Džon Daning~Uknjižen za ubistvo

Džon Da​ning

UKNJI​ŽEN ZA UBI​STVO Na​slov ori​gi​na​la: John Dun​ning Bo​o​ked to Die 1992 S en​gle​skog pre​ve​la Zve​zda​na Šel​mić

Sadržaj Ne​kad i sad UKNJI​ŽEN ZA UBI​STVO KNJI​GA 1 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13.

14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. KNJI​GA 2 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30.

31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48.

49. 50. 51. 52. 53. 54. 55.

Vo​ri​ku Da​u​nin​gu, koji me je po​no​vo po​kre​nuo, i den​ver​skom esna​fu tr​go​va​ca knji​ga​ma: do​bri, ru​ž ni, zli

Nekad i Sad Uknjižen za ubistvo objavljen je kod Skribnera 23. januara 1992. To mi je bio prvi roman posle deset godina, a prethodilo mu je pet knjiga kod četiri izdavačke kuće sa dugim pauzama i odbijanjima u međuvremenu. Prvi tiraž je bio prilično mali, 6500 primeraka u tvrdom povezu, i pretpostavljao sam da će proći slično kao i svi ostali – nešto malo lokalnih aktivnosti u vreme izlaska iz štampe; možda, ako mi bogovi budu naklonjeni, drugo izdanje u još manjem tiražu, a potom spori nestanak, sve dok se knjige ne nađu u knjižarama koje drže rasprodate knji​ge. Svejedno, to je bilo u redu. Hej, bilo mi je milo što sam ponovo živ. Prošlo je jako mnogo vremena, a pisac kojeg ne objavljuju, koji većim delom te decenije nije čak ni pisao, poznaje osećanje praznine negde is​pod grud​ne ko​sti, ose​ća​nje koje se može na​zva​ti kre​a​tiv​na smrt. U to vreme držao sam knjižaru za rasprodate knjige u istočnom Denveru. Već osam godina sam se bavio svojim novim zanimanjem, bio sam trgovac polovnim i raritetnim knjigama. To, naravno, nije sasvim tačno: prosečan trgovac veoma retko naiđe na zaista raritetnu knjigu – možda i nikada. Može preturiti preko ruku stotine primeraka koji se mogu nazvati retkim, u smislu da ih ima malo, ali nije baš da zadržava dah u očekivanju da mu se na pragu pojavi Psaltir iz Beja. Izraz je skovan i očuvan prosto zato što se trgovcima sviđa. „Trgovac raritetnim knjigama“ zvuči mnogo otmenije nego izrazi „polovno“, „korišćeno“, ili bilo koji drugi koji po pravilu priziva sliku i miris prašine, iskrzanih hr​ba​ta, po​ki​da​nog po​ve​za i, naj​go​re od sve​ga, buđi. Zato dotični stavlja na firmu „raritetne“ i nada se da će mu se ove nedelje posrećiti da nađe jednu ili dve retke knjige. On ne trguje novim knjigama – ili, ako to i čini, prodaje ih ispod cene naznačene na koricama i nada se da će ih prodati sa 50 posto dobiti. Nisam nameravao da prodajem svoju knjigu u svojoj radnji: međutim, moja žena je imala neki pred​o​se​ćaj u vezi sa Uknji​ž en za ubi​stvo. – Hajde da uzmemo dvadeset pet primeraka i da ih prodajemo po punoj ceni – rekla je. Nisam mogao da poverujem sopstvenim ušima. – Pobogu, ostaće nam polovina toga i kada Halejeva kometa sledeći put

naiđe – rekao sam. No, sa njom se ne možete raspravljati kada joj tako dođe, pa smo naručili dvadeset pet primeraka mnogo pre datuma objavljivanja i na dan 23. januara smo ih lepo aranžirali, mada je meni bilo pri​lič​no ne​pri​jat​no zbog toga. Prodali smo ih preko noći, sve redom, kao čarolijom. Ali, velika iz​ne​na​đe​nja su tek pred​sto​ja​la. Sutradan sam telefonirao u Skribner da uzmem još pedeset primeraka, ali oni su već ispraznili magacin. Čitavo prvo izdanje bilo je prodato: drugo se očekivalo za nekoliko nedelja. Našao sam se u nebranom grožđu. Da, bilo je uzbudljivo i divno, ali zamislite, ja, navodno trgovac „polovnim i raritetnim knjigama“, a nisam mogao da do​đem do pr​vog iz​da​nja svog sop​stve​nog ro​ma​na. Uskoro sam čuo, iz govorkanja među knjižarima, neobične priče o trgovcima koji ih gomilaju. Vlasnici prodavnica specijalizovanih za rasprodate knjige kupovali su ih na sanduke i pravili zalihe, pretpostavljajući da će njihova cena rasti. Šest nedelja po objavljivanju – baš u vreme kada je novo izdanje pristiglo u knjižare – prvo izdanje se prodavalo za 50 i više dolara. Počeo sam da ih kupujem po ceni sa korica; kad god bih našao neku koja je uspela da se provuče pa je još dreždala na policama kod „B. Daltona“, ja sam je uzimao i spremno plaćao 19,95 za svaku. Gde god sam imao organizovano potpisivanje knjiga, gledao sam da li imaju neprodato prvo izdanje; ako su imali, kupovao sam sve, po​hlep​no, pro​ždr​lji​vo, bez sti​da. Osam godina kasnije, vidim na Internetu da se prvo izdanje prodaje za 500 do 800 dolara, a jedna oguglala duša (uvek ima i takvih) traži za svoj primerak čak 1250! Knjiga je doživela četiri izdanja u tvrdom povezu i naj​ma​nje de​vet​na​est u me​kom, a ovih dana su is​to​vre​me​no iza​šla oba. Kako se to mo​glo de​si​ti? Po​ku​ša​ću da ob​ja​snim. Godine 1992. svet knjiga bio je sasvim drugačiji nego danas. Uknji​ž en za ubistvo pojavila se na obodu revolucionarne promene koja još uvek traje. Internet je tada bio u povoju; doduše, postoje ponegde i zaostaci mudrosti i tradicije, a gunđavi starci će vam govoriti da se raritetna knjiga uvek može prodati skuplje nego što ste je kupili, ali u stvarnom ži​vo​tu In​ter​net je sve iz​me​nio. One 1992. godine potraga za knjigom je bila spor i dugotrajan proces, u čijem središtu se nalazio časni časopis AB/Bookman’s Weekly. Ako ste

želeli knjigu koja odavno nije objavljivana, prvo ste kontaktirali sa svojim lokalnim trgovcem. Ako je on nije imao, stavljao je oglas od jednog reda u odeljak TRAŽENE KNJIGE dotičnog časopisa. Te oglase, štampane nemoguće sitnim slovcima, ponekad i na desetinama strana, pomno su čitali trgovci knjigama u celoj zemlji. Ako je neko imao tu knjigu, mogao je da napiše cenu koju za nju želi na razglednici i pošalje je vašem najbližem kjnižaru, a ovaj bi tu cenu preneo vama, ugrađujući i svoj profit. Ali za sve to bile su potrebne nedelje, a u slučaju stvarno ret​kih knji​ga mo​žda ni​kad ne bi ni bilo od​go​vo​ra. Povrh svega, 1992. godine je u knjiškom svetu i dalje prevladavao zdrav razum. Reč hi​per​mo​der​no još nije bila u upotrebi, osim možda među nekoliko specijalizovanih kolekcionara čiji je raspon interesovanja počinjao oko 1980. godine, uprkos tome što je izdavaštvo postojalo i pet vekova pre toga. Za one koji su ostali čisti duhom i još nisu čuli taj izraz, hipermoderna je ona knjiga čije je prvo izdanje bilo u malom tiražu, pa su odmah štampana naredna izdanja, ali se dešavalo da je knjiga postigla veliki uspeh i to tolikom brzinom da su ljudi počeli da plaćaju velike pare – ponekad i ludački velike – za prvo izdanje, mada se sama knjiga i dalje mogla kupiti u redovnoj prodaji. Da li vam zvuči poznato? Vratićemo se na to malo ka​sni​je. Pre 1992. vladalo je čvrsto uverenje, čak i kod ozbiljnih kolekcionara „savremenih prvih izdanja“ da knjiga mora bar donekle ostariti da bi se mogla utvrditi njena realna vrednost. Uspon takozvane moderne klasike bio je spor ali stalan, možda deset posto godišnje pošto je knjiga zaista nestala iz prodaje; moglo je doći do skoka kada nove knjige potvrde ugled autora, ili kada autor umre pa se njegovo ili njeno ime pomene na vestima. Posle toga, sve zavisi od nove generacije, i od generacije posle nje, i one sledeće. No, može se smatrati da će vrednost dobrog pisca rasti, iz generacije u generaciju, i da će njegove knjige postati „klasici“, a prva iz​da​nja će po​sta​ti ret​ka. Tako je bilo ne​kad; evo kako je sada. Sada AB više ne po​sto​ji; jed​na od žr​ta​va In​ter​ne​ta. Sada svako ko ima kompjuter kod kuće može samostalno da traga za knjigama – to traje par sekundi, a ne nedelja. Na prvi pogled to je sasvim u redu, ali dovelo je do mentaliteta koliko-to-košta, pri čemu slepci vode slepce, što me podseća na gorki komentar Oskara Vajlda o ljudima koji

sve​mu zna​ju cenu a ni​če​mu vred​nost. Danas postoji osećanje da ako se nešto brzo proda, sigurno je bilo premalo zacenjeno. Postoji sklonost da se cene dižu sve više i više, sve dok se ne stigne do plafona kada se knjiga više ne prodaje. Ironično je što se u na​šem žar​go​nu to na​zi​va „cena ne​stan​ka“. Sada cene hipermodernog divljaju maltene i pre objavljivanja, pa čujete za knjižare koji se razmeću naslovima kojih imaju u velikoj ko​li​či​ni ali ih ni​ka​da nisu pro​či​ta​li. Danas se tvrdi da knjige dostižu trocifrene cene pre nego što preostali tiraž – često sa povelikom primesom prvog izdanja – stigne na police za rasprodaju kod „Barnsa i Nobla“. Nekada je u knjižarskom poslu važila izreka da „današnji ostatak sutra postaje retkost“. Ne više. Današnja ret​kost je su​tra​šnji osta​tak. Danas ima kolekcionara koji prave ogromne kućne biblioteke od sa​vre​me​nih knji​ga, koji neće da sa​ku​plja​ju mr​tvog pi​sca. Postoje štandovi na buvljim pijacama i bedne knjižarice čiji vlasnici ured​no pro​ve​ra​va​ju knji​ge na in​ter​ne​tu i odre​đu​ju im cene pre​ma tome, a nemaju pojma šta čini knjigu poželjnom ili vrednom (i još gore, nemaju pojma ni da li krajnji potrošač, ljubitelj prašnjavih knjižurina, ima pojma o tome). Onda se ti ljudi pitaju kako to da ne mogu da prodaju svoju bednu knjigu sa magarećim ušima za istu cenu koju neki knjižar sa dvadeset pet godina iskustva traži za savršeno očuvan primerak prvog iz​da​nja, uz ga​ran​ci​ju vra​ća​nja nov​ca ako mu​šte​ri​ja ne bude za​do​volj​na. Danas postoji konzorcijum multimilionera koji ulažu ogroman napor u obuzdavanje trgovine, kupujući imanja i knjige na stotine hiljada od​jed​nom, u nadi da će stvo​ri​ti brend tr​go​vi​ne po​lov​nim knji​ga​ma. Budimo iskreni, zatrpali su nas nestrpljenje i pohlepa. Ljudi žele da stignu pravo sa ulice na vrh knjižarskog sveta, uz jedva nešto malo više od neukosti. Znam knjižare koji se bave tim poslom osam godina, a još uvek ne ume​ju da pre​po​zna​ju prvo iz​da​nje. Da li zvučim ogorčeno? Verujte mi, nisam ogorčen. Ja sam poslednja osoba na svetu koja bi imala razloga da bude ogorčena zbog bilo čega. Vo​lim sve što se de​si​lo sa mo​jom knji​gom, i do​bro znam da je či​ta​vu stvar pokrenuo neki kolekcionar hipermodernog. Ipak, naljutim se kada vidim da neki knjižar pokušava da dobije 200 dolara za S vremena na vreme Džeka Finija, a kad pogledam malo bolje vidim da je to izdanje kluba

čitalaca, i onda se još trgovac naljuti i postane sumnjičav kad mu uka​žem na to. Krivo mi je, da upotrebim pristojnu reč, kada glasine hipermodernog najave pojavu književne veličine, a meni njegovo delo bude nečitljivo. Sećam se kako sam se smejao sa Larijem Moskovicom, sjajnim knjižarom koji je tada bio jedan od šefova veoma ugledne knjižare u Santa Barbari. Lari je svratio u moju radnju na početku fenomena zvanog Uknjižen za ubistvo i rekao: – Ovo je baš prigodno, je li? Na​pi​sao si ro​man o uža​si​ma knji​ge me​se​ca… Bio je suviše učtiv da bi završio rečenicu, pa sam je završio ja: – I onda je to po​sta​lo knji​ga me​se​ca. Ovaj podugačak uvod čini mi se neophodan zato što Klif Džejnvej, junak ovog dela koje ste odlučili da pročitate, spada u ono prethodno vreme, vreme prekretnice, kada manija pohlepe još nije stigla do svog mučnog vrhunca. Džejnvej je policajac koji slučajno sakuplja knjige (i pre nego što se upitate, da, postoje policajci koji sakupljaju knjige i da, neki od njih su svraćali u moju radnju, mada je Džejnvej kao osoba vetrovatno mešavina nekih mojih stavova i nekoliko policajaca koje sam poznavao nekada davno, kada sam bio izveštač Denver Posta). On sakuplja knjige iz onih pravih razloga. Kupuje ono što voli i voli da vidi lepa prva izdanja na svojim policama. Dovoljno je kapitalisitčki nastrojen da kupuje što povoljnije, ali cena je retko njegov glavni motiv. On ima malu, nepročitanu kolekciju Foknera, što će ga jednog dana verovatno ponukati da pročita ovog teškog pisca pred kojim se predao pre dosta godina. Na početku ovog stoleća, Džejnvej je verovatno već spreman za Foknera a nije preterano oduševljen, recimo, Tomasom Harisom kao što je bio daleke 1992. Nisam ga posetio već neko vreme, ali pretpostavljam da je besan, kao i ja, na ono što je Haris učinio sa Klaris Starling u onom loše smišljenom Ha​ni​ba​lu. Kakva titanska brljotina autora koji nam je podario najbolju ženu detektiva našeg vremena. Starlingova je imala sve što je potrebno, a dobar izgled je igrao najmanju ulogu. Imala je mozak, hrabrosti u izobilju, nepokolebljivo osećanje za dobro i loše. No, njen tvorac ju je pustio niz reku, pokvarivši sve što ona jeste i u šta veruje radi na​teg​nu​tog efek​ta u na​stav​ku koji više liči na ka​ri​ka​tu​ru. Haris se obogatio na Ha​ni​ba​lu, ali mislim da mu ta knjiga nije

naročito popravila ugled. Nastupio je porast zanimanja za njegove ranije knjige – uostalom, Ha​ni​bal je pušten u prodaju uz veliku pompu, a prošlo je punih jedanaest godina od nezaboravne pojave Klarise Starling u detektivskom remek-delu Kad jaganjci utihnu – ali to je brzo jenjalo i zanimanje je prestalo. Jeste, Ja​ganj​ci su imali ogroman prvi tiraž i primeraka ima na sve strane, ali ne vidim neku veliku aktivnost oko Crvenog zmaja (još jedno umalo remek-delo) ili njegovog prvog romana Crna nedelja. Verovatno je suviše rano da se presudi, ali čini mi se da je Ha​ni​bal umanjio ranija dela, da je zapravo naneo štetu ranijim knjigama o Hanibalu Lektoru. Cene Ja​ga​nja​ca drže se na nekih 50-65 dolara, za Crvenog zmaja oko 85-100, za Crnu nedelju između 150 i 200 do​la​ra, a u ovom tre​nut​ku za​ni​ma​nje je pri​lič​no mla​ko. Nisam ovo pisao da bih blatio Toma Harisa. Činjenica je da trgovina rasprodatim knjigama jeste pod velikim uticajem novca, većim nego ikada ranije. Cene se udvostručavaju preko noći, ali ponekad jednako naglo i padaju, kao deonice u lošem danu. Uknjižen za ubistvo, nadam se, daje vernu sliku svog vremena. Moj prijatelj i kolega knjižar Džim Peper nedavno je rekao: – Te cene koje pominješ u romanu stvarno po​či​nju da de​lu​ju za​sta​re​lo. Šta biste danas dobili za onaj primerak Plodova gneva sa Stajnbekovom vulgarnom posvetom, koji Rita prodaje Džejnveju za 1200 dolara? To sada deluje kao sića, jer se nepotpisani primerci prodaju i po 5000, a trgovci otkupljuju najbolje primerke za istu cenu po kojoj su ih prodali pre samo godinu dana. Lepo prvo izdanje Čendlerove Dame u je​z e​ru? Džejnvej smatra da ta knjiga vredi 1000 dolara, ali danas je ne biste mogli ni dotaći za manje od 5000, a možda bi stigla i do 10000 pre nego što se ma​sti​lo na ovoj stra​ni​ci osu​ši. Cene dobrih primeraka velikih knjiga penju se nebu pod oblake. To je doprinelo čitavoj besmislici oko hipermodernog, jer postoje „vredne“ knjige koje se još uvek mogu „naći“, često sasvim jeftino, ponekad i na stolovima za rasprodaju, i to u velikom broju. Ne volim da koristim reč „besmislica“; mnogi ljudi koje poznajem i cenim zanimaju se za hipermoderno. No, jeste besmislica što možete prodati Mostove okruga Me​di​son za 500 dolara na vrhuncu tražnje, ili tražiti 3500 dolara za Grišamovo Vreme za ubijanje, mada autor tek treba da dokaže ume li da traje duže od deset godina kao pisac za kolekcionare. Ako mislite da to

nije besmislica, proverite trenutne cene za te naslove. Mo​sto​vi se sada nude i po 100 dolara, a jedan trgovac kojeg znam nedavno je nabavio pet primeraka Grišama i bile su mu potrebne dve godine da ih proda za 1500 do​la​ra. Cene će možda padati i dalje. Sada shvatam koliko se svet promenio. Kompjuteri su nam pokazali da čak i neki klasični naslovi iz tridesetih godina zapravo nisu retki, nego su samo skupi, a hipermoderno se prodaje samo onoliko dugo koliko traje zanimanje za tu knjigu. Kolekcionarska vrednost novog pisca je uvek na samo korak od pomračenja, a sjajan početak samo će osigurati da njegova kasnija dela budu procenjivana detaljnije nego što je mislio da je moguće. Naravno, neka hipermoderna dela će ostati i postaće klasici budućnosti. Ali mnogo više njih, možda i većina, polako će izbledeti i nestati. Na kraju će i autori umreti. A šta će se desiti sa tim knjigama kada stigne nova ge​ne​ra​ci​ja ko​lek​ci​o​na​ra koji ne žele da ku​pu​ju mr​tvog au​to​ra? Pretpostavljam da će najbolje među njima opstati, uprkos svim šansama. Prevazići će ljudsku glupost, dotaći će i buduće generacije svojom magijom. Bez obzira na sve zamerke, to je i dalje sjajna igra. Uzbuđenje potrage, mamac koji je odvukao Džejnveja u svet knjiga, ostaje jednako bogato i snažno danas kao i kada sam ga ja prvi put osetio, pre više od dvadeset godina. Znam da čak i u najgorim vremenima promet ostaje suviše obiman da bi mu naudila nečija neozbiljnost, ili da bi ga kontrolisali milioneri sa monopolističkim am​bi​ci​ja​ma. Ja sam rođeni lovac na knjige, slobodno priznajem. Moje igralište su knjižare, rasute po Denveru, mračni i prašnjavi ćoškovi u kojima se ponekad krije veliki plen. Groznica me uhvati čim uđem: srce mi ubrzano kuca od pomisli da me možda baš danas, među svim tim đubretom, možda čeka stvarno veličanstvena knjiga. To se još uvek dešava, uprkos svim besmislicama. „Knjige se mogu naći svuda“ podseti me Peper kada se prepustim cinizmu. I baš pre neki dan našao sam jednu: Široke vode Peta Konroja, skoro savršeno očuvani primerak, vredan 800 dolara, zatrpan pod koještarijama po ceni od dva dolara. Ne​i​zbe​žno po​mi​slim: Ka​kva ze​mlja, i po​no​vo je svet na svom me​stu. Džon Da​ning

Den​ver, Ko​lo​ra​do maj 2000.

UKNJIŽEN ZA UBISTVO Bobi, lovac na knjige, ubijen je u ponoć 13. juna 1986. To je bila prva neobična činjenica, jer je prizivala pitanje: Šta je tražio napolju tako kasno noću? Za Bobija je ponoć bila veštičje vreme, a petak trinaestog je ionako bio dan koji treba provesti u krevetu. Nađen je u uličici, ispod jednih od onih gvozdenih merdevina na izvlačenje kojima se silazi sa požarnog stepeništa – što je takođe bilo čudno. Dok je bio živ, Bobi ni za živu glavu ne bi prošao ispod merdevina, pa je nekim ljudima u knjižarskom svetu Denvera delovalo kao ironija kada su ujutro čuli da je umro baš tamo. Trebalo bi da znate ponešto o lovcima na knjige i o svetu u kome se oni kreću. Ovo je doba kada skoro svako traga za knjigama. Lekari i advokati sa šestocifrenim prihodima kopaju po sitničarnicama i obilaze dvorišne rasprodaje, u nadi da će naći neko blago po bagatelnoj ceni. No, pravi lovac na knjige, profesionalac, promenio se veoma malo u poslednjih trideset godina. To je momak koji se nikako ne snalazi u stvarnom svetu. Posluje pomoću gepeka automobila, ako je dovoljno srećan da uopšte ima automobil, ili pomoću ranca ili velike torbe ako nije. On je otpadnik, borac, čovek istisnut odasvud. Može da bude tih i po​ni​zan ili agre​si​van i ne​pri​ja​tan. Neki su po​bu​nje​ni​ci i da, na​rav​no, ima i poneki ludak. Ono što najbolji među njima imaju zajedničko jeste oko za knjige. To je skoro natprirodno, kao što jednom reče neki pesimistični trgovac knjigama – nešto najbliže dokazu postojanja Boga što se može zamisliti. Kako ti momci, uglavnom neobrazovani, mnogi nenačitani, odlučuju da se bave knjigama i nepogrešivo biraju one najbolje, ostaje jed​na od ve​li​kih taj​ni ljud​ske pri​ro​de. Oni nalaze svoju robu u prašnjavim budžacima gde se knjige prodaju jeftino, za možda deset posto vrednosti. Ako imaju sreće, mogu da nađu knjige u vrednosti od sto dolara svakog božjeg dana, a za njih će im pošten trgovac platiti trideset do četrdeset. Sami snose svoje troškove i zato dan u kome zarade trideset dolara smatraju dobrim. Žive u iščekivanju Jedne Dobre Knjige, nečega što će im doneti dvesta dolara ili i više. To se dešava veoma retko, ali se dešava. Bobiju Vestfalu se de​ša​va​lo mno​go če​šće nego svi​ma osta​li​ma za​jed​no.

Jednom je u roku od sedamdeset dva sata, ako je verovati pričama, Bobi Vestfal pronašao sledeće neverovatne naslove: Go​spo​din Pred​sed​nik, priča o Trumanovoj administraciji, knjigu koja obično vredi šest dolara, osim ako ju je potpisao sam Truman, što je ovde bio slučaj, sa podugačkom posvetom preko cele stranice, takođe Trumanovom rukom – što je mirno vredelo 800 dolara; Pre​po​z na​va​nja, veliko delo savremene proze (ili veliki nečitljivi roman, kako vam drago) Vilijama Gadisa, takođe sa potpisom, vrednost 400 dolara; Mag, čudna i neodoljiva knjiga Džona Faulsa, prvo britansko izdanje u besprekornom zaštitnom omotu, 300 dolara i Terijevi Teksaški rendžeri, tanušna knjižica od jedva stotinjak stranica, koja je slučajno bila veliko delo o istoriji Teksasa, 750 dolara. Ukupna vrednost tog vikenda iznosila je 2000 do 2500 dolara; Bobijev prihod na veliko bio je 900 dolara, što je uspeh kakav se javlja jednom u životu i o kome pripadnici knjižarske za​jed​ni​ce u Den​ve​ru još uvek pri​ča​ju. Da je to tako lako, svi bi se time bavili. Bobi Vestfal je obično vodio mračan, usamljen život. Držao je mačke, nikada nije mogao da prođe pored bespomoćnog mačeta. Ponekad je spavao u neopranoj odeći, a u danima kada ulov nije bio dobar on nije jeo. Onih 900 dolara potrošio je brzo i uskoro je opet živeo po starom. Delovao je ofucano i vukao je hronični kašalj. Bilo je dana kada ga je sve bolelo; širio je oči i držao se za stomak, jer bi ga nagli bol presekao kao kometa kad prelazi preko letnjeg neba. Bile su mu trideset četiri godine, a izgledao je kao starac – mada je ži​vot tek tre​ba​lo da mu poč​ne. Nije vozio. Teglio je knjige sa mesta na mesto na leđima, tražeći zgoditak i knjižara koji će se pošteno ponašati prema njemu. Neke od knjižara sa kojima je radio bile su udaljene kilometrima, pa ste često mogli videti Bobija kako napreduje avenijom Istočni Kolfaks, dok mu se kolena povijaju pod težinom. Njegov teren bile su dobrotvorne radnje na Kolfaksu i Havani, sitničarnica na bulevaru Monvju i mračne antikvarnice duž južnog Brodveja, gde su ljudi mislili da se razumeju u knjige. Pravi raj za Bobija, lovca na knjige, bio je kad naiđe na naivčinu koji misli da zna više nego što stvarno zna, prodavca nameštaja ili stakla koji smatra da se razume i u knjige. Na Južnom Brodveju, gde ih ima naročito mnogo, smatra se da jednačina glasi ovako: staro + debelo = vredno. Trgovac antikvitetima spremno bi pljunuo 50 dolara za

bezvrednu knjigu o bontonu iz 1880, a propustio bi pravi kolekcionarski biser kao što je Nebeska navigacija Ane Tajler, vrednu sto pedeset dolara, po ceni od deset dolara. Kad bi se to desilo, Bobi Vestfal je bio spreman, sa deseticom u ruci, sa pravim pokeraškim licem i punog srca. Te ve​če​ri bi do​bro jeo. Kao i svi lovci na knjige, Bobi je umeo da bude davež. Spadao je u one preporođene hrišćane: pričao bi vam o Isusu Hristu po čitav dan, ako biste stajali i slušali. Pričalo se da je pre nekoliko godina bio narkos, i da je odležao ozbiljnu kaznu. Ljudi su tvrdili da je tako našao Gospoda, služeći pet do deset godina u Kenon sitiju. Sada to više i nije bilo važno. On je bio deo knjižarskog pejzaža Denvera, deo predela, a knjižarski svet je ostao malo si​ro​ma​šni​ji kad nje​ga više nije bilo. Bio je umlaćen, opaučen po glavi nekim teškim metalnim predmetom. Prema rečima mrtvozornika, Bobi nije osetio bol; nije ni znao šta mu se desilo. Telo je nađeno licem naniže u uličici oko tri bloka o d Denver posta. Kraj nogu mu se sklupčala mačka, kao da čeka da se Bobi pro​bu​di i po​ne​se je kući. Ovo je priča o mrtvom čoveku, o tome kako je postao takav, i šta se de​si​lo sa još ne​kim lju​di​ma zbog nje​go​ve smr​ti. Bio je blag čo​vek, tih, pri​lič​no ta​jan​stven. Nije imao rođake, nikoga koga bi trebalo obavestiti. Nije imao bliske pri​ja​te​lje, ali ni ne​pri​ja​te​lje. Ne​do​sta​ja​će mač​ka​ma. Niko nije mogao da smisli razlog zbog kojeg bi neko ubio Bobija. Ko bi ubio tako bez​o​pa​snog čo​ve​ka? Reću ću vam za​što. Onda ću vam reći i ko je to uči​nio.

KNJIGA 1

1. Za​zvo​nio je te​le​fon. Bilo je pola tri uju​tro. Obično imam lak san, ali te noći sam spavao kao zaklan. Tek što sam završio smenu od trinaest sati, a to mi je bio četvrti uzastopni dan da sam radio prekovremeno. Osim toga, sve do večeras nisam uspevao da valjano zaspim. U snovima me je gnjavio tip po imenu Džeki Njutn. On mi je bio neprijatelj i pretpostavljao sam da ću jednog dana verovatno morati da ga ubijem. Kada se začulo zvono, upravo sam sanjao Džekija Njutna i naš konačni obračun. Iz nekog razloga – takvi snovi se ne odlikuju nekom preteranom logikom – Džeki i ja smo bili u hodniku neke srednje škole. Na zvuk zvona pojavila su se deca, izlazeći iz učionica; Džeki je počeo da puca, deca su padala, a to zvono je zvonilo i da​lje kao da se za​gla​vi​lo. Ke​rol se pro​me​ško​lji​la kraj mene u kre​ve​tu. – O, Klife – zastenjala je. – Hoće li se neko javiti na taj prokleti te​le​fon? Počeo sam da pipam po noćnom stočiću, pa sam srušio prokletinju na pod. Iz neke daleke galaksije čuo sam piskavi glasić Nila Henesija kako govori: – Klife? Klife? Hej, Kliforde! – Krenuo sam da pipam po podu, našao sam telefon, ali potrajalo je još dosta sekundi pre nego što mi se u umu po​ja​vio He​ne​si​jev lik. – Iz​gle​da da ima​mo još jed​nog – re​kao je He​ne​si bez uvo​da. Pokušavao sam da sednem, još se privikavajući da ideju da Džeki Njutn ipak nije us​peo da me upu​ca. – Hej, Kli​fe… jesi li živ? – Da, Nile, jesam. Ovo je bilo prvi put posle ko zna koliko vremena da sam stvar​no du​bo​ko za​spao. Nije mi se izvi​nio; samo je če​kao. – Gde si sad? – upi​tao sam. – U uličici pored Petnaeste, odmah kod Denver posta. Ovaj mi mno​go liči na osta​le. – Daj mi pola sata. – Bi​će​mo tu. Sedeo sam možda još minut, a onda sam ustao i pošao u kupatilo.

Uključio sam svetlo, stao pred ogledalo i zagledao se u groznu sliku sebe na početku novog dana. Stariš, Džejnvej, pomislio sam. Stari Endrju Vajet mogao bi da naslika remek delo od takvog lica. Nazvao bi ga Kliford Liberti Džejnvej, star trideset šest godina, bez prikrivenih mana i sa na​gla​še​nim ka​rak​ter​nim cr​ta​ma. Ispljuskao sam lice hladnom vodom; posle toga sam imao mnogo manje karakternih crta. Sad sam mogao da odgovorim Henesiju: bio sam, pa, skoro živ. Pred očima mi se pojavila slika Džekija Njutna, pa sam automatski pružio ruku ka beloj liniji ožiljka odmah ispod desnog ramena. Tu me je pogodio pljačkaš banke pre pet godina. Znao sam da bi Džeki Njutn rado dodao tome još jedan metak, nekih petnaestak cen​ti​me​ta​ra ule​vo i mo​žda tri cen​ti​me​tra niže. Čovek sa starom ranom od metka, od Vajeta, pomislio sam: ka​rak​te​ri​sti​čan rad, de​fi​ni​tiv​no ne ti​pič​na sli​ka Hel​ge. Kad sam izašao iz kupatila, Kerol je bila budna. Već je pristavila vodu i spre​mi​la mi šo​lju in​stant kafe koja se pu​ši​la na mom sto​či​ću. – Šta je sad? – upi​ta​la je. Dok sam petljao oko oblačenja, rekao sam joj da izgleda kao još jedno na​su​mič​no ubi​stvo. Gla​sno je uz​dah​nu​la i sela na kre​vet. Bila je divna, čak i ovako napola budna. Imala je dugu kestenjastu kosu i verovatno bi mogla da posluži kao Helga. Ali to bi samo Vajet mo​gao da pro​su​di. – Ho​ćeš li da po​đem s to​bom? Krat​ko sam se na​sme​jao, du​va​ju​ći da ohla​dim kafu. – Recimo, kao moralna podrška – nastavila je. – Samo da te odvezem tamo i na​zad. Niko ne mora da me vidi. Mogu da osta​nem u autu. – Neko bi te svakako video, a onda bi počele priče. Do sutra bi znao či​tav moj odred. – Znaš šta? Nije me bri​ga. – Mene je​ste. Ni​ko​ga se ne tiče šta ti i ja ra​di​mo u slo​bod​no vre​me. Prišao sam plakaru i otvorio ga. Naša odeća je visila unutra, jedna kraj druge – plava uniforma koju je Kerol nosila tokom jučerašnje smene; moj tamni sportski sako; naši pištolji, koji su nam postali uobičajen deo garderobe kao pantalone, košulje i značke. Nikuda nisam išao bez svog oružja, čak ni do radnje na uglu. Imao sam dugu karijeru za nekog kome je trideset šest godina: stekao sam priličan broj neprijatelja, a Džeki

Njutn je bio samo naj​no​vi​ji. Smestio sam pištolj pod sako. Nisam stavio kravatu, nisam ni nameravao to da činim u ovo doba noći. Bio sam van dužnosti i tek što sam se probudio iz dubokog sna; nisam se kandidovao za gradsko veće, a od​u​vek sam mr​zeo kra​va​te. – Znam da to već dugo pominješ, sve to o privatnosti – sanjivo je rekla Kerol. – Ali mislim da je pravi razlog to što ćeš, ako ljudi saznaju za mene, po​sta​ti ra​njiv. Nisam hteo da se upuštam u razgovor. Bilo je stvarno suviše rano jutro za filozofske rasprave. Bilo je nečega u tome što je Kerol rekla, ali bilo je nečeg i u onom što sam ja rekao. Nikada nisam voleo kancelarijska ogovaranja, a naročito nisam želeo da ljudi počnu da ogo​va​ra​ju nju i mene. Ipak, Kerol je u poslednje vreme počela drugačije da gleda na stvar. Viđali smo se, učtivo rečeno, već dobrih godnu dana, i ona je počela da želi nešto stalnije. Možda bi iznošenje naše veze pred oči javnosti pokazalo koliko malo razloga imam za brigu. Ljudi to stalno rade. Za ve​ći​nu to nije kraj sve​ta. Po​vre​me​no se desi i ne​što stvar​no do​bro. Tako je ona mi​sli​la. – Idem nazad u krevet – objavila je. – Probudi me kad se vratiš. Mo​žda ću ima​ti lepo iz​ne​na​đe​nje za tebe. Legla je i zatvorila oči. Kosa joj se rasula po jastuku; izgledala je spektakularno. Sedeo sam još malo, pijuckajući kafu. Nije bilo razloga za žurbu; momcima iz krimi laboratorije biće potrebna dobra tri sata na licu mesta. Krenuću za pet minuta i opet ću stići pre onih pola sata koliko sam obe​ćao He​ne​si​ju. Pro​blem je što, kada imam pra​zno vre​me – ma​kar i pet minuta usred noći – počinjem da razmišljam. Razmišljam o Kerol i sebi i o danima koji će doći. Razmišljam o poslu i o svim danima koje sam pregurao. Razmišljam o tome da dam otkaz i o tome šta bih posle ra​dio. Raz​mi​šljam o vezi sa ne​kim i o učvr​šći​va​nju te veze de​com. Kerol ne bi bila loš izbor za tako nešto. Ona je lepa i pametna, i možda je upravo to ono što neki zovu ljubav. Ona je i dobro društvo; skoro svakog dana njena interesovanja se šire. Dok ja pročitam jednu knjigu, ona pročita tri; a ja stvarno mnogo čitam. Pričamo do duboko u noć. Još ne razume igru oko prvih izdanja; Hemingvej, kaže ona, može jednako dobro da se čita u ofucanom broširanom povezu kao i u prvom

iz​da​nju od 500 do​la​ra. Još mogu da ču​jem sebe kako joj dr​žim lek​ci​ju kad mi je to prvi put rekla. Samo budala bi čitala prvo izdanje. Činjenica da posedujete takvu knjigu čini i vaš život uopšte i Hemingveja naročito mnogo boljim nego kada uzmete da čitate obična izdanja. Slušao sam sebe i mislio: Ova žena sigurno misli da sam sertifikovani krelac. Onda sam joj pokazao svoje Foknere, i onog sa potpisom, i video sam kako je uzdrhtala od skoro erotskog zadovoljstva kada je dodirnula papir sa autogramom. Fokner je bio njen najnoviji bog, a ja sam uspeo da sakupim malu ali pristojnu kolekciju njegovih prvih izdanja. Moraš pročitati ovo, rekla mi je kada je provela mesec dana zadubljena u to. Kako možeš da sakupljaš čovekova dela a da nisi ni pročitao o čemu je pisao? Zapravo, ja ga jesam čitao, pre dosta godina; nikako nisam mogao da razumem stavove iz Buke i besa, ali sam imao dovoljno zdravog razuma, čak i sa šesnaest godina, da znam kao problem nije u Fokneru nego u meni. Otada sam sakupljao hrabrost da ponovo pokušam; ako počnem da ga sakupljam, mislio sam, moraću da ga kad-tad pročitam. Kerol je na to vrtela glavom. Gledaj na to ovako, rekao sam. Fokneru je vrednost porasla za oko dvadeset posto tokom ove tri godine koliko ga imam. E, to je ra​zu​me​la. Moj stan je izgledao kao ogranak Državne biblioteke Denvera. U svim sobama bile su police sa knjigama. Kerol nikada nije postavila Užasno Glupo Pitanje koje ljudi često postave kada uđu u ovakav stan: Po​bo​gu, jeste li sve to pročitali? Ne, ona je listala, potpuno fascinirana. Knjige su bile razvrstane po nekoj površnoj logici: krimići u spavaćoj sobi; romani u dnevnoj; knjige o umetnosti, uglavnom Vajet, na najdaljem zidu. Nije bilo diskriminacije – sve su to prva izdanja – i kada ljudi počnu čudno da me gledaju, rado ih podsećam da je moj savršeno očuvani primerak Čendlerove Dame u jezeru danas vredan odličnih 1000 dolara, više nego gajba knjiga koje su napisali nekada mnogo hvaljeni a danas potpuno zaboravljeni majstori takozvane lepe književnosti. Nema ničeg lošeg u pi​sa​nju de​tek​tiv​skih pri​ča, uko​li​ko to ra​di​te do​volj​no do​bro. Odav​no sa​ku​pljam knji​ge. Jed​nom sam ubio dva čo​ve​ka u is​tom danu, a ova soba de​lu​je sko​ro mo​men​ta​no is​ce​li​telj​ski. Promašio sam zanimanje, pomislio sam. Ali sada je verovatno bilo su​vi​še ka​sno da se žali zbog toga. Vre​me je da po​đem.

– Kli​fe? Oči su joj bile sklo​plje​ne, ali nije još sa​svim za​spa​la. – Idem sad – re​kao sam. – Ho​ćeš li vi​de​ti Dže​ki​ja Njut​na? – Ako ti tako de​lu​je, onda je ve​ro​vat​no isti​na. – Pazi da ti Nil čuva leđa. I bu​di​te obo​ji​ca ve​o​ma opre​zni. Prišao sam da je poljubim u slepoočnicu. Dva minuta kasnije bio sam u autu i kli​zio kroz sve​žu den​ver​sku noć.

2. Prošao sam policijsku traku i ušao u uličicu. Telo je bilo tridesetak metara dalje. Oko njega su blistali reflektori – fotografisanje je završeno, ali policijski crtač je još radio. Crtač je stajao na ivici scene, zadubljen u poteze olovkom, dok su pomoćni istražitelji proveravali mere. Mrtvozornik je stigao tek malo pre mene, ali njegov pomoćnik je bio tu čitav sat. Sada su obojica stajali nad lešom, zadubljeni u razgovor. Nisam ih prekidao; ostao sam po strani i gledao. Stigao je Henesi, odnekud iz tame, noseći dve plastične čaše sa kafom. Uzeo sam jednu, a on mi je preneo ono malo što je znao. Policija je dobila anonimni poziv u 1.32 jutros; prijavljen je mrtav čovek, što se pokazalo tačnim. Patrola je stigla u 1.37; zatim su pozvani detektivi za ubistva i kriminološka laboratorija. Potom, pošto je slučaj značajno ličio na niz takvih, naizgled nasumičnih ubistava, pozvan je i Henesi. Henesi je bio moj partner, pa je pozvao i mene. Radili smo na tom nizu slučajeva već dve godine; ako se i ovaj uklo​pi u si​stem, biće do​de​ljen nama. Nije bilo svedoka na licu mesta čije izjave bi valjalo uzeti. Lice koje je pozvalo policiju, a koje je dispečer opisao kao muškarca, po glasu belca, verovatno ispod pedeset godina, prekinulo je vezu kada su ga pitali za ime. Kasnije ćemo hteti da preslušamo snimak tog razgovora, ali nisam se mnogo nadao. Najverovatnije nikada nećemo naći tog tipa jer je, po svoj pri​li​ci, samo slu​čaj​no na​i​šao na leš i nije hteo da se meša u to. Samo lice mesta takođe nije bilo dobro za sakupljanje dokaza. Uličica je bila uska i kaldrmisana. Sa jedne strane je bila stara robna kuća, a sa druge stari hotel. Zidovi hotela bili su od crvene cigle, uglačani od proteklih godina. Robna kuća je imala fasadu od lažnog mermera, koja se nastavljala i u uličicu otprilike baš do mesta gde je ležao leš. Na oba zida je nanet prah za otiske prstiju i izgledalo je da će se nešto i naći. Po svoj prilici, pripadaće svima osim možda gradonačelniku Denvera i tipu kojeg tra​ži​mo. To je bilo sve što smo imali. Tako je uvek bilo. Prvi ubijeni beskućnik nađen je u uličici veoma nalik na ovu pre dve godine i dva meseca, u aprilu 1984. Glava mu je bila razbijena. Te godine su se pojavila još tri leša a sledeće još dva, i svi po istom sistemu: prebijeni, pa zatučeni. Tip

je, izgleda, opsesivno mrzeo uličare, pijance i beskućnike. Henesi je smatrao da je možda u pitanju skinhed, jedan od onih krelaca sa nacističkim mentalitetom i nesavladivom potrebom da uklanja najniže slojeve društva. Ja sam smatrao da je stvar znatno jednostavnija. Svakako je bio sadista: nije mario koga ubija, samo da može da se iživljava na njemu. Beskućnici su bili laka meta, pa je zato ubijao beskućnike. Ako ubijate žene i decu, društvo će pokušati da vas otkrije, ali ubica skitnice izaziva, u najbolju ruku, samo kratko meškoljenje. Vreme leti, a ljudstvo je ograničeno: uradićemo sve što možemo, a po​ne​kad ubi​ca po​beg​ne prav​di jer ne mo​že​mo da uči​ni​mo do​volj​no. Pokazalo se da smo i Nil i ja u pravu. Tip u kojeg smo najozbiljnije sumnjali bio je Džeki Njutn, bivši robijaš, izbeglica sa obale, pravi slatkiš od čoveka. Džeki nije bio skinhed, ali lako je mogao biti: njegov um je fukcionisao na istovetan način. Sada smo znali sve o njegovim sadističkim sklonostima. Džeki je mrzeo svakoga ko ne razmišlja, ne ponaša se i ne izgleda isto kao on. Naročito je mrzeo ljude čije lične, rasne ili intelektualne osobine mogu da se saopšte jednom vulgarnom reči. Pederi, nakaze, cigani, žuće, crnje, narkosi – Džeki ih je mrzeo sve odreda, dvadeset četiri sata dnevno. I da ne zaboravimo policajce. Svinje. Džeki je bio tipičan proizvod šezdesetih godina, a svinje su bile grupa koju je naj​vi​še mr​zeo. Osećanje je, bar što se mene tiče, bilo uzajamno. Bilo je u priručnicima, prisećao sam se, nečega o policajcu koji treba da ostavi emocije kod kuće kad ide na posao. Ako je detektivski posao nauka, u šta verujem, onda bi se njime trebalo baviti bez opterećivanja intelektom, ali, Bože blagi, ja sam želeo da vidim Džekija Njutna mrtvog ili utamničenog, zauvek. Nemojte mi govoriti da ne primam stvari lično; Džeki i ja smo davno prevazišli salonski bonton. Ja sam radio na njemu već dve godine a nisam bio ništa bliži da ga uhapsim nego kad sam prvi put čuo njegovo ime, pre sko​ro tri go​di​ne. Stigao je u grad 1983. godine, i bio je švorc. Danas je bio suvlasnik dva šoping centra vredna po 30 miliona dolara i vlasnik nekretnina po čitavom gradu. Ima tipova koji su maltene geniji kada treba sticati novac, a Džeki je, nerado priznajem, bio jedan od takvih. Posedovao je imanje u seoskom okrugu Džeferson, gde je živeo sam i uživao u tome, a navodno je bio povezan i sa onim što u Denveru može da se proglasi mafijom.

Samo to bi bilo dovoljno da privuče našu pažnju i pre nego što smo shvatili da iz hobija ubija pijance. U tom smislu, slučaj je bio čudan: znali smo ko je ubica čak i pre nego što je ubio prvu žrtvu. Policajac iz Santa Monike rekao nam je da se ne iznenadimo ako nastupi nagli porast nasumičnih ubistava. To se desilo u Kaliforniji i u Njuarku, gde je Džeki živeo pre petnaest godina. Znali smo sve što su znali u Njuarku, i u Santa Moniki, a ipak nismo mogli da ga sprečimo i nismo mogli ni da dokažemo njegovu krivicu kada je ipak počeo. Izgledalo je maltene suviše jednostavno, i baš zato smo prošli kroz fazu preispitivanja drugih teorija – skinhedi, nepoznati sadista – pre nego što smo zaključili, bez ima​lo sum​nje, da je upra​vo Dže​ki naš tip. Kod ubistva Harolda Brubejkera imali smo i svedoka. Isuse, nikada niste videli takvo premlaćivanje, rekao je momak; taj tip kao da ima maljeve u šakama, a ono što je radio nogama… to je bilo neljudski. Svedok je bio veoma pouzdan mladić, koji je sve posmatrao iz mračnog dovratka na jedva tri metra udaljenosti; radio je prekovremeno i bio je izašao da popuši cigaretu, pa je video sve. Kao da je Proviđenje najzad bilo na našoj strani. Upalilo se neko svetlo a Džeki se ispravio i pogledao prema njemu. Dečko ga je jasno video, bez imalo sumnje. Imao sam kučkinog sina, najzad, tamo gde sam hteo. Priveo sam Džekija i postrojio ga za identifikaciju. Dečko ga je smesta prepoznao; stvarno je bio prvoklasan svedok. Uradio sam sve što je trebalo, prema svim mogućim propisima: nisam želeo da se krelac izvuče zbog neke administrativne začkoljice ili tehničog sranja. Svedoku smo odredili neprestanu zaštitu, jer Džeki je imao prijatelje na groznim mestima, ali… šta da vam kažem? Stvari se dešavaju… sudska ročišta su se odlagala, njegovi advokati su otezali, nedelje su se pretvorile u mesece, i tokom sveg tog vremena morala se desiti i neka greška. Dočepali su se našeg momka, a kada su završili sa njim nije imao petlje da svedoči ni protiv koga. Nisu ga ni prstom takli, ali su ga očito naveli da posmatra stvari iz njihovog ugla. Na sudu je mucao, oklevao, nije bio siguran… i slučaj protiv Džekija Njutna je ne​slav​no pro​pao. Džeki je otada bio miran; uplašili smo ga pomoću Harolda Brubejkera pa se pritajio. Sada je ponovo počeo, i kladim se da će uskoro biti još. Uspeh rađa uspeh. Nema ničeg goreg od lukavog ubice koji ubija lju​de koje ne po​zna​je, bez bilo ka​kvog dru​gog ra​zlo​ga osim kr​vo​loč​no​sti.

3. Sačekao sam da mrtvozornici završe, a onda sam prišao da pogledam telo. Okrenuli su ga, pa je ležao na pločniku ruku blago prekrštenih na grudima. Izgledao je kao da bi mogao da ustane i mirno ode. Oči su mu bile zatvorene; izgledao je isto onako neoprano i neobrijano kao i svi ostali. No, kod njega je bilo i nečeg drugačijeg, nečeg nejasno poznatog, kao da sam ga ne​ka​da dav​no mo​žda po​zna​vao. – Šta mo​žeš da nam ka​žeš, Džor​dži? – upi​tao sam. Mrtvozornik je bio čovek pedesetih godina, sa naočarima. Govorio je polako, a njegov pomoćnik je slušao. – Prilično liči na ostale, ali ima i nekih značajnih razlika. Kao što vidiš, žrtva je zapušten, pothranjen, beo muškarac, verovatno trideset i koju godinu star, visok metar i sedamdeset, težak sedamdeset pet ili osamdeset kilograma. Ubistvo je izvršeno teškim, tupim predmetom, recimo vodovodnom cevi ili francuskim ključem. Žrtva je udarena dvaput u potiljak, za svaki slučaj. Očito je ubica tačno znao šta želi da postigne. Mislim da je već prvi udarac bio fatalan, ali to ću tačnije znati ujutro. Vreme smrti je pre oko tri časa. – Po​ziv je iz​vr​šen u je​dan i tri​de​set – pri​me​tio je He​ne​si. – Tada je verovatno bio mrtav već dobar sat – odgovorio je mr​tvo​zor​nik. Pogledao sam lice mrtvog čoveka i opet osetio ono nemirno peckanje u mo​zgu. – Ima indicija da je ubijen negde drugde, a onda donet ovamo – na​sta​vio je mr​tvo​zor​nik. – E, to je ne​što novo – re​kao je He​ne​si. – Ka​kvih in​di​ci​ja? – upi​tao sam. – Mislim da nedostaje jako mnogo krvi – objasnio je mrtvozornik. – I to ću preciznije znati ujutro, ali recimo da sam oko osamdeset posto uveren. Ta cev mu je stvarno razbila lobanju. Krvario bi kao iz gejzira, ali ovde se to ne vidi, odnosno, ako je bilo krvarenja, gde je nestala krv? Ova barica je samo isceđen ostatak, kao da je sve stalo još pre nego što je leš ostavljen ovde. Mislim da se tako desilo. Neko je ubio ovog čoveka na dru​gom me​stu, a onda ga je do​neo ova​mo.

– Ima li tra​go​va pre​bi​ja​nja? Mr​tvo​zor​nik me je stro​go po​gle​dao. – Vama ovo ne liči na pre​bi​ja​nje? – Mislio sam na povrede na drugim delovima tela… na tragove koji bi uka​zi​va​li da je pre​mla​ćen pre nego što je ubi​jen. – Za sada ne. Iz​gle​da da je uda​ren dva​put u po​ti​ljak i ni​šta dru​go. Odmahnuo sam glavom. – Poznajem odnekud ovog momka. Ne mogu da se se​tim, ali… Henesi je upitao mrtvozornika da li se zna ime. Ovaj je pogledao beleške. – Pokojnik nije imao kod sebe vozačku dozvolu. Nađen je delić kartice socijalnog osiguranja. Veći deo broja je propao, ali uspeli smo da sa​zna​mo ime. Ro​bert B. Vest​fal. Sad sam se se​tio. – Da, znam ga – re​kao sam. – On je lo​vac na knji​ge. – Na šta? – Na knjige. Tip koji traga za knjigama. Tako sam ga i video, prodavao je knji​ge okol​nim knji​ža​ra​ma. – Odavno slušam kako si ti intelektualni tip, Džejnvej – rekao je mr​tvo​zor​nik. – Stvar​no? – po​gle​dao sam ga u oči. – Svet je mali, pri​ja​te​lju, a noć ima hi​lja​du oči​ju. – Opet su te primetili da čitaš knjige, Kliforde – osmehnuo se He​ne​si. – Iz​gle​da da sam u na​šem timu ja čo​vek od ak​ci​je. Ponovo sam se zagledao u leš. Mrtvozornik je pratio svaki moj pokret. Pokušavao sam da smestim mrtvaca, da se setim gde i kada sam ga po​sled​nji put vi​deo. – U knjižarama ga zovu Bobi – rekao sam. – Bio je prilično dobar u tom po​slu, ko​li​ko ču​jem. – Kako može ovakva skitnica biti dobra u nečem takvom? – čudio se mr​tvo​zor​nik. – Ovo nisu skitnice u klasičnom smislu. Većina od njih naporno radi, ne pije i čuva se ne​vo​lja. – A šta je sa onima koji piju, ne vole da rade i ne klone se nevolja? – upi​tao je He​ne​si. – Pa, pret​po​sta​vljam da ima i ta​kvih. – Ja se ne razumem mnogo u to – izjavio je Henesi. – Objasni mi, Klife. Da li je moguće da ovakav momak nađe nešto, recimo knjigu, kad se već time bavi, koja je toliko vredna da ga neko drugi ubije zbog nje? I

gde se tu ukla​pa Dže​ki Njutn? – Ostaviću vas da razmatrate svoja pitanja – rekao je mrtvozornik. – Ja​vi​te mi se uju​tro. – Hva​la, Džor​dže. Stajali smo za trenutak i gledali za njim. Razmišljao sam o Henesijevim pitanjima. Osetio sam ubod razočaranja što Džeki Njutn možda može da se izvuče od ovog ubistva, iz prostog razloga što ga mo​žda nije iz​vr​šio. – Kli​fe? – Da, Nile. Samo tre​nu​tak. Gledao sam kako pokrivaju telo i odnose ga. Crtač je već otišao, a momci iz laboratorije su pakovali svoje stvari; žalosna priča o Bobiju pri​mi​ca​la se kra​ju. Sve što je osta​lo bilo je da se uhva​ti nje​gov ubi​ca. – Ipak ne mo​že​mo is​klju​či​ti Dže​ki​ja – re​kao sam. He​ne​si je ću​tao. – Ide​mo da po​se​ti​mo kur​vi​nog sina – re​kao sam. – Po​zva​ću okrug Dže​fer​son. Kao policajci, ovlašćeni smo da istražujemo i hapsimo širom savezne države Kolorado. Uobičajeni postupak u slučajevima kada odlazimo van svoje jurisdikcije jeste da povedemo sa sobom policajca iz tog okruga, za slučaj da se nešto desi. Trideset minuta kasnije stigli smo u šerifovu kancelariju okruga Džeferson, gde nas je čekao policajac Ben Nasis. Policajac Nasis bio je mlad i rečit, oličenje novog kadra. Takođe je bio i cr​nac. Dže​ki​ju Njut​nu će se jako do​pa​sti. Džeki je živeo u skupoj vili, nekoliko milja južno od grada Morisona. Ne baš u planinama, ali kuća se nalazila na vrhu brežuljka odakle se video skoro ceo Denver i dalje na jug, maltene do Kolorado Springsa. Zaustavili smo se na prilaznom putu. Kuća je bila u mraku, bez znakova života. Imao sam neprijatno osećanje da ćemo zateći Džekija Njutna u krevetu, da je prespavao čitavu noć. Imao sam i osećanje, ne po prvi put, da ni​ka​da neću uspe​ti da ga op​tu​žim ni za šta. No, Dže​ki nije bio kod kuće. Na​sis je tri puta zvo​nio i ku​cao je, ali niko se nije pojavio. – Šta sad? – upitao je. Rekao sam mu da ćemo čekati, ako on nema nekog boljeg posla, a on je rekao da je to u redu. – Voleo bih da ne budemo vidljivi kada se pojavi – rekao sam, pa je Henesi otišao da pomeri auto niže niz ulicu. Za to vreme Nasis i ja smo sišli sa kućnog

praga, pa smo pošljunčanom stazom obilazili kuću. Henesi se unervozio. – Mislim da ne bi trebalo da se motamo ovuda, Klife – rekao je. On i ja smo odavno partneri; znao je koliko sam ja nestrpljiv kad se radi o ugnjetavačkim procedurama, a znao je i koliko želim da uhapsim Džekija Njutna. Ne budi glup, to mi je zapravo poručivao. Naravno da sam bio sasvim svestan svih pravila u vezi sa dokaznim postupkom. Nikada mi se nije desilo da moj slučaj bude odbačen na sudu zato što nisam bio ubedljiv, a Henesi je znao i to. Ponekada postupaš po pravilima, a po​ne​kad mo​raš malo da ri​zi​ku​ješ. – Idem da za​vi​rim u ga​ra​žu – re​kao sam. Henesi je jeknuo, ali je ostao uz mene. Pošao sam oko kuće. – Vi ste ludi – doviknuo nam je Nasis. On nije išao nikuda. Henesi me je munuo. – Klife, dečko je u pravu. Ovo nema smisla. Čak i ako nađeš nešto, ne​će​mo moći da to is​ko​ri​sti​mo. Bo​lje da ode​mo odav​de. – Ako na​đem ne​što, naći ću i na​čin da ga is​ko​ri​stim. – Taj šu​pak se može po​ja​vi​ti pred ku​ćom sva​kog tre​nut​ka. – Onda haj​de da bu​de​mo brzi. Garaža je bila zaključana, ali to nije predstavljalo problem; uspeo sam da je otvorim za manje od pola minuta. Unutra su bila dva vozila, kadilak i džip sa pogonom na četiri točka. Videlo se i prazno mesto trećeg auta, onog ko​jim se Dže​ki Njutn voza u ovom tre​nut​ku. Opipao sam haube oba auta, a onda sam zavirio u pregrade za rukavice. Našao sam samo uobičajeno smeće – papiriće, saobraćajnu dozvolu, potvrdu o vlasništvu. Džon Rendolf Njutn je bio naveden kao vlasnik oba vozila, ali to sam već znao. Znao sam gde i kada ih je kupio, da je džip kupio na rate i otplatio ga za šest meseci, i da je kadilak kupio za keš. Znao sam prodavce koji su mu ih prodali. Stvarno opušten momak, rekao je jedan od njih, pravi dobrica. Ljudima kao što je Džeki novac ne znači ništa: zaradio je, izgubio i ponovo zaradio tri puta više novca nego što ti momci vide u čitavom svom životu. To je bila još jedna od​li​ka Dže​ki​ja Njut​na: nije pa​zio na no​vac, i zato su ga pro​dav​ci vo​le​li. Na suvozačkom sedištu kadilaka nalazila se neplaćena kazna. Prepisao sam podatke sa nje. Džeki je bio zaustavljen zbog prekoračenja brzine – pedeset pet u zoni sa dvadeset pet, što nosi četiri kaznena boda. To je bila dobra vest; kad sam poslednji put zavirio u njegov vozački dosije, imao je nakupljenih devet kaznenih poena. Džeki je voleo da vozi

brzo, a to ga je koštalo. Znao sam da nije platio kaznu baš zbog bodova; poslaće advokata da ode do gradskog tužioca i podnese prigovor, da pokuša da skine barem dva boda pre nego što slučaj uopšte stigne pred sud. Ne bi bilo na odmet da kažem par reči gradskom tužiocu. Sve što može da zasmeta Džekiju Njutnu predstavlja poen za mene. Iz malih stvari nastaju velike. Ako mu zbog nakupljenih bodova oduzmu vozačku dozvolu, on će nastaviti da vozi. Onda bih mogao da ga uhapsim zbog nečeg većeg. Ni Al Kapone nije nikada bio optužen za ubistva, nego za uta​ju po​re​za, ali i to je bilo do​volj​no. Vratio sam sve kao što je bilo. Henesi je stajao na vratima, osmatrajući da li će se pojaviti farovi. Pogledao sam po policama. Video sam kantice sa bojom, alat, kutije sa šrafovima, sve uredno složeno. Dže​ki Njutn je bio ure​dan čo​vek; kom​pul​ziv​no ure​dan ubi​ca. – Kli​fe – nije iz​dr​žao He​ne​si. Glas mu je po​drh​ta​vao. – Do​bro, evo – re​kao sam. – Ovde nema ni​če​ga. Isključio sam svetlo i zaključao vrata. Krenuli smo preko dvorišta, ali ja sam stao kao ukopan. Učinilo mi se da vidim leš kako visi na drvetu. Bio je to jedan od onih prizora zbog kojih pomislite da vas oči izdaju. – Gledaj ono – rekao sam, ali Henesi i dalje nije video. Uzeo sam ba​te​rij​sku lam​pu i po​šao pre​ko trav​nja​ka; po​ste​pe​no se sli​ka iz​o​štri​la. Bio je to pas, doberman, obešen u stilu kaubojskih filmova. – To je Bruno – rekao sam tupo. Ponovo sam shvatio u kolikoj meri sam opsednut Džekijem Njutnom: znao sam sve o njemu, čak i ime njegovog psa. Džeki je navodno voleo Bruna; jedino za šta se moglo reći da Džeki voli. Eto šta se dešava kada vas Džeki Njutn voli; ne biste poželeli da počne da vas mrzi, kao što je po​čeo da mrzi mene. – Iz​gle​da da se neko sve​ti Dže​ki​ju – re​kao je He​ne​si. – Ne bih re​kao, Nile. Mi​slim da je to on ura​dio. Prešao sam mlazom svetlosti preko dvorišnog roštilja, koji je bio srušen, a ugalj rasut. U travi se videla polupojedena šnicla, sigurno satima stara. Očito ju je žvakala neka životinja. Kraj nje su bila dva tanjira. – Reći ću ti šta se ovde desilo – rekao sam – a ti mi kaži kako ti to zvuči. Džeki je imao društvo, verovatno žensko, jer su bili samo njih dvoje. Zbog nečega je morao da se udalji na minut… možda je zazvonio telefon… u svakom slučaju, ušao je u kuću. Kada se vratio, zatekao je psa koji je prevrnuo roštilj, pojeo jednu šniclu i navalio na drugu. Džeki je

pobesneo. Videli smo ga na delu, znamo kakav može da bude. Obesio je sirotu životinju konopcem za veš. Onda je uradio ono što uvek radi kad se ovako naljuti. Uzeo je svoj najbrži auto, lamborgini, i pošao da se pro​vo​za. Eto gde je sada, voza se na​o​ko​lo sto pe​de​set mi​lja na sat. – Da znaš da bi mo​gao da me ube​diš u to – re​kao je He​ne​si. – Onda ću ti reći šta je još uradio. Nije uspevao da izduva bes. Ništa nije uspevalo. Bio je ljut što je ubio psa, mrzeo je sebe što je to učinio, pa je otišao u grad i ubio lovca na knjige. Nekoga koga nije poznavao i do koga mu nije bilo stalo… samo da bi utrošio svu tu ubilačku energiju. Zato lovac na knjige nije bio pretučen pre ubistva; zato se ubistvo razlikuje od ostalih. Džeki ovo nije uradio iz zadovoljstva, nego iz po​tre​be. – E, za taj deo baš ne znam – re​kao je He​ne​si. – Što, šta fali? – obrec​nuo sam se. – Kao prvo, suviše želiš ovo. Želiš da se sve uklopi, Klife. Znam kako stojiš sa Džekijem Njutnom; rado bi mu prikačio i atentat na Kenedija ako bi mi​slio da će se op​tu​žba odr​ža​ti. – Ali ukla​pa se – ne​str​plji​vo sam re​kao. – Ukla​pa se sto po​sto, Nile. Henesi je ćutao, što je verovatno bilo pametno. Nismo dirali psa, osim što smo utvrdili da je mrtav već neko vreme. Bio je sasvim ukrućen. Oči su mu bile otvorene. Ako pseće lice može da pokazuje osećanja, ovo je pokazivalo šok, tugu i nevericu. Prednjim šapama je grebao u prazno i na kraju se smirio u nekakvom neobičnom položaju, kao u molitvi. Morao sam da savladam želju da ga skinem. Henesi je imao pravo; nismo imali nalog, nikakvo ovlašćenje, nikakvo pravo da budemo ovde. Taj pas nije postojao za nas, čak i pod pretpostavkom da je značajan za naš slučaj, sve dok ne bu​de​mo obez​be​di​li osno​vu za ula​zak ova​mo. I dosad smo izazivali sreću. Vratili smo se ka prednjem delu kuće, gde je policajac Nasis ponovio svoje mišljenje, bez uvrede, da smo sišli s uma. Još uvek sam želeo da budem tu kada Džeki stigne; želeo sam da vidim u koliko sati će stići, kako izgleda, kako mu izgleda auto. Hteo sam da vidim što više svega što on radi, da bih znao kako razmišlja. Smestio sam Henesija i Nasisa napred, među drveće sa druge strane ulice, a ja sam se vratio da osmatram zadnji ulaz. Možda ćemo jako dugo čekati. Džeki je možda stigao sve do Vajominga; lamborgini je pravljen za takve predele, za prazne puteve i otvoreni prostor i za policajce koje nije briga koliko

brzo vo​zi​te. Mo​žda ga neće biti ne​de​lju dana. I tako sam čekao. Ako se čekanje suviše oduži, pustiću Henesija i Nasisa da odu, ali ja ću ostati. Džeki Njutn me je pretvarao u ekscentrika. Imao sam neprijatnu viziju sebe kako dreždim ovde danima, pa nedeljama, dok se smenjuju godišnja doba, dok mi raste brada, dok mi odeća postaje prljava i dronjava. Henesi bi mi jednom dnevno donosio vodu i hranu. Ličio bih na Freda Dobsa iz Blaga Sijera Madre: počeo sam kao razuman i pristojan čovek, ali opsesija me je polako pretvorila u ludaka. Pogledao sam na sat; nebo na istoku je postajalo svetlije. Sa svitanjem mi se javio i razum. Čekaću do osam ujutro, najviše do devet, a onda ću otići i doći ću ponovo kasnije. Henesi je ponovo bio u pravu: nisam imao ništa da prikačim Džekiju. Ništa se nije uklapalo, sistem je bio na​ru​šen. Ovog puta Dže​ki Njutn nije bio moj čo​vek. Brzo sam odgurnuo tu pomisao. Jedan od mojih problema je upravo bio na putu da se reši. Za dvadesetak minuta biće dan; onda ćemo moći da sa ulice vidimo psa. To bi mogao biti legitiman razlog za ulazak na imanje, ukoliko Džeki ne otkrije da smo već bili unutra. Ja mu to svakako neću reći. Henesi takođe. Nasis je bio nepoznata u jednačini. Odustao sam od ideje o suočavanju sa Džekijem čim ovaj izađe iz auta. Odlučio sam da od sada postupam tačno po pravilima. Kada Džeki stigne kući, mi ćemo sesti u auto i dovešćemo se do njegovih vrata i za​zvo​ni​će​mo, kao pra​vi mla​di džen​tl​me​ni. Neka za​ba​va poč​ne, po​mi​slio sam.

4. Čekali smo još skoro čitav sat da se Džeki pojavi. Prvo smo ga čuli – škri​pa​nje guma, lju​tit, ne​str​pljiv ur​lik mo​to​ra. – Stvarno grozno postupa sa tim kolima – rekao je Henesi. Lamborgini je protutnjao kraj nas u oblaku prašine. Skrenuo je, prošao pored kuće i ušao u garažu. Potom se pojavio i Džeki, uglavnom isti kao kad sam ga prvi put video, nalik na nekog veštačkog mišićavca sa plaže. Ozbiljno se bavio bodi-bildingom: ruke su mu bile debele kao nečije noge, a obim grudi je više ličio na bure. Pustio je brkove i bilo mu je potrebno šišanje. Sve zajedno je delovalo prilično strašno, oličenje momka sa kojim se ne treba kačiti. Za trenutak je zastao i pogledao psa, a to je bilo dovoljno da se ponovo razbesni. – Izlazi iz tog auta! – proderao se, a neka žena je plašljivo provirila kroz otvorena vrata garaže. – Hajde više! – režao je Džeki. Čak i sa mesta gde smo čučali iza žive ograde, videlo se da ona nije nimalo srećna; Džeki ju je zgrabio za zadnji deo vra​ta i gur​nuo je ka kući. Vra​ta su se za​tvo​ri​la za nji​ma. Če​ka​li smo. Ni​šta se nije de​ša​va​lo. – Iz​gle​da da smo mi na po​te​zu – pri​me​tio je He​ne​si. – Aha. Haj​de da po​se​ti​mo bi​tan​gu. Pošli smo niz ulicu do auta; potom smo se dovezli i zaustavili pred kućom Džekija Njutna, nas tri policajca, sve po propisu. Čak i sa ulice smo mo​gli da vi​di​mo psa kako se kla​ti na dr​ve​tu. – Isu​se, gle​daj​te ono – re​kao je Na​sis. – Je​ste li ga pri​me​ti​li si​noć? – Šta to? – upi​tao sam. Nasis se nervozno nasmejao. – Znači, to će biti priča. Pomoći ću ko​li​ko bu​dem mo​gao. – Ob​ja​sni nam to, Na​si​se. – Ne tražite od mene da lažem da bih vam potvrdio priču. Neću pro​go​vo​ri​ti ako me niko ne pita, ali neću ni da la​žem. – Samo ti za​zvo​ni – re​kao sam. Držao sam značku zakačenu za kaiš, kao policajci u TV serijama. Bio sam sav pun adrenalina, kao i uvek kad je trebalo da se suočim sa Džekijem. Čuo sam njegove korake. Vrata su se otvorila i on ih je pot​pu​no is​pu​nio.

– Go​spo​di​ne Njutn? – po​čeo je Na​sis. Džeki me je smesta primetio. Pogledao je pravo kroz Nasisa, meni u oči. Ve​ro​vat​no još nije ni pri​me​tio da je Na​sis cr​nac. – Ja sam policajac Nasis iz šerifove kancelarije okruga Džeferson. Ova gospoda su iz policije grada Denvera. Želeli bi da vam postave nekoliko pi​ta​nja. Džeki Njutn se zagledao u moju značku. Nasis je nehotice načinio mali korak u stranu. Sada nije bilo ničega između Džekija Njutna i mene, osim pola me​tra le​de​nog va​zdu​ha. – Zdra​vo, Dže​ki – re​kao sam. – Šta kog kur​ca ho​ćeš, Džejn​vej? – Mora da imaš problema sa sluhom. Čovek ti je upravo rekao, hoću da ti po​sta​vim ne​ko​li​ko pi​ta​nja. – Pri​vo​diš me zbog ne​čeg? – Mo​žda. – Jebi se. Ili me od​mah uhap​si ili se vra​ti sa na​lo​gom za hap​še​nje. – Mo​žda ja već imam na​log. – Da ga imaš, već bi ma​hao nji​me. Odla​zi, tra​ći​te mi vre​me. Počeo je da zatvara vrata. Zakoračio sam pored Nasisa i proturio nogu u dovratak. Počeo sam da mu deklamujem prava, jer sam pomislio da bi to moglo da ga zaustavi i kupi mi malo vremena. U svakom slučaju, ako mu se omak​ne da kaže ne​što, moći ćemo to da is​ko​ri​sti​mo. On me je ne​si​gur​no slu​šao. – Gde si bio no​ćas? – upi​tao sam. – Vozio sam po ravnici. Bio sam odsutan čitavu noć i da, imao sam društvo. Imam alibi za svako jebeno sranje koje bi poželeo da mi pri​ka​čiš. – Gde ti je taj ali​bi, Njut​ne? Hoću da ga vi​dim. – Nju, pa​trol​dži​jo, nju… Moj ali​bi je de​voj​ka. – Do​ve​di je ova​mo. – Vra​ti se sa na​lo​gom. Ponovo je pokušao da zatvori vrata. Ponovo sam gurnuo nogu u do​vra​tak. – Rekao sam ti već, Njutne, imaš pravo da ćutiš. To ne znači da me možeš sprečiti da vidim svedoka. Sad dovedi devojku ovamo, ili ću te str​pa​ti u za​tvor zbog ome​ta​nja prav​de.

To je bio blef i pretpostavio sam da će Džeki to znati. Ipak, nije znao, ili barem nije bio siguran. Otišao je i doveo devojku, koja je zapravo bila žena od oko dva​de​set pet go​di​na. Ošamario ju je barem tri puta: toliko crvenih tragova je imala na licu. Su​tra će iz​gle​da​ti kao da je spa​va​la na ren​de​tu. – Mo​že​te li da iza​đe​te ova​mo, go​spo​đi​ce? Poslušala je. Bila je plavuša, možda bi čak mogla da bude i lepa na onaj sta​kla​sti na​čin. Sada sva​ka​ko nije bila lepa. – Kako se zo​ve​te? – Ne moraš ništa da mu kažeš – rekao je Džeki Njutn. Po glasu se pod​ra​zu​me​va​lo da bi joj bo​lje bilo da ćuti. – Kako se zo​ve​te, go​spo​đi​ce? – Bar​ba​ra. – Da li vam je po​treb​na po​moć? Iz​gle​da​la je zbu​nje​no i upla​še​no. – Mo​že​mo vas odve​sti odav​de, ako že​li​te – po​nu​dio sam. – Ne želi ona da ide ni​ku​da sa to​bom, žaco – re​kao je Dže​ki Njutn. – Gospođice? – Pokušao sam da je pogledam u oči, ali nisam uspeo. – Da li vas je ovaj kre​lac tu​kao? – Na​le​te​la je na vra​ta – re​kao je Dže​ki. – Onda bi trebalo da popraviš vrata, Džeki. Izgleda da je naletela na njih tri ili če​ti​ri puta. – Naletela je na jebena vrata, dobro? Hoćeš da se raspravljamo o tome? – Go​spo​đi​ce – na​sta​vio sam – da li že​li​te da po​đe​te sa nama? – Ne znam – re​kla je drh​ta​vim gla​som. – Možemo da odemo do auta i da porazgovaramo o tome. Hajde, uči​ni​će​mo tako. – Neće ona ni​ku​da odav​de. – Ne obraćajte pažnju na njega – nastavio sam. – Ako hoćete da ode​te, oti​ći ćete. De​be​log niko ne pita. Znao sam da će ga to žacnuti. Stegao je pesnice. – Pokazaću ti ja ko je de​beo, dr​ka​dži​jo. Ski​ni tu znač​ku pa ću ti ras​co​pa​ti gla​vu​džu. Nasmešio sam mu se onako kako bi se neko smešio crvu koji govori. Gledao sam u njega sve vreme dok sam pričao sa njom. – Želim da vas uverim, gospođice, da imate izbor. Sve zavisi od vas. Ako vas je ovaj

kreten tukao, možete podneti prijavu protiv njega. Odležao bi prilično dugo zbog toga. Mo​žda po​sle toga ne bi bio tako ener​gi​čan. – Sad mi je do​sta ovog sra​nja – re​kao je Dže​ki Njutn. – Ne sla​žem se, Njut​ne. Ti i ja ima​mo još mno​go toga da ra​spra​vi​mo. – Hoćeš li? Hoćeš da se oprobamo, Džejnvej? Šta kažeš, žaco, samo ti i ja, go​lim ru​ka​ma, pra​va sta​rin​ska bor​ba do kra​ja? – Vidim da si ponovo čitao stripove, Džeki. Voleo bih da ti udovoljim, zaista. Mogao bi da mi pokažeš kako tučeš žene i ubijaš pse. Ili kako ubi​jaš skit​ni​ce po uli​ca​ma. – Zna​či, zato si do​šao? I da​lje po​ku​ša​vaš da mi to pri​ši​ješ? – Pri​ši​ću ti ga sva​ka​ko, mom​če. Samo če​kaj. – Što se ne bi tu​kao sa mnom, Džejn​vej? Iza​be​ri vre​me i me​sto. – Vo​leo bih da to može. Me​đu​tim, mi ne ra​di​mo tako. – To me ne čudi. Ako si sad za​vr​šio, ja idem unu​tra. Dok smo razgovarali, polako sam se pomerao tako da sam postepeno odvojio devojku od Njutna. Sada sam pružio ruku i potpuno je pomerio u stra​nu. – Bar​ba​ra – re​kao sam. – Za​što ne bi po​šla sa nama? – Do​bro. – Ja ne bih, da sam na tvom me​stu – ja​vio se Dže​ki Njutn. – Ti ne bi uradio ništa što nije izrazito glupo ili zlobno – rekao sam. Položio sam joj ruku na rame i polako je poveo dalje od kuće. Kad smo stigli do auta i kad sam je smestio unutra, počela je grčevito da plače. Čitavo telo joj se treslo. Skinuo sam sako i ogrnuo je, ali potrajalo je dok se nije sre​di​la do​volj​no da nam is​pri​ča šta je bilo. Odvezli smo Nasisa do sedišta okruga, pa smo se uputili Šestom avenijom ka Denveru, i tek tada sam počeo da povezujem njenu priču. Henesi je vozio a Barbara je sedela na suvozačkom sedištu. Ja sam bio pozadi, nagnut preko sedišta da bolje čujem. Počeo sam od sitnica. Prezivala se Krauel. Živela je na Kapitol hilu, blizu Jedanaeste ulice. Radila je za neku firmu koja je poslovala sa Džekijem Njutnom. Juče su prvi put izašli. Bila je polaskana što ju je pozvao; on jeste bogat, a neki ljudi kažu i da je privlačan. Niko je nije upozorio kakav je zapravo. ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad Sve se desilo upravo onako kako sam bio pretpostavio. Džekijeva zamisao o izlasku postala je očita čim su stigli u njegovu kuću. Imao je

vodeni krevet veličine fudbalskog terena, sa džakuzijem, ogledalima i svom dodatnom opremom. To joj nije smetalo; nije bila sasvim protivna da spava sa tipom već na prvom sastanku, ako joj se ovaj dopadne. Ako muškarac zna kako da se ponaša prema devojci, čega tu ima lošeg? Ali onda je pas pojeo šnicle i Džeki je podivljao. Ne bi poverovali koliko je snažan. To je veliki pas, a on ga je povukao preko grane kao da je perce. Pokušala je da ga spreči; ona mrzi okrutnost, prosto nije mogla da samo stoji i gleda životinju kako umire. Pokušala je da preseče konopac, a Džeki ju je udario. Bio je jak, stvarno jeste. Tim jednim udarcem ju je one​sve​stio.pɐo​‫ן‬u​ʍop˙uɐʞ‫ן‬ɐq Sledećih petnaest sati bili su prava noćna mora. Kada je otvorila oči bila je u autu. Nalazili su se na autoputu istočno od Denvera. On je vozio onako kako je radio i sve ostalo, uvek na pedalj od ludila. Stalno je držao gas do daske – Isuse, nije ni znala da auto može toliko da juri. Kasnije je skrenuo sa autoputa na neki uzani seoski drum. Jednom su stali usred nedođije. Tu je izgledalo kao da okleva, ali sad sam već nanjušio trag i ni​sam na​me​ra​vao da ga is​pu​stim. – Bar​ba​ra – bla​go sam re​kao. – Da li te je si​lo​vao? Od​mah​nu​la je gla​vom. – Jer ako je​ste, znaš, mo​že​mo ga pri​lič​no na​mu​či​ti. – Ni​sam se oti​ma​la. – Ne mo​raš se oti​ma​ti da bi bilo si​lo​va​nje. Du​bo​ko, drh​ta​vo je uz​da​nu​la. Pru​žio sam joj ma​ra​mi​cu da ob​ri​še oči. – Bar​ba​ra – re​kao sam. – Hoću samo da za​bo​ra​vim sve to. – To vidim, i potpuno te razumem. Ali ako ne preduzmeš ništa, on će to po​no​vo uči​ni​ti. – Meni neće. Ceo minut posle toga nismo ništa govorili. Henesi je stigao do grada i skrenuo na sever. Odavde smo mogli lako da je odvezemo u Opštu bol​ni​cu. – Moramo da odemo u bolnicu – rekao sam. – Treba da te pregledaju, da dobiješ lekarsko uverenje. Kasnije možeš da se odlučiš šta že​liš, ali ovo mora da se ura​di sad od​mah. – Hoću sve da za​bo​ra​vim. Hoću da idem kući. Uz​dah​nuo sam. – Zna​či, Dže​ki je po​no​vo po​be​dio.

– Sve​jed​no bi po​be​dio. Pu​sti​li bi ga, i šta bi onda bilo sa mnom? Tu nisam imao šta da dodam. Način na koji sam je odveo odande, bez naloga i bez opravdane sumnje, lako bi izbezumio sudiju. Pred nekim sudijama bi to i moglo da prođe, zbog onog što smo primetili sa ulice. No, postoji i druga vrsta sudija, oni koji uvek stežu policajce za jaja, koji bi sve što je rečeno i učinjeno od trenutka kad sam gurnuo nogu u dovratak pro​gla​si​li za sum​nji​vo. Nije se mo​glo zna​ti ko​jeg bi​smo do​bi​li. Zaustavili smo se pred njenom zgradom. Nije htela da uđemo, ali ja sam imao još neka pitanja. Hteo sam da čujem sve, baš sve što su radili od juče popodne. Nije bilo ništa naročito, odgovorila je: on je vozio kao manijak, a ona se zgrčila na suvozačkm sedištu i očekivala da svakog trenutka pogine. Jednom je pogazio jato kokošaka. Ako je bilo ičega na putu, ve​ve​ri​ca, jež, bilo šta živo, on je skre​tao da ga zga​zi. Mada, taj auto je stvar​no sja​jan, re​kla je. Taj auto je zbi​lja ču​de​san. Bila je sa Džekijem Njutnom bez prekida od juče u tri popodne. Prešli su pola Kan​za​sa pre nego što se okre​nuo i do​ve​zao na​zad. Nije zna​la ni​šta o ne​ka​kvom lešu u uli​či​ci.

5. Ponekad, kad me krene, mogu da radim trideset sati bez prekida. To teško pada mojim partnerima, naročito onima koji su kao Henesi, koji stvarno ne može bez spavanja. Tako je Nil otišao kući da se odmori, a ja sam otišao na trčanje. Na studijama sam trčao maraton. I dalje mogu da pretrčim tih četrdeset dva kilometra, ali teže mi pada i sporiji sam. Nisam loš za svoje godine i ozbiljno se trudim da tako i ostane. Trčim dva ili tri puta nedeljno, a svake godine učestvujem na lokalnom maratonu i završavam u gornjoj polovini. Ne pokušavam više da pobedim čitav svet: dovoljno mi je i da zadržim svoje mesto u njemu. Dok sam bio mlađi, sanjao sam da napravim karijeru u ringu, ali uskoro je moje srce pripalo policiji, a za njim su ubrzo pošli i glava i jaja. Moraš biti realan, ljudi stalno to govore. Dalek je put od osvajanja Zlatne rukavice do bilo kakve profesionalne karijere, a ja sam se nagledao dovoljno mečeva da znam kako to nije za mene. Inače, dok sam se time bavio bio sam prilično dobar. Neki ljudi su me poredili sa Rokijem Marčanom. Bio sam lak za tešku kategoriju, tek malo preko devedeset pet kila, ali takav je bio i Marčano. Bio sam brz i žilav: niko me nikad nije nokautirao. Govorili su da umem da udaram kao mazga i da primam sve udarce. Dopadalo mi se da to ču​jem. Sve ovo pričam zato što sam odavno razmišljao kako bi bilo lepo da jednom ukrstim pesnice sa Džekijem Njutnom. On je dobrih deset centimetara viši od mene, i sigurno su mu i ruke za toliko duže, a onih desetak kilograma koliko je teži sigurno nisu salo. Teorijski gledano, trebalo bi da me sastavi sa zemljom. No, to su govorili i za Džesija Vilarda kada se borio sa još jednim mojim junakom, Džekom Dempsijem. Dempsi je tu gomilu sala brzo poslao na pod, a onda su iz Vilardovog ugla podigli dreku kako je Dempsi sakrio gips i ko zna šta još u svoje rukavice. Očito je da nije sve u veličini. Imao sam osećanje da bi, po sve​mu su​de​ći, Dže​ki Njutn po​ka​zao da baš i nema neka jaja. Ipak, sigurno je da to nikada neću saznati. Postalo je zamorno stalno igrati po pravilima dok onaj drugi sme da pljačka, ubija i siluje zaštićen građanskim pravima. Trčao sam duž Šeste avenije, kraj skupih kuća i duž parka. Negde mi je nešto promaklo; nisam znao šta. Propustio sam nešto

i nisam znao kako to da nađem. Podigao me je konzervativni otac; posle sam odbacio i njega i sve za šta se on zalagao. Borio sam se pred kraj rata u Vijentamu, vratio se kao vatreni liberal, i polako sam, tokom poslednje decenije, gledao kako i te vrednosti polako nestaju. Danas bi se moglo reći da zastupam zbrku kontradiktornih stavova. Verujem u ljudska prava; Džimi Karter mi se samo zato dopadao, mada sam kasnije došao do zaključka da je prodao dušu radi politike. Mislim da je Mirandin zakon u principu dobra stvar, mada javno mnjenje nikada neće shvatiti koliko je teško pridržavati ga se. Verujem u procedure i pravila, ali što je dosta dosta je; pristalica sam pravedne i brze egzekucije kada se radi o najgorim ubicama. Prosto je smešno držati tipove kao što je Ted Bandi po deset godina pre izvršenja kazne. Ne verujem psiholozima kada tvrde da smrtna kazna ne deluje preventivno – pogledajte učestalost kidnapovanja tridesetih godina, kada je otmica proglašena za težak zločin posle ubistva Lindbergove bebe. Mislim da je pravda počela da se urušava pod sopstvenom težinom kada su u sudnicu pustili psihijatre. Činjenica je da me, kad se radi o nekim ubicama, prosto boli briga da li su svesni svojih postupaka, da li su ih kao decu tukli što su piškili u krevet, da li su imali majku koja je zavijala na mesec. Gejsi, Bandi, Menson, Spek – nikada me nećete ubediti da je svet bolje mesto dok god su i oni prisutni. Ne odobravam abortus, ali nikada ne bih doneo zakon koji zabranjuje ženama da ga obave. Verujem u amandman o jednakim pravima, teško mi je da shvatim zašto se dva veka posle Deklaracije o građanskim pravima još uvek raspravljamo o pravima polovine svog stanovništva. Volim crnce, neke od njih jako. Podržavao sam desegregaciju kada je bilo potrebno i opet bih to učinio, ali prijem po ključu me zbog nečega ostavlja potpuno ravnodušnim. Ne možete oduzeti jednom čoveku njegova prava i dati ih drugom, čak ni u ple​me​ni​te svr​he. Sagoreo sam, naročito posle ovoga danas. Moja policijska karijera je bila dobra, neki kažu i sjajna, ali nalazio sam se u ćorsokaku, na putu ka zaboravu. Ima dana koji kao da iskušavaju čoveka. Rado bih se obračunao sa Džekijem Njutnom koristeći razbijenu flašu i pajser, ali društvo, pristojnost i moja savest govorili su mi: to se ne može. Bilo je nečeg veoma privlačnog u pomisli na preki sud; time su se stvarno prekraćivala sranja i postizao se rezultat. Varvarski, da. ali reći ću vam

ovoliko: kad gledate kako neko ubija ljude a ne možete ničim da ga spre​či​te, ni to nije pri​jat​no ose​ća​nje. Moj stan je, kao i uvek, delovao umirujuće. Skinuo sam trenerku, upalio svetlo i seo okružen svojim blagom. Neko vreme sam listao stari broj časopisa AB: moja fascinacija životom knjižara bila je skoro isto toliko velika kao i moje zanimanje za knjige, pa sam već skoro pet godina redovni pretplatnik esnafskog glasila. Onda sam neko vreme listao reprodukcije Vajetovih Helgi, naročito se zadržavši na onoj ljupkoj sceni u ambaru. Kerol Fajfer je, naravno, odavno bila otišla; nije je bilo ni kad sam došao da se presvučem za trčanje. Istuširao sam se hladnom vodom i polako obukao, planirajući predstojeći dan. Izjava Barbare Krauel izgleda da je pružala lep alibi Džekiju Njutnu, što je značilo da ću morati da počnem iz početka. Nije mi ni palo na pamet da pozovem Henesija, niti da proverim u centrali da li nam je slučaj zaista dodeljen. Henesi bi se samo okrenuo na drugu stranu da nastavi sa dremkom, a u centrali sva​ka​ko zna​ju da smo mi uze​li slu​čaj. Oni do​bro po​zna​ju moje na​vi​ke. Povezao sam se kroz grad na sever, ka Kolfaksu, a onda na istok prema knjižarama. To je bio moj teren: osećao sam se kao kod svoje kuće u Knjižarskom sokaku, isto kao i u svetu kurvi i svodnika koji su ga okruživali. Kolfaks je čudna ulica. Nekada je bio poznat kao najduža ulica na svetu: maštovitiji pojedinci tvrdili su da se proteže od Kanzas Sitija do Velikog slanog jezera. Zapravo je dugačak oko trideset kilometara, počinje u ravnicama istočno od Denvera a nestaje u planinama negde na zapadu. Gotovo svaki pedalj je nekakav poslovni prostor. Pre nekih dvadeset godina naišao je talas obnove grada koji je progutao staru ulicu Larimer, pa su se kurve i propalice koji su tamo živeli premestili na Brodvej na jugu ili Kolfaks na istoku. Na istočnom Kolfaksu ima baš mnogo kurvanja. Počinje u birokratskim kancelarijama, gde znaju kako to da obave bez odlaska u krevet, i nastavlja se kroz porno radnje između Brodveja i bulevara Kolorado. Sa Kolorada na istok, nekih trideset ili četrdeset blokova, ulica postaje pristojna i puna porodičnih radnjica svih mogućih vrsta. Ovde ćete naći štandove sa povrćem, mehaničarske radionice, videoteke, gatare, prodavnice antikviteta, bakalnice, prodavnice pića i, naravno, sokak sa knji​ga​ma.

Pre dobrih deset godina, jedan starinski trgovac knjigama i njegova žena smestili su se u jedan lokal na istočnom Kolfaksu. Tih ljudi više nema – on je umro, a ona se preselila u drugu državu. Njihovu knjižaricu su redom preuzimali mlađi ljudi; knjižare su se množile sve dok, evo, taj kraj nije postao poznat kao Knjižarsko sokače. To dobro ilustruje sistem trgovine knjigama koji se oslanja na princip da med privlači muve: stavite dve knjižare u istu ulicu, kaže taj princip, i obadve će udvostručiti promet. To izgleda funkcioniše: tamo gde se jedna radnja jedva držala, dve uspevaju sasvim solidno. Kao sakupljač knjiga, obilazim Knjžarsko sokače barem dvaput mesečno. Neki knjižari me dovoljno dobro poznaju da mi telefoniraju ukoliko naiđe nešto od onoga za šta sam zainteresovan; ostali me takođe znaju, samo se pomalo ustežu da telefoniraju policajcu. Knjižari su ljudi kao i svi drugi: ima ih svih vrsta i boja i pate od istih problema kakve biste videli u policijskoj stanici ili u pritvoru. Ako zamišljate mudrog učenjaka sa debelim naočarama, varate se. Kad se upuste u ovaj posao, imaju veoma malo vremena za čitanje. Obično su malko pametniji od proseka. Nikada nisam sreo glupog knjižara kome bi se posao isplatio. Mada, neki od njih definitivno jesu ludaci. Ima i kretena, poneki primitivac, ali današnji knjižari lako mogu biti bivši hipici, bivši pijanci, bivši narkosi i ulični borci kao, na primer, Rubi Sils. Rubi mi se dopada; sviđa mi se njegova mudrost i odlučnost. Izvukao se iz blata na najteži način, potpuno sam. Pio je po flašu dnevno i uspeo je da se skine; bio je navučen na kokain, a kasnije i heroin, i uspeo je da se skine i sa toga. Bio je hapšen zbog posedovanja, još u davna vremena kada si u Koloradu mogao da odležiš dve godine ako ti je u autu nađeno malo trave. Rubi je odležao godinu zbog toga, i još dve zbog posedovanja heroina. Tada su zakoni liberalizovani, inače bi verovatno još dreždao u ćorki. Poznavao sam ga sve to vreme, jer sam se i onda zanimao za knjige, a Rubi je, kad je bio pri sebi, bio jedan od najboljih trgovaca knjigama u gradu. Veći deo onoga što znam o knjigama naučio sam gledajući Rubija kako radi. – Reći ću ti nešto, Džeje – rekao mi je jednom. – Ako si upućen u knjige, nikada nećeš biti gladan. Možeš da odeš u bilo koji grad gde postoje više od dve knjižare i za dva sata po​kre​nu​ćeš bi​znis. To se radi isto onako kako rade lovci na knjige, ali na višem nivou.

Lovac traži knjige od dva dolara koje će moći da proda za deset, a ti tražiš knjigu od sto dolara čija cena će otići nebu pod oblake. Kupuješ od tipova koji se u to ne razumeju i prodaješ tipovima koji se razumeju. Ako se niko u gradu ne razume, prodavaćeš naveliko ljudima na obali. Radiš prema cenama u AB ako možeš da platiš; skupljaš lovu malo-pomalo i dok se osvrneš, već imaš tri ili četiri hiljade knjiga. Rubi je to radio više puta nego što želi da se seti. Sils i Nef su poslednja knjižara u ulici, ali prvo sam otišao kod njih. U njihovoj radnji, pre nekih mesec dana, poslednji put sam video Bobija Vestfala. Sada sam se pomalo prisećao: Bobi je došao da proda nešto, pa je došlo do rasprave na temu koliku svotu i na koji način Rubi treba da plati za to. U ono vreme nisam obraćao mnogo pažnje: pokušavao sam da se odlučim hoću li uzeti jednog lepog malog Stajnbeka. Mada, sad kad razmislim, rasprava i nije bila duga: Bobi nije hteo da primi ček a Rubi nije imao keš, pa je Bobi otišao sa svojom knjigom. No, to je bilo poslednji put kad sam ga video, pa je izgledalo kao logično mesto za po​če​tak. Rubi i njegov ortak Emeri Nef upravo su sortirali tek nabavljene knjige, što će reći da su bili sagnuti nad njima i dupetima okrenuti prema vratima kad sam ušao. Roba je izgledala prilično dobro: mnogo finih prvih izdanja savremene književnosti, neki detektivski romani, nekoliko Foknera. Pogled mi je privukao tamnoplavi omot Uljeza u pra​ši​nu. Približavao se Kerolin rođendan: možda bih mogao da joj to kupim, da vidimo kako će joj se dopasti da postane vlasnik prvog izdanja. Zamislio sam novčanicu od sto dolara: knjiga je vredela toliko, mada sam očekivao da će biti dosta uvodnih razmatranja pre nego što stignemo do cene. Nisam voleo cenjkanje. Nisam ja od onih ljigavih tipova koji uvek pokušavaju da iskukaju knjigu upola stvarne cene, ali nisam hteo ni da platim dvostruko. Dobro znam kako rade Sils i Nef. Obično traže visoku cenu za robu koju su tek dobili. To ponekad uspeva kod novajlija i izvikanih knjiga. No, onda se približi vreme za plaćanje najma ili svrati šerif da ih podseti na plaćanje poreza sa kojim kasne već mesecima, pa njih dvojica uzmu da prodaju u bescenje čak i svoje najbolje knjige, u lu​dač​kom na​po​ru da ne budu sta​vlje​ni pod ka​ta​nac. Rubi je bio obučen kao i obično: farmerke, duks i sandale. Imao je gustu crnu bradu, prošaranu sedim. Njegov ortak je bio uredniji. Emeri

Nef je imao plavu kosu i nosio je brkove. Zajedno su činili čudan prizor. Rubi je bio čvrst, realan, praktičan; Nef je delovao uobraženo i arogantno, čak i hladno, dok ga ne upoznate malo bolje. Rubi bi mogao i kaluđerici da proda antibebi pilule; Nef kao da je oklevao da vam proda neku knjigu, čak i po visokoj ceni. Nef nije bio baš drkadžija, ali nije bio ni daleko od toga; pretpostavljam da ga je upravo ogromno znanje spasavalo. Stvarno je bio veliki poznavalac knjiga, pa sam ga voleo upr​kos sve​mu. Još uvek me nisu primetili; bili su zaneti hipnotičkim, potpuno opčinjujućim poslom knjižara – sortiranjem i određivanjem cene. Viđao sam i ranije taj ritual i uvek mi je bio zanimljiv. Rubi bi uzeo jednu knjigu i pogladio je sa puno ljubavi, a onda bi počeli da se natežu oko cene i na kraju bi se dogovorili za neki iznos, koji bi Nef upisao na unutrašnjoj korici jedva primetnim potezom olovke. Nagnuo sam im se pre​ko leđa baš kad su sti​gli do Fok​ne​ra. – Sto pe​de​set – re​kao je Nef. – Pre​vi​še – pro​ti​vio se Rubi. – To je sjajan primerak, Rubi. Mislim, pogledaj je samo, kao da je juče od​štam​pa​na, po​bo​gu. – Ni​ka​da je ne​će​mo pro​da​ti za više od sto. – Ali ni​ka​da ni​smo ima​li ova​ko sa​vr​še​no oču​van pri​me​rak. – Samo na​pred, ako že​liš da nam pro​kle​ti​nja dre​ždi na po​li​ci dok se ne uple​sni​vi. – Do​bro, onda sto dva​de​set pet. I to je naj​ni​že mo​gu​će. Nef je zapisao cenu. Nakašljao sam se i konačno privukao njihovu pa​žnju. – Vidi, vidi, inspektor Džejnvej, ako se ne varam – rekao je Rubi, sme​še​ći se od uva do uva. – Baš smo do​bi​li ne​što što bi te za​ni​ma​lo. – Vi​dim. Maj​sto​ri zi​da​nja cena na delu. Nef me je patnički pogledao, kao da je i samo pominjanje cene pred​sta​vlja​lo uda​rac ne​či​jem do​sto​jan​stvu. – Tebi uvek možemo učiniti cenu, Džeje – rekao je Rubi, a Nef je sada bol​no po​gle​dao nje​ga. Odlučio sam da nakratko zaboravim Foknera. Nikada nisam umeo da mi​slim na dva ko​lo​se​ka. – Hoću da vas pi​tam par stva​ri.

– Isuse, gospodine Džejnvej – ozbiljno je rekao Nef. – To zvuči strašno zvanično. Mogu li da pogađam? Neko je upucao šerifa i vi ste od​mah po​mi​sli​li na nas. Udelio sam mu bled osmeh. – Kada ste poslednji put videli Bobija Vest​fa​la? – Za​bo​ga, ne​mam poj​ma – od​vra​tio je Rubi. – Nije če​sto do​la​zio. – Šta je ura​dio, opljač​kao ban​ku? – upi​tao je Nef. – Haj​de, po​ku​šaj​te da se se​ti​te – za​tra​žio sam. – Pa – počeo je Rubi – došao je pre možda nekih dve nedelje. Je li tako, Eme? Pre dve ne​de​lje? – Tako ne​ka​ko – po​tvr​dio je Nef. – O čemu se radi? – Treba da utvrdim njegovo kretanje – rekao sam. – Kada je došao, je li imao ne​što da pro​da? – Samo neka sra​nja – re​kao je Rubi. – Ni​šta što bi mi tre​ba​lo. – Bob je bio u silaznoj putanji – dodao je Nef. – Čitavog meseca nije na​šao ni​šta. – I strašno se nervirao zbog toga – nastavio je Rubi. – Bobi se nikada ne nervira mnogo, ali izgleda da mu je trebao novac a jednom u životu nije uspe​vao da nađe va​lja​ne knji​ge. – Ima​te li ide​ju za šta mu je tre​bao no​vac? – Do đavola, Džeje, ja samo kupujem knjige od tih nesrećnika, ne idem kući da spa​vam sa nji​ma. – Uvek im tre​ba no​vac – re​kao je Nef. – A kome ne treba? – upitao je Rubi. – Doduše, ti lovci na knjige… da, Em je u pravu. Oni uvek jedva sastavljaju kraj s krajem. Ali to svakako znaš i bez mene. – Kada je Bobi po​sled​nji put imao ve​li​ki ulov? – O, za​bo​ga – re​kao je Rubi i od​mah​nuo gla​vom. – Za​vi​si šta bi re​kli da je ve​li​ko – re​kao je Nef. – Ne znam, Nefe – re​kao sam. – Šta bi ti re​kao da je ve​li​ko? – Za njega bi možda bio veliki taj Fokner što ste ga gledali. Dali bismo mu trideset-četrdeset dolara za to. Što uopšte nije loše ako ga je ku​pio za dva​de​set pet. – Veće od toga – za​tra​žio sam. Rubi je odglumio zaprepašćenje. – Misliš da je možda našao Ta​mer​la​na u Voj​sci spa​sa? Tako ne​što, Dže​je?

– Tako ne​što – po​tvr​dio sam. – Mora da se ša​liš. Sada su se obojica uozbiljili i napeto čekali šta ću reći. Pustio sam ih da če​ka​ju, pa Nef nije iz​dr​žao. – Bivalo je i toga. Sećaš se tipa koji je našao Ta​mer​la​na u knjižari za petnaest dolara, pre par godina? Šta misliš, kakve su šanse da se to desi, bilo gde u sve​tu, dva puta u is​tom veku? – Ne govorimo o Ta​mer​la​nu – rekao sam. – Samo o nečemu možda na​lik na to. Obo​ji​ca su se za​gle​da​li u mene. – Šta se de​ša​va, Dže​je? – Si​noć je neko pro​suo Bo​bi​ju mo​zak. – Isu​se Hri​ste – re​kao je Rubi. – Mi​sli​te, ubio ga – pro​ve​ra​vao je Nef. Klim​nuo sam gla​vom. – Pa ko bi ura​dio tako ne​što? – zgra​žao se Rubi. – To pokušavam da saznam. Hajde da se vratimo na moje prvo pi​ta​nje. Kada je po​sled​nji put Bobi imao ve​li​ki ulov? – Zaboga, ne sećam se– rekao je Rubi. – Isuse, Džeje, pa to je stra​šno. – Pitate nas kada je Bob možda došao do nečega zbog čega bi neko po​že​leo da ga ubi​je – pro​ve​ra​vao je Nef. – Do​bro, re​ci​mo da sam tako pi​tao. – Do đa​vo​la, pa ni​kad – sme​sta je re​kao Rubi. Nef je klimao glavom. – Čak i onaj veliki zgoditak kojeg je imao pre par godina, kada je našao četiri knjige za jedan vikend… mislim, to je najveći uspeh kojeg je iko od njih ikada postigao, a sve te četiri knjige za​jed​no nisu vre​de​le više od dve hi​lja​de. Ko bi ubio čo​ve​ka zbog toga? – Neko mo​žda i bi – re​kao sam. – Niko koga ja poznajem – mozgao je Rubi. – Zaboga, pa to je stra​šno. Još ne mogu da po​ve​ru​jem. – Recimo da je imao nešto vredno dve ili tri hiljade – rekao sam. – To je mno​go love za mom​ka sa uli​ce. – To je mno​go love i za mene – re​kao je Rubi. – Ali za momka koji živi tako kako oni žive, to je više nego što će ika​da vi​de​ti na go​mi​li.

– Mislite da se tako desilo… Bobi je našao nešto, a neki drugi lovac na knji​ge mu je to oteo? – Ne mislim ja ništa – odvratio sam – Pokušavam da saznam nešto i da dopunim ono što već znam. Malo je verovatno da je Bobi našao pravo bogatstvo. Sami ste to rekli. Stvari kao što je Ta​mer​lan ne padaju tek tako sa neba. Njih jednostavno nema, zato i vrede po četvrt miliona dolara. Čovek bi imao veće šanse da pobedi u irskom „Točku sreće“, zar ne? – Mno​go veće – slo​žio se Rubi. – Pa ipak, ta​kve stva​ri se de​ša​va​ju. – Da, u fil​mo​vi​ma. – S vre​me​na na vre​me se dese. – Ja svakako ne bih voleo da to istražujem – rekao je Rubi. – Kao tra​že​nje igle u pro​kle​tom pla​stu sena. – Sa druge strane, ako je Bobi našao nešto vredno par hiljada, postavljaju se sasvim drugačija pitanja. Svako je spreman da ubije za če​tvrt mi​li​o​na, ali ko bi ubio za tri soma? – Tri soma ne bi ni po​če​la da re​ša​va​ju moje pro​ble​me – pro​mu​mlao je Rubi. – Pa samo še​ri​fu du​gu​jem više od toga. – Ali za jed​nog lov​ca na knji​ge, to su ve​li​ke pare – bio sam upo​ran. – Ra​zu​mem ja to. – Da​kle – re​kao sam. – Sa kim se Bobi dru​žio? – Recimo, sa Piterom. Video sam ih jednom kako idu ulicom zajedno, samo to. To ne znači da su bili nešto bliski. Osim taj jedan put, Bobi je obič​no uvek bio sam. Ni​ka​da ga ni​sam vi​deo ni sa kim dru​gim. – Ko je Pi​ter? – Ne se​ćam se pre​zi​me​na. Se​ćaš li se ti, Eme? Nef je od​mah​nuo gla​vom. – Zovemo ga Piter, lovac na knjige, isto kao i Bobija. Zaboga, pa pola tih mo​ma​ka ni nema pre​zi​me, a ako ga i ima​ju ne žele da nam ga kažu. – Da li Pi​ter če​sto na​vra​ća? – Bio je tu juče – re​kao je Nef. – Do​la​zi tri-če​ti​ri puta me​seč​no – do​dao je Rubi. – Kada ste vi​de​li Bo​bi​ja i Pi​te​ra za​jed​no? – Uf, pre nekih godinu dana – oklevao je Rubi. – Išli su uz ulicu Bolder zajedno, na rasprodaju knjiga. Bobi nije vozio, pa se ogrebao za

vo​žnju sa Pi​te​rom. – Kako misliš, nije vozio? – upitao je Nef. – Ja sam ga video da vozi. Se​ćaš se onog sta​rog auta što ga je imao? – To je bilo jako davno, ortak – obrecnuo se Rubi. – Saobraćajci su ga zaustavili a dozvola mu je istekla, nije imao osiguranje i još nešto. Oduzeli su mu auto i više nije kupio drugi. Dobro znam da nije imao do​zvo​lu. – Mi​slim da nisi u pra​vu – nije se pre​da​vao Nef. – Kod nje​ga nije na​đe​na vo​zač​ka do​zvo​la – re​kao sam. Nef je sleg​nuo ra​me​ni​ma. – Onda si valj​da ipak u pra​vu. – Ma znam da sam u pra​vu – ljut​nuo se Rubi. – Zašto bi jedan lovac na knjige vozio drugog na rasprodaju? – upitao sam. – To je kao da se​češ gra​nu na ko​joj se​diš. – Zato i mislim da su možda bili prijatelji – rekao je Rubi. – Barem ono​li​ko ko​li​ko ti mom​ci ume​ju da budu pri​ja​te​lji. Zabeležio sam to. – Imate li ideju gde bih mogao da nađem tog Pi​te​ra? – Ja ga vi​dim samo kad dođe ova​mo – re​kao je Rubi. – Kada po​no​vo dođe, re​ci​te mu da že​lim da po​pri​čam sa njim. – Ja​sno. Prelistao sam svoje beleške. Ima mnogo razloga zbog kojih ljudi bivaju ubijeni, ali nekih devedeset devet posto spada u četiri kategorije: lju​bav, mr​žnja, po​hle​pa, lu​di​lo. Ja sam pro​ve​rio dve od njih. – Da li je Bobi imao ka​kvu de​voj​ku? – Ne da sam ja vi​deo – od​vra​tio je Rubi. – Da li je ikada pričao o nekoj ženi koju poznaje, ili je možda nekada po​zna​vao? Obo​ji​ca su od​mah​nu​li gla​vom. – A da li mo​že​te da se se​ti​te ne​ko​ga ko bi rado vi​deo Bo​bi​ja mr​tvog? – O, ne – re​kao je Nef. – Ma sa njim je bilo naj​lak​še ra​di​ti – do​dao je Rubi. – Kome je naj​če​šće pro​da​vao knji​ge? – Nama, ko​li​ko i dru​gi​ma – re​kao je Nef. – Ali ne više – do​dao je Rubi. – A za​što? Nef je slegnuo ramenima. – Teška su vremena, gospodine Džejnvej.

Ima​li smo pro​ble​ma. – Ma, hajde da kažemo bobu bob – izjavio je Rubi. – Izdali smo mu nekoliko čekova bez pokrića. Nije to ništa strašno, ljudi to stalno rade. Uvek smo mu nadoknadili. Ali ti lovci na knjige mrze da primaju čekove. Onda odu skroz do banke, a pokaže se da ček nema pokriće. Znam kako im je. Ra​zu​mem što se na​lju​te. – Pa za​što onda to ra​di​te? – Misliš, zašto pišemo čekove? Ma znaš, Džeje, znam da znaš. To je zbog groznice za knjigama. Imaš je isto kao i mi. Vidiš knjigu koju želiš, i spreman si da uradiš sve što moraš da bi je se dokopao. Moje namere su po​šte​ne, samo nji​ho​vo spro​vo​đe​nje po​ne​kad bude malo ote​ža​no. – Kome je još pro​da​vao knji​ge? – Na nekih desetak mesta, sigurno. Znaš kako to ide, Džeje: u Denveru ima, koliko? Bar trideset knjižara. Barem polovina plaća lov​ci​ma na knji​ge do​volj​no do​bro da im se is​pla​ti da za​la​ze kod njih. Malo ko plaća četrdeset posto vrednosti, ali ima i takvih. Time bi mogao da se suzi spi​sak. Poč​ni od onih u ovoj uli​ci, vidi da li zna​ju ne​što. Raz​mi​slio sam malo. – Da li neko od vas zna gde je Bobi ži​veo? – Ja znam – re​kao je Rubi. – Vo​zio sam ga kući par puta. – Da li bi mo​gao da mi po​ka​žeš put? – Na​rav​no. Ho​ćeš sad od​mah? – Za je​dan sat. Prvo hoću da po​pri​čam sa osta​li​ma u uli​ci. – Možemo poći kad god hoćeš. Ali hajde da ti prodam tog Foknera pre nego što pođeš dalje. To je stvarno odličan primerak i neće dugo ostati ovde. – Ko​li​ko? – Za tebe?… Da​nas?… De​ve​de​set pet do​la​ra. Nef je zastenjao dok sam vadio čekovnu knjižicu. – Ma, nek ide život – re​kao je. – Io​na​ko mi je do​sa​di​lo da pro​da​jem Fok​ne​ra.

6. Pošao sam ulicom držeći Foknera pod miškom. Sledeća knjižara bila je „Raj za knji​ge“, vla​sni​štvo Dže​ri​ja Hark​ne​sa. Denver je grad mladih knjižara. Nekada su postojala samo dvojica značajnijih trgovaca knjigama: Fred Rozenstok i Harli Bišop. Obojica su umrli, a trgovina knjigama se usitnila na dvadeset ili trideset radnji. Pojavili su se novi momci, a promenile su se i knjige. U Rozenstokovo vre​me još su se mo​gli naći do​ku​men​ti sa pot​pi​som Abra​ha​ma Lin​kol​na ili potpisnika Ustavne povelje. Problem je bio što se za njih nije mnogo dobijalo. Četrdeset godina kasnije takav papir ili knjiga vrede čitavo bogatstvo, ali jednostavno se više ne mogu naći. Ono što se može naći, i što se prodaje za velike sume, jeste savremena književnost. Živimo u vreme kada prva izdanja Stivena Kinga dostižu po deset puta veću cenu nego prva izdanja Marka Tvena. Možete li to da objasnite? Ja ne mogu. Možda današnji ljudi stvarno imaju više novca nego pameti. Ili možda ima nečega u toj maniji za Kingom što je mene potpuno zaobišlo. Čitao sam nedavno Bedu i zaključio da je to sjajna knjiga, ravna Ko​lek​ci​o​na​ru u podžanru otmica, a to je ozbiljan kompliment, jer smatram da je Fauls jedan od najvećih živih romanopisaca. Onda sam pročitao Kri​sti​nu, a tu knjigu kao da je napisala potpuno druga osoba. Nikada nisam video veću foliranciju između dve korice. Ma šta ga ja znam, stvarno ne umem da objasnim kako to da knjiga kao Sa​le​mo​vo sa cene od deset dolara stigne do hiljadu za jedva deset godina. To je tačno polovina svote koju treba odvojiti za skoro savršen primerak Plodova gneva, ako želite nekakvo poređenje. Za te pare možete kupiti pet primeraka Hemingvejevog Starac i more, ili šest O vremenu i reci Tomasa Volfa. Jeftinije bi vas koštalo da kupite prvo izdanje Radjarda Kiplinga ili Džeka Londona, i to sa potpisom autora. Dakle, biznis se promenio, tu nema nikakve sumnje, a ljudi u njemu takođe se menjaju. Stara garda je mrtva; živela nova garda. Ipak, ja se još sećam starog Harlija Bišopa, godinu dana pre nego što će umreti, kako tvrdoglavo prodaje prva izdanja Kinga za pola cene naznačene na koricama. Veliki skok vrednosti Kingovih knjiga tek će uslediti, ali i tada se Isi​ja​va​nje moglo prodati za dobrih sto dolara. Bišop mi ga je prodao za četiri. Kada sam mu rekao da bi morao da traži više,

na​mr​štio se i re​kao: – Ja ne ve​ru​jem u Sti​fe​na Kin​ga. Džeri Harknes je definitivno verovao u Stifena Kinga. Specijalizovao se za Kinga i njegove sledbenike – Dina Kunca, Klajva Barkera i ostale, male Kingiće. Iza svakog velikog broda naći ćete tuce brodića koji ga prate. Kod Kingovih sledbenika zaplet jedva da ima smisla, ali eto, oni su istaknuti autori današnjeg sveta, i veoma isplativi. Ima nečeg strašno pogrešnog u društvu ako je najprodavaniji autor svih vremena Dženet Dejli. Nemojte tražiti da vam to dokažem: prosto znam da je tako. Ne smeta mi da s vremena na vreme pročitam dobar hororac, ali, gospode Bože, kakvog tu smeća ima! Najstrašnije kod tih knjiga je što su im zapleti totalno besmisleni. Is​te​ri​vač du​h o​va je stvarno strašna knjiga, jer zahteva od vas da verujete samo u jedno – da Sotona stvarno postoji. Nema pasa koji govore, nema kletvi iz davnina; nema književnih kerefeka, nikakvih metaforičkih sranja. Ako prihvatite piščevu osnovnu pretpostavku (a ko to može sa sigurnošću poreći?), uvučeni ste u knjigu. Posle toga potreban mu je samo talenat. E sad, kad stignete do kraja, pa se upitate šta je sve to značilo, o čemu se zapravo radilo… odgovor obično glasi: ništa naročito. Ako oslobodite autora obaveze da zvuči smi​sle​no, pa čega bi se onda pla​ši​li? Došao sam do zaključka da ljudi koji kupuju takve knjige zapravo nisu neki ljubitelji knjiga. Retko ćete videti ljubitelja Kinga ili Kunca kako razgleda po knjižari. Dovoljno često sam bivao u Rubijevoj radnji da vidim svojim očima. Tip otvori vrata. Uopšte ne ulazi. Stoji na ulici, samo je glavu proturio unutra i postavlja tri pitanja. Imate li Kinga? Imate li Kunca? Imate li Barkera? Ako je odgovor negativan, ode on. Rubi ga pošalje dalje kroz ulicu, ka Džeriju Harknesu, a posle čuje da je ovaj kod Džerija ostavio dva soma. Da ne poveruješ! Šta drugo da kažeš, sem da je sve postalo naopako? – Jedino što je čoveku potrebno da bi uspeo u ovom po​slu – kaže Rubi – je​ste ne​o​gra​ni​če​na ko​li​či​na Sti​ve​na Kin​ga. Džeri Harknes je počeo da se bavi knjigama još kao tinejdžer. Radio je kod Harlija Bišopa i naučio zanat, ali posle je počeo da radi na svoj način. On poznaje svoje tržište i svoje mušterije. U njegovoj knjižari postoji mnoštvo takozvanih običnih knjiga, ali odeljak sa hororom, fantazijom i „mačem i magijom“ privlači ljude iz čitave zemlje. Kod Harknesa sam video jedini primerak prvog izdanja, iz veoma malog tiraža, sa potpisom au​to​ra, Kin​go​ve Pot​pa​lji​va​či​ce, po ceni od 3000 do​la​ra.

Prošlo je dvadeset godina otkako je Harknes radio za starog Harlija Bišopa. Mora da je tada bio mlad, pun snova o ovome – o svojoj sopstvenoj radnji. Pogledao sam kroz izlog i upitao se, ne po prvi put, koliko se ova stvarnost slaže sa njegovim snom. Meni bi se sviđala, da nisam policajac, da nisam rođen za policajca. Mada, pitao sam se i da li je to tačno: da li sam stvarno rođen da budem policajac, da gazim kroz krv do kolena svake subote uveče i otkrivam ko ju je prosuo? Iznenada me je obuzelo strašno čudno osećanje, kao ono već viđenog ali na nekom jezivom nivou. Bio sam već jednom ovde. Koračao sam ovim putem i radio sam iste ove stvari. Promašio sam poziv, pomislio sam po drugi put za deset časova. Bio sam trgovac knjigama nekada ranije, i sada sam trgovac knjigama, već znam više o knjigama od devedeset posto krelaca koji se time bave. Oduvek sam smatrao da bih jednog dana mogao da postanem trgovac knjigama, možda kada odem u penziju. Počeo sam i da odvajam na stranu neke knjige, kao pripremu za taj daleki dan. Sada sam po prvi put pomislio da možda i nije tako dalek: možda ću se odvažiti, šutnuti sva ova sranja i učiniti to. Već sam imao jedan sjajan pazar, sjajnu procenu u trenutku koju bih jako voleo da ponovim. Pre skoro petnaest godina naišao sam na Rat za pasulj u okrugu Milagro Džona Nikolsa na policama za zaostale primerke kod „B. Daltona“, za tačno devedeset devet centi. Pročitao sam knjigu za dva dana i jako mi se dopala, pa sam prošao čitavim gradom, zavirio u svaki Dalton i kupio svaki primerak koji sam video. Sve su bila besprekorna prva izdanja. Do kraja te nedelje imao sam sedamdeset pet primeraka. Tada su mi bile dvadeset dve godine. Otada sam povremeno sretao Nikolsa, a on je uvek spreman da potpisuje svoje knjige. Potpisao mi je otprilike polovinu. Sada jedna njegova knjiga koštao oko 150 dolara, a sa potpisom verovatno i 200. Dakle, uložio sam 75 dolara a sada na lageru imam knjige u vrednosti od nekih 12.000. Možda je došlo vreme da učinim ne​što sa nji​ma. Džeri Harknes je bio visok i mršav i još uvek se dobro opirao sredovečnosti. Čučao je na visokoj stolici iza tezge i pratio me pogledom dok sam prolazio duž njegovog izloga i ulazio unutrra. Čitao je Klajva Barkera u broširanom povezu, ali spustio ga je da me pozdravi. Prišao sam te​zgi i sme​sta pre​šao na stvar. – Kada si po​sled​nji put vi​deo Bo​bi​ja Vest​fa​la?

– Misliš, onog lovca na knjige? Pa ne viđam ga, osim ako ima nešto za mene. On zna da ja ne kupujem mnogo od lovaca. Oni suviše traže za svoju sitnu robu. Dolazi ovamo ako ima Kinga ili Barouza, ili možda ranog Džina Vulfa. Zna da ću mu platiti više od bilo koga drugog ako ima va​lja​nu robu iz moje obla​sti. – Da​kle vi​đaš ga… jed​nom me​seč​no? – Ako i toliko. Bio je pre dve nedelje. Mislim da je bio gore kod Rubija, hteo je da mu proda nešto. Ne znam, nije ni pokušao da ih meni po​ka​že. – Da li je iz​gle​dao dru​ga​či​je nego ina​če? – Ne znam kako on inače izgleda. Ti lovci na knjige svi liče jedan na drugog. Obično ne razmišljam o tome kako izgledaju. Ali, kad već pitaš, re​kao bih da je iz​gle​dao isto kao i uvek. – Što će reći? – Tiho. Skoro plašljivo. Samo je ušao i pošao naokolo, razgledajući. Tako oni uče, znaš. Gle​da​ju knji​ge na po​li​ca​ma i pam​te cene. Niko od njih nema kataloge, ne mogu da ih plate, i zato sve moraju da drže u glavi. – Kucnuo se po čelu. – Šta je bilo? Bobi je uspeo da upadne u neku ne​vo​lju? – Bobi je us​peo da bude mr​tav. Hark​nes je zi​nuo i ostao tako par se​kun​di. – Da li si ika​da pri​čao sa njim? – upi​tao sam. – De​si​lo se da smo baš tog dana raz​me​ni​li par reči. – O čemu? – Onako, uobičajeno. Kako posao loše ide, i njemu i meni. Ovo je mrtvo doba godine. Navikao sam na to. Početkom leta, odmah posle plaćanja poreza, dođu dani kada ne vidiš više od deset mušterija dnevno. Onda svrati neki preprodavac i ostavi par stoja, pa na kraju i ne bude tako loše. Ali lovcima na knjige bude teško. Knjige nekako presuše. Čak i Vojska spasa stavlja jezive cene na svoju robu. Pobogu, ko je mogao da ubi​je Bo​bi​ja? Strogo sam ga pogledao. Shvatio je i slegnuo ramenima. – Pa ti si detektiv za ubistva. Sabrao sam dva i dva, pa sam pretpostavio da je ubi​jen. Klim​nuo sam gla​vom. – Ne znam šta bih mogao da ti kažem. Bobi je kukao na one kretene u

Vojsci spasa. Ljudi su prosto pohlepni: ne žele da se iko drugi okoristi, ne žele da iko preko njih zaradi. Ponovo pokušavaju da glume knjižaru. Oni su starinarnica, zaboga, a prodaju knjige po knjižarskim cenama. Imaju tamo neku poslovođu koja ne zna gde joj je dupe a gde glava, a ona će sad da određuje koliko koja knjiga vredi. Nije nego. Naravno da su sve zabrljali. Određuju cenu po debljini i sjaju. Video sam da neku bezveznu knjigu o dve lezbijke koje se bore za prevlast nad fabrikom kozmetike svoje mrtve tetke prodaju za pet dolara. A Kinga, prvo izdanje, prodaju po pe​de​set cen​ti. – Za​što to sme​ta lov​ci​ma na knji​ge? – Pa to im je osnovna roba, stvar od koje žive. Ne nalazi se svakog dana jedan King. Lovci na knjige su nekada mogli da kupe hrpu tih debelih, sjajnih knjiga za po dolar, pa da ih preprodaju po duplo ili triplo većoj ceni nekoj većoj knjižari. Sada to više ne ide. Vojska spasa se ponovo uobrazila, rade to svakih tri-četiri godine. Nekom njihovom budži se digne rep pa krenu da zacenjuju nebu pod oblake. Posle nekog vremena vide da ne mogu ništa da prodaju pa se sve vrati na staro. Ali, dok su u toj fazi, ti​po​vi​ma kao što je Bobi stvar​no loše ide. – Da​kle, Bobi se na to ža​lio? – Tako mi je re​kao. – Da li je ičim pokazao da je možda u poslednje vreme imao neki do​bar plen? – Mora da se šališ. Po tome šta je pričao, sumnjam da je imao para i za bus do kuće. – Mo​žda je ne​što na​šao, samo nije sti​gao da ga pro​da. – Čisto sumnjam. Mislim da nije imao nikakve izglede za zaradu u sko​ri​je vre​me. Zato je i bio sav iz​du​van i be​san na ceo svet. – Sa kime još je ra​dio? – Skoro sa svima. Ako hoćeš da pokriješ sva njegova poslovna po​znan​stva, mo​ra​ćeš da obi​đeš sko​ro sve knji​ža​re po Den​ve​ru. – Ali svi oni ima​ju me​sta na ko​ji​ma naj​ra​di​je pro​da​ju, zar ne? – Naravski. Svi su oni takvi. Nađu knjžara koji plaća dobro, pa ga se neko vreme drže. Onda se desi nešto, naljute se na njega ili on na njih, pa pređu negde drugde. Onda im se ni tamo ne svidi, pa se vrate. To je zatvoreni krug. Kada ne uspeju da prodaju knjigu nikome valjanom, sprem​ni su i da je daju za siću krel​ci​ma kao što je onaj dole niz uli​cu.

– Mi​sliš, Klajd Foks? – Ka​kav idi​ot. Vo​leo bih da se taj đu​bre​tar sklo​ni odav​de. – Da li mo​žeš da se se​tiš ne​ko​ga kome je Bobi re​dov​no pro​da​vao? – Mislim da je išao kod Rolanda Godara. Nemoj reći Godaru da sam te ja po​slao. Ne​ka​da smo bili or​ta​ci. – To ni​sam znao. – Eto, sad znaš. Ali ne po​mi​nji mu to. Sada se ne sla​že​mo. – Kako to? – Bo​lje ti je da ne znaš. Dav​no je to bilo. – Haj​de, is​pri​čaj mi. – Kad smo bili klinci, obojica smo radili kod Harlija Bišopa. Onda smo prešli u Emporijum, sećaš se, ono veliko mesto na Petnaestoj ulici, preko puta Gradske kuće? Onda su ih zatvorili, a Godar i ja smo otkupili njihov magacin i time otvorili zajedničku radnju. Jednostavno nam nije išlo. Imali smo različit ukus, različite ciljeve u životu. Čak se nismo ni sviđali jedan drugom. Ponekad moraš da uđeš u posao sa nekim pa da vidiš koliko se zapravo ne dopadate jedan drugom. I tako smo bacili novčić da vidimo ko će isplatiti onog drugog. Godar je pobedio. Ili izgubio, zavisi kako gle​daš na to. – Pa, on ima pri​lič​no ot​me​nu rad​nju. – Da, pa šta? Sve u životu ima i drugu stranu. On ima odličan lokal na sjajnom mestu u Čeri Kriku, verovatno zarađuje dvesta hiljada godišnje. Ali tamo mora da ima strašne troškove. Ja sam nekoliko godina bio bez posla posle tog bacanja novčića, ali evo, vratio sam se. Imam ono što sam že​leo. – Da li mo​žeš da se se​tiš još ne​ko​ga kod koga bi tre​ba​lo da odem? – Za​pra​vo, da. Idi kod Rite Ma​kin​li. – Ko je to? Podigao je obrvu. – Ti si kolekcionar knjiga, živiš u ovom gradu, a nisi čuo za Ritu Ma​kin​li? – Iz​gle​da da ni​sam. – E pa, de​tek​ti​ve Džejn​vej, čeka vas lep do​ži​vljaj. – Ko je Rita Ma​kin​li? – Ona ima radnju zatvorenog tipa u Evergrinu. Samo na zakazivanje, ta​kvo me​sto. Radi u svo​joj kući. – Ka​kve ona ima veze sa Bo​bi​jem?

– Ne znam, osim što mu je, kad je bio ovde, ispala cedulja sa njenim ime​nom. – Imaš li je i da​lje? – Naravno. Čekao sam da on opet navrati, pa da mu je vratim. – Otvorio je kasu i izvadio iz fioke cedulju na linije. Neko je olovkom na​pi​sao ime i broj te​le​fo​na. Po​gle​dao sam Hark​ne​sa. – Jesi li je ika​da upo​znao? – Bila je ovde jednom, pre par godina. Zgodna ženska, mlada i lepa i sva udešena. Ala se ta razume u knjige, čoveče. Zna barem koliko i ja, a govorimo o knjigama iz moje oblasti. Znaš šta je uradila? Kupila je dva primerka Intervjua sa vampirom, po pedeset dolara komad. Takva je tada bila cena. Sada su dostigle trista dolara, a biće i petsto, veruj mi. Voleo bih da ih se ponovo dokopam; do đavola, platio bih joj četiri puta više nego ona meni. Retko se desi da mi neko održi lekciju u mojoj oblasti, ali Rita Makinli je učnila upravo to. Stvarno sjajna mušterija. Dok sam pričao sa njom, stekao sam utisak da sve oblasti poznaje isto toliko do​bro. A ne može joj biti mno​go više od tri​de​set. – Ko​li​ko dugo živi ovde? – Nekoliko godina, rekao bih. Nikada nisam video njenu kuću. Ako baš hoćeš da znaš, nekako je sva zastrašujuća. Nije tip cure kojoj telefoniraš ako hoćeš da se u nedelju malo provozaš i baciš pogled na nje​ne po​li​ce. Ba​rem ja tako mi​slim. – Pa kako pro​da​je knji​ge? – Ima klijente koji dolaze iz drugih mesta. I preko pošte. A radi sa jako sku​pom ro​bom. Za​be​le​žio sam nje​no ime. – Ne zvu​či lo​gič​no, je l’ da? – upi​tao sam. – Ona i Bobi? Hark​nes je sleg​nuo ra​me​ni​ma. – To je sve što imam da ti ka​žem. Po​ve​ro​vao sam mu, pri​vre​me​no, i oti​šao. U Knjižarskom sokaku postoje još dve knjižare. Jedna je specijalizovana za kolekcionarska broširana izdanja, a radno vreme joj je isprekidano. I sada je bila zatvorena. Pred kraj bloka nalazila se prodavnica Klajda Fiksa, pod firmom „A-1 knjige“. Nikada nisam trgovao sa Fiksom, iz dva razloga: prvo, u njegovoj radnji nikada nisam video knjigu koju bih poželeo, a drugo, njegova mržnja prema policajcima bila je dobro

poznata i dokazana. On i Džeki Njutn mogli bi biti i prijatelji po tom pitanju, ali samo po tom. Džeki je kupovao nekretnine naveliko, a Klajd Fiks je jedva opstajao. Džeki je imao mozak, a Klajd samo životinjski instinkt. Sasvim je verovatno da Klajd Fiks nikada nije ni čuo za lamborgini; vukao se okolo u fordu iz ‘62 koji je uvek izgledao kao da je na izdisaju. Imao je četrdesetak godina, proređenu kosu i koščat, mršav profil. Držao je knjižare po čitavom Denveru već petnaest godina, i svaka je bila ćumez kao i ova sada. Rubi ga je znao godinama. Pre nego što je otkrio knjige, prema Rubijevoj priči, Klajd Fiks je bio prodavac grobljanskih parcela; pre toga prodavao je cipele. U knjigama je našao način da održava i dušu i telo u životu, a da ne robuje radnom vremenu. Ima mnogo mušterija za jeftine knjige, a prodavac stareži obično može da op​sta​ne bez ob​zi​ra na vr​stu sta​re​ži koju pro​da​je. Umeo je da bude dvoličan: u jednom trenutku bi sav zračio od šarma, a u sledećem bi se okomio na vas kao zmija. Ljudi koji nikada nisu videli negovu mračnu stranu smatrali su ga za finog čoveka; mi ostali smo znali kako stoje stvari. Fiks je više puta hapšen zbog remećenja mira, a i saobraćajci su ga zaustavljali zbog prekoračenja. Uvek se svađao sa policajcima. Bio je samom sebi najgori neprijatelj. Znao sam da je jednom zbog raspravljanja uspeo da, umesto sitne kazne zbog pokvarenog stop-svetla, zaradi hapšenje zbog remećenja mira i ometanja službenog lica. Policajci imaju dosta slobode pri nabrajanju takvih de​ta​lja. Razgovor sa njim bio je sasvim kratak. Fiks je bio nadrndan, kao što sam i znao da će biti, i nije mi rekao skoro ništa. Nije znao da je Bobi Vestfal mrtav i nije ni mario. – Zašto bih brinuo zbog te budale? To je samo jed​na bu​da​la ma​nje na mom te​re​nu. – A koji je tvoj te​ren? – upi​tao sam. – Gde god ja ka​žem da je​ste. Znao sam takve tipove. Pretekni me kod neke knjige i postaćeš mi doživotni neprijatelj. Bolje ti je da sve svoje knjige doneseš kod mene. Prodaj mi ih po deset posto cene, i nemoj se ništa buniti zbog toga. Fiks je bio spreman da preti i zastrašuje, a ni prevare mu nisu bile slaba strana. Bio je spreman da kupi knjigu od 1000 dolara za četvrt cene, a onda da se cele go​di​ne sme​je na​iv​či​ni koji je na to pri​stao. Iznenada mi je sinulo da u knjžarskom svetu Denvera postoji mnogo

pritajenog gneva. Sasvim sam lako mogao da zamislim Klajda Fiksa kako razbija lobanju Bobiju Vestfalu. No, kod Fiksa to ne bi bilo sračunato: pre bi bilo u žaru trenutka, u po bela dana, pred petnaest svedoka. Prošle godine su imali sukob: vest o tome se pronela među knjižarima brzinom munje i ubrzo je prerasla u urbanu legendu. Sad sam se setio i skoro da sam mogao da vidim: Bobi i Fiks su bili u prodavnici Vojske spasa, obojica su primetili blago skriveno među smećem, Odbrojavanje ritma Džejmsa Kramlija, tada vrednu 100 dolara, danas možda dva ili tri puta više. Obojica su priskočili, nastupilo je natezanje, otimanje, padanje na tezgu punu staklarije, Fiks se dočepao knjige, okrenuo se i srušio i neku sićušnu bakicu. Stigli su policajci, ali Fiks i Bobi su već nestali. Kao i knji​ga. Muštrao sam ga neko vreme: to mi uvek prija. Gde si bio sinoć, Fikse? Je li neko bio sa tobom? Možeš li da dokažeš gde si se nalazio između deset uveče i ponoći? Zna se da nisi mnogo voleo Bobija… da li si ga ubio? Takvi prijatni trenuci znatno mi pomažu da preguram još jedan do​sa​dan dan. Kad bih samo mo​gao ne​što da ra​dim sa ru​ka​ma. Ponovo sam prošao duž ulice. U Knjižarskom sokaku vladalo je mrtvilo. Kod Silsa i Nefa prošlo je nekoliko mušterija i dan je sve više odmicao svojim neizbežnim, nezanimljivim tokom. U radnji je sada bila neka mlada žena, donela je da ponudi punu torbu knjiga. Lovaca na knjige, kao i knjižara, ima raznih vrsta, pa i polova. Ova je bila dosta iznad proseka, bar prema izgledu, ali po onome što se pričalo bilo je jasno da je prilična ne​zna​li​ca kad se radi o knji​ga​ma. Nef joj je upravo objašnjavao zašto njen skoro savršeno očuvani primerak Foknerovih Lu​pe​ž a nije prvo izdanje. – Ali piše da je prvo izdanje – bunila se ona. – Evo ovde, u impresumu… gledajte, prvo iz​da​nje. Šta bi još trebalo da piše? Rendom haus uvek označava prva izdanja, zar ne? Sami ste mi rekli kad sam prošli put bila ovde. Sada imam prvo izdanje, a vi mi kažete da to nije prvo izdanje. Ne znam više kome da ve​ru​jem. – Veruj ovome, dušo – rekao je Nef. – Ne želim da se svađam. Ako mi​sliš da po​ku​ša​vam da te po​kra​dem… – Ni​sam to re​kla. Ne op​tu​žu​jem ja vas, samo že​lim da znam.

– Ovo je prvo izdanje kluba čitalaca – počeo je Nef, jasno izgovarajući svaku reč. – Štampano je sa istih ploča kao i prvo izdanje, a možda su korišćeni i isti tabaci; zato piše da je prvo izdanje. Ali povez je drugačiji, na koricama nije naštampana cena, a knjiga ima suvi pečat, ozna​ku na zad​njoj ko​ri​ci. – Šta je to suvi pe​čat? – Mali urez načinjen u platnu za povez. Gledaj, pokazaću ti. Vidiš taj mali urez? To znači da je ovo knjiga za klub čitalaca. Kad god to vidiš, znači da je to knjiga štampana za klub čitalaca, makar da unutra piše „Ja sam prvo iz​da​nje“ kr​vlju Isu​sa Hri​sta lič​no. Ra​zu​meš? Uz​dah​nu​la je. – Ni​ka​da neću na​u​či​ti sve to. Ko​li​ko ovo vre​di? – Ta knjiga? Najviše pet dolara. Samo u ovom gradu ima bar osam mi​li​o​na pri​me​ra​ka. – Pa platila sam je više od toga. Bila sam ovde prošle nedelje i pitala sam vas ko​li​ko vre​di. Re​kli ste pe​de​set do​la​ra. Zato sam oti​šla i ku​pi​la je. – Pričali smo o dve različite stvari. Postavila si mi pitanje, ja sam dao od​go​vor. Kako sam mo​gao zna​ti da ne znaš da ra​zli​ku​ješ te dve stva​ri? – Pla​ti​la sam se​dam i po – tu​žno je re​kla de​voj​ka. – Ze​znu​li su te. – Pro​klet​stvo. – Recite joj vi, gospodine Džejnvej – obratio mi se Nef. – Gospođice, ovo ovde je policajac. Da li bi vam policajac lagao? On je policajac, a ta​ko​đe se i ra​zu​me u knji​ge. Po​ka​ži​te mu knji​gu. Pružila mi je. Pogledao sam i rekao da je Nef u pravu. To jeste bila knji​ga od pet do​la​ra, a ima​li bi​ste sre​će ako i to​li​ko do​bi​je​te za nju. – Po​ka​ži​te mi znač​ku – za​tra​ži​la je. – Ne li​či​te mi na po​li​caj​ca. Pokazao sam značku. Video sam kako joj se ramena opuštaju. Pri​zna​la je po​raz. – Ovo je ga​dan svet, dušo – re​kao je Nef. – Nemojte mi to pričati. Videla sam tipove koji vam prodaju knjige. Ne izgledaju baš kao oličenja inteligencije. Ako oni to mogu, sigurno mogu i ja. Sva​ka​ko imam više mo​zga od njih. – To je sigurno tačno. Razlika između tebe i njih je u tome što su oni već na​pra​vi​li svo​je po​čet​nič​ke gre​ške. – Sedam i po dolara, uludo bačeno – uzdahnula je. – Sad mi sigurno ne​će​te pla​ti​ti ni dva.

– Ovakvu stvar mogu da nađem u svakoj starinarnici za pedeset cen​ti. – Ej, plati joj – oglasio se Rubi, izlazeći iz zadnje sobe. – Pokrićemo joj tu grešku. Samo nemoj ponavljati greške, i ubuduće donesi kod nas sva​ku do​bru knji​gu. Daj joj se​dam i po do​la​ra, Eme. – Ni​ka​kvo čudo da pro​pa​da​mo – gun​đao je Nef. – Ovo će nam se dobro isplatiti, dugoročno gledano, osećam to u ko​sti​ma – na​sta​vio je Rubi. – Kako se zo​ve​te, go​spo​đi​ce? – Mili Far​mer. – Evo ti novac, Mili. Ja sam na gubitku dva dolara, i to ako ikada uspem da pro​dam tu pro​kle​ti​nju. Sle​de​ći put mi do​ne​si ne​što do​bro. – Hoću – odluč​no je re​kla ona. – Vi​de​će​te. – Zapravo je sasvim lako – objašnjavao je Rubi. – Kada vidiš kutiju punu knjiga, nemoj uzeti bezvredne i nemoj ostaviti valjane. To ti je či​ta​va mu​drost. Ja sam sve vreme izigravao publiku. Na kraju nisam mogao da odo​lim, pa sam po​sta​vio pi​ta​nje. – Za​što že​liš da po​sta​neš lo​vac na knji​ge? – Ja sam učiteljica – rekla je. – Da li biste voleli da živite od plate za predavanje trećem razredu u ovom gradu? Potrebni su mi dodatni pri​ho​di. – Pa dobro – rekao je Nef. – Ostani malo ovde, pokazaćemo ti neke stva​ri. Io​na​ko da​nas neće biti mno​go po​sla. – Rubi – javio sam se – sada sam spreman da krenemo u Bobijev stan, ako ti od​go​va​ra. Ušli smo u moj auto i pošli niz Sedamnaestu aveniju, ka Kapitol hilu. Rubi je sve vreme pričao, naizgled beskonačnu zbirku priča o Bobiju Vestfalu i njegovim avanturama u svetu trgovine knjigama. Rubi je znao sve glasine. – Ne mogu da poverujem da je jadničak mrtav – rekao je u jednom trenutku. Preporučio sam mu da slobodno poveruje. – Stvarno se nadam da ćeš uhvatiti krelca koji je to uradio, Džeje – rekao je. Obećao sam da hoću, ali sa takvim stvarima se nikad ne zna. Prosto se ne može zna​ti. Bobi je živeo u jednoj od onih starih stambenih zgrada u ulici Ogden. Stan je bio u potkrovlju, peti sprat, bez lifta. Prvo smo svratili kod domara, u prizemlju. Pokazao sam mu značku i saopštio vest. Čovek je

bio šokiran. Bilo mu je oko pedeset godina; nosio je duksericu i delovao je nekako mračno i nezdravo. Zvao se Marti Cimers. Rekao sam mu da moramo da pogledamo stan, a on je uzeo rezervni ključ. Kad smo se popeli, rekao sam: – Ne želim da iko dira stvari. Zapravo, mislim da ću vas za​mo​li​ti da osta​ne​te ovde na​po​lju. Otvo​rio sam vra​ta i mač​ke su is​tr​ča​le na​po​lje. Ušao sam sam. Stan je bio mali, samo jedna soba sa čajnom kuhinjom i maleckim kupatilom. Sve je bilo puno knjiga, prava pećina sa blagom. Knjige su bile naslagane od poda do tavanice, pa oko kreveta na sklapanje, bilo ih je i u kupatilu, i na radnoj ploči u kuhinji. Na prvi pogled sam video da je većina toga sranje, upravo ono što lovac na knjige kupuje angro i uz molitvu, zato što je jeftino, zato što ima predosećaj koji se nikada ne ostvari, zato što pravi greške. Trebalo bi da Mili Farmer vidi ovo, pomislio sam, da vidi kako izgleda taj zanat. Bilo je kasnijih izdanja i knjiga bez zaštitnog omota i knjiga sa strašnim, nepopravljivim problemima. Kasnije ću pregledati svaki primerak, za slučaj da je Bobi ipak našao nešto i da je to još uvek ovde. Za sada mi je bilo najbitnije da obez​be​dim pro​stor. – Je li ovo je​di​ni ključ? – do​vik​nuo sam ka hod​ni​ku. Mar​ti Ci​mers je pro​vi​rio unu​tra. – Pa, i on je imao je​dan. – Mi​slim, je​di​ni re​zerv​ni. – Tako je. Još jednom sam se osvrnuo po stanu pre nego što sam sišao kod domara da pozovem forenzičare. Jedino što se isticalo bile su mačke i jeftin notes koji je očito služio kao telefonski imenik. Pažljivo sam ga uzeo i prelistao. Svi su bili tu, svi knjižari u Denveru, po imenu i adresi. Za neke je imao i kućni broj. Rubi i Nef su bili tu, oba kućna broja i broj u radnji. Na zadnjoj strani notesa bilo je naškrabano „Rita Makinli“ i telefonski broj za koji sam prepoznao da je u Evergrinu, u planinama. Uporedio sam ga sa brojem koji je Bobi ispustio kod Džerija Harknesa. Nisu bili isti. Prepisao sam i ovaj broj i spustio Bobijev notes na klimavi sto​čić kraj kre​ve​ta. Od domara sam obavio sve što treba. Prvo sam pozvao novi broj Rite Makinli. Posle jednog zvona javila se automatska sekretarica. Hladan ženski glas je rekao: „Dobili ste broj 670-2665. Nema nikoga. Ostavite poruku i ubrzo ću vam se javiti.“ Začulo se pištanje. Nisam ostavio

po​ru​ku. Pokušao sam i drugi broj. Javio se automat iz pošte sa obaveštenjem da bi​ram ne​po​sto​je​ći broj. Onda sam pozvao stanicu. Henesi je bio tamo. Rekao sam mu da sam u Bobijevom stanu i dao mu adresu. – Trebaju nam momci da ovo prečešljaju. Dođi da nadgledaš, hoćeš? Reci im da knjige prepuste meni. Hoću da odem i raz​go​va​ram sa još ne​ko​li​ko knji​ža​ra. – Dogovoreno. Imao si par poziva dok te nije bilo. Jedan bi možda mo​gao da bude va​žan. Bar​ba​ra Kra​u​el. – Kada je zva​la? – Na po​ru​ci piše je​dan i pet​na​est. Pre par mi​nu​ta. – Je li re​kla ne​što? – Dispečer je napisao „hitno“ i podvukao crvenim. Rekao je da je žena zvu​ča​la pre​pad​nu​to na smrt. Ali nije hte​la da pri​ča ni sa kim dru​gim. – Kaži mi broj. Izdiktirao mi je. Odmah sam ga pozvao. Ponovo prokleta automatska se​kre​ta​ri​ca. – Ćao, ovde Bar​ba​ra. Ne mogu sad da se ja​vim, ali… Tresnuo sam slušalicu. Iznenada sam imao vrlo mračnu viziju. Džeki Njutn mi se ke​zio u lice. – Rubi, voleo bih da ostaneš ovde i praviš društvo gospodinu Cimersu. Tebi ću ostaviti ključ, pa ga predaj Henesiju kada dođe. Ne že​lim da ije​dan od vas ula​zi u ovaj stan. Da li me ra​zu​meš? – Valj​da, Dže​je. – Vas dvojica ćete mi garantovati da niko nije ušao ovde pre dolaska fo​ren​zi​ča​ra. Do​bro? – Sva​ka​ko. A šta ćeš ti da ra​diš? – Mo​ram hit​no da odem ne​ku​da. Pet minuta kasnije parkirao sam se pred zgradom Barbare Krauel na uli​ci Perl. Lam​bor​gi​ni je već bio tu.

7. Zgrada u kojoj je živela Barbara Krauel imala je po dva stana na svakom spratu. Parkirao sam se iza Džekija Njutna, izašao, ušao u kuću i pošao uz stepenice. Sve je ličilo na mauzolej, pusto i jezivo tiho. Stepenice su škripale, ali to je bio jedini zvuk koji sam čuo sve dok, na dugom spratu, nisam začuo radio odozgo. Svirao je tihu rok muziku. Znao sam da je to njen radio – stan preko puta njenog bio je prazan. Spremio sam pištolj i nastavio dalje. Zvuk radija se pojačao, ali glasova i dalje nije bilo. Pred njenim vratima sam zastao i oslušnuo. Ništa. To mora da je bio jedan od onih mračnih trenutaka koji nastupe u životu svakog policajca. Mislite da je trebalo da kucam na njena vrata? E, ne ja. Radije bih ušao i uhvatio ga in flagranti, a jedini svedok bi bila preplašena žrtva. Možete li da za​mi​sli​te na​sta​vak? Ne, gospodine sudija. Nisam ga pozvala da uđe. A to bi govorila o meni, a ne o Džekiju Njutnu: na osnovu dosadašnjeg iskustva znamo šta bi rekla o tipu kome je dovoljno da kaže bu pa da ona umre od straha. Pozvala sam gospodina Njutna da se pomirimo posle svađe… uopšte nisam očekivala ni želela da detektiv Džejnvej upadne u moju spa​va​ću sobu… Pa zašto ne vrišti? Zašto ne razbije nešto? Dobro bi mi došla svaka vr​sta po​mo​ći. Sa druge strane vrata i dalje je vladao potpun mir, ako se ne računa re​fren sa ra​di​ja. O, jebi ga. Pritisnuo sam kvaku. Bilo je otključano. Otškrinuo sam vrata tek malčice, koliko da vidim dnevnu sobu. Zvuk radija je postao glasniji, ali to je bilo sve. Video sam spravicu na stolu. Otvorio sam vrata malo više, pa sam video sve do kuhinje. I dalje ništa. Nigde ništa. Nikog…. živog. Vrata spavaće sobe bila su zatvorena. E pa, dolazim, hteli vi to ili ne. Širom sam otvorio vrata i ušao, držeći pištolj ispred sebe kao baterijsku lampu. Video sam da je dovratak pokidan na mestu gde je bio montiran sigurnosni lanac. To ga je zaustavilo najviše na dvadeset sekundi. U četiri duga koraka stigao sam do vrata spavaće sobe i oslušnuo. Uzalud se nadam, zar ne? Njih dvoje me neće pozvati na svoju žur​ku. Na​la​zio sam se na ivi​ci ozbilj​ne ne​vo​lje, a je​di​no što sam mo​gao da smislim bila je rečenica iz neke knjige Džejmsa Džonsa. Mogu da te

ubiju, ali ne mogu da te pojedu. E, sad sam imao vest za gospodina Džonsa, u ma kom delu večnosti se sad nalazio. Mogu da te ubiju, to da, ali mogu i da te po​je​du, nego kako. Otvo​rio sam vra​ta. Nisu bili tu. Nije ih bilo ni​gde. Krevet je bio uredno namešten, ni najmanjeg nabora na roza i belom pre​kri​va​ču. Pogledao sam u plakar, ali nisam našao ništa što bi bolo oči. Zavirio sam u kupatilo. Na kraju sam otišao u kuhinju i tu sam počeo da shvatam šta se desilo. Ovde su bila vrata koja su se otvarala ka zadnjem delu zgrade, a drveno stepenište se spuštalo do malog parkinga. Vrata su bila otvorena, a staklo na njima razbijeno. Vratio sam se u dnevnu sobu, još uvek držeći pištolj. Sada mi je bilo prilično jasno. Zavese su bile razmaknute: lamborgini je bio parkiran tačno ispod prozora. Barbara je pogledala kroz taj prozor i videla Džekija Njutna na ulici. Pozvala me je; pošto me nije našla, prekinula je vezu. Poziv je automatski zabeležen i prosleđen. Uspaničila se kada ga je čula kako se penje stepeništem. Pobegla je jedinim mogućim putem – kroz zadnji izlaz. On je pošao za njom. I sada su tamo ne​gde, igra​ju se žmu​re po uli​ca​ma. Opravdana sumnja mi je pala u krilo kao zrela voćka. Nikada nisam bio u ovom stanu – zakleću se u to pred Bogom, majkom i državom Kolorado. Došao sam ovamo zbog telefonskog poziva. Stigao sam do njenih vrata i kucao; pošto se niko nije pojavio, pošao sam dalje. Ako sam ih slučajno primetio vozajući se po kraju, ako je mom stručnom oku iz​gle​da​lo da je Bar​ba​ra Kra​u​el ugro​že​na… pa, to je bilo ne​i​zbe​žno. Verovatno neće biti teško da ih pronađem. Barbara je istrčala bez novca – tašna joj je ostala na stolu, pored radija. Dakle, neće uskakati u autobuse ili taksije, a verovatno neće mahnuti ni patrolnim kolima. Bila je suviše uplašena; ta priča mi je bila i suviše dobro poznata, mnogo puta sam je viđao. Što se tiče Džekija Njutna, on je sada bio u svom elementu. Ovakve igre je oduvek voleo: mačke i miša, šunjanje, presretanje po uli​či​ca​ma. Vo​leo je da se igra lju​di​ma, da se hra​ni nji​ho​vim stra​hom. Sišao sam do auta i otvorio gepek. Iz kutije sa alatom izvadio sam čekić i šrafciger. Probušio sam jednu gumu na Džekijevom autu; lam​bor​gi​ni se uz ši​šta​nje spu​stio za do​bar pe​da​lj. Vozio sam okolo u sve širim krugovima, vraćajući se u ulicu Perl

svakih par minuta da proverim je li lamborgini još tu. Trebalo mi je dvadeset minuta da ih nađem. Džekija sam ugledao u Osmoj aveniji, nekoliko ulica od gradske kuće. Stajao je ispod drveta kao pravi grabljivac, osmatrajući. Provezao sam se pored njega. Nije me primetio; pažnja mu je bila potpuno usmerena na plen, na mesto gde se plen krio. U prvi mah nisam video ništa; znao sam jedino da je ona svakako tu negde. Obišao sam oko bloka, parkirao auto i pošao peške. Stigao sam do ugla pa sam se i ja sakrio iza drveta. Tako smo stajali dobrih pola sata: Barbara se krila na meni nepoznatom mestu, Džeki je vrebao nju, a ja sam vre​bao Dže​ki​ja. Sve je to bilo sa​svim za​bav​no dok nije po​če​la kiša. Vratio sam se do auta i premestio ga na mesto sa kojeg sam mogao do​bro da vi​dim či​ta​vu Osmu ave​ni​ju. Dže​ki se nije ni po​me​rio. Iz​gle​dao je maltene kao kip, svaki mišić nevidljiv i nepomičan. Kiša je padala i dalje. Prvo je sipila, pa se pretvorila u letnju oluju; nošena vetrom, zasipala je ulice u talasima. Džekiju izgleda nije smetala: i dalje je posmatrao, toliko nepomično da je već delovalo jezivo, kao da je spreman da nastavi tako nedelju dana, godinu dana. Tokom čitavog sata samo jednom je pogledao uz ulicu. Video je samo jedan sasvim običan auto, parkiran dosta daleko, a meni su jedino oči provirivale iznad volana; nije primetio ništa sum​nji​vo. Oluje u Denveru umeju da budu jake i kratke. Ova je potrajala nekih četrdeset minuta, pa se ponovo vratila ona prvobitna kiša koja sipi. Video sam Barbaru kako izlazi iz cvećare i nervozno se osvrće. Da li je on tu ne​gde? Pa na​rav​no. Kada te neko to​li​ko pla​ši, uvek je tu bli​zu. Morala je da učini nešto, makar to bilo i pogrešno. Otišla je do ćoška, osvr​nu​la se još jed​nom i po​šla ka se​ve​ru. Džeki se smesta pokrenuo. Potrčao je pravo ka meni, a onda je skrenuo i nastavio poprečnom ulicom ka Devetoj aveniji. Nameravao je da joj preseče put, da priđe dovoljno blizu da je uhvati za ruku pre nego što postane svesna njegovog prisustva. Pokrenuo sam auto, povezao se Osmom i skrenuo desno. Barbara Krauel je bila pola bloka ispred mene, žustro koračajući. Ipak, stalno je zastajkivala i osvrtala se; očito nije verovala da je on otišao. Jednom je stajala dobrih pola minuta, dajući mu dovoljno vremena da joj postavi zasedu na Devetoj. Stao sam uz ivičnjak nekih četrdeset metara iza nje, na suprotnoj strani ulice. Kada je pošla

da​lje, po​šao sam i ja. Sada sam video i njega, senku iza drveta na uglu Devete avenije. Mislim da sve do tog trenutka nisam znao šta ću učiniti. Ona je stigla do ugla i pogledala levo i desno. On je bio jedva deset metara udaljen i lako je mogao da je se dočepa… ali ne. Čekao je da postigne maksimalan šok, da je ščepa kada već pomisli da se izvukla. Hteo je da vidi užas na njenom licu. Ona je zastala na Devetoj da se ponovo osvrne, a ja sam iza​šao iz auta i mah​nuo da joj pri​vu​čem pa​žnju. Stavio sam prst na usne, upozoravajući je da ćuti. Prišao sam joj i uhvatio je za ruku. Drugom rukom sam izvukao pištolj. Pošli smo Devetom ka istoku, tačno prema drvetu iza kojeg se on krio. Zaustila je da kaže nešto; ućutkao sam je tihim „šššš“. Drvo se primicalo, stigli smo do njega i Džeki je iskočio. Sve se desilo za manje od pet sekundi. Džeki je posegnuo ka mojoj ruci, još uvek misleći da će zateći samo Barbaru. – Zdravo, dušo – rekao sam i zabio mu cev pištolja u rebra. Video sam početak zamaha i podigao pištolj. Maltene je sam naleteo na njega i razbio obe usne. Pao je u travu, ali se odmah podigao na noge. Stajao je kao pan​ter, spre​man da sko​či, a ja sam sta​jao i če​kao ga. Onda se ništa nije desilo. On nije rekao ni reč; pogled je bio dovoljan. Džejn​ve​je, govorile su njegove oči, ti si mrtav čovek. Mnogo sam se potresao zbog toga. Ne znam kada, govorile su Džekijeve oči, ne znam kako, ali ima da te sahranim. Ja sam odabrao da govorim rečima. – Rekao sam ti već, Njutne, bolje ti je da popraviš ta vrata. – Izgleda da mu nije bilo smešno. Zagledao se tim urokljivim očima u Barbaru. Ona nije mogla da ga pogleda; prebledela je i sva se naježila. Zakoračio sam ispred nje i gledao se sa Džekijem oči u oči, naizgled veoma dugo. Na kraju se on okrenuo i udaljio. Išao je uzbrdo, ka njenoj zgradi, gde je ostavio par​ki​ran auto. – Hodi – re​kao sam. – Mi ćemo dru​gim pu​tem. Ponovo ju je uhvatila drhtavica. Prebacio sam joj svoj sako preko ramena. – Moraću početi da ti naplaćujem korišćenje tog sakoa – rekao sam. Nije se raspoložila. Presekli smo nekoliko bočnih ulica i stigli do zadnjeg ulaza u njenu zgradu. Smestio sam je da sedne na kauč i pristavio vodu za kafu. Dok sam čekao da proključa, prišao sam prozoru i pogledao dole; Džeki Njutn je otkrio probušenu gumu. Gledao sam ga kako baca pajser preko ulice i kako pokazuje srednji prst vozaču koju mu

je zatrubio u prolazu. Stvarno je skot taj Džeki. Sada je samo trebalo utvr​di​ti ko​li​ko ve​li​ki skot.

8. Našao sam kafu u kredencu. Našao sam i policu sa žestinom, pa sam umešao u njenu šolju poveliku količinu brendija. Ona je otpila malo, a onda je ostala da sedi, zureći u ovalni tepih ispod svojih stopala. Prišao sam prozoru da pogledam kako Džeki napreduje. Još je bio u fazi početnog gađenja i nije ni počeo da radi. Trebalo je da mu probušim dve gume, ili mo​žda sve če​ti​ri, po​mi​slio sam. – Kako se ose​ćaš? – upi​tao sam je ne ski​da​ju​ći po​gled sa Dže​ki​ja. – Za​što se ovo de​ša​va? – tupo je upi​ta​la ona. – Zato što ti to do​zvo​lja​vaš. Okrenuo sam se baš na vreme da vidim bes u njenim očima. Ipak, nije re​kla ni​šta. – Pristala si da igraš po njegovim pravilima – rekao sam. – On je kao siledžija u školskom dvorištu. Ili ćeš mu se suprotstaviti ili će te ubiti, malo-po​ma​lo, dan za da​nom. – Kako da se, do đavola, suprotstavim tome? – upitala je. Glas joj je drh​tao, od besa, stra​ha ili obo​je​ga. – Poč​ni tako što ćeš po​ka​za​ti da ozbilj​no mi​sliš ono što ka​žeš. Stresla se i pritegnula moj sako oko vrata. – Pre nedelju dana nisam bila ni čula za prokletog kretena. Sada je preuzeo kontrolu nad mojim ži​vo​tom. – Pre​u​zmi je na​zad. – Stal​no to go​vo​ri​te. Lako je to reći. – Ni​sam re​kao da je lako. Ali to ti je ve​ro​vat​no je​di​na mo​guć​nost. – Onda mi re​ci​te šta za​pra​vo tre​ba da uči​nim. Doneo sam joj još kafe. Iskapila je šolju i činilo mi se da joj je koristila. Prestala je da drhti, a uskoro je pustila sako da joj sam stoji na ra​me​ni​ma. – Za početak – rekao sam – ako te ikada više dotakne, pozovi policiju. Nemoj prekinuti vezu ako ja nisam tamo. Ja sam u odeljenju za ubistva; nisam ti potreban, osim ako te ubiju. Ima drugih policajaca koji se rutinski bave ovakvim stvarima. Daću ti neka imena; pomenuću te u sta​ni​ci, pa ćeš ima​ti pri​o​ri​tet. Dru​gim re​či​ma, ura​di​ću sve što mogu. Od​mah​nu​la je gla​vom.

– Slušaj, jutros si dobro počela, a onda si dozvolila da ti izmakne. Silovao te je. Posle toga je stvarno bilo najbolje da odeš u bolnicu. Da podneseš prijavu, pa da ga uhapse. Proveo bi bar nekoliko sati u ćeliji. Onda bi morao pred sud. Mogla si da ga odvučeš celim putem. Ako slučaj dospe pred nekog mlakonju od sudije, mogao bi da se izvuče. Ali barem bi znao da si sprem​na na sve. – Što zna​či da bih sle​de​ći put do​spe​la u mr​tvač​ni​cu. – A možda ne bi bilo sledećeg puta. Imam teoriju o našem drugu Džekiju. Ako mašeš belom zastavom, rastrgnuće te. Džeki ne zna za milost: obožava da se istresa na ljudima koji ne uzvraćaju. Ako se boriš, do​bro će raz​mi​sli​ti pre nego što po​no​vo dođe. – Mislim da grešite. Mislim da on svaki otpor prima vrlo lično. Mi​slim da će vas ubi​ti zbog onog što ste da​nas ura​di​li. – Neću da se svađam sa tobom. Nisam postao policajac zbog dobrih ocena iz psihologije. Pitala si me šta da radiš i ja sam ti rekao. Uhvati mu muda u procep ako te makar popreko pogleda. Traži zabranu približavanja, pa će policajci moći da ga uhapse ako te ne ostavi na miru. To je prvi ko​rak. – I po​sled​nji. Isu​se, niko ne može da me za​šti​ti. – Mo​že​mo da po​ku​ša​mo. Mo​že​mo da ura​di​mo naj​vi​še što se može. – A onda? Ne možete me voditi za ruku do posla i nazad. Ne možete da spa​va​te sa mnom… Na​stu​pi​la je ne​pri​jat​ne ti​ši​na. – Šta, ako uradite najviše što se može, a to ne bude dovoljno? Šta onda da uradim, da ga izazovem na dvoboj? Da napustim posao i ostavim sve pri​ja​te​lje i da se pre​se​lim u dru​gu dr​ža​vu? – Ne mogu ništa da ti garantujem. Jedino što mogu jeste da ti kažem ovo: ja sam na tvojoj strani, ja i čitava policija. Znamo da imamo posla sa tipom koji misli da je svemoćan. Naš posao jeste da mu pokažemo da nije tako. Ima mnogo načina da se to učini, a za neke od njih ti i ne moraš da znaš. Du​bo​ko je uz​dah​nu​la. – To iz​me​đu vas dvo​ji​ce je stvar​no gad​no, je li? Od​go​vo​rio sam krat​kim, mrač​nim osme​hom. Pogledao sam proz prozor i video da je Džeki Njutn prionuo na posao da za​me​ni to​čak. Ni​sam hteo da ode bez po​zdra​va. Obećao sam Barbari da ću se odmah vratiti. Sišao sam, seo na

ivič​njak i gle​dao Dže​ki​ja kako radi. Džeki je prešao u ćutljivu fazu. Verovatno je trebalo da deluje zatrašujuće, a možda je i bilo. Znao je da sam tu; znao sam po načinu na koji je di​sao. Ogre​bao je ruku, pa mu je krv ka​pa​la sa pr​sti​ju. Po​čeo sam da ća​skam, uve​ren da će mu to sme​ta​ti. – Ja nikad ne bih ostavio takav auto parkiran na ulici – rekao sam ljubazno. – Nikad ne znaš u kakvom ćeš ga stanju naći kad se vratiš, ulu​blje​nog ili ošte​će​nog. Dže​ki je ne​što pro​gun​đao. Za​ču​lo se škri​pa​nje kad je pri​te​gao šraf. – Ima bandi koje rade upravo to – nastavio sam. – Traže i demoliraju sku​pe au​to​mo​bi​le. Po​no​vo škri​pa​nje. – Pro​pa​li​ce – re​kao sam. – Kuda god da po​đeš. Škrip. – Dotle je došlo da ne možeš ništa da uradiš a da ne naletiš na nekog krel​ca koji želi da ti uni​šti ma​kar de​lić ži​vo​ta. Škrip. – Eto, na primer, dama koja ovde stanuje – govorio sam dalje. – Ima jedan kreten kojeg poznajem, neće da je ostavi na miru. Pokušava da je izbezumi, da požali što se uopšte rodila. Šta misliš, kakav je čovek koji po​že​li tako ne​što? Škrip-škrip. – Malo jači mu​ška​rac, a? Škrip. – Ako suviše pritegneš te šrafove, ima da se namučiš kad ih sledeći put bu​deš ski​dao. Za​čuo se gla​san tre​sak kad je ba​cio ključ na as​falt. – Ni​kad ne znaš kad će ti se guma po​no​vo iz​du​va​ti. Obišao je auto i spustio ručnu dizalicu. Onda se ispravio i pogledao me. Lice mu je grozno izgledalo: krv je kapala na lepu belu košulju, a kosa mu je najzad bila raščupana. Ubacio je gumu i dizalicu u gepek i spre​mio se da pođe. – Kada taj tip ponovo dođe, ima da plati i to debelo – rekao sam. – Stvar​no de​be​lo će da pla​ti. On je otvorio vrata, a onda je zastao. Pomislio sam da će možda reći nešto, ali prevario sam se. Sagnuo je glavu i seo u auto, a ja sam ustao i

povukao se u senku ispred kapije. Nikad se ne zna da li neko ima pištolj u autu, pa sam hteo da bu​dem za​klo​njen ako dođe do toga. Ali, on se samo odvezao. Mirno. Kao razuman čovek. Nije čak ni za​škri​pao gu​ma​ma. Stvar​no je​ziv tip, taj Dže​ki. Pra​vi gru​bi​jan. *** Znam jednog starca koji se zaklinjao da je video nekog mornara kako je prebio Džina Tanija u kafanskoj tuči. Tani je tada bio na vrhuncu slave, svetski šampion u superteškoj kategoriji. Titule ne znače mnogo kada dođe sta​ni-pani. I najbolji borac na svetu može da bude najbolji samo kad je na vrhuncu snage i kada protivnik nije tome dorastao. U najboljem slučaju ne​ko​li​ko me​se​ci, u naj​go​rem par mi​nu​ta. Znam tipove koji bi lako izveli da Džeki Njutn požali što se njegova mama ikada zagledala u njegovog tatu. Sa jednim takvim se znam od detinjstva. Vinsent Marancino bi mogao da napiše udžbenik o siledžijama. Već dugo ga nisam video; njegov i moj život krenuli su različitim putevima i obojica smo toga svesni. No, Vins mi i dalje duguje uslugu – zbog izvesne tuče noževima u severnom Denveru, kad nam je bilo šesnaest godina. Stao sam na njegovu stranu protiv čopora vukova, i zajedno smo uspeli da isprašimo protivnike iako su bili brojčano nadmoćni. Momci kao Vins nikada ne zaboravljaju takve stvari; njihova oda​nost je du​bo​ka kao je​ze​ro. Bio bi potreban samo jedan telefonski poziv. Džeki Njutn bi još ove noći mo​gao da do​bi​je novi lič​ni opis. Vrlo pri​ma​mlji​vo, zar ne? Vrlo zgodan džoker, za slučaj da sistem ne uspe da obavi svoju funk​ci​ju. Na to sam mislio kad sam rekao Barbari da ima stvari koje bi joj bilo bolje da ne zna. Jedan telefonski poziv bi mogao da oslobodi duha iz boce. Ali na​rav​no, neću to ura​di​ti. Kao i Brut, ja sam ča​stan čo​vek.

9. Proveo sam još jedan beskoristan sat sa Barbarom Krauel. Nema načina da urazumite osobu koja je toliko uplašena kao ona, pa nisam imao nikakvog posla osim da sačekam bravara da dođe i popravi joj vrata. Dok sam čekao, obavio sam nekoliko telefonskih poziva u vezi sa slučajem Bobija Vestfala. Pozvao sam Bobijev stan i popričao sa Henesijem. Naši momci su bili tamo već dobar sat i nisu našli ništa naročito. Bilo je nekih otisaka, verovatno žrtvinih, a pozvali su i kafileriju da odnese mačke. Rubija Silsa su vratili u knjižaru policijskim kolima. Izgledalo je da u stanu nećemo mnogo saznati. Ostale su još hrpe knjiga koje treba pregledati, ali za to je potreban stručnjak – to jest ja; baviću se time do​bar deo noći. Ponovo sam pozvao Ritu Makinli; ista automatska sekretarica, ista po​ru​ka. Potom sam seo, držeći u krilu telefonski imenik otvoren na „Knjižare, polovne i retke knjige“ i uzeo da razmislim o svakoj navedenoj radnji. Neke sam izbrisao sa liste prioriteta – sitničarnice, prodavnice broširanih izdanja, trgovce stripovima; otići ću i do njih, kasnije, ako ne budem imao ništa konkretno. Prvo sam pozvao Rolanda Godara u Čeri Kriku i rekao mu da ću doći sutra zbog ubistva Bobija Vestfala. Nije bilo smisla da se dalje okoliši. U svetu knjižara vesti se jako brzo šire; bio sam si​gu​ran da će do uju​tro svi u gra​du zna​ti šta se de​si​lo. Pozvao sam još tri-četiri trgovca za koje sam pomislio da su možda kupovali knjige od Bobija. Pogodio sam sve. Rekao sam im da želim da raz​go​va​ra​mo i da ću svra​ti​ti do njih to​kom na​red​nih par dana. To će biti dug po​sao. Pokušao sam da pozovem Kerol, da joj kažem da ću večeras kasno doći. U stanici su mi rekli da je otišla u patrolu, a nisam hteo da ostavim poruku. Jedino mesto na kome se glasine šire brže nego među knji​ža​ri​ma je​ste po​li​ci​ja. Bravar je za to vreme sredio Barbarina vrata, ugradivši i rezu. Kroz ta vrata više niko neće moći da prođe dok je reza navučena, obećao je. Ja ni​sam bio baš sa​svim si​gu​ran, ali ni​sam ni​šta re​kao. Vratio sam se u Bobijev stan. Forenzičari su otišli, ostao je samo

Henesi. Seli smo i pretresli slučaj, to jest ono što smo dosad saznali. Nismo imali ništa naročito; pipali smo u mraku. Možda se radi o nečemu što nema nikakve veze sa Bobijevim lovom na knjige, a u tom slučaju mo​gu​će je da slu​čaj neće ni​kad biti re​šen. Henesi je popričao sa mrtvozornikom, koji je potvrdio procenu od sinoć. Bobi je ubijen negde drugde, a potom je ubačen u onu uličicu. Vreme smrti je bilo između jedanaest i dvanaest noću. To nam nije ništa pomoglo, jer smo i dosad radili prema toj proceni. – Hajde da zaboravimo na ovo do jutra – rekao je Henesi. – Dođi kod mene kući, imamo pečenje za večeru. – Morao sam da se obuzdam; želeo sam da pregledam Bobijeve stvari, a znao sam da neću prekinuti posao dok ne pogledam i poslednji komadić papira. Tako ja radim. Henesi se zbog toga oseća kao krivac, ali šta mu ja mogu. – Trebalo bi da ostanem da ti pomognem, Klife – rekao je. – Mada, verovatno bih ti samo smetao. Ja o ovome nemam pojma. – Složio sam se i rekao mu da slobodno ide kući. Već je padao mrak. Nisam jeo više od dvanaest sati, pa sam zamolio Martija Cimersa da pozove „Domino“ i naruči picu i cugu. Onda sam pri​o​nuo na po​sao. Bio je to ogroman posao, ali uzaludan. Ne biste poverovali kakvo se đubre nakupi u jazbini lovca na knjige. Uzimao sam jednu po jednu knjigu sa hrpe i prebacivao je na drugu hrpu, koju sam odredio za smeće. Svaki primerak sam pažljivo prelistao, za slučaj da je neki papir vredan 50.000 dolara sakriven u knjigu koja vredi dva. Nisam našao ništa. Video sam dosta tužnih prizora – lepu malu Foknerovu pesmu, originalno izdanje iz 1932, sa zaštitnim omotom, vrednu 250 dolara, koju bih smesta otkupio od Bobija, samo da se nije neko ispovraćao na prvu stranicu… ranog Stajnbeka, vrlo lepog, osim što je neko otkinuo naslovnu stranicu… prvu knjigu Roberta Frosta, sa Frostovim potpisom i posvetom, veoma lepu, osim što je neko dete navalilo na nju sa voštanim bojicama. Bilo je i mnoštvo knjiga nagrizenih buđi, toliko da sam morao da operem ruke kad sam sa njima završio. Doneli su picu, pa sam ponovo oprao ruke. Nastavio sam da listam i dok sam jeo. Oko pola deset sam procenio da sam stigao do pola. Sišao sam u prizemlje da pozovem Kerol, rekao sam joj da ću biti odsutan još dva ili tri sata i da me bolje ne čeka bud​na. Po​pio sam pivo, po​drig​nuo i vra​tio se na po​sao.

Dotle sam se već pomirio da neću ništa naći. U pola jedanaest sam napravio pauzu i prešao pogledom preko knjiga kao celine. Ako u tom haosu ima ičega vrednog, ja nisam umeo da ga nađem. Prešao sam na knjige u kupatilu. Ništa. Našao sam neke papire u plakaru, a knjiga je bilo i u kuhinji. Koliko sam video, nijedna nije krila neku veliku tajnu. Ništa zbog čega bi ga ubila ruska mafija; ništa zbog čega bi ga bilo ko ubio. Jedini logičan motiv – da je Bobi našao nešto dragoceno – nestajao je na moje oči. Naravno, ubica je možda poneo sa sobom tu stvar; meni je ostajala samo bleda nada da je ubio Bobija a da nije uspeo da nađe ono zbog čega ga je ubio. No, počinjao sam da verujem da se ipak radilo o nečem mnogo jednostavnijem, na primer, staroj zavadi, ili o ne​pla​ni​ra​noj sva​đi iz​me​đu su​par​ni​ka. A onda sam na​šao do​bre knji​ge. Dve hrpe su bile sklonjene u kuhinjskom elementu. Stajale su kao na straži, izigravajući podupirače za zbirku raznih pahuljica. Prvo što sam primetio bio je kvalitet. Većinom su bile u jako dobrom stanju, a neke i u odličnom. Preneo sam ih u dnevnu sobu i seo da ih prelistam. Bilo je ukupno petnaest naslova, pa sam napravio spisak, dodajući svoju pro​ce​nu vred​no​sti. Gard​ner, Erl Sten​li. Slu​čaj opa​sne udo​vi​ce. 200 do​la​ra. Fini, Džek. S vre​me​na na vre​me. 150 do​la​ra. Uris, Leon. Boj​ni po​klič. 150 do​la​ra. Ke​ne​di, Vi​li​jam. Ci​ster​na za ma​sti​lo. 200-250 do​la​ra. Mak​mar​ti, Lari. Po​sled​nja bio​skop​ska pred​sta​va. 200 do​la​ra. Hajn​lajn, Ro​bert A. Put sla​ve. 250 do​la​ra. Kejn, Džejms M. Po​štar. 1000 do​la​ra. Be​lou, Sol. Avan​tu​re Ogi​ja Mar​ča. 1500 do​la​ra. Džek​son, Šir​li. Lu​tri​ja. 150 do​la​ra. Bred​be​ri, Rej. Te​to​vi​ra​ni čo​vek. 200 do​la​ra. Mi​ler, Hen​ri. Knji​ge mog ži​vo​ta. 100 do​la​ra. Išer​vud, Kri​sto​fer. Zbo​gom Ber​li​nu, sa pot​pi​som. 150 do​la​ra. Ir​ving, Džon. Brak od 71 ki​lo​gra​ma. 200 do​la​ra. Bloh, Ro​bert. Psi​h o. 200 do​la​ra. Ro​lings, Mar​džo​ri. Jed​no​go​di​šnjak. 150 do​la​ra.

Brzo sam sabrao. Dobio sam tri hiljade dolara i to me je zblanulo. Kada smo poslednji put videli Bobija Vestfala, očima Džerija Harknesa, Rubija Silsa i ostalih, bio je švorc, besan i bez nade. Knjige su presušile; Harknes je verovao da Bobi nije imao ni za autobus do centra. To je bilo pre dve nedelje, a sada sam otkrio zalihu knjiga, veoma vrednih knjiga; u sva​kom tre​nut​ku ih je mo​gao pro​da​ti na ve​li​ko za hi​lja​du do​la​ra. Nije bilo šanse da je to skupio za dve nedelje, verovatno ni za dve godine. Ponovo sam ih pogledao. Ma nema šanse, pomislio sam. Čak i supermen od lovca na knjige ne bi to uspeo da skupi jednu po jednu. Pa otkuda mu onda, i šta to zna​či? Na pa​met mi je pa​da​lo ne​ko​li​ko mo​guć​no​sti. Bobi ih je našao ovako na gomili, negde tokom poslednjih deset dana, i ukrao ih od neke ne​zna​li​ce za tep​si​ju ribe. Ili ih je bu​kval​no ukrao. Ili ih je dugo sa​ku​pljao. Sasvim je moguće, pomislio sam, mada ne i verovatno, da je Bobi sakupljao knjige. Ima takvih osoba, ljudi koji se odluče da skupljaju nešto konkretno, iz ko zna kojeg razloga, a onda imaju snagu volje – ma koliko teška vremena bila – da to ne diraju. Recimo da je Bobi sakupljao ove knjige tokom tri ili četiri godine. Kada bi naišao na knjigu koja mu se posebno dopala, stavljao ju je na posebnu gomilu označenu sa NP, Ne Prodavati. Ponekad je morao da proda knjige koje bi radije stavio na tu go​mi​lu, ali ako bi ne​što do​spe​lo u ku​hinj​ski ele​ment više nije iz​la​zi​lo. To je ima​lo smi​sla, zar ne? Ponovo sam pogledao knjige, pojedinačno i kao grupu. Sakupljanje je moguće, ali je krađa mnogo verovatnija. Bobi je prešao nekoga; onda je taj neko saznao koliko su knjige zaista vredne pa je potražio Bobija noseći pajser. Možda, možda. Zurio sam u knjige, puštajući misli da lutaju. Zajednički imenitelji, razmišljao sam. Kao prvo, sve je to savremena književnost. Sve se mogu lako utopiti – svaka knjižara bi rado kupila bilo koju od njih, ili sve zajedno, za uobičajenih četrdeset posto vrednosti. Proverio sam procenu i većinu cena podigao naviše. Sve knjige su bile u izvanrednom stanju. Nigde ni jedne poderotine: čak i kod Kejna, Gardnera i Rolings, tri najstarije, zaštitni omoti su bili sveži i lepi i jedva da su malo izbledeli na hrbatu. Tri hiljade je možda suviše mala maloprodajna cena za ovako dobre stvari; ne nalazite baš svakog dana knjige u ovakvom stanju. Dakle, Bobi je imao visoka merila, ako ćemo se

vratiti na teoriju o sakupljanju, i to je bio još jedan zajednički imenitelj. Ovde je moglo da uđe samo ono što je u savršenom stanju. Izgleda da je donja granica vrednosti bila maloprodajna cena od sto dolara. Ovo je bila fina mešavina lepe književnosti i naučne fantastike, ali jedno je bilo sigurno: knjige su bile veoma poželjne, i sve odreda veoma bi se lako pro​da​le. Sada sam počeo da ih pregledam stranicu po stranicu. Kod zadnje ko​ri​ce Po​sled​nje bio​skop​ske pred​sta​va na​šao sam hrpu ce​du​lji​ca. Bilo je tu brojki, škrabotina, pažljivog množenja po kolonama kao kad deca rade domaći. Mnoštvo brojki na četiri pojedinačne stranice. Listovi su bili mali, kao da su iz nekakve beležnice. Na vrhu svakog bilo je naštampano ime: Rita Makinli. Svaki list je bio parafiran njenim inicijalima. Na jednom je, u samom dnu, nešto bilo i napisano. „Ovo su dobre. Ne baš zlatna žica, bojim se, posle onoliko kopanja. R. M.“ Uzeo sam papire, veoma pažljivo, i ubacio ih u kovertu. Onda sam vratio knjige u element, zatvorio vrata i isključio svetlo u kuhinji. Osećao sam sko​ro fi​zič​ki bol što ih tako osta​vljam. Do​bro je što sam ja po​šten po​li​ca​jac. Is​ka​pio sam osta​tak piva i to je bio kraj za da​nas. Uzeo sam Bobijev adresar i ubacio ga u džep, zajedno sa beleškama Rite Makinli. Ugasio sam svetlo u kupatilu i osetio kako me zahvata prvi ta​las umo​ra. Onda sam čuo zvuk, tiho pucketanje, kao kad neko pokušava da bude tih. Za​stao sam. Po​no​vo se za​ču​lo, a onda je utih​nu​lo i uda​lji​lo se. Mo​žda pa​cov? Da, pa​cov sa dve noge. Izvukao sam pištolj i polako prišao vratima. Naslonio sam uvo na njih i minut kasnije ponovo sam čuo. Neko se popeo uz stepenice i sada je sta​jao u hod​ni​ku. Ot​ko​čio sam pi​što​lj i na​glo otvo​rio vra​ta. Čo​vek je drek​nuo i ustuk​nuo ka ste​pe​ni​štu. – Isu​se Hri​ste, Dže​je! Bože bla​gi, ne​moj da pu​caš! Uz​dah​nuo sam i sklo​nio pi​što​lj. – Rubi, šta ćeš, po​bo​gu, ti ovde? Podigao je jednu ruku, dok je drugom pritiskao srce. – Isuse, skratio si mi život bar deset godina. Bolje me pusti unutra da pišam da ne

na​pra​vim ba​ri​cu na​sred hod​ni​ka. – Ni pod raz​no. Što si uop​šte do​la​zio? – Hteo sam da vi​dim tre​ba li ti po​moć. Po​gle​dao sam ga. – Kunem ti se Bogom, Džeje, bio sam kod nekih prijatelja, pušili smo i slušali neke stare Dilanove ploče. Tek što smo se razišli. Vozio sam ovuda, video sam upaljeno svetlo i pomislio da si tu. Palo mi je na pamet da bi ti ko​ri​sti​la po​moć, znaš već, ne​ko​ga ko se ra​zu​me u knji​ge. – Znaš da nije tako. Hajde, hvala na ponudi, ali ne mogu te pustiti unu​tra. Mi​slio sam da sam to već re​kao da​nas po​pod​ne. – Da, ali sad su policajci već sve pregledali. Šta ja znam o policijskim postupcima? Pomislio sam da bi se moglo pojaviti neko pitanje koje nećeš moći da rešiš sam. Naravno da neću da smetam. Želim da uhvatiš krel​ca koji je to uči​nio, to je sve. – Do​bro, Rubi. Izvi​ni što sam te pre​pao. – Skra​tio si mi ži​vot za de​set go​di​na. – Samo se ne motaj ovuda. Nemoj ni pomisliti da ponovo svratiš. Ako mi za​tre​ba po​moć, doći ću ja kod tebe. – Ma samo sam to i hteo, da pomognem. Znaš kako su te stvari nezgodne, kad pokušavaš da otkriješ nešto u vezi sa knjigama. Znam da si prilično dobar, Džeje, ali pravi poznavalac knjiga možda bi ti mogao po​mo​ći da skra​tiš vre​me tra​ga​nja. – Do​bro – slo​žio sam se. – Po​zva​ću te ako mi za​tre​baš. – Misliš da je u redu da pišam? Stvarno mi je hitno, Džeje, ne šalim se. – Mo​ra​ću da te po​sma​tram. – Pa, ni​sam to​li​ko sti​dljiv. Otpratio sam ga do kupatila. Podigao sam sedište toaleta i ostao na vratima dok je obavljao posao. Primetio sam da prelazi pogledom preko na​slo​va knji​ga koje su se tu na​la​zi​le, pri​rod​na na​vi​ka svih knji​ža​ra. – Ka​kvo sra​nje – re​kao je. – Aha. Za​kop​čao je šlic i po​vu​kao vodu. – Hva​la ti, Dže​je. Pošli smo ka izlazu. – Šta znaš o Riti Makinli? – upitao sam bez uvo​da. – Le​de​na go​spa?

– Tako je zo​veš? – Svi je tako zovu. Jednom godišnje ili tako nekako pročešlja sve denverske knjižare. Lova na sve strane. Kupuje svašta, ali je užasno izbirljiva. Ima najoštrije oko koje sam ikada video. Neće ni da pogleda knjigu sa podvijenim uglom, ma koliko inače bila vredna. Neće da uzme ništa što je imalo problematično, ali mirno plaća brda love za savršene pri​mer​ke. – I zato je, pret​po​sta​vljam, zovu le​de​na go​spa. – Delom i zato. Drugi deo je u tome što ljudi u struci misle da je bezosećajna. Ona neće da stoji pored tezge i ćaska. Izgleda da je uopšte ne za​ni​ma​ju raz​go​vo​ri bilo ka​kve vr​ste. – Šta ti mi​sliš o njoj? – Čoveče, obožavam je. Voleo bih da dolazi dvaput nedeljno; onda bih se možda spasao bankrota. A i ne izgleda loše. Radnja prosto sine dok je ona unu​tra. – Kako to da ni​sam čuo za nju sve do da​nas? – E, ne znam. Mo​žda zato što ne pro​da​je na malo. – Ko​li​ko dugo je u po​slu? – U Den​ve​ru? Ne znam, mo​žda ne​ko​li​ko go​di​na. – Oda​kle je do​šla? – Sa istoka, mislim. Uostalom, ne znam. Nije baš da se raspitujem o tome kad na​vra​ti. – Kada je po​sled​nji put bila kod tebe? – Pre dosta vremena…. godinu dana, možda. Duže nego obično. Sećam se tog poslednjeg puta jer smo imali neke sjajne stvari za nju. Ostavila je šest hiljada samo kod nas. Čoveče, kako bi mi sad dobro došlo šest soma. – Šta još znaš o njoj? – Za​pra​vo ni​šta. Da li je i ona ume​ša​na u ovo? – To tek po​ku​ša​vam da sa​znam. – Meni to nema mnogo smisla. Mislim, Bobi Vestfal i Rita Makinli? Oni mi ni​ka​ko ne idu za​jed​no. I ja sam to isto pomislio pre par sati. Ipak, logika često kaže laku noć kada se radi o ljud​skoj pri​ro​di. Gle​dao sam ga i če​kao na​sta​vak. – Slušaj, Džeje… skoro sve što čuješ o Riti Makinli biće samo glasine.

Niko je ne poznaje dovoljno dobro da bi znao nešto konkretno. Ali to ne zaustavlja glasine. Naravno da sam čuo svašta. To je neizbežno u ovom poslu, ali ne želim da širim bljezgarije o ljudima koje zapravo ne po​zna​jem. Da li me ra​zu​meš? – Rubi, imam mrtvog čoveka i nijednog osumnjičenog. Da li me ra​zu​meš? Uz​dah​nuo je. – Neki lju​di mi​sle da je bila spon​zo​ru​ša. – Koji lju​di? – Ma ko može reći odakle počinju takve glasine? Prosto jednog dana ču​ješ. Ako ču​ješ do​volj​no puta, mo​žda ćeš i po​ve​ro​va​ti. Gle​dao sam ga i da​lje. Promeškoljio se. – Na primer, nije uvek imala novac. Nije oduvek imala knjige. Sada ima i jednog i drugog u izobilju. Znam dosta bogatih trgovaca knjigama, ali vrlo malo takvih koji su počeli bez novca. Teško je napredovati u ovom poslu ako nemaš debeo račun na početku. Ima vrlo malo načina, u okviru zakona, na koje se možeš dokopati dovoljno novca i dovoljno dobrih knjiga za tako kratko vreme… pri čemu se božanska in​ter​ven​ci​ja is​klju​ču​je. – Šta lju​di mi​sle, kako je ona to ste​kla? – O, svi znaju otkuda joj. Nema tu nikakve misterije – sve je bilo ispričano u velikom članku u AB, pre par godina. Ono što niko ne zna su detalji tog dogovora. Tu leži misterija. Reći ću ti ono čega se sećam. Zabavljala se sa kolekcionarom knjiga. Počeli su da žive zajedno. Onda je on umro, i pokazalo se da joj je ostavio sve… knjige, imanje, novac… svu svo​ju imo​vi​nu. – Je li taj čo​vek bio star? – Ne bih re​kao. – Da li znaš ne​što o tome gde i kada je umro? Odmahnuo je glavom. – Ne sećam se. Možeš tražiti od AB, siguran sam da će ti poslati taj članak. Objavili su priču o Riti Makinli kada se doselila ovamo i počela da radi. Sećam se da sam ga čitao. Nije bio nešto naročito, samo jedan stubac o tome da je došla i da je počela da radi… pre tri, četiri godine. Ne mogu da se setim ko je bio taj tip… mada bi trebalo; bio je stvarno dobar kolecionar i AB mu je posvetio dve stranice kad je umro. – Da li je u član​ku pi​sa​lo kako je umro?

– Na​rav​no. Upra​vo to i pod​sti​če pri​če. Ubio se.

10. Rubijev dolazak u stan Bobija Vestfala me je uznemirio, pa sam posle kraćeg razmišljanja rešio da ipak ponesem sa sobom one dobre knjige. Kada sam stigao kući, Kerol je sedela pored kreveta i čitala Foknera. Spustio sam Bobijeve knjige na pod, a kesu sa njenim rođendanskim po​klo​nom sam stra​te​ški za​klo​nio iza hrpe. – Ćao – re​kla je. – Šta si to do​neo? – Samo neke stvari za sobu sa dokazima. Nisam hteo da ih ostavim u onom pra​znom sta​nu. Pri​šla je da po​gle​da. – Jesu li vred​ne? – Da, ali to je sve što valja. Ostalo je potpuno smeće. – Pogledao sam na sat: je​dan i pet​na​est. – Što si još uvek bud​na? – Ni​sam mo​gla da za​spim. A koji je tvoj iz​go​vor? – Šta ćeš, mora da se radi… mi, stu​bo​vi dru​štva, za​štit​ni​ci na​ro​da. – Kako si pro​veo dan? – Ona​ko. – Kliforde, jesam li ti ikada kazala da kod tebe najviše volim upravo spo​sob​nost ko​mu​ni​ka​ci​je? Jesi li išao da vi​diš Njut​na? – Aha. Uz​dah​nu​la je i pre​vr​nu​la oči​ma. – I? – Re​šio sam da ga po​zo​vem da mi bude pra​ti​lja na po​li​cij​skom balu. – Div​no. Bi​će​te lep par. – Slušaj, izvini. Hajde da ostavimo razgovor o štetočinama za neki drugi dan. Sada bih voleo da se istuširam, pa da izvršim prepad na tvoje telo. Kasnije, u krevetu, ležala mi je na ramenu. Bila je sjajna ljubavnica, upravo ono što mi je trebalo posle dvadeset četiri sata rada. Sada bih mo​gao da za​spim, po​mi​slio sam. Ipak, po​no​vo sam po​čeo da raz​mi​šljam o nama dvoma, o našoj situaciji, o stalnoj vezi i o sebi. Upravo sam se nalazio usred velike promene. Pitao sam se šta bi ona mislila o meni ako više ne bih bio policajac. Kerol je bila pomalo muškobanjasta: nikada nije želela ništa drugo sem da bude policajac. Nikada nije pominjala decu; ni​ka​da ni​smo pri​ča​li o tome. Pro​sto sam mo​gao da je ču​jem: Mo​ram da ti kažem, Klife, ja ne želim decu – nisam ti ja za materinstvo. Video sam je

kako zuri u neverici kad bih joj rekao da želim da otvorim knjižaru, i to ne kad odem u pen​zi​ju nego sada. Mo​žda ne bi bila ta​kva. Ipak, do sada je dovoljno dugo bila policajac – skoro osam godina – da je i sama počela da pregoreva. Možda će biti voljna da čuje ono što planiram, ali još uvek ni​sam bio spre​man da pri​čam o tome. – O čemu mi​sliš? – upi​ta​la je. – Mi​slim da ću vra​ti​ti znač​ku i po​sta​ti tr​go​vac knji​ga​ma – re​kao sam. Pazio sam da to kažem smirenim, zvučnim glasom, istim tonom kojim sam rekao da ću ići sa Džekijem Njutnom na policijski bal. Zato nije mo​gla ni​šta dru​go sem da se na​sme​je. Samo što se nije smejala. Ležala je na mom ramenu i dugo smo oboje ću​ta​li. Ti​ši​nu je pre​ki​nuo te​le​fon. – Bože blagi – umorno sam rekao. – Ako je to Henesi, ima da ga ubi​jem. – Ja ću – rekla je ona i nagnula se preko mene. – Reći ću mu da si umro i da je sa​hra​na pre​ko​su​tra. Podigla je slušalicu. Čuo sam je kako kaže halo, a onda je nastupilo dugo ću​ta​nje. Bez ijed​ne reči, spu​sti​la je slu​ša​li​cu. – Šta je bilo? – Neki tip po​ku​ša​va da pro​da omek​ši​vač za veš. – U dva uju​tro? Nije od​go​vo​ri​la. – Šta se de​ša​va? – bio sam upo​ran. – Izgleda da si stekao ličnog manijaka. Zato i nisam mogla da spa​vam. Po​čeo je da te​le​fo​ni​ra oko osam i od tada zove sva​kih sat-dva. – Da li je ne​što re​kao? – Samo diše u slu​ša​li​cu. Jed​nom je ne​što šap​nuo. – Šta? – Uo​bi​ča​je​no. Pič​ko, kuč​ko, kur​vo. I tako. – Da li je re​kao ne​što lič​no… čime bi po​ka​zao da zna ko si ti? – Otkuda bi znao ko sam? Dobro znaš da su takvi pozivi uglavnom na​su​mič​ni. – Mi​slim da ovaj nije ta​kav. Sela je u kre​ve​tu i upa​li​la sve​tlo. – Šta se to da​nas de​si​lo?

Ispričao sam sve što se dešavalo sa Džekijem. Video sam da je nisam ube​dio da sam na​veo Dže​ki​ja Njut​na na pre​te​će po​zi​ve. – Isključiću telefon – rekla je. – Ako se ne naspavaš, sutra ćeš iz​gle​da​ti kao zom​bi. Utom je te​le​fon po​no​vo za​zvo​nio. – Pu​sti – re​kla je. – Do​sa​di​će mu pa će spu​sti​ti. Ipak sam se javio. Nisam rekao ništa, samo sam slušao. I on je slušao. To je trajalo skoro ceo minut. Onda sam progovorio. – Lepo se za​ba​vljaš, Njut​ne? Pre​ki​nuo je vezu. – Jeste Njutn – rekao sam. – Prekinuo je kad sam ga oslovio po ime​nu. – To ni​šta ne zna​či. – Do​bro, onda sam mo​gao da ga na​nju​šim, u redu? – U redu, Kli​fe. Neću da se ra​spra​vljam sa to​bom u dva uju​tro. – Slušaj – rekao sam nešto kasnije. – Moj odnos sa Džekijem se danas promenio. Naravno da se nikada nismo voleli, to ti je jasno. Ali sada je dru​ga​či​je, pre​šli smo na sa​svim nov nivo. Po​di​gla se na la​kat, pa sam je vi​deo kao si​lu​e​tu pre​ma pro​zo​ru. – Učiniće sve što može da me se dočepa. Mislim da mu nije važno što sam policajac, niti što si ti policajac. Mislim da tu ništa nije važno. Samo on i ja. – Li​li​put i Ble​fu​sko… – Tako je. Dotle je došlo. Možda sam danas dao Barbari Krauel ve​o​ma loš sa​vet. – Kli​fe, po​tre​ban ti je go​di​šnji od​mor. – Potrebno mi je da iskopam nešto o toj propalici. To je jedini odmor koji mi je po​tre​ban. Da po​dig​ne​mo op​tu​žni​cu koja će se odr​ža​ti. – Ti si klasična ličnost tipa A, umrećeš pre četrdesete. Treba da odeš i ležiš na plaži i slušaš tropski povetarac kako huji kroz bujno palmino dr​ve​će. – I da po​lu​dim od do​sa​de. Ne tre​ba mi to. – Po​šla bih i ja… pa​zi​la bih da ti ne bude su​vi​še do​sad​no. Pro​šlo je još ne​ko​li​ko mi​nu​ta. – Ura​di​ću sve što mogu – re​kla je Ke​rol. – Znaš, za​pra​vo po​sto​ji ne​što što bi mo​gla da ura​diš.

– Samo reci. – Da odeš odav​de. – O, Kli​fe, to ni​če​mu neće ko​ri​sti​ti. – Razmišljam o tome čitavog dana, još otkako sam udario Džekija po njušci. Njutn ne zna ko si ti. Zna samo da me je pozvao na kuću i da mu se javila neka žena. Niko ne zna za nas dvoje. Trudili smo se da to ostane naša lič​na stvar. Ona je du​bo​ko, pat​nič​ki uz​dah​nu​la. – Pa? Ho​ćeš li me po​slu​ša​ti? – Naravno da hoću – rekla je. – Samo nemoj tražiti da mi se to do​pa​da. Po​tap​šao sam je po guzi. – Do​bra cura. – Ti, sek​si​stič​ko đu​bre. Nasmejali smo se. U tom trenutku bio sam bliži nego ikada da joj po​sta​vim ve​li​ko pi​ta​nje. Potrajalo je dok nismo zaspali. Kada sam uspeo da zaspim, spavao sam čvrsto, bez snova. Ujutro smo pokupili njene stvari i ja sam ih odneo sporednim stepeništem i stavio ih u njen auto. Osmatrao sam uli​cu de​set mi​nu​ta i tek tada sam je pu​stio da siđe i od​ve​ze se. Spu​sti​la je pro​zor. – Ne pla​šim se, samo da znaš. – Znam – re​kao sam. – Ali ja se pla​šim.

11. Pozvao sam Ritu Makinli i dobio isti onaj glas. Ovog puta sam ostavio poruku, predstavio sam se i rekao da moram da razgovaram sa njom u vezi sa is​tra​gom ubi​stva. Osta​vio sam joj bro​je​ve kod kuće i na po​slu. Zatim sam pozvao redakciju AB u Nju Džersiju. To je stručni časopis namenjen trgovcima antikvarnim knjigama. Izlazi jednom nedeljno i donosi spiskove stotina knjiga koje traže i nude trgovci iz cele zemlje. Tako čovek može da živi kao pustinjak i da se bavi trgovinom knjigama, a da bukvalno nikada ne sretne drugo ljudsko biće: kupuje i prodaje preko AB. Osim oglasa, koji zauzimaju najveći deo časopisa, svake nedelje objavljuju se i članci o događajima u struci – in memorijami, prikazi karijere, reportaže sa sajmova knjiga. Objasnio sam uredniku da su pre nekoliko godina objavili jedan ili više članaka o Riti Makinli. Naišao sam na mudrog gospodina koji se razume u svoj posao, pa je odmah znao ko je Makinlijeva i kada su otprilike izašle priče o njoj. Obećao je da će mi po​sla​ti ko​pi​je. Potom sam se uputio kod Rolanda Godara, u Čeri Krik. To je u istočnom Denveru, otmen kraj sa skupim radnjama. Među njima se ugnezdila i knjižara „Akušnet“ vlasnika R. Godara. Godar je bio smiren i uzdržan, pomalo nalik na Emerija Nefa, mada ne sasvim. Nefa ste mogli da prozrete, ako ste dovoljno strpljivi i obraćate pažnju; kod Godara je to bilo nemoguće. Imao je ledeno, nadmoćno držanje kad se radi o knjigama i verovatno je bio u stanju da zaplaši mušteriju ili lovca na knjige pre nego što išta kažu. Ako je i imao prijatelje, oni su sigurno bili izvan ovog posla; niko sa kim sam razgovarao nije poznavao Godara pri​vat​no. Bilo mi je teško da zamislim dve osobe koje bi se razlikovale više nego Godar i Harknes. Kod Rubija Sila i Emerija Nefa videlo se da upravo zbog razlika dopunjavaju jedan drugog; Harknes i Godar su bili potpuno nekompatibilni u svakom mogućem pogledu. Ponekad je teško vratiti se u mislima dvadeset godina unazad i setiti se zašto smo, kao mladi, radili stvari koje su u potpunoj suprotnosti sa onim što smo sada. Godar je bio pedantan, a Harknes prilično aljkav. Godar je prezirao sve u vezi sa knjigama što se Harknesu činilo zanimljivim. Doduše, pristao bi da vam

proda Stivena Kinga – ma šta rekli o Rolandu Godaru, ipak je bio sjajan knjižar i znao je kako se zarađuje – ali pri odlasku iz njegove ranje imali bi​ste ne​o​dre​đe​no ose​ća​nje da ste is​pa​li bu​da​la. Godar se uglavnom bavio Stvarno Važnim Knjigama – inkunabulama, poezijom iz sedamnaestog veka, manuskriptima na pergamentu i tome slično. Imao je stvarno sjajnih stvari. Čak je i ime njegove knjižare odisalo tradicijom. Akušnet je kitolovac na kome je plovio Herman Melvil oko 1840. godine. Radnja mi se dopadala i voleo sam da razgledam robu, mada nikada nisam nešto kupio. Kada se oženim nekom Rokfelerovom naslednicom, Godaru će posao naglo kre​nu​ti. „Akušnet“ je bila jedna od samo tri knjižare u Denveru koje su mogle da priušte sebi zaposlene sa punim radnim vremenom. Prodavac kod Godara zvao se Džulijan Lambert i bio je stručnjak za knjige. Lambert je imao ovlašćenje da prodaje i kupuje isto kao i gazda; Rubi mi je jednom rekao da lovci na knjige čak radije pregovaraju sa Godarom, jer im on plaća više. Kada sam stigao, Godara nije bilo, ali proveo sam vreme u razgledanju knjiga dok ga nisam primetio kako dolazi na zadnji ulaz. Jutarnja gužva se raščistila: on i Lambert su seli za pult i počeli katalogizaciju. Znao sam da Godar izdaje kataloge nekoliko puta godišnje, mada niko u Denveru nije video ni jedan. Imao je najbolju referentnu biblioteku u ovom kraju zemlje, ali nije bio voljan da pomaže dru​gi​ma sa tim in​for​ma​ci​ja​ma. Godar i Lambert su se iznenadili kad sam se predstavio. Znam da su me viđali – nekoliko puta smo i razgovarali, onako usput – ali sve do ovog trenutka nisu povezali moje lice sa glasom detektiva Džejnveja koji im se najavio preko telefona. Odmah sam prešao na stvar. Kada su poslednji put videli Bobija Vestfala? Ista pitanja, isti odgovori, s tim što je govorio uglavnom Godar. Prošle su već skoro dve nedelje otkako su videli Bobija. Svratio je otprilike u isto vreme kada je viđen i u Knjižarskom sokaku. – Imao je neke knjige koje je pokušao da mi proda – rekao je Godar – ali to nije bilo ništa što bi me zanimalo. – Rekao sam mu kako sam načuo da on dosta trguje sa Bobijem. Namrštio se. – To mora da ste čuli od Džerija Harknesa, a on, kao i obično, nema mnogo pojma o čemu govori. Vestfal je imao jedno dobro otkriće pre možda godinu dana i ja sam otkupio sve knjige koje mi je tada ponudio. To je

bilo sve. Imao je za​ni​mlji​ve knji​ge i ja sam ih ku​pio. – Ka​kve knji​ge? – O zemlji Oz. Vestfal je naišao na njih na dvorišnoj rasprodaji. Trideset dve knjige o Ozu, dolar po komadu. Većina tih knjiga je obično u jako lo​šem sta​nju. Ove su bile div​ni, oču​va​ni pri​mer​ci. – Prva iz​da​nja? – Samo nekoliko njih. Nijedna koju je napisao Frenk Baum, ali bilo je par prvih izdanja Rut Plamli Tompson i jedna Džeka Snoua. Ali najvažnije je bilo stanje. Polovina je još imala zaštitni omot. Sve slike u boji bile su lepe i ne​dir​nu​te, čak i na ko​ri​ca​ma. – Da li vam je osta​la neka? – O, ne. Oti​šle su za ma​nje od me​sec dana. – Da​kle, obo​ji​ca ste ima​li sre​će. Ko​li​ko ste mu pla​ti​li? Na to se na​mr​štio i kao da nije že​leo da od​go​vo​ri. – Stvar​no bih že​leo da znam – na​va​lio sam. – Ne vo​lim da go​vo​rim o svo​jim fi​nan​si​ja​ma. – To je obič​no u redu, ali u pi​ta​nju je ubi​stvo. Po​ku​šao je da se iz​vu​če. – Ne se​ćam se tač​ne svo​te. – Da li ste mu pla​ti​li ke​šom? – Ne za ne​što tako ve​li​ko. – Onda ste na​pi​sa​li ček. Što zna​či da ima​te iz​vod iz ban​ke. Zač​ki​ljio je. – Da li mo​ram da go​vo​rim o tome? Ni​sam ni​šta re​kao. – Ne volim da ljudi znaju detalje o mom poslovanju – objašnjavao je. – Uglavnom plaćam knjige više nego bilo ko drugi u gradu. Ali nije dobro da se raš​ču​je kako neko radi. – Ovo je istraga ubistva – podsetio sam ga. – Ne nameravam da iz​ne​sem na uli​cu plo​ču sa po​ka​če​nim do​ka​zi​ma. – Prosto ne vidim kakve veze ima transakcija obavljena pre godinu dana. Ali, ako obećavate da će to ostati poverljivo, reći ću vam. Dao sam mu se​dam sto​ti​na. – Ima​te li iz​vod iz ban​ke? – Da, kod kuće. Mogu da ga do​ne​sem ako tre​ba. – Ja​vi​ću vam. Ko​li​ko ste do​bi​li za knji​ge? – Ne znam tač​no. Džu​li​ja​ne? – Dve hi​lja​de dve​sta do​la​ra – sprem​no je re​kao Lam​bert.

– Da​kle, pla​ti​li ste mu ma​nje od tre​ći​ne – pri​me​tio sam. – To je sasvim u redu, s obzirom na okolnosti – odvratio je Godar. – On je ulo​žio tri​de​set dva do​la​ra. – To ne bi tre​ba​lo da bude va​žno. Te knji​ge su ve​o​ma is​pla​ti​ve. – Da, jesu. – U redu – uzdahnuo sam. – Imate pravo, verovatno uopšte nije važno, ali ako bude drugačije zamoliću vas da mi nađete taj izvod. Rekli ste da ste ga vi​de​li pre dve ne​de​lje. Šta se tada de​si​lo? – Rekao sam vam, nudio je neke knjige. Jedna je bila dobra, ali ne u do​brom sta​nju. – Da​kle, ni​ste ku​pi​li ni​šta? – Tako je. – I to je po​sled​nji put da ste ga vi​de​li. – To je po​sled​nji put da smo ga vi​de​li. Osetio sam nekakvu promenu. U prvi mah nisam shvatio o čemu se radi. Lambert, koji je za vreme razgovora vredno popunjavao indeksne kar​ti​ce, po​di​gao je gla​vu i po​gle​dao ga​zdu. – Je li to tač​no, Džu​li​ja​ne? – Posle je došao još jednom – rekao je Lambert. – Niste bili tu, a bilo je prometno jutro, kao danas. Bio je tu samo par minuta. To je bilo neobično, jer nije radio ništa. Nije razgledao naše knjige i nije nudio ni​šta na pro​da​ju. – Kad je to bilo? – upi​tao je Go​dar. – Nedavno. Ne više od nedelju dana. – Lambert je zatvorio oči i za​mi​slio se. – Mo​žda u če​tvr​tak. – Šta se de​ša​va​lo? – upi​tao sam. – Ništa. Došao je da vidi Rolanda. Rekao je da sprema neki veliki po​sao i hteo je da vidi Ro​lan​da. – Kako je tač​no re​kao? – Upravo tako. Da sprema neki veliki posao i da hoće da vidi je li Ro​land za​in​te​re​so​van. Ro​land je bio pre uvre​đen nego za​in​te​re​so​van. – Za​što mi nisi re​kao? – Imao sam posla preko glave tog dana; nisam imao vremena da razgovaram sa njim. Onda sam prosto zaboravio. Mislio sam da sigurno nije nešto senzacionalno. Znate kakvi su ti momci. Sve je značajno. Sve je ve​li​ki po​sao.

– Ne liči na tebe da za​bo​ra​viš ne​što ta​kvo – pri​me​tio je Go​dar. – Zar treba da uklešem u stenu sve što takvi tipovi kažu? Bio sam zauzet. Vodio sam knjižaru. Mislio sam da će se vratiti ako je zaista vža​no. A onda sam pot​pu​no za​bo​ra​vio na to. – Ako mi dozvolite – prekinuo sam ih – voleo bih da se vratimo na moja pitanja. Kad odem, slobodno gunđajte jedan na drugog do mile volje. – Prelistao sam beležnicu. – Da li neko od vas ima predstavu šta je Bobi mo​gao da radi sa Ri​tom Ma​kin​li? Go​dar me je belo po​gle​dao. Lam​bert se gla​sno na​sme​jao. – Ko vam je to re​kao? – pi​tao je Go​dar. – Svi. – E pa, ja sad prvi put to ču​jem. Po​gle​dao sam Lam​ber​ta. – A vi? Njegov smeh se naglo prekinuo i iznenada je sav pocrveneo. Dograbio je neku knjigu da je razgleda pokušavajući da se pravi kako uopšte nije tu. To je si​gu​ran znak da čo​vek zna ne​što, i da ne želi da go​vo​ri o tome. – Nemojte se pretrgnuti od odgovaranja – upozorio sam ga. – Slučajno se desilo da je čovek ubijen, a ja treba da makar izgledam kao da se tru​dim da sa​znam ne​što o tome. Pogledao me je kao da se brani. – Dobro, sad sam se setio. Kad je onog dana otišao, bio je prilično ljut. Čekao je Rolanda više od sata, a ja sam rekao da ne znam kad će on doći. To je bilo onda kad ste otišli da registrujete novi auto – rekao je Godaru. – Tu se nikad ne zna koliko će po​tra​ja​ti, zar ne? – Bio sam tamo tri sata – po​tvr​dio je Go​dar. – Šta bi to zna​či​lo? – upi​tao sam. – Mi​slio si da je bio če​tvr​tak. – I je​ste bio če​tvr​tak – po​tvr​dio je Go​dar. Dan pre ubi​stva. – I, šta je bilo onda? – upi​tao sam Lam​ber​ta. – Vestfal je odjednom postao nestrpljiv. Pošao je ka vratima kao da će otići. Ali pre toga se okrenuo i rekao: „Verovatno će Rita Makinli biti više za​in​te​re​so​va​na za ono što imam da pro​dam“. I onda je iza​šao. Godar je odmahnuo glavom. – Ovo postaje sve gore i gore. Kako si mo​gao da za​bo​ra​viš tako ne​što? – Ma rekao sam vam. Tog dana je bila ludnica. Ne mogu da prodajem, ku​pu​jem i iz​i​gra​vam se​kre​ta​ri​cu, sve u isto vre​me.

– Da se vratimo na temu – tražio sam. – Da li je Bobi rekao, ili makar na​go​ve​stio, šta to ima da pro​da? – Ne, i re​kao sam vam da nije no​sio ni​šta. – Da li je re​kao još ne​što? – Ne. Za tre​nu​tak smo se gle​da​li u oči. – Moram da vas podsetim na nešto – rekao je Lambert. – Setite se ko je izvor. Koliko puta ti momci dođu ubeđeni da su našli knjigu od hiljadu dolara, a ispostavi se da je bezvredna? Ne smatram da je u mom poslu najvažnije da se bavim ljudima kao što je Vestfal. Naročito kada u isto vre​me ima​mo pro​met od se​dam sto​ti​na do​la​ra za samo je​dan sat. – Do​bro, do​bro – smi​ri​vao ga je Go​dar. Ali ja još ni​sam za​vr​šio. – Šta mo​že​te da mi ka​že​te o Riti Ma​kin​li? – Ja ništa – odvratio je Godar. – Nikad je nisam sreo, ne bih je po​znao da je sret​nem na uli​ci. – Ali sve​sni ste nje​ne re​pu​ta​ci​je? – Znam da ima neke dobre knjige. To je sve što sam čuo. Ali ja ne nad​gle​dam dru​ge tr​gov​ce. Ja ne po​slu​jem na taj na​čin. Pogledao sam Lamberta. Ponovo je pocrveneo do ušiju. Na sudu bi bio uža​san sve​dok, ni​šta nije umeo da sa​kri​je. – Dobro je što niste vi ubili Bobija, Lamberte – rekao sam – Policajcu bi bilo do​volj​no samo da vas pita. Ne​si​gur​no me je gle​dao. – Bio sam jed​nom tamo – pri​znao je. Posle duge pauze obratio se Godaru. – Nisam vam ništa rekao jer sam znao da vam se ne bi do​pa​lo. Godaru se nije dopalo. Temperatura u prostoriji je opala za nekoliko ste​pe​ni. – Samo sam hteo da vidim njenu robu – mucao je Lambert. – Toliko sam slu​šao, hteo sam da vi​dim šta sve ima. – Nadam se da se nisi predstavio kao radnik ove knjižare – rekao je Go​dar. – Ni​sam mo​rao. Tač​no je zna​la ko sam. Ona sve po​zna​je. – Kada ste oti​šli tamo? – upi​tao sam. – Je​se​nas, pre Dana za​hval​no​sti. – Da li biste mogli da mi pokažete kako se stiže donde… da mi na​cr​ta​te put?

– Svakako. Nije tako teško naći je. Ali nije vam dovoljna mapa. Oko celog imanja je visoka ograda i ne može se ući bez najave. Morate je po​zva​ti i osta​vi​ti po​ru​ku. – A da li uz​vra​ća po​zi​ve? – Mene je po​zva​la. Ja​vi​la se kroz ne​ko​li​ko sati. – Kako iz​gle​da? – Vrlo po​slov​no. – Ali nije bilo pro​ble​ma da ode​te tamo? – Za​što bi me od​bi​la? Ona se bavi tr​go​vi​nom knji​ga​ma. – Čuo sam da nije baš rada go​sti​ma. – To niste čuli od mene. Ona je prava dama. – Lambert je ponovo pocrveneo. – Savršeni maniri. I zna posao. Bio sam stvarno im​pre​si​o​ni​ran. – Oči​to – pri​me​tio je Go​dar. – Šta mi​sli​te o nje​noj robi? – upi​tao sam. – Apsolutno je neverovatna. Nikada nisam video takve knjige. Ima Ovu stranu raja, sa Ficdžeraldovim potpisom, sa eks librisom H. L. Menkena i sa pisamcetom od Ficdžeralda u kome bukvalno preklinje za prikaz. Knjiga je u savršeno očuvanom zaštitnom omotu, potpuno besprekorna. Ima čitav zid pun detektivskih romana – savršene, divne knjige. Jeste li ikada videli savršene primerke prve tri knjige Rosa Makdonalda, ili prvo američko izdanje Misterije u Stajlsu? Ima Prohujalo sa vihorom, sa potpisima Margaret Mičel, Klarka Gejbla i Vivijen Li. Gejbl je ispod svog imena dopisao: „A sada, draga moja, svima će biti sta​lo.“ To​li​ko div​nih stva​ri, ne znaš gde pre da gle​daš. Go​dar je za​ste​njao. – I još nešto – nastavio je Lambert. – Sećate se onih starih priča o tome kako su He​min​gvej i Vulf pot​pi​si​va​li knji​gu onog dru​gog? Tu pri​ču ni​ka​da ni​sam čuo, pa sam ga za​mo​lio da me upu​ti. – Negde tamo tridesetih godina neka žena iz Indijane je navodno poslala paket Hemingvejevih i Vulfovih knjiga Maksu Perkinsu, moleći da ih ovi potpišu. Knjige su mesecima dreždale u Perkinsovoj kancelariji. Onda se desilo da su jedno veče tamo bili i Hemingvej i Vulf, pa se Perkins setio knjiga i zamolio ih da se potpišu. Međutim, obojica su bili prilično uroljani pa je Hemingvej rekao da bi bilo sjajno da potpišu pogrešne knjige. Pa je seo i napisao dugu, alkoholisanu posvetu na

Pogledaj dom svoj, anđele i potpisao Vulfa. Vulf je uradio to isto sa Zbogom oružje. Onda su počeli da se nadmeću. Vulfova posveta na Zeleni bregovi Afrike zauzima dve prazne stranice na početku knjige i za​vr​ša​va se na zad​njim pot​ko​ri​ca​ma. – Tomas Vulf nikada nije mogao da napiše kratku rečenicu ako je ume​sto nje mo​gla da po​slu​ži du​gač​ka – ki​se​lo je do​dao Go​dar. – Ali ono što je važno – rekao je Lambert bez ikakve potrebe, jer smo već svi pogodili o čemu se tu radi. – Makinlijeva ima sve te knjige, sa autentičnim rukopisom autora. Izgleda da traga za neobičnim kombinacijama, za čudnim posvetama i za savršenim stanjem. Ima Plodove gneva na kome se Stajnbek potpisao pijan i dodao crtež muškarca sa penisom dugim dva metra. Mislim, da neko stvarno ima takvu alatku padao bi na nos, zbog sile teže. A ispod slike Stajnbek je napisao „Tom Džod mu je rod“. Hoću da kažem, video sam mnoštvo knji​ga, ali ni​ka​da ni​sam vi​deo ta​kvu ko​lek​ci​ju. Imao sam još pitanja, uglavnom beznačajnih, a takvi su bili i odgovori koje sam dobio. Onda sam zatražio od Lamberta da mi nacrta put kojim se stiže do kuće Rite Makinli, pa sam otišao i ostavio ih da se raspravljaju. Pozvao sam stanicu i popričao sa Henesijem. Rita Makinli mi nije odgovorila na poziv. Dao sam Henesiju imena još nekoliko knjižara koje je trebalo proveriti, a dvadeset minuta kasnije već sam iza​šao iz gra​da, na put ka Ever​gri​nu. Bilo je baš kao što je Lambert rekao, traćenje vremena. Živela je na samom kraju prašnjavog puta koji je vijugao planinom. Trebalo je proći kroz Evergrin, mali planinski grad na oko pola sata od Denvera; potom, deset ili dvanaest kilometara dalje, skreće se na drum koji je jasno označen sa PRIVATNI POSED. Duž njega je poređano pet-šest imanja, a njeno je na samom kraju. Smestila se na samom vrhu brda. Štitila ju je, baš kao što je Lambert rekao, zaključana kapija i tri metra visoka ograda. Pomislio sam na propise; verujem da je podizanje tolikih ograda danas zabranjeno, ali ograda je stajala. Pogledao sam kroz rešetke i pošao duž ograde kroz šumu, sve dok mi nije postalo jasno da se ograda proteže čitavim krugom oko kuće. U jednom trenutku drveće se proredilo pa sam mogao da vidim kuću, sa prozorima koji su blistali na suncu dvesta metara iznad moje glave. Pokušao sam da vičem – sklopio sam šake oko usta i vik​nuo sam nje​no ime – ali niko se nije po​ja​vio.

Na putu nazad popričao sam sa komšijama; stao sam kod svake kuće i raspitivao se za tajanstvenu gospu sa vrha brda. Ostala je upravo to, bezlična enigma. Niko je nije poznavao. Nikada nije zastajala da proćaska. Svi ljudi su je videli samo kao priliku koja prolazi putem, u autu, bez zaustavljanja. Jedan čovek je prošle godine priredio božićnu zabavu za sve susede sa planine. Svi su došli sem Rite Makinli, koja je po​sla​la pi​sme​no izvi​nje​nje. Kad sam stigao u Evergrin, ponovo sam pozvao onaj broj i dobio automat. Ostavio sam krutu poruku, rekavši da želim da razgovaramo što je pre moguće. Imao sam predosećaj da mi se neće javiti, da ću morati da tragam za njom i da je lovim. Takođe sam imao i predosećaj da će se to po​ka​za​ti kao ve​o​ma te​žak po​sao.

12. Ja sam navodno stručnjak, ali ispalo je da je Henesi našao prvi trag u slučaju. Dok sam se ja motao po planinama, Nil je krenuo po ulicama i pri​čao sa mno​štvom knji​ža​ra. Sti​gao je i do rad​nje na Še​stoj ave​ni​ji u koju je Bobi ponekad svraćao. Vlasnik je bio četrdesetogodišnjak po imenu Šon Bakli. Imao je dobro oko za knjige i prodavao ih je jeftino. Njegova radnja je bila mračna i ponekad su ljudi pogrešno mislili da je sitničarnica, ali Bakli nije bio ni nalik na Klajda Fiksa. Tačno je znao šta radi. Namerno je određivao nisku cenu za knjige, ponekad čak veoma nisku. Kada naiđu na nešto tako povoljno ljudi se time hvale, pa je Ba​kli​je​va knji​ža​ra uvek bila puna po​ten​ci​jal​nih lo​va​ca na bla​go. To nije bilo mesto za klaustrofobičare: bilo je prašnjavo, ofucano, neuredno; knjige su bile nagomilane po podu i nagurane u svaki mogući ugao. Bakli je bio prijatan čovek, opušten, pomalo stidljiv, omiljen i veoma inteligentan. Pre nekih godinu dana proveo sam čitavo jedno kišno popodne pričajući sa Baklijem o politici, policijskom poslu i trgovini knjigama. Upravo je bio prodao primerak Golih i mrtvih vredan 250 dolara drugom knjižaru po 85, mada je dobro znao koliko vodiči sa cenama kažu da ta knjiga „vredi“. Onaj drugi trgovac će pre ili kasnije izvući tu navedenu cenu, ali to nije lako postići. Norman Majler je izgubio na privlačnosti od 1948. godine. Ljudi ga više ne traže toliko, pa neka onda neko drugi rizikuje sa njime. Ako uspe, utoliko bolje po njega. Knjiga je Baklija koštala 85 centi na buvljoj pijaci. Bakli je bio najbolji pri​mer one ško​le tr​go​vi​ne koja tvr​di da je obrt va​žni​ji od do​bi​ti. Bakli je bio prilično nisko na mom spisku ljudi koje treba videti. Lovci na knjige su retko radili sa njim; oni ne vole da prodaju robu osobi koja prodaje dalje jeftino, jer tako prosto nema dovoljno prostora za dobit. Ispalo je da je Bobi baš kod njega svratio pre nekih nedelju dana, džepova punih love. Mahao je svežnjem veličine pesnice, a u njemu uopšte nisu bile male novčanice. Bakliju se činilo da su bile uglavnom stotinarke; ukupno je sigurno bilo nekoliko hiljada dolara. Posle mnogo propitivanja, Henesi je uspeo da natera Baklija da se seti datuma. Uto​rak, tri dana pre ubi​stva. Bilo je tu još nešto. Bobi je bio sav skockan, odelo sa prslukom i

kravata, kosa i brada podšišani i očešljani, cipele uglancane. Bakliju je trebalo neko vreme da ga uopšte prepozna. Bobi je svratio u četvrt do pet, baš pred zatvaranje. Bakli je tog trenutka telefonirao, pa nije obratio mnogo pažnje. Bobi je zašao dublje u radnju i uzeo da razgleda po policama. Vreme je propazilo, a Bakli se unervozio. On se uvek strogo držao rokova – otvarao je i zatvarao tačno u minut i retko je ostajao duže otvoren, bilo za koga. U pet i petnaest Bakli je počeo da gasi svetla. Na kraju je otišao pozadi i rekao tiho, skoro se izvinjavajući: – Sada moram da za​tvo​rim. Bobi je podigao pogled i nasmešio se. Bakli je nehotice ustuknuo par koraka, toliko se zapanjio. Niko nikada nije video Bobija, lovca na knjige, u ode​lu sa kra​va​tom. – Po​bo​gu, Bobi – re​kao je Ba​kli. – Kud si to po​šao, na sa​hra​nu? – Aha – od​go​vo​rio je Bobi. – Da​nas sa​hra​nju​jem svoj sta​ri ži​vot. Odmah se videlo koliko uživa u tome, rekao je Bakli. Taj polusvet se uvek kočoperi kada dođe do nekih novaca – odmah postaju uobražene veličine. – Večeras sklapam najveći posao svog života – krenuo je da se ra​zme​će Bobi. To i ne mora biti neki naročit posao da bi tebi bio najveći, pomislio je Ba​kli, ali ipak nije ni​šta re​kao. – Neću više biti lovac na knjige, Bakli – nastavio je Bobi. – Neću više biti ni​či​ji oti​rač za ci​pe​le. – Pa šta ćeš onda ra​di​ti? – upi​tao je Ba​kli. Bobi se zagonetno nasmešio. – Videćeš ubrzo. Reći ću ti samo ovoliko: od večeras ću i ja biti knjižar, kao vi momci. To je sve što mi je od​u​vek bilo po​treb​no, po​čet​ni ka​pi​tal. Tada je iz​va​dio one pare, či​sto radi efek​ta. – Vidi, vidi – re​kao je Ba​kli – iz​gle​da da si us​peo. – Ovo je samo džeparac. Od sada ću često pazariti kod tebe, Bakli. Boli me kad vidim da prodaješ knjige za četvrtinu cene, a ja ne mogu da ih ku​pim. To će se sad pro​me​ni​ti. – E, pa – re​kao je Ba​kli – šta god da se desi ve​če​ras, že​lim ti sre​ću. – Ne treba mi sreća; treba samo da budem tamo u sedam. To je naj​ve​ći po​sao ika​da sklo​pljen u Den​ve​ru, a niko i ne zna za to. – Sve​jed​no, sreć​no. Tako je otprilike izgledao Baklijev razgovor sa Bobijem, kako ga je

Ba​kli pre​pri​čao He​ne​si​ju. – I onda? – pi​tao je He​ne​si. – Šta to zna​či? – Baš tako – re​kao sam. – Meni to de​lu​je kao mo​tiv. – Mi​sliš da je obič​na pljač​ka? – Pa da. Dečko se previše razmetao tim novcem. Ima dosta sveta koji je spreman da ubije za takav svežanj dolara… naročito na ulici, gde je naša žr​tva naj​če​šće bila. – To bi imalo smisla da se desilo iste noći – rekao sam. – Ali on je išao nekuda da potroši taj novac. Trebalo je da stigne nekuda kroz dva sata; zato je i došao u Baklijevu radnju, da ubije vreme. Zato nije kupio knji​ge – nije mo​gao da tro​ši pare. – Mi​sliš da je taj sve​ža​nj no​va​ca bio na​me​njen za ne​što. – Do po​sled​njeg cen​ta. Bobi je za​pra​vo i da​lje bio švorc. – A šta to zna​či? – po​no​vo je upi​tao He​ne​si. – Hajde da razmislimo. Odakle mu odelo, na primer? Pretresao sam njegov stan, sećaš se, i nisam video ništa što bi makar ličilo na odelo sa pr​slu​kom ili na kra​va​tu. – Tražio si knjige. Video sam kako izgubiš pojam o vremenu kada gle​daš knji​ge. – Možda. Vratiću se i pogledaću još jednom, ali ako u tom stanu na​đem ode​lo i kra​va​tu ima da po​je​dem sop​stve​ne gaće. – Nije bitno da li ćeš naći odelo u stanu – rekao je Henesi. – Pitanje je šta to zna​či? – Znači da je Bobi imao odelo i kravatu za to veče. To znači da ih je pozajmio ili iznajmio. Ne bih rekao da je iznajmljeno, nije dovoljno sve​ča​no. Ba​kli je re​kao ode​lo, a ne smo​king, zar ne? He​ne​si se krat​ko na​sme​jao. – Re​kao je samo ode​lo sa kra​va​tom. – Mislim da bi trebalo da pitamo Baklija koliko mu je to odelo pristajalo. Verujem da je pozajmio i odelo i kravatu, od nekoga ko je pri​bli​žno nje​go​ve ve​li​či​ne. – To bi mogao da bude bilo ko – primetio je Henesi. – Bio je prilično pro​se​čan. – Za jedno veče nije ni moralo da mu savršeno stoji. Pretpostavljam da je dobio odelo i kravatu od istog onog tipa koji mu je dao i novac. A

mislim da je i dva sata posle posete Bakliju takođe bio švorc. Tri dana kasnije došao je u Godarovu radnju da mu proda nešto. Lambert kaže da nije imao ništa kod sebe, ali možda je bilo nešto malo. Svejedno, tog dana više nije imao onaj novac. Dao ga je nekome u utorak uveče, i taj neko nije morao da ga ubije. Mislim da činjenica da nije ubijen sve do petka uve​če is​klju​ču​je pljač​ku kao mo​tiv. – Možda je ipak bila pljačka – istrajavao je Henesi. – Možda ne zbog nov​ca. Mo​žda je taj neko uzeo ono što je Bobi do​bio za no​vac. – To bi značilo da je u pitanju pljačka sasvim druge vrste, zar ne? Ne nasumična. Prosečna bitanga bi hladno prošla pored hrpe knjiga vredne pedeset hiljada dolara i uzela bi samo ono što ima u kasi, makar da je to bednih dvadeset dolara. Ne, ovo bi morao da bude neko sa prilično spe​ci​ja​li​zo​va​nim zna​njem. I sa stvar​no do​brim mo​ti​vom. – Pa, ima i ta​kvih na ovom sve​tu – re​kao je He​ne​si. – Ima ih do​sta. – Da ti kažem kako to meni deluje. Neko je platio Bobiju da obavi posao. Recimo da je bio zadužen za isporuku nekog književnog remekdela. U ovom trenutku ne znamo kako se Bobi upetljao u to, ne znamo ni zašto taj, ko ga je unajmio, nije lepo sam otišao da obavi isporuku umesto da angažuje lovca na knjige da to uradi umesto njega. Možda taj deo i nije važan. Dakle, lovac na knjige je unajmljen, a onda pređe po​slo​dav​ca i za​dr​ži robu. Kli​jen​tu su po​treb​na tri dana da ga nađe. – Mo​žda. – Ko​li​ko malo bi mo​glo da bude to ne​što? Zbu​nje​no sam ga po​gle​dao. – Bobi je kod Baklija imao uz sebe nekoliko hiljada dolara – objasnio je He​ne​si. – Pret​po​sta​vljam da je po​šao da kupi ne​što za te pare. – Do​bro, pra​tim te. – Kakva bi bila, hm, maloprodajna cena nečega za šta se naveliko pla​ti pet hi​lja​da do​la​ra? – Po​bo​gu, Nile, mo​glo bi biti sve iz​me​đu de​set i dva​de​set pet hi​lja​da. – A da li bi mo​glo da bude više? – Ako bi vredelo više od toga, onda više nije kupovina naveliko nego prevara. Većina poštenih trgovaca knjigama smatra da je 25 do 40 posto poštena cena naveliko. Ili bar ne manje od 20. Ali za nešto stvarno jako vredno možda bi išli i na preko četrdeset. Ako naletiš na nešto što vredi

četvrt miliona, možda ćeš morati da platiš za to tri četvrtine, ili čak i osam​de​set po​sto. Čak i tako, tr​gov​cu osta​je ogrom​na do​bit. – Ako uspe to da pro​da. – U toj varijanti će uvek uspeti da proda. Nema lakše stvari na svetu nego prodati pravi raritet od knjige. Najveći problem bi bio kako skupiti no​vac da je ku​piš. I dalje nisam razumeo šta Henesi ima na umu. Moj partner je sklon sporom i temeljitom razmišljanju – zato i jesmo dobar tim. Ja često skačem pred rudu praveći zaključke, pa mi zato dobro dođe neko sa čvršćim pristupom, da me obuzda i natera me da vidim ono što mi je sve vre​me bilo pred no​som. Ovog puta, izgleda, ni on nije znao šta tačno radi. Pipao je u mraku i na​dao se ne​ka​kvom ot​kri​ću. – Malopre si rekao nešto – nastavio je. – Da većina poštenih trgovaca sma​tra tako-i-tako. Ko​li​ko su ti mom​ci u prin​ci​pu po​šte​ni? – Kao grupa, isti su kao i svi drugi. Ima džentlmena koji kao da su stigli iz prošlog veka. Mada, sve ih je manje. Ima egomanijaka… njih je opet sve više. Ima hohštaplera, pa gadova, poneki ludak. Ima tipova koji bi ti ukrali tvoje sopstvene pantalone a da ti i ne primetiš. Ali mislim da, ukup​no gle​da​no, ima​ju pri​lič​no do​bru eti​ku. Znaš već, či​tav ra​spon. He​ne​si je kli​mao gla​vom. – Nile, i da​lje ne ra​zu​mem na šta ci​ljaš. On je zatreptao i vratio se na početak. – Pljačka. Bobi je kupio nešto a neko ga je umlatio i uzeo mu to nešto. Deluje logično, Klife, ako je bilo u pi​ta​nju ne​što do​volj​no malo da on to nosi sa so​bom. Mi​slim da će ovo biti veoma glupo pitanje, ali da li je moguće da nešto tako malo košta toliko mno​go no​va​ca? – Do đa​vo​la, da. Za​što ne bi bilo? – Samo sam pomislio da bi, za pet soma, možda morao da kupiš ne​što veće od džep​ne knji​ge. Na to sa mu ispričao priču o Ta​mer​la​nu – kako je neki momak našao primerak u knjižari za petnaest dolara a prodao ga na aukciji za dve​sta hi​lja​da. – Ne​ra​do to ka​žem, ali stvar​no ne znam šta je to Ta​mer​lan. – Prva knjiga pesama. Zapravo knjižica; kao što i sam znaš, neke od najskupljih stvari na svetu zapravo su veoma male. Pamfleti, papiri,

pla​ka​ti… – Stva​ri koje bi ti sta​le u džep. – Pa da. To je prva stvar koju trgovac ili lovac na knjige mora da na​u​či. Uvek gle​daj sit​ne stva​ri. – Dakle, nije nategnuto ako kažemo da je lovac na knjige mogao no​si​ti sa so​bom ne​što zbog čega bi ga neko ubio? – Uopšte nije. Zamisli da je neko našao komadić pergamenta sa potpisom Isusa Hrista. Dobro, to je glup primer, ne znam kako bi se mogla dokazati autentičnost potpisa, ali čisto rasprave radi, dobro? Šta mi​sliš, ko​li​ko bi mo​glo da vre​di ne​što ta​kvo, iako je malo? – Razumem. Pretpostavljam da je to ono što sam želeo da otkrijem… motiv pljačke. Nešto tako malo da stane u džep, ali je ipak veoma vredno. On je po​slat da to kupi, a neko ga je po​sle ubio i uzeo mu to ne​što. – Ako je tako, vraćamo se među knjižare. Ne može biti iznenadna svađa niti stari neprijatelj. Odgovor leži u novcu. Kuda je otišao novac, i odakle je došao? Ako uspemo da ispratimo novac, znaćemo mnogo više nego sada. – Postoji još nešto što bismo mogli da proverimo – rekao je Henesi. – Šta mi​sliš o veri? Sad sam shva​tio o čemu je Nil mo​zgao či​ta​vog dana. – Svi kažu da je dečko bio religiozan – nastavio je Henesi. – Našao je Gospoda u zatvoru, pre par godina. To znači da je išao u neku crkvu. A to znači da je imao život i izvan knjižarskog zanata. Možda je imao i nekakve prijatelje. Možda se ispovedao nekom svešteniku. Kad ga gle​da​mo u knji​ža​ri, vi​di​mo samo jed​nu nje​go​vu stra​nu. Ispravio sam se u stolici. – Kako je moguće da sam propustio nešto ta​kvo? – Bio si su​vi​še za​u​zet gle​da​njem knji​ga – re​kao je He​ne​si.

13. Telo Bobija Vestfala niko nije preuzeo iz mrtvačnice; ako je u Bobijevom životu postojala crkva, nije se još oglasila. Niko nije istupio i ponudio Bobiju pristojan hrišćanski pogreb. Mrtvozornik je za mrtvog Bobija učinio više nego većina ljudi dok je bio živ; njegovi ljudi su vodili dugu i uzaludnu potragu za Bobijevim srodnicima. Načuli su glasine o sestri koja živi u Solt Lejk Sitiju, ali to se izjalovilo. Bobi je pričao ljudima da mu je majka mrtva a da oca nikada nije poznavao. Nekima je pominjao Pensilvaniju, ali i to se izjalovilo. Jednom je rekao kako je, kad mu je bilo sedamnaest godina, bio u vojsci; otpušten je iz medicinskih razloga, zbog ravnih tabana. Začudo, i to se izjalovilo. Vojska nije imala nikakve podatke o Robertu Vestfalu koji bi služio u to vreme. To je bilo važno, kako reče mrtvozornik, jer bi vojna služba, kad bi se potvrdila, osigurala Bobiju sahranu u Fort Loganu. Još uvek je bilo stvari za proveravanje: dešavalo se da leš provede na ledu i nedelje dok se ne provere sve mogućnosti. Ako se sve izjalovi – crkva, vojska, rođaci – Bobi će dobiti neobeležen sirotinjski grob na Riversajdu, sa buldožerom koji će natrpati ze​mlju pre​ko nje​ga. Ujutro sam se vratio u obilazak knjižara, a Henesi je krenuo da proverava crkve u kraju gde je Bobi živeo. Posetio sam neke nove knjižare, a u stare sam se vratio sa novim pitanjima. Da li je Bobi ikada pominjao u koju crkvu odlazi? Da li je ikada pomenuo ime nekog sveštenika ili možda ljudi koje poznaje izvan knjižarskog sveta? Pričao sam sa Rubijem Silsom, Emerijem Nefom, Džerijem Harknesom i Šonom Baklijem. Vratio sam se u Čeri Krik i popričao sa Rolandom Godarom i Džulijanom Lambertom. Sve je bilo uzalud. Čak i dvojica lovaca na knjige koji su se zatekli u Rubijevoj knjižari nisu znali skoro ništa o Bobiju. Jedan od njih ga je par puta video sa lovcem na knjige po imenu Piter, ali niko nije znao kako se Piter preziva niti gde živi. Za​be​le​žio sam po​ne​što, ali imao sam ose​ćaj da sve to ni​šta ne vre​di. Sa druge strane, Henesi je našao crkvu maltene odmah. Smatrali smo da će Bobi najverovatnije izabrati crkvu u blizini stana. Nije imao auto, a sigurno nije želeo da provede nedeljno jutro radeći ono što je morao da radi svim ostalim danima u nedelji – da pešači ili da se vozi busom.

Pažljivo smo pročešljali crkve kakve bi se svidele novopečenim vernicima. Rubi se setio da je Bobi jednom rekao za katolicizam da „nije prava vera“, pa smo zaključili da bi mu se verovatno više dopali protestanti. Odbacili smo luterance i unitarijance. Bobi je verovatno pripadao nekoj evangelističkoj grupaciji okupljenoj oko sveštenika sa diplomom dopisne škole, uvežbanom rečitošću i velikim zalihama paklenog ognja. Posle je bilo lako: Henesi je našao crkvu iz petog pokušaja. Bila je to jedna od onih crkvica na Univerzitetskom bulevaru, Univerzalna crkva Božja, kako je pisalo napolju. Sveštenik je smesta prepoznao Bobija na slici. Da, Bob je redovan; retko propušta nedeljnu službu a obično dolazi i na proučavanje Bi​bli​je sredom uveče. Uvek dolazi sa tipom po imenu Džeferson ili Džonson, očito su dobri prijatelji. Uvek su zajedno. Henesi je pitao jesu li došli i ove srede. Da znate da jesu, odgovorio je sveštenik. Tako je Džeferson ili Džonson postao poslednja osoba, osim Džulijana Lamberta, koja je videla Bobija Vestfala ži​vog. Sveštenik je imao čovekovo ime u crkvenim knjigama. Džervis Džekson je živeo u ulici Gejlor, samo par blokova odatle. Sveštenik nije dobro poznavao ni Džeksona ni Bobija. Držali su se povučeno, a u crkvi su bili ćutljivi i udubljeni u molitvu. Sveštenik je jako ličio na one tipove koje vidite na televiziji nedeljom ujutro: rečit i lukav, u skupom odelu ši​ve​nom po meri. He​ne​si​ju se nije mno​go do​pao. – Šta cr​kva čini za po​koj​ne ver​ni​ke? – pi​tao je He​ne​si. – To za​vi​si – gla​sio je od​go​vor. – Od čega? – Od toga da li su iz​vr​ši​li pri​pre​me. – Dru​gim re​či​ma, od toga da li ima​ju no​va​ca. – Para vrti svet, go​spo​di​ne He​ne​si. – Izgleda da je Bobu suđena sahrana o opštinskom trošku, ako se ne po​ja​vi neko ko će pri​lo​ži​ti sred​stva – pri​me​tio je He​ne​si. Sve​šte​nik je klim​nuo gla​vom, po​ku​ša​va​ju​ći da de​lu​je sa​o​se​ćaj​no. Si​ro​ti Bob je pri​šao ko​rak bli​že si​ro​tinj​skom gro​blju. Sastali smo se u Rubijevoj knjižari i pošli zajedno da popričamo sa Džarvisom Džeksonom. Džekson je stanovao u polovini ofucanog dupleksa. Živeo je sam, ako se ne računa pet-šest mačaka. Upravo zbog

tih životinja, rekao nam je, on i Bobi su i počeli da se druže. Stan je zaudarao na prokislo mleko i prljavi mačji pesak. U dnevnoj sobi je stajala polica za knjige pa sam pošao da pogledam naslove dok su Henesi i Džekson obavljali uvodni deo razgovora. Na polici nije bilo ničeg naročitog – skraćena izdanja velikih romana i tome slično smeće. Najniža polica bila je ubrljana mačjom mokraćom, a knjige na njoj bukvalno slepljene. Zaplakao bih da sam među njima našao prvo izdanje Fok​ne​ra. Džekson i Bobi su se sreli u crkvi, pre oko godinu dana. Posle službe su seli na klupu i pričali o mačkama. Posle tog dubokoumnog uvoda, Džekson je pozvao Bobija svojoj kući na limunadu i ručak. Ubrzo su postali prijatelji. Džekson je sebe smatao za Bobijevog najboljeg druga. Bio je petnaest godina stariji, ali godine ne znače mnogo kada se ljudi slože. Voleli su iste stvari i imali istu životnu filozofiju. Voleli su Gospoda, knjige i miris mačjeg govna, otprilike tim redom. Nikada im nije ponestalo tema za razgovor. Dva puta nedeljno sreli bi se u kafeu na Sedamnaestoj ulici i tu su večerali. Pričali su o Bogu i Božjim delima. Bobi je smatrao da je Gospod imao neki plan za njega. Verovatno se iznenadio, pomislio sam, kada je video kakav je to plan. Bobi je oduvek želeo da se bavi misionarskim radom, ali proveo je život baveći se nebitnim sitnicama. Džekson je za njegovu smrt saznao tek jutros, kad je vi​deo vest u no​vi​na​ma. – Kada ste ga po​sled​nji put vi​de​li? – upi​tao sam. – U sredu uveče. Uvek bi došao ovamo. Pojeli bismo nešto, a onda bi​smo oti​šli u cr​kvu. Ni on ni ja ni​smo ima​li auto. Uvek smo išli za​jed​no. – Je​ste li pri​ča​li o ne​če​mu? – To​kom ve​če​re pri​ča​li smo o Bož​jim de​li​ma. – A osim toga? – Ne, tada ni​smo. – A neki dru​gi put? – Posle crkve smo se vratili ovamo i pričali smo dalje. Bobu kao da se nije išlo kući. Ja sam u pen​zi​ji, pa mi ne sme​ta da osta​nem do ka​sno. – O čemu ste pri​ča​li to veče? – Rekao je da je sklopio veliki posao sa knjigama. Ali nije se odvijalo pre​ma nje​go​vim oče​ki​va​nji​ma. – Kada se to de​si​lo?

– Pret​hod​no veče. Bio je bu​dan cele noći. – Da li vam je re​kao o čemu se tač​no ra​di​lo? – Nije ulazio u detalje. Samo je rekao da mu uvek sve pođe naopako, jednostavno nikad ne uspe prema planu. Nije razumeo zašto Gospod želi da on uvek propadne. Jedino što je uspeo da smisli bilo je da je Gospod ljut na njega zbog onoga što je činio kao mladić. Zato je želeo da priča sa mnom, bilo mu je potrebno uveravanje da je Gospod dobar, a ne osvetoljubiv, i da ne možemo uvek razumeti Njegove puteve. On ne čini stvari onako kako nama odgovara. U svim Njegovim delima postoji du​blja svr​ha. Po​vre​me​no nam je po​treb​no da nas neko pod​se​ti na to. – Ra​zu​mem. – Zato sam ga saslušao, pa smo pričali. Izgleda da mu je koristilo da pri​ča o tome. Mi​slim da je po​ku​ša​vao da do​ne​se odlu​ku. – O čemu? – O tome šta da uradi. Bio je besan. Mislim da je bio besan čak i na Gospoda dok nismo popričali o tome. Mislim da sam mu pomogao da usme​ri taj bes tamo gde mu je za​i​sta me​sto. – A gde je to bilo, go​spo​di​ne Džek​son? – Da bude be​san na sebe. Na svo​je sla​bo​sti i mane. – Ili mo​žda na ne​kog dru​gog? Slegnuo je ramenima. – Nisam mu rekao da to radi. Nikada ne bih sa​ve​to​vao ne​ko​me da mrzi dru​gog čo​ve​ka. – Da li je re​kao da mrzi ne​kog? – Bio je besan. Smatrao je da su ga slagali i prevarili. Mislim da je po​ku​ša​vao da se odlu​či šta tre​ba da pre​du​zme u vezi s tim. – Ali nije po​mi​njao ni​ka​kva ime​na? Džek​son je od​mah​nuo gla​vom. – Mo​žda i je​ste, ali ste vi za​bo​ra​vi​li. Belo me je po​gle​dao. – Da li vam je na​go​ve​stio oda​kle mu no​vac za taj po​sao? – Pretpostavljam da mu ga je neko dao. Znam da nije imao svojih sred​sta​va. – Da li je rekao nešto po čemu bi se moglo zaključiti gde je taj posao sklo​pljen? – Ne… ni​šta. Po​gle​dao sam He​ne​si​ja. On se na​mr​štio i ra​ši​rio ruke.

– Žao mi je što ne mogu da pomognem – rekao je Džekson. – Rado bih učinio sve što mogu. Stvarno je strašno, to što se desilo Bobu. Želim da pomognem, ali nisam gurao nos u njegove poslove. Samo znam da je radio na tome cele noći. Pozajmio je od mene sako i kravatu… hteo je da ostavi dobar utisak… rekao je da je to prvi dan njegovog novog života. Posle mu je bilo žao što nije otišao u svojoj staroj odeći. Bilo je suviše mno​go po​sla za ta​kvo ode​lo. Vra​tio mi ga je u pri​lič​no jad​nom sta​nju. – Mo​že​mo li da vi​di​mo to ode​lo? – Eno ga tamo u or​ma​ru. Otišao je u drugu sobu i vratio se sa sakoom i kravatom. Panalone su visile ispod sakoa. U kompletu je bio i prsluk, baš kao što je Bakli rekao, i sve za​jed​no je na dnev​nom sve​tlu iz​gle​da​lo iz​no​še​no i mli​ta​vo. – Bilo mu je žao što ga je pozajmio – ponovo je rekao Džekson. – Prilično je upropašćeno, kao što vidite. Izvinjavao se i rekao je da će mi kupiti novo čim skupi dovoljno novaca. Bob je bio takav. Nikad nije mislio unapred. Hteo je da se lepo obuče i da vidi kako će se osećati, a nije ni po​mi​slio na po​sao koji će mo​ra​ti da oba​vi u tome. – Da​kle, bilo je mno​go knji​ga? – O, da…. to​li​ko znam. Cele noći ih je pa​ko​vao. Pregledao sam džepove sakoa i prsluka. U pantalonama sam našao dva ra​ču​na iz drag​sto​ra „Se​ven ele​ven“. – Jesu li vaši? Džek​son je od​mah​nuo gla​vom. – Mora da ih je on tu osta​vio. Pokazao sam ih Henesiju. – Ne piše adresa – rekao je on. – U Den​ve​ru ih je na sto​ti​ne. – Taj je na ulici Medison – iznenada je rekao Džekson. – Sad se sećam, kasno te noći otišao je u dragstor. Bio je gladan, nije jeo ništa skoro dva dana. Radio je nekih četiri sata i malaksao je. Izašao je na balkon na spratu, da udahne vazduha. Video je neonski znak „Seven eleven“ pola bloka dalje. To je bilo jedino otvoreno u to doba noći. To je bilo neobično, inače ih ne stavljaju u predgrađa, ali eto, bio je tu… kao da mu ga je Gospod lično poslao. Imao je u džepu dva dolara. Zato je otišao i uzeo kolu i ko​lač. Zamolio sam ga za telefonski imenik. U ulici Medison bio je samo je​dan „Se​ven ele​ven“. Na​la​zio se samo par blo​ko​va odav​de. Posle toga smo lako pronašli kuću. Bila je pola bloka severno od

dragstora, na suprotnoj strani ulice. Bila je to jedina kuća u bloku koja je imala balkon na spratu. Vrata su bila otvorena i unutra je bilo ljudi; izgleda da su spremali nameštaj za rasprodaju. Napolju su stajala obaveštenja o rasprodaji imanja sledećeg vikenda. Unutra su bile police za knji​ge. U svim so​ba​ma, na svim zi​do​vi​ma. I sve su bile pra​zne.

14. – Gde su knji​ge? – upi​tao sam sa vra​ta. Mu​ška​rac je po​di​gao po​gled. – Pro​da​ja je u su​bo​tu. – Samo se pi​tam kuda su ne​sta​le sve te knji​ge. – Do​đi​te u su​bo​tu pa ću vam reći. Pametnjaković, pomislio sam. Ušao sam u sobu, a Henesi me je pra​tio. Po​ka​zao sam mu znač​ku. – Kako bi bilo da ka​že​te sada? Nije bio impresioniran. – Znači, ja vas plaćam od poreza. Jaka stvar. Šta sad treba, da se prepadnem i napunim gaće zato što niste mogli da na​đe​te sebi pra​vi po​sao? – Slušaj, drugar, ne pokušavam da se pravim važan. Tražim vašu sa​rad​nju u is​tra​zi ubi​stva. – O, je li? A ko je ubi​jen? – Bo​lje bi bilo da ja po​sta​vljam pi​ta​nja. Znao sam da je to loš početak. Srećem dosta likova kao što je taj, koji mrze policajce na prvi pogled, i nikada nisam u stanju da se postavim pre​ma nji​ma kako tre​ba. – Pitajte šta god hoćete – rekao je. – Nigde ne piše da moram da pri​čam sa vama. – Je​ste li si​gur​ni? – Sa​svim. Ja sam advo​kat. Div​no. Stvar​no mi je sjaj​no kre​nu​lo od ju​tros. – Ne dugujem vama džabalebarošima ništa pod milim Bogom – nastavio je. – Jutros, dok sam dolazio ovamo, kaznili su me zbog pre​ko​ra​če​nja br​zi​ne. Na to je žena podigla pogled. Imala je trideset i koju, dakle bila je pet do deset godina mlađa od muškarca. Bila bi lepa, kad bi u nekoj otmenoj haljini ležala kraj bazena; lepa na onaj pokvareni način, kao Bet Dejvis, zla i inteligentna i zbog toga još zanimljivija. Sada je bila prljava i znojava, radila je posao koji joj se sigurno činio beskonačnim – popisivala je i pregledala i stavljala oznaku sa cenom na svaki od stotina i sto​ti​na pred​me​ta koji su či​ni​li ne​či​ji ži​vot. – Upravo ste se upoznali sa Valentinom Flečerom Balardom – rekla je. – Di​van čo​vek, zar ne?

Nisam znao šta da mislim o njima dvoma, nisam znao da li je to nekakva igra koju igraju ili sam upao baš usred neke svađe. Način na koji ju je on po​gle​dao go​vo​rio mi je da nije u pi​ta​nju igra. – Pomislio bi čovek da gradonačelnik ovog prokletog grada može da nađe svojim prokletim policajcima nekog pametnijeg posla nego da se skrivaju kraj druma sa prokletim radarom i maltretiraju poštene građane – na​sta​vljao je on. – Nemojte ni pokušavati da pričate sa njim – mirno je rekla žena. – Ne mo​žeš pri​ča​ti sa bu​da​lom. Tip je nastavio kao da je nije ni čuo. – Jeste li videli šta su uradili na Montvjuu? Spu​sti​li su prokleto ograničenje brzine na prokletih trideset milja na sat. Pa tamo postoje četiri trake, zaboga, trebalo bi da bude pedeset milja. Mislite da je gradonačelniku stalo do bezbednosti saobraćaja? Ne budite smešni. Tamo se smenjuje deset policajaca i svi rade prekovremeno, samo da bi mogli da ispisuju kazne i stvaraju prihod. Kada ove godine dobiješ svoju povišicu zbog rasta troškova, žaco, seti se iz či​jeg dže​pa ste je iz​vu​kli i kako ste je do​bi​li. Mrzim kad me oslovljavaju sa žaco, ali nisam mogao mnogo da mu zamerim. Ni ja ne volim što grad na taj način koristi saobraćajce. Ako treba uposliti policajce, neka tragaju za ubicama ili silovateljima. Neka tabanaju ulicama u opasnom kraju, tamo gde bi njihovo prisustvo moglo da bude od značaja. Nemojte ih sakrivati u žbunje sa radarom, kraj puta na kome je namerno smanjena dozvoljena brzina. Ne treba praviti bauka od policajca. Ovaj čovek je bio u pravu: ljudi to ne vole, i nikakvo čudo da po​či​nju da mrze po​li​caj​ce u prin​ci​pu. – Pro​kle​ti gu​sa​ri – na​sta​vio je on. – Ni​ste ni​šta bo​lji od dže​pa​ro​ša. Jedino što mi je ostajalo bilo je da pokušam da ublažim situaciju. – Evo, ja se tru​dim da po​pra​vim stvar – re​kao sam. – Tra​gam za ubi​com. – Onda ću vas pi​ta​ti još jed​nom – re​kao je ovaj. – Ko je ubi​jen? – Tip kome ste pro​da​li knji​ge. Za​trep​tao je. Žena je usta​la i po​gle​da​la u mene. – Hoćete li sada da pričate sa mnom? – upitao sam. – Možda bismo mogli da počnemo ispočetka. Ja sam detektiv Džejnvej. Ovo je detektiv He​ne​si. Tip se naj​zad smi​rio. – Ja sam Val Ba​lard. Nije ni pokušao da predstavi ženu; pravio se da je uopšte ne

primećuje. Pomislio sam da je čudno što se ne obraćaju direktno jedno dru​gom, ali mo​žda mi se to samo uči​ni​lo. Ne, nije mi se činilo. – Ja sam Džudit Balard Dejvis – rekla je ona. – Onaj krelac sa kojim pričate voli da se pretvara da mi je brat. Nemojte mi za​me​ri​ti zbog toga. On ju je vrlo uspešno ignorisao: samo joj je dobacio iznerviran pogled. Počeo sam da primećujem sistem međusobnog neprijateljstva. On je nju ignorisao; ona ga je zasipala uvredama, ali samo preko treće oso​be. Odlučio sam da govorim ne obraćajući se ni jednom od njih, pa neka od​go​vo​ri kome se svi​di. – Čija je ovo kuća? Oboje su zaustili da odgovore. Nijedno nije želelo da popusti, pa su go​vo​ri​li i go​vo​ri​li u glas i ni​šta se nije ra​zu​me​lo. – Hajdemo ponovo – rekao sam. – Eci, peci, pec. – Pec je palo na nju. To je bila greška, jer se Balard odmah nadurio i vratio se svom poslu. Mo​ra​ću da ga po​no​vo ot​kra​vim, ako se to uop​šte može tako na​zva​ti. – Kuća pri​pa​da… pri​pa​da​la je… mom stri​cu. Sten​li​ju Ba​lar​du. – A on je umro, je li tako? – Umro je – po​tvr​di​la je. – Kada je umro? – Pro​šlog me​se​ca. Po​čet​kom maja. – Od čega je umro? – Od starosti… raka… ne znam. – Kao da joj i nije bilo stalo. – Kad je čo​vek tako star, sve po​či​nje da ot​ka​zu​je. – Ko​li​ko mu je bilo go​di​na? – Osam​de​set, valj​da… ni​sam sa​svim si​gur​na. – On je bio brat va​šeg oca? – Sta​ri​ji brat. Ra​zli​ka je bila sko​ro dva​de​set go​di​na. – Gde je vaš otac? – Mr​tav je. Po​gi​nuo je u sa​bra​ćaj​noj ne​sre​ći, ve​o​ma dav​no. – A vaša maj​ka? – Svi su mr​tvi. Ako tra​ži​te sve pre​o​sta​le Ba​lar​de, ja sam je​di​na. Po​gle​dao sam mu​škar​ca. – A vi? – Re​kao sam vam kako se zo​vem. Ne​što se nije ukla​pa​lo. – Je​ste li vas dvo​je brat i se​stra? Ni jed​no od njih nije že​le​lo da od​go​vo​ri.

– Hajde, ljudi, o čemu se ovde radi? Jeste li vi naslednici stričevog ima​nja? – Je​smo – smi​lo​va​la se ona. – Obo​je? Gla​sno je uz​dah​nu​la. – Da. Pro​klet​stvo, obo​je smo na​sled​ni​ci. – Eto vidite – rekao sam. – Nije bilo teško, zar ne? Nasledili ste kuću i sve u njoj, a tre​ba da rav​no​prav​no po​de​li​te, je li tako? – Kakve to veze ima sa vama? – pobunio se Balard. – Koga se tiče šta sam ja na​sle​dio i šta ću sa time da ra​dim? – Ja moram da pazim na svaku paru – rekla je Džudit nikome odre​đe​no. – Ako bude u pri​li​ci, ukra​šće mi i crno iz oka. – Bože, kako je lepo videti rođake da se slažu – rekao sam. – Jeste li vas dvo​je uvek bili tako bli​ski? – Mrzim ga – rekla je. – To nije nikakva tajna. Jedini razlog što sam ovde jeste da prodam kuću i podelim pare i da više nikad ne moram da vi​dim nje​go​vo kre​ten​sko lice. – Kada odlučite da pričate sa mnom, naći ćete me u drugoj sobi – re​kao je Ba​lard i oti​šao. – Koji kre​ten – re​kla je Džu​dit za njim pre nego što je sti​gao do vra​ta. Osetio sam suludu želju da se nasmejem. Osetila je to i nasmejala se bez ustru​ča​va​nja. – Baš smo kao pas i mač​ka. Da li ste to po​mi​sli​li? – Da. Šta je to sa vama dvo​ma? – Loš spoj. Oduvek je bilo tako. Nije bilo uzroka ni povoda, ali ne mili mi se da pri​čam o tome. – Kako uspevate da radite zajedno kad i ne razgovarate jedno sa dru​gim? – Uz ve​li​ke te​ško​će. Šta dru​go da vam ka​žem? – Šta se de​si​lo sa knji​ga​ma? – Pro​da​li smo ih. To već zna​te. – Po​de​li​li ste no​vac? – Na​rav​no. – Da li po​zna​je​te čo​ve​ka kome ste ih pro​da​li? – Nikad ga ranije nisam videla. Bili smo ovde i radili smo, a on je prosto banuo. Ušao je unutra isto kao vi sada. Rekao je da je čuo da ima​mo neke knji​ge i pi​tao nas je da li že​li​mo da ih pro​da​mo.

– Da li je re​kao kako je čuo za to? – Ne, a ja nisam pitala. Nudio je keš na ruke, to mi je jedino bilo va​žno. – Da li ste pre​gle​da​li knji​ge pre nego što ste ih pro​da​li? – Šta me briga za gomilu starih knjiga? Osim toga, rekla sam vam da želimo što pre da rasprodamo sve. Neću da budem blizu nje​ga duže nego što stvar​no mo​ram. – Dakle, ni vi ni on niste pregledali knjige, niste pozvali nekoga da ih pro​ce​ni pre nego što ste ih pro​da​li? – Slušajte, ovde nije bilo starih knjiga, razumete? Sve je bilo naj​o​bič​ni​je mo​gu​će. Sva​ki kre​ten bi to od​mah vi​deo. Od​mah​nuo sam gla​vom. – Šta vi zna​te o tome? – ljut​nu​la se. – Znam po​ne​što. – Šta policajac može znati o knjigama? Nemojte mi sad pridikovati šta biste vi radili na mom mestu. Vidite one police? Sve su bile pune. A ima ih u svakoj sobi. Podrum je pretvoren u prokletu biblioteku. Imate li pojma koliko je knjiga bilo u ovoj kući? Kao da nemam posla preko glave, nego je još trebalo da pregledam sve to đubre u potrazi za jednom ili dve vred​ne knji​ge? Sleg​nuo sam ra​me​ni​ma. – Osim toga – do​da​la je – Sten je to ura​dio. – Šta je ura​dio? – Pozvao je stručnjaka da proceni knjige. Pre tri ili četiri godine, kada je saznao da ima rak. Izvršio je procenu, a taj papir je bio među ostalom do​ku​men​ta​ci​jom kada je umro. – Da li se se​ća​te ime​na pro​ce​ni​te​lja? – Kao da ne​mam do​volj​no po​sla i bez pam​će​nja ne​po​treb​nih ime​na! – Želim da vidim tu procenu. – Potrudio sam se da to zvuči kao za​htev, a ne mol​ba. – Ima​te li pri​me​rak ovde? – Naravno. Imam primerke svega živog. Sa onakvim kretenom mo​ram da imam pri​me​rak sve​ga. Ba​lard je u su​sed​noj sobi čuo to i upao je pu​še​ći se od besa. – Ako hoćete da pričate sa mnom, počnite – rekao je. – Danas imam još mno​štvo po​sla. Po​slu​šao sam sa za​do​volj​stvom.

– Da li ste pre​gle​da​li knji​ge? – Naravo da nisam. Tu nije bilo ničega vrednog. Čitajte mi sa usana: nije bilo ničega. Onaj klovn ih je želeo, pa rekoh nek ih nosi, prokletinje. Re​kao sam mu da može da uzme moju po​lo​vi​nu. – I tako ste mu ih pro​da​li? – Prodao sam mu svoju polovinu – rekao je Balard. I dalje je odbijao da pri​me​ti po​sto​ja​nje svo​je se​stre. – Došao je ovamo i uzeo sve knjige – rekla je Džudit. – Jeste li to želeli da znate? Čovečuljak je došao i pokupio sve proklete knjige, u redu? Dao mi je novac, a ostalo je otišlo… – pokazala je palcem svog bra​ta, koji se uko​čio kao da ga je oša​ma​ri​la. – Hajde da sad popričamo o čoveku koji je došao i odneo knjige. Ka​že​te da je pro​sto ba​nuo jed​no veče? – Bili smo ovde i radili, isto kao sada. Podigla sam pogled a on je stajao na vratima. Pomislila sam da je neka propalica. – Pripalila je cigaretu. – Nosio je nekakvo jeftino odelo koje mu je loše stajalo a šepurio se kao da je Rokfeler lično. Došao je već prvo veče, čim smo po​če​li, i re​kao da želi da kupi knji​ge. – Ko, do đavola, priča o tome? – proderao se Balard. Hteo je da on priča sa mnom, a ne ona. – Prokletstvo, da li sad pričate sa mnom ili sa njom? – Po​bo​gu, sve​jed​no je – re​kao sam umor​no. – Rekao sam da pristajem da prodam knjige pre početka rasprodaje samo ako ih uzme sve. Nisam hteo da lista i bira, ako razumete. Plati i nosi sve re​dom, tako sam hteo. – A šta je on re​kao na to? Ba​lard je ra​ši​rio ruke. – Nema ih, zar ne? – Ja ne postavljam pitanja, gospodine Balard, da bih potvrdio ono što je očigledno. Želim da znam šta je taj čovek rekao kada ste mu rekli da mora ku​pi​ti sve knji​ge. Da li je iz​gle​dao kao da to želi ili ne? – Nije uop​šte ni​ka​ko iz​gle​dao. Pro​sto je pi​tao ko​li​ko tra​žim. – A ko​li​ko ste tra​ži​li? – Mislio sam da bi na prodaji vredele dolar ili dva po komadu. Tipu koji bi uzeo sve za​jed​no, re​kao sam da ću malo spu​sti​ti cenu. – Ho​će​mo li mo​žda sa​zna​ti koja je bila ko​nač​na cena? – Dao mi je dve hijade dolara. Šta je radio sa ostalih dve hiljade, to se

mene ne tiče. Pogledao sam Džudit, kojoj je polazilo za rukom da deluje prilično seksi dok je pušila. – Da li ste vi dobili druge dve hiljade, gospođice Ba​lard? – upi​tao sam na​gla​še​no pat​nič​kim gla​som. – Na​rav​no. Balard me je poveo u obilazak kuće. Džudit nas je pratila na odstojanju, kao da ne želi da ga ostavi bez kontrole. Pokušavao sam da zamislim kakav se to raskol desio između njih dvoje. Zamišljao sam ih zatvorene ovde, danima i danima, dok dele starčevu imovinu bez razgovora. To me je porazilo. Očito ih je motivisala samo pohlepa, po​hle​pa i mr​žnja i ve​ro​vat​no ogro​man ego​i​zam. Podrum je bio impresivan, ali samo zato što sam mogao da zamislim kako je izgledao dok je bio pun knjiga. I sada je bio pun polica za knjige, poređanih duž zidova i između njih u nizovima, kao u biblioteci. Izračunao sam na brzinu i zaključio da bi kuća, računajući i gornje sobe, mo​gla sa​dr​ža​ti ne​kih de​vet hi​lja​da knji​ga. – Sta​rac je stvar​no vo​leo knji​ge – re​kao sam pun di​vlje​nja. – Neki ljudi vole seks – javila se Džudit sa vrata. – Sten je voleo knji​ge. – Dakle, prodali ste knjige za koliko, četrdeset, pedeset centi po ko​ma​du? – Nisam hteo da se cenjkam – rekao je Balard. – Tip se vratio sa dva soma. Dva soma je dva soma, a ja sam hteo da se to sra​nje nosi odav​de. Iz​vu​kao sam iz no​te​sa sli​ku Bo​bi​ja Vest​fa​la. – Je li to bio ovaj tip? – To je on – re​kao je Ba​lard. – Je li na sli​ci mr​tav? Klimnuo sam glavom i pokazao sliku i njoj. Klimnula je glavom i od​vra​ti​la po​gled. – Šta mi​sli​te, ko ga je ubio? – upi​ta​la je. – Vi​de​će​mo – od​go​vo​rio sam. Pri​ča​li smo još malo i sa​znao sam ovo: Sklopili su posao i Bobi je jedno veče, prošle nedelje, došao i pokupio iz kuće sve što je imalo veze sa knjigama. I za taj posao je došao u onom glupom odelu. Nisu znali ništa drugo o njemu – odakle je došao, kuda je otišao – a jedini trag transakcije bila je priznanica koju je Balard napisao (jedan primerak i za nju, naravno) da bi sve bilo po propisu. Bobi se

potpisao potpuno nečitljivim svrakopisom i ostavio svoj primerak na sto​lu. Hteo je samo da po​ku​pi knji​ge i ode. Po knjige je došao velikim kamionom, jednim od onih što se iznajmljuju na dan. E, to je već bilo nešto. Rubi je rekao da Bobi nema vozačku dozvolu: to je značilo da je kamion moralo iznajmiti neko drugo lice. Jedva sam čekao da saznam neko novo ime: ima da dobro preznojim tog nepoznatog saučesnika. Osećao sam da nam još samo to nedostaje pa da re​ši​mo slu​čaj; že​leo sam da ga sa​znam što je pre mo​gu​će. No, Bobi je u kuću u Medisonu došao sam. Ako je neko drugi iznajmio kamion, zašto nije zamolio tog drugara i da mu pomogne oko utovara? Logičan odgovor glasio bi da Bobi nije hteo da iko vidi šta je on zapravo kupio od zaostavštine Stenlija Balarda. Insistirao je da utovari knjige potpuno sam, što je sasvim odgovaralo dvoma naslednicima, koji ionako nisu nameravali da pomažu. Bobi je doneo stotine kartonskih kutija i potom čitave noći pakovao i utovarivao knjige. Balard i njegova sestra su nastavili sa svojim poslom i noć je začas prošla. Bobi je uto​va​rio po​sled​nje knji​ge baš kad je po​če​lo da svi​će. Tokom svega ovoga, Henesi nije izgovorio ni reč. Nil je takav policajac: stapa se sa pozadinom; sluša, gleda i sabira dva i dva, a onda zuri u broj četiri da bi proverio je li sve u redu. Nisam ni primetio kad se udaljio; na​šao sam ga na ve​ran​di, kako raz​go​va​ra sa kom​ši​jom. – Klife, ovo je gospodin Grinvold. On i gospodin Balard su bili pri​ja​te​lji pu​nih pe​de​set go​di​na. Stajali smo na Balardovoj verandi a Grinvold je stajao na svojoj; pričali smo preko živice. Balard je već živeo ovde kada se Grinvold doselio, 1937. Imali su ogromnu zajedničku strast – knjige. Mada su bili sasvim drugačiji, pomalo su me podsetili na Bobija Vestfala i Džarvisa Džeksona – dvojica usamljenih ljudi povezanih iskrenim osećanjima i zajedničkim interesovanjima. Balard je bio neženja; Grinvoldova žena je umrla 1975. Uobičajili su da zajedno večeraju u restorančiću nekoliko uli​ca da​lje. Grinvold je bio usukani starac, ćelav, osim potkovice bele kose i belih brkova. Kroz prozor njegove kuće video sam knjige. Grinvold je rekao da su se obojica učlanili u čitalačke klubove: svakog meseca kupili bi po pet ili šest knjiga, čitali ih i razgovarali o njima. Nisu bili kolekcionari u

pravom smislu reči, mada su obojica prikupili poveliki broj naslova tokom pola veka. Velika je uteha, kako reče Grinvold, videti na polici primerak knjige koju voliš. Ne mora to biti neko skupo i otmeno izdanje. U tome su se obojica slagali: knjige treba čitati, a ne gomilati. Obojica su poklanjali mnoštvo knjiga – staračkim domovima, bolnicama, raznim dobrotvornim aukcijama. – Kakvog smisla ima čuvati knjigu koja je suviše dobra da bi je čitali? – upitao je. – Poklanjanje samo povećava pro​vod. Potpuno sam ga razumeo, mada se ne bih složio. – Da li je gospodin Ba​lard imao ne​što što bi mo​žda bilo vred​no? Grinvold je pogledao u stranu i slegnuo ramenima. – Čisto sumnjam. Ni​smo to zato ra​di​li. – Ipak, kad ljudi nešto sakupljaju, ponekad naiđu na nešto vredno, mo​žda i sa​svim slu​čaj​no. Grin​vold je po​no​vo sleg​nuo ra​me​ni​ma. – Da li je gospodin Balard išao na dvorišne rasprodaje ili u sit​ni​čar​ni​ce, da tamo ku​pu​je knji​ge? Mo​žda je tako mo​gao ne​što da nađe. – Nikada, u to sam potpuno siguran. On nije lovac na knjige, on je kupac knjiga. Nikada nije išao u antikvarijate. Kupovao je knjige dok su nove i onda ih je čitao. Bio je učlanjen u klub Knjiga meseca otkako ga poznajem, možda i duže. Verovatno se učlanio čim je klub osnovan, početkom tridesetih godina. To možete i da proverite, čuvao je svu do​ku​men​ta​ci​ju o klu​bo​vi​ma, još od pr​vog dana. – Za​i​sta? – O, da. Čuvao je sve letke i biltene… naći ćete ih u njegovoj radnoj sobi, u onom velikom ormaru za spise. Čuvao je klupske letke i beležio svoja zapažanja po marginama. Nikada nije pisao po knjigama, naravno, ali označavao je u lecima ono što namerava da kupi, koje će zadržati, koje će pokloniti. I ja to radim, ali naučio sam od njega. Moje beleške počinju pre dva​de​set go​di​na. Nje​go​ve su mno​go sta​ri​je. – Mo​glu li da do​đem da po​gle​dam vaše knji​ge? – Sva​ka​ko. Obišli smo ogradu i ušli u Grinvoldovu kuću. Izgledala je kao lokalna biblioteka: red za redom, polica za policom, sve sama jeftina izdanja velikih knjiga. Dvojica staraca imala su odličan ukus. To se odmah vi​de​lo.

– Imali smo mnogo tema za razgovor, Sten i ja. Obišli smo svet bez​broj puta, a da ni​ka​da ni​smo oti​šli iz ove uli​ce, ako me ra​zu​me​te. – Sva​ka​ko – re​kao sam. – To je di​van hobi. – Zaista jeste. Mada, danas je teže. Ne možete više naći dobre knjige, kao nekada. Ljudi više ne čitaju, ili ako to čine onda čitaju stvari koje u stara vremena ne bi nikada bile objavljene. Svi pisci koje volim su mrtvi, a ovi novi ne pišu ništa vredno čitanja. Svet je sasvim drugačiji nego kad sam bio mlad. Ne mogu da či​tam ovo što se da​nas ob​ja​vlju​je, a vi? – Ponešto mogu – rekao sam. – S vremena na vreme još uvek se dešavaju čuda, gospodine Grinvold. Ne znam kako, ni zašto, ali dešavaju se. Ponekad sjajna knjiga ne samo što bude objavljena nego nađe i či​ta​o​ce, i to mno​štvo či​ta​la​ca. – Stenu biste se dopali – nasmešio se Grinvold. – On je voleo ljude koji čitaju i cene dobre stvari. Bio je gospodin starog kova, ako me razumete. Ne kao ono dvoje tamo što se prepiru ne govoreći, oko svakog novčića. Sten se ovog časa sigurno okreće u grobu. Njemu novac nikada nije bio na prvom mestu. Čast, poverenje, prijateljstvo, to su kvaliteti u koje je ve​ro​vao. Sja​jan čo​vek. Nema više ta​kvih na ovom sve​tu. Vratili smo se u Balardovu kuću. Rekao sam Džudit kako želim da vidim dokumentaciju njenog strica. Oboje su pošli za nama u radnu sobu i gle​da​li dok sam pre​gle​dao ve​li​ki or​mar za spi​se. Sve je bilo baš kao što je Grinvold obećao – potpuni pregled svakog detalja članstva gospodina Balarda u klubu Knjiga meseca: priznanice, fakture, leci toliko dopunjavani i označavani da sam zastenjao od pomisli da ih moram iščitavati. No, Balardova generacija je još učila krasnopis: njegov rukopis je bio sitan ali pravilan i zapravo veoma lep. Izgleda da se učlanio još kao žitelj mesta Kamp Hil u Pensilvaniji, marta 1931. godine. Tog meseca je kupio glavni ponuđeni naslov i još šest knjiga. Prosečna cena je bila oko jednog dolara; u današnje vreme to nije mnogo, jer novi romani koštaju oko 20 dolara, ali tridesetih godina ljudi su radili po šezdeset sati nedeljno za manje novca nego što je Sten Balard svakog meseca davao za knji​ge. – Od čega je ži​veo vaš stric? – upi​tao sam. – Bio je bro​ker na ber​zi – od​go​vo​ri​la je Džu​dit. – Učlanio se u klub knjige 1931. To nije mogla biti naročito dobra godina za brokere, ali izgleda da je imao dosta novaca da troši na knjige…

čak i to​kom ve​li​ke de​pre​si​je. – Imao je nasledstvo – objasnila je Džudit. – Ne znam koliko je bilo; sigurna sam da ovo imanje ne vredi baš mnogo. Verovatno je sve potrošio na knjige. Ma koliko da su vremena bila teška, uvek je imao no​va​ca za to. Li​stao sam pa​pi​re. – Vo​leo bih da po​ne​sem ovo. To im se nije dopalo. Sada su bili na oprezu, puni sumnje. Skoro sam video kako im se okreću točkići u glavi. Možda je starac negde sakrio keš. Možda se baš među ovim spisima krije veliki, debeli svežanj hiljadarki, na​me​njen za knji​ge i ne​po​tro​šen. – Mi​slim da ne mo​že​te tek tako da ga od​ne​se​te – re​kao je Ba​lard. – Mogu da nabavim sudski nalog ako budem morao, i vi to sigurno zna​te – od​vra​tio sam. – Za​što ne bi​smo po​jed​no​sta​vi​li stvar? – Šta je to uop​šte? – pi​ta​la je Džu​dit. – Ima li tu iče​ga vred​nog? – To bi me jako začudilo. Pogledajte sami dok budemo pakovali. Daću vam re​vers, a kad se sve za​vr​ši mo​že​te do​bi​ti do​ku​men​ta​ci​ju na​zad. – Ko će je do​bi​ti? – upi​tao je Ba​lard. – Ko god je bude že​leo. Počeli smo da pakujemo spise. Uvideo sam da će to potrajati, jer su Ba​lard i Džu​dit že​le​li da pro​ve​re sva​ki pa​pir, i to de​talj​no. – Ovo će potrajati celu noć – uzdahnuo sam. – Hajde da pokušamo da smirimo loptu. Gde je original one procene vrednosti knjiga koju ste po​mi​nja​li? – Kod izvršioca testamenta – rekla je Džudit. – To je advokat po imenu Volter Drajfus. Mislim da su on i Sten bili zajedno u vojsci, tokom ko zna ko​jeg rata. – Je​dan od nas tre​ba da ode kod nje​ga – re​kao sam He​ne​si​ju. – Idem ja. Uze​ću tak​si. – Dobro. Ako požuriš, možeš stići do advokata pre zatvaranja. Ja ću te​le​fo​ni​ra​ti da te na​ja​vim. Kad sam završio kod Balardovih, već se spustio mrak. Spakovali smo kompletan sadržaj ormara za spise u šest velikih kartonskih kutija, a ja sam ih utovario u auto. Ni Balard ni Džudit nisu se ponudili da pomognu. Zahvalio sam im se i ostavio ih da se dalje bave svojim groznim poslom. Nadam se da nikada neću nikoga mrzeti tako kao što se njih dvoje mrze, razmišljao sam dok sam vozio da pokupim Henesija.

Onda sam se se​tio Dže​ki​ja Njut​na i svet je po​no​vo po​stao mra​čan. Henesi me je čekao na Sedamnaestoj ulici. Pod rukom je držao tanku fasciklu, a u njoj testament Stenlija Balarda i procenu vrednosti knjiga. Nije ni pokušao da čita testament – Volter Drajfus mu ga je ukratko pre​pri​čao – ali je po​gle​dao pro​ce​nu. – Šta kaže? – Klu​bo​vi knji​ge, bro​ši​ra​na iz​da​nja, sko​ro bez iz​u​zet​ka. Bez​vred​no. – Ko je iz​vr​šio pro​ce​nu? – Ona žen​ska iz Ever​gri​na. Rita Ma​kin​li. Za​ste​njao sam. – Šta bi to zna​či​lo? – upi​tao je He​ne​si. – Znači da smo opet na samom početku. Radi se o nečem malom, a Bobi je morao da kupi čitavu prokletu biblioteku da bi ga se dokopao; to je nešto toliko malo da se može nositi u džepu, ali toliko važno da se sav na​je​žim kad samo po​mi​slim na to. – Kako ćemo ga naći? – Tragaću. Ima da pročeščljam svaki papirić u ovoj zemlji, ako budem mo​rao. Ostavio sam Henesija kod Rubijeve knjižare, gde je parkirao auto, pa sam pošao ka svom stanu. Verovao sam da me čeka još jedna noć ne​pre​kid​nog rada. Onda se de​si​lo ne​što što mi je za​u​vek pro​me​ni​lo ži​vot.

15. Bio sam pun nervozne energije: želeo sam da se desi nešto što bi me angažovalo i nateralo da nastavim tokom čitave noći. Imao sam dve mogućnosti, a obe su mogle dobro da posluže. Odneo sam Balardovu dokumentaciju svojoj kući, ali kada sam počeo da radim na tome pre​do​mi​slio sam se i re​šio da se po​za​ba​vim iz​naj​mlji​va​njem ka​mi​o​na. U Denveru postoji preko pedeset mesta na kojima se može iznajmiti kamion. Mnoge benzinske pumpe su neka vrsta podzastupnika pa ih drže u sopstvenom dvorištu. Seo sam pred telefon sa imenikom u ruci i bacio se na posao. Radio sam isto onako kao i kada sam tražio crkvu – počeo sam od Bobijevog stana i potom išao u sve širim krugovima prema ulici Medison. To je zapravo glavnina policijskog posla: kažiprst se uvek više bavi brojčanikom nego okidačem pištolja. Između poziva sam pevušio, pokušavajući da pogodim melodiju Telo i duša. Ta-ta-dam da-dam dam. Nije mi išlo. Ništa nije išlo. Ponavljao sam Bobijevo ime u slučaju da je neko, negde, imao u glavi pekmez umesto mozga pa je pristao da izda kamion vredan 25.000 dolara osobi koja čak nema ni vozačku dozvolu. Nikad se ne zna. Pošto nisu imali ništa na ime Vestfal, tražio sam da pregledaju dokumentaciju koja se odnosi na 10. jun. Čekao sam neverovatno dugo. Većina tih malih pumpi nema pomoćno osoblje – kamione izdaje isti tip koji toči gorivo. Mušterije su dolazile i odlazile, a ja sam čekao na telefonu. Na jednom mestu to je trajalo neverovatnih trideset minuta, a onda se ispostavilo da dotične večeri nisu izdali ni​je​dan ka​mi​on. Mesta koja se bave isključivo kamionima bila su, začudo, još sporija od benzinskih pumpi. Tamo je sada sve kompjuterizovano. To bi trebalo da ubrza i olakša pronalaženje podataka, ali u stvarnom životu nikada ne ispadne tako. Jeste li primetili koliko duže sada morate da čekate pred šalterom u banci, ili u diskontima, otkako su uvedeni kopmpjuteri? Mrzim kompjutere, mada znam da bi bez njih policijski posao bio sličan održavanju srednjovekovne menažerije. Posle tri sata slušanja kako im je sistem pao, kako nije bilo takvih mušterija, kako moraju da pogledaju pa će mi se javiti, bio sam spreman da se uputim nekuda na klopu. Nisam mogao da budim Kerol, ali kad sam ovoliko gladan ne smeta mi da jedem

sam. Pre nego što sam us​peo da iza​đem iz sta​na, za​zvo​nio je te​le​fon. Bila je to Bar​ba​ra Kra​u​el. Glas joj je drh​tao od uža​sa. – Džejnvej! Hvala nebesima; mislila sam da nikada nećete sići sa te​le​fo​na. – Zdra​vo, Bar​ba​ra – re​kao sam bez mno​go odu​še​vlje​nja. – Mo​že​te li da do​đe​te ova​mo? – Šta se de​ša​va? – Ovaj… on. – Ah – re​kao sam. – Znam da je tamo na​po​lju. – Gde na​po​lju? – Ne​gde na​po​lju. Vi​de​la sam ga. – Kada si ga vi​de​la? Disala je u slušalicu nekih petnaest sekundi. – Mislim da ću poludeti – rekla je najzad. – Svuda ga vidim. Ne znam šta da radim. Kud god pogledam, vidim njegovo lice. Pogledam malo bolje i nije više tamo. Onda se ponovo pojavi. Čujem neki zvuk i izbezumim se. Plašim se mraka. Telefon zazvoni, a ja iskočim iz kože. Javim se, a sa druge strane nema nikog. Znam da je to on. Sada se plašim i mraka, proklet bio. Nikada se ni​če​ga ni​sam pla​ši​la, a sada svu​da vi​dim sen​ke. – Do​bro, smi​ri se. Sti​žem za ne​ko​li​ko mi​nu​ta. Parkirao sam se čitav blok daleko od njenog stana i produžio pešice. Primakao sam se oprezno, držeći se senki. Dugo sam stajao preko puta i osmatrao njen stan, a nije se dešavalo ništa. Njen prozor je bio jarko osvetljen, kao svetionik na najvišem spratu. Pošao sam niz ulicu, pa oko ugla i otišao do zadnjeg ulaza. Nigde nije bilo nikog: to sam sasvim jasno video. Opet sam obišao kuću i ušao na glavni ulaz. Potom sam se zaustavio u mračnom hodniku i uzeo da osmatram ulicu. Sve je bilo tiho: lju​di su uglav​nom bili u kre​ve​ti​ma. Po​peo sam se na naj​vi​ši sprat i kuc​nuo na nje​na vra​ta. – Ko je? – Ja sam. Žur​no je ot​klju​ča​la, ski​nu​la rezu i otvo​ri​la vra​ta. – Po​bo​gu, gde ste do​sad? – Hteo sam da obi​đem oko​lo i pro​ve​rim zgra​du.

– Je​ste li ga vi​de​li? – Bar​ba​ra, na​po​lju nema ni​ko​ga. Zatvorila je oči i skljokala se na mene. Pridržao sam je jednom rukom, a drugom sam zatvorio vrata. Odveo sam je do sofe i spustio je da sedne. Onda sam ponovio sve korake od prošlog puta: kafa, umirujuće reči, predavanje. Izgledala je kao devojčica, spremna da brizne u plač. Pro​sto sam mo​rao da bu​dem ljut na nju, ali is​to​vre​me​no sam je i ža​lio. – Džeki uopšte ne mora da te muči, dušo – rekao sam. – Odlično to ra​diš i sama sebi. – Znam da sam ga vi​de​la ju​tros. To me je i do​ve​lo dov​de. – Gde si ga vi​de​la? – Išla sam na posao. Stala sam na semaforu, a on je stao pored mene. Ose​ti​la sam ga kako me gle​da. – Kako to mi​sliš, ose​ti​la? Šta ti to zna​či? – Ni​sam mo​gla da ga po​gle​dam. – Da​kle, pre​ma či​nje​nič​nom sta​nju to je mo​gao biti i da​laj lama. – Ma bio je on. Videla sam njegov auto. Sigurno ne postoji još jedan takav isti auto, dakle nemojte mi govoriti da mi se pričinilo. Kada se upalilo zeleno krenuo je pre mene i skrenuo za ugao. Taj auto bih svuda po​zna​la. Ostavio sam je na miru, barem nakratko. Ugasio sam svetlo i prišao pro​zo​ru da još jed​nom osmo​trim pra​znu uli​cu. – Dok ti ovde plašiš samu sebe, Džeki verovatno sedi kod kuće i gleda te​le​vi​zi​ju – re​kao sam. Ili dre​si​ra no​vog psa, do​dao sam u sebi. – Nije on kod kuće – re​kla je. – Ne​gde je na​po​lju. Ni​sam joj od​go​vo​rio. Ni​sam imao šta da ka​žem. – Po​zo​vi​te ga, ako mi​sli​te da je kod kuće – pre​dlo​ži​la je. Po​gle​dao sam je. – Hajde, pozovite ga da vidite. Vi ga se ne plašite; pozovite ga pa ćete vi​de​ti je li kod kuće. Ako je​ste, neću vas više gnja​vi​ti. – U redu. Nisam morao da tražim njegov broj: znao sam ga napamet već više od go​di​nu dana. Po​zvao sam i če​kao. Niko nije od​go​va​rao. – Izgleda da si u pravu – priznao sam. – Džeki se verovatno krije ne​gde u žbu​nju i čeka da te vidi. Stre​sla se i na​je​ži​la.

– Možda bi mogla da se sakriješ u spavaćoj sobi – predložio sam. – Tamo mo​žeš da drh​tiš do kra​ja ži​vo​ta. Rasplakala se. Stvarno je mnogo plakala. Nisam želeo da je povredim, ali nisam znao kako da je navedem da se odluči. Još gore, nisam više bio siguran šta je sve Džeki u stanju da uradi, niti šta ja želim da Barbara Kra​u​el pre​du​zme u vezi sa njim. – Bože, strašno mi je što me mrzite – rekla je ona u jednom tre​nut​ku. – Da te mrzim, ne bih bio ovde. Rekao sam ti već da ovo nije moja specijalnost. Sada bi trebalo da sam kod kuće, sit i spreman za posao pre​ko cele noći. Svaki čas sam gledao na ulicu. – Džeki je verovatno takođe negde na poslu. Pokušava da smisli novi način da opljačka nekoga. Možda ima i sastanak. Možda će mu se ta ženska dopasti više nego ti. Možda će mu se po​sre​ći​ti, pa će sve to po​sta​ti njen pro​blem. – Od​vrat​ni ste! – Da, znam. To je zbog društva u kome se krećem. Ko je ono rekao: sre​li smo ne​pri​ja​te​lja i to smo mi sami. – Stvar​no ne​mam poj​ma o čemu to go​vo​ri​te. – Nije va​žno. Imaš li ne​što za jelo? – Mogu da spre​mim jaja sa sla​ni​nom. – E, to zvu​či od​lič​no. Večerali smo. Kafa i hrana su je ugrejali. Pokušao sam da promenim ton kojim joj se obraćam, da ne zvučim kao da je osuđujem; posle nekog vremena smo maltene normalno razgovarali, onako kako su oduvek razgovarali muškarci i žene. Čak sam uspeo i da je nasmejem. Posle nekog vremena se odvažila i da me pita: – Kako vas ljudi zovu… mislim, pri​ja​te​lji? – Naj​če​šće Klif. Razmislila je o tome. – To je lepo muško ime. Mogu li tako da vas zo​vem? – Na​rav​no, ako že​liš. – Kli​fe… ho​ćeš li da osta​neš kod mene no​ćas? – upi​ta​la je iz​ne​bu​ha. Nisam bio na dužnosti. Nisam imao ništa drugo da radim. Ubistvo ne​po​zna​tog lov​ca na knji​ge može da sa​če​ka do su​tra. – Do​bro – re​kao sam.

To ju je iz​ne​na​di​lo. – Stvar​no? – Da, osta​ću. Pogledala je ka spavaćoj sobi, a onda opet u mene. Očito nije znala šta da mi​sli. – Bilo bi sa​svim do​bro ako bi… znaš… ako me ne bi to​li​ko mr​zeo. – Neću ostati da spavam sa tobom, Barbara. Hajde da se dogovorimo. Ja ću te ču​va​ti no​ćas, ali mo​raš i ti da uči​niš ne​što za mene. Lice joj je do maločas izražavalo mešavinu topline i straha. Sada je opet ostao samo strah. – Znam šta hoćeš. Jedino što si ikada želeo bilo je da ga uhapsiš. Sve bi ura​dio da to po​stig​neš, zar ne? Ću​tao sam. Tako je bilo efekt​ni​je. – Ne mogu – re​kla je ona. – Onda ja odoh. Kre​nuo sam ka vra​ti​ma. – Če​kaj! Za​stao sam i okre​nuo se. – Če​kaj… mo​lim te. Ovaj, po​ku​ša​ću, do​bro? – Nije do​volj​no. – Po​mo​zi mi, Kli​fe… mo​lim te, ne​moj oti​ći. – Pokušavam da ti pomognem. Ni ja ne znam koje je pravo rešenje. Možda ćeš na kraju i poginuti… ne znam. Znam samo da više ne možeš ovako. Zato ćeš sutra ujutro, u mojoj pratnji, otići u šerifovu kancelariju u okrugu Džeferson. Tamo ćeš podneti prijavu zbog kidnapovanja, napada i nanošenja fizičkih povreda. Nisam siguran, mislim da je suviše kasno da se prijavi i silovanje, ali navešćemo i to pa neka tužilac odluči. Onda ćemo se vratiti u Denver i naći sudiju i izdejstvovati zabranu približavanja. Ako se taj gad usudi da ti se približi, pozvaćeš broj koji ti dam i mi ćemo doći i odvući ga u ćuzu. Ako nećeš to da mi učiniš, onda ja sam ne mogu ni​šta. Ona je ćutala. – Stalno se vrtimo u krug – rekao sam. – Situacija se neće pro​me​ni​ti. Mo​ra​ćeš da se su​o​čiš sa tim, ova​ko ili ona​ko. – Nemoj mi govoriti o suočavanju. Ti nećeš biti tu, nećeš ti morati da se suočavaš. Zašto bi mario za mene? Ti hoćeš samo jedno; nije ti važno šta će biti sa mnom. – Nije tač​no.

– Tačno je. Toliko ga mrziš da si spreman da me iskoristiš, samo da ga se dočepaš. Budi pošten pa makar priznaj da je tako. Ko me je odveo iz njegove kuće? Da si me ostavio na miru, sada bi verovatno sve bilo drugačije. On bi uradio ono što je hteo i to bi bio kraj priče. Ali ne, ti si morao da me odvedeš. Morao si da me postaviš između vas dvojice, a sada mi ka​žeš da ne mo​žeš ni​šta da uči​niš. Haj​de, odla​zi odav​de. Posle toga, naravno, nisam mogao da odem. Mada, još uvek nisam znao šta da joj ka​žem. – Ne razumem vas dvojicu – nastavila je. – Kako je moguće da dva mu​škar​ca to​li​ko mrze je​dan dru​gog? – Ne znam. Po​li​cij​ski pri​ruč​ni​ci ne kažu ni​šta o tome. – To se zove ljudska priroda – mudro je rekla ona. – Verovatno za to ne po​sto​je udžbe​ni​ci. Evo kako se sve desilo. Poslao sam Barbaru u krevet, a ja sam se smestio na njenoj sofi. Gledao sam TV dok nisam otupeo, a onda sam ga isključio i ostao da ležim, zadubljen u misli. U pola tri ujutro čuo sam zatvaranje vrata od auta. Prišao sam prozoru i pogledao. Džeki je bio preko puta i gledao pravo u mene. Znao sam da ne može da me vidi jer je svetlo ugašeno, pa sam ostao nepomičan i posmatrao ga. Sirota Barbara, u kakvu se nevolju uvalila, pomislio sam. On je stvarno lud – evo ga, pre​la​zi pre​ko uli​ce, za​vla​či se u sen​ke oko kuće, pe​nje se ste​pe​ni​štem. Već sam mogao da čujem njegove korake. Imao sam možda dvadeset sekundi da odlučim šta ću uraditi. Šta god da odlučim, u tome neće biti nikakve logike. Ništa od svega ovoga nije imalo smisla: nikada i nema, kada imate posla sa tipovima kao što je Džeki Njutn. Ubiću ga, pomislio sam; kada uđe kroz ova vrata razneću mu mozak, pa ću sutra trpeti posledice. To je bila racionalna, hladna odluka: za tih dvadesetak sekundi kroz glavu su mi prošle sve moguće posledice. Sve sam video kristalno jasno: sve sranje koje će se sručiti iz Gradske kuće na policajca koji je pucao. Sutra će po čitavom gradu momci u plavom postavljati jedno te isto pitanje: Šta je, kog đavola, Džejnvej radio tamo u to doba noći? Da li sam namestio igru Džekiju? Da li sam ga namamio da dođe, a onda ga smaknuo bez premišljanja, isto onako kako mafijaši ubijaju svoje neprijatelje? Svi koje sam poznavao mrzeli su ovog čoveka: čak i Barbara je to znala, a ona me je jedva poznavala. Sve to mi je proletelo kroz misli

brzinom svetlosti, skoro instinktivno, stvari koje znaš kao što znaš sopstveno ime, stvari o kojima ne moraš da se premišljaš. Dajte mi malo vremena, pa ću vam opisati svaki dopis i telefonski poziv, sve što će ljudi govoriti sutra – od gradonačelnka do načelnika za bezbednost, od šefa sta​ni​ce do šefa po​li​cij​skih sna​ga. Samo mi daj​te vre​me​na, po​mi​slio sam. Tada je Dže​ki sti​gao do vra​ta i moje vre​me za raz​mi​šlja​nje je is​te​klo. Tiho sam otišao u spavaću sobu i probudio Barbaru. – Budi potpuno tiha – upo​zo​rio sam je. – Samo usta​ni i ogr​ni se. Dže​ki je tu. Morao sam da joj poklopim usta rukom da ne bi vrisnula. Srećom, pred​o​se​tio sam šta će se de​si​ti. Pomogao sam joj da ustane, mada to nije išlo lako. Ukočila se od užasa. Gurnuo sam je u plakar i zatvorio vrata. Onda sam legao u njen krevet i pokrio se preko glave. Lud sam kao i ona, pomislio sam. Lud sam kao Džeki. Je li ovo u skladu sa pravilima službe? Svejedno, činilo mi se da baš tako treba. Izvadio sam pištolj i privio ga uz grudi, kao termofor. Uži​vao sam u iz​ne​na​đe​nju koje čeka Dže​ki​ja; je​dva sam pri​gu​šio smeh. Od tada pa na​da​lje, ni​šta više nije iz​gle​da​lo stvar​no. Čuo sam ga kad je razvalio vrata. Neverovatno, koliko to može da bude tiho, ukoliko se obavi jednim brzim udarcem. Nesalomiva reza pukla je kao čačkalica i Džeki je već bio unutra. Prešao je preko sobe u če​ti​ri ogrom​na ko​ra​ka i ušao u spa​va​ću sobu. Cim​nuo je po​kri​vač, a ja čak ni tada nisam bio siguran da li treba da ga ubijem. Seo sam u krevetu, uperivši pištolj u njega. – Poljubi me, dušo – rekao sam i zveknuo ga po glavi pištoljem. Skljokao se kao da sam ga upucao; pre nego što je stigao da se po​me​ri, upa​lio sam sve​tlo i pri​slo​nio mu cev na sle​po​oč​ni​cu. Naterao sam ga da legne potrbuške pored kreveta, ne popuštajući pritisak pištolja. Jedan pogrešan pokret i Barbara Krauel će imati mozak Džekija Njutna umesto tepiha. I on je to osetio: udarac ga je ošamutio, ali sada se polako pribirao. Stalno je pokušavao da pogleda u moj pištolj. Kr​va​rio je iz​nad leve obr​ve, tamo gde sam ga uda​rio i po​ki​dao mu kožu do kosti. Nisam mu dao da se pomeri dok sam ga pretresao. Nije nosio oružje, đubre uobraženo. Polako sam se sklonio. – Ostani gde si, Njutne. Ne​moj ni po​mi​sli​ti da usta​neš. Kad sam bio spreman, rekao sam mu da ustane. – Licem ka zidu – naredio sam. – Nasloni se tamo. – Nije rekao ni reč, samo je pokušavao da me pogleda kao i maločas. Bio sam nervozan, pa mu je možda i

uspevalo. – Ka zidu – ponovio sam. Gurnuo sam ga na zid i izvukao lisice. Čvrsto sam ga vezao; nije me bilo briga da li ću ga povrediti. Po​zvao sam Bar​ba​ru da iza​đe iz pla​ka​ra, ali nije se po​ja​vi​la. Po​zvao sam je po​no​vo, gla​sni​je. – Ostani gde si, đubre – naredio sam. – Licem ka zidu, pa ćeš možda sti​ći u sta​ni​cu u jed​nom ko​ma​du. Otišao sam do plakara i otvorio vrata. Barbara je sedela na podu, sa rukama preko očiju. Uhvatio sam je za ruku, ali izgledalo je da je u šoku. Rekao sam joj da je sad u redu, da slobodno izađe, ali ona kao da mi nije ve​ro​va​la. – Haj​de – re​kao sam. – Tre​ba da se obu​češ i po​đeš u sta​ni​cu sa nama. Ona kao da nije razumela ni reč. Nije se usuđivala da pogleda Džekija, koji se okrenuo taman toliko da je vidi. Džeki je znao šta znači za​stra​ši​ti lju​de: znao je ko​li​ku vlast ima nad njom. Šut​nuo sam ga u dupe, dovoljno jako da mu nešto slomim, pa se polako okrenuo ka zidu. Krvi je bio na sve stra​ne, po zidu, po podu, svu​da po Dže​ki​ju. – Obu​ci se – na​re​dio sam Bar​ba​ri. Nije se ni pomerila. Ušao sam u plakar i uzeo bluzu i farmerke. – Idi u kupatilo i obuci ovo – rekao sam. Kad sam je pogledao u lice, dočekala me je slika toliko dubokog očajanja i užasa da mi se steglo srce. – Hajde, Barbi – rekao sam što sam blaže mogao. – Obuci se, dušo, imamo posla. – Ona je odmahnula glavom i pustila da odeća padne na pod. Podigao sam sve i odveo je u kupatilo. Ostavio sam odškrinuta vrata da bih mogao da zavirim i podstičem je da se obuče. Navuci farmerke, Barbara. Tako je. Sada blu​zu. Baš do​bro. Nekako je smogla snage da progovori. – Reci mu da ode – zamolila je. – Neću da bude ovde. Kada je izašla iz kupatila, prišao sam joj i čvrsto je zagrlio. Od toga se samo ponovo rasplakala. Počela je da drhti i cvili, i više nisam znao šta da ra​dim sa njom. Dže​ki je po​čeo da se sme​je. To sam znao kako ću prekinuti. Povukao sam ga da se okrene, napeo sam pištolj i gurnuo mu cev u usta. – Smej se sada, pederu – rekao sam. Izgleda da ga je prošla volja. Držao sam ga tako čitav minut, netremice ga gledajući u oči; pustio sam ga da vidi da mi ruka podrthava i da mi se prst grči na okidaču. – Još bih mogao da te ubijem, Njutne – rekao sam. – Daj

mi samo izgovor, bilo kakav, pa će neko morati mesecima da iščačkava ko​ma​di​će tvo​je lo​ba​nje iz tog zida. Da li se ra​zu​me​mo? Razumeo me je. Okrenuo sam ga ponovo ka zidu i pokušao da smirim Barbaru. Ponovo je počela da govori, ali nekako čudno, bez pauze, ravnim glasom, stalno jedno te isto. – Mislim da treba da ga pustimo da ode – rekla je. – Samo neka obeća da se više neće vraćati ako ga sada pustimo. – Stalno je to ponavljala, samo sa malim varijacijama. Pusti ga. Neka ide. Oteraj ga. Stvarno je mislila da će je Džeki, iz zahvalnosti, ubuduće ostaviti na miru. – To je sranje – rekao sam. Kao da me nije čula; nastavila je sa svojom litanijom kao da me nema. – Sranje, Barbara – ponovio sam nešto glasnije. Ovo nije bilo dobro: ona je bila najgora moguća vrsta svedoka, pod pretpostavkom da uopšte uspem da je odvedem u stanicu da podnese prijavu. Ne znam šta sam očekivao; činjenica je da, po prvi put u karijeri, nisam razmišljao dovoljno unapred, čak ni o najočiglednijem problemu. Žrtva je bila voljna da odmah odustane od prijave; to sam morao znati unapred, pa zašto sam onda bio to​li​ko be​san? Bio sam sko​ro van sebe od besa. – Sra​nje! – po​vi​kao sam, do​volj​no gla​sno da pro​bu​dim celu uli​cu. Barbara je zurila u pod i rekla da je sigurna da će je on ostaviti na miru ako ga sada pu​sti​mo da ide. Džeki se ponovo smejao. Dobro, ne stvarno, ali prosto sam mogao da ga ču​jem. Tada se u meni desilo nešto strašno. Takve stvari se ponekad dešavaju starim policajcima, kada još jednog zlikovca puste da se vrati na ulicu uz dve čvrge – prosto poželiš da pođeš za njim i sam se obračunaš sa takvima, na najbrži i najlakši mogući način. Neki policajci su to i radili; možda ću i ja. Zgrabio sam Barbaru za rame i gurnuo je ka ulaznim vratima. Sa Džekijem sam bio mnogo grublji. Gurao sam ga niz mračno stepenište i preko puste ulice. Barbara je još mrmljala nešto o njegovom puštanju. Rekao sam joj da umukne i hoda; trenutak kasnije sti​gli smo do mog auta. Otvorio sam gepek i izvadio iz kutije sa alatom izolir traku. U Džekijevom džepu našao sam maramicu pa sam rekao Barbari da mu time previje ranu. Nisam hteo njegovu usranu krv u svom autu. Barbara se nije usuđivala da ga dotakne, pa sam mu ja stavio maramicu na čelo i obmotao je trakom, sve preko kose. Onda sam ga gurnuo da sedne na

suvozačko mesto. Barbara je rekla da joj nije jasno zašto ga prosto ne pustimo da ode, samo neka lepo obeća da se više neće vraćati. Naredio sam joj da uđe pozadi. Seo sam za volan i pokrenuo auto. Namerno sam naglo krenuo, kako bi Njutn udario glavom u vrata. Onda sam pošao ka se​ve​ru. Nismo išli u stanicu, to je bilo jasno. Džeki nije rekao ništa, ali u autu je rasla napetost, iščekivanje onoga što će uslediti. Shvatio je da me je potpuno pogrešno procenio; video sam strah u njegovom pogledu kada sam ga podigao sa poda držeći mu pištolj u ustima, a sada je čekao da vidi šta će biti dalje. Kada ljudi imaju posla sa policajcem, obično pretpostave da će se ovaj držati zakona i propisa. No, ne biva uvek tako, policajci su ljudska bića, ponekad dozvole da ih ponese situacija. Oni najbolji ne dozvoljavaju da ih obuzmu osećanja, a ja sam do sada uspevao da spadam među takve. Noćas je bilo drugačije; čak nisam izdeklamovao Dže​ki​ju ni nje​go​va pra​va. Izašao sam na autoput i pošao na sever, a potom na istok. Sada su se oboje ućutali, čekajući da vide šta će biti dalje. Ni ja nisam znao šta ću. Pokrenula me je dugoročna osujećenost, uz nejasan obris glupe ideje. Kao po​li​ca​jac, imao sam samo dve mo​guć​no​sti – da pu​sitm Dže​ki​ja da ide ili da ga odvedem u stanicu i pokušam da izvučem kakav-takav slučaj na osnovu klimavih dokaza – a ja sam ubrzano išao ka trećem rešenju koje, kao policajac, nisam ni smeo da izaberem. Pravila službe su odletela kroz prozor, ali meni je to bilo sve manje i manje važno. Sada sam još jedino mogao da se pozovem na privremenu neuračunljivost. To uspeva kod zlikovaca, zašto ne bi i kod mene? Odgovor je glasio – zato što ja treba da sam iznad toga. Trebalo bi da znam kakvo je slovo zakona. Dobro sam znao da postoji tačka u kojoj policajac prestaje da krši propise i počinje da krši zakon. Hapšenje postaje otmica, a krivica se lako prebacuje sa njega na mene. Ako odem do​volj​no da​le​ko, stvar​no ću ja po​sta​ti zlo​či​nac. Izašli smo iz grada, a meni se činilo da smo osim granice atara prešli i gra​ni​cu zdra​vog ra​zu​ma. Pred nama je ležalo osam stotina kilometara puste prerije. Sada smo bili na Džekijevom terenu i igrali smo po njegovim pravilima. To mu, izgleda, nije baš odgovaralo. Sasvim sam ga razumeo; ne bi prijalo ni meni da sam na njegovom mestu. Sada mi je bilo jasno da je ovo ipak lična stvar između Džekija i mene; Barbara tu nije imala šta da traži. Ona

je samo bila instrument koji nas je obojicu pogurao preko ivice. Očito ne razmišljam dovoljno jasno, pomislio sam. Trebalo je da je ostavim kod kuće. Ali tada smo već bili dva​de​set ki​lo​me​ta​ra da​le​ko od gra​da. Skrenuo sam sa puta. Bilo je praskozorje, još uvek veoma mračno. Truckao sam se zemljanim putem dok nismo stigli do reke. Tu sam im re​kao da iza​đu iz auta. Džeki je progovorio po prvi put. – Šta to misliš da radiš, Džejnvej? – Više nije izigravao ćutljivog tipa. Pokušavao je da zvuči žestoko, ali nije mu uspevalo: u glasu mu se osećala zabrinutost. – Šta to, do đavola, mi​sliš da ra​diš, Džejn​vej? – po​no​vio je. – Šta hoćeš da uradiš, Džejnvej? – javila se i Barbara, kao da nije čula šta je on rekao. Sada nije zvučala uplašeno, samo zbunjeno. Oboje su na​slu​ti​li moju glu​pu ide​ju. – Mislim da ću ga ubiti, Barbara – rekao sam. – Zbog tebe. Da li bi ti se to do​pa​lo? Nije kazala da ne bi. Ponovo sam im rekao da izađu. Džekija sam ubedio: okrenuo se ka meni i pod osvetljenjem sa kontrolne table videlo se da pomera usne, kao da oblikuje neku reč, ali nije se ništa čulo. Po izrazu lica prilično je ličio na ono kako je Barbara izgledala u plakaru. Iz​gle​da da je istin​ski strah uvek isti. Izašli smo. Na istoku se pojavila prva pruga svetla pa smo mogli da vidimo jedni druge – ne samo kao nejasna obličja nego kao ljude, lica, iz​ra​ze. Sna​ga​tor, krh​ka le​po​ti​ca i ja. Šta sam ja? Koji ste​re​o​tip sam ja? Pružio sam Barbari ključeve od auta. – Evo ti. Uzmi auto i idi odavde. Parkiraj na svom mestu, iza kuće. Zaključaj auto. Imam rezervne klju​če​ve… doći ću ka​sni​je da ga pre​u​zmem. Kao da je okle​va​la; sad joj se iz​gle​da nije išlo. – Šta ho​ćeš da ura​diš? – Ne bri​ni ti za mene. – Kako ćeš se vra​ti​ti? – Barbara – rekao sam, puštajući da mi se u glasu oseti bes – odlazi odav​de, sme​sta. Ušla je u auto i odvezla se. Džeki Njutn i ja ostali smo u pustoj preriji, gle​da​ju​ći se. Gurnuo sam ga nizbrdo, ka reci. Ponovo je pokušao da razgovara. – Slušaj, Džejnvej – počeo je, ali ja sam mu rekao da ućuti i hoda dalje. Stigli smo do grupice drveća. Sve brže se razdanjivalo; video sam da je

Džeki obuzet strahom. Skinuo sam sako. Džeki Njutn je pratio svaki moj pokret. Smotao sam sako i spustio ga na zemlju. – Šta to radiš? – upitao je on, a glas mu je postao piskav. Ja sam bez žurbe skidao pištolj, zajedno sa futrolom koju sam nosio pod miškom. Prebacio sam sve pre​ko ni​ske gra​ne dr​ve​ta. – Kreni onuda – rekao sam i gurnuo Njutna stazom ka reci. Prešli smo tridesetak metara. On se okrenuo i pogledao mimo mene, ka pi​što​lju koji je vi​sio sa dr​ve​ta. Baš tad je pao, kao crna voć​ka. Dže​ki je po​čeo da se kezi kada je shva​tio da ga neću upu​ca​ti. Po​če​lo je da mu svi​će. Obišao sam oko njega nekoliko puta. U poslednjem krugu sam mu pri​šao i ot​klju​čao li​si​ce. Sve što je sta​ja​lo iz​me​đu Dže​ki​ja Njut​na i pi​što​lja bio sam ja. – Eto, daso – re​kao sam. – Eno ti pi​što​lja. Što ne odeš da ga uz​meš? On je du​bo​ko udah​nuo. Sme​sta mu se vra​ti​la sta​ra aro​gan​ci​ja. Sa​vio je ruke, trljajući ih da povrati cirkulaciju. Zbacio je lisice na zemlju i ispra​vio se. – To ti je naj​ve​ća gre​ška koju si ika​da na​pra​vio – re​kao je. Koračao sam između drveća, ja sam. Kad sam došao ovamo imao sam pi​ta​nje, a sad sam išao kući sa od​go​vo​rom. Koji ste​re​o​tip sam ja? Ti si ubica, Džejnvej. O, kakav ubica. Znao sam kako se King Kong morao osećati posle velike bitke sa tiranosaurusom, kako je Davidu bila opijena duša pošto je pobedio Golijata. Osećao sam radost kakvu osećaju svi pobednici. Borba je bila bedna, ako već moram nekako da je opišem. Džeki je isprobao sve što je umeo: kada nisam pao, to je bio kraj. Njegovo kukavičko srce se zgrčilo i raspalo u bezbroj komadića. Sagnuo sam se da izbegnjem njegov naredni udarac i istovremeno ga udario u stomak. Za nagradu sam dobio tornado smrdljivog daha. Brzo sam se uspravio i zadao mu novi udarac. On se zaterurao, udario sam ponovo i on je pao. Sedeo je u prašini i znao sam da bi najradije odustao, ali nije mogao tako. Pustio sam ga da ustane, pa sam prišao i pustio ga da me udari. Počeo sam da govorim. – Jebi se, Džeki, mislio sam da imaš muda. – Udarao sam ga u stomak, osećao sam pod rukama velike table slanine, a onda sam pošao uvis, ka očima i bradi. Zateturao se i ponovo pao.

Prevrnuo se u prašini, a ja sam čekao da ustane. Ustajao je još tri puta, u pokušaju da očuva ponos i spase obraz. Udarao sam ga obema rukama, pa če​lom, i na kra​ju sam ga sa​svim obo​rio. Haleluja, brate. Nisam se zavaravao, znao sam koliko će me ovo ko​šta​ti, ali ose​ćao sam se sjaj​no. Osvrnuo sam se, samo jednom. Još uvek je ležao u prašini. Verovatno mu je slomljen nos i neka tri rebra. Zglobovi na šakama su mi bili ogu​lje​ni, a pod okom sam imao mo​dri​cu. Nije me ni​ma​lo bo​le​lo. Ubi​ca. O, Bože, tre​ba​lo je da osta​nem u rin​gu. Gru​bi​jan, le​po​ti​ca, ubi​ca. Ja. Moja policijska karijera bila je okončana. Ponovo sam opasao pištolj i pre​ba​cio sako pre​ko ra​me​na. Ubrzo sam izašao na autoput i pošao ka zapadu. Upravo je počinjao ju​tar​nji špic i sve više au​to​mo​bi​la se sli​va​lo u Den​ver. Neko vre​me sam pe​ša​čio; ni​sam že​leo dru​štvo. Moja policijska karijera bila je okončana. Nije mi trebala gatara da mi to otkrije. Stalno mi se vraćala ista misao, onaj čuveni govor Lua Geriga kada je znao da će ostati ne samo bez posla koji voli nego i bez života. Da​nas sma​tram sebe naj​sreć​ni​jim čo​ve​kom na ku​gli ze​malj​skoj. Po prvi put po​sle više go​di​na, znao sam kuda sam se upu​tio. Mahnuo sam saobraćajcu, pokazao mu značku i zamolio ga da me od​ve​ze kući.

16. Rubi Sils i Emeri Nef su radili do kasno; još su određivali cene za po​sled​nju turu knji​ga. Nisu slušali radio. Novinski izveštaji uslediće tek ujutro, ali TV i radio no​vi​na​ri su već na​va​li​li. Že​leo sam da ku​pim ne​što što ni​ka​ko ne mogu sebi da pri​u​štim. – Koji je naj​bo​lji ro​man koji ima​te u rad​nji? – upi​tao sam. Rubi mi je pokazao Lovca u žitu, savršeno očuvanog, divnog u svakom pogledu. Za trenutak sam se zagledao u neprozirni pogled Dž. D. Se​lin​dže​ra, a onda sam ga ku​pio. Če​ti​ri sto​ti​ne do​la​ra, ba​ga​te​la. – Šta još ima​te? Rubi je pogledao Nefa, a Nef mu je uzvratio pogled. Nakašljali su se i dali se na po​sao. – Imam ne​ko​li​ko Kin​go​va, ali znam da ti to ne vo​liš – re​kao je Nef. – Koje imaš? – Keri, Upo​ri​šte i onu knji​gu pri​ča… ah, Noć​na sme​na. – Ku​pi​ću ih ako ih daš na ve​li​ko – re​kao sam. – Razmislićemo o tome – odvratio je Rubi, izigravajući dostojanstvo. – Da, moj gospodine, stvarno hoćemo. Kupili smo ih povoljno, zar ne, Eme? Mislim da bismo mogli malo da trgujemo na veliko, a da nam se ipak is​pla​ti. Na​sme​jao sam se. – Sa​svim sam si​gu​ran u to. – Zeznuli smo neku bakutu i oteli joj životnu ušteđevinu, slomili smo joj noge i ote​li knji​ge – re​kao je Rubi. – Sad se neću ose​ća​ti gro​zno ako ti po​nu​dim tri​sta pe​de​set za sve tri. – Pri​hva​ta​mo – od​vra​tio je Rubi is​tog časa. – Čekaj malo, ne tako brzo – umešao se Nef. – Rubi, takve knjige ne do​la​ze u ovu rad​nju sva​kog dana. – Da li treba ponovo da te podsetim da su nam Grci pred vratima? – obrecnuo se Rubi. – I ne nose sa sobom ljupkog drvenog konja, nego ovna za razbijanje kapije. A glas koji me doziva po imenu sigurno ne pri​pa​da Je​le​ni Tro​jan​skoj. Nef ga je belo gle​dao.

– Dakle, prodato – odahnuo je Rubi. – E sad, Džeje, pošto si očito raspoložen za kupovinu, pogledaj malo ovamo. – Gurnuo je ka meni Lezi u tami, ni​kad ni​sam vi​deo lep​ši pri​me​rak je​di​nog tra​že​nog Staj​ro​na. Imao je i Moju Afriku u istom savršenom stanju, i sjajan primerak Pin​čo​no​vog V. – Pobogu, pa prodaćeš budzašto najbolje što imamo – nije izdržao Nef. – Stići će nove stvari, ali samo ako isplatimo šerifa. Ovaj gospodin će nam po​mo​ći da po​no​vo sta​ne​mo na noge. – O, ni​ka​da mi ne​će​mo sta​ti na noge – uz​dah​nuo je Nef. – To je zato što ste ste​kli su​vi​še mno​go lo​ših na​vi​ka – re​kao sam. – Da – slo​žio se Rubi. – Na pri​mer, vo​li​mo da bu​de​mo siti. Uzeo sam Stajrona, Dinesena i Pinčona. Uzeo sam i sva tri Kinga. Pla​tio sam ih če​kom na hi​lja​du do​la​ra. – Zar nije sjajno osećanje kad kupuješ dobre knjige? – raspoložio se Rubi. – Je​ste – od​go​vo​rio sam, jer stvar​no je bilo. – I, kada otva​ra​te svo​ju rad​nju? – iz​ne​bu​ha je upi​tao Nef. – Zašto bih to radio? Možda ću samo uložiti u nečiju, čisto da se opro​bam. – Ako hoćeš da ulažeš u nekoga, uloži u nas – predložio je Rubi. – Mi smo ipak najupućeniji nesrećnici koje poznajemo. Osim toga, znam mesto na kome dvadeset hiljada dobrih knjiga samo čeka da budu ot​ku​plje​ne za tep​si​ju ribe. – Ko​li​ku tep​si​ju? – Dvadeset pet soma. Možda bi ih mogao dobiti i za dvadeset, dakle do​lar za knji​gu, ako pla​tiš u kešu. Dvadeset hiljada dolara. Upravo toliko sam imao ušteđeno. Kakva slu​čaj​nost. – Zašto mi ne bi rekao gde su te knjige, Rubi? Znaš, za ljubav starih vre​me​na. Rubi se na​sme​šio od uva do uva i zna​čaj​no mi mah​nuo ka​ži​pr​stom. – Te su knjige na veoma bezbednom mestu – javio se Nef. – Biće tamo sve dok ne sku​pi​mo sred​stva da ih pre​u​zme​mo. – Možda će biti, a možda i neće – primetio sam. – Ko zna kada će na​i​ći neko dru​gi sa sprem​nih dva​de​set soma?

– Malo verovatno. – Nef je kroz naočare čkiljio u napukli hrbat koji je upra​vo le​pio, a onda mi se na​sme​šio bez mno​go hu​mo​ra. – To je zbog mesta na kome u sklonjene – dodao je Rubi. – Ne bi mo​gao da ih na​đeš sve i da te vodi Ukle​ti Ho​lan​đa​nin. – Mora da su u Arizoni – rekao sam. – To je dušu dalo za izgubljena bla​ga. – Prokletstvo, Rubi, ne zezaj se sa ovim – planuo je Nef. – Ovaj čovek je de​tek​tiv, za​bo​ga. Ali Rubi je uži​vao u igri. – Ari​zo​na je ve​li​ka dr​ža​va. – Ali ima suviše mnogo pustinje – dodao sam. – Ne može biti baš mnogo mesta na kojima se može sakriti dvadeset hiljada knjiga, osim ako go​vo​ri​mo… o… gra​du Fi​nik​su. Rubi se za​ki​ko​tao. – Onda Tuson – rekao sam, pažljivo ga gledajući u oči. – Tuson, Fi​niks ili… Flag​staf. – Po​ga​đaj – re​kao je Rubi. – Tu​son. Nef je uz​dah​nuo. – Pomerio si oči kad sam pomenuo Tuson – objasnio sam. – Samo mal​či​ce, ali i to je bilo do​volj​no. – Knjige jesu u Tusonu, u skladištu u kome čame već dvadeset godina. Nema tamo ničeg spektakularnog, samo mnogo dobrog; stvari koje se u Denveru pojavljuju s vremena na vreme, ali nikada dovoljno često. Strašno dobre knjige koje bi se mogle prodavati za sedamdeset posto kataloške cene. Biografije, istorija, malo religije, malo antropologije. Znam za njih otkako su strpane u to skladište, a nikada nisam imao dovoljno novaca da išta preduzmem. Ako ti uspeš da iskopaš te knji​ge, Dže​je, uto​li​ko bo​lje po tebe. – Mislim da ostavim ovaj posao i da uzmem da radim nešto lakše, na pri​mer da ju​rim per​ver​znja​ke po par​ko​vi​ma – mr​mljao je Nef. – Eme, pa prosto nije bitno. Da li možeš da zamisliš da ćemo mi ikada skupiti dvadeset soma? Što ne bi neko iskoristio te knjige, i zar ne bi bilo sjajno da to bude dobar čovek, neko ko nam je obojici drag? Mrzim da gledam dobre knjige kako drežde u mraku. A mislim da bi nam se Džej valjano odužio. Umem da prepoznam poštenog policajca kad ga vi​dim.

Nefu je polako počinjalo da sviće. – Pa, verujem da bismo mogli da odu​sta​ne​mo od pra​va na​la​za​ča – re​kao je – uz od​go​va​ra​ju​ću na​dok​na​du. – Koliko biste želeli? – upitao sam. – Pod pretpostavkom da budem za​in​te​re​so​van i da se knji​ge stvar​no mogu uze​ti. – O, mi​slim da bi hi​lja​du do​la​ra bilo sa​svim po​šte​no. Rubi je sav sinuo. – Imam sjajnu ideju. Ti pođi tamo dole, Džeje, i povedi i mene. Ja ću pregovarati. To je čudan svat, tip kod kojeg su sad knjige, i sa njim se mora pažjlivo. Preuzeću sve te knjige za petnaest soma, najviše šesnaest. Ti mi daj nadoknadu za pravo nalazača od dva soma i pusti me da izaberem pedeset knjiga. Ti ih tako dobijaš za osam​na​est, a ja do​bi​jam pro​du​že​tak ži​vo​ta. – Do sle​de​ćeg me​se​ca – uz​dah​nuo je na to Nef. – A šta ja da radim sa knjigama vrednim dvadeset hiljada dolara? – upi​tao sam, mada sam jako do​bro znao od​go​vor. – Mi​slim da to i ne mo​ram da ti ka​žem – od​vra​tio je Rubi. – Videli smo šta se sprema, gospodine Džejnvej – dodao je Nef. – Pre​po​zna​ju se zna​ci. Upe​ca​ni ste, samo mo​žda još ni​ste sve​sni toga. – Bili smo se i kladili, ako baš hoćeš da znaš – nastavio je Rubi. – Em se kladio da ćeš krenuti ove godine. Ja sam mislio da ćeš čitav život provesti maštajući o tome. Čovek bi stvarno morao da bude lud pa da ostavi posao kao što je tvoj; dobra plata, ugled, zanimljiv posao, deset go​di​na sta​ža. I sad ćeš sve to od​ba​ci​ti zbog ovo​ga? – Rubi se šali, naravno – rekao je Nef. – Ovo je božanstveno zanimanje i on to jako dobro zna. Šta bi radije bio, Rube, knjižar ili po​li​ca​jac? – Radije bih bio smrdljivi đubretar, ako bi mi to osiguralo poštenu ve​če​ru za da​nas. – Svaki dan imate lov na blago – nastavio je Nef. – Nikada ne znate šta će se po​ja​vi​ti na vra​ti​ma kroz pet mi​nu​ta. – Najverovatnije će se pojaviti govno – rekao je Rubi. – Nef ti ne pominje loše strane: magarce koji ti dolaze u radnju svakog bogovetnog dana i oti​ma​ju ti po ko​ma​dić ži​vo​ta. – Da li ti to go​vo​riš o na​šim ce​nje​nim mu​šte​ri​ja​ma? – stro​go će Nef. – Moje cenjeno dupe. Reći ću ti šta je mušterija, prijatelju. To je tip koji ulazi ovamo i tačno zna šta radi. Zna jednako dobro kao i ja koliko koja prokleta knjiga vredi, pa ne moram da traćim vreme objašnjavajući

zašto nešto košta pišljivih sedam dolara. Ako nemaš knjigu koju on želi, otići će dalje za svojim poslom: neće te daviti dva sata pričajući o njoj; kako mu je baš tu knjigu baka čitala kad je imao pet godina; pa opet i opet, dok nisu oboje pobenavili. Sa druge strane, postoje i daveži. Imaš li pojma koliko daveža ulazi u ovu knjižaru svakog bogovetnog dana, Dže​je? – Ovaj čovek pokušava da dobije opkladu, nemojte obraćati pažnju – prav​dao ga je Nef. – Ve​ruj​te mi: on će ovo ra​di​ti do po​sled​njeg daha. Utom su se otvo​ri​la vra​ta; ušao je za​pu​šten čo​vek u džin​su. – Zdra​vo, Pi​te​re – re​kao je Rubi. – Ku​pu​je​te knji​ge? – Da li mač​ka ima guzu? Da li se ikad de​si​lo da ni​sam ku​po​vao? Lovac na knjige je otvorio tašnu. Dobro sam poznavao knjižarski bonton, pa sam se odmakao dok su se vodili pregovori. Obojica su spustili glas do nerazgovetnog mrmljanja. Čuo sam Nefa kako kaže: – Otkuda ti ova knjiga? – Onda je napetost porasla. Rubi je opsovao i odmakao se. Nef je nastavio da pregovara sa lovcem na knjige, koji je bio tih i uporan. – Nije važno odakle je – rekao je. – Nisam je ukrao, ali ne moram da vam kažem odakle mi. – Rubi je prišao mestu gde sam stajao, odmahnuo glavom, prevrnuo očima, okrenuo se i vratio u bitku. To je potrajalo još neko vreme. Na kraju se sve smirilo, ali i dalje sam čuo na​pe​to di​sa​nje. – Dok​to​re Džej? Iza​šao sam iz sen​ke. – Ho​će​te da ku​pi​te knji​gu? – Upra​vo sam ku​pio hrpu knji​ga, Rubi. – Na angro, čoveče. A sad odjednom ovaj ovde Piter nema poverenja u naš ček. – Tre​ba mi keš – tvr​do​gla​vo je re​kao Pi​ter. – Do đavola – ponovo se naljutio Rubi. – Svi ste vi momci isti. Dojadili ste mi, stvarno. Možda će ovaj gospodin kupiti tvoju knjigu za keš. Pogledao sam. Knjiga na tezgi bila je lepo prvo američko izdanje Gol​din​go​vog Go​spo​da​ra muva. Nisam bio siguran koliko da platim za to. Kada sam podigao pogled, primetio sam da se Rubi postavio iza Pitera i da drži podignuta dva prsta,

pokazujući drugom rukom ka plafonu. Izgleda da je to značilo najviše dvesta. U novčaniku sam imao dve novčanice, od sto i deset dolara. Piter je za​do​volj​no pri​mio stot​ku. Kada je otišao, Rubi nije izdržao. – Platio si mu previše. Ne treba da ideš preko četrdeset posto vrednosti kada uzimaš na angro. Osamdeset dolara bi bilo sasvim dosta. Ti i dalje razmišljaš kao mušterija. Moraš da bu​deš opak i že​stok da bi us​peo u knji​žar​skom po​slu. Nefu je ruka drhtala dok je uzimao knjigu. – Sa druge strane – rekao je tiho – ovo je tako lep pri​me​rak. Mi​slim da bih sta​vio cenu od tri​sta. – Dve​sta se​dam​de​set pet, to je sa​vr​še​na cena za nju – re​kao je Rubi. Pogledao sam tu knjigu, pa onih sedam koje sam ranije kupio. – Iz​gle​da da se mno​štvo do​brih knji​ga po​ja​vlju​je pot​pu​no iz​ne​bu​ha. – Tako to ide – potvrdio je Nef. – Neko vreme nagrnu, onda sve presuši. Kad se to desi, ne možeš da nađeš ni prokletu knjigu o At​kin​so​voj di​je​ti. – Kingove je našla Mili Farmer – dodao je Rubi. – Biće od nje dobar lovac na knjige. Rekao sam vam da će nam se isplatiti onih sedam do​la​ra. Gurnuo sam prstom Goldinga. – Ova je vaša. Vaša radnja, vaša knji​ga. Pri​mi​ću ček, ako je pri​hva​ta​te za sto do​la​ra. Rubi je već posegnuo ka čekovnoj knjižici. Nef ga je zaustavio. – Ne mo​že​mo. – Đa​vo​la ne mo​že​mo. Nef je pružio ruku preko tezge i oteo mu čekove. Rubi je pozeleneo i za trenutak sam pomislio da će izbiti svađa. No, to je brzo prošlo i Rubi se na​sme​jao, mada mu je lice i da​lje bilo ru​me​no od besa. – Svi u ovom poslu su ludi, gospodine Džejnvej – rekao je Nef. – To verovatno uključuje i mene. Ali nisam toliko lud da dozvolim ortaku da na​pi​še po​li​caj​cu ne​va​že​ći ček. Samo vi za​dr​ži​te knji​gu. – Pocepaću svoj ček – ponudio sam. – Napisaću vam drugi, manji za sto do​la​ra. Nef je uzdahnuo. – Potreban nam je svaki dolar sa tog čeka, go​spo​di​ne Džejn​vej. – Sad sam se setio nečega – rekao je Rubi. – Skroz sam zaboravio na to u žaru borbe. To je bio Piter, lovac na knjige… hteo si da pričaš sa njim zbog Bobija, sećaš se? Ako požuriš, možda ćeš moći da ga stigneš pre

nego što uhva​ti au​to​bus. Iza​šli smo na​po​lje, ali Pi​te​ra više nije bilo. Iz​gle​da da smo svi ima​li mno​go bri​ga tog dana. – Kada ponovo dođe, reci mu da pozove Henesija – rekao sam. Pažljivo sam spakovao knjige u malu kutiju i ponovo otvorio vrata. – Ja više ne ra​dim na tom slu​ča​ju.

17. Novinari su bili grozni. Radio i televiziju sam mogao da izbegnem, ali no​vin​ski na​slo​vi, kad su se po​ja​vi​li, bili su na sve stra​ne. Bio sam odlučio da budem blag prema sebi. Pročitaću svake novine po jed​nom, ko​li​ko da znam šta se de​ša​va; onda ću za​bo​ra​vi​ti sve to. Denver post je bio kratak i jasan: POLICAJAC OPTUŽEN ZA BRUTALNOST, pisalo je. Ispod toga, nešto sitnijim slovima: VEZAN LI​SI​CA​MA I PRE​TU​ČEN, TVR​DI ČO​VEK IZ DŽE​FER​SO​NA. Roki Mauntin njuz želeo je da me već u zoru streljaju: ZAHTEVA SE OTPUŠTANJE POLICAJCA POSLE BRUTALNOG NAPADA bila je po​sla​sti​ca za nji​ho​ve či​ta​o​ce uz ju​tar​nju kafu. Lep, objek​ti​van pri​stup. Da​kle, sti​gao sam na na​slov​nu stra​ni​cu oba grad​ska li​sta. Novine su, kao i obično, kasnile nekih dvanaest sati za televizijom. Sve što se kasnije desi, znao sam, pomoći će im da zadrže priču na na​slov​noj stra​ni​ci još par dana. Pozvali su me u Internu kontrolu radi davanja izjave u slučaju Džona Randolfa Njutna. Dao sam je dvojici strogih policajca koje sam jedva poznavao, a oni su je zapisali bez komentara i postavili su samo nekoliko do​dat​nih pi​ta​nja. Dan kasnije sve to je zvučalo nekako šašavo i neopravdano. Sigurno sam ličio na nekog od junaka onih filmova odmah posle rata: policajac sa kompleksom Alana Lada. A to je bilo prema mojoj verziji, u kojoj bi trebalo da izgledam dobro. Džekijeva verzija bila je sasvim drugačija. U njoj sam ga mlatio dok su mu ruke bile vezane na leđima. Imao je i ožiljke da to dokaže – oguljene zglobove na šakama, slomljen nos, lice nalik na hamburger. A imao je i svedoka, gđicu Barbaru Krauel, koja je bila sprem​na da pred su​dom po​tvr​di nje​go​vu ver​zi​ju do​ga​đa​ja. Nema sum​nje da će sve to i sti​ći do suda. Čak i dok sam da​vao iz​ja​vu u Internoj kontroli, Džeki i njegov advokat, žestok momak iz Njujorka po ime​nu Rudi Le​vin, bili su u toj is​toj zgra​di i di​za​li frku. Bun Stid, glavni detektiv, nije bio srećan. Bun je bio žestok žaca koji je znao kako sistem funkcioniše. Rekao mi je šta da očekujem, mada sam sve to već znao i sam. Džeki će podneti tužbu. Tužiće nas sve, ali zapravo želi mene. Slomiće me ako bude mogao. Policija će učiniti sve što može

za mene, ali postupao sam mimo zakona a to znači da naša pravna pomoć ne može baš mnogo. Može se desiti da ću morati sam da plaćam odbranu. Prokleti advokati i osiguravajuća društva, rekao je Stid. Moglo bi se desiti da troškovi začas dostignu dvadeset hiljada dolara. Sistem je zapravo bio na Njutnovoj strani: uvek je na strani premlaćenog tipa. Njutn će me vući pred svaki mogući sud; odugovlačiće i otezati, samo da bih ja mo​rao da pla​ćam advo​ka​te i da mi time otme i po​sled​nju paru. Krajem dana ponovo su me pozvali kod Stida. Bio sam suspendovan, sa pla​tom, dok se ne za​vr​ši is​tra​ga Unu​tra​šnje kon​tro​le. To veče sam otišao kod Rubija i potrošio još jednu hiljadarku na knji​ge. Ku​po​vao sam na​ve​li​ko, i ku​po​vao sam pa​met​no. *** Do trenutka kad su se pojavili naslovi za drugi dan, već sam bio oguglao: POLICAJAC SUSPENDOVAN, pisale su i jedne i druge novine. Imali su i Džekijevu sliku, na kojoj je izgledao kao preživeli iz Nagasakija. Imali su i mene, prilepljenog tik do njega; izgledao sam kao vrlo opak tip. Sećao sam se te slike: moja poza ubice. Kad pogledaš ta dva snimka, nikad ne bi po​go​dio ko je tu za​i​sta zli​ko​vac, po​mi​slio sam. Ni prijatelji me nisu mnogo utešili. Pričao sam sa Henesijem i to je bilo u redu; Nil se nikad ne menja. Pomalo mi liči na psa bernardinca, koji je uvek tu sa burencetom šnapsa u pravom trenutku. Drugi u stanici nisu bili tako sjajni. Neko je odao mračne detalje mojeg dugog sukoba sa Džekijem, a novine su to jedva dočekale i podigle tiraž. Izgledalo je da sam imao lični sukob sa tipom, a bez ijednog čvrstog dokaza. Sve prilike u kojima sam privodio Džekija na ispitivanje bile su preispitane i secirane. Nije de​lo​va​lo do​bro. A tu je bila i Kerol. Pričali smo nekoliko puta, ali bez nekog velikog rezultata. Želela je da dođe kod mene, ali to se nekako nije desilo. Osećao sam zahlađenje, distancu između nas. Verovao sam da znam kako će se to za​vr​ši​ti.

18. Sre​di​nom tre​ćeg dana za​zvo​nio je te​le​fon. – Dok​tor Džejn​vej, pret​po​sta​vljam. – Pro​va​lio si me. – Ovde Rubi. Da​nas su te no​vi​ne baš uze​le na zub. – Tre​ba da vi​diš kako iz​gle​da onaj dru​gi. – I video sam, prijatelju. Nos mu izgleda kao da su mu greškom prikačili moju nogu. Ali slušaj, ne zovem iz kurtoazije. Imam za tebe tri pi​ta​nja. Jesi li spre​man? – Na​va​li. – Prvo. Da li že​liš da za​ra​diš par sto​ja na onom Gol​din​gu? Desilo se da je dotična knjiga upravo bila na stolu. Pogledao sam je i za​mi​slio se. Ne, do đa​vo​la. Ni​ka​da više neću naći tako lep pri​me​rak. Rubi kao da je osetio šta mislim. – Ako nameravaš da trguješ knji​ga​ma, Dže​je, ne smeš da se za​lju​blju​ješ u pro​kle​ti​nje. – Jasno – odgovorio sam i tog trenutka je počelo moje uvođenje u po​sao. – Drugo – nastavio je Rubi. – Hoću li i ja zaraditi nešto malo na ovo​me? – To mi se čini po​šte​no. – Za sada si davao ispravne odgovore. Sad sledi veliko pitanje. Jesi li spre​man? – Mo​žda i je​sam. – Mislio sam da ćeš biti, kad sam video novine. Posle toga je mnogo šta po​če​lo da se raz​ja​šnja​va. – Šta to imaš na umu? – Reći ću ti kad se vi​di​mo. Dođi u rad​nju za je​dan sat i po​ne​si knji​gu. Mušterija je bio čovek od oko pedeset godina koji je tražio Goldinga već godinu dana. – Izbirljivijeg čoveka nikad nisam video – rekao je Rubi. – Platiće koliko god tražim, ali mora da bude savršena, najbolji primerak na svetu. – Već je video i odbio pet ili šest primeraka, po Rubijevim rečima, a već mu je nasladio ovaj. Rubi ga je upozorio da će cena biti če​ti​ri sto​ti​ne do​la​ra. Tip je platio ne trepnuvši. Ispisao je ček na „Sils i Nef“ i otišao sav

sre​ćan. Bio sam sav ushićen, neobjašnjivo pun samopouzdanja. Tog trenutka su sve knji​ge koje sam po​se​do​vao bile na pro​da​ju. – Gospodine Džejnvej, izgleda da ste vi ipak trgovac knjigama – primetio je Emeri Nef. – Samo vam je potrebno mesto gde ćete okačiti fir​mu i pe​tlja da to uči​ni​te. – Što nas vraća na moje pitanje broj tri – nastavio je Rubi. – Lokal na onom tamo ćošku prazan je već šest meseci. Nekada je tu bio grčki restoran i svi još uvek tako misle o njemu. Ali, čoveče, ala bi to bila sjajna knjižara. Mnogo prostora, mnogo atmosfere… ma, ja bih ga iznajmio da imam novaca i da nisam vezan za ovo mesto ugovorom na mi​li​on go​di​na. Iza​šao sam na uli​cu i po​gle​dao taj lo​kal. Bilo je to jedno od onih starinskih mesta sa mnoštvom niša i bočnih prostorija, sa visokim plafonima. Pretpostavio sam da je kuća podignuta oko 1910. godine; bila je stambena zgrada, nekada davno, pre nego što je istočni Kolfaks ogrubeo i postao avenija poroka. Kada su stigli poroci, ovo mesto je pretvoreno u lokal; veranda je zazidana, dodati su izlozi i rešetke preko bočnih prozora. Poslednji stanari nisu se proslavili: bilo je masti na zidovima i prljavštine na podovima. Tavanica se ljuštila a tepih, tamo gde ga je bilo, služio je kao gnezdo za sve glodare i bubeštine istočnog Denvera. Ali ništa od toga nije moralo biti važno, za nekoga ko ume da gle​da mimo pr​ljav​šti​ne i pro​pa​da​nja. Prepisao sam broj telefona sa plakata u izlogu. Potom sam se vratio do Rubija i pozvao vlasnika. Tražio je osam hiljada mesečno, sa ugovorom na najmanje dve godine; on će održavati spoljašnjost zgrade, a ja ću se starati o svemu iznutra. Lokal je imao dvesta trideset kvadrata, što je uključivalo i dva odeljka u podrumu. Rekao sam da sam zainteresovan, pa smo se dogovorili da se sastanemo popodne i na​sta​vi​mo raz​go​vor. – Ako to uči​nim, biću ti kon​ku​ren​ci​ja – re​kao sam Ru​bi​ju. – To me ni​kad nije pla​ši​lo. – Ako to učinite, ova ulica će za godinu dana biti čuvena u čitavoj ze​mlji – do​dao je Nef. – Bolje ti je da poveruješ u to, Džeje. Stvarno – rekao je Rubi. – Imaj vere. Do​bri mom​ci uvek po​be​đu​ju.

– Su​vi​še dugo sam bio po​li​ca​jac da bih ve​ro​vao u to, Rubi. – Onda ve​ruj u ovo – od​go​vo​rio je, dr​že​ći ček is​pred mene. – Ček glasi na nas – rekao je Nef. – Ako nam prepustite pedeset do​la​ra za po​sre​do​va​nje, is​pi​sa​ću vam ček na tri​sta pe​de​set pa smo do​bri. – Stvari dolaze na svoje mesto – rekao sam vedro. – Opet možete da is​pi​su​je​te če​ko​ve. – Ipak, unovči ga što pre, Džeje – posavetovao me je Rubi. – Imamo još malo ostataka od onog tvog čeka pre neki dan. Sad idem u banku da po​lo​žim i ovaj. Ali ti ga ipak što pre unov​či.

19. Sastao sam se sa vlasnikom i potpisao ugovor o zakupu. Onda sam dao ot​kaz u sta​ni​ci. Telefonirao sam Stidu da mu to kažem. Pričali smo desetak minuta. Ve​ći​na ono​ga što mi je re​kao može se sa​bi​ti u par krat​kih re​če​ni​ca. Bio si prokleto dobar policajac, Džejnvej. Nemoj to odbaciti zbog jed​ne glu​pe gre​ške. Bo​lje se bori pro​tiv tih ko​pi​la​di. Nisam imao volje da nastavim borbu. Otišao sam kući i sastavio to na​pi​sme​no. Vest se pronela kroz stanicu kao požar. Moj telefon je počeo da zvoni i nije pre​sta​jao na​red​na tri dana.

20. Hteo sam da je sredim svojim rukama. Hteo sam da je osetim kako raste oko mene. Nije mi se nimalo žurilo: još nisam ni taknuo ušteđevinu, a ono što sam dobio na ime otpremnine, zaostalih godišnjih odmora i is​pla​te iz pen​zi​o​nog fon​da koji sam na​pu​stio, bilo je više nego do​volj​no za tekuće troškove. Kupio sam daske, farbu i tapison. U susednom bloku nalazila se banka, idealna za račun sa koga ću plaćati knjige. Lovci na knjige, koji mrze čekove, tako će moći da ih unovče na licu mesta. Znao sam da mi treba dobar naziv a nisam hteo da izaberem šablon (Klif Džejnvej, knjige). Želeo sam nešto upadljivo i književno, a ne slatko. Odlučio sam se za „Dvaput ispričane knjige“; angažovao sam firmopisca da to sre​di. Znao sam da će mi trebati najmanje mesec dana za sve pripreme. Prvo veče sam proveo uklanjajući stare podne obloge, što je bio grozan posao. Rubi je navratio i uzeo da mi pomaže, nepozvan. Bio je stolar nekada, u davna vremena, pre knjiga, pre nego što su ga cuga i droga odvukli na stranputice. Više nije bio brz, ali je bio spretan. Polako smo prošli kroz lokal, a on mi je pokazivao i predlagao šta da radim; obećao je da će svraćati povremeno, sa svojim alatom, da pomogne. Platio sam mu dnevnicu za to veče. Rekao je da mi ne pomaže zbog novca, ali bio je švorc pa je prihvatio. Dolazio je dva ili tri puta te prve nedelje. Postepeno se iskristalisala rutina. Naručio bih picu pa bismo radili do deset. Pričali smo i smejali se; osećao sam da se među nama razvija pravo drugarstvo. bal​kan do​wn​lo​ad org - for​ster Tokom druge nedelje pozvao me je urednik Denver posta. Želeo je da objavi priču o policajcu koji je postao knjižar. Nisam bio oduševljen, pošto su se novine još uvek uveliko bavile mojim otkazom zbog skandala, kako su ga nazvali, ali znao sam da mi je potrebna svaka moguća pomoć. Članak je objavljen u nedeljnom dodatku. Naslov je glasio: TRAMPIO JE ZNAČKU ZA KNJIŽARU. Na slici sam izgledao maltene kao ljudsko biće. – Vidi ti to – rekao sam praznoj knjižari. – Ipak nisam baš toliko zao. Članak je takođe bio u redu. Bilo je nekoliko omalovažavajućih izjava od neimenovanih izvora unutar policije: ukratko su pomenuli dvojicu tipova koje sam ubio tokom karijere, a bilo

je i par redova o Džekiju Njutnu. Sve zajedno, ništa naročito. Ali, imali su i Rubijevu izjavu. Rubi Sils, iskusni denverski trgovac antikvarnim knjigama, čija radnja se nalazi na pola bloka od Džejnvejeve, rekao je, citiram, Džejnvej je najbolji knjižar kojeg sam ikada video izvan zanata; znam da je godinama razmišljao o ovom potezu i siguran sam da će biti veoma uspešan. On ima oko za knjige i to će mu pomoći da dospe na vrh svoje nove profesije. Kraj citata. – Zaboga, jesi li stvarno tako rekao? – upitao sam u neverici. On me je onako učeno pogledao i glasno prdnuo. – Mislim da sam zapravo rekao nešto u stilu, nije on loš za matorog po​zor​ni​ka. Za​bo​ga, od ove in​dij​ske hra​ne uvek do​bi​jem ga​so​ve. Cele te nedelje uopšte nisam video Emerija Nefa. – Nef ne voli da se znoji – nasmejao se Rubi. Rekao mi je da su on i Nef postali ortaci pre nekoliko godina, posle cele decenije površnog poznanstva. – Čoveče, mislili smo da ćemo uneti revoluciju u knjižarstvo – rekao je. – Nef zna sve što se može znati o drevnim knjigama. Poznaje englesku poeziju iz sedamnaestog veka bolje nego što ja poznajem burdelje po Sent Luisu. Nef je i stručnjak za magiju i trbuhozborstvo. Nekada je nastupao sa time, ali davno je prestao. Suviše muke, premalo novaca. Njegova kolekcija knjiga o magiji bila je jedna od najboljih u ovom delu zemlje, ali je – kao i sve ostalo – prodao nekoliko najboljih primeraka, a ostalo je polako otišlo za tim. Ja se, recimo, razumem u ilustrovane knjige, američku literaturu, i neobične stvari. Volim knjige o štrajkovima, pobunama, radikalnoj politici. Imam dobar osećaj šta može da se dobije od neke dobre knjige, čak i ako nikad niko nije čuo za nju. Obojica smo dobro potkovani i u ostalim oblastima. Pusti nas da njuškamo po radnji koju neko vreme nisu obilazili stručnjaci i naći ćemo mnoštvo stvari. Mi smo užasno dobri knjižari, Džeje; nas dvojica zajedno znamo sve što treba znati. Problem je… pa, znaš ti dobro u čemu je problem. I sam si to rekao. Imamo suviše mnogo loših navika, naročito ovako zajedno. Vidimo knjigu koju prosto moramo da imamo i platimo je previše. Onda moramo da je prodamo na angro, za manje nego što smo je platili, samo da bismo isplatili najam. Ne može stalno tako, ali mi, izgleda, ne umemo da se zaustavimo. Knjige su kao droga, a ja i Nef izgleda preuzimamo je​dan od dru​gog baš te naj​go​re na​vi​ke. Pod​sti​če​mo je​dan dru​gog u tome. – Pa što se onda ne raz​dvo​ji​te?

Slegnuo je ramenima. – Kao prvo, stvarno se dobro slažemo. I dalje imam osećanje da bismo mogli da budemo najbolji par još od Betmena i Robina, kad bismo samo mogli da se sredimo. Ako se razdvojimo, možda ćemo čak morati da proglasimo bankrot i krenemo od nule. Suviše sam star za tako nešto. Zato nastavljamo zajedno, dan za danom, pokušavajući da ne izgubimo suviše robe, stalno u očekivanju velikog do​bit​ka. – Ve​li​ki do​bi​ci ne do​la​ze sva​kog dana, Rubi. – Ma nemoj. Ali ipak se dešavaju, zar ne? Dešavaju se kada ih najmanje očekuješ. Svejedno, počinjem da verujem u ono što Nef stalno go​vo​ri, da se ve​li​ki do​bi​tak uvek de​ša​va ono​me ko ne tra​ga za njim. Sti​gli smo do kra​ja još jed​ne ve​če​ri. Pa​ko​vao sam alat i pra​vio red. – A tu je i problem starenja – nastavio je Rubi. – Neću moći večito ovako, ne mogu da teglim knjige čitavog života. Iskreno, nije me briga za mnoštvo knjiga vrednih deset dolara. Želim da se bavim skupom robom, kao Rita Makinli. Ali skoro svi koje znam da se time bave imali su novac i na samom početku. Mi ostali moramo da se kilavimo i gledamo kako sta​ri​mo. – To si​gur​no do​pri​no​si pro​me​ni per​spek​ti​ve. – Jakako. Svako stari na svoj način. Ja usporavam. Nef postaje pustinjak. Pre nekih godinu dana umro mu je ujak i ostavio mu nekakav ofucani ranč u Longmontu. Sada odlazi tamo svakog vikenda, i znaš šta? Uopšte neće da mi kaže koji mu je tamo broj telefona. Izigrava Gretu Garbo, hoće da bude sam. Kaže da, ako radnja izgori, ionako ne želi da čuje za to, a za manje događaje ne treba da ga gnjavim. Ali reći ću ti tajnu, Džeje, ako obećaš da nikome nećeš reći da si je čuo od mene. Mislim da se udvara onoj maloj Mili Farmer. Prošle nedelje se izlanula nešto o ranču, pa znam da je bila tamo. Ona misli da je Nef najpametniji krelac kojeg je ikada srela. Što je teško shvatiti, s obzirom na činjenicu da je upo​zna​la i mene. Ostale su još dobre dve nedelje do otvaranja, ali knjige su se već gomilale. Lovci na knjige su dolazili u svako doba, kuckali na staklo i nudili svoju robu. Ljudi su bili radoznali i to mi je odgovaralo. Susedi su zavirivali, a poneko bi mi prijateljski mahnuo pre nego što bi pošao dalje. ba lkan do wn load or g - for ster

Znao sam da treba da imam dobru robu za otvaranje, ali to nije moglo ni izbliza da napuni čitavu radnju. Morao sam da se odlučim za one knjige u Arizoni. Rubi je odmahnuo rukom. – Reći ću ti nešto, Džeje, i to sasvim iskreno jer ti i ja, izgleda, postajemo prijatelji. Neće ti trebati te knjige. Rado bih dao levi bubreg za onu nadoknadu nalazaču, ali da sam na tvom mestu izgradio bih ovu knjižaru od nule. Tako ćeš najbolje naučiti, tako ćeš uspeti da ne napuniš police koječim. Veruj mi. Bićeš do guše u knjigama i pre nego što se osvestiš. Čim ljudi saznaju da plaćaš pra​vom lo​vom, ne​ćeš zna​ti kad pre su ti do​ne​li to​li​ku go​mi​lu sve​ga. To veče smo tek počeli posao kada se pojavila devojka. Još je bilo leto i ostavili smo otvorena vrata da nam uđe večernji povetarac. Podigao sam pogled, a ona je stajala na ulazu. U onoj zelenoj haljinici izgledala je kao da joj je jedva sedamnaest godina. Imala je dugu kosu boje bakra, a kada je pro​go​vo​ri​la sme​sta smo po​go​di​li da je iz Škot​ske. – Je li ovo knji​ža​ra? Ona nova, o ko​joj je pi​sa​lo u no​vi​na​ma? – Našla si nas – potvrdio sam. – Mada, malo si poranila. Još nisam napunio police Šekspirom i Gutenbergom, a otvaranje je tek za nedelju ili mo​žda dve. Mogu li da ti po​mog​nem? – Tražim posao. Iskrena sam i vredna, prijatna za društvo i volim knji​ge. – Do​bi​la si po​sao – ja​vio se Rubi sa dru​gog kra​ja sobe. – Ne obraćaj pažnju na to matoro gunđalo – pohitao sam da kažem. – Ja sam ovde šef. – Znam, zbog slike. Mada, po tome koliko je odlučan, pomislila sam da je on mo​žda siva emi​nen​ci​ja, moć iza pre​sto​la. – Zaposli to dete, Džeje – ponovio je Rubi. – Povrh svega očitog, još je i pa​met​na. – Je​sam pa​met​na. Um mi je oštar kao ži​let. Pi​taj​te me ne​što. – Kako se zo​veš? – To je su​vi​še lako. Pi​taj​te me ne​što o knji​ga​ma. – Koja je začkoljica u Sunce se ponovo rađa? – upitao je Rubi. – To sva​ki knji​žar zna. – Zač​ko​lji​ca…? Na​sme​ja​li smo se. – Ne možete očekivati da znam nešto što nikad nisam naučila. Ali recite mi samo jednom i neću zaboraviti. O, zaboravila sam da naglasim

još ne​što. Uop​šte ni​sam sku​pa. – Zaposli to devojče, Džeje, pre nego što se razglasi po kraju – po​no​vio je Rubi. – Ne pritiskajte ga, vidim da ozbiljno razmišlja. Bolje budite korisni pa mi re​ci​te koja je… zač​ko​lji​ca. – Tri slova P u reči stop​ped, na strani 181 – rekao je Rubi. – To ti je zač​ko​lji​ca. – Drugim rečima, prvo izdanje ima grešku a kasnija nemaju. Sad, kad to znam, po​sta​jem ce​nje​ni rad​nik. – Ko​li​ko ti je go​di​na? – upi​tao sam. – Ka​kve to veze ima? – Ne bih vo​leo da is​pad​ne kako šti​tim od​be​glu ma​lo​let​ni​cu. – Po​bo​gu! Meni je dva​de​set šest. – Malo su​tra. – Dvadeset šest, stvarno. Šta me gledate, zar ne verujete? To je još jedna od mojih vrlina, ja nikad ne lažem. Umem da procenjujem, uvek ću vam dati čvrsto mišljenje o nečemu, i bolesno sam tačna. Šta biste više mo​gli oče​ki​va​ti od ne​ko​ga kao što sam ja? Neko vre​me smo se ćut​ke gle​da​li. – Imam sja​jan ose​ćaj za hu​mor – do​da​la je. – Iz​gle​daš kao da ti je pet​na​est. – Imam dva​de​set šest. Kad su​tra do​đem, do​ka​za​ću vam. – Su​tra ne​će​mo biti otvo​re​ni. Otva​ra​nje će biti tek za par ne​de​lja. – Znam to. Doći ću da vam po​mog​ne da far​ba​te i sre​đu​je​te. – Slušaj, curo, još nisam ni otvorio vrata. Ne znam da li mogu sebi da pri​u​štim pro​dav​ca. Rubi se na​ka​šljao. – Mogu li da te pre​ki​nem, Dže​je? – Još ni​sam ot​krio kako da te spre​čim u tome. – Mudar savet zlata vredi. Ti ne želiš da podbiješ tabane stojeći za tezgom. Ne želiš da budeš knjižar u radnji. Ti želiš da budeš slobodan za po​tra​gu. – Baš tako – brzo je re​kla de​voj​ka. – Tre​ba da bu​deš na​po​lju. Među lju​di​ma. Da obi​la​ziš me​sta. – Obi​la​že​nje je ve​o​ma va​žno – po​tvr​đi​va​la je de​voj​ka. Pogledali smo se u oči. Imala je smeđe oči, veoma ljupke, nekako ne​vi​ne.

– Ako je tebi dva​de​set šest, ja sam Bam​bi​je​va mama – re​kao sam. – Dobro, imam devetnaest. Sve drugo što sam vam rekla potpuno je tačno, osim što ponekad prećutim istinu, ako je baš neophodno. Gladna sam i umorna i očajnički mi je potreban posao. Ako sutra dođem i bu​dem vred​na, ho​će​te li me pu​sti​ti da ne​što ra​dim? Bez pla​ća​nja, samo za jelo tokom dana. Čuda činim sa četkicom i farbom. Mogu da vam ušte​dim masu para za bo​je​nje po​li​ca. Zaustio sam da nešto kažem. – Nemojte još, molim vas! – povikala je. – Molim vas, molim vas, nemoje reći ništa pre nego što makar vidite šta sve umem! Samo mi smislite neki posao za sutra; kroz nedelju dana pitaćete se kako ste uopšte mogli bez mene. Obećavam vam… stvarno… ča​sna reč. S tim re​či​ma je iza​šla i po​hi​ta​la niz uli​cu. – Gle, gle – re​kao sam. – Šta mi​sliš o ovo​me? – Već sam ti rekao šta mislim – odvratio je Rubi. – Ona je pravi slatkiš, očito tek stigla brodom iz Glazgova. To je baš ono što je potrebno ovom me​stu, bu​du​ći po​nos i dika. Vratili smo se poslu. Posle nekog vremena Rubi se ponovo javio. – Sećaš se šta ti je Nef rekao o poslu sa knjigama, Džeje? Med privlači muve. Pot​pu​na i ne​po​re​ci​va isti​na, i to na više ni​voa. – Nije nam čak rekla ni kako se zove – setio sam se. – Kladim se u pet do​la​ra da se neće više vra​ti​ti. *** Bilo je u njoj nečeg nepopustljivog, nečeg što ne pristaje na odustajanje, nečeg što mi se dopalo. Kad sam stigao pred radnju sutra ujutro, sedela je na ivičnjaku i čekala me; nosila je staru platnenu haljinu koja je videla i bo​lje dane. – Kasnite – rekla je strogo. – Ja sam ovde od osam. Evo, donela sam bilj​ku za pred​nji izlog. Pru​ži​la mi je kon​zer​vu iz koje je vi​rio neki si​tan ko​rov. – To je simbol – nastavila je. – U početku je mala i beznačajna, skoro ne​po​sto​je​ća, kao vaša fir​ma. Obo​je će ja​ča​ti za​jed​no. – Zna​či, ako to čudo uve​ne bo​lje mi je da za​ka​tan​čim vra​ta. – Neće uve​nu​ti, go​spo​di​ne Džejn​vej. Neću to do​zvo​li​ti. Otključao sam vrata pa smo ušli. Zraci jutarnjeg sunca prodirali su

kroz staklo, pa je sve izgledalo nekako zamagljeno i novo. Lokal je mi​ri​sao na sve​žu pi​lje​vi​nu, mi​ris koji obo​ža​vam. – Ho​ćeš li mi sad reći kako se zo​veš ili je to ne​ka​kva mrač​na taj​na? – Elspet Prajd. – Njena šaka je nestala u mojoj. – Prijatelji koje sam nekada imala zvali su me Pinki, zbog kose. Vi me možete zvati gospođica Prajd. Na​sme​jao sam se. – Baš dr​žim do stro​go po​slov​nog od​no​sa – do​da​la je. – A vi? – Ap​so​lut​no. – Onda, na po​sao. Počela je u jednoj od bočnih prostorija, lakirala je police dok sam ih ja postavljao u prednjoj sobi. Posle nekog vremena miris laka se pomešao sa mirisom piljevine i stvorio nešto sasvim novo, prijatno ali prilično jako. Otvorio sam prednja vrata radi vetrenja. Zvuk moje testere pronosio se čitavom ulicom: ljudi su zastajali i zavirivali, a poneko je imao i pitanja. Nikada nisam bio sklon dokonom ćaskanju, ali to su sve bile potencijalne mušterije a ja sam sada bio biznismen. Nisam obavio onoliko posla koliko sam planirao, ali gospođica Prajd je neumorno radila čitavo jutro i nije napravila ni pauzu. U podne sam otišao kod nje da je pi​tam želi li da ruča. La​ki​ra​la je dve tre​ći​ne po​li​ca i to sjaj​no. Otišao sam u najbliži restoran brze hrane i doneo sendviče. Jeli smo zajedno u prednjoj sobi. Bila je veoma gladna, pa ručak nije trajao dugo i nije govorila skoro ništa. Lična pitanja su otišla u treći plan. Mislila je samo na posao: ono što je završila i ono što tek treba uraditi. Bila je neumorna. Kada bi i progovorila, to se uvek ticalo predloga o slaganju boja i onome što je još potrebno učiniti. – Hoćete li osim knjiga držati i slike? – upitala je. Kada sam rekao da ne verujem da bih mogao da naučim dva teška zanata istovremeno, nastavila je: – Onda će vam trebati neka slika na onom zidu, samo za ukras. – Videlo se da je lično zainteresovana, i već tokom popodneva zaključio sam da je istina ono što mi je obe​ća​la: po​čeo sam da se pi​tam kako sam do​sad iz​dr​žao bez nje. U tri sata sam podigao pogled i na vratima ugledao Pitera. – Imam kutiju sportskih knjiga, gospodine Džej – rekao je. Izgleda da su svi počeli da se ugledaju na Rubija i zovu me tako. Pregledao sam ponuđene knjige i uzeo možda polovinu. Kupovao sam bez premišljanja i plaćao kešom. Znao sam šta želim i nisam hteo da se premišljam o ostalom.

Neću kupovati oštećene knjige: dakle, bez fleka od vlage, bez podvlačenja. Postavio sam merilo kojeg se držim i dalje: ako je makar jedna stranica knjige ispodvlačena, to je isto kao da je ispodvlačena cela knjiga; ako je kožni povez na jednom tomu kompleta oštećen, čitav komplet je bezvredan. Primao sam samo savršene primerke veoma dobrih knjiga. Birao sam knjige koje imaju stalnu vrednost, a ne pomodno smeće koje sutra nikom neće trebati. Platio sam Piteru iz džepa i podsetio ga da Henesi želi da ga vidi u vezi sa smrću Bobija Vestfala. – Ne znam ja ništa o tome – rekao je Piter i pošao svojim pu​tem. Kad sam se vratio testerisanju, pred sobom sam ugledao gospođicu Prajd. – Ne zabušavam, samo da znate. Htela sam da vidim kako kupujete robu. Jednog dana ću i ja kupovati za vas, pa neka mi ovo bude prva lekcija. Zašto ste kupili ove knjige, a ne neke druge? Zašto ste odbili knji​gu Džejn Fon​de? Mi​sli​la sam da je to best​se​ler. Seo sam na pod kraj nje i pregledao kupljene knjige jednu po jednu. Neke stvari sam naučio od Rubija. Sve knjige o bejzbolu su sjajne, Džeje. Knjige o američkom fudbalu su traćenje papira. Iz nekog razloga, ljubitelji bejzbola čitaju a ljubitelji američkog fudbala piju pivo i biju se. Košarka je bezveze, a hokej ume da bude spor. Ali uvek kupuj knjige o golfu, svaka knjiga o golfu može da se proda. Kupuj sve što nađeš o ko​nji​ma i o auto tr​ka​ma. Ku​puj bi​li​jar i šah, što sta​ri​je knji​ge to bo​lje, ali nikada ne kupuj knjige o kuglanju. Iz ličnog iskustva dodao sam i ovo: dobra biografija Džekija Robinsona vredi koliko deset knjiga o Džou Namatu. Robinsonova priča sadrži konflikt i dramu i rasne napetosti, a ne samo bej​zbol. Biće za​ni​mlji​va i kroz sto go​di​na. A što se tiče knjige Džejn Fonde o vežbanju, fuj! Postoje dve vrste ljubitelja knjiga: kupci bestselera i ostali. Ponekad se preklope, ali bestseleri, kao što je Džejn Fonda i doktor Atkins, obično žive i umru na listi bestselera. Svako ko poželi njihovu knjigu kupiće je dok je još sveža; šest me​se​ci ka​sni​je ne bi je uze​li ni da im po​klo​ni​te. Radili smo sve do večeri. Video sam da se umorila, ali ja sam bio u punom zamahu. Povremeno bi izašla da se protegne, a onda bi se vratila da odradi još jedan sat. Pitala je da li će gospodin Sils doći i večeras. Rekao sam da ne znam: gospodin Sils dolazi i odlazi prema svojoj slobodnoj volji. Desilo se da to veče nije došao. U osam sam gospođici

Prajd rekao da ide kući; ja ću ostati da još malo sređujem. Rekla je da će ostati da sređuje sa mnom. Pojeli smo kasnu večeru, naručenu telefonom, pa smo radili do jedanaest. Ja sam mogao još koji sat, ali nije zabavno raditi sa zombijem. Junački se trudila, ali više nije bilo života u njoj. – Haj​de – re​kao sam. – Od​ve​šću vas kući. – Ne mo​ra​te. – Znam da ne moram, ali sad je ponoć a vi ste radili ceo dan a ovo je istoč​ni Kol​faks. Po​ku​pi​te stva​ri i ide​mo. – Znate, gospodine Džejnvej, dovodite me u neprijatan položaj. Ja ne​mam kuću. Ne​ma​te kuda da me od​ve​ze​te. – Pa gde ste od​se​li? – Tre​nut​no sam, ovaj, iz​me​đu dva… sme​šta​ja. – Šta ti to zna​či, spa​vaš u par​ku? – Još nisam odlučila za večeras. – Otišla je pozadi i iznela onaj mali kofer sa kojim je došla. – Činjenica je da sam stigla u Denver jedan sat pre nego što sam se pojavila na vašem pragu. Imala sam pet dolara, a polovinu sam potrošila u praonici. Tamo sam i saznala za vas – našla sam na se​di​štu no​vi​ne od ne​de​lje. Sud​bi​na, go​spo​di​ne Džejn​vej. – E pa, gospođice Prajd, noćas ćete spavati u pravom krevetu – po​seg​nuo sam za nov​ča​ni​kom. – Ne​moj​te, neću da pri​mim no​vac. Re​kla sam da ću…. – Da izvi​ne​te na iz​ra​zu, go​spo​đi​ce Prajd, ne​moj​te da se​re​te. – Tre​ba mi za​po​sle​nje, go​spo​di​ne, a ne dnev​na na​dni​ca. – Da ja imam samo dva dolara u džepu, dnevna nadnica bi mi se jako dopala. Osim toga, za mene niko ne radi besplatno, ni sad ni uopšte. Dakle, uzmite novac – gurnuo sam joj u ruku šezdeset dolara – i idemo da vam na​đe​mo mo​tel. – Pri​mi​ću ga, ali samo ako se slo​ži​mo da je to avans od pla​te. – Ne gnjavite, gospođice Prajd. Danas ste stvarno dobro radili; ne pokušavajte da me naterate da se predomislim. Hajde, zaključavamo i ide​mo odav​de. *** Bio je to dobar dan. Počeli smo kao stranci, a uspeli smo da napravimo prve nesigurne korake ka prijateljstvu. Sedeli smo na podu i jeli zajedno,

delili hleb i so što se kaže, što je prilično intiman čin. Pričali smo o knjigama, cenama i nadi. Ono što nismo znali jedno o drugom ispunilo bi podebelu knjigu; ono što jesmo znali stalo bi na letak. Doduše, to što sam znao dopadalo mi se. I ona mi se dopala. Donela je sa sobom nešto što nikad ranije nisam osetio, neočekivano očinsko osećanje. Iznenada sam se ose​ćao od​go​vor​nim za nje​nu do​bro​bit. Našli smo motel nedaleko od knjižare: tako će moći lako da dolazi peške. Dao sam joj ključ od radnje kako ne bi morala da dreždi na ploč​ni​ku, a na re​cep​ci​ji sam joj pla​tio ne​de​lju dana bo​rav​ka. Sledeći dan je prošao isto kao i prvi: radili smo, jeli smo, malo smo pričali. Dolazili su lovci na knjige da ponude svoju robu, a gospođica Prajd je stajala i gledala preko mog ramena. Uveče nam se pridružio Rubi pa smo radili do deset. Platio sam oboma a gospođica Prajd se nije bu​ni​la. Rubi se ni​kad nije bu​nio kad bi no​vac bio na vi​di​ku. Nas troje smo se dobro slagali. Radnja je polako dobijala pravi izgled. – Izgleda knjiški, Džeje – primetio je Rubi. Delovala je čvrsto i solidno; bio je to sjajan osećaj. Pričali smo i smejali se, naročito za večerom, i bilo mi je dra​go kad sam im pla​ćao dnev​ni​cu; dra​go što ih imam uz sebe. Gospođica Prajd je bila iz Edinburga. Kad bi se sasvim opustila, govorila je nekim škotskim dijalektom koji sam jedva razumeo; bilo mi je veoma milo što je znala i redovni engleski. Njena priča – ili barem ono što je odlučila da nam kaže – ličila je na priče o imigrantima sa kraja 19. veka. Bila je siroče, siromašna i bez ikakve perspektive u svojoj zemlji. Oduvek je sanjala o Americi. Došla je ovamo sa radnom vizom na godinu dana, a nadala se da će moći da je produži. Bila je tu šest meseci, uglavnom u Njujorku, a poslednje tri nedelje je putovala. Njujork ju je razočarao: njen domaćin je iznenada umro, ostavivši je da se snalazi sama. Denver joj se mnogo više dopao. Osećala se dobro u Denveru. Denver je bio mesto u kome bi mogla da počne njena verzija američkog sna. Rubi se ogrnuo zaštitnim najlonom kao plaštom i visoko podigao četku za farbu. – Pošaljite nam svoje umorne, svoje siromahe, svoje lov​ce na knji​ge – iz​de​kla​mo​vao je, tako da smo se svi sme​ja​li. Završili smo deset dana kasnije, uveče. Sve je bilo kao novo: izgledalo je stvarno sjajno. Gospođica Prajd je prošla kroz sve prostorije sa usisivačem, a Rubi je po poslednji put pakovao svoj alat. Ja sam samo

išao iz sobe u sobu i nisam mogao da se setim kada sam poslednji put ose​ćao to​li​ko za​do​volj​stvo i smi​re​nost. Tada su na red došle knjige. Ispraznio sam svoj stan i dovukao sve što sam imao u skladištu. Rubi je bio zapanjen količinom. – Iskreno ti kažem, Džeje, tvoj odeljak sa romanima biće najbolji na Zapadu. Blagi bože, pogledaj taj Mi​la​gros! Ne mogu da poverujem. Ni Džon Nikols lično nema ih toliko. – Rekao sam mu da planiram da napravim piramidu od Mi​la​gro​sa u izlogu, ali on je odmahnuo glavom. Iznosi ih jednu po jednu, rekao je; neka stoje među retkim knjigama, nikad ne iznosi više od jednog primerka pa će delovati kao da su stvarno rariteti. Najbolji podstrek za mušterije jeste osećanje hitnje, osećanje da moraju da kupe odmah, danas, inače će ih neko preteći. Cele noći smo sedeli, sve troje, i određivali cene. Gospođica Prajd je određivala cene uobičajenoj robi, koristeći uobičajen postupak: potražila bi knjigu u katalogu, i ako smo imali odličan primerak određivala je cenu u iznosu polovine uobičajene cene za tu knjigu. Rubi i ja smo određivali cene kolekcionarskim primercima, neumorno se svađajući o iznosu marže, o dostupnosti, potražnji i, neizbežno, stanju. – Pazi, Rubi, neću da budem skup – ponavljao sam, a Rubi bi me na to pogledao sa izrazom punim gađenja. – Još ništa nisi naučio – rekao bi. – I dalje ne znaš da je lakše prodati dobru knjigu po visokoj nego po niskoj ceni. Prokletstvo, pa ljudi vole da misle kako kupuju nešto stvarno vredno. Ako odrediš prenisku cenu, izgledaće da ne ceniš sopstvenu robu. – Naslonio bi knjigu na čelo, zatvorio oči i pretvarao se da joj čita misli. Kad bi ih pročitao, objavljivao je šta je video. – Sedamdeset pet dolara – rekao bi, a ja bih se pobunio, pa bi on širio ruke. – Sedamdeset pet dolara, Džeje, pa ne možeš da pro​da​ješ pro​kle​ti​nju jef​ti​ni​je od toga. Zar ho​ćeš da is​pad​neš bu​da​la? I tako smo sedeli sve do zore. Noć je prošla za tren oka. – Uvek je tako kada razgledam knjige – rekao je Rubi. – Čitav sat prođe kao minut; nemaš pojma gde je nestalo toliko vreme. To je kao kad vodiš ljubav sa že​nom… pot​pu​no se iz​gu​biš. Onda su otišli. Rubi je otišao kući da odspava par sati a gospođica Prajd je otišla u svoj motel. Ja sam koračao kroz knjižaru i tek tada sam shvatio, shvatio sam u šta sam se upustio, šta sam ostavio za sobom, koliko mi se drastično život promenio za samo mesec dana. Duboko sam uzdahnuo. Radnja je mirisala na farbu i piljevinu. To je nalik na miris

novog auta, mada zapravo uopšte ne liči na to. Bilo je stvarno, bilo je opipljivo, bilo je moje. Bilo je slatko i uzbudljivo. Imao sam osećanje vlasništva, osećanje svrhe. Imao sam novi posao, posao za čitav život, i stra​šno mi se do​pa​dao.

21. Sve to je bilo pre ne​kog vre​me​na. Imali smo sjajnu prvu nedelju. Već prvog dana sam prodao dva potpisana Mi​la​gro​sa i zaradio sam skoro hiljadarku pre zatvaranja. Sva tri Stivena Kinga otišla su drugog dana. Do kraja nedelje utržio sam tri hiljade. Pustio sam bradu, obrijao je, ponovo je pustio i ponovo je obrijao. Nikada, nikada nisam nosio kravatu. Ljudi su govorili da sam u opa​sno​sti da po​sta​nem boem. Džeki Njutn me je tužio za deset miliona dolara. Izgledalo je da će se proces vući godinama. Imao sam advokata koji mi je bio i prijatelj, a on je re​kao da se ne bri​nem i da ćemo se sna​ći. Nisam brinuo. Žalio sam zbog poneke stvari; ponekad sam sanjao Bobija Vestfala i njegovog nepoznatog ubicu, ali sam govorio sebi da sam se za​u​vek po​vu​kao iz tog po​sla u kome se bri​ne. Danas mi izgleda da su godine koje sam proveo kao policajac pripadale nekom drugom životu. Nikad me ne bude policijske sirene, a čak i vest o sukobu policije i dilera droge ostavlja me potpuno ravnodušnim. Otišao sam na nekoliko sahrana otkako sam dao otkaz, ali kako vreme prolazi sve više me smatraju za osobu sa strane. Još uvek trčim. Trudim se da održim kondiciju jer mi je to logično. Zadržao sam i pištolj; i to mi se čini logično, ali sada imam dozvolu za nošenje, baš kao sva​ki dru​gi po​šte​ni gra​đa​nin. Par puta godišnje viđam se sa ponekim starim prijateljem. Kerol nikada nisam video. Čujem da sada živi sa nekim poručnikom, tamo u zapadnom delu grada. Henesi je ostao isti matori bizon. Sedimo i pijemo pivo i pri​ča​mo o sta​rim slu​ča​je​vi​ma, o sta​rim vre​me​ni​ma. Imam osećanje da se on više ne trudi kao nekada. Nikada nije razgovarao sa Piterom. Nikada nije našao Ritu Makinli. Podatak o iz​naj​mlji​va​nju ka​mi​o​na ni​ku​da ga nije od​veo. Policajci nikada neće rešiti slučaj Bobija Vestfala. Ispalo je da ću to ja mo​ra​ti da ura​dim.

KNJIGA 2

22. Moji dani su poprimili divnu rutinu. Ustajao sam u sedam; doručkovao sam u kafeu nedaleko od svog stana, čitao novine, pio kafu i u devet bio na putu. Otvaranje radnje prepuštao sam gospođici Prajd. Ona je sada živela u stanu, još uvek dovoljno blizu da dolazi peške na posao; uredno je dolazila u pola deset, što mi je pružalo slobodu da, kako Rubi reče, lovim. Od samog početka me je oduševljavalo to što sam nalazio. U stara vremena zalazio sam u sitničarnice i prodavnice starih stvari samo povremeno i nisam u njima nalazio ništa. Od trenutka kada sam postao trgovac knjigama počele su da mi se dešavaju sjajne stvari. Iznenada sam počeo da nalazim sjajne knjige na prašnjavim policama gde ranije nije bilo ničega bitnog. Sada znam dve stvari koje tada nisam znao. Ranije sam pri traganju bio veoma isključiv, primećivao sam samo knjige koje su meni lično bile zanimljive. Sada sam bio spreman da kupim medicinsku knjigu, na primer o hirurgiji oka, debelu kao cigla, sa ilustracijama u boji, negde iz 1903. godine, koju ranije ne bih dvaput pogledao. Koštala me je jedan dolar; utrapio sam je specijalisti na proputovanju za stotku. Kupio sam dvotomni priručnik o zemljoradnji sa početka 18. veka, veoma stručan, za 10 dolara; mislim da je 125 sasvim razumna cena koju ću tražiti u radnji. Druga stvar koju sam naučio jeste da se knjige retko nalaze slučajno. Lov na knjige nije nasumičan proces. Moram da budem tamo gde su knjige, i moram da budem tamo stalno. Dobra knjiga izložena na polici za malu cenu nestaće u roku od nekoliko sati, možda i minuta – jer doći će neki lovac na knjige i pokupiće je. Pokušavao sam da prvi stignem do knjiga i uspevao sam, prilično često. Lu​njao sam gra​dom i sku​pljao knji​ge kao usi​si​vač za pra​ši​nu. Kupovao sam u velikoj količini i naslove iz svoje omiljene oblasti, prvih izdanja lepe književnosti i detektivskih romana. Čitao sam stručne časopise i predviđao trendove. Uspeo sam da se uključim u pomamu za Sju Grafton, mada nisam neki veliki ljubitelj dotične, i to u pravom trenutku. Njena prva knjiga, A kao alibi, išla je kao luda na tržištu polovnih knjiga, sa cenom koja se svake godine udvostručavala sve dok ljudi nisu počeli da traže 300 ili 400 dolara za dobro očuvano prvo izdanje. Graftonova je vedra i čitljiva, zabavna ali ne prezahtevna. Njen

otac, Č. V. Grafton, uspeo je da napiše jedan od najspretnijih, najuzbudljivijih romana u tom žanru. Njegova knjiga, Izvan svake sum​nje, po mnogima predstavlja kamen temeljac žanra, ali kada bih morao da je prodam pozivao bih se na kćerkinu popularnost. Sklonio sam jednu na stranu, za neka bolja vremena. Otkrio sam Tomasa Harisa dok su ljudi još uvek prodavali njegovu Crnu nedelju za 6,5 dolara. Njegov Crveni zmaj oborio me je s nogu, uprkos početničkoj grešci sa sekačem stakla. Ne može se tako provaliti u kuću; normalan čovek bi uzeo čekić i razbio staklo, ali pisci i filmadžije stalno podgrevaju ovaj mit. Daj mi taj sekač za staklo, šefe. Sad ću iseći mali krug u ovom zaštitnom staklu i dokopaću se neprocenjivog dijamanta. Nije nego. Probajte jednom i sami. Ali izgleda da to nije bitno. Crveni zmaj je toliko dobra knjiga da Haris može mirno da mi posluži birane proizvode postrojenja za preradu kanalizacionih voda, a ja bih i dalje stajao kao mali Oliver Tvist i pružao čanče, moleći još. Još? Hoćeš JOŠ? Upravo u to vreme on je doterivao onu veličanstvenu knjigu, Kad jaganjci utihnu, koja je bukvalno najbolji triler u poslednjih pet godina. Dok sam je čitao, nekako sam stalno mislio na starog gospodina Grinvolda i pitao sam se da li se starcu dopala. Ta knjiga dokazuje ono što sam mu rekao kad smo razgovarali, da čudesne stvari mogu stići sa neočekivanih mesta, čak i sa lista bestselera. Tomas Haris. On je stvarno prvoklasni talenat. Nadam se da će živeti večno, ali u slučaju da se to ne desi, počeo sam da ga gomilam. Kolekcionari tek počinju da ga otkrivaju; u najnovijim katalozima vidim da Crna nedelja polako napreduje ka ceni od 100 dolara, a ja imam šest sa​vr​še​nih pri​me​ra​ka, do​bro sklo​nje​nih. Polako sam iskristalisao Džejnvejevo pravilo opreznog lovca na knjige. Kupi ono što ti se dopada, ono što bi čitao. Veruj sopstvenoj proceni. Imaj poverenja. Dobri momci, kao Melvil, ponekad umru i svi ih za​bo​ra​ve, ali na kra​ju se ipak vra​te. Vežbao sam ono što je Mom nazivao kontemplativnim životom. Noću sam čitao knjige koje sam našao. Čitao sam stvari koje nikada nisam ni zamišljao da postoje, za koje nikad nisam ni čuo, a slušao sam i dobru muziku, uglavnom džez, i neumorno proučavao kataloge drugih trgovaca. Brzo sam učio i nikada nisam zaboravljao knjigu koju sam imao u rukama. Danas se tako radi: moraš da budeš delom biznismen, delom srećković, delom vidovit. Momak sa najboljom kristalnom kuglom

zaradiće najviše novaca. Treba biti na pravom mestu u pravo vreme. Treba biti momak sa najviše energije, najboljim potezima, najjačom kar​mom. Radio sam to i ranije: znao sam za stvari koje se još nisu desile. Naj​zad sam bio na svom me​stu, ra​dio sam po​sao za koji sam ro​đen. Bio sam u poslu tri meseca, a onda sam se ponovo našao uvučen u svoj stari svet. Počelo je nekoliko dana pred Noć veštica. Imao sam dvo​ji​cu po​se​ti​la​ca u rad​nji: Dže​ki​ja Njut​na i Ritu Ma​kin​li.

23. Tog dana sam stigao u radnju prilično kasno, posle napornog i neplodnog traganja za knjigama. Dani su se skraćivali; prešlo se na zimsko računanje vremena i mrak je padao već u pet, doba kada najčešće zatvaramo radnju. Obično sam se trudio da stignem makar pre četiri – Kolfaks je gadan kraj i nisam voleo da ostavim gospođicu Prajd da sama zatvara – ali tog dana sam tragao po Bolderu i zadržao sam se duže nego što sam mislio. Bilo je već skoro pet kad sam se parkirao ispred knjižare. Video sam gospođicu Prajd, samu u prednjoj sobi, kako sabira pazar. Kada sam ušao pokazala mi je pogledom ka bočnoj sobi, a kada sam prišao bliže okrenula je kalkulator da mi pokaže šta je utržila tog dana. Zbir je bio 1425 dolara, najuspešniji dan u istoriji. Tiho sam zazviždao. – Dvo​ji​ca ve​li​kih ku​pa​ca – re​kla je ona. – Još su tamo na​zad. Pokazala mi je račune. Kupili su Događaje na putu za Jukatan Džona Stivensa, veoma lepo prvo izdanje iz 1843. sa originalnim pločama, i veoma skupu Dečko srce Luize Saunders sa ilustracijama Maksfilda Periša, koju sam prošlog meseca uzeo preko kataloga. Cena za te dve knji​ge bila je sko​ro 1200 do​la​ra. – Bio bi sa​svim obi​čan dan dan nije bilo njih – pri​me​tio sam. – Svakako su čudni tipovi, gospodine Džejnvej – rekla je ona, pazeći da ne podigne glas. – Ali kad su potrošili ovoliki novac, ko bi im za​me​rio? – Kako to mi​sliš čud​ni? – Pa, došli su ovamo oko pola četiri. Samo jedan je govorio. Odmah je pitao za vas. Kada sam rekla da niste tu, pitao je kada ćete se vratiti. Verovatno pre pet, rekla sam. Zatražio je da vidi najbolje knjige koje imamo. Pokazala sam mu Stivensa i Perišovu. Uzeću ih, rekao je. Samo tako. I platio je stotinarkama. – Odškrinula je fioku sa novcem, tako da sam video svežanj novčanica. – Onda nije hteo da uzme kusur. Dao mi je dvanaest stotinjarki i rekao da zadržim ostatak. Rekla sam mu da mi to ne radimo, ne primamo bakšiš, ali on je otišao dalje kao da me nije ni čuo. Pomislila sam da će otići, ali nije. Obišao je celu knjižaru. Kao što re​koh, sad je tamo po​za​di. Slegnuo sam ramenima. – Nećemo suditi o mušterijama, gospođice

Prajd. Uze​će​mo nji​hov no​vac. – Tako sam i mi​sli​la. Seo sam na mesto gde je ona sedela do maločas i uzeo da gledam osta​le ra​ču​ne. – Mo​že​te sad da ide​te, ako že​li​te. – O, mislim da ću ostati još malo. Gospodin Harknes dolazi za ne​ko​li​ko mi​nu​ta da me od​ve​de na ve​če​ru. Ispra​vio sam se. – Dže​ri Hark​nes? – To mo​žda nije u redu? Vratio sam se pazaru. Nije na meni da odlučujem sa kim ona sme da se viđa. Ali da, prokletstvo, sad kad je pitala, to nekako nije bilo u redu. Ona je ljupka mlada devojka a Džeri Harknes je relativno star čovek. Med privlači muve, sećate se? Jeste, malo sam se nakostrešio i nije mi se to dopadalo. Prokletstvo, pa i ja sam bio suviše star za nju, a Harknes je bio stariji od mene dobrih osam godina. Ja sam se trudio da odnos sa Pinki Prajd održim na profesionalnom nivou, a ona sad izlazi sa Džerijem Hark​ne​som. – Go​spo​di​ne Džejn​vej? Šta nije u redu? – To je vaša stvar, gospođice Prajd. Samo mi se čini da je on pomalo star, samo to​li​ko. – Čudno, nikad nisam pomislila na to. Ali imate pravo, mora da je sko​ro isto to​li​ko star kao vi. Po​gle​dao sam u pla​fon. – Ma šalim se. Gospodine Džejnvej, gde vam je osećanje za humor? Naravno da je suviše star za mene. Ne nameravam da se udam za njega… osim… – Šta? Osim šta? – obrec​nuo sam se. – Mogla bih da se predomislim ako bi bio spreman da uradi ono što je potrebno da bih mogla da ostanem zauvek u ovoj zemlji. Bila bih spremna da razmislim o svakome ko bi mi to učinio. Ali gospodin Harknes to neće učiniti. On je predložio da me odvede na večeru i pri​sta​la sam; to je sve. Ali, ako ima​te ne​što što tre​ba da ura​dim, onda… Odmahnuo sam glavom. – Samo nemojte pustiti da vas odvede u neki mra​čan bu​džak. – Nikada to ne radim, gospodine, osim kad ja nekoga vučem u budžak. Nadam se da ću moći da saznam neke detalje o njegovoj spe​ci​jal​no​sti.

– Si​gu​ran sam da ćete uspe​ti – je​dva sam iz​go​vo​rio. – Že​lim da na​u​čim sve. – Jed​nog dana i ho​će​te – obe​ćao sam. Stvarno je brzo učila. Bila bi velika tragedija za ovu zemlju ako bude morala da se vrati u Škotsku, pomislio sam. Nije dozvoljavala da je zastraši ogromnost trgovine knjigama – na primer, činjenica je da čak i veoma iskusan, da ne kažemo star trgovac, većinu knjiga koje vidi u toku godinu dana nije video nikada pre toga. Bila je neustrašiva i samouverena čak i na ivici bezdana. Čak ni genije, ako bi odlučio da se ograniči na neku sasvim usku specijalnost, ne bi mogao da zna sve o tome. A taj cilj je sebi po​sta​vi​la Pin​ki Prajd. Za samo tri meseca naučila je toliko mnogo da sam je prijavio u banci za potpisnika. Tako je mogla da kupuje od lovaca na knjige i da potpisuje čekove isto kao ja. Dešavalo se da pogreši, ali grešio sam i ja: takođe je uspevala da izvrši bar jednu spektakularnu nabavku nedeljno. Znao sam da će jed​nog dana, u ne tako da​le​koj bu​duć​no​sti, oti​ći od mene – ako ne u Škotsku, onda nekuda gde će otvoriti sopstvenu knjižaru. Za sada, tokom ovog kratkog vremena koje ćemo provesti zajedno, moj posao je bio da se sta​ram za nje​nu sre​ću. – E da, od da​nas ima​te po​vi​ši​cu – re​kao sam. Razmislila je o tome, kao da će možda odbiti. – Pretpostavljam da je za​slu​žu​jem – za​klju​či​la je. Čuo sam smeh iz zadnje sobe. Zvučao je nekako poznato, kao zvuk iz zaboravljenog sna. Čuo sam dva prigušena muška glasa i ponovo taj smeh. Tada su se po​ja​vi​li. Bio je to Džeki Njutn, sa nekim revolverašem koji kao da je stigao iz Čikaga, negde iz dvadesetih godina. Džeki nije nosio ništa, ali snagator je imao poveliki pištolj. Čovek nauči da uočava takve stvari. I ja sam imao pištolj, u futroli na krstima. Nisam mogao lako da ga dohvatim, ali bio mi je pri ruci ako se nešto desi – i verovatno bih ga izvukao brže nego što Dže​ki mi​sli da je mo​gu​će. Revolveraš je izigravao telohranitelja, kostolomca, jeftinog snagatora. Zajedno su obišli radnju, glumeći da ih zanimaju knjige. Suzbio sam želju da im kažem nešto duhovito („Ne držimo bojanke, momci“, to bi bilo baš zgodno) i pustio sam ih da se sami snalaze. Gospođica Prajd je

prišla korak bliže tezgi. Primetio sam da je iz kutije sa priborom uzela ma​ka​ze. Nije ni​ma​lo glu​pa ta go​spo​đi​ca Prajd. Po​gle​dao sam je u oči. – Mo​gli bi​ste sada da po​đe​te kući. – A, ne. Hark​nes, se​ća​te se? – Idi​te kući, go​spo​đi​ce Prajd. Nije se ni pomerila. Džeki se okrenuo i pogledao je, a ona mu je uz​vra​ti​la po​gled. – Ho​ćeš da se pro​vo​zaš u ve​li​kom autu? – upi​tao ju je. Od​mah​nu​la je gla​vom. Po​šao je ka njoj, gle​da​ju​ći mene. – Kako si, kre​le? – upi​tao je. Bilo je potpuno suprotno od našeg susreta, onog dana kad sam mu probušio gumu. Sada sam ja izigravao mutavca a Džeki je vodio razgovor. – Svakako ne bih voleo da imam ovakvo mesto… tolike vredne knjige… u ovom nezgodnom delu grada. Čujem da ima bandi koje se bave samo time da upa​da​ju i raz​bi​ja​ju ova​kve rad​nji​ce. Zaustavio se na metar od mene. – Uvek postoji neka hulja koja želi da ti uni​šti ži​vot. Nije pre​sta​jao da pri​ča. – Raz​bi​ju izlog u po​noć… uba​ce ka​ni​ster ben​zi​na. Puf! Otvorio je torbu i izvadio one dve knjige koje je kupio. Znao sam šta će se de​si​ti i ni​sam mo​gao da ga spre​čim. Po​šte​no je pla​tio knji​ge; imao je ra​čun; pri​pa​da​le su nje​mu. Otvorio je Stivensa, iscepio mapu staru 140 godina i izduvao nos u nju. Is​tr​gao je dva stra​ni​ce iz dru​gog toma i po​no​vo to ura​dio. Iscepio je stranicu iz Perišove, vredne 800 dolara, i zapalio je; pri​pa​lio je njo​me ci​ga​re​tu koju je re​vol​ve​raš dr​žao na do​njoj usni. – Ovde je za​bra​nje​no pu​še​nje – mir​no sam re​kao. – O. Izvinjavam se. Nisam video znak – odgovorio je Džeki Njutn. Bacio je tinjajuću stranicu na pod i zgazio je. Onda je otvorio knjigu Perišove, a revolveraš je ubacio u nju slinavu cigaretu. Džeki je zalupio knji​gu i pru​žio mi je pre​ko pul​ta. – Imaš kan​tu za đu​bre? Pri​hva​tio sam knji​gu sa dva pr​sta i uba​cio je u kan​tu.

Upu​ti​li su se ka vra​ti​ma. – Do​đi​te nam po​no​vo – re​kao sam. Džeki se na to nasmejao. Gospođica Prajd je ponovo počela da diše. Is​pu​sti​la je ma​ka​ze i ove su za​zve​ke​ta​le na podu. – Prekasno sam ga prepoznala – rekla je. – Nisam znala ko je on; tek sad sam se se​ti​la sli​ke. – U redu je. – Vrlo skup na​čin po​ka​zi​va​nja pre​zi​ra, šta mi​sli​te? – Za​vi​si od tač​ke gle​di​šta. On to može sebi da pri​u​šti. – Ali ka​kav gro​zan na​čin tro​še​nja nov​ca. Video sam kroz izlog Džerija Harknesa kako se približava. Odlazi, po​mi​slio sam, ni​sam ra​spo​lo​žen za ovo. Ali naravno da nije otišao. Otvorio je vrata i ušao. Začešljao je kosu, stavio kravatu i obukao neki drečavo plavi sako. Izgledao je kao mister Gri​nič Vi​li​dža iz 1968. – Jesi li sprem​na? Gospođica Prajd je uzela kaput i umotala se u šal. Harknes se premeštao sa noge na nogu. Pogledi su nam se sreli i njegove smirenosti je ne​sta​lo. Kao da mu je bilo ne​pri​jat​no. – Je li to u redu, Džejn​vej? – Hej, ni​sam joj ja sta​ra​te​lj. Samo pazi šta ra​diš. Ponovo smo se pogledali. Reči nam nisu bile potrebne; razumeli smo se. Obojica smo odavno izašli iz puberteta; bili smo sličnih godina i imali smo dovoljno iskustva i obojica smo bili muškarci. Znao sam šta on želi i on je znao da ja znam; ja sam mu upravo rekao Ne pokušavaj, momče, da nisi ni pomislio da pokušaš, a on je to jasno čuo. Samo gospođica Prajd nije ni​šta pri​me​ti​la. Čekalo me je pusto veče. Srećna Noć veštica, Džejnveje. Počeo je da promiče sneg. Sutra ću otići do radnje gospodina Harknesa da malo popričam sa njim. Odmah sam odbacio taj plan. Gledaj svoja posla, pomislio sam; ako se ona naljuti na tebe, može dati otkaz i preći da radi kod njega. Ali noć je bila mračna, pa sam i ja bio takav. Njutn me je iznervirao, gospođica Prajd me je zabrinula, a nisam znao kuda da pođem da se spasem mraka. Nisam želeo da čitam, ni da radim, ni da idem kući, ni da ostanem tu gde jesam. Bio je to jedan od onih mučnih tre​nu​ta​ka kada vam se čini da ni​šta ne po​ma​že.

Upra​vo tada su se otvo​ri​la vra​ta i u moj ži​vot je ušla Rita Ma​kin​li.

24. Znao sam da je to ona. Zamislio sam kako bi trebalo da izgleda – i uklapala se. Pre nekoliko nedelja primio sam od časopisa AB obećani paket, ali u njemu su bili samo tekstovi, bez slika; pročitao sam ih i prosledio Henesiju. To više nije bio moj posao, pa ipak, u neko doba noći ili dana uhvatio bih sebe da razmišljam o njoj. Ona je, zbog nečega, bila u središtu onoga što se desilo Bobiju Vestfalu. Imali smo suviše malo činjenica, ali nekako sam znao da je tako. Skoro sve na njoj slagalo se sa slikom koju sam stvorio u sebi: bila je prokleto lepa, sa tamnom kosom i kestenjastim očima. To su mi rekli oni koji su je poznavali, ali moja mašta je dopunila praznine i pokazalo se da je bila veoma precizna, sad kada je original stajao preda mnom. Jedino što nisam pogodio bila je garderoba: zamišljao sam je u krznu i draguljima, a ona nije nosila ništa od toga. Ono što sam mogao da vidim od haljine ispod starog i prilično običnog kaputa izgledalo je obično i konzervativno. Nosila je mali šešir, nakrivljen na stranu. Sigurno nije bio neka zaštita od vetra. Obrazi su joj bili rumeni od hladnoće. U ruci je držala platnenu torbu (ja sam zamislio kožnu) zatvorenu pomoću iskrzanog kanapa provučenog kroz rupe duž ivice. Bila je upravo ono što sam zamišljao da će biti, a istovremeno i sve su​prot​no od toga. – Da li ste vi go​spo​din Džejn​vej? Po​tvr​dio sam. – Ja sam Rita Ma​kin​li. Smesta sam osetio ono što su drugi rekli da osete u njenoj blizini – bio sam mali i beznačajan u knjižarskoj vaseljeni. Voleo bih da znam kako ona to postiže, pomislio sam: time sigurno ostvaruje ogromnu prednost u važnim situacijama. A onda sam shvatio. Oko nje je zračila aura potpune stvarnosti. Kad je pogledate u oči, videlo se isto: ni trunke folirancije. Prišla je tezgi. – Pre nekog vremena ste ostavili prilično gru​bu po​ru​ku na mo​joj se​kre​ta​ri​ci. – Sklon sam grubim porukama ako one ljubaznije nemaju dejstvo. Zar vi ni​ka​da ne od​go​va​ra​te na po​zi​ve? – Jako pazim da ih sve uzvratim. Ovog puta je došlo do zabune. Bila sam van gra​da.

– Bili ste van gra​da pri​lič​no dugo. – Da, bila sam nedostupna gotovo šest meseci. Obično tokom putovanja pozivam kuću da preslušam poruke, ali sada to nije bilo mo​gu​će. – Šta ste ra​di​li, kr​sta​ri​li oko sve​ta? Nisam očekivao da će mi odgovoriti. I nije, prešla je pravo na stvar. – Šta že​li​te od mene? – Sada više ni​šta. – U po​ru​ci ste po​mi​nja​li ubi​stvo. – Mi​slio sam da ni​ste pre​slu​ša​li po​ru​ku. – Bila je snimljena, ali ja je nisam dobila kad sam telefonirala kući. Da​kle, ka​kvo ubi​stvo? – Više se ne ba​vim ubi​stvi​ma. – Ra​zu​mem. Osvrnula se po knjižari i ja sam se opet osetio malim i beznačajnim. Bio sam i iz​ner​vi​ran, iz ra​zlo​ga koje sam samo na​slu​ći​vao. – Ne obraćajte pažnju na ovo mesto – rekao sam. – To mi je samo za​ni​ma​ci​ja, dok stig​nem do go​di​na za pen​zi​ju. – Lepo ste se sre​di​li. Pogledao sam je očekujući sarkazam, ali nije ga bilo. Prošla je kroz sobu, zavirujući kroz vrata ka drugim prostorijama. – Izgleda da znate šta ra​di​te – za​klju​či​la je. – Da li vas to čudi? – Na​rav​no. Obič​no se ne oče​ku​je da se po​li​ca​jac ra​zu​me u ovo. – Ne brinite ništa, znam i da mlatim ljude. Nisam ja samo in​te​lek​tu​a​lac. Ovaj pokušaj humora nije delovao na nju. – Ovde imate veoma dobre stva​ri – pri​me​ti​la je bez ika​kvog osme​ha. – Hva​la. – Mora da ste ih sku​plja​li ve​o​ma dugo. Na to ni​sam od​go​vo​rio. – Ima​te iz​van​re​dan ukus. – Za po​li​caj​ca – do​dao sam. Na​sme​šio sam se da ubla​žim pod​smeh. – Izgleda da to dokazuje kako dobar knjižar može da dođe iz svakog za​ni​ma​nja. Čak i bi​bli​o​te​ka​ri ima​ju svo​ju šan​su. – Vi ne vo​li​te bi​bli​o​te​ka​re?

– Ja sam se time bavila. Bibliotekari su najveći neprijatelji dobrih knji​ga. Ako to za​ne​ma​ri​te, sa​svim su do​bri lju​di. Dotakla je jednu knjigu, otvorila je i zavirila unutra. Sledećeg trenutka je podigla pogled i preko ivice knjige pogledala pravo u mene. Bilo je nečeg smrtonosnog u njenom pogledu. Ne bih voleo da moram da la​žem ovu ženu da bih spa​sao ži​vot, po​mi​slio sam. – Vi to možda ne znate, ali vodi se beskonačan rat između bibliotekara i trgovaca knjigama – nastavila je. – U najboljem slučaju, ima​mo ne​si​gur​no pri​mir​je. – To ni​sam znao. – O, da; mi stvar​no mr​zi​mo jed​ni dru​ge. – Zbog čega? – Vrlo očigledno. Svi želimo istu stvar: u nekim slučajevima, stvari koje su jedinstvene. Oni nas vide kao plaćenike, motivisane pohlepom i pro​fi​tom. – Pa to je sme​šno. – Na​ra​vo da je​ste. Ali po​ku​šaj​te da ih ube​di​te u to. – A kako mi vi​di​mo njih? – Znam kako ih vidim ja, pošto sam radila sa njima. Mogu vam pokazati biblioteke od kojih biste se rasplakali. Neprocenjive, čudesne knjige poklonjene biblioteci, a potom strpane u neki buđavi podrum da tamo trunu. Starci umru i misle da će učiniti uslugu svetu ako ostave svoje knjige nekoj biblioteci. Bolje bi im bilo da su ih lično spalili. Pogotovo kad je reč o javnim bibliotekama. One jednostavno nemaju osoblje ni stručnost koji su za to potrebni. Javnim bibliotekama potrebne su Džudit Kranc i Dženet Dejli. Zato biblioteke kupuju po pedeset primeraka svake njihove knjige i onda kukaju kako nemaju sred​sta​va. – Gde ste ra​di​li? – Počela sam u jednoj biblioteci u Kanzasu, koja je tipičan primer. Dobili su pre trideset godina na poklon veličanstvenu kolekciju. Još uvek je na istom mestu gde su je tada stavili, u podrumu. Pre pet godina srušio se deo tavanice i knjige su se našle zatrpane pod hiljadama ki​lo​gra​ma mal​te​ra. Dala bih ogrom​ne nov​ce, samo da ih izba​vim odan​de. – Pa za​što ni​ste po​ku​ša​li? Ve​ći​na lju​di po​zi​tiv​no re​a​gu​je na no​vac. – Nije važno. Pojavljuju se najrazličitije komplikacije kada pokušate

da uradite tako nešto. Ponekad uspete da pobedite i spasete neke fantastične stvari. Ali mnogo češće gubite. No, to je sasvim druga priča. Šta ste že​le​li da me pi​ta​te? – Mislim da bi bilo bolje da pričate sa čovekom koji je zadužen za taj slu​čaj. – Is​pi​sao sam He​ne​si​je​vo ime na ce​du​lju i pru​žio joj to. – O čemu se radi? – Mi​slim da bi bilo bo​lje da vam He​ne​si kaže i to. – Pre​ko te​le​fo​na ste po​mi​nja​li oso​bu po ime​nu Vest​fal. Klimnuo sam glavom. Nalazio sam se na nesigurnom terenu. Znao sam da ne bi trebalo da pričam sa njom o tome, ali suviše dugo me je mu​či​la ra​do​zna​lost. – Da li bi tre​ba​lo da znam ko je on? – upi​ta​la je. – Ho​će​te da ka​že​te da ga ne po​zna​je​te? – Ni​kad ni​sam čula za nje​ga. – A za Sten​li​ja Ba​lar​da? – Njega znam. Radila sam procenu njegovih knjiga. Fini stari go​spo​din. – Pre​gle​da​li ste sve nje​go​ve knji​ge? – Sva​ku po​je​di​nu. Ne​ve​ro​vat​no tra​će​nje vre​me​na. – Ni​ste na​šli ni​šta? – Bio je član dva kluba čitalaca, i odatle je stekao devedeset devet posto svojih knjiga. Znate isto tako dobro kao i ja koliko vrede njihova iz​da​nja. – Isto​rij​ske knji​ge mogu da budu do​bre. – Da, ali gospodin Balard nije bio istoričar, zar ne? Voleo je romane, pa je ro​ma​ne i ku​po​vao. Sme​će, po​mi​slio sam. – Kada je zatražio procenu, rekla sam mu da bi to bilo uludo trošenje novca, osim ako su knjige stvarno vredne. Ja nisam jeftina, gospodine Džejnvej. Moja stručnost je ravna stručnosti jednog, recimo, advokata, a isto toliko sam i skupa. Kada me neko pozove, obično postavim nekoliko pi​ta​nja pre nego što usko​čim u auto i po​hi​tam na lice me​sta. – Ka​kva pi​ta​nja? – Ista ona koja biste i vi postavili da ste na mom mestu. Za početak, zašto žele procenu. To eliminiše mnoge koji mi dolaze na vrata. Najčešći odgovor glasi kako žele da znaju koliko njihove knjige vrede. Takvi se

samo zafrkavaju, traće i svoje i moje vreme. Kada im kažem da cenovnik za procenu počinje od šezdeset dolara na sat, smesta se povuku. S vremena na vreme pojavi se prava mušterija. Čovek želi da osigura svoje knjige pa mu je potrebna procena pre potpisivanja polise. Ili je možda imao štetu, recimo od poplave u podrumu, a osiguravajuće društvo neće da plati. Često me angažuju zbog toga. Ne volim osiguravajuća društva – svi oni pokušavaju da spuste cenu; neki čak tvrde da knjige nisu ni bile vredne sume na koju su osigurane. Tu ja stupam na scenu. Neću izigravati skromnost: nema bolje osobe od mene da se izađe na kraj sa škr​tim osi​gu​ra​va​ju​ćim dru​štvom. Ali, si​gur​na sam da sve to već zna​te. – Ne, nisam znao. Ja sam nov u ovom poslu; još nijednom nisam ra​dio pro​ce​nu. – To je kao novac sa neba. Poslušajte me: kad sledeći put budete davali oglas za radnju, dodajte i „procene“, i to krupnim slovima. Izađete na teren, pogledate knjige, malo istražite, napišete izveštaj i dobijete više novca nego što automehaničar zaradi za nedelju dana. A to su stvarno lepe pare. – Da li se naj​če​šće ba​vi​te od​šte​ta​ma? – Ne, mada toga ima dosta. Imala sam jednu baš pre nego što sam otputovala iz grada. Tipičan slučaj. Čovek je zbog poplave izgubio čitavu biblioteku. Pukla je cev, on je bio u poseti kod prijatelja… znate kako to ide. U podrumu su bile knjige koje je sakupljao dvadeset godina. Knjige nikada nisu bile procenjene, smatrao je da ih pokriva polisa osiguranja stvari u domaćinstvu. E, osiguranje nije htelo da plati. Tip je podneo zahtev za odštetu od bednih dve hiljade dolara, a oni su ga odbili. To im je bila najveća greška u životu. Tip je pozvao mene, a ja sam otišla i pogledala knjige. Gospode bože, on je hteo samo onoliko novaca koliko je uložio u njih, a to je bio samo delić, verujte mi, delić cene koju bi postigle danas. Bilo je tamo sjajnih knjiga; srce mi se stezalo dok sam ih gledala ulepljene i uništene. Ali pregledala sam ih, i kad sam završila po​sao čo​vek je imao pro​ce​nu na tri​de​set pet hi​lja​da do​la​ra. – I na osnovu vaše reči osiguravajuće društvo je ispovrtilo toliki no​vac? – Uradili su ono što uvek rade, poslali su nekog tipa da ospori moju stručnost. Možete zamisliti kako je prošao kod mene. Izgledalo je da ćemo ići na sud. To mi nimalo ne smeta, ako oni tako žele. Ali tada se

nekome u osiguravajućem društvu razbistrilo u glavi. Iznenada su želeli da se nagode. Pozvali su me i zatražili da im napravim pojedinačan spisak knjiga, da navedem maloprodajnu i veleprodajnu vrednost za svaki pojedinačan primerak. Rado sam to učinila. Naročito zato što sam znala da to oni plaćaju. Ako sam za vreme sastavljanja spiska popila šolju kafe, unosila sam je u fakturu tako da ih je koštala pet dolara. Ne bih htela da zvučim kao kučka, ali ta firma nije htela da postupi ispravno i da se jeftino izvuče. Kada su odlučili da varaju, račun se popeo nebu pod oblake. Dakle, dala sam im spisak sa referencama i fusnotama i poređenjima, tako dobro urađen da nisu imali šta da ospore. Bio je dugačak šezdeset stranica i sastavljala sam ga tri dana, po ceni od osamdeset pet dolara po radnom satu. Na kraju su se nagodili sa oštećenim za nešto preko trećine vrednosti moje procene, jedanaest i po hi​lja​da do​la​ra. Ali vr​hu​nac je što su po​vrh toga mo​ra​li da is​pla​te moj rad. Pokušao sam da izračunam napamet. – Mora da ste ih koštali baš ono​li​ko ko​li​ko je ošte​će​ni tra​žio u po​čet​ku kao od​šte​tu. – Dve hiljade i četrdeset dolara. A ljudi još kažu da na svetu nema prav​de. – A šta je bilo sa Ba​lar​dom? – Prošla sam čitav postupak i sa njim. Pitala sam ga zašto želi procenu, zato da bih bila sigurna da ga neću odrati bez razloga. To je naj​va​žni​je. Ako ima​te ose​ćaj za eti​ku, to je prvo što mo​ra​te da sa​zna​te. – Ka​kve veze ima, pa uvek mo​že​te da ura​di​te pro​ce​nu? Trgla se kao da sam joj pružio zmiju. Oči su joj se skupile od besa. – Ne​moj​te tu sta​ja​ti i osu​đi​va​ti me. Ima veze, još kako. – Ka​kve? Ob​ja​sni​te mi. – Da li po​ku​ša​va​te da me iz​ner​vi​ra​te ili vas stvar​no za​ni​ma? – Re​kao sam vam ma​lo​pre, to se mene više i ne tiče. – Do​bro. Zna​či, pri​ča​la sam u pra​zno. Pomislio sam da će otići, ali nije to uradila. Obišla je radnju, pažljivo zagledajući stvari koje su joj ranije privukle pažnju. Ja sam se vratio knjigovodstvu i pustio je da razgleda. Trebalo joj je više od pola sata da obi​đe samo pred​nju sobu. – Slušajte, reći ću vam nešto a onda moram da idem – kazala je. – Nije me briga šta mislite o meni ni zašto, ali evo šta se desilo. Čovek mi je rekao da je član klubova čitalaca preko pedeset godina. Za to vreme

kupovao je samo i isključivo romane. Rekla sam mu da će moj honorar biti veći nego što vrede sve njegove knjige zajedno. On je rekao da mu to nije bitno, samo želi da ostavi dokument svojim naslednicima, zato da im olakša stvar kada njega više ne bude. Na osnovu toga sam zaključila da se na​sled​ni​ci ne sla​žu baš naj​bo​lje. – To je vrlo bla​go re​če​no. – I eto vam. Imao je novaca, cena mu nije bila važna, a hteo je da smanji broj stvari oko kojih će se naslednici svađati kad njega više ne bude. Zaboga, pa to jeste pametno uložen novac, ako je već tako rešio. Ukoliko mušterija tačno zna u šta se upušta, zašto bih im ja to zabranjivala? Svejedno, nisam htela to da radim. To nije posao kakvim se inače bavim, a u Denveru postoji mnoštvo ljudi koji bi rado prihvatili takav posao i dobro ga uradili, a za mnogo manje novca. Ako hoćete da znate istinu, prosto ne mogu da se uzbudim od pomisli na pet miliona knjiga iz kluba čitalaca, čak i ako sam dobro plaćena za to; novac mi nije neophodan i ne moram da radim ništa što mi nije zanimljivo. Ali ovaj stari gospodin je hteo baš mene. Hteo je dokument sa potpisom koji niko neće moći da ospori. Možda će vam zvučati uobraženo, gospodine Džejn​vej, ali meni je to zvu​ča​lo ne​ka​ko kao… po​sled​nja že​lja. – Ne zvu​či uo​bra​že​no, a ve​ro​vat​no je i tač​no. Čo​vek je umro ovog leta. – Žao mi je što to čujem. Bio je sjajan stari gospodin i stvarno mi se do​pao. – Svi to kažu. Kao da se malo otkravila. – Ličio mi je na… mog dedu… samo što je imao bolji ukus za knjige. Imao je neke sjajne naslove, ali u tom jeftinom izdanju za klub knjige, prosto nisu mogli da se prodaju. Šta da vam ka​žem? – Iz​vr​ši​li ste pro​ce​nu? – Jesam. Tri nedelje kasnije sam otišla tamo i obavila je. Nije dugo trajalo i nisam mu mnogo naplatila, samo koliko da ostanem na pro​fe​si​o​nal​nom ni​vou. – Kako ste ra​di​li? – Kako to mislite? Gledala sam knjige i popisivala ih. Nije bilo ničega što je bilo potrebno dodatno opisivati. Knjige je trebalo prebrojati i gotovo; zapravo, to je on uradio unapred, ja sam tako tražila. Nije bilo smisla da plaća procenjivača za posao koji može da obavi i sam. Ja sam

došla samo da ih pogledam. Nije bilo ni jedne jedine knjige koju bi trebalo istražiti. Bilo mi je potrebno četiri sata da obavim čitav posao i bilo je stvar​no dir​lji​vo. – Ima li šanse da ste možda propustili nešto značajno, s obzirom na br​zi​nu? – Uvek postoji takva šansa kad se radi o tolikoj količini knjiga. Reći ću vam samo ovo, pogledala sam svaku knjigu na tim policama. Sve je bilo baš kao što je starac rekao, romani iz kluba čitalaca, od vrha do dna. Nisu vre​de​le ni ko​li​ko pa​pir na kome su štam​pa​ne. – I šta je pi​sa​lo u va​šoj pro​ce​ni? – Upravo to. Bez vrednosti, osim kao sekundarna sirovina. Možda bi odgovarale nekom dekorateru, da popuni police u izložbenom prostoru za na​me​štaj. To je bila njena izjava i time je sve bilo završeno. Sve što mi je ispričala bilo je bezopasno: to će ispričati i Henesiju za koji dan. Od te tačke počinje ispitivanje, ako ste policajac. Ja to više nisam bio i morao sam da pazim šta ću joj reći. Ne možete reći nekome šta će ga policajci ve​ro​vat​no pi​ta​ti: od toga se lju​di uner​vo​ze, smi​šlja​ju od​go​vo​re una​pred. Ipak, nisam mogao da odolim. – Da li biste se iznenadili kada biste čuli da je neko ipak kupio tu biblioteku, gospođice Makinli? Izgleda da je mi​slio da će po​sti​ći bog​zna​šta. Ponovo se naljutila, ali sada je to bolje prikrila. – Ništa me ne čudi – izjavila je. – Uvek postoji neko ko će kupiti nešto, i uvek postoji neko ko će pla​ti​ti su​vi​še. Vi​de​će​te i sami po​sle ne​kog vre​me​na u po​slu. Slegnuo sam ramenima. – Taj tip se razume u knjige – rekao sam i osetio da sam preterao; neću više ništa reći Riti Makinli o Balardovim knji​ga​ma, sve dok ne bude dala iz​ja​vu He​ne​si​ju. Dozvolila je sebi da pokaže bes. – Možda se ipak ne razume onoliko koliko misli. Možda je izgubio razum, gospodine Džejnvej. Možda je u do​slu​hu sa ne​kim. Šta ho​će​te da vam ka​žem? – Ni​šta. – Mislite sa sam namerno umanjila procenu da bi neko mogao jef​ti​no da kupi sve? Da li mi zato pri​ča​te sve ovo? – Nije va​žno šta ja mi​slim. Više ni​sam po​li​ca​jac. – Moram da idem – ponovo je rekla. – Ali pre toga, pokažite mi ne​ko​li​ko knji​ga iz za​klju​ča​nog or​ma​ra.

Izvadio sam knjige i ona ih je pažljivo razgledala. – Molim vas, pokažite mi i one. – Bila je oličenje poslovnosti. Pokušao sam da i ja budem takav. Pokazao sam joj knjige, a ona je na kraju većinu vratila. Kupila je dva raritetna romana Sola Beloua, savršene primerke koje sam prošlog meseca otkupio od Pitera. Rubi im je odredio cene, a ja sam mi​slio da je pre​te​rao: Čo​vek bez oslon​ca za 400 do​la​ra, Žr​tva za 250. Upao sam u grešku besciljnog čavrljanja. Noć mi se odjednom učinila du​gom i mrač​nom i ni​sam že​leo da ona ode. – Čudi me što ste to kupili; jedan stari knjižar kojeg poznajem rekao mi je da ću ih verovatno imati do smrti. Belou bi trebalo da bude kao Maj​ler i Rot i Hen​ri Mi​ler. Niko više ne želi da ih sa​ku​plja. – Izgleda da je vaš prijatelj pogrešio. Barem kad se radi o ova dva Be​lo​ua. Krenula je ka izlazu. Poželeo sam da je zgrabim za rukav i pokažem joj nešto. Nije važno šta, samo da bude zanimljivo i da ona to nije ranije vi​de​la. Da li bi​ste vo​le​li da vi​di​te po​li​caj​ca u ak​ci​ji, go​spo​đi​ce Ma​kin​li? Ali nisam to pitao. – Nisam želeo da vas uvredim – rekao sam bes​po​moć​no. Okrenula se i pogledala me. Odustao sam od borbe i definitivno izdao den​ver​sku po​li​ci​ju. – Znao sam da knjige ništa ne vrede – priznao sam. – Videli smo dopise od kluba. Sve ih je sačuvao, potpuna dokumentacija, sve od prvog dana kad se učlanio. I ja sam mogao da obavim procenu, toliko je de​talj​no sve bilo. – Eto vidite – odgovorila je. – Izgleda da ipak neću dospeti na elek​trič​nu sto​li​cu. Otvo​ri​la je vra​ta. Sad ili ni​kad, po​mi​slio sam. – Šta ka​že​te za ve​če​ru, jed​nom, usko​ro? – Ne bih re​kla – sme​sta je od​go​vo​ri​la. – Hva​la na po​zi​vu, ali ne. Vrata su se zatvorila za njom. Ponovo sam stajao u praznoj prostoriji u praznom svetu. Ostao je samo dašak njenog parfema. Doduše, sećanje na nju je osta​lo mno​go duže.

25. Sanjao sam je. Plivali smo zajedno kroz more knjiga. To je bio divan san. Nisam imao mnogo posla sa ljubavlju, bukvalno i prenosno, već duže vreme. Možda neženja na putu ka senilnosti više i ne treba da veruje u ljubav; možda je to stvar koje se treba plašiti. Ipak, Rita Makinli je podstakla plamen u meni i bio sam svestan toga. Planuo sam kao žar poliven benzinom. To je možda normalno za pubertetlije, ali za čoveka od preko trideset godina koji češće razmišlja o vezama nego o ljubavi, osećanje je bilo neobično i vrtoglavo. Mada ne neprijatno, ali bilo je praćeno nelagodnošću saznanja u šta će se verovatno pretvoriti čitava stvar. Ujutro sam pozvao Henesija da se razjasnimo. Ipak sam dugo bio policajac, morao sam tako. Ispričao sam mu o kasnoj poseti Makinlijeve, preneo sam šta je ona rekla meni a šta ja njoj. Izgleda da mu nije bilo važno. Izgleda da gradonačelnik nije baš zahtevao da se policajci pretržu od prekovremenog tragajući za ubicom Bobija Vestfala. Rado će popričati sa Makinlijevom, kada mu se ova javi, ali nije se nadao da će saznati išta bit​no. Dva sata kasnije pozvao me je i rekao da će Makinlijeva doći kod nje​ga u je​da​na​est. Po​sle toga sam slo​bo​dan da po​stu​pam kako god že​lim. Po​šte​no, ali ne​ja​sno. Pozvao sam Ritu oko dva. Dočekala me je poruka, kao i obično, ali uz​vra​ti​la mi je po​ziv ma​nje od sata ka​sni​je. Glas joj je bio hladan i dalek. – Pa, gospodine Džejnvej, jeste li uspeli da se sna​đe​te? – Da se sna​đem u čemu? Ubi​stvu ili knji​žar​skom po​slu? – Ako ikada uspete da se snađete u knjižarskom poslu, javite mi kako vam je to uspe​lo. Šta mogu da uči​nim za vas? – Po​mo​zi​te mi da se sna​đem. – Rekla sam vam sinoć, a rekla sam i vašem gospodinu Henesiju ju​tros: ne znam ni​šta o tome. – Mislio sam na knjižarski posao. Voleo bih da dođem i pogledam vaše knji​ge. Osećao sam se potpuno providno, kao da sam go pred celim svetom.

Spre​mio sam se za još jed​no od​bi​ja​nje… i do​bio ga. – Ovde nema prostora za vašu maržu – rekla je. – Sve što posedujem pro​da​je se po ve​o​ma vi​so​koj ceni. – Kla​dim se da bih na​šao ne​što. – Ne verujem. Nema načina da išta zaradite, i znate, sada sam jako zauzeta. Tek sam stigla kući, još uvek sam umorna i imam milion stvari da obavim. A povrh toga, ne osećam se naročito gostoljubivo. Nisam lju​bi​te​lj po​se​ta. – Pa, bar ste iskre​ni. – Žao mi je. Zbo​gom. Drugi poen za Makinlijevu; ističe devedeseti minut, Džejnvej vadi loptu iz mreže, publika polako napušta stadion. Prepustio sam radnju gospođici Prajd i krenuo u obilazak. Stigao sam do hinduističke knjižare na Montvjuu baš kad su počeli da iznose knjige. Sve je bilo sranje. Pogledao sam ih očima Rite Makinli i video samo sranja: nebitne knjige izložene kao da su nešto naročito. Romani iz kluba čitalaca. Naučna fantastika iz kluba čitalaca. Seksi knjige: Kosmopolitanova knjiga o dobrom seksu, Kako voditi ljubav sa muškarcem, tucanje na sedam načina za svaki dan u nedelji, bla bla bla. Nadam se da će neki budući ar​he​o​lo​zi naći neke dru​ge knji​ge po ko​ji​ma će su​di​ti o nama. Zurio sam u prazno i mislio na Ritu Makinli, a onda sam otkrio da gledam u naslov JR i autora po imenu Gadis. Pružio sam ruku i uzeo knji​gu u po​sled​nji čas. Nad de​snim ra​me​nom mi se na​dvi​ja​la sen​ka. – Po​zdrav, dok​to​re Džej. Okre​nuo sam se. – Zdra​vo, Pi​te​re. Kako ide? – Mo​glo bi i bo​lje. Uma​lo da vam ta pro​mak​ne. Ko​li​ko vre​di? Otvorio sam knjigu, skinuo zaštitni omot, onjušio da vidim ima li buđi. Bilo je to sasvim lepo prvo izdanje: doduše, preklop je bio malo zgu​žvan a neki kre​lac je na​pi​sao ime na pot​ko​ri​ca​ma. – Pa, za ovakv pri​me​rak ne​kih tri​de​set, če​tr​de​set do​la​ra. Gospođica Makinli je verovatno ne bi ni uzela u ruke, čak ni da košta dva dolara. Ali za momka kao što je Piter ovakva knjiga predstavlja in​jek​ci​ju ži​vo​ta. – Pro​klet​stvo – re​kao je. – Samo mi​nut i bila bi moja. – Slo​bod​no je uzmi – re​kao sam i pre​dao mu knji​gu. – Za​bo​ga, dok​to​re Džej…

– Sre​ćan Bo​žić, Pi​te​re. – Za​bo​ga… Izašli smo zajedno. Na parkingu smo zastali da proćaskamo. Pitao sam ga ima li dobrih knjiga u poslednje vreme. Rekao je da ima, i da će mi doneti nekoliko lepih. Neke su stvarno sjajne. Možda će svratiti kra​jem ne​de​lje. Onda, kao da se ukočio. Pogledao sam ga u lice i pomislio da će dobiti in​farkt. Za​te​tu​rao se i mo​žda bi i pao da ga ni​sam zgra​bio za ruku. – Hej, Pite, jesi li do​bro? – Ma je​sam. Nije iz​gle​dao do​bro. Iz​gle​dao je kao riba na su​vom. – Mo​ram da idem – re​kao je. – Haj​de, po​ve​šću te. – Ne… ne tre​ba. Evo, sti​že bus. Naglo je krenuo preko ulice. Auto koji je nailazio zakočio je i jedva ga izbegao. Piter ga je samo zaobišao, bez zaustavljanja, i pretrčao do autobuske stanice. Pri tom mu je Gadisov JR ispao, pravo meni pred noge. Po​di​gao sam knji​gu i is​pra​tio au​to​bus po​gle​dom. Šta je ovo bilo? Najviše mi je ličilo na strah. Piter se toliko uplašio nečega da nije mo​gao da raz​mi​šlja. Ne​što ga je to​tal​no is​pre​pa​da​lo. Stao sam na mesto gde je on stajao i osvrnuo se. Prometna, ali bezopasna raskrsnica: atomobili su jurili kroz četiri trake, a ljudi su žurili po trotoarima. Na dva susedna ugla nalazile su se samoposlugice. Na trećem uglu je bila trafika sa meksičkim kafeom. Četvrti je bila sitničarnica. Pokušao sam da se setim šta je Piter tačno radio, kuda je gledao kada se prepao, ali nisam bio sasvim siguran. Prešao sam preko ulice i ušao u jednu od onih samoposluga. Kupio sam žvakaću gumu. Onda sam slegnuo ramenima, zaboravio na celu stvar i vratio se na po​sao.

26. – Zvala je Rita Makinli – obavestila me je gospođica Prajd čim sam ušao u rad​nju. – Pre ne​kih pet​na​est mi​nu​ta. Izigravao sam smirenost. Pregledao sam račune od tog dana. Uverio sam se da je prodaja išla jadno. Jedva nešto više od sto dolara: samo to​li​ko da se po​kri​ju tro​ško​vi. Izašao sam na ulicu i otišao da posetim Rubija. On se baš spremao da zatvori. Nef je tog dana uzeo slobodno. Firma „Sils i Nef“ utržila je manje od pe​de​set do​la​ra. Da​kle, be​dan dan u ce​lom Knji​škom so​ka​ku. Nisam se potrudio da odem do Džerija Harknesa. Video sam svetlo u njegovom izlogu, pa sam znao da je tamo. Video sam svetlo i kod Klajda Fik​sa. Noć se spuštala sve brže. Osećao sam se kao da sam ostao sam na svetu; imao sam utisak da ono što Rita Makinli ima da mi kaže neće po​pra​vi​ti to ose​ća​nje. Ali po​pra​vi​lo ga je. Kada sam je po​zvao, bila je puna izvi​nje​nja. – Obično nisam gruba prema ljudima, gospodine Džejnvej. Molim vas, pri​pi​ši​te to umo​ru od puta. – Ni​sam ni​šta pri​me​tio – sla​gao sam. Nastupila je neprijatna tišina. – Ako i dalje želite da dođete ovamo, na​rav​no da ste do​bro​do​šli. – Samo re​ci​te kada. – Sutra popodne bi bilo sasvim dobro. Neka bude kasnije popodne, tako ću ima​ti vre​me​na da se od​mo​rim od pu​to​va​nja. Osetio sam vrtoglavicu, skoro euforiju. Džejnvej je još uvek u igri, narode: ma koliko neverovatno zvučalo, on stoji na centru, pred sve praznijim tribinama, skoro dvadeset četiri sata, ali sudijska nadoknada još tra​je. Gospođica Prajd je zalivala svoju biljku, koja je dotad već dvaput bila presađena i počela je da liči na omanje drvo. Nikada nisam video da neka bilj​ka to​li​ko na​ra​ste za tri me​se​ca. – Ka​kva je to bilj​ka? – upi​tao sam. – Ne​mam poj​ma. Samo sam je na​šla.

– Ako poč​nu da joj ras​tu zubi, ubij​te je. Počeli smo da prolazimo kroz večernji ritual, pripremajući se za za​tva​ra​nje. – Ni​ste mi is​pri​ča​li – re​kao sam. – Kako je bilo sa Hark​ne​som? – Bio je di​van. Pra​vi džen​tl​men. Uz​dah​nuo sam. – Znam da biste jedva dočekali izgovor da odete i otkinete mu glavu, ali bojim se da vam ga ja ne mogu dati. Bio je prosto fin. Njegovi maniri su bes​pre​kor​ni. – Čuvajte se, gospođice Prajd, osmatrajte more na bokovima, preko krme i pramca. Nikad se ne zna. Šta kažete, je li vreme da ovde za​klju​ča​mo i okon​ča​mo je​dan be​dan dan? – Stvarno je bilo prilično jadno. Idem da ugasim svetlo i uključim se​kre​ta​ri​cu. Povukla se u zadnju sobu. Ja sam zaključao glavni ulaz i počeo da brojim pazar. Tek što sam počeo kad sam osetio da se ježim. Okrenuo sam se i pogledao kroz izlog. Džeki Njutn je sedeo u autu kraj ivičnjaka, gledajući pravo u mene. Bio je to dugačak crni auto, očito ne njegov. Za vo​la​nom je se​deo onaj re​vol​ve​raš. – O-o – re​kao sam. – Re​kli ste ne​što? – Go​spo​đi​ca Prajd se baš tada vra​ti​la. – Re​kao sam da ima​mo dru​štvo. – O, Bože. – Nemojte ih ni gledati; ne dozvolite da utiču na vas. Samo pođite svo​jim po​slom, kao i sva​ko veče. Okrenuo sam pločicu na „zatvoreno“, za slučaj da im padne na pamet da uđu. Go​spo​đi​ca Prajd se užur​ba​la, pri​ku​pljaj​ći svo​je stva​ri. – Je​smo li sprem​ni za po​la​zak? – upi​tao sam. – Ja je​sam. – Dobro. Večeras ću vas voziti kući, i to preko zapadnog Denvera. Ne raspravljajte se sa mnom, samo pođite. Proći ćemo kraj te dvojice kre​te​na, ući u moj auto i odve​sti se. Ja​sno? – Ja​sno. Is​klju​čio sam sve​tlo. Utom je za​zvo​nio te​le​fon. Čuo sam kako se uključuje sekretarica. Ne volim mašine koje se javljaju na telefon, ali gospođica Prajd me je nagovorila da kupim jednu,

tako da ne propustimo poziv nekoga ko bi hteo da proda čitavu biblioteku. Kao i obično, imala je pravo: prokleta mašina mi se već tro​stru​ko is​pla​ti​la. – Idem da vidim ko je to – rekao sam. – Vi čekajte ovde. Ne gledajte u one ti​po​ve i ne iz​gle​daj​te za​bri​nu​to. Od​mah se vra​ćam. Do trenutka kad sam stigao u zadnju kancelariju, veza se već prekinula. Pomislio sam da je verovatno zvala Rita Makinli, da otkaže su​tra​šnji do​go​vor. Pre​mo​tao sam tra​ku i pu​stio po​ru​ku. Bio je to Piter. Glas mu je bio napet. – Moram da razgovaram sa vama, što pre – re​kao je. Čekao sam. Znao sam da nije prekinuo vezu, ali nije rekao ništa više. Kao da mu je nešto iznenada privuklo pažnju – isto kao danas na ulici, kad ga je ne​što is​pre​pa​da​lo. – O, sra​nje – re​kao je i pre​ki​nuo vezu. Premotao sam traku i ponovo pustio snimak. Nisam saznao ništa više nego prvi put. Nisam imao pojma gde Piter živi niti kako da ga nađem. Mo​žda će Rubi zna​ti. Ponovo sam uključio sekretaricu, izašao u prednju sobu, isključio po​sled​nje sve​tlo i uhva​tio go​spo​đi​cu Prajd pod ruku. – Ide​mo. Zaključao sam vrata pa smo prošli kraj auta u kome su Njutn i njegov mamlaz sedeli i čekali. Revolveraš je pokrenuo motor i polako povezao auto pored nas. Trpeću ovo najviše deset sekundi, pomislio sam; onda ima da isprašim nekoga. Stigao sam do Rubija. Radnja je bila zatvorena i zaključana. Prošao sam pored Harknesa, koji je takođe bio zatvoren. Samo je Klajd Fiks još bio otvoren: sedeo je u izlogu i osmatrao ulicu po​put le​ši​na​ra. Skrenuli smo za ugao, na mali parking gde su svi iz Knjiškog sokaka držali svoje automobile. Farovi revolveraševog auta prešli su preko nas dok je skretao. Otvorio sam vrata gospođici Prajd, a onda sam pošao ka re​vol​ve​ra​še​vom autu koji je sta​jao sa upa​lje​nim mo​to​rom. Kuc​nuo sam na pro​zor. Dže​ki ga je spu​stio za mo​žda prst. – To je sve za danas, Njutne. Ako te večeras ponovo vidim, biće ne​vo​lje. – Ma ne​moj – ja​vio se re​vol​ve​raš. Nisam skretao pogled sa Džekija. – Da li taj tvoj tip govori engleski? Drži ruke na volanu, skote; ako dotakneš pištolj, ima da te izrešetam. –

Nastupila je duga, napeta pauza. Revolveraš je stegnuo volan. – Sada ću ti reći nešto, Njutne, a to važi i za tebe, pametnjakoviću. Ako hoćete da doživite svoj sledeći rođendan, ne zajebavajte se sa mnom. Treba li da ponovim i na mongolskom, Džeki, da bi me ovaj majmun razumeo? Ne… za​je​ba​vaj se… sa… mnom. – Že​stok dasa – ja​vio se re​vol​ve​raš. – Ima da te iz​ga​zim, daso. – Ti ne bi pregazio ni nacrtanu zebru a da se ne izgubiš. Sad vozi tu krn​ti​ju da​lje odav​de. Džeki je želeo da izgleda prezrivo, ali nije mu uspevalo. Podigao je prozor, mahnuo prstom i auto se odvojio od ivičnjaka. Gledao sam za njima i ponovo se setio Vinija Marancina. Stajao sam još malo pošto su ne​sta​li, gle​da​ju​ći pra​znu uli​cu. Samo još je​dan dan u Knji​žar​skom so​ka​ku.

27. Sledeći dan počeo je kao i svaki drugi. Kako se završio, to je već druga stvar. Obilazio sam grad kao i obično i nisam našao ništa zanimljivo. Čitav dan bio je obojen predstojećim susretom sa Ritom Makinli. Bio sam nervozan i pun iščekivanja, pa čak i, u izvesnom smislu, uzbuđen. Ručao sam sa Henesijem, prilično rano, i popričali smo o slučaju Vestfal. Henesiju se Rita Makinli dopala i bio je sklon da veruje u sve što mu je rekla. Izgleda da je u policiji trenutno vladalo ubeđenje da je Bobija Vestfala ubio neki sitan lopov, koji će verovatno ostati nepoznat sve dok ne bude uhvaćen za neki drugi zločin a tada će priznati i ovaj. – Svakako, Nile, svakako – rekao sam, a on me je samo pogledao preko onog ogro​mnog sen​dvi​ča, oči​to re​šen da više ne go​vo​ri o tome. Trebalo je da ubijem vreme, a nisam hteo da se vraćam u knjižaru. Zato sam telefonirao gospođici Prajd i obavestio je da sam krenuo na zapad i da se verovatno nećemo videti do sutra. – Pa, to će biti problem za Pitera – rekla je. – Bio je maločas ovde i pitao je za vas. Izgledao je prilično izduvano kada vas nije našao. Rekla sam mu da se vrati u vreme za​va​ra​nja, jer tada ste uvek ovde. – E, ve​če​ras neću biti. Da li je re​kao šta hoće? – Ne, ali zvu​čao je kao da je ne​što hit​no. – Kada ponovo dođe, pokušajte da mu pomognete. Juče mi je pomenuo da će možda imati da mi ponudi neke dobre knjige. Ako mu treba novac, dajte mu nešto. Možete mu dati do dve stotine, ako je potrebno. Napišite mu ček na onu banku na uglu i recite mu da ćemo se ras​ku​su​ra​ti su​tra. – Pa, dobro, ali mislim da se nije radilo o tome. Nije imao knjige sa so​bom i nije uop​šte po​mi​njao no​vac. – U redu, ako baš navali, neka mi telefonira na kuću Rite Makinli. I još nešto. Pozovite svog dragog Harknesa i recite mu da ćete biti sami u vre​me za​tva​ra​nja. Re​ci​te i Ru​bi​ju i Nefu. – Biću do​bro, go​spo​di​ne Džejn​vej. – Slu​šaj​te do​bro. Ura​di​te kako sam re​kao. To je naj​o​pa​sni​je doba dana za male radnje u kojima radi samo ženska osoba. Važno je da susedi

zna​ju da ćete ve​če​ras za​tva​ra​ti sami. Tako će moći da pri​pa​ze na vas. Čuo sam pra​vi fe​mi​ni​stič​ki uz​dah ne​str​plje​nja. – Go​spo​đi​ce Prajd? Da li me ču​je​te? – Da, go​spo​di​ne Džejn​vej. – Ura​di​te tako. – Da, go​spo​di​ne Džejn​vej. Odlučio sam da procunjam zapadno od Denvera, da obiđem Golden i Morison, pa da se tako približim Makinlijevoj tokom popodneva. Iz nekog razloga, zapadni Denver je prilično pust što se tiče knjiga. Ima par sitničarnica, ništa spektakularno, a Golden je jad i beda. Morison je zanimljiv planinski gradić, pun prodavnica antikviteta koje ponekad imaju i bisere skrivene u moru smeća. Ipak, to je bilo daleko od spektakularnog: za čitav dan našao sam samo desetak knjiga, a nijedna nije bila na​ro​či​to do​bra. Neki dani su pro​sto ta​kvi. Već se smrkavalo kada sam skrenuo na put ka Riti Makinli. Sat u autu pokazivao je 4.53. Malo sam kasnio u odnosu na plan – pažnju mi je privukla jedna radnjica u Evergrinu, a rekao sam vam već kako izgleda traganje za knjigama. Kapija je bila otvorena pa sam prošao bez zaustavljanja. Kada sam stigao, ona je radila: u dvorištu je gorela vatra, a ona je imala gomile smeća koje treba spaliti. Bilo je hladno. Nosila je izbledele farmerke i crvenu flanelsku košulju ispod debelog kaputa. Kuća je bila posađena na sam vrh planine, velika kamena zgrada sa tremom okrenutim ka istoku, prema Denveru. Nije se baš video grad, ali to nije ništa smetalo. Gospođica Makinli mi je mahnula kad sam stigao u dvorište. Parkirao sam se kraj njenog auta, običnog „dodža“ starog oko če​ti​ri go​di​ne. Izdaleka je izgledala veoma mlada, ali iluzija je nestala kad sam prišao bliže. Spadala je u one žene koje izgledaju bolje kad malo zađu u godine. Biće sjajna sa četrdeset, što će biti kroz nekih šest godina. Pozdravili smo se i izvinio sam se što joj smetam. Odmahnula je rukom i povela me unutra. – Knjiga ima po čitavoj kući – rekla je. – Dugo bi potrajalo dok ih sve vidite. Možda bi danas trebalo da se ograničimo na sa​lon. Kuća je mirisala nekako prašnjavo, baš kao mesto u kojem niko nije živeo šest meseci. Dnevna soba bila je dugačka, sa kaminom i visokom

tavanicom. Imala je ogromnu sliku kita, ilustraciju koju je Rokvel Kent načinio 1930. za Mobi Dika. Bilo je i drugih kitova svuda okolo – figurice na policama, slike na zidovima, grafike, fotografije. Iznad kamina je imala uvećanu fotografiju usamljenog čoveka kako stoji na pramcu glisera. U pozadini se video drugi brod, veći, kako se primiče. Znao sam šta je to: neko iz Grinpisa, postavlja se između kita kojeg ne vidimo i sa​vre​me​nog ki​to​lov​ca. U dnevnoj sobi nije bilo mnogo knjiga, a i za njih je rekla da su smeće, „samo stvari koje čitam“. Glavna stvar je bila dve sobe dalje. Čitav istočni zid bio je načinjen od stakla. Postojale su debele zavese, sada sklonjene, kojima je očito štitila knjige od jutarnjeg sunca. Svi ostali zi​do​vi bili su pre​kri​ve​ni knji​ga​ma. – Pre nego što počnete, tražili su vas telefonom, pre možda desetak minuta. Možda je bila ona devojka iz radnje. Zvučala je prilično zbu​nje​no. Evo, pu​sti​ću vam sni​mak sa se​kre​ta​ri​ce. Pritisnula je dugme. Prvo sam čuo Piterov glas. Bio je usred rečenice, kao da je počeo da priča pre nego što se sprava uključila da snima. Nisam mogao da razaberem šta je rekao, ali zvučao je uspaničeno. Potom se udaljio od telefona i začula se zbrka glasova. Ženski glas je rekao: „Pusti mene da pričam, Pitere… Pitere, daj mi taj telefon… daj mi ga, Pitere, daj ga smesta!“ Čulo se šuštanje i neka lupnjava a onda glas gospođice Prajd. „Gospodine Džejnvej, jeste li tamo? Halo?“ Onad sam je čuo kako govori, znatno tiše, kao da je okrenla glavu: „Nema nikoga na vezi, Pitere, jesi li siguran da nisi pogrešio broj?“ Onda je Piter vrisnuo – bukvalno vrisnuo. „To je telefonska sekretarica!“ Rekao je još nešto, ali nisam uspeo da razumem. Govorili su uglas nekih deset sekundi; onda se ponovo javila go​spo​đi​ca Prajd: „Uf, izvi​nja​vam se.“ Tu se veza pre​ki​nu​la. – Izgleda da poznajete baš čudne ljude, gospodine Džejnvej – pri​me​ti​la je go​spo​đi​ca Ma​kin​li. – Ne​mam poj​ma šta se tamo de​ša​va​lo. – Mo​žda bi bilo naj​bo​lje da ih po​zo​ve​te. Izašla je iz sobe dok sam zvao. Telefon u radnji je zvonio i zvonio. Zidni sat je pokazivao pet i dvadeset pet: radnja je bila zatvorena dva​de​set pet mi​nu​ta. Za trenutak sam ostao da sedim, zagledan u spravu. Gospođica

Ma​kin​li je za​vi​ri​la kroz vra​ta. – Je li sve u redu? – Ne znam. Mogu li po​no​vo da pre​slu​šam tra​ku? No, ni​sam čuo ni​šta čega nije bilo još prvi put. Po​zvao sam „Sil​sa i Nefa“. Rubi se ja​vio već na prvo zvo​no. – Hej, Rubi, ovde Džejnvej. Slušaj, možeš li da odeš i vidiš je li u mo​joj rad​nji sve u redu? – Na​rav​no. Šta je bilo? – Izgleda da je Piter svratio tamo. Možda pravi probleme gospođici Prajd. – Na​rav​no… daj mi broj sa kog zo​veš… od​mah ću ti se ja​vi​ti. Pre​ki​nuo sam vezu i seo da če​kam. – Može kafa? – upitala je gospođica Makinli. – Imam i viski, ako ste za piće. – Pa da zna​te, sko​ro da je već pri​stoj​no vre​me za bur​bon. – Ka​kav vo​li​te? – Ona​kav ka​kav pra​ve. Vratila se sa pićem i baš tog trenutka je zazvonio telefon. Mahnula je rukom da se ja javim. Bio je to Rubi. – Meni sve izgleda cakum-pakum, Dže​je. Sve je za​klju​ča​no i gori samo malo sve​tlo po​za​di. – Jesi li pro​ve​rio vra​ta? – Da, oboja. Obišao sam pozadi, prodrmao prozore, otpevao prvu strofu himne kroz ključaonicu. Nema nikoga tamo, Džeje. Šta god da je Pi​ter smi​slio, oči​to ga se re​ši​la i is​pra​ti​la ga odan​de. – Okej – re​kao sam, ni​ma​lo ube​đe​no. – Hva​la ti, Rubi. Po​gle​dao sam go​spo​đi​cu Ma​kin​li. – Ka​kva lud​ni​ca. – Ve​ro​vat​no po​sto​ji sa​vim jed​no​stav​no ob​ja​šnje​nje. – Da… ali mi​slio bi čo​vek da će se po​no​vo ja​vi​ti, kad je re​kla. – Možda je smetnula s uma. Rekla je da je neko upravo ušao. Uostalom, sada ionako ne možete ništa. Najbolje da nastavimo sa onim zbog čega ste do​šli.

28. Sve što je Džulijan Lamber rekao o njenim knjigama bilo je potpuno tačno, samo što čak ni tako nisam bio spreman za to. Jednostavno nije moguće videti toliko senzacionalnih knjiga na jednom mestu. Imala je isključivo književnost, izdanja još od sredine 19. veka, i sve u savršenom stanju. Potrebno je stvarno oštro oko poznavaoca da bi se uživalo u savršenom stanju knjige stare pedeset godina. Ona ne izgleda kao nova – izgleda kao stara knjiga koju niko nikad nije dotakao. Njene knjige su upravo tako delovale – kao da ih ljudska ruka nikad nije dotakla. Bilo je u toj sobi stvari za koje sam znao da ih nikad više neću videti u takvom stanju. Imala je punu policu Džeka Londona, u potpuno očuvanim zaštitnim omotima, od pre 1910. Imala je malu zbirku pesama kojom je Ernest Hemingvej ušao u književnost. Imala je primerak Kima koji je pripadao Marku Tvenu, sa posvetom Radjarda Kiplinga napisanom kad su se njih dvojica upoznali 1907. Imala je toliko mnoštvo potpisanih knjiga, varijanti, jedinstvenih primeraka, knjiga sa neobičnim asocijacijama, knjiga iz ličnih biblioteka književnika, pisama i rukopisa, da su u poređenju sa njima obična prva izdanja delovala nezanimljivo i bezvezno. Imala je potpuno očuvan, kao ispod prese izašao primerak Pogledaj dom svoj anđele i Stajnbekov prvi, grozan ali izuzetno redak roman Zlatna kupa. Posle nekog vremena razgledanja sve je postalo besmisleno: pretvorilo se u običan spisak velikih, retkih, čudesnih knjiga. Kada sam naišao na Hotornov primerak Mobija Dika, sa Melvilovom posvetom velikom prijatelju i sa mnoštvom Hotornovih beležaka po marginama, čuo sam dubok uzdah koji je odjeknuo u sobi. Tek tre​nu​tak ka​sni​je shva​tio sam da je to bio moj glas. Zazvonio je telefon, pa sam se setio gospođice Prajd. Čuo sam kao se uključuje sekretarica i kako glas Rite Makinli ponavlja poruku koju sam tako često slušao. Posle zvučnog signala začuo se muški glas: – Rita, ovde Pol… pozovi me kad budeš mogla. – Skoro istog časa ponovo je zazvonio. Ponovo se začula ista poruka, a onda drugi glas: – Ovde Džordž Batler Treći iz Njujorka. Odlučio sam da kupim četiri knjige o kojima smo juče pričali. Da li biste bili ljubazni da mi pošaljete fakturu što je pre moguće? – Naravno da sam znao ko je Džordž Batler Treći. Stalno sam

viđao njegove oglase u AB. „Gospodin Džordž Batler Treći objavljuje da je nabavio…“ i tome slično. Džordž Batler je bio jedan od takozvani velikih igrača u knjižarskom svetu. Kad čitate njegove oglase, nekako vam je jasno da on nikada nije obukao pantalone kao običan smrtnik, nego je nekako lebdeo uvis i ubacivao se u obe nogavice odjednom. Pitao sam se koje je to četiri knjige Džordž Batler odlučio da kupi i koja će biti cena. Deset hiljada? Dvadeset? Svakako rutinska transakcija za Ritu Makinli, koja je očito vodila ogromne i razgranate poslove iz ove svoje kule od slo​no​va​če na vrhu pla​ni​ne. Napravio sam pauzu i telefonirao gospođici Prajd na kuću. Nije odgovarala. Nastavio sam da razgledam knjige. Bio sam blizu kraja jednog kraćeg zida, a još mi je ostao dugačak i onaj drugi kraći. Osećao sam vrtoglavicu, kao pijanac koji se budi posle tronedeljne lumperajke. Ovo je bilo suviše bogato, pa sam odlučio da prekinem za večeras. Ustao sam, protegnuo se i pošao ka vratima. U kući se nije čulo ništa osim kucanja sata u predvorju. Pokazivao je pola devet. Prošao sam kroz mračno predvorje, uputivši se prema svetlu koje je dopiralo sa drugog kraja. Osetio sam miris hrane. Kada sam ušao u kuhinju, video sam da je po​sta​vi​la sto za dvo​je. U prvi mah je nisam video. Stajala je kraj stakelnih vrata, potpuno nepomično, zadubljena u misli, zagledana u mrak. Nakašljao sam se. Okrenula se. Delovala je zamišljeno, usamljeno, skoro žalosno. Za trenutak je stvarno izgledalo kao da joj je ogoljena duša. Skoro istog časa se pribrala i ponovo namestila masku. Izgledala je iznenađeno, kao da je za​bo​ra​vi​la da sam tu. – Pa, go​spo​di​ne Džejn​vej, je​ste li za​vr​ši​li? – Ako mi date ne​de​lju dana, mo​žda ću tada po​če​ti. Nije od​go​vo​ri​la. – Mislio sam da ću kupiti nešto – nastavio sam. – Valjda sam hteo da se pro​du​ci​ram. Ali mo​ram pri​zna​ti da ne znam oda​kle bih po​čeo. – Obič​no tako de​lu​je na po​se​ti​o​ce. Ume da pre​za​si​ti čo​ve​ka. – Nadam se da imate neki sistem zaštite kada putujete na više me​se​ci. – Pa​zim da za​klju​čam ka​pi​ju. – Zar ne​ma​te ni alarm pro​tiv pro​val​ni​ka? Od​mah​nu​la je gla​vom. – Mi​sli​te da mi tre​ba?

– Da, kao i naoružani čuvar, reflektori, sirena i krvožedni psi. Takođe bih is​ko​pao ša​nac duž ogra​de i na​se​lio ga kro​ko​di​li​ma. To bi bio po​če​tak. – O, nije zabavno imati nešto ako ćete ga držati zaključano… od toga se po​sta​je pa​ra​no​i​čan. – Ima razlike između paranoje i zdravog razuma. Ne biste voleli da se jed​nog dana vra​ti​te kući i usta​no​vi​te da su vam sve knji​ge ne​sta​le. – Da, ali to su samo knji​ge. Na​ba​vi​la bih nove. Ni​sam znao šta da ka​žem na to. – Volim ovo čime se bavim – nastavila je ona – ali nisam veliki materijalista. Ako nisu moje, biće nečije druge. Samo da ne budu uni​šte​ne i svi​ma će biti do​bro. – Ne mogu da verujem. Pa ja bih bio spreman da u onoj sobi pro​ve​dem ne​de​lju dan bez hra​ne, vode i va​zdu​ha. – Kad smo već kod hrane i vode, spremam nešto za jelo. Nadam se da ne​ma​te ni​šta pro​tiv voća i po​vr​ća. Po​ku​ša​vam da se od​rek​nem mesa. Bilo je to neko istočnjačko jelo, veoma ukusno, sa nekakvim oraščićima i klicama i brokolijem ispod zlatne reš korice. Imala je bocu do​brog vina i mali čo​ko​lad​ni ko​lač za de​sert. Tokom večere smo pričali. Želela je da ostavi meso iz oba najčešća razloga: zdravlje i politika. Bila je veliki zagovornik zaštite životne sredine, ali to sam ionako već znao. Ja lično ne verujem da pojedinac može mno​go da uči​ni, pa sam to i re​kao. Ona se sme​sta na​ro​gu​ši​la. – Dok god tako mislite, vi ste neprijatelj. Upravo pojedinac je taj koji može najviše da učini. – Nisam se slagao, ali nisam želeo ni svađu. Ova žena mi je postala veoma važna, veoma brzo, i poželeo sam da možemo da razgovaramo bez zaobilaženja opasnih mesta. Rekao sam joj, sasvim iskreno, da se slažem sa većinom njenih političkih stavova, samo da ne ve​ru​jem da se ta​kvi ci​lje​vi mogu ostva​ri​ti na taj na​čin. Za​gle​da​la se u mene. – Ne uspe​vam da vas pro​klju​vim, Džejn​vej. – Ni​ka​kvo čudo. Ne uspe​vam ni ja sa vama. – Ne znam da li ste pe​snik ili bi​tan​ga. Morao sam da se nasmejem. Ona je odmahnula glavom, ali ostala je ozbilj​na. – Šta ra​di​te pre​ko leta? – upi​tao sam. – Pu​tu​jem. A vi? – Isto što i inače. Tragam za knjigama. Da li vi preko leta tragate za

knji​ga​ma, na eg​zo​tič​nim i da​le​kim me​sti​ma? – Preko leta se uopšte ne bavim knjigama. Može se reći da je moja fir​ma za​tvo​re​na od maja do sep​tem​bra. Pre​ko leta čak i ne či​tam. – Pa šta radite ako vas prvog maja pozove neki tip iz Novog Meksika i kaže da ima deset hiljada savršeno očuvanih knjiga i da ih jeftino pro​da​je? – Kažem mu da će morati da pozove nekog drugog. Mogu da ga po​ša​ljem kod vas, ako mi se do​pad​ne​te. – Ne​ka​ko imam uti​sak da vam sve ovo ve​o​ma malo zna​či. – Još kako mi znači. Kolekcija je prikupljana sa ljubavlju i pažnjom, i zato mi je va​žna. Samo što mi nije naj​va​žni​ja na sve​tu. – A šta je​ste naj​va​žni​je? – Mislim da vam neću odgovoriti na to pitanje. Možda kasnije, ako vas bo​lje upo​znam. Za sada, mo​ram reći da vas se to ne tiče. Neko vreme smo ćutke jeli. – Nikad nisam bila taktična osoba – rekla je ona. – Da ste još policajac, verovatno bih morala da vam kažem, zar ne? Mo​že​te ot​kri​ti ako že​li​te: vaš pri​ja​te​lj, go​spo​din He​ne​si, on zna. – Ne mo​ra​te. – Dobro. Uostalom, to i nije ništa značajno. Samo što sam ja veoma… zatvorena osoba. Cenim svoju privatnost više od bilo čega drugog, osim slo​bo​de. – Hej… – Ra​ši​rio sam ruke u znak pre​da​je. Utom je zazvonio telefon; ponovo se uključila sekretarica. Opet je zvao neki knjižar, ovog puta iz San Franciska, raspitujući se da li ona i dalje ima prvo izdanje Fantoma iz opere. Znao sam da ga ima: video sam ga to​kom raz​gle​da​nja kra​ćeg zida. – Ima​te te​le​fon​ske zvuč​ni​ke po či​ta​voj kući? – upi​tao sam. Klimnula je glavom. – Tako mogu da odbijem gnjavatore. Automatska sekretarica mi pomaže da filtriram pozive; zvučnici me obaveste ako je u pitanju neko sa kim želim da razgovaram. Smatram da jed​no​stav​no nema po​zi​va koji ne mogu da pri​če​ka​ju. – Čak ni ako zove Džordž Batler Treći – rekao sam glasom punim la​žnog stra​ho​po​što​va​nja. – Džordž je stvarno veliki gnjavator. Ne znam ni zašto se petljam sa njim. – Znate šta bih voleo da imam? – odlučio sam se. – Onog Stajnbeka,

sa na​cr​ta​nim pe​ni​som. Nasmejala se, po prvi put. – „Tom Džod mu je rod“. To mi je jedna od omi​lje​nih knji​ga. I ve​o​ma je sku​pa. Ose​tio sam da mi se grlo ste​že. – Ko​li​ko sku​pa? – Ako već morate da pitate, verovatno ne možete da je sebi priuštite. Ozbilj​no, ne mo​ra​te da ku​pi​te ni​šta. Ja ne na​pla​ću​jem raz​gle​da​nje. Iz​vu​kao sam če​kov​nu knji​ži​cu i spu​stio je po​red ta​nji​ra. Uo​zbi​lji​la se i zač​ki​lji​la u mene. – Hi​lja​du pet​sto – re​kla je. Grlo mi se još više ste​glo, ali po​čeo sam da pi​šem ček. – Neka bude hiljadu dvesta – rekla je. – Obično ne dajem i ne tražim po​pust, ali ovog puta ću na​pra​vi​ti iz​u​ze​tak. Neka ček gla​si na Grin​pis. Zbu​nje​no sam je po​gle​dao. – Grin​pis? – Zna​te li kako se to piše? – Grin​pis – po​no​vio sam tu​pa​vo. – Grin​pis mi daje ra​zlog da usta​nem sva​kog ju​tra. Pružio sam joj ček. – Siguran sam da imate barem hiljadu razloga za usta​ja​nje, go​spo​đi​ce Ma​kin​li. Pocrvenela je. Stvarno. Osetio sam da su se i moji obrazi zažarili. Odav​no sam pre​stao da iz​i​gra​vam džen​tl​me​na. – Dakle – rekla je dok je sipala kafu – upravo ste kupili svoju prvu stvar​no do​bru knji​gu i pla​ti​li ste je sa po​pu​stom. Šta ćete ra​di​ti sa njom? – Pro​da​ću je. – Mu​dra odlu​ka. Mi​sli​te li da ćete moći da se nad​gra​di​te? – Za ta​kvu knji​gu uvek po​sto​ji mo​guć​nost. – Znate, gospodine Džejnvej, stvarno mislim da će od vas ispasti dobar trgovac knjigama. Već znate ono što neki ljudi moraju da uče go​di​na​ma. – A to je…? – Da kada kupite nešto jedinstveno, i platite ga dvaput više nego što stvarno vredi, to je sjajna prilika. Meni je trebalo jako dugo da to shvatim. Neki ljudi ne shvate nikada. Džordž Batler nikada neće shvatiti. Sada je to je​di​ni na​čin na koji po​slu​jem. – To je sa​svim u redu ako ima​te do​volj​no du​bo​ke dže​po​ve. – Da, to je​ste ko​ri​sno. Te​ško je po​če​ti od nule u knj​žar​skom po​slu. – Ma ne​moj​te mi reći. Recite mi, recite mi, pričajte mi o tome, pomislio sam. Nikuda nismo

žurili, vrteli smo se u krug uz sitno ćaskanje. Bilo mi je potrebno nešto čime bih srušio zidove koje je podigla oko sebe. Imao sam osećaj da me, ako odem odavde pre nego što nađem ključ, više nikada neće pustiti da dođem. Nešto se dešavalo između nas, i to je bilo dobro ali ne baš sasvim. Nisam mogao da se razaberem do kraja. Znao sam da je i ona radoznala, ali da nikada neće pitati; time što odbija da govori o sebi odrekla se prava na pitanja. Video sam da, ako treba otvarati dušu, ja moram da počnem. Polako sam skrenuo razgovor na svoje detinjstvo. Pažljivo je slušala, pa sam nastavljao dalje. Postalo je veoma lično. Za​te​kao sam sebe kako joj pri​čam stva​ri koje ni​kad ni​ko​me ni​sam re​kao. Kao prvo, rodio sam se sasvim slučajno. Moj otac je advokat, prvi među petoricom suvlasnika ugledne advokatske kancelarije u Denveru. Zarađuje pola miliona, kada je godina dobra, a ne seća se kada je poslednji put imao lošu godinu. Nema šanse da nasledim išta od toga – moj ćale i ja ne razgovaramo već petnaest godina, a ni pre toga nismo bili bliski. Lari Džejnvej nije čovek sa kojim se ljudi zbližavaju. Mada, jeste dostojanstven. Čuven je po dostojanstvenom i pribranom držanju pred sudom. Jednom je, prema predanju, to držanje pomalo omanulo, pa je flertovanje sa stvarno prekrasnom ženom pre trideset sedam godina dovelo do… mene. I eto me, slomljenog srca. Kad pogledam svoje roditelje, sa jedne strane vidim ledenu aroganciju i nepoštenje; sa druge je frivolno ludilo. Svi Libertijevi su bili ludi, a Džejni, moja majka, verovatno bi mogla dobiti i lekarsku potvrdu o tome. Upravo zbog Džejni sam razvio nepoverenje prema lepim ženama. Uvek bih radije odabrao pamet, srce i duhovitost umesto lepote. Najčudnije je što sam uspeo da preživim sve njihove napore da me rastrgnu, i što sam, uprkos njima, is​pao sa​svim pri​la​go​đen i ra​zu​man. Pot​pu​no, pro​kle​to nor​ma​lan. – Pa, do​ne​kle pro​kle​to nor​ma​lan – ispra​vi​la me je bez osme​ha. – Je li? A šta mi​sli​te, ko​li​ko pro​kle​to nor​mal​ni ste vi? – Pri​lič​no pro​kle​to nor​mal​na. Iznenada se nasmejala, tinejdžerskim kikotom od koga je sva sinula i podmladila se. – Dakle, to je bio moj inteligentan razgovor za ovu nedelju – rekla je, pa smo se oboje nasmejali. Upitao sam se da li je to prilika koju sam očekivao, ali činilo mi se da ipak nije. Bila je spremna da sluša, iskreno zainteresovana za sve što bi mogla da čuje, ali i dalje nije po​sta​vlja​la pi​ta​nja. Ni​ka​da ni​sam bio vi​čan mo​no​lo​zi​ma, ali tru​dio sam se

što sam bolje mogao. Pričao sam joj o srednjoj školi, nalik na odrastanje u bazenu sa ajkulama. – Ako u meni postoji bitanga, svakako je nastala tokom tih godina. Otkuda se pojavio pesnik, ako uopšte postoji u meni, osta​lo je mi​ste​ri​ja. – Ka​sno je – pri​me​ti​la je. Da li je to znak za ra​zlaz? Po gla​su se nije mo​glo pri​me​ti​ti. Odlučio sam se za frontalni napad, što je uvek poslednje oružje u Džejn​ve​je​vom ar​se​na​lu. – Hajde, dajte mi priliku. Odškrinite tu kapiju, samo malo, pogledajte kako je sa dru​ge stra​ne. – Znam kako je. Nije baš da sam ži​ve​la u ma​na​sti​ru. – Da skratimo priču, Rita. Večera u petak i obilazak najpopularnijih me​sta u Den​ve​ru. – Ne, hva​la. Nije to za mene, go​spo​di​ne Džejn​vej. – Onda ću iz​naj​mi​ti frak, pa ide​mo u „Nor​man​di​ju“. Može i tako. – O, pa ne bih re​kla. – Haj​de, raz​mi​sli​te bar pola mi​nu​ta. Od​mah​nu​la je gla​vom. – Znam sjajan restoran u kome služe samo brokoli. Odvešću vas tamo na doručak. Palačinke sa brokolijem, najbolje u gradu. Možemo se provozati busom duž reke. Puštaćemo papirne brodiće nizvodno. Prošetaćemo se Sedamnaestom ulicom i isplazićemo se pred advo​kat​skom kan​ce​la​ri​jom mog ma​to​rog. Haj​de, šta ka​že​te? – Ne – odluč​no je re​kla. – Znao sam da ćemo se slo​ži​ti. Hladno me je pogledala. – Postajete navalentni, gospodine Džejnvej. Ne vo​lim da bu​dem di​rekt​na. – Hajde, budite direktni. Imam debelu kožu, podneću. Neću izvršiti harakiri. Kad smo već otvoreni, pitaću vas nešto. Da li se plašite da ću uzeti da jedem ribu viljuškom za salatu? Ili vi veliki trgovci knjigama ima​te pra​vi​lo da ne iz​la​zi​te sa sit​nom bo​ra​ni​jom? – Ne bu​di​te dr​ski. – Samo po​ku​ša​vam da vas shva​tim. – Onda bolje prestanite da pokušavate. Vrlo je jednostavno. Ne želim da se ve​zu​jem. – A mi​sli​te da bi vas iz​la​zak sa mnom ne​čim ve​zao?

– Upra​vo tako. – Pa kako, za​bo​ga? – A šta mi​sli​te? Kako se mu​škar​ci i žene ve​zu​ju me​đu​sob​no? – Tako da​kle – re​kao sam zna​čaj​no. – Ni​sam to hte​la da ka​žem. – A što vam to sme​ta? Tako se živi. Ako se desi, desi se. – E pa, neće se de​si​ti, go​spo​di​ne Džejn​vej. Mo​že​te mi ve​ro​va​ti na reč. Dosad je sedela sva ukočena; sad se opustila i uzdahnula. – Nisam hte​la ni da do​đe​te ova​mo. Si​gur​no se se​ća​te. – Nije nego. Sami ste me po​zva​li, se​ća​te se? – Ne znam za​što sam to ura​di​la. – Zna​te vi to do​bro, smo ne​će​te da ka​že​te. – Nema šta da se kaže. Tu ste, zar ne? Nemojte sad sve analizirati. Tu ste, dakle sigurno sam poželela da vas ponovo vidim. To ne znači da ću vas uključiti u svoj život. Žao mi je ako je to suviše direktno rečeno, go​spo​di​ne Džejn​vej, ali ne mo​že​te reći da to ni​ste sami tra​ži​li. Onda se desilo nešto neobično: počele su da joj drhte ruke. Tražila je reči, počela je da pretura po hrpi novina. – Nikad ne otkazujem pretplatu dok sam na putu. Unajmila sam dečka koji mi donosi poštu i novine svakog dana. Mogla bih da otkažem, ali nikad to ne radim. Volim da vi​dim šta se de​ša​va​lo dok me nije bilo. Vi​di​te šta sam ju​tros na​šla. Članak je bio nešto drugačiji od onog koji sam čitao. Naslov je glasio POLICAJAC OPTUŽEN ZA BRUTALNOST. U večernjem izdanju su prebacili moju sliku na naslovnu stranicu. Novine su ležale na stolu, a moje lice kao da je be​sno zu​ri​lo u či​tav svet. – Je li to de​sert za mene? Samo me je gle​da​la. – Gospođice Makinli, čini mi se da sam protraćio na vas veliki broj do​set​ki. Po​či​njem da sma​tram da uop​šte ne​ma​te ose​ća​nje za hu​mor. I da​lje je ću​ta​la. Pi​lji​la je u mene. – Mo​žda ho​će​te da pro​ko​men​ta​ri​šem ovo? Da li to oče​ku​je​te? – Ne znam šta oče​ku​jem. – Moj ko​men​tar je sle​de​ći. Ne​moj​te ve​ro​va​ti sve​mu što pro​či​ta​te. – I to je sve? – Recite mi šta želite, pa ću se potruditi da to ostvarim. Slušajte, pročitali ste to još jutros, zar ne? Imali ste dosta vremena da mi se javite i

ot​ka​že​te. Ni​ste to ura​di​li, zar ne? I dalje me je netremice gledala. Jedva primetno je odmahnula gla​vom. – Čak i pošto sam stigao, mogli ste da me provedete i ispratite. Ali niste ni to uradili. Dali ste mi dobro žestoko piće i ostavili me da lunjam na​o​ko​lo, i još ste mi spre​mi​li i ve​če​ru. Šta je tre​ba​lo da po​mi​slim? I da​lje je ću​ta​la. – Idem kući – ob​ja​vio sam. Ustao sam i za trenutak zastao, držeći naslon stolice. Gledali smo se. Lice joj je bilo kao od kamena. Nije ništa rekla. Otišao sam do vrata i osvrnuo se. Kakav sjajan izlazak, pomislio sam; stopiću se sa pozadinom kao neki prokleti junak lošeg kaubojskog filma, obris na žutom svetlu. Mahnuo sam joj. Do đavola s tobom, pomislio sam. Onda sam se predomislio. Nemoj otići, pomislio sam, suviše je važno; nemoj to da ra​diš. Ono što ka​žeš i ura​diš ovog tre​nut​ka odre​di​će da​lji tok tvog ži​vo​ta. Otvorio sam vrata auta, zakoračio unutra i nagnuo se preko prozora. Kada sam progovorio, glas mi je bio jak i jasan, mora da se čuo po čitavoj planini. – To što piše u novinama je njegova strana priče. Evo i moje strane, ako vas zanima. Taj tip je ubica. Pokušavam da ga ulovim već dve godine. Valjda mi je najzad dojadilo. Silovao je ženu i premlatio je i vratio se da to ponovi. Umesto nje, zatekao je mene. Što se tiče brutalnosti, zaboravite to; on je dovoljno krupan da se stara o sebi. Kada kaže da sam ga vezao lisicama i premlatio, laže. Skinuo sam mu lisice i bila je to po​šte​na tuča. To je cela pri​ča. Sad idem kući. Dok sam se vozio niz planinu, uhvatila me je depresija. No, ispod nje je tinjalo neobično osećanje ushićenja, radosti, neka mešavina koju je nemoguće opisati. Nisam znao šta mi se dešava, ali svakako je bilo veliko. O, kako veliko! Da li je moguće da sam pregurao trideset šest godina života a da to nijednom nisam osetio? Zaustavio sam se na ivici druma, nekih sedam kilometara od njene kuće, i odupro se želji da se vra​tim kod nje. Us​peo sam u tome… bar jed​na do​bra pro​ce​na. Po​zva​ću je uju​tro. Ona će po​zva​ti mene. Nekako ćemo prevazići sve probleme zbog njenog novca i njene struč​no​sti i moje bru​tal​ne pri​ro​de. Ovako ili onako, nije kraj. To je bila jedina sigurna stvar u ovom

ne​si​gur​nom sve​tu.

29. Stigao sam do radnje petnaestak minuta posle ponoći. Ulica je bila pusta, osim hitne pomoći negde u daljini: to je bila uvertira u još jednu dugu noć na Istočnom Kolfaksu. Strpao sam Stajnbeka pod mišku i otključao vrata. Radnja je imala neki ustajao, kiselkast miris u ovo doba noći. Zaključao sam za sobom i spustio knjigu na pult, pa sam seo i zagledao se u nju. Otvorio sam i pogledao crtež kojeg je Stajnbek nažvrljao pre mnogo godina, kada je imao slavu i novac, kada je bio na vrhuncu. „12. maj 1940: Tom Džod mu je rod“. Zgoditak, da, moglo bi se reći čak i pobeda, ali nekako šuplja. Možete je uzeti nazad, gospođice Rita, da li me ču​je​te? Slo​bod​no uz​mi​te pro​kle​ti​njiu. Tre​ba samo da za​mo​li​te. Uzeo sam plastičnu foliju i ponovo umotao knjigu. Tankom olovkom sam upisao novu cenu, 2000 dolara, pa sam se zagledao u zastakljenu vi​tri​nu tra​že​ći naj​bo​lje me​sto da je izlo​žim. Za​zvo​nio je te​le​fon. Nemoguće, pomislio sam. Gledao sam ga kako zvoni tri puta, a onda sam po​di​gao slu​ša​li​cu i re​kao „halo“. – Zna​la sam da ćete biti tu – re​kla je. – Po​sta​je​te ve​o​ma pa​met​ni za svo​je go​di​ne. – To isto bih i ja uradila, ne tako davno. Kada kupite svoju prvu veliku knjigu, jedva čekate da vidite kako će izgledati na novom mestu. Čak i ako je po​noć. – Či​sto da zna​te, iz​gle​da sjaj​no. – Imate pravo da se naslađujete jedan sat. Posle toga postaje ne​pri​klad​no. Nastupila je duga pauza; već sam počeo da ih nazivam Ritinim prazninama. – Zovem da vam kažem nešto – nastavila je najzad – ali ne znam kako. – Možemo da se igramo pogađalica. Da li je u pitanju životinja, biljka ili mi​ne​ral? – Ži​vo​ti​nja – re​kla je. Glas joj je zvu​čao ne​ka​ko pri​gu​še​no. – To sam i mi​slio. Po​no​vo pa​u​za. Ni​sam iz​dr​žao, mo​rao sam da je is​pu​nim do​set​ka​ma. – Da li hoda na dve noge, na če​ti​ri, ili puzi kao zmi​ja?

– Ovo je teško – rekla je. – Znam da mislite kako manipulišem vama, ali nije to u pi​ta​nju. Pro​sto se po​ne​kad po​na​šam… ne​do​sled​no. – Hej, da sam hteo doslednost kupio bih robota. Šaljete različite sig​na​le, pa šta. Sve je to deo ljud​ske ko​me​di​je. – Lju​ti ste. – Samo sam zbunjen, gospođice Makinli. Prvo mi maltene poželite da slomim noge i oslepim. Onda me pozovete da dođem kod vas. Spremite mi večeru, ali kad vas pozovem da izađemo vi se ponašate kao da sam kasapin iz Aušvica. Pročitali ste one novine još jutros, dobro ste znali da sam čudovište koje iz zabave gazi male kuce, a jesam li se bunio? Ma ka​kvi! Samo mi je bilo dra​go što ste me pu​sti​li da vi​dim vaše knji​ge. Nastupila je pauza, naravno; trajala je deset sekundi. Pomislio sam da od​zvi​ždim ne​što, ali odu​stao sam. – Vi ste čud​na zver​ka, Džejn​vej – re​kla je. – Je​ste, fa​sci​nan​tan sam, i to mi mo​ra​te pri​zna​ti. – Da – složila se. Osetio sam da mi se grlo ponovo steže i ponadao sam se da ću uspeti da završim razgovor a da ne počnem da kreštim kao uz​bu​đe​ni pu​ber​te​tli​ja. – Imam jednu mračnu tajnu – rekla je. – Ako vam je kažem, da li obe​ća​va​te da me više ne​će​te tra​ži​ti? – Nikad se ne kladim naslepo. To rade samo budale i loši igrači po​ke​ra. – Pa, sve​jed​no ću vam reći. Ne že​lim da osta​ne​te u uve​re​nju da sam se po​i​gra​va​la vama. – Ka​kve veze ima, ako više ne​će​te da me vi​di​te? – Rekla sam vam već ranije, nemojte biti tako prokleto analitični. U po​ne​što mo​ra​te ima​ti vere. – Još mi ni​šta ni​ste re​kli. – Vrlo je jednostavno. Mrzim nasilje, ali su me celog života privlačili upra​vo na​sil​ni mu​škar​ci. – To je veoma zanimljivo – rekao sam, pokušavajući da kontrolišem glas upr​kos kne​dli u grlu ve​li​či​ne kru​ške. – Dakle, razlog zbog kojeg nisam želela da dođete kod mene jeste isti onaj razlog zbog kojeg sam vas ipak pozvala. Isti razlog zbog kojeg nisam sve otkazala pošto sam pročitala novine. Isti razlog zbog kojeg neću da iz​la​zim sa vama. Da li to ima smi​sla?

– Ne, ali slo​bod​no na​sta​vi​te. Svi​đa mi se vaš glas. – Vi ste otvoreno nasilan čovek. Donosite nasilje gde god da pođete. Nosite ga kao što drugi ljudi nose akten tašnu. Kao da je još jedna osoba u pro​sto​ri​ji. To me uža​sa​va. Slu​šao sam je kako diše. Kru​ška je pre​ra​sla u grejp​frut. – A uprkos svemu, ja uvek padam na muškarca koji ostavlja utisak da je spo​so​ban na sve, uko​li​ko je ulog do​volj​no ve​lik. Is​ko​ri​stio sam pri​li​ku da se zli​ko​vač​ki na​sme​jem. Poen za mene, po​mi​slio sam. – Ne želim da vas ponovo vidim – rekla je. – Samo sam htela da vam ob​ja​snim zbog čega. – Ipak imam uti​sak da ćemo se još vi​đa​ti. – Ja sam ve​re​na, go​spo​di​ne Džejn​vej. Uda​jem se sle​de​ćeg me​se​ca. – Onda je do​bro što smo se sre​li baš sada. – Zbo​gom – re​kla je i pre​ki​nu​la vezu. Pro​klet​stvo, po​mi​slio sam. Jipi, po​mi​slio sam. Ju​hu​uu! Odu​še​vlje​nje i oča​ja​nje su za​i​sta se​stre. Pozvao sam je; javila se sekretarica. Kad se čuo signal, zamislio sam je kako sedi u kuhinji i sluša moj glas. Obuzela me je treća sestra: ludilo. Primakao sam slušalicu usnama i počeo da zavijam. – O, Riii-taaa! Ovo je tajanstveni glas! Pogodi moje ime i osvoji šleper pun prvih izdanja Džudit Kranc. Ooo, baš mi je žao, ja nisam Džordž Batler Treći! Ali to je bio dobar pokušaj, i zato sačekaj da čuješ kakvu utešnu nagradu smo ti pri​pre​mi​li. Dva šlepera prvih izdanja Džudit Kranc! Tvoj dom će sinuti od mnoštva živopisnih bestselera. Tvoji prijatelji će zapanjeno gledati… – Ponovo se čulo pištanje; baš dobro, jer bih inače nastavio do zore. Spustio sam slušalicu i zagledao se u telefon. Zazvoni, prokletinjo, po​mi​slio sam, ali ni​šta se nije de​si​lo. Si​gur​no se va​lja od sme​ha. Nema sna​ge da po​zo​ve. Uži​va u mo​joj du​ho​vi​to​sti. Pro​kle​ta bila. Rešio sam da utrošim bes radeći nešto korisno. U knjižari uvek ima posla. Imao sam hrpu manje vrednih prvih izdanja kojima je trebalo odrediti cenu, pa sam se pozabavio time. Ponovo sam zalio biljku

gospođice Prajd, pa sam uzeo da čitam AB. Čitao sam pun sat. Negde po​sle dva uju​tro za​spao sam u ve​li​koj fo​te​lji bli​zu pul​ta. Kad sam otvorio oči, osećao sam se više depresivno nego očajno. To nije bila bolna usamljenost nove ljubavi, nego nešto mnogo dublje i stra​šni​je. Uli​ca je još bila mrač​na: svet iz​van rad​nje bio je šu​pa​lj i pra​zan i nigde se ništa nije micalo. Radnja je bila kao grobnica: nepomična, tiha, je​zi​va. Možda sam sanjao. Već mesecima nisam sanjao Džekija Njutna. Mo​žda se sad vra​tio, a ja samo ne mogu da se se​tim. Onda mi je si​nu​lo. Onaj miris koji sam osetio kad sam otvorio vrata. Sada je bio jači, dublji i izraženiji, skoro slatkast na neki mučan način. Kada provedete u ode​lje​nju za ubi​stva to​li​ko vre​me​na kao ja, to ni​ka​da ne za​bo​ra​vi​te. Mi​ris smr​ti. Ustao sam i po​šao u zad​nji deo rad​nje. Mi​ris je po​stao jači. O, čo​ve​če, po​mi​slio sam. Otvorio sam vrata kancelarije. Upalio sam svetlo. Sve je bilo kako tre​ba. Baš kao što je Rubi re​kao: sve je bilo ca​kum-pa​kum. Ali mi​ris je bio jači. Postojalo je jedno mesto koje Rubi nije mogao da vidi – kupatilo na drugoj strani hodnika. Ta prostorija nije imala prozore, samo mali sve​tlar​nik, pa niko nije mo​gao da za​vi​ri unu​tra. Otvorio sam vrata. Gospođica Prajd je zurila u mene staklastim oči​ma. Pi​ter je le​žao pre​ko nje, li​cem na​ni​že. Obo​je su bili upu​ca​ni, po jed​nim met​kom u gla​vu.

30. Ubica je došao tačno u vreme zatvaranja. Gospođica Prajd nije još za​klju​ča​la vra​ta. Došao je iz jednog jedinog razloga. Nije nestao novac. Nije nestala nijedna knjiga. Došao je samo da bi ubio. U vreme kada sam pokušao da pozovem gospođicu Prajd, u pet i dvadeset pet, ona i Piter su verovatno bili mr​tvi već de​set mi​nu​ta. Ušao je na glavni ulaz. Zadnja vrata uvek držimo zaključana. Naterao je gospođicu Prajd da zaključa – još uvek je stezala ključeve u ruci – a posle je pobegao na zadnja vrata. Za razliku od prednjih, koja se moraju zaključati ključem, zadnja imaju bravu koja se zaključava čim se vrata za​lu​pe. Oruž​je je ve​ro​vat​no bilo ka​li​bra.38. Time će se po​za​ba​vi​ti ba​li​sti​ča​ri. Gospođica Prajd je ubijena prva. Metak ju je pogodio u čelo, tačno iz​me​đu oči​ju; pala je na leđa, gla​ve gro​tesk​no izvi​je​ne pre​ma zidu. Piter je bio teža meta. Obuzet panikom, sigurno se otimao. Jedan me​tak ga je pro​ma​šio i za​rio se u zid. Dru​gi je bio pre​ci​zni​ji. Ubi​ca je, na​rav​no, od​neo pi​što​lj. Verovatno je nosio rukavice. Nije bilo otisaka prstiju ni na kvaki ni na samim zadnjim vratima. Na prednjim vratima je bilo mnoštvo otisaka, jer su mušterije ulazile čitavog dana. Većina verovatno nikada neće biti iden​ti​fi​ko​va​na. Došao je, obavio posao i otišao. Sve je najverovatnije trajalo kraće od dva mi​nu​ta. Sve ostalo je bilo nagađanje. Pretpostavio sam da je Piter znao ko je ubio Bobija Vestfala. Došao je u radnju da mi to kaže, ali ubica ga je preduhitrio. Gospođica Prajd prosto nije imala sreće, našla se na po​gre​šnom me​stu u po​gre​šno vre​me. Kao i uvek, bilo je više pitanja nego odgovora. Ako je ovo bilo povezano sa slušajem Vestfal, zašto je Piter čekao tolike mesece da bi mi nešto rekao? Kako je ubica baš sada došao do zaključka da Piter predstavlja pretnju? Zašto se to desilo baš sada, i šta je izazvalo ovaj preokret? Da li je u Balardovoj biblioteci bilo nešto toliko vredno da je neko bio spreman da ubije čoveka zbog toga, i potom da ubije još

dvaput? Da li se uopšte radilo o Balardovoj biblioteci, i ako jeste, kako to da Rita nije ništa primetila? Nešto malo – tako malo da ga niko nije primetio, a ipak je Bobi Vestfal morao da uzme celu biblioteku da bi bio siguran da ima i to. Gledaj sitnice, Džeje, čuo sam Rubijev glas. To je jedna od lekcija koju knjižari najteže nauče. Gledajte sitnice – pamflete, plakate, sićušne knjižice bez teksta na hrbatu – i setite se da jedna jedina sitna stvar, izanđala od vremena, može da donese više novaca nego či​ta​va bi​bli​o​te​ka to​mo​va uve​za​nih u kožu i zla​to. Nešto malo. Nešto što znaš da je tamo ali ne znaš tačno gde. Ako si Bobi Vestfal, moraš da uzmeš sve knjige; rastrgnućeš ih ako treba, stanicu po stranicu ako moraš, otkinućeš im korice i prosejati komadiće kroz sito ako ne ide dru​ga​či​je. Ubi​ćeš ili biti ubi​jen, ako mora. Ne​što malo i skriveno, sigurno je tako, mora biti, jer ako je malo i neskriveno onda bi ga bilo sasvim lako ukrasti. Rita Makinli bi ga lako sakrila pod haljinu kad stari Balard ode po kafu; Bobi Vestfal bi ga ubacio u džep, prokletstvo, dok je lunjao između polica i navodno pokušavao da se odlu​či. Sve se svodi na novac. To je pokretalo Bobija i Pitera i druge kao što su oni. No​vac je je​di​no čega ni​ka​da ne​ma​ju do​volj​no; to je po​kre​tač​ka sila njihovih života. Bobi je želeo da bude poštovan kao trgovac knjigama, a ne da mu se podsmevaju kao lovcu na knjige. Za taj prelaz bio je potreban novac. Bile su potrebne i druge stvari – znanje, ukus, oštro oko, kockarska krv, hohštaplerska mašta – ali bez novca se nije moglo ni po​mi​šlja​ti na po​če​tak. Prizor u mojoj radnji ličio je na stotine drugih mesta zločina koja sam vi​deo. Po​li​caj​ci. Fo​to​gra​fi. Cr​tač. Mr​tvo​zor​nik. Bilo je isto, ali i drugačije. Ovde sam ja bio oštećeni. Mrtva devojka bila je moja rad​ni​ca. Od tre​nut​ka kad sam je na​šao po​no​vo sam bio po​li​ca​jac. Po​li​ca​jac bez znač​ke. Henesi je stigao sa novim partnerom, baš pred zoru. Bilo je stvarno ironično što je Nil dobio za partnera Lestera Kamerona, ali um Buna Stida funkcioniše na vrlo tajanstven način. Kameron i ja se nikad nismo mnogo voleli: on je voleo da puca i bio je suviše usijana glava, mada sam često čuo kako ljudi kažu da ih Kameron u akciji podseća na mene. To mi

se baš nije sviđalo, mada sam poštovao Kamerona u profesionalnom smislu. Smatrao sam ga za dobrog policajca, samo mi se kao osoba nije dopadao. Imao je dobru glavu na ramenima, ali kocku leda umesto srca. Uvek je želeo da bude glavni i to mu je bila velika mana, mada mu je službeni dosije bio čist. Bili smo u istoj klasi na policijskoj akademiji, nekada davno. Nikada nismo bili najbolji drugovi. Tokom skoro čitavog sata sedeli smo u knjižari, Henesi, Kameron i ja, i pričali. Svi smo bili stare kuke; znao sam šta im je potrebno i dao sam im sve što sam mogao. Kameron je sedeo kraj pulta kao pravi veliki inkvizitor i ispaljivao neizbežna pitanja, a ja sam odgovarao kao navijen. Znao sam sva pitanja i pre nego što su postavljena. Pričao sam mu o gospođici Prajd, odakle je došla, kada i zašto. Pričao sam o Piteru, i o njegovom prijateljstvu sa Bobijem Vestfalom, koji je takođe bio ubijen. Dok sam to iznosio, Henesi je ustao. Pogledao je na mračnu ulicu. Čak i kad su nam se pogledi sreli, izbegavao je da me pogleda. Pretpostavljam da je mogao da mi pogodi misli: da nikad ne smeš otaljavati istragu ubistva, nikad ne smeš pretpostaviti da je žrtva toliko nevažna da ne vredi ulagati trud u ot​kri​va​nje po​či​ni​te​lja. Ni​ka​da se ne zna kada će se ubi​ca vra​ti​ti na bis. Pričali smo o gospođici Prajd. Ona nije imala neprijatelja na ovom svetu, rekao sam, osim ako je imala neku mračnu stranu koje ja uopšte nisam bio svestan. Rekao sam im sve što sam znao: da je ovo u vezi sa Vestfalom, i da je gospođica Prajd nedužna žrtva. Rekao sam im kako se čudno Piter ponašao poslednjih dana, kako je panično zvučao kad je pokušao da me nađe kod Rite Makinli. Pričao sam im i o Riti, sve činjenice i sve glasine. Onda sam se setio da pomenem kako se i Džeki Njutn mo​tao ovu​da. – Ne znam – re​kao sam. – Ovo mi ne​ka​ko ne mi​ri​še na Dže​ki​ja. – Ranije si drugačije mislio – javio se Henesi, još uvek gledajući kroz pro​zor. – To je bilo onda; ovo je sada. – Šta se pro​me​ni​lo? – upi​tao je Ka​me​ron. – Iz​lju​bi​li ste se i iz​mi​ri​li? – Ovo se prosto ne slaže sa Džekijem. Ono prvo ubistvo jeste bilo u njegovom stilu: pogledaj i sam njegov modus operandi pa ćeš videti o čemu govorim. U svim Džekijevim ubistvima postoji primesa nasumičnosti. Ovo nije bilo nasumično. Džeki ne dolazi da se najavi pre nego što ubi​je ne​ko​ga. To ti je moje mi​šlje​nje.

– Mišljenja su kao dupe – primetio je Kameron. – Svako ima po jed​no. – Jako duhovito, Lestere – rekao sam. – Moraću da zapamtim taj fa​zon. Dotle je već svanulo: bilo je pola osam a vest o tragediji se pronela či​ta​vim blo​kom. Lju​di su se oku​plja​li na tro​to​a​ru i za​vi​ri​va​li kroz izlo​ge. – Kako se zove tip sa ko​jim je iz​la​zi​la? – upi​tao je Ka​me​ron. – Mi​sliš na Dže​ri​ja Hark​ne​sa? – Ako je to tip sa ko​jim je iz​la​zi​la, onda mi​slim na nje​ga. – Ne bih rekao da je izlazila sa njim. Odveo ju je jednom na večeru, pre par dana. – Moramo da ga vidimo. I moramo da odemo u brda i posetimo Makinlijevu. Da vidimo ima li još uvek tu traku, između ostalog. Možda momci u laboratoriji mogu da profiltriraju glasove, pa da čujemo šta su rekli kad su pričali međusobno. To bi trebalo da nam bude prioritet. Kako da stig​nem tamo? – Ni​ka​ko, ako se ne na​ja​viš. Dama tako po​slu​je. – E, ja poslujem ovako. Daj mi njenu adresu i meni prepusti brigu kako ću ući unu​tra. – Uštedeo bi sebi dosta truda ako bi je prvo nazvao. Mislim da ona nije ovo ura​di​la, a ti? – Ne znam ko je to ura​dio. – Le​ste​re, stal​no je bila sa mnom. – Grešiš, drugar. Bila je sa tobom kada ti je pustila traku za koju je tvrdila da je tek snimljena. Osim toga, ne moraš lično povući okidač da bi bio ume​šan u ne​što. Polako sam klimao glavom. – Razumem. Ako još uvek ima traku, te​le​fon​ski po​ziv bi obez​be​dio da je i sa​ču​va. – Ili da je spa​li. – Ili da je ponovo upotrebi – dodao je Henesi. – Što je i najverovatnije. Vratiće je u aparat i presnimiće nove poruke preko starih. Po​bo​gu, čak i tim po​zi​vom bi mo​gao da iz​bri​šeš do​kaz. – O, do đa​vo​la – re​kao sam. – Mi​slim da sam upra​vo to i uči​nio. – Šta si uči​nio? – za​re​žao je Ka​me​ron. – Vratio sam se ovamo oko ponoći. Ona me je pozvala maltene istog časa. Pričali smo par minuta, a onda sam ja pozvao nju. Prokletstvo, bila

joj je uklju​če​na se​kre​ta​ri​ca. Osta​vljao sam po​ru​ku pri​lič​no dugo. – Ko​li​ko dugo? – Do​volj​no dugo. – O čemu si pri​čao? – Ma, neke glu​po​sti. To​tal​ne glu​po​sti, stvar​no. – Lju​bav​ne po​ru​ke? – za​in​te​re​so​vao se Ka​me​ron. – Kako to mi​sliš? – Mislim da moje pitanje ne treba objašnjavati. Da li si se spetljao sa tom že​nom, Džejn​vej? – Da – re​kao sam po​sle krat​kog raz​mi​šlja​nja. – Mi​slim da je​sam. – Sra​nje – re​kao je Ka​me​ron. – Kad sledeći put odlučim da se upustim u vezu sa nekom ženom, Le​ste​re, sva​ka​ko ću doći da za​tra​žim tvo​je odo​bre​nje. – Moramo odmah po tu traku – rekao je Henesi. – Pre nego što sni​mi još ne​što. – Ne mo​že​te ući kod nje bez na​lo​ga – pri​me​tio sam. – I dalje ne možeš prestati da izigravaš policajca, Džejnvej? – ljutnuo se Kameron. – Mislim da je možda vreme da se setiš ko ovde jeste po​li​ca​jac. – Pokušavam da vam kažem nešto što bi vam bilo od koristi, samo kad biste umuknuli i saslušali me. Ne možete prosto otići pred njenu kuću i zazvoniti na vrata. Ima ogradu od tri metra i kapiju koja se zaključava. Ako pređete preko te ograde bez naloga, sve što možete saznati sa trake leti pravo kroz prozor, čak i ako imate snimljenog ubicu kako daje pri​zna​nje u sti​ho​vi​ma i osta​vlja svoj broj te​le​fo​na. – To važi samo ako je ona umešana – rekao je Henesi. – Ne možemo is​ko​ri​sti​ti tra​ku pro​tiv nje, ali sva​ka​ko mo​že​mo pro​tiv bilo koga dru​gog. – A što se ne bi​ste osi​gu​ra​li? – na​va​lji​vao sam. – Ti si oduvek bio dobar u tome, zar ne, Džejnvej? – iskezio se Ka​me​ron. – Osim jed​nom.

31. Izneli su tela u gumenim kesama, privezana za nosila. Masa na trotoaru je uglas uzdahnula i odmaknula se od vrata. Sve je trajalo užasno dugo, kao da su ljudi bili zarobljeni u nekakvoj zoni sumraka. Forenzičari su prečešljavali sve redom, a to nije postupak koji se obavlja na brzinu. Čekao sam. Sedeo sam kraj vrata i pokušavao da ne mislim, a kad sam video da sve usporava počeo sam da pravim novi natpis za izlog. Napisao sam ga na parčetu kartona, debelim crnim markerom. Pisalo je: ZA​TVO​RE​NO DO DALJ​NJEG. Počeo sam da primećujem poznata lica u masi. Klajd Fiks. Par lovaca na knjige koje sam poznavao. Video sam Rubija kako stoji sam, a Nefa nekoliko metara dalje, takođe samog. Viđao sam i ranije kako smrt i odbija i privlači ljude, ostavljajući čak i najbolje prijatelje same i udubljene u mračne misli i strahove. Džeri Harknes je provirio unutra i upitao šta se desilo. Kad sam mu rekao, pozeleneo je. Otišao je niz ulicu bez reči. Svaka nasilna smrt je strašna, ali ova je bila još gora. Osećao sam se kao da me je upra​vo sa​žva​kao ti​gar. A onda su, iz​ne​na​da, svi ne​sta​li. Fo​ren​zi​ča​ri su spa​ko​va​li svo​je ša​to​re i opremu, a masa posmatrača je počela da se proređuje. Petnaest minuta kasnije sve je bilo pusto. Zapljusnuo me je talas usamljenosti, dubok i oštar, skoro nepodnošljiv. Kako malo znamo o ljudima, pomislio sam. Možemo li ikada stvarno upoznati nekoga? Već sam video Pinki Prajd kao lik u jednoj dimenziji. Dopadala mi se, ali znao sam da ću narednih godina sve teže moći da joj se setim lica. Kako malo vremena sam zapravo proveo sa njom. Nije važno, Pinki, provešću vreme sada. Pro​ve​šću ga sada. Pro​la​zio sam iz sobe u sobu i ga​sio sve​tla. Ku​pa​ti​lo je bilo naj​go​re. Krv je još bila tu, a sve je bilo premazano prahom za otiske prstiju; još se osećao miris smrti, mada je bio slabiji. Nisam nešto sklon plakanju; ne volim to da priznajem ovih dana, kada je reč mačo postala ružna i kada je ljudi koriste za neosetljive tipove kao što sam ja, ali tu sam prolio nekoliko tihih suza za Pinki Prajd. Onda sam ubacio novi natpis u glavni izlog, za​klju​čao pred​nja vra​ta i kre​nuo tra​gom nje​nog ubi​ce.

32. – Ne mogu da poverujem – rekao je Rubi. – Zaboga, to siroto dete. To si​ro​to, div​no dete. Nef je izgledao istinski potresen. Sedeo je na svom uobičajenom me​stu, iza te​zge, ali nje​go​ve ina​če uvek za​u​ze​te ruke sada su mi​ro​va​le. – Šta ste vas dvo​ji​ca ra​di​li si​noć? – upi​tao sam. – Bili smo ovde, Dže​je. Zvao si me ova​mo, znao si da smo tu. – Da li ste išta vi​de​li ili čuli? Bilo šta ne​o​bič​no…? Gledao sam Nefa, koji je odjednom prebledeo. Ruke su počele da mu drh​te. – Ja… ovaj… mi​slim da sam ga mo​žda vi​deo – re​kao je. – Sedeli smo ovde i čekali da dođu policajci, ali nije ih bilo – dodao je Rubi. – Ni​smo zna​li šta da ra​di​mo. – Morali su da odu zbog nečeg hitnog, ali vratiće se – uveravao sam ga. – Šta si vi​deo, Nefe? Nef nije bio u sta​nju da go​vo​ri. Za​gnju​rio je lice u dla​no​ve i drh​tao. – Daj mu mi​nut – re​kao je Rubi. – Ovo je stvar​no bio gro​zan šok. – Za sve nas, Rubi – od​vra​tio sam. – Šta ste ra​di​li iz​me​đu pet i šest? – Gle​da​li smo knji​ge. – Koje knji​ge? – Upravo smo dobili neke sjajne svari. Čučao sam tu kraj vrata i gle​dao knji​ge. Ni​sam vi​deo ni​šta dru​go. – To si ra​dio i kad sam te​le​fo​ni​rao? – Da. Em je bio tu, sa mnom, sedeo je baš tamo gde i sada. Nije mu bilo do​bro… – Imao sam neki stomačni grip – rekao je Nef. – Ceo dan sam trčkao u klonju. Mislio sam da ću, ako malo izađem, ako pođem u kupovinu, možda prestati da mislim na to koliko mi je loše. Bolje da sam otišao kući i legao u krevet. Ali eto, izašao sam i kupio te knjige. Tek što sam se bio vratio. Toliko mi se žurilo u klonju da sam mislio da neću stići na vreme. Znaš kako je kod nas, sve je tesno, a klonja gleda na uličicu pozadi. I tako sam sedeo tamo i obavio šta treba, a onda sam otvorio vrata da provetrim za sobom. A tamo je bio taj tip… dolazio je iz pravca tvoje rad​nje… Isu​se, gle​dao sam ga pra​vo u lice. – Kako je iz​gle​dao?

– Kao tip na koga ne bi voleo da naletiš, naročito noću u mračnoj uli​či​ci. – Daj mi malo detalja, Nefe. Opiši veličinu, oblik, boju. Koliko je star bio taj tip? – Ne znam. Četrdeset… možda i više. Nisam baš mnogo obraćao pa​žnju. Znam samo da je bio be​lac, i kru​pan. – Koliko krupan? Sto kila? Dva metra? Hajde, Nefe, ja ne mogu da ti či​tam mi​sli. – Pa… krupan. Sto kila… najmanje. Dva metra… ne znam baš. Ali ono​li​ka ra​me​na. Bože, gle​dao je pra​vo u mene. – Šta je ra​dio kad je vi​deo da ga gle​daš? – Okre​nuo je gla​vu u stra​nu… ova​ko… i samo je pro​šao. – Da li ti se to uči​ni​lo sum​nji​vo? – Zašto bi? Nisam znao da je neko ubijen. Ovde se čovek navikne na čudne face; zašto bih obraćao naročitu pažnju na njega? Zaboga, gledao je pra​vo u mene. Šta sad da ra​dim? – Is​pri​čaj po​li​caj​ci​ma šta se de​si​lo, baš kao što si is​pri​čao meni. – Da, ali gde su oni, do đavola? I šta ako se taj tip vrati pre nego što oni dođu? – Ne kažem da ne treba da brineš; neko je u ovom gradu ubio troje ljudi koji se bave knjigama i možda bi nam bilo bolje da svi počnemo da brinemo. Da sam na vašem mestu, danas ne bih otvarao radnju. Ostanite zajedno. Idite u stanicu i sačekajte Henesija, pa mu ispričajte sve kao i meni. Da li bi mo​gao da opi​šeš tipa po​li​cij​skom cr​ta​ču? – Možda… nisam siguran. Nisam ga baš zagledao. Kada je okrenuo gla​vu, pre​stao sam da ga gle​dam. – Kako je bio obu​čen? – U crno. Crne pantalone, crni sako, raskopčan, siva košulja… bez kravate. Isuse, možda je krio pištolj ispod tog sakoa. Mogao je da me upu​ca. – A možda je to bio neki skitnica iz kraja koji nema nikakve veze sa time. Ko​li​ko sam ra​zu​meo, nisi ga ra​ni​je vi​đao ovde. – Ni​gde ga ni​sam vi​đao. Meni nije iz​gle​dao kao skit​ni​ca. – Da li si gle​dao za njim kad je pro​šao? – Ne. Vra​tio sam se… ova​mo na​pred. Uzdahnuo sam. – Dobro, hajde sad da vidimo redosled događaja.

Ka​žeš da si išao u na​bav​ku i da si se vra​tio… kada? Pet​na​est do pet? – Nije moglo biti mnogo kasnije od toga. Nisam baš gledao na sat, ali si​gu​ran sam da sam bio ovde pre pet. – Bilo je baš u vreme zatvaranja, Džeje – javio se Rubi. – Sećam se da sam po​mi​slio kako ću za mi​nut za​tvo​ri​ti, i baš tada se po​ja​vio Em. – Da​kle, bilo je bli​že pet nego pet​na​est do pet – pri​me​tio sam. – Ne bih znao – rekao je Nef. – Mislio sam da je ranije, ali možda ste u pra​vu. – Bilo je par mi​nu​ta pre pet – iz​ja​vio je Rubi. – Šta si vo​zio? – upi​tao sam. – Svoj auto, isti kao i uvek. Eno ga tamo po​za​di. – I pro​šao si Kol​fak​som, po​red svih rad​nji? – Da. – Kada si prošao pored moje knjižare, da li si slučajno pogledao unu​tra? – Bacio sam pogled, uvek to radim. Volim da vidim da li neko nešto radi. Po​gle​dam u sva​ku knji​ža​ru kraj koje pro​đem. – Da li je rad​nja bila otvo​re​na ili za​tvo​re​na? – Ne sećam se, nisam pogledao cedulju. Ali nije bilo nikoga da se vidi, toga se se​ćam. – Da li si po​gle​dao kod Hark​ne​sa i Fik​sa? – Da, naravno. Fiks je sedeo u stolici kraj izloga, kao i uvek. Harknes je negde otišao; imao je na vratima onu cedulju sa časovnikom koja kaže, znate ono, vraćam se za toliko-i-toliko. Nisam zapamtio kada je pisalo da se vra​ća. Mo​ram da pi​jem vode. Ovo me je baš po​tre​slo. Sačekao sam da se vrati. Onda sam navalio dalje. – Dakle, prošao si pored radnji i parkirao si se ovde i istovario knjige. Koliko dugo je to tra​ja​lo? – Ne više od minuta – rekao je Rubi. – Nije bilo mnogo robe, u smi​slu bro​ja. Samo tri ku​ti​je. Za se​kund smo ih une​li unu​tra. I da​lje sam gle​dao u Nefa. – Šta si onda ura​dio? – Pa rekao sam već, žurio sam u klonju. Mislio sam da neću stići na vre​me. – Ko​li​ko dugo si bio unu​tra? – Ne više od mi​nu​ta. Znaš kako je sa pro​li​vom, za​čas iza​đe. – A onda si otvo​rio zad​nja vra​ta i vi​deo tipa.

Drh​ta​vo je uz​dah​nuo i klim​nuo gla​vom. – Dakle, bio si tamo pozadi… koliko? Dva minuta? A sve to se dešavalo tokom nekoliko minuta posle pet? I nisi video da je tip ušao u neki auto i od​ve​zao se? Ni ti, Rubi? – Ja ni​sam vi​deo ni​šta – re​kao je Rubi. Nefu kao da je bilo zlo. Za tre​nu​tak smo svi ću​ta​li. – Znate, gospodine Džejnvej, sve ovo jako loše deluje na živce. Mi​slim da neću moći da spa​vam dok ne uhva​ti​te to đu​bre. Klimnuo sam mu glavom u znak ohrabrenja. – Reci mi sve čega se se​ćaš. Kosa… ožilj​ci… – Nisam primetio nikakve ožiljke. Imao je gustu crnu kosu sa dubokim zaliscima. Bila je začešljana, pa mu je na temenu izgledala kao slovo M, ali tamo gde ju je imao bila je stvarno gusta. Lice mu je bilo… kao kod kornjače: umesto usta samo tanka linija. Za oči ne znam: okrenuo se pre nego što sam stigao da vidim, a verovatno ionako ne bih ni​šta za​pam​tio. – A da li je išta re​kao? – Ne, do đavola. Sve je trajalo možda samo par sekundi. Ali i to je bilo do​volj​no. – U redu – rekao sam. – Sklonite se danas odavde. Idite u stanicu i re​ci​te He​ne​si​ju sve ovo. Po​zo​vi​te cr​ta​ča. Ura​di​te to što bo​lje mo​že​te. – Na​rav​no… na​rav​no. – Još samo par pitanja, a onda moram da idem – rekao sam. – Pričao sam sa gospođicom Prajd ranije popodne. Rekao sam joj da vas pozove i kaže vam da će biti sama u vreme zatvaranja… – Upitno sam pogledao obo​ji​cu. Rubi je od​mah​nuo gla​vom. – Mene nije po​zva​la. – Ne – po​tvr​dio je Nef. Pro​kle​ta bila, Pin​ki, po​mi​slio sam. Sle​de​ći put ura​di ono što ti ka​žem. Ose​tio sam da se je​žim i po​na​dao sam se da me Nef nije za​ra​zio. – A Pi​ter? – pi​tao sam. – Jed​nom sam već pi​tao da li zna​te gde živi. – Ni​sam znao onda, ne znam ni sada – re​kao je Rubi. – Kako se pre​zi​vao? – Uf, čekaj… ma znam, samo ne mogu da se setim. Hej, Eme, pomozi mi, i ti ga znaš. – Ne mogu da se se​tim.

– Ma hajde, napisali smo toliko čekova tom gnjavežu. Ne mislim ozbiljno, Džeje… o mrtvima sve najbolje… samo… pokušavam… stalno mi iz​mi​če, a znao sam ga. Zar mu ti ni​ka​da nisi na​pi​sao ček? – Ja sam mu pla​ćao ke​šom. – To mora da je lepo. Uf, na vrh jezika mi je. Piter… Piter… Pro​klet​stvo! Ma znam mu pre​zi​me, kao što znam i svo​je. – Pokušaj da ne misliš na to – posavetovao sam ga. Pogledao sam tri kutije knjiga spuštene kraj zastakljene police. – Jesu li to knjige koje ste juče ku​pi​li? – Da. Pro​kle​to do​bre stva​ri. Slo​bod​no po​gle​daj. Zavirio sam unutra i ugledao odličan primerak Elisonovog Nevidljivog čoveka. Ispod njega je bila Paklena pomorandža, stvarno divna. Ispod nje je bilo još petnaestak knjiga, složenih u dve hrpe. U tri ku​ti​je mo​glo je biti če​tr​de​set-pe​de​set knji​ga. – Posao je bio hitan – rekao je Rubi. – Žena je rekla da putuje van grada, pa joj treba keš. Morali smo dobro da se potrudimo. Tražila je hi​lja​du pet​sto. Ima​li smo samo dva sata da ih sku​pi​mo, ali uspe​li smo. Ni​sam na​sta​vio da raz​gle​dam knji​ge. Ovaj put ni​sam bio ra​spo​lo​žen za to. Krenuo sam ka vratima, a onda sam zastao. – Hej, Rubi! Kako se Pi​ter pre​zi​va? – Bonem – odgovorio je kao iz topa. – Piter Bonem. Pobogu, Džeje, to ti je baš do​barš štos. Pro​kle​to do​bar štos. – Po​ne​kad uspe, po​ne​kad ne – re​kao sam i oti​šao.

33. Harknes je juče popodne takođe izašao da sklopi hitan posao. Njegova radnja je prosto zaudarala na novog Stivena Kinga. Kingove knjige bile su rasute po pultu i nagomilane na podu. Dobio je ponudu prekjuče, pa je juče ranije zatvorio da bi otišao i pogledao robu. Išao je u Bolder, pedeset kilometara daleko. Zatvorio je radnju oko pola dva. Odšetao je do moje radnje i tamo se zadržao u razgovoru sa gospođicom Prajd nekih desetak minuta. Pomenula mu je da će zatvoriti sama – gospodin Džejnvej je zahtevao da mu to kaže, rekla je mršteći se – ali on joj je rekao da neće biti tu u to vreme pa da bi trebalo da se javi „Silsu i Nefu“ i kaže im da će biti sama. Prevrnula je očima i rekla „Vi muškarci!“ i to je poslednji put da ju je vi​deo. Iz​gle​da​lo mi je da je na ivi​ci suza. Pitao sam ga kada je sinoć došao. – Bilo je skoro osam – rekao je. – Kada sam stigao u Bolder bilo je petnaest do tri. Kupovina nije dugo trajala. Sa Kingovim knjigama uvek ide brzo. Znaš šta se traži, a znaju i oni: pitanje je jedino da li možeš da izvučeš iole pristojnu cenu, ili oni hoće da te oderu. Obično su vrlo tvrdoglavi, ali ovaj je bio razuman. Pla​tio sam samo še​zde​set pet po​sto vred​no​sti. ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad – Čo​ve​če, pa to je baš mno​go – pri​me​tio sam. Harknes nije reagovao. – I jeste, za sve osim za Kinga. Ako ga sad sklonim na stranu, kroz godinu dana izgledaće da sam ga jeftino dobio. Ali, ka​kve veze ima? Ka​kve veze ima bilo šta? – Ma da – pro​mr​mljao sam. Kingove je prodavala žena. Njen muž ih je skupljao, a sada je umro a ona je pokušavala da organizuje život bez njega. King se nije uklapao, ali znala je da može da joj donese dosta novaca. – Puno me je koštalo – rekao je Harknes. – Ispraznio sam račun u banci, ali pogledaj samo šta sam dobio. – I zaista, sve je bilo tu: pet prvih izdanja kod Dabldeja, sa varijantama omota na dva Sa​le​mo​va, potpisana ograničena zdanja. Hark​ne​su kao da nije bilo sta​lo. – Završio sam negde oko četiri – nastavio je. – Trebalo je da se vratim. Da sam tako uradio, možda bi još bila živa. Da sam se vratio pre pet i da sam je od​veo na ve​če​ru, još uvek bi bila živa. – A šta si ura​dio ume​sto toga?

– Otišao sam da jedem sam. U nekoj hamburgeriji blizu fakulteta. Se​deo sam tamo ceo sat i mi​slio. – Na šta si mi​slio? – Na nju. Žalosno me je pogledao; primetio sam da je jako ostario otkako sam ga poslednji put video. – Znam šta misliš, Džejnveje – rekao je – ali grešiš. Ona je bila dete. Znao sam to. Ali bilo je nečeg u njoj što me je baš privlačilo. Nisam mogao da prestanem da mislim na nju. Znaš li kakvo je to ose​ća​nje? Po​mi​slio sam na Ritu Ma​kin​li, ali ni​sam ni​šta re​kao. – Znao sam da je to pogrešno… čovek mojih godina da se mota oko tako mlade devojke. Ali šta sam mogao? Kad te uhvati, uhvatilo te je. I zato sam jeo jeftinu večeru i šetao okolo da ubijem vreme, a ipak sam stalno mislio na nju. Onda sam se vratio ovamo. Istovario sam robu. Ra​dio sam do de​set. Oti​šao sam kući. – Nisi vi​deo ni​šta? – Šta sam mo​gao da vi​dim? *** Klajd Fiks, kao i obično, nije bio od pomoći. Nije video Pitera mesecima. Nije voleo tog kučkinog sina. Piter nije bio dobrodošao u njegovoj radnji. Pitao sam Fiksa da li je video nekoga ko bi odgovarao Nefovom opisu. Ne, nije video, a i da jeste ne bi mi rekao. Više nisam bio policajac: znao je to. Nije mo​rao ni​šta da mi kaže.

34. Seo sam u radnju i pozvao Motorna vozila; predstavio sam se kao de​tek​tiv Ka​me​ron i za​tra​žio pro​ve​ru žr​tve ubi​stva. La​žno pred​sta​vlja​nje je protivno zakonu a, strogo gledano, nije bilo ni neophodno. Podaci o motornim vozilima su javni i svima dostupni, ali kad ste policajac to se odvija mnogo brže. Pokazalo se da u Denveru postoje dve vozačke dozvole na ime Piter Bonem. Jedan od te dvojice živeo je u Čeri Hilsu, otmenom kraju oko kantri kluba, a drugi u kući sa sobama za izdavanje na ivici Fajv Pointsa. Nije bilo teško izabrati: deset minuta kasnije parkirao sam se pred ofucanom zgradom od crvene cigle na uglu Dvadeset druge ulice i Arapahoa. Izvadio sam iz gepeka torbicu sa osnovnim alatom, ubacio je pod kaput i ušao u kuću. Ni iznutra nije ličila na palatu; nije bilo brave na vratima, a neki od poštanskih sandučića u prilično smrdljivom predvorju kao da nikada nisu nosili ime stanara. Piterovo ime sam ipak našao; bilo je naškrabano običnom olovkom na običnom papiriću i selotejpom zalepljeno na sanduče stana broj 310. Unutra je bilo jedno pismo. Izvadio sam svoju torbicu, odabrao alat i obio sanduče. Zapravo i nije bilo prave brave, samo mala reza. Uzeo sam tanku kovertu i ponovo zatvorio sanduče. Adresa je bila ispisana rukom, a pečat je bio iz Portlanda u Oregonu. Adresa pošiljaoca je bila „Gospođa Pitera Bonama, 123. ulica br. 12335, Portland“. Bez mnogo raz​mi​šlja​nja sam str​pao pi​smo u džep i kre​nuo uz ste​pe​ni​ce. Brava na Piterovim vratima nije bila mnogo složenija od one na sandučetu. Stvarno je čudo što nema više ubijenih po ovakvim mestima, pomislio sam dok sam ulazio. Duboko sam uzdahnuo. Stan Bobija Vestfala je bio luksuzni apartman u poređenju sa ovim ovde. Osećao se neki oštar zadah, nalik na prokislo mleko. Umesto kreveta imao je kauč na razvlačenje, prekriven prljavštinom koja se od dugog stajanja usjajila i postala klizava: nije bilo nikakvog znaka da je tu ikada postojao čaršav. Na podu su bile prazne konzerve, u uglu pacovski izmet, a svuda naokolo, naravno, knjige. Stan se sastojao od dve sobice i kupatila, a knjige su bile nagomilane u svakom ćošku. Bilo ih je na simsu oba prozora, a na sredini poda bile su naslagane do neverovatne visine. Znao sam da imam samo malo vremena; Kameron i Henesi biće ovde pre

večeri. Navukao sam rukavice i dao se na posao. Pažljivo sam uzimao knjige, da ne bih pokvario eventualne otiske prstiju, ali video sam da su sve obično smeće. Toliko je ličilo na Vestfalov stan da se nisam iznenadio kad sam otkrio, sklonjenu u dubini ormara, pola metra visoku go​mi​lu do​brih knji​ga. Ve​o​ma do​brih knji​ga. Prilično je ličila na ono što sam našao kod Bobija: odlični naslovi, savremena književnost, prva izdanja, u savršenom stanju, zdrava mešavina lepe i žanrovske književnosti. Ovog puta se nisam trudio da napravim spisak – odmah sam znao da ću ih poneti sa sobom. Samo sam pogledao naslove i osetio da mi voda ide na usta, kao kod Pavlovljevih pasa. Reni Reks Staut… Ros Makdonalds… Kornel Vulrič pod pravim imenom i oba pseudonima: lepa hrpica vredna najmanje četiri hiljade dolara. Nisam znao kako tačno da je procenim, nisam znao ni šta da radim sa njom, ali znao sam da je neću ostaviti ovde. Ako niste znali, pa​co​vi jedu knji​ge. Nije bilo ničeg drugog od bilo kakve vrednosti: ovde kao knjižar više nisam imao posla, pa sam pogledao stan okom policajca. Dnevna soba je bila užasno prazna, jasan pokazatelj načina na koji danas neki ljudi žive. Nije bilo pisaćeg stola u kome bi stajali papiri, niti ormarića, čak ni stočića sa fiokom. Bilo je sitnica, neki indijanski nakit, možda nešto što je Piter našao na buvljoj pijaci. Ispod kreveta sam našao svežanj pisama uvezan gumicom za tegle. Jako su ličila na ono koje sam našao u sandučetu. Prelistao sam ih i već na prvi pogled uvideo da imaju mnogo zajedničkog: sva su bila potpisana sa „mamica“. Svako je počinjalo istom rečenicom: „Danas je stigao tvoj paket sa knjigama.“ Stizalo je po jedno pismo svake dve nedelje, tokom poslednja tri meseca. Mamica nije bila rečita: odmah je prelazila na stvar i nije se bavila zalascima sunca. Nije bilo adrese pošiljaoca, jer ju je Piter svakako znao. Stavljala je adresu na kovertu za slučaj da pismo, iz nekog razloga, bude vraćeno. Mamica je bila praktična osoba pa nije pisala više nego što se mora, a Piter nije čuvao koverte. U sandučetu sam verovatno našao jedinu postojeću ko​ver​tu sa ma​mi​či​nom adre​som. Si​gur​no je sti​gla ju​tros. Nisam otvorio pismo sve dok nisam stigao kući. Bilo je isto kao i ostala. „Danas je stigao tvoj paket sa knjigama. Stavila sam ga kod ostalih.“ Bez mnogo čavrljanja. „Danas sam otišla tatici na grob… tvoja

prijateljica Džuni Sajks ponovo je trudna, to joj je šesti put sa pet različitih muškaraca. Rekla sam onomad i reći ću ponovo, dobro ti je što si se izvukao. Ne možeš se večito gristi… Zašto ne bi došao kući?“ Sada sam imao drugačiju predstavu o Piteru, video sam ga na mračnom i usamljeničkom putu koji je sam izabrao. Očito je bio mladić nevešt sa rečima, zgromljen od ljubavi. Džuni Sajks ga je pojela živog i poslala ga ovim putem, osudila ga je na ovo. Živeo je od jeftinih knjiga i još jeftinijih cigareta, uvek u nadi da će doživeti zgoditak, da će naći u Armiji spasa mapu vrednu deset hiljada dolara po ceni od šest dolara. Piter Bonem je zamišljao sebe kako se vraća u Portland vozeći pozlaćeni kadilak i kako spasava Džuni Sajks od svega toga. Stigao bi kao Gari Kuper, visok, vitak i ćutljiv, spreman da oprašta bez reči. Život je bio tako lep, u tom njegovom snu, a da bi ga ostvario bio mu je potreban samo jedan jedini zgoditak. Samo jedan jedini trenutak u kome bi neko glup prodavao nešto fantastično, a on bi se našao tamo. Otišao bi kući oven​čan sla​vom, kao kra​lj svih lo​va​ca na knji​ge… Raširio sam zavese i ponovo pročitao sva pisma. Nije bilo varijacija. Mamica je prijavljivala prijem knjiga, pisala red ili dva o tatici ili tatičinom grobu ili šta bi tatica rekao o današnjem svetu, i ubacila bi žaoku na račuin Džuni Sajks. Uvek je govorila „tvoja prijateljica Džuni Sajks“ i prilepila bi je za papir kao optužnicu. Mamina kecelja se pružala preko pola zemlje, osuđujući sinčića na život kakav je vodio, zatrpavajući ga ga​do​sti​ma. Mamica verovatno još nije obaveštena. Policajci su još u prvim fazama potrage za Piterovim najbližim rođacima, a bez mamičinih pisama možda će proći dani dok je ne pronađu. Uzeo sam telefon i pozvao aviokompaniju. Rezervisao sam mesto na sledećem letu za Portland i platio ga kreditnom karticom. Potom sam pozvao rentakar i ure​dio da me auto čeka na do​la​znom aero​dro​mu. Ako se Džeki Njutn namerio na moj novac, moraće da požuri. Ako na​sta​vim ova​ko, neće mu osta​ti baš mno​go. Tre​ba​lo je da ubi​jem pet sati vre​me​na i ubio sam ih ve​o​ma lepo. Nikada nisam prestao da verujem u priču o iznajmljivanju kamiona. Kamion dvotonac nije se tek tako materijalizovao u ulici Medison: neko ga je negde iznajmio, kupio ili ga napravio od delova u zadnjem dvorištu. Seo sam pred telefon sa otvorenim žutim stranicama imenika i zvao broj

za brojem. Uopšte nije dugo trajalo, sad kad sam imao ime. Piter Bonem iznajmio je kamion na benzinskoj pumpi na Istočnom Kolfaksu, uveče 10. juna; našao sam ih iz šestog ili sedmog pokušaja. I ovde sam se predstavio kao detektiv Kameron i rekao da ću uskoro doći da pogledam dokumentaciju. Onda sam se istuširao i legao da se odmorim, prvi put po​sle tri​de​set šest sati. Osamdeset minuta kasnije zazvonio je budilnik. Ustao sam osećajući se gore nego ikada, obukao se, spakovao odeću za kratak vikend, zaključao vrata i pošao. Nisam poneo nijednu kravatu: ne idem u Por​tland na na​ci​o​nal​nu kon​ven​ci​ju osra​mo​će​nih po​li​ca​ja​ca. Kad sam stigao na benzinsku pumpu, imao sam čitav sat vremena. Tip koji je izdao kamion Piteru nije više radio tu. Ni on se ne bi ničeg sećao, uveravao me je šef smene. Pomislio sam da je verovatno suviše očekivati da se dotični kamion nalazi na parkingu, i bio sam u pravu. – To luče je odavno otišlo – rekao je čovek. – Poslali smo ga u jednom pravcu na Floridu početkom avgusta. – Izdali su ga još najmanje osamnaest puta u međuvremenu. Svaki fizički dokaz, ako ga je uopšte ikada i bilo, dosad je io​na​ko ne​stao, ali ipak sam mo​rao da pi​tam. – Da li mo​žda ču​va​te ono što ostane u kamionu, papire, beleške, bilo šta? – Tip je rekao da, naravno, ako im se učini iole važno ili vredno. Pokazao mi je kutiju punu smeća. Upravo to je i bilo unutra: smeće. Sve sam pregledao i nisam našao ništa. Zatražio sam da vidim originalni ugovor sa Piterovim potpisom. Rečeno mi je da se original predaje kompaniji, ali da pumpa zadržava duplikate do isteka jedne godine. – Znate, mnogo toga prođe bez odgovarajuće dokumentacije – rekao je tip. – To je i jedan od razloga što Džeri više ne radi ovde. Kreten nije hteo da radi ono što mu se kaže. Za svaki kamion mora postojati broj kreditne kartice. Nije me briga da li se pojavio Isus Hristos pravo sa krsta; ako želi da vozi kamion, mora imati kreditnu karticu. Rekao sam to Džeriju sto puta, a da li me je poslušao? Ma jok, davao je kamione za keš a nama u dokumentaciji ostane samo broj vozačke dozvole stranke. Od kakve nam je to koristi ako napravi neku šte​tu? Pogledao sam ružičastu kopiju ugovora. Piter je potpisao u 16.18 sati desetog juna. Vratio je kamion u dobrom stanju u 14.56 narednog dana – ili ga je barem neko vratio; nije bilo napisano da li ga je vratila ista osoba, ali Džeriju to sigurno i nije bilo važno. Stari dobri Džeri verovatno

nije bio baš sklon zapažanjima te vrste. Kamion je bio iznajmljen nešto preko 22 sata. Nekoliko blokova odavde Piter ga je zaustavio. Bobi Vestfal je preuzeo volan, a Piter je nestao u noći. To, naravno, nije bilo zabeleženo u formularu. Bobi je preuzeo kamion i odvezao ga u nepoznato. U pet je bio u Baklijevoj knjižari, nakinđuren i sam; u sedam je bio kod Balardovih, takođe sam. Radio je, sam, tokom čitave noći i otišao u zoru. Bilo bi logično da je poveo Pitera da mu pomogne, ali Bobi to nije učinio. Bobi je radije obavio sam čitav ogroman posao, samo da Pi​ter ne bi sa​znao nje​go​vu taj​nu. Bilo je tu još nešto važno. Na ugovoru je postojala kućica za kilometražu. Kamion je izdat sa 63.606 kilometara na brojaču. Vratio se sa 63.725. Sto devetnaest kilometara. S tim se mnoglo poigravati na različite načine, ali nijedan nije bio siguran. Bobi je možda odvezao kamion do Baklija a onda pravo na odredište. Ili je možda čitavo veče samo vozao naokolo, pun nemirne energije. Možda je i celih sto kilometara bilo samo bezvezno vozikanje, način da se dočeka zakazano vreme. Ipak, sumnjao sam u to. Bobi nije imao vozačku dozvolu, a to je značilo da svaki minut proveden u vožnji povećava rizik. Da ga je policajac zaustavio zbog bilo čega, bio bi u sosu. Zato je i otišao do Baklija da ubije vreme, a kada je Bakli zatvorio knjižaru prešao je u kafe i čekao tamo. Tako sam pretpostavio, a to je značilo da je knjige Stenlija Balarda odneo na neko mesto koje se moglo približno izračunati. Pedeset do pe​de​set pet ki​lo​me​ta​ra, sto do sto de​set tamo i na​zad. Kuća Rite Makinli, na primer, bila je oko pedeset kilometara od me​sta gde sam se na​la​zio.

35. Avion je sleteo u Portland u petnaest do osam. Spavao sam celim putem. Rentakar me nije suviše zadržao, pa sam u pola devet već vozio na jug kroz predgrađa po imenu Reli Hils, Mecger i tako dalje. Mamicu Bonem nije bilo lako naći, čak ni ako znaš adresu. Morao sam nekoliko puta da se vraćam kroz prostrana predgrađa, pa sam je našao tek u devet. Živela je u maltene seoskom kraju, daleko od suseda. Poštansko sanduče je nosilo natpis BONEM. Slova su bila izbledela, a jedno je otpalo i ostao je samo pr​lja​vi obris. Skrenuo sam na prilazni put. Drži se, mamice. Nije mi bilo prvi put da do​no​sim loše ve​sti. Sve je bilo zaraslo u korov, a drveće je vapilo za kresanjem. Pomalo me je podsećalo na Liberti, gde sam živeo sa svojom ludom majkom tokom prvih šest godina života. Na sve strane su stajale gomile smeća, a i kuća je bila u jadnom stanju. Ugasio sam svetla i motor, duboko udahnuo i izašao. Kroz navučene zavese probijalo se žućkasto svetlo. Negde duboko u kući začulo se lajanje psa. Zakucao sam na vrata, a pas je podivljao. Čuo sam glas: neka žena je vikala na psa, koji je, začudo, uću​tao. Čuli su se ko​ra​ci i vra​ta su se od​škri​nu​la. Pro​vi​ri​lo je jed​no oko. – Go​spo​đa Bo​nem? Samo me je gle​da​la; nije re​kla ni reč. – Moje ime je Džejnvej. Ja sam poručnik u policiji grada Denvera. Imam loše ve​sti za vas. Vrata su se otvorila malo šire. Sada sam video obraz, slabačku kosu i bore. Lice joj je bilo staro i izmoždeno, bledo kao u vampira. Nosila je jarko crveni ruž. Razmazao joj se po zubima, a to me je podsetilo na Glo​ri​ju Svan​son u Bu​le​va​ru su​mra​ka. Moje nade da će se sve za​vr​ši​ti brzo i ra​zum​no bile su po​lju​lja​ne. – Oda​kle ste re​kli? – Glas joj je bio sla​ba​čak, kao i kosa. – Den​ver. – Po​li​ca​jac. Nisam porekao, a ona nije tražila legitimaciju. – Je li ovo zbog Pitija? – upi​ta​la je ta​nu​šnim gla​som koji samo što nije za​drh​tao. – Da, go​spo​đo.

– Da li je Piti po​vre​đen? – Mr​tav je, go​spo​đo. Skoro čitav minut je samo stajala, nepokretna i nema. Potom se začulo cviljenje, užasan neljudski zvuk koji se postepeno pojačavao sve do snage protivavionske sirene. Pas je počeo da zavija i glasovi su im se stopili u jezivu harmoniju. Sklonila se sa vrata i ostavila ih otvorena. Video sam kad se skljokala u stolicu. Cviljenje nije prestajalo. Imala je neverovatan kapacitet pluća a onaj pas, gde god da je bio, takođe je bio ču​de​san. Bilo bi sme​šno da se nije ra​di​lo o smr​ti. Na kraju je ipak morala da prestane. Sledeće što je uradila bilo je jednako prijatno: počela je da uništava sobu. Mora da je to redovno radila, ako je suditi po stanju u unutrašnjosti kuće. Počela je zavitlavši tešku staklenu pepeljaru kroz veliki prozor. Pokidala je zavese, bacila ih na pod i izgazila. Lomila je, cepala i kidala, a za sve to vreme pas je zavijao i zavijao i povremeno lajao, kad bi se mamica zaduvala i zastala da se odmori. Razbila je i lampu i dokrajčila sto koji je, izgleda, nekim čudom preživeo prethodna razaranja. I ovo je moralo da umine. Sela je na pod, za​di​ha​na, mr​mlja​ju​ći ne​što na​lik na sred​njo​ve​kov​ne kle​tve. Ušao sam, ali bez mnogo oduševljenja. Gostoprimstvo ludaka oduvek me je osta​vlja​lo hlad​nim. – To sebično malo čudovište – rekla je mamica. – To nezahvalno, zlob​no, po​kva​re​no dete! Nisam znao da li da sednem, da joj pomognem da ustane, ili da stojim i čekam početak trećeg čina. Podigla je pogled ka meni i upitala me gla​som pot​pu​no li​še​nim bilo ka​kvih emo​ci​ja. – Da li ste po​zna​va​li Pi​ti​ja? – Da, go​spo​đo. – Bio je se​bič​no dete, či​ta​vog ži​vo​ta. Da li se sla​že​te? – Ni​sam ga to​li​ko do​bro po​zna​vao. – Sebično dete. Nije mario ni za koga sem za sebe. Znala sam da će jednog dana otići i ostaviti me samu. Šta sad treba da radim? Ko će se bri​nu​ti o meni? Mo​žda vi, mla​di​ću? I dalje me je gledala i pomislio sam da bih radije bio sa Piterom. Uspeo sam da izdržim pogled dok ga nije sama skrenula. Zastenjala je i ustala. Upalila je dugu, crnu cigaretu: sve je zadimila. Počela je da šepesa na​o​ko​lo, da po​di​že stva​ri, spu​šta ih, mr​mlja i pri​ča sama sa so​bom. – Nadam se da će goreti u paklu zbog ovoga što mi je učinio – rekla je.

– Nadam se da već gori, sebično dete. Sada će morati da odgovara tatici; baš me zanima kako će mu se to dopasti. Tatica zna kako treba sa ne​va​lja​lim de​ča​ci​ma. Da, kao policajac sam mnogo puta saopštavao loše vesti, ali nikad se nije de​si​lo ova​ko ne​što. Dođete na lice mesta, saopštite vest, sačekate da prođe prvi šok, odgledate lomljenje srca, i ako imate sreće pa se rodbina ne strovali u nesvest možete doći u priliku da postavite poneko pitanje. Obično i oni imaju pitanja: Da li je patio? Da li je brzo umro? Iznenada sam shvatio da sam očekivao takva pitanja, ali njih neće biti. Mamica Bonem nije mislila na Pitera. Mislila je samo na sebe. Ona je bila središte vaseljene, a čak i njen sin bio je alat za njenu zabavu, pogodnost ili utehu. U tom trenutku sam je​di​no že​leo da što da​lje odem od tog za​htev​nog ma​to​rog ši​šmi​ša. Ali imao sam po​sla sa njom. – Poslao vam je neke knjige – rekao sam kao gotovu činjenicu, glasa pu​nog au​to​ri​te​ta. – Knji​ge! – po​vi​ka​la je. – Ima da spa​lim te knji​ge! – Bo​jim se da neće moći. – Baš da vidim ko će me sprečiti. Samo pokušajte. Te knjige su razlog što sam ostala ovde sama. One su ga odvele od mene. Da nije bilo knjiga, Piti bi još uvek bio ovde. – Do​zvo​li​te da po​ku​šam da vam ob​ja​snim, go​spo​đo Bo​nem… – Nađi posao, govorila sam. Idi i nađi posao pa da se staraš o svojoj majci kao svaki valjan momak. Ali ne, zašto bi on to uradio? Čitavog ži​vo​ta ma​rio je samo za knji​ge! – Gde su te knji​ge, go​spo​đo Bo​nem? Pa​ko​sno se na​sme​ši​la. – To samo ja znam. – Ne mo​že​te ih uni​šti​ti. To nije vaša imo​vi​na. – Ko kaže da nije? Piti ih je po​slao meni, zar ne? – Nisu bile ni Pitijeve. Te knjige su dokaz u slučaju ubistva. Ako po​ku​ša​te da ih zadž​ri​te, ili da ih uni​šti​te, mo​že​te biti kri​vič​no go​nje​ni. – Baš me briga – odgovorila je, ali bilo ju je briga. Našao sam način da do​prem do ma​mi​ce: tre​ba​lo je uda​ri​ti tamo gde je boli. – Mo​že​te do​spe​ti u za​tvor, go​spo​đo Bo​nem. – Nije me briga. Moj život je ionako gotov. Svi koje sam volela na​pu​sti​li su me. Na​dam se da će ta​ti​ca ka​zni​ti tog deč​ka.

Obi​šao sam je i po​gle​dao je u lice. Nek ide ži​vot, po​mi​slio sam. – Gospođo Bonem – počeo sam. – Ne bih voleo da moram da vas uhap​sim. – Da se niste usudili da tako govorite sa mnom. Ma nosite ih. Nosite pro​kle​ti​nje da​lje iz moje kuće. Ni​kad ih ni​sam ni že​le​la. – Gde su knji​ge? – U ga​ra​ži, gde bi bile? Kre​nuo sam kroz kuću ka zad​njim vra​ti​ma. – Sve je to smeće – vikala je za mnom. – Kažem vam sad odmah, nema tamo ničeg sem smeća! – Čuo sam korake; pratila me je kroz mračnu kuću. – Piti je uvek imao glupe snove – govorila je. – Uvek je tragao, prekopavao je po stvarima koje su drugi ljudi bacili. Bila je to strašna bruka, moj rođeni sin kopa po tuđem đubretu. Naježim se kad po​mi​slim kako je to uti​ca​lo na moj ugled! Či​ta​vog ži​vo​ta je tra​žio i tra​žio i nikad nije našao ništa sem smeća. Svi su to zvali smećem, ali on, a ne! On je znao najbolje! Svi drugi su grešili a on je bio u pravu, tako je on mislio. Sve što bi našao bilo je vredno zlata koliko je teško. Ha! Otišao je čak u Denver, i šta mi je poslao odande? Još smeća! Da li biste vi to mo​gli da pod​ne​se​te? Da li me vi uop​šte slu​ša​te? Napipao sam put kroz kuhinju. Pas je režao, negde veoma blizu, pa sam zaobišao taj zvuk i potražio vrata. I dalje sam je čuo kako viče: glas me je pratio preko dvorišta i kroz šiblje. Sad se pretvorila u stručnjaka za knjige. – Knjiga mora biti stara da bi išta vredela, svi to znaju. Mora da bude stara, ali, je li on nalazio stare knjige? Ma ne, skupljao je đubre kakvo svako može da nađe, a onda me je ubeđivao da je to vredno. Stalno jedno te isto, čitavog njegovog života… – Na kraju se glas utišao; udaljeno kreštanje se stopilo sa cvrčcima i vetrom, a možda je i ućutala. Ugledao sam garažu: bila je pedesetak metara od kuće, kraj mračne staze. Otvorio sam vrata i počeo da pipam po zidu da nađem prekidač. Kad sam upalio svetlo bilo je nejasno, ali ipak dovoljno. Uz dalji zid garaže bilo je naslagano osam kartonskih kutija punih knjiga, većinom neotvorene, a sve su imale poštanski žig Denvera. Rasekao sam poklopce da zavirim unutra. U svakoj je bilo oko dvadeset knjiga. Brzo sam ih pre​gle​dao. Sto šezdeset četiri naslova. Besprekorna prva izdanja u periodu iz​me​đu 1927. i 1955.

Pro​daj​na vred​nost? Ni​sam mo​gao ni da za​mi​slim. Odlučio sam se za dvadeset hiljada i krenuo da ponovo zatvaram ku​ti​je.

36. Najraniji mogući let za Denver imao sam u 6.47. Čekirao sam se sat pre toga i krenuo u bitku sa osobljem na aerodromu Portland. Postojalo je ograničenje težine prtljaga a ja sam, naravno, imao višak: čak i ako bih plaito dodatnu težinu prtljaga, nisam mogao uneti u avion više od pet kutija bez posebne dozvole. Napredovao sam uvis kroz birokratsku hijerarhiju, tvrdeći da sam detektiv iz Denvera i da radim na tajnom zadatku, na slučaju u vezi sa velikom krađom knjiga. Nemam kod sebe nikakvu legitimaciju, govorio sam im, jer ih policajci na tajnom zadatku nikada ne nose, ali mogu da provere moju priču kod detektiva Henesija u denverskoj policiji. Naravno, dok ga oni nađu moj avion će već odleteti, govorio sam uz prikladnu dozu bespomoćnog sleganja ramenima. Službenik koji je u pola šest ujutro bio zadužen za krizne situacije spa​dao je u sum​nji​ča​ve ti​po​ve: bio sam si​gu​ran da će po​zva​ti Den​ver. – Potvrdili su mi da u denverskoj policiji radi detektiv Henesi – rekao je dotični osoblju na prijemu. Strogo me je gledao. – Kako ste rekli da se zo​ve​te? – Ka​me​ron. Po​gle​dao je moju kar​tu. – Ovde piše Džejn​vej. Prevrnuo sam očima. – Ja sam na taj​nom za​dat​ku – ponovio sam. – Zato putujem pod la​ž nim imenom. – Pazio sam da mi glas bude pun na​gla​še​nog str​plje​nja. – Da li u denverskoj policiji postoji detektiv Kameron? – upitao je tip u slušalicu. Potom je klimnuo glavom i prekinuo vezu. – Propustite ga – na​re​dio je oso​blju. Bože, bla​go​slo​vi Ju​naj​ted Er​lajns. Spa​vao sam to​kom či​ta​vog leta kući. Kad sam sleteo na aerodrom Stejplton, imao sam u glavi spisak svega što tre​ba da oba​vim. Prvo sam mo​rao da sklo​nim knji​ge na si​gur​no. Odvezao sam se do mesta gde se može iznajmiti skladišni prostor; uzeo sam manju prostoriju, složio kutije dve po dve na pod, zaključao ka​ta​nac i po​šao kući. Istuširao sam se, obrijao i doručkovao. Lonac kafe, duplo jake, maltene me je oživeo, pa sam seo pred telefon da nastavim sa dnevnim

za​da​ci​ma. He​ne​si. Ba​lar​do​vi. Rita Ma​kin​li. Hteo sam da čujem šta je policija saznala kada su juče otišli kod Rite. Hteo sam da vidim crtež osumnjičenog, ako su ga napravili, na osnovu Nefovog opisa. Za to je bilo najbolje da pozovem Henesija. Tada sam pogledao kalendar i video da mi je čitavo popodne zauzeto: trebalo je da dajem iskaz po tužbi Džekija Njutna. – Koji kreten – rekao sam. Rekao sam i nekoliko drugih stvari, odupro se iskušenju da zavitlam šolju sa ka​fom u zid, pa sam se smi​rio i naj​zad po​zvao svog advo​ka​ta. Robert Mozes nije radio na mom slučaju džaba, ali nije bilo ni daleko od toga. Nekada davno, dok sam još bio pozornik, spasao sam njegovo dete od manijaka – uglavnom sam imao sreće, kao i devojčica, što sam bio samo četiri bloka dalje kada je ludak oteo dete usred bela dana. Susetka je to videla i pozvala policiju, pa je opis vozila saopšten preko policijskog radija za manje od dva minuta. Dispečer ga je još čitao kada je baš taj auto projurio pored masne krčme u koju sam ponekad svraćao na kafu. Sustigao sam i uhapsio tipa, i mada sam samo radio svoj posao. Mozes je otada smatrao da je moj dužnik. To je bilo njegovo mišljenje, a po takvim pitanjima upravo mišljenje je važno. Nisam mogao da ga raz​u​ve​rim; kada je Dže​ki Njutn kre​nuo u po​hod pro​tiv mene, Mo​zes mi je ponudio da me zastupa bez naplate. Neko vreme smo se raspravljali o ceni, pa smo se dogovorili ovako: on će me braniti što bolje može, a ja ću mu platiti kada budem u stanju, onoliko koliko budem mogao. Pitao sam se da li će mu se do​pa​sti da do​bi​ja ho​no​rar na ka​ši​či​cu. – Gde si ti dosad? – upitao je čim me je čuo. – Pokušavam da te na​đem ot​ka​ko sam ju​tros vi​deo no​vi​ne. – Bio sam u Ore​go​nu, sta​pao se sa pri​ro​dom. Šta ima za da​nas? – Ne znam, šta bi ti hteo da bude? Mogao bih da isposlujem odlaganje, s obzirom na to šta se juče desilo u tvojoj radnji. Šta je to bilo, do đa​vo​la? – To i ja pokušavam da saznam. Stvarno bi mi trebao što veći deo po​pod​ne​va. Šta mi​sliš, ko​li​ko bi to tra​ja​lo? – Pokušaće da te preznoje. Levin je priličan gad: ako pomisli da nekuda žuriš, bolje ti je da imaš kod sebe užinu i četkicu za zube. Tako to ide, znaš. On samo po​ku​ša​va da za​ra​di svoj ho​no​rar. – Nema on poj​ma – od​go​vo​rio sam.

– To ti je tek početak, prijatelju. Pretpostavljam da će pokušati da te ponovo pozovu za par nedelja. Levin će „slučajno“ zaboraviti da ti postavi nekoliko važnih pitanja, pa će tražiti od suda da zakaže novo davanje iskaza. Onda će tu biti bezbroj novih davanja iskaza i imaćemo sreće ako ročište bude zakazano u naredne dve godine. Moj savet je sledeći: stegni zube i trpi. Ne dozvoli da te iznerviraju. Budi danas u sudu, na vreme, ako je ikako moguće. Neka te ispituje cele noći ako želi. Ja ću biti uz tebe, dru​že. – Znam da ho​ćeš. – Na nas je red sledeće nedelje. Jedva čekam da se dokopam te Krauelove. Ima da je sasečem. Pošto nikada ranije nije davala iskaz, neće znati šta ju je snašlo. Ako misli da se plaši Džekija Njutna, ima da je na smrt is​pre​pa​dam. Us​peo sam da se na​sme​jem. – Si​ro​ta mala. – Nemoj ti nju sažaljevati. Ta mala će te sahraniti, ako joj to dozvolimo. Što, s obzirom na velikodušan honorar koji mi daješ, neće biti slu​čaj. – Sve​jed​no mi je žao de​voj​ke. Nije ona ni​šta kri​va. – Jeste, bogme. Kriva je i te kako. Nemoj ni pomisliti da tražiš da bu​dem blag pre​ma njoj. – Ni​ka​ko – od​go​vo​rio sam. – Ura​di ona​ko kako tre​ba. – Uvek to radim, Kliforde. A sad, šta želiš da uradim sa današnjim ro​či​štem? – Ve​ro​vat​no si pre​tum​bao či​tav ro​kov​nik zbog ovo​ga. – Izvršio sam nekoliko manjih izmena, to da. Ali nemoj da brineš zbog toga; uvek mogu da zbri​šem na pe​ca​nje sa de​com. – Ne, hajde da obavimo to. Mada, voleo bih da završimo do tri, ako je mo​gu​će. Ima još ne​kih stva​ri koje mo​ram da oba​vim po​pod​ne. – Ne​moj ra​ču​na​ti na to – po​no​vio je Mo​zes. Pozvao sam mrtvačnicu i sredio sve što treba za gospođicu Prajd. Onda sam po​zvao gro​blje i re​zer​vi​sao par​ce​lu. Po​tom sam po​zvao He​ne​si​ja na sta​ni​cu. – Gde si ti, do đavola? – Izgleda da su ljudi počeli tako da me po​zdra​vlja​ju. Dogovorili smo se da se nađemo na ručku u lokalu nedaleko od

Gradske kuće; odatle sam mogao da odem pešice do Levina i da stignem na vreme. Već je bilo jedanaest i petnaest, pa sam odmah krenuo tamo. Hteo sam samo pivo i bareno jaje; Henesi je pojeo pola konja, uz pomfrit. – Pobogu, Nile, ne verujem da ćeš poživeti sledeću godinu ako tako nastaviš – rekao sam i kucnuo u drvo. Nadao sam se da će živeti večito, moj divni i grozni prijatelj. Henesi me je strogo pogledao. – Hajde da pređemo na stvar, druže – rekao je. Verovatno nije hteo da bude strog, ali ja sam se sprem​no upre​po​do​bio. – Po​ku​ša​vam da te na​đem već dva​na​est sati – re​kao je. – Išao sam u šet​nju po pla​ni​na​ma. – Šta si tamo ra​dio? – Pa še​tao. Raz​mi​šljao. Gle​dao lep​ti​ro​ve. – No​ćas je u pla​ni​ni pa​dao sneg. Nije bilo lep​ti​ro​va. – Mislio sam na onu najlepšu vrstu, Nile, koji voze skije i hodaju na dve noge. Nastupila je duga tišina. Henesi mi je bio partner čitavu večnost; svesno je primio manje-više podređenu ulogu, jer smo upravo tako najbolje funkcionisali. Ipak, jako dobro me je poznavao; umeo je da prepozna kad sam počeo da zaobilazim pravila jer me je jako često gledao kako to radim. – Znaš – rekao je – moj detektor sranja upravo je po​di​vljao. Igla se vrti u krug po broj​ča​ni​ku. Pra​vio sam se da ga ni​sam čuo. – Šta si sa​znao od Ma​kin​li​je​ve? Pra​vio se da me nije čuo. – Kli​fe, šta to kog đa​vo​la sme​raš? – Znaš, taj slonovski sendvič koji si naručio ne izgleda loše. Možda ću i ja na​ru​či​ti ta​kav. – Hajde, Klife, prestani da se zezaš. Slušaj, pitaću te sasvim otvoreno: da li čačkaš oko ovog slučaja? Jer ako čačkaš, Kameron je sasvim spre​man da nam obo​ji​ci na​pra​vi hrpu sra​nja. – Kad sam se jutros vratio iz planine, seo sam i napravio spisak svih stvari koje me nerviraju. Tako mi je naredio moj psihijatar. Mnogo je bolje od terapije vrištanjem, Bile, ali znaš šta? Na njoj uopšte nije bilo Ka​me​ro​na. – Pro​klet​stvo, bo​lje bi ti bilo da ga do​pi​šeš. – Ho​ćeš po​je​sti te kra​stav​či​će? – Na​rav​no da hoću. Slu​šaj, jel’ ti ho​ćeš da pri​čaš sa mnom ili ne​ćeš? – Mogao bih, ako bi prestao da budeš policajac jedno trideset

se​kun​di. Du​bo​ko je uz​dah​nuo. – Samo ne vo​lim da te gle​dam kako pro​pa​daš. Slegnuo sam ramenima. – Jesmo li sad završili sa pridikama? Ako jesmo, imam nešto da ti kažem: stvarnu istinu, četrdesetkaratnu, sa državnim pečatom. Skroz, stoposto istinu, Nile. Spreman si? Evo, slušaj. Taj tip je gotov. Ne znam ko je on niti gde se krije, ali gotov je, ja ću ga srediti. Ne može pobeći dovoljno daleko, ne može se sakriti dovoljno duboko pod zemlju. To ti je onako službeno, i baš me briga šta Lester mi​sli o tome. Uzeo sam krastavčić i odgrizao pola. – Da li je to odgovor na tvoje pi​ta​nje? – Je​ste – mrač​no je re​kao on. – Upra​vo toga sam se i pla​šio. Žur​no je po​jeo osta​le kra​tav​či​će. – Meni je ovo sada glavni posao – rekao sam. – Hteo si da budemo otvoreni, u redu. Koliko sati ima u jednom danu? Da li ste ikada dovršili proveru iznajmljenog kamiona? E pa, ja jesam, jer nisam imao pametnija posla. Moja firma je privremeno zatvorena, pa se sada bavim tim tipom, sa punim radnm vremenom. Nemam vremena da se sačekujem sa vama ostalima, Nile, jer vi verovatno imate još deset drugih slučajeva na kojima treba raditi. Znam ja kako to ide. Takođe znam da moraš uraditi nešto što je pre moguće, jer dokazi i činjenice vremenom presušuju. Već sam našao nešto što bi nestalo da sam čekao na vas. Bez uvre​de. – Šta si na​šao? Ka​kve do​ka​ze? – Samo nešto što daje potpuno nov ugao čitavoj stvari. Ne pitaj za detalje ako nisi spreman da deliš svoje igračke. Ovo je dvosmerna ulica. Si​gu​ran sam da te je mama do​volj​no do​bro va​spi​ta​la da bi to znao. – Mora da si poludeo. Kameron će podivljati ako makar pomisli da ti sa​op​šta​vam in​for​ma​ci​je. – Onda mu bar neće biti dosadno. Slušaj, sad moram da idem, ne mogu ovde da se​dim i ke​njam ce​log dana. Haj​de, odlu​či se. Se​deo je pot​pu​no ne​po​mič​no, ra​za​pet iz​me​đu do​brog i lo​šeg. – Ne moraš da žuriš – rekao sam ljubazno i pogledao na sat. – Imam sa​sta​nak, radi se o mo​joj koži ako se mo​žda se​ćaš. To je kroz pola sata. – Samo jedan put, ovaj jedini put – konačno je rekao Henesi. – Šta ho​ćeš da znaš?

– Sve što valja. Šta je bilo kod Makinlijeve. Možeš da dodaš mnogo detalja. Reci mi je li pocrvenela ili pobledela kada joj je Lester provalio kroz vrata i oborio je u poslednji čas, baš pre nego što je bacila traku u va​tru. – Trebalo bi da pišeš scenarije za komedije. – Henesi je zavukao ruku u džep i iskopao notes. Uzeo je da ga lista. – U jedanaest četrdeset osam, juče pre podne, predstavnici naše policijske stanice, u pratnji policajaca iz okruga Džeferson, a po odobrenju okružnog sudije Harlana Blejklija, popeli su se preko ograde oko imanja na kraju lokalnog puta broj dva​na​est, ta​ko​đe po​zna​tog i kao Put po​lu​me​se​ca… – Mislim da sam ovo već gledao. Uskoro će početi da veje sneg i po​ja​vi​će se Bam​bi. Stvar​no ne​mam vre​me​na za to​li​ko de​ta​lja. On je spustio notes i zagledao se u mene. Henesi je tip policajca koji poštuje pravila, i zato oseća fizički bol kada mora da gleda na drugu stra​nu. – Dala nam je tra​ku. – Ne ze​zaj. Je li sve bilo tamo? – Tako iz​gle​da. – A deo koji sam ja obri​sao? – To je bila druga traka. Sećaš se da je izvadila kasetu da bi ti pustila snimak kad dođeš. E pa, odmah je bila stavila drugu kasetu u se​kre​ta​ri​cu. Tra​ka koju smo mi že​le​li bila je ne​dir​nu​ta kad smo sti​gli. – Da li si je pre​slu​šao? Glu​po pi​ta​nje. Šta je bilo na njoj? – Isto što si i ti čuo. – A kako se tebi čini? – Mislimo da je osoba koja je ušla na kraju bila ubica. Skoro sigurno, po svemu sudeći. Trenutak odgovara, a momak… Piter, je li tako? E, on se u tom času po​gu​bio. – Da li ste uspe​li da ra​za​be​re​te deo u kome go​vo​re uglas? – Prilično je zbrkano. Preslušao sam desetak puta i još uvek ne razumem. Dali smo traku momcima u laboratoriji; možda će uspeti nešto da izvuku. Ipak imaju nekakvu opremu. Prilično su vešti u iz​dva​ja​nju gla​so​va. Mo​žda će mi se ja​vi​ti još da​nas po​pod​ne. – Da li bi bilo suviše da tražim… znaš već, zbog starih vremena… da mi ka​žeš šta su sa​zna​li? – I ovako sam već mrtav čovek. Još jedan metak u glavu ne znači mi

mno​go. – Kako se po​na​ša​la Ma​kin​li​je​va dok je to tra​ja​lo? – Nije mogla biti spremnija na saradnju. Čim nas je videla otišla je po ka​se​tu. Za​dr​ža​li smo se je​dva de​se​tak mi​nu​ta. Čak se i Le​ste​ru do​pa​la. Se​deo sam za​du​bljen u mi​sli. – Ti si na redu – re​kao je He​ne​si. Počeo sam od iznajmljivanja kamiona. Pričao sam mu kako je Piter iznajmio kamion i dao sam mu adresu dotične benzinske pumpe. Ispričao sam mu za Portland, i za ljupku mamicu Bonem. Pričao sam mu o Piterovim knjigama: gde sam ih našao, koliko mislim da vrede i kuda sam ih odneo. On je držao oči zatvorene, oličenje patnje, dok god sam pričao. Na kraju je ipak progovorio: – Ne želim da znam kako si saznao sve to, zar ne? – Naj​ve​ro​vat​ni​je. – I šta sad oče​ku​ješ da ja ura​dim? – Pokušaću da nađem način da ti olakšam. Za sada, recimo, da je ovo bila siva zona za​ko​na. – Nemoj da ti ja pokažem sivo. Hajde, Klife, šta sad treba da radim? Kako da objasnim što su knjige stigle iz Oregona do Denvera, a kamoli kako sam sa​znao za njih? – Pa, mo​ra​ćeš da pra​tiš do​ka​ze, kao sva​ki do​bar po​li​ca​jac. – Da, pre​ko tebe. Da ti po​ša​ljem raz​gled​ni​cu iz Unu​tra​šnje kon​tro​le? – Pa, nikad se ne zna. Možda ću i ja morati da odrobijam svoje pre nego što se ovo završi. Prosto nisam mogao da ostavim knjige u Por​tlan​du. Do sada bi ih ma​mi​ca već spa​li​la. – Ne bi bio to​li​ko žu​star da su do​ka​zi bili fo​to​gra​fi​je ili dro​ga. – Mo​žda si u pra​vu. – Znam da sam u pravu. – Iskapio je ostatak piva. – Ti si lud, Klife, stvarno jesi. – Ustao je i obukao kaput. – Lud si – ponovio je. – Ali si i do​bar po​li​ca​jac. Uža​sno do​bar, pa to ti je.

37. – Ovako ništa ne postižemo – govorio je Levin. – Priznajete da ste mrzeli gospodina Njutna. Priznajete da ste ga terorisali i proganjali više od dve godine pre dotičnog incidenta. Priznajete da ste ga kidnapovali, da ste mu pretili i tukli ga i nezakonito mu stavili lisice, i to ne kao zvaničan policajac na dužnosti nego iz čiste zlobne mržnje. Onda ste gospodina Njutna, protivno njegovoj volji, poveli u vožnju automobilom. Sve to mi liči na neku scenu iz Ne​sa​lo​mi​vih, gospodine Džejnvej, ali upravo to se, prema vašem priznanju, dešavalo te noći. Sve ove okolnosti ste priznali, a sada, kada smo došli do one čistine kraj reke, očekujete da vam poverujemo kako ste skinuli gospodinu Njutnu lisice i ne samo što ste mu omo​gu​ći​li rav​no​prav​nu bor​bu nego ste ga pu​sti​li i da prvi uda​ri? Mozes se nagnuo preko stola. – Kolega – rekao je veoma umornim glasom – ako nastavite da postavljate toliko opširna pitanja, svi ćemo osedeti pre nego što se ovo davanje iskaza završi. Znate, zlatno doba go​vor​ni​štva odav​no je pro​šlo. – Gospodine Mozes, ovo je davanje iskaza, a ne suđenje. Verujem da mi pravila omogućavaju da postavljam pitanja onako kako meni od​go​va​ra. – Da, dok god ne oče​ku​je​te da vam on na to od​go​vo​ri. Levin je pućkao svoju cigaru. Bio je to onizak čovek sa njujorškim naglaskom, pravi žilavi jevrejski advokat; ne sećam se ko je to jednom rekao. Sada se okrenuo i pogledao u mene. – Da vas pitam nešto. Zar zaista očekujete da vam poverujemo da ste skinuli mom klijentu lisice i potom mu naneli teške telesne povrede – otvorio je kovertu i gurnuo ka meni fo​to​gra​fi​je – ka​kve se ja​sno vide na do​ka​znom ma​te​ri​ja​lu? – Tako je bilo. – Pa, go​spo​din Njutn je kru​pan čo​vek, da li se sla​že​te? – Ne. – Sve​jed​no, krup​ni​ji je od vas, pri​lič​no. – Ima više mesa, ako ste na to mi​sli​li. – Kako biste opisali gospodina Njutna, gospodine Džejnvej? U fi​zič​kom smi​slu, na​rav​no. – Muškarac, bele rase, visok približno metar devedeset, oko sto

dvadeset kilograma, mišićav, smeđa kosa, smeđe oči, ponekad nosi br​ko​ve. – A vi? Kao bi​ste opi​sa​li sebe, u is​tom smi​slu? – Muškarac bele rase, metar osamdeset, devedeset pet kilograma, crna kosa, crne oči… – Gospodin Njutn je teži od vas dobrih dvadeset pet kilograma, po va​šim sop​stve​nim re​či​ma. – Ot​pri​li​ke. – Ima duže ruke… – Da. – Da li bi​ste re​kli da go​spo​din Njutn ima mno​go ma​snih na​sla​ga? – Ne baš. – Ko​li​ko? – Ni​šta pri​met​no. – Za​pra​vo, go​spo​din Njutn je bo​di​bil​der, zar ne? – Tako sam čuo. – Boksuje, diže tegove… sve u svemu, za njegove godine, odlično gra​đen i fi​zič​ki spre​man mu​ška​rac, da li se sla​že​te? – Slušajte – nisam izdržao – ako hoćete da me pitate nešto, hajde, pi​taj​te više. Ne​moj​te da​va​ti iz​ja​ve i tra​ži​ti da se slo​žim sa nji​ma. – Dobro, onda, evo pitanja za vas. Da li očekujete da poverujemo kako ste se sukobili sa ovim čovekom potpuno ravnopravno, uprkos činjenici da je na ručnim zglobovima još uvek imao tragove lisica kojima ste ga ve​z a​li, dakle, da ste ga oslobodili i potom ga tako ubedljivo pobedili u po​šte​noj bor​bi? – Je li to kraj pi​ta​nja? – Mo​lim vas, od​go​vo​ri​te. – Od​go​vor je da. – Kako ste to postigli, gospodine Džejnvej? Iskreno rečeno, meni je malo teško da u to poverujem. Kako ste uspeli da tako uspešno pobedite u ovoj bor​bi, po va​šem mi​šlje​nju? – Pre​bio sam ga. On je po​ku​šao da pre​bi​je mene, ali nije us​peo. – Vi oče​ku​je​te da po​ve​ru​jem u to. – Za​pra​vo, go​spo​di​ne, od vas ne oče​ku​jem ni​šta na​ro​či​to. – Izvinjavam se što toliko insistiram, ali stvarno mi je teško da po​ve​ru​jem…

– To ste već re​kli – pre​ki​nuo ga je Mo​zes. – Pro​du​ži​te da​lje. – Po​ku​ša​vam da sa​znam kao mu je to uspe​lo – po​bu​nio se Le​vin. – Dobro, nije bilo po pravilima markiza od Kvinsberija – rekao je Mozes. – Dva tipa su se pobila na livadi. Jeste li ikada učestvovali u takvoj tuči, Levine? Jedan tip udari, onda drugi. Obično pobeđuje onaj sr​ča​ni​ji. – Ne bih znao ništa o toj takozvanoj srčanosti, gospodine Mozes. Ono što znam su dokazi koje imam. Ovaj čovek je niži od mog klijenta. Moj klijent je fizički izuzetno spreman za takvu borbu, pa ipak samo on ima povrede. Pokušavam da saznam šta se desilo, ako su lisice stvarno bile ski​nu​te. – Sa​svim je jed​no​stav​no – re​kao sam. – Ako je tako jed​no​stav​no, mo​lim vas ob​ja​sni​te mi. – Dovedite ovamo svog klijenta, sklonite u stranu nameštaj, pa ću vam po​ka​za​ti šta se de​si​lo.

38. – Mislim da ti više neće postavljati to pitanje – rekao je Mozes. – Ali mo​žda ću ga po​sta​vi​ti ja. – Za​što bi to ra​dio? – iz​ne​na​dio sam se. – Mora da se šališ. Dao si savršen odgovor na veoma problematično pi​ta​nje, ve​ro​vat​no naj​va​žni​je za či​tav slu​čaj. – Za​što bi bilo pro​ble​ma​tič​no ako ga niko ne po​sta​vi? – Zato što će postojati, Kliforde, bez obzira na to da li će ga neko postaviti ili neće. Pogledaće tebe, pogledaće njega: onda će pogledati one slike, pa će postaviti to pitanje u sebi. Zato ću ga ja postaviti naglas. Ti ćeš reći isto što i malopre. Napravite mesta, dovedite ga ovamo, pa ću vam pokazati šta je bilo. Zaboga, to je sjajno. I nisi to rekao nimalo grubo niti uobraženo. Šta god uradio, ne smeš biti drzak pred sudom. Samo lepo reci, kao da nimalo ne sumnjaš da će ponovo ispasti isto onako. Čak pomišljam da zatražim dozvolu suda da stvarno organizujemo borbu između vas dvojice, u smislu dokaznog postupka pred porotom. To bi bilo pomalo rizično i možda bi suviše ličilo na stare filmove o Periju Mejsnu. Sudija to nikada ne bi dozvolio, ali svakako bi bio efektno. Kada im ovo kažeš, garantujem ti, porota to neće zaboraviti, bez obzira na to šta im na​re​di su​di​ja. Sedeli smo u malom kafeu preko puta Levinove kancelarije, analizirajući davanje iskaza. Ipak mi je propalo celo popodne: Levin me je zavlačio do pola pet i već su se upalila ulična svetla. Nisam mogao da poverujem da sam još koliko jutros bio u Oregonu. Sav sam se srozao, kao da sam iz​gu​bio či​ta​vu sed​mi​cu a ne samo jed​no po​pod​ne. – Sledeći put nemoj da budeš tako žestok – poučavao me je Mozes. – Budi malo vedriji. Zamisli da je ovo takmičenje u popularnosti, a često baš tako i ispadne. Znam da je to neprijatno za čistunca kao što si ti, ali osmeh u pravom trenutku… ako je iskren a ne usiljen… ponekad može i te kako da se is​pla​ti. Po​slu​šno sam se is​ke​zio. – Eto vidiš – bio je zadovoljan Mozes. – Sad si ukapirao. Niko neće presuditi protiv retarda. – Mahnuo je konobarici za još kafe. – Dođi sa mnom kući na ve​če​ru.

Zvučalo je sasvim fino. Bili su to dobri ljudi, Mozes, njegova žena Peti i dvoje dece. Ćerka, koju sam bio spasao, sad je imala devetnaest. Postala je ren​džer, za​štit​nik pri​ro​de, div​na mla​da žena. Odav​no je ni​sam vi​deo. Ali ne večeras. – Mislim da ipak treba da radim – rekao sam. – Treba ne​ka​ko da is​ko​ri​stim ovaj dan. – To si stvarno radoholičar, Kliforde – rekao je Mozes pijući kafu. – Bo​lje na​u​či da se opu​stiš, dru​gar, ili ćeš loše pro​ći sa zdra​vljem. Pogledao sam kroz izlog baš kad se pojavio lamborgini. Zaustavio se ispred Levinove kancelarije. Džeki Njutn i Barbara Krauel izašli su iz auta baš kad je Levin zaključavao vrata. U Denveru je bilo hladno. Za trenutak su svi stajali kraj vrata, a onda je Levin pokazao ka kafeu pa su pošli preko ulice. Mozes mora da je osetio da sam se ukočio. Pogledao je kuda i ja, ali nije video ništa. Tog trenutka se oglasilo zvonce da najavi nove mušterije. Kafe je bio pun: jedini slobodni stolovi bili su kraj najdaljeg zida, a da bi stigli do njih morali su da prođu kraj nas. Levin me je primetio i zastao. Rekao je nešto Džekiju, pa su se svi zagledali u mene. Džeki se nasmešio i rekao nešto; pokazao je ka jednom stolu pa su svi pošli ka nama. Barbara je prošla na pola metra od mene. Nedeljama je ni​sam vi​deo. Iz​gle​da​la je umor​no, iz​mo​žde​no, li​še​na ži​vo​ta. – Zdra​vo, Bar​ba​ra – re​kao sam. Nije se usudila da me pogleda. Usne su joj zadrhtale, a Džeki ju je uzeo pod ruku i povukao je dalje od našeg stola. Seli su u ugao, što su da​lje mo​gli. Mo​zes me je pa​žlji​vo gle​dao. – To je bila Kra​u​e​lo​va? – Da. – Iz​gle​da kao da će sva​kog časa do​ži​ve​ti nerv​ni slom. – Kada se Dže​ki ne​ko​ga do​ko​pa, ne odu​sta​je tako lako. – Videćemo šta će biti kad je se ja dokopam. Stvarno mislim da ne treba više da brineš zbog ovoga, Kliforde. Ako im je to glavni svedok, onda su stvar​no u pro​ble​mu. Prijalo mi je da to čujem, iako mu nisam sasvim poverovao. Mozes nije znao koliko se Barbara plaši Džekija Njutna. Znao sam da je taj strah jači od svega drugog, uključujući i kaznu zbog krivokletstva ili javni podsmeh. Možda jači čak i od želje za životom. Ako je takav strah dovoljno jak, ako traje dovoljno dugo i ako nema nade da će prestati, čak i smrt može iz​gle​da​ti pri​vlač​no.

– Nisam te ubedio – primetio je Mozes. – Veruj mi, Klife, znam sa ta​kvi​ma kao što je ona. – Da, ali šta će biti sa njom po​sle toga? – To nije tvo​ja bri​ga. – E, tu grešiš. Njen jedini zločin je što je suviše uplašena da bi raz​mi​šlja​la. – Njen zločin je što je samoživa lažljiva kučka. Uništiće tebe i svakog drugog samo da bi njoj bilo lakše. Nemam baš mnogo saosećanja za ta​kve oso​be. Si​ro​ta Bar​ba​ra, po​mi​slio sam. Po​gle​dao sam pra​vo u nju. – Hoćeš još kafe? – upitao je Mozes. – Hteo sam da krenem kući, ali ne želim da sada odemo, pa da ovi krelci misle da su nas poplašili. Hajde da po​pi​je​mo još po šo​lju. Ja sam uz to uzeo i parče pite. Neko vreme smo neobavezno ćaskali. Mozes je poslednjih godina počeo da peca; bio je obuzet herkulovskim zadatkom savladavanja lova na varalicu. Pitao je, iz učtivosti, kako ide posao sa knjigama, a ja sam mu rekao da je to kao pecanje u gradu. Tokom nedeljnog jutra, pecaroš i lovac na knjige prolaze kroz iste postupke i osećanja. Dobar plen za obojicu je kada ulove po deset i više. Ipak, naj​va​žni​ji je sam lov, uz​bu​đe​nje po​tra​ge. Pogledao sam ka stolu za kojim su Njutn i Levin sedeli nad gomilom papira. Barbara je bila uklještena između njih, pogleda uperenog u mračni bezdan šolje za kafu. Ako bude još malo gledala, izroniće čudovište iz Loh Nesa i odgrišće joj lice. Džeki joj je nešto rekao, a ona je klimnula glavom; on je rekao još nešto a ona ga je pogledala, pravo čudovištu u lice. Onda je pogledala mene. Osećao sam njenu patnju preko čitave sale. Pokušao sam da se nasmešim, a onda sam – nisam us​peo da iz​dr​žim – onda sam joj na​mig​nuo. Ona je na to usta​la i po​šla uza​nim pro​la​zom ka to​a​le​tu. Tog trenutka sam se setio onog Šekspirovog stiha, da kukavice umiru sto​ti​nu puta. Na umu mi je bila upra​vo smrt. Ob​u​ze​la me je ne​la​god​nost. Mozes je pričao o pecanju na koje je išao letos. Mogao bih da se za​gre​jem za to pe​ca​nje, sa​ve​to​vao mi je; to je od​lič​no pro​tiv stre​sa. Lov na knjige možda ima neke površne sličnosti sa pecanjem, ako imaš mnogo

mašte i ako malo nategneš stvari, ali suviše je napet. Potrebno mi je ne​što što će mi po​mo​ći da se opu​stim, tvr​dio je. Džeki Njutn me je prodorno pogledao. Uzvratio sam mu pogled. Levin je pričao i listao one papire. Mozes je brbljao o nekoj novoj varalici koju je našao; navodno je ribe nanjuše. Konobarica je donela za njihov sto ono što su naručili, po jedan tanjir pred svakog gospodina i jedan iz​me​đu njih, na me​sto gde je do ma​lo​čas se​de​la Bar​ba​ra Kra​u​el. – Stvar​no joj se ne žuri na​zad – re​kao sam. – Kome? – Kra​u​e​lo​voj. Ustao sam i pošao ka toaletima. – Hej, Kliforde – povikao je Mozes za mnom – šta to smeraš? – Primetio sam iskrenu zabrinutost u njegovom glasu, sličnu onome što je i mene obuzelo. Prošao sam kraj Džekijevog sto​la. Dže​ki i Le​vin su me po​gle​da​li dok sam ula​zio u mra​čan hod​nik. Po​zvao sam Bar​ba​ru. Vrata toaleta su bila na dve strane hodnika, označena pantalonama i suknjom. Kucnuo sam kod suknje i oslušnuo. Potom sam odškrinuo vra​ta i za​vi​rio. – Bar​ba​ra? Preda mnom je bio bočni zid kabine. Ponovo sam pozvao, bez odgovora. – Hej, ja ću ući – najavio sam. Ušao sam, zaobišao kabine i našao je kako sedi na podu. U ruci je držala mali pištolj, gledajući ga onako kako verovatno studenti medicine gledaju skalpel pred prvu ope​ra​ci​ju. Niz lice su joj te​kle suze. Po​di​gla je pi​što​lj i za​gle​da​la se u otvor cevi. – Hej – re​kao sam i pru​žio obe ruke. – Ne​moj to da ra​diš. Bio je to mali revolver kalibra.22. Takvi mogu da se kupe širom Denvera, bez ikakvih dozvola ili odugovlačenja: mali pištolj, idealan za žene i decu, ali više nego do​vo​ljan da po​stig​ne ono što je ima​la na umu. – Hej, Barbara – rekao sam. Pokušao sam da se nasmešim, ali nisam bio siguran da li je osmeh stvaran. Ma, bio je stvaran: osmeh straha. – Znaš šta kažu za samoubistva, dušo – rekao sam tiho. – To je trajno re​še​nje pri​vre​me​nog pro​ble​ma. Tako ne​ćeš ni​šta po​sti​ći. Postići ću mir, govorilo je njeno lice. Prišao sam malo bliže, pokušavajući da procenim kakve su mi šanse. Ako jurnem na nju bez upozorenja, šanse su fifti-fifti da će uspeti da povuče obarač. Verovatno

nije znala mnogo o pištoljima – što je išlo meni u korist. Ali, ipak sam bio na do​bra tri me​tra od nje – što je išlo njoj u ko​rist. – Slušaj, imam sjajnu ideju – rekao sam. – Hajde, vrati to u tašnu i pusti da te odvedem odavde. Idemo na jedno mesto koje znam, pa ćemo popričati. Dobro? Dobro, Barbara? Popričaćemo, pa ako ne budem mogao da ti nabrojim barem deset razloga za život možemo lepo oboje da se ubijemo. Zar to nije sasvim pošteno? Hajde, Barbi. Odvešću te na ve​če​ru i sve ćemo sre​di​ti. Znam da ne že​liš da ura​diš ovo. Ućutao sam. Ona je nategnula pištolj, čime sam izgubio svaku realnu šansu da nešto učinim. Osetio sam stezanje u grudima, skoro kao pred sr​ča​ni udar. – Bar​ba​ra, mo​lim te…. slu​šaj me… hej, po​gle​daj u mene. Poslušala je. Njen jad je bio kao svetionik, zračio je po čitavoj pro​sto​ri​ji. – Kunem ti se bogom da postoji bolje rešenje – rekao sam. – Kunem ti se. Obe​ća​vam ti da ćemo ga naći, ali samo ako sad pa​met​no po​stu​piš. Video sam sve u njenim očima: bila je na samoj ivici, ljuljala se na povetarcu. Video sam troje ljudi kako se ubijaju, i zapravo se jasno vidi kada će se to de​si​ti. Svi iz​gle​da​ju pot​pu​no isto, li​še​ni sva​ke nade. Iz​gu​bi​ću je. Progovorila je. Glas joj je bio promukao, reči isprekidane i nejasne. – Osta​vi​la sam pi​smo… oslo​ba​đa te sve​ga… po​tvr​đu​je sve što si re​kao… – To neće ništa značiti ako ovo uradiš. Da li me čuješ? Barbara, da li slu​šaš šta ti go​vo​rim? – Ne. – Samo mi daj priliku. Jednu jedinu priliku, Barbara, da dokažem ovo što ti govorim. Neću ti ni uzeti pištolj, eto koliko sam siguran da ćeš se predomisliti. Hajde da ti kažem nešto. Njutn mi ništa ne može, i neću mu dozvoliti da ti naudi, Barbara. Imam načina da ga uteram u red, jednom za​u​vek. Samo spu​sti pi​što​lj pa ću ti pri​ča​ti o tome. Sada je uperila cev u desnu slepoočnicu; prst joj je bio na obaraču. Učiniće to. Nisam mogao da je zaustavim. Džejnveje, ako imaš ikakav pa​me​tan ci​tat, sad je tre​nu​tak da ga upo​tre​biš, jer više nema vre​me​na. – Znam tipa koji može naterati Njutna da zažali što se uopšte rodio. Ne šalim se. Nisam te lagao ni onog dana kad sam ti to prvi put rekao. Samo sad spusti puštolj i saslušaj me. Pusti me da ti kažem ovo, Barbara.

Njutn je majstor da iskoristi sistem u svoju korist. Misli da mu sve ide u prilog, novac, advokat… jer on zna svoja prava, to je tačno. Sistem je stvarno prilagođen takvim skotovima kao što je Džeki Njutn. Zato ćemo morati da izađemo izvan sistema. Nisam mogao to da radim dok sam bio policajac, ali sada mogu, još kako. Igraćemo Džekijevu igru na Džekijev način, i dajem ti reč da ćemo ga naterati da je omrzne. Nikada više neće smeti da te takne. To je najvažnije. Kada završimo sa Džekijem, neće više ni​ka​da po​že​le​ti ni da te vidi. – Ne znaš ti nje​ga – re​kla je. – Ne znaš šta je sve u sta​nju da ura​di. – O, znam, znam. Ali znam i šta nije u sta​nju da ura​di. Otvorila je usta. Ništa se nije čulo. Čuo sam neku ženu kako ulazi iza mo​jih leđa i kako za​sta​je kada je sti​gla do ode​lja​ka. – Šta se ovde de​ša​va? – upi​ta​la je žena. – Beži odav​de – od​go​vo​rio sam. Nije se po​me​ri​la; ose​ćao sam je iza sebe. Čuo sam je kako diše. – Gospođo, bolje uradite kako sam vam rekao. Samo se okrenite i iza​đi​te odav​de. Po​slu​ša​la me je, ve​li​kom br​zi​nom. Čuo sam kako je za​lu​pi​la vra​ta. – Sada će doći lju​di – re​kla je Bar​ba​ra. – Ne bri​ni zbog toga. Ja ću ih dr​ža​ti po​da​lje od tebe. – Po​li​ci​ja… doći će po​li​ci​ja. – I tu ću ti po​mo​ći. Kako sada sto​je stva​ri, nije to ni​šta stra​šno. Gle​da​li smo se. Na​dao sam se da de​lu​jem iskre​no. Čuo sam glasove u daljini. Žena je vikala. Neko je trčao. Čuli su se oštri, uz​bu​đe​ni gla​so​vi. Ne​gde još da​lje, na uli​ci, čula se si​re​na. – Brzo do​la​ze – re​kla je Bar​ba​ra. – Do​volj​no je po​zva​ti te​le​fo​nom, dušo. Ima​ju aute po ce​lom gra​du. – Džejn​vej… – glas joj se slo​mio. – Tu sam. – Ne že​lim više da ži​vim. – Naravno da želiš. Ne možeš sad da odlučiš… sad ne znaš kakve sve mo​guć​no​sti imaš… nisi mi dala pri​li​ku da ti ob​ja​snim. Glas joj je postao pun gorčine. – Imao si dosta prilika. Nisi uradio ni​šta… Sirena je postajala sve glasnija. Znao sam da će, ako policajci upadnu ovamo, ona povući obarač. Imao sam možda dva minuta da je odgovorim

od toga. Sta​vi​la je cev u usta. Moje vre​me je is​te​klo. Još samo jedna molba. Očajnički sam povikao: – Barbara, za Boga mi​lo​ga, ne​moj to da mi ura​diš! Za​žmir​ka​la je. – Ne radi to – re​kao sam. – Mo​lim te. Gle​dao sam je kako se… po​la​ko… vra​ća sa ivi​ce. Pružio sam ruke. Nije učinila ništa. Pištolj je još bio nategnut ali sada ga je mli​ta​vo dr​ža​la u kri​lu. Dotakao sam je: pogladio sam joj kosu, pa obraze niz koje su i dalje te​kle suze. Klek​nuo sam i po​gle​dao je u oči. Si​re​ne su na​po​lju bile ve​o​ma bli​zu. Zagrlio sam je oko ramena i pomogao joj da ustane. – Idemo zajedno pred njih – re​kao sam. – Sad mi daj pi​što​lj, pa ću te iz​ve​sti na​po​lje. Tog trenutka su se otvorila vrata. Džeki Njutn je stajao pred nama, blo​ki​ra​ju​ći pro​laz. – Skla​njaj se, Njut​ne – re​kao sam. On je samo sta​jao i gle​dao. Lice mu je bilo puno pre​zi​ra. – Miči se – re​kao sam. On se samo na​sme​jao. – Glu​pa kuč​ko. Pre nego što sam išta mogao da učinim, Barbara je podigla pištolj i pu​ca​la u nje​ga.

39. Strpali ju je u policijski auto i razdvojili svedoke; to jest mene. Ovo mi je polako prelazilo u naviku. Drugi put za dva dana pričao sam uniformisanom policajcu relevantne činjenice, a onda su mi rekli da pričekam, odvojen od mase, dok ne dođe detektiv iz stanice. Barbara je sedela u autu, obgrlivši se oko ramena dok je policajac sa prednjeg sedšta pokušavao da joj se obrati. Pretpostavljao sam da joj saopštava prava: neverovatno koliko brzo sam promenio tačku gledišta, pa sam umesto sa policajcem saosećao sa osumnjičenom. Naravno, kad znam nešto o slučaju i kad više nisam deo sveta u kome se prikupljanje informacija mora vršiti na tačno određen način. Pojavio se policajac u civilu i preuzeo kontrolu. Zdepasti tip po imenu O’Hara: znao sam ga godinama, mada površno. Smatrao sam da je verovatno sasvim dobar. Čuo sam ga kako kaže uniformama da je ne pitaju ništa dok ne bude bila u stanju da razume šta je pitaju i šta odgovara. Izgleda da je u šoku, primetio je jedan policajac. – Dobro, hajde da je odmah odvedemo u sta​ni​cu i po​zo​ve​mo dok​to​ra da je po​gle​da – re​kao je O’Hara. Sve se to desilo za nekoliko minuta, dok su bolničari još obrađivali Dže​ki​ja Njut​na na podu žen​skog to​a​le​ta. – Zaboga – rekao je O’Hara kad me je video. – Zar ti nije dosta ne​vo​lja? Oti​šao je u to​a​let i vra​tio se po​sle par se​kun​di. – Pa, iz​gle​da da si naj​zad sre​dio sko​ta. – Hej, ja sam samo navijao, O’Hara. Da sam ja imao veze sa ovim, dao bih joj pra​vi pi​što​lj. – Sre​ćom, te nisi. Metak je pogodio Njutna u grlo i prošao kroz vrat. Izlazna rana je bila u nivou baze lobanje. Gadno izgleda, preneo mi je O’Hara, ali verovatno nije fa​tal​no. Šta god da je, bol​ni​ča​ri nisu žu​ri​li. – Ho​ćeš da mi is​pri​čaš? Ispričao sam mu čitavu priču, naročito o tome čime je Njutn ovo izazvao i koliko dugo je to radio. Čak i tako, nije trajalo dugo; glavnu iz​ja​vu daću ka​sni​je, u sta​ni​ci, u za​di​mlje​noj sobi sa ste​no​gra​fom.

– Šta mi​sliš, ima li šan​se da je vi​dim? – upi​tao sam. O’Hara se nasmejao. – Vidi ti njega. Sigurno znaš da ti ne vredi ni da pi​taš, Džejn​vej. – Re​kao sam joj da ću joj po​mo​ći, ako mogu. – E pa, nije tre​ba​lo da obe​ća​vaš. – Znam da ima pra​va na advo​ka​ta. To još uvek važi, zar ne, O’Hara? Ili su se pra​vi​la pro​me​ni​la ot​ka​ko sam oti​šao? – Ot​kad si ti po​stao prav​nik? – Ja to ona​ko, ama​ter​ski. Ali, eno pra​vog čo​ve​ka. Po​zvao sam Mo​ze​sa. – Kako bi bilo da odeš i porazgovaraš sa Krauelovom? – predložio sam mu. Gle​dao me je belo kao da sam po​čeo da go​vo​rim arap​ski. – Ozbilj​no – do​dao sam. – Mora da si si​šao sa uma, Kli​for​de. Ho​ćeš da za​stu​pam tu žen​sku? – Hoću da popričaš sa njom, da vidi da nije sama. Hajde, Mozes, niko nije bolji od tebe u tome. Pričaj joj o pecanju. Možda bi mogao da ubaciš i po​ko​ji sa​vet. – Klife, slušaj me dobro. Nema načina da to izvedem valjano. Da li me ra​zu​me? Ve​ro​vat​no znaš šta je to su​kob in​te​re​sa. – Slu​šaj, neću da je osta​vim samu sa onim di​no​sa​u​ru​si​ma tamo. O’Hara je za​zvi​ždao. – Vidi ti nje​ga! Utom su izneli Njutna. Ležao je na nosilima, imobilisanog vrata, cevčice su mu virile iz nosa i ruke. Oči su mu bile otvorene, lepe plave oči, sada pune uža​sa. Vi​deo me je i užas je po​ra​stao. – Sre​ćan Bo​žić, Dže​ki – re​kao sam. Str​pa​li su ga u kom​bi i za​lu​pi​li vra​ta. Uklju​či​li su si​re​nu i od​ve​zli ga. – Ima ludu sre​ću što ga nije ubi​la – pri​me​tio je O’Hara. – O, da, mnogo srećna ženska. Kroz dva meseca će ponovo imati sve svoje stare probleme, a uz njih i gomilu novih, sa zakonom. Kada konačno izađe iz zatvora, verovatno će zateći Džekija Njutna kako je čeka na ka​pi​ji. A ako se to desi, po​mi​slio sam, i ja ću biti tamo.

40. Razgovore sa policijom sam ipak završio dosta pre sedam. Bio sam sav nadrndan i željan da nešto preduzmem. Odvezao sam se do kuće Stena Balarda, više iz ćefa nego iz nekog razloga. Na vratima je stajalo obaveštenje da se prodaje preko agencije za nekretnine „Džon Bejli i komp.“, sa brojem telefona zastupnika po imenu Daglas Barton. Takođe je bio namontiran i katanac: kuća je izgledala nekako žalosno, kao da je upravo izgubila najboljeg druga. Svejedno, bila je to jedna od onih lepih starinskih zgrada, u stilu Prvog svetskog rata, i još uvek je delovala vrlo životno. U to vreme kuće su se gradile da traju, a ne kao danas, od gotovih kartonskih elemenata. U Denveru je, ne tako davno, ovakva kuća nestajala sa tržišta za dan ili dva. Tada je cvetao posao sa naftom a škriljci su bili neposredna budućnost; u Stenovitim planinama vladao je privredni rast kakvog odavno više nema. Posle se pokazalo da naftna nalazišta nisu beskonačna, da se škriljci nikako ne mogu lepo iscediti, a u poslu sa nekretninama pojavio se savezni fond za smeštaj i počeo da maltene poklanja kuće. Balardova kuća ležala je napuštena. Prosto je bilo više kuća nego lju​di. Popeo sam se na trem i zavirio kroz prozor. Dopiralo je dovoljno svetla iz kuće gospodina Grinvolda, pa sam mogao da vidim veći deo dnevne sobe. Izgledala je sasvim drukčije, ovako ispražnjena. Balardovi nisu ostavili unutra ništa osim zidova, poda i, naravno, polica za knjige. Ta kuća je bila kao stvorena za kolekcionara knjiga: velika, solidna i već opremljena policama. Pitao sam se koliko traže za nju. Polako sam obišao kuću i pokušao da zavirim i otpozadi, ali tu je vidljivost bila mnogo manja. Video sam samo da su i tu ostavljene police. Prešao sam preko travnjaka i okušao sreću sa garažom. Bila je zaključana, ali videlo se da je velika, dovoljna za dva auta i omanju radionicu. Dakle, kad se unu​tra sme​sti auto osta​ne me​sta za još če​ti​ri-pet hi​lja​da knji​ga. Primetio sam senku na prozoru susedne kuće: gospodin Grinvold je pazio. Nije više bilo šta da se čuva, ali stare navike teško nestaju. Mahnuo sam mu i prešao u njegovo dvorište. Upalio je svetlo na tremu i za trenutak me pažljivo gledao kroz prozor. Činilo mi se da me nije pre​po​znao, ali ipak je otvo​rio vra​ta.

– Čudi me da je još slo​bod​na – re​kao sam, po​ka​zu​ju​ći ka kući. – Ako je ne pro​da​ju ubr​zo, po​če​će da se ras​pa​da – od​go​vo​rio je. – Pa zar je ne odr​ža​va​ju? Napravio je kiselu grimasu i odmahnuo rukom. – Ne održavaju oni ni​šta. Ni​šta im nije va​žno. Žele samo no​vac. I da igra​ju svo​je glu​pe igre. – Ka​kve igre? – Igru mržnje. Igru pobeđivanja onog drugog. Nikad nisam video ništa slično. Ponašaju se kao par pasa nad jednim komadom mesa. To je najgori slučaj ljubomore koji sam ikada video. Uopšte ne mare za kuću; samo hoće da se uvere da, ako je negde ostao jedan jedini dolar, ono dru​go ne do​bi​je taj do​lar. – Da li zna​te ko​li​ko tra​že za nju? – Da li ste za​in​te​re​so​va​ni? – Ne znam, mo​žda i je​sam. – Ho​di​te unu​tra; su​vi​še je hlad​no da raz​go​va​ra​mo ovde na​po​lju. Unutra mi je ponudio kafu, koju sam rado prihvatio. Sedeli smo na pri​ja​telj​skom te​re​nu – u nje​go​voj ku​hi​nji, okru​že​ni knji​ga​ma – i pri​ča​li. – Počeli su od osamdeset – rekao je. – To je sasvim pristojna cena za ova​kvu kuću, čak i u ova vre​me​na, da li se sla​že​te? Sla​gao sam se, pa sam tako i re​kao. – Kada je nisu prodali, počeli su da spuštaju cenu. Čujem da je sada šezdeset pet hiljada i još nema zainteresovanih. Nije mi jasno. Ja bih je odmah kupio, samo da imam novaca. Ne razumem se u nekretnine, ali znam da šezdeset pet hiljada za takvu kuću nije ništa. Sten je pre deset go​di​na od​bio po​nu​du od sto de​set hi​lja​da. Ali to su bila dru​ga vre​me​na. – Ima lju​di koji mi​sle da će se bo​lja vre​me​na vra​ti​ti. – Onda bi ti ljudi mogli da pronađu i nešto drugo što bi radili sa svojim novcem. Ja bih kupio, da sam mlad kao vi. Kupio bih je čisto kao in​ve​sti​ci​ju. Po​nu​dio bih im, re​ci​mo, če​tr​de​set osam i po. – To neće pri​hva​ti​ti. – Hoće, hoće. Jedva čekaju da je prodaju. Prodali su sve osim kuće i sad im visi oko vrata kao vodenični kamen. To dvoje ne žele nikad više da se vide, a ova kuća je jedina stvar koja ih vezuje. Prihvatiće, gospodine Džejn​vej. Za​pra​vo, mi​slim da bi pri​hva​ti​li i ma​nje. – Mi​slio sam da me se ne se​ća​te. – Imam zdra​ve oči i do​bro pam​tim lica.

– Ako bi pri​hva​ti​li pe​de​set, od​mah bih je ku​pio. – Pa pokušajte. Polomiće se da prihvate. Videćete da sam u pravu. Nikad nisam video ništa slično. Takva mržnja… takav čisti otrov. Toliko tra​će​nje ener​gi​je, pro​sto sa​go​re​va​ju od mr​žnje. – Zna​te li kako je po​če​lo? Pogledali smo se u oči i sad sam zasigurno znao ono što sam ranije tek po​do​zre​vao: ovaj sta​rac je imao taj​ne koje ni​ka​da ni​ko​me nije ot​krio. – Kako je po​če​lo, go​spo​di​ne Grin​vold? – Po​sto​je stva​ri o ko​ji​ma ne smem da go​vo​rim… pi​ta​nje ča​sti. – A postoji i troje mrtvih ljudi. Razumem ja čast, gospodine, ali neko u ovom gradu ubija ljude a ja pokušavam da ga zaustavim. To je prilično te​ško ako imam tek po​lo​vi​nu po​da​ta​ka. On kao da se zamislio. Onda me je ponovo pogledao u oči. – Oni nisu zaista brat i sestra – rekao je. Ustao je, nasuo nam još kafe i vratio lonče na špo​ret. – Kako ste to za​klju​či​li? – Ni​sam za​klju​čio; Sten mi je re​kao. Val Ba​lard je usvo​je​no dete. – Pa, to ob​ja​šnja​va mno​go šta. Klimnuo je glavom. – Stenov brat Čarls oženio se nežnom ženicom. Psihički nežnom… znate… krhkom. Smatralo se da ne može da ima dece, pa su usvojili dečaka. Nekoliko godina kasnije zatrudnela je i rodila Džu​dit… ve​li​ko iz​ne​na​đe​nje, na​ro​či​to u sred​njim go​di​na​ma. – Mogu da za​mi​slim. – To ne mora samo po sebi da znači nikakav veliki konflikt. Ponekad se sve odvija glatko, a Sten mi je pričao da su se zaista trudili. Čarls i njegova žena su se trudili iz sve snage da ih podižu potpuno jednako, da nemaju miljenike. Ali od samog početka postojao je gnev, odbijanje, ogrom​na lju​bo​mo​ra. – Sa​vre​me​ni Keti i Hit​klif – pri​me​tio sam – Osim što je u toj priči u korenu svega ležala ljubav, a ovde je bila samo mr​žnja. – Pomislio sam da je nešto naopako dok sam ih ispitivao. Džudit je rekla nešto… u tom trenutku nije imalo smisla, ali nisam obraćao mnogo pa​žnje. Ne​što u smi​slu „Ako tra​ži​te sve pre​o​sta​le Ba​lar​de, ja sam je​di​na.“ – Tako je. Mada ne znam što bi vam to ko​ri​sti​lo… – Mo​glo bi biti mo​tiv za ubi​stvo.

– Kad bi oni hte​li da ubi​ju ne​ko​ga, ubi​li bi jed​no dru​go. – Mo​žda. A mo​žda uži​va​ju u mr​žnji. – Sada stvar​no go​vo​ri​te u za​go​net​ka​ma. – Moramo biti svesni izopačenosti ljudske prirode – rekao sam. – Možda im se dopada takav odnos. Sigurno znate na šta mislim. Slatka tuga, mržnja koja je zapravo ljubav, privlačenje suprotnosti. Možda bi bili izgubljeni bez onog drugog. O tome je Šekspir voleo da piše, zar ne? Ako ubijete predmet mržnje, sve je gotovo. Mnogo je bolje srediti ga na neki drugi način… postati bolji od njega u biznisu, izbiti mu očnjake… nešto u čemu ćete uži​va​ti do kra​ja ži​vo​ta. – Ne mogu da poverujem – rekao je on, ali činilo mi se da bi ipak mo​gao, i da ve​ru​je, ne​gde du​bo​ko u sebi. – I da​lje zna​te ne​što što mi ni​ste re​kli – pri​me​tio sam. – Nije to ni​šta… bez​ve​zna sit​ni​ca. – Mislim da ću morati da vas zamolim da meni prepustite takvu pro​ce​nu. Odmahnuo je glavom. – Samo nešto što mi je Sten rekao. Svakako nema ni​ka​kvog zna​ča​ja u sve​mu ovo​me. – Da je gospodin Balard ovde, po onome što sam dosad saznao o nje​mu, si​gur​no bi mi re​kao. – To je možda tačno, ali on nije ovde a ja ne mogu da pogazim datu reč. – Ima u ovoj stvari nečega što prosto nema logike. Čovek je imao deset hiljada knjiga. Znam da ih je kupovao preko klubova čitalaca; pregledao sam svaki letak i svaku fakturu iz poslednjih pedeset godina. Sve su prave, sve su na njegovo ime, sve su popunjavane njegovom ru​kom. Be​le​žio je na mar​gi​na​ma kada je pri​mio na​ru​če​nu knji​gu i kada ju je pročitao. Knjige je procenio stručni procenitelj, čiji je autoritet izuzetno poštovan, i nije našao ništa vredno. Pa ipak, u poslednja dva dana, pojavilo se dvesta knjiga. To nisu knjige iz klubova. To su odlična prva izdanja… veoma tražena, veoma vredna, možda čak i dvadeset pet hi​lja​da do​la​ra. Ne znam ot​ku​da su mo​gla doći… sem iz ove kuće. – Neverovatno – rekao je. – Ljudi stvarno toliko plaćaju, samo ako je knji​ga prvo iz​da​nje? – Ponekad čak i više. Da li vi i dalje tvrdite, gospodine Grinvold, da ni vi ni go​spo​din Ba​lard ni​ste zna​li ko​li​ko prvo iz​da​nje može da vre​di?

– Nikada nismo pričali o novcu. U našoj generaciji, novac je lična stvar svakog čoveka. Osim toga, to je nezanimljivo. Mi nismo marili za no​vac. – Neko je​ste. Je​ste li bili tu kada je do​šla žena da pro​ce​ni knji​ge? – Gledao sam svoja posla. Sten mi je rekao kako je prošlo, kad je sve bilo go​to​vo. – Rekao vam je da je proceniteljka zaključila kako je biblioteka bez​vred​na. – Tako je re​kao, da. – Ni​ste upo​zna​li tu ženu? – Ne. – Ima li na​či​na da vas ube​dim da mi is​pri​ča​te o čemu se radi? – Upra​vo to či​nim. – Ne​ma​te ni​šta više da ka​že​te? – Ne u ovom tre​nut​ku. Ustao sam da po​đem. On je takođe ustao, neprekidno me gledajući u oči. Neće me pustiti da izađem odavde, pomislio sam: suviše ga to tišti. Ali kada je progovorio, vratio se na temu kuće. – Mislim da bi trebalo da kupite Stenovu kuću, go​spo​di​ne Džejn​vej. Stvar​no. – Raz​mi​šljam o tome. – Čovek bi bio glup kad bi mogao da kupi takvu kuću za manje od pedeset hiljada dolara, a da je ne zgrabi. Mogli biste da je izdajete za više nov​ca nego što iz​no​si rata kre​di​ta. Za ne​ko​li​ko go​di​na… ko zna? Pokušao sam još jednom da prodrem kroz taj zid. Između nas je ležao ogro​man po​nor taj​ne. – Ponekad kuće govore, tako kažu – primetio je. – Ponekad odaju tajne. Možda je i ova takva. Ponekad osećam Stenovo prisustvo… ponekad mi se čini da je još uvek ovde, da sedi u biblioteci i čita. To je dobra kuća, gospodine Džejnvej. I više od toga: fina kuća. Kupio bih je ja sam, da sam mla​đi i da imam no​va​ca.

41. Dalje je bilo samo pitanje geografije. Val Balard živeo je u Litltonu, u južnom delu grada; Džudit Balard Dejvis bila je u Park Hilu, na par mi​nu​ta vo​žnje od uli​ce Me​di​son. Prvo sam oti​šao kod nje. Provirila je kroz mrežasta vrata, očito pokušavajući da se seti mog ime​na. – De​tek​tiv Džejn​vej – re​kao sam. – Se​ća​te se? – Ah – re​kla je i pu​sti​la me da uđem. Da je znala išta o mojim nedavnim doživljajima, ne bi me pozvala. Za nju je moj život počinjao i završavao se i ponovo počinjao zavisno od toga da li se dodirivao sa njenim. – Jeste li ikada uhvatili onog tipa? – upitala je, vodeći me u dnevnu sobu. Rekao sam da nisam, ali da i dalje radim na tome. Pokazala mi je prostranu fotelju i upitala želim li piće. Rekao sam naravski, pa mi je napravila duplo. Gledala me je kako gutam trećinu u jednom gutljaju. Stalno me je gledala. Znam da više ne izgledam kao policajac, a sigurno se ne osećam kao takav, ali nije mi postavila čak ni najlogičnija pitanja – gde mi je kravata, zašto mi cipele nisu uglancane, kako to da pi​jem na du​žno​sti. Ne, samo me je gle​da​la i če​ka​la. – Sad sko​ro sam pro​šao po​red vaše kuće – re​kao sam. Za trenutak je delovala zbunjeno. – O, mislite na Stenovu kuću – re​kla je. – To je lepo me​sto. Čudi me da je još ni​ste pro​da​li. – To je užas jedan. Uskoro ćemo početi da je nudimo na poklon i niko je neće hte​ti. – Mo​žda ima​te lo​šeg agen​ta. Mi​slim da bi ta kuća mo​gla da se pro​da. – Je li? A da li biste vi bili voljni da je kupite? Moj deo biste, recimo, mo​gli da do​bi​je​te jako jef​ti​no. Mi​slim jako, jako jef​ti​no. – Slu​šam vas. – Zato ste do​šli? – Ne, ali ipak vas slu​šam. – Daj​te mi po​nu​du. – Nisam upućen u tržište. Ne bih hteo da vas uvredim svotom koju mogu da pla​tim. – Slobodno me uvredite. Imam debelu kožu i želim da se izvučem iz

ovo​ga. – Sko​ro da mi je ne​pri​jat​no da ka​žem… pe​de​set? – Daj​te mi dva​de​set pet i ovog časa ću vam pre​pi​sa​ti svoj deo. – Šta mi​sli​te da će reći vaš brat? – Haj​de da ga ne zo​ve​mo tako. Čim ču​jem tu reč že​lu​dac mi se zgr​či. – Pa kako onda da ga zo​vem? – Reči kojima ga ja zovem ne bi smele da se štampaju u novinama. Hajde da budemo uzvišeni. Nećemo ga nikako zvati. To se slaže sa nje​go​vim ka​rak​te​rom. – Do​bro. Šta mi​sli​te da će on reći? – Lova mu treba više nego meni – zlobno se iskezila. – Alimentacija. Na​dam se da će mu biv​ša uze​ti sve što ima i sve što ika​da stek​ne. – Pa, može i tako da se kaže – složio sam se. – Dakle, za tu cenu ja bih bio ozbi​ljan ku​pac. – De​tek​ti​ve, ulep​ša​li ste mi dan. Do​zvo​li​te da vam do​pu​nim čašu. Žurno sam pokrio čašu dlanom. – Bolje nemojte. Večeras imam još do​sta po​sla. – Ide​te kod nje​ga? – Pa mo​ram, zar ne? – Pozovite me kasnije da čujem šta je rekao. Znam da će pristati. Prvo će gunđati i stenjati i kukati, ali na kraju će biti isto toliko srećan kao i ja da se oslobodi kuće. Možemo da spremimo papire preko vikenda, a onda više nikada neću morati da vidim tog idiota. – Upalila je cigaretu. – A sad, koji je pra​vi ra​zlog što ste do​šli ova​mo? – Raz​mi​šljao sam o onim knji​ga​ma. Čak sam neke i na​šao. – I? – Nisu to baš ona​kve knji​ge kao što su svi, iz​gle​da, mi​sli​li. – Ne bih htela da me pogrešno shvatite, ali što bi mene bilo briga? Pro​da​te su. Bilo pa pro​šlo. To se mene više ne tiče. – Mo​žda bi​ste se pre​do​mi​sli​li u vezi sa tim. – Go​vo​ri​te u za​go​net​ka​ma, de​tek​ti​ve. – Mi​slim da ste se ze​znu​li. Ili se mo​žda samo jed​no od vas ze​znu​lo. – Mo​ra​će​te bo​lje da mi ob​ja​sni​te. Pažljivo sam je gledao u oči. Lažovi obično sklanjaju pogled, osim ako su ve​o​ma spret​ni. Ona me je mir​no gle​da​la. – Mislim da je u pitanju prevara – rekao sam. – Mislim da su te

knji​ge bile mno​go vred​ni​je nego što je iko slu​tio. – Ko je izvršio prevaru? Da li govorite o onom čovečuljku što je ubi​jen? – On je bio samo po​ma​gač. Neko dru​gi je bio glav​ni. – A vi mi​sli​te da je to neko od nas? – Mo​gu​će je. Pi​ta​nje je koje od vas dvo​je. – Ja čak i ne znam šta sam to na​vod​no ura​di​la. – Mi​slim da ne tre​ba da glu​ma​ta​te, go​spo​đo Dej​vis. – Gospođica Dejvis, molila bih. Nema gospodina Dejvisa; nikad ga nije ni bilo. To je de​vo​jač​ko pre​zi​me moje maj​ke. Oćutao sam; po tome kako su joj se obrazi zarumeneli video sam da je po​če​la da ka​pi​ra. – Koji skot – re​kla je sko​ro ša​pa​tom. – Neko je​ste skot – po​tvr​dio sam. Usta​la je, oti​šla do pro​zo​ra, vra​ti​la se. – Hajde da razjasnimo. Mislite da je jedno od nas saznalo da su knjige, zapravo, veoma vredne, pa je zato unajmljen neko ko bi ih ot​ku​pio, i… da li ste na to mi​sli​li? Da li mi je to ura​dio? Sleg​nuo sam ra​me​ni​ma. – Re​ci​te mi, za ko​li​ko me je kre​ten pre​šao? Ni​sam bio si​gu​ran tre​ba li da joj ka​žem, bar za​sad. – Ko​li​ko? – na​va​li​la je. Is​ka​pio sam piće. Ona je upalila još jednu cigaretu. – Mogu li da dobijem konkretan od​go​vor, mo​li​ću? Isu​se, svi mu​škar​ci su isti. – Da znam konkretan odgovor, svakako bih vam rekao. Stvarno sam vi​deo samo dve sto​ti​ne knji​ga. – Dobro, onda da počnemo odatle. Koliko bi tih dvesta knjiga vre​de​lo? – Nije sigurno ni da stvarno potiču odavde. To je samo moj pred​o​se​ćaj. – Ama, šta je vaš predosećaj? Budite otvoreni, molim vas. Koliko je vred​no tih dve sto​ti​ne knji​ga? – U knjižari, po maloprodajnoj ceni… dvadeset hiljada. Možda i svih tri​de​set. Nozdrve su joj se raširile. Samo što nije počela da izbacuje dim. Bila je

sprem​na da ek​splo​di​ra. A onda je ek​splo​di​ra​la. – Trideset hiljada dolara! Trideset hiljada dolara za dve stotine knji​ga! – Poskočila je i prosula piće. – Koji skot, koji lažljivi, prevarantski skot! – vrištala je. – Imate li pojma ko​li​ko je knjiga bilo u toj pro​kle​toj kući? – Knjige su čudna stvar – umirivao sam je. – Ako jedna vredi mnogo, to ne mora da zna​či ni​šta za vred​nost osta​lih. Sada se tresla od besa. – Ono što mora da znači, detektive, jeste da matori Sten nije bio baš toliki krelac kao što su svi mislili. Mora da znači da je Sten tačno znao šta radi. A to mora da znači, gospodine Džejnvej, da postoji veoma velika mogućnost da su sve te knjige bile vredne velikih novaca. Pobogu, možda i milion dolara! Čak ni kuća nije ništa u po​re​đe​nju sa tim! Ću​tao sam. – Ubi​ću tog sko​ta! Ubi​ću ga go​lim ru​ka​ma – re​kla je. – Ne bih vam sa​ve​to​vao. – Be​ži​te od mene! Da se ni​ste usu​di​li da me spre​ča​va​te. – Spre​či​ću vas ako na​či​ni​te još je​dan je​di​ni ko​rak. – Da mi ni​ste pre​ti​li… – Pokušavam da vas urazumim. Da li želite da me saslušate, ili ćete od​le​te​ti kao muva bez gla​ve i sve za​br​lja​ti? Sela je i prekrstila ruke. Nije ni pokušavala da obriše prosuto piće, koje je po​la​ko cu​ri​lo na te​pih kraj nje​nih nogu. – Pre svega – rekao sam – i dalje ne znamo zasigurno da se sve desilo baš tako. Drugo, još uvek ne znam da li je to bio on; možda ste krivac vi. Treće, ko god da je to učinio, ubio je troje ljudi. Ovo nije stilska figura, go​spo​đi​ce Dej​vis. Da li ste ika​da vi​de​li ne​ko​ga kome su pu​ca​li u lice? Po​gle​da​la je svo​je šake, koje su se ne​kon​tro​li​sa​no tre​sle. – Jedno je kad kažete da ćete ubiti nekoga. Taj tip, ko god da je, ima prilično iskustvo. Lovcu na knjige je prosuo mozak, a pre dva dana je upucao još dvoje ljudi. Da li ste sigurni da želite da se upuštate u tako ne​što? – Šta ho​će​te od mene? – upi​ta​la je kroz steg​nu​te zube. – Hoću da ne radite ništa… da li me razumete? Nemojte nikome te​le​fo​ni​ra​ti, ne​moj​te oti​ći tamo. Samo se​di​te ovde i če​kaj​te me.

– Pobogu! – povikala je. – Kako da sedim i puštam tog hohštaplera da ostva​ri svoj plan! – Neće ga ostvariti. Ne možete sakriti osam hiljada knjiga u zadnji džep. Naći ću ih, ako pri​sta​ne​te da me ne ome​ta​te. Ona je ću​ta​la. – Mogu li da dobijem od vas nekoliko iskrenih odgovora? – upitao sam. – O čemu? – O vama i nje​mu. – Nema mene i njega. Nikad nije bilo. On nema nikakve veze sa mnom. – Za​jed​no ste od​ra​sli. – To nije moja kri​vi​ca. – Haj​de, go​spo​đi​ce Dej​vis, šta se to de​si​lo iz​me​đu vas dvo​je? – Ni​šta. Naj​o​bič​ni​ji slu​čaj mr​žnje na prvi po​gled. – Da li ste bili lju​bo​mor​ni kao deca? – On je uvek bio. – Upalila je novu cigaretu; nije ni primetila da joj jedna već gori u pepeljari. – On je usvojen. Oduvek je mrzeo što je tako. Mrzeo je i mene. Nikada nisam imala šanse kod njega, od samog po​čet​ka. – Da li je ika​da po​ka​zi​vao sklo​nost na​si​lju, kao dete ili ka​sni​je? – Ni​kad nije imao pe​tlju. Uvek je bio lji​gav. – U kom smi​slu? – Jednom sam ga uhvatila da viri kroz prozor… meni je bilo trinaest go​di​na… eto, u tom smi​slu. – Da li mi​sli​te da je u sta​nju da ubi​je? Za trenutak kao da se otkravila, i učinilo mi se da samo što nije za​pla​ka​la. Ipak, brzo se pri​bra​la. – Ne – re​kla je. – Tre​ba​lo vam je do​sta dugo da se odlu​či​te. – Imate pravo, do đavola. Rado bih rekla da, ali stvarno mislim da on ne bi imao hrabrosti da puca u nekoga. Pre bi unajmio čoveka da to učini ume​sto nje​ga. Po​mi​slio sam na Ne​fo​vog tipa sa li​cem kor​nja​če. – Pla​će​ni ubi​ca – re​kao sam. – Na​rav​no. To bi on rado uči​nio.

42. Vozio sam na jug, u sve jaču oluju. Razmišljao sam o iznajmljenom kamionu i o kilometraži koju je Bobi Vestfal prešao. Razmišljao sam o Grinvoldu i zavađenim Balardovima i o čoveku nalik na kornjaču. Sneg se postepeno ledio oko ivica vetrobrana. Put je postajao klizav. Imao sam neprijatno osećanje da se neki sveznajući demon vozi sa mnom, neka zlokobna sila koja čeka pravi trenutak da napadne. Čudno, nisam uspevao da se setim lica Vala Balarda: mogao sam da mu čujem glas i da vidim njegove ruke kako premeću stričeve stvari; mogao sam da vidim njegov crveni jezik kako palaca dok liže nalepnice koje će staviti na pojedine predmete, ali lice je ostajalo prazno. Bobija Vestfala sam mogao sasvim lako da vidim, iako smo se sreli samo nekoliko puta i to pre više meseci. Mogao sam da vidim i Pitera i Pinki: nemi saputnici, sa onim demonom koji se sklupčao između njih. Hajde, ljudi, recite nešto. „Pričajte“, rekao sam naglas. Recite mi nešto što ne znam i sam. Ko je čovek nalik na kornjaču, i gde su knjige, i kako je, pobogu. Rita Makinli mo​gla ona​ko stra​ho​vi​to da pro​ma​ši pro​ce​nu knji​ga? U stara vremena Litlton je bio gradić poznat po konjskim trkama. Hipodrom „Centenijal“ nije bio ništa veličanstveno, ali nije bio ni blatnjava ledina. Kerol i ja smo dolazili dva-tri puta preko leta, da gledamo konje i da izgubimo delić teško zarađene plate. Sada kad naiđem, osetim samo usamljenost, bolnu svest o sopstvenoj smrtnosti. Sve se polako ruši i nestaje, a jednog dana će i mene neko zaskočiti i srušiti. Nešto tako veliko kao što je hipodrom trebalo bi da traje večno. Ali eto, „Centenijal“ su srušili i preorali, a na mestu gde su nekada bile tribine sada se uzdiže poslovno-stambeni neboder. O, kakvo svetogrđe. Sve što je ostalo iz starih dana je neumorna reka: vijuga iz planina, pa kraj farmi koje su uspele da prežive i kraj savremenih šoping centara na mestu onih koje nisu. U jednoj od novijih kuća, južno od hipodroma, ži​veo je Val Ba​lard. Proverio sam adresu. Kuća je bila uvučena, zaklonjena od ulice gustim drvećem. U dvorištu je bilo veoma mračno: drveće je blokiralo ono malo svetla sa puta. Vetar je jačao i nosio sneg u naletima. Odvažno sam skrenuo, sa upaljenim farovima, i ostao da sedim nekoliko

trenutaka posmatrajući sada osvetljenu fasadu. Izgledalo je da nema nikoga kod kuće. Isključio sam farove, a onda i motor. Tama je postala neprijatna. Izašao sam, upalio baterijsku lampu i prišao ulazu. Zvonio sam i kucao, ali nije bilo odgovora. Pošao sam oko kuće, boreći se protiv vetra, i jedva stigao do garaže. Izgleda da je otišao negde, i to u žurbi. Ostavio je vrata podignuta, a na podu su se videli tragovi guma. Video sam i bra​zde koje je osta​vio u dvo​ri​štu; sneg ih je tek do​po​la za​ve​jao. Vratio sam se u auto po alat. Znao sam da sam laka meta za svakog ko bi sad naišao: auto je bio nasred dvorišta. Kad ja odlučim da upadnem u nevolju, onda ne mozgam mnogo o tome. Doduše, pomislio sam na posledice. Za ovo bih mogao da dobijem tri do pet godina. Onda sam stegnuo baterijsku lampu zubima i počeo da obijam bravu na ulaznim vra​ti​ma. Prvo je trebalo naći put za bekstvo. Zadnja vrata. Prešao sam preko dnevne sobe, ušao u mračan hodnik i našao ih. Proverio sam da li se lako otvaraju. Pa, ne baš sjajno, ali poslužiće. Došao sam da potražim Balarda, reći ću onima koji dođu da me hapse. Kuća je bila u mraku ali primetio sam da je garaža otvorena pa sam došao okolo da proverim. Tako se desilo da me uhvate dok se šunjam po mračnom dvorištu. Ovuda ću lako moći da izađem u zadnje dvorište i da nonšalantno krenem oko kuće, i tu priču ću im ispričati. Svratio sam iza kuće da piškim, zgodan detalj, po​mi​slio sam, time ću pru​ži​ti malo uver​lji​vo​sti ina​če kli​ma​voj pri​či. Kad sam to smislio, krenuo sam kroz kuću, tražeći… šta? Imao sam neodređeno predosećanje da ću možda naći i knjige Stena Balarda. Trebalo je početi od podruma. Našao sam ga bez problema, mračno stepenište koje se spuštalo iz kuhinje. Ako sada dođe kući, gotov sam. Nema šanse da stignem do zadnjih vrata. Duboko sam uzdahnuo i počeo da silazim. Prostorija je bila sređena. Nije bilo knjiga: samo vodeni krevet, komoda, veliki TV, video i zid pun pornografskih traka. Već na prvi pogled se videlo kakav tip zabave preferira domaćin, pošto su naslovi kao što je Ljubav u lancima i Glorijine fantazije vrištali sa polica. To nije ništa značilo. Postojala je soba kraj dnevne, pa sam otišao tamo i otvorio vrata. Nije bilo knjiga; zapravo, jedva da je ičega bilo. Soba je bila nedovršena i u njoj je bilo nekoliko kutija, ali bio je dovoljan je​dan po​gled da se uve​rim da je u nji​ma ne​ka​kvo đu​bre. Sve sam ostavio nedirnuto. Sledeće najverovatnije mesto bio je tavan.

Balard nije imao stepenište za tavan, nego samo sklopiva vrata u plafonu. Gurnuo sam ih metlom koju sam našao u kuhinji. Skočio sam, dohvatio ivicu i izdigao se toliko da zavirim. Držeći baterijsku lampu u zubima, okrenuo sam glavu tamo-amo, pustio se, ponovo skočio na drugu ivicu. Ništa. Izgledalo je da ljudska noga tamo nije skoro kročila: sve je bilo pokriveno sa bar pet centimetara prašine koja je delovala pot​pu​no ne​dir​nu​to. Prošao sam kroz dnevnu sobu. Nije imao čak ni skraćena izdanja Riders Dajdžesta za kriminalno glupe. Ispalo je da Balard nema ni jednu jedinu knjigu u čitavoj kući. Pogledao sam kuhinjske elemente, sećajući se kako sam dva puta našao stvarno dobre knjige sklonjene na takvim mestima. Ovog puta nisam bio te sreće. Dakle… do đavola s knjigama: možda ću naći pištolj. Mnogi slučajevi su rešeni na taj način, upravo zbog skoro neverovatne nesposobnosti i gluposti ubice. Otišao sam u spavaću sobu i pogledao na sva uobičajena mesta gde ljudi drže pi​što​lj. Ni​sam na​šao ni​šta. Na kraju sam otišao u radnu sobu. Nije imao čak ni pravničke knjige. Nikada nisam video advokata u čijoj kući nema ni jedne jedine knjige; stvarno je delovalo kao da nešto nedostaje. Imao je kartoteku i pisaći sto sa rolo poklopcem, a ništa od toga nije bilo zaključano. Otvorio sam kartoteku i našao stare dosijee, kopije odavno zastarelih slučajeva. Pre​li​stao sam ih na br​zi​nu, tra​že​ći ne​što upa​dlji​vo. Nije bilo ni​če​ga. Do​nja fi​o​ka bila je puna por​no​gra​fi​je. Po​no​vo tra​će​nje vre​me​na. Pisaći sto je imao mnoštvo pregradica i fiokica. Pregrade su bile prazne, mnoge i prašnjave, a fioke su bile prepune pornografije. Nisam se potrudio da detaljnije razgledam: ovo je delovalo kao radna soba osobe koja se baš i ne bavi mno​go ra​dom. Ono što sam našao, našao sam na poslednjem mogućem mestu. Na ploči radnog stola, gurnut daleko pozadi u senku, ležao je žuti blok. Gornji list bio je pun škrabotina. Videlo se jedno ime – Rubikof – a ispod njega brojka, 1235 dolara. Potom telefonski broj. Prepoznao sam da pripada istočnom Denveru, nedaleko od moje knjižare. Rubikof. Zvučalo mi je poznato, ali nisam mogao da se setim odakle. Pri dnu papira vežbao je množenje: množio je 8500 raznim brojevima od 10 do 150. Svaki sledeći put sve jače je pritiskao, kao da ga je obuzimao bes. Tih 8500 moglo bi se odnositi na broj knjiga u biblioteci Stena Balarda. Množenje

je zapravo bilo nagađanje – neko je pokušavao da vidi koliko bi biblioteka vredela kad bi knjige koštale u proseku 10, 50, 75 dolara i tako dalje. Očito se nije razumeo u knjige: nečuveno je da se dobije tako visok prosek za tako veliku biblioteku. Sa druge strane, ja od te biblioteke ni​sam vi​deo ni​jed​nu knji​gu koja bi vre​de​la ma​nje od 100 do​la​ra. I šta sa tim Rubikofom? Bio sam spreman da se kladim da je on čo​vek na​lik na kor​nja​ču. Pri​bli​ža​vam se re​še​nju, po​mi​slio sam. Pre​pi​sao sam broj te​le​fo​na u svoj no​tes. Po​tom sam se iz​gu​bio oda​tle.

43. Se​deo sam u autu i slu​šao ve​tar. Pre​ko reke je du​vao le​de​ni strah. Na benzinskoj pumpi, možda kilometar od Vala Balarda, pozvao sam He​ne​si​ja na kuću. – Ja sam, dušo – re​kao sam kad se ja​vio. – O, sre​će i ra​do​sti. – Šta si sa​znao sa snim​ka Ma​kin​li​je​ve? – Neću o tome pre​ko te​le​fo​na. – Šta je, Le​ster te pri​slu​šku​je? – Uva​li​ćeš me u ve​li​ku ne​vo​lju, Kli​fe. – Ve​li​ki smo lju​di, pa su i ne​vo​lje ve​li​ke. Haj​de, Nile, reci mi. Neko vre​me je vla​da​la ti​ši​na. – Šta ho​ćeš da ka​žem? – upi​tao je. – Očekujem da kažeš da, dete moje, postoji Deda Mraz. Potom očekujem da pređeš na pesmu, uz školski hor na temu Preko reke pa u šumu. Negde između to dvoje, očekujem da ćeš mi reći nešto o snimku od Ma​kin​li​je​ve. Uz​dah​nuo je. – Što ne do​đeš ova​mo? – Zato što sam dve hiljade kilometara daleko i krećem se u su​prot​nom prav​cu. – Onda ti ne mogu pomoći. Ne mogu da pričam o tome preko te​le​fo​na. – Izo​lo​va​li su gla​so​ve, zar ne? – Pa rekao sam ti, danas mogu čuda da naprave tom modernom opremom. Ako hoćeš da pričamo o tome, super, pričaćemo celu noć. Postao sam pravi naučnik otkako smo se poslednji put videli, maltene genije za elektroniku. Jesi li znao da možeš uzeti petnaest ljudi i snimiti ih kako govore uglas, a onda uključiti mašinu i izdvojiti svaki pojedini glas? Da li si to znao, Klife? Ima neke veze sa visinom i tonom glasa. A ja sam od​u​vek mi​slio da se ta​kve stva​ri od​no​se samo na oper​ske pe​va​če. – Šta je Pi​ter re​kao? – Mislim nešto o operi. Možda je u prethodnom životu bio pri​ma​do​na. – Koji si ti da​vež, He​ne​si – re​kao sam, sa​svim iskre​no.

– O, je li? Pa dobro. Jednog dana ću sesti sa tobom, pa ćemo upo​re​di​ti be​le​ške i vi​de​će​mo ko je koga da​vio. – Ma, ti mene, Nile. Po​sta​ješ je​dan od onih. – Šta, nisi čuo? Pa ja sam od​u​vek bio ta​kav. – Ako jesi, onda pre​ki​ni vezu. Napeta tišina trajala je oko deset sekundi. Onda je popustio, ali glas mu je bio bešnji nego što sam ga ikada čuo. – Klife, zloupotrebljavaš naše prijateljstvo. Dovoljno je gadno kad stavljaš sopstveni vrat u omču, ali sad tražiš od mene da ti se pridružim i to samo zbog starih dobrih vre​me​na. Pro​klet​stvo, zbog tebe ću usko​ro iz​gu​bi​ti znač​ku. – Žao mi je što tako misliš – rekao sam, ali nisam prekinuo vezu, sve​stan kako moje ću​ta​nje de​lu​je na nje​ga. – Pro​klet​stvo – po​no​vio je. – To nije u redu, Kli​fe. I da​lje sam ću​tao. – Tip nije rekao ništa, u redu? Ni jednu jedinu stvar koja bi bilo kome mogla biti od koristi. Hoćeš da čuješ njegove tačne reči? Trebalo bi da ih znam napamet. Sedeo sam i preslušavao snimak celo popodne. Rekao je „Odlazi odavde, odlazi odavde“. To je rekao dvaput. Onda je rekao „Ne mo​žeš mi ni​šta, lju​di već zna​ju“. – Koji lju​di? – upi​tao sam. Pi​tao sam sa​mog sebe, ali na​glas. – Tre​ba​lo je da ga pi​ta​mo – od​bru​sio je He​ne​si. – Koji lju​di? – po​no​vio sam. Opet je za​vla​da​la ti​ši​na. – A šta je sa go​spo​đi​com Prajd? Da li je ona ne​što re​kla? – Re​kla je „O, zdra​vo, sve je u redu“. Za​trep​tao sam. – Mo​lim?! – Re​kla je „Sve je u redu, zva​ću te ka​sni​je.“ Ti​ši​na se ote​gla. – Ako želiš bis, nećeš ga dobiti – rekao je Henesi. – To je sve, kratko i slat​ko: mu​či​li smo se bez veze. Na​dam se da si sre​ćan. – Da, Nile, sre​ćan sam. – I želim da budeš srećan, druže stari. Ako ti nisi srećan, nisam ni ja. Mogu li da uči​nim još ne​što za tebe, dru​že sta​ri? – Ne bih re​kao. – Do​bro. Ne​moj mi to više ni​kad ura​di​ti. – Slu​šaj, izvi​ni zbog…

Ali već je pre​ki​nuo vezu.

44. Po​zvao sam Ritu Ma​kin​li. Uza​lud, znao sam. Za​ču​do, ja​vi​la se. Već na prvo zvo​no. – Rita Makinli – rekla je. Volim žene koje se tako javljaju na telefon: oštro, smireno i profesionalno. „Idi do đavola, kretenu“ takođe bi bilo sasvim u redu, jer sam se nadao samo pištanju proklete telefonske se​kre​ta​ri​ce. – Pra​va, živa Rita Ma​kin​li? Ona Rita Ma​kin​li? – Džejn​vej! – Da li sam to čuo zvuk kako padaš sa stolice od sreće što čuješ moj glas? – Gde si do​sad, do đa​vo​la? – Čudo jedno, svi sa kojima sam danas pričao pitali su to isto. Nadao sam se da ću od tebe do​bi​ti ba​rem va​ri​ja​ci​ju na temu. – Či​ta​vog dana po​ku​ša​vam da te do​bi​jem. Šta se de​si​lo? – Sve je u novinama, madam. Znam da volite crnu hroniku, pa pret​po​sta​vljam da ste već pro​či​ta​li sve o tome. – Že​lim da se vi​di​mo. – E, to je već korak u dobrom pravcu. Pošto si me osudila na boravak u nacionalnom leprozarijumu u Karvilu, savezna država Lujzijana, mislio sam da će jedini način da se ponovo vidimo biti da naučim skok s mot​kom. – Mo​žeš li da do​đeš? Pri​lič​no gad​no veje. – Tebi bi bilo teže da si​đeš. Imaš li tamo ne​što za jelo? – Dve šnic​le u za​mr​zi​va​ču. – Šta je bilo sa di​je​tom? – Ne pi​taj. – Neću baš brzo sti​ći. Ba​rem sat i po. – Osta​vi​ću ka​pi​ju otvo​re​nu. Opet sam osetio jezu. – Nemoj – rekao sam. – Slušaj, sad je pola deset. Vidimo se na kapiji u jedanaest. Dovezi se autom. Ako nisam tamo, vra​ti se po​no​vo kroz pola sata. – Za​što ne bih osta​vi​la otvo​re​no? U čemu je pro​blem? – Reći ću ti kad stig​nem tamo.

Kre​nuo sam na za​pad, u oluj​ne pla​ni​ne.

45. Vožnja je stvarno bila grozna. Autoput je bio pust i prekriven bljuzgavicom. Potom sam skrenuo u kanjon. U jedanaest sati još nisam stigao ni do Evergrina. Zaustavio sam se na nekoj benzinskoj pumpi da je pozovem, ali uključila se sekretarica. Ostavio sam veselu poruku i krenuo dalje. Kanjon je takođe bio pust, što me je dovelo do neizbežnog zaključka da sam ja jedina prokleta budala koja danas ikuda vozi. Farovima osvetljena mećava bila je zaslepljujuća, pa nisam mogao da koristim dugačka svetla. Krivudao sam, tamo i amo, levo pa desno kroz izuvijani kanjon; podsećalo me je na klatno, ili na sat koji ti hipnotizer klati pred očima. Negde na ivici vidnog polja promicale su mi slike. Ugledao sam Pitera kako korača kraj auta: nervozan i tajanstven. Malo se okrenuo i otvorio neka vrata i gle, u mraku se pojavila moja knjižara. Bila je prazna, ako ne računamo gospođicu Prajd. Piter je bio uznemiren. Toliko uznemiren da je gospođica Prajd pokušala da me pozove na Ritinu kuću. Tu je slika nestala. Znao sam da se predstava i dalje odvija, ali ja više nisam mogao da je vidim. Kao kad usred TV emisije nestane sli​ke. Čuo sam gla​so​ve, ali ni​sam ni​ko​ga vi​deo. Gospođica Prajd: Pusti mene da pričam, Pitere… Pitere, daj mi taj te​le​fon. Razjasni, Džejnvej, prokljuvi. Prokljuvi šta je bilo i možda će se svetla po​no​vo upa​li​ti. Neko je stao ispred izloga. Piter Bonem se pogledao oči u oči sa smr​ću, kroz cen​ti​me​tar de​be​lo sta​klo mog izlo​ga. Go​spo​đi​ca Prajd: Nema ni​ko​ga na vezi. Pi​ter, gla​som pi​ska​vim od na​le​ta pa​ni​ke: To je te​le​fon​ska se​kre​ta​ri​ca! I tada je ušla smrt. Go​spo​đi​ca Prajd: Upra​vo je ušao neko… zva​ću malo ka​sni​je. To sam čuo ja. He​ne​si je čuo ne​što dru​go. Pi​ter je znao. Tač​no je znao šta se de​ša​va. Odla​z i odav​de, odla​z i odav​de! Ne mo​ž eš mi ni​šta, lju​di već zna​ju. Koji lju​di? Po​sto​jao je izvor onog le​de​nog stra​ha koji sam ose​tio. Ako je Piter u poslednjim trenucima života izbrbljao neko ime, ti

ljudi su sada u opasnosti. Bilo da znaju nešto ili ne, on im je potpisao smrt​nu pre​su​du. Farovi su osvetlili njen put. Izgledao je kao tunel, klizav i strm i opasan tu​nel. Pre​ba​cio sam na po​gon na sva če​ti​ri toč​ka i kre​nuo da​lje. Nisam bio siguran koliko je daleko: par kilometara do kapije, pomislio sam, a onda možda još pola kilometra do kuće. Prošao sam kraj auta koji je skliznuo sa puta; nisam se zaustavio. Po ovakvom vremenu na zaustavljaš auto, paziš da se točkovi stralno okreću, paziš na prijanjanje, pokušavaš da se što bolje popneš uz brdo. Stigao sam do najstrmijeg dela, mesta gde se drum penje stotinjak metara za vrlo kratko vreme – što je sasvim u redu po suvom vremenu i dok sija sunce, a sada baš i nije bilo. Odskočio sam preko brazdi nečijih točkova i na​sta​vio da​lje. Ka​njon mi je zja​pio sa de​sne stra​ne. Ve​tar je bio uža​san. Prošao sam poslednji bočni put. Nigde se nije videlo svetlo, ili ih možda ja nisam video zbog mećave. Sneg je postajao sve dublji. Neću uspeti, pomislio sam; osećao sam da gubim prijanjanje sa svakim pređenim metrom. Put je naglo skretao u vidu ukosnice i sada mi je kanjon bio s leve strane. Nisam video ništa osim snega. Počeo sam da tražim mesto gde ću parkirati i našao sam ga za par minuta: proširenje na putu, na mestu gde je ponovo skretao pre sledećeg uspona. Zabio sam pred​nje toč​ko​ve u sne​žni na​nos i stao. Ovo je bilo opasno. Nisam imao kaput – samo jaknu koju sam nosio u Levinovoj kancelariji. To je bilo sasvim u redu za jesenje popodne u Denveru, ali za osvajanje Severnog pola neće valjati. Jedina kapa koju sam imao bila je neka štrikana smejurija u gepeku. U Denveru se tako može i umreti: ljudi krenu van grada misleći da idu u šetnju; jedno po jedno i sve se pretvori u nešto sasvim drugo. Pomerio sam futrolu pištolja na opasaču i zakopčao jaknu. Uzeo sam iz gepeka kapu i rezervne metke; kapu sam stavio na glavu a metke u džep. Bio sam spreman. Sneg je bio dubok, ali ja sam u dobroj kondiciji i lepo sam napredovao. Nekoliko puta sam se okliznuo i pao ali bez posledica. Još mi nije bilo hladno: to je još jedna moguća varka u Stenovitim planinama, vreme te nekako dočeka iz zasede. Na obali, kada je hladno onda ti je hladno; ovde sam izlazio u kratkim rukavima po temperaturi oko nule i nije mi ni palo

na pamet da poželim džemper. Onda, posle nekih pola sata, primetite da su vam prsti pomodreli. Pa dobro, nije moglo biti još daleko. Put više nije bio strm; sećao sam se toga od prošlog puta. Stići ću tamo čas posla. Makinli i ja ćemo provesti Božić zajedno i živećemo zajedno do kraja života. Sada je sa obe strane puta bilo drveće: bilo je veoma mračno. Držao sam baterijsku lampu u zubima, pognute glave, pokušavajući da odr​žim bo​dar duh, a na​ro​či​to da se kre​ćem da​lje. Najzad sam ugledao kapiju, srebrnastu viziju koja je treperila kao fatamorgana. Nisam video Ritu, a to me je brinulo. Pogledao sam na sat: bilo je petnaest do dvanaest. Je li moguće da sedi negde među drvećem sa isključenim farovima? Moja lampica je bila tako bedna da je jedva dobacivala do kapije, pa ipak, u ovom mraku izgledala je kao svetionik sa Farosa. Iznenada je ceo svet bljesnuo. Munja! To je ona upalila farove, a meni je izgledalo kao nuklearna eksplozija: ukočio sam se, čak sam i ustuknuo jedan korak. Imala je farove za maglu. Isključla ih je i pokrenula motor. Sada sam video auto, nejasan obris iza ograde. Video sam nju kako prolazi ispred farova i čuo sam zveckanje ključeva. Treutak ka​sni​je ka​pi​ja se otvo​ri​la. – Jesi li ti lud? – Glas joj je bio potpuno bestelesan, samo je lebdeo kroz me​ća​vu. – Do​bro veče i tebi. Kako si? – Zar ne znaš da se može i umreti po ovakvom vremenu kad si tako obu​čen? – Upravo sam i ja pomislio na to. Nemoj me grditi, molim te, imao sam te​žak dan. Prošao sam kroz kapiju i ušao u njen auto. Grejanje je bilo bo​žan​stve​no. Ona je svakako bila prikladno obučena: imale je debele pantalone i kaput zakopčan do brade. Kapa joj je bila navučena tako nisko da se vi​deo samo de​lić lica: oči, nos, usta. Sa​svim do​volj​no. Bože, kako sam je vo​leo. Pošli smo uzbrdo. Kuća je izgledala prijatno i toplo. I bila je takva. Stajao sam u predvorju gledajući je kako skida rukavice i ponovo sam po​mi​sio isto. Za​bo​ga, vo​lim je. Ni​kad ni​sam to po​mi​slio, ni za koga. Ka​kav šok. – Ve​ru​ješ li u lju​bav na prvi po​gled? – upi​tao sam.

Okre​nu​la se da me po​gle​da. – Ka​kvo sme​šno pi​ta​nje. – A koji je tvoj sme​šan od​go​vor? Okle​va​la je sa od​go​vo​rom, na​rav​no… dug, di​van tre​nu​tak. – Mi​slim da ve​ru​jem – re​kla je. – Da. Po​ru​me​ne​la je. – Do​ja​di​lo mi je da bu​dem sama – re​kla je. – Pa ne​moj biti. – Proklet bio. Proklet, proklet bio, Džejnvej. Od svih stvari koje mi nisu tre​ba​le u ži​vo​tu, spi​sak po​či​nje i za​vr​ša​va se sa to​bom. – Kla​dim se da si stal​no mi​sli​la na mene. – Ti si hu​lja. Po​bo​gu, po​li​ca​jac! Ja sa po​li​caj​cem. – Ja sam pre​fi​njen, mu​dar tr​go​vac ret​kim knji​ga​ma. – Ti ne bi po​znao ret​ku knji​gu ni da ti pad​ne na gla​vu. – Ali brzo učim. Gutam znanje kao što obični smrtnici gutaju supu. Ja sam pametan i dosetljiv; ja sam izuzetno duhovita osoba, ako dosad možda nisi primetila. – Ućutao sam, neprijatno svestan da sam nehotice podigao glas. Skoro isto kao gospođica Prajd kad je one noći molila za po​sao. Rita me je pa​žlji​vo gle​da​la. – Evo najboljeg dela – rekao sam. – Ne smeta mi da mi žensko na​re​đu​je. – Baš je to lepo. Ve​o​ma si ve​li​ko​du​šan. – Zar ne možeš da vidiš, napisano je preko celog neba. Džejnvej i Ma​kin​li. Pra​va sen​za​ci​ja, je li? – Pre šest dana nisam ni čula za tebe. Bila sam osam hiljada kilometara odavde, ležala sam na suncu. Sada ne samo da si me obuzeo, nego pre​u​zi​maš kon​tro​lu. – To ne mora ništa da znači. Kao u komedijama: izgleda da imam kon​tro​lu, a onda se po​ka​že ne​što sa​svim dru​go. – Ma umukni – rekla je i primakla se. Skinula je kaput i nekuda ga sklonila. Između nas kao da je sve treperilo: primetio sam da su joj se dlačice na vratu nakostrešile. Ako se dotaknemo, pomislio sam, statički elek​tri​ci​tet će nas obo​je spr​ži​ti. Iz​ne​na​da me je za​gr​li​la oko vra​ta i po​lju​bi​la me. Svet je ne​stao. – Ovo je pot​pu​na lud​ni​ca – re​kla mi je u vrat. I ja sam nju poljubio. Osetio sam da je dotakla moj pištolj. Osećao

sam nje​no srce; mo​gao sam da ga ču​jem, kao bub​nje​ve u da​lji​ni. – Nikad ti nisi mario za knjige – rekla je. – Sve si to folirao samo da mi se za​vu​češ među noge. – Od tebe ni​šta ne mogu da kri​jem. – E, pa – re​kla je – iz​gle​da da ti je uspe​lo.

46. Setio sam se nečega što je Rubi rekao: Kao kad vodiš ljubav… potpuno se iz​gu​biš. Pričao je o knjigama i poredio to sa vođenjem ljubavi. Još uvek sam imao pištolj u ruci: ne sećam se ni kako se to desilo, ali nekako smo sve troje dospeli u krevet. Stegnuo sam pištolj i držao ga kao da mi od toga život zavisi. To parče plavičastog čelika bilo je moja poslednja veza sa razumom. Probio sam se nekako u nju i ona se trgla, privlačeći me da uđem do kraja. Držao sam se za pištolj i ušao sam. To je bilo kako treba. Za​tvo​rio sam oči i iz​gu​bio se. O, skroz sam se iz​gu​bio. Mo​gao je bilo ko da uđe i da nas oboje ubije: ne bih primetio, ne bih mario. Mogli su doneti ovna za razbijanje i šest odreda konjice. Možda su to i uradili. Razvalili su vrata i upali unutra kao kod Litl Bighorna, a poslednji koji je prošao uzeo je vrata, ofarbao ih, vratio ih u šarke, zatvorio i zaključao ih za sobom, kao nova. Očetkao se od prašine, salutirao i rekao mi „gospodine“: onda nas je osta​vio same, pre nego što sam i pri​me​tio da su do​šli. – Džejn​vej – re​kla je. – Mmmmm. – Reci mi da to nije tvoj pi​što​lj pri​slo​njen uz moju gla​vu. Uzeo sam pi​što​lj dru​gom ru​kom i po​di​gao se na la​kat. Počela je da se smeje. – E, ovo je za priču. Upravo me je spopao čovek sa pi​što​ljem a čak nije bilo ni si​lo​va​nje. – To ti mi​sliš – re​kao sam. – Ni​sam imao ni​ka​kve šan​se.

47. Bilo je dva ujutro i upravo smo se setili onih šnicli. – Danas mi je dan za dekadenciju – rekla je Rita. – Izgubila sam nevinost. Vratila sam se na meso. Iz​gle​da da sam ipak di​vlja u srcu, mo​žda i ras​ka​la​šna. – Za​bo​ga, i tebi je ovo bilo prvi put? – iz​ne​na​dio sam se. Promrsila mi je kosu. To mi se dopalo. Pokazivala je osećanja, a ne samo po​žu​du. Otvo​rio sam dva piva. Šnic​le samo što nisu bile go​to​ve. Jeli smo. Hrana je bila sjajna, društvo odlično. Nismo uopšte raz​go​va​ra​li. Tek znatno kasnije, dok smo sedeli pored vatre, počela je da se opušta. – Pozvala sam Pola odmah pošto sam pričala sa tobom ono veče – re​kla je. – One noći kad se… to de​si​lo. – A Pol je…? – Tip za ko​jeg je tre​ba​lo da se udam. – Do​pa​da mi se ovo pro​šlo vre​me. Na​sta​vi. – Tamo je bilo tri ujutro. Izvukla sam ga iz kreveta. Verovatno sam mogla i da pričekam, ali nekako mi se činilo da je suviše važno. Bože, kao da se zemlja zatresla. Osećala sam se kao da se čitav moj svet naginje i kli​zi. Po​lju​bio sam je u sle​po​oč​ni​cu. – Po​zva​la sam ga da se opro​stim – re​kla je. Iznenada više nije bilo praznine, nije bilo večnosti između redova. – Upoznala sam ga u Grinpisu, pre nekoliko godina. Tamo idem svakog leta, da radim na terenu. Prošle godine sam spasla kita, možeš li to da zamisliš? Obukla sam ronilačko odelo, postavila sam se između njega i ubica i smetala im dok se nisu okrenuli i otišli. Sve do poslednjeg trenutka nisam znala hoću li imati hrabrosti da to učinim, a onda se odjednom više nije postavljalo pitanje da li mogu da odustanem. Nekako je to postalo glavni razlog mog postojanja. Ove godine smo izgubili jednog volontera, jesi li znao? Mladić je ubijen tokom protesta zbog nuklearne probe. Poznavala sam ga onako površno, ali njegova smrt je sve učinila nekako užasno stvarnim. Znala sam da bih i ja mogla da poginem, a nisam to želela. Očekivala sam da svakog trenutka nestanem u ništavilu. Jesi li ikada video šta može da učini savremeni top sa

harpunom? Užasna stvar, a ti tamo stojiš i izazivaš ih, čikaš ih da te probodu time, a znaš da bi to rado učinili, samo kad bi mogli da izvedu da izgleda kao nesrećan slučaj. To veče sam bila na En-Bi-Siju. Pol mi je snimio tu emisiju, a ja nikada nisam pogledala traku: time bi stvarno iskustvo nekako izbledelo. Na to je sigurno i Hemingvej mislio kad je pisao o lovu i ratu. Kada pričaš suviše mnogo, sve se pokvari. Nekada sam to čitala i mislila sam, kakvo mačo sranje, ali prokletstvo, imao je pravo. Na vestima pokažu isečak od dvadeset sekundi, a u životu je bilo dva sata iskušavanja snage volje. Hemingvej je imao pravo, budala matora. Uradiš nešto što bi drugi ljudi proglasili herojskim a ne možeš da pričaš o tome, ne možeš da sediš pred teveom i naslađuješ se snimkom, možeš samo da no​siš to u srcu. Čak i pri​ča o tome kva​ri ceo do​ži​vljaj. Po​ka​za​la je sli​ku na zidu: tip u ro​ni​lač​kom ode​lu. – To je Pol. Sklo​ni​ću sli​ku ako že​liš. – Ostavi je tu – rekao sam. Mogao sam dozvoliti sebi da budem velikodušan. Znao sam da bi Pol više voleo da ja budem slika na zidu, a da se on izva​li na ka​u​ču. – On je dobar čovek. Ne znam zašto između nas nije bilo… kako se ono kaže? – Is​kre. – Da, to je prava reč. On je stvarno divan čovek. Ne zaslužuje kučku kao što sam ja. A ti, s dru​ge stra​ne… – Mi​slim da mogu da iza​đem sa to​bom na kraj. – Sigurna sam da možeš. E pa, izađi sa mnom na kraj, Džejnvej: reci mi šta že​liš da znaš. – Sve što že​liš da mi ka​žeš. – O, molim te. Nemoj tu da mi se raspekmeziš. Gnjaviš me od trenutka kad si me prvi put video. Čak i pre toga, ako računamo onu lji​ga​vu po​ru​ku na se​kre​ta​ri​ci. – Onda mi pri​čaj sve re​dom. Trebalo joj je vremena da počne. Za to vreme smo se počastili bren​di​jem i do​da​li još ne​ko​li​ko ce​pa​ni​ca na va​tru. – Radila sam u knjižari u Dalasu. Imali smo mušteriju po imenu Vi​li​jam Dž. Ma​lo​un. Da li ti to zvu​či po​zna​to? – Jok. – E pa, zvučalo bi ti, da si nešto duže u ovom poslu. Vilijam Dž.

Maloun je kolekcionar knjiga. Njegovo ime se retko nađe u AB magazinu. On je jedan od onih tipova koji ne vole mnogo reflektore. Po tome ličim na njega. Bio je veoma izdvojen. Nije imao prijatelje. Bio je… dalek. Ljudima koji ga ne poznaju sigurno je delovao tajanstveno. No, svi takozvani veliki igrači u svetu knjiga znali su za njega. Imao je ne​o​gra​ni​če​ni kre​dit kod sva​ko​ga. Gru​bi​ja​ni kao što si ti re​kli bi da je imao duboke džepove, a najveća i jedina strast u njegovom životu bile su knjige. Savremena književnost. Bio je poslednji u svojoj lozi i nikada se nije ženio, ali Bože, kako se razumeo u knjige! Maloun je znao sve. Imao je čitav zid prekriven priručnicima, ali nisu ni bili potrebni. Sve je imao u glavi. Najveća radost njegovog života bila je da uđe u knjižaru i nađe divne stvari. Nije mu bilo stalo do novca, sve je bilo samo igra. Plaćao je koliko su tražili i nikada nije želeo popust, nije mu bilo važno da li je po​tro​šio de​set do​la​ra ili de​set hi​lja​da. Ako je ne​što že​leo, to je i do​bio. Znao je o knjigama više nego bilo kojih deset trgovaca knjigama. U Dalasu, gde je tada živeo, važio je za slavnu ličnost po knjižarama, mada je pokušavao da to izbegne. Ne znam šta ga je privuklo na meni, možda činjenica da se nisam klanjala kad bi ušao u radnju. Jedino znam da je, odjednom, postao deo mog života. A njega je u tu knjižaru gde sam radila privlačilo… da li je uobraženo da kažem? Pa, privlačilo ga je moje prisustvo. Između nas je od samog početka postojalo nešto naročito, čak i pre nego što smo prvi put govorili o tome. Kao da postoji nešto u vazduhu, nešto što samo to dvoje mogu da vide. Znaš kako to izgleda, Džejn​vej, znam da znaš. – Sada znam. – Da. Upravo tako. A kada se to desi, nije ti bitno ko je ta druga osoba, koliko je stara, koliko novaca ima. Ljudi koji dozvoljavaju da im takve stvari budu važne su obične budale. Stvari kao što su rasa, vera, politika – ništa to nije važno. I tako je jednog dana Maloun došao i pitao da li bih želela da mu budem pomoćnik. Istog časa sam napusitla svoj posao. Tip za kojeg sam radila bio je kreten: ionako bih dala otkaz u roku od nedelju dana. Čak nisam ni pitala Malouna kakav pomoćnik ću mu biti. Nije mi bilo bitno. Muvala sam se oko knjiga nekoliko godina – radila sam u knjižarama i bibliotekama – i to mi je dosadilo. Bila sam sprem​na za ne​što dru​ga​či​je. E pa, to sam i do​bi​la. Tokom naredne četiri godine svuda smo putovali. Išli smo po čitavom

svetu u potrazi za knjigama. Sve što znam naučila sam u to vreme. Živeli smo šest meseci u Parizu, išli smo u Englesku svakog leta. Jednu od najzanimljivijih kolekcija Džeka Londona – deo je još uvek ovde, u velikoj sobi – kupili smo u Tokiju, zamisli samo. Sad možeš da zamisliš; nema mnogo šta da se priča. Maloun se nikada nije vratio u Teksas, a nisam ni ja. Kupio je ovo mesto. Dopadala mu se usamljenost. Dopadala mu se činjenica da dobija i visoku ogradu. Više nije dozvoljeno podizati takve ograde, zbog očuvanja biodiverziteta, ali postojeće ograde se ne moraju rušiti. Maloun je oduvek voleo Kolorado, ne leti kada navale turisti, nego usred zime. Voleo je da bude zavejan. Uvek je bio drugačiji od ostalog sveta. Još bih bila sa njim, da je poživeo. Ne smatram da sam bila ludački zaljubljena u njega, nije bilo tako. Prosto znam da bih i dalje bila sa njim. – Ali on je umro. – Ne moraš da pitaš. Sigurno si čuo priče. Koja verzija je stigla do tebe? Da li sam ga ubi​la zbog nov​ca ili zbog knji​ga? – To su samo pri​če. – Da, tačno. E pa, jesam ga ubila u izvesnom smislu. Imao je pedeset godina. Previše je pušio i nije hteo da ostavi, stalno je imao upaljenu cigaretu i umirao je zbog toga. Pretpostavljam da dođe trenutak kada ti više nije važno. Jednog dana mi je rekao: „Rita, neću da umrem u bolnici.“ Znala sam šta će se desiti. Tokom narednih nekoliko dana je sređivao poslove. Pozvao je advokata i diktirao mu testament. Znala sam da sve ostavlja meni. Nikada nismo govorili o tome, ali dobro sam ga poznavala, i možda mi nećeš poverovati, nije me bilo briga. Bili smo veoma poslovni. On je znao kako hoće da umre: prema rasporedu koji će sam napraviti. Spremili su mu smrtonosnu injekciju… znala sam gde stoji i zbog čega je tu, i kada je došlo vreme otišla sam do ormarića i spremila sve i pomogla mu što sam bolje umela. Bože, kakva sam kukavica bila. Nisam mogla da prestanem da plačem i drhtim… Nikada nisam videla da neko umire preda mnom, i znam da je želeo da ga mirno ispratim ali ja prosto nisam mogla. Držala sam mu glavu u krilu dok je samom sebi davao injekciju. Trebalo je da bude brzo gotovo, samo… nikako nije umirao. Ljudi vam kažu da taj-i-taj lek efikasno deluje: trebalo bi da bude bezbolno i da začas umreš, samo što kod njega nije tako bilo. Prosto… nije… mogao… da umre. Mislila sam da doza nije

dovoljno velika. Bio je ošamućen, tako je i trebalo da bude, ali onda… kakvi bolovi! Grčio se i uvijao… i nikako nije mogao da umre! I zato sam ponovo napunila špric i dala sam mu još jednu dozu, dovoljno da ubije i dinosaurusa… a on je i dalje bio živ. Kao u košmaru. Onda sam se setila nje​go​vog pi​što​lja. Znala sam da ga drži u spavaćoj sobi, ali potrajalo je dok nisam našla metke. Ne znam mnogo o pištoljima, ali verovala sam da ću se snaći. Vratila sam se u sobu i sela kraj njega. Disao je teško, s naporom. Borio se, a ja sam uzela pištolj i prislonila mu cev na glavu i nategnula. Sećam se šta sam mislila: kako to da uradim, kako da smognem snage? A onda se on nekako opustio i znala sam da je gotovo. Prosto se… ugasio… u poslednji čas. Još deset sekundi i možda bih se našla u ozbiljnoj nevolji. Nisam znala čak ni kako da otpustim prokleti pištolj. Na kraju sam povukla okidač i napravila rupu u zidu. Još uvek se vidi trag. Mislim da šerif do dana današnjeg sumnja u mene. Kada je pročitan testament, ja sam samo sedela i ništa nisam rekla, ali to je stvarno bio veličanstven motiv za ubistvo. Znala sam da je Maloun dobrostojeći, ali sam se zapanjila kad sam saznala koliko je stvarno bio bogat. Nikada mi nije rekao šta sve ima: to su bile njegove stvari i nisu me naročito zanimale. Pretpostavljam da sam imala sreće: Maloun je bio dovoljno dalekovid pa je rekao advokatu šta namerava da učini. Inače bih stvarno morala mnogo šta da objašnjavam. Čak i ovako je ostalo mnogo sumnje. Za ljude na ovoj planini, i za neke u knjižarskom svetu, ja sam žena koja je ubila momka i izvukla se. Zato se držim povučeno, nemam mnogo kontakta sa ljudima, i to je cela priča. Tako sam postala bogata i čuvena. To je i razlog što dajem šakom i kapom. Još uvek mi se čini da taj novac za​pra​vo nije moj. Svanuo je hladan, mokar i grozan dan, jedan od onih dana u Stenovitim planinama kada je suviše toplo da bi padao sneg i suviše hladno da bi padala kiša. Spavali smo par sati, a kad sam se probudio njena glava mi je bila na ramenu a moja ruka oko njene dojke. Ležao sam nepomično, ne želeći da je probudim. No, trebalo je uhvatiti ubicu, a dan je odavno svanuo. Pomislio sam da sam suzio izbor na ili-ili. Sve činjenice su počele da se uklapaju, osim njene uloge u svemu, a tu se ništa nije ukla​pa​lo.

Ona se okrenula i otvorila oči. – Voli me ponovo – rekla je i dotakla mi lice. Nisam mogao, nikako nisam mogao da je odbijem. Potom smo, iznureni, ležali pod pokrivačima, gledali se u oči i držali se za ruke. U jednom trenutku sam rekao da moram da ustanem. – Ne moramo ništa da radimo, nikada više – odgovorila je. Ali ipak je ustala i za trenutak je stajala kraj kreveta, gola i divna. Potom je otišla i čuo sam zvuk tuša. Zurio sam u najmračniji deo kuće i razmišljao o tome. Pomislio sam: Bože, nadam se da nije upetljana u ovo. Jer ako jeste, to će mi slomiti srce.

48. Ili-ili: jedan od dva, fifti-fifti. Sišli smo sa planine a ja sam pokušavao da se preračunam. Stalno mi je izlazio Litlton. Skrenuli smo na Hampden i pošli ka jugu, na Santa Fe drajv. Ulice su još bile klizave, ali sada je bar bio dan, pa sam us​peo da stig​nem za ma​nje od če​tr​de​set mi​nu​ta. Za​u​sta​vio sam se pred „De​ni​jem“. – Ovde ti iz​la​ziš. – Rekla sam ti već jednom, Džejnvej, imam principijelno neslaganje sa br​zom hra​nom. – Pre​ži​ve​ćeš. Po​pij kafu. Či​taj no​vi​ne. Samo me sa​če​kaj ovde. – Ko​li​ko dugo tre​ba da če​kam? – Dok se ne vra​tim. Pogledala me je veoma patnički. – Nadam se da ovo nije ponašanje koje ću re​dov​no mo​ra​ti da tr​pim. Izašla je i došla na moju stranu auta. Spustio sam prozor, a ona je za trenutak stajala gledajući me; njena bakarno crvena kosa letela joj je oko glave. Tako ću je se sećati i kroz dvadeset godina, pomislio sam: njeno neprocenjivo lice uokvireno automobilskim prozorom, po groznom sivom danu. Nagnula se i poljubila me. – Nemoj da te ubiju – rekla je tiho. – Ni ti – odgovorio sam. Ona se već okrenula i sad je išla prema restoranu. – Vratiću se pre nego što misliš – doviknuo sam, ali ona nije re​a​go​va​la. Čud​na de​voj​ka, po​mi​slio sam: čud​na žena, puna taj​ni. Naš raz​go​vor tog ju​tra bio je kra​tak i svr​sis​ho​dan. – Vo​leo bih da da​nas bu​deš sa mnom – re​kao sam. – Div​no zvu​či. Šta ćemo ra​di​ti? Da od​le​ti​mo u Nju​jork? – Idem da sre​dim tipa koji je ubio ono tro​je lju​di. – A ja sam ti po​treb​na za to? – Moram da znam da si bezbedna – rekao sam. – Mislim da postoji šan​sa da mu ti bu​deš sle​de​ća na spi​sku za od​strel. Nekoliko minuta kasnije parkirao sam se pred kućom Vala Balarda. Po maglovitom jutarnjem svetlu kuća se ipak videla sa ulice. Ako se prođe malo dalje duž ulice, što sam i učinio, mogao sam videti i garažu. Bila je zatvorena: tip je bio tu. Sam drum nije mi ništa govorio: asfalt je bio toliko pun bara i rastopljenog snega da nije bilo načina da se primeti bilo

kakav trag. No, jarak koji je prokopao preko zadnjeg dvorišta sad je ne​stao, pot​pu​no is​pran to​kom noći, a nije bilo no​vih tra​go​va pre​ko toga. Da​kle, već neko vre​me je bio kod kuće. Nisam znao šta da očekujem: mogao sam samo da se nadam da ću biti spreman. Držao sam u ruci pištolj, prikriven prebačenm jaknom. Sada sam morao da pređem preko trideset metara brisanog prostora da bih stigao do kuće. Prozori su bili mračni: sa svakog od njih mogao je da me vreba snajperista. Duboko sam uzdahnuo i pošao: prišao sam ulaznim vratima kao pravi putujući trgovac. Tu sam se pribio uza zid i oslušnuo. Kuća je zvučala potpuno isto kao kad sam prošli put bio ovde, pre devet časova: drugim rečima, nije bilo nikakvog zvuka. Pošao sam naokolo, zavirujući kroz svaki prozor. Pogledao sam niz hodnik i ništa nisam primetio. Kroz sledeći prozor videla se kuhinja. Opet ništa. Zrak sunca počeo je da se probija kroz oblake. Bacio je nešto jako nalik na dugu preko kuhinjskog prozora. Polako sam stigao do zadnjeg dela kuće. Skrenuo sam oko ugla. Sledeći prozor gledao je u radnu sobu, i tu je bio i on, sedeo je za stolom, leđima okrenut ka prozoru. Nije radio ništa. Pomislio sam da možda spava, toliko je bio miran. Onda se ipak pokrenuo: premestio je stopala, pomerio ruke, upalio cigaretu. Sedeo je i pušio a ja sam stajao napolju, na manje od metra od njegovog potiljka, pi​ta​ju​ći se šta sad da ura​dim. Imao sam samo dve mogućnosti. Odlučio sam da budem otvoren. Po​no​vo sam obi​šao kuću, pri​šao ula​znim vra​ti​ma i za​zvo​nio. Od​mah sam čuo nje​go​ve ko​ra​ke. Naglo je otvorio vrata. – Bilo je krajnje vreme – rekao je i tek na pola re​če​ni​ce je shva​tio da uop​šte nije to vre​me. – Ko ste vi, do đa​vo​la? – De​tek​tiv Džejn​vej. Pri​ča​li smo u kući va​šeg stri​ca, se​ća​te se? – Da, je​ste. Šta ra​di​te ovde? Ne​mam baš mno​go vre​me​na. – U redu je, neće dugo tra​ja​ti. Oklevao je, ali se ipak odmakao od vrata. Ušao sam, držeći pištolj spre​man is​pod jak​ne. Ni​kad se ne zna šta lju​di mogu da ura​de. Otišli smo u dnevnu sobu. Pomalo je ličila na neko mesto koje sam već video. Pitao mi je da li želim kafu. Želeo sam je, strašno, ali odbio sam. Jedno od mojih pravila je da nikada ne jedem i ne pijem sa ljudima koji bi mo​žda mo​gli po​že​le​ti da me ubi​ju.

On ipak nije delovao tako: bio je dobro obučen, u suvu odeću: kosa mu je bila očešljana, i zapravo je izgledao uglađeno i pametno, kao advokat spreman da se pojavi pred sudom u nekom velikom slučaju. Mora da je i on mene odmeravao. – Izgledate kao da ste prošli kroz rat – re​kao je. – I je​sam. – Sigurno je bilo strašno zanimljivo, ali rekao sa vam da očekujem po​se​tu. Šta mogu da uči​nim za vas? – Mo​že​te da mi ka​že​te šta zna​te o knji​ga​ma va​šeg stri​ca. Bio je vrlo loš lažov. Skrenuo je pogled i pokušao da slegne ra​me​ni​ma. – Šta tu ima da se kaže? Sve smo to već pro​šli. – Prošli smo kroz nešto, ali to nije bilo isto ovo. Slušajte, vi imate posla a imam ga i ja. Da li ćete mi pričati o tome, ili da sačekamo da go​spo​din Ru​bi​kof stig​ne ova​mo, pa da sve to ura​di​mo za​jed​no? To je bio ni​zak uda​rac; Ba​lard je uma​lo pao sa sto​li​ce od iz​ne​na​đe​nja. – Što se vi ne bi​ste lepo no​si​li odav​de, ovog tre​nut​ka? – Dobro. To je vaša kuća. Ali vratiću se, i da vam kažem nešto, Balarde. Morali biste da budete mnogo bolji advokat nego što mislim da je​ste da bi​ste se iz​vu​kli iz ove zbr​ke. Ustao sam da po​đem. – Ka​kve zbr​ke? O čemu vi to go​vo​ri​te? – O, mi​slim da zna​te. Haj​de da ne tra​ći​mo vre​me oko toga. – Čekajte malo. Ne morate da budete grubi. Nas dvojica možemo da se slo​ži​mo. Mi​slim, zar ne bi​smo mo​gli? – Ja bih mo​gao. – Se​di​te. Spu​stio sam se na naj​bli​žu sto​li​cu. – Ot​ku​da zna​te za Ru​bi​ko​fa? – upi​tao je. – Imam ja svoje veze. Ponekad su spore i pipave, ali obično sve saznam. Na primer, znam za Rubikofa ali ne znam baš sve. Što mi ne bi​ste vi re​kli? – Šta da vam ka​žem? Ovo je ličilo na mačevanje. Može da potraje satima. Tražio sam reči ko​ji​ma ću pre​ki​nu​ti za​ča​ra​ni krug. – Hajde da se pretvaramo da ništa ne znam; tako mi više odgovara. Re​ci​te mi ko je Ru​bi​kof i kako ste se po​ve​za​li sa njim.

– On je de​tek​tiv ko​jeg sam unaj​mio. – Na​sta​vi​te. Ka​kve to veze ima sa knji​ga​ma? – Unaj​mio sam ga da mi po​mog​ne da na​đem te sko​to​ve. – Čekajte da raščistimo. Prvo ste maltene poklonili knjige. Sada an​ga​žu​je​te tipa da vam ih vra​ti na​zad. – Tada ni​sam znao ovo što sad znam. – A to je…? – Da vrede čitavo bogatstvo, eto šta je. I još su moje, druškane, pazite šta vam ka​žem. – Pro​da​li ste ih. Pot​pi​sa​li ste pri​zna​ni​cu. – Nije bitno šta sam potpisao: transakcija je sklopljena pod lažnim pretpostavkama. Tip je znao nešto što ja nisam mogao znati. Samo me pu​sti​te da ih na​đem, pa ćemo vi​de​ti pred su​dom kome pri​pa​da​ju. – Kako ste sa​zna​li za to? – Pre tri ne​de​lje do​šao je neki tip i re​kao mi. – Aha. Tip po ime​nu Pi​ter Bo​nem. – Tada nisam znao njegovo ime; nisam znao ništa o njemu. Telefonirao mi je iz čista mira. Rekao je da sam poklonio čitavo bogatstvo i da zna gde su sada knjige. Neke su bile kod njega, i ako hoću da sve dobijem nazad treba da se nađem sa njim u kafeu na Istočnom Kol​fak​su, tog dana u de​vet uve​če. – Šta je bilo da​lje? – Nije se pojavio. Čekao sam do deset. Ne znam kako, ali… nešto mi je govorilo da je to istina. Onda, kad se nije pojavio, rekao sam jebi ga, neki krelac traći moje vreme. Ali sutra me je ponovo pozvao. Krenuo sam da prekinem vezu, ali bilo je nečega u tome… ja o knjigama ne znam ništa, i ne želim da znam, ali osetio sam da u tome ima nečega. Ponekad prosto ima​te pred​o​se​ćaj. Klim​nuo sam gla​vom. – I tako sam to veče, ponovo u devet, bio u istom onom bednom kafeu, i ovog puta tip je došao i seo za moj sto. Bio je obična propalica, skitnica. Umalo da ustanem i odem. Onda je otvorio kutiju i izvadio jednu knjigu. Meni je izgledala sasvim obično. Koga briga za neku tamo glupu knjigu? Ali on je rekao „Pogledajte ovo“ i onda je izvadio nekakvu knjižicu, katalog nekog trgovca knjigama iz Bostona. „Gledajte sad ovo“, rekao je, i pokazao mi u katalogu koja je redovna cena za primerak

knjige koju je držao. Šest stotina dolara, čoveče! Umalo da se ispovraćam. Jedna jedina jebena knjiga, šest stoja. Onda je izvadio drugu knjigu i drugi katalog. Trista pedeset. Treba li da vam kažem da sam tada bio sa​svim spre​man da ga sa​slu​šam? – Šta ste ura​di​li? – Pitao sam ga šta želi. Želeo je trećinu dobiti. Pretpostavljam da je do​bro raz​mi​slio. Uo​sta​lom, znao je da po​sto​ji i tre​ća stra​na. – Vaša se​stra. Nestrpljivo je odmahnuo rukom. – Hajde samo da kažemo kako je tip znao o čemu se radi. Pre nego što mi kaže šta je bilo sa knjigama, hteo je da napišemo sporazum i da ga potpiše i… znate već ko. Onda bih se potpisao ja i sve bismo overili kod beležnika. Nije mi smetalo. Takav sporazum ne mora da vredi ništa više od papira na kom je napisan. Svako može da ga obori na sudu kao plod ucene ili prevare. Pa sam rekao naravno, spremiću sporazum, sve po propisu. Jer tu je bio na mom terenu. Ne možete prevariti varalicu, Džejnvej, a ja nisam baš toliko loš advokat kao što mislite. Naravno da bih potpisao. Druga je stvar šta bi po​sle bilo na sudu. – Ali onda je tip ubi​jen. – Da. Tada sam znao da sam na pra​vom tra​gu. – Pa ste naj​mi​li de​tek​ti​va. – Tako je, ali do sada mi nije bio od neke ko​ri​sti. – Šta je ra​dio? – Ništa naročito, ako mene pitate. Ne bi umeo da nađe ni sopstveno dupe, ako vas za​ni​ma moje mi​šlje​nje. – Kuda ste išli no​ćas, Ba​lar​de? – upi​tao sam. – Kako zna​te da sam išao ne​ku​da? – Po​ku​šao sam da vas po​zo​vem te​le​fo​nom. – Vozao sam se naokolo. Nisam mogao da dobijem Rubikofa. Zvao sam ga na kancelariju, pa na kuću, ponovo i ponovo, a stalno mi se javljala telefonska sekretarica. Plaćam ga skuplje nego advokata, a ne mogu da ga dobijem telefonom. Onda sam ga najzad dobio, ali on nije mogao da se vidi sa mnom. Nisam mogao da poverujem. Ima drugi slučaj na kojem radi, a to me je baš iznerviralo. Biće van grada sutra ceo dan, zamislite samo! Čitav prokleti dan ću izgubiti dok neko prokleto njuškalo ganja nečiju nevernu ženu po Santa Feu. Kaže da jedino može

da se vidi sa mnom nakratko, danas ujutro, na putu za aerodrom. Stvarno je neverovatan! Platio sam tom klovnu osamsto dolara, a on možda može da me zakaže za osam ujutro, na putu ka aerodromu po po​slu za ne​kog dru​gog. – Pa ste po​šli da se pro​vo​za​te… – E, da. Ni​šta na​ro​či​to, samo da se iz​du​vam. Što je to va​žno? – Mo​žda i nije. Hteo sam da po​pri​čam sa vama o kući va​šeg stri​ca. – Šta s njom? – Mo​žda sam za​in​te​re​so​van da je ku​pim. – Mora da se ša​li​te. – Sad je bio pi​tom kao mače. – Ne ša​lim se, ali ne​mam baš nov​ca na ba​ca​nje. – Za moju po​lo​vi​nu vam neće tre​ba​ti mno​go. – To mi je rekla i gospođica Dejvis. To je možda jedina stvar u kojoj se vas dvo​je sla​že​te. – Ko​li​ko nu​di​te? Sleg​nuo sam ra​me​ni​ma, kao da se izvi​nja​vam. – Pe​de​set. – Spre​mi​ću ugo​vor pre​ko vi​ken​da. Hoću da to što pre oba​vi​mo. – Odlično – ljubazno sam rekao. Pitao sam da li je kuća procenjivana u skorije vreme, da li je proverena zbog termita, da li je bilo problema sa instalacijama. Ćeretao sam i brbljao, iskoristio sam sve taktike odugovlačenja koje sam mogao da smislim i, nekoliko minuta kasnije, stigao je i Rubikof. Čuli smo njegov auto kako se zaustavlja pred kućom i kako je zalupio vrata. Balardu je opet prekipelo. – Pazite samo šta će taj krelac reći! – povikao je. – Neće imati vremena za razgovor, biće u žurbi jer ka​sni na avi​on. Pla​ćam mu osam sto​ja a eto šta do​bi​jam za svo​je pare. Prišao je vratima i naglo ih otvorio. Čuli su se koraci kako se približavaju stazom. Prišao sam korak bliže, još uvek držeći pištolj ispod jak​ne. Vi​deo sam sen​ku kako pro​mi​če is​pred pro​zo​ra. Po​če​li su da go​vo​re uglas. Ru​bi​kof se izvi​nja​vao, vra​ti​će se na slu​čaj za dan ili dva, ali sada ima samo par minuta. Balard je vikao na njega. – Što se mene tiče, druškane, možeš i da ostaneš u prokletom Santa Feu! Vrati mi moje pare, pro​kle​ta va​ra​li​ce! Čulo se gušanje. Balard je udario nekoga. Udarac verovatno nije bio ništa naročito, jer je sledećeg trenutka Balard ležao na podu. Tip ga je oborio jednim udarcem. Zaobišao sam Balarda, koji je pokušavao da usta​ne, i na​šao se li​cem u lice sa de​tek​ti​vom po ime​nu Ru​bi​kof.

Nije ličio na kornjaču. Nije delovao opasno. Bio je nizak i ćelav. Nimalo nije ličio na privatnog detektiva koji je upravo sastavio svog kli​jen​ta sa ze​mljom. – Ho​će​te i vi malo? – Ne ja, pri​ja​te​lju – re​kao sam. – Ja sam ovde samo u pro​la​zu. Pro​vu​kao sam se po​red nje​ga, pro​šao sta​zom i seo u svoj auto.

49. Rita je izašla iz restorana noseći novine i kesu iz koje su mirisale đakonije. – E pa – rekla je – ne vidim nikakvog ubicu okovanog na zad​njem se​di​štu. – Ne gnja​vi, Ma​kin​li. Upa​daj. Uputio sam se na sever, Santa Fe Drajvom, usred jutarnjeg špica. Kupila mi je king-sajz kafu i kroasan sa cimetom i šećerom. Davala mi je po​ma​lo dok sam vo​zio: mr​vi​ca ko​la​ča, gu​tljaj kafe. – Ovakve stvari mogu da te ubiju – rekla je. – Sigurno se sastoji isključivo od holesterola i aditiva koji izazivaju rak. Možeš da pojedeš i moju, ako žeiš. – Neka, hva​la. Za jed​no ju​tro je do​volj​na jed​na doza smr​ti. Dok smo milili kroz sve gušći saobraćaj, otvorila je novine. – Danas imamo zanimljiv članak. Tvoj dragi gospodin Njutn je uspeo da bude upucan. Vidim da si bio glavni svedok, kao i obično. Kako to da mi ne pri​čaš sve te za​ni​mlji​ve stva​ri koje ti se de​ša​va​ju? – Su​vi​še bi se uz​bu​di​la. Pro​či​taj mi šta piše. – Do​bro. – Pre​sa​vi​la je no​vi​ne i po​če​la da čita. Nije bilo ničeg što nisam već znao, osim da Krauelova još uvek nije dala izjavu i da su Njutnove povrede ozbiljne, ali se očekuje da će preživeti. Džekijevi susreti sa policijom, uključujući i neprekidne pro​ble​me sa mnom, bili su na​ve​de​ni na sa​mom kra​ju. Po​mi​slio sam na Bar​ba​ru i ose​tio se kao kri​vac. – Izgleda da je time dokazana jedna teorija – rekao sam. – Svakoga mo​žeš na​ve​sti na ubi​stvo. – Do​ka​za​no je i ne​što dru​go. Mar​fi​jev za​kon. – Koji? – Ko dru​go​me jamu pada, sam u nju kopa. Rubi je živeo na Kapitol Hilu, u bloku 1300. Parkirao sam se pred kućom i re​kao Riti da me sa​če​ka. Stan je bio na trećem spratu. Rubi je otvorio vrata sav sanjiv. – Ko je to, do đavola? Džej? – Bio je u jutarnjoj izmaglici karakterističnoj za noćne ptice, obuzet pokušajima da ubaci srce u prvu brzinu uzastopnim šoljama kafe. Pokazao mi je stolicu, dodao mi šolju, mahnuo glavom

prema džezvi koja je stajala na šporetu i nestao u klonji. Čuo sam žubor i malo kasnije zvuk povlačenja vode. Sipao sam sebi kafu, osvrnuo se i seo. Sve je bilo uredno, što me je iznenadilo. Sa mesta gde sam sedeo videla se i spavaća soba, takođe uredna osim nenameštenog kreveta. Stan je bio sasvim običan, skoro ogoljen, sa visokim plafonima i starinskim radijatorima. Na zidovima su visile uokvirene reprodukcije, četiri lepa Vestonova akta koji su oplemenjivali prazan prostor. Dopadalo mi se: i ja bih mo​gao ovde da ži​vim. Rubi se vratio, zakopčavajući košulju. I dalje je izgledao sanjivo i rastrojeno. Seo je, uzeo da pijucka kafu i tek postepeno se prisetio da ima dru​štvo. – Šta se zbi​va? Ot​ku​da ti ovde u ovo doba dana? – Ko​li​ko ti je po​treb​no da se raz​bu​diš? – Sat… ili dva. Obično ne funkcionišem pre podneva, ali ove nedelje moram ja da otvaram prokletu knjižaru. To obično radi Nef, ali još mu nije sasvim dobro. Mislim da bi želeo da se skloni odavde, ako mene pi​taš. Stvar​no se na​hva​tao stra​ha. Ho​ćeš kafe? – Već imam. – Oh. Nagnuo sam se ka njemu, držeći šolju obema rukama da se zgrejem. – Vo​leo bih da ti po​sta​vim još ne​ko​li​ko pi​ta​nja. U tom trenutku sam imao samo jedno stvarno bitno pitanje, ali u gla​vi je po​če​la da mi se ra​zvi​ja ide​ja. – Pri​čaj mi po​no​vo o onim knji​ga​ma, Rubi. – Ko​jim knji​ga​ma? – Onim koje je Nef kupio u Brumfildu na dan kada su ubijeni Piter i Pin​ki. – Šta ti još tre​ba da znaš o nji​ma? – Ku​pio ih je od žene, je li tako? – Da. Se​li​la se iz gra​da. – Da li si ti pri​čao sa njom? – Te​le​fo​nom, da. – Pre​po​znao si joj glas? – Za​što bih? Ni​ka​da se ni​smo vi​de​li. – A da li ti je njen glas li​čio na ne​či​ji, ne​ko​ga koga ina​če po​zna​ješ? – Pobogu, ne sećam se. Nisam na to ni mislio. Bio je to samo glas

pre​ko te​le​fo​na. – Ko​li​ko ste dali za knji​ge? – Hiljadu petsto. A ako misliš da nije bilo teško skupiti ih tako na br​zi​nu… – Kako ste ih sku​pi​li? – Pa, još uvek postoji par ljudi koji bi mi dali zajam. Prodali smo ne​ko​li​ko stva​ri na ve​li​ko. Osta​lo je po​zaj​mio Nef. – Ko​li​ko je po​zaj​mio koji od vas? – Ja sam skupio samo par stotina. Za knjige smo dobili još trista. Nef je mo​rao da nađe hi​lja​du. – Ot​ku​da mu hi​lja​du do​la​ra? – Do đa​vo​la, on ima svo​je pri​ja​te​lje, ja imam svo​je. – Kako ste uop​šte sa​zna​li za tu ženu? – Ona nas je zvala, iz čista mira. Videla nas je u telefonskom ime​ni​ku. – Kada je to bilo? – Tog ju​tra. – Da​kle, mo​ra​li ste da sve spre​mi​te za sat ili dva. – Morali smo, inače bi knjige otišle nekom drugom. Znaš kako je to kad se po​ja​vi šan​sa. Mo​raš biti ve​o​ma brz. – Kako ste zna​li da su knji​ge do​bre? – Ponekada prosto znaš, Džeje. Šta smo mogli da izgubimo, osim nekog vremena u vožnji donde? Žena je zvučala kao da zna o čemu govori. Mislim, znala je napamet sve podatke odavde do večnosti. Nije bilo onog sranja „koliko biste mi dali“. Pročitala je naslove i rekla koliko traži za njih, i dala nam je dovoljno prostora za nadograđivanje. Tačno je znala šta radi. Kada naiđeš na nekoga ko tako govori, moraš pretpostaviti da se ra​zu​me u to. Ako nije tako, vra​ti​ćeš no​vac kući. – Kada ste za​vr​ši​li trans​ak​ci​ju? – Sku​pi​li smo no​vac do… pa, do dva po​pod​ne. – A šta je onda bilo? Da li ste je po​zva​li? – Nije htela da ostavi svoj broj; rekla je da je već odjavila telefon i da će mo​ra​ti ona da po​zo​ve nas. – Što je i ura​di​la. – Da, bukvalno par minuta pošto smo skupili pare. Pozvala je i rekla da nas čeka u Brum​fil​du u tri.

– I tada je pri​ča​la sa to​bom? – Da, možda minut. Ja sam se javio na telefon. Ali većinu razgovora je vo​di​la sa Ne​fom. – Kada si se ja​vio na te​le​fon, je li tra​ži​la da go​vo​ri sa njim? – Da. – I do​go​vo​ri​li su se kada će se sre​sti… i Nef je od​mah po​šao tamo? – Tako je. – Da​kle, po​šao je oko… pola tri? – Ve​ro​vat​no. – I vra​tio se oko pet. – Da. Stvarno je brzo išlo. Žena je imala baš ono što je rekla da ima, i sve je bilo u odličnom stanju. Nefu je bilo dovoljno da pregleda robu i da is​po​ru​či pare, a onda se vra​tio ova​mo. – Onda je oti​šao u klo​nju a ti si uzeo da raz​gle​daš knji​ge. – Da. O čemu se tu radi, Dže​je? – Ta žena sa kojom si pričao. Jesi li siguran da nikada ranije nisi čuo njen glas? – Pobogu, to ti je teško pitanje, Džeje. Pa pričao sam sa njom samo par se​kun​di. Uzeo sam njegov telefon i okrenuo Ritin broj. Kada se uključila se​kre​ta​ri​ca, pru​žio sam slu​ša​li​cu i na​slo​nio je Ru​bi​ju na uvo. – Pa, mogla bi biti ona. Kad malo razmislim, jeste mi zvučala poznato… – začkiljio je, pažljivo slušajući. – Ko ti je to, do đavola? Rita Ma​kin​li? Ni​sam od​go​vo​rio. – Da​kle, mo​gla je biti ona – za​klju​čio je Rubi. – Da li su se Nef i Rita Ma​kin​li ika​da sre​li? – E pa, rekao sam ti da je par puta navraćala u našu radnju. Mogao ju je vi​de​ti. Se​ćam se da kad je bila pro​šle go​di​ne, Nef nije bio tu. Bio je uzeo par dana da ode na istok, ako se dobro sećam. U potragu za knjigama. Sećam se da, dok god je Makinlijeva bila u radnji, niko drugi nije ulazio. Bili smo samo ja i ona. Osećao sam se baš čudno, kao klinac kojem priđe naj​zgod​ni​ja cura u ško​li. Odav​no se ni​sam tako ose​ćao. – Ali Nef tada nije bio tamo. Od​mah​nuo je gla​vom. – Šta si to smi​slio, Dže​je? – Ne znam, Rubi. – Pogledao sam na sat: bilo je osam i četrdeset dva.

– Pričaj mi ponovo o knjigama. Kad sam zavirio u kutiju, video sam samo par na​slo​va. E, sad je živnuo. Bio je potpuno budan, pokretan nečim mnogo jačim od kafe. – Najbolji paket koji smo dobili već godinama. Takve knjige stižu po jedna ili dve, a ne po pedeset odjednom. A naročito ne tri kutije, i to sve u njima prosto savršeno. Da vidim, imali smo finu hrpicu Tonija Hilermana. Sve rana dela. Bla​go​slov, Plesna dvorana za mrtvace, Muva na zidu. Sve po dvesta, trista dolara u maloprodaji. Kad sam počeo da ih vadim, kao da sam držao u rukama stotinarke. Samo sediš i sabiraš, kao bankar. Ma, bolje nego bankar, jer te stvari postaju sve skuplje. Hilerman je sad u modi, naročito u našim krajevima. Onda je bio par Reksa Stauta, iz četrdesetih godina, on je jako tražen, jako dobar. I prva knjiga Elerija Kvina… Znam da to stalno govorim, Džeje, ali ovo je stvarno bio najbolji primerak na svetu. Onda hrpa ranih Mičenera, kakvi se danas retko viđaju. Mostovi Toko-Rija, njegova prva knjiga, pa Ju​ž ni Pa​ci​fik. I još je tu bilo, če​kaj… – Pa​kle​na po​mo​ran​dža – po​mo​gao sam mu. – Nju sam vi​deo. – Jeste, i ona divna Istlejkova Idi u lepoti. Kakva sjajna knjiga, Dže​je, stvar​no fe​no​me​nal​na. Jesi li je mo​žda či​tao? Od​mah​nuo sam gla​vom. – Ma sjajna knjiga. I da vidim, bilo je horora, Ričard Rajt, Ralf Elison i još desetak sličnih. I sjajna Metisonova Paklena kuća… za nju se dobije dvesta pedeset ako je stvarno lepa… i par Lavkrafta, i da, još jedan sjajan Metisonov naslov, Ja sam legenda. E, to ti je prava vampirska knjiga, smrtno me je isprepadala jedno veče kad nisam imao ništa drugo da radim. Mnogo bolja od Sa​le​ma, čak i King tako kaže, ali King je fini dasa, uvek hvali tuđe knjige a kudi svoje. Mada, ovog puta je bio u pravu. I slušaj, kad smo kod mračnih stvari, bila je i prva knjiga Toni Morison, Plavo oko kakvog nema… do đavola, čak ni ja nisam ranije video tu knjigu. Sjajan primerak, kladim se da ćemo dobiti petsto za nju. Da vidimo, šta još… sjajan Ludi u Berlinu, i to će biti par stoja, pa Van Guliks sa onim detektivom žućom, za njih se može dobiti po dvesta pedeset, i sjajne Čestertonove Tajne oca Brauna sa tako očuvanim za​štit​nim omo​tom da bi se mo​gao po​re​za​ti na ivi​cu… Pogledao sam na sat. Prestao sam da ga slušam. Znao sam da se

pogubio, lebdeći u tom ogromnom i čudesnom svetu poznatom svim ljubiteljima knjiga. Čitav sat prođe kao minut; nemaš pojma gde je nestalo toliko vreme. To je kao kad vodiš ljubav sa ženom… potpuno se iz​gu​biš. – Jesi li či​tao taj ro​man, Dže​je? Od​mah​nuo sam gla​vom. Ni​sam ni znao o ko​jem ro​ma​nu je reč. – To je po mom ukusu, eto. Sav se naježim kad je izvadim iz kutije a ona izgleda kao da je malopre izašla iz štamparije. Da, dobro ćemo proći sa tom nabavkom, čak i ako budemo morali da prodamo ponešto na veliko da bismo platili zakup. To ti je kao transfuzija, razumeš? Vraća ti radost u srce, svet ponovo postaje lepo mesto, bar na neko vreme. Čekaj malo, bilo je tu još… – Do​sta je, Rubi. – Ma če​kaj, ni​sam ti is​pri​čao ni po​lo​vi​nu. – Sve​jed​no, do​volj​no je. Mi​slim da sam sa​znao ono što mi je tre​ba​lo. – Ne ra​zu​mem. O čemu ti to go​vo​riš? Po​gle​dao sam na sat. – Kako te slu​ži ose​ća​nje za vre​me, Rubi? – Ne ra​zu​mem. – Šta misliš, koliko dugo smo sedeli ovde i pričali, otkako sam te pi​tao šta je bilo u ku​ti​ja​ma? Šta mi​sliš, ko​li​ko je pro​šlo? – Ne više od mi​nu​ta. Naj​vi​še dva mi​nu​ta. Si​gur​no ne duže od dva. – A ja ti ka​žem da je bilo se​dam mi​nu​ta i dva​de​set se​kun​di. Pre​ko lica mu je pre​le​teo iz​raz iz​ne​na​đe​nja. A za njim užas.

50. Slagao sam mozaik dok sam vozio na sever. Kao rezultat sam dobio muč​no ose​ća​nje koje je ra​slo kako je vre​me od​mi​ca​lo. Rita je osetila da se nešto između nas promenilo. Bila je veoma pri​jem​či​va za te stva​ri. – Šta je bilo? Od​mah​nuo sam gla​vom i sleg​nuo ra​me​ni​ma. – Šta ti je? – bila je upor​na. – Ni​šta. – Po​gle​dao sam je i po​di​gao glas da zvu​čim uver​lji​vi​je. Video sam kako se ukočila. Nju niste mogli gnjaviti ili joj nametati svoju volju. Mogli ste da nametnete tišinu time što ćete ćutati, ali niste mo​gli ni po​mi​sli​ti da nje​no ću​ta​nje zna​či da je pri​sta​la na to. Pro​šli smo do​brih pet​na​est ki​lo​me​ta​ra dok nije po​no​vo pro​go​vo​ri​la. – Kuda demo? Da li bi mi bar to re​kao? – Da vi​di​mo jed​nog tipa. – Kog tipa? Po​no​vo sam je po​gle​dao. – Jesi li ika​da čula za Eme​ri​ja Nefa? – Ne znam… mislim da sam čula to ime. On je vlasnik neke knjižare, zar ne? – Ni​kad ga nisi sre​la? – Ne bih re​kla. – Ni​ka​da mu nisi pro​da​la ni​jed​nu knji​gu? – Kako bih to znala? Da li se ti sećaš svih kojima si ikada prodao knji​gu? Slu​šaj ti, ne svi​đa mi se to što sad iz​i​gra​vaš. – Ne iz​i​gra​vam ni​šta. Za trenutak me je gledala, a onda se okrenula i utonula u krutu tišinu, isto kao ja. Nismo mogli da razgovaramo, a nismo mogli ni da ćutimo. Postalo je toliko neprijatno da sam morao da uključim radio, mada to nikada ne radim ako ima još ljudi u autu. Nekoliko obrazovanih idiota se dralo jedni na druge na stanici KOA, potvrđujući da su tok-šou emisije definitivno izašle na loš glas. Nisam mogao da ih podnesem. Na kraju sam našao KEZW, stanicu nostalgije. Emitovali su Semovu pesmu, pevačko nadmetanje Binga i Garija Krozbija koju sam bukvalno čuo već hi​lja​du puta. Ali to sam bar mo​gao da pod​ne​sem.

Rubi je odgovorio na veoma značajno pitanje time što mi je nacrtao mapu. Bio je tamo samo jednom, pre skoro godinu dana, ali sećao se dovoljno dobro da bi mi pokazao put. Raširio sam mapu na sedištu između nas dok smo napredovali nadvožnjakom, a bele planine su se širile sa leve strane. Primetio sam da Rita gleda mapu. Ponovo smo se pogledali u oči. Zaustavio sam se na semaforu i ponovo smo se pogledali. Na radiju su puštali Nisam imao nikoga pre tebe. Tomi Dorsi. Džek Le​nard je pe​vao re​fren. – Ze​le​no je – re​kla je, pa sam pri​ti​snuo gas. A onda, i ne gledajući me, počela je da me secira. Radila je to sa hi​rur​škom pre​ci​zno​šću, bez naj​ma​njeg drh​ta​ja u gla​su koji bi je odao. – Reklo bi se da sam ponovo postala osumnjičena. To mi se ne do​pa​da, na​ro​či​to od tebe. Ću​tao sam. – Poverenje mi je veoma važno – nastavila je. – Da sam znala da to nisi shva​tio, ve​ruj mi, ovo si​noć se uop​šte ne bi de​si​lo. – Znam. – Onda pri​čaj sa mnom, sko​te. Čak i to je iz​go​vo​ri​la le​de​no hlad​nim gla​som. – Izgleda da je u sve uključena i jedna žena – rekao sam. – Ne znam ni šta je uči​ni​la ni za​što. – Ali mi​sliš da sam to ja. – Ne mi​slim ja ni​šta. – Po​gre​šan od​go​vor, Džejn​vej, i de​be​la laž. Klim​nuo sam gla​vom. – Ovo po​sta​je ru​žno – re​kla je. – Od​u​vek je bilo ru​žno. – Baš čudno, ja sam mislila da je drugačije. Šta se desilo sa ljubavlju na prvi po​gled? – Živa je i zdra​va. Ovo nema ni​ka​kve veze sa tim. – Onda ovo nije ni​šta na​ro​či​to. – Nije tačno – rekao sam. – Ja samo radim ono što radi svaki po​li​ca​jac. Pra​tim svoj nos. – To si radio i sinoć? Možda jesi pratio nešto, ali to sigurno nije bio tvoj nos. Znaš šta ja mi​slim? – Bo​jim se da pi​tam.

– I tre​ba. Ne pri​ka​zu​je te u do​brom sve​tlu. Pri​mi​ca​li smo se Long​mon​tu. Tra​žio sam po​gle​dom pra​vo skre​ta​nje. Znao sam koje pitanje sledi i pre nego što ga je postavila: znao sam i stre​peo sam od nje​ga. – Ot​ka​da ti je to na umu? Du​bo​ko sam uz​dah​nuo. – Ho​ćeš iskren od​go​vor? – Na​rav​no. – Oduvek je bilo tu. Potisnuo sam ga i pokušao da zaboravim, ali ni​sam us​peo da ga ote​ram. – Zna​či, bilo je sa nama u kre​ve​tu, no​ćas. – To je zbog one tvoje proklete procene. Prosto ne mogu to da pro​gu​tam. Kratko se nasmejala. – Veoma si dobar, moram da priznam. Umeš da iz​ja​viš lju​bav na ta​kav na​čin da ti de​voj​ka stvar​no po​ve​ru​je. – Tač​no je – re​kao sam. – Stvar​no je isti​na, Rita. – Aha – pro​mr​mlja​la je. Pomislio sam da je to kraj, ali nije bio. – Ne mogu da shvatim – nastavila je – zašto sam, navodno, to učinila. Zbog novca nisam. Hoćeš da vidiš moje izvode iz banke? – Otvorila je čekovnu knjižicu Prve savezne štedionice. Zavrtelo mi se u glavi dok sam pokušavao da vozim i gledam. Zapravo, zavrtelo mi se zbog brojki, zguranih jedna do druge, bez ikakvog decimalnog zareza na vidiku. Kao da stojim na ivici duboke provalije i gle​dam pra​vo dole. – To mi je novac za putovanja. Račun za knjige je oko četiri puta veći. Imam i račun koji koristim za poslove koji nisu u vezi sa knjigama. I još jedan za investicije na koje me je moj računovođa nagovorio tokom prošle godine. Izgleda da imam više novaca nego što sam u stanju da potrošim; čak ne mogu ni da ga razdelim dovoljno brzo. Zarađujem novac i dok spavam. Da li želiš da znaš koliko sam zaradila noćas dok si ti, pa, sledio svoj… nos? Mogu da izračunam, otprilike. Zarađujem novac i ovog trenutka, zaboga. Ne moram više nikad u životu ni prstom da mrdnem. Sve što radim, radim zato što moram da radim nešto da ne bih poludela. Nisam stvorena da budem dokona bogatašica; suviše sam nemirna za dokonost. Ne želim još novaca, ne želim ni ovo što već imam. Zato mi, mo​lim te, reci za​što bih la​ga​la i kra​la i ubi​ja​la za još no​va​ca. Slegnuo sam ramenima. Možda iz štosa, pomislio sam; možda iz

lju​ba​vi. Ko može reći šta sve lju​di mogu da ura​de, i zbog čega? – Imam još jedan račun – rekla je. – Mogao bi se nazvati „jebi se“ ra​ču​nom. Znao sam na šta misli. Znao sam sve o „jebi se“ novcu, uglavnom zato što ga ja ni​ka​da ni​sam imao. – Ti si veoma uzbudljiv muškarac – nastavila je istim onim ravnim glasom. – Kad samo pomislim na tebe, sva ustreptim. Čak i one prve večeri. Izašla sam iz tvoje knjižare, a osećanje je bilo toliko snažno da sam morala da stanem i naslonim se na nešto. To je čovek za mene, pomislila sam. Bilo je užasno, najuzbudljiviji trenutak u mom životu. Jedva sam čekala da te ponovo vidim. Ali ti nemaš nimalo poverenja, Džejn​vej. Mi​slim da naša veza neće uspe​ti. – Mo​ram da znam. Mo​raš to da shva​tiš. – Za mene, moraš da veruješ. Znam da to nije pošteno. Da je Bog pravedan, ne bi nas ovako iskušavao, bar ne pre nego što smo se zaista dobro upoznali. Ne krivim tebe, ne krivim ni sebe. Ja sam ovakva kakva sam. U ovom trenutku potrebnije mi je poverenje nego ljubav. Jednake ko​li​či​ne jed​nog i dru​gog bile bi ide​al​ne. – Iz​gle​da da sam pre​du​go bio po​li​ca​jac. Uz​dah​nu​la je. – A Boga nema, i ži​vot nije pra​ve​dan.

51. Put je krivudao nalevo, pretvarajući se u uzanu asfaltnu traku južno od Longmonta. Sa obe strane bile su razbacane kuće. Onda je asfalt nestao, a kuće se proredile dok smo tandrkali po neravnom, prašnjavom drumu. Po​ja​vi​lo se prvo dr​ve​će na ivi​ci pre​ri​je. Stigli smo do još užeg bočnog puta, baš tamo gde se video i na Rubijevoj mapi: onda se pojavila kuća, vireći kroz ivice pošumljene jaruge. Tu sam se zaustavio. Brojač je pokazivao da smo prešli pedeset ki​lo​me​ta​ra od cen​tra Den​ve​ra. – Iz​gle​da da nema ni​kog kod kuće – re​kla je Rita. – Vi​de​će​mo. Ostavio sam je u autu, motor je bio upaljen, pa sam prošao stotinjak metara ka kući. Bila je to stara seoska kuća, u stilu američke gotike. Prozori su bili mračni, a na dnevnom svetlu stvarno je delovala napušteno. Neravna prednja veranda pojavljivala se i nestajala iza zapuštene živice. Vetar je bio jak i šibao mi je pravo u lice. Neki prozori su bili zakovani daskama: ograda na prednjem stepeništu bila je ponegde srušena, a same stepenice delovale su klimavo i opasno. Na istočnom kraju bile su postavljene skele i videlo se da su neki radovi u toku. U dvorištu nije bilo automobila. Gledao sam neko vreme, ali nisam pri​me​tio ni​šta iole bit​no. Prišao sam ivici kuće, a onda sam izašao pred nju. Bilo je kao u grobnici: čak ni ptice se nisu čule, samo stalno zavijanje vetra. Polako sam se po​peo na ve​ran​du, pri​slo​nio se uza zid kraj vra​ta i oslu​šnuo. Ni​šta. Koliko puta sam radio ovo, pomislio sam; koliko puta sam, dok sam bio policajac, skupljao hrabrost i ulazio pravo u nevolju sa istim ovim pištoljem u ruci? To uzbuđenje nikad ne nestaje: mogućost nasilne smrti, možda i tvoje sopstvene, uvek ti stegne grlo i podigne adrenalin. Probao sam sa vratima. Zaškripala su i otvorila se, pružajući pogled na pionirske dane Amerike. Stari, oštećeni nameštaj. Prastare slike. Ostaci sa far​me iz ne​kog dru​gog vre​me​na. Na sto​lu je sta​ja​la lam​pa na pe​tro​lej, a sta​klo joj je bilo za​ga​ra​vlje​no. U uglu se na​la​zio sta​ri dr​ve​ni ja​ram. Zakoračio sam unutra. Pod je zaškripao, a u opštoj tišini to je

zazvučalo kao pucanj. Pribio sam se uz vrata i zadržao dah. Čekao sam i slu​šao. Če​kao sam to​li​ko dugo da je pre​ko poda pre​tr​čao miš. Nije delovalo obećavajuće. Prašina na podu u dnevnoj sobi bila je sko​ro cen​ti​me​tar de​be​la. Ova​mo niko nije do​la​zio ba​rem šest me​se​ci. Izgleda da ovo nije godina u kojoj se Džejnvejevi predosećaji ostva​ru​ju. E pa, ako ovo ne uspe, opet sam na nuli. Na samom početku. Tražiću tipa na​lik na kor​nja​ču i smi​šlja​ću novu stra​te​gi​ju. Ostavio sam crne otiske u prašini. Prešao sam preko tragova onog miša. Ovo će biti propast, pomislio sam, još jedan ćorsokak. Stigao sam do dugog, mračnog hodnika i još uvek nije bilo ničega. Debeo sloj prašine, taložen valjda od početka sveta i veka, pružao se ka zadnjem delu kuće. Spustio sam pištolj. Još sam bio na oprezu, ali više ne na crvenoj nego na žu​toj uz​bu​ni. Sa svake strane hodnika bile su po dve sobe. Na drugom kraju bio je novi hod​nik, koji je vo​dio u istoč​no kri​lo. Tamo su bila vra​ta, za​tvo​re​na. Kada sam pro​bao, otvo​ri​la su se bez škri​pe. Iza njih je bio sasvim drugi svet. Svet boje i stakla i tek postavljene lam​pe​ri​je. Bli​stav svet u kome svi​ra mu​zi​ka i u kome žive lji​u​di. Vratio sam se na crvenu uzbunu, držeći pištolj tako da pre mene na​i​đe na ono što me čeka. U vratima je bio univerzalni ključ. Radio je negde svirao toliko tiho da se ovde jedva čuo. Pod je bio blistav i nov. Sa leve strane sam video kuhinju: dobro osvetljena, sa novim, blistavim aparatima. Zatim je tu bila dopola završena radna soba, a preko puta nje spavaća. Radio je slao tihe zvuke muzike iz naredne prostorije. Bezlična, ambijentalna melodija. Pre​ko sobe je pre​šla sen​ka na​lik na ve​ša​la. Za​vi​rio sam u spa​va​ću sobu. Bio je na krevetu, potpuno obučen, ležeći preko jarko plavog prekrivača. Izgledalo je da spava, ali lice mu je bilo okrenuto ka zidu pa nisam bio siguran. Zamislio sam ga kako leži širom otvorenih očiju, čekajući. Oprezno sam ušao, a on se nije pomerio. Disanje mu je bilo duboko i pravilno, kao da spava već neko vreme. Obišao sam oko kreveta. I dalje mu nisam video lice. Ležao je na jednoj ruci, tako da se nije videla šaka. To mi se nije dopalo, ali bio sam spreman koliko je god

mo​gu​će. Nagnuo sam se i bla​go ga pro​dr​mao. – Ustaj, Nefe – re​kao sam – i iz​vu​ci tu ruku, ve​o​ma po​la​ko. Smesta se probudio; možda i prebrzo, pomislio sam, ali kad ti nad krevetom stoji čovek sa pištoljem to je sasivm moguće. Pridigao se i seo. Kad je pokušao da izgleda iznenađeno, znao sam da ga imam. Nije bio do​volj​no do​bar glu​mac za ovo. – Ustani, jako polako – rekao sam. – Baš tako. Dobar momak. Sad idi do onog zida i sta​vi ruke na nje​ga, baš kao na te​le​vi​zi​ji. Pre​tre​sao sam ga. Nije imao ni​šta. – Sedi sad tamo – rekao sam. – Ne tu… nego na onu drvenu stolicu. Samo sedi tamo i okre​ni se ka meni. Seo je i gledao me dok sam radio ono što radi svaki dobar policajac: pro​ve​ra​vao sam oči​gled​na me​sta za oruž​je i ni​sam na​šao ni​šta. Po​me​rio se. – Budi mi​ran – na​re​dio sam. – Hteo sam da po​če​šem nogu. – Nemoj ništa da češeš. Nemoj ni da trepćeš. Ovaj moj pištolj ume da bude ner​vo​zan. – Ne bi me valj​da upu​cao. – Na​rav​no da bih. – Pa šta se de​ša​va? To je bio njegov poslednji pokušaj poricanja. Znao je da ne ume da glumi, a sad sam znao i ja. Rubi je rekao da je Nef nekada bio mađioničar i možda je to i bilo tačno, ali očito nikada ne bi dobio Oskara za glumu, čak i ako jedino time može da se izvuče iz stiske. Znao sam još neke takve momke, tipove koji umeju da lažu dok god ne sumnjaš u njih. Kad ih po​gle​daš u oči i op​tu​žiš, sme​sta se po​gu​be. Nef je izbegavao moj pogled. Gledao je plafon, pa prozor, bilo kuda, samo da ne gleda u mene. – Dopada li vam se moja kuća, gospodine Džejnvej? Nasledio sam je od ujaka; obnavljam je već godinu dana. Odvojio sam ovaj deo i radim malo po malo. Vremenom ću postići sve. To nije baš moja specijalnost…. stolarija… farbanje… ali sviđa mi se kako mi po​la​zi za ru​kom. Ra​dim po​ma​lo sva​ki put. Ne vo​lim da se pre​zno​ja​vam. – Tako i Rubi kaže. Kratko se nasmejao: suvim, blagim, skoro prijatnim smehom. – Rubi – re​kao je. – Ka​kav sja​jan tip. Ura​dio bi sve za sva​ko​ga. Sja​jan čo​vek.

– Da li bi mi re​kao gde si sta​vio knji​ge? Slegnuo je ramenima. Nakrivio je glavu. Izgledalo je da ne može da nađe pra​ve reči. Pogledao je kroz prozor. Odavde se lepo video prilazni put. – Video sam da dolazite. Poznao sam način na koji ste prilazili, polako i oprezno. Mo​gao sam da vas upu​cam. – Pa za​što nisi? – Puška je u ambaru. Videli biste me da sam istrčao po nju. A nisam bio siguran koliko zapravo znate. Mislio sam da bih možda mogao…da vas ubedim da odustanete. Trebalo je da znam. Kako ste saznali? U čemu sam po​gre​šio? Do​volj​no je što si se ro​dio, po​mi​slio sam. – Re​ci​te mi – tra​žio je. – Mo​ram da znam. – Možda možemo da se dogovorimo. Reći ću ti, ako i meni kažeš gde su knji​ge. – Na​rav​no… reći ću… šta mogu da iz​gu​bim? Razmislio sam o tome i počeo da se kolebam. Dokazi su bili nesigurni, fragmentarni. Nisam bio siguran kako bi prošli pred sudom. Gu​rao sam da​lje bez mno​go oba​zi​ra​nja na nji​ho​vu ne​si​gur​nost i sada sam imao čudno, skoro jezivo osećanje dok sam o njima razgovarao sa ubicom. Nef se nasmešio i jeza se smirila. Nije mi on ni potreban, po​mi​slio sam: sve​jed​no ću pro​na​ći te knji​ge, pre ili ka​sni​je. Ali ja sam sada bio knjižar, a ne policajac, i želeo sam da ih vidim. Odmah. Tresla me je groznica, knjižarsko ludilo, i želeo sam da vidim šta je to što je na​ve​lo ina​če sa​svim nor​mal​nog čo​ve​ka da po​sta​ne ubi​ca. Kako to da prokljuvim? Stalno sam mislio o tome. Kako vajar izdelja slona od komada drveta? Uzme drvo i skloni sve što ne liči na slona. Kada spavate, vaš um i dalje radi na tome. Kada vozite kroz mećavu, mrtvi ljudi vam šapuću na uvo. Razmišljate o tome čak i dok vodite ljubav i baš se tada, zapravo, prvi nagoveštaj probija kroz izmaglicu. Pisci i vajari rade tako, pa što ne bi i policajci? Napisane su knjige o kreativnom procesu: desetine hiljada reči prašnjavih naučnika o viziji pisca. Najčudnije je što sam i ja uvek tako radio dok sam bio policajac, ali o tome niko ne piše knji​ge. Dobijete viziju – ne neophodno onoga što jeste, nego onoga što bi mo​glo biti.

Vodio sam ljubav sa Ritom i iznenada sam začuo Rubijev glas. To je kao kad vodiš ljubav sa ženom… potpuno se izgubiš, rekao je i time uništio Nefov alibi. Pokušajte da to objasnite pred sudom. Ne možete, naravno, ali eto, imao sam viziju. Barem sam je pretočio u reči. – Stalno sam čačkao, bio sam uporan. To je najviše proces eliminacije. Džudit nije to uradila. Nije ni Balard. Nema čoveka sa licem nalik na kornjaču, Nefe: to si ti izmislio na licu mesta, da potkrepiš priču. Kad sam jednom uvideo da se moglo odigrati na taj način, počeo sam da se prisećam de​ta​lja. Sad se sve slo​ži​lo, i uka​zi​va​lo je na tebe. Evo šta se desilo. Prekini me ako grešim. Ušao si minut ili dva pre pet. Bacio si pakete pred Rubija, znajući da će on istog časa zapasti u trans. Onda si otišao u klonju, samo što nisi ostao tamo. Izašao si preko zadnjeg dvorišta, obišao zgradu i našao se na ulici. Morao si da imaš savršen tajming. Svaka sitnica je mogla da ga pokvari: bezbroj smetnji između jednog i drugog mesta. Mušterija koja se zadržala posle vremena za zatvaranje… neko ko te je video kako ulaziš u moju knjižaru odmah posle pet… mogle su biti desetine stvari, a svaka ti je mogla pokvariti plan. Mora da si bio očajan, Nefe, kad si pokušao nešto takvo, i umalo da ti uspe. Od​mah​nuo je gla​vom. – Ne zna​te vi šta je oča​ja​nje… – Ali, sve je uspelo. Već je bio mrak: na ulici nije bilo nikoga. Sreća te je pratila celim putem. Koliko ti je trebalo? Trideset sekundi da pređeš put od svojih zadnjih vrata do moje radnje. Naterao si gospođicu Prajd da zaključa vrata, onda si ih poterao u kupatilo i pobio ih. Vratio si se u svoju radnju začas, sigurno za manje od pet minuta. Ušao si otpozadi i sklonio pištolj; sigurno je još uvek bio tamo, negde iza polica, u vreme kada sam pričao sa tobom narednog dana; a kada si se vratio u radnju, Rubi je bio tačno tamo gde si ga ostavio, misleći da nije prošlo nimalo vremena. Ne bi ga bolje sredio ni da si ga hipnotisao. Ovo je, u neku ruku, bilo i bo​lje od hip​no​ze. Proliv je isto bio laž, samo paravan za groznicu koja te je morala obuzeti pošto si ubio troje ljudi. Kad sam to shvatio, počeo sam da uviđam druge deliće. Setio sam se kako mi je Rubi jednom rekao da jako čuvaš svoju privatnost. Setio sam se kako je pomenuo farmu koju si nasledio. Longmont je samo pedeset kilometara od Denvera; kamion kojim je Bobi vozio knjige imao je pređenih sto devetnaest kilometara te

noći. Pomislio sam kako je čudno da nikome nisi dao ovaj broj telefona. Čak ni tvoj ortak ga nije imao. Rubi je zbijao šalu oko toga jedne noći kada smo radili do kasno u mojoj radnji, kako ne želiš da te iko zove ovamo. Bilo je tu nečeg pogrešnog, Nefe; smetalo mi je, a ja nisam mogao da shvatim zašto. A onda sam se setio. Ja sam video tvoj broj telefona: video sam ga zapisanog negde. Onda sam se setio i gde. Bio je u te​le​fon​skom ime​ni​ku Bo​bi​ja Vest​fa​la. On se na to žalosno nasmejao i odmahnuo glavom. Izgledao je kao da želi da kaže ne​što, ali oću​tao je. – Bio je tamo, u njegovom imeniku – nastavio sam. – Možemo ga potražiti u sobi za dokaze i mogu da ti ga pokažem. Čudi me što mi je trebalo toliko vremena da se setim. A zašto si dao svoj dragoceni broj telefona jednom lovcu na knjige, Nefe? Nema veće napasti na ovom svetu od gladnog lovca na knjige, a ti mu daješ svoj privatni broj telefona, mada ga čak ni svom ortaku nisi dao. To nije imalo smisla… osim ako ti i Bobi imate neku zajedničku šemu. Onda još kako ima smisla. A tako je i bilo. Bio si u šemi sa Bobijem. To je bilo nešto važnije nego što je tvoj or​tak i tvo​ja knji​ža​ra i sve osta​lo u tvom ži​vo​tu. A onda se pojavilo pitanje vozačke dozvole. Bobi je nije imao, ali ti to nisi znao. Rubi je znao, ali ti nisi. Još uvek nisi znao čak ni pošto si ubio Bobija. Nikako nisi shvatao kako se Piter Bonem našao umešan u to, jer uvek si pretpostavljao da ste učesnici samo ti i Bobi. Jedina stvar koju nisam uspeo da prokljuvim jeste kako si saznao za starog Balarda i nje​go​ve knji​ge. – Znao sam za njih go​di​na​ma. Znao sam… i mi​slio sam na njih… – Ot​ku​da si znao? – Imao sam malu knjižaru na Osmoj aveniji. Veoma davno, čak pre nego što sam upoznao Rubija. Na Osmoj aveniji, blizu Ogdena. To je relativno blizu, je li, od mesta gde je živeo gospodin Balard. Jednog dana je prosto došao. Počeli smo da pričamo. Rekao je da ima mnogo knjiga. Reč po reč, pa sam rekao da bih voleo da dođem da ih vidim. Bio je veoma srdačan. I tako sam otišao njegovoj kući… njegovoj kući. Taj čovek je bio prosto neverovatan. Imao je neverovatno oko za knjige… ne mogu ni da zamislim kako mu je uspelo da nađe sve te stvari i da ih sačuva… stvari koje su vredele… ne znam kako to da kažem… nezamislivo mnogo. A radio je to već četrdeset godina. U nekim

slučajevima je imao po dva i tri primerka istog naslova, nedirnute primerke ugurane iza onih koji su se videli na polici. Sve su bila prva izdanja, svaka svakcijata… najbesprekornija kolekcija koju sam ikada video, a ja sam se, gospodine Džejnvej, nagledao knjiga i knjiga. A najstrašnije od svega… najčudnije… on nije to radio zbog toga. Kao da nije imao pojma i da ga nije zanimalo koliko njegove knjige vrede. To je bila veličanstvena zbirka o kojoj ljudi mogu samo da sanjaju, a nije bilo načina da je otkupim, nisam mogao da sakupim tolike pare. Ali taj starac… Bože, kako je naivan bio. Pomislio sam, kad bih ga možda zaslepeo ponudom… ne suviše mnogo novaca, ali dovoljno… možda bih mogao da ga nagovorim da se rastane od njih. Ako budem imao sreće, on neće proveravati kod još nekoga, pa bih za par hiljada dobio najveći ulov u životu. Bukvalno sam se tresao dok sam pokušavao da odoka procenim. Došao sam do neke brojke, pa sam se predomislio. Nisam znao šta da radim. Nisam smeo da ponudim ni previše ni premalo. Znate kako je to: ako bude premalo i ako se doseti, do đavola, neće ih dati; ako bude previše, posumnjaće koliko su stvarno vredne. Znate kako to ide, u ovom poslu radimo sa ljudima koliko i sa knjigama. Osvrnuo sam se. Nije živeo raskošno, nije izgledao bogat. Pet hiljada dolara, pomislio sam: to bi njemu mnogo značilo. Pa sam toliko i ponudio, a on se nasmešio, onako džentlmenski, i rekao da je to veoma velikodušno, ali da on ne namerava da proda knjige. Možda jednog dana, rekao je. To je bilo pre deset, dvanaest godina, i da vam kažem, otada nije prošao dan da nisam pomisio na te knjige. Sanjao sam o njima… pomišljao sam na njih po deset puta svaki dan, kad god pogledam kroz izlog ili kad vidim sranja koja lovci na knjige donose… kada god shvatim koliko sam se bez​na​de​žno za​gli​bio u sva​kod​nev​nim sra​nji​ma. – A onda je umro. – Da. Prvo što sam pomislio bilo je da će se saznati. Neko će ući kod njega i naći će knjige i to će postati velika vest. Toliko velika da će je objaviti i u AB. Zamislite moje iznenađenje kad se ništa nije desilo. Nisam mogao da poverujem kad je ono dvoje idiota počelo da priprema rasprodaju imanja. Bukvalno sam stajao napolju jedne noći po pljusku i gledao ih kroz prozor šta rade. I podivljao sam od nade. Bože, stvarno sam poludeo. Morao sam da ih se dokopam, ali na takav način da se to nikada ne poveže sa mnom. Znao sam da bi bilo problema ako bi se

kasnije doznalo da sam ja kupio knjige. Sudovi su jako strogi kod takvih stvari. Uvek vraćaju vredne stvari prvobitnom vlasniku ako se pokaže da ih je neko visoko stručan kupio ispod cene. Zaboga, ovo je stvarno bilo ispod svake cene! Radilo se ne o jedan posto, nego o jednom promilu, ili i ma​nje! – I zato si unaj​mio Bo​bi​ja da to oba​vi. – Knjige su morale prosto da nestanu. Bilo je važno da ih pokupi neko anoniman. Mislio sam da će umeti da ćuti… izgledao mi je savršen za taj po​sao. – Osim jed​ne stva​ri. Nije imao vo​zač​ku do​zvo​lu. – Dve stvari – ispravio me je Nef. – Nisam računao da će se toliko uvrediti zbog svega. Mislio sam da će biti zadovoljan sa par stotina za jednu noć posla. Ali on se durio od samog početka, a posle nekog vremena, u svemu što bi mi rekao bila je i neka pretnja. Te noći je jedostavno preterao. Uzeo sam polugu i sledećeg trenutka on je već ležao na podu. Nisam mogao da poverujem šta sam to uradio. Umotao sam ga u staro ćebe i izbacio ga u uličici. Onda sam spalio ćebe. I naravno, imate pra​vo, kre​lac mi ni​ka​da nije re​kao da nema vo​zač​ku. – Pa naravno. Zašto bi sebe lišio posla? Jer i Bobi je osetio da je u pitanju veliki posao. Otišao je kod svog prijatelja, Pitera, i zamolio ga da iznajmi kamion. Onda je i Piter nanjušio dobitak. Pratio je Bobija do Balardove kuće i čekao iza ugla dok je Bobi iznosio knjige.. Ujutro je pratio Bobija dalje, a Bobi ga je doveo pravo ovamo. Onda je Bobi ubijen, a Piter je sabrao dva i dva i počeo da te ucenjuje za knjige. Pio ti je krv, prvo po jed​nu knji​gu, po​tom san​duk po san​duk. – Prošli su meseci dok nisam shvatio ko je on. Bio je veoma pažljiv, tražio je da spakujem knjige i da ih ostavim na određenom mestu van grada, a on bi ih uzeo kasnije, kad bi se uverio da ne gledam. Možda nikada ne bih ni saznao, ali suviše se opustio. Prodao vam je jednu Balardovu knjigu, a ja sam je video kod vas u radnji i saznao sam odakle vam… – Pa si po​čeo da ga pra​tiš. – Bio sam na benzinskoj pumpi preko puta hinduističke knjižare. Mislio sam da me neće videti, ali kreten je imao oko sokolovo. Mislio sam da će se tada sve završiti: mislio sam da će vam sve ispričati na licu me​sta.

– Bio je su​vi​še upla​šen… nije mo​gao da mi​sli od stra​ha. – Da, ali to nije potrajalo. Znao sam da će se vratiti kad se pribere i raz​mi​sli. Mo​rao sam da ga sre​dim pre nego što to ura​di. – Pokušao je da me pozove isto veče, ali još uvek si imao sreće. Dobio je moju sekretaricu. Pokušao je i sledećeg dana, ali ja sam bio u planini, kod Makinlijeve. Na kraju je morao da se odluči: da se sakrije, ili da napusti grad, ili da dođe kod mene. Znao je da sam uvek u radnji u vreme zatvaranja. Ako dođe tačno u pet, siđe iz autobusa tačno ispred radnje i odmah uđe unutra, sve će biti u redu. Mislio je da ću ga ja zaštititi. Zato je otišao kod Pinki i najavio joj da će doći. Nekoliko minuta kasnije pozvao sam ja i rekao Pinki da neću biti tamo na vreme. U tom trenutku ni ona ni ja nismo znali šta on želi niti kako da ga nađemo: ja sam pretpostavio da mu je potreban novac, pa sam rekao Pinki da mu slobodno da nešto malo. Takođe sam joj rekao da se javi vama dvojici da će biti sama za zatvaranje, da biste mogli da pripazite na nju. Dakle, is​pu​ni​la je moje na​re​đe​nje i upra​vo zato je po​gi​nu​la. Re​kla ti je, je li? Je li re​kla, Nefe? On je zu​rio u svo​je šake i ću​tao. – Rekla ti je da se njen glupi šef zabrinuo za nju, ali da će sve biti u redu, jer će doći Pi​ter. Pi​ter će biti u rad​nji u pet. Tada si znao da mo​raš to da uradiš: tada si isplanirao čitav pokolj. Piter je stigao u pet, i umesto da zatekne mene zatekao je tebe. Došao si odmah za njim. Samo što nisi znao da je Pinki upravo ostavljala poruku na sekretarici Rite Makinli. I da je to što je rekla ukazalo na tebe, jasno kao da je rekla tvoje ime. Rekla je „Zdravo, sve je u redu“. Mozgao sam o tome jako dugo pošto su u laboratoriji očistili glas. Zašto bi rekla baš to? Nije imalo smisla. Bila je usred ostavljanja poruke; u poruci je rekla da je neko upravo ušao i da će me pozvati kasnije. Zašto bi usred prekidanja veze rekla „Zdravo, sve je u redu“? Jedino logično objašnjenje jeste da je to rekla osobi koja je upravo ušla. A to nije mogao biti bilo ko: mogao je biti Harknes, Rubi ili ti. Pinki je i dalje mislila da razgovara sa prijateljem, sa ljubaznim čovekom iz knjižare u komšiluku koji je došao da joj pripomogne pri zatvaranju. U redu je, rekla je, Piter je ovde, nisam sama. Ali Piter je već vri​štao. On je znao šta se de​ša​va. A mi​nut ka​sni​je zna​la je i ona. Nije više bilo šta da se kaže; osim, možda, onog što je meni bilo naj​va​žni​je.

– Za​i​sta sam po​čeo da mr​zim te knji​ge – re​kao je Nef. – Ne bri​ni, sklo​ni​ću ih što da​lje od tebe. – Da… Zadržao sam dah; strepeo sam da pitam, užasno sam se plašio kakav ću od​go​vor čuti. – Ko je bila žena, Nefe? Po​gle​dao me je, ali nije od​go​vo​rio. – Mo​ram da znam. Je li to bila Rita? On se podsmešljivo iskezio. – Rita – ponovio je. – Veliki trgovac knji​ga​ma. Naj​ve​ći od svih lo​po​va. – O čemu ti to go​vo​riš? Šta bi to tre​ba​lo da zna​či? On se nasmešio i posegnuo u džep od košulje. Ja sam nategao revolver, ali on se samo nasmejao onim tihim, žalosnim smehom. Kada je otvo​rio ruku, na dla​nu je imao dve male kap​su​le. – Šta ti je to? – Po​go​di. Gledali smo se u oči: dug, napet trenutak. Za trenutak sam pomislio na Barbaru Krauel, a potom na stotine samoubistava i pokušaja sa​mo​u​bi​stva koje sam vi​deo to​kom go​di​na slu​žbe. – Ne radi to – re​kao sam. Ali on ih je uba​cio u usta i pro​gu​tao. – Znao sam da ćeš me naći – rekao je. – Znao sam još od prvog dana kada si do​bio Bo​bi​jev slu​čaj. Zato sam ih spre​mio… Pre​sa​mi​tio se i pao sa sto​li​ce. – Nefe – re​kao sam. Potražio sam pogledom telefon, ali kod cijanida se skoro ništa ne može uči​ni​ti. On de​lu​je za ma​nje od mi​nu​ta. Nef je po​čeo da se tre​se i ste​nje, uža​snim kri​kom ago​ni​je. Puls mu je uspo​rio; pro​sto sam vi​deo kako mu srce sta​je. Klek​nuo sam kraj nje​ga i ras​kop​čao mu ko​šu​lju. To je bila gre​ška. Ve​li​ka Kretao se brzo kao zmija. Nisam ni znao šta me je snašlo. Iznenada sam bio dole, a on je bio iznad mene i kroz izmaglicu sam znao da me je šutnuo u glavu. Vrhom cipele me je pogodio u slepoočnicu: udario je što je jače mogao. Okrenuo sam se, a on mi se našao za leđima. Odnekud je izvukao konopac: ne znam kako, ali ipak je on bio mađioničar. Stegnuo

mi ga je oko vrata. Blokirao mi je dušnik, tako da sam u sledećih dvadeset sekundi mogao da mislim samo na vazduh i udisanje. Mogao sam da mislim samo na pluća koja su me pekla. Znao sam da mi je pištolj ispao; skliznuo je preko poda i udario o zid. Klečao sam na jednom kolenu a on mi je bio iza leđa, i nije bilo načina da ga otresem, a ako ga ne otre​sem, umre​ću. Pokušao sam da se otrgnem ali nisam mogao. Tresnuli smo o zid. On me je stezao i dalje, zalepljen za mene kao da smo se tako rodili, kao izobličeni sijamski blizanci rešeni da ubiju jedan drugog. Sve je postalo cr​ve​no. Gu​bio sam svest… Za​čuo sam vri​sak, po​tom pu​ca​nj, i uže se ola​ba​vi​lo. Bože, mo​gao sam da udah​nem! Ipak je pro​šao či​tav mi​nut dok se ni​sam pri​brao. Kada se svet razbistrio, ugledao sam Ritu kako stoji iznad Nefovog tela. Zu​ri​la je u haos koji je na​či​ni​la, ste​žu​ći obe​ma ru​ka​ma moj pi​što​lj.

52. Našao sam ključ skladišta u Nefovom džepu. To je bilo jedino skladište za iz​naj​mlji​va​nje u Long​mon​tu. Odvezli smo se šest kilometara od Nefove kuće u potpunoj tišini. Tek kada smo sti​gli do zgra​de skla​di​šta, shva​tio sam da ra​dio i da​lje svi​ra. Beni Gud​man. Mo​ra​la si da bu​deš ti. Odvezao sam se do prostorije 254, otvorio vrata i ušao. Kao da sam ušao u rud​ni​ke cara So​lo​mo​na. Svuda naokolo bile su police i neke knjige su bile lepo izložene. Da, bile su stvar​no ču​de​sne. Ali, polako mi je dosadilo da gledam. Ako dobijete suviše mnogo sve​že krvi, poč​ne​te da se da​vi​te u njoj. Rita je neko vreme ostala napolju, ali sada je ušla. Nije dotakla ništa, samo je pro​šla i po​gle​da​la hr​ba​te. – E pa, to je to – rekao sam umorno. – Zbog ovoga ljudi postaju ubi​ce. Samo je stajala i zurila u prazno. Na ovom slabom svetlu izgledala je sta​ri​je. Na stolu u uglu našao sam neke papire. Pogled mi je privuklo ime, Rita Ma​kin​li, pa sam ih pre​li​stao. – Izgleda kao kopija tvoje procene – rekao sam. – Hoćeš li da mi is​pri​čaš šta se de​si​lo? Od​mah​nu​la je gla​vom. – Ne​mam poj​ma – re​kla je. Tako se slučaj završio: pat, nerešeno između žene koju sam voleo i svega u šta sam verovao. Tu su još bili mrtvac i blago, nedostatak vere, lepa de​voj​ka i ve​li​ko pi​ta​nje na koje još nije bilo od​go​vo​ra.

53. Ali ne: Zapravo se završilo tek šest nedelja kasnije. Emeri Nef je bio sahranjen a Balardovi naslednici su se upustili u bitku oko knjiga koja, izgleda, neće moći da se završi bez suda. Rubi je ostao sam u poslu. Okružni tužilac okruga Bolder nije podigao optužnicu protiv Rite Makinli: pucala je sa opravdanim razlogom. Rita je nekuda otišla ne ostavljajući za sobom ništa, čak ni poruku na prokletoj sekretarici, ništa čime bi lju​di​ma po​ru​či​la kuda je oti​šla ili ma​kar kad će se vra​ti​ti. Viđao sam Barbaru Krauel svakih par nedelja. Mozes je našao načina da preuzme njen slučaj, čisto da bi meni učinio uslugu. Proglašen sam za njenog svedoka odbrane, i situacija nije bila toliko loša po nju kada se uzmu u ob​zir sve olak​ša​va​ju​će okol​no​sti. Džeki na kraju ipak nije umro. Nije mogao sam da se hrani i nije mogao razgovetno da govori; do kraja života moraće da ga nose na nošu, ali ostao je živ. Lekari misle da bi mogao da ostane u životu dobrih trideset godina. To možda nije dug životni vek, ali druga mogućnost je bila da osta​ne bez ži​vot​nog veka. Što se mene tiče, počeo sam da prolazim kroz sve dobro poznate simptome akutne prezasićenosti poslom. Posao sa knjigama, koji mi je pre samo tri me​se​ca de​lo​vao novo i uz​bu​dlji​vo, od​jed​nom je po​stao star, a baveći se njime i ja sam postao star. Užasavao sam se ponovnog otvaranja radnje; otezao sam koliko god sam mogao, a onda sam otišao i okrečio kupatilo i počeo da radim. Bio sam zatvoren mesec dana; potrošio sam dosta novaca a trebalo je platiti zakup, dakle, stvarno je bilo kraj​nje vre​me da po​no​vo kre​nem u po​sao. Sve u svemu, bilo mi je otprilike isto kao i dok sam radio u policiji. Dani su bili dugi i ne​za​ni​mlji​vi; noći su bile još gore. Ni​sam znao šta će se dešavati dalje, ali nikada i nisam bio neko ko jedva čeka sledeći dan. Znao sam da mi se dešava velika unutrašnja promena, ali video sam oko sebe samo pro​šlost, ja​snu i ru​žnu. Bu​duć​nost je još uvek bila ne​ja​sna. Kupio sam kuću od Balardovih. Papiri su potpisani prvog decembra i spremao sam se za useljenje. Planirao sam da ne radim u knjižari tri dana da to obavim, a Rubi mi je obećao da će naći nekog pouzdanog da me

odmeni u radnji. Tog jutra, kad je došao, žena, koju je doveo, delovala mi je od​ne​kud po​zna​to. Po​tra​ja​lo je dok se ni​sam se​tio. – Mili Farmer, učiteljica i lovac na knjige! – rekao sam, pucnuvši pr​sti​ma. – Samo lovac na knjige – ispravila me je. – Završila sam sa školom. Plata je ionako bila mala; ni ovako neću zaraditi mnogo, ali bar će mi biti za​ni​mlji​vo. – Onda si do​šla na pra​vo me​sto. Uputio sam je u detalje: prošli smo kroz knjižaru pa sam joj pokazivao gde je šta i kako najlakše da to nađe. Dao sam joj ključ od ulaza, onaj koji je nekada pripadao gospođici Prajd, i rekao sam da ću svakog dana dolaziti u četiri da joj pomognem oko zatvaranja. Izgledalo je da nema više o čemu da se govori, ali svi smo znali da nije tako. Postojalo je jedno otvoreno, bolno pitanje. Između Rubija i mene ostala je napetost, a sada se nekako proširila i na nju. Nikada nismo razgovarali o Nefu. Rubi se od toga ježio, kao da je nekako i on kriv za sve što se dešavalo. Emeri Nef je uticao na sve nas na nekom dubokom nivou, i ni​smo uspe​va​li da se oslo​bo​di​mo nje​go​vog duha. Čak i sada je bilo te​ško za​po​če​ti. – Pi​tam se šta će biti sa svim onim knji​ga​ma – re​kao sam. Rubi je sleg​nuo ra​me​ni​ma i za​gle​dao se na​po​lje, kroz izlog. – Ni​ka​da više ne​će​mo vi​de​ti ta​kvu zbir​ku – na​sta​vio sam. – Valj​da – slo​žio se. Po​gle​dao sam nje​ga, pa nju. Ću​ta​li su. – Šta mi​sliš, da li bi pri​hva​ti​la sta​lan po​sao? – upi​tao sam Mili. – Pa na​rav​no. – Onda si ga dobila. Plata nije naročita. Šest dolara na sat i dvadeset po​sto po​pu​sta na sve knji​ge koje ku​piš. – Mora da sam umr​la i do​spe​la u raj – re​kla je bez osme​ha. Pokušao sam još jednom. – Još uvek ne mogu da shvatim kako su te knjige prvo bile izdanja kluba čitalaca, a onda se pretvorile u prva iz​da​nja. Kad bih to sa​znao, umro bih sre​ćan. – Ni​kad nisu ni bile iz​da​nja klu​ba či​ta​la​ca – re​kao je Rubi. – Nije to tako jednostavno, Rubi. Da je bila samo Ritina procena, bilo bi lako. Ali video sam fakture, letke, pisma klubova. Na većini je zabeležio šta je kada kupio. Te proklete knjige su tamo, iste one koje je

naručio, samo su sad to prva izdanja, a ne klupske kopije. On je bio manijak kad se radi o beleškama. Kad god bi stigle knjige iz kluba, zapisao bi datum. Onda bi ih pročitao i zapisao bi koliko mu se koja svidela. Sve je tamo, sve Balardovim rukopisom. Samo što se, u neko doba posle njegove smrti, u kuću uvukao zli čarobnjak, mahnuo šta​pi​ćem i pre​tvo​rio jef​ti​ne knji​ge u či​sto zla​to. Pri​me​tio sam da Rubi želi da ode, ali da ne uspe​va da nađe pri​li​ku. – Imaš li od​go​vor? – upi​tao sam. – Nemam, naravno, Do đavola, Džeje, ne znam. Čak mi nije ni naročito zanimljivo. Po meni, pra​va misterija je kako je starac naučio da nalazi knjige. Da mi to znamo, obogatili bismo se čas posla. Kako tipovi, kao stari Balard, počnu od nule i skupe biblioteku od koje poznavaoci padnu u nesvest? Nemam predstavu. Izgleda da neki ljudi imaju posebnu vezu sa svemirom. Znaju šta će biti na ceni, ne samo sada nego i go​di​na​ma ka​sni​je. – A osim toga, oni ne razmišljaju o novčanoj vrednosti – dodao sam. – Imaju potpuno drugačiji cilj. Pretpostavljam da je u ono vreme bilo mnogo lakše sastavljati biblioteku, kada je prosečna cena bila dva dolara po knji​zi. – Sve je to relativno. Ti prvi bi to morao da znaš. Knjiga je oduvek koštala koliko i obrok u dobrom restoranu. Nekada kao i sada. Smuči mi se kad čujem nekog da se žali kako su knjige skupe. Pa šta bi radije imao, do​bru knji​gu ili šnic​lu? Ja znam šta bih iza​brao, u sva​ko doba dana i noći. Pri​šao je vra​ti​ma; spre​mao se da ode. – To ti je mudra odluka, što si zaposlio ovu damu – rekao je. – Koristiće ti u radnji, baš kao i ona pre nje. Ima oštar jezik ali snaći ćeš se. Samo joj oda​la​mi koju očin​sku par puta dnev​no. Mili mu se is​pla​zi​la. – Treba ti da se skineš sa lanca, da ponovo budeš slobodan – rekao je Rubi. – Prolaziš kroz neku fazu, vidim ja. To su ti bolovi rasta. Iznenada ti je dosadilo da prodaješ. Počinješ da uviđaš šta je najzabavnije u poslu sa knjigama. Obično je za to potrebno oko pet godina; ti si stigao dotle za tri meseca. Ušao si u ovaj posao kao skoro potpuna ličnost, a sada si spreman da pođeš korak dalje. Zen budisti imaju reč za to. Sa​to​ri. To zna​či iz​ne​nad​no pro​sve​tlje​nje. – Ne osećam se prosvetljeno, ni iznenada ni polako. Tup sam kao i

uvek. Mislim da neću moći da se smirim sve dok ne saznam odgovore na dva pi​ta​nja. – Koja pi​ta​nja? – upi​ta​la je Mili. – Kako su te knji​ge po​sta​la prva iz​da​nja… i ko je bila žena. – Ka​kva žena? – Onog dana kad su ubijeni Piter i gospođica Prajd, neka žena je te​le​fo​ni​ra​la i tra​ži​la Nefa. Rubi je pri​čao sa njom. Mili Far​mer je za​trep​ta​la. – Do đa​vo​la – re​kla je. – Mi​slim da sam to bila ja.

54. Ise​lio sam se iz sta​na za dva sata. Začudio sam se koliko malo stvari posedujem. Želeo sam samo neke delove iz dosadašnjeg života. Moj nameštaj je bio star i izanđao; Vojska spasa je rado došla po njega, a novi nameštaj će biti isporučen u kuću isto popodne. Bilo je nekih problema sa dostavom kreveta, ali bio sam spreman da provedem jednu noć na podu. Stigao sam u ulicu Medison nešto pre podneva. Bilo je toplo za decembar, ali Denver je takav: može u jed​noj sed​mi​ci da pada kiša, sneg, a po​tom da dođe to​pli ta​las. Grinvold je sedeo u stolici za ljuljanje, čitajući knjigu. Mahnuo mi je. Počeo sam da unosim stvari i da ih smeštam. Uživao sam u policama: koliko trgovaca knjigama ima kod kuće mesta za deset hiljada knjiga? Pogledao sam kroz prozor i primetio da je Grinvold zadremao sa knjigom na grudima. Kad sam ponovo pogledao, nekoliko minuta kasnije, nije ga bilo. Onda se ponovo pojavio, ovog puta u džemperu, baš kad sam po​sled​nji put iza​šao do pri​ko​li​ce. – Padaće sneg večeras – rekao je. – Upravo sam video prognozu. Može i da se ose​ti: ima neke hlad​no​će u va​zdu​hu. Napravio nam je obojici sendviče. – Dođite preko kad budete hteli – rekao je. Otišao sam u svoje kupatilo da se umijem. Na podnim pločicama videla su se dva uglačana mesta, tamo gde je Stenli Balard stajao svako jutro. Brijao se starinskom velikom britvom (na zidu je još stajala kuka za koju se kači kaiš za oštrenje). Gledao je samog sebe u oči i nije vi​deo ni​ka​kvu taj​nu. Do​bro je po​zna​vao sebe. Sa​to​ri, po​mi​sio sam. Mo​žda ću po​sta​ti bu​di​sta. Znao sam neke stvari koje ranije nisam znao. Mogao sam da zamislim Emerija Nefa kako sedi u svojoj radnji onog dana. Rubi je izašao da popije kafu. Pinki je upravo nazvala da kaže da će biti sama u vre​me za​tva​ra​nja. Ali doći će Pi​ter, pa će sve biti u redu. Tada je znao šta će uraditi. Uzeo je telefon i nazvao broj koji je često po​zi​vao pro​te​klih me​se​ci. Že​lim da te vi​dim… da​nas po​pod​ne… po​treb​na si mi. A Mili, koja je smatrala da bi mogla da ga zavoli, nikada nije umela da

ga od​bi​je. Problem je što sam često odsutan iz radnje. Rubi će pomisliti da se ne zalažem dovoljno. Evo šta sam smislio. Pozovi ovamo za deset minuta. Postaraću se da se on javi. Nemoj se predstaviti, samo traži mene. Pazi da zvučiš zvanično… hladno i distancirano. Traži gospodina Nefa. Onda će on misliti da sam pošao da kupim knjige, pa ćemo moći da pro​ve​de​mo celo po​pod​ne za​jed​no. Ali nije došao. Mili je sedela pored telefona i čekala. Zazvonio je tek sat ka​sni​je. Izvini, dušo, nije uspelo… ne osećam se dobro… izgleda da je stomačni grip. Idem kući da prilegnem… ne, nemoj dolaziti, zarazićeš se. Na​dok​na​di​će​mo dru​gi put, do​bro? Iluzija, kao njegovi nekadašnji mađioničarski trikovi. Sad ga vidiš, sad ga ne vi​diš. Kao iluzija smrti koju je izveo samo za moje oči: dve kapsule strpane u usta, pa je pu​bli​ka sprem​na da po​ve​ru​je u sve re​dom. Vrlo jed​no​stav​no, vrlo lako, kad znaš o čemu se radi. *** Pokušao sam da pozovem Ritu, mada se nisam mnogo nadao. Nije mi od​go​va​ra​la već ne​de​lja​ma, pa nije ni sada. Onda sam se setio onog drugog broja. Bobi Vestfal ga je zapisao i ispustio je papir kada je bio u Harknesovoj radnji. Potrajalo je par mi​nu​ta dok ga ni​sam na​šao, a onda i dok ga ni​sam ras​tu​ma​čio. Broj je bio za neku dru​gu sa​ve​znu dr​ža​vu. Po​ku​šao sam sa po​ziv​nim za Los An​đe​les, ali ni​sam us​peo. San Fran​ci​sko. Ni​šta. Sle​de​ći je bio Nju​jork. Za​zvo​ni​lo je i ja​vio se žen​ski glas. – Grin​pis ak​ci​ja. – Je li to Grin​pis… onaj Grin​pis? – Da, mi smo deo toga. – Ovaj… je li Rita Ma​kin​li mo​žda tamo? – Bila je tu juče. Šta je ovo, do đa​vo​la? Ot​ku​da Bo​bi​ju Vest​fa​lu broj Grin​pi​sa? – Da li zna​te kada će se vra​ti​ti?

– Ne znam, go​spo​di​ne. Mi​slim da je oti​šla u Evro​pu. Dakle, pokušavao je da nađe Ritu, neposredno pre nego što je ubijen. U vre​me dok je ona spa​sa​va​la ki​to​ve. Bila je na En-Bi-Siju. Je li mo​gu​će da ju je baš tada vi​deo? A to bi zna​či​lo… šta? Je li moguće da je u Bobiju proradila hrišćanska savest? On i Nef su upravo izveli knjižarsku prevaru decenije, i sigurno je da je savest imala šta da kaže na tu temu. Žena sa dru​ge stra​ne je i da​lje go​vo​ri​la. – Ho​će​te li da osta​vi​te po​ru​ku? U slu​ča​ju da nam se javi? – Samo joj re​ci​te da ju je tra​žio Džejn​vej. I da me po​zo​ve. Mo​lim te, mo​lim te, po​zo​vi me.

55. Sada sedim sa gospodinom Grinvoldom i znam da je kraj blizu. Mislim da čak znam i kakav će biti. Satori radi prekovremeno, a moje prosvetljenje i iznenadno i zapanjujuće. Dolazi u talasima, kao plima pojačana ura​ga​nom. – Dakle, kuća je najzad vaša – transakcija je, kako danas kažu, pu​no​va​žna. – Sve je sa​svim go​to​vo, go​spo​di​ne Grin​vold. – Uz​mi​te još kafe. Tako to ide u Grinvoldovom svetu: prvo civilizovani maniri i društvo, a po​sao se oba​vlja ka​sni​je, kad za to dođe pra​vo vre​me. Po​što sam tek pro​sve​tljen, ne po​žu​ru​jem ga. Na kraju sam počinje. – Nešto me muči još otkako je Sten umro. Samo sam hteo da mu po​mog​nem, da ura​di ono što je hteo. – Mi​slim da vam je od​lič​no uspe​lo, go​spo​di​ne. On se kratko nasmeši, u znak zahvalnosti i razumevanja, ali i pomalo sumnjičavo. Ipak je umrlo četvoro ljudi. Teško je znati šta je ispravno, osim ako imaš kri​stal​nu ku​glu. – Oskar Vajld je rekao da je cinik osoba koja svemu zna cenu a ni​če​mu vred​nost. Džu​dit i Val su po​sta​li ci​ni​ci baš pre​ma toj de​fi​ni​ci​ji. – Sla​žem se. – Po​ka​za​lo se da nisu do​bri lju​di. – Sami su za to kri​vi. – Sten je mislio da je on odgovoran za to. Bio je užasnut. Jedne noći je sanjao nešto, nedugo pre smrti. Sanjao je da se tuku oko njegovih knjiga i da ih cepaju. Sledećeg jutra mi je pričao o tome. „Ne marim za kuću“, rekao je, „ne marim ni za kakve stvari… samo ne želim da se dokopaju mojih knjiga. Pokloniću ih, baciću ih, svejedno, ali neću počivati u miru ako ne bu​dem znao da ih oni ne mogu do​bi​ti.“ – Nije imao poj​ma ko​li​ko su vred​ne, zar ne? – Mislio je da zna. Pred sam kraj, znao je da vrede nešto novaca. Barem toliko da budu vredne svađe oko njih. Mada, imate pravo, zapravo nije imao poj​ma. Bio bi uža​snut da je znao. – Ušte​deo bi svi​ma mno​štvo ne​vo​lja da ih je pro​sto osta​vio vama.

– A gde bih ih ja stavio? Imam ja i svoje knjige, kuća mi je puna knji​ga, ve​ći​nom su to i isti na​slo​vi kao nje​go​vi. Gde bih ih sta​vio? – I onda je smislio da uradi isto što i ranije: da će njegova biblioteka biti naj​ko​ri​sni​ja lju​di​ma ako se ras​par​ča i raz​de​li. – Tako je: poklonio je drugima. Sten je davao knjige šakom i kapom. Koristio je klub čitalaca kao prvi nivo, pa je te knjige odmah poklanjao. Staračkim domovima, bolnicama, ljudima koje je poznavao i onima koje je jedva znao. Naročito je voleo da pomaže mladima da otkriju lepotu knjige. I zato ih je poklanjao, ali one koje su mu se dopadale, njih bi zadržao. Delio je knjige iz kluba čitalaca a svoje primerke bi kupovao u pro​dav​ni​ca​ma u cen​tru. – A naj​lak​ši na​čin da ras​par​čaš bi​bli​o​te​ku… – …Jeste da ostaviš dokument koji će dokazati da biblioteka nema nikakvu vrednost. I da ga potpiše takav stručnjak da niko ne može da posumnja u to. Samo Sten i ja smo znali za sve, a on me je zamolio da čuvam tajnu sve dok i poslednji deo njegovog imanja ne bude prodat. Eto, kuća je bila po​sled​nji deo. I tako sada svi znamo. Balard je stavio procenu među svoje dokumente, ali jedan primerak je, za svaki slučaj, sklonio među same knjige. Emeri Nef je našao tu procenu, ovlaš je pogledao i došao do logičnog zaključka: da je Makinlijeva varalica, da je namerno potcenila knjige da bi ih lakše otkupila za siću. Ali Bobi se potrudio da detaljno pročita procenu. Samo on je znao istinu: da je Makinlijeva prevarena. Zato je pokušavao da je nađe kada je dogovor između njega i Nefa počeo da se ras​pa​da. Mi​slio je da bi sa Ma​kin​li​je​vom mo​žda sklo​pio bo​lji po​sao. Grin​vold mi nudi još kafe, za​či​nje​ne ža​lo​snim osme​hom. – Sten je dobio procenu kakvu je želeo. Zamenili smo kuće, te večeri, kada je došla proceniteljka. Knjige koje je ona pregledala zapravo su bile moje.