * Isto, str. 52. ’ L. Maschek, Manuale... * Izvještaj o stanju pučkih opčenitih i gradanskih učionica i učiteljišta u Dalmaciji za 1896/97. god., str. 5; ’ Isto; " Isto. " do “ Izvještaj o stanju pučkih opčenitih i gradanskih učionica i učiteljišta u Dalmaciji za šk. 1896/97. god., str. 5-27, Zadar, Nagrađena tiskara Vitaliani i sin za 1896/97. školsku godinu. 272
Veliki broj djece izostalo je iz škola, vlasti su njihove roditelje kažnjavali globama, pa je 228 roditelja bilo kažnjeno, ali samo od njih 142 globe su bile i uplaćene. Izostajanje djece iz škola bilo je zbog toga što su djeca zajedno s roditeljima obavljala poslove ili su čuvali stoku u poljima, a nedostatak odjeće i obuće i dalje je bio jedan od razloga zašto roditelji nisu slali djecu u škole. U benkovačkom školskom kotaru školske 1896/97. godine ukupno je radilo 20 učitelja, a od njih je svega 10 bilo osposobljeno, tj. koji su završili učiteljsku školu i položili državni ispit (»defmitivu«), 9 ih je bilo sa svjedodžbom učiteljske škole, dok je 1 bio bez svjedodžbe zrelosti." Samo jedna učiteljica je djelovala u benkovačkom školskom kotaru u spomenutoj školskoj godini.” Vjeroučitelja je bilo 27, koji su bili odredeni od crkvenih vlasti.14 Broj pomoćnih učiteljica što su poučavale jedino ženske ručne radove bilo je 3 i one su bile neosposobljene.15 Kotarska školska knjižnica u Benkovcu brojila je 282 knjige, a raspolagala je sa 17 forinti za nabavku novih pedagogijskih knjiga i časopisa.14 Školski vrt je bio organiziran u 19 škola.” Nastava se odvijala na hrvatskom ili srpskom jeziku i uspjeh je, prema spomenutom izvještaju, bio povoljan. Za računstvo s geometrijom u izvještaju stoji: »... ako je uspjeh u ovom predmetu bio uopće povoljan, ipak se nije u nekim učionicama postigao željeni cilj, јег su dotični učitelji poučavali više teoretično, nego praktično.«1* Crtanje se poučavalo po određenim uzorcima, a sa stigmografskom metodom. »Boljem uspjehu u ovome predmetu smetalo je što su djeca siromašna i često oskudijevaju potrebnim sredstvima.«1’ Za nastavu pjevanja u izvještaju se kaže: »U pjevanju vježala se Carevka i crkvene pjesme«, dok za gimnastiku stoji da su se »vježbale redovne vježbe, ali učionice nisu bile opskrbljene potrebnim spravama.«20 Stanje osnovnih škola nije ništa bolje bilo u prvom deceniju našega stoljeća. Na području benkovačkog školskog kotara (općine Obrovac, Benkovac i Kistanje) radilo je ukupno 27 osnovnih škola, od toga jednorazrednih 24, dvorazredne 2 i jedna trorazredna. U ovim školama cjelodnevna nastava se održavala u njih 17, a poludnevna u 10. Samo u 6 škola stanje školskih zgrada i školskog pokućstva bilo je vrlo povoljno, u 6 povoljno, u 9 »dostatno«, a u б »nedostatno.«21 Osnovne škole u školskoj 1904/05. godini pohađalo je ukupno 1532 dječaka i 902 djevojčice, a svetačno-nedjeljne 94 muške i 16 ženske djece. Ukupno je pohađalo osnovne škole 2.544 djece.22 U 27 osnovnih škola u benkovačkom školskom kotaru radila su ukupno 42 učitelja, od toga 15 s ispitom osposobljenja, 11 s ispitom zrelosti, dvije su učiteljice bile s ispitom osposobljenja, a tri s ispitom zrelosti. Ženske ručne гаdove poučavalo je 13 pomoćnih učiteljica i 5 redovitih učiteljica.21 U spomenutoj školskoj godini povećao se i broj knjiga u kotarskoj školskoj knjižnici, pa ih je bilo 536 djela u 548 svezaka.24 »Skoro svaka škola ima učiteljsku, a po koja i učeničku knjižnicu, koje raspolažu malim novčanim sredstvima.«2’ Usporedimo li stanje školstva krajem 19. i početkom 20. stoljeća, zapazit ćemo razlike u broju škola, učitelja i osobito u broju posjećivanja škola djevojčica, jer dok ih je u školskoj 1896/97. osnovne škole pohadalo svega 129, u školskoj 1904/05. godini pohaća 902 djevojčice. Najviše obveznika koji su trebali pohađati osnovne škole u benkovačkom školskom kotaru bilo je 1913. godine ukupno 3367 djece, od toga 2253 dječaka i 1114 djevojčica, a osnovne škole je polazilo 2050 učenika i 1026 učenica. U školama je radilo 34 učitelja, od toga 29 učitelja i 5 učiteljica, a 34 vjeroučitelja. Bez formalnog osposob-
do 21 Izvještaj o stanju pučkih opčenitih i građanskih učionica i učiteljišta u Dalmaciji za školsku 1904/05. godinu, Nagradena tiskara Vitaliani i Sin, Zadar, 1905, str. 5 do 21. 18 - BEN K O V A Č K I K R A J ... Z B O R N IK 2
273
ljenja bila su 3 učitelja.26 Međutim u toku prvog svjetskog rata nastaje nemar u svakom pogledu, pa je osnovne škole pohadalo ukupno 2381 djece, od toga 1618 muške i 763 ženske. U školama je radilo ukupno 24 učitelja, od toga 18 muških i 6 žena.27 Na kraju prvog svjetskog rata osnovno školstvo bilo je zapušteno u svakom pogledu. Sve do sredine osmog decenija 19. stoljeća u Dalmaciji i benkovačkom kraju osnovno školstvo nije imalo odlike organiziranog naprednog školstva, pa se tek od toga vremena intenzivnije radi na sređivanju prilika u osnovnoj školi. Od druge polovine 19. stoljeća pokrenuto je pitanje posjećivanja ženske djece u osnovne škole, postavlja se pitanje školskih knjiga za osnovne škole, donesen je nastavni plan i program (nastavne osnove), pa je sve to utjecalo na sređivanje prilika u osnovnim školama. Dok se u početku organiziranja osnovnih škola upisuju samo dječaci, krajem 19. stoljeća u osnovne škole upisuju se i djevojčice što je pozitivno utjecalo na daljnji razvitak života u Bukovici i u Ravnim kotarima. Uspješnom razvitku osnovnog školstva u Dalmaciji pridonijele su i školske knjige koje su se od 1889. godine počele tiskati za osnovne škole u ovoj pokrajini. Sredinom osmog decenija 19. stoljeća u Zadru je počeo izlaziti pedagoški časopis Zora (Zadar, 1884-1889), pa su zatim izlazili i drugi pedagoški časopisi u Dalmaciji: Učiteljski glas (Split, Sibenik, (1899-1910), N o vo vrijeme (Sibenik 1908), N arodni učitelj« (Zadar 1914) Glasnik (Split 1914) i Pokret (Split od 1 9 1 7 ) . Pokretanje pedagoških časopisa u Dalmaciji odigralo je značajnu ulogu u širenju napredne pedagoške misli što će imati značajan utjecaj na unapređivanje nastavnog rada i širenje staleške svijesti među dalmatinskim, tako i među benkovačkim učiteljstvom. Niska primanja učitelja i vrlo loši uvijeti života i rada poticali su benkovačke, kao i ostale dalmatinske učitelje, da se staleški organiziraju kako bi se udruženim snagama borili za svoja staleška prava. Mjesečna primanja učiteljica, za isti rad, bila su za 20% manja nego učitelja. Početkom 20. stoljeća započinje staleška aktivnost dalmatinskih učitelja, pa se i benkovački učitelji udružuju u svoje staleško društvo. Redovito se održavaju godišnje skupštine učitelja benkovačkog školskog kotara, a od 1911. godine u savezu dalmatinskih učiteljskih društava bore se za poboljšanje svoga materijalnog položaja i za slobodnu školu koja će biti oslobođena birokracije i klerikalnog utjecaja. Benkovački učitelji borili su se i za jedinstvo Hrvata i Srba, za sjedinjenje Dalmacije s banskom Hrvatskom kao i za ujedinjenje jugoslovenskih naroda u jedinstvenu državu, koja će biti nezavisna i slobodna od Austrije i Ugarske. Mnogi benkovački učitelji u toku prvog svjetskog rata (1914-1918) aktivno su se borili protiv Habsburške Monarhije i bili su njeni protivnici. Zbog antiaustrijskog djelovanja mnogi su učitelji bili proganjani i otpušteni iz službe, a neki su bili osuđeni na višegodišnju robiju. Propast habsubrške monarhije uslijedio je u listopadu 1918. godine, a 1. XII. iste godine dolazi do formiranja Države Slovenaca, Hrvata i Srba, pa je to obradovalo naše narode i benkovačke učitelje. S velikim zanosom očekivalo se novu vlast od koje je narod Bukovice i Ravnih kotara mnogo više očekivao nego od dotadašnjih tuđinskih vlasti. “ Izvještaj o stanju pučkih opčenitih..., Zadar, 1913. " Isto. “ Mate Z a n in o v ić, Pedagoška štampa u Dalmaciji, Pedagoškirad, Zagreb 1958, br. 1-2 (94-101) i.br. 5-6 (180-187). 274
Benkovačko školstvo o d 1918. d o 1941. godine Narod u Bukovici i Ravnim kotarima, kao i ostali naši narodi koji će se ujediniti nakon prvog svjetskog rata, s velikim nadanjima u bolju budućnost dočekali su propast Austro-Ugarske Monarhije, koja je više od jednog stoljeća vladala u Dalmaciji. Nakon ujedinjenja 1. XII. 1918. u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca narodi su brzo osjetili kako do bitnih promjena u novoj državi nije došlo. Velikosrpska buržoazija pod vidom »troimenog« plemena nacionalno i ekonomski je eksploatirala radnike i seljake u cijeloj zemlji. Ubrzo dolazi do suprotnosti koje su vodile do otpora širokih narodnih masa, a velikosrpska buržoazija taj otpor je na svaki način htjela slomiti. Vlastodršci u Jugoslaviji služe se različitim parolama i taktikom, a djelovanje vlasti može se podijeliti u dvije etape: prvu od 1918. do 1929. tj. doba slabo prikrivene diktature vladajuće buržoazije s kraljem Aleksandrom na čelu, i drugu etapu od 1929. do 1941. kao doba otvorene monarhofašističke diktature, kad vlasti otvoreno surađuju sa zemljama u kojima vlada fašizam, posebno s Italijom i Njemačkom. Nakon ujedinjenja naših naroda u novu državu školstvo i prosvjeta zadržali su naslijeđene organizacione oblike, a sav rad se provodio na temelju školskih zakona i propisa koji su do tada bili na snazi.” Pokrajinska uprava u Dalmaciji iz Zadra je prešla u Split. Zadatak škole u kraljevini SHS bio je odgojiti omladinu u duhu »narodnog jedinstva« odnosno vjemosti kralju, tj. dinastiji Karađordevića i »otadžbini«. Školovanjem je velikosrpska buržoazija nastojala likvidirati nacionalne i ekonomske težnje pojedinih naroda. Školski sistem je i dalje ostao nedemokratičan, a bazirao se na načelu dualizma. Četverogodišnja škola bila je obavezna, ali i tu školu većina djece širokih narodnih masa nije mogla posjećivti iz socijalnib i ekonomskih razloga. Gradanske škole kao poseban tip nižih srednjih škola služile su za usmjeravanje manjeg dijela djece seljaka, radnika, obrtnika i nižih činovnika u praktična zanimanja ili u neke srednje stručne škole. Velika podmčja Dalmacije, posebno Ravni Kotari, Bukovica i dalmatinska Zagora, i dalje su ostala bez škola, pa se sve to odrazilo na visokom postotku nepismenosti. U prvo vrijeme škole su oskudijevale u svemu, a prosvjetni radnici su uzaludno zahtijevali potrebna sredstva i poboljšanje materijalnog položaja. U Dalmaciji početkom školske godine 1920/21. bilo je 420 osnovnih škola, koje je pohadalo 45.234 djece, od toga 25.311 dječaka i 19.923 djevojčice, a na kraju iste školske godine bila je 421 osnovna škola, koje je pohađalo 45.320 djece, a od toga 25.419 dječaka i 19.901 djevojčica.” Na početku 1922. godine, tj. 1. siječnja bila je 441 osnovna škola, od toga broja 45 muških, 45 ženskih i 351 mješovita. Škole je pohađalo 49.282 djece, a od toga broja 28.018 muških i 21.254 ženskih.51 Dmštveni uvjeti za rad osnovnih škola nisu bili povoljni, jer su ljudi živjeli u teškim materijalnim prilikama, javnih radova nije bilo, pa se teško dolazilo do novca (dinara). Privreda nije bila razvijena, zemlja se obrađivala bez mehanizacije, slabo su bile razvijene veze između sela i grada, pa je sve to negativno djelovalo na životni standard
” Mate Zaninović, Pokrajinski školski zakoni i pravilnici u Dalmaciji do 1918. godine. Pedagoški rad, PKZ, Zagreb, br. 1-2, 1961. ” Isto, str. 71. *' Isto. 18*
275
stanovništva Bukovice i Ravnih Kotara. Rezultat društvenog i materijalnog stanja naroda je slabo razvijena osnovna škola, jer su tadašnje državne vlasti više vodile računa 0 državnim nego nacionalnim potrebama i potrebama širokih narodnih masa. Osnovna škola osim u Benkovcu, Obrovcu, Novigradu, Kistanjama i još ponekom većem mjestu u benkovaćkom školskom kotaru nije imala većih tradicija u redovnom posjećivanju i materijalnom snabdijevanju školske djece. Veliki broj djece nije redovito pohađao osnovnu školu. Općinske vlasti nisu mogle zadovoljiti potrebe škola, jer su se i one nalazile u teškim ekonomskim prilikama.« ... Opštine, kada bi se zatražila njihova pomoć, ne samo da bi ostale gluhe, nego su i one, tavoreći u bednim ekonomskim prilikama, skoro od reda također potpuno zanemarivale svoje i druge dužnosti prema osnovnoj školi. Briga oko podizanja i opravljanja školskih zgrada, oko nabave školskog vrtla i zemljišta za ratarske pokušaje, oko probijanja i izdržavanja puteva do škole, kod njih, osim retkih izuzetaka, kao da nije ni postojala«.32 Umjesto pomoći širokim narodnim slojevima nova je državna vlast malo vodiia računa o potrebama života, iako se proklamiralo »jedinstvo i praktične potrebe«. U prvo vrijeme nije bilo jedinstvenih stavova u nastvnom radu, nije bilo jedinstvenog nastavnog plana i programa za sve osnovne škole, već su to pokrajinske vlasti regulirale različitim privremenim propisima. Na području kraljevine SHS nastavni plan i ргоgram donesen je tek 9. kolovoza 1926. godine. I novi udžbenici za osnovne škole dugo nakon prvog svjetskog rata nisu se mijenjali, već se upotrebljavaju oni iz austrijske uprave u Dalmaciji. Novi udžbenici nisu objavljivani do 1925. god. Odgojni i nastavni rad provodio se po koncepciji njemačkog pedagoga J. F. Herbarta (1776-1841) koji je bio službeni pedagog u Austriji i zemljama koje je držala pod svojom vlašću. U prvo vrijeme nije bilo ni pokušaja odstupanja od Herbartovih stupnjeva u nastavi i načela u odgojnom radu, јег je većina učitelja završavala i školovanje prema koncepcijama Herbaita. Učitelji su samo svojim požrtvovanim radom, uz slabu pom oć vlasti, a uz materijalnu pomoć i podršku naroda, nastavu održavali s velikim brojem učenika trudeći se da široki slojevi naroda ne ostanu bez prosvjete. Benkovački školski kotar, odnosno srez, kako su kotarevi po novoj administraciji nazivani, ostao je isti kao i u toku austrijske uprave u Dalmaciji, pa je osim općine Benkovac, obuhvaćao još i općinu Obrovac 1 općinu Kistanje. Tako je područje benkovačkog školskog sreza obuhvaćalo 1821 km2 s nešto manje od 60.000 stanovnika. Školski nadzom ik benkovačkog školskog sreza 1935. godine bio je Tanasije Kalanj, a osnovne škole radile su u sljedećim mjestima s ovim učiteljima: Banjevci: Benkovac:
Bilišane: Bjelina: Brgud: Buković: Vinjerac:
- Slavomir I. Brozović, Zora L. Javor; - Ilka Gubenko, Josipa Gulin, Pavao A. Kinkela, Ristosija S. Prvanović, Niko Martinis i Marija I. Dučić; - Dušan St. Lakić, Borislav Mazija; - Darinka St. Vujasinović, Pero M. Grbić i Smilja K. Josifović; - Nikola Panjkota; - Jovan J. Grubnik; - Ivo I. Dominis; Katica I. Dominis:
Isto, str. 71 i 72. M. Ležaić. 276
Vrana: Vukšić: Dobropoljci: Donji Biljani: Ervenik Gomji: Žegar:
-
Ivoševci:
-
Islam Grčki: Jagodnja Gomja: Jasenice: Karin Krš:
-
Karin Kunovac:
-
Franjo Gr. Filipi; Zorka R. Karić; Mileva Lj. Dobrić; Veksimir I. Lozica; Todor M. Lončar; Danilo Đ. Ljubojević, Božo M. Kolega; Petar K. Đaković, Ruža M. Krička; Andrija T. Lubarda; Mato I. Vulelija; Ljubomir Nekić; Mileva S. Bašić, Dragutin S. Pazman; Žarko Z. Radosavljević;
Karin Slana: Kistanje:
- Nikola M. Pupovac; - Angelina N. Janković, Ljeposava Lj. Lalić, Jovan S. Martić Marica M. Novaković i Vladimir J. Popović; Krupa: - Jovan M. Martinović; Kruševo Donje: - Paula M. Barbaroša, Martin I. Župan; Kula Atlagić: - Grigorije Iljašenko; Lisičić: - Stjepan P. Cmković; Lišane-Ostrovica: - Marija B. Orebičić; Muškovci: - Petar S. Miljuš; Nadin: - Nedjeljka Gatara; Novigrad: - Milan Bujas, Zlata Oštrić; Obrovac: - Šime Alfirević, Mileva M. Novaković;
Polača: Posedarje: Pridraga: Rodaljica: Seline: Smilčić: Smoković: Stankovci:
Starigrad: Tinj: Tribanj:
- Mihailo Malohov; - Andrija N. Grgić; - Perica Seršić, Dinko Seršić; - Jakov Kursar; - Marija Mihonek; - Katica J. Ilić, Ivan A. Vlahov; - Zorka M. Krajina, Vladimir Olujić; - Ljudevit E. Bačić, Milka J. Vujić, Nikola N. Bukvić, Jerolina Marinkovič, Jelka Miletić i Filipina F. Franić; - Mihovil Maričić; - Niko A. Mardešić; - Zvonimir Burić.
Dakle, prema naprijed navedenom popisu osnovnih škola i popisu učitelja, na području benkovačkog školskog sreza djelovala je 41 osnovna škola sa 69 učitelja, od kojih su 32 bili pripravnici. Premda se skoro udvostručio broj osnovnih škola i učitelja na ovome području, u odnosu na stanje odmah nakon ujedinjenja, još uvijek bilo je dosta većih sela koja nisu imala osnovne škole. Neke osnovne škole nisu radile radi pomanjkanja učitelja, premda se u to vrijeme govorilo o hiperprodukciji učitelja, a neke škole nisu radile radi pomanjkanja pogodnih prostorija ili drugih ekonomskih razloga. Velik broj djece školskih obveznika na taj način je ostajao bez osnovne škole, a u narodu je bilo 70% nepismenih, pa je benkovački kraj bio po nepismenosti među prvim srezovima između dva svjetska rata u Jugoslaviji. Premda je još 5. XII. 1929. godine donesen Zakon o narodnim školama, prema kome je narodna škola bila osmogodišnja, a djeca su trebala završavati osnovnu školu s navršenom četrnaestom godinom, u benkovačkom školskom srezu djelovale su samo četvororazredne osnovne škole, a jedino u Benkovcu je bila osnovana Mješovita građanska škola, koja je imala trgovačko usmjerenje. Mali broj djece je nastavljao školovanje u toj školi, a učitelji osnovne škole bili su nastavnici Građanske škole u Benkovcu. Građansku školu u Benkovcu završavala su djeca imućnijih mještana, obrtnika i nižeg činovništva, koji su poslije završene građanske škole nastavljali školovanje u stručnim školama u Šibeniku i Splitu ili u nekom drugom mjestu gdje su djelovale stručne srednje škole. Za školovanje u gradanskoj školi plaćala se školarina, ali najsiromašniji učenici bili su oslobođeni školarine. Zakon o građanskim školama bio je donesen S. prosinca 1931. a zadatak mu je bio da učenici steknu praktična znanja za trgovačko-zanatlijska, industrijska i poljoprivredna zanimanja te pripremanje za srednje stručne škole. U načelu se iz građanske škole moglo prijeći u srednje škole, ali s vremenom to se ograničavalo, pa su u srednje škole mogli prelaziti ako su završili s vrlo dobrim i odličnim uspjehom, a neko vrijeme se nije moglo nastaviti školovanje u učiteljskoj školi. U Primorskoj banovini, kojoj je pripadao i benkovački školski srez, u školskoj 1930/31. godini jedna građanska škola dolazila je na 19.943 stanovnika, a na benkovačkom području, kao što smo naprijed istakli, bila je samo jedna Građanska škola u Benkovcu. Prema tome, i u ovome pogledu benkovačko područje bilo je zapušteno i zanemareno, što je imalo odraza i na opću kulturu naroda ovih krajeva Bukovice i Ravnih Kotara. I dvadeset godina nakon ujedinjenja naših naroda u Kraljevinu SHS, odnosno Jugoslaviju, školstvo u Benkovcu i njegovu području, više-manje kao i u drugim kraje277
vima predratne Jugoslavije, bilo je nerazvijeno, jer se svodilo na četvorogodišnju osnovnu školu, a mali broj djece je nastavljao školovanje u Mješovitoj građanskoj školi u Benkovcu, koja je bila jedina niža srednja škola na cijelom području sjeveme Dalmaci-
је. Broj osnovnih škola i učitelja, pred početak dm gog svjetskog rata, u benkovačkom školskom kotam je stagnirao, jer od 1935. godine na ovome podmčju otvorene su do 1941. godine svega četiri osnovne škole, a broj učitelja ostao je približno isti. U školskoj godini 1939/40. na benkovačkom podmčju školskog kotara koji je i dalje obuhvaćao podm čja općina: Obrovac, Novigrad, Benkovac i Kistanje, a od većih mjesta: Novigrad, Smilčić i Starigrad, kao i brojna sela, bilo je ukupno 45 osnovnih četvororazrednih škola sa 74 odjeljenja i svega 70 učitelja. Školskih obveznika bilo je 6.032, od toga nepolaznika 1.181 ili 19,58%, pa je jedna osnovna škola dolazila na 40,5 kmJ i 1.329 stanovnika, dok je jedno odjeljenje dolazilo na 24,6 km2 i 808 stanovnika. Benkovački školski kotar s odgovarajućim podmčjem zahvaćao je 1.821 km2, pa je po površini bio jedan od najvećih kotareva (srezova) tadašnje Banovine Hrvatske. Ukupno je na Qvom podmčju 1939. godine živjelo 59.790 stanovnika, a nepismenih je bilo 68,2%, pa je u ovome pogledu bio na jednom od prvih mjesta. Prema navedenim podacima što se nalaze u Godišnjaku Banovine Hrvatske za 1940. godinu,” broj osnovnih (četvorogodišnjih) škola na benkovačkom podmčju bio je vrlo malen, jer je ogromna većina stanovništva živjela u manjim selima i naseljima razbijenog tipa, a upravo u njima nisu djelovale osnovne škole. Rad u osnovnim školama u benkovačkom školskom kotam odvijao se pod teškim socijalno-ekonomskim prilikama u selu, jer su djeca i dalje u školu odlazila slabo odjevena i slabo nahranjena. Teški fizički radovi u malim gospodarstvima roditelja iscrpljivao je dječju energiju još prije dolaska u školu. Djeca su s roditeljima sudjelovala u poljskim radovima ili su odlazila čuvati stoku, a posebno ženska djeca se koriste za čuvanje stoke. Roditelji se i u ovome razdoblju nisu odazivali na kazne što su im općinske uprave slale radi nepohađanja škole, što su njihova djeca bila obavezna do četmaeste godine. Oprema osnovnih škola, uz rijetke iznimke, bila je oskudna pa su lijepe riječi o pedagoškom pokretu »novih škola«, o čemu se u to vrijeme govorilo i pisalo u pedagoškoj štampi, sve to demantirale. U školama se i dalje radilo po zastarjelim metodama i oblicima rada, a rad se uglavnom odvijao s cijelim razredom, premda je bilo pokušaja primjene i dmgih oblika rada, odnoSno individualnog i gm pnog rada. Velika većina škola rad je organizirala u kombiniranim odjeljenjima, pa su učitelji radili s dva ili više razreda odjednom. Teorijskih uputstava za rad u kombiniranim odjeljenjima u to vrijeme nije bilo, pa je sve to utjecalo i na nepovoljan uspjeh učitelja u radu. Osnovne škole u benkovačkom školskom kotaru (srezu) radile su u sljedećim mjestima (i sa sljedećim) i učiteljima: Banjevci: Benkovac:
Bilišan:: Biovičino selo: Biljane Donje: Bjelina:
- Josip Stojanov, Krunoslava Dulčić; - Milka Vujić, Ilka Gubenko, Jelka Miletić, Božo Kolega i Ljubomir Glomuz; - Vjekoslav Bregović; - Slavica Roić; - Ana Gnjatović; - Antun Marinković, Simeuna Bursać;
Brgud:
Buković: Dobropoljci: Ervenik Gomji:
Islam Grčki:
- Stazija Bakija; - Jovan Grubnić, Pavao Kinkela; - Dušan Kozomara; - Grigorije Iljašenko, Sava Vidović, Mihajlo Pantović, Vasilija Pantović; - Aleksandar Kućanski, Franjica Kućanski;
,J Godišnjak banske vlasti Banovine Hrvatske, 1939 - 26. kolovoza - 1940. х Zagreb MCMXL, Tisak »Narodne novine«, str. 39-50. 278
- Vječeslav Morozov, Obrovac: - Šime Alfirević, Petar Nedjeljko Aničić; Miljuš; Jagodnja Gomja: - Božidar Katić, KarmePolaia: - Vica Batinica; la Katić; Posedarjs: - zatvorena; - Hilda Gumzej, Juraj Jasenice: Pristeg-Ceranje: - Ankica Arnerić; Milatić; Pristeg-Dobra Vo- - Branka Špehan; Karin Kunovac: - Dušan Medić; da: - Marija Baraka; Karin Krš: Rodaljice: - Ante Zaninović; - Ljeposava Cvjetković, Kistanje: Smiliić: - Zorka Andreis KnežeJovan Martić, Marica vić; Novaković; Slivnica: - Lovro Rebac; Kruševo Donje: - Danica Pedišić, VjekosSeline: - Vatroslav Dorčić; lav Oštrić; Starigrad Pakleni- - Zvonimir Burić; - Ljubomir Nagler; Krupa: ca: - Darinka Šumonja, MaKula Atlagić: Smoković: - Vladimir Olujić, Jelena te Vulelija; Bućan, Zorka Karić; - Zorka Vuković, Vicko Lišani Ostr.: Stankovci: - Milan Veršić, Šimica Matić; Veršić; - Ivo Vlahov; Lisiiii: Tinj: - Julka Milihram, Olga - Milan Živković; Muškovci: Prpić; - Nikola Grubišić, AntiNadin: Vinjerac: - Vladimir Pilepić, Paulica Matković; na Pilepić; - Zlata Jelić, Vjekoslav Novigrad: Vukšić: - Bogumić Mačelja; Remeta; Vrana: - Olga Pavelić.31 Ргеша navedenom spisku zapažamo da je na benkovačkom školskom srezu (kotaru) bilo i većih sela i naselja bez osnovne škole, a medu njima nalazimo: Posedarje (škola zatvorena), zatim Biljane Donje, Jagodnja Donja, Korlat, Kožlovac, Paljuv, Perušić, Pristeg, Raštević, Žegar i druga, a prema spisku učitelja, većina su bila učiteljski pripravnici. Kao što je naprijed istaknuto rad u ovim školama bio je vrlo težak i naporan, bez osnovnih sredstava za rad, radilo se u lošim prostorijama s velikim brojem djece itd. Mladi učiteljski pripravnici zadržavali su se dok ne bi položili d'žavni stručni ispit (»definitivu«), a nakon toga odlazili su u bolje uvjete rada. Sve je to negativno utjecalo i ne opći uspjeh u školama, kao i na pismenost u narodu, koji je većinom živio prepušten samome sebi i zapušten bez kultumih tekovina, a daleko od civilizacije i njenih dostignuća. Ivoševci:
Školstvo i kulturno-prosvjetni rad na benkovačkom području u toku narodnooslobodilačke borbe o d 1941. do 1945. godine Nakon što su sile Osovine 6. IV. 1941. godine napale Jugoslaviju, vijest je u benkovačkom kraju izazvala zabrinutost u stanovništvu, pa su ljudi raspravljali o nastaloj situaciji, napuštaju radove i nagađaju o budućnosti. Narod je očekivao da će jugoslavenska vojska osloboditi Zadar, a dogodilo se suprotno - jugoslavenska vojska se povukla bez reda i discipline, napuštajući vojne jedinice, pa je talijanskoj vojsci i fašistima bio otvoren put bez borbe u okupiranju sjeveme Dalmacije i njenog središta Benkovca. Nakon sloma Kraljevine Jugoslavije u travnju 1941. Dalmacija je podijeljena između Italije i N D H , pa je ugovorom u Rimu 18. svibnja 1941. Italija anektirala dio Dalmacije južno od rijeke Zrmanje, zapadni dio pm ge Knin-Split s gradovima Splitom i Sibenikom, otoke ispred ove obale i otoke Mljet, Korčulu, Vis i Šoltu. Talijanska vojska zadržala se i u dijelu Dalmacije (tzv. Dmga zona), koji je pripao N D H , pa su tako cijeli teritorij Dalmacije okupirali Talijani. 11 Uiiteljski kalendar za uiitelje Banovine Hrvatske, 1941. godine. Sakupio i sastavio Ljubo Brgić, učitelj, Tiskara Dragutin Beker, Zagreb, Gundulićeva 18, str. 27. i 28. 279
Ođ dolaska talijanskih okupatora u Dalmaciju uvodi se nečuveni teror nad porobljenim narodom. Na anektiranom dijelu Dalmacije Talijani su uspostavili svoju upravu (Govem o della Dalmazia) sa sjedištem u Zadru i odmah počeli provoditi sistematsku talijanizaciju na svim podmčjima života. Radi lakšeg upravljanja Dalmacija je podijeljena na tri provincije: zadarsku, splitsku i kotorsku. Benkovački kraj, kojem i dalje pripadaju Ravni kotari i Bukovica, pripali su zadarskoj provinciji. Uprava Dalmacije, što je u stvari bila Dalmatinska vlada, već 30. kolovoza 1941. godine donosi uredbu' o obaveznoj nastavi. Po spomenutoj uredbi sva djeca od šeste do navršene četmaeste godine trebala su pohađati osnovnu školu, a učitelji su morali odgajati prema »Povelji školstva«, a to je značilo na talijanskom jeziku i u fašističkom duhu. N a osnovu te uredbe talijanski fašizam uklanjao je sve što je podsjećalo na nacionalni duh naših naroda. Ciljevi okupatora bili su jasni i određeni, a to se vidi iz ovih riječi spomenute uredbe: »Pri skorašnjem otvaranju škola u Dalmaciji... potrebno je da svi nastavnici upoznaju originalnu Povelju školstva, obnavljajući i konstmktivni instmment koji sadržava u sebi propise... da bi se obrazovalo novo pokoljenje za najviše ciljeve Fašističke države.«2 Time započinje teško razdoblje u našem školstvu, za naše učitelje i dm ge ргоsvjetne radnike, djecu i naše narode. U početku školske godine 1941/42. mnogi naši učitelji napuštaju dužnost, neki od njih odmah su bili uhapšeni ili su radili na pripremanju narodnog ustanka u Dalmaciji. S benkovačkog podmčja u pripremanju narodnog ustanka naročito se isticao Jovo Martić, učitelj u Kistanjima. Oni učitelji koji su ostali u talijanskoj službi pod talijanskom okupacijom češto su samo na spisku učitelji, a odgajati i raditi u školi nisu mogli, jer nisu znali talijanski jezik. Učitelji koji su ostali u službi, a nisu znali talijanski jezik, morali su polagati ispite iz talijanskog jezika, ako su htjeli raditi u školi. Neznatan broj tih učitelja odlazio je na tečajeve talijanskog jezika u Veneciju i dmge gradove Italije. Te učitelje, koji su odlazili na tečajeve talijanskog jezika, naš narod je nazivao »gondoljeri« i na njih se gledalo kao na suradnike Talijana. Međutim, to je bila neznatna manjina, i to onih koji nisu bili dovoljno politički obrazovani ili koji su bili pokom i raznim nenarodnim režimima stare Jugoslavije. Uspostavljanjem fašističkog terora na kopnu i otocima širom Dalmacije, u Ravnim kotarima, Bukovici i Dalmatinskoj zagori, narod pod mkovodstvom KPJ i SKOJ-a odgovara dizanjem ustanka. Prvi partizanski odredi formirani su već sredinom kolovoza 1941. pa su pod kraj 1941. godine predstavljali udamu snagu naroda u Dalmaciji, koji je ustao u borbu protiv okupatora kao jedan čovjek. Partizanski udredi vode spornu borbu protiv okupatora i domaćih izdajica, ustaša i četnika, koji su prišli na stranu okupatora. Članovi KPJ i SKOJ-a, u najvećoj konspiraciji u narodu, rade na podizanju narodne svijesti i revolucionamog duha u narodu, pa se na svakom mjestu uništavaju neprijateljska uporišta, a okupator se nigdje ne osjeća sigurnim. Talijanski okupator odgovara nečuvenim terorom nad narodom, strijelja i odvodi u intemaciju na tisuće rodoljuba u koje se i najmanje sumnjalo da nisu podložni talijanskim fašistima. U narodu se provodi denacionalizacija i bezobzimo uništavanje svega što je napredno, a jedini cilj je izbrisati tragove naše nacionalne kulture. Narod Ravnih kotara i Bukovice se tome odupire na različite načine, odgovara oslobodilačkom borbom, a posebno se u tome ističe omladina. Partizanski odredi u sjevemoj Dalmaciji krajem 1941. i početkom 1942. uspostavili su veze s partizanima u Lici i Bosanskoj krajini; tako su još i više ojačali te ugrozili i opstanak okupatora u Dalmaciji. Mnogi borci iz Sjeverne Dalmacije odlaze u sastav ličkih i bosanskih partizanskih jedinica. Razvitak narodnooslobodilačkog pokreta nametnuo je potrebu osnivanja NOOa, kao novih organa narodne vlasti, koji će se brinuti za snabdijevanje partizanskih je1 Giomale ufficale del Govemo della Dalmazia (Službeni list Dalmatinske vlade) Zadar, 4. rujna 1941, God. I. - dodatak br. 3 2 Isto. 280
dinica, mobilizirati u NOVJ i POJ, osnivati punktove terenskih radnika i kurira kako bi se što uspješnije provodila NOB-a. Već u jesen 1941. godine na području sjeveme Dalmacije osnivaju se prehrambeni odbori, a narodnooslobodilački odbori kao organi nove vlasti na podmčju benkovačke općine osnivaju se od početka 1942. godine. Od toga vremena oni imaju značajnu ulogu u organizacijama NOP-a i mobilizaciji naroda za NOB. Na benkovačkom podmčju mkovodstvo NOP-a organiziralo je u svakom selu, pa i zaseoku NOO-e, kao nove organe vlasti, jer je smatralo da su oni nosioci aktivnosti i veza s narodom u NOB-i, pa je u tome bilo uspjeha, ali i neprijatelj je poduzimao mjere kako to omesti i suzbiti. Na sjevemodalmatinskom podmčju reakcioname snage su bile dosta snažne, pa je NOR-u otežavalo rad i tokom NOB-e na benkovačkom podmčju dolazi do plime i oseke u razvitku NOP-a. U toku NOB-e na sadašnjem podmčju benkovačke općine bile su formirane tri op ćin e: Benkovac, Smilčić i Stankovci. Kotorski NOO Benkovac formiran je u listopadu 1943. godine u selu Tinj, a Okmžni NOO Zadar, kojem je pripadao i benkovački kotar, osnovan je u prosincu 1943. Više konferencija i sastanaka održavali su NOO-i tokom NOB-e, na kojima se raspravljalo o realiziranju zadataka koji su se nametali u svakidašnjem radu. Među zadacima koje je trebalo iješavati bili su i kultumo-prosvjetni, pa i obnavljanje i osnivanje novih škola. Na širenju narodne prosvjete u toku NOB-e počelo se od prvih partizanskih gmpa, četa i odreda, a nakon što su se afimirali NOO-i i nakon što su oslobođena veća podmčja u Bukovici i Ravnim kotarima prilazilo se obnavljanju i otvaranju novih škola. Prve partizanske čete bile su i prve narodne škole u kojima članovi KPJ i SKOJ-a rade na širenju pismenosti, svijesti i novog morala naših boraca. U satima odmora, poslije borbe i napomih marševa, nepismeni borci uče čitati i pisati, pa se tako uz borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika bore i na polju kultumo-prosvjetnog uzdizanja. Partizanske čete, a kasnije bataljoni i brigade, po benkovačkom podmčju, gdje se zadržavaju i kuda privremeno prolaze, pokrenuli bi i razvijali različite oblike djelovanja na području narodnog prosvjećivanja. Dok se na podmčjima gdje je okupator imao vlast ubijalo i progonilo nevine ljude, žene i djecu, koji suraduju s NOP-om, dotle se na oslobođenom, pa i na poluoslobođenom teritoriju razvijao novi život i stvarali su se uvjeti za intenzivniji kulturni i prosvjetni rad i djelovanje. Tako, usporedo s teškom omžanom borbom protiv okupatora i domaćih izdajnika, naši narodi doživljavaju ne samo politički i nacionalni nego i kultumi preporod, jer je ranije benkovački kraj bio u nepismenosti i neprosvijećenosti medu prvim podmčjima ne samo u Dalmaciji nego i mnogo šire. N ova kultura prožeta humanizmom počela se izgradivati na temeljima našeg dotadašnjeg kultumog nasljeđa i tekovina NOB-e. O sistematskom radu na narodnom prosvjećivanju i otvaranju i obnavljanju osnovnih škola do kapitulacije Italije u mjnu 1943. godine u Ravnim kotarima i Bukovici ne može se govoriti, jer su uvjeti za rad škola bili nemogući. Talijanske vojne jedinice od njihova dolaska na podmčje sjeveme Dalmacije, a do lipnja i srpnja 1942. godine kada su formirane om žane formacije od domaćih ljudi koji nose naziv »M ilizia volontaria anticomunista« (MVAC)1, i četnici stalno krstare i ugrožavaju narod ovih krajeva, pa nije bilo moguće organizirati rad osnovnih škola. Tek u selima koja su oslobodili partizani u Bukovici organiziraju se analfabetski tečajevi na kcjima se poučavaju pismenosti odrasli, a sve je to kratko trajalo. Od osnivanja Pokrajinskog NOO-a Dalmacije u Livnu 23. siječnja 1943. godine i formiranja Prosvjetnog odjela, na podm čje Ravnih kotara i Bukovice kuriri donose »Upute za rad u osnovnim školama« i novi nastavni plan i program, što su ga izradili u Prosvjetnom odjelu Pokrajinskog NOO-a Dalmacije, ali je sve to bilo nemoguće realizirati, jer u veljači 1943. godine Dalmaciju su napustile gotovo sve njene jedinice i borci, pa je trebalo ponovno formirati partizanske bataljone i odrede. 3 Prva četa je imala sjedište u Biogradu n/m, druga u Novigradu, treća u Lišanima (Ostrovica), četvrta u Kistanjima, peta u Benkovcu, a šesta u Medvidoj.
281
Talijani su do prve polovine 1943. godine organizirali rad osnovnih škola u svim većim mjestima po Ravnim kotarima i u Bukovici, a s radom su nastavili samo u mjestima s jačim vojnim gamizonima. Rad prvih osnovnih škola za vrijeme NOB u Dalmaciji na oslobođenom teritoriju imamo već od 1942. godine, a NOO-i su vodili brigu o njihovu radu i narodnom prosvjećivanju, ali na benkovačkom podmčju o radu osnovnih škola može se govoriti tek nakon kapitulacije Italije u mjnu 1943. godine. D o kraja prve polovine 1943. godine u osnovnim školama gdje su bili talijanski vojni gam izoni osnovne škole su nastavile s radom, u tim školama pored naših učitelja uvijek su bili i učitelji iz Italije, koji često nisu bili učitelji, ali su govorili talljanski jezik i bili su fašisti. Talijanski učitelji u mjestima gdje su djelovali organizirali bi i fašističke organizacije u koje naš narod nije rado pristupao. Učenici osnovnih škola obavezno su bili obuhvaćeni u dječju fašističku organizaciju Balilla, a mladići u seoske straže, na taj su se način pripremali za svoje vojne formacije. Različitim oblicima rada pridobijali su u organizaciju Dopolavoro, јег su Talijani htjeli pridobiti što više pristalica. N a podmčju benkovačkog kotara odmah nakon kapitulacije Italije 8. IX. 1943. Prosvjetni odjel kotara radio je na organizaciji osnovnih škola u Benkovcu i većim mjestima gdje su ranije djelovale, ali ubrzo nakon dolaska Nijemaca i ustaša u Benkovac, Ravne kotare i Bukovicu rad osnovnih škola pod izravnim nadzorom Prosvjetnog odjela Kotarskog NOO Benkovac prestaje. Okupator, ustaše i četnici nalazili su se u Benkovcu i većim mjestima, pa je s radom osnovnih škola prekinut svaki rad. Ustaška vlast je pokušavala pokrenuti rad osnovnih škola, ali u tome nije bilo uspjeha. Ustaše iz Zemunika, gdje su imali svoje sjedište, zahtijevali su u školama upotrebu udžbenika NDH , dok je Prosvjetni odiel Okm žnog NOO Zadar bio protiv upotrebe tih udžbenika, pa osnovne škofe, ukoliko su i radile pod ustaškom vlašću, nisu imale uspjeha u radu. Ponovni rad na narodnom prosvjećivanju u duhu NOB-a i otvaranje osnovnih škola počinje potkraj 1943. godine, a središte toga rada bio je Žegar, gdje se neko vrijeme nalazi Okmžni komitet KPH Zadar i Okmžni NOO. N a ovom e podmčju prva partizanska osnovna školka otvorena je u listopadu 1943. u Žegam , a koncem iste godine i početkom 1944. osnovne škole su još otvorene u Medviđoj, Brgudu, Bmškoj, Karinu Kršu i Kunovcu, Zelengradu, Muškovcima, Zatonu, Kolarini, Jagodnji i Tinju. Učitelji su u tim školama bili većinom omladinci-partizani. Stmčnih učitelja na području benkovačkog kotara u ovim predjelima nije bilo već ih je sedam do osam bilo u većim mjestima kotora - u Benkovcu, Novigradu i Obrovcu. Dok su Nijemci i ustaše bili u većim garnizonima sjevem e Dalmacije, svaki rad je bio prekinut (osim u Žegam, gdje se nastavilo s radom u osnovnim školama) sve do srpnja 1944. godine. Glas bratstva od 20. srpnja 1944. javlja: »(...) U kratko vrijeme od svega 15 dana otvoreno je sedam škola, koje pohada 300 djece. Škole su otvorene u Nadvodi, Gom jem i Donjem Komazecu, Bogatniku i dvije u Bilišanima. Otvaranje škola narod je pozdravio s oduševljenjem. I pored toga što rad na prosvjetnom polju nailazi na mnoge zapreke (školske zgrade, pisanke, olovke itd.) požrtvovanošću i naporima mladih nastavnika uz pomoć NOO i razumijevanjem roditelja sve teškoće bit će savladane i omogućit će se brz put k pobjedi nad neznanjem.« Od jeseni 1944. godine kada su oslobođeni Ravni kotari i Bukovica, narod u tim krajevima tražio je osnivanje osnovnih škola u mjestima gdje ih ranije nije bilo. a u mjestima gdje su ranije djelovale, odmah se prilazi obnavljanju rada. Mnogi zaseoci s više djece, koja uslijed ratnih prilika nisu pohađala redovito osnovne škole, isto tako traže da osnuju svoju školu, tako da je na podmčju benkovačkog kotara krajem 1944. i početkom 1945. godine po općinama bilo sljedeće stanje osnovnih škola:
282
Općina Benkovac Obrovac Novigrad Smilčić Starigrad
Broj škola
Broj učitelja
34 22 12 12 5
46 25 15 15 1
Napomene
U 4 škole nije bilo učitelja.
Osnovne škole na benkovačkom kotaru djelovale su krajem 1944. godine u sljedećim mjestima: Red- Mjesto u kojem ni broj je škola 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32.
OPĆINA BENKOVAC Benkovac Brgud Bruška Donja Bruška Gomja Buković Ceranje Donje Ceranje Gomje Jagodnja Donja Jagodnja Gomja Kakma Kolarina Korlat Kožlovac Kula Atlagić Lepuri Lisičić Lišane Tinj Miranje Nadin Perušić Podgrađe Podlug Polača Istočna Polača Zapadna Popović Popović 2 Popović 3 Pristeg Raštević Radaljice Tinj Vrana
Broj školske djece
Broj nastavnika
187 81 28 43 90 63 35 49 63 35 80 90 52 106 42 50 40 25 85 50 32 66 85 50 30 41 34 142 122 59 43 53
5 1 1 2 3 2 2
Primjedbe
Nema učit. 2 1 2 2 1 2 1 1 1 1 Nema učit. 1 1 2 2 1 1 1 Nema učit. 3 1 1
283
• br
’ Mjesto u kojem Је škola
33. Zagrad 34. Zapužane OPĆINA OBROVAC 35. Bilišane Donje 36. Bilišane Gomje 37. Bilišane Olujić 38. Karin Donji 39. Karin Kunovac 40. Karin Strana 41. Krupa 42. Kruševo Donje Polje 43. Kruševo K. RJbnica 44. Kruševo Kobljani 45. Kruševo Otišna 46. Medviđa Istočna 47. Medviđa Zapadna 48. Obrovac 49. Zaton Obr. 50. Muškovci 51. Zelengrad 52. Žegar Bogatnik 53. Žegar Kaštel 54. Žegar Komomi Donji 55. Žegar Komomi Gomji 56. Žegar Nadvoda OPĆINA NOVIGRAD 57. Jasenice 58. Novigrad 59. Paljuv 60. Podgradina 61. Pridraga Baturi 62. Posedarje 63. Pridraga (Bobići) 64. Pridraga Klapani 65. Pridraga Zupčići 66. Slivnica 67. Vinjerac 68. Vučjak 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80.
284
OPĆINA SMILČIĆ Biljane Donje Biljane Donje Skorići Biljane Gomje Islam Grčki Islam Latinski Islam Latinski (Rupalj) Kašić Smilčić Smoković Zemunik Gomji (Galeš) Zemunik G. Istok Zemunik Podkosa
34 60 42 55 53 70 47 42 50 58 45 55 47 46 56 44 32 75 66 78 65 32 65 45 115 64 58 76 85 46 40 40 50 40 36 80 45 112 60 95 35 80 67 82 66 70 54
Red Mjesto u kojem ni je škola br. 81. 82. 83. 84. 85.
Broj školske djece
OPĆINA STARIGRAD Seline Starigrad Tribanj Krušćica Tribanj Mandalina Tribanj Šibuljine
Broj nastavnika
60 105 64 50 35
Primjedbe
1
Nema učit. Nema učit. Nema učit. Nema učit. Nema učit.
-
-
Podaci Okružnog NOO Zadar, Prosvj. odjel br. 1030 od 10. V 1945. Međutim, već u toku školske 1944/45. godine uvidjelo se da mnoge osnovne škole na području benkovačkog kotara nemaju uvjete za normalan rad, nije bilo dovoljno učitelja, loše školske prostorije, bez dovoljno nastavnih sredstava i pomagala, bez udžbenika, pa su mnoge novootvorene škole po zaseocima ukinute, a djeca su nastavila s pohađanjem nastave u školi najbližoj od mjesta stanovanja. Broj osnovriih škola, u odnosu na početak školske 1944/45. godine, postepeno se smanjio, tako da je pred konačno oslobođenje zemlje broj osnovnih škola po općinama benkovačkog kotara bio sljedeći: Tabelami pregled osnovnih škola na benkovačkom kotaru кгајет školske 1944/45. godine Red. br.
Br. školskih obvezni- Br. školskih polazni- Opaske ka ka ž. sv. m. ž. m. sv.
Općina
1. Benkovac 28 24 2 46
10 36
953
980
1933
621
512
2. Novigrad
15 14 1 21
1 20
518
420
938
392
258
3. Obrovac
25 23 2 32
2 30
915
706
1621
504
385
2
8
376
300
676
235
189
1
4
285
210
496
187
126
2616 5663
1939
4. Smilčić 5. Starigrad Ukupno
8
7 5
4
1 10 1
5
81 74 7 114
16
3047
Privremeno 1133 ne radi šk. Radaljice i Podlug Pridraga 650 (Balići) Bilišani 889 Donji i Muškovci Islam 424 Grčki Tribanj 313 (Mandalina)
1470 3409
U školskoj 1944/45. godini nastava u osnovnim školama bila je organizirana po nastavnom planu i programu koji je izradio Prosvjetni odjel NOO-a Dalmacije. U nedostatku udžbenika i priručnika koristila se partizanska štampa (Slobodna Dalmacija, Pionir i dr.), a krajem 1944. godine bila je podijeljena Početnica i Bukvar koji su bili štampani u Italiji. Podjela ovih prvih pravih partizanskih udžbenika na području sjeverne Dalmacije primljena je s velikim zadovoljstvom od roditelja i djece, pa je to bio poticaj redovitom posjećivanju škola. Početnica i Bukvar dijelili su se djeci 1. i II. razreda, jer je bilo učenika II. razreda koji nisu još uvijek savladali u dovoljnoj mjeri čitanje i pisanje. Premda se nastava često održavala u vrlo zapuštenim prostorijama, jer su za vrijeme borbe u školama smještene različite vojne jedinice, ipak su se učionice nastojale
urediti i ukrasiti slikama druga Tita, borbenim parolama, a u svakoj učionici su bile i zidne novine za koje su učenici pisali prigodne napise ukrašene crtežima. Prosvjetni organi narodne vlasti vodili su brigu o pohađanju škola, pa su upozoravali roditelje koji nisu slali djecu u školu. Poseban interes roditelja za slanje djece u školu bio je u mjestima u kojima do toga vremena nije djelovala osnovna škola. U mjestima gdje je školska zgrada bila spaljena ili porušena uslijed ratnih razaranja, nastava je organizirana u privatnim kućama ili u prostarijama što su za škole bile posebno pripremljene. U svim osnovnim školama u benkovačkom kotaru bila je osnovana pionirska organizacija, koja je okupljala djecu osnovne škole, pa se u njoj djeca pioniri odgajaju u bratstvu i jedinstvu naših naroda, uče se zajedničkom životu i radu, djeca pomažu u poljskim radovima, prikupljaju hranu za vojne jedinice i na druge načine sudjeluju u jedinstvu pozadine i vojnih jedinica. U pionirskoj organizaciji u prvo vrijeme provodio se tjelesni odgoj i pjevanje, a u tome je pomagala organizacija USAOH-a i SKOJ-a. Članovi USAOH-a i SKOJ-a obilazili su pionirske organizacije i s njima radili, održavali su pionirske sastanke koji su obično završavali pjevanjem borbenih partizanskih pjesama i različitim akcijama koje su bile vezane za NOB. U Benkovcu nakon oslobođenja nije nastavila s radom gradanska škola, jer se ovaj tip niže srednje škole već u toku NOB-e ne obnavlja, a umjesto njih u mjestima gdje su djelovale građanske škole osnivaju se niže gimnazije. Niža gimnazija u Benkovcu nije otpočela s radom, jer nije bilo nastavnika. To se navodi u izvještaju ZAVNOHa Povjereništvu prosvjete, koje je u to vrijeme imalo sjedište u Šibeniku. U spomenutom izvještaju doslovce stoji sljedeće: »Gim nazija u Benkovcu neće privremeno proraditi radi pomanjkanja nastavnika. Ovaj odjel je dao sugestiju da se đaci iz Benkovca pošalju u Đački dom u Zadru.«* Niža gimnazija u Benkovcu, kao što ćemo iz daljnjeg rada primijetiti, otpočet će s radom u novoj školskoj godini (1945/46). Pored rada osnovnih škola, nakon konačnog oslobođenja benkovačkog kotara nastavilo se različitim prosvjetnim, političkim i kultumim radom u narodu. Na svakom sastanku i konferenciji Jedinstvena narodnooslobodilačka fronta (JNOF-a) organizirala bi čitanje letaka i proglasa koji su donosila rukovodstva NOP-a, čitali su se izvještaji s frontova i različiti članci koji su bili aktualni u određenim mjestima i situacijama, pa se i na taj način djelovalo na uzdizanje svijesti širokih narodnih slojeva. Pored toga u Benkovcu je Kotarski prosvjetni odjel radio na organiziranju različitih oblika narodnog prosvjećivanja, pa su organizirani: analfabetski tečajevi, tečajevi za rukovodioce analfabetskih tečajeva, općeobrazovni tečajevi koji su davali kraće srednje obrazovanje, održavana su prosvjetna predavanja i širena je štampa. Analfabetski tečajevi su organizirani u svakom mjestu gdje je bilo odraslih nepismenih. Radom ovih tečajeva rukovodili su učitelji osnovnih škola, ali i antifašističke organizacije žena (AFŽ) su pokretale tečajeve za svoje aktivistkinje. Pored savladavanja pismenosti na tim tečajevima su osposobljavane žene za rad u organizaciji i političkom djelovanju u narodu. Održavani su i zdravstveni tečajevi, kao i drugi tečajevi kojima se težilo podići kultumi nivo naroda ovoga kraja koji je do tada živio prepušten samome sebi u najviše slučajeva. Povremeno su u Benkovcu i većim mjestima ovoga kotara održavana predavanja narodnog sveučilišta na kojima su nastupali vojni i politički rukovodioci iz Zadra i Šibenika, u kojem se u to vrijeme nalazio ZAVNOH (od 1. I. 1945. godine). Na ovim predavanjima su se građani Benkovca upoznavali s vojnom situacijom na frontovima i aktualnim problemima u izgradnji nove državne vlasti na federativnim osnovama.
• Oblasni NOO Dalmacije, Prosvjetni odio, br. 1708/45, Split, 6. IV 1945., Izvještaj za mjesec mart, str. 16. 286
Nastavilo se kultumo-umjetničkim radom u narodu i u redovima boraca. Raznovrsna aktivnost na kultumom i umjetničkom planu odvijala se i u domovima kulture koji su se osnivali nakon oslobođenja u Benkovcu i svakom većem mjestu gdje je bilo i minimalnih uvjeta za osnivanje doma kulture. U Benkovcu i općinskim središtima Novigradu, Smilčiću i Obrovcu bile su formirane kultume ekipe sastavljene od omladine koja je organizirala zabavne večeri za koje su se uvježbavale kraće aktovke, pjevački zborovi, grupe recitatora. Ove ekipe su povremeno nastupale u povodu praznika, održavanja konferencija i u dmgim prilikama. Na benkovačkom kotam povremeno je davala svoje priredbe i Okmžna kultumo-umjetnička ekipa iz Zadra. Sav ovaj rad na narodnom prosvjećivanju i kultumom uzdizanju imao je zadatak da podiže borbeni duh i doprinosi jedinstvu naroda ovoga kraja. Rad škola i kulturno-prosvjetna djelatnost u narodu za vrijeme NOB-e pridonijeli su bržem oslobađanju zemlje, a na ovim tekovinama nastavlja se prosvjetna djelatnost u razdoblju obnove i izgradnje naše zemlje. Socijalistička stremljenja na podmčju odgoja, obrazovanja i nastave, kao i kulturno-prosvjetno uzdizanje narodnih slojeva za vrijeme NOB-e dalje će se razvijati i teorijski uopćavati u socijalističkoj izgradnji nakon oslobodenja zemlje. U radu osnovnih škola i na realiziranju kultumo-prosvjetnog rada u benkovačkom kotam na kraju školske 1944/45. godine djelovali su sljedeći učitelji:
Prezime i ime
Zvanje
Opaske
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19.
Mileva Bilić Marija Bjelanović Ana Gnjatović Ksenija Miović Đorđe Lončar Nevenka Grubnić Dušan Ivanišević Šimica Veršić Dmitar Graovac Božo Marinović ŠimeZrilić AnteĆačić Šime Gašpar Marko Vojvodić ŽivkoČubrilo Dušan Čubrilo Lucija Lazarević Milan Veršić Petar Ćupić
stručni stručni stručni privr. svešt. privr. privr. stručni * privr. privr. privr. privr. privr. privr. privr. privr. struč. struč. privr.
Benkovac Benkovac Benkovac Benkovac Benkovac Buković Buković Buković Brgud Bruška Gomja Bruška Gomja Bruška Donja Ceranje Gomje Ceranje Gomje Ceranje Donje Ceranje Donje Jagodnja Gomja Jagodnja Gomja Jagodnja Gomja
20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31.
Nikola Kužet Mate Vulelija Ćiro Dubroja Jovo Stanković Stevo Vojvodić Vujo Subotić Vasilj Sarić Marko Vitas Emanuel Orović Ivan Bljajić Špiro Dlaka Branko Čerina
privr. stručni privr. privr. privr. privr. privr. privr. privr. privr. privr. privr.
Jagodnja Donja Korlat Korlat Kula Atlagić Kula Atlagić Kakma Kolarina Kolarina Kožlovac Lepuri Lišane Tinjske Lisičić
vodi analfab. teč. Predl. pod br. 200 od 15. V radi od V 45.
287
Prezime i ime 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54.
Đuro Sekuljica MateOzaković Srećko Ćerina RatkaJončić NikolaZelić' JakovJokić Ivan Čirjak Stanko Dobre Jerko Tuta Vjekoslav Tokić Mate Čakarun Jure Ivandić Karmela Katić Drago Opsenica Boško Vručinić Anka Đandić Velimir Krklješ Drago Šarić Ilija Drek Gojko Munjes Vinko Knez Ljubomir Glomuz Milica Knežević
Zvanje
Mjesto službovanja
Opaske
privr. privr. privr. struč. privr. privr. privr. privr. privr. privr. privr. privr. struč. privr. privr. struč. privr. privr. privr. privr. privr. struč. privr.
Miranje Nadin Podgrađe Podlug Popovići I Popovići II Popovići III Perušić Polača Istočna Polača Istočna Polača Zapadna Pristeg Raštević Raštević Raštević Tinj Vrana Zapužane Zapužane Zagrad Šopot Šopot Benkovac
»Dječji dom«
Prema prednjem spisku učitelja na benkovačkom kotaru na dan kada je završio drugi svjetski rat (9. V 1945) ukupno je radilo 54, od toga 11 stručnih i 43 pomoćna učitelja, a jedna pomoćna učiteljica je radila u Dječjem domu za djecu palih boraca u toku NOB-e. Benkovački kotar na kraju drugog svjetskog rata obuhvaćao je područje koje odgovara današnjem području SO Benkovac. Ukupno je djelovalo 34 osnovne škole i jedan Dječji dom. Pomoćni učitelji bili su omladinci s ponekim razredom srednje škole, a većina su završili samo osnovnu školu. Rad ovih omladinaca u osnovnim školama mogao se provoditi samo uz izdašnu pom oć stručnih učitelja koji su redovito s njima svakog tjedna održavali sastanke na kojima su zajednički rasporedivali nastavno gradivo i dogovarali se kako obrađivati gradivo iz pojedinih nastavnih predmeta. Jedan dio pomoćnih učitelja, nakon što je obnovljen rad Učiteljske škole u Zadru (29. XI. 1945), bio je upućen na daljnje školovanje, pa je za učenike bez niže srednje škole organizirano pripremno »A« odjeljenje, a nakon pripremnog odjeljenja nastavljali su školovanje u Učiteljskoj školi u Zadru. Mnogi bivši privremeni učitelji, nakon što su završili školovanje u Zadru, vratili su se na svoja radna mjesta i nastavili s radom kao stručni učitelji.
S u m m ary S C H O O L IN G IN THE R E G IO N O F B E N K O V A C The arrival o f the French to Dalmatia in 1805 brought about т апу changes including the way o f life, schooling, and education in general. The Frenchs founded ten secondary schools and three Iycees in several cities and towns. During the second Austrian rule in Dalmatia the whole educational system stagnated and the authorities did not take the trouble to im prove it. The elementary school o f Benkovac started working in 1860; eight years later (in 1868) was founded the School D istrict o f Benkovac which also com prised the municipalities o f Obrovac and Kistanje. В у 1871/72 the num ber o f schools increased to four. Between the two world wars there were 45 elem entary schools em ploying 70 teachers, i. e. one school on 1,329 inhabitants. During the fascist occupation the Italians enforced teaching in Italian. Throughout the whole N ational Liberation War (1941-1945) Partisans managed to саггу out various educational program s and to геореп elementary schools on free territories. A fter the flnal liberation, the region o f Benkovac experienced a genuine renaissance in all aspects, particularly in schooling and education. Besides the elementary schools, it now boasts a high school (»Ivo Lola Ribar«) which enables students to ргераге fo r various occupations.
1» - BEN K O V A C K I K R A J ... Z B O R N IK 2
289
'
II .
.
t
1 .1
-
NIKOLA VUKAS
VLADIMIR ARDALIĆ O PRIVATNOM PRAVU U BUKOVICI
Sažetak Na primjeru znamenitih zapisa Vladimira Ardalića (1857-1920) iz prošlog stoljeća, autor raspravlja o privatnom pravu u Bukovici.
»Čovjek može i treba da nade izvjesne norme u privatnom i javnom životu premda je Ijudski razum nemoćan u traženju istine i pravde« (francuski filozor Miohei Montaigne) U vod Poznato je da se ljudi u društvu ne ponašaju sasvim slobodno niti po nekim svojim individualnim svojstvima i htijenjima. Oni se, naime, u međusobnim odnosima ponašaju polazeći od svijesti o nužnosti zajedničkog života i međusobnoj ovisnosti. Dakle, ponašaju se svjesno. Medutim, ta njihova svjesna ponašanja s vremenom su regulirana izvjesnim društvenim pravilima ili normama o ponašanju ljudi. »To znači da se čovjek u izvjesnim društvenim situacijama, a prije svega u odnosu prema drugim članovima društva, ne može ponašati onako kako bi on htio, već se mora ponašati onako kako to društvo, svojim pravilima ili normama, od njega zahtijeva. Društvena norma je, dakle, pravilo o ponašanju ljudi u društvu, koje postavlja samo društvo, koje je upućeno na volju i svijest čovjeka. Po tome se ono i razlikuje od prirodnog zakona.«1 Norme koje primjenjuje država nazivaju se pravom i to su norme koje pojavom države čine i najvažniji dio društvenih normi. Zbog toga, upravo, država i društvene norme koje ona primjenjuje imaju vrlo veliku ulogu u društvu. Te norme koje primjenjuje država nazivaju se upravo pravom. Pravom se nazivaju često i norme koje ne primjenjuje država, pa i one koje primjenjuje neorganizirano društvo. Najčešća definicija prava glasi: »Pravo je skup društvenih normi koje su sankcionisane državnim aparatom prinude i koje služe za održavanje onog načina proizvodnje koji je u interesu vladajuće klase«.1 1 Dr. Lukić, Radomir, Uvod u pravo, Bgd. 1968. ' Ibid. 291
Ројат privatnog prava Kako je ovdje riječ o prikazu privatnog prava, i to u određenom vremenu i prostoru, kao što ga je pribilježio Vladimir Ardalić, nužno je dati kratki osvrt na pojam privatnog prava općenito. Naime, smatra se »jedan od najviše raspravljanih i još uvijek neriješenih problema pravne nauke jeste problem podjele cjelokupnog prava na tzv. javno i privatno pravo«.1 Svakako treba konstatirati da je privatno pravo vezano za razvoj privatne svojine i da je interes tog prava osiguranje privatnog vlasništva. Što se više to pravo ograničava državnom regulativom, utoliko više slabi to oravo i umjesto njega dolazi javno pravo kao regulator određenih društvenih, a posebno vlasničkih odnosa. Znamo i to da podjela javnog i privatnog prava datira još iz Rimskog Carstva. Međutim, imajući u vidu marksističko shvaćanje, takva podjela ponekad nije prihvatljiva. To iz razloga što se pomoću prava i pravnih propisa ostvaruje određeni klasni interes, pa svi propisi štite interes države odnosno vladajuće klase, te sve njene norme čine jedinstveni sistem prava, bez potrebe da se dijele na javno i privatno pravo. N o, imajući u vidu da je ovdje riječ o pravu koje je kao takvo egzistiralo, nužno je napomenuti da se »u grupu privatnog prava uvrštava građansko, porodično i radno pravo, trgovačko (koje je odgovaralo sadašnjem privrednom pravu, obuhvatajući također i saobraćajno pravo) i međunarodno privatno pravo.«4 Tako prema osnovnoj podjeli klasičnog buržoaskog prava, u pravnom sistemu postoje dvije osnovne grane prava: privatno i javno. Takvu podjelu, istakli smo već, poznavalo je i rimsko pravo, a ona je data u čuvenoj Ulpijanovoj definiciji: »Javno je pravo ono koje se tiče države, privatno ono koje se tiče koristi pojedinih građana.« Iako smo već istakli da ima shvaćanja o nepostojanju potrebe, naročito u marksističkoj teoriji, na podjelu prava na grane javnog i privatnog, postoje i mnogi teoretičari koji smatraju da i kod nas još uvijek postoji podjela prava na privatno i javno. Tako se u Pravnom leksikonu (хх izdanje - »Savremena administracija«, Bgd. 1970) kaže da tu podjelu uslovljava okolnost što kod nas još uvijek postoji roba, robna proizvodnja i robni promet, pa je, prema tome, glavna grana prava i dalje dobrim dijelom imovinsko pravo. Tom se istovremeno dodaje, ako se i prihvati takvo shvaćanje, da se mora priznati postojanje veoma brojnih oblasti prava koje ne spadaju ni u jednu ni u drugu granu, tačnije rečeno, čine prelazne oblike među njima. Navodi se da su takve, npr. razne grane saobraćajnog prava, razni devizni propisi, dio privrednog prava koje govori o subjektima privrednog prava i njihovom položaju, radno pravo, pravo socijalnog osiguranja, itd. Smatra se da je to naročito slučaj u onim granama prava u kojima dolazi do izražaja samoupravljanje kao novi način regulisanja društvenih odnosa. Stoji i konstatacija da i pored prelaznih i novih pravnih oblika u našem sistemu još uvijek postoje oblasti u kojima privatno i javno pravo dolaze do izražaja u vlasničkom obliku. No, bez obzira na naprijed navedeno, nesporno je da »podjela pravnog sistema na privatno i javno pravo potiče od rimskog pravnika Ulipijana (Domititus, Ulpiianus). On je na slijedeći način definisao tu podjelu: javno pravo je ono koje se odnosi na položaj rimske države, a privatno koje se odnosi na interese pojedinca, jer su neke stvari korisne za državu, a neke za pojedince.«5
1 Ibid. 4 Oleg M an dić, Sistem iinterpretacija prava - Narodne novine, Zgb. 1971. 5 Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, tom drugi, strana 1194, Nov. izd. kuća Službeni list SFRJ, Bgd. 1978. 292
Nužno je bilo uvođno reći makar sasvim fragramentamo o pojmu prava, a posebno privatnog prava, kako bi prikaz privatnog prava u Bukovici pribilježenog po Vladimiru Ardaliću bio bliži i razumljiviji.6 Vladimir Ardalić. Rođen je u Đevrskama, Knin (9. 12. 1857 - 25. 2. 1920). Prikupljao je i bilježio narodni život i običaje Bukovice. Posebno je zabilježio narodne pripovijetke, opisao obitelj u Bukovici, godišnje običaje i privatno pravo u Bukovici. Pojam Bukovice. Bukovica, kraški kraj u sjevemoj Dalmaciji između Velebita, Ravnih kotara na jugu, rijeke Krke na istoku i Novigradskog, odnosno Karinskog mora na zapadu.7 Kasnija definicija u odnosu na ovakvo poimanje i podjelu prostora sjeverne Dalmacije nešto je drugačija. Jedna od tih definicija glasi: »Bukovica je manja geografska cjelina unutar dalmatinske makroregije i nalazi se svojim istočnim dijelom u šibenskoj a zapadnim u zadarskoj regiji.«8 Sam Vladimir Ardalić je na sljedeći način definirao Bukovicu, pa on za nju kaže: »Bukovica se prostire i zavaća dio sjeverne Dalmacije: Obrovačko nemalo općina sva, benkovačka to tako, kistanjska općina sva je, što se zove Bukovica; selo Đevrske spada pod Bukovicu, koje je općine skradinske, i koje je na među Ravnije Kotara, oklen su junaci bili kao: Janković Stojan, Smiljanić Ilija, Močivun Vuk i još dmgije dosta ima, od koije se pjesme uz gusle pjevaju. U Bukovici su ajduci bivali te i od nji pjesama puno i puno ima, kao što su: arambaše ajdučke bili Drača i Kutlača. Kutlača je ubijo devet Jovana, devet svoi imenjaka, za koga je guveran 50 ’iljada onda u zgolnije’ cvancika’ potrošijo, dok ga je živa u’vatijo; od koga ima velika pjesma, što slepci o godovije ’uz gusle pjevaju po krčmama, đe ima zvanica (gostiju).«9 Vladimir Ardalić je u pogledu geografskog prostiranja Bukovice dao, kao što se ona i danas definiše, skoro identično i naučnim odnosno današnjim određenjima Bukovice. Međutim, on je Bukovicu u svojem zapisu odredio i definirao za ono vrijeme i sa dmštveno-ekonomskog i sociološkog aspekta karakterističnog upravo za Bukovicu. On u istom zapisu govori i o narodu Bukovice, pa mu ponajprije opisuje ćud. On kaže: »U Bukovici, koja se prostire od Krke pa do Karinskog mora, narod je jedan, koi je pun vračara i vračarica. Vila niko nije zaboravio: i dan današnji da ij opažaju, kažu, i čuju pjevati. A baš sav narod i vilinski. U vrijeme proljeća, đe se god popneš, čuješ pastirsko dozivanje ovaca i pjevanje na svake krajeve. Ma svirale svire, ćurlikače ćurlikaju, da se razliježu brda i doline; diple jesu i po gotovu. A tice ope’u svake okreću, da se ne može od milka slušati. I u zimno doba narod je veseo pasući svoje blago. Pov’r svega, što je vlast svoj Bukovici oduzela omžje i ima je na umi sporad bivšije ’ajduka, isto zimi, kad se izađe na brda, čuje se prasak pušaka i šlebid vižladi lovačke za zecovma, i đe jedan dmgom dovikuju. Ugaju i đendari poplašiti kadgod te lovce. Lov nije zabranjen u zimno doba, ali oni oće da puške odnesu onom, ko nema dopuštu je nositi. Da drugča ij po kršu dugo gonaju. Lani se vraži ogreš dogodijo u Vodica’ (Bodulije’) nedaleko od nas: Dva brata bila u lovu, a dendari se zatisnu za nima, te ala da ij gonjaju po pustinji. Najkašnje đendaru se dodjalo, pa kad je vidijo, da Bodo ne da puške svoje, neg to više bježi, - a on zapali u u’. Brat toga, kad je vidijo, da mu je brat pao i kotrlja se u krvi, a on ne budi len, zapali u istog đendara, koga na mjestu odma’ ubije. Sreća, da nije imao puške dvocjeve, i ono ga bi u onom zom dm gog ubijo. Vodala se pravda i vodala, đurati oproste ovog, što je đendara ubijo, i tako Boduli ostaše junaci. A kamoli Bukovčani u prve zemane i nevi ajduci! Kogod je čuo, da je Bodo ubijo đendara, svaki veli: E, junače, ova kćela mu mka! »Bukovičanac naš, ako i ne mora biti više ajduk, jer
Zbomik za narodni život i običaje južnih Slavena, knjiga XV, svezak 2, Zaereb 1910. Enc. Jug, Leksikografski zavod FNRJ, 1956. * Geografija SRH, knj. 6, Zagreb 1974. ’ Zbomik za narodniživot i običaje južnih Slavena, svezak IV I. polovina. U Zagrebu 1899. 293
је ne> ilo vjere, ali mu je drago nositi ajdučko odijelo: neka imaju na umu, da je i on od onug korjena potekao. Još, kom je ćaća, oli đed bijo ajduk, on se s tijem diči i uznosi, pa se još uzdiže reći u česovom pregonanu: »N i mom starijemu nije svak šoda ni brmba ispod nosa, pa neće ni m eni«.10 Analizirajući opis ćudi Bukovčana i smještajući njegovu ćud u današnje vrijeme bilo bi interesantno istražiti koliko se ona izmijenila. No, to svakako nije predmet ovoga rada. Može se, međutim, sa sigurnošću i dosta smjelo tvrditi da je skoro nestalo onog kolorita, kolorita Bukovice ц vilama, vračarima i vračaricama, da su nestale i svirke, ćurlikanje, te pisak dipli i pogotovu. Za ponešto od toga je i šteta, a ponešto se od toga može još i danas doživjeti na tradicionalnim sajmovima, posebno u Benkovcu. Neki od predmeta karakterističnih za život u Bukovici, posebno onaj što je razlijegao brda i doline, mogu se i danas pribaviti kao suveniri: svirale, diple i drugo. No, više se kao nekada, ne čuje ni »pastirsko dozivanje ovaca i pjevanje na svake krajeve«, kako je to lijepo zabilježio Vladimir Ardalić. Dosta je toga zaboravljeno, ubrzo napušteno, te vrlo malo od toga sačuvano, iako su u tom smislu vrijedna nastojanja muzejskih i drugih ustanova i kulurnih i drugih poslenika u mjestima Bukovice, da ponešto od toga sačuvaju i zabilježe. Ono što se tiče prava, a posebno onog kako ga je shvaćao Bukovčanin - čovjek iz Bukovice, čini se ostalo je još uvijek u njemu kao nešto što je običaj, bez obzira na promjene i postojanje pozitivnog prava za određene odnose. Stoga bi, svakako, bilo interesantno istražiti sudsku i drugu praksu u području Bukovice, te vidjeti odnos javnog prava i prava kojeg se držalo u Bukovici. Vladimir Ardalić je u pogledu privatnog prava pod pojmom stvari obradio selo, a u okviru toga posebno pitanje pašnjaka (pašnjake), pojavu prisvajanja općinskog zemljišta (pašnjaka), sječu drva, susjedska prava posebno međe, zgrade, držanje đubriva te stvari uopće." Selo. Za pojam sela Ardalić kaže: »Naš kraj, kao i ostala sva sela u Bukovici, imadu zajednički imetak u samom kuvinu, t.j. svaki u svom odlomku zajednički posjeduju pašnjake, zajednički im je i gaj, koji čuva zakleti lugar, da se u njem ne može sjeći, nego od godine do godine pred Božić. Onda po dopuštenju starije vlasti, kotarskog poglavarstva, sijeku drva na hrpe, da ni jednog neće dopasti ona hrpa ili štiva, koji je sjekao, jer koliko ima u selu dima, t.j. obitelji, onoliko valja nasjeći hrpa, da budu po prilici jednake, ne u nekoj deblja a u nekoj tanja drva. Upravlja sječom nadlugar, koji dode od poglavarstva, a kad nije toga, onda lugar. Nadlugaru pokupe porez, ko sječe drva, za njegovu pristojbu i put što je došao. Običaj i davati mu jesti, a to se zna, ko donese ića i pića, tome doknadi drvijem, јег mukti niko ne da. Kad se drva nasijeku razom zemlje i budu štive sve gotove, onda učine se buletinići: na svakom stoji zapisano njegov broj, pa ime i bezime; ti se buletinići smotaju kao šolda te metnu u kapu kojeg selanca, kojom mora treskati, da se miješaju. Kapitan (seoski glavar i starješina), nadlugar i lugar pa i ronde idu od hrpe do hrpe te vadeći kapitan buletinić iz kape meće na hrpu. Kad se proštije, lugar oli koji drugi podvikne: Ovo je toga i toga. Nadalje bilježi da lugar ima paziti, da poslije dijeljenja ne bi ko još sjekao, t.j. prisjecao te na svoju hrpu primetao, kao što toga imade, da bi i panje povadili pa sebi metnuli; čim to lugar spazi, odmah mu otme sikiru oli što, poslije ga tuži, da krivac bude osuđen na globu i pržun. Panji se ne smiju nikad vaditi, pa ni u svojoj ogredi, jer zakon ne da iskorjenjivati gore, ali nažalost najdraže je svakome panj kući donijeti, jer drži vatru, a najskoli kad se prosuši. Uga koja hrpa preteći, onda s tijem namiruju one, koje su se manje či-
,0 Ibid. " Zbomik za narodni život i običaje južnih Slavena, knjiga XV; svezak 2, u Zagrebu 1910. 294
nile. Običaj je, da lugar ne prima ždrijeba (buletinića), nego sebi izabere od hrpa jednu koju hoće, a tako isto i kapitan.« Pašnjaci. U pogledu pašnjaka Ardalić kaže: »Pašnjake sva sela imadu, koja zajedno pasu, a da nijesu ograđeni. Imaju u zajednici seljani, koji su življi (bogatiji), i livada (sjenokoša), što su u stare zemane pokupovali od demanije (države). Doklen je čije, pobilježeno je kamenima poput mile od neklen do neklen, da se znade, kad počnu kositi. Onda svi u malo dana svrše; dok je sijeno nepokupljeno oli sadjeveno u slogove, ne smiju goveda pasti, nego svak po svome. Kad se digne sijeno i očiste se livade, onda samo mogu pasti svoje blago gospodari tijeh livada«. Nadalje prema zapisu Ardalića: »Seljani za pašnjake šta pasu blago, plaćaju općini travarinu, koja je kako gdje: vol je 10 novčića, ovca 5 i koza (sad je koza i 10), magare i paripče 10, krmče 10, pa sve ti da stoje u avliji kao što i stoje, a općina baška opet plaća državi na sve prostorije.« Prisvajanje općinskog zem ljišta.11 Opisujući odnos seljaka u Bukovici prema općinskom zemljištu, a to je ono što mi danas zovemo općenarodnom imovinom ili društvenim vlasništvom, Ardalić bilježi: »Seljani rade svaki, da bi što više sebi prisvojio općinskog zemljišta (pašnjaka). Neki su tako pohvatali, kojeviše im valja nego ono zakonito, na što plaćaju danak i što im je očeva starina. To sve prisvajaju i grabe oni, koji mogu i koji su dobri na žitku i dosta ih je u kući; siromašak u to ne postupa, niti može, niti smije kao ti. Bogatiji na žitku seoskijem glavarima su u ljubavi te kad što zakvačaju, ovi začepe oko, ako li ih i tuže dotičnoj općini, da su ugrabili, onda krivci trču načelniku, prigiblju se i mole i tako im i ostane. Kad općini posve tužbe dodijaju u ime toga, onda čini im pravdu, na licu mjesta izvodi sudbenu komisiju, neki se opiru i zapravdavaju, da je to još njegov djed oli ćaća odavno uživao, da je bio njegov uvijek pribranak. Sad zakoni su rastegljivi kao laštik, ugaju s tijem obranama i sa krivim svjedocima seljaci još dobiti općinu, da ona plati još i potroške pamičke.« Koliko je to postala uobfčajena pojava »da nije grijota državi zanijeti«, to je tako u pogledu zauzeća općinskog (dmštvenog) i danas još uvijek uobičajeno. Još su uvijek česta i aktuelna samovlasna zauzeća općinskog (danas društvenog) zemljišta, a po nekim podacima samo u općini Benkovac, koja je jedna od općina s dijelom Bukovice, ima 2.785 ha uzurpiranog zemljišta što su ga zauzela 3.223 posjednika, a taj broj je daleko veći računajući one poslije 6. 4. 1941. godine, jer se ovaj podatak odnosi na one posjednike koji su to zaposjeli do tog datuma.11 Susjedi i medaši. Kada Adralić piše o susjedskim i međaškim odnosima, onda bilježi da: »U prva zemana bile su vamilije velike (po 40 do 80 čeljadi); tu je bilo i dosta kuća. Zidati je bilo slobodno istoku i zapadu, u bum i jug, ne bi im nitko smetao, kud okretali da okretali vodu i lastavicu. Take zadruge kad bi se nakopitile, morali bi se dijeliti, kao i čele rojiti. Ove zadmgare pri dijelu dopale bi kuće okrenute kako mu da mu. Zidove od avlija zidali bi zajedno, ali bi svaki rada, da je taki zid što viši, da ne vidi niko nikoga, što u svojoj avliji rabota. Po toj ulčiji poslije diobe iso zidali bi svak sebi zgradu na svom dijelu; nije se gledalo niti se znalo za zakon kao danas, da ne može otvoriti balkuna oli bage od dima na stranu konšije, oli da voda curi na njegov dijel; to su gradski i gospodski zakoni, koji su nedavno seljaci prisvojili.
11 Ardolić u svojim zapisima objavljenim u Zbomiku za narodni život i običaje južnih Slavena, knjiga XV, svezak 2, u fusnoti na strani 257. kaže: »Narod drži, da nije grijota crkvi zanijeti, državi, krčmaru i ženskoj ne platiti, jer kažu, da crkvi i državi svak daje; krčmar da i on drugome zanosi i u računu priprđiva; ženskoj kad se ne plati, da neće štetovat.«
Ima ih, da su u dogovoru, kad se ziđu kuće, da jedan drugom plati, ako će pustiti ga nasloniti na njegov zid da nasloni svoju kuću. Ima ih, da mu ne dadu zidom, što ga želi dignuti, da mu odnosi vidik, što ga je dosad uživao, zato se najviše paraboče. Na jednu vodu rijetke su kuće da se zidu, da ne smeta konšiji. Po selije, kao kod nas, nijesu tako zbijene kuće jedna na drugoj, pa da se svašto zamjera i staje na put pri gradnji, jer ne bi želio niko nikome za dešpet probijati vrata ali balkune na njegovu ariju ili bandu, svak želi imati svoju kućicu, svoju slobodicu, da mu niko ne gleda od konšija, što u njoj radi. Đubrovi. U pogledu dubrova Ardalić bilježi da su svi seljaci svoje đubrove držali povrh svojih zemalja, kako bi ih odatle mogli lakše raznositi prilikom gnjojidbe zemIje. Jedno vrijeme, kako on kaže otprije, đubrovi su se držali gdje bi to tko htio, ali da su vlasti putem đendara to pitanje kontrolirali obilazeći ih, pa su naređivali njihovo uklanjanje, sporadi zdravlja. Tko ne bi uklonio, to bi uklonili putem drugog na trošak takvog domaćina. Zgrade. Ardalić kaže da zgrade kod dobrijeh komšija nisu tako tvrdo zagrađene, te da iznutra je imao svak svoja vrata, ali da su unutra zidovi malešni, te da je preko njih mogao svak prelaziti, kao što ih prelaze žene, djeca, osim blaga. To je, dok su u ljubavi; a kad se zavade, onda ala da se ziđu zidovi za vrh čoeka, da ne može niko nikoga vidjeti, ni jedan drugome naruči dati. Ko hoće sam zid oziđe, onda zove se njegov uvijek zid; ako li ga zajedno oziđu, onda je komunski. Ali što je rijetko, da na zajedničkom mjestu bude jedan gospodar od zida. Ima ih, da su i od vrata avlijskih više njih u partu, jer na njih jedna ulaze i izlaze, kao i u gradovije da na jedan portun više vamilija prolazak imadu od bir-zemana. Ako ne će ko da sam sebe zagradi, a blago mu štetu počini gospodar toga, po pučkom sudu, nije kriv. Kažu, da pusto mlijeko i mačke loču. Doklen je gospodar obavezat čuvati svoje blago, dotlen je i onaj dužan zagraditi svoju muku, što seljaci reku svojem malu (žitku). A ima ih, da za dešpet ne će da zagrade sebe bilo u polju, bilo kod kuće; reče: čuvaj ti svoje blago od moje štete, a ne da ti ga je čuvam. Kako svak svoga poljara ima, onda iz koje stare mržnje i osvete zapovjedi mu, da čini tužbu i meće štete, koliko je gospodara volja.« M ede. U pogledu meda Ardalić je to za Bukovicu ovako opisao: »Ako ima prostranijeh polja; ako je vrletno i škalovito, to je kroz svu dulinu između jednog gospodara i drugog nabacato greda, izgleda kao gunja ili dizga, da se lako raspoznaje, doklen je što čije. Gdje nema vrleti ni škala, geno su zemlje debelice, ondje na više mjesta između jednijeh i drugijeh imadu starinske međe, a to su ledine ravne, po kojima trave ima. Međe su tako široke bile, da se mogao lijes s njime prognati, tj. plug su šest volova. Sad je nestalo takijeh međa, poteže se gdjekoja, ali su uske, da jedva čoek može s njima proći. Kako je svijet poganstvom podijelio se zapalo ih po malo zemlje, sporadi čega malo pomalo take se međe, ko je bezobrazniji, razorali. Ali take su međe široke, najviše ispod kuća, da s njima više obitelji idu, pa ako im je zajednička od starina bila, te jedan drugom stari njevi popustili po brazdu zemlje, da bude međa na mjesto puta oli kolovoza, onda ne smije niko u nju ticati, jer bude svane i pravde, - pravo prelaska mora da se ima, još ako se s jednim putom vavijek išlo. - Na ostale načine poznaje se zemljama meda, udarena bilješkama od greda, koje budu podugačke i otesane slogom. Komu nije drago tuđe zemlje ni dlake zahvaćati plugom, a svoju čuva kao oko u glavi, on zabije kamen jedan u vrh podvornice poduboko u zemlju, da ga lako ne može premjestiti, drugi na srijedi, a treći na dnu. Ipak međaš međašu uga isto plugom zahvatiti zemlje, kaomo nije kamen.« Ardalić je nadalje zabilježio da je često bivalo, a toga i danas u pogledu razloga za sporove ima dosta, da je po nekima drago tuđu zemlju preorati. Kad bi u takvim slučajevima došlo do svade odnosno spo14 Izvještaj Javnog pravobranilaštva općine Benkovac za 1985. god. 296
ra onda kaže da bi se krivac branio sljedećim riječima: »Ja ti zemlju nijesam ponio uza se, ostala je na mjestu, gdje je i bila.« Stvari uopće. Ardalić bilježi da se: »Među nepokretne (negibuće) stvari broje (se) kao: kuće, štale, pojate, mlini, kukuruzane, zemlje sve oranice, vinogradi, ogrede i pašnjaci; a među pokretne zapadaju voli, konji, sitno blago, pokućstvo, žito, svakojaka roba od nošnje, sudovi vinski, bačve, kašuni, kovčezi, svi poljski alati i zanatlijski. Nigda seljaci nijesu znali dati taka imena, da ih nije sud postavio i ostale vlasti. Seljaci ukupno broje sav žitak svoj oli tuđi, što ima da vrijedi, ne razdjeljujući ništa. Svaki, kažu, ko je sretan, da može doći do tako zvane nepokretne stvari, jer kažu, da se bolje roditi bez nosa nego bez sreće, a to je : da trevi koja svojbina umrijeti pa mu zadnjem času trevi ostaviti (podvukao N. V.).« Ardalić bilježi i kako se moglo brzo i lako obogatiti, pa tako kaže: »Kad se ko oženi iz bogate kuće, pa mu žena donese dotu u zemlji, blagu i robi, tako se najviše dode do pokretna i nepokretna.« Doduše, bilo je i onih koji to steknu radeći i to najamnim radom, pa kaže da: »... ih ima, da idu po najmovijeh za više godina, pa kad im se nabila novaca, onda nakupuju zemalja i zavržu blaga. Neki trgovinom u prve zemane došli bi do bogatstva takoga. Neki od kuće bi se odvrgli na rad u svijet, pa kad bi koju gustu uhvatili, onda slali bi kući, da prvom prigodom kupe mu komad zemlje.« Interesantno je što kaže o tome kako su hajduci uzvraćali svojim jatacima, odnosno, kako on kaže, prijateljima. Tako je on zabilježio da: »Kažu, dok su ajduci u prve zemane bili, pa koga bi držali za prijatelja te kad bi gdje kasu orobili, prijatelju bi novce na ostavu dali, a on s njima barataj kao i svojima, kupuj u one zemane cijene zemlje i vole. Mnogo bi ih se moglo nabrojati, što su sad (tad) gazde i trgovci veliki, koje su ajduci u prve zemane potpomogli, jer kažu, da je prije više vrijedilo imati forinta 100, nego sad (tad kad Ardalić piše) hiljadu.« U pogledu nepoštenog načina bogaćenja Ardalić kaže: »Ima nekijeh, da su sa lupeštinom došli do imanja od prvijeh zemana, jer pamte ih ljudi, kad nijesu imali nigdje ništa, a kroz malo vremena ići o.bogatiti, upada u o č i; jer ima ih, da kasno liježu, a rano ustaju, radeći i štedeći, pa niti idu natrag ni naprijed; a nekijeh bilo je, da bi sve radili po volje, malo i nimalo, pa obogati, zašto odmah im seljaci učine među sobom račun, da s radom nije obogatio, ako nije što iz debande došlo.« Posebno ističe da bi bilo: »M učno ko da ide obogatiti s nađenim novcima, jer niko ih nije išao gubiti, a još manje ostaviti gdje. Nego (da) kažu, da kamo su bili oni gradovi porušeni starinski iznenada oli za noć, da bi tu moralo biti sila zatrpana novca, a koji grad od zadule vremena osvajat, a ne bi se dao osvojiti, otalen da je novac sav iznesen i što kuda poslat. Oli bili stari ljudi oli sadašnji novi, svaki je novce čuvao i do duše ih držao; a neki vele, da je onda viša potreba od novaca bila nego sada, jer je bio samo kovati novac, da drukča bi mjedene porebruivali i pozlaćivali; od potrebe se to išlo raditi, a ne od sile.« Ardalić, nadalje, u svojim zapisima kaže: »U prve zemane ko je bio kaderan, svaki je taj sebi prisvojio, što je htio od nepokretnijeh dobara. U vrijeme republike mletačke bilo je junaka kao: Janković Stojan, Smiljanić Ilija i drugi i drugi; ovi su dužda mletačkoga vjerno služili i odbijali Turke od Ravnih Kotara. U ime toga ovi, osim što bi im dužd davao ravna polja, zelene livade, kavalijerstva itd., da bi oni i sami hvatali i birali plodnijeh zemalja, gdje bi ih bila volja, te bi davali i svojijem mlađijem drugovima junacima. Kako nije ovoliko bilo naseljena naroda, koliko sade, bijaše puste zemlje na sve četiri strane. I sad se nosi ime od onih zemalja, što su ih stari vojujući uz Jankovića Stojana dobili. Kao je ovaj onda imao moć, zalazio bi u Bosnu, u Liku i Кгbavu, donio bi onamo svakovrsnu marvu, da pasu travu i da na to me probave po neko vrijeme svake godine, štono se reče; javiti blago na planinu. Od ono doba to pravo i do dana današnjega Dalmatinci uzdržavaju. A tako je isto dopustio Ličanima, tj. graničarima, da svoja stada gone na zimnicu u ’Zelenu goru’, bliže Vrane kod Radašinovaca 297
općine benkovačke. Ličani su svoje blago otprije doganjali na zimnicu, a niko im ne krati ni sad, ali su oni povrgli to svoje pravo te sad više i ne dogone odavno. Ali Dalmatinci ne će da se toga okane, nego kad koji može, goni svoje stado u puno njih, u Liku i Bosnu na ljetovane, kamo ima u izobilu trave, vode i hladovina. Ličani i Bosanci vavijek rade, da istisnu ove iz svojijeh dobara, ali ne mogu. Bilo je za to i pravdanja, svadnje i svašta, ali sve uzalud, a bit će im i vavijek uzalud. Kad se od starine što zakvača, mučno se sad istjera iz ruku.« Već smo naprijed nešto rekli o prisvajanju općinskog zemljišta, pa to može dobro da ilustrira opis Ardalića u pogledu stjecanja nepokretnih stvari, pa on o tome kaže: »U prve se zemane nijesu kupovale nepokretne stvari, nego uzori zemlje, kamo ti se smili, koliko hoćeš, ogredu izaberi usred gaja pa zaziđi, doklen te je volja. Osim toga okolo svojijeh kuća nadaleko ne bi dali sjeći goru, a da bi dopustili pasti blaga. Тако bi se taj položaj nazvao njihov pribranak. Malo pomalo taj pribranak bi oni jednom svega mal pomal obzidali, pa puče li kom što u repu, njegovo i božije. Za pravo kazati, toga i takoga i sad se poteže. Najprije nasred krša podgovoreni mlađi učine u suvozid komadić gredice, u koju što posiju. Vidi to drugi, pa učini i on tako. Vide opet ostali; kad je, vele, taj i taj mogao, ne raste kamen na glavi ni nam i; uhvatit ćemo le i mi, pa kud puče, puče. Ako niko nikoga ne tuži, tako im i ostane, pa od te male gredice usred krša rašire ogradu veliku te pretvore je u oranicu i vinograd. Njekijem više to vrijedi, što su ugrabili, nego očinstvo, koje su ga naslijedili.« I za vrijeme života Ardalića i prije, odnosno u vrijeme koje on bilježi, i u Bukovici je bilo gradnje bez odobrenja, odnosno onog što mi danas nazivamo bespravnom izgradnjom. Tako Ardalić bilježi: »Ima ih, da od stra zakona za noć oziđu kući i pokriju, te osvanu u njoj gorećom vatrom. Što pripovijedaju, da su vile u prvašnje zemane za noć kuću ozidale, tako je baš kod njekijeh sada seljaka u ove zemane, јег čine račun da idu po zakonu pitati mjesto za kuću zidati, zbor seoski dati oli ne dati, pa poslije vijeće, pa zemaljski odbor itd., koje bi išlo nadugo, osim velika troška, a onako bržibolje uzeo položaj sam na brzu ruku ozidao za noć, te nikom ništa. Istina, da bude i za taki postupak od konšija oli od seoskog kapitana tužbe na općinu, koja povede pravdu, bude na licu mjesta sudbena komisija, i općina krivcu naloži, da u 14 dana to sori i ukloni. Ko će učinjenu kuću ići oriti! Izađe tome osuda, da osim što da ima soriti, ima platiti i parbene troškove. Oteže ovaj vavijek, kad najkasnije vidi, da se ne može oteti, plati sav potrošak, a kuća stoji prazna, ne će je niko da ori. Onda opet udri moli općinu, da mu se pusti to i ono, i tako mu ostane ni tamo ni amo. Najkasnije na kuće takove izade od vlasti porezne mjerač pa mu je izmjeri, i eto ti gospodaru do godine na kućarinu danka. Poreznoj vlasti nije stalo, što je on išao ugrabiti općinsko zemljište pa kuću ozidao, nego čija je, da je. Činovnik je li vidio, da je nova, zapiše mu je u raboš svoj, a to isto voli i onaj, čija je, i još se tome veseli, ne boji se onda, da će mu ko više stajati na put. Poslije mu se na kuću stavi broj redni, kao što imadu svaka svoj ostale seoske kuće.« Postupanje s nađenim stvarima. U pogledu izgubljenih stvari Ardalić je zabilježio sljedeće: »Izgubljene stvari ako ko po slučaju nađe, rijetko se idu vraćati, jer oni, ko nađe, kaže: N e bijaše gubiti; ja nijesam ukrao, nego našao. Zakon je, da se ima, što se nađe, dati na općinu, a ona poslije oglasi, ko je izgubio. Tako ima zakon dati dara onom e deseti dio vrijednosti; čini račun onaj, ko je našao; šta će mu deseti dijel, kad može sve? Kao od robe česove, a najskoli stare, da ko nađe, ako je od koga dobra prijatelja, bi se povratila, a novce ne b i; a da bi se koja roba našla česova, s kim je u zavadni oli ga ima za što na zubu, tako bila stara, bila nova, lako mu se vraća, nego ako se ne može kamo prebaciti u koje drugo selo, onda s njom će u jamu. Ko je tako nađe, veli: ’Ovako bi on i od moje uradio, kad bi je trevio naći, pa tele za tele, ako i nije šareno’.
298
Kad trevi njih u društvu više ići, pa jedan ispred njih što nađe, odmah reku: svi smo našli, jer idemo u društvu. Isti taj da to po slučaju izgubi, onda mu reku: sam si izgubio, oli: ti si izgubio, i daju mu dosta krivice, jer htjeli bi ono, što je bio našao, da ga bude podijelio s društvom.« Postupanje s nađenim pčelama. Kada bi pčele otišle i negdje se zaustavile, tada se prema Ardalićevom bilježenju postupalo na sljedeći način: »Čele da ko nađe, nosi ih sebi, pa bile one našaste na makar čijem zemljištu oli na stablu. Obilježja na njih, da ih je našao, niko ne ostavlja, nego ode kući po sud oli luburu, te kad dođe veče, strpa ih pa s njima kući. Više njih, na čijoj se zemlji nađu, reku, da su njegove se rojile i tu uhvatile se. Čele su naberićatnije one, koje se ukradu ili gdje nađu; zato rada bi svak makar kako prisvojiti ih sebi. Kad njih više u društvu ima, pa vide čele, da idu kuda, te kad svi zauzmu se ustaviti ih, onda bivaju u komunu, oli jedan drugom doplati, što ih procijene, јег čelama se zna, što vrijede. A kome se ne da u njima, onda naročito ide ih kamo ukrasti oli kradene kupiti, koje se iz bliza ne kradu, jer se može doznati.« Lov. Interesantno je pitanje shvaćanja i postupanje u pogledu lova, a bilo je krivolova koji nažalost nije ni danas iskorijenjen i dosta je čest. Tako u pogledu lova Ardalić je zapisao: »U lov se pačao svak u prve zemane, a sad ne može, nego ko ima dopuštenje. Puno bi njih rada sa dušom i tijelom da smiju lov loviti, ali vlast ne da. N o ko zna shvatiti iz puške, sam taj dopust uzme, iđe u svaka doba u lov krijući, da željan zečevine nije nikad; a onaj, ko dopust imade, ne smije i boji se ići u svaka doba, da ne izgubi dopust. Po gornjoj Bukovici izumili su letuće namjesto iz puške tući pod ploču hvatati, a zecove u gvožđa i žicu, - pa njima mesa eto, da puška i ne puca. Potreba čovjeka uči na svašto; ni vrag nije mudriji od nje. Kažu, da su gospoda zakon za lov stavila, jer misle, da će tako dočekati sav lov njih do zime. Istina, da ne bi ni težaci u svaka doba lov lovili krijući, da je prije potamaniti divlje mačke i lisice, nego ove zvijeri više se metili divljači nego težaci. Ove zvijeri, kad se ne mogu doimčati zecova i jarebica, onda zaiaze u sela pa odnose kokoške; pa težaci kažu: ’Kad mi zec dođe ruka, te ako ga ja neću sebi, oće lisica, i zimi gospoda lacmani, pa mi volimo sebi nego njima’. Vele, da je zemlja Gospodnja i sve što je na njoj, koje je ljudima stvorio za njihovu uporabu, a između ljudi da nijesu sami lacmani, nego i seljaci. Davno su rekli naši stari: ’Čij je gaj, onoga su i zečevi’. I u zabranjeno doba isto bi lacmani lova vrajali, da im ga je po konči spremiti. Kao i oni, što zabranjuju duvan kontrobanat prodavati, a isto ga puše.« Vladimir Ardalić je u pogledu privatnog prava u Bukovici mnogo toga zabilježio, a što ovdje nismo niti mogli niti imali namjeru sve prenijeti, jer nam to i nije bila namjera. Zato ostaje, ne samo da se još o tome može i treba pisati, ono što bi vrijedilo da se istraži i uporedi, a to je kako se i koliko izvršila transformacija takvog privatnog prava u svijesti i shvatanju takvog uobičajenog prava u Bukovici, uprkos postojanju tzv. pozitivnog prava.
S u m m a ry VLADIM IR A R D A L IĆ O N THE PRIVATE R IG H T IN BU KO VICA The author discusses the problem o f private rights in Bukovica, and bases his ivork on Vladimir A rdalić’s (1857-1920) valuable notes on the sam e subject. 299
.
-I
DUŠAN PLENČA
BENKOVAČKI KOTAR IZMEĐU DVA SVJETSKA RATA
Sažetak Benkovački k o ta r p o d talijanskom okupacijom (1918 - 1921). R avnikotari i Bukovica priključeni su juna 1921. Kraljevini SHS. Benkovački kotar kao upravno-administrativna regionalna jedinica (srez) u n o vo j državi. Stvaranje, razvitak i globalno djelovanje gradanskih (buržoaskih) političkih partija izm edu dva svjetska rata na benkovačkom kotaru. Kriza gradanskog društva i njegovog političkog institucionalizma s posebnim osvrtom na pojave ekskluzivnog nacionalizma i medunacionalne sukobe. Materijalna osnovica benkovačkog kotara; poljoprivreda, vinogradarstvo, voćarstvo, stočarstvo, obrtna privreda i financijski kapital. Struktura stanovništva u odnosu na vrste zanimanja, klasne i staleške karakteristike društva u benkovačkom kotaru. Nerazvijenost financijskog kapitala i n jegov utjecaj na gospodarska kretanja. Primaliteti društvene nadgradnje: pism enost stanovništva, prosvjeta, kultum a djelatnost, zdravstveno zbrinjavanje i socijalna skrb. D ruštveno-ekonom ske i političke proturječnosti, s posebnim osvrtom na životn i standard. Povijesno naslijede i društvena svijest. Usporeni razvitak radničke klase, njen društveni i ekonom ski položaj. Začeci revolucionam odemokratskog, sindikalnog i kom unističkog pokreta; m jesto i uloga naprednih grupacija (i pojedinaca) u razvitku naprednog revolucionam o-dem okratskog (komunističkog) pokreta. O pće karakteristike (sinteza) materijalne osnovice, gradanskog političkog institucionalizma, društvene nadgradnje, naprednog radničkog i agram og pokreta na sveukupna politička, ekonomska i društvena kretanja u benkovačkom kotaru.
Jesen 1918. donosi smiraj četverogodišnjeg krvoprolića, agoniju Habsburškog Carstva i užurbanost nacionalnih građansko-političkih struktura jugoslovenskih zemalja kao stoljetnih bečkih provincija »da u mir koji će dokrajčiti rat, (zakorače) ujedinjeni, nezavisni i slobodni«.1 Dalmacija je, uznemirena otvorenim pretenzijama Rima na
1 Ferdo Š išić, Dokumenta o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914-1919 Zagreb 1920, str. 165-167. 301
istočne obale Jadranskog mora, strepnjom dočekivala nesigumo primirje,2 pa je već 2. studenog 1918. formirala Zemaljsku vladu1 koja je istog dana pozvala općine »da za nedjelju 10. t. m. sazovu općinska vijeća, a gdje ih nema općinske odbore« i glasanjem priznaju Narodno vijeće Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu kao vrhovnu, a Zemaljsku dalmatinsku vladu i uprave »Narodnih organizacija« kao nadležne vlasti.4 Dalmatinske općinske uprave su tijekom novembra 1918. plebiscitamo podržale zagrebačko Narodno vijeće SHS i svoju pokrajinsku vladu, dajući im na taj način, prerogative novih državnih tijela, ovlašćenih da u ime naroda djeluju u pravcu oduzimanja političkih agendi Austro-Ugarskoj Monarhiji na predstojećim mirovnim konferencijama. Općinske uprave benkovačkog kotara bile su među prvima koje su djelovale u tom pravcu. Tako su u benkovačkoj, smiljčićkoj, obrovačkoj, novigradskoj i kistanjskoj općini od 26. oktobra do 12. novembra ukinuti dotadašnji lokalni organi austrijske uprave i formirani općinski »Odbori narodnog vijeća«.5 Uporedo sa konstituiranjem i putem javnih deklaracija pmžene bezrezervne podrške vijeću u Zagrebu i zemaljskoj pokrajinskoj vladi, općinski »odbori narodnih vijeća« i tek formirane naomžane gmpe naroda, nazvane »Narodna garda«, preuzeli su cjelokupnu brigu o javnom redu, »privrednim, prosvjetnim, zdravstvenim, upravnim i općim poslovima« u Bukovici i Ravnim kotarima.4 Općinski »odbori narodnog vijeća« birani su, »po mogućnostima, na osnivačkim skupštinama predstavnika svih sela« javnim glasanjem.7 Razumije se, pojedina sela na »općinskim osnivačkim skupštinama« zastupali su svi članovi »Odbora narodnog vijeća«,* a sela u kojima pomenutih odbora nije bilo predstavljali su njihovi »ugledniji ljudi« (seoski kapetani, svećenici, učitelji, trgovci, imućniji posjednici, lugari i »cijenjeni majstori«). Također, bila je prisutna i tendencija da se općinski odbori preko »svojih zastupničkih delegacija« povežu s kotarskom upravom (skupštinom) i preko ove s pokrajinskom vladom.’ Medutim, daljni proces izgradnje općinskih samouprava u benkovačkom kotam prekinut je djelovanjem međunarodnih faktora. г Oktobra 1917. Sindije Sonino (Sonnino), rimski ministar vanjskih poslova, izjavio je da »Italija na Jadranu mora obezbijediti takove uslove kakvi su neophodni za njenu egzistenciju i legitimnu bezbjednost« (Dragoljub Ž iv o jin o v ić , Amerika, Italija ipostanak Jugoslavije, Beograd 1970, str. 33). Ove javno deklarisane imperijalističke pretenzije Italije posebno su uznemirile sjevernu Dalmaciju, gdje je započeo snažan proces političke polarizacije narodnih masa u prav;u borbe za nacionalno oslobodenje: »Teško da ima koji građanin trgovac, svećenik ili ugledni uomaćin od Zrmanje do Krke i od Velebita do Jadranskog mora koji bi mimo gledao kako Talijani zaposjedaju i u ropstvo predvode ove naše krajeve«. - piše dr Uroš Desnica 11. maja 1918. dubrovačkom književniku Marku Caru. (Arhiv Srpske akademije nauka, fond Boška Desnice, fascikla 16, list 23. Dalje; ASAN, 16/23). 1 Dalmatinski glasnik, I, br. 1, Split 9. novembra 1918. U prvu dalmatinsku Zemaljsku vladu izabrani su: dr Ivo Krstelj - predsjednik, dr Josip Smodlaka i dr Vjekoslav Škarica - članovi vlade. Zemaljska vlada je imenovala resorske povjerenike: dr Ivo Krstelj - vojničko pitanje, dr Josip Smodlaka - unutrašnji poslovi, dr Vjekoslav Škarica - financije, dr Uroš Desnica pravosuđe, Jerko Makiedo - narodno zdravlje, Milau Marušić - saobraćaj, dr Gajo Bulat-javni radovi, Pavle Grisogono - socijalna skrb i Šimun Roko - trgovina. 4 Isto ’ Novo doba, br. 149, Split 5. novembra 1918. itd. ‘ Glavni problem u organizaciji privrednog života predstavljale su velike oskudice novčanih sredstava (gotovine). Zato su općinska vijeća pristupila obnovi ranijih novčanih zavoda. Općinska štedionica u Obrovcu sa 386.584,25 kruna štednih uloga obnovljena je 3. oktobra 1918. (Novo doba; br. 116. od 3. oktobra 1918). 7 Seoski »odbori narodnog vijeća« formirani su u Žegaru (6. novembra), Posedarju (9. novembra), Novigradu (11. novembra), Atlagić - Kuli, Kožlovcu, Zemuniku, Polači i Erveniku. * Novo doba, br. 143. od 30. oktobra 1918.; Novo doba, br. 149 od 5. novembra, Novo doba, br. 153 od 9. novembra, Novo doba, br. 158 od 14. novembra, itd. • Predsjednik Zemaljske vlade dr Ivan Krstelj je 11. novembra 1918. informirao općinske uprave u Dalmaciji da će »uskoro trebati hitno raditi na konstituiranju kotarskih vijeća, a može biti i pokrajinske skupštine...« (Arhiv Jugoslavije, fond Svetozara Pribičevića, neregistrirano. Dalje: AJ; neregistrirano). 302
Na osnovu Londonskog pakta (1915) i ugovora o primirju s Austro-Ugarskom (3. novembra 1918) Italija je »dobila pravo da u ime saveznika« i Sjedinjenih Američkih Država okupira sjevemu Dalmaciju, ostrva sjevemog i srednjeg Jadrana (sem Brača i Šolte).10 Pošto je »stekla medunarodni legalitet na tuđe posjede«11 Italija je do 9. januara 1919. zaposjela sjevemu Dalmaciju, uključujući tu i benkovački kotar.11 Okupaciju benkovačkog kotara pratile su, s jedne strane represivne mjere," a s druge strane otpor naroda i njegova angažovana borba za priključenje Bukovice i Ravnih kotara novostvorenoj državi - Kraljevini SHS.14 Početak kraja talijanske okupacije Ravnih kotara i Bukovice donio je Rapalski ugovor, zaključen noću 12/13. novembra 1920. između Italije i Kraljevine SHS.15 Italija je Rapalskim ugovorom, pored Istre, Cresa, Lošinja, Lastova i Palagruže dobila i Zadar s njegovom najužom okolicom,10 dok je ostala okupirana dalmatinska područja imala napustiti. Način i kalendar evakuacije rimskih okupacionih trupa utvrđen je sporazumom potpisanim 7. marta 1921. u Splitu i na sjednici Mješovite talijansko-jugoslavenske komisije za razgraničenje održanoj 20. travnja 1921. u Trogiru.11 Talijanske tmpe su postepeno napuštale svoje gamizone u sjeverodalmatinskoj Zagon, pa su jedi-
10 Dr Bogdan Krizm an, Vanjska politika jugoslavenske države 1918-1941, Zagreb 1975, str. 29. 11 Vojislav M. Jovan ović, Rapallski ugovor 12. novembra 1920. Zbomik dokumenata, Zagreb 1950. ' 11 Benkovački kotar zaposjele su slijedeće talijanske jedinice: 6" četa (Compagnia) 2. bataIjona 16. regimente brigade Savona u Kistanjama i Đevrskama. U Erveniku Presidio Militare s isturenim odjeljenjem pješadije (2° Bateglione 16° Regimento Fanteria). U obrovcu i Benkovcu štab brigade Savona i Komande mjesta (Comando Brigata Savona, Presido Militare Obrovaco e Benkovaz), zatim 3. bataljon brigade Savona (3° Bateglione Brigata Savone) u Benkovcu. a 135 baterija 36. regimente artiljerije (135° batteria Compagnia 36° Reggimente Artigleria) u Žegaru. pored operativnih, na području kotara Benkovac nalazile su se i pomoćne talijanske vojne jedinice, jedinice za vezu, transport, financijska straža i četiri žandarmerijska voda. (Historijski arhiv Zad .r; Spisi vlade za Dalmaciju, dalmatinske i korčulanske otoke, sveska 2, 12, 88 i 95). 13 Prvih dana okupacije talijanske vojne vlasti su uhapsile; u Kistanjama: Dušan Vitez učitelj, pop Dobrota, Nikola Olujić i Lukijan Kozlica - kaluđer. U Benkovcu: Магко Erak, Drago Plazović, Aleksandar Miović - sudac i Simo Modrić. U Obrovcu: Boško Desnica, Jovo Mikulić i pop Niko Novaković. Na duže vremenske kazne osuđeni su kaluđer Lukijan Kozlica i Aleksanaar Miović, koji je 26. septembra 1919. umro u talijanskom zatvoru. (Sovo doba, II, br. 74 od 31. marta 1919, Novo doba, II, br. 77 od 9. aprila, Novo doba, br. 161 od 24. jula i HAZ, spisi Vlade za Dalmaciju, dalmatinske i korčulanske otoke, 3 do 65). O prisilnoj talijanizaciji Bukovice zadarski Narodni list je pisao: »Kistanjske ulice i trg okršteni su po velegradskim nazivima kao u sred Italije. Glavna ulica nazvana je »Vis Bari« ma glavni trg »Piazza Taranto« (Narodni list, br. 2 od 29. aprila 1920, Zadar). 14 Borba naroda Ravnih kotara i Bukovice protiv talijanske okupacije poprimila je razne oblike, od pasivnog otpora, bojkota i štrajkova od svestranih političkih (djelomično i oružanih) akcija. Zbog odjeka u svjetskoj javnosti, posebnu pažnju zaslužuje odaziv naroda Kninske krajine, Ravnih kotara i Bukovice pozivu predstavnika općina Dalmacija, okupljenih 17. januara u Splitu. Tom prilikom 86.732 žitelja kninskog i benkovačkog kotara stavilo je svoj potpis na »Apel naroda sjeveme Dalmacije« u kojem se bezuslovno traži od vlada Antante da odredbama pariškog i Rapalskog ugovora zagarantiraju narodu ovog кгаја »slobodni život s ostalom braćom u kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca« (Dragan Ž iv o jin o v ić , Tajni referendum na okupiranoj Dalmaciji 1919. i njegov politički značaj, Zadarska revija, 4, Zadar 1967). 11 Vidi bilješku 10. 14 Pored grada Zadra Italiji je pripala njegova najuža okolica: »... porezne općine (odlomke) Arbanasi (Borgo Erizzo), Cmo (Cemo), Bokanjac (Boccagnazzo) i dio porezne općine (odlomak) Diklo utvrdena linijom koja dolazi od mora oko 700 metara jugoistočno od sela Diklo, ide u pravoj liniji prema sjeveroistoku do kote 66 (Griž)...! (Službene novine, br. 1141/a od 27. juna 1921). 17 Novo doba, IV, br. 65 od 25. marta 1921. U Mješovitoj komisiji delegaciju Kraljevine SHS predvodio je general Milivojević, a talijansku general Anfos (Anfoss). 303
nice 26. puka Kraljevine SHS 5. travnja ušle u Kistanje, a sutradan i u Obrovac.18 Ravne kotare (2. zona) talijanske trupe napustile su dva mjeseca kasnije, pa su vojne snage Kraljevine SH S 9. juna ušle u Benkovac.19 Oslobođenjem Benkovca završena je talijanska okupacija Ravnih kotara i Bukovice koja je trajala dvije godine, četiri mjeseca i 14 dana. 1. Benkovački kotar - administrativno područje jugoslavenskog režima Vladajuća dalmatinska koalicija nije bila suviše mnogo zainteresirana za političku polarizaciju gradanskog društva u Ravnim kotarima i Bukovici. Zato će, neposredno po evakuaciji talijanskih snaga, u benkovačkom kotaru biti uspostavljeni organi vlasti Kraljevine SHS bez osobitog uvažavanja građanskih političkih struktura. O tom opiniom pu biiqu e vodila je računa i beogradska vlada kada je svojim ukazom obnovila kotarsko nadleštvo i Antu Dapčevića postavila za poglavara kotara Benkovac.20 U isto vrijeme obnovljeno je lokalno pravosude i postavljeni suci Šime Parač u Kistanjama i Ivan Jasprica u Obrovcu.21 S obzirom da u trenutku oslobođenja Ravnih kotara i Bukovice nisu postojali uvjeti za obnovu općinskih vijeća putem izbora, Pokrajinska vlada za Dalmaciju imenovala je općinske upravitelje: Nikolu Jankovića - Kistanje, Milana Milkovića - Benkovac i Marka Anzulića - Obrovac.22 Neposredno poslije imenovanja općinskih upravitelja, dogradnja regionalnog administrativno-upravnog aparata vlasti nastavljena je u duhu centralističkog uredenja zemlje, proklamovanog Vidovdanskim ustavom.25 Tako je na osnovu Zakona o oblasnoj24 i sreskoj upravi, donesena 26. aprila 1922. godine, »opštine državne teritorije Kraljevine SH S bivšeg zadarskog kotara« ušle su u sastav »Sreza Benkovac«2*. Benkovačka kotarska samouprava sastojala se »od sreske uprave, odnosno skupštine i sreskog odbora«.20 Vijećnici za sresku upravu (skupštinu) birani su neposredno i javno po ključu tako da je na svakih 1.500 stanovnika biran jedan vijećnik. Mandat kotarske izb o m e skupštine trajao je dvije godine, a njena redovna zasjedanja održavala su se dva puta godišnje. Redovne kotarske skupštine (sjednice) mogle su da traju najviše 15, a vanredne 5 dana. Što se tiče sreskog odbora, on je imao ingerencije izvršnog organa vlasti kotarske skupštine.2’ Obrazovanjem kotarskih (sreskih) skupština, ograničena je samoupravna nadležnost općinskih vijeća, na taj način što je sreski odbor preuzeo kontrolu nad političkim (građanske stranke, partije, oficijelne i neoficijelne političke grupe) i sindikalnim institucionalizm om , brigu nad javnim redom i poslije donošenja Zakona o zaštiti države (1. 11 Težačke novine, glasilo Težačkog vijeća pučke stranke u Splitu, III, br 17 od 9. juna 1921. Datum ulaska trupa SHS u Benkovac je sporan, tako da se u tadašnjoj štampi navode tri datuma - 6, 9. i 10. lipnja 1921. ■’ Isto 20 Težačka sloga, III, br. 8. od 24. aprila 1921. 21 Isto 22 Isto " Vidovdanskim ustavom, donesenim 28. juna 1921, ozakonjeno je monarhističko i centralističko uređenje i osigurana hegemonija velikosrpske buržoazije u Kraljevini SHS. 24 Regent Aleksandar Karađorđević je, djelujući u duhu Vidovdanskog ustava, kolovoza 1921. donio ukaz o preimenovanju dotadašnje Pokrajinske vlade u Pokrajinsku upravu za Dalmaciju sa dr Stjepanom Miletom kao namjesnikom (Bogdan R adica, Novi Split, Split 1931, str. 29). “ Novo doba; V, br. 102 od 5. maja 1922. 2* Novo doba; V, br. 160 od 18. jula 1922. 21 Isto. Splitsku upravnu oblast sačinjavali sukotarevi:benkovački,imotski, kninski, sinjski, splitski, šibenski, brački, prekobiogradski i otok Krk.Ostalopodručje Dalmacije pripadalo je Upravnoi oblasti Dubrovnik. 304
avgusta 1921)Ј’ i službu javne bezbjednosti. Postepeno, kotarska uprava Benkovac je napustila mnoge prerogative samoupravnosti i izrasla u resorski regionalni aparat vlasti ministarstva unutrašnjih djela. Općinska vijeća (uprave) razvijala su se i naredne tri godine kao određene samoupravne asocijacije benkovačkog kotara. Štaviše, Zakonom o izborima u općinskim zastupništvima u Dalmaciji, donesenom koncem jula 1922, definitivno je ukinuta austrijska izborna kurija i zagarantirano opće izborno pravo svakom muškarcu koji je navršio 24 godine života i na općinskom ataru boravi »barem godinu dana«,19 Općinski vijećnici su birani neposredno, a »glasanje se obavljalo škrabicom ili kuglicom«,10 Izabrana općinska vijeća su, na svojoj prvoj skupštini, birala načelnika i predsjednika. U odnosu na austrougarsku izbomu geometriju nova proširena biračka prava i glasački mehanizam predstavljali su kvalitativnu demokratizaciju lokalne samouprave iskazane i tijekom 1923. kada su birana kistanjska, obrovačka, benkovačka i stankovačka općinska vijeća i Kotarska skupština Benkovac.11 Administrativno-upravna struktura vlasti u benkovačkom kotaru ostaće nepromijenjena sve do kapitulacije Kraljevine Jugoslavije 1941. Ukidanje pokrajinske uprave i formiranje splitske župske oblasti 24. juna 1924. godine,“ konstituiranje Oblasne skupštine općinskih vijeća Dalmacije (predsjednik Mićo Novaković - načelnik benkovačke općine) 23. februara 1927, uspostava Primorske banovine 9. oktobra 1929. ili Banske ispostave Banovine Hrvatske 1939. godine,” umjesto progresivan, imale su degresivan utjecaj na organizacionu strukturu i na magisterijum vlasti općinskih uprava benkovačkog kotara. Postepeno, općinske uprave gube specifična lokalna samoupravna obilježja i postaju obične karike u lancu centralističko-monarhističkog uredenja zemlje, pa će i njihovo djelovanje postati bezoblično, uglavnom izvan saznanja o svojoj materijalnoj (ekonomskoj i socijalnoj) uslovljenosti. Jednom riječju, ta je vlast izrasla u dio transmisijskog mehanizma potpuno birokratiziranog i u funkciji isključive zaštite hegemonističkih interesa vladajuće buržoazije. 2. Materijalna osnova i društveno-ekonom ski odnosi Određene teritorijalne promjene kotara Benkovac nakon Rapalskog ugovora utjecale su na veličinu područnih granica regionalne uprave, a samim tim i na površinu
“ Zakon o zaštiti države bio je u prvom redu uperen protiv komunista, odnosno KPJ. ” Službene novine br. 143, Split, 1. avgusta 1922. 10 Broj članova za općinska vijeća biran je po ključu: općine sa 1.000 stanovnika 7 vijećnika i 7 zamjenika, do 2.000 stanovnika 11 vijećnika i 11 zamjenika, od 2.000 do 5.000 stanovnika 17 vijećnika i 17 zamjenika, od 5.000 do 10.000 stanovnika 25 vijećnika i 25 zamjenika, od 10.000 do 20.000 stanovnika 37 vijećnika i 37 zamjenika i od 30.000 i više stanovnika 41 vijećnika i 41 zamjenika. (Dalmatinski glasnik; IV, br. 57 od 26. jula 1922). 11 Sredinom 1927. Benkovac je pružao slijedeću sliku: »810 stanovnika, poštu, telegraf i telefon, općinsko i kotarsko poglavarstvo, kotarski sud, poresku kotarsku oblast, zemaljski katastarski ured, hidrotehničko odjeljenje Glavne inspekcije voda u Splitu, rimokatoličku župu, pravoslavnu parohiju, pučku školu, općinsku štedionicu, I mlin, 8 gostiona i 17 trgovina i bakalnica.« (Naklada Jugoslavenski narod; Dalmatinski shematizam za godinu 1927, Split 1927). 12 Novo doba; V, br. 168 od 24. jula 1924. “ Bogdan Radić nd, str. 62. Ljubo Boban; O političkom previranju na selu u Banovini Hrvatskoj, Istorija XX veka, zbomik radova II, Beograd 1961. 20 - b e n k o v a C k i k r a j
z b o r n ik
2
305
općinskih i privatnih zemljišnih površina.14 No, bez obzira na administrativno-teritorijalno povećanje kotara, njegova prirodno-geografska struktura ostala je nepromijenjena. Bukovica sa svojom poznatom morfologijom tla (eonski fliš i kredni vapnenac), kržljavim šumskim pokrivačem, vrtačama, urvinama i krševitim ravnjacima, bila je i ostala nepodesna za poljoprivrednu djelatnost i za kvalitetno (stajsko) stočarstvo. Ravni kotari, doduše pogodni za razvitak ratarstva, stočarstva, povrtlarstva i voćarstva, zbog načina iskorišćavanja prirodnih potencijala i nepovoljnih utjecaja društveno-ekonomskih faktora, također su predstavljali skromnu osnovu za impresivniju poljoprivrednu proizvodnju. Prema tome, uprkos nepovoljnim izloženim strukturama, a zbog apsolutnog pomanjkanja izmedu dva svjetska rata bilo kakve industrije, rudarstva ili drugih gospodarskih djelatnosti (sem zanata, obrta i prometa), poljoprivreda i stočarstvo predstavljali su glavnu materijalnu osnovicu benkovačkog kotara. Što se tiče poljoprivrede, i ako je oranica bilo znatno manje od pašnjaka, a upotreba agrotehničkih sredstava tek u začetku3’, ona je podmirivala 82,17 odsto sveukupnih, elementamih materijalnih potreba stanovništva benkovačkog kraja. To ni u kojem slučaju ne znači da su doprinosi od ratarstva, stočarstva, voćarstva i povrtlarstva ozbiljnije prevazilazili potrebe žitelja Ravnih kotara i Bukovice, pa kao »višak proizvodnje« stizali na tržišta južne Hrvatske. U ostalom , to potvrđuje i doprinos u žitaricama 1926. koji se kretao od 7 (zobi) do 60 (krumpira) kvintala po jednom hektaru36. Nešto bolje stanje bilo je u vinogradarstvu, posebno u Ravnim kotarima. U benkovačkom kotaru bilo je pod vinogradima 2.050 hektara a prinosom od 15.305 bijelog i 33.809 hektolitara crnog vina.37 Vino je bilo glavni tržišni proizvod i izvor najvećeg dijela novčanih prihoda poljoprivrednog stanovništva Ravnih kotara. Pored vinogradarstva, voćarstvo i maslinarstvo predstavljali su drugu po vrijednosti proizvodnu granu poljoprivrede benkovačkog kotara.3" Medutim, povrtlarstvo, iako je pokrivalo 1.069 hektara obradive površine i sa prinosom (prosjek 1923-1926) od preko 9.000 vagona kupusa, blitve, rajčice, crnog i bijelog luka, mrkve, salate, lubenice, dinje, graha, leće, boba, graška i ostalih »baštovanskih proizvoda«, pretežno je služilo ishrani domaćeg stanovništva i na tržište nešto rodnije 1926. godine izneseno je svega 37 odsto cjelokupnog uroda.3’
34 Koncem 1910. materijalno-ekonomska osnovica benkovačkog kotara pruža slijedeću sli. . . Opčina Benkovac: 28.495,30 ha općinske nekretnine i 27.932,70 ha pnvatne svojine sa 2.187 konja, 5.153 goveda, 78.893 lovaća, 4.972 svinje i 12.866 koza. Općina Kistanje: 20.961 ha općinske nekretnine i 10.757,67 privatne nekretnme sa 3.587 goveda, 663 konja, 39.087 ovaca, 2.561 svinja i 12.807 koza. Općina Obrovac: 56.776,35 ha općinske nekretnine i 13.166,65 privatne nekretmne sa 955 konja, 5.355 goveda, 44.961 ovaca, 1.768 svinja i 33.451 koza. (Jerko D o rić; Socijalna struktura Dalmacije, Split 1929, str. 120). 35 Upotreba mineralnih gnojiva u Ravnim kotarima porasla je više nego trostruko, tako da je 1913. korišteno svega oko 700 kilograma, a 1926. preko 2.000 kilograma vještačkog dubriva. (Skarica Marko; nd, str. 23). Pa ipak, primjena agrotehničkih novina prvog desetljeća u Kraljevmi Jugoslaviji, a na području benkovačkog kotara »bila je u početnoj fazi koja je i suviše dugo trajala«. Statistički izvještaj o gospodarskim prilikama u Splitskoj župskoj oblasti, Split 1928, str. 31). 3* Doprinos u žitaricama 1926. na benkovačkom kotaru pruža slijedeću sliku: pšenice - 9, ječma - 10, raži - 8. zobi - 7, kukuruza - 12 i krumpira - 60 kvintala. (Vidi indeks 35). 37 Bogoljub C urić; nd, str. 40-42. Neki ekonomisti period između dva svjetska rata smatraju vrlo povoljnim za razvitak vinogradarstva. No, pored objektivno povoljnih uvjeta vinarstvo na području benkovačkog kotara bilo je na jednoj od najnižih ljestvica takozvane vinifikacije, tj. njegovanja posebnih svojstava vina i posebnih sorti loze. 3* Statistički izvještaj o gospodarskim priUkama u Splitskoj župskoj oblasti, Split 1928, str. 48. ” Isto ku:
306
Neosporno, poslije prvog svjetskog rata па pođručju benkovačkog kotara stočarstvo je pokazivalo lagani porast kako u krupnoj tako i u sitnoj stoci. Pri tome treba imati na umu da je stočni fond u ovoj regiji, posebno u Ravnim kotarima, bio iznad jugoslavenskog i dalmatinskog prosjeka.40 Pa ipak, benkovački odgajivač stoke je i dalje više pastir nego stajski stočar. Jer njegovo stočarstvo je prvenstveno vezano za ispaše, pa je livadarstvo bilo od izvanredne važnosti za razvoj ove grane privrede. Livade su siromašne i one su od 1922. do 1926. prosječno davale 24 kvintala sijena po jednom hektaru.41 Umjetnih livada bilo je relativno malo - svega 83 hektara. Upravo zbog toga livade, pašnjaci, umjetne livade i »strništa« nisu bila dovoljna za prehranu stoke, pa je preko ljeta, kao i za vrijeme Austro-Ugarske Monarhije, krupna i sitna stoka, prvenstveno iz istočne Bukovice, »izgonila se u bosanske planine«.42 N o, bez obzira na postojeće uvjete i napredak u odgoju i pothranjivanju krupne i sitne stoke, stočarstvo je podmirivalo oko 38 odsto svih potreba težaka benkovačkog kotara.43 Dugo poslije prvog svjetskog rata, poljoprivreda u benkovačkom kotaru nosi obilježja karakteristična za cijelu Dalmaciju: nesredene društveno-ekonomske odnose (postojanje kolonata), agrarnu prenaseljenost, veoma nizak stupanj primjene tehničkih i drugih agro-inovacija i usitnjenost seoskih gazdinstava. Tako je benkovački kotar, pritisnut prije svega agrarnom prenaseljenošću, raspolagao sa 4.664 posjeda, čije je gazdinstvo bilo ispod dva hektara.45 Što se tiče eksploatacije prirodnih bogatstava benkovačkog kotara, prije svega njegovih nalazišta boksita u Erveniku, Jasenicama i Kruševu, a zatim vodenih tokova rijeke Zrmanje, ona je bila ili u rukama stranog kapitala (»H olding Bauxit Trust« iz Ziiricha) ili potpuno nerazvijena, tako da nije imala poseban utjecaj na jačanje materijalne baze ove regije. Znatno pozitivniju ulogu igrala je obrtna privreda, posebno njene najrazvijenije strukture - zanatstvo, ugostiteljstvo i trgovina. Struktura i kvantum obrtne privrede pokazivali su čvrstu konstatu između prvog i drugog svjetskog rata, tako da su zanatstvo i trgovina predstavljale i materijalnu i strukturalnu osnovu ove vrlo prisutne grane gospodarstva. Tako je 1929. registrirano na području benkovačkog kotara: 31 obrt »prehrane« (pekare, mlinice, mljekare, slastičarnice, itd.), 22 zanatske radnje »odjevanja i obuvanja« (krojači, tkači, opančari i obućari), 42 »kovinarske radionice« (limari, kovači, potkovači), 16 drvodjelskih, kori-
40 Jugoslavenski prosjek ovaca 1926. godine na 1.000 stanovnika iznosio je 580, dalmatinski 1.486, a Ravnih kotara 2.500 komada. (Ekonomski institut SR Hrvatske; Problemi privrednog razvoja sjeveme i srednje Dalmacije i dijela zapadne Bosne, Zagreb 1956, str. 44). Uzgoj svinja nije podmirivao potrebe stanovništva benkovačkog kotara pa su se iste uvozile iz ostalih krajeva zemlje. 41 Ing. Petar Blašković, Branko Hiršl, i ing. Ante Mihletić Poljoprivreda kotara igrada Zadra, kotara Benkovac, kotara Knin, kotara Dmiš, te kotara i grada Šibenika (Elaborat Ekonomskog instituta SR Hrvatske, Zagreb 1955, str. 117-126). 41 Isto. Na inicijativu dalmatinske vlade 1881. i 1884. riješeno je pitanje ispaše dalmatinske stoke u Bosni putem sporazuma. Međutim, zbog sve većeg pustošenja dalmatinske stoke po bosanskim pašnjacima (pogotovo koza), uprava Bosne i Hercegovine je još u prošlom stoljeću uvela određena ograničenja kako u pogledu vremena ispaše, tako i u pogledu vrsta stoke, pa je konjima, magarcima, kozama i svinjama paša bila zabranjena. (Ekonomski institut SR Hrvatske; nd, str 43-44). Ova ograničenja ostala su na snazi i u vrijeme Kraljevine SHS, pa su na ispašu u Bosansku krajinu Bukovčani izvodili najčešće ovce i goveda. 4J Ekonomski institut SR Hrvatske nd, str. 42. 44 Stanko O žanić Poljoprivredniproblemi Dalmacije, Beograd 1927, str. 50. 4‘ Statistički godišnjak Kraljevine Jugoslavije za 1932, 1933., 1934., 1935., 1936., 1937. i 1938, Beograd 1933-1939. No, uprkos veoma usitnjenosti posjeda, voćarstvo u Ravnim kotarima za tadašnje prilike bilo je veoma razvijeno, na što ukazuje slijedeći: kvantitet i struktura voćarstva u benkovačkom kotaru (1931): smokava - 29.583, bajama - 43.101, višanja - 34.012 (zajedno s trešnjama), kajsija - 5.872, oraha - 2.126, jabuka - 41.016, šljiva - 1912, krušaka - 6.111 i kajsija 1.512 stabala. 2o*
307
tarskih i tesarskih »zanatskih radnji«, 2 fotografske, 6 brijačkih i 14 ostalih raznih »obrta zanata«.4* Trgovina (specijalizirana, mješovita, na veliko i malo i seoska) i ugostiteljstvo bili su konstantni privredni faktor benkovačkog kotara koji je ispoljavao neprekidan umjerenije rast. Tako je 1923. u Ravnim kotarima i Bukovici registrirano 56 trgovina, 49 gostionica, 8 mesamica, 12 bakalnica, 3 kioska i 6 piljarskih radnji.47 Petnaest godina kasodnosno 1938. godine, ovaj broj je znatno povećan: 171 trgovačka, ugostiteljska i piljarska obrtna radnja (od čega 24 »povremene trgovačke tezge«).4" Nema sumnje, usitnjenost i skromne mogučnosti »obrtne privrede« i njena uloga u materijalnoj osnovi benkovačkog kotara, prvenstveno se iskazivala u sferama nerazvijenog financijskog kapitala i kroz ograničenosti zakonitog djelovanja tržišta (nedovoljni utjecaj na robnu razmjenu), pa su i njeni ekonomsko-društveni primaliteti djelovali kao dopunski, a ne primami gospodarski faktor. Gradevinski privremeni i stalni javni radovi bili su određena karika općeg privrednog razvitka Ravnih kotara i Bukovice. Izgradnjom »državnih zgrada« (vojnih objekata, vodtjvoda, prometnica, škola, itd.) i javnih objekata privremeno je zapošljavan višak agrame radne snage, a i sticana je povremena zarada, nužna materijalnom oskudicom iznurenih obitelji Bukovice. Doduše, godišnja vrijednost javnih gradevinskih radova bila je promjenjiva i ona je varirala od 910.000 (1924) do 9,456.000 (1940) dinara. Međutim, u pojedinim periodima (posebno u onim kriznim) oni donose znatna olakšanja za u prosjeku od 170 do 320 materijalno najugroženijih obitelji benkovačkog kotara.49 Saobraćajna privreda, isključivo upućena na transport roba (kirijaštvo) i putnika drumskim prometnicama, jedva je podmirivala potrebe benkovačke regije, pa kao takva i nije predstavljala neku za ekonomsku-društvenu osnovu značajnu privrednu strukturu.10 Protok financijskog kapitala i njegov regulativni utjecaj, uslijed pomanjkanja investicione i kreditne politike (prvenstveno u poljoprivredi i stočarstvu) i podsticajne snage robno-novčanih odnosa djelovali su kao divulzivni privredni korelat na stmkture materijalne osnove benkovačke regije. Doduše, već prvih dana života u Kraljevini SHS obnovljene su Srpska kreditna zadruga u Kistanjama i štedionice u Obrovcu i Benkovcu*' koje su u to vrijeme raspolagale sa 982.286 dinara gotovine, a u mjenicama i tekućim računima preko tri miliona dinara. Međutim, novčana masa regionalnih financijskih zavoda podmirivala je potrebe privrede Ravnih kotara i Bukovice sa 47,75 44 Bogoljub Ć urić nd. str. 68. HAS, neregistrirano, Izvještaj Obrtne komore Split - Tabelarni pregled zanatskog obrta za 1928. godinu. U pomenuti tabelarni pregled nisu unešeni podaci za koncesione obrte. 4’ Izloženi podaci (pokazatelji) prikupljeni su i obrađeni na osnovu dokumentalističke artifikacije Historijskog arhiva Split, odnosno sačuvanih arhivalija Obrta i Trgovačke komore. 4* Isto 49 Bogdan R ad ica; nd, str. 44-45. Službeniglasnik, zvanični list Splitske županijske oblasti, Х/1927, Х1/128 i ХН/1929. Službeniglasnik Primorske banovine; XVII - XXII (do 1939). Službeni list Ispostave banke vlasti u Splitu; XXII - XXIV (1940-1941). Novo doba; XXIII, bd. 32. od 8. februara 1940. Novo doba; XXIII, br. 10 od 18. februara 1940; Novo doba br. 42 od 20. februara 1940., itd. *° Ispostava banske vlasti u Splitu evidentirala je 1940. u benkovačkom kotaru »tri prevoznika koji obavljaju usluge prevoza od jednog do tri kamiona«. (HAS; neregistrirano. Izvještaj Trgovačkoobrtne komore br. T-IV-28/173 od 3. oktobra 1940). U to vrijeme Benkovac je održavao redovne autobusne linije: Benkovac - Gračac, Obrovac - Knin, Benkovac - Kistanje - Knin, Benkovac - Bribirske mostine - Šibenik, Benkovac - Biograd, itd. Prevozna tarifa je bila relativno vrlo visoka, najčešće 50 para po jednom kilometru. “ U Dalmaciji je 1928. bilo 12 samostalnih novčića iz zavoda, osnovanih s akcijskim kapitalom pokrajinske (oblasne) privrede. Na toj osnovi formirani su i novčani zavodi na području benkovačkog kotara. 308
odsto, pa je postojeći »manjak« valjalo nadoknaditi putem transfera i kreditnih aranžmana s bankama na širem području Dalmacije i Hrvatske.” Štaviše, neposredno poslije dugotrajne poljoprivredne krize (1925-1934), koja je dobila katastrofalne razmjere u jugoslavenskim zemljama, lokalne financijske asocijacije, uslijed asimilacije i eksproprijacije »sitnih štediša«, izgubile su svoju prvobitnu moć, pa će njihovo ućešće u regulaciji i pothranjivanju robno-novčanih odnosa u benkovačkom kotaru otpasti za slijedećih 21,50 odsto.” Sveukupne strukture materijalne osnove društveno-ekonomskih kretanja između dva svjetska rata na području benkovačkog kotara bile su nerazvijene i u početnom, gotovo elementarnom obliku razvoja. Naturalna, tehnička i društvena proizvodnja materijalnih dobara nužnih za život ljudi, s obzirom da se nalazila na veoma niskom stupnju svog razvitka, nije bila u stanju da osigura uvjete života svome stanovništvu i moderan proces modernizacije Ravnih kotara i Bukovice. Zato će stanovnici benkovačkog kotara, prije svega njegovo najsiromašnije područje - Bukovica - tko za po koji put potražiti razrješenje životnih problema u privremenoj ili trajnoj ekonomskoj emigraciji. Iseljavanje, posebno u prekooceanske zemlje, nastavljeno je istim intenzitetom do 1929. godine kao i pod austrougarskom upravom.54 Ekonomskoj emigraciji međunarodnog karaktera pridružiće se redovne sezonske migracije radne snage s benkovačkog kotara unutar privredno razvijenih područja Jugoslavije. Problem zaostajanja modernizacije, odnosno normalnog privrednog razvitka, teško je pogodila urbanizaciju kao društveni proces u Ravnim kotarima i Bukovici. Do kog stepena se gospodarska anemija poigrala s benkovačkim kotarom, tragično nam ilustrira sveopća nerazvijena društvena nadgradnja i nizak stepen životnog standarda između dva svjetska rata. Ti elementi dezagregacije i zaostajanja stvorili su anakronizam s dubokim i dugotrajnim posljedicama. 3. Primaliteti društvene nadgradnje i standarda Prateći razvoj materijalne osnove i društveno-ekonomskih odnosa u koordinaciji s historijskim procesima nehomogene nacionalne mase feudalno deformirane kmetskom (kolonatskom) težačkom bazom, nerazvijenom radničkom klasom i tankim slojem građanskog društva lišena vlastitog socijalnog i politićkog profila, đolazimo do pretpostavke da je sveobuhvatna društvena nadgradnja u benkovačkom kotaru izmedu dva svjetska rata živjela na nedaćama surovo ograničenog siromaštva i u sjenci onih funkcija koje su joj određivala uznemirena vremena, dominirajuća (vladajuća) politička potreba i društveno-institucionalni pragmatizam. Na takvoj utilitarističko-pragmatičarskoj platformi zasnivala se i razvijala socijalno-zdravstvena zaštita više kao moralno-edukativna tradicionalistička mitsko-etička obaveza društvene zajednice nego kao determinanta politike građanskog (kapitalističkog) društva.
“ HAS; fond Pokrajinske uprave za Dalmaciju, neregistrovano. Izvještaj Vladimira Berse, vladina savjetnika I klase za financijska pitanja od 8. maja 1923. “ Srpska kreditna zadruga u Kistanjima pala je pod stječaj 25. januara 1929. Posebna komisija u sastavu Lazo Kmeta, Milan Budimir, Ljubomir Lalić i Niko Malešević sprovela je stečajni postupak (Službeni glasnik; br. 45 od 4. juna 1929). 54 Benkovački kotar je od 1900. do 1910. bio zahvaćen intenzivnom međunarodnom (evropskom i međukontinentalnom) emigracijom stanovništva. U tom periodu je iselilo 2.432 osobe ili 6,88 odsto cjelokupnog stanovništva. (Ekonomski institut NR Hrvatske; nd, str. 83). Iseljavanje je nastavljeno i poslije prvog svjetskog rata, pa je od 1918. do 1920. »pošlo u trajnu međunarodnu emigraciju« 1.516 osoba. Poslije 1929. naglo opada emigracija s benkovačkog kotara, što je svakako posljedica poznate ekonomske krize. 309
Neposredno poslije priključenja Ravnih kotara i Bukovice Kraljevini SHS, zdravstvena služba u benkovačkom kotaru podredena je Zdravstvenom odsjeku Pokrajinske uprave za Dalmaciju na čijem se čelu nalazi dr Šime Ljubičić.” Neposrednom djelatnošću zdravstvene službe na terenu rukovode odgovarajući općinski uredi čiji je primaran zadatak »da osnivaju zdravstvenu preventivu i sanaciono ambulantno liječenje«.56 Općinski zdravstveni uredi su u isto vrijeme i zdravstvene stanice, ograničenog kapaciteta, skromne stručne služBe i »elementarno-primarne terapeutike«.57. Ovaj organizacioni shematizam socijalno-zdravstvene skrbi odgovarao je stvarnim mogućnostima zdravstvene službe na terenu, ali ne i potrebama stanovništva. Naime, od 1922. do 1929. na području benkovačkog kotara djeluju tri zdravstvene stanice sa četiri liječnika opće prakse.58 Takova patuljasta zdravstvena služba pružala je skromne operativne i preventivne usluge. Zato se na ovom području veoma rano javlja »zadružni pokret zdravstvenog osiguranja«. Tako je »odmah po odlasku Talijana iz Ravnih kotara osnovana Zdravstvena zadružna stanica u Smilčiću, prva u sjevernoj Dalmaciji i jedna od prvih desetak zdravstvenih zadruga osnovanih u Jugoslaviji. Smilčićka zadruga s ambulantom i apotekom bila je smještena u Narodnom domu i počela je s radom 1924, a prvi zdravstveni liječnik bio je dr Nikola Oljekop.” Primjerom Smilčića pošla su i neka druga sela, pa su slične zadruge (zdravstvene stanice) osnovane u Đevrskama i Kistanjama.60 Neposredno pred drugi svjetski rat zdravstvena služba u benkovačkom kotaru je znatno napredovala. Formirane su tri nove ambulante i dvije zdravstvene zadruge.61 I broj stručnog osoblja se više nego udvostručio, pa je 1940. godine na benkovačkom kotaru radilo 10 liječnika.62 Medutim, broj zdravstvenih ustanova i liječničkih stručnjaka (s prosjekom 1 liječnik na 5.979 stanovnika) nije bio u stanju da zadovolji elementarne potrebe Bukovice i Ravnih kotara.63 Ako se pri tome uzme u obzir enormna visina bolesničkih troškova i veoma mali broj onih koji su po socijalnom osiguranju imali pravo na besplatnu liječničku njegu, lako je zaključiti da su usluge zdravstvene službe bile nedostupne narodnom puku, pa i onima kojima je ta zaštita život značila. A takovih je bilo veoma mnogo, jer »qvaj nesretni kraj« - piše dr Vladimir Lebedev - »nisu poštedile bolesti, koje su ovdje mnogo teže i bezdušnije zbog gladi, siromaštva, nepismenosti. Hara tuberkuloza, kojoj pogoduje strahovita malarija. Ljetni prolivi odnose na hiljade male djece... Ljeti kosi trbušni tifus, a ima i rijetkih bolesti, gotovo nepoznatih u Evropi, to је skorbut, koji isključivo nastupa zbog slabe i jednostrane ishrane...«.64
51 Matej Skarica ; Splitski ehematizam za godinu 1923, Split 1924, str. 29. 54 Jugoslavenski narod informativni neovisni list, br. 8 od marta 1923. 5’ Zdravstveni list; III, br. 23 od 16. maja 1925. 5* AJ; fond Ministarstva zdravlja i socijalne politike, neregistrovano. Izvještaj Zdravstvenog odsjeka Primorske banovine br. IV-1037 od 16. juna 1932. 59 Sevema Dalmacija nekad i sad, Beograd 1939, str. 83. 60 Isto 61 AJ; fond Ministarstva zdravlja i socijalne politike, neregistrovano. Izvještaj Ispostave banske uprave Banovine Hrvatske br. 859 od 4. marta 1940. U pomenutom izvještaju se, pored ostalog, kaže: »Pretežan dio Ijekara u sjeverodalmatinskoj zagori sačinjavaju ruski emigranti, koji su se u ambulantnoj medecini pokazali izvanrednima, ali ne i u nužnim višim ambulantnim zahvatima... Ljekari - Rusi postupaju dobro s narodom, a to prije svega donosi njima koristi, jer naš narod lijepu doktorsku riječ plaća punom torbom...« " Mladen F rig a n o v ić; Socio-demografske osobine i problemi sjeverne Dalmacije u periodu drugog svjetskog rata i neposredno nakon oslobodenja, Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije (dalje: IHRPD), zbornik radova IV, Split 1978, str. 246. 65 Isto. 64 Vladimir dr L eb edev; Zdravstvene prilike, Severna Dalmacija nekad i sad, str. 133. 310
Raspon vrsta raznih, čak endemnih bolesti bio je zaista velik; typhus abdom, typhus exathem, typhus recunens morbbili, malarija, ersipeless, diphteria et сгоир, scarlatina, deventenia i druge.45 Stanje zdravlja naroda Ravnih kotara i Bukovice (u nešto manjoj mjeri) bilo je toliko zabrinjavajuće da su se pokrajinske vlasti u tri navrata obraćale međunarodnim zdravstvenim organizacijama za stručnu i materijalnu sanitetsku pomoć.“ Tako je Međunarodna komisija za zdravlje i socijalnu skrb Crvenog krsta, koja je u proljeće 1939. boravila u Ravnim kotarima i Bukovici, utvrdila da je »u 11 posjećenih sela konstatirana ekonomska propast 47 domaćinstava, usljed čega je 69 osoba pomenutih obitelji kronično obolilo«, a od toga bez nade za ozdravljenje 21 dijete, 18 žena i 20 muškaraca.67 Anakronizmu zdravstvene službe pridružila se i divulzivna politika vladajućeg režima na planu prosvjete, materijalne i duhovne kulture. Opći kulturni i obrazovni nivo u Ravnim kotarima i Bukovici zaostajao je iza jugoslavenskog prosjeka. Popis stanovništva 1931. godine utvrduje da u benkovačkom kotaru živi 31,8 (muškaraca 47,48 a žena 16,7) odsto pismenih.4* S obzirom da je raspored nepismenih bio neravnomjeran, s najvećom koncentracijom u Bukovici, pouzdano se može tvrditi da su obrovačka i kistanjska općine zauzimale po pismenosti jedno od posljednjih mjesta u Jugoslaviji.85 Na području osnovnog obrazovanja (pa i opismenjavanja) isključivo su djelovale »pučke škole«, prepotčinjene »Kotarskom školskom vijeću Benkovac«, sastavljene od kotarskog načelnika, školskog nadzomika, nadučitelja, »državnog inženjera«, školskog liječnika, suca-staratelja i upravnika mjesne škole.’0 Općinske uprave imale su ograničene ingerencije u odnosu na djelatnost škola na svom ataru. Pravoslavna i katolička crkva, »po sopstvenom izboru i volji«, delegirali su svoje predstavnike u »Kotarsko školsko vijeće« i u »školske nastavne kolegiume«. Materijalne izdatke osnovnih škola u Bukovici i Ravnim kotarima pokrivala je pokrajinska uprava (odnosno banska uprava), koje su u tu svrhu imale posebno organizirano »računovodstvo školskog odsjeka«.’1 Školska mreža je u osnovi bila kao i za vrijeme Austo-Ugarske, jer tendencije razvoja prosvjete bile su ne samo usporene ograničenim materijalnim mogućnostima, pomanjkanjem školskog prostora72 i nedostatkom nastavnog kadra,7-* već i zbog neujednačenih zakonskih propisa. Tek neposredno poslije uvodenja obaveznog i jednoobraznog osmogodišnjeg (šestogodišnjeg) školovanja u Jugoslaviji, odnosno u periodu 1932-1940. prosvjeta je u benkovačkom kotam zabilježila kvantitativni i kvalitativni
“5 U periodu od 1922. do 1938. sa područja benkovačkog kotara zatražilo je ljekarsku pomoć (zbog gore navedenih bolesti) 4.789 osoba. (Dalmatinski glasnik, 1918-1924. Službeni glasnik 1924 - 1929. Službeni glasnik Primorske banovine 1929-1940. Ova službena glasila dalmatinske pokrajinske uprave, redovno su donosila podatke o kretanju bolesnika u pojedinim općinama Prema podacima iz ovih službenih glasila u Ravnim kotarima je 1922. »svaki treći čoviek bolovao od malarije«. “ AJ; fond Ministarstva zdravlja i socijalne politike, neregistrovano. Apel skupštine zdravstvenih i socijalnih stručnjaka i namještenika Primorske banovine 11. jula 1934. World Health Organization - WHO (Međunarodna zdravstvena organizacija). ‘7 Wal Street Youmal New York, Мау 24, 1939. “ Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931, Beograd1937, knjiga 3, str. 68-73. ” Isto 70 Matej Škarica; nd, str. 30. 71 Cjelokupnom školskom nastavom na području Dalmacije rukovodila je banska uprava (ispostava) preko »Odsjeka za narodnu nastavu« (Dalmatinski glasnik IV, br. 5 od 18 ianuara 1922). ' 11 Vidi indeks 70. Zbog nedostatka školskog prostora osnovna školauObrovcuobustavila je rad u proljeće 1922 (Novo doba V, br. 30 od 7. februara 1922). 311
blagi porast,” tako da je »osnovno školstvo u Ravnim kotarima dostiglo nivo u prosvetnom smislu najnaprednijih pokrajina kao što su Vojvodina i Slavonija«.74 Prosvjećivanje narodnih masa izvan osnovnih škola imalo je male razmjere sve d o polovine četvrtog desetljeća kada se javljaju lijevo orijentirani učiteljski i zadružni pokreti. Uporedo sa zadrugama, po selima Bukovice i Ravnih katara niču obrazovni i prosvjetni tečajevi, tako da je 1938. i 1939. na području benkovačke, obrovačke i kistanjske općine registrirano 26 vinogradarskih, vrtlarskih voćarskih i poljoprivrednih, 11 domaćinskih, 3 pčelarska i 14 tečajeva šivanja i krojenja.” Međutim, uspjeh vanškolskog prosvjećivanja treba primiti oprezno, jer je preko polovine stanovništva benkovačkog kotara i dalje bilo nepismeno. Ipak, prosvjeta je usadila duboke korijene u nacionalno biće naroda ne samo svojim univerzalnim djelovanjem, već i utjecajem na klasno raslojavanje društva (napuštanje sela, promjena načina života i zanimanja, itd.) i na političku polarizaciju narodnih masa: »N a žalost, naša prosvetiteljska politika potkopava ne samo tradicionalni moral, postojanost porodic e i ugled crkve, nego i veru u pravednost i stabilnost našeg državnog poredka« - pisao je načelnik Sreza Benkovac 3. novembra 1939. godine.’6 Kulturna djelatnost, ako izuzmemo promjene koje su nastale u privrednoj izgradnji, društvu i ljudskom mišljenju, bila je »u osnovnim duhovnim rezultatima teško prepoznatljiva«.’7 Život »kulturnih arhaičnih i zaostalih provincija« Bukovice i Ravnih kotara zasnivao se isključivo na amaterskoj osnovi, prvenstveno preko kultumo-prosvjetnih društava (»Sveti Sava« u Kistanjama, »Ćiril i Metodije« u Obrovcu, »Sava Bjelanović« u Đevrskama, »Velebit« u Benkovcu, itd.) koja su okupljala preko 300 članova.,s Aktivnost ovih društava je različita; od jedne do šest priredbi godišnje, najčešće recitarskog, dramskog (skečevi) i folklornog karaktera. Izmedu dva svjetska rata u Ravnim kotarima (češće) i Bukovici (ponekad) gostovala su kulturno-prosvjetna društva iz cijele Jugoslavije. Na žalost, gostovanja ovih društava su ponekad bila u znaku pretjerane »nacionalističke buke«, patrijarhalne i historijske mitologije.79 7) Na području benkovačkog kotara 1928. djeluju osnovne škole »sa 3 i više odjeljenja u Obrovcu, Benkovcu, Kistanjama i Stankovcima, a sa dva odjeljenja u Kruševu, Novigradu, Pridrazi, Posedarju, Smilčiću, Zemuniku i Vrani. Škole s jednim odjeljenjme radile su u Bjelini, Bilišanima, Brgudu, Dobropoljcima, Golubiću, Krupi, Erveniku, Islamu Grčkom, Ivoševcima, Jasenicama, Lisičiću, Selinama, Vukušiću i Žegaru. (Službeni list XI, br. 20 od 13. marta 1928). Jedanaest godina kasnije broj osnovnih škola je povećan, a mnoge nepotpune prerasle su u »potpune pučke škole«: Benkovcu, Kula Atlagića, Lisičić, Brgud, Nadin, Polača, Jagodnja, Pristeg, Radaljice, Vrana, Obrovac, Jasenice, Kruševo, Karin (3), Muškovci, Zelengrad, Krupa, Bilišani, itd. (Simun V lahov Sjevema Dalmacija, Zagreb 1939, str. 48 - 66). Mješovita građanska škola u Benkovcu imala je 1928. pet stručnih nastavnika (Službeni list XI, br. 20 od 13. marta 1928). Prema nepotpunim podacima, i broj daka je znatno uvećan; od 1.123 u 1928. godini na 2.826 jedanaest godina kasnije (1939). 74 AJ; fond Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije, neregistrovano. Izvještaj školskog inspektora Petra Baždarevića od 4. novembra 1936. 75 Primorski zadrugar list za zadružna pitanja i prosvećivanja sela, 1/1938. i 11/1939.
( 1- 10).
74 AIHRPH; 1130/1-4. Izvještaj Sreskog načelstva Benkovac od 3. novembra 1939. 77 U Obrovcu 1939. djelovali su Arheološki muzej (zbirka - D.P.) i narodna čitaonica smješteni u općinskoj zgradi. (Šime V lahov nd, str. 46 - 47). ’• AHIHRPH; XVI (neregistrirano). Izvještaj Sreskog načelnika Knina 20. januara 1940. 79 Tako je srpsko društvo »Šumadija«, pod rukovodstvom predsjednika Petra Opačića, gostovalo 1924. po Ravnim kotarima i Bukovici. Tom prilikom, gost društva »Šumadije« književnik Mirko Korolija održao jc više predavanja koja su isključivo bila uperena »protiv boljševičke gamadi« i »Hrvata kao nedjelotvomog naroda i separatista«. Na ovu velikosrpsku manifestaciju uzvratilo je kulturno društvo »Sveta Cecilija«, čiji je predsjednik Kalist Parinić po selima »zapadne Bukovice i njoj susjednih primorskih mjestašca« držao predavanja s kojima je »raspaljivao narod huškanjem protiv Srba«. Sličnih primjera zloupotrebe kultumo-prosvjetnih društava u šovenske političke svrhe bilo je znatno više. 312
Što se tiče spora (posebno gimnastike i lake atletike - »disciplina omladina«), on je isključivo bi vezan za djelatnost »Sokola«. U periodu od 1932. do 1935. godine djelatnost »Sokola« je vrlo intenzivna i za ondašnje prilike gotovo nevjerovatna. Uostalom, to potvrduje i činjenica da je na području Ravnih kotara i Bukovice Sokolska župa registrirala postojanje 17 četa i 56 sokolskih prednjaka.10 Ako se tome pridoda da su »sokolske čete« i reprezentativne grupe benkovačkog kotara učestvovale na okružnim, pokrajinskim, zemaljskim, pa i medunarodnim »sletskim smotrama«, lako je shvatiti značaj razvoja atletike i gimnastike u ovom kraju. Materijalna osnova, društveno-ekonomski odnosi i primaliteti društvene nadgradnje, predstavljali su kompatibilne faktore stvaranja životnih uvjeta izmedu dva svjetska rata u Ravnim kotarima i Bukovici. Razumije se, kroz uzajamno djelovanje sveukupnih pomenutih struktura postepeno je izrastao i njihov supstitut - životni standard.81 Svodeći životni standard na njegove vulgarne elemente - zaradu i potrošnju dolazimo do pouzdanog zaključka da su prihodi po domaćinstvu u Ravnim kotarima 1928. godine (uoči svjetske ekonomske krize) od pet članova obitelji bili dovoljni za 276 dana godišnje egzistencije (prehrana, obuća, odjeća, prateći troškovi). Medutim, 1931. (kraj ekonomske krize) na području benkovačkog kotara živjelo je 8.172 obitelji s prosjekom od 6 članova po jednom domaćinstvu. Ako se uzme u obzir da je u isto vrijeme »na široj benkovačkoj regiji« bilo u »stalnom radnom odnosu« svega 1.044 osobe, dolazimo do zaključka da je ргеко 90 odsto stanovništva Ravnih kotara i Bukovice isključivo živjelo od poljoprivrede i stočarstva."2 Autarhičnost poljoprivrede i stočarstva zdržala je dohodovnost na vrlo niskom stepenu, što se negativno reprodukovalo na životni standard. Siromaštvo i bijeda natjerali su stanovništvo benkovačkog kotara (pogotovo Bukovice) da izlaz iz teških uvjeta života potraže kroz restrikciju (samoodricanje),*1 ekonomsku emigraciju, sezonsko zapošljavanje, preuzimanje nepovoljnih kredita, pak čak i besplatnim ustupanjem viška radne snage bogatijim obiteljima.*4 Nizak životni standard najteže je pogađao seosko stanovništvo. To je i razumljivo kada se imaju u vidu nesređeni društveno-ekonomski odnosi (još uvijek prisustvo kolonata), nerazvijen stupanj poljoprivrede i stočarstva, niska prosvijećenost, neorga- Sokolski prednjak VI, 13, 14, 15, 17. i 18. *' Prema suvremenim normama eksperata Ujedinjenih nacija o mjerljivim elementima životnog standarda (zdravlje i demografski uvjeti, ishrana, prosvjeta, obrazovanje, zaposlenost, radni uvjeti, stanovanje, socijalne sigumosti, ljudske slobode, odmor, zabava i tom slično), benkovački kotar bi neposredno pred drugi svjetski rat bio svrstan u tzv. grupu »regija s naturalnim potencijalom pogodnim za privredni i socijalni razvitak«. “ Autor je do navedenih brojnih pokazatelja došao putem istraživanja arhivskih dokumenata, štampe, periodike, stručne literature i posebnih publikacija: Prisutno stanovništvo, broj kuća i domaćinstava 1931, Beograd 1938; Prisutno stanovništvo po pismenosti i starosti, Beograd 1938; Prisutno stanovništvo po glavi zanimanja, Sarajevo 1940. Također, interesantno je napomenuti da 1931. glavne skupine zanimanja stanovništva kotara Benkovac pružaju slijedeću sliku: poIjoprivreda 94,2, zanati 2,3, trgovina i saobraćaj 1,2, javna služba 1,6 i ostalo 0,8 odsto. *3 Seoska porodica u Bukovici, u upoređenju s radničkom ili nižom činovničkom obitelji u sjevemoj Dalmaciji, trošila je pet puta manje svjetla (petrpeuma), dva puta manje odjeće i obuće, pet puta manje začina (ulja, masti, soli) i tri puta manje sapuna. Zavod za proučavanje seljačkog i narodnog gospodarstva Gospodarske sloge iz Zagreba sproveo je 1939. anketu u 7 općina i 26 sela kninskog i benkovačkog kotara o životnim prilikama. Anketirani su dali slijedeće odgovore: sa dovoljno hrane do nove žetve ne raspolaže ni jedno selo, 1807. domaćinstava je bez dovoljno hrane, pa do nove žetve istome nedostaje 2.600 pšenice i 2.505 tona kukuruza. (Anketa Gospodarske sloge; Najnužnije narodne potrebe, Zagreb 1940, str. 1-55). “ Godišnjak banske vlasti (Primorske banovine), I, 1938. Opisujući život u Bukovici Rudolf Bičanić piše: »Nad tim krajevima neprestalno lebdi sablast gladi. U njima Ijudi moraju kupovati za novac najpotrebniju životnu namimicu, kruh svagdašnji. Ili treba za pravo reći svagdanju puru. Jer, pura (od kukuruzovog brašna), njihova je hrana ujutro, za podne i uvečer - ako je ima...« (Rudolf B ičan ić Kako iivi narod? Život u pasivnim krajevima, Zagreb 1936, str. 8). 313
nizirani otkup poljoprivrednih i stočarskih proizvoda, voća i vina. Upravo ovaj najniži stupanj razvoja društveno-ekonomskih odnosa, praćenih neriješenim agrarnim problemima, prenaseljenošću poljoprivrednog stanovništva i pauperizacijom sela, pretvoriće ovaj stalež (seljaštvo) u glavni socijalni objekat društveno-političkih procesa. 4. Politički institucionalizam građanskog društva Priključenjem Ravnih kotara i Bukovice kraljevini SHS, inače desetljećima poznatih regija po živoj aktfrnosti, nije razbudio očekivani dinamizam gradanskog političkog života. U početku, zbunjeno novonastalim promjenama i dovoljno neupućeno u bit postojećeg političko-stranačkog institucionalizma, ponaša se gotovo nezaintresirano za doktrine i programe građanskih (buržoaskih) partija. Tek kasnije, kada se politički život razmahne, a političke stranke povinu interesima sopstvene buržoazije i u svoje programe ugrade poglede i na nacionalne (centralizam ili federalizam, monarhija ili republika) i socijalne (agramo pitanje, seoski dugovi, zapošljavanje viška radne snage, javni radovi, itd.) probleme, započeće proces političke polarizacije i narodnih masa i samog građanskog društva. Prvi i najsnažniji prodor u benkovačkom kotaru izvršila je Narodna radikalna stranka (NRS) sa svojim poznatim centralističkim, unitarističkim i odioznim socijalnim programom. Koristeći se uslugama mjesnih organizacija Saveza dobrovoljaca prvog svjetskog rata, koje su bile osnovane u Obrovcu, Benkovcu i Kistanjama,85 NRS najprije prodire u tanak sloj gradanskog društva »malih varošica«, a zatim među pravoslavno svećenstvo, obrtnike i imućnije zemljoradnike. Početkom maja 1922. održana je u Benkovcu skupština na kojoj je izabran »Sreski odbor Narodne radikalne stranke« na čelu s dr Urošem Desnicom.*4 Godinu dana kasnije, kada je na regionalnoj sjeverodalamtinskoj konferecniji, održanoj 23. septembra 1923. u Šibeniku, formiran Okružni odbor NRS za Šibenik,” benkovačka kotarska organizacija, znatno gubi na svojoj lokalnoj samostalnosti i postaje integralni dio pomenute političke partije u Dalmaciji koju u Ravnim kotarima i Bukovici, zbog njene monarhističko-unitarističke orijentacije," isključivo podržava stanovništvo srpske narodnosti. U početku, pored NRS u benkovačkom kotaru prisutne su i organizacije nekadašnjih dalmatinskih građanskih stranaka, prije svega pravaši Mate Drinkovića, pristalice Josipa Smodlake (HPNS) i Ante Trumbića (HS). Zato će nova, ekspanzivna Hrvatska pučka stranka braće Radića veoma sporo i teško stjecati pristalice u Ravnim kotarima i Bukovici. Tek početkom 1923. kada katoličko svećenstvo, descendenti nekadašnjih dalmatinskih pravaša i aktivisti Hrvatske republikanske seljačke stranke (HRSS) šibenskog i drniškog kotara pojačaju svoju djelatnost i u benkovačkoj regiji, stvaraju se prvi ogranci HRSS. Zemljoradničke stranke u Ravnim kotarima i Bukovici imale su znatno usporeniji hod od »težačkih pokreta« u priobalnom pojasu. Razlozi su mnogobrojni. Istina, seljački pokret u Bukovici imao je buntovnu tradiciju, ali on nikada nije poprimio organizacijske forme i političku doktrinu. Zato će i strategijski ciljevi Zemljoradničke stranke »o seljaštvu kao osobnoj klasi« i njeni »zahtjevi za izgradnju države na zadmžnim Pobeda organ JNO, II, br. 9 od 15. februara 1922. 86 HAZ; fond Desnice. Pismo dr Uroša Desnice 3. avgusta 1922. Ivu Mikuliću u Obrovcu. U to vrijeme Uroš Desnica pokazuje određenu političku zbunjenost, jer kako sam ističe u pomenutom pismu, ne voli »stranku koja je radi vlasti stvorena, a vlast, opet, postoji za to da brani stranku i da se stara o njenom programu«. _ •7 Novo doba VII, br. 220 od 24. septembra 1923. U Okružni odbor NRS za Sibenik izabrani su Dušan Jurković, dr Božo Kurajica, dr Niko Grubišić, Simo Ameri i Dušan Novaković. •’ Država; organ NRS za Dalmaciju, IV, br. 23. Na području kotara Benkovac NRS je 1924. imala 17 seoskih odbora, pretežno po većim naseljima srpskog stanovništva. 314
osnovam a«,89 biti primljeni samo od jednog manjeg dijela »naprednih seljaka«, predvođeni od strane Ilije Zečevića, Save Kneževića i Jovana Novakovića. Na njihovo zalaganje u januaru 1923. formiran je Savez zemljoradnika Ravnih kotara i Bukovice,90 čija će se snaga i utjecaj na seljačke mase iskazati i na izborima za Narodnu skupštinu 1923. kada su zajedno s istomišljenicima kninskog kotora u šibenskom izbornom okrugu dobili 4.466 glasova.’1 Narodna radikalna, Zemljoradnička i Hrvatska republikanska seljačka stranka bile su najjače gradanske partije benkovačkog kotara i za njihove liste glasalo je 87,23 odsto svih birača. Medutim, to ni u kojem slučaju ne znači da ostale gradanske (buržoaske) političke partije nisu stvarale svoja uporišta u benkovačkom kotaru. U tom pravcu, najveći uspjeh postigla je Demokratska stranka,” koja je u jesen 1923. održala kotarsku konferenciju na kojoj je formiran Sreski odbor Demokratske stranke Benkovca.” Aktivnost gradanskih stranaka pratili su pokušaji stvaranja ekskluzivnih nacionalističkih omladinskih organizacija. Djelujući u tom pravcu, posebnu upornost pokazivali su Jugoslovenska narodna nacionalistička omladina (JNNO) i Hrvatske nacionalističke organizacije (Hanao).94 Međutim, JN N O (odnosno Orjuna) i Hanao nisu uhvatile dubljeg korijena u Ravnim kotarima i Bukovici, ali su ostavili određen uticaj u sferama društvene i nacionalne svijesti, koja će u daljenjem procesu povijesnog razvitka građanskog (buržoaskog) političkog institucionalizma postati jednim od subjektivnih faktora u stvaranju naoružanih ekstremnih grupa, prije svega »seoske zaštite«. Proces nastajanja i organizacijske konsolidacije buržoaskih političkih partija u benkovačkom kotaru završen je 1923. Izbori za Narodnu skupštinu Kraljevine SHS, održani 18. marta 1923. protekli su u prvom javnom odmjeravanju snaga građanskih stranaka. Zakonom o izborima Benkovac je dobio 7, Obrovac 8 i Kistanje 6 izbomih mjesta.95 Izbomim mehanizmom (prilagođenog izbom im mjestima) i ustavom »datih prava« na području pojedinih općina rukovodile su izborne komisije, po pravilu sastavljene od kotarskih i općinskih sudaca, javnih bilježnika, advokata i »uglednih ljudi«.M 89 Ljubo Boban Maček ipolitika HSS, Zagreb 1974, II, str. 450. 90 Jovan M arinković Savez zemljoradnika i seljački problemi sjeveme Dalmacije, bez oznake mjesta štampanja, 1927, str. 11 s obzirom da je Savez zemljoradnika, stvoren ujedinjenjem Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga Srbije, Saveza težaka Bosne i Hercegovine i Težačkog saveza Dalmacije, uobičajan naziv za Zemljoradničku stranku i formiranje Saveza zemljoradnika Ravnih kotara i Bukovice treba shvatiti kao konstituiranje kotarskog rukovodstva za Benkovac pomenute Zemljoradničke stranke. 81 Dalmatinski glasnik IV, br. 27 od 4. aprila 1923. ” Demokratska stranka, nastala 1920. kada je blok nazvan Demokratska zajednica (Hrvatsko-srpska koalicija, Demokratska stranka Slovenije, Kočićeva grupa iz Bosne, Narodnjačka i Liberalna stranka iz Srbije, te grupe iz Cme Gore i Makedonije), usvojila je svoj statut, bila je kratkog vijeka. Poslije sukoba s Ljubom Davidovićem Svetozar Pribičević napušta DS i formira Samostalnu demokratsku stranku čiju je osnovu činila bivša Hrvatsko-srpska koalicija. Nedostatak dokumentalističke artifikacije onemogućio nam je temeljnu rekonstrukciju utjecaja cijepanja ranije DS i formiranja Šribičevićeve SDS na odgovarajuće oformljene građanske »demokratske« grupe na području kotara Benkovac. 91 Jadran glasilo Jugoslavenske demokracije u Dalmaciji, IV, br. 52, Split 1923. 84 Tačan pregled organizacionog i brojnog stanja JNNO i Hanao na benkovačkom kotaru, uslijed nedostatka izvome grade, nije bilo moguće rekonstruirati. Medutim, kada je početkom februara 1922. na čelo JNNO (koja će u maju 1922. promijeniti ime u Organizaciju jugoslavenske nacionalne omladine - Orjuna) došao književnik Mirko Korolija, rodom iz Kistanja, biće evidentirano da je »stvorena prva desetina narodne garde u Benkovcu«. (AIHRPH; VI, 1037, bez arhivske oznake lista - dokumenta). ** Dalmatinski glasnik VI, br. 11 od 7. januara 1923. ** Isto. Kistanjsku općinsku izbomu komisiju su sačinjavali Nikola Niseteo - kotarski sudac, dr Jovo Tauzović - liječnik i Frano Franulović - notar (Dalmatinski glasnik VI, br. 11 od 7. januara 1923). 315
Na jugoslavenskom planu, izbori su donijeli pobjedu NRS koja je dobila 562.213 glasova, odnosno 108 poslaničkih mjesta." I u šibenskom izbornom okrugu, pod koji je spadao i benkovački kotar, radikali su slavili pobjedu, usprkos činjenici da je odaziv birača bio relativno mali. Naime, od 52.029 upisanih glasalo je 35.655 birača i to: Narodnu radikalnu stranku - 14.913, Pravašku stranku Mate Drinkovića - 10.414, Zemljoradničku stranku - 4.466, Demokratsku stranku - 3.474 i Hrvatsku republikansku seljačku stranku braće Radića - 2.347 birača." Za narodnog poslanika benkovačkog kotara izabran je dr Uroš Desnica.” Politička pomjeranja izazvana preraspodjelom snaga na izborima za Narodnu skupštinu prinudila su gradanske partije u Kraljevini SHS na vrlo snažna taktička laviranja (blokovi opozicionog udruživanja, koalicija vladajuće hegemonije) koja su, pored ostalog, dovodila do zbližavanja pojedinih partija i na nacionalnoj osnovi. Ova kontekstura vrha građanskih partija odrazila se i na njihov benkovački politički partikularizam. Doduše, gradanski politički etablissem ent bio je uzdrman koalicijom NRS i SD S, pa su neki radikali (Boško Desnica, T. Miović, M. Urukalo i D. Novaković) po ugledu na svoje kninske stranačke prijatelje, pokrenuli akciju »posebnog srpskog nacionalnog okupljanja kakvo su nekad zagovarali Sava Bjelanović i Dušan Baljak«” . Međutim, zbog otpora pristalica ZS i SDS započeta akcija okupljanja srpskih buržaoskih političkih snaga benkovačkog kotara na nacionalnoj osnovi doživjela je potpuni slom .100 Ogranci građanskih (buržoaskih) partija u benkovačkom kotaru prebrodili su političku krizu izazvanu Vidovdanskim ustavom, progonima radničke klase (posebno KPJ) i nacionalnim ugnjetavanjem (represijama protiv HRSS i Slovenačke ljudske stranke - SLS) bez većih posljedica, odnosno značajnijih uspjeha ili poraza pojedinih političkih partija. To su potvrdili i izbori za Narodnu skupštinu održani 8. februara 1925. koji su u benkovačkom kotaru donijeli slijedeće rezutlate: HRSS - 4.198, ZS 166, Nacionalni blok (NRS i SDS) - 7.195, HPS - 95, Savez radnika i seljaka - 18, Drinkovićeva stranka - 19 i KDS - 131 glasova.101 Prema tome, Nacionalni blok (NRS i SDS) odnio je uvjerljivu pobjedu, dok je HRSS predvođena Josipom Zagorcem kao njenim nosiocem liste za benkovački kotar,102 ostala po broju glasova i stvarnim utjecajem na narodne mase, značajanom, ali ne i dominirajućom političkom partijom u Ravnim kotarima i Bukovici.
” Statistika izbora narodnih poslanika po broju glasača i dobivenih mandata u Kraljevini SHS, Beograd 1924. *• Dalmatinski glasnik IV, br. 27 od 4. aprila 1923. ” AIHRPH; VI, 178. Izvještaj Splitske župske oblasti 23. marta 1925. Ministarstvu unutrašnjih poslova Kraljevine SHS. Interesantno je ukazati da akcija »posebnog srpskog nacionalnog okupljanja« u benkovaćkom kotaru, izgleda, nije naišla na podršku Nikole Pašića. O tome Mirko Korolija 11. decembra 1924. piše dr Jovi Tauzoviću: »... gospodin Pašić je rezervisan prema našoj akciji jednostranog srpskog okupljanja... Pokušao sam g. Pašića ubjediti (koliko su to dozvoljavale moje slabašne snage) da srpski narod Bukovice i Ravnih kotara ima gorko iskustvo u ne tako dalekoj prošlosti sa svojom braćom - Hrvatima...« (AS; Х1Х/1 - 2/301). '00 Na krah političke akcije okupljanja srpskih buržoaskih snaga na nacionalnoj osnovi 1924, utjecao je i Zakon o zaštiti države (23. decembra 1924) pod čiji udar je došla i Radićeva HRSS. Na osnovu ovog zakona Sreski načelnik Benkovca je 3. januara 1925. izdao naredbu »O zabrani javnog političkog zborovanja«. Dalmatinskiglasnik, IV, br. 27. od 4. aprila 1925; Država II, br. 85 od 11. feburara 1925. I0i Josip Zagorac je rodom iz sela Markovac kod Bjelovara, a imenovan je za nosioca liste HRSS zbog uvjerenja da će njegov stranački ugled doprinijeti većim izbornim rezultatima (Hrvatska riječ I, br. 205 od 27. decembra 1924). 316
Nacionalni blok sačuvao je svoju dominaciju u benkovačkom kotaru izbornom pobjedom i za Oblasnu skupštinu Dalmacije 23. januara 1926. godine.105 Pa ipak, odmjeravanje snaga i stvaranje prevlasti uz pom oč izbomih pobjeda i zauzimanja ključnih pozicija u aparatu vlasti i ekonomsko-političkim sferama, nisu utjecali na značajniju političku polarizaciju narodnih masa u korist NRS i SDS. Naprotiv, učešće svega 63,15 odsto upisanih birača benkovačkog kotara na izborima za Oblasnu skupštinu,104 govori da je izborna apsistencija 1926. potvrdila postojanje političke apatije (indolentnosti) u narodnim masama prema gradanskim političkim partijama. To je i razumljivo kada se ima u vidu činjenica da se regionalni politički institucionalizam pasivno odnosio prema gomćim pitanjima Bukovice i Ravnih kotara: neriješenom agrarnom pitanju, visokom rasponu između cijena industrijskih (zaštićenih carinskim barijerama) i poljoprivrednih proizvoda,105 nezaposlenosti, pauparizaciji sela, visokim porezima, ublaživanju posljedica nerodnih godina, zdravstvenim (posebno u odnosu na uništenje malaričnih legla) i socijalnim problemima.106 Konsternacija građanskih partija zbog političke pasivnosti narodnih masa dovela je do sukoba u njihovom oblasnom mkovodstvu (N R S i HSS) i pojave disidenata koji će samostalnom djelatnošću ozbiljno zaprijetiti cijepanjem svojih dotadašnjih političkih partija.10’ Sukobi u regionalnim stranačkim rukovodstvima odrazili su se i na rezultate izbora za Narodnu skupštinu, održanih septembra 1927. godine. Tom prilikom pojedine građanske partije ostvarile su slijedeće izborne rezultate: SDS - 1.980, HSS - 2.479, HPS - 358, disidenti Nike Novakovića - 96 ZS - 121, NRS - 5.011 i disidenti 185 glasova birača benkovačkog kotara.10" Politička nutacija gradanskog društva u benkovačkom kotam javlja se kao segment dmštveno-političke, nacionalne, parlamentame i upravne krize u zemlji koju kralj Aleksandar pokušava razriješiti državnim udarom (6. januara 1929) u korist velikosrpskog hegemonizma i monarhističkog centralizma ukidanjem parlamentarnog uredenja i zavodenjem apsolutističke diktature u Kraljevini Jugoslaviji.1” U benkovačkom kotam subditicijus infans diktatorske regionalne vlasti su općinske uprave,110 kotarsko
165 Statistički godišnjak Splitske župske oblasti, Split 1926, str. 32; Država IV, br. 275 od 26. januara 1926. 104 Isto 105 Slavko O žanić Privredna kriza ipoljoprivreda, str. 37. Cijene poljoprivrednim proizvodima u Ravnim kotarima 1927. u odnosu na 1923. pale su za 23,08 odsto. Polazeći od pretpostavke da je opadanje interesa narodnih masa »za političke događaje« ozbiljan problem »svake partije i svake države«, benkovački radikal dr Uroš Desnica piše: »Agrarno pitanje, zdravstvo, prosvjeta, radničko zakonodavstvo, kolonizacija i otvaranje radilišta, prvorazredna su politička pitanja, bez čijih programskih rješenja ne može da opstane i na podršku naroda računa nijedna, pa ni naša Radikalna stranka« (Država V, br. 400 od 16. februara 1928). 10’ Okružni odbor NRS za Splitsku oblast, na konferenciji održanoj 12. januara 1927. skinuo je s lista poslaničkih kandidata i razriješio stranačkih dužnosti Niku Novakovića, a njegov dotadašnji položaj u NRS povjerio Nikoli Subotiću (Država, br. 313 od 3. avgusta 1927). Niko Novaković je postao disident NRS. '** Država IV, br. 324 od 14. septembra 1927. |6* Okružni odbor NRS za Splitsku oblast neposredno pred zavođenje šestojanuarske diktature izdaje proglas u kojem se »uskraćuje pravo Svetozaru Pribičeviću i Savi Kosanoviću da govore u ime Srba sjevene Dalmacije... i da traiže državne promjene u ime slobode i narodne sloge... Samo ona država, vaskrsla na kosovskom mučeništvu i kajmakčalanskom junaštvu, predvodena besmrtnom dinastijom Karađordevtća, jeste država Srba sjeverne Dalmacije...« (Država V br 397 od 7. jula 1928). "* Pomenuti proglas Okružnog odbora NRS javno su podržali: Milan Urukalo - načelnik općinske uprave Obrovac, Nikola Janković - načelnik općinske uprave Kistanje, dr Jovo Mijović - načelnik općinske uprave Benkovac (Država; V, br. 397 od 27. jula 1928). 317
načelstvo, aparat javne sigumosti, pravoslavne crkvene asocijacije"1 i mlada srpska trgovačka buržoazija.112 Aktivnost dotadašnjih gradanskih partija je formalno zabranjena, ali djelatnost njihovih prvaka u političkom životu Ravnih kotara i Bukovice veoma je zapažena. I nosioci šestojanuarske diktature benkovačkom kotam (valja zbog njegovog uticaja na sveukupna društveno-politička kretanja u sjevemoj Dalmaciji, južnoj Lici i jugozapadnoj Bosanskoj krajini) posvećuju izuzetnu pažnju,"1 otvoreno pomažući one društvene strukture (varošku boržoaziju, namještenike upravne vlasti, politizirano svećenstvo) koje su bile oslonac doktrine (političke) i realna snaga daljnje transformacije monarhističko-apsolutističkog režima. Dmštveno-politička opća kretanja u vrijeme šestojanuarske diktature karakteriše, prije svega, jako izraženi nacionalni ekskluzivizam koji pokreće i rasplamsava medunacionalne sukobe na prostorima Ravnih kotara i zapadne Bukovice.114 Podsticani od regionalnog aparata vlasti vladajuće hegemonije s jedne i, građanske opozicije s druge strane, pristalice nacionalnog ekskluzivizma i šovinizma gradili su svoju ideologiju na mitovima sopstvene nacionalne superiomosti i na žrnji i prezim prema dmgim narodima, na nacionalnoj megalomaniji i ksenofobiji, na ideolatriji »časnog krsta« i na postulatima nacirasističkog sceleratnog šovinizm a.115 Tijekom 1931. kada nosioci monarhističko-apsolutističkog režima pokušaju razriješiti njegovu krizu uvođenjem dirigiranog predstavničkog sistema na osnovama oktroisanog ustava od 3. septembra 1931) na bazi jednopartijnosti i manipulirane izbornosti, u Ravnim kotarima i Bukovici obnavljane »političke aktivnosti« prati jaka apstinencija narodnih masa. To su potvrdili i izbori za Narodnu skupštinu 8. novembra 1931. kada je za jedinu istaknutu listu armijskog generala Petra Živkovića glasalo svega 49,10 odsto upisanih birača benkovačkog kotara."6 Mučan i težak utisak trebalo je da izbriše stvaranje Jugoslovenske radikalno-seljačke demokratije (JRSD),11’ čiji je Kotarski odbor JRSD Benkovca u sastavu Milan Umkalo, Ivan Limetić, dr Jovo Mijović i Nikola Sunković, formiran sredinom maja 1932. godine.11*
1,1 Na području benkovačkog kotara u slijedećim pravoslavnim parohijama održano je bogosluženje u znak suglasnosti s državnim udarom Kralja Aleksandra: Benkovac, Kula Atlagića, Ceranje, Brgud, Biljane, Jagodnja, Kistanje, Ervenik, Ivoševci, Bjelina, Dobropoljci, Karin, Žegar, Bilišane, Krupa (manastir), Obrovac, Morpolači, Stankovci, Crljenik, Biovičino selo i Kožlovac (ASPC; Х1Х-12-2). 111 Za vrijeme svjetske ekonomske krize (1929-1931) i neposredno poslije njenog smirivanja, nastupa, za provincijske prilike Ravnih kotara i Bukovice tadašnjeg doba, snažna ekonomska ekspanzija kistanjskih, obrovačkih i benkovačkih trgovaca, tako da su oni uvećali svoj »zemljišni agrar« i na pomenutim općinskim atarima postali vlasnici 16,34 odsto cjelokupnih »posjedovnih nekretnina« (Naše selo III, br. 86 od 15. maja 1934). 111 Pored ostalih visokih državnih službenika i svećeničkih dostojanstvenika Bukovicu i Ravne kotare posjetili su ministar vojske i momarice general Hadžić i kralj Aleksandar. Prilikom posjete Benkovcu i Kistanjama (8. jula 1929) kralj Aleksandar je odlikovao Nikolu Jankovića načelnika kistanjske općine i Dušana Jurkovića - javnog bilježnika u Benkovcu ordenom Belog orla V reda (Službeni glasnik br. 168 od 23. avgusta 1929). 114 O međunacionalnim fizičkim sukobima (tučama) Stipe Morić piše: »Raspirivanje šovinizma i nacionalne mržnje u staroj Jugoslaviji imalo je svog odraza i na ovom području... Prilikom crkvenih svečanosti često je bilo sukoba i tučnjava između pristalica režima i opozicije«. (Stipe M orić nn, str. 572-573). 111 Dušan Plenča Determinante stvaranja i razvitka četničkog pokreta na tromeđi Like, Bosne i Dalmacije, referat podnesen na naučnom skupu »Lika u ustanku«, održanom 19 - 21. maja 1982. na Plitvicama. "* AJ; fond Ministarstva unutrašnjih dela, neregistrirano. Pregled rezultata izbora za Narodnu skupštinu od 8. novembra 1931. godine po izbomim kotarevima. 117 Dušan Plenča Utjecaj Kninske krajine na sveukupna povijesna kretanja u južnoj Hrvatskoj i jugozapadnoj Bosni (1845 - 1945), rukopis u štampi, knj. 2, str. 217. "• Novo doba XV, br. 121 od 17. maja 1932. 318
Jugoslavenska radikalno-seljačka demokratija, odnosno Jugoslavenska nacionalna stranka (JNS - od jula 1933) nastojala je da okupi i privuče u svoje redove nekadašnje pristalice NRS i disidente građanskih stranka (SDS i ZS) u Ravnim kotarima i Bukovici."9 Djelujući u tom pravcu JNS je postigla odgovarajuće, doduše uz represije organa vlasti, ne baš beznačajne uspjehe, što su potvrdili i općinski izbori održani početkom oktobra 1933. kada su njeni kandidati pobijedili u obrovačkoj, stankovačkoj, kistanjskoj i benkovačkoj općini."0 Međutim, kriza šestojanuarskog režima je i dalje rasla, posebno poslije Marseljskog atentata (oktobra 1934) kada je ubijen kralj Aleksandar, što će se snažno odraziti i na benkovački kotar. G otovo neočekivano su porasle političke pozicije ZS, koja je poslije pobjede u kninskoj općini, ozbiljno uzdrmala i politički utjecaj JNS u Ravnim kotarima, odnosno u čitavoj sjevernoj Dalmaciji, što će priznati i njen Okružni odbor, tvrdeći da su »odmah poslije općinskih izbora stranku počele napuštati njeni glasači u Kistanjima, Obrovcu i Benkovcu«, pa JNS u ljeto 1934. »raspolaže sa 678 članova od kojih je jedna trećina privržena stranačkom programu...«121 Raspadanje šestojanuarskog i konsolidacija namjesničkog režima d jvela je do zanavljanja građanskih političkih partija u Kraljevini Jugoslaviji. Već u proljeće 1935. nekadašnji pravci NRS, predvođeni dr Nikom Novakovićem, obrazovali su u sjevernoj Dalmaciji 11 općinskih i dva kotarska (benkovački i kninski) izboma odbora Bogoljuba Jeftića, novoimenovanog nosioca vladine izborne liste122 Obnavljanje regionalnih organizacija ostalih građanskih partija - HSS, SDS i ZS - kao stranka opozicije, s obzirom da iste nisu bile razvijene, već zabranjene, izvršeno je za relativno kratko vrijeme, pa su se i one ozbiljno pripremale za predstojeće izbore.121 Izbori za narodnu skupštinu donijeli su pobjedu listi Bogoljuba Jeftića,124 ali s tim postojeća kriza nije bila riješena, pa je novi mandat za sastav vlade povjeren Milanu Stojadinoviću, koji odmah pristupa stvaranju nove političke stranke - Jugoslavenske radikalne zajednice (JRZ). U jesen 1935. N iko Novaković formira Okružni odbor JRZ za Primorsku banovinu, obnavlja njegovo glasilo Državu i pomaže formiranje Odbora JRZ za kotar Benkovac.12* Cijeneći Kninsku krajinu, Ravne kotare i Bukovicu »glavnom zonom radikala u Dalmaciji«, Okružni odbor JRZ nastoji da preuzme općinske uprave i »iz osnovne
"’ Prilikom formiranja JNS u benkovačkom kotaru »pristupile su joj pristalice Radikala i jedan dio Samostalne demokratske stranke, koji su pristali uz šestojanuarski režim. U tim strankama naročito su se isticali: u Benkovcu dr Jovo Mijović, načelnik općine, i Uroš Katić; u Gomjim Ceranjima pop Mijo Popović; u Smilčiću pop Nikolaj Sinjeković; u Islamu Grčkom dr Uroš Desnica; u Stankovcima Ivan Miletić; u Vukušiću Josip Marić, trgovac; u Proviću Stanko Kresović; u Morpolači Milan Mandić, glavar sela (Stipe M orić nn, str. 201). 110 Na pomenutim općinskim izborima u benkovačkom kotaru kandidati JNS pobijedili su: - u općini Obrovac kandidat JNS Milan Urukalo 2.522 glasa, - u općini Kistanje kandidati JNS Nikola Janković i Vuk Vujasinović 2.400 glasova, - u općini Stankovci kandidat JNS Ivan Miletić 1.982 glasa, - u općini Benkovac kandidat JNS dr Jovo Mijović 2.496 glasova (Politika 12. oktobra 1933). 121 Zov Jadrana III, br. 23 od 16. jula 1934. 122 Vidi indeks 117, str. 210. 121 Na parlamentamim izborima regionalni ogranci građanskih partija SDS, HSS i ZS za benkovački kotar istupile su kao opozicioni blok, populamo nazvan za cijelu zemlju Udružena opozicija (Službeni glasnik XVIII, br. 32 od 20. marta 1935). 124 Na listi Bogoljuba Jeftića za poslanika benkovačkog kotara izabran je dr Vuk Vujasinović (Novo doba XVIII, br. 199 od 6. maja 1935). 125 Novo doba XVIII, br. 226 od 27. septembra 1935. Dr Niko Novaković je »po kratkom postupku« kooptiran u Izvršni odbor JRZ, pa se on u Dalmaciji javlja kao njegov mandator i kao vlasnik i urednik lista Država. Nešto kasnije, za glavnog urednika Države imenovan je dr Vuk Vujasinović. 319
političke baze istisne stranke opozicije«.'” Međutim, građanske partije opozicije, posebno ZS, nisu bile voljne da općinske uprave olako prepuste JRZ. Ponovo se razbuktala živa politička (predizboma) aktivnost. I ako je od 7 općina benkovačkog kotara, JRZ pobijedila u 4, ZS je, kao po snazi dmga politička građanska partija u Ravnim kotarima u Bukovici, bila zadovoljna.1” Jesen 1935. donijela je Ravnim kotarima i Bukovici još jedno političko uzbuđenje. Naime, Sveti arhijerijski sabor Srpske pravoslavne crkve pokrenuo je svoj moćni crkveni mehanizam u borbu protiv ratifikacije konkordata - ugovora o položaju katoličke crkve u Jugoslaviji koji je vlada Milana Stojadinovića potpisala sa Svetom stolicom 25. jula 1935. u Rimu.12* Slijedeći poziv Sinoda, a uz neposrednu pomoć patrijarha Varnave koji je u ljeto 1935. obišao benkovački kotar, dalmatinski episkop dr Irinej Đorđević organizira i pokreće snažnu aktikonkordatsku borbu koja će s različitim intenzitetom trajati tri godine.1" Putem demonstracija, protestnih mitinga, javnih zborova, crkvenih obreda i dmgih oblika političke borbe, ne samo da je oštro osuđivana vlada Milana Stojadinovića, već i namjesništvo, pa i sam knez Pavle Karađorđević.130 Prvi put u povijesti Ravnih kotara i Bukovice pravoslavno svećenstvo je ustalo protiv predstavnika (i nosioca) državne vlasti. Istina, svećenici su nastojali da antikonkordatsku borbu vode s pozicija tradicionalnog »pravoslavnog etosa«, zadržavajući za sebe pravo da samo oni ргосјеnjuju šta je u duhu »nemanjićke besmrtnosti i »svetosavskog mučeništva«. Pa ipak, žestina sukoba i oštra konfrontacija s JRZ m šile su feudalnu idealizaciju historijskog naslijeda, do tada vrlo prisutna u sveukupnom, pa i političkom životu stanovništva srpske narodnosti u Ravnim kotarima i Bukovici. Amalgamisanje mitske prošlosti sa nacionalno-pravoslavnim interesima u datim političkim procesima, bilo je prisutno preko pola stoljeća, pa je kroz konkordatsku borbu njen iracionalizam doveden u pitanje. Posmatrano s te tačke, antikonkordatska borba je znatno doprinijela političkoj polarizaciji narodnih masa i njenom pomjeranju u pravcu demokratizacije i podozrenja prema monarhističkom tronu i njegovoj nepogrešivosti. Pojave antitradicionalizma i antifeudalne mitomanije u političkom životu Ravnih kotara i Bukovice, mada u znaku borbe oko konkordata, značajno su utjecali na proces političke polarizacije pristalica gradanskih partija, prije svega onih koje su nosile srpsko nacionalno obilježje i predstavljale dugogodišnji oslonac vladajućeg režima na prostorima Ravnih kotara i Bukovice. Doduše, vladajuća JRZ je na novembarskim općinskim izborima 1936. sakupila nešto manje od trećine svih upisanih birača u benNiko Novaković je na općinskim izborima za kninsku općinu dobio 5.802 glasa, a njegov protivnik s liste ZS Sava Knežević 2.317 glasova (Novo doba, XVIII, br. 269 od 15. septembra 1935). 1,7 Isto “• Ivan M užić Katolička crkva u Kraljevini Jugoslaviji, Split 1978, str. 79. Rajko V e se lin o v ić ; Istorija Srpske pravoslavne crkve sa narodnom istorijom, Beograd 1966, II, str. 211-236. Ozlojeđen zbog žestine antikonkordatske borbe u Dalmaciji Stojadinović se obratio patrijarhu Vamavi 20. decembra 1935. pritužbom, pored ostalog i na vladiku Đorđevića koji »ne zna prilagoditi svoje ponašanje pravoslavnog episkopa u jednom malom mjestu kao što je Šibenik« (Ivan M užić nd, str. 133). Patrijarh Vamava nije dijelio mišljenje Milana Stojadinovića, jer je i sam prilikom posjete dalmatinskoj episkopiji u ljeto 1935. podsticao njene svećenike na beskompromisnu borbu protiv konkordata. Prilikom posjete Ravnim kotarima i Bukovici patrijarh Vamava je podijelio »milodare« odboru za podizanje crkve u Oćestovu, manastiru Krka, Sokolskom društvu u Kistanjama, Zdravstvenoj stanici u Đevrskama i zdravstvenoj stanici u Žegaru (Novo doba XVIII, br. 162 od 13. jula 1935). U suštini, patrijarhovi »milodari« imali su podsticajnu političku ulogu u borbi protiv konkordata. '** S protestnog mitinga u Kistanjama 17. avgusta 1937, kojem je prisustvovalo oko 3.000 Ijudi, upućen je telegram Narodnoj skupštini u kojem se traži da ista povede istragu ne samo nad vladom Milana Stojadinovića, već i nad »djelatnošću Nj. V. Namjesnika koja nikako ne može biti u interesu narodnom« (ASPC-P; ED, ХХ/201-233). 320
kovačkom kotaru,131 ali ni izdaleka njena pobjeda nije djelovala ubjedljivo kao ranijih godina favoriziranih građanskih partija.1” Osipanje korpusa pristalica pojedinih građanskih partija, primoralo je njihova rukovodstva da poduzmu dodatne mjere u pravcu organizacijskog sredivanja i jačanja utjecaja njihovih ekspozitura (ogranka) u Ravnim kotarima i Bukovici. Tako je neposredno poslije konferencije JRZ za Primorsku banovinu,111 12. juna 1936. formiran Izvršni odbor JRZ za srez Benkovac na čelu s dr Vukom Vujasinovićem i Borisom Jurišićem.114 Napori u pravcu organizacijske konsolidacije nastavljeni su i u narednom periodu, pa će 1938. biti zabilježeno da »JRZ u Ravnim kotarima i Bukovici raspolaže sa 5 općinskih i 56 seoskih (mjesnih) odbora i pododbora«.115 I ostale najjače partije opozicije - HSS, SDS i ZS - također od 1936. do 1938. poduzimaju odgovorajuće mjere u pravcu organizacijskog sredivanja svojih redova. Tako je HSS tih godina održala kotarsku i šest općinskih stranačkih konferencija svojih organizacija u Ravnim kotarima i Bukovici.11* Uporedo s jačanjem stranačkih organizacija, HSS stvara posebne kultume i gospodarske asocijacije.117 U isto vrijeme HSS pristupa stvaranju milicijske, poluvojničke organizacije Seljačke zaštite, čiji broj i na području benkovačkog kotara doseže impozantnu cifm od »11. mjesnih organizacija sa približno 250 naomžanih članova«.11* Dugogodišnja koketiranja desnog krila HSS i jednog dijela katoličkog klera benkovačkog kotara sa ekstremnim nacionalistima, rezultirali su stvaranjem ilegalnih ustaških organizacija u Starigradu, Kmševu i Posedarju, gdje su policijske vlasti evidentirale »81 od čega u emigraciji 33 člana«11’ i legalnih organizacija frankovačkog pokreta (»Dom agoj«, »Srce Isusovo«). Djelatnost hrvatskih ekstremnih nacionalističkih organizacija postaje sve intenzivnija što su se opasnosti rata više približavale jugoslavenskoj granici. S obzirom da je sveukupna aktivnost ekstremnih nacionalista ipso facto bila u interesu vanjskog agresora, oni postaju »peta kolona« naci-fašističkih sila. Određena organizacijska konsolidacija gradanskih partija i njihova politička djelatnost ponovo je provjeravana na izborima za Narodnu skupštinu 11. decembra 1938. Odaziv birača ovog puta bio je znatno veći nego ranijih godina, a na području
111 Na novembarskim općinskim izborima (1936) od 18.911 upisanih birača u benkovačkom kotaru glasalo je 11.991, i to: za listu JRZ - 5.697, za samostalnu listu HSS - 2.716, za listu bloka UO - 2.995 i za listu neopredjeljenih - 583 birača (Država VII, br. 41 od 19. novembra 1936). Ovom prilikom JRZ je istakla slijedeče kandidate: Vujo Drča - općina Benkovac, Petar Knežević - općina Obrovac, Mirko Prostran - općina Smilčić i Lazo Kmeta - općina Kistanje (Država VII, br. 39 od 6. septembra 1936). 111 Apstinencija birača na općinskim izborima 1936. bila bi znatno veća da upravo te godine nisu započeti veliki »javni radovi« (izgradnja Unske pruge, vojnih kasami u Benkovcu i Kninu, vodovoda sjeverodalmatinske Zagore, itd.) na kojim se »privremeno zaposlilo preko hiljadu stanovnika Bukovice«. 113 Konferencija JRZ za Primorsku banovinu održana je 17. maja 1936. uz prisustvo Dragiše Cvetkovića kao izaslanika Izvršnog odbora. Za predsjednika Izvršnog odbora JRZ za Primorsku banovinu izabran je Niko Novaković, a za potpredsjednika Jandrija Savić. Ovoj konferenciji prisustvovali su delegati benkovačkog kotara u sastavu: Vuk Vujasinović, Danilo Desnica, Petar Milić, Lazo Vugleta, Vujo Drča i Boris Jurković (Država VII, br. 15 od 21. maja 1936). 114 Dušan Plenča nd, knj. 2, str. 229. 111 Isto 1И Dalmatinska zagora I, br. 3 od 29. jula 1938. 117 AIHRPH; XIV, 1037 i 952. 111 AJ; fond Milana Stojadinovića, fascikla 23. Izvještaj Ministarstva vojske i momarice od 15. februara 1938. ,и Dr Gojko Jak ovčev Stvaranje i rad organizacija KPH na području sjeveme Dalmacije, Istorija X X veka, zbomik radova XIII, Beograd 1975, str. 435. 21 - BEN K O V A Č K I K R A J . Z B O R N IK 2
321
benkovačkog kotara JRZ je bila poražena od strane Bloka narodnog sporazuma140 čiji je nosilac opće jugoslavenske liste bio dr Vlatko Maček. Tako su parlamentami izbori 1938. označili kraj dominacije JRZ (ranije NRS i njene vladajuće koalicije) i njene unitarističke koncepcije, godinama sprovođene i u benkovačkom kotaru. Dmštveno-političke pnlike u Ravnim kotarima i Bukovici predstavljale su integralni dio općeg stanja tadašnje Kraljevine Jugoslavije - tog nerazrješivog čvora nacionalnih i socijalnih suprotnosti. Vladajući krugovi potražili su izlaz iz krize nagodbom srpske i hrvatske buržaozije - sporazumom Cvetković - Maćek, zaključenim 26. avgusta 1939. Na osnovu ovog sporazuma, uspostavljena je Banovina Hrvatska čija vladajuća politička gamitura SDK donosi odluku da se općinske uprave koje su bile »u mkama JRZ raspuste i postave komesari«.141 Na osnovu ove direktive raspuštene su općinske uprave u Obrovcu i Kistanjama, a zatim raspisani izbori za nova općinska vijeća.142 Ispostava banske vlasti Banovine Hrvatske u Splitu potvrdila je 15. maja 1940. kandidatske liste i za općine Kistanje, Obrovac i Benkovac,143 ali dva dana kasnije ban Ivan Šubašić je potpisao naredbu o odgađanju izbora »na neodređeno vrijeme« u benkovačkom kotam (osim općine Kistanje).144 Pripreme za općinske izbore pratile su represivne mjere i brojne političke kalkulacije.145 Tako je SDK, koja se godinama i sama borila protiv zloupotrebe aparata vlasti u izborne svrhe, sprovodila znatno oštriji pritisak na birače nego su to radile ranije građanske partije kao nosioci vladajućeg režima.146 Raspuštanjem općinskih uprava mačekovci su definitivno isključili srpske gradanske (buržoaske) partije izvan SDK iz vodenja javnih upravnih poslova u Ravnim kotarima i Bukovici. Međutim, srpska buržoazija, posebno onaj njen privilegirani dio, teško se mirila s porazom, pa je u zajednici s odgovarajućim nacionalnim i dmštvenopolitičkim stmjama u južnoj Hrvatskoj, pod parolom »Srbi na okup« i sama pristupila začecima jednog novog ekskluzivnog nacionalnog pokreta, koji je u datoj političkoj situaciji, stvorenoj nagodbom Cvetković - Maček, istupio sa zahtjevom »za ocjepljenje
140 Na konferenciji JRZ za Primorsku banovinu, održanoj 18. novembra 1938. u Splitu uz prisustvo oko 250 delegata (od čega 28 sa područja benkovačkog kotara) potvrdeni su kandidati nosioci izbomih lista: Vuk Vujasinović - benkovački, Niko Novaković - kninski i Mirko Kulušić - sinjski kotar (Driava IX, br. 54 od 18. novembra 1938). Na decembarskim izborima 1938. za Narodnu skupštinu od 87.212 upisanih birača na pomenutim kotarevima glasalo je 80.512, i to: za listu JRZ - 36.174, za listu UO - 44.122 i za listu Dimitrija Ljotića - 216 glasova (Statistički godišnjak Kraljevine Jugoslavije, knjiga IX, Beograd 1938/1939). 141 Ljubo Boban ; Pteviranja na selu u Banovini Hrvatskoj, ISI, Istorija X X veka, zbomik radova III, Beograd 1961, str. 241. '4' AJ; fond CPB, fascikla 66. Izvještaj dopisnika CPB iz Splita aprila 1940. |4| Ispostava banske uprave Banovine Hrvatske je 15. maja 1940. potvrdila nosioce lista stranačkih izbomih kandidata u općinama benkovačkog kotara: Boško Kovačević Lazin, kandidat JRZ, JNS i Ljotićeva »Zbora« i Ilija Kutlača, kandidat SDK - općina Kistanje; Todor Mijović - kandidat JRZ, JNS i »Zbora« i Ilija Zečević, kandidat SDK - općina Benkovac; Milan Urukalo, kandidat JRZ, JNS »2Љога« i Danilo Sekuhć, kandidat SDK - općina Obrovac (Novo doba XXIII, br. 115 od 17. maja 1940). 144 Narodne novine I, od 26. maja 1940. 141 O političkim kalkulacijama s općinskim izborima u benkovačkom kotaru govori i pismo dr Iva Smolića, istaknutog mačekovca iz Dalmacije: »Uputno je izbore u Kninskoj krajini i Ravnim kotarima izolovati od onih u Lici, jer bi naš neuspjeh u sjevemoj Dalmaciji i Lici, mogao pokolebati naše prijatelje u zapadnoj Bosni i njihovoj vrijednoj nakani da se i ova pokrajina prikijuči Banovini Hrvatskoj« (ASUP; fond »Bivše građanske političke partije«, mačekovština, P-VMH/359). 144 Zaplašena da bi objelodanjavanje upotrebe represivnih mjera koje je sprovodila Seoska zaštita moglo dovesti u pitanje regulamost izbora, HSS za Dalmaciju zatražila je od Ispostave banke uprave u Splitu da spriječi javno komentiranje izbomih rezultata. (Aj; fond CPB. Izvještaj dopisnika CPB iz Splita maja 1940). 322
srpskih srezova od Banovine Hrvatske«.147 Na ovim osnovama u ljeto i jesen 1940. održani su javni zborovi u Đevrskama, Kistanjama, Žegearu, Grčkom Islamu, Benkovcu i Žažviću, a formirane su i posebne radne grupe koje su trebale da prikupljaju potpise stanovništva, upućuju peticije i izaslanstva Namjesnicima i Narodnoj skupštini sa zahtjevom da se benkovački kotar priključi Bosni, odnosno Vrbaskoj banovini.14* Tako su gradanske političke snage koje su godinama bile u opoziciji, poslije nagodbe Cvetković - Maček i uspostave Banovine Hrvatske, kao dominirajuća sila novog režima, pokušale sredstima prinude i jačanjem ekonomskih i političkih pozicija nacionalne buržoazije, razriješiti postojeće suprotnosti, razumije se, u vrlo nepovoljnim uvjetima drugog svjetskog rata. Međutim, umjesto pozitivnih rezultata još više su zaoštreni međunacionalni odnosi, društvene proturječnosti i klasni sukobi, uprkos činjenici što se vladajuća HSS predstavljala kao politička partija koja brani prava naroda na samoodređenje, štiti interese seljaka i teži razvitku građanske demokratije. Pred sudom povijesti HSS je pokazala svoje pravo nakazno lice. Suprotstavljajući se socijalnim zahtjevima, braneći svoje pozicije osloncem na katoličko svećenstvo, trgovce i imućnije posjednike i »čišćenjem« općinskih uprava od »srpskih elemenata« u Ravnim kotarima i Bukovici, HSS se iskazala kao nacionalna i društvena antimonija Hrvatske i njene građanske klase, odnosno kao apostazija medunacionalnog zajedništva u uvjetima neposredne opasnosti po nezavisnost zemlje. 5. Seljaštvo i radništvo - potencijalna snaga nacionalne ravnopravnosti i socijalnog preobražaja Benkovački kotar sa 59.790 stanovnika, naseljenih na prostoru od 1.821 kvadratnih kilometara,14* spadao je u red onih regija gdje je društvena podjela rada bila krajnje pojednostavljena i nerazvijena. Poljoprivredom, šumarstvom i stočarstvom bavilo se 94,2, industrijom i zanatstvom 2,3, trgovinom i saobraćajem 1,2, javnim službama 1,6 i ostalim zanimanjima 0,8 odsto stanovništva150 U takvoj preuskoj i gotovo naturalnoj podjeli rada, radnička klasa je bila malobrojna - svega 256 (0,9 odsto) radnika i šegrta i 1.514 (5,4 odsto) nadničara i slugu.m Prema tome, osnovna društvena, privredna (dohodovna) i politička snaga benkovačkog kotara između dva svjetska rata bilo je seljaštvo i njegov stav prema posjedovnim odnosima. Agrarno i seljačko pitanje u Ravnim kotarima i Bukovici, s neriješenim svojinskim odnosima, opterećenim mnogobrojnih ostacima feudalizma (kolonati), neprekidno su egzistirali kao osnovno socijalno i političko pitanje, bez obzira da li se seljaštvo borilo organizirano ili je svoje nezadovoljstvo iskazivalo spontanim buntom. I to ne samo zbog toga što je seljaštvo kao kudikamo najbrojniji društveni stalež u ovoj privrednoj i kulturno-prosvjetno zaostaloj regiji služilo kao baza cjelokupnoj društvenoj akumulaciji i kao rezervoar iz kojeg su najrazličitijim i vrlo složenim procesima regrutirani ostali društveni slojevi, već prije svega zbog činjenice da su agrarna i seljačka pitanja, bez obzira na način i stupanj njihovog razrješavanja, uvijek predstavljali potencijalnu sveukupnu silu o čijoj ćudljivosti su morale voditi računa sve političke partije. Gledajući na slom Austro-Ugarske kao na slom zaštitnice feudalnih odnosa, još u doba talijanske okupacije sjeverne Dalmacije »157 težačkih obitelji benkovačkog ko14’ Đuro S ta n isa v lje v ić ; Pojava i razvitak četničkog pokreta u Hrvatskoj 1941-1942. godine. ISI; Istorija X X veka, zbomik radova IV, Beograd 1962, str. 6. '4* AIHRPH; XXI. Izvještaj Primorskog žandarmerijskog puka, pov. br. 201. od 6. decembra 1940. ‘4* Godišnjak ba.'ske vlasti I, str. 44-47. 1.0 Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931, Sarajevo 1940, knj. 4. 1.1 Isto 21*
323
tara odbilo je da plaća zakupninu nad crkvenim imanjima i veleposjedima trgovaca i zelenaša«.1” Istina, odbiti ispuniti materijalne obaveze, pa bar one bile zasnovane i na »feudalnim odnosim a«, ne znači da je taj otpor dao agrarnom pitanju obilježje socijalnog seljačkog pokreta. Pa ipak, talijanske okupacione vlasti su s dužnom zabrinutošću pratile prilike u selima Ravnim kotara i Bukovice, uvjereni da »prisutni seljački bunt nosi u sebi klicu jednog novog kretanja na selu.«153 Oslobođenje i priključenje Kraljevini SHS u kojoj je javno proklamirana politika »pravednog rešenja agrarnog problema«,154 seljaci benkovačkog kotara dočekali su s nadom da će prestati »raditi tuđu zem lju«155 i da će se »516 domaćinstava sa 2.127 članova obitelji« napokon osloboditi kolonatskih i najamnih odnosa.15,> Istina, »napoličarstvo« je bilo donekle olakšano odlukom dalmatinske Pokrajinske vlade od 24. avgusta 1920. da se dotadašnja davanja zakupnine u naturi smanje »za jedan prav i to na način, da se mjesto jedne polovice (ili zle petine) dade jedna tretina, mjesto tretine jedna četvrtina, mjesto četvrtine jedna petina, mjesto petine jedna šestina«.157 Medutim, zakupnine su uvijek predstavljale veliki teret za bukovačke seljake koji zbog čestih nerodica nisu bili u stanju osigurati materijalnu egzistenciju svojoj obiteIji pa su nerado ispunjavali obaveze prema vlasnicima zemlje. Veleposjednici (najčešće varoški i seoski trgovci) utjerivali su svoje rente (nadoknade) sudskim putem,15' pa su se presude sporovodile pljenidbama (u narodu popularno nazvanim »munte«) stoke, žita i poljoprivrednog inventara. N o, otpori »muntama« bili su toliko snažni (posebno u Bukovici) da je čak Ministarstvo unutrašnjih poslova 4. decembra 1922. zatražilo od područnih organa da se sudske prcsude bezuvjetno sprovode u život. U isto vrijeme, a na temelju Zakona o dobrovoljcima od 30. decembra 1921, iz benkovačkog i kninskog kotara »232 osobe stekle su status dobrovoljca« i pravo da kao »subjekt agrame reforme« dobiju »zemlju na uživanje« u Slavoniji, Vojvodini, Kosovu ili Makedoniji.15’ 1.1 HAZ; spisi Vlade za Dalmaciju, dalmatinske i korčulanske otoke, neregistrirano. Izvještaj generala Tiskorinija, komandanta 24. talijanske pješadijske divizije. 151 Emilio Karapanti (Carapantti) je u ljeto 1920. u svojstvu vladinog izaslanika izvršio inspekciju sela Ravnih kotara, Bukovice i Promine, pa i ako je utvrdio teške materijalne prilike, on je 6. jula 1920. predložio Vladi za Dalmaciju, dalmatinske i korčulanske otoke da se ne poduzimaju nikakve mjere u pravcu razrješavanja agrarnog problema, »jer bi svako socijalno jačanje sela jačalo i nacionalni otpor« (HAZ; spisi Vlade za Dalmaciju, dalmatinske i korčulanske otoke). 154 Regent Aleksandar je u »Proglasu« objavljenom 26. novembra 1918. najavio da će u Kraljevini SHS argramo pitanje biti riješeno (Službene novine Beograd, 28. januara 1919). 1.5 Zakonskim propisima Kraljevine SHS »Prethodne odredbe za pripremu agrarne reforme« donesenim 1919. načelno su ukinuti kolonatski odnosi u Dalmaciji (Službene novine, 25. februara 1919). 1.6 Na osnovu naredbe Ministarstva za agramo pitanje »O popisu seoskih porodica koje obraduju tudu zemlju« (mart 1921), u Ravnim kotarima i Bukovici pomenuta anketa je sprovedena u periodu juni - septembar iste godine, pa je tom prilikom utvrđeno da »516 domaćinstava sa 2.127 članova obitelji živi u kolonatskom odnosu i napoličarstvu... U obrovačkoj, kistanjskoj, benkovačkoj, kninskoj, prominskoj, novigradskoj i smilčićkoj 4.534 težačke obitelji obrađuju od jednog do dva dana oranja pod napolicu ili pod zakup za novac...« (dr Uroš D e s n i c a ; Agramo pitanje u Ravnim kotarima, Bukovici i Kninskoj krajini, str. 107, NB Split i ASAN Beograd). 1.1 Težačka sloga, II, br. 32 od 30. septembra 1920. Dalmatinska vlada je 24. avgusta 1920. donijela zakonsko tumačenje da se »velikim posjednikom ima smatrati svaki onaj vlasnik zemlje koji ima preko 50 hektara (600 gonjala) obradive zemlje«. Istim zakonskim propisom reguliran je odnos veleposjednika i onih »koji su njegovu zemlju obrađivali kao napoličari«. 1.1 U početku, sudske presude se sporo sprovode u život. Zato dalmatinska vlada 26. novembra 1921. upozorava kotarska načelstva da se »sudske presude, donešene u sporu vlasnika zemlje i kolonata, odnosno napoličara, ne mogu ođlagati« (Dalmatinskiglasnik, IV, br. 23. od 30. novembra 1921). Poslije ove intervencije ekspeditivnost naplata »napoličarskih dugova« znatno je napredovala, pa su od 1922. do 1928. na području Bukovice, Ravnih kotara i Kninske krajine »veliki posjednici« na osnovu 793 sudske presude »ubrali svoj dio od napoličara«. ,5’ Dalmatinski glasnik, IV, br. 34 od 6. maja 1922. Izvještaj splitske župske oblasti TP 514. od 11. marta 1924. (HAZg; D - IB - VI - 12/35). 324
Pored kolonizacije ratnih dobrovoljaca, rješenju agrarnog problema u benkovačkom kotaru pristupilo se i u duhu pomenutih zakonskih odredaba, ali kako su Vidovdanskim ustavom zagarantirana obeštećenja veleposjednicima za oduzetu zemlju, najvjerovatnije, zbog nedostatka financijskih sredstava, agrama reforma je gotovo zamrla, što potvrduje i činjenica da je u Ravnim kotarima od 1.608 podnesenih prijava (zahtjeva) do konca 1931. bile riješene svega 93 m olbe.140 Donošenjem Zakona o likvidaciji zaostajanja agrame reforme 1931. »razriješeni su samo odnosi (kolonata - D.P.) ugovoreni prije godine 1900«161 i to relativno nepovoljno po »napoličare«, jer su odštete vlasnicima zemlje (30.000 dinara po hektaru) plaćali pored države16! i seljaci (50:50), pa je na taj način »na težaka prebačen cjelokupni teret teške agrarne krize«.161 No, uprkos činjenici da je postojeća poljoprivredna kriza u Kraljevini Jugoslaviji tražila radikalna rješenja, i Zakon o likvidaciji zaostajanja agrarne reforme sprovodio se vrlo sporo, bar što se tiče benkovačkog kotara,164 pa je do početka aprilskog rata 1941. riješeno svega 2.110 prijava.165 Konačna likvidacija kolonatskih odnosa u Ravnim kotarima i Bukovici biće provedena tek u novim društveno-ekonomskim uvjetima nastalim poslije oslobodenja zemlje. Uprkos djelomičnom (polovičnom) uspjehu u razrješenju agramog problema, intencije vladajućeg režima očitovanih kroz politiku prema selu, promjene koje su od 1921. do 1941. nastupile u svojinskim odnosima u Ravnim kotarima i Bukovici, nesumnjivo su predstavljale progres i one su bitno utjecale ne samo na poboljšanje materijalnog položaja najsiromašnijih obitelji, već i na socijalizaciju sela166 i na razvoj zemljoradničkog zadrugarstva. Prema tome, agrarna reforma je, uz sve svoje slabosti, nedorečenosti, protekcionaštvo, malverzacije, sporost i pretjerano favoriziranje ranijih vlasnika - veleposjednika - otvorila proces pravednije preraspodjele imovinsko-svojinskih odnosa i u benkovačkom kotam. Zato su agrarno pitanje i seljački pokret u centru pažnje svih političkih stranaka.167 Građanske partije, bez obzira da li je riječ o »seljačkim« (HSS, ZS), radikalnim ili demokratskim, nisu se posebno izričito zanimale za izvanredno teške uvjete života 160 Vidi indeks 134. 161 Ekonomski institut NR Hrvatske; nd, str. 126. 161 Za zemlju koju su zemljovlasnici dali pod zakup na temelju ugovora čije je trajanje bilo duže od trideset godina, a koja im je agrarom oduzeta i data onima koji su je obrađivali, seljaci su plaćali jednu a država drugu polovinu odštete. Za zemlju za koju je ugovor sklopljen prije 1878. (kolonatsko pravo je bilo naslijedno) odštetu je plaćala samo država. S obzirom da je najveći dio zemlje došao pod zakup napolićara ugovorom ne starijim od trideset godina, »na težaka je prebačen cjelokupni teret teške agrame krize, koja je tih godina kulminirala, a primljenu odštetu mogao je vlasnik uložiti mnogo rentabilnije« (Ekonomski institut NR Hrvatske; nd, str. 126). 164 Na veoma usporeni tempo sprovođenja agrame reforme presudno su utjecali flnancijski problemi: »Nije više u pitanju hoćemo li ili ne dati prihod gospodarima, već u tome, tko će gospodarima dati odštetu za oduzetu zemlju? Dvije su stvari sigume zemlja će ostati težakova i gospodar će dobiti odštetu. Pitanje je - od koga? Tu leži sad sve. Gospodaru bit će više-manje svejedno, ali težaku, ako on bude morao plaćati, kukavno i naopako. Otud uznemirenost, otud zahtjev sviju nas bez razlike, da se agrami odnosi u Dalmaciji odmah zakonom urede« (Težačke novine, III, od 18. avgusta 1921). 14‘ Vidi indeks 134, str. 245-258. 144 Vladajući režimi su se plašili da agrama reforma »ne ode suviše daleko« i da ne dovede do »socijalizacije« na selu: »A socijalizacija zemljišta, od koje se tako plaše naši patentirani čuvari domovine« - pisao je dr Ljubo Radić - »... svaku misao izvodi do kraja, ili je to strah koji hvata od svake pomisli na komunizam, tj. ukinuće privatnog posjeda« (Dr Ljubo R adić, Prvi koraci k agramoj reformi, Split 1919, str. 46). Dr Niko Novaković je znatno određeniji: »Samo da agrarna rel'orma ne ide suviše daleko - daleko i preko demarkacione linije koja nam osigurava stabilnost familija, red i mir u zemlji i inokosna prava...« (AJ; fond Milana Stojadinovića, neregistrirano. Pismo dr Nike Novakovića 16. marta 1937. banu Primorske banovine). O politici i stavu gradanskih partija u Kraljevini Jugoslaviji prema agrarnom problemu vidi: Milivoje Erić, Agrama feforma u Jugoslaviji 1918-1941, Sarajevo 1958. 325
na selu benkovačkog kotara. Najčešće izborne borbe a ne suština seljačkog pitanja, bili su uzrok i povod okretanja građanskih stranaka ka selu Ravnih kotara i Bukovice. Doduše, dalmatinski radikali su se, kao i njihove ostale stranačke vođe širom zemlje, često pozivali na odluke Zemaljske konferencije Radikalne stranke (25. do 28. septembra 1920) o njenoj agrarnoj politici,168 ali nisu požurivali razrješavanje seljačkog pitanja.16’ Štaviše, radikali su u početku protiv bezuslovnog ukidanja kolonatskih odnosa u Dalmaciji,1’0 da bi tek 1927, na inicijatiVu Uroša Desnice, uputili vladi Kraljevine SHS zahtjev da se »kmetski i kmetstvu sličrti kolonatski odnosi reguliraju na osnovama i u smislu zakonskih propisa«.1’1 Kasnije (za vrijeme šestojanuarske diktature i u doba Milana Stojadinovića) radikali (JRZ) su pokazivali mali interes prema agrarnom problemu benkovačkog i kninskog kotara.1’2 Hrvatska republikanska seljačka stranka je kolonatske odnose u benkovačkom kotaru smatrala jednim od »najcrnjih prilika u kojima žive težaci južno od Save«,1’1 ali za sve vrijeme svog djelovanja nije imala izrađen program na osnovu kojeg bi se tražilo ukidanje kolonata i rješenje agrarnog pitanja u Ravnim kotarima i Bukovici. Pasivna politika HSS prema seljačkim staleškim (ekonomsko-materijalnim i društvenim) problemima na benkovačkom kotaru izraz su stava najvišeg rukovodstva stranke, jedino opredijeljenog u odnosu na agrarne probleme da »veleposjednička zemlja koja je potpala pod udar agrarne reforme (može - D.P.) prelaziti u ruke interesanata putem fakultativnog otkupa«.1’4 Slično HSS držale su se i ostale regionalne organizacije gradanskih partija Zemljoradnička stranka i Samostalna demokratska stranka. Istina, ZS je, posebno u vrijeme izbornih borbi, postavljala zahtjev »o nužnosti poljoprivrednog naprijedka putem prosvjećivanja težaka, kredita s jeftinom kamatom« i »kažnjavanja seoskih lihvara«,1’5 ali se nikada nije jače angažirala na sistematskom rješenju seljačkog pitanja i agrarnog problema u Ravnim kotarima i Bukovici. Prema tome, političko manipuliranje s agrarnom reformom i njeno djelomično, minorno rješenje, doveli su težake Ravnih kotara i Bukovice u »stanje društveno-ekonomske izoliranosti«, pa su njegov insuficijentan položaj pogoršavali razni nameti, osobito općinski prirezi, državni porezi dugovi.1’4 Siromaštvom ophrvana materijalna
1MJovan M arinović; Savez zemljoradnika, seljački problemi sjeveme Dalmacije (bez oznake mjesta izdavanja) 1927, str. 27. *** Zemljoradnički borac br. 7 od 3. decembra 1923. 1.0 Na sjednici splitske županijske uprave 3. juna 1925. dalmatinski radikali su glasali protiv »Nacrta prijedloga za hitno donošenje mjera za sprovođenje agrarne reforme u Dalmaciji« (Novo doba, 5. januara 1925). 1.1 Na inicijativu grupa dalmatinskih radikala Uroša Desnice, Nikole Subotića, Mirka Tripala i Nike Novakovića izvučen je iz naftalina stari »Prijedlog zakona o likvidaciji agramih odnosa u Dalmaciji« i 12. januara 1927. dostavljen Milanu Simonoviću, ministru za agrama pitanja vlade Kraljevine SHS (Država, IV, br. 280 od 16. februara 1927). 1.1 Mjesni odbor JRZ za Knin, 22. septembra 1938. godine, konstatira da su »agramo pitanje, kmetski odnosi i obrađivanje tuđe zemlje po zemljoradnicima riješeni pravično, trajno i svrsishodno« (Vreme, 25. septembra 1938, Beograd). 111 Vidi indeks 168. 1,4 O politici HSS prema agramom pitanju Erić piše: »Nakon što je (1924) učinila krupan zaokret i odrekla se borbe za republiku, HRSS (otada HSS) uložila je sav svoj ugled da izvojuje rješenje po kome će veleposjednička zemlja koja je potpala pod udar agrarne reforme moći prelaziti u ruke interesenata putem fakultativnog otkupa. Jedno vrijeme po ozakonjenju fakultativnog otkupa Hrvatska seljačka stranka, držala je u svojim rukama i Ministarstvo agrarne reforme...« Milivoje E rić; nd, str. 203j Novo doba, XVIII, br. 269 od 15. septembra 1935. ”* Dr karlo Šnajder piše: »Seljački narod je opterećen opštinskim porezima i prirezima više nego ikakvim drugim porezima i teretima« (Karlo dr Šnajder, Severna Dalmacija nekadi sad, str. 129). 326
osnova i divulzivan socijalno-ekonomski položaj rađali su i podsticali proces raslojavanja težaka »u seosku sirotinju koja je stalno stajala jednom nogom u glibu pauparizma, pored bezemljaša, poljoprivrednih najamnih radnika, nadničara, nekvalifikovanih radnika raznih zanimanja... i u ono seljaštvo sa veoma niskim životnim standardom koje sa svojim parčetom zemlje nije moglo da opstane bez prodaje svoje radne snage, bez uzgredne zarade bilo kakve vrste«.1” Teško materijalno stanje, je, pored negativnih ekonomskih trendova (prezaduživanje, usitnjavanja posjeda, itd.) i društvenih potresa, usmjerilo amorfni seljački pokret u benkovačkom kotaru u pravcu jačanja njegovih samobitnosti (zemljoradničkog zadrugarstva, udruživanja, itd.) i djelomične političke polarizacije ka revolucionarnodemokratskom pokretu, angažovanom u borbi za temeljne društvene promjene. Stvaranje i razvitak revolucionarnog radničkog pokreta u benkovačkom kotaru karakteriziraju mnoge posebne povijesne, društveno-ekonomske, političke, nacionalne, aksiološke i empiričke lokalne specifičnosti, ponikle na determinantama sveukupnog historijskog kretanja na jugoslavenskim prostorima između dva svjetska rata.17' Pri tome, treba imati na umu da radnička klasa u njenom fakultativnom klasnom značenju nije ni postojala kako u Bukovici, tako ni u Ravnim kotarima, gdje u vrijeme Kraljevine Jugoslavije nije ni bilo bilo kakvog industrijskog ili tvom ičkog objekta.1” Štaviše, Bukovica se nalazila na najnižem stupnju ekonomskog razvoja u Hrvatskoj, pa na njenim prostorima nije moglo biti ni riječi o modernoj radničkoj klasi. Ravni kotari, kao razvijeno agramo područje, bili su zahvaćeni dugotrajnim procesom borbe protiv feudalnih odnosa (kolonata) i sistematskom konsolidacijom kapitalističke produkcije na selu. Za razvitak modernog revolucionamog (komunističkog) pokreta bila je od posebnog značaja i društvena svijest. Opći stupanj razvoja dmštvene svijesti kao transcendentalnog činioca modem og dmštva u benkovačkom kotam je bio opterećen djelovanjem raznih dmštvenih sila, prije svega, patrijahnih1Mi tradicionalnih naslijeđa sa metafizičkim pogledima na porodicu i dmštvo i sa hrišćanskom pokornošću prema postojećem stanju. Razumije se da su ove inkompatibilnosti onovremene epohe ipso facto neprekidno suprotstavljale progresivnim društvenim procesima i na prostorima međuriječja Zrmanje i Krke. Ostvarujući utjecaj na narodne mase, crkva i njeno politizirano svećenstvo takoder su se suprostavljali (podržavajući režim vlasti) socijalnim inovacijama i buđenju revolucionarnog radničkog pokreta. U izloženim općim i subjektivnim uvjetima kakvi su bili u Ravnim kotarima i Bukovici između dva svjetska rata, komunistički pokret je bio osuđen na veoma usporen rast i na zaostajanje u odnosu na onaj u ostaloj Dalmaciji. Svakako, tom e je doprinijela i sama Komunistička partija Jugoslavije, zabranjena i proganjana, opterećena u toj fazi razvoja staljinističkim dogmatizmom »o čistoj klasnoj proleterskoj borbi, o seljačkom pitanju kao sporednom pitanju revolucije... o demokratsko-revolucionarnom konzervatizmu... i o sektaškom odnosu proletarijata prema saveznicima radničke kla-
■” Nikola V u čo : Agrama kriza u Jugoslaviji 1930-1934, Beograd 1968. ,7* S obzirom na delikatnost i složenost problema sveukupnog empirijskog i znanstvenog istraživanja, rekonstrukcije i ocjenjivanja nastanka, razvitka i djelovanja revolucionamodemokratskog (i komunističkog) pokreta na benkovačkom kotaru, ovom prilikom autor ukazuje samo na prisustvo njegovih osnovnih determinanata i refleksija u društveno-političkom životu između dva svjetska rata na prostorima Bukovice i Ravnih kotara. Bukovački boksitni rudnik (Ervenik) bilo je jedino privredno preduzeće u kotaru Benkovac, ali sa svega 13 zaposlenih radnika (Službeni glasnik, br. 7 od 22. januara 1929). 1,0 Jovan Cvijić piše: »Seljak sjeverodalmatinske Zagore pripada patijarhalnoj zoni koja počima od samih bedema primorskih gradova, pa se spaja, s bosanskim zaleđem u unutrašnjosti, bez prekida«. (Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslavenske zemlje, Beograd 1969). 327
se« .m Ove opće slabosti KPJ vrijedile su u punoj mjeri i za dalmatinsko pokrajinsko partijsko rukovodsto, koje se godinama nezainteresirano odnosilo prema društvenim i političkim problemima svoje »težačke Zagore«.182 Tek početkom tridesetih godina kada je na benkovačkom kotaru evidentirano 1.770 radnika, nadničara, slugu i šegrta,183 a uprkos činjenici što i dalje nije riječ o proletarijatu u njegovom klasičnom značenju, zapažena su lagana strujanja revolucionarnih ideja Ravnim kotarima i Bukovicom. Začetak revolucionarnog pokreta donosi tanak sloj inteligencije (studenti, daci i učitelji), sezonski radnici (šegrti) i napredne zanatlije (kovači, kolari, zidari, obućari, itd.) koji su upoznali elementarnu suštinu osnova marksizma i prihvatili>ideologiju KPJ radeći ili školujući se širom Jugoslavije. Donosioci marksističkih ideja bili su i prvi aktivisti komunističkog pokreta u benkovačkom kotaru. Tako su u Kistanjama napredni učitelji i studenti Petar Đaković, Simo Janković, Vojo Masnikosa i Jovo Cvjetković184 obrazovali već 1935. prvu neoficijelnu grupu komunističkog pokreta.181 Na području benkovačkog kotara Sava Dobrivojević, Ljubo Jolić, Milan Gnjidić, Dušan Ardelić, Marijan Stevelić i Gojko Ležajić prihvaćaju liniju KPJ, proglašavaju se komunistima, stvaraju »front slobode«, vode otvorenu borbu protiv građanskih političkih partija i organiziraju revolucionarne akcije, prije svega prikupljanjem pomoći španskoj republici.184 Stvaranje prvih, još uvijek nekonsolidiranih osnovnih organizacija komunističkog pokreta u Ravnim kotarima i Bukovici, pada u vrijeme kada je KPJ iznalazila nove oblike i puteve svog djelovanja i kada je, razbijajući obruč ilegalnosti, pristupila stvaranju demokratskog i antifašističkog pokreta u zemlji. Nema sumnje, novi kurs Partije i njeno okretanje širokim narodnim masama predstavljao je novi, doduše tek začeti pristup društveno-političkim problemima Ravnih kotara i Bukovice. Potkraj četvrtog desetljeća na benkovačkom kotaru živjelo je i radilo oko stotinu radnika, težaka, đaka, studenata i zanatlija koji su po idejnom opredjeljenju i ličnom uvjerenju djelovali i živjeli kao marksisti i komunisti. Istina, oni nisu bili organizaciono povezani i nisu pripadali nekoj ilegalnoj partijskoj organizaciji na terenu. Međutim, mnogi pojedinci odlazili su u Šibenik ili Split, nastojeći da preko svojih prijatelja i poznanika stupe u vezu s partijskim forumima, prihvate direktive, ilegalni propagandni materijal i instrukcije za daljnji rad.187 Dakako, ovakvi kontakti, zbog navedenih slabosti Partije, dugo vremena nisu donosili očekivane rezultate.188 Zato će organizirana skromna brojnost komunista u benkovačkom kotaru, uprkos činjenici da su skojevske organizacije formirane »najprije u istočnim, a zatim i zapadnim dijelovima Bukovice« 1940. godine,18
R ezim e Neposredno poslije prvog svjetskog rata benkovački kotar okupirala je Italija. Oko dvije i po godine (1918-1921) trajala je »prva talijanska okupacija« koja je spriječila integracioni sveukupni razvitak sjeverodalmatinske Zagore u novonastaloj državi jugoslavenskih naroda. Ulaskom u sastav Kraljevine SHS benkovački kotar, kao stoljetna administrativno-upravna regija Ravnih kotara i Bukovice, znatno je proširena pripajanjem područja nekih općina bivšeg zadarskog kotara, pa su se u njegovom sastavu našle benkovačka, obrovačka, kistanjska, novigradska, smilčićka i stankovačka (1924) općina u kojim je živjelo 59.790 stanovnika. Struktura zanimanja stanovništva benkovačkog kotara pružala je 1940. slijedeću sliku: 94,20 poljoprivreda, šumarstvo i stočarstvo, 2,30 industrija i zanatstvo, 1,20 trgovina i saobraćaj, 1,60 javne službe, slobodna zanimanja i vojska i 0,80 odsto ostali. Na strukturu stanovništva presudno su utjecali postojeća materijalna osnovica i karakter društveno-ekonomskih odnosa. Poljoprivreda i stočarstvo predstavljali su glavnu materijalnu okosnicu zanimanja stanovništva benkovačkog kotara. Poljoprivreda, zbog svojih objektivnih i subjektivnih slabosti, podmirivala je 82,17 odsto sveukupnih potreba stanovništva. Stočarstvo, uprkos činjenice što je isto pokazivalo tendenciju laganog porasta i što je njegov fond prevazilazio jugoslavenski i dalmatinski prosjek između dva svjetska rata, nosilo je obilježje pastirstva, jer je stajsko stočarstvo bilo u samom začetku sopstvenog razvitka. Za to će stočarstvo, oslonjeno na naturalni niski način proizvodnje, podmirivati potrebe težaka benkovačkog kotara: 92,03 u svježem mesu, 83,20 u mlijeku i mlječnim proizvodima i 36,18 odsto u suhomesnatim, mliječnim i odjevnim (vuna i koža) prerađevinama. Vinogradarstvo, posebno u Ravnim kotarima, predstavljalo je jednu od najvažnijih privrednih grana benkovačkog kotara. To je i razumljivo kada se ima na umu da se pod vinogradima nalazilo 2.050 hektara »najbolje zemlje« s prinosom u »rodnim godinama« od 15.305 bijelog i 33.809 hektolitara crnog vina. Vinogradarstvo je, kao »osnovni tržišni proizvod« bilo i »glavni izvor novčanih sredstava« poljoprivrednog stanovništva benkovačkog kotara. Poljoprivreda benkovačkog kotara između dva svjetska rata nosi obilježja karakteristična za cijelu Dalmaciju: nesredene društveno-ekonomske odnose (postojanje kolonata), agrarnu prenaseljenost, veoma nizak stupanj primjene agro-tehnike i usitnjenost seoskih gazdinstava. Nerazvijenost trgovinske razmjene poljoprivrednih i stočarskih proizvoda, negativno su se odrazili kako na daljni razvitak ovih osnovnih gospodarskih djelatnosti i stimuliranje robne proizvodnje na selu, tako i na ispunjavanje materijalnih obaveza inokosnih posjednika prema državi (porezi i razni nameti) i sopstvenim potrebama, što će se u krajnjoj liniji negativno odraziti na materijalnu osnovicu sela, gurajući isto (putem zaduživanja) na put totalne pauperizacije i daljnje usitnjavanje gazdinstava. S obzirom da benkovački kotar nije bio u stanju eksploatirati svoja prirodna bogatstva (nalazišta boksita u Erveniku, Jasenicama i Kruševu, vodenih tokova rijeka Zrmanje i Krke, povećavanjem poijoprivrednih površina melioracijom i komasacijom, preradom stočarskih i poljoprivrednih proizvoda, itd.), industrija i obrtna privreda nisu imale poseban utjecaj na jačanje materijalne baze ove regije. Zato će, pored ostalog, protok financijskog kapitala (uslijed nerazvijenih robo-novčanih odnosa, investicija i kreditne politike) djelovati kao divulzivni gospodarski korelati na strukturu materijalne osnovice benkovačkog kotara. Siromašna i arhaična materijalna osnovica, uzdrmana elementima ekonomske dezagregacije nehegemone nacionalne mase, opterećene polufeudalnim odnosima (kolonati i »napolice«), nerazvijenom radničkom klasom i tankim slojem gradanskog (buržoaskog) društva, presudno su utjecali u datim historijskim procesima, na skroman
329
đomet nacionalnog dohotka (od 86,17 do 134,50 USA dolara po jednoj obitelji u 1940), bitisanje provincijsko-političkog pragmatizma i na degenerativnost primaliteta društvene nadgradnje. Nosilac provincijsko-političkog pragmatizma bio je gradanski stranački institucionalizam Kraljevine SHS, čije se regionalne organizacije u benkovačkom kotaru javIjaju znatno kasnije nego u ostalim krajevima zemlje. U početku, stanovnici Ravnih kotara i Bukovice, gotovo su nezainteresirani prema dominirajućim građanskim strankama Kraljevine SHS. Tek kasnije, kada se politički život razmahne, a političke građanske partije u svoje programe ugrade poglede na nacionalne (centralizam ili federalizam, monarhija ili republika) i socijalne (agrarno pitanje, seoski dugovi, zapošljavanje viška agrame radne snage, javni povremeni radovi, itd.) probleme, započeće proces jače političke polarizacije narodnih masa benkovačkog kotara. Već prvih godina života u Kraljevini SHS, Narodna radikalne stranka (NRS) je ostvarila dominirajući utjecaj kako na izborni korpus, tako i na srpsko stanovništvo. Nosioci njenih parlamentarnih izbornih lista redovno su pobjeđivali prvog desetljeća u Bukovici i većem dijelu Ravnih kotara. Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS i kasnije HSS) je postepeno izgradivala svoj utjecaj na narodne mase i tek iščezavanjem s političke pozornice dalmatinskih pravaša Mate Drinkovića, ona izrasta u dominirajuću političku partiju među stanovništvom hrvatske narodnosti zapadne Bukovice i Ravnih kotara. Zemljoradnička i Demokratska stranka (ZS i DS, odnosno SDS) imale su znatno veći broj pristalica u Ravnim kotarima nego u Bukovici.Medutim, njihov politički utjecaj nije imao konstantnu vrijednost. Aplituda broja pristalica bila je u uzročnoj povezanosti sa strategijskim političkim opredjeljenjem ovih stranaka. Jednom riječju, kada su ZS ili SDS (SD) putem koalicije s drugim partijama služile režimu, broj njihovih pristalica u benkovačkom kotaru je rapidno opadao. I obratno! Razloge velikoj oscilaciji pristalica SDS (SD K ) i ZS treba tražiti i u njihovom osloncu na nacionalno stanovništvo, jer-služeći vladajućoj stranačkoj koaliciji - prostor djelovanja medu srpskim stanovništvom, gdje je NRS (kasnije JRZ) imala dominirajuće pozicije, bio je ograničen. Politika opozicije prema hegemonizmu i zaštiti interesa buržoazije donosila je značajna pomjeranja i političku polarizaciju narodnih masa ka platformi borbe za demokratizaciju života i razrješenje nepodnošljivih društvenih suprotnosti. U vrijeme šestojanuarskog režima i zanavljanja restriktivnog parlamentarizma (1929-1935) novoformirana Jugoslavenska nacionalna stranka (JNS) je jedina građanska partija čije regionalne organizacije u benkovačkom kotaru postižu određene, ne baš blistave rezultate. Pa ipak, JNS je kao građanska (buržoaska) politička partija doprinijela organizacijskom razvitku i zanavljanju političkog utjecaja u Bukovici i Ravnim kotarima Jugoslavenske radikalne zajednice (JRZ). N o, JRZ nije pošlo za rukom da obnovi i ostvari onaj politički utjecaj kakav je nekada postigla NRS. Svakako, tome su doprinijele obnovljene regionalne organizacije gradanskih partija - HSS, SDS i ZS - koje su kao stranke opozicije ostvarile podjednak utjecaj kod srpskog i hrvatskog stanovništva benkovačkog kotara što su potvrdili i općinski izbori 1935. kada su ove stranke pobijedile u tri općine Ravnih kotara. Društveno-političke prilike u Ravnim kotarima i Bukovici predstavljale su integralni dio općeg stanja tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Nacionalne i socijalne suprotnosti koje su branile i razvijale odgovarajuće građanske (buržoaske) partije snažno su se izražavale i u benkovačkom kotam. Eklatantnu potvrdu za političke i nacionalne disperzije u Ravnim kotarima i Bukovici pružaju događaji nastali poslije nagodbe srpske i hrvatske buržoazije (sporazum Cvetković-Maček potpisan 26. avgusta 1939). Dotadašnji blok udružene opozicije (SDK) koji je preko svojih političkih partija gradio podjednak oslonac medu srpskim i hrvatskim stanovništvom, brzo odumire, pa građanski politički institucionalizam traži oslonac medu pristalicama svoje nacije, podstičući u isto vrijeme međunacionalne sukobe koji će iskazati i kroz stvaranje eksklu330
zivnih nacionalističkih pokreta (»Srbi na okup«, Seoska zaštita, frankovci, itd.). Tako su gradanske političke snage koje su godinama bile u opoziciji, kao dominirajuća politička sila novog režima, još više zaoštrile postojeće nacionalne i socijalne proturječnosti, razumije se, u vrlo nepovoljnim uvjetima drugog svjetskog rata. Gradanski politički institucionalizam Ravnih kotara i Bukovice, u usporedbi sa onim na dalmatinskom primorju ili u relativno razvijenim krajevima zemlje, veoma primitivan i zasnovan na provincijskom pragmatizmu, pa kao takav podložan mnogobrojnim negativnim pojavama, prije svega manipuliranju s narodnim masama. Upravo zbog tog, sveukupni privredni i društveni prosperitet benkovačkog kotara prisutan je u regionalnim organizacijama buržoaskih političkih stranaka jedino kao izborna obmanjujuća parola. Agramo pitanje i primaliteti društvene nadgradnje rješavani su i razvijani neplanski i bez kontinuiteta proisteklog iz činjeničkog stanja, regionalnih specifičnosti i nužnih potreba Ravnih kotara i Bukovice. Agrarno i seljačko pitanje u benkovačkom kotaru, s neriješenim svojinskim odnosima, neprekidno su egzistirali kao osnovni društveni, politički i ekonomski problemi. Priključenjem Kraljevini SHS u kojoj je proklamirana politika »pravednog rešenja agrarnog pitanja«, u benkovačkom kotaru razvio se spontani seljački pokret usmjeren u pravcu ukidanja kolonatskih i najamničkih odnosa putem sprovođenja radikalne agrarne reforme. Međutim, vladajući režimi Kraljevine Jugoslavije su i suviše sporo rješavali zatečene svojinske odnose na dalmatinskom selu, gdje je austrougarska uprava stoljećima bitisala kao zaštitnica polufeudalnih odnosa. Doduše, kolonijalizacijom dobrovoljaca iz prvog svjetskog rata i djelomičnom agrarnom reformom, posebno onom sprovedenom poslijede donošenja Zakona o likvidaciji zaostajanja agrame reforme (1931) do početka aprilskog rata 1941. riješeno je 2.110 zahtjeva težaka benkovačkog kotara, ali likvidacija kolonatskih odnosa u Ravnim kotarima i Bukovici biće sprovedene tek u novim društveno-ekonomskih uvjetima nastalim poslije oslobodenja zemlje. Djelomično razrješenje agramog problema u benkovačkom kotaru između dva svjetska rata, uprkos nedorečenosti i pratećim negativnim pojavama (protekcionaštva, malverzacija, sporosti i pretjeranog favorizovanja ranijih vlasnika - veleposjednika), otvorilo je proces pravednije preraspodjele imovinsko-svojinskih odnosa, ali nije ublažilo postojeće društvene proturječnosti i težak materijalni položaj sela u Ravnim kotarima i Bukovici. Šta više, minorni rezultati agrarne reforme doveli su težake benkovačkog kotara »u stanje društveno-ekonomske izoliranosti«, pa su njihove insuficijente položaje pogoršavale agrama prenaseljenost, općinski prirezi, državni porezi i kreditna politika s visokom (zelenaškom) kamatom. Siromaštvom ophrvana materijalna osnovica i divulzivni socijalno-ekonomski položaj radali su i podsticali proces raslojavanja težaka »u seosku sirotinju koja je stalno stajala jednom nogom u glibu pauparizma... i u ono seljaštvo (bezemljaši, najamni radnici, nadničari, pečalbari) sa veoma niskim životnim standarom koje sa svojim parčetom zemlje nije moglo da opstane bez prodaje sopstvene radne snage...«. Uprkos ograničenoj materijalnoj osnovici, seljaštvo je kao kudikamo najbrojniji društveni stalež u privrednoj i prosvjetno-kultumoj zaostaloj benkovačkoj regiji služilo kao baza cjelokupne dmštvene akumulacije i kao rezervoar regmtiranja ostalih dmštvenih stmktura. Kroz složene i ograničene klasne procese (uslijed nedostatka industrije i eksploatacije prirodnih dohodovnih resursa) i nerazvijenu podjelu rada, u benkovačkom kotam radnička klasa se veoma sporo razvijala, tako da 1931. pedantna statistika bilježi postojanje 256 radnika i 1.514 šegrta, nadničara i slugu. Nerazvijena i u fakultativnom smislu neproletizirana radnička klasa, s jasno izraženim lumproleterskim (»lizipijatari«) gmpacijama, veoma se sporo modemizira, politizira i organizira. Nastala u složenim društvenim, ekonomskim i političkim uvjetima, nerazvijena radnička klasa benkovačkog kotara ostaje tijekom vremena izmedu 331
dva svjetska rata izvan sindikalne i političke klasne organiziranosti, pa kao takova postaje znatnim svojim dijelom objektom manipuliranja građanskih (buržoaskih) političkih partija. Svakako, tome su doprinijele i određene slabosti dalmatinskog (i šire) rukovodstva naprednog sindikalnog i radničkog pokreta, koja su se godinama sektaški odnosila prema problemima svoje zagore, pa i Ravnih kotara i Bukovice. Stvaranje prvih, još uvijek nekonsolidiranih asocijacija naprednog sindikalnog pokreta i organizacija KPJ u benkovačkom kotaru, pada u vrijeme kada je Komunistička partija, i'azbijajući obruče ilegalnosti, pristupila stvaranju demokratskog i antifašističkog pokreta. Nema sumnje, okretanja Partije širokim narodnim masama u zemlji, odrazilo se i na selo Ravnih kotara i Bukovice, gdje se uoči drugog svjetskog rata javIjaju počeci novih društveno-političkih procesa iz kojih će postepeno izrasti revolucionarno-demokratski pokret. Začetak revolucionarno-demokratskog pokreta u benkovačkom kotaru donosi tanak sloj inteligencije (daci, studenti, učitelji), sezonski radnici (šegrti), napredne zanatlije i pojedinci koji su upoznali elementarne osnove marksizma i prihvatili političku ideologiju i djelatnost KPJ radeći ili školujući se širom Jugoslavije. Donosioci marksističkih ideja u Bukovicu i Ravne kotare bili su i prvi aktivisti komunističkog pokreta. Međutim, nekonsolidirane organizacije KPJ nisu uspjele sve do aprilskog rata 1941. izrasti u institucionalnu strukturu komunističkog pokreta koja bi u njegovu bitnost ugradila povezanost, čvrstinu, jasnu usmjerenost, taktičku vještinu i organizacijsku konsolidiranost. Zato će komunistički pokret, bez obzira što su se pojavljivale neformalne njegove grupacije (Kistanje, Ivoševci, Jagodnja), pa čak i ćelije (11. pješadijski puk u Benkovcu) ostati nekonsolidiran u benkovačkom kotaru sve do okupacije zemlje 1941. Na usporen razvitak modernog revolucionarnog pokreta u benkovačkom kotaru djelovala je i postojeća društvena svijest, opterećena mnogobrojnim negativnostima, patrijarhalnim naslijeđem s metafizičkim pogledima na porodicu i društvo i nizak stepen društvene nadgradnje. Pri tome, treba imati na umu da je 1931. u benkovačkom kotaru živjelo 31,80 odsto pismenog stanovništva (47,48 muškaraca i 16,70 odsto žena). To je i razumljivo kada se ima u vidu da je 1940. na području osnovnog obrazovanja (pa i opismenjavanja) isključivo djelovalo »pučko školstvo«, odnosno 45 osnovnih škola i 74 školska (razredna) odjeljenja sa 6.032 učenika i učenice, pa su na jednog učitelja dolazila 92 đaka. Pored prosvjećivanja, ograničena materijalna osnovica porazno je djelovala i na razvitak zdravstvene službe i socijalne skrbi. Takovo činjenično stanje utvrdila je 1939. i Međunarodna komisija Crvenog krsta kada je, posjetivši 11 sela benkovačkog kotara, konstatirala da »uslijed ekonomske propasti 47 domaćinstava... 69 osoba je kronično obolilo«. To je i razumljivo, kada se ima u vidu da je jedan liječnik vodio »patronažnu brigu nad 5.979 stanovnika«, prinuđenih da eventualne medicinske usluge plaćaju visokim nametom. Prema tome, materijalna osnovica, društveno-ekonomski odnosi, politički institucionalizam i primaliteti društvene nadgradnje, predstavljali su kompatibilne faktore životnih i socijalnih uvjeta života između dva svjetska rata u Ravnim kotarima i Bukovici. Razumije se, kroz uzajamno djelovanje sveukupnih pomenutih struktura postepeno je izrastao i njihov supstitut - životni standard. Svodeći životni standard na njegove vulgarne elemente - zaradu i potrošnju - dolazimo do pouzdanog zaključka da su prihodi po domaćinstvu od pet članova bili dovoljni za 276 dana u godini. Ako se pri tome uzme u obzir da je od 9.106 domaćinstava benkovačkog kotara, svega 1.172 obitelji imalo za tadašnje standarde obezbijedenu materijalnu egzistenciju kroz godinu dana života i rada, lako je pretpostaviti da je ogromna većina stanovništva Ravnih kotora i Bukovice bila podložna djelovanju (i utjecaju) raznih, prije svega, dominirajućih ekonomskih, političkih i društvenih faktora.
332
S u m m a ry THE R E G IO N O F B E N K O V A C B E TW EEN THE TWO WORLD WARS The region o f Benkovac during the Italian occupation (1918-1921). Ravni Kotari and B ukovicajoin the Kingdom o f Serbs, Croats and Slovenians in June 1921. The region o f Benkovac as an administrative regional unit (m unicipality) in the new state. Creation, developm ent and global actions o f the bourgeois political parties between the tw o world wars in the region o f Benkovac. Crises o f the bourgeois society, exclusive nationalism and international conflicts. M aterial base o f the region o f Benkovac; agriculture, grape-growing, fru itgrowing, cattle breeding, the crafts and flnancial capital. Population structure, professions, class and rank characteristics o f the Benkovac society. U nderdeveloped financial capital and its influence on econom ic conditions. Primalities o f the social superstructure: literacy o f the population, education, cultural aspects, healtl, and social care. Socio-econom ic an d political contradictions, standard. Historical heritage and social conscience. Slow developm ent o f the working class, its socio-econom ic position. First traces o f revolutionary-dem ocratic syndicate an d communist m ovem ents; role o f the avant-garde groups and individuals in the revolutionary dem ocratic communist m ovem en t’s developm ent. General characteristics (synthesis) o f th e material base o f the bourgeois political institutionalism, o f the social superstructure and o f the avant-garde workers’ agrarian m ovem ent and their influence on the political, socioeconom ic relations in the region o f Benkovac.
333
PE T A R P I U A
MOJA SJEĆANJA
Sažetak U form i sjećanja, ispričan j e curriculum vitae prvoborca i nosioca Partizanske spomenice, rođenog 1911. godin e u K u li Atlagića. Kazivanja idu od prvih sjećanja izavršavaju 1945. godinom . Naglasak j e stavljen na slikanju situacije izm edu dva svjetska rata, prvih uspješnih poduhvata na organizaciji NOP-a d o 1942. godine na benkovačkom području, a zatim upečatljivim oslikavanjem života i borbi u II dalm atinskoj d iviziji i ostalim partizanskim jedinicam a čiji je borac i starješina bio Petar РИја.
Rodio sam se u Kuli Atlagića 1911. godine, kamo su Pilje stigli iz Bjeline 1904. godine. Moj otac je već tada bio kovač; jedno je vrijeme radio u Rašteviću, a kasnije u Kuli Atlagića gdje je kupio kuću i tu ostao. Kao dijete čuvao sam stoku (bilo je nešto svinja i goveda), u rodnom selu sam završio i osnovnu školu koja se nalazila u blizini naše kuće. Dani su mi prolazili u učenju i čuvanju stoke, ali i u povremenim pomaganjima ocu u kovačpici. U to vrijeme je moj otac bio siromašan. Svoj trud je naplaćivao u naturi - dobijao je žito. Kad je godina bila rodna seljaci mu plate, a kad ne rodi onda mu ne daju ništa, jer nisu ni oni imali. Tako smo mi bili više gladni nego siti. Bilo nas je šestoro djece. I pored siromaštva, otac mi je bio stvarno pošten. Uvijek je bio u nekim sukobima s onima koji nisu ništa radili ili koji su pljačkali narod. Takva je bila i tadašnja benkovačka buržoazija. Ja sam, po završetku svih šest razreda osnovne škole, najmarljivije učio kovački zanat i, izučivši ga, ostao u Kuli Atlagića do 1929. godine. Tada sam otišao raditi na kasamu u Benkovac. Kako je moj otac u to vrijeme popravljao neke alate za poduzeće koje je gradilo kasarnu, izvjesni poslovođa Vlado me pozvao da dođem da će me naučiti raditi na željezno-betonskoj armaturi. Radio sam u Benkovcu, spavao sam kod kuće i svako jutro odlazio na posao, a navečer se opet vraćao kući. U početku sam imao 12 dinara, a kasnije 18 dinara plate. Tada je cijeli moj zavičaj bio siromašan. Nije bilo nikakvih sindikalnih niti partijskih organizacija, pa ni na kasarni. Cijeli benkovački kotar je imao oko 60 zanatlija, od toga 46 kovača. Nije bilo radničke klase jer nije bilo industrije. Mizerno se živjelo. U svakom selu su bili, kako smo ih mi nazivali, gazde. Sirotinja je radila kod njih, i to tako da su sve poslove najprije radili za gazde, a svoje tek kad kod gazde ne bi imali što. Tako se dešavalo da nisu na vrijeme stigli obrađivati i ono malo zemlje što su imali, pa je urod bio vrlo loš. Na taj su način postajali još siromašniji. 335
Nakon završetka kasame, 1930. godine, otišao sam u Zagreb, i to početkom IV. mjeseca. Pošao sam u Zagreb, јег je tamo bio moj brat, pa sam se u njemu i ja htio zaposliti. Zagreb je za mene bio nešto veliko, čudnovato; tramvaji, svjetla, Zrinjevac. Ispred željezničke stanice je tada bila močvara - žabe su kreketale. Zaposlio sam se kod Tonšetića u Maksimirskoj br. 12. On je takoder bio kovač i kolar. Plaćao me nešto oko 22 dinara. Kod njega su dolazili neki majstori koji su popravljali alate za savijanje željeza, tako da sam kasnije prešao u Zvonimirovu ulicu, današnja Ulica oktobarske revolucije. Tamo sam radio kod Petrovića, koji je u to vrijeme radio oko 60 kuća. Tako sam imao priliku vidjeti najveći dio gradske radničke klase. Jer, radnik na selu nikada ne može biti sirotinja kao što to može biti radnik u gradu, koji nema nikakvih prihoda osim nadnice. Ljudi su živjeli vrlo bijedno, stanovali zajedno s djecom u podmmima i barakama, i tu sam vidio zaista težak život gradskog proletarijata. Kasnije sam upoznao nekog Kambera, koji je bio prijatelj moga brata i njegov vršnjak, a radio je kao šofer kod zapovjednika zagrebačke straže, generala Pavlovića. Jednog me dana pozvao na m čak i ispričao mi kakve sve makinacije vrši policija i da vodim računa o tome. Rekao mi je, konkretno, kako mi se može dogoditi da mi na jednoj strani ulice policajac stavi Staljinovu značku pod rever, da bi mi je na dmgoj strani otkrili i išamarali me, dotjerali u policiju te protjerali kući. Hranio sam se i spavao u Tmjanskoj gdje je bilo i dosta radnika. Policija je imala svoje doušnike preko kojih su uvijek saznavali kad se netko bunio, dolazili bi noću i toljagama prebijali. Za takve postupke nitko nije odgovarao, a niti si imao mogućnost nekome se potužiti. Ako si i tužio, onda si ponovo dobio batine i bio si potjeran kući. Godine 1931. prešao sam raditi na aerodrom Borongaj, gdje su se gradili hangari za avione. Tada su nam drugovi skrenuli pažnju da vodimo računa o tome da je to vojni garnizon i da pazimo što radimo, jer nas mogu otkriti. Tu sam radio na željezno-betonskoj armaturi, a bio sam čak i poslovođa. Sada sam bio i bolje plaćen. Imao sam 40 dinara dnevno. To je bila za ono vrijeme dobra zarada, jer sam stan i hranu plaćao 14 dinara dnevno. Plaća se dobijala sedmično. Međutim, prosječna radnička plaća je bila dosta mala. Sjećam se da su svake subote žene i djeca čekali očeve da bi im nešto kupili. Problem je bio u tome što su se radnici zaduživali preko cijele zime, kad nije bila sezona radova, i to kod nekoga pekara ili mesara, a na proljeće su to morali vraćati. Sjećam se tako jedne subote kad je jedna žena čekala muža, koji je trebao dobiti plaću. Ali novac je trebao stići tek u ponedjeljak. Ona je počela plakati govoreći da djeca nemaju što jesti. Dao sam joj tada 20 dinara, jer u to vrijeme nisam imao nekih većih obaveza. Takve sirotinje je bilo na hiljade u Zagrebu. N i jedan radnik tada nije imao svoju kuću. Sve su kuće bile u posjedu kućevlasnika, a radnici su stanovali po podmmima i barakama, u nehigijenskim uvjetima, tako da je bilo često bolesti, pogotovo tuberkuloze. Na aerodromu sam radio do 1932. godine, a onda sam otišao u vojsku i to u VII. vazduhoplovni puk u Mostaru. Tamo sam našao komandira Marka Mikoljačića, koga sam poznavao sa zagrebačkog aerodroma. I njemu i meni je bilo neobično drago što sam došao kod njega. Tu su se obrele sve same zanatlije, gdje su pohađali kurs za aviomehaničare u trajanju od 6 mjeseci. Odvijao se na aerodromu u Mostam. I ja sam bio na tom kursu i završio ga. U to vrijeme je moj otac napravio molbu da ne služim vojsku dulje od 9 mjeseci, jer su moja braća Đuro i Boško služili puni rok. Po tadašnjem zakonu treći brat je trebao služiti kratki rok. Molbi je udovoljeno i ja sam 1933. godine, negdje polovicom VIII. mjeseca napustio Mostar i otišao u Zagreb. U Zagrebu je tada već vladala ekonomska kriza, jako puno radnika je bilo bez posla. Slučajno sam, drugi dan, sreo inžinjera Krećinovića. Rekao sam mu da sam došao iz vojske i da nemam posla, a on me pozvao da dođem raditi na jedan vodovodni rezervoar, negdje iznad današnjeg groblja Miroševac. Sutradan sam otišao tamo, počeo raditi i to za 7 dana po 336
satu. Bijaše to odlična plaća. Za svoj se posao nisam nikoga stidio u ono vrijeme u Zagrebu, kako u čitanju nacrta tako i po izradi i polaganju željeza. Tu sam ostao tri mjeseca. Počela je zima i građevinski radovi su se obustavili. Kako sam kod kuće imao starog oca i majku, brata koji je roden 1919. godine, a sestra 1922, ja sam se vratio kući. Brat Boško je umro, a Đuro otišao od kuće još ranije i nije se vraćao. Kad sam došao kući preuzeo sam kovačku radnju. Otac mi je rekao da mi se neće miješati u poslove i da samostalno radim. Ljudi su me vrlo dobro prihvatili i često su dolazili kod mene popravljati svoje poljoprivredne alate. U to vrijeme sam imao već preko stotinu svojih mušterija. Radilo se po 15 i 16 sati dnevno. Čak bi i poslije večere radio u kovačnici. Tako je došla 1934. godina kada smo već imali i svoje svinje za klanje. Te iste godine uzeo sam veću količinu jasenova i bukove građe, pa sam već 1935. počeo izrađivati kola. Zanat sam dobro izučio u Zagrebu kod Tošetića. Trebala mi je pomoć, pa sam pozvao brata od ujaka Petra Torbicu iz Parčića da mi pomogne. On je bio zaista vrstan kolar. Kada je Petar došao sortirali smo alat i napravili strug za struganje glavina za točkove i ja sam počeo raditi kola. Nitko nije imao novaca. Selo je bilo strašno siromašno. Više od polovice sela nije imalo nikakvog brašna. Zarade nisu imali nikakve. Ljeti su vladale malarije; puno naroda je bilo bolesno. Godine 1936. oženio sam se Sokom Vukasovom iz Kule Atlagića. Tada nas je u kući bilo šestoro. Kola koja smo izrađivali radili smo za mošt. Seljaci koji su živjeli na tom području su se zaduživali.- Zelenaši, koji su živjeli u Benkovcu, naprosto su pljačkali. Na primjer, dali bi seljaku 6 ili 7 kilograma plavog kamena, kojeg je kilogram koštao i 4 i po dinara za 100 litara masta, koji je koštao 80 - 100 dinara. Seljak mu je to trebao dati u roku od 4 mjeseca. Porez bi se plaćao obično u jesen, prije berbe, a oni koji ga nisu mogli platiti ostajali bi bez stoke i svega onoga što su imali u kući. Zelenaši su žito plaćali po 50 para, a kukuruz po 60 - 70 para. Kad dođe proljeće, kukuruz prodaju po dinar i po do dva dinara, a ječam po dinar i 20 do dinar i 50 para. Selo je tako sve više propadalo. Ono što se zaduži u proljeće na jesen treba vratiti i tri puta više. Godine 1935. otvorio je Dušan Bogovac iz Zapužana jednu šnajdersku radnju u Benkovcu. A onda su iz Šibenika došli u Benkovac Dmitar Dražić, šnajder, rodom iz Korlata, i Stevo Zečević, također šnajder, rodom iz Jagodnje. Zatim je došao i Zvonko Červar, brijač iz Šibenika. Imali su radnje jedan do drugoga. U njima se počelo govoriti o Sovjetskom Savezu, popularizirao se boljševizam i Staljin. Bogovac je radio izvjesno vrijeme, a poslije je radnju preuzeo Cvjetko Zečević iz Jagodnje, takoder šnajder, koji je i radio kod Bogovca. Bogovac je prestao raditi kao šnajder i počeo se baviti trgovinom. Mi smo tada u Benkovcu imali jednu grupu. Tu je bio Dmitar Dražić, koji mi je inače bio i komšija. Skupa smo išli u osnovnu školu, a njegov i moj otac su bili pobratimi. Kao djeca smo se stalno družili i bili kao braća. Po mom mišljenju, Dmitar Dražić je bio jedan od najsolidnijih zanatlija u Benkovcu. Njen član je bio i Luka Rnjak. Došao je iz zatvora na koji je bio osuđen u vezi sa pobunom Mariborskog puka 1932. Ostao je i bez čina. Luka Rnjak je otvoreno hvalio Sovjetski Savez i Staljina, te su ga počesto puta i zatvarali. Kockao se, često je puta prigovarao oficirima o tome koga služe i slično. Ja sam se vezao s njima. Do nas su stizale razne vijesti. Naročito je burna bila 1936. godina, tj vrijeme španske revolucije. Stevo Zečević, šnajder, čak je i krenuo u Španiju i negdje kod Vodica bio uhvaćen, premlaćen i tri mjeseca strpan u zatvor. Planirali smo da idemo s drugom grupom, poslije Steve, ali kako njemu nije uspjelo nismo otišli ni mi. On se poslije zatvora vratio u Benkovac. Godine 1937. kupili smo takozvanu »crvenu pom oć«, koja je bila namijenjena Španiji. Te iste godine ili početkom 1938. ja sam dobio Ustav Sovjetskog Saveza. Dao mi ga je Luka Rnjak. Malo sam o tom Ustavu znao, a nisam ga mogao ni razrađivati. Godine 1938. su bili i izbori. S jedne strane se kandidirao Vuk Vujasinović, na strani jereze. Radilo se o Jugoslavenskoj radikalnoj zajednici. Na istoj se strani kandidirao i profesor Ljubo Jurković iz Ljubljane, koji je rođen u Benkovcu. Takoder se kandidirao i na izbore izašao Živko 22 - BENKOVACKI KRAJ ... ZBORNIK 2
337
Brković iz Bosanskog Petrovca, student. Bio je na listi Ljotića. Brković je poginuo 1941. Ubio ga je Đujić i njegova banda u nekoj svađi. Na strani ugrožene opozicije bio je Ilija Zečević. Od ukupno 12 hiljada birača, koliko ih je tada bilo u Benkovcu, preko 9 hiljada birača je imao Zečević. Ali nije otišao u Skupštinu, jer ta opozicija nije bila u Skupštini. Tako je Vuk Vujasinović, iako je imao 1670 glasova, otišao u Skupštinu, jer je njegova stranka bila u Skupštini. Na tim izborima je Ljubo Jurković imao oko 1450 glasova. Ilija Zečević je postao predsjednik Općine i on nam je dosta pomogao. Bio je na našoj strani. Sjećam se, 1938. godine, u Benkovac je došao Petar Živković, koji je u dvorištu krčme Đuke Rnjaka trebao držati miting. Mi smo za to doznali i otišli tamo kako bi ga provocirali. Rasporedili smo se da ne budemo svi skupa na jednom mjestu, ali kad se on popeo na binu došao je sreski komesar i dao mu neko pismo. On je otvorio pismo i rekao: »Govor mi je zabranjen i ne smijem govoriti«, te otišao sa bine. Bijaše ovo naš uspjeh. U to vrijeme, odnosno 1939. godine došlo je do rata u Poljskoj, a prije toga se već vodio rat u Abesiniji. Sve je to ukazivalo da je rat blizu. 1 mi smo bili sve nervozniji. Tu psihozu blizine rata stvorilo je i ubistvo, otrovanje patrijarha Varnave u Beogradu, te ubistvo komandanta grada Beograda Tomića. Sve smo mi to doznali. Tada smo dobili i jedan letak: »Srpski studenti, srpskom narodu«. Na jednoj strani je bio tekst, a na drugoj potpis. Među tim potpisima sam pročitao i potpis Mitre Mitrović i čudio se da su žene revolucionari. Godina 1939. bila je vrlo napeta, početak rata se očekivao. Tada sam se već ekonomski oporavio. Čak sam započeo i graditi kuću u Kuli Atlagića. Bio sam je ozidao i pokrio, ali me rat u tome omeo. Pridošla su i djeca. Prva kćer mi se rodila 1939, a sin 1941, koji danas radi kao potpukovnik u JNA. Godine 1940. pozvan sam u rezervu u Duvno. Tamo sam bio 2 mjeseca, a Petko Pavičević, učitelj, Crnogorac, bio mi je komandir. Opet sam 1941. pozvan u rezervu i to u Mostar. Tamo sam bio i 6. aprila, za vrijeme bombardiranja. U to se vrijeme već svašta pričalo. U Mostaru, jedan žandarmerijski podnarednik, zvao se Valent, rekao mi je da je premješten za Varaždin. Mene je upozorio da budem oprezan, jer da motre na mene, budući u žandarmerijskoj stanici postoji dokumentacija o meni kao komunisti. Ja sam ga zamolio, ako može, da to baci u peć, našto mi je rekao da je to uzaludno jer u srezu postoji original. Kad je kapitulirala Jugoslavija, Petko Pavičević me pozvao da idemo u Crnu Goru, jer se tamo sprema ustanak. Rekao mi je da ide cijela benkovačka grupa. Kako sam ja u to vrijeme poznavao inžinjera Andriju Vrcelja, rođenog u Bukoviću kraj Benkovca, inače zaposlenog na željeznici u Sarajevu, pitao sam ga za savjet. On mi je rekao da je najboIje da Nikica Babić i ja povedemo tu grupu s oružjem, te da krenemo prema Benkovcu. Objasnio nam je da ne idemo kroz veća naseljena mjesta, nego da ih zaobilazimo, tj. da krenemo pokraj Ljubuškog, Imotskog, Drniša i izbijemo na Roški slap. To bi bio najsigurniji put kojim bi te Ijude doveli kući. Također mi je rekao da ukoliko bude ustanak u C m oj Gori, bit će i u Dalmaciji, pa je prema tome bolje da to vrijeme sačekamo kući. Obazrivo smo krenuli prema svom zavičaju. Prolazili smo pokraj navedenih mjesta. Jedino kad smo išli pokraj Drniša išli smo cestom. Bilo je lijepo vrijeme, oko 11 sati prije podne i od pravca Sinja su naišla četiri talijanska aviona. Mi smo već bili na kilometar od Drniša. Bacili su bombe na Drniš i mi smo mislili da je naša vojska u Drnišu. Međutim, kad smo prišli groblju, sreo nas je jedan Bilić, koji je ranije bio pekar u Benkovcu. Upozorio nas je da su ustaše u Drnišu te da će nas pobiti i da što prije krenemo pokraj groblja prema Roškom slapu. Rekao je da su se ustaše sad zabavile oko bombardiranja i da nas sigurno neće primijetiti. Tako smo i učinili i više se nismo okretali. Kad smo odmakli jedno 2 kilometra čuli smo da netko iza nas ide biciklom. Bijaše onaj isti Bilić koji nam je donio 5 kilograma salame i 8 kilograma kruha. Uvelike nas je obradovao svojim poklonom i bratski smo podijelili. Upozorio nas je da ne idemo u Miljevce jer je žandarmerijski narednik u tom mjestu ustaša, te da ima puškomitraljez. Rekao je 338
da će nas ili ubiti ili razoružati. Kada smo prolazili pokraj kasarne prema Roškom slapu, žandari su nas primijetili i zvali da dođemo. Nas 11-torica smo opalili svak iz svoje puške i tako uplašili žandare. Most na Roškom slapu prešli smo noću oko I sat. Došavši u Đevrske sreli smo jednog poznatog financa koji nam je rekao da su Talijani već u Kninu. I on je nosio pušku i držao se kao da se ništa ne događa. U Gošiću smo prenoćili i sutradan došli kućama. Kad sam došao kući našao sam samo oca; ostali su već bili izbjegli u Bjelinu. Sigurnost u Bukovici našli su mi žena, djeca, majka i sestra. Brat Stevo je u to vrijeme bio u vojsci u Banja Luci, također u vazduhoplovstvu. Kad je naša grupa prispjela u Benkovac vidjeli smo rasulo: srušena kasarna, odnosi se sav materijal, odjeća, obuća, oružje. To je tako trajalo sve dok Talijani nisu uveli red. Benkovčani su okupaciju primili hladnokrvno, naročito zelenaši, trgovci. To su bili: Drča, Jokić, a bilo ih je još nekih, koji su ljudima davali kredit i ubirali kamate od 30 do 50%. Tu je bio i Branko Dobrota, koji je 1929. godine pobjegao iz Zadra, jer je od talijanskog suda bio osuden na smrt. Kad su došli Talijani, ustanovilo se da je on još od ranije član fašističke organizacije. Godine 1940. na 1941. bio je jedan od najvećih trgovaca u Benkovcu. Kasnije se utvrdilo da je bio talijanski agent i da je u Benkovac zapravo ubačen. Po dolasku Talijana, djeca su mu se odmah obukla u »dopolavoro«. Benkovčani se nisu puno uzbuđivali zbog novonastale situacije. Naša se stara grupa još tjesnije povezala. Održali smo vezu sa Zečevićem u Jagodnjoj, a i s ljudima iz Bukovice, Kistanja i Sibenika. Dmitar Dražić je prije radio kao šnajder u Šibeniku, a njegov brat Todor kod Rade Despota, šustera u Kninu, koji je 1941. godine, u prvom naletu ustaša ubijen. Kada sam stigao kući, vidio sam da dolaze strašna vremena. Teško je to shvatiti kako izgleda kad zemlja kapitulira. Svatko te može ubiti, raditi od tebe što hoće, a ti nemaš nikakve mogućnosti da se obraniš. Ja sam, negdje oko 15. aprila, imao jedan sastanak sa Stevom Zečevićem i Lukom Rnjakom na benkovačkom pravoslavnom groblju. Bilo je govora o prikupljanju oružja i da treba biti budan. Poslije toga, došao je jedan čovjek iz sovjetske ambasade i zakazao sastanak. Obavijestili su me da dođem, ali nisam mogao zbog velike kiše. Na tom sastanku je bio Luka Rnjak, Stevo Zečević, Dmitar Dražić i Zvonko Červar. On im je na tom sastanku rekao da je ustanak neminovnost i da se radi na prikupljanju oružja. O tome su me obavijestili odmah sutradan. Vidio sam jedna diplomatska kola sa sovjetskom zastavom. Pomalo čudi da se osoblje sovjetske ambasade slobodno kretalo po Dalmaciji. Ne smije se zaboraviti da u to vrijeme Italija još nije bila u ratu sa Sovjetskim Savezom. U Bukovicu je stigao iz Splita. Nakon toga smo mi prikupili nešto oružja. U IV. mjesecu je Luka Rnjak bio uhapšen. Bio je u zatvoru 20 dana, a potom je pušten. I aprila mjeseca imali smo sastanak na benkovačkom groblju. Na njemu smo bili Stevo Zečević, Luka Rnjak i ja. Stevo nam je iznio da u Splitu i Šibeniku hapse i da se treba čuvati. Na to je Rnjak rekao: »Ako mene uhapse ti Pilja preuzmi da rukovodiš na ovom gornjem području«. Pitao sam ga zašto da ga hapse. Ja i brat se ne damo nikome da nas hapse pa ni Talijanima, a ti ako ti bude prijetila opasnost dođi kod nas. Ja ću te prebaciti u Bukovicu i tamo ćeš čekati. U to vrijeme već je Njemačka napala Sovjetski Savez. Kod nas, oko Benkovca, osjećala se napeta situacija i mržnja prema Talijanima. U katoličkim selima dizali su glave pojedinci koji su navijali za Antu Pavelića, ali ne i za Talijane. Tada je u Benkovcu djelovala jedna grupa na račun Ante Pavelića. Sačinjavali su je: Martin Frković, Mile Zrilić, don Jerko, Miro Šarić. Radili su za ustaše pa su ih negdje na jesen 1941. Talijani uhapsili i poslali u logor u Italiju. Prije toga, septembra mjeseca 1941. uhapšeni su Červaii, i to: Petar sa dva sina, Vatroslavom i Zvonkom i otjerani na Apeninski poluotok u logor. Oni su, ali se ne sjećam tačno, oko 1922. godine pobjegli iz Zadra u Benkovac i uvijek radili protiv Talijana. Martin Frković je na intervenciju svoga brata, koji je bio u ministarstvu NDH, pušten iz logora i nije se vratio na benkovačko područ339
је. Kasnije је bio župan Podvelebitske župe. Još jedan Benkovčanin, doktor Gligo, odmah 1941. godine, prišao je ustašama i dobio mjesto konzula N D H u Zadru. Kasnije je bio u Zemunu gdje je zarobljen, a nakon oslobođenja Beograda i strijeljan. U to vrijeme, kod mene kući, često je dolazio Dmitar Dražić. Znali smo za sve pokolje koji su se dešavali u Bosni i Lici. Početkom augusta čulo se i za pokolj u Šibuljini pod Velebitom. Izvjestan broj Ijudi pobjegao je u Ravne Kotare. U Kulu Atlagića je došlo oko osam porodica, a bilo ih je i u Poljicima, Gornjem Zemuniku i drugim selima. Oni su svi prešli preko sela oko Ražanca, gdje su naseljeni Hrvati i oni su ih ljudski primili. Davali su im hranu, slobodan prolaz i pomagali im da se smjeste po raznim kućama. Nitko nije bio maltretiran. Iz Poljica je čak bilo i ustaša koji su živjeli u unutrašnjosti. Ali došljake nitko nije dirao. Jedva smo dočekali početak ustanka u Srbiji, za koji smo odmah doznali. Nakon toga počeo je ustanak i u Crnoj Gori. Potom sam otišao u Bukovicu. To je bilo negdje između 15. i 27. jula. Simo Dubaić kaže da je to bilo 17. Ja sam tada čuo da je iz Kistanja' pobjegao Stanko Krneta, pa Jovo Martić, učitelj, Gnatije Macura, sve sam ih poznavao, naročito Krnete, jer su bili kovači. Pretpostavljao sam da se nalaze kod Petra Torbice, kovača u Parčićima, mog brata od ujaka, jer ih je on odlično poznavao. Otišao sam tamo i našao se s njima u Modrinom Selu kod Petrove crkve i tu smo razgovarali. Tražio sam pomoć. Ubrzo je Vlado Despot došao, negdje oko 25. jula, u Benkovac. Od ranije je poznavao Dražića, Zvonka Červara i još neke. D ošao je s određenim zadatkom, tj. da bi mi trebali presjeći telefonsko-telegrafske veze na relaciji Benkovac - Zadar i Benkovac - Obrovac. Dražić i Červar su odlučili da to ja izvedem. Potom će u moju kuću doći Vlado Despot s nekim dječakom, koji mu je pokazao put. Htio je provjeriti da li sam spreman izvršiti povjeren mi zadatak. Drug Vlado me je bodrio da istrajem. Trebao sam porušiti stupove, presjeći žicu, odsjeći jedan metar, tako da je ne bi mogli odmah spojiti i baciti u grm. Pitao me da li imam dovoljno ljudi za tu akciju. Odgovorio sam mu da ih imam, ako treba i dvadeset, a isto tako i oruđe. Međutim, kad je trebalo akciju izvršiti, pozvao sam mnoge, ali su oni vrdali i opravdavali se poslovima, a neki su priznavali da se i boјеRačunali su da će možda Talijani i ostati pa što će onda biti s njima. Iz tog razloga kasnilo se s akcijom oko dva dana, pa su iz Benkovca intervenirali da se s tim požuri. Tako mi je na kraju brat naoštrio pilu i potkivačka kliješta s kojima smo lako mogli prerezati žicu. Poslao sam ga u Korlat da pozove Todora Dražića i Stevana Cupaća, pekara, i da ćemo nas četvorica to izvršiti. Kad je brat krenuo u Korlat rekao sam mu da se sastanemo u sumrak u našem vinogradu kod masline. Sa ženom Sokom sam se dogovorio da ispod suknje prenese naše dvije puške i donese ih kod te iste masline. Obukli smo vojničke uniforme i krenuli prema Rašteviću, noću 1. na 2. augusta 1941. godine. Uniforme smo navukli da nas ne prepoznaju seljani, jer je takvih uniformi bilo dosta po našim selima. Kod bunara Kulinovca sreli smo jednu grupu od pet žena, ali je bila noć i nisu nas prepoznale. Prošli smo bez problema. Došli smo do bunara Kisine, koji je granica između sela Kule Atlagića i Raštevića. Tu smo stali, na oko 200 metara od ceste i dogovorili se da ću ja čuvati stražu iz pravca Benkovca, a Todor Dražić iz pravca Zadra. Moj brat i Stevan Cupać su trebali pilati stupove. Dogovor je bio da ako netko naiđe otvorimo vatru, a ako ih bude više da se povučemo prema Rašteviću i Kličevici i dalje prema Jagodnjoj. Nismo se smjeli povlačiti prema Kuli Atlagića jer je tu bio brisani prostor bez zaklona. Moj brat i Stevan Cupać su prepilali tri stupa, a onda se srušilo još nekoliko. I žicu smo prerezali odrezavši oko jedan metar, koju smo na povratku kućama, kod bunara Kisine, bacili u jedan hrastov grm. Tada nam je Todor Dražić opsovao boga što smo to uradili. Odgovorio sam mu da to nije ništa i da će možda netko o tome i pisati. To je bilo sve nekako u šali. Tada 340
sam rekao da će sutra Talijani blokirati svaki stup i da nećemo moći izvršiti naredni zadatak koji nas je čekao u pravcu Benkovac - Obrovac. Onda smo se dogovorili da i to izvršimo iste noći. Krenuli smo pokraj bunara Kulinovca, kuće Macakanje i kuće Raškovića i došli iznad zaseoka Cupaća. Tu smo se dogovorili da pređemo sa zapadne strane kuće Vrkića, koja se nalazi na granici Kule Atlagića i Korlata. Tako smo prošli kroz ogradu Dražića u kojoj je bilo dosta šume i grmlja, oko jedan hektar. Kada smo izašli iz te šume, naišli smo na stado ovaca, koje su bile iz Karina, od Ivaniša. Poslije jedno 50 do 100 metara digle su se tri čobanice, jer je bila mjesečina pa su nas primijetile. Mi smo onda okrenuli prema zapadu i prešli cestu. Tu smo u Drenovoj dražici presjekli tri stupa i žicu. Žicu nismo ostavili s te strane ceste već smo prešli u Debelo brdo i bacili je tamo u jedan grm. Kući se nismo vraćali istim putem nego smo prešli preko Debelog brda, kroz ogradu Cupaćevu, te jako požurili da kući dođemo što prije. To iz razloga da nas ne bi vidjeli seljaci koji ujutro rano izvode stoku. Usput smo se dogovorili da se više ne sastajemo, a ukoliko bi netko bio uhapšen da ništa ne prizna po cijenu života. Kad sam došao kući skinuo sam uniformu, a oko 9 sati došao je pop Jovo Gribanovski iz Benkovca. On je bio ruski emigrant iz vremena oktobarske revolucije i član fašističke stranke od 1937. godine. Ispričao je da je u Benkovcu opsadno stanje; na svim punktovima postavljeni su mitraljezi; tenkovi su se pojavili na ulicama i to sve zato što je netko noćas presjekao sve telefonske veze sa Benkovcem. Taj isti pop je u aprilu mjesecu 1942. godine otišao na istočni front kao tumač u jednoj talijanskoj diviziji i tamo poginuo početkom juna iste godine. To se desilo u Donetskom bazenu, 1000 km u pozadini fronta, a ubili su ga sovjetski partizani. Njegova žena, porijeklom iz feudalne porodice, također Ruskinja, bila je profesorica. Uglavnom se bavila politikom, i to daleko više nego pop. U Kuli Atlagića smo do 1937. godine imali učitelja, također ruskog emigranta. Zvao se Gligorije Ilašenko, a žena mu je također bila Ruskinja. Kasnije je premješten u Golubić kod Knina. O njemu nismo ništa znali, ali smo čuli da je krajem 1941. viđen u Kninu u uniformi ustaškog kapetana. Ali da se vratim priči. Oko 10 sati ujutro, istog dana, došao je Dražić kod mene i ispričao da je u Benkovcu već bila uzbuna oko ponoći. Sve ulice su bile blokirane i vojska u stanju pripravnosti. Rekao mi je da svima koji nešto znaju o akciji kažemo da ne smiju govoriti jer ćemo ih likvidirati. Slijedeća 2-3 dana smo čekali dok su Talijani vodili istragu. Došli su na lice mjesta, a s njima i neki Kužet iz Karina koji je inače popravljao i održavao telefonske linije. On je također znao čije se čobanice nalaze na tom području, te su od njih tražili informacije. Jedna od njih im je rekla da su oko pola noći vidjele četvoricu naoružanih ljudi, koji su došli sa zapadne strane kuće Vrkića, te su otišli u pravcu Drenove Dražice. Malo poslije toga su čule lom. Kužet je odmah pomislio na četvoricu mladića u kući Vrkića, gdje su odmah otišli i našli ih s roditeljima. U kući su pronašli nešto žice, što je bilo i normalno jer je Ante Vrkić popravljao bačve i vučije. Žica mu je trebala za zaglavke obruča. Našli su i kliješta za rezanje vinograda i jednu kuburu, kojih je u to vrijeme bilo dosta po seoskim kućama. To je za Talijane bilo dovoljno da ih uhapse. Kad su ih doveli u Benkovac, Rade Vrkić je rekao Talijanima da su to uradili ljudi iz zaseoka Vojvodića i Stegnjajića. Talijani su blokirali zaseok, pretresli kuće i uhapsili 12 ljudi. Kod Spase Stegnjajića pronašli su staru pušku i nešto municije, uhapsili ga i odveli u Benkovac. Drugi dan su došla četiri karabinjera u zaselak i prošli u pravcu zaselka Cupaća. Prolazeći ispod kuće Cupaća, a pokraj vinograda Steve Cupaća u kojem je ležao Ilija Cupać, i to naoružan, te ih primijetio i počeo bježati niz vinograd. Oni su opalili 3 - 4 metka, a potom ga uhapsili i odveli u Benkovac. U međuvremenu su u Lišanima Ostrovačkim uhapsili još trojicu. Čuo sam da su to bili čobani i da su kod jednog od njih pronašli pištolj. Tada je bilo zabranjeno nositi oružje. Talijani su već ranije izdali naredbu po kojoj je svako morao predati oružje. Ukoliko ga ne bi
341
predao bio bi sudski kažnjen ili strijeljan. Rok za predaju oružja bio je već protekao, pa su zato i hapsili Ijude kod kojih su pronalazili oružje. Trojicu Ostrovičana doveli su u Benkovac u istu prostoriju s ranije uhapšenim Ijudima. Ponovo je došao Dražić kod mene i rekao mi da najstrože zaprijetim onima koji znaju o akciji, jer da će vjerojatno od uhapšenih jedna grupa biti strijeljana. I zaista - 6. augusta 1941. god. u zoru izvršeno je strijeljanje. Pucnjavu sam čuo i ja ležeći u vinogradu. Oko 8 sati u selo su došli neki Ijudi iz Benkovca i pripovijedali da je na stočnom pazaru, ispred današnjeg Doma JNA, strijeljano devetero Ijudi. Cupać i Stegnjajić sahranjeni su na pravoslavnom groblju, a Vrkić na katoličkom kao i oni iz Lišana. Talijani nisu dozvolili da ih voze kućama, nisu ih čak dobro ni zakopali pa se kasnije širio neugodan miris s groblja. Tada je u Benkovcu nastala vrlo napeta $ituacija u povodu ovog prvog strijeljanja, o kojem se umnogome pričalo po okolnim selima. Tada mi je Trifun Stegnjajić, koji je znao za akciju, rekao da nemamo više šta raditi jer da će nas sve postrijeljati. Odgovorio sam mu neka strijeljaju, a da je naše da mi i dalje radimo svoje. I pored svih neizvjesnosti jedno me je ipak obradovalo - sokoljenje moga oca. Riječi njegove podrške nikada nisam zaboravio. Istina je da sam imao ženu, dvoje djece, stare roditelje i sestru kod kuće, a ipak smo brat i ja sudjelovali u akcijama u kojima se lako moglo poginuti. Na to smo i računali, ne samo tada, nego i kasnije kada smo bili u partizanskim jedinicama. Poslije uspješne akcije ostali smo na našem području. Najtješnje sam veze održavao s drugovima u Bukovici, kao i sa Zečevićima u Jagodnji Gornjoj. U Bukovici sam imao puno rodbine, jer su mi otac i majka bili iz ovog kraja. U Benkovcu je naša grupa i dalje normalno radila. S njima je bio i jedan Slovenac - Drago Antonič, koji je u Benkovac došao 1927. godine. Bio je iz istarskog primorja odakle je pobjegao pred talijanskim fašistima. Bio je mehaničar, stručnjak za bicikle, a potom se počeo baviti i trgovinom. Bogataški soj Benkovčana stajao je po strani. Buržoazija se s nama izrugivala, kako sa mnom tako i sa Zečevićem, Lukom Rnjakom i ostalima. Širili su glasine da smo probisvijeti, lutalice koji ne znaju šta je vlast, ne poštuju kralja i dinastiju, također i izbore. Govorili su da glasamo protiv vlade, jer je po njima opozicija bila ustaška, a mi eto uvijek glasamo za opoziciju. Opominjao me je prije izbijanja rata sreski načelnik Jojić (bio je rodom Crnogorac) da se ne družim s Rnjakom, Dražićem, Zečevićem i ostalima. Odgovorio sam mu: »Pa s kime ću, ako ne s njima«! Dobro pamtim i naredne događaje. Godine 1936. oženio sam se, ali nisam bio vjenčan. Pop Gribanovski i učitelj u Kuli bili su veliki obožavatelji generala Franka. Otvoreno su govorili da je njegova pobjeda pobjeda prave demokracije, zbog čega sam im se često suprotstavljao, kao i mnogi moji suseljani. Oni su čak počesto dolazili u moju kovačiju, jer su znali da tu dolazi mnogo Ijudi, gdje smo se najčešće i svađali. Nikako se nisam htio vjenčati po crkvenom obredu. Jednom me je Jojić, sreski načelnik, pozvao i predložio mi ako se već neću vjenčati kod Gribanovskog da svoj brak ozakonim kod popa Maguda iz Bribira. Odmah sam mu odgovorio da ne pristajem ni na to jersm o ovog Bokelja protjerali iz Kule Atlagića 1935. godine i da je organizator u tom svemu bio moj otac. Tada mi je predložio da me vjenča pop Simo, prota iz Benkovca. Odgovorio sam mu da on samo gleda čija zastava leprša u Benkovcu, p? tako nisam mogao pristati ni na ovu ponudu. U to vrijeme registraciju braka moglo je izvršiti i sresko načelništvo. Bilo je predviđeno, ukoliko se ne vjenčaš, da možeš biti kažnjen od strane sreskog načelnika s 15 dana prisilnog rada. Ista kazna je bila predviđena i za sječu šume ili ako bi uhvatili stoku u zabranjenoj ispaši. Poslije svih nagovaranja kod mene je banuo Jovo Andrić, žandarmerijski podnarednik. Rekao mi je da me mora sprovesti do Benkovca. Odgovorio sam mu: »D a li ste ludi da me tamo vodite?« Otišao je sam obećavši da će pretpostavljenima reći kako me nije našao kod kuće. Ostalo mi je jedino da se izgubim iz Kule. Uputio sam se u Zagreb. U Zagrebu sam se zadržao 2 mjeseca. Kad sam se vratio kući posve se /aboravilo na moje vjenčanje. Poslije su dolazili još dva puta po mene, ali ja sam
342
se uvijek na vrijeme sklonio. Ostao sam nevjenčan. Moja supruga i ja vjenčali smo se tek 1951. godine kad smo imali petoro djece; tri sina i dvije kćeri. N o vratimo se akciji izvedenoj 1941. godine. 1 dalje smo ostali na terenu. Radili sa svojim seljanima ubijeđeni u pobjedu Sovjetskog Saveza, kako ja, tako i cijela benkovačka grupa, pa i dobar broj mojih suseljana. U to smo vrijeme imali mnogo pristaša, jer na terenu niko nije radio otvoreno za Talijane. Štaviše, niko nas nije ni »otkucavao« Talijanima. U jesen 1941. godine k meni je dolazio Stanko Mićin (mislim da je bio iz Tribunja). Razgovarali smo o organizaciji narodnooslobodilačkog pokreta i čvrsto vjerovali da će uskoro doći do ustanka na našem području, kao što se to već desilo u Lici, Bosni i oko Knina. Svim silama smo nastojali da otkrijemo moguće talijanske špijune na našem području. Javljali su nam iz Islama Grčkog da je neki Obrić, koji je bio kažnjen s 10 i po godina zatvora od strane stare Jugoslavije radi špijunaže u korist Talijana, pa smo zato bili obazrivi. I nismo se prevarili - kad su Talijani okupirali moj zavičaj, on je već bio pušten iz Lepoglave, odmah je navukao njihovu uniformu i s fašistima ušao u Smilčić. Poslije se najviše kretao obučen u civilno odijelo, ali uvijek s oružjem. O ovom svemu doznao sam preko svog nećaka koji je živio u Islamu Grčkom. Januara 1942. godine od njega sam saznao da Obrić namjerava kopati vinograd. Skovali smo plan da pošaljemo jednu grupu i da ga likvidira. Zadatak je povjeren: Stevanu Pilji, Todi Macakanji i Milošu Rnjaku. Navečersu pred kućom sačekali Obrića i kad su se svi kopači razišli, ovaj je špijun ugasio svjetlo i legao. Nato je Stevan velikim kamenom udario u ulazna vrata iza čega su naši upali u Obrićevu kuću i zatekli ga na krevetu. Uplašenog su svezali i odveli preko Kule Janković Stojana, a iznad Gornjeg Zemunika, ubili ga nožem da se pucanj ne čuje. U kući su mu pronašli pištolj i neke dokumente koje su ponijeli sa sobom. Bio je to prvi špijun kojeg smo smakli. Luka Zečević iz Tinja, rekao je Gliši Končareviću da me obavijesti kako je kod kuće Pedišića u Tinju razoružana cijela jedna baterija i da se kod njega nalazi dosta oružja. Dodao je da je neprijateljski nastrojen prema nama i da radi u korist Pavelića. Odmah sam o tome obavijestio naše u Bukovici. Bili su to: Jovo Martić, Vlado Despot i Simo Dubaić. Za pokret su u to vrijeme u Bukovici aktivno radili i Stanko Tišma i Nikica Popović, koji su bili u glavnom rukovodstvu na području Kistanja. Predložili su mi da ne bi bilo zgorega da uhvatimo Pedišića i da ga dovedemo u Bukovicu, a da će ga oni prisiliti da kaže gdje je skriveno oružje i da će poslati jednu četu Ijudi po tako potrebno naoružanje. Organizirao sam tu akciju u dogovoru s ostalim drugovima, odredivši da njome rukovodi Stevan Pilja. Uz njega su se našli: Božo Dubroja, Zale Kukavica, Jakov Kukavica, Boško Končarević - svi iz Karina, a iz Kule Atlagića i Todor Macakanja. S njima je otišlo još troje-četvoro Ijudi, kojih se ne sjećam. Otišli su kod Steve Ćose u Jagodnju. Kada su se uputili Ćosinoj kući stigao je i Milorad Stegnjajić. O njemu ću govoriti nešto kasnije. Htio sam da se i on priključi ovoj akciji. Tek se nedavno vratio iz Krupe gdje su bili četnici. Rekavši mu za plan složio se da ode u pravcu Jagodnje. Moj brat Stevan trebao je rukovoditi akcijom, kojem su pripomagali Božo Dubroja i Tode Macakanja. Lukavstvom su prisilili nekog čovjeka koji je služio kod Pedišića da ih uvede u kuću koja je nekada bila u vlasništvu izvjesnih barona. Bila je obzidana visokim zidom. Slugi su strogo naredili da ne smije reći ko je s njim, priprijetivši da će ga ubiti. Pozvao je ukućane i neka ga je žena upitala da li je sam. Kad je dobila potvrdan odgovor, otvorila je. Nato su slugu odgurnuli i ušli u dobro čuvan posjed. Iz kuće je dopirala pjesma. Među prisutnima bio je i Mirko Zečević. Naime, njegova sestra je bila udata za izvjesnog Pedišića iz iste kuće. Naši nisu znali da je među slavljenicima jedan talijanski učitelj. Brat mi je ušao s otkočenim pištoljem i strogo naredio svima da dignu ruke u vis. Ruke su poslušno poletjele u zrak, osim jednog s dugom kosom. 343
Mislili su da je to talijanski učitelj. Po naredbi Stevanovoj Božo Dubroja je krenuo naprijed i prošao pokraj tog dugokosog. Istog trena se i on digao, napravio dva koraka i bacio se prema pušci Bože Dubroje. Stevan je opalio dva-tri metka i na licu mjesta ubio dugokosog. Na nesreću, tek se poslije saznalo da je to bio Nikica Babić iz Benkovca, naš veliki prijatelj. Iza pogibije u kući Pedišića nastala je velika gužva. I sam Pedišić je bio ubijen, a žena mu je ostala ranjena. Preostali prisutni uglavnom su se skrili ispod stola. Naši su se povukli i tek drugi dan se vratili kućama. Tada mi je brat ispričao kako su u akciji ubili talijanskog učitelja. Istog dana, kad su se seljani oko 10 sati počeli vraćati iz Benkovca, saznao sam da je u Tinju ubijen Nikica Babić. U ovo vrijeme Dražtć je dolazio kod mene te sam mu predložio da odemo u Bukovicu i da potražimo pomoć ili da neko od Bukovčanaca dođe k nama. Bilo je više razloga za takav naš stav, a najviše zato jer se Stevo Zečević ljulio što smo ubili Pedišića; navodno to nije trebalo učiniti i da mi ne smijemo obavljati nikakve akcije na njegovom terenu. Sva obavještenja, koja sam dobijao od Zečevića, prenosio je Glišo Končarević, seljak iz Kule Atlagića, koji je bio u rodbinskoj vezi sa Zečevićem. Nije nam ostalo ništa drugo nego da Dražić i ja krenemo u Parčiće. Obreli smo se kod Petra Torbice. Kad smo ga upitali za vezu rekao nam je da će biti tu istu večer. Ubrzo je stigao Bego, brat Zdravka Bega, koji su rodom iz Šibenika. Ispričali smo mu 0 cijeloj situaciji kod nas u Kotarima i zatražili pomoć. Obećao je da će nam javiti za nekoliko dana. Poslije pet ili šest dana u Kulu je došao Čedo Banić iz Brguda, naš kurir, i rekao mi da sutra navečer budem u Parčićima. Ponovo sam krenuo na put. Od Kule do Parčića trebalo mi je pet sati hoda i to preko Karina Donjeg, Kunovca, Bruške, a izbilo se između Medviđe i Bjeline u Parčiće. Gore sam susreo Jovu Martića, Simu Dubaića, Sretka Vojvodića i jednog, meni nepoznatog, mladića. Zvali su ga kratko - Bondo. Iza večere Jovo Martić mi je rekao da će taj mladić, koji je došao iz Like iscrpljen i ranjen, ići sa mnom i da će nam on pomoći. Zamolio me da se potrudim oko njegove ishrane dok bude kod mene kako bi se što bolje oporavio. Obećao sam mu da će biti sve u redu. Nato mi je Simo Dubaić dobacio: »Brale, ako se Bondi nešto desi, ja 1 ti ćemo se obračunati«. Među koljenima ležao mu je uglancani puškomitraljez. Odgovorio sam mu da mu se štogod može desiti jedino ako i mene koji vrag trefi. Krenuli smo odmah ujutru. Stigavši blizu ceste koja ide od Benkovca za Medviđu, Bondo mi je rekao, ukoliko naiđu karabinjeri, s obzirom da je njihova stanica bila blizu, da im se ne sklanjamo. Pretpostavili smo da bi nas mogli legitimisati, i da ja idem prvi, a dok se oni budu zabavljali legitimacijama da će se on s njima obračunati. Srećom nismo naišli ni na koga i bez problema smo stigli u Gornji Karin, a zatim i u Donjim kod kuće Andrije Vidića. Izrezao nam je pršuta, ispržio jaja, a našlo se i vina. Okrijepljeni krenuli smo prema Kuli Atlagića. Stigavši blizu ceste koja ide iz Benkovca prema Obrovcu, u neposrednoj blizini kamenoloma, nepoznati mi mladić pod imenom Bondo reče: »Čuj Petre, n<*ugodno mi je da ideš sa mnom a ne znaš ko sam. Reći ću ti, ali, molim te, to možeš znati samo ti i tvoj brat Stevo. Slobodan sam Macura iz Šibenika i protin sin«. Iznenađen sam ga upitao da li mu je brat Milan, našto je on klimnuo glavom. U međuvremenu stigli smo do moje kuće. S mojim ukućanima dijelio je dobro i zlo. Odlazio je u Korlat, Biljane Gom je i Donje, te na sastanke u Benkovac. Za svog vremena boravka na našem području Bondu je pratio moj brat Stevan. Bili su i kod Janka Lacmanovića u Lišanima i kod Steve Zečevića u Jagodnji. Poslije su mi se žalili, Bondo i Stevo, da ih Zečević nije hito primiti, dodavši da neće imati posla sa svakim. Svratili su i kod Steve Škorića u Biljanima Donjim. Vrativši se u Kulu, Slobodan je bio Ijut i govorio da ne razumije te odnose i da ne vidi hoće li se raditi ili ne. Poslije sam sa Slobodanom otišao u Karin na jedan sastanak, kome je prisustvovao i moj brat.
Bondo se više nije vraćao našoj kući - brat mi ga je ispratio do Bjeline, a odatle je sam produžio prema parćićima. Dobro smo upamtili Bondu; ne jednom da se znao poigrati s moje dvoje djece. Ponekad je zalazio i u kovačiju, gdje smo mi povremeno radili kad bi se zatekli kod kuće. Nosio je crvenu kapu i svi su mislili da je Bukovčanac. Jedne večeri, za večerom, došao je jedan prijatelj moga oca. Bio je to Dmitar Dražić. Stari iz Korlata. Sjeo je, prekrstio se i upitao Slobodana da li se i njegov otac krsti prije jela. Bondo mu je odgovorio da se njegov otac krsti i po nekoliko puta dnevno. Od srca smo se nasmijali jer smo znali da mu je otac proto. Bilo je lijepo družiti se sa Slobodanom tokom 15 dana koliko je ostao kod nas u Kuli. Najviše smo razgovarali u zatvorenom krugu. Govorili smo o svemu. Ovo se dešavalo u drugoj polovici marta 1942. godine. Razgovarali smo o ustanku u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni, ali i o međunarodnoj situaciji. Bondo je bio glavni govornik. Divota je bila slušati ga. Kasnije sam saznao da je bio student i da je već tada posjedovao člansku kartu KPJ. Nekako odmah iza Bondinog odlaska iz Kule, stigli su Miloš Ležaić iz Đevrsaka i Stanko Mićin iz Tribunja. Predlagali su mi da se moram zauzeti oko formiranja pomoćnih odbora za prikupljanje hrane jer da će se ustanak širiti Bukovicom, a kako je ona siromašna hranom da mi iz Kotora moramo pomoći. Pristao sam, a također i Gliše Končarević i brat mi Stevan. Predložili su da odredim ljude iz okolnih sela kojima bi se održao sastanak i donijeli zaključci. Iz Bukovića smo odredili Stevana Rnjaka, Milu Štulića i Đuru Radeku, iz Benkovačkog Sela Vasu Raiča, Todu Đadanuša i Simu Vidića, a iz Kule Atlagića Todora Vuletića (bio je tada glavar sela), Glišu Končarevića, Stevana Vojvodića (Musliju), Stojana Dubroju i mene. Iz Korlata su na tom sastanku bili; Marko Cupać, Jovo Cupać i Petar Cupać. Odredili smo dan kada ćemo svi doći u kuću Steve Stegnjaića zvanog Ciciban, gdje se trebalo govoriti o formiranju odbora. Predložio sam da svak donese nešto od jela i pića, kako ne bi bili na teret domaćinu. Došli su svi. Miloš Ležaić je govorio o NOB-i, a Stanko Mićin o narodnim odborima. Odmah smo imenovali Stevu Rnjaka za predsjednika odbora koji je trebao skupljati pomoć za Bukovicu. Mile Štulić je postao tajnik, a Đuro Radeka je dobio resor za ekonomska pitanja. U Benkovačkom Selu Vaso Raič je izabran za predsjednika, Simo Vidić za tajnika, a Đadanuš za ekonomska pitanja, budući da je on tada bio najbogatiji u tom selu. Naređeno mi je bilo da brat i ja ne smijemo biti zajedno. Sastajali smo se samo noću. Preko dana se nismo viđali. Cijelu zimu i jesen spavali smo po pojatama kod komšija i nikom nije padalo na pamet da nas izda. Za špijune se nije znalo. N o, o formiranju odbora valja reći slijedeće. U Kuli je za predsjednika bio izabran Glišo Končarević, za tajnika Stevan Vojvodić, a za ekonomska pitanja Stojan Dubroja. U Korlatu je za predsjednika izglasan Marko Cupać, mjesto tajnika obavljao je Jovo Cupać, a ekonomsku problematiku vodio je Petar Cupać. Odmah po formiranju zdušno smo krenuli u akciju. U Biljanima Donjim naše su dobro dočekali Stevo Škorić, Srećko Tintor i Petar Štrbac. U Lišanima svratili su kod Janka Lacmanovića, gdje su također formirali odbor. Bili su i sa Stevom Zečevićem u Jagodnji. Vrativši se nazad u G om je Biljane poručili su mi da im se pridružim. U nekakvoj šumici pokraj crkve svetog Đurđa održali smo sastanak. Vraški je bilo hladno a usto je puhala jaka bura. Brat mi je već pozvao ljude, tako da su došli: Drago Repaja, Božo Lakić, Andrija Radmanović, Mile Gagić i ja. Odbor je formiran i domah se prišlo prikupljanju hrane. Već aprila mjeseca u Parčiće smo poslali oko 1000 kg kukumza. Prenijeli su ih sami Bukovčani na konjima. S njima je bila i jedna žena, mislim da se zvala Ksenija Knežević. Oko 11 sati u kući Steve Stegnjaića iz Kule natovarili su kukumz i ubrzo prešli cestu Benkovac - Obrovac. Ukoliko ih sretnu Talijani, dogovor je bio da kažu kako kukuruz gone do mlina u Karin. Jedan čovjek - Milorad Stegnjaić mislio je posve drugačije. On je u Kulu stigao početkom oktobra mjeseca 1941. godine. Obreo se kod svog brata, koji mi je bio komšija. U selu im je živjela i majka, koja se iza smrti njihova 345
оса u Americi preudala, i to za Gerasima Vukasa. Stegnjaića sam našao nasred dvorišta kuće njegovog brata. Bio je u društvu s bratom Vladom, Trivunom Stegnjaićem i Ilijom Šestićem. Pitao sam ga kako to da se on ovdje šeta a profesionalni je vojnik, dodavši da se borbe vode u Lici i Bosni. Rekao je da će biti partizan, čak više, da je to već sada, ali da se ne slaže da partizani budu zajedno s Hrvatima, već da budu odvojeni i pod posebnom komandom Draže Mihajlovića. Prvi sam put tada čuo za Dražu Mihajlovića. Stegnjaić je ostao na tom području, ali nikoga nije organizirao. Pričao je i dalje kako bi trebalo da se sprski partizani bore pod rukovodstvom Draže Mihajlovića. Početkom decembra 1941. otišao je u Krupu gdje je bila jedna grupa četnika pod rukovodstvom nekog bivšeg žandara Bijanka. Ostao je skoro cijeli mjesec i vratio se početkom januara 1942. godine. Pričao mi je o situaciji u Krupi i kako su oni tamo jedinstveni. Radilo se o četnicima. Nisam se mogao s njim složiti po pitanju četnika kako su se oni rado nazivali. Qstao je kraće vrijeme u Kuli, a onda se opet vratio u Krupu. Iz Krupe je došao u drugoj polovici 3. mjeseca 1942, a možda je to bilo i početkom 4. mjeseca i rekao mi da je on iz Krupe posalo jedno pismo Sjeverno-dalmatinskom odredu. U njemu je tražio da ga prime u jedinicu i da kani postati partizan. U Krupi se već bio pojavio neki proglas. Sjećam se da je na njemu pisalo: »četnički gorski odred«, a na početku je bila mrtvačka glava. Takav je jedan proglas kod sebe imao i Stegnjaić; pročitao ga je i meni. Nisam se slagao s njim, ali mi je još gore bilo što je on u onom pismu napisao da se obrate meni u vezi s njegovim dolaskom u partizane. Međutim, negdje četiri dana iza došao je kod mene Petar Torbica i rekao mi da sutra navečer budem kod njega sa Miloradom Stegnjaićem. On je to pismo odredu poslao po Dani Gužvici koga su kasnije četnici ubili. Poslije toga je došao k meni Čedo Banić, naš kurir, i rekao da sutra budem sa Stegnjaićem kod Petra Torbice. Odmah sam rekao njegovom bratu da pronađe Milu, kako smo mu zvali brata, i da dođe kod mene. Ujutro smo trebali krenuti. Ubjeđivao me kako će on biti dobar partizan. Krenuli smo preko Donjeg i Gornjeg Karina, Bruške i negdje u suton smo prispjeli pred dvorišna vrata Petra Torbice. Upravo kad smo htjeli lupnuti na vrata iza nas je netko povikao: »Kovaču!« Okrenuvši se vidio sam da su iza nas bili Jovo Martić, Simo Dubaić i Sretko Vojvodić. Jovo Martić je prišao i ja sam mu rekao: »Druže Jovo, ovo je Milorad Stegnjaić. Vi ste rekli da ga sobom dovedem«. Potvrdio je. Tada smo pokucali i ušli kod Petra Torbice. Mirisalo je na kiseli kupus sa slaninom; razgovarali smo večerajući. Jovo Martić mi je rekao da ujutro idemo u Mokro polje, jer da je tamo štab odreda. Krenuli smo, Jovo Martić, Simo Dubaić, Stegnjaić i ja. Kad smo išli gore preko prosjeka, nogostupom, ja sam Simi Dubaiću rekao da se ne slažem što je Stegnjaić došao s nama. Rekao sam da će pobiti štab odreda jer da je četnički nastrojen i da vjeruje samo u Dražu Mihailovića. Ako to i učini ne trebaju mene kriviti za ništa jer se ja već sada s tim ne slažem. Simo Dubaić im je rekao da ne brinem, da će o tome on voditi računa i da će biti budni. Poslije sam to rekao i Jovi Martiću. Došli smo u Mokro polje u kuću Save Kanazira. Tamo smo našli Slobodana Macuru kako piše na mašinu i Marka Jurlinu, koji je tada i došao na dužnost komesara bataljona. Večerali smo i kod Save. Razgovarali smo za vrijeme večere, a onda mi je Jovo Martić predložio da zajedno pođemo na spavanje. Izabrali smo jednu pojatu. Odmah sam zaspao umoran od pješačenja. Jovo se iskrao i našao se na sastanku sa Stegnjaićem. Stegnjaić nije imao pojma da je razgovarao sa prvoborcima Bukovice. Kasnije je održan i sastanak partijske organizacije. Da se razgovaralo tokom noći, svhatio sam tek kada me je probudio Jovo. Ustajući vidio sam Kistanca obučenog a usput mi je dodao kako je Milorad Stegnjajić noćas imenovan za operativnog oficira prve čete gdje je komandirao Dane Rončević. Pitao sam ga kako to može biti. Otresao sam slamu i izišao. Na dvorištu su stajali Franjo I.acmanović Špa3
№
nac, Marko Jurlina i Slobodan Macura. Nisam se mogao suzdržati i upitah: »Zašto je Stegnjaić imenovan kad je on došao da pobije štab odreda?« Da bi situacija bila još gora tražio sam Obrada Egića, ali on je već bio u Irištima. U njega sam imao puno povjerenja još tamo od 1941. godine kada je iz Biograda odlazio za svoj rodni Gošić. Već septembra 1941. godine Dmitar Dražić rekao mi je da Obrad radi za partizane. Također su mi i Zečevići decembra 1941. godine rekli da je Obrad otišao u partizane. Zato mi je i bilo teško što se s njim neću moći sastati znajući da je Stegnjaića poznavao još bolje od mene budući da su skupa služili u 11. pješadijskom puku u Benkovcu. Umirivali su me da budem strpljiv i da će Stegnjaić sigurno za nas raditi, ali da će se sa mnom vratiti i od svoje majke uzeti neke karte i nekakav materijal kojeg je kod nje pohranio. I zaista, poslije sat vremena Stegnjaić i ja smo krenuli put Kule. Stigli smo samo do Petra Torbice, kod kojeg smo prenoćili i ujutro rano krenuli prema Kuli Atlagića. Davno iza svršetka rata doznao sam od Sime Dubaića i Franje Lacmanovića da su te noći oni zaista imali sastanak. Tada su zaključili da je Stegnjaić u pravu a da Pilja nije i da bi Pilju trebalo likvidirati. Na sastanku su čak i glasali, no nisu dobili većinu budući da je Slobodan Macura izjavio, ukoliko se Pilja ubije, da će on napustiti odred i otići za Bosnu i da se u Dalmaciju neće vratiti. Iza ovakog izričitog stava Bonde i ostali su odustali od svoje namjere. Krećući se prema Kuli u Razbojinama (tromeđa Medviđe, Bjeline i Bruške) naišli smo na jednu partizansku jedinicu na čijem je čelu stajao komandir Milan Tišma. Ispričao sam mu da je Stegnjaić neprijateljski nastrojen prema pokretu našto mi je on dodao da će biti oprezan. Napokon smo Stegnjaić i ja stigli u Kulu. U Kuli je Stegnjaić ostao negdje do 25. aprila 1942. godine, a potom prešao u partizanski odred. Poslije ga nisam vidio sve do 8. maja 1942. godine kada je razoružana kasarna u Bruškoj. Slobodan Macura mi je 7. maja гекао da se grupa koja je došla sa mnom vrati u Kotare a đa će on s jednim vodom poslije razoružanja otići u Prklje (Donji Ervenik), a da Stegnjaić i Rončević razoružaju kasarnu u Bilišanima i da se nakon toga vrate u Ervenik. Oni to nisu učinili. Prešli su Zrmanju, došli u Krupu i krenuli prema Lici. Tamo su ih napali četnici i nije im ostalo ništa drugo nego da se predaju. Četnici, lički i dalmatinski, razoružali su ih. Potom su ih predali Talijanima u Gračac. Mislim da se to desilo 14. ili 22. maja 1942. godine. Partizane su u 11 sati prije podne strijeljali u Gračacu. Pogubljenje su morali gledati i mještani koje_su Talijani prisilili. UkVipno je strijeljano dvadeset i dvoje drugova. Stegnjaić je bio pošteđen; Talijani su ga odveli kod Đuića u Otrić. Drugi dan iza ovih dogadanja kod mene je došao jedan drug (poslije mi je Obrad Egić kazivao da je poginuo na Sutjesci kao komesar čete). Rekao mi je da je iz odreda i da su Stegnjaić i ostali strijeljani. U to vrijeme kod nas još nije bilo špijuna i moglo se slobodno kretati. Iza ovih vijesti otišao sam u Donji Karin. Upriličio sam sastanak; najviše se razgovaralo o strijeljanju u Gračacu. Karinjane sam obavijestio o svemu što sam znao. O ovome sam raspravljao i s drugovima iz Kule Atlagića, dodavši da će žrtava biti još. Dok smo bili u Gornjem Karinu Slobodan Macura mi je rekao da je donesena odluka da možemo likvidirati talijansku učiteljicu Baraka. Ona nije bila Talijanka nego s nekog od zadarskih otoka. Znali smo da ima brata u Zagrebu i da je prišao ustašama, a da ona u Karinu prikuplja podatke o ljudima koje treba strijeljati. Učiteljevala je usred Karina, a spavala na Slanoj. Prvi susjedi bili su joj karabinjeri. Tražio sam odobrenje da je smaknemo. Kada mi je Bondo rekao da je to odobreno poslao sam svog brata Stevu, Todu Macakanju i Božu Dubroju koji su je sačekali oko 11 sati i likvidirali. Vratili su se u Kulu. Četvrti dan iza ovih događanja morao sam otići u odred da izvijestim kako Talijani reagiraju na razoružanje kasarne i ubistvo učiteljice. Grupa s kojom sam radio bila je sastavljena od zaista divnih Ijudi. U Karinu su to bili: Boško Končarević, predsjednik odbora, Milenko Lakić, tajnik, Božo Dubroja, za ekonomska pitanja, Braco Končare-
347
vić, l.uka Lacmanović, Gojko Lacmanović, Zale Dimitrijević, bivši podoficir i Jakov Kukavica. Svi su oni poginuli prije kapitulacije Italije a da se pritom ni jedan nije pokolebao. U to vrijeme Karin Donji skoro je sav bio uz nas. Tada su u Benkovcu na strani našeg pokreta radili: Dimitar Dražić, Stevo Zečević (šnajder), Cvjetko Zečević, l.jubo Pupovac, Ratko Berić, Slavko Bjelanović - Kutija, koji je radio u »Bati«, Ivica Kamber (radio je u mlinu kod Ivankovića), s kojim je radio i Risto Žeželj pa smo mogli uvijek rnljeti žito za partizane. S nama je, u to vrijeme, dobro surađivao i Đuro Volarević koji je radio na susu. Cvjetko Zečević je otjeran u logor, a Žeželj i Kamber ostali su i dalje na radu u Benkovcu. Svi ostali su izginuli tokom rata. Bili smo u pravu kad smo govorili, još dok je trajala stara Jugoslavija, da smo komunisti i da ćemo se boriti, iako nismo bili članovi Partije, za koju nisam znao, a vjerujem ni ostali. Odmah iza kapitulacije stare Jugoslavije 1941. godine na području benkovačkog kotara, koliko je meni poznato, nije bilo nikakve partijske organizacije, niti SKOJ-a. Prva partijska organizacija, kako sam doznao poslije rata, formirana je u Jagodnji Gornjoj oktobra 1941. godine. Na primjer, kod mene je dolazio Stanko Mićin, a iste godine i ja odlazio u Bukovicu, gdje sam izvršavao zadatke. Potom su dolazili Mićin i Miloš Ležaić, a također i Slobodan Macura Bondo. Skoro svakih osam dana odlazio sam u Odred, a krajem marta 1942. godine zadržao sam se u Odredu izvjesno vrijeme, ali mi je bilo naređeno da se vratim u Kotare. Početkom maja 1942. godine stupio sam u bataljon »Bude Borjan«. Komandir mi je bio Božo Blažević, moj prvi partizanski starješina. Niko me, u to vrijeme, nije pitao da li sam član Partije, niti mi je iko spominjao od ovih drugova, pa ni sam Zečević. Niže ću o tome kazivati opširnije jer sam podosta i pretrpio zbog toga. Tokom maja zaredale su akcija za akcijom po Bukovici. Sav narod je bio uz nas. Nažalost, nismo imali jedno pravo rukovodstvo i revolucionara koji bi nas povukli na brže i jače djelovanje. Nismo imali sreće, kao što je to bilo npr. područje Kistanja, Knina, Bosne i Like gdje se uspješno razvijao ustanak. Svi su oni imali dobro rukovodstvo koje je bilo u stanju pokrenuti mase. Negdje oko 15. juna 1942. godine do mene je stigao Boško Končarević, predsjednik odbora u Karinu. Bio sam u Kuli zbog nekih zadataka kada mi je saopćio da se Milorad Stegnjaić vratio i sav obrastao u bradu, dodavši da organizira četnike. Stanuje kod učitelja u Kunovcu i priča kako sa Piljama - Stevanom i Petrom - nema što razgovarati nego jedino preko nišana od puške. Dalje mi je govorio da je moja kuća stalno glasala za opoziciju i da Pilje dobijaju direktive od ustaša, i to iz samog Beča. Bjesnio je da su moji iz Bukovice pa ako hoću ratovati neka idem u Bukovicu, a ne ovdje u Kotarima gdje su gazde oni - četnici. Boško Končarević predložio mi je da odmah krenem s njim za Karin. Došli smo kod Koje, mlinara i nekadašnjeg solunskog dobrovoljca, kojeg su Mađari protjerali iz Vojvodine, pa se nastanio sa ženom i djecom u jednoj napuštenoj kući. Kod njega su nas čekali drugovi iz Karina, a potom smo pozvali i one iz Kule Atlagića. Razgovarali smo o postupcima Stegnjaića i dogovorili se da s njima ne surađujemo. Na sastanku nas je bilo dvadesetoro. Jednoglasno smo zaključili da Tode Macakanja i ja odemo u štab Sjeverno-dalmatinskog odreda i drugovima ispričamo o novonastaloj situaciji i da priupitamo šta nam je dalje činiti. Odred je u svom sastavu imao dva bataljona, i to bataljon »Bude Borjana« i »Branka Vladušića«. Dakle u Odred smo trebali otići ja i Todo Macakanja, čovjek koji će se kasnije pridružiti Stegnjaiću i dočekati konac rata u četničkoj odori. Prije raskida s nama stvarno je bio solidan i vrlo aktivan učestvujući u svim važnijim akcijama, pa i u smaknuću špijuna. Bio je siromašan, bez oca i majke. Živio je pored kuće gostioničara Pavla Babića koji ga je pridobio da ode za Stegnjaićem. No, da se vratim priči. Todo Macakanja i ja krenuli smo prema Bukovici i stigli u Gračak (Bjelina). Odmah smo dočuli da u Bjelini, i to u kući Petra Šuše, ima nekih voj-
nika. Doznao sam da su to naši, a među njima i: Slobodan Macura, Rade Bulat i Marko Jurlina. Jove Martića nije bilo. Obavijestio sam ih o situaciji u Kotarima a naročito o Stegnjaiću. Rade Bulat mi je rekao da ništa ne poduzimarno vjerujući da će Stegnjaić lutati 15-20 dana pa nam se opet priključiti i da nikako ne pomišljamo da ga ubijemo. Kazao mi je i to kako će mi Slobodan Macura Bondo dati sva potrebna uputstva. Krenuli smo s bataljonom i došli u Razbojine. Kad je svanulo Talijani, doznavši gdje smo, mitraljirali su i bacili bombe na to cijelo područje. Kad se napokon sve raščistilo Bondo je napisao pismo na pisaćoj mašini. Bilo je to uputstvo u vezi sa Stegnjaićem. Nažalost, to mi je pismo propalo u zidu od rodne kuće gdje sam ga bio sakrio kad sam otišao u Liku, a obitelj u logor. Svojim drugovima u Karinu pročitao sam pismo i odmah smo se dogovorili da ni po živu glavu niko ne sarađuje sa Stegnjaićem. Dana 28. aprila 1942. godine bili su uhapšeni Petar Torbica i Petar Šuša. Večer uoči hapšenja kod Petra Torbice zatekao se Frane Lacmanović. S njim su stigli Sretko Vojvodić i Milenko Vukša iz Karina, koji je bio i naš kurir. Noću su čuli brujanje kamiona. Radilo se o talijanskim. Petar Torbica ih je probudio i rekao im da Talijani najvjerovatnije kane blokirati selo. Drugovi su se razbježali; Lacmanović i Vojvodić otišli su u jednom pravcu, a Vukša je bio upućen prema Kuli Atlagića da mi preda pismo. Prva su se dvojica izvukla iz okruženja, dok su Vukšu Talijani zarobili, pronašavši i pismo. U njemu je bio popis Benkovčana koje je trebalo oporezovati kako bi došli do novca za kupnju oružja. Sjećam se nekih imena: Simo Dimitrović, Petar Kasum, Petar Jokić, Krste Ivanišević, Gavre Kovačević i još neki. Vukša je tada bio mlad, imao je svega 17 godina i kad su ga Talijani ošamarili priznao je da je bio kod Petra Torbice kod koga je vidio još dvojicu ljudi, ali da im ne zna imena. Talijani su odmah uhapsili Torbicu, pa i ostale sa spiska iz pisma. Bili su ubijeđeni da zajedno s Torbicom i cijela ta grupa Benkovčana surađuje s partizanima. Torbica je od svih njih najviše stradao. Maltretirali su ga, bjesomučno tukli i na kraju ga osudiše na smrt. Kazna mu je bila preinačena na vječnu robiju i otjeran je u Italiju, tj. na Elbu, gdje je ostao sve dok ga nisu Britanci oslobodili 1944. godine. Ostali su bili blaže kažnjeni, uvrh glave zatvorom. Kada smo za sve ovo doznali postali smo još oprezniji. Ni na kraj pameti nije nam padalo da se družimo sa Stegnjaićem, koji se već slizao s Talijanima. Osjećali smo da će mu se pridružiti i ljudi iz Kule Atlagića. Brat i ja postali smo krajnje obazrivi i sastojali smo se samo noću, kad bi ja došao iz bataljona. O vezama Stegnjaića s Talijanima poslije sam saznao i na temelju više pisama, koja su se sačuvala u našim arhivima. Jedno pismo posjeduje i Obrad Egić. U njemu se kazuje da je Stevan Pilja teško ranjen. I dobro smo predvidjeli: u Kuli Atlagića potajno je nastajala antikomunistička banda na čijem je čelu stajao Stegnjaić. Naravno, Talijani su je osnovali. Stegnjaić je tražio odobrenje od Talijana da se obračuna s Piljama i da ga naoružaju, jer tada oružje nije posjedovao. I zaista iz karabinjerske stanice u Benkovcu dobio je dvije puške i dva pištolja. Oružje za Stegnjaića preuzeo je Pavao Babić. Dana 11. jula 1942. godine Stevan Pilja trebao je krenuti u Islam Grčki vezano za neku akciju i usput je svratio kod Pavla Babića, ne znajući da je ovaj već aktivno sarađivao s Talijanima. Kod njega je bio Tode Macakanja, koji je trebao ići s njim. Na tren je otišao u Cupaćevu varoš kod Ljube Cupaća, kod koga su bila naša dva vola već oko mjesec dana i trebao ih je potjerati kući. Kad se vratio iz varoši, između kuće Babića i Macakanje, u jednoj vododerini, sačekala su ga trojica nepoznatih Ijudi i rekli mu da je bandit. Potom su otvorili vatru. Uspio je pobjeći ali s ranom u lijevoj plećki i desnoj butini. Iscrpljen je pao između kuća Miće Vojvodića i Ante Breulja. Bilo je oko 10 sati navečer. Kad je zacarevala tišina Stevo je potiho pozvao pomoć. Pucnjavu a sada i zapomaganja čuo je Ante Breulj. Istrčavši u noć a potom zajedno sa Trifunom Stegnjaićem Ante je donio ranjenog Stevana u našu kuću. Majka mi, sestra i supruga nikako da se snađu. Cijelu su noć Stevu previjale i ujutru pozvale Stjvana Vidića da ga odvezu u Benkovac. Mislili su ga prebaciti do bivšeg mlina Radica i otamo pozvati doktora Miću Dimitrovića da ga previje, jer je on bio naš 349
prijatelj. Ali kad su ga odvezli ubrzo ih je susrela jedna talijanska jedinica koja je o svemu bila obaviještena. Uhapsili su ga onako ranjenog i u istim kolima prebacili u Benkovac pred kasarnu koja se nalazila u bivšem oficirskom domu. Odveli su ga na saslušanje, ali Stevo nije ništa htio priznati. Odmah su ga strijeljali - u samim kolima i pred kasarnom. N e znajući o pogibiji, sestra mi i žena potrčale su u Benkovac da upitaju doktora Dimitrovića o Stevinom zdravlju. Rekao im je da ga je previo prije nego je strijeljan i da sigurno od rana ne bi podlegao. Uputile su se prema kasarni gdje su im predali Stevinu odjeću. Tada bu bile posve sigurne da Stevo više nije živ. Rasplakale su se. Sutradan mi je Trifun Stegnjaić saopćio (njegova je sestra radila kao kuharica kod karabinjera), da će uvečer Talijani doći u Kulu i mene uhapsiti. Rekao mi je da, ako mogu, odmah krnem u svoju jedinicu. Naredio sam ženi da mi spremi robu. Namjera mi je bila da krenem za Liku, gdje se moja jedinica nalazila. Dok mi je supruga Soka spremala najbolju robu prešao sam kod komšije Jovana Vojvodića i sjeo s njim u dvorište. Za svaku sigurnost rekao sam njegovoj kćerki Ljubici da zatvori dvorišna vrata kako seljaci koji bi prošli ne bi vidjeli da sam kod njih. Kad je ona došla do vrata primijetila je da se Talijani vrzmaju oko moje kuće. Od njih me je dijelilo oko 30 metara i debeli kameni zid. Dao sam se odmah u bijeg; preletio sam preko jednog drugog zida, pretrčao obližnji proplanak i našao se u vinogradu Stoje Pupovac. Krenuo sam ispod plota da uzmem pušku, ali sam se sjetio da to znaju i neki koji su do tada bili uz mene. Pušku nisam ponio već sam puzeći krenuo kroz vinograd. Prošavši desetak redova loze podigao sam glavu da vidim ne idu li za mnom, kad ono ispod samog plota ugledah jednu grupu - naoružanu. Bili su to pripadnici antikomunističke bande. Sklupčen provukao sam se a da me nisu primijetili. Prenoćio sam pod vedrim nebom. Tada sam se uvjerio da sam izdan i da više u nikoga ne mogu imati povjerenja, jer mnogi moji suseljani iz Kule pošli su za Stegnjaićem. U međuvremenu Talijani su pretresli cijelu moju kuću i kad nisu ništa našli, povukli su se. Probudivši se, uvjerio sam se da nema nikoga. Potom sam sreo Gnjaju, Adama i Lazu Cupaća koji su pošli okopavati kukuruz. Kad su me vidjeli dobrano su se iznenadili, a bilo im je i teško. Na moje pitanje da li ima koga u selu, odmahnuli su glavama. Produžio sam prema kući i susrevši neku ženu pitao je kako je u selu. Kad sam doznao da nema ništa novoga uputio sam se svojima. Soka je već sve bila spremila za moj odlazak. Nije se više m oglo čekati. Krenuli smo tako da sam ja išao sredinom, a s jedne strane moja žena a s druge Jašo Pupovac i to na razdaljini od nekih 300 metara. U slučaju da nekoga primijete trebali su mi maramicom dati znak s koje strane dolazi nepoznati. Ženi sam zaprijetio da nikome ne vjeruje dok rat ne završi i da ćemo ukoliko ostanemo živi živjeti i dalje zajedno. Kad smo došli ispod Bojičke Drage oni su ostali na brdu a ja sam produžio sam. Prešavši cestu Benkovac - Obrovac mahnuo sam maramom da se vrate vjerujući da opasnosti više nema. Naprotiv, odmah po njihovom odlasku, iz kamenoloma u Kuli Atlagića »izronila« dvojica nepoznatih. Išao sam mirno. Na meni je bio šinjel a ispod njega puška. Na glavi sam nosio bukovačku crvenu kapu, koju ranije nikad nisam stavio na glavu. Nepoznati su prišli telegrafskom stupu i pokucali kundakom od puške. Dalje se nisu kretali. Dijelilo nas je nekih 300 metara. Tek poslije sam doznao da su me ova dvojica čekali, ali me nisu prepoznali, u prvom redu zbog odjeće. Mislili su da sam Ćiro Vidić iz Karina koji je imao zemlju u Kuli Atlagića. Stigao sam u Karin Gornji. Nikome se nisam javljao pa ni Bošku Končareviću. Jedino sam zamolio nekog mladića koji je čuvao ovce da ode do Bubrojine kuće i da kaže Boži da ga čekam. Kuća mu je bila poprilično udaljena. U Đubroju sam nekako imao najviše povjerenja. U ogradi sam ostao sam budno čekajući. Kamenjar uokolo i nigdje nikoga, a vrućina isijava. 350
Тек sam pređveče ugledao čovjeka koji se uputio iz Končarevićevih kuća. Bio je to Božo Dubroja. Sastali smo se, a Božo je odmah dodao: »Petre, ti si poginuo, samo što te nisu zakopali. Tvoji su te Kuljani izdali, ali znaj da smo mi iz Karina uvijek s tobom«. Donio mi je hrane i vina. Zamolio sam ga da odmah ode u Kulu Atlagića i da uzme moja dva vola, kravu i nešto ovaca i da sve potjera u Karin da ih kojim slučajem Talijani ne bi otjerali u svoj tor. Odmah je otišao i vratio se oko 10 sati ujutru te saopćio mi tužnu vijest; moje blago Talijani su već bili otjerali, a bili su poveli i majku mi, sestru i ženu s dvoje djece. U kući mi nije ostalo nikoga. Bilo je to 13. jula 1942. godine. Uputio sam se prema Parčićima i svratio kod Ljubice Torbice, Petrove žene. Susreo sam se i sa Radom Kneževićem, njihovim komšijom. Kad sam svratio do kuće Sretka Vojvodića, koji je do tada bio u partizanima, iznenadih se kad mi je njegova sestra rekla da joj je brat jučer uzeo pušku i neki materijal i otišao pravac među četnike u Donji Ervenik. Mislio sam da ga je netko poslao od naših. Potom sam potražio Trifuna Vojvodića, predsjednika odbora, ali ga nisam našao. U to vrijeme vodila se velika bitka u Irištima između naša dva bataljona i talijanskih jedinica tako da se dalje nije moglo ići. Ostalo mi je jedino da odem u Biovčino Selo kod predsjednika odbora Mićana Kablara. Lupao sam na dvorišna vrata. Pojavila mu se sestra koja mi je rekla da je on jučer prišao četnicima Vlade Korolije. Vratio sam se nazad u Parčiće. Nekoliko je dana prošlo, a veza nije stizala. Ljubica Torbica i Rade Knežević otkidali su od svojih usta i meni donosili. Poslije izvjesnog vremena poručio sam svojoj rođakinji da ode u Kistanje Selo kod Duje Torbice, brata mi od ujaka i da odmah dođe. Jedno je vrijeme bio učio za kovača i kod mene, i to tokom 1940. na 1941. godinu. Odmah je došao rekavši mi da su partižani, koji su bili gore, svi izginuli i da bi bolje bilo da i ja odustanem od partizanske namjere i da se pridružim Vladi Koroliji u Kistanje. Odbrusio sam mu da je lud i da na to neću pristati i da mi u roku od dva dana mora obezbijediti partizansku vezu. Otišao je. Vratio se poslije dva dana i rekao Ljubici da nije u stanju uspostaviti mi vezu i neka se snalazim kako znam i umijem. Ljubica mi je to prenijela, a u međuv remenu on je otišao. Bijesan sam krenuo za njim. Negdje pred zalazak sunca došao sam kod njegove kuće. Pitao sam ga zbog čega mi nije uspostavio vezu kad se tu sigurno nalazi Gnatija Macura ili Ilija Torbica. Upitao me je: »Šta će ti veza!?« Počastio me je jelom. U međuvremenu je došla njegova sestra Ljubica Omčikus iz Radučića koja je namjeravala prenoćiti a ujutru rano sa Ljubicom iz Parčića krenuti u Šibenik da vide Petra Torbicu prije njegovog odlaska u Italiju. Dodala mi je da će po povratku iz Šibenika doći po mene jer da u Radučiću ima nekih drugova, po prezimenu Radić, s kojima me je namjeravala povezati. Od ranije je znala da mi je brat poginuo i da mi je obitelj u logoru. Potom smo Dujo, Vujo Torbica i ja otišli na spavanje u vinograd. Došavši vidio sam da imaju nove puške mauzerke i talijanske bombe. Pitao sam ih odakle im a oni mi odgovoriše da su iza partizanske pogibije otišli »dopo lavoro« i da su pod komandom Vlade Korolije i njegovih. Napao sam ih znajući da me brat od ujaka i njegov rođak neće ubiti. Ujutru je Dušan Torbica otišao u Kistanje s one dvije Ljubice. I popodne se obreo u Kistanjama. Kad se po drugi put vratio kazao mi je da je Ljubica Omčikus otišla u Radučić i da je javila kako mi ne može uspostaviti vezu. Uvečer smo spavali u njegovoj pojati, a ujutru prije svanjivanja on je krenuo u Kistanje. Probudila me je njegova sestra Ljubica dodavši: »Obuvaj se brže i idi za mnom«. Iste večeri došla je do Rudela kod Save Grčić koja joj je rekla da me traži jedna partizanska jedinica i da brzo ide po mene, jer da se plaši kako bi mogao biti izdan i likvidiran. Na put smo krenuli odmah preko jednog proplanka poviše varoši Torbica. Ljubica je krenula iza mene kad odjednom zaplače. Kroz suze je dodala da je Dujo otišao u Kistanje po četnike i Talijane koji treba da me likvidiraju. Stigli smo do Rudela gdje me je ona povezala sa svojim zetom Špirom Grčićem. Uz Špirinu pratnju oko 9 sa351
ti krenuo sam prema vodu Mažibrada. Prešavši cestu Kistanje - Knin, uputili smo se proplankom, kad odjednom opazismo dvojicu ljudi koji su hrabro gazili prema nama. Špiro mi je savjetovao da se ne sklanjamo, a ako budu četnici zasut ćemo ih bombama i pucnjavom. Približivši se nepoznatima na oko 10 metara odjednom se prosu kamenjarom: »Zravo Pilja, mi te tražimo«. Odmah sam prepoznao Spajuna Novakovića iz Bjeline. S njim je bio Pero Vejnović, jedan od prvoboraca Kistanjskog kraja. Dalje nas je vodio Pero. U podaljem šumarku na brežuljku bio je smješten Kistanjski vod. Na čelu mu je stajao Stevo Mažibrada, a Pešo Mažibrada bijaše vodni delegat. On mi je tutnuo u ruku ceduljicu. Prepoznao sam rukopis Jove Martića. Pisao je posve krakto: »Kovaču, kreni za nama«. Tada sam doznao da su me drugovi iz Kistanja tražili i ranije, ali nikako da se pronađemo. Slali su, čak, Petra Karana, prvoborca iz Dobropoljaca, ne bi li me negdje oko Benkovca pronašao, no ni njemu nije to pošlo za rukom. Napokon sam sjeo uz svoje Kistanjske prijatelje. Neki su lješkarili, a jedan se popeo na hrast odakle je promatrao okolinu za slučaj da nam kogod nepozvan ne bi došao. Odjednom se začula pucnjava u Grulovićima i Torbicama. Sunce je već uveliko bilo iznad naših glava; vrućina je bila na pomolu. Odjednom smo svi ustali. Proplankom prema nama žum o je grabila jedna žena iza koje su treštali puške i puškomitraljezi. Očekivali smo da će svakog časa pasti. A onda se na vidiku pojavi i jedan muškarac; i za njim su pucali. U međuvremenu ona nepoznata nam se sve više približavala. Prepoznali smo Stevu G m lović; stigla je do nas sva uplašena, znojna i s izrešetanim vuštanom. I ne došavši sebi zadihano je rekla kako je Petar Pilja poginuo od zlotvora koji su došli na poziv njegovog brata Duje iz Kistanja - četnika i Talijana. Moji Kistanjčani uprli su ruke prema meni. Razrogačeno me je gledala. Uto je na naš položaj stigao i onaj muškarac - bio je to Božo G m lović, terenski radnik. I on nam se priključio. Saznavši da se za Liku namjerava krenuti tek sutradan zamolio sam svoje Bukovčance da dozvole Spajunu Novakoviću i meni da odem o do Medviđe, gdje sam imao skrivenih osam bombi. Naravno htjeli smo ih donijeti. Dobivši odobrenje posve smo obazrivo krenuli na put. Pred sam zalazak sunca stigli smo u Medviđu. Produžili smo odmah do zida gdje smo brat i ja bili sakrili bombe. Digavši prvi kamen - vidim, nema ih. Probio me je hladan znoj. Kako ću samo izići pred svoje Kistanjčane. Nervozno sam povukao i slijedeći kamen, pa još jedan, ali od bombi ni traga. Spajun me je pokušao uvjeriti da su na nekom dmgom mjestu, no dobro sam znao da smo ih baš tu ostavili. Kako se vratiti u Kistanjski vod - mislio sam. Onda sam primijetio da nas s prozora obližnje kuće promatra neka žena. Uputila se prema nama. I ne prišavši nam upitala nas je što tražimo. Izlaza više nije bilo. Rekao sam joj otvoreno da smo brat i ja tu ostavili bombe. Dodala je ispitivački: »Da li si ti kovač iz Kule Atlagića?« Potvrdio sam. Potom me je upitala da li mi je brat ubijen a porodica poslana u logor prije tričetiri dana. Ostao sam iznenađen koliko toga zna o mojoj obitelji. Pred očima su mi i dalje bili: Pero, Stevo, Pešo i ostali moji drugovi iz Kistanja. Onda sam poskočio od sreće. Nepoznata nam je ispričala kako je ona vidjela moga brata i mene kad smo ostavljali bombe i da ih je uzela kako ih ne bi pronašla djeca. Pozvala nas je u kuću, dala nam kmha i mlijeka i predala nam bombe. Lebdeći smo zapucali prema Mokrom Polju, prema kući Save Kanazira. Sada sam bio na najboljem putu da ispunim i bratov zavjet. Ranije kada smo nosili bombe sa žarkom željom da ostanem o u partizanskom odredu, u Kulu su nas vratili Rade Bulat i Stanko Tišma. Svoj su postupak pravdali nastalom situacijom i nedostatkom ljudi u Ravnim kotarima. 7-ato sam još poletnije pojurio prema svom prvom partizanskom odredu - Kistanjskom. Usput su nam se pridmžili Nikica Opačić, omladinski m kovodilac Bukovice, Nikica Popović i Vujo Radić iz Radučića, koji nas je poveo prema Irištanima. Tu smo čekali jedan dan. Dalje su nas preuzeli dvoje Ličana: djevojka i mladić. 352
Poveli su nas preko pruge prenia Maloj i Velikoj Popini i kada smo došli u Srpski klanac susreli smo se s borcima bataljona »Bude Borjan«. Pronašao sam svoju četu. Božo Blažević mi je prenio poruku Slobodana Macure Bonde. Ostao sam ga čekati. Stigao je sat vremena poslije odlaska moje čete. Izljubili smo se a kada je čuo o udesu moje porodice zaplakao je, sjećajući se naročito djece s kojom se igrao dok je boravio u našoj kući, a pogotovo sinčića mi Mile. Bondo mi je rekao da i on ide u Srb u štab Odreda. Krenuli smo zajedno. Čekalo nas je od 12 do 14 kilometara puta. Dobru priliku za razgovor znali smo iskoristiti obojica. I kada smo došli u dolinu Srba nastavili smo s diskusijom. Sa Slobodanom sam u razgovoru uvijek bio slobodan i otvoren. Tako se i on sa mnom ophodio. Bilo je dosta vruće i sjeli smo ispod stabla jabuke grickajući ukusne plodove. Pitao sam ga što misli kada bi se rat mogao završiti. Odgovorio mi je: »Reći ću ti, ali ne kazuj nikome, jer bi za to mogao biti strijeljan. Drugi front neće početi ove godine, a rat neće završiti ni 1944, ali neće dočekati ni drugu polovicu 1945.« Odmah sam pomislio koliko će još trajati ova neizvjesnost i da možda ni mi nećemo dočekati živi kraj. Onda je nastavio: »Sjećam se onih žučnih diskusija u tvojoj kući u Kuli Atlagića, kada si uporno branio stav da će cijela Evropa ostati pod Sovjetima i da će poslije okončanja rata biti velika priprema za naredni rat, ali sada između SSSR i SAD i da će uslijediti doba velikog naoružanja. O tome se ne smije govoriti nego treba reći da rata više neće biti, isto kao što ne smiješ reći da će rat trajati dugo, jer ako bi tako govorio počeli bi se osipati a ti bi imao velikih poteškoća«. U tom smo prošli pored zapaljenih kuća. Na jednoj je crvenom bojom plamsalo »Živio KPJ!« Slobodana sam upitao šta znači ova kratica. Šeretski se nasmijao i dodao: »Komunistička partija Jugoslavije«, a potom uzviknuo: »SKOJ«, pa razriješio i ovu moju nepoznanicu. Upitao sam ga iznenaden da li i postoji. Ne samo da mi je potvrdio nego mi je i objasnio samu riječ partija. Tada sam naučio da su komunisti dio radničke partije, a da svaki radnik ne mora biti komunista, tj. da ne mora pripadati KP kako sam do tada mislio. Napokon smo došli u Srb. Jovo Martić je primo dužnost komandanta odreda zamijenivši Radu Bulata. Uču Jovu sam izuzetno cijenio; bio je i ostao legenda. Dok smo jeli, prišao mi je Jovo i pitao kako je bilo u Kotarima. Oni su već znali što se s nama dogodilo. lspričao sam mu o svemu. Kazivao sam i o Miloradu Stegnjaiću i njegovom pristajanju uz četnike i da po Kotarima organizira i okuplja ljude oko sebe. Pričao sam mu da sam za jednog boravka u Bjelini, gdje su bili Bulat i Jurlin, tražio da se u Ravne Kotare na teren pošalje Obrad Egić i još tri-četiri druga. I pored obećanja druga Egića nisu uputili. Ispričao sam mu, ta'kođer, da mi je cijela porodica poslana u logor, da mi je brat poginuo i da dolje više nemam nikoga. Jovo mi je rekao da ne idem više dolje već da ostanem s njima, a Marko me pitao da li sam donio štogod pismeno. Pogledao sam ga upitno, a on me je na to direktno upitao: »D a li si član Partije?« Spustio sam pogled. »A da li si kandidat?« Kratko sam izustio - ne. Marko je opet priupitao: »Pa kako to, ti si član Partije od 1938. godine«. Odgovorio sam da nisam i da me niko nije ni predlagao, a ni primio, pa čak ni rekao da sam član Komunističke partije. Na to je Jovo Martić dodao: »A mi tebi se povjerovali kao da si Član Partije«. Poslije nam se pridružio Frane Kursar i kad je za sve ovo čuo, rekao je: »Dobro, nisi član KPJ, a ni kandidat. Član SKOJ-a više ne možeš biti, ubijeđen sam da si isključen iz Partije, ali nećeš da priznaš«. Odgovorio sam: »Nije me niko primio, pa prema tome ne mogu biti ni isključen«. Kada sam htio poći u svoju jedinicu, Jovo je predložio da idem u Begluke jer da tamo postoji partizanska radionica i 50 - 60 pušaka i puškomitraljeza koje bi trebalo hitno popraviti. Na kraju sam se uputio u Regluke. U radionici sam našao Spasu Kalanja, Stanka Krnetu i jednog Talijana koji je bio zarobljen u Nuniću. Uvelike su maštali kako bi valjalo otpočcti s pravljenjem bombi. Jedva sam čekao da se radom iskažem. Od vodovodnih cijevi pravili smo ručne bombe a eksploziv smo vadili iz avionskih bombi kojc nisu eksplodirale. Uz svoje Bukovčance ostao sam oko mjesec i po dana. Onda sam sc ra/holio; dobio sam jak napad angine. Prebacili su me u Martin Brod 23 - BEN K O V A C K I K R A J ... Z B O R N IK 2
353
u bolnicu, gdje sam našao Obrada Egića koji je ranije bio ranjen u stomak za vrijeme borbi u Irištima. U partizanskoj bolnici liječio se i Milivoj Ležaić koji je na Irištima ostao bez oka. Operirala me je doktorica Slavka Blažević, tadašnja žena Đoke Jovanića. Iza oporavka ostao sam nekoliko dana u Srbu, a potom krenuo za Bosnu. Dobro sam upamtio selo Resanovac. Sve je bilo spaljeno. Žene, djeca i starci spavali su vani. Već su nicala neka na brzu ruku sklepana skloništa od dasaka i limova; to je bilo strašno za vidjeti. Dalje nas je put doveo do sela Malo Tičevo, koje je skoro bilo razrušeno od bombardiranja. Tu smo se spojili s Crnogorcima. Mislim da je to bio II bataljon IV crnogorske, a komandant je bio iz Bijelog Polja. S njim sam dugo razgovarao o situaciji u Crnoj Gori. Komandanta je mnogo toga zanimalo o mom zavičaju. Na području oko Grahova zadržali smo se sve do 3. oktobra 1942. godine, kadaje počela koncentracija partizanskih jedinica na Dinari u Kuništima, gdje je i formirana II dalmatinska brigada. Kakvo je to bilo oduševljenje vidjeti hiljadu ljudi, ustanika s crvenom zvijezdom na kapi i pod oružjem. Pred postrojenom brigadom govorio je Vicko Krstulović. On je i predao zastavu II dalmatinskoj brigadi. Govorio je o značaju te brigade. Ovdje sam bio postavljen za komandira. Potom sam proboravio oko mjesec dana na području uz neposrednu blizinu Knina i Vrlike. Početkom decembra 1942. godine moja jedinica se našla na području Peulja i Crnog Luga. Tu nas je zadesila velika nesreća koja je pogodila cijelu brigadu. Jovo Martić, zamjenik komandanta brigade, dobio je jaku upalu pluća i podlegao bolesti u roku od dva dana. Bio je to težak udarac za nas, no točak revolucije morao se kretati dalje. Borbe su nastavljene, sada prema Staretini, a sa sjeveroistočne strane napadali smo Livno. Osvojili smo ga poslije dva dana borbe, osvojili smo ga, a potom se krenulo preko Borove Glave prema Duvnu. Od Duvna produžili smo u Imotski, a nakon zauzimanja Imotskog pobjedonosno smo krenuli u Posušje, gdje smo ostali nekoliko dana. Iza nas su ostale teške borbe; naročito s ustašama, pa i s Bobanovom legijom. Zima je pokazivala svoje zube. Brigada je krenula s istočne strane Duvanjskog polja prema Vran planini. Tu nas je uhvatio veliki snijeg i studen. Bilo je strašno gledati Ijude, naročito starce, ženu i djecu koji su bježali s Korduna i Banije ispred okupatorskog i ustaškog pokolja. Dalje od Prozora nisu mogli ići, pa su se vraćali natrag. Gladnu, bosonogu i smrznutu čeljad bilo je užasno gledati. Uz cestu posijani mrtvaci. Zima i glad - gdje se god okreneš. I tifus je carevao. Ni od svraba se nismo lako branili; najviše je napadao djecu - neka su se od njega naprosto raspadala. I kad smo stigli u Jablanicu nismo zaboravili na stravične prizore patnji naših ljudi. Na području oko Jablanice borbe nisu prestajale; preko nišana gledali smo u isto vrijeme Talijane i ustaše. U isto vrijeme vršena je koncentracija više naših jedinica, a obavljale su se i pripreme za prelaz preko Neretve. Pristizali su i ranjenici. Na lijevoj strani Neretve sjatio se ogroman broj četnika Draže Mihailovića; po nekoj procjeni bilo ih je oko 18 hiljada. Znali smo, da bi ukoliko bi trebalo krenuti naprijed, da je trebalo razbiti i njih i talijansku diviziju »murge« stacioniranu u Jablanici. Tek kada nju uništimo mogli smo prići rušenju mosta da ne bi četnici prešli na desnu stranu Neretve. Ovaj svijetli čin izvršila je Grom desetina na čelu s Bukovčancem Stevom Opačićem. Iza prelaska glavnine naših boraca, ostalo nas je više radi zaštite ranjenika. Na kraju smo i mi prešli preko porušenog mosta, razbili četnike i uputili se prema selu Krstac. Odatle smo nastavili, i pored velikog snijega, preko planine Prenj i stigli do Boračkog jezera. Non-stop smo vodili teške borbe, naročito s četnicima. Odatle smo krenuli prema Kalinoviku. Prije Kalinovika, na oko 6 kilometara, brigada se uhvatila ukoštac s četnicima Vasojevića. Oplakali smo 17 svojih boraca, a među njima i Slobodana Macuru Bondu, komesara I bataljona. I sada pamtim njihovu zajedničku grobnicu; zadnjeg smo položili Slobodana. Ostali su na vječnoj straži. Mi smo morali prema Kalinoviku. U selu Borija veliki snijeg i čovjek star 112 godina. Sjedio je na krevetu i 354
pušio. Znam da su mu naši iz štaba brigade poklonili kilo duhana. Cili starac je ostao zabavljen pušenjem. Put nas je vodio prema Foči. Zadržali smo se u selu Miljevini nekoliko dana, zatim u selu Miletići, pa smo negdje oko 1. aprila 1943. izbili na Drinu u mjesto Brod na Drini. Pozdravilo nas je krasno proljetno vrijeme. Ostali smo 3 dana. Odmor je prekinulo naređenje da II dalmatinska prijeđe Drinu jer da ona ima najviše plivača. I proleterska je išla ргеко Ustikoline. Naša brigada je pokraj Broda na Drini splavovima prešla rijeku. Napravili smo i pontonski most ргеко koga su prelazili druge jedinice i bolnica. Naše su jedinice otišle prema Crnom Vrhu kod Foče, gdje su nas opet napali četnici iz pravca Sćepan Polja, tako da je bolnica ostala za nama. Probili su se do same bolnice. Razbila ih je II dalmatinska i jedna jedinica II proleterske. U okolici Foče ostali smo oko mjesec dana. Stacionirani smo bili u mjestu Dragočeva, gdje je bilo 6 ili 7 mlinova. Nisu nam bili od pomoći - nismo imali šta mljeti. A mlinovi ispravni. Stiglo je naređenje da se snabdijemo sa svim potrebnim materijalom za narednih 20 dana i da krenemo prema Crnoj Gori. Našem odmoru došao je kraj. Zvala nas je Crna Gora. Prošli smo kroz Žabljak, a poslije nekoliko dana bili smo u Buvanu na Sinjajevini. Upamtio sam Ružicu, crkvu gdje smo vodili žestoke borbe s Nijemcima, a poslije i sahranili nekoliko naših drugova. Bilo je to na početku V ofanzive. U selu Krš pokraj Negabude, gdje ima jedna poljana pogodna za spuštanje aviona, jednog dana banuo je Obrad Egić. Kako li sam mu se obradovao. Saznao sam da je na Nevesinju bio teško ranjen. U našu je brigadu stigao za komandanta I bataljona. Nije bilo vremena za ćakule. Naređeno nam je da prikupimo drva i da složimo na nekoliko mjesta sve pripremljeno po prostranom polju. Nismo znali zašto, ali 25. maja, negdje oko pola noći, morali smo zapaliti vatre. Uto se čuo i zvuk aviona. Magla svugdje oko nas. Zato i nisu poiskakali padobranci iz njega nego tek drugu noć. K nama je stigla prva saveznička misija koja je došla u Vrhovni štab. Bili su to Britanci. Pokupili smo padobrane i pripremili konje za naše prijatelje saveznike, te krenuli prema Durmitoru. Došli smo u mjesto Bukovica, ispod Durmitora. Ostali smo jedan dan, a potom krenuli dalje. 1. juna 1943. godine rano izjutra prolazili smo pokraj Crnog jezera udno Durmitora i kretali prema njegovim visovima u pravcu Šćepan polja. Penjali smo se i na jednom visokom platou pored nekakvih koliba dobro se odmorili. Oko nas snijeg, ali i nekakvo ugodno vrijeme. Naišao je Krste Popivoda s kojim sam se poznavao još od jeseni 1942. godine i malo zastao s nama u razgovoru. Rekao sam mu da situacija ništa ne valja jer da smo izmoreni i gladni, iscrpljeni žestokim borbama i pješačenjem. D odao je: »Bez brige, pobjeda je naša« i pritom mi spustio konzervu paradajza od kilograma u ruku rekavši da je ukusno i bez kruha. Nastavili smo dalje preko Durmitora. Negdje oko 2 sata popodne počela je jaka kiša sa ledom i jakim studenim vjetrom. Drugovi koji su bili bolesni od tifusa padali su ko svijeće. Poslije izvjesnog vremena vidio sam Obrada Egića kako stoji pored te kolone. Pitao me da li ću izdržati. Znao sam da moram. Predvečer smo već bili blizu Mratinja. Prošavši ih zapucali smo preko onih planina do Suhe na Sutjesci. Usput smo vodili okršaje s Nijemcima. Ispriječili su se da nam onemoguće prijelaz rijeke Sutjeske. Nisu nas mogli zaustaviti. Koristili smo se putem zaraslim u raslinje, koga su još Turci radili od Dubrovnika prema Foči. Na Sutjesci su nas čekale još žešće bitke. Vrhovni komandant, drug Tito, naredio je II dalmatinskoj da zaposjedne Donje i Gomje Bare. Bilo je vrlo teško. Preko Suhe su prelazile kolone s našim ranjenicima, ali i druge jedinice. Preko Bara je trebao prijeći Vrhovni štab na putu za Zelengoru. Nijemci su silovito jurišali. A mi iscrpljeni i stameni. Sjećam se da me je Stevo Ćoso, koji je sjedio pod jednom bukvom, pozvao da nešto pojedem. Skuhao je konjske krvi bez soli i ikakvog začina. Pojeo sam i bilo je odlično. Glad je vladala i jelo se sve do čega se došlo, pa i divlji luk, za kojeg su nam doktori, koji su bili s nama, rekli da se može jesti. 355
Hranili smo se i lišćem od bukve, pupovima i korom sa drveća. I na tim Barama bila je opet strašna situacija. Nadiralo je ako 2500 Nijemaca na brigadu koja je brojala najviše 600 boraca. U borbama ranjeni su : komandant brigade, komesar brigade, komandant IV bataljona, komandant II bataljona. Izginulo je mnogo komandira i komesara četa, ali brigada nije popustila niti je dozvolila prolaz Nijemcima dok Vrhovni komandant nije naredio da se povučemo. Iz naših krajeva, a naročito iz Malog Iža, poginulo je dosta drugova i drugarica. I pored svih gubitaka niko nije pomišljao na neku predaju. Sjećam se kad smo gazili Zelengorom da je padala jaka kiša. Išli smo ргеко neke udoline, kojom je tekla voda a tik uz nju nalazila se jedna stijena i drveće. Sa strane i baš na taj prolaz nemilice je tukao švapski šarac. Pošto se nije moglo nikuda proći, skrio sam se iza jednog drveta i pripomagao drugovima da se prebacuju na drugu stranu. Pamtim kako se jedan drug Zuljan, danas potpukovnik u penziji, dvoumio kako bi prešao. Nije bilo vremena za čekanje. Gum uo sam ga ргеко potoka a u tom momentu pogodio ga je metak tačno u petu. Poslije je uvijek pričao da sam mu za tu ranu ja kriv. I svi ostali prešli smo nekako potok. Nastavili smo s penjanjem uz Zelengoru. Odjednom se ukazala vatra. Prišavši bliže vidjeli smo kako dvije dmgarice peku konjsko meso. Kako sam bio s Obradom Egićem navalile su na nas da uzmemo. Konjsko je meso strašno tvrdo, a teško ga je i peći јег okolo izgori a iznutra uvijek ostaje sirovo i podosta kiselo. Ne mogavši odbiti nismo ga mogli pojesti; a mi gladni. Bilo nam je naredeno da teško oružje zakopamo a lako ponesemo, konje pobijemo i da nahranimo vojsku, a kazane da bacimo. Krenuli smo nekom šumskom pm gom prema Miljevini gdje smo se spremili za zadnji proboj koji je počeo između 2 i 3 sata poslije podne. Cestom od Foče prema Kalinoviku kretale su se kolone Nijemaca. Na Zelengori smo ostavili snijeg a oko Miljevine žuti se pšenica. Upamtio sam i sliku jedne kuće uz čiji je bok rasla crvena trešnja. Nijemci su zaposjeli cestu, a nama stiglo naređenje za napad. Čim smo ргоvirili iz šume doletjeli su avioni i to eskadrila za eskadrilom. Mitraljirali su i bacali bombe. U sanducima ih ie bilo i po 50 komada. koie su se u zraku raspršavale. Poout kiše olovo je prštilo po vojnicima. Uputili smo se prema kući koja je bila udaljena oko 150 metara. Penjali smo se oko 2 sata i masa ljudi je izginula. Prešavši preko jednog mosta pokraj m dnika neko me je zazvao: »D m že Pilja, spašavaj ako m ožeš«. Vidim dm g Tojaga, podoficir bivše jugoslavenske vojske, s teškom ranom na nozi. Pomogli smo mu izvukavši ga preko ceste. Kad sam izišao na cestu tu je stajao Ljubo Vučković, komandant brigade i Kistanjac Stevo Perić. Požurivali su naše jedinice u želji da brže pređu jer su Nijemci svakog trena trebali zatvoriti put od Foče prema Kalinoviku. Bilo je 2 sata iza ponoći. U mojoj jedinici za vrijeme proboja izginula je trećina ljudi. Svi smo bili strašno iscrpljeni glađu i pješačenjem; jedan drugoga nismo prepoznavali. Bilo je to upravo strašno, no uprkos svemu borbenost nije popuštala, a i poslušnost je bila na visini. Krenuli smo dalje i u jednom šljiviku primijetio sam popa Miodragovića. S njim sam malo porazgovarao i otišao. Poslije pola sata saznao sam da je poginuo od bombe. Proslijedili smo uz jedan potok, pregazili ga i sustigli desetoricu tifusara. Išli su samostalno za jedinicom, većina i bez oružja. Sustigavši ih pozdravio sam ih, a oni me odmah upitaše gdje ima vode iako su prije par minuta prešli preko potoka. U hrastovom šumarku sreo sam Obrada Egića i nekoliko boraca. Po mojim upalim obrazima znao je da nisam ništa jeo. Tutnuo mi je u mku komadić kmha veličine kutije cigareta i kad sam ga halapljivo pojeo dao mi je da se iz čuturice napijem meda. Ovo mi je dalo snage da izdržim do sela Pijevci, podno Jahorine, gdje smo se pošteno najeli. U njemu smo ostali 2 dana, a onda krenuli dalje preko Jahorine, pa preko Pala prešli pm gu i došli u selo Podromaniju. N a podm čju istočne Bosne zadržali smo se oko 2 mjeseca. Posebno sam upamtio selo Seonu. Naime, do tada još nisam postao član KPJ. Kad smo prelazili Sutjesku bio sam komandir čete, a tada mi je Jovo Kapičić, zamjenik komesara brigade, rekao: »D m že Pilja, kada ćeš već
jednom priznati zašto si isključen iz Partije« ? Bilo mi je teško i kroz suze sam odgovorio: »Druže Jovo, ja ne tražim nikakav položaj. Ako hoćete vi me smijenite s dužnosti komandira. Brat mi je poginuo, cijela obitelj mi je u logoru, a ako vam je krivo vi se obračunajte i sa mnom jer ja ionako nemam više nigdje nikoga«. Nakon 2 -3 dana o ovome svemu doznao je i Ljubo Vučković, rekavši mi da se ne nerviram i neka bude kako je i bilo. Vrijeme je odmicalo u teškim bitkama. Jednog dana dok smo bili u Seonu (istočna Bosna), ležali smo komesar čete i ja, kad čujem da me traži Mirko Zečević iz Jagodnje Gom je, koji je došao iz III rasformirane dalmatinske brigade. Jedva sam dočekao da mi utenane ispriča o novostima iz našeg zavičaja. Komesar čete se digao rekavši: »Petre, ti ostani s drugom a ja idem na sastanak pa ću ti ispričati što je bilo«. Mirko me na to upita kakav je to sastanak. Odgovorio sam mu da je to partijski sastanak. N a njegovo pitanje zašto i ja ne idem, odgovorio sam mu da nisam član Partije. On začuđen upita: »Pa kada si isključen«? Odgovorio sam mu da nikada nisam ni bio primljen. Samo je dodao da je bio duboko uvjeren da sam član Partije još od 1938. godine. Potom je Mirko odmah otišao u štab brigade, našao komesara i zamjenika i ispričao im sve o meni. Mate Ujević i Jovo Kapičić ubrzo su me pozvali. Uz njih je bio i komandant Savo Drljević. Jovo mi je rekao da se ne ljutim na sve ono što je do tada bilo jer da sam od tada član Komunističke partije Jugoslavije. Bilo je to 15. augusta 1943. godine. Napokon sam i ja bio partijaš. N o, borbe s Nijemcima, ustašama i četnicima vodile su se nesmanjenom žestinom. Nekako u ovo vrijeme iskrsla je ideja da idem u Dalmaciju s I proleterskom i s I dalmatinskom. Trebao sam doći na benkovačko podmčje. Čim mi je to saopćeno u štabu brigade i divizije suprotstavio se dm g Egić obrazloživši kako to nema smisla jer da sam potrebniji u brigadi. Opet smo došli na fočansko podmčje i jedne večeri Obrad Egić i ja našli smo se u Ustikolini. Popili smo po čašicu rakije. Bližila se noć pa smo krenuli i kad smo prišli štabu brigade čuli smo pucnjavu i eksplozije bombi. Povjerovali smo da je neko napao štab brigade i potrčali iz sve snage. Odjednom oštar glas stražara »Stoj!« Obrad ga je ljutito upitao: »Sto je?« Radosni stražar je na to odgovorio: »D m že komandante, pala je Musolinijeva Italija«. Zatim smo istim putem prešli Drinu i došli do blizu Pljevalja i saznali da je kapitulirala Italija. Nastavili smo s borbama prema Prijepolju, Novoj Varoši, a potom sudjelovali i u okršajima za Priboj. Otuda smo hitno produžili za Cmu G om , јег je prethodila velika bitka za Kolašin. Tu je poginuo jedan veći broj boraca iz IV cmogorske, pa i Jurica Ribar. Poslije zauzimanja Kolašina, Ivangrada i Andrijevice, vratili smo se preko Bijelog Polja i Brodareva u Prijepolje i Novu Varoš. Bili su veliki snjegovi, a malo poslije je započela i VI ofanziva. Preko Čajniča krenuli smo u Srbiju. Kod Bijelih Brda prešli smo Lim, a poslije nekoliko dana krenuli smo u napad na Ivanjicu. Tu nam je nestalo municije pa smo se morali vratiti preko Lima i produžiti za Sandžak. Na svim našim putevima odlično nas je prihvaćao narod i pored četničke propagande da su Dalmatinci ustaše. Ovo nas je prisiljavalo na oprez. Nism o pogriješili; narod nas je svugdje lijepo dočekivao. Iz Sandžaka smo krenuli pokraj Pljevalja prema Kolašinu, gdje je bio i štab korpusa. U cijeloj brigadi tada nas je bilo oko 700 boraca. Poslije Kolašina zaputili smo se niz Lijevu rijeku, došli na podmčje Piperskog, a potom i Ostroškog manastira, te prešli cestu Nikšić - Titograd, na mjestu gdje Zeta ponire. Bio je mart 1944. godine. Napadali smo Cmogorsko Grahovo. Morali smo se povući јег je prema nama nastupalo oko 5000 četnika s kojima je m kovodio bivši major Vlašić. Pred sobom su gonili veliki broj partizanskih porodica. Prispjevši u mjesto Trešnjevo komandant Egić rasporedio je bataljone rekavši da u našoj blizini, u Kobilji, ima oko 6000 Ijudi u zbijegu pred četnicima. D m gog dana napali smo i razbili četnike, koji su se u neredu i uz velike gubitke povukli. U ovoj sam brigadi ostao nekoliko dana iako je 357
još oktobra 194!. godine Vrhovna komanda naredila da se svi borci koji su bili u avijaciji, tenkovskim i auto jedinicama stave njoj na raspolaganje, bez razlike kakvu su dužnost vršili. U Kolašinu se ubrzo okupilo oko 150 ljudi. Nisam htio ići iz brigade. Bilo nas je oko 10 i tek iza treće opomene druga Tita napustio sam II dalmatinsku. Prešao sam u vazduhoplovnu grupu koja se probijala iz Crne Gore prema Vrhovnom štabu koji se tada nalazio u Drvaru. U toj sam jedinici obavljao dužnost komandira čete. Po naredenju krenuli smo za Velimlje u Crnoj Gori, i preko Hercegovine došli u Korita gdje je bio štab X X IX divizije. Nastavili smo prema Oblju koji se nalazio na putu Kalinovik - Nevesinje i poslije popriličnih napora stigli u Prozor. Ostali smo jedan dan. Čitavim putem pratio nas je snijeg koji nam je uvelike otežavao kretanje. Iz Prozora smo krenuli u Prekaju kod Drvara. Preko Klekovače došli smo podno Grmeča, gdje smo ostali 15 dana. Jedna grupa tenkista i šofera, njih oko 80, izdvojila se vjerujući da bi se mogla probiti do Jadrana, a odatle produžiti za Italiju. Nas oko 30 avijatičara krenuli smo za njima. Opet sam bio komandir. Drugi su ostali očekujući avione koji su trebali sletjeti na Medeno polje i prebaciti ih u Italiju. Došli smo u Drvar, ostali 2 dana i produžili za Tičevo. Mislili smo da ćemo se prebaciti preko Dinare i izbiti na Jadransko more, ali smo saznali da su tenkisti i šoferi vraćeni јег se od četnika nisu mogli probiti prema moru. Kod Bosanskog Grahova smo se spojili, reformirali dvije čete, gdje sam nanovo izabran za komandira, i krenuli iznad Srba do Martin-Broda, te došli na područje Mazina i Glogova u Lici. Jedna naša četa je ostala u Mazinu a druga u Glogovu. Tamo je već bila neka dalmatinska jedinica i Božo Grulović, koji je došao s nama, zapodjeo je razgovor s Dragom Repajom, Milom i još nekolicinom boraca iz Gornjih Biljana, pitavši ih da li poznaju Petra Pilju. Odgovorili su mu da su ga znali, ali da je 1942. godine poginuo na Zrmanji. Obradovali su se kad su čuli da će Pilja doći s čelom u zalaz sunca i da je poručnik po činu. Tako je i bilo. Stigavši u Glogovo izljubio sam se s tim mladićima. Srce mi se steglo jer sam znao da ću doznati o svojoj obitelji za koju davno ništa nisam čuo. Drago mi je odmah rekao: »Petre, znam šta te interesira. Tvoja cijela obitelj je došla iz logora. S njima sam bio prije 15 dana. Dobro su se oporavili. I znaj da ti je žena imala 40 kila kad se povratila u Kulu«. Bilo mi je lakše kad sam doznao da mi je obitelj živa. Iste noći smo prešli preko Velebita, Irišta, Gomjeg i Donjeg Ervenika i došli u Parčiće. Odmah sam potražio štab Sime Dubaića, a seljaci koji su me poznavali uputili su me do Kistanjca. Simo se začudio kad me je vidio. Pričali smo o svemu, a spominjali smo i naše poginule drugove. Tum uo mi je u mke komad papira i naložio da napišem ženi pismo, koje je obećao proslijediti do moje Soke. U Parčićima je bio štab XIX divizije od kojih nikog nisam poznavao. Sa Simom sam se dogovorio gdje ćemo se naći, budući da sam sutradan morao dalje. Našli smo se kod Ljubice Torbice, Petrove žene. Večerali smo, nanovo pričali a slijedećeg dana krenuo sam preko Kožlovca, Stankovaca i došao u Pirovac. Rodnoj kući nisam svraćao iz razloga što je u Kotarima bilo mnogo četnika, ali i zato jer nisam mogao ostaviti jedinicu na čijem sam čelu stajao. Još je bio jedan razlog: nosio sam neka dokumenta za štab baze u Bariju. Iz Pirovca smo se prebacili na Žirje gdje smo ostali jedan dan, a odatle na Vis, gdje smo se zadržali 2 dana. S Visa smo produžili u Italiju - 25. maja 1944. godine - baš kada se odvijao desant na Drvar. Skoro mjesec dana smo se odmarali, a onda se vratili na aerodrom u Bari gdje smo ostali izvjesno vrijeme obučavajući se na avionima. Na aerodromu je bilo ukupno 92 naših boraca. Zadržali smo se oko mjesec i po dana. Potom smo se sukobili s Britancima. Htjeli su da nas oficire (bilo nas je četvero) rasporede po Africi po svojoj želji. Nismo se složili dodavši im da imamo svog Vrhovnog komandanta koji je jedini mjerodavan da nas premješta. Poslije toga otišli smo u Gravinu gdje je bilo nekoliko stotina naših boraca. Tu se obučavala jedna tenkovska brigada. 358
Kada je stigao Ulepić izvršen je raspored tako da se nas 150 prebaci avionima u SSSR, a ostali da će krenuti brodom na Perzijski zaljev a dalje vozom. U toj grupi od 150 ljudi bio sam i ja. N o, već drugog dana pročitao nam je depešu da nas nekoliko ostaje i da će po nas doći Milan Simović s kojim ćemo ići na Vis. Kad nam je saopćeno da ne idemo za Sovjetski Savez povjerovao sam da se radi o nekoj podvali budući da smo imali jednu težu situaciju u partijskoj organizaciji. Drugoga dana sam otišao u Bari, gdje su mi objasnili da se radi o depeši koju je posalo Ranković u ime Vrhovnog štaba. Stigavši na Vis postrojili smo se ispred kućice gdje je bio Ranković koji je odredio komandire, zamjenike komandira, komesare, zamjenike komesara i tehničkog oficira, dok smo ostale trebali sami rasporediti. Mene je odredio za zamjenika komesara eskadrile. Bila je to moja prva politička dužnost. Imali smo 7 ili 8 aviona; četiri su bila sovjetska »PO-2«, a ostali su došli iz tzv. N D H . Među tim avionima bio je jedan kojim je Milenko Lipovčak trebao prebaciti Vladu Ćetkovića, komandanta VIII korpusa, na Vis iz Velikog Tičeva. Kad su poletjeli iz Tičeva prema Visu, nad Dinarom su ga napali avioni zapadnih saveznika i pored toga što su na krilima aviona bile velike oznake: zastava i petokraka zvijezda. Vlado Ćetković je poginuo, a u meduvremenu se zapalio i avion. Ipak ga je Lipovčak uspješno spustio na zemlju i izvukao druga Ćetkovića da ne bi izgorio u avionu. S nama na Visu bila je i eskadrila »Spitfaera« koja je išla svakodnevno na zadatke prema Bosni. Eskadrila je brojala 24 pilota, od kojih je tokom rata poginulo više od polovice. Na Visu smo ostali sve do oslobođenja Beograda kada je oko 12 naših aviona uzletjelo za Nikšić a odatle za Beograd. U svakom avionu nalazio se pilot i mehaničar. U drugoj grupi nas je ostalo oko dvanaestorica, među kojima je bio i Milan Simović, komesar vazduhoplovstva, i Božo Lazarević. Poslije popriličnih peripetija s dva sovjetska aviona letjeli smo negdje kod Bukurešta. U Tumseverinu smo ostali 5 dana i potom produžili za Belu Crkvu 1. novembra 1944. godine. Tu bijaše sabirni centar, a ja postavljen za komesara baze. Okupilo se oko 1200 ljudi, uglavnom bivših domobrana, četnika i ljotićevaca. Bilo ih je svih boja, a naših najmanje. Samo nas trojica bili smo članovi Partije: Dragan Malinić, Đuro Zeljković i ja. Tada sam imao čin poručnika. U Beloj Crkvi smo ostali do konca novembra 1944. godine. Potom se ta grupa rasformirala i ja sam otišao u Zemun da preuzmem dužnost komesara eskadrile za što sam dobio rješenje već ranije. U eskadrili sam bio jedini član Partije, a na cijelom aerodromu bilo nas je samo šestorica i jedan skojevac. Na aerodromu je bilo i oko 1500 Nijemaca koji su ga raščišćavali, budući da je ranije bio miniran. N a sve strane je bilo rasutog oružja, bombi i hrpe raznog eksploziva. Na ovoj sam dužnosti ostao do kraja 1945. godine. Već naredne godine, 1946, Jugoslavija je slavila prvu godinu slobode i pobjede svoje socijalističke revolucije. Mene su čekala nova zaduženja, no to me nije smetalo da se po koji put sjetim i perioda mog aktivnog sudjelovanja u revoluciji koja još teče.
359
S u m m ary M Y M E M O R IE S Written in the m em oir form, this work represents an eventful curriculum vitae o f a patrio t (born in Kula Atlagića in 1911) who jo in e d Partisans in 1940 and was decorate d with a 1941 m em orial medal. Tho work com prises m em ories starting from the very first ones, up to the end o f 1945. Several situations are particularly well illum inated in it: the p erio d between the tw o world wars, the first efforts to arouse and organize the N ational Liberation M ovem ent in the region o f Benkovac until 1942, and the difTicult and glorious life o f the Second Dalmatian D ivision and several other m ilitary units whose com m anding officer was Petar Pilja.
360
MIRKO I LUKA ZEČEVIĆ
RAD NA STVARANJU PRVE ORGANIZACIJE KPJ U KOTARU BENKOVAC*
Sažetak R adgovori o utemeljenju prve organizacije KPJ na benkovačkom području - 12. decembra 1940. godine u Jagodnji Gornjoj. Bio je ovo značajan uspjeh benkovačkog pionira komunizma Stevana Zečevića pok. Đure. R ad je napisao G ojko Jakovčev na temelju sjećanja Mirka i Luke Zečevića, prvoboraca benkovačkog kraja, kao i obilja arhivske grade i literature.
O pći uslovi Kotar Benkovac imao je uoči drugog svjetskog rata površinu od 1.820,78 kmJ. Hio je podijeljen na šest općina: Benkovac, Kistanje, Novigrad, Obrovac, Smilčić i Stankovci. Imao je i 66 katastarskih općina i 93 naselja s ukupno 59.790 stanovnika. Srba je bilo 31.266, a Hrvata 27.828. Nepismenih muškaraca, starijih od 7 godina, bilo je 52,93% a žena 67,34%. U Benkovcu je postojao Dom narodnog zdravlja, a Antimalarične stanice u Novigradu, Obrovcu i Žegaru. Lučka zastupništva bila su u Obrovcu i Novigradu. U Benkovcu je postojala Građanska škola, a na području kotara 46 narodnih škola. Od crkava postojale su 33 rimokatoličke župe i 20 pravoslavnih parohija.' Pojave, kakve su u ranijem periodu bile ratovi, nerodne godine, epidemije, ekonomske krize, agrarna prenaseljenost, zaduženost seljaštva i sl., uslovljavale su migracije stanovništva, kako u unutrašnjost jugoslavenskih zemalja, tako i u inostranstvo. Tako npr. u vremenu od 1900. do 1910. godine iselilo se iz kotara Benkovac 6,32% od ukupnog stanovništva, što je vrlo veliki postotak. Benkovac je po broju iseljenika, u
* Saopćenje pod navedenim naslovom podnijeli su na Naučnom skupu »Benkovački kraj kroz vjekove«, na bazi sopstvenih sjećanja, prvoborci iz Jagodnje Gornje Luka Zečević i Mirko Zečević. Saopčenje je naknadno nadopunio i proširio, recenzirao i pripremio za štampu dr Gojko Jakovčev.
1 Upravno, sudsko i crkveno razdjeljenje i imenik prebivališta Primorske banovine p o stanju o d I. maja 1938. godine, Zagreb, 1938, 48. 361
ovom periođu, ispred kotareva Zadar i Šibenik. Ova pojava bila je prisutna na benkovačkom kotaru i u periodu izmedu dva rata.2 Od pojava u sferi proizvodnje treba naglasiti da je u osnovnoj grani privrede zemljoradnji, došlo do promjena u strukturi obradivog zemljišta. Ista je išla na štetu površina pod vinogradima, u korist oranica, a što je značilo prijelaz na manje intenzivne kulture. Seljak se svjesno odricao proizvodnje vina, kao robe za koju je prodajom mogao nabavljati industrijske proizvode, iz razloga što vino nije mogao prodati na tržištu, koje ga nije tražilo. Da ne bi gladovao pretvarao je vinograde u oranice da bi se makar kako obezbijedio žitom za ishranu.3 U kotaru Benkovac, kao i u ostaloj Dalmaciji, dominirao je sitan posjed. Takvih posjeda je bilo oko 90% od svih posjeda.4 Na njima se nije mogao odvijati proces intenzivne proizvodnje za tržište, pa je seljak, koji je činio masu od blizu 80% stanovništva, proizvodio prvenstveno za svoje potrebe. Kod 90% tako malih posjeda, njihovi vlasnici nisu imali dovoljno kruha za ishranu.' Na tako malom posjedu živio je veliki broj Ijudi. Na jedan hektar obradive površine dolazilo je 266 stanovnika. Mala jedinica površine zemlje nije mogla ishraniti tako veliki broj ljudi. On se, radi toga, zadržavao na selu, jer nije mogao naći zaposlenje van poljoprivrede, uslijed nerazvijenih drugih privrednih grana u zemlji.6 Iz tog razloga dolazilo je do daljeg procesa drobljenja posjeda i jačanja bijede. U stočarstvu je dominirala stoka tzv. sitnog zuba: ovca pramenka i koza, a od goveda domaća vrsta buša. Na siromašnim kraškim pašnjacima nije se moglo razviti intenzivno stočarstvo.’ Stoka je patila, naročito ljeti, zbog nedostatka vode. Seljak je dolazio u posebno težak položaj i zbog zaduženosti. Zaduživao se, ne radi unapređivanja tehnologije proizvodnje,8 već prvenstveno da se prehrani. Njegovu zaduženost obilato su koristili svi kreditori, počev od seoskog trgovca, do privatnih i državnih novčanih zavoda. Kamata na dug u sjevernoj Dalmaciji, u periodu izmedu dva svjetska rata, iznosila je 4,5 puta više od iznosa čistog katastarskog prihoda." Pred početak drugog svjetskog rata u Jugoslaviji je na tri dinara nacionalnog dohotka jedan dinar otpadao na seljačke dugove. U kotaru Benkovac nije postojala industrija, pa samim tim nije bilo ni industrijskog radništva, ni radničkog pokreta. Bukovica i Ravni kotari davali su svoju radnu snagu širom Jugoslavije i svijeta. Imali su svoje pečalbare na koje se tadašnji radnički pokret Jugoslavije oslanjao. Ni zdravstveno stanje naroda nije bilo dobro. Mnoge bolesti harale su terenom kotara Benkovac. Najmasovnija je, pored tuberkuloze, bila malarija, i to ona najteže forme, tzv. tropika. Prijenosnici malarije, komarci vrste anofeles, razmnožavali su se u lokvama i barama, stajaćim vodama, gdje su nalazili pogodna staništa za razmnožava-
2 Problem i privrednog razvoja sjeverne i srednje D alm acije i dijela zapadn e Bosne, sv. I, Zagreb, 1956, 83. - Privreda i radnici Dalmacije, Split, 1929, 240. - Enciklopedija Jugoslavije, tom 4, prvo izdanje, Zagreb, 1960, 602. 3 Problemi privrednog razvoja..., 124. 4 Mijo M irković, Ekonomika agrara, Zagreb, 1950, 32/33. ‘ Dr Nikola V učo, Poljoprivreda Jugoslavije 1918-1941, 12. Organizovani radmk, Centralni organ Nezavisnih radničkih sindikata Jugoslaviie, 2 1. maia 1922. godine. 6 Dr Nikola Vučo, n.d., 14. ’ Stanko O žan ić, P oljoprivredn iproblem i Dalmacije, Beograd, 1927, 80. - Veselin Masleša, Dela, knj. 3, Sarajevo, 1956, 283. * Veselin Masleša, n.d., 139/140. • Enciklopedija Jugoslavije, tom 4, prvo izdanje, Zagreb, 1960, 650. 362
nje. Poduzimane su razne mjere za saniranje takvih žarišta malarije. Lokve su zatrpavane, petrolizirane ili se preuređivale u bunare i sl. Poznati su takvi radovi u Islamu Grčkom i Latinskom, Pridragi, Starigradu, Vrani, Kakmi, Ražancu, Zemuniku, Paljuvu, Kašiću, Smilčiću, Benkovcu i drugim mjestima.10 Godine 1926. podijeljeno je stanovništvu sjeverne Dalmacije u borbi protiv malarije 675 kg kinina. Na kotar Benkovac otpalo je od te količine 364 kg ili 54%. Znači da je više od 50% stanovništva oboljelog od malarije bilo locirano u kotaru Benkovac." Određenu živost javnom životu u kotaru davali su izbori za općinska vijeća i Narodnu skupštinu Jugoslavije. S obzirom na vjersku i nacionalnu pripadnost stanovništva kotara, političke stranke su se tako postavile da je svaka grupacija nacionalne buržoazije plasirala svoje ideje i politiku preko svojih stranaka obojenih nacionalnim bojama. To je dovodilo do medusobne vjerske i nacionalne isključivosti, koje su se znale izraziti u militantnim oblicima i sukobima, koji su ostavljali svoje tragove i za docnija vremena. U izbornim kombinacijama mnogih političkih stranaka seljaštvo je bilo osnovni subjekat za nadmetanje. Za nj su se otimale političke stranke svih buržoaskih frakcija, bile one na vlasti ili u opoziciji. Uslijed talijanske okupacije sjeverne Dalmacije 1918-1921. godine, prvi izbori za Narodnu skupštinu održani su 1923. godine. Bile su istaknute liste pet političkih stranaka'2. Uočljivo je grupiranje birača oko »hrvatskih«, »srpskih« i onih s »općejugoslovenskom« orijentacijom. Očita je polarizacija biračkog tijela na nacionalnoj osnovi. Na izborima 1925. sve stranke, izuzev Radićeve HRSS, imaju veliki pad glasova. Jedna od karakteristika ovih izbora u kotaru Benkovac bila je prisustvo liste Nezavisne radničke partije,13 iza koje je stajala ilegalna KPJ. Nosilac liste bio je Grgo Petković, seljak iz Budaka. Lista je u Jugoslaviji dobila 16.330 glasova, najviše u Dalmaciji 3.557 glasova. U kotaru Benkovac dobila je 14 glasova. Godine 1927. na izborima za parlamenat nadmetalo se na ovom terenu sedam raznih kandidatskih lista. Zabilježena je velika apstinencija birača u cijeloj zemlji, pa i u kotaru Benkovac. Analitičari su utvrdili da je to bio, u stvari, revolt građana-glasača na njihov težak socijalni položaj, koji je posebno bio naglašen pojavom gladi na terenu kotara Benkovac, kao i u još nekim krajevima države. Poseban pečat javnom životu u kotaru Benkovac davale su svojim utjecajem, dvije crkvene organizacije: rimokatolička i pravoslavna. U obrani svojih ovozemaijskih materijalnih pozicija širile su otrov vjerske mržnje jedna naspram vjemika one dmge, miješajući se u sve oblike društvenog, državnog i privatnog života. Kod rimokatoličke crkve njeni vrhovi bili su to manje tolerantni ukoliko je više slabio utjecaj na mase vjernika njihove Klerikalne stranke. U periodu diktature na prvim izborima za Narodnu skupštinu 1931. godine moguće je bilo glasovati samo za jednu, vladinu listu. U čitavoj Jugoslaviji zabilježena je velika apstinencija birača. U Primorskoj banovini na izborima je učestvovalo svega 34,41% birača'4. Najmanje u državi. U kotam Benkovac na izbore je izišlo 49,10% glasača.
10 32-79 i 94/95.
" Izvještaj o radu na suzbijanju malarije u Dalmaciji godine 1922-1926, Split, 1926
od 24 II ^9?3°kgodine radikalske’ klerikalne- zemljoradničke i Trumbić-Drinković. Demokrat, 15 Politički pregled - Izbori za Skupštinu, Nova Evropa, knj. VII, broj 10, Zagreb, 1923, 14 Statistički godišnjak Jugoslavije, 1934-1935. godine, Beograd, 1936, 363
Nešto bolji rezultati, po učešći glasača, bili su na općinskim izborima 1933. godin e ' 5.
Na parlamentamim izborima 1935. učešće birača bilo je za više od 100% veće nego 1931. godine1*. Na istima se afirmirao blok građanskih političkih stranaka - Udm žena opozicija. Mada je dobila nešto manje glasova od vladine liste, utjecaj UO bio je toliko velik da je vlada Bogoljuba Jeftića morala demisionirati. Slično je bilo i 1938. godine, na posljednjim izborima za Narodnu skupštinu Kraljevine Jugoslavije, održanim 11. decembra.” Mada je lista predsjednika vlade Milana Stojadinovića dobila većinu glasova, morala je dati ostavku. Izbori su označili krah jugoslavenskog unitarizma, ali i Narodnog sporazuma, u kome su se uz HSS našle i takve snage, kao JNS (Jugoslavenska nacionalna stranka), nosilac šestojanuarske diktature i centralizma. Sve jači utjecaj radničkog pokreta i KPJ na mase radnog naroda, nagonio je građanske političke stranke, svih pravaca, na ujedinjavanje da bi se lakše oduprle jedinstvenoj opasnosti po svoje klasne interese - radničkoj klasi, koja je uzimala sve revolucionamiji kurs pod vodstvom KPJ i njenog sekretara Josipa Broza Tita. U periodu 1931-1941. godine rimokatolička crkva se eksponirala kao nikad dotad na stvaranju organizacija Katoličke akcije, posebno križara,1* svog borbenog odreda. Iz K. a. regrutirat će se naknadno reakcionami antisrpski, antijugoslavenski i antikomunistički elementi - ustaše. Političkoj aktivizaciji rimokatoličke crkve služile su velike crkvene svečanosti, kao što su bili Euharistijski kongresi. Jedan od najznačajnijih održan je baš u Benkovcu od 8. do 10. maja 1938. godine. N a svečanosti je bilo oko 20.000 katolika, tj. Hrvata.1’ Benkovac, u kome je tada živjelo 969 stanovnika, (zajedno sa stanovnicima Benkovačkog Sela), pritislo je tako 20.000 pridošlih katolika ili na jednog pravoslavca dovedeno je sa strane 20 katolika! Cilj kongresa bio je protest vrha rimokatoličke crkve u Jugoslaviji (Kaptola) protiv naprednih snaga u zemlji, koje su bile protiv konkordata Kraljevine Jugoslavije i Vatikana, a koji je trebao osigurati posebna prava rimokatoličkoj crkvi u Jugoslaviji, naspram ostalim crkvama.20 Kada je HSS, nakon općinskih izbora 1936. godine, preuzeo u svoje ruke i općiпе,Ј' tj. osvojio je političku bazu dmštva u Hrvatskoj, njegovo vodstvo je prišlo »rješavanju« tzv. hrvatskog pitanja. Radilo se o podjeli političke vlasti između hrvatske i srpske buržoazije. To je dovelo do sporazuma Cvetković - Maček avgusta 1939. godine.” Stvorena je Banovina Hrvatska. Dvije najjače buržoazije, sad ujedinjene, krenule su na radničku klasu i njen revolucionarni pokret, na čelu s KPJ, a na vanjsko-političkom planu približile su se naci-fašističkim silama Njemačkoj i Italiji.
“ SGJ, knj. X, Beograd, 1935, 444, i Politika, od 12. 10. 1933. g. '* Statistika izbora narodnih poslanika za Narodnu skupštinu 5. V 1935, Beograd, 1935, XXV, i Politika od 6. i 7. 5. 1935. i od 24. maja 1935. godine. 17 SGJ, knj. IX, Beograd, 1939, 478, i mr Gojko Jakovčev, Izbori u sjevemoj Dalmaciji u penodu lzmedu dva rata, Zadarska revija, Zadar, 1968, 610. Katolik, od 18. 12. 1938. god. • : : ^ hiv y°jno'istorijskog instituta, k. 11 f. 4. reg. br. 26. Elaborat o bivšem ustaškom aparatu i UNS-u и kotaru Zadar, 1962. Isto za šibenik. Sima Simić, Tudinske kombinacije oko NDH, Titograd, 1958, 23. Kompleti »Katolika« od 1930. do 1941. g. '* Dijecezanski list šibenske biskupije, broj 7-9/1938. " Arhiv Jugoslavije, fond Milana Stojadinovića, br. reg. 66 - 105 - 313. »Rezolucije pročitane i primljene na Euharistijskom kongresu u Benkovcu dne 10. srpnja 1938. godine«. ” Tribuna, Sibenik, od 26. marta 1937. god. 11 Ferdo Ć u lin o v ić , Jugoslavija izmedu dva rata, II, Zagreb, 1961, 136, 151. 364
Sve navedeno našlo je svog odraza u bazi društva, kod ljudi, u čitavoj Jugoslaviji, pa tako i na terenu kotara Benkovac.” Registrirani su mnogobrojni ispadi pojedinaca, ali i masa, kako hrvatskih, tako i srpskih protiv vlasti uopće24. Na bijedu, nevolju i težak položaj u kome se nalazio, narod ovog kraja Jugoslavije reagirao je sarkazmom svojstvenim samo njemu. Tako npr. dok je vlast Banovine Hrvatske u početku štošta obećavala, naročito u vezi s javnim radovima i prehranom u smislu da će biti i zarade i dovoljno namimica za život, da će cijene biti snošljive itd., od svega toga narod nije dočekao ništa. Ekonomika čitave zemlje siužila je ratnim naporima Italije i Njemačke i u njoj je vladala opća oskudica, naročito za radne, siromašne slojeve. Iz centra ljevičarskog pokreta Ravnih Kotara i Bukovice, Jagodnje Gomje, nikla je pjesma rugalica, koju je i vlast registrirala: »Nem a kmha, nema masti, hvala tebi banska vlasti!«” U 17 sela benkovačkog kotara postojale su i ilegalne organizacije ustaškog terorističkog pokreta, s oko 60 registriranih članova.26 U samom Benkovcu organizacija je djelovala pod rukovodstvom sedlara Martina Frkovića, predsjednika kotars’-ce organizacije HSS-a. Ustaše su regmtirani od siromašnih seljaka i rijetkih zanatlija. Nekoliko ih je učestvovalo i u razomžavanju vojnika Jugoslavenske vojske, aprila 1941. godine. Sami po sebi nisu predstavljali snagu, kako brojem, tako ni utjecajem, ali - na čelu legalnih formacija Hrvatske seljačke zaštite (HSZ), učinili su u danima sloma Kraljevine Jugoslavije, sve što su mogli na liniji izdaje zemlje.2’ Talijanski okupator im se naknadno odužio tako da ih je protjerao preko rijeke Zrmanje u njihovu »državu« NDH. Već spomenuta HSZ bila je poluvojna organizacija H SS-a,2' a postojala je u svakom selu gdje je bilo članova H SS-a. Vršila je pomoćnu službu zajedno sa žandarmerijom. Osnovna njena orijentacija bila je progon revolucionamog radničkog pokreta i pojedinaca naprednijih shvaćanja. Na širem planu HSZ je ljeti 1941. godine, odlukom poglavnika N D H Pavelića, pretvorena u »Hrvatske zaštitne lovce«.” Istopila se tamo, gdje joj je po sadržaju i bilo mjesto: u formacijama ustaške vojnice. U kotam Benkovac postojale su u periodu između dva rata i organizacije jugoslovenske buržoazije, liberalne orijentacije. Takav je bio Jugoslavenski sokolski savez (od 1929. godine Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije - SSKJ). Organizacija je nastala 1862. godine u Češkoj, a od 1863. širi se preko Ljubljane i Zagreba u ostale krajeve slavenskog juga.30 Cilj organizacije bio je, pored fizičkog i duhovnog jačanja naroda, ujedinjavanje jugoslavenskih naroda u jednu državu. U kotam Benkovac sokolska udmženja, između dva rata, postojala su u Benkovcu, Novigradu, Stankovcima, Banjevcima, Bukoviću, Jagodnji Gom joj, Kuli Atlagića, Polači, Pridragi, Pristegu i Smilčiću.” O ovoj organizaciji postoji jedno rašireno shvaćanje da je bila režimska i reakcionama. »Prema anketi koju sam nakon rata proveo na terenu sjevem e Dalmacije utvrdio sam da je oko 84% članova sokolske organizacije sa kotara Benkovac bilo pripadnici NOP-
11 Ljubo B oban, O političkim previranjima na selu u Banovini Hrvatskoj, Istorija X X veka, Beograd, 1961, 240. 14 Gojko Jak ovčev, Politička zbivanja u sjevemoj Dalmaciji pred aprilski rat 1941, Zadarska revija, 1966. god. " Arhiva Instituta historije radničkog pokreta Hrvatske (AIHRPH), sig. I I /1940. '* AVII, k. 11—a f. 2 dok. 26 i Elaborat Zadar, 34 i 37. ” Ferdo Č u lin o v ić , n. d., II, 221. Arhiv Jugoslavije, fond Milana Stojadinovića, F-14 i F-66 A-II-CPB/4-а. 2* Arhiv Jugoslvije, fond MS, F-14, F-24 i F-37. ’• Arhiv VII, Br. 209, 2/3 k. 9. " Enciklopedija leksikografskog zavoda, tom 7, Zagreb, 1964, 99. 21 Glavna skupština Saveza SKJ, Beograd, 1933, 117. 365
а još 1941. godine. U primorskom pojasu sjeveme Dalmacije taj postotak iznosi i punih 92%...«.12 Zbog svojih ideja bratstva, jedinstva i jugoslavenstva vlast Banovine Hrvatske - koristeći za povod sokolski plakat za proslavu 1. decembra 1940. godine (Dana ujedinjenja), na kome ptica soko kida svojim kandžama lanac, kojim je okovana Istra, Zadar i Lastovo, a na protest talijanskog konzula u Zagrebu - zabranila je rad Sokola baš 1. decembra te godine. Do Aprilskog rata 1941. godine u sjevernoj Dalmaciji, dakle i u kotaru Benkovac, pored organizacija KPJ, vlast buržoazije zabranila je i rad sokolskoj organizaciji. Na terenu Benkovačkog kotara, s aspolutnom dominacijom seljačkog elementa, nije bilo radničkih organizacija, izuzimajuće pojedine zanatlije udružene u regionalnim zanatskim udmženjima. Teren je bio i bez sindikalnih organizacija, kao i političke organizacije radničke klase - Komunističke partije. U ranijem periodu Austro-Ugarske Monarhije, na periferiji Benkovačkog kraja, u gradovima Zadru i Šibeniku tamošnji radnici imali su svoje sindikalne organizacije, od 1903. godine i organizacije Socijalističke stranke Dalmacije.” Nažalost, njihov, idejni i politički utjecaj, a naročito organizacija, nije se na terenu sjeverne Dalmacije, medu seljačkim življem, uopće osjećao. U patrijarhalnim rejonima, kakav je bio Benkovački kotar, takav utjecaj je skoro sasvim izostao. Tako će biti i u periodu između dva rata, kada partijska organizacija iz rejona Šibenika, koja tu postoji od 1924. godine (Vodice), nije na rejon Bukovice i Ravnih Kotaга izvršila skoro nikakav utjecaj još mnogo kasnije. To se najbolje može sagledati iz jednog partijskog dokumenta3' u kome stoji sljedeći tekst: »U Benkovačkom kotam također nismo imali uticaja, jer je taj kotar, seljački sirov, bez doticaja sa našim pokretom iskorištavan od građanskih političara na najbrutalniji način... zaostajao u političkom razvoju, a mora se istaknuti da Partija nikada nij e prišla tom sektoru (podcrtao - G. J.) što nam se danas osvećuje. U kotaru je bilo nekoliko simpatizera, koji su se zakukuljili i vršili samo pojedinačan uticaj (podcrtao G. J.). Svakako je propust Partije da im se nije prišlo...«. Stevan Zečević, savremeni kom unistički diogen - osnivač prve ćelije K PJ u benkovačkom kotaru Neophodno je podvući još neke socijalne elemente karakteristične za Benkovački kraj u periodu između dva rata. Naime, kad je u novoj državi - Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, ukinut »kolojalni status« ovog kraja iz vremena Austo-Ugarske Monarhije, u socijalnom položaju nije se, u stvari, ništa izmijenilo na bolje. »Gotovo svu obradivu zemlju zaposjelo je srpsko-hrvatsko plemstvo, općinski načelnici, pravoslavni manastiri i katolički samostani. Ekonomska i rodoljubiva emigracija nošena svojim rodoljubljem vratila se u Bukovicu da joj pomogne, ali su oni skupa sa stotinama Solunskih dobrovoljaca iz srpske vojske,35 uskoro postali plijen trgovaca i tako su opet pali na prosjački štap svog predemigrantskog perioda...«.36 U svom tekstu Simo Dubajić dalje navodi: »U takvim uslovima rađala se i sazrijevala za s^zonske radove nova generacija Bukovačkih poluproletera, sposobnih da na svojoj grbači dignu vile i palače sušačkoj, zagrebačkoj i beogradskoj buržoaziji. Pozna-
31 Usmena izjava Gojka Jakovčeva autorima od 10. maja 1983. god. 33 Istorijski arhiv KPJ, tom II, Beograd, 1950, 9. 34 Arhiva IHRPH, reg. br. KP-299/1128 CK-IHRPH. Partijsko-političko stanje na području sjeveme Dalmacije od 1936. do 1941. godine. 3' Općinski odbor Saveza borrca NOR-a KNIN evidentirao je 1960. godine nekoliko stotina solunskih dobrovoljaca iz Bukovice, Ravnih kotara i Kninske Krajine. 3‘ Simo Dubajić, Autentični tekst o širenju komunističkog uticaja u Bukovici. 366
ti bukovački pečalbari odlazili su i ranije za zaradom na zapad do Pariza, na sjever do Beča i Budimpešte, kao što su to činili i u novoj Kraljevini, ali nisu uspjeli da se maknu dalje od svoje poluproleterske poluklase. Pa ipak je od njih, takvih kakvi su bili, doprla svijest o njihovom položaju u društvu, položaju eksploatiranih pripadnika radničke klase«.37 Do 1929. godine u Bukovici podvojenost u masama, čak ni socijalne razlike, nisu dolazile do izražaja u smislu njihove konfrontacije. Dio društvene nadgradnje, naročito religioznost, običaji i patrijarhalni moral, učinili su svoje: protivrječnosti, čiji korijeni su se nalazili u društvenoj bazi, bile su konzervirane i neutralizirane. Bukovica, kao i Ravni kotari, nalazila se tada u jednom stanju političke apatije, inertnosti i neinteresiranja.58 U navedenim općim okolnostima mogli su rijetki pojedinci na širokom prostoru Bukovice i Ravnih Kotara vršiti idejni i politički komunistički utjecaj na istaknutije pojedince, u mjeri koliko su i sami poznavali osnovne pojmove marksizma, komunističke organizacije i pravca djelovanja za revolucionarni preobražaj društva. Jedan od takvih pojedinaca na našem području obrade bio je Stevan Zečević pok. Đure iz Jagodnje Gornje, u kotaru Benkovac. Stevan Zečević je stjecajem okolnosti učestvovao u poznatim događajima 1918. godine u Zagrebu,3’ već tada zadojen idejama Oktobarske socijalističke revolucije. Inteligentan po prirodi, za svoje doba i dovoljno načitan, u benkovačkoj sredini važio je kao čovjek, intelektualac potekao iz naroda kome pripada. On se tako i ponašao. Bio je masovik i ljudi su ga rado imali za svog sagovornika. Brzo je uspostavio mnoge prijateljske kontakte, koje je kasnije idejno osmišljavao i tako utjecao na ljude u mnogim sredinama u koiima se kretao, u lijevom revolucionarnom smislu. Osnovni fond knjiga, kojima je raspolagao - a već to je bila pojava nepoznata u seoskim kućama Benkovačkog kotara - postepeno je nadopunjavao knjigama Svetozara Markovića, Sime Markovića, Lenjina i mnogih književnika lijeve i revolucionarne orijentacije, koji su bili na špici idejnih i političkih zbivanja Evrope 1920-ih godina, pa na dalje. Među prvima je studirao Darvinov rad Postanak vrsta i tumačio ga ljudima gdje je god stigao. Time je dirnuo u okoštale dogme o postanku čovjeka ideologa obje crkve, koji ga u svojim klevetima nisu štedjeli. Kod prosvjećenijih duhova to je samo podizalo Stevin autoritet. Primao je i novine, lijeve, radničke orijentacije, koje bi cenzura buržoaske Jugoslavije dozvoljavala, ali i one druge, koje je ilegalno izdavala KPJ. Stevan je tako u jednu kulturno zaostalu sredinu postepeno, i s dosta napora, širio naprednu, radničku i revolucionarnu misao. Stevan Zečević je lakše djelovao i kroz političke stranke na terenu u periodu parlamentarne demokracije, do 6. januara 1929. godine, proglašenja monarhističke diktature. Naročito je za to bila pogodna Zemljoradnička stranka, kojoj je legalno pripadao. Stranka je imala općejugoslavenski karakter i u svom programu za sadržaj je imala stvaranje države zadružnog tipa. Imala je pristalica u svim krajevima Jugosalvije. Nije bila uskonacionalna, a još manje nacionalistička. Osloncem na program koji je propovijedala, Stevan je mogao govoriti ljudima o zadrugarstvu, zajedništvu, pa tako i o udruživanju npr. kolhoze kao u SSSR-u. Naravno da je plasirajući ovakve stavove lako pao u oči žandarima i vlasti uopće, koja je na njega obratila posebnu pažnju. U »kriz11 Gojko Jakovčev, Stvaranje i rad organizacija KPJ na području sjeveme Dalmacije od 1919. do 1941. godine, Istorija X X veka, XIII, Beograd, 1975, 438. 3' Gojko Jakovčev, n. d., 438. Radi se o parafraziranom tekstu Voje Masnikosa: »Bukovica na revolucionarnom putu«, (rukopis kod autora). ” Petog decembra 1918. godine u Zagrebu su izbile demonstracije vojnika i radnika, koje su lmale i socijalne poruke. Organi Narodnog vijeća otvorili su vatru. Poginulo je 13, a ranieno 17 osoba. - Ferdo Čulinović, n. d., I, 160-165. 367
nim situacijama«, koje bi vlasti proglasile kad bi im se prohtjelo, oni su radi »preventive« Stevana redovito odvodili u zatvor. To je već bio postao običaj uoči brojnih izbora za Narodnu skupštinu Jugoslavije, odnosno za općinske izbore. Broj naselja u koja je Stevan zalazio je impresivan.40 U svakom od njih on je imao druga, prijatelja, rođaka ili istomišljenika. Diogen u punom smislu te riječi i suvremeni kozmopolit podjednako je tretirao srpska i hrvatska naselja, Srbe i Hrvate. Njegova uzrečica »Šokci bokci, Vlasi siromasi« imala je i još kako socijalnu, klasnu poruku, koju su i »boduli« i »vlasi« prihvatali sa simpatijama. Nastojeći ga neutralizirati i onemogućiti u njegovoj aktivnosti i osjećajući ga kao smetnju provođenju protivnarodne politike u život, vlast velikosrpske buržoazije nastojala je Stevana podmititi. Bio je to jedan od načina vođenja njene politike. Tako je npr. sreski načelnik Jojić tokom 1929. i 1930. godine slao svoje agente ili žandare sa stanice u Polači (Jovu Pupovca i Ivana Žuvelu) s ponudom da se odrekne komunističke propagande i rada za komunizam, pa će mu vlast obezbijediti kuću u gradu i dati mu dobru penziju. Stevan je sve to odbio. Kad to nije pom oglo, protiv njega su primijenili silu: upućivali su mu prijetnje, zatvarali ga kao i prije diktature itd., ali ga nisu slomili. Mada u tim godinama uglavnom sam (izuzimajući njegovog suborca Lazu Vučićevića pok. Ilije također iz Jagodnje Gornje), s povremenim vezama s isto tako osamljenim komunistom i članom KPJ u Galovcu (Ravni Kotari) Barom Burćulom, Stevan je i tada utjecao na krug Ijudi, koji mu je u brojnoj porodici, selu i bližoj i daljoj okolici, bio blizak. U vremenu od 1926. do 1932. godine gradila se na rijeci Dnjepar, u Ukrajini, SSSR, brana za veliku hidrocentralu »D njeproges«/' Velika brana i hidrocentrala, bila je kao tadašnji kuriozitet, često na stranicama svjetske, pa i naše, naročito lijeve, štampe. Tih godina stariji Stevanov brat Jovan dobio je sina. Pod Stevinim uticajem mališan je dobio ime Dnjepar! Može se samo zamisliti šta je takvo ime i njegovo tumačenje značilo ne samo za Jagodnju, nego za sve one koji su za isto čuli. Eto, i na takav način vršena je propaganda za SSSR kao prvu zemlju socijalizma, i to u najtežim danima monarhističke diktature, 1930. do 1935. godine. A i docnije. Ubijeden da je za rđavo stanje u državi kriv režim velikosrpske buržoazije, Stevan Zečević je bio njegov otvoreni neprijatelj. To je izrazio i na parlamentarnim izborima 1935. godine, agitirajući i glasajući za Udruženu opoziciju. Takva je bila i taktika same KPJ u rušenju glavnog neprijatelja radničke klase Jugoslavije - režima diktature. Kako KPJ, tako ni Stevan Zečević, komunista po uvjerenju, nisu imali iluzija u to da i Udružena opozicija, nosilac interesa druge frakcije jugoslavenska buržoazija, na čelu s Mačekom, nema u svom programu na klasnom planu išta drukčije zapisano, ičeg novog i boljeg od programa eksploatacije radničke klase od strane velikosrpske buržoazije do tada. To se i obistinilo kada je glavna snaga Udružene opozicije - Hrvatske se ljačka stranka (HS) 1936. godine odnijela pobjedu na općinskim izborima i kada je uspjela instalirati svoj aparat vlasti i u njega ugraditi, u najviše slučajeva, krajnje reakcionare, velikohrvatske šoviniste. Tako je npr. u samom Benkovcu za predsjednika kotarske organizacije H SS-a postavljen ustaša Martin Frković. Isto onako kako se do 1935. godine Jagodnja Gornja i Stevo Zečević javljaju kao jedno progresivno jezgro, s mnogim vezama širom Bukovice i Ravnih Kotara, isto tako 40 To su: Benkovac, Betina, Banjevci, Bilišane, Bjelina, Biljane Gornje, Biljane Donje, Brgud, Buković, Bruška, Budak, Bulić, Dobra Voda, Dobropoljci, Galovci, Golubić, Islam Grčki, Islam Latinski, Jagodnja Gornja, Jagodnja Donja, Jasenice, Karin, Kašić, Kakma, Kolarina, Kožlovac, Krupa, Korlat, Kula Atlagić, Kruševo, Lišane Tinjske, Medviđa, Novigrad, Obrovac, Polača, Pristeg, Pridraga, Raštević, Radašinovci, Posedarje, Smilčić, Stankovci, Smoković, Starigrad, p/V, Seline, Tinj, Zemunik, Vrana, Biograd, Žegar, Gornji Zemunik, Ostrovičke Lišane. Svega 52 naselja. 41 Enciklopedija leksikografskog zavoda, tom 2, Zagreb, 1956, 350. 368
javljaju se takva jezgra i u Kistanjama,42 Đevrskama43 i drugim, a u Galovcu je postojalo još od ranije. Iz ovakvih centara širio se idejni, komunistički utjecaj u koncentričnim krugovima, koji su se sve više širili i zahvaćali sve šire područje Ravnih Kotara i Bukovice (do Skradina, Knina, Mokrog Polja, Ervenika, Žegara, Obrovca, Novigrada itd.). Od 1935. godine uz Stevana Zečevića nalazi se jedna generacija mladih revolucionara, koja razmišlja na komunistički način i tako se ponaša, iskačući ponekad svojim ekstremnim, ultralijevim stavovima i akcijama. Bili su to: Luka Zečević, Mile, Mirko, Petar, Stevo-Snajder, Janko Lacmanović (iz Lišana Tinjskih), zatim: Dako Vučičević, Trivun Ćoso, Krsto, te Dmitar Družić (krojač iz Benkovca) i Luka Rnjak iz Bukovića. Od 1936. godine Stevan Zečević je na vezi s Vladom Popovićem, komunistom Šibenika. Veza ima lični karakter, jer te godine u Šibeniku ne postoji organizacija KPJ, niti bilo kakav rukovodeći partijski organ, uslijed provale agenata režima u istu i njene likvidacije. Kako se vidi, Stevan Zečević, savremeni komunistički radnik, radio je na širenju komunističke ideje, postupno i strpljivo, okupljao oko sebe simpatizere komunističkog pokreta sve do 1937. godine. To je ona granica kad otpočinje na širim jugoslavenskim relacijama proces ozdravljivanja KPJ, kojoj tada na čelo dolazi istaknuti revolucionar Josip Broz Tito. I sami objektivni uslovi pomagali su da se idejni pokret, pokret koji je sve više ovladavao glavama ljudi, pretvori u materijalnu silu, da pokrene ljude ne više u individualne, nego masovne i sve masovnije akcije protiv režima buržoaske klase. Baš tada, tj. 1937. godine, sve što je progresivno teško je proživljavalo tragediju republikanske Španije, koja je krvarila u borbi za obranu slobode od ujedinjenih fašističkih sila svijeta. Agitirajući sve otvorenije za pravednu stvar španskđg naroda Stevan Zečević se toliko istakao da su žandari već u januaru izvršili jednu od mnogobrojnih premetačina njegove kuće u Jagodnjoj Gomjoj. Tom prilikom su pronašli mnoge brošure i knjige revolucionamog i komunističkog sadržaja, zaplijenili ih i ponijeli sa sobom .44 U ovom istom mjesecu (januar 1937. godine) u Gomju Jagodnju je došao iz Splita Marko Bilač, komunisja, s direktivom za organizaciju i odlazak dobrovoljaca za špansku republikansku vojsku, u Španiji. Sastanku, u vezi s navedenim pitanjem, prisustvovali su pored Stevana Zečevića, još i njegovi sinovi: Mile, Luka, Stevo-Šnajder, Mirko, Pere; Luka Rnjak iz Bukovića, te Vučičević Dako i Joso (pekar) Jagodnjanci, kao i Jelić Tode-M etodije pok. A nte-Šute iz Biograda n /m i još neki dm govi. Tada su se za odlazak u španiju prijavili: Stevo-Šnajder Zečević Jovanov, Dako Vučičević pok. Laze, Krste Vučičević pok. Stojana i Živko Vučičević pok. Stojana, Joso Zečević pok. Krste i M ile Popović pok. Branka. Luka Rnjak bio je određen da preveze dobrovoljce Jagodnje u Šibenik, kamionom Tone Miletića, iz Stankovaca, a što je i učinjeno. Noću 27/28. febmara 1937. godine ukrcali su se skupa, s dobrovoljcima iz ostalih mjesta u
41 »Grupa, koju su sačinjav-4j Petar Đaković, učitelj u Ivoševcima, Simo Janković, student iz Kistanja, Vojo Masnikosa student iz Ivoševaca i Drago Krneta, kovač iz Kistanja, bivši član KP Mađarske i učesnik u socijalističkoj revoluciji Bele Kuna 1919. godine, radila je pod rukovodstvom člana KPJ Jove Cvjetkovića, također studenta...«. Gojko Jakovčev, п. d., 438/439. 43 Grupe simpatizera KPJ postojale su u Đevrskama, na čelu s Gojkom Ležaićem i Dušanom Ardelićem, kao i u Erveniku, Biovičinom selu, Bjelini i drugim selima. »Ova sela su postepeno postajali centri iz kojih su zračile napredne ideje prema susjednim selima«. - Gojko Jakovčev, n. d., 439. 44 Uoči 1. maja 1935. godine u Bukovici i Ravnim Kotarima je po prvi put u njihovoj historiji rasturan letak ilegalne KPJ. Tada su organi vlasti izvršili i prve pretrese stanova ljudi, traieći napisani papir! Seljaci su i tako saznavali koliko je za postojeći sistem opasna napisana prava ri-
24 - BENKOVAČKI KRAJ ... ZBORNIK 2
369
motomi brod »D upin«,45 vlasništvo braće Božidara i Dušana Žurić, iz Betine, koji je za ovu akciju najmio Pokrajinski komitet KPJ za Dalmaciju, preko svog opunomoćenika Gašpara Bergama. Iste noći isplovili su iz Šibenika u pravcu otoka Visa, gdje su se trebali susresti s francuskim parobrodom »La Corse« i na nj s prekrcati. Zbog snažnog juga, stari motomi brod nije mogao na pučinu, već je pristao u zavjetrinu luke Grebaštica. Tu su se putnici »Dupina« iskrcali i krenuli pješke, preko Bumjeg Primoštena i Rogoznice, prema Splitu. Kad su uzeli predah u rejonu sela Marina iznenadili su ih žandari, proglasili uhapšenim i sproveli ih u zatvor u Split. Pred policijom su se branili kako su oni navijači splitskog nogometnog kluba »Hajduk« i da su motomim brodom krenuli na utakmicu, koja se odigravala baš te nedjelje, kad su uhapšeni - 28. febmara 1937. godine! Nakon nekoliko dana provedenih u zatvom pušteni su svojim kućama. Vlasnik broda bio je administrativno kažnjen oduzimanjem dozvole za prijevoz tereta brodom, što je i inače bila njegova namjena, na više od jedne godine dana." Od Jagodnjanaca, koji su krenuli za Španiju, bili su uhapšeni i u splitskom zatvom Stevo-Šnajder Zečević, Krste Vučičević i Živko Vučičević, dok su ostali uspjeli pobjeći i vratiti se pješke svojim kućama. U martu 1937. godine stigla je i u Jagodnju vijest da je 22. febmara 1937. godine poginuo na strani republikanaca u Španiji Dragutin Bilić iz Betine. Pri sadenju kmmpira na zemljištu Jovana i Stevana Zečevića, u Bari, na Stabnju, težaci iz Betine i Jagodnje široko su raspravljali o pogibiji ovog čovjeka. Stariji Stevanov brat Jovan je, kako bi stavio koji kmmpir u zemlju, izgovorio: »Slava Dragi Biliću... Slava Dragi Biliću...«. Vidi se kako su i ovako obične stvari (sadnja kmmpira) bile idejno i politički obojene. Iz primjera se vidi kako se na jednom širokom planu pratila situacija u revolucionarnoj Španiji i koliko je sve to utjecalo na stvaranje revolucionamog raspoloženja kod ljudi. Godina 1937. nije bila samo prekretnica u radu revolucionamih snaga Bukovice i Ravnih Kotara, ona je bila jako bogata događajima na tom planu. Pored dosad navedenog, te godine bila je vrlo aktuelna akcija skupljanja »Crvene pomoći«, institucije KPJ, koja je djelovala i u Jagodnjoj. Iz već spomenute gm pe komunista u ovom selu »Crvenu pomoć« su skupljali Stevan, Luka, Mile i Mirko Zečević, Luka Rnjak, Janko Lacmanović, te Petar Pilja iz Kule Atlagića, a i još mnogi dm gi. Davaocima pomoći oni su za uspomenu ostavljali značke, na kojima se nalazio urezan radnički simbol srp i čekić, s napisom »Oktobarska revolucija 1917«. Kako s terena Benkovca, tako i s terena Kistanja skupljena »Crvena pomoć« nosila se kuririma, posebnim partijskim vezama u Primorju, od Iža i Biograda, preko Betine i Vodica, u Šibenik. Iz Kistanja su na ovom poslu bili angažirani Jovo Cvjetković i Dulcin Ardalić. Na liniji skupljanja navedene pomoći postoje tragovi i u arhivama Kraljevine Jugoslavije. U jednom aktu može se pročitati sljedeće: »Dana 6. II tg. (1937. godine - ) uhapšeni su seljaci Dobrijević Sava i četiri dmga iz Đevrsaka (Skradin) radi toga što su 20. I tg. prilikom osvećenja slavskoga kolača u jednoj kući moralno prisilili paroha Jovu Maguda da je dao prilog od 10 din za pomoć republikanske vlade u Španiji; tanjur na kojem su se prilozi sakupljali bio je pokriven crvenom maramom... Proti njemu i dmgovima poveden je policijski i sudski postupak«.4’ 41 Smatra se da je na brodu bilo oko 90 osoba. Medu njima i Магко Orešković. On ovu epizodu opisuje u svojoj knjizi Autobiografija, izd. 1950. godine. 44 Direkcija pomorskog saobraćaja Kraljevine Jugoslavije, broj 9772/9 od 31. maja 1937. godine, u Splitu. Rešenje da se Žurić R. Dušanu, šoferu m/j »Dupin« oduzme pomorska knjižica. Akt u privatnom posjedu. 41 Arhiv Jugoslavije, fond Milana Stojadinovića, fasc. 14. Izvještaj bana Primorske banovine predsjedniku vlade Milanu Stojadinoviću o političkoj situaciji i javnoj bezbjednosti za februar 1937, od 5. III 1937. godine. 370
U kasno proljeće 1937. godine u Gomju Jagodnju je došao iz Splita poznanik Stevana Zećevića, komunista Mardešić, u vezi s osnivanjem mjesne organizacije Stranke radnog naroda (SRN). Sastanku u Stevanovoj kući prisustvovali su njegovi sinovci Stevo-Šnajder, Luka, Mirko i Mile, brat Jovan, Luka Rnjak i Bogde Jadrešić, iz Biograda na moru. Dok je sastanak bio u toku naišli su Ilija Zečević4* i dr Ivan Gligo, advokat iz Benkovca.49 Njih je interesiralo da li će krug ljudi oko Stevana Zečevića na izborima za Narodnu skupštinu, koje se imalo u vidu za sljedeću 1938. godinu, ići u Bloku narodnog sporazuma, na čelu s Mačekom ili ne. Prisutni su takvu soludju odbili. A kad je Ilija Zečević stavio primjedbu kako mu nepoznati Mardešić izgleda kao špijun Stevan je vrlo energično reagirao: »K o nije crveni za mojim stolom, nek odlazi van!« Pomenuta dvojica su se pokupila i napustila kuću Stevana Zečevića. Front snaga buržoaske demokracije i demokracije komunista ocrtavao se i u ovakvim epizodama, koje nisu ostajale nepoznate za širu javnost. Na izborima za Narodnu skupštinu od 11. decembra 1938. godine u Gomjoj Jagodnjoj je došlo do sukoba između žandara i gm pe omladinaca ljevičara. Mile Zečević pok. Petra javno je žandarima, jednoj grupi članova četničkog udmženja i članova Jugoslavenske radikalske zajednice (JRZ) dobacio u lice: »D oli kralj Petar!« Po tužbi četničkog agenta Rade Ć oso Mile je bio naknadno osuđen na 5 mjeseci zatvora od Okmžnog suda u Šibeniku. Poslije sporazuma Cvetković - Maček od avgusta 1939. godine, vodstvo HSS-a, predstavnici zajedničke vlade na jednu, i JRZ na dmgu stranu, orijentiraju se na nove izbore za Narodnu skupštinu. Svi su željeli izmjeriti svoje snage. Vjerovali su da im se baš tada pmžaju šanse za sopstvenu opću afirmaciju, kao nikada do tada. Radilo se, u stvari, o više izbora: za općinska vijeća, za Hrvatski sabor i Narodnu skupštinu. Kako je utjecaj vladajuće stranke u Banovini Hrvatskoj - HSS-a, bio jači na selu, nego u gradu, to su raspisani izbori samo za općinske izbore za maj 1940. godine. Za iste su se spremali i komunisti. Plan je bio da se afirmiraju preko Stranke radnog naroda. Na oblasnoj konferenciji mkovodstva SRN za Dalmaciju, početkom 1940. godine, zaključeno je da se iziđe na izbore. Delegati Šibenika na toj konferenciji prenijeli su spomenuti zaključak na svoju Kotarsku konferenciju SRN, koja je održana u Šibeniku početkom aprila 1940. godine. Donesen je zaključak da se na izbore iziđe u svim općinama, gdje je to moguće i to samostalno s listom SRN. Također je zaključeno da se pmži organizacijsko-tehnička pomoć dm govim a iz kotara Preko, radi što uspješnijeg njihovog nastupa na izborima, kao i dm govim a u Jagodnjoj. Konkretno Iviša Baranović, jedan od rukovodioca SRN u Šibeniku, istaknuti radnički borac i komunista, dobio je zadatak da se u Jagodnjoj poveže sa Stevanom Zečevićem i gmpom simpatizera KPJ oko njega i prenese mu direktivu šta da u vezi s izborima učini. Baranović je to učinio. U Jagodnjoj je Stevanu Zečeviću stavio na raspolaganje određene pismene materijale i odredio osobe na koje se Stevan može osloniti radi dobijanja pom oći. Bili su to drugovi Frane Lukačić iz Biograda n /m i Mile Jakovčev iz Betine, preko kojih je Stevan ionako održavao vezu s partijskim centrom u Vodicama. Stevan Zečević ozbiljno je prionuo radu oko nastupa SRN u općini Benkovac i učinio je sve što je mogao na izvršenju ovog, u stvari, partijskog zadatka. Međutim, par dana uoči održavanja izbora, režim Banovine Hrvatske iz straha da se na podmčju sjeveme Dalmacije ne pojavi nekoliko komunističkih općina,
44 Istaknuti prvak Samostalne demokratske stranke (SDS) do 1929. a tada pristalica Udružene opozicije, odnosno Bloka narodnog sporazuma. 4’ Takoder jedan od prvaka SDS i Bloka narodnog sporazuma. Katolik, Šibenik, 22. svibanj 1940. piše o Naredbi bana Banovine Hrvatske o odgodi ovih izbora.
zabranjuje ove izbore.50 Zbog navedenog ni djelatnost Stevana Zečevića, u vezi s navedenim pitanjem, nije došla do izražaja.51 Nije moguće registrirati sve upade žandara u kuću Stevana Zečevića radi pretresa, da bi se pronašla komunistička štampa i literatura. Bilo je pravih malih avantura oko skrivanja iste, kad bi se žandari pojavili i blokirali kuću Zečevića. Stevanova snaha, strina Dara, bila je pravi majstor za skrivanje kompromitirajućeg materijala. Više puta ona je uspijevala da, psujući žandare, spasi djevera od maltretiranja. Tu pojavu, kako smo naveli, imali smo i u okolici Kistanja, a Sresko načelstvo Biograd, svojim aktom Pov.broj 241 od 1. februara 1940. godine javlja kako je 10. januara izvršen pretres stana Bare Burćula, iz Galovca, pa su pronađeni zabranjeni 22. broj Seljačke m isli i knjige Današnja Rusija, S vi za mir, m irza sve, Seljački razgovori i dr., sve ljevičarsko.” Bare je uzet na odgovom ost i kažnjen s 10 dana zatvora. Tokom 1940. godine bilo je mnogo manifestacija komunističke djelatnosti na onim terenima sjevem e Dalmacije, gdje su organizacije KPJ zaživjele i organizacijski se učvrstile. One su imale sve jači utjecaj na mase naroda. Naročito snažni impulsi zapljuskivali su Bukovicu i Ravne Kotare iz takvih centara kao što su Vodice i Šibenik, na jednu, te od 1937/38. godine Iž-Ugljan i Biograd na drugu stranu. Postajao je sve jači i utjecaj iz rejona Knina i Dmiša. Taj utjecaj, naročito iz najjačeg centra komunističkog pokreta (Vodice - Šibenik) bio je na Bukovicu i Ravne Kotare blagorodan. O tome u svom rukopisu »Bukovica na revolucionamom putu« Vojo M asnikosa piše kako je narod Bukovice postajao sve više razočaran politikom vladajućeg velikosrpskog režima nakon izbora u decembru 1938. godine, kao i onim Cvetković-Maček nakon »sporazuma« iz 1939. godine. Oni su dozvoljavali oživljavanje ekstremnih velikohrvatskih klerikalnih organizacija, kao što su križari i dr. od kojih su se regrutirali ustaše, koji su postajali sve drskiji, prijeteći svojim srpskim susjedima. To je dovelo do obrambenog gmpiranja Srba Bukovice i Ravnih Kotara. »Što u tim danima nije došlo do oštrih šovinističkih ispada na hrvatskoj i srpskoj strani, a na što su računali nosioci šovinizma na jednoj i dmgoj strani, treba zahvaliti prvenstveno revolucionarnoj borbi hrvatskog naroda u Primorju, posebno u Vodicama i Zatonu, jer se tu radilo o borbi seoskih masa protiv zajedničkog neprijatelja. I upravo radi toga su bukovačke mase u hrvatskom narodu, na koga su uticaj već izvršili komunisti, gledali svog saborca za zajedničku stvar socijalnog oslobodenja«.53 »Kako se vidi, komunisti Hrvati iz primorskog pojasa sjevem e Dalmacije i komunisti Srbi u zaleđu sjevemodalmatinskog Primorja, bili su već tada prva i jedina općejugoslavenska snaga, koja se praviino postavila protiv nacionalnih isključivosti i šovinističkih ispada bilo sa hrvatske bilo sa srpske strane. Ta snaga, komunisti sjeveme Dalmacije - Hrvati i Srbi, biti će onaj katalizator koji će zastarjele forme i metode borbe šovinista dvaju naroda, koje su išle na štetu kako njima, tako i čitavoj jugoslavenskoj zajednici naroda, nastojati svesti na što bezopasnije okvire, a što će ovisiti kako o njihovom broju, tako i o njihovom idejnom i političkom uticaju na mase, kako hrvatskog, tako i srpskog naroda...«.54 Vidjeli smo kako je tokom 1940. godine u rejonu Benkovca tekao politički proces u pripremama za općinske izbore, na kojima su lijeve snage, predvođene Stevanom Zečevićem, trebale samostalno istupiti svojom posebnom listom. Politički trend utjecaja komunista na mase nastavio se i nakon akcije oko izbora. Na dm gom kraju Bukovice dolazi do organizacionog oformljenja komunističkog pokreta. Petroslava Masnikosa, krojačka radnica, i Jošilo Grčić, radnik, osnivaju u Ivoševcima i Radučiću prve omladin“ Gojko Jakovčev n.d., 446. 51 A-IHRPH, Zagreb, sign. 11/1940. ** i 54 Dr Gojko Jakovčev, n.d., 442. 372
ske organizacije - SKOJ. Broje osam članova. Iste godine Simo Dubajić, đak iz Šibenika, rođeni Kistanjac, osniva aktiv SKOJ-a u Kistanjima, od sedam čianova, a u julu osniva i Parčićko-Kolašački aktiv SKOJ-a od pet članova. Ove godine đak Stevo Bjedov osniva aktiv SKOJ-a u rodnom Mokrom Polju. Isti je brojio šest članova.” Iz navedenih mjesta komunistički utjecaj postepeno se širio i na druga mjesta, kao Ervenik i Oćestovo na jednu, te Varivode, Bribir, Ostrovicu, Gošić, Dobropoljce na drugu stranu. U obrovačkoj općini stvoreno je uporište u Žegaru, a za ostala sela u ovoj općini, naročito ona na Velebitskoj strani, naprednu revolucionarnu misao širili su radnici - pečalbari, kada bi iz drugih mjesta Jugoslavije došli u svoja siromašna sela. D o stvaranja prvih ćelija KPJ na terenu Bukovice doći će nakon okupacije Jugoslavije Ijeti 1941. godine. Ni u Jagodnjoj i na terenu djelovanja Stevana Zečevića nije u navedenom periodu došlo do ogranizacionih formi komunista, kao što su grupe partijskih kandidata, ćelija, organizacija SKOJ-a i sl. Sve što je bilo okupljeno oko Stevana Zečevića smatralo se komunistima. Tko je sačinjavao to jezgro, naveli smo naprijed. Oko tog jezgra bilo je počev od 1938. godine aktivirano na razne načine i oko 20 omladinaca. Oni su se smatrali članovima SKOJ-a mada organizacionog oblika kao npr. u rejonu Kistanja nije bilo. O svemu navedenom postoji i izvorni dokumenat koga smo već citirali naprijed. Iz njega navodimo još i sljedeće: »U avgustu 1940. osnovan je Okružni komitet KPH za sjevernu Dalmaciju... Odmah se prišlo stvaranju partijskih jedinica po mjestima i selima gdje dotle nisu postojale, reorganizaciji i jačanju postojećih jedinica... pokušalo se prodirati na terene u kojima se nikada nije radilo kao što su Benkovac i Primošten...«56 Na spomenutoj liniji novoosnovanog OK KPH za sjevemu Dalmaciju poklonjena je dužna pažnja i gmpi komunista entuzijasta u Jagodnjoj Gomjoj, okupljenoj oko Stevana Zečevića. Uslijedile su češće posjete odgovom ih dmgova, davane direktive za rad, tražilo se izvještaj o učinjenom i sl. Sve je to počelo teći novoustanovljenim kanalom partijskih veza Jagodnja - Biograd n/m - Betina - Vodice - Šibenik. Također su održavane i veze s gmpom komunista u rejonu Kistanje, Knjina i Obrovca. Na liniji okupljanja nezadovoljnih radnih masa grada i sela radila je KPJ širom Jtigoslavije vrlo intenzivno. U Proletem, organu CK KPJ broj 7-8 iz 1940. godine u članku pod naslovom »Za borbeni savez radnika i seljaka«, piše o općem razočarenju seljačkih masa u Hrvatskoj, a isto je bilo »najdublje i puno revolucionamih energija«. Od 19. do 23. oktobra 1940. godine održana je u Zagrebu Peta zemaljska konferencija KPJ, koja je između ostalog također poklonila punu pažnju i stvaranju borbenog saveza radnika i seljaka usmjerenog protiv ujedinjene srpske i hrvatske buržoazije na vlasti. Na tom pitanju aktivno su radili i komunisti sjevem e Dalmacije. U jednom izvještaju Sreskog načelstva Šibenik piše kako se »seljaci komunisti u srezu nalaze u četiri jače gm pe, u selima Vodice, Zaton, Prvić Luka i Betina. Skoro su svi redoviti članovi HSS-a, njihov rad vješto prikrivaju i djeluju šireći ekstremne ideje u redovima HSSa«5’ U jednom dmgom dokumentu navodi se sljedeće: »Za širenje svoje propagande komunisti se uvlače u skoro sve redove nacionalnog, kulturnog i prosvetnog obeležja, koristeći svaku manifestaciju, skup ili dozvoljenu priredbu većih razmera«.59 55 Vojo M asn ikosa, Bukovica na revolucionamom putu, 34/35 i Dr Gojko Jakovčev, n.d., 443. “ KP-299/1128 CK KPH-IHRPH. ” A-IHRPH, Izvještaj Sreskog načelstva Šibenik Ispostavi Banske vlasti u Splitu od 12. X 1939. godine. ’* AVII, br. reg. 22/2-20 k.6. 373
Poduzimane mjere vlasti na suzbijanju komunističkog utjecaja u Dalmaciji bile su bez efekta. On se širio sve jače, jer su i događaji u zemlji i van nje sve više u prvi plan izbacivali KPJ i njenu politiku obrane zemlje i borbu u zemlji za demokratska prava i slobode radnog naroda. Iz tih razloga je Banska vlast u Dalmaciji još u februaп ј 1940 pristupila »sistematskom gonjenju komunizma i komunista u zajednici sa Hrvatskom ^aštitom«, ali su komunisti i pored takvih mjera i dalje bili »veoma uporni...« i кгко piše u jednom aktu »ne uzmiču ni pred velikim progonima i kažnjavanjima svake vrste. Skrivaju se koliko je moguće više, ali njihova akcija je besomučna i beskom prom isna«5” Svakodnevni uporan rad komunista davao je sve više rezultata. Mnogim svojim izvještajima Ministarstvu vojske i mornarice Stab Primorske armijske oblasti je obavjcštavao o akcijama komunista, a za septembar 1940. navodi kako su iste uzele većeg maha. Ispoljile su se »jednovremenim komunističkim demonstracijama 1. septembra tek. godine, u većem broju mesta na teritoriji. Sem toga zapaženo je širenje komunističkih letaka, pevanje komunističkih pesama i poklika i sl. pojava... Po svemu sudeći ova akcija komunista dirigovana je iz jedne centrale za čitavu teritoriju...«.40 U istom izvještaju navodi se kako su demonstracije održane u Šibeniku, Betini, Zlarinu, Krapnju, Rogoznici, Primoštenu, Vodicama i Zatonu.“ Demonstracije su održane i u Biogradu n/m , kao i u Velom Ižu i još nekim mjestima. U strogo intoniranom tonu partijski izvještaj o stanju organizacije KPJ u sjevernoj Daimaciji, koga smo već citirali, u vezi sa stanjem tog doba piše: »Partijski rad do sloma Jugoslavije prvenstveno je bio posvećen organizacionom jačanju Partije. Dokaz da se partija učvrstila je to što je mogla izići na ulicu 1. septembra 1940. i organizovati demonstracije protiv drugog imperijalističkog rata. Demonstracije su bile svugdje organizirane, osim sektora Primoštena42 i Benkovca, gdje u to vrijeme partija nije postojala...«.63 Kako se vidi, jedan snažan zamah zabilježio je komunistički pokret u primorskom rejonu sjevem e Dalmacije, na liniji Iž - Ugljan - Biograd n /m - Betina - Vodice - Šibenik. To je pokrenulo OK KPH za sjevernu Dalmaciju da organizacijski sredi i kcmunističku grupu Stevana Zečevića u Jagodnjoj Gornjoj. Dana 12. decembra 1940. gouine u Jagodnju je došao izaslanik OK KPH za sjevemu Dalmaciju Stipe Zaninović Stevanu Zečeviću. Tog dana održan je u staroj »vatrenoj kući« braće Jovana i Stevana Zečevića, sastanak 15-torice drugova otprije poznatih komunista. Tada su u članstvo KPJ primljeni sljedeći drugovi: 1. Stevan Zečević, izabran za sekretara ćelije, 2. Mirko Zečević, član ćelije 3. Mile Zečević, član ćelije 4. Luka Zečević, član ćelije 5. Darko Vučićević, član ćelije 6. Božo Vučićević, član ćelije i 7. Luka Rnjak, član ćelije. Datum 12. decembra 1940. godine značajan je za historiju komunističkog pokreta Bukovice i Ravnih Kotara, a posebno savremene općine Benkovac, jer je tada osnovana prva organizacija Komunističke partije Jugoslavije na ovom terenu. Uporan, du-
ne.
” Arhiv Jugoslavije, fond CPB, Centralni pres-biro. Izvještaj iz Splita, februar 1940. godi-
" AVII, br. reg. 26/4-4 k.ll. *' Dr Gojko Jakovčev, n.d., 455. “ Naprijed smo vidjeli da je Štab PAO u izvještaju iz tog doba naveo i Primošten, kao mjesto održanih demonstracija. “ KP-299/1128 CK KPH - IHRPH. 374
gotrajan i nimalo lak rad pionira komunizma u ovom kraju Jugoslavije Stevana Zečevića pok. Đure urodio je plodom. Ovako osnovana partijska organizacija Jagodnje G om je nastavila je zatim normalnim radom, kao sastavni dio jednog velikog organizma - KPJ. O tome, do početka Aprilskog rata 1941. godine, može se navesti sljedeće: U vezi s opasnošću za bezbjednost Jugoslavije vojne vlasti su poduzimale odredene mjere odbrane. Između ostalog i pozivanje rezervnog sastava Jugoslavenske vojske na tzv. vojne vježbe. Počev od 1937/38. godine pa do početka 1941. godine, ta pozivanja su bila dosta česta. Ljudi bi ostajali u vojsci nekoliko mjeseci, zatim bi se vratili kući, pa bi ponovno bili pozvani u rezervu itd. U sjevemoj Dalmaciji izvođeni su i veliki radovi na fortifikacijskom uređenju terena, posebno u rejonu s. Gornji i Donji Biljani, preko državnog poljoprivrednog dobra »Jankolovica« iskopan je bio veliki protivtenkovski rov itd., pa je na takvim radovima bio angažiran veliki broj ljudske radne snage. U rezervu u Benkovac odlazili su i mnogi dm govi, spomenuti u našem radu. Tako su se istovremeno u vojničkoj uniformi u Benkovcu našli Luka Zečević, Luka Rnjak, Ante Banina (rodom iz Velog Iža), M iloš Vučković, (rodom iz Ulcinja) aktivni podoficir JV i dr. Oni su organizirano širili među vojnicima napredne ideje, propagandu protiv fašizma, za obranu zemlje, sve što je bilo na liniji KPJ. Naročito su isticali stav KPJ o neophodnosti obrane zemlje i borbe protiv defetista i petokolonaša u vojsci i na terenu. Sa spomenutim dmgovima u 11. pješadijskom puku u Benkovcu održavao je vezu Stevan Zečević i prenosio joj direktive, koje su stizale od OK KPH za sjevemu Dalmaciju, iz Šibenika. Sastancima spomenutih drugova prisustvovali su i vojnici rezervisti Đuro Vrcelj iz Bukovića i Jovo Cvjetković (član KPJ) iz Kistanja. O prednjem Gojko Jakovčev, u svom ovdje citiranom radu, piše: »Godine 1940. prodire se i u gamizon Benkovac, gdje se, također, osniva partijska ćelija od tri člana, od vojnika i oficira rezervista. Inicijator je i ovog puta bio rezervista Banina Ante sa Iža. Ćelija se docnije brojno razvila, tako da je u danima aprilskog rata 1941. godine brojila 11 članova. Vezu sa ostalim ćelijama, kao i sa OK KPH za sjevemu Dalmaciju u Šibeniku,64 održavala je preko članova KPH u Jagodnjoj, braće Mile i Luke Zečević, te Steve Zečevića«.41 Aktivnost grupe komunista u gamizonu Benkovac bila je tolika da je došlo do provale, pa je komandant х bataljona 11. pješadijskog puka major Novak“ dao uhapsiti Luku Rnjaka, koji je odgovarao pred isljednikom puka radi komunističke djelatnosti. Po kazni je prekomandovan iz Benkovca u Nevesinje. I ostale drugove iz grupe porazmještali su po raznim dmgim jedinicama, da ne budu zajedno, kako ne bi vršili komunističku propagandu i dalje. Nad njima je zavedena i kontrola kretanja. To je umanjilo njihovu aktivnost, ali je nije prekinulo ni spriječilo. Oni su sad na više raznih mjesta i dalje vršili svoju komunističku zadaću. Pod utjecajem komunista u širem rejonu Benkovca, a naročito sela Jagodnja Gornja, Jagodnja Donja, Zapužane i dr. naraslo je rodoljubivo i borbeno raspoloženje i kod naroda. Naročito kada bi dolazili u taj rejon aktivirani vojni obveznici iz Primorja, početkom aprila 1941. godine, koji su, predvođeni komunistima, pjevali borbene i rodoljubive pjesme, oko njih su radosno trčala djeca, ljudi i žene su izlazili pred njih, ča^stili ih čime su mogli itd.‘7
м Usmena izjava general-pukovnika JNA Ante Banina autoru od 3. oktobra 1967. godine. ** Gojko Jakovčev, n.d., 433. “ To je Antun Novak, u decembru 1941. godine domobranski bojnik. Vidi: AVII, k.67 f.9. dok.1157, njegova izjava od 15. 12. 1941. *’ Još su živi mnogi svjedoci tih događaja. O tome kvalificirano govori i Miloš Miljević iz Gomje Jagodnje. 375
Vojnici Jadranske divizije, u čijem sastavu se nalazio i 11. pješadijski puk iz Benkovca, bili su na svojim borbenim položajima ili rejonima rezervi i koncentracije sve do 11. aprila 1941. godine. Te noći naređeno je diviziji da se povlači. Kako je dan ranije (10. aprila) proglašena od ustaše Slavka Kvatemika, kvislinška N DH , to je počelo osipanje jedinica i ove divizije. Vojnici su odlazili svojim kućama. Sva ta zbivanja pratili su komunisti Jagodnje Damjan Vučićević, Božo Vučičević, Živko Vučičević, Mile Zečević, Luka Zečević, Stevo G olić i Stevo Ćoso Mirkov. Oni su se sastajali iste noći 11/12. aprila i dogovorili se da utječu na vojnike Jugoslavenske vojske da oružje koje imaju nose svojim kućama, jer im može u datom trenutku korisno poslužiti. Neki su ih poslušali, a njih sedmorica agitatora sakupili su 15 pušaka, tri puškomitraljeza, nekoliko hiljada puščanih i mitraljeskih metaka, dva sanduka ručnih bombi i razne druge vojne opreme. Sve su pospremili u jednu krašku jamu u brdu, kod Jagodnje. Kasnije su se tim oružjem naoružavali omladinci Jagodnje, kad su odlazili u partizane. Krajem aprila 1941. godine u Jagodnjoj Gomjoj su delegati OK KPH za sjevernu Dalmaciju drugovi Despot i Zaninović održali sastanak, u stanu braće Zečević na Stabnju, s 15 drugova komunista.4* Već smo naveli da je od sedmorice drugova iz ove grupe, 12. decembra 1940. godine, osnovana prva partijska organizacija u Jagodnjoj. Ovog puta u članstvo KPJ primljena su i ostala osmorica drugova, i to: Trivun Ćoso, Janko Lacmanović, Branko Popović, Mile Popović, Krste Vučičević, Živko Vučičević, Реге Zećević i Stevo - Snajder Zečević. Izabran je i sekretarijat organizacije u koji su ušli: Stevan Zečević, sekretar organizacije u koji su ušli: Stevan Zečević, sekretar, te Luka Zečević i Janko Lacmanović, članovi sekretarijata. Ukazano je na obaveznost održavanja stalne partijske veze sa centrom u Šibeniku, u novim uslovima postojanja talijanske okupacije, već utvrđenim kanalom veza preko Biograda n /m - Betine - Vodica, na jednu, i prema centru Bukovice Kistanjama - Čučevo), na dmgu stranu. Komunisti Jagodnje su na ovom sastanku delegatima OK KPH za sjevernu Dalmaciju podnijeli izvještaj o političkom stanju na terenu, te o prikupljenom naomžanju i vojnoj opremi. Partijska organizacija Jagodnje G om je ubrzo je intenzivirala i razgranala svoj rad. Pored spomenute službene veze s partijskim centrom u Šibeniku postojale su još i mnoge dmge. U stvari, linije dodira osnivača prve organizacije KPJ u Benkovačkom kraju Stevana Zečevića pok. Đure, postale su sad partijske veze, veze NOP-a. Ukazujemo na neke od njih: veza Stevana Zečevića s organizacionim sekretarom PK KPH za Dalmaciju Ivom Anulićem, s dmgom Kneževićem u Šibeniku, s Barom Burćulom u G alovcu, s Grgom Njemčevićem u Gorici, s Ivom Klancem u Posedarju, s drugom Štrpcem u Donjim Biljanima, s Mirkom Subotićem u Lišanima Tinjskim, s Radoslavom Buterinom u Novigradu, s Pajom Milićem u Žegam, s Nikicom Popovićem i Stankom Tišmom u Kistanjima, s Lazom Uzelcem u Brgudu, s Miletom Kolundžija u Kožlovcu, s Ilijom Vitasom u Kolarini, s Tanom Rnjkom u Bukoviću, s Mitrom Dražićem u Benkovcu, s Petrom Piljom u Kuli Atlagića, Stipom Morićem u Stankovcima, s Milom Jakovčev u Betini, s Duilom Šaponja u Dobropoljcima, s Boškom i Jovicom Jokićem u Obrovcu i dr. Preko navedenih veza i navedenih drugova, i ne samo njih, djelovali su komunisti Jagodnje u borbi za ostvarenje. ciljeva NOP-a i Partije, ciljeva revolucije. Preko njih se obuhvaćalo u rad nove dmgove, idejno utjecalcf na njihovu svijest preko brošura, letaka, knjiga, usmenim kontaktima itd. Neki od njih bili su proganjani u svojim selima od protunarodnog režima stare Jugoslavije zbog svojih naprednih shvaćanja i djelovanja među narodom. ** Navedena 15-torica drugova su: Trivun Ćoso, Janko Lacmanović, Mile Popović, Branko Popović, Luka Rnjak, Božo Vučičević, Krste Vučičević, Živko Vučičević, Luka Zečević, Mile Zečević, Mirko Zečević, Pere Zečević, Stevan Zečevbić i Stevo - Šnajder Zečević. 376
I tokom 1941. godine samo je u Jagodnjoj Gomjoj postojala partijska organizacija. Ona će tako, stjecajem okolnosti, odigrati ulogu centra NOP-a i revolucije u kotaru Benkovac, iskljućujući njegov istočni dio u rejonu Kistanja, tokom 1941. godine, šireći svoj utjecaj i stvarajući uporišta NOP-a u mnogim selima kotara. To će naknadno dati velike rezultate tokom NOR-a i revolucije na našem terenu. Što je došlo do stvaranja prve organizacije KPJ na ovom kraju Jugoslavije velika je zasluga Stevana Zečevića pok. Đure, koji je sav period svog življenja od 1918. do 1941. godine, posvetio radu na širenju komunističkih ideja. Bio je u ulozi savremenog Diogena, koji je mukotrpno i strpljivo prilazio pojedincima i ubjeđivao ih u neophodne promjene u ljudskom dmštvu, da bi u njemu najzad zavladala stvama pravda, kakvu perspektivu otvara komunizam, svojom filozofskom vizijom svijeta - marksizmom. Narod Jagodnje Gom je je na jedan posredan i simboličan način svoju zahvalnost Stevanu Zečeviću, za sve što je učinio na širenju komunizma, izrazio spomenikom palim borcima NOR-a Jagodnje Gornje, u kome je centralna figura lik ČOVJEKA sa svjetiljkom, puškom i knjigom, onim atributima koji pripadaju Stevanu Zečeviću.
Zaključak Ne prejudicirajući doprinos G om je Jagodnje u NOR-u i revoluciji, navodimo samo nekoliko podataka da bi se vidjelo šta je značilo postojanje takvog revolucionarnog jezgra, kakvo je utjecaj i rad organizacije KPJ ovog sela tokom 1941-1945. godine. Gom ja Jagodnja imala je uoči dm gog svjetskog rata 534 stanovnika. Benkovački kotar, odnosno njegov teren, koji danas pokriva suvremena općina Benkovac, imao je 27.752 stanovnika. Učešće stanovništva G om je Jagodnje u ukupnom broju stanovništva navedenog terena iznosi svega 2%. S podm čja općine Benkovac bilo je učesnika NOB-e 8.797, a iz G om je Jagodnje 331 ili 4,12%. Nosilaca Partizanske spomenice 1941. godine s podmčja općine Benkovac ima 11, a iz G om je Jagodnje šestorica ili 54%. Treba naglasiti da su neposredno nakon rata još dvojica Jagodnjanaca Stevan Zečević pok. Đure i Mile Zečević pok. Petra također dobili spomenicu prvobitne izrade tzv. »stare partizanske spomenice«. Nove nisu mogli dobiti jer su bili mrtvi. S ovom dvojicom u ovom selu je bilo preko 72% nosilaca Partizanske spomenice 1941. godine u odnosu na čitavu benkovačku općinu! N osioci ove spomenice poimenično su: Stevan Ćoso, Stevan Golić, Damjan-Dako Vučićević, Luka Zečević, Mirko Zečević i Petar Zečević. S podm čja općine Benkovac bilo je na Neretvi i Sutjesci u jedinicama NOV Jugoslavije 76 boraca, a iz G om je Jagodnje 24 ili 31%. Poginulih boraca NOVJ s područja općine ima 761, a iz G om je Jagodnje 49 ili preko 6%. Poginulih boraca NOVJ na Neretvi i Sutjesci s podmčja općine ima 64, a iz Jagodnje 18 ili 28%. Žrtava fašističkog terora s područja općine ima 536, a iz G om je Jagodnje 12 ili ргеко 2%. U logorima i zatvorima okupatora bilo je s podmčja općine 1.386 stanovnika, a iz Gornje Jagodnje 66 ili 4,5%. U G om joj Jagodnji zapaljeno je od okupatora i domaćih izdajnika 54 stambene zgrade u znak represalija nad stanovništvom sela. Stambeni fond sela prije rata iznosio je oko 80 stambenih zgrada: Znači da je spaljeno preko 67% stambenih objekata, skoro 3 /4 svih zgrada! 377
Od 534 stanovnika Gomje Jagodnje u NOB-i je učestvovalo 331 ili preko 61%. Uopćeno se smatra da jedan NOP ima općenarodni karakter onda kad u njemu učestvuje 30% i više stanovništva pojedine zemlje, grada, odnosno naselja. Gornja Jagodnja duplo više premašuje taj postotak, pa i ovaj podatak opravdava naslov za Jagodnju otprije rata da je ona bila »mala M oskva«, a što je bio sinonim za komunističko selo. Stvarna uloga Gornje Jagodnje u NOR-u i revoluciji, u odnosu na općinu Benkovac i šire, bila je avangardna, velika. U svemu tome je presudnu ulogu imala organizacija KPJ i njeno članstvo, na čelu sa organizatorom komunističkog pokreta Stevanom Zečevićem, pok. Đure, neukrotivim pregaocem i buntovnikom u borbi radnih ljudi protiv buržoaskog režima stare Jugoslavije.
Izvori, literatura, p eri odi ka i štampa
A. - Izvori a) Arhivska građa: 1. 2. 3. 4.
Arhiv Vojno-istorijskog instituta JNA, fond Jugoslavenske vojske. Arhiva Instituta za izučavanje radničkog pokreta Hrvatske, fond CK KPH. Arhiv Jugoslavije, fond Centralnog Pres-biroa i fond Milana Stojadinovića. Arhiv Općinskog odbora SUBNOR-a Knin.
b) Štampana građa: Istorijski arhiv KPJ, tom II, Beograd, 1950. c) Memoarska građa: Usmena izjava Ante Banine od 3. oktobra 1967. god. Usmena izjava Miloša Miljevića od 7. oktobra 1985.
B. Literatura a) Knjige: Enciklopedija Jugoslavije, tom 1, 1955. i tom 4, 1960, Zagreb. Enciklopedija Leksikografskog zavoda, tom 2, Zagreb, 1956; tom 7, Zagreb, 1964. Ferdo Culinović, Jugoslavija izmedu dva rata, knjiga I i II, Zagreb, 1961. Glavna godišnja skupština Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1933. Izvještaj o suzbijanju malarije u Dalmaciji godine 1922-1926, Split, 1926. Mijo Mirković, Ekonomija agrara FNRJ, Zagreb, 1950. Dr Nikola Vučo, Poljoprivreda Jugoslavije 1918-1941, Beograd, 1958. Privreda i radnici Dalmacije, Split, 1929. Simo Simić, Tudinske kombinacije oko NDH, 1958. Statistički godišnjak Jugoslavije 1934-1935 i komplet od 1929. do 1939. godine. Statistika izbora narodnih poslanika za Narodnu skupštinu 5. V. godine, 1935. Veselin Masleša, Dela, knj. 3, 1956. b) Članci i manje rasprave: Elaborat o bivšem ustaškom aparatu i UNS-u Zadar, 1962. Mr Gojko Jakovčev, Izbori u sjevernoj Dalmaciji u periodu izmedu dva rata, Zadarska revija, 1968. Dr Gojko Jakovčev, Stvaranje i rad organizacija KPJ na području sjeveme Dalmacije od 1919-1941. godine, Istorija 20 veka - Zbornik radova, Beograd, 1975. 378
Ljubo Boban, O političkim previranjima na selu u Banovini Hrvatskoj, Istorija X X veka Zbomik radova, Beograd, 1961. Rekonstrukcija ustaškog aparata za razdoblje prije Dmgog svjetskog rata na kotaru Šibenik, 1962. Simo Dubajić, Autentični tekst o širenju komunističkog uticaja u Bukovici, rukopis kod autora. Upravno, sudsko i crkveno razdjeljenje i imenik prebivališta Primorske banovine, Zagreb, 1938. Vojo Masnikosa, Bukovica na revolucionarnom putu, rukopis kod autora.
C. - Periodika i štampa Demokrat, novine, 1922-1923. Dijecezanski list, izd. 1925-1941. Jadranska straža, časopis, 1927. Katolik, novine, 1931-1941. Nova Evropa, čas., 1922-1928. Organizovani radnik, 1922-1923. Proleter, organ CK KPJ, broj 7-8/1940. Politika, kompleti 1920-1941. godine. Tribuna, novine, kompleti 1935-1938.
379
S u m m ary C R E A T IO N O F THE F IR S T C O M M U N IS T O R G A N IZ A T IO N IN T H E R E G IO N OFBENKOVAC This work is focused оп the creation o f the first organization o f the YugosIav C om m unist Party in the region o f Benkovac. This event took place in Jagodnja G om ja on D ecem bar 12tfl 1940. and its organizer was Stevan Z ečević - a com m unist pioneer in the region o f Benkovac. The work is written b y G ojko Jakovčev a n d is based on M irko and Luka Zečević’s memories, as well as on the numerous archive decuments.
STIPE MORIĆ
STANKOVAČKA OMLADINA U NOB-i
Sažetak O vaj se rad odnosi па analizu učešća om ladine Stankovaca i zaselaka Crljenika i Bile Vlake u NOB-i. G lavni su nosioci organiziranog rada na liniji NOP-a bili oni om ladinci koji su se nalazili na radu i školovanju izvan Stankovaca. O d 305 evidentiranih omladinaca (101 u inozem stvu i 204 u zem lji), njih se 154 vratilo početkom rata svojim kućama. U N O V i POJ o d tog j e broja stupilo 68, aktivno organizirani radnici 24, te aktivni suradnici za N O P 60. U Stankovcima i njegovim zaseocim a N O P se razvijao postu pn o i veoma tem eljito. U 1941. obuhvaćeno j e 32, u 1942. godin i 168, dok j e u N O B -i ukupno bilo 549 učesnika. O d ovog broja u N O V i POJ bilo j e 293 borca o d kojih su bili: 2 3 8 poljoprivredn ici (u ovaj sa sta vse ubraja 16 fizičkih radnika povratnika s raznih radilišta), 52 radnici, 1 podoflcir, jedan policajac i 1 talijanski karabinijer. U operativne jedinice N O V i POJ išlo se prem a priprem ljenim planovim a političkih radnika NOP-a, tako da ih j e u te jed in ice išlo 17 u 1942, 170 u 1943, o d kojih do kapitulacije Italije 78, 104 u 1944. i 2 u 1945. godini. O d 293 borca u N O V i P O J2 0 0 su bili om ladinci do 2 5 godina, o d k o jih je 141 bio skojevac. O d 549 učesnika NOB-e 144 su bili aktivno organizirani radnici, o d kojih su 67 omladinci, k o ji su zauzim ali razne polo žaje u organima NOP-a i društveno-političkim organizacijama mjesta, općine, kotara, okruga i mnogim drugim položajim a, dok ih j e 112 stalo na raspolaganju NOP-u kao aktivni suradnici. U Stankovcima, Crljeniku i B iloj Vlaki u toku NO B-e u organizaciju A F Ž obuhvaćeno j e 472 žene o d kojih su većina bile omladinke. Po p opisu stanovništva 1931. (u 1941. p o p is nije vršen usljed ratnog stanja), Stankovcisa Crljenikom i Bilom Vlakom im a lisu 1597stanovnika. N aveden i p o d a c i dokazuju s kakvom masovnošću j e ova j kraj učestvovao u NOB-i. Glavnu snagu u N O B -ipredstavljala j e omladina kojih j e bilo obuhvaćeno u organizaciji USAOJ-a 315, o d kojeg j e broja bilo 240 skojevaca. D a b i spriječili razvoj NO B-e talijanski i njem ački fašisti i njihovi sateliti vršili su razne represalije m edu kojim a i hapšenja, p a su iz Stankovaca, Crljenika i Bile Vlake uhapsili 106 učesnika NOP-a, koje su sproveli u zatvore i logore, m edu kojima j e bilo i strijeljanih. U borbi p ro tiv fašista i dom aćih izdajnika poginulo j e 92 učesnika NOB-e, o d kojih su 50 omladinci, m edu kojim a j e bilo 39 članova SKOJ-a. Padom stare Jugoslavije, izdajom tadašnjeg rukovodstva i anektiranjem ovog dijela D alm acije Italiji, narod o vog kraja prepušten j e sam sebi. Da bi se 381
suzbio utjecaj fašista, па p o z iv K P J bilo j e neophodno organizirati ilegalni rad na stvaranju ilegalnih organizacija: USAOJ-a SKOJ-a AFŽ-a, K om unističke partije, JNOF-a, a posebn o NOO-a kao p rv e vlasti NO P-a koji j e osnovan u veljači 1942. godine. A ktivn osti ovih organizacija šastojale su se u: ideološkom radu, širenju ilegalne štam pe i litarature, uspostavljanju veza s političkim radnicima NOP-a iz Primorja, Ravnih kotara, Bukovice ig ra d a Šibenika, prikupljanju oružja, odjeće, živežnih nam im ica i lijekova za p o trebe NOB-e, organiziranju dobrovoljaca za odlazak u N O V i POJ, prihvaćanju političkih radnika, kurira i dobrovoljaca za odlazak u N O V i P O J s drugih terena, prihvaćanju i sprovodenju partizanskih jedinica iz unutrašnjosti zem lje i dospjelih prekom orskih jedinica, prihvaćanju ranjenika N O V i POJ, zbjega i dospjele p o m o ć i o d saveznika, skladištenju i otpremanju oružja, odjeće iživežn ih nam im ica za jedin ice N O V i POJ, vršenju priprema za održavanje masovnih zborova i mitinga, vršenju priprem a za održavanje raznih konferencija (općinskih, kotarskih i okružnih), u obradi napuštenog zemIjišta, davanju p o m o ć i nezbrinutim osobama, te izvršavanju mnogih zadataka za potreb e NOB-e. N O P u Stankovcima razvio se do takvih razmjera da talijanskim fašistima na području sjevem e Dalm acije prem a njihovu planu je d in o u ovom općinskom centru nije uspjelo formirati svoju operativnu jedinicu o d dom aćih Ijudi M ilizzia volontaria antikomunista, d ok p o kapitulaciji Italije takoder nije uspjelo n i njem ačkim fašistima da u ovom općinskom centru formiraju ustašku operativnu jedinicu, n iti d obiti ni jed n o g dobrovoljca u ustaše iz sela Stankovaca. Rad govori o omladini Stankovaca u periodu naše narodnooslobodilačke borbe i socijalističke izgradnje, mladosti koja je živjela na jugoistoku današnje općine Benkovac. N e smatram se pozvanim da pišem o prapovijesti stankovačkog područja i svim ostalim stoljećima koja su slijedila. To ostavljam drugim autorima. Značajniji zamah društvenih događanja vezan je za 1924. godinu. Tada su, naime, Stankovci postali općinski centar u čiji sastav ulazi 10 sela i 5 zaselaka.1 Ali ni tada se nije desio preokret preko noći. Slaba ekonomska osnovica i dalje je prisiljavala stanovništvo Stankovaca na iseljavanja. Ovo nije ništa nepoznato i novoga. Već i ranije postojala je tradicija iseljavanja s ovog područja. Tako je i prije prvog svjetskog rata otišlo iz Stankovaca na rad u inozemstvo i unutrašnjost zemlje kako slijedi:2 U inozemstvo je otišlo 17 radnika od kojih 16 u SAD i 1 u Argentinu. U unutrašnjosti zemlje radila su 24 radnika i to u: Zagrebu 5, Benkovcu 4, Splitu 2, Puli 1, Šibeniku 1, Zadru 1, Rijeci 1, Karlovcu 1 i u drugim mjestima 8. Po profesiji bilo je: žandara 7. finanaca 3, policajaca 2, učitelja 1, činovnika 1, trgovaca 3, fotografa 1, kuhara 1, pomoraca 2 i nekvalifikovanih radnika 20. Većina ih se vratila svojim kućama te su imali veoma pozitivan utjecaj na razvitak svog mjesta. Između dva svjetska rata iz Stankovaca je otišlo na rad u inozemstvo i unutrašnjost zemlje kako slijedi: U inozemstvo je otišlo na rad 56 radnika od kojih u: Francusku 46, Argentinu 3, Njemačku dva, Kanadu 1, Čehoslovačku 1 i u Zadar 3. U unutrašnjosti zemlje radila su 124 radnika i to u: Zagrebu 57, Sušaku 17, Splitu 12, Benkovcu 11, Šibeniku 5, Murteru 4, Zenici 3, Karlovcu 2, Kninu 2, Biogradu n /m 2, Ljubljani 1, Jesenicama 1, Beogradu 1, Dubrovniku 1, Novom Sadu 1, Kragujevcu 1, Crikvenici 1, Ninu 1 i u Vodi1 Stipe M orić: NOP 1941. na području općine Stankovci, Zbomik Instituta za historiju radničkog pokreta Dalmacije, Split, 2, 1972, str. 571. 2 Podaci o zaposlenim sakupljeni su putem ankete. 382
cama 1. Po profesiji bilo je: trgovaca 16, konobara 10, vozača (šofera) 10, pekara 9, krojača 5, postolara 4, zidara 4, kovača 3, bačvara 2, mehaničara 2, kolara 2, bravara 1, stolara 1, mlinara 1, ekonomista 1, studenata medicine 1, učitelja 1, oficira 1, podoficira 3, žandara 2, finanaca 1, policajaca 1, graničara 1, činovnika 1, poljoprivrednih tehničara 1 i 96 nekvalificiranih radnika. Od 180 radnika iz Stankovaca koji su između dva svjetska rata radili u inozemstvu i unutrašnjosti zemlje 112 se vratilo svojim kućama gdje ih je zatekao drugi svjetski rat i od ovog broja povratnika 54 su stupili u redove NOV i POJ, 13 su zauzimali rukovodeće položaje na raznim funkcijama kao aktivno organizirani radnici NOB-e, 45 su radili za NOP kao aktivisti, dok ni jedan nije stupio u redove neprijateljskih vojnih formacija niti je bio špijun. Prije prvog svjetskog rata iz Crljenika, zaseoka Stankovaca, otišlo je na rad u inozemstvo i unutrašnjost zemlje kako slijedi: U inozemstvo su otišla 3 radnika od kojih 2 u Argentinu i 1 u SAD. U unutrašnjosti zemlje radilo je 14 radnika i to u: Puli 8, Rijeci 3, Bakru 1, Erveniku 1 i Šibeniku 1. Po profesiji bili su: pomorci 2, podoficir 1, konobar 1, trgovac 1, zidar 1 i 11 nekvalificirani radnici. Između dva svjetska rata iz Crljenika je otišlo na rad u inozemstvo 14 radnika od kojih 9 u Francusku i 5 u Njemačku. U unutrašnjosti zemlje je radilo 20 radnika i to u: Šibeniku 7, Sušaku 3, Pirovcu 2, Zagrebu 1, Ljubljani 1, Zemunu 1, Skoplju 1, Debeljači 1, Murteru 1, Tijesnom 1 i u Vodicama 1. Po profesiji bili su: kovač 1, krojač 1, kuhar 1, stolar 1, konobar 1, brijač 1, mesar 1, žandar 1 i 26 nekvalificirani radnici. Od 51 ukupno zaposlenih pred prvi svjetski rat i između dva svjetska rata svojim kućama vratila su se 33 radnika od kojih je 11 stupilo u NOV i POJ, 10 zauzimali razne položaje kao aktivno organizovani radnici NOB-e, dok ih je 12 radilo kao aktivisti NOP-a. U ovom naselju u toku NOB-e nalazio se Punkt političkih radnika za područje općine Stankovci. Učesnici NOB-e kako terenski radnici, tako i pripadnici NOV i POJe u svako doba mogli su naći utočište u svakom domaćinstvu, a ovo je jedino mjesto na sadašnjem području općine Benkovac koje nije imalo ni jednog učesnika u neprijateljskim vojnim formacijama. Prije prvog svjetskog rata iz Bile Vlake, zaseoka Stankovaca na rad u inozemstvo otišla su 3 radnika u SAD, dok su 2 radila u unutrašnjosti zemlje, oba u Murteru. Po socijalnom sastavu 1 je bio kovač, dok su 4 bili nekvalificirani radnici. Između dva svjetska rata iz Bile Vlake radilo je u inozemstvu 8 radnika od kojih 5 u Francuskoj i 3 u Belgiji. U unutrašnjosti zemlje radilo je 20 radnika i to u : Zagrebu 9, Splitu 6, Šibeniku 2, Vinkovcima 2 i Gračacu 1. Po socijalnom sastavu bili su: konobar 1, trgovac 1, postolar 1, mesar 1, profesor 1 i 23 nekvalificirani radnici. Od 33 ukupno zaposlena u inozemstvu i unutrašnjosti zemlje prije prvog svjetskog rata i između dva svjetska rata kući se vratilo 9 radnika od kojih su 3 stupila u NOV i POJ-e, 1 radio kao aktivno organizirani radnik, dok su 3 radila za NOP kao aktivisti. Prije prvog svjetskog rata i između dvaju svjetskih ratova iz Stankovaca i njegovih zaselaka Crljenika i Bile Vlake u inozemstvu i unutrašnjosti zemlje radilo je 305 radnika od kojih je u inozemstvu bio zaposlen 101 i unutrašnjosti zemlje 204. Od ukupnog broja zaposlenih kvalificiranih radnika, službenika, žandara i vojnog osoblja bilo je 126, dok su 179 bili nekvalificirani radnici, od ukupnog broja zaposlenih pred drugi svjetski rat vratilo se svojim kućama 154, od kojih je 68 stupilo u NOV i POJ-e, 24 radili kao aktivno organizirani radnici NOB-e, 60 aktivno surađivali za NOP, tako ih se uključilo u NOB-u 98,7%, od kojih su 22 poginuli u NOV i POJ-e, a 7 su strijeljali fašisti kao aktivno organizirane radnike NOB-e. 383
Iza prvog svjetskog rata u novoj državnoj tvorevini Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca objavljivanjem OBZNANE 29. prosinca 1920. da se zabrani Komunistička partija Jugoslavije i njena javna djelatnost i donošenje Zakona o zaštiti države 1921. kojim se komunistička djelatnost proglašava zločinom protiv države imalo je svoga odraza i u ovom kraju. Tu je naročito došlo do zaoštravanja nacionalne netrpeljivosti i šovinizma. Uz težak položaj seljaštva i nagomilane socijalne probleme o čemu se nije vodila briga razvijalo se strančarenje, tako da je uz veliku bijedu neimaština ovaj kraj bio bogat građanskim strankama.3 Politička situacija u ovom kraju utjecala je na opredjeljenje omladine. Budući da su birači Stankovaca predstavljali opoziciju tadašnjem režimu, time se kod omladine ispoljavala borba za nacionalna prava. Međutim, povratkom iz gradova svojim kućama velikog broja omladinaca kao kvalificiranih radnika i pečalbara, među kojima je bilo članova URS-ovih sindikata u Stankovcima se pojavljuje klasni elemenat, što je mnogo doprinijelo, uz postojeći patriotizam, da se ovo selo opredijeli za NOB-u. U vremenu izmedu dva svjetska rata kulturni život u Stankovcima bio je na zavidnom nivou. Mještani Stankovaca sa svojim zaseocima Crljenikom i Bilom Vlakom sakupili su doprinos i kupili limena glazbala.4 Akciju za nabavku glazbala vodili su Ljudevit Bačić, učitelj koji je bio kapelnik glazbe i Ivan M iletić pok. Martina, tadašnji načelnik općine Stankovci. Od mještana u prikupljanju doprinosa naročito se istakao Križan Pešut. Svi članovi glazbe pristupili su NOP-u, a većina njih stupili su u redove NOV i POJ-e i aktivno organizirani rad za NOB-u od kojih je sedam dalo svoje živote za slobodu svog naroda.’ Svi instrumenti glazbe predani su jedinicama NOV i POJ-e.6
Glazba u osnutku. J Vidi Zbomik 4 Instituta za historiju radničkog pokreta Dalmacije - Stipe Morić, razvoj i njihova uloga na području općine Benkovac, strana 200 i 201. 4Glazbala su kupljena u Zagrebu, a naslov dobavljača glasi: Kr. dvorski dobavljač, Franjo Schneider, proizvod glazbala Zagreb. ’ Poginuli u NOB-i i strijeljani od fašista: Bačić Ljudevit, Bunardžija Mate Sime, Klanc Ivana Stipe, Miletić Josipa Ante, Miletić Bože Mate, Morić Šime Nikola i Pešut Luke Rade. 4 Dva instrumenta ponijeli su sa sobom odlaskom u NOV u listopadu 1942. Miletić Blaža Dušan i Morić Ante Stanko, dva instrumenta u prosincu iste godine za potrebe NOV poslao je politički radnik Morić Tome Stipe, dok su u rujnu 1943. godine, posredstvom Morić Tome Stipe, tadašnjeg tajnika Opštinskog NOO-a Stankovci svi ostali instrumenti upućeni štabu Grupe sjevernodalmatinskog odreda. N O O -a
384
Obnovljena glazba (1. 5. 1949.) Održavanje predstava u Stankovcima i Crljeniku’ mnogo je doprinijelo razvoju kulturnog života. Uz mještane na predstave su dolazili omladinci iz susjednih sela, što je mnogo doprinijelo zbližavanju omladine ovog kraja i njihovu opredjeljenju za NOB-u. U toku NOB-e takoder se poklonila velika pažnja kultumom životu na području općine Stankovci. Formirana je Diletantska grupa koja je veoma aktivno djelovala na ovom području.8 Padom stare Jugoslavije i aneksijom ovog područja Italiji stankovački kraj prepušten je sam sebi. U to vrijeme na ovom području nije postojala organizacija Komunističke partije, nije postojala diferencirana organizacija omladine, niti je postojala organizacija sindikata, jer tada u ovom kraju nije postojalo ni jedno poduzeće. Što se tiče radničke klase to se isključivo odnosilo na povratnike iz raznih krajeva Jugoslavije i inozemstva usljed ratnog stanja. Bilo je poznanstava medu pojedincima iz ovog kraja s progresivnim znancima iz raznih krajeva, ali su te veze nastalom ratnom situacijom prekinute, pa je slijedio napor za njihovo uspostavljanje u toku NOB-e. Inicijativa za osnivanje NOP-a u ovom kraju pripala je nama nekolicini omladinaca. O nastaloj situaciji na području Stankovaca padom stare Jugoslavije, povlačenju jugoslovenske vojske, djelovanju »Zaštite« u razoružavanju vojnika, predaji oružja talijanskim fašistima, držanju općinskog aparata, držanju prvaka građanskih stranaka, uspostavljanju veza s radnicima - znancima iz predratnog vremena s drugog područja pisano je u ranijim radovima.’ Međutim, neophodno je pojedine detalje konkretnije objasniti da bi se svestranije sagledao tok razvoja NOP-a na ovom području, posebno imajući u vidu što pojedini politički radnici s drugih područja stavljaju sebe u prvi plan kako su oni organizatori NOP-a na stankovačkom području, dok im to ne pripada, a pojedinci daju sebi
7 Omladina Crljenika pred drugi svjetski rat održala je dvije predstave od kojih je jedna nosila naziv »Martin i pjevac« iz satire Tina Ujevića, a druga »Republika u Babincima«. .. ' V toku NOB-e Diletantsku grupu kao rukovodilac vodi Morić Jakova Šime iz Crljenika, clan Općinskog NOO-a Stankovci. 9 Vidi Zadarska revija broj 6, prosinac 1967. - Stipe Morić, politička zbivanja na podrućju općine Stankovci u NOB-i, strana 554-556 i Zbornik 2 Instituta radničkog pokreta Dalmacije Pe Morić, NOP 1941. godine na području općine Stankovci, strana 574-578. 25 - BEN K O V A C K I K R A J ... Z B O R N IK
2
385
za pravo da daju posljednju riječ o razvoju NOP-a na ovom području neovisno od tog što u toku NOB-e nikad nisu na njemu djelovali kao politički radnici NOP-a. Nakon povlačenja jugoslavenske vojske u Stankovce su preko Benkovca prvi došli talijanski karabinjeri. Na cesti pred karabinjerskom stanicom - prije žandarskom i zgradom općine oko karabinjera počele su se okupljati grupe ljudi. Dobro se sjećam, bila je nedjelja, vjerojatno 13. travnja 1941, našao sam se u grupi ljudi pred zgradom općine gdje sam pratio pitanja karabinjera i odgovore pojedinaca koji su govorili talijanski jezik. Karabinjeri su se prvo interesirali da li u Stankovcima ima Srba, kako narod gleda na dolazak Talijana u našu zemlju i kakvom se proizvodnjom mještani Stankovaca bave. Rečeno im je da u Stankovcima 100% živi hrvatska nacionalnost, na njihov dolazak u našu zemlju nitko se nije pozitivno izjasnio, sve se to svelo na ratno stanje, a što se tiče zanimanja stanovništva rečeno im je da se isključivo bave poljoprivredom. Dolazak Talijana u našu zemlju kod nas omladinaca izazvao je veliki revolt. Omladina Stankovaca u toku NOB-e pokazala je svoju visoku patriotsku i revolucionamu svijest. Ona je u potpunosti dala svoj otpor utjecaju okupatora i svrstala se u redove NOB-e i socijalističke revolucije. Ono što je u prvim danima okupacije naše zemlje i anektiranja ovog područja Italiji bilo najteže jeste što se sve svelo na našu inicijativu u organiziranju NOP-a u našem kraju, jer druge pom oći sa strane nije bilo. Sve veze koje smo mi postupno uspostavljali u 1941. godini s pojedinim drugovima iz drugih mjesta, u raznim pravcima, imale su informativni karakter, dok se sadržajno aktivno organizirani rad za NOP sveo na nas domaće. Budući da sam ja bio učenik u privredi, učio kuharski zanat na Mornarskoj komandi u Šibeniku u oficirskoj kuhinji na Kraljevskom brodu Krka od 1933. do 1936. godine i kasnije nakon povratka iz Sušaka 1940. radio kao radnik u ugostiteljskoj radnji kod Ante Anića u Šibeniku, nakon pada stare Jugoslavije često sam odlazio u Šibenik s namjerom da preko poznatih radnika uspostavim vezu sa tamošnjim rukovodstvom NOP-a. U to doba okupacije moja česta putovanja nisu bila sumnjiva okupatorskim vlastima, jer mi se tada brat Stanko nalazio u šibenskoj bolnici kojemu je tada bilo sedam godina. Jednog dana krajem svibnja 1941. došao sam iz Zatona brodom braće Vukov u Šibenik i kad sam izišao na obalu uočio sam Nikolu Morića, mog mještanina, koji je tada kao radnik - mesar radio u šibenskoj klaonici. Nakon što smo se rukovali, u razgovoru me Nikola pitao da li nešto poduzimamo u našem kraju u radu za NOP. Upoznao sam ga da se nas nekoliko radnika, povratnika iz gradova svojim kućama, sastajemo, u radu za NOP poduzimamo što je u našoj moći, ali nam nedostaju šira uputstva u organiziranom radu. Na to mi je N ikola rekao: »Ja imam u džepu pet primjeraka Proglasa CK KPJ pa ću ti ih dati«. Da ne bi bili primijećeni kod predaje Proglasa10 otišli smo na brod kojim sam došao iz Zatona, sišli niz stepenice u prostoriju pod palubom, na brzinu sam uzeo primjerke Proglasa, stavio ih u svoje duge čarape, a zatim smo izišli iz broda. Kad smo se našli na obali zaustavila su nas dva fašista, promećali nam džepove i nešto nas pitali što mi nism o razumjeli. Prišao nam je kapetan broda M ilo Vukov i rekao nam da fašisti pitaju od kuda smo i što smo s obale išli u brod. N a to sam ja rekao da sam došao iz Stankovaca posjetiti brata koji se nalazi u bolnici, da mi je Nikola rođak, a da smo išli u brod po torbu koju sam držao u ruci, pošto nam je ostala prilikom izlaska iz broda. Nakori moga objašnjenja Milo nam je re-
10 Proglasi koje mi je tada predao Nikola Morić ne odnose se na Proglas kojim CK KPJ poziva narode Jugoslavije na ustanak, kako je to pisano u Zborniku 2 Inst. za hist. rad. pok. Dalmacije, već se odnose na Proglas kojim se hrvatski narod upoznaje sa izdajom gospode i prodajom dijelova Hrvatske porobljivačima naših naroda. 386
као da možemo ići, pa smo se nas dvojica uputili u grad zadovoljni što smo sretno prošli. U radu za NOP mnogo su nam pomogli proglasi CK KPJ kao i druga štampa i literatura11 kojom smo raspolagali. U toku 1941. godine kod uspostavljanja veza s rukovodstvom NOP-a na širem području nismo sretno prošli. Mi smo nastojali uspostaviti čvrste veze s rukovodstvom u Šibeniku, ali nam to nije uspjelo iz objektivnih12 i subjektivnih13 razloga. Međutim, neovisno od toga naš aktivno organizirani rad nikad nije došao u pitanje. Naš glavni zadatak bio je, i u tome smo potpuno uspjeli, spriječiti svaki utjecaj okupatora na omladinu. U toku 1941. i u prvoj polovini 1942. godine Talijani su intenzivno radili na obuhvaćanju domaćih ljudi u svoje redove. Oni su nakon dolaska u naše mjesto putem svojih suradnika izvršili popis jednog broja omladinaca, te ih s karabinjerima postavljali na stražarska mjesta. Mi smo sve te omladince obuhvatili našim radom i time onemogućili da ih okupator pridobije za svoje operativne jedinice. U zadnjem kvartalu 1941. i prvom 1942. godine naši kontakti s političkim radnicima NOP-a na širem području postaju sve češći. Izlaskom iz zatvora Nikole Morića14 uspostavljena je veza sa Šibenikom. Ovdje treba napomenuti da u studenom 1941. dolazi do prekida veze sa Zatonom koja je ranije postojala preko Drage Živkovića, a razlog je odlazak tamošnjih drugova u Liku. Povratkom iz Like drugova sa zatonskog terena u prvom kvartalu 1942. veza se ponovo uspostavlja i od tada je neprekidna. U razvoju NOP-a na širem području sjeverne Dalmacije mnogo je izgubljeno vraćanjem dobrovoljaca svojim kućama u srpnju 1941. sa zatonskog i vodičkog terena i stradanju prvog partizanskog odreda iz Šibenika u kolovozu 1941. godine, što je imalo za posljedicu isključenje iz Komunističke partije i Okružnog komiteta za sjevemu Dalmaciju Fabe Mrše15 i Stanka Mičina, a time njihovo eliminiranje iz rada na osnivanju organizacije Komunističke partije, što se odrazilo i na podmčje Stankovaca o čemu će kasnije biti riječi.
11 Propagandni materijal kojim smo tada raspolagali naveden je u Zborniku 2 Instituta za historiju radničkog pokreta Dalmacije, strana 579. 11 Nikola Morić hapšen je od talijanskih vlasti 18. lipnja 1941. i bio u šibenskom zatvoru pod matičnim brojem 115, zatražen 23. 8. 1941. Ne zna se točan datum kada je pušten iz zatvora, a s njime sam se po izlasku iz zatvora prvi put sastao 6. prosinca 1941. u Crljeniku. Do tada veza sa Sibenikom bila je prekinuta. 13 Nakon što je Nikola Morić izašao iz zatvora više puta sam inzistirao da netko od rukovodilaca iz Šibenika dode k nama u Stankovce, ili da nas prime u Sibeniku kako bi neposredno utvrdili buduće zadatke u organizaciji NOP-a na području Stankovaca. Ovom se zahtjevu nije udovoljilo navodno radi konspiracije, a poruka preko Nikole je glasila da nije važno da se održi zajednički sastanak, već je važno da mi na području Stankovaca radimo na organizaciji NOP-a. Ovdje treba naglasiti da je u to vrijeme vladalo mišljenje da su zagorska sela za razliku od primorskih bila pod utjecajem mačekovaca, što je sasvim pogrešno, jer je to demantirao stankovački kraj. Ovo nepovjerenje prema nama nije se negativno odrazilo na našu aktivnost. 14 Nikola Morić bio je prisutan na sastanku održanom u Crljeniku 6. prosinca 1941. na kojem smo utvrdili zadatke na davanju otpora okupatoru. Vidi Zbomik 2 Instituta za historiju radničkog pokreta Dalmacije, strana 583. 15 Apstrahirajući slučaj situacije na terenu Zatona i Vodica u srpnju 1941. za Fabu Mršu mogu reći da je on jedan među najaktivnijim političkim radnicima NOP-a na širem području sjeverne Dalmacije, jer ne postoji mjesto na ovom području u kojem na zboru ili mitingu nije govorio Fabo kao glavni govomik. On je bio opijum za obuhvaćanje seljačkih masa za NOP. Svi ostali su se uz njega učili. Kada bi Fabo govorio ljudi su od uzbuđenja plakali. Nije rijedak slučaj kada su se organizirali zborovi u pojedinim mjestima da su se unaprijed ljudi interesirali hoće li govoriti Fabo. Ja sam sa Fabom govorio na masovnom zboru u Crljeniku 6. prosinca 1942, na mitingu u Crljeniku 25. srpnja 1943. na kojem su prisustvovali mještani Stankovaca, Kašića, Banjevaca, Putičanja, Velima, Bile Vlake i Budaka i na masovnom mitingu 11. rujna 1943. u Stankovcima, na kojem su prisustvovali mještani iz svih sedamnaest naselja općine Stankovci i Sjevemodalmatinski odred. Što se tiče prisutnosti na sastancima NOO-a, društveno-političkih organizacija i terenskih radnika Fabo Mrša i Stanko Mičin imali su pedagoški pristup. 25*
387
Jedan veoma krupan zadatak koji je od bitnog značaja za razvitak NOB-e na području općine Stankovci i šire u ovom dijelu sjeverne Dalmacije jeste onemogućavanej Talijanima da u Stankovcima osnuju svoju vojnu formaciju »Milicija volontarija antikomunista« (MVAC), a uspjelo im je formirati na sjevernodalmatinskom području šest takvih formacija.16 Da bi formirali takvu vojnu jedinicu Talijani su preko svojih suradnika izvršili popis oko 100 ljudi, među kojima je bilo većina omiadinaca, te radili na ovom zadatku od ožujka do rujna 1942. godine, ali bez uspjeha, zahvaljujući intenzivnom radu organizatora NOP-a u Stankovcima.17 Ovdje se razvila intenzivna politička borba u nastojanju talijanskih fašista koji su vršili pritisak na pojedine ljude da stupe u navedenu formaciju pozivajući ih više puta u karabinjersku stanicu u Stankovcima i kvešturu u Benkovac i nas omladinaca koji smo pristupali svima koji su po spisku predviđeni za odlazak u navedenu formaciju, a pojedincima išli u kuće govoreći im da ni u kom slučaju ne stupe u antikomunističku bandu kako je navedenu formaciju nazivao naš narod. Posljednja grupa pozvana je u rujnu na kvešturu u Benkovac, a dan prije ja sam s njima održao sastanak u velimskom polju na kojem sam im objasnio da oni ne moraju stupiti u navedenu jedinicu, jer se radi o dobrovoljcima, a u slučaju da ih talijanske vlasti prisilno naoružaju s oružjem trebaju otići u partizane. Tako je propao plan fašista za formiranje navedene jedinice, a tek koncem 1942. u MVAC stupio je jedan Stankovčanin i četvorica u prvoj polovini 1943, od kojih su dvojica strijeljani od NOV-e, dok su trojica po kapitulaciji Italija stupili u NOV-u. To je sve što je okupatoru i domaćim izdajnicama uspjelo pridobiti za sebe u toku NOB-e iz Stankovaca. Dok organizatori NOP-a u Stankovcima poduzimaju sve što je u njihovoj moći da odvrate ljude od stupanja u talijansku vojnu formaciju »M ilicija volontarija antikomunista«, partizani vrše likvidaciju jedine hrvatske obitelji Ušljebrka »Štrolić«1* u Morpolači, a time organizatorima na ovom području zabadaju nož u leđa. Ta likvidacija ničim se ne može pravdati, jer su je insinuirali velikosrpski nacionalisti na što su se nalijepili pojedini terenski radnici15 s vodičkog terena bez razmišljanja o posljedicama.!0 Svr je sreća što se tada NOP u Stankovcima masovno razvio i što javnost nije bila upoznata da su u likvidaciji učestvovali i partizani, jer u protivnom veoma teško bi se uspjelo da se u Stankovcima ne formira neprijateljska vojna formacija od domaćih ljudi, što bi se veoma negativno odrazilo na razvoj NOP-a u ovom dijelu sjeverne Dalmacije. Ovdje treba istaći da su se Stankovčani i Crljeničani nesebično zalagali u zaštiti stanovnika Morpolače koje su hapsili i progonili talijanski fašisti nakon navedene likvidacije.
Što se tiće prisutnosti na sastancima NOO-a, društveno-politićkih organizacija i terenskih radnika Fabo Mrša i Stanko Mičin imali su pedagoški pristup.
14 Mjesta sa sjedištem formacija MVAC vidi u Zborniku 4 Instituta za hist. radničkog pokreta Dalmacije, strana 217. 17 U radu na onemogućavanju formiranja neprijateljske vojne formacije »Milicija volontarija antikomunista« - antikomunističke bande - kako je nazivao naš narod, naročito su se istakli: Stipe Morić, Ivan Morić i Boris Miletić, dok je na tom radu učestvovalo više omladinaca i starijih ljudi kojima je bilo jasno što znači riječ banda. 11 Članovi obitelji Ušljebrka »Štrolić« imali su poljoprivredna imanja u Morpolači i Bj ni. U Morpolači su živjeli braća: Martin, Ваге i Grgo pok. Ivana i stričevići im Магко pok. Iliie »Vuje« i Stipan pok. Marka, dok su u Bjelini živjeli njihovi stričevići: Božo, Šime i Stojan pok. Sime, a imanja su bila zajednička i u obradi su se ispomagali. Obitelj »Štrolić« u Morpolači bila je jedina hrvatske nacionalnosti i kao takva bila je izložena teroru velikosrpskih nacionalista, što potvrđuje da je član njihove obitelji Магко pok. Bože 1. studenoga 1933. umro od žandarskih batina. U ožujku 1942. opljačkana je kuća Mande i Joše Matijević u Međarama, što je bio povod za likvidaciju obitelji »Strolić«. 388
U sjevernom dijelu općine Stankovci gdje NOP nije bio razvijen i gdje je narod bio pod utjecajem svećenika21 i trgovaca talijanskim fašistima uspjelo je pridobiti za
■* Po članku Mila Vlahova objavljenom u Slobodnoj Dalmaciji od 3. travnja i Šibenskom listu 4. travnja 1962. u noći izmedu 29. i 30. ožujka 1942. jedna desetina boraca iz područja Vodica i dvije desetine iz Cicvara i Međara izvršili su akciju na kuću »Štrolića«, uhapsili Martina i stričevića mu Marka, te ih strijeljali u blizini sela, dok su uspjeli pobjeći Bare, Grgo i Stipan. Podaci koje u svom članku navodi Milo Vlahov da su »Štrolići« izvršili pljacku obitelji »Mijaljica« (opljačkana je obitelj Matijević) nemaju nikakvih materijalnih dokaza i po tvrdnji mještana Morpolače »Štrolići« nikog nisu opljačkali, niti im je to bilo potrebno, jer je ta obitelj bila najimućnija u Morpolači a imala je preko 2 vagona žitarica, 3 vagona grožđa, 6 volova, 2 krave, 150 ovaca i drugih materijalnih dobara, a Marko koji je strijeljan od svoje prćije imao je 5.000 kg žitarica. To su bili mimi ljudi bez oružja, nepismeni, politikom se nikad nisu bavili, nikakve veze s okupatorom nisu imali, a iz Morpolače do njihove likvidacije nitko nije od talijanskih vlasti hapšen niti ispitivan zbog suradnje s NOP-om. Slučaj likvidacije obitelji »Štrolić« ima izrazito nacionalni karakter. 10 Posljedice likvidacije obitelji »Štrolić« veoma negativno su se odrazile na političku situaciju na području općine Stankovci, a posebno na stradanje stanovnika Morpolače. Ovo naselje je tada brojilo 63 domaćinstva s 386 stanovnika. 3. travnja 1942. talijanski fašisti zapalili su stambene zgrade 29 domaćinstava koji su posjedovali 48 zgrada, uhapsili i odveli u zatvore i logore 63 ljudi, žena i djece, među kojima je bilo strijeljanih i umrlih u logorima. Zapaljenih kuća, hapšenih, interniranih i strijeljanih bilo je i u Proviću. Iza ove akcije u travnju 1942. na sastanku u brodu »Duga« kojem su prisustvovali: Fabo Mrša, Ante Španja, Pero Španja, Gušte Jurićev »Barbin«, Ante Begić i ja, ukazao sam na nepravilnosti vezane za akciju u Morpolači i upoznao prisutne o nezadovoljstvu organizatora NOP-a u Stankovcima, jer nam je ova akcija stvorila probleme u radu. Na moje reagiranje Fabo Mrša je rekao: »Druže, nemoj tako. Našim terencima je rečeno ako se likvidira obitelj »Štrolića« da bi u Morpolači u toku dana mogao logorovati bataljon vojnika. »Na to sam ja rekao: »Dođite sada u Morpolaču. I ne samo to. Grupa ljudi iz Morpolače koja je izbjegla hapšenje od fašista i nalazi se u šumi u okolici mjesta neće stupiti u naše redove, jer su drugi četnički nastrojeni«. Moje se predviđanje obistinilo. U šumi su tada bili: Kleut Stevana Ilija, rođen 1902, Kleut Stevana Milan, roden 1908, Kleut Todora Todor, rođen 1915, Kleut Todora Nikola, rođen 1920, Kleut Todora Marko, rođen 1922, Mandić Stevana Dušan, rođen 1911, Mandić Stevana Stevan, rođen 1913, Mandić Stevana Tode, rođen 1920, Tomašević Rade Sava, rođen 1913, Šuša Tanasija Ilija, rođen 1913, svi iz Morpolače; Kresović Vuje Dušan, rođen 1911. i Kresović Jovana Mile, rođen 1919, oba iz Provića. Kada je ova grupa 10. lipnja 1942. likvidirala Klarić Šime Šimu (Šicu), rođena 1902. u Proviću, istaknutog velikohrvatskog nacionalistu, 13. lipnja 1942. svi su se predali talijanskim vlastima i štupili u njihovu vojnu formaciju, osim Kleuta Todora Marka koji je stupio u NOV i poginuo u V ofenzivi na Sutjesci. 11 Prilikom popisa ljudi u Budaku za odlazak u MVAC Andrija Vunić pok. Bože dao je otpor, pa su ga karabinijeri 10. travnja 1942. doveli u karabinjersku stanicu. Dok se nalazio na cesti pred stanicom prišao mu je fra Pile Bilušić i rekao: »Kukavice, zašto ne ideš u antikomunističku bandu. Pripaši pregaču pa neka te tuku morpolačke žene.« Ima pojedinaca, političkih radnika NOP-a, koji nastoje prikazati kako su obuhvatili fra Pilu Bilušića, pa da je s njihovim radom preko njega sprečen odlazak ljudi iz Stankovaca u antikomunističku bandu, iako je poznata činjenica da je fra Pile Bilušić bio jedan od popisivača za odlazak u bandu. Točno je da smo mi terenski radnici s fra Pilom stupili u kontakt, a tada se sa stankovačkog područja nalazilo oko stotinu boraca u mnogim jedinicama NOV i POJ. Prvi naš sastanak sa fra Pilom Bilušićem održan je u ožujku 1943. u kući Jakova Perice u Velimu. Od političkih radnika sastanku su prisustvovali: Fabo Mrša, Stevo Zečević, Nikola Špirić i ja. Kuću za održavanje sastanka predložio je fra Pile, a ja sam s njime imao vezu ргеко tajnika MNOO-a Stankovci Stojana Bure kojeg su talijanski fašisti strijeljali 22. lipnja 1943. u Stankovcima. U prvoj polovini ■943. imali smo kontakte s fra Rokom Rogušićem, župnikom u Banjevcima i fra Andrijom Zjačićem, župnikom u Lišanima Ostovičkim. Od stupanja u kontakt s političkim radnicima NOP-a fra Pile se aktivno uključuje u suradnju sa NOP-om, naročito iza kapitulacije Italije, prisustvuje mnogim zborovima, mitinzima, konferencijama itd. 21. listopada 1943. prisustvovao je sastanku srpsko-pravoslavnog svećenstva, održanog u Bukovici, kojim je rukovodio prota Ilija Bulovan, bivši vojni svećenik u Celju, a referat podnio svećenik Milorad Dobrota, paroh iz Ervenika (Arhiv CK KPZ). Što se tiče onemogućavanja formiranja »Milicija volontarija antikomunista« u Stankovcima to pripada domaćim organizatorima NOP-a, a svako drugo tumačenje može biti samo tendenciozno. 3)89
svoju vojnu formaciju »Milicija volontarija antikomunista« 169 ljudi” s ovog područja. Uiesnici NOVi POJi aktivno organizirani radnici NOPiz naselja Stankovci BURA Mijata STOJAN, majke Šinke Miletić, rođen 31. 12. 1920, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Ljubljani, NOP-u pristupio u siječnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u studenom iste godine član MNOO-a, u veljači 1943. prima dužnost tajnika MNOO-a, 22. 6. 1943. hapšen od talijanskih karabinijera i strijeljan u Stankovcima. BURA Mijata IVAN, majke Šinke Miletić, rođen 7. 9. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, od srpnja 1944. radio pri Općinskom NOO-u Stankovci. BURA Luke NIKOLA, majke Maše Lemić, rođen 7. 6. 1920, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Šibeniku, NOP-u pristupio u ožujku 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1943. stupio u partizane, zatim bio borac u 19. i 26. diviziji, poginuo 2. 12. 1944. u borbi kod Knina. BURA Luke IVAN, majke Maše Lemić, rođen 8. 5. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u veljači 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u lipnju 1943. stupio u Sjevemodalmatinski odred, zatim borac u 5. brigadi 19. divizije do oslobođenja. BURA Mate BLAŽ, majke Ivanice Nakić, rođen 26. 1. 1897, poljoprivrednik, kao flzički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u srpnju 1943, uključen u rad Žetvene komisije, zatim bio pri Komandi mjesta Vodice, 1. 3. 1944. zbjegom otišao u Afriku gdje se aktivno uključuje u organizirani rad. BURA Blaža ZORKA, majke Cvite Troskot, rođena 31. 12. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u travnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a i član Mjesnog odbora AFŽ-a. BURA Blaža ZDRAVKO, majke Cvite Troskot, rođen 26. 10. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u ožujku 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«.
BURA Mate MARKO, majke Ivanice Nakić, rođen 25. 4. 1902, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u studenom 1942, u NOV stupio 2. 2. 1943. u 3. dalmatinsku brigadu, zatim bio borac u 1. proleterskoj srpskoj brigadi i Komandi mjesta Vodice. BURA Marka TEREŽA, majke Mare Miletić, rođena 7. 12. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupila u partizane 2. 2. 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bila borac u 5. brigadi 19. divizije. BURA Marka DRAGO, majke Mare Miletić, rođen 2. 9. 1925, poljoprivrednik, NOPu pristupio u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a u NOV stupio 2. 2. 1943, bio borac u 3. i 2. dalmatinskoj brigadi, poginuo na Sutjesci. BURA Marka VICE, majke Mare Miletić, rođen 25. 11. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u proljeće 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«, zatim u Auto-četu GŠH i Auto-bataljon 2. armije. BURA Marka ANTE, majke Mare Miletić, rođen 15. 9. 1930, poljoprivrednik, NOPu pristupio u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »A. Jonić«. BRČIĆ Ante ŠIME, majke Filipe Pešić, rođen 18. 1. 1910, poljoprivrednik, u travnju 1943. stupio u Miliciju volontarija antikomunista, u rujnu iste godine pristupio NOP-u, u NOV stupio 3. 12. 1943. u 3. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 35. diviziji, 13. 6. 1944. poginuo u Lici. BRČIĆ Nikole IVAN, majke Mare Miletić, rođen 6. 1. 1922, radnik - vozač, radio u Benkovcu, NOP-u pristupio u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u siječnju 1944, zarobljen od Nijemaca u ožuj-
Na pogrebu u vukšićkom groblju 10. lipnja 1942. Šime (Šice) Klarića, kojeg su ubili oni koji su nakon obračuna s njime na nacionalnim dalmatinskim kapama nosili lubanju »ardita« fra Andrija Zjačić javno je pozivao Hrvate da se osvete za ovo ubojstvo Srbima u Morpolači i Proviću. 21 Učesnici u neprijateljskoj vojnoj formaciji MVAC s područja općine Stankovci pripadali su 3. četi sa sjedištem u Lišanima Ostrovičkim, a njen komandant bio je tenenta Domiani Vergada. Jedan vod ove čete nalazi se u Piramatovcima, a njime je rukovodio rojnik Pešo Bura.
ku iste godine, u listopadu 1944. zamijenjen, zatim stupio u Auto-bataljon 4. armije. BRČIĆ Nikole STIPE, majke Mare Miletić, rođen 8. 1. 1928, radnik - vozač, radio u Benkovcu, NOP-u pristupio u listopadu 1942, član SKOJ-a, u siječnju 1943. hapšen od fašista, bio u zatvoru u Benkovcu do kapitulacije Italije, zatim član Mjesnog NOO-a do oslobođenja. ČAČIĆ Nikole BOJA, majke Matije Perica, rođena 22. 9. 1912, domaćica - kućna pomoćnica, radila u Šibeniku, stupila u NOV početkom 1944. u Prekomorsku brigadu. ČAČIĆ Nikole RATKO, majke Matije Perica, rođen 2. 2. 1918, radnik - vozač, radio u Benkovcu, u veljači 1943. hapšen od karabinijera pod sumnjom da surađuje s partizanima, usljed pomanjkanja dokaza pušten na slobodu, NOP-u pristupio u kolovozu 1943, stupio u partizane 1.1. 1944. u Stankovačku četu, zatim pripao jedinici pri Komandi zadarskog područja gdje je ostao do oslobođenja. ČAČIĆ Nikole DRAGO, majke Matije Perica, rođen 20. 4. 1920, radnik - konobar, radio u Zenici, u veljači 1943. hapšen od karabinijera pod sumnjom da ima vezu sa partizanima, usljed pomanjkanja dokaza pušten na slobodu, NOP-u pristupio u kolovozu 1943, član USAOJ-a, radio u pozadini, u listopadu 1944. stupio u NOV u 5. brigadu 19. divizije, 26. 11. 1944. poginuo u borbi kod Knina. DEUR Ivana MATE, majke Tomice Dubravica, rođen 20. 2. 1908, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u rujnu 1943, stupio u NOV 11. 7. 1944. u Inžinjerski bataljon 19. divizije. DEUR Ivana NIKOLA, majke Tomice Dubravica, rođen 2. 8. 1919, radnik - trgovački pomoćnik, radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u rujnu 1943, stupio u NOV u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u Stankovačkoj četi, zarobljen od Nijemaca u ožujku 1944, poginuo od bombardiranja u logoru u Njemačkoj. DEUR Antin BERISLAV, majke Marije Ivković, rođen 6.1. 1921, radnik - bačvar, radio u Jastrebarskom i Karlovcu, NOP-u pristupio 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, u studenom 1942. postao član Općinskog komiteta SKOJ-a u siječnju 1943. hapšen od karabinijera, bio u zatvoru u Benkovcu do kapitulacije Italije, zatim član Općinskog NOO-a do oslobođenja. DEUR Ante JOSIP, majke Маге Morić, roden 1.1. 1920, NOP-u pristupio u listopa-
du 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u siječnju 1943. hapšen od karabinijera, bio u zatvoru u Benkovcu do kapitulacije Italije, zatim skladištar kod Općinskog NOO-a Stankovci. DEUR Stipana TADIJA, majke Marije Troskot, rođen 28. 3. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u lipnju 1943. u Sjevernodalmatinski odred, zatim bio borac u 5. brigadi 19. divizije, zarobljen od Nijemaca 15. ožujka 1944, bio u logoru u Bihaću gdje je umro 8. 11. 1944. DEUR Božin LUKA, majke Tomice Miletić, rođen 30. 9. 1930, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1944, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«. DUBRAVICA Mate IVAN, majke Maše Pelaić, rođen 16. 9. 1902, radnik - kovač, radio u Murteru, NOP-u pristupio u rujnu 1943, stupio u NOV u studenom 1943, zarobljen od Nijemaca 20. 7. 1944, bio u logoru do 30. 10. iste godine kada je oslobođen, a zatim bio borac u 14. brigadi 19. divizije do oslobođenja. DUBRAVICA Mate MIJAT, majke Maše Pelaić, rođen 10. 11. 1912, radnik - kovač, NOP-u pristupio u lipnju 1943, stupio u NOV u studenom 1943, zarobljen od Nijemaca 16. 7. 1944, bio u logoru do 9. 9. 1944, kada je oslobođen i od tada do oslobođenja bio borac u Inžinjerskom bataljonu 19. divizije. DUBRAVICA Mate MIRKO, majke Božice Perica, rođen 12. 1. 1923, radnik - kovač, pristupio NOP-u u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, radio na terenu po pitanju omladine, u srpnju 1944. hapšen od Nijemaca i strijeljan u Benkovcu. DUBRAVICA Mate MARKO, majke Božice Perica, rođen 9. 9. 1926, radnik - kovač, NOP-u pristupio u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u travnju 1944. stupio u Benkovački odred, 14. 7. 1944. zarobljen od Nijemaca, u studenom 1944. oslobođen u Bosanskoj Krupi i tada stupio u 2. bataljon 5. cmogorske brigade, zatim upućen u Komandu mjesta šibenik, gdje se nalazio do oslobođenja. DUBRAVICA Nikole LUKA, majke Matije Pelaić, rođen 24. 3. 1902, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u srpnju 1942, u siječnju 1943. hapšen od karabinijera i bio u zatvoru u Benkovcu do kapitulacije Italije, zatim član Općinskog NOO-a Stankovci. DUBRAVICA žena Luke BOJA, majke Marije Ivković, rođena 20. 2. 1906, domaći391
са, NOP-u pristupila u studenom 1942, čian Mjesnog odbora AFŽ-a, u proljeće 1944. zbjegom otišla u Afriku gdje se aktivno ukIjučuje u organizovani rad. DUBRAVICA Luke MARKO, majke Boje Deur, rođen 21. 12. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u lipnju 1943, poginuo u rujnu iste godine. DUBRAVICA Luke CVITA, majke Boje Deur, rođena 20. 9. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupila travnja 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupila u bataljon »A. Jonić«. DUBRAVICA Šimin MARKO, majke Antice Morić, rođen 16. 1. 1910, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio je u Zagrebu, NOP-u pristupio u rujnu 1944, stupio u NOV u listopadu 1944. u Komandu Splitskog vojnog područja. DUBRAVICA Šimin ANTE, majke Antice Morić, rođen 23. 10. 1923, radnik-moler, radio u Zagrebu, NOP-u pristupio 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, borac 3. čete 4. bataljona 13. brigade 1. proleterske divizije, poginuo 1944. DUBRAVICA Jakova MIUENKO, majke Ivanice Sarađen, roden 16. 2. 1915, radnik - brijač, radio u Zagrebu, u NOV stupio u lipnju 1944. u 2. bataljon 5. brigade 19. divizije, poginuo u studenom 1944. kod Pađana. DUBRAVICA Mijata DUŠAN, majke Ivanice Deur, rođen 2. 11. 1919, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u veljači 1943, u srpnju iste godine postao član Žetvene komisije, zatim pripadao radnoj grupi pri MNOO-u. DUBRAVICA Mijata MILAN, majke Ivanice Deur, roden 3. 10. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u lipnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u Stankovačkoj četi, zarobljen od Nijemaca u ožujku 1944, oslobođen u studenom 1944. kada stupa u 9. diviziju. DUBRAVICA žena Križana KAJA, majke Stoje Ivković, rođena 24. 4. 1904, domaćica, pristupila NOP-u u travnju 1943, iste godine postala član Mjesnog odbora AFŽ-a, u 1944. primila dužnost predsjednice MO AFŽ-a, na kojoj dužnosti ostaje do oslobođenja. DUBRAVICA Jadre MARKO, majke Matije Morić, rođen 5. 8. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, bio član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u stude392
nom 1943. u 14. brigadu 19. divizije, poginuo 2. 12. 1944. na Pađanima. DUBRAVICA Jure STIPAN, majke Stane Tadić, rođen 12. 6. 1912, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u kolovozu 1943, u NOV stupio 19. 11. 1943. u 5. brigadu 19. divizije, zarobljen 6. 7. 1944, oslobođen iz zatvora u Benkovcu 8. 9. 1944, ponovo priključen svojoj jedinici. DUBRAVICA Jure IVAN, majke Stane Tadić, roden 1. 5. 1919, poljoprivrednik, u ožujku 1943. stupio u Miliciju volontarija antikomunista, u rujnu 1943. stupio u partizane u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u 14. brigadi 19. divizije, te koncem 1944. stupio u Narodnu miliciju. DUBRAVICA Jure MILAN, majke Stane Tadić, roden 1. 6. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u kolovozu 1943, u NOV stupio u studenom 1943, u 5. brigadu 19. divizije. DUBRAVICA Križana MARKO, majke Božice Bašić, rođen 5. 3. 1909, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, u lipnju 1944. stupio u mjesnu stražu pri MNOO-u. DUBRAVICA Blaža MILAN, majke Cvite Didak, rođen 9. 5. 1923, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u lipnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim borac 2. bataljona 6. brigade 19. divizije, zarobljen od Nijemaca u 7. ofanzivi, pobjegao iz zatvora u Bihaću i stupio u zaštitni vod 19. divizije. DUBRAVICA Ivana ANTE, majke Boje Matešić, rođen 4. 12. 1912, poljoprivrednik, pomagao NOP od siječnja 1943. kada je hapšen od Talijana i bio u zatvoru u Benkovcu do kapitulacije Italije, zatim se pasivizirao, jedno vrijeme živio u Benkovcu, te u listopadu 1944. stupio u Komandu područja Šibenik. DUBRAVICA Ivana MARKO, majke Boje Matešić, roden 22. 12. 1921, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u rujnu 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u siječnju 1944. u Stankovačku četu, zarobljen od Nijemaca u ožujku iste godine, oslobođen u studenom 1944, te stupa u K. S. J. DUBRAVICA Ivana DUŠAN, majke Boje Matešić, rođen 15. 11. 1924, poljoprivrednik, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u srpnju 1943. u Sjevernodalmatinski odred, zatim bio borac u Stankovačkoj četi i Benkovačkom odredu, ljeti 1944. obolio, otišao u Benkovac, te u rujnu iste godine stupio u 2. bataljon 5. brigade 19. divizije, gdje je bio do oslobođenja.
DUBRAVICA Bare ROKO, majke Ivanice Bunardžija, rođen 14. 8. 1928, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u srpnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, kao omladinac uhapšen u вфпји 1944. od Nijemaca, bio u zatvorima Benkovca i Bihaća, koncem iste godine oslobođen, stupio u jednu krajišku, a zatim u 20. kninsku brigadu. DUBRAVICA Sime MIRKO, majke Ivanice Perica, rođen 30. 1. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, član USAOJ-a, stupio u NOV 27. 11. 1943. u dopunski bataljon 19. divizije, zatim borac u Stankovačkoj četi, u ožujku 1944. zarobljen od Nijenjaca, jedno kraće vrijeme bio u mornarici NDH iz koje odlazi u 4. bataljon pri Komandi srednjeg Jadrana u Šibeniku. DUBRAVICA Blaža MILAN, majke Marije Storić, rođen 1.1. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, tada hapšen od Ta'lijana, bio u zatvoru u Benkovcu do kapitulacije Italije, stupio u NOV u siječnju 1944. u 5. brigadu 19. divizije. DUBRAVICA Križana STIPE, majke Stane Zrilić, rođen 20. 11. 1917, poljoprivrednik, u NOP-u listopada 1942, hapšen od Talijana 22. 1. 1943, bio u zatvoru u Benkovcu do kapitulacije Italije, zatim obavještajac kod Općinskog komiteta KPH Stankovci. DUBRAVICA Jure JAKOV, majke Kaje Morić, roden 4. 4. 1924, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane 28. 7. 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim borac u 6. brigadi 19. divizije do veljače 1944. kada je obolio i upućen u bolnicu na Vis, te u listopadu 1944. kao nesposoban vraćen kući. DUBRAVICA Ante KRIŽAN, majke Stane Deur, rođen 14. 5. 1908, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u prosincu 1942, stupio u NOV listopada 1944. u 5. brigadu 19. divizije. DUBRAVICA Nikole ANTE, majke Mare Bilić, rođen 18. 10. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, terenski radnik - obavještajac, zarobljen od ustaša u srpnju 1944. i strijeljan u Zemuniku. DUBRAVICA Petrov IVAN, majke Cvite Morić, rođen 5. 10. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, član USAOJ-a, stupio u partizane u siječnju 1944. u Stankovačku četu, zarobljen od Nijemaca u ožujku 1944, bio u logoru u Beogradu, zatim u Njemačkoj do oslobodenja. KLARIĆ Ante NIKOLA, majke Antice Brčić, roden 2. 9. 1919, poljoprivrednik,
NOP-u pristupio u veljači 1943, član USAOJ-a, u NOV stupio u rujnu 1943, obolio, vraćen na teren općine, nakon ozdravljenja stupio u partizansku stražu u Stankovcima, koja je bila u sastavu Vozarske čete pri Komandi mjesta Vodice. KLARIĆ Ante MARKO, majke Antice Brčić, roden 21. 1. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u NOV u studenom 1943. u dopunski bataljon 19. divizije, zatim borac u 14. brigadi iste divizije. KLARIĆ Sime BOŽO, majke Mare Vunić, rođen 9. 10. 1923, poljoprivrednik, mobiliziran u NOV u srpnju 1944. u 3. četu 1. bataljona 5. brigade 19. divizije. KLARIĆ Marka MILAN, majke Tomice Morić, rođen 16. 3. 1919, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u prosincu 1942, u srpnju 1943. postao član Žetvene komisije, u NOV stupio u studenom 1943. u dopunski bataljon 19. divizije, zatim bio borac u Stankovačkoj četi i 5. brigadi 19. divizije, ranjen u borbi kod Knina, umro 30. 4. 1945. u bolnici u Biogradu n/m. KLARIĆ Marka VINKO, majke Tomice Morić, rođen 15. 9. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio 27. 11. 1943. u 3. brigadu, 19. divizije, zatim borac u 35. diviziji. KLARIĆ Ivana ANTE, majke Mare Klarić, rođen 26. 4. 1910, poljoprivrednik, radio kao fizički radnik u Benkovcu, NOP-u pristupio u rujnu 1942, u NOV stupio 27. 11. 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u 5. i 14. brigadi 19. divizije. KLARIĆ Ivana STIPE, majke Mare Klarić, rođen 30. 7. 1914, radnik - ugostitelj, radio u Benkovcu, NOP-u pristupio u mjnu 1942, u veljači 1943. hapšen od Talijana, u svibnju iste godine pobjegao iz zatvora, došao na teren općine Stankovci, radio kao terenski radnik do formiranja Stankovačke čete u kojoj je postavljen za komandira, u ožujku 1944. zarobljen od Nijemaca, umro u zemunskoj bolnici od tifusa u svibnju 1944. KLARIĆ Cvitka RUŽA, majke Cvite Morić, rodena 1. 12. 1919, poljoprivrednik, pristupila NOP-u u lipnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, sekretar mjesne organizacije SK.OJ-a, član MNOO-a, član Općinskog odbora AFŽ-a, član Općinskog komiteta KPH Stankovci, terenski radnik na podmčju općine. KLARIĆ Anselma ALFONZ, majke Antice Morić, rođen 17. 12. 1912, radnik - kro393
jač, radio u Zenici, NOP-u pristupio u rujnu 1942, tada živio u Benkovcu, širio našu štampu i literaturu, okupljao pripadnike NOP-a, po kapitulaciji Italije došao u Stankovce, u ožujku 1944. radio u Komandi mjesta Vodice, u listopadu iste godine postavljen za pročelnika odjela za javni red i sigurnost kotara Vodice koju dužnost vrši do oslobodenja. KLARIĆ Anselma DUŠAN, majke Antice Morić, rođen 21.8. 1914, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1942, stupio u partizane u listopadu 1943. u Komandu mjesta Vodice, zatim bio borac u Trogirskoj dopunskoj brigadi i auto-jedinici 9. divizije. KLARIĆ Anselma SLAVKA, majke Antice Morić, rođena 21. 3. 1920, poljoprivrednik, pristupila NOP-u u lipnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Diletantske grupe, član Općinskog NOO-a. KLARIĆ Jure NIKOLA, majke Matije Perica, rođen 7. 2. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u Dopunski bataljon 19. divizije, zatim borac u 14. brigadi iste divizije. KLARIĆ Jure ANTE, majke Matije Perica, rođen 30. 1. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, član USAOJa, u NOV stupio u srpnju 1944. u 5. brigadu 19. divizije. KLARIĆ Mate IVAN, majke Antice Perica, rođen 2. 5. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, član USAOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u 2. četu 2. bataljona 5. brigade 19. divizije, zatim bio borac u 1. bataljonu Auto-brigade 26. divizije. KLARIĆ Mate JAKOV, majke Antice Perica, rođen 21. 2. 1925, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, član USAOJ-a, stupio u partizane u veljači 1944. u Stankovačku četu, zatim borac 3. čete 4. bataljona, 5. brigade 19. divizije. KLARIĆ Pavla ANTE, majke Mare Čengić, rođen 12. 9. 1900, radnik - zidar, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u travnju 1943, hapšen od Nijemaca u srpnju 1944, bio u zatvoru u Benkovcu, Bihaću i Sisku, osloboden u svibnju 1945. i stupio u NOV. KLARIĆ Pavla KRIŽAN, majke Mare Čengić, rođen 6. 6. 1908, radnik - zidar, гаdio u Francuskoj, NOP-u pristupio u travnju 1943, radio na terenu općine, u travnju 1944. postavljen za referenta zdravstvenog odsjeka Općinskog NOO-a Stankovci. KLARIĆ Tome PETAR, majke Tomice Perica, rođen 7. 10. 1912, poljoprivrednik, 394
pristupio NOP-u u travnju 1943, radio na terenu općine, bio potpredsjednik Mjesnog odbora JNOF-a. KLARIĆ Marka MILE, majke Tomice Miletić, roden 26. 6. 1920, radnik - vozač, radio u Benkovcu, pristupio NOP-u 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, sekretar SKOJ-a u Stankovcima, hapšen od Talijana u siječnju 1943, bio u zatvoru u Benkovcu do kapitulacije Italije, po dolasku iz zatvora stupio u partizane, bio borac u Sjevemodalmatinskom odredu, Stankovačkoj četi, 5. brigadi 19. divizije i Auto-bataljonu 4. armije. KLARIĆ Marka ANA, majke Tomice Miletić, rođena 24. 7. 1928, poljoprivrednik, pristupila NOP-u u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Općinskog odbora USAOJ-a. KLARIĆ Mate IVAN, majke Marije Tabula, rođen 3. 1. 1885, poljoprivrednik, NOPu pristupio u svibnju 1942, njegova kuća bila na raspolaganju NOP-u, hapšen od Talijana u veljači 1943, usljed pomanjkanja dokaza pušten na slobodu, zatim u lipnju 1944. hapšen od Nijemaca i ustaša i strijeljan. KLARIĆ Ivana NIKOLA, majke Marte Dubravica, roden 13. 11. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, 2. 2. 1943. stupio u partizane u Šibensku četu, zatim bio borac u 3. i 2. dalmatinskoj brigadi, poginuo na Sutjesci. KLARIĆ Ivana MARGARITA, majke Marte Dubravica, rođena 2. 12. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u svibnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Općinskog odbora AFŽ-a. KLARIĆ Ivana STIPE, majke Marte Dubravica, roden 27. 12. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u proljeće 1944. u bataljon »Ante Jonić«. KLARIĆ Mate JOSIP, majke Ivanice Morić, rođen 31. 7. 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, istog mjeseca stupio u partizane u Sjevernodalmatinski odred, zatim u Kom. poz. JNP 4. armije. KLARIĆ Bože MATE, majke Ane Perica, rođen 4. 4. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, član USAOJ-a, u NOV stupio u proljeće 1944. u bataljon »A. Jonić«. KLARIĆ Jakova DANICA, majke Maše Dubravica, rodena 24. 9. 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u srpnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupila u proljeće 1944. u bataljon »Ante Jonić«. KLARIĆ Jakova ANICA, majke Maše Dubravica, rođena 25. 4. 1933, poljoprivred-
nik, NOP-u pristupila u listopadu 1943, u NOV stupila u proljeće 1944. u bataljon »A. Jonić«. KUČIĆ Luke DRAGICA, majke Matije Perica, rođena 12. 2. 1920, kućna pomoćnica, radila u Tijesnom, pristupila NOP-u 1942, ćlan USAOJ-a i SKOJ-a, stupila u partizane 19. 7. 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bila borac u 6. brigadi 19. divizije, ljeti 1944. zarobljena od Nijemaca, bila u zatvom u Kninu tri mjeseca, zatim oslobođena i ponovo stupila u svoju jedinicu. KUČIĆ Luke MILE, majke Matije Perica, rođen 23. 9. 1921, radnik - vozač, radio u Benkovcu, u ožujku 1943. stupio u Miliciju volontarija antikomunista, NOP-u pristupio u listopadu 1943, stupio u partizane u veljači 1944. u Stankovačku četu, zatim bio borac u 5. brigadi 19. divizije. KUČIĆ Jakova PETAR, majke Marije Konjević, rođen 23. 6. 1907, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 5. brigadu 19. diviziје. KUĆIĆ Jakova STIPAN, majke Marije Konjević, rođen 8. 9. 1913, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, bio na raspolaganju Mjesnom NOO-u, u NOV stupio u rujnu 1944. u 5. brigadu 19. divizije. KUČIĆ Mate GOJKO, majke Matije Pelaić, rođen 9. 1. 1928, poljoprivrednik, član USAOJ-a i SKOJ-a od srpnja 1943, radio u partizanskoj pekari do studenog 1944, kada stupa u Narodnu miliciju. KUČIĆ Mate IVAN, majke Cvite Klarić, rođen 28. 5. 1902, radnik - postolar, NOP-u pristupio u srpnju 1943, radio kao obućar pri Mjesnom NOO-u, u rujnu 1944. stupio u NOV u 5. brigadu 19. divizije. KUČIĆ Mate NIKOLA, majke Cvite Klarić, rođen 1. 12. 1905, radnik - zidar, radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u srpnju 1943, hapšen od Nijemaca u srpnju 1944, bio u zatvom u Benkovcu, oslobođen u mjnu iste godine, zatim radio pri Mjesnom NOO-u kao higijeničar. LEBAN FRANC, Slovenac iz Istre, talijanski karabinijer, po kapitulaciji Italije bio na sektom Stankovaca, kao dobrovoljac stupio u Stankovačku četu prilikom njenog formiranja. MILETIĆ Križana MARKO, majke Ane Miletić, rođen 10. 8. 1913, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu i Sušaku, NOP-u pristupio u ožujku 1943, u NOV stupio 10. 4. 1944. u 4. bataljon 5. brigade 19. divizije.
MILETIĆ Jakova ANTE, majke Stane Dubravica, roden 14. 7. 1907, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, stupio u partizane u veljači 1944. u Stankovačku četu i bio borac u Stankovačkom bataljonu Benkovačkog odreda do 15. 7. 1944. kada je zarobljen od Nijemaca i bio u logoru u Njemačkoj do pobjede. MILETIĆ Ante JURE, majke Ike Nimac, rođen 15. 4. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u veljači 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u NOV u proljeće 1944. u bataljon »Ante Jonić«. MILETIĆ Mate BLAŽ, majke Anđelije Perica, rođen 1. 1. 1875, poštar - umirovljenik, NOP-u pristupio u srpnju 1942. njegova kuća bila na raspolaganju NOP-u, hapšen od Milicije volontarija antikomunista 3. čete sa sjedištem u Lišanima Ostrovičkim 21. veljače 1943. i strijeljan. MILETIĆ Blaža STANA (Stanka), majke Tomice Bura, rodena 31. 1. 1917, kućna pomoćnica, NOP-u pristupila u prosincu 1942, hapšena od Talijana 1. 6. 1943, bila u internaciji u Italiji do 15. 6. 1944. kada je stupila u 13. diviziju kao bolničarka. MILETIĆ Blaža DUŠAN, majke Tomice Bura, roden 5. 9. 1920, poljoprivrednik, radio u Šibeniku kao fizički radnik, NOP-u pristupio 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio 22. listopada 1942. u Dmgu dalmatinsku brigadu. MILETIĆ Blaža IVANICA, majke Tomice Bura, rođena 13. 12. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u srpnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a i član Mjesnog odbora AFŽ-a. MILETIĆ Blaža MAŠA, majke Tomice Bura, rođena 15. 4. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u srpnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a i član Općinskog NOO-a. MILETIĆ Mate STIPE, majke Ivanice Klarić, rođen 24. 12. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane 22. listopada 1942. u Prvu primorsku četu, upućen za Bosnu, naišao na zasjedu fašista na Potravljanskom mostu na Cetini, zarobljen i 30. listopada iste godine strijeljan u Sinju. MILETIĆ Josipa MARIJAN, majke Stane Miletić, rođen 7. 2. 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u вфпји 1944. hapšen od Nijemaca, bio u zatvorima Benkovca i Bihaća, koncem 1944. oslobođen, stupio u NOV u 23. brigadu 45. divizije. 395
MILETIĆ Josipa IVAN, majke Stane Miletić, rođen 1930, pristupio NOP-u u siječnju 1944, u proljeće iste godine zbjegom otišao u Afriku, javio se kao dobrovoljac u NOV i stupio u Trogirsku dopunsku brigadu. MILETIC Blaža BRANKO, majke Milice Sunajko, rođen 17. 5. 1917, poljoprivrednik, radio u Šibeniku kao fizički radnik, NOP-u pristupio 1942, stupio u partizane u ožujku 1943. u Šibensku četu, zatim bio borac u Šibensko-trogirskom odredu i 9. divizij'MILETIĆ Blaža ANKA, majke Milice Sunajko, rođena 14. 2. 1921, kućna pomoćnica, radila u Šibeniku, NOP-u pristupila u proljeće 1943, u NOV stupila u rujnu iste godine u 4. splitsku brigadu 9. divizije. MILETIĆ Blaža IVAN, majke Milice Sunajko, rođen 1. 11. 1926, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u travnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u studenom 1943. stupio u Vozarsku četu pri Komandi mjesta Vodice. MILETIĆ Ivana JERE, majke Cvite Pelaić, rođen 14. 9. 1925, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u lipnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim borac u 5. brigadi 19. divizije, poginuo u borbi kod Knina. MILETIĆ Bare ŠIME, majke Mare Savić, rođen 30. 4. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, član USAOJa i SKOJ-a, radio po omladinskoj organizaciji, bio sekretar mjesne organizacije SKOJ-a. MILETIĆ Ilije JOSIP, majke Ivanice Vunić, rođen 6. 3. 1903, poljoprivrednik, radio u Francuskoj kao fizički radnik, pristupio NOP-u u travnju 1943, u 1944. predsjednik Mjesnog odbora JNOF-a, hapšen od Nijemaca, bio u zatvoru u Benkovcu. MILETIĆ Josipa ĆEDO, majke Toke Morić, rođen 12. 1. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, tajnik Mjesnog odbora USAOJ-a i član Općinskog komiteta SKOJ-a. MILETIĆ Ilije IVAN, majke Ivanice Vunić, rođen 19. 3. 1913, poljoprivrednik, NOPu pristupio u travnju 1943, stupio u partizane u studenom 1943. u jedinicu pri Komandi mjesta Vodice, zatim bio borac u 1. brigadi 26. divizije. MILETIĆ Ilije ANTE, majke Ivanice Vunić, rođen 13. 2. 1915, poljoprivrednik, radio u Francuskoj kao fizički radnik, NOP-u pristupio u travnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943, bio borac u Zadarskom odredu i 3. bataljonu 5. brigade 19. divizije. 396
MILETIĆ Blaža MARKO, majke Jele Ivković, rođen 27. 3. 1899. poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u svibnju 1942, hapšen od Talijana 25. lipnja 1942, usljed pomanjkanja dokaza pušten na slobodu, u veljači 1943. stupio u ilegalnost, radio na terenu općine i poginuo. MILETIĆ Marka DUŠAN, majke Ane Miletić, roden 3. 7. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1941, član SKOJ-a, hapšen od Talijana 25. lipnja 1942, usljed pomanjkanja dokaza pušten na slobodu, 16. listopada 1942. stupio u NOV u 3. sandžačku brigadu. MILETIĆ Marka JELKA, majke Ane Miletić, rodena 7. 7. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u travnju 1942, u veljači 1943. stupila u ilegalnost, član USAOJ-a i SKOJ-a, radila na terenu općine po pitanju AFŽ-a. MILETIĆ Petra NIKOLA, majke Anuše Morić, rođen 30. 4. 1927, NOP-u pristupio u rujnu 1943, kurir kod Općinskog NOO-a, član USAOJ-a i SKOJ-a. MILETIĆ Bože DRAGUTIN, majke Cvite Deur, rođen 23. 4. 1897, službenik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, kao službenik radio kod Općinskog NOO-a. MILETIĆ Dragutina NADA, majke Stane Morić, rođena 30. 8. 1931, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u siječnju 1944, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće iste godine stupila u bataljon »Ante Jonić«. MILETIĆ Ivana DRAGICA, majke Maše Miletić, rođena 1. 8. 1929, poljoprivrednik, pristupila NOP-u u siječnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupila u bataljon »Ante Jonić«. MILETIĆ Ivana ANTE, majke Maše Miletić, rođen 14. 10. 1931, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u proljeće 1944. u batalion »Ante Jonić«. MILETIĆ Tome BRANKO, majke Ane Miletić, rođen 25. 1. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, radio po pitanju omladine na terenu općine, u srpnju 1944. hapšen od Nijemaca i strijeljan. MILETIĆ Tome MIUENKO, majke Ane Miletić, rođen 22. 3. 1922, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u rujnu 1943. u Grupu sjevernodalmatinskih odreda. MILETIĆ Jose STIPE, majke Tomice Miletić, roden 9. 12. 1910, poljoprivrednik, • NOP-u pristupio u veljači 1943, u NOV stu-
pio u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije, vraćen na teren i bio kurir kod Mjesnog NOO-a, hapšen od Nijemaca u srpnju 1944, bio u zatvoru u Benkovcu, oslobođen u rujnu iste godine. MILETIĆ Josin DUŠAN, majke Tomice Miletić, rođen 9. 12. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u 5. brigadu 19. divizije, u srpnju 1944. zarobljen od Nijemaca, bio u logorima u Njemačkoj do oslobođenja. MILETIĆ Nikole RADE, majke Antice Brčić, rođen 6. 11. 1922. poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio 22. listopada 1942. u 10. cmogorsku brigadu. MILETIĆ Jakova JURE, majke Jurke Konjević, rođen 2. 2. 1907, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu i Francuskoj, NOP-u pristupio u prosincu 1942, hapšen od Talijana 1. 2. 1943, bio u zatvom u Stankovcima i Benkovcu do 1.7. 1943. kada je pušten na slobodu, u rujnu 1943. postavljen za komandira mjesne straže, u studenom 1944. stupio u Narodnu miliciju. MILETIĆ Marka ANTE, majke Kaje Stošić, roden 16. 1. 1906, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, hapšen od Nijemaca 16. srpnja 1944, bio u zatvom u Benkovcu do 8. mjna iste godine kada je oslobođen i stupio u 1. četu 3. bataljona 5. brigade 19. divizije. MILETIĆ Marka MATE, majke Kaje Stošić, rođen 11. 2. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u ožujku 1943, stupio u NOV u mjnu 1943. u 5. brigadu 19. divizije, poginuo 1944. MILETIĆ Marka RADE, majke Kaje Stošić, rođen 2. 4. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u ožujku 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 5. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u Stankovačkoj četi, 29. 3. 1944. poginuo kod Banjevaca. MILETIĆ Jakova IVE, majke Jurke Miletić, rođen 18. 4. 1914, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1943, član Zetvene komisije, radio na terenu općine. MILETIĆ Jakova DRAGO, majke Jurke Miletić, rođen 8. 10. 1919, poljoprivrednik, radio na Poljoprivrednom dobru »Vrana«, pristupio NOP-u u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u lipnju 1943. u Sjevernodalmatinski odred, zatim bio borac u 6. brigadi 19. divizije. MILETIĆ Marka STANKO, majke Mare Smolić, rođen 28. 3. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, član
USAOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u 5. brigadu 19. divizije, poginuo 25. 1. 1944. na Šupljaji kod Knina. MILETIĆ Marka JANKO, majke Mare Smolić, rođen 6. 1. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, član USAOJa i SKOJ-a, stupio u partizane u veljači 1944. u Komandu mjesta Vodice, zatim bio borac u 6. brigadi 19. divizije. MILETIĆ Križana FRANE, majke Cvite Morić, rođen 26. 9. 1913, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1943. u NOV stupio 20. listopada 1943. u 3. bataljon 5. brigade 19. divizije. MILETIĆ Ante MATE, majke Matije Nimac, rođen 12. 5. 1909, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1943, u partizane stupio u veljači 1944. u Stankovačku četu, zatim bio borac u 5. brigadi 19. divizije. MILETIĆ Ante MILAN, majke Matije Nimac, roden 24. 3. 1912, obalni radnik, radio u Sušaku, NOP-u pristupio 1942, u NOV stupio u 1943. u Primorskogoransku brigadu. MILETIĆ Ante MARIJA, majke Matije Nimac, rođena 9. 10. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u ožujku 1943, član Mjesnog odbora AFŽ-a. MILETIĆ Ante ŠIME, majke Matije Nimac, rođen 8. 6. 1923, pomorac, NOP-u pristupio u 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u početku 1943, učestvovao u udamim gmpama u Gorskom kotam, zatim pripadao jedinici KNOJ-a. MILETIĆ Beže MATE, majke Peke Orlović, rođen 4. 8. 1908, radnik - zidar, NOP-u pristupio u listopadu 1942, u NOV stupio 26. studenog 1943. u 6. brigadu 19. divizije, poginuo 20. studenog 1944. na Pađanima. MILETIĆ Beže IVAN, majke Peke Orlović, rođen 24. 12. 1914, radnik - trgovac, гаdio u Šibeniku i Zagrebu, pred dmgi svjetski rat hapšen u Zagrebu, pred drugi svjetski rat hapšen u Zagrebu kao revolucionar, bio u zatvoru s Pavlom Gregorićem, predratni član KP, nosilac »Partizanske spomenice 1941«. MILETIĆ Mate NIKOLA, majke Božice Brčić, rođen 5. 8. 1914, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u lipnju 1943, stupio u partizane u veljači 1944. u Stankovačku četu, zarobIjen od Nijemaca u ožujku 1944, oslobođen u kolovozu iste godine kada stupa u 7. brigadu 51. divizije. MILETIĆ Mate MATE, majke Božice Brčić, rođen 22. 3. 1919, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u lipnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u 6. i 5. brigadi 19. divizije. 397
MILETIĆ Josipa DUŠAN, majke Anđelije Kutija, rođen 27. 5. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio 22. listopada 1942. u 3. sandžačku brigadu, zatim bio u 3. brigadi KNOJ-a, zarobljen od Nijemaca i nakon oslobođenja stupio u »Tomšičevu« brigadu. MILETIĆ Josipa MATE, majke Andelije Kutija, rođen 21. 12. 1925, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, u lipnju intemiran na Molat, nakon kapitulacije Italije radio u pozadini, u srpnju 1944. hapšen od Nijemaca, u studenom 1944. oslobođen, vraćen kući kao teški bolesnik, umro 15. 3. 1945. MILETIĆ Nikole MARKO, majke Marije Beneta, rođen 3. 9. 1909, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu i Sušaku, NOP-u pristupio u ožujku 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 3. brigadi 35. divizije. MILETIĆ Nikole AUGUSTIN, majke Marije Beneta, rođen 6. 2. 1919, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Sušaku, NOP-u pristupio u travnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, do studenog 1944. bio kurir kod Mjesnog NOO-a, zatim stupio u Narodnu miliciju. MILETIĆ Nikole DOBRILA, majke Marije Beneta, rođena 13. 2. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u siječnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, radila u Stankovcima na organiziranju omladine i žena. MILETIĆ Šime MARKO, majke Kaje Deur, roden 17. 9. 1914, NOP-u pristupio u travnju 1943, hapšen od Nijemaca, bio u zatvoru u Benkovcu i Bihaću, oslobođen u listopadu 1944, stupio u Moslavačku brigadu, poginuo koncem 1944. MILETIĆ Luke »Stevana« ZORKA, majke Ike Deur, rodena 22. 5. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u siječnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, radila u Stankovcima na organiziranju omladine i žena. MILETIĆ Nikole BORISLAV, majke Anuše Morić, rođen 18. 2. 1921, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu i Njemačkoj, NOP-u pristupio u lipnju 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, u veljači 1942. član MOO-a, u NOV stupio 16. listopada 1942. u 3. sandžačku brigadu 1. divizije, zatim bio borac u I. dalmatinskoj brigadi, poginuo 1943. MILETIĆ Nikole JANKO, majke Anuše Morić, rođen 5. 8. 1928, NOP-u pristupio u studenom 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u 398
proljeće 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«. MILETIĆ Jure SLAVKO, majke Tereže Radaš, roden 9. 4. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1943, član SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u 2. posadnu četu bataljona »A. Jonić«. MILETIĆ Josipa JOSO, majke Anice Bastać, rođen 17. 3. 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u mjnu 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u listopadu 1944. stupio u Narodnu miliciju. MILETIĆ Nikole JURE, majke Božice Brković, rođen 3. 3. 1914, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, stupio u partizane u studenom 1943. u Kninski odred, zatim bio borac u 6. brigadi 19. divizije i u 32. »Radićevoj« brigadi. MILETIĆ Mate KRIŽAN, majke Anice Baković, rođen 30. 4. 1912, radnik - kotlar, radio u Zagrebu, pristupio NOP-u u siječnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 5. brigadu 19. divizije, u srpnju 1944. zarobljen od Nijemaca, u mjnu iste godine oslobođen iz zatvora u Benkovcu, zatim se vraća u svoju jedinicu, poginuo 11. studenog 1944. na Šupljaji kod Knina. MILETIĆ Križana TOMISLAV, majke Darinke (Milke) Vunić, rođen 2. 1. 1930, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u mjnu 1943, u proljeće 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«. MILETIĆ Križana ZORKA, majke Mare Perica, rođena 7. 8. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Mjesnog odbora AFŽ-a. MILETIĆ Josipa MARTIN, majke Cvite Kardum, rođen 7. 9. 1902, obrtnik - mesar, NOP-u pristupio u lipnju 1942, član Plenuma Općinskog odbora JNOF-a. MILETIĆ Martina MILKA, majke Ivanice Sarađen, rođena 8. 9. 1922, domaćica, NOP-u pristupila u lipnju 1942, član Mjesnog odbora AFŽ-a. MILETIĆ Martina MILE, majke Ivanice Sarađen, rođen 2. 12. 1924, radnik - konobar, NOP-u pristupio u lipnju 1942, stupio u partizane u srpnju 1943. u Sjevernodalmatinski odred, kao skojevac, zatim bio borac u 14. brigadi 19. divizije, poginuo 12. lipnja 1944. MILETIĆ Josipa ANTE, majke Cvite Kardum, rođen 11. 10. 1910, radnik - stolar, radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u lipnju 1942, radio kao terenski radnik na podmčju općine, u srpnju 1944. zarobljen od Nijemaca i strijeljan.
MORIĆ Mate PANE, majke Antice Klarić, rođen 29. 1. 1885, poljoprivrednik, NOPu pristupio u prosincu 1941, njegova kuća bila na raspolaganju NOP-u, hapšen od Talijana 10. svibnja 1943, kao taoc intemiran na Molat, po kapitulaciji Italije radio na terenu općine. MORIĆ žena Pane MAŠA, majke Marte Savić, rođena 24. 2. 1890, domaćica, pristupila NOP-u u veljači 1942, u ožujku 1944. hapšena od ustaša i strijeljana. MORIĆ Pane IVAN, majke Maše Baković, rođen 23. 6. 1917, radnik - krojač, radio u Novom Sadu i Zagrebu, NOP-u pristupio u srpnju 1941, u veljači 1942. postao tajnik MNOO-a, u siječnju 1943. stupa u Prvu primorsku četu, u travnju iste godine dolazi na teren općine gdje radi kao terenski radnik i obavještajni oficir za područje općine, član Općinskog NOO-a i tajnik istog i član Općinskog komiteta K.PH do listopada 1944. kada preuzima dužnost pročelnika Odjela unutrašnjih poslova kotara Vodice, u ožujku 1945. postaje član Kotarskog komiteta KPH Vodice, bio je član USAOJ-a i SKOJ-a. MORIĆ Pane ANA, majke Maše Baković, rođena 5. 7. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u veljači 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Mjesnog odbora AFŽ-a, u rujnu 1944. hapšena od ustaša i strijeljana. MORIĆ Pane KREŠO, majke Maše Baković, roden 3. 3. 1925, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u veljači 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, 21. veljače 1943. hapšen od Milicije volontarija antikomunista, 3. čete sa sjedištem u Lišanima Ostrovičkim i strijeljan. MORIĆ Šime NIKOLA, majke Stane Morić, rođen 18. 1. 1900, mjesni redar - policajac, NOP-u pristupio u prosincu 1941, član Mjesnog NOO-a, u siječnju 1943. stupio u ilegalnost, radio kao terenski radnik i prilikom racije u ožujku iste godine poginuo na vodičkom terenu. MORIĆ Nikole SLAVKO, majke Anke Sarađen, rođen 26. 5. 1921, radnik - pekar, radio u Splitu, NOP-u pristupio u prosincu 1941, član USAOH-a i SKOJ-a, hapšen od Talijana 1. srpnja 1942, usljed pomanjkanja dokaza pušten na slobodu, u partizane stupio 2. veljače 1943. u Šibensku četu, zatim bio borac u 3. i 2. dalmatinskoj brigadi, iza 5. ofenzive zarobljen od Nijemaca, bio u logoru u Zagrebu. MORIĆ Nikole ŽARKO, majke Anke Sarađen, rođen 18. 11. 1929, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USA-
OJ-a i SKOJ-a, u lipnju 1943. bio predsjednik Mjesnog odbora USAOJ-a. MORIĆ Šime ANTE, majke Stane Morić, rođen 9. 1. 1907, radnik - pekar, radio u Splitu, NOP-u pristupio u prosincu 1941, u NOV stupio u rujnu 1943. u Južnodalmatinsku brigadu 9. divizije. MORIĆ Nikole JURE, majke Matije Morić, rođen 3. 3. 1905, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Sušaku, NOP-u pristupio u veljači 1943, u studenom 1943. stupio u Mjesnu stražu. MORIĆ Nikole IVAN, majke Matije Morić, roden 29. 8. 1910, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Sušaku, NOP-u pristupio u veljači 1942, u listopadu 1942. postao član MNOO-a, 2. veljače 1943. stupiojj NOV u 2. dalmatinsku brigadu, poginuo na Sutjesci. MORIĆ Nikole MILAN, majke Matije Morić, rođen 23. 7. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u svibnju 1943. hapšen od Talijana, kao taoc intemiran na Molat, po kapitulaciji Italije uključuje se aktivno u organizirani rad na terenu općine, obolio od posljedica internacije, umro 5. 1. 1945. godine. MORIĆ Ante MATE, majke Marije Pešić, roden 9. 7. 1913, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1943, u rujnu iste godine radio u partizanskoj pekari, zatim stupio u Vozarsku četu pri Komandi mjesta Vodice. MORIĆ Marka RADE, majke Matije Miletić, rođen 1. 1. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, član USAOJa i član Mjesnog NOO-a. MORIĆ Nikole IVAN, majke Matije Pelaić, rođen 5. 7. 1921, poljoprivrednik, NOPu pristupio u rujnu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u svibnju 1943. u Sjevernodalmatinski odred, zatim bio borac u Stankovačkoj četi, u ožujku 1944. zarobljen od Nijemaca, oslobođen iz Sremske Mitrovice i 11.9. 1944. stupa u 3. bataljon 7. brigade 51. divizije. MORIĆ žena Ivana MARA, majke Ivanice Perica, rođena 5. 9. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u rujnu 1942, član Mjesnog odbora AFŽ-a. MORIĆ Jure STIPE, majke Barice Šunjerga, rođen 7. 2. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u rujnu 1943. stupio u četu pri Komandi mjesta Vodice, zatim borac u 3. artiljerijskoj brigadi 4. armije. 399
MORIĆ Mate FRANE, majke Dumice Nakić, rođen 8. 9. 1905, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u svibnju 1943, u studenom 1943. stupio u Vozarsku četu pri Komandi mjesta Vodice. MORIĆ Mate ŠIME, majke Dumice Nakić, rođen 20. 6. 1910, poljoprivrednik, NOPu pristupio u svibnju 1943, stupio u partizane u veljači 1944. u Stankovačku četu, zarobljen od Nijemaca 29. 3. 1944, zatim u logoru u Njemačkoj do završetka drugog svjetskog rata. MORIĆ Mate JURE, majke Andrijane Brković, rođen 11. 4. 1908, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, od rujna 1943. radio kao član Žetvene komisije pri Komandi područja Šibenik. MORIĆ Mate IVAN, majke Andrijane Brković, rođen 2. 10. 1910, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Sušaku, u NOP-u pristupio u listopadu 1942, u rujnu 1943. stupio u Mjesnu stražu, zatim bio borac u 6. brigadi 19. divizije, 21. travnja 1945. poginuo na Katarini u oslobađanju Rijeke. MORIĆ Mate JAKOV, majke Andrijane Brković, rođen 10. 10. 1913, radnik - postolar, radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u studenom 1942, u studenom 1943. bio obućar pri Komandi mjesta Vodice, zatim borac u Zadarskom odredu i 5. brigadi 19. divizije. MORIĆ Bože DANE, majke Anice Kutija, rođen 25. 8. 1913, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, u studenom 1943. stupio u Vozarsku četu pri Komandi mjesta Vodice, zatim bio borac u 5. brigadi 19. divizije. MORIĆ Josipa NIKOLA, majke Marte Morić, roden 16. 10. 1929, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, u proljeće 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«, kao član SKOJ-a. MORIĆ Marka RADE, majke Peke Brčić, rođen 2. 2. 1914, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u veljači 1943, u rujnu iste godine stupio u Mjesnu stražu, zatim bio kurir kod Mjesnog NOO-a. MORIĆ Blaža MILE, majke Toke Savić, rođen 1. 1. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »A. Jonić«. MORIĆ Jakova MATE, majke Marije Perica, rođen 20. 3. 1911, poljoprivrednik. NOP-u pristupio u srpnju 1943, u studenom iste godine stupio u 5. brigadu 19. divizije, zbog slabog vida vraćen na teren općine. 400
MORIĆ Jakova JURE, majke Marije Perica, rođen 20. 3. 1911, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, u studenom iste godine stupio u 5. brigadu 19. divizije, zbog slabog vida vraćen na teren općine. MORIC Jakova MARKO, majke Marije Perica, rođen 8. 4. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u rujnu 1943. u Mjesnu stražu, zatim u Stankovačku četu, poginuo 29. 3. 1944. kod Banjevaca. MORIĆ Križana JOSO, majke Anice Bura, rođen 3. 1. 1917, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Sušaku, NOP-u pristupio u studenom 1941, u veljači 1942. član Mjesnog NOO-a, u veljači 1943. hapšen od Talijana, zbog pomanjkanja dokaza pušten na slobodu. MORIĆ Križana MIRKO, majke Anice Bura, rođen 21.1. 1920, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Šibeniku, NOP-u pristupio u siječnju 1943, u veljači iste godine hapšen od Talijana, zbog pomanjkanja dokaza pušten na slobodu, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Općinskog komiteta SKOJ-a, član Izvršnog odbora JNOF-a općine, u studenom 1944. stupa u Narodnu miliciju. MORIĆ Ivana NIKOLA, majke Matije Uskok, roden 13. 3. 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, u rujnu iste godine stupio u jedinicu pri Komandi mjesta Vodice, zatim u Stankovačku četu, u studenom 1944. stupio u Narodnu miliciju, bio član USAOJ-a i SKOJ-a. MORIĆ Jakova ANTE, majke Anice Orlović, rođen 13. 8. 1925, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, član USAOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u 5. brigadu 19. divizije. MORIĆ Mate ANTE, majke Cvite Miletić, roden 10. 7. 1915, radnik - pekar, radio u Ninu, NOP-u pristupio u rujnu 1943, radio u partizanskoj pekari, pripadao Vozarskoj četi pri Komandi mjesta Vodice. MORIĆ Mate RADE, majke Cvite Miletić, roden 26. 4. 1920, radnik - konobar, radio u Šibeniku, NOP-u pristupio u veljači 1943, član USAOJ-a, stupio u partizane u rujnu 1943. u Mjesnu stražu, zatim u Stankovačku četu. MORIĆ Mate VICE, majke Cvite Miletić, rođen 1. 2. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, od rujna iste godine radi u partizanskoj pekari do stupanja u Stankovačku četu prilikom njenog formiranja. MORIĆ Križana NIKOLA, majke Matije Morić, rođen 7. 10. 1912, poljoprivrednik,
NOP-u pristupio u listopadu 1942, stupio u partizane u veljači 1944. u Stankovačku četu, zatim bio borac u 4. bataljonu 5. brigade 19. divizije. MORIĆ Križana MARKO, majke Matije Morić, rođen 8. 9. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u NOV u studenom 1943. u Dopunski bataljon 19. divizije, zatim bio borac u Stankovačkoj četi, Benkovačkom odredu i 8. brigadi 20. divizije. MORIĆ Ante DUSAN, majke Cvite Bura, rođen 28. 11. 1917, podoficir Kraljevske ratne mornarice, služio u Šibeniku, NOP-u pristupio 1942, stupio u partizane u rujnu 1943. u Grupu sjevernodalmatinskih odreda, radio u Štabu Grupe odreda. MORIĆ Ante STANKO, majke Cvite Bura, rođen 17. 1. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1942, član SKOJ-a, u NOV stupio 22. listopada iste godine, na putu za Bosnu kod Potravljanskog mosta na Cetini naišao na fašističku zasjedu, zarobljen i kao maloljetan upućen u zarobljeništvo, po oslobođenju milicionar s boravkom u Zagrebu. MORIĆ Ante MARKO, majke Cvite Bura, rođen 6. 4. 1930, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »A. Jonić«. MORIĆ Stipana ŽIVKO, majke Marije Miletić, rođen 20. 2. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u siječnju 1944. u Stankovačku četu, zarobljen od Nijemaca 29. ožujka 1944, oslobođen u rujnu 1944, zatim stupa u 7. brigadu 51. divizije. MORIĆ Ivana RADE, majke Šinke Klarić, rođen 3. 9. 1916, radnik - krojač, radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u rujnu 1942, početkom 1944. stupio u Zadarski odred, zatim u 5. brigadu 19. divizije. MORIĆ Ivana MILJENKO, majke Šinke Klarić, rođen 5. 9. 1918, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, član Mjesnog NOO-a. MORIĆ Ivana MIRKO, majke Šinke Klarić, rođen 28. 9. 1920, radnik - trgovac, radio u Šibeniku, NOP-u pristupio 1942, po kapitulaciji Italije stupio u NOV u 8. brigadu 20. divizije. MORIĆ Nikole ŠIME, majke Marte Tokić, rođen 20. 9. 1908, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, u NOV stupio u studenom 1943. u Dopunski bataIjon 1943, zbog bolesti povraćen na teren, 17. 26 - BENKOVAČKI KRAJ ... ZBORNIK 2
7. 1944. hapšen od Nijemaca, oslobođen 10. 9. iste godine, vraćen na teren općine. MORIĆ Nikole JOSO, majke Marte Tokić, rođen 4. 3. 1910, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, u NOV stupio u studenom 1943. u 5. brigadu 19. divizije, zarobljen 16. srpnja 1944, bio u zatvoru u Benkovcu, oslobođen 8. listopada iste godine, kada ponovo stupa u svoju jedinicu. MORIĆ Nikole ANTE, majke Marte Tokić, rođen 10. 1. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1942, član USAOJa i SKOJ-a, sekretar Mjesnog aktiva SKOJ-a i član Općinskog komiteta SKOJ-a. MORIĆ Nikole ŠIME, majke Mare Pandžić, rođen 3. 2. 1906, radnik - komaćar, NOP-u pristupio u listopadu 1942, u studenom 1943. stupio u radnu jedinicu 19. divizije u kojoj je obavljao komaćarski zanat. MORIĆ Nikole MILAN, majke Mare Pandžić, rođen 1. 12. 1908, radnik - kovač, NOP-u pristupio u listopadu 1942, u studenom 1943. stupio u radnu jedinicu 19. divizije u kojoj je radio kao kovač i potkivač. MORlČ Nikole NIKOLA, majke Tereze Orlović, rođen 14. 1. 1921, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Splitu, NOP-u pristupio u kolovozu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u rujnu 1943. stupio u Sjevernodalmatinski odred, zatim bio borac u Vozarskoj četi pri Komandi mjesta Vodice, prilikom vožnje prema Visu 1. travnja 1944. utopio se. MORIĆ Šime MILE, majke Stane Smolić, rođen 8. 8. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, u NOV stupio 25. studenog 1943. u 7. brigadu 19. divizije, 16. srpnja 1944. zarobljen od Nijemaca, oslobođen koncem 1944, kada stupa u 3. brigadu 9. divizije, zatim u 3. brigadu 1. divizije KNOJ-a. MORIĆ Jure STIPE, majke Vilijane Klarić, rođen 5. 8. 1911, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, u rujnu 1943. stupa u ilegalnost kao terenski radnik, zatim bio borac u 5. brigadi 19. divizije i Komandi područja Šibenik. MORIĆ Ante MARIJA, majke Grgice Kardum, rodena 20. 1. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Mjesnog odbora AFŽ-a. MORIĆ Ivana MILKA, majke Božice Brković, rođena 29. 7. 1923, kućna pomoćnica, NOP-u pristupila u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupila u studenom 1943. u 5. brigadu 19. divizije. ORLOVIĆ Nikole ABRAM, majke Marte Kardum, roden 1. 1. 1911, graničar, služio 401
u Jesenicama (Slovenija), NOP-u pristupio u veljači 1942, u studenom iste godine član Mjesnog NOO-a, u veljači 1943. prima dužnost predsjednika MNOO-a na kojoj dužnosti ostaje do oslobođenja. ORLOVIĆ Jure NIK.OLA, majke Tomice Orlović, rođen 17. 1. 1914, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, u NOV stupio u studenom iste godine u 5. brigadu 19. divizije, zatim borac u Stankovačkoj četi, u ožujku 1944. zarobljen od Nijemaca, oslobođen u rujnu iste godine kada stupa u 7. brigadu, 51. divizije. ORLOVIĆ Jure RADE, majke Tomice Orlović, rođen 18. 3. 1916, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u veljači 1943, bio član Žetvene komisije, u lipnju 1944. stupa u 5. brigadu 19. divizije, koncem iste godine usljed bolesti vraćan na teren općine. ORLOVIĆ žena Rade ŠINKA, majke Maše Sarađen, rodena 22. 8. 1919, domaćica, NOP-u pristupila u veljači 1943, član Općinskog odbora AFŽ-a i član Kotarskog odbora AFŽ-a Vodice. ORLOVIĆ Ante MILICA, majke Cvite Dražina, rođena 23. 12. 1920, radnica - tkalja, NOP-u pristupila u veljači 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, sekretar aktiva SKOJ-a i član Općinskog komiteta SKOJ-a. PELAIĆ Mijata MATE, majke Stoje Klarić, rođen 9. 12. 1912, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u svibnju 1942, stupio u partizane 2. veIjače 1943. u Komandu mjesta Duvno, zarobljen od Nijemaca, oslobođen u rujnu 1944. i od tada do oslobođenja bio pri Komandi područja Zagreb. PELAIĆ Mijata MAŠA, majke Stoje КЈаrić, rodena 18. 12. 1919, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u lipnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Općinskog odbora AFŽ-a i član Općinskog NOO-a, u proljeće 1944. otišla zbjegom u Е1 Shatt, gdje se aktivno uključuje u organizirani rad. PELAIĆ Mijata RADE, majke Stoje Klarić, rođen 9. 7. 1922, radnik - vozač, radio u Benkovcu, NOP-u pristupio u srpnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u ožujku 1943. u Primorski bataljon, zatim bio u 1. tenkovskoj brigadi 19. divizije. PELAIĆ Ivana ANTE, majke Matije Miletić, roden 11. 6. 1915, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u svibnju 1942, od rujna 1943. do travnja 1945. član Mjesnog NOO-a, zatim stupa u 1. bataljon 1. brigade 7. divizije. 402
PELAIĆ Ivana ŠINKA, majke Matije Miletić, rođena 24. 10. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u lipnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a i član Mjesnog odbora AFŽ-a. PELAIĆ Ivana STIPE, majke Matije Miletić, rođen 24. 10. 1925, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, od ožujka 1944. kurir kod Okružnog NOO-a Šibenik. PELAIĆ Bare JURE, majke Jušte Troskot, roden 5. 5. 1917, radnik - vozač, radio u Benkovcu, NOP-u pristupio u rujnu 1943, stupio u partizane u veljači 1944. u Stankovačku četu, u ožujku iste godine zarobljen od Nijemaca i bio kod istih vozač, ljeti 1944. u borbi s Nijemcima kod Nadina oslobođen od partizana, zatim stupa u 5. brigadu 19. divizije. PELAIĆ Šime JAKOV, majke Jake Perica, rođen 7. 12. 1926, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u srpnju 1944. u 5. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 1. brigadi 26. divizije. PELAIĆ Jakova BLAŽ, majke Stane Deur, roden 29. 11. 1906, službenik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, do oslobođenja službenik u Općinskom NOO-u. PELAIĆ Jakova ZVONKO, majke Stane Deur, rođen 24. 10. 1919, radnik - brusač, radio u Somboru, NOP-u pristupio u rujnu 1943, stupio u partizane u veljači 1944. u Stankovačku četu, zarobljen od Nijemaca 29. u ožujku 1944, jedno vrijeme bio u logoru, zatim stupio u domobrane. PELAIĆ Jure ANTE, majke Marte Kartelo, roden 31. 10. 1919, radnik - mlinar, radio u Benkovcu. NOP-u pristupio u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, po kapitulaciji Italije pripadao Radnoj grupi. PELAIĆ Jure NIKOLA, majke Marte Kartelo, rođen 2. 10. 1927, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u rujnu 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio pri Komandi podmčja Zadar i 5. brigadi 19. divizije. PELAIĆ Ivana JURE, majke Antice Miletić, rođen 24. 6. 1914, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u rojnu 1943, zatim pripadao Radnoj grupi pri Općinskom NOO-u. PELAIĆ Šime BOŽO, majke Jušte Orlović, rođen 13. 8. 1911, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u veljači 1943, u NOV stupio 3. prosinca 1943. u 5. brigadu 19. divizije.
PELAIĆ Nikole ANTE, majke Jele Polegubić, rođen 12. 5. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane 6. rujna 1944. u Zadarski odred, zatim bio borac u 6. brigadi 19. divizije. PELAIĆ Jure IVAN, majke Barice Miletić, rođen 19. 1. 1907, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, u NOV stupio 21. 11. 1943. u 1. bataljon 3. brigade 19. divizije iz koje je premješten u Stankovačku četu, 29. ožujka 1944. zarobljen od Nijemaca, u rujnu iste godine oslobođen, kada stupa u 7. brigadu 51. divizije. PELAIĆ Šime STIPE, majke Mare Bura, rođen 11. 8. 1921, radnik - kovač, NOP-u pristupio u rujnu 1943, stupio u partizane u veljači 1944. u Stankovačku četu, zatim borac u 2. bataljonu 6. brigade 19ч divizije i Tenkovskoj brigadi 26. divizije. PELAIC Šime JAKOV, majke Mare Bura, rođen 30. 9. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, u NOV stupio u lipnju 1944, u 1. četu 1. bataljona 5. brigade 19. divizije. PERICA Ante GOJKO, majke Jurke Klarić, rođen 7. 3. 1924, radnik - vozač, radio u Benkovcu, NOP-u pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane 10. rujna 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u 5. brigadi 19. divizije, Zadarskom području, Autobataljonu 8. korpusa i Autobataljonu 4. armije. PERICA Jure ANTE, majke Ivanice Miletić, rođen 10. 8. 1913, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, u rujnu iste godine stupio u Mjesnu stražu, zatim radio kao higijeničar na području općine. PERICA Tome IVAN, majke Ivanice Morić, rođen 18. 1. 1897, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, radio u mjestu na skladištenju materijala, u početku 1945. radi na organiziranju Opće poljoprivredne zadruge i bio je njen predsjednik. PERICA Pavla BOŠKAN, majke Mare Savković, rođen 25. 12. 1891, radnik - trgovac, NOP-u pristupio u srpnju 1943, u srpnju 1944. hapšen od Nijemaca, u rujnu iste godine oslobođen iz zatvora u Benkovcu, bio referent u Kotarskom NOO-u Vodice. PERICA Nikole ANDRIJA, majke Božice Orlović, rođen 16. 11. 1904, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u svibnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 5. brigadu 19. diviziје. 26*
PERICA Nikole IVAN, majke Božice Orlović, rođen 26. 8. 1916, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943, u Dopunski bataljon 19. divizije, zatim bio borac u 11. brigadi 26. divizije i u 20. diviziji. PERICA Blaža FRANE, majke Ivanice Morić, roden 18. 9. 1912, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 3. brigadu 19. divizije, zatim prekomandovan u Stankovačku četu, 29. ožujka 1944. zarobljen od Nijemaca, bio u logom Zvjezdara Beograd i Sremskoj Mitrovici do 1. rujna, kada mu uspijeva pobjeći i stupiti u 7. brigadu 51. divizije. PERICA Mijata ŠIME, majke Marte Morić, roden 21. 1. 1892, čuvar šume - lugar, NOP-u pristupio u svibnju 1943, radio u pozadini, član Plenuma Općinskog odbora JNOF-a. PERICA Ante MIRKO, majke Maše Orlović, rođen 19. 12. 1925, poljoprivrednik, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u lipnju 1944. u 5. brigadu 19. divizije. PERICA Jakova MARKO, majke Božice Pelaić, rođen 3. 1. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u 6 brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 35. diviziji, poginuo u studenom 1944. PEŠUT Mijata KRIŽAN, majke Mare Orlović, roden 28. 4. 1907, poljoprivrednik, kao fizički radnik radi u Francuskoj, NOP-u pristupio u ožujku 1942, njegova kuća stavljena na raspolaganje NOP-u, član Mjesnog NOO-a, terenski radnik na području općine. PEŠUT žena Križana MARA, majke Marte Morić, rodena 6. 2. 1898, domaćica, njena kuća stavljena na raspolaganje NOP-u, brinula se za prijem i pošiljku živežnih namimica i odjeće za potrebe NOP-a, u ožujku 1944. hapšena od ustaša i strijeljana. PEŠUT Križana MARKO, majke Mare Deur, rođen 13. 2. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u srpnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u Stankovačkoj četi i 5. brigadi 19. divizije, poginuo u borbi za oslobođenje Benkovca 10. 9. 1944. PEŠUT Križana IKA, majke Mare Deur, rođena 30. 6. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Mjesnog odbora USAOH-a i član Antifašističkog fronta žena. PEŠUT Luke NIKOLA, majke Jele Dubravica, rođen 3. 11. 1902, poljoprivrednik, 403
NOP-u pristupio u studenom 1942, aktivno se isticao u radu u pozadini, član Mjesnog odbora JNOF-a. PEŠUT Luke RADE, majke Jele Dubravica, rođen 25. 6. 1920, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u svibnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u siječnju 1943. hapšen od Talijana, bio u zatvoru u Benkovcu do kapitulacije Italije, po dolasku iz zatvora stupa u partizane u Grupu sjevemodalmatinskih odreda, zatim borac u 5. brigadi 19. divizije, poginuo 17. 10. 1944. PEŠUT žena Abrama ŠINKA, majke Marte Orlović, rođena 11. 8. 1899, domaćica, NOP-u pristupila u listopadu 1942, veoma aktivna u radu za NOP, član Mjesnog odbora AFŽ-a. PEŠUT Abrama ANTE, majke Šinke Deur, rođen 7. 1. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u srpnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u 5. brigadi 19. divizije. PEŠUT Josipa STIPE, majke Ike Kardum, rođen 4. 4. 1929, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »A, Jonić«. SARAĐEN Križana DAVID, majke Stane Pelaić, rođen 28. 06. 1927, poljoprivrednik, pristupio NOP-u u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u srpnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u 5. brigadi 19. divizije, zarobljen od Nijemaca, bio u zatvom u Splitu tri mjeseca, uspijeva pobjeći, zatim stupa u 2. brigadu 9. divizije. SARAĐEN Petra TOMO, majke Ruže Kuman, rođen 3. 12. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u srpnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u 2. bataljonu 5. brigade 19. divizije, poginuo 27. 10. 1943. na Zrmanjskom klancu. SARAĐEN Ivana BLAŽ, majke Marte Deur, rođen 18. 8. 1901, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u ožujku 1943, hapšen od Nijemaca u srpnju 1944, bio u zatvom u Benkovcu, oslobođen u mjnu 1944, kada stupa u NOV u jedinicu intendanture 4. armije. SARAĐEN Ivana LUKA, majke Marte Deur, rođen 14. 10. 1912, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u mjnu 1942, stupio u partizane u 404
mjnu 1943. u Mjesnu stražu, zatim bio borac u Stankovačkoj četi i 5. brigadi 19. divizije. SARAĐEN Bare MARK.O, majke Cvite Miletić, rođen 2. 2. 1906, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u srpnju 1943, u listopadu 1943. stupio u Mjesnu stražu, zatim pripao jedinici pri Komandi mjesta Vodice. SARAĐEN Bare BRANKO, majke Filipe Orlović, roden 10. 9. 1920, radnik - pekar, radio u Splitu, NOP-u pristupio u mjnu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane rujna 1943, radio kao pekar pri Komandi mjesta Vodice, zatim otišao u jedinicu PAR 4. armije. SARAĐEN Bare NIKOLA, majke Filipe Orlović, rođen 17. 3. 1922, radnik - zidar, radio u Splitu, NOP-u pristupio u mjnu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u NOV 22. listopada 1942. u 2. dalmatinsku brigadu. SARAĐEN Ваге MILE, majke Filipe Orlović, rođen 7. 7. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, 4. svibnja 1943. hapšen od Talijana i kao taoc interniran na Molat, po dolasku iz intemacije radio na terenu, u ožujku 1944. stupio u 5. brigadu 19. divizije, u kolovozu iste godine vraćen na teren općine gdje je radio po pitanju omladine. SARAĐEN Zaharije DUŠAN, majke Marte Tadić, rođen 6. 2. 1921, radnik - zidar, radio u Splitu, NOP-u pristupio 1942, stupio u NOV iz Splita u mjnu 1943, bio borac u 13. južnodalmatinskoj i 4. splitskoj brigadi. SARAĐEN Jakova IKA, majke Anice Orlović, rodena 11. 1. 1923, radnica - kućna pomoćnica, radila u Benkovcu, NOP-u pristupila u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupila u partizane u svibnju 1943, radila na terenu općine do proljeća 1944. kada je otišla na otok Vis. SARAĐEN Nikole MILE, majke Cvite Zrilić, rođen 18. 10. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u mjnu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u srpnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u Stankovačkoj četi, poginuo 29. ožujka 1944. kod Banjevaca. SARAĐEN Blaža ANTE, majke Cvite Šerkinić, rođen 13. 5. 1929, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«. SAVKOVIĆ Jadre FRANE, majke Marte Morić, rođen 26. 10. 1907, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u ožujku 1942, radio u pozadini, njegova kuća bila na raspolaganju NOP-u.
SAVKOVIĆ Frane MARIJA, majke Maše Zrilić, rođena 25. 3. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u ožujku 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Mjesnog odbora AFŽ, član Općinskog komiteta SKOJ-a, terenski radnik na području općine. SAVKOVIĆ Frane ANTE, majke Maše Zrilić, rođen 31. 7. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Mjesnog odbora USAOH-a. ŠERKINIĆ Šime IVAN, majke Filipe Orlović, rođen 5. 2. 1902, radnik-trgovac, гаdio u Splitu, NOP-u pristupio 1942, iz Splita stupio u NOV u rujnu 1943, bio borac u 13. južnodalmatinskoj i 4. splitskoj brigadi, poginuo nesretnim slučajem u Italiji 1944. ŠERKINIĆ Šime FRANE, majke Filipe Orlović, rođen 22. 5. 1910, radnik-mlinar, radio u Murteru, NOP-u pristupio u ožujku 1943, kao mlinar pripadao radnoj grupi, гаdio u mlinici. ŠERKINIĆ Frane ŠIME, majke Boje Pelaić, roden 6. 1. 1928, učenik Osnovne škole - pionir, po kapitulaciji Italije bio kurir kod Mjesnog NOO-a, jedno vrijeme bio u Stankovačkoj četi, zatim u proljeće 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«, poginuo koncem 1944. ŠKELJO Bože STIPE, majke Cvite Miletić, rođen 16. 12. 1920, obalni radnik, radio u Sušaku, NOP-u pristupio 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u partizane stupio u 1942. u Primorsko-goranski odred, zatim bio u 3. bataljonu 8. brigade 20. divizije, poginuo u Lici 1944. ŠKELJO Bože ŠIME, majke Cvite Miletić, rođen 29. 1. 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u srpnju 1943. u Sjevernodalmatinski odred, u kolovozu iste godine po zadatku iz Bukovice upućen u Stankovce, u Vukšiću opkoljen od Milicije volontarija antikomunista, zarobljen i strijeljan u Benkovcu. ŠKELJO Stipana IVAN, majke Anice Perica, rođen 4. 10. 1910, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1942, stupio u NOV u studenom 1943. u 3. brigadu 19. divizije, poginuo 6. ožujka 1944. ŠKELJO Stipana BLAŽ, majke Anice Perica, rođen 4. 2. 1913, poljoprivrednik, kao fizićki radnik radio u Sušaku, NOP-u pristuPio u svibnju 1942, stupio u partizane u rujnu 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim o borac u Benkovačkom odredu i 5. brigadi J9. divizije, poginuo 25. 1. 1944, kod Šuplja-
ŠKELJO Ante MARKO, majke Božice Dubravica, roden 29. 3. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u srpnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim u 6. brigadi 19. divizije, nakon ranjavanja upućen na otok Vis, pripadao partizanskoj straži, a zatim prekomandovan u Split. ŠKELJO Ante JURE, majke Božice Dubravica, roden 20. 10. 1925, poljoprivrednik, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u kolovozu 1943. u Sjevernodalmatinski odred, zatim bio borac u Zadarskom odredu, Stankovačkoj četi, Benkovačkom odredu i 5. brigadi 19. divizije. ŠKELJO Nikole MILKA, majke Matije Morić, rođena 11. 2. 1929, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u prosincu 1943, u proljeće 1944. stupila u bataljon »Ante Jonić«. TROSKOT Bože JOSIP, majke Andelije Šikić, roden 5. 2. 1908, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1942, radio u pozadini kao obavještajac, hapšen od Talijana 22. lipnja 1943. i strijeljan u Stankovcima. VIDOŠEVIĆ Ivana ANTE, majke Božice Perica, rođen 16. 3. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u srpnju 1943. u Sjevernodalmatinski odred, zatim bio borac u 6. brigadi 19. divizije. VUNIĆ Mate BOŽO, majke Maše Miletić, rođen 5. 1. 1889, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1941, njegova kuća stavljena na raspolaganje NOP-u, hapšen od Milicije volontarija antikomunista 3. čete sa sjedištem u Lišanima Ostrovičkim 21. veljače 1943. i strijeljan. VUNlĆ žena Bože STANA, majke Marije Perica, rodena 7. 1. 1895, domaćica, NOPu pristupila u ožujku 1942, radila na prijemu i pošiljci živežnih namimica i odjeće za potrebe NOP-a. VUNIĆ Bože MARKO, majke Stane Miletić, rođen 7. 7. 1915, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Sušaku, NOP-u pristupio u rujnu 1941, član Mjesnog NOO-a, 21. veljače 1943. hapšen od Milicije volontarija antikomunista 3. čete sa sjedištem u Lišanima Ostrovičkim i strijeljan. VUNIĆ Bože ANTE, majke Stane Miletić, rođen 15. 6. 1919, radnik-pekar, radio u Crikvenici, NOP-u pristupio u srpnju 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, pristupio u partizane 22. listopada 1942. u Prvu primorsku četu, zatim bio borac pri Štabu kninskog sektora, Agitpropu CK KPH i štampariji »Borbe«, učestvovao u desantu na Drvar. 405
VUNIĆ Bože RADE, majke Stane Miletić, rođen 15. 1. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1941, član USAOJa i SKOJ-a, u NOV stupio 22. listopada 1942, na putu za Bosnu naišao na zasjedu kod Potravljskog mosta na Cetini, zarobljen i 30. 10. 1942. strijeljan u Sinju. VUNIĆ Bože ŠIME, majke Stane Miletić, rođen 30. 4. 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane 15. 9. 1943. u Mjesnu stražu, zatim borac u Stankovačkoj četi, bataljonu »Ante Jonić« i pratećoj četi Štaba momarice. VUNIĆ žena Marka IKA, majke Ane Klarić, rođena 10. 4. 1922, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u travnju 1942, predsjednica Mjesnog odbora AFŽ-a. VUNIĆ Luke BLAŽ, majke Marte Kučić, rođen 21. 1. 1883, poljoprivrednik, prije rata simpatizer Komunističke partije, NOP-u pristupio 1941, u svibnju 1943. hapšen od Talijana, intemiran na Molat kao taoc, po dolasku iz intemacije tajnik Mjesnog odbora JNOF-a. VUNIĆ Blaža SLAVKO, majke Jakovice Kruneš, rođen 2. 1. 1922, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Šibeniku, NOP-u pristupio u prosincu 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane 22. listopada 1942. u Šibensku četu, zatim bio borac u 3. dalmatinskoj brigadi, zarobljen od Nijemaca u 4. ofenzivi, bio u logom u Zagrebu. VUNIĆ Blaža VINKO, majke Jakovice Kruneš, roden 4. 9. 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije, zatim borac u Stankovačkoj četi, u ožujku 1944. zarobljen od Nijemaca, u listopadu iste godine oslobođen, zatim stupa u jedinicu pri Komandi podmčja Šibenik. VUNIĆ Blaža ŽELJKO, majke Jakovice Kmneš, rođen 5. 12. 1930, poljoprivrednik đak, NOP-u pristupio u mjnu 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupa u bataljon »Ante Jonić«. VUNIĆ Marka BRANKO, majke Kate Perica, rođen 8. 8. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije, zatim borac u Stankovačkoj četi, u ožujku 1944. zarobljen od Nijemaca, oslobođen u mjnu 1944, kada stupa u 7. brigadu, 51. divizije. VUNIĆ Marka ČEDOMIR, majke Kate Perica, rođen 18. 6. 1924, poljoprivrednik, 406
NOP-u pristupio u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u lipnju 1944. stupio u NOV u 14. brigadu 19. divizije. VUNIĆ Marka MILUTIN, majke Kate Perica, roden 1. 1. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«, zatim na brod Jugoslavenske ratne momarice »Danicu«. VUNIC Marka MIRKO, majke Kate Perica, rođen 20. 9. 1929, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«. VUNIĆ Mate DUŠAN, majke Marije Perica, rođen 10. 7. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio 22. listopada 1942. na putu za Bosnu naišao na zasjedu fašista kod Potravljskog mosta na Cetini, zarobljen i 30. 10. 1942. strijeljan u Sinju. VUNIĆ Matin JAKOV, majke Marije Perica, rođen 13. 3. 1930, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u kolovozu 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1942. stupio u bataljon »Ante Jonić«. VUNIĆ Abrama ŽIVKO, majke Ivanice Orlović, rođen 26. 6. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u rujnu 1943. u Mjesnu stražu, zatim član Općinske diletantske gmpe i borac u 5. brigadi 19. divizije, u srpnju 1944. zarobljen od Nijemaca, bio u logom u Njemačkoj do završetka drugog svjetskog rata. VUNIĆ Abrama KREŠO, majke Ivanice Orlović, rođen 11. 12. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u siječnju 1944. u Stankovačku četu, u ožujku iste godine zarobljen od Nijemaca, bio u logoru »Zvjezdara« u Beogradu, premješten u Sremsku Mitrovicu, osloboden 1. 9. 1944. kada stupa u 7. brigadu 51. divizije. VUNIĆ Ante ZVONKO, majke Maše Orlović, rođen 15. 4. 1925, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u siječnju 1944. stupio u partizane u Stankovačku četu, zatim u 5. brigadu 19. divizije. VUNIĆ Ivana DAVOR, majke Anđe Grgić, rođen 14. 9. 1931, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u mjnu 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«.
VUNIĆ udova Frane ANA, majke Ivanice Morić, rođena 10. 9. 1922, NOP-u pristupila u rujnu 1943, član MNOO-a. VUNIĆ Ante IKA, majke Maše Miletić, rođena 22. 10. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u rujnu 1943, član USAOJ-a, po kapitulaciji Italije otišla u Split, po oslobođenju Splita radila u partizanskoj bolnici. Članovi SKOJ-a koji nisu ućestvovali u operativnim jedinicama N O Vi POJ, nizauzimali rukovodeće položaje u forumima NOPa, većsu bili na raspolaganju NOP-u i ргета potrebi obavljali poslove u pozadini: DUBRAVICA Mijata IVAN, majke Ivanice Deur, rođen 16. 8. 1928, poljoprivrednik. DUBRAVICA Jadre NIKOLA, majke Matije Morić, rođen 19. 9. 1929, poljoprivrednik. KLARIĆ Anselma DANICA, majke Antice Morić, rođena 13. 2. 1925, poljoprivrednik. KLARIĆ Cvitka DRAGO, majke Cvite Morić, rođen 14. 5. 1926, poljoprivrednik. KLARIĆ Anselma MILICA, majke Antice Morić, rođena 5. 3. 1927, poljoprivrednik. KLARIĆ Marka STOJA, majke Tomice Morić, rođena 21. 1. 1927, poljoprivrednik. KLARIĆ Marka ZORKA, majke Tomice Morić, rođena 5. 4. 1928, poljoprivrednik. KLARIĆ Anselma ZORKA, majke Antice Morić, rodena 21. 11. 1922, poljoprivrednik. MILETIĆ Mate ANE, majke Matije Miletić, rođena 26. 4. 1928, poljoprivrednik. MILETIĆ Jose DANICA, majke Tomice Miletić, rođena 1. 1. 1923, poljoprivrednik. MILETIĆ Ante IVAN, majke Matije Nimac, rođen 24. 6. 1925, poljoprivrednik. MILETIĆ Bože IVAN, majke Matije Kardum, rođen 30. 6. 1926, poljoprivrednik. MILETIĆ Martina IVICA, majke Ivanice Sarađen, rođen 15. 8. 1930, đak. MILETIĆ Mate JAKOV, majke Ivanice Klarić, rođen 10. 2. 1927, poljoprivrednik. MILETIĆ Ante STANA, majke Antice Miletić, rođena 15. 2. 1922, poljoprivrednik. MILETIĆ Blaža STANA, majke Milice Sunajko, rođena 5. 3. 1924, poljoprivrednik. MILETIĆ Josipa STOJA, majke Anđelije Kutija, rođena 13. 3. 1928, poljoprivrednik. MORIĆ Ivana ANA, majke Božice Brković, rođena 29. 5. 1922, poljoprivrednik. MORIĆ Josipa ANTE, majke Maše Dražina, rođen 18. 2. 1927, poljoprivrednik.
MORIĆ Marka BOŽO, majke Peke Brčić, rođen 11. 10. 1929, poljoprivrednik. MORIĆ Nikole DRAGICA, majke Anke Sarađen, rođena 21. 7. 1927, poljoprivrednik. MORIĆ Jure KOSA, majke Mare Sarađen, rodena 8. 9. 1931, poljoprivrednik. MORIĆ Blaža MARA, majke Tomice Savić, rođena 23. 10. 1926, poljoprivrednik. MORIĆ Stipana MARKO, majke Matije Smolić„ rođen 7. 1. 1929, poljoprivrednik. MORIĆ Ivana MIRKO, majke Božice Brković, rođen 16. 9. 1928, poljoprivrednik. MORIĆ Jakova NIKOLA, majke Marije Perica, rođen 4. 2. 1927, poljoprivrednik. MORIĆ Ivana STANA, majke Božice Brković, rodena 1. 1. 1926, poljoprivrednik. MORIĆ Ivana ŠINKA, majke Milice Kardum, rođena 25. 10. 1925, poljoprivrednik. MORIĆ Mate VESELKA, majke Cvite Miletić, rođena 10. 3. 1923, poljoprivrednik. MORIĆ Jakova ZORKA, majke Marije Perica, rođena 4. 1. 1925, poljoprivrednik. ORLOVIĆ Ante DRAGO, majke Cvite Dražina, rođen 27. 10. 1928, poljoprivrednik. PELAIĆ Šime ANICA, majke Matije Kutija, rođena 12. 1. 1923, poljoprivrednik. PEŠUT Abrama JAKOV, majke Šinke Deur, rođen 11. 8. 1927, poljoprivrednik. ŠERKIČIĆ Ante DUŠAN, majke Marte Vunić, rođen 21. 12. 1928, poljoprivrednik. VIDOŠEVIĆ Nikole ANA, majke Marije Miletić, rođena 1. 6. 1924, poljoprivrednik. Poginuli građani kao žrtve fašističkog terora, koji nisu zauzimali položaje u organima NOP-a. BURA Mijata ŠIME, majke Šinke Miletić, rođen 1. 2. 1925, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zenici, u studenom 1941. uputio se na rad u Zenicu, na Pađanima su ga četnici izveli iz autobusa i zaklali. BRČIĆ žena Ante FILIPA, majke Cvite Petković, rođena 27. 11. 1887, domaćica, preminula 5. 4. 1944. od bombardiranja njemačkog aviona. KLARIĆ Šime BOŽO, majke Marije Klarić, rođen 7. 4. 1908, na putu iz Putičanja za Stankovce kod brda Zibanoga 24. 10. 1942. strijeljan od Talijana i Milicije volontarija antikomunista. KRESOVIĆ Jovana BOGDAN, majke Cvijete Korlat, rođen u Kakmi, 11. ožujka 1943, strijeljan u Stankovcima od talijanskih vlasti. KRESOVIĆ Ljube UUBO, majke Todore Tišma, rođen u Kakmi, 11. ožujka 1943, strijeljan u Stankovcima od talijanskih vlasti. 407
KUČIĆ Mate LUKA, majke Cvite Klarić, rođen 18. 6. 1886, strijeljan 16. 6. 1944. od Nijemaca. MILETIĆ Ivana MATE, majke Cvite Miletić, rođen 25. 1. 1885, strijeljan 16. 6. 1944. od Nijemaca. VUNIĆ Jakova IVAN, majke Božic^ Brković, rođen 5. 1. 1901, strijeljan 16. 6. 1944. od Nijemaca. Građani hapšeni od Nijemaca i njihovih satelita u sedmoj neprijateljskoj ofenzivi 15. i 16. srpnja 1944, koji nisu bili u jedinicama NO V i POJ, niti su zauzimalipoložaje u forumima NOP-a, nego bili kao suradnici na raspolaganju NOP-u, sprovedeni u Benkovac i bili zatvoreni u Kaštelu do oslobodenja Benkovca: DEUR Marka ANTE, majke Mare Sarađen, roden 2. 5. 1900, poljoprivrednik. DEUR Ante BOŽO, majke Marte Savković, rođen 17. 2. 1899, poljoprivrednik. DEUR Blaža JADRE, majke Marte Orlović, rođen 27. 11. 1902, poljoprivrednik. DEUR Jose STIPAN, majke Cvite Perica, rođen 26. 5. 1897, poljoprivrednik. DUBRAVICA Mate BLAŽ, majke Stane Morić, rođen 16. 1. 1904, poljoprivrednik. DUBRAVICA Marka IVAN, majke Jele Nakić, rođen 1.11. 1885, poljoprivrednik. DUBRAVICA Marka JURE, majke Jele Nakić, rođen 1.1. 1898, poljoprivrednik. DUBRAVICA Ivana KRIŽAN, majke Marije Radmilo, rođen 4. 5. 1895, poljoprivrednik. KLARIĆ Tadije CVITKO, majke Marte Perica, rođen 4. 4. 1897, poljoprivrednik. MILETIĆ Mijata FRANE, majke Klare Pelaić, rođen 19. 9. 1902, poljoprivrednik. MILETIĆ Bože IVAN, majke Cvite Deur, rođen 29. 12. 1899, gostioničar. MILETIĆ Mate IVAN, majke Stane Perak, rođen 28. 10. 1895, poljoprivrednik. MILETIĆ Jakova JOSIP, majke Smiljane Drača, rođen 14. 1. 1894, poljoprivrednik. MILETIĆ Mate JOSIP, majke Božice Brčić, rođen 4. 5. 1899, poljoprivrednik. MILETIĆ Ante JURE, majke Tomice Savić, rođen 23. 4. 1898, poljoprivrednik. MILETIĆ Josipa NIKOLA, majke Matije Miletić, rođen 28. 10. 1881, poljoprivrednik. MILETIĆ Jakova MARKO, majke Jurke Miletić, rođen 12. 4. 1900, poljoprivrednik. MILETIĆ Nikole MARKO, majke Mare Perica, rođen 22. 12. 1887, poljoprivrednik. 408
MILETIĆ Mijata MARKO, majke Klare Pelaić, roden 23. 4. 1892, poljoprivrednik. MORIĆ Sime IVAN, majke Ivanice Kutija, rođen 1.1. 1904, poljoprivrednik. MORIĆ Mate JAKOV, majke Dumice Nakić, roden 16. 8. 1900, poljoprivrednik. MORIĆ Ante KRSTE, majke Durdije Arambašić, rođen 24. 5. 1890, poljoprivrednik. MORIĆ Mijata STIPAN, majke Domice Nimac, roden 6. 11. 1902, poljoprivrednik. MORIĆ Nikole STIPAN, majke Matije Brković, roden 25. 7. 1895, poljoprivrednik. MORIĆ Ante PETAR, majke Grgice Kardum, roden 19. 10. 1902, poljoprivrednik. PELAIĆ Mate IVAN, majke Cvite Brčić, roden 16. 6. 1886, poljoprivrednik. PELAIĆ Grge JURE, majke Ike Kardum, rođen 30. 7. 1927, poljoprivrednik, član SKOJ-a. PELAIĆ Mate SlME, majke Cvite Brčić, rođen 22. 10. 1890, poštar-listonoša. PELAIĆ Mate NIKOLA, majke Marte Brčić, rođen 27. 7. 1902, poljoprivrednik. PERICA Joke DUŠAN, majke Matije Perica, rođen 2. 4. 1914, poljoprivrednik. PERICA Bože LUKA, majke Klare Pelaić, roden 4. 1. 1899, poljoprivrednik. PERICA Pavla ŠIME, majke Mare Savković, rođen 5. 9. 1901, poljoprivrednik. SARAĐEN Ivana NIKOLA, majke Marte Deur rođen 17. 11. 1892, poljoprivrednik. SARAĐEN Mijata PETAR, majke Jandre Dražina, rođen 28. 2. 1902, poljoprivrednik. VUNIĆ Ante DUŠAN, majke Maše Orlović, rođen 4. 4. 1910, poljoprivrednik. VUNIĆ Jakova MARKO, majke Božice Brković, roden 22. 4. 1894, poljoprivrednik. VUNIĆ Mate MATE, majke Matije Miletić, rođen 9. 3. 1892, poljoprivrednik. VUNIĆ Ante MILJENKO, majke Maše Orlović, rođen 11. 8. 1914, poljoprivrednik. Učesnici zbjega: BURA žena Магка MARA, majke Anice Perica, domaćica, rođena II. 10. 1902. BURA Marka FEMIJA, majke Mare Miletić, rođena 26. 5. 1933. BURA Магка MILKA, majke Маге Miletić, rođena 15. 10. 1934. BURA Marka DRAGICA, majke Mare Miletić, rođena 22. 3. 1941. BURA Mate BLAŽ, evidentiran kao učesnik NOP-a. BURA žena Blaža CVITA, majke Jakovi-
се Kartelo, domaćica, rođena 8. 5. 1898. BURA Blaža DANICA, majke Cvite Troskot, rođena 6. 3. 1930. BURA Blaža ZVONKO, majke Cvite Troskot, rođen 1. 1. 1934. BURA Jure MILICA, majke Anice Rubelj, rođena 25. 6. 1928. DUBRAVICA žena Luke BOJA, evidentirana kao učesnik NOP-a. DUBRAVICA Luke MARTIN, majke Boje Deur, rođen 28. 10. 1936. KLARIĆ Luke MATE, majke Božice Smolić, poljoprivrednik, roden 24. 2. 1889. KLARIĆ žena Mate IVANICA, majke Matije Storić, rođena 26. 5. 1898. KLARIĆ Mate MARIJA, majke Ivanice Morić, poljoprivrednik, rođena 13. 11. 1925. KLARIĆ Mate MARKO, majke Ivanice Morić, poljoprivrednik, rođen 20. 9. 1931. KLARIĆ Mate ZORKA (Milka), majke Ivanice Morić, rođena 7. 4. 1934. KLARIĆ Mate MILE, majke Ivanice Morić, roden 27. 3. 1939. MILETIĆ Bare DANICA, majke Mare Troskot, poljoprivrednik, rođena 25. 6. 1928. MILETIĆ Luke TOMA, majke Božice Ušljebrka, poljoprivrednik, rođen 6. 11. 1885. MILETIĆ Nikole DOBRILA, evidentirana kao učesnik NOP-a. MILETIĆ Dobrile DUŠAN, roden u Е1 Shattu. MILETIĆ Mate BOŽO, majke Anđelija Perica, poljoprivrednik, roden 30. 11. 1889. MILETIĆ Bože IVANICA, majke Matije Kardum, rođena 10. 2. 1932.
MILETIĆ Bože MILKA, majke Matije Kardum, rođena 1. 7. 1936. MORIĆ Jose MATE »Joža«, poljoprivrednik, rođen 20. 2. 1886. MORIĆ Blaža MIRKO, majke Tomice Savić, roden 1934. MORIĆ Mate »ADŽIN«, poljoprivrednik, rođen 30. 1. 1879. MORIĆ Mate VESELKA, majke Cvite Miletić, poljoprivrednik, rođena 10. 3. 1923. MORIĆ Ivana BOŽO, majke Matije Uskok, rođen 13. 4. 1933. PELAIĆ ud. Mijata STOJA, rođena 22. 3. 1887. PELAIĆ Mijata MAŠE, majke Stoje Klarić, poljoprivrednik, evidentirana kao učesnik NOP-a. PELAIĆ Jure DUŠAN (Jakov), majke Marte Kartelo, roden 24. 2. 1932. PELAIĆ Jure STOJA, majke Marte Kartelo, rodena 15. 4. 1933. PERICA Ivana JURE, majke Antice Klarić, poljoprivrednik, roden 18. 8. 1928. PERICA Ivana MARA, majke Antice Klarić, rođena 1.2. 1931. VUNIĆ Bare ANTE, majke Matije Morić, poljoprivrednik, roden 19. 7. 1896. VUNIĆ žena Ante MATIJA, majke Stane Brčić, domaćica, rođena 14. 3. 1903. VUNIĆ Ante ANTE, majke Matije Miletić, rođen 15. 3. 1932. VUNIĆ Ante NADA, majke Matije Miletić, rođena 20. 3. 1926. VUNIĆ Ante MILE, majke Matije Miletić, rođen 13. 10. 1936. VUNIĆ Ante VINKO, majke Matije Miletić, rođen 4. 10. 1939.
Od 225 učesnika u NOV i POJ iz Stankovaca u toku NOR-a zarobljeno je 38 boraca. Ovdje treba naglasiti da je 17 boraca Stankovačke čete zarobljeno 29. ožujka 1944. kada je ova četa opkoljena od njemačke vojske, 12 ih je zarobljeno u toku sedme neprijateljske ofenzive kada su naše jedinice na ovom sjevemodalmatinskom području razbijene od brojčano daleko nadmoćnijih neprijatelja, dok ih je 9 zarobljeno u raznim dijelovima naše zemlje. Da bi zaustavio masovno učešće ovog mjesta u NOB-i okupator je vršio razne represalije medu kojima i masovno hapšenje. Talijanski fašisti su iz ovog mjesta uhapsili 30 aktivno organiziranih radnika NOP-a od kojih su 18 bili omladinci, koje su sproveli u zatvore i logore, dok su ih šestoricu strijeljali. U srpnju 1944. za vrijeme sedme neprijateljske ofenzive Nijemci su iz Stankovaca uhapsili 59 mještana od kojih su 18 bili aktivno organizirani radnici NOP-a. Među uhapšenima bilo je sedam omladinaca, dok su ostali bili stariji ljudi čiji je prosjek starosti iznosio 45 godina, medu kojima je bilo staraca preko 60 godina. Tada su njemački fašisti strijeljali četiri omladinca i pet starijih ljudi. 409
U toku NOB-e u Stankovcima su obuhvaćena u omladinske organizacije 232 omladinca i omladinke od kojih je 150 učestvovalo u NOV i POJ i 47 radilo kao aktivno organizirani radnici. Od 150 učesnika u NOV i POJ 112 su bili skojevci, a od 47 aktivno organiziranih radnika 35 su bili skojevci. U Stankovcima je bilo još 35 skojevaca koji nisu učestvovali u našim operativnim jedinicama niti su zauzimali položaje u organima NOP-a, pa je time organizacija SKOJ-a u ovom mjestu u toku NOB-e brojila 182 skojevca. Ovdje je važno napomenuti da je od 150 omladinaca učesnika u NOV i POJ iz Stankovaca učestvovalo 28 omladinaca i omladinki u brigadi »Ante Jonić« na Visu, od kojih su 24 bili skojevci. U toku NOB-e za slobodu svog naroda iz Stankovaca je dalo živote 63 rodoljuba od kojih su 34 omladinci među kojima je bilo 28 skojevaca.
Učesnici N O V i POJi aktivno organizirani radnici NOPiz Stankovaca - zaseoka Crljenik MORJĆ Jokana TOMA, majke Božice Tuta, rođen 3. 6. 1892. poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Beču - Austrija, NOPu pristupio u listopadu 1941., njegova kuća bila na raspolaganju NOP-u, 15. studenog 1942. postao predsjednik Mjesnog NOO-a, 21. veljače hapšen od Milicije volontarija antikomunista, 3 . čete sa sjedištem u Lišanima Ostrovičkim i strijeljan u Crijeniku. MORIĆ žena Tome ANKA, majke Luce Orlović, rođena 28. 12. 1894. domaćica, NOP-u pristupila u veljači 1942. njena kuća bila na raspolaganju NOP-u, naročito se isticala na prijemu političkih radnika NOP-a i kurira s područja sjeveme Dalmacije, prijemu i ispomci sakupljene pomoći za potrebe NOB-e i održavanju veze s punktom političkih radnika na podmčju općine Stankovci. MORIĆ Tome STIPE, majke Anke Orlović, rođen 23. 10. 1920. radnik - kuhar, radio u šibeniku i Sušaku, član URS-a, NOP-u pristupio u svibnju 1941. član SKOJ-a, mkovodilac omladine na podmčju općine, u veljači 1942. postao predsjednik Mjesnog NOO Stankovci, zadužen za osnivanje NOO-a na podmčju općine, 16. lipnja 1942. stupa u ilegalnost kada stupa u Prvu primorsku četu, koju nakon nekoliko dana napušta i po direlctivi Okružnog komiteta KPH Šibenik mkovodi punktom političkih radnika na podmčju općine Stankovci, vrši dužnost obavještajnog oficira na podmčju općine, tajnika Općinskog NOO-a, sekretara Općinske partijske jedinice KPH, u listopadu 1943. po direktivi Kotarskog komiteta KPH Vodice prima dužnost komesara 2. čete 3. bataljona 8. brigade 20 divizije, sekretara četne ćelije i člana Bataljonskog biroa KPJ, u ožujku 1944. na izvršenju povjerenog zadatka naišao 410
na zasjedu, zarobljen od Nijemaca, bio u zatvorima Šibenika, Dmiša i Bihaća i logom Zvjezdara u Beogradu, obolio od tifusa, nakon ozdravljenja u listopadu 1944. zamijenjen za njemačke zarobljenike u Pisarovini, zatim dolazi na teren općine Stankovci i do oslobođenja zauzima položaje: tajnika Općinskog NOO-a, tajnika Općinskog odbora JNOF-a, sekretara Općinskog komiteta KPH, člana Izvršnog odbora JNOF-a Kotara Vodice, člana plenuma Okružnog NOO-a i člana plenuma Okružnog odbora JNOF-a Šibenik. MORIĆ Tome BOŽICA, majke Anke Orlović, rođena 1. 1. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u veljači 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Mjesnog odbora AFŽ-a. MORIĆ Tome JOSIP, majke Anke Orlović, rođen 20. 7. 1924, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Šibeniku, NOP-u pristupio u listopadu 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, 7. studenog 1942. postao član Općinskog komiteta SKOJ-a, 2. veljače 1943. stupio u NOV u 3. dalmatinsku brigadu, zatim bio borac u 2. dalmatinskoj, poginuo na Sutjesci. MORIĆ Tome MIRKO, majke Anke Orlović, rođen 5. 9. 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, sekretar Mjesnog aktiva SKOJ-a, član MNOO-a. MORIĆ Tome STANA, majke Anke Orlović, rodena 2. 1. 1930, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, kao omladinka iz istaknute partizanske kuće korištena za održavanje veze između punkta političkih radnika i okolnih sela, bila je član Mjesnog odbora USAOH-a.
MORIĆ Stipana (Dume) ANTE, majke Marte Savić, rođen 26. 1. 1898, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Sušaku i jedno kraće vrijeme 1940. u Njemačkoj, NOP-u pristupio u listopadu 1942, radio u pozadini na prikupljanju pomoći za potrebe NOB-e, 21. veljače 1943. hapšen od Milicije volontarija antikomunista 3. čete sa sjedištem u Lišanima Ostrovačkim i strijeljan u Crljeniku. MORIĆ Ante NIKOLA, majke Ivanice Orlović, rođen 3. 9. 1919, radnik-mesar, radio u Šibeniku, član URS-a, NOP-u pristupio u svibnju 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Komunističke partije u šibenskoj organizaciji, preko Stipe Morića za područje Stankovaca dostavljao proglase CK KPH i KPJ i drugu štampu, hapšen13 18. 6. 1941. od talijanskih vlasti, bio u zatvoru u Šibeniku, zatražen 23. 8. 1941, zatim pušten na slobodu, početkom 1943. stupio u partizane u Šibensku četu, zarobljen i 15. kolovoza 1943. strijeljan u Dmišu. MORIĆ Ante PAVLE, majke Ivanice Orlović, rođen 25. 1. 1921, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Šibeniku, NOP-u pristupio u srpnju 1941, član USAOJ-a i SKOJa, stupio u NOV 16. 10. 1942. u 3. bataljon 3. sandžačke brigade, iza 5. ofenzive bio borac u 1. bataljonu 1. dalmatinske brigade, obolio od tifusa i poslan na teren općine, zatim bio desetar u Stankovačkoj četi, 1. travnja 1944. zarobljen od Nijemaca, bio u logom Zvjezdara u Beogradu i logoru Noeštat u Njemačkoj iz kojeg su ga oslobodili Englezi. MORIC Ante ANDRIJA, majke Ivanice Orlović, roden 31. 1. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Mjesnog odbora USAOH-a, u početku 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«. MORIĆ Mijata LJUBO, majke Marte Troskot, roden 21. 5. 1921, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Šibeniku i Zagrebu, NOP-u pristupio u srpnju 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, u veljači postao član MNOO-a Stankovci, u travnju 1942. otišao u Benkovac iz kojeg se vraća u Stankovce u lipnju 1943, kada ponovo postaje član MNOO, početkom 1945. odlazi na učiteljski kurs i nakon završenog kursa zaposlio se u Budaku kao učitelj. MORIĆ Križana MIJAT, majke Kaje Šoda, rođen 27. 5. 1893, poljoprivrednik, politički se isticao, član HRSS, zatim HSS, potpredsjednik općine NOP-u pristupio u prosincu 1942, hapšen od Nijemaca 16. 7. 1944, bio u zatvoru u Benkovcu do 8. 9. 1944, po-
tpredsjednik Izvršnog odbora Općinskog odbora JNOF-a. MORIĆ Ivana MATE (Slavko), majke Tomice Klarić, rođen 30. 6. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u kolovozu 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio 2. 2. 1943. u 5. dalmatinsku brigadu u kojoj je bio do travnja iste godine kada je pripao 3. bataljonu Biokovskog odreda u kojem je bio do kapitulacije Italije, kada je došao na teren općine i primio dužnost komandira Općinske straže, formiranjem Stankovačke čete postavIjen za zamjenika komandira, 16. lipnja 1944. zarobljen od Nijemaca, bio u zarobljeništvu 27 dana i na putu za logor Zvjezdara u Beogradu prilikom bombardiranja Vinkovaca od savezničkih aviona uspio je pobjeći, uključuje se u 16. brigadu 40. divizije iz koje je upućen na teren općine, kada prima dužnost predsjednika MNOO-a. MORIĆ žena Mate IKA, majke Božice Miletić, rođena 8. 8. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u listopadu 1942, član Mjesnog odbora AFŽ-a. MORIĆ žena Mile IKA, majke Toke Radaš, rođena 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u ožujku 1943, član SKOJ-a i član Općinskog odbora USAOH-a. MORIĆ Šime JAKOV, majke Anuše Perica, rođen 14. 1. 1923, poljoprivrednik, NOPu pristupio u listopadu 1942, član USAOJ-a, u NOV stupio u prosincu 1943. u 1. bataljon 5. brigade 19. divizije u kojoj je bio do studenog 1944, kada je stupio u Narodnu miliciju. MORIĆ Šime MARKO, majke Anuše Perica, rođen 8. 4. 1927, poljoprivrednik, NOPu pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, pripadao diverzantskoj gmpi. MORIĆ Šime NIKOLA, majke Anuše Perica, rođen 1933, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u proljeće 1944. stupio u bataljon »A. Jonić«. MORIĆ Ivana MARKO, majke Ivanice Morić, rođen 10. 8. 1897, radnik-zidar, radio u Puli i Sušaku, NOP-u pristupio u listopadu 1942, radio u pozadini, hapšen od Talijana 21. ožujka 1943, intemiran na Molat kao taoc, po kapitulaciji Italije član Općinskog NOO-a. MORIĆ Marka NIKOLA, majke Marije Tabula, rođen 10. 10. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1941, član USAOJa i SKOJ-a, stupio u NOV 2. veljače 1943, 21 U zatvoru vođen pod registarskim brojem 115/41 M uzej grada Šibenika.
411
upućen u 3. dalmatinsku brigadu, obolio od tifusa, vraćen na teren općine, hapšen od Talijana, interniran na Molat, po kapitulaciji Italije radio na terenu po pitanju omladine, u proljeće 1944. stupio u 5. brigadu 19. divizije, 16. Бфпја 1944. zarobljen od Nijemaca i strijeljan. MORIĆ Marka IVAN, majke Marije Tabula, određen 12. 11. 1921, radnik-konobar, radio u Šibeniku, član USAOJ-a i SKOJ-a, NOP-u pristupio 1942, hapšen od Talijana i usljed pomanjkanja dokaza pušten na slobodu iz šibenskog zatvora, 5. travnja 1943. stupio u Prvi primorski bataljon, zatim bio borac u 3. četi 2. bataljona 19. divizije, bio vodni delegat i sekretar četnog aktiva SKOJ-a, u proljeće 1944. završio diverzantski kurs, po zadatku 19. divizije vršio diverzantske akcije, u jesen iste godine upućen na skojevski kurs u Šibenik, 3. prosinca postaje sekretar Općinskog komiteta SKOJ-a Stankovci na kojoj dužnosti ostaje do oslobodenja. MORIĆ Marka MARA, majke Marije Tabula, rođena 1924, poljoprivrednik, NOPu pristupila u veljači 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Mjesnog odbora AFŽ-a. MORIĆ Marka JAKOV, majke Marije Tabula, roden 24. 1. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, 21. ožujka 1943. hapšen od Talijana, interniran na Molat kao taoc, iza kapitulacije Italije kurir kod Općinskog komiteta KPH-e, koncem 1944. stupio u Narodnu miliciju. MORIĆ Marka JANKO, majke Marije Tabula, roden 24. 1. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u veljači 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, predsjednik Mjesnog odbora USAOH-a, u travnju 1944. ranjen na stražarskom mjestu prilikom osiguranja materijala dospjelog s Visa, zatim upućen na Vis, i Italiju-
MORIĆ Nikole IVAN, majke Tomice Morić, rođen 14. 6. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u siječnju 1944. u Benkovački odred, zatim bio borac u 5. brigadi 19. divizije, zarobljen od Nijemaca, pobjegao i došao u svoju jedinicu. MORIĆ žena Ivana MARA, majke Ane Troskot, rođena 20. 4. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u prosincu 1942, član Mjesnog odbora AFŽ-a. MORIĆ Nikole ŠIME (Božo), majke Tomice Morić, rođen 21. 7. 1929, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član 412
USAOJ-a i SKOJ-a, u travnju 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«. MORIĆ Ante STIPE, majke Antice Stipić, rođen 27. 7. 1906, čuvar šume - lugar, NOP-u pristupio u listopadu 1942, u lipnju 1943. hapšen od Talijana, usljed pomanjkanja dokaza pušten na slobodu, predsjednik Općinskog NOO-a, terenski radnik. MORIĆ Ante MARKO, majke Stane Morić, rođen 13. 1. 1915, radnik - kovač, radio u Zemunu, NOP-u pristupio u rujnu 1942. 15. studenog iste godine postao tajnik Mjesnog NOO-a, 1. studenog 1944. prilikom vršenja zadatka zaprežnim kolima naišao na minu i poginuo. MORIĆ Ante MATE, majke Stane Morić, rođen 18. 12. 1918, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, u NOV stupio u studenom 1943 u 6. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 13. diviziji. MORIĆ Ante JAKOV, majke Stane Morić, rođen 13. 8. 1924, poljoprivrednik, NOPu pristupio u siječnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u NOV u studenom 1943. u 4. bataljon 5. brigade 19. divizije. 16. 7. 1944. zarobljen od Nijemaca, u listopadu iste godine oslobođen i upućen u svoju jedinicu. MORIĆ Petra MATE, majke Ivanice Knežević (Šarić), rođen 7. 2. 1907, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1942, član Mjesnog NOO-a. MORIĆ Petra JAKOV, majke Ivanice Knežević (Šarić), rođen 31. 3. 1912, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Ljubljani, NOP-u pristupio u veljači 1942, 15. studenog 1942. postao član MNOO-a, stupio u partizane 2. 2. 1943. u Prvu primorsku četu, u svibnju iste godine vraćen na teren općine gdje radi kao terenski radnik, u listopadu 1943. stupa u 2. bataljon 8. brigade 20. divizije gdje vrši dužnost komandira čete, u ožujku 1944. dolazi u Stankovačku četu, zatim u 5. brigadu 19. divizije u kojoj je bio ranjen, liječio se u Italiji, zatim stupa u Ratnu momaricu. MORIĆ žena JAKOVA Cvita, majke Marije Bura, rodena 6. 1. 1915, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u listopadu 1942, tajnica Mjesnog odbora AFŽ-a. MORIĆ Marka IVAN, majke Маге Savic, rođen 1. 8. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane 15. kolovoza 1943. u Sjevernodalmatinski odred, zatim bio borac u Stankovačkoj četi, Benkovačkom odredu, poginuo 28. 5. 1944.
MORIĆ Marka ROKO, majke Маге Savić, rođen 10. 8. 1932, poljoprivrednik, NOPu pristupio u kolovozu 1943, u travnju 1944. stupio u bataljon »Ante Jonić«. MORIĆ Ivana ANTE, majke Stane Morić, rođen 6. 6. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, u siječnju 1944. stupio u Stankovačku četu, 29. ožujka zarobljen od Nijemaca, oslobođen 31. 12. 1944. i upućen u 5. brigadu 19. divizije. MORIĆ Ante MILE (Ivan), majke Ivanice Brković, roden 3. 12. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 35. diviziji, umro od tifusa. MORIĆ Petra BOŽO, majke Peke Klarica, rođen 4. 12. 1905, poljoprivrednik, NOPu pristupio u veljači 1943, član Mjesnog odbora JNOF-a. MORIĆ Petra BLAŽ, majke Peke Klarica, rođen 28. 1. 1912, obalni radnik, radio u Sušaku, NOP-u pristupio 1942, u partizane stupio početkom 1943. u Primorskogoranski odred. MORIĆ Petra ANTE, majke Peke Klarica, roden 14. 1. 1914, poljoprivrednik, NOPu pristupio veljači 1943, stupio u partizane u siječnju 1944. u Stankovačku četu, 29. ožujka 1944. zarobljen od Nijemaca, 1. rujna iste godine oslobođen kada je stupio u 7. brigadu 51. divizije. MORIĆ Petra NIKOLA, majke Ivanice Žutolija, rođen 28. 10. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u ožujku 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Mjesnog odbora USAOH-a, hapšen od Nijemaca 14. srpnja 1944, bio u zatvorima Benkovca, Bihaća i Bosanske Krupe, osloboden 2. svibnja 1945, kada stupa u 23. brigadu 45. divizije. MORIĆ Bože STIPE, majke Maše Perica, roden 5. 1. 1928, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u ožujku 1943, u NOV stupio u siječnju 1944. u 1. bataljon 5. brigade 19. divizije. MORIĆ Ivana MARTIN, majke Marte Morić, rođen 25. 8. 1917, radnik-stolar, NOP-u pristupio u prosincu 1942, u NOV stupio u siječnju 1944. u 3. bataljon 5. brigade 19. divizije, 16. srpnja 1944. zarobljen od Nijemaca i strijeljan. MORIĆ Ivana FRANE, majke Marte Morić, rođen 9. 8. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, u NOV stupio u studenom 1943. u 14. brigadu 19. divizije, zarobljen 15. ožujka, bio u zarobljeništvu do oslobođenja.
MORIĆ Ivana JAKOV, majke Marte Morić, rođen 17. 7. 1924, poljoprivrednik, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije, zatim bio borac 35. divizije. MORIĆ Ante MARKO, majke Pere Perica, rođen 24. 9. 1904, poljoprivrednik, NOPu pristupio u listopadu 1942, u partizane stupio u travnju 1944. u Stankovački bataljon, zatim bio borac u 1. bataljonu 5. brigade 19. divizije. MORIĆ Ante JURE, majke Pere Perica, rođen 17. 10. 1907, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, radio u pozadini, pripadao radnoj grupi. MORIĆ Ivana BLAŽ, majke Tomice Perica, rođen 13. 2. 1922, poljoprivrednik, član USAOJ-a i SKOJ-a, NOP-u pristupio u listopadu 1942, hapšen od Talijana 21. ožujka 1943, interniran na Molat kao taoc, po kapitulaciji Italije kurir kod MNOO-a. MORIĆ Ivana MILE, majke Tomice Perica, rođen 18. 8. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u listopadu 1941, član USAOJ-a i SKOJ-a, član Općinskog komiteta SKOJ-a od 7. studenog 1942, stupio u NOV 2. 2. 1943. u 3. dalmatinsku brigadu, zatim bio borac u 2. dalmatinskoj brigadi, poginuo na Sutjesci. MORIĆ žena Blaža MARA, majke Maše Miletić, rođena 7. 10. 1920, domaćica, NOPu pristupila u listopadu 1942, član Mjesnog odbora jNOF-a i član odbora AFŽ-a. MORIĆ Grge JOSIP, majke Marije Mamić, rođen 19. 7. 1904, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u rujnu 1942, član MNOO od 15. studenog iste godine, zatim bio predsjednik MNOO-a. MORIĆ Petra JERE, majke Stoje Barišić, roden 8. 2. 1926, poljoprivrednik, fizički radio u Tijesnom, NOP-u pristupio 1942, u NOV stupio u studenom 1943. u 1. bataljon 5. brigade 19. divizije, poginuo u lipnju 1944. kod Ceranja. MORIĆ Petra GOJKO, majke Stoje Barišić, rođen 1. 11. 1929, poljoprivrednik, NOPu pristupio u siječnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, kurir kod Općinskog odbora JNOF a. MORIĆ Ivana ANTE, majke Matije Troskot, rođen 5. 1. 1887, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, hapšen 21. veljače od Milicije volontarija antikomunista 3. čete i strijeljan u Crljeniku. MORIĆ Ante ANTE, majke Mare Morić, rođen 9. 5. 1921, poljoprivrednik, fizički ra413
dio u Murteru, NOP-u pristupio u rujnu 1942. član USAOJ-a i SKOJ-a, hapšen od Talijana u studenom 1942, u siječnju 1943, pušten na slobodu, 2. 2. 1943. stupio u NOV u 3. dalmatinsku brigadu, zatim bio borac u 2. dalmatinskoj brigadi. MORIĆ Jakova ŠIME, majke Luce Nakićanin, rođen 28. 12. 1912, radnik-krojač, radio u Stankovcima i Vodicama, NOP-u pristupio u srpnju 1941, u travnju postao član MNOO-a Stanokvci, stupio u ilegalnost u lipnju 1943, član Općinskog NOO-a, član Općinskog komiteta KPH-a i rukovodilac diletantske grupe, terenski radnik na području općine. MORIĆ žena Marka BOJA, majke Matije Čirjak, rodena 5. 1. 1908, domaćica, NOP-u pristupila u listopadu 1942, predsjednica Mjesnog odbora AFŽ-a i član MNOO-a. MORIĆ Ante ŠIME, majke Marte Jajaš, rođen 11. 5. 1903, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u listpadu 1942, u partizane stupio u lipnju 1943. u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio borac u 14. brigadi 19. divizije. MORIĆ Ante JOSIP, majke Marte Jajaš, rođen 3. 3. 1907, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOP-u pristupio u lipnju 1943, u proljeće 1944, pošao Zbijegom u Afriku, kad je došao na Vis upućen u 26. diviziju. MORIĆ Mate TOMA, majke Cvite Žmirić, rođen 21. 12. 1905, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u veljači 1943, radio u pozadini, pripadao radnoj gmpi. MORlĆ Mate JURE, majke Cvite Žmirić, rođen 28. 10. 1910, NOP-u pristupio u mjnu 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 3. četu 1. bataljona 14. brigade 19. divizije. MORIĆ Tome KRSTE majke Cvite Brčić, roden 28. 3. 1924, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, stupio u partizane u siječnju 1944, u Stankovačku četu, zatim bio borac u 1. bataljonu 5. brigade 19. divizije. MORIĆ Tome NIKOLA, majke Cvite Brčić, rođen 31. 12. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u siječnju 1944. u 1. bataljon 5. brigade 19. divizije. MORIĆ Šime KRIŽAN, majke Marte Bmsan, rođen 29. 4. 1896, podoficir Austrougarske momarice, iza prvog svjetskog rata poljoprivrednik, jedno vrijeme 1940, radio u Njemačkoj, NOP-u pristupio u ožujku 1943, predsjednik Mjesnog odbora JNOF-a. PELAIĆ Mate (Dume) ANTE, majke Luce Morić, rođen 10. 2. 1894, radnik-trgovački 414
pomoćnik, radio u Erveniku, NOP-u pristupio u prosincu 1942, u veljači 1943. postao član MNOO-a, u studenom 1944. primio je dužnost tajnika MNOO-a. PELAIĆ Mate (Dume) MARKO, majke Luce Morić, rođen 19. 4. 1907, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, radio u pozadini, pripadao radnoj gmpi. PERICA Mate IVAN, majke Anice Klarić, rođen 29. 7. 1898, poljoprivrednik, NOPu pristupio u lipnju 1943, radio u pozadini, u studenom 1944. postao tajnik Mjesnog odbora JNOF-a. PERICA Ivana Stipe, majke Stane Klarić, rođen 31. 10. 1924, poljoprivrednik, član USAOJ-a i SKOJ-a NOP-u pristupio u siječnju 1943, u NOV stupio u siječnju 1944. u 1. bataljon 5. brigade 19. divizije. PERICA Luke RADE, majke Duke Klarić, roden 11. 10. 1923, poljoprivrednik, član USAOJ-a i SKOJ-a, NOP-u pristupio u siječnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije poginuo u Lici 28. 2. 1944. PERICA Luke JAKOV, majke Duke Perica, rođen 15. 9. 1928, poljoprivrednik, NOPu pristupio u siječnju 1943, član SKOJ-a, član Mjesnog odbora USAOH-a. PERICA Luke MILE, majke Duke Klarić, rođen 1. 9. 1930, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u kolovozu 1943, u proljeće 1944, stupio u bataljon »Ante Jonić«. PERICA Bože JOSIP, majke Ivanice Sarađen, roden 8. 3. 1895, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Puli i Sušaku, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član MNOO-a. PERICA Mijata BLAŽ, majke Stane Brčić, rođen 12. 5. 1917, radnik-brico, radio u Šibeniku i Sušaku, NOP-u pristupio 1942, stupio u partizane početkom 1943. u Primorskogoranski odred. PERICA Mijata ANTE, majke Stane Brčić, roden 20. 4. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, član SKOJa, član Mjesnog odbora USAOH-a, poginuo 2. 11. 1943. od bombe. Članovi SKOJ-a koji nisu učestvovali u operativnim jedinicama NOV-e i POJ-a, ni zauzimali rukovodeće položaje u organima NOP-a, već su bili na raspolaganju NOP-u i ргета potrebi obavljali poslove u pozadini: MORIĆ Mijata ANA, majke Marte Troskot, rođena 10. 7. 1924, poljoprivrednik. MORIĆ Nikole ANTICA, majke Tomice Morić, rođena 21. 11. 1926, poljoprivrednik.
MORIĆ Marka IKA, majke Mare Savić, rođena 8. 1. 1923, poljoprivrednik. MORIĆ Šime MAŠA, majke Anuše Perica, rođena 26. 1. 1925, poljoprivrednik. MORIĆ Šime MAŠA, majke Peke Baradić, rodena 25. 6. 1926, poljoprivrednik. MORIĆ Ante MATIJA, majke Mare Morić, rođena 13. 11. 1922, poljoprivrednik. MORIĆ Ivana MILE, majke Tomice Klarić, rođen 25. 5. 1928, poljoprivrednik. MORIĆ Šime MILE, majke Peke Baradić, rođen 7. 3. 1929, poljoprivrednik. MORIĆ Mijata STANA, majke Marte Troskot, rođena 17. 1. 1923, poljoprivrednik. MORIĆ Josipa STANKO, majke Tomice Dubravica, rođen 29. 11. 1929, poljoprivrednik. MORIĆ Josipa STIPE, majke Tomice Dubravica, roden 24. 1. 1928, poljoprivrednik. PERICA Ivana DANKA, majke Stane Klarić, rođena 9. 1. 1926, poljoprivrednik. PERICA Petra JURE, majke Božice Bilać, rođen 18. 4. 1928, poljoprivrednik. Žrtve Rata: MORIĆ Ante NIKOLA, majke Antice Stipić roden 24. 11. 1902, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, radio u pozadini, zaprežnim kolima naišao na nagaznu minu kod Miranja 1. 11. 1944. i poginuo. MORIĆ Ante SLAVKO, majke Mare Morić, rođen 28. 4. 1930, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a, u noći izmedu 20. i 21. veljače 1943. kada mu je uhapsila oca Milicija volontarija antikomunista, pobjegao je iz kuće u šumu, obolio i umro 30. 8. 1944. MORIĆ Frane ŠIME, majke Marije Kraljević, rođen 2. 10. 1904, poljoprivrednik,
NOP-u pristupio u prosincu 1942, radio u pozadini, 21. 6. 1944. zaprežnim kolima naišao na nagaznu minu i poginuo kod vrela Velim. Ifapšeni od Nijemaca kao suradnici NOP-a 16. srpnja 1944. i bili u zatvoru do oslobođenja Benkovca: MORIĆ Ivana IVAN, majke Ivanice Morić, rođen 1889, poljoprivrednik. MORIĆ Šime IVAN, majke Jušte Perica, rođen 10. 3. 1900, poljoprivrednik. MORIĆ Petra MARKO, majke Mare Morić, rođen 2. 4. 1894, poljoprivrednik. Učesnici zbjega: MORIĆ ud. Tome ANKE, majke Luce Orlović, rođena 20. 12. 1894. MORIĆ Tome STANKO, majke Anke Orlović, rođen 29. 7. 1934. MORIĆ Marka NADA, majke Marije Tabula, rođena 11. 9. 1933. MORIĆ Магка STIPE, majke Marije Tabula rođen 25. 12. 1935. MORIĆ Marka STANA, majke Marije Tabula, rođena 3. 1. 1938. MORIĆ Ante ŠINKA, majke Ivanice Orlović, rođena 7. 6. 1930. MORIĆ Ante MARIJA, majke Ivanice Orlović, rođena 7. 1. 1934. MORIĆ žena Josipa LJUBICA, rođena 10. 5. 1915. MORIĆ Josipa MARIJA, majke Ljubice Kendeš, rođena 18. 10. 1934. PERICA Josipa STOJA, majke Matije rođena 11. 6. 1934. PERICA Mijata ŠIME, majke Ike Jurjević, rođen 15. 4. 1931.
Od 40 učesnika u NOV i POJ-e iz Crljenika u toku NOB-e zarobljeno je 10 boraca od kojih trojica u unutrašnjosti zemlje, dvojica u ožujku 1944. prilikom opkoljavanja Stankovačke čete od Nijemaca i pet u sedmoj neprijateljskoj ofenzivi. Prije stupnja u NOV njih osam su bili skojevci. U veljači 1943. pripadnici 3. čete Milicija volontario antikomunista sa sjedištem u Lišanima Ostrovičkim uhapsili su u ovom mjestu tri aktivno organizirana radnika NOP-a, te ih strijeljali. U ožujku 1943. talijanske vlasti uhapsile su u ovom mjestu pet aktivno organiziranih radnika NOP-a medu kojima su bila četiri skojevca. Usljed pomanjkanja dokaza jedan je omladinac pušten na slobodu, dok su ostala četvorica internirana na otok Molat kao taoci. 415
Spomen kostumica u Stankovcima (1959) U toku sedme neprijateljske ofenzive u ovom mjestu Nijemci su uhapsili pet mještana medu kojima je bio jedan skojevac, jedan aktivno organizirani radnik i tri suradnika NOP-a. Četvorica su bili stari preko 50 godina. U toku NOB-e u Crljeniku je obuhvaćen u omladinske organizacije 61 omladinac i omladinka, od kojih su 33 učestvovali u NOV i POJ-e i 15 radili kao aktivno organizirani radnici NOP-a. Od 33 učesnika u NOV i POJ-e 24 su bili skojevci, a od 15 aktivno organiziranih radnika 12 su bili skojevci. U Crljeniku je bilo 13 skojevaca koji nisu učestvovali u operativnim jedinicama NOV i POJ-a niti su zauzimali položaje u organima NOP-a, pa je time organizacija SKOJ-a u ovom mjestu brojala 49 članova. Od 33 omladinca učesnika u NOV i POJ-e 4 su učestvovala u bataljonu »Ante Jonić« na Visu od kojih su trojica bili članovi SKOJ-a. U toku NOB-e za slobodu svog naroda iz Crljenika je dalo živote 17 rodoljuba od kojih su 10 omladinci, a među njima je bilo 8 članova SKOJ-a. Budući da se u Crljeniku u toku NOB-e nalazio punkt političkih radnika - terenaca za područje općine Stankovci Talijani su u više navrata planirali taj punkt likvidirati, ali su im svi planovi propali. Da bi ostvarili svoj plan oni su 22. lipnja 1943. izvršili raciju od ceste koja ide od velimskog polja do Putičanja u pravcu zapada do brda Gorivuka u kojem se nalazio punkt političkih radnika. U toj raciji učestvovala je 1. četa Milicija volontaria antikomunista čije se rukovodstvo nalazilo u Biogradu n /m , dok je četa bila smještena na Poljoprivrednom dobru »Vrana«, predjel Jankolovica. Tu su bili karabinjeri iz Stankovaca. Kad je naša izvidnica, sa čuke na vrhu Gorivuka, na kojoj je bio Marko Orlović, primijetila kamione u kojima su se nalazili pripadnici navedene čete i karabinjera da putuju iz Stankovaca u pravcu velimskog polja na brzinu je bio obaviješten štab Sjevernodalamtinskog odreda koji se nalazio na Kašiću. Tada je komandant odreda Šime Ivas uputio drugi bataljon pod komandom Jove Bogunovića na čuke Gorivuka i kad se razvila borba iz Dazline se uputio 1. bataljon ovog odreda pod komandom Ante Gvardiola koji je s leđa opkolio pripadnike talijanskih vojnih formacija, kojih je prema tadašnjim informacijama bilo oko stotinu. Ova borba je trajala od 14 sati do pred zalazak sunca u kojoj je poginulo oko 70 pripadnika MVAC i 416
karabinjera, dok je na našoj strani poginuo samo jedan borac Milan Ćuk iz Zrmanje i dvojica boraca su ranjeni. Mišljenja sam da je u pjesmi Ruže Klarić24 data realna ocjena broja pripadnika i broja poginulih na strani neprijatelja. Po završetku ove borbe već slijedećeg dana talijanska vojska i 3. četa Milicija volontaria antikomunista iz Lišana Ostrovačkih zapalili su naselje Crljenik do posljednje kuće.
Gorivuk - predio na kojem su vodene borbe
POBJEDA NA GORIVUKU
I oružje sve je osvojeno, Municije mnogo, nebrojeno.
Poslušajte, mila braćo moja, Krvavoga i žestokog boja. Poslušajte boja žestokoga Na dvadeset miseca šestoga.
Sedam strojnih nađoše pušaka I četiri mitraljeza laka.
Borbe su se izvodile stroge Kod Kozare i kod Zibanoge. I kod divnog brda Gorivuka, Partizan je svu bandu potuka. Pobiše ih, druže, sve ko jedan, Mrtvih pade šezdeset i sedam. I još pade oko onih strana Jedanaest državnih organa I još naša vojska glasovita Zarobila dvadeset bandita.
Sve je vojsci dopalo u ruke, Zato bandi zadadoše muke. Snažna vojska ponosno koraca Gorivukom ispod Stankovaca. Trče žene vidjeti ko Boga I na glavi kapa sa tri roga. Sve govore: »Mila Gospe moja Onoj kapa narodnog kroja«. I svaka im od srca čestita Što ubiše toliko bandita.
O riginal se Suva u N arodnom m uzeju u Zadru.
27 - BENKOVAČKI KRAJ ... ZBORNIK 2
417
Učesnici N O Vi POJiaktivno organizirani radnici NOPiz Stankovaca - zaseoka Bila Vlaka DEUR Nikole ANTE, majke Jerke Ledenko, rođen 2. 6. 1925, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u veljaći 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio u studenom 1943. u 3. brigadu 35. divizije, poginuo 27. siječnja 1944. u Lici. DEUR Ante VICE, majke Marije Dević, rođen 20. 2. 1910, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, u NOV stupio u studenom 1943. i 5. brigadu 19 divizije. DEUR Ante MILE, majke Marije Dević, roden 1.1. 1920, poljoprivrednik, do kapitulacije Italije bio ućesnik Milicije volontarija antikomunista, zatim stupio u NOV u 6. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 35. i 13. diviziji. DEUR Abrama JOSIP, majke Tomice Lepuv, rođen 7. 3. 1913, poljoprivrednik, NOPu pristupio u veljači 1943, radio u pozadini, tajnik Mjesnog odbora JNOF-a. KLARIĆ Šime JAKOV, majke Božice Lepur, rođen 27. 6. 1905, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, kada je hapšen od Talijana i bio u zatvoru u Zadru, po kapitulaciji Italije radi u pozadini pri Mjesnom NOO-u. KLARIĆ Šime PETAR, majke Božice Lepur, rođen 17. 2. 1907, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 3. brigadu 35. divizije, poginuo 10. travnja 1944. u Lici. KLARIĆ Šime JERKO, majke Božice Lepur, rođen 1. 3. 1924, radnik-postolar, radio u Splitu, NOP-u pristupio 1942, u NOV stupio u listopadu 1943. u 10. brigadu 20. diviziKLARIĆ Antin MATE, majke Marije Brčić, rođen 29. 12. 1908, poljoprivrednik, od siječnja 1943. do kapitulacije Italije bio u Miliciji volontarija antikomunista, zatim stupa u NOV u 6. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 15. i 13. diviziji. KLARIĆ Ante STIPE, majke Marije Brčić, roden 7. 4. 1927, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u kolovozu 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u rujnu 1943. u Sjevernodalmatinski odred u kojem je bio do prosnica iste godine kada je otpušten usljed bolesti i ostavljen MNOO na raspolaganje. KLARIĆ Martina CVITKO, majke Antice Periša, rođen 22. 3. 1906, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, radio u pozadini, član Mjesnog odbora JNOF-a. 418
KLARIĆ Martina MARKO, majke Antice Periša, roden 30. 3. 1908, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Francuskoj, NOPu pristupio u siječnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943, u 5. brigadu 19. divizije, poginuo 30. listopada 1944. kod Pađana. KLARIĆ Cvitka IVE, majke Filipe Kardum, rođen 21. 5. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, član USAOJ-a i SKOJ-a, u NOV stupio 26. studenog 1943. u 3. brigadu 35. divizije, poginuo u lipnju 1944. u Lici. KLARIĆ Josipa STIPE, majke Marte Morić, roden 8. 1. 1908, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1942, u studenom iste godine postaje predsjednik MNOO-a, umro 7. 5. 1944. od ustaških udaraca. KLARIĆ Josipa BRANKO, majke Marte Morić, roden 9. 12. 1921, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, hapšen od Talijana 3. veljače 1943, bio u zatvoru u Stankovcima do 20. veljače iste godine, pušten na slobodu, član USAOJ-a i SKOJ-a, 25. studenog stupio u NOV u 5. brigadu 19. divizije, bio borac U Stankovačkoj četi. MILETIĆ Šime DUŠAN, majke Božice Sarađen, roden 21. 4. 1917, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Zagrebu, NOP-u pristupio u lipnju 1943, radio u pozadini, pripadao Mjesnoj straži. MILETIĆ Šime MILAN, majke Božice Sarađen, rođen 28. 2. 1920, poljoprivrednik, kao fizički radnik radio u Vinkovcima, stupio u partizane 15. veljače 1944. u Stankovačku četu, zarobljen od Nijemaca 20. lipnja 1944, bio u logoru u Njemačkoj do oslobođenja. MILETIĆ Petra IVAN, majke Dumice Deur, rođen 6. 1. 1920, radnik-mesar, radio u Splitu, NOP-u pristupio 1942, stupio u partizane 20. veljače 1943. u Mosorski odred. MILETIĆ Grge ANTE, majke Kaje Pulić, rođen 6. 6. 1907, poljoprivrednik, u siječnju 1943. stupio u Miliciju volontarija antikomunista, po kapitulaciji Italije stupio u NOV u 3. brigadu 35. đivizije, poginuo u travnju 1944. MILETIĆ Josipa JOSIP, majke Božice Lepur, rođen 14. 8. 1902, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, radio u pozadini, predsjednik Mjesnog odbora JNOFa. MILETIĆ Nikole MARKO, majke Anice Perica, rođen 24. 3. 1905, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, stupio u NOV 15. veljače 1944. u 5. brigadu 19. divizije.
MILETIĆ Petra JURE, majke Dumice Deur, rođen 29. 3. 1907, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u lipnju 1943, u NOV stupio u srpnju 1944. u 5. brigadu 19. divizije, obolio i početkom 1945, demobiliziran. PERICA Luke MATE, majke Šinke Nakić, roden 22. 10. 1913, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u studenom 1942, u prosincu iste godine postao član Mjesnog NOO-a. PERICA žena Mate MARA, majke Stoje Pelaić, rođena 30. 4. 1916, NOP-u pristupila u prosincu 1942, tajnica Mjesnog odbora AFŽ-a od srpnja 1943. PERICA Ilije IVE, majke Marije Ledenko, rođen 18. 1. 1911, poljoprivrednik, NOPu pristupio u srpnju 1943, od studenog 1944. potpredsjednik Mjesnog odbora JNOF-a. PERICA Nikole ANTE, majke Cvite Perica, rođen 22. 5. 1910, poljoprivrednik, u NOV stupio u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 35. diviziji. PERICA Šime KRSTE, majke Anice Morić, rođen 13. 10. 1914, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u siječnju 1943, radio u pozadini, pripadao radnoj grupi, 5. lipnja 1944. strijeljan od ustaša. PERICA Jure MARKO, majke Milice Bljaić, rođen 6. 12. 1908, poljoprivrednik, NOR-u pristupio u prosincu 1942. kada prima dužnost predsjednika MNOO-a od Stipe Klarića, dok Klarić i dalje ostaje član MNOO-a. PERICA Jakova JAKOV, majke Jakovice Bilić, rođen 13. 11. 1910, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1942, u listopadu iste godine postao član Mjesnog NOO-a. PERICA žena Jakova DRAGICA (Ika), majke Stoje Čirjak, rođena 6. 7. 1912, domaćica, NOP-u pristupila u prosincu 1942, od srpnja 1943. član Mjesnog odbora AFŽ-a. PERICA Jure STANA, majke Milice Bljaić, rođena 2. 2. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a od srpnja 1943. član MO AFŽ-a. PERICA Jakova STIPE, majke Jakovice Bilić, rođen 14. 9. 1913, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u prosincu 1942, u NOV stupio u studenom 1943. u 3. brigadu 19. divizije. PERICA Jakova IVE, majke Jakovice Bilić, rođen 2. 2. 1921, poljoprivrednik, u rujnu 1942. stupio u Miliciju volontarija antikomunista u kojoj je bio do kapitulacije Italije, zatim stupio u Sjevemodalmatinski odred, bio borac u 6. brigadi 19. divizije, poginuo u ргоsincu 1943. 27*
PERICA ud. Šime MILICA, majke Jerke Ledenko, rođena 1. 10. 1918, poljoprivrednik, NOP-u pristupila u prosincu 1942, od srpnja 1943. predsjednica Mjesnog odbora AFŽ-a. PERICA Petra STIPE, majke Marte Tkalić, rođen 16. 2. 1922, poljoprivrednik, NOPu pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, stupio u partizane u rujnu 1943. u Sjevernodalmatinski odred, zatim bio borac u Stankovačkoj četi i Benkovačkom odredu, poginuo u travnju 1944. PERICA Petra ANTE, majke Marte Tkalić, roden 16. 3. 1925, poljoprivrednik, NOPu pristupio u prosincu 1942, član USAOJ-a i SKOJ-a, sekretar Mjesnog aktiva SKOJ-a, od veljače 1944, član Općinskog komiteta SKOJ-a. PERICA Ante MILE, majke Stane Šerkinić, rođen 20. 9. 1917, poljoprivrednik, NOPu pristupio i siječnju 1943, u studenom 1943, stupio u dopunski bataljon 19. divizije, zatim bio borac u Stankovačkoj četi i 14. brigadi 19. divizije, obolio i ostavljen na raspolaganje MNOO-u kod kojsg je bio kurir. PERICA Marka STIPE, majke Tereže Perica, rođen 7. 11. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u srpnju 1943, u NOV stupio u srpnju 1944. u 14. brigadu 19. divizije, poginuo. PERICA Jure ŠIME, majke Marije Ivas, roden 6. 10. 1923, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u mjnu 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 35. diviziji, poginuo 1944. PERICA Jure ELAVKO, majke Marije Ivas, rođen 15. 3. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u rujnu 1943, stupio u partizane u veljači 1944. u Stankovačku četu, Benkovački odred, u travnju 1944. zarobljen i bio u logoru u Njemačkoj do oslobodenja. PERICA Pavla IVE, majke Marije Pavić, rođen 13. 1. 1915, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u Kninski odred, poginuo 1944. PERICA Pavla MATE, majke Marije Pavić, rođen 10. 1. 1917, poljoprivrednik, NOPu pristupio u travnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943. u 6. brigadu 19. divizije, zatim bio borac u 35. i 13. diviziji. PERICA Ante BLAŽ, majke Anice Mamić, rođen 20. 1. 1926, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, u NOV stupio u veljači 1944. u Stankovačku četu, Benkovački odred, bio borac u 5. brigadi 19. divizije. 419
PERICA Nikole NIKOLA, majke Stane Perica, rođen 17. 11. 1913, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u travnju 1943, u NOV stupio u studenom 1943, u 3. bataljon 3. brigade 19. divizije. SARAĐEN Cvitka STIPE, majke Mare Pelaić, rođen 18. 1. 1920, poljoprivrednik, NOP-u pristupio u svibnju 1942, u studenom 1942. postao tajnik Mjesnog NOO-a, koju dužnost obavlja do oslobođenja. SARAĐEN Cvitka ANTE, majke Mare Pelaić, rođen 15. 8. 1923, poljoprivrednik, u ožujku 1943. stupio u Miliciju volontarija antikomunista, imao vezu s organizatorima
NOP-a, u lipnju 1943. u jednoj akciji predao se partizanima, po direktivi NOP-a istog dana vraćen natrag otkud i dalje obavještava NOP o kretanju neprijatelja, po kapitulaciji Italije stupa u Sjevemodalmatinski odred, zatim bio kurir kod Okružnog komiteta KPH-e Sibenik. Članovi SKOJ-a koji nisu bili u operativnim jedinicama NOV i POJ, niti zauzimali položaje u organima NOP-a: MILETIĆ Petra MAŠA, majke Dumice Deur, rođena 25. 2. 1922, poljoprivrednik. SAVIĆ Jure JOSO, majke Tomice Perica, rođen 25. 3. 1927, poljoprivrednik.
Od 28 učesnika u NOV i POJ-e iz Bile Vlake zarobljen je jedan borac i to u sedшој neprijateljskoj ofenzivi. U lipnju 1942. u Bilu Vlaku naišao je partizan Popov Joso pok. Ante iz Tribunja, zarobljen je od Talijana, streljan i bačen u golubinku u bilovlačkom kršu. Talijanske vlasti iz Bile Vlake uhapsile su dva aktivno organizirana radnika, usljed pomanjkanja dokaza jednog su pustili, dok su drugog intemirali na otok Molat. U toku sedme neprijateljske ofenzive Nijemci i ustaše u ovom mjestu uhapsili su dva aktivno organizirana radnika od kojih su jednog strijeljali dok je drugi umro od udaraca. U toku NOB-e u Biloj Vlaki su obuhvaćena u omladinske organizacije 22 omladinca i omladinke, od kojih su učestvovali u NOV i POJ-e 17 i 3 radili kao aktivno organizirani radnici. Od 17 učesnika u NOV i POJ 5 su bili članovi SKOJ-a, a od 3 aktivno organizirana radnika 2 su bili članovi SKOJ-a. U Biloj Vlaki su bila dva skojevca koji nisu učestvovali u operativnim jedinicama NOV i POJ, niti su zauzimali položaje u organima NOP-a, pa je tako organizacija SKOJ-a u ovom mjestu brojila 9 članova. U toku NOB-e za slobodu svog naroda iz Bile Vlake dalo je živote 12 rodoljuba, od kojih su 6 omladinci među kojima su bila 3 člana SKOJ-a. Od 293 učesnika u NOV i POJ-e iz sela Stankovaca i njegovih zaselaka Crljenika i Bile Vlake u toku NOB-e zarobljeno je 49 boraca. Ovdje treba naglasiti da je 19 boraca Stankovačke čete zarobljeno 29. ožujka 1944. kada je ova četa opkoljena od njemačke vojske sjevem o od sela Banjevaca, 15 ih je zarobljeno u toku sedme neprijateljske ofenzive u srpnju 1944, dok ih je 12 zarobljeno u raznim dijelovima naše zemlje. Iz ovih naselja talijanski fašisti i pripadnici 3. čete Milicija volontarija antikomunista uhapsili su 40 aktivno organiziranih radnika NOP-a od kojih su 23 bili omladinci. Od uhapšenih 9 su strijeljali, dok su ostale sproveli u zatvore i logore. U srpnju 1944. za vrijeme sedme neprijateljske ofenzive Nijemci i ustaše uhapsili su iz ovih naselja 66 ljudi, od kojih je 21 bilo aktivno organizirani radnik NOP-a. Među uhapšenima bilo je 8 omladinaca, dok su ostali bili stariji, ljudi od 40 do preko 60 godina. Tada su njemački fašisti strijeljali dva zarobljena partizana, rodom iz Crljenika, 4 omladinca, 6 starijih ljudi i jednog prebili koji je od udaraca umro. U toku NOB-e talijanski i njemački fašisti i njihovi sateliti iz ovih naselja uhapsili su 106 rodoljuba. U toku NOB-e u ovim naseljima obuhvaćeno je u om ladinske organizacije USAOJ-a i SKOJ-a 315 omladinaca i omladinki od kojih je 200 učestvovalo u NOV i POJ-e i 65 radilo kao" aktivno organizirani radnici NOP-a. Od 200 omladinaca učesnika u NOV i POJ-e 141 su bili članovi SKOJ-a, a od 65 aktivno organiziranih radnika 49 su bili članovi SKOJ-a. U ovim naseljima bilo je još 50 skojevaca koji nisu učestvovali u 420
NOV i POJ-e niti su zauzimali položaje u organima NOP-a, već su bili na raspolaganju NOP-u, pa je time organizacija SKOJ-a u ovim naseljima brojala 240 članova. U toku NOB-e za slobodu naših naroda i narodnosti iz ovih naselja dali su živote 92 rodoljuba, od kojih su 50 omladinci, među kojima je bilo 39 članova SKOJ-a. Razvoju NOB-e u ovom kraju mnogo je doprinijelo to što je omladina Stankovaca dala otpor odlasku u neprijateljske vojne formacije, što u samom početku aneksije ovog dijela naše zemlje nije uspjelo fašistima da je obuhvate u Dopolavore,25 gill26 i balile27, što nisu imali utjecaj prvaci predratnih političkih stranaka medu kojima je bilo pojedinaca koji su čekali povratak kralja Petra i onih koji su računali na pripajanje ovog dijela naše zemlje N D H . S kojim žarom i masovnošću se svrstala omladina ovog sela u redove NOB-e i socijalističke revolucije najbolje potvrduje činjenica da iz njega ni jedan stanovnik nije stupio u ustaše njihovim dolaskom u ove krajeve po kapitulaciji Italije. Ovdje treba naglasiti da je u ovom selu pred drugi svjetski rat bilo omladinaca nacionalno orijentisanih, s obzirom na tadašnji vladajući režim. Međutim, aktivno organizirani rad za NOP omladine ovog područja kontuirano se razvijao od prvih dana okupacije naše zemlje od fašističkih zavojevača na osnovama simpatija prema SSSR-u kao prvoj zemlji socijalizma i neovisno od tog što ova omladinska organizacija u to vrijeme nije imala diferencirani naziv ona je sebe smatrala komunističkom omladinom i sa tim idejama je stupala u NOB-u i socijalističku revoluciju. U toku 1941. godine organizirani rad s omladinom solidno se razvio, tako da se održavaju sastanci s grupama omladinaca na kojima se postavljaju zadaci za davanje otpora okupatoru, proširuju se veze28 s organizatorima NOP-a u raznim pravcima, dok se organizacija rada u prvoj 21 Talijanska fašistička sindikalna organizacija za društveni rad poslije radnog vremena. 26 Talijanska fašistička omladinska organizacija. 21 Bivša talijanska organizacija za djecu ispod 14 godina г’ Uspostavljene veze vidi u Zbomiku 2 radničkog pokreta za Dalmaciju - Stipe Morić NOP 1941. na podmčju općine Stankovci. 421
polovini 1942. toliko razvila da je omladina bila masovno obuhvaćena za NOP. Mnogo je tome doprinijelo obnavljanje veze s Fabom Mršom i Dragom Živkovićem, nakon njihova povratka iz Like, stupanjem u kontakt sa Stankom Mičinim, Antom Španjom, Perom Španjom, Guštom Jurićevim »Barbinim«, Nikolom Špirićem i drugim političkim radnicima NOP-a Primorja, Ravnih kotara i Bukovice. Naročito je utjecalo na masovni razvoj NOP-a u ovom kraju formiranje naših operativnih jedinica: Bukovačkog odreda, Sjevernodalmatinskog odreda, posebno Prve primorske čete i Biogradskog odreda. Tada omladinska organizacija dobiva svoju organizacionu formu čija se djelatnost razvija kroz organizaciju SKOJ-a i USAOH-a. O razvoju omladinskih organizacija u toku NOB-e u većini slučajeva poda nepotpuni, mnogo je toga propalo u raznim borbama, dok su neki dokumenti uništeni da ne padnu u ruke neprijatelja. Ima slučajeva da se za pojedina područja negira” postojanje omladinskih organizacija iako se pozitivno zna o njihovom aktivno organiziranom radu. Činjenica je da je većina organiziranih omladinaca napuštala svoj kraj stupajući u NOV i POJ-e, pa je time kod rukovodećih organa prestala njihova evidencija, jer se evidencija vodila samo za prisutne na dotičnom terenu. Stvamo stanje osnivanja omladinskih organizacija, njihovo omasovljenje, kao i osnivanje drugih društveno-političkih organizacija, ukoliko su podaci manjkavi, ili ne postoje, realne podatke mogu dati dugogodišnji politički radnici - terenci NOP-a za područje na kojem su djelovali. N a osnovi takvog stanja i dokumenata iz arhive Općinskog komiteta KPH-a Stankovci, koji se nalazi u mom posjedu, pišem ovaj rad.
/
Slika s radilišta na izgradnji električnog dalekovoda rijeka Krka - Zadar. Snimak iz ntjeseca rujna 1942. ” Na sastanku održanom u zgradi Skupštine općine Šibenik 15. veljače 1967. na kojem se raspravljalo o aktivno organiziranom radu na području općine Stankovci Vitomir Gradiška je iznio podatke iz bilježnice Nikice Popovića, člana Općinskog komiteta KPH-a Benkovac, koji je poginuo siječnja 1943. da na području općine Stankovci u 1942. nije postojala organizacija SKOJ-a što ne odgovara istini, јег su u toku ove godine na području ove općine postojali aktivi SKOJ-a i Općinski komitet SKOJ-a Stankovci. 422
S lijeva na desno stoje: MORIĆ Mate FRANE, borac Vozarske četepri Komandi mjesta Vodice; ORLOVIĆ Nikole ABRAM, ćlan MNOO-a Stankovci, DUBRAVICA Mijata IVAN, ćlan SKOJ-a, DUBRAVICA Nikole MIJAT, saradnik NOP-a, MORIĆ Ante MATE, borac 6. brigade 19. divizije, SARAĐEN Bare MILE, borac 5. brigade 19. divizije, MORIĆ Nikole IVAN, borac Sjevemodalmatinskog partizanskog odreda, MILETIĆ Nikole BORISLA V, borac 3. sandžačke brigade, 1. divizije, VUNIĆ Blaža SLAVKO, borac Šibenske ćete, KLARIĆ Ive MARIJA, član Općinskog odbora AFŽ-a Stankovci, VIDOŠEVIĆ Ivana ANTE (drži se za stup), borac Sjevemodalmatinskog partizanskog odreda, KLARIĆ žena Ive MARTA, saradnik NOP-a, ŠKELJO Stipana BOŽO, saradnik NOP-a, žena neutvrdenog imena, Talijan, tehničar, zarobljen odpartizana, MILETIĆ Bože MATE, borac 6. brigade 19. divizije. U grupi od dvanaest žena koje stoje bilo je radnica na dalekovodu, onih koje su donijele hranu članovima svojih obitelji i onih koje su u blizini radilišta radile u svom polju. S lijeva na desno sjede: Trojica u prvojgrupi: VUNIĆ Bože MARKO, član MNOO-a Stankovci, TROSKOT Bože JOSIP, obavještajac NOP-a, MILETIĆ Jakova JOSIP, suradnik NOP-a, četvorica u drugoj grupi: PEŠUT Mijata KRIŽAN, član MNOO-a Stankovci, KLARIĆ Ive NIKOLA, borac 2. dalmatinske brigade, MILETIĆ Tome BLAŽ, suradnik NOP-a, MORIĆ Jakova ANTE, borac 5. brigade 19. divizije, pred njima leži ŠKELJO Stipana BLAŽ. borac 5. brigade 19. divizije, čuče: MORIĆ Mate IVAN, borac 6. brigade, 19. divizije i ĆAĆIĆ Nikole RATKO, borac Stankovačke čete. Od navedenih radnika sedam ih je poginulo u NOB-i. U 1941. godini rad na okupljanju omladine za NOP počeo je u Crljeniku, Stankovcima, Kašiću i Banjevcima. Prva grupa omladinaca uz mene bili su: BORISLAV MILETIĆ iz Stankovaca, poginuo na Klisu rujna 1943, BLAŽ TROSKOT iz Kašića, poginuo u V ofenzivi na Sutjesci i JAKOV ŠARLIJA iz Banjevaca, strijeljan od Talijana 4. srpnja 1942. u Radašinovcima. Sva četvorica su se usljed ratnog stanja iz gradova vratili svojim kućama. Ja sam rukovodio tom grupom i to su bili veoma aktivni omladinci. Ova grupa omladinaca ušla je u sastav prvih NOO-a u svojim mjestima, koji su osnovani od veljače do svibnja 1942. godine. Ovdje treba istaći da je bilo više omladinaca koji su bili uključeni u rad s omladinom, jer su prvi organizatori tražili svoje suradnike. U radu s omladinom korištene su razne fešte, radovi kod poljoprivrednika i drugi radovi što potvrđuju ove slike na fešti u Banjevcima 24. lipnja 1941. i na izgradnji električnog dalekovoda rijeka Krka - Zadar u rujnu 1942. godine. U materijalu kojim se obrađuje rad u organizaciji NOP-a od listopada do konca 1941. godine za područje općine Stankovci koji je pisan u vremenu dok sam se nalazio na dužnosti komesara čete u 3. bataljonu 8. dalmatinske brigade, kojeg je pisao Melko Udovičić »Jole« rečeno je: »Drug Stipe Morić Tomin počima da radi na okupljanju omladine i pripremanja iste za odlazak u partizane. Također je išao sam po svojoj inicijativi u Šibenik da bi uhvatio vezu sa NOP-om, što je bila velika volja za rad, gdje u istom uspijeva i donaša literaturu, vijesti i drugi materijal od partijske organizacije Šibenik, te uspio da okupi nekoliko drugova s kojima se družio za NOP i djelovao u selima: Stankovcima, Kašiću, Crljeniku i Velimu uz pomoć drugova terenskih radnika iz Primorja, koji su pod rukovodstvom Komunističke partije djelovali i radili na istom terenu... Drug MORIĆ Stipe TOMIN iz Crljenika živio je legalno, a nije bio partijski obuhvaćen, već je kao jedan od najsvjesnijih omladinaca pokazao veću mržnju prema neprijatelju nego ostali i kao takav djeiovao na ostalu omladinu čiji je rad imao veliko značenje za razvitak NOP-a u 1942. i 1943. godini«. U organizacionom referatu Općinskog komiteta SKOJ-a Stankovci bez datuma, a po sadržaju pisan je početkom 1945, za organizaciju SKOJ-a u 1942. rečeno je: »1942. godine počima se razvijati skojevska organizacija na općini Stankovci, gdje je najprije doprla u sela: Kašić, Stankovci, Crljenik, Velim i Banjevci, kao i u Biloj Vlaki. Ukupno je bilo 27 članova na cijeloj općini koji su radili sa omladinom. U 1942. sekretari SKOJ-a bili su u Crljeniku JOSO MORIĆ, Stankovcima MILE KLARIĆ, Kašiću JERE TROSKOT i Banjevcima STANKO KRPINA. U Velimu su vršene pripreme za organizaciju SKOJ-a kojima je rukovodio ROKO MORIĆ, dok je u Biloj Vlaki pripreme za ovu organizaciju vodio tajnik MNOO-a STIPE SARAĐEN. 423
Slika iz Banjevaca Stoje s lijeva na desno: RADE PEŠUT, MILE MORIĆ, JERE MILETIĆ, NIKOLA SARAĐEN, MILE MILETIĆ, MILJENKO MORIĆ, STIPE PERICA, STIPE MORIĆ. Sagnut Drago Ćačić. Sjede: STANKO MORIĆ, RADE MORIĆ, JOSO MORIĆ. Leže: DUŠAN MILETIĆ, DUŠAN (Ante) VUNIĆ. Iz ove grupe pet omladinaca je poginulo u NOB-i. (snimljeno 24. 6. 1941)
Slika kuće u kojojje osnovan komitet SKOJ-a - Stankovci (Crljenik —kuća porodice Morić) 424
Spomen-ploča na kući Morić u Crijeniku Prvi Općinski komitet SKOJ-a Stankovci osnovan je 7. studenog 1942. godine u čiji sastav su ušli: Jere Troskot iz Kašića, sekretar, strijeljan od fašista 28. ožujka 1943, članovi: Vice Brković iz Kašica, strijeljan od fašista 28. ožujka 1943, Joso Morić iz Crljenika, poginuo na Sutjesci, Mile Morić iz Crljenika, poginuo na Sutjesci i Berislav Deor iz Stankovaca, hapšen od Talijana 19. siječnja 1943, bio u zatvoru u Benkovcu do kapitulacije Italije. Nakon hapšenja jednog člana komiteta, odlaska dvojice u NOV i dvojice strijeljanih jedno izvjesno vrijeme s omladinskom organizacijom rukovodili su terenski radnici. Zatim dolazi do formiranja novog Općinskog komiteta SKOJ-a u čiji sastav ulaze: Ante Morić iz Putičanja, sekretar, članovi: Marko Orlović iz Budaka, Ante Morić pok. Nikole i Maše Miletić pok. Blaža iz Stankovaca i Roko Morić iz Velima. Prva dvojica su terenski radnici, dok su ostala dvojica iz legalnog života. Da bi se bolje sagledao rad i omasovljavanje omladinske organizacije na ovom području poslužit ćemo se s nekoliko podataka iz zapisnika i izvještaja31 Općinskog komiteta KPH Stankovci i to onih gdje se brojčano iznose podaci o stanju omladinske organizacije. U zapisniku sa sastanka Općinskog komiteta KPH Stankovci održanog 26. veljače 1944. iznose se sljedeći podaci: SKOJ. Općinski komitet SKOJ-a sastoji se od 7 članova, 3 druga i 4 drugarice. U ovom komitetu ima 3 člana Komunističke partije, jednan drug i dvije drugarice. Na području općine ima 6 aktiva koji ukupno broje 24 člana, od kojih 13 drugarica i 11 drugova. " Općinski komitet SKOJ-a osnovan je u Crljeniku u kući Tome Morića pok. Jokana. Komitet je osnovao Stipe Morić, rukovodilac političkih radnika, a sastanku je prisustvovao Venci Vlahov iz Vodica. Melko Udovičić »Jole« u svom obrascu za kadrove iznosi da je on koncem 1942. bio član Općinskog komiteta SKOJ-a Stankovci. U to vrijeme »Jole« je povremeno dolazio na teren općine Stankovci, ali on nikad nije bio član ovog komiteta. *' Zapisnici i izvještaji dostavljani su Kotarskom komitetu KPH Vodice, koji se nalazi u sačuvanoj arhivi Općinskog komiteta Stankovci.
USAOH. Općinsko rukovodstvo USAOH-a sastoji se od 5 članova, od kojih su 4 omladinca i jedna omladinka. N a području općine postoji 13 mjesnih odbora koji broje 47 članova, od kojih su 20 omladinke. Na području općine obuhvaćeno je 286 omladine, od kojih su 195 omladinke. Pionirska organizacija. U Stankovcima postoji jedna četa s kadrom raspoređena po vojničkom sistemu. U ostalim selima postoji 7 vodova i jedna desetina. Sveukupno je obuhvaćeno 220 pionira. Radne grupe. U Stankovcima postoji jedna radna četa koja broji 60 omladinaca. U ostalim selima postoje 3 voda i jedna desetina. U radnoj četi i radnim grupama ukupno je obuhvaćeno 160 omladinaca. U izvještaju Općinskog komiteta KPH Stankovci od 27. listopada 1944. stoji: SKOJ. Općinski komitet SKOJ-a broji 8 članova, od kojih su četiri omladinke i četiri omladinca, medu kojima su dva člana Komunističke partije. Na području općine ova organizacija broji 63 skojevca i to većinom novoprimljenih. USAOH. Uži Općinski odbor broji 8 članova dok se širi sastoji od 22 člana među kojima je 8 skojevaca. U ovom mjesecu na području općine omladina je dala preko 1000 radnih dana. Između ostalog pokrila je tri zapaljene kuće i napravila dva zahoda. U ovom mjesecu omladina je sakupila 15.000 litara vina i rakije i 46.000 kuna za štampu. U izvještaju Općinskog komiteta KPH Stankovci od 19. siječnja 1945. stoji: SKOJ. Općinski komitet SKOJ-a broji 11 članova od kojih je 6 omladinaca i tri omladinke, među kojima su dva člana Komunističke partije. Na području općine ima 72 skojevca. USAOH. Općinski odbor broji 22 člana, među kojima je 8 SKOJ-evaca, dok se o broju članstva ne daju podaci. U izvještaju Općinskog komiteta KPH Stankovci od 16. veljače 1945. stoji: SKOJ. Općinski komitet SKOJ-a broji 10 članova, od kojih su tri članovi Komunističke partije. N a području općine ima 85 čanova SKOJ-a. USAOH. Općinski odbor USAOH-a broji 22 člana, od kojih su 8 članovi SKOJa. Organizacija USAOH-a postoji u svim mjestima čija je aktivnost u pojedinim mjestima veća nego u pojedinim organizacijama SKOJ-a. U izvještaju Općinskog komiteta KPH-a Stankovci od 21. travnja 1945. stoji: SKOJ. Općinski komitet SKOJ-a broji 14 članova, među kojima je 5 članova Komunističke partije. Broj skojevaca na općini iznosi 137. USAOH. Općinski odbor broji 22 člana u kojem uži odbor sačinjavaju skojevci. Kada se analiziraju podaci iz zapisnika i izvještaja Općinskog komiteta KPH Stankovci, vidljivo je da se u njima nije vodila evidencija o skojevcima primljenim u ovu organizaciju u toku NOB-e, kako onih koji su stupili u NOV i POJ, tako i onih koji su zauzimali položaje u organima NOP-a općine i sela, već je ta evidencija vođena samo o brojnom stanju ove organizacije u omladinskim organima općine i sela i aktivima SKOJ-a na području općine. To potvrđuje brojno stanje skojevske organizacije Stankovaca i njegovih zaselaka Crljenika i Bile Vlake, jer je u ovim naseljima brojno stanje SKOJ-a pred oslobodenje naše zemlje iznosilo 95 članova, od kojih su 45 zauzimali položaje u organima NOP-a općine i ovih naselja i drugim dužnostima, dok ih je u ovoj organizaciji bilo 50 članova koji su bili na raspolaganju NOP-u bez konkretnih zaduženja. Prema podacima iz ovog materijala iz Stankovaca i njegovih zaselaka u NOB-i i socijalističkoj revoluciji učestvovalo je 576 stanovnika. Od ovog broja u NOB i POJ-e učestvovala su 293 borca, od kojih je 200 omladine, 144 aktivno organizovana radnika, 426
od kojih 67 omladine, 112 suradnika NOP-a, od kojih 57 omladine, dok se 27 odnosi na pionire u Zbjegu. Kad je riječ o suradnicima NOP-a činjenica je da je narod ovih naselja u cjelini bio za NOB-u s jednim malim izuzetkom Bile Vlake. Imajući u vidu da su ova naselja po popisu stanovništva 1931. imala 1597, a u 1948. godini 1760 stanovnika, dok u 1941. popis nije vršen usljed talijanske okupacije, navedeni podaci dokazuju s kakvom masovnošću je ovo selo učestvovalo u NOB-i. NOO-i32 i odbori AFŽ-a u ovim naseljima osnivaju se paralelno s omladinskim organizacijama. Mjesni odbori AFŽ-a osnovani su: u lipnju 1942. u Stankovcima: predsjednica Ika Vunić, tajnica Ruža Klarić, članovi: Slavka Klarić, Maša Miletić i Marija Savković, u listopadu 1942. u Crljeniku: predsjednica Boja Morić, tajnica Cvita Morić, članovi: Boja Morić Tomina, Ika Morić i Mara Morić, u srpnju 1943. u Biloj Vlaki: predsjednica Milica Perica, tajnica Mara Perica, članovi: Dragica (Ika) Perica i Stana Perica. U ovim odborima zastupljenost omladine je preko 70%. Prema podacima o organizacionom stanju AFŽ-a na području općine Stankovci Općinski odbor AFŽ-a broji 7 članova, na području općine u organizaciju AFŽ-a obuhvaćeno je 1257 žena, od kojih u Stankovcima 365, u Crljeniku 62 i u Biloj Vlaki 45, ukupno 472, ili 37,5% od ukupnog članstva iz 17 naselja na tadašnjoj općini. U odnosu na osnivanje NOO-a, omladinskih organizacija i organizacija AFŽ-a na području općine Stankovci veoma kasno dolazi na osnivanju organizacija JNOF-a. Organizacija rada na osnivanju mjesnih odbora JNOF-a odvija se u prvoj polovini 1944. Medutim, usljed čestih racija i ofenziva neprijatelja na sveobuhvatnom osnivanju mjesnih odbora JNOF-a dolazi tek u studenom 1944. godine. Tom zadatku prethodila je Općinska konferencija34 JNOF-a Stankovci, održana 1. studenog 1944. na kojoj je izabran Izvršni odbor Općinskog odbora JNOF-a Stankovci: predsjednik Nikola Tintor iz Moroplače, potredsjednik Mijat Morić iz Crljenika, tajnik Stipe Morić iz Crljenika, članovi: Petar Krpina iz Banjevaca, Ivan Mamić iz Lišana Ostrovičkih, Tode Lalić iz Čiste Male i Mirko Morić iz Stankovaca. Uz Izvršni odbor na ovoj konferenciji biran je Plenum Općinskog odbora JNOFa od 24 člana kojim su zastupljena sva naselja na području općine. Od 4. do 12. studenog 1944. osnovani su mjesni odbori JNOF-a u svim naseljima na općini koji su ukupno brojili 68 članova, medu kojima je bilo 10 žena. U studenom 1944. u Općinskom odboru i mjesnim odborima JNOF-a djeluje 99 aktivno organizovanih radnika. U Mjesni odbor JNOF-a Stankovci birani su: predsjednik Joso Miletić, tajnik Blaž Vunić, članovi Petar Klarić i Nikola Pešut, u Crljeniku: predsjednik Križan Morić, tajnik Ivan Perica, članovi: Božo Morić i Mara Morić, u Biloj Vlaki: predsjednik Joso Miletić, tajnik Josip Deur, članovi: Ivan Perica i Cvitko Klarić. Sastav odbora JNOF-a sačinjavali su većinom stariji ljudi.
31 Vidi Zbomik 4 Instituta za historiju radničkog pokreta Dalmacije - Stipe Morić - Razvoj NOO-a i njihova uloga u NOB-u na podmčju općine Benkovac, strana 199. 33 Podaci o organizacionom stanju AFŽ-a su bez datuma a najvjerojatnije se odnosi za mjesec listopad 1944. kada se održava Okmžna konferencija AFŽ-a Šibenik. 34 Zapisnik s Općinske konferencije JNOF-a Stankovci i izvještaj o osnovanim mjesnim odborima JNOF-a nalazi se u arhivi Općinskog komiteta KPH Stankovci. 427
R azvoj Kom unističke partije na području općine Stankovci u toku narodnooslobodilačke borbe Omladina je činila većinu članova KP, pa otuda potreba da se i nešto kaže o nastanku i razvoju KP na stankovačkom području. Osnivanje ćelija Komunističke partije na području općine Stankovci u toku NOB-e veoma je kasno počelo u odnosu na masovan razvoj NOP-a u prvim godinama ustanka, gdje je omladina masovno obuhvaćena u organizacije USAOH-a i SKOJ-a čiji se rad odvija pod rukovodstvom Općinskog komiteta SKOJ-a. U 70% mjesta djeluje NOO-i kao vlast pod rukovodstvom Općinskog NOO-a. U pojedinim mjestima djeluju odbori AFŽ-a, djeluje Punkt političkih radnika, održavaju se veze sa Šibenikom, primorskim mjestima, Ravnim kotarima i Bukovicom. Preko stotinu boraca učestvuje u operativnim jedinicama NOV i POJ, a uzrok ovakvoj situaciji je sektaštvo koje je bilo prisutno na širem području sjeveme Dalmacije, dok je naročito došlo do izražaja na ovom području što će se vidjeti iz sljedećih podataka. Prva ćelija Komunističke partije na području općine Stankovci osnovana je 19. travnja 1943. Tada su u Komunističku partiju primljeni Stipe Tome Morić, Ivan Pane Morić, politički radnici - terenci na području općine. Prijem je izvršio Nikola Špirić, tada sekretar Kotarskog komiteta KPH Šibenik. Kako je partijska ćelija trebala imati najmanje tri člana, dok su sa terena općine primljena samo dva, iako je na terenu bilo više dm gova koji su ispunjavali uslove za prijem u Komunističku partiju, po direktivi Kotarskog komiteta KPH-a Šibenik u sastav ove ćelije u svibnju iste godine dolazi Melko Udovičić »Jole« iz Vodica. Tada su sektor Stankovaca posjetili članovi Okružnog komiteta KPH-a Šibenik Nikola Sekulić »Bunko« i Ante Bego »Giljak«, pa je »Bunko« predložio da Udovičić bude sekretar, jer je on član KP od 15. svibnja 1942. U lipnju ove godine u sastav ove ćelije dolaze Aleksandra Cvitan iz Tribunja i Antica Špirić iz Vodica, članovi KP od 15. svibnja 1942. Po direktivi Kotarskog komiteta KPH Šibenik u mjesecu lipnju neposredno iza Aleksandre i Antice u sastav ove ćelije, koja nosi naslov Općinska partijska jedinica Stankovci, dolazi Joso Cvitan »Ambroz« iz Tribunja, član KP od 15. veljača 1932. koji preuzima dužnost sekretara s time da radi na osnivanju Općinskog komiteta KPH Stankovci. U kolovozu ove godine u sastav Općinske partijske jedinice Stankovci dolazi Slavko Žulj »Vojin«, koji je do tada radio po pitanju omladine na podmčju kotareva Šibenika i Kistanja. Polovinom kolovoza 1943. Joso Cvitan napušta podmčje općine Stankovci i odlazi na raspolaganje Kotarskom komitetu KPH Šibenik, a dužnost sekretara” Općinske partijske jedinice predaje Stipi Moriću. Za vrijeme boravka Jose Cvitana na podmčju općine Stankovci nije došlo do formiranja Općinskog komiteta KPH Stankovci, niti prijema u Komunističku partiju terenaca i aktivno organizovanih radnika s ovog podmčja. Dana 24. kolovoza 1943. u Komunističku partiju primljeni su Šime Jakova Morić iz Crljenika, član Općinskog NOO-a Stankovci, Jakov Petra Morić iz Crljenika, terenski radnik na podmčju općine Stankovci, Ante Stipana Klarić iz Velima, predsjednik MNOO-a Velim i Maša Mijata Pelaić, član Općinskog odbora AFŽ-a Stankovci.
“ Na sastanku Općinske partijske jedinice Stankovci, održanom 20. kolovoza 1943. ovoj organizaciji pripao je Slavko Žulj. Tada Antica Špirić i Melko Udovičić predlažu da Žulj od Stipe Morića preuzme dužnost sekretara. Neposredno iza tog radi raščišćavanja jednog političkog problema na sektor Stankovaca dolazi Vjera Trinajstić »Rada«, član Okružnog komiteta KPH Šibenik, pa je predložila da sekretar Općinske partijske jedinice bude Stipe Morić, istaknuti organizator NOP-a na ovom području, a ne da tu dužnost obavlja Slavko Zulj koji je tek došao na ovo područje što je prihvaćeno. 428
Kapitulacija Italije 9. rujna 1943. nametnula je opsežan posao društveno-političkom faktoru općine Stankovci i rukovodstvu Sjevernodalmatinskog odreda i 2. bataljona Grupe bataljona sjeverne Dalmacije, jer je pod hitno trebalo razoružati karabinjere u Stankovcima i 3. četu Milicija volonterij antikomunista koja im se priključila dolaskom iz Lišana Ostrovičkih, odrediti njihov raspored, prihvatiti veliki priliv dobrovoljaca za NOV i POJ, organizirati njihovo upućivanje u raznim pravcima, osigurati ishranu, te obaviti čitav niz poslova vezanih za potrebe NOB-e. Kapitulacijom Italije stankovačko područje postaje slobodni teritorij i od tada do oslobođenja naše zemlje od okupatora i domaćih izdajnika na njemu nije zakoračila neprijateljska noga, osim u vremenu neprijateljskih ofenziva i pojedinačnih racija. Takva situacija omogućila je ovom kraju da se s ogromnom većinom svrsta u redove NOB-e, a to se posebno odrazilo na organizaciju omladine koja je u cjelini bila obuhvaćana u organizacije USAOH-a i SKOJ-a, a time stvoreni povoljni uvjeti za omasovljavanje Komunističke partije, ali ni tada te mogućnosti nisu korištene. U takvoj situaciji po odluci Kotarskog komiteta KPH-a Vodice kao kadar upućuju se u 8. brigadu 20. divizije Stipe Mori i Jakov Morić, dok su Melko Udovičić i Slavko Žulj također upućuju na druga područja, pa tako po kapitulaciji Italije na području općine Stankovci djeluje šest članova Komunističke partije obuhvaćenih u Općinskoj partijskoj jedinici. 25. studenog 1943. u Komunističku partiju primljeni su: Deur Ante Berislav iz Stankovaca, član Općinskog NOO-a, Klarić Cvitka Ruža iz Stankovaca, predsjednica Općinskog odbora AFŽ-a, Krpina Ante Ante iz Banjevaca, terenski radnik i član Općinskog NOO-a i Sarađen Cvitka Stipe iz Bile Vlake, tajnik MNOO-a. Tada se u članstvo ove partijske jedinice uključuje Mamić Marka Milan iz Lišana Ostrovičkih, predratni član Komunističke partije, čija djelatnost prestaje dolaskom iz Zagreba 1941. Koncem ovog mjeseca u sastav ove partijske jedinice dolazi Cvitan Ive Stipe iz Tribunja, član KP od 6. kolovoza 1941. Povećavanjem ovog članstva na području općine Stankovci koncem 1943. godine djeluje 12 članova Komunističke partije. U prosincu 1943. osnovano je Općinsko povjereništvo KPH-e Stankovci u čiji sastav su ušli: sekretar Stipe Cvitan, članovi: Ivan Morić i Ruža Klarić. U toku 1944. na području općine Stankovci u organizaciju Komunističke partije primljeni su sljedeći članovi: 10. siječnja Tintor Laze Nikola iz Morpolače, terenski radnik i član Općinskog NOO-a. 5. veljače Morić Križana Mirko iz Stankovaca, sekretar Općinskog komiteta SKOJ-a i Drča Aćima Branko, iz Morpolače, član Kotarskog NOO-a Vodice. 15. veljače Matijević Save Dušan iz Morpolače, član Općinskog NOO-a, Marić Ante Ante »Dika« iz Vukšića, tajnik MNOO-a, Antunović Grge Paško iz Vukšića, član MNOO-a i Lalić Jovana Jošo iz Čiste Male, član Općinskog NOO-a Stankovci. 20. veljače Orlović Ante Milica iz Stankovaca, član Općinskog komiteta SKOJ-a i Morić Jure Stipe, član Žetvene komisije. 25. veljače Perica Luke Stipe, iz Velima, član Općinskog NOO-a. 27. travnja Morić Križana Joso iz Stankovaca, član Mjesnog NOO-a. 28. travnja Perica Jakova Jakov iz Velima, član Mjesnog NOO-a. 7. rujna Miletić Blaža Maša iz Stankovaca, član Općinskog komiteta SKOJ-a i član Općinskog NOO-a Stankovci. 21. studenog Popović Milana Dušan iz Čiste Male, član Kotarskog NOO-a Vodice. U toku ove godine na teren općine Stankovci došli su s drugih terena sljedeći članovi Partije: Udovičić Melko »Jole« sa terena Kistanja, Radić Anda s terena Vodica, Morić Marka Ivan iz 5. brigade 19. divizije, primljen u KP 7. siječnja 1944, Jurić Roka Neva s terena Zatona, primljena u KP 23. siječnja 1944, Žiželja Nikole Ruža »Seka« s terena 429
Gošića, primljena u KP 25. siječnja 1944. i Morić Tome Stipe iz NOV-e nakon preboljelog tifusa, koji prima dužnost tajnika Općinskog NOO-a i tajnika Općinskog odbora JNOF-a Stankovci. Na partijskom savjetovanju održanom 26. veljače 1944. osnovan je Općinski komitet KPH-e Stankovci u čiji sastav su ušli: sekretar Melko Udovičić, članovi: Ivan Morić i Ruža Klarić, dotadašnji članovi Povjereništva. U toku 1944. godine teren općine Stankovci su napustili sljedeći članovi Partije: Stipe Cvitan, Aleksandra Cvitan, Antica Špirić, Anđa Radić, upućeni na raspolaganje Kotarskom komitetu KPH Vodice; Maša Pelaić, otišla Zbjegom u Е1 Shatt, Ruža Klarić i Milica Orlović, upućene na liječenje na otok Vis i Italiju, Ivan Morić, Ante Krpina i Dušan Popović, otišli u sastav Kotarskog NOO-a Vodice, Ante Klarić i Stipe Jurin Morić isključeni iz KP i poslani u NOV, Ruža Žeželj, upućena na liječenje u šibensku bolnicu, Mirko Morić otišao u Narodnu miliciju, Ante Marić i Paško Antunović isključeni iz KP, zatim hapšeni od ustaša, oslobođeni od partizana i greškom strijeljani i Stipe Sarađen isključen iz KP. U ovoj godini na terenu općine Stankovci poginuli su Jošo Latić i Branko Drča. Nakon odlaska s područja općine Stankovci Ruže Klarić i Ivana Morić u sastav Općinskog komiteta ušao je Mirko Morić, tada sekretar Općinskog komiteta SKOJ-a, dok njegovim odlaskom s područja ove općine u studenom ove godine Melko Udovičić sam predstavlja Općinski komitet KPH Stankovci. Koncem ove godine u sastav Općinskog komiteta KPH Stankovci ulaze Stipe Morić, tajnik Općinskog NOO-a i Nikola Tintor, predsjednik Općinskog odbora JNOF-a Stankovci. U toku 1944. godine na području Općine Stankovci djeluju 32 člana Komunističke partije. Nakon 11 otišlih na druge terene, 5 isključenih i 2 poginula koncem ove godine na području ove općine djeluje 14 članova Komunističke partije. Do oslobodenja naše zemlje 15. svibnja 1945. u ovoj godini primljeni su u Komunističku partiju sljedeći članovi: 14. siječnja Kardum Grge Šime iz Provića, član mjesnog NOO-a. 7. veljače Pešić Andrije Nikola iz Čiste Velike, član Općinskog NOO-a. 9. veljače Morić Ivana Miljenko iz Stankovaca, član M NO-a i Brčić Nikole Stipe iz Stankovaca, član MNOO-a. 13. veljače Brković Ante Jakov iz Banjevaca, član Općinskog komiteta SKOJ-a i Baković Ambroza Ivan iz Banjevaca, terenski radnik. 19. veljače Morić Jadre Roko iz Velima, sekretar aktiva SKOJ-a. 21. veljače Morić Ivana Mate iz Crljenika, predsjednik MNOO-a. 18. ožujka Orlović Pavla Marko iz Budaka obavještavajni oficir za područje općine Stankovci. 21. travnja Troskot Krstin Krešo iz Kašića, član Općinskog komiteta SKOJ-a. 27. travnja Troskot Marka Vice iz Kašića, član Mjesnog NOO-a i Troskot Bože Jere iz Kašića, sekretar aktiva SKOJ-a. U sastav Općinskog komiteta KPH Stankovci u siječnju 1945. došao je Škević Frane Marko iz Betine, član KP od 27. prosinca 1941, koji je u ožujku povučen za člana Kotarskog komiteta KPH Vodice. 26. veljače 1945. održana je u Vodicama Kotarska partijska konferencija. Na toj konferenciji za člana Kotarskog komiteta KPH Vodice izabran je Ivan Morić. Tada je prvi put općina Stankovci zastupljena u ovom komitetu. Rasformiranjem Općinskog NOO-a Stankovci 31. ožujka 1945. Milan Mamić odlazi u Vodice gdje prima dužnost člana Kotarskog NOO-a. Svojim dopisom od 17. travnja 1945. Kotarski komitet KPH Vodice zahtijeva od Općinskog komiteta KPH Stankovci da odmah uputi u Vodice Melka Udovičića radi preuzimanja nove dužnosti, a dužnost sekretara da primi Stipe Morić. 430
U travnju 1945. isključen је iz KP Dušan Matijević, a tada se vratila s liječenja Milica Orlović. « U 1945. godini do oslobođenja naše zemlje na području općine Stankovci djeluje 27 članova Komunističke partije, od kojih su trojica napustila ovaj teren i jedan isključen, tako na dan oslobođenja 15. svibnja ove godine na ovom području djeluju 23 člana Komunističke partije. U toku NOB-e na području općine Stankovci djelovalo je 48 članova Komunističke partije,” od kojih je 36 primljeno na ovoj općini, dok ih je 12 došlo s drugih terena, koji su se kraće vrijeme zadržali na ovom području. Od primljenih na području općine 10 ih je primljeno u 1943, 14 u 1944. i 12 u 1945. godini do 15. svibnja, među kojima su bile 4 žene. Broj članova po mjestima iznosio je kako slijedi: Stankovci 11, Crljenik 4, Velim 4, Banjevci 3, Kašić 3, Morpolača 3, Čista Mala 2, Vukšić 2, Bila Vlaka 1, Budak 1, Čista Velika 1 i Prović 1. Od primljenih članova KP na području ove općine 6 ih je isključeno i to iz: Vukšića 2, Stankovaca 1, Bile Vlake 1, Velima 1 i Morpolače 1. Kad se broju isključenih doda da je 7 članova KP primljenih na ovom području napustilo ovo područje radi primanja dužnosti na drugim područjima, na dan oslobođenja naše zemlje bilo je na ovoj općini 23 člana Komunističke partije i to svi primljeni s ovog područja. Budući da je područje općine Stankovci dalo NOB-i preko 1200 boraca i aktivno organiziranih radnika i skojevaca, prijem u Komunističku partiju veoma je malen i previše se kasno pristupilo osnivanju organizacije KP, posebno imajući u vidu da su aktivnosti NOP-a s ovog područja još u svibnju 1941. imali vezu sa organizacijom Komunističke partije u Šibeniku37 i što su na ovom području djelovali politički radnici NOP-a iz primorskih mjesta.38 Umjesto da se razvijala aktivnost na organiziranju Komunističke partije od političkih radnika - terenaca s područja Stankovaca krila su se zbivanja u djelovanju i razvijanju ove organizacije.”
” Podaci o razvoju K om unističke partije na području općine Stankovci uzeti su iz zapisnika Općinske partijske jedinice, izvještaja Općinskog kom iteta KPH Stankovci i obrazaca za kadrove koje su osobno ispunjavali članovi Partije u početku 1945. godine " Vezu sa Šibenikom održavao je Stipe M orić preko N ikole M orića, rad n ik a-m esara koji je radio u šibenskoj klaonici s Antom Begom »G iljkom «. U 1941. i u početku 1942. M orić je više puta zahtijevao da netko od rukovodilaca iz Šibenika dode na područje općine Stankovci, ali su svi zahtjevi ostali bez rezultata. 3* N ikola Špirić iz V odica, sekretar O pćinskog kom iteta K PH Vodice, zatim sekretar Kotarskog kom iteta KPH Šibenik u vrem enu od 11 mjeseci kontakta i rada s organizatorim a NOP-a na području opoćine Stankovci ništa nije poduzim ao na form iranju organizacije K om unističke partije, osim što je u listopadu 1942. rekao Stipi M oriću da je k an d id at KP, neovisno od tog što je M orić uz ostale radove rukovodio radom om ladinskih organizacija. ” N ikola Špirić i Stipe M orić došli su u K olarinu 11. prosinca 1942, otkud je Špirić produžio za D obropoljce, a M oriću rekao da ga čeka dok se on ne vrati, bez da mu je bilo šta rekao radi čega tam o putuje. Sutradan 12. prosinca u D obropoljcim a je osnovan Kotarski kom itet KPH Benkovac, a osnivačkom sastanku Špirić je prisustvovao kao delegat Okružnog kom iteta KPH Šibenik. K ad je riječ o osnivanju ovog kom iteta interesantno je napom enuti da je N ikola Špirić inzistirao da Stipe M orić u članku objavljenom u Z adarskoj reviji broj 6 od 1957. napiše d a je on ušao u sastav tog kom iteta kao predstavnik općine Stankovci (koja nije imala ni jednog člana Komunističke partije - S.M.) i d a je on prim io dužnost sekretara. M eđutim , u zapisniku s osnivačkog sastanka K otarskog kom iteta KPH Benkovac, održanom 12. prosinca 1942. prva točka dnevnog reda glasi: »Po 1. točki dnevnog reda form iran je K K za Benkovac od sljedećih drugova: Sekretar komiteta jest Stevo Zečević; zam jenik i kadrovnik N ikola Popović; blagajnik Luka Zečević i isti je odgovoran za N P; odgovoran za NOO jest Stanko Tišm a; i za SK O J drug Trifun Ć oso«. Arhiv CK KPH - K P 306/2457. 431
31. ožujka 1945. u našoj društvenoj zajednici rasformirane su sve institucije na nivou općina. Prema ocjeni Okružnog rukovodstva Šibenik ta mjera bi se politički veoma negativno odrazila na područje općine Stankovci, pa je zauzet stav da na ovoj općini i dalje djeluju Općinski komitet KPH, Općinski odbor JNOF-a i Općinski komitet SKOJ-a što je prihvaćeno. Kako se općinski komitet KPH Stankovci u toku NOB-e sastojao najviše od tri člana, a često ostajao na dva, pa čak i na jednom, drugovi iz Stankovaca su predložili da se ovaj komitet proširi na više članova. Tako u srpnju ove godine dolazi do proširenja Općinskog komiteta KPH Stankovci na sedam članova u slijedećem sastavu: Sekretar, Stipe Morić, članovi: Tintor, Laze, Nikola, Morić, Marka, Ivan, Morić, Jakova, Šime, Pešić, Andrije, Nikola, Brković, Ante, Jakov i Orlović, Ante, Milica. U ovom sastavu Općinski komitet KPH Stankovci djeluje do konca 1945. godine i u svom radu postiže veoma vidne rezultate kod prijema u Komunističku partiju i proširenju partijskih jedinica na području općine. U toku NOB-e na području općine postojale su tri partijske jedinice, dok ih je u drugoj polovini ove godine bilo šest, koje su brojile sa opoćinskim rukovodstvom 95 članova Komunističke partije i 48 kandidata KP, čiji je organizacioni sastav i brojno stanje prikazano u tabelamom pregledu za mjesec prosinac 1945. godine.
N akon što su poginuli N ikola Popović i Stanko Tišm a, 8. ožujka 1943. održava se drugi osnivački sastanak K otarskog kom iteta KPH Benkovac u čiji sastav ulaze: sekretar Jovo Ugrčić, članovi: Stevo Zečević, Luka Zečević »Petrinjski«, N ikica O pačić i G o jk o Coso. Arhiv C K K PH 2 8 /
D rago G izdić u svom dnevniku na strani 181. za dan 18. ožujka 1943. piše da se iz benkovačkog kotara i iz sastava O K Z ad ra odvaja kistanjska općin a i ulazi u šibensko okružje kao posebna općina. U istom dnevniku na strani 216. za d an 7. travnja 1943. piše da je odlukom Okružnog kom iteta Šibenik reorganiziran Kotarski kom itet Šibenik i d a taj kom itet obuhvaća i općinu Stankovci, koja je do tad a p rip ad ala kotaru Benkovac. N ikola Špirić postaje sekretar K otarskog kom iteta KPH Šibenik i tek tad a (19. travnja 1943) se odlučio d a u K om unističku partiju prim i dva člana sa teren a općine Stankovci i to mu je sve što je u rad io u toku N OB-e po pitanju prijem a u članstvo Partije na ovom području. N a strani 216. u fus noti 6 G izdić piše da je ponovo izvršena reorganizacija šibenskog kotara u kolovozu 1943, јег se form ira poseban k o tar za šibenski teren, a poseban za Vodice. O nastalim reorganizacijam a koje su se odvijale na ovom dijelu sjevem odalm atinskog p o d m čja politički radnici - terenci s pod m čja općine Stankovci uopće nisu bili upoznati tko su članovi partijskih fom m a, niti ih je bilo tko pitao d a li se slažu reorganizacijom kad se radilo o njihovoj općini. Jedino su bili upoznati o form iranju k otara Vodice.
432
Opaska
CO
00
^t
BflDBU 4HBlsO
1
1
1
1
Bqj s
On
1
1
1
ВЈВЛЈН
sO 00
o ro
00
ВОВЈВПЈЈЈЗрЈЦ!
1
1
1
1
1
1
1
B5JlU3J§3fuIBM
1
1
1
1
1
1
1
B3(!Ujjqo
1
1
1
1
1
1
1
Os
r-
o m
вз(!ирву
*r>
1
BAOUBIJ l|IAS fojg
»r> OS
iflUBd n виз? fojg BUlBAOUBJSn -zod 'fOA n Bfip? 'jJBd fojg
1
1
1
1
^t
*«t
r-
o
»O
00
o
■'t
4t
<*■>
1
1
1
1
1
1
з Пјјв ј влои ви 4!AS fojg
•n o
om
00
ПЦЗЈЗЈ ви в ћ р р 'UBd ijias fojg
vO
1
1
1
r-
1
1
-
1
Part. jed inica Stankovci
1
Os 1 Os
-
1
1
4t
Оч
1
1
1
1
1
1
1
1
1
1
1
1
Part. jed inica Kašić
Part. jedinica C rejenik
Part. jedinica Čista M ala
Part. jed inica Мофо1аСа
1
Part. jed inica Banjevci
M jesna organizacija
28 - BEN K O V A Č K I K R A J ... Z B O R N IK 2
2
1
o
ВЛЈврОЛО^ПЈ ■jJBd 'jd o fojg
Mjesec prosinac
1
-
ВЛЈврОЛОЗЈПЈ -JJBd 'pdo влоив|5 fojg Brojno stanje partijskih organizacija
o
OO
-
Opć. part. rukovod. Stankovci
1945
Socijalni sastav
8
B^Bfps
Godina
Kotar Vodice
N acionalni sastav
OO
o
Kapitulaciju Italije, 9. rujna 1943, narod Stankovaca dočekao je s velikim slavljem. Raspoloženje je bilo kao da je završio drugi svjetski rat. Partizanima i prisutnom stanovništvu donosila se hrana, vino, voće i drugo, a tih namirnica bilo je toliko da je svatko uzimao po želji. Toga dana prvi je u Stankovce ušao 2. bataljon Grupe bataljona sjeverne Dalmacije na čelu s komandantom Jovom Zoricom i komesarom Mirom Orlovim. Iza ove jedinice nakon 20 minuta u Stankovce je stigao Sjevernodalmatinski partizanski odred na čelu s komandantom Antom Gvardiolom i komesarom Milanom Munižabom. U vrijeme dolaska naših operativnih jedinica u Stankovce su došli svi ilegalci, politički radnici - terenci s područja općine Stankovci, a s njima su došli politički radnici - terenci s drugih područja koji su se tada našli na terenu općine Stankovci. Od ilegalnih političkih radnika - terenaca tada su došli u Stankovce: Nikola Špirić, sekretar Kotarskog komiteta KPH Šibenik, Fabo Mrša, politički radnik na sektoru sjeverne Dalmacije, Stipe Morić, rukokovodilac političkih radnika - terenaca na terenu općine Stankovci, sekretar Općinske partijske jedinice KP Stankovci, Ivan Morić, obavještajni oficir za područje općine Stankovci, Jakov Morić, Marko Orlović, Šime Morić, Marko Troskot, Joso Troskot »M ede«, Ante Krpina, Zvonko Krpina, Dušan Miletić, Jelka Miletić, Stipe Klarić, Antica Špirić, Aleksandra Cvitan, Pavle Morić, Mate Morić, Jakov Troskot, Božo Troskot, Ante Morić »D idović« i Ivanica Sarađen. S terena Putičanja u Stankovce je došao Ante Begić. Tada su u Stankovce došli svi članovi Komunističke partije, među kojima je većina pripadala ilegalcima, članovi Općinskog NOO-a i članovi mjesnih NOO-a susjednih naselja, članovi Općinskog odbora AFŽ-a i članovi mjesnih odbora AFŽ-a susjednih naselja, članovi Općinskog komiteta SKOJ-a i aktiva SKOJ-a Stankovaca i susjednih naselja. Jednom riječju toj velikoj manifestaciji prisustvovao je čitav narod Stankovaca i okolnih naselja gdje se pjevalo i igralo kozaračko kolo do kasno u noć. Nakon predaje, karabinjeri i 3. četa M ilicia volontarija antikomunista (MVAC), predali su oružje40 Sjeverodalmatinskom partizanskom odredu. Zatim je Nikola Špirić održao govor u kojem je pozvao razoružane pripadnike talijanskih vojnih formacija ukoliko netko od njih hoće da može dobrovoljno stupiti u partizanske vojne jednice, ako za to nisu odlučni da će biti upućeni svojim kućama. Nakon što je Špirić završio govor jedan od pripadnika MVAC rekao je: »Koliko će nas u toku noći nestati«. Špirić je na to odgovorio: »Nikomu se ništa neće dogoditi«. U toku noći svi pripadnici MVAC upućeni su na teren Tišnjanska Dubrava i prenoćili kod lokve »Bruskva« i sutradan 10. rujna upućeni svojim kućama, dok su karabinjeri prenoćili u Stankovcima i sutradan pušteni na slobodu, a zatim se uputili u pravcu Benkovca i Zadra. U toku sljedećih dana nekoliko pripadnika MVAC dobrovoljno je stupilo u NOV i POJ-e, dok je većina njih nakon dolaska ustaša u Dalmaciju stupila u njihove vojne formacije komesare i tajnice talijanske općine u kolovozu uhapsili su terenski radnici, pa je ta općina u kapitulaciji Italije bila bez rukovodstva. Oslobođeni Stankovci postali su mjesto za prihvaćanje dobrovoljaca u NOV i POJ-e za područje ovog kraja, primorskih mjesta i grada Šibenika. Od tada do konca NOB-e ovo mjesto bilo je stalno slobodno, dok su u njemu bili Nijemci, ustaše i četnici samo u vremenu racija i ofanziva koje su vodili protiv NOV i POJ-e, kada su vršili hapšenja, strijeljanja i pljačke nad narodom ovog kraja. Za razvitak NOB-e na sjevemodalmatinskom području od prvih dana ustanka, naročito od početka 1942. pa dalje, stankovački kraj imao je veoma značajnu ulogu. 40 U prim opredaji oružja predanih karabinjera, kojih je bilo 41 i p rip ad n ik a MVAC, je bilo 70, učestvovali su: A nte G vardiol, k o m an d an t Sjevernodalm atinskog partizanskog odreda, M ilan M unižaba, kom esar odreda i Stipe M arić, rukovodilac političkih rad n ik a - terenaca na području općine Stankovci
434
Budući da okupatorima nije uspjelo, kako Talijanima, tako ni Nijemcima, u Stankovcima, kao centru općine, formirati svoje vojne formacije od domaćih ljudi, ovo područje omogućilo je dislokaciju prvih partizanskih jedinica, zatim jedinica NOV-e, održavanju veza sa Primorjem, Ravnim kotarima i Bukovicom, prihvaćanju političkih radnika i kurira s raznih terena, sprovođenju naših jedinica, prihvaćanju ranjenika, pomoći dobivene od Saveznika i zbijega itd. U izvršavanju zadataka za potrebe NOB-e angažirano je čitavo stanovništvo ovog kraja, ali je činjenica da je glavnu ulogu u tome odigrala omladina. Kada bi se s ovog područja zaprežnim kolima prevozilo u Bukovicu oružje, hrana i odjeća za 19. diviziju bilo je slučajeva da su se pojedini omladinci na putu zadržavali po dvadeset i više dana, jer se nisu mogli vratiti svojim kućama od neprijateljskih ofanziva i zasjeda. Kako se na stankovačkom području uz naše operativne jedinice nalazilo mnoštvo prolaznika, a k tome su se još na njemu održavali m asovni41 zborovi, mitizi i konferencije, sve je to trebalo hraniti u čemu je bio velik doprinos ovog kraja što potvrđuje izvještaj Općinskog komiteta KPH Stankovci od 19. studenog 1944. Kotarskom komitetu KPH Vodica koji glasi: »Dostavlja se naslovu izvještaj o stanju stoke na području općine Stankovci prije rata, kao i o sadašnjem stanju i to kako slijedi: Prije rata volova 838 sada ima volova 336 Prije rata konja 229 sada ima konja 105 Prije rata ovaca 26000 sada ima ovaca 5500 Ujedno se izvještavate da na području ove općine ima 55% obitelji koje se iz vlastitih prihoda žitarica mogu ishraniti za cijelu godinu, 25% za 6 mjeseci, a 20% samo za 3 mjeseca«. U prosincu 1943. iz dopunskih jedinica 19. divizije usljed razbijanja naših jedinica od njemačke vojske i njenih satelita vratila42 su se svojim kućama u Stankovce 52 borca. Cinjenica je da ni jedan od ovih boraca nakon povratka nije stupio u ustaše,43, već su nakon kraćeg vremena ponovo stupili u NOV i POJ-e, dok su mobilizirani borci iz mnogih sela nakon povratka svojim kućama usljed neprijateljske ofenzive masovno stupili u ustaške i četničke jedinice. I ovaj događaj potvrđuje koliko su Stankovčani vezani za NOB-u. 41 Izm eđu ostalih održani su m asovni skupovi: 6. prosinca 1942. zbor u C rljeniku, kojem prisustvuju svi mještani. 25. srpnja 1943. m iting u C rljeniku kojem prisustvuje n aro d iz više sela općine Stankovci. 11. rujna 1943. m iting u Stankovcim a kojem prisustvuje narod iz svih sela ove općine, društveno-politički radnici sa šireg područja okruga Šibenik i Sjevernodalm atinski partizanski odred. 19. prosinca 1943. O kružna konferencija u Banjevcima n a kojoj se raspravljalo o djelatnosti N O O -a, kojoj je prisustvovao 31 delegat iz tri kotara i g rada Šibenika. K onferenciji su prisustvovali brojni predstavnici društveno-političkih organizacija okruga, NOV-e, brojni odbornici i narod okolnih sela. 2. travnja 1944. m iting u Stankovcim a kojem prisustvuje narod iz više sela s područja općine i pripadnici NOV-e. M iting je b o m bardiran od ustaškog aviona s aerodrom a u Zemuniku. 8. rujna 1944. K otarska konferencija JN O F -a Vodice u Banjevcima. 26. rujna 1944. D ruga okružna konferencija U SA O H -a Šibenik, kojoj prisustvuje 250 delegata, u Stankovcim a. 22. i 23. listopada 1944. O kružna konferencija A FŽ-a kojoj prisustvuje 450 delegatkinja, u Stankovcim a. 1. studenog 1944. O pćinska konferencija JN O F -a Stankovci kojoj prisustvuje 416 rodoljuba. 4i Spisak povratnika nalazi se u arhivi O pćinskog kom iteta KPH Stankovci 4J Poznata je činjenica da ustaških form acija u ovom dijelu sjev. D alm acije do kapitulacije Italije nije bilo. M eđutim , im a pojedinih učesnika N O R -a koji u historijskim zbom icim a pišu kako su pojedina sela na anektiranom sjevem odalm atinskom p o d m čju u 1941. godini bila p o d uticajem ustaša, što se ne može prihvatiti. K ao na prim jer M ilo Vlahov u svom članku: »Priprem e i
28*
435
Koncem prosinca 1943. i početkom siječnja 1944. vrše se pripreme za formiranje Stankovačke čete koja se tada formira od prvih dobrovoljaca u sljedećem sastavu: Brčić Ivan Nikolin, Čačić Ratko pok N ikole, Dubravica Dušan Ivanov, Dubravica Mile Mijatov, Klarić Branko pok. Josipa, Klarić Milan Markov, Kučić Mile Matin (Dumkin), Leban Franc, Miletić Rade pok. Магка, Morić Ante Ivanov, Morić Ivan Nikolin, Morić Ivan pok. Nikole, Morić Krste Tomin, Morić Mate Ivanov, Morić Mile pok. Sime, Morić Rade Matin, Morić Šime Matin, Morić Vice Matin, Morić Živko Stipanov, Orlović Marko pok. Pavla, Pelaić Jure Barin, Pelaić Stipe Šimin, Pelaić Zvonko Jakovljev, Pešut Marko Križanov, Sarađen Mile Nikolin, Vunić Krešo Abranov, Vunić Zvonko Antin. U prvom sastavu Stankovačke čete bilo je i starijih boraca koji su prethodno bili u Prvoj primorskoj četi SDPO i Biokovskom odredu, koji su učestvovali u mnogim bitkama protiv okupatora i njegovih pomagača. Sastav ove čete predstavljali su omladinci. Jedan među njima rođen je 1917, jedan 1918, dok su svi ostali rođeni od 1920. do 1926. godine. Stankovački bataljon formiran je paralelno s formiranjem Benkovačkog odreda koji je formiran 1. travnja 1944. godine u Ceranjama Donjim. Za sada raspoložemo samo s tri podatka o Stankovačkom bataljonu i to: dopis Općinskog komiteta KPH-e Stankovci ovom bataljonu upućen 9. rujna 1944, dopis Komande mjesta Vodice upućen 20. listopada 1944. i pjesma Stankovačkom bataljonu od Ruže Klarić koja glasi:
PJESMA S T A N K O V A Č K O M BATAUONU Veseli se narod ovih dana Što im ade četu partizana. A o d čete bataljona se kuje K o jeg Frane Živkoviću snuje. Frane ju nak da mu nema mane, K u p i sebi borce odabrane. Stankovčane i M ale Čišćane, Crljeničane i Banjevčane.
K u p i vojsku sa cijelog kotara Pa sa borbom na Švabe udara. I vodi ih on drugom e kraju, To j e bilo u mjesecu maju. On ih vodi prem a Zadru gradu D a pronadu ustašku komandu. Idu borci pjesm om pjevajući, M isle gdje će ustaše pronaći. Ide Frane na konju p e d njima. K a d su došli blizu grada Tinja,
odlazak prvih partizanskih o d red a iz D alm acije u Liku« u Z b o m ik u 2 Instituta za historiju radničkog pokreta D alm acije, stran a 625, dm gi pasus piše: »Tako sam početkom m jn a 1941. pošao u n epoznato (od b rd a Duga do Čiste M ale u udaljenosti od 5 km-SM ), na zad atak koji sam cijenio više nego vlastiti život. C uo sam da seljaci katolici stoje pod jakim utjecajem ustaša...« Č injenica je d a je razvoj N O P-a prvenstveno ovisio o m kovodstvu K om unističke partije za sjevem u D alm aciju kod kojeg je u 1941. bilo prom ašaja, koji su se veom a negativno odrazili na razvoj N O P-a na ovom p o d m čju . M eđutim , glavnu ulogu u razvoju N O P -a u selima sjevem e Dalmacije imali su dom aći organizatori N O P-a. Rijetko bi se našlo naselje d a u njem u nije bilo nikog za uključivanje u rad N O P-a, sam o je takve trebalo pronaći, na čem u se nije radilo. Z ašto nitko od rukovodilaca K om unističke partije iz Šibenika u 1941. godini, n a naše traženje, nije do šao u Stankovce. Z ar i kod tih pojedinaca nije postojala fam a d a su katolička sela pod utjecajem mačekovaca i ustaša pa su se bojali za sebe, a na stankovačko p o d m čje su došli tek kad se N O P u ovom kraju m asovno razvio. Z ar Stankovci i okolna sela nisu dem antirali da su priče o utjecaju m ačekovaca i ustaša bile pogrešne, a d a nije postojala inicijativa kod nas nekoliko om ladinaca na organiziranju N O P-a i d a smo čekali dok netko dođe k nam a, više je nego sigurno da bi se navedene priče obistinile, pa bi bilo i u našem kraju u toku N OB-e form acija antikom unističke b ande i ustaša. T um ačenje d a su katolička sela s ovog dijela sjeverno-dalm atinskog podm čja anektiranog Italiji u 1941. bila pod utjecajem ustaša uopće ne o d govara istini i to je pogrešno tum ačenje.
436
Frane svoga ustavi bećara, Svojim borcim riječi progovara: »Braćo moja sa d pom lju imajte, N a ovu se čuku opremajte, Jer m i ona baš nijejiajdraža, Na n joj mora bit ustaška straža!« K a d to čuše hrabri borci naši, Skupiše se najbolji bombaši, Pa odode na vrh one čuke G dje ustašam zadadoše muke. Vruća borba otvori se tada G dje ustašam nema mjesta sada. I ustaške pobjegoše psine, Ostaviše svoje magazine. Osta robe i sva hrana suha, Sto p ed eset kila bijelog kruha. A oružja bilo j e i više Štono hrabri borci zarobiše. K a d s u ovu borbu zavšrili, Hrabri borci natrag se vratili. Vraćaju se sad na gnijezda stara D o svojega viteškog kraja.
K a d su došli selu Radašinovcu, Tu se šalju darovi u novcu. I čarape prim ili su kratke Što poslaše žene Stankovčanke. Zatim njima i čestitke slijede, A sve na čast junačke pobjede. Što u borbi ne imaju mane P od kom andom Živkovića Frane. I jo š narod cijeioga kotara pozdravlja im m udrog komesara, š to je vojsci lijepi nauk dao Da u borbi ne b i uzmakao. T o je ju n a k da mu nema mane Po imenu Ivica Cvitane. Izručujem sada po zd ra v ovi, Neka ž iv i nam bataljon novi. K o ji nije osnovan odavno, A u borbi n o si im e slavno. Uvijek će on biti vjeran rodu, Boriti se hrabro za slobodu. Ruža Klarić
Stankovci, 12. lip n ja 1944. godine
Uz masovno učešće naroda Stankovaca u NOB-i i socijalističkoj revoluciji ne može se reći da u toku NOR-a u ovom mjestu nije bilo problema, ali su oni nebitni u odnosu na veliki patriotizam i revolucionamost naroda ovog sela. Bilo je pojava da su pojedinci izbjegavali odlazak u NOV i POJ-e, po koje dezerterstvo, oportunizma, razješavanja s dužnosti u organima NOP-a, isključenja iz Komunističke partije, pa čak pri koncu NOB-e po koja parola" da treba sačuvati život. Sve se to događalo u kmgu obuhvaćenih ljudi u NOP-u, gdje treba naglasiti da u ovom mjestu nitko nije mogao ostati po strani da ne bi bio uključen u rad NOP-a, neovisno na svoju političku i klasnu pripadnost u prošlosti. Da bi netko u Stankovcima izrazito djelovao na liniji neprijatelja to nije bilo nemoguće. Postoji slučaj da se jedan Stankovčanac proglasio načel-
44 U izvještaju o političkom stanju O pćinskog kom iteta K PH Stankovci za mjesec kolovoz 1944. izm eđu ostalog rečeno je: »Pgoršalo« se stanje što podzem na reakcija radi što nikad do sada i služi se parolom : »N eprijatelj« je izgubio rat i on će otići, ali će u o d lak u praviti svako čudo pa se treba čuvati da te ne bi dohvatio repom i ugasio ti život«. Ove p aro le izlaze većinom iz Stankovaca i to s Pijace (centar Stankovaca - S.M.) koje djeluju na čitavu općinu. S ovom parolom u ovom mjesecu pojavilo se dezerterstvo što nije nikad do sada u najvećim te šk o ć am a .... Reakcija koja djeluje u Stankovcima povezana je s dva člana M N O O -a i to s Ljubom M orićem i Antom Pelaićem, a reakciju sačinjavaju: Blaž Pelaić, pisar u O pćinskom N O O -u, M artin Miletić, Drago Čačić, Jure Pelaić, Barin, Ive Pelaić pok M ate, Išo bivši načelnik općine, Ratko Čačić, Jakov M orić pok. M ate šušter«.
f37
nikom44) ustaške općine Stankovci koji je otišao u Benkovac gdje se nalazio do prve borbe za oslobođenje Benkovca i tada poginuo od naših boraca. Za slobodu naših naroda i narodnosti borci iz Stankovaca borili su se po svim dijelovima naše zemlje što potvrđuje njihovo učešće u jedinicama NOB-e i POJ-e kako slijedi: U četama: Prvoj primorskoj, Šibenskoj, Stankovačkoj i Vozarskoj pri Komandi mjesta Vodice. U bataljonima: Prvom primorskom, Splitskom, Mosorskom, Kninskom, Stankovačkom, Omladinskom »Ante Jonić« i autobataljonu IV armije. U odredima: Sjevernodalmatinskom, Biokovskom, Mosorskom, Primorsko-goranskom, Šibensko-trogirskom, Kninskom, Bukoačkom i benkovačkom. U brigadama: 1, 2. i 3. IX divizije; 5, 6, 7. i 14. XIX divizije; 8 ,9 . i 10. X X divizije; 11. i 13. XXVI divizije; 3. XIII divizije; 1. XXXIII divizije; 16. XL divizije; 7. LI divizije; 3. sandžačkoj; 1. proleterskoj srpskoj; 4. i 5. cmogorskoj; 20. krajiškoj; 3. slovenskoj; Tomišičevoj slovenskoj; 4. splitskoj; Dopunskoj trogirskoj; 3. I armije; Artiljerijskoj IV armije; Brigadi za vezu II armije i Pomorskom sektom srednjeg Jadrana. Iz ovog mjesta bilo je boraca u komandama mjesta: Duvna, Vodica i Šibenika; u komandama pomčja: Šibenika i Zadra; u Agitpropu CK KPH-e i štampariji »BORBE«; u Narodnoj miliciji, diverzantskim gmpama, mjesnim stražama i kurira kod društveno-političkih organizacija i NOO-a. * * *
Kada se analizira tok razvoja NOB-e u selu Stankovcima kao centm općine, što je imalo utjecaj na ostala mjesta ovog podmčja, postavlja se pitanje, da li bi se sve to postiglo da u ovom selu NOP nije aktivno i organizovano djelovao od prvih dana okupacije naše zemlje? Sasvim je jasno da ne bi. Međutim, ima pojedinih rukovodilaca u kotaru Šibenik koji su se kod ocjene razvoja NOP-a na ovom području u 1941. i u početku 1942. godine, ne samo indolentno ponašali, nego despotski, jer su za ovo vrijeme negirali aktivno organizovani rad za NOP, tako da s područja općine Stankovci nema ni jednog nosioca »Partizanske spomenice 1941.«. Ovo pitanje zahtjeva posebnu obradu, a budući da za to posjedujemo obiman materijal, to ćem o učiniti naknadno, jer bi bio promašaj kad se to ne bi publiciralo. Također ne bi valjalo kad o tome ne bi ništa rekli u ovom materijalu. U dopisu Kotarskog komiteta KPH Vodice od 22. studenog 1944. Općinskom komitetu KPH Stankovci stoji: »Ponovo vam skrećemo pažnju u vezi ispunjavanja formulara i podataka o dmgovima koji imaju pravo na Spomenicu. Zatim je po ovom pitanju Kotarski komitet KPH Vodice slao dopise Općinskom komitetu KPH Stankovci: 25. studenog 1944. 27. prosinca 1944. 3. siječnja 1945, 13. siječnja 1945, 19. ožujka 1945. i 4. svibnja 1945. godine. U dopisu Općinskog komiteta KPH Stankovci od 30. prosinca 1944. Kotarskom komitetu KPH Vodice stoji: »... šaljemo vam karakteristike za Spomenice za sada samo za dvojicu (Melka Udovčića i Stipu Morića), a izgleda da ćemo pokupiti podatke za druga Šimu Morića (Škalka), jer je isti primao literaturu od Stipe Morića, širio je i aktivno nastavio rad«. Zatim je Općinski komitet KPH Stankovci poslao 17. siječnja 1945. opširne podatke Kotarskom komitetu KPH Vodice za Melku Udovčića Šimina iz Vodica, koji je tada bio sekretar Općinskog komiteta KPH Stankovci, i Stipu Morića pok. Tome iz 44 Z a n ačelnika ustaške općine Stankovci proglasio se M ihovil D eur Cvitkov, načelnik predratne općine Stankovci. U svom krugu im ao je sam o jednog su radnika M arka D ubravicu Sim ina koji je p o oslobodenju Benkovca stupio u N OB-u.
438
Crljenika, tada člana toga komiteta, tajnika Općinskog NOO-a i tajnika Općinskog odbora JNOF-a Stankovci. Rezultat ovog bio je da je Melko Udovčić dobio »Partizansku spomenicu 1941«, dok je Stipe Morić nije dobio, niti bilo kakav odgovor pozitivan ili negativan, iako je u više navrata na tome inzistirao. Kako se u 1957. godini ponovno pokrenulo pitanje podnošenja zahtjeva za dodjelu »Partizanske spomenice 1941«, ispunio sam upitnik kojeg sam 15. travnja te godine dostavio Kotarskom komitetu KPH-e Šibenik. Zatim sam vezano za ovaj predmet 11. svibnja 1957. ovom komitetu podnio molbu u kojoj sam opširno opisao svoj rad u toku NOB-e. Uz moj zahtjev dostavio sam pet izjava 46 svjedoka o mom radu, dok je Nikola Špirić o mom radu Komisiji za dodjelu »Spomenice« pri Kotarskom komitetu KPH Šibenika dao usmenu izjavu. Državni sekretarijat za poslove narodne obrane - Personalna uprava svojim rješenjem broj 17155 od 23. oktobra 1961. odbila je moj zahtjev s obrazloženjem: »... Na osnovu podnijetih dokaza, izjava svjedoka i ostalih prikupljenih podataka, utvrdeno je da je od 1941. do 1942. godine bio simpatizer NOP-a, ali nije radio za NOP jer je organizacija rada na njegovu terenu počela tek aprila 1942. godine«. Protiv rješenja Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane - Personalna uprava podnio sam žalbu Saveznom izvršnom vijeću - Administrativna komisija, koja je svojim rješenjem broj: 03-3042/1, od 28. aprila 1962. godine odbila moju žalbu s obrazloženjem: »...Administrativna komisija Saveznog izvršnog vijeća na svojoj 56. sjednici razmotrila je žalbu, ožaleno rješenje i ostale podnijete dokaze i na osnovu istih utvrdila da se žalilac već od dolaska Italijana opredijelio za NOP. Kao simpatizer širio je literaturu i drugi propagandni materijal, održavao vezu sa okolnim selima, kao izvršavao i druge zadatke. 1942. postao je predsjednik MNOO-a i od tada počima njegov aktivno organizovani rad za NOP. Do tada, tj. do aprila 1942. godine rad imenovanog za NOP ne može se u smislu člana 3. Zakona o Partizanskoj spomenici 1941. smatrati kao aktivno i organizovano učešće u NOB-i, već kao pomaganje pokreta pa s toga u ovom slučaju nema osnova za dodjeljivanje spomenice. U vezi izloženog drugostepeni organ je odlučio kao u dispozitivu«.41 U vremenu kada sam ja podnio zahtjev za dodjelu »Partizanske spomenice 1941«, podnio je i Ivan Morić Panin koji je sa mnom zajedno radio kao društveno-politički radnik na području općine Stankovci, prema kome se postupilo kao i prema meni.
Izjave o шош radu u toku N OB-e dali su: M irko Zečević i Luka Zečević iz Jagodnje ?rnje, D rago Zivković i Fabo M rša iz Z atona i Vjekoslav Baus iz Pirovca. N ikola Špirić napisao je lzjavu rukopisom i kad je dovršio po njoj je povukao crtu rekavši da će on o mom radu KomisiJi đati usm eno obrazloženje. Bilo mi je to sum njivo na što sam reagir$o i uzeo pocrtanu izjavu s cijim se tekstom slažem te ga i sada posjedujem . 47 Obrazloženje Adm inistrativne komisije SIV-а samo po sebi tum ači da ja imam pravo na »Partizansku spom enicu 1941«, pa da se ne bi duljilo trebalo je u obrazloženju stati: »Stipe Moriću ti imaš pravo na Partizansku spom enicu 1941. ali ti je mi ne d am o«, kao što su se u kuolarima pojedinci iz komisije pri K otarskom kom itetu K PH Šibenik izjašnjavali. Pristupiti NOP-u dolaskom Italijana u našu zemlju, širiti našu literaturu i drugi propagandni m aterijal, održavati vezu s okolnim selim a, kao i izvršavati druge zadatke (održavati vezu s rukovodiocim a N OP-a: Šibenika, Prim orja, Ravnih K otara i Bukovice, stvarati uporišta NOP-a u yiše naselja, organizirati om ladinu za N O P da ne bi pala pod utjecaj neprijatelja, prikupljati oružje, odjeću i drugi m aterijal za potrebe NOB-e), pa takovom radu dati samo ocjenu simpatizerstva i pom aganja NOP-a. To je nepojm ljivo. K ad po ocjeni nadležnih organa u navedenom vremenu na ovom području nije postojao aktivno organizovani rad, kako su mogli postojati simpatizeri.
439
U intervalu od podnošenja zahtjeva za dodjelu »Spom enice« do dobivanja negativnih rješenja podnosioci zahtijeva s ovog područja više puta su zahtjevali od rukovodilaca u KK KPH Šibenik da se održi javna rasprava o razvoju NOP-a na općini Stankovci, ali se tome nije udovoljilo. Da li se to igdje u Jugoslaviji dogodilo da organizatori NOP-a na svom području nemaju pravo o tom e raspravljati i da se ne priznaju izjave o njihovu radi nosioca »Partizanske spomenice 1941«, koji su prvi s njima stupali u kontakt, kao što je to slučaj za organizatore NOP-a za područje općine Stankovci, već da o tome daju posljednju riječ članovi komisije pri KK KPH Šibenik, koji u prvim godinama NOB-e nisu bili4* na ovom području. Nepravdu je teško trpjeti pa sam ja u početku 1966. godine zatražio prijem kod sekretara CK KPH druga Marijana Cvetkovića s namjerom da ga upoznam s ovim problemom, što mi je udovoljeno. Nakon što sam druga Cvetkovića upoznao o čemu se radi, obećao je da će dati u zadatak jednoj grupi drugova da se o ovom pitanju raspravi: Centralni komitet KPH uputio je dopis broj: 0 4 -1 7 1 3 /1 -6 6 , od 7. lipnja 1966. godine Općinskom komitetu KPH Benkovac slijedećeg sadržaja: »D rug M orić Stipe, predsjednik O pćinskog od b o ra SSR N H vaše općine obratio se drugu Cvetkoviću s m olbom da se preispitaju neke tvrdnje u vezi sa njegovim učešćem, kao i učešćem njegova m jesta u NOB-i. O bavještavam o vas, da je drug Cvetković stavio u zad atak jednoj grupi drugova, na čelu sa Štrbac D ušanom da sve sp o m e stvari raščisti sa vam a i zainteresiranim dm govim a«. Za Sekretarijat: Boko F rane s r.
Zatim dolazi do sastanka4’ grupe prvoboraca i drugih učesnika sa područja Šibenika i Benkovca, koji je održan 15. veljače 1967. godine u zgradi Skupštine općine Šibenik, a kojim je rukovodio Dušan Štrbac, član CK KPH.
K ad nadležni organi daju ocjenu, u ovom slučaju Kom isija pri K otarskom kom itetu SKH Šibenik, Personalna uprava D ržavnog sekretarijata za poslove n aro d n e o dbrane i Administrativna komisija SIV-а, kad je počeo aktivno organizovani rad za N O P na podm čju općine Stankovci, njihova dužnost je bila da se konkretno reče koji su to politički radnici N O P-a što su taj rad organizirali i što je tom e prethodilo, je r to nije odjednom p alo iz neba, ali se preko toga šutke prelazi. 41 G lavni akteri u negiranju postojanja aktivno organizovanog rada u toku 1941. godine su M ilo Vlahov, koji u toku N O R -a nik ad a nije bio u kontaktu s bilo kojim organizatorom NOP-a na području općine Stankovci, Ante Bego »G iljak«, koji je prvi p u t došao na teren Stankovaca koncem maja 1943, Vitomir G radiška, koji je prvi p u t došao u Stankovce 9. rujna 1943. na dan pad a Italije, a do tad a na terenu Stankovaca nikad nije b io u kontaktu s bilo kojim organizatorom N O P-a, i Ivo D ružić, koji je prvi put došao na punkt terenskih radnika općine Stankovci iza pada fašizm a koncem srpnja 1943, a do tad a ga nitko od terenaca na p o d m čju općine Stankovci nije vidio. " Sastanku su prisustvovali: D ušan Štrbac, predstavnik C K SK H-e, Čedo Polak, sekretar O pćinskog kom iteta SKH Šibenik, D ušan Starević, predsjednik S kupštine općine Benkovac, zatim N ikola Špirić (Zagreb), A nte Bego »G iljak« (Split), Vitom ir G rad išk a (Šibenik), D rago Živković (Šibenik), M elko U dovčić (Šibenik), N ikica Popović (Zadar), Božo Troskot (Zadar), Ivan Morić (Zadar), M ićo M eić (Pirovac), V itom ir Č ubrić (Pirovac), A nte Begić (Putičanje), Joso Cvitan (T ribunje), D ušan Popović (C ista M ala), Stipe M orić (Benkovac), M ileta K olundžić (Kožlovac), L uka Zečević (Jagodnja G o m ja), Janko Lacm anović (Lišane Tinjske), D ušan M iletić (Stankovci), M arko Bura (Stankovci), Pavle M orić (Crljenik), A nte K larić (Velim), M arko Orlović (Budak), A nte K rpina (Banjevci) i T in to r N ikola (M orpolača). Sastanku su jo š prisustvovali: N ikola Novković, kom andant garnizona u Benkovcu, Ragib M endžarić, profesor historije gim nazije u Benkovcu i Šime M orić iz Z ad ra, koji se uključuje bez poziva.
440
Pozivu na sastanak hije se odazvao Ivo Družić,50, dok je Milo Vlahov” sastanak napustio prije nego je počeo rad. Nakon što je Dušan Štrbac otvorio sastanak, Stipe Morić je izložio opširne materijale” o političkim zbivanjima na području općine Stankovci u toku NOB-e, koji su objavljeni u Zadarskoj reviji broj 6 u 1967. godini. Od 30 pozvanih na sastanak 15 ih je učestvovalo u diskusiji” od kojih je 7 nosioca »Partizanske spomenice 1941«. Svak je iznosio svoja sjećanja kojima je dao ocjenu kako on to gleda. Međutim, svi su se složili s izlaganjem Stipe Morića, uz iznimku Ante Bege i Vitomira Gradiške u nekim pitanjima, u čemu su demantirani.54 Zapisnik sa sastanka vodio je Nikola Bego, brat Ante Bege »Giljka«, koji sadrži 24 stranice. Ragib Mendžarić, profesor historije na benkovačkoj gimnaziji diskusije je snimio magnetofonom i taj snimak sadržava 51 stranicu. Neposredno iza održanog sastanka pojedini drugovi koji su mu prisustvovali dostavili su komisiji za sređivanje materijala svoja zapažanja, koja su veoma konkretna.
*°Zar je u redu da se sastanku nije odazvao Ivo D ružić, ta d a tajnik S tatutam e komisije CK SK H , u vrem enu rješavanja zahtjeva za dobivanje spom enice predsjednik Komisije pri K K SKH Sibenik i u toku NOB-e član O km žnog kom iteta K PH Šibenik? “ Pred napuštanje sastanka Milo Vlahov je rekao: »Ako treb a da se raspravlja o historijatu NOB-e za podmfije Stankovaca, ja ovdje nem am šta da kažem . M eđutim , čini mi se da su ovdje po srijedi neka lična pitanja. N aime, u pism u koje je Stipe M orić uputio C K SKH navodi se da smo ja, D ružić i G radiška krivi što netko nije dobio spom enicu (gola istina, sa vama još i »Giljak« - S. M.). Ja se sa Stipom M orićem nisam susretao na radu od 1941. d o 1945. (Istina, ne samo sa Stipom M orićem nego ni sa bilo kojim organizatorom N O P-a na podm čju općine Stankovac - S. M.). K ad se rješavalo pitanje zahtjeva Stipe M orića za spom enicu, ja se sada ne sjećam što se tada bilo govorilo, ali mi smo bili prvostepena komisija. Ja zaista ne vidim razloga da ostanem na ovom sastanku«. M ilo Vlahov se zatim ustaje i n apušta sastanak, bez obzira na upozorenje da sastanku prisustvuje. “ N a sastanku je im enovana kom isija u sastavu: Stipe M orić, predsjednik, članovi: Nikola Špirić, D rago Živković, Joso C vitan, Luka Zečević, Ivan M orić i N ikola Popović, koja je dobila u zadatak da raspravi o m aterijalim a. Kom isija se sastala 12. kolovoza 1967. u C rljeniku, u prisutnosti svih članova, koja je materijale tem eljito proučila, prihvatila ih kao svoje i dostavila C entralnom komitetu SKH i Vojnoizdavačkom zavodu Beograd. SJU diskusiji su učestvovali: D ušan Popović, Luka Zečević, N ikola Špirić, Ante Bego, Vitom ir G radiška, Pavle M orić, Slavko M orić, Ivan M orić, D rago Živković, Joso Cvitan, M ileta Kolundžić, N ikica Popović, M elko Udovčić i Ante Begić. D ušan Štrbac je u više navrata uzimao riječ i diskusiju usm jeravao u pravcu izlaganja Stipe M orića. Stipe M orić je na kraju rekao da oni drugovi koji su u toku NOB-e bili najbliži istini, da i najbolje izražavaju istinu, kao na prim jer Nikola Špirić u odnosu na G radišku. ,4A nte Bego tvrdi d a na p odm čju općine Stankovci u toku 1942. nije bilo ni jednog NOOa. Ja mu dokazujem da ih je bilo osam , dok G radiška kaže d a je u bilježnici Nikice Popovića koja je nađena kod Talijana, zabilježeno d a ih je bilo pet. G radiška tvrdi da u toku 1942, na p o d m čju općine Stankovci nije postojala organizacija SK OJ-a, što je to dem antiralo više diskutanata. K ad je riječ o N O O -a, pojedini dm govi nastoje dokazati kako su oni bili zaduženi na organiziranju N OO -a, a nigdje ne spom inju koje su N O O -e osnovali. Ja sam u toku NOB-e bio zadužen za osnivanje N OO-a na području općine Stankovci i za osnivanje svakog odbora mogu dati konkretne podatke. Prvi N O O osnovao sam u veljači 1942. za m jesto Stankovce i od tada do kapitulacije Itaiije pod mojim rukovodstvom osnovano ih je 15, a u p ad u Italije dva. Ja sam ih osobno osnovao 12, dok su u osnivanju ostalih pet prisustvovali ostali terenski radnici prem a postavljenom zadatku. Od političkih radnika s dm gih terena na form iranju NOO-a na podm čju općine Stankovci nije nitko prisustvovao osim Fabe M rše koji je sa m nom prisustvovao osnivanju NOOa u Banjevcima, Budaku i Biloj Vlaki. Redoslijed osnivanja m jesnih NOO-a na području općine Stankovci može se vidjeti u Z bom iku 4 Instituta za historiju radničkog pokreta Dalmacije
441
Svi materijali vezani za ovaj problem poslani su D SN O - Personalnoj upravi i Centralnom komitetu SKH, očekujući pravilno rješenje o ovom problemu. Međutim, dogodilo se neočekivano. D SNO - Personalna uprava povratila je predmet s obrazloženjem da je to u nadležnosti CK SKH. Vezeno za ovaj problem Izvršni komitet CK SKH uputio je dopis Općinskom komitetu SKH Benkovac pod brojem: 04-608/3-1967. od 28. listopada 1967, sljedećeg sadržaja: »O bavještavam o Vas da smo primili m aterijale u vezi sa razvojem NOB-e na području općine Stankovci i ulogom druge Stipe M orića. M aterijale ćem o uputiti Institutu za historiju radničkog pokreta u Zagrebu, a posao oko prava na »Partizansku spom enicu 1941« je završen što je zakonom regulisano. M olim o Vas da o naprijed navedenom obavjestite i druga Stipu M orića«. Za C K SK H rvatske: Ante Raos s. r.
Ovaj lakonski dopis u odnosu na veliki problem jednog veoma zaslužnog područja u doprinosu NOB-i veoma me je razočarao, pa sam 17. studenog 1967. poslao pismo Centralnom komitetu SKH u kojem sam između ostalog postavio pet pitanja15 na koja nikad nisam dobio odgovor. Materijali sa sastanka održanog u Šibeniku 15. veljače 1967. predstavljali su dokaz novih činjenica za pokretanje obnove postupka, pa je te materijale u tu svrhu trebalo prihvatiti. Podnošenje zahtjeva za dodjelu »Partizanske spomenice 1941« zatvoreno je 31. prosinca 1957. godine, dok je period do 19. srpnja 1963. godine Administrativna komisija SIV koristila za rješavanje predmeta po žalbama. Prema Zakonu o upravnom postupku, član 249, navedenim datumom nije se moglo zatvoriti pokretanje obnove postupka, jer prema članu 252, stav 3 ovog Zakona, obnova postupka se može pokrenuti u vremenu od pet godina, dok se ona može pokrenuti i poslije ovog roka po članu 249, točka 2. ovog Zakona o slučajevima kao što je i ovaj o kojemu je riječ. Budući da je po mojoj žalbi nadležni organ donio negativno rješenje 28. travnja 1962, a ja sam ga dobio još kasnije, u ovom slučaju ni CK SK Hrvatske, ni Personalna uprava D SN O nisu omogućili aktivno organizovanim radnicima NOP-a s područja općine Stankovci da ostvare svoja zaslužena prava. “ Postavljena pitanja u pism u su sljedećeg sadržaja: »1. Da li C entralni kom itet SK H prihvaća m aterijale Kom isije za sređivanje organizacije ustanka na području općine Stankovci u cjelini ili sa korekturom , koju treba točno navesti. 2. Da li C entralni kom itet SK H na tem elju m aterijala K om isije i drugih m aterijala i dokaza sa kojima raspolaže prihvaća tvrdnju da je N O P na području općine Stankovci organizovano djelovao paraleleno uz Prim orje i Bukovicu od prvih d an a ustanka 1941. ili prihvaća tvrdnju da je na ovom području od 1941. do travnja 1942. godine postojao vakuum , tj. da uopće nije bilo nikakvog vida aktivno organizovanog rad a za NOP. 3. D a li C entralni kom itet SKH-e na osnovu m aterijala K om isije, izjava svjedoka, ostalih dokum enata i d okaza sa kojima raspolaže priznaje bilo kojem organizatoru N O P-a na području općine Stankovci pravo na »Partizansku spom enicu 1941«, neovisno što je to pravo zakonom regulisano. M olim Vas da u vezi sa ovim pitanjem d ad ete ocjenu m oga rada. 4. K ako p o ocjeni C entralnog kom iteta SK H -a o b jasniti'razvitak N O P-a organizacijam a U druženja b o raca N O R -a na području bivše općine Stankovci za sporno razdoblje od 1941. do travnja 1942. godine, imajući u vidu m aterijale K om isije za sredivanje pitanja organizacije NOP-a na ovom području, izjave organizatora N O P-a sa svog područja, izjave nosilaca »Partizanske spom enice 1941«, koje su dali pojedinim drugovim a koji tum ače da u spornom vrem enu n a ovom području nije bilo aktivno organizovanog rada za N O P. 5. M olim Vas da mi C K SKH omogući da dobijem na uvid m oj predm et o zahtjevu za dodjelu »Partizanske spom enice 1941« u redovnom postu p k u prvostepenog organa i u ponovnom postupku drugostepenog organa sa priloženim dokazim a, prijedlozim a odgovornih organa i drugih prikupljenih m aterijala, je r po S tatutu SKJ-e na to imam pravo«.
442
Za žaljenje je da se ovako postupa s organizatorima NOP-a na području općine Stankovci, da se o njihovim zahtjevima za priznavanje zasluženog rada za NOB-u koje su podnijeli još u prosincu 1944, zatim i poslije oslobođenja, donosi prvo rješenje 23. listopada 1961, i to negativno, zatim rješenje po žalbi 28. travnja 1962, također negativno, i na kraju da nas svojim dopisom od 28. listopada 1967. godine Centralni komitet SKH obavijesti da je rad po našim zahtjevima završen što je i zakonom regulisano, a ništa se nije poduzelo od Centralnog komiteta da se utvrdi činjenično stanje i decidirano reče da li je na ovom području u 1941. godini postojao ili nije aktivno organizovani rad za NOP. Također nije u redu da se ništa nije poduzelo prema vinovnicima koji su uz postojanje nepobitnih argumenata i dokaza da se NOP na području općine Stankovci razvijao paralelno uz Primorje i Bukovicu, tendenciozno dokazivali da na ovom području u 1941. godini nije bilo nikakvog vida aktivno organizovanog rada. Umjesto da Centralni komitet SKH zatraži od aktera koji tvrde da na Stankovačkom području u 1941. godini nije bilo aktivno organizovanog rada, da oni kažu tko je udario temelje takvog rada na ovom području i kada, što su oni osobno s time u vezi poduzimali i na kakove su poteškoće nailazili, a ne ovaj veoma težak problem za ovaj kraj, jer nije bilo ići u svatove, kada se stupalo u NOB i socijalističku revoluciju, pa na ovako olak način ovaj problem staviti ad acta. N e radi se ovdje o pojedincima s područja Stankovaca što nitko od njih nije dobio spomenicu, već se radi o tome da se negira razvoj NOP-a na jednom području gdje je on zaista postojao i što pojedinci iz Komisije za dodjelu spomenice daju netočne” izjave, i to smišljeno i krajnje nekorektno, da bi se podnosioci zahtjeva s ovog područja eliminirali da ostvare svoja zaslužena prava. Da bi se pravilno sagledao tok razvoja NOP-a i uzroci masovnog opredjeljenja za NOB i socijalističku revoluciju naroda Stankovaca nastojao sam za ovo mjesto u kratkim crtama opisati situaciju pred drugi svjetski rat, razvoj društveno-političkih organizacija u toku NOR-a, posebno omladinske organizacije i stupanje boraca u NOV i POJ. Mišljenja sam da će ovaj moj skromni doprinos pružiti mogućnost našoj mladoj generaciji da sagleda doprinos ovog mjesta u borbi protiv fašizma i njegovih pomagača i biti im poticaj u današnjoj borbi za razvitak našeg samoupravnog socijalističkog društva.
5,U obrazloženju Komisije za dodjelu »Partizanske spom enice 1941« u m aterijalim a za nas s područja Stankovaca stoji d a su Stankovci n edostupni Jagodnjoj, što je sm išljeno rečeno, kako bi se obezvrijedile izjave koje su za nas dali prvoborci iz Jagodnje G om je. Vitom ir G radiška u svojoj diskusiji na sastanku održanom u Šibeniku 15. veljače 1967. kaže: »Stanko M ićin i M ate Alfirov, politički radnici iz Vodica ne idu u Stankovce preko Stipe Morića, već preko starih HSS-ovaca koji su sa kom unistim a bili u zatvorim a, preko K artele iz Putičanja i Šarlije iz Banjevaca«. O bična izmišljotina. Jašo K artelo iz Putičanja otišao je 1941. g odine u Zagreb, gdje je živio do konca dmgog svjetskog rata. Petar Šarlija, ustaški em igrant iz Banjevaca, također je 1941. godine otišao u Zagreb, ali se radi nekog spora s ustašam a povratio u Banjevce i mi smo ga u svibnju 1942. obuhvatili da radi za NOP. Stanka M ićina i M atu Alfireva p redao je m eni na vezu Ante Begić iz Putičanja i njihov put za Ravne K otare i Bukovicu od Stankovaca išao je preko K olarine, a vezu na tom pravcu održavao je Borislav M iletić iz Stankovaca, član M jesnog NOO-a kojeg sam ja bio predsjednik. Interesantno je ovdje napom enuti što M ile Vlahov tum ači d a je stankovački kraj bio pod utjecajm e HSS-ovaca, pa mu je to sm etalo da se uključi u radu za N OP u ovom kraju, dok Vitomir G radiška, tum ači kako su politički radnici iz V odica u ovom kraju radili na organizaciji NOPa preko H SS-ovaca, što ni prvo ni drugo ne odgovara istini.
443
Summary THE YO U TH O F S T A N K O V C IIN THE N A T IO N A L LIB E R A T IO N WAR The р а р е г analyset the participation o f the youth o f Stankovci an d the hamlets o f Crljenik and Bila Vlaka in the N ational Liberation War. It reviev/s in detail the preparations a n d the participation o f you n g p e o p le o fS ta n k o vci in the liberation war. O f the total o f 293 men in the N ational Liberation А гт у a n d Partisan Units, 200 w$re yo u n g p e o p le ; o f 9 2 casualties, 50 were m em bers o f the you th organisation.
444
G O JK O JAKOVČEV
USTAŠKI TERORISTIČKI POKRET U SJEVERNOJ DALMACIJI
Sažetak U radu j e dat kratak pregled nastanka, rada i broja članova ustaškog terorističkog pokreta na terenu okruga Z ad a r i predratnog kotara Benjovac, koji se ja vlja o kao njegov centar. U okrugu j e registrirano 157 organiziranih ustaša. K ad o d tog broja odbijem o 40 ustaša u inostranstvu onda ih je na terenu bilo 117, a u danima aprilskog rata 81. Devetorica ustaša učestvovala su u razoružanju vojnika Jugoslavenske vojske. Dakle, ni u danima rasula vojske i države ustaše kao organizacija nisu mnogo učinile na tom planu. Sve navedeno dogodilo se mimo njih je r s u se uzroci to j p o ja vi nalazili u društveno-ekonomskim i političkim odnosima Kraljevine Jugoslavije. Bio j e to jo š jedan dokaz koliko je ustaška organizacija bila strano tijelo na narodnom organizmu, koji ga je već u danima njeg o vo g nastajanja odbacivao. Tokom N O R-a i socijalističke revolucije potpuno ga j e odbacio na periferiju življenja, na k o jo j i danas egzistira kao izdajnička i plaćenička špijunska organizacija antikomunističkih snaga svjetskog političkog podzem lja.
Kao što je poznato, sjevema Dalmacija uslovno zauzima prostor od rta Ploče, pa linijom na Dinam između Sinja i Knina, zatim jugozapadnim padinama Velebita i grapu zadarskih otoka i šibenskih pred obalom, Primorjem. Na kopnu se dijeli na više manjih cjelina od kojih ćemo u našem radu obuhvatiti Ravne Kotare i dio Bukovice, a periferno i njen primorski dio. U NOR-u je postojala podjela i na Šibenski i Zadarski okmg. Šibenski okrag nećemo obraditi u potpunosti kao Zadarski na kome se Benkovac javlja kao njegov geografski centar. Ustaška organizacija vodi svoj korijen od Frankove' Hrvatske stranke prava. Kada je u aprilu 1908. godine došlo do rascjepa među pravašima starčevićanci istupaju iz spomenute stranke, kojom su tada rukovodili dr. Josip Frank, dr. Ante Pavelić, dr Mile Budak i dr. U svom programu imali su trijalističko rješenje hrvatskog pitanja, tj. u okviru Austro-Ugarske Monarhije ostvariti Veliku Hrvatsku, koja bi obuhvatala i Bosnu i 1 Josip Frank, rođen u Osijeku 1844, um ro u Zagrebu 1911. N jegov utjecaj bio je vrlo koban i nesretan u hrvatskom političkom životu. Njegove legije >z 1909. uzor su budućim ustaškim bojnam a i legijam a, a njegovi su sljedbenici bili na čelu ustaško8 pokreta. - Enciklopedija Jugoslavije, tom 3, Z agreb, 1958, 387.
445
Hercegovinu. Nakon sloma Austro-Ugarske Monarhije, kod frankovaca se javljaju ideje o restauraciji Habsburške Monarhije i druge slične ideje. Od 1920. godine veći dio frankovačke emigracije nalazi se u Italiji. U potpunoj je finahcijskoj ovisnosti o tamošnjem fašističkom režimu. Frankovačka garnitura, koja je, poslije Ujedinjenja od 1. decembra 1918. godine, ostala u zemlji, u stranačkom životu ne predstavlja značajniji politički faktor, pa istupa zajedno s federalistima u Hrvatskom bloku, a nakon atentata na Stjepana Radića i njegove smrti pristupa poslaničkom klubu Hrvatske seljačke stranke (HSS). Dr. Ante Pavelić je krajem oktobra 1928. godine osnovao »Domobran« kao općehrvatski pokret. Počivao je na apsolutnoj konspiraciji, a rad se odvijao u grupama, tzv. »rojevima« od po 4-5 osoba. Članovi pokreta bili su obavezni na slijepu poslušnost Paveliću.2 Istoga dana kada je proglašena diktatura kralja Aleksandra - 6. januara 1929. godine, Pavelić je održao sastanak sa svojim istomišljenicima, kojima je saopćio da se dotadašnja organizacija »Domobran« pretvara u »Ustašku hrvatsku revolucionarnu organizaciju« - UHRO. Istoj daje i »ustav«3 prema kome je cilj organizacije »da svim sredstvima pa i oružanim ustankom, oslobodi ispod tudinskog jarma Hrvatsku...«4 Dana 17. januara 1929, Pavelić je napustio zemlju. U Beču je našao grupu oficira bivše austrijske vojske na čelu s generalom Sarkotićem, bivšim guvernerom Bosne i Hercegovine, pukovnika Stevu Dujića, potpukovnika Ivu Perčevića i druge. Kasnije, kada se broj emigranata proširio, oni se dijele na grupe od kojih se neke oslanjaju Francusku i Britaniju, a druge na Austriju i Mađarsku. Sam Pavelić je orijentiran na fašističku Italiju, kojoj je tada dobro došao u vezi s njenom politikom revanšizma i iredentizma prema Jugoslaviji.5 Pavelić se svim emigrantima nametnuo za vođu, a povezuje se i sa državnim funkcionerima i rukovodiocima fašističke stranke Italije. I jedni i drugi ga prihvataju, jer im se nudi kao pogodno oružje za sprovođenje u život njihove politike razbijanja Jugoslavije i izlaženja fašističke Italije na Balkan. U svom prvom sjedištu u Veroni, Pavelić stvara ustašku emigraciju, utvrđuje metode njenog rada, vrši podjelu uloga itd. Prema usvojenim pravilima ustaški pokret je »revolucionarna organizacija«, čiji je cilj stvaranje hrvatske države s Bosnom, Hercegovinom i Sandžakom, a kako smo već naveli naprijed.
1 Vojna enciklopedija, D rugo izdanje, tom 10, Beograd, 1975, 265. 5 Pod I. određene su zadaće pokreta, a pod II. njegov sastav: rojevi, tabori, logori, stožeri i G lavni ustaški stan. U točki 5 govori se tko sačinjava D oglavničko vijeće i Pobočnički zbor. Pod III. - članstvo, u točki 9 piše: »U stašom može postati svaki H rvat, koji je sposoban za ustašku borbu, koji je p o tp u n o odan tem eljim a ustaških načela... te je sprem an na sebe preuzeti i izvršiti sve odred b e i naloge, koje m u izdaju ustaške vlasti i predpostavljeni«. U toč':i 10 navedene su dužnosti članstva, a p o d IV, točka 11, navodi se tekst ustaške prisege: »Z aklinjem se Bogom svem ogućim i svime, što mi je sveto, d a ću se držati ustaških načela i pokoravati se propisim a te bezuslovno izvršavati sve odredbe Poglavnika, d a ću svaku povjerenu mi tajnu najstrože čuvati i nikom e ništa odati... A ko se ogriješim o ovu prisegu, svijestan si svoje odgovornosti za svaki svoj čin i propust, im a me p o ustaškim propisim a stići kazna smrti. T ako mi bog pom ogao! Amen!« U točki 13 stoji da su ustaški U stav sačinili i vlastoručno potpisali ustaše utem eljitelji u Zagrebu 7. siječnja 1929. godine. - Petar Pekić, Postanak NDH, Z agreb, 1942, 34-41. 4 P etar Pekić, n.d., 35. 5 »U takvoj Italiji poslije 1929. godine hrvatski separatisti nalaze svog p rirodnog saveznika u težnji za rušenjem versajske Jugoslavije. Jer ustaški pokret... se pretvara u teroristički pokret, u službi italijanske im perijalističke politike prem a Jugoslaviji...«. F ran jo T uđm an, Okupacija i revolucija - dvije rasprave, Zagreb, 1963, 18. - »Š estojanuarski režim d ao je prilike velikohrvatskim separatističkim elem entim a, da se pod zaštitom i uz pom oć in ostranstva počnu okupljati...« i djelovati protiv Jugoslavije. Ferdo C ulinović, Jugoslavija izmedu dva rata, II, Z agreb, 1961, 5».
Sredinom 1929. godine utvrđeni su ustaški centri u inostranstvu. U Brešiji se nalazio Glavni ustaški stan (GUS), s oko 40 osoba. Prihvatne stanice organizirane su u Rijeci i Zadru. Njihov zadatak je bio prihvaćanje emigranata iz Jugoslavije, a vršili su i ulogu punktova za vršenje obavještajne i kurirske službe, te ulogu pripremnih stanica za vršenje oružanih diverzija u Jugoslaviji. U Italiji su organizirani i logori za vojnu obuku ustaša, kao i u Mađarskoj.4 Obuka je vršena s orijentacijom da ustaše kao profesionalni vojnici upadnu jednog dana u Hrvatsku i tu organiziraju masovni ustanak. Potom bi formirali svoju vojsku, koja bi krenula na rušenje sistema vlasti Kraljevine Jugoslavije! Broj ustaša u tim logorima je varirao.’ Aprila 1941. u Jugoslaviju je skupa s poglavnikom došlo oko 230 ustaša! Poslije rata 1941-1945. godine utvrđeno je da su svi ustaški kanali za vezu i razorni rad u Jugoslaviji, stajali na raspolaganju i OVRA-i (tajnoj političkoj policiji fašističke Italije), koja se ustaškom organizacijom služila kao svojom agenturom, a što je ova i bila. Obavještajna služba Kraljevine Jugoslavije posvećivala je ozbiljnu pažnju ustaškom pokretu, kao stranoj agenturi, a što se - mada nepotpuno - može vidjeti i iz arhiva konzulata Kraljevine Jugoslavije u Zadru, te u Arhivu Jugoslavije i Vojnoistorijskog instituta JNA u Beogradu. D o 1939. godine nije bilo mnogo ustaša u zemlji. Smatra se da ih je na Zagrebačkom sveučilištu bilo oko jedne hiljade. Jača aktivnost ustaša zabilježena je u Sarajevu i u Osijeku, a vršila se preko udruženja »Velikog križarskog bratstva i sestrinstva«, »Marijine kongregacije« i drugih religioznih i klerikalnih udruženja. Iza razome akcije ustaša, pored fašističke Italije, stajao je i Vatikan. Već od stvaranja Jugoslavije 1918. godine Vatikan je protiv nje, jer se nije mogao pomiriti s činjenicom da milijuni katolika dođu u sklop jedne države, koja neće biti 100% katolička, u kojoj katolici neće imati ni apsolutnu većinu. Službeni -organ Vatikana, Osservatore Romano, od 3. avgusta 1921. navodi gledište Pape, kako je Dalmacija talijanska zemlja, koje se »Italija nije smjela nikada odreći«. Vatikan je i inače poduzimao razne mjere koje su išle na slabljenje, rastakanje i razbijanje Jugoslavije iznutra. »Crkva sama, a i njezina razgranata mreža raznih organizacija, više ili manje političkih, legalnih i konspirativnih,8 razvija djelatnost koja se tokom godina sve izrazitije manifestira - kao fašistička! Vatikan i episkopat... se vežu s ekstremnom hrvatskom nacionalističkom stmjom , s ustaškim teroristima, s frankovcima, koji kao eksponenti hrvatske buržoazije... teže razbijanju Jugoslavije i stvaranju »nezavisne hrvatske države«.’ Ustaški ideolog i oficir »poglavnikovog ustaškog zdmga« dr fra Ivo Guberina, Šibenčanin, pisao je u H rvatskoj smotri, broj 7-10 iz 1943. godine, o ulozi katolicizma i ustaštva u razbijanju Jugoslavije, veličajući ustaške atentate i diverzije, okupaciju zemIje itd. »Dvadesetgodišnji život Jugoslavije - pisao je fra Guberina - dokazao je, da je ona stvorena da uništi predzide katolicizma, hrvatstvo i na njegovim mševinama otvori put u srce Evrope bizantizmu i njegovom čedu boljševizmu... Ti su razlozi tražili da se Hrvatska mora odijeliti od Srbije, te da se ta nakaza od države Jugoslavije raskroji... Da se ostvari taj cilj, trebalo je ući u otvorenu borbu s onim narodom i s onim sustavom, koji je Hrvatsku kroz zadnje 23 godine držao u ropstvu, sa srpskim narodom i državom... Do 1929. upotrebljava se parlamentama borba, kasnije je hrvatska borba
‘ M usolinijeva fašistička vlada d avala je podršku ovoj akciji, koja se odvijala u logorima Bovigno, Brescia, Borgo Val di Taro, Lipari i dr. u Italiji, a Jan k a Puszta i Nagi K anisza u Madarskoj. - Ferdo Čulinović, n.d., 58. - O rgani vlasti K raljevine Jugoslavije, naročita njena obavještajna služba, budno su i ažu m o pratili sav ovaj rad, koga je talijanska vlada m aterijalno pomagala. 7 Tokom 1936/37. godine u oko 20 logora nalazilo se oko 505 ustaša. - Arhiv Jugoslavije, fond M inistarstva unutrašnjih dela, fasc. 2 3 .' To su organizacije koje su sačinjavale K atoličku akciju. ’ M ilan Stanić, Neprijateljska politika Vatikana ргет а Hrvatima, Zagreb, 1948, 17, 18.
447
promijenila metode i latila se oružja. Ovaj su jezik jedino razumjeli Srbi. On je progovorio praskanjem bombi po zarobljenoj domovini, ustankom u Lici, ubistvom u Marsselleu i konačno narodnim ustankom 6. IV 1941«.10 Pojačana ustaška djelatnost u Jugoslaviji zabilježena je počev od Г938. godine, kada su se u zemlju vratili mnogi ustaški emigranti. Oni i tada djeluju ilegalno, ali kamuflirani u takvim organizacijartia, kao što su »Uzdanica«, zadruga za štednju i pomoć i sl. »Uzdanica« otpočinje i s formiranjem ćelija u raznim mjestima Hrvatske. Smatra se da je do kraja 1940. godine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini bilo oko 2.000 ustaša. Rad »Uzdanice« bio je skoro legalan, tako da mnogi njeni članovi nisu znali za paralelno postojanje ilegalne ustaške organizacije. »Uzđanica« se uvlači u HSS i druge jegalne organizacije. Rezultat takvog rada bio je da su pred rat 1941. godine u mnogim organizacijama HSS-a postojale ilegalne organizacije ustaša. Ustaše su posebnu pažnju poklonile Hrvatskoj seljačkoj zaštiti. Mnoge jedinice HSZ bile su u rukama ustaša potpuno." Krajem 1940. ustaše u Zagrebu, osjetivši se dovoljno jakim, izvode svojevrsnt anifestaciju. 2. XI oko 1.000 ustaških aktivista, u vojnoj formaciji, demonstrira marširanjem, govorima, pjevanjem i t. sl. Ustaška otvorena agresivnost zabilježena je i u drugim krajevima Banovine Hrvatske pa je ban Šubašić naredio rasturanje »Uzdanice« i hapšenjem njenih rukovodilaca, na čelu s Milom Budakom i Mladenom Lorkovićem. N a slobodi je ostao Slavko Kvaternik, koji će 10. aprila 1941. proglasiti tzv. N D H . Za ustašku organizaciju na terenu sjevem e Dalmacije postoje sređeni materijali u posebnim elaboratima Sekretarijata unutrašnjih poslova SR Hrvatske. Pomoću njih moguće je prikazati jednim redom rad organizacije od početka pa do 1941. godine. Tako u »Elaboratu o bivšem ustaškom aparatu i UNS-u Kotara Zadar« od 10. januara 1962. godine, već na početku, u uvodnom dijelu se ističe kako je u kotarima Benkovac i Biograd n /m postojala nacionalna i vjerska netrpeljivost, a raspirivali su je rimokatolički i pravoslavni kler. Velikosrpska diktatura ojačala je velikosrpska shvaćanja o vodećoj ulozi Srba u Jugoslaviji i time izazvala obrambeno gmpisanje Hrvata na dmgoj strani. Na terenu zadarskih otoka, čisto hrvatskom kraju, stanje je bilo nešto dmkčije. Tamo je brojem i utjecajem dominirao HSS, a dio naroda je bio vezan uz režimske stranke. Nešto više utjecaja u ranijem dobu imala je Stranka prava, Pučka stranka, a u godinama pred rat organizacija križara i dr. Naravno da je religiozni uticaj katoličke odnosno pravoslavne crkve bio dominantan i neprikosnoven. Zadar, mada u granicama tuđe države, svejedno je bio trgovački centar. Sela uz granicu sa dvovlasničkim kartama saobraćala su sa Zadrom. Trgovci iz Zadra dolazili su u naša sela i trgovali. Zadar je slobodna luka u koju roba dolazi neocarinjena, pa je jeftinija nego u Italiji. To je pom oglo razvoju šverca u velikom obimu. Ovakvo stanje u Zadru odgovaralo je ustaškim »prvacima« da u njemu formiraju prihvatnu stanicu, preko koje bi širili pokret na teren Jugoslavije. Tako je 1931. godine u Zadru stvorena prihvatna stanica ustaškog centra iz Bovenja (Bovegno), Italija, koja je postala nosilac ustaškog pokreta, kako na našem kotam , tako i na ostalom dijelu sjeverne i srednje Dalmacije. (U tekstu elaborata ovu stanicu označavamo sa »centrom«), Ova ustaška prihvatna stanica imala je za zadatak da prošimje ustaški pokret
10 M ilan Stanić, n.d., 19, 20. 11 D opisnik C entralnog pres-biroa iz Splita u izvještaju za m art 1940. donosi izjavu Ede B ulata, splitskog ustaše, prem a kojoj bi u HSZ bilo 70% ustaša. - A rhiv Jugoslavije, F-66 A-IIС Р В /4 -а. - Ustaški H rva tsk ip o litičk i vijestnik iz o k to b ra 1938. piše kako su vlasti u Šibeniku »na tam ošnjoj gim naziji otkrile veću skupinu srednjoškolaca, koji su rad ili u ustaško-dom obranskom d u h u i prisizali n a politiku d ra A nte Pavelića. Tom je prilikom bilo u h ap šen o 13 gim nazijalaca«.
448
na teritoriji Dalmacije, da tamo organizira razne diverzije i sabotaže i da prihvaća ustaše iz Jugoslavije i upućuje ih u emigraciju. Prvu godinu djelovanja prihvatna stanica imala je dosta uspjeha u širenju ustaškog pokreta na terenu okolnih sela. Situacija na granici, tj. masovan saobraćaj ljudi iz okolice sa Zadrom olakšao je rad prihvatnoj stanici. Hrvatsko stanovništvo, pod starom Jugoslavijom izloženo podčinjenosti i prepušteno teroru žandara i velikosrba u doba diktature, lako je prihvaćalo ideje ustaškog pokreta,1! vjerujući da će tim putem doći do slobode i lakšeg života.13 Preko ustaške stanice u Zadru organiziran je 1932. tzv. »lički ustanak«.14 Istomeje prethodio rad na političkom okupljanju Pavelićevih istomišljenika. Pavelić se u Lici povezao s frankovačkim prvakom Markom Došenom i advokatOm dr. Andrijom Artukovićem, te dr Josipom Dumandžićem. Ova grupa je imala ulogu centra za rad u Lici. U Rijeci, u granicama Italije, Servaci prikuplja oružje i municiju za ustaške jedinice, koje su predviđene za formiranje u Lici. Artuković širi ustaški krug u Lici. Okuplja oko sebe 14 članova nogometnog kluba »Viktorija« iz Gospića. Vezuje za sebe trgovca Jožu Tomljenovića, krijumčara Polbu Šuperinu iz Rizvanuše. Preko njega organizira švercere iz Devčić Drage: Krunu Devčića, Ivana »Pivca«, Stipu i Pavla, koji pored šverca različite robe prebacuju u Zadar i oružje za potrebe ustaša. U kotaru Perušić Artuković je angažirao u radu Juru - Jucu Rukavinu, bivšeg poručnika austrijske vojske. Ovdje se nastupalo s parolom kako se prenošenjem krijumčarenog oružja iz Rijeke i Zadra u Liku, može zaraditi dosta novaca. Pokretu tada prilaze Ivan - Ico Rukavina, frankovac odranije, Jakov Jacketa Rukavina, kriminalac i otpušteni robijaš, te poznati krijumčar Luka Štimac. Pokušaj prebacivanja oružja iz Rijeke nije uspio pa ga Servaci transportira u Zadar. Devčići se javljaju kao glavni organizatori prijevoza oružja, koje je u početku uskladištavano u jednom napuštenom magazinu u Senju. Iz Zadra se u junu 1932. prebacuju dvojica ustaša, a nešto kasnije i treći. Skrivaju se kod Polda Šuperine u selu Rizvanuša. Čim su obaviješteni u njihovom dolasku, Jože Tomljenović i Juco Rukavina dogovaraju se s logom icim a o dizanju ustanka. Kad su primili obavijest da će omžje za potrebe ustanka stići iz Zadra m otomim čamcem u Devčić Dragu, dana 20. avgusta prebacuje se gmpa ustaša preko Velebita u Devčić Stanove radi preuzimanja omžja. Bilo ih je petorica. Ovdje im se priključuju još četiri člana iz porodice Devčić. Ico Rukavina je poslao još 12 ljudi radi prijema om žja, a Jure - Juco Rukavina doveo je desetoricu. Iz Gospića su došli Jože Tomljenović, Nikola Orešković i Ivica Šarić, a iz Rizvanuše i Bmšana osmorica, svega 42 osobe. Omžje su čekali dva dana, a kad ono nije stiglo, razišli su se, osim devetorice ustaša, koji su ostali. Čamac s talijanskom posadom i om žjem i Ivanom Devčićem Pivcem je sačekan, a omžje odmah prebačeno u Devčić Stanove. Tu su ustaše obukli uniforme. Bilo ih je desetorica. Pred ukrštenim
11 U odnosu na registrirani broj ustaša na terenu (u 30 naselja okruga Zadar svega 81 registrirani ustaša) to se ne bi moglo tvrditi. Idejni utjecaj ovog malog broja ustaša bio je mnogo jači od njihove materijalne sile. 11 Elaborat o bivšem ustaškom aparatu i UNSU kotara Zadar, 2. - Dalje: Elaborat Zadar. • Pi 14 ^ sta*e. su ' Priie »ličkog ustanka« djelovali kao teroristi. 22. februara 1929. ubijen je Tom Slegel, glavni urednik zagrebačkih Novosti a 30. avgusta 1929. policajci Josip Keča i Matija Perenski, noću 21/22. aprila 1930. godine eksplodirala je mina na pruzi Vrpolje-Mikanovci, a 3. apnla 1931. u Banskim dvorima u Zagrebu eksplodirala je i druga mina. Ustaše iz Mađarske djelovali su u sjevemim, a iz Italije u jugozapadnim krajevima Jugoslavije. Pravac glavnog udara bio je Zagreb. - Мг Gojko Jakovčev, Sjevema Dalmacija između dva rata - dmštveno-ekonomski i politički uzroci nastanka NOB-e 1941-1945. godine, obranjena doktorska disertacija, 1973, 908,
29 - BENKOVACKI KRAJ ... ZBORNIK 2
449
nožem i pištoljem položili su ustašku prisegu. Tekst prisega pročitao je đak Ivica Šarić, a ustaška pravila Jakov Jacketa Rukavina. Od 28. avgusta do početka napada na žandarmerijsku stanicu Brušane 6. septembra 1932. godine, ustaše su se nalazile u selu Rizvanuša, uniformirani i naoružani. Stanovali su u kući Milke Šuper, žene Ivana Devčića Pivca. Uvečer 6. septembra 1932. ustaše, ojačani s još 10 osoba, koje je doveo Polde Šuperina, donesena je odluka za napad na žandare u Brušanima i krenulo se u akciju, kojom su rukovodili Ivan Devčić Pivac i Jakov Jacketa Rukavina. Najprije su presjekli telefonski stub i liniju između Brušana i Klanca, postavili su straže pred kućama dvojice žandara, koji su stanovali privatno u selu i opkolili su stanicu. Po naređenju Pivca, ustaša Jerko Sudar postavio je na prag ulaznih vrata stanice paklenu mašinu (minu). Kad je ona eksplodirala, ustaše su otvorile vatru iz pištolja i bacili nasumce nekoliko ručnih bombi, pozivajući dvojicu žandara, koji su u stanici spavali, da se predaju. Ustaše se pucali preko 30 minuta, ali nisu imali hrabrosti da krenu u napad i zauzmu stanicu. Primijetivši svjetlost farova nekog automobila, koji je dolazio iz Karlobaga, ustaše su prekinuli vatru i povukli se preko sela Rizvanuša na Velebit. U toku gonjenja ustaša po Velebitu od strane žandara i mještana, ubijen je i jedan ustaša. Ubijen je ustaša Nikola Devčić, a pri hapšenju izvršio je samoubojstvo brijačem Luka Stipac. Ostale ustaše prebacili su se preko granice u Zadar. Vođe ove diverzije Artuković, Došen, Tomljenović, Šarić i Orešković pobjegli su i preko Zadra obreli se u Italiji. Vlasti su uhapsile Dumandžića, Japundžića, Pavičića, Smolčića, Frkovića, Jucu Rukavinu i još neke. Izvedeni su pred sud i osuđeni.15 Štampa Jugoslavije donosila je u ovom beznačajnom događaju članke, reportaže u nastavcima, fotografije zaplijenjenog oružja, municije itd.14 Šibenska Narodna tribina donosi u broju od 21. septembra 1933. vijest da je završena rasprava po Zakonu o zaštiti države protiv Roka Miljkovića, Mitra Jeraka i Ante Torbarine. Prvi je optužen da je apotekaru Josipu Silobrčiću dao dva revolvera s municijom, a Paški Zorici iz Turnja tri revolvera, u svrhu terorističke antidržavne akcije. Kako se optužba nije mogla dokazati, optuženi je oslobođen. Mitar Jerak osuđen je na tri godine robije i gubitak časnih prava zbog učešća u ustaškoj organizaciji i zbog prikupljanja oružja, dok je Ante Torbarina također osloboden. »U srijedu u 17,15 sati u državnom sudu za zaštitu države u Beogradu izrečena je presuda u procesu protiv Silobrčića i drugova. Svi optuženi bili su dovedeni u sudnicu. Predsjednik sudskog senata pročitao je presudu, kojom se Silobrčić J., Pedišić J., Stevanja M., Jeličić A., Štampalija Ivan i Petar, Danijel i Kuzman, Mrđen Rafael i Čudina Ljubo oslobađaju od optužbe na osnovu paragrafa 280 krivičnog zakonika. Na čemu optuženi su kliknuli: Živio sud«.1’
Pavelić je do dolaska Artukovića i Došena u Italiju, dao »Ličkoj pobuni« veliki publicitet, a svojom »Odredbom« odredio im je položaje: Artukovića je imenovao »poglavnim pobočnikom« i postavio ga za upravnog i nadzornog zapovjednika svih ustaških jedinica u talijanskim logorima, a Došena za »začasnog ustaškog pročelnika doglavničkog vijeća«, kojim zvanjem mu je odao poštovanje, kao najstamem ustaškom borcu. - Sudovi u Jugoslaviji osudili su učesnike »Ličke pobune« i to: Josipa Cačića i Stjepana Malbašu na doživotnu robiju, Josipa Japundžića na 15 godina robije, Jum Rukavinu i Jerka Sudara na smrt, Leopolda Šupera na 20 godina robije, Ivu Avramovića, Antuna Šupera i Jum Gazića na po 15 godina robije. Svi ostali osuđeni su na robiju u trajanju od dvije do 12 godina. - U Velebitu se tokom 1932. nalazio bataljon žandara. »U Kruščici i Barić Dragi otvorene su nove žandarmerijske stanice. Bilo je uhapšeno oko 200 lica. Pred sud su izvedene četiri gmpe osumnjičenih za učešće u ustanku i to jedna iz Podvelebitskih sela, dmga sa terena benkovačke općine, treća sa terena Biograda n/m i četvrta sa otoka...« - Elaborat Zadar, 26. '• Politika od 26. oktobra 1932. i druge novine. 11 Narodna tribuna, od 21. septembra 1933. godine. 450
Narodna tribuna od 5. marta 1935. godine piše kako su 1933. u sjevernoj Dalmaciji pohvatani skoro svi članovi ustaške organizacije. Otkrivena je i velika količina oružja, kojim se imala »izvršiti nekakva ustaška revolucija. Kao jednoga od kolovođa, među glavnim krivcima i organizatorima, sami članovi ove organizacije, koji su bili mahom naivan, a siromašan seljački narod, označili su Martina Frkovića, sedlara i remenara u Benkovcu, koji je sama sebe, a preko vođa ustaša Pavelić - Perčeca i družine označio tajnim komandantom mjesta i što je imao biti, ako uspije revolucija. Isti ovaj Frković, za svoja zlodjela osuden je od šibenskog suda za zaštitu države na šest godina robije i trajan gubitak časnih prava. Apelacija mu je kaznu povišila na 8 godina robije i trajan gubitak časnih prava«. Iz izvještaja bana Primorske banovine predsjedniku vlade Milanu Stojadinoviću o političkoj situaciji i javnoj sigurnosti za februar 1937. godine1’ vidi se, kako je agent sreskog načelnika iz Benkovca, a koji djeluje u Zadru, javio o stanju među ustašama u Zadru. Ustaše šire Pavelićev proglas »Domobranci - Ustaše« i list N D H i druge publikacije, naročito u srezu Preko. »Preduzeo sam mjere - izvještava ban Primorske banovine - a napose na granici prema Zadru, da se ubacivanje ilegalnog materijala osujeti, kao i svaka ustaška akcija«.” U izvještaju bana Primorske banovine Stojadinoviću od 10. avgusta 1937. navodi se kako se iz Zadra u zemlju ubacuju klišeirani napadi »ŽAP«.20 Ustaški centar u Zadru odigrao je jednu od glavnih uloga u razvoju ustaškog pokreta u Hrvatskoj. Od njegovog osnivanja pa nadalje prošla su kroz isti i tako poznata imena ustaškog pokreta kao što su dr Branko Jelić i Gustav Perčec, koji su u Zadru vezali za sebe ranijeg pristalicu starčevićanaca Antu Brkana,11 kome su odmah dali uputstva kako da radi i ovlastili ga da novopečene ustaše polažu pred njim ustašku prisegu. Perčec je za rad angažirao poznatog zadarskog trgovca Andriju Relja,12 hrvatskog nacionalistu. Preko Relje održavana je veza sa šefom centra na Rijeci Vjekoslavom Servaci zvanim Bego. Brkan je u rad angažirao i Ivana Sakić, gostioničara, koji se isticao velikohrvatstvom u »talijanskom« Zadru. On je ujedno i treći član centra. Novi ustaše bi nakon položene prisege dobijali pištolje i za početak su rasturali ilegalnu emigrantsku štampu i druge materijale. »Za nekoliko mjeseci djelovanja pridobijeno je više pojedinaca u selima, onda su stvarane grupe, koje su ilegalno djelovale prema direktivama centra«.21 Centar u Zadru je preko navedenih grupa i pojedinaca ubacivao mjesečno oko 100 komada ustaških emigrantskih listova »Grič, Ustaša, Hrvatski domobran i dr.), veći broj letaka s proturežimskim i protusrpskim sadržajem itd. Od oružja u prvoj godini djelovanja »centar« je ubacio na teritoriju Jugoslavije, u okolicu Zadra, Ravne kotare i Liku, oko 50 pištolja, desetak vojničkih pušaka, a isto tako i nešto ručnih bombi i mina. Stvorio je nekoliko grupa, koje su propagirale i širile ustaški pokret, s osloncem na već izgrađenu idejnu, religiozno-klerikalnu osnovu, koju su prethodno stvorili katolički crkveni krugovi kroz organizacije Katoličke akcije, posebno »Križara«. Prva grupa zakletih ustaša stvorena je u selu Lukovo Šugarje u kojoj su najistaknutiji bili braća Devčići. Ona je bila aktivno uključena i u »Lički ustanak«.24 Njihovo ia i9 2o д гЈ,;у Jugoslavije, fond Milana Stojadinovića, F-14. 21 Rođen 1892. u Tinju, kod Benkovca, učitelj. Ustaša od 1931. Pred rat 1941. dolazi u sukob s Pavelićem i napušta pokret. Po svršetku rata 1945. godine živio je slobodno u Zadru. 21 Šef centra do kapitulacije Jugoslavije. Po oslobođenju Zadra likvidiran od strane organa vlasti nove Jugoslavije. 22 Elaborat Zadar, 6. 24 Učestvovalo je pet Devčića: Ivan - Pivac, Kruno, Stipe, Martin i Jure. Iz Hercegovine v •* M ? t e . B o b a n . jz Like Jure Rukavina i Ante Pejnović. Petar Šarlija iz Banjevaca, Pavao Vukić iz Tribnja i Mile Barišić iz Draga, Pakoštane. Svega 12. - Elaborat Zadar, 25. 29*
451
stvamo zanimanje bilo je šverc raznom robom iz Zadra. Prema »Elaboratu Zadar«, u grupi ih je bilo pet. Medutim, ona je bila brojnija i sačinjavahu je slijedeći: Ivan* Devćić - Pivac,” Kmno*, Stipe, Ivan, Jure*, Martin*, Pavao i Mate Devčić, tj. svega osmorica. Druga gmpa formirana je u selu Tribanj, pod Velebitom. Činili su je Pavao* Vukić, (od suda Kraljevine Jugoslavije osuđen na smrt zbog učešća u »Ličkom ustanku«), Sime Vukić (nakon rata 1945. likvidiran od jedinica Jugoslavenske armije, kao ustaša), Lovro Vukić, Mate* Vukić zvani »Apel«, Šime Vukić zvani »Kokan« (u ratu ustaški tabornik), Joso Vukić (likvidiran od jedinica JA 1945. godine), Jure Gazić, Ive Sjauš (1943. likvidiran od jedinica NOVJ), Mile Sjauš (ubijen nakon rata od jugoslavenskih graničara, na granici kod Trsta), Pavao Zupčić (likvidiran 1943. od jedinica NOVJ). Treća gm pa formirana je u Starigradu pod Velebitom. Imala je četiri člana, i to: »Jerolim* Katić zvani »Role« (nakon rata 1945. godine u inostranstvu kao politički emigrant). Marijan* Katić (u inostranstvu), Marko* Čavić (u inostranstvu), Andrija* Čavić zvani »Jadre«,“ te Nikola* Bušljeta.**27 Četvrta grupa ustaša radila je u Benkovcu pod rukovo Martina Frkovića. Rođen je 1889, u Lici, sedlar. U pokretu je od 1931. godine. Bio je ustaški funkcioner za kotar Benkovac. Njegova grupa bila je najbrojnija. Godine 1933. s 11 članova ustaškog pokreta izveden je pred sud i osuđen zbog širenja ustaških ideja, nacionalne mržnje i nedozvoljenog nošenja oružja. Nakon povratka s robije djeluje još profinjenije, i to kroz kotarsku organizaciju HSS, kao njen predsjednik! U kapitulaciji Jugoslavije aprila 1941. rukovodi akcijama preuzimanja vlasti i razomžavanju vojnika Jugoslavenske vojske, koristeći kao orude u svojim mkama legalizirane formacije Hrvatske seljačke zaštite (HSZ). Talijani su ga u avgustu 1941. uhapsili i protjerali u N DH . Godine 1945. streljan je od jedinica NOVJ. Pavao Pešut, zvani »Žigerica«, rođen 1895. u Šopotu. U pokretu od 1931. godine 1933. osuđen na jednu \ po godinu robije. U kapitulaciji Jugoslavije učestvuje u razomžavanju vojnika JV. Tokom okupacije talijanski špijun. Talijani ga ipak 1943. godine hapse. Poslije je ustaša u uniformi. Nakon rata osuđen na 20 godina robije, s koje je ranije otpušten kući. Petar Lucić, iz Benkovca, u pokretu od 1932. Godine 1933. osuđen zbog učešća u radu pokreta i aferi s oružjem. Nakon rata za nj se ne zna. Jadre Kamber, iz Podluga. U pokretu od 1932. Godine 1933. odgovarao za svoj rad pred sudom. U ratu saradnik Talijana. Frane Kamber, iz Podluga. Član ustaške grupe u Benkovcu. Osuđen 1933. godine. Pred rat umro u Zagrebu. Petar Ćusa, iz Podluga. Godine 1933. osuđen. U ratu ustaša. Mate Ceranja, iz Podluga ,osuden 1933. na kaznu zatvora. Tokom 1944. ustaša u uniformi. Petar Knez, rođen 1904, u Šopotu, godine 1933. osuđen u grupi Martina Frkovića. U toku rata u ustaškoj vojnici. Danas se za nj ne zna. U grupi je bilo 8 članova. Kao ustaše iz Šopota još se spominju i Petar** Mikulić, koji je u ratu poginuo kao ustaša u borbama s jedinicama NOVJ. Njegov stariji brat Mate postao ustaša u Francuskoj. Poginuo kao ustaša u borbama s jedinicama NOVJ. Ive Stipanov Vuksan, iz Šopota, rođen 1906. Do kapitulacije Italije 1943. u ustašama, a nakon toga do kraja rata u NOP-u! Joso Stipanov Vuksan iz Šopota, rođen 1886. U ratu ustaša. U borbi s par” Lica s naznakom »х« iznad imena, mada su registrirana u Elaboratu Zadar, nalaze se i u posebnom spisku ustaša u Italiji, dokumentu Ministarstva unutrašnjih dela (MUD) Kraljevine Jugoslavije, koji je u Arhivu Jugoslavije registriran pod AJ, fond MUD, F-23. Na spisku ima 509 osoba. “ U pokretu od 1932. emigrirao u Italiju. Pred rat se vraća u zemlju razočaran u sve što je vidio među ustašama. 1941. nije prihvatio poziv Pavelića da u Zagrebu postane ustaški »dužnostnik«. Ustaša Bonaventura Baljak ga je zbog neposlušnosti zaklao u rođenoj kući na očigled ukućana! 11 S oznakom »**« označeni su ustaše sa spiska u AJ, fond MUD, F-36, nema lh u »Elaboratu Zadar«. 452
tizanima 1944. godine, našavši se u bezizglednoj situaciji, izvršio je samoubojstvo da ne pade živ u ruke partizanima. Ustaškoj organizaciji Benkovca pripadalo je 12 do sada registriranih članova. Peta ustaška grupa iz Banjevaca nije bila jaka, ni brojem, ni utjecajem. Osnovao ju je Petar Sarlija, koji je postao politički emigrant silom prilika. U jednom sukobu zbog zabranjene sječe drva udario je sjekirom žandara. Da ga ne uhapse, pobjegao je u Zadar, gdje se našao pred alternativom: ili stupiti u ustaše, kako su mu sugerirali službenici talijanske vlasti ili dozvoliti da ga esktradiraju natrag u zemlju. Iz drugih izvora saznajemo da su ustaše u Banjevcima, pored Petra Šarlije bili još i Marko** Šarlija, roden 1894. godine. Ustaša postao nakon povratka iz Francuske, gdje se nalazio kao ekonomski emigrant. Petar** Polegubić. pok. Petra, roden 1899. godine. 1933. vratio se iz Belgije. Godine 1936. nalazio se u Sremskoj Mitrovici na izdržavanju robije u trajanju od 16 godina. Tokom rata 1941-45. godine nalazio se u Zagrebu. Joko** Baradić pok. Blaža, roden 1897. godine. Kao aktivni ustaša osuđen na 12 godina robije, koju je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Godine 1942. Talijani su ga strijeljali kao pripadnika NOP-a. Marko** Kraljević, roden 1904. godine. 1930. vratio se iz Francuske. Odmah je stupio u ustašku organizaciju. Jula 1942. Talijani su ga strijeljali skupa s bratom. Jozo Baković, roden 1888. Po povratku iz Francuske postao ustaša. Prenosio je oružje iz Zadra za potrebe ustaša. Bare** Vukorepa, roden 1894. Po povratku iz Francuske postao je ustaša. U Banjevcima je, prema navedenom, bilo svega sedam ustaša. Šesta ustaška grupa osnovana je na području kotara Biograd na moru2", i to u selima Vrana, Pakoštane i Drage. Imala je šest članova, i to: Nikola* Zelić. U ustaškom logoru Lipari, u Italiji, bio je komandir ustaške čete. Kad su Nijemci okupirali sjevernu Dalmaciju, nakon sloma Italije, on je u činu ustaškog pukovnika komandant ovog kraja Dalmacije. Poslije rata je nestao i za nj se ne zna. Luka* Desnica, iz Vrane. U pokretu je od 1931. Godine 1933. emigrirao je u Zadar, a 1938. vratio se u zemlju. U kapitulaciji jugoslavije razoružava vojnike JV i žandare. Za vrijeme rata bio je u NDH. Danas je politički emigrant u Argentini. Zorko* Čudina, iz Pakoštana. Godine 1933. emigrirao je u Italiju, a 1938. se vratio. U kapitulaciji Jugoslavije učestvovao je u preuzimanju vlasti u Biogradu na moru i razoružavanju vojnika JV. Godine 1944., poginuo je kod Karlovca u borbi s jedinicama NOVJ. Marjan Bakija, rođen 1910. u Pakoštanima. U pokretu je od 1932. Djelovao je na širenju ustaške organizacije kroz mjesnu organizaciju HSS. Poslije rata nalazi se u političkoj emigraciji, van zemlje. Mile* Barešić, rođen 1904. u Dragama, kod Pakoštana. Obuhvaćen u rad od zadarskog ustaškog centra 1931. godine. Učestvovao u »Ličkom ustanku«. Zatim je emigrant u Italiji. Po kapitulaciji Jugoslavije u Zagrebu postaje oficir Poglavnikovog tjelesnog sdruga. Nakon rata u Francuskoj, kao politički emigrant.” Joso* Zelić, iz sela Vrana, zvani »Jole«, rođeni brat ustaškog pukovnika Nikole, u pokretu je od 1932. godine. Emigrirao u Italiju 1933. U ratu je bio ustaški oficir. U borbi s jedinicama NOVJ poginuo je. Sedma ustaška grupa formirana je u Kukljici na otoku Ugljanu. Brojila je četiri člana. Osmu grupu u selu Kali, na otoku Ugljanu, također su sačinjavali četiri ustaše. Deveta ustaška grupa osnovana je u Preku, na otoku Ugljanu. Imala je tri člana. Navedene grupe nisu međusobno bile čvrsto povezane, nisu održavale svoje posebne sastanke, članovi nisu plaćali članarinu itd. Članovi jedne grupe s užeg područja bili su vezani za svoga rojnika, koji im je davao individualne zadatke, a on sam bio je
11 Iz mjesta Biograd na moru nije u ustaškoj organizaciji bilo ni jednog Biograđanina. " On je rođeni stric atentatora na ambasadora SFRJ u Švedskoj 16. aprila 1971. godine, Mire Barešića. 453
vezan za centar u Zadru. Članovi jedne grupe poznavali su se međusobno, za postojanje drugih grupa su znali, ali njihove članove nisu poznavali.10 Od ustaškog centra u Zadru bili su pojedinačno obuhvaćeni u rad i odmah ostali na direktnoj vezi s centrom slijedeći: iz Posedarja trojica, i to Jure Klanac (u toku rata ustaša. 1945. godine streljan u Kninu od snaga JA). Jakov* Ivandić, rođen 1898. U pokretu od 1932. Godine 1933. emigirirao u Italiju. Vratio se 1938. Stvaranjem N D H na službi je u Zagrebu. Godine 1943. je penzioniran, a od 1944. je kod kuće i najzad u Staračkom domu u Zadru. Stipe* Ivandić, rođen 1895, u pokretu od 1932. Godine 1933. emigrirao u Italiju, a vratio se 1938. Od 1941. je ustaša u Zagrebu. Oficirje Poglavnikovog tjelesnog sdruga. Danas je u političkoj emigraciji u SAD. Iz Lovinca je u pokret obuhvćen Bonaventura* Baljak zvani »Ventura«. Rođen je 1906. U pokretu je od 1932. Godine 1933. je emigrirao. Uspostavom NDH dolazi u svoj rodni kraj i sa sobom odvodi u Zagreb 30 mladića iz Lovinca, Poličnika i Visočana. Većina od njih postali su koljači u koncentracionom logoru »Slano«, na Pagu. Nakon rata proglašen je za ratnog zločinca. Danas je politički emigrant u Latinskoj Americi. Iz Bibinja je u pokret obuhvaćen Šime* Frleta, rođen 1912. Godine 1933. upućen je u emigraciju u Italiju. U ratu je bio oficir Poglavnikovog tjelesnog sdruga. Nakon rata za nj se ne zna. Iz Sukošana su u rad obuhvaćeni Joso* Smolić, rođen 1913. U pokret stupio 1933. i odmah upućen u emigraciju. U ratu je bio oficir Poglavnikovog tjelesnog sdruga. Poginuo je u borbama s jedinicama NOVJ. Tome Smolić* u pokretu od 1933. Odmah je upućen u emigraciju. U ratu je bio oficir Poglavinkovog tjelesnog druga. Poginuo u borbi s jedinicama NOVJ. Andrija Jerak*, rođen 1890. Nalazi se na spisku emigranata ustaša iz 1937/38. godine. Ostalih podataka nema. Iz sela Vrsi u pokret je obuhvaćen Stanko* Maraš, rođen 1909. Od 1933. u emigraciji. U toku rata oficir Poglavnikovog tjelesnog sdruga. Po oslobođenju izveden pred sud, koji ga je osudio na deset godina robije. Iz Nina je u pokret obuhvaćen Rudolf* Čvrljević, rođen 1908. godine. U pokretu je od 1932. Tokom 1933. uhapšen i maltretiran od žandara. Pobjegao u emigraciju, u Zadar. Godine 1938. vratio se u zemlju. Od 1941. u Zagrebu je oficir Poglavnikovog tjelesnog sdruga. Za nj se danas ne zna. Od dosada navedenih ustaša onih sa oznakom »х« ima 31 i svi se nalaze na posebnom »Spisku ustaša u Italiji« iz 1937/38. godine.31 Treba napomenuti da nakon »Ličkog ustanka« 1932. i udara režima po ustaškoj organizaciji u sjevernoj Dalmaciji, kada je ona bila sasvim razbijena, ustaški centar u Zadru mijenja taktiku u radu. Orijentira se na to da zavrbovane osobe u Jugoslaviji, a koje na bilo koji način stignu u Zadar, prihvati i uputi u emigraciju, tj. u ustaške logore u Italiji radi sticanja vojnih znanja i čvršćeg idejnog povezivanja za pokret. Mi smo naveli 31 osobu, koje su stigle spomenutim načinom u logore, gdje se od njih stvorilo subjekte koji će volju svojih naredbodavaca provoditi u život. Oni su postali osobe najvećeg povjerenja poglavnika Pavelića, pa će mnogi od njih postati i oficiri njegovog tzv. »tjelesnog sdruga«. Tom broju od 31 osobe, treba još dodati sljedeće: Pojedinačno su obuhvaćeni u ustaški pokret Pavao Cankić, iz Nina. U N D H bio je na dužnosti ministra prosvjete i bogoštovlja. Likvidiran je od snaga NOV pri oslobođenju Zagreba. Iz Korlata je u ustaški pokret obuhvaćen Joso* Bulić, koji je također aktivan ustaša u N D H . Nakon rata za nj se ne zna. ” Elaborat Zadar, 9. *' Arhiv Jugoslavije (AJ), fond MUD, F-23. 454
Iz Turnja - Tomo* Deković, rođen 1906. Obuhvaćen u pokret 1932. a 1933. otišao je u emigraciju iz koje se vratio 1938. godine. Tokom rata nalazio se u ustaškoj vojnici. Nakon rata za nj se ništa ne zna. Iz Pašmana u pokret je obuhvaćen Ljubo* Madarić. U pokretu je od 1933. Odmah je upućen u emigraciju. Vratio se 1938. Tokom 1941. godine bio je ustaša. Godine 1942. prešao je na stranu NOV, gdje se bori u njenim redovima. U borbi s okupatorom i domaćim kvislinzima poginuo je 1944. godine. Iz Novigrada u pokret je obuhvaćen Šime Oštrić 1933. godine. Odmah je upućen u emigraciju. Tamo se legalizirao kao pristalica HSS-a i u tom smislu je djelovao među ustašama. Takav njegov rad nije bio na liniji ustaškog pokreta pa su ga likvidirali. Iz Novigrada je evidentiran kao ustaša - emigrant i Marko** Oštrić. Iz Polače, kod Benkovca, registriran je kao ustaša Božo* Ražnjević, rođen 1894. Godine 1929. otišao je na rad u Belgiju, a odatle u ustašku emigraciju u Italiju. Godine 1941. je u Zagrebu, kao ustaški oficir. Nakon rata za nj se ništa ne zna. Iz Zemunika - Šime* Rogić. Centar u Zadru pridobio ga za ustaški pokret 1933. godine. Odmah je upućen u emigraciju u Italiju. Tokom rata bio je ustaša, a nakon rata za nj se ništa ne zna. Iz Vrsi - Krsto* Vukić. Ustaša od 1933. otkada je i emigrant u Italiji. U ratu je poginuo kao utaša. Ustašama u Italiji priključili su se iz inostranstva i sljedeći: Iz Tinja: Pajo* Čačić, rođen 1895. Godine 1939. vratio se kući, a 1941. otišao u ustaše, u NDH . Penzioniran je već 1942. godine i otada živi u Tinju. Iz Pakoštana: Ivan* Stojanov. Obuhvaćen je u pokret 1932. godine. Emigrantima se priključio iz Belgije. Vratio se u zemlju 1938. godine. Tokom rata je ustaša, a nakon rata za nj se ništa ne zna. Iz Ražanca: Petar* Zupčić. Godine 1935. ostao je u ustaškoj emigraciji. Tokom rata bio je ustaša. Nakon rata umro kod svoje kuće u Ražancu. Od navedenih 12 ustaša, na spisku ustaša u Italiji ima devetorica. S prethodnih 31 to čini 40 ustaša emigranata iz sjeverne Dalmacije. U »Spisku ustaša iz Italije« registrirana su još dvojica s našeg terena obrade, i to: Iz Draga, kod Pakoštana, Martin* Vulin. Godine 1938. vratio se iz emigracije kui, a 1941. stupa u ustašku organizaciju u NDH . Kao ustaša poginuo ie u borbi s jedinicama NOVJ. » Iz Banjevaca: Mijo* Polegubić, roden 15. avgusta 1887. godine, seljak. Kad je ušao u spisak emigranata u Italiji već je imao punih 50 godina života. Što je s njim bilo kasnije, nije poznato. Sa pomenutog »Spiska ustaša u Italiji«, tako smo nabrojili 42 s terena (okruga) Zadar, a sa spiska »**« još 12 ustaša, tako da ih je u emigraciji bilo svega 54. Nakon neuspjelog »Ličkog ustanka« 1932. godine, a naročito nakon ubojstva kralja Aleksandra 1934. godine, vlast Kraljevine Jugoslavije poduzima sve mjere da ustašku organizaciju na terenu uništi, a što joj je i uspjelo. Na vanjsko-političkom planu ona poduzima potrebne diplomatske korake u vezi s miješanjem u njene unutrašnje stvari, pa je postigla da se pred Društvom naroda raspravljalo o ulozi Mađarske i svemu tome. Italija je uspjela izbjeći svoju odgovornost pred tim medunarodnim forumom. Jugoslavija je zato protiv Italije povela akciju na bilateralnom planu, pa je izmedu ostalog zahtijevala raspuštanje logora ustaških emigranata u Italiji i prihvatne stanice u Zadru. Rezultati su bili minimalni i ustaška stanica u Zadru je ostala, jedino je promijenila svoj način rada. Ona i dalje prihvaća lica koja bježe iz Jugoslavije i upućuJe ih u emigraciju. »Pridobijeni ustaše na terenu, u koliko nisu bili otkriveni i suđeni povukli su se. Uslijed toga je ustaški pokret na terenu bio gotovo paraliziran sve do 455
1938. godine, kada su se vratili na teren neki emigranti iz Italije, koji su oživjeli rad na terenu«32. Iz jednog dokumenta Obavještajnog odjeljenja Glavnog generalštaba JV od jula 1938. saznajemo da se aktivnost ustaša u emigraciji, posebno Italiji, skoro sasvim smirila nakon uspostavljanja prijateljskih odnosa Jugoslavije s Italijom. Zatim se navodi konkretan podatak: dana 3. marta 1938. stanje emigranata bilo je sljedeće: na Sardiniji se nalazilo 181 ustaša, na Liparskim otocima 204 i jedna žena s troje djece, a u ostalim dijelovima Italije 66 ustaša, 11 žena i 15 djece. Svega: 451 ustaša, 12 žena i 18 djece ili ukupno 481 osoba. Navodi se kako se do polovice jula 1938. iz Italije vratilo u zemlju 82 emigranta, ne računajući tu žene i djecu, a što iznosi oko 17% svih ustaša iz Italije.13 U jednom drugom dokumentu Obavještajnog odjeljenja Glavnog generalštaba JV od 12. jula 1939. saznajemo da ustaško-terorističke akcije u zemlji i inostranstvu oživljavaju. U zemlji je pojačana aktivnost frankovaca, a u Italiji Pavelića, koji se tada nalazio u konfinaciji u Sijeni. »Pored njega u Italiji ima još oko 240 ustaša, među kojima i najpoznatiji i najopasniji teroristi o r g a p i z a c i j e . Pomoćnik Pavelićev ’Doglavnik’ Budak Mile nalazi se u Zagrebu, gdje je pokrenuo svoj list Hrvatski narod. Oko ovog lista okupljaju se povraćeni emigranti, čiji rad posle povratka, jasno pokazuje da su se vratili po izvesnom unapred određenom planu da bi ustašku akciju organizirali i u samoj zemlji... sve to je rađeno po nalogu i po odobrenju samog dr. Pavelića... Sva ova lica su u poslednje vreme vrlo aktivna i u stalnom kretanju. Iz njihove prepiske... vidi se jasno da su se odlučili za terorističku akciju i da ista treba da otpočne što pre...«.34 Vojna obavještajna služba JV bila je u pravu. U spomenutom periodu, naročito tokom 1938/39. godine, ustaše se na terenu sjeverne Dalmacije, mijenjajući taktiku, uvlače u razne organizacije građanskog društva, naročito u HSS, križare i dr. i unutar njih djeluju ilegalno na pridobijanju novih članova za ustaški pokret. Posebno su se aktivirali povratnici iz 1938. godine, nakon što su se prilagodili novim prilikama, tokom 1939. godine. U našem rejonu obrade posebno je aktivan Martin Frković, predsjednik kotarskog Odbora HSS u Benkovcu. On je radio na tome da kompletnu organizaciju HSS skrene u ustaške vode. Tako je npr. u Kruševu od istaknutijih članova HSSa stvorio ustašku grupu, koja je brojila četiri člana, i to: Marko Šimurina »Čikalia«, obuhvaćen je u rad od strane Frkovića 1939. godine. U toku rata suraduje s talijanskim okupatorom na organiziranju Antikomunističke bande, u slomu Italije odlazi u ustaše. Nakon oslobođenja zemlje je odmetnik do 1948. godine, kada je uhvaćen u Benkovcu i likvidiran. Ivan Šoša, također obuhvaćen od Frkovića 1939. godine. Šoša je tokom rata ustaša. G odine 1944. poginuo je u borbi sa snagama NOVJ. Mijat Vrkić, također ustaša od 1939. Saraduje s antikomunističkom bandom. Godine 1944. je ustaša. Jer nije vršio zločine, nakon rata živi kod svoje kuće u Kruševu. Fra Ante Pavlov, rođen 1905. u Kaštel Gom ilici, kod Splita, župnik u Kruševu. Postao ustaša 1939. Nakon kapitulacije Jugoslavije šalje peticiju s potpisima seljaka da se od partizana zaštiti kraj oko Kruševa. G odine 1942. upućuje svoje župljane u Antikomunističku bandu, s kojom sarađuje, kao i s okupatorom, do kraja 1943. godine, kada je od strane organa NOP-a likvidiran.3*.
32 Elaborat Zađar, 3. 33 AVIl, k. 22 f.l dok. 4/3. 34 AVII, k. 26 f. 2 dok. 19. 33 Elaborat Zadar, 34. 456
Ро jedan ustaša registriran je još u selima Tinj, Korlat, Pašman, Novigrad, Polača, Zemunik Gomji, Ražanac i dvojica u Turnju. Od njih devetorice šestorica su se nalazila u emigraciji, a u aprilu 1941. na terenu su bila svega dvojica. N ove ustaške organizacije stvorene su 1939. i u Pagu od četiri člana i u Novalji od tri člana. U Pag je došao 1939. godine penzioner Jure Crljenko iz Slavonije, koji stvara navedene dvije organizacije. U kapitulaciji Jugoslavije preuzima vlast s ostalim ustašama, koju drže dom dolaska Talijana. Iz svega navedenog za ustašku organizaciju na terenu okmga Zadar možemo zaključiti da je ista bila spremna učiniti sve za slom i likvidaciju Jugoslavije kao države i zajednice naroda u predstojećoj agresiji. Ali 117 ustaša, ne računajući na još 40 u emigraciji (svega ih je bilo 157), očito nije bila dovoljna snaga za izvršenje tako velikog zadatka u sjevemoj Dalmaciji, kao što ni kompletna ustaška organizacija to isto nije mogla učiniti u odnosu na čitavu Jugoslaviji. Ustaška organizacija će u danima aprilskog rata 1941. godine doći do izražaja kao peta kolona agresora. To će ona biti i kasnije u periodu trajanja NOB-e. Po svojoj organizacijskoj stmkturi ustaški teroristički pokret u sjevernoj Dalmaciji, kao i u čitavoj zemlji, nije mogao djelovati jedinstveno. Ukazali smo kako su članovi jedne ustaške gm pe bili vezani samo za svog mkovodioca, a ovaj za centar u Zadm , kao i to da se članovi raznih gmpa nisu medusobno ni poznavali. Njih je u organizaciji vezivala jedino slijepa poslušnost, podčinjenost i disciplina, koja je počivala na vjerskom fanatizmu i nacionalnoj netrpeljivosti, naročito protiv srpskog naroda i pravoslavlja. Djelovali su po konkretnim zadacima, većinom zavjereničke prirode. Lično su se više isticali u sferi propagande, tamo gdje su za to postojali određeni objektivni uslovi, koje je u većini slučajeva stvarao militantno raspoložen rimokatolički k!er. Ustaše su regmtirane većinom iz nepismenih i primitivnih sredina. Objektivni prikaz takvih sredina imamo u službenim podacima vlasti Kraljevine Jugoslavije. Tako npr. u knjizi Upravno, sudsko i crkveno razdjeljenje i imenih prebivališta Primorske banovine... (izdanje Zagreb, 1938. godine) navode se za obrađivani rejon sljedeći podaci: od 15.575 stanovnika općine Benkovac bilo je nepismeno muških 51,67%, a ženskih 81,72% ili ukupno 66,97% stanovništva. U općini Obrovac od 13.302 stanovnika bilo je nepismeno muških 67,96%, a ženskih 87,94% ili ukupno 77,94% (najveći postotak u sjevemoj Dalmaciji); u općini Stankovci od 5.767 stanovnika bilo je nepismenih muških 38,99% i ženskih 82,18% ili ukupno 61,38%. U kotam Benkovac bilo je nepismeno 52,93% muških i 81,59% ženskih stanovnika ili ukupno 67,34% stanovnika, starijih od sedam godina. Širi teren ustaške organizacije nalazio se baš u rejonima hrvatskih naselja sa stanovništvom navedene općeobrazovne stmkture. Na ustašku orijentaciju pojedinaca utjecali su, naravno, i drugi faktori, od kojih smo neke i naveli u ovom radu. U kotam Benkovac imamo sljedeći odnos broja stanovnika i pripadnika ustaškog terorističkog pokreta: u Benkovcu su registrirana u periodu pred dmgi svjetski rat 968 stanovnika14 od kojih dvojica ustaša, u Korlatu 683 stanovnika i 1 ustaša, u Polači 1.083 stanovnika i 1 ustaša, u Šopotu 347 stanovnika i 6 ustaša, u Podlugu 347 stanovnika i 4 ustaše, u Tinju 394 stanovnika i 1 ustaša, te u Vrani 641 stanovnik i 3 ustaše. Svega u općini Benkovac 4.463 stanovnika i 18 ustaša. U općini Novigrad, kotara Benkovac, bilo je u mjestu Novigrad 934 stanovnika i dvoje ustaša, Posedarju 1.114 stanovnika i trojica ustaša, u Starigradu 1.300 stanovnika i 5 ustaša, te u Tribnju 1.124 stanovnika i 10 ustaša. Svega: 4.472 stanovnika i 20 ustaša. U općini Obrovac, kotara Benkovac, bilo je u selu Kmševo 1.710 stanovnika i 4 ustaše. ( “ Za broj stanovnika koga iznosimo u radu vidjeti: Upravo, sudsko i crkveno razdjeljenje i imenik prebivališta Primorskebanovine, Zagreb, 1938, 48-50. 457
U općini Ravni Kotari, kotar Benkovac, u Zemuniku bilo je 766 stanovnika i jedan ustaša. U općini Stankovci, kotar Benkovac, u selu Banjevci bilo je 908 stanovnika i osam ustaša. U općini Biograd n /m , isti kotar, u Pakoštanima bilo je 1.107 stanovnika i trojica ustaša, a u selu Drage 395 stanovnika i dvojica ustaša.37 U općini Nin, kotar Biograd n /m , u selu Ražanac bilo je 1.854 stanovnika i jedan ustaša.3* U navedenom pregledu rijeć je o 17 naselja sa 15.885 stanovnika i 57 registriranih ustaša. Ustaše su činile svega 0,35% od ukupnog broja stanovništva. Ustaška organizacija, zavjerenička i okrenuta sama sebi, bila je u stvari izolirana od širokih narodnih masa. Ista je mogla svoje članove zaštititi konspirativnim metodom rada od progona vlasti Kraljevine Jugoslavije, ali - kako smo vidjeli - ne uvijek. Zbog svoje idejne orijentacije i politike koju su vodili, ustaše na terenu sjeverne Dalmacije, pa ni u rejonu Benkovca, nisu (u najkritičnijem momentu na život Kraljevine Jugoslavije, u aprilu 1941. godine) mogli učiniti više na njenom razbijanju od onoga što su učinili. A to je: devetorica ustaša učestvovala je u razoružavanju vojnika Jugoslavenske vojske, a više ih je kao vode patrola Hrvatske seljačke zaštite učestvovalo u »preuzimanju« vlasti i progonu poštenih građana, rodoljuba. Na sreću, to je trajalo samo do dolaska talijanskih okupatora, koji su ustaše uskoro izbacili iz sjeverne Dalmacije, preko rijeke Zrmanje u N D H . Prije Talijana odbacio ih je od sebe i sam narod ovog kraja Jugoslavije.
I z v o r i i I i t e r a t u га a) i z v o r i
Arhiv Jugoslavije, Beograd, fond Ministarstva unutrašnjih dela vlade Kraljevine Jugoslavije; fond Centralnog pres-biroa i fond Milana Stojadinovića. Pregledani svi dokumenti koji se odnose na ustašku organizaciju od 1929-1941. godine. Arhiv Vojno-istorijskog instituta JNA, Beograd, pregledani svi dokumenti koji se odnose na ustašku organizaciju za period od 1929. do 1941. godine. b) arhivska građa
Elaborat o bivšem ustaškom aparatu i UNS-u Kotara Zadar, u Arhivu Sekretarijata unutrašnjih poslova SR Hrvatske, Zagreb. c) l i t e r a t u r a
Čulinović, Ferdo, Jugoslavija izm eđu dva rata, II, Zagreb, 1961. E nciklopedija Jugoslavije, tom 3, Zagreb, 1958. Jako v čev , Gojko Mr, Sjeverna Dalmacija izmedu dva rata - društveno-ekonomski i politički uzorci nastanka NOB-e 1941-1945. godine, doktorska disertacija, rukopis, 1973. P ekić, Petar, Postanak NDH, Zagreb, 1942. S tan ić Milan, Neprijateljska politika Vatikana ргет а Hrvatima, Zagreb, 1948.
Kotar Biograd na monj uzeli smo u obzir i vezali za Benkovac iz razloga što su ustaše iz Draga, Pakoštana i Vrane činili jednu organizaciju i skupa s onima iz Šopota i Podluga izražavale svoj utjecaj na prilike u kotaru Bpnkovac. J* Ražanac smo uzeli u obzir zbog geografske blizine ustaških organizacija na terenu kotaГ ?VaC' i ^ .oci usta^kih organizacija iz Lukovog Šugarja, Tribnja pod Velebitom i dr. održavali su preko Ražanca veze sa organizacijama na terenu Benkovca i drugim. A sve one bile su opet neposredno povezane s ustaškim centrom u Zadru. 458
Tuđm an, Franjo, Okupacija i revolucija - dvije rasprave, Zagreb, 1963. Upravno, sndsko i crkveno razdjeljenje i imenik prebivališta Primorske banovine, Zagreb, 1938.
Vojna enciklopedija, Drugo izdanje, tom 10, Beograd, 1975. d ) šta m p a Hrvatski politički vjesnik, listopad 1938, Zagreb. Narodna tribuna, 21. rujna 1933. Politika, 26. oktobra 1932.
S u m m a ry USTASHES' T E R R O R IS T M O V E M E N T IN N O R T H D ALM ATIA The author discusses the origins and activities o f the ustashes’ terrorist movem ent in the area o fZ a d a r and in the form er district o f Benjovac, which was the center o f the organization. The author also gives the exact num ber o f ustashe in different periods: the m ovem ent originally counted 157 ustashe; 40 o f them were abroad, i.e. 117 were on the spot. During the A pril war their num ber decreased to 81. N ine ustashe undortook to disarm som e soldiers o f the form er Vugoslav агту. These figures illustrate their inability to broaden their activities, even in the tim e o f decline. A ll the events in the A p ril war were sim ply inevitable and were not affected b y the ustashes’ movement at all. The reasons for decline аге to be fou nd in the socio-econom ic and political situation in the Kingdom o f Yugoslavia. In that way the ustashes’ organization once more pro ved to be a strange b o d y in p e o p le ’ s organism and thus bound to be rejected. During our N ational Liberation War and socialist revolution, the m ovem ent was considered peripheral and it still is, hardly vegetating as a treasonous т егсепагу spying organization belonging to the ariticommunist p o litica l underground abroad.
459
'
1
Rlli
ВЛА ДИ М И Р М А РИЧИЋ
ДЕЈСТВА ЈЕДИНИЦА 19. ДИВИЗИЈЕ НА БЕНКОВАЧКОМ РАТНОМ КОТАРУ ЈАНУАРА-ОКТОБРА 1944. ГОДИНЕ
Сажетак Аутор, на темељу објављ ене грађе и сјећања, вр л о детаљно прати р а зв о ј ратиих дејстава 19. сјевернодалматинске дивизије о д почетка 1944. д о коначног ослобођења Бенковца (7. октобра 1944.), п р в о г ослобођеног котарског мјеста у Далмацији.
Главна слободна територија у сјеверној Далмацији налазила се у Буковици и захватала је дио територије бенковачког краја. У селу Парчићу било је смјештено командно мјесто 19. сјевернодалматинске дивизије, а на најосјетљивијем дијелу Буковице најчешће је базирана 5. уд. далматинска бригада ослањајући се на села Бргуд, Добропољице и Бјелину. У селима бенковачког краја од Јагодње према станковцима Нијемци нису успјели да оформе сателитске јединице. У њима су функционисали НОО и други органи НОП-а. Ови органи са малим партизанским јединицама одржавали су контролу терена у периодима кад ту није било јачих јединица НОВ. Овај терен са сусједним тереном шибенског котара био је погодан за одржавање веза са отоцима и примање ратног материјала са Виса, као и за транспорт рањеника и народа за Вис (он се у НОР-у у то вријеме назвао »Канал«). На тај простор се повремено пребацивала 5. далма*гинска бригада, ради осигурања веза са Висом и ликвидације непријатељских упоришта. На њему је формиран Бенковачки партизански одред 1944. године. Почетком 1944. године око овога простора непријатељ је држао посаде у Бенковцу, Лисичићу, Лишанима, Скрадину, Водицама, Брибирским Мостинама, Биограду и Земунику. Нијемци нису располагали јачим снагама, па нису били у могућности да посједну друга насеља, нити су успјели да мобилишу већи број људи у усташе и четнике. Офанзивом дијелова 114. ловачке дивизије око 10. XII. 1943. године 7. бригада 19. сјевернодалматинске дивизије присиљена је на повлачење у Лику1, а 5. и 6. бригада су од почетка новембра 1943. године до почетка јануара 1944. године дејствовале у средњој Далмацији и на сектору Ливна и Босанског Грахова. У сјеверној Далмацији остала је само група сјевернодалматинских одреда. Одсуство
1 Зборник НОР-а, том V, књига 22, документ бр. 49. сгр. 189. 461
бригада 19. дивизије из сјеверне Далмације непријатељ је искористио за мобилизацију у усташе и четнике око 600 људи;2 Западно од Крке у сјеверној Далмацији базирао је ојачани 891. пук 264. њемачке дивизије. Повратком 5. и 6. бригаде у сјеверну Далмацију створени су услови да наше јединице преотму иницијативу непријатељу. Након повратка из Босне по наређењу Штаба 19. дивизије 5. бригада се пребацила ближе обали Јадранског мора и размјестила се 8 . 1. 1944. године у селима: Станковци, Будак, Пристег и Пакоштане са задатком прихвата јединица са Виса, напад на непријатељска упоришта и мобилизацију нових бораца.3 У циљу стварања повољнијих услова за одржавање везе са Висом и осигурања позадине у току планираних дејстава према западном дијелу Равних котара 5. бригада је предузела дејства у рејону Пировца и Водица. За извршење овог задатка у тај рејон упућени су 1. и 4. батаљон бригаде. Изјутра 1 0 .1. двије чете 4. батаљона разбиле су код Св. Крижа њемачку колону из Водица; а око 11,00 једна чета 1. батаљона на брду Макирини натјерала је на повлачење у Пировац колону од 40 Нијемаца. Ова чета је око 16,00 на Макирини и М. Челу прихватила борбу са колоном Нијемаца јачине око 80 војника, уз помоћ још једне чете прешла је у противнапад и натјерала их у панично бјекство пут Тијесног. У овим борбама убијено је и рањено око 25 непријатељских војника, заплијењено је 26 бицикла, једна пушка, један пиштољ, сандук муниције, 50 ручних бомби и друге опреме. Наша 4 борца су рањена од минобацача.4 Након успјешног разбијања напада Нијемаца у троуглу: В одице-П ировацТијесно бригада је 10. I. у 20,00 са 1. и 4. батаљоном напала Пировац у коме је била чета Нијемаца са батеријом (4 топа) топова и два минобацача. И поред упорног напада непријатеља се није могло избацити из камених кућа, па је напад прекинут. Други уд. батаљон који је стигао као појачање упућен је на цесту из Пировца за Водице и Тијесно. Овај батаљон је одбио напад једне колоне Нијемаца из Тијесног и заробио једног Нијемца, заплијенивши при том 6.000 метака и 16 цијеви за пушкомитраљез »Шарац«. У овим борбама ми смо имали 3 погинула и 12 рањених бораца, а убијено је и рањено око 15 Нијемаца.5 Ове борбе су показале да ограничене непријатељске снаге не могу успјешно да се боре са нашим јединицама, изузев у утврђеним зградама. Након ових борби бригада се окренула према Равним котарима, као први циљ изабран је Лисичић, у коме се налазило преко 100 усташа. Њ иховом ликвидацијом олакшала би се одбрана праваца Бенковац-Бјелина, а наше јединице би имале већу слободу маневра у Равним котарима. По наређењу Штаба 5. бригаде 3. батаљон је напао Лисичић, а 1. уд. батаљон је осигуравао напад од интервенције непријатеља из Бенковца. Напад је почео у 5,30 14. I. Подилазак батаљона преко откривеног земљишта примијетили су усташе и отворили су жестоку ватру, али су наши борци успјели да упадну у село и да овладају посебно са сваком кућом, која је била претворена у бункер (прозори зазидани, а кров од камених плоча), коме ни ручне бомбе нису ништа могле, па најутврђеније зграде нису заузете до 10,30 када је услиједила интервенција Нијемаца и усташа из Бенковца. Зато су се наши батаљони повукли. Слиједеће ноћи поновљен је напад на Лисичић са 1. уд. батаљоном и двије чете 3. батаљона. Д о дана они су овладали већим дијелом села, али нису могли сломити отпор из неутврђенијих кућа, па су се повукли. 1 Зборник НОР-а, 1 Зборник НОР-а, 4 Зборник НОР-а, 5 Зборник НОР-а, 462
том том том том
V, књига 23, документ 29, стр. 96. V, књига 23, документ 29. стр. 96. и документ бр. 33, стр. 126. V, књига 23., документ 29., стр. 96. V, књига 23., документ 33., егр. 126.
Напад на Пировац и Лисичић показао је да наше јединице без артиљерије и мина за рушење кућа не могу заузети изразито утврђене зграде. По плану 8. корпуса 9. и 20. дивизија имале су задатак да преко Динаре дејствују у правцу Косова, а 19. дивизија преко Промине у правцу Косова. За извршење тога задатка 5. бригада је са Бенковачког краја пребачена у Промину. Услед тога на терену Бенковца остао је Задарски батаљон и 13. бригада која се са Виса превезла и искрцала код Пакоштана. Одсуство 5. бригаде искористио је непријатељ, па је у Булићу и Лишанима успоставио усташке посаде. Не знајући за њих у засједу је 2 4 .1. 1944. године упао поручник Милош Узелац, официр у Штабу 19. дивизије, и био немилосрдно ликвидиран. Од тада почиње присилна мобилизација у усташе у овим селима. Та су села постала важна упоришта непријатеља на цести Бенковац-Скрадин. Преко њих је водио најпогоднији правац за одржавање везе између приморја и Буковице, па се прелаз преко тог сектора могао вршити само под борбом јаких јединица, или су се морали користити други правци. Према плану Штаба 19. дивизије, за дејства у Равним котарима, 6. бригада је са сектора Обровца пребачена у Карин, одакле је кренула у напад на 120 четника у Кашићу. Пошто осигурање бригаде према Смилчићу није на вријеме заузело положај, око 100 четника из тог правца напало је јединице бригаде на одсјеку село П оздер - Кашић, па су се те јединице под борбом повукле из Кашића према селу Кожуљ. То је искористио 2. батаљон бригаде и заузео Кашић. Затим је са 1. батаљоном противнападом протјерао четнике из Кожуља. Погинуо је један четник, а 8 је заробљено. Бригада је имала 4 мртва и 6 рањених. Изјутра у 7,00 Нијемци и четници из правца Смилчића, користећи маглу, напали су 2. батаљон 6. бригаде. Не успјевши пробити фронт непријатељ је извршио широк обухватни маневар према Кожуљу, али је наишао на Задарски батаљон. То је бригада искористила и прешла у противнапад и протјерала непријатеља у Смилчић. Убијено је 5 четника и Нијемаца, бригада је имала 2. мртва и 3 рањена борца. На сектору Ислам Грчки - Поличник 22. и 2 3 .1. авиони су бомбардовали 6. бригаду и села. У Исламу Грчком страдало је становништво од бомби. Због почетка непријатељске офанзиве 6. бригада је ноћу 2 5 /6 . I. кренула на сектор Обровца. Док је Штаб 19. дивизије прекинуо дејства 5. бригаде у Равним котарима по заповијести Штаба 8. корпуса од 21. I. ради учешћа бригаде у операцији корпуса око Книна, дотле је дејство 6. бригаде у Равним котарима прекинуто због непријатељске офанзиве. Прекид дејства 5. бригаде у Равним котарима сматран је привременим. Она се послије дејства у Промини требала вратити у Равне котаре. Зато је 6. бригада сама дејствовала у Равним котарима. Међутим, њемачка офанзива је све те планове пореметила. Тек почетком јуна почеће знатнија дејства наших јединица у Равним котарима. То је омогућипо непријатељу да консолидује и ојача усташе и четнике у Равним котарима. У том периоду било је само мањих дејстава наших јединица у Равним ^отарима, првенствено у њиховом источним дијелу. Њемачка офанзива на наше с н а ге у сјеверн ој Д алм ацији Почетак дејства 5. далм. бригаде у Промини, ради ликвидације снага НДХ У селима Промине, поклопио се са почетком њемачке офанзиве на наше снаге у сјеверној Далмацији. Офанзива је имала за циљ да разбије и ликвидира већину наших јединица на копну и отоцима сјеверне Далмације. Зато је поред 891 пука
264. дивизије, који је држао своје посаде у већим мјестима, ангажована 92. моторизована бригада и 1. брдска дивизија.' Ове двије јединице стигле су из Босне преко Сиња и Книна. Моторизована колона 92. бригаде са тенковима на челу из Книна се преко Пађена пробила у Ервеник, одбацивши слабо наоружан допунски батаљон, потом је продужила у Кистање.7 Због њиховог продора 5. бригада је прекинула дејства у Промини и у току ноћи 24/25. I. 1944. године пребацила се преко Крке у рејон Кистања. У току дана напала је јединице 1. брдске дивизије на цести Книн-Кистање и нанијела им значајне губитке код Шупљаје.* 92. моторизована бригада и дијелови 1. брдске дивизије продужили су дејства према Бенковцу. Ове снаге су из рејона П акош тане-М ирањ е-Церање одбациле два батаљона 13. бригаде и батаљон Задарског одреда и успоставиле усташке посаде у Станковцима и Врани, које су јединице Сјевернодалматинског одреда протјерале из ових мјеста. Нападом из Бенковца, Обровца и Кистања Нијемци су намјеравали уништити главнину 19. дивизије на масиву Буковце око ширег рејона Парчића. Демостративни напад 2. уд. батаљона 5. бригаде на Кистање ноћу 2 /3. II. појачао је код Нијемаца утисак да је главнина дивизије у Буковици. Међутим, штаб дивизије је до 1. II. све три бригаде (5, 6 и 14) наслонио на Велебит. Зато је Њемачки удар у Буковици био за' њих губитак времена. Услијед тога су морали продужити офанзиву у Велебиту, гдје су опколили 19. дивизију. Њемачка офанзива, одлазак и дужи боравак све три бригаде 19. дивизије, ради акција у Лици, омогућио је непријатељу да се учврсти у сјеверној Далмацији. Нијемци су са својим снагама, усташама и четници^а успоставили нова упоришта у сјеверној Далмацији. Они су посебну пажњу посветили одбрани и утврђивању обалског појаса, јер су очекивали искрцавање савезника. То је видљиво из директиве 2. оклопне армије потчињеним јединицама од 27. I. 1944. године9 и другим њемачким документима. У ту сврху и ради онемогућавања нашим јединицама да се учврсте у обалском појасу и одржавају везу са Висом и другим отоцима у сјеверној Далмацији са прекидима налазиле су се слиједеће јединице: у рејону Биоград-Бенковац 92. моторизована бригада, у рејону Скрадин-Дрниш 1. Брандембуршки пук и у Книну оклопни батаљон са задатком активног дејства против наших јединица и учешћа у противдесантној одбрани обале. Те снаге су Нијемцима омогућиле да енергично интервенишу кад се наше јединице појаве јужно од цесте Бенковац - Скрадин. Нијемци су подстицали стварање усташких и четничких јединица и њихову попуну. Усташе у Булићу и Лишанима су отежавали пребацивање наших јединица и курира између Буковице и Приморја, па је релативно најбезбједнији прелаз био преко Кожловца. Усташе у Врани и Полачи и селима према Земунику и четници од Бенковца преко Атлагића Куле у правцу Кашића с Нијемцима у Пакоштанима, Биограду, Бенковцу и Карину с јаким снагама држали су западни дио Равних котара и на линији Карин-Бенковац-Врана-П акош тане затварали са истока улаз у западни дио Котара. Чврста приврженост НОП-у села Бенковачког краја од Јагодње према Станковцима, уз повремено присуство наших јединица, онемогућавала је непријатељу да у њима формира сателитске јединице. Ни терор ни непријатељске • Ове двије јединице су елитне и маневарске јединице. 92. моторизована бригада је резерва 15. брдског корпуса, а I. брдска дивизија овладала је Кавказом, потом је учествовала у 5. офанзиви. ’ Зборник НОР-а, том XII, Књига 4, документ 23, стр. 121. * Зборник НОР-а, том V, књига 24, документ бр. 2. стр. ’ Зборник НОР-а, том XII, књига 4. документ 26, стр. 137. 464
офанзиве нису могли да пасивизирају, нити да спријече учешће народа ових села у НОР-у. Услијед тога наше јединице су у њима увијек имале чврсте ослонце, што им је олакшавало одржавање канала између Виса и обале. Овај канал је одржаван непрекидно, па и у ситуацији када је било прекида у његовом одржавању у сјеверној Далмацији. За вријеме боравка у Лици у фебруару командант и политкомесар 19. дивизије са секретаром дивизијског комитета КПХ и руководиоцем политодјела10 посјетили су Главни штаб НОВ и ПО Хрватске на Плитвицама. Командант ГШХ Иван Гошњак након разматрања ситуације поставио је задатак дивизији да јача снаге и постепеном ликвидацијом непријатељских упоришта ослобађа Равне котаре. С обзиром на напријед поменуте њемачке јединице за активна дејства, као и на 891. пешад. пук и допунски батаљон 264. дивизије западно од Крке, 892. пук у ширем рејону Шибеника, дијелове 373. легионарске дивизије дуж цесте КнинГрачац, а повремено и дуж цесте Грачац-Обровац, однос снага био је изразито неповољан за 19. дивизију, под чијом се командом налазила и група сјевернодалматинских одреда. Штаб дивизије је морао пажљиво да бира објекте за напад, водећи рачуна о могућој интервенцији надмоћних брзо покретних њемачких јединица, особито 92. моторизоване бригаде и 1. Брандембуршког пука. Јединице групе сјевернодалматинских одреда успјешно су браниле слободну територију за вријеме боравка бригада дивизије у Лици. У том погледу је интересантна засједа коју је 11. III. поставио вод Задарског партизанског одреда код села Мирања. У засједи је учествовала и партизанска стража из Церања, која је тих дана прерастала у батаљон. У засједу је упало 30 усташа из Вране, који су ишли у Бенковац. Помоћ из Бенковца око 1000 непријатељских војника спасила је усташе, али је угрозила наше борце. Међутим, самоиницијативни напад на непријатеља партизанске страже из Јагодње са тешким митраљезом омогућила је одбијање напада непријатеља. Убијено је 7 усташа, заплијењен је бицикл, а рањен је одборник који је учествовао у борби. Боравак у Лици цијеле 19. дивизије подстакао је попа Ђујића да са око 1500 четника крене у напад на Буковицу, коју су браниле наше слабе снаге (три батаљона Групе СДО). Главне снаге четника (три колоне) нападале су на одсјеку Радучић - Ђеврске, са тежиштем на правцу Кистање-Парчић-М едвиђа, а помоћне на правцу Карин-М едвиђа (Стегњајић), са циљем да овладају Буковицом и створе услове за уништење наших јединица и мобилизацију у четнике. У првом налету 1. III. на главном правцу четници су успјели да овладају Модерним и Биовчиним селом и Змиштеком к. 560, а из Карина су продрли до Медвиђе. П родор је био дубок и четници су се налазили на домак остварења постављеног задатка. Међутим, сретна је околност да се прије напада четника 6. бригада већ била вратила из Лике. Н>ен 2. батаљон одбацио је четнике из Медвиђе и са Јапаге к. 536 одбацио на Малу Госпу к. 450 од села Дивићи. Штаб бригаде је упутио 3. батаљон за појачање 2. батаљона. Како се 1. батаљон бригаде налази У Комазецу Штаб бригаде је располагао са јаким снагама за маневар са главног масива Буковице. Сутрадан су четници продужили напад према Парчићу, али су сјевернодалматински одред и два батаљона 6. бригаде извршили противнапад са Змиштака и од Парчића. Батаљони су се задржали у Модрином Селу. Посљедњи јачи напад четници су извршили 4. III. једном колоном од 500 четника из Кистања и другом колоном (600 четника) у правцу Бијелине. Прва колона је овладала Змиштаком, а друга је разбијена испред Бијелине, па се и прва колона под притиском наших снага повукла са Змиштака. Херојска борба три батаљона Гру-
10 Мићун Шакић, Петар Бабић, Владимир Маричић и Перо Дамјановић. 30 - BENKOVAČKI KRAJ ... ZBORNIK 2
465
ne СДО, особито три чете на кључним котама првог дана борбе и одлучан противнапад батаљона 6. бригаде, спријечили су спајање четничких снага у Медвиђи и створили услове за њихов пораз. Тако је пропао добро припремљен четнички план да овладају Буковицом." Задарски одред је на цести Бенковац-Врана 16. III поставио засједу у коју је упало око 40 Нијемаца. Од уништења их је спасила колона која је из Вране енергично наступала и овладала сјеверно од Вране Великим и Малим Умцом к. 149, претходно збацивши са њих чету одреда. Истовремено је друга колона стигла у Церање из Бенковца, у циљу затварања обруча око одреда. Штаб одреда је упутио двије чете да спријече спајање Нијемаца са Умца и из Горњег Церања. Ове јединице су опколиле групу Нијемаца и многе заробиле, али колона која је наступала ка Пристегу дошла им је за леђа. Да би избјегао потпуно опкољење одред се по паду мрака повукао на брда изнад Радашиноваца. Сутрадан, нападом са југа, севера и запада непријатељ је довео одред у тешку ситуацију. Кад је Штаб ореда чуо непријатељску ватру и из правца Путичања, схватио је да се ради о његовом опкољавању. Зато је брзо прикупио снаге и преко Станковачког поља пробио се на брда изнад Станковаца. Непријатељ се падом мрака повукао. Одред је имао 5 рањених и 4 мртва. У тој борби храбро је погинуо командант 1. батаљона Исо Павлица.12 Пета бригада домаршовала из Лике у Крупу, одакле су два батаљона са Штабом кренула у Биовчино Село 15. III изјутра 18. III јача колона Нијемаца (око 500) са три тенка са нешто усташа и четника извршила је напад на Сјевернодалматински одред правцем Бенковац - Бјелина - Парчић. Одбацивши јединице одреда према Змијштаку успјела је да продре у Парчић. Због удаљености 5. бригада је према непријатељу успјела да упути само 2. уд. батаљон, који је заузео положаје испред Модрина Села, одакле је усмјерио дејства ка Парчићу и Бијелини, са циљем да одсјече одступницу снагама непријатеља које су продрле у Парчић. Батаљон је посјео пут испод Парчића. У засједу је ушло 11 камиона, 6 је пропуштено, а на остале је отворена уништавајућа ватра. Борци су извршили јуриш и док су ускакали у камионе, водећи борбу прса у прса. У том су из Парчића стигле остале снаге непријатеља са тенковима, ш то је омогућило извлачење непријатеља у правцу Бијелине и Бенковца. У овој борби је непријатељ имао око 30 избачених из строја, а 2. уд. батаљон имао је само једног рањеног.13 Чета 2. уд. батаљона 22. III поставила је засједу на цести Кистање - Ђеврске. Око 5.30 три тенка, три оклопна аутомобила и 11 камиона ушло је у засједу. Након сата борбе чета се повукла, јер није имала средства за борбу са оклопним возилима. Послије ових борби Штаб 19. дивизије је закључио да на најосјетљивијем дијелу главне слободне територије треба имати јаче и борбено вредније јединице, па је из Велебита повукао два батаљона 5. бригаде и помјерио бригаду у шири рејон Добропољаца. Пета бригада је на простору Добропољци, Бијелина и Бргуд затварала правце који из Бенковца и Ђеврсака изводе према Парчићу. Непријатељ из Бенковца и Ђеврсака извршио је 24. III концентричан напад на јединице бригаде. Непријатељ је у 06.00 почео напад из Лишана, Лисичића и Поповића на 4. батаљон и чету 2. батаљона, који су затварали правац Бенковац - Бијелина - Парчић.
" Зборник НОР-а. VII, Том V, књига 25, документ бр. 41, стр. 201 и документ бр 24, стр. 116. 1! Исто, документ бр 91, стр. 427. 13 Исто документ бр. 99, стр. 466. 466
Присиљене жестоком минобацачком ватром, ове јединице су повукле на Попову главу испод Родаљица, одакле су одлучним противнападом око 16.00 натјерале непријатеља на повлачење. Непријатеља из Ђеврсака, који је покушао обићи лијеви бок бригаде, одлучним противнападом одбацио је 3. батаљон, према Ђеврскама.14 Ноћу 27/28. III 1. и 2. уд. батаљон 5. бригаде пребацили су се у Пристег и Доње Церање, ради пријема и пребацивања опреме која је наредне ноћи требала да стигне бродовима са Виса. Нијемци, из оперативно-стратегијских разлога осјетљиви на сваку појаву наших јачих снага јужно од цесте Бенковац - Скрадин, врло брзо су реаговали нападом јаких снага на наше батаљоне. Напад је почело око 200 војника са тенком из Бенковца 29. III у 5.30 (на 2. уд. батаљон у Пристегу. Изненађен, батаљон је одмах заузео положаје у селу. У помоћ му је притекао 1. уд. батаљон из Доњих Церања истовремено су из правца Пировца и Скрадина пристизале двије моторизоване колоне, са око 4 тенка и око 1000 војника на 60 камиона. Водећи борбу за одбрану села батаљони су посјели за одбрану Велики и Мали Умац (к. 165), Велики бак (к. 217) и Замину к. 213 и окална брда. Батаљони су имали само по двије противтенковске пушке које нису могле пробити оклоп тенкова, али ипак, тамо гдје су оне биле на положају тенкови су их респектовали. Уз снажну подршку артиљерије и тенкова изразито надмоћна непријатељска пјешадија успјела је овладати са Мијанцом (к. 214), Замином, Великим и Малим Умцом. Наши батаљони су се одржали на Великом Баку и околним брдима до 17.00, кад се непријатељ почео повлачити, покупивши мртве и рањене. Оба батаљона су се ноћу 30. III вратила у састав бригаде у Добропољцима.15 Б орбе наших јединнца за преотимање иницијативе Штаб 19. дивизије је сматрао да су сазрели услови да активним дејствима наших јединица поведе борбу за преотимање иницијативе од непријатеља и ако је непријатељ ојачао своје снаге (у рејону Дрниш - Скрадин налазио се слободан 1. брандембуршки пук, знатна мобилизација је извршена у усташке и четничке редове). Послије велике офанзиве Оануар - фебруар) у операцији »ЕМИЈ1«, непријатељ је продужио да врши испаде на слободну територију. Зато је Штаб дивизије својом заповијешћу од 6. IV наредио 5. бригади да нападне 100 усташа 5. бојне у Лишанима, ликвидира их и потом се повуче на своје положаје,16 а 6. бригади је наредио да са два батаљона код Козловца осигура напад 5. уд. бригаде на Лишане. За успјех у дотадањим борбама бригада је тих дана проглашена ударном, па су борци и старјешире у ову акцију ишли чврсто ријешени да оправдају звање ударника. Прилаз Лишанима био је миниран, као и пут између Лишана и Булића, што је отежавало напад. Ова минска поља отежавала су транспорт материјала и борбених потреба са Виса, пролаз курира и јединица, а усташе у овим селима и Лисичићу су отежавале одбрану слободне територије, мобилизацију у наше јединице, а олакшавали су саобраћај и борбена дејства Нијемаца. Усташе из Лишана су убијале курире, мање групе бораца и старјешина у пролазу поред лишана. Тако су убили Саву Допуђу, политкомесара бригаде и дрге. Напад на усташе након чишћења мина од стране њених минера бригада је почела 7. IV у 21.00. На брдима изнад села усташе су спремно дочекали наш на14 Зборннк НОР-а, VII, Том V, књига 26, документ бр. 1, стр. 61. 15 Зборник НОР-е том 5, књига 26, документ бр. 1, стр. 61. 16 Исто, документ бр. 24, стр. 120. 30*
467
пад, али су у незадрживом налету наших бораца потиснути у село. У гоњењу су заузете неке куће, али се непријатељ упорно бранио с обје стране. Градине ослонцем на цркву и школу. Убацивањем двије чете у средину села и одлучним нападом на Градину уз подршку противтенковског топа збачене су усташе са Градине, а потом је ликвидиран отпор код цркве и школе, па су усташе у паници побјегле преко поља у шуму јужно од цесте Бенковац - Брибирске Мостине. Због Нијемаца који су контролирали цесту било је немогуће поставити засједу у пољу, па је већина усташа побјегла, што им је омогућило да поновно посједну Лишане. Процијењено је да је убијено 20 усташа, 5 је рањено, а 14 је заробљено. Заплијењен је пушкомитраљез, 57 пушака и 3300 метака. Истакли су се у нападу, 2. чета 4. батаљона и 3. чета 3 батаљона, потпоручник Никола Чакић и курир Анте Будановић који је одржавајући везу сачекао усташу на 5. метара и убио га.17 Према наређењу Штаба дивизије 5. бригада поновила је напад на Лишане, које су усташе посјеле послије повлачења наших јединица. Бригада је напад извршила са три батаљона, а један батаљон је осигуравао лијево крило бригаде на коси изнад цесте Лишане - Брибирске Мостине. Батаљон 6. бригаде осигуравао је лијево крило бригаде на цести према Бенковцу. Пошто су Нијемци посјели положаје, батаљони нису могли избити на цесту, а Нијемци су пјешадијом и тенковима осигуравали позадину усташама у Лишанима. Послије жестоког напада наших батаљона под заштитом Нијемаца усташе су се извукле из Лишана са малим губицима. Девет усташа је убијено и рањено, један је заробљен, заплијењене су три пушке. Ми смо имали два мртва и седам рањених. Прије преласка у одлучнија активна дејства наше јединице су имале неколико одбрамбених борби. Шеста бригада је 20. IV одбила напад Нијемаца из 0 6 ровца према Билишанима и Мушковцима. Н>ен 4. батаљон се ноћу 22/23. IV пребацио у Бањевце, гдје је чекао искрцавање борбених потреба са Виса. Ту је батаљон два пута успјешно одбио напад Нијемаца и усташа. Опрема је стигла са великим закашњењем. Батаљон је ноћу 26/27. IV упао у минско поље између Лишана и Булића. Погинуло је 5 бораца, међу њима замјеник команданта батаљона Гојко Бањанин, рањено је 10 бораца. Опрема је остала у минском пољу, али 1. батаљон 5. бригаде успио је да по дану извуче опрему, користећи овце за чишћење мина. Док је 5. бригада са два батаљона вршила прихват 4. батаљона 6. бригаде Нијемци су отпочели операцију »Денчетел« у којој је учествовао 1. брандмебуршки пук на правцу Скрадин - Ђеврске - Добропољци и батаљон 891 пука на правцу Бенковац - Добропољци. Напад је почео у 03.00 27. IV. Пош то су се на положају налазила само два батаљона 5. бригаде непријатељ их је потиснуо према Добропољцима, али ступањем у борбу и остала два батаљона бригада је извршила противнапад и у 18.00 натјерала Нијемце на повлачење. Нијемци су имали 10 рањених18. Послије напада на Лишане, због појачаног саобраћаја непријатеља на цести Книн - Отрић - Грачац и Отрић - Срб, штаб 19. дивизије је наредио да се 5. и 6. бригада пребаце у Велебит, ради дејства на тим комуникацијама. Услијед тога одложена су активна дејства наших јединица на Бенковачком терену до повратка 5. уд. бригаде, која је 21. IV стигла у рејон Бргуд - Бијелина - Добропољци. Након мањих акција на овоме сектору бригада је ноћу 28. IV у 23.00 напала око 100 усташа у Лисичићу. Д о зоре се није успјело ликвидирати добро утврђеног непријатеља, па се бригада повукла. Припремивши мине за рушење кућа,
17 Исто, докуменат бр. 87, стр. 430 •* Зборник НОР-а III књига XII, документ бр 52. стр. 468
бригада је поновила напад 30. IV освајајући кућу по кућу бригада је приморала непријатеља да се спашава бјекством у правцу Бенковца. Сутрадан је непријатељ из Бенковца уз подршку артиљерије продро у прве куће у Бргуду, али је противнападом одбачен. У овим борбама убијено је 25 непријатељских војника, а заплијењене су 4 пушке. Лисичић је заузет у четвртом нападу.тек уз употребу мина за рушење кућа. Ту се очито показалао, да наше јединице без артиљерије утврђене камене зграде без мина за рушење кућа немају чиме ликвидирати. Пошто су се усташе увјериле да их дебели зидови не могу заштитити више нису бранили и посједали Лисчић ноћу. Док је 5. бригада нападала и ликвидирала усташе у Лисичићу 6. бригада је овладала селима Повић и Карин. Међутим, услиједила је интервенција четника који су овладали Доњим Карином. Противнападом их је бригада присилила да се повуку у Кулу Атлагића. Карински и Стегњајићеви четници са Нијемцима су 29. IV поновили напад на 6. бригаду у Карину. Енергичним противнападом бригаде непријатељ је натјеран на повлачење. Заробљен је командант каринских четника Пупавац и 11 четника, а око 35 је убијено и рањено непријатељских војника. Послије успјешних акција 5. и 6. бригаде сектор Лисичић - Карин престао је бити сигурна база слугу окупатора. Створени су услови за безбједнији продор у западни дио Равних котара, а смањене су потребе за нашим јачим снагама, ради одбране тога сектора, па су се могле усмјерити на офанзивне задатке. Њемачки гарнизони у сјеверној Далмацији били су ријетки, али су се између њих у многим селима налазиле усташе и четници. Зато су непријатељски гарнизони чинили густу мрежу, особито у западним Равним котарима. По оцјени Штаба 15. армијског корпуса (држао простор између слива Врбаса и Купе и Јадранског мора и ријеке Саве) на његовом сектору у сјеверној Далмацији јачају усташе. Од снага НДХ Штаб 264 дивизије од снага НДХ сматра поузданим само задарске усташе, што се односи на усташе у Равним котарима.19 НДХ и 15. армијски корпус подузели су потребно да кадровски и материјално ојачају усташе у сјеверној Далмацији, што се види из извјештаја 15. корпуса од 9. IV 1944. год. За стварање нових усташких формација одређени су усташки пуковник Серваци и његов начелник штгба Чудина. Да би кадровски ојачали усташе на сектору 0 6 ровац - Бенковац - Дрниш Штаб 15. корпуса је дао сагласност 28. III да се његовим бродовима из Ријеке у Задар пребаци 400 усташких официра и подофицира, чиме осигуравају формирање једне бојне (батаљона). Тјелесне гарде и 7. усташке бригаде од пет батаљона. Тако ојачане усташе су по плану требале активно да дјелују. Серваци је планирао да упадају на слободну територију, да ноћу постављају засједе партизанима и да изврше пацификацију, односно да избаце партизане из четверокута Нин - Обровац - Муртер - Карлобаг. Иако Штаб 19. дивизије није био упознат са овим плановима, по пристизању официра и подофицира за нове усташке јединице правилно је процијенио њихове планове и предузео мјере да их онемогући. Из поменутих њемачких извјештаја уочљиво је да Нијемци очекују да четници и усташе предузму активна дејства ради разбијања наших јединица и да очекују да ће ослободити дио њихових јединица за друге задатке.” Планове Штаба 19. дивизије да 5. и 6. бригаду усмјери ка Равним котарима одложила је уочена концентрација Нијемаца у рејону Бенковац - Обровац - Кистање. Очекивана офанзива ових снага није услиједила. Вјероватно су то биле јединице 92. моторизоване бригаде и 1. брандембуршког пука које су 12. V стигле на Крбавско поље у Лици, гдје су учествовале у операцији против снага НОВ на '* Зборник НОР-а, том XII књига 4, документ бр. 22, стр. '° Зборник НОР-а, том XII,
слободној територији Лике. Потом су се припремиле и учествовале у дрварској операцији и тек по њеном завршетку вратиле су се у сјеверну Далмацију. Одлазак ових јединица дјелимично је надокнађен усмјеравањем книнских четника у Буковицу. То је имало за посљедицу да одложи усмјеравање бригада ка Равним котарима. Усмјеравајући јединице на активна дејства Штаб дивизије је наредио 5. бригади да поновно нападне усташе у Лишанима. Бригада је ноћу 9/10. V извршила напад на ЛицГане са три батаљона, а један батаљон је осигуравао напад бригаде на коси изнад цесте Лишане - Брибирске Мостине. Батаљон 6. бригаде осигуравао је лијево крило бригаде на цести према Бенковцу. У току изласка осигурања на положај Нијемци су већ са тенковима били на цести, па је једна колона из Бенковца прошла у правцу Лишана. Жестоки напад батаљона 5. бригаде присилио је усташе на повлачење, али су их на цести испод села прихватили Нијемци, па их наши борци нису даље могли гонити. То је усташама омогућило да се извуку са малим губицима (9 усташа је убијено и рањено један је заробљен, заплијењене су 3 пушке). Ми смо имали 2 мртва и 7 рањених. Напад на Нијемце и четнике на Брибирској главици 12. V извршили су 2. и 4. батаљон 5. бригаде, али нису могли овладати са добро брањеним утврђењем. Сутрадан су четници из Косова (Радићева бригада) прешли Крку и упали у Кистање и повезали се са скрадинским четницима, са циљем да заједно уз подршку Нијемаца крену у напад на слободну територију Буковице. Трећи батаљон 5. бригаде протјерао је четнике из Кистања према Вариводама. На простору Брибир - Вариводе - Скрадин створена је јака четничка групација. Изненадним нападом пред ноћ 13. V четници су из Ђеврсака одбацили осигурање 2. батаљона 5. бригаде према Лежајићима, гдје га је прихватила главнина батаљона и спријечила даљи продор четника. Команданта бригаде Пармача страховито је наљутио и тај мали успјех четника, јер је сматрао да је батаљон морао спријечити продор четника косовске бригаде у Ђеврске. Он је очекивао да ће сутрадан четници са Нијемцима и усташама продужити напад и одвести бригаду да у неповољним условима води борбу. Зато је одлучио да их у току ноћи истјера из Ђеврсака. Лично је са замјеником политкомесара бригаде пошао на положај да организује напад на четнике. По лош ем путу споро су се кретали, али су ипак успјели уз помоћ начелника штаба бригаде да организују напад 2. и 4. ба^таљона на четнике, који су бројно били двапут јачи. Због изразито неповољног односа снага за осигурање напада од интервенције непријатеља из правца Брибира одређена је само једна чета 4. батаљона, која је један вод одредила да с бока туче четнике кад почну бјежати. У саму зору батаљони су извршили незадржив јуриш, па су четници у паници побјегли. Убијено је 5 четника, 2 су заробљена са пушкама, заплијењено је 12 ручних бомби, 10 нагазних мина и 4 брдска казана са храном. Пошто четницима нису нанијети већи губици бригада је спремала да их нападне и разбије у Брибиру. Док је 5. бригада припремала напад на четнике Нијемци су четницима 16. V напали су наше јединице са циљем да их одбаце са положаја са којих могу угрозити цесту Бенковац - Скрадин и непријатељска упоришта на десној страни Крке, као и да подигну морал четника. Напад је извршен у 10.00 на Планичник и Дивачу које је бранио 2. батаљон. Непријатељ је са Планичника успио одбацити чету 2. батаљона, али није са Дивића. Око 15.00 командант батаљона је наредио чети која се повукла да обухватом са истока угрози непријатеља на Планичнику. Н>ен напад је подржан са Дивкћа. Одлучним јуришом 2. батаљона непријатељ је присиљен на повлачење. Заплијењено је 500 метака за пушкомитраљез. Губици непријатеља нису познати. Ми смо имали једног
мртвог и четири рањена, међу рањеним је био замјеник политкомесара батаљона Слободан Алагић. Непосредно послије одбацивања непријатеља од Ђеврсака према Брибиру 5. бригада је наставила припреме за напад на косовску четничку бригаду јачине око 600 четника, која је запосјела Брибир са тежиштем око цркве св. Аћима и Ане, гдје су била 2 тешка митраљеза и 2 минобацача са њемачком посадом. Први батаљон је, осигуравајући напад на Брибир, протјерао непријатељско осигурање и ушао у Мостине. Други батаљон одлучно је напао тежиште непријатељске одбране. Шпиро Чалић, командир вода, родом из околине Бенковца21, са партизанком Видосавом и једним борцем пробио се кроз непријатељски распоред до цркве. По договору он је зазвонио, истовремено су наше 2 - 3 минобацачке мине пале међу четнике, а борци су извршили незадржив јуриш са фронта што је унијело панику у четничке редове. Безглаво одступање четника, јер их је само 4. батаљон који је нападао са запада тукао с бока, а 3. батаљон, који је био у Кистањама, кренуо је из Кистања прије него је стигао курир. Услијед тога није напао Ваћане и Горицу и из позадине напао четнике који су бјежали из Брибира, па су четници жестоко разбијени прошли са малим губицима. Непријатељ је имао 28 мртвих, заробљено је 9 четника и 3 Нијемца. Заплијењена су 2 тешка минобацача са 7 сандука мина, тешки митраљез са 2000 метака, 1 аутомат (шмајсер), 5 пиштоља и 20 пушака. Погинуо је јуначки политкомесар чете Душан Обрадовић. По завршеној акцији бригада је узела одбрамбени распоред. Трећем батаљону је наређено да крене у село Гошић, али он је тек по подне стигао у Гошић, што је непријатељу олакшало да угрози бок и позадину бригаде у нападу који је почео у 07.00 17. V Први батаљон је посјео Дивић и Брибир, 2 батаљон се смјестио у Ђевреске, а 4. батаљон у Вариводе. Изјутра је око 200 Њемаца уз подршку артиљерије збацило наше осигурање са Брибирске главице (св. Аћим и Ана). Поподне су напали на Дивић, али их је зауставио 1. батаљон. Зато вријеме двије колоне (око 300 непријатељских војника) нападале су према Ђеврескама на 2. и 4. батаљон, који су на њих извршили бочни противнапад, па се непријатељ повукао. Тада је око 250 усташа и Нијемаца из Острвице преко Белановице избило у бок и позадину наших снага, коју 3. батаљон због кашњења у маршу није стигао осигурати. Настала је критична ситуација за бригаду. Била је угрожена комора и санитет бригаде који су се убрзано извлачили. Да би се непријатељ зауставио и бригада заузела повољнији положај за борбу наређено је 1. батаљону да се рокира према Белановици, док је други под борбом одступао према Зечеву вршећи противнападе. Наређено је 4. батаљону да се из Варивода повуче у рејон кулине Зечево. За то вријеме је 3. батаљон стигао у Гошић. Тиме је положај бригаде био консолидован. Непријатељ је почео палити куће у засеоцима Ђеврсака. Да би спријечили паљење у селима 1. батаљон је лијевим крилом прешао у противнапад, а 2. батаљон цијелим фронтом, па је непријатељ одступио ка Ђеврескама. Рањен је командант 2. батаљона Јово Вуксан и замјеник политкомесара 1. батаљона Милош Мандарић и још 6 бораца. Губици непријатеља су процијењени на 50 мртвих и рањених, заплијенили смо пушчану муницију и муницију за противтеннковски топ.“ С обзиром да је непријатељ претрпио неуспјех у борбама са 5. бригадом и да је наступила деморализација међу четницима који су бјежали у Косово, непријатељ је 19. V предузео нови напад са три колоне на положај 5. бригаде. Једна ко11 Шпиро Ћалић спада у плејаду најхрабријих старјешина 5. бригаде, од којих су многи предлагани за народне хероје. Погинуо је као командир чете у нападу на Оклај VHI 1944. г. 21 Зборник НОР-а, том V, књига 27, документ бр. 124, стр. 506.
лона је нападала ка кулини на брду Зечеву, друга ка селу Зечеву, а трећа ка селу Гошићу. Подржавали су их два топа и четири минобацача. Непријатељ је уз подршку артиљерије и минобацача овладао са Кулином, а 1. батаљон је ступио у борбу са колоном која је нападала ка Гошићу. Да непријатељ не би заобишао 2. батаљон, 1. батаљон је митраљеску чету пребацио на десно крило и бочном ватром зауставио надирање непријатеља ка Гошићу. У том моменту је 1. Ђатаљон прешао у противнапад и натјерао непријатеља на одступање према Ђеврскама. У борби је рањен политкомесар 2. уд. батаљона Спасе Заклан и референт санитета Смиља Ракић, потпоручник. Дејства у обалном појасу и п родор у Равне котаре Зповијешћу од 4. VI 1944. год. Штаб 19. дивизије наређује пријелаз у напад свих јединица ради везивања снага које могу бити упућене у Босну, гдје је непријатељ послије десанта на Дрвар вршио жестоку офанзиву. Уједно је констатовано да на сектору дивизије нема јачих њемачких снага (92. моторизована бригада и 1. пук »Бранденбург« налазили су се у офанзиви у Босни). Претходно је Главни штаб НОВ и ПО Хрватске наредио 8. корпусу да јаче снаге упути према обали. У вези с тим задатком упућена су два батаљона 5. бригаде у Приморје да осигурају пријем већих количина борбених г.отреба које су биле неопходне 8. корпусу у ГШХ, односно њима потчињеним јединицама. Ноћу 27/2 8 V 1. и 2. батаљон 5. бригаде пребацили су се преко Кожловца у Радашиновце. У току пријелаза цесте код Кожловца су поставили противтенковске мине, којим су уништили топ и двоја кола, а убијена су 2 официра и 5 војника. Друга два батаљона су се ноћу 30/31. V пребацили у састав бригаде у Радашиновцима. Бригада је добила задатак да осигура канал на обали и транспорт материјала, пристиглог бродовима, у Буковицу, а главним снагама да врши акције у правцу Вране, Полаче и Бенковца. Задњих дана маја јединице 5. и 6. бригаде биле су активне ноћу у постављању засједа и мина на цестама, којима саобраћа непријатељ. Пош то је по дану савезничка авијација тукла непријатељске колоне у покрету на цестама Нијемци су саобраћали ноћу. У бенковачком крају су уништена 4 камиона, у којима је страдало 70 Нијемаца. Од тога су теренски радници мином уништили један камион на цести Бенковац - Земуник. За ово вријеме батаљони 5. бригаде су на обали осигурали канал и пратили караване кола преко цесте Бенковац - Скрадин у Буковицу. Непријатељска засједа код Коларине 31. V и тенкови 1. VI онемогућили су на томе сектору пролаз каравана за Буковицу. Да би сигурно ноћу 1/2. VI пребацио караван у Буковицу преко цесте Бенковац - Скрадин Штаб 5. бригаде је одредио три батаљона за његову пратњу, а депешом је замолио Штаб дивизије да јединице из Буковице на тој цести прихвате караван, зашто је Штаб дивизије одредио батаљон групе буковичких батаљона. Незадрживим јуришом 1. батаљон је збацио Нијемце са косе (к. 163) између Жажвића и Лишана, потом је поставио мине и президао цесту. Трећи батаљон је поставио мине на цести, али није президао цесту према Брибирским Мостинама. За то вријеме караван је стигао на 200 м од цесте. Из правца Брибирских М остина 4 тенка и 15 камиона са војском прошли су кроз засједу 3. батаљона и дош ли с леђа 1. батаљону, који је одлучно прихватио борбу. Тенк је порушио препреке, али је наишао на мину и 3. батаљон је с јужне стране цесте отворио ватру на Нијемце. Због жестоке борбе и тенкова на цести Штаб бригаде одустао је од пребацивања каравана преко цесте у Буковицу. Караван кола и батаљони без 1. батаљона вратили су се у рејон Кларићи - Морполача - Велика 472
Чиста, гдје су преданили, а 1. батаљон прешао у Буковицу и сљедеће ноћи се вратио у састав бригаде. Командант бригаде Станко Пармач својом генијалном интуицијом осјетио је да су Нијемци открили шифру депеша које се предају преко радио-станице. Зато више није радио-депешом извјештавао Штаб дивизије о мјесту и времену пријелаза каравана. Зато је цио овај караван сљедеће ноћи прешао источно од села Брибира, уз пратњу 3. батаљона, без да је наишао на непријатеља. Поред осигурања канала на обали и пратње каравана у Буковицу 5. бригада се ангажовала у нападима на непријатељски саобраћај и на мање утврђене посаде непријатеља. Тако је 2. батаљон 5. VI у засједи на цести Бенковац - Скрадин убио 10 Нијемаца, 6. VI Бенковачки батаљон је на цести Бенковац - Земуник уништио 2 камиона, убио 10 војника и заплијенио 4 пушке са 600 метака. Енергичан напад на усташе у Врани извршио је 7. VI 1. батаљон. Међутим стари турски хан био је превише јака тврђава за лако пјешадијско наоружање са којим је располагао батаљон. Не успјевши ликвидирати усташе, батаљон се повукао прије дана. Заробио је 3 усташе, а неколико је ранио и убио. Истог дана 4. батаљон безуспјешно је напао усташе у Полачи. Мада су ова два напада била безуспјешна, они су пружили неопходне податке о чврстини и јачини одбране и утврђења. Штаб бригаде је процијенио да су за-успјех напада на таква непријатељска упоришта неопходне јаче снаге и средства за рушење утврђених зграда, па је предузео потребно да то осигура. Те ноћи јединице 2. батаљона и вод минера инжињерског батаљона дивизије порушиле су мостове на цестама Бенковац Пакоштане, Бенковац - Биоград и Бенковац - Филипјаков. У овим борбама бригада је имала 3 мртва и једног рањеног борца. Активна дејства 5. уд. бригаде западно од цесте Бенковац - Пакоштане угрозила су систем одбране западног дијела Равних котара и саобраћај између Бенковца и обале. Зато су Нијемци предузели нападе да разбију и одбаце 5. уд. бригаду и Бенковачки батаљон под њеном командом из рејона Јагодња - Церање, гдје је 5. бригада 7. VI вршила припреме за нови напад на Врану. Из Бенковца су Нијемци 8. VI напали Станковачку чету Бенковачког батаљона на цести Бенковац. Врана западно од Доњих Церања. Нападајући ка Врани они су овладали Великим и Малим Умцом (к. 148), а дијелом снага нападали су кроз Доње Церање. Усташе из Вране кренуле су у сусрет Нијемцима у правцу Умца. По овладавању Умцом непријатељ је тежиште напада усмјерио између Мијовца (к. 214) и Великог Бака са циљем да одвоје Станковачку чету на Мијовцу од 4. батаљона на Великом Баку и Замини. Услијед жестоке минобацачке ватре дијелови 4. батаљона повукли су се са Бака, што је једна непријатељска чета искористила и кренула са Бака у правцу Великог и Малог Умца (к. 163) југоистично од Доњих Церања. Штаб 4. батаљона, иако му је та чета угрожавала бок, енергично је извршио противнапад и повратио Велики Бак, чиме је непријатељска чета одсјечена од главнине и стављена под унакрсну ватру. Ради њене деблокаде непријатељ је из Церања два пута јуришао на Станковачку чету, али је његов напад одбијен. Блокирана чета непријатеља се уз велике губитке пробила у правцу Пристега. Продужавајући напад 4. батаљон присилио је непријатеља са Великог и Малог Умца да се повуче у правцу Вране и Пакоштана. Станковачка чета је протјерала непријатеља из Доњих Церања. Око 15.00 Штаб бригаде је једну чету 1. батаљона из Радашиноваца пребацио као резерву у Отан, заселак Вране. Око 17.00 непријатељу који се повлачио према Пакоштанима наређено је да се врати и изврши противнапад на наше јединице. Наше командовање је предузело мјере да разбије противнапад непријатеља. Воду 4. батаљона, који се налазио на коси између Вранског језера и св. Миховила, наређено је да туче не473
пријатеља на цести Пакоштане - Врана. Ипак је непријатељ успио да се развије и усмјери дејства ка Умцу и Великом Баку. Д а би се парирало непријатељу наше јединице су прешле у напад са циљем да обухвате оба његова крила на Умцу. Зато је 4. батаљон ојачао снаге на Великом Баку, а једну чету је упутио преко јаруге да избије сјевероисточно до В. и М. Умца. Станковачка честа је упућена јужно од ње. Командант бригаде Пармач наредио је 3. чети 2. батаљона да преко поља испод извора Биба избије у Врану и овлада ханом ако може, и воду 4. батаљона на коси код св. Миховила да се под заштитом пушкомитраљеза упути ка хану. У хану је непријатељ ослабио снаге, па је 3. чета лако овладала са њим. Потом је усмјерила дејства ка Умцу и засеоку Пећини, гдје ступа у жестоку борбу са надмоћним непријатељом, који доминира држањем В. и М. Умца. Положај ове чете постао је тежак, јер чета 4. батаљона, која је упућена у том е правцу, није успјела стићи на вријеме крећући се преко тешко проходног терена. Кад су се ове двије чете спојиле и кад је Станковачка прешла цесту и усмјерила дејства ка брду Марковац, непријатељ је осјетио да га наше јединице опкољавају, па показује знаке нервозе. Како су наше снаге биле слабе за одлучан напад наређено је 1. батаљону да крене у правцу своје чете. Он је тек око 21.00 стигао код извора Биба. Међутим, тада је и појачање од 150 Нијемаца на бициклима стигло из Пакоштана у Врану. Не могавши издржати жесток напад 1. батаљона непријатељ је под заштитом артиљерије почео бјежати ка Пакоштанима, али му је лијево крило наших јединица код св. Недеље онемогућило бјекство у наведеном правцу, па је побјегао ка Соколуши, оставивши већину бицикла. Опкољени непријатељ на Умцу под заштитом мрака извукао се ка Пећинама. Непријатељ је оставио противтенковски топ 47 мм са муницијом и 108 бицикала, што свједочи о спасавању глава по сваку цијену. Поред тога наше су јединице заплијениле пушкомитраљез са 500 метака, 5 аутомата и доста друге опреме. Процијењено је да је непријатељ имао око 100 војника избачених из строја. У помоћ снагама које су трпјеле пораз код Вране из Коларине је ноћу 8/9. VI кренула у помоћ колона од 3 тенка и 10 камиона са војницима. Преко Пристега напали су Бенковачки батаљон, који је држао Мијовац и Умац изнад Горњих Церања. Пред зору су двије чете 2. батаљона 5. бригаде, стигавши преко Добре Воде и Церања, напали Нијемце и присилиле их на повлачење. Мада свуда поражен, непријатељ се није одрекао плана одбацивања наших јединица са сектора који је имао стратегијску важност за опстанак непријатеља у сјеверној Далмацији. Зато су 9. VI Нијемци са два тенка и три камиона пјешадије из Бенковца упали у Врану, коју је након паљења хана напустио 1. батаљон. Из Вране су продужили у управцу Радашиноваца, али су под притиском 4. батаљона са Бака одступили. Код Доњих Церања на цести су их напали дијелови Станковачке чете и протјерали пјешадију, а тенк напуштен од пјешадије уништили су мином. Мином су уништили и блинду (оклопни аутомобил), која је дош ла да извуче тенк. Ту је погинуло 5 Нијемаца. Као што су Нијемци покушали да нанесу тежак пораз нашим јединицама на сектору Церање - Врана, тако су 9. VI нападом око 300 Нијемаца из Пировца покушали да изненадним нападом разбију наше јединице на сектору Путичање Дазлина. Испред Путичања њихову претходницу је разбила чета 2. батаљона, па је главнина усмјерила напад у правцу Дазлине. Овладавши Плишивицом (тт 176), продужили су према Муићима и без борбе су овладали Муића громилом, одакле су кренули у обухват 3. батаљона у Дазлини. Штаб батаљона је извијештен о покрету непријатеља тек кад је овладао без борбе Плишивицом. Иако је однос снага био неповољан (3. батаљон је имао око 150 бораца), Штаб батаљона је са замјеником политкомесара бригаде одлучио да нападне непријатеља и одсјече му одступницу ка Пировцу. Прва чета која је преко Оштре напала Плишивицу 474
није успјела збацити непријатеља са Плишивице која доминира околином, а ни 3. чета није успјела овладати Муића громилом. Пратећи ситуацију са Оштре командант батаљона и замј. политкомесара 5. бригаде процијенили су да су повољнији услови за овладавање са Муића громилом, зато је тамо пошао командант батаљона и лично повео чету у напад. Одлучним нападом заузета је Муића громила. Под заштитом митраљеза дио 1. чете спустио се са Оштре у поље и напао са бока непријатеља који се повлачио са Муића громиле и спријечио му да се повуче на Плишивицу. Зато се он повукао на брдо к. 193. западно од цесте Пировац - Путичање. За то вријеме 1. чета и вод 2. чете потисли су непријатеља са Плишивице. Друга чета без вода, са којом је ишао политкомесар батаљона, спријечила је извачење Нијемцима директно за Пировац цестом, па су они заобилазећи чету са сјеверозапада побјегли, уништивши претходно топ. У паници су оставили тешки минобацач, радио-станицу, 2 каре, 10 км кабла и 2 телефона. Уз то су заплијењене 2 пушке, 4 пиштоља, 1 тромблон и 2 коња. Заробљено је 12 Нијемаца, а око 40 их је убијено и рањено. У оштрим борбама 8. и 9. VI ми смо имали 5 мртвих и 5 рањених. Јуначки је погинуо Раде Шкундрић, командир чете, који је у извјештају Штаба 5. бригаде предложен за народног хероја. С обзиром на тешке борбе и да је непријатељ употребљавао артиљерију и тешке минобацаче, а повремено и тенкове, и на уништену непријатељску технику, наши су губици релативно мали. Послије ових пораза Нијемци ће неколико дана бити мирни и неће вршити јаче нападе на наше јединице, док не добију појачање. Њемачки 891. пук без Брандембуршког пука или 92. моторизоване бригаде није био способан за успјешне офанзивне акције у Равним котарима и на обали, иако су у том е простору биле и јаке четничке и усташке снаге. Ове јединице су учествовале у дрварској операцији и још се нису биле вратиле у сјеверну Далмацију, што је омогућавало већу слободу у смјелим активним дејствима наших јединица. Иако је однос снага и даље био изразито у корист непријатеља Штаб 19. дивизије исправно је процијенио да су сазрели услови за обимнија активна дејства наших јединица у Равним котарима. Зато је у својој заповијести од 9. VI наредио 5. и 6. бригади да продру у западни дио Равних котара и даликвидирају значајна непријатељска упоришта у Полачи, Бенковцу, Раштевићу, Надину и Атлагића Кули. По ликвидацији усташа и четника у Полачи и Атлагића Кули предвиђен је напад на Бенковац, или на Раштевић, Надин и Шкабрњу. Због слабих веза између Штаба дивизије у Парчићима и штаба 5. бригаде у рејону Радашиноваца, њен штаб није на вријеме добио заповијест за напад на усташе у Полачи, па 11. VI није извршио напад на Полачу. Међутим, те ноћи неке њене јединице су биле активне и везале дио снага непријатеља, које нису могле да буду употријебљене против 6. бригаде у Атлагића Кули. Два батаљона 5. бригаде дејствовала су западно од цесте Бенковац - Врана, гдје су убили 4 усташе и заплијенили 2 пушке. Једна јединица бригаде рушила је мостове у Врањском пољу. У Поповићима (заселак Зелићи) концентрисала са 6. бригада, гдје су борцима о значају акције на Атлагића Кулу говорили командант дивизије Поповић и командант и политкомесар бригаде. На извршење задатка бригаде је кренула 10. VI у 21.00 ноћу 10/11. VI четници су сачекали бригаду на косама изнад Куле Атлагића. Одлучним нападом бригада је сломила напад четника и гонећи их упала У Кулу Атлагића, а четници су побјегли у правцу Бенковца и Смилчића. До зоре је бригада одбила два мања противнапада. Чета 4. батаљона, која је разбила четнике у засеоцима Стегњајић и Војводић, након извршења задатака упућена је на источни дио Дебелог брда код Лакића стана са задатком да се осигура бригаду Од дејства непријатеља из Карина. 475
Сутрадан је непријатељ јачим снагама интервенисао против 6. бригаде. У 10.00 11. VI Нијемци су напали 2. батаљон 6. бригаде, али су одбачени натраг. Потом су уз подршку 2 тенка и 2 оклопна аутомобила поновили напад. Тенкови су и поред ватре противтенковских пушака, које нису могле пробити њихов оклоп, прошли кроз борбени поредак батаљона, што су поновили неколико пута носећи на себи пушкомитраљесце, који су са погодних положаја ставили батаљон под унакрсну ватру. Тако су приморали батаљон да се повуче источно од цесте Бенковац - Карин и чета 4. батаљона под притиском непријатеља из Карина повукла се у истом правцу. Штаб бригаде са осталим јединицама није успио да се пробије у правцу Поповића, па се повлачио у правцу Куле Атлагића, а 4. батаљон је спречавао покрет непријатеља са Дебелог брда. Око 18.00 бригада се пребацила преко цесте Бенковац - Земуник, на челу са 1. батаљоном који је растјерао четнике у Раштевићу и подржао извлачење осталих јединица. Овај батаљон је разбио и вод усташа који је ишао у помоћ четницима. Потом је бригада неометано преко Јагодње, гдје су се налазиле јединице 6. бригаде, одмаршовала у Поповић. У незадрживом налету на четнике у Кули Атлагића бригада је постигла велики успјех у разбијању Стегњајићевих четника, иако су им Њемци брзо пружили помоћ. Бригада је заробила 60 четника, 15 усташа, а процијењено је да је непријатељ имао 100 војника избачених из строја. Заплијењено је 6 пушкомитраљеза, 3 тешка митраљеза, 4 аутомата, 65 пушака, 2 пиштоља, око 7000 метака и 21 бомба. Бригада је имала 5 мртвих, међу којима су пали: Сава Косановић, командир чете 4. батаљона; Дмитар Кресовић; замјеник командира чете; био је и 21 рањен, од којих су рањене сљедеће старјешине: оперативни официр 2. батаљона, потпоручник Иван Волф; замјеник командира чете 2. батаљона, потпоручник Драго Гржанов; замјеник политкомесара чете 2. батаљона Иво Марић; политкомесар чете 1. батаљона Грга Влахов; Шимун Рашко, командир чете, и Миленко Тањига. У духу дивизијске заповијести 5. уд. бригада је 12. VI вршила свестране припреме за напад на Полачу, у којој је тих дана формирана усташка бојна (батаљон). Зато се тих дана у Полачи нашло 50 официра и подофицира, прокушаних усташких кољача који су из Ријеке пребачени у Задар као 180 домаћих усташа. Главни ослонац одбране чинила је стара кулина изнад села и Токићева касарна у селу. За напад на Полачу одређени су 1. и 2. батаљон. Бенковачки батаљон оставио је чету у Доњим Церањама за осигурање позадине, а главнина батаљона имала је задатак да ликвидира четнике у Раштевићу и да затим спријечи одступање усташама из Полаче у правцу Тиња. 4. батаљон је на Великом и малом Умцу изнад Вране имао задатак да спријечи непријатељску интервенцију из Пакоштана. У нападу на Полачу д о 24.00 12. VI 2. батаљон је ликвидирао усташе у кући Личе Шкаре и у кућама око Кончарева Гувна, на Пртењачи и у југоисточном дијелу Полаче. У првом налету 1. батаљон је овладао котом 154, потом је продужио напад на чвориште одбране у Токић касарни и околним кућама. Због ж е с т о к о г отпора дивизијски пионири под заштитом бораца 1. батаљона поставили су 7 мина под камене куће са зазиданим прозорима и пушкарницама, што је омогућило заузимање тих кућа. Затим су поставили мину под Кулину, која је д о м и н и р а ла Полачом. Мина је направила рупу у Кулини од 4 м ’ . Претходно је минобацачка мина директним поготком убила 5 усташа у Кулини. Након четири неуспјешна јуриша на Токића касарну, због свањивања прекинут је напад на Полачу, а б а таљони су дио снага оставили за блокаду Полаче, док су други дио усмјерили за одбијање могуће интервенције непријатеља ради деблокаде Полаче. На брдима изнад Какме 1. батаљон је спречавао продор непријатеља из Пакоштана и Биограда према Полачи, а 2. батаљон је у Тињу спречавао продор непријатеља из Биограда и Надина ка Полачи. Око 10.00 13. VI кренули су Нијемци и усташе из 476
Бенковца, преко Раштевића и Мирања у правцу Полане. Бенковачки батаљон код Раштевића и чета 1. батаљона код Мирања у оштрој борби разбили су овај напад и одбацили непријатеља у Бенковац. Послије неуспјешне интервенције непријатеља, цијенећи да неће бити деблокирани и не смијући дочекати напад наших јединица сљедеће ноћи, усташе су око 12.00 побјегли из Полаче у правцу Тиња гоњени од наших јединица. Око 15.00 непријатељ је из Бенковца поновио напад у истом правцу, али су наше јединице одбиле и овај напад. У борбама је убијено око 120 непријатељских војника, а заробљено је око 30. Запљијењене су знатне количине опреме и хране, међу њима и 21 пушка и 4 пиштоља. Ми смо имали 4 мртва, међу њима је у јуришу пао оперативни официр батаљона Чедо Панча и омиљени руководилац СКОЈ-а 5. бригаде Рајко Косановић.” Нијемци су - не успјевши у вишедневним акцијама да разбију јединице 5. уд. бригаде и да спријече ликвидацију усташа и четника око Бенковца - довукли нове снаге у Равне котаре, међу њима и 1. Брандембуршки пук ради разбијања и уништења 5. уд. бригаде. Штаб 5. уд. бригаде, уочивши да су јаче њемачке снаге дош ле у Бенковац, пребацио је своје јединице ноћу 13/14. VI из за одбрану осјетљивог и тешког рејона: Јагодња - Полача источно од цесте Бенковац - Пакоштане, са циљем да јаче груписаним снагама на погоднијим положајима дочека напад Нијемаца и д а према развоју ситуације предузме потребан маневар. Нијемци су већ 14. VI отпочели нападна дејства са циљем да овладају цестом Бенковац - Врана, ради заузимања повољнијих положаја за одлучна нападна дејства на 5. бригаду. Нападајући правцем Коларна - Мирање, са три тенка 300 Нијемаца је тежиште напада усмјерило на Мијовац који је држао Бенковачки батаљон. Ради разбијања непријатеља Штаб 5. уд. бригаде упутио је двије чете 2. батаљона из Будака да преко Добре Воде нападну у бок непријатеља, а 4. батаљон је дејствовао у правцу комуникације Бенковац - Врана. Под притиском наших јединица непријатељ је одступио. Уништени су један тенк и камион код Мирања. Заплијењена су 4 сандука муниције, а заробљени војник је изјавио да су Нијемци имали 10 мртвих и 50 рањених). Ми смо имали 7 мртвих и 2 рањена. У току ноћи 14/15. непријатељ је овладао цестом Бенковац - Врана, коју су контролисале само слабе патроле 4. батаљона, док се батаљон одмарао. Очекујући непријатељски напад Штаб 5. бригаде наредио је јединицама да заузму сљедећи распоред за одбрану: Бенковачки батаљон у досадашњем рејону - у Радашиновцима; са задатком, кад почне борба, да се извлаче правцем Радашиновци - Будак. 2. батаљон у ширем рејону Будака и Вукшича имао је задатак да одсудно брани правац Бенковац - Станковци. 1. батаљон у Путичањима са задатком да спријечи напад непријатеља из правца Мостина и Пировца. 3. батаљон, који је у току ноћи 15/16. VI примао материјала на обали код Камене источно од Пировца, добио је задатак да се под борбом повлачи у састав главнине. Штаб 5. уд. бригаде смјестио се у Клариће. Тежиште одбране било је на правцима који из Бенковца и Вране воде у Станковце са циљем да снаге које се повлаче групишу у рејону Станковаца одакле се могу употребити тамо гдје наступи криза. План Нијемаца је био да напаДом главнине из Бенковца и Вране у правцу Станковаца у садејству са снагама из Пировца и Мостина окруже, расијеку и униште наше снаге.
“ Зборник НОР-а, Т о м V, књига 28, докум ент 74, стр. 365, и документ 131, стр. 673.
Користећи ноћ Нијемци су покушали да изненаде наше снаге. Зато је ноћу 15/16. VI јака моторизована колона из Мостина овладала цестом Мостине - Мала Чиста - Пировац са задатком спречавања продора наших снага на исток и да их нападом набаци на главнину непријатеља. Дио ове колоне остао је у Малој Чистој, а из Жажвића је у Мирполачу стигло 250-300 усташа. Ове снаге су у 04.30 16. VI напале јединице 1. батаљона код Путичања, али су оне енергичним противнападом одбиле овај напад. Једна чета 1. батаљона пребачена је изнад Морполаче и према Малој Чистој, до 10.00 одбила је напад непријатеља из Мале Чисте. Изјутра је око 700 Нијемаца из Вране уз подршку артиљерије и око 500 Нијемаца из Бенковца са тенковима кренуло у напад према Радашиновцима и Станковцима. П од притиском непријатеља Бенковачки батаљон се повукао јужно од правца напада непријатеља на брдо и шуму Црногорку, док се 4. батаљон према задатку повлачио према Станковцима. За то вријеме 2. батаљон је у Будаку одолијевао надмоћном нападу непријатеља. Око 11.00 у моменту одлучног напада Нијемаца на 2. батаљон 4. батаљон је са двије чете под заштитом тешких митраљеза извршио напад на јужни бок Нијемаца, што је успорило њихово напредовање. Користећи противтенковске мине и противтенковске пушке 2. батаљон је бранио сваку стопу земљишта натеравши тенкове да прате пјешадију, умјесто да јој крче пут продирући као нож кроз наше борбене редове. Повлачећи се корак по корак око подне 2. батаљон се из Будака повукао у Станковце гдје се одсудно бранио, а дио снага је рокирао према Вукшићу. Прва чета 4. батаљона осТала је на положају према Градини у Будаку, а главнина батаљона је упућена ка Вукшићу и Коларни ради осигурања од напада са тога правца и држања ослонаца за пробој у правцу Буковице, које је Штаб бригаде запланирао. Око 15.00 непријатељ одлучно напада са више праваца са циљем да расијече наше снаге. Снаге непријатеља из Вране нападале су у јужни бок наших јединица према Станковцима и између Бањеваца и Путичања ка Кларићима, гдје се на тежишту отпора налазио Штаб бригаде који је на осматрачници на брду изнад Кларића тучен жестоком артиљеријском ватром. Упорном одбраном спријечено је да непријатељ продре у Станковце и Клариће. За то вријеме јак напад из Чисте одбија 1. батаљон. Мању непријатељску колону из правца Булића на брдима изнад Вукшића разбила је група бораца бригадне коморе и одјељење 2. батаљона. Штаб бригаде је водио одсудну одбрану и због 3. батаљона који је у току ноћи примао материјал на обали. Слата су му три курира, али се он није појавио. Док је склонио примљени материјал био је одсјечен од главнине. Непријатељ је све више стезао обруч. Пречник одбране био је између 3-4 км. Пред ноћ Штаб бригаде одлучно је прегруписао јединице за пробој. У упорној одбрани задржао је 2. батаљон и дијелове 1. и 4. батаљона, а главнину 4. и 1. батаљона рокира ка Вукшићу и Провићу у циљу избијања на цесту Бенковац Брибирске Мостине ради пробоја у Буковицу. Око 20.00 јаке непријатељске снаге из Велике Чисте ишле су, како су мислиле, у празно залеђе наших снага, али су налетјеле на главнину 1. батаљона која је била у покрету ка Провићу. Развила се жестока борба у шуми код Морполаче у којој су из стојећег става наши борци прихватили борбу. Посебну улогу одиграле су старјешине батаљона који су из својих аутомобила на челу батаљона немилосрдно косиле усташе. Све пријетње непријатеља д а одсијече одступницу бригаде развијане су 1. и 4. батаљон чврсто су стајали на правцу извлачења. Падом мрака штаб бригаде је наредио извлачење из борбе и почео припреме за пробој. Напад усташа из Лишана одбио је за то вријеме 4. батаљон. Падом мрака све јединице бригаде, изузев 3. батаљона који је остао на каналу, прикупиле су се код Вукшића, одакле су кренуле на пробој и пробиле се преко цесте између Булића и Лишана.
478
Бригада је имала 1 погинуло, 13 рањених, једног заробљено и 2 нестала. Непријатељ је по процјени имао око 100 убијених и камион уништен. За вријеме пробоја 5. бригаде из окружења 6. бригада је демонстративно напала непријатеља у Лишанима и Булићу ради олакшања пробоја 5. бригаде. У селу Лисичић 2. батаљон 5. бригаде 28. VI напао је усташе, разбио их и нанио им знатне губитке. За прихват, транспорт и осигурање материјала, који је стизао са Виса и за дејства у Приморју и Равним котарима Штаб дивизије је са 5. и 6. бригадом ноћу 1/2 VIII прешао у Приморје. У Станковцима и Кларићима размјестила се 5. бригада, а 6. бригада у Доње Церање, Радашиновце и Будак. На обали на Туштици и Просики 1. батаљон 5. бригаде је напао непријатеља и разбио га уз 7 убијених и 15 рањених. Сутрадан је исти батаљон истомно од Станковаца на Муића грумили разбио непријатеља, убивши 10 и ранивши 6 непријатеља. Уништио је и тешки минобацач непријатеља. Са 2. и 3. батаљоном 5. бригада западно од Скрадина разбила Нијемце и четнике нанијевши им губитке од око 80 убијених, 30 рањених, 2 зароољена. Заплијенила је 7 пушака, 1 аутомат, 1 радио-станицу, 20.000 метака и другог ратног материјала. Први томе је имала 2 мртва и 9 рањених. За цијело ово вријеме батаљони 5. бригаде примају материјал на обали. Ноћу 8 /9 . VII. 4. батаљон 5. бригаде и 1. батаљон 6. бригаде напали су и разбили непријатеља на Просици. Сутрадан је 1. батаљон 6. бригаде напао усташе у Перушићу и нанио им губитке заробивши их 13, а убио је неколико. Нијемци су 11. VII. надирући из Бенковца према Буцдаку и Врани, водили борбу са 6. бригадом и 4. батаљоном 5. бригаде, који им је упућен у помоћ. Напад према Станковцима је одбијен, али се непријатељ успио пробити у Врану. Ноћу 1. и 2. батаљон 5. бригаде у смјелом јуришу разбили су Нијемце на Просики и већи број убили, а остале натјерали на бјекство према Биограду. Пребацивши се чамцима преко језера 1. батаљон 6. бригаде их је сачекао и већину заробио. У овим борбама, углавном у рејону Просике, убијено је око 40 непријатеља, рањено 17 и заробљено 16. Заплијењено је 20 пушака, 3 аутомата, 4 пушкомитраљеза »Ш арац«, 17 метака, 3 мине, 1 телефон и 5 км кабла. Пета бригада је непрекидно ноћу примала материјал с Виса, а 6. бригада је 12. VII. одбила напад непријатеља из Бенковца код Пристега. С обзиром да је Штаб 19. дивизије располагао подацима да је непријатељ у Бенковцу и другим мјестима око главнине дивизије концентрисао снаге, процијенио је да непријатељ спрема напад великим снагама. Да не би примао борбу под неповољним условима, одлучио је да извуче главнину у Буковицу. За пријем материјала са Виса оставио је 1. батаљон 5. бригаде, 1 батаљон 6. бригаде. Ту је дошао и 2. батаљон новоформиране 14. бригаде ради пријема материјала. Ту се налазио Станковачки батаљон и мали батаљон Народне одбране, па је за командовање овим јединицама формцран Штаб приморског сектора. Напад непријатеља се очекивао за неколико дана, па је Штаб дивизије планирао, кад непријатељ крене у напад на јединице Приморског сектора, да га нападне у бок са бригадама из Буковице. Ноћу 13/14. VII. 5. и 6. бригада пребациле су се преко цесте Бенковац Скрадин у Буковицу, а Приморју је остао Приморски сектор. Супротно очекивању да ће непријатељ напасти за неколика дана, он је напад почео изјутра у 8.00. Напао је из Станковаца на 2. батаљон 6. бригаде који је смјештен у Доброј Води, бранио правац Бенковац-Пристег-Станковци. У 9.00 батаљон се повукао на Зечеву главицу (217) и Високу (262), оставивши празна брда сјеверно од Будака и 479
Станковаца. За то вријеме Нијемци из Вране су напали 2. батаљон 14. бригаде који се бранио код Радашиноваца и натјерао'га на повлачење према Високој. На Високој су се састали штабови оба батаљона и одлучили да 2. батаљон 6. бригаде остане на Високој, а 2. батаљон 14. бригаде да посједне Мулиз (260), Штандарац (305). Око 11.30 2. батаљон 6. бригаде се повукао на Горивук - Крајни (173), а 2. батаљон 14. бригаде се повукао се на одсјек Кумач (221) - Јазвинка (221). У то вријеме непријатељ је заузео Будак и Кулину (239), које ови батаљони нису бранили, и несметано надирао према Станковцима у бок 1. батаљона 5. бригаде. Према 1. батаљону 5. бригаде, који је био смјештен у Велиму, непријатељ је напао у 10.00 из Вукшића према Моровачи (324), брду сјеверно од Станковаца које је бранила 1. чета, која је одбила напад, добивши појачање поновно је напао, али је задржат испод Мороваче. Истовремено је непријатељ продро у Малу Чисту, одакле га је протјерала 2. чета 1. батаљона. Кад је непријатељ из правца Будака 1. чету на Моровачи напао и са бока да не би била опкољена повукла се у висину с. Кларићи, 2. чета је држала Градину (159) - к. 193, а 3. чета к. 191 (код с. Црљеник). У Станковцима су се састале непријатељске колоне које су надирале од Пристега и Вукшића. У 17.00 непријатељ је продужио напад од Станковаца према Горивуку и линки, а од Бањеваца према Крајини а из Мостина у Малу Чисту стигло је појачање. Око 19.00 дијелови 1. батаљона 5. бригаде повукли су се из села Црлејник према Челинки и Коси, истовремено су се дијелови 2. батаљона 6. бригаде почели повлачити са Горивука. Покушај противнапада наших јединица на Горивук није успио. Командант сектора је наредио да: 1. батаљон 5. бригаде посједне Муића грумилу (200) - Дебељак (202), 2. батаљон 6. бригаде Стадин - Плишивица Оштро, а 2. батаљон 14. бригаде између Градине (273) и Платна (215). Непријатељ је избио у Кашић и на Челнику, а од Мале Чисте напао је Дебељак и у мрак одбацио 1. батаљон са Муића грумиле и Дебељака, те су прикупили у подножју Муића грумиле. На састанку у штабу сектора са штабовима батаљона донијета је одлука да се изврши пробој преко Гудуће ка Ђеврскама. Пошто се до 23.00 нијесу могле прикупити јединице одлучено је да се предани у рејону Затона и да се слиједеће ноћи изврши пробој. Командант сектора је наредио батаљонима да посједну слиједеће положаје: 1. батаљон Плана (111) - Главица (180), 2. батаљон 6. бригаде Косу (130) и В. и М. Мрдаковицу, а батаљон 14. бригаде на простору између Jloзовца и Подлисца. Око 01.00 15. VII. батаљони су кренули на извршење задатка. Уз пут су сазнали да је непријатељ већ посјео Плану и Главицу, па је донесена одлука да 1. батаљон заузме Лисац и Косу и испита ситуацију на Плани. Он је избио на Косу, а на Лисцу је био непријатељ. Мрдаковицу је посјео 2. батаљон 6. бригаде. Око 7.00 непријатељ је напао Косу снажном артиљеријском и пјешадијском ватром. Штаб сектора одлучио се на пробој преко Кулаша и Сопља на сјевероисток, наредио је 1. батаљону да његова 2. чета на Коси штити пробој, али је ова чета збачена. Пробој тим правцем није успио, јер је непријатељ држао Сопаљ. Покушај пробоја преко Куртовца на Горјак није успио јер је непријатељ држао Горјак. Крећући се на челу пробоја 1. батаљона 5. бригаде преко Рогушица и Руста успио је наћи слабо посједнуте и непосједнуте положаје и преко Плане и Паљевине извући се у шуму Брине. За то вријеме 2. батаљон 14. бригаде штитио је извлачење. Чете које се нису успјеле пробити са главнином скривале су се на терену, отуда велик број несталих (121), од којих се већина вратила у јединице. Ми смо имали још 21 погинулог, 9 рањених и 13 заробљених. Непријатељски губици су процијењени на око 100 убијених и око 80 рањених. Уништена су 4 камиона. Погинуо је јуначки по480
литкомесар сектора друг Срећко Водопија, а рањен је други замјеник политкомесара 1. батаљона Слободан Алагић. Штаб сектора је требао одржавати везу са Штабом 19. дивизије преко радио-станице ОК КПХ Шибеник, али док је почела борба ОК се премјестио па га курир није могао пронаћи. Тако се десило да Штаб дивизије није знао каква се драма одиграва у Приморју. Тек кад је Штаб 5. бригаде изашао да извиђа на брда сјеверно од Булића и чуо ватру у Приморју, схватио је шта се дешава и извијестио Штаб дивизије предложивши да бригаде одмах крену у напад на комуникацију Бенковац-Скрадин. Штаб дивизије прихватио је приједлог и наредио бригадама да кредну у напад. Око 19.00 15. VII. 5. бригада ојачана 3. батаљоном 14. бригаде напала је непријател>а од Лепура до Лишана и потисла га са брда изнад села. 6. бригада је избацила непријатеља из Козловца, Подграђа и Подворнице. Међутим, бригаде нијесу успјеле да чврсто овладају цестом јер је непријатељ упутио њемачке јединице као појачање усташама и четницима. Изјутра 16. VII. док су се водиле борбе, изнад Лишана су дошли батаљони који су се пробили из Приморја и отишли у састав својих бригада. Пред ноћ су бригаде прекинуле борбу и заузеле сљедећи распоред: у ширем рајону Добропољаца засјела је 5. бригада, док је 6. бригада запосјела рајон Бргуд-Кожловац. Пош то је очекивана офанзива на главнину дивизије у Буковици, Штаб дивизије наредио је јединицама да узму очекујући положај за борбу. У том смислу издао је заповијест 20. VII. којом су бригаде добиле слиједеће задатке: Пета бригада са једним батаљоном у Бргуду затвара правце из Бенковца и Ђеврсака, а главнина бригаде у рејону Калањева Драга - Бијелина као маневарска група за активну одбрану Буковице. На сектору Билишане - Крупа - Туровац повјерена је одбрана 6. бригади, а 14. бригада дејствује на сектору ГошићМ одрино С ело-М окро Поље. Д о почетка напада непријатеља батаљони 5. бригаде успјешно су дјеловали на непријатељски саобраћај Булић-Лепури и ЂеврскеМостине. К од Булића је 3. батаљон 23. VII. уништио 5 камиона. Поред јединица 264. дивизије Нијемци су у нападу ангажовали 92. моторизовану бригаду 1 пук »Брандембург« и дијелове 373. дивизије као и усташ е и четнике. За разлику од ранијих напада непријатељ је овај пут почео напад на јединице у Велебиту са цкљем да овладавањем Велебитом створи услове за уништење наших снага у Буковици. Већ 23. VII. Нијемци и четници почели су са нападом у Велебиту на 6. и 14. бригаду и Кнински одред, али су били одбачени. Сутрадан је 3. батаљон 6. бригаде одбацио непријатеља из Голубића, али Нијемци су из Грачаца упутили појачање па су продрли ка манастиру Крупи. Из Обровца је непријатељ потискао 1. батаљон 6. бригаде преко Богатника у Жегар. На правцу према Ервенику преко Мокрог Поља и Руишта непријатељ је успио-потиснути Кнински одред и 14. бригаду на запад. На правцу Обровац-Зеленград-М едвиђа непријатељ је одлучио овладати највишим масивом Буковице и тако лишити дивизију главног ослонца у Буковици. Како на томе правцу није било наших јединица, упућен је на тај правац батаљон Народне одбране да успорава напад непријател>а. Истовремено је из резерве ангажован 2. и 4. батаљон 5. бригаде да нападну непријатеља, разбију га и униште. Око 18.00 батаљони су напали непријатеља, и то 2. батаљон Видаковић главу (503 и 523) и заселак Милковић, а 4. батаљон Меденицу и заселак Генда. Батаљони су разбили непријатеља и почели ra гонити ка Зеленграду, али је Штаб дивизије наредио Штабу бригаде да прекине борбу и групише бригаду код села Суботић, па је борба прекинута у 1930. На правцу Бенковац-Жегар (Кистање) Нијемци су из Бенковца кренули у 6.00 и овладали Шупљаком гдје су се задржали. Према њима је упућен 1. батаљон 5. бригаде који је посјео Куновац (640) - Виз i - b e n k o v a C k i к в а ј ... ZBO RN IK 2
481
сибаба (544), али непријатељ даље није надирао, вјероватно желећи да што јаче наше снаге задржи даље од Велебита у циљу њиховог окружења. По прикупљању 5. бригаде око 02.00 25. VII. код Суботића Штаб дивизије се упутио са бригадом у правцу Крупе. У Крупи и Голубићу посјела је положаје 5. бригада, а 6. бригада у Велебиту сјеверно од ње, а 14. бригада и Кнински одред сјеверно источније према Руиштима. На приједлог Штаба 5. бригаде Штаб дивизије наредио је бригади да нападне и збаци Нијемце са брда Требачник највишег виса између Крупе и Жегара. Она је тај задатак успјешно извршила 26. VII., а сутрадан је одбила противнапад Нијемаца са тенковима. Тиме су створени услови за опстанак дивизије у сјеверној Далмацији. За то вријеме Штаб 8. корпуса је наредио 9. и 20. дивизији да нападну са Динаре у правцу Книна. Кад су њихова дејства угрозила Книн Нијемци су главне снаге из Буковице упутили према њима. Дивизија је 28. VII. прешла у противнапад на непријатеља који се повлачио и до краја дана овладала цијелом Буковицом. Користећи што су гдавне њемачке снаге ангажоване у борби између Книна и Врлике Штаб дивизије наредио је 5. бригади да пријеђе преко Крке у Промину, што је она учинила и ликвидирала 2/V III усташко упориште Оклај, чиме су усташе изгубиле основну базу у Оклају. У Оклају је погинуло неколико најбољих старјешина 5. бригаде, међу њима и Шпиро Ћалић, командир чете родом из околине Бенковца. Шпиро се истицао у свим борбама, па би требало сакупити и описати његове подвиге. По завршетку дејстава у Промини 5. бригада је упућена на сектор: Бијелина-Добропољци. Одатле је дејствовала на непријатељски саобраћај. Пета бригада је ноћу 12/13. VIII. прешла у Приморје ради одржавања канала са Висом и отоцима. У осигурана мјеста пристајања морала је чистити минска поља која су Нијемци поставили на мјестима гдје могу пристати бродови. Извиђачка чета дивизије 12. VIII поставила је мине на цести Земуник-Бенковац од којих је уништен аутомобил у коме су убијена 3 Нијемца, а официр рањен. Ноћу 16/17. VIII. 1. и 2. батаљон 6. бригаде осигуравали су транспорт материјала између Лепура и Лишана. Први батаљон је напао Лепуре, али га није упсио заузети. Исте ноћи је 14. бригада без успјеха напала Лишане. Сљедеће ноћи 5. бригада није успјела пребацити материјал у Буковицу, због отпора непријатеља код Булића, па је тек друге ноћи успјела осигурати пролаз 32 кола материјала у Буковицу. Пета бригада је упућена у Жегар ради одмора, а осигурање канала преузела је 6. бригада, а повремено и 14. бригада. У пријелазу 5. бригаде ноћу 20/21. VIII. са материјалом садејствовала јој је 6. бригада са два батаљона. Том приликом заузети су Кожловац и Булић. Бенковачки одред је ноћу 21/22. VIII. напао усташе у Врани, али их није успио ликвидирати. Крајем августа 5. и 6. бригада су садејствовале 9. дивизији у нападу на Грачац дејством на цести Отрић-Грачац. Пета бригада је ове борбе прекинула посљедњег дана августа и већ се 2 /3 . IX. пребацила преко цесте Бенковац-Лишани у Приморје ради пријема материјала са Виса. Те ноћи је Бенковачки одред напао Врану, али је непријатељ успио побјећи у Пакоштане, јер смо на правцу извлачења непријатеља имали слабе снаге. Напад су поновили ноћу 5 /6. IX. 1. и 2. батаљон 5. бригаде и Бенковачки одред, али напад није успио, јер је непријатељ био врло јак. Пета бригада без 4. батаљона се пребацила у подручје Јагодње ради дејстава у Равним котарима. Тога дана се и 6. бригада без 4. батаљона пребацила у Карин. Тих дана су 92. моторизована бригада и 1. пук »Брандембург« отишли у Србију, јер се Црвена армија приближавала нашим границама. У таквој ситуацији Штаб дивизије је преко радио станице јавио штабу 5. бригаде да се Нијемци по482
влаче, да упутимо ултиматум Нијемцима у Бенковцу да се предају, ако се не предају, да их нападамо. Упућен је ултиматум Нијемцима, а кад су одбили да се предају, бригада је 9. IX. изјутра почела напад по дану. То је било први пут да се напада утврђено непријатељско упориште по дану, и то упориште које брани око ! .000 Нијемаца, усташа и четника. Међу нама је владало свечано расположење, никакву зебљу, неизвесност и слично нијесмо осјећали иако смо знали да је непријатељ јак. Били смо убијеђени да ћемо узети Бенковац, иако је био утврђен, дијелом опасан жицом, са минским пољима око Грубића главице и другим, 30 бетонских бункера и стрељачким и митраљеским заклонима. Главне тачке отопра су се сматрале Грубића главица, Каштел и касарне. Све смо то знали прије напада, али смо вјеровали у успјех и та вјера нас није изневјерила. У Бенковцу се налазио ојачан 2. батаљон 891. пука 264. њемачке дивизије, 5. батаљона усташке бригаде и четничка Бенковачка бригада. На правцу Јагодња-Бенковац нападала је 5. бригада, а на правцу КаринБенковац нападала је 6. бригада. Са 1. и 2. батаљоном 5. бригада је напала Перуш ић-П одлуг-Ш опот. У Перушићу су се усташе одржале у Кулини, коју је блокирала чета 2. батаљона. Подглуг и Ш опот узети су у налету. Потом је услиједио одлучан јуриш на Грубића главицу. Већ у првом налету пала је Грубића главица, иако је била добро утврђена. Сељаци су нам указали на мјеста гдје су постављене нагазне мине, па је и то уз пажњу бораца и коришћење пионира припомогло да нико од бораца не активира мину. Бригада је продужила напад и избила на западну ивицу Бенковца испред касарне гдје се развила огорчена борба. Пред 6. бригадом која је нападала са два батаљона четници су из Подворнице и Буковића побјегли у Бенковац, док су у Бенковачком Селу одбили напад. Штаб 5. бригаде је депешом тражио да Штаб дивизије нареди 6. бригади да појача напад, али он није појачан. Групишући 2. батаљон 891. пука Нијемци су око 15.00 извршили противнапад на 5. бригаду и уз употребу јаке минобацачке и артиљеријске ватре повратили су Грубића главицу. У тој ситуацији командант дивизије Пармач, на основу става политкомесара VIII. корпуса да се нападом на добро утврђене и од Њемаца брањене градове трпе велики губици са неизвјесним исходом, у разговору са Штабом 5. бригаде иницирао је могућност даљег прекида напада на Бенковац. Штаб бригаде је сматрао да можемо заузети Бенковац без великих губитака, па је командант дивизије наредио свим јединицама да енергично продуже напад. За то вријеме 6. бригада је одбила интервенцију непријатеља из Брибирских Мостина преко Кожловца. Око 17.00 6. бригада је успјела да потисне непријатеља из Бенковачког Села и Чучура у Бенковац. Након губитка Грубића главице 5. бригада је сређивала јединице, дала храну борцима и припремала одлучан напад на Бенковац кад падне мрак. Штаб бригаде је процијенио да напад на Грубића главицу, касарне и западни дио града не може дати резултат ако се не нападне и средина града. Цијенили су да је непријатељ главне снаге концентрисао на западном сектору и да је на осталим секторима слаба одбрана. С обзиром да је преко Бенковачких бара брисан чист простор Штаб је очекивао да их контролишу слабе снаге и ако нападне преко њих, уз одређен ризик може получити највећи успјех. За тај задатак је ангажован 2. батаљон под командом Јове Богуновића. На Грубића главицу, касарне и западни дио града нападали су 1. и 4. батаљон. За вријеме дана минобацач и противтенковски топ узели су елементе за ноћно гађање Грубића главице. Напад је на Грубића главицу имао почети кад се испољи напад на град. У рејону касарна непријатељ је пружао жилав отпор нашим снагама које су око 20.00 почеле напад, потом је услиједио напад на Грубића главицу који се завршио успјехом. За t o вријеме 2. батаљон на челу са бобмашима наступао је преко Бенковачких бара. Ангажован у борби на западном дијелу Бенковца са слабим снагама непријатељ није могао зауставити про31*
483
дор 2. батаљона кроз жичане препреке на чијем челу су се кретали бомбаши које су водили командир и политички делегат вода. Они су упали у центар града, за њима је ишла 1. чета и остале снаге батаљона. За то вријеме остали батаљони су заузели касарну и западни дио града. Нападнут из позадине и фронта непријатељ је почео одступати послије поноћи. Тада су и 1. и 4. батал«он 6. бригаде почели продирати у град и са 5. бригадом уништавати локалне тачке отпора. Ови батаљони су оставили слободан простор на правцу Бенковац-Кула Атлагића Смилчић што је непријатељ искористио, па је и топове извукао. Услијед тога био је релативно мали број заробљених. Значај ослобођења Бенковца био је огроман. То је прво котарско мјесто у Далмацији које је ослобођено. Његовим ослобођењем почеле су борбе за ослобођење Далмације, које ће кулминацију достићи у славној Книнској битки. Упорност, храброст и ратна вјештина бораца и старјешина тријумфовала је над непријатељом који је био бројно јачи. Ми у пет батаљона који су у току ноћи ангажовани нисмо имали 1000 бораца, док је непријатељ имао. Уз то је имао аритљерију, минобацаче, тенкове и доста муниције, у којој смо оскудијевали. Уз храброст за побједу је била одлучна вјештина, која се састојала у везивању скоро свих снага непријатеља у западном дијелу града, а потом изненадан упад у град преко бара. Ми смо имали 13 погинулих, 30 рањених и 1 несталог, док је непријатељ имао ко 250 погинулих, око 100 рањених и заробљених 161. Заплијенили смо 493 пушке, 3 пушкомитраљеза, 4 тешка митраљеза, 2 тешка минобацача, велику количину муниције, друге војне опреме и хране. Све то су два дана кола возила у Буковицу. Ослобођено је 75 наших симпатизера и активиста које је непријатељ држао у затвору. Након два дана непријатељ је са више праваца напао наше снаге у одбрани Бенковца. Бригаде су хтјеле упорно бранити Бенковац, али је командант дивизије наредио да се не брани упорно, с образложењем лакше ћемо га поново узети, него бранити, што се показало исправно. П отом су услиједили наши напади на остала непријатељска упоришта у Равним котарима, послије њихове ликвидације приступило се у октобру дефинитивном ослобођењу Бенковца.
S u m m a ry WAR A C T IO N S OF THE 19
484
M IL A N O B R A D O V IĆ
O B A V JE Š T A JN A S L U Ž B A I SIST E M S IG U R N O S T I N O P -a B E N K O V A Č K O G K R A JA U N O B -i 1941 - 1945. G O D IN E
Sažetak Još o d prvih upada neprijateljskih jedinica na benkovačko područje (Talijana i Nijemaca), kao i kvislinga (četnika i ustaša) neminovno j e bilo organizovati službu i sistem sigurnosti N O B-e i socijalističke revolucije. U benkovačkom je kraju, kao ni u jedn om regionu naše zem lje, organizovan veliki broj različitih oblika, form i i m etoda obavještavanja i sam ozaštite djelatnosti snaga revolucije, a sve s osloncem na stanovništvo kao tem djn u snagu sigurnosti NOP-a. Stotine Ijudi, žena, pionira, članova orga.na vojne i narodne vlasti, pripadnika NOVJ, vojno-pozadinskih organa, članova partizanskih i seoskih straža organizovano i samoinicijativno obavještavali su o neprijateljskim jedinicam a i p o re d svih teškoća, slabosti i nekih težih promašaja. U ovim ostvarenjima izuzetnu su ulogu odigrali: KPJ, sv i subjekti NOP-a, a li i O bavještajno povjereništvo za benkovačk i kraj. Z a to je i bilo m oguće izvršiti vrstan sistem veza, kanala, relejnih stanica i punktova izm edu obavještajnih organa, jedinica i teritorija benkovačkog kraja s punktovim a na okupiranoj teritoriji.
Рп razmatranju rećene teme, koja je predmet mog istraživanja i oblikovanja za ovaj naučni skup, treba ukazati na dva osnovna činioca koji su od značaja u koncipiranju i praktičnoj djelatnosti organizacija i foruma KPH na uspostavljanju obavještajne službe i sistema sigurnosti NOP-a, kao jedne od revolucionarnih funkcija, snaga revolucije i u benkovačkom kraju u NOB-i. Geneza obavještajnog i samozaštitnog djelovanja NOP-a benkovačkog kraja nosi porijeklo iz stečenih iskustava iz ilegalnog rada KPJ i u Dalmaciji, kao i u drugim krajevima naše zemlje, a to su razvijanje budnosti i konspiracije, kao osnovnog uslova opstanka Partije u rigoroznim udarima policije i državnih struktura vlasti Kraljevine Jugoslavije, koji su sebi bili postavili za cilj uništenje KPJ. Znači da je Partija postavila temelje samozaštitnom djelovanju i ponašanju još tokom klasne borbe do rata i kroz tu borbu je izgraden čitav sistem samozaštitnih mjera, teoretskih i praktičnih ponašanja komunista i drugih revolucionarnih organizacija, da bi se Partija zaštitila od obavještajno-policijskih pothvata policije čiji je bio cilj da se partijska organizacija razbije iznutra putem ubacivanja agenata i provokatora u njene redove. Ovaj metod će primjenjivati, naslijediti i široko primjenjivati obavještajno-policijske službe italijanskih oku-
patora i kvislinga, odmah nakon okupacije da NOP razbiju iznutra obavještajno-subverzivnim akcijama. Upravo zahvaljujući što su komunisti tokom oružanog ustanka uspješno prenijeli na narod i partizanske borce sva ona iskustva koja su stekli u ilegalnom radu do rata iz oblasti budnosti i konspiracije kod snaga revolucije, razvijala se svijest i praksa u samozaštitnom djelovanju i ponašanju, što je bio uslov opstanka i uspješnog vođenja NOB-e i revolucije u benkovačkom kraju. U NOR i revoluciji ni jedan aspekt oslobodilačke revolucioname borbe nije se razvijao stihijno i neorganizovano, pa ni obavještajna služba i sistem sigurnosti NOP-a i u benkovačkom kraju. On se postepeno i organizirano razvijao, kao jedan od bitnih funkcija snaga revolucije.1 Drugi činilac koji je utjecao na nastanak, razvoj i djelatnost obavještajne službe i sistema sigurnosti NOP-a bilo je saznanje Partije kao m kovodeće snage da se bez najšire i masovno organizovane obavještajne i samozaštitne aktivnosti ustaničkih snaga ne može uspješno voditi omžana borba protiv okupatora i njegovih slugu. I.
Da bi se stekla potpunija slika pod kojim je uslovima djelovala i borila se obavještajna služba i sistem sigurnosti NOP-a protiv neprijatelja, nužno je, na osnovu dokumenata protivničke strane, ukazati na organizaciju, snage, lokaciju, oblike i sredstva borbe obavještajno-policijskih službi italijanskih, njemačkih okupatora i kvislinga (četnika i ustaša) tokom NOB-e i na benkovačkom terenu. Istraživanja pokazuju da je pratilac i okosnica italijanskog i njemačkog okupacionog sistema na podmčju sjeverne Dalmacije i benkovačkog kraja bila gusta mreža raznovrsnih obavještajno-policijskih organizacija, ustanova i specijalnih jedinica, pored njihovih regulamih vojnih jedinica i njihove tm pne obavještajne službe. Italijanski okupatori su i u benkovačkom kraju, kao i u dm gim dijelovima Bukovice i Ravnih kotara, imali postavljenu i izgrađenu gustu mrežu obavještajno-policijskih ustanova i policijskih jedinica: karabinjerske stanice, policijske kvesture, fašističke organizacije, legije »Crnih košulja«, jedinice antikomunističke milicije ili kako su ih italijanski fašisti nazivali MVAC (Milizzia volontaria anticomunista). Italijanski okupatori su, nakon dvadesetogodišnjeg obavještajnog istraživanja i osmatranja benkovačkog kraja u aprilskom ratu okupirali Benkovac iz Zadra (s obzirom na činjenicu, da su iz Zadra, između dva rata, djelovali jaki centri italijanske obavještajne službe visokog ranga, sa najsposobnijim kadrovima i obavještajnom organizacijom. Ti centri iz Zadra su vršili obavještajnu obradu jugoslavenske teritorije i oružanih snaga bivše Jugoslavije, kroz više kanala, koji su prolazili preko benkovačkog kraja, koji je prvi bio na udam. Obavještajne službe fašističke Italije u tu svrhu koristile su brojnu mrežu saradnika iz redova švercera, trgovaca, јег je Zadar bio bescarinska zona. Nakon okupacije sav taj već uhodani obavještajni aparat fašističke Italije još je više ojačan, jer je, kako je poznato, u Zadru imao sjedište Guvemorat civilnih i vojnih ustanova Italije za cijelo okupaciono podmčje Dalmacije. Odmah nakon okupacije, italijanski okupatori su posjeli Berikovac jačim snagama (dio puka). Nakon kapitulacije Italije, njemačke jedinice su, iz Benkovca, često preduzimale napade na oslobođenu teritoriju benkovačkog kraja, a naročito su ti napadi pojačavani od zime 1943/1944. godine. U Benkovcu su i saradnici okupatora uspostavili svoje obavještajne centre za borbu protiv snaga revolucije. Naročito su okupatori raznim propagandno-psihološkim kombinacijama zavađali stanovništvo srpske i hrvatske nacionalnosti, po onoj latinskoj »zavadi pa vladaj«. Iz Benkovca su djelovali i jaki
' Nastanak i razvoj službe bezbednosti u toku narodnooslobodilačkog rata (rukopis) DSNO, Beograd, 1957. str. 7-8. 486
njemački centri vojnoobavještajne službe - Abvera. Tako na primjer i benkovački kraj je pokrivala njemačka Peta policijska oblast. Osim terenske obavještajne službe, protiv NOP-a benkovačkog kraja i cijele sjeverne Dalmacije djelovala je njemačka trupna obavještajna služba Abvera (tzv. Ic-Ans Ce) koja je djelovala iz sastava njemačkih štabova 891. puka 264. njemačke divizije, zatim 384. puka iz sastava 373. legionarske divizije i 7. ustaške brigade. Ove njemačke vojno obavještajne ustanove uputio je u Benkovac štab njemačkog 15. brdskog korpusa iz Gračaca radi pomoći njemačkom opkoljenom gamizonu, koji se sastojao od Nijemaca, ustaša i četnika. Dana 11. septembra 1944. godine Benkovac je bio oslobođen uz velike njemačke gubitke.' Još prije dolaska njemačkih tmpa u benkovački kraj talijanski fašistički okupatori su, da bi još više raspirili bratoubilački rat, za borbu protiv NOP osnovali jedinice, od domaćih izdajnika, koje su se zvale antikomunistička milicija (MVAC - Milizzia volonartia anticomunista). Te jedinice domaćih izdajnika vrlo efikasno je, prema italijanskim dokumentima, koristila italijanska vojno-obavještajna služba - SIM (servizzio informativo militare). Ta služba italijanskih tmpa - vojske, protiv NOP-a djelovala je u sistemu centara, podcentara, sekcija i prvih odsjeka štabova (tzv. Secione Uno) iz Zadra, Šibenika, Knina, Obrovca a naročito protiv NOP benkovačkog кгаја/ Istraživanja pokazuju da su italijanske obavještajno-policijske službe svoju aktivnost sinhronizovale sa ofanzivnim dejstvima italijanskih jedinica u benkovačkom kraju i južnoj Lici. Naročito jula 1942. godine. Polazna baza tim ofanzivnim dejstvima na oslobođenu teritoriju južne Like, iz Sjeveme Dalmacije bio je Benkovac i Obrovac.4 Narastanjem om žanih snaga revolucije i naglim prilivom stanovništva u redove NOP-a prisiljavalo je okupatore da u borbi protiv NO P traže nova rješenja. Ta rješenja su Nijemci i kvislinzi našli, u cilju jačeg obavještajno-subverzivnog pritiska na snage revolucije - u osnivanju njemačkih specijalnih jedinica za protivpartizanska dejstva, koristeći se partizinskom taktikom, noseći partizansko znamenje, pjevajući partizanske pjesme. Tu su bili njemački Tmpovi (Tmpovi za izviđanje fronta), koje su Nijemci, od druge polovine 1943. godine, školovali u Trapsostima (kod Banja Luice), pod rukovodstvom njemačkog SS kapetana Konopacskog. Bile su grupe jačine oko 40 ljudi, dobro uvježbanih i odabranih, sa dobrim poznavanjem navika i običaja stanovništva, regiona za koji su se spremali da dejstvuju. Izvršavali su Tmpovi specijalne zadatke njemačke vojno-obavještajne službe - Abvera, kao što su: izvođenje napada na partizanske štabove, komande, bolnice, vojno-pozadinske organe, u cilju stvaranja panike i izazivanja zabune na oslobođenoj teritoriji. Medutim, zahvaljujući budnosti stanovništva, organizacija NOP-a i službe sigurnosti, Trupovi nisu postigli, na području Sjeverne Dalmacije, neke velike uspjehe.’ 1 O italijansko-četničkoj saradnji na stvaranju jedinica antikomunističke milicije, u jednom izvještaju Guvemerata iz Zadra, Rimu, o političkoj i vojnoj situaciji u sjevernoj Dalmaciji, od 13. VI 1943. g. se, pored ostalog, kaže: » ... Ja sam sastavio jednu listu - kaže se u izvještaju - osoba u koje imam povjerenje, kojima sam preko karabinjera razdijelio pisma, kojim sam ih pozvao u Obrovac, na sastanak, za 7. i 8. mart 1943. g., prema spisku koji Vam prilažem ... Svi su primljeni u MVAC (antikomunističku miliciju). Naravno, upozorio sam ih i upoznao sa akcijom koju treba preduzeti, po grupama sela oko Benkovca. Oni su pristali i dali riječ da će na tom raditi svim silama, počinjući propagandu protiv komunizma, kao i obavještajnu akciju u našu korist, radi sakupljanja obavještajnih podataka o rasporedu partizana i njihovih saradnika u zoni Benkovca ...« Vidjeti: Zbornik NOR-a, Tom V, knjiga 5, str. 562-3. J Njemačka obavještajna služba na jugoslovenskom ratištu tokom rata, Beograd, 1958. knj. V, str. 281 (u daljem tekstu NOS). Italijanska obavještajna služba u okupacionom sistemu tokom NOR (pukopis), Beograd, 1959. str. 10. 4 Isto, str. 18. * NOS, knj. V. str. 876. 487
Ilustracije radi, na području Sjeveme Dalmacije djelovala su protiv NOP-a tri njemačka Trupa: Trup njemačke 114. divizije, iz šireg regiona Šibenika, trup »Konard«, čije je ime nosio po svom komandiru (SS poručniku Konardu, formiran je od četnika Momčila Đujića i od ljotićevaca jačine oko 30 ljudi), zatim Trup - 172, koji je djelovao na području jedinica njemačke 264. divizije.6 Osim tih specijalnih jedinica Abvera (njemačka vojno-obavještajna služba), djelovala je Komanda G E P-9, koja je obavještajno osmatrala i benkovački kraj, zatim rezidenture »Cezar« iz Knina, a imala je svoje obavještajne punktove u Tijesnom, Benkovcu i Zadru. Osnovu agenture navedenih obavještajno-policijskih njemačkih ustanova činili su ustaše i četnici i MVAC, jer su dobro poznavali prilike i običaje stanovništva benkovačkog kraja, koji su preko svojih obitelji, veza i poznanstava, otkrivali organizacije NOP-a, NOO-e, njihove aktiviste i saradnike, uništavali ih i terorisali.’ Iz njemačkih dokumenata se vidi da su navedene obavještajne službe, u borbi protiv NOP-a koristili razne izvore da bi dobili podatke o partizanima kao što su: saslušavanje zarobljenih partizana i aktivista NOP, ranjenika, bolesnika. Međutim, podaci koje su dobijale njemačke obavještajne službe od navedene kategorije lica, nisu imali trajnu vrijednost, zbog čestih promjena mjesta boravka štabova i jedinica 19. sjevernodalmatinske divizije, vojno-pozadinskih organa, komiteta Partije, NOO i drugih rukovodstava organizacija NOP-a*. Jedino što je pošlo za rukom trupu »Konard«, da iz baze, iz Arbanasa (dio Zadra) likvidira prepadom kotarski Narodnooslobodilački odbor Preko na otoku Ugljanu.* Dokumenta protivničke strane pokazuju da su i obavještajne službe saradnika okupatora (četnika i ustaša) intenzivno obavještajno osmatrale i istraživale snage revolucije u benkovačkom regionu, kako za svoje potrebe, tako i za potrebe svojih gospodara. To su radili na dva načina: kao saradnika mreža italijanskih i njemačkih okupatora, i samostalno. Tako na primjer, najviše štete NOP-u nanosila je agentura njemačkog obavještajca SS kapetana Amolda. On je za obavještajno osmatranje NOP-a koristio jedan broj propalih žena.'* Osim njih, valja spomenuti poseban obavještajni centar štaba Dinarske četničke divizije, koji je koordinirao obavještajnu aktivnost protiv NOP i benkovačkog kraja, pod rukovodstvom obavještajnog oficira njemačke 264. divizije, SS kapetana Fortneга." Ilustracije radi, u izvještaju obavještajnog oficira Fortnera, od 18. IV 1944. godine se kaže: »... prije nekoliko dana, razgovarao sam sa Đujićem, a na Uskrs, sa majorom Kapetanovićem i načelnikom štaba Mijovićem. Sa njima sam razmijenio mišljenja o našoj daljoj obavještajnoj saradnji i razmijenili smo mišljenja o tekućoj obavještajnoj situaciji kod partizana na trouglu: Sibenik - Zadar - Benkovac...«.'2
* Milan Obradović, Njemački trupovi - jedan od oblika dejstva Trećeg rajha protiv NOP-a na jugoslovenskom ratištu, Z ’oomik radova sa simpozija: Вапја Luka u novijoj istoriji, Institut za istoriju Srajevo, 1976. str. 705-717. I N 05, knj. V, str. 349. * Isto, str. 876. * Isto, str. 877. '* Tako na primjer centrala vojno-obavještajne službe Anber u Šibeniku u svom radu se oslanjala, pored četnika, i na šefa mjesne policije NDH, sekretara katoličkog biskupa, na mjesnog ustaškog logomika, i žene, pod pseudonimom »Eleonora« i »MAN-V«. Ta njemačka obavještajna mreža je protiv NOP-a radila pod rukovodstvom krinera, banatskog folksdojčera, dobrog poznavaoca jezika i običaja, s ciljem uspostavljanja obavještajnih veza s oslobođenom teritorijom. Međutim, zahvaljujući budnosti partizana, nisu imali mnogo uspjeha u svom obavještajnom radu protiv NOP-a. NOS, V, str. 320) " Mikroarhiv V. I. I. JNA (Beograd) njemački fond NAV, N -T 314. II Njemački fond (V. I. I. JNA-NAV-311, f. 286/229-241)
Iz sačuvanih dokumenata se vidi da je četnička obavještajna služba bila dobro organizovana, što je evidentno iz Uputa štaba Dinarske četničke divizije, svim jedinicama, od 6. VIII 1942. godine o organizaciji Propagandno-obavještajnih centara brigada i korpusa. U njemu se kaže »... Obavještajnu službu organizovati odozdo i odozgo. Svaki komandant bataljona, u svakom selu sjeveme Dalmacije, mora imati po nekoliko povjerljivih ljudi. Zadatak: Pratiti rad komunista i njihovu propagandu«.11 Prema italijanskim dokumentima, masovna agentura, kako smo već istakli, korištena je protiv partizana iz redova MVAC. Primjerice, antikomunistička milicija je, na podmčju sjeveme Dalmacije i Ravnih kotara, krajem 1942. godine brojala oko 1.900 bandita, izregmtovana iz obje nacionalnosti. Tokom prve polovice 1943. godine njihov broj se povećao još za 600.14 Kako se vidi, MVAC je bio najopasnije omžje u mkama italijanskih okupatora, koji su upotrebljavani kao kaznene ekspedicije u cilju uništavanja aktivista NOP i stanovništva opredijeljenog za NOP. O tome italijanski general Viale, 15. III 1943. godine, naređuje da se katoličke čete MVAC odvoje od pravoslavnih jedinica MVAC, te da se »od pravoslavnog življa u Kistanjima obrazuje bataljon, sastavljen od 4. i 5. čete, pod nazivom bataljon »Kistanje«, a od 1. 2. 3. i 6. čete jedinica MVAC, od katoličkog življa obrazuje bataljon MVAC, pod nazivom »Benkovac«.11 Istraživanja pokazuju da je i ustaška obavještajna služba UNS, od jeseni 1943. godine, aktivnije djelovala protiv NOP-a na podmčju sjeveme Dalmacije i benkovačkog kraja, iz ustaškog obavještajnog centra koji se nalazio u sastavu Velike župe Sindraga i Ravni kotari, odnosno u sastavu Ravnateljstva redarstvene oblasti Zemunik. Taj centar je imao u svom sastavu tri obavještajna oficira, koji su zajedno sa njemačkom obavještajnom službom, obavještajno osmatrali i benkovački kraj, odnosno NOP toga kraja.1* Kako se vidi, osnovna karakteristika okupatorskih i kvislinških obavještajno-policijskih službi i u benkovačkom kraju, u borbi protiv NOP, jest njihov stalni rast i po broju i intenzitetu rada, te primjena raznovrsnih oblika i metoda borbe protiv NOP-a i partizanskih jedinica. II. Zaštita snaga revolucije od tako brojnog obavještajno-policijskog patora i kvislinga, na rečenom regionu NOP je parirao, zahvaljujući tome stvaranjem masovnog sistema sigumosti, sa osloncem na stanovništvo, stmčnu obavještajno-sigumosnu organizaciju NOP-a za kvalifikovanu
aparata okušto je Partija, uspostavila i borbu protiv
11 Arhiv CK KPH, mikro arhiv V. I. I. JNA, f. 5/550 14 Jedinice MVAC su od italijanskih okupatora primali plaću. Izdavali su i svoj list pod naslovom Voce del volontario, koji je štampan u Zadru, dva puta mjesečno, i bilo je obavezno da se fiita u svim obiteljima pripadnika jedinica MVAC. Komandni kadar za MVAC dala je 107 legija »Cmih košulja«. Sa svim snagama MVAC u sjevemoj Dalmaciji, s početka komandovao je italijanski pukovnik Moro Eugenio, čiji se štab nalazio u Zadru. Treća četa bataljona MVAC bataljona »Benkovac« bila je raspoređena u selu Lišani a izvodila je akcije protiv NOP-a i jedinica NOV u rejonu između Benkovca i Mostina. Štab bataljona se nalazio u Benkovcu. Brojao je 135 bandita. (Vidjeti: Arhiv V. I. I. JNA (četnički fond) k. 245, f, 3, d, 5/1 15 U štabu bataljona MVAC »Benkovac«, za mobilizaciju i formaciju, od Italijana je postavljen Vlado Korolija. Komandir 4. čete bio je p. poručnik italijanske vojske Augusto Boiero, a komandir 6. čete MVAC, p. poručnik Antonio Finesta. Za komandanta bataljona MVAC »Benkovac« postavljen je David Tomasino, kapetan /А. V. 1.1. JNA (Italijanski fond) k. 694, f. 3. d. 14 i k. 245 (četnički fond), f, 1. d. 5/ 14 Protiv NOP-a benkovačkog kraja i sjeveme Dalmacije iz obavještajnog ustaškog centra UNSe (Ustaška nadzoma služba), iz Zemunika, tokom 1944. godine, radila su tri ustaška obavještajna oficira: Jerolim Katić - zvani Rale, Josip Štiglić i Vice Sivković (Arhiv UDB-e Zagreb) elaborat zadarskog kraja (mikro arhiv V. 1.1. JNA f. 10/302-304). 489
neprijateljske agenture i pete kolone, prema postojećim uvjetima, mogućnostima i potrebama. Svaki općinski komitet je na području benkovačkog kotara imao jednog svog člana, koji je bio zadužen za obavještajnu službu. Preko svojih članova koje je uputila u prve partizanske jedinice, grupe i odrede, Partija i SKOJ bili su nosioci budnosti i mjera sigurnosti u partizanskim jedinicama i na terenu benkovačkog kraja. U početnom periodu ustanka nije bilo čvršćih organizacionih formi obavještajne službe NOP-a (specijaliziranih obavještajnih oficira i organa), ali je zato postojala obavještajna i samozaštitna aktivnost po sadržaju. Svaki komunista, skojevac, partizanski borac i simpatizer NOP-a obavještavao je samoinicijativno o neprijatelju, jer je to bio uvjet opstanka i uspješnog vođenja NOB-e.17 Na potrebu samozaštitnog djelovanja i ponašanja snaga revolucije, ukazivano je od prvih dana oružane borbe. U Titovom čianku »Zadatak narodnooslobodilačkih odreda«, objavljenom u Biltenu Glavnog štaba NOPOJ br. 1. od 10. augusta 1941. godine pored ostalog se naglašava, da »... štabovi i komandiri moraju paziti da neprijatelj ne ubaci u njihove redove svoje provokatore i špijune. Ako se takvi pojave - kaže se u članku - treba ih odmah strijeljati a njihova imena objaviti...«1* Slične stavove nalazimo i ranije, u proglasima CK KPJ narodima Jugoslavije, od 22. juna i 12. i 25. jula 1941. godine te u apelu Vrhovnog štaba NOPOJ, stanovništvu okupiranih gradova i uporišta Jugoslavije, u kojem se kaže: »... pomognite sa svoje strane svim sredstvima narodnooslobodilačke snage. Javljajte im pozicije okupatora. Onemogućite odvratnu rabotu petokolonaša i svih drugih izdajnika narodne borbe, uništavajte ih na svakom koraku...«19 Partija je dakle, od prvih dana oružane borbe i socijalističke revolucije u narodu i među partizanskim borcima razvijala samozaštitnu svijest i obavještajni refleks, što će biti tokom NO B-e od neprocjenjive vrijednosti i značaja u razvijanju masovnog sistema sigum osti i samozaštitnih funkcija snaga revolucije. Uporedo sa narastanjem partizanskih jedinica, takvoj aktivnosti trebalo je dati odgovarajući čvršći organizacioni oblik i forme. Zbog toga, obraćajući se štabovima prvih partizanskih odreda i jedinica i ukazujući na značaj obavještajne službe i sigurnosti, vrhovni komandant, Tito, naglašava da »obavještajna služba nije važna samo radi poznavanja neprijatelja, njegovih kretanja i snaga... već naročito i zbog toga da se partizani na vrijeme osiguraju od iznenadenja, od opkoljavanja i zasjeda od strane neprijateljskih potjera. Pravilo partizana u borbi jeste, da ne budu nikada iznenađeni, da ostanu nevidljivi a da sve vide i znaju...«20 Ti Titovi stavovoi dobili su značaj borbene zapovijesti za partizanske jedinice i grupe i u benkovačkom regionu tokom NOR-a, tako da je obavještajnoj službi i sigurnosti posvećivana puna pažnja kako bi ona, bila stalna u njihovom radu i borbi, pri donošenju odluka, u političko-odgojnom radu boraca i stanovništva, u organiziranju obavještajno-izviđačke djelatnosti, te pri preduzimanju mjera sigurnosti unutar partizanskih jedinica i na terenu. Na Vojno-političkom savjetovanju u Stolicama (kod Krupnja 26. IX 1941. godine, pored ostalih donesenih odluka i stavova, zauzet je stav i istaknuta potreba da se pojača budnost i da«... štabovi partizanskih odreda odmah pristupe organizovanju obavještajne službe a u skladu sa vladajućim prilikama i konkretnim situacijama u svakom kraju zemlje...«
17 Nastanak i razvoj obavještajne službe i bezbednosti u toku NOR-a, str. 20. '* Tito, Vojna djela, knj. I, str. 22. ” Zbomik NOR, Тош II, knj. I, str. 87. “ Isto, str. 55-56. 490
Nakon Savjetovanja, sve partizanske komande i partijske organizacije širom zemlje, izdaju niz uputa, naredbi i instrukcija za organiziranje obavještajne službe, za borbu protiv špijuna i sabotera, diverzanata i drugih oblika djelovanja neprijatelja NOP-a. Primjerice, Glavni štab NOP odreda Hrvatske, već 25. novembra 1941. godine, izdaje Uputu za organizaciju političke obavještajne službe. Na osnovi njega, u svakom bataljonu i višim štabovima se postavlja političko-obavještajni oficir, koji je u svoj djelokrug rada obuhvatao sve vojne jedinice kao i teritoriju određenog područja.21 Sve stavove sa Savjetovanja u Stolicama prenijeli su delegati, koji su iz Hrvatske, učestvovali na Savjetovanju - Rade Končar i Vladimir Popović. Oni su prenijeli odluke, putem vojno-političkih savjetovanja sa vojnim i partijskim rukovodstvima ustaničkih žarišta Hrvatske. Isto tako, odluke sa Savjetovanja bile su transformisane u vlastite naredbe u područnim štabovima, uz koje su izdavane direktive i uputstva kako da se sprovedu i u pogledu obavještajne službe. U institucionalizaciji organa obavještajne službe NOP najznačajniji je Uput Glavnog štaba NOP odreda Hrvatske, koji datira od 25. XII 1941. godine u kome se precizira: »... u svakom bataljonu i višim štabovima treba postaviti političko-obavještajne oficire, koji će obuhvatiti u svoj djelokrug rada sve vojne jedinice i svo civilno stanovništvo svog područja dok se ne organizira politička obavještajna služba na terenu, koja će kasnije preuzeti civilnu službu...« Ukazujući na kriterijume i značaj izbora kadrova za ovu slubžu, podvlači se u Uputi da »rad političko-obavještajnih oficira mora, u svakom pogledu biti, u skladu sa narodnooslobodilačkim karakterom naše borbe«, te da se »za taj rad moraju odabirati dobri i provjereni drugovi, koji moraju posjedovati dovoljno političkog znanja i iskustva iz ilegalnog rada...«“ U skladu s tim, organizacija obavještajne službe i na benkovačkom terenu regulisana je naredbom štaba Grupe NOP odreda za sjevemu Dalmaciju. U sedam tačaka razraden je rad obavještajnih centara. U naredbi se ističu tri temeljna zadatka: »... efikasna borba protiv okupatora na vojnom, političkom i ekonomskom planu, zaštita oslobođene teritorije i žive sile NOV od obavještajnog prodora neprijatelja, i pribavljanje potrebnih informacija o neprijatelju za cjelishodno donošenje vojnih odluka za dejstva...«“ U skladu s tim, na podmčju sjeverne Dalmacije s naredbom broj 2 komandanta NOP odreda za sjevemu Dalmaciju, od 31. maja 1942. godine, postavljani su prvi obavještajni oficiri u partizanskim bataljonima »Bude Borjan« i »Branko Vladušić«. To su bili Miloš Nikolić i Gojko Pupovac,24 koji su bili odgovorni komandantu i političkom komesaru bataljona za obavještajni i kontraobavještajni rad - znači i za pribavljanje obavještajnih podataka o neprijatelju i za zaštitu svojih jedinica od obavještajnog prodora u njih neprijateljskih agenata i provokatora. Jula 1943. godine u jedinicama NOV i PO odvojena je organizaciono i kadrovski informativna (ofanzivna) od obavještajne (službe sigurnosti). To su zahtijevala brza narastanja omžanih snaga NOVJ i njihovih operativnih mogućnosti, pa se nametala po-
11 Zbomik NOR, Torn V, knj. 2, str. 10. 11 Isto “ Arhiv CK KPH, mikro film V. I. I. JNA f. 10/68-116. 14 Citirana naredba komandanta NOP odreda za sjevemu Dalmaciju nalazi se u Zborniku NOR-a, Tom V, knj. 4, str. 372.
treba za obavještajnim podacima o neprijatelju širih razmjera, tako da se informativna služba isključivo bavila prikupljanjem podataka o neprijatelju, njegovim planovima, namjerama, rasporedom, sastavom, moralom, koristeći pri tome raznovrsne obavještajne izvore.” Uveden je informativni oficir u štabove - od bataljona do divizije, u Komandi Kninskog sektora, zatim u 5. sjevemodalmatinskoj brigadi, Kninskom i Zadarskom odredu, štabu Grupe NOP odreda za sjevemu Dalmaciju, u Komandi zadarskog područja, u komandama mjesta zadarskog vojnog područja, pa Lu komandi mjesta Benkovac. Oktobra 1943. godine uvedena je funkcija obavještajnog oficira i u štabu 19. sjeverodalmatinske divizije, koji je za potrebe brigade ove divizije vršio obavještajna istraživanja neprijateljskih gamizona i posada benkovačkog kraja, u cilju efikasnijih planova napada na pomenute gam izone i posade okupatora i domaćih izdajnika. Jedan od važnih organizacionih oblika obavještajne službe NOP u benkovačkom kraju bilo je uspostavljeno Obavještajno povjereništvo za kotar Benkovac, čija se obavještajna djelatnost pominje u nekoliko sačuvanih obavještajnih izvještaja. To Povjereništvo se bavilo obavještajnim radom i prikupljanjem podataka o neprijatelju, preko saradnika N O P ugrađenih u strukture neprijatelja. Ilustracije radi, citiramo nekoliko izvještaja toga obavještajnog povjereništva. Tako na primjer, u pismu člana Povjereništva (bez potpisa), od 27. V 1944. godine se kaže: »... D m že Grga (nije utvrđeno da li mu je to ime ili pseudonim, prim. autora)... Primio sam tvoj obavještajni izvještaj. Želio bih da mi čim prije pošalješ podatke, koje sam ti tražio«. Istoga dana, obavještajnom povjereništvu Benkovac poslan je izvještaj u kome se kaže: »... Kod neprijatelja koji je stacioniran na benkovačkom regionu nema novosti osim slijedećih: Jučer poslije podne (znači 26. maja 1944. prim. autora) oko 4 sata, iz Gračaca došla je njemačka kolona od oko 50 kamiona a nije mi poznato što je u njima. U koloni je i 7 tenkova. Jedan je kamion, na cesti Gračac - Obrovac naišao na minu. Za osiguranje ove njemačke kolone, Nijemci su isturili četnike iz Gračaca. Njihova je namjera da ostanu neko vrijeme radi razvijanja propagande protiv partizana na benkovačkom terenu i radi likvidacije partizana«, pa dalje nastavlja: »... Kolona koja je došla iz Obrovca, na cesti Obrovac - Knin za Benkovac, od naše nagazne mine je uništen njemački tenk«. Izvještaj završava podacima iz samog Benkovca. U tom dijelu piše: »... Dana 27. maja 1944. godine saveznički avioni bacili su na varoš Benkovac 11 avio bombi. Bilo je mrtvih i ranjenih civila, jer su Nijemci razmještani većinom po okolnim selima. Inače njemački gam izon u Obrovcu je brojno uvijek isti. O svakoj promjeni ću Vas obavijestiti«.24 Izvještaj završava podatkom da je »... 70 Kruševljana (iz sela Kruševa) otišlo da stupe u ustaše u Zemuniku...«27 Iz sadržine izvještaja se dade zaključiti da je saradnik NOP benkovačkog Obavještajnog povjereništva, radio u redovima neprijatelja u okolici Obrovca ili u samom Obrovcu. Ili, na primjer, u izvještaju istog Obavještajnog povjereništva - Okmžnom komitetu KPH za Zadar, od 7. VIII 1944. godine, dostavlja informaciju broj 41 o brojnom stanju, rasporedu, naomžanju i moralu neprijateljskih snaga u samom Benkovcu, kao i u okolnim benkovačkim uporištima na podm čju kotara. U izvještaju se govori o velikoj gm pi Poljaka koji su u njemačkoj vojsci, a koji žele, da se s omžjem u ruci predaju
2* A. V. I. I. JNA/NOR/ K. 1490, f. 4. d. 29 i arhiv CKH, f 7, snimak 519. ” /А . V. I. I. JNA /N O R / K. 521, f, 4, d 5/1 27 Isto, k. 523, f, 1. d. 43 492
partizanima, zatim piše o efektima poriovnog savezničkog bombardovanja Benkovca i dr. Potpisnik izvještaja je pseudonim »Prokop«.2* Organizaciona i kadrovska dogradnja obavještajne službe i sistema sigurnosti NOP-a i u benkovačkom kraju završava se stvaranjem Odjeljenja zaštite naroda OZNe, koja je po odiuci druga Tita formirana 13. maja 1944. godine u Drvaru. Tokom juna 1944. godine izvršena je institucionalizaCija OZN-e u jedinicama NOV i na terenu benkovačkog kraja, zapravo, stvoreno je Opunomoćstvo OZN-e za kotar Benkovac, koje će kasnije prerasti u sekretarijat za unutrašnje poslove. Iz sačuvanih dokumenata se vidi da su organi OZN-e sa terena i u jedinicama NOV koje su izvodile akcije u benkovačkom kraju, odigrali važnu ulogu u borbi, u otkrivanju i uništavanju agenture i pete kolone neprijatelja, kao i protiv zapadnih obavještajnih službi, koje su preko Zadra, kao pomorske baze zapadne ratne flote, pojačali aktivnost na ubacivanju svoje agenture iz redova pripadnika kraljevske vojske i momarice koji su stupili u jedinice NOV i mornaricu NOVJ. U organizovanju i usmjeravanju obavještajne i kontraobavještajne djelatnosti u borbi protiv okupatora i kvislinga kao i snaga kontrarevolucije u benkovačVom kraju, naročito, od 1944. godine pa do oslobođenja sjeveme Dalmacije, naročito su se istakli obavještajni i kontraobavještajni oficiri jedinica 19. divizije, partizanskih odreda, vojnopozadinskih organa i jedinica Trećeg pomorskog obalskog sektora: Ferdinand Toplak, Pero Ljuština, Budimir Lončar, Đuro Rodić, Milan Drobac, Vojo Radaković, zatim šef Pomoćnog obavještajnog centra za sjevemu Dalmaciju Milivoj Car, Nikola Radić, Nikola Vojnović, Mane Novković, Joso Madžar i dr. Istraživanja pokazuju da su i jedinice sigurnosti čete i bataljon protiv pete kolone, bataljon Narodne obrane, zatim KNOJ-a, jedinice koje su dejstvovale pri komandi zadarskog podmčja i komandi mjesta Benkovac, imale važnu ulogu u sistemu sigurnosti NOP-a na rečenom podmčju. Narastanje omžanih snaga revolucije, stvaranje veće slobodne teritorije dovelo je istovremeno i do sve većeg i raznovrsnijeg djelovanja neprijatelja protiv oslobodene i poluoslobodene teritorije i u pozadini benkovačkog kraja. Cilj neprijatelja je bio da subverzivno-terorističkim i diverzantsko-špijunskim aktivnostima oslabi jedinstvo i podršku pozadine jedinicama NOV, da izvrši demoralizaciju i da tim putem stvori mogućnost za dejstva organizovanih manjih i većih terorističkih gmpa diverzantsko-terorističkog karaktera. Upravo radi toga se ukazala potreba da se na pojedinim dijelovima sjevem e Dalmacije u toku 1944. godine formiraju specijalne sigumosne jedinice, za borbu protiv pete kolone i svih vidova dejstva neprijatelja na oslobodenu teritoriju. Tako je, odlukom Glavnog štaba NOV i PO Hrvatske, pred кгај 1943. godine stvoren bataljon protiv pete kolone (PPK). Kasnije je dobio ime Bataljon narodne odbrane, a zatim dobija naziv bataljon KNOJ-a (korpusa narodne odbrane). Prema sačuvanim dokumentima, Bataljon Narodne odbrane odnosno KNOJ-a,2’ imao je zadatak: čišćenje tek oslobođenih dijelova benkovačkog kraja i sjeveme Dalmacije, nakon oslobađanja Benkovca, 4. X 1944. godine, zatim osiguravanje puteva,
'* K om anda zadarskog područja, šalje 27. IX 1943. izvještaj štabu IV operativne zone NOV PO o d red a H rvatske za D alm aciju u kom e se kaže: » ... Šaljem o Vam izvještaj benkovačkog obavještajca P rokopa iz Benkovca, gdje se nalazi 125-130 njem ačkih vojnika, naoružanih sa strojnicam a, sa tri velika tenka, 3 ra d io -stan ice o d p o 800 fati dom eta, koje mogu slati poruke na 800 km udaljenosti ...« (Arhiv V. I. I, J N A /N O R /K . 1894-4, f. 1. d. 7). Prema kazivanju članova SUBN O R -a Benkovca, koje je uzeo au to r tokom traja n ja N aučnog skupa u Benkovcu, 22. aprila 1983. g, pseudonim »Prokop« im ao je d r Jovo Jurković, d o izlaska u partizane iz Вепкоуса. " C entralna arhiva KOS-e M N O , m. 1 /1 /1 4 .
aerodroma Zemunik, organizovanje potjera, postavljanje zasjeda, sprovođenje uhapšenika, zarobljenika, legitimisanje, razne provjere i druge zadatke sigurnosti.10 Operativne jedinice, koje su dejstvovale na području sjeverne Dalmacije (jedinice 19. divizije i partizanski odredi) imali su takoder svoje jedinice sigurnosti. Obično su se zvale zaštitne ili prateće jedinice. Tako je od jeseni 1943. godine, pri svakoj brigadi 19. divizije formiran prateći vod a pri štabu 19. divizije četa. Zadatak ovih jedinica je bio da stražama, patrolama, zasjedama, osmatranjima i drugim načinima osiguraju komande i ustanove pri kojima su se nalazile. Pored toga, ove jedinice su obavljale i niz sigurnosnih zadataka i na benkovačkom terenu, kao što su: pretres i osiguranje terena gdje su razmještani štabovi, komande i vojnopozadinske ustanove, osiguravanje stranih vojnih misija pri štabu 19. divizije, osiguravanje mitinga i zborova po sjevernoj Dalmaciji i dr. Istraživanja pokazuju da su, vojno-pozadinski organi na području sjeverne Dalmacije i benkovačkog kraja imali važnu ulogu u razvijanju obavještajno-sigurnosnog rada i djelovanja protiv neprijatelja tokom NOB-e. To potvrđuju sačuvani dokumenti i drugi izvori. Postojala je veoma dobra saradnja i koordinacija rada na obavještajnom i samozaštitnom planu između Narodnooslobodilačkih odbora i vojno-pozadinskih organa, kao i između ovih organa i vojnih operativnih jedinica NOVJ. Tako na primjer, u tom smjeru rada, održavane su povremene konferencije i savjetovanja od strane Komande zadarskog područja sa komandama mjesta. Jedno od važnih savjetovanja održano je 26. X 1944. godine, koje je organizovala Komanda zadarskog područja u Benkovcu, na kom su raspravljana veoma važna pitanja od značaja za sigurnost teritorije i ustanova NOP na njoj. Prema sačuvanom zapisniku sa tog savjetovanja, sadržaj savjetovanja ilustruje dnevni red sa četiri točke i to: 1. Politička situacija na zadarskom podruju; 2. Rad komandi mjesta na sprovođenju zadataka u borbi protiv pete kolone špijuna i saradnika okupatora; 3. Odnos komandi mjesta i Narodnooslobodilačkih odbora na koordinaciji djelovanja na razvijanju sigurnosti i obavještajne službe; 4. Djelatnost četa partizanskih straža i mreže seoskih i partizanskih straža31 u borbi protiv pete kolone, Trupova32 i njihove informativne djelatnosti...«33 * * * Istraživanja pokazuju da je obavještajna služba i na području benkovačkog kraja razvijala ofanzivnu komponentu obavještajnog rada. Brojni su primjeri uspješnog prodora u obavještajno-policijski aparat italijanskih, njemačkih okupatora i kvislinga, u Kninu, Benkovcu (o čemu smo već nešto rekli) i Obrovcu. Ilustracije radi obavještajna služba NOP-a sjeverne Dalmacije je u vremenu od februara do decembra 1943. godine primila iz okupiranih uporišta, među kojima i iz Benkovca, 59 obavještajnih izvještaja o planovima, stanju, namjerama neprijatelja. Neki od dobijanih podataka o neprijatelju imali su operativno-strategijski značaj, koje je koristio i Vrhovni štab NOV i POJ u operativno-strategijskoj funkciji.34 30 A. V. I. I. JNa/NOR/K. 10, f, 1. d. 16. 31 U Naredbi Vrhovnog komandanta, od septembra 1942. o zadacima partizanskih straža se kaže: »... obilaze povjereni im rejon i održavaju na njemu red i poredak i kontrolišuelemente neprijateljske NOB; regulišu i kontrolišu cijeli vojni i privredni saobraćaj u svomreonu. Sva lica bez propusnica i isprava, građanska i vojna, sprovode nadležnoj komandi mjesta ...« (Vidjeti Zbomik NOR-a, Tom II/knj. 6, t, str. 34-37). 31 U njemačkoj vojnoj terminologiji ove specijalne jedinice Vermahta nosile su naziv »Grupe za uništenje bandi« (Bunderevenichtunstrupe), sastavljene od domaćeg ljudstva već osvjedočenih zločinaca u borbi protiv NOP-a, s njemačkim komandnim kadrom. Skola njemačkifi'trupova radila je u Trapistima, kod Banja Luke. 33 V. I. I. JNA k. 1891, f, 3, d, 6. 34 V. I. I. JNA /N O R / K. 1491, f. 6. d. 10 i arh. CKH f. 10/72, 166, 167 494
U jednom obavještajnom izvještaju primljenom iz okupiranog Knina, 1. IX 1942. godine stoji »... mnogi četnici, medu kojima i neki četnički komandiri traže vezu sa našim drugovima, nude im svoje usluge, daju im obavještenja o kretanju okupatorske vojske...«” Ili na primjer, zahvaljujući prodoru u redove neprijatelja u Benkovcu, dobijene su dragocjene informacije. U jednoj od njih se kaže da je njemački obavještajac Teodor Hartl, obučio grupu od 32 ustaše za sabotaže i diverzije na oslobođenoj teritoriji benkovačkog kraja. U svaku grupu je određeno po šest terorista pa se navodi, da će »... ljudstvo biti smješteno po kotarskim i općinskim uredima Benkovca i okolnih mjesta na dužnosti podvomika, kako na sebe ne bi skretali pažnju. Njihov je zadatak špijuniranje i sabotaže u pozadini partizanskog frcnta«. U izvještaju se kaže da su već »takve grupe smještene u Benkovac i Šibenik«.34 Zahvaljujući budnosti organizacija NOP-a, NOO-a i stanovništva ni ovaj oblik obavještajno-subverzivnog rada neprijatelja nije dao očekivane rezultate. I takve gmpe su otkrivane i uništavane od strane snaga revolucije. Dokumenta pokazuju da je bilo i pojava nebudnosti i posljedica nebudnosti pri održavanju veza od strane obavještajnih organa NOP-a sa obavještajcima NOP-a koji su radili u sredinama neprijatelja. Tako, na primjer 1. maja 1943. godine u benkovačkom kraju od neprijatelja je pohapšeno 300 simpatizera NOP-a, među kojima su pali i važni partizanski obavještajci. Tako je neprijateljska služba sigumosti, otkrila obavještajca NOP-a Milana Batinicu u Obrovcu, koji je kao trafikant komunicirao sa velikim brojem Ijudi i slao obavještajnoj službi partizanskih jedinica dragocjene podatke o broju, stanju, planovima, naomžanju i namjerama okupatora i kvislinga. Zatim je nepažnjom održavanja veza, otkriven i ubijen don Ante Adžija (brat revolucionara Božidara Adžije) u Starigradu, dm ge polovine 1944. godine. III. Osim obavještajne službe jedinica NOV sigurnosno-obavještajne funkcije razvijale su se u sve organizacije i sve subjekte NOP-a. Neprocjenjiv je doprinos partijskih organizacija, fomma i članstva u jedinicama i na terenu, zatim skojevske organizacije, organizacije USOH-a pa čak i najmlađih pionira. Krajem decembra 1942. godine oformljen je Kotarski komitet KPH Benkovac, Kotarski komitet SKOJ-a, USOH-a, kao i odgovarajući općinski komiteti na podmčju benkovačkog ratnog kotara, kao i organizacije AFŽ. Svaki aktivista i simpatizer NOPa, prihvatao je kao svoj zadatak, da obavještava o neprijatelju i da bude budan u cilju zaštite svoje sredine, jedinice, organizacije NOP-a i NOO-a, jer je to bio uslov opstanka i uspješnog vođenja rata. Čitavu tu aktivnost je usmjeravala i podsticala brojna partijska organizacija u vojsci i na terenu.1’ Vojno pozadinski organi benkovačkog kraja su, osim vršenja mobilizacijskih, prehrambenih, transportnih i dmgih zadataka, obavljali i sigumosno-obavještajne funkcije, »vodili evidenciju narodnih neprijatelja i sumnjivih lica, vršili hapšenja, suradnja narodnih neprijatelja radi saradnje sa okupatorom, koje su sudili vojni sudovi, vršili kontrolu kretanja stanovništva i partizana u pozadini, osiguravali i partizanske bolnice, vršili zaštitu stanovništva od nasilja, razbojništva, pljačke i dr.«“ U jednom izvješ" Zbomik NOR, Tom V knj. 7, str. 16 i arhiv CKH f. 23/522-525 " Arhiv CKH f. 10/113 17 Krajem 1944. i početkom 1945. g. od 8.000 boraca, koliko je tada imala u svom sastavu 19. sjevemodalmatinska divizija (stanje na dan 11.1 .1945. g.) bilo je: 1012 članova KPJ, 143 kandidata KPJ i 1.176 članova SKOJ-a što (znači ukupno 2.181 aktivista) je bio jak potencijal za razvijanje političke svijesti boraca i starješina, pa i svijesti o budnosti i samozaštiti. " Arhiv CKH f. 33/140-143. i Zbomik NOR, Tom II/knj. 6, str. 34-37. 495
taju Komande zadarskog područja, od 15. septembra 1943. godine, ističe se, da »... najbolje radi komanda mjesta Benkovac, koja ima sjedište u Zelengradu, ona ima sve osoblje dok to nemaju komande mjesta Biograd n /m i N in.” Narodnooslobodilački odbori benkovačkog kraja su, u svom radu, veoma uspješno integrisali i obavještajnu funkciju, počev od kotarskog, općinskog, seoskog i mjesnog NOO-i. Odbornici su najbolje poznavali političko raspoloženje i stanje u masama. Znali su stav svakog pojedinca prema NOB-i zato što su stalno bili među narodom i s njim dijelili zlo i dobro. Zato je narod vjerovao svojim odbomicima i izvještavao ih o svim slabostima koje su zapažene, izvještavali i o neprijatelju, otkrivali i uništavali njegove agente i špijune, sklanjali ranjenike i dr. Istraživanja su pokazala da je stanovništvo sjevem e Dalmacije i benkovačkog kraja tokom NOB-e bilo osnovni činilac sigumosti NOP-a. Bezbroj je primjera stvaralačke inicijative svih socijalnih kategorija stanovništva i na tom poprištu borbe protiv okupatora i kvislinga. N a stotine seljaka, žena, čobana, u ratnom vihom su organizirano i samoinicijativno izvještavali o neprijatelju. Partizanski odsjeci koji su uspostavljeni na podmčju sjeveme Dalmacije i benkovačkog kraja bili su jedan od oblika sigumosti. Štab Kninskog sektora je jula 1943. godine formirao u sjevemoj Dalmaciji Ravnim kotarima tri takva odsjeka. Svaki odsjek su kontrolisale gm pe naomžanih boraca od po 32 partizana. Osnovni zadatak im je bio »... kontrola teritorije vojnički i politički ... intenzivno razvijanje informativne službe ... mobilizacije što više boraca u redove NOVJ, nedozvoljavanje neprijatelju, četnicima i izdajničkom vodstvu HSS da mobilišu za sebe i da stvaraju rezervu izbjegličkoj vladi u Londonu...«. IV. Ргеко benkovačkog kraja tokom NOB-e prolazile su veze, kanali, punktovi i relejne stanice, kroz koje su prenošene obavještajne i dm ge pom ke, od izvora do korisnika: štabova jedinica NOV, rukovodstava Partije, organizacija N O P i vojnopozadinskih organa. Iz sačuvanih dokumenata i dmgih izvora se vidi da se veze dobro i sigum o funkcionisale, sa manjim prekidima tokom cijelog oslobodilačkog rata i revolucije. Informacije su korištene u operativnoj, obavještajnoj, samozaštitnoj i propagandno-političkoj funkciji, u borbi protiv okupatorskih obavještajno-policijskih službi. Još početkom om žane borbe uspostavljeni su kanali i veze kao i relejne stanice, koje su prolazile ргеко sjevem e Dalmacije, benkovačkog kraja a išle su od sjevemog primoija: Biograda - Vodica, preko Đevrsaka-Žegara-Dalm atinske Krupe, ргеко Velebita do sela Vrace (kod Gračaca) pa dalje ргеко Bm vna-M azuna u Donji Lapac - ili B m vno-O točac (već prema tome gdje je imalo sjedište centralno mkovodstvo NOP-a Hrvatske - DKKPH, Glavni štab NOV Hrvatske i druge organizacije NOP-a).4* Uslijed čestih ofanzivnih pothvata neprijatelja na jedinice NOV i POJ dolazilo je do privremenih prekida veza sa Zadrom i Kninom,4' ali su one brzo uspostavljene. I pored relativno sporih i otežanih veza, pretežno kurirskih, vršena je brza razmjena informacija. Data je ocjena da su te veze« ... od Primorja do južne i centralne Like besprijekomo funkcionisale«. Više primjera ukazuje da tokom NOB-e u sjevemoj Dalmaciji i u benkovačkom kraju kao njenom dijelu razvijena svijest o sigurnosnom i samozaštitnom djelovanju i ponašanju kod partizanskih boraca i stanovništva kroz razne oblike i metode političkog rada komunista, skojevaca, vojnih i političkih rukovodilaca, iz vojske i dm gih or- A rhiv V. I. I. JN A /N O R /K . 1894- f. 5, d. 2. *• M ikro arhiv C K H f. 7/441. i Z b o m ik N O R , Tom V, knj. 3, str. 89.
4%
ganizacija NOP-a. Ta aktivnost je razvijana živom i pisanom riječi: putem zborova, mitinga, konferencija, političkih i vojnih kurseva i stalnog dodira aktivista i terenskih političkih radnika s narodom. Stalno je, kroz politički rad, ukazivano na značaj budnosti i na posljedice nebudnosti, koja je odnosila mnoge živote. Zbog nebudnosti i nepridavanja značaja podacima koji su dobijeni od obavještajne službe o tome da se sprema velika ofenziva na dijelove jedinica 19. sjeverodalmatinske divizije na području Stankovaca, Banjevaca, od 12 - 15. jula 1944. godine, kojom prilikom je, iz svake brigade bio angažovan po bataljon i bataljon Narodne odbrane - radi sprovodenja velikog broja ranjenika 8. korpusa - uslijed nadmoćnih snaga neprijatelja, pretrpljeni su veliki gubici na tješnjenskom i vodičkom terenu. Ranjenici su svi spašeni, zahvaljujući samozaštitnom djelovanju i ponašanju naroda, dok je bilo gubitaka kod bataljona 5,6. i 14. brigade, jer su bili razbijeni i probijali su se po grupama ka Bukovici iz obruča. Iako je obavještajna služba 19. divizije raspolagala informacijama o većim pokretima njemačkih jedinica, četnika i ustaša iz okolnih gamizona i uporišta, štabovi nisu pridali značaj tim podacima, pa je zbog nebudnosti došlo do gubitaka koji su se mogli izbjeći, da se više vodilo računa. Svaki promašaj i neuspjeh služio je kao pouka. Tako je, na svim sastancima, vojnim konferencijama stalno raspravljano o samozaštitnom djelovanju i ponašanju. Iz partijskih dokumenata se vidi da su politički komesari jedinica i njihovi zamjenici često održavali predavanja o metodima rada neprijatelja i kako mu se najefikasnije suprotstaviti. Stalno je ukazivano na značaj budnosti iz ratne prakse i ukazivano na posljedice nesamozaštitnog ponašanja, kao što je bio slučaj koji smo naprijed naveli. Partizanska štampa i pisana riječ, kao što su džepne i zidne novine jedinica, zatim listovi i bilteni koje je izdavao Agitpropodjel 19. divizije i njenih brigada - imali su značajnu ulogu na razvijanju svijesti o samozaštiti i sigurnosti. U toj fundaciji su bile značajne i radio-vijesti, koje je umnožavao i slao jedinicama NOV, Inicijativni odbor JNOF za kotar Benkovac. V. Sačuvana dokumenta iz NOR i izvori protivničke strane pokazuju da su organizacije KPH u benkovačkom kraju, kao i svi subjekti NOP-a u svom djelovanju primjenjivali niz mjera sigumosti koje su upotpunjavale masovni sistem sigurnosti rečenog regiona. Te mjere su bile: provjera ljudstva koje dolazi iz uporišta pod okupacijom na oslobođenu teritoriju i jedinice 19. divizije i partizanskih odreda. Uvođene su dozvole i propusnice za vojna i civilna lica (vremenske i teritorijalne)4' vršena je kontrola o odlascima sa oslobodene teritorije u uporišta gdje se nalazi neprijatelj, ograničavana trgovina s mjestima gdje se nalazi okupator i dr. Navedene i dm ge mjere sigurnosti koje su preduzimale organizacije KPH, SKOJ-a, USAO-a, NOO-a, vojni štabovi, vojno-teritorijalni organi - činile su zajedno sa ideološko-političkim radom sa narodom i vojskom solidnu osnovu za razvijanje svijesti o budnosti i samozaštiti snaga revolucije u benkovačkom regionu.
41 U izvještaju II odsjeka za sjevernu Dalmaciju Stabu IV. operativne zone NOV i POH Hrvatske, od 27. II 1943. g. se o tome kaže: »... Sa Kninom još nema veze već dva mjeseca dana, tj. poslije hapšenja druga Svemira. Obavještajna služba u Kninu nikako ne radi. Drug Rudi koji ^e zamjenio druga Svemira ne odgovara na pisma (vidjeti: A. V. I. I. JNA/NOR/K.) 1491, f, 5, d, 4J A. V. I. I. JNA/NOR/k. 1491. f. 2. d. 1. i arhiv CKH f. 7/288, 519 i f. 38/672. 32 - B EN K O V A C K I K R A J ... Z B O R N IK 2
497
VI. Polazeći od evidentnih činjenica na koje smo ukazali tokom dosadašnjeg razmatranja rečene teme, može se konstatirati slijedeće: - Ni u jednom regionu naše zemlje nije primjenjivano toliko raznovrsnih oblika, formi i metoda obavještajne i samozaštitne djelatnosti snaga revolucije, kao što je to činjeno na području sjeveme Dalmacije i u bukovačkom kraju u NOB-i i revoluciji. Znači, primjenjivao se niz mjera, oblika i sredstava sigurnosti i samozaštite koje su nametale ratna praksa, uslovi i prilike, sa osloncem na stanovništvo, kao glavnu snagu sigurnosti NOP-a. N a stotine ljudi, omladine, žena, pionira, pripadnika organa vojne i narodne vlasti, pripadnika NOV i vojno-pozadinskih organa, članovi partizanskih i seoskih stražara, svi su organizovano i samoinicijativno obavještavali o neprijatelju, uprkos svim teškoćama, slabostima i težim promašajima. - Partija je, u benkovačkom kraju, pored toga što je radila na stvaranju specijalizovane obavještajne organizacije NOP-a za stručnu borbu protiv agenture okupatora i kvislinga, prilagodavajući njene oblike i metode borbe uslovima i datoj situaciji na terenu. Partija je uporedo angažovala sve snage revolucije i stanovništvo na stvaranju masovnog sistema sigumosti. - Svi subjekti NOP-a benkovačkog кгаја, štabovi, vojno-teritorijalni organi, na rodnooslobodilački odbori u svom radu su u najvećem dijelu integrisali bezbjednosnoobavještajne funkcije u borbi protiv obavještajno-policijskih službi italijanskih, njemačkih okupatora i kvislinga, kao i protiv dejstva specijalnih jedinica: MVAC (antikomunističke milicije), njemačkih tm pova i svih oblika infiltracije koje su neprijateljske službe primjenjivale u cilju razbijanja snaga revolucije iznutra. - Stalnim razvijanjem ofanzivne komponente političko-obavještajnog rada protiv neprijatelja, angažovanjem saradnika NOP u sredinama protivnika, dobijen je veliki broj važnih informacija o planovima i namjerama neprijatelja, koje su, provjerenim mjerama sigurnosti NOP i vojnim akcijama NOVJ, osujećivane i presijecane. - U sistemu sigurnosti NOP-a benkovačkog kraja važnu ulogu i doprinos dalo je Obavještajno povjereništvo za benkovački kraj, čiji su saradnici bili ugrađeni u najvitalnije objekte neprijatelja benkovačkog kotora. - Preko benkovačkog kraja izgrađen je bio solidan sistem veza, kanala relejnih stanica i punktova između obavještajnih organa jedinica i teritorije, s punktovima na okupiranoj teritoriji, tako je relativno brzo vršena razmjena informacija i unutar benkovačkog kraja sa susjednim regionima sjeveme Dalmacije i južne Like. To je omogućavalo da se relativno brzo koriste podaci u operativne, obavještajne, samozaštitne i političko-propagandne svrhe. Naročito dobre veze su funkcionisale preko benkovačkog kraja s južnom i centralnom Likom. - I na kraju se može konstatirati da je zahvaljujući odanosti, patriotizmu, hrabrosti, samoinicijativi i svijesti komunista, organizacija NOP-a, razvijan takav sistem obavještajne službe i sigurnosti NOP-a benkovačkog kraja, koji je, pored svih slabosti i povremenih promašaja, kojih je bilo u svim krajevima naše zemlje - izvršio svoj zadatak. N a tim tradicijama i iskustvima treba još više njegovati i razvijati samozaštitnu svijest i sigurnosnu kultum kod generacija koje dolaze u cilju odbrane naše socijalističke samoupravne zajednice ravnopravnih naroda i narodnosti, od svih neprijateljskih snaga iznutra i spolja koje ugrožavaju našu zemlju.
498
S u m m ary IN TE LLIG E N C E SER VICE A N D SE C U R IT Y S YSTEMS O F THE N A TIONAL LIBERA T IO N M O V E M E N T IN THE R E G IO N OF B E N K O V A C D U R IN G THE N A T IO N A L LIBERATIO N WAR Ever since the first епет у forces (Italians and Germans) aided b y the quislings (chetnics and ustashe) broke into the region o f Benkovac, it was ju d g ed indispensable to organize different services and system s o f ensuring proper and safe actions in the N ational Liberation War and socialist revolution. Greatly supported and encouraged by the local population, the organizers o f these activities in Benkovac managed to develop a wide range o f various m ethods an d form s o f intelligence and security systems, rarely found in Yugoslavia at the time. Hundreds o fm en , women and children together with representatives o f military an d civil authorities, soldiers and guards o f the Yugoslav N ational Агту, and т апу others took an active part in obtaining information on епет у forces and movements, desp ite all the difficulties, weaknesses and some serious mistakes. The main role in all these actions belonged to the Yugoslav Communist Party, all m em bers o f the N ational Liberation Movement, as well as to the intelligence service o f the region o f Benkovac. Тћеу succeeded in establishing an excellent system o f connections, channels and relay networks among different intelligence branches on the territory ofB en kovac with the ones on the occupied territories.
32*
499
_______
'
Hi
С А Д РЖ А Ј Умјесто п р едговор а.................................................................................................................... 5 Луцијан К ос: Развој прометних веза Бенковачког к р а ја ............................................... 7 М иленко Тешић: Војногеографска обележја северне Далмације с посебним освртом на Бенковачки крај........................................................................................... 15 И во Фадић: Античко стакло Ассерије из Археолошког музеја у С п л и т у ............... 29 Тонћи Бурић: Хисторијат истраживања локалитета у Бенковачком к рају............. 71 Ведрана Д елонга: Преглед средњовјековних археолошких локалитета Бенковачког к р а ја .....................................................................................................................77 Радомир Јурић: Средњовјековни накит на бенковачком подручју.............................. 85 Б огум ил Х рабак: Влашка и ускочка кретања у северној Далмацији у XVI с т о л е ћ у ............................................................................................................................,.107 Стијепо Обад: Господарска и друштвена структура Бенковца у првој половици деветнаестог стољећа .........................................................................................259 • Мате Заниновић: Школство у Бенковцу и његову крају............................................... 269 Никола Вукас: Владимир Ардалић о приватном праву у Буковици........................ 291 Д уш ан Пленча: Бенковачки котар између два свјетска рата ..................................... 301 Петар П иљ а: Моја сјећањ а......................................................................................................335 М ирко и Лука Зечевић: Рад на стварању прве организације КПЈ у котару Бенковац..............................................................................................................................361 Стипе М орић: Станковачка омладина у Н О Б -и ............................................................. 381 Гојко Јаковчев: Усташки терористички покрет у сјеверној Д алм ац и ји .................445 Владимир М аричић: Дејства јединица 19. дивизије на Бенковачком ратном котару јануара-октобра 1944. године........................................................................461 М илан О брадовић: Обавјештајна служба и систем сигурности НОП-а Бенковачког краја у НОБ-и 1941-1945. године............................................................. 485
*
1
'
Бенковачки крајкроз вјекове Зборник 2
Издавач РО »Н ародни лист« Задар
Суиздавачи О пћинска конференција С СРН Х Бенковац Ф илозофски факултет Задар
Ликовна и графичка обрада М ато Ф. С ладовић
Тисак и опрема Н ИШ РО »Ослобођење« О О У Р Ш тампарска дјелатност С арајево и »Н ародни лист« Задар Н аклада 2000 примјерка YU И С Б Н 86-7377-0 1 3 -0
Тискање ове књиге суф инанцирала је Републичка заједница за знанствени рад С Р Х рватске
