BIBLIOTEKA
SAZVEŽĐA
106 UREDNIK
MILOŠ STAMBOLIC
CRTEŽ NA KORICAMA: DUŠAN RISTIĆ • TEHNIČKI UREDNIK: ŽARKO ROŠUU • IZRADA KORICA: SNEŽANA NECIĆ • KOREKTOR: DRAGI BUGARČIĆ • IZDAVAČ: NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27 • GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOŠ STAMBOLIC • ZA IZDAVAČA: RADIVOJE NEŠIĆ, GENERALNI DIREKTOR • ŠTAMPA: VOJNA ŠTAMPARIJA, BEOGRAD • ŠTAMPANO U 2.000 PRIMERAKA.
DŽON SERL
GOVORNI ČINOVI Ogled iz filozofije jezika
NOLIT • BEOGRAD 1991
SADRŽAJ
Nenad Miščević: Predgovor ........................................................
7
GOVORNI ČINOVI Predgovor ..................................................................................
39
PRVI DEO: TEORIJA GOVORNIH ČINOVA 2. METODI I OBIM 1.1. Filozofija jezika ......................................................... 1.2. Lingvistička određenja ................................................. 1.3. Versifikacija lingvističkih određenja ............................ 1.4. Zašlo proučavamo govorne Činove.............................. 1.5. Princip izrazivnosti ...................................................... 2. IZRAZI, ZNAČENJE I GOVORNI ČINOVI 2.1. Izrazi i vrste govornih činova ....................................... 2.2. Predikacija ................................................................. 2.3. Referenca kao govorni čin ........................................... 2.4. Iskazi.............................................................................. 2.5. Pravila ......................................................................... 2.6. Značenje......................................................................... 2.7. Razlika između sirovih i institucionalnih Činjenica ...... 3. STRUKTURA ILOKUTORNIH ČINOVA 3.1. Kako dati obećanje: složeni način ........................... 3.2. Neiskrena obećanja ....................................................... 3.3. Pravila za upotrebu sredstva za pokazivanje ilokutorne snage ................................................................. 3.4. Proširivanje analize ....................................................... 4. REFERENCA KAO GOVORNI ČIN 4.1. Upotreba i spominjanje............................................... . 4.2. Aksiomi reference ......................................................... 4.3. Vrste određenih referirajućih izraza ......................... 4.4. Nužni uslovi za referiranje ........................................ 4.5. Princip identifikacije ..................................................... 4.6. Odlike principa identifikacije ....................................... 4.7. Neke posledice principa identifikacije ....................... 4.8. Pravila reference............................................................
43 45 55 60 64 68 73 74 77 83 95 105 114 120 121 124 135 139 144 145 150 155 159 162
5. PREDIKACIJA 5.1. Frege o pojmu i predmetu ............................................ 5.2. Nominalizam i postojanje univerzalija ........................ 5.3. Ontološke obaveze........................................................ 5.4. Teorija iskaza sa stanovišta termina ......................... 5.5. Predikati i univerzalije.................................................. 5.6. Da li je predikacija govorni Čin? ............................... 5.7. Pravila predikacije ....................................................
166 175 178 187 196 199 201
DRUGI DEO: NEKE PRIMENE TEORIJE 6. TRI POGREŠKE U SAVREMENOJ FILOZOFIJI 6.1. Pogreška naturalimčke pogreške .............................. 6.2. Pogreške govornog čina ............................................... 6.3. Pogreške potvrđivanja ................................................ 6.4. Poreklo ovih pogrešaka: značenje kao upotreba . . . 6.5. Alternativna objašnjenja ............................................... 7. PROGLEMI REFERENCE 7.1. Teorija opisa .............................................................. 7.2. Vlastita imena.............................................................. .. 8. IZVESTI „TREBA" IZ „JESTE" 8.1. Kako to učiniti.............................................................. 8.2. Priroda sporova o kojima je reč .............................. 8.3. Primedbe i odgovori.....................................................
210 216 222 228 232 242 249 268 274 282
CIP -
800.1 Govorni Činovi : ogled iz filozofije jezika / Džon Serl ; [prevela Mirjana Đukić], - Beograd : Nolit, 1991 (Beograd : Vojna štamparija). - 294 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Sazvežđa ; 106) Prevod dela: Speech Acts / John R. Searle. Tiraž 2000. - Str. 9-35; Predgovor / Nenad Miščević. ISBN 86-19-01910-4 929:801 (20) b) 3432972
Naslov originala JOHN R. SFARLE SPEECH ACTS: An Essay in the Philosophy of Language Cambridge. Universirv Press, 1970.
PREVHLA MIRJANA D U K I Ć
PREDGOVOR
Djelo „Govorni činovi" što ga upravo imate u rukama, sigurno je jedno od najuspješnijih djela analitičke filozofske tradicije, ako pod uspjehom podrazumjevamo čitanost i prihvačenost od strane ne samo filozofa, već i mnogo šire publike. „Govorni činovi" privukli su lingviste i komunikologe, teoretičare književnosti i analitičare političkog diskursa, sociolingviste i mnoge druge, učinivši Johna Searla „zvijezdom" suvremene intelektualne scene. John R. Searle je danas profesor na prominentnom sveučilištu Berkelev u Kaliforniji. Čest je gost u Evropi, gdje njegova predavanja pune auditorije. Searle je, kako i sam spominje u predgovoru knjizi, započeo kao učenik J. L. Austina i P. F. Strawsona, dvojice oksfordskih filozofa (prvi je preminuo početkom šezdesetih, drugi je još aktivan). Postao je poznat objavljivanjem „Govornih činova" 1969. Nakon uspjeha te knjige posvetio se odnosu misli i jezika i sve više se okretao filozofiji psihologije. Danas opet privlači pažnju žestokom kritikom kompjutorskog modela ljudskog uma. Iz tih je područja objavio knjige „Intentionalitv" i „Minds, B r a i n s and Programs" (nedavno izišla u Beogradu u prijevodu Ž. Lazovića).
10
DŽON SERL
Bliska temama govornih činova mu jc zbirka članaka „Meaning and Expression". Searle je poznat kao izvanredan predavač. Predavanja su mu živa i gotovo glumački uvjerljiva, a u raspravi je neobično brz i žestok. Njegova samouvjeronost i oštrina, ili, kako to njegove kolege kolokvijalni, kažu „hutzpah", postali su legendarni u američkim filozofskim krugovima. Neki mu zbog tih karakteristika odriču ozbiljnost i filozofsku promišljenost, ali mu one sigurno donose popularnost. U politici Searle je konzervativan, i poznat je kao žestoki kritičar šezdesetosmaškog pokreta. Djelo „Govorni činovi" umnogome predstavlja sistematizaciju, originalnu razradu i filozofsku primjenu teorije govornih činova, kako su je razvili prije Searlea njegovi učitelji Austin i Strawson. Sam Searle u djelu ne govori mnogo o pozadini nastanka te teorije. Njegov je cilj da teoriji dade sustavni oblik, i da pomoću nje pokuša riješiti neke klasične filozofske zagonetke problem govora o nepostojećim stvarima (Hamlct, Pegaz), problem univerzalija, pitanje jaza između činjenica i vrijednosti. Sistematizacija i rasprava o filozofskim pitanjima izložene su vrlo tečno i jasno. Mi ćemo stoga u ovom predgovoru najviše pažnje posvetiti onome što u knjizi pomalo nedostaje i što se pretpostavlja - nastanku teorije govornih činova i motivaciji koja je uopće dovela filozofe do toga da se tom temom bave. Teorija govornih činova nastala je u posljeratnom valu filozofskog interesa za „obični jezik", valu kojeg su potakli spisi kasnog Wittgensteina. Njezin tvorac, oksfordski filozof John Langshaw Austin koji je umro početkom Šezdesetih, imao je filološko obrazovanje i interese, ali je njegovo proučavanje jezika bilo primarno filozofsko. Proučavanje jezika, drži on, treba da bude okrenuto svijetu kojeg promatramo „kroz" jezik. Zbog toga nisu sve vrste diskursa podjednako
GOVORNI ČINOVI
JJ
isplative kao predmet analize, niti podjednako pouzdane kao vodič za filozofa - svakodnevni jezik je pouzdan tamo gdje je riječ o praktičnim problemima radi kojih je i nastao, nepouzdan kad su u pitanju problemi znanosti ili ontologije. Austin predlaže naziv „jezična (lingvistička) fenomenologija" kao prikladniji od uobičajene etikete „filozofija svakodnevnog jezika". Svakodnevni jezik, kaže dalje Austin, nije posljednja riječ za filozofa. Međutim, ističe on, „to je p r v a r i j e č " (Phil. papers, str. 185). Ova slika važnosti proučavanja pruža dojam da je filozofija jezika samo propedeutika u nešto važnije - u proučavanje svijeta na kojeg se naš govor odnosi. U Austinovim Harvardskim predavanjima, međutim, jezik nije samo preliminarni ni provizorni predmet proučavanja. Što je još važnije, u njima se jezik i govor ne istražuju kao nosioci informacije o svijetu, „odvojeni od svijeta i njemu suprotstavljeni", već se govorenje analizira kao djelatnost ravnopravna, analogna i bliska ostalim „svjetovnim" djelatnostima, a jezik kao sredstvo te djelatnosti. Tvrdnja da je govor djelatnost je opće mjesto novije filozofije jezika. Spominjemo tri varijante ove tvrdnje da bismo ih suprotstavili Austinovoj i Searleovoj, kako bimo istakli njezinu specifičnost: Govorenje je djelatnost koja se sastoji u aktiviranju govornih organa, djelatnost koja počiva na stanovitoj navici koju se stiče i vještini koju se uči. Govor i jezik su „energeia" djelatnost u kojoj subjekt oblikuje svoju sliku svijeta, ili, još odlučnije, „svoj svijet". U toj djelatnosti susreću se subjekt i objekt u jezičnom medijumu koji posreduje medu njima, ne kao mrtva stvar niti kao oruđe, već kao „energeia", živa, aktivna zbilja koja se onda opredmećuje u jeziku kao sistemu. Govor je karika u lancu činjenja: Jezik i govor (kao i manipuliranje znakovima uopće) služe formira-
12
DŽON SERL
nju, učvršćenju i prenošenju navika koje se tiču naših budućih akcija, preciznije, koje sudjeluju u formiranju općih načela i pravilnosti našeg činjenja. Searlea, kao ni prije njega Austina, ne zanima niti jedan od navedenih smislova u kojima bi govor mogao biti smatran djelatnošću. Njegovo polazište je na izgled jednostavnije i bira situacije u kojima je izricanje izjave ujedno i obavljanje neke radnje koju se ne može normalno ocijeniti kao verbalnu - obećanje, zakletva, davanje imena. Uzimajući te slučajeve kao centralne, on razvija teoriju koja se razlikuje od navedenih po tome Što nije trivijalna i ne svodi govor na fizičko ponašanje, nije epistemologijski usmjerena i ne gleda na jezik kao na „medijum" i analizira govor neposredno kao cjelovit čin, a ne kao dio ili aspekt nekog drugog činjenja. Važno je istaći ove razlike, budući da se u recepciji često susreću sumarne izjave o tome da je za teoretičara govornih činova govor isto što i činjenje, i čak se spominju „konvergencije" između njihovih pogleda i, primjerice, Humboldtove filozofije jezika. Rekli smo da Searle na tragu Austina bira kao centralni predmet proučavanja ona izjavljivanja za koje je jasno da se njima vrši neka radnja i koja čak eksplicitno upućuju na tu radnju. To su izjave poput „Izvinjavam se što kasnim" „Upozoravam vas da se maknete" „Obećajem da ću doći" „Krstim ovaj brod ,Kraljica Elizabeta'". U prikladnom kontekstu, a na kontekstu će stalno i biti naglasak, izjaviti prvu rečenicu znači izviniti se, izjaviti drugu upozoriti. Ove izjave tako reći nose svoj djelatni, izvršni karakter javno i otvoreno. Stoga su i nazvane „performativimu". Izdavanje skupa tih eksplicitnih performativnih izjava zapravo je bilo neka vrst otkrića novog jezičnog fenomena. Dojam je bio dubok
GOVORNI ČINOVI
J^
i važnost fenomena je bila toliko velika da se teorija govornih akata naprije zvala performativna analiza. Pogledajmo izjavu, Searleov primjer, „Obećajem da ću doći". Radnja se ovdje vrši ovom konkretnom izjavom, koja se ne da zamijeniti apstraktnim „sudom" niti tipom rečenice. Ona se vrši ovdje i sada i vrši je određen govornik. Drugim riječima, važi slijedeće: Performativan je pojedini primjerak iskaza, a ne tip. O performativnosti tipa iskaza može se govoriti samo u prenesenom značenju, podrazumijevajući pod tim da se pojedinačni izrazi danog tipa mogu upotrijebiti kao performativi. Izricanje performativnog iskaza nije impersonalno, iskaz nije nešto neutralno u odnosu na onog koji ga iskazuje, performativni iskazi nisu atemporalni. Teško je prevesti ove negativne i metaforične navode u eksplicitniji oblik. Moglo bi se reći da performativni iskaz uključuje okolnosti izjavljivanja u svoje značenje mnogo tješnje nego li to Čini konstativni iskaz. Ovo „mnogo tješnje" dalo bi dalje se prikazati slijedećim razmatranjima: Iskaz „Večeras je ovdje lijepo vrijeme" može se parafrazirati npr. kao „22. IV u 22 h u Zadru je lijepo vrijeme", a da se pritom ne mijenja njegov konstativni karakter, njegova istinosna vrijednost i njegov smisao. Iskaz „Ja obećajem da ću sutra doći" ne može se parafrazirati u trećem licu jednine i u obliku u kojem je prezent zamijenjen atemporalnim izrazom i oznakom datuma, a da i dalje ostane performativ. Vezanost za uvjete izjavljivanja i za karakter primjerka čini da se cijeli okvir analize u kojem se iskaz kao performativ bitno razlikuje od okvira klasične semantičke analize (u kojem se prije svega razmatraju klase izjava primjeraka, odnosno izjave - tipovi, gdje se izjave tretiraju kao ekvivalentne parafrazama u
J4
DŽON SEKL
kojima su sve goccntričke riječi zamijenjene objektivnim koordinatama, i u kojima se iskaz ocjenjuje prvenstveno u njegovu odnosu spram neke ralnosti modela). Ovaj okvir je zadan činjenicom da se izricanje tretira kao pojedinačni čin. Govorit ću o detaljima performativne analize kad budemo prikazali Searleovu analizu tipičnog performativa, obećanja. Spomenuli smo da teorija govornih činova historijski polazi od otkrića eksplicitnih performativa, kao što je „Obećanjem da ću doći". Ubrzo je bilo uočeno da se pojam performativa može proširiti. Rečenica. „Doći ću" isto tako može poslužiti kao obećanje, kao i „Obećajem da ću doći". „Makni se, inače ću te skloniti silom" je upozorenje, iako ne počinje sa „Upozoravam vas..." Tako je uočeno da vrlo velika skupina izjava ima sličan karakter kao i prvouočeni eksplicitni perfromativi, oni koji sadrže početak tipa „Obećajem d a . . . " kojim se precizira kakva se radnja njima vrši. U izjavljivanju rečenice „Doći ću" implicitno je sadržano obećanje. Prema tome, zašto i to izjavljivanje ne bismo smatrali performativnim. Tako je pojam performativa proširen na golem broj izjava (a prvoučena podgrupa dobila je naziv „eksplicitni" peformativi, jer je u njima eksplicitno naglašeno kakva se radnja vrši). Ostale su malobrojnijc, ali važne izjave tipa „Lijepo je vrijeme", „Dva i dva su četiri" koje ne izgledaju posebno „aktivno" ni performativno. Austin ih je nazvao „konstativi" jer se njima nešto konstatira. Oni su na početku izgledali kao trn u oku performativne analize, ali su i njih pokušali nekako približiti performativima. Ako glavno svojstvo performativa nije to da oni preciziraju i ekspliciraju radnju koja se njima vrši, već
GOVORNI ČINOVI
15
to da oni mogu biti upotrebljeni za vršenje određene radnje, onda je doista plauzibilno reći da svi izrazi koji mogu biti upotrebljeni analogno nekom danom performativu i sami jesu performativi. Pritom se onda ranije spomenuto svojstvo eksplicitnosti može shvatiti kao oznaka jedne uže grupe performativa, egzemplarne grupe koja biva nazvana, prema tom svojstvu, eksplicitnim performativima. Ovaj prvi korak povući će daljnja poopćavanja. Prije negoli krenemo dalje pravcu generalizacije uvest ćemo termin govorni čin (čiji ćemo točan smisao precizirati kasnije) da bismo označili obavljanje onih radnji za koje se obično služimo performativima: govorni akt naređivanja, molbe, imenovanja itd. Možemo onda postaviti pitanje koliko je Široka domena govornih činova - što točno razgraničuje tu domenu od eventualnih drugih zona, onih koje bi trebale biti rezervirane za „konstative'1? Tako postavljeno pitanje sugerira daljnji pravac analize. Kad smo jednom proširili pojam performativa tako da ovaj obuhvati svako institucionalizano činjenje unutar služenja jezikom, konstativi se čine izuzetkom, nekim neuobičajenim i defektnim vidom funkcioniranja jezika. Performativi nisu izuzetak, nego su konstativi ti kojima nedostaje normalna dimenzija funkcioniranja, koji su na neki značajni način nepotpuni. No, oni su vrlo važni. Prije svega, konstativi su nosioci teorijske dimenzije jezika. Zahvaljujući njima naš govor govori 0 stvarima, i bitno se razlikuje od gesta i od ekspersivnog ponašanja uopće. U centru te teorijske dimenzije stoji pojam istinosne vrijednosti, ili kako to formulira Austin, dimenzija istinitosti ili lažnosti. Centralna važnost istinitosne vrijednosti za konstative sastoji se i u tome da ona daje konstativima stanovitu neodvisnost od konteksta izjavljivanja: ako je sud izrečen konstativom
|£
DŽON SERI.
istinit, njegova istinitost ostaje netaknutom pri promjeni okolnosti. (Ova konzervirajuća snaga konstativa nije samo stvar teoretiziranja o teorijama, već često služi kao oslonac nekim praktičnim doktrinama: učenje o univerzalizmu znanosti sa svojim etičkim implikacijama, počiva upravo na pretpostavci da je istina invarijant u odnosu na pragmatički determinirane aspekte značenja). Teoretičar koji zastupa tezu da analizu performativa treba generalizovati tako da ona obuhvati i konstative - zvat ćemo ga, kratkoće radi, „performativist" mora pokušati relativirati ovu neovisnost o kontekstu, ili, što ima više izgleda na uspjeh, tvrditi da je ona samo idealan, granični slučaj na koji ne možemo i ne smijemo računati kad proučavamo stvarno funkconiranjc jezika. Teorija govornih činova doista i kreće tim putem. S njezinoga stajališta lista, dosljedno uzetog, tvrdnje izgledaju kao pseudoperformativi, iskazi kojima nešto nedostaje do punog statusa govornog akta. Započinjući s očiglednim, Austin spominje da je „konstativan" vezan uz tvrđenje i tvrdnju, a da se tvrđenje po svojem karakteru ne razlikuje mnogo od govornih akata kao što je upozoravanje ili protestiranje. Nadalje, kaže on, lako je naći primjere u kojima „tvrditi" nastupa u kontekstima opisivanja govornih radnji ravnopravno opisima spomenutih akata: Kada sam rekao da kiši, nisam se kladio, ni dokazivao ni upozoravao, jednostavno sam nešto tvrdio o činjenicama. Tu je tvrđenje shvaćeno kao nešto što je govornik činio, kao što je to slučaj i s klađenjem i upozoravanjem. Ne samo da su „tvrditi" i „upozoravati" ovdje u odnosu komplementarne distribucije, već je odnos između dimenzije činjenja, pa time uspješnosti i neuspješnosti spram dimenzije istinitosti i lažnosti analogan iako ne sasvim isti za oba akta, „Tvrdim da će padati
GOVORNI ČINOVI
17
kiša" i „Upozoravam te da će padati kiša" oba posjeduju dvije dimenzije, jednu u kojoj ih se ocjenjuje kao akte, i drugu u kojoj ih se ocjenjuje u odnosu spram Činjenica, u ovom slučaju spram padanja kiše, iako je kod tvrdnje odnos dimenzije akta i dimenzije istinitosti— lažnosti tješnji: tvrdnja je uspješna u prvom redu onda kad je istinita. A fortiori onda važi da nema nužnog sukoba između a) toga daje naše emitiranje izjave činjenje nečeg, b) da je naša izjava istinita ili lažna. Dojam da je tvrđenje govorni akt kao što je to upozoravanje ili klađenje pojačava se kad razmotrimo grupu performativa koja stoji negdje između „konstatiranja" i onih govornih akata koje smo dosad razmatrali kao tipično performativne. Izjave ove grupe nazivaju se ekspozitivima: Svjedočim da Dokazujem da — Zaključujem da Predviđam da .... Teorija ističe da korpus ekspozitivne izjave ima oblik čiste tvrdnje ali da je ta tvrdnja prefiksirana eksplicitnim performativnim glagolom koji pokazuje „kako ta tvrdnja treba da se uklopi u kontekst konverzacije razgovora, dijaloga i općenito izlaganja. Uloga koju te vrste izjave igraju u izlaganju, ekspoziciji, donijela im je naziv. Nisu, međutim, svi glagoli koji služe uklapanju tvrdnji u kontekst izlaganja podjednako čisti performativi (npr. „Ja postuliram da..." ima čisto performativno ponašanje, dok „Pretpostavljam da ..." nema). Ekspozitivi često obilježuju stav govornika prema vlastitim riječima, služe za to da se naglasi pravac izlaganja, poterta ono Što govornik smatra važnim (ili, obratno, sakrije ono što ne želi isticati).
18
DŽON SERL
Ekspozitivi su „riječi dijaloga", koji često markiraju važnije točke u dijalogu, usmjereni su na to da sugovorniku olakšaju (ili, katkad, otežaju) sudjelovanje u razgovoru, prepoznavanje komunikacijske namjere i da ga potaknu na precizno razumijevanje rečenog. Ovo spominjanje ekspozitiva samo je predzadnji korak - na kraju konstativi su shvaćeni kao podvrste performativa - upravo performativi kojima se nešto tvrdi. U tradiciji performativne analize ima mnogo zanimljivih pokušaja da se fundamentalni filozofski pojmovi pojasne ovom performativnom interpretacijom izjava u kojima nastupaju (npr. da se pojam znanja pojasni polazeći od toga da Čovjek koji kaže „Znam da to-i-to" zapravo vrši čin, daje jamstvo za istinitost toga-i-toga itd.). Performativna analiza tako je proopćena na sve izjave. U svim izjavljivanjima identificiran je poseban nivo - na kojem se nešto čini izjavom, i to baš samim izjavljivanjem, ne kroz neke njegove daljnje posljedice. Taj nivo je, čini se, posebno vezan uz okolnosti, napose uz društvena pravila i konvencije. To je nivo kojim se bavi teorija govornih činova (akata). Da rezimiramo: Govorenje je jezična djelatnost samo na jednom od nivoa - taj nivo nije neposredno prepoznatljiv, on zahtijeva analizu, rasuđivanje po analogiji s nekim slučajevima koji u prvi mah izgledaju kao izuzetak a ne kao pravilo (eksplicitni performativi), nivo na kojem se govorenje može smatrati specifičnom jezičnom djelatnošću definiran je zahtjevom za konvencionalnošću (uvrijediti nekog, prevariti nekog, jesu radnje koje se obično obavljaju upotrebom riječi, ali Searle restringira pojam jezične djelatnosti i isključuje te slučajeve). Searle ne samo da izlaže teoriju govorne djelatnosti u kojoj ni „govor" ni „djelatnost" nisu trivijalizirani, već pruža istodobno i stanoviti model, paradigmu koja treba da rukovodi proučavanjem govorne djelatnosti.
GOVORNI ČINOVI
19
Tu paradigmu osiguravaju, naravno, cksplicitni performativi, i proučavanje govorne djelatnosti očito je na početku kod Austina bilo zamišljeno kao postupna generalizacija koja bi pošla od uvjeta opisanih na primjeru eksplicitnih performativa. Završni korak u analizi bio je zacrtan kod Austina, a dovršen sa Searleom: jedinstvena teorija govornih aktova. Razlikovanja performativa i konstativa u takvoj teoriji se javljaju samo kao razlikovanja pojedinih dimenzija unutar jedinstvenog govornog akta. Treba naglasiti da je filozofski odlučan korak učinjen poopćavanjem performativa. Analiza govornog akta je razrada onih pretpostavki koje figuriraju već u definiranju performativa i u poopćavanju definicije. Ukratko smo skicirali sadržajnu i historijsku pozadinu Scarleove glavne zamisli, pozadinu koju on sam valjda pretpostavlja kao poznatu. Izostavili smo sve misaone niti osim glavne da ne bismo opterećivali izlaganje. Čitatelj će se sam u važnom i teškom poglavlju „Značenje" upoznati s drugom niti koju smo ovdje morali ostaviti po strani projektom svođenja značenja na govornikove namjere. Scarle tu navodi svoje izvore i polemizira sa svojim prethodnicima, tako da će čitatelj moći sam rekonstruirati ovu komponentu Searlcove teorije. Treba, međutim, napomenuti slijedeće: tradicija performativne analize je orijentirana na ideju pravila i konvencije, tako da Često ima jasne sociološke konotacije. Druga komponenta, svođenje značenja na namjeru, zapravo je psihologistička - ona hoće svesti semantiku jezika na semantiku namjera, lako reći psihosemantiku. Ova komponenta doživjela je posljednjih desetak godina priličnu afirmaciju i prošla neke neočekivane obrate. Stoga je dobro na nju obratiti pažnju. Teorija govornih akata je analitička u tom smislu da radi na razlikovanju pojedinih a spe kata govornih
20
DŽON SERL
akata, polazeći od cjeline govornog akta i istražuje sve jednostavnije i jednostavnije njegove sastavne dijelove. Sada treba da se pozabavimo tom detaljnijom analizom. Mnogi aspekti govornog akta mogu biti shvaćeni kao radnje: izgovaranje glasova, izjavljivanje, davanje izjavom do znanja nekog sadržaja, poticanje sugovornika na neku reakciju. Searle se ne zadovoljava eklektičkom primjedbom da su sve to „radnje", već traži nivo na kojem je činjenje specifično govornog ili jezičnog tipa. Drugim riječima, temeljno metodologijsko pitanje glasi: Ako u govornom aktu razlikujemo više aspekata koji je od njih nosilac specifično govornog karaktera, a istodobno dovoljno širok da na paradigmatski način obuhvati momenat činjenja? Analiza performativa bila je pružila već dovoljno naznaka. Kod tipičnog performativa, zapovijedi, lako je izdvojiti nivo na kojem imamo posla s radnjom koja se obavlja egzemplarno jezičnim sredstvima, gdje je radnja imanentna samom govorenju, gdje je lako odrediti doseg radnje upravo zbog ovog svojstva imanentnosti i gdje u igru ulazi većina momenata koje normalno susrećemo u opisu radnje: namjera, okvir društvenih konvencija, intersubjektivnost. Nivo izgovaranja glasova ne posjeduje sva navedena svojstva. Izgovaranje glasova, doduše, može biti, a najčešće i jest neka radnja, ali to je radnja koja tek rezultira govornom tvorbom a ne obavlja se pomoću nje, njoj nedostaje eksplicitna intersubjektivna dimenzija, ona ne pretpostavlja postojanje namjere ni za svoju uspješnost, niti za njezino vrednovanje. Na drugom kraju ljestvice, po općenitosti, nalazi se nivo ukupnih učinaka zapovijedi. Onaj tko izdaje zapovijed može svojim zapovijedanjem htjeti postići različite stvari: navići vojnike na disciplinu, uvrijediti onog kome zapovijeda, praviti se važan pred svojom
GOVORNI ČINOVI
21
suprugom, skrivati kompleks inferiornosti. Filozofija jezika koja bi za sebe revandicirala stanovitu totalnost. lako bi došla u iskušenje da ovaj nivo proglasi primjerenim predmetom analize. On, međutim, trpi od važnih nedostataka: tu se uvode parametri koji daleko izlaze iz domena govora, te se time krši zahtjev imanentnosti, doseg radnje je posve neodređen jer se bilo koja konzekvenca može pokazati kao relevantna i predmet istraživanja postaje beznadno neodređen. Analiza se zadržava na razini koja je na sredini između navedenih dviju krajnosti. Njezin predmet je u danom slučaju zapovijed kao rezultat govorne radnje zapovijedanja. Zapovijedanje je radnja koja je, na neki način, imanentna izricanju zapovijedi - ona ne ovisi o neodređenom nizu kontingentnih okolnosti, već o razmjerno dobro određenom skupu uvjeta koji je ujedno i definiraju, ona je naglašeno intersubjektivna, uključuje i moment namjere i splet društvenih i grupnih konvencija. Dva navedena nivoa, nivo ukupnih posljedica govorne radnje i nivo imanentnog govornog činjenja obilježuju se terminima perlokucije i ilokucije. Perlokutorni akt je akt kojim se proizvode učinci izvanjski samoj govornoj radnji, i to učinci koji proizlaze iz kazivanja, iz izjavljivanja neke izjave. (Ako nekog prestrašim samim svojim glasom, to nije perlokutorni učinak.) Ilokutorni akt obuhvaća ono što činimo time Što izjavljujemo nešto, pri čemu je narav učinka određena konvencijama koje definicijski vezuju ilokutorni akt i njegov učinak. (Učinak zapovijedanja je po definiciji to da nekome nešto biva naređeno.) Tri su značajke po kojima se ilokutorni akti razlikuju od perlokutornih. Ilokutorni akti ovise o osiguranju prijema tako da se za ilokutorni akt ne može reći da je uspio ako sugovornik nije razumio što se njime
22
DZON SFRL
htjelo učiniti. Ova značajka omogućuje Searleovo intencionalističko tumačenje govornog akta: izvršiti ilokutorni akt je po definiciji ovisno od posjedovanja namjere da govornik razumije taj akt u smislu u kojem je ovaj bio intendiran. Slijedeća značajka tiče se načina na koji ilokutorni akt „uspijeva", odnosno djeluje (takes cffcct): imenovanje broda čini da brod stiče i ima ime. Konačno, ilokutorni akti konvencijski zahtijevaju stanovit nastavak: pitanje po definiciji traži odgovor, zapovijed po definiciji traži izvršenje, pri čemu je ovo „po definiciji" vezano uz konvencije koje definiraju ilokutorni akt pitanja ili zapovijedi. Searle je naslijedio obrise teorije ilokutornih akata i predložio inovacije. Nećemo ovdje slijediti njegovo važno razlikovanje ilokutornc i propozicijske komponente, već se okrećemo konkretnom primjeru - njegovoj analizi jednog govornog čina. Obećavanje je, kaže Searle, radnja rukovođena stanovitim konvencionalnim pravilima. Tek zahvaljujući tim pravilima ona je uopće moguća - pravila tu čine nešto više od pukog upravljanja, ona ispostavljaju radnju, tvrdi Searle. (Ovu tvrdnju je, čini nam se, dosta teško ispravno razumijeti ako ne raspolažemo razrađenom i nezavisno provjerenom teorijom o tomu Sto za radnju znači da bude „konstituirana".) Pravila posjeduju ponešto specifičan oblik. Prikazat ćemo Searlcovu konstrukciju i popratiti je kritičkim primjedbama. Obećanje se grana na svojem značenjskom planu na dvije sastavnice. Pretpostavimo da je Pero obećao da će doći. Jedna sastavnica je Perin akt obećavanja, druga je sadržaj obećanja, naime obećani „Perin dolazak". Obećanje je korelirano s ilokutornom silom Perine izjave. Sto je s „Perinim dolaskom"? U analizi on dobiva standardni oblik suda, odnosno propozicije. „Pero će doći". Drugim riječima, obećavanje se sastoji
GOVORNI ČINOVI
23
iz barem dvije komponente, od kojih je prva nesamostalni propozicijski akt, kojim se iznosi neki sud, a druga dovršeni ilokutorni akt u kojem se tim sudom nešto čini. Searle drži da se ovo semantičko razlikovanje mora ponoviti na planu izgradnje rečenica, u sintaksi. Negdje je ono vidljivo na površini rečenice: „Obećajcm da ću doći" jasno se grana u „obećajem" i u „...da ću doći". Negdje je, kaže Searle, ono naznačeno naglaskom i intonacijom. Negdje ga pak moramo pretpostaviti u „dubinskoj strukturi" rečenice^ U svakom slučaju ovaj sintaksički analogon ilokutorne sile specifira narav govornog akta. Searle će ga nazvati „pokazateljem ilokutorne sile". Pokazatelj ilokutorne sile - mi ćemo ga obilježavati kraticom PIS - j e teorijski konstrukt, analogon performativnom prefiksu, realiziran u govoru na različitie načine. Searle nadalje tvrdi da je moguće i da se isplati formulirati pravila obavljanja govornih radnji (pravila koja preciziraju uvjete, smisao i način vršenja govornih radnji) kao pravila upotrebe PIS-a (točnije kao pravila upotrebe onih oznaka koje u danom slučaju realiziraju zadani PIS). Ova tvrdnja izgleda ispravnom, pogotovu ako je se shvati posve doslovno, međutim, ona može dovesti do stanovitih nesporazuma načelne naravi. (Searle prezentira svoja pravila kao značenjska, semantička pravila. Neka od njih, međutim, teško da mogu biti neposredno značenjska. Tako on, posve ispravno, drži da se sugovorniku normalno obećaju stvari do kojih mu je stalo, a ne stvari koje želi izbjeći. Ovakva tvrdnja mogla bi se bez daljnjega izložiti kao praktično pravilo o tomu pod kojim uvjetom ima smisla nešto obećati. Searle je, međutim, izlaže kao značenjsko pravilo koje rukovodi upotrebom PIS-a kojim obećajemo. Takvo neposredno semantiziranje razgovorne situacije vodi
24
DŽON SERL
onda do nejasnoće kad je u pitanju konvencionalnost pravila. Još gore stoji stvar s drugim pravilima. Scarle tu stoji na stajalištu sličnom stajalištu čovjeka koji bi tvrdio da je zapovijed „Ne ubij" dio mačevalačke vještine - zapovijed naime specificira jedan važan vid reguliranja upotrebe mača.) Izvođenje pravila obavlja se u dvije etape. U prvoj se navode uvjeti za uspješno obavljanje ilokutornog akta, a u drugoj se onda zahtjev za ispunjenjem ovih uvjeta formulira kao pravilo upotrebe PIS-a. 1. Postoje normalni ulazni i izlazni uvjeti obavljanja radnje. Ulazni uvjet radnje je sve ono što uvjetuje normalno govorenje, a izlazni ono što uvjetuje normalno razumijevanje. Ovaj uvjet, kaže Searle, isključuje „kako fizičke smetnje komunikacije, kao npr. gluhoću, kao i namctničke oblike komunikacijske kao što je pričanje viceva ili glumljenja'1 (pod „nametničkim" se ovdje podrazumijeva one oblike komunikacije koji ovise o primarnim, ozbiljnim oblicima komunikacije, u smislu u kojem npr. ne bi bilo moguće glumiti obećavanje da ne postoji stvarno, neglumljeno obećavanje. Nije posve jasno po čemu pričanje viceva spada u naznačenu kategoriju). 2. Govornik G izriče sud s izgovarajući rečenicu R. („Izricanje" pritom nije pobliže definirano, ali u analizi propozicionalnog akta Searle naznačuje da bi se moglo raditi o tomu da govornik u sudu s na stanovit način čini relevantnim pitanje njegove istinitosti primjerice, ako kažem „Doći ću sutra" time povlačim, činim relevantnim pitanje mog sutrašnjeg dolaska, odnosno istinitosti suda „Ja sutra dolazim"). 3. Izričući to da s, Gproriče buduću radnju B G-u. 4. Slušalac S više voli da G učini B negoli da ne učini, i G vjeruje da bi S-u bilo draže da G učini G negoli da ne učini. (Searle, diskutirajući o ovom pravilu odbacuje slučajeve kad se izraz „Obećajem" upotreb-
GOVORNI ČINOVI
25
ljava kao sinonim za „Dajem riječ..." a kontekst čini jasnim da se radi o prijetnji kao u „Ako ne naučiš, obećajem ti da ćeš dobiti batina". Njegova argumentacija, međutim, unosi dodatne nejasnoće oko teorijskog statusa pojma PIS-a, jer se po njegovim formulacijama Čini da jedan PIS može služiti za označavanje više ilokutornih sila, dok je pojam PIS-a bio uveden kako bi se jednoznačno definiralo ilokutorne sile). 5. Govorniku G i slušatelju S nije očito da će G učiniti B u normalnom tijeku događaja. 6. G namjerava učiniti B (uvjet iskrenosti). 1. G namjerava da ga izgovaranje Ra obveze da učini B (bitan uvjet). 8. G namjerava (n-I) proizvesti kod S-a znanje (Z) da se izgovaranje Ra računa kao obvezivanje Ga da učini B. S namjerava proizvesti znanje Z putem prepoznavanja namjere i-1, i hoće da i-1 bude prepoznato zahvaljujući S-ovom poznavanju značenja R-a. Napomenut ćemo da je uvjet vrlo teško zadovoljiti. Pretpostavimo da Pero u mojem prisustvu kaže „Obećajem da ću doći". Da bih znao što je Pero učinio ovom izjavom treba da se izjava računa kao obećanje samo ako je obojici sudionika jasno da govornik ne bi ionako izvršio naznačenu radnju. Drugim riječima, ako mi nije poznato drži li Pero da bi on, Pero, tu došao i da mi to nije obećao, ne mogu znati je li njegova izjava obećanje. Isto tako, pravilo „6" mi kaže da moram znati je li Pero iskreno obećao da bih znao je li uopće obećao. Sama riječ „obećajem" mi ovdje ne pomaže zbog višeznačenosti PIS-a). 9. Semantička pravila jezika (narječja) koje govore G i S su takva da je R izgovorena ispravno i iskreno jedino ako su navedeni uvjeti zadovoljeni. Iz navedenih uvjeta Searle izvodi pravila upotrebe PIS-a. PIS kojim se obećaje označit ćemo skraćeno sa ,,Ob":
26
DŽON SERL
1. Pravila, ili pravilo o propozicijskom sadržaju propisuje da Ob treba izgovoriti samo u kontekstu rečenice ili govora T čije izjavljivanje pririče govorniku G buduće radnju B. 2. Pravilo propisuje da Ob treba izgovoriti samo ako slušatelj S više voli da G izvrši radnju B nego da je ne izvrši. 3. Pravilo propisuje da se Ob izgovara samo ako niti jednom od sudionika nije očevidno da će B proizići u normalnom tijeku događaja. Drugo i treće pravilo su pripremna pravila. 4. Pravilo iskrenosti tvrdi da Ob treba izgovoriti samo ako G namjerava učiniti B. 5. Pravilo kaže da izricanje Ob-a važi kao obvezivanje na činjenje radnje B. Ovo pravilo nosi naslov „bitnog pravila". U slijedećem koraku Searle poopćuje pravila tako da njima onda nastoji obuhvatiti glavne vrste ilokutornih akata. Filozofijski važne pretpostavke njegove analize vidljive su, međutim, već na primjeru obećavanja. Searle pretpostavlja, prije svega, da se svaka izjava dade prevesti u kanonski oblik, s eksplicitnim PIS-om i određenim propozicijskim sadržajem. Ova pretpostavka o prevodljivosti igra ključnu ulogu u izgradnji teorije govornih radnji. Zahvaljujući njoj Searle može preslikati pravila koja karakteriziraju situacije u kojima ima smisla obećavati u značenjska pravila za upotrebu Ob-a. Kad bi, npr. postojali načini da se obećaji koji nisu ekvivalentni obećanjima danima u kanonskoj formi, tada bi između globalnih pravila za situaciju obećavanja i semantičkih pravila upotrebe Ob-a postojalo lako provjcrljiva nepodudarnost u dosegu, postojali bi slučajevi na koje se prva pravila primenjuju a druga ne. Searle prezentira svoju pretpostavku o prevodljivosti pod nazivom „načela izrazivosti" (ekspresibilnosti).
GOVORNI ČINOVI
27
koja tvrdi da se sve što se može intendirati može i reći. Tako formulirano, načelo nije novo niti posebno teorijski efikasno - ono postaje važno tek ako se iskazivost shvati kao eksplicitnost, a ova poistovjeti s određenim tipom prevodivosti. Tek ako se izražavanje obećanja shvati kao eksplicitno obećavanje, a svako eksplicitno obećavanje kao ekvivalentno kanonskoj formi, kao njezina parafraza, može načelo izrazivosti igrati onu ulogu koju mu namjenjuje Searle. Tada je ono u stvari pretpostavka prevodljivosti. Drugi važan moment u vrednovanju pretpostavke o prevodljivosti je njezina uloga da osigura primat doslovnom govoru. Ova uloga potvrđuje našu raniju tvrdnju da se načelo ne odnosi na iskazivost već na prevodljivost u kanonski oblik. Neizravni govor (kao stoje upotreba metafore i ironije) nije iskazivanje. Ono što smo iskazali metaforom nije zapravo iskazano. Načelo iskazivosti se primenjuje na takve sadržaje, i onda ono tvrdi da značenje koje je nagovješteno u metafori možemo uvijek izraziti eksplicitno, tako da metaforični oblik prevedemo u normalni. Iz ovog primjera je vidljivo da se načelo ne odnosi toliko na sklop mišljenje-govor kao što to iz naziva izgleda, već na sklop eksplicitno-i-normirano iskazivanje prema implicitnom, zaobilaznom i aluzivnom. Searle sam formulira kritičku točku: „Ono (načelo - nap. prev.) povlači za sobom činjenicu da su slučajevi kad govornik ne kaže točno što misli - a glavne su vrste takvih slučajeva nedoslovnost, neodređenost, dvosmislenost i nepotpunost teorijski nebitni za jezičko komuniciranje" (Speech acts, str. 20). Načelo izrazivosti (prevodljivosti u kanonski oblik) dobiva nadopunu u Scarlcovu shvaćanju semantičkih pravila. Načelo izrazivosti tvrdi da su značenjska pravila pravila eksplicitnog iskazivanja. U Searleovoj interpre-
28
DŽON SERL
taciji to uključuje dodatnu jednakost: pravila iskazivanja su pravila ponašanja u danoj situaciji. Semantička struktura jezika, kaže Searle je realizacija u skladu s konvencijama, temeljnih konstitutivnih pravila. Ova konstitutivna pravila su, kao što smo vidjeli na primjeru obećavanja, pravila o tomu kad je primjereno učiniti neku radnju. Semantička struktura je zadana pravilima činjenja, pravilima koja nas uče u kojim je uvjetima dopušteno i uopće smisaono nešto obećati, nekome zaprijetiti itd, Searleova analiza govornih činova očito je namjenjena i filozofima i proučavaocima jezika. Njezini tehnički detalji posebno su zanimljivi ovim drugima. Teorija govornih akata ima mnogo uspjeha u lingvistici i proučavanju diskursa. Sam Searle ju je uspješno primjenio i na teme kao što je metafora i fikcijski govor. U samoj filozofiji jezika danas je tema govornih činova manje u središtu negoli je bila u šezdesetim i sedamdesetim godinama, ali daleko od toga da bi bila irelevantna. Izloživši u prvom dijelu knjige opću teoriju, Searle je u drugom dijelu primjenjuje na filozofske probleme iz više filozofskih područja. Teme kao što je odnos između biti i treba, fundamentalan za etiku, ili pak ontološki problem univerzalija, bivaju obrađivane sredstvima analize govornih činova. Searleova riješenja izazivala su kontroverze, a njegova prezentacija je uvijek jasna, zaključci hrabri i od tih se njegovih analiza uvijek može mnogo naučiti. Ostat ćemo sasvim kratko na području filozofije jezika da bismo prikazali u nekoliko naznaka jednu temu. Pogledajmo kako Searle primjenjuje rezultate svoje analize govorne djelatnosti na klasičan problem teorije značenja, pitanje referencije. Referencija je odnos između jezika-govora i realnosti. Kad kažem „Ovaj stol je smeđ" referirao sam na stol. Kako?
GOVORNI ĆJNOVI
29
Searle polazi od pretpostavke da je referiranje govorni akt, i to ne potpun ilokutorni akt, već autonoman aspekt ilokutornog akta, i ugrađuje spomenute naznake u svoju teoriju akata. Ostavljajući po strani drugorazredne i nametničke vrste diskursa, Searle se koncentrira na ozbiljne i doslovne izjave. Kod njih važi kao pretpostavka uspješnosti akta referiranja ili referentnog akta da ono na što se govornik referira mora postojati i da je istinitost i neistinitost priricanja nezavisna od (vrste) izraza koji se koristi u referiranju. Ovim zahtjevima za koje tvrdi da su općeprihvaćeni, Searle dodaje treći, koji se tiče znanja i sposobnosti govornikovih: ako se hoćemo uspješno referirati nekim iskazom na neki predmet, onda ili samim iskazivanjem dotičnog iskaza dajemo na znanje sugovorniku koji je to predmet, preciznije, priopćujemo mu takav opis po kojemu ovaj može prepoznati predmet, ili, ako to nismo eksplicitno učinili, moramo biti u stanju naš prvobitni iskaz nadopuniti, odnosno zamijeniti takvim koji će mu omogućiti prepoznavanje. Drugim riječima, da bismo se uspješno referirali na neko X treba da posjedujemo opis koji važi jedino za X, koji ga na isključiv način identificira. Searle tvrdi da ovaj treći uvjet slijedi iz načela izrazivosti. Osnovna je zamisao jasna: ako govorimo o nekom ili nečem, i hoćemo da naša izjava bude uspješna, da bude, dakle, shvaćena doista kao izjava o tome o čemu govori, onda moramo biti u stanju precizirati na što mislimo. Svako implicitno referiranje mora biti prevodivo u eksplicitni oblik, takav u kojem je jasno o kome ili Čemu je riječ. Uvjeti koje Searle navodi zanimljivi su po tomu što u slučaju referiranja imamo posla s „radnjom" za koju uopće nije sigurno da je radnja, i čije izvršenje nije regulirano društvenim konvencijama kao što je regulirano obećavanje ili prijetnja.
30
DŽON SERI.
U analizi ilokutornih akata Searle se oslanja na pretpostavku daje upotreba PIS-a izomorfna izvršenju akata, a da je domena izvršenja govornog akta koekstenzivna s domenom obavljanja sinonimne radnje. U analizi referiranja otpadaju uvjeti koji se tiču poželjnosti, obostrane obavještenosti o znanjima sugovornika i o normalnom tijeku događaja. Poseban problem predstavlja status sugovornika: obećajem nešto nekomu ali kad tvrdim, pa se tvrdeći referiram na neki predmet nije očevidno da je činjenica da referirajući mogu eventualno uzeti u obzir spoznaje i sposobnosti sugovornika dio semantičkih pravila koja reguliraju upotrebu referentnih izraza. Searle navodi slijedećih sedam uvjeta: 1. Izlazne i ulazne okolnosti moraju biti normalne. 2. Iskazivanje referencijalnog izraza I mora biti dio iskazivanja rečenice R. 3. Iskazivanje R je (barem po namjeri) izvršenje nekog ilokutornog akta. 4. Treba da postoji neki predmet X, za kojeg bilo izraza I sadrži identifikantni opis bilo postoji takav izraz kojeg govornik G može upotrebiti. 5. G intendira da iskazivanje I-a izdvoji ili identificira X za slušatelja S. 6. G intendira da iskazivanje I-a identificira X za S putem S-ovog prepoznavanja G-ove namjere da identificira X, a on namjerava da postigne to prepoznavanje putem S-ovog poznavanja pravila koja upravljaju I-om, i putem S-ovog poznavanja konteksta izjavljivanja K. 7. Semantička pravila koja upravljaju I-om su takva da je on ispravno izgovoren u rečenici R u kontekstu C samo ako je zadovoljeno prvih šest navedenih uvjeta. Searle nudi razlog za osobiti oblik ovih uvjeta, tvrdeći da on potječe iz općenitosti pojma referiranja
GOVORNI ČINOVI
31
- kako referiranje obuhvaća i upotrebu opisa, i imena i ličnih i pokaznih zamjenica, pravila upotrebe moraju biti vrlo apstraktna, apstraktnija negoli za obećavanje. Držimo da razlog nije valjan, budući da bi svako preciziranje moglo učiniti popis uvjeta samo ograničenijim, ali ne konkretnim u onom smislu u kojem su to pravila za obećavanje - nikakvo pravilo o upotrebi osobnih imena ne može uključivati pretpostavke o interesima govornika, o iskrenosti namjere ili o obavezama koje govornik preuzima. Danas su opisne teorije referencije, po kojima govornik mora posjedovati opis da bi uopće referirao, prilično nepopularne. Glavni im je prigovor to da ljudi referiraju na osobe o kojima znaju vrlo malo ili ništa, a u svakom slučaju ne posjeduju nikakav identifikatorni iskaz. Tada centralni uvjet, onaj pod brojem 4 nije zadovoljen, a da govornik ipak referira. Mnogi se stoga priklanjaju suprotnoj teoriji referencije (iz pera Saula Kripkca) po kojoj je dovoljno da postoji prikladni lanac prenošenja (gdje ranije karike uzrokuju kasnije) između prvih i sadašnjih upotrebljivača imena, da bi ovi sadašnji posve uspješno referirali na nosioca imena. Searieovo izlaganje ima tu vrlinu da lijepo uvodi u problematiku, i da je opisna teorija izložena i branjena na visokoj razini. Searleove preokupacije nakon „Govornih činova" i jedne knjige studija sve se više okreću filozofiji psihologije. Zamisao iz „Govornih činova" po kojoj značenje proizlazi iz govornikovih namjera i vjerovanja, dovela ga je do razmatranja problema odakle vjerovanjima i uopće mentalnim stanjima to da se odnose na vanjski svijet. U knjigama što su uslijedile on brani stajalište da je to odnošenje prema svijetu intencionalnost, nesvodljivo svojstvo ljudskog mozga. Searle je tako materijalist posebnog kova. Najviše rasprave izazvale su njegove kritike suvremene kognitivne psiholo-
32
DŽON SERL
gije, napose zamisli po kojoj je računar dobar model za ljudski um. Naime, Searle se suprotstavio vrlo moćnom istraživačkom programu u suvremenoj psihologiji i filozofiji psihologije koja uzima za ozbiljno računarsku metaforu. Čak je cijeli program umjetne inteligencije po njegovu sudu beznadno pogrešan. Stroj ne može misliti, tvrdi Searle. St roj-racu nar slijedi program, ali ga ne razumije. On nudi sliku koja je postala slavna: Zamislite da ste u sobi u kojoj je nekoliko košara s kineskim pismenima. Ne znate kineski, ali imate na raspolaganju knjigu koja vam objašnjava pravila upotrebe tih pismena, ne navodeći njihova značenja. Kinezi komuniciraju preko vas - vi dobivate uputu koji znak da uzmete, a knjiga vam kaže koji onda drugi znak šaljete dalje, i tako Kinezi preko vas izmenjuju poruke, pitanja i odgovore, a vi ste vrlo uspješni u rukovanju pismenima, rukovodeći se isključivo obavijestima o njihovu obliku. Naravno, ovako nikad nećete naučiti kineski. No, kaže Searle, računar je točno u analognom položaju kao i vi. On prima impulse određene programom i manipulira tim impulsima nemajući dostupa značenju tih impulsa, kao što vi nemate dostupa značenju kineskih pismena dok ste zatvoreni u Kineskoj Sobi. Računar ne razumije značenja, i ne može ih razumjeti. Searle izvodi dalekosežne konzekvence, cijelu kritiku umjetne inteligencije iz primjera o Kineskoj Sobi. Dapače, kako je velik dio suvremene psihologije, tzv. kognitivistički pravac, izgrađen na pretpostavci da je ljudski um poput kompjutora, Searle smatra da svoju kritiku može proširiti na čitav taj pravac. Samo mozak može misliti, tvrdi on, a kako mozak to Čini nećemo moći shvatiti oslanjajući se na računare. Daljnji Searleov argument počiva na slijedećoj ideji: Računari nemaju svijesti. Međutim, samo svijest
GOVORNI ČINOVI
33
može posjedovati intencionalnu usmjerenost na predmet. Intencionalnost je toliko posebna po svojim značajkama da je samo svjesna stanja mogu imati. Prema tome, računari ne posjeduju intencionalnost, njihova stanja nemaju sadržaje i ne referiraju bez svjesnosti, onda ni ljudski nesvjesni „misaoni" procesi nisu intencionalni, pa dakle ni mentalni. Naravno, glavna premisa argumenta jeste da nema intencionainosti bez svjesnosti. Intencionalnost je posebna. Po Čemu je intencionalnost tako posebna? Prvo, i to je klasični problem relacije medu fizičkim predmetima su relacije medu postojećim predmetima, a mnogi drže da je svaka relacija takva. No usmjerenost misli na predmet nije te vrste, barem na prvi pogled. Prvo, možemo misliti o predmetima koji više ne postoje (pokojnicima, lanjskom snijegu itd.), drugo 0 predmetima koji nikad nisu ni postojali (o jednorogu ili o Vili Ravijojli). Kakav je to odnos spram nepostojećeg objekta? To ne može biti realna relacija, budući da joj nedostaje vanjski (ko)-relat. Pored toga, intencionalni „odnos" prema predmetu pokazuje stanovite anomalije. Uzmite primjer jadnog Edipa. Edip je htio spavati s tebanskom kraljicom za koju nije znao da je njegova majka. Zaboravite psihoanalizu i pretpostavite da Edip na pitanje „Želiš li spavati sa svojom majkom?" užasnuto i iskreno odgovara „Ne". Tada je istinito slijedeće: Edip hoće spavati s tebanskom kraljicom. Tebanska kraljica je Edipova majka. Edip neće spavati sa svojom majkom. Slikovito se situacija može opisati uz pomoć metafore „vida" (aspekta). Edip hoće spavati s Jokastom,
34
DZON SERL
ali to hoće pod vidom Jokaste kao tebanske kraljice. Drugi njezin aspekt, naime da je ona njegova majka posve mu je stran. Dostupnost odnosno nedostupnost aspekta iskorištena je u sofizmu „Pokriveni" („Poznaješ li pokrivenog čovjeka?" Ne. „Ali to je tvoj otac. Dakle, ne poznaješ svojeg oca"). Uočite da ova aspektnost pripada intencionalnom odnosu htijenja, a ne samoj radnji. Spavajući s tebanskom kraljicom, Edip spava sa svojom majkom i u tom je njegova nesreća. Samo je htijenje aspektno, čin nije. Searle onda iznosi ključnu zamisao: Samo stanja kojih smo svijesni ili ih možemo postati svjesni, imaju karakteristična svojstva intencionalnosti, napose, samo stanja kojih smo svijesni imaju aspektnost. „.. mi nemamo pojma intrinsične intcncionalnosti osim u terminima njezine dostupnosti svijesti" (Consciousness, explanatory inversion and cognitive science, Behavioral and Brain Sciences, 13/1990. str. 585 /rezime/). Searle najprije razlikuje intrinsičnu od „posuđene" intencionalnosti (tekst ima posuđenu intencionalnost, moja misao dok ga pišem intrinsičnu). Zatim uvodi drugi korak: „Drugi korak. Intrinsično intencionalna stanja, bilo svijesna bilo nesvjesna, uvijek imaju aspektni oblik" (isto, str. 587). Slijedeći je korak ključan: „Treći korak. Ovu aspektnu crtu ne može se iscrpno niti potpuno karakterizirati u terminima predikata trećeg lica, ponašanja ili neurofiziologije. Niti jedan od tih nije dovoljan da dade potpuno objašnjenje aspektnog oblika" (Isto). Searle iz trećeg koraka izvodi dalekosežan zaključak. Suprotno uvjeravanjima psihologa, nesvjesna vje-
GOVORNI ČINOVI
35
rovanja i želje nisu ni prava vjerovanja odnosno želje, niti su bitna ili prva za proučavanje. Treba poći od složenog slučaja, naime svjesnog vjerovanja, da bi se objasnilo nesvjesno. Golem dio psihologije je naprosto pogrešan. Teza je vrlo hrabra. Mnogi se s njome neće složiti, uključno i autor ovih redaka. No, ona predstavlja ozbiljan izazov. Searle nikad nije prestao biti provokativan i zanimljiv mislilac. Nenad MIŠČEVIĆ
GOVORNI ČINOVI Dagmaru
PREDGOVOR
Osim što tako očigledno dugujem dvojici mojih učitelja, J. L. Ostinu (J. L. Austin) i P. F. Strosnu (P. F. Strawson), ova knjiga je nastala i uz mnoge korisne savete i kritičke primedbe velikog broja onih koji su je pročitali i komentarisali pojedine odcljkc rukopisa; naročito sam zahvalan Džulijanu Bojdu (Julian Boyd), Noamu Čomskom (Noam Chomskv), R. M. HarniŠu (R. M. Harnish), Bcnsonu Mejtsu (Bcnson Mates) i Hansu Slugi (Hans Sluga). Jezgro ovoga rada bila je moja doktorska teza o smislu i referenci, koju sam podneo Oksfordu 1959. Nekoliko ovde zastupljenih ideja javljalo se i u mojim člancima, i stoga bih želeo da zahvalim urednicima i izdavačima Časopisa Mind, The Philosophical Review, The Encydopedia of Philosophy, kao i onima iz izdavačkih kuća Rautlidž & Kigen Paul (Routledge & Kcgan Paul) i Alen & Anvin (Allen & Unwin), koji su mi dopustili da neke od tih materijala ponovo koristim. Zahvalnost takođe dugujem i Američkom savetu učenih društava za stipendiju koja mi je omogućila da radim na ovoj i srodnoj građi tokom 1963-64, gospođici
4()
DŽON SERL
Rut Anderson (Ruth Anderson) za nadgledanje kucanja, R. M. Harnišu (R. M. Harnish) i M. Šapiri (M. Shapira) za rad na indeksu pojmova, D. Parfitu za pomoć kod korekture i R. B. Kitaju za likovno rešenje naslovne strane. A najviše od svega želim da zahvalim svojoj supruzi za neprekidnu pomoć i savet. DŽ.R.S.
PRVI DEO Teorija govornih činova
Prvo poglavlje METODI I OBIM
1.1. Filozofija jezika Kako se reci odnose prema svetu? Kako je moguće da se, kada govornik stoji pred slušaocem i proizvodi neke zvuke, zbivaju ovi začuđujući događaji koje se spremam da nabrojim: govornik nešto misli; glasovi koje on proizvodi znače nešto; slušalac razume na šta se misli; govornik nešto tvrdi, pita, naređuje. Kako je moguće da kada kažem, na primer, „Džons je otišao kući", što je na kraju krajeva samo jedan skup glasova, ono što tada podrazumevam jeste da je Džons otišao kući? Kakva je razlika između sledeće dve stvari: reći nešto i to podrazumevati i reći nešto, a to ne podrazumevati? I šta se sve dešava kada mislimo na jednu određenu stvar, a ne na neku drugu? Na primer, kako dolazi do toga da kada kažem, „Džons je otišao kući", gotovo uvek pomislimo samo da je Džons otišao kući, a ne, recimo, da je Braun otišao na igranku, ili da se Grin napio? I kakav je odnos između onoga što ja podrazumevam* kada nešto kažem i onoga šta to, bez obzira da li je izgovoreno ili ne, znači? Kako zapravo reci zamenjuju stvari? Kakva je razlika između smisle• Glagol to mean prevodimoovde kan podrazumrvatt. rede kao mitliii. (Prim. prev.)
44
DŽON SERL
nog i besmislenog skupa reci? Šta mislimo kada kažemo da je nešto istinito ili lažno? Ovakva pitanja predmet su proučavanja filozofije jezika. Nikako ne smemo pretpostaviti da u obliku u kome ih ovde navodim ona uopšte imaju nekog smisla. Ali u ovom ili onom obliku ovakva pitanja moraju imati smisla; naime, znamo da ljudi međusobno komuniciraju, da govore razne stvari, da ponekad podrazumevaju ono što kažu, da ih bar ponekad neko razume, da oni pitaju, naređuju, obećavaju i izvinjavaju se, da se njihovi izričaji prema svetu odnose na načine koje možemo da opišemo određujući te izričaje kao istinite ili lažne, besmislene, glupe, ili kao preterivanja, itd. A ako se ovakve stvari zaista događaju, onda sledi da je moguće da se one dogode; ako je to moguće, onda bi trebalo da bude moguće postaviti pitanja kojima se ta mogućnost istražuje, a i na njih odgovoriti. Filozofiju jezika ću ovde razlikovati od lingvističke filozofije. Lingvistička filozofija je pokušaj da se razmatranjem uobičajene upotrebe pojedinačnih reci ili drugih elemenata u nekom jeziku rese određeni filozofski problemi. Filozofija jezika je pokušaj da se filozofski razjasne i opišu izvesne opšte odlike jezika kao što su referenca, istina, značenje i nužnost; filozofija jezika se samo uzgred bavi pojedinim elementima nekog određenog jezika. Naravno, njen metod istraživanja, tamo gde je on empirijski i racionalan, a ne a priori i spekulativan, nateraće nas da obratimo pažnju i na činjenice o postojećim prirodnim jezicima. „Lingvistička filozofija" prvenstveno je ime metoda; „filozofija jezika" je ime predmeta. Mada ću se povremeno služiti metodima lingvističke filozofije, ova knjiga je ogled iz filozofije jezika, a ne iz lingvističke filozofije. Ova knjiga nije ni ogled iz lingvistike. Lingvistika pokušava da opiše postojeće strukture - fonološke,
GOVORNI ČINOVI
45
sintaktičke i semantičke - prirodnih, ljudskih jezika. Filozofija jezika uzima „podatke" iz prirodnih jezika, ali mnogi njeni zaključci - recimo o tome šta znači biti istinit, ili biti tvrđenje, ili biti obećanje - ako su valjani, treba da važe za svaki mogući jezik na kome se mogu praviti tvrđenja, obećanja ili istine. U tom smislu ova knjiga nije ogled o jezicima - francuskom, engleskom ili svahili - već ogled o jeziku uopšte. 1.2. Lingvistička određenja Proučavanju problema filozofije jezika pristupiću razmatranjem onog Što nazivam govornim, lingvističkim ili jezičkim činovima. Kasnije ću izložiti i razloge zbog kojih sam izabrao baš ovakav pristup. U ovom i sledećem poglavlju pokušaću da objasnim i obrazložim metode koje ću u ovom istraživanju primenjivati. Tokom Čitavog rada izložiću niz zapažanja o jeziku. Ova zapažanja mogu se podeliti u dve grupe. Prvu grupu čine određenja lingvističkih elemenata; na primer, reći ću da se taj i taj izraz upotrebljava da bi referirao, ili da ta i ta kombinacija reci nema nikakvog smisla, ili da je takav i takav iskaz analitički. Ponekad će izraz koji koristim u svrhe ovakvih određenja biti termin koji sam sam izmislio. Sve to zajedno nazvaćemo lingvističkim određenjima. Druga grupa ovih zapažanja obuhvatiće objašnjenja činjenica izloženih u lingvističkim određenjima i uopštavanja koja se na tim činjenicama zasnivaju. Na primer, reći ću da to i to ne kažemo zato što postoji neko pravilo po kome je to tako i tako. Ovakva tvrđenja nazvaću lingvističkim objašnjenjima. Ovo razlikovanje ne treba uzimati tako oštro i isključivo, ali će ono biti dovoljno za naše potrebe. Sada se prirodno postavlja pitanje kako znam da je ono što imam da kažem istinito. Nedoumica filozofa
46
DŽON
SERL
u vezi sa ovim problemom često se usredsredivala na lingvistička određenja i uzimala sledeća dva oblika: prvo, javljao se čitav niz skeptičkih sumnji o kriterijima primene izraza kao što su „analitički", „smislen", „sinoniman", i slično.1 Drugo, postojale su uopštene sumnje u pogledu načina proveravanja tvrđenja o jeziku.2 Ova dva oblika sumnje su povezana i razmotriću ih onim redom kako su ovde dati. Od navedenih spornih termina najviše pažnje privukli su „analitički" i „sinoniman". Zato ću započeti razmatranjem ovih termina, mada bi oblik argumenta - za i protiv - mogao uspešno da se primenjuje i na ostale sporne izraze. Često se tvrdi da nema odgovarajuće analize pojma analitičnosti i da nam shodno tome nedostaju odgovarajući kriteriji za odlučivanje da li je neko tvrđenje analitičko. Dalje, tvrdi se da zbog odsustva analize i kriterija mi tu reč i ne razumemo, te je sam pojam nelegitiman, neispravan i nedosledan, neempirijski i slično. U spisima analitičkih filozofa posleratnog perioda često se javlja upravo ovaj oblik argumenta: nedostaju nam analiza i kriterij za neki pojam P, stoga mi P ne razumemo pravilno i sve dok ne obezbedimo analizu i kriterije za P, taj pojam je na neki način, ili u nekom smislu, nelegitiman. Pošto ga nalazimo kod velikog broja filozofa, ovaj argument zaslužuje da bude detaljnije ispitan. Prvo, nije dovoljno reći prosto da nam nedostaju kriteriji za analitičnost ili sinonimnost. Definicija koju bismo mogli dati za ove termine pruža nam, u stvari, neki kriterij u jednom, (dosta čudnom) smislu reci „kriterij", koji se u ovakvim razmatranjima koristi. 1 Vidcti na primer. W. Ouine. „Two dugmas of empiricism", Phtlosophicai Review,, January, 1951. pre-Siampano u W. Ouinc: prom u Logica! Point ofVietv, Cambridgc. 1%1, i Morlori White: „The analviic and synthetic, ,in untcnahle dualism", u L. Linsk (ed.): Srmaniu s and ihe Phdosophy of Language, Urbana. 1952. 2 Vultsti, na primer, B. Males; ..On Ihe vcnfication of stalcmenLs jln.ni urdinarv language". lnguiry, I lom, 1958. <""lanak je preStampan u V. C. Chappell ( e d . ) ; Ordinary Langimgf, Engclwood Clitts. 1964.
GOVORNI ČINOVI
47
Sinonimnost se definiše na sledeći način: dve reci su sinonimne ako i samo ako imaju isto značenje. Analitičnost se definiše ovako: tvrđenje je analitično ako i samo ako je istinito po svome značenju ili po definiciji. Ovakva određenja tih termina su upravo ona vrsta odgovora koji bi bio dat nekome ko baš ništa ne zna 0 značenju ovih reci, a želeo bi da zna. Da bi naš učenik ovladao tehnikom upotrebe tih reci, nema sumnje da bi iz pedagoških razloga bilo preporučljivo dodati i nekoliko primera. Ali kriterij koji smo dali sasvim je jasan: ako želite da znate da li su dve reci sinonimi, zapitajte se da li one znače isto; ako želite da znate da li je neko tvrđenje analitičko, zapitajte se da lije ono istinito po definiciji ili po svome značenju. Ali, reći ćemo dalje, da ovakve definicije nisu dobre, jer se one zasnivaju na pojmu značenja, koji je 1 sam isto toliko nerazjašnjen, pa kao i pojmovi sinonimnosti i analitičnosti tek treba da bude ekspliciran. Ono što je nama ovde potrebno jeste kriterij sasvim druge vrste - ekstenzionalne, formalne ili bihejvioralne, kriterij pomoću kojeg se na osnovu mehaničkih operacija sa rečenicama, ili posmatranja govornikovog ponašanja, može odlučiti da li je neko tvrđenje analitičko. Prosto parafraziranje uz korišćenje podjednako nejasnih pojmova nije dovoljno. Ono Što nama treba jeste objektivna provera analitičnosti ili sinonimnosti. Ovi pojmovi i izgledaju nedostatni upravo zbog odsutva takve provere. U poslednjih nekoliko godina načinjeni su razni pokušaji da se na sve ove prigovore odgovori. Ja se ovde neću baviti tim prigovorima, ali smatram da oni počivaju na nekim uopštenim i pogrešnim pretpostavkama o odnosu između našeg razumevanja nekog pojma i naše sposobnosti da pružimo kriterije određene vrste za njegovu primenu. Za početak, izložićemo kriterij određene vrste i videti zašto je on neprimeren. Pretpostavimo da smo
4g
DŽON SERL
kao kriterij analitičnosti uzeli sledeće: jedno tvrđenje je analitičko ako i samo ako prva reč rečenice kojom se to tvrđenje iskazuje počinje slovom ,,A". Ovaj kriterij poseduje svu formalističku objektivnost do koje drže kritičari pojma analitičnosti. Ali on je očigledno apsurdan i oko toga bi se složile sve strane u sporu. Zašto je, u stvari, ovakav kriterij apsurdan? Mi svi znamo da jeste apsurdan, jer znamo da prvo slovo prve reci u rečenici koju u određenoj prilici koristimo da bismo izrekli neko tvrđenje nema nikakve veze sa analitičnošću tog tvrđenja. Ako se od nas dalje traže razlozi zbog kojih mislimo da je to tako, mogli bismo navesti bezbroj primera analitičkih tvrđenja koja ne počinju slovom „A"\ kao i bezbroj ne-analitičkih tvrđenja koja počinju slovom „A". Možemo čak otići i dalje ukazujući da bi taj kriterij vodio apsurdnom rezultatu - da jedno isto tvrđenje dato izgovaranjem različitih rečenica (na primer, u različitim jezicima) može biti i analitičko i ne-analitičko. Ukratko rečeno, ovakav kriterij, kao i svi do sada predlagani ekstenzionalni kriteriji za utvrđivanje analitičnosti, neće biti od neke velike pomoći. Ali sada, pošto znamo da je taj kriterij neprimeren i u stanju smo da obrazložimo svoju tvrdnju daje on neprimeren, prirodno se postavlja pitanje kako smo do tog saznanja došli? Kako mi, u stvari, znamo da su razlozi koje dajemo uopšte relevantni za ovaj problem? Moj odgovor bi bio da mi sve ovo znamo upravo zbog toga što znamo šta reč „analitičko" znači. Dalje, mi to ne bismo mogli znati da ne znamo šta znači „analitičko". Mi znamo koja vrsta razmatranja utiče na odluku da li da neko tvrđenje označimo kao analitičko ili ne, i znamo da raspored slova tu nikako ne spada. Ali upravo ova vrsta znanja uključena je u saznavanje o tome šta ta reč znači i zapravo čini saznavanje značenja te reci. Daleko od toga da naš neuspeh u nalaženju kriterija određene vrste pokazuje
GOVORNI ČINOVI
49
da mi ne razumemo pojam analitičnosti - on upravo pretpostavlja da mi pojam analitičnosti već razumemo. Istraživanje ne možemo započeti ako prethodno nismo razumeli sam pojam, jer samo pomoću tog razumevanja možemo da procenimo primerenost predloženog kriterija. O svakom kriteriju analitičnosti mora se suditi prema rezultatima koje on pruža. On, na primer, mora dati ovaj rezultat: tvrđenje „Moj sin sada jede jabuku" nije analitičko tvrđenje, a „Kvadrati su četvorougaoni" jeste. Svako koje upoznat sa ovim terminima može da nastavi listu primera u beskraj i ta sposobnost je ono što Čini razumevanje pojma „analitičko". U stvari, ova sposobnost je pretpostavka traganja za formalnim kriterijima eksplikacije pojma „analitičko". Ova dva primera, „Kvadrati su četvorougaoni" i „Moj sin sada jede jabuku", izabrao sam zato Što ih do sada nisam našao ni na jednoj listi analitičkih ili sintetičkih tvrđenja. Izabrao sam ih, dakle, da bih pokazao da naše saznanje uslova primerenosti predloženog kriterija za pojam analitičnosti spada u projektivnu vrstu znanja. „Analitičko" ne označava zatvorenu klasu tvrđenja. Taj termin nije skraćenica za neku listu, već se može projektovati, što je odlika opštih termina. Mi, dakle, znamo kako da ga primenjujemo na nove slučajeve.3 Zatim, nijedan predloženi kriterij ne isprobavamo prosto na osnovu njegove sposobnosti da se pomoću njega klasifikuju neki već oveštali primeri (kao što je, recimo, „Sve neženje su neoženjene"), nego na osnovu provere da li je njegova projektivna snaga jednaka snazi termina „analitičko", Što opet pretpostavlja razumevanje opšteg termina „analitičko". Stoga, paradoksalna odlika nekih napada na pojmove sinonimnosti i analitičnosti jeste da oni dobijaju 3 ViSe o značaju projeklivnog svojstva videti u P. (irice i P. F. Slrawwn: ,.In defcnsc of a dogma", Philoaopkical Rnitw. April, 1965.
50
DŽON SERL
željenu snagu samo ako se pretpostavi da su pojmovi sinonimnosti i analitičnosti primereno shvaćeni. Ovo ću ilustrovati još jednim primerom. Napadajući analitičnost Kvajn (Ouine) kaže: „Ja ne znam da li je tvrđenje .Sve što je zeleno, prostire se' analitičko tvrđenje." 4 Da Kvajn koristi baš ovaj primer, samo po sebi već dosta govori. On ne kaže, recimo, „Ja ne znam da li je tvrđenje ,Svi okulisti su očni lekari' analitičko", niti „Ja ne znam da li je tvrđenje 'Sad pada kiša' analitičko". Hoću da kažem da je primer koji je on izabrao granični slučaj. Granični, zato što neki ljudi tvrde da postoje stvari kao Što su čulni podaci, koje mogu biti zelene, ali poriču da čulni podaci mogu biti prostorno rasprostrti. Primer ima ovakav efekat upravo zato što se radi o graničnom slučaju. Nismo sasvim sigurni kako da ga klasifikujemo - da li kao analitičko ili kao ne-analitičko. 5 Ali to što priznajemo da je ovo zbunjujući slučaj nikako ne pokazuje da nam nedostaje odgovarajući pojam analitičnosti. Njime se dokazuje upravo suprotno. Granične slučajeve nekog pojma ne možemo da prepoznamo kao granične ako najpre nismo shvatili sam taj pojam. To što se kod ljudi javljaju sumnje u pogledu prirnene pojma zeleno na staklo iz Širtreza isto je toliko provera njihovog ovladavanja tim pojmom koliko i odsustvo svake sumnje kada ga primenjuju na negovani travnjak ili kada ga isključuju govoreći o snegu. Ni ja nisam siguran da li je tvrđenje da je 'sve zeleno je rasprostrto' analitičko tvrđenje, što pokazuje (mada ništa više od toga) da i ja sasvim dobro razumem pojam analitičnosti. Jedan drugi autor 6 , razmatrajući sinonimnost, nudi analizu po kojoj ne postoje dve reci koje mogu biti 4 W Ouine, tip. cit., tfr, 32. 5 Ne radi se o lome da tvrđenje možda nije istinito, kao iio Grajs i Strosn ukazuju. već o lome da nije jasno kako IM treba uzeti. ft N Gootfman: „On iikencss of meaning,' Ana!ysi\, October, 1949. Prerađena verzija danka objavljena je u L. Linskv (ed.)'. Semantici and the Philosophy uf Language. Urbana, 1952.
GOVORNI ČINOVI
51
potpuno sinonimne. 7 Pošto se, na primer, izraz ..očni lekar koji nije okulista" može odrediti kao opis očnog lekara, ali ne i kao opis okuliste, on tvrdi da to pokazuje kako u „sekundarnoj ekstenziji" „očnog lekara" ima nečeg što nije sadržano u „sekundarnoj ekstenziji" reci „okulista". 8 I pošto se slično može tvrditi i 0 bilo kom drugom paru reci, on tvrdi da ne postoje dve različite reci koje bilo kad mogu imati „sasvim isto značenje". 4 Ali, razmislimo sada šta zapravo pokazuje jedan ovakav argument. Nije li sasvim jasno da on pokazuje da takve činjenice o sekundarnim ekstenzijama jednostavno nemaju nikakvog uticaja na to da li su dva termina sinonimna. Polazna tačka svakog traganja za kriterijima sinonimnosti jesu (i moraju biti) takve činjenice kao što je ona da „okulista" znači očni lekar. Svaki ekstenzionalni kriterij za pojam kao što je sinonimhost morao bi se najpre proveriti kako bi se osiguralo da on pruža ispravne rezultate; u protivnom, izbor kriterija bio bi proizvoljan i neopravdan. Predloženi kriterij ne daje ispravne rezultate niti postoji bilo koji a priori razlog zbog kojeg bi trebalo to da čini. te ga stoga moramo napustiti. 7 Izgleda da su i Kvajn (Quine) i Gudmen (Goodman) izmenili svoja stunuuM.i u n d o v u u ko|i su usledili posle dva klasična članka koja sitin naveo i UfltO |t VCTOvuu lia nm i d i n u Moje na potpuni) Kl im stanovištima iznetim u tim člancima Međutim. \.\ -.e ovde ne bavim razvojem njihovog mišljenja kao pojedinačnih (Ikmfh, \ee iivcirtm moik'lmiu nnaKzc u filnaofiji, A on dva rada su poznati i ulitajni primcri tili mnikl:i Na faricnM. neke od uvedenih promutl nisu značile i poboljšanje anali/e. Kvojn nudi UVtfkvu definiciju pojmi „fttlffiulin nn.ikticity": ..Neku rečenicu nazvat u slimulus muliMnUH a subjekt u r n o oko \c Huhjckl prihvati posle svakog slimulusa (unutar miidulus.i)' , i Wttd umi Ol'ifit, Cumbftdge. \lH*). sir. 55). Onda, po svoj prilici, LA većinu BH ne bi putltipk' Miniultis analitičke teCvnuv, jer. n;i pnmer. ako stimulus ukljućuje piStolj u ćelo i narvdhu „Ne smet ila prihvmiiS "Svi neoženjeni nulkard su neženje' ili ču ti raznen mouk", sojna hi'fitj N >c usudm i\;\ s<' s lakvoni reCenicom složi. SetnanliCka inlormaii|,i piuž.i s.im> linskv (cd.), np tu .
52
DŽON SERL
Tvrđenje da „okulista" znači očni lekar nije tvrđenje koje mora da zadovolji bilo koji kriterij sinonimnosti koji filozofi mogu da predlože, već pre svaki predloženi kriterij sinonimnosti treba da bude u skladu sa takvim činjenicama kao što je ona da je „očni lekar'" sinonimno sa „okulista'1. Mancvrisanje pojmom tačnosti nije od neke velike pomoći, jer kao što je Vitgenštajn (Wittgenstein) ukazao, tačnost je relativna u odnosu na neku svrhu; za svrhu za koju upotrebljavamo sinonime, „okulista" je upravo sinonimno sa „očni lekar". Na primer, moje dete koje zna značenje reci „očni lekar", a ne zna značenje reci „okulista", pita me „Šta znači okulista?" i ja mu kažem: „Okulista znači očni lekar". Zar mu ovim nisam rekao upravo ono što on želi da zna? U stvari, meni se čini da pojmovi analitičnosti i sinonimnosti i nisu od velike koristi u filozofiji. 1 suviše je graničnih slučajeva, a premalo onih koji su jasni. U slučaju analitičnosti toliko vrsta iskaza uključeno je u denotaciju i ima i suviše nerazjašnjenih pitanja (na primer, da li su tvrđenja u aritmetici uistinu dovoljna kao paradigma analitičnosti da bi se mogla nazvati „analitičkim"?) da bi taj termin postao nešto više do prilično tupo oruđe filozofske analize. Ali opet, samo otkrivanje njegove nedovoljne oštrine i sledstvene sumnje u pogledu njegove korisnosti pretpostavljaju shvatanje tog pojma i razlikovanje između analitičkih i ne-analitičkh iskaza. Sve u svemu, oblik argumenta koji uzima jedan pojam (projektivne vrste) - pojam koji je već u upotrebi i o čijoj primcnljivosti postoji opšte slaganje - i za taj pojam kaže da je na neki način manjkav, jer ne postoje nikakvi određeni kriteriji njegove primenljivosti, nikada sam po sebi ne može da utvrdi da taj pojam nije shvaćen ili da nije valjan. Najviše što taj argument III Ludwig Wingcnstcin: Philmophtcal Investigation, Ncw York, 1153. par. 88.
GOVORNI ČINOVI
53
može da pokaže jeste da je neumesno tražiti kriterije predložene vrste. Iza ovih prigovora leži, izgleda, jedna prikrivena ideologija po kojoj ne-ekstenzionalne eksplikacije uopšte i nisu eksplikacije, a svaki pojam koji se ne može ekstenzionalno eksplicirati je nedostatan. Ja tvrdim da je ovaj argument tako napravljen da samome sebi protivreči. Ne možete znati da je dati ekstenzionalni kriterij neuspešan ako već niste shvatili šta ga čini uspešnim ili neuspešnim. A imati to shvatanje znači, uopšte uzev, razumeti taj pojam. Naravno, ne kažem da je nemoguće na bilo koji način pokazati da je upotreba pojma u pogledu kojeg postoji projektivno slaganje nedostatna. Na primer pripadnici nekog plemena mogu postići opštu saglasnost oko toga ko jeste, a ko nije veštica, ali se još uvek može pokazati da je ono što oni govore na razne načine nejasno i neempirijski. Razmislimo sada kako da resimo ovaj problem. Moralo bi se, na primer, naći šta oni podrazumevaju pod „veštica" i onda pokazati da se proverama koje oni koriste da bi odredili ko je veštica - na primer, stara žena koju je neko optužio da jeste veštica - nikada ne bi moglo dokazati da je neko stvarno veštica, odnosno da ima razne natprirodne moći koje su obuhvaćene značenjem reci „veštica". Na sličan način se ponekad dešava da nekome objašnjavamo da neki iskaz za koji smo mislili da je analitički u stvari nije analitički, ili da dva izraza za koje smo mislili da su sinonimi u stvari to nisu. Razmislimo sad o ovome. Na primer, kada student koji upravo počinje da studira filozofiju kaže ,,X" je dobro", znači „X mi se sviđa11; da bi mu se pokazalo da on greši, navode se primeri stvari koje se sviđaju ljudima ali za koje se ne bi reklo da su dobre, ili mu se pokazuje da izvesni oblici reci dobijaju smisao koji inače ne bi
54
DŽON SERI.
imali ako ,,X je dobro" znači samo „X mi se sviđa", kao na pri me r: „Meni se to sviđa, no da li je to zaista dobro?" U narednom odeljku ispitaćemo intelektualnu potporu ovakvih rasprava. Pošto je moj maternji jezik engleski, ja znam da je ..okulista" upravo sinonimno sa „očni lekar", da „banka" ima bar dva značenja, daje „mačka" imeniea, da je „kiseonik" jednoznačna reč, da „Sekspir je bio bolji kao dramski pisac nego kao pesnik" ima smisla, da je ..lakni rukvi bili krugi" besmisleno, da je „Mačka je na prostirci"' rečenica, itd. A ipak, ja nemam operacijske kriterije za sinonimnost. dvosmislenost, imeničnost, smislenost ili rečeničnost. Staviše, svaki kriterij za bilo koji od ovih pojmova treba da bude u skladu sa mojim (našim) znanjem ili će pak biti odbačen kao neprimeren. Tako je polazna tačka ovog istraživanja da ovakve činjenice o jeziku znamo nezavisno od svake sposobnosti da navedemo poželjne kriterije za takvo znanje. Pozivati se na neki kriterij uvek pretpostavlja njegovu primerenost, a ona se može ustanoviti jedino proveravanjem samog tog kriterija na primerima kao što su ovi i slični. Ne radi se o tome da se tvrđenja o lingvističkim određenjima ne mogu opravdati bez ovih poželjnih kriterija; stvar je više u tome da se nijedan predloženi kriterij ne može opravdati bez prethodnog znanja izraženog samim lingvističkim određenjima. Razume se, moja namera nije da ovim primedbama umanjim značaj traganja za kriterijima. Mislim, u stvari, da su pokušaji nalaženja kriterija za naše pojmove, ako su ispravno izvedeni, u stvari pokušaji ekspliciranja pojmova, što je, po meni, jedan od središnih zadataka filozofije. U ovom trenutku želim da kažem samo to da kada izvesni poželjni modeli objašnjenja ne uspevaju da objasne neke pojmove, onda su modeli ti koje treba odbaciti a ne pojmovi.
GOVORNI ČINOVI
55
1.3. Verifikacija lingvističkih određenja Sve što sam do sada rekao pokreće prethodno pitanje: kako znam sve ove stvari o jeziku koje tvrdim da znam? Čak i ako pretpostavimo da je izlišno moje intuicije braniti pozivanjem na kriterije izvesne vrste, ipak kada treba pokazati da su oni valjani, nemamo li onda i obavezu da nađemo nešto na čemu ćemo ih zasnivati? Koju bih vrstu objašnjenja, razloga ili opravdanja mogao da ponudim za tvrdnju da je takav i takav skup reči rečenica, ili da „okulista", znači „očni lekar", ili da je analitički istinito da su žene ženskog roda? Ukratko, kako se takva tvrđenja mogu verifikovati? Ova pitanja nam se nameću posebno kada ih uzmemo kao izraz osnovnog problema: „Da li se sve takvo znanje, ako je uistinu valjano, mora zasnivati na empirijskom uvidu u jezičko ponašanje ljudi?" Kako se takve stvari mogu znati ako nije načinjen zaista iscrpan statistički pregled verbalnog ponašanja onih koji govore engleski i ako se tako nije otkrilo kako oni u stvari upotrebljavaju reči? Dok se ne načini takav pregled, nije li čitava ta priča samo prednaučna spekulacija? Kao korak u pravcu pružanja nekog odgovora na ove izazove, želeo bih da predložim i razradim sledećc: govoriti neki jezik znači uključiti se u (veoma složen) oblik ponašanja određen raznim pravilima. Učiti neki jezik i ovladati njime znači (inter alia) naučiti ova pravila i njima ovladati. Ovo je poznato stanovište u filozofiji i lingvistici, ali posledice tog stanovišta nisu u potpunosti sagledane. Što se tiče ove rasprave, jedna od tih posledica bila bi da kada ja, govoreći kao neko kome je engleski maternji jezik, pravim lingvistička određenja one vrste o kojoj sam malopre govorio, ja tada ne prenosim ponašanje grupe već opisujem aspekte mog vladanja veštinom koja je regulisana
56
DŽON SERL
nekim pravilima. I - što je takode važno - pošto su i sama lingvistička određenja, ako su data na istom jeziku na kome i elementi koji se određuju, izričaji u skladu sa pravilima, onda su takva određenja manifestacija tog ovladavanja.11 Razmišljajući o jezičkim elementima, mogu da dam lingvistička određenja koja se ne odnose na posebne izričaje već imaju opšti karakter, koji proizlazi iz činjenice da su ti elementi uređeni prema nekim pravilima. Opravdanje za moje lingvističke intuicije izražene u ovim lingvističkim određenjima sastoji se prosto u tome daje moj maternji jezik određeni dijalekt engleskog jezika, te sam tako ovladao pravilima toga dijalekta; to ovladavanje je opisano đelimično mojim lingvističkim određenjima elemenata tog dijalekta, a istovremeno se u tim određenjima ispoljava. Jedini način da odgovorim na pitanje - kako znate? (na primer, da je tvrđenje „Sve žene su ženskog roda" analitičko) jeste da dam druga lingvistička određenja („žena" znači odrasla ženka ljudskog roda); ili, ako me i dalje uporno pritiskaju pitanjem -kakoznate? i izvan lingvističkih određenja, mogu jednostavno da kažem: „ja govorim engleski". Moguće je (u smislu: nije samo-protivrečno) da drugi ljudi koji pripadaju istoj dijalekatskoj grupi usvajaju neka druga pravila, pa stoga moja lingvistička određenja ne odgovaraju njihovim. Ali nije moguće da su moja lingvistička određenja, koja sam gore opisao, mog sopstvenog govora, pogrešne statističke generalizacije načinjene na osnovu nedovoljnog broja empirijskih podataka, jer te generalizacije nisu ni statističke niti bilo koje druge empirijske vrste. Da ovaj moj idiolekt odgovara datoj dijalekatskoj grupi jeste jedna II Naravno, postoje i druge vrste lingvističkih karakterizacija za koje ovaj opis ne važi, na primer: „prosećan Amerikanac izgovori 2432 reći dnevno". Ovo tvrđenje je empirijska generalizacija koja se odnosi na verbalno ponaSanjc jedne određene grupe ljudi. Ja se ovde ne bavim lom vrsiom lingvističkih pcneralizacija.
GOVORNI ČINOVI
5-7
empirijska pretpostavka (za koju celog života skupljam 'dokaze')- Ali to da u mom sopstvenom idiolektu „okulista" znači očni lekar ne može da porekne svedočanstvo dato u vezi sa ponašanjem drugih (mada ću ja, ako se uverim da moja pravila ne odgovaraju pravilima drugih, biti spreman da promenim svoja pravila, kako bih se uskladio sa drugima). Ukratko, mogućnost saznavanja i tvrđenja činjenica zabeleženih u lingvističkim određenjima one vrste koju razmatramo ne sledeći neke ortodoksne paradigme empirijske verifikacije može se objasniti na sledeći način. Moje znanje kako da govorim jezik uključuje ovladavanje sistemom pravila koja moju upotrebu toga jezika čine ispravnom i sistematskom. Razmišljajući o mojoj upotrebi elemenata toga jezika, ja mogu da saznam činjenice zabeležene u lingvističkim određenjima. I ta određenja mogu imati opštost koja prevazilazi pojedinačne slučajeve upotrebe datih elemenata, čak i ako se ova određenja zasnivaju na nedovoljno velikom ili statistički beznačajnom uzorku u kome se ti elementi javljaju, jer pravila su ta koja obezbeduju opštost. Uzimamo sličan slučaj: poznato mi je da u igri bezbola batman, pošto udari loptu, trči u pravcu prve linije, a ne prema trećoj liniji, ili, recimo, prema levoj strani glavne tribine. Koja je to sad vrsta znanja? Na čemu se ono zasniva? Kako je to znanje moguće? Obratite pažnju da se radi o opštem tvrđenju i da se ono ne ograničava na neki pojedinačni slučaj ponašanja nekog od igrača bezbola. Ja se, doduše, nikada nisam bavio proučavanjem ponašanja igrača bezbola niti sam o tome čitao knjige. Štaviše, znam da bi, čak i ako u knjizi o samim pravilima ove igre piše išta suprotno, to bilo pogrešno, ili bi to bila knjiga koja opisuje neku drugu igru. Moje znanje zasnovano je na tome što sam upoznat sa igrom bezbola, a to je inter aha usvajanje skupa pravila. Želim da kažem da je moje znanje lingvističkih određenja znanje slične vrste.
58
D/ON SI Kl
Ako je ovo tačno, tada odgovor na pitanje filozofa „Šta bismo rekli ako...?" neće biti predviđanje o budućem verbalnom ponašanju već hipotetičko tvrđenje o namerama [intencijama] u okviru sistema pravila, gdc ovladavanje pravilima nalaže odgovor (naravno, pod uslovom da su i pravila i pitanja dovoljno određena da bi mogla da diktiraju određeni odgovor, a taj uslov nije uvek zadovoljen). Zbog toga, kada se radi o lingvističkim određenjima, nema nepogrešivih rešenja; poznato je da intuicije govornika nisu uvek nepogrešive. Nije uvek lako odrediti nečiju veštinu; uz to, činjenica da u ovim slučajevima veština čini deo davanja određenja ne pomaže nam da pojednostavimo ovaj problem. 1 " U isrpavnom formulisanju znanja koje neko ima prc bilo koje formulacije, i nezavisno od nje, javlja se još jedna poteškoća, a to je pretvaranje znati kako u znati da. U jednom važnom smislu mi svi znamo šta znači „uzrok", „nameravati" i „misliti", ali nije lako tvrditi šta ove reći tačno znače. Greške koje pravimo u lingvističkim određenjima i koje ću praviti u ovom svom radu biće posledica sledećeg: nedovoljan broj primera uzetih u razmatranje, ili pogrešno opisivanje datih primera, a da i ne govorim o nepažnji, ncosctljivosti i netačnosti; ali ponavljam - ove greške neće biti posledica brzopletog uopštavanja na osnovu nedovoljnog broja empirijskih podataka o verbalnom ponašanju datih grupa, jer niti će biti takvih uopštavanja, niti takvih podataka. Potrebno je da pravimo razliku između (a) govora, (b) govora u kome se daju određenja i (c) govora u kome se daju objašnjenja. Na primer, potrebno je da pravimo razliku između (a) „Ovo je jedna jabuka"; (b) 14 „Jabuka je imenica" i (c) „Pravilo za neodređeni član* uz imenicu koja počinje samoglasnikom zahteva ,,n" • U engleskom jeziku ,,a~. (Prim. prev.) IZ Sličnu primrdbu. dtiduie dalu u drugačijem konlekslu. nalazimo ktxl NM,im,i (hunskog (Chomsky): Aspetls of Theory of Synlax, Cambridge, 1965, sir. 21-24.
GOVORNI ČINOVI
5
kao što imamo u „jedna jabuka"* Ovde su (b) i (c) lingvističko određenje i objašnjenje. Naglašavam da sposobnost da se da (a) leži u osnovi saznanja izvesnih vrsta tvrđenja koja pripadaju vrsti (b), a što, u stvari, objašnjava kako su ona moguća. Podaci vrste (a) zabeleženi su u tvrđenjima vrste (b), a ona su objašnjena objašnjenjima vrste (c). Filozofski sporovi nastali oko tvrđenja vrste (b) naterali su me da razmatram epistemološki status ovih tvrđenja. Tvrđenja vrste (c) nisu podigla toliku prašinu, te ću o njima reći samo to, da su ona predmet uobičajenih (nejasno izraženih i teško izloživih ograničenja) koja postoje kod objašnjenja, bilo u egzaktnim, bilo u drugim naukama. Da bi služila nečemu, kao i sva druga objašnjenja, ona moraju đa objasne podatke a da ne protivreče drugim podacima; uz to moraju imati samo ovlaš naznačene odlike, kao što su jednostavnost, opštost i proverljjvost. U eri krajnje razrađenih metodologija, metodologija korišćena u ovoj knjizi mora izgledati naivno jednostavna. Ja se služim jednim jezikom kao svojim maternjim jezikom. Hoću da dam i izvesna određenja i objašnjenja upotrebe elemenata toga jezika. Pretpostavka od koje u svome istraživanju polazim jeste da u osnovi moje upotrebe jezičkih elemenata leže neka pravila. Stoga nudim lingvistička određenja i zatim, formulisanjem datih osnovnih pravila, objašnjavam podatke sadržane u tim određenjima. Hteo bih đa naglasim da ovaj metod stavlja težište na intuicije onih kojima je taj jezik maternji. Ali sve što sam ikada pročitao o filozofiji jezika, pa čak i radovi autora koji najviše naginju bihejviorizmu i empirizmu, oslanjaju se na sličan način na intuiciju govornika. U stvari, teško je i zamisliti drugačije, pošto bi ozbiljan zahtev za opravdavanjem intuicije da „neženja" znači neoženjen muškarac, dosledno primenjen, uključivao i * U engleskom jeziku ,.an apple". (Prim. prev.)
DŽON SERL
zahtev da opravdam svoju intuiciju da dato pojavljivanje reći „neženja" znači isto što i neko drugo pojavljivanje te iste reci. Takve intuicije se mogu opravdati, ali samo pozivanjem na druge intuicije. 1.4. Zašto proučavamo govorne činove U prethodnom odeljku rekao sam da pretpostavljam da govoriti neki jezik znači uključiti se u neki oblik ponašanja kojim upravljaju određena pravila. Tu pretpostavku nisam ni pokušavao da dokažem, već sam je nudio više kao objašnjenje činjenice da je vrsta znanja izražena u dalim lingvističkim određenjima moguća. U izvesnom smislu, ćela ova knjiga može se shvatiti kao jedan pokušaj da se ova pretpostavka ispita, da se iskažu neke od posledica te pretpostavke i da se ona tako proveri. U ovom postupku nema cirkularnosti, jer ja pretpostavku jezika kao intencionalnog ponašanja, koje je uređeno nekim pravilima, koristim da bih objasnio mogućnost postojanja lingvističkih određenja, a ne da bih obezbedio dokaze za ova određenja. Ova pretpostavka dobiće sledeći oblik: govoriti neki jezik znači izvršavati govorne činove kao što su čin tvrđenja, naređivanja, postavljanja pitanja, davanja obećanja i tako dalje. I rečeno još apstraktnijim jezikom, govoriti neki jezik znači izvršavati činove kao što su činovi referencije i predikacije; drugo, ti činovi se vrše u sklada sa nekim pravilima upotrebe jezičkih elemenata i, najzad, ta pravila i omogućuju izvođenje ovih činova. Razlog zbog kojeg istraživanje usredsređujem na govorne činove ja ovaj: svaka jezička komunikacija uključuje jezičke činove. Jedinica jezičke komunikacije nije, kao što je opšteprihvaćeno, simbol, reč ili rečenica, ili čak znaci kojima su simboli, reci ili rečenice
GOVORNI ČINOVI
61
označeni, već proizvođenje ili izdavanje simbola, reci ili rečenica pri izvođenju govornog čina. Uzeti znak kao neku poruku, znači uzeti ga kao znak koji je proizveden ili izdat. Tačnije rečeno, proizvođenje ili izdavanje rečeničnog znaka pod određenim uslovima je govorni čin, a ovi govorni činovi (određenih vrsta koje ćemo kasnije objasniti) osnovne su ili minimalne jedinice jezičke komunikacije. Način da se u to uverimo jeste da se zapitamo kakva je razlika između sledeće dve stvari: smatrati jedan predmet primerom jezičke komunikacije i ne smatrati ga timć? Suštinska razlika sastoji se u sledećem. Kada neki zvuk ili znak na parčetu papir uzmem kao primer jezičke komunikacije, kao poruke, jedna od stvari koju moram da prihvatim je da je taj zvuk ili znak proizvelo neko biće (ili više njih) slično meni i da su oni proizvedeni sa izvesnom namerom [intencijom]. Ako taj zvuk ili taj znak smatram prirodnom pojavom - kao Što je, recimo, šum vetra u granama, ili mrlja na parčetu papira - ja ih onda isključujem iz klase jczičkth komunikacija, čak i ako se taj šum ili znak ne mogu razlikovati od izrečene ili napisane reci. Štaviše, ne samo da znam da su i zvuk i znak proizvedeni kao rezultat intencionalnog ponašanja već moram da pretpostavim da se ovde radi o intencijama |namerama] posebne vrste, svojstvene govornim činovima. Na primer, sa drugim ljudima možemo da opštimo i tako što ćemo komade nameštaja razmestiti na određeni način. Stav koji bih imao prema takvom rasporedu nameštaja, ukoliko mogu da ga razumem, bio bi sasvim različit od stava koji imam, recimo, prema rasporedu nameštaja u sobi u kojoj sada sedim, mada se u oba slučaja može reći daje raspored rezultat nekog intencionalnog ponašanja. Samo neke vrste intencija odgovaraju ponašanju koje ću nazivati govornim Činovima. (Te vrste intencije |nameravanja] ispitaću u Drugom poglavlju ove knjige).
62
DŽON SERL
Ovakvom pristupu može se prigovoriti da se on bavi samo onim dclovima u kojima se teorija jezika preseca sa teorijom akcije. Moj odgovor na tu vrstu prigovora bio bi sledeći: ako je moje shvatanje jezika ispravno, teorija jezika je deo teorije akcije, prosto zato Što je govor vrsta ponašanja kojom upravljaju određena pravila. Sada, pošto njime upravljaju pravila, to ponašanje ima formalne odlike koje omogućuju da se ono proučava nezavisno od bilo čega drugog. Ali proučavati samo ove formalne odlike, a ne i njihovu ulogu u govornim činovima bilo bi isto Što i formalno proučavati monetarni i kreditni sistem raznih ekonomija, a ne i ulogu koju novac i krediti igraju u ekonomskim transakcijama. Mnogo toga se može reći u oblasti proučavanja jezika a da se ne proučavaju govorni činovi, ali svaka takva čisto formalna teorija nužno je nepotpuna. I da se poslužim poređenjem koje sam već ranije uveo, to bi bilo isto kao kada bismo bezbol proučavali samo kao formalni sistem pravila, a ne kao igru. Još uvek može izgledati da je moj pristup, rečeno jezikom Sosira (Saussur), više proučavanje „parole" nego proučavanje „langue". Međutim, ja želim da pokažem da je primereno proučavanje govornih Činova u stvari proučavanje jezika u smislu langue. To je istinito i iz jednog važnog razloga koji prcvazilazi prosto tvrđenje da komunikacija nužno uključuje govorne činove. Uzimam kao analitičku istinu o jeziku da sve što se može podrazumcvati može i reći. Neki dati jezik možda nema sintaksu ili dovoljno bogat rečnik da bih mogao na tom jeziku da kažem sve što mislim [podrazumevam] ali, u principu, nema nikakvih prepreka da se siromašan jezik obogaćuje, ili da ono što mislim kažem na nekom bogatijem jeziku. Stoga ne postoje dva sasvim različita semantička proučavanja - j e d n o koje se bavi značenjem rečenica,
GOVORNI ČINOVI
63
a drugo izvođenjem govornih činova. Jer isto tako kao što u pogledu značenja rečenice shvatamo da bi doslovni izričaj te rečenice s tim značenjem u određenom kontekstu bilo izvođenje posebnog govornog čina, tako isto. kada se radi o govornom činu shvatamo da postoji jedna moguća rečenica (ili rečenice) čiji bi izričaji u određenom kontekstu po svome značenju predstavljali izvođenje nekog govornog čina. Govorni činovi ili Činovi izvedeni u izričaju neke rečenice su, uopšte uzev, funkcija značenja rečenice. Značenje rečenice ne određuje jedinstveno i u svim slučajevima koji govorni Čin se izvršava u datom izričaju, jer govornik može podrazumevati više nego Što u stvari kaže, ali u principu je uvek moguće da kaže upravo ono što podrazumeva. Stoga, u principu je moguće da svaki govorni čin koji neko izvodi, ili koji bi mogao da izvede, bude jedinstveno određen datom rečenicom (ili skupom rečenica) pod pretpostavkom da govornik upotrebljava reci doslovno i u odgovarajućem kontekstu. Iz ovih razloga proučavanje značenja rečenice se u principu ne razlikuje od proučavanja govornih činova. Ako ih pravilno shvatimo, radi se zapravo o istom. Pošto svaka smislena rečenica po svome značenju može da se upotrebi u izvođenju posebnog govornog čina (ili niza govornih činova), i pošto svaki mogući govorni čin može u principu biti tačno formulisan nekom rečenicom ili rečenicama (pod pretpostavkom da se one izriču u odgovarajućem kontekstu), proučavanje značenja rečenica i proučavanje govornih činova nisu dva nezavisna proučavanja sa dva različita stanovišta. U savremenim radovima iz oblasti filozofije jezika možemo razlikovati bar dve struje - jednu koja se usredsreduje na upotrebu izraza u govornim situacijama, i drugu, koja se usredsreduje na značenje rečenica. Zastupnici ova dva pristupa ponekad govore kao da su
64
D2ON SERL
njihova stanovišta nepomirljiva; to se potkrepljuje i činjenicom da su, istorijski gledano, ta dva pravca povezana sa protivrečnim stanovištima o značenju. Tako, na primer, u Vitgenštajnovim ranijim radovima, koji pripadaju ovoj drugoj struji, nalazimo jedno shvatanje značenja koje on odbacuje u svojim kasnijim radovima; ti njegovi kasniji radovi mogu da se svrstaju u prvi pravac. Ali, iako je, istorijski gledano, između zastupnika ova dva pristupa bilo oštrih neslaganja, važno je uočiti da se oni, uzeti ne kao teorija već kao dva pristupa istraživanju, u stvari ne nadmeću, već se uzajamno dopunjuju. Pitanje svojstveno drugom pristupu bilo bi: „Kako značenja pojedinih delova rečenica određuju značenje ćele rečenice?" 13 Pitanje koje nalazimo u prvom pristupu pak glasi: „Koje su različite vrste govornih činova koje govornici izvode kada izriču neke izraze?" 14 Da bismo imali jednu potpunu filozofiju jezika, potrebno je da odgovorimo na oba ova pitanja. Sta je još važnije, ta dva pitanja su nužno međusobno povezana, pošto za svaki mogući govorni Čin postoji moguća rečenica ili skup rečenica, a doslovni izričaji te rečenice (rečenica) u određenom kontekstu činili bi izvođenje tog govornog čina.
1.5. Princip izrazivosti Princip da sve ono Što možemo zamisliti možemo i reći, a koji ću nazvati „principom izrazivosti", značajan je za argumente koje izlažem u ovom radu. Ja ću ga sada malo proširiti, posebno zbog toga što se on može pogrešno shvatiti tako da izgleda lažan. Mi često više podrazumevamo nego što kažemo. Ako me zapitate „Ideš li u bioskop?", ja mogu da 13 Uporedi: J. Kal?.. The Philosophy of Language, Htm York, 1966. 14 Uporedi: J. L. Austin, Hi>w to Po Things wah Words, Oxford. 1962.
GOVORNI ČINOVI
55
odgovorim „Da", ali iz čitavog konteksta je jasno da ono što ja podrazumevam jeste „Da, ja idem u bioskop", a ne „Da, dan je bio lep", ili, „Da, nemamo banana". Slično, ja mogu da kažem, „Doći ću", podrazumevajući to kao davanje obećanja da ću doći, to jest, izričući datu rečenicu, ja doslovno podrazumevam ono što kažem, što bi značilo isto kao da sam rekao „Obećavam da ću doći". U takvim slučajevima, čak i ako ne kažem tačno ono što podrazumevam, uvek je moguće da to učinim i ako postoji ma kakva sumnja da me slušalac ne razume, ja ću to i učiniti. Ali često nisam u stanju da kažem sve što podrazumevam, čak i kada to želim, jer, ako, na primer, hoću da kažem nešto na španskom, ne znam jezik dovoljno dobro da bih rekao šta mislim, ili još gore, ako dati jezik ne sadrži reci ili druga sredstva kojima mogu da kažem ono Što mislim. Ali čak i u slučajevima gdc je stvarno nemoguće reći tačno ono što podrazumcvam, u principu je moguće da u jednom tenutku budem u stanju da to učinim. U principu, iako ne i stvarno, ja mogu da povećam svoje znanje nekog jezika ili, što je još radikalnije, ako postojeći jezik (ili jezici) nije dorastao datom zadatku, ako mu jednostavno nedostaju sredstva kojima mogu da kažem ono što podrazumevam, ja mogu, bar u principu, da obogatim taj jezik uvođenjem novih termina ili nekih drugih sredstava. Svaki jezik stavlja nam na raspolaganje ograničeni skup reci i sintaktičkih oblika za izražavanje svega onoga što mislimo. Ali kada se u datom jeziku ili u bilo kom jeziku pojavi neka gornja granica onoga što se može izraziti i kada uvidimo da postoje i misli koje se na datom ili bilo kom jeziku ne mogu izraziti, onda to treba uzeti ne kao nužnu istinu već kao kontingentnu činjenicu. Ovaj princip može se izraziti i na sledeći način: za svako značenje X i svakog govornika G, uvek kada G
ffo
DŽON SERL
podrazumeva (namerava da prenese, želi da komunicira u nekom izričaju, itd.) X, moguće je da postoji jedan izraz / takav da je / tačan izraz ili formulacija A"-a. Izražen simbolima, ovaj princip bi glasio: (G) (X) (G podrazumeva X -> P (3 /) (/ je tačan izraz *-a). 1 5 Da bismo izbegli dve vrste nesporazuma, treba naglasiti da princip izrazivosti ne povlači da je uvek moguće naći ili izmisliti neki oblik izraza koji bi kod slušaoca proizvodio onaj efekat koji govornik misli da proizvede; na primer, literarni ili poetski efekat, osećanja, verovanja, itd. Potrebno je da ono što govornik misli razlikujemo od nekih vrsta efekata koje on namerava da proizvede kod slušaoca. O ovome će biti više reci u drugom delu knjige. Drugo, princip da sve što se može misliti [podrazumevati] može se i reći, ne povlači da sve Što se može reći, drugi mogu i da razumeju; jer, to bi isključilo mogućnost privatnog jezika, jezika koji bi svakome, izuzev samom govorniku, logički bilo nemoguće da razume. Može se pokazati da je takav jezik u stvari logički nemoguć, ali ja se u svom istraživanju neću baviti tim pitanjem. Princip izrazivosti se grana i ima široke posledice. Na primer, (u Četvrtom poglavlju) on nam omogućuje da objasnimo neke značajne odlike Fregeove teorije o smislu i značenju. On ima za posledicu to da slučajevi u kojima govornik ne kaže tačno ono što podrazumeva - glavne vrste ovih slučajeva su nedoslovnost, neodređenost, dvosmislenost i nepotpunost - nisu teorijski gledano bitni za jezičku komunikaciju. Ali najvažnije za svrhe ovog istraživanja jeste to da nam taj princip omogućuje da pravila za izvođenje govornih činova izjednačimo sa pravilima upotrebe izvesnih jezičkih 15 Ovakva formulacija uključuje eksplicitnu upotrebu kvantifikatura putem modalnog konteksta. Ali poSto je vrsi« eiitilcta koja je kvantifikovana ionako .intenzionalna'. modni ni kontekst ne predstavlja neki naročit problem.
GOVORNI ČINOVI
£7
elemenata, pošto za svaki mogući govorni čin postoji mogući jezički element čije je značenje (u datom kontekstu) dovoljno da se odredi da je njegov doslovni izričaj izvođenje upravo tog govornog čina. Da bismo proučavali govorne činove davanja obećanja ili izvinjenja, potrebno je samo ispitati rečenice čiji bi doslovni i ispravni izričaji činili davanje obećanja ili izvinjenja. Pretpostavka da je govorni čin osnovna jedinica komunikacije, zajedno sa principom izrazivosti, ukazuje na to da postoje nizovi analitičkih veza između pojma govornih Činova, onog što govornik misli, onog što izražena rečenica (ili drugi jezički element) znači, onog što govornik namerava da saopšti, onog što slušalac razume i onog što pravila koja upravljaju elementima jezika predstavljaju. Cilj naredna četiri poglavlja biće da se ispitaju neke od ovih navedenih veza.
Drugo poglavlje
IZRAZI, ZNAČENJE I GOVORNI ČINOVI
U ovom radu polazi se od pretpostavke da govoriti neki jezik znači učestvovati u jednom obliku ponašanja uređenog nekim pravilima. Jasnije rečeno, govor je izvođenje činova u skladu sa nekim pravilima. Da bismo potkrepili ovu pretpostavku, navešću neka od pravila kojima se služimo pri govoru. Najpre ću navesti skup nužnih i dovoljnih uslova za izvođenje posebne vrste govornih činova, a zatim ću iz ovih uslova izvesti skup semantičkih pravila za upotrebu jezičkih sredstava pomoću kojih se izričajima daju obeležja govornih činova određene vrste. To je možda mnogo zamašniji poduhvat nego što nam može izgledati, te će ovo poglavlje biti posvećeno pripremanju terena za uvođenje razlika između različitih vrsta govornih činova, i razmatranju pojmova iskaza, pravila, značenja i činjenica. 2.1. Izrazi i vrste govornih činova Ovu fazu istraživanja započećemo ukazivanjem na neke razlike koje nam se same nameću čim počnemo da razmišljamo o jednostavnim govornim situacijama.
GOVORNI ČINOVI
69
(Jednostavnost rečenica navedenih u našim primerima ne treba da nas navede da zaboravimo na opštost razlika na koje želimo da ukažemo). Zamislimo da imamo govornika i slušaoca i pretpostavimo da u odgovarajućim uslovima govornik izriče sledeće rečenice: 1. Sem puši iz navike. 2. Da li Sem puši iz navike? 3. Seme, puši iz navike! 4. Kad bi Sem pušio iz navike! Zapitajmo se sada kako možemo da odredimo ili opišemo izričaj govornika jedne od ovih rečenica. Šta govornik čini kada izriče jednu od njih. Jedna stvar je očigledna: za svakog ko izriče jednu od ovih rečenica može se reći da izriče rečenicu sastavljenu od reci koje pripadaju engleskom jeziku. Naravno, to je samo početak opisa, jer govornik, izričući jednu od ovih rečenica, ne ispušta prosto neke reci iz usta već kaže nešto određeno. Izgovarajući prvu rečenicu, govornik (kako to filozofi kažu) nešto tvrdi, u drugoj on postavlja pitanje, u trećoj naređuje, a u četvrtoj (u nešto arhaičnom obliku) izažava htenje iH želju. Izvodeći svaki od ova četiri različita čina, govornik izvodi i izvesne druge činove koji su svima njima zajednički. Izričući bilo koju od ovih rečenica, govornik referira na neki objekt - na Sema - ili ga pak spominje, ili ga označava i pridaje mu kao predikat izraz „puši iz navike" (u jednom od glagolskih vremena i oblika). Reći ćemo onda da su u izričaju sve četiri rečenice referenca i predikacija iste, mada se u svakom od slučajeva ista referenca i predikacija pojavljuju kao deo potpunog govornog čina koji je različit od druga tri. Tako pojmove reference i predikacije odvajamo od pojmova takvih potpunih govornih činova kao što su tvrđenje, postavljanje pitanja, naređivanje, itd. Ovo odvajanje opravdava se činjenicom da ista referenca i
-.r.
DŽON SERL
predikacija mogu da se jave u izvođenju različitih potpunih govornih činova. Ostin (Austin) je ove potpune govorne činove nazvao „ilokutornim činovima" i u ovom radu ja ću se nadalje služiti tom terminologijom.1 Evo nekih od glagola engleskog jezika koji označavaju ilokutorne činove: „tvrditi", „opisivati'', „potvrđivati", „upozoravati", „primetiti", „komentarisati", „naređivati", „tražiti", „zahtevati", „kritikovati", Jzvinjavati se", „cenzurisati", „odobravati", „pozdraviti", „obećavati", „prigovarati", „zahtevati" i „argumentisati". Ostin tvrdi da u engleskom jeziku postoji preko hiljadu takvih izraza.2 Stoga, prvi zaključak naših preliminarnih razmišljanja je da u izričaju bilo koje od četiri rečenice date u našem primeru govornik izvodi najmanje tri različite vrste činova: (a) Izričaja reci (morfema, rečenica); b) referiranja i predikacije; c) tvrđenja, postavljanja pitanja, naređivanja, davanja obećanja, itd. Sve ovo što smo sada naveli nazvaćemo jednim opštim imenom - govorni činovi: a) Izričaj reci, morfema, rečenica = izvođenje izričajnih činova. b) Referiranje i predikacija • izvođenje iskaznih činova. c) Tvrđenje, postavljanje pitanja, naređivanje, davanje obećanja, itd. = izvođenje ilokutornih činova. Naravno, ja ne kažem da su sve to odvojene radnje koje govornik vrši istovremeno, kao što neko, recimo, istovremeno puši, čita i češka se po glavi. Ja želim da kažem da izvodeći neki ilokutorni čin, govornik izvodi i iskazne i izričajne činove. To opet ne znači da je odnos izričajnih i iskaznih činova prema ilokutornim 1 J. L. Austin: How to do Things tvith Words, Oiiford, 19(12, Izraz „ilokulumi čin" upotrebljavam sa izvrsnim ustezanjem. poSto ne pri hvatam Oslimivo razlikovanje između lokuiornih i ilokutornih Činova O ovome uporedi J. R. Scarlc, „Austin on Locutionary and Ulocutionary Acts", PhUosophica! Revieui. 2 Austin. tip. cil. str. 14V.
GOVORNI ČINOVI
7]
jednak odnosu između kupovanja vozne karte i penjanja na voz, s jedne strane, i putovanja vozom, s druge. Ovi činovi, dakle, nisu sredstva za postizanje nekog cilja. lzričajni činovi stoje prema iskaznim i ilokutornim činovima u odnosu u kome, na primer, stavljanje znaka ,,X" na glasački listić stoji prema glasanju. Ove tri vrste činova odvajamo zato što je ,kriterij identiteta' u svakome od tri slučaja različit. Već smo videli da isti iskazni činovi mogu biti zajednički različitim ilokutornim činovima. Isto tako, očigledno je da se jedan izričajni čin može izvesti bez izvođenja iskaznog ili ilokutornog čina (neko može izreći reci ne rekavši ništa). Slično, ako razmotrimo izričaj rečenice: 5. Gospodin Semjuel Martin je redovni pucač duvana, možemo naći razloge da kažemo da bi u izvesnim kontekstima govornik koji izriče ovu rečenicu izvodio isti iskazni Čin koji nalazimo u rečenicama od 1 do 4 (referenca i predikacija bi bile iste), i isti ilokutorni čin kao onaj u rečenici 1 (daje se isto tvrđenje ili potvrđivanje). Međutim, izričajni čin različit je od onog koji je dat u sve četiri rečenice pošto se izriče rečenica koja ne sadrži one iste reci već samo neke od morfema sadržanih u prethodnim rečenicama. Tako, izvodeći različite izričajne činove, govornik može izvoditi iste iskazne i iste ilokutorne činove. Naravno, treba imati u vidu da ni izvođenje istog izričajnog čina od strane dva različita govornika, ili čak od strane jednog istog govornika u različitim situacijama, ne mora da bude izvođenje istih iskaznih i ilokutornih činova. Na primer, ista rečenica može se upotrebiti za pravljenje dva različita tvrđenja. Izričajni Činovi sastoje se prosto u izricanju skupa reci. Ilokutorni i iskazni činovi sastoje se u izricanju reci u rečenicama u određenim kontekstima, pod odredenjim uslovima i, kao što ćemo kasnije videti, sa određenim namerama [intencijama].
72
DŽON SKRL
Za sada neću uvoditi dalje podele, iako dato razlikovanje može izgledati pomalo neodređeno. Što je još važnije, ja ne tvrdim da je to jedini način na koji se ovi činovi mogu podeliti. Na primcr, možda ćemo hteti da, za određene svrhe, podelimo Činove koje ja nazivam izričajnim, na fonetske, fonemskc i morfemske Činove, itd. Naravno, u lingvistici kao nauci Često uopšte i nije neophodno govoriti o činovima. Može se ostati samo kod razmatranja fonema, morfema, rečenica i tako dalje. Ovim pojmovima koje sam naveo želeo bih još da dodam Ostinov pojam perlokutornih Činova. Sa pojmom ilokutornili činova povezan je pojam posledica ili uticaja koje ti Činovi imaju na delanje, mišljenje ili verovanjc slušaoca. Na primer, zastupajući neko mišljenje, ja mogu slušaoca da ubedim ili uverim u nešto; izričući upozorenje, ja mogu da ga uplašim ili uzbunim; postavljajući neki zahtev, ja mogu da ga nateram da nešto učini; dajući mu neko obaveštenje, ja mogu da ga uverim (prosvetlim, poučim, inspirišem, navedem ga da shvati). Podvučeni iskazi predstavljaju perlokutorne činove. Pojmovima iskaznih i ilokutornih činova odgovaraju određene vrste izraza izgovorenih pri izvođenju tih činova. Tipičan gramatički oblik ilokutornog čina je potpuna rečenica (napominjem da to može biti i rečenica koja se sastoji od samo jedne reci). Tipičan gramatički oblik iskaznih činova su delovi rečenica: gramatički predikati odgovaraju Činu predikacije, a vlastita imena, zamenice i druge vrste imeničnih izraza odgovaraju referenci. Iskazni činovi ne mogu da stoje sami za sebe; to jest, ne može se samo referirati ili predicirati a da se ne pravi neko tvrđenje, postavlja neko pitanje, ili izvodi neki drugi ilokutorni čin. Ovome stavu odgovarao bi stav u lingvistici da kada nešto hoćemo da kažemo, mi koristimo rečenice, a ne reci.
GOVORNI ČINOVI
73
I to je upravo ono što je Frege mislio kada je rekao da reci imaju referencu samo u kontekstu neke rečenice: „Nur im Zusammenhang eines Satzes bedeuten die NVorter ctwas." 3 Koristeći se svojom terminologijom, ja bih to ovako rekao: referiranje je samo deo izvođenja nekog ilokutornog čina, a gramatička odežda ilokutornog čina je potpuna rečenica. Izričaj izraza kojim se na nešto referira važi kao referiranje samo ako se nešto kaže. Naravno, neispravno je porediti vrste izraza sa iskaznim činovima. Ako ja, na primer, kažem „Ostavio me je na cedilu", ja ne referiram na neko određeno cedilo na kome sam ostavljen, mada se izrazi ovog oblika, uopšte uzev, koriste za referiranje. 2.2. Predikacija Moja upotreba glagola „predicirati" znatno se razlikuje od tradicionalne filozofske upotrebe, a to, mislim, zahteva neko obrazloženje. Prvo, o predmetima prediciramo izraze, a ne univerzalije.4 Prihvatam ovu konvenciju jer mi u davanju objašnjenja upotrebe predikatskih izraza (vidi Peto poglavlje) uvođenje univerzalija izgleda i zbunjujuće i nepotrebno. Isto tako pokušaću da naznačim vezu između pojmova predikacije i istine; za izraze, a ne univerzalije, može se reći da su istiniti ili lažni kada ih prediciramo o nekim objektima. Drugo, opet koristim svoju terminologiju, u rečenicama od 1 do 5 javlja se ista predikacija, dok mnogi filozofi govore kao da se predikacija javlja samo kod tvrđenja i da stoga u izričajima rečenica od 2 do 4 predikacije uopšte i nema. Ova terminologija ne 3 G Frcgc. Die Grundlagen ikr Ariihmttik. Brcslau, 1SS4, str. 73 4 Ali identitet pređi ci ranog izraza nije nužan uslov /.t identitet predikacije. K.i/liun ih •.monimni izrazi mogu se upotrebiti kako bi se izvrtila ista pređikanja; na primer J e pu&C iz navike" i ,.pu£i iz navike".
74
DŽON SERL
samo da mi se čini nepodesnom - jer nas sprečava da označimo upotrebu promena običnih predikatskih izraza u različitim vrstama ilokutornih činova - već ona otkriva potpuno pogrešno shvatanje sličnosti između tvrđenja i drugih ilokutornih Činova i razlikovanja svih ilokutornih Činova od iskaza (razlikovanja o kome će biti više reci u odcljku 2.4.). 2.3. Referenca kao govorni čin Sada ću pokušati da bar delimično objasnim pojam referiranja. Primeri izraza koje ću nazivati pojedinačnim određenim referirajućim izrazima ili, skraćeno, „referirajućim izrazima", jesu: „ti", „bitka kod Vaterloa", „naš primerak jučerašnjih novina", „Cezar", „sazvežde Orion". Svojstveno svakom od ovih izraza je to da njihov izričaj služi da se neki 'objekat' ili 'entitet1 ili 'pojedinačno' o kome govornik hoće da kaže nešto ili postavi neko pitanje, itd., identifikujc ili izdvoji od drugih objekata. Referirajućim izrazom nazivaću svaki izraz koji služi da se nešto identifikuje, bilo da je to neki predmet, neki proces, događaj, čin ili "bilo koja druga vrsta 'individualnog1 ili 'pojedinačnog1. Referirajući izrazi ukazuju na pojedinačne stvari i oni odgovaraju na pitanja „Ko?", „Sta?", „Koji?". Referirajuće izraze razaznajemo po njihovoj funkciji, a ne uvek po njihovom spoljašnjcm gramatičkom obliku ili po načinu na koji oni vrše svoju funkciju. Ovo će nam možda postati nešto jasnije ako jedan paradigmatični, pojedinačni određeni referirajući izraz uporedimo sa nekim drugim vrstama izraza. Za izraze koji počinju neodređenim članom* kao Što je, na primer, „neki čovek"**, kada se javljaju u izričaju • U engleskom jeziku a i an (Prim. prev.) •" U engleskom: a man (Pnm. prev.)
GOVORNI ČINOVI
75
rečenica oblika „Neki čovek je došao", može se reći da referiraju na određenog Čoveka5, ali oni nikako ne služe za identifikovanje ili naznačavanje govornikove namere da identifikuje neki objekat na način na koji se to čini upotrebom izraza sa određenim članom, kao na primer „taj Čovek" (the man). Stoga, moramo praviti razliku između pojedinačnih određenih referirajućih izraza i pojedinačnih neodređenih referirajućih izraza. Na sličan način moraćemo da pravimo razliku između određenih referirajućih izraza u množini (na primer, „ti ljudi")*, i neodređenih-referirajućih izraza u množini (na primer, „neki ljudi"** kao u rečenici „Neki ljudi su došli"). Takođe, kod izraza sa neodređenim Članom moramo praviti razliku između referirajuće i nereferirajuće upotrebe: na primer, pojavu izraza „jedan čovek"*** u izričaju rečenice „Jedan čovek je došao" treba razlikovati od javljanja ovog izraza u izričaju rečenice „Džon je jedan Čovek". U prvoj rečenici izraz se upotrebljava za referiranje, dok se u drugoj njime predicira. Rasi 6 (Russell) je neko vreme smatrao da su obe ove upotrebe u svrhe referiranja referirajuće upotrebe i da se druga rečenica koristi za pravljenje tvrđenja o identitetu. To je očigledno pogrešno, jer ako bi druga rečenica bila tvrđenje o identitetu, tada bi za negativan oblik tog tvrđenja koji glasi „Džon nije jedan čovek" moglo da se postavi pitanje koji je to Čovek koji nije Džon, što je apsurdno. Takođe bismo mogli praviti razliku između onih izraza koji se koriste da referiraju na neku individuu * U engleskom: the men, (Prim. prev.) ** U engleskom: some men, (Prim. prev.) *•• U engleskom: a man. Ovile je ,jednn" sinonim za „neki".(Prim. prev.). 5 Ima razloga da uopSte ni- prihvatimo tla izričaje ove vrsie nazivamo referencom Ja o lome neću ovde govoriti, jer je moj cilj samo da pokažem kontrast između pojedinačnih referirajućih izraza i drugih vrsta izraza. 6 B. Russell: Introduilion Hi Mathematiral Philnsophy, London. IM9, sir. 172.
7(j
DŽON SERL
ili na neku pojedinačnu stvar, i onih koji se upotrebljavaju da referiraju na ono što filozofi nazivaju univerzalije. Na primer, treba praviti razliku između izraza kao što su „Mont Everest" i „ova stolica" i izraza kao što su „broj tri", „crvena boja" i „pijanstvo". Termin „referirajući izrazi" ograničiću, ako nije drugačije naznačeno, na izraze koji se upotrebljavaju da referiraju na pojedinačno, a raspravu o referiranju na univerzalije odložiću za Peto poglavlje ove knjige. Termin „referirajući izrazi" koristiću kao srkaćenicu za „određeni izrazi u jednini koje se koriste za referiranje na pojedinačnosti". Napominjem da termin „referirajući izrazi" ne povlači da izrazi referiraju. Naprotiv, kao što je ranije naglašeno, referiranje je govorni čin, a govorne činove izvode govornici izricanjem reci, a ne recima. Reći, služeći se mojom terminologijom, da neki izraz referira (predicira, tvrdi, itd.) jeste ili besmisleno ili pak samo skraćeni način da kažemo da govornik upotrebljava neki izraz da bi referirao (predicirao, tvrdio, itd). Tu skraćenicu ću i ja često koristiti u ovom svom radu. Za pojmove određene reference i određenog referirajućeg izraza još nisu određene precizne granice. Da bi se ilustrovali paradigmatični slučajevi određene reference, može se dati skup rečenica koje sadrže takve izraze, ali još uvek će se u mnogim slučajevima zadržati sumnja da li se data upotreba reci može opisati kao primer reference ili ne. Na primer, kada potpisujemo neki dokument, da li mi tada referiramo na sebe? Da li glagoli dati u različitim vremenima referiraju na vreme njihovog izričaja. Ovim primerima, izgleda, nedostaju mnoge odlike koje daju obeležje paradigmatičnim slučajevima određene reference. Uobičajena pogreška koju prave filozofi je pretpostavka da na takva pitanja može da se da ispravan i nedvosmislen odgovor. Ili još gore, da je pojam referiranja bezvredan
GOVORNI ČINOVI
77
ukoliko se ne može dati ispravan i nedvosmislen odgovor. Smatram da je pravi pristup ovom problemu da se ispitaju oni slučajevi koji čine jezgro varijacija pojma referiranja i da se zatim, u svetlu njihovih sličnosti sa paradigmama i razlika sa njima, ispitaju granični slučajevi. Uostalom, sve dok smo svesni i sličnosti i razlika, možda i nije toliko važno da li ćemo takve slučajeve nazivati referirajućim ili ne. Sve u svemu, govorni čin referiranja treba da bude objašnjen davanjem primera paradigmatičnih referirajućih izraza, objašnjavanjem funkcije koju izričaji ovih izraza vrše u potpunom govornom činu (ilokutornom činu) i uporedivanjem upotreba ovih izraza sa upotrebama drugih. Paradigmatični referirajući izrazi u engleskom jeziku mogu se, bar Što se tiče spoljašnje strukture rečenice u ovom jeziku, podeliti u tri klase: (1) vlastita imena, (2) imcnični izrazi koji se sastoje od određenog člana ili prisvojne zamenice ili imenice u prisvojnom obliku i imenice u jednini, i (3) zamenice. Izričaju referirajućih izraza svojstveno je da služi za izdvajanje nekog predmeta od drugih i njegovo identifikovanje. Upotrebu ovih izraza treba razlikovati ne samo od upotrebe predikatskih izraza i potpunih rečenica već i od upotrebe nereferirajućih izraza, zatim od upotrebe izraza koji referiraju na univerzalije ili određenih referirajućih izraza u množini. Ne smemo se zanositi da su granice pojma određene reference oštro naznačene. 2.4. Iskazi Svuda gde dva ilokutorna čina sadrže istu referencu i predikaciju, a pod uslovom da je značenje referirajućeg izraza isto, reći ću da je izražen isti iskaz . 7 Ovim se daje dovoljan ali ne i nužan usjuv. Kgzistencijalna ivrdenja. na primci, nemaju referencu.
78
DŽON SERL
Prema tome, u izričaju rečenica od 1 do 5 izražen je isti iskaz. Na isti način u izričaju sledcćih rečenica: 6. Ako Sem puši iz navike, on neće dugo živeti. 7. Iskaz da Sem puši iz navike je nezanimljiv, izražen je isti onaj iskaz koji je izražen i u rečenicama od 1 do 5, mada se u rečenicama 6 i 7 taj iskaz javlja kao deo jednog drugog iskaza. Tako iskaz treba strogo razlikovati od potvrđivanja ili tvrđenja tog iskaza, pošto se u izričajima od 1 do 7 javlja isti iskaz, ali samo u rečenicama 1 i 5 taj iskaz se potvrđuje. Tvrđenje i potvrđivanje su činovi, ali iskazi nisu činovi. Iskaz je ono Što se potvrđuje u aktu potvrđivanja i ono što se tvrdi u činu tvrđenja. Drugim recima: potvrđivanje je (sasvim posebna vrsta) obavezivanja na istinitost nekog iskaza. Izraz iskaza je iskazani a ne ilokutorni čin. Kao što smo videli, iskazni činovi ne mogu stojati sami za sebe. Iskaz se ne može izražavati, a da se pri tom ne čini još nešto i time izvodi govorni čin. Da napravimo još jedno poredenjc sa gramatikom: rečenice koje počinju sa >,da", što je tipičan oblik prcdloga kojima se nešto izdvaja, nisu potpune rečenice. Kada se neki iskaz izražava, on se uvek izražava izdvajanjem jednog 8 ilokutornog čina. Samo ja ne kažem da rečenica izražava neki iskaz i ne znam kako bi rečenice i mogle da izvode činove ove (ili bilo koje druge) vrste. Ali, ja kažem da govornik u izričaju rečenice izražava neki iskaz. Ukratko, ja pravim razliku između ilokutornog čina i iskaznog sadržaja ilokutornog čina. Naravno, neki ilokutorni činovi, na primer, izričaji „ura" i ,,oh", nemaju iskazni sadržaj. Poznavalac ove literature prepoznaće ovo kao varijaciju razlikovanja koje uvode razni autori, recimo, Frcge, Šefer (Scheffer), Luis (Lewis), Rajhenbah (Reichenbach) i Har (Hare). 8 Tako razlikovanje između ima izražavanja nekog iskaza i samog tog iskaza odgovara razlikovanju između (ina tvrđenja i marnog tog tvrđenja.
GOVORNI ČINOVI
79
Sa semantičke tačke gledišta u sintaktičkoj strukturi rečenice možemo razlikovati dva (ne nužno odvojena) elementa koje ćemo nazvati iskazni pokazatelj i pokazatelj ilokutorne snage. Pokazatelj ilokutorne snage upućuje nas kako da posmatramo dati iskaz ili, drugačije rečeno, pokazuje koju ilokutornu snagu taj izričaj treba da ima, to jest, koji ilokutorni Čin govornik izvodi u izričaju te rečenice. Sredstva kojima se u engleskom jeziku naznačava ta ilokutorna snaga su: red reci, naglasak, intonacija, znaci interpunkcije, glagolski oblik i takozvani performativni glagoli9. Vrstu ilokutornog čina koji izvodimo možemo da naznačimo tako Što ćemo rečenicu započeti sa „Izvinjavam se", „Upozoravam vas", „Tvrdim", itd. U stvarnim govornim situacijama često sam kontekst razjašnjava ilokutornu snagu izričaja, bez uvođenja odgovarajućeg eksplicitnog pokazatelja ilokutorne snage. Ako ovo razlikovanje u semantici ima bilo kakav značaj, onda se može očekivati da i u sintaksi postoji slično razlikovanje, iako se sintaktičko predstavljanje semantičkih činjenica neće uvek očitovati u spoljašnjem obliku te rečenice. Na primer, u rečenici „Obećavam da ću doći" spoljašnja struktura nas sprečava da pravimo razliku između pokazatelja ilokutorne snage i pokazatelja iskaznog sadržaja. U tom pogledu, ona se razlikuje od „Ja obećavam da ću ja doći", gde se razlika između pokazatelja ilokutorne snage („ja obećavam") i pokazatelja iskaznog sadržaja („da ću ja doći") očituje u samom spoljašnjem obliku rečenice. Ali ako dublje prodremo u samu strukturu prve rečenice, naći ćemo da naznačnik fraze koji leži u osnovi prve i takode u osnovi druge rečenice sadrži sledeće: „Ja obećavam + ja ću doći". U dubljoj strukturi rečenice ove elemente koji odgovaraju pokazatelju ilokutorne snage često nalazimo sasvim odvojeno od elemenata koji odgova9 Objašnjenje ovog pojma videli u Austin, op. cit. sir. 4. i dalje.
80
DŽON SERL
raju pokazatelju iskaznog sadržaja, Čak i u onim slučajevima gde, na primer, na površini strukture, izostavljeni elementi koji se ponavljaju skrivaju tu razliku. Naravno, ja time ne kažem da, uopšte uzcv, u naznačniku fraze koji leži u osnovi svake rečenice postoji jedan jedini element koji označava ilokutornu snagu te rečenice. Naprotiv, meni se čini da se u prirodnim jezicima ta ilokutorna snaga naznačava pomoću mnogih raznih sredstava. Neka od tih sredstava su sintaktički veoma složena. Ovo razlikovanje između pokazatelja ilokutorne snage i iskaznih pokazatelja biće nam od velike koristi u Trećem poglavlju, kada budemo analizirali ilokutorni čin. Pošto različite vrste ilokutornih činova mogu imati zajednički iskaz, analizu iskaza odvojićemo od analize vrsta ilokutornih činova. Postoje pravila za izražavanje iskaza, pravila za referencu i predikaciju, ali mislim da se ta pravila mogu razmatrati odvojeno od pravila za naznačavanje ilokutorne snage, pa ću tu raspravu odložiti za Četvrto i Peto poglavlje. Ova razlikovanja mogu se simbolički predstaviti na sledeći način: OpŠti oblik (mnogih vrsta) ilokutornih činova jeste F(p) gde se kao vrednosti promenljivc ,,F" javljaju razna sredstva za određivanje ilokutorne snage, dok ,,p" 10 predstavljaju izrazi za iskaze . Tako različite vrste ilokutornih činova možemo simbolički izraziti u ovim oblicima: (p) za potvrđivanja ! (p) za komande Ob (p) za obećanja U (p) za upozorenja l(p) za da-ne pitanja, 10 U ovaj model ne mogu se smestiii svi ilokutorni Činovi. Na prime r. ..Ura za Manfcsler Junajied" ili „Dole Cezar", imali bi oblik Fin) gde se umesto ..«" slavlja referirajući izraz.
GOVORNI ČINOVI
gl
i tako dalje. Izuzev za pitanja tipa da ili ne, simboli moraju predstavljati iskazne funkcije, a ne potpune iskaze, jer izuzev u pitanjima tipa da-ne, govornik koji postavlja neko pitanje ne izražava potpuni iskaz. Tako se pitanje „Koliko je ljudi bilo na zabavi'1 predstavlja kao ?(* broj ljudi je bio na zabavi), a „Zašto je on to učinio?" predstavlja se kao ? (On je to učinio zato...). Ali, „Da li si ti to učinio?", dakle pitanje tipa da-ne, predstavlja se kao ? (Ti si to učinio). Sve dotle dok naše razmatranje ograničavamo na jednostavne iskaze tipa subjekat-predikat, gde je subjekat određeni referirajući izraz u jednini, ova razlikovanja možemo da predstavimo u obliku F(RP) gde je ,,R" referirajući izraz a „P" predikatski izraz. Ova razlikovanja uvodimo i zbog toga što nam ona omogućavaju da objasnimo i predstavimo razlikovanje koje se obično previda, a to je razlikovanje između ilokutorne negacije i iskazne negacije, dakle razlike između ~F(P) Tako na primer, rečenica „Obećavam da ću doći" ima dve negacije: „Ne obećavam da ću doći" i „Obećavam da neću doći". Prvo je ilokutorna negacija, dok je drugo iskazna negacija. Iskazne negacije ne menjaju karakter ilokutornog čina, jer je njihov rezultat drugi iskaz koji ima istu ilokutornu snagu. Ilokutorne negacije, uopšte uzev, menjaju karakter ilokutornog čina. Tako, izričaj „Ne obećavam da ću doći" nije obećanje već odbijanje da se da obećanje. Izričajem „Ne tražim
82
DŽON SERL
od vas da to učinite" negira se da je postavljen neki zahtev, što je sasvim različito od izričaja negativnog zahteva „Nemojte to činiti". Isto razlikovanje važi i za tvrđenje. Razmotrimo sledeće tvrđenje - „Konji postoje". (X je konj) Uobičajenom razlikovanju između Konji ne postoje, (X je konj) i „Postoje stvari koje nisu konji", (^Vje konj), treba dodati i „Ne kažem da konji postoje", (X je konj). U iskušenju smo da pomislimo da nam negacija sredstva za naznačavanje ilokutorne snage daje negativno tvrđenje o govorniku koje se tiče njegovog izvođenja nekog ilokutornog čina. Ali, to je pogrešno. Da u stvari uvek ima oblik Na osnovu toga, odbijanje izvođenja nekog ilokutornog čina uvek bi bilo tvrđenje autobiografske vrste: to da on nije izveo takav i takav čin je empirijska činjenica. Ali, na primer, „Ja ne obećavam da ću doći" isto je toliko autobiografska tvrdnja koliko i „Ja obećavam" u rečenici „Ja obećavam da ću doći". Pošto smo veliki broj tipova ilokutornih činova podelili na elemente predstavljene simbolima u notaciji „F(RP)", možemo onda odvojeno da analiziramo ilokutornu snagu (F), referiranja (R) i predikacije (P). Ove tri teme razmatraću tim redom u Trećem, Četvrtom i Petom poglavlju. No važno je da ukazem na sva
GOVORNI ČINOVI
^
ograničenja ovakvog jednog poduhvata. Bavićemo se veoma jednostavnim ilokutornim činovima one vrste koja uključuje referiranje na pojedinačne predmete (obično u izričaju imeničnih izraza u jednini) i predikaciju jednostavnih izraza. Pri tom ću izostaviti složenije tipove subjekatskih izraza, relacione predikatske izraze i molekularne iskaze. Sve dok ne raščistimo s jednostavnim slučajevima, teško da možemo objasniti složenije. 2.5. Pravila Želeo bih da razjasnim razliku između dve različite vrste pravila koje ću nazvati regulativnim i konstitutivnim. Prilično sam siguran da razlika između njih postoji, ali je dosta teško da tu razliku objasnim. Za početak reći ćemo da regulativna pravila uređuju oblike ponašanja koji već postoje nezavisno od ovih pravila. Na primer, pravila lepog ponašanja uređuju međuljudske odnose koji postoje nezavisno od pravila. Ali konstitutivna pravila ne samo da određuju nove oblike ponašanja. Pravila u fudbalu ili u šahu, na primer, ne samo da određuju igranje fuđbala ili šaha već određuju samu mogućnost igranja takvih igara. Aktivnosti igranja fudbala ili šaha sastoje se u delovanju u skladu sa odgovarajućim pravilima (bar većim podskupom ovih 11 pravila) . Regulativnim pravilima uređuje se aktivnost U Ovo tvrđenje treba razumeli na određeni niu'-in Kad;i kažem tla se igra, recimo Šaha. sastoji od postupanja u skladu sa pravilima, numera mi je da u to uključim mnogo vise od pravila koja određuju moguće kretanje Šahovskih figura. Mi možemo da sledimo ova pravila a da opet ne igramo šah ako je. na primer. pomeranjc figura dco religioznog obreda ili ako je pumeranje šahovskih figura uključeno u neku veću. složeniju igru. U pojam 'postupanja prema pravilima' nameravam da uključim pravila koja objaSnjavaju svrhu igre'. StaviSc, mislim da postoje neka pravila koja su od ključnog značaja za sve takmičarske igre. a nisu specifična za ovu ili onu igru. Na primer. mislim da je stvar pravila ti svakoj takmičarskoj igri da se svaka strana obavezuje da pokusa da pobedi, U vezi s tim, obratite pažnju na to da je nas stav prema limu ili igraću koji namerno izgubi utakmicu isti kao nas stav prema igraću koji podvaljuje u igri. I jedan i drugi postupak idu protiv pravila, iako se radi o pravilima različite vrste.
84
DŽON SERI.
koja je već postojala, aktivnost čije je postojanje logički nezavisno od pravila. Konstitutivna pravila konstituišu (i tako ureduju) jednu aktivnost čije postojanje je logički zavisno od tih pravila. Odlika regulativnih pravila je da ona imaju oblik zapovesti ili se mogu izraziti kao zapovesti. Na primer, „Kada sečeŠ hranu, nož drži u desnoj ruci" ili, „ZvaniČnici moraju da nose kravate kada idu na večeru". Neka konstitutivna pravila imaju sasvim drugačiji oblik. Na primer, „Kada je kralj napadnut tako da ga nijedan potez ne može odbraniti, onda imamo šah-mat", „Gol je kada je igrač, za vreme igre, u posedu lopte na krajnjoj tački protivničke polovine". Ako regulativna pravila kojima se izdaju zapovesti uzmemo kao uzrok, ova ne-zapovedna konstitutivna pravila će nam verovatno izgledati krajnje čudna i čak ih možda i nećemo smatrati pravilima. Obratite pažnju na to da su ona po svom karakteru gotovo tautološka, jer ono Što nam takvo pravilo na izgled nudi jeste definicija „šah-mata" ili „gola". Da se šah-mat u šahu može postići na takav i takav način, izgledaće nam čas kao pravilo, čas kao analitička istina zasnovana na značenju izraza „Šah-mat 4 u šahu' . Da se takva tvrđenja mogu prikazati kao analitička, objašnjava činjenicu da je dato pravilo konstitutivno. Pravila za Šah-mat ili gol moraju da 'definišu7 šah-mat u šahu ili gol u američkom fudbalu na isti način na koji pravila fudbala definišu „fudbal" ili pravila šaha definišu „šah". To, naravno, ne znači da ih promena u nekim sporednim pravilima čini nekom drugom igrom. Naime, u svakom sistemu konstitutivnih pravila postoji izvestan stepen centralnosti. Odlika regulativnih pravila je da su ona data ili mogu biti data u sledećim oblicima „Učini A"' ili „Ako Y, učini X". U sistemu konstitutivnih pravila neka će imati ovakav oblik, ali će druga biti data u sledećem obliku ,,X važi kao V", ili „X važi kao Y u kontekstu C".
GOVORNI ČINOVI
05
Sa filozofskog stanovišta važno je shvatiti da konstitutivna pravila postoje i kakva je njihova priroda. Tako, na primer, neki filozofi, postavljaju pitanje „Kako davanje obećanja može da stvori neku obavezu?" Slično bi bilo i pitanje „Kako se postizanjem gola dobija 6 poena?" Pošto su postavljena na ovaj način, na ova pitanja se može odgovoriti navođenjem pravila oblika „X važi kao Y". To, naravno, ne znači da se oba pitanja ne mogu izraziti i na drugi način tako da se njima dotakne i problem institucije obećanja ili pak igre fudbala. Razlika koju sam pokušao da naznačim je još uvek prilično neodređena i pokušaću dalje da je objasnim razmatrajući dve formule koje sam koristio da bih okarakterisao konstitutivna pravila: „Stvaranje konstitutivnih pravila, dakle, stvara mogućnost za nove oblike ponašanja", i „Konstitutivna pravila često imaju oblik: X važi kao Y u kontekstu C". „Novi oblici ponašanja": u trivijalnom smislu stvaranje bilo kog pravila stvara mogućnost novih oblika ponašanja, naime ponašanja koje se izvodi u skladu s tim pravilom. Međutim, ovu primedbu ne možemo uzimati u tom trivijalnom smislu. Ono što podrazumevam najbolje se može izraziti jednim formalnim oblikom. Tamo gde je pravilo čisto regulativno, ponašanju koje je u skladu s tim pravilom može se pridati isti opis ili specifikacija (isti odgovor na pitanje „Šta je on učinio?") bez obzira da li pravilo postoji ili ne, pod uslovom da opis ili specifikacija ne referiraju izričito na to pravilo. Ali tamo gde imamo konstitutivno pravilo (ili sistem pravila), ponašanju koje je u skladu s tim pravilom mogu se pridati takve specifikacije i opisi koji inače ne bi mogli da se daju kada to pravilo (ili pravila) ne bi postojalo. Da bismo to bolje razumeli, navešćemo nekoliko primera.
ftfo
DŽON
SERI.
Pretpostavimo da je u krugu mojih poznanika pravilo lepog ponašanja da se poziv na zabavu mora poslati bar dve nedelje unapred. Ovakva specifikacija delanja: „On je poslao pozivnice bar dve nedelje unapred" može se dati bez obzira na postojanje tog pravila. Pretpostavimo dalje da je u mojim sportskim krugovima fudbal igra koja se igra po određenim pravilima. Specifikacija, „Oni su igrali fudbal" ne može se dati ako takva pravila ne postoje. Moguće je da 22 čoveka čine iste telesne pokrete koje izvode dva tima na fudbalskoj utakmici. Ali, kada ne bi postojala pravila fudbala, to jest, već postojeća igra fudbala, mi ni u kom smislu ne bismo mogli to njihovo ponašanje opisati kao igranje fudbala. Uopšte uzev, društvenom ponašanju mogu se dati iste specifikacije čak i ako ne postoje pravila lepog ponašanja. Ali konstitutivna pravila, kao Što su pravila pojedinih igara, pružaju osnovu za određenja ponašanja koja ne bi mogla biti data kada ta pravila ne bi postojala. Naravno, regulativna pravila često pružaju osnovu za procenu ponašanja. Na primer, ocene „On je nepristojan", „On je nemoralan", „On je učtiv", ne bi mogle biti date da iza njih ne stoje neka pravila. Ali ove ocene nisu specifikacije ili opisi u onom smislu u kome ja sada upotrebljavam ove izraze. „On je glasao za Vilkija" ili „On je postigao pogodak"*, specifikacije su koje ne bi mogle biti date bez konstitutivnih pravila. Ali, „On je imao kravatu na prijemu", „On je držao nož u desnoj ruci", „On je seo", određenja su koja se mogu davati bez obzira da li pravila koja zahtevaju nošenje kravate na svečanostima ili držanje viljuške u 12 desnoj ruci uopšte postoje. * U originalu: ..homc run", (Prim. prev.) 12 Moguće je da pribori uopStc zahtevaju konstitutivna pravila koja bi se prc svega mofla opisali kao, »a primer. „kravata" ili ..viljuSka". Ja ne mislim da je to slučaj, ali tim problemom se livde neću baviti, poito je on za sada nevažan.
GOVORNI ClNOVT
87
Svrha formule ,,X važi kao Y u kontekstu C" nije da bude formalni kriterij za razlikovanje konstitutivnih pravila od regulativnih. Svako regulativno pravilo može se izokrenuti tako da se izrazi u ovakvom obliku: na primer, „Nenošcnje kravate za večerom važi kao pogrešno ponašanje zvanica". Ali imenični izraz koji dolazi posle „važi kao" upotrebljava se ovde kao termin procene, a ne kao termin određenja (specifikacije). Tamo gde se pravila prirodno mogu izraziti u ovom obliku i gde je termin Y neka specifikacija, pravilo će verovatno biti konstitutivno. Ali potrebno je dati još dva određenja. Prvo, pošto konstitutivna pravila dolaze u sistemu, može se desiti da je čitav sistem, a ne pojedinačna pravila u okviru tog sistema, ono što predstavlja primer ovog oblika. Tako, mada prvo pravilo košarke - svaka strana u igri ima po pet igrača - nema ovaj oblik, delanje u skladu sa svim ili sa dovoljno velikim podskupom pravila, važi kao igranje košarke. I drugo, u okviru ovih sistema izraz koji je termin Y neće biti prosto jedan naziv. On će označiti nešto što ima posledice. Tako „ofsajd"*, „home run"**, ,,touchdown"*** i ,,šah-mat" nisu prosto etikete za stanje stvari specifikovano terminom X, već oni dalje uvode posledice, na primer, putem penala, bodova, pobede ili gubljenja utakmice. Već sam rekao da je pretpostavka od koje polazi ovaj moj rad da govoriti neki jezik znači izvoditi činove u skladu sa pravilima. Oblik koji ova pretpostavka dobija jeste da se semantička struktura jezika može smatrati konvencionalnom realizacijom niza skupova osnovnih konstitutivnih pravila i da su govorni činovi, činovi koji se odlikuju time što se izvode izricanjem izraza u skladu sa ovim skupovima konstitutivnih pra• U lu.lh.ilu (Prim. prev.) *• U bezbolu. (Prim. prev.) *** U ragbiju. (Prim. prev.)
gg
DŽON SERL
vila. Jedan od ciljeva narednog poglavlja jeste da formuliše skupove konstitutivnih pravila za izvođenje određenih vrsta govornih Činova. Ako je ono što sam rekao o konstitutivnim pravilima ispravno, ne treba da nas iznenadi ako sva ova pravila ne dobiju oblik zapovednih pravila. U stvari, videćemo da pravila mogu da se podele u nekoliko različitih kategorija od kojih nijedna nije jednaka pravilima lepog ponašanja. Pokušaj postavljanja pravila za izvođenje govornih činova može se takodc smatrati proverom hipoteze da u osnovi govornih činova leže konstitutivna pravila. Ako ne budemo u stanju da damo zadovoljavajuću formulaciju pravila, naš neuspeh treba shvatiti delimično kao opovrgavanje ove hipoteze. Smisao u kome želim da kažem da su konstitutivna pravila uključena u govorenje nekog jezika može se učiniti jasnijim ako razmotrimo sledeće pitanje. Kakva je razlika između davanja obećanja i, recimo, pecanja, koja me tera da kažem da je dati obećanje na nekom jeziku moguće zbog postojanja konstitutivnih pravila koja se odnose na elemente jezika, dok pecati ne zahteva postojanje sličnog skupa konstitutivnih pravila? Najzad, i pecanje i davanje obećanja su ljudske aktivnosti; i jedno i drugo su ponašanja koja imaju neki cilj i u oboma se može pogreški. Ključna razlika je u ovome: u slučaju pecanja odnosi između cilja i sredstava, to jest odnosi koji olakšavaju ili omogućuju postizanje cilja, stvar su prirodnih, fizičkih činjenica; takvih činjenica, na primer, kao što su da riba ponekad zagrize mamac, ali retko praznu udicu; da udice napravljene od čelika mogu da zadrže ribu, a udice napravljene, recimo, od putera, ne mogu. Postoje, doduše, tehnike, procedure, pa čak i strategije koje uspešni ribolovac sledi. Nema sumnje da su u svemu tome sadržana neka regulativna pravila. Ali da se pod tim i tim uslovima hvata riba nije stvar konvencije ili bilo čega sličnog
GOVORNI ČINOVI
gg
konvenciji. S druge strane, u slučaju govornih činova koji se izvode u okviru jezika, stvar je konvencije - a ne strategije, tehnike, procedure ili prirodnih činjenica - da li izričaji takvih i takvih izraza pod određenim uslovima važe kao davanje obećanja. „Ali", može se prigovoriti, „vi ste nam samo rekli kako se stvari kao stoje davanje obećanja razlikuju od stvari kao što je pecanje, a to nije dovoljno da osvetli smisao primedbi o pravilima". Mislim da je ovaj prigovor na mestu i pokušaću da dalje objasnim šta podrazumevam kada kažem da ova knjiga polazi od pretpostavke da je govoriti neki jezik stvar izvođenja govornih činova u skladu sa sistemom konstitutivnih pravila. Počeću razlikovanjem triju pitanja na koje se odnosi ova primedba. U grubim crtama, ta pitanja se mogu izraziti na stedeći način: prvo, da li su jezici uopšte (ne jedan određeni jezik) konvencionalni? drugo, da li ilokutornim činovima upravljaju pravila? i treće, da li jezikom upravljaju pravila? Nadam se da će odgovori koje ću predložiti malo pojasniti ova pitanja. Odgovor na prvo pitanje je očigledno potvrdan. Ja sada pišem u skladu sa pravilima engleskog jezika a ne, recimo, francuskog, nemačkog ili svahili. U tom su smislu jezici, (za razliku od jednog određenog jezika), konvencionalni. Ali drugo pitanje je teže i važnije. Pokušajmo da ga malo izmenimo. Da li u jeziku (francuskom, engleskom ili bilo kom drugom) moraju postojati neke konvencije da bi se mogli izvoditi ilokutomi činovi, kao što su tvrđenje, obećanje, zahtevanje? Želeo bih da kažem da je odgovor na ovo pitanje, uopšte uzev, potvrdan. Neke vrlo jednostavne vrste ilokutornih Činova mogu se izvoditi nezavisno od upotrebe bilo kakvih konvencionalnih sredstava, jednostavno tako Što govornik određenim ponašanjem postiže da slušaoci prepo-
9()
DŽON SERL
znaju neke od njegovih intencija.13 I ta mogućnost ukazuje na slabost uporedenja sa igrama jer se, na primer, ni ,,touchdown" ne može dobiti nezavisno od pozivanja na neke konvencije (pravila). Ali, činjenica da neko može izvoditi ilokutorne činove izvan nekog prirodnog jezika ili bilo kog drugog sistema konstitutivnih pravila ne treba da zamrači činjenicu da se ilokutorni činovi, uopšte uzev, izvode u okviru jezika po nekim pravilima i da, u stvari, ne bi ni mogli da se izvode kada upravo jezik ne bi dozvoljavao mogućnost njihovog izvođenja. U nekim posebnim uslovima možemo od nekog 'tražiti' da napusti sobu, ne upotrebljavajući nikakvu konvenciju, ali bez jezika ne bismo mogli da zahtevamo od nekoga i da, na primer, započne istraživački projekat o problemu dijagnoziranja i lečenja mononukleoze kod studenata američkih univerziteta. Štaviše, želim da ukazem, da je za postojanje izvesnih tipova govornih činova, kao što su davanje obećanja ili tvrđenje, neophodan određeni sistem elemenata kojim upravljaju neka pravila. Moj pas može izvesti neke jednostavne ilokutorne činove. On može da pokaže da je nečim zadovoljan i može pitati (tražiti) da ga pustim napolje. Ali njegov dijapazon je veoma ograničen, te je i opis onih tipova činova koje on može da izvodi kao ilokutornih činova delom metaforičan. Da bih dopunio svoj odgovor na drugo pitanje i počeo da dajem odgovor na treće, navešću dva zamišljena slučaja kako bih ilustrovao neke odnose između pravila, činova i konvencija. Prvo, zamislimo da se šah u različitim zemljama igra u skladu sa različitim konvencijama. Zamislimo, na primer, da je u jednoj zemlji kralj predstavljen velikom figurom, a da je u drugoj manji od piona. U ]3 Ovakvi slučajevi su mnogo ograničeniji nego Sto pretpostavljamo. Izrazi lica i pokreti, kao Sto je pokazivanje prstom, sadrže uveliko element konvencije.
GOVORNI ČINOVI
9J
jednoj zemlji šah se igra na tabli, a u drugoj ta tabla je predstavljena brojevima od kojih je svaki dodeljen jednoj od figura koja se 'kreće' ka tom broju. O ovim različitim zemljama možemo reći da istu igru Šaha igraju u skladu sa različitim konvencionalnim oblicima. Napominjem još jednom, da bi se neka igra uopšte mogla igrati, neophodno je sledenje pravila u nekom obliku. Nešto, a to Čak i ne mora da bude neki materijalni predmet, mora predstavljati ono Sto nazivamo kraljem ili tablom. Drugo, zamislimo društvo sadista koji vole da, vičući jedan drugome u uvo, proizvode bol. Pretpostavimo da, zato što im je tako zgodno, oni prihvataju konvenciju da za tu svrhu uvek proizvode buku „bang, bang". O ovom slučaju, kao i o slučaju igranja šaha, možemo reći da se radi o praksi koja uključuje neku konvenciju. Ali, za razliku od šaha, ta konvencija nije ostvarivanje nekog osnovnog konstitutivnog pravila. Za razliku od šaha, konvencionalno sredstvo je sredstvo za postizanje prirodnog efekta. Nema pravila koje bi potvrdilo da reČ 'bang' važi kao uzrokovanje bola; bol se može osetiti bez obzira da li se za tu konvenciju zna ili ne. Bol se može izazivati bez znanja ikakve konvencije. Da vidimo šta se dešava sa jezicima, jezikom i ilokutornim činovima. Kao i slučajevi šaha i buke, i jezici uključuju konvenciju. Ovo je moj odgovor na prvo pitanje. Ali što se tiče drugog i trećeg pitanja, reći ću da su govorenje nekog jezika i izvođenje ilokutornih činova slični šahu po načinu na koji se suštinski razlikuju od slučaja buke. U meri u kojoj su međusobno prevodivi, različiti ljudski jezici mogu se smatrati različitim konvencionalnim realizacijama istih osnovnih pravila. Činjenica da na francuskom neko može davati obećanje rekavši „je promets", a na engleskom ,,I promise", stvar je konvencije. Ali činje-
92
DŽON SERL
nica da izričaj sredstava za davanje obećanja (pod odgovarajućim uslovima) važi kao preuzimanje obaveze jeste stvar pravila, a ne stvar konvencija francuskog ili engleskog jezika. Kao i u gore navedenom primeru, igru šaha u jednoj zemlji možemo prevesti u igru šaha u drugoj, jer one imaju zajednička osnovna pravila. (Neobična je činjenica, koja zahteva dodatno objašnjenje, da rečenice date u jednom jeziku mogu da se prevedu u rečenice u drugom jeziku). Štaviše, da se opet vratimo drugom pitanju, za mnoge vrste ilokutornih činova mora postojati neko konvencionalno sredstvo za izvođenje tih činova, jer se oni mogu izvoditi samo u okviru pravila. Uz to mora postojati neki način pozivanja na ta osnovna pravila. U slučaju davanja obećanja i tvrđenja, da bi uopšte bilo moguće izvoditi takve govorne činove, moraju postojati neki konvencionalni elementi Čiji izričaj važi kao preuzimanje neke obaveze ili prihvatanje postojanja nekog stanja stvari. Stvari određene nekim pravilima nisu prirodne posledice kao Što je osećanjc bola, koje se može izazivati bez pozivanja na pravila. U tom smislu želeo bih da kažem sledeće; ne samo da su jezici konvencionalni već i da izvesnim vrstama ilokutornih činova upravljaju pravila. Tako se tri moja pitanja mogu izraziti na sledeći način: prvo, da li postoje konvencije za jezike? Drugo, da li moraju postojati pravila (ostvarena na neki način) da bi bilo moguće izvoditi ovaj ili onaj ilokutorni čin? I treće, da li su konvencije realizacije pravila? Moj odgovor na prvo pitanje je potvrdan kao i odgovor na drugo pitanje, to jest, da većinom ilokutornih činova upravljaju neka pravila i da većinom drugih činova takode upravljaju neka pravila. Moj odgovor na treće pitanje, uopšte uzev, takode je potvrdan. Svrha poredenja je da slučajem buke ilustrujemo šta to u praksi znači imati konvencionalni oblik izvode-
GOVORNI ClNOVJ
93
nja, bez konstitutivnih pravila i bez postavljanja pravila i konvencija za izvođenje čina. Slučaj šaha pokazuje nam Šta u praksi znači imati konvencionalne oblike izvođenja, gde su konvencije realizacije osnovnih pravila i gde su za izvođenje činova neophodna pravila ili neke konvencije. Kada kažem da je govorenje nekog jezika uključivanje u neki oblik ponašanja kojim upravljaju pravila, mene ne zanimaju toliko posebne konvencije na koje se pozivamo govoreći ovaj ili onaj jezik (i upravo je to razlog što se moje istraživanje u osnovi razlikuje od lingvistike shvaćene kao istraživanje postojeće strukture prirodnih, ljudskih jezika). Mene zanimaju osnovna pravila koja realizuju ili manifestuju konvencije u onom smislu u kome one to čine u primeru sa šahom. Kada kažem da je govorenje jezika uključivanje u neki oblik ponašanja kojim upravljaju pravila, onda tu primedbu treba uzeti u smislu odgovora na treće pitanje. Čak i ako bi se ispostavilo da grešim u pogledu drugog pitanja, da se i ilokutorni činovi mogu izvoditi izvan svakog" sistema konstitutivnih pravila, još uvek ne sledi da njihovo izvođenje u jeziku nije deo oblika ponašanja kojim upravljaju pravila. Ja zastupam oba gledišta, ali samo odgovor na treće pitanje je od ključnog značaja za ovaj moj ogled, jer je to ono gledište koje izražava hipotezu po kojoj govoriti jedan jezik znači uključiti se u oblik ponašanja kojim upravljaju pravila. 1 konačno dva odgovora o pravilima: prvo, da li mora postojati i kazna za kršenje pravila ako je to pravilo ono pravo? Da li sva pravila moraju biti normativna? Moj odgovor je - ne moraju. Ne povlači svako konstitutivno pravilo kaznu. Na kraju krajeva, kakva je kazna za kršenje pravila po kome se bezbol igra sa po devet igrača na svakoj strani? U stvari, teško je videti kako se u šahu može prekršiti pravilo o
94
DŽON SERL
šah-matu ili u fudbalu pravilo o golu. Drugo, da li se može slediti neko pravilo, a da se to i ne zna? Nekim ljudima smeta što ja tvrdim da postoje pravila u jeziku koja mi otkrivamo kao nova za nas čak i ako smo ih se sve vreme pridržavali. Uzmimo jedan očigledan fonološki primer: u mom dijalektu „linger" se ne rimuje sa „singer", niti.se „anger" rimuje sa „hanger", iako se po načinu pisanja čini da ovi parovi treba da se rimuju. Međutim „linger" i „anger" sadrže glas (g) iza glasa (t|), dok „singer" i „hanger" imaju samo glas (n) čime se u izgovoru dobija (siT]3r) i (lirjgSr). Ako uzmete listu primera sličnih ovim, videćete da postoji sledeće pravilo: svuda gde je reč izvedena iz glagola, glas (g) je izostavljen u izgovoru, a tamo gde nije tako izvedena, glas (g) se izgovara. Tako imamo „sing": „singer"; „hang": „hanger"; „bring": „bringer"; ali, „linger", „anger", „finger, „longer" nisu izvedene od glagola „ling" ,,ang", „fing" i „long". Štaviše, želim da tvrdim da je to pravilo, a ne samo pravilnost, kao što se može videti, kako iz činjenice da svako odstupanje prepoznajemo kao pogrešan izgovor, tako i iz činjenice da pravilo, po svom projektivnom karakteru, pokriva i nove slučajeve. Zamislimo, na primer, da smo izmislili imenicu „longer" izvodeći je iz glagola „to long" (čeznuli). „Longer" = (po definiciji) one who longs (onaj koji čezne). Tada bi u rečenici „This longer longs longer than that longer" kod izgovaranja prvog i poslednjeg „longer" bio izostavljen glas (g) dok bi se to oštro (g) zadržalo u izgovoru reci „longer" koja je u sredini. Ovo pravilo nije sadržano u svim dijalektima engleskog jezika i ja ne tvrdim da nema izuzetaka - ali i pored toga to je dobro pravilo. Izgleda mi očevidno da to jeste pravilo i to takvo da ga sledimo čak i ako ne znamo da to činimo (u smislu da možemo da ga formulišcmo). Ovakvi primeri u našem istraživanju imaju sledećc implikacije. Ponekad, da bismo na odgovarajući način
GOVORNI ČINOVI
95
objasnili neko ljudsko ponašanje, moramo da pretpostavimo daje ono izvedeno u skladu sa nekim pravilom, čak i ako sam delatelj nije u stanju da navede pravilo po kome dela i možda čak nije svestan činjenice da on dela u skladu sa tim pravilom. To što on zna kako da čini nešto može se objasniti na odgovarajući način samo pomoću pretpostavke da on zna (daje zadobio, usvojio, naučio) pravilo po kome je to tako i tako, čak i ako u jednom značajnom smislu on možda ne zna da mu je to pravilo poznato, ili da ono Što on čini - čini delom zbog tog pravila. Dva obeležja ponašanja kojim upravljaju pravila, za razliku od prosto uobičajenog ponašanja jesu da mi odstupanje od uzora prepoznajemo kao na neki način pogrešno ili nedostatno ponašanje i da pravilo, za razliku od uobičajenog ponašanja u prošlosti, automatski pokriva sve nove slučajeve ponašanja. Suočen sa slučajem koji ranije nikada nije iskusio, delatelj zna šta treba da uradi.
2.6. Značenje Ilokutorni činovi se izvode u izričaju zvukova ili pravljenju znakova. Kakva je razlika između izricanja glasova ili označavanja znakova, i izvođenja jednog ilokutornog čina? Jedna od razlika je ta da se za glasove ili znakove koje neko proizvodi u izvođenju ilokutornog čina kaže da imaju značenje; druga razlika, koja je povezana s ovom prvom, jeste da se za nekoga kaže da izričajem ovih zvukova ili znakova nešto podrazumeva (misli). Odlika govorenja je da kada neko nešto kaže, onda on sa onim što kaže nešto podrazumeva; i za ono što neko izgovara, za skup zvukova koje neko emituje kaže se da ima značenje. Dolazimo sada do druge tačke na kojoj se slama naše poredenje između izvođenja govornih činova i igranja igara. Za figure u
96
DŽON SERL
igri, kao što je šah, ne kaže se da imaju značenje i, štavišc, kada neko vuče potez u šahu, za njega se ne kaže da on time bilo šta podrazumeva ili misli već samo da on povlači određeni potez. Ali šta u stvari znači kada kažemo da neko nešto podrazumeva time što nešto kaže i šta to znači kada kažemo da nešto ima značenje? Da bismo odgovorili na prvo od ova dva pitanja predlažem da pozajmimo neke ideje od Pola Grajsa (Grice), s tim što ćemo ih malo izmeniti. U svom članku pod naslovom Značenje14, Grajs analizira pojam ,,ne-prirodno značenje" 15 i to na sledeći način. Reći da govornik G podrazumeva nešto sa X znači reći da G želi da izazivajući kod slušaoca S prepoznavanje njegove namere (intencije), izričajem X kod slušaoca S proizvede neki efekat. Mada ne mislim da je ovo objašnjenje sasvim adekvatno, i to iz razloga koje ću kasnije i objasniti, mislim da je ono dobro kao uvod u objašnjavanje značenja, prvo zato Što uspostavlja vezu između značenja i intencije, i drugo, zato što obuhvata sledeće suštinske odlike jezičke komunikacije. Govoreći, ja pokušavam da saopštim nešto svome slušaocu, navodeći ga da prepozna moju nameru (intenciju) da mu upravo to saopštim. Nameravani efekat kod slušaoca postižem tako što ga navodim da prepozna moju intenciju da postignem taj efekat i čim slušalac prepozna šta je moja intencija, šta želim da postignem, ta moja intencija je već postignuta. On razume šta ja govorim čim u izričaju onoga što ja govorim prepoznaje moju intenciju kao intenciju da upravo to kažem. Ovo ću ilustrovati jednim veoma jednostavnim primerom. Kada kažem „Zdravo", moja intencija je da kod slušaoca proizvedem znanje da je on pozdravljen. 14 l'hilmophical Revirw. juli. 1957. str. 377-388. 15 Grajs pravi razliku umedu ..meaning nn" (to jesi 'non-natuial' - „neprirodnu značenje") od smisla reci ..mean" u „Oblaci znače kiSu" i ..Ove tačkice znače boginji".
GOVORNI ČINOVI
97
Ako on to prepozna kao moju nameru da kod njega proizvedeni to znanje, tada on tim prepoznavanjem zadobija to znanje. Ma koliko ono bilo vredno, ovo objašnjenje značenja mi izgleda nedostatno bar u dva suštinska pogleda. Prvo, ono uspeva da objasni obim u kome značenje može biti stvar pravila ili konvencija. Ovaj prikaz značenja ne pokazuje vezu između onog šta to što on kaže stvarno znači u jeziku. Drugo, definisanjem značenja preko nameravanog efekta kod slušaoca, on ilokutorne činove brka sa perlokutornim. Grubo rečeno, Grajs, u stvari, definiše značenje putem intencije da se izvede perlokutorni čin, ali reći nešto i nešto podrazumevati jc stvar intencije izvođenja ilokutornog a ne pcrlokutornog čina. Sada ću objasniti oba ova prigovora i pokušaću da popravim Grajsovo objašnjenje kako bi ti prigovori bili otklonjeni. Da bih ilustrovao prvi prigovor daću jedan protivprimer ovakvoj analizi značenja. Svrha navođenja tog protivprimera biće da pokažem vezu između onoga što govornik podrazumeva i onoga što reci koje on izriče znače. Pretpostavimo da sam američki vojnik u II svetskom ratu i da su me zarobile italijanske jedinice. Pretpostavimo takode da ja želim da oni poveruju da sam ja, u stvari, nemački vojnik, kako bi ih naveo da me oslobode. Ono što bih ja želeo da učinim jeste da im na nemačkom ili italijanskom kažem da sam ja nemački vojnik. Ali, pretpostavimo da ja ne znam dovoljno ni nemački ni italijanski da bih takvu rečenicu mogao da izgovorim. Tako ja pokušavam da izvedem čitavu predstavu kako bih im nekako saopštio da sam ja nemački vojnik, recitujući ono malo nemačkog Što znam, verujući da ni oni nemački ne znaju dovoljno da bi prozreli moj plan. Pretpostavimo da znam samo jedan redak nemačkog, kojeg se sećam iz neke pesme
yg
DŽON SERL
koju sam morao da naučim napamet u srednjoj školi na času nemačkog jezika. Stoga se ja, zarobljeni Amerikanac, obraćam mojim italijanskim zarobljivačima sledcćom rečenicom: „Kennst du das Land wo die Zitronen bliihen?"{t* Opišimo sada ovu situaciju koristeći grajsovske termine. Ja namcravam da kod italijanskih vojnika proizvedeni izvestan efekat, naime to da oni poveruju da sam ja nemački vojnik. Taj cfckat nameravam da proizvedeni pomoću njihovog prepoznavanja moje intencije. Moja intencija je da oni treba da pomisle da je ono što pokušavam da im kažem to da sam ja nemački vojnik. No da li iz ovog prikaza sledi da, kada ja kažem „Kennst du das Land... Ud., ono što ja podrazumcvam jeste ,,Ja sam nemački vojnik?" Ne samo da to ne sledi, već u ovom slučaju ja čak nisam sklon reći da kada izričem rečenicu na nemačkom, ono što podrazumevam jeste „Ja sam nemački vojnik41 ili čak, „Ich bin ein deutscher Soldat1', jer ono što te reči znače i što se ja sećam da one znače jeste „Znaš li zemlju u kojoj cvetaju limuni?" Naravno, ja želim da zavaram moje progonitelje i navedem ih da pomisle da ono što ja podrazumevam jeste: „Ja sam nemački vojnik", ali deo moje namere jeste da ih navedem da misle da je to ono što reči koje ja izričem znače na nemačkom jeziku. U „Filozofskim istraživanji17 ma" Vitgenštajn (razmatrajući jedan drugi problem) piše: „Reci" 'ovde je hladno' i misli 'ovde je toplo"." Razlog zbog kojeg nismo u stanju to da učinimo (izuzev u pozorišnoj predstavi) jeste u tome da je ono što možemo podrazumevati bar ponekad funkcija onoga 16 Ako n.ini se i im neverovntnim tla neko takvim izričajem u takvim okolnostima teH da proizvede Željeni efekat, možda će nekoliko imaginativnih dodataka učinili ovaj 1 sluihij niStn u'rovMiTHjim. Na primci , ja /nam tla moji gonitelji znaju da u toj oblasti ima ii.ni;it'kih vojnika obučenih u američke uniforme. Ja znam daje njima skrenula painja na HM- V iiuv i da je uputstvo da se oni puste čim kažu ko su. Ja znam da su oni lagali svog komandanta kada su mu rekli da znaju da govore nemački, dok u stvari oni Ione znaju,, itd, 17 Paragraf 510.
GOVORNI ĆINOVJ
yy
što govorimo. Značenje je nešto više od namere (intencije), a uz to, ono je, bar ponekad, stvar konvencije. Može se reći da bi, po Grajsovom objašnjenju, izgledalo da se svaka rečenica može izreći sa bilo kakvim značenjem pod uslovom da okolnosti omogućuju odgovarajuće intencije. Ali, ovo ima za posledicu to da značenje rečenice i samo postaje još jedna okolnost. Grajsovo gledište se da popraviti tako da izdrži suočavanje sa protivprimerima ove vrste. Uzmimo slučaj u kome je moja intencija da proizvedeni izvestan efekat tako što ću slušaoca navesti da prepozna moje numere da kod njega proizvedeni taj efekat, ali sredstvo koje ja koristim u proizvođenju tog efekta se konvencionalno - prema pravilima koja upravljaju upotrebom tog sredstva - koristi za proizvođenje sasvim različitih ilokutornih efekata, a nema ni pozornice niti uslova koji bi nam dozvoljavali da kažemo jedno a da podrazumevamo nešto drugo. Stoga Grajsovo objašnjenje moramo da prepravimo tako kako bismo objasnili da je ono što neko podrazumeva kada izriče neku rečenicu više nego slučajno povezano sa onim što ta rečenica znači u jeziku kojim on govori. Našom analizom ilokutornih činova moramo obuhvatiti i njihovu intencionalnu i konvencionalnu stranu, a posebno odnos između ovih dveju strana. U izvođenju nekog ilokutornog čina u doslovnom izričaju neke rečenice govornik namerava da proizvede izvesni efekat putem navođenja govornika da prepozna njegovu intenciju da proizvede taj efekat. Štaviše, ako on reci upotrebljava doslovno, njegova intencija je da ovo prepoznavanje bude postignuto pomoću činjenice da pravila upotrebe izraza koje on izriče povezuju te izraze sa proizvođenjem tog efekta. I u našoj analizi ilokutornog čina treba da pokažemo upravo ovu kombinaciju elemenata. Vratimo se sada drugom prigovoru na Grajsovo objašnjenje. Po njemu, reći nešto i nešto podrazumevati
10()
DŽON SERL
stvar je namere (intencije) da se izvede neki perlokutorni čin. U primerima koje Grajs daje, navedene posledice su uvek perlokutornc. Ja pak tvrdim da je reći nešto i nešto podrazumcvati stvar intencije da se izvede ilokutorni čin. Prvo, nemoguće je da nameravani efekti izričaja koji se podrazumeva bude perlokutorni; jer mnoge vrste rečenica koje se koriste za izvođenje ilokutornih činova imaju značenje koje nije povezano sa njihovim perlokutornim efektom. Na primer, nikakav prclokutorni efekat nije povezan sa pozdravljanjem. Kada kažem 'Zdravo' i to podrazumevam, moja intencija nije nužno da proizvedeni ili izazovem bilo koje stanje ili akciju kod mog slušaoca, izuzev njegovog znanja da je pozdravljen. Ali to znanje je prosto njegovo razumevanje onog Što sam ja rekao, a ne dodatni odgovor ili efekat. Štaviše, nema, na primer, perlokutornog efekta koji bi razlikovao obećanje od čvrstog tvrđenja namere (intencije) i proricanja. Sva tri teže da kod slušaoca stvore neka očekivanja o budućnosti, ali „Ja obećavam" ne znači isto što i „Ja proričem" ili „Ja nameravam". Svako objašnjenje značenja mora pokazati da kada kažem „Ja obećavam" ili „Zdravo" i to podrazumevam, ja to činim u onom smislu reci „podrazumevati" kao kada kažem „Izlazi" i to podrazumevam. Pa ipak, Grajsovo objašnjenje primereno je samo poslednjoj od tri navedene rečenice. Naime, to je jedina rečenica čije je značenje takvo da u uobičajenim slučajevima govornik koji je izriče i to podrazumeva, namerava da proizvede kod slušaoca 1 'efekat one vrste koju Grajs razmatra. Značenje rečenice „Izlazi" povezuje tu rečenicu sa jednim određenim nameravanim perlokutornim efektom, naime, navođenjem slušaoca da izađe. Značenja rečenica „Zdravo" i „Ja obećavam11' to ne čine. Drugo, čak i tamo gde postoji korelativni perlokutorni efekat, ja mogu da kažem nešto i da to podrazu-
GOVORNI ClNOV]
101
mevam, a da, u stvari, ne nameravam da proizvedeni taj efekat. Tako, na primer, ja mogu da izjavim nešto ne vodeći računa o tome da li moji slušaoci u to veruju ili ne, već prosto zato što smatram da je moja dužnost da to učinim. Treće, obično nije slučaj da onaj koji govori nekom sa određenom namerom - da mu, na primer, saopšti neki podatak - ima nameru da slušaočev razlog, ili samo jedan od tih razloga zbog kojih mu slušalac veruje ono što mu govori, bude upravo namera onoga koji govori da mu se poveruje. Kada čitam, recimo, filozofsku knjigu, postoje mnogobrojni razlozi da verujem odnosno ne verujem u ono što autor kaže, ali medu razlozima za moje verovanje u ono što autor kaže ne može biti i moje prepoznavanje njegove namere da mu ja poverujem ono što piše. Niti će, naravno ukoliko autor nije sam krajnje egocentričan, njegova namera biti da me navede da u to verujem samo zato Što prepoznajem njegovu nameru da me navede da u to verujem. Grajsovska refleksivna intencija ne može se primeniti na perlokutorne efekte. Ali, gde se onda ona može primeniti? Podsetimo se na neke činjenice koje pokušavamo da razjasnimo. Opštenje medu ljudima ima neka izuzetna svojstva koja se ne javljaju kod većine drugih oblika ljudskog ponašanja. Jedno od njegovih najneobičnijih svojstava jeste sledeće: ako ja pokušavam da nekom nešto kažem, tada (pod pretpostavkom da su zadovoljeni izvesni uslovi) čim on prepozna da ja pokušavam nešto da mu kažem i prepozna šta je to što pokušavam da mu kažem, ja sam već uspeo da mu to kažem. Štaviše, ako on ne prepoznaje da ja pokušavam da mu nešto kažem i šta pokušavam da mu kažem, ja ne uspevam u potpunosti da mu to kažem. U slučaju ilokutornih činova mi uspevamo da učinimo ono što pokušavamo
102
DŽON SERL
da učinimo, navodeći naše slušaoce da prepoznaju šta je to što pokušavamo da učinimo. Ali 'efekat' na slušaoca nije njegovo verovanje ili njegov odgovor. Taj efekat se sastoji prosto u slušaočevom razumcvanju govornikovog izričaja i ja ga nazivam ilokutornim efektom. Dakle, preliminarno rečeno, refleksivna intencija deluje na sledeći način: govornik G namerava da kod slušaoca 5 proizvede jedan ilokutorni efekat IE time što će navesti 5-a da prepozna G-ovu nameru da proizvede / £ 1 8 . Tipičan nameravani efekat značenja je razumevanjc, ali razumevanje nije ona vrsta efekta koju nalazimo u Grajsovim primerima efekata. Razumevanje nije perlokutorni efekat. Niti se Grajsovo objašnjenje može prikazati tako da se značenje analizira preko razumevanja. Takvo objašnjenje bilo bi krajnje cirkularno, jer je značenje i suviše tesno povezano sa razumcvanjem da bi razumevanje moglo poslužiti kao osnova za analizu značenja. Zato ću u svojoj analizi ilokutornih činova razlikovati ono što čini razumevanje doslovnog izričaja preko (nekih od) pravila koja se tiču elemenata izrečene rečenice i preko slušaočevog prepoznavanja rečenice kao predmeta ovih pravila. Moj prvi i drugi prigovor Grajsovom objašnjenju idu zajedno, a ako su oba valjana, dobićemo ovakvu sliku: na strani govornika reći nešto i to podrazumcvati. tesno su povezani sa namerom da se kod slušaoca proizvede izvestan efekat; na strani slušaoca pak, razumevanje govornikovog izričaja tesao je povezano 18 Ova formulacija slučajno i/btgnva protiv-pri more onog lipa koje uvodi Strosn. (V'ideti, P. F. Strawson, 'Intenlion and convention in spcech acts', Philosophical Revien. oktobar. IW>4. sir. 4M-46I)). U Strosnovnm primeru Govornik u n m n da Mutanta navede da verujc u Mita time tto če navesii .VluSaoca da prepozna njegovu - Govornikovi] nameru da on u lo poverujc. Ali Govornik ne izvodi nikakav ilokutorni Hu. Oim se speci li kuje da ju namera da se obe/.bedi ilokutorni efckat, ova vrsta proiiv-prime ra je eliminisana Naravno, oslaje dalje da se spi-cifikuje Sta je ilokutorni efekal bez zapadanja u cirkiilamost i beskrajne regresije intencija. Ali laj problem ćemo ostavili za kasnije.
GOVORNI ČINOVI
1()3
sa prepoznavanjem njegovih intencija. Kod doslovnih izričaja, most između govornika i slušaoca čini njihov zajednički jezik. Taj most ih povezuje na sledeći način: 1. Razumevanje rečenice jeste saznavanje njenog značenja. 2. Značenje rečenice određeno je pravilima i ta pravila određuju uslove izričaja rečenice i za šta taj izričaj važi. 3. Izričaj rečenice i značenje su stvar (a) namere (i-1) da se slušalac navede da zna (prepozna, postane svestan) da izvesno stanje stvari, određeno izvesnim pravilima važi, (b) namere da se slušalac navede da sazna (prepozna, postane svestan) ove stvari putem navođenja slušaoca da prepozna i-1 19 , i (c) namere da se slušalac navede da pomoću svog znanja pravila za izrečene rečenice prepozna i-1. 4. Rečenica onda obezbeđuje konvencionalna sredstva postizanja intencije da se kod slušaoca proizvede izvestan ilokutorni efekat. Ako govornik izriče rečenicu i to podrazumeva, on će imati intencije opisane u prethodnoj tački pod (a), (b) i (c). Slušaočevo razumevanje izričaja će se jednostavno sastojati u postizanju ovih namera. I, uopšte uzev, njegove intencije će biti postignute ako slušalac razume rečenicu, odnosno ako zna njeno značenje, odnosno, ako zna pravila koja upravljaju njenim elementima. Ove Četiri tačke prikazaćemo na veoma jednostavnom primeru koji smo već naveli - izričajem rečenice „Zdravo". 1. RaZUmeVanje rečenice „ZdraVO" je SaZna19 l.i.i li se ihi truj/c sasvim izoMavitl? Ja mislim da ne može. Ne samo da G mur.i da namerava da proizvede ilokutorni efekat pomoću 5(luSaočcviig) znanja autenja rečenice, već C uz lo mora da namerava da S razume izričaj rečenice kan izričaj čul u numerom da se proizvede ilukulorni elekal IE. U to je uključena i numera da .SluSalac laku razume laj izričaj, Ako ne razume nametu 1, MuSalac neće razume li Ciovornika. Cim VluSalae hude r;i7umeo namcru 1 im će razumeti Govornika. Tako izgleda Ua nunen il.i se proizvede razumevanje uključuje namcni da TlnMir treba da razume namcru 1.
]()4
DŽON SERL
vanje njenog značenja. 2. Njeno značenje određeno je semantičkim pravilima koja određuju uslovc njenog izričaja i za šta taj izričaj važi. Pravilima je naznačeno da pod određenim uslovima izričaj „Zdravo" važi kao govornikovo pozdravljanje slušaoca. 3. Izricati rečenicu „Zdravo" i to podrazumevati stvar je (a) namere da se slušalac navede da prepozna da je pozdravljen, (b) namere da se slušalac navede da prepozna da je pozdravljen time što se on navodi da prepozna govornikovu intenciju da ga pozdravi i (c) namere da se slušalac navede da pomoću svog znanja značenja rečenice „Zdravo" prepozna govornikovu intenciju da ga pozdravi. 4. Rečenica „Zdravo" tada obezbeduje konvencionalno sredstvo za pozdravljanje. Ako govornik kaže „Zdravo" i to podrazumeva, on će imati namere (a), (b) i (c). Slušaočevo razumevanje tog izričaja sastojaćc se prosto u postizanju ove govornikove intencije. Uopšte uzev, govornikove intencije biće postignute ako slušalac razume rečenicu ,,Zdravo"> odnosno, ako razume njeno značenje, odnosno, ako razume da pod određenim uslovima njen izričaj važi kao pozdravljanje. U određenju ovog primera upotrebio sam reč „pozdravljanje" što je naziv za jedan ilokutorni čin. Stoga bi taj primer bio cirkularan ako bi sam za sebe bio predstavljen kao analiza značenja, jer je već u samom pojmu pozdravljanja sadržan pojam njegovog značenja. Ali to je samo odlika ovog primera, a ne same analize, postoje najzad analiza data preko pravila i slušaočevog znanja pravila i stoga u analizansu nije sadržan nijedan termin koji kao deo svog sopstvenog značenja uključuje pojam „znači" (means). Razliku između originalne grajsovske analize značenja nn i moje prepravljene analize različitog shvatanja kazivanja i podrazumevanja nečega možemo ukratko predstaviti na sledeći način:
GOVORNI ČINOVI
JQ
1. Grajsova originalna analiza: Govornik G podrazuvema nn nečega sa X = (a) G namerava (i-1) da izričaj / A'-a proizvede kod slušaoca S izvestan perlokutorni efekat PE. b) <7-ova namera je da / proizvede PE putem prepoznavanja /-/. 2. Prepravljena analiza: G izriče rečenicu R i to podrazumeva, (odnosno, misli doslovno ono što kaže) = G izriče R i (a) Govornik G namerava (/-/) da izričaj / rečenice R proizvede kod slušaoca S znanje (prepoznavanje, svest o tome) da važe stanja stvari, određena (nekim od) pravila za R. (Nazovimo ovaj efekat ilokutornim efektom JE). (b) G namerava da izričaj / putem prepoznavanja i-1 proizvede IE. (c) Namera govornika G je da se i-1 prepozna pomoću slušaočevog znanja nekih pravila koja upravljaju (elementima) rečenice R. 2.7. Razlika između sirovih i institucionalnih Činjenica Mi imamo neku određenu predstavu o tome Šta čini svet, pa tako i o tome šta čini znanje o svetu. Tu predstavu lako možemo prepoznati, ali teško je možemo i opisati. To je slika sveta koji se sastoji od sirovih činjenica i znanja kao znanja tih sirovih činjenica. Pod tim podrazumevam i to da postoje izvesne paradigme znanja koje se uzimaju kao model svakog znanja. Razlike između tih paradigmi su ogromne, recimo, od znanja da "Ovaj kamen stoji pored tog kamena" do znanja da se „Tela privlače silom koja je u obrnutoj srazmeri kvadratu njihovog rastojanja, i u direktnoj
1(J5
DŽON SERL
srazmeri sa proizvodom njihovih masa" ili znanja da „Osećam bol". Međutim, sve ove različite paradigme imaju neke zajedničke odlike. Jedna od njih je, može se reći, i ta da su pojmovi koji čine znanje u suštini fizički ili, u njihovoj dualističkoj verziji ili fizički ili misaoni. Model za sistematsko znanje ove vrste su prirodne nauke, a osnova za sve znanje te vrste su, po opštem slaganju, jednostavna empirijska opažanja zabeležena u našem čulnom iskustvu. Očigledno je da se veliki jezički skupovi kojim se na izgled tvrde činjenice ne služe pojmovima koji su deo ove predstave. Poznato je da tvrđenja u etici i estetici ne mogu jednostavno da se uklope u ovu predstavu, a filozofi koji su je prihvatali težili su da sa tim tvrđenjima postupaju tako što su govorili da ona uopste ne postoje, već da su to samo izrazi osećanja, ili da su ona čisto autobiografska tvrđenja psihološke vrste koja, kako Hjum (Hume) kaže, beleže osećanja. Ne može se reći da je nedoslednost ovakvog načina postupanja sa problemima koje postavljaju etika i estetika umanjila njihovu popularnost, ali ta popularnost je, ako ništa drugo, bar dokaz snage ove predstave. Ostavljajući po strani pitanje statusa tvrđenja u etici i estetici, koje se ionako smatraju kontroverznim disciplinama, mora se ponoviti da postoje mnoge vrste činjenica. Među njima su Činjenice koje su očigledno objektivne, a ne stvar našeg mišljenja, osećaja ili osećanja uopšte, a koje bi bilo teško ili čak nemoguće uključiti u ovu predstavu. Činjenice te vrste nalazimo svakog dana u novinama, na primer. „Gospodin Smit se oženio gospođicom Džons"; „Ekipa 'Plavih' pobcdila je 'Žute' rezultatom 3 prema 2 u 11 ininga"*; „Grin optužen za krađu"; „Kongres usvojio Zakon o nacionalizaciji". Sigurno postoji neki lak način pomoću koga 20 Uporedi E. M. Anscombe: ..On Brute Facts", Analj/sis, tom 18. br 3. 1958. • U bezholu slično onome Sto je set u tenisu (Pnm. prev.)
GOVORNI ClNOVl
jQy
bi klasična predstava mogla da objasni ovakve činjenice. To jest, ne postoji jednostavan skup tvrđenja o fizičkim ili psihološkim svojstvima stanja stvari na koje bi se mogla svesti tvrđenja o Činjenicama ove vrste. Venčanje, utakmica bezbola, suđenje i donošenje zakona uključuju niz raznih fizičkih pokreta, stanja i sirovih osećanja. Ali određenje jednog od ovih događaja samo u takvim terminima nije za sada i određenje toga kao venčanja, igre bezbola, suđenja ili donošenja zakona. Fizički događaji i sirova osećanja važe kao delovi takvih događaja samo ako-su ispunjeni drugi uslovi i ako u njihovoj osnovi leže neke vrste institucija. Predlažem da činjenice kao što su one koje sam naveo u prethodnom pasusu zovemo institucionalnim činjenicama. One su stvarno činjenice, ali njihovo postojanje, za razliku od postojanja sirovih činjenica, pretpostavlja postojanje izvesnih ljudskih institucija. Neki oblici ponašanja važiće kao ženidba gospodina Smit gospođicom Džons samo ako postoji institucija braka. Na sličan način, samo postojanjem institucije bezbola izvesni pokreti nekih ljudi čine pobedu 'Plavih' nad 'Žutim' sa 3 prema 2 u 11 ininga. I da upotrebimo prostiji primer, samo na osnovu postojanja institucije novca ja sada u ruci držim novčanicu od pet dolara. Oduzmite instituciju i sve što ja imam u ruci je samo komad papira sa raznim sivim i zelenim znacima21. Ove „institucije" su sistemi konstitutivnih pravila. U osnovi svake institucionalne činjenice leži (sistem) pravilo(a) oblika „X važi kao Y u kontekstu K". Naša pretpostavka da govoriti neki jezik jeste izvoditi Činove u skladu sa konstitutivnim pravilima dovodi nas do sledeće pretpostavke: činjenica da ljudi izvode izvesne 21 Sirovi' činjenice, kao šio je, recimo, činjenica da sam ja težak INI funti, zahtevaju. naravno, izvesne konvencije merenja ležim; kao i neke lingvističke institucije da bi mogli da se izraze u jeziku. Ali lime činjenica koja se Ivrdi je ipak sirova činjenica M razliku od činjenice da se ona tvrdi, i koja je institucionalna činjenica.
J()g
DŽON SERL
govorne činove, na primer, daju obećanja, institucionalna je činjenica. Stoga mi ne pokušavamo da takve činjenice analiziramo pomoću sirovih Činjenica. U vezi s tim, sada ćemo ispitati neprimerenost shvatanja saznanja po kome se pomoću znanja sirovih Činjenica mogu objasniti institucionalne činjenice. Ispitaćemo moju postavku da pojmovi koji čine klasičnu predstavu o znanju nisu dovoljno bogati da opišu institucionalne činjenice. Da bi se slikovitije prikazala ta neprimerenost, zamislimo kako bi to izgledalo kada bismo institucionalne činjenice opisivali samo pomoću sirovih termina. Zamislimo grupu dobro obučenih posmatrača koji igru američkog fudbaia opisuju tvrđenjima o sirovim Činjenicama. Kako bi izgledao njihov opis ove igre? U nekim disciplinama prostim korišćenjem statističkih tehnika može se dosta toga reći, a mogu se čak formulisati i neki 'zakoni*. Na primer, možemo zamisliti da bi naši posmatrači posle izvesnog vremena otkrili zakon periodičnog zbijanja redova igrača koji bi glasio otprilike ovako: u statistički pravilnim intervalima organizmi u majicama iste boje skupljaju se zajedno u krug. Uz to, u isto tako pravilnim vremenskim razmacima kružno okupljanje sledi linijsko okupljanje (timovi se svrstavaju za igru), a posle linijskog okupljanja dolazi do pojave linijskog međusobnog prodiranja. Takvi zakoni bi po svojoj prirodi bili statistički ali to ne bi umanjivalo njihovu vrednost. Međutim, bez obzira koliko će podataka ove vrste sakupiti naši posmatrači i bez obzira koliko se induktivnih generalizacija može napraviti na osnovu tih podataka, oni još uvek ne daju opis američkog fudbaia. Šta tom njihovom opisu nedostaje? Nedostaju mu pojmovi iza kojih stoje neka konstitutivna pravila, pojmovi kao Što su gol, ofsajd, igra, poeni, prva kućica, prekid igre, itd. Stoga ono što tom opisu nedostaje jesu sva ona istinita tvrđenja koja se mogu napraviti o igri fudbaia
GOVORNI ČINOVI
109
pomoću ovih pojmova. Tvrđenja koja nedostaju su upravo ono što događaje na igralištu opisuje kao igru fudbala. Drugi opisi, opisi sirovih činjenica mogu se objasniti pomoću institucionalnih činjenica. Ali institucionalne činjenice mogu biti objašnjene samo pomoću konstitutivnih pravila koja leže u njihovoj osnovi. Verujem da niko ne bi ni pokušao da opiše fudbal pomoću sirovih činjenica. Pa ipak, zanimljivo je da su neki ljudi pokušavali da daju semantičku analizu jezika koristeći samo pojmovnu strukturu sirovih činjenica, a zanemarujući semantička pravila koja leže u osnovi tih sirovih činjenica. Neke od tih analiza poseduju jednu vrstu uvcrljivosti prima facie jer kao i u našoj zamišljenoj naučnoj studiji o pravilnostima u fudbalu, i u našem jezičkom ponašanju postoje pravila. Međutim, pravilnosti koje se javljaju bilo kao pravilna korelacija stimulusa i odgovora (na primer, ako proizvodim sledeće zvuke „Ima li tamo soli?", na šta, kada soli ima, subjekat proizvodi zvuk „Da"), ili kao korelacija između izričaja i stanja stvari (na primer, zvuči, „Molim vas, dodajte mi so" proizvode se jedino kada ima soli i tamo gde je ima), moraju svakome ko zastupa ovakvo shvatanje semantike izgledati potpuno neobjašnjene. Očigledno objašnjenje za sirove pravilnosti u jeziku (to jest, da glasovi koje ljudi proizvode teže da se javljaju u nekim stanjima stvari ili u prisustvu izvesnih stimulusa) jeste da se oni koji govore neki jezik uključuju u oblik intencionalnog ponašanja kojim upravljaju pravila. Pravilima se objašnjava pravilnost na isti onaj način na koji se pravilima fudbala objašnjavaju pravilnosti u igri fudbala. Bez pravila, izgleda, ne bi bilo ni objašnjenja ni ove pravilnosti.
Treće poglavlje
STRUKTURA ILOKUTORNIH ČINOVA
Sada smo pripremili osnovu za potpuniju analizu ilokutornih činova. Počeću sa davanjem obećanja, jer kako stvari stoje sa ilokutornim činovima, baš ovaj je i prilično formalan i dobro uobličen. Kao i na brdovitom terenu, i na njemu se dobro vide njegove geografske crte. Videćcmo još da je značaj ilokutornog čina davanja obećanja mnogo opštijc prirode, i da ono što na njegovom primeru naučimo ima opštiju primenu. Da bismo analizirali ilokutorne činove davanja obećanja zapitajmo se najpre koji su uslovi nužni i dovoljni da bi se čin davanja obećanja izveo uspešno i potpuno u izričaju date rečenice. Na ovo pitanje pokušaću da odgovorim navođenjem tih uslova kao niza iskaza tako da konjukcija članova tog skupa povlači iskaz daje govornik napravio uspešno i potpuno obećanje, a iskaz da je govornik napravio takvo obećanje povlači ovu konjukciju. Tako će svaki od uslova biti nužan uslov za uspešno i potpuno izvođenje čina davanja obećanja, a uzeti zajedno kao niz uslova biće dovoljan uslov za takvo izvođenje. Postoje razne vrste mogućih nedostataka ilokutornih činova, ali nije svaki od ovih nedostataka dovoljan da taj čin u potpunosti poništi. U nekim slučajevima uslov može biti sadržan
GOVORNI ČINOVI
JJJ
u samom pojmu čina o kojem je reč, a da ne bude ispunjen u nekom konkretnom slučaju, pa ipak će taj Čin biti izveden. U takvim slučajevima reći ću daje čin „nedostatan". Moj pojam nedostatnosti ilokutornog Čina tesno je povezan sa Ostinovim (Austinc) pojmom „nesrećnosti" +. Nisu svi uslovi logički nezavisni jedan od drugog. Ponekad je važno da se svaki od njih postavlja odvojeno, čak i ako se, strogo uzev, oni međusobno povlače. Ako dobijemo takav skup uslova, onda iz njega možemo izdvojiti skup pravila za upotebu sredstava kojima se naznačava ilokutorna snaga. Metod koji se tom prilikom koristi može se uporediti sa otkrivanjem pravila šaha time što ćemo se zapitati koji su nužni i dovoljni uslovi pod kojima možemo reći da je neko povukao potez lovcem, ili matirao protivničkog igrača, itd. Mi smo, u stvari, u istom položaju u kome se nalazi neko ko je naučio da igra šah a da nikada nije formulisao pravila i sada želi neku formulaciju. Naučili smo, dakle, da igramo igru ilokutornih činova, ali smo to učinili bez izričitog formulisanja pravila. Prvi korak u dobijanju takve formulacije jeste postavljanje uslova za izvođenje određenog ilokutornog čina. Stoga će ovo istraživanje imati dvostruku filozofsku svrhu. Postavljanjem skupa uslova za izvođenje određenog ilokutornog čina daćemo objašnjenje tog pojam, a uz to ćemo prokrčiti put i za drugi korak - formulisanje pravila. Možda će posle ovog opisa čitav moj poduhvat u ovom radu izgledati pomalo arhaičan i zastareo. Jedan od najznačajnijih uvida novijih radova u filozofiji jezika jeste to da mnogim ne-tehničkim pojmovima u običnom jeziku nedostaju apsolutno stroga pravila. Pojmovi igre, stolice ili obećanja nemaju apsolutno dovoljne i * U originalu _in Pclicity". (Prim, prev.) I i I .Nizini '/.'i. ><• /'•• tluw\ wnh \\i>ith. Oxford, 1926; videti posebno prcdiiidnjii N. NI. i IV.
112
DŽON SERL
nužne uslove u smislu da ako ti uslovi nisu zadovoljeni, onda nešto ne može biti igra, stolica ili obećanja, a ako jesu zadovoljeni u datom slučaju, onda to mora biti igra, stolica ili obećanje. Ali ovo uviđanje neodređenosti pojmova kojima se služimo i žargon „porodične sličnosti" koji je prati 2 ne treba da nas navede na odustajanje od pokušaja filozofske analize. Naprotiv, iz toga treba izvesti zaključak da bi neki oblici analize, posebno analize nužnih i dovoljnih uslova, trebalo da (u različitim stepenima) uključe idealizaciju analiziranog pojma. U ovom slučaju naša analiza biće usredsređena na samu srž pojma obećanja. Zanemariću, dakle, sva ona marginalna, uzgredna i delom nedostatna obećanja. Poslcdica ovakvog pristupa biće da se za uobičajenu upotrebu reči „obećanje" mogu dati protivprimeri koji se neće uklapati u ovu analizu. Razmotriću samo neke od tih protivprimera. Njihovo postojanje ne 'pobija' analizu, međutim, ti primeri iziskuju objašnjenje, kako i zašto oni odstupaju od paradigmatičnih slučajeva davanja obećanja. U početnoj analizi ja ću se ograničiti na potpuna izričita obećanja, a zanemariću ona obećanja koja su data u skraćenim frazama, ona koja su samo natuknuta, ona koja su data u metaforama, itd. Takode ću izostaviti obećanja data u izričaju rečenica koje sadrže elemente od sporednog značaja za pravljenje obećanja. Govoriću samo o kategoričkim obećanjima, a hipotctička obećanja ostavljam po strani, jer ako dođemo na kraju do nekog objašnjenja kategoričkih obećanja, onda ćemo ga lako proširiti tako da bude primenljivo i na hipotetička. Ukratko, baviću se samo jednostavnim i idcalizovanim slučajevima. Ovaj metod izgrađivanja idealizovanog modela može se uporediti sa nekom vrstom konstituisanja teorije koje nalazimo u mnogim 2 Uporedi Luilwig Wittgcns[cin: i'hilosophiail Investigations, Ntw Y»rk, 1953. paragrafi 66, 67.
GOVORNI ČINOVI
JJ3
naukama. Uzmimo, na primer, konstrukciju ekonomskih modela ili prikaze Sunčevog sistema u kojima su planete predstavljene kao tačke. Bez apstrakcije i idealizacije nema sistematizacije. U ovoj analizi javlja se još jedna poteškoća i to usled moje želje da postavim neke uslove, a da ne upadnem u neku vrstu cirkularnog objašnjenja. Ja, naime, hoću da dam listu uslova za izvođenje nekih ilokutornih činova koji uopšte ne bi pominjali samo izvođenje tih činova. Da bih dao model za ekspliciranje ilokutornih činova uopšte, potrebnd je da zadovoljim ovaj uslov. Inače, ono Što bih ja tada činio bilo bi prosto pokazivanje odnosa između različitih ilokutornih činova. Iako se neću pozivati na ilokutorne činove, neki institucionalni pojmovi, kao što je na primer „obaveza", pojavljivaće se i u analizansu [onome pomoću čega se analiza vrši] i u analizandumu [onome što se analizira]. Ja ne pokušavam da institucionalne činjenice svedem na sirove činjenice, te iza moje analize ne stoje nikakvi redukcionistički motivi. Pre se može reći da ja želim da izvesna tvrđenja institucionalnih činjenica koja se javljaju u obliku „X je dao obećanje" razložim u tvrđenja koja sadrže takve pojmove kao što su namere, pravila i stanja stvari određena pravilima. Ponekad će sama ova stanja stvari u sebi 3 sadržati institucionalne činjenice. U predstavljanju tih uslova prvo ću razmotriti slučaj iskrenog obećanja, a onda ću pokazati kako da se izmene uslovi koji dozvoljavaju neiskrena obećanja. Pošto je ovo istraživanje više semantičko nego sintaktičko, ja ću poći od pretpostavke da imamo gramatički pravilne rečenice, 3 AKinji u stvari pokušava da analizira ilokutorne činove koristeći samo sirove pojmove (izmev pojma pravila). Kan Sto i on sam ukazuje, «VH njegova analiza nije uspela. Li smatram da ona i ne može ila bude uspešnii bez uvođenja inM i (učiona Inih pojmova. Uporedi W. P. AUton: „Lingui.stic Acts". Ameriran Philosofikieat Quartertv, (nm I, br. 2.
1 [4
DZON SERL
3.1. Kako dati obećanje: složeni način Pod uslovom da govornik G izriče rečenicu R u prisustvu slušaoca S, G u doslovnom izričaju R iskreno i potpuno obećava slušaocu S da p, ako i samo ako su ispunjeni dole navedeni uslovi od 1 do 9: 1. Vaie normalni uslovi inputa i autputa. Termine 'input' i 'autput' koristim da bih obuhvatio veliki i beskrajan raspon uslova koji omogućuju svaku ozbiljnu i doslovnu 4 jezičku komunikaciju. 'Autput' bi obuhvatao uslove za razumljiv govor, a 'input' uslove razumcvanja. Oba ova uslova uključuju i to da govornik i slušalac znaju kako da govore određenim jezikom, zatim da su obojica svesni onoga što Čine, da ne postoje nikakve fizičke prepreke za komunikaciju, kao što su, recimo, gluvoća, afazija ili upala glasnih žica. Isto tako, uslov je da govornik i slušalac nisu glumci u nekom pozorišnom komadu niti jedan drugome pričaju viceve, itd. Treba posebno istaći da ovi uslovi iksljučuju prepreke za komunikaciju kao što je gluvoća, a isto tako i parazitske oblike komunikacije kao Stoje pričanje viceva ili gluma u nekom pozorišnom komadu. 2. G izražava iskaz da p u izričaju R. Ovaj uslov izdvaja iskaz od ostalih govornih činova i omogućuju nam da se u drugom dclu analize usredsredimo na specifične oblike davanja obećanja kao vrste ilokutornog čina. 3. Izražavajući dap, Gpredviđa budući G-ovčin A. U slučaju davanja obećanja obim sredstava za pokazivanje ilokutorne snage uključuje izvesne odlike iskaza. U obećanju o govorniku se predicira neki Čin, a to ne može biti čin izvršen u prošlosti. Ja ne mogu 4 Ja pravim razliku između ..ozbiljnih" izričaja i glume, učenja nekog jezika, vežbanja izgovora, ild. Takode pravim razliku između ..doslovnog" izričaja i metaforičnog, sarkastič nog. itd.
GOVORNI ČINOVI
] J5
da obećam da sam nešto uradio, kao što ne mogu da obećam da će neko drugi učiniti nešto (mada mogu da obećam da ću svakako gledati da on to učini). Pojam jednog čina, onako kako ga ja shvatam za potrebe ovog istraživanja, uključuje i uzdržavanje od čina, izvođenja niza činova kao i neka stanja i uslove. Na primer, ja mogu da obećam da neću učiniti nešto, ili da ću nešto učiniti ponovo, nekoliko puta uzastopno, ili da ću ostati u nekom stanju ili u određenim uslovima. Uslove date pod 2 i 3 nazvaću uslovima iskaznog sadržaja. Strogo uzev, pošto se objektima prediciraju.izrazi a ne činovi, ovaj uslov trebalo bi formulisati na sledeći način: Izražavajući da P, govornik G o sebi predicira neki izraz, a značenje tog izraza je takvo da ako jc taj izraz istinit o tom objektu, onda je istina da će taj objekat izvesti neki budući čin A"\ Postoje to jedna podugačka formulacija, ja sam se odlučio za gore navedenu stilsku figuru. 4. Slušalac S bi voteo da govornik G učini A, više nego da to ne učini, i G veruje da bi S radije da on učini A nego da ne učini. Suštinska je razlika između obećanja na jednoj i pretnje na drugoj strani da je obećanje zavet da će neko nešto učiniti za tebe, a ne tebi. Pretnja je zavet da će neko učiniti nešto tebi, a ne za tebe. Obećanje jc nedostatno ako je ono što se obećava nešto što onaj kome se obećanje daje ne želi da bude učinjeno. Zatim, obećanje je nedostatno ako onaj ko obećava ne veruje da onaj kome se to obećanje daje želi da to bude učinjeno, pošto potpuno obećanje mora da bude nameravano kao obećanje, a ne kao pretnja ili upozorenje. Uz to, obećanje, za razliku od pozivanja, obično zahteva neku vrstu prilike ili situacije koja iziskuje obećanje. Suštinska odlika takve prilike ili situacije, izgleda, jeste da onaj kome se obećanje daje želi 5 Vidi raspravu i> predikariji u Drugom poglavlju.
H6
DŽON SERL
(potrebno mu je, priželjkuje, itd.) da nešto bude učinjeno, a da je onaj ko obećava svestan ove želje (potrebe, Čežnje, itd.). Mislim da su za izbegavanje očiglednih protivprimera nužne obe polovine ovog dvostrukog uslova.6 Međutim, mogu se naći primeri koji na izgled protivreče ovom uslovu. Pretpostavimo da jednom lenjom studentu kažem: „Ako ne predaš rad na vreme, obećavam da ću ti za ovaj predmet dati negativnu ocenu". Da li je ovaj izričaj obećanje? Ja mislim da nije i da je prirodnije da ga opišemo kao upozorenje, ili možda Čak kao pretnju. Ali zašto se onda u jednom takvom slučaju može upotrebiti izraz „ja obećavam"? Mislim da taj izraz ovde koristimo zato što „Ja obećavam" i „Ja ovim obećavam" padaju u najjača sredstva koja postoje u engleskom jeziku u svrhu pokazivanja ilokutorne snage za obavezivanje na nešto. Stoga ove izraze često koristimo u izvođenju govornih činova koji, strogo uzev, nisu obećanja, ali u kojima želimo da naglasimo stepcn našeg obavczivanja. Da bismo to slikovitije prikazali, razmotrićcmo još jedan primcr koji na izgled protivreči ovoj analizi, ali na jedan drugi način. Ponekad čujemo ljude kako, kada žele da nešto odlučno tvrde, kažu, „Ja obećavam"*. Pretpostavimo, na primcr, da vas ja optužujem da ste ukrali neki novac i kažem „Vi ste ukrali taj novac, zar ne?" a vi na to odgovarate „Ne, nisam. Dajem vam reč [obećavam]* da nisam". Da li ste u ovom slučaju dali obećanje? Ja smatram da bi bilo krajnje neprirodno opisati vaš izričaj kao obećanje. Primerenije bi bilo da se on opiše kao odlučno poricanje. Javljanje sredstva za pokazivanje ilokutorne snage „Ja obećavam" možemo opisati kao * U srpsk»hrvatskom jeziku, međutim, ne postiiji takva upotreba glagola „obećali", (Prim. prev.) 6 Zanimljivu raspravu o ovom uslovu naći ćele u ćlanku Jeromc-a Schncewinei-a: ,,A note mi pronbring", Phdmophicat Siudies, lom 17, br. 3, april, l%*i. sir. 33-35.
GOVORNI ČINOVI
117
izvedeni oblik stvarnih obećanja koji ovde služi kao izraz dodatnog naglašavanja vašeg poricanja. U uslovu pod 4 tvrdi se, u stvari, sledeće: da bi obećanje bilo potpuno, ono što se obećava mora da bude nešto što bi slušalac hteo da bude učinjeno, ili Što on smatra da je u njegovom interesu, ili što bi radije da bude učinjeno nego da ne bude, itd. S druge strane, govornik mora biti svestan svega toga, verovati u to ili znati da je to tako, itd. Čini mi se da bi jedna primerenija formulacija ovog uslova verovatno zahtevala uvođenje tehničkih termina poput onih koje nalazimo u ekonomiji. 5. Ni G(ovorniku) ni S(lušaocu) nije očigledno da će G u normalnom toku događaja učiniti A. Ovaj uslov je primer opšteg uslova koji važi za mnoge vrste ilokutornih činova. Posledica tog uslova je da čin mora imati nekog smisla. Na primer, ako ja od nekog zahtevam da učini nešto za Šta je očigledno da on to već čini ili se sprema da učini nezavisno od mog zahteva, onda je taj moj zahtev besmislen, nepotreban i utoliko nedostatan. U nekoj stvarnoj govornoj situaciji, slušalac će, poznajući pravila izvođenja ilokutornih činova, pretpostaviti daje ovaj uslov zadovoljen. Pretpostavimo, na primer, da se u toku javnog nastupa obratim nekom iz publike i kažem: „Gledaj ovamo, Smite, obrati pažnju na ono što kažem". U tumačenju ovog izričaja publika će morati da pretpostavi da Smit nije slušao, ili da to nije bilo očigledno, te da se stoga na neki način postavlja pitanje njegove pažnje. Jer uslov za pravljenje zahteva bez nedostatka je taj da nije očigledno da slušalac čini, ili se sprema da učini, ono što se od njega zahteva. Slično je i sa obećanjima. Nije u redu da obećam nešto za šta je svima koji su zainteresovani očigledno da ću u svakom slučaju to učiniti. Ako dajem takvo obećanje, jedini način na koji slušaoci mogu da protu-
118
DŽON SERL
mače moj izričaj jeste slcdcća pretpostavka: ja verujem da nije očigledno da ja nameravam da učinim stvar koju sam obećao. Srećno oženjeni čovek koji svojoj ženi obećava da jc neće napustiti u toku naredne nedelje, prc će kod nje izazvati strepnju nego što će je umiriti. Uzgred, mislim da je ovaj uslov primer one vrste pojava koje su navedene u Zipfovom zakonu. U jeziku, kao i u većini oblika ljudskog ponašanja, deluje princip najmanjeg napora - u ovom slučaju, princip maksimuma ilokutornih ciljeva sa minimumom fonetskog napora. I uslov 5 je primer za ovaj zakon. Uslove 4 i 5 nazvaću pripremnim uslovima. Mada se u njima ne tvrde nikakve suštinske odlike, i oni su sine quibus non srećnog obećanja. 6. G namerava da izvrši A. Razlika između iskrenih i neiskrenih obećanja jc ta da kod prvih govornik namerava da izvrši obećani čin, dok kod neiskrenog obećanja ne namerava. Uz to, u iskrenim obećanjima govornik veruje da jc moguće da izvrši taj čin (ili da se od njega uzdrži). Ali, pošto mislim da njegova namera da izvrši taj Čin povlači njegovo verovanje da je to moguće učiniti (ili se od toga uzdržati), ja ovo ne postavljam kao poseban uslov. Uslov 6 nazvaću uslovom iskrenosti. 7. Kada izriče rečenicu R> G(ovornikova) intencija je da preuzme obavezu da će izvršiti A. Preuzimanje obaveze da se izvrši neki čin je suštinska odlika obećanja. Mislim daje upravo taj uslov ono po čemu se obećanje (kao i drugi Članovi te porodice činova, kao što je, recimo, zakletva) razlikuje od drugih vrsta ilokutornih činova. Naglašavam da se postavljanjem ovog uslova samo određuje govornikova namera. Drugi uslovi će razjasniti kako se ta namera ostvaruje. Jasno je, međutim, da je imanje namere (intencije) nužan uslov za davanje obećanja, jer ako
GOVORNI ČINOVI
119
govornik može da pokaže da u datom izričaju nije imao takvu nameru, onda on može pokazati da njegov izričaj nije bio obećanje. Znamo, na primer, da gospodin Pikvik, nije stvarno obećao da će se oženiti tom i tom ženom, jer znamo da nije imao odgovarajuću nameru. Ovaj uslov nazvaću suštinskim uslovom. 8. G(ovornik) namerava (i-1) da kod S(lušaoca) proizvede Z(nanje) da izričaj rečenice R treba da vati kao G(ovornikovo) preuzimanje obaveze da učini A. G namerava da pomoću (i~l) proizvede Z i njegova namera (intencija) je da i-1 bude prepoznato pomoću S(lušaočevog) znanja značenja rečenice R. Ovaj uslov obuhvata (popravljenu) Grajsovu analizu sledećeg: šta za govornika znači to da neki izričaj podrazumeva kao obećanje. Govornikova namera je da proizvede izvestan ilokutorni efekat putem navođenja slušaoca da prepozna njegovu nameru da proizvede taj efekat. Uz to, govornik ima nameru (intenciju) da se to prepoznavanje postigne zahvaljujući činjenici da značenje rečenice koju on upotrebljava konvencionalno povezuje to prepoznavanje sa proizvođenjem tog efekta. U ovom slučaju govornik pretpostavlja da su semantička pravila (koja određuju značenje) izrečenih izraza takva da se taj izričaj smatra preuzimanjem neke obaveze. Ukratko, kao što ćemo videti u sledećem uslovu, pravila omogućuju da se pravljenjem ovog izričaja postigne namera postavljena u suštinskom uslovu 7. Izražavanje tog postizanja, način na koji govornik obavlja svoj posao, opisan je u uslovu 8. 9. Semantička pravila dijalekta kojim G i S govore takva su da je rečenica R ispravno i iskreno izrečena ako i samo ako su ispunjeni uslovi od 1 do 8.1 7 Ovo može da bude zbunjujući- u odnosu na LMov broj 1. Uslov broj 1 je opSli uslov ivake ozbiljne jezičke komunikacije i pije svojstven samo ovom ili onom dijalektu. Uz to. upotreba dvostrukog kondicionala u ovom uslovu isključuje dvosmislene rečenice. Moramo, dakle, poći od to^a da je /( nedvosmisleno.
|2()
DŽON SERL
Svrha ovog uslova je da objasni da je izrečena rečenica ona rečenica koja se prema semantičkim pravilima upotrebljava za pravljenje obećanja. Zajedno sa uslovom 8, on otklanja protivprimere, kao što je, recimo, onaj sa zarobljenim vojnikom koji smo ranije naveli. Značenje neke rečenice je u potpunosti određeno značenjem njenih elemenata, kako leksičkih tako i sintaktičkih. Drugim recima, pravila za izričaj rečenice određena su pravilima njenih sastavnih delova. Kasnije ćemo pokušati da formulišemo pravila za sastavne delove rečenice koji pokazuju da je ilokutorna snaga, snaga obećanja. Uslov t se uzima dosta široko, tako da zajedno sa drugim uslovima on obezbeđuje da S(lušalac) razume dati izričaj. Odnosno, zajedno sa uslovima od 2 do 9, uslov 1 povlači da se kod S(lušaoca) proizvodi ilokutorna posledica Z(nanje) putem S(lušaočevog) prepoznavanja G(ovornikove) namere da tu posledicu proizvede; to prepoznavanje postiže se pomoću 5(lušaočevog) znanja značenja rečenice R. Ovo se uvek može navesti i kao poseban uslov. Pogotovu ako čitalac misli da i suviše tražim od uslova o 'inputu' i 'outputu', rekavši da on treba da garantuje da će slušalac razumeti izričaj, ovaj uslov treba uzeti kao poseban uslov. 3.2. Neiskrena obećanja Do sada smo razmatrali samo slučajeve iskrenog obećanja. Ali i neiskrena obećanja su isto tako obećanja, te ćemo sada pokazati u kojim uslovima su takva obećanja moguća. Kod neiskrenih obećanja govornik nema sve one namere koje ima kada daje iskreno obećanje. Posebno nedostaje namera izvođenja obećanog čina. Međutim, govornik tvrdi da ima tu nameru. I upravo zbog toga što on tvrdi da ima namere koje u stvari nema, mi njegov čin opisujemo kao neiskren.
GOVORNI ČINOVI
12^
Obećanje uključuje izražavanje namere, bilo iskrene bilo neiskrene. Da bi se napravilo mesto i za neiskrena obećanja, treba samo da izmenimo naše uslove tako da se njima tvrdi da govornik preuzima odgovornost za imanje takve namere, a ne da on tu nameru stvarno i ima. Nagoveštaj da govornik uzima takvu odgovornost je činjenica da on ne može reći, na primer, „Ja obećavam da. ću učiniti A, ali ja ne nameravam da učinim v4" a da to ne bude apsurdno. Reći „obećavam da ću učiniti A" znači preuzeti odgovornost za nameravanje da se učini A i ovaj uslov važi bez obzira da li je taj izričaj bio iskren ili neiskren. Da bi neiskreno obećanje bilo moguće, morali bismo izmeniti uslov 6 tako da on traži ne da govornik ima nameru da učini A, već da preuzima odgovornost za nameravanje da učini A. Da bismo izbegli primedbu da je ovo objašnjenje cirkularno, izrazićemo ga na sledeći način: 6a. Namera G(ovornika) je da ga izričaj rečenice R učini odgovornim za nameravanje da učini A. Kada tako izmenimo uslov 6 (a iz analizanduma i uslova 9 izostavimo reč „iskreno") naša analiza je neutralna u pogledu pitanja da li je obećanje iskreno ili neiskreno. 3.3. Pravila za upotrebu sredstva za pokazivanje ilokutorne snage Naš sledeći zadatak je da iz skupa datih uslova izvučemo skup pravila za upotrebu pokazatelja ilokutorne snage. Očigledno je da nam za ovaj zadatak nisu podjednako važni svi dati uslovi. Uslov 1 i uslovi oblika 8 i 9 važe uopšte za sve vrste normalnih ilokutornih činova, a ne samo za obećanja. Pravila za pokazivanje ilokutorne snage davanja obećanja odgovaraju uslovima od 2 do 7.
122
DŽON SERL
Semantička pravila za upotrebu bilo kojeg sredstva za pokazivanje ilokutorne snage Ob za davanje obećanja jesu: Pravilo I. Ob se izriče samo u kontekstu neke rečenice R (ili dužeg govora) čiji izričaj o govorniku G predicira neki budući čin A. Ovo pravilo nazivam pravilom iskaznog sadržaja. Ono se izvodi iz iskaznog sadržaja uslova 2 i 3. Pravilo 2. Ob se izriče samo ako slušalac 5 želi da G učini A više nego da to ne učini, a G veruje da S želi da on učini A više nego da ne učini. Pravilo 3. Ob se izriče samo ako i G(ovorniku) i S(lušaocu) već nije očigledno da će G učiniti A u normalnom toku događaja. Pravila 2 i 3 nazivam pripremnim pravilima i ona su izvedena iz pripremnih uslova 4 i 5. Pravilo 4. Ob se izriče samo ako G namerava da učini A. Ovo pravilo nazivam pravilom iskrenosti i ono je izvedeno iz uslova iskrenosti 6. Pravilo 5. Izričaj O6(cćanja) važi kao preuzimanje obaveze da se učini A. Ovo pravilo nazivam suštinskim pravilom. Navedena pravila idu određenim redom: pravila od 2 do 5 važe samo ako je zadovoljeno pravilo 1, a pravilo 5 važi samo ako su zadovoljena i pravila 2 i 3. Kasnije ćemo videti da su, kod davanja obećanja, neka od ovih pravila na izgled samo posebne manifestacije najopštijih pravila koja leže u osnovi ilokutornih činova. Ona bi se u krajnjoj liniji mogla isključiti tako da ne budu shvaćena kao pravila koja se primenjuju isključivo na sredstva za pokazivanje ilokutorne snage davanja obećanja, različita od drugih sredstava za pokazivanje ilokutorne snage. Obratimo pažnju na to da dok pravila od 1 do 4 uzimaju oblik kvazi-imperativa, to jest, ona glase: izreci Ob samo ako x, pravilo 5 ima oblik: izričaj Ob
GOVORNI ČINOVI
123
važi kao y. Tako pravilo 5 pripada onoj vrsti koja je svojstvena sistemima konstitutivnih pravila razmatranih u Drugom poglavlju ovog ogleda. Takode treba obratiti pažnju na to da se naša analogija sa igrama i dalje dobro drži. Ako se zapitamo pod kojim uslovima za igrača može da se kaže da je ispravno povukao potez lovcem, naći ćemo prvo pripremne uslove - na primer, da je na njega red da povuče potez - kao i suštinski uslov kojim se određuje način povlačenja poteza lovcem. Kod takmičarskih igara postoje čak i uslovi iskrenostr- na primer, da se ne srne varati ili pokušavati da se igra 'namesti'. Naravno, odgovarajuća 'pravila' iskrenosti nisu pravila koja su svojstvena ovoj ili onoj igri, već ta pravila važe za takmičarske igre uopšte. Kod igara obično ne nalazimo pravilo iskaznog sadržaja, jer igre, uopšte uzev, ne predstavljaju stanja stvari. Sa kojim bi elementima u stvarnom lingvističkom opisu nekog jezika bila povezana pravila od 1 do 52? Za svrhe ove rasprave pretpostavimo da su opŠte crte objašnjenja sintakse i semantike koje daju Comski 8 Fodor - Kac - Postal ispravne. Tada mi izgleda krajnje neverovatno da bi se pravila o ilokutornim činovima vezivala direktno za elemente (sklopove, morfeme) stvorene sintaktičkom komponentom, izuzev u nekoliko slučajeva, kao što su, na primer, imperativi. U slučaju obećanja, više je verovatno da se pravila vezuju za neke proizvode kombinatornih operacija semantičkih komponenti. Deo odgovora na ovo pitanje bi zavisio od toga da li sve ilokutorne činove možemo da svedemo na veoma mali broj osnovnih ilokutornih tipova. Ako bismo mogli, onda bi postojala veća verovatnoća da će duboka struktura rečenice imati jednostavnu predstavu svog ilokutornog tipa. 8 Videli na primer. J. KatziP. Pnslal: An Intrgrated 1heory of Linguhik Pfsrriplion, ("ambridge. Mass. 1964.
|24
DŽON SERL
3.4. Proširivanje analize Ako ova analiza ima neki opšti značaj i izvan slučaja davanja obećanja, onda bi ova razlikovanja trebalo da važe i za druge tipove ilokutornih činova. Ako malo bolje razmislimo, videćemo da to u stvari jeste tako. Razmotrimo, na primer, izdavanje naredbe. Pripremni uslovi za taj čin uključuju i to da govornik mora imati neki autoritet u odnosu na slušaoca. Uslov iskrenosti je da govornik želi da naređeni čin bude izvršen, a suštinski uslov se odnosi na Činjenicu da je govornikova namera da pokuša da svojim izričajem navede slušaoca da učini dati čin. Pripremni uslovi za tvrđenja uključuju Činjenicu da slušalac mora imati neku osnovu da pretpostavlja da je potvrđeni iskaz istinit. Uslov iskrenosti je da on mora verovati da je taj iskaz istinit, a suštinski uslov bi se odnosio na činjenicu da je iskaz dat tako da predstavlja stvarno stanje stvari. Pozdravljanje je mnogo jednostavniji primer govornog čina, ali neka od razlikovanja važe čak i ovde. U izričaju rečenice „Zdravo" nema iskaznog sadržaja, niti uslova iskrenosti. Pripremni uslov je da se govornik tek susreo sa slušaocem, a suštinsko pravilo je da izričaj važi kao učtivo pokazivanje prepoznavanja slušaoca. Ovakvo obaveštenje možemo dati i o čitavom nizu ilokutornih činova prikazanih na tabeli, datoj na stranicima 126 i 127. Na osnovu ove tabele mogu se formulisati i proveriti izvesne opšte pretpostavke koje se tiču ilokutornih činova: 1. Gde god postoji psihičko stanje naznačeno u uslovu iskrenosti, izvođenje činova važi kao izraz tog psihičkog stanja. Ovaj zakon važi bez obzira da li je čin iskren ili neiskren, to jest, bez obzira da li je govornik stvarno u određenom psihičkom stanju ili ne. Tako, tvrditi, potvrđivati, postavljati (da /?), važi kao
GOVORNI ČINOVI
125
izraz verovanja (da p). Zahtevati, tražiti, naređivati, moliti, preklinjati, moliti se ili zapovedati (da se učini A) važi kao izraz želje ili težnje (da se učini A). Obećavati, uzimati obavezu, preliti ili zaklinjali se (da će se učiniti A) važi kao izraz namere (da se učini A). Zahvaljivati, pozdravljati, čestitati, važi kao izraz zahvalnosti, zadovoljstva (zbog dolaska 5[lušaoca]) ili radovanja (£[lušaočevoj] sreći) 9 . 2. Kada preokrenemo prvi zakon, onda je neiskrenost moguća jedino tamo gde čin važi kao izraz psihičkog stanja. Ne može se, na- primer, neiskreno pozdravljati ili krstiti, ali se može neiskreno tvrditi ili obećavati. 3. Tamo gde nam uslov iskrenosti kaže šta govornik izražava pri izvođenju čina, pripremni uslov nam kaže (bar delom) šta on u izvođenju čina implicira. Uopšte uzev, govornik u izvođenju bilo kog ilokutornog Čina implicira da su zadovoljeni pripremni uslovi tog čina. Tako, na primer. kada nešto tvrdim, ja implicirani da tu tvrdnju mogu da obrazložim. Kada dajem obećanje, ja impliciram da je stvar koju sam obećao u interesu slušaoca. Kada nekome zahvaljujem, ja impliciram da sam od onoga na čemu zahvaljujem imao koristi (ili bar, da je postojala namera da to za mene bude od koristi), itd. Bilo bi zgodno kada bismo još mogli govor objasniti preko suštinskih pravila, kao što smo to učinili sa i/npliciranjem i izražavanjem. U iskušenju smo da kažemo sledeće; govornik implicira da (su zadovoljeni) pripremni uslovi, izražava (stanje naznačeno) u uslovima iskrenosti i kazuje suštinski uslov, (bez obzira čime je on određen). Razlog zbog kojeg to nije moguće sastoji se u tome što postoji tesna veza između govore9 Ovaj zakon uzgred pruža i reSenjc za Murov (Moore) paradoks, paradoks da ne mogu istovremeno tvrdili p i tvrdili da ne verujem da p. iako iskaz da p nije nckonzistenian \j iskazom da ja ne verujem da p,
Tipovi ilokutornih činova Zahtevaii
Potvrđivali tvrdili (da)
Pitali11
Budući čin (akt) A sluSaoca 5
Neki Ukaz p
Bilo koji iskaz ili iskazna funkcija
Pripremno
1. i'je u stanju da izvriSM. C veru/e da je S u Mamu da izvrii A. 2, Ni G-> ni 5-u nije očigledno da će S izvršiti A svojom voljom u normalnom toku događaja.
1. G ima dokaze (razloge, itd ) za istinitost p-a. 2. NL G-U ni i-u nije očigledno da 5 zna (da nije potrebno podsećati ga na, itd.) p.
Kkrenosti
(i zeli da 5 izvrši A-
G veruje da p.
1. G ne zna odgovor, to jest ne zna da li je iskaz istini! ili. u slučaju iskazne funkcije, nema informaciju koja je potrebna da se istinski upolpuni iskaz (videti komentar). 2. Ni G-u ni 5-u nije očigledno da će S pružiti informaciju u određenom trenuiku i bez postavljenog pitanja. G želi (u informaciju.
Suštinsko
Važi kao pokuiaj da se S navede da izvrši A.
Važi kao preuzimanje obaveze da p predstavlja pravo stanje stvari. Za razliku od argumentisonja, ovi činovi nisu suštinski povezani sa pokušajem ubeđivanja. Tako se ..Ja prosto tvrdim da p L ne pokuSavam da vas ubedim" može prihvatiti. Ali „Ja argumentiiem da p i ne pokušavam da vas ubedim" zvuči nedosledno.
Kkaznog sadržaja
Tipov: praMl-i
kmnentar:
Naredba i zapovest imaju i dodamo pripremno pravilo da G mora imati autoriteta nad .S-om. Zapovest verovatno nema 'pragmatički' uslov koji zahteva nc-ociglednost. Uz to. kod obe vrste suštinski uslov zaražen je odnosom auioriteta. pošto izričaj važi kao pokušaj da se 5 navede da izvrti A pomoću G-ovog autoriteta nad 5-om.
I) U smislu „postaviti pitanje" a ne „sumnjati'
Važi kao pokuiaj da se iz .V-a izvuče neka informacija. PuMoje dve vrste pitanja, a) stvarna pitanja i b) ispitna pitanja. U stvarnim pitanjima G želi da zna odgovor. Kod i&pitnih piianja G želi da zna da li 5 zna (odgovor na pitanje).
I s ka/nog -adržaja Pripremno
Zahvaljivali na Akt (čin) A koji je 5 izvršio u proilosli. A je dobro za S-a i S veruje da je A dobro za njega.
G se oseća zahvalnim zbog A. Tiptn I pravih
Suštinsko
Važi kao izraz zahvalnosti.
komentar:
SuStinsko i pravilo iskrenosti se donekle poklapaju. Zahvaljivanje je samo izražavanje zahvalnosti rta način na koji obećanje, na primer, nije samo izražavanje namere,
Iskaznog sadržaja Pripremno Tipo\i pravi I; i
Kkrenosli S uš unsko Kinncntar:
Upozoravan Budući dopada] D ili stanje itd.
Sa vetu vati
Budući akt 5-a. 1. G ima razloga da veruje da će A biti dobro za 5-a. 2. Ni G-u ni 5-u nije očigledno da će 5 izvršili A u normalnom loku događaja. G veruje da će A biti dobro za S-a. Važi kao preuzimanje obaveze da je A u 5-ovom najboljem interesu.
1. 5 ima razloga da veruje da će se dogodili D i da on nije u 5-ovom interesu. 2. Ni G-u ni 5-u nije očigledno da će se D dogoditi. 0 veruje da D nije u interesu S-».
Nasuprot onome Sto pretpostavljamo, savet nije vrsta upućivanja zahteva. Zanimljivo je uporediti „sa veto vati" sa „urgirati", „zastupati" i „preporučivati" kada vam neko daje savet da ućinitc nešto u onom smislu u kome to čini zahtevajući. Savetovati je pre govorili vam ila je bolje za vas. -
Upozoravanje je kao savctovimje a ne kao upućivanje zahteva. Mislim da upozoravanje nije nužno pokušaj teranja da se preuzme akcija u cilju izbegavanja D. Obratite pažnju da se u gornjem prikazu daje kategoričko a ne hipotetiČko upozorenje. Većina upozorenja su verovatno hipotetska: ..Ako ne učiniš" X desiće se V".
Pozdravljan Ne postoji. 0 se tek susreo (ili se upoznaje, itd.) sa 5-ora. Ne postoji. Važi kao G-ovo učtivo prepoznavanje 5-a.
Važi kao preuzimanje obaveze da D nije u interesu 5-a.
Čestitali Neki događaji. D činovi, itd. povezani sa S-om. D je u interesu 5-a i G veruje da je D u 5-ovom interesu. G je zadovoljan zbog D. Važi kao izražavanje zadovoljstva zbog t>. „Ocstn:iii" je slično ..zahvaljivati" po tome Sto je izraz sopstvenog uslova iskrenosti.
12#
DŽON SERL
nja i konstativne klase ilokutornih činova. Govorenje se poklapa sa tvrđenjima, ali ne sa pozdravima. U stvari, Ostinovo originalno shvatanje performativa je da neki izričaji nisu govorenje već činovi druge vrste. Ali, ova primedba je možda malo preterana. Čovek koji kaže „Ja ovim obećavam" ne samo da obećava, već kale da on obećava 10 . To jest, između govorenja i konstativa postoji stvarna veza, ali ona nije tako tesna kao što mislimo. 4. Tamo gde je iz konteksta i izričaja jasno da je zadovoljen suštinski uslov, izvođenje Čina je moguće bez izričitog pozivanja na sredstvo za pokazivanje ilokutorne snage. Na primer, ja mogu da kažem „Učiniću to za tebe", ali će taj izričaj važiti samo kao obećanje i uzimaće se kao obećanje u svakom kontekstu u kome je sasvim očigledno da izgovarajući tu rečenicu ja prihvatam (ili preuzimam, itd.) neku obavezu. U stvari, retko se dešava daje neophodno reći eksplicitno „Ja obećavam". Slično, može se reći samo „Želim da to ne činiš", ali ovaj izričaj će u nekim kontekstima biti više do prosto izražavanje želje. To će onda biti zahtev i to u onim kontekstima gde je smisao izricanja te rečenice da navede nekoga da prestane da nešto čini, odnosno tamo gde je zadovoljen suštinski uslov za postavljanje zahteva. Odlika govora - da jedan izričaj u nekom kontekstu može značiti zadovoljavanje suštinskog uslova bez izričite upotrebe sredstva za pokazivanje ilokutorne snage za taj suštinski uslov - izvor je bezbrojnih učtivih fraza. Tako se, na primer, rečenica, „Da li bi mogao da učiniš to za mene?" obično ne izriče kao konjunktivno pitanje u vezi nečijih sposobnosti, uprkos značenju leksičkih delova i upitnog sredstva za pokazivanje ilokutorne snage. 10 Kao ilo je m Oslin (J. L, Auslin) ukazao u svome članku: „Othcr minds". Proceedingu af the Arutoielian Society. dodatni tom za 1964: preStampano u J. L. Auslin: Phttoiophkul Pupers, Onfonl, 1961.
GOVORNI ČINOVI
129
5. Ilokutorna snaga nekog izričaja uvek se može naznačiti cksplicitno u svim slučajevima u kojima to nije učinjeno. Ovo je primer principa izrazivosti kojim se tvrdi da sve što se može zamisliti može se i reći. Naravno, dati jezik može biti nedovoljno bogat da bi govorniku omogućio da kaže sve što podrazumeva, ali u principu nema nikakvih prepreka da se taj jezik obogati. Druga je primena ovog zakona da sve što se može implicirati može se i reći, mada, ako je moje objašnjenje pripremnih uslova ispravno, to se ne može reći a da se ne impliciraju druge stvari. 6. Poklapanje uslova u tabeli pokazuje nam da su neke vrste ilokutornih činova, u stvari, posebni slučajevi drugih vrsta. Tako je postavljanje pitanja, u stvari, poseban slučaj zahtevanja - zahtevanje informacija (stvarno pitanje), ili zahtevanje da slušalac pokaže znanje (ispitno pitanje). Ovo objašnjava našu intuiciju da je izričaj u obliku zahteva „Kaži mi ime prvog predsednika SAD" po svojoj snazi jednako izričaju pitanja „Kako se zvao prvi predsednik SAD?*'. Time se takode delimično objašnjava zašto glagol ,,ask" obuhvata i zahteve i pitanja*, na primer, „On me je zamolio da to učinim" (zahtev) i „On me je pitao zašto" (pitanje). I ovo pitanje je od suštinskog značaja: Da li postoje neki osnovni ilokutorni činovi na koje se mogu svesti svi ili većina drugih činova? Ili, drugačije rečeno, „Koje su osnovne vrste ilokutornih činova?" i „Koji je princip jedinstva tih vrsta?" Odgovoriti na ovo pitanje teško je i zbog toga što ima raznih principa razlikovanja koji nas navode da kažemo prvo, da je ta i ta vrsta ilokutornog čina različita od tog i tog Čina (videti tačku 8 ) " . * U engleskom jeziku glagol ,,a\k" itiiići i molili i pilali. (l'mii prcv.) II U tom poglavlju Ostinova klasifikacija ik>kutormh činova u pel kategorija izgledu pomalo ad hoc. Vidi: How tn Do Things wiih Words. str. 150 i dalje.
1 3()
DŽON SRRL
7. UopŠte uzev, suštinski uslov određuje druge uslove. Na primer, postoje suštinsko pravilo za postavljanje zahteva da izričaj važi kao pokušaj da se S(lušalac) navede da učini nešto, onda pravilo o iskaznom sadržaju treba da uklj uči slušaočevo buduće ponašanje. Ako je istina da su druga pravila funkcija suštinskog pravila i ako neka od njih teže da se javljaju u stalnim vezama sa drugim pravilima, onda ona pravila koja se stalno ponavljaju mogu jednostavno biti uklonjena. Pripremni uslov ne-očiglcdnosti javlja se u toliko vrsta ilokutornih činova, da mislim da se uopšte ne radi o odvojenim pravilima za izričaj posebnih sredstava za pokazivanje ilokutorne snage, već da je ovaj uslov, opšti uslov za ilokutorne činove (i slično, za druge vrste ponašanja) u tom smislu da je Čin nedostatan ako je ono što treba postići zadovoljenjem suštinskog pravila već postignuto. Na primer, nema nikakvog smisla nekome reći da učini nešto ako je sasvim očigledno da će on to ionako učiniti. Ali ovo je u istoj meri posebno pravilo za izricanje zahteva ukoliko je i pravilo da šahista može da povuče potez lovcem samo ako je na njega red da povlači potez, posebno pravilo za povlačenje poteza lovcem. 8. Pojmovi ilokutorne snage i različitih ilokutornih činova uključuju, u stvari, nekoliko sasvim različitih principa razlikovanja. Prvo i najvažnije, postoji smisao ili svrha činova (na primer, razlika između tvrđenja i pitanja); drugo, relativni položaj G(ovornika) i 5(lušaoca) (razlika između zahteva i naredbe); treće, stepen preuzete obaveze (razlika između prostog izražavanja namere i obećanja); četvrto, razlika u iskaznom sadržaju (razlika između predikacijc i izveštavanja); peto, razlika u načinu na koji se iskaz vezuje za interese C(ovornika) i .V(lušaoca) (razlika između hvalisanja i jadanja, između upozorenja i predviđanja); šesto, različita izražena moguća psihička stanja (razlika između
GOVORNI ČINOVI
131
obećanja koje je izraz namere i tvrđenja koje je izraz verovanja); sedmo, različiti načini na koje se jedan izričaj odnosi prema ostatku razgovora (razlika između prostog davanja odgovora na nešto što je neko rekao i upućivanja prigovora onome što je rečeno). Tako ne smemo pretpostaviti, na Šta bi metafora „snaga" mogla da nas navede, da različiti ilokutorni glagoli označavaju tačke u jednoj jedinoj ravni. Pre se može reći da ima nekoliko različitih ravni ilokutorne snage i činjenica da se ilokutorni glagoli u engleskom jeziku zaustavljaju na izvesnim tačkama tih raznih ravni-, a ne na nekim drugim tačkama, sasvim je slučajna. Na primer, možemo imati ilokutorni glagol „ocrveniti", podrazumevajući da kažemo za nešto da je crveno. Tako bi, „Ja to ovim ocrvenjujem" prosto značilo „To je crveno". Slično je sa jednim arhaičnim glagolom „macarize" koji označava da nekoga nazivamo srećnim 12 . Ali, upavo zbog toga što postoji više različitih dimenzija ilokutorne snage i što izričajni čin može da se izvede sa raznolikošću intencija, važno je imati u vidu da se jednim istim izričajem može izvesti nekoliko različitih ilokutornih činova. Može postojati nekoliko nesinonimnih ilokutornih glagola koji na ispravan način opisuju neki izričaj. Na primer, pretpostavimo da na nekoj zabavi nečija žena kaže „Zaista je kasno". Izričaj na jednom nivou može biti tvrđenje činjenice: njenom sagovorniku, koji je upravo rekao da je stvarno još rano, može izgledati (i biti upućeno) kao prigovor; njenom mužu to može izgledati (i biti upućeno) kao predlog, ili čak kao zahtev („Idemo kući)" ili kao upozorenje („Ako ne odemo sada, ujutru ćeš sav biti nikakav"). 9. Neki ilokutorni glagoli mogu se definisati putem nameravanog perlokutornog efekta, a neki ne. Tako, 12 Prvi od ovih pnmera dugujem Polu Grajsu (Paul Grice). a drugi Pilcru OiCu (Peter Geach): „Ascriplivism", Philosnphuut ttmttm, ioni (W. l%0, str. 221-226.
132
DŽON SERL
postavljanje zahteva je, prema suštinskom uslovu, pokušaj da se slušalac navede da nešto učini, ali obećanje nije suštinski povezano sa izazivanjem takvog efekta kod slušaoca ili sa njegovim odgovorom. Kada bismo mogli da preko perlokutornih efekata dobijemo analizu svih (ili većine) ilokutornih činova, mogućnost da ilokutornc činove analiziramo bez pozivanja na pravila bi se umnogome povećala. Jezik bi se onda mogao smatrati samo konvencionalnim sredstvom za obezbedenje, ili pokušaj obezbedenja prirodnih reakcija ili efekata. Tada ilokutorni čin uopšte ne bi uključivao nikakva pravila. Teoretski gledano, u jeziku ili van jezika, može se izvršiti neki čin. Ali izvršiti neki čin u jeziku, znači koristiti konvencionalno sredstvo za nešto što se može činiti bez ikakvog konvencionalnog sredstva. Ilokutorni činovi bi onda bili (neobavezno) konvencionalni, ali njima uopšte ne bi upravljala pravila. 1 kat> što je jasno iz svega ovoga što sam do sada rekao, mislim da ovo svođenje ilokutornog na pcrlokutorno i eliminisanje pravila koje sledi iz te redukcije, verovatno nije izvodljivo. I upravo povodom tog pitanja, razilaze se teorije koje se mogu nazvati institucionalne teorije komunikacije, kao što su Ostinova, moja i mislim Vitgenštajnova, sa naturalističkim teorijama značenja kao što su, na primer, teorije koje se oslanjaju na objašnjenje značenja pomoću relacije stimulus-odgovor.
Četvrto poglavlje
REFERENCA KAO GOVORNI ČIN
U ovom i narednom poglavlju zaci ćemo u samu unutrašnjost iskaza kako bismo razmotrili iskazne činove reference i predikacije. U tome ćemo se ograničiti na pojedinačne određene reference. Stoga, rezultat našeg razmatranja biće jedna nepotpuna teorija reference. Kao što ćemo videti, i ove reference zadaće nam dosta muke, ali sve dok njih ne razjasnimo, teško da ćemo moći bolje da razumemo druge vrste reference. Pojam pojedinačne određene reference je krajnje nezadovoljavajući, ali se bez njega ne može. tjajočigledniji slučajevi izraza kojima se na nešto referira jesu vlastitu imena. Ali kada budemo razmotrili i druge vrste izraza, kao što su pojedinačni određeni opisi, naći ćemo da su neki od njih referirajući izrazi dok drugi očigledno nisu, a postoje i oni koji spadaju negde između. Uz to, neka javljanja vlastitih imena nisu referencijalni izrazi kao na primer: „Kerber ne postoji". Filozofi koji razmatraju ove određene opise uvek će se zalepiti za primere kao što su „Kralj Francuske" ili „čovek", a retko za one kao što su „vremc", „savremeni način života" ili „zašto volim pasulj". To izgleda pomalo sumnjivo. Razmotrimo, na primer, poteškoće koje se javljaju kod primene Raslove teorije opisa (bez
134
DŽON SERL
parafraziranja originala) na rečenice kao što su „Vremc je dobro": (3x) (x je vreme • (y) (y je vreme —> y = x) • x je dobro)" jedva da uopšte ima nekog smisla. Ipak, skloni smo da kažemo da izraz „vreme" u rečenici „Vreme je dobro" vrši ulogu sličnu onoj koju ima izraz „čovek" u rečenici „Čovek je dobar". Razmotrimo sada neka javljanja određenih opisa za koje je sasvim jasno da nisu referencijalna javljanja. U izričaju „Ostavio me je na cedilu"* izraz „cedilo" nije upotrebljen da bi referirao na nešto. Slično, „Učinio sam to zbog njega"** izraz „zbog njega" nije upotrebljen da referira1. Ovo je još očiglednije ako primere javljanja izraza „cedilo" i „zbog njega" uporcdimo sa rečenicama u kojima se umesto ovih iraza javljaju reci „zgrada" i „njegov brat" - „Ostavio me je u zgradi" i „Učinio sam to za njegovog brata". Ali, kako znam da prvi par izraza ne referira, a da drugi par to čini? Tako što poznajući svoj maternji jezik ja znam da prvi par ne služi za izdvajanje i identifikaciju nekog predmeta ili entiteta, a da drugi par to čini. Ova činjenica sadrži izvesne zanimljive lingvističke posledice i ukazivanje na te posledice može da bude od koristi onima koji ne mogu da vide očigledan nedostatak reference za „cedilo" i „zbog njega". Na primer, prvi par nije odgovor na određene upitne oblike „Za koga ili zašto sam to učinio?" ili „Gde me je on ostavio?", dok drugi par jasno odgovara na ta pitanja. Uz to u ovim vrstama konteksta 'zbog njega' i 'cedilo' ne trpe oblik množine za razliku od izraza 'zgrada' i 'brat'. Sa stanovišta generativne sintakse možemo da kažemo da „zbog njega" i „cedilo", uopšte nisu imenični izrazi i da u ovim javljanjima nisu ni imenice. • „... in Ihe lureh." (Prim. prev.) ** for his sakc." (Prim. prev.) 1 Ovaj primer uzet je \i. Kvajnovog (W. Ouinc) rada Word and Object, Cambridge, 1960. str. 236.
GOVORNI ČINOVI
135
Drugi izvor poteškoća je to što javljanja pojedinačnih referirajućih iraza sa svrhe referiranja nisu uvek kategorička. Neka su, naime, hipotetička. Tako u izričaju „On će naslediti novac" izraz „on" se koristi da referira na kagetorički način. Ali, u izričaju, „Ako oni budu imali sina, onda će on naslediti novac", „on" samo uslovno referira u zavisnosti od istinitosti antecedentnog iskaza. Slični primeri mogu se konstruisati sa vlastitim imenima. Na primer, „Ako kraljica Engleske bude imala sina koji će se zvati Henri, onda će Henri biti najmlađi od petoro dece". Dalje, u ovom radu ja ću se baviti ispitivanjem kategoričke reference isto kao što sam u slučaju davanja obećanja istraživao samo kategorička a ne hipotetička obećanja. 4.1. Upotreba i spominjanje Kao što smo videli u prethodnom odeljku, javljanje referirajućeg izraza u raspravi nije uvek referirajuće javljanje. Uz to, ponekad se u razgovoru javljaju izrazi, bilo da su referirajući ili ne, kao izrazi o kojima se u tom razgovoru govori, a ne u svojoj uobičajenoj upotrebi. Razmotrimo razliku između ova dva javljanja reči „Sokrat": 1. Sokrat je bio filozof, i 2. „Sokrat" ima šest slova. Kod uporedenja ovih rečenica očigledne su dve činjenice: prvo, obe rečenice počinju istom rečju „Sokrat" i drugo, u izričajima dveju rečenica ta reč igra sasvim različite uloge. Naime, u prvoj rečenici ona je data u normalnoj upotrebi - da referira na pojedinačnog čoveka. U drugoj rečenici reč „Sokrat" se ne upotrebljava na uobičajeni način već se o samoj toj reči govori, što je i naznačeno navodnicima. Nastojeći da objasne
]36
DŽON SERI.
razlike u ovakvim slučajevima, filozofi i logičari su čak bili skloni da poriču očiglednu istinu da ove rečenice počinju istom rečju. Opšte je prihvaćeno jedno prilično nejasno objašnjenje razlike između upotrebe i pominjanja izraza i bilo bi dobro da malo razjasnimo čitavu stvar. Filozofi i logičari tvrde da se u slučajevima kao što je naša druga rečenica uopšte i ne pojavljuje reč „Sokrat", već jedna potpuno nova reč - u stvari, vlastito ime te reci. Vlastita imena reci ili drugih izraza, tvrde dalje oni, prave se tako što se dati izraz (ili, pre se može reći, ono što bi predstavljalo taj izraz kod upotrebe izraza, a ne samo dco novog vlastitog imena) stavi pod navodnike. Prema tome, reč kojom počinje druga rečenica nije, kao što bi se moglo pomisliti, „Sokrat" već „„Sokrat"", a reč koju sam upravo napisao nije „„Sokrat"", već „„„Sokrat""", stoje opet sasvim nova reč, još jedno vlastito ime vlastitog imena, vlastitog imena, naime „„„„Sokrat"""", i tako dalje u hijerarhiji imena, imena, imena... Ovakvo objašnjenje smatram besmislenim. Ono po sebi nije štetno, ali ono počiva na potpuno pogrešnom shvatanju načina na koji funkcionišu vlastita imena, navodnici i drugi elementi jezika. Pored toga, ovakvo objašnjenje je uticalo i na druge oblasti filozofije jezika. Na primer, za rečenice koje počinju rečju „da" ponekad se, po analogiji sa ortodoksnim objašnjenjem upotrebe i pominjanja, pogrešno kaže da su vlastita imena iskaza. Ima najmanje dva načina da se pokaže da je ortodoksno objašnjenje upotrebe i pominjanja pogrešno. Prvi je da se ukaže na neke opšte odlike institucije vlastitih imena koje su u suprotnosti sa tim objašnjenjem. Drugi način je da se napravi upoređenje između referiranja na izraze vlastitim imenima ili određenim opisima i načina na koji koristimo navodnike da bismo predstavili same te izraze.
GOVORNI ČINOVI
137
Ako se zapitamo zašto uopšte postoji institucija vlastitih imena, deo odgovora bio bi da nam je za pravljenje identifikujuće reference potrebno podesno sredstvo na koje se obično referira kao na objekte kada sami objekti nisu prisutni. Ali to sredstvo nema nikakvog smisla kada je objekt o kome želimo da govorimo i sam deo rasprave, te da bi se na njega referiralo nije potrebno neko posebno jezičko sredstvo. Sa nekoliko izuzetaka kao što su izrazi iz religije ili nepristojne reci, kada želimo da govorimo o takvoj reči, ne moramo da je posebno imenujemo ili referiramo na nju na neki drugi način; jednostavno možemo da pokažemo (znak) te reči. Neuobičajeni slučajevi su oni u kojima je zabranjeno, ili neumesno, ili nezgodno da damo samu tu reč. U pisanom govoru postoje neke konvencije: na primer, navodnici naznačavaju činjenicu da reč nije upotrebljena na uobičajeni način već kao predmet rasprave. Ukratko, da bismo recima govorili o stvarima koje same nisu reči i koje ne moraju da budu prisutne kada o njima govorimo, imamo instituciju vlastitih imena. Čitava ta institucija dobija svoj značaj kada imamo u vidu činjenicu da za referiranje na druge objekte mi upotrebljavamo reči. Vlastito ime može biti vlastito ime samo ako postoji stvarna razlika između imena i imenovane stvari. Ako su one iste, onda se pojam imenovanja i referiranja ne može primeniti. Uporedimo sada stvarno referiranje na neku reč sa načinom na koji govorimo o reči u rečenici 2. Pretpostavimo da smo ovu rečenicu prepravili tako da ona sada glasi: Reč koja je ime čuvenog Platonovog učitelja ima šest slova. Za razliku od rečenice broj 2, ovde, da bismo referirali na neku reč, mi u stvari upotrebljavamo određeni opis. Zamislimo sada da smo nekoj reči dali vlastito ime, na
138
DŽON SERL
primcr neka „Džon" bude ime reci „Sokrat". Tada će naša rečenica broj 2 glasiti: Džon ima šest slova. Ovde je ime Džon upotrcbljeno kao pravo vlastito ime sa ciljem da referira na neki drugi objekat, naime na reč „Sokrat". Ali, skoro uvek je moguće da, kada želimo da govorimo o nekoj reci, pokažemo samu tu reč kao što smo učinili u rečenici broj 2. Suvišno bi bilo tražiti i ime za tu reč, a bilo bi pogrešno tu reč smatrati imenom ili delom imena same te reci. Kako ćemo onda okarakterisati izričaj prve reci u rečenici 2? Odgovor je sasvim jednostavan: reč je ovde izrečena ali ne u svojoj uobičajenoj upotrebi. Sama reč je predstavljena, a onda se o njoj govori. Znacima navoda je naznačeno i to da tu reč treba uzeti kao predstavljenu reč i reč o kojoj se govori, a ne kao reč koja je na općeprihvaćeni način upotebljena da referira. Ali na reč se ne referira niti ona referira na sebe. Onda se može reci - „pa zašto ne bismo mogli da usvojimo samo kao konvenciju to da navodnici ispred i iza neke reči prave od nje novu reč - vlastito ime originala?" Možemo se zapitati i sledeće: zašto ne bismo usvojili, prosto kao konvenciju, to da u rečenici ,,Sncg je beo" reč „je" predstavlja ime moje babe? Činjenica je da već postoji konvencija o upotrebi navodnika. Jedna (samo jedna) od njih je da reči u navodima treba uzeti kao reči o kojima se govori (koje se navode itd.), a ne kao da ih je govornik upotrebio na uobičajeni način. Svako ko želi da uvede neku novu konvenciju dužan je da najprc objasni kako to utiče na već postojeće konvencije, i drugo, koji su motivi za uvođenje nove konvencije. Međutim, pošto već imamo sasvim primerene konvencije o upotrebi i pominjanju, nije jasno kako se nova konvencija koja se predlaže dosledno uklopila u taj skup. Drugo, ako u literaturi
GOVORNI ČINOVI
139
potražimo motive za uvođenje konvencije da navodnici oko rcči ili nekog drugog izraza čine potpuno novo vlastito ime, naći ćemo samo razna pogrešna stanovišta o jeziku. Na primer, „osnovne konvencije u pogledu upotrebe bilo kog jezika zahtevaju da u svakom izričaju koji pravimo o nekom objektu mora biti upotrebljeno ime tog objekta, a ne sam taj objekat. Stoga, ako želimo da kažemo nešto o nekoj rečenici - na primer, da je ta rečenica istinita - moramo upotrebiti ime ove rečenice, a ne samu rečenicu." 2 Jecjino što možemo na to odgovoriti jeste da takva osnovna konvencija ne postoji. Delovi govora, ili drugi predmeti koji se mogu predstavljati usmeno ili vizuclno, lako se mogu javiti u govoru kao predmet govora. Na primer, orintolog može da kaže: „Zvuk koji pravi kalifornijska kreja j e . . . " a zatim rečenicu završi samim zvukom a ne vlastitim imenom tog zvuka. 4.2. Aksiomi reference Imajući na umu činjenicu da nije svako javljanje referirajućeg izraza javljanje u svrhe referiranja, želeo bih da dam analizu određene reference koja bi išla uporedo sa analizom ilokutornih činova izloženom u prethodnom poglavlju. Za razliku od većine govornih činova, referenca ima dugu istoriju u filozofskim razmatranjima - još od Fregea (u stvari još od Platonovog Teajteta, ako ne i ranije). Zato ćemo morati pažljivo da postupamo u našoj analizi, dajući usput jedan poduži pregled filozofskih gledišta. Teorija koju ću predstaviti je u onoj tradiciji koja počinje sa Fregeom, a nastavlja se sa Strosnovim (Strawson) Individuals i 2 A. Tnrski; ..The semantir cnnceplion »>f Iruth", Phi!osophy and Phenomenotoptal Research, lom 4. 1944; preštampano u H. Feigl * W. Si-llan. (eds.): Reaili/iKi m Philntophkul Anatysis. Ncw York, 1M9,
140
DZON SERL
kao što će čitalac i sam videti, pod velikim je uticajem ova dva autora. U vezi sa referiranjem i referirajućim izrazima imamo 4va opštepriznata aksioma. Oni bi glasili otprilike ovako: 1. Sve na šta se referira mora da postoji.3 Ovaj aksiom nazvaćemo aksiomom egzistencije. 2. Ako je predikat istinit o jednom objektu, onda je on istinit o svemu Što je identično tom objektu bez obzira koji su izrazi upotrebljeni za referiranje na taj objekat. Ovaj aksiom nazvaćemo aksiomom identiteta. Oba ova aksioma mogu se predstaviti i kao tautologijc. Prvi je očigledna tautologija jer nam kaže da se na neku stvar ne može referirati ako ne postoji stvar na koju bi se referiralo. I drugi se može interpretirati kao tautologija tako da glasi: sve što je istinito o jednom objektu, istinito je o tom objektu. Oba aksioma dovode do paradoksa, prvi zbog zabune oko toga šta znači referirati, a drugi zato što neke od njegovih interpretacija nisu tautologije već laži. Prvi dovodi do paradoksa kod tvrđenja kao što je, na primer, „Zlatna planina ne postoji". Ako pretpostavimo aksiom egzistencije i pretpostavimo da su prve dve reci ove rečenice upotrebljcnc da referiraju, onda to tvrđenje samo sebe pobija, jer da bih negirao postojanje nečega, to nešto mora postojati. Rasi4 je ovaj paradoks rešio pokazujući da se izraz „Zlatna planina" u stvari ne upotrebljava da referira kada predstavlja gramatički subjekt egzistencijalnog iskaza. Uopšte uzev, subjekatski izrazi u egzistencijalnim rečenicama ne mogu se upotrebljavati da referiraju 3. ..Postojati" Ireba shvatiti bezvremeno. Može- se. naime, referirati na neSlo Slo je postojalo. Sto će postojati ili Slo sada poMoji. 4 B, Russell: „On denoting". Mind, tom 14. 1905: preštampano u potnenutoj knji/i Fejgla i Sdara (Feigl & Sellars} /' cil.
GOVORNI ČINOVI
141
- što se podrazumeva kada se kaže da postojanje nije svojstvo - te stoga i ne dolazi do paradoksa. Aksiom egzistencije ne važi, jer nema reference. Na žalost, u svom oduševljenju, Rasi je negirao upotrebu svakog određenog opisa u svrhe referiranja. Ovaj deo njegovog argumenta kritikovaću kasnije5. Zahvaljujući Raslu niko više ove paradokse ne uzima ozbiljno. Ali verovatno nam se još uvek čini da se za ovaj aksiom mogu naći protivprimeri. Zar ne možemo referirati na Deda Mraza, ili na Šerloka Holmsa, mada nijedan od njih ne postoji niti je postojao? Referiranje na fikcionalne (ne legendarne, mitske, itd.) entitete nisu protivprimeri za ovaj aksiom. Na njih se može referirati kao na fikcionalne ličnosti upravo zbog toga što one postoje u fikciji. Da bismo ovo objasnili, potrebno je da napravimo razliku između normalnog govora o stvarnom svetu i parazitskih oblika govora kao što su fikcija, gluma itd. U normalnom govoru o stvarnom svetu, ja ne mogu da referiram na Šerloka Holmsa jer takva osoba nikada nije postojala. Ako u tom univerzumu govora ja kažem „Šerlok Holms je nosio lovački šešir" je ne referiram, kao što ne referiram ni kada kažem „Šerlok Holms dolazi večeras kod mene na večeru". Nijedno od ova dva tvrđenja ne može biti istinito. Ali, pretpostavimo sada da sam prešao na fikcionalni oblik govora, glumu i igru. I ako sada kažem „Serlok Holms je nosio lovački šešir", ja u stvari referiram na jednu fikcionalnu ličnost (to jest na ličnost koja ne postoji, ali koja postoji u fikciji) i ono Što sam rekao, istinito je. Obratimo pažnju na to da u ovom obliku govora ja ne mogu da kažem „Šerlok Holms dolazi večeras kod mene kući na večeru" jer me referenca „moja kuća" vraća u govor stvarnog sveta. Pored toga, ako u fiktivnom načinu govora kažem „Gospoda Šerlok Holms je nosila lovački šešir" ja ne 5 U Sedmom poglavlju.
142
DŽON SERL
referiram, jer ne postoji fikcionalna gospođa Šerlok Holms. Rečeno fikcionalnim jezikom, Holms se nikada nije ženio. Ukratko, u govoru stvarnog sveta i „Šerlok Holms'" i „Gospoda Šerlok Holms" nemaju referencu jer takvi ljudinikada nisu postojali. U fikcionalnom govoru izraz „Šerlok Holms" referira, jer takva ličnost zaista postoji u fikciji, ali „Gospoda Serlok Holms" ne referira, jer ne postoji takva fikcionalna ličnost. Aksiom egzistencije važi, dakle, u oba sveta: u govoru stvarnog sveta može se referirati na nešto što stvarno postoji: u govoru fikcije može se referirati samo na ono što postoji u fikciji (plus stvari iz stvarnog sveta i događaji koji su uključeni u izmišljene priče). Sve ovo što smo do sada rekli mora izgledati sasvim očigledno, ali u filozofskoj literaturi nalazimo razne zabune u vezi s tim. Da bi se predupredile još dve moguće zabune, naglašavam da moj prikaz parazitskih oblika govora ne uključuje stanovište da u fikcionalnom govoru postoje neke promene u značenjima reci ili drugih jezičkih elemenata. Ako konvencije o značenju jezičkih elemenata zamišljamo (bar delom) kao vertikalne konvencije koje povezuju rečenice sa svetom, onda je najbolje one nevidljive, prećutne konvencije fikcionalnog govora posmatrati kao lateralne ili horizontalne konvencije koje kao da uzdižu govor izvan sveta. Ali najvažnije je shvatiti da čak i u rečenici „Mala Crvenkapa" „crveno" znači crveno. Konvencije fikcionalnog govora ne menjaju značenja reci ili drugih jezičkih elemenata. Drugo, činjenica da postoje takve fikcionalne ličnosti kao što je Šerlok Holms ne obavezuje nas da prihvatimo stanovište da on postoji u nekom natčulnom svetu, ili da on ima poseban način postojanja. Šerlok Holms uopšte ne postoji, Sto ne znači da se negira njegovo postojanje u fikciji. Aksiom identiteta (kao i aksiom egzistencije) dovodi do daljih paradoksa i zagonetki u onim kontek-
GOVORNI ČINOVI
] 4^
stima u kojima reference nisu jasno vidljive. Ovaj aksiom može se izložiti i na sledeći način6. Ako dva izraza referiraju na isti predmet, oni mogu salva veritatc zamenjivati jedan drugog u svim kontekstima. Izražen u ovom obliku, taj aksiom nije tautologija već laž, što predstavlja jednu novu poteškoću. Mislim da su ove zabune isto toliko trivijalne koliko i one koje proističu iz aksioma egzistencije, ali trebalo bi dosta prostora da se one i objasne. Međutim to prevazilazi okvire ove rasprave. Cilj ovog poglavlja nije samo nastavak razmatranja ova dva aksioma već i uvođenje trećeg aksioma i ispitivanje njegovih posledica. 3. Ako govornik referira na neki predmet, tada on identifikuje ili je u stanju da, ako se to od njega traži, identifikuje taj predmet. Ovaj aksiom nazvaćemo aksiomom identifikacije. I on je takode tautologija pošto služi samo za svrhe izlaganja pojma (pojedinačne, određene) reference. Taj aksiom može se izraziti i na sledeći način: 3a. Nužan uslov za uspešno izvođenje određene reference u izričaju jednog izražaje da izričaj tog izraza mora da saopštava 7 slušaocu istinit opis ili činjenicu o jednom jedinom objektu. Ili, ako taj izričaj to ne čini, onda govornik mora biti u stanju da ga zameni izrazom čiji izričaj to čini. Postoje samo tri načina na koje govornik može garantovati da će takva činjenica biti saopštena: [1J izrečeni izraz mora da sadrži predikate koji su istiniti 6 Na primer, R. Cartiiip: Meaning and Htautlf, str. VS i dalje. 7 „Saopćavali" nije uvek najprimercmji glagol. Reći Ja govornik (komunicira siopstava sluiaocu neku činjenicu, nagoveslava da lllltllll nije prethodim OBU BI Bi Činjenicu koja mu je saopćena. Ali cesto kod referiranja, rečenica koja je saopSlena (kiimunicirana) sluSaocu je rečenica za koju on već zna da je istinita. Možda bi trebalo reći da M u takvim slučajevima govornik poziva na tu rečenicu ili sluSaoca podseca na nju Međutim, ja ću i dalje koristili glagol ..saopćavati" ili ..prcneti" pixl uslovom da se ove reći ne uzimaju kao ukazivanje na to da sluialđc nije znao niSta o onome ita mu je saopSreno ili prenelo.
14-1
DŽON SERL
samo o jednom objektu; ili [2] njegov izričaj zajedno sa kontekstom mora da pruži neko ostenzivno ili indeksno predstavljanje jednog jedinog objekta; ili [3] njegov izričaj mora da pruži mcšavinu indeksnih pokazatelja i opisnih termina koji su dovoljni za identifikovanje jednog jedinog objekta. Ako izrečeni izraz ne spada ni u jednu od ovih vrsta izraza, referenca može biti uspešna samo pod uslovom da je govornik u stanju da, ako se to od njega traži, ponudi jedan od takvih izraza. Ovaj princip nazvaćemo principom identifikacije. Nije sasvim očigledno da je taj princip tautološki. U stvari, na prvi pogled se čak čini da on nije ni plauzibilan. Neophodno je da ga podrobnije objasnimo kako bi nam on postao sasvim razumljiv. Meni se čini da on sadrži jednu značajnu istinu sa dugom istorijom, jer taj princip nije ništa drugo do generalizacija Fregeovog diktuma da svaki referirajući izraz mora imati smisla. Ovaj princip pokušaću da postavim ispitujući nužne uslove za izvođenje govornog čina određene reference. Uz to ću pokušati da pokažem logičke veze između aksioma egzistencije i aksioma identifikacije. 4.3. Vrste određenih referirajućih izraza PoČećemo podclom izraza koje razmatramo. Gramatički, ovi izrazi se grubo mogu podeliti u Četiri kategorije: 1. Vlastita imena; na primer, „Sokrat", „Rusija". 2. Složeni imenični izrazi u jednini. Ova druga vrsta izraza često sadrži relativnu zavisnu rečenicu i često, mada ne uvek, počinje određenim članom*; na primer, „Čovek koji me je pozvao", • U engleskom jeziku _the". (Prim. prev.)
GOVORNI ČINOVI
^45
„najviša planina na svetu", „sadašnja kriza u Francuskoj". Pozajmljujući i donekle proširujući Raslov termin, ove izraze ću dalje zvati „određeni" opisi. Izraze koji slede određeni član zvaću „deskriptori". Tamo gde nema određenog člana deskriptorom ću nazivati Čitav izraz. Ova terminologija ni u kom smislu nema za cilj uvođenje filozofske analize ili teorije o pojmovima „opisivati" i „opisi". To su samo arbitrarni termini koji su izabrani zato što je tako bilo najzgodnije. Treba imati na umu da određeni opisi mogu sadržati druge referirajuće određene izraze, ili drugi određeni opis, ili drugi tip izraza, kao Što je, recimo, vlastito ime u, na primer, „Džonov brat", „žena koja je udata za čoveka koji je pijan". U takvim slučajevima, referent Čitavog izraza nazivaću primarnim referentom, a referent dela tog izraza, sekundarnim referentom. U gramatičke izraze dalje spadaju i: 3. Zamenicc: na primer, „ovaj", „onaj", „ja", „on", „ona" i „ono". 4. Zvanja: na primer, „predsednik vlade", „papa". Ova četvrta klasa izraza jedva da zaslužuje neku pažnju pošto se ona inače preliva, s jedne strane, u određene opise, a sa druge, u vlastita imena. 4.4. Nuini uslovi za referiranje Prvo pitanje koje bih postavio o izrazima bilo bi: koji su nužni uslovi za izričaj jednog od ovih izraza da bi se napravila uspešno izvedena kategorička određena referenca? Ali pre nego što damo neki odgovor na ovo. postaviću još jedno pitanje: Kakva je svrha određene reference, koju funkciju ima iskazni čin referiranja u ilokutornom činu? Kao što sam rekao, svrha određene reference je da njome govornik izdvaja ili identifikuje
146
DŽON SF.RI.
neki pojedinačni predmet o kome on dalje govori, ili o kome nešto dalje pita, itd. Ali, ovaj odgovor je nepotpun, jer on još uvek ne tvrdi da li je ta identifikacija prenesena slušaocu ili ne. Da bismo otklonili ovaj dvosmisao potrebno je da napravimo razliku između potpuno usvojene reference i uspešne reference. Potpuno usvojena referenca je ona u kojoj je neki objekat nedvosmisleno identifikovan za slušaoca, to jest, tamo gde je slušaocu ta identifikacija saopštena. Ali referenca može biti uspešna - u tom smislu da govornika ne možemo optužiti da nije uspeo da referira - čak i ako za slušaoca ne identifikuje nedvosmisleno neki objekt, pod uslovom da govornik može to da učini ako se to od njega zahteva. Do sada smo se bavili samo pojmom uspešne reference, ali lako je videti da je potpuno usvojena referenca još osnovniji pojam pošto je uspešna referenca ona koja, iako nije, da kažemo, potpuno usvojena, bar potencijalno može da bude takva. Sada, u svetlu ovih razlikovanja, pokušajmo da prepravimo naše početno pitanje tako da ono glasi: Kako je moguće da izričaj nekog izraza bude potpuno usvojena referenca. Koji su nužni uslovi da izričaj izraza bude dovoljan da za slušaoca identifikuje baš onaj objekt koji govornik namerava da identifikuje? Najzad, govornik samo izgovara neke reči\ kako onda te reci identifikuju stvori za slušaoca? Sam način na koji smo formulisali ovo pitanje, pružiće nam ključ za odgovor. Pošto govornik za slušaoca identifikuje neki predmet, da bi identifikacija bila uspešna mora postojati neki predmet koji govornik pokušava da identifikuje, a govornikov izričaj izraza mora biti dovoljan da bi se taj predmet identifikovao. Ova dva uslova već sam preliminarno formulisao kao aksiome egzistencije i identifikacije. U svetlu ovog razmatranja iskazaćemo ih u obliku uslova za potpuno usvojenu referencu.
GOVORNI ClNOVJ
J47
Nužni uslovi za izvođenje potpuno usvojene određene reference u govornikovom izričaju izraza su sledeći: 1. Mora postojati jedan i samo jedan predmet za koji govornikov izričaj izraza važi (reformulacija aksioma egzistencije), / 2. Slušaocu mora biti dato dovoljno sredstava da identifikujc predmet iz govornikovog izričaja izraza (reformulacija aksioma identifikacije). Pogledajmo sada kako izričaj određenog opisa može da zadovolji ovakve zahteve. Pretpostavimo, na primer, da je izraz „taj čovek" izrečen kao dco rečenice „Taj čovek me je uvredio". Kako ovakav jedan izričaj zadovoljava dva navedena uslova? Prvi uslov može se podeliti u dva dela: 1 (a) Mora postojati bar jedan predmet na koji se odnosi govornikov izričaj datog izraza. 1 (b) Ne srne postojati više predmeta već samo jedan, na koji se govornikov izričaj datog izraza 8
odnosi .
Kod određenih opisa, ispunjavanje uslova 1 (a) sasvim je jednostavno. Pošto izraz sadrži opisnik i pošto taj opisnik sadrži opšti opisni termin, ili je i sam jedan od njih, nužno je još samo to da postoji bar jedan predmet o kome se opisnik može izreći kao predikat. Da bi uslov \{a) bio zadovoljen u slučaju izraza „taj čovek" nužno je samo da postoji bar jedan čovek. Sledeći korak je mnogo složeniji. Naravno, u iskušenju smo da odemo i suviše daleko u izjednačavanju uslova 1 (a) i 1 (b) i da tvrdimo da kao što je uslov 8 ReC ..odnosili" ovde je namerno neulralna i sloga, bojim se, sasvim nenamirno neodređena. Ako uul.n ima bilo kakvih primtdhi na to - napominjem da je i ja sa oklcvanjem korislim jednostavnu umesto ,.na koje se odnosi govornikov izričaj izraza' čitajte ..na koji govornik namerava da referira izričajem tog izraza" i mulatis mutmdls u Čitavom tekstu. Ovde ciljam na lo kđkn glasovi kU-ntilikuju pndOMto. Ono tto mora da •*• nBliti j«te sta je to oameravati ili poiirazumevali poseban predmet. Ali niiia u ovom mom argumentu ne zavisi od neodređenosti termina „odnositi se".
148
DŽON SERL
\(a) zadovoljen postojanjem bar jednog objekta kome se opisnik može istinito pridati kao predikat, tako je i uslov \(b) zadovoljen ako postoji najviše jedan predmet o kome je opisnik istinit. Ovo iskušenje je posebno jako ako se uspešna određena referenca smatra jednom vrstom prerušenog tvrđenja istinitog pojedinačnog egzistencijalnog iskaza, to jest iskaza kojim se tvrdi postojanje jednog i samo jednog predmeta koji zadovoljava određeni opis. Takvo stanovište prihvata Rasi u svojoj teoriji opisa. Analiziran u skladu sa njegovom teorijom opisa, izričaj gore navedene rečenice trebalo bi da bude shvaćen kao tvrđenje postojanja samo jednog čoveka na svetu. Ne čini li nam se da je ova kritika nepravedna? Naravno da jeste, onako kako je mi ovde vidimo, jer Rasi, kada je formulisao svoju teoriju opisa nije imao na umu kontekste kao što je ovaj koji smo naveli. Ali ma kako ta kritika bila nepravedna, daleko od toga da je ona besmislena, jer treba imati na umu i način na koji on takve kontekste isključuje. Naime, on kaže da u onim kontekstima za koje, prema pretpostavci, teorija opisa važi, određeni član* se koristi „strogo uzev 9 za naznačavanje pojedinačnosti" . Ali koju snagu reč „strogo" ima u ovom razgraničavanju konteksta za koje teorija važi i onih za koje ne važi? U navedenoj rečenici nema ničeg neodređenog ili ne-strogog - ona je doslovna i stroga kao i bilo koja druga rečenica te vrste. Jasno je da snaga reci „srogo" u naznačavanju „pojedinačnosti" mora biti: (a) ili, strogo u smislu da naznačava govornikovu nameru da identifikujući referira na jedan određeni predmet, (b) ili, strogo, tako da povlači da je opisnik koji sledi istinit samo o jednom predmetu. ' U engleskom jeziku ,,thc". (Prim. prev.) 9. l'nncipiu Mmhematica. Cambrklge. 1925. tom 1 str. 30.
GOVORNI ĆINOV]
Dalje, (a) ne može da bude ono što se podrazumcvalo pošto naš primer zadovoljava (a) i tako teoriju opisa ostavlja otvorenom napadu za apsurdnost koji sam upravo izneo. Ali, ako je (b) ono što se podrazumeva pod strogom upotrebom određenog Člana, onda je to objašnjenje pogrešno. Ne samo da upotrebe određenog člana sa nejedinstvenim opisnikom nisu sasvim stroge već zapravo i nema takve upotrebe određenog člana u kojoj je po sebi dovoljno na bilo koji način implicirati ili naznačavati da je opisnik koji sledi istinit samo o jednom predmetu..Postoje upotrebe određenog člana sa opisnicima koji su istiniti samo o jednom objektu i one su od suštinskog značaja u govornom činu određene reference - kao što se tvrdi u principu identifikacije - ali dco snage određenog člana nije to da on povlači jedinstvenost opisnika koji sledi. To nije funkcija određenog člana. Njegova funkcija (u ovim slučajevima) jeste da naznači govornikovu nameru da referira jedinstveno, a funkcija (opisnika) je da u posebnom govornikovom kontekstu identifikuje onaj predmet koji za slušaoca predstavlja predmet na koji govornik namerava da referira u datom kontekstu. Nasuprot tome, ja nudim kao objašnjenje određenog člana [the], sledeće: određeni član upotrebljen u sklopu određene reference (a napominjem daje to samo jedna od njegovih upotreba) predstavlja konvencionalno sredstvo kojim se naznačava namera [intencija] govornika da referira na pojedinačni predmet, a ne da je opisnik koji sledi istinit samo o jednom predmetu. Važno je napomenuti da u nekim jezicima, na primer u latinskom i ruskom, nema određenog člana već naznačavanjc govornikove namere da napravi određenu referencu zavisi od konteksta i drugih sredstava"1. Ovo objašnjenje još uvek nije dovoljno da pokaže kako izričaj određenog opisa kao što je gore navedeni 10. Teorija deskripcije biće razmolrcnii detaljnije u Sedmom poglavlju,
150
DŽON SERL
zadovoljava zahtev iznet u l(b). Do sada sam rekao samo to da mora postojati bar jedan predmet koji odgovara opisniku i da govornik pomoću određenog člana naznačava svoju nameru da identifikuje pojedinačni predmet. Ali pošto opisnik kao opšti termin može biti istinit o mnogim predmetima, šta je onda to što čini da govornikov izričaj tog izraza važi samo za jedan predmet? Očigledan odgovor koji nam, na žalost, ne kaže ništa novo, jeste da je pri izričaju tog izraza govornikova namera da obim opisnika obuhvati samo jedan predmet. Taj odgovor nam ne kaže ništa novo, jer se njime ne objašnjava šta je uključeno u nameravanje (intencionalnu usmerenost na predmet) ili podrazumevanje tog pojedinačnog predmeta. Da bih dao potpuniji odgovor na ovo pitanje, razmotriću sada zahteve za ispunjavanje uslova 2, a zatim ću se vratiti razmatranju uslova i(b) i odnosa između referiranja i nameravanja. 4.5. Princip identifikacije Drugim uslovom (koji je dat u jednoj od formulacija aksioma identifikacije) od slušaoca se traži da bude u stanju da na osnovu govornikovog izričaja nekog izraza identifikuje određeni predmet. Pod terminom „identifikovati" ovde podrazumcvam otklanjanje svake sumnje ili dvosmislenosti u pogledu onoga o čemu se govori. Na najnižem nivou identifikovanjem se odgovara na pitanja kao što su ona koja počinju sa „Ko?", „Šta?" ili „Koji?". Naravno, na jednom drugom nivou, ova pitanja još uvek ostaju otvorena: čak i kada smo nešto identifikovali, još uvek se mogu postavljati dalja pitanja koja počinju sa „Šta?" u smislu „Reci mi nešto više o tome", ali ne više u smislu „Ne znam o čemu ti govoriš'4. Idcntifikovanje, u onom smislu u kome taj termin ovde koristim, znači davanje odgovora samo na
GOVORNI ČINOVI
15|
to pitanje. Na primer, može se reći da u izričaju rečenice „Taj čovek* koji me je opljačkao bio je visok preko 180 santimetara", ja referiram upravo na čoveka koji me je opljačkao čak iako u jednom smislu reči „identifikovati" ja možda ne bih bio u stanju da identifikujem tog čoveka. Na primer, možda ne bih bio u stanju da ga izdvojim iz grupe ljudi koju mi jc policija pokazala, niti da kažem bilo šta drugo o njemu. Pa ipak, pod pretpostavkom da me jc samo jedan jedini čovek opljačkao, ja sam uspeo da izričajem navedene rečenice napravim identifikujuću referencu. Vidcli smo da kod drugog slučaja određenog opis;i kao što je "taj čovek" [,,the man"] govornik naznaČava svoju nameru da referira na pojedinačni objekt i daje opisnik za koji smatra da će biti dovoljan da za slušaoca identifikuje predmet na koji on u posebnom kontekstu svog izričaja namerava da referira. Čak i ako taj opisnik može da predicira istinito o mnogim predmetima, govornik smatra da će njegov izričaj u datom kontekstu biti dovoljan da identifikuje baš taj predmet na koji on misli. Ako je to zaista dovoljno, onda jc uslov 2 zadovoljen. Ali, pretpostavimo da to nije dovoljno. Pretpostavimo da slušalac još ne zna na kog čoveka se referira. U takvom slučaju, još uvek se mogu postavljati pitanja koja počinju sa „Ko?", „Sta?", „Koji?" i tvrdim da jc za potpuno usvojenu određenu referencu nužan uslov to da govornik može da pruži nedvosmislen odgovor na ova pitanja. Ako govornik nije izrekao izraz koji pruža odgovor na ova pitanja, onda on nije uspeo da za slušaoca identifikuje neki predmet. Slušalac nije usvojio referencu jer identifikaciju čine nedvosmisleni odgovori na ova pitanja, a identifikovanje je nužan uslov za potpuno usvojenu određenu referencu. Koju vrstu odgovora možemo dati na ovakva pitanja? Ako pođemo od krajnosti, ovi odgovori se * U engleskom jeziku ,,the man". (Prim. prev.)
J52
DŽON SERL
mogu podcliti u dvc grupe. Na jednoj strani je pokazivanje datog predmeta, na primer „onaj tamo", a na drugoj su opisi dati samo pomoću opštih termina koji su istiniti samo o jednom jedinom predmetu - na primer, „prvi čovek koji je pretrčao milju za manje od 3 minuta i 53 sekunde". I čisto pokazivanje i čisto opisivanje ovog tipa su. naravno, samo krajnji slučajevi. U praksi, međutim, najveći broj identifikacija počiva na mešavini pokaznih sredstava i opisnih predikata na primer, „onaj čovek „koga smo juče videli" - ili pak na nekim drugim oblicima sekundarnih referenata koje govornik mora biti u stanju da identifikuje - na primer, „autor Veverlija" ili „glavni grad Danske". Staviše, govornik mora biti u stanju da svaki odgovor pomoću pokazivanja uz reci „ovaj" ili „onaj" dopuni nekim opisnim opštim terminom, jer kada pokazuje na neki fizički predmet i kaže „ovo", možda nije nedvosmisleno jasno da li on pokazuje boju, oblik, sam predmet i njegovu neposrednu okolinu, središte tog predmeta i tako dalje. Ali ovim vrstama identifikujućih izraza pokazivanjem, jedinstvenim opisima, kao i identifikacijama koje se zasnivaju i na pokazivanju i na opisivanju - obuhvaćeno je čitavo polje. Tako identifikacija i otuda zadovoljavanje uslova 2 počivaju na govornikovoj sposobnosti da pruži izraz jedne od ovih dveju vrsta koji se odnosi na jedan jedini predmet na koji govornik namerava da referira. Od sada pa nadalje svaki takav izraz zvaću identijikujućim opisom. Naše razmatranje uslova 2 možemo, dakle, zaključiti rekavši da iako govornik u odgovarajućem kontekstu i uz odgovarajuće znanje slušaoca može i bez izricanja identifikujućeg opisa da zadovolji ovaj uslov, on može garantovati da će taj uslov biti zadovoljen samo ako je njegov izraz neki identifikujući opis ili je dopunjen takvim jednim opisom. I pošto se izričajem bilo kog referirajućeg izraza govornik obavezuje da identifikuje jedan jedini
GOVORNI ČINOVI
153
predmet, on se obavezuje na ispunjavanje jednog od ovih zahteva. Sada se možemo vratiti razmatranju uslova \(b). Setićemo se da smo stali kod toga da uslov po kome mora postojati samo jedan jedini predmet koji zadovoljava izričaj jednog izraza, izgleda, povlači i to da mora postojati samo jedan jedini predmet na koji izricanjem tog izraza govornik namerava da referira. I baš tu padamo u iskušenje da pomislimo da je o uslovu i(b) dovoljno reći da je govornikova namera [intencija] da referira na pojedinačni objekt nezavisna od njegove sposobnosti da zadovolji uslov 2, 'to jest, nezavisna je od njegove sposobnosti da slušaocu identifikuje taj predmet. On, naime, veoma dobro zna šta podrazumeva, ali to nikome ne može da objasni! Međutim, ja želim da pokažem da su ova dva zahteva - zahtev za jedinstvenošću namere [intencije] i zahtev za sposobnošću da se predmet identifikuje - u osnovi identični. Jer šta znači podrazumevati ili intencionalno biti usmeren [ciljati] na jedan jedini predmet, isključujući sve druge predmete. Neke činjenice teraju nas da mislimo da se tu radi o kretanju duše. Međutim, da li je moguće ciljati samo na jedan jedini predmet nezavisno od svakog opisa ili nekog drugog oblika identifikacije tog predmeta koji sam u stanju da pružim? Ako je tako, šta moju nameru čini intencionalnom usmerenošću [ciljanjem] baš na taj predmet, a ne na neki drugi? Jasno je da nas pojam namere referiranja na jedan jedini predmet vraća ponovo pojmu identifikacije putem opisa, pa ovaj uslov možemo uopŠteno izraziti na sledeći način: nužan uslov za govornikovu nameru da izričajem nekog izraza referira na jedan jedini predmet jeste njegova sposobnost da pruži identifikujući opis tog predmeta. Tako su ispunjenje uslova \(b) i sposobnost zadovoljenja uslova 2 isti. Svaki od dva zahteva traži da govornikov izričaj bude identifikujući opis ili da se može dopuniti takvim opisom.
154
DŽON SERL
Drugim recima, aksiom identifikacije (u svom prvobitnom obliku) posledica je aksioma egzistencije (u njegovom prepravljenom obliku). Jer nužan uslov postojanja samo jednog jedinog predmeta za koji važi govornikov izričaj nekog izraza je taj da je govornik u stanju" da identifikuje taj predmet. Aksiom identifikacije sledi iz aksioma egzistencije a - čim se uvede razmatranje o sredstvima identifikacije - princip identifikacije sledi i iz jednog i iz drugog. Staviše, kao što sam ukratko i nagovestio u Prvom poglavlju, princip identifikacije je poseban slučaj principa izrazivosti. Grubo rečeno, princip izrazivosti glasi: sve što se može misliti može se i reći. Primenjen na slučaj određene reference koji nam kaže da kad god je istinito da govornik podrazumeva jedan jedini predmet (u ovom slučaju „podrazumeva" znači isto što i ..namerava da referira'') mora takode biti istinito daje on u stanju da kaže tačno koji je to predmet koji on podrazumeva (na koji on referira). Ali, ovo je samo nešto grublja formulacija principa identifikacije, jer princip identifikacije tvrdi samo to da je nužan uslov za referencu sposobnost da se da neki identifikujući opis, a taj identifikujući opis obezbeduje sredstvo za kazivanje onog što se u referenci podrazumeva. Važno je naglasiti da je granični slučaj kazivanja, kazivanje koje uključuje pokazivanje. To jest, granični slučaj zadovoljavanja principa identifikacije, i odatle principa izrazivosti, jeste pokazivanje predmeta na koji se referira.
Jedan od ciljeva sistematskog proučavanja jezika. kao i svakog drugog sistematskog proučavanja, jeste smanjivanje maksimalne količine podataka na minimalan broj principa. 11 Ovde i u čitavom radu, podnizumevam da su ispunjeni uslovi inputa i lUtpuuV Činjenica da R može dogoditi da govornik nije u stanju da zadovolji neki u^lov 8MO štn mu se, na primer. ukiićila vilica, je irelevantna,
GOVORNI ("'INO VI
155
Pošto smo dali definiciju potpuno usvojene i uspešne reference i izložili argumente koji pokazuju da sposobnost potpunog usvajanja reference zavisi od sposobnosti obezbeđivanja identifikujućeg opisa, princip identifikacije bismo mogli (uz odlike do kojih ćemo doći kasnije) izložiti na sledeći način: 3(b) Nužan uslov za uspešno izvođenje određene reference izričajem nekog izraza jeste da taj izraz mora da bude identifikujući opis ili da govornik mora biti u stanju da, ako se to od njega traži, pruži taj identifikujući opis. 4.6. Odlike principa identifikacije Princip identifikacije naglašava povezanost između određene reference i govornikove sposobnosti da pruži identifikujući opis predmeta na koji se referira. Ova veza morala bi sada biti već prilično očigledna: pošto je svrha određene reference da tako identifikuje neki predmet da svi ostali predmeti budu isključeni i posto se takva identifikacija može obezbediti samo identifikujućim opisom, sledi zaključak. Ali, mada ovaj teorijski stav izgleda besprekoran, potrebno je navesti još neke odlike i objašnjenja kojima bi se pokazalo kako on funkcionišc u upotrebi prirodnih jezika. 1. U svakodnevnom govoru, slušalac možda uopšte neće tražiti identifikujući opis i možda će se zadovoljiti samo upotrebom nekog ne-identifikujućeg izraza. Pretpostavimo da govornik izriče neko vlastito ime, recimo „Džons". Razgovor se može nastaviti bez davanja identifikujućeg opisa, pošto slušalac pretpostavlja daje govornik u stanju da takav opis da, ako se to od njega traži. Slušalac i sam može upotrebiti ime „Džons" da bi referirao, na primer, postavljajući pitanja o Džonsu. U tom slučaju, slušaočeva referenca je parazitska u
[56
DŽON SERL
odnosu na govornikovu, jer jedini identifikujući opis koji bi on mogao da pruži bio bi „Osoba na koju moj sagovornik referira kao na ,Džonsa\" Takav izraz nije pravi identifikujući opis jer, da li se njime nešto identifikujc ili ne, zavisi od toga da li prvi govornik ima nezavisni identifikujući opis koji nije dat u ovom obliku. Ovom problemu vratiću se ponovo u Sedmom poglavlju gde ću zaključke do kojih sam došao u ovom poglavlju pokušati da primenim na vlastita imena. 2. Čak i kada slušalac traži da mu se da neka identifikacija, on se može zadovoljiti nejedinstvenim opisnikom čime sporazumcvanje ne. bi nužno bilo ugroženo. Proširujući već navedeni primer, pretpostavićemo da slušalac pita: „Ko je Džons?" I jedan neidentifikujući opis, kao na primer „Džons je vazduhoplovni major" mogao bi pružiti dovoljnu identifikaciju za nastavljanje razgovora; naravno, čak i u takvom slučaju slušalac uvek mora da pretpostavi da bi govornik mogao da razlikuje Džonsa od drugih vazduhoplovnih majora. Da bismo opisali takve slučajeve, moraćemo da uvedemo i pojam delimično usvojene reference. Uspcšnost identifikacije može biti i stvar stepena u kome je neki predmet identifikovan. 3. Može se desiti da se opisnik ne može istinito pripisati predmetu na koji referira a da referenca ipak bude uspešna. Vajthed (A. N. Whitehead) nudi dobar primer: „Onaj lopov je tvoj prijatelj". Slušalac: „On jeste moj prijatelj i ti vredaš . U ovom slučaju slušalac veoma dobro zna na koga se referira, ali referirajući izraz je daleko od toga da bude identifikujući opis i sadrži opisnik koji nije istinit o datom predmetu. Kako se taj primer slaže sa principom identifikacije? Ako nismo dovoljno pažljivi, takvi primeri će nas verovatno navesti da pretpostavimo da je referiranje nešto više od prostog davanja identifikacije, da ono mora sadržati poseban misaoni čin, ili bar da svaka uspešna referenca 12 Alfred North VVhilchead: The Concept of Nature. Cambridge, 1920- sir 10.
GOVORNI (""1NOVI
157
pored egzistencijalnog tvrđenja pretpostavlja i tvrđenje o identitetu: „Predmet koji je opisan opisnikom identičan je upravo onom predmetu koji ja podrazumevam". Ali sve ovo bilo bi netačno. U gore navedenom slučaju nema ničeg tajanstvenog i jasno je da sam kontekst obezbeduje identifi kujući opis, jer reč „onaj" u izrazu „onaj lopov" ukazuje da je dati predmet ili prisutan ili se na njega već referiralo nekim drugim referirajućim izrazima, a da je sadašnja referenca parazitska u odnosu na raniju. Opisnik „lopov" nije od suštinskog značaja za identifikaciju i mada je u datom slučaju lažan, on ne ugrožava identifikaciju koja se postiže drugim sredstvima. često čujemo i neke sumnjive opisnikc koji su Čisto zbog nekog retoričkog efekta prikačeni za inače zadovoljavajuće referirajuće izraze. Na primer, u izrazu ..naš slavni voda", reč „slavni" je irelevantna za govorni čin određene reference - naravno ukoliko ne postoji veći broj voda od kojih neki nisu baš slavni. 4. Treba ponovo naglasiti da bi u graničnom slučaju jedini „identifikujući opis" koji bi govornik mogao da pruži bilo to da kada vidi neki predmet, on pokaže da ga je prepoznao. Deca, na primer, često najprc nauče vlastita imena i jedini način provere ispravne upotrebe imena jeste njihova sposobnost da pokažu da su prepoznali predmet kada im se ovaj pokaže. Deca nisu u stanju da zadovolje princip identifikacije izuzev u prisustvu samog predmeta. Ove činjenice ne treba da nas navedu da mislimo da je čin referiranja jednostavan; psa možemo dresirati da laje samo u prisustvu svog gospodara, ali kada laje. on time ne referira na njega, iako to njegovo lajanje možemo upotrebiti kao sredstvo za identifikovanje njegovog gospodara 13 . 13 U čemu se sa* toj i razlika'.' Dcli>m u lome Sto govornik, za razliku od psa.namerava dt svojim izričajem idcnlifikuje lako Sto Će slu&ioca navesti da prepozna ovu njegovu utrinu |iiir,-in-][ii| Videti raspravu o značenju u odeljku 2.6.
|53
DŽON SERL
5. Nisu svi identifikujući opisi podjednako korisni za identifikaciju. Ako, na primer, neko kaže „Senator iz Montane želi da postane predsednik", referirajući izraz u ovoj rečenici može nam više koristiti u identifikaciji nego ..Čovek iz Montane koji ima 8432 dlake na glavi želi da postane predsednik". Čak iako ova druga rečenica zadovoljava formalne zahteve principa identifikacije, a prva ne, pošto u Montani postoje dva senatora. Zašto je to tako? Dco snage principa identifikacije sastoji se u tome što je referenca koja se izvodi izričajem određenog opisa uspešna zahvaljujući činjenici da dati izraz ukazuje na odlike objekta na koji se referira. Ali, pošto je smisao određene reference da identifikuje, a ne da opiše određeni predmet, upotrebIjeni izraz najbolje služi svojoj svrsi ako su njime naznačene odlike važne za identitet predmeta na koji se referira i to važne, kako za govornika tako i za slušaoca u kontekstu njihovog razgovora: i u tom pogledu ne možemo za sve identifikujuce opise reći da su podjednako korisni. Naravno, važno je ono što mi smatramo da je važno i lako je zamisliti situaciju u kojoj hroj dlaka na glavi nekog čoveka može biti od ključnog značaja - na primer, ako se u nekom plemenu smatra da to ima poseban religijski značaj. U takvim okolnostima ljudi bi se trudili da budu što bolje obavešteni o broju dlaka na glavi svakog Čoveka, a ne toliko o tome šta oni sada rade. U navedenim primerima drugi izraz kojim se referira na broj dlaka na glavi može tada biti korisniji od prvog. Međutim, želim da naglasim da je sasvim moguće da neki izraz zadovoljava ove formalne zahteve identifikacije, odnosno da jeste identifikujući opis, ali da opet ne uspeva da bude koristan referirajući izraz. Upotreba takvog izraza još uvek može biti dočekana pitanjem ,,o kome (o čemu) govoriš?", a određena referenca je zamišljena upravo tako da pruži odgovor na ovo pitanje.
GOVORNI ČINOVI
|59
4.7. Neke posledice principa identifikacije U odeljcima 4.4. i 4.5 pokušao sam da utvrdim princip identifikacije i da pokažem odnos između aksioma identifikacije i aksioma egzistencije. Sada predlažem da razmotrimo neke od posledica principa identifikacije. Pokušaću to da učinim postepeno, tako da moje razmatranje bude sasvim jasno. Sve pretpostavke, ako ih ima, biće jasno izražene i biće lakše da se otkriju pogreške. Počnimo sa aksiomom identifikacije. 1. Ako govornik referira na neki objekt, onda on za slušaoca identifikujc taj objekt odvojeno od svih drugih ili je spreman da ga identifikuje ukoliko se to od njega traži. Polazeći od ovoga i uz još neka razmatranja o jeziku sledi da: 2. Ako govornik izričajem nekog izraza referira na neki objekt tada taj izraz mora a) sadržati opisne termine koji su istiniti samo 0 tome objektu; ili b) predstavlja ga demonstrativno; ili c) obezbediti neku kombinaciju demonstrativnog predstavljanja ili opisa koja je sama dovoljna da ga identifikuje. Ili, ako izraz nije ni jedna od ove tri stvari, govornik mora biti spreman da, ako se to od njega traži, zameni jednu od njih (princip identifikacije). 3. U svakom slučaju, referenca je data zahvaljujući činjenicama o objektu na koji se referira, a izričaj referirajuceg izraza služi za usvajanje reference zato i samo zato što on ukazuje na ove činjenice - saopštava ih slušaocu. I na to je, izgleda, ciljao Frege kada je istakao da referirajući izraz mora imati smisla. U izvesnom smislu, da bi govornik uspešno referirao izričući neki izraz, taj referirajući izraz mora imati 'značenje', neki opisni sadržaj. Jer, ako njegovim izričajem govornik ne uspeva da saopšti slušaocu neku
160
DŽON SERL
činjenicu ili neki istiniti iskaz, referenca nije u potpunosti usvojena. Rečeno fregeovskim jezikom - značenje prethodi referenci; referenca se postiže preko značenja. Iz principa identifikacije neposredno sledi da ako je referenca usvojena, svaki izričaj referirajućeg izraza mora slušaocu da saopštava istinit iskaz ili neku činjenicu. (Ovo je, kao što smo već videli, primer slučaja principa izrazivosti koji smo razmotrili u Prvom poglavlju.) 4. Potrebno je da napravimo razliku - što je Frege propustio da učini - između smisla referirajućeg izraza i iskaza koji se njegovim izričajem saopštava. Smisao takvog jednog izraza dat je opisnim opštim terminima koji su ili sadržani u samom izrazu, ili ih taj izraz povlači. Ali, u mnogim slučajevima smisao izraza nije sam po sebi dovoljan za saopštavanje nekog iskaza, već se prc može reći da se izričajem tog izraza u određenom kontekstu saopštava iskaz. Tako, na primer, u izričaju „taj čovek" [the man] jedini deskriptivni sadržaj koji taj izraz u sebi nosi dat je jednostavnim terminom „čovek", ali ako je referenca usvojena, govornik je morao saopštiti neki jedinstveno ekstenzionalni iskaz (ili činjenicu), na primer, „postoji jedan i samo jedan čovek koji stoji levo od. govornika, kraj prozora, u vidnom polju govornika i slušaoca". Tako, praveći razliku između smisla jednog izraza i iskaza koji je saopšten njegovim izričajem, u stanju smo da vidimo kako dva izričaja istog izraza sa istim smislom mogu referirati na dva različita predmeta. Izraz „taj čovek" [the man] može se upotrebiti da referira na mnoge ljude, ali nije samim tim homoniman. 5. Zaista, pogrešno je stanovište po kojem bi mogla postojati klasa logički vlastitih imena, to jest izraza čije je samo značenje predmet na koji oni referiraju. Ne samo da takvi izrazi ne postoje, već oni i ne mogu postojati, jer ako izričaj izraza ne saopštava
GOVORNI ČINOVI
j^l
nikakav opisni sadržaj, tada nema načina za utvrđivanje veze između izraza i predmeta. Kako onda ovaj izraz referira na taj predmet? Slično stanovište po kome su vlastita imena „neznačenjski znaci" 1 4 , da ona imaju 'denotaciju' ali ne i 'konotaciju', mora biti u osnovi pogrešno. O tome ću opširnije govoriti u Sedmom poglavlju. 6. Pogrešno je smatrati da su činjenice koje se moraju imati da bi se referiralo, u stavu Činjenice o predmetu na koji se referira, jer se time sugerira da su to činjenice o nekom nezavisno identifikovanom predmetu. U zadovoljavanju principa identifikacije ključnu ulogu igraju egzistencijalni iskazi. Mogućnost zadovoljavanja principa identifikacije davanjem identifikacije u ne-egzistencijalnom obliku, na primer, .„čovek koji je takav i takav", zavisi od istinitosti egzistencijalnog iskaza oblika „postoji jedan i samo jedan Čovek koji je takav i takav". Može se reći: u osnovi našeg shvatanja bilo kog pojedinačnog objekta jeste istinit, jedinstveno egzistencijalni iskaz. Čim činjenice shvatimo kao nešto što je uvek u nekom smislu o predmetima, i čim izgubimo iz vida predmet egzistencijalnog iskaza, naći ćemo se na tradicionalnom putu ka suštini. Vitgcnštajn je u svome Traktatu napravio takvo jedno nesvodljivo metafizičko 15 razlikovanje između činjenica i predmeta rekavši da se predmeti mogu imenovati nezavisno od činjenica, a da su Činjenice kombinacije predmeta. Cilj ovog poglavlja je delimično i da se pokaže da je jezik koji bi bio u skladu sa ovom teorijom nemoguć: predmeti se ne mogu imenovati nezavisno od činjenica. Tako tradicionalni metafizički pojam nesvodljivog razlikovanja između činjenica i predmeta izgleda kon14 J. S. Mili: System of Logu:, London & Colch«lcr, 1949, knjiga I. poglavlje 2, paragraf 5. 15 Na primer. u 2. 01. 3.202, 3.203. 3.21 itd. u L. Wiitgcnsiein: Tročlana Logico-Philosophicus. London, 1961.
162
DŽON SERL
tužan. Imati pojam pojedinačnog predmeta znači poscdovati istinit, jedinstveno egzistencijalni iskaz, odnosno činjenicu određene vrste. 7. Svako kvantifikovanje u pogledu ovoga je pogrešno, jer nas dovodi u iskušenje da smatramo da zavisna promenljiva u iskazu oblika (3;E)(JJ<:) 'obuhvata' prethodno identifikovane predmete i navodi nas da pretpostavimo da egzistencijalni iskaz u stvari tvrdi da jedan ili više predmeta koji se nalaze u skupu već identifikovanih predmeta, ili predmeta koji se mogu identifikovati, ima takve i takve odlike. Da bi se izbegle ove metafizičke sugestije, koje nas samo mogu dovesti u zabludu, iskazi oblika (3*)($X) takođe se mogu tumačiti kao: „postoji bar jedan slučaj predikata / ' umesto uobičajene interpretacije „Neki objekat je / ' . 8. Iz ovih razloga referenca nije logički interesantna, u jednom smislu reci 'logički'. Svaki iskaz koji sadrži neku referencu možemo zameniti egzistencijalnim iskazom koji ima iste istinitosne uslove kao i prvobitna rečenica. 1 baš ovo je. Čini mi se, stvarno otkriće koje se krije iza teorije deskripcije. To, naravno, ne znači da se svi pojedinačni termini mogu eliminisati ili da između prvobitnog iskaza i njegove izmenjene egzistencijalne formulacije nema nikakve razlike. To samo treba da kaže da su okolnosti u kojima je prvobitni iskaz istinit istovetnc okolnostima u kojima je drugi iskaz istinit. 4.8. Pravila reference Sada možemo pristupiti analizi iskaznog čina reference koja bi bila paralelna analizi ilokutornog čina davanja obećanja, izloženoj u Trećem poglavlju. Koristiću isti model upotrebljen u toj analizi, postavljajući najpre njene uslove. Zatim ću iz ovih uslova izvući skup pravila za
(IOVORNI ČINOVI
J ^3
upotrebu referirajućih iraza. Treba naglasiti da se i ovdc radi o građenju jednog idealizovanog modela. Uzimamo da govornik G u kontekstu K izriče neki izraz / u prisustvu slusaoca S; tada doslovnim izričajem izraza / G uspešno i potpuno izvodi govorni Čin pojedinačne identifikujuće reference ako i samo ako su zadovoljeni sledeći uslovi: 1. Zadovoljeni su normalni uslovi za input i output. 2. Izričaj izraza I javlja se kao deo izričaja neke rečenice (ili dela razgovora) R. 3. Izričaj rečenice (ili dela razgovora) R je (nameravano) izvođenje nekog ilokutornog čina. Čin može biti i neuspešan. Ja mogu uspešno referirati na nešto i kada je moj izričaj kao celina potpuno nejasan, ali izričaj ne srne biti apsolutno trtljanje. Moram bar da nameravam da izvedem ovaj ili onaj ilokutorni čin 16 . 4. Postoji takav jedan predmet X da izraz I ili sadrži identifikujući opis tog predmeta, ili je govornik u stanju da izraz I dopuni identifikujućim opisom X-a. Prema analizi datoj u odcljcima 4.4. i 4.5, ovim aksiomom obuhvaćeni su i aksiom egzistencije i principa identifikacije. 5. Izričući izraz I govornik G ima nameru da izdvoji ili identifikuje predmet X za slusaoca S. 6. Izričući izraz I, G, ima nameru da za slusaoca S identifikuje X i to pomoću S-ovog prepoznavanja G-ove namere da identifikuje X. G-ova namera je da se ovo prepoznavanje postigne pomoću S-ovog poznavanja pravila koja važe za izraz I i toga što je S svestan postojećeg konteksta K. Ovi grajsovski (Grice) uslovi omogućuju nam da pravimo razliku između referiranja na neki predmet i 16. Ovo je [ii inirri.i Fregeovog diktuma ..Nur in Zusammcntiang cincs Salzcs Kilt'uien die WOrter ettvas" (Rcii znate nešto »amo u sklopu jedne rečenice) na govorni flO, ViJeli poglavlje 2, iznad p, 25.
J64
DtON SERL .
drugih načina na koji bismo mogli da skrenemo pažnju na taj predmet. Na primer, slušaočevu pažnju na neki predmet mogu da skrenem tako što ću taj predmet baciti na slusaoca ili ga njime udariti po glavi. Međutim, u ovakvim slučajevima ne radi se o referiranju jer se nameravani efekat ne postiže na osnovu slušaočevog prepoznavanja mojih namera. 7. Semantička pravila za izraz I su takva da je izraz I izrečen pravilno u rečenici R, u kontekstu K, ako i samo ako su zadovoljeni uslovi od 1 do 6 . Čitaocu se ova analiza, u obliku u kome je data, može učiniti malo zbunjujućom, i to iz bar nekoliko razloga. Pošto je reč o analizi reference uopšte i pošto je ona neutralna, bez obzira da li se radi o referenci u kojoj se koriste vlastita imena, određeni opisi ili nešto drugo, ona ima jedan krajnje apstraktan karakter što je izbegnuto u analizi čina davanja obećanja. Pravila koja iz te analize slede imaće isti taj apstraktni karakter, to jest u njima će biti dato sve što je zajedničko svim izrazima koji se koriste za pojedinačnu identifikujuću referencu. Čitalac treba da ima na umu da u jednom prirodnom jeziku kao što je engleski, posebna pravila vezuju se ili za elemente u dubinskoj strukturi rečenice, ili, što je još češći slučaj, za neke proizvode kombinatornih operacija semantičke komponente. Slučajno postoji i jedan broj sintaktičkih dokaza koji ukazuju na to da u dubinskoj strukturi rečenica na engleskom jeziku, imenični izrazi nisu toliko raznoliki kao Što se pokazuje u površinskoj strukturi. Neka novija istraživanja ukazuju na to da su u dubinskoj strukturi rečenica 18 sve engleske zamenice oblici određenog člana . Semantička pravila upotrebe bilo kog izraza / za pravljenje pojedinačne određene reference jesu: 17, Može nam H učiniti iki upotreba dvostrukog kondicionala ide i suviše daleko u nit
GOVORNI ČINOVI
165
Pravilo 1: / s e izriče samo u kontekstu rečenice (ili sličnog dela razgovora) čiji izričaj može da bude izvođenje nekog ilokutornog čina. (Ovo pravilo otclovIjuje uslove 2 i 3 koje smo prethodno izneli.) Pravilo 2: I se izriče samo ako postoji takav predmet X da izraz / ili sadrži identifikujući opis X-a, ili je G (govornik) u stanju da izraz / dopuni identifikujućim opisom X-a, i to takvim da izričajem izraza / G namerava da za sluŠaoca S izdvoji X od drugih predmeta ili da ga identifikuje. Ovo je prilično složeno pravilo, ali mi se čini da je najbolje postaviti ga upravo kao jedno jedinstveno pravilo, jer mora postojati samo jedan jedini predmet za koji važi dati izraz / i koji govornik želi slušaocu da izdvoji od ostalih predmeta. Ovo pravilo, izvedeno iz uslova 4 i 5, tvrdi da aksiom egzistencije i princip identifikacije važe za svaki referirajući izraz. Ono istovremeno objašnjava da je referenca jedan intencionalni čin. Pravilo 3: Izričaj izraza / važi kao identifikacija ili izdvajanje predmeta X za slušaoca S. Treba imati u vidu da kao i u drugim sistemima koji sadrže suštinska pravila, i ova pravila se javljaju u određenom redu; naime, Pravilo 2 važi samo ako je zadovoljeno prethodno pravilo - Pravilo 1, a Pravilo 3 važi samo ako su zadovoljena pravila 1 i 2.
Peto poglavlje
PREDIKACIJA
U ovom poglavlju pokušaćemo da upotpunimo opis ilokutornog čina dajući analizu iskaznog čina predikacije. Predikacija, kao i referenca, stara je (i dosta teška) filozofska tema i pre nego što pokušam da dam analizu govornog čina predikacije, ja ću razmotriti neke poznatije teorije predikacije kao i probleme preuzimanja „ontološke obaveze" sa kojima su te teorije povezane. Počeću Fregeovim objašnjenjem predikacije.
5.1. Frege o pojmu i predmetu1 U tvrđenju koje je načinjeno rečenicom „Sem je pijan" šta bi zamenjivalo deo rečenice „je pijan" na način na koji Scm zamenjuje deo - „Sem"? Ili je to sasvim neumesno pitanje? Frege, koji nije smatrao da je to pitanje neumesno, daje sledeći odgovor: upravo kao što „Sem" ima smisao i preko tog smisla ima neku referencu, naime Sema, tako i „je pijan" ima smisao i preko tog smisla ima i referencu. Ali šta je referenca 1 Fregeova teorija pojmova deo je njegove op5ic teorije funkcija. U ovom odeljku ogramčiču svoje razmatranje na teoriju pojmova, mada mislim da će moji zaključci moći da se pri me ne uopSte i na teoriju funkcija.
GOVORNI ČINOVI
167
za „je pijan"? Fregeov odgovor na ovo pitanje je: „neki pojam". Prirodno je da dalje pitamo: ,,A koji pojam?". Odgovor koji smo u iskušenju da damo na ovo pitanje jeste „pojam pijanstva". Ali naravno, kao što i sam Frege uviđa, ovaj odgovor nije zadovoljavajući, jer bi onda rcčeniea „Sem je pijan" nužno morala biti prevodiva u „Sem pojam pijanstva" ili bi morala imati istu istinosnu vrednost kao „Sem pojam pijanstva", i to baš prema onoj verziji aksioma identiteta koju Frege prihvata, a to je da uvek kada dva izraza referiraju na isti predmet, jedan se u rečenici može zameniti drugim a da se ne promeni istinosna vrednost datog tvrđenja. (Ovaj aksiom se ponekad naziva i Lajbnicovim zakonom.) Međutim, ova druga rečenica ne samo da ni u kom slučaju nije prevod prethodne već je sasvim besmislena ili prosto niz reci. Otuda ono na šta se referira recima „je pijan" ne može biti isto što i ono na šta se referira sa „pojam pijanstva". Stoga, ili reci „je pijan" ne referiraju na pojam o kome se radi ili, ako to čine, onda „pojam pijanstva" ne može referirati na to isto. Čudno je da se Frege opredeljuje za ovo drugo rešenje. On, na primer, kaže: „pojam konja nije pojam"; to je jedan predmet 2 . To je, očigledno, protivrečno ali Frege to prosto uzima kao nepodobnost jezika. Nasuprot Fregeu, ja ću tvrditi da to nije nepodobnost jezika već zbrka koja se javlja kao posledica dvosmislenosti njegove reci „pojam". Ako za reč pojam damo samo jedno jedino značenje, to bi onda bila prava proti vrečnost. Ali Frege ovoj reci daje dva značenja. Kada se ta dvosmislenost prizna i kada se naznače još neke razlike koje je Frege predvideo, očigledna protivrečnost se može otkloniti kao bolesni deo Fregeove teorije, bez nanošenja ozbiljnije štete njenim ostalim 2 P. Gcachi M. Black (eds.): Traratations from ihe Phihsophical Wrilings of Gotllnh Frege (Oxford, l%0), sir. 46.
168
DŽON SLRL
delovima. Započcću analizom rasuđivanja koje ga je odvelo u očiglednu protivrečnost. Očigledna protivrečnost nastaje usled toga što se Frege kreće u dva filozofska pravca koja su u osnovi nespojiva. On želi (a) da proširi razlikovanje između smisla i reference i na predikate, to jest, on tvrdi da predikati imaju neku referencu. Istovremeno on želi (b) da objasni razliku u funkciji između referirajući i predikatskih izraza. On koristi reč „pojam'1 da bi označio rezultate oba pravca - (a) i (b). Upravo u tome leži izvor protivrečnosti, pošto ova dva argumenta vode različitim i nekonzistentnim zaključcima. Pokušaću sada da to malo bolje objasnim. Zašto Frege ide u pravcu (a), to jest, zašto on kaže da predikati imaju referente? Radovi u kojima on razmatra predikaciju su veoma nejasni u pogledu razloga za ovakav njegov stav, ali ako se ovaj problem razmotri u svetlu njegovih opštih filozofskih ciljeva, izgleda da želja da se razlikovanje između smisla i reference (značenja) proširi i na predikate nije prosto proizvod njegove opčinjenosti jednim analitičkim oruđem - razlikovanjem između smisla i reference - već proizlazi iz fundamentalne nužnosti njegove teorije aritmetike - iz potrebe da se svojstva kvantifikuju. Izgleda da Frege misli da upotreba predikatskog izraza obavezuje na postojanje nekog svojstva. I ako upotreba predikatskog izraza zaista obavezuje na postojanje nekog svojstva, zar onda ne sledi da se u izričaju datog 3 izraza refirira na neko svojstvo ? Neki od Fregeovih 4 sledbenika , mada ne i sam Frege, predstavljaju ovaj argument na sledeći način: 1. Pretpostavimo da su Sem i Bob pijani. 3 Ovakvo mmačenje je prilično uobičajeno, na primer M, Dummett: „Frcgc OM funetions", l'hdosophica! Revietv (1955). str. *)»); H, Sloga: „On sensc", l>ri>ceedinx* ,>J tfie Arisivttlutn Sociel\ (1%4), br. 6. sir. 31. 4 Na primer, P. Oradi: ..Classandconcept", PhilotophicalRevie** (1955), sir. 562.
GOVORNI ČINOVI
jf,y
2. Tada sledi da postoji nešto Što i Sem i Bob jesu. Drugim recima, postoji neko svojstvo koje obojica, i Sem i Bob imaju. 3. Stoga u rečenici 1 izraz „su pijani" referira; on referira na to svojstvo koje obojica - i Sem i Bob imaju. Nazovimo to rečju pojam. Nazovimo ovaj argument argumentom (a), a njegov zaključak, zaključkom (a). Sta ovom argumentu nedostaje? On sadrži očigledno non segitur. Naime 3 ne sledi iz 1 i 2. Iz činjenice da me neko tvrđenje koje izričem obavezuje na postojanje nekog svojstva, ne sledi da sam ja u tom tvrđenju referirao na neko svojstvo. Uprkos opštem slaganju među Fregeovim sledbenicima i tumačima da se on oslanjao na neke verzije argumenta (a), uopšte mi ne izgleda sasvim jasno da je on to uistinu činio. Ali, izgleda mi sasvim jasno da je on, iz bilo kojih razloga, prihvatao zaključak (a). Jer on kaže i to da je pojam „referenca gramatičkog predikata" 5 i kaže još „Ja pojmom nazivam ono u šta 6 spadaju svojstva nekog objekta" . Ali uzeto zajedno sa ostalim njegovim gledištima, ovo povlači da predikatski izrazi referiraju na svojstva. Zaključak (a) je nekonzistentan sa jednim drugim argumentom koji on sasvim jasno koristi, a Što ću sada pokušati da pokažem. Argument (b) usredsreduje se na Fregeovo uporno tvrđenje da je pojam „predikativan" i na njegovo uporno naglašavanje razlike između funkcije referirajućeg izraza (Eigenname) i funkcije gramatičkog predikata. Ovu razliku u funkciji on naznačava pomoću jednog tipa razlikovanja između predmeta na koje se nikada ne može referirati predikatima i pojmova za koje on kaže da su „suštinski predikativni". On dopušta da ovakvo shvatanje pojmova ne može biti definisano na S Omtl i Black (cds.). np.cii. sir. 43. (i Ibid. str. 51.
170
DŽON SERL
odgovarajući način, ali se nada da će moći da ga objasni dajući nam primere upotrebe predikatskih izraza kao i metaforičkim opisima pojmova u kojima kaže da su oni „nepotpuni", nasuprot predmetima koji su potpuni i da su oni „nezasićeni" u odnosu na predmete. Fregeovi sledbenici smatrali su da ove metafore mistifikuju7 ali i osvetljavaju* njegovo shvatanje. U svakom slučaju, Damet y kaže da je sam Frege u poznijim godinama bivao sve nezadovoljniji ovim svojim metaforama. Meni su one, bar tako mi se čini, bile od pomoći da razumem razlikovanje u funkcijama između ,,Sem" i „je pijan" u tvrđenju „Sem je pijan". Ali, opet mi se čini, da sve dok sami ne uvedemo još nekoliko drugih neophodnih razlikovanja, nećemo moći da razumemo ona razlikovanja koja Frege pokušava da načini. Dakle, treba da pravimo razliku između: 1. 2. 3. nekog
Predikatskog izraza; Nekog svojstva; Upotrebe predikatskog izraza u pripisivanju svojstva.
Tada se sva izvođenja, metafore itd. koje nazivam argumentom (b) ne odnose na rečenicu 2 već na onu datu pod 3 - dakle na upotrebu predikatskog izraza u pripisivanju nekog svojstva. To jest, prema argumentu (b) teza „gramatički predikat referira na neki pojam" jednaka je tezi „gramatički predikat pripisuje svojstvo" (treba imati na umu da ovde izraz „pripisuje" nema snagu potvrđivanja), stoga izraz „referira na pojam" znači samo „pripisuje svojstvo". Referenca na neki pojam je samo pripisivanje nekog svojstva. Prema argumentu (b), odgovor na pitanje „Koju ulogu igra 'gramatički predikat'" je podjednako i: „on pripisuje neko svojstvo" i „on referira na neki pojam" (naravno, 7UporeiliM. Black: ..Frege on Functions", Problems of Anatysis. (Lontlon. 1V54). 8 Uporcdi. na primer Geach, op, cil. •i Neobjavljeni izveStaj Lit. Hum. Board (Oaford, 1955).
GOVORNI ČINOVI
171
u oba slučaja predikatski izraz ujedno izražava smisao). Važno je uočiti da se prema ovakvoj upotrebi reci „pojam" to tako reći ne isključuje. Ne postoji rečenica koja počinje sa „Pojam je..." a kojom bi se odgovorilo na pitanje „Šta je pojam?" izuzimajući odgovor kao što je „Pojam je referenca nekog gramatičkog predikata". 1 upravo nemogućnost shvatanja reči „pojam" navela je Fregea da kaže, na primer, da su pojmovi nepotpuni ili nezasićeni. Ova analiza objašnjava tip razlikovanja između pojmova i predmeta. Za Fregea, predmet je sve na šta se može referirati imenicom ili imeničnom frazom u jednini, bez obzira da li je to svojstvo neka pojedinačna stvar, broj ili nešto drugo. Ali referiranje na neki pojam je samo pripisivanje svojstva upotrebom gramatičkog predikata. Sada nam izvor prividne protivrečnosti postaje očigledan. U zaključku (a) Frege koristi reč „pojam" da bi označio „svojstvo" i otuda izraz „referira na pojam" znači „referira na svojstvo". U argumentu (b) „referira na pojam" znači „pripisuje neko svojstvo upotrebom gramatičkog predikata". Gotovo u jednom dahu on reč „pojam" koristi na ova dva nekonzistentna načina: „Pojmom nazivam ono pod šta spadaju svojstva nekog predmeta; ponašanje pojma je suštinski predikativno . Jasno je da su ove dve primedbe nekonzistentne, jer svojstva predmeta nisu suštinski predikativna. Na njih se može referirati imenicom u jednini a isto tako, u izričaju predikatskih izraza, možemo ih pripisivati predmetima. Izrazu „pojam" data su dva različita značenja i sledi, odjednom, prividna protivrečnost. „Pojam konj nije pojam". Sasvim je jasno da je pojam konj, odnosno neko svojstvo, ono na šta - u skladu sa zaključkom (a) - izraz konj referira. Ali, referiranje na neko svojstvo, odnosno pripisivanje nekog svojstva 10 Geach i Black (cds.>. op.cil. str, 51 i SD.
]J2
DŽON SERL
ne može biti referiranje na pojam, kao Što se tvrdi u argumentu (b). Referenca „pojma konj1' ne može biti jednaka referenci gramatičkog predikata, jer „pojam konja", iako mogući gramatički subjekt, ne može biti gramatički predikat. Pošto smo videli da argument (a) ionako nije valjan i pošto smo otkrili dva sasvim različita značenja termina „pojam", ostavićemo po strani taj termin i pokušati da, služeći se samo drugačijom terminologijom, kažemo isto ono što je Frege tvrdio. Fregeovo tvrđenje ,,pojam konja nije pojam" jednostavno znači „svojstvo konjstva nije samo po sebi pripisivanje nekog svojstva", ili, rečeno još jasnije u formalnom obliku: „Izraz 'svojstvo konjstva' se ne koristi za pripisivanje svojstva već se pre upotrebljava da referira na neko svojstvo". 1 u ovakvoj interpretaciji, Fregeova prividna protivrečnost pretvara se u očiglednu istinu. Ali, naravno, Frege zbog zaključka (a) nije mogao pribaviti rešenje koje ja predlažem. On je izgleda mislio da se u cilju kvantifikovanja svojstva mora tvrditi da predikatski izrazi referiraju na svojstva. Tako je, prema ovom stanovištu, pojam prosto jedno svojstvo. Ali istovremeno, pošto je priznao prirodu razlikovanja između reference i predikacije, Frege je pokušao da podesi tako da referiranje na neko svojstvo vrši posao predikacije, a jedini način na koji je to mogao da učini bio je da reČ „pojam" upotrebljava dvosmisleno. Entitet na koji se predikatskim izrazom referira nije svojstvo, kao što se na prvi pogled činilo, već takav entitet da je referenca koja se odnosi na njega samo pripisivanje svojstva nekom objektu. I otuda proističe prividna protivrečnost. Ali da ponovim, svi problemi biće rešeni onda kada savladamo nagon da tvrdimo da predikatski izrazi moraju referirati. Razlika između reference i predikacije i dalje važi i ispravno je reći da se predikatski izrazi
GOVORNI ČINOVI
I73
koriste za pripisivanje svojstava. Ne tvrdim, naravno da ovakav opis ima bilo kakvu moć objašnjenja. Kao što ćemo videtu (u odeljku 5.5), niko ko prethodno nije razumeo šta znači koristiti predikatski izraz ne može da razume ovu primedbu. Za sada ja samo tvrdim da je opis koji nudim istinit u doslovnom smislu i da on samo preslikava jedan element Fregeovog objašnjenja koji ostaje na snazi posle otklanjanja pogreške koja je proizvodila protivrečnost. Otklanjanje pogrešnog stava da predikatski izrazi referiraju na svojstva ni na koji način ne utiče na mogućnost kvantifikacije svojstava. To je bio samo privid jer se činilo da kvantifikacija argumenta (a) povlači referiranje i otuda je negiranje reference izvođenjem antiteze na izgled uključivalo i negiranje kvantifikacije. Može se pomisliti da se teškoće koje zadajem fregeanskoj teoriji predikacije uglavnom zasnivaju na neprimerenoj upotrebi engleskog i drugih sličnih jezika i da bi uz neke ispravke sve moje primedbe pale u vodu. Međutim, meni se Čini da su ove primedbe valjane bez obzira na sve promene u jeziku koje bi se mogle uvesti. Sada, pošto je stanovište da predikati referiraju prilično rašireno , možda bi trebalo sve argumente protiv tog stanovišta izraziti u jednom opštem obliku. Ako su date dve premise koje svi ovi filozofi prihvataju, bilo prećutno bilo eksplicitno, iz teze da je funkcija predikata da referira može se izvesti reduetio ad absurdum. Evo tih premisa: 1, Paradigmatični slučajevi reference su kada upotrebe referirajućih izraza u jednini referiraju na svoje referente. 11 Uporedi. na primer, R. Carnap, Foundatums of Logic and Mathemuiicis (C'hicago. 1939), str. 9.
174
DŽON SERL
2. Lajbnicov zakon: ako dva izraza referiraju na isti predmet, onda se oni mogu međusobno zamenjivati salva veritate. Kombinujte sada ove dve primese sa tezom: 3. Funkcija predikatskih izraza kao i referirajućih izraza u jednini jeste da referiraju. Potom u svakom iskazu oblika subjekt-predikat ,,fa" referenci predikata sasvim proizvoljno pripišite neko vlastito ime ,,b"; zamenom, prvobitnu rečenicu možemo svesti na listu ,,b a" koja uopšte i nije rečenica. Na ovoj tački moguće je manevrisati u dva pravca. Može se reći: (a) Smisao reci „referira" (a otuda i „stoji umesto", „označava", itd.) za predikate različit je od smisla u kome se termin „referira" koristi za referirajuće izraze u jednini. Otuda nije valjano svođenje na listu. (b) Entitet na koji se referira nekim predikatom je veoma neobičan, toliko neobičan da uvek kada pokušamo da na njega referiramo pomoću nekog referirajućeg izraza (Eigenname) vidimo da smo referirali na entitet jedne druge vrste. Otuda je nemoguće pripisivati tom entitetu neko ime i svođenje na listu nije valjano. Frege je u stvari prihvatio (b). Nijedan od ova dva pokušaja izbegavanja prigovora ne zadovoljava. Uzeti (a) kao odstupnicu ostavlja pojam referiranja u slučaju predikata potpuno ncobjašnjenim i završava potpunim porazom date teze, pošto je u samoj njenoj postavci odnos referirajućeg izraza u jednini prema njegovoj referenci predstavljen kao paradigma referiranja. Pokušaj odstupanja u (b) okružen je tajanstvenošću i nerazumljivošću. Uz to, (b) vodi i u formalnu protivrečnost Čim se na vrstu stvari na koje se referira predikatom primeni neki opšti termin - na primer, „pojam konj nije pojam". Čini mi se da čak ni izmenom jezika ne možemo izbeći sve ove posledice i stoga veru je m
GOVORNI ČINOVI
175
da treba sasvim napustiti gledište po kome je odnos entiteta prema predikatu istovetan odnosu predmeta prema referirajućem izrazu u jednini. Međutim, može li se sada odvojeno od pitanja da li predikati referiraju ili ne, opravdati kvantifikacija svojstava? Da li postoje univerzalije? 5.2. Nominalizam i postojanje univerzalija U današnje vreme, nominalizam se obično javlja u obliku odbijanja da se entiteti koji su različiti od pojedinačnih stvari, „nabrajaju" ili „kvantifikuju", odbijanja da se preuzme bilo kakva ontološka obaveza prema nepojedinačnim entitetima. Univerzalije, kao vrsta nepojedinačnih entiteta, potpadaju pod ovu nominalističku zabranu. Ali prc nego što razmotrimo nominalistički prigovor univerzalijama želimo da znamo kakva je zapravo priroda prihvatanja postojanja univerzalija. Na koji način ja prihvatam univerzalije ako, na primer, iz činjenice da je Scm ćelav zaključujem da postoji nešto što Sem jeste, a iz toga da postoji neko svojstvo, naime svojstvo ćelavosti. St a ja u stvari Činim kada ćelavost uvodim u svoju ontologiju. Nije dovoljno naprosto objaviti da ja time platonišem, tupim Okamovu oštricu praveći se da razumem nerazumljive entitete, i da se, uopšte uzev, odvajam od onih skromnih filozofa koji izbegavaju univerzalije, jer bismo želeli da znamo koliko su teške sve ove optužbe. Da bismo to saznali, zapitajmo se najprc sledeće: ako dva čoveka, saglasna inače u tome da je Sem ćelav, ne mogu da se slože oko toga da li ćelavost da uvedu u svoju ontologiju ili ne, o kakvoj se onda vrsti neslaganja radi? To nikako nije neslaganje oko činjenice pošto bi osoba koja je donela svoj zaključak na osnovu toga što je Sem ćelav mogla isti zaključak da
] 76
DŽON SERL
izvede iz tvrđenja da Sem nije ćelav. Nikakva promena činjenica u svetu ne utiče na ovaj zaključak. U tom pogledu, upotreba ovakvih rečenica u govoru filozofa ponekad se razlikuje od obične upotrebe rečenica kao što je „ćelavost postoji", jer bar u jednoj uobičajenoj upotrebi tvrđenje dato u rečenici bilo bi jednako tvrđenju da je bar jedna stvar ćelava. Ukratko rečeno, za onu vrstu realizma ili platonizma o kojoj se ovde raspravlja, tvrđenje da data univerzalija postoji može se izvesti iz tvrđenja da odgovarajući opšti termin ima značenje. Svaki opšti termin koji ima značenje može da proizvede tautologije. Na primer, „ili je nešto ćelavo ili ništa nije ćelavo", a iz ovakvih tautologija može se izvesti postojanje odgovarajućih univerzalija. Tako je spor oko toga da li kvantifikovati univerzalije ili ne, bar u jednom tumačenju lažan, jer snaga kvantifikatora sastoji se naprosto u tome što on potvrđuje da dati predikat ima značenje oko čega se oba učesnika razgovora slažu. Ali, može se prigovoriti da je ovo samo navlačenje pitanja u prilog realizma. Nije li spor između realista i nominalista (bar u jednom od svojih mnogobrojnih oblika) upravo spor oko pitanja da li se postojanje univerzalija može izvoditi na ovaj način? Kao odgovor na ovo pitanje razmotrite primere one vrste o kojoj smo ranije raspravljali. Što se tiče uobičajenih značenja ovih tvrđenja (i kada govorim o ovim elementima, onda mislim na uobičajena značenja), tvrđenje da su i Scm i Bob pametni ne povlači u stvari tvrđenje da postoji nešto što obojica jesu, naime pamet. Drugi način izražavanja ovog tvrđenja jeste da se kaže da obojica imaju kvalitet (osobinu, atribut, svojstvo) inteligencije, odakle sledi da postoji bar jedan kvalitet koji obojica imaju. Ali, pomoću sličnog argumenta iz tvrđenja da nijedan od njih nije inteligentan, sledi da postoji bar jedan kvalitet koji obojici nedostaje. Naravno
GOVORNI ClNOV]
^77
realisti su izgovorili more gluposti o univerzalijama, a one i jesu takve da se o njima može reći dosta besmislica (na primer, gde su te univerzalije, da li ih možemo videti, koliko su one teške, itd.) ako ih uzimamo prema modelu naših paradigmi materijalnih predmeta stvarnosti. Ali, činjenica da je moguće izgovarati besmislice, ne diskvalifikuje izvođenja koja smo gore naveli kao primere valjanog rasuđivanja izvedenog u uobičajenom govoru na engleskom jeziku. Ako nominalista tvrdi da postojanje pojedinačnih predmeta zavisi od činjenica stvarnog sveta, a postojanje univerzalija samo od značenja reci, on je sasvim u pravu. Ali do pometnje i nepotrebnih grešaka dolazi ako ga njegovo otkriće navodi da poriče takve trivijalno istinite stvari, na primer, da postoje svojstva kao što je svojstvo crvenosti i da postoji kentaurstvo. Jer da bismo sve ovo tvrdili, moramo u najmanju ruku prihvatiti da neki predikati imaju značenje. Zašto bi neko želeo da izbegne takvu jednu ontološku obavezu ako nas ona obavezuje samo na ono što smo već inače prihvatili samim prihvatanjem takvih očiglednih istina kao što je, na primer, ona, da izraz „je kentaur" ima značenje? Naravno, nominalista se lako može izgubiti u prašini koju podižu njegovi protivnici platonisti. On možda nije u stanju da razume šta je Frege, na primer, mislio kada je tvrdio da postoji „treće carstvo" entiteta. On može prigovoriti i platonističkim tezama koje nas obavezuju da prihvatimo činjenice u koje možda sumnjamo, kao što su, na primer, matematička teorija koja tvrdi sledeće: da bi postojao beskonačan niz prirodnih brojeva, mora postojati beskonačan niz pojedinačnih predmeta. Ali platonizam se ne javlja uvek u ovakvom obliku i nominalista je u nedoumici da li da odbaci platonizam i u onim oblicima u kojima je on očigledno istinit i u kome ne nanosi nikakvu štetu njegovom gledištu.
178
DŽON SERL
Ovde možemo uvesti sledeće tvrđenje: ako se dva filozofa slažu u pogledu istinitosti tautologije kao što je, na primer, „sve što je obojeno ili je crveno ili nije crveno" i iz ovog jedan zaključuje da svojstvo crvenosti postoji, a drugi odbija da izvede takav zaključak, onda ne dolazi i ne može doći ni do kakvog spora. Radi se samo o nemoći razumevanja. Ili oni pod izvedenim iskazima podrazumevaju nešto drugo ili, nasuprot hipotezi, oni prvobitni iskaz ne razumeju na isti način. Druge mogućnosti nema. Ali ako se oni slažu da je prvi iskaz tautologija, tada se ne može dogoditi da postoji nešto Što je ovaj drugi prihvatio a prvi nije i pošto nas tautologije ne obavezuju na prihvatanje vanjezičke činjenice, ni drugi iskaz ne obavezuje na prihvatanje takve činjenice. Iz tautologije slede samo tautologije. Uopšte uzev, može se reći da ako neko želi da zna šta se prihvata kada se tvrdi da neki entitet postoji, on treba da ispita na osnovu čega se njegovo postojanje dokazuje. (Ovo je samo poseban slučaj pravila: da biste znali šta dokaz dokazuje, pogledajte sam dokaz.) Verujem da je praznina koja zjapi u raspravi o ovim pitanjima dobrim delom rezultat zanemarivanja tog principa, kao što ćemo već videti u narednom odeljku. 5.3. Ontološke obaveze U ovom odeljku želeo bih dalje da ispitam pojam ontološke obaveze, bar onako kako se on javlja u novijim filozofskim radovima. (Neke filozofe, posebno Kvajna, privlači stanovište da je moguće naći kriterij preuzimanja ontološke obaveze, kriterij koji bi omogućio da kažemo koji su to entiteti na čije nas prihvatanje ta teorija obavezuje. U jednom od svojih ranijih radova Kvajn ovaj kriterij
GOVORNI ČINOVI
J7y
postavlja pomoću promenljivih u računu kvantifikacije. „Uzimati nešto kao entitet, čisto i jednostavno, jeste uzimati to kao vrednost promenljive". 12 U novije vreme, ovo stanovište izražava se na slcdeći način: Ako prihvatamo ovakav način [kvantifikacije], objekti za koje se podrazumeva da ih priznajemo upravo su oni objekti koje mi svrstavamo u red vrednosti kojima upravljaju zavisne promenljive kvantifikacije 13 . Smatram da je ovaj kriterij krajnje zbunjujući. Mene uistinu zbunjuje dobar deo riovijih rasprava o preuzimanju ontološke obaveze i zaključak koji mi se nameće jeste da za ovaj kriterij, u stvari za čitav problem, nema mnogo osnova. Počnimo razmatranje jednog alternativnog kriterija. Kriterij 2. Teorija se obavezuje na prihvatanje postojanja onih i samo onih entiteta za koje ta teorija kaže da postoje. Ovom kriteriju se odmah može prigovoriti zbog neodređenosti reci „kaže". Ponekad neka teorija možda ne kaže izričito da neki entitet postoji, ali još uvek može da implicira ili da povlači da on postoji. Pokušaću zato da prepravim ovaj kriterij tako da on glasi: Kriterij 3. Teorija se ontološki obavezuje na prihvatanje onih i samo onih entiteta za koje ta teorija 14 kaže da postoje ili povlači da postoje . Ali sada se može prigovoriti da je ovaj kriterij trivijalan. Odgovor na taj prigovor biće da on jeste trivijalan, ali uprkos tome, i svaki netrivijalan kriterij mora dati iste rezultate kao i trivijalan. Uslov primerenosti svakog netrivijalnog kriterija je da rezultat njegove primene zadovoljava trivijalni kriterij. Kakva je onda svrha netrivijalnog kriterija? Pa ne-trivijalni krite12 W. Ouinc: From a Logiral Poin: uf View (Camhritlgc, lWil). str. 13. 13 W. Ouine: Vford and Objed (Camhridgc, 1960), sir- 241. 14 Uporcdi A. Church: ..Onloingical lommitmcnt". Journut cf Philtisopbv (1V5H).
)g()
DŽON SERL
rij, kao što je Kvajnov, može nam pružiti objektivnu proveru ili kriterij prihvatanja ontološke obaveze, Kriterij 3 oslanja se na takve pojmove kao što je povlačenje. Poznati su sporovi o tome Šta neka teorija povlači a šta ne. Ali dalje se može tvrditi da nam Kvajnov kriterij pruža objektivan način za reŠavanje ovakvih sporova. Ako je naš sagovornik voljan da svoju teoriju izrazi u „kanoničkoj notaciji" teorije kvantifikacije, onda se ispitivanjem upotrebe zavisnih promenljivih u njegovoj teoriji može objektivno razgraničiti koji su to entiteti čije postojanje ta teorija prihvata. Ali u ovom pogledu ima nečeg što zbunjuje i to iz sledećih razloga: ponekad neko tvrđenje rečeno u jednom notacijskom obliku može uključivati prihvatanje postojanja koje je u nekom intuitivno verovatnom smislu upravo jednako prihvatanju sadržanom u tvrđenju rečenom u sasvim različitom notacijskom obliku. Što se tiče prihvatanja obaveza, u njima nema ničeg između čega treba birati. Štaviše, možda i ne postoji postupak parafraziranja po kome bi jedan način izražavanja bio bolji od drugog ili imao prednost nad njim. Pa ipak, prema datom kriteriju, ta dva tvrđenja bi uključivala različite obaveze, mada u stvari sadrže iste obaveze. Argument ovog oblika nalazimo kod Vilijama 15 Alstona (Alston) . Da bih izložio sažeto smer rasprave, počeču Kvajnovim stavom. Pošto nisam u stanju da tačno reprodukujem misli stvarnog Kvajna i stvarnog Alstona ja ću ovde razmatrati stanovišta dva zamišljena filozofa K i A. K: Prividno prihvatanje nepoželjnih entiteta može se otkloniti pomoću parafraza u kojima se javljaju naznake koje eksplicitno izražavaju naše stvarne ontološke obaveze. Na primer, prividno prihvatanje postojanja milje koje se 8-17.
15 W.P. Alstun: „Ontological cummitmeiU". Philosophtcat Sludies, lom 9 (1958) str
GOVORNI ČINOVI
1^|
javlja u tvrđenju „Između Nupliona i Tolona ima četiri milje" može se otkloniti slcdećom formulacijom: „Razdaljina u miljama između Nupliona i Tolona = četiri" lf> . A: U prvom tvrđenju nema prihvatanja obaveze koja nije prihvaćena i u drugom tvrđenju. Kako bi i moglo biti? Drugo tvrđenje je samo parafraza prvog. Tako, ako smo sa prvim prihvatili postojanje milje, učinili smo to i sa drugim. Šta neko prihvata kao postojeće, zavisi od tvrđenja koje on pravi a Re od rečenice koju je upotrebio da bi to tvrđenje izrazio. K: Ovaj prigovor je promašaj. Parafrazirajući pomoću druge rečenice mi dokazujemo da je prihvatanje u prvoj bilo prividno i nepotrebno. Ne znači da prva rečenica sadrži obavezu koja nije sadržana u drugoj već pre da se samo čini da ona takvu obavezu sadrži i parafraziranjem prvobitne rečenice mi pokazujemo da je to bio samo privid. Prednost datog kriterija je da nam on omogućuje sagledavanje tačnog obima našeg obavezivanja. Samo po sebi taj kriterij je ontološki neutralan u pogledu različitih obavezivanja. Pored toga, parafraza ne tvrdi nikakvu sinonimnost. Ne smeta ako ona kaže isto što (bez obzira Šta to znači) i tvrđenje koje se njome parafrazira. A: Ova rasprava je krajnje zbunjujuća. Prema K-ovom kriteriju izgleda kao da se bilo koje tvrđenje može parafrazirati u jednako ali notacijski različito tvrđenje koje bi prema ovom kriteriju dalo različite rezultate, čak i ako su preuzete obaveze bile iste. Razmotrimo obavezu „Postoji bar jedna stolica", to jest, 1. (3x) (x je stolica). 16 Uporedi W. Ouine: W W and Objcct. str. 245.
282
DŽON SERL
Parafrazirajmo to sada u sledećem obliku: „Postoji bar jedan primer svojstva stoličnosti", odnosno 2. (3P) (P = stoličnost i ima bar jedan slučaj P-a). Prema K-ovom kriteriju čini se da obaveze koje se prihvataju u ovim dvema tvrdnjama moraju biti različite, ali pošto je drugo samo parafraza prvog, teško je videti k a k o može biti bilo kakve razlike u obavezi. K: Sledeći prvobitni odgovor A-a razmotren ranije, treba samo da formulišemo novi odgovor. Prihvatanje apstraktnih entiteta u drugom od gornja dva tvrđenja je nepotrebno. N e m a potrebe za preuzimanjem takve obaveze jer rečenica kao što je ova druga može da se parafrazira i rečenicom kao što je prva. Nije li to samo jedan od načina da se kaže da su obaveze s a m o prividne a ne stvarne? Ili, drugim recima, ako A tvrdi da su one stvarne nije li jedna od prednosti izričitog formulisanja to da možemo da ih se otarasimo a da time ne žrtvujemo blagodeti koje ta teorija pruža? Ovaj kriterij nam pokazuje da smo se u prvoj rečenici oslobodili nepoželjnih obaveza uzetih u drugoj rečenici. A: K-ova primedba puca u prazno. U drugoj rečenici ne može biti nikakvih obaveza koje nisu date u prvoj, jer upravo isto stanje stvari po kome je prva rečenica istinita čini i drugu istinitom. Obavezivanje je prihvatanje postojanja tog stanja stvari bez obzira koje naznake ste izabrali da biste to stanje stvari tvrdili. Želeo bih sada da proširim A-ov odgovor K-u i da ujedno napadnem čitavo shvatanje čisto objektivnog ili značenjskog kriterija ontološkog obavezivanja, poka-
GOVORNI ČINOVI
183
zujući da ako ga zaista uzimamo ozbiljno možemo prosto, parafrazirajući tvrđenje u duhu K-ove parafraze primera sa miljama, pokazati da je svaka ontološka obaveza samo prividna. Želim da pokažem da ako pokušamo da se složimo sa ovim kriterijumom, ontološke obaveze postaju krajnje varljive, jer uz uslov da je data sloboda upotrebe naznaka u parafraziranju koju nalazimo u K-ovoj raspravi primera sa miljama, možemo reći sve što nam je volja, a što se tiče kriterija možemo se obavezati na šta god hoćemo. Ovo ću dokazati dokazujući da što se kriterija tiče možemo potvrđivati sve postojeće naučno znanje i opet ostati samo kod prihvatanja postojanja ove olovke . Neka ,,Z" bude skraćenica za (skup tvrđenja koja tvrde) sve postojeće naučno znanje . Predikat ,,P" definisaćemo na sledeći način: P (x) = df • x = ova olovka • Z Dokaz: 1. Ova olovka = ova olovka (aksiom) 2. Z (aksiom) 3. .". Ova olovka = ova olovka • Z 4. .•. P (ova olovka) 5. .'. 3x (Px) Tako u duhu K-ove ontološke redukcije dokazujemo da, prema K-ovom kriteriju ontološke obaveze, jedina obaveza koja je potrebna za potvrđivanje postojećih naučnih istina u cclini je prihvatanje postojanja ove olovke 1 9 . Ali ovo izvođenje je reductio an absurdum datog kriterija. Ova tvrdnja predstavljena skraćenicom ,,Z" sadržaće ogroman broj obaveza koje bi prirodno 17 Hilariju Patnamu (Hilary Putnani) sam zahvalan Sto mi je pokazao ovakav način na koji bih izrazio laj stav, ali ja ne znam da li bi se on sada sa njim složio. 18 Ako se pojmu „sve postojeće naučno znanje" zamera da je i suviSi- *uok i sloga neshvatljiv, možemo se poslužiti bilo kojim dclom znanja; uzmimo, na primer, da „Z" prt-dslavlja skraćenicu za „Posluje piti, mačke i prosti brojevi". 19 Obratile pažnju da 5, tvrđenje „teorije", zadovoljava A'-nv uslov, naime, da je data u obliku zakona, to jest u njemu se koriste samo kvantifikatorska logika i pri;i1ik;iii
1^4
DŽON SERL
bile opisane kao ontološke, a svaka parafraza kao što je gore navedena mora sadržati potpuno iste obaveze kao i original. Stipulativna definicija Ž(nanja) garant ujo upravo to da sveukupno naučno znanje sadrži iste obaveze. Ali, prema kriteriju naše ontološke obaveze izražene u našem pravilu, možemo tvrditi da mi u stvari ne preuzimamo sve te obaveze. Stoga nas primena kriterija u ovom slučaju vodi u protivrečnost, jer protivrečno je tvrditi (a): Potvrđivanjem svog postojećeg naučnog znanja preuzimamo obavezu da prihvatamo postojanje više predmeta, a ne samo postojanje ove olovke (koje je očigledno istinito) i (b): Potvrđivati sve postojeće naučno znanje nameće nam samo obavezu da prihvatimo postojanje ove olovke (a to je ono što dokazujemo koristeći ovaj kriterij). Pošto nas tako taj kriterij navodi da protivrečimo očiglednim činjenicama, on kao kriterij preuzimanja ontološke obaveze mora biti napušten. Skrećem pažnju da reći k a k o tvrđenja obuhvaćena skraćenicom „ Z " moraju biti izražena formulama iz kojih se vidi da se njima preuzimaju razne ontološke obaveze, nije sasvim zadovoljavajući odgovor, jer kriterij ontološke obaveze ne određuje i način na koji neka teorija treba da bude formalno izražena. Mislim daje formula data pod brojem 5 apsurdna formulacija naučnog znanja, ali u našem kriteriju nema ničeg što bi tu formulu isključivalo kao potvrđivanje teorije. Ovaj dokaz zamišljen je kao reduetio ad absurdum našeg kriterija za sve one koji pate od nominalističke predrasude. Za one koji se drže platonističke predrasude dovoljan je i jednostavniji dokaz. Uzmimo da je „ g " vlastito ime iskaza dobijenog spajanjem svih poznatih istinitih iskaza 2 ". Tada 20 Nuino je ,,q" uzeli kao vlastito ime. a ne kao skraćenicu, kako bi M 'abefi varijacija pogreške upotrebe-pominjanja.
GOVORNI ČINOVI
185
bismo sve znanje mogli izraziti simbolički na sledeći način (uzimajući da „/?" pokriva iskaze): (3p) (p = q-p je istinito). Tako prema ovom kriteriju jedina stvar na Čije se postojanje obavezujemo jeste jedan iskaz. Na ove argumente može se odgovoriti da oni počivaju na pojmu sinonimnosti koji Kvajn inače odbacuje. Ali prvo, (i ne najvažnije), ovaj odgovor neprimercn je i stoga što bi Kvajnov navodno neutralan kriterij ontološke obaveze učinio zavisnim od samih kontroverznih stanovišta o sinonimnosti. Drugo, što je još važnije, sinonimi na kojima počiva gore navedeni dokaz uvedeni su eksplicitnim postavkama i otuda ne podležu Kvajnovim prigovorima čak i kada bi ovi prigovori bili stvarno valjani. Ovom prvom dokazu može se uputiti još jedan prigovor. Može se naime reći da 'predikati' kao što je „/*" nisu koherentni ili da su besmisleni, itd. Ne znam tačno kako bi takav jedan prigovor prošao, ali u svakom slučaju Kvajn ga ne bi mogao upotrebiti jer on sam koristi ovakva sredstva 2 ' u svojoj raspravi o modalnosti. Zaključujem da je Kvajnov kriterij neuspešan kao kriterij preuzimanja ontološke obaveze. Bilo bi uistinu krajnje iznenađujuće ako bi on bio uspešan, jer onda bi zaključak bio da su značenjski oblici bili siguran vodič ka egzistencijalnim obavezama, a to izgleda nemoguće. Jer, poslužiću se Alstonovim stavom, čoveka obavezuje ono Što on kaže, a ne način na koji to kaže. Ali, ako je to tako, možemo se zapitati da li je pojam ontološke obaveze uopšte uzev jasan onoliko koliko smo prvobitno pretpostavljali. Pouk iz ove rasprave je, izgleda, da ne postoji tako nešto kao što je klasa egzistencijalnih ili ontoloških obaveza. Sve što 21 W. Quinc: From a Logica! Potm of View (drugo izdanje), str. 153 i dalje
186
DŽON SERL
je rečeno u obliku egzistencijalne rečenice može se reći i u nekom drugom obliku. Reći da parafraze ne polažu pravo na sinonimnost nije nikakav odgovor na tu primedbu jer se radi o tome da neke parafraze sadrže iste obaveze kao i prvobitna tvrđenja koja se njima izražavaju na drugačiji način - naime za istinitost i jednih i drugih potrebno je isto stanje stvari. Filozofi su, mislim, odavno odustali od stava da postoje negativne rečenice koje se ne mogu dalje svoditi na druge oblike. Zašto bi onda morali prihvatiti da postoje egzistencijalne rečenice koje se ne mogu dalje svoditi na neke druge oblike? Zamislite samo besplodnost kriterija za negacijsko obavezivanje (i 'nauke poricanja1 koja bi bila povezana sa tim kriterijom). Pošto je to tako, izgleda da problem ontološke obaveze i ne postoji kao poseban problem. U stvari, postoji problem saznavanja činjenica na čije nas postojanje obavezuju naši izričaji. Medu njima će biti i onih koje su prirodno izražene u egzistencijalnom obliku. „Da li postoji život na drugoj planeti?", „Da li postoji strašni snežni čovek?". Problem koji je navodno ontološki, gubi se tako u opštoj problematici saznanja, jer oblik izražavanja (notacija) nije siguran vodič ka obavezivanju. Tako naš trivijalni kriterij 3 preuzimanja ontološke obaveze (vidi str. 179) kaže u stvari sledeće: čovek se obavezuje na istinitost svega što tvrdi 22 . Možda u prethodna dva odeljka nisam dovoljno objasnio da u osnovi pometnje na koju pokušavam da ukazem leži jedno još dublje nerazumevanje, a to je pretpostavka da je govor o univerzalijama nekako 22 IzveStaCena i na mahove arhaična terminologija, koja je kori$ćena u ovim raspravama, ukazuje da u njoj ima nečeg sumnjivog. Ja. na primer, znam kako da se uzdržim od alkohola i duvana. ali kako ću se analogno lome uzdržavati od univerzalijaV Ja mogu da trpim bezobrazno ponašanje moje (teče ili da odbijem da ga trpim, ali kako tu da Irpim brujeve ili klase? Ni upotreba reCi „prepoznali" nije niSta bolja. Ako me neko najozbiljnije obaveStava da prepoznaje postojanje materijalnih predmeta, zapitaćemo se „Pa kako i ne bi?" (ilcpilo'.' amnezija?) ili kan Karlajl (Oarlvle) („1 ireba da ih prepoznaje").
GOVORNI ČINOVI
zbunjujući, nepoželjan ili metafizički i da bi bilo mnogo bolje kada bismo nekako mogli i bez toga (naravno pod uslovom da sve ostalo ostane isto). Ali reći „Svojstvo svetosti je nešto što niko od nas ne poscdujc" samo je malo čudan način da se kaže „Niko od nas nije svetac". Velika je greška ne videti da je prvi način izražavanja tog tvrđenja bezopasan 23 . Evo na kraju zaključaka koje možemo izvući iz ovog dela petog poglavlja: 1. Frege je bio u pravu kada je naglasio krucijalnu razliku između funkcija referirajućih i predikatskih izraza. 2. Njegovo objašnjenje završava se protivrečnošću jer je on pokušao da tvrdi da i predikatski izrazi služe za referiranje. Uobičajeni argumenti koji se koriste u prilog ovoj tvrdnji su nevaljani i ona na kraju protivreči ispravnom zaključku 1. Otuda tvrdnju da i predikatski izrazi mogu služiti u svrhu referiranja moramo napustiti. 3. Odustajanje od te tvrdnje ne dovodi u pitanje Fregeovo objašnjenje aritmetike pošto to odustajanje ne znači i poricanje postojanja univerzalija. 4. Prema bar jednom tumačenju, univerzalije postoje i iskaz da neka data univerzalija postoji jeste (ili se može postaviti kao) tautologija. 5. Kvajnov kriterij ontološke obaveze je neuspeŠan. 6. Ne postoji takva klasa kao što su egzistencijalne obaveze koje se ne mogu svoditi na nešto drugo. 5.4. Teorija iskaza sa stanovišta termina Zasada, na pitanje kojim je započeta ova rasprava, a koje glasi „Šta stoji naspram predikata 'je pijan' na način na koji Sem stoji naspram imena 'Sem'?" odgo23 Što ne znati da ljudi mogu lia govore besmislice o univcrzalijama. kao Sto mogu i o bilo čemu drugom.
l^g
DŽON SERL
vorićemo - „Ništa". Ali možda je ovakvo zaključivanje brzopleto. Možda je Fregeov neuspeh da pronađe simetriju između subjekta i predikata samo rezultat njegovog pokušaja da otkrije simetriju u jednom ekstremnom obliku. Moguće je možda naći simetrično objašnjenje ali nešto skromnije vrste. Strosn24 je pokušao da opiše iskaz oblika subjekt-predikat koristeći neutralnije termine od onih kojima se služi Frege, ali ipak su oni još uvek fregeanski. (No ja ne želim da kažem da je za to inspiraciju našao u Fregeu.) Strosn kaže da i subjekt i predikat identifikuju „nejezičke stvari" ili „termine" i uvodi ih u iskaze gde se oni javljaju spojeni ,,ne-relacijskom vezom". Tako, na primer, u tvrđenju izraženom rečenicom „Ruža je crvena" izraz „ruža" identifikuje pojedinačan predmet -jednu određenu ružu, a izraz „je crvena" identifikuje univerzaliju - svojstvo crvenosti, ili, jednom reci, crvenost. U ovom iskazu univerzalija i pojedinačni predmet spojeni su ne-relacijskom vezom. Time se izbegavaju dve slabosti Fregeove teorije pojma i objekta. Strosn najpre izbegava da kaže da predikati referiraju usvajajući (na izgled) neutralan termin „identifikuju". On takode izbegava da kaže da je rečenica u stvari lista reci ne upadajući u protivrecnost pozivanjem na nc-relacijske veze. U dijagramu koji sledi pokušaćemo da objasnimo razliku između Strosnovog i Fregeovog objašnjenja. Nadalje, u tekstu teoriju predstavljenu na slici 2 nazivaću „teorijom termina". Da li je Strosnova teorija bolja od Fregeove? Važno je napomenuti da je Strosn onakvu kakva jeste ne smatra objašnjenjem razlike između subjekta i predikata, već samo jednim od mogućih opisa koji obezbeđuje neutralnu terminologiju za razmatranje izvesnih filozofskih problema. Ja želim da 24 P.F. Strawson: Inđividuats, (London, 1959).
GOVORNI ČINOVI
189
pokažem da je taj opis pogrešan i da on neminovno iskrivljuje svaku raspravu o tim problemima. Shka
1:
rečenica
pojedinačni termin
univerzalni termin
Ako smo radi da teoriji iskaza kao termina pristupimo sa zluradošću, moći ćemo da ukažemo da pojam ne-relacijske veze, uzet doslovno, izmiče svakom objašnjenju. Dalje, može se ukazati i na sledeće: reći da se pojedinačni predmeti uvode u iskaz, da se oni javljaju u iskazu, u svakoj doslovnoj interpretaciji mora biti besmisleno. Ali ove primedbe počivaju na nesklonom pristupu samim tim što se izrazi koji treba da budu shvaćeni metaforično uzimaju doslovno. No nisu svi izrazi upotrebljeni metaforično. Primedbu da oba izraza identifikuju ne-jezičke entitete, ne treba uzimati doslovno. Razmotrimo pažljivo ovu opasku. U kom je smislu termin identifikovan sa ,,jc crven" ne-jezički? Lako je videti u kom smislu je termin identifikovan subjekatskim izrazom „ruža" ne-jezički to je materijalni predmet i njegovo postojanje je kontingentna činjenica. No da li je i univerzalija u nekom
190
DZON SERI.
sličnom smislu ne-jezička? U našoj raspravi o nominalizmu videli smo da postojanje univerzalija sledi iz toga što odgovarajući opšti termin ili predikatski izraz ima značenje. No da li je značenje predikatskog izraza jezički ili ne-jezički entitet? U sasvim običnom smislu, to jeste nc-jezički entitet. Da li postojanje ne-jezičkog entiteta može slediti iz postojanja nekog jezičkog entiteta? Ili je naša rasprava o nominalizmu bila pogrešna, ili su univerzalije isto toliko nc-jezičke koliko i značenje reci. Kod univerzalija, suština i postojanje (da se poslužim ovim staromodnim žargonom) jeste isto, a to je samo drugi način da se kaže da su (uopšte uzev) iskazi koji tvrde postojanje univerzalija tautologije (ili to mogu postati). Ali tvrditi da postoje neki ne-jezički entiteti, ne može biti tautološki. Entiteti kao što su univerzalije ne nalaze se u svetu već u načinu na koji svet predstavljamo, to jest u jeziku. Istina, univerzalije nisu jezički entiteti na način na koji reci (uzete kao zvučni slogovi) to jesu: one su jezičke na način na koji su značenja reci jezički entiteti i otuda na način na koji su reci koje imaju značenje jezički entiteti. Tako je prema svakom običnom kriteriju za razlikovanje jezičkih od ne-jezičkih entiteta ova primedba pogrešna. Naravno, kada univerzalije nazivamo ne-jczičkim entitetima, možda samo hoćemo da kažemo da one nisu reci (skupovi glasova ili znakova). Ali po ovom stanovištu mnoge stvari za koje obično mislimo da su jezičke postaju ne-jezičke. U svakom slučaju strelica na desnoj strani na slici 2 ne treba da ide izvan iskaza jer je strelica na levoj strani usmerena izvan iskaza na predmete u svetu, dok se, da ponovimo, univerzalije ne nalaze u svetu. Ovakva razmatranja mogu nas navesti da posumnjamo u doprinos primedbe da i predikati i subjekti indentifikuju ne-jezičke entitete. Ova sumnja će, čini mi se, biti još veća ako naše ispitivanje skrenemo sa
(K)VORNI ČINOVI
19j
termina ,,ne-jezički" na termin „identifikuje". Videli smo da u potpuno usvojenoj referenci govornik identifikuje neki predmet za slušaoca saopštavajući neku činjenicu o tom predmetu. Ali izričući predikatski izraz, govornik ni u kom smislu ne identifikuje univerzaliju na način sličan ovom. Da bismo to još bolje objasnili, ispitaćemo kako bi to u stvari izgledalo kada bismo pokušali da 'identifikujemo' neku univerzaliju na način na koji se identifikuje neki pojedinačni predmet. Napišimo ponovo: 1. Ruža je crvena 1 drugačije, tako da glasi: 2. Ruža je iste boje kao ova knjiga. Ako pretpostavimo da je data knjiga crvena, tada će istinosna vrednost druge rečenice biti jednaka istinosnoj vrednosti prve. I ovde je univerzalija 'identifikovana1 na način sličan onome na koji se identifikuje neki pojedinačni predmet: predstavljanjem neke činjenice o njemu. No da li postoji neki jedinstveni smisao reci „identifikuje" u kome i 1 i 2 identifikuju crvenosti Odgovarajući na ovo pitanje, podsetimo se da rečenica 2 kaže u stvari samo ovo: 3. Ruža i knjiga su iste boje. Mislim da je jasno da u smislu u kome 1 identifikuje svojstvo crvenosti, 3 ne uspeva da ga identifikuje jer naša treća rečenica ne daje odgovor na pitanje koje boje. (Naravno, ako slušalac već zna da je knjiga crvena, onda će on biti u stanju da iz rečenica 2 i 3 zaključi da je ruža crvena. Ali to ne pokazuje da nam 2 i 3 identifikuju svojstvo crvenosti u smislu u kome to čini rečenica data pod brojem 1; treba, naime, praviti razliku između onog što je identifikovano u iskazu ili samim iskazom od onoga što se iz tog iskaza i dodatnih premisa može zaključiti.) Jedini slučaj u kome bi govornik mogao izričajem rečenice kao što je ona data pod rednim brojem 2 da identifikuje svojstvo
192
DZON SERL
crvenosti, bio bi onaj u kome se primer svojstva crvenog nalazi u vidnom polju i govornika i slušaoca u vreme i na mestu izričaja. U takvom slučaju 2 bi se moglo napisati na sledeći način: 4. Ruža je te boje (uz pokazivanje, recimo, na neku crvenu knjigu). Izuzimajući ovakve slučajeve, rečenice k a o Što su 2 i 3 ne uspevaju da identifikuju neku univerzaliju, dok izričaji rečenica kao što je ona data pod 1 to čine. Ne kažem da ne postoji smisao reči „identifikuje" u kome 2 i 3 identifikuju svojstvo crvenosti, već samo to da u punom smislu reci „identifikovati" u kome rečenica 1 identifikuje, one to ne Čine. Drugim recima, jedini način na koji možemo identifikovati pojedinačne predmete bez njihovog prisustva nije i način za p o t p u n o identifikovanje univerzalija bez prisustva nekog od primera njihovog javljanja. Zašto je to tako? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo se vratiti nekoliko pasusa unazad. Univerzalije, naime, nisu predmeti u svetu već u načinu na koji mi predstavljamo svet. O n e se stoga ne identifikuju pozivanjem na činjenice ovog sveta, već izričajem izraza koji imaju odgovarajuća značenja. Ukratko rečeno, možemo reći da se univerzalije ne identifikuju preko Činjenica već p r e k o značenja. Jedini izuzetak su slučajevi gde govornik slušaocu predstavlja stvarne primere javljanja univerzalija, ali ovi slučajevi neće izgledati i suviše izuzetni ako se podsetimo da upravo preko njih učimo značenje empirijskih opštih termina - to je takozvani ostenzivni način učenja. Najzad, naše objašnjenje kaže da se univerzalija može identifikovati u punom smislu samo tako Što ćemo slušaocu predstaviti relevantno značenje (rečeno na manje metafizički način - izricanjem odgovarajućeg izraza), ili time što ćemo ga staviti u situaciju u kojoj se značenje može naučiti.
GOVORNI ČINOVI
193
Cilj ove rasprave bio je da se pokaže da teorija termina koristi izraz „identifikuje" u dva sasvim različita smisla ili, rečeno obazrivije, da su sredstva za identifikovanje univerzalija sasvim različita od sredstava za identifikaciju pojedinačnih predmeta i daje to posledica činjenice da su univerzalije delovi našeg načina opisivanja sveta, a ne delovi sveta. Za sada naša rasprava o „identifikaciji" ipak ne predstavlja neki novi prigovor teoriji termina. Ona, međutim, krči put za jednu ozbiljnu primedbu. Teorija termina započinje tako-što kao paradigmu identifikacije uzima identifikaciju pojedinačnih predmeta izričajem referirajućih izraza u jednini. Zatim se u njoj ovaj smisao reci „identifikovati" ublažava i menja tako da ona dopušta i identifikovanje univerzalija pomoću predikatskih izraza. Ali, kao što ću sad pokušati da pokažem, čim mi prilagodimo svoju terminologiju tako da nam ona omogućuje da kažemo da predikatski izrazi identifikuju univerzalije, moramo u skladu s tim reći i da subjekatski izrazi identifikuju univerzalije i to u istom smislu reci „identifikovati". Uopšteno govoreći, svaki dokaz koji nam pokazuje da predikatski izraz identifikuje neku univerzaliju morao bi nam takode pokazati i da subjekatski izraz identifikuje neku univerzaliju. Ako u rečenici 1 „je crvena" identifikuje svojstvo crvenosti, tada „ruža" identifikuje svojstvo biti ruža, ili kraće, ružstvo. Ako ovo nije odmah očigledno, setimo se da 1 možemo drugačije napisati kao: 5. Stvar koja je ruža je crvena. I ovim se isto toliko identifikuje univerzalija koliko i rečenicom 6. Stvar koja je crvena je ruža. Ne pada mi na pamet nijedan argument koji bi pokazao da „je crvena" bilo u rečenici 5, bilo u rečenici 6 identifikuje neku univerzaliju a da istovremeno poka-
194
DŽON SERI.
zuje da „je ruža" takode identifikuje neku univerzaliju. Jasno je da neće biti dovoljno da se pozovemo na pojam „oosti"*, jer za svaki kontekst u kome bismo želeli da kažemo da 5 govori o crvcnosti može se naći podjednako plauzibilan kontekst u kome bismo želeli da kažemo da 5 govori o ružstvu. Moj argument protiv teorije termina bio bi da ona ne ide dovoljno daleko. Ona počinje zapažanjem da referirajući izrazi identifikuju predmete, a onda pita: „Šta identifikuju predikatski izrazi?" i posle odgovarajućeg prilagodavanja pojma identifikovanja, nudi sledeći odgovor: „univerzalije". Međutim, Čim se naprave izmene koje omogućuju ovakav odgovor, sledi da subjekatski izrazi moraju identif i kovati i univerzalije. Tako simetrije i asimetrije iskaza tipa subjekt-predikat, kao što je iskaz dat pod 1, ne možemo opisivati tako Što ćemo reći da oba izraza identifikuju termine, jedan pojedinačni a drugi univerzaliju. Jer, ako jedan termin identifikuje univerzaliju, onda oba to čine. Vlastita imena i pokazni izrazi neće biti izuzetak iz ovog razloga: ako prema principu identifikacije njihov izričaj konstituišc potpuno usvojenu referencu, oni moraju slušaocu prenositi iskaz koji će imati opisni sadržaj i koji će stoga identifikovati univerzalije. Moj zaključak je da je slika koju nudi teorija termina pogrešna. Prvo, zato što univerzalije nisu ne-jezički predmeti, i drugo, ako predikatski izrazi identifikuju univerzalije, kao što ova teorija tvrdi, onda to čine i subjekatski izrazi, što teorija termina ne uvida. Ako želimo da opis paradigmatičnih iskaza oblika subjekt-predikat ispravno formulišemo upotrebljavajući takve intencionalnc pojmove kao što su svojstva, pojmovi i slično, morali bismo u fregeanskom stilu reći da se u izrazu iskaza iražavaju jedan subjekatski i jedan predikatski pojam. Nijedan od njih nije ne-jezički * U originalu „atmutnens". (Pritn. prev.)
GOVORNI ČINOVI
195
entitet. U izrazu subjckt-pojma referira se na neki predmet, naravno pod uslovom da postoji takav predmet koji zadovoljava taj pojam. Grafički predstavljeno, to bi izgledalo ovako: Slika 3:
i s k a z
predmet
Ne mislim da je ova slika neophodna, jer ne smatram da je neophodno uvoditi pojam pojma, ali u svakom slučaju, nas" dijagram je ispravan. Teorija termina pokušava da ovoj slici nametne simetriju prvo, vađenjem predikatskog pojma iz iskaza (univerzalije su Mne-jczičke stvari") i, drugo, pokušajem da pojedinačni predmet shvati tako kao da je on u iskazu u istoj meri u kojoj je i univerzalija (i univerzalije i pojedinačni predmeti uvedeni u iskaz) što za rezultat ima pogrešnu sliku prikazanu prethodno na si. 2. Ovaj problem možemo izraziti i na sledeći način: teorija termina shvata predikaciju kao posebnu vrstu reference. Ali, ako se već insistira na simetriji, ispravnije bi bilo referencu shvatiti kao posebnu vrstu predikacije. Može se smatrati da princip identifikacije kaže da je referenca u stvari identifikacija putem predikacijc. U izričaju rečenice kao što je 1 i subjekt i predikat prenose slušaocu neki opisni ili predikativni sadržaj. Razlika između subjekta i predikata leži u njihovim funkcijama. Naime, subjekt služi za identifikovanje nekog predmeta, dok predikat - ako se radi o potpunom ilokutornom činu, činu opisivanja ili karakterizacije - služi da opiše ili okarakteriše predmet koji se identifikuje. I ovo bi bio ispravan opis čitave stvari.
]96
DŽON SERL
5.5. Predikati i univerzalije Ovde bih želeo da iznesem jedno zapažanje koje mi se čini ključnim za razumcvanje odnosa predikatskih izraza i univerzalija. Već smo videli da postojanje ma koje univerzalije sledi iz toga što odgovarajući opšti termin ima značenje. Da bih ovo proširio, reći ću da je za shvatanje pojma neke univerzalije nužno znati značenje odgovarajućeg opšteg termina'i imati sposobnost za korištenje tog termina (i otuda odgovarajućeg predikatskog izraza). To jest, za razumcvanje imena univerzalije nužno je razumevanje upotrebe odgovarajućeg opšteg termina. Ali ne i obrnuto. „Ljubaznost" je parazitski pojam u odnosu na „je ljubazan": „je ljubazan" prethodi „ljubaznosti". Neki jezik ne bi mogao sadržati pojam „ljubaznosti" ako ne sadrži izraz koji ima funkciju izraza „je ljubazan", ali može sadržati „je ljubazan" bez „ljubaznosti". Ovo prvenstvo predikatskih izraza nad imenima svojstava pokazano je i činjenicom da je moguće zamisliti neki jezik na kome se mogu praviti tvrđenja (i izvoditi drugi ilokutorni činovi) koja sadrže jedino izraze korišćene za referiranje na pojedinačne predmete i predikatske izraze u raznim vremenskim oblicima, a nije moguće zamisliti takav jezik koji sadrži samo one izraze koji se koriste da referiraju na svojstva. Mi možemo govoriti jezikom koji sadrži izraze kao što su „Sokrat" i „ruža" zajedno sa „je čovek" i „je crvena", ali ne i jezikom koji uz prvu vrstu izraza sadrži samo izraze kao što su „mudrost" ili „crvenost". Sa ovim drugim izrazima čak ne bismo mogli naše znanje preneti drugima, ako naši učenici prethodno nisu razumeli šta znači biti crven ili biti mudar, a da bi to razumeli potrebno je da razumeju upotrebu odgovarajućih predikata.
GOVORNI ČINOVI
197
Naravno, kada ovladamo upotrebom predikatskih izraza lako ćemo izvesti odgovarajuća imena svojstava. Ponekad želimo da govorimo o onom što je zajedničko svim stvarima za koje su opšti termini istiniti i pošto je paradigmatično sredstvo govora gramatički oblik referirajućeg izraza, prirodno je iskovati takve referirajuće izraze kao Što su „mudrost", „ljubaznost", itd. Otuda hipostatizacija takvih apstraktnih entiteta i otuda neštetnost hipostetizacije kao što smo videli u našoj raspravi o nominalizmu. Ključ za razumevanje ove zavisnosti imena svojstava od opštih termina jeste da su imena svojstava gotovo uvek srodna odgovarajućim opštim terminima, na primer, „mudar" proizvodi „mudrost", „ljubazan" proizvodi „ljubaznost", itd. U jeziku bez sintakse ovakvo razlikovanje ne bi bilo moguće, pa bismo iz konteksta morali da pogađamo da li je neki izraz upotrebljen za referiranje odnosno predikaciju, ili ne. U jeziku kao što je engleski, imena svojstava se grade poimenjavanjem osnovnih delova izraza koji sadrže odgovarajuće predikatske izraze. Semantički primat predikatskog izraza sintaktički se odražava i u prvenstvu ovih izraza u generativnoj gramatici. Kada utvrdimo da je zadobijanjc pojma neke univerzalije parazitsko u odnosu na naše poimanje načina upotrebe odgovarajućeg predikata, jednom reci, kada shvatimo da su univerzalije parazitske u odnosu na predikatske izraze, a predikatski izrazi primarni u odnosu na univerzalije, neki filozofski problemi postaće nam mnogo jasniji. Na primer, očigledno je da se nikakvi kriteriji za razlikovanje subjekt-predikat ne mogu dobiti pozivanjem na razlikovanje između univerzalija i pojedinačnih predmeta. Može nam se učiniti da teorija termina daje takve kriterije ali oni bi bili beznadežno cirkularni pošto se pojam neke univerzalije ne može shvatiti bez prethodnog
[Qg
DŽON SERL
razumevanja odgovarajućeg predikatskog izraza, te nam stoga pojam univerzalije ne pruža i kriterije za razlikovanje između subjekta i predikata 25 . (Ne bih želeo da se ovo shvati kao neko uopštavanje, naime da bez govornih činova referiranja i predikacije ne možemo imati opšti pojam „posebnog" i „univerzalnog" - već samo kao tvrđenje da ne možemo imati pojam neke univerzalije ako ne znamo upotrebu opšteg termina iz koga je ta univerzalija izvedena.) Štaviše, ovakvo objašnjenje univerzalija pokazuje kako semantički uslovi za referiranje na univerzalije nisu sasvim različiti od semantičkih uslova za referiranje na pojedinačne predmete. Da bi se zadovoljio aksiom identifikacije za pojedinačne predmete, govornik mora posedovati kontingentne Činjenice kao što su one date uz princip identifikacije. Da bi zadovoljio princip analogan principu identifikacije za univerzalije nije neophodno takvo znanje o činjenicama. Aksiom identifikacije za univerzalije zahteva samo to da govornik zna značenje opšteg termina koji leži u osnovi apstraktnog termina u jednini a koji se koristi za referiranje na univerzaliju. I da ponovimo, naš uvid u izvedenu prirodu univerzalija obezbeduje opravdanje za staru metafizičku doktrinu da se predikati mogu pridavati samo univerzalijama, ali ne i pojedinačnim terminima 26 . Uzgred bih ukazao i na to da se svakome ko prihvata teoriju termina može učiniti da ova doktrina predstavlja poseban filozofski problem; upravo zbog toga što ova teorija tvrdi simetriju subjekta i predikata mora mu se učiniti da takve asimetrije zahtevaju objašnjenje27. Ali, čim uvidimo da predikati imaju primat nad univerzali25. Suprotno stanovište naći ćele u Sirawson: Individuak, drugi deo. 26 Aristotel; Kategorije. (Ne kažem d;i bi sam Aristotel prihvatio moju formulaciju ovog gledišta). 27 Sirosci pokušava da da jedni) od ovih objašnjenja, loc. cit.
GOVORNI ČINOVI
jgg
jama, doktrina će se svesti na trivijalnosti gramatike: reći da govornik „predicira svojstvo" može značiti samo to da je on u izvođenju nekog uspešnog ilokutornog čina upotrebio predikatski izraz. Ali tada metafizičko stanovište po kome se samo svojstva mogu pojaviti u ulozi predikata svodi raspravu na to da samo predikatski izrazi mogu biti predikatski izrazi. Ono što je možda izgledalo kao metafizički uvid, svodi se na gramatičku tautologiju. 5.6. Da li je predikacija govorni čin? Do sada je argumentacija u ovom poglavlju morala izgledati uglavnom negativna. Pokušavao sam da donekle bacim sumnju na primerenost dvaju načina opisivanja singularnih iskaza oblika subjekt-predikat kao što je iskaz broj 1 (str. 191). Oba ova načina imaju neke zajedničke osobine. Oba shvataju predikatsku stranu kao analognu subjekatskoj strani i oba prave analogije tvrdeći da apstraktni entiteti stoje prema predikatskim izrazima na način sličan onome na koji konkretni entiteti stoje prema subjekatskim izrazima. Mislim da ova analogija ne stoji. To što sam toliko prostora posvetio napadima na ove teorije, smatram da je opravdano time Što je težnja da se predikacija shvati kao vrsta reference ili kao analogna referenci, jedna od najpostojanijih pogreški u istoriji zapadne filozofi28 je . Da bi se ona otklonila, nijedan napor nije i suviše veliki. Uz to, mislim da nema nade da će se shvatiti razlika između reference i predikacije sve dok se ova greška ne otkloni. Šta je onda priroda govornog čina predikacije? Odgovor na ovo pitanje započeću time Što ću reći da 28 Veoma upečatljiv primer za ovo naći <^te, na primer, u V Lenjin: Atanc-Engeb Marxism (Moskva, 1951), str. 334.
200
D2ON SERL
predikacija u veoma važnom smislu te reci u kome su referenca i razni ilokutorni činovi govorni činovi, uopšte i nije poseban govorni čin. Ovo se može ilustrovati razmatranjem sledećih primera. „Vi ćete otići", „Idite!", „Hoćete li da odete?", „Predlažem vam da odete". Izričaj svake od ovih rečenica predicira vam „otići" u nizu različitih ilokutornih činova. Izraženo u kanoniČR P \ ti odlaziš; gde različite vrednosti promenljive „F* označavaju različite ilokutorne snage. Ali, obratite pažnju na jednu zanimljivu odliku odnosa između različitih ,,P'-ova i „otišao" koja ne važi između tih „F'-ova i „ti". Različita sredstva za pokazivanje snage određuju oblik u kome „otići" predicira 0 vama. Termin Foperiše na predikatskom terminu tako što određuje način na koji se taj predikat odnosi na predmet na koji se referirajućim terminom referira: ako je rečenica upitna, njen upitni karakter (F-termin) određuje da je snaga izričaja da se pita da li je predikat (f-termin) istinit o predmetu na koji se referira subjektom (7?-termin). Ako je rečenica u zapovednom obliku, njeno sredstvo za pokazivanje zapovedne ilokutorne snage (F-termin) određuje da predmet na koji se referira /?-terminom jeste da se izvede čin koji je specifikovan terminom P i tako dalje u svim drugim primerima.
(
Po ovoj analizi, u svakom od slučajeva sredstvo za pokazivanje ilokutorne snage operiše na neutralnom predikatskom izrazu tako što određuje izvestan način na koji se postavlja pitanje istinitosti predikatskih izraza vis-a-vis predmeta na koji se referira subjekatskim izrazom. S druge strane, uočavamo da F termin ne utiče na ulogu R termina. Njegova uloga je uvek da identifikuje, i to sasvim neutralno (čak i ako vrsta objekta koji je identifikovan može da bude funkcija F termina). Ova razlika se može izraziti time što ćemo
GOVORNI ČINOVI
201
reći da je referenca uvek neutralna u odnosu na njenu iiokutornu snagu; predikacija se nikada ne javlja neutralno već uvek u ovom ili onom ilokutornom obliku. Iako je referenca apstrakcija iz potpunog ilokutornog čina, ona je ipak poseban govorni čin. Po analogiji, povlačenje poteza lovcem je apstrakcija iz igre šaha (jer samo ako igrate šah to važi kao potez lovcem), ali to je još uvek odvojeni Čin. Predikacija je takode jedna apstrakcija, ali to nije odvojeni čin. To je deo potpunog ilokutornog čina; isto kao Što ni pokazivanje ilokutorne snage nije poseban čin, već deo ilokutornog čina. Zašto nam je onda uopšte potreban taj pojam? Pojam nam je potreban zato što različiti ilokutorni činovi mogu imati zajednički sadržaj, kao što smo videli u prethodno izloženom skupu primera. Uz to, potreban nam je i neki način da analizu ilokutorne snage sveukupnog ilokutornog čina odvojimo od iskaznog sadržaja. Ako se selimo u kom je sve smislu predikacija (a otuda i iskazni čin) samo apstrakcija iz sveukupnog ilokutornog čina, onda slobodno na to možemo referirati kao na „govorni čin predikacijc". Ipak, ono o čemu govorimo jeste taj deo sveukupnog ilokutornog čina koji određuje sadržaj primenjen na predmet na koji se referira subjekatskim izrazom, ostavljajući po strani ilokutorni oblik na koji se taj sadržaj primenjuje. Tako analiza koja sledi neće biti paralelna analizi reference i ilokutornih činova. Ono Što analiziramo je kao i u Trećem poglavlju - ilokutorni čin - s tim što ćemo analizirati deo tog čina koji se tiče sadržaja u smislu koji smo upravo naznačili.
5.7. Pravila predikacije Pre nego što pristupimo analizi, potrebno je bar ukratko objasniti neka pitanja. Prvo, rekao sam da predikacija predstavlja izvestan sadržaj i način na koji
202
DŽON SERI.
je taj sadržaj predstavljen, određen je ilokutornom snagom rečenice. Da li sada postoji neki manje metaforičan način od prethodnog na koji bi se okarakterisalo to predstavljanje, ali kojim bi se sačuvala apstrakcija predikacijc iz bilo koje posebne vrste ilokutornog Čina? Odgovor na ovo pitanje, ako on uopšte postoji, obezbediće analogom suštinskog uslova predikacijc Mislim da boljeg odgovora na ovo pitanje od onog što je naznačen u prethodnom paragrafu nema. Da bi se nekom objektu R pridao izraz ,,P" znači postaviti pitanje istinitosti predikatskog izraza za predmet na koji se referira. Tako u izričajima svake od rečenica „Sokrat je mudar", „Da li je Sokrat mudar?", „Sokrate, budi mudar!" govornik pokreće pitanje istinitosti „mudar" o Sokratu. Ova formulacija je malo čudna 2 9 , ali ona ima nekih prednosti. „Pokretanje pitanja o...", kako je ovde shvaćeno, nije ilokutorni čin. To će pre biti ono što je zajedničko širokom nizu ilokutornih činova. Tako, da ponovimo, za onog koji potvrđuje da je Sokrat mudar, za onog koji pita da li je on mudar, i za onog koji od njega zahteva da bude mudar, za sve njih se može reći da pokreću pitanje da li je Sokrat mudar (ili da li je „mudar" - a u slučaju zahteva da li će biti-istinito o Sokratu). Na sličan način može se samo pokrenuti pitanje i ništa drugo. Tako, čak i ako je govornik rekao „Ja ovim pokrećem pitanje da li je Sokrat mudar (o tome da je Sokrat mudar, o tome da li je „mudar" istinito o Sokratu, itd.)" mislim da bismo njegov izričaj protumačili kao zapitkivanje da li je Sokrat mudar. Pitanje se postavlja samo u izvođenju ovog ili onog ilokutornog čina. Ili, drugačije rečeno, pitanje se ne može postaviti a da se ne postavi u ovom ili onom obliku, upitnom, potvrdnom, davanjem obeća29 Ta formulacija posebno je nezgrapna kod sapovesli, jer je njihov cilj da sivari u svetu dovedu u sklad H reCima. dok rcC „istina", kada se pripisuje ilokutivima, pripisuje usprSnost u usklađivanju reci sa stvarima iz sveta.
GOVORNI ČINOVI
203
nja, itd. I sve ovo odslikava činjenicu da predikacija nije čin koji se može javiti sam za sebe, već je to čin koji se može javiti samo kao deo nekog ilokutornog čina. Zahvaljujući ovom određenju predikacije mogu se objasniti neke činjenice koje je inače teško objasniti. Na primer, filozofi su od objavljivanja Vitgenštajnog Traktata često govorili da izričaji kao što je „Ili pada kiša ili ne pada" ne kažu ništa ili da su prazni. Ništa ne može biti dalje od istine. Ogromna je razlika kada o nekom političaru kažemo „Ori je fašista ili nije fašista" i kada kažemo „On je komunista ili on nije komunista". Oba ova tvrđenja su tautologije, ali razliku medu njima treba objasniti razlikom u predikaciji. Prva rečenica pokreće pitanje o tome da li je on fašista, a druga pitanje o tome da li je on komunista. Doslovni ilokutorni čin tvrđenja ovde ne nosi u sebi nikakav rizik, postoje iskaz koji se tvrdi tautologija, ali u okviru iskaza sam čin predikacije takvih stvari može biti opravdan ili neopravdan. Ovakve vrste predikacije mogu uzgred uvesti nove i prilično slabe vrste ilokutorne snage koju ne nosi nijedno sredstvo za pokazivanje ilokutorne snage. Tako, na primer, u nekim kontekstima prva rečenica se može delimično parafrazirati kao „Ja bih rekao da može biti da je on fašista" što ima ilokutornu snagu sugestije. Sama činjenica predikacije takvog jednog izraza može uvesti nove ilokutorne snage. Značajno je naglasiti da je sva upotreba glagola „predicirati" i srodne imenice „predikacija" stvar izbora i u toj meri sasvim proizvoljna. U ovom slučaju, kao što se često dešava, sam izbor taksonomije daje izvesno usmerenje u analizi. Čini mi se da je ova terminologija bolja od drugih koje sam upotrebljavao, ali time ne želim da poričem daje moguće koristiti i neke druge.
204
D Ž O N SERI
-
Odnos između predikacijc i istine može se, možda, malo bolje objasniti. Znati značenje opšteg termina, i otuda predikatskog izraza, jeste znati pod kojim uslovima je on istinit ili lažan o datom predmetu. On je istinit pod nekim uslovima a lažan pod drugim - kao što ćemo već videti. A k o govornik iskazuje neku tvrdnju u vezi nekog predmeta, on se obavezuje na postojanje takvog stanja stvari u svetu u kome je taj predikat istinit o predmetu (mutatis mutandis važi za druge vrste govornih činova). Predikat naznačava koje stanje stvari u vezi sa predmetom govornik priznaje. Stariji filozofi nisu grešili kada su govorili: znati značenje iskaza jeste znati pod kojim je uslovima on istinit ili lažan. Ali to njihovo objašnjenje bilo je n e p o t p u n o , jer oni nisu razmatrali različite ilokutorne činove u kojima se može javiti neki iskaz. Tokom čitave analize ilokutornih činova mi smo pravili razliku između onoga što se može nazvati sadržaj i funkcija. U potpunom ilokutornom činu sadržaj je iskaz: funkcija je ilokutorna snaga kojom je taj iskaz predstavljen. U činu identifikujuće reference sadržaj je smisao referirajućeg izraza ili identifikujući opis koji je povezan njegovim izričajem; funkcija je uloga identifikovanja nekog predmeta u kome je taj smisao predstavljen. Kao što sam i pokušao da objasnim, ovo razlikovanje se ne može primeniti i na predikaciju. Predikacija obezbeđuje samo sadržaj, a uloga u kojoj je sadržaj predstavljen - barem u vrstama jednostavnih govornih Činova koje smo razmatrali određena je u potpunosti ilokutornom snagom izričaja. Određivanje predikacije pomoću „pokretanja pitanja" ne naznačuje neki poseban čin, već samo o n o što je zajedničko svim ilokutornim činovima u kojima može da se javi dati sadržaj. Ovaj apstraktni karakter pojma predikata neizbežno izaziva poteškoće u nastavljanju analize posve-
GOVORNI CINOV]
2()5
ćene baš predikatu; međutim, ne možemo znati da li je analiza valjana ili ne ako ne pokušamo da je izvedemo. Stoga razmotrimo sledeće. Ako govornik G izriče neki izraz P u prisustvu slušaoca 5, tada u doslovnom izričaju P-a G uspešno i ispravno predicira P o nekom predmetu X ako i samo ako su zadovoljeni sledeći uslovi od 1 do 8: 1. Važe normalni uslovi inputa i autputa. 2. Izričaj P-a javlja se kao deo izričaja neke rečenice (ili sličnog dela govora) R. 3. Izričaj R-e je izvođenje ili'tobožnje izvođenje nekog ilokutornog čina. 4. Izričaj R-e uključuje uspešnu referencu na X, Da bi govornik mogao da predicira neki izraz o nekom predmetu, on mora uspešno da referira na taj predmet. 5. X je takvog tipa ili kategorije da je logički moguće da P bude istinito ili lažno o X. Predmet mora biti takve vrste ili kategorije da predikatski izraz o njemu ili njegova negacija mogu biti ili istiniti ili lažni. Korelativan pojmu bilo kog datog predikata jeste pojam kategorije ili tipa predmeta kome taj predikat može biti istinito ili lažno pridat. Na primer, korelativ predikata „je crvena" jeste pojam obojenih ili obojivih predmeta. „Je crvena" može se predicirati samo o predmetima koji su obojeni ili koji mogu biti obojeni. Predikat „crven" možemo istinito ili lažno predicirati o prozorima ali ne o prostim brojevima. Ovo možemo izraziti i tako Što ćemo reći da „je crveno" pretpostavlja „je obojeno" prema Strosnu, gde se „pretpostavlja" definiše kontekstualno kao: neki izraz a pretpostavlja neki izraz b ako i samo ako bi a bilo istinito ili lažno o nekom predmetu X, b mora biti istinito o X*°. 30 Za dalju raspravu o ovome uporedi J,K. Scarle: ..On deti-rminable& and resemblance". Proceedings uf Arislotelian Sncifly. vanredni tom (1959).
DŽON SERL
Tako uslove 4 i 5 za predikaciju možemo zajedno izraziti na sledeći način: Za bilo kog govornika G bilo koji predmet X i predikat P nužan uslov za G-a da predicira P o X-u u nekom izričaju rečenice koja sadrži P jeste da se u tom izričaju na X uspešno referira i da sve pretpostavke o P treba da budu istinite o X-u. 6. Govornik G namerava da izričajem R pokrene pitanje istinitosti ili lainosti Pa o X-u (na neki ilokutorni način, a taj način biće naznačen sredstvom za pokazivanje ilokutorne snage u rečenici). 7. G namerava da proizvede kod slušaoca S znanje da izričaj P-a pokreće pitanje istinitosti ili neistinitosti P-a o X-u (na neki ilokutorni način) pomoću S-ovog prepoznavanja ove namere; uz to, G-ova namera je da se ovo prepoznavanje postigne pomoću S-ovog znanja značenja P-a. 8. Pravila koja upravljaju P-om su takva da je on ispravno izrečen u R ako i samo ako su zadovoljeni uslovi od I do 7. Pravila za upotrebu bilo kog sredstva za predikaciju P (predicirati P o nekom predmetu X) jesu sledeća: Pravilo 1. P se može upotrebiti samo u kontekstu neke rečenice ili nekog drugog dela govora R čiji izričaj može biti izvođenje nekog ilokutornog čina. Pravilo 2. P treba izreći u R samo ako izričaj /?-a uključuje uspešnu referencu na X. Pravilo 3. P treba izreći samo ako pripada takvom tipu ili kategoriji daje logički moguće da /'bude istinito ili lažno o X. Pravilo 4. Izričaj P-a važi kao pokretanje pitanja istinitosti ili lažnosti P-a o A*-u (u izvesnom ilokutornom obliku koji je određen sredstvom za pokazivanje ilokutorne snage date rečenice).
DRUGI DEO Neke primene teorije
Šesto poglavlje
TRI POGREŠKE U SAVREMENOJ FILOZOFIJI
U ovom poglavlju žcleo bih da izložim tri međusobno povezane pogreške u savremenoj filozofiji, i da potom - koristeći pojam ove i metode iz prvog dela ove knjige - ponudim njihovu dijagnozu, kao i alternativno objašnjenje relevantnih jezičkih podataka. Ove tri pogreške, kao što ću pokušati da pokažem, međusobno su prepletene i sve proističu iz zajedničkog nedostatka, neuspeha da se konkretne jezičke analize utemelje na bilo kakvom doslednom opštem pristupu jeziku, odnosno na nekoj teoriji jezika. Filozofi jezika iz razdoblja koje sada možemo nazvati klasičnim razdobljem lingvističke analize, periodom otprilike od kraja drugog svetskog rata pa do ranih šezdesetih, ispoljili su istančan sluh za jezičke prelive i razlike, ali malo ili nikakvu teorijsku opremljenost da izađu na kraj sa činjenicama već utvrđenih lingvističkih razlika. Jedan od ciljeva ovoga rada jeste da nam pruži početke izvesne teorije govornih činova. Takva jedna teorija, ukoliko je primerena, mora biti u stanju da se pozabavi izvesnim vrstama lingvističkih razlika na mnogo primereniji način nego što su to bili u stanju ad hoc metodi klasičnog razdoblja. Prema tome, ovo poglavlje -osim što će predstavljati izlaganje pomenutih pogreški -
2{()
DŽON SERL
predstavljaće i primenu ovakve teorije na tekuće filozofske probleme, a biće i - u meri u kojoj je takva teorija u stanju da izađe na kraj sa ovim problemima - dalja potvrda ovakve teorije. Pošto se spremam da donekle kritikujem savremenu lingvističku filosofiju, možda je ovo zgodno mesto da primetim kako smatram da je doprinos ovakve vrste filosofije uistinu izuzetan. Tek je neznatno preterivanje reći da je takav doprinos doveo do određene filozofske revolucije, revolucije čija je jedna mala posledica i ova knjiga. Napor koji ću uložiti da ispravim nekoliko pogrešaka ne treba uzeti kao odbacivanje lingvističke analize. 6.1. Pogreška naturalističke pogreške Prvu pogrešku nazvaću pogreškom naturalističke pogreške. Reč je o pogrešci po kojoj se pretpostavlja da je logički nemoguće da bilo koji skup tvrđenja, one vrste koju obično nazivamo opisnim, povlači tvrđenje vrste koju obično nazivamo vrednosnim. Lingvistički filosofi koji su se bavili moralnim kategorijama iz klasičnog razdoblja izuzetno su isticali pretpostavku da nijedan skup opisnih tvrđenja ne može da povlači neko vrednosno tvrđenje; i ogrešivši se, možda samo malo, o Mura (Moore), oni su uverenje da je takva logička veza moguća - nazvali naturalističkom pogreškom 1 . Gledište da opisna tvrđenja ne mogu da sadrže vređnosna tvrđenja, premda od značaja za etiku, nije specifično etička teorija; to je opšta teorija o ilokutornim snagama izričaja, od kojih su etički samo poseban slučaj. 1 Mada ću i dalje koristili ovu terminologiju. lo finim sa izvesmm oklevanjem. pošlo •*• savremeno gledište zaisla potpun« razlikuje od Murovog. Uporcdi l'rincipia Ethiia {London. 1903), poglavlje 1. Neću si- baviti M u rov im shvatanje m „naturalističke pogreSke".
GOVORNI ČINOVI
211
Argumente koji su trebalo da pokažu da nijedan opisni sud ne može da povlači vrednosne sudove nije Iako strpati u jedan koš, ali na sreću postoji jednostavniji način za njihovo pobijanje nego što bi bilo ići korak po korak kroz sve argumente. Najjednostavniji način da se pokaže kako su oni pogrešni jeste dati protiv-primere, u okviru kojih sudovi, koji su jasni slučajevi onoga što bi pomenuti teoretičari nazvali ..opisnim", očito i nedvosmisleno povlače sudove koji su jasni slučajevi onoga što bi pomenuti teoretičari nazvali „vrednosnim". Kako ne bi bilo sumnje o tome da li su primeri koje iznosim uistinu primeri onoga što autori podrazumevaju pod vrednosnim i opisnim sudovima, svešću svoje primere na one koje je koristio jedan istaknuti autor, predstavnik grupe o kojoj je reč. Naime, nameravam da pokažem kako su izvesni primeri, izneti da bi se ilustrovala nemogućnost izvođenja vrednosnih sudova iz opisnih, upravo primeri gde su vrednosni sudovi izvodljivi iz opisnih sudova. Otpočinjem sa dobro poznatim člankom Dž.O. Armsona 1 (J.O. Urmson) „Neka pitanja valjanosti' („Some questions conecrning validitv") . Armson kaže: „Držim da kada se već potvrdi, onda je očigledno da je izraz 'valjan' vrednosni izraz. Govoriti o dobrom argumentu znači u najvećem broju konteksta govoriti o valjanom argumentu... Izgleda mi da bi bilo kakav podrobniji argument o ovome bio izlišan"3. ŠtaviŠe, on kaže: „Nazvati jedan argument valjanim ne znači samo klasifikovati ga logički - kao kad kažemo da je to silogizam ili modus ponens; to u najmanju ruku bar delimično predstavlja vrednovanje ili procenu; to znači označiti da ga odobravamo. Isto 2 Revu* Inlernatutnale de Phitosaphie (1953); pre štampano u A.G.N. Flew (od): I'.MU?i ni Conceptual Aiuilyiii (London, 1V56), sir. 120 i dalje. 3 Ibid. str. 127.
212
DŽON SERL
tako, nazvati jedan argument nevaljanim znači kritikovati odnosno odbaciti". 4 On, štaviše, smatra da to što su sudovi koji tvrde daje neki argument valjan vrednosni, ne znači i da oni slede iz skupa tvrdnji koje su opisne ili „klasifikacione", ili da su im istovetni po značenju. Nema definicija „valjanog" u čisto opisnim terminima, jer je „valjan" vrednosni termin i, shodno tome, nijedan opisni sud ne može da povlači sud u obliku „Ovo je valjan argument". Ovakav zaključak ilustrovaćemo pomoću deduktivnih argumenata. Ovdc, u stvari, imamo dvc tvrdnje. Prva, ne može biti definicije izraza „valjani deduktivni argument" u čisto opisnim terminima; drugo, ni iz jednog opisa deduktivnog argumenta ne može da sledi da je to valjan deduktivni argument. Obe ove tvrdnje čine mi se neistinitim, i sada bih želeo da ponudim protiv-primere koji će ilustrovati njihovu neistinitost. U smislu „definicije" u kojem definicija obezbeduje logičku ekvivalentnost, tj. niz logički nužnih i dovoljnih uslova, dajemo ovu definiciju izraza „valjan deduktivni argument": X je valjan deduktivni argument = df-X]c deduktivni argument a premise X-a povlače zaključak
oJSr-n.
Dalje, evo i opisa argumenta iz kojeg sledi da je to valjan deduktivni argument: X je deduktivni argument kod kojeg iz premisa sledi zaključak. Neko može tvrditi (mada ja ne vidim kako) da je „povlači" vrednosni izraz, ali u tom slučaju mogli bismo koristiti izvesni broj drugih opisa koji bi bili dovoljni da povlače vrednosni iskaz „X je valjan deduktivni argument". Na primer, „Premise su logički dovoljne za zaključak"; „Zaključak logički sledi iz premisa"; 4 Hrid. str. 12h.
GOVORNI ČINOVI
213
„Nedosledno je potvrditi premise a poreći zaključak", itd\ Ovakve rečenice se koriste da bi se dali opisi argumenata, i svaki ovakav opis je dovoljan da povlači vrednosni zaključak da je ovaj argument valjan argument. Tako pobijamo gledište da ni iz jednog opisnog suda ne sledi vrednosni. Osnovno načelo teorije jezika koje leži u osnovi pogreške naturalističke pogreške jeste da postoji logički jaz između značenja vrednosnog izraza i kriterija za njegovu primenu 6 . Problem sa takvim učenjem u našem slučaju jeste u tome da čim tvfdite kako je neki argument deduktivan, onda ste time već dali i kriterije njegove valjanosti. Pa čak ukoliko, uopšteno govoreći, postoji jaz između značenja „valjan" i kriterija valjanosti, ne može biti jaza između značenja „valjanog deduktivnog argumenta" i kriterija valjanosti, jer reč „deduktivan" nosi u sebi deduktivne kriterije. Da ovo formulišemo na drugi način: vrednosni sudovi prema ovoj teoriji nikada ne mogu biti u potpunosti stvar objektivne činjenice, jer je uvek u načelu moguće ne složiti se u pogledu kriterijuma koje treba koristiti kod vrednovanja. U krajnjoj liniji, treba izabrati izvesne kriterije, a takav izbor uvodi nesvodivo subjektivni elemenat u svaki vrednosni sud. Ali u sadašnjem slučaju nema mesta takvom izboru. Kad se jednom ustanovi da je taj argument deduktivan, nema logičkog prostora da biramo neki spoljni skup merila kako bismo vrednovali odnosno procenili njegovu valjanost. Okarakterisati ga kao deduktivan, znači speeifikovati deduktivne kriterije za njegovu procenu. Nije stvar uverenja da je argument „Svi ljudi su smrtni, a Sokrat je čovek; prema tome Sokrat je smrtan" valjan deduktivni argument. 5 Neki od upisa koji bi se mogli dali uzrokuju Uskoće koje se odnose na takozvane paradokse stroge implikacije, ali to je slučaj i sa pojmom sami' vuljanosli, stoga ove paradokse smatram ncvajjiim /;i našii trenutna razmatranja. 6 Uporedi R.M. Harc: The Language uf Morats, (Oxford. 1952). poglavlje 2
214
I ) / U \ Sl-.RI
Da na drugi način iskažcmo našu pocntu: Armson smatra iskaze u obliku „X je valjan deduktivni argument" očiglednim primerima vrcdnosnih sudova - i verovatno je u pravu; pošto kod izricanja takve rečenice sa namerom da napravimo takvo tvrđenje, mi obično vrednujemo (dajemo procenu) određeni argument. To pred nas postavlja dva pitanja: prvo, je li moguće dati definiciju „valjanog deduktivnog argumenta" u opisnim terminima; i drugo, ima li opisa koje možemo dati o nekom argumentu, a koji će povući za sobom iskaz u obliku »X je valjan deduktivni argument". Moj je odgovor na oba pitanja - da. Koristeći termine koji se tipično koriste pri opisivanju logičkih veza, termine kao što su „analitički", „sledi iz", „logički nužan i dovoljan", „istinit", „samo-protivrcČan", itd., možete obrazovati bilo koji broj definicija izraza „valjani deduktivni argument; i shodno tome, postoji neki broj opisa izvesnog argumenta X koji koristi ove termine koji će sadržati vrednosni sud u obliku „X je valjan deduktivni argument". Dakle, imamo jasan slučaj gde takozvani opisni sudovi povlače takozvane vrednosne sudove, a slučaj je utoliko zanimljiviji jer nam je upravo on prvobitno dat kao ilustracija nemogućnosti ovakve logičke veze. Kad smo se jednom oslobodili dogme da nijedan skup deskriptivnih sudova ne može da povlači nijedan vrednosni sud, druge primere nije teško naći. Razmotrimo neke primere koje smo izabrali iz jednog drugog poznatog članka istoga autora ,,O ocenjivanju"7. Ovde Armson razmatra vezu između termina ocenjivanja koje je uvelo britansko Ministarstvo poljoprivrede i ribolova, kako bi ocenilo jabuke, i kriterijuma koje je za primenu ovih termina dalo to isto Ministarstvo. Na primer. Ministarstvo uvodi i izraz „ekstra fini kvalitet" 7 'On Grading'. Logic and Language, A.G.N. Flew (ed.). druga serija (Ncw York. 1953).
GOVORNI ČINOVI
215
i obrazlaže određena merila za njegovu primenu, koja ću ja, sledeči Armsona, označiti skraćenicama A, B i C. A sada, pita Armson, kakva je veza između suda „Ova jabuka je 'ekstra finog kvaliteta'" i suda „Ova jabuka ima karakteristike A, B i C". Po njemu, veza između njih ne može biti veza povlačenja, jer „ekstra fini kvalitet" kao ocena predstavlja vrednosni termin, a „A**, ,,B" i ,,C" su opisni termini. Tvrđenje „Sve što je A, B i C jeste 'ekstra finog kvaliteta'" ne može biti analitično zbog razlike između opisivanja i vrednovanja. A sada bih želeo da zapitam: je" li zaista osnovano pretpostaviti da sud „Ova jabuka je 'ekstra finog kvaliteta'" ne može da se logički izvede iz „Ova jabuka je A, B i C". Važno je napomenuti da je vladin dokument koji Armson navodi naslovljen „Definicije kvaliteta" (podvukao autor) 8 . Ministarstvo nudi definicije, a imajući na umu definicije koje ono nudi, tvrđenje „Bilo koja jabuka koja je A, B i C jeste 'ekstra finog kvaliteta7", analitičko je koliko i svaki drugi analitički sud. Čovek koji kaže: „Ove jabuke su A, B i C", ali i poriče da su 'ekstra finog kvaliteta' ili ne razume izraze koje koristi ili ih koristi drugačije od načina na koji su definisani, ili protivreči sam sebi. A to su upravo znakovi da postoji logička povezanost između ova dva tvrđenja. Naravno, karakteristična ilokutorna snaga izričaja „Ova jabuka je 'ekstra finog kvaliteta'", nesumnjivo je sasvim različita od tipično ilokutorne snage izričaja „Ova jabuka ima karakteristike A, B i C". I kao što Armson ukazuje, karakteristična snaga prvog izričaja jeste da oceni kvalitet jabuke, dok je karakteristična snaga drugog da je opiše. Ali činjenica da ova dva izričaja imaju karakteristično različite ilokutorne snage nije dovoljna da dokaže kako iskaz izražen u prvom 8 ibid. str. 166.
216
DŽON SERL
izričaju ne povlači za sobom iskaz izražen u drugom. Blisko povezana sa ovom razlikom između iskaza izraženog u određenom izričaju i ilokutornc snage izričaja jeste razlika između značenja ove rečenice i snage njenog izricanja, a isto tako i, hteo bih to da tvrdim, razlika - a ne istovetnost - između značenja i upotrebe. Da bismo dobili jasnu sliku o pogrešci naturalistićke pogreške, moraćemo da kasnije ispitamo neke od ovih razlika, ali sada hoću samo da ukazem na to kako je u ovom slučaju priroda pogreške u tome Što iz činjenice da dva izričaja imaju različite ilokutome snage zaključujemo da iskaz izražen u jednoj ne može da povlači iskaz izražen u drugoj. Tako još jednom konstatujemo da primeri koji su izloženi da ilustruju nemogućnost izvođenja vrednosnih sudova iz opisnih predstavljaju, kad ih bolje razmotrimo, upravo primerc u okviru kojih opisni iskazi u stvari povlače za sobom vrednosne. Do sada nisam pokušavao da objasnim poreklo i karakter pogreške naturalističke pogreške, već sam samo želeo da ukazem na nju. Kasnije ću razmatrati njeno poreklo i pokušati da ga potpunije odredim. 6.2. Pogreške govornog čina Okrećem se sada drugoj i sa prvom povezanoj pogrešci koju ću nazvati pogreška govornog čina. U klasičnom razdoblju lingvističke analize, filozofi su često govorili sledeće stvari: Reč „dobar" koristi se da se nešto pohvali (Her) y . Reč „istinit" koristi se da se potvrde ili priznaju tvrđenja (Strosn) 10 . V R.M. Hare, op. čil. 10 „Truth", Anatvsis, sv.9. br. ti (1949); preštampano u Margarel Macdonald (ed.). rhiiosophy and Analvsis (Oxford, 1954).
GOVORNI ČINOVI
217
Reč „znati" koristi se da se daju garancije (Ostin) 1 1 . Reč „verovatno" koristi se da se kvalifikuju opredeljenja (Toulmin) 12 . Svaka od ovih ima oblik: ,,ReČ R koristi se da se izvrši govorni akt (čin) A". Osim toga, bio je rasprostranjen slučaj13 da su filozofi koji su govorili ovako nudili ove tvrdnje kao (bar delimične) eksplikacije značenja reči: oni su nudili ova tvrđenja u obliku „/? se koristi da bi se izvršio akt (Čin) /4" na način filozofskog ekspliciranju pojma R. Obratite pažnju takode da su, učinivši to, izvlačili - u većini slučajeva čak izričito analogiju između reči o kojima su govorili i takozvanih performativnih glagola. Kao Što se „obećanje" koristi da bi se nešto obećalo, a „opklada" da bi se na nešto kladilo, oni su smatrali i da se „dobro" koristi da bi se nešto pohvalilo, a „istinito" da bi se nešto potvrdilo, itd. Nazovimo ovakav vid analize analizom govornog Čina. Dakle, postoji izvestan uslov primerenosti koji bilo koja analiza značenja izvesne reči mora da zadovolji, a koji analiza govornog čina ne zadovoljava. Bilo koja analiza značenja određene reči (ili morfema) mora biti u skladu sa činjenicom da ista reč (odnosno morfem) može da znači istu stvar u svim gramatički različitim rečenicama, u okviru kojih može da se javi. Sintaktičke transformacije rečenica ne nalažu neminovno promene značenja sastavnih reči morfema takvih rečenica. Reč „istinit" znači ili može da znači istu stvar u upitnim, pokaznim, pogodbenim, odrečnim, isključnim, optativnim oblicima, itd. Kada to ne bi bio slučaj, razgovor bi bio nemoguć, jer „To je istina" ne bi bio 11 „Olhcr Minds", Prm-gedings of ihe ArisUnelian St>ciely. vanredna sv. 20 (1946); preStampano u Logic and ljinguage, dniRa serija (Ntw York, 1953) i drugile. 12 ,,Probability", Proceedings of the AnstOlelian Smiety, vanredna sv. 24 (195(1): prL-Stampano u Essays in t'onceptuat Ana!ysu (London, 1956). 13 Mada ne uvek. Oslin je posebno Jučan u pogledu toga da li njegova analizu ireba da da značenja „znali"
218
DŽON SRRL
odgovor na pitanje „Je li to istina?", kad bi „istinit" mcnjao svoje značenje od upitnih do pokaznih rečenica. To je očigledan uslov primerenosti, ali analiza govornog čina ne uspeva da ga zadovolji. Postoje dva načina tumačenja analize i u oba, ona ne uspeva da zadovolji ovaj uslov primerenosti. Grub način je da pretpostavimo da kada analitičari tipa govornog čina kažu „/? se koristi da bi se izvršio čin (akt) v4*\ oni podrazumevaju da jc svako doslovno izricanje reci R izvršenje čina A. Ako je to ono što su mislili, onda se to suviše lako može pobiti, jer čak i da je izricanje rečenice „ovo je dobro" izvršenje čina preporuke, izricanje rečenice „Učini to dobrim" nije izvršenje čina preporuke; to je izvršenje čina stavljanja zahteva odnosno davanja naredbe. Očigledno, postoji veliki broj takvih protiv-primera. Malo je verovatno da bi analitičari govornog čina napravili tako grubu grešku, stoga moramo da se okrenemo ka onom drugom, mnogo tananijem tumačenju. Često su analitičari govornog Čina kvalifikovali svoje iskaze u obliku ,,R se koristi da se izvrši čin Au% govoreći da je osnovna upotreba R-a da se izvrši čin A. Tako se nisu opredelili za gledište da je svako doslovno izricanje R~a izvođenje čina A, već da izričaji koji nisu izvođenje ovoga čina treba da se objasne u terminima izričaja koji to jesu. Preciznije, da bi zadovoljili uslov primerenosti, analitičari govornog čina ne moraju da dokažu kako jc svako izricanje R-a izvođenje A-a, već pre treba da dokažu kako doslovni izričaji koji nisu izvršenje čina A-a stoje u vezi sa izvršenjem A-a na način koji je čista funkcija načina na koji izrečene rečenice stoje u vezi sa standardnim pokaznim rečenicama, čijim se izricanjem čin i izvršava. Ako su u prošlom vremenu, onda se o takvom činu izveštava kao da se dogodio u prošlosti; ukoliko su hipotetične, onda se taj čin pretpostavlja, itd. Oni moraju da to dokažu, kako bi
GOVORNI ČINOVI
219
pokazali kako jedna reČ na isti način doprinosi svakoj, ma koliko različitoj rečenici, pri tom tvrdeći da je izvršna upotreba osnovna upotreba. Sada je jasno da analiza govornog čina performativnih glagola zadovoljava ovaj uslov14. Na primer, kada neko kaže nešto u obliku „Ukoliko on obeća da ot onda to i to", onda pretpostavlja izvršenje čina koji izvršava kada kaže nešto u obliku „Obećavam da o". Ali, podjednako je jasno da analiza govornog Čina drugih reći - „dobar", „istinit", „verovatan", itd. - ne zadovoljava ovaj uslov. Razmotrimo sledećc primere: „Ako je ovo dobro, onda treba da to kupimo", nije ekvivalentno „Ako ja to hvalim, onda treba da to kupimo". „To je obično bilo dobro" nije ekvivalentno „Ja sam to obično hvalio". „Pitam se je li ovo dobro" nije ekvivalentno sledećem: „Pitam se da li to hvalim", itd. Slični protiv-primeri pobiće i analize govornog čina reČi „istinit", „znati", „verovatan", itd. Tvrđenje „R se koristi da se izvrši Čin A" - do kojeg se stiglo izučavanjem pokaznih rečenica u prostom sadašnjem vremenu koje sadrže R - ne objašnjava javljanje R-a u mnogim vrstama rečenica koje nisu pokazne rečenice u prostom vremenu sadašnjem. Pa ipak, očigledno R znači isto i u tim rečenicama, kao Što znači i u pokaznim rečenicama u prostom vremenu sadašnjem, te stoga tvrđenje „/? se koristi da se izvrši čin A" ne može biti objašnjenje značenja R-a, čak i kada se da mnogo tananije tumačenje ovog tvrđenja. Opšta priroda pogreške govornog čina može se izraziti na sledeći način, koristeći kao primer reč „dobar". Nazvati nešto dobrim, predstavlja tipičnu pohvalu odnosno, izraz je veličanja, odnosno poreporuke, itd. Ali, pogrešno je zaključiti iz ovoga da se značenje „dobrog" objašnjava time što ćemo reći kako se ono koristi da bi se izvršio čin hvaljenja. A dokazu14 Ona može, naravno, biti neistinita na osnovu sasvim drugih stvari.
220
DŽON SERL
jcmo da je to pogreška pokazavši da postoji beskrajan broj protiv-primera rečenica gde „dobro" ima doslovno javljanje, a ipak doslovni izričaji ovih rečenica ne predstavljaju izvršenje govornog čina hvaljenja; niti su ovakvi izričaji objašnjivi pomoću načina na koji ostatak rečenice povezuje izričaj sa izvršenjem govornog čina hvaljenja. Analitičari govornog čina ispravno su uvideli da nazvati nešto „dobrim" predstavlja tipično hvaljenje (odnosno pozitivnu procenu, izražavanje odobravanja, itd.) te stvari; no ova greška - koja bi mogla tek stvoriti polazište za analizu reči „dobar" - shvaćena je kao da je sama po sebi bila analiza. A veoma je lako dokazati da ta analiza nije primerena prostim navođenjem raznih vrsta rečenica koje sadrže reč „dobar", a čiji se izričaji ne mogu analizirati pomoću pohvale (ili veličanja, itd.). Ono na šta hoću ovde da ukazem nije samo vezano za reč „dobar", već je posredi opšta opaska koja se odnosi na jedan obrazac analize u filozofiji. Uobičajeni analitički obrazac bio je ponuditi eksplikacije ili bar delimičnu eksplikaciju, značenja filozofski važnih reči, tvrđenjima u obliku „Reč R koristi se da se izvrši čin 4 " . Dakle, ako neko ponudi analizu značenja neke reči, onda ono što nudi mora biti istinito za sva doslovna javljanja te reči, u okviru kojih ona ima to doslovno značenje; inače ta analiza nije primerena. Ova analiza govornog čina reči koju smo upravo razmatrali, nije primerena, jer te reći imaju veliki broj doslovnih javljanja, u okviru kojih izričaji tih reči nisu povezani sa izvršenjem čina kako bi trebalo da su povezani, tako da analiza nema za posledicu promenu značenja reči izazvanu promenama sintaktičkog tipa rečenica u okviru kojih se javlja. Konkretno: (a) postoji veliki broj doslovnih javljanja onih reći koje nisu izvršenje govornih činova i, što je još važnije, (b) ta javljanja nisu izloživa isključivo pomoću načina na koji
GOVORNI ČINOVI
221
ostatak rečenice povezuje reč sa izvršenjem govornog čina. Važno je ponoviti da ovaj prigovor ne važi kod analize govornog čina performativnih glagola (kao, uostalom, ni kod analize govornog čina uskličnih rečenica). Do sada sam malo govorio o porcklu ove pogreške, ali volco bih da pokažem u kakvoj je ona vezi sa pogreškom naturalističke pogreške. Ako pretpostavimo da značenje reci kao što je „valjan" vezuje ovu za konkretan raspon govornih činova - kao što je stepenovanje i procenjivanje - onda će nam izgledati nemoguće - pošto je povlačenje stvar značenja - da reci koje označavaju logičke povezanosti - za koje se ne pretpostavlja da su suštinski vezane za govorne činove kao Što su stepenovanje odnosno procenjivanje - mogu da se koriste za definisanjc „valjanog". Takode će nam izgledati nemoguće da tvrđenja koja sadrže samo izraze ove druge vrste mogu biti dovoljna da povlače tvrđenje da je neki argument valjan. Opšte uzev, ukoliko uzmemo ,,R se koristi da se izvrši A" kao deo analize R-a, onda će nam za bilo koje reći, XtY,Z - gde pretpostavljamo da se ni A" ni Y ali ni Z ne koriste da se izvrši A - izgledati nemoguće da R treba da bude odredljivo pomoću X, Y i Z-a, kao što će nam se učiniti nemogućim da iskazi u obliku ,,A je veliko R" mogu da slede iz iskaza u obliku „A je X,Y,Z". Tako je pogreška govornog Čina jedno od sredstava koje potkrepljuje pogrešku naturalistićke pogreške. Delom, zato što su se držali pogrešne analize govornog čina izvesnih reci, lingvistički filosofi iz klasičnog razdoblja koji su se bavili moralnim kategorijama smatrali su neodrživim izvesne vrste logičkih veza koje su uključivale ove reci. U mom razmatranju pogreške govornog čina pokušao sam da pokažem da je ovakva analiza pogrešna; a u svojoj raspravi 0 pogrešci naturalističke pogreške, pokušao sam da pokažem da su se u izvesnim slučajevima održale baš logičke relacije.
222
DŽON SERL
6.3. Pogreške potvrđivanja Sada prelazim na treću pogrešku, koja je blisko povezana sa drugom i koju ću nazvati pogreškom potvrđivanja. To je pogreška koja se javlja kada pobrkamo uslovc za izvršenje govornog Čina potvrđivanja sa analizom značenja pojedinih reci koje se javljaju u izvesnim tvrdnjama. Lingvistički filozofi žele da analiziraju značenje takvih tradicionalno problematičkih pojmova kao što su znanje, pamćenje ili voljna akcija. Da bi to učinili, obraćaju se upotrebi takvih izraza kao što su „znati", „pamtiti", „slobodan", „voljan", itd. Nevolja sa ovakvom metodom jeste da se u praksi ona gotovo uvek svede na pitanje kada bismo mogli da damo tvrdnju u obliku „Znam da to i to" ili „On se seća toga i toga", ili „On je to i to učinio voljno". Ali, nije lako reći koliko odgovori na ova pitanja zavise od toga šta u stvari znači potvrđivati nešto, a koliko to zavisi od pojmova koje filozof nastoji da analizira. Filozof dobro primećuje da bi bilo veoma čudno odnosno neobično reći izvesne stvari u izvesnim situacijama; stoga zaključuje da izvesni pojmovi nisu primenljivi na takve situacije. Na primer, Vitgenštajn ističe da bi pod normalnim okolnostima, kada osećam bol, bilo čudno reći: „Znam da sam u bolovima" 15 . Još je jedan filozof jezika 16 istakao da bi bilo veoma čudno za normalnog odraslog Engleza u običnim okolnostima da kaže: „Pamtim sopstveno ime", ili „Sećam se kako treba govoriti engleski". Doduše, zaključuje da se ovo odnosi na pojmove saznavanja i pamćenja; kao i da su ovi pojmovi primenljivi samo pod izvesnim uslovima. 15 Lutiwig Wittgenstcin: Phifotophkal Invntigation (Ncw York, 1955), na primer, paragraf 246. 16 B.S. Bcnjamin: „Rememhcring", Mind (1956): preltampano u Essays in Philoutpliual Fjyetofagy, (New York, 1964). (ed.) Donald F. Gustalson.
GOVORNI ClNOVJ
223
Ja ću, pak, tvrditi da je razlog što je neobično reći ovakve stvari to što su one suviše očigledne da bi uopšte bile vredne pomena. Očigledno je istina da kada imam bolove, ja znam da ih imam, kao što je očigledno i da pamtim sopstveno ime, pa i to kako se govori engleski, a razlog što je čudno objavljivati ovakve stvari pod normalnim okolnostima jeste upravo to što su suviše očigledne da bi bile vredne da se o njima javno izjašnjavamo. No, pre nego što razvijemo ovo gledište pomoću uslova za davanje tvrdnji, želeo bih da razmotrim neke druge primere iste pogreške. U svom delu »Concept of Mind Raji (Ryle) kaže da se u svojoj svakodnevnoj upotrebi pridevi „voljan" i „nevoljan" koriste kao pridevi koji se odnose samo na akeije koje ne treba učiniti. On kaže: „Dakle, u okviru ovako obične upotrebe apsurdno je raspravljati da li su zadovoljavajući, ispravni ili zadivljujući postupci voljni ili nevoljni"18. 19
U svome članku ,,A plea for excuses" , Ostin daje sličnu a mnogo opštiju tezu. Kaže da u standardnom slučaju obuhvaćenom bilo kojim normalnim glagolom, nijedan od raspona izraza koji kvalifikuje akcije - izraza kao što su „voljan", „svrhovit", „nameran", „sa predumišljajem", itd. - kao ni bilo koja od njihovih negacija, nisu neophodni. „Samo ukoliko imenovani čin izvršavamo na neki poseban način ili pod uslovima različitim od onih pod kojima se čin normalno izvršava... potreban je modifikujući izraz, pa je čak i obavezan""". On rezimira ovu tezu parolom „Nema modifikacije bez odstupanja" 21 . Ukoliko sama akcija nije odstupajuća, nije primenljiv nikakav modifikujući pojam. 17G. Ryle: Concept of Mind (London, 19«), 18 G. Ry!e: Ibid. sir. 69. 19 PreStampano u Phitosophicai Papers (Oxford. IVfil) 20 Ibid. str. 138. 21 Ibid. str. 137.
224
DŽON SERL
Proširujući Rajlovu tvrdnju, Ostin primećuje da bi, u običnim okolnostima, bilo čudno reći „Dobrovoljno sam kupio kola", odnosno „Pišem ovu knjigu od sopstvene volje", te oba filozofa potom zaključuju da su izvesni uslovi nužni za primenljivost izvesnih pojmova. U svakom slučaju, kao i u slučajevima koje smo ranije razmatrali, autor tvrdi da izvestan pojam, odnosno niz pojmova, jeste neprimcnljiv na izvesno stanje stvari, jer takvo stanje stvari ne uspeva da zadovolji uslov za koji autor kaže da je pretpostavka za primenljivost toga pojma. Štaviše, razlozi zašto ovi filozofi izriču takve tvrdnje slični su u svakom pogledu. Oni primećuju da bi u normalnim okolnostima bilo veoma čudno reći „Sećam se sopstvcnog imena", „Kupio sam kola voljno", „Pišem ovo od sopstvene volje". Ističu da je primereno reći ovako nešto samo pod izvesnim uslovima, a zatim zaključuju da su takvi uslovi uslovi primenljivosti pojmova tipa pamtiti, voljno, slobodna volja itd. i shodno tome da su oni deo analize ovih pojmova. Tako prećutno pretpostavljaju da uslovi za uspešno (i tačno) iznošenje tvrdnje - na primer, da se sećam sopstvcnog imena ili da pišem knjigu od sopstvene volje - čine deo analize pojmova pamćenja, odnosno slobodne volje. Ovakve pretpostavke predstavljale su važna metodološka načela koja su ležala u osnovi mnogih savremenih filozofskih razmatranja. Da bih dokazao da su one neistinite, želim sada da razmotrim i neke druge stvari koje bi bilo neobično reći. Obratite pažnju na sledeće rečenice: „On diše", „On ima pet prstiju na levoj ruci". Zapitajte se pod kojim uslovima bi bilo primereno izreći ove rečenice, kako bismo izneli tvrdnje koje ove rečenice izražavaju, i mislim da ćete se složiti da bi u uobičajenim odnosno normalnim okolnostima bilo veoma čudno izreći bilo koju od njih. Kao što je sasvim primereno reći: „On se seća sopstvenog imena", kad
GOVORNI ČINOVI
225
postoji neki razlog za pretpostavku daje neko, recimo, mogao da zaboravi sopstveno ime, tako je neobično reći „On diše", ukoliko ne postoji neki razlog za pretpostavku da je neko, recimo, mogao da prestane da diše, odnosno da su naši slušaoci mogli pretpostaviti da je neko mogao da prestane da diše, ili da ih je potrebno iz nekog drugog razloga podsetiti da određena osoba diše. Isto tako, ne bismo rekli: „On ima pet prstiju na levoj ruci" ukoliko ne postoji takva abnormalna odlika određene situacije kao, na primer, da neko ima šest prstiju na desnoj ruci, ili ukoliko ne želimo da nekoga oslobodimo sumnje da je levoruki ubica sa četiri prsta. Ali imaju li ovakve opaske (o tome šta je primereno reći) ikakve veze sa analizom pojmova disanja odnosno prstiju? Treba da se pažljivo krećemo po ovom terenu. Možemo da konstruišemo čitav niz rečenica: „On se seća sopstvenog imena", „On zna da je u bolovima", „Voljno je kupio svoja kola", „Piše ovu knjigu od sopstvene volje", „Diše", „Ima pet prstiju na levoj ruci". Smatramo da je primereno izreći ove rečenice kao tvrdnje samo pod izvesnim okolnostima. Samo ako je situacija odstupajuća - da se poslužimo Ostinovim izrazom - primereno je reći ove stvari. Dakle, kakvo je objašnjenje ove činjenice? Autori koji uzimaju u razmatranje one prve primere smatraju da ovo objašnjenje ima veze sa pojmovima pamćenja, voljnosti, slobodne volje, itd. Dcluje nam neubedljivo pretpostavka da bi slična objašnjenja bila delotvorna kod pojmova disanja ili prsta; sada želim da ponudim sledeće, mnogo opŠtije objašnjenje: postoje standardne odnosno normalne situacije. Ljudi se obično sećaju sopstvenih imena, znaju da li nešto boli ili ne, voljno kupuju kola, pišu filozofska dela od sopstvene volje, dišu i imaju pet prstiju na svakoj ruci. Uopšte uzev, neprimerno je tvrditi za uobičajenu odnosno normalnu
226
D 2 O N SERL
situaciju da je ona uobičajena odnosno normalna, ukoliko ne postoji neki razlog za pretpostavku - odnosno ukoliko ne pretpostavljamo da je neko drugi mogao pretpostaviti, itd. - da je ona mogla biti neuobičajena odnosno abnormalna. Jer, primctiti d a j e ona uobičajena, znači sugerisati da to što je uobičajeno jeste na neki način izuzetno, a implicirati odnosno sugerisati da postoji neki razlog da se pretpostavi da situacija može biti i neuobičajena odnosno da su slušaoci mogli pretpostaviti da takva situacija ne mora biti uobičajena, odnosno u najmanju ruku da je slušaoce možda potrebno podsetiti da je situacija uobičajena. Ukoliko govornik koji opisuje neku situaciju ne zna razlog zašto bi bilo ko mogao pretpostaviti da je situacija neuobičajena odnosno odstupajuća ili da nekoga treba podsetiti da su takve okolnosti uobičajene, onda tvrditi da je situacija uobičajena jednostavno predstavlja nešto neuobičajeno. Dakle, objašnjenje nema nikakve veze sa analizom konkretnih reci; ono leži u objašnjenju tog šta znači izneti neku tvrdnju. Takva tvrdnja - na primer, da se sećam sopstvenog imena - jednostavno je izlišna ukoliko je sam kontekst ne nalaže. Ali takva izlišnost nema nikakve veze sa pojmom pamćenja već sa pojmom procesa iznošenja tvrdnje. Opšti karakter pogrešnog potvrđivanja, prema tome, sastoji se u zameni uslova iznošenja ispravnih tvrdnji za uslove neprimenjivosti izvesnih pojmova. Poenta nije u „nema modifikacije bez odstupanja" već „bez izuzetnosti nema izuzimanja". U čemu je, u stvari, ovde neslaganje? O b e se strane slažu o postojanju izvesnih podataka, podataka u obliku: „Bilo bi čudno i nedopustivo reći to i t o " . Ali postoji neslaganje o objašnjenju tih podataka. Kažem da podatke treba objasniti pomoću onoga Što je uopšte na snazi kod iznošenja tvrdnji; gledište koje napadam kaže da podatke treba objasniti u svetlu
GOVORNI ČINOVI
227
uslova primcnjivosti izvesnih pojmova. Do sada jedine prednosti koje mogu da iznesem u prilog svoje analize jesu veća jednostavnost, opštost i možda uverljivost. Ali, sada bih želeo da iznesem postojeće protiv-primere nekima od tih drugih analiza kako bih pokušao da ih mnogo određenije pobijem. Tvrdi se da izvesni uslovi primenljivosti - to jest pretpostavke - izvesnih pojmova daju pod određenim uobičajenim uslovima, izvesne tvrdnje, koje nisu ni istinite ni lažne. A sada obratimo pažnju na to da negacije odnosno suprotnosti takvih tvrdnji nisu „ni istinite ni lažne" pod normalnim okolnostima već jednostavno lažne. Razmotrimo: „On ne zna da ga nešto boli"; „On se ne seća svoga imena"; ,.On više ne diše"; „Nije kupio kola voljno; prisilili su ga"; „Ne piše ovu knjigu od sopstvene volje; prisiljavaju ga"; „Nema pet prstiju na levoj ruci već šest", itd. Pod uobičajenim uslovima, ne postoji ništa besmisleno u takvim tvrdnjama; one su jednostavno lažne, jer upravo njihova neistinitost čini situaciju uobičajenom odnosno normalnom u relevantnim slučajevima. Ali, ukoliko su neistinite, nisu li onda njihova poricanja istinita? Štaviše, ukoliko se udaljimo od veoma jednostavnih primera, kao što smo to učinili u slučaju pogreške govornog Čina, videćemo da su ovakvi pojmovi primenljivi bez ikakvih do sada pominjanih uslova. Razmotrite sledeće primere: „Sistem dobrovoljnog regrutovanja potpuno je neuspeo u Kaliforniji"; „Sposobnost da se setimo tako jednostavnih stvari kakvi su vlastito ime i broj telefona, jedan je od temeljaca organizovanog društva"; „Mnogo je prijatnije raditi stvari od slobodne volje, nego kad je čovek prisiljen da ih obavi". Ove rečenice sadrže reci „voljan", „pamtiti" i „slobodna volja", a njihovo izricanje bilo bi primereno i bez bilo kakvih posebnih odstupajućih uslova, za koje filozofi kažu da su nužni uslovi za njihovu primenljivost.
228
DŽON StRL
Dakle, kao i u slučaju pogreške govornog čina, usredsređivanje na nekoliko veoma jednostavnih primera pokazanih rečenica dovelo je do neispravne analize. Mogli bismo da istu stvar kažemo na nešto drukčiji način. Priroda greške koju navodim ukazuje na to da je došlo do zamene uslova pod kojima se nešto može tvrditi sa pretpostavkama pojmova. Većina pojmova zaista ima pretpostavke koje određuju raspon njihove smislene primenljivosti. Na primer, pojam deljiv sa sedam primenljiv je samo na (izvesne vrste) matematičkih entiteta. Iz toga razloga čudno je pa i besmisleno tvrditi: „Burski rat je deljiv sa sedam". Ali isto je tako neobično tvrditi - u sadašnjem normalnom, neodstupajućem kontekstu - „Pišem ovu knjigu od sopstvene volje'1. Ali činjenica da je takva tvrdnja čudna, osim u abnormalnim odnosno odstupajućim situacijama, nije dovoljna da pokaže kako je odstupanje, odnosno abnormalnost pretpostavka primenljivosti pojma činjenja nečega slobodno odnosno od sopstvene slobodne volje na isti onaj način na koji je numerički entitet pretpostavka primenljivosti pojma deljiv sa sedam. Naravno, „namera", „uverenje", „znati", itd. - kao i većina zanimljivih reci - zaista imaju složenu mrežu pretpostavki, ali metode klasične lingvističke analize nisu uvek pogodne da ih razvrstamo i da ih razlikujemo od uslova za iznošenje ispravnih tvrdnji.
6.4. Poreklo ovih pogrešaka: značenje kao upotreba Želim sada da ponudim nekoliko opaski u vidu objašnjenja kako je uopšte došlo do ovih pogreški. Lingvistički filozofi iz razdoblja o kome je reč nisu imali opštu teoriju jezika, na kojoj bi temeljili svoje konkretne pojmovne analize. Ono što su imali umesto nje jeste nekoliko krilatica, od kojih je najupečatljivija bila
GOVORNI ClNOVl
229
„Značenje je upotreba". Ova krilatica oličavala je uverenje da se značenje reci ne može naći traganjem za nekim povezanim mentalnim entitetom u introspektivnom domenu, kao ni traganjem za nekim entitetom koji ta reč zamenjuje - pa bi ovaj apstraktan ili konkretan, mentalan ili fizički, poseban ili opšti - već pre pažljivim razmatranjem kako se ta reč u stvari koristi u jeziku. Kao beg od tradicionalnih platoničarskih odnosno empirističkih ili Traktatu sličnih teorija značenja, krilatica „značenje je upotreba" bila je krajnje blagotvorna. Ali kao samosvojno sredstvo analize, pojam upotrebe je toliko neuhvatljiv da je donekle uzrokovao zabune na koje sam pokušao da ukazem. A evo kako je njegova nejasnost, po mom mišljenju, uzrokovala odnosno pomogla nastajanju ovih zabuna. Neki filozof želi da analizira određeni pojam, recimo, pojam znanja odnosno pamćenja. Sledcći navedenu krilaticu, on se okreće upotrebi glagola „znati" odnosno „pamtiti". Da bi ovo učinio, uzima određen broj rečenica, gotovo uvek onih koje pripadaju pokaznim rečenicama sa prostim vremenom sadašnjim; potom postavlja sebi pitanja kao Što su: pod kojim uslovima bi izrekao te rečenice; i kad bi ih izrekao, kakvu bi vrstu govornog čina izvršio. No pošto mu nedostaje opšta teorija značenja, odnosno sintakse, odnosno govornih činova, postavlja se pitanje kako će protumačiti dobijene odgovore na ova pitanja. U slučaju pogreške potvrđivanja izvesni opšti uslovi za izvršenje govornog čina tvrđenja pogrešno su pripisani određenim recima, jer se tokom istraživanja upotrebe ovih reci i došlo do takvih rezultata. Ova krilatica nije pružila filozofu način na koji će razlikovati upotrebu reČi i upotrebu rečenice koja je sadrži. Ova je krilatica tako začela pogrešno uverenje da - zato što pod određenim uslovima ne kažemo to i to - pod takvim
230
DZON SERL
uslovima ne mole biti slučaj da to i t o . Primenjujući krilaticu „značenje je upotreba"' filozof se pita: „Pod kojim uslovima bismo rekli da pamtimo to i to odnosno da je takav i takav čin izvršen voljno?" Ali, kako će on znati da odgovor na takva pitanja ne zavisi mnogo od čina govorenja koliko od pojmova pamćenja odnosno voljnosti? Poreklo pogreške govornog čina p o t p u n o je slično. Lingvistički filozof uzima pitanje: „Šta 'dobar' odnosno 'znati' znači?" kao da je ono isto kao i pitanje: „Kako se 'dobar' odnosno 'znati' upotrebljava?" i ograničava svoju raspravu na nekoliko jedinstvenih rečenica koje sadrže ove reci. Potom ustanovljuje da kod izricanja tih rečenica mi u stvari izvršavamo izvesne govorne činove. Krilatica „značenje je u p o t r e b a " ne pruža način za razlikovanje karakteristika izricanja koje se mogu isključivo pripisati javljanju reci koju analizira od karakteristika koje se mogu pripisati nekim drugim odlikama rečenice odnosno nekim drugim spoljnim činiocima; stoga pogrešno zaključuje da se reč „ d o b a r " sama po sebi koristi kako bi se izvršio govorni čin pohvale; i došavši do takvog zaključka, prilikom ispitivanja takozvane upotrebe reci „ d o b a r " , zaključuje da je analizirao značenje „ d o b a r " , pošto su prema njegovoj krilatici značenje i upotreba istovetni. Do ovakvog prenošenja izgleda da dolazi na sledeći način. Filozof želi da pita: 1. Sta znači reč /?? Pošto je značenje upotreba, on uzima da je ovo pitanje isto kao i: 2. Kako se R upotrebljava? za koje se onda prećutno uzima da znači: 3. Kako se R upotrebljava u pokaznim kategoričkim rečenicama u jednostavnom vremenu sadašnjem, a u obliku, recimo, „X je R".
GOVORNI ČINOVI
231
a to se smatra da je isto pitanje kao i: 4. Kako se upotrebljavaju ove rečenice koje sadrže /?? što se uzima kao: 5. Kakav se ilokutorni čin vrši kod izricanja ovakvih rečenica? ili: 6. Kakvi su uslovi za izvođenje ispravnih tvrdnji kod izricanja ovakvih rečenica? To jest, kad bismo zaista rekli nešto u obliku „A'je /?"? Ako pretpostavimo da odgovori na 5 neminovno odgovaraju i na 1, onda to dovodi do pogreške govornog čina; a ako pretpostavimo da odgovori na 6 neminovno odgovaraju i na 1, onda to dovodi do pogreške potvrđivanja. Obe pogreške proističu iz toga što smo pretpostavili da 1 znači isto što i 2. Poreklo pogreške naturalističke pogreške mnogo je složenije, ali čak i ono - u nekim od svojih novijih verzija - delimično se može pripisati krilatici „značenje je upotreba". Lingvistički filozofi iz klasičnog razdoblja bili su pod snažnim utiskom činjenice da se izvesne pokazne rečenice ne upotrebljavaju kako bi se opisalo stanje stvari već da bi se dala vrednovanja, procene, ocene, prosuđivanja, rangiranje, itd. Uvidcvši da je upotreba - u smislu ilokutorne snage izricanja ovih rečenica - različita od upotrebe odnosno ilokutorne snage izricanja izvesnih opisnih rečenica, oni su zaključili da značenje mora biti takvo da ni iz jednog skupa opisnih tvrđenja ne proizlazi vrednosno. Ali takav zaključak ne sledi, jer iz činjenice da je svrha odnosno ilokutorna snaga izricanja rečenice „vrednosna", ne sledi da izražena tvrdnja ne može biti izvučena iz tvrdnje izražene izricanjem neke rečenice čija bi ilokutorna snaga odnosno namena izricanja bila „opisna". Istinosni uslovi jednoga stava mogu biti dovoljni za istinosne uslove drugoga - i pored toga Što svrha
232
D2ON SERL
izricanja jedne rečenice može da se razlikuje od svrhe izricanja druge. Usiovi istinitosti jednoga stava pomešani su sa svrhom, odnosno snagom izricanja rečenice, zato što je reč „upotreba" tako nejasna da uključuje i uslove istinitosti izraženog stava ali i namenu odnosno ilokutornu snagu izricanja odgovarajuće rečenice. Kao sredstvo analize, teorija značenja na osnovu upotrebe pruža nam samo određene podatke, što će reći, sirovu gradu za filozofsku analizu; na primer, podatak da prilikom izricanja rečenice u obliku „X je dobar" mi tipično nešto hvalimo, ili da se rečenica „Pamtim svoje ime" izriče samo pod jednim ali ne i pod drugim uslovima. A kako će se ovakvi podaci sistematski analizirati, objasniti i protumačiti, zavisiće od toga koja smo druga gledišta odnosno teorije jezika primenili na takve podatke, jer nam sama teorija upotrebe ne obezbedujc sredstva za takvu analizu i, čak (kao što sam nastojao da pokažem), može da stvori pometnju. 6.5. Alternativna objašnjenja Da vidimo sada u kojoj će meri naša teorija govornih činova razrešiti ove poteškoće. Ova bi teorija trebalo da nam pruži jezička objašnjenja za lingvističke karakterizacije klasičnih lingvističkih analitičara, a ta objašnjenja ne bi trebalo da su podložna vrstama prigovora koje smo mi već uputili njihovim objašnjenjima. Najlakši je slučaj pogreške potvrđivanja, te ću stoga njega prvo i razmotriti. Vidcli smo u našoj analizi ilokutornog čina da je medu pripremnim uslovima za veliki broj vrsta činova i uslov koji daje namenu odnosno svrhu određenom činu u sveukupnoj govornoj situaciji. U slučaju informacije koja nosi klasu ilokutor-
GOVORNI ČINOVI
233
nih činova (izveštaji, opisi, potvrđivanja, itd.) uslov se javlja u ovom obliku: da bi tvrdnja da p bila ispravna, ni G(ovorniku) ni 5(lušaocu) ne srne biti i suviše očigledno da p. Štaviše, pošto G uvek u izvođenju bilo kog ilokutornog čina podrazumeva zadovoljenost pripremnih uslova, to u izvođenju bilo kojeg od činova sa nekom informacijom G podrazumeva odsustvo očiglednosti. Podaci koji su nam potrebni da bismo dali objašnjenje sadrže se u karakterizacijama kao što je ta da je neobično reći: Pamtim sopstveno ime", „Voljno sam kupio kola", ili „Pišem ovo od sopstvene volje", pod uslovom da situacija nije na neki način odstupajuća od normalne, kao i u toj da kada neko kaže „Pamtim sopstveno ime", itd., onda on implicira daje situacija čudna odnosno odstupajuća. Ova teorija na sledeći način objašnjava ove podatke. Pošto je uopšte očigledno da ljudi pamte sopstvena imena, voljno kupuju kola i pišu knjige od sopstvene volje, itd., ova tvrdnja bi u svakom datom slučaju bila neispravna, ukoliko kontekst nije neobičan i to tako da dovodi u pitanje očiglednost ovih stvari. Isto tako, tvrđenje bilo kojeg od ovih stavova impliciraće da se stav inače ne uzima kao očigledno istinit, i otuda će implicirati da je situacija neobična, pošto samo u donekle neobičnim situacijama ovakvi stavovi neće biti očigledno poznati kao istiniti. Moram ponovo da naglasim da ove moje primedbe nemaju za cilj da ponude bilo kakvo opšte objašnjenje uslova primenljivosti ovih pojmova. Ali ne kažem da „voljan", „slobodna volja", itd. nemaju pretpostavke, kao ni da se svaka akcija može smisleno okarakterisati kao voljna. Naprotiv, mislim da pojmovi koji modifikuju akciju imaju prilično složenu mrežu pretpostavki. Štaviše, neki od tih pojmova su po mom mišljenju
234
DŽON SLRL
isključioci". Izgleda da se naročito „voljan" javlja kao isključilac. On svoje značenje dobija kontrastom sa „pod prinudom", „prisiljen", „prinuđen" itd. Da bi stvar bila još složenija, neki su od ovih modifikatora ugrađeni u značenje izvesnih akcionih glagola. Tako. na primer, „On se dobrovoljno javio u dobrovoljce" jeste (u najmanju ruku) pleonazam, a „On je nevoljno dobrovoljac" jeste samo-protivrečno (ovaj mi je primer predložio Gilbcrt Raji). Ukratko, bilo koje objašnjenje javljanja ovih reci u izričajima - čak i kada su svedene na rečenice koje se koriste da bi se iznele jednostavne tvrdnje - moralo bi da uključi ne samo (a) uslove za tvrđenje već i (b) pretpostavke, (c) isključioca, (d) činjenicu da ovi pojmovi obrazuju dco definicije nekih glagola, a možda i neke druge stavke. Pokušavam samo da pokažem kako je Ostinova opšta tvrdnja - nema modifikacije bez odstupanja - pogrešna, kao i da su i pogrešni neki drugi primeri iste pogreške potvrđivanja, kao stoje Rajlova, i da njihove podatke bolje možemo objasniti mojom opštom teorijom govornih činova. Podaci koje moramo da objasnimo a koji su doveli do pogreške govornog čina, sledeće su vrste: nazvati nešto „dobrim" predstavlja tipično pozitivno ocenjivanje, hvaljenje, preporučivanje, odnosno odobravanje stvari koju smo tako nazvali. Štaviše, to nije samo kontingentna Činjenica, kao što se vidi na osnovu činjenice da se sama reč „dobar" opisuje kao izraz hvale. Isto tako, reći za neku tvrdnju da je istinita, predstavlja tipično odobravanje, povlađivanje, prihvatanje i slično. Kako je moguće u ovim i nekim drugim primerima da nazvati nešto R predstavlja u stvari izvršenje govornog čina A, a da istovremeno kad kažemo da se R koristi da bi se izvršio čin A to ne 22 Uporedi k.il.uul Hali, ,,Exduders". Aruifysis, IV. 20 (1959); preilampano u Philosuphy and Ordinarv LanguaRf (Urbana. 1963) sa potpunijim objašnjenjem ovog pojma, (ed.) Charles E. Calon.
GOVORNI ČINOVI
235
objašnjava značenje /?-a? Ili da nešto drukčije formulišem ovo pitanje, koristeći „dobar" kao primer, kako može teorija jezika kao što je ova koju ja zagovaram da objasni na koji način reč „dobar" doprinosi značenju pokaznih rečenica, koje je takvo da nazvati nešto dobrim znači - kao stvar pojmovne istine - tipično hvaljenje, itd., a da se pri tom ne upadne u pogrešku govornog čina. Slično pitanje može se postaviti o „istinitom", „znati", itd. Da bismo odgovorili na ovo pitanje povodom reci „dobar", najpre bih želeo da napravim razliku između dve klase ilokutornih glagola: u grupu X uključujem takve glagole kao što su „stepenovati", „procenjivati", „ocenjivati", „prosuđivati", „vrednovati", „rangirati" i „odmeriti". U grupu Y uključujem takve glagole kao što su „hvaliti", „uznositi", „veličati", „izraziti odobravanje", „izraziti zadovoljstvo" i „preporučiti". Ove dve klase se ponekad trpaju u jednu, ali ja mislim da je jasno da su one različite. Mogu da vrednujem nešto u povoljnom pa i nepovoljnom smislu, ali ne mogu da nekog nepovoljno uznosim. Mogu nešto da ocenim u smislu da je odlično ili rđavo, ali ne mogu da hvalim kao rdavo. Članovi grupe Y stoje tako prema članovima grupe X u odnosu sličnom onome između određenja i onog što se određuje. Hvaliti nešto znači često, a možda i tipično, vrednovati ga. Ali to ne znači bilo koju vrstu vrednovanja, već samo povoljno vrednovanje. A nisu sva vrednovanja povoljna. A da bismo izvršili činove u odredljivom rasponu - procenjivanja, stepenovanja, itd. - postoji, zavisno od prirode stvari koje se vrednuju, izvestan raspon termina koji se mogu koristiti. Tako, na primer, kod ocenjivanja studenata koristimo slova „A", ,,B", ,,C", ,,D" i ,,F". Jedan od najrasprostranjenijih nazivnika ocena - kako ih Armson zove -jeste „dobar". Drugi najčešći nazivnici u ocenjivanju su „odličan", „slab".
236
DŽON SERL
„dobar", „dovoljan" i „graničan". Dati ocenu nečega obično podrazumeva (između ostalog) i pridavanje nazivnika ocene i obrnuto, pridavanje jednoga od onih nazivnika obično znači davanje procene, vrednovanja i sličnog. A termin koji se pripisuje ukazaće na vrstu izvršene procene, povoljne ili nepovoljne, visoke ili niske, itd. To što je nekontingentna činjenica da je nazivanje nečega „dobrim" ujedno i vrsta pohvale, razlog je sledeći: nazvati nešto „dobrim", znači pridati mu određeni rang na skali procene odnosno vrednovanja, ali pridavati mu rang na toj skali znači samo proceniti odnosno vrednovati to nešto; to znači pridati mu konkretnu vrstu vrednovanja. U slučaju „dobrog", to znači dati mu (prilično) visoko odnosno povoljno vrednovanje. Ali pridati mu visoko vrednovanje predstavlja tipično (kao što sam već napomenuo) hvaljenje odnosno pozitivno ocenjivanje i slično - a to je situacija u kojoj se vrši izricanje koje određuje šta je od svega ovoga posredi. Tako kvazi-nužna istina da nazvati nešto „dobrim" predstavlja, u stvari, hvaljenje tog nečeg, ne govori nam kakvo je značenje „dobrog" već nam govori o načinu na koji je ta reč smeštena u institucije grupe X, kao i kakve su veze između tih institucija i govornih činova u grupi Y. Veza između značenja reći „dobar" i izvršenja govornog čina hvaljenja, ili kakvog sličnog, premda je nužna, predstavlja u stvari srodstvo drugog stepena. Dakle, šta uopšte „dobar" znači? Iscrpan odgovor na ovo pitanje je van domašaja ovog razmatranja. Kao što je Vitgenštajn isticao, „dobar", kao i „igra", ima čitavu porodicu značenja. Istaknuto među njima je ovo: zadovoljava merila odnosno standarde procene ili vrednovanja. Drugi članovi ove porodice jesu: „zadovoljava izvesne interese", „zadovoljava izvesne potrebe"
GOVORNT ČINOVI
237
i „ispunjava izvesne svrhe". (A ovi su članovi međusobno povezani; to što imamo merila za procenu koja imamo, zavisićc od takvih stvari kao što su naše potrebe i interesi.) Analiza govornog Čina ispravno ukazuje na to da reći da nešto zadovoljava kriterijume odnosno merila vrednovanja to jest ocenjivanja, znači izvršiti određeno vrednovanje ili izvesno procenjivanje, što će reći vrstu preporučivanja. Ali netačan zaključak da je značenje „dobrog" prema tome, nekako objašnjivo pomoću hvaljenja, sprečava nas da vidimo ono što sam pokušavao da istaknem, a to je da „dobar" znači isto bez obzira da li izričem sumnju u to da li je nešto dobro ili pitam je li nešto dobro, ili kažem da je to nešto dobro. Iz tog razloga pitanje „Šta je to nazvati nešto 'dobrim'?" različito je od pitanja „Kakvo je značenje 'dobrog'?"? Ovaj zaključak, čini mi se, može se i dalje razviti ukoliko uzmemo u razmatranje reći koje imaju upotrebu sličnu upotrebi „dobrog" i koje sadrže relevantne pojmove ilokutornog čina kao morfološke konstituente. Mislim na rcči kao što su „dostojan hvale", „hvale vredan" i „za preporuku". Nazvati nešto hvale vrednim tipično je hvaljenje toga. Ali na osnovu ovoga reći da se „hvale vredan" koristi da bi se izrekla pohvala, ne pruža nam značenje te rcči odnosno ne objašnjava reč „hvale vredan". Kaže nam jedino da tvrditi da je nešto hvale vredno znači izvršiti izvesnu vrstu ilokutornog čina. Ali to je posledica činjenice da „hvale vredan" znači ono što znači, to jest „da nešto vredi pohvaliti"; to nije objašnjenje tog značenja. Veza između „hvale vrednog" i govornog čina hvaljenja ni najmanje ne nalikuje na vezu između glagola „hvaliti" i govornog čina hvaljenja. „Dobar", tvrdim, slično je „hvale vrednom" a nije kao „hvaliti".
238
DŽON SERL
Razmotrimo sada kako bismo se na sličan način pozabavili rečju „istinit". Problem je sledeći: kako je moguće - kao što ukazuje analiza govornog čina - da nazvati nešto istinitim predstavlja njegovo tipično odobravanje, priznavanje, prihvatanje ili slično, a da ipak takve primedbe ne rešavaju ili razrešavaju ono Što Strosn naziva „filozofski problem istine"? Odgovor se, smatram, može potražiti u sledećem pravcu. Obično nazivamo nešto istinitim, kao stoje to primetio Strosn, samo ako je već učinjen ili se na neki način razmatra neki komentar, primedba, tvrdnja, iskaz ili pretpostavka; ukratko, samo ukoliko je već dat neki iskaz. Ukoliko vam kuća gori, ne jurnem k vama i kažem vam: „Istina je da vam kuća gori", pre ću jednostavno reći: „Kuća vam gori". Prethodnu rečenicu koristim samo kada se već razmatra stav da vaša kuća gori, i gde je ovakvo pitanje postavljeno već prc moje objave. Ali, ako je to tako, onda moja objava koja obuhvata i reč „istina" poslužiće da ukaže ne samo na to da vaša kuća gori već i na to da je pitanje već bilo prethodno postavljeno, a moje potvrđivanje (za razliku od poricanja) da je ovaj stav istinit poslužiće da ukaže na to kako se ja slažem sa govornim činom nekog drugog govornika, priznajem ili odobravam govorni čin u okviru koga je on na samom početku i postavio ovo pitanje. To jest, zbog toga što mi obično reč „istinit" upotrebljavamo samo kada je određeni stav u razmatranju, i zbog toga što se određeni stav obično uzima u razmatranje iznošenjem nekih od ilokutornih činova kao što su tvrđenje, izjavljivanje ili pretpostavljanje upravo zbog ove dve činjenice - nazvati nešto istinitim staviće nas u određenu vezu sa tim početnim ilokutornim činom (u relaciju, na prtmer, slaganja odnosno odobravanja i obrnuto, u slučaju „ne-istinitosti", u odnos neslaganja). Sve nam ovo kaže kakve vrste ilokutornih činova izvršavamo (medu ostalima) kada
GOVORNI ČINOVI
239
izreknemo rečenicu, na primer, „Istina je da vaša kuća gori". Ali iz razloga koje smo več naveli, to nam ipak ne daje rešenje filozofskog problema istinitosti. Ova dva primera trebalo bi da su dovoljna da pokažu da je moguće objasniti vrstu podataka koji čine osnovu pogreške govornog čina a da se pri tom izbegnu greške takve analize. Pogreške naturalističke pogreške takode ukazuje na preostali problem kojim bih sada želeo da se pozabavim. Kako je moguće da opisne tvrdnje mogu da povlače vrednosne tvrdnje a da istovremeno ilokutorne snage budu različite? Nije li to kršenje osnovnog načela da u zaključku deduktivnog argumenta ne može biti više toga nego što se nalazi u premisama? Da bismo ovo objasnili, moramo uvesti razliku između značenja i upotrebe, i to u jednom smislu „značenja" i jednom smislu „upotrebe". Ilustrovaćemo ovo primerom jabuka. Značenje „ekstra fine klase" kao stručnog termina u klasifikovanju jabuka datoje definicijom Ministarstva poljoprivrede i ribolova, u okviru njihove tablice definicija'3.Kad upotrebimo naše skraćenice „izvesna vrsta jabuka je ekstra finog kvaliteta", značiće „izvesna vrsta jabuka ima svojstva A, B i C". No, naravno, upotreba izraza „ekstra finog kvaliteta" po svoj prilici će biti sasvim različita od upotrebe 'opisnih' izraza „A, B i C , upravo stoga što je izraz „ekstra finog kvaliteta" uveden kako bi oni koji razvrstavaju jabuke imali poseban izraz koji će koristiti pri ocenjivanju jabuka. Filozofi ponekad govore tako kao da je jedini cilj uvođenja nekog novog izraza na osnovu stipulativne definicije dobijanje izvesne 'skraćenice', ali to je potpuno netačno; skraćenica je samo jedan od motiva medu mnogima koji stoje iza stipulativne definicije. „Ekstra finog kvaliteta" znači ,,A, B i C" ali to nije samo puka skraćenica. To znači da razlika između 23 J.O. Urmson, op. cil. str. 166.
740
DŽON SELRL
značenja i upotrebe ovde uključuje i razliku između uslova istinitosti s jedne i svrhe odnosno funkcije s druge strane. Da iz tvrdnje kako je ova jabuka A,B i C sledi tvrdnja da je ova jabuka ekstra finog kvaliteta - a da je ipak karakteristična ilokutorna snaga izricanja rečenice upotrebljene za iznošenje druge tvrdnje ocenjivanje - dok je karakteristična ilokutorna snaga izricanja rečenice upotrebljene za iznošenje prve tvrdnje - opisivanje - razlog je jednostavno taj da je ovakva logička veza povlačenja - stvar značenja; a ilokutorna snaga u drugom slučaju stvar je upotrebe specijalnih izraza koje ta rečenica sadrži. Ilokutorna snaga može se u načelu uvek pretvoriti u stvar značenja, ali u ovom slučaju to se nije dogodilo. Moglo bi se pomisliti da je ovo varljiv primer, jer koristi izvestan poseban odnosno stručan termin, ali se ista opaska može napraviti i kod nekih drugih primera. Tvrdnja P izneta kroz izricanje rečenice R može da povuče tvrdnju Q iznetu izricanjem rečenice 7", čak i kad izricanje R-d ima jednu tipično ilokutornu snagu a izricanje 7-a ima drugu ilokutornu snagu. Pretpostavimo da neki čovck daje iscrpan iskaz o svojim kriterijima procene kola. Pretpostavimo, nadalje, da on daje i iscrpan opis svojih kola. Pretpostavimo takode da je spoj kriterijuma i opisa dovoljan da povuče za sobom kako kola zadovoljavaju navedene kriterijume, to jest, obe tvrdnje dovoljne su da iz njih sledi kako su, po govornikovim merilima, njegova kola dobra. Pa ipak, dajući pomenute kriterijume i pomenuti opis, čovck još uvek nije rekao da su njegova kola dobra: niti se - ne praveći dalje pretpostavke o čovekovim namerama - može reći da je dajući kriterijume i opise on čak hvalio svoja kola. Ovaj se čovek, u stvari, opredelio za gledište kako su to dobra kola, jer iz onoga Što on kaže sledi da su, na osnovu njihovih kriterijuma, to dobra kola; ali takvo oprcdcljenje nije isto kao i kad se uistinu tvrdi kako je reč o dobrim kolima.
GOVORNI ĆINOVI
241
Možda su najbolji primcri razlike između značenja (u smislu koji uključuje uslove istinitosti) i upotrebe psovke u engleskom. Skaredne reci su sinonimne - to jest imaju isto značenje - s a svojim kliničkim ekvivalentima. Štaviše, smisao odnosno jedna od svrha kliničkih ekvivalenata jeste i to da posluže kao učtivi sinonimi. No, naravno, upotreba skarednih reci je sasvim drukčija od upotrebe njihovih učtivih sinonima. Tako, izvesna osoba može biti krajnje voljna da iznese određeni stav koristeći se kliničkim eufemizmima a potpuno nespremna da iznese istu tvrdnju, dakle onu koja sledi, koristeći skarednu reč. Uzmimo bilo koju englesku skarednu reč S i njen učtivi klinički ekvivalent K. Stav „Ako Kx onda SxM jeste analitički, ukoliko smo spremni da uopšte koristimo skaredni izraz. Stav „Kx" povlači stav „.SJC", ali izneti taj stav terminologijom ,,Kx"-d sasvim je nešto drugo nego izneti ga u obliku ,,Sjr"-a jer javno izneti „Sx" može da nas odvede i u zatvor 2 . Primer reci koja je postala neka vrsta skarednosti jeste „crnja". „Crnja" je prostački (neučtiv, „skaredan") izraz za crnca. Kaže se ponekad da „crnja" ima i deskriptivno i vrednosno značenje, ali očigledno je posredi zabuna; jer da je to tačno, onda ne bi trebalo da bude ničeg nedoličnog u izricanju rečenice „On nije crnja", pošto bi posredi bilo puko poricanje negativne vrednosne snage „crnje"; kao kad bismo rekli „On nije hulja". Ali izricanje „On nije crnja" isto je tako nedolično kao i izricanje „On jeste crnja"; samo izricanje te konkretne reci predstavlja pokazatelj neprijateljstva, prezira, itd. prema crncima, te je prema tome, zabranjeno. Nikako nismo iscrpli temu pogreške naturalističke pogreške, te ćemo joj se vratiti u kontekstu sasvim drugačijih slučajeva, slučajeva koji uključuju institucionalne činjenice, u Osmom poglavlju. 24 People v. Gotdberg ei al. neobjavljen sudski slučaj, Berkclcv Suptrior Courr, < .ililomia, 1965.
Sedmo poglavlje PROBLEMI REFERENCE
A sada bih želeo da razmotrim kako se teorija reference koju smo izložili u Četvrtom poglavlju može primeniti na dva tradicionalna problema u filozofiji jezika - Raslovu (Russell) teoriju određenih opisa i na značenje vlastitih imena. 7.1. Teorija opisa Raslova poznata teorija određenih opisa ima mnogo različitih aspekata, a izgleda da je i tokom Raslovog pisanja prošla kroz različite stupnjeve. Želeo bih da razmotrim samo jedan elemenat Raslove teorije. Rasi kaže da bilo koja rečenica u obliku ,/je g" (gde , / ' ima „primarno" javljanje) može da se tačno prevede ili analizira kao rečenica u obliku. (3x) (fx • (y) (fy-+y = x)-gx) Prema tome, kada pomenem teoriju opisa, onda upravo razmatram ovu tezu 1 . Kako ćemo izgraditi ovu teoriju? Kao minimalnu tezu mogli bismo da teoriju opisa tumačimo kao pred1 Ovde se neću bavili javljanjem konačnih opisa u i menzu ma Inim kontekstima.
GOVORNI ČINOVI
243
log za prevođenje izvesnih izraza u predikatski račun, prevođenje čija je jedina prednost u tehničkoj pogodnosti. Mogli bismo da vezu između određenih opisa u običnom govoru i njihovog raslovskog prevođenja smatramo analognom odnosu „ako" u običnom govoru naspram znaka za materijalnu implikaciju u iskaznom računu istinosnih funkcija. Ni u jednom od ovih slučajeva, potonji izraz ne treba tumačiti kao analizu prethodnog, već samo kao analogon koji je zadržavao izvesna a žrtvovao neka druga obeležja. Ukoliko teoriju opisa zasnujemo na ovaj način, onda nemam primedbi. Tamo gde nema tvrdnji nema ni pobijanja. S druge strane, mogli bismo da tumačimo teoriju opisa, shodno njenoj prvobitnoj nameni, kao analizu običnog jezika. Fregcova teorija smisla i reference bila je prvobitno namenjena analizi jezika, kao izvestan opis načina na koji dejstvuju referirajući izrazi; a istorijska je činjenica da je Rasi nameravao da njegova teorija bude alternativa i takmac Fregeovom stanovištu. Frege je postavio pitanje: kakva je veza između referirajućeg izraza i onoga na šta se izraz odnosi? A odgovor mu je bio: smisao referirajućeg izraza obezbeduje „način predstavljanja" onoga na šta se izraz odnosi. Referenca se ovde dobija samim smislom. Rasi odbacuje ovo pitanje. Za njega ne postoji veza između određenih opisa i onoga na šta se oni odnose; štaviše, rečenica koja sadrži ovakav izraz predstavlja prikriveni oblik rečenice koja 2 tvrdi da postoji određeni predmet . Na ovakvoj osnovi razmotriću sada postavke teorije opisa. Teoriju opisa je silovito i uverljivo napadalo nekoliko autora, među kojima naročito Strosn3 i Gič (Geach) 4 . Zašto, prema tome, smatram da je vredno 2 On je lakođe stnairao da je Frtgcovo objašnjenje iznutra HlMlirilllllllt Uporedi J. Scarlc: „Russell's objeetions lo Frcgc's llici>ry uf sensc and reference". Anatysis, 1958. 3 ..On referring", Mind, 1950. 4 „Russell's Theorj' of Dcscriptions", Analysis, 1950.
244
DZON SERL
ponovo pokrenuti ovo pitanje? Z a r ne kucam na otvorena vrata? Problem je osnovano ponovo pokrenuti zato što se najveći d e o neslaganja u literaturi usmerio na pretpostavke koje su Rasla uopšte i navele na ovu teoriju; a to je, pak, dovelo do usredsredcnja na pitanje: kako pojmovi negacije i neistinitosti dejstvuju kada je reć o tvrdnjama u pravcu isključenja svih drugih ilokutornih činova. Ova usredsređenost na tvrdnju ostavila je onima koji napadaju da se b o r e najmanje delotvornim oružjem, a onima koji se brane da, pobedivši u jednoj ili dve beznačajne rasprave, misle kako su odneli konačnu pobedu. Štaviše, neki od učesnika ovog spora pogrešno misle da se čitava rasprava može razrešiti ukoliko se nagode oko jednog pitanja: hoće li biti prirodnije reći za neuspele referirajuće tvrdnje (na primer „Francuski kralj je ćelav") da su lažne, ili ćemo uopšte oklevati da kažemo da su ili istinite ili lažne? Ako bismo rekli da su lažne, teorija opisa je, navodno, tačna; ako kažemo da nisu - onda nije. Privid da je suština čitave rasprave u stvari o ovome, začeo je erističko traganje za zavaravajućim primerima, nauštrb ozbiljnijeg ispitivanja načina na koji teorija opisa ne uspeva da se saobrazi bilo kojoj koherentnoj opštoj teoriji ilokutornih činova. Nije važno da li za tvrdnju „Kralj Francuske je ćelav" kažemo da je lažna odnosno bespredmetna ili šta već, dokle god razumemo na kakvu grešku navodi. Činjenica da u običnom govoru možemo oklevati da takvu tvrdnju opišemo prosto k a o lažnu, jeste samo simptom da nešto nije u redu sa bilo kojom teorijom koja, slično teoriji opisa, prisiljava da je u z m e m o k a o izravno lažan iskaz. Jedan način da tvrdnja koja se sastoji od subjekatsko-predikatskog izraza u jednini bude lažna, jeste da predikatski izraz ne bude tačan za objekat na koji se odnosi subjekatski izraz. Sasvim drugi način jeste da nema objekta na koji se odnosi
(iOVORNI ČINOVI
245
subjekatski izraz kako bi predikatski izraz za njega bio bilo istinit bilo lažan. Mogli bismo, ako želimo, posmatrati oba slučaja kao primere neistinitosti i shodno tome razlikovati „spoljnju" i „unutrašnju" negaciju. Ali ako to učinimo, mada to nije pogrešno, postoji opasnost da zamaglimo duboku razliku između ove dve kategorije. I da ovdc iznesem najsnažniji vid svoga gledišta: čak i kad bismo otkrili, contra Strosn, da bi većina onih koji govore engleski odredili gore pomcnutu tvrdnju kao lažnu, to se ne bi ni najmanje odrazilo na prigovore upućene teoriji opisa. Možemo da procenimo ovu teoriju i tako što ćemo je preispitati u kontekstu opšte teorije govornih činova, izloženih u Poglavljima od jedan do pet. Tako preispitanoj, može joj se uputiti jedna suštinska primedba: predstavlja iskazni čin određene reference, kada je izveden određenim opisima (ili, prema Raslu, čak običnim vlastitim imenima), kao ekvivalenat ilokutornom Činu tvrdnje jedinstveno egzistencijalnog stava, a nema doslednog načina da ovakvu teoriju uključimo u teoriju ilokutornih činova. Ni pod kojim uslovima iskazni čin nije istovetan sa ilokutornim činom tvrđenja, jer iskazni čin može da se javi samo kao deo nekog ilokutornog čina, a nikada sam po sebi. A izneti tvrdnju, pak znači, izvršiti potpuni ilokutorni čin. Pokušaj kao što je Raslov, da pripoji vrstu iskaznog Čina tvrdnjama, završava se pravim slomom, kao što ćemo videti, čim uzmemo u obzir javljanje ovakvih činova u vrstama ilokutornih činova koji nisu tvrdnje. Kako je došlo do toga da se referenca predstavi kao ekvivalenat vrsti tvrdnje? Iskaz u obliku ,/je g" pretvara se u Raslovom prevodu u (3JT) (fx • (?) (/y-»y = x)-gx) Osim predikata, u originalu imamo samo referirajući izraz koji nije rečenica i nije dovoljan da se izvrši
246
DŽON SERL
ilokutorni čin. Ali ovaj prevod sadrži dovoljno toga i mimo dela sa prvobitnim predikatskim izrazom da bi se izvršio čin tvrđenja; a to mora, da bi zadovoljio Raslovu želju da se za svakog ko tvrdi iskaz koji nema uspešnu referencu kaže da tvrdi jedan lažan iskaz. U izricanju rečenice mora da se izvrši potpuno tvrđenje, čak i kad ne postoji objekat za koji bi originalni predikat bio istinit ili lažan. Moglo bi se, doduše, reći da ovo nije primedba upućena Raslu; možda je referiranje samo vrsta tvrđenja a mi izvrdavamo problem pretpostavljajući da ono to nije. Način da se suprotstavimo ovakvoj primedbi jeste da najpre pokažemo slabost argumenta koji bi nas mogao navesti na to da prihvatimo Raslovu analizu; i drugo, da prikažemo nesrećne posledice takvog prihvatanja kada pokušamo da ga uopštimo. Čitava uverljivost teorije opisa, kada se konačno otklone sve protivrečnosti, proističe iz činjenice da je preduslov svake uspeŠno izvedene reference postojanje objekata na koji se ona odnosi (aksiom egzistencije). I sledstveno tome, iskaz koji sadrži referencu ne može biti istinit ukoliko iskaz da objckat postoji takođe nije istinit. Ali, kao svršeno opšti stav, ona nikada jednostavno ne sledi iz činjenice da se jedna vrsta čina može izvršiti samo pod određenim okolnostima, da je izvršenje tog Čina samo po sebi tvrdnja da su ti uslovi zadovoljeni. Niko ne bi pretpostavio da to što sam udario X-a predstavlja tvrdnju da X postoji, premda je postojanje A'-a isto toliko uslov moga uspešnog udaranja X-a, kao što je uslov moje uspešne referencije na X-a. Kada jednom shvatimo da ono što na izgled potkrepljuje teoriju opisa - naime, da je nemoguće istinito tvrditi nešto u obliku , / je g" ukoliko nema objekta na koji se odnosi,/' - u stvari tu teoriju ničim ne podržava, preostaje nam jedino da posmatramo
GOVORNI ČINOVI
247
posledice uopštavanja ovakve analize kroz sve vrste ilokutornih činova. Referenca, kao što smo videli, može biti zajednička širokom rasponu međusobno raznorodnih ilokutornih činova; i to ne samo tvrdnjama, već i pitanjima, naredbama, obećanjima, itd. Svakako da bi nas dosledno zastupanje teorije opisa navelo da prihvatimo istu analizu istih referirajućih izraza u svim ovim slučajevima. Ali hoćemo li zaista da kažemo da onaj ko pita: „Je li francuski kralj ćelav?" ili onaj ko naloži: „Odncsitc ovo francuskom kralju!" iznosi u stvari lažnu tvrdnju; i to na osnovu toga što ne postoji kralj Francuske? Ili ćemo, pak, reći, isto tako besmisleno, da onaj ko pita: „Je li francuski kralj ćelav?" u stvari pita, između ostalog, postoji li ili ne postoji kralj Francuske? U stvari, pokušavam da pokažem da čim pokušamo da generalno primenimo ovu teoriju na sve vrste govornih činova, njene mane postaju očigledne, i to očigledne na način koji ne opažamo kad se bavimo tvrdnjama ili iskazima. Trebalo bi da bliže razmotrimo primenu raslovske analize na sve vrste ilokutornih činova. Čim pokušamo da raščlanimo pitanja, naredbe, itd., u skladu sa ovom teorijom, suočavamo se sa nedoumicom: ili moramo da svaki ilokutorni čin koji podrazumeva određeni opis shvatimo u stvari kao dva govorna čina - tvrdnja stava o egzistenciji plus neko pitanje, odnosno naredba o nekom predmetu za koji se tvrdi da postoji - ili kao onaj tip govornog čina koji je originalna rečenica vršila dok je pokrivala čitav prevod, uključujući i rečenicu o egzistenciji. Na primer, ili ćemo morati da „Da li je kralj Francuske ćelav?"1 protumačimo kao „Postoji jedna i samo jedna stvar koja je kralj Francuske. Je li stvar ćelava?" ili „Postoji li jedna i samo jedna stvar koja je kralj Francuske i je li ta stvar ćelava?". Simbolički rečeno, ako je „[•" pokazatelj ilokutorne "i
248
D?.ON SERL
snage za tvrdnje, a „?" pokazatelj ilokutorne snage za pitanja; i ako srednje zagrade označavaju domašaj pokazatelja ilokutorne snage, onda možemo da biramo između:
l.h RH«) (fx-(y) (fy->y - *)] - ? [gx)f i 2. ?[(3* (/5r.(y) (fy^y = x) • gx)\ No, oba ova tumačenja navode na apsurdnosti. Uzmimo u obzir opštu primenu druge navedene mogućnosti. Možemo li verodostojno pretpostaviti da svako ko postavlja pitanja, a koristi određeni opis, postavlja, u stvari, pitanje o postojanju onoga na šta se određeni opis odnosi. No nisu tu pitanja najviše oštećena; naredbe postaju nešto što se ne može protumačiti. Niko ne može da pretpostavi da „Odnesite ovo kralju Francuske!" nalaže postojanje kralja Francuske. Štaviše, izvesni savršeno razumni iskazi počinju da protivreče sami sebi; na primer, rečenica „Pretpostavite da autor Veverlija nikada nije napisao Veverli" koja se u običnom govoru može reći da bi se izrazila neka smisaona pretpostavka, mora u skladu sa ovim tumačenjem biti prevedena kao „Pretpostavite da je postojala jedna jedina stvar koja je napisala Veverli i da ta stvar nije napisala Veverli" Sto nije smislena pretpostavka već protivrečnost. Stoga ovakvo tumačenje ne funkcioniše, te prema tome moramo pokušati neko drugo moguće tumačenje. Svaki ilokutorni čin u okviru kojeg se koristi određeni opis u smislu reference, treba tumačiti kao tvrđenje egzistencijalnog iskaza plus neki drugi govorni čin o objektu za koji se tvrdi da postoji. Ali ovo opet ima svoje apsurdne posledice. Bilo bi nam besmisleno 5. Broj 1 pretpostavlja da kvantifikaiori ponekad mogu da dopru do indikatora ilokutorne snage. Ovo deluje kao razumna pretpostavka jer k> zamenice čine u prirodnim jezicima; na primer, „Čovek je do£ao. Jeste li ga videli?"
GOVORNI ČINOVI
249
da na naredbu „Odnesite ovo kraljici Engleske1' odgovorimo sa „To što kažete je istina, kraljica zaista postoji". Ovakvo odvraćanje je besmisleno zato što naredba nije tvrdnja, niti sadrži tvrdnju. Isto tako, apsurdno je pretpostaviti da neko ko pita „Da li kraljica Engleske zna kralja Francuske?" izriče dve tvrdnje: jednu istinitu a drugu lažnu. Svakako da bismo nekome ko postavlja ovakvo pitanje ukazali na to da je njegov iskaz pogrešan kao i pitanje, da ne dopušta odgovor; ali to je sasvim nešto drugo nego optužiti ga da je izrekao neistinitu tvrdnju, pošto u stvari ništa nije tvrdio; postavio je, ili je nameravao da postavi pitanje. Čitava kategorija reference predstavlja sasvim drugačiju vrstu institucije od tvrđenja, odnosno pitanja, odnosno naređivanja. Referenca nije na istoj ravni sa ovim institucijama, jer je deo uspešnog ilokutornog čina, a ne sama po sebi ilokutorni čin. Otuda i besmislenost pokušaja da se interpretira svaki ilokutorni čin koji uključuje i konačan opis kao da sadrži i tvrdnju. Ovo su samo dva uverljiva načina na koje možemo teoriju opisa primeniti na sve vrste ilokutornih činova. I ni jedan ne funkcioniše. Teoriju bi, prema tome, trebalo odbaciti. 7.2. Vlastita imena Na prvi pogled nije ništa lakše u oblasti filozofije jezika nego razumeti način na koji koristimo vlastita imena: eto imena; i eto objekta. Ime se odnosi na obje kat. I mada je ovakvo tumačenje očigledno tačno, ono ništa ne objašnjava. Šta znači to „označava"? I kako je uopšte uspostavljena relacija „označavanja"? Da li i vlastita imena „označavaju" na isti način kao što
250
DŽON SERL
„oznavačaju" određeni opisi? Ova i druga pitanja kojih želim da se poduhvatim u ovom odeljku mogu se rezimirati pitanjem: „Da li vlastita imena imaju neki smisao?" Kao prvo, ovo pitanje pokreće nedoumicu: kakva uopšte sličnost postoji između načina na koji određeni opis izdvaja svoga referenta i načina na koji vlastito ime izdvaja svoga referenta. Je li vlastito ime, u stvari, skraćeni opis? Videćemo da dva međusobno oprečna odgovora na ovo pitanje proističu iz sukoba između, s jedne strane, toga što se vlastita imena koriste gotovo isključivo za to da bi se izveo govorni čin reference, i s druge strane, sredstava i preduslova za izvođenje onakvog govornog čina koji smo razmatrali u Četvrtom poglavlju, naročito uslova izraženog načelom identifikacije. Prvi odgovor glasi otprilike ovako: vlastita imena nemaju smisao, ona su bez smisla; imaju denotaciju ali ne i konotaciju (Mili) 6 . Argument za ovakvo gledište jeste: određeni opis odnosi se na objekat utoliko što je činjenica da on opisuje izvestan aspekt tog objekta, vlastito ime uopšte ne opisuje objekat. Znati da određeni opis pristaje određenom objektu, znači znati izvesnu činjenicu o tom objektu, ali znati njegovo ime ne znači i znati bilo kakvu činjenicu o njemu. Ova razlika između vlastitih imena i određenih opisa može se dalje ilustrovati činjenicom da često određeni opis (referirajući izraz) možemo pretvoriti u obični predikatski izraz jednostavno zamenivši neodređeni član određenim; na primer, „neki čovek" sa „taj čovek". Nijedno takvo pomeranjc nije u načelu moguće kod vlastitih imena. Kada stavimo neodređeni član ispred vlastitog imena, to je ili skraćeni način da izrazimo dobro poznate odlike nosioca tog imena (na primer, „on je 6 J.S. Mili: A Sytsiem of Logic, London and Colchesicr, 1949, lom 1, poglavlje 2, pasus 5.
GOVORNI ČINOVI
251
NapoleorT znači „on je po mnogo čemu sličan Napoleonu"), ili je to skraćeni oblik izraza u formalnom modusu o samom imenu (na primcr, „On je neki Robert" što znači „On se zove Robert"). Ukratko, koristimo vlastito ime da bismo referirali na nešto, a ne da bismo ga opisali; vlastito ime ne pripisuje ništa i, shodno tome, nema nikakvog smisla. Zdrav razum navodi nas da pomislimo kako ovakav odgovor može biti ispravan, no iako ima ogromnu uverljivost, videćemo da ne može biti ispravan, bar ne onakav kakav jeste, jer se previše činjenica zaverilo protiv njega. Najpre, razmotrimo nekoliko metafizičkih zamki koje nam, po svoj prilici, postavlja takvo nekritičko prihvatanje ovog gledišta. Vlastito ime, skloni smo da kažemo, nije povezano sa bilo kojim aspektom samoga objekta, kao što je slučaj kod opisa. Ono je povezano sa samim objektom. Opisi označavaju aspekte odnosno odlike nekoga objekta, a vlastita imena označavaju samu stvar. To je prvi korak na putu koji vodi ka supstanci, jer prianja za ono što bi trebalo da bude osnovna metafizička razlika između objekata i odlika odnosno aspekata objekata, te ovakvu razliku crpe iz navodne razlike između vlastitih imena i određenih opisa. Ovakvu zbrku možemo naći i u Tractatusu: „Ime znači objekat. Objekat je njegovo značenje" 7 (3.203) . Ali obratite pažnju do kakvih nas zanimljivih protivrečnosti ovo neposredno vodi: značenje reci, čini mi se, ne može zavisiti od bilo kojih kontingentnih činjenica na svetu, jer smo u stanju da opišemo svet čak i kad se činjenice izmene. Pa ipak je postojanje običnih objekata, ljudi, gradova, itd. - neizvesno, te je otuda kontingentno i postojanje bilo kog značenja 7 M ilova tvrdnja: vlastita imena nemaju značenje, mnfc se učinili nesaglasna sa Vitgenštajnovom: objekti su njihovo značenje. Ali nisu nesaglasnc. (Dvosmislenost termina ..mean" i ..bedeuten".) Obojica kažu: vlastita imena imaju referente ali ne i smisao.
252
DŽON SERL
za njihova imena. Dakle, njihova imena i nisu prava imena. Mora postojati klasa objekata čije postojanje nije kontingentna činjenica, te su upravo njihova imena ta prava imena8. A šta to znači? Ovde vidimo jednu drugu ilustraciju iskonskog greha čitave metafizike, pokušaj da se u svet učitaju stvarne ili navodne odlike jezika. Uobičajeni dodatak tezi da postoji osnovna metafizička razlika između objekta i svojstva jeste da su objekti samo zbir svojstava9. Prva teza je proizašla iz razlike između referiranja i pripisivanja; a druga teza iz tautologije da sve što može da se kaže o jednom objektu može da se kaže opisima tog objekta. Ali, obe su ove teze podjednako besmislene. Besmislica je pretpostaviti da je neki objekat spoj svoga svojstava lišenog sopstva i svojih svojstava, a besmisleno je pretpostaviti i da je neki objekat gomila odnosno zbir svojstava. Osim toga, oba gledišta imaju zajedničko ishodište u metafizičkoj grešci izvlačenja ontoloških zaključaka iz lingvističkih teza. Postoje tri primedbe gledišta da vlastita imena nemaju smisao: 1. Koristimo vlastita imena u egzistencijalnim tvrdnjama, na primer: „Postoji takvo mesto kao stoje Afrika1', „Kcrbcr ne postoji". Ovde se ne može reći da vlastita imena referiraju, jer je nemoguće ukazati na subjekat ovakvog jednog egzistencijalnog iskaza. Da jeste, preduslov njegove istinosne vrednosti jamčio je njegovu istinitost, kad bi bio potvrdan, a njegovu neistinitost kad bi bio odrečan. (Drugim recima, „postoji" nije predikat.) Svako egzistencijalno tvrđenje tvrdi da je određeni predikat instancionalizovan. (Kao što kaže Frege, egzistencija je pojam drugoga reda.1") 8 Uporedi lakode. Plamti: Theaetelus. 9 Na primer. Russcll An lnquiry into Meaning and Truih. Londtin. 1940. Mr. STI. 10 Grundge.telze der Arilhmelik. Jena 18W, mm 1, odcljak 21.
GOVORNI ČINOVI
253
Egzistencijalno tvrđenje ne referira na objekat i ne tvrdi da on postoji, ono pre izražava neki pojam i tvrdi da je taj pojam instancionalizovan. Tako, ukoliko se vlastito ime javi u egzistencijalnom tvrđenju, ono mora imati izvestan pojmovni odnosno opisni sadržaj. Pokušaji kao što je Raslov 11 , da se izbegne ova stavka, javili su se u obliku tvrdnje da ovakvi izrazi u stvari nisu vlastita imena, očajnički manevar koji pokazuje da nešto sigurno nije u redu sa pretpostavkama koje nas na njega navode. 2. Rečenice koje sadrže vlastita imena mogu se koristiti za tvrđenja identiteta koja nose činjeničnu a ne samo jezičku informaciju. Tako, na primer, rečenica „Everest je Čomolungma"* može se upotrebiti za tvrdnju koja ima geografski a ne samo leksikografski smisao. Pa ipak, kad bi vlastita imena bila bez smisla, onda takva tvrdnja ne bi mogla da prenese više podataka nego tvrdnja izneta rečenicom „Everest je Everest". Izgleda, tako, da vlastita imena moraju imati opisni sadržaj, te da moraju imati smisla. U tome je suština Fregeovog argumenta da vlastita imena imaju 1 smisla ". 3. Načelo identifikacije zahteva da izricanje vlastitog imena mora da saopšti opis baš kao što to mora i izricanje određenog opisa, ukoliko želimo da referenca bude usvojena. A iz ovoga izgleda da sledi kako je vlastito ime vrsta skraćenog opisa. Sve ove tri primedbe ukazuju na isti zaključak; naime, da su vlastita imena skraćeni konačni opisi. 11 „The Philosophv of Logical Alomism' , R. Marsh (ed.): Logic and Knoivltdgt. London, 1956. str. 200 i dalje. • Tibetanski naziv Evercsia, (Prim.prev.) 12 Premda, su tipičnom pcrvcrznoSću. i>n nije video Ja ovakvo nhjaSnjcnjc iskava » iik-milctu omogućava objaSnjetijt upotrebe vlastitih imena u (.g/Mcncijalnim iskazima. Smatrao je da je besmislica koristiti vlastita imena u efAUacfaftlftl iskazima. l)bcr dic (i rundi u gen dcr Geometrie 11', Jahrfsbrrnhl drr DtuKihtrt Malhemaliker~Vrmntxuni>, 1903, str. 373.
254
D2ON SERL
Ali izgleda da ovakav zaključak ne može biti ispravan, jer nije u skladu sa suviše velikim brojem očiglednih istina, na stranu njegova groteskna neverovatnost. Prvo, kad bi zaista bilo istina da je vlastito ime skraćeni opis, onda bi opisi bili po definiciji ekvivalentni vlastitim imenima; ali mi, opšte uzev, nemamo definicije vlastitih imena. U takozvanim rečnicima vlastitih imena, nalazimo opise nosioca imena, ali u većini islučajeva ovi opisi nisu po definiciji ekvivalenti tih imena, pošto su samo kontingentno istiniti za određene nosioce. Ne samo da nisu po definiciji ekvivalentni, već nije jasno šta da preduzmemo da u svim slučajevima budu zamena vlastitih imena. Ako pokušamo da potpuni opis objekta predstavimo kao smisao imena, slediće neobične posledice; na primer, bilo koji istiniti iskaz o objektu koji koristi ime kao subjekat biće analitički, a svaki lažan - protivrečiće sam sebi, značenje imena (a možda i identitet objekta) menjaće se svaki put kad dođe do bilo kakve promene u objektu, ime će imati različita značenja za različite ljude, itd. Dakle, izgleda da gledište po kojem su vlastita imena opisi takođe ne može biti istinito. Imamo ovde lep primer jednog filozofskog problema. S jedne strane, zdrav razum nas navodi na zaključak da vlastito ime ne pripada vrsti opisa, da je ono mi generis, ali s druge strane, čitav niz teorijskih elemenata navodi nas na zaključak da ono mora biti skraćeni određeni opis. Ali i protiv toga možemo da iznesemo ozbiljne argumente. Ova antinomija omogućuje zaključak ka kojem ću sad usmeriti raspravu. Mogli bismo da naše prvobitno pitanje „Imaju li vlastita imena neki smisao?" preformulišemo kao „Da li referirajuća upotreba vlastitih imena povlači za sobom bilo koji opisni predikat?", ili jednostavno: „Da li je analitički bilo koji iskaz u kojem je subjekat vlastito
GOVORNI ČINOVI
255
ime a predikat neki deskriptivni izraz?" 13 Ali ovakvo pitanje ima svoj slabiji i svoj jači oblik: (a) slabiji „Jesu li takvi iskazi uopšte analitički?''; i (b) jači „Jesu li iskazi gde je subjekat vlastito ime, a predikat identifikujući opis, analitički?" Razmotrimo prvo pitanje. Karakteristično je za vlastito ime da ga koristimo kako bismo ukazali na isti objekat u različitim prilikama. Korisćenje istog imena u različitim vremenima u istoriji objekta pretpostavlja daje objekat isti; nužni uslovi referencijalnog identiteta jeste identitet objekta na koji referiramo. Ali pretpostavka da je objekat isti uvodi, pak, pretpostavku o kriterijumu identiteta, tj. pretpostavlja se da je onaj koji govori sposoban da odgovori na pitanje: „Na osnovu čega je objekat u vreme t.l koji smo označili imenom N, identičan sa objektom u vremenu t.2, koji smo označili istim imenom?"; ili da to jednostavnije kažemo: „Objekat u vremenu t.l jeste isto ono što je objekat u vremenu t.2?" a jaz na koji ukazuje „ono" treba popuniti opisnim opštim terminom; u pitanju je ista planina, ista osoba, ista reka, a opšti termin koji u svakom od ovih slučajeva daje vremenski kriterijum identiteta. Ovo nam daje potvrdni odgovor na ono blaže formulisano pitanje. Neki opšti izraz analitički je vezan za bilo koje vlastito ime: Everest je planina; Misisipi je reka; De Gol je osoba. Bilo šta drugo što nije planina ne može biti Everest, itd.; jer da bismo osigurali kontinuitet reference potreban je kriterijum identiteta, a opšti termin povezan sa određenim imenom daje nam takav kriterijum. Čak i za one koji bi 13 Naravno, u jednom smislu „analitičkog" ni jedan subjekatsko-prcdikatski iskaz ne može bili analitičan, jer je opSic Bff komingentna činjenica da subjekaiski izraz ima referenta, a otuda je konlingcnt.no da takav iskaz ima islinosnu vrednost. Da bismo udovoljili ovoj primedbi. možemo ili redefinisati ..analitički" kao: „/i je analitičko =- df. ako p ima islinosnu vrednost. onda je lo islina po definiciji"; ili možemo da preformuliSemo prvobitno pitanje kao: „Je li bilo koji iskaz u obliku ..ukoliko je bilo tu V onda je P" analitičan, gde je .,5" zamenjeno vlastitim imenom a ../•" opisnim predikatom?"
256
DŽON SF.RL
žcleli da tvrde kako se De Gol može pretvoriti u drvo ili konja a da i dalje bude De Gol, mora postojati nekakav kriterijum identiteta: De Gol ne može da se pretvori u bilo šta - na primer, u prost broj - a da i dalje ostane Dc Gol; a to reći znači reći da je izvestan termin odnosno skup termina analitički vezan za ime „De Gol". Da predupredimo jedan prigovor: jedno od iskušenja je i reći da ukoliko nastavimo da neki objekat zovemo „Everest", svojstvo biti zvan „Everest" dovoljno je jemstvo da je u pitanju isti objekat. Ali smisao gornje analize jeste da imamo prava da ga nazivamo „Everest" samo onda ako smo u stanju da navedemo razlog zašto pretpostavljamo da je istovetan sa onim što smo imali običaj da nazivamo „Everest", a da kao razlog navedemo da se zove „Everest" bilo bi cirkularno. Bar u tom smislu vlastita imena imaju „konotacije". AH odgovor „da" na blaži oblik pitanja ne povlači isti odgovor kao i na onaj jači, te je upravo taj jači oblik ključan da bismo odlučili da li vlastito ime ima ili nema neki smisao, onako kako Frcge i ja koristimo tu reč. Jer, prema Frcgcu, smisao vlastitog imena sadrži „način predstavljanja" koji identifikuje referenta, a, naravno, jedan jedini opisni predikat ne daje nam način predstavljanja; on nam ne pruža identifikujuci opis. Da je Sokrat čovek možda je analitički tačno, ali predikat „čovek" nije identifikujuci opis Sokrata. Razmotrimo onu jaču formulaciju našeg pitanja u svetlu načela identifikacije. Prema ovom načelu, svako ko koristi vlastito ime mora da bude spreman da zameni identifikujuci opis (imajući pri tom na umu da identifikujuci opisi uključuju ostenzivna predstavljanja) objekta na koji referiramo vlastitim imenom. Ukoliko nismo u stanju da to učinimo, trebalo bi da kažemo da takva osoba nije znala o kome ili o čemu priča, te nas upravo ovaj elemenat navodi - kao što je, pored još
GOVORNI ČINOVI
257
nekih elemenata naveo i Fregca - da kažemo da vlastito ime mora imati izvestan smisao, i da identifikujući opis čini taj smisao. Razmislite šta podrazumeva naučiti vlastito ime. Pretpostavite da vi kažete: „Uzmite u obzir Taklejksa. Recite mi šta mislite o Taklejksu." Ako nikada pre nisam čuo za to ime, mogu jedino da odgovorim: „Ko je on?" odnosno „Šta je to?" A zar vaš sledeći potez - koji se shodno načelu identifikacije sastoji u tome što ćete mi dati ostenzivnu prezentaciju ili niz opisa - zar mi to ne daje smisao imena, kao što biste mogli da mi date i smisao opšteg termina? Zar to nije definicija imena? Već smo razmotrili nekoliko primedbi upućenih ovom gledištu; sledeća je da opis kojim jedan čovek zamenjuje ime ne mora biti isti kao opis koji je neko drugi spreman da ponudi u zamenu. Hoćemo li da kažemo da je ono, što je po definiciji istinito za jednoga, samo kontigentno za drugoga? Obratite pažnju na kakve je manevre Fregc ovde prisiljen: „Pretpostavimo nadalje da Herbert Garncr zna da je dr Gustav Lauben rođen 13. septembra 1875, u N.H., i da to nije istina za bilo kog drugog; za razliku od ovoga, pretpostavite da on ne zna gde dr Lauben sada živi ili da, štaviše, ne zna ništa 0 njemu. S druge strane, pretpostavite da Leo Peter ne zna da je dr Lauben rođen 13. septembra 1875. u N.H.-u. U tom slučaju, kad je u pitanju vlastito ime ,,dr Gustav Lauben", Herbert Garncr 1 Leo Peter ne govore isti jezik, pošto - premda u stvari referiraju na istog čoveka, sa tim imenom - oni i ne znaju da to čine". 1 4 Tako, prema Fregeu, ukoliko naša opisna osnova za ime nije ista, mi čak i ne govorimo isti jezik. Ali, za razliku od ovoga, obratite pažnju kako retko smal4„ThcThniJi!hl: ali>giciil inquiry",prevod A. i M. Ouinmna, Mmd. 1<)56. Mr. 297.
258
DŽON SERL
tramo vlastito ime delom jednoga jezika, potpuno suprotstavljenog drugom. Štaviše, mogao bih otkriti da moj identifikujući opis nije istinit za objekat o kome je reč a da ipak ne odbacim njegovo ime. Mogu da naučim da koristim reč „Aristotel" ako mi kažu da je to ime grčkog filozofa rođenog u Stagiri, ali ukoliko me učenjaci uvere da Aristotel uopšte nije rođen u Stagiri već u Tebi, ja ih neću optužiti da proti vreće sami sebi. No, da to pobliže razmotrimo: učenjaci mogu otkriti da je ovo posebno verovanje koje obično važi za Aristotela - lažno. Ali, ima li smisla pretpostaviti da je sve ono što smo do sada verovali da je istinito o Aristotelu bilo, u stvari, lažno kad je u pitanju pravi Aristotel? Svakako da ne, i to nam omogućava začetak odgovora na naše pitanje. Pretpostavite da zamolimo korisnike imena „Aristotel" da navedu šta smatraju za suštinske i potvrđene činjenice o njemu. Njihovi odgovori bi obrazovali niz idenfitikujućih opisa i ja bih sada želeo da tvrdim kako, mada ni jedan od njih nije analitički tačan kad jc u pitanju Aristotel, njihova disjunkcija jeste. Da to formulišcmo na ovaj način: pretpostavite da imamo nezavisna sredstva kojima možemo identifikovati neki objekat; kakvi su onda-uslovi pod kojima mogu da kažem: „Ovo je Aristotel?" Želeo bih da kažem da jc uslov, opisna snaga iskaza, to da je dovoljan mada do sada nespecifikovan broj ovih iskaza (odnosno opisa) istinit za objekat. Rečju, ukoliko se nijedan od identifikujući h opisa za koje korisnici imena toga objekta veruju da je istinit, ne pokaže istinitim i za neki drugi nezavisno lociran objekat, onda taj objekat ne može biti identičan sa nosiocem tog imena. Neophodan je uslov za određeni objekat da bi ovaj bio Aristotel da zadovolji bar neke od tih opisa. To je još jedan način da kažemo kako jc disjunkcija ovih opisa analitički vezana za ime „Aristotel" - što je kvazi-potvrdan odgovor na pitanje:
GOVORNI ČINOVI
259
„Imaju li vlastita imena smisao?" u onom njegovom snažnijem obliku. Moj odgovor, dakle, na pitanje „Imaju li vlastita imena smisao?" - ukoliko time pitamo da li se vlastita imena koriste da opišu odnosno spccifikuju obeležja objekata - glasi: „Ne". Ali ako pitanje glasi da li su vlastita imena logički povezana sa obeležjima objekta na koji referiraju, onda je odgovor: „Da, ali na slab način". Neki filozofi pretpostavljaju da je primedba na ovakvu vrstu objašnjenja kako se ista reč nekad koristi kao ime za više nego jedan objekat. Ali to je potpuno nevažna činjenica i uopšte nije prigovor mome objašnjenju. To da se različiti objekti zovu „Džon Smit" nije ništa relevantnije za pitanje ,.Da li vlastita imena imaju smisao?" nego stoje činjenica da se i obale reke i centri finansijskog poslovanja nazivaju na engleskom „bank" relevantna za pitanje „Da li opšti termini imaju smisla?" I „bank" i „Džon smit" pate od izvesne homonimije, ali da je neka reč besmislena ne dokazuje se time što ćemo istaći kako ona ima nekoliko značenja. Smatrao bih daje ova opaska suviše očigledna i da nije potrebno razlagati je, da nije činjenice da je gotovo svaki filozof kome sam izložio ovo objašnjenje dao upravo ovakvu primedbu. Ono što sam upravo rekao predstavlja vrstu kompromisa između Mila i Frcgea. Mil je bio u pravu smatrajući da vlastita imena ne sadrže bilo kakav poseban opis, da nemaju definicije; a Frege je bio u pravu kada je pretpostavljao da bilo koji singularni termin mora da ima neki način prezentacije i otuda, na neki način, izvestan smisao. Njegova greška je bila u tome Stoje identifikujući opis kojim se može zameniti ime shvatio kao njegovu definiciju. Uzgred, želeo bih da istaknem da opis „Čovek zvani X" naravno ne zadovoljava, ili u svakom slučaju
26()
DŽON SERL
ne može da zadovolji sam po sebi, kada je u pitanju zadovoljenje načela identifikacije. Jer ako me pitate: „Koga podrazumevate pod XT\ a ja odgovorim: ,,Čoveka zvanog X\ čak i kad bi bilo tačno da postoji samo jedan čovek koji se zove X, time jednostavno kažem da je to čovek na koga drugi referiraju imenom „X". Ali ako oni referiraju imenom ,,A"', onda moraju biti spremni i da ,,A"' zamene identifikujućim opisom, a ako pak, zamene „Čovek zvani X", onda se postavljanje pitanja samo produžava, pa ako se tako nastavi, pada se u cirkularnost odnosno u beskonačnu regresiju. Moje referiranje na nekog pojedinca može se parazitski oslanjati na nečije drugo, ali ovaj se parazitizam ne može beskrajno produživati ukoliko želimo da uopšte dođe do referiranja. Zbog toga ne možemo odgovoriti na pitanje o tome šta, ako išta, predstavlja smisao vlastitog imena „A"', rekavši da njegov smisao odnosno deo njegovog smisla jeste „biti zvan X". Mogli bismo takode reći da je to značenje „konja" - „biti zvan konj". Zaista, 15 zapanjuje Čoveka koliko je ova greška česta . Moja analiza vlastitih imena omogućava nam da objasnimo sva na izgled nesaglasna stanovišta sa početka ovog odeljka. Kako je moguće da se neko vlastito ime javi u egzistencijalnom iskazu? Iskaz kao što je „Aristotel nikada nije postojao" tvrdi da je dovoljan, ali do sada nespecifikovan broj deskriptivnih osnova „Aristotela" neistinit. Za koji se od njih tvrdi da je lažan još nije jasno, pošto deskriptivna osnova za ime „Aristotel" nije još precizirana. Pretpostavite da je od stavova za koje se verovalo da su istiniti za Aristotela polovina istinita za jednog a polovina za nekog drugog čoveka; da li bismo onda rekli da Aristotel nikada nije postojao? Odgovor na ovo pitanje ne može se unapred dati. 15 Na |u inu'i. A. Church: Introduclum tš MiUhemutii-alLogic, Princcton. 15(56, sir. 5
GOVORNI ČINOVI
261
Slično, lako je objasniti iskaze o identitetu koji koriste vlastita imena. „Everest je Čomolungma" tvrdi da je deskriptivna osnova obaju imena istinita za isti objekat. Ukoliko je deskriptivna osnova ovih dvaju imena za osobu koja izriče tvrdnju ista, ili ukoliko jedna sadrži drugu, tvrđenje je analitičko, a ako to nije slučaj, onda je sintetičko. Fregea je vodio zdrav instinkt kada je, iz činjenica da donosimo činjenično informativno tvrđenje identiteta koristeći vlastita imena, zaključio da ona moraju imati smisao; ali je pogrešio kada je zaključio i da je ovaj smisao neposredan kao što je i u određenom opisu. Zaveo ga je njegov poznati primer „zvezda Zornjača - zvezda Večernjača", jer mada je smisao ovih imena prilično neposredan, ovi izrazi nisu paradigme vlastitih imena, već su na granici između određenih opisa i vlastitih imena. Štaviše, vidimo sada kako izricanje vlastitih imena zadovoljava načelo identifikacije: ako i govornik i slušalac vezuju uz određeno ime neki identifikujući opis, onda je izricanje imena dovoljno da zadovolji načelo identifikacije, jer su i govornik i slušalac u stanju da zamene identifikujući opis. Izricanje određenog imena saopštava slušaocu određeni stav. Nije neophodno da oboje daju isti identifikujući opis, pod uslovom da su njihovi opisi zaista istiniti za isti objekat. Videli smo da je, ukoliko za vlastita imena možemo uopšte reći da imaju smisla, onda to prilično neprecizan smisao. Moramo sada da istražimo razloge ove nepreciznosti. Je li nepreciznost u pogledu toga koja to obeležja tačno čine nužne i dovoljne uslove za primenu vlastitog imena puka slučajnost, proizvod jezičkog nehata? Ili proističe iz funkcija koje vlastita imena obavljaju za nas? Tražiti kriterijume za primenu imena ..Aristotel" znači u formalnom obliku pitati Sta je to Aristotel; znači tražiti niz kriterijuma identiteta za objekat Aristotel. „Šta je Aristotel?" i „Koji su
262
DŽON SERI,
kritcrijumi za primenu imena 'Aristotel'?' 1 postavljaju isto pitanje; s tim što prva formulacija to čini u materijalnom obliku, a druga u formalnom obliku govora. Dakle, ako smo se - pre no što upotrebimo neko ime - složili o preciznim obeležjima koja tvore identitet Aristotela, naša pravila za korišćenje toga imena biće precizna. Ali do ove će se preciznosti stići samo po cenu da se bilo kojom upotrebom ovog imena obuhvate neki specifični opisi. Staviše, samo ime bi tako logički postalo ekvivalentno ovom skupu opisa. Ali ako bi se to dogodilo, mogli bismo da određeni objekat referiramo jednostavno opisujući ga. A vlastita imena nam omogućavaju da upravo to izbegnemo i to je ono što vlastita imena razlikuje od određenih opisa. Ukoliko bi kriterijumi za vlastita imena u svim slučajevima bili izrazito kruti i specifični, onda bi vlastito ime bilo samo puki rezime ovih kriterijuma, funkcionisalo bi baš kao složeniji određeni opis. Ali jedinstvenost i ogromna pragmatička pogodnost vlastitih imena u našem jeziku leži upravo u činjenici da nam ona omogućavaju da javno referiramo na objekte a da nismo prisiljeni da pokrenemo problematiku i složimo se u pogledu toga koja opisna obeležja precizno tvore identitet objekta. Ona ne funkcionišu kao opisi, već kao klin o koji treba obesiti opise. Stoga je rastegljivost kriterijuma za vlastita imena nužan uslov za izdvajanje funkcija referiranja od opisne funkcije jezika. Da bismo sve ovo izložili na drugi način, pretpostavite da smo postavili pitanje: „Zašto uopšte imamo vlastita imena?" Očigledno da bismo referirali na pojedince. „Da, ali i opisi to mogu da nam obave". Ali samo po cenu da svaki put kada referiramo specifikujemo i uslovc identiteta; pretpostavimo, recimo, da smo se složili da odbacimo „Aristotel" i da koristimo, recimo, „Aleksandrov učitelj", onda je analitička istina da čovek na koga referiramo jeste Aleksandrov učitelj
GOVORNI ČINOVI
263
- ali je kontingentna činjenica da se Aristotel uopšte bavio pedagogijom. (Premda je, kao što rekoh, nužna istina da Aristotel ima logički zbir jinkluzivna disjunkcija] svojstava koje mu se obično pripisuju"1.) Ne treba misliti da je jedina vrsta rastcgljivosti kriterijuma identiteta za subjekte ona koju sam opisao kao specifičnu za vlastita imena. Kod referirajućc upotrebe određenih opisa mogu nastati problemi identiteta sasvim druge prirode. Za „Ovo je čovek koji je podučavao Aleksandra" može se takode reći da povlači za sobom, na primer, da je ovaj objekat prostorno-vremenski kontinuiran sa čovekom koji podučava Aleksandra u nekoj drugoj tačci prostora-vremena; ali neko bi takode mogao primetiti da je prostorno-vremenski kontinuitet ovoga čoveka kontingentna karakteristika, a ne kriterijum identiteta. A logička priroda veze ovakvih karakteristika sa identitetom toga čoveka može biti takode labava i neizvesna pre no što se povede rasprava. No to je sasvim druga dimenzija neodređenosti od one koju sam naveo kao rastegljivost kriterijuma za primenu vlastitih imena, i ne utiče na razliku u funkciji između određenih opisa i vlastitih imena; naime, konačni opisi referiraju samo zahvaljujući činjenici da ti kriterijumi nisu rastegljivi u pravom smislu, jer referiraju dajući eksplicitan opis objekta. A vlastita imena referiraju a da pri tom ne daju ovakvu vrstu opisa. Mogli bismo da razjasnimo neke od opaski koje smo dali u ovom poglavlju, uporedivši paradigmu vlastitih imena sa iskvarenim vlastitim imenima kao što su „Engleska banka". Što se tiče ovih graničnih slučajeva vlastitih imena, čini nam se da je smisao dat isto toliko neposredno kao i kod određenih opisa; ovde se, naime, na površinu već pomaljaju pretpostavke. A i 16 Ako ne obratimo pažnju na protivručna svojstva pv~p
264
DZON SERL
vlastito ime može steći krutu upotrebu a da nema verbalni oblik opisa: Bog je pravedan, svemoćan, sveznajući, itd.; i sve to po definiciji za vernike. Za nas, „Homer" znači samo „autor Ilijade i Odiseje". Forma često može da nas zavede: Sveto Rimsko carstvo nije bilo ni sveto niti rimsko, itd., pa ipak je bilo Sveto Rimsko carstvo. Isto tako, može biti pitanje konvencije što se ime „Marta" daje samo devojkama, ali kad bih svome sinu dao ime „Marta", mogao bih da usmerim u pogrešnom pravcu, ali to ne znači i da lažem. Ali naravno, nisu sva paradigmatska vlastita imena slična u pogledu prirode svoga „opisnog sadržaja". Tako, na primer, postoji razlika između imena živih ljudi kada sposobnost korisnika određenog imena da prepozna osobu može biti važan „identifikujući opis", i imena istorijskih ličnosti. Ali suštinska činjenica koju treba imati na umu kada se bavimo ovim problemima jeste da imamo instituciju vlastitih imena kako bismo izvršili govorni čin identifikujućeg referiranja. Postojanje ovih izraza proističe iz naše potrebe da odvojimo referiranje od predikativnih funkcija jezika. Ali nikada nismo u stanju da referiranje potpuno odvojimo od predikacije, jer da bismo to učinili, morali bismo da prekršimo načelo identifikacije, a ukoliko se njemu ne priklonimo, uopšte nismo u stanju da referiramo.
Osmo poglavlje IZVESTI „TREBA" IZ „JESTE"
Jedna od najstarijih metafizičkih razlika jeste ona između činjenice i vrednosti. U osnovi ovakvog verovanja u tu razliku jeste opažanje da vrednosti nekako potiču od osoba i ne mogu se nalaziti u svetu, bar ne u svetu kamenja, reka, drveća i sirovih činjenica. Jer da je tako, one bi prestale da budu vrednosti i postale bi prosto još jedan deo sveta. Sa stanovišta istorije filozofije, jedna od teškoća sa ovom razlikom jeste da je bilo mnogo načina njenog određivanja, a da svi ti načini nisu ekvivalentni. Rašireno je mišljenje da u svome poznatom odlomku Rasprave Hjum aludira upravo na ovu razliku kada govori o nevoljama prelaska 1 sa „jeste" na „treba" . Mur (Moorc) je sagledao ovu razliku u svetlu razlike između „prirodnih" svojstava kao Što je žuto, i onoga što je nazvao ,,ne-prirodnim" svojstvima, kao što je dobrota 2 . Ironično, Murovi sledbenici, obrnuvši uobičajeni redosled metafizičkog rasuđivanja, učitali su ovu metafizičku razliku natrag u jezik kao tezu o logičnim vezama u jeziku. Tako 1 D. Hume: A TfcMto of Human Nature (L.A.Selby-Bigge, U . ) , Onford. 1KNS. sir. 469. Nije- sasvim jušno da je ovakvo tumačenje lljuma opravdano. Uporedi A.C. M;u'[myre: 'Hume on ..is" and ..ougtif", The Philosophical Jbvinr, sv. 67. 1959. 2 G.E. Moore: Principia Ethica, Cambridgc, 1903.
266
DŽON SERL
formulisana, to je teza da ni iz jednog skupa opisnih iskaza ne sledi nijedan vrednosni iskaz. Kažem „ironično", jer je upravo jezik prepun protivprimera gledištu da vrednosti ne mogu da slede iz opisa. Kao što smo videli u Šestom poglavlju, nazvati neki argument valjanim već znači proceniti ga; pa ipak, tvrdnja o njegovoj valjanosti sledi iz izvesnih „opisnih" iskaza o njemu. Pa čak i sami pojmovi valjanog argumenta, uverljivog argumenta i dobrog rasuđivanja vrednosni su u relevantnom smislu, jer uključuju i pojmove o tome šta je opravdano odnosno ispravno zaključiti kada su date određene premise. Ukratko, ironija leži u činjenici da je i sama terminologija kojom je teza izražena terminologija logičkog sleda i valjanosti - pretpostavlja neistinitost ovakve teze. Na primer, iz iskaza da p povlači q sledi, između ostalog, da je svako ko tvrdi p obavezan da prihvati i istinitost q\ te da ako se zna da je p istinito, onda je opravdano zaključiti da je i q. Pojmovi preuzimanja obaveze i opravdanosti u takvim slučajevima nisu ni manje ni više „vrednosni" nego što su kada govorimo o preuzimanju obaveze, opredeljenosti da nešto učinimo ili kada kažemo da je opravdano da objavimo rat. U ovom poglavlju želim da dublje istražim navodnu nemogućnost izvođenja vrednosnog iz skupa opisnih iskaza. Koristeći zaključke analize ilokutornih Činova u Trećem poglavlju, pokušaću da prikazem još jedan protivprimer ovoj tezi". Teza da „treba" ne može da se izvede iz jeste obično se smatra samo još jednim načinom da se tvrdi, ili da je to samo poseban slučaj stanovišta, da opisna tvrđenja ne mogu da povlače vrednosna. Protivprimer ovoj tezi mora da krene od uzimanja jednog ili nekoliko tvrđenja koje bi zagovornik teze smatrao čisto činjenič3 U svojoj modernoj verziji. Neću iznositi pnmerc prolivne predivima Iljuma, Mur;i ili metafizičkim ra?likovanju činjenice i vreiinosti.
GOVORNI ČINOVI
267
nim, odnosno opisnim (oni i ne moraju da zaista sadrže reč „jeste") i pokaže kako su logički povezani sa tvrđenjem koje bi zagovornik teze smatrao vrednosnim (u ovom slučaju, takav bi iskaz sadržao jedno „treba'*)4. Podsetimo se na samo početku da je u engleskom jeziku „treba" skromni modalni pomoćni glagol; daje „jeste" kopula u engleskom; i daje pitanje da li „treba" može da se izvede iz „jeste" isto toliko skromno kao i same reci. Jedna od prepreka da se ova materija jasno sagleda jeste i ono što je Ostin (Austin) nazvao Jvresse des grands profondeurs". Ukoliko je neko unapred uveren da važni problemi vise o pitanju da li „treba" može da se izvede iz „jeste", onda on može imati ozbiljnih teškoća da stekne jasnu sliku o logičkim i lingvističkim problemima koji su ovde posredi. Naročito moramo izbegavati, bar na početku, da upadnemo u kolotečinu priče o etici ili moralu. Bavimo se sa „treba", a ne sa „moralnim treba". Ukoliko prihvatimo ovakvu razliku, mogli bismo reći da se ja trenutno bavim određenom tezom iz filozofije jezika, a ne tezom iz oblasti filozofije morala. Smatram da pitanje da li „treba" može da se izvede iz „jeste" zaista nosi_teret filozofije morala, ali ću o tome raspravljati tek pošto iznesem svoj protivprimer. Ko čita standardne autore koji su pisali na temu „treba" i „jeste", impresioniran je sa kojim stepenom potcenjivanja gledaju na moralna, pa i politička pitanja, samo zato da bi se bavili modalnim pomoćnim glagolima i ilokutornim snagama. Ono što sledi je u priličnoj meri slično dokazu koji sam objavio ranije*. Objavljene kritike toga prethodnog 4 Ukoliko ovaj poduhvat uspe. ponovo ćemo premostili jaz između „vrcdnnMH>n" i „upisnog" i shodno tome pokazati jednu drugu slabost ovi1 terminologije. Za sada, međutim. moja Mniii'f.ija je da se pridržavam ove terminologije, pretvarajući se da su pojmovi vrudnusnog i opisnoj; prilično jasni. Kasnije u ovom poglavlju, izneću u kom pogledu smatram tla su i oličenje zbrke a ne samo neistinitosti okuiiij smo govorili u Šestom poglavlju. 5 ).R- Searle: 'How to dcrivc „ought" from ..is"\ The l'hilimiphical Review. januar. U64.
268
DŽON SFRL
rada pojasnile su mi potrebu da se taj dokaz ponovo iznese kako bi se razjasnili nesporazumi, odgovorilo na primedbe i kako bismo njegove zaključke uklopili u opšte objašnjenje govornih činova. 8.1. Kako to učiniti Razmotrite sledeći niz tvrđenja: 1. Džons je izrekao reči: „Ovim obećavam da ću ti, Smite, platiti pet dolara". 2. Džons je obećao da će Smitu platiti pet dolara. 3. Džons je sebe stavio u obavezu (preuzeo) da Smitu plati pet dolara. 4. Džons je u obavezi da Smitu plati pet dolara. 5. Džons treba da plati Smitu pet dolara. Razviću svoje izlaganje s obzirom na ovu listu, tvrdeći da veza između bilo kog od ovih iskaza i onog koji dolazi iza njega, iako u svakom od slučajeva nije veza logičkog sleda, ipak nije slučajna ili potpuno kontingentna relacija; a dodatni iskazi i neka druga prilagodenja neophodna da bi se uspostavila relacija logičkog sleda ne moraju uključivati bilo kakve vrednosne iskaze, moralna načela ili bilo šta tome slično. Otpočnimo! Kako je 1 povezano sa 2? U određenim okolnostima, izustiti reči pod znacima navoda u stavci 1 jeste čin obećavanja. A deo odnosno posledica značenja reči iz iskaza 1 jeste da u takvim okolnostima izustiti ih znači obećati. „Ovim obećavam" predstavlja paradigmatično sredstvo u engleskom jeziku da bi se izvršio Čin identifikovan u 2 - obećavanje. Iskažimo sada empirijsku činjenicu o engleskoj govornoj praksi u obliku jedne dodatne premise: \a. Pod izvesnim uslovima, U, svako ko izriče reči (rečenicu) „Ovim obećavam da ću ti platiti, Smite, pet dolara*' obećava da plati Smitu pet dolara.
GOVORNI ČINOVI
269
Šta je sve podvedeno pod rubriku „uslovi £/"? Uslovi će biti oni specifikovani u Trećem poglavlju, nužni i dovoljni uslovi za izricanje reci (rečenice), kako bi se izvršilo uspešno i ne-manjkavo izvođenje čina obećavanja. To uključuje uslove inputa i autputa, različite namere i verovanja govornika, itd. (Vidcti odeljak 3.1 .)• Kao što sam istakao u Trećem poglavlju, granice pojma obećanja su, kao i granice većine pojmova u prirodnom jeziku, pomalo neprecizne. Ali jedna stvar je jasna; ma koliko da su te granice rastegljive, i ma koliko može biti teško suditi o marginalnim slučajevima, uslovi pod kojima se za Čoveka koji izriče „ovim obećavam" može s pravom reći da je nešto obećao, jesu u savršeno uobičajenom smislu te reci empirijski uslovi. Stoga dodajemo, kao još jednu premisu, empirijsku pretpostavku da su ovi uslovi zadovoljeni. lb. Uslovi U su zadovoljeni. Iz 1, la. i lb. izvodimo 2. Argument ima oblik: Ako U onda (ako / onda O): U za uslove, / za izričaj, O za obećanje. Dodajući premise / i U ovom hipotetičkom stavu izvodimo 2. I koliko vidim, u ovoj logičkoj hrpi ne pomaljaju se nikakve vrednosne premise. Više toga treba reći o vezi 1 prema 2, ali to ću ostaviti za kasnije. Kakva je veza između 2 i 3? Iz naše analize obećavanja u Trećem poglavlju sledi daje obećavanje, po definiciji, čin preuzimanja obaveze. Ni jedna analiza pojma obećavanja ne može biti potpuna ako ne sadrži okolnost da onaj koji obećava stavlja sebe u, ili preuzima, prihvata, odnosno priznaje, obavezu onome kome je obećanje upućeno da će izvršiti neki budući stner akcije, obično u korist onoga kome je obećanje upućeno. Možemo se naći u iskušenju da pomislimo kako se obećavanje može analizirati u svetlu stvaranja određenih očekivanja kod slušalaca i njima sličnih, ali
270
DŽON SERI.
samo je malo razmišljanja dovoljno da vidimo kako je ključna razlika između iskaza kojim se saopstava namera s jedne, i obećavanja, s druge strane, upravo u prirodi i stcpcnu primoranosti odnosno obaveze preuzete obećavanjem. Prema tome, mislim da 2 neposredno povlači 3, ali nemam nikakvih prigovora ukoliko bi neko želeo da doda - zarad formalne pedanterije tautološku (analitičku) premisu: 2a. Sva obećanja su činovi stavljanja sebe u (preuzimanje) obavezu da se uradi obećana stvar. Ovo izvođenje ima oblik modus ponens: ukoliko O onda SUO: O za obećanje, SUO za stavljanje u obavezu, a dodajući premisu O ovom hipotetičkom stavu, izvodimo 3 . Kako je 3 povezan sa 4? Ukoliko se neko stavio u obavezu, onda je u vreme čina koji obavezuje, taj neko u obavezi. To je, držim, takođe tautologija odnosno analitička istina; to jest, neko ne može da uspešno sebe stavi u obavezu ukoliko nema tačke u kojoj je bio u obavezi. Naravno, moguće je da se naknadno desi nešto što može da subjekta oslobodi obaveza koje je preuzeo, ali ta je činjenica nevažna za ovu tautologiju, po kojoj kad subjekat stavi sebe u obavezu, onda je u toj tački u obavezi. Da bismo dobili neposredni logički sled između 3 i 4, dovoljno je da 4 konstruišemo tako da isključimo bilo kakav vremenski jaz između tačke dovršenja čina u kojoj je preuzeta obaveza, 3, i tačke u kojoj se tvrdi da je subjekt u obavezi, 4. Tako formulisan 3 direktno povlači za sobom 4. Formalisti mogu poželeti da ispred svakog 1-5 stave frazu ,,u vreme f", i da, kao kod prelaza sa 3 na 4, dodaju tautološku premisu: 3a. Svi oni koji stave sebe u obavezu, jesu (u vreme u koje su se tako postavili) u obavezi. 6 Već sada smo izveli 'vrednirani' isk;iz iz 'opisnih' iskaz«, pošto je ..obaveza" 'vri-dntiMia' rcč.
GOVORNI OlNOVI
271
Tako zasnovan, prelaz sa 3 na 4 je u istom obliku kao i prelaz sa 2 na 3. Ako (u /) SUO onda (u t) UO: t za određeno vrcme, SUO za staviti se u obavezu, UO u obavezi. Dodajući (u r) SUO ovom hipotctičkom stavu, izvlačimo (u t) UO. Glagolsko vreme u kopuli iskaza 4 tumačim tako što ga Čvrsto povezujem s vremenom čina obećavanja. Ali, da ponovim, drugi način da se postigne ista stvar jeste da pred svako tvrđenje od 1 - 5 stavim frazu „u vreme f". U ranijoj verziji ovoga dokaza 7 , tumačio sam „jeste" iz 4 kao pravi prezent i dozvolio vremenski jaz između dovršenja čina obećavanja i „jeste" iz „Džons je u obavezi". A onda sam dodao ceteris paribus pretpostavku kako bih uvažio činjenicu da se u međuvremenu mogu dogoditi razne stvari koje će osloboditi Džonsa obaveze koju je preuzeo obećavanjem; na primer, Smit ga može razrešiti te obaveze, ali on može da se od takve obaveze iskupi plaćanjem. Slična ceteris paribus pretpostavka između 4 i 5 bavila se mogućnošću konfliktnih obaveza, mogućim rdavim karakterom, ili rdavim posledicama obećanog čina, itd. Mislim da je ovakva formulacija bliža stvarnosti po tome što je izričito uzela u obzir to da iskazi kao što su 4 i 5 podležu osporavanju. Ali ta podložnost osporavanju je povezana sa činjenicom da se izvesni elementi koji su van čina obećavanja odražavaju na to kakve obaveze subjekt ima odnosno šta treba da učini. Ti elementi ne utiču na logičke odnose koje ovde pokušavam da uobličim, te su stoga irelevantni za naše trenutno razmatranje. Štaviše, u sadašnjoj klimi filozofskog mišljenja, zadržavanje ceteris paribus elemenata u izvođenju, predstavlja otvoren poziv na raznorazne irelevantne prigovore. Jedna grupa mojih kritičara je čak tvrdila da je uvercnje u nemogućnost izvođenja vrednosnih iz 7 J.R, Searle: op. dl. str. 46 i dalje.
272
DZON SERL
opisnih iskaza zasnovano na potrebi za ceteris paribus pretpostavkom u izvođenjima. I tako, da bismo izbegli uvođenje ovakvih irelevantnosti, u ovom kao i u sledećem koraku, primcćujem - ali samo u prolazu a izostavljam iz dokaza - svako eksplicitno razmatranje o tome kako spoljni činioci oslobađaju od obaveze ukidaju ili prevazilaze obavezu preuzetu obećavanjem. Suštinska tačka prclaza sa 3 na 4 jeste tautologija da kada stavite sebe u obavezu onda ste tada i t a m o u obavezi, čak iako ste u stanju da se od nje kasnije izbavite, Što može imati konfliktne i preklapajuće obaveze u isto vreme, itd.* Kakva je veza između 4 i 5? Analogno tautologiji koja eksplicira vezu između 3 i 4, ovde postoji tautologija da ukoliko je neko u obavezi da učini nešto, onda, što se tiče te obaveze, taj treba da uradi ono što je u obavezi da učini. Naravno, da ponovim, može postojati gomila drugih razloga da kažemo kako subjekt ne treba da izvrši čin koji je u obavezi da izvrši; na primer, subjekt može imati i konfliktnu obavezu da ne izvrši taj čin, ili taj čin može biti tako rdav po svom karakteru ili imati tako rdave posledice da je subjektova obaveza da izvrši čin nadvladana ovakvim elementima i da stoga subjekt ne treba, kad se sve uzme u obzir, da izvrši takav Čin. Konačno, subjekt može preuzeti obavezu da učini i neke užasne stvari koje ne bi trebalo da učini. Stoga treba da uklonimo sve mogućnosti, precizirajući u kom smislu 5 sledi 4. T r e b a da razlikujemo: H MiI/J,I je važno nagla\iti da činjenica da jednu moli: il;i nadjača druga obaveza di činjenica da • od obaveze može oslobodili odnosno razrešiti čak i no kvalifikuje tu obavezu, a nema ni govora da poriče njeno postojanje. Prc svega, mora da već postoji neka obaveza da bismo mogli da joj suprotstavimo neku drugu, podjednako snažnu obavezu, ili da se od nje oslobodimo. Mo^u *e naći u konfliktu koju od dve sukobljene obavezu treba da izvrSim, kojoj da udovoljim ;i koju da prekršim. Mogu imali opravdanje što nisam učinio ne*lo Mu je trebalo da učinim, shodno nekoj specifičnoj obavezi. Cak se moje krsenjt- mo?.e opravdati, sankcinmsiUi pa i podsiaći. Svemu ovome logički prethodi činjenica da treba da uradim ono Sto sam preuzeo kao obavezu
GOVORNI ČINOVI
273
5'. Što se tiče njegove obaveze da plati Smitu pet dolara, Džons treba da plati Smitu pet dolara i 5". Kad se sve uzme u obzir, Džons treba da plati Smitu pet dolara. Jasno je da ukoliko protumačimo 5 kao 5" ne možemo da ga izvedemo iz 4 bez dodatnih premisa. No, isto tako je jasno da - ukoliko ga protumačimo kao ekvivalent za 5', što je možda verovatnije tumačenje kada se ima na umu njegovo javljanje u raspravi - možemo da ga izvedemo iz 4. I bez ozbira na to da li želimo da 5 tumačimo kao 5', možemo da jednostavno izvedemo 5' iz 4, što je sasvim dovoljno za naše trenutne namere. Ovdc, kao i u dva prethodna koraka, možemo da dodamo, radi formalne preciznosti, tautološku premisu: 4a. Ukoliko je subjekt u obavezi da učini nešto, onda što se tiče te obaveze, subjekt treba da učini ono što je u obavezi da učini. Ovaj argument je u obliku: ako UO onda (što se tiče UO) T, gde je UO - u obavezi, a T - treba. Dodajući premisu UO, izvodimo (što se tiče UO) T. Tako smo izveli (u strogom smislu reci „izvesti", onako kako bi to dopustio prirodan jezik) jedno „treba" iz jednog „jeste". A dodatne premise, potrebne da bi ovakvo izvođenje uspelo, nisu ni u kom slučaju bile moralne odnosno vrednosne prirode. One su se sastojale od empirijskih pretpostavki, tautotogija i opisa jezičke upotrebe. Treba takođe istaći da čak i kad 5 protumačimo kao 5', ovo „treba" je u Kantovom smislu „kategoričko" a ne „hipotetičko" treba. 5' ne kaže da Džons treba da plati ukoliko želi to i to. Ono kaže da on treba, s obzirom na svoju obavezu, da plati. Obratite pažnju i na to da su koraci izvođenja dati u trećem licu. Ne zaključujemo „ja treba" iz „ja sam rekao: 'Ja obećavam'", već „on treba" iz „on je rekao: 'Ja obećavam'".
274
DŽON SERL
Ovaj dokaz razvija vezu između izricanja izvesnih reci i govornog čina obećavanja, a zatim razvija obećavanje u obavezu i prelazi sa obaveze na „treba". Korak sa 1 na 2 je korenito različit od ostalih i zahteva poseban komentar. U okviru 1, tumačimo „ovim obećavam" kao englesku frazu koja ima izvesno značenje. Poslcdica tog značenja jeste da izricanje te fraze pod izvesnim uslovima predstavlja čin obećavanja. Tako, predočavajući izraze koji su pod znakom navoda u okviru 1 i opisujući njihovu upotrebu u \a., imamo, pošlo je već bila uvedena, instituciju obećavanja. Mogli bismo otpočeti i sa još prizemnijom premisom nego što je 1, rekavši: lb. Džons je izrekao fonetski niz: „Ovim ti obećavam, Smite, da ću ti platiti pet dolara.* U tom slučaju bi nam bile neophodne empirijske premise koje tvrde da je ovaj fonetski niz bio, na izvestan način, povezan sa izvesnim jedinicama značenja, koje se odnose na izvesne dijalekte. 1 Prelazi sa 2 na 5 su relativno laki, jer je svaki korak formalno posredovan tautologijom. Oslanjamo se na definicijske veze između „obećati", „obavezati" i „treba"; tako imamo samo problem da se obaveze mogu preklapati odnosno ukloniti na niz načina, a to je činjenica koju treba da uzmemo u obzir. Rešavamo svoju teškoću specifikujući da je postojanje obaveze bilo u vreme preuzimanja obaveze, a da se „treba" odnosi na postojanje te obaveze. 8.2. Priroda sporova o kojima je reč Čak i pod pretpostavkom da je sve što sam do sada rekao istina, ipak će čitaoci odgajani u duhu savremene filozofije osetiti izvesnu nelagodnost. Mi* U engleskom originalu iskaz je napisan fonetskim znakovima, shodno prirodi cnfklkog jezika, gde ne važi pravilo: jednu slovo - jedan glas: ai* hirbai* pramis* tapci* \u* &mie' faiv" dalarz. (Prim. prev.)
GOVORNI ČINOVI
275
sliće da je posredi neka varka. Mogli bismo da njihovu nelagodnost formulišemo ovako: kako moje priznavanje obične činjenice o čoveku, kao što je činjenica da je izrekao izvesne reci ili da je dao neko obećanje, može da oprcdeli mene na gledište da on treba da nešto učini. Sada bih želeo da ukratko razmotrim kakav širi filozofski značaj može imati izvođenje koje sam pokušao; i to tako da nam ono omogući skicu odgovora na ovo pitanje. Otpočeću razmatranjem o zasnovanosti pretpostavke da se na to pitanje uopšte ne može odgovoriti. Sklonost da se prihvati strogo razlikovanje između „jeste" i „treba" kao i između opisnog i vrednosnog, počiva na izvesnoj predstavi o prirodi veza reci sa svetom. To je veoma privlačna predstava, toliko privlačna (bar meni) da nije potpuno jasno koliko može da je ugrozi puko iznošenje ovakvih protivprimera koje sam iznco u Šestom poglavlju. Neophodno je i objašnjenje kako i zašto ova klasična empirijska predstava ne uspeva da izađe na kraj sa ovakvim protivprimerima. Ukratko, takva je predstava konstruisana otprilike ovako: najprc damo primere takozvanih opisnih iskaza („Moja kola idu 80 milja na sat", „Džons je visok 6 stopa", „Smit ima smeđu kosu"), a zatim im suprostavimo takozvane vrednosne iskaze („Moja kola su dobra kola", „Džons treba da plati Smitu 5 dolara", „Smit je zao Čovek"). Svako može videti da su to različite vrste iskaza. Uobličavamo razliku tako što ukazujemo da je za opisne iskaze pitanje istinitosti odnosno neistinitosti moguće objektivno utvrditi, zato što znati značenje opisnih izraza znači znati pod kojim su objektivno utvrdljivim uslovima iskazi koji ih sadrže istiniti odnosno lažni. Ali u slučaju vrednosnih iskaza, situacija je potpuno drukčija. Znati značenje vrednosnih izraza nije samo po sebi dovoljno da bi se znalo pod kojim uslovima su iskazi koji ih sadrže istiniti odnosno lažni.
276
DŽON SERL
pošto je značenje tih izraza takvo da ovi iskazi uopšte nisu sposobni za objektivnu odnosno činjeničnu istinitost odnosno neistinitost. Govornik može da da bilo koje obrazloženje za bilo koji od svojih vrednosnih iskaza, ali ono uvek suštinski sadrži i pozivanje na stavove koje on ima, kriterijumc procene koje je prihvatio, ili moralna načela po kojima je odabrao da živi i prosuđuje druge ljude. Opisni iskazi su tako objektivni, a vrcdnosni subjektivni, a ta je razlika posledica upotrebe različitih termina. Osnovni razlog ovakvih razlika jeste u t o m e što vrcdnosni iskazi obavljaju potpuno drukčije zadatke od opisnih. Njihov posao nije da opisuju svojstva ovoga sveta, već da- izraze osećanja lica koje govori, da izraze njegove stavove, da pohvale ili pokude, da uzdižu ili vredaju, da osude, da preporuče, da savetuju, da narede, itd. Jednom kada uvidimo ove različite ilokutorne snage koje imaju ove dve vrste izričaja, videćemo da između njih mora postojati logički jaz. Vrednosni iskazi moraju biti različiti od opisnih, kako bi obavili svoj zadatak; jer kada bi bili objektivni, ne bi više mogli funkcionisati u smislu vrednovanja. Metafizički gledano, vrednosti se ne mogu nalaziti u svetu, jer da je tako, prestale bi da budu vrednosti i postale samo još jedan deo sveta. Formalno gledano, to znači da vrednosnu reč nije moguće definisati pomoću opisne reci, jer kada bi to bio slučaj, više ne bi bilo moguće koristiti vrednosnu reč za pohvalu već samo za opisivanje. Formulisano još na jedan način, nastojanje da se „treba" izvede iz „jeste" neminovno je traćenje vremena, jer jedino može da pokaže, čak i ako uspe, da „jeste" nije stvarno „jeste" već samo prikriveno „treba"; i obrnuto - da „ t r e b a " nije stvarno „ t r e b a " već samo prikriveno „jeste". Ovakva predstava začinje izvestan model o vezi vrednosnih i opisnih tvrdnji. Prema klasičnom modelu, zaključak izveden iz jednog ili više opisnih tvrđenja ka
GOVORNI ČINOVI
277
vrednosnom tvrđenju, ukoliko je valjan, neminovno je posredovan dodatnim vrednosnim tvrđenjem. Racionalna rekonstrukcija ovakvih argumenata ima oblik: Vrednosna velika premisa: Opisna mala premisa: Prema tome, vrednosni zaključak:
na primer, subjekt treba da održi obećanje; na primer, Džons je obećao da će učiniti A1; Prema tome, Džons treba da učini X.
Suštinski je za ovaj model da- kriteriji na osnovu kojih odlučujemo da je tvrđenje vrednosno ili opisno moraju biti nezavisni od pomenutih relacija logičkog sleda. A to znači, pretpostavlja se da smo u stanju da nezavisno identifikujemo klasu opisnih tvrđenja i klasu vrednosnih tvrđenja o kojima potom pravimo dalje i nezavisno otkriće da članovi prethodne klase ne mogu sami povlačiti Članove potonje klase. Ako definišemo „vrednosno" i „opisno" tako da ova teza stoji, ona postaje potpuno trivijalna. Pominjem ovo zato Što u ovakvim raspravama osoba koja smatra da opisna tvrđenja ne mogu da povlače vrednosna često dolazi u iskušenje da učini trivijalnim sopstveno stanovište pozivajući se na klasični model u ovako trivijalnom vidu. A svome protivniku kaže: „Tvrdite da ova opisna tvrđenja povlače ova vrednosna tvrđenja, ali to samo pokazuje da ova na izgled opisna tvrđenja ne mogu biti uistinu opisna odnosno da ova na izgled vrednosna tvrđenja ne mogu biti zaista vrednosna". Ovakav odgovor je priznanje poraza. Suština moga protivprimera jeste da pokažem kako klasičan model ne mora da se izbori sa institucionalnim činjenicama. Često je posredi upravo to da subjekat ima izvesne obaveze, opredeljenja, prava i odgovornosti, ali je to pitanje institucionalne a ne sirove činjenice. Upravo sam jedan takav instituciona-
278
DŽON SERL
lizovan oblik obaveze, obećavanja uveo maloprc kako bih izveo „treba" iz „jeste". Počeo sam sa sirovom činjenicom da je neki subjekt izrekao izvcsne reci, a zatim sam uveo instituciju kako bih dobio institucionalne činjenice pomoću kojih smo stigli do zaključka da, shodno svojoj obavezi, taj subjekt treba da nekom drugom čoveku plati pet dolara. Čitav ovaj dokaz počiva na uvođenju konstitutivnog pravila, po kojem obećati nešto znači preuzeti obavezu, i ovo pravilo je pravilo značenja 'opisne' reci „obećanje". Umesto starog: „Ni iz jednog skupa opisnih iskaza ne sledi vrednosni zaključak a da se pri tom ne doda bar jedna vrednosna premisa", mogli bismo da stavimo: „Nijedan skup iskaza sastavljen od sirovih činjenica ne može da povuče iskaz sastavljen od institucionalne činjenice, a da se ne doda bar jedno konstitutivno pravilo". Nisam sasvim siguran da je ovo poslednje istina, ali sam sklon da to verujem; bar je u skladu sa Činjenicom o gore pomenutom procesu izvođenja. Sada smo u situaciji da vidimo kako možemo da izvedemo beskonačan broj ovakvih dokaza. Razmotrite sledeći prilično različit primer. Na svojoj smo polovini sedmoga ininga i ja uveliko napredujem ka drugoj bazi. Bacač lopte se zavrti a onda ispaljuje loptu do zaklona za kratko zaustavljanje, i ja sam izvučen dobrih 10 stopa niz liniju. Sudija dovikuje: „Napolje!" Ja se, međutim, kao pozitivista, držim svog uverenja. Sudija mi kaže da se vratim u zaklon za one koji ne učestvuju u igri. Ja mu dokazujem da je nemoguće izvesti „treba" iz „jeste". Ni jedan skup opisnih tvrdnji koji opisuju činjenično stanje, kažem, ne povlači za sobom bilo kakav vrednosni sud u smislu da moram ili da treba da napustim teren. „Ne mogu se vršiti vrednovanja samo na osnovu činjenica. Neophodna je i vrednosna velika premisa." Prema tome, vraćam se i ostajem na drugoj bazi (sve dok me, neminovno je, po kratkom postupku ne uklone sa terena). Mislim da svi smatraju
OOVORN1 ČINOVI
279
kako su moje tvrdnje bile ovde naopakc, i to naopakc u smislu logički besmislene. Naravno da je moguće izvući „treba" iz „jeste" i premda je pokrenuti izvođenje u ovom slučaju komplikovanije nego u slučaju obećavanja, ono, u načelu nije ništa drukčije. Upuštajući se u igru bezbola, preuzimam obavezu da se pridržavam izvesnih konstitutivnih pravila. Sada smo u stanju da vidimo kako je tautologija da neko treba da održi svoja obećanja samo jedna iz klase sličnih tautologija koje se odnose na institucionalizovane oblike obaveze. Na primer, izreka „Ne treba krasti" može se razumeti (mada nema potrebe) kao da tvrdi da priznati nešto za tuđe vlasništvo nužno podrazumeva priznanje da on ima pravo da ga proda. To je konstitutivno pravilo institucije privatne svojine9. „Ne treba lagati" može se protumačiti kao da kaže da tvrditi nešto nužno podrazumeva preuzimanje obaveze da se govori istinito. Još jedno konstitutivno pravilo! „Treba vraćati dugove" može se protumačiti kao da kaže da nešto što je priznato kao dug mora nužno da se prizna i kao obaveza da će biti plaćeno. Naravno, da ponovimo, postoje i drugi načini da se protumače ove rečenice a koji neće tvrdnju izraženu u njihovom izricanju pretvoriti u tautologiju. Lako je videti kako će sva ova načela stvoriti protivprimer tezi da je nemoguće izvesti „treba" iz „jeste". 9 Prudon (Proudhon) je rekao: „Svojina je krađa", Ukoliko pokušamo da ovo protumačimo kao internu pnnicdl'u. cm.i nema smisla. Izrečena je kao primedba spolja, koja tnbl da napadne i odbitci ustanovu lične svojine. Ona svoj izgled i snagu paradoksa crpe konMcći termine koji su svojstveni inslituciji kako bi napala lu istu instituciju. Stojeći na palubi nekih institucija, moguće je petljali izvesnim konstiruiivnun pravilima, pa čak i neke druge institucije bacili u more. Ali, može li čovek da zavitla we institucije preko palube (kako bi možda izbegao okolnosti u kojima će morati da izvede ..treba" iz ,jeste")? Ne može. ukoliko hoće cia i dalje uprainj.iva one oblike ponašanja koje smatramo tipično ljudskim. Pretpostavimo da je Prudon dodao (i pokusan da se drži tog pravila u životu): „Istina je laž; brak je ncversrvo; jezik je nekomunikativan; zakon je zločin, itd.", sa svim mogućim institucijama.
2go
DŽON SERL
Moji okvirni zaključci su, prema tome, sledeći: 1. Klasična slika ne uspeva da objasni institucinalnc činjenice. 2. Institucionalne činjenice postoje unutar sistema konstitutivnih pravila. 3. Neki sistemi konstitutivnih pravila podrazumevaju obaveze, oprcdeljenja i odgovornosti. 4. Unutar nekih od ovih sistema, možemo izvesti „treba" iz „jeste" po ugledu na prvo izvođenje. Uz ovakve zaključke vraćamo se sada pitanju kojim sam i otpočeo ovaj odeljak: kako me moje iznošenje činjenice o čoveku, kao što je činjenica da je dao obećanje, opredeljuje za gledište o tome šta čovek treba da uradi? Mogli bismo otpočeti odgovor na ovo pitanje rekavši da je za mene tvrđenje jedne ovakve institucionalne činjenice gotovo što i uvođenje konstitutivnog pravila te iste institucije. I upravo ta pravila daju smisao reci „obećanje". Ali ta su pravila takva da opredelivši se za gledište da je Džons nešto obećao podrazumeva i da moram da se opredelim i šta on treba da uradi, bar kad je u pitanju obaveza koju je preuzeo obećavanjem. Ako baš hoćete, pokazali smo da je „obećavanje" vrednosna reč, pošto smo pokazali da je pojam obećavanja logički povezan sa vrednosnim pojmom obaveze, ali pošto je on takode i čisto „opisan" (jer je pitanje objektivne Činjenice da li je neko nešto obećao ili nije), mi smo u stvari pokazali da je takvo razlikovanje potrebno iz osnova preispitati. Navodna razlika između opisnih i vrednosnih iskaza u stvari je spoj bar dveju razlika. S jedne strane, postoji razlika između raznovrsnih ilokutornih činova; s tim što jedna porodica ilokutornih činova uključuje vrednovanja, a druga - opise. S druge strane, postoji razlika između izričaja koji sadrže objektivno odlučive tvrdnje u pogledu njihove istinitosti ili neistinitosti i onih koje sadrže tvrdnje koje nisu objektivno odlučive već su 'stvar lične odluke' odnosno 'stvar ličnog uvercnja".
GOVORNI ČINOVI
281
Pretpostavili smo da ova prva razlika jeste (mora biti) samo poseban slučaj ove druge, te da ukoliko nešto ima ilokutornu snagu vrednovanja, ono ne može slediti iz Činjeničnih premisa. Ako sam u pravu, onda je navodna razlika između opisnih i vrednosnih izričaja korisna samo kao razlika između dve vrste ilokutornih snaga, opisivanja i procenjivanja, a nije čak ni tu od velike koristi pošto su, ako strogo upotrebljavamo ove termine, oni samo dve medu stotinama vrsta ilokutornih snaga; a izričaji rečenica u obliku 5 - „Džons treba da plati Smitu pet dolara" - karakteristično neće spadati ni u jednu od ovih dveju klasa. Ali kako se sve ovo odražava na filozofiju morala? Bar ovoliko: često se tvrdi da nijedan etički iskaz ne može nikada da sledi iz skupa Činjeničnih iskaza. Razlog za ovo je, navodno, to što su etički iskazi potklasa vrednosnih iskaza, te nijedan vrednosni iskaz ne može da sledi iz niza činjeničnih iskaza. Naturalistička pogreška primenjena na etiku samo je poseban slučaj opšte naturalističke pogreške. Tvrdio sam daje opšta tvrdnja kako je nemoguće izvući vrednosne iz opisnih iskaza - neistinita. A nisam tvrdio, pa čak ni razmotrio, stav da se specifično etički odnosno moralni iskazi ne mogu izvoditi iz činjeničnih iskaza. Međutim, iz mog objašnjenja u stvari sledi da, ukoliko treba dokazati tu specijalnu tvrdnju, treba je dokazati na nezavisnim razlozima, a ne može se dokazati na osnovu opšte tvrdnje, pošto je - ukoliko je moja analiza ispravna - opšta tvrdnja lažna. Uzgred, smatram da obaveza da se održi obećanje verovatno nema nužnu povezanost sa moralom. Često se tvrdi da je obaveza da se održi obećanje paradigmatičan slučaj moralne obaveze. Ali razmotrite sledeću, veoma raširenu vrstu primera. Obećavam da ću doći na vašu zabavu. Međutim, te večeri mi se jednostavno ne ide. Naravno, da treba da idem; konačno, obećao sam i nemam valjano opravdanje za izostanak. Ipak,
282
D 2 O N
SERL
ne odlazim. Jesam li nemoralan? Komotan, bez sumnje. Da je bilo izuzetno važno da odem, onda bi moglo biti nemoralno da ostanem kod kuće. Ali, u tom slučaju bi nemoralnost proistekla iz važnosti moga odlaska a ne neposredno iz obaveze koju sam preuzeo obećavanjem. 8.3. Primedbe i odgovori Čitalac koji nije upoznat sa filozofskom kontroverzom koja okružuje ovaj problem može steći utisak da su tvrdnje koje smo izneli u odeljku 8.1. bezazlene i dovoljno očigledne. Pa ipak, nema tvrdnje u ovoj knjizi koja će izazvati i koja je izazvala tolike kontroverze kao izvođenje u tom odeljku. Objavljene kritike ovoga izvođenja mogu se podcliti u dve kategorije. One koje su napale ceteris paribus pretpostavku i one koje su napale navodnu logičku vezu između obećavanja, obaveze i „treba". Prvi skup sam zaobišao isključivši iz razmatranja unutar dokaza različite vrste elemenata kojima je ceteris paribus pretpostavka po svojoj strukturi trebalo da se pozabavi. Drugi skup zadire u samu srž problematike o kojoj je reč i zaslužuje podrobnije razmatranje. Ove primedbe na izvođenje otkrivaju mnoge probleme, ne samo u filozofiji jezika već i šire. U ovome što sledi, izložiću i odgovoriti u dijaloškom obliku na ono što smatram da su najiskrenije primedbe upućene ovom dokazu. Prva primedba: Čitavo izlaganje implicitno sadrži izvestan konzervativizam. Kao da kažete daje logički nedosledno da bilo ko misli kako uopšte ne treba držati obećanje, odnosno da je rdava i sama institucija obećavanja. Odgovor: Ovakva primedba je u stvari neshvatanje Čitavog dokaza, štaviše, nerazumevanje čitave knjige. Savršeno je u skladu sa mojim objašnjenjem da neko
GOVORNI ČINOVI
283
tvrdi: „Nikada ne treba održati obećanja". Pretpostavimo, na primer, da anarhistički nihilista tvrdi da obećanje nikada ne treba održati jer, na primer, neprikladna briga oko obaveza ometa samoispunjenje. Ovakav argumenat može biti luckast ali nije logički besmislen, bar kad je u pitanju moje objašnjenje. Da bismo razumeli ovu tvrdnju, potrebno nam je da napravimo razliku između onoga što je stvarno i onoga što je svojstveno instituciji obećanja. Svojstveno je pojmu obećavanja da obećavanjem subjekt preuzima obavezu da nešto učini. Ali, da li je čitava institucija obećavanja dobra ili rdava, i da li su obaveze preuzete obećavanjem prevladane drugim spoljnim sadržajima, pitanja su koja su strana samoj instituciji. Nihilistički argument koji smo malopre pomenuli predstavlja jednostavno napad spolja na instituciju obećavanja. Naime, on kaže da je obaveza da se održi obećanje uvek prevladana zbog navodno rđavog karaktera same institucije. Ali, on ne poriče da obećanja obavezuju, već samo insistira na tome da obaveze ne treba izvršavati zbog spoljnjeg elementa „samoispunjenja". Ništa u mom objašnjenju ne obavezuje na konzervativno gledište da su institucije logički neosporive odnosno na gledište da subjekt treba da odobrava ili ne odobrava ovu ili onu instituciju. Poenta je samo u tome da kada se neko uputi u određenu institucionalnu aktivnost uvodeći pri tome pravila institucije, onda se on neminovno opredeljuje za takav i takav način, bez obzira da li povoljno ili nepovoljno gleda na tu instituciju. U slučaju jezičkih institucija, kao stoje obećavanje (ili izricanje tvrdnji) ozbiljni izričaji reci opredeljuju subjekt na način određen značenjem reci. U izvesnim izricanjima u prvom licu, izričaj znači preuzimanje obaveze. U izvesnim izricanjima u trećem licu, izričaj je izveštaj o preuzetoj obavezi. Druga primedba: Odgovor na prvu primedbu sugeriše sledeći reduetio ad absurdum. Prema takvom
284
DŽON SERL
objašnjenju, svaka institucija može arbitrarno da obaveže bilo koga, zavisno samo koliko neko arbitrarno odluči da ustanovi tu instituciju. Odgovor: Ova se primedba zasniva na netačnom poimanju obaveza koje nije implicirano ovde datim objašnjenjem. Pojam obaveze blisko je povezan sa pojmom prihvatanja, priznavanja, preuzimanja, itd., obaveza na takav način da se pojam obaveze suštinski zasnuje kao ugovorni pojam 10 . Pretpostavimo da meni potpuno nepoznata grupa ljudi u Australiji ustanovi 'pravilo' kojim se ja 'obavezujem' da ću im plaćati sto dolara nedeljno. Ukoliko nisam nekako uvučen u taj početni dogovor, njihovi zahtevi su nerazumni. Ne može bilo kakva proizvoljna odluka A"-a da stavi K-a u obavezu. Treća primedba: Sada počinje da polako biva jasno kako je početna vrednosna odluka u stvari odluka da se prihvati ili odbaci institucija obećavanja. Po vašem objašnjenju, čim neko ozbiljno upotrebi reč „obećanje", on se obavezuje na takav i takav način. Što samo pokazuje da je vrednosna premisa \a. To pokazuje da je [a. u stvari suštinski moralno načelo. Odgovor: Ova primedba počinje da se približava srži čitave materije. \a. je zaista ključna premisa, jer upravo nas ona odvodi od sirovog do institucionalnog nivoa, nivoa koji sadrži obaveze. Ali njeno 'prihvatanje7 je sasvim različito od odluke da prihvatimo izvesno moralno načelo. \a. iskazuje činjenicu o značenju opisne reci „obećanje". Štaviše, svako ko koristi tu reč u ozbiljnom doslovnom govoru obavezuje se njenim logičkim posledicama koje uključuju i obavezivanjc. I u tom smislu nema ničeg posebnog sa obećanjima; slična pravila su ugrađena u stavove, upozorenja, savete, izveštaje, a možda i naređenja. Ovde stavljani pod znak pitanja određen model opisivanja jezičkih 1(1 Uportrdi E J . Ummon: Mornl Dilemmas", Phihsaphical Reviev.-, l%2.
GOVORNI ČINOVI
285
činjenica. Prema tom modelu, jednom kad ste opisali činjenice u bilo kojoj situaciji, pitanje svih 'procena' je i dalje apsolutno otvoreno. Naime, hoću da tvrdim kako u slučaju izvesnih institucionalnih činjenica, procene koje obuhvataju obaveze, opredeljenja i odgovornosti nisu više potpuno otvorene, jer iskaz o institucionalnim činjenicama uključuje i ove pojmove. Silno me očarava činjenica da autori, koji su inače „anti-naturalisti", kad o tome razmišljaju, prećutno prihvataju izvođenje vrednosnog iz opisnog, upražnjavajući filozofiju i ne obraćajući pažnju na svoju ideologiju. Razmotrimo sledeće pasuse iz R.M. Hera (Hare): 1 1 „Ako neko kaže da je neka stvar crvena, on se opredelio (moje podvlačenje) za gledište da će bilo šta drugo što je u relevantnim vidovima slično toj stvari biti isto tako crveno." Her takođe kaže 12 da se taj neko opredelio „da to zove crvenim" (moje podvlačenje); i da je to opredeljenje isključivo proisteklo iz značenja odgovarajućih reči. Ostavljaiući po strani pitanje da li je ono što Her govori istina 3 , ono je istog oblika kao i moj argument. I ja kažem da ukoliko neko obeća, onda se on obavezuje da učini ono što je obećao, a to isključivo proističe iz značenja „obećanja". Jedina važna razlika između ovih dveju teza jeste što je u Hcrovom primeru reč o obavezivanju u pogledu budućeg jezičkog ponašanja. U mom, opredeljenje nije svedeno na jezičko ponašanje. Po ovoj strukturi, oni su istovetni. Ali, pretpostavimo da neko može da pokaže kako nisu isti. Vrlo dobro, onda ću ja svoje izvođenje obaviti na sledećem primeru. „On je to nazvao crvenim" jeste neposredni činjenični iskaz (kao, na primer, „on je obećao"). „On se opredcljuje da izvrši određeni čin" jeste vrednosno postoje opredeljc11 R.M. Hare: Freedom and Reason, Oxford, 1V63, sir, I I . 12 Ikid. str. 15. 13 Ne bi bilo inslinito u svojoj jačoj verziji na str. 15. ć o v e k može da neki prcilmei nazove crvenim a da ništa ne ka*e o sledećom crvenom predmetu koji ugleda.
286
DŽON SERI
nje {iako šire) član iste porodice kao i obavezivanje. Otuda je upravo sama teza iz Herovog primera da vrednosni slede iz opisnih iskaza. Hera uznemirava ono što on smatra tvrdnjom da tautologije dovode do obaveza14. Ali on, izgleda, previđa da su tautologije hipotetički stavovi i da otuda one same po sebi ne dovode do bilo kakvih obavezivanja. One kažu, na primer, „Ako on to nazove crvenim, onda se on opredelio". Stoga nam je potrebna empirijska premisa: „on je to nazvao crvenim" da bismo stigli do zaključka: „On se opredelio". Niko ne tvrdi da tautologije 'propisuju' ponašanje kategorički, već samo uslovno, shodno nekoj institucionalnoj činjenici (kao što to ilustruje Herov primer). U odgovoru na ovu stavku, može se reći da Her pod „opredeljenjem" podrazumcva to da govornik koji se ne pridržava ovih opredeljenja protivreci sam sebi. I tako su opredeljenja zasnovana 'opisno'. Ali to samo čitavo pitanje vraća korak unazad. Zašto bi se govornik uopšte bavio time da li njegovi iskazi protivreče sami sebi? A odgovor je jasan: svojstveno je pojmu iskaza (opisna reč) da je samo-protivrečnost (opisna reč) mana (vrednosna reč). To znači da se onaj koji tvrdi opredelio {ceteris paribus) da izbegne protivrečenjc samom sebi. Ne odlučuje najpre subjekt da produkuje iskaze, a tek potom donosi posebnu vrednosnu odluku da će oni biti bolji ako ne protivreče sami sebi. Stoga smo i dalje na stanovištu da su opredeljenja suštinski uključena u činjenice. Četvrta primedba: Odgovor na treću primedbu u stvari premašuje sopstveni cilj. Vašim izvođenjem jedino ste pokazali daje „obećati" (i bez sumnje „tvrditi", „opisati") u stvari vrednosna reč. Možda je korisno istaći da su neki pojmovi koje smo ranije smatrali opisnim u stvari vrednosni; ali tako se ne prevazilazi 14 ..The promiNing game". Revtte Inlernatinnale ite Phitnsophie, 1VM. str. 403 i dalje.
GOVORNI ČINOVI
287
opisno-vrcdnosni jaz. Pošto pokažemo da je 2 vrednosno, iz toga uistinu sledi samo to da \a. mora biti vrednosno, s obzirom da su opisne premise 1 i \b. nedovoljne da povuku i 2. Odgovor: Nemamo nikakvog nezavisnog razloga da 2 nazovemo vrednosnim, osim činjenice da ono povlači i vrednosnu tvrdnju 3. Tako sada teza da opisi ne mogu da povuku vrednovanja postaje trivijalna, jer će kriterij da li je ili ne izvestan iskaz opisan biti: obuhvata li on ili ne nešto vrednosno. Ali, ako nema nezavisno ustanovljenih klasa opisnih i vrednosnih iskaza o kojima možemo zatim otkriti da članovi prethodne povlače ili ne članove ove druge, naša definicija opisnog uključiće i „ne obuhvata bilo kakve vrednosne tvrdnje", a to će našu tezu učiniti trivijalnom. 2 je intuitivno neposredan činjenični iskaz. Ukoliko nas naša lingvistička teorija prisiljava da to poreknemo i da tvrdimo kako je posredi subjektivno vrednovanje, onda sa tom teorijom nešto nije u redu. Peta primedba: Četvrtu primedbu treba samo preformulisati. Stvar je u tome da reći kao Što je „obećanje" imaju i svoj vrednosni i svoj opisni smisao. U opisnom smislu (smisao 1), „obećati" znači jednostavno reći određene reci. U vrednosnom smislu (smisao 2) „obećati" znači preuzeti obavezu. Dakle, ukoliko je \a. uistinu opisno, onda čitav naš prelaz sa 1 na 2 dokazuje jedino to da je Džons izvršio obećanje u smislu 1; a da bi se sa 2 prešlo na 3, treba dokazati da je dao obećanje u smislu 2, a to zahteva dodatnu vrednosnu premisu. Ukratko, postoji jednostavna pogreška dvosmislenosti kad je reč o „obećati". Dokazujete da je Džons dao obećanje u smislu 1, a potom pretpostavljate da ste dokazali da je dao obećanje u smislu 2, netačno pretpostavivši da su ova dva smisla ista. Razlika između smisla 2 i smisla 1 jeste razlika između oprcdcljenog
288
DŽON SERL
učesnika i neutralnog posmatrača. Stoga je i neophodno, i od ključne važnosti, praviti ovu razliku između opredeljenog učesnika i neutralnog posmatrača, jer samo neutralni posmatrač daje prave činjenične odnosno opisne iskaze. Čim protumačite reč „obećanje" sa stanovišta opredeljcnog učesnika, prećutno ste skliznuli u vrednovanje, ali dokle god to ne učinite, dokazivanje neće funkcionisati. Zaista, ne bi trebalo pretpostaviti da se svaka reč javlja već obeležena kao vrednosna ili opisna. Neke na izgled opisne reci mogu imati vrednosni smisao, kao kod smisla 2 „obećanja", ali i opisan smisao. Samo kod smisla 1 „obećanja", smisao je čisto opisan. Odgovor: Ne postoji smisao 1. To jest, nema doslovnog značenja „obećanja" po kojem ono jedino znači izricanje određenih reci. Štaviše, „obećanje" označava govorne činove koji se karakteristično vrše izricanjem određenih reci. Ali „obećanje" nije leksički dvosmisleno, s tim da jednom znači izricanje reci a drugi put preuzimanje obaveza. Navedeni prigovor pokušava da pruži smisao obećanja u okviru kojeg će iskaz „obećao je" tvrditi sirovu a ne institucionalnu činjenicu; no takav smisao ne postoji. Rezonovanje u okviru ovog prigovora isto je kao i u okviru 4. Sastoji se od uvođenja klasičnog modela, s tim što se dovodi u pitanje upravo taj klasični model. Pokušaću da ovo još malo razradim. Jezičke činjenice, onakve kako su date u jezičkim karakterizacijama, nameću ograničenja svakoj lingvističkoj teoriji. U najmanju ruku, teorija mora biti saglasna činjenicama; isto tako, prihvatljiva teorija mora da obrazloži ili objasni Činjenice. U sadašnjem primeru, sledeće lingvističke karakterizacije tvrde izvesne činjenice: L. Tvrđenje u obliku „X je dao obećanje" tvrđi jednu objektivnu činjenicu i nije, osim u graničnim slučajevima, subjektivno niti je stvar ličnog uverenja.
GOVORNI OlNOVI
289
2. Po definiciji, obećanje je preuzimanje obaveze odnosno opredcljenjc, itd., da se nešto učini. 3. Rečenica u obliku „X je obećao" nije leksički dvosmislena u pravcu ,,X je izrekao neke reci" i ,,Xje zaista obećao". „Obećati" nije na taj način homonimno. 4. Obećavanje se tipično vrši tako Što se izreknu određeni izrazi u izvesnim kontekstima i sa izvesnim namerama. 5. Tvrđenje u obliku ,,X )c preuzeo obavezu" jeste vrednosno, pošto takvo tvrđenje vrši predikaciju takozvanog vrednosnog pojma, obligacije. Saglasnost sa ovim činjenicama predstavlja uslov adekvatnosti bilo koje lingvističke teorije koja teži da se pozabavi ovom oblašću. Primedba 4 je saglasna sa iskazom 1, Primedba 5 uspeva da „zagladi" ovu poentu time Stoje nesaglasna sa iskazom 3. Oba ova manevra motivisana su ncuspehom klasičnog modela da objasni 1 i 2 zajedno kada je dato 5. Gotovo sve ove primedbe na naše dokazivanje sastoje se od napora da se poreknu jedna ili više ovakvih jezičkih karakterizacija. Primedba koja je upravo upućena (5) jeste pokušaj da se uvede smisao „obećanja", u okviru kojeg obećanje nije preuzimanje obaveze, već je potpuno definisano u kontekstu iskaza 4. Ali ne postoji takav doslovni smisao. Navedeni ste na takav potez jer vaša teorija ne može da uklopi i činjenicu da obećanje obavezuje i činjenicu da je neko uistinu dao obećanje. Šesta primedba: Dakle, još me niste uverili, pa da još jednom pokušamo. Čini mi se da ne cenite dovoljno moje razlikovanje opredeljenog učesnika i neutralnog posmatrača. Doduše, mogu da se složim sa vama da čim doslovno i bez rezerve upotrebimo reč „obećanje", na scenu stupa vrednosni element, jer doslovnom i bezrezervnom upotrebom te reci opredelili smo se za instituciju obećanja. No to uključuje vrednovanje tako da čim specifikujemo koja je od onih prethodnih
29()
DŽON SERL
upotreba doslovna i opredeljena, možemo vidcti da je u stvari vrednosna. Odgovor: U izvesnom smislu, ovde navodite moj argument kao da je on primedba koja me pobija. Kada reć upotrebimo doslovno i bez rezerve, zaista se oprcdeljujemo za logička svojstva te reći. U slučaju obećanja, kada tvrdimo „On je obećao", oprcdeljujemo se za stav da je on preuzeo obavezu. Na doslovce isti način, kada upotrebimo reč „trougao" opredeljujemo se za njena logička svojstva. Pa tako, kada kažemo, na primer, „A" je trougao", opredeljujemo se za stav da X ima tri strane. A činjenica da oprcdcljivanje u prvom licu uključuje i pojam obavezivanja, pokazuje da smo u stanju da iz nje izvedemo 'vrednosni' zaključak; ali ne pokazuje ni da postoji bilo šta subjektivno (nešto što je stvar ličnog uverenja, a ne stvar činjenice, odnosno nešto što je stvar moralne odluke) u iskazu „On je obećao", kao što ni činjenica da iskaz „X je trougao" ima logičke posledice, ne pokazuje da postoji moralna odluka u opredeljenoj upotrebi reći „trougao". Mislim da je razlog zašto ste ovde zbunjeni jednostavno sledeći: postoje dva korenito različita načina tumačenja fraze „opredelite se za (prihvatiti) instituciju obećavanja". U izvesnom smislu to znači nešto kao (a) „preuzeti da se reč 'obećanje' koristi u skladu sa njenim doslovnim značenjem, koje je doslovno značenje određeno konstitutivnim pravilima svojstvenim toj instituciji". A sasvim različit način da se protumači ova fraza jeste uzeti da ona znači (b) „založiti se za ovu instituciju kao dobru i prihvatljivu". Dakle, kada doslovno tvrdim da je neko dao obećanje, ja se zaista opredcljujem za instituciju u smislu (a); štaviše, izvođenje je moguće upravo zato što me ovo doslovno značenje i navodi na takvo oprcdcljenje. AH ja se ne opredeljujem za smisao (b). Sasvim je moguće da neko ko se gnuša institucije obećavanja kaže sasvim doslovno „Džons je obećao",
GOVORNI ČINOVI
291
te se tako opredeljuje za gledište da je Džons preuzeo obavezu. Smisao (b) opredeljivanja uistinu je stvar ličnog uverenja (bar što se tiče trenutne rasprave), ali nema ničeg subjektivnog u iskazima koji koriste opredeljivanje u smislu (a). Da bismo ovo razjasnili, zapazićemo kako sasvim ista razlika važi za geometriju. Neko ko smatra da je čitavo izučavanje geometrije i njen predmet rdav, ipak se opredeljuje za logičke posledice „X je trougao", kada tvrdi „A'je trougao". Ni u jednom slučaju ne postoji ništa vrednosno - u smislu subjektivnosti - u vezi ovakvog opredeljivanja. I ,,On je obećao" i „A'je trougao" jesu činjenični iskazi. (Naravno, logički je moguće da ljudi pokušaju da obesnaže obećanje - ili geometriju - koristeći reci na nepovezan način, ali to u oba slučaja nije od značaja za valjanost ovog izvođenja.) Dakle, kad kažete da na scenu stupa vrednosni element, kada doslovno i bez rezerve okarakterišemo nešto kao obećanje, to može da znači jedno od dveju stvari; ili: 1. Iskaz „On je obećao", dat doslovno i bezrezervno, povlači za sobom iskaz „On je preuzeo obavezu"; ili 2. Iskaz „On je obećao" uvek je subjektivan ili stvar ličnog uverenja, jer dati ga podrazumeva uvcrenje da je institucija obećavanja dobra stvar. U prvom slučaju, ono što kažete je zaista tačno i uistinu je ključna stavka moga argumenta, a počiva na malopredašnjem tumačenju (a). Ali, ukoliko je ono što mislite izraženo drugom tvrdnjom, koja se zasniva na tumačenju (b), onda je to što ste rekli očigledno lažno. Očigledno je lažno i da je ,.On je obećao" subjektivno i stvar ličnog uverenja, a neistinito je i to da kad želite da bezrezervno kažete „On je obećao", morate misliti da je institucija obećavanja dobra stvar.
292
DŽON SERL
U klasičnoj teoriji 'vrednosnih' sudova postoje dva elementa: jedan, priznavanje klase sudova za koje se intuitivno oseća da su vrednosni (na nesreću ispostavlja se da je ovo veoma raznorodna klasa); i drugo, teorija da svi takvi sudovi moraju biti subjektivni ili stvar ličnog uverenja. Ja ne dovodim u pitanje prvu polovinu ovoga; mislim da postoje bar izvesne paradigme vrednosnih izričaja, te sam sklon da se složim sa ortodoksnim teoretičarima da je i „ O n je pod obavezom" jedna od njih. Ali ono što dovodim u pitanje jeste druga polovina, teorija da svaki član ove klase mora biti subjektivan i da nijedan činjenični odnosno objektivni sud ne može da povlači bilo kojeg člana ove klase. Sedma primedba: I dalje nisam uveren. Zašto ne bih mogao da govorim u distanciranom antropološkom smislu? Za mene je očigledno da neko može da kaže .,On je o b e ć a o " , misleći otprilike „on je dao ono Sto oni - ljudi ovog anglosaksonskog plemena - zovu obećanje". I to je taj čisto opisni smisao obećanja koji ne podrazumeva nikakvo opredeljivanjc za vrednosne iskaze. Tako da kada pravim razliku između opredeljcnog učesnika i neutralnog posmatrača, pokušavam da izrazim upravo ovo antropološko stanovište. Odgovor: Naravno, možete govoriti oratio obliqua i tako izbeći opredeljenost da direktno govorite. Mogu se čak koristiti oblici govora namenjeni normalnom govoru a ipak govoriti prikrivenim oratio obliqua ili onim što ste nazvali 'distancirani antropološki smisao'. Ali obratite pažnju da je to uistinu sasvim irelevantno i da ne pokazuje kako su posredi različiti smislovi reći, niti da je originalni iskaz prikriveno vrednovanje. Jer, primetićete, da je to isto moguće učiniti sa bilo kojom drugom reči. Moguće je zauzeti distanciran antropološki stav prema geometriji, a skeptičan antropolog sa neke druge planete mogao bi takode da zauzme takav
GOVORNI ČINOVI
293
stav 15 . Kada kaže „A" je trougao" ne mora misliti ništa više nego „X je ono što oni, Anglosaksonci, zovu trougao"; ali to ne dokazuje da postoje dva smisla „tTOUgla", opredeljujući, odnosno vrednosni smisao, i distancirani, odnosno opisni smisao. Niti to dokazuje da je Euklid bio prikriveni moralista zato što njegovi dokazi zahtevaju 'opredeljujuće' korišćenje izraza koje upotrebljava. Činjenica da se prema svemu može zauzeti distanciran stav nevažna je za valjanost deduktivnih argumenata koji podrazumevaju opredeljujuću upotrebu izabranih reci. Da je zaista valjana primedba izvođenju u odeljku 8.1. kada se kaže da reinterpretacijom reci u distanciranom antropološkom smislu možemo da dobijemo netačan argument, onda bi ta ista primedba obesnažila sve moguće deduktivne argumente, pošto svaki valjani argument počiva na opredeljujućem javljanju izraza koji su ključni za ovakvo izvođenje. No, ova primedba jedina kaže da za bilo koji deduktivni argument možete da konstruišete i naporedni argument u oratio obliqua, iz kojeg se ne može valjano izvesti zaključak o originalnom argumentu. Pa šta! Ovakva činjenica uopšte ne može da utiče na valjanost bilo kojeg originalnog argumenta. Moj argument - kao i svaki drugi valjani argument - zahteva ozbiljno, doslovno, ne oratio ohliqua javljanje ključnih reci koje sadrži. Činjenica da postoje druga moguća ne-ozbiljna javljanja ovih reći potpuno je irelevantna. Od svih argumenata koji su korišćeni protiv prvobitnog dokaza, argument iz antropologije je najrašireniji16 i najslabiji. On ima sledeću strukturu: uzmite bilo koje valjano izvođenje zaključka iz premisa. Uzmite 15 Primetićete, uzgred, da antropolozi govore n religijama na dodođ način: na primer, ..Postoje dva boga, od kojih je bog kiSe važniji jer on stvara kiSu". Ovo ne pokazuje da postoje r.i/liiiiH značenja hilo koje upotrebljive reći. lo samo pokazuje da je u UVMUiU kontekstima moguće govorili oratut oblU/ua, a da se pri tome ne korete oblici orati'i iihhi/uu 16 Uprkos činjenici da je o lome bilo reci i da se na to odgovorilo u prvobitnom izlaganju. Uporcdi J.R. Searle, op.cit. str. 51 i 52.
D Z O N SERl
294
-
potom bilo koju ključnu reč R u premisama, pa neka je to „obećanje", „trougao", „crven", bilo koju reč ključnu za argument. Re interpret i raj te R tako da ona više ne znači R već znači, na primer, „ono što neko drugi naziva Ru. A sada ponovo napišite izvođenje tako rcinterpretiranom R i vidite je li vaša tvrdnja i dalje valjana. Svi su izgledi da nije; ali ako jeste, nastavite da ponavljate istu proceduru samo sa drugim recima, sve dok ne dobijete verziju u kojoj više nije valjana. Zaključak: Sve vreme izvođenja nije bilo valjano. Činjenica da kritičari ovakvog izvođenja stalno i nanovo ističu argument, koji bi, da je valjan, mogao da ugrozi sva valjana izvođenja samo je ilustrativna za ironiju pomenutu na početku ovoga poglavlja. Nagon da se ponovo u jezik učita metafizička razlika između Činjenice i Vrednosti kao teza o valjanim logičkim sledovima mora neminovno da se suoči sa svojim protivmerama, jer upotreba jezika je svuda prožeta činjenicama o prihvaćenim opredeljenjima, preuzetim obavezama, iznetim uverljivim argumentima, itd. Suočeni sa ovakvim protivprimerima, često smo prevladani snažnim iskušenjem da reinterpretiramo terminologiju tih protivprimera u ,.opisnom" smislu, da prihvatimo „distancirano antropološko stanovište". Ali cena toga je da reci više ne znače ono što inače znače, a cena uistinu dosledne primene „distanciranog antropološkog stanovišta" bila bi ukidanje svake valjanosti i logičke doslednosti. Pokušaj da se izbegnu protivprimeri i da se nedoslednost ispravi odstupanjem od opredeljene upotrebe reci motivisan je željom da se držimo teze, ma šta se desilo. Ali izbegavanjc opredeljene upotrebe reci neminovno vodi ka konačnom izbegavanju samog jezika, jer govorenje jezika - što je i glavna tema ove knjige - sastoji se od izvršenja jezičkih činova shodno određenim pravilima, a nemoguće je odvajati te govorne činove od opredeljenja
koja
su
njihovi
suštinski suštinski delovi.
1. Frih From; BEKSTVO OD SLOBODE 2. Lešek Kolakovski: FILOZOFSKI ESEJI 3. Pjer Frankastel: UMETNOST I TEHNIKA 4. Sergej M. AjzenStajn: MONTAŽA ATRAKCIJA 5. ČOVEK DANAS, zbornik ogleda 6. H. Rajhenbah: RAĐANJE NAUČNE FILOZOFIJE 7. Nikola Milosević; ANTROPOLOŠKI ESEJI 8. Suzuki, From: ZEN BUDIZAM 1 PSIHOANALIZA 9. Norbcrt Viner: KIBERNETIKA I DRUŠTVO 10. Rože Kajoa: IGRE I LJUDI 11. Dejvid Risman: USAMUENA GOMILA 12. Klod Levi-Stros: DIVUA MISAO 13. Bertoli Brecht: DIJALEKTIKA U TEATRU 14. M. Friehand: ETIČKA MISAO MLADOG MARKSA 15. Ernst Bloch; TUB1NGENSKI UVOD U FILOZOFIJU 16. Roman Jukobson: LINGVISTIKA I POETIKA 17. M. Bahlin: PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG IH. Adam Šaf; MARKSIZAM I LJUDSKA JEDINKA 19- Teodor Adorno; FILOZOFIJA NOVE MUZIKE 20. Karl Manhajm: IDEOLOGIJA I UTOPIJA 21- Zan Pijaže: PSIHOLOGIJA INTELIGENCIJE 22. Jovan Hristić: OBLICI MODERNE KNJIŽEVNOSTI 23. Sreten Mari«?; GLASNICI APOKALIPSE 24. F. de Sosir: OPŠTA LINGVISTIKA 25. Ž. P. Sam: EGZISTENCIJALIZAM I MARKSIZAM 26. Luj Altise: ZA MARKSA 27. R. Bari: KNJIŽEVNOST. MITOLOGIJA. SEMIOLOGIJA 28. Žan Pijaže; MUDROST I ZABLUDE FILOZOFIJE 29. Fung Ju-Lan; ISTORIJA KINESKE FILOZOFIJE 30. MiSel Fuko: RIJEČI I STVARI 31. Noam Čomski: GRAMATIKA i UM 32. D. Bom: UZROČNOST I SLUČAJNOST U SAVREMENOJ FIZICI 33. Verner Hajzenberg: FIZIKA I METAFIZIKA 34. Ranko Bugarski: JEZIK I LINGVISTIKA 35. Boris Ejhenbaum: KNJIŽEVNOST 36. Mikel Difren: ZA ČOVEKA 37. Štetan Barker: FILOZOFIJA MATEMATIKE 38. Jan Kot: JEDENJE BOGOVA 39. P. Francastel: STUDIJE" IZ SOCIOLOGIJE UMJETNOSTI 40. Tumas Kuri: STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA 41. WalterBenjamin: ESEJI 42. Stelan Moravski; PREDMET I METODA ESTETIKE 43. Fredrik DŽejmson: MARKSIZAM I FORMA 44. Anri Lcfcvr: URBANA REVOLUCIJA 45. Pol de Man: PROBLEMI MODERNE KRITIKE 46. G. H. von Wright: OBJAŠNJENJE I RAZUMEVANJE 47- FENOMENOLOGIJA, zbornik 48. Jirgen Habermas: SAZNANJE 1 INTERES 4«. Roman Ingardcn; DO2.IVUAJ. UMETNIČKO DELO I VREDNOST 50. G. della Volpe: KRITIKA UKUSA 51. Žan Bemar: VELIČINA I ISKUŠENJA MEDICINE S . Aleksandar Kožev; KANT 53. P. Medvedev: FORMALNI METOD U NAUCI O KNJIŽEVNOSTI 54. V. E. Mejerholjd: O POZORIŠTU
55. A. R. Luna: OSNOVI NEUROPSIHOLOGIJE 56. A. N. Vajthed: NAUKA I MODERNI SVET 57. R. D. Laing: PODELJENO JA, POLITIKA DOŽIVLJAJA 58. H. L. Dreyfus: ŠTA RAČUNARI NE MOGU 59. Lav Vigotski: MIŠLJENJE I GOVOR 60. Ivan D. Ivić; ČOVEK KAO ANIMAL SYMBOLICUM 61. Nikos Pulancas: KLASE U SAVREMENOM KAPITALIZMU 62. Dušan Kecmanović: DRUŠTVENI KORJENI PSIHIJATRIJE 63. Fransoa Žakob: LOGIKA ŽIVOG 64. Theodor Adorno: ŽARGON AUTENTIČNOSTI 65. Davor Rodin: DIJALEKTIKA I FENOMENOLOGIJA 66. B. A. Uspenski: POETIKA KOMPOZICIJE, SEMIOTIKA IKONE 67. Žan Pijaže: EPISTEMOLOGIJA NAUKA O ČOVEKU 68. Ernst Bloh: EXPERIMENTUM MUNDI 69. Mihail Bahtin: MARKSIZAM I FILOZOFIJA JEZIKA 70. Mišel Fuko: ISTORIJA LUDILA U DOBA KLASICIZMA 71. SVEST I SAZNANJE, zbornik 72. MARKSISTIČKA FILOZOFIJA XX VEKA, zbornik 73. Ivan Focht: SA VREMENA ESTETIKA MUZIKE 74. Radomir Konstantinović: FILOSOFIJA PALANKE 75. Aleksandar Koare: NAUČNA REVOLUCIJA 76. Ferenc Feher: PESNIK ANTINOMIJA 77. Đuzepe Tuči: ISTORIJA INDUSTRIJSKE FILOZOFIJE 78. G. C. Argan: STUDIJE O MODERNOJ UMETNOSTI 79. Martin Hajdeger: MIŠLJENJE I PEVANJE 80. A. R. Luria: OSNOVI NEUROLINGVISTIKE 81. KarI Korš: KARL MARKS 82. Lučio Colletti: MARKSIZAM I HEGEL 83. Teodosijus Dobžanski: EVOLUCIJA ČOVEČANSTVA 84. E. D. Hirš: NAČELA TUMAČENJA 85. M. Merlo-Ponti: STRUKTURA PONAŠANJA 86. Milan Kangrga: ETIKA ILI REVOLUCIJA 87. E. Fink: OSNOVNI FENOMENI LJUDSKOG POSTOJANJA 88. Milan Kangrga: PRAKSA, VRIJEME, SVIJET 89. Ginter Anders: ZASTARELOST ČOVEKA 90. Niels Bohr: ATOMSKA FIZIKA I UUDSKO ZNANJE 91. Volfgang Keler: GEŠTALT PSIHOLOGIJA 92. Milivoj Solar: MIT O AVANGARDI I MIT O DEKADENCIJI 93. Ivan Colović: DIVU A KNJIŽEVNOST 94. Lisjen Goldman: MARKSIZAM I HUMANISTIČKE NAUKE 95. Danko Grlić: IZAZOV NEGATIVNOG 96. Žan-Pjer Šanže: NEURONSKI ČOVEK 97. Zvonko Marić: OGLED O FIZIČKOJ REALNOSTI 98. Piter i Džin Medavar: NAUKA O ŽIVOTU 99. Pjer Vilar: ZLATO I NOVAC U POVIJESTI 100. Mihail Bahtin: O ROMANU 101. NOVIJA FILOZOFIJA MATEMATIKE, zbornik 102. Miodrag Pavlović: POETIKA ŽRTVENOG OBREDA 103. Nikola Milošević: PSIHOLOGIJA ZNANJA 104. Lajonel Triling: ISKRENOST I AUTENTIČNOST 105. Ričard Rorti: KONSEKVENCE PRAGMATIZMA 106. Džon Seri: GOVORNI ČINOVI
