Donato Carissi - Noć mi te uzima.pdf

Za Antonija. Moga sina, moje sve.

23. februar Šezdeset dva dana posle nestanka

Noć u kojoj se sve zauvek promenilo započela je zvonjavom telefona. Poziv je stigao u dvadeset dva i dvadeset. Bio je to jedan ponedeljak uveče, napolju je bilo osam stepeni ispod nule, a ledena magla gutala je sve. Flores je u to vreme uživao u prijatnoj toplini kreveta, pored svoje žene, i gledao na televiziji neki stari gangsterski film u crnobeloj tehnici. Sofija je već čvrsto spavala i izgleda da joj zvonjenje telefona nije smetalo. Nije čak primetila ni kada je njen muž ustao i obukao se. Flores navuče postavljene pantalone, rolku i debelu jaknu, kako bi se što bolje suočio s prokletom maglom koja je, kako je izgledalo, progutala vasionu i spremala se da dopre do male bolnice u Avešotu, gde je punih četrdeset od svoje šezdeset dve godine obavljao dužnost psihijatra. Za sve to vreme retko se događalo da ga podignu iz kreveta zbog nekog hitnog slučaja, naročito policija. U toj alpskoj varošici, u kojoj je rođen i u kojoj je oduvek živeo, posle sumraka se skoro ništa nije dešavalo. Izgledalo je da su i kriminalci na toj geografskoj širini odlučili da se posvete trezvenom životu, što je podrazumevalo da se svake večeri uredno povlače u kuću. Zato se Flores pitao zbog kojeg je razloga potrebno njegovo prisustvo u to tako neobično vreme. Jedina informacija koju mu je policija dala putem telefona odnosila se na to da su zadržali nekog čoveka zbog saobraćajne nesreće. Ništa drugo.

Tog popodneva prestao je da pada sneg, ali se uveče hladnoća pojačala. Flores izađe iz kuće i tamo zateče nekakvu neprirodnu tišinu. Sve se zaustavilo, sve je bilo nepomično. Izgledalo je kao da je i vreme stalo. Psihijatar oseti nekakvu jezu koja nije imala nikakve veze sa spoljnom temperaturom, jer je dolazila iznutra, iz njega samog. Upali stari

sitroen i sačeka nekoliko sekundi da se dizel-motor zagreje koliko je potrebno, pre nego što krene. Bio mu je potreban taj zvuk da razbije monotoniju neprijatne tišine. Asfalt je bio zaleđen, ali ga je prevashodno magla primorala da vozi brzinom manjom od dvadeset kilometara na sat, obema rukama čvrsto stežući volan, leđa povijenih napred, dok mu je lice bilo na svega nekoliko centimetara od vetrobranskog stakla, jer je pokušavao da bolje razazna ivicu puta. Srećom, veoma je dobro poznavao tu deonicu, pa je bio u stanju da unapred privikne oči, znajući kuda treba da ide. Kada je došao do raskrsnice, izabrao je pravac koji vodi ka centru varošice, a onda primeti nešto na beličastom snežnom pokrivaču. Nastavi dalje i oseti kao da je sve usporeno, baš kao u nekom snu. Iz dubine tog beličastog pokrivača pojaviše se jaki, isprekidani odsjaji. Izgledalo je kao da mu dolaze u susret, umesto da on ide ka njima. Iz magle iskrsnu jedna ljudska prilika. Pravila je čudne i široke pokrete rukama. Što se više postepeno približavala, Flores shvati da je reč o nekom policajcu koji je tu stajao s namerom da upozori vozače automobila koji prolaze da obrate pažnju. Psihijatar prođe pored njega i njih dvojica kratko se pozdraviše. Shvati da su isprekidani odsjaji iza leđa policajca trepćuća, ali pre svega zadnja svetla neke tamne limuzine koja je završila u jarku, van puta. Flores odmah zatim uđe u centar varošice. Bio je pust.

Žućkaste svetiljke javne rasvete izgledale su kao fatamorgana usred guste magle. Prođe kroz centar naselja i stiže do svog odredišta. U maloj bolnici Avešota vladalo je neobično komešanje. Čim je Flores prešao preko praga, dođoše mu u susret poručnik lokalne policije i Rebeka Majer, mlada žena na funkciji javnog tužioca, koja je u poslednje vreme postala veoma cenjena. Izgledala je zabrinuto. Dok je psihijatar svlačio debelu jaknu, ona ga obavesti o identitetu neočekivanog noćnog gosta. Fogel, prozbori samo tu jednu reč. Kada je čuo kako izgovara to prezime, Flores shvati otkud tolika strepnja. Bila je to noć u kojoj se sve zauvek promenilo, ali on to još nije znao. Eto zašto nije baš dobro razumeo kakva je njegova uloga u svemu tome. „Šta bi, u stvari, tačno trebalo da uradim?“, upita. „Lekari iz hitne pomoći kažu da je dobro. Ali izgleda da je u stanju rastrojstva, zbog šoka izazvanog saobraćajnom nesrećom.“ „Ali vi niste sigurni u to, zar ne?“ „Ne, reaguje kada je stimulisan. Ali ima nagle promene raspoloženja.“ „I ne seća se ničega u vezi sa onim što se dogodilo“, reče Flores, kada je i sam završio anamnezu. „Seća se samog udesa. Ali nas interesuje ono što mu je prethodilo: svakako moramo da saznamo šta se večeras dogodilo.“ „Dakle, po vašem mišljenju, on se pretvara“, zaključi psihijatar. „Bojim se da je tako. I sada vi ulazite u igru, doktore.“ „Šta se očekuje od mene, javni tužioče?“ „Nema dovoljno elemenata da ga optužimo, i on to zna; zato morate da mi kažete da li je u stanju da razume i da ima volju da sarađuje.“

„A ako jeste, šta će mu se dogoditi?“ „Moći ću da sastavim optužnicu i pristupim službenom ispitivanju, bez bojazni da će ga neki advokat u sudnici uzeti pod svoje, služeći se nekom glupom pravnom začkoljicom.“ „Ali... Rekli ste mi da saobraćajna nesreća nije prouzrokovala žrtve, zar ne? Dakle, zašto bi trebalo da bude optužen, izvinite?“ Majerova zaćuta za trenutak. „Shvatićete kada se nađe pred vama.“ Smestili su ga u njegovu ambulantu. Čim otvori vrata, Flores zapazi figuru čoveka koji sedi na jednoj od dve foteljice naspram pisaćeg stola zatrpanog papirima. Na sebi je imao tamni kaput od kašmira, leđa su mu bila povijena i izgledalo je kao da nije ni primetio da je neko ušao. Flores okači jaknu o čiviluk i protrlja ruke, još ukočene od hladnoće. „Dobro veče“, reče dok se upućivao ka radijatoru, da proveri da li je uključen. Bio je to, u stvari, samo izgovor da zauzme poziciju preko puta tog čoveka i uveri se u kakvom je stanju, ali pre svega da shvati smisao reči koje je izgovorila Majerova. Fogel je ispod kaputa imao elegantnu odeću. Tamnoplavo odelo, kravata od svile sive boje sa cvetnim detaljima, žuta maramica u džepčiću sakoa, bela košulja i dugmad za manžetne od roze zlata ovalnog oblika. Samo što je delovao izgužvano, kao da tu odeću ima na sebi već nedeljama. Fogel za trenutak podiže glavu ka njemu i pogleda ga, ali ne odgovori na pozdrav. Zatim mu pogled pade na ruke položene u krilo.

Psihijatar se zapita kakva je to smešna igra sudbine koja ih je stavila jednog naspram drugog. „Jeste li dugo ovde?“, započe pitanjem. „A vi?“ Flores se nasmeja na tu šalu, ali ovaj drugi ostade ozbiljan. „Četrdeset godina, manje-više“, odgovori. Soba je s vremenom bila ispunjena raznim predmetima i nameštajem, do te mere da je delovala pretrpano. Psihijatar je bio svestan da nekome ko to posmatra spolja sve to može da deluje neskladno. „Vidite li ovaj stari kauč? Nasledio sam ga od mog profesora, dok sam pisaći sto lično izabrao.“ Na stolu su bile uramljene fotografije njegovih ukućana. Fogel uze jednu od njih i osmotri je, držeći je u rukama. Na njoj se nalazio Flores, okružen svojim brojnim potomstvom, jednog letnjeg dana kada su pravili roštilj u vrtu. „Lepa porodica“, prokomentarisa Fogel nekako nezainteresovano. „Troje dece i jedanaestoro unučadi.“ Flores je bio emotivno veoma vezan za tu sliku. Fogel vrati ram na svoje mesto i poče da se osvrće okolo. Na zidovima su se, pored diplome, dobijenih zahvalnica i crteža koje su mu poklanjali unučići, nalazili i trofeji na koje je psihijatar bio najponosniji. Bavio se sportskim ribolovom i u samoj ordinaciji napravio je pravu izložbu brojnih primeraka prepariranih riba. „Kada mogu, ostavljam sve i odlazim na jezero ili planinski potok“, reče Flores. „Tako uspostavljam mir sa svetom.“ U jednom uglu prostorije nalazio se ormar sa štapovima za ribolov i kutija u kojoj su bile udice, mamci, najlonski konci za udicu i sve ostalo što je

potrebno. Ta prostorija je s vremenom postala takva da uopšte nije podsećala na ordinaciju jednog psihijatra. Postala je njegova jazbina, samo njegovo mesto i osećao je nezadovoljstvo pri pomisli da će za neki mesec morati da ode u penziju, sve raščisti i odnese svoje stvari odatle. Među tolikim pričama koje će ovi zidovi moći da ispričaju, sada je došla i ova o nepredviđenoj poseti jedne kasne zimske večeri. „Još ne mogu da verujem da ste ovde“, priznade psihijatar, pomalo zbunjen. „Moja žena i ja gledali smo vas toliko puta na televiziji. Vi ste poznata ličnost.“ Ovaj svečano klimnu glavom. Izgledalo je da je stvarno u stanju rastrojstva, ili je možda samo bio odličan glumac. „Jeste li sigurni da ste dobro?“ „Dobro sam“, potvrdi Fogel tihim glasom. Flores se pomeri od radijatora i ode da sedne za pisaći sto, u fotelju koja je tokom svih ovih godina poprimila njegove oblike. „Imali ste sreće, znate li? Malopre sam prošao pored mesta nesreće: završili ste van puta, ali na pravoj strani. Jeste da je i jarak prilično dubok, ali s druge strane je prava provalija.“ „Magla“, reče gost. „Da“, saglasi se Flores. „Magla da se smrznete, takva se ne viđa često. Bilo mi je potrebno dvadeset minuta da dođem od kuće dovde, a obično stignem za manje od deset minuta automobilom.“ Zatim nasloni oba lakta na naslone fotelje i duboko se zavali. „Još se nismo upoznali: ja sam doktor Ogist Flores. Recite mi, kako smem da vas zovem? Specijalni agent ili gospodin Fogel?“ Izgledalo je kao da se čovek za trenutak zamislio. „Izaberite sami.“

„Mislim da policajac nikada ne gubi činove, pa čak i kada prestane da se bavi svojim poslom. Zato vi za mene ostajete specijalni agent Fogel.“ „Ako vam je tako draže...“ Po Floresovoj glavi motalo se na desetine pitanja, ali znao je da za početak mora da odabere ona prava. „Iskreno rečeno, nisam još očekivao da ću vas videti ovde, mislio sam da ste se vratili dole u grad posle onoga što se desilo. Zašto ste se vratili?“ Specijalni agent Fogel pređe rukom preko pantalona, kao da hoće da otrese nepostojeću prašinu. „Ne znam..“ Ne reče ništa više i Flores se zadovolji klimanjem glavom. „Razumem. Jeste li došli sami?“ „Da“, odgovori Fogel, a po izrazu njegovog lica moglo se naslutiti da nije dobro razumeo smisao pitanja. „Sam sam“, uzvrati. „Da li vaše prisustvo ovde možda ima veze s pričom o nestaloj devojci?“, usudi se da pita Flores. „Pošto mi se čini da, koliko se sećam, više nemate nikakva ovlašćenja u vezi s tim slučajem.“ Izgleda da je ta rečenica probudila nešto u čoveku, a Floresu se učini da je to povređen ponos, zato što ovaj ljutito uzvrati: „Može li se znati zašto me zadržavate? Šta policija hoće od mene? Zašto ne mogu da odem?“ Flores pokuša da upotrebi sve svoje poslovično strpljenje. „Specijalni agente Fogelu, vi ste noćas doživeli saobraćajnu nesreću.“ „To znam i sam“, odgovori ovaj besno. „I bili ste sami u vozilu, je li tako“ „To sam vam već rekao.“

Flores u međuvremenu otvori fioku pisaćeg stola, uze malo ogledalo i stavi ga pred Fogela, koji, kako izgleda, na to ne obrati pažnju. „I nije bilo nikakvih posledica. Nepovređeni ste.“ „Dobro sam, koliko puta ćete me to pitati?“ Psihijatar se naže ka njemu. „Onda mi nešto objasnite... Ako ste vi nepovređeni, kome pripada krv na vašoj odeći?“ Fogel najednom ostade bez reči. Bes nestade, a pogled mu pade na ogledalo koje je Flores stavio ispred njega. Tek tada ih ugleda. Male crvene mrlje na manžetnama bele košulje. Nekoliko većih na stomaku. Neke tamnije pomešale su se s bojom odela i kaputa, ali su se po njihovoj gušćoj konzistenciji mogli naslutiti svetli krugovi. Izgledalo je kao da ih specijalni agent prvi put primećuje. Ali jedan deo njega znao je da su tu, Flores je to odmah shvatio. Zato što se Fogel nije previše začudio, niti je odmah tvrdio da ne zna razlog njihovog prisustva. U njegovim očima pojavi se nova svetlost, a njegovo stanje rastrojstva poče da se razređuje, kao što se događa s maglom. Ali ona koja se nadvijala nad okolinom, izvan prozora ordinacije, ostala je nepromenjena. Noć u kojoj se sve zauvek promenilo tek je započela. Fogel pogleda Floresa pravo među zenice, odjednom potpuno trezven. „U pravu ste“, reče. „Mislim da moram da objasnim.“

25. decembar Dva dana posle nestanka

Duž planinskih obronaka pružala se jelova šuma, kao regularna vojska koja se sprema da izvrši invaziju na dolinu. Dolina je bila dugačka i uska, kao neka stara brazgotina, a kroz njeno središte proticala je reka, jarkozelene boje, ponekad mirna, ponekad plahovita. Avešot se nalazio baš tu, usred čitave te scene. Alpska varošica, na svega nekoliko kilometara od granice. Kuće strmih krovova, crkva sa zvonikom, zgrada opštine, policijska stanica, mala bolnica. Školski kompleks, nekoliko barova i stadion za zimske sportove koji je imao ledenu ploču. Šume, dolina, reka, varošica. I čudovišna mašina za iskopavanje rude, kao sramotna uvreda za prošlost i prirodu ovog mesta. Bio je tu i restoran, malo izvan centra naselja, pored puta prvog reda. Kroz staklena vrata videle su se ulica i benzinska pumpa. Na njima se isticala svetlosna reklama kojom se žele srećni praznici vozačima automobila koji tuda prolaze. Iz unutrašnjosti lokala, slova su se čitala obrnuto, pa je sve to izgledalo kao neka vrsta nerazumljivog hijeroglifa. U restoranu – tridesetak stolova od plavog ultrapasa, nekoliko njih sakriveno u separeima pored samih zidova. Bili su svi postavljeni, ali je samo jedan bio zauzet. Onaj u samoj sredini lokala. Specijalni agent Fogel sam je doručkovao jaja i dimljenu slaninu. Imao je na sebi odelo olovnosive boje s tamnozelenim prslukom i tamnoplavom kravatom i nije skinuo kaput od kašmira ni dok je jeo.

Prava leđa i čvrst pogled na crnu beležnicu u kojoj je zapisivao beleške elegantnim srebrnim nalivperom, koje je za trenutak odlagao na sto, kako bi uzeo zalogaj hrane. Ponavljao je pokrete u tačno određenim intervalima, savesno poštujući neku vrstu unutrašnjeg ritma. Postariji vlasnik nosio je kecelju uprljanu masnim mrljama, preko karirane crveno-crne šumarske košulje, s rukavima zasukanim do lakata. Izađe iza šanka i priđe gostu s bokalom upravo pripremljene kafe. „Pomišljao sam da danas ne otvaram. Rekao sam sebi: ko će sada hteti da dođe ovde na dan Božića? Nasuprot tome, do pre nekoliko godina bilo je ovde mnogo turista, porodica s decom... Ali otkako su pronašli ono fluorescentno sranje, sve se promenilo.“ Čovek izgovori tu rečenicu kao da žali za nekim srećnim dalekim vremenima koja se više nikada neće vratiti. Do pre neku godinu u Avešotu se odvijao spokojan i miran život. Ljudi su živeli od turizma i sitnih zanata. Ali jednog dana došao je neko sa strane i prorekao da se ispod ovih planina krije prilično veliko nalazište fluorita. Zaista, pomisli Fogel, stari je bio u pravu: odonda se sve promenilo. Došla je jedna multinacionalna kompanija i kupila koncesije za zemljište iznad ležišta rude i obilato platila raznim vlasnicima. Mnogi su se obogatili preko noći. A oni koji nisu imali sreću da poseduju neki komad zemlje, odjednom su osiromašili, zato što su turisti nestali. „Možda bi trebalo da se odlučim da prodam ovo mesto i da se povučem“, nastavi čovek. Onda, ljutito odmahujući glavom, napuni Fogelovu šolju do vrha kafom, mada mu ovaj nije to tražio. „Kada sam vas video kako ulazite, pomislio sam da ste jedan od onih prodavača koji povremeno pokušavaju da mi uvale svoje

bezvredne proizvode. Onda sam shvatio... Ovde ste zbog devojčice, zar ne?“ Skoro neprimetnim pokretom glave pokaza na letak zakačen na zid pored ulaza. Na njemu je bila prikazana fotografija nasmejane riđokose i pegave adolescentkinje. Ime – Ana Lu. I pitanje: „Da li ste me videli?“ Zatim dodat telefonski broj i nekoliko redova teksta. Fogel primeti da starac pokušava da zaviri u crnu beležnicu, tako da je zatvori. Zatim odloži viljušku na tanjir. „Poznajete li je?“ „Poznajem tu porodicu. Dobri su ljudi.“ Čovek privuče sebi jednu od stolica koje su bile postavljene oko stola i sede naspram policajca. „Šta joj se, po vašem mišljenju, dogodilo?“ Fogel sklopi ruke ispod brade. Koliko puta mu je postavljeno to pitanje? Bila je to uvek ista priča. Svi su izgledali iskreno zabrinuti, ili su se trudili da tako izgledaju, ali je kod njih uvek bila vidljiva samo radoznalost. Bolesna, lažna, puka radoznalost. „Dvadeset četiri“, reče. Vlasnik restorana, izgleda, nije shvatio smisao odgovora, ali Fogel preduhitri svaku mogućnost zahteva za razjašnjenje. „Dvadeset četiri sata je vreme u kojem adolescenti koji su pobegli od kuće u proseku uspevaju da izdrže s isključenim mobilnim telefonom. Zatim svakako moraju da pozovu nekog prijatelja ili da provere na internetu da li se priča o njima, i tako budu locirani. Većina ih se vraća kući otprilike posle četrdeset osam sati... Stoga, ako u međuvremenu ne dođu u neki gadan sukob ili se ne dogodi saobraćajni udes, može se reći da posle dva dana od nestanka postoji konkretna mogućnost da stvari dođu na svoje mesto.“ Čovek je za trenutak izgledao odsutno. „I šta se zatim događa?“ „Zatim obično zovu mene.“

Specijalni agent ustade, zavuče ruku u džep i spusti na sto dvadeseticu, da plati doručak. Zatim krenu ka izlazu, ali pre nego što je prešao prag, još jednom se okrenu ka vlasniku restorana. „Poslušajte moj savet: nemojte da prodate ovo mesto. Uskoro će ono opet biti puno sveta.“ Napolju je dan bio hladan, ali je nebo bilo vedro i sve je bilo okupano blistavim zimskim suncem. Ulicom bi povremeno prošao neki kamion i strujanje vazduha pomeralo je skute Fogelovog kaputa. Specijalni agent zastade sa obema rukama u džepu, na trgu naspram restorana, pored benzinske pumpe. Gledao je uvis. Iza njegovih leđa pojavi se mladić koji je mogao imati tridesetak godina. I on je na sebi imao odelo, kravatu i crni kaput, ali ne od kašmira. Imao je svetlu kosu, začešljanu na stranu, i svetloplave oči. Lice dobrog momka. „Zdravo“, reče, ali njegov pozdrav ostade bez odgovora. „Ja sam agent Borgi“, ipak nastavi. „Rekli su mi da dođem po vas.“ Fogel ga ne udostoji ni trunke pažnje, nastavljajući uporno da gleda nebo. „Brifing počinje za pola sata. Svi su tu, kao što ste zahtevali.“ Borgi se u tom trenutku naže napred i shvati da njegov pretpostavljeni, u stvari, posmatra nešto na nadstrešnici benzinske pumpe. Bezbednosna kamera bila je usmerena u pravcu ulice. Fogel se konačno okrenu ka njemu. „Ova ulica jedini je prilaz dolini, je li tako?“

Borgi nije imao potrebe da razmišlja. „Da, gospodine. Ne postoji drugi način da se ovde stigne ili ode odavde: u potpunosti preseca dolinu.“ „Dobro“, reče Fogel. „Onda me odvedite na drugi kraj.“ Specijalni agent se brzim korakom uputi ka tajanstvenoj limuzini kojom je ovaj drugi došao po njega. Borgi je za trenutak oklevao, pa onda krenu za njim. Neki minut kasnije nađoše se iznad mosta koji je vodio u susednu dolinu. Mladi policajac čekao je ispred auta, parkiranog na ivici ulice, dok je Fogel, na nekoliko metara razdaljine, ponavljao scenu od malopre, ovog puta usredsređujući se na telekameru za kontrolu saobraćaja, šćućurenu na stubu pored kolovoza, dok su kola prolazila pored njega, a vozači pritiskali sirene u znak protesta. Međutim, Fogel se nije mnogo uzbuđivao zbog toga i nastavljao je da hladnokrvno radi ono što je započeo. Šta god da je to bilo, za Borgija je situacija bila ne samo nerazumljiva već i paradoksalna. Kada je završio gledanje u kameru, specijalni agent vrati se prema kolima. „Hajdemo kod roditelja devojčice“, reče i uđe u automobil, ne čekajući Borgijev odgovor, dok ovaj pogleda na sat i strpljivo ponovo sede na mesto vozača. „Ana Lu nikada nije pravila probleme“, potvrdi Marija Kastner uverljivo. Majka devojčice bila je sićušna ženica, koja je, međutim, zračila posebnom snagom. Sedela je na kauču pored muža, snažnog čoveka, ali bezazlenog izraza, u dnevnoj sobi male vile na dva sprata u kojoj su živeli. Njih dvoje su još na sebi imali pidžame i kućne haljine i držali su se za ruke.

Osećao se sladunjav miris kuvanog jela i osveživača prostorija. Fogel to nije podnosio. Specijalni agent sedeo je na fotelji, Borgi na stolici malo podalje. Između njih i bračnog para nalazio se stočić na kojem su bile šoljice kafe koja se već ohladila, pošto, izgleda, niko nije imao nameru da je pije. U sobi je bila i okićena božićna jelka, ispod koje se dvoje blizanaca od sedam godina igralo s tek raspakovanim poklonima. Jedan paket s lepom crvenom ukrasnom trakom bio je još nedirnut. Žena za trenutak presrete Fogelov pogled. „Želeli smo da dečaci ipak proslave Hristovo rođenje, između ostalog i kako bismo im odvratili pažnju od ove situacije“, pravdala se ona.

Situaciju je predstavljalo to što je njihova starija sestra, koja ima šesnaest godina, jedino žensko dete, nestala pre skoro dva dana. Izašla je iz kuće jednog zimskog popodneva, oko sedamnaest sati, krenula na sastanak u crkvi, udaljenoj svega nekoliko stotina metara. Tamo nikada nije stigla. Ana Lu prešla je kratak put kroz stambenu četvrt u kojoj su sve kuće jednake – bile su to male porodične vile s vrtom – i gde se sve komšije oduvek poznaju. Ali niko ništa nije ni video ni čuo. Uzbuna je podignuta oko devetnaest sati, kada je njena majka videla da se nije vratila kući i uzaludno ju je zvala na mobilni telefon, koji je bio isključen. Bila su to dva duga sata u kojima je moglo svašta da se dogodi. Potraga je trajala čitave noći, ali je zdrav razum savetovao da se prekine i nastavi kada se razdani. Osim toga, lokalna

policija nije imala na raspolaganju sredstva za potragu na čitavoj teritoriji. U tom trenutku nisu postojale pretpostavke o motivima nestanka. Fogel nastavi da ćutke posmatra to dvoje roditelja s podočnjacima od nesanice, koji će u narednim nedeljama brzo ostariti, ali na kojima je već u tom trenutku sve to počelo da ostavlja trag. „Naša kćerka uvek je bila odgovorna, još od malih nogu“, nastavi žena. „Ne znam kako da kažem... ali nikada nismo morali da brinemo o njoj: rasla je sama. Pomaže u kući, brine o braći. Nastavnici u školi zadovoljni su njom. Nedavno je počela da predaje veronauku u našem bratstvu.“ Dnevna soba bila je skromno nameštena. Dok je ulazio, Fogel je odmah zapazio da je čitav ambijent ispunjen predmetima koji svedoče o dubokoj pobožnosti. Po zidovima su bile okačene slike sa svetim temama, kao i scene iz Biblije i Jevanđelja. Preovladavao je Isus, kao i u obliku malih statua od plastike ili gipsa, ali je i Devica Marija bila veoma zastupljena. Tu je bila i prava revija slika svetaca. Iznad televizora bilo je postavljeno drveno raspeće. Po zidovima u čitavoj sobi visile su i uramljene fotografije članova porodice. Na mnogima od njih pojavljivala se devojka s riđom kosom i pegama. Ana Lu bila je ženska verzija svog oca. I bila je uvek nasmejana. Na dan prvog pričešća, na planini zajedno s braćom, s klizaljkama preko ramena na stadionu za zimske sportove, dok ponosno pokazuje medalju na kraju nekog takmičenja.

Fogel je znao da ova soba, ovi zidovi, ova kuća, nikada više neće biti isti. Sve to bilo je puno uspomena koje će ubrzo početi da zadaju bol. „Nećemo sklanjati božićno drvo sve dok se naša kćerka ne vrati kući“, saopšti Marija Kastner, skoro ponosno. „Biće osvetljeno tako da se dobro vidi kroz prozor.“ Fogel pomisli koliko je sve to apsurdno, pogotovo u mesecima koji dolaze. Božićno drvo služilo je kao svetionik, da pokaže put do kuće u koju se možda više neće vratiti. Zato što je baš to bio konkretan rizik, samo što roditelji Ane Lu toga još nisu bili svesni. To praznično svetlo pokazaće svima napolju da se između tih zidova odvija drama. Sve to može da izazove veliku gužvu. Ljudi, komšije, neće moći da ne primete to drvo i njegovo značenje, pa će s vremenom sve to početi da im smeta. Dok budu prolazili pored njihove kuće, prelaziće na drugu stranu, samo da izbegnu da ga vide. Taj simbol udaljiće svakoga od Kastnerovih i tako samo pojačati njihovu usamljenost. Zato je ravnodušnost jedini put da se ide napred u životu, priseti se Fogel. „Kažu da je reč o činu buntovništva, nepromišljenom potezu koji je normalan za šesnaest godina“, reče Marija, ali zatim odlučno odmahnu glavom. „To nije slučaj s mojom kćerkom.“ Fogel klimnu glavom. Mada nije imao dokaze za to, bio je saglasan s njom. Nije to bilo samo jednostavno povlađivanje majci koja pokušava da pre svega opravda sebe i sopstvenu roditeljsku ulogu tako što se kune u neiskvarenost svoje devojčice. Specijalni agent bio je stvarno ubeđen da je ona u pravu. Ta sigurnost poticala je iz lica Ane Lu koja ga je nasmejana posmatrala iz svakog ugla sobe. Jednostavan, skoro detinjast izgled govorio mu je da se svakako nešto dogodilo. I da se to nešto dogodilo protiv njene volje.

„Veoma smo vezane, mnogo liči na mene. Ovo je napravila za mene, poklonila mi ju je pre nedelju dana...“ Žena pokaza policajcu narukvicu od sitnih perlica koju je nosila na ruci. „One su u poslednje vreme njena strast. Sama ih pravi i poklanja osobama koje voli.“ Fogel primeti da dok priča o tim detaljima, nebitnim za ishod potrage, njen glas i pogled ne odaju nikakvu potresenost. Ali nije to bila hladnoća. Specijalni agent shvati o čemu je, u stvari, reč. Žena je bila uverena da je to iskušenje, neka vrsta ispita kojem su svi oni podvrgnuti u tom dramatičnom, teškom trenutku, da bi tako dokazali da je njihova vera čvrsta i nepokolebljiva. Stoga je, u suštini, prihvatala ono što se događa, ograničavajući se na odbijanje nepravde i s nadom da će neko tamo, možda sam Bog lično, ubrzo pronaći lek za to. „Ana Lu mi se poveravala, ali jedna mama shvata da ne mora da zna baš sve o svojoj deci. Juče, dok sam sređivala njenu sobu, pronašla sam ovo...“ Žena za nekoliko trenutaka ispusti muževljevu ruku, da bi Fogelu pružila dnevnik šarenih korica koji je držala pored sebe. Specijalni agent istegnu se preko stočića da ga uzme. Na koricama je bila slika dva nežna čupava mačeta. Poče odsutno da ga prelistava. „U njemu nećete pronaći ništa što bi moglo da ukazuje na nešto“, reče žena. Fogel zatvori dnevnik i iz unutrašnjeg džepa kaputa izvuče nalivpero i crnu beležnicu. „Pretpostavljam da imate saznanja o svim kontaktima vaše kćerke...“ „Naravno“, reče Marija Kastner, uz dozu zameranja zbog tog pitanja.

„Da li je Ana Lu upoznala nekoga u poslednje vreme? Nekog novog prijatelja ili prijateljicu, na primer.“ „Ne.“ „Jeste li apsolutno sigurni u to?“ „Da“, uzvrati žena. „Inače bi mi rekla.“ Malopre je priznala da jedna majka ne mora da zna baš sve o svojoj deci, sada ističe da je sigurna da zna. Tipično za roditelje u slučajevima nestanka, pomisli Fogel. Hoće da pomognu, ali znaju da su i sami delimično odgovorni, u najmanju ruku zbog nepažnje u odnosu na svoju decu. Ali kada pokušate da situaciju prikažete kao ozbiljnu, pojavljuje se odbrambeni instinkt, pa i po cenu da se negira ono što je očigledno. A Marija Kastner upravo je počela da vrda. Ipak, specijalni agent morao je da sazna što više. „Jeste li zapazili neko neobično ponašanje u poslednje vreme?“ „Šta mislite pod tim neobično?“ „Znate kakva su deca, zar ne? Na osnovu malih signala može se naslutiti mnogo toga. Je li dobro spavala? Da li je redovno jela? Da li joj se raspoloženje promenilo? Je li bila zatvorena, svadljiva, ili je u njenom držanju bilo nečega što ranije nije postojalo?“ „Bila je ona obična Ana Lu. Poznajem svoju kćerku, agente Fogel, znam kada nešto nije u redu.“ Devojčica je imala mobilni telefon. Koliko je Fogelu bilo poznato, bio je to stari model, ne pametni telefon. „Da li je vaša kćerka pretraživala internet?“ Dvoje roditelja se pogledaše. „Naše bratstvo ne preporučuje korišćenje nekih tehnologija. Internet je pun zamki, agente Fogelu. Pogrešnih saznanja koja mogu da ugroze vaspitanje jednog dobrog

hrišćanina“, reče Marija. „Međutim, mi nismo ništa zabranjivali našoj kćerki, sve je bio njen izbor.“ Naravno, kako da ne, pomisli Fogel u sebi. Međutim, žena je u nečemu bila u pravu. Opasnost je obično dolazila s mreže. Osetljivi adolescenti kao što je Ana Lu bili su lako podložni sugestijama. Na internetu postoje grabljivci koji su vešti u tome da lako manipulišu svešću onih najranjivijih i da se uvuku u njihove živote. Postepeno ruše svaku odbranu i zloupotrebom odnosa poverenja uspevaju da se predstave kao najbliži rođaci i da na daljinu upravljaju maloletnikom, sve dok ne postignu ono što žele. Ana Lu Kastner je u tom smislu bila savršen plen. Možda je devojčica samo prividno povlađivala volji roditelja, ali se povezivala na internet negde drugde, u školi ili biblioteci, na primer. Trebalo je da to kontrolišu. Međutim, u ovom trenutku bilo je potrebno da se detaljnije pozabavi nekim drugim aspektima. „Vi spadate među srećnike iz varošice koji su prodali koncesije rudarskoj kompaniji, je li to tačno?“ Pitanje je bilo upućeno Brunu Kastneru, ali se opet umeša njegova žena. „Moj otac ostavio nam je neko zemljište, gore na severu. Ko je mogao da pretpostavi da toliko vredi... Jedan deo novca ustupili smo bratstvu, a deo smo iskoristili da platimo zajam za ovu kuću. Ostatak smo oročili za našu decu.“ Mora da je to bila lepa svotica, pomisli Fogel. Možda dovoljna da garantuje više nego pristojan život mnogim budućim generacijama Kastnerovih. Mogli su da omoguće sebi razne luksuze ili da samo odluče da kupe veću i lepšu kuću. Nasuprot tome, odlučili su da ne menjaju način života. Specijalni agent nije baš razumeo kako neko može da se tako lako odrekne neočekivanog blagostanja. Ipak to primi k znanju, i dok je još držao glavu nagnutu nad beležnicom, upita: „Nisu

vam stigli zahtevi za novac, stoga bih isključio otmicu sa svrhom iznude. Nego, da li ste imali neke pretnje u prošlosti? Postoji li neko – pa čak i neki rođak ili poznanik – ko bi mogao da ima motive zbog toga što je zavidan, kivan ili uvređen u odnosu na vas?“ Kastnerovi su delovali iznenađeno zbog tih pitanja. „Ne, niko“, reče odmah žena. „Posećujemo se samo sa članovima našeg bratstva.“ Fogel razmisli o smislu poslednje rečenice: Kastnerovi su bili naivno ubeđeni da u bratstvu nema prostora za sukobe. Uostalom, on nije sumnjao da bi baš to moglo da predstavlja odgovor. Pre nego što je kročio u njihovu kuću, umešao se u njihov život tako što se informisao o svemu što je trebalo da sazna o njima. Javno mnjenje obično se zadržava na onome što se može uočiti spolja. Stoga, kada se dogodi nešto neobično, kao što je nestanak jedne obične i dobro vaspitane devojčice, i kada se to događa jednoj zdravoj porodici, vlada opšta pomisao da je ono loše došlo spolja. Međutim, stručni policajci kao što je on uvek su izbegavali da usmere istragu prema spoljašnjosti, zato što se u mnogim slučajevima – a to je ono što je najbanalnije i najgroznije – objašnjenje krilo među četiri zida u kući. Imao je posla sa očevima koji zloupotrebljavaju svoje kćerke, a da njihove majke, umesto da ih zaštite, tretiraju svoje devojčice kao opasne rivalke. Roditelji bi zatim, radi mira u kući, dolazili do zaključka da je najbolje rešenje za spašavanje njihovog braka odricanje od sopstvene krvi. Jednom mu se čak dogodio slučaj supruge koja je, pošto je otkrila napastvovanje, odlučila da zaštiti muža i, da bi prikrila sopstvenu sramotu, sama ubije kćerku i učini da ona nestane. Revija svireposti u svakom slučaju uvek je bila raznolika i maštovita. Kastnerovi su u tom pogledu, izgleda, bili u redu.

On je bio auto-prevoznik koji nije prestao da lomi kičmu obavljanjem sopstvenog posla i pošto se neočekivano obogatio. Ona je bila skromna domaćica, potpuno posvećena porodici i deci. Njih dvoje su, pored toga, negovali jaku i čvrstu veru. Ali nikad ne reci nikad. Fogel se pretvarao da je zadovoljan. „Čini mi se da smo za sada sve rekli.“ Specijalni agent onda ustade iz fotelje, pa isto to odmah uradi i Borgi, koji je sve vreme ćutao. „Hvala za kafu... i za ovo“, reče, mašući dnevnikom Ane Lu. „Siguran sam da će nam biti od velike pomoći.“ Kastnerovi otpratiše dvojicu agenata do vrata. Fogel još jednom pogleda na dečake koji su se bezbrižno igrali pored božićnog drveta. Ko zna kakve će uspomene ostati utisnute u njihovoj svesti kada odrastu? – pomisli. Možda će se mališani ipak spasti užasa. Međutim, paketić sa crvenom ukrasnom mašnicom koji je čekao Anu Lu govorio mu je da će nešto ostati da ih zauvek podseća na tragediju koja se sručila na njihovu porodicu. Zato što ne postoji ništa gore od poklona koji ne stigne do onoga kome je namenjen. Sreća koja se u njemu nalazi lagano truli i zagađuje sve oko sebe. Specijalni agent u tom trenutku primeti da je tišina između njih prilično trajala, stoga se obrati Borgiju: „Možete li da me sačekate u kolima, molim vas?“ „Da, gospodine“, reče revnosni policajac. Kada je ostao nasamo s Kastnerovima, Fogel poče da govori novim glasom, brižnim, kao da mu situacija stvarno leži na srcu. „Hoću da budem iskren s vama“, reče. „Mediji su nanjušili priču, uskoro će stići masovno... Novinari su ponekad bolji od policije u otkrivanju informacija, i ono što završi na televiziji nema uvek veze s istragom.

Ne znajući gde da gledaju, gledaće u vas. Zato, ako imate da nešto kažete, bilo šta... ovo je trenutak da to učinite.“ Nastade tišina i Fogelu se učini da je potrajala duže nego što je potrebno. I eto, gotovo, sporazum je bio potvrđen. Savet je, u stvari, sadržao upozorenje. Znam da imate tajne, svi ih imaju. Ali vaše tajne sada pripadaju meni. „Dobro“, reče najzad specijalni agent, da razbije tišinu i oslobodi ih zbunjenosti. „Video sam da ste odštampali letke s fotografijom vaše kćerke. Bila je to dobra ideja, ali to nije dovoljno. Do sada su se lokalni mediji bavili slučajem, ali sada će biti potrebno da se preduzmu neki drugi koraci. Na primer, bilo bi korisno da se uputi javni apel. Jeste li spremni za to?“ Dvoje supružnika se pogledaše, dogovarajući se samo pogledom. Onda majka Ane Lu zakorači napred, skide narukvicu koju joj je napravila kćerka, uze Fogelovu levu ruku i stavi mu je na ručni zglob, kao da ga svečano uvodi na novi položaj. „Učinićemo sve što je potrebno da vam pomognemo, agente Fogelu. Samo je vratite kući.“ Dok je čekao u limuzini, Borgi je to vreme iskoristio da obavi razgovor mobilnim telefonom. „Ne znam koliko će nam još biti potrebno, nemam pojma“, objašnjavao je jednom od agenata koji su više od sat vremena čekali početak planiranog brifinga. „I ja imam porodicu. Smiri ih i ubedi da niko neće propustiti božićni ručak.“ Istini za volju, plašio se da sebi neće moći da da takvo obećanje, zato što nije znao šta Fogel ima na umu. Znao je samo ono najnužnije i tog jutra obavljao je samo dužnost vozača. Prethodne večeri, njegov direktno nadređeni saopštio mu je da će narednog jutra morati da se pojavi u Avešotu da pomogne specijalnom

agentu Fogelu u istrazi povodom nestanka jedne maloletnice. Onda mu je dao neku skromnu zabelešku o tom slučaju i zaključio neobičnim preporukama: da se u osam i trideset pojavi na tačno određenom mestu pored restorana na izlazu iz alpske varošice i da obavezno obuče tamno odelo, jaknu i kravatu. Borgi je, naravno, čuo mnogo toga o Fogelu i njegovim ekscentričnostima. Na televiziji se često govorilo o njemu i njegovim slučajevima, a gostovao je u raznim emisijama koje su se bavile crnom hronikom. Novine i televizijski dnevnici otimali su se o njegove intervjue. Fogel se uvek osećao prijatno pred televizijskim kamerama, kao iskusni glumac koji je u stanju da uvek improvizuje performans, siguran da će postići uspeh. Bilo je tu i priča u policijskim krugovima u kojima je opisivan kao jogunast tip, manijak za kontrolu, koji brine samo kako da se što bolje predstavi na televiziji i toliko je egocentričan da mu je stalo da zaseni svakoga ko se nađe u njegovoj blizini. Međutim, u poslednje vreme, specijalnom agentu Fogelu nije sve išlo od ruke. Jedan slučaj koji je vodio bio je posebno diskutabilan. Neki u policiji radovali su se zbog toga, ali je Borgi, možda isuviše naivno, smatrao da može mnogo toga da nauči od žace kao što je on. Na kraju krajeva, bio je početnik, i to iskustvo sigurno mu neće škoditi. Samo što se Fogel uvek bavio očiglednim zločinima, zverskim ubistvima praćenim jakim emotivnim nabojem. Takođe, pričalo se da uvek pažljivo bira slučajeve. Zbog toga se Borgi pitao šta je to tako izuzetno specijalni agent video u nestanku neke devojčice.

Mada je smatrao da je bojazan roditelja Ane Lu razumljiva i da je stvarno moglo da se dogodi nešto ružno, mislio je da to ipak nije medijski slučaj. A upravo su takvi slučajevi interesovali Fogela. „Bićemo tamo svakog trenutka“, uveravao je sagovornika, samo da bi završio telefonski razgovor. I baš u tom trenutku primeti jedan crni kamionet parkiran u dnu ulice. U njemu su sedela dva čoveka i uporno posmatrala kuću Kastnerovih, ne progovarajući ni reč. Agent bi rado izašao iz kola i otišao da ih prekontroliše, ali ugleda svog nadređenog kako izlazi iz vile i kroz mali drvored upućuje se u njegovom pravcu. Zatim primeti da je Fogel usporio korak. Onda specijalni agent uradi nešto što je izgledalo da je bez ikakvog smisla. Poče da aplaudira. Najpre tiho, a zatim sve jače. U međuvremenu se osvrtao okolo. Zvuk se lako širio kao eho, pa na prozorima obližnjih kuća počeše da se pojavljuju razna lica. Neka stara žena, bračni par s decom, neki debeli čovek i domaćica s viklerima na glavi. Malo-pomalo pridružiše im se i drugi pogledi. Prisustvovali su nerazumljivoj sceni. Fogel onda prestade da pljeska rukama. Još jednom pogleda oko sebe, zatim nastavi da hoda kao da se ništa nije desilo i uđe u auto. Borgi bi rado pitao svog nadređenog za razloge tog čudnog ponašanja, ali umesto toga opet prvi progovori Fogel: „Šta ste zapazili danas u onoj kući, agente Borgi?“ Mladi policajac nije morao mnogo da razmišlja. „Muž i žena su se sve vreme držali za ruke, delovalo je da su veoma povezani... Međutim, stalno je govorila samo ona.“

Specijalni agent klimnu glavom, gledajući kroz vetrobransko staklo. „Onaj čovek umire od želje da nam nešto kaže.“ Borgi to ne prokomentarisa. Pokrenu auto, zaboravljajući na crni kamionet. Policijska stanica bila je isuviše mala i teskobna za ono što je Fogel imao na umu. Specijalni agent zahtevao je neko prikladnije mesto za istragu. Tako je gimnastička sala zamenila ulogu i postala radna prostorija za potragu za devojčicom. Strunjače i sprave koje su služile za gimnastičke vežbe smeštene su duž jednog od zidova. Velika korpa s loptama za odbojku ležala je zaboravljena u jednom uglu. Neko je doneo nekoliko katedri iz učionica da ih iskoriste kao pisaće stolove, dok je neko drugi pribavio stolice na rasklapanje iz vrta. Bila su tu i dva laptopa i kompjuter iz biblioteke koji su im stavljeni na raspolaganje, ali samo jedan telefon povezan sa spoljnom linijom. Jedna školska tabla smeštena je ispod koševa na terenu za košarku, a na ploči od crnih škriljaca bilo je napisano kredom: Ishod slučaja. Ispod toga bili su zalepljeni elementi prikupljeni do tog trenutka: fotografija Ane Lu, ista ona s letaka koje je štampala porodica, i mapa doline. U tom trenutku u prostoriji je odjekivalo ćaskanje malobrojne grupe avešotskih policajaca u civilu, okupljenih oko aparata za kafu i poslužavnika s kolačima. Pričali su punih usta i neprekidno nestrpljivo gledali na sat. Tema razgovora bila je nerazumljiva u tom žagoru, ali prema izrazima njihovih lica moglo se zaključiti da se svi žale na isto. Svi se okrenuše kada se začu iznenadni potmuli udarac prilikom istovremenog otvaranja oba krila dvokrilnih vrata. Fogel, praćen Borgijem, upade u gimnastičku salu i žagor prestade. Vrata se uz

tresak zatvoriše iza leđa specijalnog agenta i u prostoriji su se čuli samo jasni i pomalo škripavi koraci njegovih kožnih cipela. Bez pozdrava i ne udostojivši nikoga nijednim pogledom, Fogel dođe do školske table ispod koša. Za trenutak se zagleda u ishod

slučaja, kao da ga pažljivo proučava. Onda iznenadnim pokretom ruke obrisa natpis i strže fotografiju i mapu. Onda kredom zabeleži datum: 23. decembar. Okrenu se ka malobrojnoj grupici: „Prošla su skoro dva dana od nestanka“, započe. „U slučaju nestanka, vreme nam je, u principu, neprijatelj, ali isto tako može biti i saveznik, što zavisi od nas. Moramo ga dobro iskoristiti, zato je potrebno da napravimo prvi potez.“ Onda napravi pauzu. „Hoću policijsku kontrolu na glavnom drumu na oba prilaza dolini“, reče odlučno. „Ne morate nikoga da zaustavljate, ali moramo da pošaljemo signal.“ Prisutni su ćutke slušali. Borgi se smestio malo podalje i posmatrao ih naslonjen na zid. „Da li je neko proverio da li radi bezbednosna kamera na benzinskoj stanici i ona koja se koristi za kontrolu saobraćaja?“ upita Fogel. Posle nekoliko trenutaka oklevanja, jedan od policajaca, tip s isturenim stomakom koji je na sebi imao kariranu košulju i plavu kravatu, podiže šolju kafe koju je držao u ruci i progovori. Bio je sav smušen. „Da, gospodine: pribavili smo snimke iz vremena nestanka.“ „Dobro“, obradova se Fogel. „Obratićete pažnju na vozače muškog roda u automobilima koji tuda prolaze i proverićete zbog kojih razloga ulaze u dolinu i izlaze iz nje. Koncentrišite se na one koji imaju burnu prošlost ili su nekada bili osuđivani.“

Borgi je sa svoje privilegovane tačke posmatranja mogao da zapazi nezadovoljstvo ljudi. Umeša se još jedan policajac, nešto stariji i zato siguran da može da dozvoli sebi da uputi kritiku: „Gospodine, malo nas je, nemamo resurse i novčana sredstva za izuzetne slučajeve.“ Nastade neka vrsta žagora odobravanja među ostalim prisutnim. Fogel se ne uznemiri zbog toga, osmotri raspoređene pisaće stolove i nedostatak sredstava učini mu se smešnim. Nije mogao da osuđuje činjenicu što su ovi ljudi sumnjičavi i demotivisani. Ali isto tako nije mogao da dozvoli da im to bude alibi. Stoga uzvrati mirnim glasom: „Znam da biste želeli da sada budete u kući da proslavite Božić sa svojim porodicama i da na mene i agenta Borgija gledate kao na dva stranca koji su došli ovde da vam izdaju naređenja. Ali kada ova priča bude završena, nas dvojica – Borgi i ja – moći ćemo da se vratimo odakle smo došli. Vi, naprotiv...“ Brzo ih obuhvati pogledom, jednog po jednog. „Vi ćete morati da nastavite da srećete na ulici roditelje one devojke.“ Nastade kratka tišina. Onda se najstariji policajac opet oglasi. Ovog puta nenametljivo: „Gospodine, oprostite mi zbog pitanja koje ću vam postaviti: zašto moramo da tražimo nekog muškarca ako je nestala jedna devojčica? Zar ne bi trebalo da se usredsredimo na nju?“ „Zato što ju je neko oteo?“ Kao što je i predvideo, ta rečenica ostavi žestoko dejstvo na prisutne i zamrznu mogućnost svake replike. Fogel se zagleda u lica prisutnih. Svaki policajac obdaren zdravim razumom odbacio bi tu tvrdnju kao istražnu jeres. Nije bilo dokaza koji bi potkrepili tu pretpostavku, čak ni nesigurne indicije. Bila je to samo optužba usmerena ni na šta. Ali Fogelu je bilo dovoljno što u njihove glave može

da usadi pomisao da je to moguće. Bilo je dovoljno samo seme mogućnosti, pa da za kratko vreme izraste u nešto izvesno. Dobro je znao da, ako uspe da ubedi ove ljude, onda će moći da ubedi svakoga. Sve se odigravalo upravo tu. Ne u nekoj pravoj radnoj prostoriji za rešavanje kriznih situacija, već u gimnastičkoj sali. Ne s prekaljenim profesionalcima s godinama iskustva na terenu, već s lokalnim, loše opremljenim pandurima koji nemaju pojma kako se odvija složena istraga. A za tih nekoliko minuta rešava se sudbina slučaja i možda sudbina devojčice od šesnaest godina. Fogel zbog toga poče da izvlači sve trikove koje je s vremenom naučio, sa ciljem da proda svoju robu. „Uzaludno je okolišati“, nastavi specijalni agent. „Moramo nazvati stvari pravim imenom. Zato što, kao što sam već rekao, sve ostalo predstavlja samo gubljenje vremena. Ali ovo vreme pripada Ani Lu, a ne nama...“ Onda iz džepa kaputa izvuče crnu beležnicu, otvori je odsečnim pokretom ruke i proveri beleške. „Dvadeset treći je decembar, oko sedamnaest sati. Ana Lu izlazi i kreće na sastanak u crkvi koja je od njene kuće udaljena otprilike trista metara.“ Fogel se okrenu da ucrta dve prilično udaljene tačke na školskoj tabli. „Znamo da tamo nikada neće stići. Ali devojčica nije tip koji beži. To kažu oni koji je poznaju, a potvrda za to jeste i njen stil života: nema internet u kući, nikakav profil na društvenim mrežama i samo pet brojeva u njenom mobilnom telefonu.“ Prebroja na prstima: „Mama, tata, kuća, kuća bake i deke i parohijska crkva.“ Ponovo se okrenu ka školskoj tabli i linijom poveza dve tačke koje je prethodno označio. „Svi odgovori nalaze se u ovih trista metara. Tu živi još jedanaest porodica: četrdeset šest osoba, od kojih su trideset dve bile u tom trenutku u kući... ali niko ništa nije video ni čuo. Kamere sistema video-nadzora

usmerene su ka unutrašnjem delu poseda, nikada ka ulici, stoga su beskorisne. Kako se ono kaže? Svako brine o svom dvorištu.“ Opet stavi crnu beležnicu u džep. „Otmičar je proučio navike ljudi u ovom kraju, znao je kako da prođe nezapaženo. Činjenica koju možemo samo da pretpostavimo o njegovom životu govori da je dobro pripremio utakmicu pre nego što je započeo da je igra... I da pobeđuje.“ Fogel odloži kredu, pljesnu rukama da otrese prašinu, a onda poče pažljivo da zagleda prisutne, pokušavajući da sazna da li je koncept koji je upravo izložio ubedljiv. Da, uspeo je. Ubacio je u njih crva sumnje. Ali učinio je i više od toga: ponudio im je motiv da se angažuju. Od tog trenutka pa nadalje lako će manipulisati njima i niko nijednom rečju neće staviti primedbu na njegova naređenja. „Dobro, zapamtite: pitanje više nije samo gde je Ana Lu sada. Pravo pitanje je s kim je“, zaključi specijalni agent. „Sada, da se bacimo na posao.“ * * * Borgi se zavuče u malu hotelsku sobu koju je rezervisao posle podne, zajedno s onom za specijalnog agenta Fogela. Bio je siguran da neće biti mesta na dan Božića. Međutim, iako je bio jedna od poslednjih pristojnih institucija u dolini koje su još aktivne, hotel Alpski cvet bio je praktično prazan. Ostale rezidencije i hoteli spustili su svoje kapke posle onog što se dogodilo s rudnikom fluorita. Borgi se pitao kako to da

nisu

pretvoreni

u

gostinske

prostorije

za

zaposlene

u

multinacionalnoj kompaniji, ali mu je onda recepcioner objasnio da su skoro svi radnici iz mesta, dok rukovodioci kompanije dolaze i odlaze svojim helikopterima i nikada se ne zadržavaju.

Avešot je imao jedva tri hiljade stanovnika, a polovina muške radne snage bila je zaposlena na velikom uređaju za iskopavanje rude koji je dominirao dolinom. Kada je ušao u sobu, agent Borgi prvo je skinuo kožne cipele i kravatu. Đavolski se smrzao u toj odeći koju je imao na sebi čitavog dana. Odelo je obično oblačio kada je odlazio da daje iskaz u sudu. Nije navikao da ga ima na sebi nekoliko sati. Sačeka da mu se temperatura tela uskladi sa sobnom, pa onda skide i sako i košulju. Morao je da je opere i raširi u kupatilu, pa da se onda nada da će se osušiti za naredni dan, zato što je njegova žena, kada mu je pakovala kofer, zaboravila da stavi još jednu da bi mogao da se presvuče. Karolina je u poslednje vreme bila veoma rasejana. Bili su u braku nešto malo duže od godinu dana i sada je bila u sedmom mesecu trudnoće. Teško je objasniti mladoj supruzi koja čeka dete zašto ne možete da provedete Božić s njom, mada je razlog krajnje opravdan, jer je posredi posao policajca. Borgi je pozva dok je potapao košulju u lavabou u kupatilu. Bio je to prilično kratak telefonski razgovor. „Pa šta se to događa u Avešotu?“, upita ona ljutito. „U stvari, još ne znamo.“ „Onda bi mogli da ti daju slobodan dan.“ Bilo je očigledno da Karolina traži svađu. Bilo je beznadežno raspravljati se s njom kada se tako ponaša. „Rekao sam ti, važno je za moju karijeru da budem ovde.“ Pokušavao je da deluje pomirljivo, ali bilo je teško. Pored toga, razgovor je ometala galama koja je dopirala s televizora koji je bio uključen u sobi.

„Izvini, sada moram da idem. Neko mi kuca na vrata“, slaga. I završi razgovor pre nego što je Karolina nastavila da cmizdri. Onda ode da odmah pogleda šta kažu na televizijskom dnevniku. U večeri na dan Božića, kada su ljudi završavali proslavu i spremali se da završe jedan dug dan, na televiziji se pojaviše roditelji Ane Lu. Sedeli su jedno pored drugog za velikim pravougaonim stolom, postavljenim na maloj predikaonici. Imali su na sebi zimske jakne koje su im odjednom postale isuviše široke, kao da ih je zabrinutost koja ih je obuzela poslednjih sati pojela iznutra. Zaista su izgledali neugledno, ali su se sve vreme držali za ruke. Borgi prepozna apel koji je tehničar jedne lokalne televizije snimio tog popodneva pod Fogelovim nadzorom. I on je bio prisutan, ali gledanje iste scene na malom ekranu izazva u njemu čudan osećaj. Borgi nije znao da objasni otkud to. Bruno Kastner je na objektivu televizijske kamere pokazivao uokvirenu fotografiju svoje kćerke, snimljenu za vreme jednog verskog obreda i na kojoj Ana Lu nosi snežnobelu tuniku, a preko nje ogrlicu s drvenim raspećem. Njegova žena, Marija, koja je imala isto takvo raspeće oko vrata, čitala je saopštenje: „Ana Lu visoka je metar i šezdeset sedam, ima dugu riđu kosu koja joj je obično vezana u rep. U trenutku nestanka, Ana Lu imala je na sebi sivu sportsku trenerku, patike marke snikers i belu perjanu jaknu. Takođe, imala je kod sebe mali šareni ranac.“ Žena onda predahnu, pa pogleda pravo u kameru, kao da se obraća direktno svim roditeljima koji slušaju, ali isto tako i onome ko možda zna istinu.

„Naša kćerka Ana Lu prijatna je devojka, oni koji je poznaju znaju da ima veliko srce. Voli mačiće i ima poverenja u ljude. Zbog toga se danas obraćamo i onima koji je nisu upoznali u ovih njenih prvih šesnaest godina života: ako ste je videli ili znate gde se nalazi, pomozite nam da je vratimo kući.“ Na kraju se obrati kćerki, kao da ova s nekog nepoznatog i dalekog mesta može da je čuje: „Ana Lu... mama, tata i tvoja braća mnogo te vole. Gde god da si, nadam se da će do tebe dopreti naš glas i naša ljubav. A kada se vratiš kući, poklonićemo ti mače koje toliko želiš, Ana Lu, obećavam ti to... Neka te Gospod čuva, malena moja.“ Više puta ponovila je ime svoje kćerke, pomisli Borgi. Mada to nije bilo potrebno. Možda zato što se bojala da će izgubiti i ono poslednje što joj je ostalo od Ane Lu. U tom trenutku, jedna jednostavna i anonimna devojčica koja nikada ne bi pomislila da će se jednog dana pojaviti na televiziji, i mala alpska varošica po imenu Avešot, počeli su da postaju čuveni u žalosnom smislu. Borgiju je konačno postao jasan osećaj koji ga je obuzeo malopre kada je ponovo video scenu koju je već gledao, kao da je ne poznaje. Bio je to efekat televizije. Izgledalo je kao da tamo reči i pokreti poprimaju nove vrednosti. Jedno vreme televizija se ograničavala na prikazivanje stvarnosti; sada je bila autor obrnutog procesa. To ju je činilo opipljivom, pouzdanom. To ju je činilo stvarnom. Ne znajući zašto, Borgi pomisli na reči koje je izgovorio Fogel posle čudnog aplauza ispred kuće Kastnerovih, kada je ušao u automobil, a koje su se odnosile na oca Ane Lu.

„Onaj čovek umire od želje da nam nešto kaže.“ Borgi je trebalo da uskoro postane otac jedne devojčice. Čovek koji je već više od četrdeset osam sati u Fogelovoj dubokoj senci nije znao kakav će kraj doživeti njegova devojčica. Agenta obuze iznenadna briga. Bio je prinuđen da se zapita da li je svet koji očekuje dolazak njegove kćerke toliko surov. Pre ponoći, kuća Kastnerovih bila je tiha. Ali ta tišina nije bila rezultat mira, već zato što je izašla na videlo praznina koja se već nešto više od četrdeset osam sati stvorila u toj kući. Odsutnost Ane Lu sada je bila opipljiva. Njen otac više nije mogao da je zanemaruje, što je činio tokom čitavog dana, izbegavajući da gleda mesta na kojima je njegova kćerka obično boravila, kao što su njena stolica za stolom ili fotelja u kojoj je volela da se šćućuri uveče da čita knjigu ili gleda televiziju, ili pak vrata njene sobe. I odsutnost njenog glasa nadoknadio je drugim zvukovima. Na primer, kada mu je postajala nepodnošljiva patnja što je više ne čuje kako priča, smeje se ili pevuši, Bruno Kastner pomerio bi neki predmet, tako da taj zvuk ispuni prazninu koju je Ana Lu ostavila iza sebe i odvrati mu pažnju od te užasne tišine. Doktor Flores propisao je Mariji lekove za smirenje, kako bi mogla da zaspi. Bruno bi se uverio da ih je uzela, pa je onda odlazio da pokrije blizance ćebetom, a zatim bi zastao na pragu sobice, da malo bdi nad njihovim nemirnim snom. Dečaci su se dobro držali, ali se iz njihovih snova moglo zaključiti da su i oni uznemireni. Po čitav dan, neprekidno i naoko nezainteresovano, postavljali su pitanja, zadovoljavajući se kratkim zaobilaznim odgovorima. Međutim, njihova prividna ravnodušnost

prikrivala je strah da se sazna istina. Istina za koju sa svojih sedam godina nisu bili spremni. Ni Bruno Kastner nije znao kakva je ta istina, znao je samo da se zbog svega oseća užasno. Čovek sede za trpezarijski sto. Sada je opet na sebi imao papuče i pidžamu. Posle posete dvojice policijskih agenata obukao se da izađe, ne znajući tačno gde da ide. Pošto je obavljao posao auto-prevoznika, olakšanje je pronašao u navici da vozi, pa je naredne sate proveo u kabini svog kamioneta, kružeći bez cilja planinskim drumovima. Tražio je bilo kakav znak od Ane Lu, bilo šta. U stvari, samo je pokušavao da pobegne od sopstvenih bojazni i nemoći koju može da oseti samo otac koji zna da nije bdeo nad svojim dragim onako kako je morao. Sada, na kraju tog beskrajno dugog dana, uprkos tome što je bio veoma umoran, nije bio siguran da će biti u stanju da spava. Strahovao je od snova koji su ga očekivali. Ipak, nije smeo da uzima sredstva za spavanje, zato što je neko morao da vodi računa o kući i porodici. Mada je i to bilo uzaludno, pošto je zlo ipak pronašlo način da se uvuče. Osim toga, nije postojala nikakva nada da se Ana Lu eventualno vrati ili da stigne telefonski poziv koji bi ga oslobodio tih zlokobnih čini koje su ga opsedale. Tako ode u dnevnu sobu i iz fioke ormara uze album s porodičnim fotografijama koje je Marija s ljubavlju sakupljala tokom svih tih godina. Sav brižan, odnese ih u trpezariju. Sede za sto, ali ne upali svetlo, bilo mu je dovoljno ono što je prodiralo kroz prozor, a koje je poticalo od jedne ulične svetiljke. Poče da vadi fotografije iz njihovih ležišta i da ih raspoređuje po površini stola, jednu po jednu, po redu

koji je znao samo on, kao kakva gatara koja pokušava da nasluti budućnost prema likovima koje ima pred sobom. Na tim fotografijama bila je njegova devojčica, još od vremena kada je bila vrlo mala. Ana Lu poče da raste pred njegovim očima. Dan kada je počela da puzi, onaj kada je naučila da hoda, onda kada ju je on naučio da vozi bicikl. Bio je to čitav niz prvih puta. Prvi dan u školi, prvi rođendan. Prvi Božić. Zatim i ostali trenuci, rasuti u vremenu. Ostali Božići, izleti u planinu, trke na klizaljkama. Lepeza srećnih uspomena. Zato što – i sama pomisao na to izgledala je glupo – ljudi ne snimaju fotografije u lošim danima. A čak i da to rade, sigurno bi ih ostavili po strani, pomisli. Bile su tu i slike s poslednjeg letnjeg odmora kada su svi zajedno išli na more. Ana Lu u kupaćem kostimu bila je smešna i pomalo nezgrapna, a on je znao da je to bila. Možda se i zbog toga uvek držala podalje od tih snimaka. Za razliku od mnogih svojih vršnjakinja, još nije bila razvijena. Izgledala je kao devojčica, s riđom kosom vezanom u rep i pegama. Bruno Kastner želeo je da Marija razgovara s njom, da joj objasni da je to normalno i da će jednoga dana njeno telo pretrpeti iznenadnu i srećnu promenu. Ali za njegovu ženu, pobožnu kakva je bila, teme kao što su seks ili pubertet predstavljale su tabu. Naravno da on to nije mogao da uradi. Na njega će doći red s blizancima, jednoga dana. Ali taj razgovorčić nije bio nešto sa čim bi jedan otac mogao da se suoči kada je u pitanju kćerka jedinica. Doveo bi je u stanje smrtne zbunjenosti, Ana Lu pocrvenela bi od stida i, znajući da joj obrazi gore u plamenu i da ne može ništa da učini, osetila bi se još nesigurnije i ranjivije.

Njegova kćerka bila je kao on, stidljiva i pomalo nespretna u komunikaciji sa ostalim svetom. Uključujući svoju porodicu. Bruno je želeo da joj pruži više. Na primer, želeo bi da deo novca od prodaje zemljišta rudarskoj kompaniji upotrebi da je pošalje u neku bolju školu, van doline. Možda u neki dobar privatni koledž. Ali zemljište je pripadalo njegovoj ženi, a shodno tome i taj novac. A Marija je, kao i uvek, odlučivala o svemu. On nije imao ništa protiv da daju pozamašnu donaciju bratstvu, ali je isto tako želeo da njihova deca mogu da raspolažu svojim delom sada, a ne u nekoj hipotetičkoj budućnosti. Zato što Bruno Kastner uopšte nije znao da li će, na primer, Ana Lu imati neku budućnost. S mukom odbaci tu mogućnost. Najradije bi hteo da lupi pesnicom o sto. Bio je toliko jak da je mogao da ga razbije na dva dela. Ali uzdrža se. Čitavog života se uzdržavao. Protrlja oči, a kada ih opet otvori, zadrža se na jednoj posebnoj fotografiji. Bio je to prilično nov snimak. Na njoj je bila prikazana njegova kćerka kako se smeje u društvu jedne druge devojke. Poređenje između njih dve nedvosmisleno je ukazivalo na to da Ana Lu, s trenerkom, patikama i riđom kosom vezanom u uobičajeni rep, izgleda kao devojčica. Nasuprot njoj, njena prijateljica bila je našminkana, obučena po poslednjoj modi i izgledala kao formirana žena. Gledajući ih, Bruno Kastner najradije bi zaplakao, ali nije uspevao u tome. To što se dogodilo bila je njegova krivica, samo njegova. Bio je vernik, mada ne toliko čvrst kao Marija, stoga je znao da je u ozbiljnom grehu. Ali da je imao snage da se nametne svojoj ženi, sada bi Ana Lu bila na sigurnom u sobi nekog koledža ili možda negde

drugde. Da je imao hrabrosti da kaže Mariji ono što misli i da joj nametne svoje mišljenje, njegova kćerka ne bi nestala. Umesto toga, ćutao je. Zato što je to ono što rade grešnici: ćute i ćuteći lažu. Bruno Kastner sam izreče presudu. Vrati na mesto skoro sve fotografije, zatvori album i pripremi se da se suoči sa svojom trećom besanom noći. Na stolu je sada bila samo jedna fotografija. Ona na kojoj je Ana Lu s prijateljicom. Stavi je u džep.

26. decembar Tri dana posle nestanka

Vreme se promenilo, zahladnelo je i temperatura se spustila, a božićno sunce zamenio je debeli sloj sivih oblaka. Avešot je još lenjo dremao posle bančenja povodom proslave. Fogel i Borgi probudili su se rano, kako bi što bolje iskoristili dan. Kružili su u tamnoj limuzini ulicama varošice. Specijalni agent je, izgleda, bio u punoj formi, a obukao se kao da ide na neki službeni sastanak. Izglancane cipele, odelo u stilu princa od Velsa, bela košulja i kravata od crvene vune. Borgi je imao na sebi isto odelo od prethodnog dana i nije mogao da ispegla košulju koju je oprao u hotelu. Osećao se inferiorno pored nadređenog. Dok je on bio zaokupljen vožnjom, Fogel je gledao okolo. Na zidovima kuća bili su istaknuti verski slogani. Ja sam sa

Isusom!, U Hristu je spas, Ko hoda pored mene biće spasen. Na osnovu načina na koji su ti natpisi bili urađeni, a svi su bili ispisani belom farbom, moglo se zaključiti da nisu delo nekog anonimnog umetnika. Ispisali su ih sami vlasnici okolnih kuća, kao očigledan dokaz svoje vere. Osim toga, raspeća su se nalazila svuda. Na fasadama javnih zgrada, ili su se uzdizala usred travnjaka, čak i u izlozima prodavnica. Izgledalo je kao da je mesto prožeto talasom verskog fanatizma. „Recite mi nešto o bratstvu kome pripadaju Kastnerovi.“ Fogelov zahtev nije zatekao nespremnog Borgija, koji je već obavio istraživanje o tome.

„Izgleda da se u Avešotu pre dvadeset godina dogodio skandal: lokalni sveštenik pobegao je s jednom od parohijanki, pobožnom majkom troje dece.“ „Ne interesuju me tračevi“, pecnu ga kiselo Fogel. „Gospodine, ipak je baš od toga sve počelo. U nekim drugim okolnostima sve bi bilo rešeno upravo s nešto malo tračeva i ogovaranja, ali su u Avešotu to prilično ozbiljno shvatili. Kažu da je sveštenik bio mlad i harizmatičan. Sve je osvajao svojim propovedima i bio je mnogo voljen.“ Baš je potrebno imati harizmu da bi se pridobilo srce ljudi u jednom skučenom društvu koje živi zatvoreno između planina... ili da se iskoristi lakovernost ljudi, pomisli Fogel. „Činjenica je da je sveštenik imao način da stekne naklonost. Bratstvo je uvek bilo strogo pobožno, stoga su se posle onoga što se dogodilo verovatno na neki način osetili izdani od strane svog duhovnog vođe. U tom trenutku u potpunosti se povratilo nepoverenje ovdašnjih ljudi, vernici su počeli da odbijaju sve zamenike odbeglog sveštenika koje je slala biskupska kancelarija. Tako su posle nekoliko godina neki članovi prihvatili ulogu đakona i od tada je bratstvo postalo samoupravno.“ „Kao neka verska sekta?“ upita Fogel, koji se odjednom zainteresovao. „Na neki način. U ovom kraju živelo se od turizma, ali stranci nikada nisu bili stvarno omiljeni. Bili su neprijatni i imali su navike koje se nisu uklapale – da tako kažemo – u ‘lokalnu kulturu’. Otkrićem ležišta fluorita, ovi ljudi konačno su mogli da ih se otarase i skoro u potpunosti poruše mostove s ostatkom sveta.“

„Marija i Bruno Kastner verovatno su bili među najvatrenijim vernicima, s obzirom na to koliko su novca ustupili iz religioznih pobuda.“ „Jeste li obratili pažnju na to da o svom bratstvu govore kao da je ekskluzivni, elitni krug? Nešto kao ‘mi i ostali’ – ne znam da li sam se dobro izrazio.“ „Tačno ste se izrazili.“ „Članovi bratstva prvi su se aktivirali u potrazi za Anom Lu. Mislim da su se ovih dana prilično zbližili s porodicom i od jutros su se neki od njih čak preselili u kuću Kastnerovih da brinu o njima i da ih nikada ne ostavljaju same.“ Stigoše u blizinu crkve u Avešotu. Pored crkvene stajala je jedna modernija građevina. „Evo, to je sala za okupljanja. Koriste je mnogo više nego samu crkvu, naročito za obavljanje obreda kolektivne molitve. Izgleda da je bratstvo vrlo uticajno u dolini, u stanju je čak da utiče na odluke rudarske kompanije, koja ga zaista visoko ceni. Gradonačelnik, savetnici i svi državni službenici potiču iz bratstva. Zbog toga su uveli niz zabrana, kao što je ona o pušenju na javnom mestu ili služenje alkohola nedeljom i u danima proslava, kao i posle osamnaest sati uveče. Bratstvo je, pored toga, protiv abortusa, homoseksualizma i ne gleda baš blagonaklono na parove koji žive zajedno.“

Jebeni fanatici, pomisli Fogel, koji je već stekao tačnu predstavu o svemu tome. Ali jedan deo njega bio je izuzetno zadovoljan. Sticaj okolnosti prilikom nestanka Ane Lu bio je savršen. Tajanstveni nestanak jedne devojčice, zlo koje se uvlači u zajednicu

koja strogo pobožno veruje u boga i njegove učenike, čitav gradić primoran da se zapita šta se događa. Ili se već dogodilo. * * * Fogel je zahtevao da se sretne s gradonačelnikom i jednim šumarom. Borgi se odmah aktivirao i izneo zahtev specijalnog agenta da zakažu sastanak na obali reke koja preseca dolinu. Kada stigoše, Borgi parkira auto na prostranoj šljunkovitoj površini, gde se nalazio neki drveni kiosk van upotrebe, a u kojem su se, prema nekom starom natpisu, nekada prodavali živi mamci i iznajmljivali štapovi za pecanje. Gradonačelnik i šumar već su bili tu, došli su džipom koji je nosio gradska obeležja, a pripadao je opštini. Političar je bio snažan čovek, čiji je stomak bio toliko ispupčen da ga je jedva pridržavao kaiš pantalona. Na sebi je imao zimsku jaknu otvorenu napred, plavu pamučnu košulju i kravatu s groznim crvenim rombovima. Igla za kravatu bila je zlatna, a na njenom kraju nalazio se krst od ametista. Fogel ne pokaza koliko prezire njegov način odevanja i kosu začešljanu unazad, kao i brčiće koji su prekrivali izuzetno debelu usnu. Pomisli da je gradonačelnik jedna od onih osoba kojima je uvek vrućina, čak i zimi. Dokaz za to bili su njegovi stalno crveni obrazi. Kada krenu u susret Fogelu s još srdačnijim osmehom, ovaj prihvati energični stisak ruke, ali ne uzvrati s istim oduševljenjem.

„Specijalni agente, poznajem Kastnerove čitavog života i ne znate koliko sam ožalošćen zbog ovoga kroz šta prolaze u ovim trenucima“, reče gradonačelnik, mešajući osmeh i utučeni izraz lica. „Srećni smo što ćete se vi pobrinuti za našu Anu Lu. S obzirom na reputaciju koju uživate, naša devojčica u odličnim je rukama.“ Ana Lu odjednom je postala kćerka svih njih, pomisli Fogel. Ali u suštini je uvek tako, makar na rečima. Međutim, kada zatvore kućna vrata za sobom, svi su zahvalni bogu što je takva sudbina zadesila nekog drugog. „Vaša devojčica imaće povlašćen tretman“, odgovori Fogel, ali gradonačelnik ne zapazi dozu sarkazma u njegovom glasu. „Možemo li sada da pogledamo reku?“ Fogel zaobiđe gradonačelnika praveći krug oko njegovog ogromnog tela, i uputi se prema rečnoj obali. Gradonačelnik neko vreme ostade nepomičan, pa onda krenu za njim. Isto uradiše šumar i Borgi. Agent se zapita do kojeg dela obale će Fogel nastaviti da se probija kako bi što više prišao rečnom toku. Međutim, na svoje veliko iznenađenje, ugleda ga kako prelazi preko šljunkovitog terena, gazi u blato na ivici reke i krenu napred, ne vodeći računa što će isprljati svoje lepo odelo i skupocene cipele. U tom trenutku i ostali su bili prinuđeni da postupe isto kao on. Samo je šumar imao na sebi čizme, dok je ostalima mulj dopirao sve do kolena. Borgi primeti u sebi da će uveče opet morati da pere odeću kao prethodne večeri i da ni to možda neće biti dovoljno da sačuva jedino odelo koje je imao. „Reka je prosečno široka osam do deset metara i tok joj je prilično ubrzan. Ovo je mesto na kojem najviše usporava“, reče šumar.

Fogel mu je već postavio niz pitanja. Šumar nije shvatao zašto ga sve to toliko interesuje. „Koliku dubinu dostiže?“, upita specijalni agent. „U prošeku metar i po, ali na nekim mestima i do dva i po metra. S tim što vodena struja ne uspeva da očisti korito od otpadaka koji se tu stalno gomilaju.“ „Onda vi intervenišete?“ „U proseku jednom u dve ili tri godine. U jesen, pre nego što počnu padavine, podiže se nasip i dolaze bageri koji završavaju posao za nedelju dana.“ Borgi se okrenu prema mostu koji se pružao preko reke. Bio je dugačak stotinak metara, a između njegovih lukova stajao je crni kamionet koji je već primetio ispred kuće Kastnerovih prethodnog dana. Pomisli da su u kabini opet ona dva čoveka koja je video. Možda je trebalo da to spomene Fogelu. „Otkako je rudnik usporio tok reke radi isušivanja dela vode, na dnu se skupljaju otpaci, ostaci svih vrsta i životinjski kosturi. Sam bog zna čega sve ima ispod“, reče opet šumar, pa onda zaključi: „Reka je bolesna.“ Poslednja rečenica pogodi gradonačelnika, koji požuri da ispravi svog činovnika. „Opština je ubedila kompaniju da finansira program zaštite okoline. Troškovi koje treba platiti strahovito su veliki.“ Fogel ne obrati pažnju na taj komentar, već se obrati Borgiju i tako mu skrenu pogled s kamioneta. „Moraćemo da razgovaramo sa onima iz kompanije, da im zatražimo popis spoljnih snabdevača i imena radnika koji crnče od jutra do mraka.“

Gradonačelnik postade vidno zabrinut. „Ma hajde, zašto da ih uznemiravamo zbog nečega što se može pokazati kao običan dečji nestašluk?“ Fogel se uozbilji i opet poče da ga uporno fiksira pogledom. „Nestašluk?“ Ovaj pokuša da se ispravi: „Nemojte da me pogrešno razumete, i ja sam otac i znam kako se osećaju ti roditelji... Ali zar vam ovo dizanje panike ne izgleda pomalo brzopleto? Kompanija zapošljava mnogo ljudi odavde iz doline i nije joj stalo do ove vrste publiciteta.“ Gradonačelnik koristi otvorenost kako bi pridobio Fogelovu naklonost, primeti Borgi u sebi. Ali mu politički pragmatizam neće biti od velike koristi sa specijalnim agentom. „Hoću nešto da vam kažem...“ Fogel priđe čoveku, govoreći izuzetno tihim glasom, kao da mu poverava nešto važno. „Naučio sam da postoje dva trenutka u kojima se nešto dešava. Sada i posle. Odlaganje može izgledati pametno, i ponekad je potrebno dobro proceniti situaciju i moguće posledice. Ali, nažalost, u određenim okolnostima previše razmišljanja može biti zamenjeno oklevanjem ili, još gore, nemoći. Odugovlačenje znači otežavanje. I nema gore preporuke od toga, verujte mi.“ Kada završi svoje malo predavanje, Fogel se okrenu ka zaravni odakle su stigli. Pažnju mu privuče neki glas koji je pokušavao da nadjača šum reke. Okrenu se u tom pravcu, a istog trenutka to uradiše i ostali. Na ivici obale, pre mesta na kojem započinje blatnjavi deo, stajala je plavokosa žena u plavom kostimu i tamnom kaputiću i mahala rukama u njihovom pravcu.

Kada dođoše do nje, Borgi po prljavim cipelama nasluti da je žena pokušala da uđe na blatnjavi teren, ali da su je u tome sprečile štikle. „Ja sam javni tužilac Majer“, predstavi se. Bila je mlada, tridesetak godina. Nije bila mnogo visoka, ali je delovala graciozno. Nije bila našminkana i imala je ozbiljan izgled. Odmah zamoli da nasamo razmeni mišljenje s dvojicom agenata, ali izgledala je nekako neraspoloženo. „Saznala sam da je juče održan jedan brifing. Zašto nisam obaveštena o tome?“ „Nisam hteo da vas odvajam od porodice baš na dan Božića“, odgovori Fogel lukavo. „Pored toga, mislio sam da javni tužioci ne učestvuju u preliminarnim aktivnostima istrage.“ Majerova se ipak nije dala lako izbaciti iz sedla. „Da li ste juče slučajno razgovarali o nekom otmičaru, specijalni agente Fogelu?“ „U ovom trenutku ne možemo odbaciti nijednu pretpostavku.“ „Shvatam, ali da li možda postoji neki dokaz u tom smislu? Neki glas, svedok, neka indicija?“ „Zapravo, ne.“ Fogel je bio iznerviran, ali trudio se da to ne pokaže. „Onda moram da zaključim da se radi o čistoj istražnoj intuiciji“, pecnu ga Majerova uz dozu sarkazma. „Neka bude po vašem, ako baš hoćete“, pretvarao se on da joj povlađuje. Borgi je ćutke prisustvovao ovoj razmeni sočnih replika. „Različite su staze koje vode do detaljne istrage“, nastavi specijalni agent. „Znam iz iskustva da je najbolje odmah početi od najgorih scenarija, zbog toga sam govorio o mogućem otmičaru.“

„Postarala sam se da prikupim informacije o Ani Lu Kastner znatno pre nego što sam došla ovde. To je mirna devojčica koja je vodila jednostavan život, između pravljenja narukvica, mačića i parohijske crkve. Možda i malo previše devojčica u poređenju s devojčicama istih godina, priznajem to. Ali to, naravno, ne znači da je predodređena da bude žrtva.“ Fogel pokaza interesovanje za profil koji je iznela tužiteljka. „Kakve ste zaključke izvukli?“ „To je porodica u kojoj vlada strogo vaspitanje, gde je majka previše prisutna u svemu. Ani Lu, na primer, nije bilo dozvoljeno da se druži s vršnjacima koji nisu činili deo bratstva, čak ni u školi. Nije smela da izlazi s prijateljima ili da obavlja aktivnosti izvan onih koje su smatrane za ‘zakonite’ u tumačenju vrlo restriktivnih religioznih kanona. Drugim rečima, nije joj bilo dozvoljeno da odlučuje ni o čemu, niti da pravi greške. A sa šesnaest godina, skoro je pravilo da se prave greške. Zato se može dogoditi da u jednom trenutku dođe do pobune protiv pravila.“ Fogel zamišljeno klimnu glavom. „Vi, dakle, verujete da se radi o dobrovoljnom bekstvu.“ „Koliko puta se to događa? I vi znate da su statistike na strani takve pretpostavke. Utoliko pre što je Ana Lu izašla iz kuće s malim šarenim rancem, a niko od njenih ukućana nije u stanju da kaže šta se u njemu nalazilo.“ Dok se specijalni agent pretvarao da razmatra te zaključke, Borgi se priseti dnevnika koji je majka Ane Lu dala Fogelu prethodnog dana kada su išli da je posete. U knjižici nije bilo ni traga o njenoj želji da pobegne. „Vaša teza nije baš očaravajuća“, izjavi Fogel.

Majerova, međutim, nije bila od one vrste ljudi koju možete kupiti laskanjima, te nastavi napad: „Poznajem vaše metode, Fogelu, znam da volite svetla pozornice, ali ovde, u Avešotu, nećete pronaći neko čudovište za svoj šou.“ Fogel pokuša da promeni temu. „Gimnastička sala pretvorena je u operativnu, a moja kancelarija smeštena je u jednu svlačionicu. Ljudi koje imam na raspolaganju nisu stručni u poslu i loše su opremljeni. Želeo bih da imam obučenu ekipu, da temeljno analiziramo deonicu na kojoj je devojka nestala; možda ćemo potvrditi vašu pretpostavku i tako potpuno odbaciti svakojake pomisli.“ Majerovoj se za trenutak ote veseli smešak, pa se onda opet uozbilji: „Možete li zamisliti šta bi se dogodilo ako bi procurila informacija da policija sumnja da je reč o nekom otmičaru?“ „Neće biti nikakvog curenja informacija“, smiri je Fogel. „S kakvom hrabrošću dolazite da tražite od mene obučenu ekipu, ako nemate ništa u rukavu?“ „Neće biti nikakvog curenja informacija“, potvrdi specijalni agent još odlučnije. Borgi primeti kako se na Fogelovom čelu pojavi još tamnija vena. Nikada ga nije video uznemirenog, sve do tog trenutka. Izgledalo je da se Majerova smirila. Onda se spremi da krene, ali se, pre nego što to učini, zagleda u obojicu: „Ovo je još jedan slučaj nestanka, ne zaboravite to.“ Dok su se vraćali u gimnastičku salu, u automobilu je vladala apsolutna tišina. Borgi je hteo nešto da kaže, ali plašio se da bi, ako bi progovorio, izazvao bes koji je Fogel zadržavao u sebi odranije.

U tom trenutku agent koji je bio u ulozi vozača pogleda u retrovizor i opet primeti crni kamionet. Pratio ih je. Taj gest nije promakao Fogelu, koji spusti zakrilce štitnika od sunca i namesti malo unutrašnje ogledalce da kontroliše put iza njihovih leđa. Onda ga zatvori odsečnim pokretom ruke. „Prate nas od juče. Hoćete li da ih zaustavim?“, upita Borgi. „To su šakali“, reče prezrivo Fogel. „Idu u lov na informacije.“ Borgi ne shvati iz prve. „Hoćete da kažete da su to novinari?“ „Ne“, odgovori odmah Fogel, ne gledajući ga. „To su slobodnjaci. Kada nanjuše mogućnost za neku mutnu priču, pojure s kamerama, u nadi da će doći do neke slike koju će onda prodati medijima. Novinari ne gube vreme zbog nestalih devojčica, osim ako postoji verovatnoća da je potekla krv.“ Borgi se oseti glupo, zato što odjednom shvati da je njegov nadređeni primetio kamionet jutros, kao i prethodnog dana ispred kuće Kastnerovih. „Pa šta onda traže ovi šakali?“ „Čekaju da se čudovište iznenada pojavi.“ Borgi poče da shvata. „Zbog toga jutrošnji izlet na reku... Hteli ste da oni pomisle da se pripremamo da tražimo telo.“ Fogel zaćuta. Mladi policajac nije mogao da oćuti: „Ali malopre ste rekli tužiteljki da neće biti curenja informacija...“ „Niko ne voli da se bruka pred javnim mnjenjem, agente Borgi“, sredi ga Fogel. „Ni pred našom gospođicom Majer, verujte mi.“ Zatim se okrenu da ga pogleda: „Za pronalaženje Ane Lu potrebna su mi sredstva. A sam apel koji su uputili roditelji nije dovoljan.“

Specijalni agent poslednjom rečenicom stavi čvrstu tačku na diskusiju. Nisu progovorili ni reč o tome dok nisu stigli do operativne sale. Međutim, Borgi je u toku vožnje stekao tačnu predstavu o Fogelovim namerama. U početku mu se to ponašanje učinilo cinično, ali je sada shvatio da je logično. Ako se mediji ne zainteresuju za slučaj, ako javno mnjenje ne odluči da „usvoji“ Anu Lu, njihovi nadređeni neće odobriti potrebna sredstva za što bolje obavljanje istrage. Dok se Fogel povlačio u svoju kancelariju u svlačionici, Borgi opet izađe i ode do obližnje male gvožđare. Kada se vrati u gimnastičku salu, okupi oko stola prisutne policajce, pa im onda podeli celofanske pakete u kojima se nalazila molerska odeća. „Šta treba da krečimo?“, upita jedan od njih šaljivim tonom. Borgi ne obrati pažnju na to. „Morate da obučete to i da odete na jedno mesto.“ „Šta treba da uradimo?“, upita isti policajac, ovog puta začuđeno. „Pričaćemo o tome kada budete tamo“, agentov odgovor bio je neodređen. Te večeri počeo je da pada sneg. Ne preobilan, nego gotovo lak i sitan, i kao čarolijom nestajao je u dodiru s tlom. Temperatura se spustila za nekoliko stepeni, ali je u restoranu u glavnoj ulici vladala prijatna toplina. Vrlo malo gostiju, kao i obično. Bilo je tu nekoliko vozača kamiona koji su sedeli za dva različita stola i ćutke jeli. U pozadini se čuo samo glas starog vlasnika restorana koji je izdavao naloge kuhinji, udarci bilijarskih štapova i zvuci uključenog televizora iznad šanka na kojem su promicale slike neke fudbalske utakmice koju niko nije gledao.

Treći gost restorana bio je Borgi, koji je jeo supu od povrća, sedeći u jednom od separea. Otkidao je male komade kriške hleba i puštao ih da padnu u tanjir, pa ih onda zahvatao kašikom. U međuvremenu je uporno gledao na sat. „Je li sve u redu?“, upita ga konobarica glasom koji po prirodi mora da bude ljubazan. Na sebi je imala crvenu maramu i mali krst od ametista preko radne uniforme. Borgi je isti takav primetio na gradonačelnikovoj igli za kravatu. Pretpostavi da je to simbol bratstva. „Supa je veoma dobra“, odgovori Borgi i namesti osmeh. „Hoćete li da vam donesem još nešto?“ „Ovo je dovoljno.“ „Hoćete li onda da vam pripremim račun?“ „Sačekaću još malo, hvala.“ Malo je nedostajalo do njegovog ugovorenog sastanka. Žena se udalji bez reči i nekako tužno krenu prema šanku. Još jedno dosadno veče bez bakšiša. Borgi oseti sažaljenje prema njoj, skoro sigurno je bila majka porodice. Prepoznao je to po njenom licu i očiglednim znacima umora. Možda ovo nije bio njen jedini posao. Verovatno je radila i nešto drugo. Žena je neprekidno popravljala crvenu maramu oko vrata. Ko zna šta oni iz bratstva misle o muževima i momcima koji tuku svoje žene, pomisli agent. Trebalo bi da pozove Karolinu. Toga dana samo su razmenjivali SMS-ove. Bila je sa svojim roditeljima i Borgi je bio prilično miran, ali ga je ona neprekidno zapitkivala kada će se vratiti kući. Činjenica je da ni on to nije znao. I nije mislio da ima previše volje za to. Trebalo je mnogo toga da se uradi, da se reorganizuje čitav život, s obzirom na

dolazak devojčice. Borgi je poslednjih meseci morao da donese niz odluka u jednom dahu. Da iznajmi veći stan, da ga preuredi, opremi nameštajem. Promenio je automobil, izabrao polovni model, da može da obezbedi udobnu vožnju za novu porodicu. Zadužio se zbog raznih troškova i ponekad ga je obuzimala iznenadna zebnja, budući da Karolina više nije radila, pa je sve palo na njegova leđa. Pored toga, nije bio u stanju da joj protivreči, i kada se žalila zbog toga što on previše radi, nikada nije uspevao da joj uzvrati da nema izbora, s obzirom na dolazak kćerke i na to da žive samo od jedne plate. Borgi onda uze mobilni telefon, ali opet odustade od pozivanja mlade žene i po ko zna koji put pogleda na sat. Hteo je da bude siguran da je njegova ideja urodila plodom. Bilo je tačno dvadeset sati. Vreme njegovog sastanka. Troma atmosfera lokala s vremenom ožive. To se dogodi kada vlasnik restorana promeni kanal i pojača ton na televizoru. Igrači bilijara prekidoše partiju, a dvojica kamiondžija okrenuše se prema ekranu. Ispod se formira mala grupa ljudi, računajući tu i osoblje iz kuhinje. Na nacionalnoj televiziji upravo je prikazivana reportaža. Borgi prepozna obalu reke koja preseca dolinu Avešota. Snimanje je obavljeno s mosta koji je prelazio preko nje. Ugleda svoje ljude u molerskoj odeći koji su se vrzmali u mulju tik uz reku. Gledali su u zemlju i pretvarali se da sakupljaju dokaze i da ih stavljaju u plastične koverte, koje su onda hermetički zatvarali, doslovno poštujući instrukcije koje im je on lično izdao. „Slučaj mlade Ane Lu danas je doživeo neočekivani preokret“, objašnjavao je glas reportera u pozadini. „Policija nastavlja da

zvanično istražuje slučaj tog nestanka, ali su neki forenzičari ovog popodneva izvršili uviđaj duž rečnog toka.“ Mada niko nije gledao u njegovom pravcu, Borgi pokuša da ne odaje oduševljenje. Trik je upalio. „Nije iznet podatak šta su tražili“, nastavi spiker. „Znamo da su odneli nekoliko dokaza koje je specijalni agent Fogel, poznat po tome što je rešio nekoliko senzacionalnih slučajeva, definisao kao

interesantne, ne dodajući ništa više.“ U tom trenutku Borgi ustade od stola i krenu prema kasi da plati račun. Uprkos svojoj mizernoj pandurskoj plati, ostavi pozamašan bakšiš konobarici.

27. decembar Četiri dana posle nestanka

U kamionetu koji je stajao parkiran na prostoru preko puta opštine bio je smešten pravi-pravcati režiserski studio. Napolju je jedan tehničar s dredovima skupljenim u rep omotavao kablove. Svuda okolo sanduci s materijalom. I stolica na rasklapanje na čijem je naslonu bilo istaknuto ime Stela Honer. Elegantna plavuša, napadne lepote, s neznatnom količinom šminke koja je isticala krupne tamne oči, Stela se udobno smestila i s nehajnom radoznalošću posmatrala ono što radi tehničar. Na nju je bila usmerena televizijska kamera s logom mreže za koju je radila. Ispružene i prekrštene raskošne noge, koje su se još jače isticale zahvaljujući cipelama s vrtoglavim potpeticama. A šta tek reći na to da je u gimnaziji malog mesta u kojem je rasla bila među manje cenjenim devojkama. Dečaci su se držali podalje od nje, mada je bila zgodnija od polovine učenica. Godinama se pitala šta je bio razlog tome. To je otkrila tek posle mnogo vremena, kada je shvatila da su je se muškarci, u stvari, plašili. Zbog toga je pokušavala da se prikaže kao pomalo površna žena. Ali ne da bi ih osvojila. Obično bi im dozvolila da joj se približe, pa ih onda zubima grizla za vrat. Postojao je samo jedan muškarac kog nikada nije uspela da prevari. Ugleda ga kako se sporo približava u jutarnjoj magli, s rukama zavučenim u džepove kaputa od kašmira i čudnim osmehom koji mu se prosto ucrtao na licu.

„Evo čoveka koji će nam otkriti šta da radimo ovde!“, reče trijumfalnim glasom, obraćajući se tehničaru zaduženom za rasvetu. „Ovo mesto nije u tonu s mojim cipelama.“ „Žao mi je što si morala da prevališ toliki put, Stela“ pozdravi je Fogel podrugljivim glasom. „Sigurno si imala nešto važnije čime si mogla da se baviš. Čini mi se da sam nedavno gledao tvoju reportažu o nekom tipu koji je ubio svoju ženu... Ili mu je bila verenica? Ne sećam se... Sva ta ubistva liče jedno na drugo.“ Stela se osmehnu, a izraz njenog lica govorio je da ume da istrpi sarkazam i da ga vrati pošiljaocu. Sačeka da Fogel dođe tačno ispred nje da pogleda preko njegovih leđa i da se opet obrati snimatelju: „Znaš, Frank, ovaj čovek već je uspeo da ubedi svakoga da postoji neko čudovište, mada nema ni trunku dokaza za to.“ Fogel ju je slušao veselog izraza lica, pa se onda i sam okrenu ka snimatelju. „Vidiš li, Frank? To je ono što rade novinari: manipulišu istinom da bi te prikazali gorim od sebe. Ali Stela Honer je kraljica izveštača: u televizijskim reportažama nikojoj nije ravan!“ Zatim se ponovo okrenu i pogleda novinarku: „Zar ovo vreme nije malčice hladnjikavo da bi se boravilo napolju?“ „Tačno: radi se o nestaloj devojčici? Ma hajde! Ako baš moram da smrznem dupe, hoću da to uradim zbog jedne prave priče. Ali ovde ne vidim nikakvu priču. Vraćam se kući.“ Tehničar koji nije prozborio ni reč niti je bio zainteresovan za njihov razgovor, vrati se u kamionet i ostavi ih nasamo. Stela onda prestade da bude zajedljiva i krenu u napad. „Gde je tvoj kradljivac dece, Fogelu? Iskreno rečeno, zato što se meni čini da on baš i ne postoji.“

Specijalni agent nije se dao zbuniti. Znao je da neće biti lako ubediti Honerovu, ali se dobro pripremio. „Postoji samo jedna ulica za ulazak u dolinu i izlazak iz nje. S jedne strane kamera za kontrolu saobraćaja, s druge strane kamere na benzinskoj stanici: kontrolišemo vozila koja su u prolazu, češljajući svakog vozača... Ali već znam da će sve biti uzaludno.“ Stela Honer izgledala je zbunjeno. „Čemu onda toliki trud?“ Fogel odigra na kartu potpunog preokreta: „Da dokažem svoju teoriju, to jest, da se devojčica nije makla odavde.“ Stela malo poduže zaćuta i zamisli se, što je bio znak da to počinje da je interesuje. „Hajde, nastavi...“ Fogel je znao da mora biti zahvalan Borgiju što se novinarka potrudila da zapuca dovde. Ideja s molerskom odećom bila je nagrađena. Dečko je znao šta radi. Ali sada je bio red na majstora da odigra svoj deo. Nastavi da govori povišenim tonom: „Ovo je zabačena dolina. Ali jednog dana otkriveno je da ispod ovih planina leži veoma retka ruda kao što je fluorit. Tako obični ljudi odjednom postaju bogati. To je mesto gde se svi međusobno poznaju, gde se nikada ništa ne događa. Ili se pak događa, ali niko ne govori o tome, niko ništa ne kaže. Zato što ovde vlada pravilo da se sve krije, čak i bogatstvo... Znaš kako se kaže, zar ne? ‘Mala zajednica, velike tajne’.“ To je izgledalo kao nagoveštaj savršene priče, ali da bi je potkrepio, specijalni agent izvuče iz džepa kaputa dnevnik Ane Lu koji mu je poverila devojčicina majka. Dobaci ga novinarki koja ga uhvati u letu. Stela ga najpre za trenutak zagleda, a zatim poče da ga prelistava.

Dvadeset četvrti mart, pročita naglas. Danas sam išla s mojom drugaricom Prisilom kod veterinara da pregleda njenu mačku. Doktor

joj je dao godišnju vakcinu i rekao da mora da joj uvede dijetu... Pređe na drugu stranicu. Trinaesti jun: s dečacima iz bratstva pripremam resital o Isusovom detinjstvu... Nastavlja da prelistava. Šesti novembar: naučila sam da pravim narukvice od sitnih perlica... Stela zatvori knjižicu odsečnim pokretom ruke i zabrinuto pogleda u Fogela: „Mačići i narukvice?“ „Ti si očekivala nešto drugo?“ upita Fogel uz osmeh. „Ovo je nešto što bih i ja sama napisala ako bi moja majka imala običaj da čita moj skriveni dnevnik...“ „I šta onda?“ „Nemoj da me zavitlavaš. Gde je pravi dnevnik?“ Fogel oseti zadovoljstvo. „Vidiš? Bio sam u pravu: pobožna porodica i neporočna devojka... Međutim, kopanjem uvek nešto izađe na površinu.“ „Misliš da je Ana Lu imala nešto da sakrije? Možda vezu s nekim starijim momkom, možda čak s nekim odraslim.“ „Previše se zalećeš, Stela“, prekori je Fogel kroz smeh. Novinarka ga sumnjičavo osmotri. „Ali hteo si da ga pročitaš zato što si mislio... Ne plašiš se da mogu da pronesem glas da postoji mračna strana u devojčicinom životu? Javnosti bi se to svidelo.“ „Ti to nikada ne bi učinila“, uzvrati specijalni agent samouvereno. „Prvo pravilo našeg zanata: predstaviti žrtvu kao sveca. Osim toga, čudovišta nisu toliko monstruozna ako narod počne da misli: hej, ona

je to sama tražila, zar ti se ne čini?“ Stela Honer malo se zamisli, detaljno odmeravajući situaciju. „Mislila sam da si još ljut na mene zbog slučaja osakaćivača.“

Da, bilo je to ovako: naljutio se na nju zbog slučaja posle kojeg je izgubio dobar deo svog prestiža i ugleda. Slučaj osakaćivača bio je katastrofa u pogledu strategije. Mada je Fogel na kraju bio u pravu zato što se ponašao onako kako je to činio, bilo je isuviše komplikovano da se sve to objasni. A javnost nije shvatila. „Nisam zlopamtilo“, smiri je. „Onda, mir, mir, niko nije kriv?“ Međutim, Stela je znala šta je krajnji cilj postignutog primirja: „Želiš me ovde zato što znaš da će i ostale televizijske mreže krenuti za mnom.“ Poče da se pretvara da još razmišlja, mada je već donela odluku: „Ali daćeš mi ekskluzivitet sve dok se istraga bude odvijala.“ Fogel je znao da će ona pokušati da se pogađa. Najpre odmahnu glavom, pa onda odgovori: „Odobravam ti prednost od dvadeset pet minuta u odnosu na konkurenciju.“ To reče glasom koji je govorio da je ponuda neopoziva. Stela Honer pretvarala se da je ogorčena. „Dvadeset pet minuta nije ništa.“ „Naprotiv, to je prava večnost i ti to znaš.“ Fogel pogleda na sat na ruci i onda dodade: „Na primer, imaš dvadeset pet minuta za ono, pre nego što ga arhiviraš među dokaze slučaja.“ Pokaza na dnevnik. Stela htede da protestuje, ali odbrojavanje u njenoj glavi već je počelo. Uze mobilni telefon da snimi stranice dnevnika Ane Lu Kastner. Oko jedanaest sati Honerova je već završila prvu reportažu iz Avešota za jutarnja izdanja vesti. Nedaleko od kuće Ane Lu bila je organizovana privremena stanica, iz koje će reporterka obaveštavati gledaoce kako se odvija istraga. Već sredinom dana glavni programi

za temeljno novinarsko istraživanje na mreži povezaše se sa Stelom da u najkraćem vremenu dobiju izveštaj o tome kako se slučaj odvija. Tog popodneva Fogel okupi policajce iz ekipe u gimnastičkoj sali zbog novog brifinga. „Od sada se stvari menjaju“, saopšti vrlo pažljivim slušaocima. „Ono što će se događati od sada pa nadalje biće odlučujuće za rešenje tajne nestanka Ane Lu Kastner.“ Borgi zapazi kako specijalni agent ume da postavi zadatke svojim ljudima. „Ovo sada više nije samo lokalni slučaj. Sada su oči čitave nacije uprte ka Avešotu i ka nama. Ne smemo da ih razočaramo.“ To reče u zanosu, naglašavajući poslednji deo i insistirajući na činjenici da će to biti samo njihova greška ako ne pronađu krivca. „Mnogi među vama zapitaće se na koji se način može iskoristiti odjek koji su stvorili mediji i štampa. Dakle, udica je bačena, sada se nadamo da će neko upasti u zamku.“ Po načinu na koji su svi slušali njegove reči, Borgi primeti da se situacija zaista promenila. Do pre tri dana doživljavali su ga kao uljeza koji je tu iznenada banuo da im kaže kako treba da obavljaju svoju dužnost i da zabada nos u njihove stvari. Kao uobraženog pandura oko koga se sve vrti, u potrazi za slavom preko njihovih leđa. Sada ga, naprotiv, gledaju kao vođu, čoveka sposobnog da okonča ovaj košmar i pre svega spremnog da podeli slavu s njima. Pre nego što je objasnio plan, Fogel iznese pretpostavku: „Svi vole da budu čuveni, čak i oni koji to ne priznaju. Događa se nešto čudno: u početku smatraš da ti niko nije potreban, da sve možeš da obavljaš sam i da ipak živiš život na zadovoljavajući način. I da si u pravu što tako misliš.“ Napravi pauzu. „Ali čim se svetla reflektora upere u tebe,

nešto se otkači. Odjednom otkriješ da ti je milo što više nisi anonimna osoba kakva si bio. Pre nisi ni pomišljao na to, ali ti se sada čak osladilo. Osećaš da se razlikuješ od ostalih, da si poseban i želiš da te taj osećaj nikada ne napusti, da traje dugo, možda i zauvek.“ Fogel prekrsti ruke i krenu ka školskoj tabli na kojoj je još bio jasno ispisan datum 23. decembar. Ovaj ga osmotri, zatim poče da hoda naprednazad pred auditorijumom. „U ovim satima svi pričaju o Ani Lu, mladoj pegavoj devojci riđe kose, koja je nestala ne zna se gde, ali otmičar zna da, u stvari, pričaju o njemu, o onome što je on uradio. On je svoj posao uspešno obavio, s obzirom na to da još nismo u stanju da ga prepoznamo. Obavio je dobar posao i ponosi se time. Ali tačno tako, do sada je to bio dobar posao i ništa više. Šta mu to nedostaje da postane remek-delo? Pozornica. Zato budite sigurni da neće ostati u senci, da mirno gleda dok mu neko krade pozornicu. Želeće da prigrabi svoj deo slave: na kraju krajeva, on je glavni glumac u predstavi... Mi smo tu zato što je on tako odlučio, zato što je on tako hteo. Zato što je preuzeo rizik da bude uhvaćen, da sve izgubi. Zbog toga će sada zahtevati danak koji mu pripada.“ Fogel zastade i upre pogled u sve prisutne redom. „Naš čovek tamo negde uživa u slatkom mirisu slave. Ali to mu nije dovoljno, on hoće još... I tako ćemo ga otkriti.“ S tim novim dnevnim redom, potraga za devojčicom službeno prelazi u drugi plan, primeti Borgi u sebi. Postojao je drugi prioritet na stolu za igranje. Isterati čudovište iz jazbine. Fogel u tom trenutku prikaza ono što je smislio. Najpre posla dvojicu svojih policajaca da nabave sveće, svećice i tuce plišanih mačaka. Zatim posla nekoliko policajaca u civilu da postave te predmete pored zidića ispred kuće Kastnerovih.

Sada je trebalo samo pričekati. Oko dvadeset dva sata, glavne novinske kuće u zemlji bile su povezane sa svojim izveštačima ispred male vile porodice Ane Lu. Sve to zahvaljujući Steli Honer, ali ne samo to. Kada su u vreme večere razne televizijske mreže objavile vest da su na zidiću ispred kuće Kastnerovih neki nepoznati i milosrdni ljudi ostavili znake svoje solidarnosti, mnogi drugi odlučili su da slede njihov primer. Tako je počeo spontani pohod građana Avešota, ali i ljudi koji su došli iz susednih dolina. Neki su pristigli iz velike daljine, čak iz gradova, da učestvuju u toj manifestaciji podrške. U tužnom apelu za pronalaženje svoje kćerke, majka Ane Lu obećala joj je da će, kada se bude vratila kući, konačno dobiti mačka kojeg je toliko želela. Fogel je računao baš na tu rečenicu i sada je niz mačića različitog izgleda – od plišanih do onih od keramike ili tkanine – bio poređan u obliku venca ispred kuće i zauzimao čitav zid koji je služio kao ograda, a i veliki deo ulice preko puta. U sredini tako napravljenog venca nalazile su se sveće i svećice koje su stvarale crvenkasti odblesak, kao i snažan utisak toplote u žestoko hladnoj zimskoj večeri. Uz mnoge poklone nalazile su se cedulje. Neki su se obraćali direktno Ani Lu, neki njenim roditeljima, ili je na njima, jednostavno, bila napisana molitva. Gužva koju su stvarali ljudi nije ni za trenutak jenjavala. Gradonačelnik je bio prinuđen da naredi zatvaranje susednih ulica, kako bi se sprečila invazija automobila. Uprkos tome, čitava četvrt bila je opsednuta. Međutim, sve se događalo po propisima. Posetioci su zastajali ispred kuće, okupljali se u tišini na nekoliko minuta i odlazili.

Fogel je poslao svoje ljude da se pomešaju s masom. Bili su u civilu, nosili su dobro sakrivene radio-slušalice i imali mikrofone sakrivene u okovratniku jakni. Znajući da reporteri imaju lošu naviku da slušaju razgovore između policajaca, specijalni agent pribavio je najsavremenije predajnike koje je bilo nemoguće presresti. „Ne zaboravite da nas interesuju sumnjivci muškog roda. Pre svega oni koji su ovde sami“, reče agent Borgi preko radija. Pored njega, Fogel je pažljivo kontrolisao scenu ispred sebe. Namerno su se držali po strani od gomile. Zaseda je trajala već puna dva sata. Podrazumevalo se da je otmičar muškarac, zato što su se u udžbenicima retko pominjali slučajevi da otmice maloletnih adolescenata vrše odrasle žene. Nije tako govorila samo statistika, već i zdrav razum. Mogao se čak pretpostaviti profil takvog pojedinca. Za razliku od onoga što su mislili obični ljudi, nikada se nije radilo o kriminalcima ili luđacima. Obično su to bili obični ljudi, prosečnog obrazovanja, sposobni da se uklope sa ostalima i stoga u stanju da prikriju svoje ponašanje i prođu nezapaženo. Njihova prava priroda bila je tajna koju su ljubomorno umeli da čuvaju. Bili su vešti i obazrivi. Zbog tih razloga uvek ih je bilo teško identifikovati. Jedan od policajaca govorio je putem radio-stanice: „Kod mene je sve mirno, odjava.“ Svi su dobili naređenje da podnose izveštaj svakih deset minuta. Fogel oseti potrebu da se umeša i održi kratak govor, kako napetost ne bi popustila: „Ako otmičar zaista večeras dođe ovde, predvideo je da ćemo mi biti prisutni, ali ipak hoće da doživi osećaj da će se izvući, da će proći neometen među onima koji ga progone.

Međutim, postoji efikasan način da ga prepoznamo. Ne zaboravite da je ovde zato što hoće da uživa u prizoru. Ako budemo imali sreće, to mu neće biti dovoljno: želeće da uzme neki suvenir.“ Preporuka je bila da se usredsrede ne na one koji donose darove, nego na one koji pokušavaju da nešto krišom odnesu. U tom trenutku Fogel i Borgi primetiše nekakvo čudno komešanje u masi. Izgledalo je kao da je neko izdao tiho naređenje i svi prisutni okrenuše se u istom pravcu. Dvojica agenata učiniše isto i primetiše da je to što je privuklo pažnju bilo iznenadno pojavljivanje roditelja Ane Lu na pragu male vile. Muž i žena izašli su zagrljeni. Oko njih – članovi bratstva. Svi su nosili na sebi mali krst od ametista i bili su raspoređeni u polukrug, kao u nekoj odbrambenoj formaciji. Televizijske kamere odmah usmeriše objektive ka ulazu u kuću. Mada joj je bilo mnogo teško, opet je govorila Marija Kastner, obrativši se maloj masi okupljenih ljudi: „Moj suprug i ja hteli smo da vam zahvalimo. Ovo je težak trenutak u našem životu, ali vaša ljubav i naša vera u Gospoda velika su podrška.“ Onda pokaza rukom na niz mačića i sveca. „Ana Lu bila bi srećna zbog svega ovoga.“ Članovi bratstva jednoglasno izgovoriše: „Amin.“ Iz gomile krenu aplauz. Svi su izgledali potreseno, ali Fogel nije verovao u njihovo sažaljenje. Naprotiv, bio je ubeđen da su mnogi tu zato što su ih pozvali mediji, a bilo je i onih koje je pokrenula čista i najobičnija radoznalost. Gde ste bili kada je ovoj porodici na dan Božića bila potrebna podrška? Borgi je razmišljao na isti način. Mada s manje cinizma nego Fogel, i jedino je mogao da pomisli da se za ovo kratko vreme sve

promenilo. Onog jutra kada su išli da posete Kastnerove, ispred kuće nije bilo nikoga osim kamioneta sa onim šakalima. Agent se još sećao Fogelovog aplauza koji je odjeknuo u maloj četvrti s malim vilama. Borgi još nije shvatao smisao tog poteza, ni zašto ga je specijalni agent, dok su ulazili u kola, upozorio na Bruna Kastnera. „Onaj čovek umire od želje da nam nešto kaže.“ Dok su se roditelji Ane Lu pozdravljali s nekima od prisutnih, pod stalnom prismotrom članova bratstva, začu se glas s radio-stanice: „S vaše desne strane, agente Fogelu, prema kraju ulice: dečak u crnoj dukserici upravo je nešto ukrao.“ Fogel i Borgi istovremeno se okrenuše u pravcu na koji im je ukazao policajac. Pokušaše da ga raspoznaju u masi. Tinejdžer je imao na sebi kratku džins jaknu, a kapuljača dukserice padala mu je na čelo, da prikrije lice. Verovatno je iskoristio taj trenutak opšte nepažnje da se dočepa nečega što je sada sakrivao ispod odeće dok se udaljavao u velikoj žurbi. „Uzeo je plišano roze mače, dobro sam video“, bio je siguran policajac. Borgi dade znak jednom drugom policajcu, koji je bio bliže pravcu kojim je dečak krenuo. Ovaj izvuče iz jakne mobilni telefon kojim snimi niz fotografija. „Imam ga“, reče preko radio-stanice. „Imam njegovo lice. Zaustaviću ga.“ „Ne“, umeša se Fogel odlučno. „Neću da nešto posumnja.“ Dečak se u međuvremenu popeo na skejt i neometano otišao. Borgi prosto nije mogao da veruje kakvu je odluku doneo njegov nadređeni. „Zašto ga bar ne pratimo?“

Fogel mu odgovori, ne gubeći iz vida osumnjičenog: „Pomislite šta bi se dogodilo ako bi neki od reportera koji su ovde uočio tu scenu...“ Bio je u pravu, Borgi nije pomislio na to. Fogel se onda okrenu da ga smiri: „To je samo jedan dečak na nekom skejtu, gde može da pobegne? Imamo njegovo lice, pronaći ćemo ga.“

30. decembar Sedam dana posle nestanka

Restoran u glavnoj ulici bio je prepun gostiju. Na staklenim vratima koja su gledala na benzinsku pumpu još je bio istaknut natpis Srećni praznici. Vlasnik je koračao tamo-amo između kuhinje i stolova, da bi mogao da kontroliše da li su svi gosti posluženi i zadovoljni. Morao je da zaposli još osoblja kako bi se uspešno suočio s iznenadnom invazijom mušterija. Bili su tu novinari, televizijski tehničari, foto-reporteri, ali i obični građani koji su došli u Avešot kako bi lično mogli da vide mesta iz priče koja je toliko zainteresovala čitavu zemlju. Fogel ih je definisao kao „turiste užasa“. Mnogi su se odlučili na dug put s porodicom. Bilo je tu mnogo dece i u sali se osećala euforična atmosfera, kakva obično vlada na izletima van kuće. Na kraju dana vratiće se kući s fotografijama kao uspomenama i s utiskom da su bili makar marginalan deo medijskog događaja koji je zainteresovao milione osoba. Ravnodušni zbog činjenice da na samo nekoliko stotina metara odatle vodiči pasa i ronioci, kao i ekipe za potragu i forenzičari pokušavaju da pronađu neki trag ili samo neku indiciju o sudbini šesnaestogodišnje devojke. Fogel je to predvideo i tako je i bilo: na kraju je medijska buka doprinela tome da njegovi nadređeni zanemare restrikcije budžeta i odobre sredstva koja su mu potrebna. Sve će uraditi, samo da se ne obrukaju pred javnim mnjenjem. U tom trenutku specijalni agent sedeo je za istim stolom kao i na dan Božića, kada je bio jedini gost u restoranu. Kao i obično, jeo je i u

isto vreme zapisivao beleške u crnoj beležnici istim srebrnim nalivperom. Radio je to vrlo brižljivo. Tog jutra na sebi je imao odelo od tvida u sivozelenim tonovima i tamnu kravatu. Njegova elegancija odudarala je od izgleda ostatka gostiju u toj sali. Ali u tome je i bila poenta. To mu je poslužilo da istakne razliku između sebe i te bučne i nepristojne gomile koja ga je okruživala. Što ih je više posmatrao, sve više je bio svestan jedne važne činjenice. Svi su već zaboravili na Anu Lu. Nečujna junakinja priče bila je sada u pozadini scene. I njeno ćutanje bilo je izgovor za razna razglabanja, da bi mogli da kažu bilo šta o njoj i njenom kratkom životu. To su činili mediji, ali i običan svet: na ulici, u supermarket ili u kafićima. Bestidno. Fogel je i to predvideo. Kada se to dogodilo, pokrenuo se jedan neobičan mehanizam. Tako je uvek kada stvarni događaji postanu jedna vrsta sage u nastavcima. Događao se jedan zločin na svakih sedam sekundi. Ipak, samo su izuzetno malom broju njih posvećivani novinski članci, vesti na televiziji, čitave serije u nastavcima, tok-šou. Za te malobrojne slučajeve uključivani su stručni kriminolozi i psihijatri, dosadni psiholozi, pa čak i filozofi. Prosute su reke mastila i potrošeni sati i sati televizijskih tekstova. Sve se protezalo nedeljama, ponekad i mesecima. Ako su imali sreće, godinama. Ali pre svega postoji nešto što niko nije rekao: jedan zločin mogao je da udahne život, da bude prava-pravcata indukcija. Dobro ispričan zločin proizvodio je odlične rezultate i posle intervjua nekoj televizijskoj mreži mogao je da donese milione od sponzora i reklama, sve to uz minimalno angažovanje sredstava.

Bio je dovoljan jedan izveštač, jedna televizijska kamera i jedan snimatelj. Ako se neki nesumnjiv kriminalni čin – kao što je zversko ubistvo ili neki neobjašnjivi nestanak – dogodio u nekoj maloj zajednici, ta zajednica u mesecima u kojima je medijski eksponirana doživljava porast prisustva posetilaca i, shodno tome, povećanje svog bogatstva. Niko nije bio u stanju da objasni zašto neki zločin odjednom postaje popularniji od drugih. Ali svi se slažu da postoji neki teško procenjiv element. Fogel je naslutio da je ovaj slučaj poseban, posedovao je neku vrstu njuha, čemu je dugovao sopstvenu slavu.

Osim u slučaju osakaćivača. Nije smeo da zaboravi lekciju koju je tada doživeo. Ali pri pomisli na uspeh koji je mogao da mu donese nestanak Ane Lu, shvatio je da mu se konačno ukazala sjajna prilika za iskupljenje. Naravno, nije moglo da se očekuje da sve teče prema scenariju koji je imao u glavi. Narednih dana na spontanom hodočašću ispred kuće Kastnerovih dogodile su se razne neprijatne epizode. Građani Avešota koji su u početku svemu tome pristupili sa oduševljenjem, odjednom su počeli da se udaljavaju. Bio je to prirodni efekat preteranog zanosa. Novinari su počeli da se petljaju u život svakoga od njih. I pošto još nije bilo nikakvog odgovora, proneli su u javnost glas da se rešenje tajne nalazi baš među tim kućama, među tim osobama. Nije bilo konkretne optužbe, ali je sve prilično ličilo na to. U Avešotu su uvek bili vrlo sumnjičavi u odnosu prema strancima, a kada postanete predmet makar i najnejasnijeg nagoveštaja klevete,

to obavezno pojačava osećaj nepoverenja. Bratstvo je naročito dalo nagoveštaj da se nikako ne poklanja pažnja medijima. Stanovnici Avešota najpre su počeli da izbegavaju televizijske kamere. Zatim da odgovaraju na grub način, ponekad besni zbog pitanja koja su im postavljali reporteri. U toj uzavreloj klimi, kada gnev samo što nije eksplodirao, bilo je neizbežno da neko ispašta zbog toga. Došao je red na jednog mladog stranca koji je došao u mesto da traži posao. Njegova jedina greška ili lakomislenost bila je to što je prišao jednoj devojčici iz mesta da je upita za neko obaveštenje. Sve se, na njegovu žalost, dogodilo pred očima stalnih gostiju jednog kafića, koji su mu najpre zapretili, a zatim prešli na fizički obračun, pri čemu su ga pretukli. Posle ručka, dok je koristio još jedan lep dan okupan zimskim suncem da se peške vrati u operativnu salu, Fogel primeti da ga na trgu naspram gimnastičke sale čeka tužiteljka Majer. Po izrazu njenog lica nije moglo da se očekuje ništa dobro. Žena odlučno krenu prema njemu, a bat njenih potpetica odjekivao je po asfaltu. „Ne možete tek tako da dođete ovde, usadite sumnju u glave ovih ljudi i mislite da se ništa neće dogoditi“, optuži ga ona. „Sve su ipak uradili sami“, uzvrati Fogel. Kada je kročio u dolinu, naišao je na zajednicu koja je bila više konfuzna nego preplašena. Pošto su se nalazili između planina, mislili su da su skrajnuti na sigurno i zaštićeni od gadosti sveta. Nisu navikli da žive s nesigurnošću. I sada su bili uvereni da je zlo došlo spolja. Ali ih je u

dubini duše grizao crv sumnje da je to zlo oduvek bilo među njima, da se leglo u tišini, zaštićeno. I Fogel je znao da ih to plaši više od bilo čega. „Dogodilo se upravo ono čega sam se najviše plašila“, izjavi Majerova. „Napravili ste pravu predstavu od svega.“ „Da li znate bar za još jedan slučaj dobrovoljnog udaljavanja nekog maloletnika od kuće koji nije rešen u roku od nekoliko dana?“ Pitanje specijalnog agenta zvučalo je kao izazov. „I sami znate da sada moramo isključiti tu mogućnost i koncentrisati se na nešto drugo. Ovde se više ne radi o devojčici koja je pobegla od kuće, shvatate?“ Fogelovom izričitom voljom Majerova nije bila u toku u vezi s tragom o dečaku sa skejtom kojeg su uočili pre neko veće ispred kuće Kastnerovih. „I ako priznamo činjenicu da postoji samo jedna osoba koja je odgovorna za sve ovo, to vam ne daje pravo da uplićete ljude iz Avešota dovođenjem čitavih ekipa i fotografa. Pošto ste ih privukli upravo vi, to ne možete da negirate.“ Fogel nije imao volje da sluša njene jadikovke. Dan je bio pozitivan i šetnja od restorana dala mu je novu energiju. Zato okrenu leđa i spremi se da ode, ali onda razmisli i vrati se. „Nije bilo nikakvog vriska“, reče. Majerova ga pogleda iznenađeno, ne shvatajući. „Ana Lu nije vrištala dok su je odvodili. Da je to učinila, komšije bi je čule. Bilo je dovoljno da pljesnem rukama pa da privučena njihovu pažnju. Običan aplauz ispred njene kuće – i svi su se pojavili na prozorima.“ „Hoćete da kažete da je devojčica dobrovoljno krenula za nekim?“

Fogel je ćutao, puštajući da se ta ideja sama oblikuje u glavi tužiteljke. „Imala je poverenja i videla ga je spreda“, reče Majerova. „A ako mu je videla lice...“ Fogel dovrši rečenicu umesto nje: „Ako mu je videla lice, onda je Ana Lu već mrtva.“ Onda namerno dopusti da nastane duga pauza. U međuvremenu se ženin izraz lica promenio. Gnev je zamenilo nešto drugo. Zbunjenost. „Možemo samo da čekamo razvoj događaja ili da sprečimo da se takvo nešto ponovo dogodi“, zaključi Fogel. „Šta vi više volite?“ Ovog puta specijalni agent ozbiljno se udalji. Tužiteljka ostade nepomična nekoliko trenutaka, a onda je iznenadni napad kašlja natera da se okrene. Iza ugla zgrade stajala je Stela Honer. Krišom je pušila cigaretu i, naravno, sve videla i čula. „Ako gledaoci saznaju za ove moje sitne grehe, bio bi to kraj“, reče veselim glasom, baci na zemlju opušak cigarete i zgazi ga vrhom cipele. „Teško je jednoj ženi da sama sebi krči put, zar ne mislite tako?“ Onda se opet uozbilji. „On je jedan najobičniji gad, ali zna svoj posao... A prilike kao što je ova retko se ukazuju u karijeri jedne tužiteljke.“ Majerova je pogleda dok je prilazila, ali ne uzvrati. U gimnastičkoj sali pretvorenoj u operativnu vladalo je komešanje. Broj policajaca se upetostručio. Umesto školskih katedri, postavljeni su pravi pisaći stolovi s kompjuterima i telefonima koji nisu prestajali da zvone. Stara školska tabla od škriljaca zamenjena je videoprojektorom i velikim belim ekranom. Jedna ogromna vitrina bila je

ispunjena izveštajima, fotografijama i rezultatima forenzičkih analiza. U središtu sale postavljen je reljef doline na kojem su bile prikazane zone koje su istražne ekipe neprekidno češljale dvadeset četiri sata, zahvaljujući specijalnim uređajima za noćno posmatranje. „Gospodine, oni iz gorske službe upravo su završili pregledanje useka na severu.“ Policajac s dolakticama preko košulje i kravatom podnosio je izveštaj Borgiju, koji je vršio nadzor nad kompletnom istražnom aktivnošću. „Dobro, sada moraju da se pomere na istočni obronak“, naredi mladi agent. Zatim se obrati jednom drugom policajcu koji je sedeo za pisaćim stolom i obavljao živahan telefonski razgovor. „Šta je bilo s helikopterom koji smo tražili?“ „Kažu da će biti ovde do sredine dana“, odgovori ovaj, odlažući slušalicu za trenutak. „To su isto rekli i juče: dohvati se slušalice i ne popuštaj dok ti ne kažu precizno vreme dolaska.“ „Da, gospodine.“ Taj helikopter bio je važan, Fogel je uporno molio da ga pošalju. Ostavljao je mnogo jači utisak nego čopor pasa angažovanih da njuškaju okolo. Pored toga, bio bi uočljiv sa svake tačke u dolini. Snimatelji bi poludeli i po ceo dan pokušavali da mu budu za petama. Borgi se već u potpunosti srodio s filozofijom specijalnog agenta. Ali dok se upućivao ka reljefu da se upozna s položajem jedinica na terenu, morao je da prizna u sebi da su se sva ta strategija i napori pokazali uzaludnim. Osim dečaka sa skejtom nisu imali nijedan konkretan trag. A od Ane Lu Kastner ni traga ni glasa.

Agent dođe do reljefa doline, ali onda zastade. Nešto je primetio. Zaustavi jednog od ljudi dok je prolazio pored njega. Zatim neprimetno pokaza na protivpožarna vrata. „Od kada je onde?“ Policajac se okrenu, pa i on spazi Bruna Kastnera kako stoji pored zida, držeći u ruci nešto što je izgledalo kao pismo. Osvrtao se oko sebe, sav izgubljen i skrušen, kao da čeka da ga neko primeti. „Ne znam“, odgovori policajac. „Možda nepun sat.“ Borgi onda ostavi sve ostalo i ode do njega. „Dobar dan, gospodine Kastneru.“ Ovaj uzvrati pozdrav klimanjem glavom. „Šta mogu da učinim za vas?“ Visoki i krupni čovek delovao je dezorijentisano. Nije uspevao da pronađe reči. Borgi odluči da mu pomogne: priđe i stavi mu ruku na rame da ga smiri. „Da li se nešto dogodilo?“ „A, da... Hteo bih da razgovaram sa specijalnim agentom Fogelom, molim vas.“ Borgi nasluti da to nije obična molba. Podsećala je na neku vrstu poziva u pomoć. U policajčevoj glavi odzvanjalo je Fogelovo proročanstvo u vezi sa činjenicom da taj čovek umire od želje da mu nešto otkrije. „Naravno“, reče. „Dođite, odvešću vas.“ U svlačionici koja je bila preuređena u njegovu kancelariju, Fogel je sedeo podignutih nogu, naslonjenih na površinu pisaćeg stola. Spremao se da pročita neke papire i to je radio veoma pažljivo. Na usnama mu je lebdelo nešto što je nagoveštavalo osmeh. Nije se radilo o policijskim izveštajima, nego o podacima koje je čuo na televiziji.

Svakoga dana dobijao je izveštaj kojim je obaveštavan o gledanosti emisija i televizijskih stanica koje su pratile slučaj Ane Lu Kastner, kao i o tome šta se događa na internetu. Vest je podeljena čak nekoliko puta. Dobro je, reče u sebi, vest o nestanku još je na naslovnim stranama najvećih novina. Osim toga, slučaj je još bio u vrhu liste

trending topic na društvenim mrežama, a ljudi su nastavljali da ga komentarišu na svim blogovima. S obzirom na to da se slučaj nalazio u svim novinama, znači da nije dosadio čitaocima. Ali Fogel je znao da će pažnja javnosti splasnuti i da će se okrenuti ka sočnijim događajima iz svakodnevnog života ako za kratko vreme ne uspe da obelodani još nešto u medijima. Javnost je svirepa zver. I pohlepna. Kada začu da neko kuca na vrata svlačionice, Fogel spusti noge sa stola i skloni listove papira u fioku. „Napred“, reče. Ugleda agenta Borgija kako izviruje na vratima. „Ovde napolju je otac devojčice. Jeste li slobodni za trenutak?“ Fogel mu dade znak da ga uvede. Ubrzo zatim Bruno Kastner uđe u sobu s mladim agentom, držeći i dalje koverat u rukama. „Izvolite, gospodine Kastneru“, dočeka ga Fogel i krenu mu u susret. Zatim mu ponudi da sedne na jednu od klupa ispred ormarića i sede pored njega. Borgi ostade da stoji pored vrata s prekrštenim rukama. „Neću da vas uznemiravam“, reče čovek. „Uopšte me ne uznemiravate.“ „Tog popodneva kada je nestala, nisam bio tu. Bio sam daleko, kod jedne mušterije. I stalno mislim da se sve ovo možda moglo izbeći

da sam bio kod kuće. Kada mi je žena telefonirala da mi kaže da se Ana Lu nije vratila kući, deo mene već je sve shvatio.“ „To kajanje je besmisleno“, pokuša da ga ohrabri Fogel. Nije mu otkrio da su proverili i njegov alibi i da je sklonjen sa spiska osumnjičenih. „Čuli smo ono što govore na televiziji...“, nastavi čovek. „Da li je priča da je neko oteo moju Anu Lu tačna? Verujete li vi u to?“ Fogel izbeže odgovor i uputi mu lažno sažaljiv pogled koji onda za kratko skliznu na koverat za pisma. „Ne smete da verujete svemu što tvrde novinari.“ „Ali svakako nekoga tražite, da li je to istina? Kada možete da mi to kažete?“ Fogel i ovog puta bi neodređen: „Iskustvo govori da je bolje ako srodnici ne znaju kako se odvija istraga. I to zbog toga što stalno pratimo više tragova, ne zanemarujući nijedan, a to može dovesti do zbrke.“ Ili do gajenja lažnih nada, najradije bi hteo da doda. Bruno Kastner nije navaljivao. Poče da petlja s kovertom. Zatim stade lagano da ga otvara i izvlači sadržaj iz njega. Fogel za to vreme izmenja upitni pogled s Borgijem. U kovertu je bila jedna fotografija. I to ona na kojoj je njegova kćerka nasmešena pozirala pored bliske prijateljice. Čovek mu je pruži. Fogel je uze i pogleda je, ne shvatajući. „Već danima se baš mučim...“ reče Bruno Kastner, sklopi ruke i steže ih tako jako da mu koža na zglobovima pobele. „Zašto baš nju? Na kraju krajeva, Ana Lu nije... lepa.“

Ova tvrdnja koštala ga je ogromne muke, pomisli Borgi. Koji otac može da kaže takvo nešto za svoju princezicu? Ovaj čovek mora da je baš u očajničkoj potrazi za nekim objašnjenjem. Stvarno, zapazi Fogel, razlika između njih dve bila je očigledna. Jedna je izgledala kao žena, druga kao devojčica. Izabrao ju je baš zbog toga, hteo bi da mu kaže. Neprimetna devojčica, jedna od onih koje možete posmatrati s odstojanja, koja ne izaziva nikakve sumnje. Ona koju možete odvesti u zimsku noć nedaleko od njene kuće, a da niko ništa ne primeti. Ali Fogel onda shvati da tu ima i nečeg drugog, zato što čovekova snažna leđa klonuše u znak predaje. „Uradio sam nešto čega se stidim“, reče Bruno Kastner tihim glasom. Izgledalo je to kao početak neke ispovesti. „Ta druga devojčica na fotografiji zove se Prisila... Jednog dana tražio sam njeno ime na mobilnom telefonu Ane Lu... i počeo da je zovem. Čim bi se javila, prekidao sam. Ne verujem da zna da sam to bio ja. Ne znam zašto sam to radio.“ Fogel i Borgi ponovo se zabrinuto pogledaše. Na licu Bruna Kastnera, ogrubelog poslednjih dana od iscrpljenosti, pojavi se suza koja brzo skliznu do ispod podbratka. Čovek skoro detinjastim pokretom šmrknu i pređe nadlanicom preko nosa. Specijalni agent onda ga zgrabi za ruku, da mu pomogne da ustane. „Zašto se sada ne vratite kući i možemo lepo svi da zaboravimo ovu priču? Tako je bolje, verujte mi.“ Fogel dade znak Borgiju da preuzme brigu o čoveku. Agent mu priđe, ali Bruno Kastner još nije bio završio: „Moja žena ima veru, bratstvo... Teško je biti otac i savršen muž kada uz sebe

imate takav primer čestitosti. Ponekad joj zavidim, znate? Marija se nikada ne koleba, nikada nema nedoumice, nikada. Ni kada se ovo dogodilo. Štaviše, ona veruje da sve ovo čini deo jednog koncepta koji je Bog smislio i da je za nas bolje da se suočimo s bolom. Ali koja je ovo vrsta bola? Trebalo bi da plačemo, ali zbog čega? Ako nam neko kaže da je Ana Lu mrtva, bar bismo mogli da se pomirimo sa sudbinom. Međutim, ovako... A ja sam bio nedostojan otac, zato što je trebalo da se bavim njom, da je zaštitim, ali umesto toga... bio sam nemoćan. Zapao sam u iskušenje.“ „Siguran sam da ste vi dobar roditelj“, pokuša da ga ohrabri Fogel, ali samo da ga ubedi da prekine tu priču. Ako mediji to nanjuše, razapeće ga na krstu. Iako je njegova krivica skoro beznačajna, Bruno Kastner bi za svakoga postao otac koji uznemirava devojčice. Čudovište. I to ne bi bilo dobro za sliku savršenstva koju je Fogel stvorio o ovoj porodici. I odvratilo bi pažnju od pravog krivca, ma ko to bio. „Bio je jedan dečko“, reče čovek skoro u jednom dahu, dok se upućivao ka izlazu. Fogel odmah pokaza interesovanje: „Koji dečko?“ Bruno Kastner gledao je u pod dok je to govorio. „Njena majka svakako joj nikada ne bi dozvolila da se viđa s njim, jer on nije iz bratstva. Ali se možda Ani Lu sviđao.“ „Koji dečko?“, nastavi da insistira Fogel. „Ne znam ko je, ali viđao sam ga kako se vrzma oko naše kuće. Imao je na sebi crnu duksericu s kapuljačom i vozio je skejt.“ Borgi oseti u sebi uzbunu zbog iznenadnog otkrića. Fogel je, međutim, bio samo gnevan: „Zašto mi to tek sada kažete?“

Čovek najzad podiže glavu i pogleda ga: „Zato što je teško upreti prstom na nekog kada mislite da je Bog hteo da vas kazni za vaše grehe.“

31. decembar Osam dana posle nestanka

Dečak sa skejtom zvao se Matija. Policija ga je već identifikovala pre neki dan, znatno pre nego što se Bruno Kastner pojavio kod Fogela da olakša savest. Tačno, to se dogodilo jedva dvanaest sati od noći pre pohoda ispred kuće Ane Lu, kada je dečak odneo jednog od plišanih mačića koje su ljudi spontano stavljali ispred male vile. Roze mače. Ali Fogel je blindirao tu nit istrage. Ime adolescenta i ono što se dogodilo te večeri apsolutno nije smelo da procuri do izveštača. Bilo je rizično nepovratno ugroziti postignuti rezultat. Međutim, specijalni agent bio je svestan činjenice da novinari uvek pokušavaju da kupe informacije i plašio se da će neko od onih policajaca s planine dozvoliti sebi da bude namamljen božićnim bonusom kojim bi dopunio mizernu platu. Ali bio je sposoban da spreči svaku inicijativu u tom smislu, tako što je svoje ljude upozorio da će u tom slučaju biti otkriveni. Bilo je dovoljno da im kaže da će svako curenje informacija biti kažnjeno otpuštanjem s posla. Matija je imao šesnaest godina, kao Ana Lu. Njegova priča bila je prilično problematična. „Razgovarao sam s psihijatrom koji ga leči.“ Borgi ga za to vreme izvesti o poslednjim potezima. „Doktor se zove Flores, prati ga otkako su se Matija i njegova majka preselili u Avešot pre devet meseci. Izgleda da je porodica prilično lutala poslednjih godina. Razlog je uvek isti: karakterne smetnje od kojih dečak pati.“

„Objasnite mi to bolje“, reče Fogel, koji se, izgleda, veoma zainteresovao. Borgi je zabeležio sledeće: „Matija je po naravi usamljen i nije u stanju da se uklopi i komunicira. Pored toga, dečak ima iznenadne agresivne nagone. U mestima u kojima je živeo s majkom uvek bi nešto zabrljao. Uvek se radilo o agresiji na nekog drugog adolescenta ili o nekontrolisanom nastupu besa. Događalo mu se da na javnom mestu, u nekoj radnji, na primer, sve porazbija bez ikakvog razloga. I svaki put majka je bila primorana da sve napusti i da se presele.“ Verovatno je, po mišljenju te žene, to bio najbolji lek za njenog sina, reče Fogel u sebi. Mislila je da će korenita promena mesta i navika rešiti problem. Ali ga je, naprotiv, pogoršavala. Možda zato što se majka stidela ili zato što je osećala krivicu zbog sina koji je rastao bez oca, pa su tako bežanje i ponovni početak postali konstantne pojave u njihovom životu. „Matija se u prošlosti lečio na jednom institutu“, nastavi mladi agent. „Taj Flores rekao mi je da dečak sada uzima lekove za kontrolu besa.“ Kada je došao do saznanja o Matijinoj burnoj prošlosti, Fogel odmah pomisli da je tajna u vezi s nestankom Ane Lu Kastner verovatno na putu da bude otkrivena. Do tog trenutka nisu sakupili mnogo informacija o dečaku. Samo su znali da se njegova majka snalazila kako je znala, radeći ponižavajuće i slabo plaćene poslove, da je bila zaposlena u jednoj firmi za održavanje čistoće, a da je povrh svega uveče prala sudove u jednom od malobrojnih restorana koji su radili u Avešotu. Majka i sin živeli su u skromnoj kući, smeštenoj na periferiji mesta. Fogel ju je već diskretno stavio pod nadzor.

Međutim, Matiju više niko nije video. Nestao je bez traga i izbrisao tragove za sobom, baš kao Ana Lu Kastner. Ali su okolnosti njegovog iznenadnog nestanka bile drugačije. Njegova majka nastavila je svoj uobičajeni život. Odlazila je na posao i vraćala se kući svake večeri kao da se ništa nije desilo. I nije osećala potrebu da prijavi sinovljev nestanak. Bio je to znak da se dečak krije i da ga ona štiti. Bila je to indicija da je saznala da je Matija nešto zabrljao. Ali nije to bila uobičajena tuča s nekim od drugova u školi. Posredi je bilo nešto ozbiljnije. Da dečak nije u kući, dokazivala je činjenica da mikrofoni postavljeni oko kuće nisu uhvatili nikakav sumnjiv zvuk dok je majka bila odsutna. Fogel još nije naredio pretres kuće, zato što bi time upozorio ženu. Naprotiv, pratio ju je u nadi da će ih ona sama odvesti do sina. Ali to se nije dogodilo. Delovalo je kao da su kontakti između njih dvoje odjednom prestali. Osim toga, dečakov mobilni telefon pokazivao je da je neprekidno isključen. Gde god da je bio, Matija nije mogao da se krije još dugo, bez hrane i s policijom koja je korak po korak pretresala čitavu teritoriju u potrazi za Anom Lu. Fogel je to znao, zato je radije čekao da on napravi prvi korak i izađe iz senke. Ronioci su pregledali jedan bazen za otpadne vode u blizini rudnika. Prema mapama koje je Borgi uzeo u opštini, bilo ih je bar tridesetak identičnih, s tim što su se neki koristili, a ostali bih van upotrebe. Ne

računajući one koji nisu popisani. Pored toga, dolina je bila ispresecana podzemnim hodnicima koji su stvarali pravu zlokobnu paukovu mrežu. Bili su savršeno pogodni da se u njima sakrije telo. I bila bi potrebna čitava večnost da se svi pročešljaju. Nebo je izgledalo kao komad limenog gvožđa zatvoren među planinama. Efekat koji se stvarao bio je sličan kao da se neka klešta lagano nadnose nad vama da vas zdrobe. Borgi je sedeo u automobilu na svega nekoliko metara od mesta na kojem su ronioci obavljali svoj posao. Posmatrao ih je iza sloja kondenzovane tečnosti koja je prekrivala vetrobransko staklo. Tišina koja je vladala u kolima i tanki sloj magle doprinosili su stvaranju scene nadrealnog karaktera. Kao u nekoj bajci. U kobnoj bajci gde je jedini mogući kraj onaj tužni. Agent je nadgledao pretraživanje bez velikih očekivanja. Ronioci su se redom jedan po jedan spuštali u muljevitu vodu, pa onda posle petnaest minuta izranjali odmahujući glavom. Taj pokret, ta koreografija, sada se već neprekidno ponavljala. Limuzina je bila parkirana nasred puste poljane. Jutarnja hladnoća bila je žestoka. Borgi sklopi ruke i poče da duva u njih, u nadi da će ih zagrejati. Olakšanje je bilo trenutno. Prvi put od početka istrage obuze ga osećaj frustracije. Jedan deo njega govorio mu je da nikada neće izaći na kraj s ovim slučajem, da će Ana Lu Kastner ostati samo ime na spisku osoba koje su nestale bez razloga. Posle nekog vremena čini se kao da te osobe nikada nisu postojale. Ali postojalo je nešto drugo zbog čega je bio uznemiren, nešto što ga je mučilo. Nastavio je da misli na nešto što je Fogel gotovo usput spomenuo prilikom prvog brifinga: Ana Lu je u svom mobilnom telefonu imala samo pet upisanih imena.

Mama, tata, kuća, kuća bake i deke i parohijska crkva. Njegov nadređeni naveo je taj podatak sa željom da istakne da je ponašanje devojčice bilo izvan svake sumnje. Taj kratak spisak imena i mesta na koja je odlazila bio je, takođe, merilo njenog života, njenog sveta. Nešto tako jednostavno i razumljivo, bez obmana, bez tajni. Kao sunčeva svetlost. Mama, tata, kuća, kuća bake i deke i parohijska crkva. Čitav univerzum Ane Lu koncentrisao se na ta mesta, među tim osobama. Zatim su tu, naravno, bili škola i klizalište. Ali ono stvarno bitno bilo je zatvoreno u toj vrsti redosleda. Bili su to brojevi koje je obično pozivala ili je njih pozivala kada joj je potrebna pomoć ili podrška. Ali poseta Bruna Kastnera prethodnog dana usadila mu je sumnju. Sumnju rođenu kada je video fotografiju koju je čovek nosio sa sobom. Ana Lu pored svoje najbolje prijateljice Prisile. Za sve to vreme njihova istraga bila je koncentrisana negde drugde. Izmišljali su trikove da uvuku medije kako bi izvukli što više sredstava. Onda su ta sredstva koristili da pojačaju istragu. Čak su uspeli da uoče dečaka sa skejtom i sada su se bacili u tajnu potragu za njim. Ali nikome, pa čak ni medijima, nije palo na pamet da ide da razgovara s tom devojkom, Prisilom, da proveri da li zna nešto što bi moglo da im pomogne. Razlog je bio jednostavan. Nije se radilo samo o rasejanosti. Mama, tata, kuća, kuća bake i deke i parohijska crkva.

Ako je Prisila, po rečima Bruna Kastnera, bila najbolja prijateljica Ane Lu, zašto se njen broj nije nalazio u njenom mobilnom telefonu? Borgi primače rukav kaputa vetrobranskom staklu i iskoristi ga da očisti staklo od pare. Onda upali motor. Došao je trenutak da ode da pronađe odgovor. * * * Avešot se pripremao da skromno dočeka novu godinu. Ljudi će proslaviti prelazak iz stare u novu godinu u svojim kućama, zato što je gradonačelnik otkazao sve predviđene javne skupove. „Ne smemo da se radujemo ako jedan član bratstva ne može da proslavi s nama“, izjavio je novinarima, puštajući da tišina ispunjena sažaljenjem isprati te tužne reči. Prvi građanin je poslednjih dana bio vrlo aktivan i pokušavao je da pruži medijima pozitivnu sliku o stanovnicima doline. Da bi ućutkao klevete, čak je angažovao volontere da u grupama obavljaju potragu. Pljeskali su dlanom o dlan po šumi, udruženi u snage reda. Toga dana, kasno pre podne, taj čovek prisustvovao je obredu koji se održavao u sali za skupove bratstva. Molitva je još jednom bila posvećena povratku Ane Lu. Prisustvovali su joj i Kastnerovi. Borgi je sedeo u autu kada ih ugleda kako napuštaju hram i upućuju se prema kući, stalno u pratnji grupice muških i ženskih članova bratstva koji su ih štitili od reportera i fotografa koji su pokušavali da izmame neku izjavu ili snimak njihovog bola. Agent je, međutim, bio zainteresovan za nešto drugo.

Ugleda je kako izlazi među poslednjima. Prisila, u kratkoj zelenoj jakni i vojničkim cokulama, imala je skupljenu kosu i nosila je naočari za sunce, iako je nebo bilo oblačno. Odeća joj nije bila upadljiva, ali je ipak bila zgodna. Bila je u društvu neke odrasle žene. Sličnost između njih dve bila je izrazita, po svoj prilici radilo se o njenoj majci. Njih dve se udaljiše, ne obraćajući pažnju na objektive i mikrofone koji su se u međuvremenu okrenuli i prema članovima verskog bratstva. Dok se majka zadržala sa ostalim članovima bratstva, Prisila je stajala iza njenih leđa, kao da je želela da bude na izvesnom odstojanju. Za to vreme osvrtala se okolo, kontrolišući situaciju. U jednom trenutku iskoristi gužvu da se odvoji od grupice ljudi i udalji se u drugom pravcu. Borgi je ugleda kako skreće iza ugla i ulazi i sportski auto koji brzo krenu. Za volanom je bio neki dečak. Malo kasnije sustiže ih na jednom proplanku iza malog varoškog groblja. Agent se zaustavi na stotinak metara rastojanja od dečakovih kola. S tog mesta mogao je da ih drži na oku i posmatra dok se oslobađaju odeće i ljube s tolikim žarom da ne primećuju da li ih neko posmatra. Kada Borgi zaključi da je bilo dovoljno, otvori staklo i na krov kola stavi svetlosni signal. Onda ga upali i nakratko uključi sirenu. Mladi par ukoči se u trenutku, oboje preplašeni. Agent polako krenu kolima napred, dajući im vremena da se obuku. Kada se našao naspram sportskog auta, Borgi se zaustavi. Zatim izađe i krenu prema njihovim kolima. Spusti im staklo sa strane vozača: „Zdravo, deco.“ Njegov osmeh bio je namerno preteći. „Dobar dan, agente, ima li nekih problema?“ Dečak je pokušavao da izgleda smireno. Videlo se da se uplašio, uprkos samouverenosti.

„Pretpostavljam da si bez dozvole pozajmio auto od svog oca, dečko. Ne verujem da si dovoljno star da smeš da voziš, ili grešim?“ Bila je to tipična policijska rečenica. U stvari, pretpostavljao je da ovaj već ima vozačku dozvolu, a da je njegova saputnica maloletna. „Slušajte, mi nismo učinili ništa loše“, pokuša da uzvrati dečak glupavo. Ali glas mu je drhtao. „Hoćeš da izigravaš muškarčinu preda mnom, dečko?“ Borgijev glas sada je već odavao ton policajca koji počinje da gubi strpljenje. Da bi sprečila tog idiota da kaže još nešto što bi moglo da oteža situaciju, Prisila se naže kroz prozorče: „Molim vas, agente, nemojte ništa da kažete mojoj majci.“ Borgi se zagleda u nju i pusti da protekne nekoliko sekundi, kao da za to vreme razmišlja. „Slažem se, ali pod uslovom da te ja otpratim do kuće.“ Dok su kolima prolazili ulicama mesta, Borgi iskoristi priliku da je bolje osmotri. Bila je sitne građe, ali je zahvaljujući cokulama izgledala viša. Imala je tri rupice sa šarenim kopčama u uhu i liniju oko očiju, lagano izvučenu tamnom olovkom. Imala je nežne crte lica. Ispod zelene jakne nosila je crnu rolku kroz koju su se nazirale male i čvrste grudi. Na sebi je imala helanke na cvetiće, s poderotinom u visini kukova. Isuviše sladunjav dezodorans s mirisom jagode mešao se s neodređenim mirisom znoja, dima cigarete i žvakaće gume s ukusom mente. Sve to zajedno bilo je tipično adolescentski. Borgi je hteo da izvuče neke informacije iz nje. Najpre ju je isprepadao i ona je sada bila ranjiva. Znao je da će Prisila biti iskrena kako ne bi otežala svoj položaj. „Šta možeš da mi kažeš o Ani Lu?“

„Šta hoćete da znate?“ „Ti si njena najbolja drugarica, je li to tačno?“ „Pa, dobro, po mom mišljenju, bila je sasvim na mestu.“ Devojka je gledala put i za to vreme grizla roze lak za nokte na desnoj ruci. „Šta hoćeš da kažeš?“ „Da dečaci iz naše škole dosta pričaju. Neki sada tvrde da je imala tajne. Međutim, ona je bila dobra sa svima i nikada se nije ljutila.“ „Kakvu vrstu tajni?“ „Pričalo se o njoj okolo da se viđala sa starijima. Sve same gadosti.“ „Jeste li izlazile zajedno? Šta je volela da radi?“ „Njena majka dozvoljavala joj je da izlazi samo sa mnom, ali u Avešotu nema bogzna šta da se radi uveče. Pored toga, imala je dozvolu da se viđa sa mnom samo posle podne, kada je dolazila u moju kuću da radimo zadatke.“ „Ali niste bile u istom razredu“, primeti Borgi. „Ne, zaista nismo. Ali smo se ipak viđale, zato što je Ana Lu veoma dobra u matematici i pomaže mi.“ „Da li je, po tvom saznanju, imala dečka?“ Prisili se ote neprimetan osmeh. „Dečka? Ne, baš ne.“ „Da li joj se neko sviđao?“ „Da, moja mačka.“ Ponovo se nasmeja. Ali nije bila mnogo raspoložena, pa se opet uozbilji. „Ana Lu bila je drugačija, nju nisu interesovale stvari kao što je viđanje s dečacima ili lumpovanje s prijateljima.“ „Dakle, viđala se samo s tobom, naravno, pored društva iz škole.“

„Tačno.“ Prisili je bilo stalo da se prikaže kao osoba u koju je Ana Lu imala najviše poverenja. Možda želi da odagna sumnju sa sebe, pomisli Borgi. „Po tvom mišljenju, šta joj se dogodilo?“ Prisila napravi pauzu. „Ne znam. Priča se svašta, na primer, da je pobegla. Ja ne verujem u to.“ „Možda se nešto dogodilo, a da ti nije rekla.“ „Nemoguće: da se nešto dogodilo, ona bi mi rekla.“ Lagala je, Borgi je bio siguran u to. „I pošto ste se posvađale?“ Ta tvrdnja pogodi devojku. Prisila se okrenu i zagleda u njega. „Kako vi to znate?“ Borgi joj ne reče da je to shvatio zato što je Ana Lu izbrisala njen broj iz imenika u mobilnom telefonu. Uspori i zaustavi se pored trotoara. Onda ugasi motor, zato što je hteo da joj se pažljivo zagleda u lice. „Priča će ostati među nama, ali hoću istinu.“ Prisila nastavi da grize lak s noktiju. „Nisam nikome rekla, zato što već imam dovoljno frke sa svojom majkom“, pokuša da se odbrani. „Otkako je moj poslednji očuh otišao, vezala se za bratstvo. To je šesto ili sedmo kopile koje je napušta. Obično se radi o bednicima s dupetom u govnima. Ona ih sve okuplja kao što neki rade sa skitnicama. Okrepi ih i oni onda odlaze, a da ne kažu ni hvala. Sada svima priča da ju je bratstvo spasio, pa sada ona hoće da spase i mene. Kaže da je Isus voli, ali on je za mene tek drugi na listi. Ja je pratim na skupove da joj učinim zadovoljstvo, ali me religija ne zanima.“ „Ana Lu služila ti je kao pokriće, zar ne? Otkako si nastavila da se viđaš s njom, tvoja majka nije pronalazila način da ometa tvoja

prijateljstva. Zato joj nisi ništa rekla za svađu, da ti ne bi držala pridike.“ Prisila načini pokret koji je izražavao ponos: „Nisam ja đubre, stvarno volim Anu Lu. Ali istina je, nismo razgovarale dve nedelje pre nego što je nestala.“ Borgi joj se zagleda u oči: „Zašto?“ „Nemojte da vam padaju na pamet čudne ideje“, uzvrati devojčica odlučno. „Nije to bilo bogzna šta. Samo sam joj otvorila oči u vezi s nečim što se događalo.“ „Šta se to događalo?“ podstače je Borgi. „Baksuz koji ju je pratio.“ Matija, pomisli odmah Borgi. „Znaš li ko je to?“ „Naravno, ide u moje odeljenje, zove se Matija i ne govori ni sa kim, niko neće da ima posla s njim.“ „Zašto je pratio Anu Lu?“ „Ne znam. Možda zato što mu se sviđala ili zato što mu se jedina obraćala. Ali kako ga je to ohrabrivalo, rekla sam joj da greši. Ana Lu nikada ne bi postala njegova devojka, ali mislim da se baksuz zanosio, zato što se stalno motao oko nje.“ Borgi je počinjao da shvata, ali mu Prisila opet nije rekla sve. „Znači, ti si je upozorila, ali te ona nije poslušala. To mi ne izgleda kao valjan razlog da se baš raskine prijateljstvo.“ Agentova sumnjičavost natera devojku da ispriča ostatak: „U redu: dogodilo se još nešto. Tip se jednoga dana motao oko nje kao obično, pokušavao da ne skreće pažnju na sebe, ali bio je pravi smetenjak. Onda nisam više mogla da izdržim: prišla sam i počela da ga grdim. Očekivala sam da će reagovati, da će početi da se svađa.

Umesto toga, gledao me je kao preplašeno kučence i nije progovarao ni reč. I onda se upiškio u gaće.“ „Upiškio se u gaće?“, upita agent. „Kažem vam da jeste. Vidim kako se na njegovim pantalonama u visini gaća formira tamna mrlja. Urin zatim stvara neku vrstu barice ispod njegovih patika. Prosto da ne poverujete kakav baksuz.“ Borgi uzdahnu i odmahnu glavom. Tinejdžeri, pomisli. Kakav haos. „Tako je Ana Lu svalila krivicu na tebe.“ „Šta sam mogla da uradim? Ona mu je već napravila jednu od svojih narukvica od perlica, htela je da mu je pokloni. Tako se posle naljutila na mene, rekla je da sam je ponizila i više nije htela da razgovara sa mnom.“ Borgi shvati da je potcenio Anu Lu. Mislio je da je slabašan i poslušan tip. Međutim, ona je bila odlučna i u datom slučaju znala da bude prava. Kaznila je Prisilu zbog njene bezrazložne surovosti. Agent nije mogao da pita devojčicu da li misli da Matija ima veze s nestankom Ane Lu. Bilo je očigledno da Prisila ne sumnja u njega, između ostalog, i zato što nije mogla da zna da je dečak koji se pred njom uneredio u pantalone imao u prošlosti problema s kontrolom besa. Onda upita: „Zašto je, po tvom mišljenju, Matija mogao da predstavlja opasnost za Anu Lu? U redu, pratio ju je, ali ne razumem...“ „Pratio ju je video-kamerom.“ U dvadeset časova, na televiziji su se smenjivale reportaže o proslavi Nove godine u raznim gradovima zemlje. Ali onda je došao i trenutak

za crnu hroniku i izveštači su prikazali malu vilu u mraku, smeštenu u stambenoj četvrti jedne planinske varošice, gde je dvoje roditelja još strahovalo za sudbinu svoje starije kćerke. Kombinacija slatkog i gorkog bila je pobednička karakteristika medija. Fogel je to dobro znao. Televizor u hotelskoj sobi bio je uključen, ali ga niko nije gledao. Zvuk je, međutim, dopirao do specijalnog agenta koji je bio u kupatilu. Fogel je bio u bademantilu, stajao je ispred ogledala i četkicom premazivao obrve tamnom bojom. Pažljivo, polako. Dok je završavao operaciju, držao je otvorene vilice. Bio je to nehotičan pokret koji je odraz njegovog lica u ogledalu činio smešnim. Ormar pored kreveta bio je širom otvoren i mogao se nazreti niz elegantnih odela koje je Fogel poneo sa sobom, kao da će mesecima morati da ostane u Avešotu. Svako od njih bilo je složeno na posebnoj drvenoj vešalici, a pored svakog stajala je platnena vrećica sa suvim cvećem lavande, kako bi bili oterani moljci i tkanina ostala sveža. Na jednom krilu vrata ormara bila je pričvršćena letvica na kojoj su bile poređane kravate od svile, vune ili kašmira. Bile su šarolike, ali ih je Fogelova pažljiva ruka uredno složila po bojama. Najzad, dole su bile cipele – najmanje pet pari. Sve poređane, engleske i italijanske, ručno očišćene i izglancane do savršenstva. Jedne pored drugih, kao vojnici u streljačkom vodu. Ta garderoba bila je samo deo onoga što je Fogel čuvao u kući. Bio je to plod godina istraživanja i strasti. Svako odelo mirisalo je na kolonjsku vodu, pažljivo poprskanu samo po džepnoj maramici. Specijalni agent bio je pravi manijak za to. Njegova kolekcija košulja i dugmadi za manžetne graničila se s opsednutošću.

Potcenjivao je kolege koje su okolo šetkale aljkave. Nije se tu radilo samo o spoljašnjem izgledu ili običnoj sujeti. Za njega su ta odela bila isto što i oklop za nekog viteza. Izražavala su snagu, disciplinu i sigurnost u sebe. Ali te večeri odela će ostati u ormaru, zato što Fogel uopšte nije imao nameru da izlazi. Napolju je pretilo nevreme i on će ostati sakriven od sveta u sobi, da sam dočeka novu godinu, kao što je to uvek činio. Naručio je laganu večeru i otvoriće bocu kabernea iz njegovog podruma, koju je ubacio u kofer pre nego što je krenuo. Dok je u kupatilu unapred uživao u večeri koja ga očekuje, ispred ogledala ukratko ponovi rezultate slučaja.

Ana Lu poznavala je otmičara. Zbog toga ga je pratila ne pružajući otpor.

Skoro sigurno je mrtva. Držanje taoca bilo je prilično komplikovano, naročito za jednog otmičara. Skoro sigurno ju je ubio posle otmice. Možda je preživela neki sat.

Devojčica je osećala potrebu da vodi lažni dnevnik zbog svoje majke. Ali kako je završio onaj pravi? I koju je nepriznatu tajnu čuvao? Mobilni telefon poče da zvoni. Fogel zafrkta, ali pošto odvratni aparat nije imao nameru da prestane, prekide operaciju farbanja obrva i ode da odgovori. „Matija je kamerom snimao Anu Lu“, reče Borgi, a da ga nije pozdravio pre nego što je izgovorio tu rečenicu. „Molim?“, upita Fogel začuđeno. „Pratio ju je svuda i snimao je.“ „Kako ste to saznali?“

„To mi je rekla najbolja prijateljica Ane Lu, ali sam u toku popodneva tražio još potvrda. Izgleda da ga je patrola pre mnogo vremena iznenadila dok je snimao parove koji su odlazili da budu nasamo iza groblja.“ To je sjajna vest, pomisli specijalni agent. Kako izgleda, nije bio jedini koji je imao neke opsesije. Ali Matijina je bila mnogo više zabrinjavajuća od njegove bezazlene strasti za prefinjenost u oblačenju. Razmotri novi scenario koji se pojavio u svetlu te značajne novosti i odluči: „Da li naši stalno nadgledaju dečakovu kuću?“ „Par agenata povremeno, s dežurstvima u trajanju od četiri sata. Ali još nisu naišli na nešto nenormalno.“ „Recite ljudima da se povuku.“ Borgi, na drugoj strani žice, zaćuta za sekundu. „Jeste li sigurni, gospodine? Mislio sam da je noćas doček nove godine i da će Matija pomisliti da iskoristi konfuziju koja će vladati svuda okolo da se vrati kući i snabde se hranom i pićem.“ „Neće to učiniti, nije toliko glup“, reče odmah Fogel. „Uveren sam da će pokušati da stupi u kontakt s majkom, koja i večeras radi i pere sudove.“ Međutim, Borgi, izgleda, nije bio potpuno uveren. „Gospodine, izvinite, ali ne razumem: kakav je plan?“ Ali Fogel nije imao nameru da deli strategiju s njim. „Uradite kako sam vam rekao, agente“, odgovori mirno. Zatim dodade: „Imajte poverenja u mene.“ Borgi nije nastavio da postavlja pitanja. Samo prilično sumnjičavo reče: „U redu.“

Kurac ćeš saznati kakav je moj plan, pomisli Fogel sav iznerviran dok je spuštao slušalicu.

1. januar Devet dana posle nestanka

Tek je prošla ponoć u noći dočeka Nove godine kada Fogel prođe kroz varoš u službenom automobilu. Okolo je bio samo poneki zakasneli prolaznik koji je žurio da stigne na privatnu proslavu. Specijalni agent mogao je da primeti kroz osvetljene prozore na kućama kako ljudi slave, dok se grle i smeju na kraju stare i prilikom dolaska nove godine. Kakvo praznoverje. Njemu to nije bilo potrebno. Oslobađanje od prošlosti bio je samo način da se ne mora priznati sopstveni poraz. A budućnost koju svi dočekuju s mnogo radosti – biće to vreme koje će za dvanaest meseci opet postati beskorisni život koji treba zaboraviti. Fogel je rezonovao kao prosečan građanin. Važno je samo ono što se događa sada, ništa drugo. Neki su bili kreatori toga, drugi su to jednostavno podnosili. On se osećao kao deo prve kategorije, zato što je umeo da izvuče korist iz svake situacije. Druga je bila sastavljena od onih kao što je Ana Lu i bila je predodređena za ulogu žrtve koja plaća cenu slave drugih. Zbog toga Fogela u ovom trenutku nije interesovao doček nove godine. Bilo je važnijih stvari kojima je morao da se pozabavi. I dok je vozio pravo ka svom cilju, uze mobilni telefon i otkuca broj koji je znao napamet. Steli Honer bila su dovoljna manje od dva zvonjenja telefona da odgovori. „Ovde sam“, samo reče. „Dvadeset pet minuta pre svih ostalih, sećaš li se?“

Stela Honer shvati da će se te noći nešto dogoditi. Kada je stigao na stotinak metara od kuće u kojoj su živeli Matija i njegova majka, Fogel zaustavi auto. Mala planinska kuća nalazila se na vrhu brdašceta, okružena nepokošenom pustom livadom i ograđena tarabom koja je zahtevala hitno sređivanje. Bilo je mračno, s izuzetkom crvenkastog bleska iza jednog od prozora. Specijalni agent bio je svestan da je povlačenje ljudi bilo neophodno, zato što je čitav prostor oko kuće bio prekriven mikrofonima, spremnim da presretnu svaki zvuk iznutra. Stoga je morao da sve uradi s krajnjim oprezom: niko nije smeo da zna da je tu. Ali imao je rešenje i za to. Pogleda na sat i bilo mu je dovoljno da sačeka samo neki minut. Onda, kao što je predvidela meteorološka služba, poče da pada kiša. Bio je to pljusak na mahove koji je žestoko udarao po zemlji i kućama i tako prigušivao svaki drugi zvuk. Fogel izađe iz auta i brzim koracima uputi se duž prokopane staze. Kada dođe do zaklona ispod trema kuće, strese vodu s kaputa i oprezno se pope uz nekoliko stepenika. Ispred ulaznih vrata izvuče iz džepa gumene rukavice, da ne bi ostavio trag, i šrafciger. Upotrebi ga da skine šarku s brave. Nije bilo teško. Vrata se otvoriše i pošto se uverio da nema nikoga u blizini, specijalni agent brzo se uvuče u kuću. Prvi utisak koji je stekao bio je da se tu radi o otmenom siromaštvu. Miris kupusa i vlage. Stari nameštaj i prašina. Rublje stavljeno da se suši između dve stolice i prljavo posuđe. Hladnoća. Međutim, u tom neredu osećala se ljubav žene prema zabludelom sinu. Policajac je mogao da oseti majčin strah za Matiju. Strah da neće uspeti, da će pogrešiti, da će videti kako se iz časa u čas sve ruši. Zato

što je znala da je dečak koga je donela na svet opasan i za sebe i za druge. Isto tako znala je da svi lekovi i psihijatri nikada tu neće moći ništa da učine. Daske starog drvenog poda škripale su pod težinom Fogelovih koraka, ali je kiša dobovala po krovu i prigušivala buku. On onda poče da kruži po skučenoj prostoriji. U uglu kuhinje koja je služila i kao dnevna soba stajala je peć. Odatle je dopirao crvenkasti blesak koji je nazreo kroz prozor. Ali toplota koju je peć ispuštala bila je slaba i nije mogla da zagreje ni samu tu prostoriju. Prođe pored jednog izlizanog kauča i uputi se ka drugoj sobi. Bio je tu jedan bračni krevet iznad koga je stajalo malo drveno raspeće i nekoliko zidnih ormarića koji su naoko zamenjivali ormar; ostalo su bili prazni zidovi. Na jednoj stolici bili su nabacani peškiri, a pored noćnog stočića stajale su izlizane papuče. Treća prostorija bila je kupatilo. Okrnjene pločice, nabacane novine. Iz vodokotlića se čulo neko tiho šuštanje, očigledno mu je bila potrebna hitna popravka. Kada za kupanje bila je mala i obložena kamencem. Budući da je to bila čitava kuća, Fogel se zapita gde spava Matija. Možda na kauču koji je video u dnevnoj sobi ili pak u istom krevetu s majkom, ali nije bio ubeđen u to. Kada se spremao da se vrati istim putem da sve bolje pregleda, primeti neki pravougaonik na jednom od zidova u hodniku. U toj drvenoj oplati nešto se jedva naziralo. Neka vrata. Fogel priđe i gurnu ih dlanom. Nađe se na stepeništu od gole cigle koje se spuštalo duž dva kamena zida i, po svoj prilici, vodilo u podrum. Međutim, dole je vladao mrak.

Fogel uze mobilni telefon i uključi ga, kako bi ekran zasvetleo, pa onda oprezno poče da silazi. Stepenici su bili strmi i pohabani po ivicama. Osećao se blagi bajati miris, ali se u tom prostoru nije osećala vlaga. Kada je došao na dno stepenica, specijalni agent uperi svetlost svuda okolo, kako bi utvrdio gde se nalazi. Nije to bio podrum, već suteren. Po načinu na koji je bio opremljen moglo se zaključiti da je to Matijina soba. Ili bolje rečeno – njegov brlog. Nije bilo prozora ni dovoda vazduha. Tu dole, dobovanje kiše bilo je jedini zvuk – prigušen, dalek. Kao neka kuknjava. S desne strane stajao je krevet na sklapanje, naslonjen uza zid. Krevet je bio raspremljen i po njemu je bila nabacana hrpa ćebadi. U ovoj prostoriji mnogo je hladnije nego u ostalom delu kuće, pomisli specijalni agent. Ali adolescent se možda tu bolje prilagođavao, pošto se osećao pomalo nezavisno. Fogel ispred sebe ugleda neki sto. A na zidu iznad stola bile su okačene fotografije. Bile su to uvećane scene, izvučene iz snimljenog materijala. Na svima se nalazila Ana Lu. Fogel priđe da ih bolje pogleda. Tridesetak snimaka u prvom planu. Devojka je bila snimljena u raznim trenucima i uvek prirodnog izraza lica. Na tim slikama skoro se nikada nije smejala. Ali je odisala skrivenom lepotom, pomisli Fogel. Nešto što se golim okom obično ne uočava. Čini se da je Matija u svom fotografskom zanosu umeo da uhvati nešto što niko drugi nikada nije u stanju da vidi. Ni Bruno Kastner koji čak svoju kćerku nije doživljavao kao dovoljno zgodnu da bi mogla da zainteresuje nekog otmičara.

Na stolu se nalazio ne baš najnoviji tip kompjutera. Pored njega – video-kamera. Fogel je uze u ruke i podiže, da je bolje pogleda. Izgleda da je Matija, u žurbi da pobegne, ostavio u kući predmet od kojeg se nikada nije odvajao. Onda Fogel pogledom obuhvati još nešto. Na jednoj od polica nalazilo se plišano mače roze boje, verovatno ono koje je dečak odneo s ulice ispred kuće Kastnerovih one noći kada su ga uočili. Fogel ga uze, poče da ga prevrće po rukama i da ga zagleda. Dečak je odneo suvenir, to mu je bilo dovoljno da ga mediji razapnu. Baš kada specijalnog agenta podiđe jeza, začu iza sebe neki šum. Nije mu se pričinilo, bilo je stvarno. Na krevetu se nešto pokrenulo. Fogel odloži plišano mače i lagano se okrenu. Ugleda kako se gomila ćebadi pokreće. Ispod njih se pojavi neka figura. Matija je imao kapuljaču dukserice navučenu na glavu, a senka je sprečavala da mu spazi lice. Fogel ga ugleda kako se lagano pridiže. Bio je mnogo viši i jači nego što ga se sećao. Policajac odjednom shvati mnogo toga. Na primer, da dečak uopšte nije pobegao i bilo je dovoljno da se zatvori u kući kako bi se sakrio. Mikrofoni koji su postavljeni napolju nikako nisu mogli da registruju njegovo prisustvo tu dole, pošto je bio zaštićen s ko zna koliko metara zemlje i kamenja. Fogelu su obe ruke bile zauzete, i to video-kamerom i mobilnim telefonom kojim je osvetljavao prostoriju. Nije mogao da dohvati pištolj iz futrole, između ostalog, i zbog toga što mu je dečak bio vrlo blizu, pa bi mogao da skoči na njega i da ga razoruža. Zato pokuša da iskoristi jednu drugu vrstu oružja s kojom se obično dobro snalazio.

„Znači, ovo voliš da radiš?“ Pokaza glavom na video-kameru i nabaci prisan osmeh. „Kladim se da si dobar u ovome.“ Dečak ne odgovori. Fogel je mogao da oseti snagu pogleda ispod kapuljače dukserice. „Mogu da te učinim slavnim, znaš? Tvoji video-snimci mogli bi da završe na televiziji, imao bi svu pažnju koju zaslužuješ. Imam mnogo prijatelja među novinarima, njihove gazde platile bi gomilu novca za to što imaš. Svi bi pričali o tebi.“ Zatim pojača dozu obećanja: „Pomisli na tvoju majku: neće više morati da radi. Moći će da ima pravu kuću i sve ono što ne može sebi da dopusti. A ti bi bio taj ko joj je sve to pružio... To je jednostavno da se uradi, Matija. Samo moramo da izađemo odavde. Onda ćeš me odvesti na mesto gde se nalazi Ana Lu. Štaviše, otići ćemo tamo s ekipama TV dnevnika. Pored toga, postaćeš glavni akter, niko ti se neće smejati, svi će te poštovati...“ Nije znao da li Matija uopšte razmišlja o tome. Proteče nekoliko vrlo dugih sekundi u kojima se ništa nije dešavalo. Fogel se ponada da su njegove reči ostavile utisak. Onda se dečak pomeri i napravi mali korak u njegovom pravcu. Policajac instinktivno ustuknu. Matija zastade. Onda napravi još jedan korak. Fogel nalete na oštru ivicu stola. Dečak i ovog puta zastade. Specijalni agent onda shvati. Dečak nije hteo ni da ga uplaši niti da ga napadne. Samo mu je tražio dozvolu da priđe napred. Ne, ne prema meni, reče Fogel u sebi. Prema kompjuteru. Pomeri se da propusti Matiju da dođe do stola. Dečak priđe i uključi kompjuter. Bilo je potrebno nekoliko minuta da se sistem podigne. Kada je profunkcionisao, Matija otvori fajl koji je nosio

jednostavan naziv Ona. Na ekranu se pojaviše ikone raznih videosnimaka. Ona je bila Ana Lu. Dečak mišem krenu u potragu za onim što ga je interesovalo i jednim klikom pokrenu snimljeni materijal. Fogel je stajao iza njega, zagledan u ekran i pitao se šta će videti. Snimak krenu. Na njemu se videla Ana Lu kako ide ulicom, sa istim onim šarenim rancem s kojim je nestala, i s torbom u kojoj su bile klizaljke. Hodala je tako jednog sunčanog dana, ne primećujući da je neko snima, pa onda prođe pored nekog starog belog džipa. Onda se slika promeni i Fogel shvati da je to montaža koju je napravio Matija. Ovog puta Ana Lu bila je u društvu Prisile, njene prijateljice. Čavrljale su ispred škole. Novi snimak: devojčica je sa ostalim članovima bratstva bila angažovana na prodaji kolača u dobrotvorne svrhe na malom trgu preko puta sale za skupove. Dok se pitao kakav je smisao te montaže, Fogel još jednom zapazi beli džip koji je video u prvoj sceni. Verovatno je bio i u drugoj, ali ga on nije primetio. Naredne sekvence potvrdiše njegove sumnje. Ana Lu s roditeljima na izletu u planini – beli džip stoji na parkingu pored ostalih automobila. Ana Lu kako izlazi iz kuće s malom braćom – beli džip bio je uočljiv na nekoliko metara razdaljine, pored trotoara. Slike nastaviše da promiču. Fogel se okrenu da osmotri Matiju, koncentrisanog na ekran koji mu je osvetljavao lice. Dečak je nešto zapazio dok je pratio Anu Lu. Da nije bio jedini koji je prati. Udaljenost na snimcima bila je takva da nije omogućavala prepoznavanje lica vozača ili broja tablica. Uz odgovarajući softver,

sigurno bi bilo moguće uvećanje pojedinačnih snimaka. Ali Fogel je bio uveren da to nije potrebno. „Ti znaš ko je on, zar ne?“, upita dečaka. Matija se okrenu u pravcu police na kojoj je ležao plišani mačak roze boje. Pokaza na njega pogledom, a zatim neodlučno klimnu glavom. Poznavao ga je.

27. februar Šezdeset dva dana posle nestanka

U noći u kojoj se sve zauvek promenilo, magla je napolju nastavljala da se nadnosi nad mestom i nije uspevala da svojom lažnom belinom prevari noćnu tminu. Radijator u Floresovoj sobi ispuštao je neku vrstu neprekidnog grgoljenja. Bio je to grleni, gotovo živ zvuk – izgledao je kao ljudski glas. Glas sakriven u nekoj drugoj dimenziji koji je uzaludno pokušavao da saopšti neku poruku. Fogel je u međuvremenu prekinuo priču i sada je bio usredsređen na jednu neodređenu tačku na zidu, između fotografija i uokvirenih pohvalnica. Flores primeti da je policajčevu pažnju privukao jedan primerak preparirane ribe srebrnaste boje i s roze trakom koja joj je prelazila preko leđa. „Oncorhynchus mykiss“, navede napamet. „Poznata i kao rečna pastrmka ili pastrmka duginih boja. Vodi poreklo iz Severne Amerike, ali isto tako i iz nekih zemalja oko Pacifika. Pre mnogo godina uneta je u Evropu, gde se nalazi u nekim planinskim jezerima. Da bi preživela, potrebna joj je hladna voda koja sadrži kiseonik.“ Psihijatar se namerno udaljio od teme. Nije želeo da primorava sagovornika da nastavi, morao je pre svega da bude posrednik, da se postavi između subjekta i konflikta koji ga muči. A instinkt mu je govorio da je policajac uzdrman i da očajnički pokušava da sakrije u sebi ono što se dogodilo pre saobraćajne nesreće, razlog zbog čega je njegova odeća uprljana krvlju nekog drugog.

Fogel onda izgubi interesovanje za ribu i nastavi da govori. „Mediji određuju uloge“, reče iznenada. „Čudovište, žrtvu. Ovu drugu treba zaštititi od svakog mogućeg napada ili sumnje: mora biti ‘čista’. Inače postoji rizik da stvori sebi moralni alibi koji joj može naškoditi. Međutim, ponekad – i uzaludno je to poricati – neke žrtve su i same imale ulogu u onome što im se dogodilo. To su upadljive greške, lepi i dobri izazovi ili pak sitnice koje s vremenom izazivaju određenu reakciju. Sećam se slučaja jednog načelnika koji je na radnom mestu namerno iskrivljavao prezime jednog službenika. To je radio pred svima, ali kao kroz šalu. Službenik se jednog jutra pojavio na poslu tačno na vreme, kao i obično, ali s automatskim pištoljem.“ „Je li tako bilo i s Anom Lu Kastner?“ upita Flores. „Ne“, reče Fogel setnim glasom. „Specijalni agente, zašto ne pokušamo da nakratko zaboravimo na ovu priču i da se umesto toga koncentrišemo na ono što se dogodilo večeras?“ „Moja odeća uprljana krvlju. Da...“, reče ovaj drugi pomirljivim glasom. Flores nije mogao da pita direktno od koga potiče ta krv, morao je da do toga dođe postepeno. „Bilo bi značajno da se zna gde ste bili pre saobraćajne nesreće i gde ste se spremali da odete posle.“ Fogel se napreže: „Spremao sam se da odem u kuću Kastnerovih... Da, krenuo sam u njihovu kuću da vratim jedan zalog.“ Spusti pogled na narukvicu koju je imao na ruci. „A zašto u tako kasne sate?“

Fogel se opet zamisli. „Morao sam da razgovaram s njima, da im nešto kažem...“ Ali izgleda kao da je sećanje u njegovoj glavi nestalo. „Nešto?“ „Da, ali...“ Flores sačeka da mu se sećanje odblokira. Nije bio potpuno siguran da se Fogel pretvara – po njegovom mišljenju, postojala je neka vrsta prepreke koja je sprečavala specijalnog agenta da izbaci iz sebe ono što je imao u sebi. Šta je to toliko značajno morao da saopšti Kastnerovima? Psihijatar je imao utisak da šta god da je bilo, morao je da ispriča šta se događalo mesecima pre toga. Stoga pokuša da ga navede da ponovo počne odatle. „Jeste li stvarno tražili Anu Lu, ili vas je činjenica što ste verovali da je već mrtva navela da tražite samo telo koje bi poslužilo kao dokaz da uhvatite eventualnog ubicu?“ Fogel se nemoćno osmehnu. Bio je to jasan znak da je saglasan. „Zašto to onda ne reći odmah? Zašto pothranjivati lažnu nadu?“ Učini se da Fogel uzima pauzu da razmisli. „Prilikom nedavne ankete, na postavljeno pitanje o tome šta mora da bude cilj policijske istrage, većina ispitanih odgovorila je hvatanje krivca. Samo je mnogo manji procenat tvrdio da bi cilj policijske istrage morao da bude

utvrđivanje istine.“ Fogel ustade iz fotelje u kojoj je sedeo. „Jeste li dobro razumeli ono što sam rekao? Niko ne želi istinu.“ „Šta mislite, zašto?“ Policajac se za trenutak zamisli. „Zato što nam hvatanje krivca stvara iluziju da smo tada na sigurnom i da nam je, u suštini, to dovoljno. Ali postoji i bolji odgovor: zato što nas istina uvlači, čini nas saučesnicima.“ Fogel onda razjasni: „Jeste li zapazili da mediji i javno

mnjenje, u krajnjoj liniji – svi mi, mislimo da krivac za neki zločin nije ljudsko biće? Kao da pripada nekoj tuđoj rasi, obdarenoj posebnom moći: da čini zlo. Ne primećujemo ga, ali ga činimo... herojem.“ Poslednju rečenicu izgovori u najvećem zanosu. „Nasuprot tome, krivac je običan čovek, bez stvaralačkog elana, nesposoban da se istakne u masi. Ali ako to tako prihvatimo, onda moramo da priznamo da, u krajnjoj liniji, pomalo liči na nas.“ Fogel je bio u pravu. Floresov pogled za trenutak pade na izgužvani ćošak nekih starih novina u razbacanoj gomili na pisaćem stolu. Psihijatar je tačno znao otkada taj dnevni list leži tu i savršeno dobro sećao se zašto ga nije bacio. U naslovu na prvoj strani bilo je jedno ime.

Ime čudovišta u slučaju Kastner. U toku narednih dana, zatim nedelja i meseci, na te novine stavljene na sto nagomilali su se ostali papiri, brošure. Bila je to sudbina vesti koje su žive sahranjene. Na kraju krajeva, svi želimo da zaboravimo, pomisli u sebi psihijatar. Naročito on nije želeo da se podseća tragičnog plača Marije Kastner koji je, kako je vreme protkalo, postajao tiho, skoro nezapaženo jadikovanje. Flores je lično pratio porodicu od samog početka suočavanja s bolom. Borio se sa ćutanjem i zatvorenošću Bruna Kastnera, pokušavao je da spreči Mariju da se postepeno uništava. Obavljao je svoj posao najbolje što je mogao, sve dok mu je to bratstvo dozvoljavalo. Onda je polako bio udaljen od te porodice. „Specijalni agente Fogelu, malopre ste rekli da ste večeras krenuli kod Kastnerovih da im saopštite neku vest, ali se ne sećate koju.“ „To je tačno.“

„Ali se ne sećate ni da u toj kući više niko ne stanuje.“ Izgleda da je ta vest pogodila Fogela kao udarac pesnicom u punom zamahu. „Niste mogli da to ne znate“, nastavi psihijatar. „Dakle, kako se to dogodilo, jeste li to zaboravili?“ Fogel zaćuta neko vreme, zatim tiho izgovori neke rečenice, nešto kao upozorenje. „Ima tu nečeg zlokobnog...“ Flores oseti da ga podilazi jeza dok ga je ovaj drugi fiksirao pogledom pravo među oči. „Nešto kobno uvuklo se u vaše živote“, nastavi policajac. „Ana Lu predstavljala je samo vrata, način da se uđe. Čista devojka, nesvesna: savršen žrtveni jarac... Ali zamisao koja stoji u osnovi njenog nestanka mnogo je pokvarenija.“ Fogel odmahnu glavom. „Isuviše je kasno za spašavanje. To nešto sada je već tu i nema nameru da ode.“ U tom trenutku začu se žestok i iznenadan udarac koji obojicu primora da se okrenu prema prozoru. Ali zaprepastilo ih je to što se napolju stvarno nije videlo ništa. Izgledalo je kao da su njihovi razgovori probudili neku sablast u magli, koja se sva besna umešala da ih ućutka. Flores onda ustade iz fotelje, ode da proveri prozor i otvori oba krila. Pogleda okolo, ne shvatajući, dok mu je ledena magla milovala lice. Onda primeti neku tamnu mrlju pored oluka. Bio je to jedan gavran. Probudio se usred noći, zamenio svetlost lampiona sa odsjajem u magli za dnevnu svetlost i uzleteo. Onda je verovatno izgubio orijentaciju i leteo, sve dok nije naleteo na prozorsko staklo.

Gavrani su bili prve žrtve maglovitih noći: na desetine njih su se narednog jutra mogle pronaći na poljima ili ulicama. Flores ugleda kako se ptica još pokreće, dok joj je kljun nemoćno drhtao. Izgledalo je kao da hoće da nešto kaže. Zatim se zauvek smiri. Psihijatar zatvori prozor, vrati se i okrenu ka Fogelu. Nekoliko sekundi nijedan od njih dvojice ne progovori ni reč. „Kao što sam vam već rekao, posle svega što se dogodilo, mislio sam da se više nikada nećemo videti ovde“, reče Flores. „To sam i ja mislio.“ „Istraga je bila katastrofa, zar ne?“ „Tačno“, priznade Fogel. „Ali i to se ponekad događa.“ Da je hteo da sazna zašto je policajac došao u Avešot u toj hladnoj i maglovitoj noći, Flores bi morao da ga primora da se suoči sa sopstvenim sablastima. „Ostajete li pri tome da niste krivi za neuspeh istrage?“ „Samo sam obavljao svoj posao.“ „A šta bi to bilo?“ isprovocira ga psihijatar. „Očigledno: da učinim javnost srećnom“, reče specijalni agent Fogel uz namerno lažni osmeh. Onda se opet uozbilji: „Svi imamo potrebu za nekim čudovištem, doktore. Svima nam je potrebno da se osetimo boljim od nekoga.“ Onaj čovek iz belog džipa, priseti se. „Ja sam mu samo pružio ono što su svi želeli.“

22. decembar Dan pre nestanka

„Prvo pravilo svakog velikog romansijera jeste prepisivanje. Niko to ne priznaje, ali svi se nadahnjuju nekim prethodnim delom ili nekim drugim autorom.“ Loris Martini zagleda se u svoje učenike, pokušavajući da sazna da li bar većina njih pažljivo sluša. Neki su se smejali ili ćaskali. Čim bi se okrenuo, jedan par učenika dobacivao se lopticama od papira, uvereni da ih on ne primećuje. Međutim, profesor je voleo da uvek predaje lekcije stojeći, prolazeći između klupa. To je, po njegovom mišljenju, pojačavalo koncentraciju. Međutim, sve u svemu, atmosfera je tog jutra bila dosadna. To se uvek događalo poslednjeg dana pred božićnu pauzu. Škola je zatvarala svoje kapke dve-tri nedelje i učenici su se osećali kao da su već na raspustu. Morao je da smisli nešto, kako bi ih podstakao da učestvuju u nastavi. „Još nešto“, reče onda. „Nisu heroji odlučujući za uspeh nekog dela. Zaboravite za trenutak književnost i pomislite na vaše video-igrice... Šta volite da radite u video-igricama?“ Pitanje pobudi interesovanje odeljenja. Umeša se baš jedan od onih koji su bacali papirne loptice: „Da uništavamo stvari“, povika oduševljeno. Svi se nasmejaše na njegovu dosetku. „Dobro“, ohrabri ga odmah Martini. „I šta još?“ „Da ubijamo“, dodade jedan drugi učenik. „Odličan odgovor. Ali zašto volimo da ubijamo na virtuelan način?“ Prisila, najzgodnija u odeljenju, podiže ruku da bude prozvana. Martini joj pokaza da može da odgovori.

„Zato što je u stvarnosti ubijanje zabranjeno.“ „Bravo, Prisila“, pohvali je nastavnik. Devojčica spusti pogled i osmehnu se, kao da joj je udeljen veliki kompliment. Jedan njen drug poče da oponaša njenu reakciju i da je zafrkava. Prisila mu uzvrati pokazivanjem srednjeg prsta. Martini je mogao da bude zadovoljan, doveo ih je do cilja koji je priželjkivao. „Vidite, zlo je pravi pokretač svake priče. Jedan roman, film ili video-igrica u kojima je sve dobro, ne bi bili interesantni... Zapamtite: zlo je ono što čini priču.“ „Dobri se ne sviđaju nikome“, umeša se Lukas, koji je u školi bio poznat po slabim ocenama, posebno iz vladanja, i po tetovaži lobanje koja mu je provirivala iza uha. Možda se osećao prozvanim u tome, i pošto se dobri nisu sviđali nikome, konačno je pronašao priliku da se iskupi. Profesor se osećao čudno kad god bi postigao makar i mali rezultat sa odeljenjem. Bio je zadovoljan. I bilo je teško objasniti šta znači stići do cilja koji bi se svakom učinio skromnim. Ali nije bilo tako za jednog nastavnika, za Lorisa Martinija pogotovo. U tom trenutku bio je savršeno svestan da je u njihove glave usadio jednu ideju. I da ta ideja možda više neće nestati. Nešto što su saznali možda može biti zaboravljeno, ali jedna trenutno formirana misao u njihovim glavama može ponekad imati različite puteve. Ta ideja može ih pratiti čitavog života, makar šćućurena u nekom uglu mozga i onda se odjednom pojaviti kada se za to ukaže potreba.

Loši su ti koji čine priču. Nije to bilo samo u literaturi. Tako je bilo i u životu.

Kada su neke njegove kolege govorile o školskoj nastavi, koristile su izraze poput ljudski materijal, misleći na učenike, ili su pak bile sklone da se žale na njih i da uvode gvozdenu disciplinu, što je obično moglo da se izbegne s krajnjom lakoćom. Kada je došao u školu, mnogi od njih su ga upozoravali, jasno mu stavljajući do znanja da je uzaludno previše očekivati, jer je srednji nivo prilično nesavršen. Martini je morao da prizna da u početku školske godine nije gajio prevelike nade u efekat svog rada s ljudskim materijalom. Ali kako su prolazile nedelje, pronašao je način da razbije njihovo nepoverenje i počeo je da postepeno stiče njihovu naklonost. U Avešotu su postojale dve vrste vrednosti: vera i novac. Mada su mnoge porodice činile deo bratstva, učenici su ismevali prvu i duboko poštovali drugu vrednost. Novac je bio stalni predmet rasprave među njima. Odrasli iz varoši, koji su se obogatili zahvaljujući rudarskoj kompaniji, razmetali su se svojim blagostanjem vozeći besne automobile ili noseći na ruci skupe satove. Bili su predmet divljenja i poštovanja najmlađih, koji su bili sve više skloni da sažaljevaju one koji ne mogu da priušte neki luksuz, pa makar to bili i njihovi roditelji. Mesto na kojem se najviše uočavala razlika između dve društvene kategorije na koje se delio Avešot bila je upravo škola. Deca najimućnijih bila su uvek odevena po poslednjoj modi i razmetala se najsavremenijim uređajima dostojnim divljenja, počev od najnovijeg modela smartfona. Sve je to vrlo često bio izvor napetosti. Događale su se i tuče u dvorištu, zbog navike da se potcenjuju oni koji ne mogu da priušte određene privilegije. Čak se dešavao i poneki slučaj krađe. Zato, kada se Martini pojavljivao u razredu u iznošenim sakoima od rebrastog somota, pohabanim na laktovima, u pantalonama od

grubog pamuka i starim izobličenim klarks cipelama, izazivao je smeh učenika. Shvatio je da ne uživa njihovo poštovanje. I morao je da prizna da se za trenutak osetio neprimereno. Kao da je njegov život sa četrdeset tri godine potrošen u uzaludnoj potrazi za pogrešnim ciljem. „Neću vam davati zadatke za božićni raspust.“ U odeljenju se začuše radosni poklici. „Između ostalog, i zato što znam da ih ne biste uradili“, dodade i prasnu u smeh. „Ali hoću da u trenucima kada pravite pauzu u razbijanju izloga ili pljačkanju banaka, pročitate bar neku knjigu sa ovog spiska.“ Uze list papira s katedre da im ga pokaže. Nezadovoljstvo je bilo opšte. Samo jedan od učenika ne progovori ni reč. Sve vreme časa sedeo je glave nagnute nad klupu u dnu odeljenja, nešto pišući ili žvrljajući na velikoj svesci koju je uvek nosio sa sobom, zajedno s video-kamerom. Zatvoren u svom svetu u koji niko drugi ne može da uđe, čak ni njegovi drugovi, koji su, ga u stvari, izolovali. Martini je povremeno pokušavao da mu se približi, ali je uvek bivao odbijen. „Matija, da li je u redu da pročitaš bar jednu knjigu u naredne dve nedelje?“, pokuša da ga podstakne. Ovaj za trenutak podiže pogled s lista papira, pa se onda ponovo uvuče u sebe, ne dajući nikakav odgovor. U tom trenutku zazvoni školsko zvono, koje je objavljivalo kraj časova. Matija brzo pokupi svoj ranac i skejt koji je držao ispod klupe i prvi izađe iz učionice. Martini se još jednom obrati učenicima, pre nego što će otići. „Provedite lep Božić... i pokušajte da ne pravite previše štete okolo.“

U školskim hodnicima vladao je pravi krkljanac zbog učenika koji su žurili da izađu iz zgrade. Neki su trčali izbegavajući Martinija, koji je, naprotiv, išao normalnim korakom, sa zelenom torbom prebačenom preko ramena i rasejanog pogleda, kako je obično delovao. Začu da ga neko doziva. „Profesore Martini! Profesore!“ Okrenu se i ugleda Prisilu, koja mu je dolazila u susret uz širok osmeh. Mada se uvek oblačila kao neki klipan, s onom zelenom vojničkom jaknom koja joj je bila preširoka i u martinkama u kojima je izgledala još viša, Martini je mislio da je veoma graciozna. Uspori korak da je sačeka. Prisila mu priđe. „Htela bih da vam kažem da sam već izabrala roman koji ću pročitati na raspustu“, izjavi s malo previše entuzijazma. „Je li? A koji bi to bio?“ „Lolita.“ „Zašto je tvoj izbor pao baš na taj roman?“ Martini je očekivao da će reći da glavna junakinja, u suštini, liči na nju. „Zato što znam da moja majka to ne bi odobrila“, reče devojčica umesto toga. Martini se osmehnu zbog te motivacije. Na kraju krajeva, knjige su označavale bunt. „Onda, neka ti je sa srećom čitanje.“ Pokuša da ode i zbog toga što je već duže vreme primećivao da se Prisila zaljubila u njega, a to je zapazilo i njeno društvo. Zato je uvek nastojao da se ne zadržava previše s njom na javnom mestu, jer nije želeo da neko pomisli da je podstiče u tome.

„Sačekajte, profesore, ima još nešto.“ Izgledala je posramljeno. „Znate li da ću sutra biti na televiziji? Izvlačim brojeve dobrotvorne tombole bratstva... To je samo lokalna televizija, ali se odnekud mora početi, zar ne?“ Prisila je u više navrata izrazila želju da postane čuvena. Jednoga dana htela je da učestvuje u nekom rijalitiju, sledećeg da bude pevačica. U poslednje vreme uvrtela je sebi u glavu da će postati glumica. Nije imala jasne ideje kako da postigne uspeh, ali je to možda bio njen vapaj za pomoć, način da svima kaže da želi da pobegne iz Avešota, umesto da za koju godinu tu pronađe dečka, zabludelog kao i ona, s kojim će zatrudneti, što će je primorati da tu provede ostatak života. U suštini, doživeće sudbinu svoje majke. Martini je s njom razgovarao samo jednom, na sastanku nastavnika i roditelja. Bila je identična sa svojom kćerkom, samo starija. Mada je među njima bila razlika od petnaestak godina, Prisilina majka imala je duboke bore oko očiju, a u samom pogledu neku neizbrisivu tugu. Martini se sećao da je, kada ju je video, pomislio na kraljicu bala koja ostaje da igra u sali s dijademom i žezlom, pošto su se svetla slavlja već pogasila i svi se vratili svojim kućama. Prisila je mnogo ličila na nju. Pošto je to znala, devojčica je bila među onima kojima se najviše udvaraju u školi. Ali su je i mnogo ogovarali. Na zidovima muškog toaleta čitala je poruke koje su bile namenjene njoj i njenoj majci. „Jesi li razgovarala s nekim o svojoj želji da glumiš?“ Prisila iskrivi usta. „Moja majka ne bi se složila s tim, zato što su joj oni iz bratstva uvrteli u glavu da glumci imaju malo toga dobrog. Međutim, ona je kao vrlo mlada pokušala da bude foto-model. Nije pravedno da me sprečava da sledim svoj san samo zato što ona nije uspela da ostvari svoj.“

Da, bilo je to apsolutno nepravedno. „Trebalo bi da studiraš glumu, možda bi je tako ubedila.“ „Zašto, zar po vašem mišljenju nisam dovoljno lepa da ostvarim uspeh?“ Martini dobroćudno odmahnu glavom u znak prekora. „Pohađao sam pozorišne kurseve na univerzitetu.“ „Onda biste mogli da mi dajete časove. Molim vas, molim vas, molim vas!“ Oči devojke blistale su od ushićenja. Bilo je nemoguće reći ne. „U redu“, pristade Martini. „Ali moraćeš maksimalno da se potrudiš, inače će to biti samo proćerdano vreme.“ Prisila onda skinu ranac i spusti ga na pod. „Nećete se pokajati“, reče, dok je istrzala okrajak lista iz sveske i nešto zapisivala. „Ovde je broj mog mobilnog telefona. Pozvaćete me?“ Martini potvrdi klimanjem glavom i nasmeši se. Onda je vide kako se udaljava, srećna kao leptirić. „Srećan Božić, profo!“ Profesor osmotri broj na listiću, napisan hemijskom olovkom s roze mastilom. Prisila je dodala i jedno srdašce. Stavi ga u džep i nastavi ka izlazu. Na prostoru naspram škole neki učenici zadržali su se da se smeju i šale, a bilo je tu i mnoštvo onih koji su se trkali na skuterima. Za volanom jednog od njih bio je Lukas, buntovni učenik. Dok je Martini preturao po torbi tražeći ključeve od kola, dečak prođe pored njega i namerno ga okrznu. Onda se okrenu ka njemu: „Kada ćete promeniti tu krntiju, profo?“

Njegovi prijatelji se nasmejaše. Međutim, Loris Martini naučio je da ne obraća pažnju na Lukasove provokacije. Već su imali jednu nesuglasicu u prošlosti, kada ga je učenik opsovao. „Čim dobijem na lutriji“, odgovori profesor zauzvrat, da podrži šalu. Onda konačno pronađe ključeve na dnu torbe i otključa vrata svog starog belog džipa. Dvadeset drugi decembar bio je jedan od najkraćih dana solarne godine. Kada je Martini stigao kući, sunčeva svetlost već je postepeno počela da zalazi. Pređe preko praga i ugleda je ispruženu na fotelji od bambusa pored prozora. Preko nogu joj je bilo prebačeno karirano ćebe i zaspala je s knjigom u rukama. Klea je bila tako lepa pri slaboj svetlosti sumraka, da mu se prosto steže srce. Njena smeđa kosa imala je crvenkasti sjaj. Međutim, senka joj je padala na pola lica, kao na nekoj slici. Hteo je da joj priđe i poljubi je u poluotvorene usne. Ali njegova žena izgledala je tako spokojno da nije imao hrabrosti da je probudi. Stavi torbu na drveni pod i sede na prvi stepenik stepenica koje su vodile na gornji sprat. Poče da je posmatra, držeći ruke sklopljene ispod brade. Bili su zajedno bar dvadeset godina, a upoznali su se dok su studirali na univerzitetu. Ona je studirala pravo, a on književnost. „Buduće sudije ili advokati obično se ne mešaju s onima koji smatraju da je književnost jedini način da se govori o svetu“, rekla mu je na prvom sastanku. Nosila je naočari s jakim crnim okvirom, možda isuviše velikim za njeno lepo lice, mislio je on. Farmerke, crvenu

majicu na kojoj se isticao logo fakulteta i par belih patika, istrošenih od upotrebe. Držala je knjige iz prava pripijene uz grudi, dok joj je jedan nestašni pramen kose uporno padao na čelo, a Klea ga je sklanjala duvajući naviše. Jednog blistavog prolećnog dana nalazili su se u parku koji je okruživao univerzitetski kampus. Loris je imao na sebi neku staru sivu trenerku, tek je završio svoj uobičajeni košarkaški trening četvrtkom ujutro i bio je sav znojav. Primetio ju je izdaleka dok se vraćala u svoju sobu, i počeo da trči ka njoj kako bi je stigao pre nego što ona uđe u žensku spavaonicu. Kosa joj je bila neuredna i jednom rukom naslonila se na zid zgrade sačinjen od opeke. Uprkos tome što je bio viši od nje, Klea nije izgledala ni najmanje uplašeno. Gledala ga je pravo u oči, delovalo je da je nije strah da mu kaže u lice ono što misli. I bila je ozbiljna.

Buduće sudije ili advokati obično se ne mešaju s onima koji smatraju da je književnost jedini način da se govori o svetu... U početku mu je to delovalo kao šala, neka vrsta ljubavne čarke. „Naravno, ali to ne sprečava buduće sudije ili advokate da redovno jedu“, uzvratio je tada uz osmeh. Ona ga je u tom trenutku odmerila sumnjičavim pogledom. U tom njenom pogledu osećalo se upozorenje. Zar ovaj ovde misli da me je tako lako odvesti u krevet? Loris je osetio zlokobno škripanje sopstvenog ega koji samo što se nije srušio. „Hvala. Ali redovno jedem sama“, odgovorila je tada i okrenula mu leđa, a zatim se brzo popela uz stepenice koje su vodile ka ulazu. Ostao je prosto paralizovan od iznenađenja i razočaranja. Pa šta ova uobražena uobražava da je? Upoznali su se pre neko veče na jednoj skromnoj zabavi punoj alkohola i bajatih sendviča koju su organizovali oni sa odseka prirodnih nauka. Odmah ju je zapazio, s njenim crnim

džemperom i kosom skupljenom na potiljku. Sve vreme tražio je izgovor da joj se približi. Prilika se ukazala kada ju je video kako razgovara s nekim tipom koga je jedva poznavao i čijeg se imena nije sećao – Maks ili Aleks, nije važno. Prišao im je uz izgovor da želi da ga pozdravi, u nadi da će ih upoznati. Tip je malo vrdao, možda zato što je i sam imao određene težnje. Na kraju je to i učinio, samo da bi je oslobodio neprijatnosti što mora da ćuteći prisustvuje njihovom razgovoru. „Ja sam Loris“, rekao je odmah i pružio joj ruku, kao da ona može da pobegne svakog trenutka. „Klea“, odgovorila je i namrštila se – bio je to pokret koji joj je kasnije s godinama postao uobičajen: radoznalost pomešana sa sumnjičavošću. Verovatno se tako osećaju majmuni primati kada ih ljudi posmatraju u zoološkom vrtu, ali je za Lorisa to bilo čarobno. On nije gubio vreme i razmenili su neke osnovne informacije za početak razgovora. Koji fakultet pohađaš, odakle si, šta ćeš da radiš posle univerziteta. Zatim je tražio neko zajedničko interesovanje, neku tanku nit koja bi mogla da bude osnova za početak jednog odnosa. Stekao je određena zapažanja o njoj: prirodna lepota protkana nepotrebnom ohološću, inteligentna, ali bez želje da ponizi druge, naprednih ideja i trpeljiva, i najzad ponosna i nezavisna. Zaključio je da im je među tolikim temama zajednička samo košarka. Naravno, Loris je počeo da stručno raspravlja o načinu igre i igračima, a Klea je znala statistike i rezultate utakmica. Šampionat univerzitetskih kampusa nije predstavljao nikakvu tajnu za nju. Tako su pričali čitavo veče i čak je uspeo da je nasmeje nekoliko puta. Bio je siguran da ne bi bilo problema ako bi je pozvao da izađu

zajedno, ali nije hteo da se odmah upušta u taj poduhvat. Sledeći put, rekao je u sebi. Zato što s takvom devojkom nije bilo potrebno žuriti. Ali onaj jutarnji epilog ispred ženske spavaonice bio je sasvim neočekivan. Ona ga je hladno, gotovo neprijatno odbila. Štaviše, sigurno neprijatno. I Loris više nije mnogo razmišljao da je u sebi pošalje na ono mesto. Pokazalo se, međutim, da je to odbijanje teško podneo. Narednih dana razmišljao je o tome, povremeno odmahujući glavom uz osmeh, ali često besno, zbog apsurdnosti scene. Nije ni primetio, a mali crv sumnje uvukao se u njegovu svest i stvorio prazninu koja je zahtevala da bude popunjena. Nije mogao da je zaboravi. Onda donese najluđu odluku u svom životu. U robnoj kući kupi plavo odelo, belu košulju i neodgovarajuću crvenu kravatu. Začešlja unazad neposlušne pramenove kose i pošto je investirao, za njegove finansije, preveliku sumu novca u buket crvenih ruža, u devet sati ujutro pojavi se ispred učionice u kojoj su se održavala predavanja komparativnog prava. I stade da čeka. Kada u vreme početka časa gomila studenata kao pomahnitala reka koja plavi sve pred sobom nagrnu u hodnik, Loris ne uzmače. Izdrža to stoički i nastavi da nepomično stoji usred te matice, u očekivanju da presretne tačno određeni pogled. Kada se to dogodi, Klea u istom trenu shvati da je on tu zbog nje. Priđe mu bez oklevanja. Loris joj pruži cveće, sav ozbiljan. „Da li dozvoljavaš da te pozovem na večeru?“ Ona osmotri poklon, onda se zagleda u njega namrštenog čela. U poređenju s onim kada je to učinio prvi put, kada ju je to pitao obučen u trenerku, znojav posle partije basketa i s izrazom lica nekog ko

očekuje pozitivan odgovor kao nešto što se razume samo po sebi, Loris se ovog puta potrudio da pokaže koliko je poštuje i koliko mu je stalo da izađe s njom, po cenu da rizikuje da ispadne smešan. Kleino lice razvuče se u osmeh. „Naravno“, reče. Dok se prisećao te epizode, posmatrajući je kako spava dok joj zimsko sunce na zalasku miluje lice, Loris Martini pomisli da poprilično dugo nije video osmeh kao ovaj na njenim usnama. I ta pomisao ga zabole. Došli su u dolinu pre šest meseci. Ona je predložila da se presele. On je našao jedno slobodno mesto u Avešotu i preselili su se bez previše razmišljanja. Nije bio siguran da je mala planinska varoš pravo mesto za ponovni početak, ali tako je kako je. Klea je bila rešena i odlučna u izboru da krenu, ali se sada Martini pribojavao da njegova žena nije srećna. Zbog toga ju je proučavao s odstojanja, pokušavajući da primeti znake nečega što nije u redu. Možda se sve dogodilo u prevelikoj žurbi. Možda su, na kraju krajeva, samo pobegli od nečega.

Nečega, reče u sebi. Da, za sve je krivo to nešto. Klea poče da se budi. Najpre lagano otvori oči, zatim ispusti knjigu koju je držala u krilu i raširi ruke da se protegne. Usred tog pokreta zastade, pošto ga primeti. „Hej“, pozdravi ga uz nešto što je podsećalo na osmeh. „Hej“, odgovori on, sedeći na stepenicama. „Otkad si tu?“ „Tek sam stigao“, slaga. „Nisam hteo da te uznemiravam.“ Klea skloni šareno vuneno ćebe i pogleda na sat. „Uh, mora da sam poduže spavala.“ Zatim pritisnu rukom grudi i uzdrhta. „Zar nije malo hladnjikavo ovde?“

„Možda grejanje još nije počelo.“ U stvari, tog jutra pomerio je tajmer za neki sat kasnije. Poslednji račun za struju bio je prilično papren. „Odmah ću da se pobrinem za to, a upaliću i peć“, reče dok je ustajao sa stepenika. „Nisi videla Moniku?“ „Mislim da je u svojoj sobi“, odgovori Klea uz zabrinut izraz lica. „U njenim godinama nije dobro izolovati se, kao što ona čini.“ „A kakva si ti bila u njenim godinama?“, upita on, pokušavajući da smiri napetost. „Imala sam prijatelje“, odgovori ona ljutito. „Ja sam, naprotiv, imao masku od bubuljica i sve vreme provodio sam u drndanju po gitari. Zamisli, verovao sam da ću biti prihvaćen ako naučim da sviram.“ Klea se, međutim, nije dala. Bila je stvarno zabrinuta za kćerku. „Da li nešto krije od nas, šta misliš?“ „Da, ali ne mislim da je to neki problem“, bio je samouveren Martini. „Normalno je da ima tajne sa svojih šesnaest godina.“

23. decembar Dan nestanka

U šest sati ujutro još je bilo mračno. Martini se rano probudio. Dok su njegova žena i kćerka spavale, pripremio je sebi kafu i ispijao je stojeći, naslonjen na kuhinjski ormarić, uživajući u žućkastom ambijentu koju je stvarala lampa obešena iznad stola za ručavanje. Lagano i zadubljen u sopstvene misli. Obukao je kombinezon i cipele za pešačenje, jer je prethodne večeri saopštio Klei da će ići na izlet visoko gore u planinu. Izađe iz kuće oko sedam. Napolju je bilo hladno, ali prijatno. Vazduh je bio oštar, a mirisi šume spustili su se sve do doline, donoseći na trenutke neprijatna isparenja koja su poticala od rovokopača. Ubaci ranac u džip i začu da ga neko doziva. „Hej, Martini!“ S druge strane ulice, komšija mu je davao znak podignutom rukom. Loris odgovori na pozdrav. Odevisi su odmah bili ljubazni s njim i Kleom. Muž i žena bili su njihovih godina, mada su njihova deca bila mnogo manja od Monike. Koliko je Martini shvatio, on se bavio građevinarstvom, ali je čuo kako se priča da je kapital stekao prodajom zemljišta rudarskoj kompaniji. Bio je podozriv, ali u suštini bezazlen. Supruga je bila jedva primetna i uštogljena, izgledala je kao da je izašla s reklame za domaćice iz pedesetih godina prošlog veka. „Gde li si to lepo krenuo?“, upita Odevis. „Idem prvo u laganu šetnju, zatim nastavljam ka istočnoj padini. Nisam je nikada istraživao.“

„Dođavola, sledeći put možda ću poći s tobom. Trebalo bi da skinem koji kilogram.“ Nasmeja se i potapša po ispupčenom stomaku. „Ja, naprotiv, danas vodim kuće u šetnju“, reče i pokaza na garažu sa širom otvorenim vratima i plavim poršeom koji je bio tu parkiran. Bila je to samo poslednja u nizu skupocenih igračaka koje je kupio, zato što je Odevis voleo da troši novac i da se pokazuje. „Možda ću sledeći put krenuti i ja s tobom“, odgovori mu Martini. Čovek se opet nasmeja. „Onda, sve je dogovoreno za Božić?“ „Naravno.“ „Baš nam je stalo da dođete kod nas“, naglasio je. Klea je prihvatila poziv bez konsultovanja s njim, ali joj Martini nije ništa zamerio. Njegova žena provodila je dane u kući i bilo je razumljivo što je htela da se malo socijalizuje. Osim toga, činilo mu se da su Odevisovi u potrazi za novim prijateljima, možda i zato što su zbog njihovog novog načina života odnosi sa starim poznanicima bili pomalo zahladneli. „Dobro, onda neka ti je sa srećom to tvoje klipsanje“, reče čovek dok se upućivao ka poršeu. Profesor ponovi pozdrav i požuri da uđe u svoj stari beli džip koji je već sakupio previše kilometara i počeo da odaje nedvosmislene znake umora u obliku bučnih vibracija i vrlo gustih izduvnih gasova. Upali motor i udalji se ka planinama, dok je noćna tama u međuvremenu počinjala da se razilazi. * * *

Kada se vratio, opet je vladao mrak. Otvori ulazna vrata i zapahnu ga prepoznatljiv miris supe i pečenja. Bilo je skoro osam sati uveče i taj prijatni miris bio je predigra zaslužene nagrade posle napornog dana. „Ja sam“, najavi se, ali niko ne odgovori. Hodnik je osvetljavala samo svetlost koja je dopirala iz kuhinje, a buka koju je stvarala peć sigurno je sprečavala Kleu da ga čuje. Martini odloži ranac na pod i izu cipele, da ne isprlja pod. Bio je sav blatnjav, leva ruka bila mu je obavijena zavojima, ali je i dalje krvarila. Sakri je iza leđa i bos krenu prema kuhinji. Kao što je i sumnjao, Klea je bila potpuno zauzeta šporetom, ali je povremeno gledala na mali televizor koji je stajao na zidnom ormariću. Martini joj priđe s leđa. „Zdravo“, reče, nastojeći da je ne prepadne. Klea se samo za trenutak okrenu. „Zdravo“, odgovori i opet se koncentrisa na televizor. „Kasniš.“ Rečenica je bila izgovorena tek tako, bez prave namere da ga prekori. Njegova žena je, izgleda, mislila na nešto drugo. „Pokušala sam da te dobijem na mobilni telefon čitavo popodne“, dodade. Martini poče da pretražuje po džepu u jakni i izvuče aparat. Ekran je bio isključen. „Verovatno se ispraznio u planini, a ja to nisam primetio. Izvini.“ Klea ga nije ni slušala. Da, njen ton jeste bio drugačiji, Loris je odmah primećivao kada je zabrinuta zbog nečega. Stade pored nje i okrznu joj vrat kratkim poljupcem. Klea ispruži ruku da ga pomiluje, ali u međuvremenu nije skidala pogled s televizijskog ekrana. „U Avešotu je nestala jedna devojčica“, reče, pokazujući na lokalni dnevnik. Buka koja je dopirala iz peći prigušivala je glas spikera.

Martini se naže preko njenog ramena i pogleda. „Kada se to dogodilo?“ „Pre samo koji sat, posle podne.“ „Pa dobro, možda je malo prerano da se tvrdi da je nestala“, reče da bi je smirio. Klea se okrenu da ga pogleda, delovala je zabrinuto. „Već je traže.“ „Možda je samo otišla od kuće. Verovatno se posvađala sa svojima.“ „Izgleda da nije“, uzvrati ona. „Deca u tom uzrastu stalno beže. Ja ih poznajem, imam posla s njima svakog dana. Videćeš, vratiće se čim joj ponestane para. Uvek previše uzimaš stvari k srcu.“ „Ima godina isto kao naša kćerka.“ Martini onda shvati odakle potiče tolika strepnja. Obuhvati je oko pojasa, privuče sebi i poče da joj govori, kako je samo on znao: „Slušaj, to je samo vest lokalne stanice; da je stvarno nešto ozbiljno, o tome bi govorile sve vesti na televiziji.“ Učini se da se Klea malo smirila. „Možda si u pravu“, priznade. „Ipak, išla je u tvoju školu.“ U tom trenutku na ekranu se pojavi slika pegave adolescentkinje riđe kose. Martini se zagleda u nju, pa onda odmahnu glavom. „Nije jedna od mojih učenica.“ „Šta si to uradio?“ Profesor je već zaboravio na zavijenu ruku, a Klea je to primetila. „Oh, ništa ozbiljno“, pokuša da umanji važnost povrede.

Ona ga uze za ruku i poče bolje da zagleda povređeni dlan. „Ali izgleda da dosta krvari.“ „Okliznuo sam se niz padinu, pa sam se, da bih se zaustavio, uhvatio za granu koja je virila iz zemlje i posekao se. Ali to je samo površinski, ništa naročito.“ „Zašto ne odeš u hitnu pomoć? Možda bi trebalo da ti to ušiju.“ Martini izvuče ruku. „Ma ne, nema potrebe. Nije to ništa, smiri se. Sada ću da očistim ranu, promenim zavoj i videćeš da će sama zarasti.“ Klea prekrsti ruke i mrko ga pogleda. „Uvek ona ista tvrdoglavost, nikada ne uradiš kako ti se kaže.“ Martini sleže ramenima. „Zato što se ti tako naljutiš i postaneš još lepša.“ Klea odmahnu glavom, ali pokušaj da ga grdi poče da se pretvara u osmeh. „Bolje idi da se umiješ, smrdiš kao planinski jarac.“ Profesor prinese povređenu ruku čelu i pozdravi je po vojnički: „Razumem!“ „I požuri, jer će ubrzo večera“, opomenu ga Klea dok se udaljavala ka hodniku. U dnevnoj sobi muž i žena ćutke su se gledali, dok se večera na stolu hladila. „Sada idem gore i čuče me ona“, zapreti Klea. Profesor ispruži ruku da pomiluje njenu. „Pusti, ubrzo će sići.“ „Zvala sam je pre dvadeset minuta i posle toga išao si da joj kucaš na vrata sobe. Umorna sam od čekanja.“

Hteo je da joj kaže da samo pogoršava situaciju, ali je uvek strepeo da se upliće u osetljive žučne rasprave između majke i kćerke. Klea i Monika pronašle su samo njima svojstven način komunikacije. Često su se sukobljavale, čak i zbog beznačajnih pitanja. Ipak su najčešće sklapale neku vrstu prećutnog primirja, zato što su obe bile ponosne, ali se svakako moralo nastaviti sa životom pod istim krovom. Začuše kako se vrata devojčine sobe zatvaraju, zatim njene korake na stepenicama. Monika se pojavi u dnevnoj sobi sva skupljena u prevelikom džemperu, obučena potpuno u crno, uključujući liniju izvučenu olovkom ispod očiju, a koja je kvarila inače presladak pogled. Možda je to zbog toga kroz šta prolazi, pomisli Martini. Objašnjavao je supruzi da njihova kćerka prolazi kroz svoju dark fazu, ali je ova uzvraćala da ta faza malo predugo traje. „Izgleda kao neka udovica, ne podnosim to“, govorila je. Bile su identične, ne samo po izgledu. Martini je smatrao da kćerka izgleda kao majka dok je bila mlada i da imaju isti način pristupanja svetu. Monika sede za sto, a da ih ne udostoji pogleda. Spuštene glave, sa šiškama koje su joj padale na oči, kao s neba poručen zaštitni ekran. Njeno ćutanje je svaki put bilo praćeno izazivačkim držanjem. Martini iseče pečenje i posluži porcije, ostavljajući poslednju za sebe. Za to vreme pokušavao je da skrene Klei pažnju da je ne napada prekorima, ali je po izrazu njenog lica mogao da zaključi da samo što nije eksplodirala. „Onda, kako je bilo danas?“, upita kćerku, pre nego što izbije svađa. „Uobičajeno“, sledio je lakonski odgovor.

„Saznao sam da je bilo neko iznenadno ispitivanje iz matematike.“ „Da,“ Monika se igrala viljuškom u tanjiru, neprekidno pomerajući jelo i prinoseći ustima samo male komadiće. „Jesu li te ispitivali?“ „Da.“ „Koju si ocenu dobila?“ „Šesticu.“ Bezvoljni glas bio je namerno izazivački, uostalom, kao i šturi odgovori. Martini nije osećao potrebu da je osuđuje. Na kraju krajeva, bila je jedina koja nije imala nikakvog uticaja prilikom odlučivanja o preseljenju u Avešot. Niti su joj pružili objašnjenje o razlozima za to. Monika nije imala drugog izbora nego da se povinuje nerazumljivoj i apsurdnoj odluci svojih roditelja, ali je bila isuviše lukava da ne bi shvatila da se od nje traži da plati cenu jednog bekstva.

Ono, priseti se Martini. „Trebalo bi da pokušaš da radiš nešto, Monika“, napade je Klea. „Ne možeš da lenčariš u svojoj sobi čitavo popodne.“ Martini primeti da njegova kćerka ne odgovara. Ali supruga nije imala nameru da odustane. „Bavi se nekom aktivnošću, bilo kojom. Idi na klizanje, upiši se na gimnastiku, izaberi neki muzički instrument.“ „A ko će da mi plaća časove?“ Monika je podigla glavu s tanjira i sada joj je pogled bio prikovan za majku. Ali Martini je znao da je optužba koju je izgovorila, u stvari, bila upućena njemu. „Pronaći ćemo neki način, zar ne, Loris?“

„Da, naravno.“ Njegov odgovor, međutim, nije bio od onih koji ohrabruju. Monika je bila u pravu: s njegovom platom nisu to mogli da priušte. „Ne možeš uvek da budeš sama.“ „Uvek mogu da odem kod onih iz bratstva. Tamo je poseta besplatna“, uzvrati ona uz zajedljivi sarkazam. „Kažem samo da je potrebno da stičeš prijatelje.“ Monika tresnu pesnicom o sto i posuđe zazveča. „Imala sam prijatelje, ali pogodi šta se dogodilo? Morala sam da ih napustim.“ „Pa dobro, ubrzo ćeš steći nove“, pokuša da izvrda Klea. Martini primeti kod nje malo popuštanje, kao da nije znala kako da se izbori sa kćerkom. „Hoću da se vratim, hoću da se vratim kući“, bunila se devojčica. „Sada je ovo naša kuća, htela ti to ili ne.“ Još jednom su Kleine reči bile jake, ali glas kojim ih je izgovarala odavao je nemoć. Monika onda ustade od stola i potrča uza stepenice, da se opet zavuče u sobu. Ubrzo zatim začuše odozdo kako se zalupiše vrata. Nasta kratka tišina. „Nije čak ni završila jelo“, reče Klea, gledajući u još pun kćerkin tanjir. „Polako, kasnije ću se popeti kod nje i odneću joj nešto.“ „Ne razumem zašto je tako neprijateljski raspoložena.“ Ali Klea je to odlično znala, Martini je bio siguran u to. Kao što je bio ubeđen da će kćerka iz inata odbiti jelo koje joj bude odneo. Nekada nije bilo tako. Nekada je on uspevao da posreduje između majke i kćerke. Ipak se osećao kao neki stranac koji živi s njima dvema, neko ko brije lice, a ne noge, ko ne plane za svaku sitnicu

makar jedne nedelje u toku meseca i ko povremeno pokušava da kaže svoje. S Monikom je uloga ćutljivog ali razumnog oca uvek funkcionisala. Onda je nešto puklo u njihovoj porodici. Međutim, bio je ubeđen da će moći da dovede stvari u red. Primeti da Klea samo što nije zaplakala. Umeo je da razazna kada joj naviru suze zbog nervoze. Međutim, ovog puta to su bile suze bola. To je zbog nestale devojčice, reče u sebi. Misli da se to može dogoditi i našoj kćerki, jer je ona više ne poznaje dovoljno. Martini oseti krivicu. Zato što je bio samo profesor srednje škole, zato što je imao mizernu platu, zato što nije umeo da ponudi bolju alternativu života dvema ženskim osobama koje je voleo najviše na svetu i, najzad, zato što je svoju porodicu zatvorio među planinama, u Avešotu. Klea nastavi da jede, ali suze počeše da joj klize niz obraze. Martini nije želeo da je više gleda u tom stanju. Da, sve će dovesti u red. Dovešće sve na svoje mesto, zakle se u sebi.

25. decembar Dva dana posle nestanka

U božićno jutro centar Avešota bio je pun ljudi. Izgleda da su svi odlučili da kupe poklone tek u poslednjem trenutku. Martini se provlačio između polica s knjigama u jednoj knjižari, odmeravajući pogledom romane u potrazi za nečim što bi pročitao za vreme raspusta. Morao je da izvrši ispravku zadataka i kasnio je sa zaključenjem ocena za tromesečje, ali nije želeo da odustane od namere da odvoji malo vremena samo za sebe. U stvari, bilo je mnogo toga da se uradi po kući. Bili su to sitni poslići koje je stalno odlagao i bio je siguran da će ga Klea podsetiti da treba da ih završi. Kao, na primer, letnjikovac u vrtu. Kada su odabrali da žive ovde, njegova žena zaljubila se baš u mali zeleni prostor iza kuće. Mislila je da obrađuje vrt i gaji ruže. Letnjikovac je bio zapušten, ali joj je Loris predložio da ga pretvore u staklenik. Na njegovu žalost, Klea je taj predlog dočekala s previše oduševljenja. Očekivalo se da se neće čekati leto da se završi rekonstrukcija, već da će sve biti gotovo u toku same zime. Sledovalo mu je nekoliko sati napolju na hladnoći, ali je sve to vredelo truda, samo da vidi osmeh prepun zahvalnosti na njenom licu. U tom trenutku ugleda Kleu kako ulazi u radnju i traži ga, lutajući pogledom po prolazima između rafova. Dade joj znak. Žena je nosila kesicu zavezanu ukrasnom mašnom, a oči su joj blistale. „Onda, jesi li ih pronašla“, upita je kada dođe do njega. Ona oduševljeno potvrdi. „Baš one koje je želela.“ „Dobro“, saglasi se on. „Tako će prestati da nas mrzi... Bar malo.“ Nasmejaše se. „A šta ti želiš?“

Ona ga obuhvati rukama oko struka. „Ja sam već dobila svoj poklon.“ „Hajde, ipak ćemo pronaći nešto.“ „Nemam želje i ne težim za nekim zadovoljstvom. Dovoljno mi je ono što imam od tebe i što od tebe mogu imati“, odgovori. „Prestani da neumesno citiraš Šekspira i reci mi šta želiš.“ Primeti da je osmeh nestao sa ženinog lica. Klea je spazila nešto iza njegovih leđa. Martini se okrenu. Nedaleko od njih vlasnica knjižare lepila je iza kase letak sa slikom nestale devojčice. „Ne mogu da zamislim kako se osećaju Kastnerovi“, obraćala se jednoj mušteriji. „Protiču sati, a da ne znaju šta se desilo s njihovom kćerkom.“ „Kakva tragedija“, složi se ova druga. Martini prstima nežno dohvati ženinu bradu i primora je da se ponovo okrene u njegovom pravcu. „Hoćeš li da krenemo?“ Ona potvrdno klimnu glavom i ujede se za donju usnu. Malo kasnije profesor izađe iz samoposluge s kolicima prepunim raznih proizvoda. Iskoristili su božićne popuste da kupe namirnice bar za naredni mesec. Posle njegovog podužeg navaljivanja, Klea je odlučila da u jednoj prodavnici odeće pogleda i izabere neki poklon. On ju je čekao, nadajući se da će je videti kako izlazi s nečim u rukama. Dok je stajao, zagleda se u levu, zavijenu ruku. Bolela ga je čitave noći i bio je prinuđen da uzme lek protiv bolova, ali ni to nije bilo dovoljno da zaspi. Tog jutra opet je promenio zavoj, ali mu je bio potreban antibiotik, jer je postojao rizik da mu se rana inficira. Zaboravi na ruku, zato što u daljini ugleda jedno poznato lice.

Prisila je sedela na naslonu klupice pored kioska s viršlama i gluvarila s nekoliko prijatelja. Šalili su se, ali su delovali mrzovoljno. Martini se malo duže zagleda u svoju najzgodniju učenicu. Žvakala je žvakaću gumu i povremeno grickala nokte. Jedan dečko šapnu joj nešto na uho, a ona se pakosno nasmeši. „Verujem da sam upotrebila svu svoju maštu da u toj radnji pronađem nešto što će mi se stvarno svideti.“ Sada je došao red na Kleu da govori i privuče muževljevu pažnju. Pokaza mu crvenu kesicu. „Tadaa“, oglasi se. „Šta je to?“ „Marama od najfinijih akrilnih vlakana.“ Martini je poljubi u usta. „Nisam sumnjao da ćeš imati zamerku i na poklon koji si sama odabrala.“ Klea ga uze za zdravu ruku i gurnu kolica. Izgledala je srećno. „Uvek kažem: u poslovima treba iskoristiti svaku priliku.“ Odevis je govorio i za to vreme žaračem raspirivao vatru velikog kamenog kamina. Loris i Klea sedeli su na belim sofama u dnevnoj sobi. Ispod njihovih nogu stajao je tepih iste boje, a na njemu stakleni stočić. Na stolu iza njih bogato postavljena trpeza sa ostacima božićnog ručka i crvene svece stavljene kao ukras, koje su lagano dogorevale. Bilo je tu i veliko okićeno božićno drvo koje je dopiralo sve do plafona. Uopšte, sve u toj kući imalo je raskošan, ali i kičast izgled. „Da se ne hvalim, ja sam uvek shvatao šta donosi novac“, naglasi komšija da potkrepi tezu koju je izneo malopre. „To je pitanje instinkta. Neki ga imaju, neki ne.“

Martini i njegova žena se saglasiše, zato što nisu znali šta drugo da kažu. „Evo kafe“, najavi cvrkutavo gospođa Odevis, noseći srebrni poslužavnik sa šoljicama. Martini nije mogao a da ne primeti da je na sebi još imala ogrlicu od zlata i brilijanata koju joj je muž poklonio, mada bi mogla da bude malo obzirnija imajući u vidu situaciju, i da se time previše ne hvališe. Otvaranje paketića obavljeno je u njihovom prisustvu, pre nego što su seli za sto. Odevisovi nisu brinuli za neprijatnost koju će to izazvati kod njihovih gostiju. Hteli su da se razmeću svojim skupocenim stvarima. Martini je kipteo od besa, ali mu Klea još nije davala znak da odu. Ko zna zašto? – zapita se u sebi. Možda je njegovoj ženi stvarno stalo do prijateljstva s tim skorojevićima. Dok su razgovarali, deca tog bračnog para, dečak od deset i devojčica od dvanaest godina, igrali su se tastaturom video-igrica, povezanom s velikim ekranom plazma-televizora. Jačina zvuka neke pucačine bila je previsoka, ali im niko nije rekao da bi trebalo da budu tiši. Monika je za to vreme sedela zavaljena u fotelji, s nogama podignutim na naslon, dok je na njima imala par upadljivih najnovijih crvenih martinki. Bio je to poklon njenih roditelja za Božić koji nije ni okrznuo njen oklop i sada je petljala po mobilnom telefonu, ne progovorivši ni reč najmanje tri sata. „Ima onih koji kažu da je rudnik ubio privredu doline, ali to je velika glupost“, nastavi Odevis. „Po mom mišljenju, sami ljudi krivi su što nisu znali da budu pametni i da to iskoriste.“ Onda se obrati Klei: „Uzgred, čuo sam da si se bavila advokaturom pre preseljenja u Avešot.“

„Da“, potvrdi ona pomalo nerado. „Radila sam u jednoj ortačkoj kancelariji u gradu.“ „I nisi pomišljala da ponovo započneš ovde?“ Klea se potrudi da izbegne suprugov pogled. „To je teško u mestu koje nedovoljno poznaješ.“ Istina je bila da bi otvaranje kancelarije bilo isuviše skupo. „Onda hoću da ti nešto predložim.“ Čovek se nasmeši svojoj ženi, koja ga ohrabri da nastavi. „Dođi da radiš za mene, uvek postoji potreba za nekim ko bi proveravao pravnu papirologiju. Bila bi savršena kao sekretarica.“ Klea, zatečena, ne reče ništa. Osećala se neprijatno. Bilo je sitnih prepirki s mužem zato što je insistirala na tome da potraži posao. Martini nije želeo da se zadovolji mestom prodavačice, a posao sekretarice sigurno nije predstavljao korak napred. „Mnogo ti hvala“, reče najzad uz namešten osmeh. „Ali zasad ću radije da se posvetim kući, ima još dosta toga da se uradi – izgleda da se preseljenja nikada ne završavaju.“ U tom trenutku Martini primeti da je njegova kćerka odjednom izgubila interesovanje za mobilni telefon, pa podiže glavu k nebu u znak prekora, i zagleda se u majku pogledom koji je jasno izražavao optužbu. Predlog i njegovo odbijanje stvorili su nelagodnu situaciju među prisutnima. Rešenje dođe kao dar s neba u vidu zvonjave kućnog telefona. Odevis ode da se javi i pošto je razmenio nekoliko šala s tajanstvenim sagovornikom, završi razgovor i dočepa se daljinskog upravljača plazma-televizora.

„Bio je to gradonačelnik“, saopšti. „Rekao mi je da pogledam nešto na televiziji.“ Zatim promeni kanal, ne obraćajući pažnju na proteste dece koja su i dalje bila zauzeta video-igricom. Na ekranu se pojaviše izmučena lica Marije i Bruna Kastnera. Otac nestale devojčice pokazivao je u objektiv televizijske kamere fotografiju kćerke u beloj tunici i s drvenim raspećem. Majka je čvrsto gledala u kameru. „Naša kćerka Ana Lu prijatna je devojka, oni koji je poznaju znaju da ima veliko srce. Voli mačiće i ima poverenja u ljude. Zbog toga se danas obraćamo i onima koji je nisu upoznali u ovih njenih prvih šesnaest godina života: ako ste je videli ili znate gde se nalazi, pomozite nam da je vratimo kući.“ U dnevnoj sobi Odevisovih, verovatno kao i u drugim kućama u Avešotu, slavljenička atmosfera nestade. Martini se lagano okrenu ka svojoj ženi, koja je razrogačenih očiju punih straha posmatrala onu ženu kao da gleda samu sebe u ogledalu. Kada se Marija Kastner zatim obrati direktno kćerki, božićna toplina ispari u trenu, ostavljajući samo hladnu slutnju u srcima svih prisutnih. „Ana Lu... mama, tata i tvoja braća mnogo te vole. Gde god da si, nadam se da će do tebe dopreti naš glas i naša ljubav. A kada se vratiš kući, poklonićemo ti mače koje toliko želiš, Ana Lu, obećavam ti to... Neka te Gospod čuva, malena moja.“ Odevis isključi televizor i posluži se čašom viskija iz pokretnog bara. „Gradonačelnik kaže da je u Avešot već stigla poveća grupa policajaca koji će da koordiniraju potragu. Jedna od onih koje se često viđaju na televiziji.“

„Bar se nešto preduzima“, reče njegova žena. „Ne čini mi se da su se lokalne vlasti do sada angažovale u potrazi.“ „Oni su dobri samo u tome da pišu kazne“, Odevis je znao nešto o tome, zato što ih je često plaćao zbog prekoračenja brzine svojim

poršeom. Martini je slušao i ispijao kafu, ne mešajući se. „Ipak“, nastavi komšija, „ja ne verujem u priču o lažnoj svetici svake kuće i crkve o kojoj se priča okolo. Po mom mišljenju, ta Ana Lu je nešto sakrila.“ „Ali kako možeš da kažeš takvo nešto?“, Klea je bila ogorčena. „Zato što je uvek tako. Možda je pobegla zato što je zatrudnela s nekim. To se događa u tim godinama, vode ljubav i kaju se kada je isuviše kasno.“ „I gde bi onda sada, po tvom mišljenju, mogla da bude?“, upita Klea, pokušavajući da obori tako apsurdnu verziju događaja. „Otkud ja znam?“, reče čovek šireći ruke. „Onda će se vratiti nazad, pa će roditelji i oni iz bratstva pokušati da sve zataškaju.“ Klea zgrabi suprugovu ruku, onu sa zavojem. Steže je, ne obazirući se na povredu. Martini izdrža bol, nije želeo da se njegova žena svađa. Uvek je moglo da se nauči dosta toga od ograničenih ljudi kakav je Odevis. I zaista, odmah zatim komšija završi svoje remekdelo logike. „Ja kažem da ima veze s nekim od onih doseljenika iz neke od zemalja van Evropske unije koji povremeno dolaze u potrazi za poslom. Da se razumemo: nisam rasista. Ali bi, po mom mišljenju, trebalo zabraniti ulazak osobama koje dolaze iz zemalja u kojima je seks

zabranjen. Naravno da posle hoće da daju oduška svojim potrebama na našim kćerkama.“ Ko zna zašto rasisti, pre nego što to izgovore, osećaju potrebu da prethodno kažu da oni to nisu? – pomisli Martini. Klea samo što nije eksplodirala, ali mu se Odevis, kao poručen, obrati: „Šta ti misliš o tome, Lorise?“ Profesor razmisli za trenutak, pre nego što odgovori: „Pre neki dan, kada sam s Kleom komentarisao tu vest, rekao sam joj da je Ana Lu verovatno pobegla od kuće i da će se sve srediti za kratko vreme. Sada mi se čini da je ipak proteklo isuviše mnogo sati... U svakom slučaju, ne može se isključiti mogućnost da se devojci nešto dogodilo.“ „Da, ali šta je to nešto?“ navaljivao je Odevis. Martini je znao da će ono što se spremao da kaže pojačati Kleinu strepnju. „Ja sam roditelj, a roditelj koji je uz to očajan uvek gaji tračak nade, međutim... Međutim, Kastnerovi bi trebalo da se pripreme za najgore.“ Zbog te tvrdnje svi najednom zaćutaše. Nije to bio toliko zbog smisla tih reči koliko zbog tona kojim ih je izgovorio Martini. Bio je to uverljiv ton, lišen neizvesnosti. „Onda, ponavljamo dogodine?“, predloži komšija koji se rukom oslonio na ženino rame dok je stajao na pragu njihove sjajne nakinđurene vile. „Naravno“, potvrdi profesor, ne baš uverljivo. Monika se već vratila kući, dok su se on i Klea zadržali da se pozdrave s bračnim parom domaćina. „Dobro“, reče Odevis. „Onda je dogovoreno.“

Martini i njegova žena krenuše zagrljeni. Dok su prelazili preko ulice, začuše kako se za njima zatvaraju vrata. Klea se onda malo previše naglo udalji od supruga. „Šta je? Šta sam uradio?“ Ona se okrenu, bila je ljuta. „To je zato što mi je predložio posao sekretarice, zar ne?“ „Šta? Ne razumem...“ „Malopre, kada si rekao ono o porodici Ane Lu“, potvrdi kao da objašnjava nešto što je očigledno. „Da bi Kastnerovi trebalo da počnu da se pripremaju na najgore...“ „Pa šta onda? To je ono što mislim.“ „Ne, to si namerno rekao. Hteo si da me kazniš, zato što nisam bila dovoljno odlučna da odbijem Odevisovu ponudu.“ „Molim te, Klea, nemoj da počinješ sada“, pokuša da je smiri. „Nemoj da mi govoriš da se smirim! Savršeno dobro znaš koliko me je pogodila ova priča. Ili si zaboravio da i mi imamo kćerku od šesnaest godina i da se sve ovo događa u mestu u koje smo mi odlučili da je dovedemo protiv njene volje?“ Klea je prekrstila ruke i sva je drhtala, ali Martini shvati da to nije samo zbog hladnoće. „U redu, u pravu si. Pogrešio sam.“ Supruga ga pogleda u lice i primeti da mu je iskreno žao. Priđe mu i stavi glavu na njegove grudi. Martini je zagrli, da je zagreje. Klea onda podiže glavu da potraži njegov pogled. „Molim te, reci mi da nisi stvarno onako mislio.“ „Nisam tako mislio“, slaga on.

27. decembar Četiri dana posle nestanka

Dolazili su u grupama ili sami. Neki su poveli i porodicu. Vladala je stalna, ali uredna zbrka. Prilazili su kući i ostavljali na zemlji mačiće od tkanine, keramike ili pliša. Na njihovim licima ocrtavao se sjaj sveća. Okupljali su se u toj oazi svetlosti i toplote u tamnoj i hladnoj večeri i tu pronalazili udobnost. Klea je na televiziji videla slike spontanog hodočašća ispred male vile Kastnerovih i odmah zahtevala od supruga da krene s njom. Monika je ostala u kući, ali ponudila je jednu od svojih omiljenih igračaka da je majka odnese kao poklon nestaloj devojčici. Plišano mače roze boje. Klea i njena kćerka ponovo su se veoma zbližile tih dana. To je moć zla koje se događa nekom drugom, pomisli Martini. Ono je stvaralo pozitivan uticaj na one koji nisu direktno pogođeni, a koji su tako otkrivali pravu vrednost stvari. Iz straha da ne izgube svoju decu, požurili su da ih čuvaju, pre nego što ih neko ili nešto ne odvede. Kastnerovi to nisu uradili na vreme. Njima je pripao nezahvalni zadatak da budu početak lanca, da proslede poruku ostalima. Profesor je ostao u automobilu na stotinak metara razdaljine od male vile u kojoj je rasla Ana Lu. Kordon policije sprečavao je kola da se više približe. Ljudi su prilazili peške. Klea se pridružila maloj grupi, a on će je sačekati u kolima. Držeći zavojem obmotanu ruku na volanu, Martini je posmatrao scenu kroz vetrobransko staklo.

Bila su tu reportažna kola raznih televizijskih mreža i izveštači za vesti, svaki od njih osvetljen snopom svetlosti malih reflektora. Pričali su o prošlosti i sadašnjosti, ne znajući ništa o budućnosti. Međutim, bilo je potrebno lukavstvo da se dobije intervju, da svaka priča bude praćena nekom tajnom. U masi su primećeni reporteri, fotografi i izveštači, privučeni mirisom bola koji je bio jači od mirisa krvi, možda i zbog toga što krv još nije potekla Avešotom. Bol drugih imao je čudan ukus, bio je snažan i oštar, ali i zavodljiv. Bio je tu i običnog sveta. Mnogo običnih radoznalaca, ali i onih koji su tu došli da se pomole. Profesor nikada nije bio neki vernik, zato se uvek čudio kada bi video kako se neke osobe slepo predaju bogu u trenucima kao što je ovaj. Devojčica od šesnaest godina je nestala i njena porodica danima strepi. Jedan zaista dobri bog to nikada ne bi dopustio, a to se ipak dogodilo. Da li će bog koji je pustio da se to dogodi moći da vrati stvari na svoje mesto? Ako stvarno postoji, ne bi ovo učinio. Pustio bi da se sve događa prirodno. A pošto priroda predviđa da stvaranju prethodi i posle njega sledi razaranje, onda je Ana Lu Kastner u očima Gospoda neko ko se može žrtvovati. Ključ je možda baš u tome: u žrtvi. Bez žrtvovanja ne postoji vera, ne postoje mučenici. I na kraju krajeva, ovde su već počeli da je proglašavaju za sveticu. U tom trenutku grupa dece iz škole prođe pored belog džipa. Martini prepozna Prisilu. Pratila je ostale držeći ruke u džepovima svoje vojničke jakne, povijenih leđa. Izgledala je tužno. Profesor malo razmisli, zatim pruži ruku da izvuče novčanik iz zadnjeg džepa pantalona. Otvori ga. U jednoj pregradi bila je cedulja na kojoj je Prisila poslednjeg dana pre raspusta napisala broj svog mobilnog telefona, u nadi da će od njega dobiti dragocene lekcije

glume. Martini ga zagleda. Onda uze mobilni telefon i poče da kucka prstima po tastaturi. Kada je završio, opet pogleda u pravcu devojčice. Sačeka. Prisila je ćaskala s nekom prijateljicom kada joj nešto privuče pažnju, verovatno zvonjenje ili vibracija telefona. Martini je vide kako zavlači ruku u džep jakne i dugo posmatra ekran mobilnog telefona. Dok je čitala poruku, lice joj poprimi začuđen, ali i pomalo zabrinut izraz. Prisila na kraju ponovo stavi aparat u džep i ne reče ništa ostalima. Ali se jasno videlo da nastavlja da misli na to. Na vratima sa strane suvozača pojavi se figura Klee koja se vraćala iz male vile. Martini se naže da otvori vrata. Njegova supruga uđe u kola. „To je užasno“, reče. „Malopre su devojčini roditelji izašli da zahvale ljudima. Svi su potreseni, mogao si i ti da dođeš.“ „Bolje ne“, pokuša da se opravda. „U pravu si“, saglasi se sada i ona. „Nije u tvojoj prirodi... Međutim, ipak bi mogao biti od koristi.“ Martini prepozna preklinjanje u očima svoje žene. „Šta imaš na umu?“ „Čula sam da se organizuju grupe za potragu u planini. U ovih šest meseci prokrstario si ta mesta uzduž i popreko u šetnji, zar ne? Onda bi mogao...“ „Slažem se“, prekide je on uz osmeh. Klea ga obgrli oko vrata i zalepi mu sočan poljubac na obraz. „Znala sam, dobar si čovek.“ Martini upali auto. Dok je manevrisao da izađe s parkinga, još jednom skrenu pogled u pravcu Prisile, vodeći računa da njegova žena to ne primeti.

Devojka je u međuvremenu nastavila da ćaska s prijateljima kao da se ništa nije dogodilo. I nije odgovorila na njegovu poruku.

31. decembar Osam dana posle nestanka

Ekipe za potragu koristile su specifičan metod. Dobrovoljci su lagano napredovali po terenu u grupama od najviše dvadeset ljudi, na međusobnom rastojanju od najmanje tri metra, baš kao ekipe hitne pomoći koje idu u potragu za onima koje je zatrpala lavina. Ali umesto štapova za probijanje kroz sneg, koristili su pogled, tako što su gledali od jednog do drugog ugla odgovarajućeg dela tla i pogledom povlačili zamišljene linije idealnog pravougaonika zvanog

rešetka. Cilj, naravno, nije bio da se pronađe zakopano telo, za to su već postojali psi za otkrivanje leševa. Trebalo ja da, pre svega, odrede trag, neki znak koji može da odvede do sadašnjeg položaja žrtve. Međutim, Ana Lu još nije zvanično žrtva, pomisli Martini, dok je sa ostalima napredovao duž strmine usred šume. Pa ipak je to postala, bilo je to saznanje do kojeg su došli na terenu. Ljudi su sada već bili uvereni da pozitivan ishod više nije moguć. I tome su se, u krajnjoj liniji, cinično nadali. Dramatično finale je ono što javnost stvarno očekuje. Svi žele uzbuđenje. Profesor je učestvovao u operaciji već nekoliko dana. Neko iz policije uvek je predvodio ekipe. Ljudi su se menjali na svakih trideset minuta, da nikada ne opadne nivo koncentracije. Smene u potrazi trajale su ukupno po četiri sata. Dan pred novu godinu Martini je imao smenu u rano popodne. Bila je najkraća, zato što je već oko tri sunce neumitno zalazilo iza

planina, označavajući kraj svake istražne aktivnosti za dobrovoljce, koji nisu imali opremu za noćno osmatranje. U početku se potraga odvijala skoro u potpunoj tišini, s ljudima koji su pazili da im ništa ne promakne. Međutim, kasnije se uspostavila opasna klima kolegijalnosti, zbog čega su se neki osetili ovlašćeni da vode razgovore ili, još gore, da nose hranu i pivo, kao da se radi o izletu u prirodu. Uprkos tome, niko nije osećao potrebu da ih zaustavi. Kao za inat, od Ane Lu ni traga ni glasa. Kao ni od njenog fantomskog otmičara. Da bi održao reč koju je dao supruzi da će svoj zadatak obavljati najbolje što može, Martini se nije družio ni sa kim. Uvek je radio po svom, čak ne razmenjujući mišljenje sa ostalima, zato što je to često ličilo na ogovaranja. Toga dana primetio je da vlada drugačija klima. Svi su znatno pojačali angažovanje. Razlog je bilo prisustvo Bruna Kastnera. Otac nestale devojčice već je učestvovao u potrazi, ali se njih dvojica nikada nisu sreli. Pošto je prisustvovao službi u sali za okupljanja bratstva, čovek se pridružio poslednjoj grupi. Dok ga je posmatrao, Martini zapazi da je nadahnut nekom neverovatnom unutrašnjom snagom, uprkos tome što je osećao napetost. Nije se plašio da će pronaći neki znak koji potvrđuje kraj nada za njegovu kćerku. Možda bi to za njega bila neka vrsta oslobođenja. Profesor se zapita kako bi se ponašao na njegovom mestu. Nije bilo odgovora za tu sumnju, trebalo je na sopstvenoj koži osetiti taj stravični osećaj gubitka. Po završetku dnevnih operacija dobrovoljci su se vraćali u štab. Na proplanku usred šume bio je razapet šator u koji su se upućivale vođe grupa da podnesu izveštaj. Već istraženi delovi ucrtavani su na

jednu veliku mapu. Neke, naročito one neprohodne, trebalo je pročešljati još neki put. Zatim se pristupalo sastavljanju programa za naredni dan. Dobrovoljci su parkirali kola na malom odstojanju i pripremali se da se vrate kući. Martini se naslonio na haubu belog džipa i skidao blatnjave cokule. „Onda, saslušajte me svi“, reče glasno vođa grupe, privlačeći pažnju prisutnih koji ga odmah okružiše. „Razgovarao sam sa operativnim štabom u dolini, kažu da su meteorološke prognoze loše. Od noćas će padati kiša najmanje četrdeset osam sati neprekidno, zato ćemo morati da prekinemo do 2. januara.“ Ljudi to ne prihvatiše baš rado. Neki od njih prevalili su mnogo kilometara da se nađu tu, ostavljajući porodicu i plaćajući troškove iz sopstvenog džepa. Bio je to udarac na njihov moral. Vođa grupe pokuša da smiri loše raspoloženje. „Znam da za vas to ne bi bio problem, ali uslovi na terenu u narednim satima postaće nemogući.“ „Blato će prekriti tragove“, neko stavi primedbu. „Ili će ih otkriti“, uzvrati vođa grupe. „U svakom slučaju, ne možemo dobro obaviti posao ako postoje ograničenja: bio bi to uzaludan i štetan trud, verujte mi.“ Na kraju je uspeo da ih ubedi. Martini ih ugleda kako se tužno vraćaju u svoje automobile. Ali zapazi da se za vreme puta zaustavljaju grupno. U središtu je bio Bruno Kastner. Prilazili su mu jedan po jedan, da mu stegnu ruku ili da ga ćuteći potapšu po ramenu. Profesor je mogao da im se pridruži i da tom ocu

izrazi svoju solidarnost, ali to ne učini. Ostade pored džipa. Zatim, pošto niko ne obrati pažnju na njega, uđe u vozilo i ode prvi. * * * Stajao je u hodniku u bademantilu i papučama i uporno kucao na vrata kupatila najmanje deset minuta. Iznutra je dopirao samo deformisani zvuk neke rok pesme, ali nije bilo nikakvog odgovora. Martini je počeo da gubi strpljenje. „Onda, koliko ti je još potrebno?“ Primeti Kleu kako se penje uza stepenice s gomilom čistog veša u naručju. „Zatvorena je unutra čitav sat!“, požalio se. „Šta, dođavola, radi u kupatilu tako dugo?“ Žena se osmehnu. „Licka se, glupane.“ A onda dodade tihim glasom: „Pozvali su je na neku proslavu večeras.“ Martini se iznenadi. „Ko ju je pozvao?“ „Što je to važno, to je dobar znak, zar ne? Počinje da stiče prijatelje.“ „To onda znači da ćemo kraj godine dočekati sami?“ „Imaš li na umu neki plančić, profesore?“ upita ona namigujući i onda nastavi ka ostavi. „Jednu piću i flašu vina još možemo da priuštimo.“ I dok je Klea prolazila pored njega sa zauzetim rukama, on iskoristi priliku da je uštine za zadnjicu. Monika izađe iz kuće oko osam. Bila je i dalje obučena u crno, ali je bar te večeri dopustila sebi da obuče suknju. Videvši je takvu, Loris Martini odjednom shvati da će njegova kćerka ubrzo postati odrasla

žena. To će se dogoditi svakoga dana, bez prethodnog upozorenja. Devojčica koja je imala običaj da se šćućuri u njegovom naručju za vreme nepogoda, više neće tražiti njegovu zaštitu. Ali znao je da će joj uvek biti potreban. Morao je samo da pronađe način da se pobrine za to, a da ona ne primeti. Dok je Klea bila ispod tuša, Martini otrča do picerije na uglu da naruči dve kapričoze. Vrati se kući i zateče ženu na sofi u mekoj flanelskoj pidžami i s kariranim ćebetom preko nogu. „Mislio sam da će ovo biti veće izazova, a ne maženja“, pobuni se. Klea pusti da joj sklizne naniže rajsferšlus pidžame, pokazujući mu čipkasti crni veš koji je obukla ispod. „Nikada se ne treba zadržati na onome što se vidi spolja.“ Ostavi piće na stočiću, priđe, poljubi je i obuhvati joj lice obema rukama. Ona ga zatim, posle duge razmene arome i vreline, bez reči odvede na gornji sprat, u njihovu sobu. Koliko je vremena proteklo a da nisu ovako vodili ljubav? Profesor se to zapita dok je ležao opružen na krevetu pored nje i gledao u plafon. Bili su goli. Naravno, bilo je još trenutaka seksa posle onoga. Ali ovo je bilo prvi put da nije mislio na to dok su vodili ljubav. Bilo je komplikovano povratiti saosećanje ili, jednostavno, samo volju da to uradi. U početku su vodili ljubav besno, kao iz osvete. To je postao način da joj zameri za ono što se dogodilo, a da ne mora da se svađa. Na kraju su uvek bili iscrpljeni. Ali te večeri bilo je drugačije. „Misliš li da je naša kćerka srećna?“, upita Klea iznenada. „Monika je tinejdžerka. Svi tinejdžeri deluju utučeno.“

„Nije mi dovoljna šala kao odgovor“, prekori ga. „Jesi li video kako je večeras bila zadovoljna kada je izašla?“ Bila je u pravu, kuća je odisala euforijom koja je odavno nedostajala. „Shvatio sam nešto o onome što se dogodilo toj devojčici, Ani Lu.“ Zapazi da je Klea počela pažljivo da ga sluša. „To jest, da uvek imamo malo vremena na raspolaganju da upoznamo sopstvenu decu. Sada se oni roditelji, Kastnerovi, sigurno pitaju u čemu su pogrešili, kakva je bila greška koja je dovela do ove patnje, u kom se trenutku njihovog života dogodilo to malo skretanje koje ih je dovelo dovde... Istina je da nemamo vremena da se zapitamo da li su naša deca srećna, zato što uvek postoji nešto preče što moramo da uradimo: da se zapitamo da li smo srećni mi zbog njih i da se uverimo da naše greške ne padaju na njihova leđa.“ Klea se možda oseti prozvano, ali to ne pokaza. Umesto toga, opet ga poljubi, zahvalna za taj njegov način razmišljanja. Malo kasnije sedeli su polugoli za stolom u kuhinji, jedući hladnu piću i iz rasparenih čaša pijući crveno vino koje je profesor držao po strani za ovakve prilike. Loris joj je pričao anegdote o kolegama iz škole i učenicima, samo da bi je zasmejao. Izgledalo je kao da su se vratili u vremena univerziteta, kada im je krajem meseca ponestajalo novca i kada su delili kutijicu tunjevine u garsonjeri u koju su otišli da žive. Bože, kako je voleo svoju ženu, uradio bi bilo šta za nju. Bilo šta. Bili su toliko sjedinjeni te večeri, da nisu primetili da je prošla ponoć i da je počela nova godina. Tek ih žestok pljusak povrati u stvarnost.

„Hoću da pozovem Moniku“, reče Klea, ustajući od stola i uzimajući mobilni telefon. „Možda ćeš zbog ovog pljuska morati da odeš po nju.“ Devojka sa univerziteta sada je opet bila supruga i majka, što je postala tokom godina. Martini je prisustvovao njenoj transformaciji dok je ćuteći čekala odgovor s druge strane žice. Zatim primeti kako se skupila u onom njegovom starom džemperu koji je na svoju ruku pozajmila od njega i koji je sada koristila samo po kući. Nije osećala hladnoću, već strah. „Ne mogu da dobijem vezu“, reče uz malo strepnje u glasu. „Tek je prošla ponoć, svi zovu da čestitaju. Verovatno je preopterećena mreža, to je normalno.“ Klea ga, međutim, nije slušala i pokuša ponovo, pa još jednom. Bez uspeha. „A šta ako joj se nešto dogodilo?“ „Sada si već paranoična.“ „Onda ću da zovem mesto gde se održava proslava.“ Martini je pusti da radi šta hoće. Klea pronađe broj i pozva. „Kako to mislite – niste je videli?“ Rečenica je izgovorena isprekidanim glasom. Dok je u glavi razrađivala niz katastrofalnih scenarija, izraz lica brzo joj se promeni u krešendo negativnih emocija. A pošto je spustila slušalicu, zebnja se pretvori u užas. „Kažu da je nisu videli.“ „Sada se smiri i da razmislimo o tome gde je mogla da ode“, reče Martini, ali ga ona odlučnim pokretom ruke odgurnu unazad kada pokuša da joj priđe. „Moraš da je pronađeš, Lorise. Obećaj mi da ćeš je pronaći.“

Upali auto i poče da kruži po Avešotu, ne znajući kuda da ode. Nepogoda koja je besnela iznad doline ispraznila je ulice od pešaka i prolaznika. Voda ga je čak sprečavala da dobro vidi, zato što brisači stakla na džipu nisu uspevali da obrišu vetrobransko staklo. Ubrzo shvati da ga je Klea zarazila svojom uznemirenošću. I on poče da stvara u glavi groznu vezu između Monike i Ane Lu. Ne, nije moguće, reče u sebi, pokušavajući da odagna tu misao iz glave. Proteklo je jedva dvadeset minuta otkako je izašao iz kuće, ali mu je to izgledalo kao večnost. Njegova žena će svakog trenutka da zove da pita ima li vesti, bio je siguran u to. A on nije imao šta da joj kaže. Monika nestala bez traga. Policija koja oglašava uzbunu. Televizije koje objavljuju vest. Ekipe za potragu po šumama. Ne, to se neće dogoditi. Ne njoj. Ali svet je bio pun čudovišta. Proverenih čudovišta. Pomisli na oca Ane Lu, ponovo ga ugleda kako prima tapšanje ohrabrenja po ramenima. Ponovo ugleda njegov pogled koji je govorio da je svestan situacije. Zato što roditelj uvek zna istinu, mada mu izgleda nemoguće da to prizna. Tog jutra pokušavao je da se stavi na njegovo mesto, ali bez uspeha. A sada? Moram da je pronađem. Obećao sam. Ne smem da izgubim Kleu.

Ne ponovo. Morao je da ostane pribran, ali to je bilo skoro nemoguće. Onda mu pade na pamet pomisao da se vrati na polaznu tačku. Proslava. Za pet minuta pojavi se na vratima privatne male vile, odakle su dopirali prigušeni zvuci jake i ritmične muzike. Leže na zvono, više

puta pokuca da mu otvore. Za to vreme, ledena kiša skvasila mu je kosu i odeću. Kada ga najzad neko primeti, besno upade u kuću. U dnevnoj sobi bilo je najmanje šezdesetoro dečaka i devojčica, koji su se tiskali u gomili. Neki su igrali, neki su bili zavaljeni na kauču. Buka je bila isuviše velika da bi se moglo razgovarati, ali ih je alkohol sve učinio opuštenijima. Polumrak i gust dim cigareta sprečavali su profesora da spazi neko poznato lice. Najzad prepozna neke svoje učenike. Jedan od njih bio je Lukas, buntovni učenik s istetoviranom lobanjom iza uha. „Profesore, srećna Nova godina!“, dočeka ga kada mu Martini priđe, i zapahnu ga zadahom alkoholnog pića. „Jesi li video moju kćerku?“ Ovaj poče da se pretvara da razmišlja. „Da vidimo... kako je građena? Možete li da mi je opišete?“ Martini se maši rukom za džep i izvadi iz novčanika Monikinu fotografiju. „To je ova, poznaješ li je?“ Lukas uze fotografiju i poče da je proučava. „Zgodna je“, reče izazovno. „Možda je bila ovde večeras.“ Međutim, Martini nije imao volje da se šali. Zgrabi ga za znojavu majicu i grubo gurnu uz najbliži zid. Nikada nije tako reagovao, bar ne javno. Neki se okrenuše u njihovom pravcu. „Deco, imamo tuču!“, objavi neki glas i mnogi od prisutnih okupiše se oko njih. Međutim, profesorov pogled bio je uperen samo u Lukasove oči. „Dakle, jesi li je video ili ne?“

Dečak nije bio navikao da se tako postupa s njim, i bilo je očigledno da u njemu raste želja da reaguje na uvredu. Ipak, uz preteći osmeh reče: „Mogao bih da vas prijavim zbog ovoga.“ Profesor se nije dao zaplašiti: „Nemoj da ti više ponavljam.“ Lukas ljutitim pokretom strese profesorove ruke sa sebe. „Da, znam gde je“, priznade. Zatim trijumfalno dodade: „Ali vam se neće svideti.“ Kiša je prestala da pada kada Martini dođe do kuće. Svetla su unutra bila pogašena. Zvuk zvona odjeknu u potpunoj tišini. Malo zatim neko upali lampu u hodniku. Martini ugleda scenu kroz mutno staklo vrata: izgledala je kao fatamorgana ili ružan san. Neki dečak, nag do pojasa, savršeno glatkog grudnog koša, otvori mu vrata. Bio je bos i na sebi je imao samo donji deo trenerke. Iza njega, iz neke sobe promoli se Monikina glavica. Bila je obučena, ali je njena raščupana kosa pričala neku drugu priču. Dok su se džipom vraćali kući, nijedno od njih dvoje dugo ne progovori ni reč. Martini se ograničio na to da telefonom obavesti ženu da je sve u redu i da se vraća sa kćerkom, ali nije hteo da doda ništa više. „Proslava je bila totalno smaranje, zato smo otišli“, pravdala se devojka. Otac je ćutao. „Uspavali smo se i izgubili pojam o vremenu. Žao mi je.“ Martini je besno stezao volan, ne vodeći računa o zavijenoj ruci. „Jesi li pušila?“, upita je strogo. „Na šta misliš?“

„Znaš ti na šta mislim. Je li bila trava?“ Ona odmahnu glavom, ali znala je da je laganje uzaludno. „Ne znam šta je to bilo, ali kunem se da se ništa drugo nije dogodilo.“ Martini je pokušavao da ostane miran. „U svakom slučaju, sada ćeš to videti s tvojom majkom.“ Kada je parkirao beli džip na prilazu kući, Klea je bila na pragu, sva skupljena u džemperu. Monika prva izađe iz auta. Otac ju je pratio pogledom kako trči prema kući. Majka raširi ruke i privi je uza sebe. Bio je to zagrljaj koji daje oduška. Martini ostade da posmatra scenu iza vetrobranskog stakla, nemajući hrabrosti da svojim prisustvom prekida taj trenutak. Pomisli na ono što se dogodilo njegovoj porodici pre samo šest meseci kada je bio na putu da izgubi sve.

Zbog onog. Ne, neće se dogoditi. Nikada više.

3. januar Jedanaest dana posle nestanka

Prognoze su bile tačne. Kiša nije prestajala da pada čitava dva dana. Ali trećeg jutra granulo je bledo sunce i počelo da se pojavljuje iza tankog sloja beličastih oblaka. Martini je odlučio da to bude pravi dan da se posveti letnjikovcu u vrtu. Imao je nameru da udalji Kleu od priče o nestaloj devojčici i obnovi ideju o vrtu i stakleniku, što mu je izgledalo kao najispravniji potez. Žena nije imala nikakvog posla i svoje dane ispunjavala je gledanjem programa koji su se kao opčinjeni bavili slučajem Ane Lu Kastner. U nedostatku službene i utvrđene istine, svako se osećao ovlašćenim da iznosi svoju verziju. Na televiziji se sada nije govorilo ni o čemu drugom. I nisu se izjašnjavali samo stručnjaci – često su pozivane starlete ili osobe iz umetničkog sveta. Sve to bilo je neprimereno.

Stvarale

su

se

najapsurdnije

i

najmaštovitije

pretpostavke, iznošeni najbeznačajniji stavovi o priči o Ani Lu, vršene analize i vođene rasprave, kao da će svakog trenutka baš odatle proizaći rešenje enigme. Stvarao se utisak daše krug tračeva može razvući u beskonačnost. Sada se u profesorovoj kući živelo uz neprekidnu zvučnu pratnju uključenog televizora. Zbog toga je tog jutra seo u auto i otišao u gvožđarsku radnju. Pribavio je namotaj plastificiranog platna i limenu oblikovanu ploču, kao i šaku šrafova, matica i čeličnih klešta za pričvršćivanje spojnih greda. Dok je sve to ubacivao u prostrani prtljažnik džipa, neki zvuk privuče Martinijevu pažnju.

Grebanje skejta po asfaltu. Okrenu se i ugleda Matiju kako prolazi na svega nekoliko metara pored njega. „Matija!“ Podiže ruku da ga pozdravi. Učenik ga nije primetio, ali kada ga ugleda, njegova reakcija bila je čudna. Najpre uspori vožnju, zatim ubrza i udalji se. Martini uzdahnu, zato što baš nije shvatao tog dečaka. Onda uđe u kola i vrati se kući. Obično je vozio ulicom koja je vodila oko grada, nekom vrstom obilaznice, što mu je omogućavalo da izbegne centar. Saobraćaj je uglavnom bio tečan, ali se tog jutra nađe u koloni automobila koji su se usporeno kretali. Možda se dogodio neki saobraćajni udes, to se često dešavalo malo dalje ispred raskrsnice. Malo kasnije zaista mu se učini da primećuje trepćuća svetla policijskih kola. Međutim, kako je postepeno išao napred, nije uspevao da zapazi nijedna oštećena kola. Nije se radilo o saobraćajnom udesu. Bila je to policijska blokada. Tih dana u Avešotu bio je gust saobraćaj. To se događalo zbog slučaja nestale devojčice. Martini nije shvatao smisao tih kontrola, osim ako nisu hteli da izazovu ogorčenje stanovništva. To pomalo liči na ono kada zatvaraju štale, a volovi već pobegli, pomisli. Međutim, ponadao se da su, zbog misterije koja se sve više širila i nametljivosti medija, policajci morali da pokažu javnom mnjenju da ipak nešto rade. Nije bilo sporednih puteva kojima bi vozači kola koji su čekali u redu mogli da izbegnu blokadu, a bilo bi isuviše sumnjivo ići u rikverc. Tako se i Martini pomiri sa sudbinom i nije mu preostalo ništa drugo nego da strpljivo sačeka da dođe na red. Ali dok je lagano napredovao, u njemu poče da raste neobična zebnja. Žmarci u vrhovima prstiju, neobičan osećaj praznine u stomaku.

„Dobar dan, možete li mi pokazati dokumenta, molim vas?“, reče policajac u civilu naginjući se napred kroz otvoreni prozorčić. Profesor je već pripremio ono što je potrebno i pruži mu vozačku i saobraćajnu dozvolu. „Hvala“, reče mu policajac i onda se udalji ka patrolnim kolima. Martini nastavi da posmatra scenu. Bila su tu samo dvojica policajaca. Onaj drugi stajao je nasred kolovoza sa saobraćajnom palicom u rukama kojom je pokazivao vozačima da se zaustave. Policajac s kojim je razgovarao uđe u kola i poče da diktira osnovne podatke iz dokumenata preko radio-stanice, Martini je to mogao jasno da vidi kroz zadnji prozor na policijskom automobilu. Ali ubrzo zatim poče da se i sam pita zašto se ovaj toliko zadržava. Možda mu se samo činilo, možda se to događalo svima koji su bili zaustavljeni, ali se u njemu probudi ista ona sumnja da nešto nije u redu. Policajac najzad izađe iz patrolnih kola i vrati se ka njemu. „Gospodine Martini, da li biste mogli da pođete sa mnom, molim vas?“ „Šta se događa?“, upita, možda malo previše uznemiren. „Samo jedna formalnost, biće nam potreban samo neki minut“, odgovori ovaj ljubazno. Sproveli su ga do male policijske stanice u Avešotu. Tu su ga uveli u neku vrstu arhive. Pored kartoteka i fascikala poređanih po policama, u prostoriji je bilo odloženo sve i svašta. Stari, sada neupotrebljivi kompjuteri, lampe, kancelarijski materijal, čak i jedna preparirana ptica grabljivica. Bili su tu sto i dve stolice. Profesor je neprestano gledao u onu praznu ispred sebe, pitajući se ko će sesti na nju. Već je proteklo

četrdeset minuta otkako je tu i još nije video nikoga. Tišina i miris prašine bili su nepodnošljivi. Vrata se iznenada otvoriše i Martini ugleda kako kroz njih ulazi čovek tridesetih godina u sakou i s kravatom. U ruci je držao saobraćajnu dozvolu za džip i njegovu vozačku dozvolu. Izgledao je pitomo i osmehnuo mu se. „Izvinite što sam vas pustio da čekate, ja sam agent Borgi.“ Martini steže ruku koju mu je ovaj pružio i zbog njegove ljubaznosti malo se opusti. „Nema problema.“ Borgi sede na praznu stolicu i stavi dokumenta na sto, na brzinu ih prelista, kao da nije bilo načina da ih ranije pregleda. „Onda, gospodine... Martini“, reče, čitajući njegovo ime. Profesor se zapita da li se samo pretvara, da mu pokaže da nema potrebe da se ičega boji, zato što je odranije znao kako se zove. „Da, to sam ja“, potvrdi. „Pretpostavljam da ste se verovatno zapitali zašto smo vas zadržali. Vršimo kontrole po uzorku, završićemo za neki minut.“ „Je li to zbog nestale devojčice?“ „Poznajete li je?“, upita ovaj drugi hladno. „Istih je godina kao moja kćerka i ide u školu u kojoj predajem, ali, iskreno rečeno, nje se ne sećam.“ Mladi agent napravi pauzu i Martini steče utisak da ga proučava. Borgi onda nastavi da govori uz uobičajenu srdačnost. „Postaviću vam jedno tipično policijsko pitanje“, nasmeši se. „Gde ste bili dvadeset trećeg decembra u sedamnaest sati?“ „Na planini“, odgovori ovaj spremno. „Išao sam na izlet u trajanju od nekoliko sati. Vratio sam se kući za večeru.“

„Planinar?“ „Ne, strastveni ljubitelj trekinga.“ Borgi napravi grimasu odobravanja. „Uh. A u kojem delu planine ste bili dvadeset trećeg?“ „Popeo sam se visoko, a onda sam odlučio da odem na istočnu padinu.“ „Da li je neko bio s vama? Neki prijatelj, poznanik?“ „Ne, niko. Volim da pešačim sam.“ „Onda neko ko vas je video, neki drugi izletnik, berač pečuraka ili bilo ko, ko može da potvrdi gde ste se nalazili...“ Martini se malo zamisli pa reče: „Čini mi se da nisam nikoga sreo tog dvadeset trećeg.“ Borgi opet napravi pauzu. „Šta vam je bilo s rukom?“ Martini pogleda zavoje na levoj ruci, kao da je zaboravio na to. „Okliznuo sam se baš toga dana. Pogrešno sam nagazio, i da bih zaustavio pad, instinktivno sam se uhvatio za granu koja se nagnula nad zemljom. Malo teško zarasta.“ Borgi opet poče da ga proučava. Martini oseti nelagodnost. Onda se agent ponovo nasmeši. „Dobro, završili smo“, reče i vrati mu dokumenta. Martini se iznenadi. „Je li to sve?“ „Rekao sam vam da ćemo završiti za nekoliko minuta, zar ne?“ Agent ustade, a isto to uradi i Martini. Rukovaše se. „Hvala vam za vaše vreme, profesore.“

Te večeri Klea je za večeru pripremila pečeno pile s prženim krompirom, omiljeno jelo porodice. Kada nešto nije išlo kako treba ili kada su hteli da se počaste, okupljali su se oko nekog lepog pileta. Nije mu bio poznat razlog zbog kojeg je njegova žena izabrala baš taj meni, možda da proslave uspostavljeni mir s Monikom. On joj nije ispričao epizodu s dočeka nove godine, nadao se da će to uraditi njihova kćerka. Devojka nije imala hrabrosti za to, ali osećaj krivice doveo je do ponovnog zbližavanja s majkom. Dok su jeli, u kući je vladala neka nova atmosfera. Konačno su veselo čavrljali za stolom. Tema su bile komšije. Odevisi su postali predmet sprdnje, Klea i Monika smejale su se na njihov račun i nisu prestajale da pričaju. Srećom, pomisli Martini. Tako niko neće primetiti činjenicu da je on, za razliku od njih, toliko ćutljiv. Pošto je izašao iz policijske stanice, vozio je do kuće sa osećajem opuštenosti. Ali kako su prolazili sati, čudna pitanja počela su da mu se formiraju u glavi. Zašto su ga pustili da ode tako brzo? Da li je stvarno smeo da veruje da je ljubaznost agenta Borgija istinita? Je li okolnost što nije imao način da dokaže sopstveni alibi za dan nestanka izazvala njihovu sumnju? Posle večere pokuša da ispravlja školske zadatke, ali mu je nešto drugo neprekidno odvlačilo pažnju. Oko jedanaest sati ode u krevet, svestan da će pričekati na san. Biće sve u redu, reče u sebi, dok se uvlačio ispod pokrivača. Da, biće u redu.

Planinar? Ne, strastveni ljubitelj trekinga.

Uh. A u kojem ste delu bili dvadeset trećeg? Popeo sam se visoko, a zatim sam odlučio da odem na istočnu padinu. Da li je neko bio s vama? Neki prijatelj? Poznanik? Ne, niko. Volim da pešačim sam. Onda neko ko vas je video, neki drugi izletnik, berač pečuraka ili bilo ko, ko može da potvrdi gde ste se nalazili... Čini mi se da nisam nikoga sreo dvadeset trećeg. Šta vam je bilo s rukom? Fogel prekide video sa ispitivanja. Na ekranu ostade profesorov prvi plan. Specijalni agent okrenu se ka Borgiju i Majerovoj. „Nikakvog alibija i povreda ruke“, izjavi trijumfalno. „Ali taj čovek nema mrlju u prošlosti, nijednu prethodnu osudu za krivična dela, bilo šta što bi moglo da nas navede na pomisao da je sposoban za čin nasilja“, stavi primedbu tužiteljka. Pošto je pregledao sve Matijine snimke, Fogel je bio ubeđen da ga je dečak stvarno naveo na trag koji su tražili. Bio je to njegov supersvedok. On i njegova majka odvedeni su na zaštićenu lokaciju. Onda su odmah počeli da prate profesora. U poslednja sedamdeset dva sata praktično ga nisu ispuštali iz vida. Ljudi su ga posmatrali sa odstojanja, tajno ga snimajući i prateći njegovo ponašanje. Nije iskrslo ništa nenormalno, ali Fogel, naravno, nije očekivao da će odmah pronaći neoboriv dokaz da ga uhapse. Pored toga, u takvim slučajevima bilo je potrebno pogurati stvari. Zbog toga je organizovao fingirano mesto za jutrošnju blokadu. Međutim, pre toga izveo je Matiju iz njegovog skrovišta i tačno mu objasnio šta da radi kada vidi profesora na ulici. Bilo je potrebno da ga ovaj prepozna s lica.

Dok se ispred gvožđarske radnje Martini pitao zašto dečak izmiče iz njegovog vidokruga, Fogel je iz policijskog auta analizirao svaku crtu njegovog lica. Njegovo odvođenje u policijsku stanicu i ostavljanje samog u prašnjavoj arhivarnici da čeka četrdeset minuta bio je način da se izvrši pritisak na njega. Borgi je, sa svoje strane, dobro odglumio svoj deo. Bio je ljubazan, zadovoljan odgovorima. Ali pitanja nisu bila zamišljena da dovedu ispitanika u kontradikciju, nego da mu se usadi crv sumnje. Sve to urodiće plodom u narednim satima, Fogel je bio uveren u to. Majerova malo manje. „Znate li koliko onih koje smo neformalno ispitali ovih dana nije imalo uverljiv alibi za dvadeset treći decembar? Njih dvanaest. A četvorica od njih bili su osuđivani.“ Fogel je očekivao tužiteljkin skepticizam. Ipak, za njega je profesor Loris Martini bio idealan profil. „Nevidljivost je talenat“, izjavi. „Zahteva samokontrolu i veliku disciplinu. Uveren sam da je profesor Martini u glavi već počinio nedokazana dela, svaki put se pitajući da li je stvarno sposoban da to uradi. Ali čudovišta se ne rađaju. To je kao s ljubavlju: potrebna je prava osoba... Kada je sreo Anu Lu, konačno je shvatio kakva je njegova prava priroda. Zaljubio se u svoju žrtvu.“ Borgi je bez komentara prisustvovao toj razmeni dosetki. Da je morao da posluša sopstveni instinkt, zakleo bi se da se profesor prikazao isuviše mirnim za vreme njihovog prvog susreta. „I vi ste pre izvesnog vremena rekli da je Ana Lu verovatno poznavala svog otmičara i da ga je bez problema sledila“, reče

Majerova. „Nasuprot tome, ovde nije izvesno da su se to dvoje poznavali.“ „Martini predaje u istoj školi u koju ide devojka. Ona ga sigurno poznaje iz viđenja.“ „Možda je Ana Lu znala ko je on, ali da li je imala poverenja u njega? Potrebno je mnogo više od površnog poznanstva da bi se devojčica nagovorila da uđe u auto po mraku. Pogotovo što je devojčica o kojoj se radi vaspitana da svede na minimum kontakte sa osobama van bratstva... a čini mi se da mu ovaj profesor Martini ne pripada.“ „A kako objašnjavate Matijine snimke?“ „Te slike još nisu dokaz i vi to dobro znate.“ Ali će to postati, pomisli Fogel. I još jednom pogleda miran izraz čovekovog lica. Da, profesor Martini bio je savršen.

5. januar Trinaest dana posle nestanka

Žućkasta svetlost sumraka stvarala je neku vrstu azurnoplave aure oko planinskih obrisa. Profesor je vozio glavnom ulicom. Pored njega – njegova žena. Grejanje u džipu bilo je uključeno i pomalo je štucalo, ali je unutra vladala prijatna toplina. Klea je prestala da priča pre nekoliko minuta i izgledalo je da uživa u otupelosti opuštene atmosfere. Martini se povremeno okretao prema njoj, a Klea je njegov pogled dočekivala sa osmehom. „Pala ti je na pamet dobra ideja“, reče. „Odavno nismo išli na jezero.“ „Od prošlog leta“, podseti je. „Ali mislim da je zimi prijatnije.“ „Slažem se.“ Čitav dan proveli su na jezercetu na visokoj koti. Da bi stigli do njega, morali su da pešače nekoliko sati. Nije to bila naporna maršruta, kao one na koje je on obično znao da se odvaži. Klea nije bila istrenirana i namerno je izabrao baš tu rutu. U šumi su rečice i potoci presecali stazu koja je često raščišćavana, kako bi izletnicima bilo omogućeno da stignu do cilja. Neuobičajeno odsustvo snega u sezoni olakšavalo je penjanje. Kada su konačno stigli na sam vrh, kao nagradu su dobili prizor male doline, okružene kamenitim vrhovima, nedaleko od jednog ogromnog glečera. U njegovom podnožju – ogledalo najbistrije vode, čija je površina bila izbrazdana nestašnim zlatnim odblescima. Svuda okolo šuma drveća gorske ruže na kojem su se tokom leta isticali cvetovi jarkocrvene boje. Pored jezerceta je postojao planinarski dom, gde se moglo uživati u jelima tipičnim za taj

kraj. Meni je bio ustaljen i sastojao se od samo tri uobičajena jela. Međutim, Martini i njegova supruga dolazili su tu pre svega zbog potaža od povrća i hleba od pšeničnog brašna. Sati su brzo protekli i kada su se spustili i ušli u kola, skoro je bio pao mrak. „O čemu razmišljaš?“, upita Klea. Pitanje je delovalo sasvim bezazleno. „Ni o čemu.“ Bio je iskren. Misli koje su ga mučile prethodnog dana nestale su i sada je ponovo bio miran. Međutim, nije joj rekao za blokadu i ono ispitivanje kojem je bio podvrgnut. „Trebalo bi da skratiš kosu“, reče ona dok mu je rukom prolazila kroz gust sloj kestenjastih kovrdža. Martini je voleo te male pažnje svoje žene. Navodile su ga na pomisao da još želi da brine o njemu. „U pravu si, sutra idem kod berberina.“ Bili su srećni, ali i umorni. Pomisao na povratak kući i lepo tuširanje privlačila je oboje. Međutim, Martini primeti da se lampica za gorivo na komandnoj tabli upalila. „Moram da sipam gorivo.“ „Možeš li to da odložiš za sutra?“, upita Klea, kojoj baš nije bilo drago da se zadržavaju. „Nažalost, ne.“ Posle desetak kilometara uoči benzinsku pumpu. Međutim, kada skrenu da stane, primeti da ima mnogo automobila i prikolica s turistima. Čudno, zato što na tom mestu obično nikada nije bilo nikoga. Nestala devojčica, pomisli. Došli su ovde da njuškaju. Vladala je praznična atmosfera, pristigle su grupe turista sa svih strana i galama ljudi i dece bila je gotovo nepodnošljiva. Kada je došao na red, Martini priđe pumpi za samoposluživanje i sam nasu gorivo.

Zatim krenu u restoran da plati. Stade u red ispred kase. Jedna vredna i mlada kasirka pokušavala je da ubrza operaciju naplate. Na jednoj uzdignutoj polici, u uglu blizu plafona, stajao je televizor. Glasovi ljudi koji su preplavili lokal nadjačavali su zvuk, ali su na ekranu promicale slike ko zna koje po redu televizijske reportaže o Ani Lu Kastner. Martini samo zafrkta i dalje ne obrati pažnju. Konačno dođe trenutak da plati. „Sipao sam na pumpi broj osam“, saopšti kasirki. „Vi ste odavde, pretpostavljam“, reče žena dok je proveravala iznos na kompjuteru. Glas joj je odavao ogorčenje. „Kako ste to shvatili?“ „Videla sam kako ste zafrktali malopre.“ Zatim dodade tihim glasom: „Moj šef zadovoljan je zbog ove najezde, kaže da posao ide bolje, ali ja se uveče vraćam kući s upaljenim nogama i glavoboljom, bolje da vam ne pričam.“ Martini se nasmeši zbog poverenja koje mu je iskazala. „Možda to neće dugo trajati“, ohrabri je. „Nadajmo se, ali danas je bio poseban dan: televizije su, izgleda, poludele i samo emituju iste slike.“ „Kakve slike?“ Kasirka se, međutim, udaljila od svog glavnog posla i red je počeo da se produžava. „Izvinite, jeste li rekli pumpa broj osam?“ „Da, tačno.“ Žena se okrenu ka staklenim vratima restorana kroz koja se jasno video beli džip. Zatim se zagleda u Martinija uz zbunjen izraz lica. „Ima li nekih problema?“ Kasirka pogleda u pravcu televizora. Martini uradi isto.

Na ekranu su prolazile slike amaterski snimljenog filma. Nazirala se Ana Lu u raznim trenucima svog života. Dok sama hoda ulicom sa šarenim rancem i torbom s klizaljkama. Bila je u društvu neke drugarice, a Martini odmah prepozna Prisilu. U drugoj sceni Ana Lu izlazi iz kuće s mlađom braćom. Onda se slike zaustavljaju i zumiraju beli džip koji je stalno uočljiv u pozadini, na nekoliko metara razdaljine. Profesor shvati koja je to senzacionalna vest koju televizijske mreže prenose tokom čitavog dana. Zbog nje je sav ovaj svet pohrlio u Avešot. Konačno je postojao neki trag. Beli džip, sličan njegovom. Ne, ne samo sličan: bio je to baš njegov džip. Ekskluzivna vest nosila je potpis čuvene televizijske novinarke Stele Honer, a na kajronu se pojavio natpis: PREOKRET: NEKO JU

JE PRATIO. Profesor ostavi pedeseticu na pult, mada je iznos koji je trebalo da plati bio niži. Ne obraćajući pažnju na kasirkin začuđen izraz lica, brzo izađe iz reda. Nije još stigao da prekorači preko praga, kada primeti kako neko pokazuje kroz staklena vrata. „Hej, to je taj auto!“, povika neko drugi. U međuvremenu je oko džipa počela da se tiska grupa ljudi. Proveravali su broj na tablici. Klea je, srećom, sedela unutra i nameravala da pošalje neku SMS poruku, tako da nije ništa primećivala. Martini ubrza korak, dok su se pogledi prisutnih upirali u njega i pratili ga. Kada je stigao do džipa, brzo uđe unutra. „Šta se događa?“ upita Klea, videvši ga uznemirenog. „Objasniću ti posle“, prekide je on i ne gubeći vreme ubaci ključ u bravu za paljenje. Auto se ne pokrenu, jer su mu ruke drhtale. U

međuvremenu su ljudi počeli da ga okružuju. U pogledima muškaraca, žena i dece mogla se prepoznati ista ona začuđenost pomešana sa strahom, kakvu je zapazio u kasirkinim očima. Ako jedno od njih odluči da nešto učini, ostali će ga slediti, pomisli užasnuto Martini. Na kraju je uspeo da upali motor, da gas i krene. Odmah se ubaci na glavnu ulicu i pogleda u retrovizor. Bili su još tu, stajali mirno i fiksirali ga pretećim pogledima. „Hoćeš li da mi kažeš šta se događa?“, upita opet Klea, uznemirena. Nije imao hrabrosti da se okrene i da je pogleda. „Hajdemo kući.“ Na putu do kuće, nije mogao da izbegne žestok rafal pitanja koja mu je upućivala njegova žena. Pokuša da joj objasni situaciju koju, u suštini, ni sam nije shvatao. „Šta znači to da su te zaustavili?“ „Pre dva dana, na mestu blokade.“ „A zašto mi to nisi rekao?“ „Zato što mi se nije činilo da je važno. Zaustavljali su masu sveta, ne samo mene. To se dogodilo i nekim drugima koje poznajem“, slaga. Kada najzad stigoše na odredište, Martini je očekivao da će zateći policiju koja ga čeka. Međutim, ulica ispred kuće je začudo bila pusta. Nije bilo žive duše okolo, ali profesor ipak poče da požuruje ženu: „Uđimo u kući, požuri.“ Kada pređoše preko praga, zatekoše kćerku u dnevnoj sobi kako stoji zagledana u televizijski ekran. „Mama, šta se događa?“ Bila je preplašena. „Na televiziji kažu da je nestala devojka... da ju je neko pratio... i onda prikazuju auto koji je, izgleda, naš.“

Klea zagrli Moniku, ne znajući šta da kaže, zatim pogleda muža očekujući da on nešto kaže. Martini nije uspevao da se pomeri iz hodnika. „Ne znam, ne razumem. Mora biti da je neka greška“, prošaputa. Na ekranu se pojavi beli džip. „Pa to je naš auto.“ Klea je bila šokirana i nije mogla da veruje. „Znam, ludo je.“ Profesor u međuvremenu primeti kako njegova kćerka počinje da plače. „Rekao sam ti: bio sam u policijskoj stanici, postavili su mi nekoliko pitanja i onda me poslali kući. Bio sam ubeđen da nema problema.“ „Bio si ubeđen?“ U Kleinom glasu osećala se optužba. Martini je postajao sve više uznemiren. „Da, pitali su me gde sam bio kada je devojčica nestala. Takvo nešto...“ Klea zaćuta nekoliko sekundi, kao da pokušava da se priseti. „Toga dana bio si u planini. Vratio si se uveče“, reče smireno. Ali u dubini duše počela je da shvata da njen muž nema alibi. „Da, pogrešili su“, saglasi se mirno, zato što nije mogla ni da zamisli neku drugačiju pretpostavku. „Sada ćeš pozvati policiju i zatražiti objašnjenje.“ Njena odlučnost ipak je prikrivala nesigurnost. Martini konačno smognu snage da uđe u dnevnu sobu, priđe telefonu i otkuca broj. Odgovoriše posle nekoliko trenutaka. „Ja sam Loris Martini, hteo bih agenta s kojim sam razgovarao pre neki dan, molim vas. Čini mi se da se zove Borgi.“ Dok je čekao da ga povežu, profesor se pogledom obrati ženi i kćerki. Delovale su smeteno, uplašeno. Bilo mu je teško što ih vidi u tom stanju. Ali najgori osećaj za njega bio je taj zagrljaj u koji kao da

su se sakrile, koji kao da nema veze s njim, kao da su već odlučile da se distanciraju od njega. Prođe nekoliko minuta, pa onda neki glas odgovori. „Izvolite, ja sam Borgi.“ „Možete li mi reći šta se događa? Zašto je moj auto na televiziji?“ Martini je bio van sebe. „Žao mi je, profesore“, reče policajac bezizražajnim glasom. „Bilo je to curenje informacija. Nije smelo da se desi.“ „Curenje informacija? Jesam li optužen za nešto?“ Na drugoj strani zavlada kratkotrajna tišina. „Ne mogu ništa drugo da vam kažem. Mi ćemo vas pozvati, ali vam savetujem da nađete nekog advokata. Laku noć.“ Kada Borgi naglo završi telefonski razgovor, Martini ostade sa slušalicom prislonjenom uz uho, ne znajući šta da radi, dok su ga Klea i Monika molile za odgovor. U tom trenutku nekakav blesak za trenutak osvetli prostoriju. Nije se radilo o halucinaciji, zato što sve troje pogledaše okolo, ne shvatajući o čemu se radi. Blesak se ponovi još jednom, pa onda posle nekoliko sekundi još jednom. Izgledalo je kao vremenska nepogoda, ali ovog puta munja nije bila praćena zvukom. Martini priđe jednom od prozora i pogleda napolje, a žena stade iza njegovih leđa. Bleskovi su dolazili s ulice. Nekoliko figura, tamnih kao senke, muvalo se oko kuće. Povremeno su izbacivale blesak. Izgledale su kao Marsovci, radoznali i preteći. Bili su to foto-reporteri.

6. januar Četrnaest dana posle nestanka

Već u toku noći, reportažna kola televizijskih mreža zauzela su ulicu naspram kuće Martinijevih. Ko je stigao pre dokopao se najboljeg položaja, da kamerom uhvati ovu mirnu kućicu koja će završiti na televiziji i neprekidno se vrteti dvadeset četiri sata dnevno. Pored televizijskih ekipa, fotografa i reportera, oko ograde koju je lokalna policija postavila da razgraniči zonu bezbednosti tiskale su se i grupe radoznalaca. Ali ta mera opreza ne bi mogla da zaštiti ni njega ni njegovu porodicu, ako bi gomila odlučila da primeni kriterijum presude po kratkom postupku, pomisli profesor, dok je oko devet sati ujutro provirivao kroz prozor. Bila je to teško probdevena noć. Niko nije oka sklopio. Monika je poklekla tek pred zoru, a Klea se zatvorila i pošto je sve to teško preživljavala, predala se upornom ćutanju. Martini nije mogao da istrpi sve to. Morao je nešto da učini. „Borgi je rekao da će se oni javiti, ali ja nemam nameru da čekam“, saopšti ženi. „Nisam ništa uradio i oni ne mogu da dokažu ništa suprotno, inače bi me već uhapsili, zar ti se ne čini da je tako?“ Klea razmisli o tom aspektu i izgledalo je da je malo povratila poverenje. „Da, moraš da odeš do njih i razjasniš svoj položaj.“ Martini se obrija i obuče najbolje odelo, čak stavi i kravatu, s namerom da izađe iz kuće i da se samim tim pokaže onakvim kakav je uvek bio za one koji su ga poznavali: pristojan čovek. Kada pređe preko praga, zaslepi ga rafal bliceva. Dolazili su iz svih uglova, kao bombardovanje. Sakri lice jednom rukom, samo da ga ne zaslepe.

Zatim krenu prema džipu, ali se predomisli. Posle one priče o snimcima nije bilo zgodno da ulazi u taj auto. Osim toga, bilo bi teško izvodljivo da izađe iz uličice pored tolike mase ljudi. Zato odluči da ode peške. Jedan policajac ugleda ga kako se udaljava i povika: „Gospodine Martini, možda bi bilo zgodno da se vratite u kuću.“ Nije to bilo naređenje, samo mu je savetovao da se ne suočava s gomilom, zato što bi to bilo opasno. Martini ne obrati pažnju i nastavi da hoda, prolazeći pored ograde. Snimatelji i novinari, naoružani mikrofonima, u trenu se stvoriše oko njega. „Zašto se vaš auto pojavljuje na mestima koje devojka posećuje?“ „Jeste li dobro poznavali Anu Lu? Jeste li je pratili?“ „Je li vas policija već pozivala na ispitivanje?“ „Da li je, po vašem mišljenju, ubijena?“ Martini je ćutao i pokušavao da nastavi svojim putem, ali su ga usporavali. Prisutna publika u međuvremenu je počela da galami. Profesor nije mogao da čuje uvrede koje su mu upućivali, ali u gomili koja ga je okruživala moglo se videti dosta ljutitih lica. Još mu nisu prilazili, ali su njihove namere bile očigledne. Kada je neko bacio prvi predmet prema njemu, Martini nije stigao ni da shvati o čemu se radi. Samo začu potmuo udarac kada nešto pade na asfalt nedaleko od njega. I neki drugi odmah počeše da oponašaju bundžiju, sakrivenog u gomili. Poleteše i drugi predmeti – konzerve piva i novčići. U strahu da će biti pogođeni, reporteri se udaljiše nekoliko koraka, oslobađajući prostor oko njega i čineći ga tako lakom metom. Martini podiže ruke da se zaštiti, ali bilo je uzaludno. Prisutni policajci nisu uspevali da obuzdaju bes ljudi. U tom trenutku začu se

škripanje guma. Martini se baš sagao da izbegne kišu predmeta koja je letela prema njemu, ali se ispravi tek toliko koliko je bilo dovoljno da ugleda neki mercedes s tamnim staklima koji pristade na samo koji metar od njega. Zadnja vrata širom se otvoriše i neki čovek, koji je na sebi imao izuzetno elegantno odelo sa tankim belim prugama, pruži mu ruku. „Uđite!“, reče mu glasno. Iako nije znao o kome je reč, Martiniju nije preostalo ništa drugo nego da prihvati poziv. Uđe u kola i ova brzo krenuše, sklonivši ga od sigurnog linča. Prvo što uradi elegantni čovek bilo je da mu pruži pakovanje papirnih

klineks maramica. „Obrišite se malo, profesore.“ Onda se obrati vozaču: „Odvezi nas na neko mesto gde možemo na miru da razgovaramo.“ Martini otkri da je uprljan nekom žućkastom supstancom koja je po mirisu podsećala na senf. „Gađali su me svim i svačim tamo napolju.“ „Ne bi trebalo da se suočavate s masom na onakav način. Ako tako postupate, izazivate ih, zar ne razumete?“ „A šta bi onda trebalo da radim?“, upita profesor ljutito. „Pre svega, da mi se poverite.“ Čovek se nasmeja, pa mu pruži ruku da se predstavi. „Advokat Đorđo Levi.“ Martini ga sumnjičavo osmotri. „Vi niste odavde.“ Čovek se ponovo nasmeja. „Ne, naravno da nisam.“ Bio je to dubok, iskren smeh. Onda se opet uozbilji. „Sumnja se u jednoj zajednici širi istom dinamikom kao epidemija, jeste li to znali? Malo je dovoljno da zaraza postane nezaustavljiva. Ljudi ne traže pravdu, hoće

samo krivca. Da daju ime strahu, da se osete sigurno. Da nastave da se zanose da je sve dobro, da uvek postoji rešenje.“ „Onda bih možda mogao da prijavim medije i policiju“, izjavi Martini uverljivo. „Ne savetujem vam to.“ Advokat mu to reče ozbiljnim glasom. „Šta onda mogu da uradim?“ „Ništa“, sledio je odsečan odgovor. „To znači da moram da pustim da me uništavaju, a da ne reagujem?“ Profesor je bio nepoverljiv i gnevan. „Taj rat je izgubljen, dakle, voditi ga ne služi ničemu. Što to pre shvatite, tim bolje. Tačnije, moramo koncentrisati snage na vašu sliku časnog čoveka, dobrog supruga i oca porodice.“ „Da, ali na televiziji kažu da sam pratio devojčicu skoro mesec dana pre nego što je nestala. To je apsurdno!“ „Ne vi“, pojasni advokat. „Vaš auto ju je pratio... Od sada pa nadalje obratite pažnju na reči koje koristite, profesore: na snimcima se u pozadini vidi samo vaš džip.“ „Novinari kažu da je jedan moj učenik pravio snimke.“ „Zove se Matija“, otkri mu Levi. Martini je izgledao iznenađeno. „Pretpostavimo ipak da su ti snimci samo puka koincidencija“, nastavi advokat. „Vi i Ana Lu živite u istom mestu, to je prihvatljivo. Ali postoji nešto drugo na šta moram da vas upozorim...“

Mercedes se zaustavi. Martini kroz prozorče prepozna zaravan iza groblja u Avešotu, gde su dečaci i devojčice ponekad odlazili da upražnjavaju seks ili da puše marihuanu.

„Žaca koji ih progoni zove se Fogel.“ Advokat je to ime izgovorio zabrinutim glasom. „Ne bih ga definisao kao istražitelja prve kategorije, ni kao detektiva. Nema kriminološku stručnost i ne interesuju ga stvari kao što su forenzički nalazi ili DNK. To je neko ko se služi medijima da dođe do cilja.“ „Ne razumem...“ „Fogel zna da snimci koji su u njegovom posedu ne čine dokaz. Osim toga, snimao ih je dečak opčinjen Anom Lu koji je osuđivan zbog agresivnog ponašanja, koji koristi lekove koji deluju na psihu i koga prati mesni psihijatar, neki Flores. Sve u svemu, ako postoji najnepouzdaniji izvor, onda je to upravo taj Matija. Fogel ne može da se posluži njime. Zbog toga ste vi još na slobodi, profesore.“ „I ne boje se da mogu da pobegnem?“ Levi se opet nasmeja. „A gde biste mogli da odete? Vi ste završili na nacionalnim televizijama, profesore. U ovom trenutku čitava zemlja poznaje vaše lice.“ Martini bolje osmotri čoveka. Bio je stariji od njega, ali je delovao mlađe nego što je bio. Možda je počela da ga napušta kosa, mada još gusta i u prirodnoj boji. Žene su sigurno smatrale da je šarmantan. Oko sebe je širio lepi miris kolonjske vode, ali nije se radilo samo o tome. Njegova smirenost i sigurnost ulivali su poverenje. „Šta vi onda radite ovde?“ „Ovde sam da vas branim, očigledno!“, odgovori advokat, smešeći se. „Ali koliko bi me koštalo ako vas angažujem?“ „Ni centa“, reče Levi, podižući ruke. „Naplatiću se reklamom slučaja. Međutim, biće troškova.“ Poče da nabraja: „Pre svega,

privatni istražitelj koji vodi istragu paralelno s policijom. Zatim, u slučaju procesa, posebni veštaci, stručnjaci raznih vrsta, neko ko se bavi istraživanjem u okviru prava.“ Martini pokuša da zamisli kolika bi bila cena. „Moram da popričam o tome sa svojom ženom.“ „Naravno.“ Onda advokat zavuče ruku u kožnu torbu koja mu je ležala pored nogu i izvuče belu kutiju: bio je to nov-novcat mobilni telefon, još savršeno upakovan. „Od sada pa nadalje za kontakte sa mnom koristićete ovo, s obzirom na to da je vrlo moguće da vas prisluškuju. I ne pomerajte se iz kuće ako ne možete da se krećete na sigurnom.“ Fogel je vezivao kravatu od kašmira ispred ogledala u hotelskoj sobi. Kupio ju je pre polaska za Avešot, unapred uživajući u trenutku i prilici u kojima će je staviti. Dole ga je čekala mala grupa novinara. A njemu se sviđala ideja da ih pusti da ga čekaju. Na kraju krajeva, dovoljno su oni njega mučili poslednjih meseci. Slučaj osakaćivača, priseti se. Morao je da plati skupu cenu zbog toga, ali sada je ponovo bio na sigurnoj stazi, dok su mu ona kopilad opet bila za petama, nadajući se da će im pružiti dodatne informacije kojima će trenutno smiriti svoj nezajažljivi apetit.

Osakaćivač je bio greška, morao je da prizna. Ali više je neće ponoviti. Nije mu mnogo trebalo da se povrati i ponovo izgradi reputaciju, da opet postane idol medija. Bio je na korak da obnovi nekadašnju moć, stoga mora biti oprezan.

Stela vešto poslužila Matijinom serijom snimaka. Montaža zumiranjem profesorovog džipa bila je medijsko remek-delo. Pored toga, agent Borgi pokazao se kao vredan saveznik, što nikada ne bi očekivao. Možda je momak imao budućnost, ako bi ga vukao za sobom i u narednim slučajevima. Međutim, problem je bila Majerova. Uobražena kurvica. Nije postojalo ništa gore od tužiteljke idealiste. Ali znaće da je ukroti, bilo je dovoljno samo pomilovati njen ego, pustiti je da oseti toplinu reflektora. Niko nije bio u stanju da to odbije, makar i po cenu da se opeče. Sa osakaćivačem se izložio baš toj opasnosti. Ali najgore je prošlo. Pokucaše na vrata. „Gospodine, morate da siđete. Ne možemo više da ih zadržimo“, upozori ga Borgi. Fogel se ubrzo pojavi pred bučnom publikom, okupljenom u sali za ručavanje hotela i nestrpljivom da nešto sazna. Sve stolice bile su zauzete, dok su mnogi izveštači stajali. U dnu lokala bili su namešteni stalci s televizijskim kamerama. „Nažalost, nemam mnogo toga da vam kažem“, bilo je sve što je izjavio ispred mnoštva mikrofona. „Verujte mi da ćemo se potruditi da nešto saznamo za kratko vreme.“ Neki počeše da protestuju, ali je Fogel bio isuviše iskusan da bi se prepustio kolektivnom intervjuu. Reći će samo ono što njemu odgovara. „Zašto još niste uhapsili profesora Martinija?“, upita jedan reporter iz pisanih medija. „Zato što nameravamo da mu obezbedimo sve garancije predviđene zakonom. On je za sada samo osumnjičeni.“

„Ali da li ste osim snimaka belog džipa pronašli još neku povezanost s Anom Lu Kastner?“ upita jedna novinarka u azurnoplavom kostimu. „To je poverljiva informacija“, odgovori Fogel. Bila je to jedna od njegovih omiljenih rečenica: nije bilo potvrde, ali ni demantija. Specijalni agent želeo je da svi misle da policija ima nekog keca u rukavu. „Znamo da se profesor Martini nedavno preselio s porodicom u dolinu“, sada je došla na red Stela Honer da govori. „Njegova žena napustila je svoj posao advokata i pošla s mužem za Avešot. Da li su, po vašem mišljenju, bežali od nečega?“ Fogel se obradova tom pitanju. Stela je uvek bila vešta da se dotakne

neuobičajenih

aspekata

činjenica

koje

je

iznosila.

„Istražujemo prošlost te osobe, ali mogu vam reći da izgleda da je do sada besprekoran čovek.“ Odbrana Martinija bila je sračunata, poslužila je da razljuti javnost koja je napravila sopstveni izbor i nije volela da bude demantovana. „Vi ste mu, u stvari, uništili ugled objavljivanjem informacija“, izjavi bez trunke uzdržanosti. „Nemam ništa više da vam kažem.“ „Zašto ste nas onda pozvali?“ požali se neko. „Da vas opomenem“, nastavi Fogel odlučno. „Ne možemo da vas sprečimo da širite vesti, ali potrebno je da znate da svaka informacija koja izađe bez saglasnosti policije može biti štetna za istragu, a samim tim i za mladu Anu Lu Kastner. Činjenica da ona nije ovde ispred nas ne znači da smemo da je zanemarimo.“ Poslednju rečenicu izgovori pravo u televizijske kamere koje su bile uperene u njega. Onda se otarasi mikrofona i uputi se ka izlazu, dok su novinari nastavljali da ga progone pitanjima. Ali Fogel ih sada nije slušao. Pažnju mu skrenu

vibriranje njegovog mobilnog telefona. Uze ga i pogleda tekst poruke na ekranu. „Moram da razgovaram s vama. Pozovite me na ovaj broj.“ Verovatno je to bio neki novinar u potrazi za ekskluzivnom vešću. Odluči da ne obraća pažnju na poruku i odmah je izbrisa, sav iznerviran. „Mi se, u stvari, nismo posećivali. Žena i kćerka delovale su da su u redu, ali mi se on nikada nije sviđao.“ Odevisovo lice jedva je uspevalo da stane u mali televizor u kuhinji Martinijevih. „Ako baš moram sve da kažem, primetio sam, takođe, da je njegovo držanje, sve u svemu, čudno. Na primer, tog jutra kada je nestala sirota Ana Lu, naleteli smo jedan na drugog dok je izlazio iz kuće. Pozdravio sam ga, ali me on nije ni pogledao. Ubacio je neki ranac u prtljažnik one krntije od džipa i... Da, mnogo je žurio, u svakom slučaju, kao neko ko nešto krije.“ Pošto je saslušao neverovatnu komšijinu laž, Martini dođe u iskušenje da pesnicom razbije policu na kojoj je stajao televizor. Ali jedva se zaustavi na vreme, zato što mu je ta ruka bila u zavojima. Klea, koja je sedela za stolom, isključi televizor. „Ta gadna povreda još nije zarasla, rekla sam ti da odeš kod lekara da ti je pregleda.“ Tu rečenicu izgovori nekako skrušeno, mirno. Martini je još kipteo od besa. „To kopile.“ „Zašto, šta si očekivao?“ Profesor pokuša da povrati kontrolu. Ode da sedne pored supruge. Prošlo je jedanaest sati uveče, u kući je vladala tišina. Kuhinjski sto, osvetljen centralnom lampom, izgledao je kao utočište za svetlo usred

mraka. Ispred dvoje supružnika bili su računi i priznanice, pored kopije poslednje prijave prihoda. Klea je bar deset puta proveravala cifre na digitronu. Rezultat je uvek bio isti. „Nema dovoljno novca za plaćanje troškova koje predviđa advokat Levi“, morao je da prizna Martini, sav ojađen. „To znači da ćemo neko vreme prekinuti plaćanje kirije.“ „Da, kako da ne. Gde ćemo onda da živimo kada nas isele?“ „Pobrinućemo se za to kada se dogodi. A u međuvremenu bih mogla da zatražim zajam od mojih.“ Martini odmahnu glavom, kao da na taj način želi da naglasi da je situacija u kojoj se nalaze apsurdna i da sve počinje da se ruši isuviše brzo. „Moraćemo da se odreknemo Levija, ne postoji druga mogućnost.“ „Potrošili smo zalihe hrane.“ „Kakve to veze ima?“ „Danas sam izašla da odem do supermarketa. Neko me je prepoznao, uplašila sam se i otišla, a da nisam ništa kupila.“ Gledajući kako se bes vraća i ocrtava na licu njenog muža, Klea ga uze za ruku. Govorila mu je tiho, ali joj je glas bio pun bola. „Moniku su izvređali na internetu. Primorali su je da zatvori svoj profil na Fejsbuku.“ „To su samo glupači i frustrirani tipovi u potrazi za pažnjom, ne bih brinuo zbog toga.“ „Da, znam... ali će za neki dan ponovo morati da krene u školu.“ Bila je u pravu; među tolikim dešavanjima nije pomislio na to. „Ne možeš pustiti da te tako linčuju, a da ne reaguješ. Svaka optužba upućena tebi odražava se i na nas.“

Martini duboko uzdahnu. „U redu, reći ću Leviju da nastavi da radi.“ Neko pozvoni na vratima. Muž i žena zgledaše se ćuteći, ne shvatajući ko bi mogao biti u to doba. Onda on ustade od stola i ode da otvori. „Dobro veče, profesore Martini“, reče Borgi na pragu. Iza njegovih leđa bilo je najmanje pet patrolnih kola s upaljenim rotacionim svetlima, policijski kombi i kamion za uklanjane vozila. Parada za medije. Snimatelj i fotografi snimali su scenu. „Imam ovde nalog za pretres i zaplenu.“ Borgi mu pokaza dokument. Klea banu iza muževljevih leđa, ali se ukoči kada ugleda sve one policajce ispred kuće. „Takođe, moramo da uzmemo otiske i uzorke tela“, nastavi agent. „Da li ste saglasni da to uradimo ovde, ili želite da odemo u odgovarajuću instituciju?“ Martini je bio prosto izgubljen. „Ne, u redu je, uradimo to ovde.“ Borgi se okrenu ka policajcima koji su čekali i dade im znak da priđu kući. Profesor je sedeo u sredini svoje dnevne sobe. Tri tehničara iz forenzičkog odeljenja, s belim košuljama i gumenim rukavicama, petljali su oko njega. Dok je jedan tamponom uzimao uzorke pljuvačke, drugi je uzimao bris ispod nokta na desnoj ruci, u potrazi za organskim materijalom Ane Lu. Treći se posvetio levoj ruci. Skide mu zavoj, a zatim pristupi uzimanju uzorka tkiva s još nezarasle rane. Najzad, fotograf napravi snimak isečka pomoću specijalnog modela

refleksne kamere, koja je omogućavala dobijanje veoma uvećanih slika. Martini je sve te postupke podnosio bez ijedne reakcije, kao ošamućen. Svuda oko njega policajci su preturali po njegovim stvarima, uspomenama na čitav jedan život. Vladao je strahoviti metež. Policajci su izlazili iz kuće, odnoseći providne omote s najrazličitijim predmetima: kuhinjskim noževima, cipelama, čak i vrtlarskim alatom. Na stazi koja je vodila prema kući, na pauk je utovarivan džip, naočigled čitavog komšiluka koji se probudio zbog tog krkljanca i počeo pažljivo da prati šta se događa. Bili su u pidžamama ispod zimskih jakni i komentarisali scenu uz izraze gađenja. Klea je iz jednog ugla dnevne sobe posmatrala muža i stezala u naručje kćerku koja je bila prinuđena da ustane iz kreveta. Obe su izgledale veoma potreseno. Martinija po ko zna koji put obuze osećaj krivice.

9. januar Sedamnaest dana posle nestanka

Izabrali su najboljeg forenzičara kojeg su imali na raspolaganju, da se pozabavi Martinijevim autom. Bio je to omalen čovek neodređenih godina i neobičnog izgleda. Čudnovato je bilo to što je, mada skoro ćelav, ono malo preostale kose držao skupljenu u repić. Pored toga, njegova koža ispod bele košulje bila je u potpunosti prekrivena tetovažama. Zvao se Krop. „Obavili smo sve testove koji su nam na raspolaganju, pa nam je za to bilo potrebno mnogo vremena“, pravdao se Fogelu i Majerovoj. Policija je rekvirirala jednu garažu u Avešotu, kako bi omogućila ekipi da radi u najboljim uslovima. Unutrašnjost prostranog mesta bila je potpuno presvučena belom plastificiranom mušemom. Po podu je razvučena velika bela cerada, dok je auto postavljen na elevator. Tehničari su radili svoj posao, razmontirajući deo po deo džipa. Komponente su razvrstavane na raznim delovima površine i vršena je njihova selekcija najmodernijim uređajima. „Onda, ima li šta novo? Da ili ne?“, upita nestrpljivo Fogel. Međutim, izgleda da se Kropu nije žurilo, pa sve objasni krajnje ravnodušno: „Prvi rezultati govore da je auto nedavno očišćen, ali samo iznutra.“ Ta vest nije mogla da ne obraduje specijalnog agenta. „Ima ostataka deterdženta i rastvarača, a to može navesti na pomisao da je neko hteo da izbriše tragove“, nastavi tehničar.

„Uostalom, zašto bi se neko posvetio samo kabini, ako ne zbog toga što ima nešto da sakrije?“ Fogel skrenu pažnju Majerovoj. „Krv ili neki drugi organski fluidi?“, upita tužiteljka, koja očigledno nije bila zadovoljna rezultatom. Tehničar odmahnu glavom, dok mu repić odleprša na ramena. „Sve u svemu, nema ničega što dokazuje da je Ana Lu ušla u ova kola“, nastavi Majerova. „Jeste li se stvarno nadali da ćemo pronaći krv?“ pecnu je Fogel. „DNK“, objasni tužiteljka. „Očekivala sam da ćemo naći DNK devojke.“ Fogel je hteo da je pita odakle joj tolika tvrdoglava naivnost. Da li je to govorila ozbiljno, ili je samo pokušavala da ga iznervira? „Ne shvatate da je dobra vest što nismo ništa našli?“ „A kako bi to moglo da bude, izvinite?“ „Razlozi za sumnju nisu uvek opipljivi. Praznina je, na primer, razlog za sumnju: znači da je u tom prostoru pre postojalo nešto, čega više nema. Možda bi pitanje koje treba postaviti profesoru Martiniju bilo da objasni zašto je osetio potrebu da opere auto samo iznutra.“ „To je, specijalni agente, samo jedno mišljenje, ali ne i činjenica. I da budemo precizni, vaše mišljenje. Postoji hiljadu razloga zbog čega jedna razumna osoba može da odluči da zimi ne pere karoseriju auta, pogotovo ako živi u planinskom mestu i često ide na izlete. Blato, sneg, kiša – isprljali bi vozilo za samo nekoliko dana. Dok je sasvim razumno da unutrašnjost bude uvek čista, s obzirom na to da u njoj sede putnici.“ Majerova se svim silama trudila da mu ide na živce, ali je Fogel primetio da se i sam, u suštini, divi njenoj upornosti. Jedino nije

razumeo zašto tužiteljka uvek hoće da smanji važnost onoga što je očigledno, idući i protiv sopstvenih interesa. Nisu imali ništa u rukama osim tog skromnog profesora, istraga je već poreske obveznike koštala milione i neko će ubrzo postaviti to pitanje i njoj, zato što će postati jasno koliko je novca potrošeno. „Naravno da će mehanizam koji smo pokrenuli morati da urodi plodom“, pokuša da objasni Fogel smireno. „Obavezni smo da podignemo optužnicu za proces, to morate i vi da prihvatite. Naš zadatak nije da sudimo o dokazima i razlozima za sumnju, već da ih iznesemo pred sudiju i porotu.“ „U pravu ste, nije naš zadatak da sudimo o dokazima“, uzvrati Majerova odlučno. „Naš je zadatak da ih pronađemo. Ponavljam: potreban nam je DNK.“ Krop koji je sve vreme s izvesnom ravnodušnošću prisustvovao razmeni njihovih dosetki, odluči da se umeša. „U stvari, pronašli smo DNK.“ Njih dvoje okrenuše se prema tehničaru, pitajući se zašto nije ništa rekao pre. „Ima nešto, i to je donekle čudno: DNK mačke. Ili bolje rečeno,

mačje dlake.“ „Mačje dlake?“, ponovi Fogel nepoverljivo. „Šareni primerak, crvene i smeđe dlake. Bilo ih je mnogo po sedištima i prostirkama.“ „Martinijevi nemaju mačke“, reče Majerova. Ali ih je Ana Lu mnogo volela, hteo je da doda Fogel. Međutim, ne učini to, zato što primeti Borgija na ulazu u garažu. Mladi agent

pričao je mobilnim telefonom i za to vreme tražio ga pogledom. Bio je zabrinut zbog nečega. „Oprostite“, izvini se Fogel Majerovoj i ode da mu se pridruži. * * * Borgi je u međuvremenu završio telefonski razgovor. „Imamo problem“, reče tihim glasom. Majka Ane Lu bila je bosa i u spavaćici i nameravala je da sakupi cedulje i skloni suvo cveće s poređanih plišanih mačića koje su ljudi pre nekoliko dana stavili ispred njene kuće. Hodočašće je bilo završeno čim se pronela vest da postoji neko ko je osumnjičen. Sažaljenje je zamenila bolesna radoznalost i nikom više stvarno nije bilo važno kakva je sudbina nestale devojčice. Ni medijima koji su napustili to mesto snimanja. Kada Fogel i Borgi svojom limuzinom stigoše na mesto, samo je nekoliko fotografa nemilosrdno snimalo scenu. „Oteraj ih“, naredi odmah specijalni agent svom podređenom. Zatim priđe ženi. „Gospođo Kastner, ja sam agent Fogel, sećate li se?“ Žena se okrenu i zbunjeno ga osmotri. Padala je sitna kišica koja joj je natopila tkaninu noćne košulje i na nedoličan način učinila očiglednim da ispod nema drugo rublje. Fogel onda skide kaput i ogrnu joj ga preko ramena. „Hladno je ovde. Zašto ne uđemo u kuću?“ „Moram da završim sređivanje“, odgovori žena, kao da je to najvažniji zadatak na svetu. Fogel joj onda pokaza narukvicu od perlica koju je napravila Ana Lu i koju mu je ona stavila na ruku na dan Božića, kada je prvi put dolazio u posetu u njihovu kuću. „Sećate li se šta ste mi tražili da vam

obećam da ću uraditi? Pa dobro, ima novosti... Ali da o tome pričamo unutra, možemo li?“ Izgledalo je da se Marija Kastner zamislila za trenutak. „Taj čovek, taj profesor... Stvarno mislite da je to bio on? To jest, hoću da kažem da mi ne izgleda kao takav tip. Po mom mišljenju, on je nevin... Zato što bi trebalo već da otkrijete gde se nalazi moja devojčica, ako drži zarobljenu Anu Lu, zar ne?“ Fogel se dade u potragu za odgovorom. Bilo je očigledno da žena odbija da se suoči sa stvarnošću. „Nadziremo ga“, smiri je. „Ali dani prolaze, a Ana Lu je možda gladna. Ako je taj čovek pod stalnom prismotrom, ko joj onda nosi da jede?“ Fogel prvi put u svojoj karijeri i u životu ostade bez reči. Na njegovu sreću, u tom trenutku naiđe Bruno Kastner, koji je u međuvremenu obavešten o onome što se događa ispred njegove kuće. „Izvinite, imao sam posla“, opravda se čovek. Onda uze ženu podruku i odvede je ka ulaznim vratima. „Tu su lekovi za spavanje koje joj je propisao njen psihijatar.“ „Gospodine Kastneru, potrebno mi je da vaša žena bude bistre glave koliko je to moguće. Možda bi bilo dobro da preispita dozu.“ Mislio je da će mediji iskoristiti ženino konfuzno stanje da bi joj pripisali neosnovane tvrdnje. „Razgovaraću o tome s doktorom Floresom“, obeća Bruno Kastner kada je već okrenuo leđa specijalnom agentu. Fogel ostade da gleda tog supruga koji je s toliko nežnosti brinuo o svojoj ženi. Zatim skrenu pogled i pažljivo se zagleda u narukvicu od perlica koju je imao na ruci.

Stela Honer nalazila se u dnevnoj sobi skromnog, ali otmenog stana. Sofa na koju je sela bila je prekrivena izgužvanom presvlakom, koja je možda služila da sakrije originalni mebl koji se pohabao, ili da ga sačuva zbog dugotrajne upotrebe. Novinarka je, kao i uvek, izgledala besprekorno. Sivi kostim i marama od crvene svile, vezana oko vrata. U jednoj ruci držala je mikrofon. Televizijska kamera proširi kadar i na ekranu se pojavi i osoba koja je živela u toj kući i koja je sedela pored nje. Prisila ovog puta nije imala na sebi odeću buntovnice koju je obično nosila. Njen izgled bio je nesumnjivo ozbiljniji, u lepo ispeglanim farmerkama bez poderotina i u beloj košuljici. Tri kopče za uhom bile su nestale, kao i linija izvučena crnom olovkom koja joj je pogled činila čvršćim. Nije bila našminkana i izgledala je kao devojčica. U rukama je stezala maramicu. „Onda, Prisila, možeš li da nam kažeš kako je bilo?“, upita je Honerova blago. Devojčica klimnu glavom, kao da pokušava da se ohrabri. „Bila sam na bdenju ispred kuće Kastnerovih, ponela sam plišano mače za Anu Lu. Sa mnom su bili moji prijatelji, svi smo bili potreseni zbog onoga što se dogodilo. Odjednom primećujem da mi je stigao SMS... Bio je od profesora Martinija.“ Devojka se onda blokira, nije mogla dalje. Stela Honer shvati da mora da joj pomogne da nastavi. „Zašto te je to začudilo?“ „Ja... ja sam poštovala profesora Martinija, on je, po mom mišljenju, bio dobar... ali posle onoga što se dogodilo...“

Honerova ovog puta pusti da tišina potraje duže, da bi pružila mogućnost gledaocima da dobro razmisle o devojčinim rečima. Bila je dobra u stvaranju napetosti. „Šta je pisalo u poruci?“ Onako kako joj je pre početka emisije rečeno da uradi, Prisila uze mobilni telefon iz džepa farmerki i pročita tekst, dok su joj ruka i glas drhtali. „Da li ti odgovara da dođeš kod mene kući sutra posle podne?“ Nastade još jedna pauza koju je Honerova namerno htela, ovog puta zato što je videla kako jedna suza zablista u devojčinom levom oku, ali nije želela da zaplače. Još ne. Tako, da bi joj pružila vremena da se povrati, novinarka pažljivo uze mobilni telefon iz Prisilinih ruku i pokaza ga u kameru. „Često nas optužuju da iznosimo samo polovičnu istinu, podešenu za manipulisanje javnošću. Ali ovo nije novinarski izum, vidite: stvarno se dogodilo.“ Pusti da prođe dovoljno vremena da gledaoci mogu da u uzanom kadru pročitaju poruku na ekranu, pa se onda ponovo obrati svojoj gošći: „ A posle, Prisila, šta si onda pomislila?“ „Najpre ništa, bilo mi je samo čudno. Zatim, kada su na televiziji rekli da policija sumnja na profesora, pomislila sam na Anu Lu i da se posle nje možda isto može dogoditi i meni...“ Honerova se uozbilji i klimnu glavom, pa položi ruku na Prisilinu. Kako je predviđeno, taj gest izazva reakciju koju je novinarka očekivala. Prisila poče da plače. Honerova je nije pitala ništa više i znalački pusti da se kamera zadrži na toj sceni i devojčinom licu. „To su samo fantazije devojčice koja je gorela od želje da se pojavi na televiziji.“ Martinijev glas prosto se raspukao od očaja.

Njegova žena bila je još bešnja. „Ta devojčica te je u međuvremenu koštala posla! Reci mi, šta ćemo sada da radimo?“ Dva dana pred kraj božićnog raspusta i ponovnog početka nastave, školski upravnik pozvao je profesora da ga obavesti o udaljavanju s nastave i, što je još gore za njega, o ukidanju plate. „Kako ćemo platiti troškove za tvoju odbranu? Već smo puni dugova, a ti počinješ da izigravaš kretena s nekom učenicom? Jednom devojčicom?“ „Poznajem Prisilu. Ovaj skromni izgled, ova odeća, sve je to gluma!“ Specijalni agent Fogel uživao je u prizoru dok je udobno sedeo u svojoj privremenoj kancelariji u svlačionici školske gimnastičke sale. Stavio je slušalice, podigao obe noge na sto i ljuljao se na stolici, s rukama prekrštenim u krilu. Ideja da za vreme pretresa u kući Martinijevih postavi mikrofone do tog trenutka nije dala rezultat, ali će možda sada doći do nekog pomaka. Izgledalo je da se Fogel zabavlja svađom između dvoje supružnika, delom i zbog toga što je on ubedio školskog upravnika da interveniše u vezi s profesorom pre nego što intervju Honerove s Prisilom izazove srdžbu roditelja učenika. Srdžbu koja bi se, očigledno, sručila i na njega. Tog čoveka, birokratu bez snage, bilo je isuviše lako ubediti. „Zašto si joj poslao onu poruku?“ Žena se direktno suoči s njim. „Zamolila me je da joj dajem časove recitovanja. Ali, izvini, molim te, da sam želeo da je iskoristim, ne bih bio toliko glup da joj zakazujem sastanak u našoj kući, zar ti se ne čini da je tako?“ Klea Martini zaćuta, učini se da se za trenutak pokolebala. Međutim, onda nastavi da govori, i to učini slabašnim glasom.

„Poznajem te skoro čitavog života, stoga znam da si dobar čovek... Ali ne znam koliko si nevin.“ Rečenica je imala žestok utisak, posle nje opet nastade kratka tišina. „Dovoljno si inteligentan da shvatiš razliku između dve stvari: i dobre osobe ponekad greše... Izvan ove kuće susrećem samo neprijateljske poglede. Uvek se plašim da neko može da nanese zlo tebi ili nama. Monika više ne izlazi iz kuće, izgubila je i ono malo prijatelja koje je imala i više ne može da smiri napetost.“ Fogel je znao šta će se dogoditi, sve je to hteo i isplanirao. „Kakve god da su tvoje greške, male ili velike“, nastavi žena, „ostaću pored tebe svakog dana koji mi je preostao u životu. To sam obećala i to ću učiniti. Ali tvoja kćerka nije vezana nikakvom zakletvom... Zbog toga ću je odvesti daleko odavde.“ Fogel bi najradije skočio od zadovoljstva, ali se uzdrža. „Hoćeš da kažeš – daleko od mene?“ Nije to bilo Martinijevo pitanje, nego gorka konstatacija. Žena ne odgovori. Malo zatim začu se samo lupa vrata koja su se otvorila, a zatim zatvorila. Fogel skide noge sa stola, naže se, prinese ruke slušalicama i prisloni slušalice uz uši, da se bolje koncentriše na tišinu. Martini je još bio u sobi. Čulo se njegovo disanje. Duboko, ujednačeno. Bilo je to disanje progonjenog čoveka, kojeg on još nije mogao da strpa u zatvor, a koji je ipak već bio zarobljenik sopstvenog života, od kojeg više nije mogao da pobegne. Fogel je stvorio prazninu oko njega. Pošto su ga žena i kćerka napustile, pašće, reče u sebi. On je gotov čovek. Ali u tom trenutku dogodi se nešto što specijalni agent nije predvideo. Bilo je to nešto apsurdno, bez smisla.

Profesor poče da pevuši. Činio je to tiho, upola glasa. Ta veselost nesumnjivo nije bila u skladu sa onim što se upravo dogodilo. Fogel je zbunjeno slušao nestvarnu pesmicu. Bila je to neka dečja pesmica. Uspeo je da razume samo nekoliko reči iz teksta. Govorila je devojčicama i mačićima.

10. januar Osamnaest dana posle nestanka

Levi ga je pozvao na sigurni telefon koji mu je dao pre nekoliko dana i zatražio da se vide. Zatim je poslao svog vozača da ga odveze iz kuće. Reporteri odmah krenuše da prate mercedes, ali morali su da odustanu kada je profesor izašao iz kola i kroz gvozdenu kapiju ušao u privatnu kuću. Advokat ju je zakupio kako bi mogao da prati slučaj izbliza. Kada Martini pređe preko praga, zateče scenu koju nije očekivao. Dnevna soba bila je pretvorena u kancelariju, a mala grupa saradnika bila je u punom poslu. Neko je proučavao pravne tekstove i spise, neko bio pored telefona i raspravljao o strategiji odbrane. Takođe, pripremili su oglasnu tablu gde su upisivani rezultati slučaja. Bili su toliko zaposleni da nisu primetili njegovo prisustvo. Levi ga je čekao u kuhinji, da obave razgovor nasamo. „Jeste li videli kako sam sve organizovao? I to sve samo zbog vas“, pohvali se advokat. Martini pomisli koliko li će ga to samo koštati, i na činjenicu da više nema posao. „Iskreno, počinjem da gubim nadu.“ „Ne biste smeli“, opomenu ga Levi, pa mu onda pokaza na stolicu da sedne, dok on sam ostade da stoji. „Čuo sam da su vaša žena i kćerka otišle juče.“ „Sada su kod moje tazbine.“ „Iskreno rečeno, tako je bolje, verujte mi. Atmosfera postaje napeta i mislim da će se narednih nedelja još više pogoršati.“

Martiniju se ote gorak osmeh. „I još imate hrabrosti da mi kažete da ne gubim nadu?“ „Naravno, zato što sam sve to očekivao.“ „To je onaj Fogel, zar ne? On sve režira...“ „Da, ali ga to čini predvidivim. Poštuje samo svoju knjigu snimanja, taj čovek nije u stanju da izmisli nešto novo.“ „Ali svi ga slušaju.“ Advokat priđe frižideru, odakle uze flašicu kisele vode. Odvrnu zatvarač i pruži je profesoru. „Jedino što može da vas spase jeste da ostanete bistre glave i sačuvate čvrste nerve. Zato, samo mirno... i sve prepustite meni.“ „Taj policajac uništio mi je život.“ „Ali vi ste nevini, zar ne?“, podseti ga advokat. Martini skrenu pogled na flašicu. „Ponekad čak i ja posumnjam u to.“ Levi se nasmeja, iako profesor nije izgovorio tu rečenicu kao duhovitu šalu. Onda mu advokat stavi ruku na rame. „I Fogel ima slabu tačku, pa ćemo početi da ga napadamo baš tu... I zaboleće ga, mnogo će ga zaboleti.“ Martini podiže glavu ka Leviju. U očima mu je možda zasijala nada. „Jeste li ikada čuli za slučaj Derg?“, upita advokat. „Ne bih rekao“, priznade profesor. „To je bio slučaj koji je imao vrlo širok medijski odjek do pre otprilike godinu dana. Ali možda ćete se bolje prisetiti Derga po imenu koje su mu nadenule novine: osakaćivač.“

„Da, da, čuo sam za to... Ali ne interesuju me bogzna kako događaji iz crne hronike.“ „Pa dobro, policija je dugo bila u potrazi za serijskim atentatorom koji je sakrivao male eksplozivne naprave u proizvode u supermarket, pa ih onda ostavljao na policama: u kutiji sa žitaricama, tubi majoneza, nekoj konzervi. Eksplozije su ispovređivale razne osobe, otkidajući im potpuno prste i članke prstiju, jednom čak i celu ruku.“ „Užas. Nikada nikoga nije ubio?“ „Ne, ali bi se to dogodilo pre ili kasnije. Osakaćivaču bi ponekad dosadilo, pa je onda pokušavao da udari iznenada. U suštini smo to svi očekivali. Ako se sećate, onda se proširila panika. Ali pre nego što je došlo do slučaja sa smrtnim ishodom, Fogel je uspeo da pronađe nekog bezazlenog knjigovođu koji je bio strastveni ljubitelj modelarstva i elektronike – gospodina Derga, i dočepa ga se. Slučaj je hteo da je taj čovek izgubio kažiprst desne ruke kada je bio dete. U to vreme govorilo se o običnom kućnom incidentu. U stvari, majka ga je osakatila nožem za tranžiranje piletine, zato što je htela da ga kazni. Žena je patila od psihičkih poremećaja i maltretirala je sina.“ „Bože moj...“, prokomentarisa profesor. Levi pokaza na njega: „Eto: vi mislite baš ono što su svi mislili, to jest, da je Derg savršeni krivac.“ „To je tačno“, priznade Martini. „Njegovo nasilničko ponašanje kada je odrastao bilo je razumljivo kada pomislim na ono što mu se desilo kada je bio mali.“ „Tako se stvaraju čudovišta. Ali suština je u nečem drugom. Ni u slučaju Derg nije bilo dokaza, samo indicija. Fogel je izveo još jedan

šou za medije i ubedio tužioca da iznese optužnicu protiv Derga. Ali na kraju je knjigovođa oslobođen svake krivice.“ „Zašto?“ „Eksploziv koji je koristio osakaćivač bio je primitivan. Čak je i neki amater mogao da ga sastavi pomoću lako uočljivih materijala iz bilo koje gvožđarske radnje. Međutim, postoji jedna nezgoda: ostavlja hemijski trag na onome ko rukuje njime. A Derg nije imao tragove na sebi...“ „I to je bilo dovoljno da bude oslobođen optužbe?“ „Očigledno ne. Ali slušajte ovo: najteža indicija na njegov teret pronađena je u toku pretresa koji je izvršila policija. Derg je u kući imao kutiju keksa, identičnu s onom u kojoj je osakaćivač sakrio jednu od svojih naprava i, štaviše, po serijskom broju pokazalo se da je kupljena u istoj radnji na koju je manijak udario. Derg je ipak stalno negirao da je bio tu.“ „Pa kako onda...“ „I tu dolazi ono najlepše: ko god da mu je smestio u kuću tu kutiju, nije kontrolisao datum pakovanja keksa. Proizveden je kada je Derg već bio u zatvoru, u očekivanju procesa, stoga nije ni mogao da ga kupi. Ishod? Pustili su ga iz zatvora i odmah je oslobođen optužbe.“ Martini se zamisli. „A Fogel?“ „Fogel je spasao obraz tako što je svalio odgovornost na jednog svog podređenog, mladog agenta koji, u stvari, nije imao veze sa tim. To se uvek radi tako: izabere se žrtveni jarac da bude žrtvovan u slučaju potrebe... Međutim, posle Derga mediji su počeli da bivaju oprezniji s poverljivim informacijama koje im je Fogel prenosio i malopomalo sklonili su ga u senku.“

„Sve do sada“, prokomentarisa profesor. „Ja sam njegova prilika da se ponovo dočepa svetlosti reflektora.“ „Ali kada se to dogodi, pokušaćemo da ga prikažemo onim što jeste: obmanjivač.“ Izgledalo je da je Martini povratio malo samopouzdanja. „Onda ću se izvući?“ „Da, ali po koju cenu?“ Advokatov glas ponovo postade ozbiljan. „Derg je proveo četiri godine u zatvoru, u očekivanju da se završi proces protiv njega. U međuvremenu je izgubio posao, prijatelje i porodicu.“ Profesor shvati da je Levijev razgovor usmeren ka tačno određenom cilju. „Šta mogu da uradim da to izbegnem?“ „Zaboravite da ste nevini.“ Martini ne shvati smisao te rečenice, ali ga advokat otpusti uz stisak ruke bez daljnjih objašnjenja. „Javiću se ubrzo“, obeća. Agent Borgi nije mogao da zaspi prethodne noći. Okretao se po krevetu, neprekidno razmišljajući o sceni kojoj je prisustvovao ispred kuće Kastnerovih, o onoj šokiranoj i unezverenoj majci koja u spavaćici kruži između mačića koje su ljudi darovali njenoj kćerki. Marija je pokušavala da da smisao sopstvenom bolu. Mačići su odgovor, rekao je u sebi. Dlake crveno-smeđeg pegavog primerka koje su pronađene u unutrašnjosti profesorovog džipa nisu imale smisla. Kada je saznao za tu pojedinost, Borgi je rezonovao baš kao Fogel.

Martinijevi nisu imali mačku. Ana Lu je toliko želela jednu.

Borgi je u svojoj nesanici zaključio da je ključ za rešenje enigme upravo devojčica. Međutim, niko se više nije interesovao za nju. Više se nisu pitali kakav je kraj doživela. Mediji, javnost, čak i policija, prešli su na drugu vrstu pitanja. Kako ju je profesor ubio? Da li ju je pre toga silovao? Podrazumevalo se da je ubijena i, mada to nisu otvoreno govorili, brinuli su kako da zasite svoju zagolicanu radoznalost škakljivim detaljima. Niko se, na primer, nije pitao: Zašto ju je ubio? Motiv zbog kojeg je naoko bezazleni profesor iz planinske varošice morao da ubije neprimetnu devojčicu kakva je bila Ana Lu, bio je neizgovoreno pitanje. Ono je, međutim, moralo biti odlučujuće.

Zašto ju je ubio? Borgi je u zoru shvatio da mora da pođe upravo od nje, od Ane Lu Kastner. Šta su, u krajnjoj liniji, znali o devojčici? Samo ono što su ispričali rođaci i poznanici. Ali da li je to bilo dovoljno? U policijskoj akademiji naučio je lekciju. Da i žrtve imaju glas. Isuviše brzo pomirio se sa činjenicom da one više ne mogu da ispričaju svoju verziju. Naprotiv, mogle su. Prošlost je obično pričala umesto njih. Ali bilo je potrebno da neko to i sasluša. Zbog toga, pošto je otkrio da škola koju je pohađala Ana Lu i u kojoj predaje profesor ima neki stari uređaj za video-nadzor koji je trebalo da obeshrabri siledžije i vandale, Borgi se zatvorio u nešto što je podsećalo na magacin, gde su bili natrpani stari video-rikorderi i satima kontrolisao snimke na kojima se pojavljuje devojčica. Bile su to scene iz svakodnevnog života, u kojima se Ana Lu pokazivala u svoj svojoj naivnosti. Odeljenja nisu nadzirana, ali je ona u menzi, u

gimnastičkoj sali i u hodnicima uvek bila ista. Stidljiva, rezervisana, ali isto tako u stanju da podari osmeh svakome ko bi joj se obratio. Ničeg nenormalnog nije bilo u njenom ponašanju. Sistem video-nadzora resetovan je svakih petnaest dana. Brisani su prethodni snimci, pa su te iste trake korišćene za dalje snimanje. Srećom, božićni raspust prekinuo je taj ciklus, tako da je sačuvan sadržaj za period duži od dve sedmice. Tačno petnaest dana pre nestanka. Ali se, u svakom slučaju, radilo o satima i satima pregledanja. Borgi je usvojio metod s naizmeničnim prekidima, u tom smislu što je nasumično birao trenutke na koje se koncentrisao u potrazi za devojčicom na ekranu. Zavukao se u jazbinu i seo ispred crnobelog monitora, na stolici na rasklapanje i s termosom kafe koja mu se često hladila. Pregledao je mnogo snimljenog materijala. Nijednom nije uspeo da vidi Anu Lu s profesorom. Upravo je posmatrao poslednji dan škole pre raspusta, koji je istovremeno prethodio danu nestanka, kada mu zazvoni mobilni telefon. „Zašto me nisi zvao sinoć?“, bila je to Karolina i glas joj je bio ljutit. „Izvini, u pravu si. Posao mi oduzima mnogo vremena.“ „Posao ti je važniji od tvoje trudne žene?“ Nije to bilo pitanje, već jasna optužba. „Naravno da nije“, pokuša da je smiri. „Nije to način da se opravdam, to je samo istina. Kada radim, ne mogu da te zovem, ali stalno mislim na tebe.“

Karolina uzdahnu na drugom kraju linije. Možda je to bio jedan od onih njenih dobrih dana kada joj hormoni polude. Ali Borgi nikada nije smeo da joj to kaže, jer bi se inače razbesnela. „Jesi li dobio stvari koje sam ti poslala?“ „Da, hvala ti. Baš mi je bilo potrebno nešto odeće, da se presvučem.“ „Moj otac video te je sinoć na televiziji“, reče. Borgi je mogao da zamisli osmeh na njenom licu. Eto zašto nije bila ljuta: bila je ponosna na njega. „Je li? Jesam li dobro izgledao?“ „Kažem ti samo da se nadam da će naša kćerka ličiti na mene.“ Nasmejaše se. „Moja majka želela bi da malo ostanemo ovde posle njenog rođenja.“ Već su o tome naširoko razgovarali. Karolina je tvrdila da bi majka mogla da joj pomogne u prvo vreme, ali to je podrazumevalo da se i on preseli i, mada se dobro slagao s tazbinom, Borgi nije želeo da rizikuje zajednički život s njima, jer se plašio da bi se to moglo produžiti do ko zna kojeg datuma. „Možemo li da pričamo o tome kada se vratim? Na kraju krajeva, ima još vremena do porođaja.“ Karolina ga nije slušala. „Tata je već pripremio sobu za nas u dnu hodnika. To je ona od mog brata, pre nego što je otišao da živi sam. Izdvojena je i imaćemo privatnost.“ Po glasu bi se reklo da je Karolina već odlučila za oboje. Borgi je hteo da joj kaže nešto u vezi s tim. Ali u tom trenutku poskoči na stolici na rasklapanje. Primetio je nešto na monitoru. „Izvini, Karolina, zvaću te kasnije.“

„Da li je moguće da me tek tako otkačiš kada se i ovako retko čujemo?“ „Znam, oprosti mi.“ Prekide razgovor, ne čekajući repliku. Zatim se usredsredi na snimak. Ana Lu i profesor bili su prvi put zajedno u istom kadru. Školski hodnik bio je pust, sa izuzetkom devojčice koja je prolazila, držeći nekoliko knjiga u rukama. Iz suprotnog pravca naišao je profesor. Njih dvoje prošli su jedno pored drugog i skoro da su se okrznuli. Borgi vrati snimak da ponovo pogleda scenu. Naročito uoči jedan detalj. Ako su ga i mediji otkrili, izbiće pravi haos. Morao je odmah da obavesti Fogela. Martini je u jedanaest sati uveče sedeo na sofi u dnevnoj sobi, u mraku. Sa ulice su dopirali glasovi grupe koja se ulogorila ispred njegove kuće. Nije uspevao da shvati smisao njihovih razgovora, ali čuo je kako se s vremena na vreme smeju. Uvek je neobično kada ti se život zaustavi, a nasuprot tome, život nekih drugih ide napred, pomisli. Bilo je upravo onako kako se osećao. Blokiran u sopstvenom životu. Ugasio je svetlo, kako bi sprečio da oni spolja zvirkaju kroz prozore, da vide šta radi čudovište. Ali postojao je još jedan razlog za to. Hteo je da izbegne poglede Klee i Monike koje su ga, sa uokvirene fotografije, neprekidno proganjale po kući. Pobegle su od njega, a sada je on želeo da pobegne od njih. Bio je ljut, ali je isto tako mogao da shvati njihov položaj. Bilo je to, u suštini, za njihovo dobro.

Vibriranje mobilnog telefona trže ga iz razmišljanja. Istovremeno se iznad police upali neka lampica. Martini ustade sa sofe i ode da proveri. Na ekranu telefona koji mu je dao Levi pojavljivala se poruka. „Na groblju za pola sata.“ Profesor se zapita kako to da mu advokat predlaže sastanak na tako neobičnom mestu, umesto da se sastanu u vili koju je iznajmio da u njoj organizuje glavni štab. Još su mu u glavi odzvanjale reči kojima mu se advokat obratio tog jutra.

Zaboravite da ste nevini. Možda će dobiti odgovor. Zbog toga brzo razradi plan kako da izađe iz kuće, a da ne bude primećen. Ode na sprat da uzme jednu staru jaknu i šešir sa obodom. Iskoristiće ih da se preruši i nesmetano prođe ulicom. Kako bi zavarao trag reporterima, izaći će na zadnji ulaz i preskočiće tarabe u vrtu. Stiže do groblja, za šta mu je bilo potrebno dobrih pola sata. Hteo je da bude siguran da ga niko ne prati. Ulazna kapija bila je samo pritvorena. Gurnu je i uputi se ka nadgrobnim pločama. Na nebu je bio pun sivi mesec. Martini se malo osvrnu, siguran da će se advokat Levi pojaviti svakog trenutka. Ali onda u daljini spazi crvenu tačkicu kako isprekidano svetluca. Pratio ju je kao da je far koji mu označava ispravan pravac. Kada dođe blizu izvora slabe svetlosti, shvati da je to cigareta. Tačkica se palila i gasila svaki put kada bi Stela Honer povukla dim. „Smiri se, ovde sam u prijateljskom svojstvu“, reče odmah žena veselo. Sedela je na jednom od spomenika, prekrštenih nogu, kao da je u kozmetičkom salonu. „Šta hoćete?“ Glas mu je bio grub, ljutit.

„Da ti pomognem.“ Nerviralo ga je što mu se Honerova obraća prisno. „Ne treba mi vaša pomoć.“ „Hoćeš li da ti dokažem koliko sam ti prijateljica? U redu... Tvoja žena spremala se da te ostavi pre šest meseci zbog drugog čoveka. Preselili ste se ovde da pokušate da počnete iz početka.“

Ono, pomisli Martini. Kako li je uspela da sazna? „Vidiš? Prijatelji smo“, nastavi Honerova, primetivši da je profesor više zatečen nego besan. Fogel, koji joj je preneo tu informaciju, predvideo je da će ovaj tako reagovati. „Mogla sam da se poslužim tom informacijom, ali nisam to učinila... Znam da je Klea sada otišla s tvojom kćerkom, ali ako hoćeš da je vratiš za sebe, trebalo bi da budeš lukav.“ „Kada moj položaj bude razjašnjen, one će se vratiti i ponovo ćemo početi život tamo gde smo stali.“ Stela se naže i pogleda ga nekako s blagošću. „Jadni mališa, zar stvarno misliš da će biti tako?“ „Ja sam nevin.“ „Onda nisi razumeo ni kurca.“ Honerova izgovori rečenicu kao da je pretnja. „Nikoga se ne tiče da li si ti nevin. Ljudi su već odlučili. A ni policajci te neće nikada ostaviti na miru: troše novac u izobilju da reše ovaj slučaj, nemaju sredstava da dozvole sebi još jednu istragu, a pogotovo ne da traže nekog drugog krivca.“ Martini s mukom proguta pljuvačku, ali želeo je da ostane miran. „Znači, ili ja ili niko drugi...“

„Tačno. Jedini razlog zašto si još na slobodi jeste to što nisu pronašli leš. Bez tela ne mogu da ozvaniče optužbu za ubistvo. Ali pre ili kasnije nešto će iskrsnuti, to se uvek događa.“ „Ako mi nema spasa, zašto biste mi vi bili potrebni?“ Profesor je nastavljao da se obraća Honerovoj zvanično, kako bi naglasio odstojanje. Žena napravi kratku pauzu, osmehnu se. Duboke oči blistale su joj na mesečini. „Potrebna sam ti da izvučeš najveću korist iz ove priče. Mogao bi da izvučeš dosta od medija koji su ti sada neprijatelji: jedan tvoj intervju danas zlata vredi. A ja hoću da ga kupim... Naravno, ponuda će važiti sve dok budeš slobodan: u zatvoru više nećeš ništa vredeti.“ „Je li Levi organizovao ovaj susret? Zbog toga onaj razgovorčić od jutros...“, Martini napravi grimasu gađenja. „Tvoj advokat praktičan je čovek. Ako uopšte želiš da se nadaš da ćeš se izvući, morao bi da imaš dovoljno novca da platiš brižljivo izvedenu kontraistragu, s veštacima, privatnim istražiteljima.“ „Da, to mi je i on rekao.“ „A gde misliš da pronađeš novac? Jesi li mislio na to šta će se dogoditi s tvojom porodicom kada budeš u zatvoru? Kako će nastaviti dalje?“ Trebalo bi da se naljuti, pa ipak, profesor u tom trenutku poče da se smeje. Reakcija nemalo iznenadi novinarku, ali Martini nikako nije uspevao da prestane. „Izvinite“, reče zatim, pokušavajući da se uzdrži. „To je čudno... Za svakog sam čudovište, a da ne postoji potreba da se to dokaže. Čak i moja žena gaji sumnje. Ali znate šta ću vam reći?“ Uze dah i opet se uozbilji. „Kažem vam da tačno znam ono što jesam.

Stoga ne postoji ništa što bi moglo da me navede da špekulišem sa životom neke nestale devojčice i bolom njene porodice, samo da bih se spasao ili da bih spasao moju ženu i moju kćerku.“ Martini se u tom trenutku okrenu da ode. „Vi ste jedan idiot, znate li?“, reče mu Stela Honer posle jedne sekunde. Ali umesto odgovora morala je da se zadovolji pogledom na profesorova leđa dok se udaljavao. * * * Te večeri Fogel je naručio laganu večeru u sobi i sada je nešto beležio u svojoj uobičajenoj crnoj beležnici, pre nego što ode u krevet. Imao je na sebi kućni mantil, sedeo je u fotelji i smeškao se u sebi. Bio je siguran da je ona stara lisica od Levija već počeo da pokreće svoje pione po šahovskoj tabli. Kada je saznao za advokatovo prisustvo u gradu, nije se previše začudio. Levi se odavno pridružio cirkuskoj organizaciji, tako da je bilo normalno da se pojavi svakog trenutka. Njegova numera u cirkusu uvek je bila iznenađenje. Mogao je da bude mađioničar koji zadivljuje masu ili klovn koji ulazi da odvlači pažnju publici dok lav rastrže ukrotitelja. Levi je u tom slučaju stupio u kontakt sa Stelom Honer, da ubedi profesora da se prepusti raljama krvoločnih zveri. Martini će pristati. Zato što na kraju svi pristanu. I Derg je pomalo navukao masku čudovišta. Taman toliko vremena da naplati nešto novca pre nego što bude proglašen nevinim. Ako se profesor pojavi na televiziji, stvari će za specijalnog agenta biti pojednostavljene. Glupak će sigurno ići na empatiju publike, ali će

je, umesto toga, još više razbesneti. Onda će svi tražiti njegovu glavu, i to ne samo običan svet već i šefovi policije, pa čak i sam ministar. A Majerova tada neće više moći ništa da učini. Kada njegov mobilni telefon poče da vibrira, Fogel ostade bez reči. Prepozna tajanstvenog pošiljaoca od kog je dobio poruku pre četiri dana u vreme konferencije za štampu. „Trebalo bi da razgovaram s vama. Zovite me na ovaj broj.“ I ovog puta odluči da ne obrati pažnju, ma ko da je, i izbrisa poruku bez previše razmišljanja. U tom trenutka neko zakuca na vrata. Fogel se zapita da li su ta dva događaja slučajno povezana. Siguran da će se naći ispred tajanstvenog gnjavatora, odlučno otvori vrata. Bio je to Borgi, sav izbezumljen i s dubokim podočnjacima. Nosio je torbu s laptopom. „Možemo li da razgovaramo?“ „Možemo li to da odložimo za sutra?“ Fogel je bio iznerviran. „Spremao sam se za spavanje.“ „Moram da vam pokažem nešto i prilika je da to odmah vidite“, reče Borgi i lupi šakom po torbi u kojoj je bio kompjuter. Malo zatim otvoriše laptop na Fogelovom krevetu. Dvojica agenata stadoše ispred ekrana. „Pronašao sam ovaj snimak u sistemu školskog video-nadzora“, reče Borgi. „Gledajte šta se događa...“ Mladi policajac gledao je scenu najmanje dvadesetak puta, ali je Fogelu to bio prvi put. Ana Lu mirno je hodala kroz pusti hodnik. Zatim se pojavio profesor koji joj je krenuo u susret iz suprotnog pravca. Njih dvoje prođoše jedno pored drugog, vrlo blizu, pa onda oboje nestadoše iz kadra.

Borgi zaustavi snimak. „Jeste li zapazili?“ „Zapazio – šta?“, upita specijalni agent razdražljivo. „Nisu se ni pogledali... Ako hoćete, mogu da vratim snimak, da ga opet pogledate.“ Dok je Borgi pružao ruku da ponovi sekvencu, Fogel ga zgrabi za ruku. „Nije potrebno.“ „Kako nije?“ Bio je iznenađen. „Jedna od osnovnih pretpostavki na kojoj se temelji optužba jeste da je Ana Lu poznavala svog otmičara, sećate li se? Zbog toga je imala poverenja u njega i pratila ga, a da niko od komšija nije ništa video ni čuo. Tako ste vi rekli...“ Fogelu se ote osmeh na licu. Bila je prosto dirljiva naivnost ovog momka. „Ovo, po vašem mišljenju, dokazuje da Ana Lu nije znala ko je Martini?“ Borgi se za trenutak zamisli. „U stvari...“ „U stvari, mogla je sasvim dobro da zna ko je on, a da mu se ne zagleda u lice, zato što je bila stidljiva.“ Ali Borgi nije mogao da se zadovolji objašnjenjem. „To je uvek rizik.“ „Za koga? Za nas? Vi se plašite da će mediji preokrenuti svoju poziciju u odnosu na profesora ako saznaju za ovaj snimak?“ Očigledno ne, ali Borgi tek sada dođe do tog saznanja. Sve je već bilo odlučeno. I osim što bi se diglo malo scenske buke, ne bi promenili mišljenje o Martiniju. Jednostavno zato što im to nije odgovaralo. „Jeste li zbog toga nestali čitavog dana?“ Fogelov glas zvučao je kao dobronamerni prekor. „Dok ste vi tako koristili svoje vreme, i ja sam napravio selekciju snimaka.“ „Kojih snimaka?“ upita Borgi zapanjeno.

„Onih s kamera za nadzor koje su postavljene na kućama komšija Kastnerovih.“ „Ali rekli ste da vas one ne interesuju, zato što su njihovi objektivi okrenuti ka unutrašnjosti poseda, a ne prema ulici.“ Svako brine o svom dvorištu: Fogel je prilikom prvog brifinga upotrebio baš tu rečenicu. Šta li je sada krio od njega? Ali specijalnom agentu uopšte nije padalo na pamet da deli svoja otkrića s njim. Stavi mu ruku na rame da ga otprati do vrata. „Idite da se odmorite, agente Borgi. I pustite me da radim svoj posao.“

11. januar Devetnaest dana posle nestanka

„Ne nameravam da odobrim nikakvo hapšenje.“ Rečenica Majerove zazvuča kao bespogovorna odluka. Fogel se još jednom suoči s tvrdoglavošću tužiteljke. „Vi sve osujetite“, pokuša da uzvrati. „Profesorovo hapšenje nam je potrebno, jer ako ga ne uhapsimo, reći će da bez razloga uznemiravamo nedužnog čoveka.“ „Pa zar nije tako?“ Fogel joj je doneo na dar odlučujuću indiciju: uvećanja zaustavljenih slika, izvučenih iz snimaka bezbednosnih kamera s kuća komšija Kastnerovih. Nadao se da će biti dovoljno da ih pokaže Majerovoj pa da ona promeni stav. Očigledno, nije bilo tako. „Potreban mi je siguran dokaz. Kako da vam to objasnim?“ „Dokazi služe za osuđivanje, indicije za hapšenje“, uzvrati specijalni agent. „Ako ga sada uhapsimo, vrlo je moguće da će odlučiti da sarađuje.“ „Vi hoćete da mu iznudite priznanje.“ Nastavili su tako još najmanje dvadeset minuta, zatvoreni u Fogelovoj svlačionici-kancelariji. „Kada bude shvatio da je sve izgubio i da mu nema spasa, Martini će progovoriti, da olakša savest.“ Oboje su stajali između ormarića, ali je Majerova neprekidno nervozno cupkala po podu vrhom cipela s potpeticama. „Shvatila sam vašu igru, Fogele. Nisam glupa: vi hoćete da me priterate uza zid i naterate da silom donesem odluku s kojom se ne

slažem. Postoji opasnost da me učinite smešnom pred javnim mnjenjem.“ „Nema potrebe da vam pretim da bih ostvario svoje ciljeve“, opomenu je on. „Imam staž i iskustvo u službi koji su sami po sebi dovoljni da potkrepe moje teze.“ „Kao u slučaju osakaćivača?“ Majerova je namerno potegla tu priču. Fogel se pitao zašto to nije učinila pre. Nasmeši se. „Vi ne znate ništa o slučaju Derg. Štaviše, mislite da znate, međutim, nemate pojma.“ „A šta tu ima da se zna, izvinite? Čoveka ste strpali u zatvor s optužbom koja je smišljeno fabrikovana. Proveo je četiri godine života u ćeliji od nekoliko kvadratnih metara, u izolaciji. Sve je izgubio, uključujući ljubav i zdravlje. Postojao je rizik da umre zbog moždanog udara. I sve to zbog čega? Zato što je neko lažirao istragu iznošenjem lažnog dokaza.“ Tužiteljka je s prezirom izgovorila ove tvrdnje. „Ko mi garantuje da to ne bi moglo opet da se dogodi?“ Fogel se uzdrža i ne odgovori. Umesto toga prikupi fotografije koje je rasporedio po stolu, za koje je mislio da će biti njegove dobitne karte, i uputi se ka vratima s namerom da odmah napusti sobu. „Sećate li se bar dana u kojem ste izgubili svoju čestitost, agente Fogel?“ Reči Majerove sustigoše ga na pragu i onda se specijalni agent ukoči. Nešto ga je sprečavalo da ode. Ponovo se okrenu ka tužiteljki s izazivačkim pogledom. „Sud je Derga proglasio nevinim, on je čak naplatio izdašno obeštećenje za godine neopravdanog boravka u zatvoru... Ali ako on nije osakaćivač, kako su onda posle njegovog

hapšenja napadi odjednom prestali?“ Onda se zaputi ka izlazu, ne čekajući odgovor. Napolju, u gimnastičkoj sali koja je postala operativna, dočeka ga potpuna tišina. Njegovi ljudi koji su nesumnjivo slušali svađu, gledali su netremice u njega, pokušavajući da saznaju da li su zadatak koji su dobili i trud koji su uložili u tih dvadeset dana bili uzaludni. Fogel se, međutim, obrati samo Borgiju: „Došao je trenutak da se suočimo s profesorom.“ Bilo je sunčano jutro, netipično za januar. Uopšte nije izgledalo da je zima. Loris Martini probudio se vrlo rano. Štaviše, bilo je tačnije reći da su ga probudile brige koje su ga mučile, noseći mu na dar bojazan sadržanu u jednostavnoj poruci. Bliži se i taj trenutak. Ubrzo će te uhapsiti. Ali profesor nije nameravao da proćerda lep, sunčan i neobično topao dan. Dao je obećanje Klei, i nameravao je da ga održi. Zato uze kutiju s alatom i ode u vrt, gde reporteri i ostali radoznalci nisu mogli da ga uznemiravaju. Tu, u zaklonu sačinjenom od žive ograde, započe pretvaranje trošnog letnjikovca u staklenik. Dok je svojski radio s ekserima i čekićem, osećao je poljubac sunca na potiljku, dok mu je znoj u sitnim graškama lagano curio sa čela, a umor mu čeličio mišiće i, u krajnjoj liniji, njegovo srce. Bio je kao preporođen. Ali povremeno ga je hvatala tuga. Bilo je dovoljno to što je tu, u tišini, da ga podseti zašto je dospeo do te tačke, razloga zbog kojeg je sve izgubio.

Sve je započelo pre Avešota. Planinska varošica izgledala je kao najpogodnije mesto za novi početak, ali je umesto toga bila samo epilog jedne ružne priče.

Onoga. I Stela Honer znala je za to. Martini se pitao kako je došla do tog saznanja. Izmakao mu je najprostiji odgovor. A to se često događa naivnim ljudima. Pogotovo onima kojima drugi preotimaju žene, a da ovi to ne primećuju. Tu informaciju prodao je Klein bivši ljubavnik. Jednostavno. A šta reći na to da je sve do sada gotovo cenio tog čoveka? Možda zato što ga je Klea izabrala, a on je verovao u zakletvu svoje žene. Bilo je to apsurdno razmišljanje, znao je to. Ali je to, takođe, bio način da je ponovo proceni u sopstvenim očima, zato što nije mogao ni da pomisli da je Klea bila tako površna. Uvek pokušavamo da spasemo druge da bismo spasli sami sebe, pomisli. I možda mu je igranje uloge razumnog muža pomagalo da izbegne svoju dužnost da se suoči sa istinom. Ako ga je Klea izdala, bilo je tu i njegove krivice. Onog dalekog jutra prvih dana juna, glupa šala nekog učenika označila je raniji kraj časova. Anonimni telefonski poziv koji je saopštavao da je u školi postavljena bomba bio je tipičan za kraj školske godine, kada učenici pokušavaju da izbegnu poslednja ispitivanja i dobijanje slabih ocena. Iako niko nije verovao u to, po zakonu je postojala obaveza da se pristupi proceduri radi bezbednosti. Tako su se svi vratili kućama ranije. Kada je prešao kućni prag svog stana, Martini je zatekao neočekivanu tišinu. Obično, kada se vraćao kući, Klea i Monika već su bile tu i mogao je da oseti njihovo prisustvo po uključenom televizoru

ili stereo-uređajima, ili, jednostavno, po mirisu. Kleu po mirisu đurđevka, Moniku po gumi za žvakanje s mirisom jagode. Međutim, tog jutra profesora nije dočekalo ništa od svega toga. Za vreme vožnje autobusom kojim se vraćao kući, Martini je razmišljao kako da iskoristi sate koji su mu poklonjeni. Morao je da pripremi testove za završni ispit, i na kraju se odlučio da to i uradi. Međutim, kada se našao u stanu, shvatio je da nema volje za to. Otišao je do frižidera i pripremio sebi sendvič sa salamom i sirom, seo u fotelju i uključio televizor s tihim tonom. Na jednom od kanala prikazivali su neku staru košarkašku utakmicu, a on prosto nije mogao da veruje da može da izdvoji malo vremena samo za sebe. Nije se sećao kada se to tačno dogodilo. Nije se sećao da li je završio sendvič ili kojim je rezultatom završena utakmica, ali se još seća zvuka koji se potajno ubacio među glas televizijskog spikera i buke same utakmice. Bilo je to nešto kao šuštanje, slično lepetu krila. Najpre je samo okrenuo glavu da shvati odakle potiče. Ali ga je zatim instinkt naterao da ustane. Zvuk se više nije ponovio, ali se on uputio kroz hodnik. Četvoro zatvorenih vrata, po dvoja sa svake strane. Ali, ko zna kako, izabrao je spavaću sobu. Otvorio ju je tiho i ugledao to što je ugledao. Nisu ga primetili. Kao što on pre nije primetio njih. U maloj kući, njihovi životi dodirivali su se svakog minuta, nesvesno. I mogli su tako nastave za stalno, da nešto nije stvorilo priliku za taj susret. Klea je bila gola, samo su joj butine i karlica bile pokrivene čaršavom. Oči su joj bile zatvorene, a položaj tela koji je njemu kao mužu bio poznat. Loris se koncentrisao na muškarca koji je bio ispod

nje, uveren da prepoznaje samog sebe. Međutim, bio je to neko drugi. I ta scena nije imala nikakve veze s njim. Nije se sećao ničega osim toga. Klea mu je rekla da je čula samo lupkanje vrata. I da je shvatila tek onda kada se već dogodilo. Kada se nekoliko sati kasnije vratio kući, ona je imala na sebi široki beli pulover i donji deo trenerke koji joj je bio preveliki. Možda je htela da sakrije svoje telo, a s njim i svoj greh. Sedela je na fotelji na kojoj je on tog jutra gledao utakmicu. Držala je kolena uz grudi i ljuljala se. Posmatrala ga je odsutnim pogledom. Kosa u neredu, bledo lice. Nije pokušavala da se izvini. „Odlazimo“, rekla je. „Odmah, sutra.“ A on, koji je u besciljnom lutanju po gradu tražio šta da joj kaže, a da to nije pronašao, izgovorio je samo dve reči: „U redu.“ Od tada o tome nikada nisu prozborili ni reč. Preselili su se u Avešot dve nedelje kasnije. Ona se odrekla posla koji je volela i svega ostalog, samo da joj bude bez reči oprošteno. I Loris je u tom trenutku shvatio koliko je bila užasnuta pri samoj pomisli da ga izgubi. Da je samo mogla da pretpostavi da je on to bio mnogo više nego ona... Međutim, najgore od svega bilo je otkriće ko je čovek s kojim ga je njegova žena izdala. Bio je to neki advokat kao i ona, koji je imao sredstava i novca da joj omogući da pobegne od bednog života koji joj je nudio suprug. Loris je morao da se suoči s bolnom istinom: Klea je zasluživala bolje.

Tako su se sklonili među planine, da više ne moraju da misle na to. Ali je kiseli utisak izdaje ostao i malo-pomalo trošio ono što je preostalo od ljubavi. Loris je to osećao. I znao je da je nemoćan. Zbog toga je dao obećanje. Nikada više. Sada, pod suncem, neuobičajenim za januarsko jutro, još jednom se priseti onoga, u nadi da je to stvarno poslednji put. Kada zazvoni telefon u kući, ispusti čekić na travu, isušenu od hladnoće, i ode u kuhinju da odgovori. „U redu, doći ću“, samo reče. Onda otvori frižider. Unutra je bila samo jedna smežurana kruška i pakovanje od četiri flaše piva. Uze jednu i vrati se u vrt. Otvori je šrafcigerom. Onda sede na ogoljenu travu, leđima oslonjen na gredu letnjikovca. Mirno srknu piće, poluzatvorenih očiju. Kada je završio, zagleda se u ruku koja je bila uvijena zavojem još od dana nestanka Ane Lu Kastner. Skide zavoje i pregleda ranu. Bila je skoro zarasla. Onda opet uze šrafciger kojim je otvorio pivsku bocu i uradi isto i s ranom: otvori je. Zari vrh u meso i proširi njene krajeve. Na licu mu se ne primeti ni najmanja grimasa bola. Bio je kukavica u prošlosti, stoga je znao da zaslužuje taj bol. Krv poče da šiklja, umrlja mu odeću i poče da kaplje na golu zemlju. Topao sunčan dan bio je sada samo uspomena. Uveče su se gusti i zbijeni oblaci nadneli nad dolinu, izlivajući obilnu i jaku kišu. Na staklenim vratima restorana u glavnoj ulici još je stajao isprekidani natpis Srećni praznici, upućen vozačima koji tuda prolaze.

Božić i Nova godina poodavno su prošli, ali niko nije imao vremena da ga skloni. U poslednje vreme bilo je previše posla. Međutim, te večeri oko deset sati restoran je bio prazan. Specijalni agent Fogel tražio je od starog vlasnika da mu rezerviše salu za jedan poseban sastanak. Iako policajac nije pripisivao sebi nikakvu zaslugu za iznenadno povećanje prometa u toku poslednjih nedelja, čovek je sam naslutio da mu je dužan. Staklena ulazna vrata se otvoriše, izazivajući zvonjenje koje je podsećalo na pesmu cvrčka. Profesor lupi nekoliko puta nogama o pod, da strese kišu s jakne, zatim skide šešir s obodom i pogleda okolo. Bilo je mračno, osim svetla koje je osvetljavalo jedan od separea pored zida. Fogel je već tu sedeo u čekao ga. Martini se uputi ka njemu, dok su njegove mokre klarks cipele škripale u dodiru s podom prekrivenim linoleumom. Smesti se s druge strane stola s azurnoplavim ultrapasom, tačno naspram specijalnog agenta. Fogel je bio elegantan, kao i uvek. Nije bio skinuo kaput od kašmira, a ispred sebe je imao tanku fasciklu, po kojoj je lupkao prstima obe ruke. Bio je to njihov prvi susret. „Verujete li u poslovice?“, započe specijalni agent bez pozdrava. „U kom smislu?“ upita profesor. „Uvek me je fascinirao taj elementarni način razlikovanja onog što je ispravno od onog što je pogrešno... Međutim, zakoni su uvek toliko komplikovani, da moraju biti pisani kao poslovice.“ „Vi mislite da su dobro i zlo jednostavni?“ „Ne, ali mislim da je utešna i sama pomisao da neko gleda na taj način.“

„Lično mislim da istina nikada nije jednostavna.“ Fogel potvrdno klimnu glavom. „Da, može biti.“ Martini se nalakti obema rukama na sto. Bio je miran. „Zašto ste želeli da se ovde sretnemo?“ „Bar ovog puta bez televizijskih kamera i mikrofona. Bez ijednog reportera – gnjavatora. Bez podvala. Samo ja i vi... Hoću da vam ponudim mogućnost da me uverite da nisam u pravu, da je vaša uključenost u ovu priču samo plod velikog nesporazuma.“ Martini pokuša da ispolji sigurnost. „Nema nikakvog problema“, reče. „Odakle da počnemo?“ „Nemate alibi za dan nestanka, a pored toga povredili ste jednu ruku.“ Pokaza na zavoj umrljan krvlju. „Vidim da još nije zarasla, možda je potrebno ušivanje.“ „To misli i moja žena“, odgovori Martini, da bi mu dao na znanje da ne ceni lažnu brigu. „Bila je to nezgoda“, uzvrati još jednom. „Okliznuo sam se i onda se instinktivno uhvatio za granu, da zaustavim pad.“ Fogel spusti pogled na fasciklu, ne otvarajući je. „Čudno, zato što je lekar sudske medicine otkrio da su krajevi rane ujednačeni... kao daju je izazvala oštrica noža.“ Martini ne odgovori. Ali Fogel nije insistirao na tome i nastavi: „Matijini snimci na kojima se pojavljuje vaš auto. Sada ćete mi reći da je to samo slučajnost i da, u krajnjoj liniji, vozač nije uočljiv. Istini za volju, džip je bio na raspolaganju porodici... Uzgred, ima li vaša žena vozačku dozvolu?“

„Ja sam vozio, pustite moju ženu na miru.“ Postupao je suprotno Levijevim uputstvima, ali mu to nije bilo važno. Nije želeo da Klea bude uvučena, čak i ako bi to poslužilo da olakša njegov položaj. „Analizirali smo unutrašnjost automobila“, nastavi Fogel. „Nije bilo DNK Ane Lu, već, začudo, mačje dlake.“ „Mi nemamo mačku“, odbrani se profesor pomalo prostodušno. Specijalni agent naže se ka njemu i obrati mu se sladunjavim glasom: „Ko bi rekao da ću baš zahvaljujući toj životinji uspeti da vas lociram na mestu nestanka devojčice?“ Izgleda da Martini nije razumeo, ali se iz njegovog pogleda naslućivala radoznalost pomešana s brigom. Fogel uzdahnu. „Postoji nešto što me kopka od početka... Zašto Ana Lu nije pokušala da spreči da je odvedu? Zašto nije vrištala? Niko u komšiluku nije ništa čuo. Zaključak do kojeg sam došao jeste da je devojčica dobrovoljno sledila otmičara... Zato što je imala poverenja u njega.“ „Onda ga je dobro poznavala i to isključuje mene: iako je išla u moju školu, nećete pronaći nikog ko je spreman da posvedoči da nas je video da se družimo ili da jednostavno razgovaramo.“ „Zaista“, reče Fogel mirno. „Ana Lu nije poznavala otmičara... poznavala je njegovu mačku.“ Fogel konačno otvori fasciklu i pruži mu uvećan pojedinačni snimak koji je pokazao Majerovoj tog istog jutra, da je ubedi da uhapse Martinija. „Pregledali smo snimke sistema video-nadzora komšija oko devojčine kuće. Nažalost, nijedna kamera nije bila usmerena prema ulici. Kako se ono kaže? Svako brine o svom dvorištu. Međutim, pokazalo se da je u danima koji su prethodili nestanku, po tom kraju kružio mačak skitnica.“

Martini osmotri fotografiju. Na njoj se nazirao veliki šareni mačak, crvene i smeđe boje, dok luta po livadi s engleskom travom. Fogel pokaza kažiprstom na nešto. „Vidite li šta ima oko vrata?“ Profesor se bolje zagleda. Primeti ogrlicu od šarenih perlica. Fogel skide s ruke narukvicu koju mu je poklonila Marija Kastner i stavi je pored fotografije. „Pravila ih je Ana Lu, da bi ih poklanjala osobama koje voli.“ Martini je izgledao zatečeno, nije bio u stanju da reaguje. Fogel zaključi da je došao trenutak da zada udarac. „Otmičar je iskoristio mačka kao mamac. Doneo ga je tamo pre izvesnog vremena i ostavljao da se slobodno kreće po kraju, siguran da će ga Ana Lu, koja voli mačke, a ne može da ima svoju, pre ili kasnije primetiti... Ali ona ga nije samo primetila, nego ga je čak usvojila, tako što mu je stavila onu ogrlicu oko vrata. Stoga, dragi profesore, od danas vas neću progoniti. Ako uspem da pronađem tog mačka, s vama je gotovo.“ Proteče nekoliko minuta u tišini. Fogel je znao da ga ima u šaci. Fiksirao ga je pogledom u očekivanju njegove reakcije, nečega što će mu reći da se nije prevario. Ali profesor ne izusti ni reč. Naprotiv, ustade i mirno krenu ka izlazu. Ali pre nego što je prešao preko praga, opet se okrenu ka specijalnom agentu: „Što se tiče poslovica“, reče mirno, „jednom je neko rekao da je sujeta najgluplji đavolov greh.“ Onda napusti lokal, dok je glas cvrčka odzvanjao na vratima. Fogel ostade da još malo uživa u spokojstvu tog trenutka. Bio je uveren da je zaradio značajan poen. Ali Majerova je još predstavljala problem. Morao je da pronađe način da je neutrališe.

Sujeta je najgluplji đavolov greh.

Ko zna šta je Martini hteo da kaže tom rečenicom. Mogla je da se protumači kao uvreda. Ali Fogel nije bio lako uvredljiv. Dobro je znao da se greške prave i pre svega ponavljaju. A profesoru su sati izbrojani. Odluči da je trenutak da krene. Dok je sređivao sadržaj fascikle, zastade. Zapazio je nešto na stolu. Naže se da bolje proveri. Na azurnoplavoj površini stola od ultrapasa, na mestu gde je profesor naslonio zavijenu ruku, isticala se mala mrlja od sveže krvi.

16. januar Dvadeset četiri dana posle nestanka

Mali Leo Blank napunio je pet godina pre nedelju dana i onda nestao bez traga. U to vreme nisu postojala moderna sredstva za istragu kakva su danas na raspolaganju snagama reda. Zadovoljavali su se pokrivanjem teritorije, kako se tada govorilo. Slučaj je poveren pandurima s iskustvom koji su odvajkada poznavali mesta i osobe, koji su znali kako da dođu do informacija i nisu im bile potrebne stručne ekipe ili DNK. Bio je to težak, svakodnevni posao, sačinjen od malih koraka i skromnih rezultata koji su na kraju, kada se svi sakupe, činili kostur istrage. Pre svega bilo je potrebno biti naoružan strpljenjem. Strpljenje je dar koji je počeo da ponestaje s pojavom medija. Javnost je zahtevala brze odgovore, inače je menjala kanal, pa su tako televizijske mreže vršile pritisak na istražne organe, primoravajući ih ponekad da brzopleto obavljaju posao. U tim slučajevima lako je mogla da se otrgne greška. Međutim, bilo je važno ne zaustavljati šou. Leo Blank je svojom malom, tragičnom pričom i svojim kratkim životom nesvesno postavio značajnu granicu između pre i posle. Jednog jutra, njegova majka, Laura Blank, udovica od dvadeset pet godina koja je u saobraćajnoj nesreći izgubila svog čoveka, kao i oca svoga sina, pojavila se u policijskoj stanici malog mesta u ravnici u kojoj je živela. Bila je očajna. Tvrdila je da se neko uvukao u njenu kuću i oteo njenog Leonarda. Fogel je u to vreme bio običan agent, tek diplomirao na policijskoj akademiji. Zato su mu dodeljivani elementarni i dosadni zadaci, kao

što je arhiviranje izveštaja ili kucanje prijava tužilaca na mašini. U preostalom vremenu mogao je samo da posmatra starije agente dok su bili na poslu. I, naravno, da uči. Međutim, baš on je primio Laurinu prijavu. Žena je tvrdila da je tek ujutro primetila da je u svom autu zaboravila mleko u tetrapaku koje je prethodne večeri kupila u supermarkets Izašla je da ga uzme pre nego što se njen sin probudi i zatraži doručak. Vozilo je bilo parkirano na ulici, pedesetak metara od kuće. Možda zbog rasejanosti ili zbog toga što su se stanovnici mesta svi poznavali među sobom i imali naviku da ne zaključavaju vrata od kuće čak ni noću, Laura je ostavila vrata tek pritvorena. I sada to sebi ne može da oprosti. Kao što je uobičajena praksa, Fogel je odmah preneo prijavu agentu s kojim je obavljao svoj pripravnički staž. Obojica su krenuli u ženin stan i, mada nisu zatekli znake provale, pronašli su sobu malog Lea u neredu. Zaključak je da se dečak probudio i, uplašen prisustvom neke strane osobe, pokušao da se odupre namerama otmičara. Ali ga je ovaj na kraju nadjačao. Laura Blank bila je u šoku, ali je ipak uspela da, korak po korak, s policijom tačno rekonstruiše kako se odvijalo delo. Postojala je rupa od jedva osam minuta od trenutka kada je izašla i onog kada se vratila, s tim što je u tom kratkom intervalu proćaskala s jednom komšinicom. To vreme je, međutim, bilo dovoljno otmičaru da se uvuče u kuću i otme dečaka. Odmah je krenuo lov na čoveka. Ali sve bi se odvijalo drugačije da tih dana jedna televizijska ekipa nije bila u tom kraju da snimi emisiju o pticama selicama koje naseljavaju okolne močvare. Ideja je pala na pamet jednom policijskom poručniku. Zatražio je od novinara da

snime apel majke upućen svakom ko ima bilo kakvu informaciju o njenom detetu. Posle prenosa video-poruke, odmah se podigla velika buka. Ljudi su počeli da obasipaju policiju telefonskim pozivima. Mnogi su bili sigurni da su uočili malog Lea i davali obaveštenja o tačnom mestu i okolnostima. Neki su tvrdili da su ga videli u društvu nekog čoveka koji mu kupuje sladoled, s bračnim parom u vozu, bilo je i onih koji su čak navodili imena i prezimena. Najveći deo dojava pokazao se neosnovanim, ali ih je u svakom slučaju bilo nemoguće sve proveriti. Mnoštvo informacija koje su zatrpavale istražitelje gušilo je čin istrage. Međutim, ono što je stvarno bilo iznenađujuće jeste broj osoba koje su zvale samo da se raspitaju kako se odvija slučaj. Telefonski pozivi iste sadržine masovno su stizali na telefonske centrale TV mreža koje su tako odlučile da pokriju vest, kako se govorilo u žargonu, pozivajući televizijske ekipe i novinare na lice mesta. Fogel je bio svedok da se sve ovo događalo u izuzetno kratkom vremenu. Kao mlad i neiskusan policajac, nije bio pripremljen da shvati revoluciju koja se događala pred njegovim očima. Samo mu je sve izgledalo vrlo nestvarno. Čak je i istina, koju su mediji drugačije prikazali, izgledala različito. Laura Blank ubrzo postade tužna heroina. Fogel ju je upoznao kao skromnu devojku, mada pomalo ružnjikavu, ali se onda njen izgled odjednom promeni. Uz šminku i prava svetla, poče da dobija pisma od brižnih udvarača koji su se bavili njom. Njenog sina su sve majke u zemlji smatrale savršenim. Dete od samo pet godina postalo je ikona, ljudi su držali njegovu sliku u kući, a mnogi novi roditelji davali su svojoj novorođenčadi njegovo ime. Kada je rešenje tajne već izgledalo kao nedostižna iluzija, prilikom ko zna kojeg pretresa u kući Blankovih iskrsnuše otisci

prstiju. Bile su potrebne dve nedelje da se pregledaju arhive u potrazi za osobom kojoj pripadaju. Na kraju se dođe i do toga. Ime tog čoveka bilo je Tomas Berninski. Fizički radnik četrdesetih godina, osuđivan za nasilje nad maloletnicima, koji je u to vreme radio u preduzeću koje je gradilo industrijske hale u tom kraju. Lov na Berninskog trajao je kratko. Čovek je uhapšen i kod njega je pronađena pidžamica malog Lea, umrljana krvlju. Pedofil ubica priznao je da je već duže vreme ciljao dečaka i odveo istražitelje na deponiju na kojoj je pokopao telašce. To užasno otkriće šokiralo je javnost. Međutim, neko u visokim krugovima policije i televizijskih mreža naslutio je da se nešto odjednom promenilo i da više nema povratka. Započela je nova era. Pravda više nije bila posao rezervisan za sudove, nego je pripadala svima, bez razlike. I u tom novom načinu gledanja na stvari, informacija je bila izvor – informacija je postala zlato. Biznis je oživeo posle smrti jadnog nedužnog deteta. Fogel, mladi policajac idealista, još nije mogao da zamisli da će postati deo tog izopačenog mehanizma tako što će graditi svoju briljantnu karijeru na nesrećama drugih. Ipak, u to vreme došao je do iznenađujućeg zaključka... Laura Blank ispričala je da se udaljila od svog stana da iz auta uzme mleko koje je kupila prethodne večeri. Njena kuća ispreturana je desetinama puta u toku pretresa policije, sve dok nisu pronašli otiske prstiju Berninskog. Zašto onda niko nikada nije pronašao taj famozni tetrapak s mlekom?

Kada je već sazreo, s godinama iskustva iza sebe, Fogel se to još pitao. I još mu je mogući odgovor na to pitanje izazivao jezu u kostima. Laura Blank započela je novi život sa čovekom koga je upoznala pre strašnog čina, koji možda nije želeo da preuzme odgovornost za tuđe dete. Pomisao da je žena već neko vreme naslutila namere neveštog Berninskog i da je čak omogućila to delo, teško da bi se mogla prodati medijima. Laura Blank namerno se udaljila od kuće, Fogel je bio siguran u to. Ali isto tako znao je da postoje tajne koje moraju da to i ostanu. Zbog toga nikada nikome nije izneo svoju sumnju. Ali prisetio bi se toga svaki put kada se u nekom slučaju događalo nešto upadljivo. Slučaj malog Lea pao mu je na pamet i tog jutra, u zoru, dok se vozio u službenoj limuzini pored agenta Borgija. Otišao je trkom da ga odvede iz hotela. Izgleda da su ronioci u odvodnom kanalu pronašli ranac Ane Lu Kastner. Ponekad ga je boravak u kući činio klaustrofobičnim i onda je osećao potrebu da pobegne. Martini je postao dobar u tome da zavara trag novinarima ulogorenim ispred njegove kuće. Na primer, naučio je da je vreme od pet do sedam sati najbolje da šmugne otpozadi, jer su se tada televizijske ekipe pripremale za prva izdanja dnevnika. Postojao je lavirint sigurnih ulica kroz koje je prolazio kako bi izašao iz Avešota. Zatim je odlazio u šumu i prepuštao se samoći u prirodi, uveren da će uskoro biti lišen povlastice zvane sloboda. Proteklo je pet dana od susreta sa specijalnim agentom Fogelom u restoranu. Pomisao na tog policajca, obuzetog potragom za mačkom crvene i smeđe boje, pegave dlake, nesumnjivo mu je bila smešna. Istina je bila da se uopšte nije plašio onog što je moglo da mu se desi.

Uprkos tome što je njegov zapušteni izgled govorio drugačije, Loris Martini nije prestajao da okrepljuje svoju dušu. Dugačka, zapuštena brada i zadah njegovog tela bili su sada neka vrsta ljušture koja ga je navodila na iluziju da se, zahvaljujući njoj, može držati podalje od ljudi. Klea bi imala primedbe, uvek je pazila na to i stalno mu je davala preporuke u pogledu izgleda. Bilo je tako još od onog dana u kampusu, kada je Loris obukao plavo odelo i stavio onu smešnu kravatu, da je pita da večeraju zajedno. Izgled i forma bili su važni njegovoj ženi. Martini je osećao da mu Klea i Monika nedostaju, ali je isto tako znao da mora da bude jak i zbog njih. Nije bilo nikakvog kontakta s njima otkako su otišle, čak ni telefonskog poziva. Istinu govoreći, ni on nije pokušao da ih zove. Hteo je da ih zaštiti. Da ih zaštiti od samog sebe. Jutarnja rosa lagano je klizila niz lišće, a Martini je voleo da ga miluje i uživa u osećaju vlažne svežine na dlanovima. Dok je hodao, širio je ruke i zatvarao oči, uživajući u toj sitnoj blagodeti. Onda je punim plućima udisao vazduh prepun opojnih mirisa. Svest mu se ispunjavala zelenilom, dok je noć već počinjala da se izdvaja, da dočeka dan. Šumske životinje počele su da izlaze iz svojih skrovišta, dok su ptice pevale, srećne što mogu da pobegnu iz mraka. Kada kvarcni sat koji je imao na ruci počne da ispušta kratak i neprekidan zvuk, Martini je znao da ističu dva sata slobode od medija i da je došao trenutak da se vrati. Tako uradi i tog dana, i vrati se kući istim putem. Međutim, na ulici koja je vodila ka Avešotu spazi neku figuru koja se kretala prema njemu. Hodala je suprotnom stranom kolovoza, profesor bi je rado izbegao, ali nije bilo staze gde da skrene, jer su svuda okolo bile njive. Bio je primoran da nastavi dalje, ali spusti glavu i natuče šešir dublje na glavu, tako da mu obod prekri veliki deo

lica. S rukama u džepovima i pomalo povijenih leđa, produži zamišljenom putanjom, u nameri da je verno sledi. Ali pokušaj da odmeri pogledom lice tajanstvenog putnika namernika dade rezultat, i kada ga prepozna, zastade mu dah u grlu. Bruno Kastner prepozna ga nekoliko sekundi kasnije. I on se odjednom oseti nesigurno, pa zato uspori hod. Obojica samo što nisu zastali, ali je izgledalo kao da svako od njih čeka da onaj drugi to učini prvi. Otac nestale devojčice imao je neodređen, ali staložen izraz lica. Martini ne pomisli na njegovu verovatnu reakciju, na to šta bi mogao da učini navodnom čudovištu koje mu je otelo kćerku. Začudo, nasuprot tome, pomisli na to šta bi on sam uradio da je na njegovom mestu. I to ga uplaši. Odjek njihovih koraka na asfaltu postade usklađen, zvuk jednih utapao se u zvuk onih drugih. Put se oduži do beskonačnosti. Kada su se najzad poravnali, rastojanje između njihovih ramena bilo je samo nekoliko metara. Ali se nijedan od njih dvojice ne okrenu. Martini prvi stade, očekujući da se nešto desi. Međutim, ovaj drugi se ne zaustavi. Štaviše, malo ubrza korak i krenu da što pre nestane iz njegovog vidokruga. Martini nije mogao da se pokrene. Samo je slušao otkucaje svog srca koje samo što ne iskoči iz grudi. Neprekidno je osećao prisustvo Bruna Kastnera iza svojih leđa. Za trenutak odluči da se vrati i da ga napadne. Ali to se ne dogodi. Kada se okrenu, krupni visoki čovek bio je samo daleka tačkica na ivici šume. Profesor neće zaboraviti ovo iskustvo. Ali u tom trenutku takođe donese odluku.

Šareni ranac Ane Lu Kastner ležao je na stolu za autopsije male mrtvačnice u Avešotu. Tu je stavljen u nedostatku leša. Ali Fogelu je to izgledalo isto kao da vidi devojčicu s riđom kosom i pegama. Ispruženu, golu, hladnu i nepomičnu, pod neonskim svetlom lampe koja je osvetljava odozgo, ostavljajući sve drugo u polumraku. Ponekad se iznenadna sreća dešava, mislio je specijalni agent. Ko god da je bacio šareni ranac u odvodni kanal, pobrinuo se da ga najpre isprazni i onda napuni teškim kamenjem, ali to nije bilo dovoljno. Ta domišljatost bila je odlučujući dokaz: sada postojanje čudovišta nije više bilo samo istražna pretpostavka. Bilo je realnost. Ranac je u tom trenutku predstavljao Anu Lu. Bilo je to kao da je devojčica otvorila oči i okrenula glavu prema Fogelu, koji je tu stajao najmanje pola sata, sam, da proceni moguće posledice tog pronalaska. Pramen riđe kose pade joj na čelo, a usne joj se pomeriše i izgovoriše rečenicu bez glasa. Poruku samo za specijalnog agenta.

Još sam tu. I Fogel se prvi put priseti da je bio u kući Kastnerovih na dan Božića. Vrati mu se u svest i okićeno drvo, koje će, po rečima devojčicine majke, ostati upaljeno – kao noćni svetionik – sve dok se njena kćerka ne vrati. Seti se paketića s crvenom ukrasnom trakom koji samo čeka da bude raspakovan. Sada će ta kutija biti zamenjena belim mrtvačkim kovčegom. „Nikada te nećemo pronaći“, reče tiho. I to uverenje odmah se duboko ukoreni u njemu.

Sujeta je najgluplji đavolov greh. Zbog toga je došao trenutak da deluje. I da spreči da se opet dogodi.

Oko devet sati ujutro profesor Martini stade pod tuš. Topla voda odnese sakupljeni umor. Malo zatim, nag ispred ogledala, ugleda odraz sopstvenog lica, što je brižljivo izbegavao da radi poslednjih dana. Poče da se brije. Ispred otvorenog ormara, među malobrojnim odelima koja je imao, izabra ono koje je nabolje odražavalo njegovo duševno stanje. Sako bež boje od rebrastog somota, tamne pantalone od grubog pamuka i kariranu plavo-kestenjastu košulju preko koje je vezao kravatu golubije boje. Kada je vezao klarks cipele, navuče jaknu i prebaci preko ramena torbu s kaiševima. Onda izađe iz kuće. Videvši ga kako se pojavljuje na pragu, snimatelji i reporteri bili su zatečeni. Ipak, odmah usmeriše objektive na njega, dok je bezbrižno prolazio stazom koja vodi do ulice, a zatim preskočio ogradu i mirno krenuo ulicama Avešota. Pređe preko glavnog šetališta, dok su ljudi zastajali u neverici i pokazivali na njega. Mušterije su izlazile iz radnji, da prisustvuju sceni. Međutim, niko nije ništa govorio ni činio. Profesor je izbegavao njihove poglede, ali osećao je njihovu težinu na sebi. Kada stiže pred školsku zgradu, za njim se već sakupila mala gomila ljudi. Martini primeti da se, osim gimnastičke sale koja je rekvivirana i pretvorena u policijsku operativnu salu, ništa drugo nije promenilo. Pope se stepenicama koje su vodile do ulaza, siguran da će se šakali iza njegovih leđa zaustaviti ispred te granice. Tako se i dogodi. Kada se nađe unutra, prepozna poznati zvuk školskog zvona. Po rasporedu časova, u deset je bio čas književnosti. Tako se uputi ka

svom odeljenju, dok su kolege nastavnici i prisutni učenici u hodniku gledali kako usput skida jaknu sa sebe. Između klupa je vladala konfuzija tipična za vreme između časova. Ubrzo će tu doći njegov zamenik kojeg je školski upravnik dodelio odeljenju, pa su učenici koristili zakašnjenje nastavnika da se smeju i šale. Prisila je opet nosila staru odeću. Ponovo je počela da nabacuje jaku šminku oko očiju i stavila kopče oko uha. „Ići ću na probno snimanje za jedan rijaliti“, pričala je drugaricama sva uzbuđena. „Tvoja majka se slaže sa tim? Ništa ne kaže?“, upita je jedna drugarica. „I ako nije, koga je briga. Sada je moj život krenuo svojim pravcem i ona mora to da prihvati“, reče devojka i prekide pitanje podizanjem ramena. „Možda ću morati da potražim i nekog agenta.“ Lukas, buntovnik s tetoviranom lobanjom, dobaci nekome u dnu učionice. „A tebi, baksuze, nisu ništa ponudili?“ Šala je bila propraćena opštim smehom, ali se Matija pretvarao da nije čuo i nastavi da škraba nešto po svojoj jedinoj svesci. Vrata se otvoriše. Ne okrenuše se odmah svi. Samo neki to učiniše i zaćutaše. Ali kada Martini dođe do katedre i stavi torbu na nju, nastade potpuna tišina. „Dobar dan, deco.“ Pozdravio ih je uz osmeh. Niko ne odgovori, bili su zgranuti, uključujući Matiju, koji je bio užasnut. Proteče nekoliko sekundi tokom kojih ih profesor zagleda jedno po jedno, stojeći. Zatim, kao da je sve uobičajeno, nastavi da govori: „U toku našeg poslednjeg časa prikazao sam vam tehniku naracije romana.

Objasnio sam da svi autori, pa i oni najveći, počinju tako što polaze od onog što je napisano pre njih. Prvo pravilo jeste prepisivanje, sećate li se?“ Ne usledi nijedan odgovor. Dobro je i ovako, reče Martini u sebi. Na kraju krajeva, odeljenje nikada nije bilo toliko pažljivo. Vrata učionice opet se otvoriše. Ovog puta učenici se okrenuše. Sada Fogel uđe u učionicu i kada se suoči sa scenom, podiže ruku da stavi prisutnima do znanja da je sve u redu, skoro se izvinjavajući. Zatim, dok je zauzimao mesto u jednoj praznoj klupi, pogleda u profesora, kao da ga poziva da nastavi čas. Martini nastavi savršeno mirno. „Rekao sam vam da je zlo pravi pokretač svake priče: heroji i žrtve samo su instrument, zato što čitaoce ne interesuje svakodnevni život, već im je dovoljno to što ga i sami imaju. Žele sukob, jer samo tako uspevaju da se udalje od sopstvene osrednjosti.“ Namerno se zagleda u specijalnog agenta. „Upamtite: neko ko je loš čini osrednjost prihvatljivijom, on je taj koji čini priču.“ Fogel odjednom poče da aplaudira. Učini to uverljivo, energično pljeskajući rukama i zadovoljno klimajući glavom. Onda skrenu pogled na odeljenje, zato što su ga svi ostali sledili u toj pohvali. Učenici se najpre zgledaše, ne znajući šta da rade. Zatim neko stidljivo poče da ga oponaša. Bila je to apsurdna, paradoksalna situacija. Specijalni agent ustade sa svog mesta i uputi se prema katedri, nastavljajući da aplaudira. Dođe naspram Martinija, na svega nekoliko centimetara od njegovog lica, pa prestade. „Sjajno predavanje.“ Zatim prinese usta profesorovom uhu i šapnu mu: „Pronašli smo ranac Ane Lu. Još nema tela, ali nam ono nije potrebno... Zato što je na rancu bilo vaše krvi, profesore.“

Martini ne uzvrati, ništa ne reče. Specijalni agent izvuče lisice iz džepa kaputa od kašmira. „Ali sada zaista moramo da idemo.“

23. februar Šezdeset dva dana posle nestanka

U noći kada se sve zauvek promenilo, uređaj za iskopavanje rude u Avešotu bio je jedina uočljiva stvar s prozora ordinacije doktora Floresa.

Kule

za

provetravanje

rudnika

bile

su

prekrivene

isprekidanim crvenim svetlima, koja su delovala kao sitne pažljive očice. Stražari u magli. „Imate li porodicu, specijalni agente?“ Fogel je ko zna zašto posmatrao nokte na desnoj ruci i već neko vreme zapao u novo ćutanje. Zato ne shvati odmah pitanje psihijatra. „Porodicu?“ ponovi. „Nikada nisam imao vremena.“ „Nasuprot vama, ja sam oženjen već četrdeset godina“, reče Flores, a da ga ovaj drugi to nije pitao. „Sofija je rodila troje naše sjajne dece, sada je potpuno posvećena unucima. Ona je divna žena, ne znam kako bih mogao bez nje.“ „Šta radi jedan psihijatar u Avešotu?“ upita Fogel radoznalo. „Vi ste poslednji osoba koju bih očekivao da sretnem u jednom malom mestu kao što je ovo.“ „Samoubistva“, reče Flores ozbiljno. „U ovom kraju porastao je procenat nacija u odnosu na broj stanovnika. Svaka porodica ima neku priču koja može da se ispriča – bilo da su u pitanju očevi, majke, braća, sestre. Ponekad neki sin.“ „Razlozi?“ „Ne postoje. Ko dođe spolja, zavidi nam. Misli da se u mirnom mestu kao što je ovo, smeštenom na sigurnom, među planinama, život odvija gotovo spokojno. Ali možda je baš previše spokojstva ono što

čini pravu bolest osoba. Nije im dovoljno što su srećni, štaviše, to postaje neka vrsta zatvora. Da bi pobegli od toga, oduzimaju sebi život i uvek biraju najkrvavije načine. Nije im dovoljno da progutaju nekoliko bočica pilula ili preseku vene na rukama – uvek nastoje da sebi nanesu zlo, kao da hoće da kazne sebe.“ „A vi ste dosta takvih spasli?“ Floresu se ote kratak osmeh. „Mojim pacijentima je više od lekova potrebno da se nekome izjadaju.“ „Kladim se da ih naterate da govore koristeći prave rečenice, verovatno zato što ih odvajkada poznajete, i njima je lakše da vam se otvore.“ Policajac je bio u pravu. Flores je bio dobar u tome da pažljivo posmatra osobe, sigurno zato što je umeo da ih sasluša i nikada se nije nametao. Na primer, nije gubio strpljenje, nikada nije podizao glas u toku razgovora, čak nije prekorevao sopstvenu decu. Sviđala mu se pomisao da je uravnotežen čovek i voleo je da definiše sebe kao planinskog lekara, kakvi su bili oni nekadašnji doktori koji su pre svega lečili dušu svojih pacijenata i tako ih oslobađali svake patnje. „Možda nisu tek tako nesrećni. Možda previše spokojstva tera strah od smrti, jeste li pomislili na to?“ „Može biti“, potvrdi lekar. „Jeste li ikada osetili strah od smrti, specijalni agente Fogel?“ Pitanje je krilo provokaciju. Hteo je da ga vrati u stvarnost, ukaže na njegovu odeću uprljanu krvlju i sazna razlog zbog čega se vratio. „Kada ste okruženi smrću drugih, nemate načina da mislite na svoju“, reče s osećajem gorčine ovaj drugi. „ A vi, mislite li često na to?“

„Svakog dana, već trideset godina.“ Pokaza na grudni koš. „Tri bajpasa.“ „Infarkt? Tako mladi?“ „Tada sam već bio otac porodice. Znam da to ništa ne znači, ali mladost je samo detalj kada imate ogromnu odgovornost. Hvala bogu, preživeo sam jednu delikatnu operaciju koja je trajala najmanje dvanaest sati i sada samo moram da se setim da uzmem pilule i da s vremena na vreme obavim neku kontrolicu.“ Flores je uvek nastojao da umanji taj trenutak iz svoje prošlosti, možda zato što nije hteo da prizna da je tim činom ostao duboko pogođen. Ali u noći u kojoj se sve zauvek promenilo najradije bi da svaki prethodni događaj iz svog života, pa i taj, gurne u drugi plan. Neko pokuca na vrata. Ko god da je bio, psihijatar ga ne pozva da uđe. Umesto toga ustade sa svog mesta i krenu da izađe iz prostorije. Bio je to ugovoreni znak. Ali izgleda da Fogel tome nije pridavao značaj. U hodniku je Majerova nestrpljivo koračala napred-nazad. „Onda?“, upita, čim ga ugleda. „Ima naizmenično trenutke bistrine uma i one kada deluje odsutno“, bio je prvi doktorov odgovor. „Da li se pretvara ili ne?“ „Nije tako jednostavno“, objasni Flores. „Počeo je da nadugačko i naširoko priča o događajima u vezi s Anom Lu Kastner, a ja ga puštam da priča, zato što mislim da ćemo na kraju doći do noćašnjeg saobraćajnog udesa.“ To je više delovalo kao priznanje nego kao priča. Ali psihijatar to zadrža za sebe.

„Budite oprezni, Fogel je jedan manipulator.“ „Nema potrebe da manipuliše mnome ako govori istinu. I čini mi se da do sada nije lagao.“ Međutim, Majerova nije bila uverena u to. „Da li je Fogel upoznat sa činjenicom da je Marija Kastner oduzela sebi život pre tri dana?“ „Nije spomenuo ništa u vezi s tim i ne znam da li to zna.“ „Trebalo bi mu tu vest tresnuti u lice; na kraju krajeva, to se desilo njegovom greškom.“ Flores je odmah shvatio da žena neće izdržati. Ali bilo mu je zabranjeno da bilo šta preduzima. Posle samoubistva, bratstvo se distanciralo od Marije, koja je tako žigosana za svoje svetogrđe. Čak su joj uskratili crkvenu sahranu. „Ne verujem da bi potezanje te priče u ovom trenutku nečemu poslužilo. Štaviše, mislim da bi čak bilo pogubno.“ Majerova stade na samo neki centimetar od lekara, da ga bolje zagleda u lice. „Ne zanosite se ni vi, molim vas. Napravila sam grešku samo jednom i još ne mogu da to sebi oprostim.“ Flores potvrdi: „Budite mirni; ako je sve to gluma, isteraćemo ga iz jazbine.“ Kada se vrati u sobu sa dve šolje vruće kafe, Fogel više nije sedeo u fotelji. Stajao je i iz blizine posmatrao primerak preparirane rečne pastrmke koja ga je malopre veoma zainteresovala. „Doneo sam nešto za osveženje“, reče Flores uz osmeh, stavljajući šolje na sto. Fogel se i ne okrenu. „Znate li zašto se nikada ne sećamo imena žrtava?“

„Kako, molim?“ Flores je upravo ponovo sedao i nije razumeo. „Ted Bandi, Džefri Damer, Andrej Čikatilo... Svi se sećamo imena čudovišta, ali se niko ne seća imena žrtava. Jeste li se ikada zapitali zašto? Ipak bi trebalo da bude obrnuto. Recimo, da osetimo poštovanje, sažaljenje, ali umesto toga, zaboravljamo na njih. Obratite pažnju...“ „Znate li razlog zašto je tako?“ „Ljudi će vam reći da je to, u suštini, krivica medija, zato što nas do iscrpljenosti bombarduju imenom čudovišta. Mediji su loši, zar to niste znali?“, reče uz dozu sarkazma. „Ali su u krajnjoj liniji bezopasni, ako ih neutrališemo pritiskom na dugme daljinskog upravljača... Samo što to niko ne čini. Svi smo previše radoznali.“ „Možda nam je ipak pravda, a ne čudovišta, stvarno prirasla za srce.“ „Neee“, odgovori specijalni agent, odbacujući tu ideju pokretom ruke, kao da je posredi očigledna naivnost. „Za pravdu niko neće da čuje, prijatelju moj. Pravda nikoga ne interesuje.“ „Ni vas?“ Fogel zaćuta, zatečen pitanjem. „Ja sam znao da je profesor kriv... Postoje stvari koje jedan žaca ne može da objasni. Instinkt, na primer.“ „Jeste

li

ga

zbog

toga

progonili

i

učinili

mu

život

nepodnošljivim?“ Flores je osećao da je došlo do malog preokreta. „Kada sam video šareni ranac Ane Lu na stolu za autopsiju, nešto se u meni otkačilo... Tužiteljka Majer odbacila bi optužbe.“ Ponovo zaćuta. Zatim nastavi tihim glasom: „Nisam mogao to da dozvolim.“ „Šta pokušavate da mi kažete, agente Fogelu?“

Ovaj drugi podiže glavu ka njemu. „Nije nam bio potreban novi slučaj Derg. Osakaćivač se na kraju izvukao bez kazne, uz izvinjenje svih i čak tajno naplatio milionsku naknadu na ime odštete zbog neopravdanog lišavanja slobode.“ Flores je bio kao paralizovan, ali nije hteo da vrši pritisak na njega. „Te večeri kada smo se stvarno prvi put sreli u restoranu u glavnoj ulici, Martini je imao zavijenu ruku. Taj glupak nije želeo da mu ušiju ranu i ona mu je još krvarila...“ Fogel se jasno prisećao trenutka kada je primetio crvenu mrlju na stolu od azurnoplavog ultrapasa dok je vraćao fotografiju na svoje mesto u fascikli.. „Krv na rancu“, reče Flores, s nepoverenjem. „Onda je tačno... Falsifikovali ste dokaz.“

17. januar Dvadeset pet dana posle nestanka

Nešto posle ponoći, jedan tamni i tajanstveni automobil prođe kroz bezbednosnu kapiju zatvora. Zaustavi se u uskom šestougaonom dvorištu, okruženom visokim sivim zidovima, koji su ga činili sličnim nekom bunaru. Dvojica agenata u civilu izađoše kroz zadnja vrata automobila, a zatim pomogoše profesoru da izađe iz vozila. Martinijevi pokreti bili su otežani zbog lisica. Kada kroči nogom na asfalt, najpre pogleda uvis. Zvezdano nebo bilo je ograničeno u skučenom i klaustrofobičnom prostoru. Borgi je sedeo napred, bar jednom da on sam ne vozi. Nosio je fasciklu s nalogom za hapšenje koji je potpisala Majerova i zapisnik o ispitivanju profesora tog popodneva pred javnom tužiteljkom. Martini je neprekidno negirao sve optužbe, ali su ga teretili najteži dokazi i indicije. Borgi prvi uđe u Blok C u pratnji dvojice policajaca i profesora. Onda pruži dokumenta vođi zatvorskih stražara, da preuzme zatvorenika. „Loris Martini“, reče predstavljajući ga. „Optužen je za otmicu i ubistvo maloletnice, uz otežavajuću okolnost sakrivanja tela.“ Ovaj je očigledno znao ko je i zašto se nalazi tu, ali je to bila uobičajena praksa. Zato jedino potpisa agentu formulare za ulazak u zatvor. Posle obavljenih formalnosti, Borgi se još jednom okrenu ka Martiniju, koji je izgledao zbunjeno i izgubljeno. Profesor ga zagleda

preklinjućim izrazom lica nekoga ko pokušava da sazna šta će se dogoditi. Mladi agent ne reče mu ni reč, već se samo obrati policajcima koji su ga pratili. „Idemo“, reče kratko. Martini ih je pratio pogledom dok su se udaljavali. Onda ga dve ruke zgrabiše za laktove i gurnuše napred. Dvojica stražara odvedoše ga u obližnju prostoriju, čiji su zidovi bili obloženi vlagom. Bila je tu samo jedna gvozdena klupica, a u središtu nagnutog poda poklopac nekog odvoda. „Skini se“, narediše mu, pošto su mu skinuli lisice. On posluša. Kada je ostao potpuno nag, rekoše mu da sedne na klupicu, zatim otvoriše tuš koji je stajao iznad njega – a da ga on nije ni primetio – i dadoše mu sapun. Kada Martini pokuša da se uspravi da se bolje opere, ne dozvoliše mu da to uradi. To nije bilo predviđeno propisima. Voda je bila mlaka i mirisala je na hlor. Na kraju mu dadoše neki vrlo mali beli peškir i on se skoro istog trenutka potpuno natopi vodom. „Ustanite i stavite obe ruke na zid, zatim se, što je moguće više, nagnite napred“, reče Stražar. Profesor je drhtao od hladnoće, ali i od straha. Nije mogao da vidi šta se dešava iza njegovih leđa, ali mogao je da pretpostavi kada prepozna pucketanje gumenih rukavica. Telesni pregled trajao je nekoliko sekundi, a za to vreme profesor je zatvorio oči, kako ne bi gledao poniženje. Pošto su proverili da nema nešto sakriveno u rektumu, opet ga pozvaše da sedne na gvozdenu klupicu. Nekoliko minuta proteče u potpunoj tišini. Niko mu nije ništa unapred govorio i Martini je bio prinuđen da čeka razvoj događaja. Zatim zvuk koraka najavi dolazak lekara u belom mantilu, koji je

držao u ruci cedulju. „Jeste li skloni hroničnim bolestima?“ upita ne predstavljajući se. „Ne“, odgovori profesor tihim glasom. „Imate li potrebu za uzimanjem lekova?“ „Ne.“ „Jeste li skloni veneričnim bolestima ili ste u prošlosti bolovali od njih?“ „Ne.“ „Koristite li narkotike?“ „Ne.“ Zatvorski lekar zabeleži poslednji odgovor na cedulji, pa onda ode, ne izgovorivši više ni reč. Stražari opet zgrabiše Martinija za mišice i tako ga primoraše da ustane. Jedan od njih dade mu zatvorsku uniformu od grubog platna svetloplave boje, i par plastičnih papuča, za dva broja manjih. „Obucite se“, naredi mu jedan od stražara. Onda mu staviše lisice i odvedoše ga duž hodnika koji je izgledao beskrajno dug. Prilikom njihovog prolaska poče da se otvara i zatvara niz kapija. Mada je bila noć, zatvor nikada ne spava. Iz jedne od ćelija začu se šum, tih, metalan, ritmičan, koji se ubrzo proširi na ostale. Taj zvuk pratio je njegovu šetnju sa stražarima, kao fanfara koja dočekuje osuđenog na smrt. Iza zamandaljenih vrata dopirao je zlokobni šapat. „Kopile.“ „Dani su ti izbrojani, odraćemo ti kožu.“ „Dobro došao u pakao.“

Bio je to doček rezervisan za okrivljene za užasne zločine nad maloletnicima. Prema kodeksu časti zatvorenika, njihovo krivično delo činilo ih je nedostojnim čak i da se nađu iza rešetaka. I zaista, ostali zatvorenici nisu podnosili da se mešaju s ubicama dece. Za takve je bila predviđena dodatna kazna. Morali su da ispaštaju za još jednu osudu, pored postojeće. Da budu obeleženi kao mrtvo meso. Martini je hodao pognute glave, zatvorska uniforma bila mu je preširoka i spadala mu je s bokova, a s lisicama na rukama bilo je teško držati je na sebi. Stigoše ispred nekih teških gvozdenih vrata. Jedan od stražara otvori ih i gurnu ga unutra. Prostorija je bila tesna i za jednu osobu, a predviđena je za tri. Bio je tu krevet na rasklapanje, a u jednom uglu WC šolja od čelika i umivaonik okačen o zid. Kroz visoko prozorče prodirala je mesečeva svetlost, s daškom ledenog vazduha. Onda još jedna, četvrta osoba pređe preko praga. Bio je to snažan čovek pedesetih godina. Uniforma je bila tesna za njegove bicepse. „Ja sam šef Alvis“, predstavi se. „Rukovodim odsekom izolacije.“ Profesor je pretpostavljao da će ovaj obaviti s njim kratak razgovor, u kojem će mu na strog način objasniti kako funkcionišu stvari tu unutra. Međutim, ovaj mu strpa u naručje vuneno ćebe braon boje, vojničku porciju i plastičnu kašiku, da ne bi mogao da ih upotrebi i da nanese zlo drugima ili sebi. „Ove stvari, kao i dušek za poljski krevet, vlasništvo su zatvora. Dobijate ih neoštećene; gubitak ili oštećenje biće vam upisani kao dug“, izgovori napamet, da bi posle toga dodao: „Sada potpišite ovde.“ Pruži mu neku cedulju i Martini napisa svoje ime u dnu strane kratkog popisa, pitajući se koju bi vrednost uopšte mogli da imaju ti predmeti, kada su zahtevali toliku domišljatost. U tom trenutku shvati

da je upravo ta opsednutost birokratijom najgori aspekt zatvora. Svaki, čak i najbeznačajniji detalj života iza rešetaka regulisan je merama i pravilima. Sve odluke donosio je neko drugi. Da bi se mešanje raznih osoba svelo na minimum, svako delovanje prevedeno je u unapred pripremljen standard. I dehumanizovan. Na taj način nije bilo prostora za emotivnost, sažaljenje ili empatiju. Postojala je samo prepuštenost samom sebi i sopstvenoj krivici. Dok su stražari i šef Alvis odlazili iz ćelije, Martini ostade na nogama, držeći u naručju braon ćebe i vojničku porciju s kašikom. Teška gvozdena vrata se zatvoriše i začu se okretanje ključeva.

Mrtvo meso, ponovi profesor u sebi, dok se tišina spuštala nad ćelijom. Čekao je dvadeset četiri sata pre nego što je dao izjavu. Fogel je želeo da se najpre malo stiša buka zbog hapšenja od prethodnog dana, tako da pojavljivanje pred reflektorima ima samo za sebe. Policajac koji je uspeo da optuži ubicu i bez leša žrtve. Sada je specijalni agent uživao u pažnji medija, pred mnoštvom mikrofona i televizijskih kamera u školskoj gimnastičkoj sali koja će još kratko obavljati funkciju operativne. Za pojavljivanje pred novinarima izabrao je novo odelo. Tamni sako od glatkog somota, sive pantalone, regimental kravata. Na manžetnama bele košulje stajao je par dugmadi od belog zlata u obliku zvezde. Još je na ruci imao narukvicu od perlica Ane Lu i nameravao je da se razmeće njome kao trofejom. „Blagovremena i tajna akcija policije na kraju je dala rezultat koji smo svi očekivali. Kao što vidite, postojanost i strpljenje uvek budu

nagrađeni. Pritisci medija i javnog mnjenja nisu nas ograničili. Radili smo tajno i s ugašenim farovima, da uspešno ostvarimo cilj koji smo postavili još od samog početka: da dođemo do istine u slučaju nestanka Ane Lu Kastner.“ Prosto je paradoksalno kako uspeva da izokrene činjenice, a da pritom ne oseća nikakav stid, pomisli agent Borgi koji je sa strane prisustvovao sceni. A ako istina o kojoj je govorio Fogel nije podrazumevala i odgovor na to kako je završila pegava devojčica riđe kose, onda je svakako bio dobar da svakoga ubedi u ono što je govorio. Zato što je, u krajnjoj liniji, u to pre svega bio ubeđen on sam. „U ovom trenutku naš posao u Avešotu je završen i napuštamo teren pravde, sigurni da će tužiteljka Majer dobro umeti da iskoristi dragocene i nedvosmislene rezultate istrage.“ Majerova, koja je bila pored njega, lagano skrenu pogled s objektiva koji su je držali u kadru. Po Borgijevom mišljenju, to je bio mali ali ubedljiv gest. Nije bila u stanju da kao Fogel laže samu sebe. „Kako su Kastnerovi primili vest o hapšenju?“, upita jedan reporter. „Obavešten sam da su juče saznali s televizije“, odgovori specijalni agent. „Mislio sam da je bolje da ne utičem na njihov razumljivi bol u ovim satima. Ali čim bude moguće, otići ću kod njih da objasnim šta se dogodilo i šta će se sada dogoditi.“ „Prestaćete da tražite Anu Lu?“ To pitanje postavila mu je Stela Honer. Fogel, koji je očekivao to pitanje, izbeže da odgovori direktno njoj i obrati se svima: „Naravno da ne“, smiri ih on odmah. „Nećemo imati

mira sve dok ne budemo dodali i poslednji delić mozaika koji nedostaje. Sudbina jadne devojke uvek je bila naš prioritet.“ Ali s tim jadna devojka istovremeno je označio kraj svih nada da će je pronaći, zapazi u sebi Borgi. Međutim, postojali su mali dijalektički trikovi koji su mu omogućavali da se izvuče u slučaju poraza. Uostalom, sredstva za istragu pretrpeće jasno svođenje na pravu meru čim reflektori budu pogašeni. Neće više biti stručnih ekipa, kinološkog društva i ronilaca. Nijedan helikopter neće više preletati kroz planine. Dobrovoljci će malo-pomalo početi da se vraćaju kućama. Ali prvi koji će napustiti Avešot biće novinari. Za nekoliko dana cirkus će podići šatore. Na njegovom mestu ostaće pusta površina,

puna

papirnih

ostataka.

Televizijske

ekipe

će

se

demobilisati, ostavljajući dolinu i njene stanovnike da opet utonu u svoje neumitno mrtvilo. Nastaviće sa svojim starim životom, ponovo će isplivati nesklad između onih koji su imali sreće da im ispod zemljišta prolazi žila fluorita i onih koji su zbog rudnika osiromašili. Hoteli i restorani koji su za neko vreme bili otvoreni, opet će postepeno izgubiti klijentelu, turisti užasa izabraće druge ciljeve, druge krvne delikte za nedeljne izlete s porodicom. Možda će restoran u glavnoj ulici odložiti prestanak aktivnosti na godinicu dana, ali će se na kraju i sam vlasnik pomiriti sa sudbinom i shvatiti da je spuštanje kapaka najbolja stvar. Za Avešot će biti završena kratka sezona neočekivane i ponekad mučne popularnosti. Ali niko nikada neće zaboraviti ovu zimu. Fogel se spremao da otpusti prisutne, zato što je morao da se što pre vrati kući, gde ga je očekivalo učešće u poznatom večernjem tokšouu, kada Stela Honer opet podiže ruku. „Specijalni agente Fogelu, samo još jedno pitanje“, reče novinarka, a da joj on to nije odobrio. „Možemo li posle ovog značajnog

uspeha da tvrdimo da je slučaj Derg bio samo jedna nesrećna stranica u vašoj karijeri?“ Fogel je mrzeo tu Stelinu skoro zversku sposobnost da napada na otvorene rane. Dopusti sebi namešteni osmeh. „Vidite, gospođo Honer, znam da je vama i vašim kolegama prilično lako da razlikujete uspeh od neuspeha, ali za nas policajce postoje nijanse. Osakaćivač – kako ste ga vi iz medija krstili – nije više napao. Možda će jednog dana to ponovo učiniti, možda neće. Ali drago mi je kad pomislim da smo mu usadili toliki strah pre nego što opet postavi svoju napravu.“ Pogodio je u srž; sada je bio trenutak da se povuče. Fogel se odmače od mikrofona pre nego što je neko od prisutnih mogao da ga zadrži nekim neugodnim pitanjem. Dok su blicevi pratili izlazak glavnog glumca drame, agent Borgi odvoji se od zida u dnu sale i krenu da mu se pridruži. Jedan deo njega bio je zadovoljan zato što je sve završeno, ali postojao je i onaj drugi, vrlo mali i uporan, koji se nije mirio s ovakvim epilogom. Stvarno je počeo da pomalo veruje da je deo nečeg epskog, neke vrste borbe između dobra i zla. Ali posle profesorovog hapšenja nije imao nikakav osećaj smirenja. U krajnjoj liniji, slučaj je bio rešen sticajem srećnih okolnosti. Pozitivno je bilo to što je sada mogao da se vrati Karolini, da zajedno čekaju dolazak njihove devojčice. Ali nedostajaće mu posao. Nedostajaće mu Avešot. Borgi stiže Fogela izvan gimnastičke sale. „Hoćete li da vas otpratim do hotela?“, upita. Fogel pogleda u nebo. „Ne, hvala. Iskoristiću ovaj lep dan da prošetam.“ I onda izvuče iz džepa kaputa svoju uobičajenu crnu beležnicu.

Borgi ga je već desetinama puta u toku istrage gledao kako pravi taj pokret. Bio je radoznao da sazna šta specijalni agent tako marljivo beleži. Iz tih beležaka sigurno je moglo da se nauči mnogo toga. „Onda, agente Borgi, moramo da se pozdravimo.“ Fogel mu čak stavi ruku na ramena – bio je to očinski gest koji mu nije bio svojstven. „Kada se pojavi sledeći slučaj, tražiću da budete dodeljeni mojoj ekipi.“ U stvari, pomisli specijalni agent, ovog puta stvari su se odvijale bolje i nije bilo potrebno da se odgovornost za neuspeh svaljuje na nekog podređenog. Međutim, Borgi bi mogao da mu opet bude od koristi: dečko je bio dovoljno nezreo da veruje u sve ono što mu se priča. „Bila je čast raditi za vas, specijalni agente“, izjavi mladi policajac uverljivo. „Mnogo sam naučio.“ Fogel je sumnjao u to. Njegova tehnika istrage sastojala se od taktike i oportunizma. Nije se lako učila, a on nije bio raspoložen da deli tajne s nekim drugim. „Dobro, želim vam sve najbolje“, reče uz osmeh. Spremao se da krene kada Borgi opet privuče njegovu pažnju. „Izvinite, gospodine, nešto sam se pitao...“ „Samo recite, agente.“ „Jeste li se ikada zapitali zašto bi profesor Martini morao da otme, ubije ili sakrije telo Ane Lu? Da, ukratko... Šta je motiv, po vašem mišljenju?“ Fogel se pretvarao da ozbiljno razmatra to pitanje. „Ljudi mrze, agente Borgi. Mržnja je nešto neopipljivo, teško se ispoljava i ne proizvodi dokaze koji mogu biti prikazani pred nekim sudom. Ali, nažalost, postoji.“ „Izvinite, ali ne razumem: zašto bi Martini morao da mrzi Anu Lu?“

„To se ne pitate samo vi, već i svi ostali. Profesor je, u principu, vodio skroman život, lišen zadovoljstava. Žena ga je prevarila s nekim drugim, rizikovao je da izgubi porodicu i ostane sam, što se kasnije i dogodilo. Nagomilani bes s vremenom mora da nađe oduška. Mislim da je Martini smišljao osvetu prema svima ostalima... A Ana Lu, sa čistotom i nevinošću svoje mladosti, bila je savršena da preko nje kazni i sve ostale.“ Međutim, Borgi nije bio potpuno uveren. „Čudno, zato što su nas na akademiji učili da mržnja nije na prvom mestu među motivima nekog zločina.“ Fogel se opet nasmeši. „Daću vam jedan savet koji nikada više nećete čuti od nekog policajca... Naučite da o svakom slučaju razmislite u sebi i manite se svega što ste naučili, inače nikada nećete uspeti da razvijete instinkt za hapšenje.“ Borgi pogleda kaput od kašmira dok se udaljavao. Instinkt za hapšenje, pomisli. Kao da je to nešto suprotno od instinkta za ubijanje. Mržnja nije prvi motiv nekog zločina, ponovi Fogel u sebi dok se vraćao u hotelsku sobu. Šta onaj balavac zna o zločinima? I kako se usudio da dovodi u sumnju njegove reči? Ali on neće dopustiti da ljutnja pomuti osećaj prijatnosti koji ga je obuzimao čitavog dana. Borgi nije imao budućnost, to je sigurno. Odeća koja je svih ovih dana bila obešena u ormarima sada je već bila odložena na krevet. Kao i cipele koje su bile ubačene u odgovarajuće pamučne kese. Zatim su tu bile kravate, košulje i ostatak veša. Sve to zauzimalo je čitavu površinu dušeka i činilo savršeni i krajnje sređeni šareni mozaik. Ubrzo zatim Fogel sve to prebaci u kofer. Ali kada se dočepa kreveta, zapazi nešto čega pre tu nije bilo.

Na stočiću pored televizora bio je jedan paket. Priđe mu sumnjičavo. Verovatno ga je neko od osoblja hotela stavio tu dok je bio napolju. Ali uz njega nije stajala nikakva cedulja. To mu se učini čudno. Posle nekoliko minuta oklevanja odluči da otpakuje poklon. Kada otvori kutiju, nađe se ispred starog kompjutera punog ogrebotina i ulubljenog na više mesta. Kakva li je ovo šala? – pomisli. Podiže poklopac i na tastaturi ugleda kartončić s porukom napisanom hemijskom olovkom preciznim rukopisom.

Nevin je. Ispod tih reči, umesto potpisa, naveden je broj nekog mobilnog telefona. Isti s kojeg je primio dve anonimne SMS poruke, koje je izbrisao, misleći da je reč o nekom novinaru u potrazi za ekskluzivnom vešću. „Trebalo bi da razgovaramo. Pozovite me na ovaj broj.“ Fogel je bio razdražen. Nije podnosio zadiranje u privatnu sferu. Međutim, u isto vreme morao je da prizna sebi da oseća neku neizrecivu radoznalost za sadržaj kompjutera. Zdrav razum sugerisao mu je da se uzdrži, ali ga, u krajnjoj liniji, nije ništa koštalo da proveri. Ispruži ruku i pritisnu taster za uključivanje. Kompjuter poče polako da oživljava. Crni ekran postade plav. U sredini samo jedna ikonica, ona za internet. Fogel se spremao da je pusti u rad, ali je konekcija na mrežu bila automatska. Ubrzo se pojavi jedna veb-stranica s jednostavnom i primitivnom reprodukcijom

nekog crteža. Specijalni agent odmah pomisli na jedan stari sajt koji je godinama bio na mreži i koji sada niko nije posećivao, ali je i dalje lebdeo kao smeće po površini mreže. Stranica je imala i ime.

Čovek iz magle. Ispod tog naslova – niz od šest lica devojčica, vrlo sličnih među sobom. Riđa kosa i pege. Ali su, pre svega, bile veoma slične Ani Lu Kastner. Telefon na drugoj strani žice zazvoni nekoliko puta. Odgovori promukli ženski glas. „Specijalni agente, dugo vam je trebalo.“ „Ko ste vi i šta hoćete da pokažete ovime?“, odmah je napade Fogel. Ona je, međutim, bila mirna. „Vidim da sam konačno privukla vašu pažnju.“ Rečenica je bila praćena kratkom serijom napada kašlja. „Zovem se Beatris Leman, novinarka sam. Ili, bolje rečeno, to sam bila.“ „Neću vam dati nijednu izjavu o onome što sam upravo video – šta god da je. Stoga ne stvarajte sebi iluzije: nećete postati popularni zahvaljujući ovoj priči.“ „Ne želim da dobijem nikakav intervju“, odgovori Lemanova. „Postoji nešto što bih želela da vam pokažem.“ Fogel se zamisli za trenutak. Bes mu nije splašnjavao, ali je postojalo nešto što mu je govorilo da treba da sasluša tu čudnu ženu. „U redu, da se onda sretnemo“, predloži. „Moraćete vi da dođete kod mene.“ Fogelu se ote nervozan osmeh. „A zašto?“

„Shvatićete.“ Žena prekide razgovor, a da on nije stigao da joj uzvrati.

21. januar Dvadeset devet dana posle nestanka

Beatris Leman bila je prikovana za invalidska kolica. Fogel je potrošio četiri dana da se odluči da ide da je poseti, ali je u međuvremenu nenametljivo prikupio informacije o njoj. Kao novinarka, najviše se bavila lokalnom crnom hronikom, ali je svojim člancima više puta dovodila u nepriliku političare i sve moćnike redom. Bila je tvrda koska, ali je sada njeno vreme prošlo. Više nikome nije ulivala strah. Specijalni agent je u prvom trenutku odlučio da ne obraća pažnju na buncanje jedne stare reporterke u potrazi za slavom i željnom da izađe iz anonimnosti. Ali zatim je razmislio o mogućnosti da Lemanova stupi u kontakt s nekim kao što je Stela Honer. Novinarka sigurno ne bi propustila priliku da vaskrsne slučaj Kastner, iznoseći u javnost alternativnu verziju istine utvrđene njegovom istragom. Bila bi prava katastrofa ako bi neko poverovao u takva bulažnjenja, naročito u svetlu činjenice da je falsifikovao dokaz kako bi Martinija priterao uza zid. Fogel nije želeo da neko opet zabada nos u taj slučaj, pa stoga na kraju odluči da se sretne s tom ženom. Lemanova je živela u planinskoj kućici malo izvan Avešota. Nikada se nije udavala i njeno jedino društvo bila je grupa mačaka koja se nastanila u garsonjeri u koju se zavukla. Kada ga primi, Fogel se nađe pred mrzovoljnom i razočaranom ženom, lica izbrazdanog dubokim smeđim borama i sedom kosom, skupljenom u raščupanu punđu na potiljku. Imala je na sebi duks s kapuljačom zaprljan pepelom cigareta, a pepeljare prepune opušaka bile su posejane na sve

strane. U kući se osećao ustajali miris nikotina koji se mešao s oporim smradom mačjeg urina, koji Lemanova zbog navike više nije osećala. Vladao je nered od papira i starih novina, razbacanih čak i po podu. „Dobro došli, specijalni agente Fogel“, reče dok ga je uvodila unutra. U tom haosu bila je uočljiva putanja koja je Lemanovoj omogućavala da se koliko-toliko lakše kreće pomoću kolica. Fogel se skupi u kaputu od kašmira, zato što nije hteo ni da okrzne ništa, u strahu od prašine i pre svega klica koje su mogle da se ugnezde u takvom ambijentu. „Iskreno rečeno, ne znam zašto sam došao“, nije mogao da se uzdrži, a da ne napomene. Stara novinarka se nasmeja. „Za mene je najvažnije da ste sada ovde.“ Zatim sede za pisaći sto i dade znak gostu da sedne na stolicu preko puta nje. Mada nerado, Fogel sede. „Vidim da mi niste doneli kompjuter koji sam vam poslala. To je jedini koji imam i bilo bi mi stalo da mi ga vratite.“ „Mislio sam da je to poklon za mene“, reče ironično specijalni agent. „Ipak, potrudiću se da vam ga ubrzo vratim.“ Lemanova zapali cigaretu. „Jel’ baš morate?“ upita Fogel. „Ja sam paraplegična od rođenja zbog pogrešnog postupka babice, stoga mi se jebe za sve ono što može naneti zlo drugima“, odgovori neučtivo. „U redu, ali da pređemo na stvar. Nemam vremena za gubljenje.“ „Osnovala sam mali lokalni dnevni list i rukovodila njime četrdeset godina. Recimo da sam sve radila sama: od crne hronike do čitulja. Onda je pojava interneta učinila uzaludnim svaki napor i

morala sam da zatvorim radnju zbog nedostatka čitalaca... Sada za kratko vreme saznaš šta se događa na drugom kraju sveta, ali ne znaš koji se kurac dešava iza ugla tvoje kuće.“ Posle kratkog uvoda, Beatris uze jednu tešku fasciklu s police, izazivajući pravu lavinu papira i novina. Stavi je na kolena, ne otvarajući je. „Jedan novinar se u toku karijere bavi stotinama slučajeva iz crne hronike“, nastavi žena. „Međutim, postoji nešto što ostaje zauvek prilepljeno uz tebe: više ne možeš da zaboraviš ime i lice žrtve i nosiš to u sebi kao neku vrstu parazita koji se hrani grižom savesti... Možda je isti slučaj i s vama policajcima.“ „Ponekad“, prihvati Fogel, samo da je podstakne da nastavi priču. „Pa da, moj crv samac počeo je da kopa sebi jazbinu s nestankom Katje Hilman.“ Podiže fasciklu, pa je onda pusti da uz tresak padne na sto. „Ona je bila prva.“ Potmuli udarac kratko odjeknu u teskobnoj sobi. Fogel ćuteći osmotri poveliki dosije ispred sebe. Znao je da će se teško izvući iz svega ako prihvati da uđe u to. Ali nije imao izbora. Podiže kartonsku koricu i poče da lista. Odmah nalete na staru fotografiju Katje Hilman. Već ju je video na veb-sajtu, ali je sada bolje zagleda. Devojčica je imala na sebi plavu kecelju, školsku uniformu. Smešila se, okrenuta prema objektivu. Imala je iskrene zelene oči. Zatim su sledile ostale slike adolescentkinja s riđom kosom i pegama. Fogel ih prouči, jednu po jednu. Izgledale su kao sestre. U izrazima njihovih lica zračila je ista čistota. Predodređene, reče u sebi. Prokletstvo nevinosti sručilo se na njih. Dok je specijalni agent pregledao dokumenta, Beatris ga je posmatrala, ćutke pušeći cigaretu, dok ju je pridržavala samo

vrhovima prstiju i lagano i duboko udisala dim, puštajući da joj se pepeo ravnomerno skuplja na krajevima odeće. Fogel je pregledom ličnih dosijea navodnih žrtava utvrdio da su postojali brojni novinski članci koje je napisala sama Lemanova, i oskudni policijski izveštaji. „Sve devojke imale su istu tešku porodičnu situaciju“, saopšti Beatris, narušavajući tišinu. „Nasilni očevi, majke koje sve to podnose, a ne prijavljuju. Možda i zbog toga panduri iz Avešota i okolnih mesta nikada nisu vodili velike istrage prilikom njihovih nestanaka: bilo je skoro normalno da devojke pobegnu iz takvog pakla.“ „Vi ste se, naprotiv, uključivali u te slučajeve, pretpostavljajući da postoji prinuda.“ „Svaka od njih imala je između petnaest i šesnaest godina, riđu kosu, pege: sve su to elementi opsednutosti, to je očigledno... Ali niko mi nije verovao.“ „Poslednji nestanak dogodio se pre trideset godina“, skrenu joj pažnju Fogel, čitajući datum jednog izveštaja. „Tačno“, reče Beatris. „U to vreme vaš profesor Martini nije živeo u Avešotu i, pre svega, još je bio dete.“ Da, pomisli Fogel, Steli Honer baš bi se svidela ova priča. Mada se radilo o čistoj podudarnosti sa slučajem Kastner, nije mogao da ode uz jednostavno sleganje ramenima. Najpre je morao da izbaci iz glave ideju Lemanove da između ta dva slučaja može postojati neka veza. A da bi to učinio, morao je da sazna više. „Kako to da posle nestanka Ane Lu niko osim vas u dolini nije potegao tu priču?“

„Zato što ljudi brzo zaboravljaju, zar to niste znali? Pre mnogo godina formirala sam sajt na internetu koji sam vam pokazala, u nadi da ću tako održati živo sećanje, ali za te jadne devojke niko više ne haje.“ „A zašto čovek iz magle?“ Glas Beatris Leman, već dubok zbog isuviše popušenih cigareta u životu, postade jedinstven, hrapav. „Magla sakriva ljude: znamo da su tu negde, ali ne možemo da ih vidimo... Te devojke su još među nama, specijalni agente Fogelu, pa čak i ako im se i dogodilo nešto ružno, iako su mrtve. Čovek iz magle ih je zbog nekog teško objašnjivog razloga uzeo, zato što postoji jedan jedini, prepoznatljiv rukopis, u to sam sigurna. Čvrsto sam uverena da to nije profesor i spremna sam da se kladim da se taj vrzma tu okolo, u potrazi za novim plenom.“ „To nema smisla“, usprotivi joj se Fogel. „Čemu pauza od trideset godina?“ „Možda se bio preselio negde drugde, pa se sada vratio. Ili je delovao na drugim mestima, a da mi to ne znamo. Biće dovoljno potražiti devojčice sa istim karakteristikama.“ Fogel odmahnu glavom. „Žao mi je, ali ne verujem u to: uz buku oko slučaja Kastner neko drugi privukao bi pažnju policije ili medija zbog sličnih slučajeva.“ Leman ova se spremala da nešto uzvrati, ali je prekide kašalj. „Htela sam da vam, pored ove fascikle, pokažem još nešto“, uspela je da kaže usred napada kašlja. Onda otvori fioku pisaćeg stola i pruži Fogelu jednu poštansku pošiljku. „Ovo mi je stiglo pre nekog vremena, ali ako se pročita pečat slanja, može se primetiti da nosi datum nestanka Ane Lu.“

Specijalni agent izgubi interesovanje za fasciklu i zgrabi paket. „Kao što možete da vidite, adresirano je na vas, na moju kuću“, nastavi novinarka. „Ali s obzirom na to da niste odgovarali na moje poruke, pre neki dan sam ga otvorila.“ Fogel podiže paket da pogleda njegov sadržaj kroz pocepanu ivicu. Onda zavuče ruku i izvuče knjižicu roze boje, sa slikama mačića, utisnutim odozgo.

Pravi dnevnik Ane Lu, odmah pomisli. Onaj koji je krila od majke i koji nisu pronašli. Verovatno ga je držala u rancu koji je završio u odvodnom kanalu. Fogel pogleda mali katanac u obliku srca koji ga je hermetički zatvarao. Specijalni agent pokuša da rezonski razmotri situaciju. Ako je neko poslao dnevnik Lemanovoj, uradio je to zato što je hteo da ponovo privuče pažnju na slučaj čoveka iz magle. Ko je bio taj monstrum? I kakvu je onda ulogu imao Martini u toj priči? U njemu se rodi predosećaj da je pogrešio u pogledu profesora. Pa ipak, ponovo ga je obuzeo isti onaj osećaj kao s Dergom. I tada ga je ubeđenje da se nalazi pred osakaćivačem naterao da falsifikuje dokaze. Samo što s knjigovođom nije napravio nijednu grešku. On je bio atentator, zbog toga je zadržan u zatvoru. „Šta želite u zamenu?“, upita ženu, mašući dnevnikom. Pokušavao je da bude praktičan. „Istinu“, reče Lemanova bez oklevanja. „Hoćete da objavite neku ekskluzivnu vest ili šta?“ „Vi ste vrlo opaki, prijatelju moj. Ja sam jednostavna žena.“

Sujeta je najgluplji đavolov greh, reče Fogel u sebi, prisećajući se Martinijevih reči i svoje sadašnje situacije. Možda je osećao greh sujete i sada će biti kažnjen. „Da sam htela ono što mi vi sada nudite, obratila bih se nekoj televiziji i prodala ovaj dnevnik za mnogo para.“ Bila je u pravu; kako je bio glup da ne pomisli na to? Ali ako novinarka nije želela slavu, šta je onda stvarno tražila? „Obećavam vam da neću oklevati ni trenutka ako ovde postoji nešto što može ponovo da pokrene istragu i proširi je i na nestanak ostalih šest devojaka.“ To reče tako da zazvuča kao svečano obećanje. „Ovo je poslednja prilika da čovek iz magle bude uhvaćen“, reče onda Lemanova. „Sigurna sam da je nećete profućkati.“ Kako izgleda, nasela je. *** Prostorija za razgovore između zatvorenika i njihovih posetilaca bila je opremljena gvozdenim stolovima, pričvršćenim šrafovima za pod, kao i stolicama koje su stajale oko njih. Plafon je bio nizak i glasovi su se obično neprijatno razlegali, tako da je bilo gotovo nemoguće razgovarati. Međutim, izuzimajući četvoricu ćutljivih stražara koji su posmatrali scenu s odstojanja, u tom trenutku tu su bili samo profesor Martini i advokat Levi. Mada je proteklo samo nekoliko dana od hapšenja, profesor je delovao izmučeno. „Vrlo sam popularan tu unutra. Drže me u izolaciji, ali ipak noću čujem da mi ostali zatvorenici prete iz svojih ćelija: pošto ne mogu da me se dočepaju, čine sve da me drže budnog.“

„Razgovaraću s upravnikom da vas premeste.“ „Bolje nemojte, ne bih hteo da stvaram još neprijatelja. Već je teško biti zvezda.“ Gorko se nasmeja. „Štaviše, jedan od stražara dao mi je na znanje da je bolje da ne dodirujem hranu koja dolazi iz zatvorske kuhinje. Mislim da me i stražari preziru i da mi je to rekao samo da me zaplaši. Pa da, uspeo je, zato što od tada jedem samo krekere i slatkiše.“ Levi je pokušavao da ohrabri svog štićenika, ali je, izgleda, bio ozbiljno zabrinut za njega. „Ne možete dalje tako, morate da jedete, da budete jaki. Inače nikada nećete uspeti da se oduprete pritisku suđenja.“ „Imate li saznanje kada će suđenje početi?“ „Kažu za mesec dana, možda malo duže. Optužba ima dovoljno dokaza. Ali mi se pripremamo da uzvratimo udarcem na udarac.“ „Kako ću to bez novca?“ Martini je bio očajan. Levi mu odgovori tihim glasom, da ga ne čuju stražari: „Organizovao sam vam sastanak s Honerovom baš zbog toga. Stvarno je bilo glupo ne prihvatiti njenu ponudu.“ „Onda ćete odustati od odbrane, advokate?“ „Ne pričajte gluposti. Mislim da ipak imamo šanse: dokaz DNK sam po sebi povlači kompleks indicija na vaš teret, ali ako ga razbijemo, sve im pada u vodu. Već sam pronašao genetičara koji će ponoviti sve testove kompatibilnosti s brisom koji je pronađen u mrlji od krvi na rancu.“ Čini se da Martini nije mnogo verovao u to. „Rekli su mi da ste bili gost na televiziji i da ste govorili o meni i mom slučaju.“

Zvučalo je kao optužba, ali Levi, izgleda, to nije uzeo za zlo. „Potrebno je da ljudi čuju i vašu verziju. Vi ne možete biti prisutni, ali zato mogu ja da to učinim umesto vas.“ Martini nije imao ništa da prigovori; na kraju krajeva, advokat to nadoknađuje reklamom. Neka se onda slobodno posluži njegovom pričom. „Jeste li se čuli s mojom porodicom? Kako su moja žena i kćerka?“ „Dobro su, ali otkako ste u izolaciji, ne mogu da vas posete.“ Ne bi došle ni u kom slučaju, pomisli profesor. „Videćete, kada dođe do suđenja, odbacićemo optužbe i istina će izaći na videlo.“ Pošto je izašao iz kuće Beatris Leman, Fogel je lutao automobilom skoro čitavo popodne, prolazeći samo sporednim ulicama koje su vodile ka brdima. Bilo mu je potrebno da razmisli, da razbistri misli. Planirao je da ode iz Avešota još pre nekoliko dana, ali je i dalje bio blokiran tu, primoran da učini nešto što nikada nije učinio i nije bio siguran da to ume da uradi. Da vodi istragu. Čovek iz magle poremetio mu je planove. I možda ga baš sada posmatra, sakriven na sigurnom ispod svog belog pokrivača. I smeje se na njegov račun. Navodni dnevnik Ane Lu ležao je na sedištu pored njega. Fogel ga još nije otvorio, zato što nije bio siguran da je to pravi potez. Mora da najpre izvaga argumente za i protiv. Možda je rešenje bilo da ga baci, zapali i zaboravi sve. Možda čovek iz magle nije imao nikakvu nameru da se pojavi, možda je samo želeo da mu ulije strah. Možda.

Ali da li mu je to dovoljno? Verovatno je predvideo i to, reče u sebi specijalni agent. Stoga još nije uništio dokaz koji je mogao da skine krivicu s Martinija. Tako mu je u glavi sinula ideja da iskoristi dnevnik za preuzimanje zasluge za profesorovo puštanje iz zatvora, ali bi onda neko mogao da se zapita da li je i sada falsifikovao ishod slučaja, kao što je uradio s Dergom. Sumnja bi mogla da označi kraj njegove karijere. Nije ga ni dotakla pomisao da je u zatvoru nevin čovek. Nije ga se to ticalo, ne više. Možda se plašio da je čovek iz magle stvarno odlučio da stupi u akciju posle trideset godina. U tom slučaju događaji bi demantovali Fogela, zato što bi posle Ane Lu sigurno došao red na nekog drugog. Na neku devojčicu riđe kose i s pegama. Nečiju kćerku. Ali je za specijalnog agenta i to bilo beznačajno. Pre svega morao je da misli na samog sebe. Nije se radilo o cinizmu, bio je to nagon za preživljavanjem. Napolju je sunce počinjalo svoje neumitno spuštanje na horizontu i najavljivalo dolazak noći. Pošto je lutao skoro tri sata, pokazivač goriva primora Fogela da stane. Zaustavi auto na trgu preko puta bazena za pretakanje rude. Siđe i udahnu vazduh prepun prašine. Naspram njega – niz kolica s fluoritom. Ruda je u mraku ispuštala zelenkasti sjaj, sličan polarnoj svetlosti. Okolo nije bilo žive duše. Fogel priđe i pred tim čarobnim prizorom otkopča šlic i poče da urinira. Dok je praznio bešiku, oseti nešto kao niz udaraca po leđima. To je očigledno bio plod njegove mašte, ali se ipak činilo kao da neko pokušava da privuče njegovu pažnju. Dnevnik ga je pozivao sa sedišta kola. Izgledalo je kao da mu kaže:

Ne možeš da me ignorišeš.

Kada se pomokrio, specijalni agent vrati se u kola. Sede i uze knjižicu. Osmotri je kao da je neka relikvija. Onda, podstaknut iznenadnim unutrašnjim impulsom, zgrabi mali katanac u obliku srca, povuče i otkači ga. Osećao je da mu je u isto vreme i hladno i toplo i bio je uzbuđen. Otvori nasumce jednu stranicu i odmah prepozna rukopis Ane Lu Kastner. „Sranje“, prošaputa. Onda poče da čita. Nadao se da će pronaći nešto što će ga ponovo odvesti do Lorisa Martinija – bilo šta što dokazuje da je zaista on ubica nestale devojčice, a ne čovek iz magle. Očigledno je da nije bilo prihvatljivo da je profesor poslao dnevnik Beatris Leman. Međutim, pošiljka je poslata istog dana kada je došlo do nestanka, dakle, ko god da je to uradio, nije želeo da oslobodi krivice Martinija, koji u to vreme nije ni bio osumnjičen. Ne, ta poštanska pošiljka imala je drugo značenje. Bio je to potpis. Fogel zato ne pronađe ništa što bi povezivalo Anu Lu sa čovekom koji je bio aktuelni pritvorenik. Tajna koju je devojčica ljubomorno pokušavala da sačuva u dnevniku bio je neko drugi. „Jedanaesti avgust: na moru sam srela vrlo prijatnog dečka.

Pričala sam s njim samo nekoliko puta, mislim da bi voleo da me poljubi. Ali to se nije dogodilo. Ko zna da li ćemo se videti naredne godine... Zove se Oliver, to je lepo ime. Odlučila sam da svakog dana kemijskom olovkom ispišem njegove inicijale na levoj nadlaktici, onoj sa strane srca. I to ću raditi tokom čitave zime, sve dok ga ne vidim naredne godine. Biće to moja tajna, zalog da ćemo se ponovo sresti.“

Fogel brzo prelista ostale stranice. Bilo je tu još delova teksta posvećenih misterioznom Oliveru, predmetu bezazlenih fantazija i želja koje se nikada neće ostvariti. Oliver, reče u sebi specijalni agent i pomisli na inicijal koji je sada utisnut na nadlaktici leša Ane Lu Kastner. Jedno malo O ucrtano perom koje vene zajedno s njom i koje niko nikada neće otkriti.

Njena tajna umrla je s njom. Ali u dnevniku je bilo i nešto drugo. Fogel nije odmah primetio da je nešto iskliznulo između stranica. Pokupi ga kasnije s prostirke ispod sedišta. Otvori, pogleda ga i odmah shvati da ga nije devojčica ubacila unutra. Nova indicija za potragu bila je jedna mapa.

22. januar Trideset dana posle nestanka

Proveo je besanu noć. Mapa je ležala na noćnom stočiću pored Fogelovog kreveta, dok je on, s jorganom navučenim do brade, ostao da sve vreme netremice gleda u plafon, nepomičan. Pitanja i sumnje koji su se nagomilali u njegovoj glavi sprečavali su ga da trezveno razmišlja. Sada je već počela nova utakmica i on nije mogao da dozvoli sebi da ne igra. Čovek iz magle neće mu to dozvoliti. Stoga je postojalo samo jedno što je trebalo da uradi. Da ide napred. Mada se specijalni agent bojao da finale koje je čudovište predvidelo neće biti prijatno za njega. Prvi put u svojoj karijeri plašio se istine. Oko pet sati zaključi da mu je dosta hotelske sobe. Bio je trenutak da deluje. Moći će da se spase samo ako bude unapred predviđao događaje. Tako zbaci sa sebe gomilu pokrivača i ustade iz kreveta. Pre nego što se obukao, prekontrolisa službeni pištolj, onaj koji godinama nosi sa sobom samo da ostavi utisak. U stvari, nikada iz njega nije ispalio nijedan metak osim na poligonu, i sumnjao je da će to opet uraditi. Tako, s obzirom na to da nije umeo efikasno da koristi oružje, obično je zadatak poveravao nekom podređenom. Dok je uzimao pištolj marke Bereta, odjednom mu se učini da je mnogo teži, ali se u suštini radilo samo o bojazni, sve mu se to samo pričinjavalo. Uveri se da je šaržer pun i da burence dobro klizi po točkićima. Ali ruka mu je drhtala. Smiri se, reče sam sebi. Obuče se, ali ne uze uobičajeno

elegantno odelo. Izabra tamni džemper, pantalone i najudobnije cipele koje je imao. Na kraju obuče kaput i izađe. Skoro svi novinari napustili su Avešot. Ostale su samo neke ekipe da pokriju poslednje ostatke slučaja, ali su se izveštači promenili. Krupne zverke s televizije su otišle. Međutim, Fogel se ipak pribojavao da će neki početnik, u potrazi za ekskluzivnom vešću na početku karijere, primetiti njegovo udaljavanje iz hotela. Zato je bio veoma oprezan dok je napuštao naselje. Neprekidno je uporno posmatrao ogledalce retrovizora, kako bi bio siguran da ga niko ne prati. Dok je vozio, jednom rukom stezao je mapu, pokušavajući da odredi pravac. U sredini te male mape bila je precizno označena tačka s jednim crvenim X. Bilo je tu još oznaka, tako da je prethodne večeri kupio kompas u prodavnici predmeta za planinarenje. Pokuša da ne misli na ono što će pronaći. Mesto je bilo smešteno na severozapadu, u predelu koji nije bio previše neprohodan i kroz koji su više puta, čak i tih dana, prolazile ekipe za potragu. Zašto onda nisu ništa zapazili? Posao je loše urađen, reče u sebi Fogel. Kao da nikom nije bilo zaista stalo da pronađe Anu Lu Kastner. A krivica je bila samo njegova, jer je morao da nadzire operacije. Međutim, on je sve odluke o istrazi poverio mladom i neiskusnom Borgiju, kako bi bio slobodan da se što više posveti medijima. U cik crvenkaste zore, s vrhova brda potekoše potoci svetlosti, spremni da kao reke krvi preplave dolinu. Fogel dođe u blizinu naznačenog mesta, ali je odatle pa nadalje počinjala šuma. Bio je primoran da izađe iz kola i nastavi peške, noseći lampu sa sobom. Teren je imao blagi nagib, pa su mu cipele klizile preko lišća koje je prekrilo tlo. Hvatao se za grane kako bi se održao na nogama. Teren je bio tako zamršen i vegetacija gusta, da ga trnje neke kupine lagano

zakači po slepoočnici. Fogel to i ne primeti. Povremeno je zastajao da prekontroliše mapu i kompas. Morao je da radi brzo, pre nego što izađe sunce. Pribojavao se da neko ne primeti njegovo prisustvo. Izađe na neku malu čistinu. Sudeći prema mapi, stigao je u blizinu crvene tačke X. Da nije bila posredi njegova karijera, njegov život, sve bi izgledalo kao obična šala. A to je, u krajnjoj liniji, i bilo. Čovek iz magle rugao mu se. U redu, da vidimo šta si pripremio za mene, gade. Prokrči sebi put pomoću snopa svetlosti lampe, ali ne pronađe ništa što bi odstupalo od normalnog. Tek kada usmeri svetlo uvis, zapazi nešto. Neko je na granu obesio kutiju keksa. Slučaj Derg, odmah pomisli. Izgleda da je čovek iz magle dobro znao njegove slabe tačke. Fogel je čak uspeo da oseti dozu ironije dok se prisećao

osakaćivača i falsifikovanog dokaza. Takođe, znao je gde da kopa. Kleknu u podnožju drveta, navuče par gumenih rukavica i raščisti tlo od suvog lišća. Onda poče da razgrće vlažnu zemlju, ne hajući što će isprljati odeću. Nije nameravao da ide previše duboko, jer ako je dole bio leš Ane Lu Kastner, nije želeo da ga vidi. Samo mu je bila potrebna potvrda. Tek što je iskopao neki centimetar zemlje, oseti da je nešto napipao. Pred očima mu iskrsnu komad neprozirne plastike. Za trenutak je oklevao, pa ga onda zgrabi i povuče svom snagom. Pojavi se zavežljaj, savršeno zaštićen izolir-trakom, kako bi njegov sadržaj bio očuvan. Specijalni agent poče da ga okreće po rukama, pokušavajući da sazna šta može da bude. Protrese ga pored uha i začu poznati zvuk – bilo je to nešto što je podsećalo na dečju zvečku. Šta god da je bio poklon čoveka iz magle, nije delovao kao deo ljudskog tela. Da završimo s tim, reče u sebi uz osećaj besa, koji je sada potisnuo strah.

Donese odluku da odvije paketić. Poče polako da uklanja plastiku, delom i zato što je bila baš temeljno pričvršćena. Međutim, kada prepozna predmet, počeše da mu se ostvaruju najgori strahovi, a nešto kao knedla steže ga u grlu. Ovog puta nije bilo ničeg ironičnog. Poklon koji je čovek iz magle hteo da da Fogelu – panduru s televizije – bila je jedna video-kaseta. Izolacija izoštrava čula. To je shvatio u danima prinudne samoće. Onemogućeno mu je da čita novine ili gleda televiziju, čak su mu odneli kvarcni sat s ruke. Ali je prema mirisu koji je dopirao iz kuhinje bio u stanju da nasluti kada počinju da pripremaju obroke, pa je tako znao da se približava vreme doručka, ručka ili večere. Ćelija je bila kao embrion: sve što u nju uđe ostaje zarobljeno – baš kao on. Sada su mu i zatvorski šumovi postali bliski. Začu zveckanje svežnja ključeva u rukama stražara sa automatske kapije u hodniku i tako sazna da je završena noćna smena i da dolazi do prenosa zaduženja na kolegu koji počinje jutarnju smenu. Moglo je biti otprilike šest sati. Pogled na ono što se događa napolju bio mu je onemogućen teškim gvozdenim vratima, ali se mnogo toga moglo saznati prema suncu koje je curilo kroz pukotinu na pragu. Kada primeti da se senka pretvara u svetlost, shvati da će neko ubrzo ući u ćeliju. Povuče se i sačeka da ključ obavi sva okretanja u bravi. Onda se vrata otvoriše i na njima se pojaviše dve figure. Radilo se o dva stražara koje nikada nije video. „Uzmite svoje stvari“, reče mu jedan od njih. „Zašto, gde idemo?“

Niko mu ne odgovori. Martini uradi kako mu je rečeno i pokupi ćebe od smeđe vune, porciju i kašiku, što je bila zatvorska oprema, kao i toaletni sapun i flašice sa šamponom i penom za kupanje koje je nabavio iz kantine i koje su u tom trenutku činile njegovo jedino vlasništvo. Onda krenu za policajcima. Profesor je pretpostavio da hoće da ga jednostavno presele iz ćelije, ali umesto toga, pređoše preko čitavog hodnika od odseka za izolaciju do kapije. I tu se dogodi prva neobičnost: nije bilo nikog od stražara. Zatim prođoše kroz još nekoliko hodnika, uđoše u lift i spustiše se nekoliko spratova niže. Sve se to dogodi, a da ne sretoše živu dušu: druga neobičnost. Bilo je nemoguće da su svi stražari istovremeno napustili svoja mesta. Pored toga, u ćelijama je vladala čudna tišina. Obično su u to vreme zatvorenici već bili na nogama i pravili veliku buku, tražeći doručak. Martini se priseti noći koja je upravo protekla. Niko se nije žrtvovao da ga, kao obično, drži budnim svojim urlanjem i pretnjama: treća neobičnost. Dođoše ispred jednog pomoćnog ulaza, a kada profesor pročita na zidu natpis Blok F, shvati da upravo ulaze u odsek sa ostalim zatvorenicima i uznemiri se. „Samo trenutak“, reče. „Ja sam poseban zatvorenik, moram da budem u izolaciji. Takav je nalog sudije.“ Ova dvojica su ga ignorisali i gurnuše ga napred. Martinija obuze iznenadni osećaj užasa. „Jeste li me razumeli? Ne možete da me stavite zajedno sa ostalima.“ Glas mu je drhtao. Stražare nisu interesovale njegove pritužbe, već ga energično zgrabiše za mišice.

Stigoše naspram vrata neke ćelije. Jedan od stražara ih otvori, dok se drugi obrati profesoru: „Bićete neko vreme ovde, pa ćemo se onda vratiti da vas preuzmemo.“ Martini zakorači, ali je oklevao. Iznad praga je bilo mračno i nije mogao da vidi šta ili ko je unutra. „Hajde, uđi“, opomenu ga Stražar. Međutim, glas mu je delovao smirujuće. Kroz Martinijevu glavu za trenutak prolete misao: bio je ubeđen da ga ti ljudi mrze, kao, uostalom, svi u zatvoru. Ali zašto bi morali da mu nanose zlo? Za razliku od zatvorenika, oni su bili obavezni da poštuju zakon. Tako odluči da im poveruje i uđe. Vrata se zatvoriše iza njegovih leđa i on nepomično sačeka da mu se oči priviknu na mrak. Međutim, osećao je šumove oko sebe – tihe zvuke, šuštanje.

Izolacija izoštrava čula. Shvati da nije sam. Kada se prva pesnica sruči na njegovo lice, Martini odmah izgubi ravnotežu. Stvari koje je držao u rukama padoše na zemlju zajedno s njim. Zatim bi zasut serijom udaraca rukama i nogama koji su dopirali sa svih strana. Pokušavao je da se zaštiti laktovima, ali nije uspevao da izbegne udarce. Osećao je ukus krvi, peckanje od posekotina po licu. Rebra su mu naprsla i ponestajalo mu je daha. Ali malo kasnije nije više ništa osećao. Bio je samo gomila mesa koja se uzaludno koprca po podu. Mrtvo meso. Nije više bilo bola, samo posustalost. Svest se predala pre tela i prepustila jednoj vrsti otupelosti. Samo su mišice nastavljale da pružaju srčan i uzaludan otpor. Mada je bilo mračno, oči su mu se zamutile. A kada se sve spremalo da nestane, neko svetlo upade u

njegovo vidno polje. Dopiralo je iza njegovih leđa. Oseti kako ga snažno steže i odvlači preko praga ćelije. Bio je spasen, ali on to neće stvarno biti nikada više. Zatim izgubi svest. Sakrio se u školskom magacinu u kojem su bili odloženi videorikorderi zastarelog sistema nadzora. Mrak je razbijalo jedino svetlo s monitora koje se odražavalo na Fogelovom licu, stvarajući masku od senki. Policajac ubaci video-kasetu u odgovarajuće ležište, koje je prihvati posle laganog pritiska. Nastade serija zvukova dok je mehanizam prihvatao traku i namotavao je oko kalema. Onda snimak krenu. Najpre se diže siva prašina od statike koju je proizvodio jak i neprijatan šum. Fogel podesi jačinu zvuka, u želji da se ne čuje izvan te prostorije. Proteče nekoliko sekundi, pa se onda iznenada pojavi slika. Uzan snop svetlosti poče da se pomera po neprozirnoj površini. Pločice prljave i okrnjene. Kao muzička podloga, niz udaraca u mikrofon video-kamere. Onaj ko je snimao pokušavao je da to uradi što je bolje mogao. Onda snimak poče da se penje duž nekog zida i zaustavi se ispred ogledala. Sijalica smeštena iznad objektiva izazivala je snažan odsjaj. U tom blesku mogla se zapaziti samo ruka snimatelja koji je na njoj imao crnu rukavicu. Onda ovaj napravi korak u stranu, zato što se sada videlo i njegovo lice. Nosio je zimsku kapu navučenu preko lica. Jedino ljudsko na njemu bile su oči – daleke, tajanstvene. Prazne.

Čovek iz magle, reče Fogel u sebi. Očekivao je da će ovaj nešto da kaže ili učini, međutim, on je samo bio tu. Nepomičan. Čulo se samo njegovo disanje – mirno, pravilno. Gubilo se u odjeku malog kupatila u kojem se nalazio. Šta je predstavljalo to mesto? I zašto je hteo da ga pokaže? Specijalni agent primače se ekranu da bolje vidi i primeti da se iza leđa te osobe nalazi izlizani peškir okačen o kuku. Na njemu dva mala zelena trougla, u paru. Fogel pokuša da shvati smisao tog simbola, kada čovek s ekrana podiže ruku u kojoj nije držao video-kameru. I na prstima na koje je bila navučena rukavica, poče da sriče brojke:

Tri... dva... jedan... Onda video-kamera odjednom skrenu na stranu. Lice pod zimskom kapom nestade ispred ogledala i na njegovom mestu pojavi se svetla mrlja, u pozadini. Objektiv polako poče da fokusira. Onda je ugleda. I odskoči unazad na stolici. Pored kupatila bila je još jedna soba, soba nekog napuštenog hotela. U samom uglu na dnu prljavog dušeka – neka slabašna figura. Svetlost sijalice s kamere prikazuje je kao da je obmotana svetlom aurom usred mraka koji se preteći nadnosi nad njom. Povijena leđa i klonule ruke, rezignirano držanje tela. Koža devojčice bila je izuzetno bela. Na sebi je imala samo zelene gaćice i belo prsluče koje joj je bilo potpuno priljubljeno uz grudni koš. Intimni veš, tipičan za devojčice. Objektiv se fokusira na nju. Imala je riđu kosu koja joj je padala na lice u raščupanim pramenovima. Samo su se nazirala poluotvorena usta, uz potok pljuvačke koja je tekla s jedne strane. Svaki put kada bi udahnula, mršave lopatice bi se podigle, a zatim lagano spustile. Dah joj se kondenzovao iznad usana zbog hladnoće, ali nije drhtala. Izgledalo je kao da ništa ne oseća.

Ana Lu Kastner izgledala je skoro nesvesno, možda omamljena nekom supstancom. Fogel je prepozna samo po kružiću nacrtanom na levoj nadlaktici. Malo O od Oliver, dečaka od letos u kojem je otkrila ljubav. Mala tajna koju je poverila samo svom dnevniku. Video-kamera zadrža se na njoj, neumoljivo. Onda devojčica lagano podiže glavu, kao da hoće nešto da kaže. Specijalni agent sačeka, ali plašio se da čuje njen glas. A kada je počela da vrišti, snimak se naglo prekide. Prvo što je uradio bilo je da uništi video-kasetu. Uveri se da je traka potpuno izgorela, pa je baci u školski kotao za gas. Nije smeo da rizikuje da je neko nađe kod njega. Fogel je sada već bio paranoičan. Spremao se da se oslobodi dnevnika Ane Lu, ali se u poslednjem trenutku priseti nečega. Beatris Leman mogla je da posvedoči da mu ga je dala, stoga nije bila dobra ideja da uništi i taj dokaz. I na kraju krajeva, dnevnik nije sadržao informacije koje bi mogle da ga kompromituju. Zato odluči da ga sačuva, ali ga sakri u jedan od onih ormarića u svlačionici koja mu je još služila kao kancelarija. Fogel onda poče da pretražuje po internetu. Morao je da otkrije napušteni hotel u kojem je napravljen snimak. Bio je siguran da je video-snimak predstavljao pozivnicu. Ako je u onoj sobi pronađeno telo Ane Lu Kastner, uvek će moći da manipuliše tom scenom i da na taj način odgovornost za ubistvo svali na profesora. To je bilo ono što je želeo čovek iz magle – policajac je sada već bio ubeđen u to.

Zašto bi ga inače navodio na otkriće istine? Da bi mu pokazao video-snimak s devojčicom? Ako je samo hteo da polaže pravo na autorstvo u vezi s otmicom, pozvao bi medije, a ne njega. Fogel na veb-sajtu pregleda stare turističke građevine Avešota, naročito se koncentrišući na one koje su zatvorene posle otvaranja rudnika koji je oterao turiste. Za neke od njih još su postojali sajtovi na internetu. Nije imao mnogo detalja na raspolaganju. Ali najznačajniji detalj predstavljala su dva mala uparena zelena trougla. I baš zahvaljujući tom simbolu pronađe stari hotel. Trouglovi su pomoću dva eksera bili prikovani na skoro potpuno zarđali natpis. Fogel je stigao pred kapiju kroz koju se ulazilo u park koji je okruživao zgradu. Prošlo je sedam sati i okolo nije bilo nikoga, možda i zato što se hotel nalazio u izdvojenom kraju, podalje od Avešota. Fogel primeti da kapija nije zatvorena, tako da samo gurnu njena krila i prođe kolima kroz nju. Onda izađe iz kola da je zatvori. Prođe putićem, držeći ugašene farove i parkira ispod trema, tako da niko ne može da uoči vozilo. Hotel je imao četiri sprata. Prozori soba bili su prekriveni zakucanim drvenim daskama, ali su one na ulaznim vratima bile delimično sklonjene. Uvuče se u jedan prolaz i tek onda upali lampu koju je poneo sa sobom. Prizor je bio sumoran. Mada je aktivnost hotela prestala pre jedva pet godina, izgledalo je kao da je proteklo bar pedeset. Kao da se tu dogodio kraj čovečanstva. Nameštaja gotovo da nije ni bilo. Kosturi

zarđalih starih kauča ležali su u senci. Vlaga je napala zidove i prekrila ih zelenkastom patinom, s koje su curili potoci guste žućkaste tečnosti. Pod je bio prekriven opalim malterom i komadima plesnivog drveta. Svuda je vladao zadah truleži. Fogel zaobiđe ono što je nekada bio pult recepcije, sa stalkom za ključeve pozadi, i nađe se u podnožju betonskih stepenica duž kojih se nekada pružao verovatno otmeni tapison, a čiji su dronjci bordo boje još prekrivali poneki stepenik. Poče da se penje. Kada je stigao do prvog sprata, nađe se ispred table koja je pokazivala brojeve soba u hodnicima s njegove desne i leve strane – od 101 do 125 i od 126 do 150. S obzirom na to da su postojala četiri sprata, Fogel pomisli da je to previše i da će teško na prvi pogled pronaći pravu sobu. Ali nije želeo da se na tom mestu zadržava duže nego što je potrebno. Onda mu pade na pamet još jedan detalj sa snimka koji je do tog trenutka zanemario. Pre nego što mu je prikazao Anu Lu, čovek iz magle je rukom počeo neku vrstu nabrajanja unazad.

Tri... dva... jedan... Ali uopšte nije bilo onako kako izgleda. Nije to bio dramatični preokret, ko zna koja po redu podvala manijaka. Upravo mu je označio gde se nalaze. * * * Soba broj trista dvadeset jedan bila je na trećem spratu, pri kraju hodnika s leve strane. Fogel je zastao na pragu i uperio lampu unutra. Snopom svetlosti pretraži prostoriju i na kraju se zadrža na ivici pri dnu prljavog dušeka na kojem je sedela Ana Lu.

Ali u sobi nije bilo nikakvog tela – ni vonja. Nije bilo ni znaka da su tu boravili ljudi. Šta se događa? – zapita se specijalni agent. Zatim primeti da su vrata kupatila zatvorena. Priđe im i stavi ruku na dovratak, kao da je tim pokretom mogao nešto da opazi, energiju smrti i uništenja. Čudovište je iza tog praga napravilo onaj bolesni snimak. Hoće da ih otvorim, pomisli. Sada je Fogelovom glavom upravljao on. Tako se uhvati za kvaku, povuče je naniže i začu kako brava škljocnu. Onda širom otvori vrata. Zahvati ga zaslepljujuća svetlost. Bilo je to nešto kao eksplozija, ali bez toplote. Odbaci ga sasvim iznenadni nalet talasa. „Baci se na njega. Imaš li ga?“, reče neki ženski glas. Neko joj odgovori: „Da, imam ga!“ Fogel još više uzmače i podiže ruku da zaštiti oči. Kroz blesak razazna nekog čoveka s televizijskom kamerom, a iza njega još jednu figuru koja ispruži ruku i stavi mu nešto ispod brade. Mikrofon. „Specijalni agente Fogelu, kako objašnjavate svoje prisustvo ovde?“, upita Stela Honer, ne dozvoljavajući mu da predahne. Policajac nastavi da se povlači, potpuno zbunjen. Novinarka ga nije ostavljala na miru. „Naša televizijska mreža dobila je snimak na kome se vidi Ana Lu sa svojim otmičarem. Vi ste znali da je devojčica bila u ovom hotelu?“ Fogel je rizikovao da padne na prljavi dušek, ali je uspeo da sačuva ravnotežu. „Ostavite me na miru!“, kriknu.

„Kako ste došli do tog saznanja i zašto ste prećutali tu informaciju?“ „Ja... Ja...“, pokušavao je da vrda. Ali ništa mu nije padalo na pamet. Ni da istakne svoju ulogu državnog službenika i da on njih upita šta rade tu. „Ostavite me na miru!“, začu sebe kako opet uzvikuje i nije mogao da veruje da je to upravo njegov glas – tako nesiguran, piskav, neodlučan. Fogel baš u tom trenutku shvati da je njegova karijera zauvek završena.

23. februar Šezdeset dva dana posle nestanka

Te noći u kojoj se sve zauvek promenilo, Flores je posmatrao Fogela kako hoda po sobi i razgleda preparirane ribe na zidovima. „Znate li, doktore, da sve ove vaše ribe liče jedna na drugu?“ Flores se osmehnu. „One su, u stvari, ista vrsta ribe“, reče. Fogel se okrenu da ga pogleda, onako nepoverljivo. „Ista?“ „Oncorhynchus mykiss“, ponovi još jednom psihijatar. „Sve one su primerci rečne pastrmke. Razlikuju se samo po nekim detaljima u bojama i obliku.“ „Hoćete da mi kažete da sakupljate samo njih?“ „Čudno je, znam.“ Ali Fogel nije odstupao. „Zašto?“ „Mogao bih da vam kažem da je to čudesna vrsta, koja se teško hvata... ali to ne bi bila istina. Već sam pričao o mom infarktu. Dakle, bio sam sâm na planinskom jezeru kada sam doživeo napad. Nešto je baš zagrizlo udicu i ja sam počeo da vučem svom snagom.“ Flores i gestom podrža tu svoju priču. „Osetio sam oštar bol u levoj ruci zbog grča od napora, ali nisam popuštao zahvat. Kada se grč proširio na grudni koš, sve do grudne kosti, shvatio sam da nešto nije u redu. Pao sam unazad i skoro izgubio svest. Sećam se samo da je na travi pored mene bila ova ogromna riba koja me je netremice posmatrala, gušeći se. Oboje smo bili na putu da umremo.“ Nasmeja se. „Zar ne mislite da je to glupo? Bio sam mlad, imao jedva trideset dve godine, ali je i taj primerak bio na vrhuncu snage. Sa ono malo

daha što mi je preostalo u telu, uspeo sam da pozovem pomoć. Na moju sreću, kroz šumu je prolazio neki lovočuvar.“ Pokaza na jednu tačku na zidu. „To je ta pastrmka.“ „I šta bi bilo naravoučenije priče?“ „Nema ga“, priznade Flores. „Znam samo da od tada, svaki put kada uhvatim neku Oncorhynchus mykiss, taj primerak završava na ovim zidovima. Sam ih prepariram. Imam malu laboratoriju u kući, dole u suterenu.“ Fogela je, izgleda, zabavljala ova priča. „Ja bi trebalo da prepariram Stelu Honer. Ta harpija propisno me je nasamarila. Trebalo je da pretpostavim da otmičar Ane Lu nije upleo samo mene...“ Flores se opet uozbilji. „Mislim da vaše noćašnje prisustvo u Avešotu nije slučajno. Saobraćajna nezgoda to jeste: kada ste se našli izvan ulice, vi ste bežali.“ „To je fascinantna pretpostavka“, priznade Fogel. „Ali od čega sam tačno bežao?“ Flores se zavali uz naslon fotelje. „Nije istina da ste u šoku. Nije tačno da ste izgubili pamćenje... Naprotiv, svega se sećate – je li tako?“ Fogel ponovo sede, pređe rukom preko kaputa od kašmira, milujući tkaninu kao da hoće da isproba njenu mekoću. „Verovatno sam se potpuno pogubio, zato što se u meni rodila duboka pomisao. Zato što makar jednom nisam mislio samo na svoju korist.“ „A kakva bi to bila pomisao koja je zauvek promenila vaš način razmišljanja?“ „Jedno malo O ucrtano hemijskom olovkom na levoj nadlaktici.“ Fogel podrža te svoje reči gestom. „Kada sam prvi put čitao insert iz

jedne stranice dnevnika Ane Lu, nisam mislio na jadnog Olivera. To mi je kasnije palo na pamet.“ „Jadni Oliver?“ „Da, taj dečak koji nije imao hrabrosti da je poljubi za vreme leta, nešto je izgubio. I on, kao i svi ostali – porodica i oni koji su poznavali devojčicu. Ali za razliku od njih, on to ne zna i nikada neće saznati... Možda je Ana Lu mrtva, ali su s njom mrtva i deca koju neće imati, kao i njeni unuci: generacije i generacije koje nikada neće postojati. Sve te duše zarobljene u ništavilu zaslužile su nešto bolje... osvetu.“ Flores duboko u sebi oseti da je došao trenutak istine. „Kome pripada krv koja je na vašoj odeći, specijalni agente Fogelu?“ Ovaj podiže glavu i neodoljivo se osmehnu. „Ja znam čija je“ reče i oči mu zablistaše. „I noćas sam ubio čudovište.“

31. januar Trideset devet dana posle nestanka

Do puštanja iz zatvora nije došlo brzo. Martini je morao da provede još deset dana u zatvoru posle ekskluzivne vesti Honerove. To vreme neophodno je da vlast obavi sve provere koje će iskoristiti da utvrdi da je autor otmice i verovatnog ubistva Ane Lu Kastner serijski ubica koji. je osećao strast prema riđokosim devojčicama i koji je ponovo stupio u akciju posle neobjašnjivog prekida od trideset godina. Čovek iz magle. Ime koje mu je nadenula Beatris Leman odmah se svidelo medijima, koji su ga usvojili kako bi se opet žestoko bavili tim slučajem. Preokret je bio veoma bučan, a javnost je još osećala glad. Martini je tih deset dana proveo u krevetu zatvorske ambulante u stanju gotovo potpune ravnodušnosti. Službeni izgovor zbog čega ga još nisu oslobodili bio je u vezi s njegovim zdravstvenim stanjem. U stvari – a on je to dobro znao – vlast se nadala da će se znaci premlaćivanja koje je pretrpeo u zatvoru ublažiti pre nego što se profesor opet pojavi u javnosti. Mogao je da ih razume, ali je Levi ipak pred kamerama već zapretio da će prijaviti upravnika i da će u skandal uvući čak i samog ministra. Martini skoro da nije poverovao kada mu rekoše da pripremi svoje stvari, jer su njegovi došli da ga preuzmu. S mukom ustade i poče polako da pakuje stvari u veliku torbu, otvorenu na krevetu. Nosio je gips na desnoj podlaktici, rebro ga je još bolelo, zavoj mu je bio jako stegnut i povremeno mu je ponestajalo daha. Ispod levog oka formirao

mu se modri podliv koji se prostirao sve do obraza, gde je poprimao žućkaste nijanse. Imao je slične kolutove po čitavom telu, ali je najveći deo njih počeo da bledi. Gornja usna bila mu je raspukla i zahtevala je više od jednog šava. Nasuprot tome, povreda leve ruke koju je zadobio na dan nestanka Ane Lu potpuno je zarasla. Oko jedanaest sati, jedan od stražara reče da je upravnik potpisao nalog za puštanje iz zatvora koji je izdala javna tužiteljka Majer, pa je tako mogao da ide. Dok se Martini pomagao štakom za hodanje, Stražar uze da mu ponese torbu i otprati ga duž hodnika, sve do prostorije u kojoj su se zatvorenici sastajali s rođacima. Bio je to beskrajno dug put. Kada se vrata otvoriše, Martini ugleda ženu i kćerku koje su bile ustreptale. Osmehe na njihovim licima u znak uzbuđenja ubrzo zameni izraz zaprepašćenja. I advokat Levi bio je tu i pokušao je da ih unapred pripremi za ono što će videti, ali kada se nađoše jedni naspram drugih, sve je izgledalo drugačije. Niko nikada ne bi mogao da ih pripremi za ovo. Nije im entuzijazam toliko splasnuo kada ga ugledaše sa štakom i onom vrstom modre maske na licu, koliko zbog iznenadnog saznanja da se nalaze pred potpuno drugačijim čovekom u odnosu na onog kojeg su poznavale. Čovekom koji je izgubio više od dvadeset kilograma, upalog lica i kožom koja je landarala ispod brade, iako je pokušao da to sakrije puštanjem retke i nakostrešene bradice. Ali pre svega, čovekom od četrdeset tri godine koji je izgledao kao starac. Martini hramljući krenu prema njima, pokušavajući da istakne svoj najbolji mogući osmeh. Onda se Klea i Monika najzad oslobodiše šoka i potrčaše mu u susret. Dugo su se grlili i plakali u tišini. Dok su zavlačile glave na njegove grudi, profesor je ljubio obe svoje žene u

potiljak i milovao ih po kosi. „Gotovo je“, reče. Gotovo je, reče i u sebi – zato što još nije mogao da poveruje u to. Onda mu se Klea unese u lice i izgledalo je kao da se prepoznaju posle mnogo vremena. Loris shvati smisao tog pogleda. Ona ga je molila za oproštaj zato što ga je ostavila samog, zato što nije ostala pored njega u najgorem trenutku, i pre svega zato što je sumnjala u njega. Martini joj dade znak glavom, što je bilo dovoljno da oboje shvate da je sve oprošteno. „Hajdemo kući“, reče profesor. Uđoše u Levijev mercedes. Advokat sede na prednje sedište, pored vozača. Njih troje zauzeše zadnja sedišta. Izašli su na sporedan izlaz i tako uspeli da izbegnu reportere koji su se tiskali ispred zatvora. Ali kada automobil sa zatamnjenim staklima stiže u ulicu u kojoj je bila njihova kuća, nađoše se ispred novog mnoštva mikrofona i televizijskih kamera. Bila je tu i jedna nenametljiva grupa radoznalaca. Martini na licima Klee i Monike primeti strah da će se opsedanje njihove kuće nastaviti kao pre i tako ih sprečiti da nastave da normalno žive. Ali Levi se okrenu ka zadnjem sedištu da ih umiri: „Od sada pa nadalje biće drugačije. Videćete...“ I zaista, čim gomila ugleda kako skreću u uličicu u kojoj je bila njihova kućica, poče da aplaudira sve jače i jače. Poneko čak povika u znak ohrabrenja. Levi prvi izađe iz kola i otvori zadnja vrata da se porodica Martini, najzad sjedinjena i srećna, prepusti blagodeti fotografa i snimatelja. Najpre izađe Klea, zatim dođe red na Moniku i najzad na

profesora. Aplauz i radosni poklici bili su sve jači, a oni su bili zbunjeni, jer to nisu očekivali. Martini pogleda okolo. Dok su blicevi, usmereni ka njegovom izmučenom licu, sevali i gasili se, prepozna mnoge od komšija. Uzvikivali su njegovo ime i pozdravljali ga. Bila je tu i kompletna porodica Odevis, na čelu s glavom porodice koji ga je oklevetao na televiziji tek pre neku nedelju, a sada je pokušavao da privuče njegovu pažnju i poželi mu dobrodošlicu. Profesor ne pomisli na licemerje u tom prizoru, već naprotiv odluči da pokaže da uopšte nije kivan na njega, pa podiže ruku da zahvali prisutnima. Čim je ušao u kuću, Martini se odmah uputi prema kauču. Bio je umoran, noge su ga bolele i osećao je potrebu da sedne. Monika mu pomože, tako što ga obuhvati oko struka. Takođe, pomogla mu je da se smesti, zatim mu podiže noge na tabure i skide mu cipele. Bio je to gest krajnje nežnosti koji nikada ne bi očekivao od kćerke. „Hoćeš li da ti nešto donesem? Čaj, sendvič?“ Pomilova je po obrazu. „Hvala, zlato, dobro mi je ovako.“ Klea je, naprotiv, bila hiperaktivna. „Odmah ću da pripremim ručak. Ručaćete s nama, zar ne, gospodine Levi?“ „Naravno“, odgovori Levi, koji je shvatio da neće moći da odbije poziv. Dok je žena odlazila ka kuhinji, obrati se svom klijentu: „Posle ručka nas dvojica moramo da razgovaramo o važnim stvarima...“ reče i namignu mu. Martini je već znao koja će biti tema razgovorčića koji će advokat voditi s njim. „Slažem se“, odgovori.

Već danima je bio zatvoren u onoj prokletoj hotelskoj sobi u Avešotu. Morao je da raspakuje prtljag i ostane „na raspolaganju vlastima“. Formulacija koju je odabrala Majerova bila je savršena da znači sve i ništa. Nisu imali elemente da ga uhapse, zato što je istraga u vezi s njim još bila u toku, ali u isto vreme nije mogao da ode odatle, zato što je javna tužiteljka imala potrebu za nekim razjašnjenjem ili pak da ga nešto ispituje. Fogel se nije bojao da će doći do raspleta situacije. Falsifikovanje dokaza koje je smestio profesoru za trenutak je bilo samo pretpostavka, teška za dokazivanje. Službena verzija uopšteno je govorila o slučajnoj kontaminaciji dokaza. Ali kada se uzme u obzir i slučaj Derg, ova epizoda bila je suđena da stavi nadgrobnu ploču na njegovu karijeru. Dok je nervozno hodao po maloj sobi, idući između kupatila i spavaće sobe, Fogel pomisli da ga neće otpustiti: uradiće to na taj način što će dati otkaz, da se stiša skandal koji je počeo da se obrušava na vrh policije. Njegovo udaljavanje bi isto tako bilo potajno, kao otkaz iz „ličnih motiva“. U tom smislu mu je čovek iz magle upravo pomagao. Sada je pažnja javnog mnjenja bila usmerena samo na njega, a sve drugo gurnuto je u drugi plan. Zbog toga je specijalni agent morao samo da bude lukav i pregovara o uslovima svog silaska sa scene. Ali njemu to nije bilo dovoljno. Nije mogao da se pomiri s tim da ga se tek tako otresu. Godinama je rešavao slučajeve, što su koristili da objavljuju velike naslove u crnoj hronici, i godinama su njegovi šefovi imali koristi od njegovog rada. Pozirali su pored njega na završnim konferencijama za štampu, uzimajući deo zasluge za sebe i koristeći se time da grade karijeru. Gadovi. Sada, kada su oni bili njemu potrebni, gde li su se sakrili? Kada mu je bilo potrebno da mu spašavaju dupe, gde su sada?

Razlog zbog čega je bio toliko gnevan bila je konferencija za štampu koju je sazvala Majerova i koja je bila prenošena na svim televizijskim mrežama prethodne večeri. „Od ovog trenutka istraga ponovo kreće najvećom žestinom“, rekla je ona koja ranije nije volela da se pojavljuje na televiziji. „Imamo novi trag i pravedno ćemo postupiti i u vezi sa slučajevima šest devojaka koje su nestale pre Ane Lu“, obećala je, iako je znala da će to posle trideset godina biti skoro nemoguće. A kada ju je neko upitao da li će se policija sada dati u potragu za čovekom iz magle, odgovorio je onaj nezahvalnik od agenta – Borgi: „Vi, novinari, volite da dajete upečatljiva imena, kako biste podgrejali maštu javnosti. Ja radije pretpostavljam da postoji lice i identitet, a da to, jednostavno, nije čudovište. Samo ćemo ga tako uhvatiti.“ Dečko je znao da se brzo prilagodi, pomisli Fogel. Možda ga je potcenio. Još je tebi potrebna mama da ti briše nos, nikada nećeš uspeti da izdržiš pritisak. Ali najviše ga je srdila aura svetosti kojom je profesor sada bio obavijen. Prelazak sa čudovišta na „žrtvu sistema“ bio je skoro trenutan. Možda i zato što su i sami mediji morali da se izvinjavaju za mnogo toga, pa su rizikovali da budu tuženi sudu zbog moralne štete i rušenja ugleda. Oni reporteri koji su nedeljama linčovali Martinija, sada su se okrenuli protiv Fogela. Zbog toga, mada je bio prinuđen da ostane u Avešotu, nije smeo da mrdne iz te užasne, proklete hotelske sobe. To što ga je čekalo napolju bila je horda koja se spremala da ga razapne na krst. Ali neću otići u tišini i pognute glave, reče u sebi. Već je razmišljao da se iz svega izvuče časnije i pre svega korisnije za sebe. Ako stvarno mora da završi, onda će izvući maksimum iz toga. A novac

će smiriti bar deo njegovih frustracija i zalečiti ranu koja je nanela štetu njegovom egu. Da, bila je to prava ideja. Morao je samo da se dočepa nekog malog predmeta. Posle ručka rekao je da se oseća vrlo umorno. Izvinio se Klei, Moniki i Leviju i popeo se u sobu da se odmori. Spavao je skoro pet sati neprekidno, a kada se probudio, ponadao se da je advokat u međuvremenu otišao. Još nije bio spreman da se upusti u razgovor koji je ovaj hteo da obavi s njim. Međutim, kada siđe u dnevnu sobu, advokat je još bio tu. Napolju se bilo delimično smračilo i Levi je sedeo na sofi pored Klee. Oboje su držali u rukama šolju vrućeg čaja i ćaskali. Kada ga ugledaše na vrhu stepenica, žena ustade i krenu da mu pomogne. Doprati ga do fotelje. „Bio sam siguran da ćete nastaviti da spavate do jutra“, reče advokat i nasmeši se na svoj uobičajeni način. „Vi ne odustajete, zar ne?“, odgovori Martini koji je naslutio njegovu igru. „To mi je posao“, uzvrati ovaj drugi. „U redu, onda mi recite šta imate da kažete i da završimo s tim.“ „Želeo bih da bude prisutna čitava porodica, ako je moguće.“ „Zašto?“ „Zato što već znam da će biti teško da vas urazumim i potrebna mi je maksimalna podrška.“ Martini zafrkta. Ali Klea ga uze za ruku. „Idem da pozovem Moniku“, reče. Malo kasnije svi su bili okupljeni u dnevnoj sobi.

„Dobro“, započe advokat u tom trenutku. „Pošto su prisutni svi zainteresovani, mogu da vam kažem da ste vi idiot.“ Martini se nasmeja, iznenađen. „Zar ne mislite da sam već primio dovoljno uvreda?“ „Pa da, pretpostavimo da je tako: to je sigurno ono što više odgovara stvarnosti.“ „A zašto, pobogu? Da čujemo...“ Levi prekrsti nogu preko noge i stavi šolju sa čajem na stočić. „Ovi ljudi imaju određeni dug prema vama“, izjavi pokazujući napolje. „Umalo vam nisu upropastili život, a kako vidim, skoro su uspeli u tome.“ „Šta bi trebalo da uradim?“ „Da za početak tužite sudu zatvor za pričinjenu štetu. I ministarstvo. Da zatim tražite ogromnu odštetu zbog načina kako je vođena policijska istraga protiv vas.“ „Na kraju sam dobio pravdu, zar ne?“ Ali Levi nije hteo da ga sluša i nastavi: „Ne samo to. Mediji su odgovorni za ono što se dogodilo bar koliko i policajci. Slavili su proces izvan sudnice i, što je najgore, izneli osudu, a da vam nisu pružili mogućnost da se branite. I oni moraju da plate.“ „A na koji način?“, upita sumnjičavo Martini. „Zakloniće se iza prava na izveštavanje i izvući će se bez krivice. To je uzaludno.“ „Ali svakako moraju da spašavaju obraz pred javnošću, inače rizikuju da izgube kredibilitet. I da onda izgube gledanost. Osim toga, ljudi hoće da čuju vašu verziju, da s vama proslave ponovo stečenu slobodu... I da vam se ulaguju, ako je potrebno.“

„Znači da bih morao da tražim da idem na televiziju, da rehabilitujem sliku o sebi?“ Levi odmahnu glavom. „Ne. Morate to da naplatite, jedino tako bićete obeštećeni.“ „Morao bih da prodam intervjue najboljem ponuđaču... Je li to ono o čemu govorite?“ Martinijev glas zvučao je užasnuto. „Kao što sam nekada rekao Steli Honer, neću da trgujem dramom Kastnerovih.“ „To nije trgovanje tragedijom jedne devojčice“, uzvrati Levi. „U krajnjem slučaju, trgujete sa samim sobom.“ „To je isto. Samo hoću da zaboravim tu priču. I da budem zaboravljen.“ Levi pogledom potraži Kleu i Moniku, koje su do tog trenutaka neprekidno ćutale. „Znam da si čestit čovek“, potvrdi njegova žena blago. „I razumem tvoje razloge. Ali ta kopilad nanela su nam zlo.“ Ovo poslednje reče neočekivano besno. Martini se okrenu ka Moniki. „I ti se slažeš?“ Devojčica klimnu glavom u znak potvrde, dok su joj oči bile pune suza. Levi onda uze koferčić koji je držao pored sebe i izvuče papire. „Ovde je ugovor s jednom izdavačkom kućom, predlažu vam da napišete knjigu o svom slučaju.“ „Knjigu?“ Martini je bio iznenađen. Levi se osmehnu. „Vi ste još profesor književnosti? A knjiga koja bi uskoro izašla bila bi izgovor da vas pozivaju u emisije i da vas intervjuišu na naslovnim onlajn stranicama ili u štampanim medijima... Bila bi to jedna vrsta ‘kulturnog izgovora’ koja bi i za vas stvar učinila uzvišenijom.“

Martini odmahnu glavom, nasmejan. „Baš ste me saterali u ćošak“, reče. Onda još jednom pogleda ženu i kćerku i uzdahnu: „U redu, ali to neće moći da traje večno. Hoću da što pre završim sa svim tim, je li jasno?“ Borgi je u jedanaest sati uveče još sedeo za svojim stolom u operativnoj sali u školskoj gimnastičkoj sali. Svi ostali su otišli, pa mu je lampa koju je imao pored sebe bila jedino svetlo u praznoj sobi. Agent je proučavao oskudne izveštaje o šest nestanaka koji su prethodili onom koji je zadesio Anu Lu Kastner. I zaista, profili žrtava su se podudarali i stvarno se moglo pretpostaviti postojanje serijskog ubice. A u prilog tome išla je i činjenica da se čovek s fantomkom na snimku iz hotela vratio posle trideset godina da opet napadne i da ovog puta iskoristi priliku. Ali zašto? Mladi agent baš u vezi s tim nije mogao da pronađe objašnjenje. Zašto je pustio da protekne tako mnogo vremena? Naravno, postojala je mogućnost da je u međuvremenu još napadao, ali na nekom drugom mestu, ili ga je pak neki razlog više sile sprečio da to uradi. Na primer, možda je izdržavao dugogodišnju zatvorsku kaznu na koju je osuđen zbog nekog drugog krivičnog dela, pa kada se ponovo našao na slobodi, stupio je u akciju. Ali izmenio je modus operandi. U prvih šest slučajeva zaštitio je svoju anonimnost, u sedmom je tražio pažnju svih. Takođe, stoji činjenica da mediji pre trideset godina nisu bili spremni da obezbede pozornicu čudovištima, ali je Borgiju to ipak izgledalo čudno. Tog popodneva ponovo je išao da poseti Beatris Leman. Žena koja je tako dugo čuvala dokumentaciju o slučaju, u nadi da će neko

pokucati na njena vrata da joj je zatraži, dočekala ga je neobično hladno. U prvih nekoliko navrata Borgi je imao utisak da je staroj novinarki stalo da sarađuje s policijom. Ali posle poslednje posete više nije bio siguran u to. „Već sam vam rekla sve što znam“, tvrdila je osorno na pragu, ne pomerajući ni centimetar invalidska kolica da ga propusti da uđe u kuću. „Sada me ostavite na miru.“ Bilo je tu nečeg čudnog: Lemanova je nešto krila. Borgi je otkrio da je novinarka više puta pokušavala da stupi u kontakt s Fogelom u danima posle nestanka Ane Lu Kastner. Zašto? Žena je izjavila da je samo htela da ga zamoli za intervju, a specijalni agent poricao je da ju je sreo. Ali oboje su govorili neistinu. Samo što je Borgi shvatao Fogelovu nameru da izbegne ostale neugodnosti, na primer, onu što je vodio istragu, a da nije obavestio svoje nadređene. Ali kakav je razlog imala Lemanova da laže? Osim toga, novinarka je pre izvesnog vremena primila paket. Bio je to jedinstven sticaj okolnosti, iskrsao posle jedne kontrole, zato što Beatris više niko nije posećivao i nikada nije dobijala poštu. Šta je bilo u paketu? Da li je to imalo neke veze s Fogelom? Pre nego što mu je ta žena tog popodneva zatvorila vrata pred nosem, Borgi je pogledao u kuću i odmah uočio jednu pojedinost: u pepeljari koja se nalazila pored ulaza, zajedno s brojnim opušcima uobičajenih cigareta koje je Lemanova pušila bez prestanka, bili su i opušci neki druge marke. Stela Honer bila je ovde, pomisli agent. Sada je Lemanova ćutala zbog sasvim određenog razloga. Bila je potkupljena. Borgi je nije krivio zbog toga. Godinama je podnosila ravnodušnost i samoću. Svi su zaboravili na nju i bitke koje je vodila putem svojih lokalnih novina. Sada je imala priliku da to nadoknadi.

Dok je naglas čitao prijavu povodom nestanka prve otete Katje Hilman, u gimnastičkoj sali odjeknu udarac. Borgi oprezno podiže glavu. Ali zbog slabog dometa stone lampe, nije video ništa. Poče da se osvrće po čitavoj sali, ali nije mogao da proceni odakle potiče zvuk. Ipak zapazi munjevit blesak koji je prodirao ispod vrata svlačionice. Ustade i ode da proveri. Polako otvori vrata i spazi neku senku kako tumara pored ormarića, držeći lampu u ruci. Agent izvuče pištolj. „Stoj“, reče mirno i uperi oružje. Senka se ukoči. Onda podiže obe ruke i poče da se okreće. „Šta radite ovde?“, upita Borgi, čim ga prepozna. „Vi ne smete da budete ovde.“ Fogel nabaci najlažniji od svih svojih osmeha. „Gledao sam te na televiziji, znaš? Dobar si, imaš štofa.“ „Šta to radite?“, ponovi mladić. „Nemoj da si grub sa svojim majstorom.“ Fogel se pretvarao da je namršten. „Došao sam samo da uzmem nešto što mi pripada.“ „Ovo više nije vaša kancelarija i sve što se nalazi u ovoj sobi oduzeto je u svrhu istrage koja se odnosi na vas.“ „Poznajem pravila, agente Borgi. Samo što policajci ponekad čine usluge svojim kolegama.“ Fogelov sladunjavi glas počinjao je da mu ide na živce „Pokažite mi šta ste uzeli iz tog ormarića.“ „To je poverljivo.“ Specijalni agent ga je izazivao. „Pokažite mi to odmah“, insistirao je Borgi, pokušavajući da bude odlučan. U ruci je držao pištolj, mada ga još nije uperio.

Fogel lagano spusti levu ruku da otkopča kaput, zatim sa istim takvim mirom zavuče desnu u unutrašnji džep i izvuče crnu beležnicu u kojoj je obično pisao beleške. „Stavite to na sto“, naredi mu Borgi. Fogel posluša. „Sada moram da vas zamolim da napustite zgradu.“ Dok se Fogel udaljavao prema izlazu, mladi agent nije ga ispuštao iz vida, siguran da ovaj neće odustati od još jedne akcije. I zaista, bi tako. „Mogli bismo da budemo sjajna ekipa, ti i ja...“, reče prilično prezrivo. „Ali je možda bolje ovako. Srećno, dečkiću.“ Čim je otišao, Borgi spusti oružje i uzdahnu. Onda priđe stolu na koji je Fogel spustio beležnicu. Uvek je bio radoznao da sazna šta to specijalni agent neprekidno beleži. Bio je očaran tim načinom rada, izgledalo je da Fogelu ništa ne promiče. Ali kada je otvori da proveri njen sadržaj, otkri da su stranice pune skarednih crteža urađenih srebrnom hemijskom olovkom. Bile su to scene ogoljenog seksa, koliko vulgarne, toliko detinjaste. Odmahnu glavom, u neverici. Taj čovek sigurno je lud. Dok je koračao pustim trgom izvan školske gimnastičke sale, Fogel je čestitao sam sebi na lukavstvu kojim je ubedio Borgija da se tu vratio da uzme beležnicu. Nije mu bilo važno šta će mladi agent pomisliti kada otkrije njen sadržaj. Bitnije je ono što je stvarno odneo iz onog ormarića. Uze mobilni telefon i pozva nekoga. Zatim ostade da čeka odgovor. „Dvadeset pet minuta pre ostalih“, reče. „Ja uvek održim reč.“

„Šta hoćeš?“, upita Stela iznervirano. „Sada više nemaš ništa da mi prodaš.“ „Jesi li sigurna?“ Fogel instinktivno prinese ruku džepu kaputa. „Kladim se da ti je Beatris Leman pričala o nekom dnevniku...“ Honerova zaćuta. Dobro, reče Fogel u sebi. Zainteresovana je. „Zapravo mi nije rekla mnogo“, priznade žena oprezno. Pogodio je u cilj: njih dve su se srele. „Šteta.“ „Koliko tražiš?“, upita novinarka direktno. „O nekim detaljima pričaćemo u pravo vreme... Međutim, imao bih još jedan, dodatni zahtev.“ Honerova se nasmeja. „Nisi više u poziciji da diktiraš uslove.“ „Nije to bogzna šta“, reče specijalni agent uz dozu ironije. „Saznao sam da ti je tvoja televizija poverila program u studiju, posle ekskluzivne vesti kojom si me uništila. Čestitam, najzad više nećeš morati da smrzavaš dupe kao izveštač u reportažama s terena.“ „Ne mogu da verujem: pitaš me da te pozovem u emisiju?“ „I hoću da sa mnom bude još neko.“ „Ko?“ „Profesor Martini.“

22. februar Šezdeset jedan dan posle nestanka

Sedeo je u fotelji, ispred ogledala okruženog blistavim belim lampicama. U okovratnik košulje bili su mu zavučeni papirni ubrusi, da je ne isprlja. Šminkerka mu je prelazila puderom preko jagodica, koristeći meku četkicu, a Fogel je uživao u tom milovanju zatvorenih očiju. Neki metar iza njega krojačica je peglala njegov sako. Za tu priliku izabrao je plavo vuneno odelo, žutu svilenu maramicu koja mu je krasila gornji džepčić sakoa, azurnoplavu kravatu sa sitnim cvetnim detaljima i jednostavnu ovalnu dugmad od ružičastog zlata za manžetne. Stela Honer upade u sobicu bez kucanja, praćena otmenim čovekom pedesetih godina koji je nosio neku tašnu. „Spremni smo da počnemo“, saopšti žena koja je na sebi već imala tamni ženski kostim u kojem će ići u etar. Pruži ruku. „Gde je dnevnik?“ Fogel se i ne okrenu, čak ne otvori oči. „Sve u svoje vreme, draga moja.“ „Držala sam se dogovorenog, sada ti moraš da uradiš svoj deo.“ „Uradiću, budite mirni.“ „Ne, uopšte nisam mirna“, uzvrati ona. „Ko može da mi garantuje da ne pokušavaš da me prevariš?“ „Tvoja redakcija dobila je jednu stranicu, proverili ste verodostojnost.“ „Bila je to samo fotokopija, sada hoću ostatak.“

Fogel lenjo podiže očne kapke, tražeći Stelin odraz u ogledalu. Bilo je razumljivo zašto je uzbuđena. „Rukopis Ane Lu Kastner ipak je bio odgovarajući.“ „Bar mi reci šta piše u tom prokletom dnevniku.“ „Tajne koje se ne smeju priznati“, namerno preuveliča Fogel, kako bi je iznervirao. „Je li Ana Lu bila u vezi s nekim starijim čovekom?“, usudi se da pita novinarka, u nadi da će iskoristiti njegovu neodlučnost koja bi potvrdila jednu tako mračnu pretpostavku. „Svaki put kada se čujemo ili vidimo, pokušavaš da saznaš nešto od mene. Ali nećeš uspeti da iz mene izvučeš ni reč sve dok ne vidim da se na kameri upalila crvena lampica.“ „Ja moram da znam. Ne mogu da ti dozvolim da vodiš igru kako se tebi sviđa. Ovo je moj program, ne sme da se desi da ne budem obaveštena o temi o kojoj ćemo raspravljati. Zašto si hteo da ovde bude i Martini? Kakve on veze ima s dnevnikom Ane Lu?“ Nije imao nikakve veze, ali Fogel nije imao nameru da joj to otkrije. Knjižica je bila samo izgovor da bude licem u lice s njim. Znao je šta da uradi kada se nađu u emisiji. Izviniće se Martiniju u ime policije, priznaće sopstvenu grešku i izazvaće zbunjenost svojih šefova – iste one kopiladi koja ga je napustila. Možda će mu posle njegovog pokajanja profesor javno oprostiti. Progonitelj i progonjeni onda bi mogli da se zagrle u suzama – narod je uvek cenio takve scene izmirenja. Dnevnik Ane Lu Kastner biće iznenađenje večeri. Fogel će pročitati deo u kojem devojčica piše o Oliveru, o inicijalu imena ispisanom na njenoj nadlaktici kao znak ljubavi. Ko zna, možda će Stelina redakcija biti u stanju da u dogledno vreme uđe u trag

tajanstvenom mladiću. Njegovo svedočenje u direktnom telefonskom uključenju moglo bi biti vrhunac večeri. Ali je Honerova, koja nije znala za njegove planove, očigledno bila nestrpljiva i cupkala nogama. „Mogu da otkažem sve ovo kada god hoću“, zapreti. „Nema emisije, nema profesora... I da svalim krivicu na tebe.“ Fogel se nasmeja. „Odmah je prihvatio“, reče, misleći na Martinija. „Začuđen sam.“ „Mislim da je to učinio zato što jedva čeka da te pošalje u tri lepe u emisiji uživo“, nasmeši se Stela, ponosna na samu sebe. „Je li postavljao uslove?“ „To se tebe ne tiče.“ Fogel podiže ruke u znak predaje. „Kao da nisam ništa rekao, izvini.“ Stela se obrati čoveku s tašnom i dade mu znak da priđe. „Hoću da ti predstavim advokata koji brine o interesima naše televizijske mreže.“ „Ni manje ni više“, sprdao se specijalni agent. Čovek izvuče papire iz tašne i stavi ih na sto ispred Fogela. „Sada ćemo potpisati akt kojim se garantuje da je dnevnik verodostojan i da nas oslobađa svake zakonske odgovornosti.“ „Gomila krupnih reči da se kaže nešto sasvim jednostavno.“ „Ispunila sam svoj deo“, zareža Stela. „Nije bilo lako ubediti Martinija, uveravam te.“ Fogel je uživao u svemu ovome. Profesor ga se još plašio.

„Čuo sam da piše knjigu o svom slučaju. Znaš li koju ti je ulogu već dodelio? Da si izveštač jurišnik ili beskrupulozna novinarka?“ Stela zaobiđe fotelju i stade ispred njega da mu se pažljivo zagleda u lice. „Pazi. Ne želim šale.“ „Izgleda da sloboda donosi mnogo toga dobrog čuvenim bivšim zatvorenicima. Baš sam radoznao da saznam koliko vam je iskamčio Levi...“ „Ta tema neće biti predmet intervjua, zato nemoj da se usudiš da je potežeš.“ Advokat se ponovo umeša. „Da bismo bili sigurni da sve ide prema dogovoru, prenos će ići u etar sa zakašnjenjem od pet sekundi, kako bismo imali mogućnost da vas režija iseče.“ Fogel se pretvarao da ga je to uplašilo. Pogleda u Stelu. „Više nemaš poverenja u mene?“, upita sarkastično. „Nikada nisam ni imala.“ Onda izađe iz sobice. Posle desetak minuta pojavi se asistentkinja produkcije da povede Fogela u studio. Specijalni agent obuče sako i još jednom se pogleda u ogledalu. Napred, stari moj, reče u sebi. Pokaži im ko si. Asistentkinja, sa slušalicama u ušima i fasciklom ispod miške, isprati specijalnog agenta duž hodnika. Zatim gurnu krila blindiranih vrata i uđoše u mračni široki prostor. Studio namenjen za Stelin program bio je ogroman. Fogel i asistentkinja išli su iza scenografije, s tim što je ona stalno pokazivala put i povremeno nešto govorila u mikrofon koji je držala ispod slušalica. „Gost upravo dolazi“, najavi režiji.

Dok su hodali, Fogel je već tada mogao da čuje publiku koja je žagorila. Stela ga je ubedila da su gledaoci odabrani po uzorku, na osnovu stručnog mišljenja, i bili su savršeno podeljeni između onih koji veruju u krivicu optuženog i onih koji veruju u njegovu nevinost, tako da ne bi više aplaudirali njemu ili profesoru. Fogel je to prihvatio kao ohrabrenje, zato što mu, u stvari, i nije bilo važno: uskoro će on i Martini biti na istoj strani. Dođoše u prostor namenjen gostima i asistentkinja ga predade tehničaru koji poče da mu namešta radio-mikrofon na kravatu. Dok mu je provlačio žicu ispod sakoa, upozori ga: „Iako još nismo u etru, od ovog trenutka iz režije mogu da čuju svaku vašu reč.“ Fogel klimnu glavom, da bi mu dao do znanja da je razumeo. Bila je to uobičajena rečenica upozorenja, zato što se često događalo da se neki gost opusti i počne da daje kojekakve komentare i izjave. Međutim, specijalni agent bio je isuviše iskusan i nikada se ne bi izložio takvom riziku. „Onda, dame i gospodo, uskoro počinjemo“, reče animator koji je počeo da zahuktava publiku u studiju. Glas mu je bio pojačan. Krenu aplauz i začuše se povici. Mada je tema večeri bio dnevnik jedne mrtve devojčice, ljudi su bili uzbuđeni. Pomisao da će se pojaviti u televizijskoj slici menja osobe, pomisli Fogel. Ne postaju ni slavni ni bogati, ali se njihov život menja u svakom slučaju. Moći će da se kite time što su bili deo šoua, mada s beznačajnom ulogom. Sve zbog pojavljivanja na tom prokletom ekranu. „Podsećamo vas da ne komentarišete naglas ono što će se dogoditi i da aplaudirate samo na znak naših asistenata“, zaključi animator. Novi aplauz.

Dok mu je šminkerka još jednom popravljala puder, Fogel se rasejano okrenu ka prolazu između scenografija kroz koje se gosti uvode u studio. Izgledalo je kao da se svetlo reflektora zadržalo baš na toj granici. Iza kulisa je vladao prijatan polumrak. Na toj granici između svetla i mraka nalazio se Martini. Nije primetio Fogela, već je s dečjom radoznalošću zavirivao da vidi šta se događa napolju. Mada je bio na nekoliko metara od njega, specijalni agent mogao je da zapazi da se profesor skoro oporavio. Modrice na licu su nestale, ili je šminkerka obavila odličan posao. I više nije nosio gips na desnoj ruci. Još mu je bio potreban štap za kretanje, ali je povratio težinu i više nije izgledao kao kostur. Izgled mu se u svakom slučaju radikalno promenio u odnosu na prošlost. I odeća mu je bila drugačija. Nije tu više bilo sakoa od rebrastog somota i pantalona od grubog pamuka, konačno je rekao zbogom starom paru iznošenih klarks cipela. Sada je na sebi imao odelo olovnosive boje, sigurno šiveno po meri, kod krojača. Takođe, izabrao je elegantnu crvenu kravatu. Fogel pomisli da mu odlično stoji. Činjenica da je profesor u krajnjoj liniji po nečemu sličan njemu učini ga ponosnim. Smestili su te u senku svetlosti. Zato što i svetlost ima onu drugu, mračnu stranu, koju nisu baš svi mogli da vide. Fogel je izgradio svoju sreću upravo na tom talentu. Zapazi i skupoceni sat koji je Martini nosio na levoj ruci. Život ti se promenio, prijatelju moj, trebalo bi da mi zahvališ zbog toga što sam te progonio. Onda profesor napravi mali i skoro neprimetan pokret. Pokuša da namesti manžetnu košulje, možda zato što nije navikao da nosi dugmad za manžetne. Dok je to radio, povuče rukav sakoa za nekoliko centimetara naviše i delimično otkri podlakticu.

Fogel uoči jedan detalj i u početku se napreže da ga protumači. Bilo je to nešto tajno, za šta su mogli da znaju samo on i Ana Lu. Zato što je devojčica to zabeležila, a on pročitao u dnevniku. Šta je onda tražio taj okrugli znak na ruci profesora Martinija? Malo O od Oliver, ispisano hemijskom olovkom.

23. decembar Dan nestanka

Htela je da ostane kod kuće, da okiti božićno drvo. Ali ponedeljkom u pet i petnaest bio je čas veronauke za decu, a ona je preuzela obavezu da prati najmlađu grupu. Njena braća su porasla i više nisu činila deo te grupe, i zato su mogla da provedu popodne tako što će stavljati šarene kugle i srebrnkaste ukrase u obliku venca na grane drveta. Ani je ove godine bilo posebno stalo do toga. Verovatno i zato što je sumnjala da može biti poslednje drvce koje je okitila, budući da je njena majka već počela da priča neku čudnu priču o tome. Govorila je stvari kao: Isus nije imao božićno drvo. S obzirom na to, mogla se očekivati promena te njihove navike. Kao i u dan posta, kada porodica nije dolazila u dodir s hranom dvadeset četiri sata, već je mogla samo da popije vodu. Zatim je tu bio dan ćutanja – post reči, kako ga je zvala Marija Kastner. Povremeno je uvodila neko novo pravilo ili utvrđivala da nešto mora biti učinjeno na drugačiji način. Njena majka takođe je govorila o tome u sali za okupljanja i pokušavala da ubedi i ostale roditelje da joj daju za pravo. Ana Lu volela je bratstvo, ali nije shvatala zašto se neko ponašanje smatra pogrešnim. Na primer, nije videla ništa loše u tome da neko bude odeven u crveno u crkvi ili da pije koka-kolu. Nije se sećala da je pročitala nešto u vezi s tim u Svetom pismu. Izgleda da je svima ostalima zaista bilo važno da deluju na određeni način, kao da im Gospod neprekidno sudi i u tišini odlučuje i o najsitnijim detaljima, pa i tome da li su dostojni da se smatraju njegovom decom.

Ana Lu bila je sigurna da će se i priča o božićnom drvetu završiti na isti način. Srećom, umešao se njen otac, govoreći da „deca još osećaju potrebu za nekim stvarima“. Uglavnom je bio popustljiv i na kraju će joj popustiti i u vezi s tim. Ali im je ove godine držao stranu. I Ana Lu bila je srećna, zato što je bar jedan običaj iz njenog detinjstva za trenutak pošteđen od promene. „Dušo, požuri ili ćeš zakasniti“, doviknu joj majka s dna stepenica. Ana Lu posluša, jer njena majka nije volela da Isus čeka. Već je obukla sivu trenerku i snikers patike, nedostajala je samo bela perjana jakna. Preostalo je još da sredi ranac. Stavi u njega knjige za veronauku, Bibliju i tajni dnevnik. Pomisli kako odavno nije ništa napisala u ovom drugom. Otkako je otkrila da njena majka voli da krišom pretura po njenim stvarima, odlučila je da vodi dva dnevnika. Ne da bi joj ovaj drugi služio da laže, uvek je pisala samo istinu. Samo što je izbegavala da unutra zapiše ono što oseća. Osećanja su bila nešto o čemu je mogla da priča samo sa samom sobom. Htela je i da zaštiti Mariju, zato što je ona uvek mnogo brinula za svoju decu. Nije želela da njena majka pomisli da je tužna, niti pak da je previše srećna. Zato što je u njihovoj kući i sreća bila odmerena. Ako bi se desio neki ispad u tom pravcu, onda se smatralo da je verovatno đavo umešao šape. „Zašto se inače satana uvek osmehuje?“ govorila je. I zaista, Isus, Bogorodica i sveci nikada se ne smeju na svetim slikama. „Ana Lu!“ „Stižem!“ Navuče na uši slušalice mp3 uređaja koje joj je baka poklonila za rođendan, pa onda trčeći siđe niz stepenice. Marija ju je čekala na donjem spratu, naslonjena jednom rukom na rukohvat, dok joj je druga bila savijena na bok i podsećala na čajnik.

„Koju muziku slušaš, dušo?“ Očekivala je to pitanje i pruži joj slušalicu. „To je jedna dečja pesmica i htela sam da je predstavim mališanima na veronauci. O devojčicama i mačićima.“ „Čini mi se da to nema mnogo veze s Jevanđeljem“, primeti Marija. Ana Lu se nasmeši. „Hoću da nauče psalme napamet, ali da bih ih uvežbala, moram da počnem od jednostavnih stvari.“ Njena majka pogleda je sumnjičavo, zato što nije pronalazila prave reči da joj uzvrati. Umesto toga zatrese rukom da izazove zveket narukvice od perlica koju je Ana Lu napravila za nju. Bio je to gest privrženosti, značio je da su povezane. „Hladno je napolju, dobro se obuci.“ Ana Lu utisnu joj poljubac na obraz i izađe iz kuće. Kada zatvori vrata za sobom, oseti da je podilazi jeza. Njena majka bila je u pravu, stvarno je bilo hladno. Ko zna da li će padati sneg za Božić, bilo bi lepo. Povuče naviše rajsferšlus perjane jakne i pređe stazom do ulice, pa se zatim trotoarom uputi u pravcu crkve. Htela bi da se ispovedi. Otkako je prekinula druženje s Prisilom zbog Matije, pomalo je osećala grižu savesti. Čak je izbrisala njeno ime iz mobilnog telefona. Pomisli da bi trebalo da se pomiri s prijateljicom, ali još joj nije išlo u glavu kako ova maltretira tog jadnog dečaka. Na kraju krajeva, šta je to loše učinila? Shvatila je da se možda zaljubio u nju, nije ga ohrabrivala, ali nije mogla ni da ga ignoriše. Prisila nije shvatala, za nju su dečaci imali samo jednu stvar na umu. Htela bi da joj kaže za Olivera, o onome što je osećala čim ga je upoznala, ali nije

bila sigurna da će ova to razumeti. Možda bi se čak nasmejala zbog tog skoro detinjastog osećanja. Ali Ani Lu je to bilo potrebno. Služilo joj je da sanja otvorenih očiju. Zbog toga je na nadlaktici napisala inicijal njegovog imena. Nije želela da izgubi nešto što je, u krajnjoj liniji, bilo samo njeno. Čim skrenu iza ugla na kraju bloka kuća, uspori. Na samo nekoliko koraka od nje stajao je auto na ivici ulice. U prvom trenutku nije mogla da shvati scenu koja se odigravala ispred nje. Zašto onaj gospodin drži u rukama mali kavez za životinje? I šta uopšte traži tu? Onda se čovek okrenu i učini joj se da ga je prepoznala. Viđala ga je u školi, bio je nastavnik. Ali nije predavao njenom odeljenju. Zvao se... Martini – da, predavao je književnost. „Zdravo.“ I on je nju video i pozdravio je uz osmeh. „Jesi li slučajno videla mačka lutalicu u blizini?“ „Kako izgleda taj mačak?“ upita Ana Lu, držeći se na odstojanju. „Otprilike ove veličine.“ Pokaza rukama dimenzije mačka. „Crvene i smeđe boje, pegavog krzna.“ „Da, videla sam ga. Danima se muva tu okolo.“ Davala mu je da jede i stavila mu jednu od svojih narukvica oko vrata. Ali još nije htela da mu nađene ime, baš zato što se bojala da će se svakog trenutka pojaviti njegov vlasnik da ga traži. Bio je isuviše negovan da bi bio samo lutalica. „Da li bi mi pomogla da ga potražim?“ „Stvarno moram da idem: imam sastanak u crkvi.“ „Molim te“, navaljivao je čovek. „To je mačak moje kćerke, očajna je.“

Htela je da mu kaže da njena majka misli da izvan kuće ne sme da se zadržava u razgovoru sa osobama koje ne pripadaju bratstvu. Bilo je nezgodno. Za razliku od ostalih zabrana, Ana Lu mislila je da to pravilo ima smisla. Ali ovaj čovek ima kćerku, možda devojčicu koja danima plače zato što je izgubila svog najboljeg prijatelja. Zato odluči da mu pokloni poverenje. „Kako se zove mačak?“ „Derg“, odmah odgovori čovek. Kakvo neobično ime, pomisli ona. Ali ipak priđe. „Hvala na pomoći. Kako se zoveš?“ „Ana Lu.“ „Onda, Ana Lu, ja ću pokušati da ga dozovem, a ti za to vreme pridrži kavez“, reče čovek dok joj ga je pružao. „Čim se pojavi, primoraću ga da krene ka tebi, a ti ga zatvori unutra.“ Ana Lu nije znala kako da upravlja tom napravom. „Meni je izgledao poslušan, možda ga je lakše uhvatiti golim rukama.“ „Derg ne voli da se vozi kolima, a ako ga ne stavim unutra, ne znam kako da ga odnesem kući.“ Ana Lu onda uze mali kavez iz ruku čoveka i okrenu se. „Prošli put videla sam ga u bašti kod komšija“, reče i pokaza u tom pravcu. Poslednje što je videla bila je ruka koja joj prekriva usta maramicom. Nije vrisnula, zato što nije znala šta se događa. Iznenadni prekid dotoka vazduha navede je da instinktivno duboko udahne. Vazduh je bio gorak, znala je da je od nekog leka. Zamrači joj se pred očima, a da nije mogla ništa da uradi.

„Hoću da budem iskren s tobom... Makar u ovome.“

Odakle li dolazi glas tog čoveka? Poznajem li ga? Izgleda da dolazi izdaleka. I šta je ova mala sijalica? Izgleda kao kamperska lampa na gas – tata ima istu takvu u garaži. „Znam da se pitaš gde si i šta ti se događa. Da krenemo od odgovora na prvo pitanje: nalazimo se u jednom starom napuštenom hotelu. Međutim, odgovor na drugo pitanje je komplikovaniji...“

Bez odeće sam. Zašto? Pre sam sedela, a sada sam ispružena. Neprijatno je ovde. I gde sam, gore ili dole? Više ništa ne znam. Čini mi se kao da gledam u neki kristal. I ko je ta senka koja igra oko mene? „Taj mačak ne zove se Derg. Štaviše, taj mačak je mrtav. Njegov leš nalazi se u mom džipu. Veruj mi, ne želim da te uplašim, ali ispravno je da znaš. Morao sam da ga ubijem, kako niko nikada više ne bi mogao da ga pronađe. Pronaći će njegove dlake i njegov DNK kada budu detaljno pregledali moj automobil. Zato što će morati da sumnjaju u mene do kraja, inače moj plan neće moći da se ostvari... Onda, kao što sam rekao: Derg nije mačak, to je osoba. A kada sam pre nekoliko meseci otkrio njegovu priču, shvatio sam da je taj čovek, u suštini, bio srećan. Naravno, platio je cenu za svoju sreću. Doživeo je moždani udar, ali je, na kraju krajeva, stekao novi život... I tako mi je pala na pamet ova ideja.“

Senka se zaustavila, baš dobro. Oblači mi gornji deo trenerke. Možda misli da mi je hladno. To je tačno. „Svojim učenicima uvek kažem: prvo pravilo kojeg se drži dobar romanopisac jeste da prepisuje. Tako sam shvatio da moram da pronađem nekoga ko će me podučiti da uradim nešto što nisam nikada pomislio da ću uraditi u svom životu. Provodio sam čitava popodneva u biblioteci i na internetu tražio lekciju koja mi je bila potrebna. I onda

sam je jednog dana pronašao... Bio je to sajt koji je držala neka novinarka, izvesna Beatris Leman. Mislim da ga već dugo niko nije posećivao. Ali na tim stranicama bila je prava priča. Pre trideset godina u Avešotu i okolnim mestima nestalo je šest devojčica tvojih godina. Ne istovremeno, ali u manje-više pravilnim vremenskim razmacima. Bile su specifične, zato što su sve imale riđu kosu – baš kao i ti. Niko se nije ozbiljno pozabavio njihovom sudbinom, ali je Lemanova tvrdila da ih je otela ista ruka. Odredila je čudovište i čak mu nadenula ime: čovek iz magle. Bilo je to savršeno. Morao sam samo da ponovim ono što se u žargonu zove modus operandi, a onda će krivica za ono što sam se spremao da uradim pasti na njega – istina, posle toliko vremena. I zaista, ako sve bude išlo kako treba, biće to moj alibi, ključ koji će me osloboditi robije...“

Navlači mi donji deo trenerke. Osećam kako mi klizi duž nogu, kao blago golicanje. Ne znam da li je prijatno. „Kao što sam rekao, ipak je neophodno da posumnjaju u mene. Zato ću pustiti u opticaj tragove. U stvari, već sam počeo s Matijom. Upravo me je on odveo k tebi. Zato što nije bilo lako pronaći devojčicu riđe kose i s pegama, to moraš da znaš. Onda, jednog dana, dok je odeljenje bilo u gimnastičkoj sali na času fiskulture, prolazio sam između klupa u nameri da pripremim čas o romantičarskim pesnicima, koji sam držao odmah zatim. Kada sam prišao mestu na kojem sedi Matija, primetio sam kameru. Zaboravio ju je na klupi, tako da sam je uključio i otkrio devojku koja je bila glavna glumica na njegovim snimcima... Tebe... To mi je bilo dovoljno da ga pratim u njegovim zasedama – on je pratio tebe, ja njega. I tako sam otkrio da voliš mačke. Nekoliko puta pojavio sam se sa svojim autom na njegovim snimcima, i to tako da me Matija primeti. Nadam se da će ih policija

videti i da će doći da me potraži. Kada im budem ispričao da sam danas bio sam u planini, a pogotovo kada ugledaju posekotinu na dlanu moje ruke, počeće da sumnjaju u mene. Poneo sam nož i verujem da će biti dovoljno oštar da mi napravi ranu, ali budi mirna: ti nećeš prisustvovati tome...“ Ovo je šum koji proizvodi rajsferšlus perjane jakne kada ga

povlačim naviše. Ali to ne radim ja. To je senka koja mi priča. A sada mi čak obuva cipele na noge. I vezuje mi pertle. „Gajim veliku nadu da će ovde poslati izvesnog policajca. Zove se Fogel i dobar je u montiranju slučajeva. Uvek uspeva da svakoga ubedi da je u pravu – na primer, uspeo je s gospodinom Dergom. On će mi uništiti život, to već znam. Ali potrebno je da izgubim sve, inače sve ovo neće poslužiti ničemu. Svaka osoba moraće da posumnja u mene, čak i moja porodica. Juče mi je tvoja prijateljica Prisila poslala svoj broj telefona. Mislim da ću je pozvati ili ću joj poslati poruku, zatim će ona ići na televiziju i sve uveriti da sam pokušao da je namamim. I sve više postajaću čudovište koje je narodu toliko potrebno...“

Oseća se vonj vlage ovde unutra. Iako sam obučena, još mi je hladno, ali ne mogu da se pomerim. Pijana sam, kao kada sam sa šest godina krišom popila bakin liker od ribizle. Do sada su moja braća verovatno okitila božićnu jelku. Biće prelepa, znam. „Fogel će pored instinkta imati brdo indicija protiv mene. Nijedan dokaz. Moram da ga navedem do tačke da poveruje da će moći da me uhapsi samo ako malo isforsira istinu. Pokazaću mu povređenu ruku – moram to da izvedem tako da ne zaraste. Čim se sretnemo, ostaviću diskretno trag svoje krvi. Već znam da će pokušati da se time posluži, ali verovatno će učiniti očajnički napor. Kada u nekom jarku pronađu tvoj ranac, ubeđen sam da će uraditi isto ono što i s Dergom:

prilagodiće istinu svojim ciljevima... Pošto se to dogodi, neophodno je da mehanizam koji sam pokrenuo uredno funkcioniše, kao sat. Svaka stvar doći će na red u svoje vreme...“

Kakvu god grešku da sam napravila – molim te – neću više. Oprosti mi. Vrati me kući. „Ići ću u zatvor. I biće mi teško da budem daleko od svoje porodice. Možda ću se plašiti da nikada više neću izaći iz zatvora, ali moraću da istrajem. Za to vreme napolju će mašinerija nastaviti da se sama okreće... Znaš, od malih nogu bio sam dobar u organizovanju potrage za blagom. Zabavljalo me je da izmišljam pitanja i zagonetke i širim indicije čija rešenja treba otkriti. Zbog toga ću da pošaljem nešto tvoje Lemanovoj, ali će na paketu biti i Fogelovo ime. Pronašao sam u tvom rancu neki dnevnik, izabrao sam ga da pobudim njenu radoznalost... Nedavno smo vrteli video-poruku, a da je nisi ni primetila. Već znam gde da je sakrijem. Ali ću jednu kopiju poslati i medijima... Pošto će sve biti savršeno, Fogel mora da padne. Tek kada on bude u prašini, ja ću moći ponovo da se pridignem... I onda će izaći na videlo čovek iz magle, koji je možda i umro u toku ovih trideset godina. Ali ponovo će oživeti i svi će se dati u potragu za njim, da zadovolje pravdu u odnosu na tebe. A ja ću, s druge strane, biti slobodan.“

Magla je već ovde, vidim je. Svuda je oko mene. Sveža, lagana. „Sada dolazi najteži odgovor. Da li se slučajno spremaš da me pitaš zašto sve ovo radim?“

Ne, ne... mislim da ne želim da znam. „Zato što volim svoju porodicu. I hoću da imaju sve ono što zaslužuju. I ne želim da više rizikujem da izgubim svoju ženu. Znam da ne znaš o čemu govorim, ali to nešto bilo je ružan period za nas. Osećao sam se nedostojno: skromni profesor srednje škole... Međutim,

Klea i Monika uskoro će biti ponosne na mene. Zato što se neću prodati odmah, istrajaću. Pokazaću da sam pristojan čovek. Ali, priznajmo sami sebi, sve ima svoju cenu, to je uzaludno poricati.“

I ja volim svoju porodicu. I oni vole mene. Zašto to ne razumeš? „Eto, to je sve. Žao mi je što sam te upleo u sve ovo, ali to je kao u romanima: zlo čini priču, čitaoce ne bi interesovale priče u kojima su likovi samo oni dobri. Međutim, tvoja uloga nije sporedna. I ko zna, možda će jednog dana neko stvarno pronaći čoveka iz magle, pa će i za šest devojaka koje su svi zaboravili pravda biti zadovoljena. A to će biti samo zahvaljujući tebi, Ana Lu...“

Zašto mi to pričaš? Ne interesuje me, ne sviđa mi se. Hoću svoju mamu, hoću svog tatu, hoću svoju braću. Hoću da ih još jednom vidim, molim te – samo još jednom. Moram da se pozdravim s njima, iako to ne želim. Nedostajaće mi. „Sada izvini, ali vidim da dejstvo etera upravo prestaje. Biću brz, skoro ništa nećeš osetiti.“

Nešto me bocka u nadlakticu. Malo otvaram oči, sada uspevam u tome. Uvlači mi iglu ispod kože i za to vreme posmatra O koje sam posvetila Oliveru. Pita se šta je to. To je tajna. „Zbogom, Ana Lu, tako si lepa.“

Hladno mi je. Mama, gde si? Mama...

23. februar Šezdeset dva dana posle nestanka

U noći u kojoj se sve zauvek promenilo činilo se da je magla najzad uspela da prodre kroz prozor, ispunjavajući sobu tihom jezom. Fogel napravi dugu pauzu pošto je završio svoju priču. „Jeste li znali da mržnja nije prva među motivima nekog zločina? Borgi je pokušao da mi to kaže, ali ga nisam slušao. Da sam to učinio, možda bih sve shvatio na vreme... Prvi među motivima nekog zločina jeste novac.“ „Ne, nisam to znao“, priznade Flores. „Mašinerija se vrtela oko koliko proste, toliko banalne ideje... Niko nije morao da traži telo Ane Lu, nikada više. Sve je to bila prevara. Bez tela nema dokaza. Zbog toga se izvukao bez kazne.“ „A inicijal na nadlaktici? Zašto bi se izlagao riziku da bude otkriven? Ne razumem...“ „Ubica napravi u prošeku dvadeset grešaka. Manje od polovine su one kojih je svestan. Najveći deo jeste proizvod nedovoljne veštine ili neopreznosti. Ali postoji jedna vrsta grešaka koja se zbog svoje posebne prirode može smatrati dobrovoljnim. To je kao potpis. Svaki ubica nesvesno želi da mu se prizna zasluga za obavljeni posao.“ Zatim dodade, citirajući profesora: „Sujeta je najgluplji đavolov greh... Ali kakvo je u krajnjoj liniji uživanje da budete đavo, ako to ne možete nikome da saopštite?“ Psihijatar je počinjao da shvata dalji tok događaja. „Posle televizijske emisije pratili ste Martinija do Avešota... i ubili ste ga.“

Fogel skupi ruke u krilu. „Nikada ga nećete pronaći. I on je završio u magli.“ Flores u tom trenutku podiže slušalicu telefona koji je stajao na pisaćem stolu. Otkuca broj. „Da, ja sam. Dođite slobodno.“ Zatim prekide vezu. Sačekaše u tišini. Onda se vrata ambulante otvoriše. Dvojica agenata u civilu uđoše u prostoriju i stadoše pored Fogela. „Ribolovac koji uvek upeca istu ribu“, policajac se nasmeja na tu pomisao. „Stvarno je bilo prijatno pričati s vama, doktore Flores.“ Kada se vratio kući, bilo je skoro šest ujutro. Uskoro će svanuti zora, u međuvremenu je još vladao mrak, sve je bilo utišano. U maloj vili sa strmim krovom još je radilo grejanje, a s toplinom u kući vladao je uspavljujući mir i prijatna atmosfera. Sofija je spokojno spavala u sobi na gornjem spratu. Flores pomisli da joj se pridruži, da se uvuče pored nje i pokuša da se bar malo odmori. Ali promeni mišljenje. Nije više bio siguran da će uspeti da uhvati san. Ne posle noći kao što je ova. Onda, ne praveći buku, siđe u suteren. Tu dole bila je laboratorija za prepariranje, gde je sređivao svoje

Oncorhynchus mykiss. Prostorija je bila mala i imala je samo jedan uski prozor. Flores podiže ruku, povuče kanapee i upali lampicu koja poče da se lagano ljulja iznad njegove glave, dok su senke predmeta igrale zajedno s njom. Ispred njega je bio stari drveni radni sto sa svim potrepštinama.

Flašice

s

amonijakom

i

formaldehidom

za

zaustavljanje procesa raspadanja. Prozirni lakovi za pojačavanje prirodnih boja. Sprej od čistog alkohola. Tegla sa četkicama i terpentinom. Nožići pravilno raspoređeni na nekoj rešetki. Kutija špenadli. Četkice za čišćenje čaša i nož za dekorisanje voća sa šupljim vrhom. Prah boraksa i salicilna kiselina. Lampa koja zrači toplotu.

Flores će veoma brzo otići u penziju i ovo će postati njegova nova jazbina. Tu je držao i veliki deo pribora za pecanje, a moraće da prenese i drage uspomene koje je držao u ambulanti. Biće tužno napustiti posao kojim se bavio čitavog života, ali već je zamišljao sebe na tom mestu, u zaklonu od stresa i briga, dok se strpljivo posvećuje svom hobiju. S vremena na vreme dovodiće unučiće, da im pokaže šta to radi njihov deda. Neće mu biti teško da im prenese svoju strast. Tu dole izgubiće pojam o vremenu, a negde sredinom prepodneva prepoznaće Sofijine korake na stepenicama, dok mu donosi poslužavnik sa sendvičem i čašom hladnog čaja. Da, biće to lep način da se provede starost. Flores spusti obe ruke na sto i sleže ramenima. Duboko uzdahnu. Onda kleknu na kolena. Ispod radnog stola nalazila se gomila poređanih kutija, u kojima je držao udice za pecanje. Njemu drage osobe poklanjale su mu ih za svaki Božić ili rođendan, uvek različite, zato što su svi znali da mu se ne bi toliko svidelo da prima neke druge poklone. Neke od tih udica bile su veoma skupocene. Međutim, pri dnu se nalazila i jedna metalna kutija s katancem. Flores je uze i stavi na površinu radnog stola. Ključ za njeno otvaranje nosio je uvek sa sobom, mada je bio pomešan sa ostalima u svežnju ličnih ključeva. Potraži ga između onih od kuće, auta i ambulante. Zatim ga uvuče u bravicu i otvori poklopac. Šest pramenova riđe kose još je bilo tu. Podsećali su ga na, sve u svemu, srećan period njegovog života. Bio je već oženjen Sofijom i bilo je rođeno dvoje od njegove troje dece. Niko nikada nije saznao šta je povremeno radio umesto što je išao na pecanje. Viđali su ga kako se vraća kući kao i obično, ne pomišljajući da radost na njegovom licu potiče od nečeg drugog.

Ribolovac koji već trideset godina peca istu ribu – rečnu pastrmku ili pastrmku duginih boja – prethodno se bio posvetio hvatanju istog primerka devojčice. One s riđom kosom i pegama. I sada se svi pitaju kakvu je sudbinu doživeo čovek iz magle. Voleo bi kada bi mogao da im kaže da još povremeno dođe u iskušenje da izađe iz kuće i baci se u potragu za plenom, ali da je posle infarkta koji umalo da ga dokrajči sa samo trideset dve godine, dao svečano obećanje. Neće više biti devojčica s riđom kosom i pegama. S obzirom na to da je proteklo toliko vremena, ljudi su zaboravili na njega. Ali sada, zbog profesora Martinija, čovek iz magle ponovo se vratio u njihove misli. Nikada neće dopreti do mene, reče u sebi. Fogelovo, kao poručeno uplitanje te noći, dovelo je stvari u red. Verovaće da je čudovište mrtvo. Flores još jednom osmotri metalnu kutiju. Možda je trebalo da je se otarasi. Ne zbog straha da bi ta kosa mogla da bude dokaz kojim bi ga priterali uza zid. Međutim, često je pomišljao da bi njegovi ukućani – osobe koje je voleo najviše na svetu – mogli da pronađu njegovu tajnu kolekciju, ako doživi još jedan, ovog puta fatalan infarkt. I sigurno ne bi shvatili, možda bi promenili mišljenje o njemu. Nije želeo da otkriju tu njegovu stranu. Hteo je da bude voljen. Ali još jednom odluči da ne uništi sadržaj kutije, zato što je neke sklonosti bilo teško zaboraviti. A tih šest devojaka, izgubljenih u magli, bile su, u krajnjoj liniji, njegove, pripadale su njemu. Vodio je brigu o njima već trideset godina, u tajnom kutku svoje svesti. Onda zatvori poklopac i zaključa katanac. Zatim sve stavi na svoje mesto ispod radnog stola. Kroz prozorčić suterena procure slab sunčev zrak. Noć u kojoj se sve zauvek promenilo bila je završena.

ZAHVALNICE Stefanu Mauriju, izdavaču – prijatelju. A zajedno s njim i svim izdavačima koji objavljuju moje knjige širom sveta. Fabriciju Kokou, mom stubu podrške. Đuzepeu Straceriju, Rafaeli Ronkato, Eleni Pavaneto, Đuzepeu Somenciju, Gracijeli Čeruti, Alesiji Ugoloti, Tomazu Gobiju. Zato što su me podržavali u ovom izazovu do poslednje kapi krvi. Kristini Foskini, koja mi svojom nežnošću spasava život. Endruu Nirnbergu, Sari Nandi, Đuliji Bernabe i svima onima koji su strastveno radili u londonskoj agenciji. Tifani Gasuk, Anaisi Bakobzi, Ajlahu Ahmedu. Alesandru Uzaiju i Mauriciju Totiju. Đaniju Antonanđeliju. Mikeleu, Otaviju i Vitu, mojim najboljim prijateljima. Akileu. Antoniju i Fjetini, mojim roditeljima. Kjari, mojoj sestri. Mojoj široj porodici. Bez vas ne bih bio ovde.

O AUTORU Donato Karizi rođen je 1973. u Italiji. Studirao je pravo i kriminologiju, pre nego što je počeo da se bavi pisanjem. Od 1999. pisao je scenarije za televiziju. Njegov prvi roman Šaptač osvojio je pet međunarodnih književnih nagrada i preveden je na desetine jezika. Karizi živi u Rimu.