ZORAN ĐINĐIĆ. RoĊen 1952. Filozof- ski fakultet završio u Beogradu 1974, doktorirao u Konstancu (SR Nemaĉka) 1979. ()d 1977. je radio kao saradnik na razlićitim istraţivaĉkim projektima na Institutu za filozofiju u Beogradu i filozofskim institutima u SR Nemaĉkoj. ()d 1985 je nauĉni saradnik C entra za filozofiju i društvenu teoriju Instituta za društvene nau- ke u Beogradu.
Objuvljene knjige Suhjektivnost i nasilje, Nastanak sistema u tllo/.ofiji nemaĉkog ideali/ina, Beograd 1984 Jesen dijalektike, Beograd 1987 Pripremio, delimieno ili u potpunosti pre- veo, i napisao uvode za knjige: W. I)ilthe>, Utemeljenje duhovnih nauka, Beograd 1979. P. Kropotkin, Anarhizam i moral, Beograd 1984 P. Kropotkin, Zapisi jednog revolucionara, Beograd 1985 1. Loyola, Naĉela jezuita, Beograd 1987 R. Koselleck, Kritika i kriza, Novi Sad (u štampi)
I
BIBLIOTEKA "ANTHROPOS"
ZORAN ĐINĐIĆ
JUGOSLAVIJA K A O NEDOVRŠENA DRŢAVA
k.YII/rvЛД /ЛЈПЗМСЛ NOVOG SADA 1988
CIP - Каталогизација y публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 340.12 ĐINĐIĆ, Zoran Jugoslavija kao nedovršena drţava / Zoran ĐinĊić. - N< Knjiţevna zajednica Novog Sada, 1988. - 215 str. ; 24 сш. -
(Biblioteka Anthropos ; 26) ISBN 86- 7331 - 147-0
f
1. UVOD - KAD POMISLIM NA JUGOSLAVIJU Stanje koje nazivamo Jugoslavijom postoji. O njegovoj spo - ljašnjoj dimenziji je lako postići intersubjektivnu saglasnost. Moţemo ukazati na jasno ograniĉenu teritoriju i na liĉno ime koje je za nju rezervisano. Medutim, kako stoji stvar sa unu trašnjom dimcnzijom toga stanja, sa njegovim "identitetom’? Hoće li ovaj, poput nekog ontološkog "viška vrednosti", nastati jednostavnim povezivanjem objektivnih elemenata, teritorije i imena? Koju vrstu "subjektivnog faktora" ćcmo dobiti ako potraţimo unutrašnju dimenziju teritorije koja se zove Jugoslavia? Jugoslovene? Moţemo li reći da Jugoslavia predstavlja teritoriju na kojoj ţive Jugo- sloveni? Svi znamo da ova tautologija nije istinita. Definicija Jugo slavije kao zemlje u kojoj ţive Jugosloveni bil a bi polemiĉka, i time neprimerena kao polazište argumentacije. Pa ipak, okolnost da se pitanje o identitetu naše zemlje lomi već na tautologiji njenog imena, pomaţe nam da jasnije formulišemo problem. Jer ko će sporiti da se tu zaista radi o problemu? Stav "ja sam Jugosloven" ne moţe biti ni istinit ni laţan. Nazivi pod kojima nastupa sumnja u njegovu istinitost su brojni: "kolektiv - na frustracija" (ako se za jugoslovenstvo opredeljuju stanovnici u etniĉki mešovitim predelima), "unitarizam" (ako ga izraţa va pripad- nik većinske nacije) ili "nacionalni mazohizam" (sa stanovišta drugih pripadnika iste etniĉke grupe, koji su ostali verni "svojoj naciji”). S druge strane, taj stav ne moţe biti ni definitivno laţan, sve dok postoji objektivna dimenzija Jugoslavije, koja svojom inten - cionalnom strukturom (time što je uvek objektivna dimenzija nečeg) stvara bar privid subjektivnog identiteta kao svoje nuţne odredišne taĉke. Ovo lebdenje izmedu istine i laţi nije prosta gnoseološka osobina, nego proizlazi iz stanja predmeta na koji se stav odnosi. Iz toga što je sama Jugoslavia jcdno lebdeće stanje. Ako definiciono sabcremo osobine koje naša zemlja nc poseduje, dobićcmo pojam nacionalne drţave. Stav da Jugoslavia nije nacionalna drţava predstavlja dalekoseţnu i kompleksnu tvrdnju, u kojoj su ujedinjena bar tri pitanja: šta je to nacionalna drţava, zbog ĉega naša zemlja nije neka takva drţava, i šta je onda ona? Napisi sabrani u ovoj knjizi isprobavaju razliĉite pristupe tim pitanj ima, trudeći sc u prvom redu da obrazloţe njihovu oprav- danost. Pokušao sam da, u okviru mogućnosti forme politiĉkog escja, razjasnim sistematski status centralnih pojmova neke moguće rasprave o naĉinu konstitucijc naše zemlje, pojmova ustava, drţavc, suv crenosti, fedcralizma. I pored toga što su ovi pojmovi meduso - bno povezani ĉvrstom strukturnom vezom, koja se opire njihovom izdvajanju, moguće je, bar iz analitiĉkih razloga, tematsko obilje podeliti u dve grupe motiva. Uputstvo za podelu se nalazi u poj mu nacionalne drţave. U zavisnosti od toga da li akcenat stavimo na prvi ili drugi termin ovog pojma, otvoriće nam se razliĉite
5
pcrspe- ktive za odgovor na navedena pitanja. Da li je Jugoslavia, kao lebdeće stanje, svoje teţište izgubila u većoj meri na li niji onog nacionalnog, ili onog drţavnog? Da li deficit nacionalne drţavnosti u većoj meri proizlazi iz viška nacionalnog intenziteta, ili iz manjka drţavnog? Ova dva strukturna izvora današnjeg problematicnog statusa Jugoslavije moramo razlikovati, ne sam o zato da bismo razumeli njegovu gene/.u, nego i da bismo mogli proceniti stepen verovatnoće za njegovu promenu. • • •
v
Mineroloskim pojmom pseudomorfoze Osvald Spengler je oznaĉio ncsklad i/medu "sadrţaja 1 forme u nekim fenomenima kulturne istorije. U minerologiji se ovim terminom obeleţava pojavljivanje jednog minerala u formi kristala koja je svojstvena drugom, prcthodnom mineralu. Nakon sto su stari kristali toliko porasli da je ostala samo još "ĉista kristalna forma kao prazna struktura kristala", no vi mincrali, koje unutrasnji rast takode goni na kristalizaciju, nemaju svoju kristalnu formu, nego spontano popunjavaju postojecu praznu strukturu, gomilaju se u njoj i prilagodavaju joj sc. Rezultat ove veze, koja jc nastala iz nuţde, jeste ncsklad izmeĊ u unutrašnjc kristalnc strukture i spoljašnje ar - hitekturc. Mineral je u praznu formu bio uguran vlastitim rastom, i bez njc ne bi postao to što jeste. Medutim, ona mu je ostala spo- ljašnja. Na neki naĉin ju je "iskoristio”, mada po cenu trajnog zarobljavanja. Nije li Jugoslavia rezultat neke takve pseudomorfoze? Nije li ona, kao drţavna tvorevina, na raspolaganje stavila samo praznu formu, u koju se slio rastući i nekontrolisani sadrţaj (kao "nacional -
6
ni tokovi"), koji bi rado, samo da je mogao, stvorio vlastitu formu, ali je sticajem politiĉko-istorijskih prilika bio prinuden na prilagodavanje? Da li je Jugoslavia - posmatrano funkcionalno, a ne sa stanovišta subjektivnih motiva aktera - imala samo tu osnovnu ulogu da osigura pozadinu za nastanak nekog, njenoj spoljašnjoj ar- hitekturi stranog sadrţaja, naime za nastanak nacionalnih drţava osnovnih naroda koji su se u njoj skupili? Tada bi, sliĉno kao kod prirodne dinamike minerala, nakon faze popunjavanja novonastalog manevarskog prostora usledila faza instrumentalizovanja opšte forme, njenog izrabljivanja u interesu partikularnih ciljeva. Iz ove perspektive se ustavno sankcionisanj e republiĉkih nacionalnih drţava (izvršeno 1974) pokazuje kao prirodna konsekvenca pret - postavki koje su sadrţane već u kontekstu nastanka Jugoslavije, a ne kao neko odstupanje od naše istorije, ili kao komplot "naciona lnih elita". U skladu sa tim, savre mene teškoće u koordinisanju kolektivnog delovanja proizlazile bi iz toga što je vrlo uska osnova našeg zajedništva ideološki zamagljena i stilizovana u (i inaĉe patetiĉno) "bratstvo i jedinstvo". Ako izmedu forme (Jugoslavije) i sadrţaja (nacionalnih identiteta) već od njihovog prvog dodira vlada nesklad, onda je iluzorno oĉekivati da bi se unutrašnje napetosti mogle ublaţiti pozivanjem na zajedniĉki okvir; naprotiv, već i samo njegovo pominjanje obnavlja izvornu frustraciju i oteţava ionako teško sporazum evanjc. Ukoliko našu situaciju posmatramo iz ovog ugla, dakle, sa teţištem na onom nacionalnom, jasno je zbog ĉega Jugoslavia ne moţc postati nacionalna dr/.ava u pravom smislu te reĉi. Ne samo što su formalni atributi nacionalne drţavnosti razgrabljeni od strane republiĉkih nacionalnih dr/.ava, pa njoj preostaje da bude ono što je sugerisano u pojmu pseudomorfoze, tj. prazna forma (ta eksproprijacija je sprovedena do poslednjih konsekvenci, tako da drţavnoj formi nije oduzeta samo suvcrenost, nego i gradan i - clan 249. našcg Ustava dclimiĉno vraća u opšti opticaj nacionalizovane gradane, stavom da "dr/.avljanin jedne republike ima na teritoriji druge republike isla prava i du/.nosti kao i njeni dr/.avljani"). Puno vaţniji od ovog institucionalnog ispraţnjavanja jeste nedostatak simboliĉko -emocionalne supstance. Nacionalna drţavnost se ne in - tegriše prvenstveno putem institucija, nego zajedniĉkim simbolima, u kojima je jedinstvo politiĉke zajednice prisutno, a da ne mora biti posebno tematizovano. Na isti na ĉin na koji je gramatika prisutna u govoru, koji ne mmora znati za nju, ali ţivi od njenog unutrašnjeg poretka. Takav tip simboliĉke identifikacije danas nije moguć sa Jugoslavijom, nego samo sa nacijama unutar nje. Time je njima, svesno ii spontano, dopao onaj drţavnosni simboliĉki "surplus", koji pridolazi uz izvorne Ċrţavne tvorevine, i nema nikakve veze sa etniĉkim statusom grupa koje na ovaj naĉin integriše. Ovom prećutnom vezanom trgovinom su jugoslovenske nacionalne drţave (kao politiĉka forma etničkih identiteta) bez stvarnog vlastitog uĉinka dospele u posed teške i sjajne odore drţavnosti.
7
Njihovi sim- patizeri, fascinirani tim nenadanim dobitkom, trenutno su zaokupljeni izraĉunavanjem prednosti koje iz njega slede. Kada se uzbudenje bude stišalo, i maće vremena da se pogledaju* i u ogledalu. Odora koja nije bila pravljena prema njihovoj meri odgovaraće njihovom stasu isto toliko koliko široki ogrtaĉ ubijenog Agamemnona odgovara malom avanturisti Egistu. Ali, pogrešno bi bilo ovaj proces posmatrati sa mo kao borbu za simbole, koja se vodi izmeĊu "drţave" i 'nacija". Transfer o kome je reĉ nije se desio u odnosu jednostavnog dualizma. Od odluĉujuće vaţnosti je medij u kome se ta kristalizacija dešava. A njega stvara jedan drugi pretendent na integrativnu snagu simbola, karakteris- liĉnu za nacionalnu drţavnost. Taj pretendent je partija. Ona je bila ta koja je teĉnost drţavnosti dovela do takve konzistencije u kojoj se nacionalna kristalizacija nametala kao jedina forma za stabilizovanje komplcksnosti. Ne u tom smislu da su svesni cilj par tije bile nacionalne rcpubliĉke drţave. Naĉelno posmatrano, par - tijska i nacionalna integracija su suprotstavljene. Medutim, time što je - potpuno u skladu sa svojim pojmom politike - razgradila nacionalnu drţavnost, p artija je faktiĉki omogućila da sa tako nas - tale gomile gradevinskih elemenata svako uzme onoliko koliko moţe da poncse kući. MeĊutim, da li je sasvim opravdano probleme u vezi sa "un - utrašnjom dimenzijom" Jugoslavije vczivati za jedan tako arhaiĉan poja m kao što je nacionalna drţava? Neće li se tu, tako rcći "iza leĊa' argumentacije, desiti obnova zastarelog "ucenja o tri elemen - ta" (u svojoj klasiĉnoj formi izraţenog u drţavnopravnoj teoriji G. Jelineka)? 1 Jer, nakon što smo, u prvim recenicama, objcktivno postojanje Jugoslavije interpretirati kao njenu "teritoriju”, postavili smo pitanje o 'narodu’ koji na njoj ţivi, da bismo, gotovo po un- utrašnjoj nuţnosti tog polazišta, dospeli do problema "drţavne vlasti” (što bi odgovaralo elementima Staatsgebiet, Staatsvolk, Staatsgewalt). 2 Da li se, prihvatajući ovakvo polazište, ne izlaţemo bez potrebe istoj onoj kritici koje je ad acta s punim pravom stavila "uĉenje o tri elementa”? Na terminološkom planu je ovaj prigovor bez sumnje opravdan. Ono nacionalno danas semantiĉki ţivi pre svega kao destabilizator "nacionalne drţave", tj. u formi "pobune regionalizma" 3 , 'buĊenja malih nacija" i "samoosvešćivanja etniĉkih manjina'. 4 Beznadeţan bi bio svaki pokusaj ĉak i terminoloskog oţivljavanja onog iskustva koje je u evropskom 18. i 19. veku bilo sabrano pod pojam nacionalne drţave. Da bismo izbegli takva (eventualna) iskušenja, moramo na umu imati kritiku koja je razgradila klasiĉno shvatanje o nacionalnoj drţavi. A njen tenor, setićemo se, sastojao se u odbacivanju predstave o "drţavnoj vlasti" kao središtu drţavnosti i kao osnovnom integrativnom faktoru. 5 Drţavna zajednica ne nastaje tako sto - po uzoru na rani ap- solutizam - "drţavna vlast" na ogranicenoj teritoriji homogenizuje stanovništvo u "drţavni narod". Za postojanje drţavne zajednice je
8
neophodan "znatan intenzitet osećanja pripadnosti, politiĉke volje i drţavnosne svesti'' medu ĉlanovima takve zajednice. 6 Ne stvara "drţavna vlast" "drţavni narod", nego predstavlja samo izraz njegove egzistencije u modusu onog politiĉkog. 7 Ako paţljivije razmotrimo prigovore koji su upućeni pojmu nacionalne drţave, primetićemo da je jedan njegov element izuzet od kritike. On se odnosi na političku forniu zajedništva. Stav da je nacionalna drţava politiĉka zajednica predstavlja osnovnu pretpos - tavku argumentacije, bez obzira na to da li ona kasnije ovu politiĉku formu vezuje za delatnost "drţavne vlasti" ili 'politiĉke volje'' same zajednice. Pošto moja namera nije da obnavljam ovaj, odavno okonĉani spor, zadovoljavam se preuzimanjem pretpostav - ki koje su kontrahentima bile zajedniĉke. Zbog toga umesto pojma nacionalna dr/.ava koristim termin politiĉka zajednica. Zadr/.avanje u svesti secanja na nacionalnu dr/avu ima tu funkciju da naglasi in - tegrativnu mo d simbola ciji nosilac je isključivo drţava (u smislu novovekovne nacionalne dr/ave). Osećanje pripadnosti, koje je posredovano ovom simbolikom, kreće se na sasvim drugoj ravni nego "ostale" pripadnosti (veri, naciji u etnickom smislu, porodici, politiĉkoj partiji itd.) i pod normalnim uslovima se ne nalazi u konkurenciji sa njima. Taj specifiĉni oblik kolektivnog identiteta po prvi put je nastao sa stvaranjem nacionalnih dr/ava i ne moze se kompenzirati nekim racionalnim tipom "vezivanja". 8 V
t
t
e
в џ
• • • •
Cini mi se da nesporazumi, koji u Jugoslaviji nastaju oko fenomena nacionalne dr/ave, samo prividno potiĉu iz opravdane kritike klasiĉnog pojma (tj. njegovog fiksiranja za "drzavnu volju’’ koja integriše "odo/go"), a puno vise iz dileme o nosiocu atributa nacionalne drţavnosti. Naime, retki su oni koji jugoslovensku drzav - nost desupstancijalizuju u ime neke nedrţavno organizovane zajednice. Pravac argumentacije je upravo obrnut. Oni toj nedrţavno organizovanoj zajednici - kakve su etniĉke grupe, tj. jugoslovenske "nacije" - ţelc pridodati status politiĉke zajednice, i time nacionalne drţave. Paradoks njihovog izvoĊenja sastoji se u tome što na poĉetku moraju da poriĉu ono što na kraju afirmišu: najpre je potrebno pokazati "epohalnu prevladanost" nacionalne drţavno- sti, i time je "odvojiti" od jugoslovenske drţave; u drugom koraku se ti, sada lebdeći, atributi naprosto pripišu etniĉkim identitetima, ĉime onda oni postaju nacionalne drţave. 9 Da li nacije, skupljcne u jugoslovensku drţavu, zaista po seduju pretpostavke da budu politiĉke zajednice? Ako bi odgovor na ovo pitanje bio pozitivan, neophodne bi bile znatne drţavno -pravne promene. Alternativa je jednostavna: politiĉki identitet politiĉke zajednice je nedeljiv; on pripada ili Jugoslaviji ili republiĉkim drţavama. Ako pripada republiĉkim drţavama kakvo je danas vladajuće mišljenje - onda je potrebno jasno i otvoreno povući kon- sekvence iz takve odluke, i na dnevni red staviti pitanje stvarnog, a ne, kao do sad, dvosmislenog formiranja naciona lnih drţava. Već sam rckao da ta
9
dvosmislenost vrsi svoju funkciju. Ona je most preko koga nacionalna drţavnost treba da bude prenesena u etniĉke regije. Medutim, oni koji su taj posao zapoĉeli ponašaju se tako kao da imaju vrcmcna na pretek. Kao da moţemo veĉno ţiveti u nedrţavnom stanju. Ili moţda misle da će im i sadrţaji nacionalne drţavnosti doći sami od sebe, kao što se to desilo sa formom, koju im garantuje ĉak drţavni ustav? Došao je trenutak da se praktiĉki pokaţe primenjivost pojma pseudomorfoze na Jugoslaviju. Nema nikakvog razloga da ţalimo za "zajcdniĉkom formom" (ako je istina da je ona samo "prazna struk - tura"). Vaţno je samo to da svi proccsi - kako spajanja tako i razdvajanja - protiĉu jasno, jer to je minimalno oĉekivanje koje in - tuitivno vezujcmo uz predstavu kristala, ma kako da je njegova kris talizacija, genetski posmatrano, bila pogrešna. UvoĊenje mineroloske metafore ima za cilj formulisanje jedne hipoteze, a ne nudenjc, ma kako provizornog, objašnjenja. U kojoj meri jugoslovenske nacije već pri samom nastanku zajedniĉke drţave nju posmatraju samo kao sredstvo, i u kom smislu postoji strukturna podudarnost u odnosu nacija i drţave u "staroj" i "novoj" Jugoslaviji, to su empirijska pitanja, na koja se moţe odgovoriti samo na osnovu det aljnih istoriografskih istraţivanja. A ona kod nas postojc jedino kao retka individualna remecenja kolektivne ćutnje. Moţda pod zaštitom cutnje minerali brţe rastu? Neka ekstremna istorijska zbivanja u ovom kontekstu - kakav je npr. oduševljeni doĉek nemaĉ ke vojske u Zagrebu, ĉetiri dana nakon sto je ona sa zemljom sravnila najveći grad iste drţave - bilo bi teško razumcti ĉak i ako bi njihovo vcrbalizovanje bilo oslobodcno od in- stitucionalnog potiskivanja. A uz tu dodatnu blokadu oni za nas postaju neresiva zagonctka, u kojoj je skriven i smisao "stare” Jugoslavije. Hladni i prazni zaborav, koji je pokrio i Jasenovac, predstavlja samo skut opšteg plašta, koji u jugoslovenskom kolek - tivnom sećanju prekriva onu regiju u kojoj bi trebalo da se konstituiše u nutrašnja dimenzija zajednice. Da li je onda ĉudno to što ova zajednica postaje sve vise samo forma, ravnodušna prema karakteru svoga sadrţaja (kao i on prema njoj)? Nedijalektiĉka struktura pojma pseudomorfoze adekvatno reprodukuje tu konstelaciju: nesklad izmedu forme i sadrţaja je definitivno stanje, koje ne moţe biti prevladano u nekoj višoj "sintezi". 1 0 Tuda forma je, doduše, postala deo identiteta minerala, ali mu lime nije postala bliţa. Jedini program koji garantuje preţivljavanje (tj. "miroljubivu koegzistenciju") tada bi bio: pragmatsko prilagodavanje, bez emocija i zajedniĉkih simbola. Program 'ĉistih raĉuna". Već sam napomenuo da za proveru ove hipoteze ne posedujem dovoljno široku bazu empirijskih podataka. Zbog toga je u esejima koji slede 'nacionalno pitanje" dodirnuto samo na površini, tj. samo s obzirom na njegov formalni aspekt. Tematsko teţište je jedno - znaĉno stavljeno na drugi termin pojma "nacionalna drzava", na njegovu drţavno -politiĉku dimenziju.
10
U tom predmetnom podruĉju analiza nije potpuno zavisna od informacijskog inputa, nego se delimiĉno moţe osloniti na strukturno -funkcionalnu metodu. Naĉin politiĉke konstitucije Jugoslavije je, za razliku od problema vcze izmeĊu drţave i nacija, moguce teorijski istrazivati i na postojećem nivo u znanja koje je naše društvo proizvelo o sebi. Ovakav pristup, u kome se prednost daje procedurama, a ne sadr/ajima, ima osim metodskog i odredeno sustinsko opravdanje. Naime, da bismo raspravljali o tome u kom smislu Jugoslaviju treba razumeti kao iormu njenog hetcrogenog sadrţaja, morali bismo imati jasan uvid u samoopaţanje clemenata te heterogenosti. Dakle, bilo bi nam potrebno da znamo kako etniĉki, socijalni i drugi kolektivi sanu vide sebe i svoje mesto u još uvek zajedniĉkoj drţavi. Njihovo samoopa ţanje ne bi smelo da bude propuštano kroz nikakve filtere "konstruktivnosti" i "lojalnosti". Skeptiĉan sam u pogledu toga da današnji nacionalni politiĉari, novinari ili referenti na stotinama is - toriografskih seansi mogu govoriti u ime tog izvornog socij alnog is- kustva. Ne tvrdim da bi ono na pozitivan naĉin rešilo paradoks jugoslovenske nacionalne drţavnosti. Ali predstavljalo bi polazište za argumentaciju koja zna svoje pretpostavke, a ne mora da ih konstruiše. Rasprava o politiĉkoj konstituciji, o cem u se u ovoj knjizi prvenstveno radi, utoliko je rasprava o institucionalnim us - lovima za pojavljivanje onog socijalnog iskustva koje bi nam omogućilo da definitivno zatvorimo pitanje o smislu Jugoslavije. Okolnost da je politiĉka dimenzija jugoslovenske z ajednice dostupna strukturno-funkcionalnom mctodu analize uopšte ne znaĉi da je odnos jugoslovenske drzavnosti prema nacionalnoj drţavi manje paradoksalan nego što je to odnos nacionalnih iden- titeta prema zajedniĉkoj drţavnoj formi. Osnovno opšte svojstv o savremene jugoslovenske drzavnosti jeste odvajanje drzave i suverenosti. Njegove posledice su tako dalckoseţne da će se protezati na sve oblike ţivota, od globalnog kolektivnog delovanja do intimne sfere gradana. Jer, jedna od osnovnih konsekvenci od - vajanja i jeste to da je suverenost postala naĉelno beskonaĉna. Ali, u dijalektiĉko svojstvo te naĉelno beskonaĉne suverenosti, nastale razrešavanjem od drţavnog statusa, spada i permanentna mogućnost njene potpune nemoći. Da bismo ovo znali nije nam neophodan fenomcn "Kosovo". Novi proklamovani nosilac suverenosti je "klasa", a onda pos - redno i njen tehniĉki opunomoćenik, partija. Ovim obrtom su jed - noznaĉno ukinuta sva tri centralna odredenja novovekovne drzavnosti: suverenost naroda, subjektivna prava i parlamentarna kontrola politiĉke moći. Nastao je novi tip organizacije zajed- niĉkog ţivota, koji samo još metaforiĉki moţcmo nazvati drţavom. 1 1 Napravili bismo grešku ako bismo ovu opomenu olako sh vat ili, i ako bismo novovrsnu formu posmatrali kao (ipak samo) novu kom - binaciju starih i poznatih clemenata. U tom smislu da je npr. kvalitct suverenosti ostao isti, samo je pripisan drugom "subjektu" i stckao drugaĉiji intenzitet, da
11
parlament i dalje postoji, samo što je potisnut u pozadinu i ĉeka svoj trcnutak, da imamo ustav, samo što ga nedovoljno konsekventno primenjujemo itd. U ovu zamku trivijalizovanja upada veliki b roj teorcticara jugoslovenskog društva. Pouĉna je (koliko i dirljiva) pojmovna konfuzija koja nas- taje npr. pri pokušaju da se neograniĉena suverenost partije opiše kao "prevlast egzekutive" (kao da pojam egzekutive tu uopšte ima nekog sistematskog smisla!), da se unutrašnja dezintegracija sup - sumira pod problematiku federalizma, itd. 1 2 Ali, tamo gde prestaje ova pojmovna nemoć, poĉinje jednostavno precutkivanje. Tako je celokupnoj savremenoj jugoslovenskoj ustavnoj teoriji pošlo za rukom da izbegne pitan je o sistematskom statusu ustavotvorne moći u našoj drţavnosti (ili pre, o sistematskim konsekvencama koje slede iz suspendovanja ustavotvorne moći). 1 3 Ovde ne mislim na
12
konstatovanje tog svojstva, nego na njegovu dokumentovanu analizu, poĉev sa ustavno-pravnom rekonstrukcijom delatnosti Us - tavotvorne skupštine 1945. Time je prvi odluĉujući korak u odvaja - nju drţave i suverenosti ostao netematizovan. Posle toga je sve stvar rutine; elokvencija je sebi mogla dati oduška u razglabanju beskrajnog broja usta vnih paragrafa, koji kuljaju iz te drţavno - -pravne praznine. Dakle, neprotivreĉan status Jugoslavije kao nacionalne drţave (a onda i kao ustavne i pravne drţave) nije doveden u pitanje samo od strane onog nacionalnog u njoj nego, u podjednakoj meri, i od strane onog politiĉkog. Specifiĉnost komunistiĉkog pojma politike jeste upravo ukidanje političke zajednice, što je samo drugi naziv za ukidanje nacionalne drţave. Pandan metafiziĉkoj suverenosti "radniĉke klase" jeste drţava kao "radna zajednica". Ona se ne konstituiše u komunikaciji izmedu razliĉitih normativnih projekata, nego kao "usaglašavanje" "samoupravnih interesa". U našem Ustavu ćemo uzalud tragati za preciziranjem političke dimenzije naše zajednice. Naime, za odredenjem onog politiĉkog okvira koj i omogućuje društvenu komunikaciju o tome šta su u nekom konkret - nom trenutku ti famozni "samoupravni interesi". Politiĉka dimenzija je bez ostatka asimilovana u ekonomsku terminologiju. "Vlast radniĉke klase" je perpetuum mobile, odgovor koji ĉini suvišn im sva dalja pitanja. Neko bi moţda pomislio da je politiĉka dimenzija naše drţave sabrana na drugom mestu, npr. u partijskom programu. Moţda bi nam njegovo ĉitanje pomoglo da rešimo tajnu poretka u kome ţivimo? Oĉekivanje je, naravno, lišeno svakog osnova . Tamo ćete pronaći samo još jednu formu "veĉnog vraćanja istog". ’Vlast radniĉke klase" postaje "socijalistiĉka samoupravna demokratija kao specifiĉan oblik diktature proletarijata". 1 4 Ako i dalje budete dosadivali sa pitanjem "ko odluĉuje?" samo ćete pok azati da niste razumeli "naš" sistem, "jedinstven u svijetu po svojoj principijelnoj dosljednosti". 1 5 To ne znaĉi da je ukinuta potreba za politiĉkim odlukama, tj. da se društvo zaista konstituiše kao neka "radna zajednica". Iz okol - nosti da to šta su "samoupravni interesi" ne definiše politiĉka zajed nica, ne treba neoprezno povući zakljućak da smo se obreli u rajskoj situaciji izvornog pojavljivanja, gde su sve stvari oslobodene svoje polemiĉnosti i vraćene u neduţni identitet sa sobom samima. Naravno da je "samoupravne interese"’ i u Jugoslaviji neophodno definisati, i naravno da to definisanje nije ništa drugo nego donošenje politiĉkih odluka. Ali, one se donose van "parlamenta", u prostoru koji popunjava ne-drzavna suverenost. Ako sada jugoslovenski fenomen nacionalne drţave pos - matramo kao jedinstvo oba termina ovog pojma, razumccemo njegov unutrašnji nemir i paradoksalnost. Svoju privremenu rav - noteţu on je pronašao u (inaĉe sasvim fiktivnoj) dilemi etniĉkog statusa i nacionalne drţavc. Klasiĉni laţ ni oblik ispoljavanja ove dileme jeste konkurencija onog nacionalnog iz forme nacionalne drţave, i onog nacionalnog u smislu etnicke pripadnosti. Kao da te
dve nacionalnosti imaju bilo kakve druge veze osim terminološke! Ali, destabilizovana na oba svoja k raja, naša nacionalna drţava je, moţda na nuţan naĉin, potraţila utoĉište u ovom prividnom ek - vilibriju. 1 6 Pošto je suspendovao politicku dimcnziju zajedniĉkog ţivota (ukoliko politicku metafiziku ne shvatimo kao politiku), jugoslovenski komunizam nije bi o u stanju da resi ovu terminološku ekvivokaciju (pri ĉcmu po strani ostavljam pitanje o faustovske "dve duše" - komunistiĉkoj i nacionalnoj - vodećih jugoslovenskih politiĉara). Konaĉno je, sasvim dosledno, realizovao njen klasiĉni laţni oblik, u kome se nacionalna drţavnost pojavljuje ne kao pripadnost politiĉkoj, nego etniĉkoj zajednici. Kada je jednom bio doveden do ove forme, problem je postao lako resiv:"Socijalisticke snage uĉinilc bi veliku pogrešku ako bi se zanosile jalovom mišlju o stvaranju neke nove nacije. Time bi samo ojaĉale nacionalizam i šovinizam u postojccim nacijama koje su realnost sve dotle dok opšti naprcdak socijalizma i produktivnih snaga u svetu i kod nas ne bude poĉeo da brišc granice meĊu nacijama uopštc”. 1 Redukcija sc zaustavil a na dva clcmcnta, na nacijama kao ctniĉkim grupama i na "produktivnim snagama". Ni vcci alhemicari nego sto smo mi ne bi uspcli da od njih stvore nacionalnu dr/avu. Konsekventnu razgradnju svih elcmenata drzavnosti u našoj savrcmcnoj istoriji, mo/cmo analizirati posredstvom pitanja o njenoj istorijsko cmpirijskoj dinamici, ili tako što ćcmo izloţiti zakononiemosti njcnog odvijanja. U prvom sluĉaju bi se radilo o iz - laganju strukturnih prclpostavki za nastanak novovrsnog tip a drţav- nosti. Trcbalo bi pokazati u kojoj meri je nestabilnost politiĉkih institucija "stare Jugoslavije" podstakla strukturni afinitet za lično sledbeništvo (tj. za svojcvrsni patrimonalizam naše najnovije is- torijc), 1 8 ako znamo da modcrna drţavnost p oĉiva na univerzalis- tiĉkom potcncijalu politickih institucija, onda jc od odluĉujućeg znaĉaja pitanje o "talozima" tog potencijala u obrascima ponašanja onih politiĉki mobilnih grupa koje cc postati klijentela nove viasti. 1 9 Radi se, daklc, o socijano kulturalnim pretpostavkama naše pos - leratne drţavnosti. Drugi mogući pristup temi - esejima koji su sakupljeni u ovoj knjizi on sluţi kao generalni orijentir - sastojao bi se u analizi posledica tog razvoja. Naravno, posledica u sasvim us- lovnom smislu reĉi, budući da predstavljaju osnovu (i time 'uzrok) za svakodnevnu reprodukciju našeg poretka. Njega pokušavam da rekonstruisem kao jedan funkcionalni sklop, bez pitanja o - pozitiv- noj ili negativnoj - liĉnoj odgovornosti aktera. Analiza je imanentna bar u tom smislu sto kriterije za procenu ne unosi spolja. Poredak u kome ţivimo ne uporedujem ni sa njegovim vlastitim idealima, ni sa iskustvima drugih drţava, nego ga posmatram iskljuĉivo s obzirom na to u kojoj meri moze da zadovolji vlastite funkcionalne i mperative. Ovaj svojevrsni pozitivizam pristupa izrazava se u tome da su za njega problemi samo ono što se manifestovalo u formi problema. Ako nekoliko decenija u našoj zemlji nikoga
14
nije uzbudivao status ustava, onda nije moj zadatak da sada pokazujem ka ko je bilo dobrih razloga za uzbudivanje. Istorijska rekonstrukcija, u onoj meri u kojoj je ovde prisulna, uvek polazi od sadašnjeg stanja problema, a ni u kom sluĉaju od neke predstave o tome kako bi naše društvo moglo postati pravednije, bolje, racionaln ije, itd. Ovi eseji su, sa nekoliko izuzetaka, objavljeni u "Knjiţevnim novinama". Njihov povod nije bio aktuelan, što objašnjava relativnu tematsku kompaktnost, moguću sa mo uz izvesnu distancu od "tekućih" politiĉkih zbivanja. Bez podsticaja urednika "Knjiţcvnih novina" Miodraga Pcrišića, sasvim sigurno ne bih bio dovoljno motivisan da tu distancu "verbalizujem" u ovu pozamasnu masu op - scrvacija o našoj zemlji. Isto tako, bez inicijative Zorana Stojanovića, ovi eseji verovatno nikada ne bi bili sakupljeni medu korice jedne knjige. Za tu priliku sam dopisao primcdbe i ukljuĉio po ncki pasaţ iz izvornog teksta, iz prostornih razloga izostavljen prilikom prvog objavljivanja. Ovo zanemarivanje izdavaĉke strogosti mi se ĉini opravdanim, posto eventualna vrednost tih tekstova nije dokumcntarna, nego iskljuĉivo argumentacijska. NAP OMENE 1
Up. G. Jellinek, Allgemcine S taatslehre , 3. izdan je 191 4. Ista kn jig a, str. 394. i dalje, 406 . i dalje, 427. i dalje. 3 Up. F. R. Alle mann , "Aufstand der Regionen ", u : W. Ilenn is, P .G.Kielman segg, U. Matz (ed. ) Regicrbarkeit. Studien zu ihrer Problemat isierung, 2. to m, Stuttgart 197 9, str. 27 9. i dalje ; I 7 . Esterbauer (ed. ), Regionalismus. Phdnomen Planungsmittel - Herausforcierung fur Europa, Miinchen 1978 ; D. Gerdes (ed. ) Aufstand der Provinz. Regionalismus in Westeuropa, Frank furt 19 80; G. Herdegen, "Auf d er Su che nac h de r Nahe ", u : Die politische Meinung 6 /1981, str. 6. i dalje. 4 Up. P i-Sun yc r O, The Limits of I ntegrations: Ethnicity and Nationalism in Modern Europe , A mherst 1971 . 5 Up. R. Smend , Verfassung und Verfassungsrecht, Miinchen, Leipzig 1928, naroĉ. str. 5 5.; tak ode C. Sch mitt, Die Verfassungslehre, Miinchen, Leipzig 1928. 6 R. S mend, n a vedeno d clo ; up. takod e odredn icu "Integrationsh lere” koju je on napisao za IIandworterbuch der Sozial wissenschaften, to m 5, 195 6, str 229 . 7 Utoliko je egz istcnc ija politiĉke zajednice p retpostavk a i za ustavn ost. N iti je svak i narod ko ji se nalaz i u drţa vi politiĉka zajedn ica (terito rija, narod i drţavn a vlast n isu do vo ljna pre tposta vka ), niti je on a neko trajno svo jstvo, k oje sc n e moţe izgub iti. Up. C. Sch mitt, na vcdcna kn jiga, naroĉito str. 20 -36. 8 U tzv. sp oru mcdu istorića rima, J. Habermas se zala gao za "patrio tizam prema ustavu " kao za menu za tradicion alnu "nacion alnu svest". Up. njego v n apis "Einc Art Schadcn sab wick lung . Die apo log etischen Tcndenzen in der deu tchen Zcitg esch ich tsschre ibu ng", u Die Zeit 11.07. 1986. Ovaj predlo g zvuĉi plauzibiln o samo pod prctpo sta vk om o po st -kon ven cion alno m iden titetu Л ona je vise etiĉk i postu lat nego opis fak tićkog stan ja (ne samo u Zapadno j Nemaĉko j, nego u celo m sve t u. ) 9 Na koji na ĉin iz c tn iĉ kog pojma nacijc sled i zahtev za tirn da ona postan e politiĉka zaje dn ica iz laţe - na dck la rativno jasan , iako teo rijski p riliĉno neob iĉan naĉin, tj. kon stru išuć i analog iju iz mcdu ind ividua i nacije - Z. L.erotic up. Načela fedcralizma višenacionalne države, Zagreb, 1985; takod e n jego ve p rilogc u rasp ravi povod o m tc knjigc , u Naše teme, 7 -8 /1986 . str. 958 -978. i 1029 -1040. Mcdutim, to da li ncka etn iĉka grupa ima "pra vo " na to da bu de autono mna politiĉka zajednica uopste 2
15
nije stvar izvoden ja, n ego nje ne po litiĉke vo lje. Nedos - tatak te volje se kod nas ko mpenzu je pop la vo m " doka za " o p ra vu na takvu politick u cgzistenciju . 10 Moguce je u tvrditi da jc odluk a o osn ivan ju Jugoslavije politićki bila pogrešn a, a isto vrc me no izbe ci e moc ionalizovan je koje. sa razlicitim predznacima, dolazi do reĉ i u njeno m oznaĉa vanju kao "gro bnice naro da" (ili "Versajsk e tvorevine"), ili u op tu ţivan ju Ko minterne za plano ve o dekon sk tru kciji n o vonastale drţave. P ogrešku su naĉin ili po litiĉa ri srp ske drţave. ko ji su p otpuno nerealn o proccn ili in teg rac ione kapacite te politiĉk ih institucija vlastite zajedni ce. Medu tim, onog trenu tka kad a je nasta la, Jugoslavia jc bila irevirzib ilna ĉin jenica, ĉije stor niran je u svako m pog ledu vise "k ošta" neg o unutrašnje pacifiko van je, ma kako deziluzionistiĉk e b ile n jego ve konsek vence. 11 Min istar ko ji 25. a vgu sta 1945 . u im e poslan ika Narodnog Fron ta o dgovara na kritiku opoz icije jasno eksplic ira ne mogucnost da se "no va vlast" opiše po litiĉk i m katego rijama: "Već je bilo rijeĉ i o to me šta su to neodredeni termin i narodn e vlasti i teko vina Narodnooslob odilaĉke borbe . Ja mislim da je osno vn a g rešk a opozicije, ko ja se ispo ljila u toku ĉ itave d isku sije, u to me što ona današn je stanje u Jugoslaviji smatra kao reţim, a ne kao jednu duboku socijalnu pro mijen u do koje je došlo. Ako ovo zaista jeste sa mo jedan reţ im, onda bi kritika op o zicije u mn ogim stvarima nesu mn jivo b ila op ra vd ana. " . Treće zasedanj e AVNOJ -a, str. 356. Uticajn i po litiĉar isk ljuĉuje mogucno st d a se i neka duboka socijalna pro mena pojavlju je u formi jasno defin isanog politiĉk og poretka. O vim po meranjem vlasti u nad -politiĉko po lje ona postaje beskonaĉna kak o po svo m ob imu (kao su veren ost koja n ije vezana za drţavu ), tako i po svo m tra jan ju . Iako je ta j politicar k asnije odstran jen iz sed išta mod i, ona je i dalje fun kcio nisala pre ma izloţeno m naĉelu. 12 Tako npr. u ko men taru za zbirku doku menata J ugoslavija 1918/1984 auto ri B. P etrano vic i M. Ze ĉević soc ioliog iju moci prvo g posleratno g ustava eu femistićk i opisu ju kao "ja ĉanje izvrsn ih o rgana vlasti n a raĉun p redstavn iĉk ih tela” (n avedena knjiga, Beog rad 198 5, str.. 6 25.). Ka o da tu zaista moţe biti reĉi o nekoj "podeli vlasti”, pa onda i o neravno teţ i medu n jen im elemen tima! 13 Up. ume sto mnog ih drugih p rimera J. ĐorĊević, Pogovor Ustavnom zakonu, Beog rad 195 8. 14 Deseti kongres S K J , Beograd 1974 , str. 39. 15 Isti izvo r, str. 43 . 16 ^j e 8 a jc , nara vno, mog u ce e mfatiĉk i mistifiko vati, tako što ga p roglasimo za nešto "jed instveno " i time iz makn uto iskustvu. To u istinsko j tirad i ćini istoriĉar J. P runk:"N igdje u svijetu ne postoji nešto tak vo kao što je ono što mi stvara mo : jedan novi tip federa cije g d je se, u svim normativn im aktima zemlje, i u Ustavu i u P rogramu sub jcktivne politiĉke snag e, zadrţava princip nacionalnog suveren iteta sa pravo m n a oteje pljen jc . Mi takode r stvaramo i jednu no vu, višu k valitetu, na više m historijsko m n ivou , neko zajedn ištvo nacija koje nisu samo fo rmalno vezane u drţavn i ok vir nego u suštmisk i višu. k valitetno no vu zajedn icu ko ju spajaju nek e druge k valite tc, ne ke druge osob ine, koje tck naslu cu jemo i polak o gradimo ". "Naciona lne historiog raf ije i histo riog rafija Jugoslavije", u Naše teme 12/1986, str. 1996 -7 . 17 IZ. Karde lj, "P redgo vo r" drugo m izdan ju Razvoja slovenaćkog nacional nog pitanja, str. 54. Atrib ut nacio naln e drţavno sti je u jcdno m p otezu izjedn aĉen sa stvaran jcm n ekak ve jugoslo vcnske "nacije" kao konkurenta postojećim nacijama. IdentiĆan po tez p o vla ĉi i V III Kong res S KJ u svojoj Rezo luciji:"Na tim osno vama izrastaju i odred ene po jave nac iona liz ma. Izraz tih po java, koje treba suzbijati, jesu
pogrešna misljenja da su nacijc u našem socijalističkom društvenom razvoju preživele i da treba stvarati jedinstvcnu jugoslovensku naciju, što je izraz birok- ratskog centralizma
16
i unitarizma." V I I I kongres S K J , Beograd 1965, str. 2061. 18
To što po litiĉko sled b cništ vo u po sleratno j Jugoslaviji poprima oblik liĉne lojalno sti d elimićno je, bez su mnje, uz roko vano propad anjem institu cija u toku rata, ali I socijalno -psiholo ško m struk turo m no vih mob iln ih politićk ih slo jeva. Za našu temu jc znaĉa jno da ova j tip perso nalizo van ja po litiĉk ih odnosa struk turno onemogucava fo rmira nje d rţa vno sti. N ije moguce izg rad iti o dgovo rnost p rema poloţaju (bez koje je drţa vna birokratija nezamisliva), budući da je celo kupna odgovorno st apso rbo va na u p ra vcu politiĉkog lid era. Zan imljiva je s truktu rna sliĉn ost sa situacijo m ko ja u Evro pi na sta jc nak on raspad a Rimskog carstva, sa njego vi m univerzalistiĉk im politiĉk im institu cijama:"P oloţaj vise n ije ob jek tivn a funkciona ko mpetencija, nego odnos liĉne lo ja lnosti izmeĊu vladara i sledbenik a", u: F. Wieacker, Privatrechtsgeschichte der Neuzeit, Gottingen 1967, str. 3 1. U ovo m svetlu jc socio lošk i sasvim pro blematiĉna kritika "b irok rat ije", odo maćena u na šoj d ru štveno j teoriji. Ništa manje n ego raširena kritika nedo voljn o jasnog od vajanja "partijskih " i "d rţa vn ih " "struktu ra". U to j k ritici se po lazi od neopravdane sa morazu mljivosti da "d rţavne struk tu re" postoje, i da ih treba samo - u skladu sa partijskim p rogra mo m - "o d vojiti" od partije. MeĊutim, to o d vajanje se ispo ljava kao d ife renc iranje na partiju prve i partiju d ruge linije. P ersonalno to znaĉi da se isti Iju di ro tira ju duţ o vih lin ija . A p ošto svaka od njih raspolaţe vlas - titim ko munik acijskim šu mo vima , u ma nju je se ionako mala mogućnost liĉne odgo vo rnosti: u trenutku kada bi ona eve ntua lno došla na dn evn i red, u sleĊuje pro mena "lin ije". 19 Up. ana litiĉki mod e l ko ji ra z vija S . P . Huntin gton , "P olitical Develop ment and P olitical Deca y", u World Politics 3/1965 , str. 3 86 -430 .
2. JUGOSLAVIJA KAO NEDOVRŠENA DRŢAVA Tri varijante "otvorene opcije"
Raspravc o drţavnom statusu Jugoslavije, tiho i nekonsek ventno zapoĉete sedamdesetih godina, zgušnjavaju se u preteće klatno, koje se, poslednju deceniju, u sve ubrzanijem tempu njiše izmedu krajnjeg juga i krajnjeg severa naše zemlje. Mnogo toga što na svojoj putanji ruši ionako je bilo tikcija, ali silina sa kojom to ĉini oteţava razlikovanje. Na trenutke ĉak izgleda da je sve bilo privid, da je (pre svega emocionalna) pustos jedini stvarno homogeni medij naše komunikacije. Medutim, ni trezveniji pos - matraĉ neće moći oteti se utisku da su ovde zaista osnovne stvari dovedene u pitanje. Utisku da je Jugoslavia zapravo nedovrscna dr/ava. Tako reći kao neka otvorena opcija, koja se opire svakoj konaĉnoj definiciji. Pri tom je njena otvorenost takvog tipa da u sebe ukljuĉuje i p rethodne definicije. Trijumf interpretacije nad stvarnošću tako je postao totalan. Nije se dogodilo ono što se dogodilo, nego ono za ĉije priznavanje kao dogodenog se mo/e postići interpretaeijski (to znaĉi: politiĉki) konsenzus. 1 A pošto je njegov kurs pl ivajući, i naša prošlost, sadašnjost i budućnost su per- manentno "na raspolaganju”. Intenzitet te nedovršenosti nije u svim jugoslovenskim centrima na isti naĉin procenjen, ali on ne zavisi toliko od stepena uverenosti njihovih zastupnika - jer oni su, gotovo bez izuzetka, priliĉno uvereni
17
u svoju stvar - nc^o od znaeenja koje ţele da pripišu svom pojmu nedovršenosti. Cini se da je tu moguce raz - likovati bar tri varijante. Za neke je taj pojam metafora iza ćijih leda bi trebalo da zapoĉne novo teritorijalno razmisljanje o Jugoslaviji. Ono je, na najopštijem nivou, praćeno nuţnim istoriografisanjem teme, tj. op servacijama o istorijskoj relativnosti naših drţavnih granica. One su nekad trebale da obuhvataju nešto drugo, što znaĉi da ni ono što danas obuhvataju ne poĉiva na nekoj nuţnosti. Zaoštreni oblik ove varijante sadrţi ţelju za postepenim ili neposrednim odvajanjem dela drţavne teritorije. Teritorija o kojoj j e najĉešće reĉ kada se pominje relativnost drţavnih granica jeste Kosovo, ali je zanimljivo da spremnost raspravljanja o teritorijalnim promenama raste što se više pribliţavamo severu naše zemlje (na samom Kosovu se o tak - vim promenama ne raspravlja, nego se one pripremaju). Tamo ta spremnost ima oblik "punog razumevanja", u smislu 'zbog ĉega se taj deo jugoslovenske teritorije, koji je ionako veoma razlidt od os - talih delova ne pripoji svojoj matici'. 2 Nezavisno od toga da li je ovaj velikodušni secesionizam legitiman, nesumnjivo je da on u znaĉajnom smislu stvara atmosferu o nedovršenom drţavnom statusu Jugoslavije. Na pomenutom drugom kraju klatna nalazi se uverenje da os novni konsenzus naroda koji su se ujedinili u jugoslovensku drţavu u stvari nikada nije postignut, pošto ti narodi nisu bili u prilici da na autentiĉan naĉin izraze svoje mišljenje o novoj drţavnoj tvorevini. U nju su bili gurnuti, u finalu najvedh novovekovnih zapleta, tj. Prvog i Drugog svetskog rata. Kombinovan sa samorazumljivim pr avom svakog naroda na samoopredeljenje (ukljuĉujući "pravo na otcepljenje") ovaj stav otvara opciju ponov - nog odluĉivanja o tome da li Jugoslavia kao zajednica naroda uopšte ima smisla. Za sada je ovo uverenje otvoreno izloţeno samo u Sloveniji. 3 Trcća varijanta, sa manje ili vise koherentnosti zastupana u vcdni centara jugoslovenske federacijc, prividno je oslobodena radikalizma koji je karakteristiĉan za navedena dva proble matizovanja drţavnog statusa naše zcmlje. Ona Jugoslaviju ţeli da posmatra kao rezultat pcrmanentnog dogovora. Ako upotrcbimo tcrmin iz naslova, to bi znaĉilo da je Jugoslavia trajno nedovrsena drţava, tako reći kao neko permanentno odludvanje sa neizvesnim ishodom. 4 U tome bi sc (uverava nas najved broj naših politicara) i sastojao njen demokratski karakter, inaĉe izraţen u stavu koji je svima razumljiv, a koji istiĉe dobrovoljnost kao princip ţivota u drţavnoj zajcdnici. Videćemo da je prividna umerenost ovog rešenja zaista samo privid, a u stvari predstavlja dalekoseţno ugroţavanjc drţavnog statusa. Dok je kod prve dve varijante moguće zamisliti scenario u kome bi sporna pitanja definitivno bila rešena, ovdc to ĉak
18
ni u mašti nije moguće, pošto ceo nacrt i poĉiva na stabilizovanju pat pozicije kao optimalnog stanja. Svaka od pomenutih verzija ima jasne drţavno -pravne pretpostavke, bez obzira na to koliko jasno ih sama uvida. Naime, u razmišljanje o drţavnom statusu Jugoslavije svaka ulazi sa predstavama o tome šta drţavnost kao takva jeste i treba da bude. Analiza tih pretpostavki v erovatno bi bila zanimljiva, a u svakom sluĉaju, bila bi prepuna bizarnih elemenata. U vakuumu koji se širi iza komunistiĉkog pojma (ili taĉnije: ne -pojma) drţavnosti izraslo je raznovrsno bilje, koje je nedostatak pretpostavki za ţivot pret - vorilo u vlastitu pretpostavku za ţivot. Medutim, ma koliko površne zabave obavećavala, jedna takva analiza bi u suštini bila irelevantna. Proizvoljnost kao princip kojim se rukovodi njen predmet i njoj samoj bi oduzeo i poslednje os - tatke sistematiĉnosti. Zbog toga p redlaţem da ostavimo po strani tu neobiĉnu mešavinu ranofeudalnih predstava o drţavnosti, rusoovsko boljševiĉkog pojma "nacije" kao permanentnog mo - bilizovanja kome su drţavno-pravne "forme" samo sredstva koja svaki dan moţe suvereno menjati (kuriozitet j e u tome što zastup - nici ovakvog shvatanja "narodne suverenosti" veruju da su u njemu pronašli adekvatan kriterij za radikalnu kritiku niĉeg drugog nego radikalnog socijalizma, koji to shvatanje - na njihov uţas - teorijski i praktiĉno utemeljuje!), pseudoplebiscitarnih ideja o tome kako se jedan narod izjašnjava za ulazak u neku drţavnu zajednicu, i ĉega sve još ne. Radije posvetimo paţnju onoj dimenziji tih stanovišta koja sadrţi bar minimum materijalne usmerenosti. Dakle, klonimo se zaludnog pokušaja sistematizovanja razliĉitih predstava o drţavi, i upitajmo se o njihovom minimalnom zajedniĉkom nazivniku, naime, o njihovom videnju postojeće jugo-slovenske drţave. A ta, ma kako uska, ali ipak zajedniĉka osnova zagarantovana je, sloţićemo se, pojmom federalizma. Moţda bi nam njegova analiza mogla pomoći da bar malo razjasnimo nedoumice u pogledu drţavnog statusa zemlje u kojoj ţivimo?
Pojam federalizma kao njihov a osnova Na prvi pogled se ĉini da smo sa pojmom federalizma konaĉno stupili na zajedniĉku teritoriju. Razlike postoje samo u pogledu ţara sa kojim ga razlieite strane zastupaju, ali vaţno je da ga ni jedna ne osporava. Qvaj "prvi pogled" je, naravno, pogrešan: saglas - nost je prividna, pošto ne omogućava donošenje i sprovodenje strateških odluka, a u politiĉkoj delatnosti je to osnovni kriterij stvarnog
19
zajedništva. Pojam federalizma na neki naĉin jeste zajed - niĉka pretpostavka (koja u oĊluĉujućoj meri redukuje obilje drţavno pravnih predodţbi, inaĉe mogućih u našim nekon - trolisanim politiĉkim fantazijama), ali njegova praktiĉna primena pokazuje da polemiĉka dimenzija dominira nad racionalnom. Drugim reĉima, razliĉiti uĉesnici u politiĉkom odluĉivanju pod tim pojmom podrazumevaju razliĉite stvari, i medusobno se blokiraju. U ovakvoj problemskoj konstelaeiji postoje dve mogućnosti. Analiza svakog pojedinaĉnog pojma federalizma, sa namerom da se izloţe sliĉnosti i razlike. Ili, prethodno utvrdivanje minimalnog sadrţaja pojma federalizma (nezavisno od njegove upotrebe u Jugoslaviji), i onda eventualna kontrola postojećih shvatanja uporedivanjem sa tim osnovnim uslovima, sadrzanim u trivijalnom istorijsko-funkcionalnom znaĉenju federalizma. Predlaţem da krenemo ovim drugim putem, ne samo zbog toga što nam on omogućava da razmotri mo objektivne kapacitete federalne forme, nego pre svega zbog toga što znatno skracuje raspravu. Naime, ja ţelim da argumentujem u prilog teze da Jugoslavia uopšte nije federalna drţava, u osnovnom smislu pojma federalizma. Ukoliko bi argumentacija bila uverljiva, oslobodila bi nas potrebe da detaljno analiziramo naša razliĉita shvatanja federalizma, i da u njima traţimo orijentir za izlazak iz drţavno -pravnog lavirinta u kome se nalazimo. Da bismo mogli odgovoriti na pitanje da li tip jugoslovenske socijalno-politiĉke konstitueije omogucava, zahteva i ĉini poţeljnim (ako on ne postoji) federalni model drţavnog uredenja, moramo najpre znati koje su istorijsko -strukturne osobine tog modela. Ako bi trebalo da reši naše osnovne probleme, on kao rešenje u njima mora biti funkcionalno anticipiran. Prosto "uvoţenje" nekog modela, samo zato što nam izgleda zgodan ili privlaĉan, neće mnogo pomoći. To najbolje znaju brojne nerazvijene zemlje, koje su uvezle ustavno -pravni sistem, a nisu posedovale neophodne soeijal - no-istorijske pretpostavke za njegovo funkcionisanje. 5 Još jedna napomena. Ovde je federalizam prcdmet inte resovanja kao drţavno-politiĉka forma. Prirodno -pravnu, etiĉku, ili neku sliĉnu perspektivu, iz koje bi se moglo argumentovati o pred nostima demokratije, pravu na samoopredeljenje, autonomiju itd., ne smatram relevantnima za formulisanje problema. 6 Takode iskljuĉujem ekonomske argumente za centralizaciju ili decen - tralizaciju delatnorelevantnih resursa (tj. kompetencija i finan - sija). Ne zbog nedostatka prostora, nego zbog trivijalnosti jedne takve argumentaeije. Naime, ako pitanje drţavne organizacije for - mulišemo polazeći od ugla ekonomske eficijentnosti - a to znaĉi, pitanja: kako javne zadatke podeliti na razliĉite nivoe i pri tome obezbediti optimalnu alokaciju
20
resursa, legitimnu raspodelu dohot - ka i maksimalnu stabilnost ukupnog privrednog sistema - onda je svaka drţava koja ekonomski racionalno posluje istovremeno i "unitarna" i "federalna", ili prosto, ona je drţava koja ima racional - nu privredu. 7 U ovoj tautologiji nema ni reĉi o politiĉkoj konstituciji koja mora biti dovoljno fleksibilna da omogući tako dinamiĉno pulsiranje procesa centralizovanja i decentralizovanja. Da tu politiĉki sistem nije neka "funkcija” privrede, razume se samo po sebi. A koje osobine su svojstvene federalizmu kao jednom tak- vom drţavno-politiĉkom sistemu? Zbog ĉega on kod nas nije podsticao pomenuto pulsiranje, nego mu je oduzeo i poslednje, slabašne znake ţivota? Federalizam kao premeštanje pomenutih delatno -relevantnih resursa na decentralne jedinice ima nuţne istorijske i strukturno - funkcionalne pretpostavke. Poĉnimo sa prvima. Istorijsko-politiĉka nuz.na pretpostavka federalizma jesu nezavisne, politiĉki organizovane jedinice, bilo da su to drţave ili druge teritorijalne organizacije. One se udruţuju da bi resile probleme koje svaka za sebe pojedinaĉno ne mogu, ili ne mogu tako uspešno, da rese. Jasan politicki status jedinica koje ulaze u federalnu drţavu predstavlja neophodan uslov u višestrukom s mislu. Drţavnopolitiĉka infrastruktura svake ĉlanice predstavlja medij za artikulisanje lokalnih interesa pre nego što dospeju na "savezni nivo", i time spreĉava mogući autoritarni razvoj centralne vlasti, S druge strane, ona je medij preko koga centraln a vlast moţe da homogenizuje politiĉki prostor a da ne bude shvaćena kao kolonizator. Ne moţe biti sumnje da prilikom nastanka Jugoslavije ova pretpostavka federalizma nije postojala. Pre udruţivanja u zajed niĉku drţavu, samo Srbija i Crna Gora su bile p olitiĉke zajednice u navedenom znaĉenju. Ostale teritorijalne jedinice su imale svoj identitet i posebnost koju je bilo potrebno št it it i, ali nisu bile drzave. Savez sa njima je bio savez u veoma ograniĉenom smislu tog pojma, zbog proste ĉinjenice što j edinstvena politiĉka volja - osobina svake politiĉke zajednice - kod njih nije egzistirala. Ovim nije reĉeno da razlike koje su postojale nisu bile dovoljno jasne, nego samo to da federalizam nije drţavna forma u kojoj su one mogle da racionalno budu organizovane. Medutim, moţda je moguce zamisliti i obrnuti proces? Moţda federalna drţavna forma moţe nastati i kao rezultat transformacije unitarne drţavne zajednice, na kraju procesa u kome politicku autonomiju postepeno stiĉu jedinice koje primarno nisu pose dovale politiĉki status? One onda, u tihoj metamorfozi, stvaraju novovrsnu
21
organizaciju - federalnu drţavu - u kojoj svaka za sebe resava one probleme za koje vise ne postoji zajedniĉka osnova, a zajedno sa drugima one za koje ta osnova još uvek postoji. A ko ţelimo da saĉuvamo bar minimalnu smislenost pojma federalizma, onda on u Jugoslaviji mora imati ovo drugo znaĉenje. Dakle, federalizovanje u obrnutom smeru. Teorijski ga je lako zamisliti, medutim, kako stoji stvar sa njegovim uslovima? Jesu li oni u na šoj zemlji ispunjeni? Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo se pozabaviti strukturno - funkcionalnim pretpostavkama federalizma. Federalna drţavna forma predstavlja specifiĉni oblik kontrole moći. 8 Egzistencija politiĉki oformljenih jedinica pre udruţi vanja u zajedniĉku drţavu neophodna je upravo zbog toga što su samo u tom sluĉaju one u stanju da efikasno praktikuju kontrolu mod, svojstvenu federalnom uredenju. Jer, ono je istovremeno borba za povećanje vlastitog udela u mod, tj. neprekidno nastojanje da se kapaciteti relevantni za delovanje premeste na decentralne nivoe odluĉivanja (pri ĉcmu svaka federalna jedinica smatra da upravo njenim finansijskim zahtcvima pripada sistemski prioritet). 9 Funkcionalni balans modi, bez koga je federalna forma fraza lišena smisla, moguć je samo tamo gde je, bar naĉelno, predviden i od strane uĉesnika prihvaćen zahtev za institucionalnom kontrolom mod. 1 0 Tamo gde obim moći nije moguće ĉak ni tematizovati (jer ga zaklanjaju široki pojmovi, kao što su "viast radniĉke kla se", "samoupravljanje” itd., koji politiĉkoj mod pridaju metafiziĉku dim - menziju i izmiĉu je racionalnoj rasnravi) ne mo/e, naravno, biti ni govora o nekakvoj njenoj kontroli. 1 1 Ova netransparcntnost mod, svojstvena jugoslovenskom politiĉkom sistemu, iskl juĉuje mogu- cnost ne samo njene (npr. fcderalne) kontrole, nego i njene racionalnosti u trivijalnom tehnickom smislu. Da bi upoznala svoje kapacitete ona mora da se neprekidno sudara sa vlastitim granicama. Takvo uĉenje, primercno niţim organizmima, ne mo ţe joj pomoći ĉak ni da se orijentiše u obilju problema pred kojima se svako savremeno društvo nalazi, a pogotovo ne da upravlja njima. 1 2 Ako ovo imamo u vidu, moţemo zaoštreno reći da je postojeci jugoslovenski federalizam nastao kao odgovor na tipiĉno an ti- federalistiĉko pitanje: kako podcliti moc a pri tom izbed ne samo njenu funkcionalnu kontrolu, nego i njeno tematizovanje? 1 3 Precizni balans mod, koji ne bi blokirao donošenje znaĉajnih odluka (a one, ako su stvarne odluke, uvek diskriminišu nekog uĉes nika, tj. ne mogu istovremeno zadovoljiti sve interese), 1 4 a koji bi, na drugoj strani, stvarao Slobodan prostor za regionalne, etniĉke, konfesionalne i druge manjinske razlike, nije mogao da bude ostvaren u prvoj jugoslovenskoj drţavi. Objektivne mogućn osti njenog
22
politiĉko-upravnog sistema bile su primerene jednoj homogenoj zajednici i bile su beznadeţno preopterećene "viškom" razlika, sa kojim su se na svakom koraku sudarale. Time ţelim da kaţem: ta drţava nije bila u stanju da reši svoje osnovne probl eme ne zbog svoje unitarne forme (pri ĉemu bi ih onda resila da je, kojim sluĉajem, bila federacija, po uzoru na današnju), nego zbog toga što ni kao unitarna drţava nije aktivirala integraeijske mehanizme kojima ta forma raspolaţe. Razlozi za to su, dakle , is- torijski, a ne strukturnofunkcionalni. A kako stoji stvar sa socijalis - tiĉkom drţavnošću i njenim regulativnim kapacitetima? Ona je nasledila suštinsku nehomogenost i imala je prilike da isproba svoj model društvenog organizovanja. Ukoliko u tome n ije uspela, da li su razlozi istorijski (tj. "nezrelost" socijalizma kao drţavno - -politiĉke forme) ili moţda pre sistemski? Da bih se bar pribliţio odgovoru na ovo pitanje najpre ću izloţiti dinamiku jugoslovenskog drţavno -politiĉkog sistema, koju sam već oznaĉio kao federalizovanje u obrnutom smeru. Zakljuĉak će biti da kao rezultat te dinamike nije nastao, i nije mogao nastati ţeljeni i proklamovani federalizam, nego je, po unutrašnjoj nuţnosti log razvoja, stvorena parakonfederalna forma. U sledećem kor aku ću postaviti pitanje koje visi u vazduhu još od poĉetka rasprave, naime, zbog ĉega uopste dolazi do ove neobiĉne dinamike, u kojoj Jugoslavia, poput nekog meseĉara, traţi svoju primerenu drz.avno - -politiĉku formu. Jer, neophodan nam je bar provizoran odgovor na ovo pitanje, pošto samo on moţe unekoliko olaksati razoĉaranje koje nastaje kada utvrdimo da ni konfederalno uredenje nije ta forma.
Slobodni pad u konfederalizam Prvo dosledno federalno uredenje Jugoslavia je, što je paradoksalno, dobila u trenutku u kome je bila najunitaristiĉkija u celokupnoj svojoj istoriji. To nije bio unitarizam neke nacije, nego partije. Ukoliko se svi konci nalaze u jednoj ruci, o kakvoj decentralizaciji moci uopste moţe biti reĉi? Da bismo z nali kako je ta moć funkcionisala nije dovoljno da ĉitamo "AVNOJ -ske doku- mente”, niti bilo kakve arhivske izvore, nego nam je potrebna sociologija moći nastajuće jugoslovenske radikalno -socijalistiĉke drţave. A kada jednom bude postojala, u njoj pojam fe deralizma, u to sam uveren, ncće igrati znaĉajnu ulogu. U svakom sluĉaju, danas taj "paradoks federalizma" predstavlja pogodno polazište za razliĉite interpretacije. Od onih ĉiji je cilj da retroaktivno utemelje svoj današnji politiĉki
23
status, pa do onih koji današnju konstelaciju vide kao "razgradnju federacije". Na celoj interpretacijskoj skali, bez obzira na razlike u stanovištu, kao samorazumljiv je prihvaćen stav da je Jugoslavia nekada zaista bila federaeija. Ako mogućnost kontrole politiĉke vlasti sh vatimo kao minimalnu pretpostavku federalne forme (jer, kako bi bila moguća vertikal na kontrola vlasti, ako kontrola vlasti kao takva nije moguća?) onda se naša politiĉka dinamika iz protekle dve decenije ni u kom sluĉaju ne moţe opisati uz pomoć feder alizma. Naravno, ukoliko ovom pojmu ne pripišemo neko ekskluzivno znaĉenje, koje se podsmeva njegovom istorijskom i sistematskom smislu. Ova slutnja nije sasvim lišena osnova, tj. postojc dobri razlozi da trenutni argumentacijski haos, grupisan oko pojma f ederalizma, bar delimiĉno inter - pretiramo kao posledicu hirovite upotrebe tog pojma. Znak za start je dat još davne 1953, prilikom podnošenja predloga Ustavnog zakona. Referent pred Narodnom skupštinom FNRJ (E. Kardelj), izloţio je shvatanje federalizma koje se opire svakom diskurzivnom zahvatu: "Osim toga, federacija ravnopravnih republika kod nas nije neophodna samo zbog nacionalnog sastava naše zemlje. Ona takoder proizlazi iz naŠeg društvenog sistema kao takvog, iz našeg shvacanja narodnog suvereniteta i društvenog samoupravljanja. Naša bi zemlja bila federacija u tom novom smislu, to jest, kao sis - tem zasnovan na društvenom samoupravljanju i kada ne bi bila mnogonacionalna." Ako po strani ostavimo priliĉno tajanstvcno vezivanje federalizma za "narodni suverenitet" (koji kod nas postoji samo kao suverenitet "radniĉke klase" i pogrešno ga je oznaĉavati nazivom iz "burţoaske tradicijc"), uoĉavamo transformaciju fede ralizma u formu "samoupravljanja". Dakle, u formu u kojoj je ncmoguće cfikasna kontrola politiĉke moci. Time on prestaje biti državna forma, i postaje osobina "našeg drustvenog sistema kao tak vog". Ovaj prenos smisla iz jedne forme u drugu objašnjava i tajnu paradoksa, sa kojim ovde imamo posla. Ako bismo oĉekivali da nakon jasnog opredeljcnja za nekontrolisano praktikovanje moci (u bilo kom intcresu, tj. moţda i u interesu "svih radnih ljudi", "progresivnog ĉoveĉanstva" ili istorijske istine u celini) usledi isto tako jasno odbacivanje federalizma kao oblika vertikalne podele i kontrole moći, prevarili smo se. Zakljuĉak je upravo obrnut. Ne samo što ncma zakljuĉka da ni u višenacionalnoj zajednici federalizam bez kontrole moći nije moguć, nego saznajemo da bi bilo federalizma ĉak i da naša zemlja nije višenacionalna. Narav no, federalizma "u to m novom smislu’. Jednom ispraţnjen, taj pojam moţe funkcionisati u bilo kom kontekstu. Ipak, budimo bar za trenutak uporni sa klasiĉnim federalnim
24
pitanjem (bez obzira što za njega nema mesta u tom "novom smis lu'’). Dakle, kako stoji stvar sa kontrolom mo ći, sa onim zbog ĉega je federalna forma istorijski i nastala? Iz istog referata saznajemo odgovor. "Diskriminacija je nemoguća prema samim osnovama socijalistiĉkog sistema”. Taj odgovor nije sasvim nov. Na Karlajlovo pitanje o sredstvima za kontrolu moci u komunistiĉkom društvu, Engels je odgovorio definicijom komunizma: u komunizmu ljudi neće teţiti sticanju moci (a pogotovo ne njenoj zloupotrebi) pa će time nestati i potreba za mehanizmima njene kontrole. Medutim ni ovaj odgovor ne mozc pretendovati na i zvornost. Još srednjevekovni teološki realizam je konstruisao silogizam u kome se, polazeći od definicije, povlaĉi zakljuĉak o egzistenciji. Budući da je u pojmu boga sadrţana njegova savršenost, i budući da u odredenje savršenosti spada i modus egzistenci je, bog egzistira. Potrebno je samo dovoljno ĉvrsto verovati u definiciju. Uzimajući u obzir ovaj strukturni afinitet, moţemo ĉak posumnjati da "socijalistiĉki realizam'' u stvari i nije ništa drugo (bar na njegovoj argumen - tacijskoj ravni) nego obnova teoloskog realizma. Ako se radi o našoj verziji utemeljenja federalizma uz pomoć dokaza o nepotrebnosti kontrole moći, neophodno je razlikovati dva momenta. Retorsko isticanje federalizma je, na završetku gradanskog rata, bez sumnjc bilo potrebno, kao jedno od sredstava za razgradnju istorijskih rcsantimana medu jugoslovenskim narodima. Naravno, ukoliko se pod federalizmom uopšteno misli na beskompromisno osiguravanje prostora za legalno i stabilno ar - tikulisanje njihovih ra/Iicitih identiteta, bilo šta da s ami oni pod tim podrazumevaju. To je jedan momenat, i njega niko ne moţe kritikovati, ni ranije, ni danas. Drugi se odnosi na tehničko-političko funkcionisanje federalizma. Ono je idcntiĉno sa ovim specifiĉnim strukturisanjem moći koje, kao što sam već izl oţio, nije moguce bez odredenih istorijskih i sistemskih pretpostavki. Moć u posleratnoj jugoslovenskoj drţavi nije bila tako strukturisana da bi bilo smis - leno govoriti o njenoj "raspodeli", balansu", "funkcionalnoj kontroli”. To je bila "revolucionarna diktatura", sa svim lokalnim specifiĉnostima koje je ova, drţavno-pravno potpuno nejasna forma, nuţno poprimila u našim krajevima. 1 6 Federalizam je tu mogao biti samo retorska figura, korisna (i legitimna) kao simbol, ali praktiĉno -politiĉki irelevantna. MeĊutim "revolucionarna diktatura" se transformisala. Stihijno i neartikulisano, na dnevni red je dospelo pitanje podele moći. Taj proces nije zapoĉeo doslednim kritiĉkim razmatranjem "revo lucionarne diktature" i njenih osnovnih drţavno -politiĉkih elemenata, da bi se onda na osnovu toga stekao jasan pojam moći o ĉijoj
25
raspodeli se radi. Ono što je decenijama potiskivano ni sada nije bilo dovedeno pred sud "budne svesti”, nego je gurnuto u još dublje regije sna. Pokazalo se da u tom dodatnom potiskivanju pojam federalizma moţe igrati veoma aktivnu ulogu. On je omogućavao tehniĉko cepanje moći, uz istovremeno prećutkivanje pitanja o njenoj prirodi. 1 ^ Federalizam je bio neproblematiĉan sve dok se od njega nije oĉekivalo da reguliše drţavno -politiĉke odnose. Kao emocionalni simbol on je vršio svoju ulogu. U sobama u kojima se odluĉivalo o naĉinu praktikovanja moći nije mu bio dozvoljen pristup. Time ne ţelim da kaţem da su regionalni identiteti ovim nuţno bili hendikepirani. Ako jesu, onda ne zato što nije b ilo fcdcralnog uredenja, nego zato što nije bilo efikasne kontrole moći. A ona je, kao što znamo, moguća i u unitar- noj drţavi. Problemi poĉinju kada se federalizam uvodi u onu sobu, kao dobri duh koji sme samo da ispunjava ţelje, ali ne i da postavlja zahteve. Moć koja je postala problematicna trebalo bi regulisati, ali ostaviti neprozirnom. Zaista teţak zadatak. Kao za onog lekara, kome fundamentalLstiĉki musliman dovodi bolesnu ţcnu, koju bi trebalo prcglcdati (i izleĉiti), ali pod osnovnim uslovom: da ostanc umotana u svoju odeću. Pošto federalizam ni u jednom trcnutku nije shvacen kao samo jedan od elemenata u sklopu racionalne kontrole moci, nego je bio rcdukovan na skup uputstava za njenu kvantitativnu raspodelu, on je stvorio vise problema nego što je resio. Jer, onog trenutka kada je postao nešto vise od rctoriĉkc figure, federalni model je razvio vlas titu dinamiku. U jugoslovenskim uslovima, o kojima će odmah biti nešto vise reĉcno, ona je nuţno vodila u pravcu konfederalizovanja. Konfederalizam nije nikakav bauk, ukoliko predstavlja rešenje os novnih problema. U Jugoslaviji to, na ţalost, nije sluĉaj. Ne zbog naĉelnih nedostataka konfederalizma, nego zbog socijalno -politiĉke datosti naše zemlje. Setićemo se da jugoslovenski federalizam spada u on e koji nastaju u obrnutom smeru: ne tako što se autonomne politiĉke jedinice udruţuju u drţavu, nego tako što u postojećoj drţavi one, kao politiĉki autonomne, tek nastaju. 1 8 Taj proces naĉelno nije teško zamisliti. Prvobitna drţavna forma nije nikakva sve ta obaveza; u promenjenim istorijsko-politiĉkim uslovima ona se moţe menjati, ukoliko za to postoji trajna funkcionalna potreba. Medutim, da li je i kod nas načelno moguce zamisliti transformaciju unitarne u federalnu drţavu? Ne stoji li ta transformacija u direktnoj protivreĉnosti sa nekim ocevidnostima koje ne poriĉu ni oni koji smatraju da se taj proces desio? Pojednostavljeno: ako federalizam predstavlja raspodelu moći u cilju njene racionalne kontrole, da li je on u Jugoslaviji moguć?
26
Pitanje koje je na ovaj naĉin uprošćeno olakšaće nam razumevanje i stvarnog deljenja moći, koje se kod nas dešava, ali uz ogromne gubitke energije, delom uzrokovane i time što se to deljenje obavlja u gustoj senci pojma federalizma. Pošto zbog prirode poli tiĉkog sistema u Jugoslaviji nije bila moguća horizontalna raspodela moći, desio se njen vertikalni raspad. Za ovo prvo bi bila neophodna stvarna reforma politiĉkog sistema, za drugo su dovoljne kvantitativne promene. Ista, netransparentna, mod se usitnjava, a privid svoje funkcionalne nuţnosti sada dobija iz suprotstavljanja nekadašnjem zajedniĉkom izvoru, "sistemu”. Samo kao ambasadori u "saveznom Beogradu" ili kao beskompromisni trgovci u Skupštini mogu lokalni politiĉari (a u ovim uslovima su svi lokalni) da osiguraju svoj status. Problem je, medutim, u tome što ovo cepkanje moći olakšava, doduše, njeno legitimisanje (jer vise nema ni fiktivnog pokrovitelja, protiv koga bi se mogao kanalisati politiĉki bunt regionalnih grupa), ali je ne ĉini funkcionalni jom. Ono bi vodilo bar situacionim prednostima, da je nasa savezna drţava kojim sluĉajem kasa ĉiji sadrţaj treba podeliti. Ovako, lokalni interesi nisu dobili ništa time što je moć vertikalno razmrvljena. Njeno racionalno praktikovanje nije ni sada zagaran - tovano, i još uvek zavisi samo od individualnih osobina njenih nosilaca. Pogledajmo sada zbog ĉega je ovo deljenje moći, izvršeno iza fasade federalizma, na nuţan naĉin završilo kao neobiĉna mešavina konfederalizma i refeudalizovanja. Već sam rekao da je naĉelno moguce zamisliti federalizovanje u obrnutom smeru. Elementarni uslov za to je da se prerastanje teritorijalnih jedinica u politicki autonomne subjekte (drţave) od - vija bar pribliţno u istom tempu. Drţavno -pravno osiguravanje njihovog statusa treba da predstavlja samo formalizovanje novonas - tale socijalno-politićke situacije. Drugim reĉima, drţavno -pravno priznavanje njihove politiĉke autonomije u tom sluĉaju nije pretpostavka, nego konsekvenca razvoja, u kome se pokazalo da za rešavanje nekih znaĉajnih problema ne postoji zajedniĉka osnova. Za sada je jasno bar toliko da u Jugoslaviji nemamo posla sa nekim takvim razvojem. Drţavno -pravni status je federalnim jedinicama formalno priznat još u vreme kada o politićkoj autonomiji nije moglo biti ni reĉi, zbog strogog partijskog unitarizma. Time je nor - malni redosled još jednom preokrenut. Kao prvo, politiĉka autonomija teritorijalnih jedinica socijalno-politiĉki nije bila pret postavka, nego je trebalo da bude rezultat federalizovanja. Kao drugo, soc ijalno-politiĉke pretpostavke nisu utemeljavale drţavno - -pravnu autonomiju, nego je trebalo u njoj da budu utemeljene. Ovaj dvostruki salto je u trenutku
27
aktiviranja federalne forme prouzrokovao ĉudnovatu aktivnost. Teritorijalne jedinice, kojima je bio p riznat politiĉki status (a i one koje se takvom priznanju mogu nadati) poĉele su uţurbano da tragaju za vlastitim socijalno- -politiĉkim pretpostavkama. U licitaciju je dovuĉeno sve sto bi moglo liciti na te pretpostavke. Najpre, naravno, argument etniĉke samosvojnosti. Zatim razliĉiti istorijski i pseudoistorijski dokazi. Kada je u pitanju tako oskudno dobro kao što je identitet, ne moţe se biti izbirljiv. Poĉelo je izmišljanje prošlosti, da bi se bar prividno popunila prostrana forma koju je ustav velikod ušno stavio na raspolaganje jugoslovenskim teritorijalnim jedinicama. Sada nas ne interesuju razliĉite dosetljivosti pri konstrukciji socijalno politiĉke osnove, koja bi bila dovoljno široka da nosi poklonjenu drţavnost. Svi znamo da one seţu od obnavljanj a rasistiĉkih ideja o etniĉkoj ĉistoti, pa sve do komiĉnog falsifikovanja (ionako uglavnom irelcvantnih) arhivskih dokumenata, pre svega iz ratnog vremena. Led je krenuo. Da se ĉitava afcra nece završiti kod federalne forme, to je moglo vec na samoni poĉet ku da bude jasno. U federalizmu se podela moći vrši zbog njene funkcionalne kontrole, tj. da bi se stvorio takav balans koji bi oteţavao njenu zloupotrebu. Kod nas je podela izvršena da bi se povećao broj direktnih kon - zumenata moći. Dakle, vec sam karakt er moći u našem politiĉkom sistcmu je za sluĉaj njenog deljenja ostavljao samo jednu mogućnost, konfedcraciju. Jer, kvantitativnim deljenjem moći moţe nastati samo vise jedinica istog kvaliteta, tj. vise drţava. Nasuprot tome bi stajala kvalitativna transformacija, tj. već pomenuta funkcionalna podela moći. Ona se kod nas nije dogodila. Dakle, sada ţivimo u neţeljenoj, ali ne sasvim sluĉajno nastaloj konfcderaciji? To nije sasvim taĉno. Teritorijalne jedinice su se, doduše, svojski trudile da postanu drţave , ali trud u ovoj stvari nije dovoljan uslov. Ne moţe se postati "nacija" na osnovu nekog proglasa ili ţelje grupe politiĉara. Prvi problem eventualnog jugoslovenskog federalizma jeste problem simultanosti. Što vise jedinica koje treba da postanu drţave, to je manja verovatnoća da će one simultano sticati neophodne pretpostavke za to. Kod nas ih ima šest (sa uzlaznom tendencijom), a to bi bio prevelik broj ĉak i za neku zemlju sa znat - no izgradenijom politiĉkom kulturom. Znak za start vaţi za sve. Onaj ko prvi dospe na cilj moţe oĉekivati primamljive privilegije. On ne samo što moze (ekonomski) da kolonizuje one republike koje nisu uspele da stvore socijalno-ekonomske pretpostavke za svoju autonomiju, nego moţe i (politiĉki) da blokira konstituciju njihove drţavnosti (kao što se to dešava u poglavlju našeg kon - federalizovanja, nazvanom "Srbija i
28
pokrajine"). Drugi problem je u tome sto neke republike ne mogu, a neke moţda i neće da realizuju opciju koju otvara naš ustav. Naime, za neke je vlastita autonomija vise pretnja drugima, i argument u politiĉkoj trgovini, nego izraz ozbiljne namere da se preuzme pot puna odgovornost za svoju sudbinu. 1 9 Oba momenta, uzeta zajedno, vode stabilizovanju Jugoslavije kao nedovršene drţave, tj. kao konfederalizovanja koje se nikada neće i ne moţe završiti. Decentralizovanje moći - koje je inaĉe bilo potrebno, ali ne u tom obliku - dovelo je do formiranja pseudo - drţavnih jedinica, koje su u najvećem broju sluĉajeva samo nominalno d rţave, a zapravo su poluprivatne administrativne or - ganizacije, sastavljene na principu patronaţe i sledbeništva. 2 0 Tu nema drţavno-ĉinovniĉkog etosa (bez koga nema ni drţave), profesionalnih kompetencija, niti stabilnih medija za cirkulišanje lokalnih in teresa. Zbog toga ove tvorevine (uz retke izuzetke) neodoljivo podsećaju na teritorijalno politicke jedinice feudalne epohe. Da bi ovaj konglomerat funkcionisao bar na nivou jednostavne samoreprodukcije, bila bi neophodna izuzetno fleksibilna, bogata i kompetentna centralna vlast. Ona bi, ne pitajući za ekonomsku cenu, neprekidno morala da interveniše, u svim, osim, naravno, politiĉkim pitanjima. Njena jedina nada bi mogla biti da će u nekom trenutku sve republike, u svim relevantnim dimenzijama, postati dr ţave i onda sklopiti definitivni dogovor o regulisanju svojih od - nosa. Ali, ta centralna vlast ne postoji, a neki "definitivni dogovor" je optimistiĉka fikcija. Zbog toga pomenuti konglomerat ne moţe da obezbedi ni svoju prostu reprodukciju, nego se odrţa va samo uz cenu slobodnog civilizacijskog pada. Njegov privremeni bilans Kao rezultat dosaĊašnjeg izlaganja mogu se formulisati dva provizorna zakljuĉka sa dalekoseţnim konsekvencama. 1. Zbog prirode jugoslovenskog politiĉkog sistema, koji ne predvida funkcio nalnu podelu moći (naznaĉenu u klasiĉnom liberalnom uĉenju o "podeli moci”), njeno deljenje na nuţan naĉin "probija" federalnu formu i izraţava se kao tendencija ka kon federalizmu. Tu se ne radi o sluĉajnom sticaju okolnosti ili volji ak tera, nego o logici politiĉkog sistema. 2. Medutim, istorijske i socijalno -politiĉke pretpostavke naše zemlje ne ĉine mogućom ni stabilnu konfederalnu formu. Zbog toga se drţavno-pravna autonomija njenih jedinica sve ĉešće pokazuje kao prepreka, a ne kao uslov funkcionisanj a politiĉkog sistema. Ni u kom sluĉaju ne ţelim da tvrdim da je nekontrolisana
29
unitarna moć manje nepoţeljna nego nekontrolisana decen tralizovana moć. Pokušao sam da pokaţem da smo danas svi gurnuti u ovu laţnu dilemu, tj. da smo prisiljeni da biramo izmedu dva ćor sokaka. Prclazak sa prvog na drugi model donckle je promenio ugao iz koga opaţamo probleme, ali oni nisu rešeni. Da bismo stekli jasnu predstavu o toj problemskoj situaciji moramo praviti strogu razli ku izmedu forme i sadrţaja. Stvarni uzrok krize nije poĉetak sukoba oko uĉešća u moći (tako da bi se ona mogla resiti unitarnim homogcnizovanjem moći, po uzoru na "revolucionarnu vlast" pos leratnih godina), nego forma koja takvom sukobu stoji na raspolaganju, tj. u kojoj se on moţe artikulisati. Ta forma je politiĉki sistem. Njegova prva granica, na kojoj su onda nagomilane sve ostale, sastoji se u tome što ne dopušta racionalno tematizovanje moci, koje bismo mogli zamisliti kao politiĉko trţište, na kome se vrši slobodna razmena izmeĊu politiĉke podrske i politickih odluka. Pošto nije raspolagala adekvatnim mehanizmima za regu - lisanje konflikata, unitarna drţava je bila gurnuta u transformaciju. Osnovni pokretaĉ je bila inercija. Tj. probleme koje nije m ogla da reši delegirala je na niţe nivoe sistema, ĉime je njih opteretila, ali im je istovremeno, u sasvim specifiĉnom smislu, povećala svest o autonomiji. Sto je kriza pretila da zahvati viši nivo integracije (a na najvišem nivou se nalazi pitanje o legit imnosti te moći),- 1 to su konflikti brţe i jednostavnije delegirani, i to manje se teţile za adekvatnim sredstvima njihovog naĉelnog rešavanja. Bilo je dovoljno da jedan ili dva politiĉara od poverenja kaţu da 1971. u Hrvatskoj nema politiĉki organizovanog nacionalizma, i vrh je to verovao, jer je ţeleo da to veruje. Ne zbog neke naivnosti, nego zbog nerefleksivnosti politiĉkog sistema. Jer, u sluĉaju neverice bi trebalo razmisliti o poreklu nacionalizma u strukturi sistema. Jed - nostavnije je reagovati u ekscesnom sluĉaju (i onda smeniti i one politicare), jer onda nema prostora ni vremena za raspravu o sis - temskim uzrocima konflikta. Korak koji onda sledi jeste tiho zadovoljavanje zahteva ĉija legalna politiĉka artikulacija je spreĉena. Na prvi pogled se moţe uĉiniti da ova taktika odvojenih poteza donosi samo troskove, medutim, to nije istina. Ona omogućava ono zaobilaţenje koje je od ţivotne vaţnosti za tako strukturisanu moć, naime, zaobilaţenje konsekventne rasprave o naĉinu funkcionisanja same te moći . Ovakav tip rasterecivanja normativnog centra nije neobiĉan, nego se ĉak dešava prema izvesnoj kibernetskoj zakonitosti. Viši nivoi integracije treba da budu saĉuvani od negativne energije koja se oslobada kao posledica nerešenih konflikata. Zbog toga se konflikti delegiraju, a neuspeh prebacuje na niţe instance. Najviše zajedniĉke
30
vrednosti se ne uvlaĉe u svakodnevne sukobe, jer time bi se sistemu oduzeli i poslednji mehanizmi za samoregulisanje. 2 2 Naravno, poduhvat espeva samo pod pretpostavkom da niţi n ivoi raspolaţu sredstvima za resavanje bar dela problema koji su im delegirani. A to bi znaĉilo, da im je svojstvena ona specifiĉna tehniĉka racionalnost koja nedostaje sistemu posmatranom kao celini. Ili jednostavnije, to bi znaĉilo da u republikama posto ji racionalna kontrola moći koja bi obezbedivala eficijentno rasporedivanje resursa (kompetencija i finansija). To medutim, nije sluĉaj. Ni tzv. kadrovi, a ni selekcija znaĉajnih odluka se u republikama ne formiraju drugacije nego na nekadašnjem "central- nom nivou". Na taj naĉin je neracionalnost središta samo prenesena na niţe nivoe, tj. decentralizovana. Neposredna posledica je to da se sve veći broj najviših zajed niĉkih vrednosti uvlaĉi u svakodnevne konflikte. Na taj naĉin se problemi koje je vrh nekada delegirao gotovo nepreradeni vraćaju, ali sada kao pisma bez adresata: "vrh" je u meduvremenu po "zajed niĉkoj odluci", prestao da postoji, a prazno mesto ne moţe da figurira ĉak ni kao negativna odredišna taĉka. Sadašnji jugoslovenski federalizam se tako pokazuje kao komunikacijski kod koji sam sebe proţdire. Njime nije moguća komunikacija, nego samo njeno blokiranje. Razlozi za to nisu sluĉajni, i ne mogu se otkloniti "usavršavanjem" politiĉkog sistema. Sa stanovišta politiĉkog statusa svojih republika Jugoslavia nikada nije bila i nikada neće biti federalna dr/ava. Po unutrašnjoj nuţnosti vlastitih istorijskih i socijalno —politiĉkih pretpostavki ona će biti manje ili vise od toga. Manje, kao unitarna savezna drţava, 2 3 vise, kao konfederacija. Paradoksalni skok iz jednog oblika u drugi koji se kod nas desio - nije posledica internih granica unitarne savezne drţavne forme kao takve, nego redukovanja njenog kapaciteta, izvršenog u našem politiĉkom sistemu. Danas je pojam federalizma do te mere k od nas postao identiĉan sa pravom na lokalnu samoupravu (bilo šta da se pod tim podrazumeva), da je odustajanje od njega malo verovatno. Medutim, to nije suštinska prepreka. I Zapadna Nemacka se naziva federalnom drţavom, iako je tipiĉna savezna unitarna drţava. Ukoliko se pronade naĉin adekvatnog artikulisanja parcijalnih in - tcresa, nije vaţno kakvo će on ime nositi. Jer, federalizam nije ništa drugo nego jedan od modela za usaglašavanje takvih interesa. On politiĉki stabilizuje mehanizme njihovog usaglašavanja, i to moţda pre svega u situacijama u kojima ne mogu da budu zadovoljeni, nego u onima u kojima stvarnih sukoba interesa i nema. - 4 U dosadašnjem izlaganju sam paţljivo izbegavao upotrebu ter -
31
mina demokratija. Govorio sam o funkcionalnoj, a ne dem okratskoj kontroli moći, o regulisanju, a ne o demokratskom regulisanju konflikata itd. Time sam ţeleo da izbegnem prerano ukljuĉivanje jcdne kategorije, koju je danas ionako veoma teško analitiĉki upotrebljavati, ali bez koje pozitivni deo” moje analize n ije moguć. Naime, on nije moguc bez nacelnc rasprave o tome kako se - pre svega institucionalno - mogu adekvatno artikulisati regionalni inter est pri ĉemu pod pojmom regionalni imam u vidu sve razlike (etnickc, teritorijalne, kulturne, konfesionalne itd.) koje su karak- tcristicne za Jugoslaviju. Ako bismo suštinu poţeljne unitarne savezne drţave pokusali da odredimo ne preko rasparĉavanja moci, nego kao posebni vid podele vlasti, ĉiji jedan od osnovnih ciljeva bi bio da zaštiti teritorijalne samosvojnosti , ostalo bi nam pitanje o in stitucionalno kontrolisanom nadnu ispoljavanja tih samosvojnosti. Dakle, pitanje o "tipu" demokratijc. Takva rasprava bi, po unutrašnjoj nu/.nosti, vodila klasiĉnim lemama narodnog predstavništva, parlamentarizma, kontrole vlas ti, ustavnosti. Te temc je na ncideološki naĉin moguce formulisati samo u pojmovnom polju koje je oslobodeno bar najgrubljih mis - tifikacija. Pokušao sam da pokaţem da je jugoslovenski federalizam jedna od njih. NAP OMENE 1
Njego vo dejstvo se proteţe sve do a utorizo vanja tak vih isto rijsk ih zbivan ja kao što su ra to vi; u za visno sti od "od nosa sn aga" u fed eralmm g remijima, Balkansk i rato vi n pr. mogu b iti o slobod ilaĉk i ili imperijalistiĉk i. 2 Kao ilustracija moţe posluţiti nap is B. Horvata "Koso vsko p itanje" u Knjiievnim novinama, br. 730, 731. 732 /1987 . Up. takode "Razgo vor o Koso vu ". ĉa s. Theoria. 1 -2/1987, str. 127 -157. 3 Eksplikac ija tog stan ovišta, izraţenog u b rojn im prilozima prvenstven o slo ven aĉk ih pisaca, n alaz i se u broju ĉasopisa Nova revija sa "P rilozi ma za slo ven aĉk i nacion aln i progra m". P revod najznaĉajn ijih priloga n a srpsko -hrvatski jezik u Knjiievnim novinama b r.728 /1987. 4 Na taj naĉ in da je "fe deracija ono što se n jezine ĉlan ice u svako m trenu iku dogovore". Z. P uhovski p rimereno ozn aĉava vakan tn im "metodićko mjesto konstituiran ja jugosla venske po litiĉke vo lje", u:"Moc i program", Našc leme, 7 8/1986, str. 1160. 5 Up. naĉelno N. Luh ma nn, "Sozio log ie des po litischen S ystems" u : isti auto r. Soziologische Aufklarung . to m I, Opladen 19 72 (3. izd. ) naroĉito str. 160. i dalje. 6 Up. E. Duerlein, Fdei eralismus. Die historischen unit philoso phischen Grundlagen des fodcrativen Prinzips. \lun chen 1972; up . prilo g e u zborn iku F Wagener (ed ), Rcgierbarkeil? Dezentralisation? Entstaatlichung?, Bonn 1976 7 Up. M. Neumann. "Zu r okono mischen Theoric des Foderalismu s", u: Kyk los 1971, str. 493. i da lje ; li. Thom, "Fod eralismu s aus fin anzwirtschaftlicher Sich t u: f ; . Esterbauer, E. I'h oni, Foderalismus und Regionalismus in Theorie umt Praxis, Wie n 1981. str. 67 . i da lje ; A. Benz, Foderalismus als dynamisches Sys tem. Opladen 1985, na roĉito str. 16 -2 1. 8 Zan imljivo jc da najv eci b ro j i on ih na.ših auto ra koji se i/jašn javaju /a
32
federalizam, u n je mu n e vid e p rvenstveno sredstvo za kontrolu moci. Tako np r. za V. Stano vĉica "fed era liza m podrazu mijeva disp er/iju vlasti". P ojam k ontro le sc uopštc ne pojavlju je. U sk ladu sa tim, unitarna d r/.ava je odredcna kao kon - centracija moci, i oprcmljena svim ne gativnim atribu tima k oji mace idu u / nekontrolisanu mo c. " /.ap ravo. c i je la o va struja i orijen tacija na nacionalnu d rzavu k ao osnovm i najvaţn ij i oblik politick e zaje dmee je ste autoritarna. an tip lu ralistićka. antifederalna , antihberalna ". U: " Fed eraliza m višenacionaln e dr/ave", Naše leme 7 -8/198 6, str. 982 . i 981. Disperzija moci bez njcne kontrole upravo i jeste adck vatan op is jugoslo ven skog fede raliz ma . 9 Kra lje vin a S I IS nije mo gla da bude fed eralna dr/ava (ćak i da nije b ilo politiĉk ih pre preka ) iz medu ostalog i zbo g toga što n jene etn ićko -terito rijalne jed inice n isu ra spo laga le vlastito m d rţavno m birok ratijo m ko ja b i b ila u stanju da na ravnopravan n aćin u ĉestvuje u p rocesima fcderalne p reraspod ele. Cak i pod pretp ostavko m rad ika lnog fede ra lizo vanja b i se d esilo kolon izo vanje d rzavno -po litiĉki man je raz vije mh jed in ica. T o kolon izovan je ne b i imalo zn atno d rugaciju st rukturu nego što ju je ima lo u un itarno j d rţavi, a I i b i njeg o vi korisn ici b ill drugaĉije ra sporede m. 10 Up. G. A. Ritte r, "Die Kon tro lle staatlicher Mach t in der moderne n Demok ratie " u: isti au tor (e d.) Vom Wohlfahrtsausschufi zum Wohlf ahrtsstaat, 1973, str. 69. i d alje. 11 Ovaj prob le m je mog uc e formu lisati i u trivijalno m obliku, npr.k ao p itan je o naĉinu k ontro le on ih socija ln ih sub sistema koji u svojo j d elatnosti raspo laţu sred stvima p risile. U ovo m ko ntek su od izu zetnog znaĉaja (zbog embarg a nad os talim info rma cija ma) "Iz vešta j ko misije Izvršnog komiteta CK" na 4. plenu mu C K S KJ, posve ceno m "stan ju " u Sluţb i Drţavne Bezbednosti. Iz tog izveštaja saznajemo da rad te "slu ţbe " pu n ih d vadese t godin a n ije bio pred met n i rasprave, a pogo to vo kontro le: "Ko misija p osebno istiĉe da stan je. organ izacija, metod i rad a, ciljevi i zadaci d rţa vn e bezb ednosti n isu n igde pretresani, ni na jedno m drţavno m. predstavn iĉko m ili pa rtijsko m fo ru mu, u ĉitavom posleratno m p eriod u". U u vod - no m referatu pred sedn ik drţave ja sno stavlja do znanja kako 4 i nek a tak va kon tro la izg ledala, da je po sto jala : "Mi smo, drugo vi, pogriješili što smo n ašu drţavnu bez bednost u toku d vadeset i vise g odin a njeno g postojan ja prepu stili tako reci samo j sebi... A mog u li se b ilo koja organ izacija ili bilo kak vi o rgan i tako dugo pustiti bez kontro le P artije, bez k ontro le ruko vod stva naše P artije", u : Četvrti plenum CK SKJ , Beograd 1966. str. 7. U poslednje vreme je sve jaĉa tendencija da se naša us - tavno st od pre 1971 interp retira kao poţeljno stanje, poremećeno ustavo m iz 1974. Da li je u toj sug estiji sadrţ ano uve ren je o mehan izmima samokon tro le. ugraden im u "struk ture " Sluţbe Drţa vne Bezb ed nosti? 12 Up. naĉelno M. Gla gow (ed.) Cesellschaftssteuerung zwischen Kor poratismus und Subsi diaritat, Bielefeld 198 4; M. Miller, Kollektive Lernprozesse, Studien zur Grundlegung einer soziologischen Lerntheorie, Fran kfurt 1986; Malik F., Strategic des Managmenls komplexer Syst eme. Ein Beitrag zur Management - K ybernetik evolutionarer Systeme, S tu ttg art/Bern 1984. 13 Up. Lj. Tadic, "P ostoji li kriza ju goslo venske federativne zajednice? " u: Da je nacionalizam naia sudbina? Beograd 1986, str. 155. i dalje. 14 Up. 11. Sahne r, "S ozialer Wandel und Konsens - Zur Legiti mita tsproble ma tlk des Mehrhe itsprinzips", u : H. Hattenhauer, W. Kaltefleiter (ed.). Mehrheitspriniip, Konsens und Verfassung. Heidelberg 1986, str. 93 . i dalje, naroĉito str. 98. 15 Iz nosta lg iĉne pe rsp ck tive "titoistiĉkog konsenzusa" naše dan asn je stan je tako vid i J. Miric, Sist em i kriza. Zag reb 1 98 4. 16 Up. još u vek ak tuc lnu analizu O. Kirchh eimer, "Marxismu s, Dik tatur und
33
Organisationsformen d es P role tariats" (1933 ), pono vo ob javljeno u: is1 1 au tor, Funktionen des Staates und der Verfassung, Frankfu rt 1972, str. 100. i dalje; od istog auto ra "Zu r S ta tsleh re des Sozialismus und Bo lsch ewismus" (1928), pono vo objavljeno u Von der Weimarer Republik zum Faschismus: Die Auflosung der demokratischen Rechtsordnung. Frank furt 198 1, str. 32. i dalje. 17 Funkc iona lnc toško ce ophoĊenja sa po litiĉko m moci pro izlaze, izmedu os talog, i oda tle što ona nije nek i k van titet, koji se moţe "deliti" na n aĉin n a koji je to mo guce sa po loţa jtma i privileg ijama. Up. N. Luh mann, Macht, Stuttgart 1975 , naroato str. 4 -19. 18 Ova okolnost je za mag ljena vec u AVNOJ -sk oj semantici, gde se drtavnopravni status uĉ esn ika supsu mira pod "revolucionarm". Medu tim, jasno je da se tu nisu udruţili predsta vn ici h rva tske, srpsk e itd. driave. Jugoslavija nije bila ud ruţen je drţava n i 1918, a n i posle 194 1. A za pitanje o d inamici fed eralizma je o vo odluĉu juci de fic it. 19 Strogo posmatrano. u sadašn jo j konstelaciji samo S lo venija moţe nepro tivreĉno da se k onstituiše kao "n acio n alna drţava", budući da nema vlastite manjine u drug im ju gos lo venskim "drţavama", ni n jiho ve u svo joj. A već kod p itanja o nacionalno j osno vi bosansko -h erceg o vaĉke nacionalne drţave se lo mi lo gika kon federalizo van ja. 20 Up. naĉelno G. Roth, Politische Herrschaft und persdnliche Freiheit, Frankfu rt 1987, naroĉ ito str. 15 -30. 21 Up. T. P arsons, Gesellschaften. Evol utiondre und komparative Perspektiven, Frankfu rt 1975 (a meriĉko izdan je 1966 ), n aroĉito str. 21 -23. 22 Up. S. N. Eisenstad t, "Sozialer Wand el, Differenzierung und E vo lu tion", u : W. Zap f (ed. ), Theorien des sozia len Wandels, Kon igstein 1979 , str. 75 -95. 23 Bliţe o drede nje o vog pojma (u vezi sa d rţavno -pravn im poretk om SR Nemaĉke) n ala zi se u : K. Hesse, Der unitarische Bundesstaat, Karlsruhe 1962 . 24 Ukoliko se ko d tak vo g odluĉivan ja u vek radi o (p r ivremeno m) suspen dovanju nek ih in tere sa. jasna je apsu rdn ost konsenzualne forme kao ob lik a odluĉivan ja. Na ra vno, ta forma je apsu rdn a samo pod pretpostavko m da postoj i uverljiva ga ranc ija da ce suspen do van je zaista biti p rivremeno, tj. p od pretpostav ko m da postoji e fik asna ko ntro la moc i. Ako ona ne postoji, on da je ko nsenzualn i veto sred stvo zaštite .
3. USTAV I "NACIONALNO PITANJE’’ Raspad ideološke integracije
Osnovni problem Jugoslavije nije teško formulisati. Izlaz iz njenih najvećih poteškoća nalazi se samo u ustavno-pravnoj drţavnoj formi. Ali, istovremeno, Jugoslavia nije sposobna za tu us- tavnopravnu formu. Poraţavajuća jednostavnost ove aporije ne bi trebalo da parališe nas saznajni interes. Tu se radi o jednoj višesloj - noj oĉevidnosti koja sadrţi neke znaĉajne pretpostavke i u sebi nosi znaĉajne konsekvence, pa prema tome, moţe da posluţi kao pogod - no polaziste za analizu. Osnovna takva pretpostavka jeste da Jugos lavia sada nije ustavno-pravna drţava u osnovnom i izvornom smislu tog pojma, a najvaznija konsekvenca je da u ovom trenutku (koji znaći koliko i bar narednih deset godina") ona neće moći da rcsi svoje najveće probleme. Da li će, i kada, taj trenutak proci, u velikoj meri zavisi i od naĉina na koji cemo se ophoditi sa navedenom aporijom.
34
Dva pristupa, koji su po svom sadrzaju i intencijama razliĉiti, ali koji podjednako blokiraju energiju neophodnu za trazenje resenja, predstavljaju istovremeno dva idealno -tipska pola izmedu kojih leţi polje mogucih stanovišta. Prvi je onaj koji postojeće stanje interpretira kao model koji treba doduše menjati, ali putem usavršavanja (npr. manjim ili vecim "ustavnim promenama"). Medutim, u stavu da Jugoslavia nije ustavna drţava sadrţana je nemogućnost promena ovakvim sredstvima. U daljem izlagan ju će postati jasno zbog ĉega je ta nemogućnost naĉelna, a ne samo situaciona. Time ne ţelim reci da oni koji zahtevaju "ustavne promene" (kao i oni koji ih spreĉavaju) samo presipaju "iz šupljeg u prazno". Njihove namere su sasvim opipljive, ali fiktivni okvir u koji ih smeštaju (taj okvir su razliĉite "inicijative za promenu ustava") oduzima im realnost i povećava frustraeije, koje ih onda jos za jedan korak udaljavaju od objekta ţelje. Kao kod onog nesrećnog gladnog kralja, kome se svaki dodirnuti predme t pretvarao u nes- varljivo zlato, tako će i njima umesto trivijalne i nasušno potrebne materijalnosti u rukama uvek ostajati samo lepi ustavni mehurići od sapunice. Drugi pristup je takode delimiĉno istinit, ali i ne manje bes plodan. U njcmu se utvrduje da ova drţava nije ustavno -pravna drţava, pa da su prema tome sve institucionalne promene samo radovi na fasadi, koji ne dodiruju gradevinsku supstancu. Ovo stanovište je smisleno samo ukoliko predstavlja osnovu za argumen - taciju, u kojoj onda treba da b ude pokazano da tip jugoslovenskih problema funkcionalno iziskuje iskljuĉivo ustavno-pravnu drţavnu formu. U takvoj raspravi bi se, dakle, traţile pristalice pravne drţave kao rešenja, bez obzira na to što u sadašnjem trenutku takvo rešenje nije moguce. Jer, bez tih pristalica ono nikada neće biti moguce. Osnovni smisao tc naĉelne argumentacijc ne bi bila kritika postojcćeg stanja (koje je za ovaj pristup ionako samo splct privida), nego kritika drugih scenarija, koji u ovom trenutku takode nisu realni - npr. izlazak iz krize putem "jaĉanja samoupravljanja", naglašavanja "klasnog nad nacionalnim", ĉvršćeg "povezivanja proiz - vodaĉa" itd. Naše društvo raspolaţe vcoma oskudnom encrgijom za planiranjc svoje budućnosti. Zbog toga ono sebi ne moţe priuštiti utopi je, jer one su, kao i mnoge druge lepe stvari, privilcgija bogatih. Radikalni ustavno pravni pristup se u svojoj kritici utopija mora dobro ĉuvati toga da i sam nc postane utopija, jer tada će u odnosu na sve lošiju stvarnost bez sumnje sve vise biti u pra vu, i, direktno proporcionalno, sve manje biti istinit. Izmedu ova dva zamišljena ekstrema potrebno je naći taĉku u
35
kojoj će brzinu i pravac kretanja teorije biti moguce kontrolisati neprckidnim upudvanjem na društvenu realnost koja je njen pred met. Prcdlaţem da u ovom trazenju podemo od dileme formulisane u prvim recenicama napisa. Pretpostavljam da se relativno lako moţe postići saglasnost u pogledu toga da tip jugoslovenskih problema funkcionalno iziskuje ona sredstva za njihovo rešavanje koja su sadrţa na iskljuĉivo u us- tavnopravnoj drzavnosti. Danas je, vise nego ikada u našoj novijoj istoriji, svima postalo jasno da ţivimo u zemlji sa dubokim etniĉkim, ekonomskim i kulturnim razlikama. Isto tako, sve intenzivnije pos taje osećanje da ideološki tip integracije, karakteristican za svaki, pa i naš radikalni socijalizam, te razlike nc umanjuje, nego u najbo - ljem sluĉaju konzerviše. Time ne ţelim reći da ih je on proizveo, nego samo to da sistemski nije u stanju da ih transformise. Kada naš sadašnji predsednik vlade u intervjuu za zapadno -evropske ĉitaoce, svoj izricito negativan stav prema slobodnom trţištu politiĉkih ideja u Jugoslaviji obrazlaţe ukazivanjem na realnu opas - nost politiĉkog grupisanja na etniĉkoj osnovi, onda on ne ĉini ništa drugo nego priznaje načelnu nesposobnost oficijelnog tipa in - tegracije da pacifikuje makar i najekstremnije podele. Taj tip in - tegracije se miri sa njihovim postojanjem, a vlastitu funkcionalnu nuţnost vidi u pukom spreĉavanju njihovog otvorenog ispoljavanja. Sa sve strmoglavijim opadanjem regulacionog kapaciteta ideologije raste pritisak na druga sredstva za regulisanje medusob nih odnosa. Rast tog pritiska se, kao na nekom seizmografu, moţe pratiti na porastu oĉekivanja koja razliĉiti politiĉki faktori ulaţu u "ustavno" regulisanje. Ta oĉekivanja, medutim, nuţno ostaju iz neverene nade, i to ne bez dubljeg razloga. U jednom drugom kontekstu sam sire obrazloţio postavku o principijelnoj nespojivosti radikalnog socijalizma (bilo kog tipa) i ustavno-pravne drţavnosti. 1 Sada nas ne interesuju istorijsko -ideološke pretpostavke ova dva naĉina društvenog organizovanja. Vaţno je to što u prvom nuţno postoji meta -ustavni prostor, u kome se kreću nosioci najviše politiĉke vlasti, bilo da su kao liĉnosti dobili status institucija, ili da su kao grupe institucionalizovali svoju nadredenost pozitivnom pravu i ustavu kao njegovom izvoru. Jedna od središnjih taĉaka ustavno-pravnog regulisanja društvenih od nosa jeste apriorna saglasnost svih ĉlanova zajednice u pogledu tog a ko odluĉuje ako ne postoji saglasnost. Zatvaranje subjekta tak - vih odluka (u klasiĉnom uĉenju nazvanog "suveren") u ustavno -pravne procedure, daje garanciju ĉlanovima zajednice da će odluka, ĉak i ako bude na njihovu štetu, naĉelno biti nepristrasna. 2
36
Nasuprot tome, u socijalistiĉkom ustavno -pravnom regulisanju društvenih odnosa je nosilac najvaţnijih kompetencija smešten izvan tog sistema procedura. Prvi posleratni jugoslovenski ustav ĉak ni jednom reĉju ne pominje komunistiĉku partiju kao subjekta stv arnih odluka. 3 Ustavno-pravni sistem ima iskljuĉivo instrumen- talnu ulogu i reguliše trivijalne odnose. 4 Svi konfliktni sluĉajevi rešavaju se u meta ustavnom prostoru, koji je, bar nominalno, bio homogen, pošto se radilo o jednoj partiji, a realno ga je h omogenizovala jedna liĉnost/institucija, predsednik drţave i par - tije, koji je ujedinjavao i sve druge vodeće funkcije, kao agens i is tovremeno garant homogenosti. Danas je to jedinstvo u svakom pogledu prošlost. Da li je to lose ili poţeljno, za našu te mu je sasvim irelevantno. Znaĉajno je samo to da postojeći društveni sistem ne raspolaţe sredstvima samoregulisanja, pošto ta sredstva nikada nisu izgradivana. Stvarni konflikti nikada nisu bili rešavani unutar ustavno -pravnog polja, i iluzorno je oĉekivati da će se danas, nekim ĉudom, situacija promeniti. Današnji osnovni konflikti su sporovi bez sudije, i uzalud- no je bacati ĉeţnjive poglede u pravcu nekakvih navodnih vrhovnih normi, ĉije istorijsko vaţenje bi trebalo da obavezuje. Svoje vaţenje one nika da, pa dakle ni u vreme svog nastanka (koje, kao "avnojska epoha”, u današnjim ţeljama dobija gotovo mitske razmere) nisu imale u sebi samima, nego u pomenutoj ideološkoj homogenosti, koje danas nema. Bez nje je socijalistiĉki ustavno -pravni sistem i u naj jednostavnijim situacijama preopterećen. Jer, tu ne samo sto nema saglasnosti o konkretnim problemima (što je sasvim normal - no), nego nema saglasnosti oko toga kako se donose odluke kad nema saglasnosti. Dakle, nema odgovora na klasiĉno pitanje suverenost i, ”ko odluĉuje?”. Dugo vremena je taj suštinski deficit radikalnog socijalizma bio kompenziran ad hoc rešenjima, ali njih ova probojnost postaje sve manja, ĉak i u najuţim krugovima politiĉkih sledbcnika. Problemski kontekst je donekle zamagljen okolnošću da ustavno-pravno regulisanje odnosa nikada nije bilo puki privid. Citavi segmenti društvenog ţivota su njime obuhvaćeni, i tu se veoma dobro zna koje norme vaţe. Ĉinjenica da ’deo” ustavno -pravnog sistema ipak funkcioniše, oteţava uvid u to da se takvo funkcionisanje doduše naziva ustavnošću, ali da je takvo ozna - ĉavanje netaĉno. Ne radi se o jeziĉkom ĉistunstvu, nego o prak - tiĉnim konsekvencama. To funkcionisanje ima svoje jasne granice, i raspada se ako pokušamo da ih proširimo. Drama nastaje onda k ada od njega oĉekujemo da regulise odnose koje bi bilo moguce regulisati samo stvamom ustavnopravnom formom. Mehanizmi tada po unutrašnjoj nuţnosti zakazuju, i onda poĉinje dijalektiĉka uţurbanost gomilanja kvantiteta, sa
37
beznadeţnim i dirljivim oĉekivanj em da će se, nekim ĉudom, u toj mehaniĉkoj operaciji pojaviti i kvalitet. Ali ta dijalektiĉka alhemija uspeva samo u marksistickim udzbenicima, ali ne i u marksistiĉkoj stvarnosti. Pa šta je onda osnovna pretpostavka za funkcionisanje ustav nosti? Sta je to što stvara beskrajno duboku provaliju izmedu onih veoma ograniĉenih instrumenata koji se kod nas nazivaju ustav i pravni sistem i, na drugoj strani, stvarne ustavno -pravne forme? Konaĉno, da li je, i pod kojim uslovima, tu provaliju moguce pres koĉiti? Dmštvene pretpostavke ustavnosti Svi, pa i najradikalniji socijalisti bi sc verovatno slozili sa tim da je Jugoslaviji danas neophodno institucionalno stabilizovanje naĉina donošenja osnovnih odluka, i to putem procedura koje bi bile dovoljno fieksibilne da izdrţe sve razlike, i dovoljno formalno - -racionalne da bi iskljuĉile sva medusobna podozrenja. Oni koji oz - biljno shvate navedene političke pretpostavke ustavnosti neće biti iznen adeni stavom da je takvo, poţeljno, rešenje u postojećem politiĉkom kontekstu priliĉno neverovatno. Medutim, kada kaţem da Jugoslavia u sadašnjcm trcnutku nije sposobna za ustavno-prav- nu drţavnu formu (iako bi u njoj, ponavljam, našla resenje za svoje na jteţe probleme), onda u vidu imam ozbiljnije razloge nego sto su granice postojećeg politićkog sistema. Jer, pod pojmom Jugoslavije tu ne mislim samo na politićku upravu, ĉija nesposobnost u gore navedenom smislu bi se ogedala u nespremnosti da se odreknu privilegija koje im još uvek obezbeduje meta -ustavni prostor. Nesposobnost za ustavno -pravnu formu znatno je dalekoseznija od ove, koja konkretno mo/e biti odluĉujuća - ukoliko politiĉka elita ustrajava u odbrani svog statusa ali je sa stanovišta funkcio nisanja sistema ipak sckundarna. Sa tog stanovišta moţemo mirno uvesti hipotezu da će politiĉka elita naprasno odluĉiti da ukine ono polje koje im na raspolaganje stavlja radikalno-socijalistiĉka ideologija, a u komc delovanje nije opravdano racionalnom argumentacijom, nego pozivanjem na mctafiziĉke orijcntire, kao što su "interesi radnickc klase", "progresivno ĉovcĉanstvo" itd. (gotovo kompletna lista nalazi sc na stranicama našeg Ustava). 5 T e/in a našeg problema postaje jasna onog trenutka kada uvidimo da ni uvodenje one, ma kako neverovatne hipoteze, ne menja polaznu situaciju. Cak i kada bi svi politiĉari u jednom trcnutku odlucili da stupe u polje ustavno -pravnog rcgulisanja društvenog ţivota, da daklc napuste meta -ustavni prostor, taj pros tor bi poslc
38
vcoma kratkog vremcna po unutrašnjoj nuţnosti i bez neke posebne namcrc društvenih aktera ponovo nastao. Kada kazem da Jugoslavija danas nije sposobna za ustavno -pravnu formu, onda na umu imam ovu ĉinjcnicu. Nu/nost "spontanog" obnavljanja tog prostora p roi/lazi iz nemogućnosti "drustva" da efikasno kontroliše politiĉku vlast. A pošto ni jedna politiĉka vlast, ni u jednoj zemlji, ma kako demok - ratska ona bila, ne postavlja sama sebi granice i ne pristaje dobrovoljno na jasno normiranje, to iz ĉinjenice n epostojanja društvenih pretpostavki za kontrolu vlasti, neposredno sledi iz - micanje te vlasti svakom trajnijem normiranju. Bez stvarne mogućnosti "društva" da proverava da li se politiĉka reprodukcija ţivota zaista odvija prcma proklamovanim normama, one same nemaju nikakav smisao. Da bi se samoregulisalo putem ustavno - -pravne forme, društvo, dakle, mora da bude strukturisano na sas vim odreĊeni naĉin, tj. na naĉin koji omogućava kontrolu upraţnjavanja politiĉke moći. "Ustavno pravo ne nastaje iz prava za kona, nego iz prava društvenih odnosa", utvrdio je pre vise od jednog veka Lorenc fon Stajn. 6 Nije bilo koje normativno regulisanje odnosa ustav, i nije svaka zajednica u stanju da odnose medu svojim ĉlanovima urcĊuje ustavno -pravnim sistemom. 7 Na koji naĉin mora da bude strukturisano društvo koje bi bilo u stanju da svoj stabilni politiĉki izraz naĊe u ustavno -pravnoj formi? Oĉigledno, osnovni uslov jeste njegovo politiĉko or - ganizovanje pre i nezavisno od konkretne politiĉke vlasti. 8 Nju treba zamisliti kao sistem delovanja ĉiji input u prvoj liniji (ali ne iskljuĉivo) predstavljaju društveni imperativi koji, meĊutim, nisu oblikovani samo kao "potrebe”, nego već imaju politički identitet. To znaĉi, oni nc postaju politiĉki tck kada postanu predmet delova nja politiĉke uprave (a pre toga su npr. samo "samoupravni interesi"), nego imaju politiĉki intenzitet i pre nego što udu u zvaniĉno politićko polje. 9 Savremena drustva nastaju kao rezultat raspada stare societas civilis. Na kraju tog raspada, kao dva idea lno-tipska konkurenta, stoje "društvo" i "drţava”. Ovaj prvi je, idcološki ili stvarno, bio reprezentovan u parlamentu, drugi u monarhistiĉkom vrhu. Is torijski i sistematski, ustav moţe da nastane samo kao proizvod kompromisa izmeĊu nosilaca razlićitih društvcno-politiĉkih potencija. 1 0 Da drzava nije bila zainteresovana da mobilizuje društvo (iz ekonomskih i dr/avno- nacionalnih razloga), ustavnosti nikada ne bi bilo, jer ona nikad nije direktno iznuĊena. Drzavna viast u normal nim situacijama raspolaţe vojskom i administracijom (što i podrazumeva pojam egzekutive) i uvek moţe da vodi rat protiv
39
društva. Autonomne drustvene grupe (ne u smislu nckih "novih društvenih pokreta', nego u katcgorijama klasiĉne politiĉke teorije) predstavljaju politiĉki faktor od ĉijeg postojanja neposredno zavisi da li će društvo biti samo predmet intervencije politiĉke uprave, ili će ta uprava biti institucionalni izraz samonormiranja društva. Jedino u ovom drugom sluĉaju ima smisla govoriti o ustavno -prav- noj formi. Te grupe ne kontrolišu politiĉku vlast direktno, putem nekakvih kontrolnih odbora, nego funkcionalno. 1 1 Naime, one će uĉestvovati u reprodukciji društvenog ţivota samo ukoliko su na adekvatan naĉin mobilisane, 1 2 tj. ako "znaju" da je njihova politiĉka teţina bar naĉelno priznata (makar da u nekom konkretnom sluĉaju ne uspeju da preko svojih kanala utiĉu na donošenje znaĉajnih od luka). Ništa ne bi bilo lakše nego ukinuti taj politiĉki status društvenih grupa. Sindikati, poslodavci, sluţbenici, zemljoradniei itd. n emaju ni vojsku ni policiju, i jednostavno ih je ukloniti kao politiĉke faktore. Prva posledica bi bila: demobilisanje društvene energije i pad produktivnosti društvenog rada. Politiĉka vlast kojoj to nije prevelika cena moţe bez velikog rizika da "raspust i" društvo. Ni jedna vlast ne mora da pristane na kompromis, ako ţeli samo vlast. Njeni konkretni nosioci mogu da budu uklonjeni u pov - remenim "revoltima", ali time nije uklonjena i sama vlast, pošto oni koji dodu na njihovo mesto takodc mogu da vode rat protiv društva. Socijalizam je, kao teorija i kao politiĉki pokret, poĉeo objavom rata tom "društvu". Svojim konceptom "proletarijata" on je propagirao ideju neke nove drustvenosti, u kojoj nije bilo ni mesta ni potrebe za aktiviranje drugih društvenih gru pa, koje su bile ukinute, fragmentarizovane ili pretvorene u instrument. Zbog toga tzv. socijalistiĉki ustavi ne izraţavaju socijalni kompromis, nego ak - cioni program. U njima nisu naznaĉcni okviri kojih se društveni ak - teri (mcdu njima i trcnutni nosioc i politiĉke vlasti) moraju pridrţavati i u ĉijcm pridrţavanju se medusobno kontrolisu, nego su u ustavu nabrojane vrednosti za koje svi treba da se zalaţu. 1 3 Ako je "ustavno pravo" zaista "'pravo društvenih odnosa", onda jc kod pitanja o prirodi socijalist iĉke ustavnosti smislcno upitati o društvenom poretku koji je svojstven tim drzavama. Ostavimo li po strani metaliziĉki entitet "proletariat" (sa kojim ni zvaniĉna ideologija ne moţe mnogo da poĉne), socijalistiĉko društvo nam se pojavljuje u maglovitom i amorfnom liku "radnog naroda", "radnih ljudi" i sliĉnih egzotiĉnih bića. Drugim reĉima, socijalistiĉka "drţava" uopste nema ncki njoj svojstveni društveni poredak, koji bi bio nezavisan od nje i sa kojim bi mogla da ude u kompromis, naz - van
40
ustav. 1 4 Iz ovoga sledi da bismo jugoslovenski tip regulisanja drustvenih odnosa morali oznaĉiti kao prividni konstitucionalizam. Privid je tu višedimenzionalan, i nema mnogo veze sa proizvoljnim, sluĉajnim, ili bilo kakvim ' nepostojećim" stanjem. On je privid kao vrlo stvarno izokretanje odnosa i njihovo neadekvatno ispoljavanje. Prva zrtva tog privida je, razumljivo, pojam ustavnosti. Pošto u našoj zemlji nema društvene strukture koja bi svoj izraz našla u us - tavnosti, nisu mogući ni ustavni konflikti. Ako oni i pak izbiju, to znaĉi da je ta forma posluţila kao fasada za neke druge tipove sukoba. I zaista, danas ustavne rasprave predstavljaju samo epifenomen jednog drugog spora, koji je svojim najvećim delom pred -ustavni, i ustavnim sredstvima ne bi mogao biti reš en ĉak ni u stvarnoj ustavno -pravnoj drţavi. Medutim, izokrenuti su i svi drugi temeljni odnosi ustavnosti. Tako kod nas opozicija - u smislu politiĉkih neistomišljenika - ne sedi u parlamentu, nego parlament sedi u opoziciji. To je razumljivo, budući da parlament nije formirao vladu, nego je vlada (u metaforiĉkom smislu, tj. smislu politiĉke vlasti) formirala parla ment. 1 5 Naravno da su svi ovi termini (opozicija, parlament, vlada) upotrebljeni uslovno, ali se njihova evidencija ipak ne moţe osporiti. Kada je privid jednom stvoren, u njemu se mogu, bez ikakvog rizika, isprobavati razliĉite inovacije. Na primer, moţe se dozvoliti 'pluralizam", direktni izbori, "veća proizvodaĉa" i još mnogo toga sliĉnog. Privid prestaje kod pitanja: da li je moguce političko konstituisanje društva pre i nezavisno od konkretne politiĉke vlasti? Pošto nema vlastiti socijalni poredak, nego fragmentarizovanje društva postavlja za svoj program, socijalizam, na jednoj strani, ne raspolaţe sredstvima za mobilis anje društvene energije, dok je is tovremeno, na drugoj strani, priliĉno neotporan prema zateĉenoj nehomogenosti. Oba momenta se ispoljavaju u sadašnjoj jugos lovenskoj situaciji. Funkcionalni bojkot od strane "društva" (koji je bojkot samo utoliko sto f ragmentarizovane individue nisu mo - tivisane da aktiviraju vlastite proizvodne i inovacione sposobnosti) stvara ekonomsku oskudicu kojom bi bilo moguce upravljati samo ako bi neracionalno trošenje politiĉkih resursa bilo smanjeno na minimum. Drugim reĉima, ideološka homogenost bi nadoknadivala deficitarnu društvenu inicijativu. Medutim, zbog specifiĉne jugos lovenske polazne situacije, karaktcristicne po izrazitoj nacionalno - -teritorijalnoj nehomogenosti, ĉak i za odrţavanje ideološkog jedinstva potrebna j e sve veća energija. Politicki sistem ne samo što vise nije proizvodaĉ društvene energije po veoma niskoj ccni (što leţi u prirodi
41
socijalizma), nego postaje jedan od njenih najvećih potrošaĉa. Nekada je homogenizovano fragmentirano društvo, a sada je i sa m podeljen na tvrda ("nacionalna") jezgra, izmedu kojih treba da bude uspostavljena komunikacija. U kom mediju ta komunikacija treba da se obavlja? Kada ideološka homogenost pod legne pred pseudopolitiĉkim grupisanjem (kakvo je ono koje poĉiva
42
na etniĉkoj ili verskoj osnovi), kako će se regulisati medusobni od- nosi? Već sam napomenuo da u ucestalom prizivanju ustava treba videti nedvosmislen znak potrebe za takvim sredstvom regulacije. Umesto da se u jedinstvenom politiĉkom prostoru razliĉite društvene grupe medusobno kontrolisu, trebalo bi da se medusob - no kontrolisu "predstavnici" razliĉitih nacionalno -teritorijalnih jedinica. Najveći broj njih bi jedno takvo normiranje smatrao us - tavom. Glavna osobenost tog neobiĉnog ustava ne bi bila to da for - malno-racionalno homogenizuje jugoslovenski društveno -politiĉki prostor (koji je do sada bio ideološki homogenizovan, posredstvom "vladajuće ideologije"), nego da fiksira medusobne granice, narav no, uvek zbog "samoodbrane" i zagarantovanog "nemešanja" sa stra ne. Socijalistiĉka ne-drţava dospeva u svoju zrelu fazu, u kojoj drţavnost postajc dţoker koji svaki igraĉ moţe potegnuti da bi stekao bar situacionu prednost nad svojim saigraĉima. Ali, ko nadgleda pravila igre? Ko garantuje da će ta prednost, makar i kao situaciona, biti realizovana? Ovo ni u kom sluĉaju nisu retorska pitanja, i odgovor na njih nije trivijalan. Celokupne današnje rasprave o "ostvarenju ustavne koncepcije jugoslovenske federacije" nisu ništa dugo do tra/enje tog odgovora, pri ĉemu uopste n ije iz- vesno da će on biti pronaden. Ostavimo za trenutak ove klasiĉne probleme prividnog konstitucionalizma. Za pitanje o mogucnosti stvarnc ustavnosti u našoj zemlji, znatno vaznije jc razmotriti uslove za mobilisanje frag mentisanog "društva". U kojim etapama ncka takva rckonstrukcija "drustva" mo/e da se odvija? Jasno je da bi ona predstavljala socijalno-politiĉko grupisanje na opštejugoslovenskom planu, makar on bio i fikcija. Jer, u ra/govoru je dozvoljeno provizorno baratanjc fikcijama. Naravno, u ra/govoru koji sam nije fikcija, nego poĉiva na bar minimalnim zajcdniĉkim prctpostavkama sagovornika. U našem sluĉaju, to bi znaĉilo da u jednom opštejugoslovenskom diskursu postavimo pitanje o prctpostavkama za rckonstrukciju jugoslovenskog drustva", kao buduće socijalne osnove ustavnosti. Paţljiviji ĉitalac oscća kako sc luk nateţe, i kako u ovome trcnutku puca. Jer, ne postoji opštejugoslovenski diskurs, ĉak ni za raspravu o jednoj takvoj fikciji kao što je jugoslovensko "društvo". Onaj ko takav diskurs ţeli uspostaviti, da bi i/begao klaćenje po etniĉko-nacionalnoj dijagonali, i/abrao je najbrţi put da u nju bude gurnut, u liku nekakvog "nacionalistiĉkog unitariste , ‘. Veliki uĉinak slovenaĉkih intelektualaca iz "Nove revije” jeste
što su na civilizovan naĉin demonstrirali nepostojanje opštejugos lovenskog diskursa. Oni ga nisu ukinuli, samo su praktiĉno pokazali da ne postoji. Time su izbegnute brojne frustracije i nepotrebno trošenje energije. Ako je opštost moguća samo naknadno, kao rezultat medunacionalnog "sporazuma", onda ona još nije moguća, jer takav sporazum još nije postignut. Ne samo kao opštost zajed - niĉkog ţivota, nego i kao opštost relevantnog razgovora o njemu. Tek kada svako bude siguran u svoj status, moći će mirno i samouvereno da pregovara sa drugima. Ova figura društvenog ugovora, koju slovenaĉki prijatelji inaĉe veoma rado koriste, moţda je pomalo arhaiĉna, ali osvetljava stanje stvari. Nije uopšte vaţno da li je postojanje (slovenaĉke) narodno-oslobodilaĉke vojske zaista osnova (slovenaĉkog) prava na "nacionalno samoopredeljenje" (u tom sluĉaju ni jedna od nacija koje je oslobodila Crvena Armija ne bi to pravo posedovala), ni da li je ekonomsko "samoizdrţavanje" glavni uslov drzavnosti (u tom sluĉaju bi Brazil, kao najzaduţenija drţava na svetu, prestao da bude drţava). Vaţna je pretpostavka na kojoj takva argumentacija poĉiva, a to je: uverenje da pretpostavke za argumentaciju (jos) nisu ispunjene. Ako smo ustavnost okarakterisali kao samoregulisanje društva u zajedniĉkom politiĉkom prostoru, onda zakljuĉak dosadašnjeg iz laganja mora biti u dvostrukom smislu negativan. Ne samo da ne moţemo raĉunati sa takvim zajedniĉkim prostorom, nego ni sa zajedniĉkim pojmovima kada razgovaramo o njemu. U jednom trenutku sam predloţio da po strani ostavimo probleme prividnog konstitucionalizma, i da se posvctimo raspravi o pretpostavkama stvarne ustavnosti. Ta rasprava nas je, posle jednog koraka, vratila u polazište. A u njemu "stvarna ustavnost’ jos nije na dnevnom redu. Tu sc, pod prividom ustavnih debata, rešava teški problem: kako organizovati drţavu heterogenog drustva, koje se strukturira prema pred-modernim, etnicko-nacionalnim i verskim kriterijima? Stvarni smisao "ustavnih promena" jeste normativno sta bilizovanje postojećih razlika. Drugim recirna, konstitucija federal nih jedinica kao konfcderalnih. Medutim, to ne unosi nikakve posebnc promcne, nego samo predstavlja otvorcno imenovanje pos - tojeceg stanja. To je promena samo za jednu federalnu jedinicu, tzv. Srbiju sa pokrajinama. Medutim, na osnovu dosad reĉenog je lako uvideti da ni konstituisanje Srbije kao (kon)federalne jedinice nije ustavni problem, niti predstavlja stvar drugih (kon)federalnih jedinica. Ono je interno-politiĉki problem, koji moţe da bude reše n samo internim sredstvima, ili neće biti rešen, ali ne zbog nepris - tanka "drugih", nego zbog nemoći vhistite politiĉke uprave. Isto bi vaţilo za bilo koju od ostalih republika. Promene su oĉigledno nuţne, da bi bilo
44
postignuto stanje u kome će biti moguc e odluke, ma kakav bio njihov sadrţaj. Ali te promene nisu moguce kao "us - tavne promene", pošto "ustav" kod nas ne omogućava donošenje od luka, nego njihovo nedonošenje. Pretpostavimo da će iz "ustavnih promena" izaći jugoslovenske republike svesne svoje nacionalne drţavnosti. Jer, takav ishod leţi u prirodi stvari, i sve dok ne bude postignut "ustavne promene" će biti stavljane na dnevni red. Ako sada upitamo, kakve to veze ima sa us tavnošću i sa uslovima za uspostavljanje ustavno -pravne drţavne forme, odgovor će biti: nikakve. To, naravno, nisu beznaĉajne promene, ali one se odvijaju u pred-ustavnom polju, kao eventualno stvaranje pretpostavki za ustavnost. Setimo se, ustavnost je moguća samo kao uĉešće autonomnih društvenih grupa u politiĉkom ţivotu. To uĉešće je jedini naĉin njihovog ekonomskog mobilisanja. Ta politick a dinamika je u postojećem stanju blokirana ne samo granicama politiĉkog sistema, nego i zaoštrenom etniĉko -nacional- nom podelom. Ona bi natkrilila svu drugu politiĉku kompleksnost jer b i, ĉini mi se, kompromisi unutar jedne nacije bili jaĉi od svih eventualnih politickih razlika. Ali, ti kompromisi traju samo dok traje stvarni ili fiktivni spoljašnji pritisak. Kada bi on bio naĉelno iskljuĉen, odluĉujuće bi postalo pitanje o vezi izmedu nacionalnog statusa i politiĉke demokratije. To pitanje je danas zamagljeno onim kompromisom, a mnogi koji veruju u prirodnu vezu izmedu nacionalnog "samoodredenja" i demokratije biće neprijatno iz - ncnadcni ako se magla podigne. Pravo naroda na samooprede - ljcnje", zanosno, ukoliko je u formi politiĉke fraze, bice gorka pilula za one koji od svog naroda budu oĉekivali sva ĉuda koja su mu pripisivali u svojim romanticnim vizijama. Bilo kako bilo, tek u jednom ovakvom scenariju će postati moguce izvorno politiĉko grupisanje, u kome će se raditi o raz - likama u idejama i intcresima, a ne u veri i etnickoj pripadnosti. Da li ce, i gde, ta mogucnost biti iskorišće na, zavisiće od civilizacijskog nivoa i politiĉkc kulture svake pojedinaĉne jugoslovenske drţave. Jer, to što su drţave (već i prema sadašnjem Ustavu), još ništa ne govori o tom nivou i toj kulturi. Svoj politiĉki identitet one još uvek izgraduju suprotstavljajući se ideji Jugoslavije. Ali tek treba da se pokaţe da li su jugoslovenski narodi zaista sposobni da budu politiĉka zajednica, ne samo u drţavnoj celini, nego i svaki za sebe. Ako ovo drugo uspe, moţda će uspeti i prvo. Tek tada moţe biti normalizova n odnos izmedu drţave (kao ustavno-pravne forme) i nacija. Današnje bahato rasitnjavanje ideje Jugoslavije preti da pot - puno poremeti sve normalne relaeije. Jer, drţava nije nikakvo sredstvo za "nacionalno
45
samoostvarenje" (pod pretpostavkom da neko zaista zna šta to znaĉi), nego izraz politiĉke volje nekog naroda, ukoliko on, bez obzira na sve etniĉke, verske, klasne ili ideološke razlike, kao politiĉka zajednica uopšte postoji. NAP OMENE 1
Ova ne mogu cnost pro iz laz i iz statusa subjekti vnih prava kako u radika l- no socijalistiĉko j teo riji (kod Mark sa), tako i u politiĉk im ob licima so cijalizma, b ilo da je on "etatistiĉki" ili "sa moupra vni". Ustavno st n ije moguća bez naĉelnog p riz navanja auto no mije pre d -drţa vne sfere ind ivid ualnosti, a socijalizam, u svim svo ji m varijan tama, poĉ iva u pra vo na uk idan ju takvog ind ividu alizma. Up. detaljnu ar gu mentaciju u mo m tek stu "Osno vna p rava i u stavno -p ravna drţava", ĉas. Theoria 1 2/1987, str. 31 -44. 2 O procedura lnoj osn o vi legitimnosti up. pre svega N. Luh mann, Legit imital durch Verfahren , Darmstad 1969; de taljn a analiza ustavno -pravno g funkcion isanja većin skog od luĉ ivan ja: U. Sch euner, "Konsen s und P luralismus als verfassung srechtliches P roble m" u: G. Jako bs (ed. ), Rechtsgeltung und Konsens, Berlin 1976 ; W. Heun , Das Mehrhe itsprinzip in der Demokralie, Berlin 1983 . 3 Tek Ustav iz 1963. uopšte prvi pu t "legalizuje" "dru štveno -po litiĉke or ganizacije" i naz naĉa va, doduše sa svim metaforiĉk i, njiho vo mesto u konstituciji našeg u reden ja (te rmin ima k ao što su "ru ko vodeca u loga na o sno vu zakonito sti is torijskog razvitka " itd . ) 4 Shvatan je usta va kao "srcdstva" pro izlazi iz k lasiĉn og mark sisticko -bo ljševiĉkog od reden ja d rţa ve, i pre vladava u nasem u stavnoni pravu . Up. npr. zah tev da ustav "bud e upo treb ljivo sred stvo u rukama socijalistickih snag a za pro menu od nosa moci u d ruštvu ". P ošto se on, k ao sred stvo, prilagodava svo me pron ien ljivo m pred metu, jasno je da "jugoslo ven sko d ru štvo traţi otvo ren ustavni sistem". Njego va stab ilnost je, tako , stab ilno st nestab ilnosti, tj. permanen tna revo lucija:"Ili još prcciznijc: tvrdoc a ustava mora d a bude u fu nkciji socijalistiĉk e revo lucije, a ne u funkciji n jene konstitucijc ". S vi n a vodi i z: S. S karic, "Evolucija u stavnosti u socijalistiĉko j Jugosla v iji", re fe rat na svcĉano j akademiji SANU povodo m 200 godina ameriĉkog ustava 19 87 (zborn ik jc u šta mp i). 5 Naĉcla kao što je np r. "udru ţivanje sopstvemh stremljen ja s napredn im teţn jama ĉo veĉan stv a ", "teţn ja za stvaran je sve bogatije ku ltu re i civilizacije socijalistiĉko g društva " itd. od uzima ju ĉak i d eklarativnim stavovima posledn je obrise seman tiĉke o štrine. 6 1 u nasta vku rccen ice :"... a u vaţn im drţavmm stvarima nikak vu ulogu nemaju istina i vcr no st pojed inacn ih ljud i, nego samo istina drţavnog zivo ta", u: Lorenz von S te m, "Zur preuBischen Verfassungsfragc", Deutsche Vierleljahrs Schrift, 1/1852, str. 3 6. Analiz ira juc i nemo gucnost P ruske da. uprkos "sub jek tiv nim" nasto jan jima, u sp osta vi stvarnu ustavno st. S tajn razvija analitiĉki ap arat ko ji jc dclo m primeren i za razu mc van je savrememh jugoslo ven skih federalno -u stavnih tcško ca. On utvrdu je d a su za u sta vnost n eoph odni istorijski. privredni i socijal- nopolilički (drustven i) uslo vi (str. 4 i dal je), a pošto P ruska n ema m stab ilno "nacionalno jezg ro ". n i za jedn iĉku ek ono msk u struk turu. a m jed in stveno "naro dno predstavn ištvo ", teţ ište tak ve usta vne drţave "ne b i bilo u parlamen tu, nego u vladi" (str. 28 ). "Bud ite u vere ni da ce . u svako j situaciji u ko jo j u suko b do du ustav i vlada, pobedu u vek odnositi vlada " (str. 35 ). Š tajno v zakljuĉak je da ustav predstavlja izraz politiĉkc zajcd mcc , a n e sredstvo za p ravljenje tak ve zajedn ice. 7 "P osto je epoh e i na ro di koji ne mo gu da p roizvedu, a n i da trpe usta vn i poredak ", isti tekst, str. 3. Analiza soc ijaln o -isto rijsk ih pretpo stavki ustavn e i pravne drţave u: N. Luh mann, "Gese llschaftlich e und po litisch e B edingung en des Rechtsstaates", Politische Planting, Westdeu tscher Verlag 1971, str. 53 -66.
46
8
O to me n a ko ji naĉ in je o vaj u slo v našao mesto u k lasiĉn im evrop skim us tavima up. V. Kostun ica, "P olitiĉki sistemi i osno vna prava", Theoria 1 -2/19 87, str. 53 -62. 9 Up. E. W. Bockenforde, Demokratie und Reprasentation, Hannover 1963; Guggenbegre B., Offe C., "P olitik aus der Basis", u: Aus politik und zeitges - chichte 47/1983. 10 Up. isto rijski p reg led sa daljim bib liografskim ukazima u: W. Mossle, Regierungsf unktionen des Parlaments, Miin chen 1986, str. 41 -108 . 11 P ošto u b oljše viĉko j koncepciji politiĉko g poretk a nema mesta za funkc iona lnu kontrolu vlasti (budući da tak va kontro la podrazu meva podelu vlas ti), kontro la je za misliva sa mo u formi neko g kontro lnog organa, npr. partijskog kongresa, "radn iĉke ko ntro le " itd. P arad ok s o vog rešenja, ko ji se izraţava u p itan ju; a ko kontro liše kon tro lo re? , postao je jasan još u Uenjino vo vreme, kada su nas - tajale prve ve rz ije "ra dniĉ kih kontrola". Ali, regressus ad infinitum je do veo samo do ukidan ja tak vih kon trolnih o rgana, a ne d o pro mene struktu re vlasti. 12 Osnovn i funkc iona lm problem ko ji nastaje na relaciji izmedu so cijalno g sistema i ind ividua je ste "p ronalaţen je i stabilizo vanje adek vatn ih mo tivac ija za partic ipac iju " ind ividu a u socijalno m delo vanju. T. P arsons, Die Gesellschaf ten, Frankfu rt 1975, str. 24. 13 Veoma zan imljive rezultate b i dalo upo red ivan je odno sa izmedu pra va i duţnosti u naše m Usta vu i u feudaln im kodifikacijama zajedn ićkog d elo van ja. U ve z i sa o vim dru gim up . N. Luh mann, "Su bjek tive Rcchte. Zu m U mb au des Rechtsbe wuBtse ins fur die modern e Gesellsch aft" u: isti au to r, Gesellschaftsstruktur und Semantik. Studien zur W issenssoziologie der modernen Gesellschaft, to m 2, Frankfu rt 1981, naroĉ . str. 45 -57. 14 Ovim jc n cposredno p ogodcn i idcn titet "so cijalistićke drţavnosti", koja b i ipak treba lo da bude d rţa va nekog odredenog socijalnog poretk a. Zbog toga ne iz nenaĊuje oko lnost što n pr. D. Biland /. ic, u knji/i / ugoslavija poslije Tita , mcĊu
osnovnih karakteristika Ustava kao - po njegovom uvcrcnju stogodišnjcg is- kustva klasnih borbi i kao "je/gra Titovog djela", ne navodi ni jednu koja bi se od- nosila na socijalističku državnost. Šest odredbi izrićito garantuju "decent ralizam", dve su sasvim opšte ("iskustva klasne borbe i samoupravljanja"), dve se tiču rata, a jedna spoljnc politike. 15
Zbog tog a, kako ka/. c Štajn za I‟rusk u, ne samo što sc osno vne odlukc donose van parla mcnta , nego on nema do vo ljno snage ni da sru ši nekog min is tra, a pogoto vo ne d a ga postavi. Iz vo rno imeno van je ministara obavlja se na drug o m mestu, a parla mcnt ga fo rmaln o potvrdu je.
4. DEMOKRATIJA KAO USPOSTAVLJENA SAGLASNOST Dosadašnja analiza zaustavila se kod niza protivreĉnosti. Paţljiviji ĉitaoci uoĉili su da se one ne nalaze samo u analiziranim odnosima, nego i u zakljuĉcima izvodenja. Iako sam utvrdio da Jugoslavija - zbog svojih socijalno-istorijskih i politiĉkih pretpos tavki - ne moţc biti dosledna federalna drzava, nisam u istom potezu uveo mogućnost ne kog opštejugoslovenskog diskursa (što bi, logiĉki posmatrano, sledilo iz one tvrdnje). Na taj naĉin, Jugoslavija nije stabilizovana ni kao jedinstvo ni kao razjedinjenost. Naime, ona uopšte nije stabilizovana. Sigurno da bi najjednostavnije bilo pokušati
47
formulisati uslove za racionalno koordinisanje postojećeg stanja, dakle, stanja raspada. Medutim, ĉim se uputi u praveu (kon)federalizma kao nekog takvog resenja, racionalnost argumen tacije poĉinje da se lomi. Da bismo Jugosaviju proglasili federal - nom drţavom, morali bismo poreci niz elementarnih evidencija, kako u pogledu istorijske geneze, tako i u poledu strukture naše federalne forme". Jer ona, kao navodni medunaeionalni ugovor, nije ni 1 ( )18, a ni 1941 - 1945. bila rezultat postojanja vise politićkih zajcdnica\ isto tako, federalni princip vertikalne kontrole moći strukturno je nespojiv sa tipom distribucije moci koji u našoj zemlji doktrinarno i stvarno postoji. Time ne zclim reci da bi bilo nepozeljno da Jugoslavija jednog dana bude "savez" nacionalnih drzava. Ali, ona to sada nije, a put na kome se nalazi ne vodi u tom praveu. Nacionalna drţavnost je politički status, a ne stepcn etniĉke homogenosti; naravno, politiĉki status u smislu nastajanja politiĉke zajednice. Nasi zagovornici nacionalnih etniĉkih drzava takvu politicku zajednicu ne ţele, što je sasvim razumljivo. Sasvim mala je verovatnoca da bi ih ona prih - vatila za svoje politićke predstavnike. Zbog toga njima pred oćima lebdi ĉudan ideal: politiĉka drţava bez politiĉkih gradana. Republiĉk e drţave predstavljaju pokušaj ostvarenja tog ideala. Pogrešno bi bilo ovom nacrtu jednostavno suprotstaviti ideju jugoslovenske nacionalne drţave (tj. politiĉke zajednice). Ta ideja je i sama polemizovana, tako da ne moţe predstavljati neutralno polje, u kome bi se polemika kretala. Ideju Jugoslavije treba, bar privremeno, staviti u zagrade, i potraţiti zajedniĉki okvir u kome bi se argumentacije (pa i argumentacija o Jugoslaviji) mogla bez meĊusobnog sumnjiĉenja odvijati. Traţi se, dakle, odgovor na pit anje: kako obezbediti autentiĉno pojavljivanje socijalnog is - kustva? 1 U tom smislu, da na osnovu tog pojavljivanja moţemo reći da li je "Jugoslavia" njegov konstitutivni element, tj. da li ona kao zajcdnicki horizont uopste postoji. Analiza jugoslovenskog federalizma kao eventualnog medija za protok socijalnog iskustva (makar i u formi "nacionalnih interesa") dovela nas je do pojmov - nog ćorsokaka. Na svojevrsnom paradoksu poĉiva i koncept unitarne savezne države, koji smatram primerenom dr/avnom formom za Jugoslaviju. Moj motiv za naĉclnu kritiku federalizma nije u tome sto bih smatrao da je Jugoslaviju poţeljno ili mogućno homogenizovati. Naprotiv. Mislim da je i federalizam suvise rigidan da bi obezbedivao realizovanje svih posebnosti (etnickih, regional nih itd.) koje odlikuju našu zemlju. Ona jc heterogena i na ravni svojih "nacionalnih republika". A federalna struktura teţi homoge - nizovanju tih rcpubliĉkih (kulturno-politiĉkih i etnickih) prostora, tako da unutar
48
takvih "suverenih dr/ava" lokalni inter esi (i svi oni koji su razlidti od dominantnog) bivaju tretirani kao u nekoj unitaristiĉkoj dr/avi. Pritisak kojem su manjine tu i/lozene (bilo da je rcc o slovenaĉkim "Bosancima" ili kosovskim ne -albancima) raste proporcionalno ĉvrstini zida koji tu jedin icu odvaja od celine. Zid bi mogao da bude srusen samo trasparentnim i funkcionalno strogo kontrolisanim protokom moci, svojstvcnim jednoj dcmokratskoj unitarnoj savcznoj dr/avi. Drugi ni/ protivrccnosti ve/an je /a problem takve kontrole moci, naime, /a probem ustavnosti. Utvrdio sam da Jugoslavia nije sposobna /a ustavno-pravnu dr/avnu formu. Društveno -politiĉki poredak naše zemlje ne dopusta fi^rmiranje autonomnog društva koje bi moglo da kontroliše politićku moc, a svi pokušaji njene samokontrolc pokaza li su se kao iluzorni. Znaĉi, da bi demokratija funkcionisala (a sa njom i kontrola moći), neophodan je efikasan ustavno -pravni sistem, a da bi on bio uspostavljen, neophodna je demokratija (inaĉe bi predstavljao pok lon koji se svakog trenutka moţe oduze ti). Beznadeţniji logiĉki krug jedva da je mogućno smisliti. Njegov najveći nedostatak sastoji se u tome što ova blokiranost nije samo logiĉka. Ako bi iz nje trebalo traţiti neki izlaz, taj bi mogao biti vezan samo za centralni pojam ĉitavog sklopa, naime, za "demokratiju". Sta treba podrazumevati pod demokratijom? Kako se ona moţe "povećati" ili, ako je nema, uspostaviti? Gotovo da nije potrebno napominjati da demokratija moţe da bude odredena samo kao "vladavina naroda". To je sadrţano u znaĉenju pojma, i istorijski to je bio onaj impuls koji je ovu politiĉku formu uĉinio univerzalno poţeljnom. 2 Medutim, da li je stvar baš tako jednostavna? Da li se razlika izmedu demokratskih i nedemokratskih uredenja zaista sastoji u tome što u jednima oĉevidno vlada nar od, a u drugima oĉevidno ne? Zelimo li zadovo - ljiti elementarne empirijske zahteve, moramo taj "narod" posmatrati kao zbir grupacija, dakle, kao jedno mnoštvo u kojem retko postoji potpuna saglasnost, a ĉesto, u zavisnosti od situacija, manjine i vecine. Da li pod vlašću naroda sada treba razumeti vlast volje vecine? Da li bi takva demokratija bila poţeljna u Jugoslaviji? Oĉigledno - ne. Svaka većinski donesena odluka bila bi izloţena podozrenju, iz istog razloga iz kojeg se jugoslovensko opredeljenje neko g pripadnika vec ; inske nacije najĉešće posmatra kao ţelja za prevlašcu "svoje" vecine. Ali, klasicno odredenje domokratije ni inaĉc nije odrţivo. I u homogenim zajednicama, u kojima svi spadaju u vecinu, "vladavinu naroda" treba primiti s rezervom. Inaĉe ć emo teško moći da izbegnemo konsckvence
49
fenomena "totalitarne demokratije". U Nemaĉkoj 1936. i u današnjem Iranu je "masovna’ baza politiĉke moći znatno šira od one u zemljama koje intuitivno prihvatamo kao demokratske. Ovim prvima smo ĉak skloni da u potp unosti poreknemo demokratski karakter. Pa ipak, teško bi bio opovrgnuti da je tu zaista reĉ o nekom vidu "vladavine naroda". Nije potebno razvijati ovaj tip prigovora klasiĉnom konceptu demokratije. Volja vecine nije nikakav garant ispravnosti politiĉkog delovanja, nezavisno od toga da li je shvatamo kao kvantitativno odredenje (numeriĉki zbir pojedinaĉnih "volja”), da li joj dajemo metafiziĉka obeleţja (u rusoovskoj tradiciji), ili je filozofsko -istorijski zaoštravamo (kako se to dešava u marksistiĉkoj t eoriji, sa proletarijatom kao nosiocem "opšte volje"). Znaĉajnija od takvih teorijskih prigovora jeste istorijska dinamika procesa demok ratizovanja. A ona se, kao što znamo, kretala od borbe za in stitucionalnu zaštitu interesa većine (tj. "naroda"), ka obezbeĊivanju prava manjina.3 *
U savremenim pluralistiĉkim društvima efikasnost osnovnih demokratskih prava provcrava se na tome u kojoj meri manjine mogu da uĉestvuju u društvenoj komunikaciji. Manjine su, pri torn, marginalizovane društvene grupe, a ne samo velike manjinske nacije u višenacionalnoj zajednici. Skoro u potpunosti je ugašen iz- vorni naboj pojma demokratije kao realizovanja volje većine. Taj pojam je pretpostavljao homogenu zajednieu, sa kompaktnim kolektivnim identitetom i jasnim zajedn iĉkim interesom.4 Na privid- no paradoksalan naĉin, tek ovaj raspad tradicionalnih pretpostavki demokratije rasvetljava status tih pretpostavki: tek kada nestane samorazumljivost predstave o "vladavini volje naroda" mogućno je postaviti pitanje o tome na koji naĉin se ta "volja" zapravo utvrduje. Teţište pojma demokratija pomera se sa cilja na sredstva. Demok - ratska je ona f o r m a k o j a o m o g u ć a v a a u t e n t i ĉ n o izražavanje p o j e d i n a ĉ n i h interesa, tj. takvo izraţavanje u kojem uĉesnici imaju jasnu svest o tome da mogu prikazati ono što smatraju svojim iden titetom.5 Usmeravanje paţnje na mehanizme ispoljavanja "volje" otvara niz novih pitanja. Kako mora da bude organizovana politiĉka zajednica da bi pojedinacne perspective uopste dobile odgovarajuću politiĉku teţin u, a pre svega, da "slabiji" interesi ne bi bili hen- dikepirani? I, s druge strane, kako ti interesi treba da budu oblikovani da bi bilo mogucno njihovo usaglašavanje, koje bi rczul- tiralo obavezujućim odlukama, u ĉijem donosenju su
50
nacelno svi uĉestvovali? Uzevši u obzir ova pitanja, demokratiju moţcmo da defnišemo kao poredak koji: a) trajno (a to znaĉi institucionalno) obezbedujc medij za artikulisanje individualnih perspektiva i b) raspolaţe mehanizmima za njihovo racionalno usaglašavanje, ĉiji ishod je zajcdniĉka dcfinicija situacije. "Volja većine" se raspada na niz sloţenih i osetljivih proccdura, koje poput rcleja i otpornika u clekt riĉnim sistemima neke impulse (interese) pojacavaju, da bi uopste bili opa/cni, a neke prigusuju, da ne bi homogenizovali celinu. Takva uredenja su demokratska ne zato što realizuju interese 'većine", riego zbog toga što omogućavaju socijalno -politiĉki relevantnu raspravu o tome šta u nekom trenutku moţe biti smatrano interesom "vecine". 6 Socijalizam, sasvim sigurno, n ije demokratski u naznaĉenom smislu. U njemu nije priznat izvorni (a to znaĉi i politiĉki) pluralizam pojedinaĉnih perspektiva, koje bi u procesu demok ratskog usaglašavanja trebalo dovesti do zajedniĉke interpretacije situaeije. U soeijalizmu je proces o brnut: definicija situacije (a to znaĉi: utvrdivanje vrednosti i ciljeva) predstavlja pozadinu zajed niĉkog delovanja, koja njega izvorno koordiniše. Ne radi se o stvar- nom postizanju saglasnosti, kao nekom, uvek rizicnom, poduhvatu traţenja "vecine" za vlastiti projekt, nego samo o traţenju svog mesta u zajedniĉkom, već fiksiranom projektu. Eksplicitno izjašnjavanje o osnovnim odlukama samo je deklarativno, i nema uticaja na ishod delovanja. 7 Pošto stvar stoji tako, empirijska saglasnost i nije neophodna . Unapred se zna da se sa njom moţe raĉunati, budući da je svaki individuum "vezan" zajedniĉkim vred- nostima - na dobrovoljan ili iznuden naĉin. Zbog toga politiĉka uprava moţe da se odrekne stvarne provere prihvatljivosti vlastitih odluka (koja bi se sas tojala u traţenju politiĉke podrške na nekim politiĉkim izborima, gde bi bilo moguce izloţiti alternativne od - luke); saglasnost politiĉke k l i j e n t e l e j e pripisana, i o n a s e s a m o m o r a m a n i f e s t o v a t i n a j a v n i m priredbama - a ne racionalno proveravati., Takav tip saglasnosti, karakteristiĉan za svaki radikalni socijalizam, postaje problematiĉan u našoj zemlji. Sve jasnije se osećaju granice njegovog regulativnog kapaciteta. Pripisana saglasnost sve manje obavezuje. Prvi zakljuĉak koji iz takvog stanja moţemo da izvedemo jeste da je naše društvo postalo kompleksno. Spontano ali postojano, artikulisu se potrebe za mchanizmom pos- tizanja saglasnosti, koji bi zamenio mehanizam pripisivanja. To znaĉi, potreba za nekim drugim obrascem demokratije, koji bi zamenio ra dikalno-socijalistiĉki. U osnovi tog
51
drugog obrasca nalazi se predstava društva kao sklopa socijalnih interakcija, orijen- tisanih prema mcdusobno razliĉitim interesima i vrednostima.Da bi ih bilo mogućno koordinisati, treba ih najpre priznati kao izvorne, tj. treba razbiti iluziju o njihovoj "organskoj" saglasnosti. A to ne znaĉi ništa drugo nego razbiti organsku vezu "predstavljanja", u kojoj "radniĉka klasa" predstavlja narod", komunistiĉka partija "radniĉku klasu", a neki komitet ili liĉnost tu partiju. Kada se po- ljulja stabilnost normativne (ideološke) pozadine koja legitimise postupak pripisivanja, neophodan postaje neki drugi mehanizam za koordinisanje zajedniĉkog delovanja. A na koji naĉin se moţe doći do njega? Kako se radikalno -socijalistiĉka demokratija moţe transformisati u praveu demokratije kao postignute saglasnosti? Pošto je kod pripisane saglasnosti najviše zapostavljena em pirijska ravan traţenja podrške za obećane politiĉke odluke (tj. van politiĉkih izbora), ĉini se da bi reforma tu morala da zapoĉne. Naime, time što bi se ideja organskog "predstavljanja” napustila kao iluzija, i umesto tog organizovao direktan izbor politiĉkih predstavnika? U kojem smislu bi ova promena refor misala radikalno-socijalistiĉki obrazac demokratije? Nema sumnje da bi na taj naĉin sistem postao zoatno efikasniji, pošto bi objektiv- nija selekeija poboljšala njegov personalni sastav. Naravno, efikasniji u okviru svog kapaciteta efikasnosti. A on je dovoljan samo ukoliko je društvo zaista homogeno, pa je onda reĉ s a m o o t o m e ko ć e d o b i t i m a n d a t z a r e a l i z a c i j u o p š t e p r i h v a ć e n i h i n e s u m n j i v i h c i - l j e v a , a n e o t o m e koje ciljeve u o p s t e t r e b a realizovati. Takav pred - log za reformu oĉigledno polazi od toga da su vrednosti i ciljevi neproblematiĉni, a da je kriza našeg društva rezultat pogrešnog iz bora sredstava, uslovljenog nedovoljnom personalnom konkuren - cijom ( i time, nedovoljnom politiĉkom kvalifikovanošću nosilaea odluka.)* Iako bi neka takva reforma mnogo toga izmenila, suština jugoslovenske krize ostala bi nedirunuta. Da li je time reĉeno da su, osim sredstava, problematiĉni i vrednosti i ciljevi na kojima naše društvo poĉiva? Ovo pitanje je suvišno. Kriza je, naime, velikim delom izazvana t i m e s t o s e p r o m e n i o odnos s o c i j a l n o g d e l o v a n j a p r e m a v r e d n o s t i m a . D a k l e , naćin n a k o j i s e o n o o r i j e n t i š e p r e m a n j i m a . Taj naĉin sam'nazvao pripisivanje. Socijalno delovanje se u našem društvu vise ne mo/.e rcgulisati tako što mu se postavi zajed niĉki okvir, pa mu se pre pusti da se bori za svoje mesto u njcmu. T a j z a j e d n i ĉ k i o k v i r m o r a b i t i rezultat d e l o v a n j a , i t o r e z u l t a t k o j i je neizvestan i koji od aktera i/iskuje maksimalnu fleksibilnost i angaţovanost. Drugim reĉima, ništa se ne bi izmenilo ako bismo,
52
umesto sadašnjih pripsanih vrednosti i ciljeva, dobili neke druge. Isto tako, sistem bi samo prividno povećao svoju racionalnost ako bi pripisanc ciljeve realizovali "naši", a ne pripisani kandidati. Vratimo se pojmu uspostavljene saglasnosti. On poĉiva na predstavi jednog pluralistiĉkog (tj. kompleksnog) društva. Kada ka/.emo da je neko drustvo pluralistiĉko, time smo izrazili naprosto okolnost da ono proizvodi vise normativnih projekata nego što moţe da bude realizovano. 8 Od vrste pluralizma zavisi d* li su svi ti projekti uopste spojivi. Medutim, i u drustvima u kojima ne postoje fundamentalni konflikti, dakle, gdc su normativni projekti koje ono proizvodi naĉclno spojivi, postavlja se problem njihove selckcije. Kako se postiţe saglasnost? Da li je ona pretpostavka, ili rezultat? Od toga zavisi na koji naĉin će se ncki poredak odnositi prema al - ternativama koje sam spontano stvara. U prvom sluĉaju one neće biti legalne, tj. selekeija će se obavljati pre nego sto uspe njihovo oblikovanjc u normativne projekte. U zavisnosti od svoje fleksibil - nosti, takav sistem će deo alternativa integrisati (i prikazati kao razliĉite verzije vrednosti na kojima poĉiva), a deo proglasiti ilegal - nima.9 Vladajući projekt tu gubi ogromnu energiju da bi autorizovao sve alternative koje se u bilo kom podrucju pojave, i da bi odvojio "prihvatljive" od "neprihvatljivih”. Pošto ne moţe da rizikuje to da ih prepusti racionalnoj ili empirijskoj proveri, on im najĉešće time što ih proglašava ilegalnima - daje atraktivnost koju sami po sebi nemaju, i ĉak promoviše u "alternative". Ali, takvo trošenje energije je nuţno jer inaĉe bi se medu gomilom prividnih alternativa mogla provući neka istinska, a vladajući poredak nije uveţban za racionalno suprotstavljanje istinskim alternativama. A k o j e saglasnost u s p o s t a v l j e n a , a t o z n a ĉ i n a k n a d n a , o n d a normativni projekti koji se bore za to da postanu (bar privremeno) vladajući, moraju od samog poĉetka da budu oblikovani tako da izdrţe kritiku. Politiĉki subjekti, koji ih zastupaju, ne mogu rizikovati to da se najpre odluĉe za normativni projekt, pa da onda traţe (ili pokušaju iznuditi) podršku, nego projekt ostavljaju ot vorenim i u traţenju vccine ga definitivno oblikuju. On je onda kompromis, a ne skup ciljeva i vrednosti o kojima se ne moţe raspravljati. Već sam pomenuo da radikalni socijalizam ide obrnutim pravcem, od fiksiranja normativnog projekta ka traţenju sredstava za njegovo rcalizovanje. Pošto poĉiva na mehanizmu pripisavanja, njemu nije tesko da locira svoje politiĉko sled beništvo. To je "proletariat", koji u svojoj "empirijskoj egzistenciji", tj. u svom "po sebi" (Marks) moţda i ne podrţava radikalni socijalizam, ali ga zato bez sumnje podrţava u svom
53
"istinskom biću" tj. u svom "za sebe". Naravno, šta jc njegovo istinsko biće, to mu jc prip isala radikalno-socijalistiĉka teorija. U ovom dvostrukom pripisivanju je osigurana socija 1 istiĉka demokratija. To osiguranje puca kada drustvo postane kompleksno i kada stvori funkcionalnu potrebu za mehanizmima uspostavljanja saglasnosti. Znatna teškoća za reformisanje takvih poredaka sastoji se u nemogućnosti korišćenja klasiĉnog obrasca demokratije kao volje numeriĉkc vecine. Tu je dodušc, već naznaĉen nacrt uspostavljanja saglasnosti, medutim, kao saglasnost jednog u biti homogenog društva. Homogenizovao ga jc njegov protivnik, apsolutistiĉka drzava. Tek u kasnijoj fazi, domokratija je postala sredstvo zaštite nehomogenosti, tj. sredstvo za odbranu društvenih manjina od dominantnih drustvenih grupa. Specifiĉna teškoca Jugoslavi je je u tome što bi ona morala da ceo ovaj proces saţme u jedan korak: da obezbedi efikasnu zaštitu
54
manjina uz istovremeno stvaranje okvira za racionalno delovanje. A kako je to mogućno? Kako je mogućno da se organski koncept društva, svojstven radikalnom socijalizmu, u isto vreme formalizuje (što bi bilo postignuto uvodenjem demokratije kao jednostavnog vednskog odluĉivanja) i supstancijalizuje? Ta dva naĉela ne mogu se lako pomiriti. Zakonski formalizam pravne drţave ne poznaje izuzetke; istovremeno, zaš tita osnovnih prava se u pluralistickom društvu jugoslovenskog tipa moţe obezbediti samo uvaţavanjem izuzetaka. Trebalo bi da vaţi opštost, ali da bude sacuvano pravo posebnosti. 10 Ne bi bilo teško pokazati da naš postojed poredak ne raspolaţe sredstvima z a rešavanje naznaĉenog problema. Traţeći izlaz iz krize on ne moze da se osloni na intaktni ustavno -pravni sistem, pa da ga onda dopunjava mehanizmima za zaštitu specijalnih prava (etniĉkih manjina itd.). Zbog toga u raspravi o našem društvu ne moţe biti rcĉi o nckim konkretnim predlozima, nego samo o raz- matranju opštih uslova koji moraju biti zadovoljeni da bi problem dobio oblik koji povećava izglede njegovog rešavanja. Dakle, ne moţe biti reĉi o pitanju kako organizovati demokratiju, nego samo o tome kako stvoriti pretpostavke za to da pitanje o organizovanju demokratije i kod nas postane relevantno. Moramo poći od širokog kruga pretpostavki za domokratiju. Ovo širenje teme je sadrţano u nasem ranijem odredenju, u skladu s k o j i m d e m o k r a t i j a p r e d s t a v l j a tip s o c i j a l n c k o n s t i t u c i j e , a n e samo naĉin odluke za neki politiĉki cilj. Demokratska bi onda bila ona društva koja omogucavaju da sc parcijalni interesi oblikuju kao nor- mativni projekti, na osnou kojih sc, u procesu racionalne selckcije, formira vladajuci poredak. Najva/nijc je to da politĉka selekeija zapoĉinje tek na rclativno visokom nivou konstitucije sistema.Ona ne zahvata u sferu autonomnog oblikovanja normativnih projekata (kao politiĉkih alternativa), nego se aktivira u procesu odlucivanja za one projekte koji će dobiti opštu obaveznost, tj. status vladajućeg poretka. Ako demokratiju definiscmo na ovako obuh - vatan naĉin onda ona nije samo osobina politiĉkog odlucivanja, nego i slike sveta. Jedino tamo gde se i sam svet pojavljuje i os - vedoĉava kao otvorcn, pa ĉak i kao hipoteza, vladajuće stanje mogućno je posmatrati kao kompromis alternativnih svetova. Razume se, tu nije reĉ samo o racionalnom izboru izmedu razlidtih sredstava za postizanje neupitnog i nediskutabilnog cilja (tako da bi on da« neki "novi kandidati" bili dovoljan garant promene), nego o konkurenciji izmedu razlidtih ciljeva. Klasiĉni oblik takve konkurencije jeste
politiĉki pluralizam. Medutim, odgledno je da je dcmokratska osnova znatno šira od svog politiĉkog izraza. Ako ţe limo da postavimo pitanje o mogućnosti demokratije u Jugos laviji, moramo ga formulisti kao pitanje o pretpostavkama za stvaranje te osnove. * Mislim da moţerno bez nekih dodatnih objašnjenja poći od stava da danas u Jugoslaviji postoji funkcionalna potreb a, ĉak nuţnost, za regulisanje društvenih odnosa putem postignute saglasnosti. Kriza organskog pojma zajednice, kao ideološki zatvorenog sveta, koji ne samo sto nije rezultat kompromisa razliĉitih alternativa, nego uopšte ne dozvoljava da bude razmatran kao hipoteza, ta kriza nije izum teorije. Regulativni kapacitct demokratije kao pripisane saglasnosti je u našoj zemlji definitivno preopterećen; svako razmisljanje o reformisanju tog sveta moţe da se osloni na ovu evidenciju. Medutim, ne treba brkati funkcionalnu nu/nost i faktiĉke uslove za njeno ostvarenje. To što jugoslovenski tip nehomogenosti iziskuje neideolosku integraciju uopšte ne znaĉi da postojc dovoljne pretpostavke za "zamenu paradigme". Sam po sebi, pluralizam ne proizvodi mehanizme za svoje regulisanje.11 Po- gotovo ako u sebi nosi znatan deo prevladane slikc sveta. Jer, iako nema sumnje da je naše društvo postalo kompleksno (i prema kriterijumima drustvenog difcrenciranja), osnovni globalni plu ralizam jeste onaj izmedu tcritorijalnih i naci onalno-teritorijalnih grupa. A takav pluralizam razbija ideolosku homogenost, a da istov - rcmeno ne sadr/i potcncijal za racionalizovanje socijalne in - tcgracijc. On, naprotiv, tezi tome da tu homogenost uspostavi na drugaĉijoj osnovi i na manjem prostoru. LI zapadnocvropskim zcmljama jc kao re/ultat raspada s r e d n j e v e k o v n e socivtus civilis, k a o h o r i z o n t a n e u p i t n i h c i l j e v a i vrednosti, ostalo heterogcno društvo, ĉiji kolektivi su svoje delovanje orijcntisali prema mcdusobno га/liĉitim ciljcvima i vred- nostima. Medutim, osim u prvoj fa/i (verskih gradanskih ratova), te parcijalnc perspektive nisu pretendovale na nediskurzivnu apsolutnost i nisu bile zatvorene /a racionalizovanje. Drugim reĉima, svoje ciljcve i vrednosti morale su posmatrati u svetlu hipotet iĉkih al- tcnativa, buduci da je to uslov /a racionalnu argumentaciju (makar ona imala i za cilj da se poka/.e apsolutna prednost vlastitog nor - mativnog projekta). Za razliku od ovakvih ciljeva i vrednosti, ot - vorcnih za proces racionalnog obrazlaganja, etniĉki plurali/am se odlikuje normativnim apsolutizmom, karakteristicnim za organsku sliku
56
sveta. Saglasnost jc i tu pripisana, a ne postignuta. U dis - poziciji individuuma ne leţi odluka o tome da li ce pripadati nekom takvom kolektivu.12 On je već roden kao njegov clan, na isti naĉin kao što je svojim "po sebi" uĉestvovao u normativnom kos - mosu radikalno-socijalisticke zajednice. Globalni pluralizam jugoslovenskog društva razbija ovaj kosmos ali u scbi ne nosi alter- nativni obrazac integracije. Neuvida nje te protivreĉnosti vodi razliĉitim paradoksima. Na pimcr, tome da se (u Sloveniji) etniĉko homogenizovanje upotrcbljava kao argument u prilog zahteva za legalizovanjem društvene kompleksnosti ("civilnog društva"). Kao da bi etniĉko homogenizovanje, time što konkuriše ideološkoj in- tegraciji, automatski bilo njena suprotnost, tj. racionalna in- tegracija. Stvar stoji upravo suprotno. Svako homogenizovanje koje je supstancijalno, i time se oslanja na nediskutabilne ciljeve i vrednosti, predstavlja preprcku za proces racionalizovanja socijalnog delovanja. I u etniĉki fiksiranoj slici sveta se moţe raditi samo o al- ternativama unutar sredstava za realizovanje cilja, ali sam on se ne moţe dovesti u pitanje. Drugim reĉima, znatan dco jugoslovenskog pluralizm a proizvodi funkcionalnu potrcbu za racionalnom integracijom, ali ne stvara pretpostavke za nju. Ako sam demokratiju definisao kao usaglasavanje i selekciju ra/liĉilih normativnih projekata, sada mo/emo reći da i etnicko-nacionalni projekti poĉivaju na mo delu pripisanc saglasnosli, i stoga nisu pogodni da budu pokretaĉka snaga demokratizovanja kao racionalnog postizanja saglasnosti. Jasno je da su kolektivi, a nc individuc nosioci normativnih projekata, medutim, nu/na opstost kolektivnog delovanja (tj. njegova usmercnost na zajedniĉke ciljeve), još nije dovoljna prepostavka za njegovu sposobnost da svoje ciljeve prepusti procesu racionalno argumentacije. Dakle, za demokratiju jc ncophodno postojanje autonomnih drustvenih grupa (kao subjekata normativnih projekata), ali ne kao kolektiva koji svoje delovanje orijentišu prema apsolutnim vred nostima. Skup takvih autonomnih drustvenih grupa predstavlja ono sto se uobicajeno naziva gradanskim drustvom. Sada postajc jasno zašto je pitanje o mogućnosti demokratije (kao postignute saglasnosti) razorno u Jugoslaviji. To je, zapravo, pitanje o mogućnosti gradanskog društva. Nema potrebe da ga kamufliramo i/razom "ci vilno drustvo" ili "novi društveni pokreti". Reĉ je o klasiĉnim drustvenim grupama, kod kojih je unapred moguce odrediti samo strukturu delovanja, ali ne i ciljeve i vrednosti. Jedina konstantna osobina tih orijentira delovanja
57
jeste da ne iskljuĉuju komp romis nego da tcze njemu. Da li postoji mogućnost nastajanja takvih grupa u Jugoslaviji? Da li sprcmnost za reformu, oĉigledna u postojećem porctku, ide tako daleko? Koji bi mogao biti njen racionalni motiv? Već sam pomenuo da jc u diferenciranim društvima pluralizam normativnih projckata dobio institucionalni izraz u politiĉkom pluralizmu. Medutim, autonomne društvene grupe se konstituišu u pred-politiĉkom polju. Politiĉka selekcija alternativa (i njihovo saţimanje u politiĉke programe) odvija se na višem nivou društvene konstitucije. Zbog toga legalizovanje autonomnih društvenih grupa nije identiĉno sa legalizovanjem višepartijskog politiĉkog sistema. To je jedan od razloga koji, doduše negativno, govore u prilog mogućnosti reformisanja našeg društva u pra veu demokratije kao postignute saglasnosti. Da li postoji i neki pozitivan raziog? Da li se moţe formulisati pretenciozna postavka, u skladu sa kojom promcne u institucionalnom regulisanju socijal n o g d e l o v a n j a , u k o l i k o t r e b a d a p r o n a d u i z l a z i z k r i z e , moraju i ć i u naznaĉenom praveu? A sasvim jednostavno rećeno: zbog ĉega bi politiĉari smatrali poţeljnim (a pogotovo nuţnim) stvaranje autonomnih društvenih grupa u našoj zemlji? * Socijalistiĉku privrcdu moţemo definisati kao hladni generalni štrajk. Od vrućeg se on razlikuje po tome što nikad nije objavljen, što nema svoje ciljeve i, što u skladu sa tim, nije moguce predvideti njegov zavrsetak. Njegovo osnovno, deprimirajuee, svojstvo je - sliĉno kao kod hladnog rata - to što ne postoje procedure za utvrdiva nje pobednika. Sve strane gube. Nije reĉ o svesnom bojkotu ili diverziji, nego o socijalnoj entropiji. O poviaĉenju motivacione energije iz svih drustveno relevantnih, a pre svega privrednih, aktiv - nosti. Jugoslovenska politiĉka uprava sve vise uvida da se osnovni zadatak sastoji u deblokiranju tog motivacionog sklopa. Ako bude dovoljno konsekventno razmišljala, doći će do zakljućka da poduh - vat moţe uspeti samo ako bude imao oblik stvaranja autonomnih društvenih grupa. Dakle, mobilizovanje ekonomske ener gije moţe se izvrsiti samo legalizovanjem društvenog grupisanja, tj. legalizovanjem intcresnih grupa. Ako npr. ne postoji sindikat pos - lodavaca koji, zajedno sa ostalim interesnim grupama (sindikatom radnika, drţavnom upravom, predstavnicima opštinske upr ave itd.) neposredno uĉestvujc u zakonodavstvu i kontroli zakonitosti u oblasti za koju je zaintercsovan, ne treba oĉekivati bilo kakve efekte od zakonskih odredbi koje omogućavaju visoki stepen ulaganja privatnog kapitala. Ti efekti su mogući samo kao rez ultat
58
podele kompetencija. A ona mora biti institucionalno stabilizovana. Funkcionalni smisao alternativnih normativnih poredaka sas t°ji se u tome što prisiljavaju vladajući poredak (tj. onaj normativ ni projekat koji "dobijc većinu") na racionalnost; d a bi se afirmisao, on od samog poĉetka mora da uzima u obzir mogućnu kritiku, dakle, mora da razvije sposobnost samokritike, a time i fleksibil- nost. To vaţi za sve oblasti socijalnog delovanja za koje je znaĉajna efikasnost. Subjekti normativnih projekat a nisu individue, nego društvene grupe. Pretpostavka racionalizovanja ekonomskog delovanja jeste konkurencija drustvenih grupa, od relevantnog zakonodavstva do kontrole sprovodenja zakona. Da bi se stvorili us- lovi za ovakvo mobilisanje drustvenih resursa , nuţno je napustiti dve institucionalno sankcionisane vrednosti, izraţene u konceptu "radniĉke klase" i konceptu "društvene svojine". Ništa ne bi bilo naivnije nego poverovati da se društvena ener- gija moţe u znatnoj meri mobilizovati u nekom novom obrascu homogenosti, npr. tako što će biti stvoreni "slobodni radniĉki sin- dikati" ili uspostavljeno "veće proizvodaĉa". Takvi predlozi poĉivaju na nesavladanoj metalizici "proletarijata", u kojoj je industrijskim radnicima dodeljena svetsko -istorijska uloga, ali ne na osnovu anal - ize empirijske istorije, nego na o s n o v u a n a l i z e n e k o l i k o p o g l a v l j a i z H e g c l o v e Fenonienologije diiha. A k o e k o n o m i j a t r e b a d a b u d e r a c i o n a l n o r c k o n s t r u i s a n a , potrebni su sindikati svih ekonomski relevantnih grupa, a nc samo jcdne. Okvir njihove komunikacije nije politiĉki, nego ekonomski. Zbog toga se on ne poklapa sa bilo kojom parapolitiĉkom organizacijom (ili "savezom"); interesne grupe svoje zahteve ne i/nose u formi politiĉkih dcklaracija ("zakljuĉaka", "smernica", "programa" itd.), nego kao predloge zakonskih regulisanja relevantnih odnosa. Oni to cine na mestu na kome se i inaĉe odluĉuje o zakonskom rcgulisanju društva, naime, u skupštini. Skupština mora postati društveno -ekonomski parla- ment, gde se odluke donose na transparent an naĉin, u sukobu inter - esnih projekata dji nosioci su autonomne društvenc grupe. Druga odluĉujuća prepreka racionalizovanju jeste institucija "društvene svojine". Kao i ideja "proletarijata", ona poĉiva na metafiziĉkoj prctpostavci, ali sada nc o primatu industrijskog rada, nego o odgovornosti i solidarnosti u procesima rada. Zanimljivo je da je naš socijalizam rclativno rano napustio ideolosku floskulu o "proleterskoj klasnoj svesti", ostaviviši instituciju koja se bez te pretpostavke pretvara u k atastrofu
59
racionalnosti. Ukoliko nema "klasne svesti", "društvena svojina" predstavlja "nevinost bez zaštite". Njenoj zloupotrebi ništa ne stoji na putu, osim moraine in stance u savesti svakog "samoupravljaca". Nije neophodno da se prisećamo komplikovanih argumenata kojima je teorija morala da pobija pouzĊanost te instance; za potrebe ove rasprave je Ċovoljno uputiti na empirijsko stanje naše privrede. Dakle, u Jugoslaviji ne moţe na dnevni red doći demok ratizovanje, nego samo stvaranje pretpostavki za n jega. Kao konsekvenca tog procesa, za nekoliko decenija, nastalo bi gradansko društvo. Naravno, sa svim speciliĉnostima koje bi poprimilo zbog okvira u kojem nastaje. Njegova paradoksalnost bila bi vidljiva iz samog imena, jer bi to bilo socijalistiĉko g raĊansko društvo. Za razliku od klasiĉnog graĊanskog društva, pluralizam njegovih autonomnih društvenih grupa ne bi bio neposredno institu cionalizovan kao višepartijska demokratija. Za razliku od klasiĉnih socijalistiĉkih društava, tu bi postojala stvarn a parlamentarna kontrola, praktikovana od strane društvenih predstavnika ĉije or - ganizovanje nije podloţno politiĉkoj autorizaciji. Politiĉka in- tegracija društva se tada - za razliku od današnjeg poretka - ne bi poklapala sa socijalnom integracijom, a njena eventualna kriza ne bi ugroţavala ovu drugu. Okvir u kojem bi se mogle odvijati ove promene, koje vode izgradnji demokratije kao uspostavljene saglasnosti, jesu federalne jedinice. Jer, socijalno integrisanje putem komunikacije društvenih grupa treba da isproba svoje rcgulativne moći najpre u socijalnom prostoru koji obezbcduje neophodnu transparentnost. Na jugos- lovenskom nivou ona nc postoji, jer su osnovne interesne grupe etnicki obojene. A one nisu pogodne kao osnova za projekat povećanja racionalnosti kolcktivnog delovanja. Medutim, ako racionalnost koja je svojstvcna delovanju inter esnih grupa ne moţe da poveca prozirnost odnosa cilja i sredstava "nacionalnog" delovanja, ona ga mo/e iznutra destruisati. Ciradansko društvo je direktna suprotnost svakoj homogenosti, istorijski i sistematski. Utoliko su nacionalna gradanska društva u Jugoslaviji - poput onog koje (navodno?) nastaje u Sloveniji contradictio in adjecto: ona su ili nacionalno homogena, ili su gradanska. Ili je moţda, što ostaje kao nada, ono nacionalno samo njihova neprepoznata ljustura, koju će odbaciti kada u dovoljnoj meri postanu ono što ţele da budu, naime, gradanska?
60
N AP O MEN E 1
I
Već s a r ud i me nt ar ni m o b lic i ma fu n kcio n al no g d i fer e ncir a nj a na še d r u št vo j e iz g ub i lo sp o so b no s t za ne k u representatio identitatis. T a k va ho mo g en a rep reze n ta cij a j e mo g uća sa mo p o c en u id eo lo š ke r ed u kcij e is k u s t va. Dr u g i m re ĉi ma, so c ij al n i m is k u s t vi ma n ij e d o z vo lj eno d a se ar ti k u li š u, j er j e o ĉe vid no d a b i p o re me ti la p res tab i li r a n u h ar mo ni j u p o lit iĉ k e mo no li t n o st i. C e na k o j a se za o va k v u vr st u st ab i lizo v a nj a p lać a vr l o j e viso k a: o d u staj a nj e o d d ru š t ve no g sa mo s az na nj a, mo g uće g j ed ino na o s n o v u ne sp ut a no g sa mo p rez e nto v a nj a so c ij al no g i s k u st v a . Up . na ĉel no N . Lu h ma n n ," T auto lo gi e u nd P ar ad o xi e i n d e n Sa lb sb e sc hre ib u n ge n d er mo d e r ne n Ge sel l sc ha f t" u Zeitschrift fiir Soziologgie 1 6 /1 9 8 7 , s tr. 1 6 1 — 1 7 5 .; H. W ill k e, " Zu m P ro b le m d er I n te gr at io n ko mp le xe r So zia l s ys te me : e i n t h eo re ti s - c he s Ko nzep t" , u Kolner Zeitschrift fur Soziologie un Sozialpsychologie 3 0 0 /1 9 7 8 , str . 2 2 8 - 2 5 2 . 2 Up . na ĉelo W . He n n is, Demokratisierung. Zur Problematik eine Begriffs, Ko l n, Op l ad e n 1 9 7 0 . 3 Up . G. Fr a n ke nb er g, U . Ro d el , Von der Volkssouverdnitat zum Minder -
hcitenschutz. Die Freiheit politischer Kommunikation im Verfassungsstaat, Fra n k f ur t 1 9 8 1 . 4 Up . J . Ag no l i, P . B r uc k ncr , Die Transformation der Demokratie, F ran k fu rt 1 9 6 8 ; E. Fr a e n kel , Reformismus und Pluralismus, H a mb ur g 1 9 7 3 . 5 Up . a nal iz u u B . G u g ge nb er ger, BUrgerinitiaitiven in der Parteien demokratie , St ut t gar t, B er li n 1 9 8 0 . 6 Up . J . H ab er ma s, Tlieorie des kommunikativen H andelns, to m 2 , Fra n k fur t 1 9 8 1 , s tr . 1 3 7 , 5 7 6 . i d a lj e. 7 Vr ed no st izb o r a u so c ij ali /. mu " ne sa sto j i s c u nj i ho vo m re z ul ta t u n e go u d o gad a nj u sa mo g i zb o r n o g p r o cc sa" . O. K irc h he i mer, " Zur St aa ts le hr e d es So z ia li s - mu s u nd B o l sc he wi s mu s" u: i st i a uto r, Von der Weimarer Republik zum Faschis - mus: Die Auflosung der dcmokratischen Rechtsordnung, Fra n k fu rt 1 9 8 1 , s tr. 4 6 . Up . ta ko d e p r i mc d b u 2 7 . na i sto j str a ni o to me ka ko j e ko d o v i h izb o ra " is klj uĉe n a s va ka p red s ta va d a b i s c na t a j na ĉi n mo glo o d l u ĉi va t i o s ud b i ni vlad aj u će gr up e . J a v n i izb o r zn aći p o t v r d u, s a gla s no s t. a li n i u ko m s l uĉaj u o d lu ĉi v a nj e" . 8 Up . K. Ed er , Geschichte als Lernprozefi? Zur Pathogenese politischer Modemitdt in Deutschland, Fra n k fur t 1 9 8 5 , s t r. 3 8 . 9 Up . J . H ab er ma s , na ved en a k nj i ga, s tr. 1 3 5 . 10 O va d ile ma j e p o z nat a k ao p ro t i vreĉ no s t i z meĊ u p ra v ne i so c ij al ne d rţa v - no s ti . P reg na n t ne a na li ze nal a ze se ko d E. Fo r st ho ff a, u zb o r mk u t e ks to va Rechtsstaat im Wandel. Verfassungsrechtliche Abhandlungen 1954 - 1973, Mu n c he n 1 9 7 6 , u nj e go vo j k nj izi Der Staat der Industriegesellschaft, M u nc h e n 1 9 7 1 , i u zb o r n i k u ko j i j e o n p r ir ed io Rechtsstaatlichkeit und Sozaialstaatlich - keit, Dar ms t ad t 1 9 6 8 . 11 T eo r ij a so cij al n i h s is t e ma, ko j a fu n kc io na l n o d ife re nc ira nj e p o s m atra kao o s no v u no vi h o b l i ka i nt egr ac ij e, zap o s ta vlj a d e zi nt e gra ti v n i kara k ter p l ura li z ma . Up . kr it i k u Lu h ma n no ve " kib er ne ts k e fe no me no l o gij e" ko j u sp ro vo d i J . B erg er, u nap i s u " Auto p o ie si s : W ie ‟ s ys t c mi sc h ‟ i st d i e T h eo ri e so z ial er S ys t e me? " , u : H. Ha fe r ka mp , M. Sc h mi d ( ed . ) , Sinn, Kommunikation und soziale Differen - zierung. Beit rage zu Luhmanns Theorie sozialer Systeme, Fra n k fur t 1 9 8 7 , str . 1 3 2 . i 1 3 8 . 12 " P o j ed inac j e t a ko , p o p ut k la se , p o l it iĉ ki p r iz n at t e k p re t ho d ni m p r ip a d a - nj e m cj eli n i u ko j u j e ur o Ċ e n, k ao uro d e n i k, d a kle" . Ţ. P u ho v s ki, " Mo c i p ro gr a m" u Naše teme 7 - 8 /1 9 8 6 , s t r . 1 1 6 4 .
5. PARLAMENT I REPREZENTACIJA Opravdavanje istorijskog smisla parlamentarizma danas nigde nije potrebno; svuda je, bar naĉelno, priznata nuţnost legitimisanja politiĉke vlasti putem narodnog uĉešća u njoj. Na taj
61
n a ĉ i n , ideja p a r l a m e n t a o s t a j e b e z s v o g n e k a d a š n j e g i n t e n z i t e t a , i prestaje da nudi prostor za sukobljavanje razliĉitih projekata društvenog uredenja. Oni, naravno, time nisu izgubili konfliktni poteneijal: ako ideja narodnog predstavništva nije mesto njihovog sukoba, to znaĉi samo da je pacifikovana ova ideja, ali ne i razlozi za spor. Oni se sele u druge pojmove, koji jos nisu korumpirani, i ĉije polemizovanje još uvek izveštava o stvarnim podelama i jasnim granicama. Posmatran u ovom svetlu, koncept parlamentarizma je izgubio svoj identitet (na isti naĉin na koji se to desilo sa ustavom, pravnim poretkom, osnovnim pravima, demokratijom, i drugim poj- movima koji su danas ukljuĉeni u ideološko samorazumevanje svih pore da ka). Slika se iz osnova menja ako u raspravu uvedemo funkeionalnu perspektivu. Naime, ako upitamo o funkcij i narodnog predstav- ništva, a onda, na nu/.an nacin, i o strukturnim uslovima k o j i t r e b a d a b u d u z a d o v o l j e n i z a r ye n o , b a r m i n i m a l n o , omogućavanje. Već ovo jednostavno pitanje je dovoljno pa da se, u jednom potezu, pokaţe kako je semantiĉka korupcija parlamentarizma izvršena po cenu njegove redukcije na puko semanticki entitet. Medutim, mene ovde ne interesuje proces praţnjenja jednog nekada borbenog pojma, a pogotovo ne to da pokazujcm protivreĉnost izmedu dek - larativnog priznavanja parlamentarizma i njegovog faktiĉkog onemogućavanja. Kritika koja bi na taj naĉin postupala ne bi bila prosvećenija od svakodnevnog iskustva, kome je pomenuta protivreĉnost već odavno poznata. A ako, na drugoj strani, neko verujc da jc postojanjc ustava i parlamcnta u nckoj ze mlji, dovoljan razlog da je smatramo ustavnom i parlamentarnom, onda ga takvo shvatanje realnosti uspešno imunizuje na svaku kritiku, a pogotovo onu koja svoj osnovni zadatak vidi upravo u osporavanju tog pojma realnosti. Za razliku od toga, funkcionalni p ristup odustaje od kritike ideologije, a svoje polazište ne vidi u utvrdivanju napetosti izmedu normativnog i faktiĉkog, nego u analizi uslova za neometanu reprodukciju svoga predmeta. U sluĉaju naše teme bi takav pristup najpre vodio pitanju o funkcionaln om smislu narodnog predstav- ništva (dakle, ne kao vrednosti, nego kao oblika regulisanja društvenog delovanja); ukoliko bi se ispostavilo da odredeni tip društvenog delovanja funkcionalno iziskuje parlamentarno regulisanje, suspenziju parlamentarizma bismo mogli razmatrati kao proces unutrasnje drustvene blokade, a ne samo kao odstupanje od proklamovanog (ili iz bilo kog
62
razloga poţeljnog) in- stitucionalnog uredenja. U takvom razmatranju bi se radilo o suĉe - Ijavanju postojećeg nacina socijalne koordinacije, i onog naĉina koji, kao imperativ, proi/lazi iz svojstava socijalnog pluralizma koji treba koordinisati. Da li su regulaciona sredstva, kojima raspolaţe faktiĉki drustveni poredak, dovoljna za rešavanje zadataka pred koje ih svakodnevno stavlja faktiĉko socijalno delovanje? Ako nisu, da li se razlog za to nalazi u njihovim nacelnirn granicama (koje, onda, ne mogu da budu znatno proširene bez suštinske promene samog tipa socijalne koordinacije), ili samo u nedovoljno is - koriscenim cvolucionim potcncijalima? Ukoliko bi predmet ovakvog razmatranja bilo naše drustvo, onda bi se u prvom redu radilo o utvrdivanju odnosa izmedu političkog i radnog r e p r e z e n t o v a n j a . P a r l a m e n t a r i z a m j e u J u g o s laviji konsekventno izgradcn kao sistem izvorno ne -politiĉkog predstavljanja. U skladu sa osnovnom dcfinicijom našeg društvenog uredenja kao "socijalisticke samoupravne demokratije kao poscb- nog oblika diktature proletarijata' (Ustav SF RJ, Osnovna nacela, IV), drustvena komplcksnost se na legalan naĉin moţe izraţavati samo kao "pluralizam samoupravnih interesa", a ni u kom sluĉaju kao politiĉki pluralizam. Zbi>g toga, predstavnicka tela nemaju zadatak da uspostave saglasnost izmedu razliĉitih politićkih projckata, nego da, u okviru jedino pri/natog politiĉkog projekta, koor dinišu "materijalne i moraine interese‟ 1 ‟radniĉke klase i svih radnih ljudi' kao "jedinih nosilaca vlasti‟. Buduci da je uĉešce u radnom procesu sustinski uslov /а uĉešce u politiĉkoj vlasti, ovde moţemo govoriti o radnom reprezentovanju. O politiĉkom rep rezentovanju bi sc radilo kada bi razliĉitim društvenim kolek- tivima bilo priznato pravo da svoje interese formulisu u obliku al - tcrnativnog politiĉkog uredenja, za koje bi se onda zalagali preko svojih predstavnika u razliĉitim predstavniĉkim telima zaj ednice. Odluka da se u našoj zemlji radni proccs postavi za osnovu politiĉkog uredenja - cirne se onda njegova unutrasnja dinamika depolitizuje - poĉiva na sloţenoj teorijskoj i ideološkoj argumen - taciji. U njoj je obrazloţena kauzalna veza izmedu materij alnih in- teresa i politiĉkih uverenja, kao i svetsko -istorijska progresivnost interesa "radniĉke klase". U skladu sa tom argumentacijom, samo interes "radniĉke klase" je moguce univerzalizovati u opštedruštveni interes i time ga osloboditi partikularizma koji je svojstven svakom interesu i svakom politiĉkom projektu. Ako raspolaţemo izvesnošću u "istorijsku ulogu radniĉkc klase" - kako je to sluĉaj sa našim 63
ustavotvorcem (Osnovna naĉela, II) - moramo politiĉki pluralizam da posmatramo kao sustinsku manjkav ost društva, tj. kao privremenu istorijsku konstelaciju u kojoj se jos nije afirmisao univcrzalni društveni interes (interes "radniĉke klase"). Ne moţe biti govora o njegovom ob- navljanju tamo gde jc uspelo njegovo ukidanje. Pobeda radne demokratije nad politiĉkom nc predstavlja prevagu jednog politićkog koncepta nad drugim, nego ukidanje politickih kon- cepata uopste, i uspostavljanje neposredne drustvene komunikacije medu autcntiĉnim - a to znaĉi "proizvodaĉkim" - interesima. LI ovom izvodenju nas inter esuje samo razlika izmedu dva tipa reprezcntovanja. Politiĉkog, u kome jc politickim projektima priz- nata autonomija, i radnog, gde su autonomni samo materijalni interesi, a medu njima privilcgovani oni koji su pripisani "radnićkoj klasi i svim radnim lj udima". Socijalistiĉki model drustvenog uredenja nastajc kao rezultat direklnc kritike politicke demokratije (i time politiĉkog repre/entovanja), tako da nema potrebc da posebno pokazujemo da izmedu ta dva tipa postoji ne samo razlika, nego i suprotnost. S ocijalisticki poredak se obnavlja kao pcr- manentno ukidanje politiĉkog pluralizma. To spada u njcgovu su št i n u, a ne samo u privremcno istorijsko obcle/je. Ova konstatacija nema kritiĉku intenciju. Politiĉki pluralizam nije neka apsolutna vrednost, tak o da bi njegovo suspendovanjc po definiciji bilo nepoţeljno. Ukoliko bi institucija "pluralizma samoupravnih interesa" nudila dovoljan evolucioni mancvarski prostor za izgradnju drustvene kompleksnosti, sistcmsku teţinu bi izgubila okolnost radikalne rcdu kcije politicke kompleksnosti; budući da je druga u funkciji prve, ona nema samostalni status. Ali svi znamo da postojeći oblik organizovanja pomenutog "pluralizma" ne vodi u našoj zemlji rastu društvene kompleksnosti, nego njenom blokiranju. "Samoupravni interesi" koji nastaju u razliĉitim društvenim kolektivima (Osnovna naĉela, IV) ne obezbeduju mobilizovanje društvene energije, a njihovo reprezen- tovanje u razliĉitim predstavniĉkim organima ne vodi stabilizovanju drustvene raeionalnosti. Postavlja se pi tanje, da li razlog za ovo treba traziti u samom konceptu ne -politickog reprezentovanja, ili u nedovoljnoj konsekventnosti pri formulisanju i "primeni'„ tog oblika društvene konstitucije. Ovo pitanje nas vodi principijelnom problematizovanju parlamentarizma, kao naĉina regulisanja društvenog delovanja. Pošto je moja namera da izloţim korelaeiju koja postoji izmedu
64
tipa reprezentovanja i tipa društvene kompleksnosti, neću se baviti sadrţinskim dimenzijama predstavljanja. Tj. ne interesuje me prvenstveno to da li postojeća predstavniĉka tela u našoj zemlji zaista "izraţavaju interese" svojih 'biraĉa", nego to koji oblik društvenog strukturisanja takav tip reprezentaeije uopšte dopušta. Uvid u konsekvenee koje slede iz ukidanja politiĉkog reprezentovanja u našoj zemlji olaksaće nam da razumemo dalekoseţni sistemski znaĉaj empirijskih fenomena dezintegracije kolektivnog delovanja. Oni nisu rezultat pogrešnih odluka i istorijskih okolnosti, nego predstavijaju izraz protivreĉnosti izmedu postojećeg oblika ispoljava nja i regulisanja društvene kompleksnosti (njega smo oznaĉili kao radno reprezen - tovanjc), i onog viška kompleksnosti koji naše (kao i svako sav - remcno) drustvo proizvodi, a koji se tim oblikom ne moţe obuhvatiti. Umesto da bude osnova za socijalnu evolu eiju, taj ‟višak" se pojavljuje kao dezintegrativni potencijal. Njegovo reagulisanje bilo bi moguce samo unutar tipa politiĉkog reprezen tovanja.
Interesi i interpretacije Socijalistiĉka doktrina polazi od uvcrenja u primarni znaĉaj materijalnih interesa, kao orijentira koji rukovode individualnim i kolektivnim delovanjem. \rec Marks mobilizuje sva raspoloţiva sredstva sofisticke argumentacije da bi pokazao kako se ni u fanatiĉnim verskim borbama ranog novog veka ne radi o veri, nego o materijalnim intcresima. A u pojmu "posesivnog individualizma" su njegovi nastavljaĉi pokušali da individualizovanje, kao princip na kojem novi vek poĉiva, predstave kao izraz privatno -sopstveniĉkog egoizma, tj. ogoljenog materijalnog interesa. Ništa ne bi bilo zalud - nije nego kada bismo se sada upustili u raspravu o tome da li is - torijom i društvom "upravljaju" materijalni interesi ili ideje. Socijalna teorija (izuzimajući marksistiĉku) je pre vise od jednog veka svoje probleme povukla iz ove laţne dileme. Ona ne pos tavlja pitanje o ulozi materijalnih interesa kao motiva za delovanje, nego o tome na koji naĉin socijalni akteri neku materijalno -simboliĉku konstelaciju interpretiraju kao svoj materijalni interes. Drugim r e ĉ i m a , k o o d l u ĉ u j e š t a j e n e ĉ i j i stvarni i n t e r e s ? Naravno da ova suštinska veza izmedu interesa i interpretacije nije izmakla soeijalistiĉkoj doktrini. Iako pola/i od prividno naivne (i intuitivno opsteprihvatljive) postavke o primatu interesa, ona već u prvom koraku zasniva jedan mnogo znaĉajniji
65
primat, naime, primat interpretacije toga šta su interesi. Interesi upravljaju is- torijom, ali ne u tom smislu da bi empirijski akteri svesno sledili svoje stvarne interese. Naprotiv, oni su skloni da formiraju laţnu sliku ne samo o svojim interesima, nego i o svom identitetu. Teza o nekompetentnosti empirijskih aktera da p r o s u d u j u o s v o j i m stvar- nim i n t e r e s i m a s p a d a u t v r d o j e z g r o socijalistiĉke doktrine. Na pitanje o autentiĉnim interesima "radniĉke klase” ne moţe se odgovoriti anketom empirijskih radnika, nego samo sa stanovišta autorizovanog interpretatora tih interesa, tj. sa stanovišta socijalis - tiĉke tcorije istorije i društva. Samo ona raspolaţe uvidom u is - torijske zakonomernosti, i u stanju je da prepozna "istorijsku sustinu" iza empirijskog privida (u koji je uhvaćena empirijska "radniĉka klasa", a koji se ogleda u njenom sindikalistiĉkom, refor - mistiĉkom i potrošaĉkom usmerenju). Ovaj jednoznaĉni primat interpretacije nad empirijskim samoopaţanjem aktera vodi izgradnji sasvim specifiĉne forme socijalistiĉke radne demokratije. Ona po definiciji ne moţe biti zas- novana na autonomiji delovanja empirijskih aktera. Stvarni interesi radnih ljudi" nisu sve ono sto bi oni mogli da smatraju svojim interesima. Njihov socijalni status (uĉešće u "radnom procesu") ne predstavlja osnovni kriterij za procenu njihovih postupaka. Redoslcd je obrnut. Najprc je definisano šta su stvarni interesi, a onda je delatnost empirijskih aktera selekcionisana s obzirom na tu dcfiniciju. Time je izbegnuta opasnost da sc anti socijalistiĉki nastrojenim uĉesnicima u "radnom procesu" dozvoli ispoljavanje njihovih interesa, samo na osnovu toga sto spadaju u "radni narod". Za odrţanje politiĉkog poretka socijalizma je od presudnog znaĉaja to što ova pripadnost nije empirijski misljena.Socijalizam nije poredak koji nastaje na osnovu empirijske saglasnosti "radnih ljudi", nego on predstavlja praktiĉni kriterij za razlikovanje stvarnih i laţnih interesa "radnih ljudi". Cak i kada bi svi empirijski "radni ljudi" bili protiv socijalizma, to uopšte ne bi bio dovoljan razlog za njegovu reformu. Jer, imamo dovoljno istorijskih primera za to da su ĉitavi narodi podlegali prividu, i ĉinili stvari protiv vlastitih inter esa. Primat interesa je, dakle, relativizovan u dvostrukom smislu. Kao prvo, već sama tvrdnja o materijalnim interesima kao pok r e t a ĉ u d r u š t v e n i h a k c i j a p r e d s t a v l j a j e d n u interpretaciju. O n a j e izloţena u marksistiĉkoj filozofiji istorije. Kao drugo, i u svakodnevnim pragmatskim kontekstima socijalistiĉke demokratije je neophodno neprekidno interpretativno odvajanje
66
autentiĉnih od laţnih interesa. Pošto kriterij tog odvajanja nije socijalni status (u tom smislu da bi autentiĉni interesi uvek bili oni za koje se zalaţu "radni ljudi"), neophodno je, paralelno sa strukturom reprezentovanja "radnih interesa", izgraditi strukturu autentiĉne inter- pretacije tih interesa. Neko mora da odluĉi šta u obilju faktiĉkih interesa moţe biti legalizovano kao "pluralizam samoupravnih inter esa". On sam ne sme da ima empirijske (partikularne) interese, nego se mora rukovoditi "istorijskim" interesima "radnicke klase" i socijalizma. Jednom reĉju, taj neko moţe biti samo komunistiĉka partija. Iz ovog nuţnog odnosa izmedu interesa i interpretacije sledi nuţnost komunistiĉke partije u socijalizmu. Oni koji zahtevaju njeno "odvajanje od drţave", ili ĉak pretvaranje u nekakvu samo idejnu avangardu, ne znaju o ĉemu govore. Ako bi se empirijskim aktcrima priznala kompetcncija autonomnog odluĉivanja o vlastitim interesima, oni bi mogli (u trenutku ko zna ka kve slabosti) da ukinu i sam socijalizam. Naznaĉena veza izmedu interesa i interpretacije ima bar jednu nepovoljnu osobinu. Za njenu stabilnost su u podjednakoj meri neophodna oba navedena momenta. Ako ne bi bila taĉna gencralna interpretacija o primatu ma terijalnih interesa, potpuno nelegitimno bi bilo da se empirijsko socijalno delovanje reguliše u f o r m i radnog p r e d s t a v l j a n j a ( a n e n p r . p o l i t i ĉ k e r e p r e z e n t a c i j e ) . Drugim reĉima, ako ne bi bila taĉna marksistiĉka filozofija istorije, svoje celokupno opravda nje bi izgubila pretcnzija komunistiĉke partije da definiše autentiĉne interese. Pokusajmo sada da zamislimo kako bi izgledalo drustvo u kome su prihvaćena oba momenta sklopa interesi-inter- pretacije. Nosilac najvaţnijih odluka bio bi onaj ko raspolaţe uv idom u stvarne istorijske interese, tj. onaj ko najbolje poznaje materijalistiĉku filozofiju istorije. To ne moţe biti niko drugi nego Institut za marksizam pri CK komunistiĉke partije. Njegovi ĉlanovi bi formirali vladu, i neprekidno izraĊivali praktiĉne "smernice”, kojima bi se rukovodile komisije za 'nauĉni socijalizam”, formirane na svakom nivou odlucivanja. Njihov zadatak bi bilo svakodnevno interpretiranje interesa, i odluĉivanje o tome koji od njih mogu biti priznati kao autentiĉni. Istorijske forme socijalizma su donekle revidirale ovaj idealni tip, iako sa pribliţno jednakim ishodom. Tu, naime, nisu najkvalifikovaniji "nauĉni socijalisti" postali subjekti najvaţnijih politickih odluka, nego su politiĉki lideri proglašeni najvećim marksistima (što se empirijski izraţavalo u nebrojanim tomovima njihovih nauĉnih doprinosa
67
marksizmu). Ovo obrtanje redosleda je manje vaţno, s obzirom daje ipak shvaćena nuţna veza izmedu nauĉne filozofije istorije i svakodnevnog politiĉkog vlada - nja. Pomenuta nepovoljna osobima sastoji se u tome što je generalna interpretacija, koja utvrdje primat materijalnih interesa nad empirijskim samointerpretacijama aktera, otvorena za racionalno prosudivanje. Drugim reĉima, marksistiĉku filozofiju istorije je, zbog njenih teorijsk ih svojstava, moguce kritikovati kao teoriju (što nije sluĉaj sa praktiĉnim odlukama o tome koji interesi su autentiĉni). Pošto se vlast u socijalistiĉim društvima neposredno legitimise pozivanjem na nauĉni uvid u istorijsku logiku, ta vlast bi morala bar delimiĉno pratiti dinamiku nauĉne racionalnosti. Onog trenutka kada bi se pokazalo da nije moguce sa dobrim razlozima zastupati teoriju o objektivnoj istoriskoj istini, raspala bi se legitimacijska osnova socijalizma. Jer, sa kakvim opravdanjem bi neko int erpretirao svakodnevne interese "radnickc klase", ako ne bi bilo izvesno ni šta pod pojmom tih interesa uopste treba misliti. Jasno je daje ovaj rizik prevelik, i da se socijalist iĉki poredak mora postepeno distancirati od filozofije istorije kojoj dugujc vlastitu legitimnost. On je ne poriĉe, nego sve konsekventnije prećutkuje. Medutim, pošto pretenzija na praktićnu (politiĉku) interpretaciju interesa ima smisla samo unutar generalnog stanovišta koje utvrduje privilegovani status interesa "radniĉke klase" , precut- kivanje tog generalnog stanovišta vodi katastrofalnom deficitu orijentira za delovanje. Na isti naĉin na koji bi potpuno nerazumljiva bila pretenzija crkve da odluĉuje o moralnoj isprav - nosti delovanja, a da se pri tom ne izjašnjava o tome da li bog postoji. Napuštanje komunisticke filozofije istorije vodi politićkom okazionizmu: odluke se donose situaciono, sa jedinim strateškim ciljem, oĉuvanjem status quo -a. Iako se ovaj proccs, u ĉjem rezul - tatu se komunitsiĉka politika prazni od svih sadrţ aja (i pretvara u jednostavnu okupaciju pozicije autentiĉnog intepretatora interesa "radniĉke klase", bcz upuštanja u raspravu o vlastitim kvalifikacijama za tu ulogu), odvija kao kriza socijalist iĉkih poredaka, u njemu je ipak prisutna izvorna ideja soci jalistiĉke doktrine. Naime, time što je odbio da se izjasni o izgledu budućeg socijalistiĉkog društva, Marks je, faktiĉki, komunizam definisao kao društvo u kome će komunisti intepretirati društvene interese, a time onda i sadrţaj komunizma. U opisanoj dinamici se ne radi o vezi (ili protivrecnosti) izmedu ideologije i stvarnosti (ili izmedu teorijskog i politickog
68
s o c i j a l i z m a ) , n e g o o p r o c e s u društvenog samoopazanja. S l o ţ e n a društva, u kojima akteri nemaju neposredan kontakt, mogu da steknu znanje o sebi ( i time identitet) samo posredstvom autonom nog ispoljavanja pluralizma. Drugim reĉima, samo tako što će svaki kolektiv da javno iznese svoju interpretaciju vlastitih i tudih interesa. Ako takva mogućnost institucionalno ne bi postojala, ne bi se znalo št a se u društvu uopšte dešava. Odnos izmedu interesa i interpretacije ovde se pokazuje kao konstitutivan za društveni identitet. Ako bi neko umesto društvenih aktera intepretirao njihove interese, time bi i sam izgubio mogućnost da sazna kojim delatnim kap acitetima (kontruktivnim i destruktivnim) drustvo raspolaţe. Koministiĉka partija se politiĉki konstituiše kao autentiĉni in- terpretator u dvostrukom smislu. Ona istoriju interpretira kao borbu interesa, a interese "radnicke klase" kao svetsko -istorijski progrcsivne. Na poĉetku sam rekao da me ne interesuje istinosni sadrţaj ovog stanovišta, tj. to da li materijalni interesi zaista imaju primat, i da li su interesi "radnicke klase" zaista privilegovani logikom istorije. Dovoljno je da utvrdimo da se kod pojma interesa nc radi o nckoj ocevidnosti, nego o teorijskoj konstrukciji, tj. inter - pretaciji. Odlika socijalizma je u tome što socijalistiĉkoj teoriji, a onda i komunistiĉkoj partiji kao njenom realizatoru, prepušta zadatak interpretacije. "Radniĉka klas a" nema autentiĉne (eman- cipatorske) interese kao "klasa po sebi", nego samo kao "klasa za sebe”. A njeno "za sebc" je komunistiĉka partija. Ono što nas od pocctka interesuje jeste struktura društva, koja je intendirana u ovakvom tipu regulacije društveno g delovanja. Dakle, koje osobine na nuţan naĉin ima društvo ĉiji akteri već zatiĉu interpretaciju svojih interesa, pa su tako, hteli to ili ne, os- lobodeni zadatka da se sami bore za svoj identitet? K a k o m o r a i z g l e d a t i d r u s t v o , d a b i o v o pripisivanje i n t e r e s a u o p š t e moglo da koordiniše socijalno delovanje? Za legitimisanje politiĉke vlasti u socijalizmu od odluĉujućeg znaĉaja je to što "radniĉka klasa" nije empirijski akter. Time je olakšano i osnovno pripisivanje, tj. ono kojim se uz pojam "radniĉke klase " vczuje intcres za opštu emancipaciju, ukidanje svih vrsta vladavine, pa onda i samoukidanje. Medutim, politieka vlast je ipak organizovana na empirijski naĉin, i ne moţe se zadovoljiti ovom teorijskom konstrukcijom. Osim u interesu "radniĉke klase" kao s vetsko-istorijskog aktera, ta vlast nastupa i u interesu empirijske ‟radniĉke klase". Drugim reĉima, ona tvrdi da u društvu zaista postoji tako nešto kao što je "radniĉka klasa" 69
bez obzira na nemogućnost njenog sociološkog loeiranja - koju onda reprezcn- tuje. Ovim prelazom sa teorijskog na politiĉko polje se, na prvi pogled, malo promcnilo. Egzistencija glavnog junaka, ‟radniĉke klase”, neizvesna je nezavisno od nivoa na kome se traga za njom. Medutim, ipak se desila znaĉajna promena. Politiĉko pripisivanje interesa ne stvara, doduše, njihovog socijalnog nosioca, ali struk - turišc društvo na sasvim odredeni n a ĉ i n . O n o p o p r i m a s t r u k t u r u sta/cškog društva, m a k a r d a u n j e m u empirijski nema staleţa. Onog trenutka kada ‟ radniĉku klasu” proglasimo empirijskim subjektom, a privilegije (pre svcga pravo da organizuje vlast, naravno, preko svojih prcdstavnika) joj dodclimo na osnovu njenog socijalnog statusa, tc privilegije p o s t a j u feudalnc povlastice. U s k l a d u s a i s t o m s t r u k t u r n o m l o g i k o m sa kojom je npr. plemstvo moglo pretendovati da rcprczentuje inlcresc cclog društva i da upravlja njime (takodc prcko svojih prcdstavnika). Manje vaţno je pitanje koji staleţ i u kojoj meri dobija pravo da svoje interese proglasi univerzalnima. Odluĉujuća j e r a z l i k a i z m e d u stalcške i politićkc r e p r e z e n t a c i j e . S t a l e š k i interesi su po dcfiniciji ncpolitiĉki: grupisanjc se tu ne od - vija s obzirom na neki projekat društvenog uredenja, nego s ob - zirom na socijalnu pripadnost. Svi radni ljudi” uĉestvuju u socija 1 istiĉkoj vlasli, bcz obzira na to šta o njoj misle kao cmirijska bića. Mchanizam pripisivanja mo/e da funkcionisc u staleskom društvu. Nezavisno od broja staleških disidcnata (eksccntriĉnih plemića ili ncposlusnih seljaka), sa dovoljnom statistiĉkom vcrovat- noc;om se moţc predvideti delovanje empirijskih aktera. Svaki stale/, ima svoje stroge norme ponašanja i agira u skladu sa njima. Dovoljno je da znamo kome stale/u ncko pripada, pa da pribliz.no rckonstruišemo njegov identitet (u/imajci, naravno, u obzir sliku koju o tom s tale/u i/graduju ostali stale/i tog društva). M e d u t i m , s o c i j a l i z a m j c p o r e d a k s a jednim p r i z n a t i m s t a l e ţ o m ; a u stvari je staleško društvo bez empirijskih stale/a. Zbog toga jc obavestenje da ncko pripada "radniĉkoj kIasi ili "radnom narodu" sasvim nein- formativno. Ovo pripisivanje zahvata u prazno. Njegov jedini cilj je da legitimise vlast, a ne da stabilizuje orijentire za individualno i kolektivno delovanje. A budući da je p r i p i s i v a n j e jedini i n - s t i t u c i o n a l i z o v a n i o b l i k d r u š t v e n o g samoopaţanja, individ ualni i kolektivni identitet se (ako uopšte!) formira pod-institucionalno, sa etniĉkom ili verskom pripadnošću kao jedinim referentnim taĉkama. Naravno da su identiteti, koji su stvoreni na takav naĉin, zatvoreni za univerzalistiĉke procese, i
70
time za svako racionalizovanje. Stalcsko drustvo ili politićka zajednica Nasuprot staleškoj stoji politicka reprezentacija. Kada govorimo o parlamentarizmu, moţemo samo nju imati u vidu. Na osnovu onog sto je do sada reĉeno, jasno je da se kod ove suprotn o s t i n e r a d i o r a z l i c i m e d u sadrzajima r e p r e z e n t o v a n i h i n t e r e s a (tako da bi jedni bili "matcrijalni", a drugi "politicki'), nego o dva t i p a s o c i j a l n e i n t e r p r e t a c i j e o n o g š t o s e smatra n e ĉ i j i m i n t e r e s o m . Politicka stanovišta ne predstavljaju izraz nekog specijalnog s a d r ţ i n s k o g i n t e r e s a , n e g o oblik interpretacije o n o g s t o n e k i socijal- ni akteri opaţaju kao svoj interes. Dok je u staleškom (i radnom) tipu reprezentacije interes objektivistiĉki definisan i pripisan ak- terima na osnovu njihovog objektivnog socijalnog poloţaja, u politickoj reprezentaciji se radi o samo -interpretaciji. Ovim nije iskljuĉeno politiĉko grupisanje oko staleskih interesa (stalezi su se istorijski u jednom trenutku i pokušali transformisati u politiĉke partije), ali je socijalnim aktcrima ostavljena mogucnost da svoje in terese interprctiraju i izvan pripisanih oĉekivanja, tj. na vlastitu odgovornost (pa i na vlastitu stetu). Dakle, osnovna razlika je u tome što kod nc -poliiiĉkog reprezentovanja neko drugi u ime društvenih kolektiva delinišc njihove interese, dok je, s druge strane, politicki pluralizam naĉin društvcnog samo-opaţanja interesa. Prednosti politickog prcdstavljanja bismo mogli izlagati kao prcdnosti autonomnog nad dirigovanim socijalnim del ovanjem. Medutim, takva argumentacija bi za moj ukus bila preterano moralistiĉka. Posto drustvo ne posmatram sa stanovišta individua koje u njemu ţive (kao neki servis za zadovoljavanje njihovih ţelja), ni povećanjc njihove autonomije ne predstavlja osnovn u vrednost. Uostalom, pristalice socijalistiĉke doktrine bi, s pravom, mogli tvrditi da socijalni kolektivi najĉešće deluju protiv svojih dugoroĉnih interesa, tako da bi povećanje njihove autonomije bilo i za njih same nepovoljno. Pitanje koje nas interesu je tiĉe se odnosa izmedu drustvene strukture i tipa reprezentovanja interesa. Pošto smo već utvrdili d a s u i n t e r e s i uvek v e ć s t v a r i n t e r p r e t a c i j e ( i d a n e p o s t o j e n e k i 'interesi po sebi"), moţemo red da sc radi o odnosu izmedu drustvene strukture i drustv ene interpretacije. Ne -politiĉkom reprezentova- nju korespondira hijcrarhijsko ili segmentarno strukturiranje društva. Individue i kokelektivi imaju svoj identitet
71
i definišu svoje interese na osnovu pripadanja odredenom sloju, ili na osnovu svog mesta u društvenoj hijerarhiji. Društveni identitet je teleološki oblikovan, utoliko što (bar na ideološkom planu) svako ima svoje jasno definisano mesto, i treba da ispunjava jasna oĉekivanja koja su vezana za njegov socijalni status. Društvena samo-interpretacija je okamenjena u toj teleološkoj predstavi. D r u š t v o j e c e l i n a , a i n d i v i d u e i g r u p e n j e n i organski d e l o v i . Nasuprot tome, kompleksna društva se odlikuju deficitom ovog quasi-organskog identiteta. Pošto su individue i kolektivi pos- tali mobilni, nije vise moguce pripisivati im oĉekivano ponašanje, i fiksirati ga za interese koji su proglašeni njihovi "objektivni interesi". Oni sami interpretiraju svoj poloţaj, nepostojano, i ĉesto neadckvatno. Vazno pitanje u ovom kontekstu je: do koje granice ide ta prete nzija na samo-interpretaciju? Odgovor jc sadrţan već u okolnosti raspada prirodnog identiteta (hijerarhijski ili segmentarno strukturisane) zajednice. Poslednja (i logiĉna) konsekvenca pretenzije na samo -interpretaciju jeste to da u društvu nastaje vise p rojekata njegove sadašnjosti i budućnosti. Njih moţemo nazvati politiĉkim stanovištima. U kompleksnim društvima proccs socijalne interpretacije na nu/an naĉin vodi tome da partikularni (sadr/inski) interesi i potrebe poprimaju apstraktnc strukture i nas - tupaju kao gcneralni konccpti interpretacije. Pošto prirodnog društvenog jednstva vise nema, ostajanje na partikularnosti bi bilo ravno odricanju od formiranja vlastitog identiteta. On se moţe for - mirati samo uopštavanjem i racionalizovanjem onog što se sm atra svojim interesom, tj. samo u formi politiĉkog stanovišta. Ovo trans formisanje interpretacije interesa u politiĉka stanovišta moţe se sprcĉiti samo po cenu intervenisanja u identitet, tj. po cenu njegovog regresa na pred-moderni, feudalno-staleški oblik. Tako što će se nasilno prekinuti proccs univerzalizovanja onog par tikularnog, a individuama i kolektivima oduzeti mogućnost izgradnje apstraktnog indentiteta. MeĊutim, naše drustvo je strukturisano kao staleško, ali bez faktiĉkih staleţa. (To što predstavniei "radniĉke klase" ţive feudal- nim stilom govori o njihovoj liĉnoj pripadnosti toj epohi, a ne o stvarnom postojanju staleţa u ĉije ime vladaju). Clanovi društva ne mogu u svom svakodnevnom delovanju posegnuti za nekom slikom 0 sebi, koja bi im ola kšala orijentisanje. Izmedu društvene stmkture 1 s o c i j a l n e stvarnosti z j a p i o g r o m n a p r a z n i n a . P r a z n i n a j e d n o g društva koje se zaklinje u budućnost a restauriše evropsku davnu
72
prošlost; koje negira tradiciju a poĉiva iskljuĉivo na pred -modernom tipu delovanja. Ta praznina je nuţna, i nuţno je da bude tolika kolika jeste. Ona predstavlja prostor u kome se kreće proizvodac socijalnog smisla. Ili tacnije, u nesubjektivnoj formi: ona je prostor u kome se odvija proizvodenje socijalnog smisla. Kao metafiziĉki autorizovana interpretacija toga šta drustvo jeste. Postojanje praz- nine jeste uslov egzistencije autorizovanog interpretatora. Zbog toga se on za tu pustinju bori takvom zagriţenošću koja nam je poz - nata samo iz borbi za oaze. Njeno minimalno kultivisanje bilo bi poĉetak njegovog kraja, tako da nas n e t r e b a ĉ u d i t i š t o s e t u u k i d a j u p r e t p o s t a v k e svakog k u l t i v i s a n j a , a ne samo onog koje bi sluţilo eventualnim politiĉkim protivnicima. Ta konsekventnost leţi u prirodi ovog projekta socijalne konstitucije smisla, a ne (samo) u psihološkim osobinama njegovih empirijskih realizatora. •
"Pluralizam samoupravnih interesa" Nc-politicko reprezentovanje društvenih aktera, do poslednjih konsekvenci dovedeno u konceptu "pluralizma samoupravnih inter e s a " , s a d r / i o d l u k u o strukturi drustva, a n e s a m o o t o m e k o ć e uĉestvovati u vlasti, a ko iz nje biti iskljuĉcn. Ukidanje politickog pluralizma samo je relleks, i to ne najvazniji, te temeljne odluke. Putem stalcškog reprezentovanja je moguce regulisati d elovanje u statiĉnom, nefleksibilnom i pred -modernom društvu. Samo tu se energija društvenih aktera mo/.e mobilizovati uz pomoć pripisanih oĉekivanja i unapred formulisanih interpretacija njihovih interesa. Cim drustvo postane sloţenije, taj tip reprezenta cijc ne reguliše, nego blokira drustvenu energiju. On spreĉava prirodni tok drustvene komunikacije, koji bi se ispoljavao u nastajanju alter nativnih projekata drustvenog uredenja, i konkurenciji izmedu njih. Odluka za ne-politicko reprezentovanje jeste o dluka protiv socijalne evolucije. Jugoslovensko drustvo je, bez obzira da li to odgovara njegovom oficijclnom pojmu, postalo kompleksno. Drugim reĉima, ono proizvodi višak interpretacija o sebi, za ĉije koordinisanje nema izgraĊenih mehanizama. Navodna dij alektika "klasiĉnog" i ‟nacionalnog" predstavlja ideološki izraz ovog stanja. Pošto "radniĉka klasa" sociološki ne postoji, a pojam "radni ljudi" ništa ne znaĉi, prazna forma radnog reprezentovanja je morala biti ispu njena situacionim sadrţajem, tj. etni cko-regionalnim identitetima. Ali, budući da ni oni ne smeju da nesputano sebe interpretiraju (u formi politiĉkih stanovišta), ta forma ih ne stabilizuje, nego samo 73
omogućava njihov rast, do trenutka kada će je iznutra razbiti. Pos tojeći sistem predstavljanja u Jugoslaviji, ne raspolaţe kapacitetima za regulisanje bilo kojih intepretacija interesa, osim jedne jedine, oficijelne. U skladu sa tom interpretacijom se u našoj zemlji uvek radi o borbi "radniĉkih" i "kontrarevolucionarnih”(”birokratskih'‟, "tehn okratskih", "nacionalistickih" itd.) interesa. U skladu sa našim Ustavom, "suprotan društveno-ekonomskom i politiĉkom sistemu... je svaki oblik ograniĉavanja radniĉke klase da ostvaruje svoju is torijsku ulogu u društveno-ekonomskim i politiĉkim odnosima i organizuje vlast za sebe i za sve radne ljude" (Osnovna naĉela, II). Danas u Jugoslaviji ne postoji ni jedan kolektiv koji bi ovu ponudenu interpretaciju svojih interesa mogao prihvatiti kao orijentir za delovanje. Problem je u tome što osim nje ništa n ije ponudeno. To što su regulacioni kapaciteti ne -politickog reprezentovanja minimalni, proizlazi iz njegove protivreĉne suštine, a ne iz manjkave empirijske realizacije. Socijalistiĉki d r u s t v e n i p o r e t c i e m p i r i j s k i p o s t o j e k a o drzavno o r g a n i z o v a n a društva. Istovremeno, izriĉito jc iskljuĉena mogucnost da drţava b u d e s h v a ć e n a k a o politička zajednica. N a j e d n o j s t r a n i j e f a k t i ĉ k a organizacija društvenog predstavljanja ostvarena kao reprezcntovanje ne-po- litiĉkih interesa. Na drugoj strani, od drustvenih grupa se oĉekuje da odustanu od "partikularistiĉkc scbićnosti" (Osnovna naćela, II). U ime ĉega? Ako je zajednica skup interesa, onda ona nc moţe biti razlog za odustajanje od nekog partikularnog interesa. Ili još jed - nostavnije: ako sc zajednica konstituise kao "pluralizam samouprav - nih interesa”, o n d a o n a n e m o / e b i t i politićko jedinstvo. D a b i t o b i l a , m o r a s e društvcnim aktcrima pri/nati politiĉki status. Notorna istorijska ĉinjcnica jc da stale/i nisu u stanju da konstituišu drţavu. Još manjc su to u stanju ako ĉak i ne postoje, kao što jc sluĉaj sa negativnim staleţom "radniĉkom klasom”. I kad bi postojao, on ne bi imao svoju domovinu (o ĉcmu nas precizno informiše socijalis tiĉka doktrina. Tvorevina koja na ovaj naĉin nastaje nij e politiĉka zajednica, nego "zajednica rada”. Time se ţeli reći da je uklonjena fasada politiĉkih stanovišta, i omogućcno neiskrivljeno pojavljivanje auten- tiĉnih interesa. A u stvari je samo ukinuto pravo društvenih aktera da govore o sebi, i pripisan im je jezik na kome jedino mogu da se sporazumevaju. Ono što se u tom jeziku ne moţe izraziti, i ne postoji. A u njemu je već utkana pretenzija na neprikosnovenu inter- prctaciju toga šta su ĉiji interesi. Bez nje bi
74
se cela konstrukcija raspala kao kuća od karata. Medutim, ona ne sme da bude otvoreno imenovana, pošto bi se tada navodna neposrednost interesa obelodanila kao ĉist privid. Pokazalo bi se da radno reprezentovanje nije jezik na kome drustvo komunicira o samome sebi, nego gramatika njegove ćutnje . 6. KO JE SUVEREN U JUGOSLAVIJI? Pravo države "Suveren je onaj ko odluĉuje o vanrednom stanjiT. 1 Ova p r o v o k a t i v n a f o r m u l a c i j a i z z n a m e n i t e i z l o g l a s n e Političke teologije v r a ć a , ĉ i n i s e , p r o b l e m d r ţ a v n e s u v e r e n o s t i u p r i m a r n i haos (verskih) gradanskih ratova, dakle, u onu istorijsku konstelaciju u kojoj su se oko teorijskog utemeljenja drţavne vlasti trudili Boden i Hobs.2 Gotovo kao da bi u svakoj suverenoj odluci trebalo sa-mis- liti izvorno konstituisanje poretka, kao liniju iza koje tek postaje mogu ce normiranje zajedniĉkog ţivota, a ispred koje je poredak moguć samo kao ravnoteza sile, ali ne i kao sistem prava. Medutim, ako pazljivije razmotrimo ono odredenje, uoĉićemo da na njemu najviše smeta njegova izazovna retorska oštrina. Pridemo li mu sa druge stranc, ono glasi: suveren je onaj ko o d l u ĉ u j e š t a j e normalno stanje n e k e p o l i t i ĉ k e z a j e d n i c e . J e r , t e k onaj koje u stanju da definiše uslove pod kojima norme vaţe, biće u stanju da prepozna trenutak u kome jc njegovo vaţenje dovcdeno u opasnost. Kada se radi o drţavnoj vlasti onda to definisanje nije neki saznajni postupak, nego jc identiĉno sa obezbedivanjem uslova za vaţenje onih normi. U praveu od "normalnosti ka njenom rusenju postoji niz etapa, od nuţne pravne fikcije "javne sigurnosti i mira", p reko punktualnih povreda normi (za ĉije sankcionisanje su nadlezni policija i redovni sudski postupci), pa sve do taĉke iza koje poćinje 'drţavno vanredno stanje". Ono nastupa ukoliko je drzava fun- damentalno stavljena u pitanje, i to u njenoj funkciji jedinstva mira i garanta pravnog poretka. Osnovna formalna osobenost stanja "Ċrţavne nuţde" jeste dvostruko suspendovanje vaţećih pravnih normi: usled njihove diskrepancije sa socijalnom stvarnošću postalo je nemoguće obuhvatiti tu stvarnost pravnim sistemom, tj. regulišuća snaga pravnih normi je izgubljena. U potpunosti (ako se radi o graĊanskom ratu ili revoluciji), ili u jednom segmentu svog vaţenja; da bi ponovo vratila izgubljeno vaţenje, drţavna 75
vlast - zbog efikasnije intervencije - sa svoje strane suspenduje delove pravnog sistema (pre svega one u kojima su definisane granice delovanja drţavne vlasti). 3 Već ovih nekoliko napomena pokazuju da o dijalektici vanred- nog i normalnog stanja, pa onda i o modernom pojmu suverenosti, ima smisla govoriti samo pod pretpostavkom da se r a d i o pravnoj državi. S a m o u k o l i k o d r z a v a s v o j u o s n o v n u f u n k c i j u vidi u osigura- nju unutrašnjeg mira i pravnog poretka moţe sistematska povreda pravnih normi da bude shvaćena kao ugroţavanje prava drţave, a samo ako je delovanje drţa vne vlasti ograniceno jasnim normama moţe uopste doći do drţavnog vanrednog stanja kao prekoraĉivanja tih granica. Tamo gde drustvena stvarnost nije dosledno regulisana pravnim sistemom, i gde drţavna vlast ne mora specijalno legitimisati svoje - ma kako siroke - kompetencije, razlika izmedu normalnog i vanrednog stanja postaje difuzna. Da li je to dobro za drţavnu vlast, i da li jc to dobro za njcne podanike? Na ovo pitanje moţcmo najbrze odgovoriti ako razmotrimo osnovna svojstva jasne granice izmedu normalnog i vanrednog stanja, a onda i pretpos tavke pod kojima ta granica postaje difuzna. Kasnije ću izloţiti funkcionalnu razliku izmedu delovanja drţavne vlasti u agregatnom stanju drustvene "normalnosti" - to d e l o v a n j e s e o b a v l j a p o s r e d s t v o m zakona - i u " v a n r e d n o m s t a n j u " - tu se na socijalnu stvarnost utiĉe putem odluka koje imaju formu v a n r e d n i h m e r a , i l i u o p s t e : rncra. P r e r a z m a t r a n j a f u n k c i o n a l n e raz- like izmedu ova dva tipa delovanja potrebno je skrenuti p a ţ n j u i n a n j i h o v r a z l i ĉ i t pravni s t a t u s . N i u j e d n o m o d o v a d v a tipa drţavnog delovanja sc ne mogu proizvoditi norme koje bi vazile za drugi. Jasno je da se smislu "vanrednog stanja" protivi njegovo strogo nor- miranje. Posto nije moguce predvideti kako će izgledati opasnost koja fundamc ntalno ugroţava pravnu zajednicu, ni strukturu "vanrednog stanja" nije moguce zakonima anticipirati, i na taj naĉin je domcsticirati u pravni sistem. 4 Ali, još vaţnija je granica koja postoji u obrnutom pravcu. Osnovna pretpostavka za oĉuvanje identiteta pravnog sistema je ne samo to da se pravne norme konsek- ventno sprovode, nego i to da norme koje se sprovode po svom poreklu budu jednoznaĉno pravne norme, tj. da ne proisticu iz nekog drugog tipa delovanja. Drugim recima, u situacijama u kojima je vlad avina zakona dovedena u pitanje moţe biti legitimno staviti odredene pravne norme van vaţenja, ali takvo (vanredno) delovanje ne sme poprimiti status proizvodenja pravnih normi. U protivnom, vanredno stanje neprimetno postaje normalno. Onaj ko je trebalo s amo da obezbedi vladavinu zakona 76
poĉinje i sam da proizvodi zakone. Moţda će on imati dovoljno moći da iznudi njihovo priznavanje, ali već i površnom posmatraĉu je jasno da tu vise nije reĉ o vladavini zakona, nego diktata. Da bi se spreĉilo takvo tiho pre meštanje zakonodavnih kompetencija, neophodno je pre svega priznati i pojmovno fiksirati razliku izmedu prava "nor - malnog" i prava "vanrednog stanja”. U pravnoj teoriji vanrednog stanja ne postoji saglasnost oko osnovnih pitanja ove problemske situacije. Da li se moţe govoriti o "prirodnom pravu drţave" na oĉuvanje vlastite egzistencije, koje bi onda naĉclno legitimisalo drţavno delovanje i izvan ustavom i zakonom predvidenih granica? Da li u ovim sluĉajevima "pravo prestaje, a nastupa politika”, kako su t vrdili zastupnici ustavno- -pravnog pozitivizma, ili je moguce pravno regulisati i s t a n j e k o j e s e p o d e f i n i c i j i ( k a o vanredno s t a n j e ) o p i r e s v a k o m normiranju? Na još konkretnijem nivou: ko odluĉuje da li su date pretpostavke za vanredno stanje i koji orga n je ovlašćen da deluje u tom nad-ustavnom i nad-zakonskom prostoru? Konaćno, da li i njegovo delovanje podleţc uobiĉajenim merilima, ili im je naĉelno iz- maknuto (tako npr. prisluskivanje privatnih telefonskih razgovora ili angaţovanje povokatora koji i sami ĉine kriviĉna dela, nisu aktiv - nosti koje posebno treba opravdavati)? 5 Medutim, i pored znaĉajnih razlika koje postoje s ozbirom na naćin l e g i t i m i s a j a d r ţ a v n o g p r a v a n a p r o g l a š a v a n j e v a n r e d n o g s t a nja, a onda i s obzirom na njegovo konkretno sprovode nje, saglasnost postoji u odluĉujućoj taĉki: da bi se odrz.ao identitet normal nog stanja nuţno je priznati pravnu figuru vanrednog stanja. A kako sa tom elcmentarnom saglasnošću stoji stvar u Jugos laviji? Da li i naša drţavna vlast ugroţavanje pravnog sistema shvata kao ugrozavanje prava dr/.ave, na koje onda mora reagovati drţavnim vanrcdnim stanjem? Ukoliko bi to zaista bio slućaj, onda bismo se bar nekoliko posltdnjih godina morali nalaziti u vanrcd- nom stanju. Jer, u 'Materijalima Koordinacione grupe za izradu projekta analize i rezolucije o pravnom sistcmu SFRJ Saveznog veća Skupštine SFRJ - Radne grupe za karakter i ulogu prava u našem socijalistiĉkom samoupravnom društvu” je, i pored monstruozno zamršenog imena ovog tela, nedvosmisleno jasno reĉeno: "Na širem podruĉju tokom duţeg vremenskog perioda je zakazao ĉitav pravni sistem, odnosno mehanizmi njegove primene u zaštiti kako drustvenih vrednosti, tako i prava i sloboda poje- dinaca"(Beograd, 1983, VI, str. 1). Reĉ je, naravno, o Kosovu. O Kosov u je rec i u, prividno neduţnim, uvodnim pasusima mog ĉlanka. Pitanje o pretpostav kama pod kojima je neka drţavna vlast suverena, tj. pod kojima je 77
u stanju da definiše normalnost drustvene komunikacije, nije vodeno teorijsko-istorijskim interesom, već b i trebalo da nam pomogne u razrešavanju prakticne nedoumice: kako je moguce da je u jednom delu zemlje ĉak regularna armija angaţovana u uspostavljanju for- malnog mira, dok u drugom delu (i to medu politiĉki mobilnim stanovništvom, a to znaĉi - politiĉarima) to stanje moţe u najboljem sluĉaju prouzrokovati ravnodušno sleganje ramenima? Kako objas - niti okolnost da otvoreno i ponovljeno konstatovanje suspenzije pravnog sistema ne dopire do sedišta drţavne vlasti? Kosovo kao noĉekivani "udarac s leda", na ko ji socijalistiĉka drţavna vlast nije bila spremna i na koji još traţi adekvatan odgovor? Ili, Kosovo kao simptom, na kome se moţe odĉitati priroda te vlasti, mnogo jasnije nego u njenom semantiĉkom samoprikazivanju? U pitanjima koja su formulisana na ovaka v naĉin, radi se o suštini politicke zajednice, a ne o individualnoj ili kolektivnoj patnji, ma kako intenzivna ona bila, i ne o bilo kakvom moralnom pravu, ma kako se ono nekome moglo ĉiniti evidentnim. Sa stanovišta drţavne suverenosti se uopste ne radi o tome da li je ugroţena pravna sigurnost Srba, Crnogoraca, Turaka itd. na nckoj odredenoj teritoriji, nego da li je na teritoriji postojeće drţave ugroţena pravna sigurnost nekog njenog drţavljanina. Ukoliko je stanovništvo albanske narodnosti nekada bilo obespravljeno, onda nije bila obespravljena albanska etniĉka grupa u Jugoslaviji, nego drţavljani Jugoslavije u vlastitoj zemlji. U ovom kontekstu pit at i "ko je prvi poĉeo" znaĉi izaći iz drţave u stanje nepolitiĉke zajednice. Medutim, nije sluĉajno što sc nesposobnost drţave da garantuje pravnu sigurnost ţeli prikriti regrcsom u nepolitiĉko polje. U ovom regresu nije dokumentovan trenutak slabosti tc drţave, nego njeno istinsko odredenje. Obrazlaganje ove teze nuţno nas vodi raspravljanju pojma drţave k ao jedinstva mira i garanta pravne sigurnosti. "Zakon" i "vanredna mera" Pojam pravne norme predstavlja centralnu taĉku u konstruk ciji pojma drţave kao jedinstva mira i garanta pravne sigurnosti. Ne samo što su drţavni organi u izvrsavanju svojih zadataka upućeni na pravni sistem kao jedini trajni medij za prenošenje od l u k a , n e g o s u o n i u i z v r s a v a n j u t i h z a d a t a k a vezani z a p r a v n e norme. Situacija nije strukturisana tako da bi na njenom poĉetku stajalo definisanje zadatka, a da bi drţavni organi on da traţili sredstva koja smatraju primerenima za njegovo rešavanje (pri 78
ĉemu bi even- tualno po izvršenju zadatka podnosili izveštaj nekoj kontrolnoj in- stanci): izbor "sredstava" nije Slobodan, nego je veoma precizno definisan. Ustav i zakoni vezuju delo vanje drţavnih organa za pravila kojih se ovi moraju pridrţavati ĉak i ako smatraju da ih ona ometaju u obavljanju njihovih funkcija. Ovo strogo normiranje je nuţno ne samo zbog kontrole organizacije koja jedina u društvu raspolaţe monopolom legitimne primene fiziĉke sile, nego i iz funkcionalnih razloga: socijalno delovanje u celini ne bi bilo moguce racionalno organizovati ako delovanje jednog njegovog vaţnog aktera - drţavnih organa - ne bi za druge aktere bilo jasno predvidivo i racionalno objašnjivo. Ova dvostruka regulativna uloga zakona pretpostavlja pos tojanje normalnog stanja, tj. pretpostavlja kako to da pravni sistem dovoljno intenzivno zahvata socijalnu realnost, tako i to da su drţavni organi u stanju da precizno ograniĉenim sredstvima koja im stoje na raspolaganju ispune svoje osnovne zadatke, a pre sve^a da obezbede uslove za mirni medusobni ţivot ĉlanova pravne zajednice. Forma zakona postaje preuska u "vanrednim situacijama”. One se prepoznaju po tome što pravni sistem zahvata "u prazno'‟, tj. gubi svoju regulativnu ulogu u vaţnim društvenim konstelacijama (npr. u konfliktima izmedu razliĉitih drustvenih grupa, bilo da su uzroci tih konflikata politiĉke, verske ili etniĉke prirode). Drzavni organi tada nisu u stanju da normalnim sredstvima obezbede prav- nu sigurnost gradana. Njihovom delovanju se otvara prostor "iznad" ustava i zakona, a pravna figura pomoću koje se oni u tom prostoru krecu jeste "vanredna mera". Ukoliko je osnovna odlika zakona bila njegova opštost i trajnost, mera je situaciono orijentisana i smera brzom postizanju efekta. Prelazak sa sredstva zakona na sredstvo mera ima jedan jedini cilj: ponovno uspostavljanje stanja u kome vaţi pravni sistem, dakle, uspostavljanje istog onog stanja koje je u datoj situaciji bilo ugroţeno. Vanredne mere po definiciji ne mogu da b u d u i z v o r n o v o g pravnog s t a n j a . K o m p e t e n c i j e a k t e r a ' ‟ v a n r e d n o g stanja” su, doduše, u jednom praveu proširene (jer oni imaju pravo da suspenduju delove ustava i pravnog sistema), ali su u drugom praveu veoma ograniĉene: njihov zadatak je konkretan i po svom sadrţaju negativan, tj. ne realizovanje nekog vlastitog cilja, nego tehniĉko-praktiĉno omogućavanje ustavno -pravne normal- nosti. Sve pravne zajednice poznaju razliku izmedu "normalnog” i "vanrednog stanja”. Njihova razlika se oduvek izraţavala ne samo u promeni legitimnih sredstava, nego i u promeni aktera: u "vanred- nom stanju” se kompetencije moraju preneti na organ 79
koji garantuje brzo i efikasno delovanje, bilo da on već i inaĉe postoji (kao neki od delova egzekutive) ili sc formira samo za potrebe "vanrednog stanja" (kao neka vrsta "kriznog štaba"). Delovanje tog organa je rimsko pravo nazivalo diktaturom. Diktator je bio ovlašćen da prekoraĉi pravo, da bi omogućio primenu prava. On nije bio suveren, nego o punomoćen ( commissarius) , n j e g o v a d i k t a t u r a n i j e b i l a s u v e r e n a , n e g o ( u ovom smislu) komesarska.6 Iz dosadašnjeg izlaganja odnosa izmedu "normalnog” i „Van rednog stanja” Iako je steći predstavu o opasnosti kojima je pravna zajednica izloţena u trcnutku su spendovanja pravnog sistema. Komesarska diktatura Iako postaje suverena, a organ koji je opunomoćen samo da ponovo vrati zakonitost ĉesto je sklon da sebi dodcli pravo paralelnog zakonodavca, i da svoje "vanredne mere” prikazuje kao "zakone”. O ovim opasno stima se u zapadnoevropskoj ustavno-pravnoj teoriji poslednju deceniju vodi veoma ţiva rasprava, podstaknuta problematiĉnim zakonodavnim reakcijama na fcnomcn terorizma. Medutim, za našu zemlju ta rasprava nema nikakav praktiĉni znaĉaj. Jer, mi nemamo posl a sa propratnim p o j a v a m a s u v e r e n e d i k t a t u r c u n u t a r n j c n i h k o m e s a r s k i h k o m p e t e n - c i j a , n e g o s a izvornotn s u v e r e n o m d i k t a t u r o m . D a k l e , s a d i k t a t u r o m k o j a s e b e o d s a m o g p o ĉ e t k a r a z u m e v a k a o t r a j n i izvor normi koje regulišu ţivot zajednice. Pojam u kome je na pregnantan naĉin izraţena permanentna vladavina "vanrednog stanja" (sa svim njegovim konsekvencama, a pre svega primatom "mera" nad "zakonima") u zemljama suverene diktature jeste "diktatura proleterijata”. U razmatranju društvenog odnosa oznaĉenog ovim po jmom sasvim bi pogrešno bilo pitati: da li nešto takvo kao "proletariat” uopste postoji (narocito u predin dustrijskim zemljama), da li "opunomoćenici proleterijata" zaista poscduju legitimnost za ovekoveĉavanje svog mandata, da li je naĉin njihove selekc ije primeren profesionalnim imperativima funkcija koje obavljaju itd. Sva ta pitanja su anahrona i neinteresantna. Kao sto je potpuno irelevantno da li se neka suverena diktatura odrekla veze sa "diktaturom proleterijata" i prestala da govori o "komunizmu" kao svome cilju. Osnovno pitanje, ono o kome se u ovom kontekstu jedino radi, jeste: da li je delovanje nosilaca politiĉke mod u normalnim situacijama vezano za precizno odredene norme, ili se ono, delom ili u potpunosti, kreće u prostoru meta -ustavnosti i meta-zakonitosti. Vladaju li zakoni ili mere? Da bismo odgovorili na ovo osnovno pitanje nije neophodno n i k a80 kvo politiĉko-sociološko istraţivanje strukture javne moći u
jugoslovenskom društvu. Tog zadatka nas oslobada evidencija koju ova mod svakodnevno proizvodi. Teško da bi se neko odvaţio da tvrdi da u zemlji u kojoj npr. takozvano pismo predsednika drţave u ţivotu politiĉke zajednice ĉak nekoliko godina ima normativnu snagu uporedivu sa snagom ustava, da dakle u toj zemlji moţe biti reĉi o primatu for me zakona nad formom mere. Sliĉna paralelnost ustavno -pravnog sistema i meta pravnih tvorevina koje ne obavezuju manje nego taj sistem, a dja konkurencija sa njim je dos- ledno zamagljena, proteţe se duţ cele hijerarhije normativnog zdanja našeg društva: o d razlidtih "smernica" i "pravaca razvoja", pa sve do "kritiĉkih analiza" i "rezolucija". Tom paralelnom nor - mativnom sklopu doduše nedostaje sistematiĉnost, ali ne i vaţenje. Po svojim formalnim o s o b e n o s t i m a i n a ĉ i n u d e j s t v a t o s u mere, d a k l e , s r e d s t v a d j a konsekventna primena odgovara situaciji "van rednog stanja". Ukoliko pojam diktaturc oslobodimo neanalitickih normativnih naslaga koje ima u svakodnevnoj jeziĉkoj upotrebi (a gde se diktaturom intuitivno naziva svaka vlast koja se ţeli radikal - no kritikovati), i ako ga upotrebimo ĉisto funkcionalno, moţemo red da u gore pomenutim fenomenima do izraţaja jasno dolazi karakter suvercne diktature. Kao i ustavno -pravni tip organizova nja politiĉke zajednice, tako i suverena diktatura podva na odredenoj legitimacijskoj osnovi. Ta osnova nas, medutim, ovde ne zanima. Isto tako, ni ona argumcntacijska linija koja je vodila for- miranju pojma diktature proleterijata. Jcdnostavno jc primetiti da su u njemu na specifiĉan nadn kombinovani, a onda filozofsko-is- torijski radikalizovani, dementi klasiĉnog uĉenja o diktaturi, tj. o transformaciji komesarske u suverenu diktaturu. I oni koji politickom moći upravljaju u ime proletarijata, cine to kao njegovi poverenici, dakle, ne za sebe i svoje politiĉke sledbenike (kako to ĉine vladajuće elite pre nastanka savrcmene drţave), nego za radniĉku klasu" (pri ĉemu je suvišno isticati da se ovde radi o naĉinu legitimisanja, a nc o stvarnim motivima i delovanjima). O transformaciji k o m e s a r s k e u s u v e r e n u d i k t a t u r u g o r o v i m sasvim metaforiĉki. Ne u tom smislu da bi diktatura proletarijata na poĉetku bila zamišljena kao privremeno zauzimanje vlasti, koje se onda, silom prilika, pretvorilo u trajno. Napravili bismo odluĉujuću grešku ako bismo razliku izmeĊu ova dva tipa diktature shvatili prvenstveno kao kvantitativnu, pre svega u v r e m e n s k o m s m i s l u . S a m kvalitet d i k t a t u r e s e s u š t i n s k i m e n j a , i t o u skladu sa unutrašnjom nuţnošću poretka o kome je rec, a ne na osnovu neke istorijske konstelacije ("kapitalistiĉkog okruţenja", 81
"unutrašnjeg neprijatelja" i si.). Odluĉna razlika moţe se odĉitati na odluĉujućoj relaeiji konstitucije politiĉkog odnosa diktature, naime, na relaeiji izmedu drzave i suverenosti. K o m e s a r s k i d i k t a t o r d e l u j e po nalogu države. D r ţ a v n a suverenost je izvor njegove legi timnosti. On doduše, prekoraĉuje (naĉelno merljivo) polje drţavnog delovanja, time što nije ograniĉen ustavom i zakonima. Medutim, i u tom prekoraĉivanju je suverenost (ma kako suspendovane) drţavne vlasti priznata, ĉak i onda ako se diktatura produţava sa izgovorom da još nisu stvoreni uslovi za ponovno aktiviranje jednog suverena, drţave. U komesarskoj diktaturi je drţavna vlast vakantna, ali ostaje ĉvrsta odredisna taĉka delovanja, i opravdavanja vanrednih mera. Da bismo shvatili dalekoseţnu novost koju sobom nosi komunistiĉka suverena diktatura, dovoljno je da obratimo paţnju na sklop njenog legitimisanja. Dakle, na njenu vezu sa drţavom i s u v e r e n o š ć u . P r v i o d l u ĉ u j u ć i r e z i z v e d e n j e odvajanjem d r ţ a v e i suverenosti. U komunistiĉkoj doktrini je suverena "r adniĉka klasa" kao nosilac svetsko -istorijske misije oslobadanja ĉoveĉanstva. Diktatura se ne proglasava u ime nekog politiĉkog subjekta, nego u ime te misije. Rekli smo da je iz vezivanja suverenosti za drţavu sledila njena naĉelna ograniĉenost. Delovanje drţavnih organa je naĉelno ograniĉeno (ustavom i zakonima), i mora, ukoliko ţeli da zadrţi svoju legitimnost, da prizna konstitutivnu ulogu subjektivnih prava kao vlastite granice. Vezivanjem suverenosti za "radniĉku klasu" suverenost postaje naĉelno neograniĉena: ne mogu se zamisliti nikakva subjektivna prava koja bi pokrivala neko polje za koje "radniĉka klasa" ne bi mogla biti zainteresovana. Njenih "interesa" se u podjednakoj meri tiĉe naĉin organizovanja javnih poslova, kao i privatna sfcra ljudi, njih ov odgoj, njihova duša. Niko ne moţe reći da uspeh svetsko -istorijske misije u manjoj meri zavisi od zahvata u duše nego od zahvata u proizvodne odnose. Pošto je na ovaj naĉin suverenost natovarena metafiziĉkim atributima (koji na nju prelaze sa "radnicke klase"), preostaje još da se ona transportuje u empirijsko polje, gde postaje suverena diktatura. Transport se obavlja posredstvom teorije o komunistima kao empirijskom zastupniku interesa "radnicke klase". Ova interna logika utemeljenja diktature proletarijata nas, kao što rekoh, ovde dalje ne interesuje. Pitanje o kome se radi je: da li su sredstva koja nudi permanentno "vanredno stanje” pogodnija za rešavanje zadataka pred kojima se organi politiĉke 82
vlasti nalaze, od sredstava koja na raspolaganje stavlja pravni sistem? Ovako pos - tavljeno pitanje oduzima nam mogućnost da suverenu diktaturu kritikujemo zato što povremeno ili trajno suspenduje upravno-prav- ni sistem. Takva kritika bi mogla biti opravdana sa stanovišta neke alternativne teorije demokratije (koja bi dovodila u pitanje filozofsko -istorijsku misiju "proletarijata"), ali mi se ovde ne bavimo razmatranjem razliĉitih s h v a t a n j a d e m o k r a t i j a , n e g o p i t a - n j e m efikasnosti. D a l i j e suverena diktatura ef ikasan oblik politickog upravljanja? Imajući u vidu Kosovo, na ovo pitanje moramo negativno odgovoriti. Razlozi za to su naĉelni i sadrţani su u prirodi suverene diktature. Razlika izmedu "normalnog" i "vanrednog stanja" omogućava to da se u "vanrednim mer ama", kada do njih dode, mod intenzivira do poslednjih granica. Komesarska diktatura mobilise sve resurse politiĉke zajednice. Pošto je faktiĉki ukinuo razliku izmedu zakona i mera, socijalizam je otupeo probojnost mera. U "normalnim" situacijama one nosioci ma politiĉke moći olakšavaju delovanje (jer ih ne vezuju, kao što to cine ustav i zakoni u ustavno -pravnim drţavama), ali ih u stvarnim "vanrednim situacijama" ostavljaju na cedilu. U ţivom pesku mera koje se svakodnevno fabrikuju utapaju se i one koje su po svojoj intenciji stvarno "mere", a ne samo dobrodošla forma za umotavanje neke subjektivne odluke. Pošto je sistematski stabilizovana permanentnost "vanrednog stanja", svoju evidenciju je izgubila razlika izmedu "normalnog" i "vanrednog stanja"; umesto da legitimise politiĉko delovanje u situaciji u kojoj su ugroţeni ĉlanovi zajednice, ta evidencija i sama postaje predmet politickog nedelovanja, naime, "diskusije": radi li se o '"genocidu” ili o normalnoj migraciji", o "zbegovima" ili "vozovima nacionalizma", itd. Pošto nedostaje normalnost kao nedvosmisleni kriterij, sve postaje stvar interpretacije, dakle, sve postaje proizvoljno. Sada je jasno zbog ĉega konstatovano suspendovanje pravnog sistema "na širem podruĉju tokom duţeg vremena" nije dovelo do drţavne krize. Jer, Kosovo nije ni u jednom trenutku shvaćeno kao f u n d a m e n t a l n o u g r o ţ a v a n j e jugoslovenske p o l i t i ĉ k e z a j e d n i c e . Razlog leţi u tome što normalnost te zajednice nije definisana pos- redstvom ustavno-pravnog sistema. Organi politiĉke uprave ionako na društvene procese ne deluju prvenstveno kroz medij p r a v a . O s - n o v n i u t i c a j s e i o n a k o v r š i p o m o ć u mera. K a d a " z a k a ţ e " p r a v n i s i s t e m j o š u v e k o s t a j e - t a k o s m a t r a j u n o 83 sioci
suverene diktature - paralelni sistem kanala za prenosenje odluka, tj. za uticanje na drustvene procese. Naĉin konstitucije tog paralelnog medija za prolaz odluka ima odluĉujući znaĉaj. Ako je moć identiĉna sa šansom da će se za vlastite odluke naći prikladan medij za njihov prolaz, onda od strukture tog medija zavisi kapacitet moći. Suverena diktatura se odrekla pravnog sistema kao medija (dok je komesarska diktatura bila prinudena da ga se odrekne); da bi se os- lobodila njegove zamorne kontrole ona je stvorila meta-pravni prostor u kome deluje putem mera. Jedini kompaktni komunikacijski kanal jcsu njeni politicki sledbenici. U idealnom sluĉaju bi se njime komunikacija obavljala bez ikakvih gubitaka, i tada bi pravni sistem u potpunosti mogao da bude iskljuĉen. Kriviĉnu odgovornost bi zamenila partijska (u sluĉajevima nosilaca poli ticke moći) ili kolegijalna (kod obiĉnih gradana). Partijska struktura sc zasniva na ideološkom, sadrţinskom, a ne na formalnom, zakonskom, povezivanju. Ako se od drţavnih sluţbenika (u ustavno -pravnim drţavama) oĉekuje lojalnost prema zakonima, ovde sc za hteva lojalnost prema vrednostima na kojima p o ĉ i v a p a r t i j s k a i d c o l o g i j a . P o š t o s u s v e v r e d n o s t i uvek s t v a r tumaĉenja, a tumaĉenje obavljaju konkretne liĉnosti, tu se radi o lojalnosti prema liĉnostima, tj. onim grupama koje definišu trenut- ni sadrţaj ideologijc. (Jarancija za sprovodenje partijskih odluka je samo delom sadrţana u mogucnosti objektivnih sankcija (budući da je samo u ckstrcmnim slucajevima Iako utvrditi povredu neke vrcd- nosti, a inaĉe je dovoljno njeno verbalno priznavanje pa da pos- tupak utvrdivanja lojalnosti postane veoma komplikovan), a zapravo poĉiva na "kadrovskoj politici": na lojalnosti slcdbenika. Neki sledbenik, npr. na Kosovu, postaje to na osnovu razliĉitih kvazivazalskih obaveza. On dobija odredene privilegije (u prvom redu to da vlastite slcdbenike dovede na strateški va/ne poloţaje, da bi u svom okrugu moći obezbedio neometan prenos odluka), i ima odredene duznosti. Ako sada izneveri neku od osnovnih duznosti - kao što se dcsava na Kosovu - pitanje je: koje sankcije njegov pa tron mo/e aktivirati protiv njega? Moţc ga se odreći (tj. javno ga kritikovati), oĉckujuci od njega da se priseti da svoju legitimnost dedukuje iz vrha piramide moci. Ali, iz istorije vazalskih odnosa znamo da to nije Iako. Srednjevekovni patroni su decu s vojih vazala uzimali na odgoj u vlastiti dvor, zapravo kao taoce za sluĉaj da se vazal osamostali i odbije da ispunjava svoje (inaĉe prilicno skromne) obaveze. Danas je takav, uverljiv, argu ment u prilog poštovanju obavcza 84
nemoguć. Utoliko raste pritisak na druge, simbolicne, tipove sankcija, pre svega ideološke. Sve dok je dovoljno jaka svest o delegiranju legitimnosti od vrha na niţe, lanac lojalnosti ne mora da pukne, ĉak i ako se pojavi neka (stvarno ili prividno) slaba karika. Primer je 1971/2 u Hrvatskoj i Srbiji. Medutim, stvarno "vanredno stanje" definiše se u p r a v o k a o b l o k i r a n j e osnovnog m e d i j a z a p r e n o š e n j e o d l u k a . Tamo gde se saniranje oštećenog komunikacijskog kanala moţe obaviti pomoću istog medija, dakle, tamo gde nije nuţno menjati sredstva intervencije, stanje nije kritiĉno. U ustavno -pravnim drţavama bi bilo neopravdano proglasiti komesarsku diktaturu ako bi i policijsko-sudski sistem bio u stanju da savlada teškoće. U ovoj taĉki postaje jasna naĉelna problematiĉnost suverene diktature. Pošto uvek koristi "vanredne mere" ona je veoma osetljiva na stvarne krize. Razumljivo, jer osim aduta koje stalno pokazuje ona drugih i nema. Kada nastupe ozbiljne smetnje u mediju kojim transportuje odluke (a to je hijerarhija ideoloških sledbenika) njoj na raspolaganju ne stoji neko intenzivnije sredstvo za zaštitu identiteta politiĉke zajednice. Obezvredeni pravni sistem ne pruţa nikakvu alternativu, pošto on nije neka stvar koja se po volji moţe koristiti a onda odlagati u skladište. Clanovi drţavne zajednice ĉija sudbina zavisi od relativno uspcšnog oĉuvanja onog identiteta (ili bar njegovog minimalnog jezgra: garantovanja fiziĉke egzistencije) iskušavaju dramu pred drzavnog stanja. Drzava koja nema razumcvanja za vlastito "prirodno pravo" na samoodbra nu, degradira svoje gradanc na predpolitiĉka bića, koja sama snose odgovornost za svoj goli ţivot. Mac drzuve i "dmštvcni ugovor" Ako suverenost predstavlja sposobnost jasnog razlikovanja izmedu "normalnog" i "vanrednog stanja", onda u suverenoj dik taturi - niko nije suveren. Normalnost prema kojoj je tu orijen tisano drţavno delovanje nije definisana kao pragmatsko omogućavanje zajcdniĉkog ţivota, nego kao filozofsko -istorijsko stanje: "vlast radnicke klase", "ukidanje eksploatacije" itd. Ustavno- -pravni sistem moţe biti samo jedno od sredstava, i to ne ono najvaţnije. Jcdinstvo mira i garantovanje pravnog poretka nisu os- novne funkcije drţavne vlasti, pošto ona svoje zadatke dobija na osnovu onog filozofsko -istorijskog orijentisanja. Onaj ko ima dovoljno moći da sve zaštiti, imaće dovoljno moći 85
i da sve tlaĉi, utvrdio je Tomas Hobs, opominjući svoje savremenike da ne nateţu preko mere dijalektiku zaštite i lojalnosti. Za situaciju u kojoj se mi nalazimo vaţi egzaktna suprotnost: onaj ko nema dovoljno moći da garantuje osnovna prava, ni sam ne poseduje pravo da zahteva lojalnost. N AP O MEN E 1
C. Sc h mi tt , Politische Theologie. Vier Kapitel zur Lehre von der Suverdnitdt, M u n c he n, Leip zi g 1 9 3 4 (2 . i zd a nj e) s tr. 1 1 . 2 Up . j o š u ve k me r o d a v n o , H.Q uar it sc h . Staat und Souveranitdt , to m 1 . Die Grundlagen, At he n a u m Ver la g 1 9 7 0 . 3
Up . E. W . B o c k e n fo r d e , " Der va rd ra n gt e Au s n ah me z u st a nd . Zu m H a n d el n d e r Sta at s ge wa lt i n a uB er ge wo h nl ic he n La g e n" , Neue Juristische XVochenschrift 3 8 /1 9 7 8 , str . 1 8 8 3 . i d al j e 4 O i nter no j ur i st iĉ k i m p r o b le mi ma raz li ko v a nj a "me re" i " zako na" up . K . Hub er , Mafinahmegesetz und Rechtsgesetz, B erl i n 1 9 6 3 . 5 Up . zb o r n i k W . Ho f ma n n , H. Ma u s (e d .) Notstandsordnung und Gesellschaft in der Bundesrepublik, Re i nb e k b ei Ha mb ur g 1 9 6 7 . 6 Up . kl a siĉ no d elo , C. Sc h mi t t, Die Diktatur. Von der Anfdngen des
modernen
Souveranitdtsgedankens
Mu n c he n, Leip zi g 1 9 2 1 .
bis
zum
proletarischen
Klassenkampf,
Zaista ko je čuvar ustava?
U vremcnima kada normativna snaga onog faktiĉkog postane prcslaba da bi garantovala kontinuitet kolektivnog delovanja, raste scnzibilnost za fundamentalna pitanja. Kada samorazumljivost toga da ţivimo zajedno postane tema kojoj su, onda, mogući razliciti p ristupi, i kada sc svi pozivaju na zajednicke vrednosti, ali iz njih povlaĉe dijametralno razlicite konsckvence, u takvim vremenima, po unutrašnjoj nuţnosti, narasta potreba za autentiĉnim tumaĉem. Neophodan je neko ko će, na naĉin koji sve obavezuje, inte r- pretirati subjcktivni i objektivni smisao proslih odluka, reći šta su bili motivi i koji su bili efekti onih delovanja na kojima naša danasnja zajednica poĉiva. Jer, kako da nas prošle odluke obavezuju ako sc ne moţemo sloziti ĉak ni u pogledu njihovog znacenja (a onda pogotovo u pogledu njihove primerenosti sav - remenim odnosima)? Ukoliko ustav posmatramo kao ućinak institucionalizovanja osnovnih normi neke politiĉke zajednice, onda se problem moţe formulisati u obliku pitanja: ko je autorizovan da "pogresna" pozivanja na ustav odvoji od "ispravnih", da povucc jasnu liniju izmedu "ustavobranitelja" koji pomocu teksta ustava razgraduju njegov smisao, i onih koji taj smisao stvarno brane, ponekad i protiv njega samog? Jednom rcĉju, ko jc ĉuvar ustava? Ovo pitanje ima dobre izgledc da u Jugoslaviji doţivi visoku konjukturu. Sve pretpostavke su tu gotovo u idealno -tipskom 86
obliku. Odnos izmedu normativnih osnova delovanja i njegovih posledica pribliţava se ĉistoj matematiĉkoj formuli obrnute proporcionalnosti: što su jedinstvenije vrednosti na koje se politiĉari jugoslovenskih nacija pozivaju, to intenzivniji konflikt delovanja treba oĉekivati. Ova specifiĉna asimetrija funkcioniše kao neka vrsta motora sa ugradenim pogonskim impulsom, istovremeno kao neka vrsta motora koji za svoje kretanje troši vrednosti. Cim je jedna vrednost potrošena medusobno suprotnim tumaĉenjima, impuls se automatski prenosi na drugu, jer, moţda će ona utoliti ogromnu glad mašine? Ovde se ne radi o nadi, za koju bismo onda rekli da je zaludna, nego o automatizmu. Postoji funkcionalna potreba za koordinisanjem kolektivnog delovanja, a pošto i vrednosti igraju ulogu koordinatora, razumljivo je njihovo uvlaĉenje u proces asimetrizovanja. Traţi se 'nesagoriva" supstanca, na kojoj će se pogonski impuls obrnute proporcionalnosti ugasiti. U tom traganju je isprobano (i potrošeno) i ono sto je do nedavno izgledalo kao ĉvrsta osnova zajedništva. Resursi naših vrednosti su sve oskudniji, krĉevina koja nam ostaje sve vise liĉi na Meseĉev pejzaţ. Ako u vidu imamo naznaĉenu dinamiku, Iako ćemo razumeti zbog ĉega se polemizovanje ustava nije moglo zaustaviti na horizon- talnoj ravni. U jednom trenutku, poĉetkom sedamdesetih godina, uĉinilo se da će spor o interpretaciji biti resen u prostoru ustavnog teksta. Pretpostavka za to je postojala: otvoreno je osporena homogenost perspektive iz koje se definiše šta je to Jugoslavia. Medutim, to problematizovanje se ne bi zadrţalo u svom polaznom okviru ĉak i da nije bilo prebrzo korumpirano
87
ustupcima koji su mu uĉinjeni u novom ustavnom prostoru. Nuţnost okupiranja ver - tikale sledila je već iz naĉina na koji sc u našoj zemlji obrazlaţu vrednosti. Dakle, zastupnici ustava iz 1974 su, u istoj meri kao i njegovi (kasniji) kritiĉari, pravilima igre bili prisiljeni da "is- torizuju" svoj pristup ustavu: prvi, da bi pokazali da je resenje iz 1974 smišljeno pre vise dccenija, što bi bio dokaz njegove "istorijske legitimnosti"; 1 drugi, da bi osporili taj atcst o poreklu, ulaţući naporc da pokaţu suprotnost pomenutog rešenja i istorijskih od luka na kojima naša zajednica poĉiva.2 A budući da je vertikalna dimenzija zajedniĉkih vrednosti kratka, zahuktali proces je vrlo brzo stigao do njenog oficijclnog polazišta, AVNOJ-a. Taj simbol je usitnjen u ţctone, koji omogućavaju neometano odvijanjc raznih igara. Jednom reĉju, ne postoji mogućnost da sc us tavni sporovi reše tematizovanjem istorijskog ustavotvorca. 3 Daleko od toga da bi mogla posluţiti kao instanca za rešavanje konflikata, njegova volja je i sama njihov element. Na AVNOJ se pozivaju oni kojima današnja forma federalizma liĉi na konfederaliza m, oni kojima je ona još uvek preterano unitaristiĉka, oni koji ţelc da smanje autonomiju pokrajina, kao i oni koji ţele da je povećaju. Naravno, bez posedovanja tog univerzalnog ţetona ne bi u javnoj igri mogli da uĉestvuju ni oni koji u stvari ţele da je ometaju: npr. neki slovenaĉki intelektualci, kojima AVNOJ sluţi kao‟dokaz da "nova Jugoslavija" nije nastala na osnovu suverene volje naroda koji u njoj ţive, ili neki srpski intelektualci, koji uzroke današnjeg poloţaja Srbije vide već u naĉinu na koji s u njeni predstavnici delegirani za AVNOJ.4 Spor je dospeo do mrtve taĉke, svako rešenje je poziva- njem na istu legitimacijsku osnovu moguce kako opravdavati, tako i osporavati. Neophodna je neka "neutralna instanca", neko ko će definisati pravilnu interpr etaciju normi. Neophodan je, kako se ĉini, cuvar ustava. Paţljivijem ĉitaocu nije promaklo to da skicirani problem (naša "ustavna kriza") poĉiva na specifiĉnom pojmu ustava. Njegove prednosti, kao i nedostaci, imaju isto strukturno poreklo, n a i m e , n j i h o v i z v o r j e s t r u k t u r a u s t a v a k a o ugovora. U s t a v j e t u shvaćen kao ugovor koji su razliĉiti korisnici sklopili, u kome su definisana njihova prava i obaveze, i kome se u spornim sluĉajevima mogu vratiti. O idejno -ideoloskim pretpostavkama ovog koncepta ugovora lako se moţemo informisati; one su jasno izloţene u kas- nom prirodnom pravu, ĉija semantika stabilizuje socio-kulturalna iskustva u prelazu sa feudalne na novovekovnu sliku sveta. Korišćenje pravne forme ugovora za obrazlaganje procesa društvene integracije vodilo je, u toj epohi organskih 88
metafora, radikalizovanju klasiĉnog pitanja "na osnovu ĉega je društveni poredak uopšte moguć?". 5 Priznavanje individuama i kolektivima iz- vorne samostalnosti, tj. kompetencije da sklapaju "društvene ugovore" ide ujedno sa pokušajcm da se društveni odnosi shvate kao racionalni (u utilitaristiĉkom smislu, kao kompromis interesa), i da se njihovo regulisanje formalizuje, tako što bi se svi znaĉajniji konflikti rcsili konsultiranjem izvornog ugovora, u kome su opisana prava ugovornih stranaka. Verovatno bi bilo zanimljivo u jednoj detaljnoj rekonstrukciji pokazati frapantnu sliĉnost jugoslovenske ustavno -politiĉke semantike (kako kod njenih tvoraca tako i u svakodncvnoj politiĉkoj upotrcbi) i kasnog prirodnog prava, tog idej no-istorijskog bastarda, rodenog na liniji dodira feudalizma i novog veka. M e d u t i m , n a s o v d e n e z a n i m a j u p r o b l e m i p o r e k l a , n e g o struktuma svojstva ustava shvaćcnog kao ugovora. Transformacija svojinsko-pravne forme u politicku pojednos tavljuje odnosc, ba r na prvi pogled. Ugovora se treba pridrţavati ("pacta sunt servanda”), opominje srednjevekovno pravo; njihovo kršenje za sobom povlaĉi jasne konsekvence, budući da uvek predstavlja napad na interese ostalih ugovornih stranaka. Jer, one su se udruţile da bi osigurale svoj interes, a ne da bi ga se odrekle. Svako ko se smatra oštećenim ima pravo da zahteva raskid ugovora, tj. poseduje "pravo na otcepljenje". Ono je, naravno, pre sredstvo pritiska, nego pravo na ĉije aktuelizovanje neko ozbiljno pomišlja. V
Cini mi se da ne moţe biti sumnje u pogledu toga da relevantni politiĉki krugovi u Jugoslaviji naš ustav posmatraju kao neku ovak- vu vrstu ugovora. Ako nekome smeta jasan trgovaĉki pod-ton tog termina, moţemo govoriti o "dogovoru" ili "sporazumu". Npr. "na ši narodi su se sporazumeli", "dogovorili da..." i si. Nemam ništa protiv terminološkog ublaţavanja, pod uslovom da ne zamagljuje osnovnu strukturu, o kojoj se radi. A ona je na nedvosmisleno jasan naĉin bila delatna već pri stvaranju "nove Jugoslavije" (i ni u kom sluĉaju nije posledica sadašnje dezintegracije, nego pre njena pretpostav ka). Feudalni arhetip kumovao je već "revolucionarnom preo - braţaju", na naĉin koji će znatno uticati na dalju sudbinu drţavno -pravne tvorevine koja je tu nastajala. Da bismo ilustrovali ovu tvrdnju, ĉija sistematska analiza sledi, ne moramo kopati po ar - hivima. Zastupnici shvatanja prema kome ustav predstavlja ugovor nisu nikad bili u defanzivi, i nisu bili prinudeni da svoje stanovište zaogrću u dvosmislene formulacijc. Njihov mentor, Edvard Kardelj, dovoljno rano i dovoljno prccizno cksplicira - razjašnjavajući os- nove na 89
kojima treba da bude izgradcn prvi posleratni Ustav, u dcbati pred saziv Ustavotvornc skupštine, 10. avgusta 1945 - stanovište prema kome će se orijentisati i naši kasniji us - tavi:"AVNOJ jc u stvari predstavljao i jedan ugovor izmedu naših naroda... To je bio jedan ugovor naših naroda da dobrovoljno os - tanu u zajedniĉkoj drţavi." (Trećc zascdanjc AVNOJ -a, dokumenti, str. 155). Na ovoj konstrukciji imponuje najpre njena jasna nacionalno egalitaristiĉka komponenta: naši narodi su se udruţili po slobodnoj odluci, i sa namcrom da budu ravnopravni. Već sam pomcnuo da ta janoća proizlazi iz pravne forme ugovora. Ugovor vaţi samo ako su ga stranke po slobodnoj volji sklopile, i ako im garantuje ravnopravan tretman. Dovoljan je površan prcglcd nad argumentacijom koju s ob zirom na status naseg ustava razvija oficijclna ustavno -pravna teorija, pa da uvidimo da se kod tematizovanja ustava u kategorijama ugovornih odnosa nc radi o terminološkoj ncsprctnos- ti. Naime, ugovor nije sluc;ajna metafora, nego imenovanje ĉija un- utrašnja struktura informiše, i istovremeno obavezuje: ona izveštava o ĉemu se kod imenovanog predmcta radi, i disciplinuje one dimen - zije predmeta koji se opiru definiciji sadrţanoj u imenu. Zbog toga ne predstavlja nik akvo iznenadenje ako i smisao našeg ustava pronaĊemo u onom polju iz koga potiĉe njegova forma, tj. u polju privatno -pravne konstitueije figure ugovora. Ona se, kao što je poz - nato, sastoji iz tri osnovna elementa. Ugovorom se uspostavlja odnos izmedu nez avisnih pojedinaca koji poseduju jasan status. Odnos koji na ovaj naĉin n a s t a j e o b u h v a t a s a m o deo n j i h o v e e g z i s - t e n c i j e ; p o j m u u g o v o r a j e s u p r o t n a t o t a l n o s t , u s m i s l u u l a s k a u v e z u ĉ i j i obim i trajanje n e bi bili naĉelno merljivi. Iz toga proizlazi treća osobina ugovora, normalna mogućnost njegovog raskidanja. Tj. mogućnost raskida ugovora sadrţana je u njegovom pojmu, a ne proizlazi iz dodatnih, ekskluzivnih uslova (katastrofe, rata, promene politickog poretka itd.). Naš ustav za sebe reklamira sva tri na vedena momenta. Nacije koje su se tim ugovorom udruţile bile su, navodno, subjekti sa jasnom politiĉkom voljom (inaĉe se ne bi mogle "slobodno odluĉiti"). Stupajući u ugovorni odnos one nisu napustile svoj prethodni status, nego su samo deo svoje egzistencije unele u contract. Van -ugovorna suverenost im je ostala, i predstavlja osnovu permanentne mogućnosti za njihovo istupanje iz ugovorne veze. Već sam rekao da definicija ustava kao ugovora na neki naĉin sluţi i kao uputstvo, a ne samo kao opis stanja. Zbog toga ne treba oĉekivati potpuno poklapanje predmeta i njegovog imena. To je jasno već kod prvog navedenog elementa 90
ugovornih odnosa. Jugoslavija nastaje na osnovu dogovora "naših naroda". U redu. Ali, kako su nastali ti "nasi narodi”? Da bi mogli d a s k l o p e p o l i t i c k i u g o v o r , o n i m o r a j u p o s e d o v a t i politićku egzistenciju. N j i h o v a s u v e r e n o s t , k o j u o n d a n e ţ e l e s a s v i m d a u l o ţ e u u g o v o r n i o d n o s , m o r a prethoditi u g o v o r u , a n e b i t i n j e g o v rezultat. D a k l e , s v a k i o d t i h " n a š i h n a r o d a " b i m o r a o b i t i p o j e d n a pouvoir con- stituans, p o l i t i c k a z a j e d n i c a s a j a s n o m p o l i t i ĉ k o m voljom.6 Oĉigled- no, nema druge, u igru moramo uvesti još jedan tip ugovora. Ako ne ţelimo pasti u vulgarni naturalizam, i "naše narode" izjednaĉiti sa etnickim grupama (kojima onda, uz svu blagonaklonost, ne moţemo priznati kompetenciju da sklapaju ugovorc), moramo pretpostaviti da su i oni nastali na osnovu nekog prethodnog ugovora. Najpre su se individue udruţile u "naše narode", pa su se onda oni udruţili u Jugoslaviju. Konstrukcija postaje sve vratolomnija, pa je moţda uputnije da je na ovom mestu prckinemo. Dospećemo pred teška iskušenja ne samo ako pokušamo da skupimo bar minimalnu empirijsku gradu za ovu egzotiĉnu hipotezu o dvostrukom ugovoru, nego i njenim elementarnim propitivanjem. Npr. ta ko što bismo upitali: kako to da je suverena ustavotvorna moć u svakom od "naših naroda" (a o takvoj mod se po definiciji radi) tako sinhronizovano transfor- misana u suverenost "radnicke klase"? Predlaţem da prekinemo ovu raspravu o istorijskom nastanku našeg ustava kao ugovora. Znam da na sva pitanja, koja je u tom kontekstu moguce postaviti, postoji ubedljiv i jednoznaĉan odgovor. Revolucija. Ta jednoznaĉnost blokira dalja pitanja i prisiljava na promenu tematskog nivoa. A pojam ustava kao ugovora omogućava, nema sumnje, raspravu na vise nivoa. Nezavisno od nejasnog konteksta nastanka, ustav -ugovor moţda efikasno reguliše unutar -drţavne odnose? Zar njegova struktura ne garantuje upravo onu merljivost, ograniĉenost i jasnost koja je i nama neophodna, ako ţ elimo da medunacionalne odnose postavimo na ĉvrste osnove "ĉistih raĉuna"? Probajmo sa jednostavnim problematizovanjem. Gde je porek lo vaţenja ugovora? Ako iskljudmo praktiĉno irelevantnu mogu ćnost da obaveze koje iz njega slede, svakoj strani i u svak om trenutku donose korist, postavlja se pitanje: zbog ĉega one da ga poštuju i u onim trenucima kada ih opterećuje? Srednjevekovni juristi su, naravno, jasno videli ovaj problem, i pokušali su da njegovo ekslplozivno jezgro izoluju razdvajanjem slojeva vaţ enja. Norma koja kaţe da obaveze prihvaćene potpisivanjem nekog konkretnog ugovora treba poštovati, vaţi pod pretpostavkom da 91
vaţi opšta norma u skladu sa kojom ugovore kao takve treba poštovati. Ali gde je izvor vaţenja te opšte norme? On se odgledno ne nalazi u uslovima nastanka ugovora, jer ista ona slobodna volja koja je dovela do njegovog nastanka moţe naprasno da dovede u pitanje njegovu obaveznost. Ostavimo po strani liniju argumentacije koja vodi u pravcu istraţivanja pred -ugovornih pretpostavki vaţenja ugovora. Interesuje nas puno trivijalniji problem, funkcio- nisanje odnosa formiranih po uzoru na ugovor. Dakle, ne to zašto ugovori uopšte vaţe, nego to na koji nadn oni regulišu delovanje. Koji tip rešavanja konflikata je u njihovom okviru moguć? Iskljuĉimo ekstremni sluĉaj, u kome neka od ugovornih stranaka raskida ugovor, i prisiljena je da u formi novog ugovora pregovara o posledicama. Znatno verovatnija je konfliktna konstelacija u kojoj sve strane smatraju da su u pravu, pozivajud se pri tom na isti ugovor, ali nudeći razliĉite interpretacije delovanja koje je iz njega sledilo. Kako je taj konflikt moguce rešiti; na koji nadn nastaje od luka o tome koje u pravu?8 Izvorni svojinsko-pravni kontekst ugovorne forme, nema nikakvih problema sa odgovoro m na ta pitanja. Ko je u pravu, o tome odluĉuje sud. Sklapajući ugovor stranke su priznale autoritet nad-ugovorne instance, koja odluĉuje u konfliktnim sluĉajevima. Njeno vaţenje je drugaĉije nego vaţenje ugovora, tj. ono ne prestaje time što je kasnije ev entualno osporeno (drugo je pitanje da li su sudovi, naroĉito u srednjem veku, raspolagali sredstvima prisile, potrebnim za sprovodenje odluka). Već sada moţemo naslutiti da će sa ustavom shvaćenim kao ugovorom stvar znatno teţe stajati. Njegovo osnovno fo rmalno odredenje jeste upravo to d a p r e d s t a v l j a najvišu n o r m u n e k e p o l i t i ĉ k e z a j e d n i c e . A k o društvene grupe (ili nacije) shvatimo kao strane koje su se putem takvog ustava-ugo- vora udruţile, onda u situacijama spora nema neke vise norme koja bi mogla dove sti do njegovog, za sve uĉesnike obavezujućeg rešenja. Ali, istovremeno, u samoj formi ugovora je sadrţana takva "visa in - stanca", inaĉe, kod te reĉi bi se radilo samo o praznoj metafori. Ustav kao ugovor pretpostavlja cuvara ustava. On se, po s t r u k - t u r n o j n u ţ n o s t i , m o r a n a l a z i t i iznad, i l i b a r izvan u s t a v a . Bilo bi be- smisleno ako bi onaj ko bdije nad ugovorom i sam bio jedna od ugovornih stranaka, dakle, jedan od onih na koje pada podozrenje o pristrasnosti. On je uslov mogućnosti ustava -ugovora, i kao takav izvan njega. 92
Nalaziti se izvan ustava predstavlja stanje bogato razlicitim mogućnostima. Medutim, ako se radi o njegovom socijalno -politiĉkom sadrţaju, nuţna je bar jedna konkretizacija. Funkcija cuvara ustava je da sankcioniše kardinalne ustavne prekrsaje. Ako je ustav ugovor izmedu društvenih grupa (nacija), ĉuvar ustava stupa na scenu kada neka od tih grupa povredi ugovor. Da bi njcgova intervencija mogla biti cfikasna, on mora da raspolaţe sredstvima prisile. Ako je temeljni ugovor ozbiljno doveden u pitanje, ubedivanja ne pomaţu jer, kao što sam već pomenuo, sve strane ionako veruju da su u pravu. Poveţimo sada formalno i socijalno -politiĉko odredenje cuvara ustava (njegovo mesto izvan ustava, i raspolaganje silom). Dobili smo odredenje diktature. Diktatura, posmatrana bez prcdrasuda U našoj analizi smo pošli od trivijalne oĉevidnosti, od toga da najveći broj jugoslovenskih politiĉara, istoriĉara, intelektualaca, naš ustav posmatra kao medunacionalni ugovor. Ispitujući uslove mogućnosti ustava kao ugovora, dospeli smo do figure cuvara ustava. Kao njegova suština nam se, po malo neoĉekivano, pokazala - diktatura. Ovaj termin uznemirava obiljem asociacionih pravaca. Ali, p okušajmo da mu pristupimo trezveno. On u našem analitiĉkom konceptu ne treba da znaĉi ništa vise, ali i ništa manje nego: nalaziti se izvan ustava, i raspolagati silom ĉija upotreba nije vezana ustavnim procedurama. Primećujemo da je redosled analize neoph odno korigovati. Logiĉki primat ne pripada pojmu ustava kao ugovora, nego pojmu diktature: tek pod strukturnim pretpostav - kama diktature uopste ima nekog smisla ustav definisati kao ugovor. Ta "supstanca" (diktatura) ţiveće kroz svoju "akcidenciju" (ustav -ugovor) i onda kada svi budu zaboravili njeno ime. Jer, takav ustav neprekidno reprodukuje uslove vlastite mogućnosti, naime, strukturnu potrebu z a d i k t a t u r o m . O n a n i j e jedna o d n j e g o v i h m o g u ć n o s t i , n e g o u s l o v njegove mogućnosti uopste. Medutim, i taj "us lov mogućnosti" ima, sa svoje strane, vlastite us love mogućnosti. Ako se oni, iz bilo kog razloga, razlabave, ako diktatura izgubi uverljivost, ustav—ugovor gubi tlo pod nogama. Sporove medu ugovornim strankama nema ko autoritativno da reši, oni postaju s porovi bez sudije. Ovakvo videnje naše "ustavne krize" iziskuje dodatna obja šnjenja. Kod odredenja ustava kao ugovora mogli smo raĉunati sa 93
opštom saglasnošću, ali kada poĉnemo povlaĉiti konsekvence sadrzane u ovom odredenju, skeptiĉni će postati ĉak i n jegovi radikalni kritiĉari. Razmatrajuci pretpostavke za njegovu promenu oni su došli do uverenja da je on "tvrd", da spada ĉak medu najtvrde" ustave na svetu. Kritika se usmerava na pojam konsen zusa, i pokazuje da on beskrajno oteţava traţenje izlaska i z jugoslovcnske "ustavne krize". Naša analiza vodi direktno suprotnom zakljuĉku. Figura ĉuvara ustava, konstitutivna za naš ustavni poredak, sugerise da je jugoslovenski ustav veoma Iako menjati, da on tako reci spada medu "najmekse" ustave na svetu. A insistiranje na konsenzusu kao proccduri promene nam se, u tom kontekstu, pojavljuje kao sasvim logićan zahtev, koji nema nikakve veze sa pitanjem o "tvrdoći ustava". Ovim stavovima moţda nedostaje neposredna jasnoca, ali time nisu ništa manje logiĉki ultimativni. Ako jc istina da ustav -ugovor strukturno zahteva funkciju ĉuvara ustava, onda ustav nije poslednja instanca, nego postoji još i nad - -ustavni prostor, u kome je smešten taj ĉuvar, kao nosilac dik - tatorskih kompetencija. Drugim recima, ustav tada ne moţe biti shvaćcn kao rezultat volje s u v e r e n e pouvoir constituant, i z n a d k o j e n e s t o j i n i š t a , k o j a n e t r p i nikakvu višu instancu. Posledica odvaja - nja ustava od ovako shvaćene ustavotvorne moći jeste njegovo spuštanje na "niţi" rang, tj. njegovo pribliţavanje statusu obiĉnog zakonodavstva. Ova posledica je nepobitno jasno sadrţana u pojmu ustava kao u g o v o r a . U t o m s l u ĉ a j u s e u s t a v moze s u š t i n s k i m e n j a t i n a p u t u o b i ĉ n o g z a k o n o d a v s t v a , b e z a k t i v i r a n j a / ? c w v o / > constituant. K a o što se svaki ugovor moţe menja ti ako se ugovorne stranke tako sporazumeju, i ustav-ugovor se, na isti naĉin, moţe "prilagodavati" novonastalim uslovima. A da je za takvu promenu neophodan kon- senzus, tj. potpuna saglasnost, razume se samo po sebi. Cudan bi to bio ugovor koji bi mogao biti promenjen bez saglasnosti (ili ĉak protiv volje) neke od ugovornih stranaka. Većinske odluke su u toj pravnoj formi besmislene, raĉuna se samo potpuna saglasnost. Ali to ne znaĉi da ugovorne stranke ne bi mogle, ako se dogovore, da radikalno promene u govor. U tome ih ne spreĉava nikakva ustavot - vorna moć. Ako se dogovore, one mogu da ukinu novae, uvedu neku drţavnu religiju, ili promene naĉin raĉunanja vremena. Ustav stoji u njihovoj dispoziciji, mek kao testo, na graniei prelaska u teĉno stanje. S u s p e n d o v a n j e pouvoir constituant j e s t e s a m o d r u g i n a z i v z a diktaturu. Naš osnovni zadatak sada je da u osnovnim crtama naznaĉimo funkcionalno "sedište" meta -ustavne instance, da zatim 94
istorijski dokumentujemo tu tvrdnju o degradiranju našeg ustava na ravan jednostavnog zakonodavstva, da bismo onda mogli steći pregled nad svim znaĉajnim dimenzijama naše "ustavne krize”. Prvu navedenu temu moţemo najlakše obraditi pod naslovom "partija kao cuvar ustava”. Ekstrakonstitucionalni status komunistiĉke partije moguce je bez poteškoća identifikovati na svim odluĉujućim nivoima socijalno -politicke realnosti. Neobiĉna okolnost da ona kao partija nije bila "registrovana" u Narodnooslobodilaĉkom Fron- tu Jugoslavije, a da je istovremeno kao partija jedina u njemu imala moć, samo prividno je neobiĉna: komunistiĉka partija je predstavljala transcendentalni uslov pojavljivanja onog politickog uopšte; ono je moglo biti nesto samo kao potvrda tog uslova. A kao uslov mogucnosti on, na nuţan naĉin, ostaje u pozadini, ili preci z- nije, ostaje izvan i iznad. Zbog toga je i prvi ustav "nove Jugoslavije” - koji je, vrlo konsckventno, nastavio sa prccutkivanjem onog što je izvan njega - bio sve drugo samo ne izraz volje suverene pouvoir constituant. O n u o p š t e n e s a d r ţ i jasnu odluku o o b l i k u i tipu politickog jedinstva, koji treba da bude ono što nazivamo jugos- lovenska zajednica. Fraza o "republikanskom obliku”, iz prvog ĉlana tog ustava, predstavlja prazno mesto koje će p o p u n j a v a t i s t v a r n i s u v e r e n , pouvoir i z p o z a d i n e , p a r t i j a . Jugoslovenska istoriografija lako izlazi na kraj sa ovim prazninama kojima je dodeljeno ime us tava. Ona ih objašnjava nuţnošću taktiziranja: zbog sloţene spoljne situacije nije bilo moguce proglasiti jednopartijski socijalisticki sis tem, sa svim njegovim konsekvencama. Zbog toga je insceniran teatar sa parlamentarizmom i "gradanskim” partijama. Objašnjenje zvuĉi razumno, na ravni taktike. Ali, da li je moţda neko nekad ĉuo za ustavotvornu moć koja taktizira? Koja, donoseći odluke o politiĉkom identitetu zajedn ice, odluĉuje da se samo prividno odluĉi, a po mogućnosti tako da niko ne prepozna za šta se o d l u c i l a ? Pouvoir constituant k a o a t r a p a k o j a t r e b a d a u s p a v a paţnju protivnika? Stvarne odluke su donesene bez, makar i prividnog, aktiviranja ustavotvorne moći. Neke od njih u formi jednostavnih zakona (npr. Zakon o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeca, 5. decembra 1946). Druge, kao npr. ta da je Jugoslavia socijalistička d r ţ a v a , i d a s e n j e n e k o n o m s k i p o r e d a k z a s n i v a n a društvenoj svojini i samoupravlja nju, u formi ustavnih zakona, tj. takode uz suspendovanje ustavotvorne moći. Naravno, ne ţelim da kaţem da bi bilo moguce potezati je svaki put kada nekome od konstruktora našeg poretka padne na pamet neko "poboljšanje", 95
koje onda neizostavno mora postati deo ustava. Samo skrećem paţnju na to da o suverenosti ustavotvorne moći ne moţe biti govora. Zbog toga naš ustav nije forma svih formi", kako to izraţava klasiĉna teorija u s t a v a , n e g o u n a j b o l j e m s l u ĉ a j u sredstvo z a r e g u l i s a n j e nekih oblasti ţivota i, ka o sredstvo, moţda još i ugovor medu nacionalnim politiĉarima. Na osnovu dosadašnjeg izlaganja je jasno zbog ĉega naš ustav n e o t e l o t v o r u j c saniorcgiilacione k a p a c i t e t c j u g o s l o v e n s k e z a j e d nicc. Medutim, nije sasvim jasno zbog ĉega on nije u stanju da obavlja ĉak ni jednostavnu regulacionu funkciju. Odgovor na ovo pitanje uzalud ćcmo traţiti u strukturi ustavnog teksta, njegovoj "primeni", ili analizi naĉina njegove promene. Znatno izgledniji bio bi onaj pravac propitivanja koji bi nas vodio u blizinu polja u k o m e s e r e p r o d u k u j u stmkturne pretpostavke n a š e u s t a v n o s t i . A n a ulazu u to polje, seticemo se, stoji natpis: diktatura. Jedinstvo jugoslovenskog ustava nije sadrţano u njemu s a m o m , u n j e m u k a o i z r a z u j e d i n s t v e n e v o l j e s u v e r e n e pouvoir constituant; n a ĉ e l o j e d i n s t v o j u g o s l o v e n s k o g u s t a v a j e v a n n j e g a , u n j e g o v o m ĉ u v a r u . P o r e d t o g a š t o u s t a v , s h v a ć e n k a o u g o v o r , ne moze d a r a s p o l a ţ e u n u t r a š n j i m m e h a n i z m i m a z a r e s a v a n j e osnovnih konflikata, postoje strukturno upućen na nad -ustavnu i n s t a n c u , o n i h , i s t o v r e m e n o , i ne mora p o s e d o v a t i . S i n t e t i ĉ k a mod, koja deluje iz pozadine, ĉuva ga od preteranog opterećenja. Ustavnim fetišistima ona jasno stavlja do znanja da se njena priroda opire svakom nor- miranju i potĉinjavanju nekim formalnim proeedurama, da je ona, da kle, izvornija od svake ustavotvorne volje.9 Ona nije odrasla uz ustav-ugovor, tako što bi iskoristila potrebu za ĉuvarem, koju takav ustav stvara. Redosled je obrnut: ustav je mogao rasti samo u veoma tesnom prostoru koji je ona uspostavljala, i nije moga o da postane nešto drugo nego što jeste, labilna tvorevina sa vlastitim teţištem izvan sebe. Jugoslovenska "ustavna kriza” samo na svojoj površini ima veze sa ustavom, a zapravo je kriza njegovog teţišta. Naravno da nas ne interesuje intima jugoslovenskog cuvara ustava, tj. zašto "partija" nije vise u stanju da aktuelizuje svoje, ni od kog osporene, diktatorske kompetencije. Dovoljno je da konstatujemo da je i ona postala deo onog spora koji bi trebalo autoritativno (tj. na naĉin koji sve obavezuje) da re ši. Sekularizovana na ravan ugovorne stranke, ona se ne moţe ponovo uspeti do statusa sudije. Sasvim formalno posmatrano, moţe se uĉiniti da je sudijsko mesto ostalo samo upraţnjeno, da dakle ĉeka
96
novog kandidata. Jer, utvrdili smo da ustav -ugovor neprekid no reprodukuje potrebu za dik - tatorskim ovlašćenjima, bez kojih gubi ĉak i elementarni smisao. Hoce li se sada desiti obrtanje redosleda: najpre je u okviru nad - -ustavne volje stvoren ustav kao ugovor, da bi onda taj proizvod permanentno regenerisao svog tvorca, ĉak ga stvarajući ako ovaj nestane? O ovom rešenju se, doduše bez analize njegovih struktur - nih prctpostavki, spckuliše, u pola glasa, na severu naše zemlje. Tako reci kao neka vrsta slutnje, ĉije raznorodne elemente (od stvarnc zelje za demokratskim reformama, do etniĉko -nacionalnih emocija) zgušnjava zajedniĉko magnetsko polje, "armija”. Vojna diktatura, dakle? Ta bojazan sadrţi, ĉini mi se, preteranu dozu op - timizma. U njoj jc, u stvari, reĉeno to da je "ustavna kriza" samo privid, da jc potencijalni diktator već tu, samo ga treba, sa nekoliko paţljivih rokada, dovesti na odgovarajuce mesto. Kao da je meta ustavni prostor neka reifikovana struktura, koju je moguce p o t p u n o o d v o j i t i o d procesa d i k t a t u r e ! N a p r o t i v , k r i z a c u v a r a u s tava jeste istovremeno kriza tog prostora, pošto oni predstavljaju dve dimenzije istc stvari. Praznina koja je iznad našcg ustava ostala nije mesto koje se bez daljnjeg moţe naseliti novim stanarima. Ona je praznina od koje ustav dobija vrtoglavicu, ali u kojoj uzalud traţi svoje izgubljeno teţište. Ona je, naravno, realna, ali kao negativni uĉinak, tj. kao neprekidno onemogucavanje ustavnog stabilizovanja. Diktatura je suviše ozbiljna stvar da bi se mogla po potrebi proizvoditi. Njen proces nije neko mehaniĉko kretanje, nego svoje vreme nosi u sebi samom, kao osnovu svoje dinamike; kao npr.
97
1
automobil svoje toĉkove. To vreme je moguce u istoj onoj meri manipulisati u kojoj je moguće promeniti toĉak na automobilu koji se krece brzinom od sto kilometara na sat. Minhauzenov paradoks Ovaj analitiĉki koncept nam omogućava da sa nešto vise jasnoće pristupimo i tzv. problemu ustavnog poloţaja Srbije. Taj poloţaj je sam po sebi paradoksalan, ali su to još vise pokušaji da se on normalizuje na putu ustavnih promena. Sta je to što omogućava donošenje vaţnih odluka putem ustavnih procedura? Nedvosmislen odgovor je: jedinstvo politicke zajednice, koje prethodi ustavnoj proceduri i omogućava njeno 10 funkcionisanje .To jedinstvo je okvir, zajedniĉka definicija zajedniĉke situacije, horizont zajedniĉkih vrednosti, ili kako god hoćemo da ga nazovemo. Ako to jedinstvo ne postoji (ili vise ne postoji), da li ga je moguce uspostaviti pomoću ustavnih resenja? D a l i s e u s a m o m u s t a v u m o g u stvarati p r e t p o s t a v k e z a u s t a v ? Pozitivan odovor na ova pitanja nazovimo Minhauzenovim paradoksom. Zapavši jednom prilikom u mocvaru, i ne našavši ĉvrstu taĉku koja bi tu mogla posluţiti kao uporište, slavni laţov se dosetio spasonosne tehnike: vukući sam sebe za kosu uspeo je da se išĉupa iz ţivoga pes ka. Tehnika bi, sama po sebi, bila vredna paţnje, samo da je ne kompromituje njen autor. Paradoks se intenzivira ako ustav shvatimo onako kako ga shvataju jugoslovenski politiĉari, dakle, kao ugovor. Osnovna pretpostavka ugovora jeste jasan status ugovornih stranaka. Bez njihove suverenosti nema ugovora. Ovo jc precizno izraţeno kako u kasno- -srednjevekovnom prirodnom pravu, tako i u njegovoj socijalis- tiĉkoj restauraciji, npr. u Kardeljevom pojmu ustava. Medutim, odjednom se po javljuju oni koji zastupaju Srbiju kao ugovornu stranku, i ţele da tematizuju deficit suverenosti svoje federalne jedinice. Oni, navodno, nisu blagovremeno primetili da ih forma ugovora iz 1974 hcndikepira, i da dovodi u pitanje njihov status kao ravnoprav ne ugovornc stranke.11 Revizija ugovora im izgleda kao jcdino razumno rcšenje, kao put vraćanja u normalnost. Medutim, za druge uĉesnike jc normalnost u meduvremenu postalo nešto sas vim drugo. Koliĉina unutar ugovorne suverenosti je konstantna: deficit na strani Srbije se ispoljava kao suficit negde drugde, izmedu ostalog u Vojvodini i Kosovu. Njihovo promovisanje u para -ugovorne stranke iziskuje sada i njihovu saglasnost za "pov - ratak na staro", dakle, za 98
reviziju onog ugovora kome zahvaljuju
99
f
svoj status. Sve dok je ustav shvaćen kao ugovor, naĉelo konsenzusa ne sme biti povredeno, i to je sasvim u redu. Ovim ne ţelim da kaţem da je stanje normalno, nego samo to da je ponašanje zastup- nika Vojvodine i Kosova situaciono adekvatno. To je ponašanje po prav ilima igre koja u našoj zemlji vaţe već skoro pola veka. Dakle, Srbija bi preko ugovornih pogadanja trebalo da stekne status ugovorne stranke koja moţe punopravno da uĉestvuje u ugovornim pogadanjima? Oĉigledno, ovde je već pretpostavljeno ono što bi treba lo tek da nastane: da bi rezultat (drţavna suverenost) bio verovatan, on bi morao da bude već tu. Ali, zbog ĉega bi onda cela drama bila potrebna? A ako nije tu, onda je priliĉno neverovatno da će nastati na osnovu alhemije onih procedura koje ga, da bi bi le uspešne, pretpostavljaju. Ili, moţda je ipak uputnije setiti se starog barona i otresti prašinu sa njegove tehnike samo -vadenja iz mocvare? Minhauzenov paradoks jeste paradoks ustava shvaćenog kao ugovora. Paradoks se kod nas trenutno pojavljuje u formi "ustavnog poloţaja Srbije", ali je to samo jedan od njegovih bezbrojnih vidova. Sve dok je Jugoslavija, makar i formalno, jedna drţava, osnovni sporovi (a oni će u budućnosti pre svega imati finansijsku, a ne us- tavno-politiĉku prirodu) će se završavati u mocvari. Da bi ugovor funkcionisao nuţna je nad ugovorna instanca. Ali, prostor u kome se ona kretala je razgraden. Moţda se to nije svuda po Jugoslaviji proĉulo, medutim, dezintegrativno dejstvo praznine time nije manje. Dosadašnje izlaganje sugeriše nu ţnost napuštanja onog koncepta ustavnosti koji je posle Drugog svetskog rata izgradivan u nasoj zemlji. Prvi korak u tom praveu bio bi uviĊanje neodrţivosti postojećeg shvatanja ustava kao ugovora. Ako se radi o primeru Srbije, onda bi to znaĉilo: pitanj e o tome da li je, i u kojoj meri, Srbija suverena, nije pitanje dogovora izmedu "uz.e Srbije", Kosova i Vojvodine, ili izmedu jugoslovenskih republika, negoje t o p i t a n j e u k o m s m i s l u j e S r b i j a politicka zajednica s a jedinstvenim politiĉkim identitetom i j edinstvenom voljom za taj identitet. To je pred -us- tavno pitanje, a tek pozitivan odgovor na njega ĉini smislenim us tavnost. Isto to vaţi za Jugoslaviju, u onoj meri u kojoj uopšte ima izgleda da ona postane jedinstvena politicka zajednica. Ako problem suverenosti Srbije formulišemo izvan strukture Minhauzenovog paradoksa, lako ćemo uoĉiti da on postaje prilicno neprijatan za oficijelne zastupnike Srbije kao ugovorne stranke. N j i h o v a d i l e m a j e u t o m e š t o b i ţ e l e l i s a m o ugovornu s u v e r e n o s t ,
100
a ne suverenost koja sledi iz identiteta politiĉke zajednice. Ovo prvo je, kao što smo videli, malo verovatno, a drugo je za njih neprih- vatljivo. Subjektivna prava i ustavnost Pitanje koje je formulisano u naslovu napisa dovelo nas je do prividne protivrecnosti. Gde po stoji ĉuvar ustava, tamo ne postoji ustav (tj. tamo je ustav degradiran na nivo obiĉnog zakonodavstva). Tradicionalna ustavna teorija, koja je takode argumentisala figurom ĉuvara ustava, nije povukla ovu konsekvencu, ali samo zato što je funkciju ‟ĉuvara" shvatala preterano metaforiĉki.12 Tako se za nju kao "ĉuvar" naizmeniĉno p o j a v l j i v a l o s u d s t v o , p r e d s e d n i k d r ţ a v e (pouvoir neutre) i l i ustavni sud (u zemljama u kojima je ta institucija predvidena). Svi oni treba da ĉuvaju ustav iz njega samoga. Svi oni pri znaju pouvoir constituant k a o i z v o r n o g s u v e r e n a . M e d u t i m , t e k radikalizovanje pitanja pas dovodi do jednoznaĉnog odgovora, u kome se kao suština ĉuvara ustava otkriva diktatura. Ovde se ne radi o nekoj teorijskoj konstrukciji, nego o analitiĉkom okviru za opisivanje stvarnog dogadanja. Deo tog dogadanja se odvija i u našoj zemlji. Pokušao sam da ga sistematizujem putem razlaganja strukturnih pretpostavki ustava shvaćenog kao ugovora. Pri tom sam napomenuo da je tu rec o izvedenoj ravni, dok se stvarna dinamika odvija negde drugde. Zbog toga nije moguce sada se "dogovoriti" da ustav ne bude dogovor, i na taj naĉin izaći iz min hauzenovske moĉvare. Nuţna je dalekoseţna društvena transfor macija, koja bi morala poĉeti kao racionalno razmatranje idejno ideoloških osnova na kojima "nova Jugoslavia" poĉiva. Evropski rani novi vek je otkrio kompetenciju individua da sklapaju ugovore. Formalno -pravno stabilizovanje ugovorne slo bode u 16. stolecu otvorilo je privredne resurse (uĉinivši ih formal- no dostupnima individuama, razresenim iz "prirodnih veza"), i istovremeno dalo odluĉujući poticaj za institucionalizovanje novo - vekovne subjektivnosti. Medutim, ovaj evolucioni pomak je vrlo brzo bio ugroţen. Pokazalo se da je semantika ugovornih sloboda preuska osnova da bi mogla nositi komplikovanu gradevinu koja je nastajala u Zapadnoj Evropi. Teorije drustvenih ugovora su još uvek previse toga dugovale feudalnoj slici sveta. Bilo je nuţno još jedno dalekoseţno otkriće, koje bi poduhvat utemeljenja novoga veka oslobodil o bar
101
oĉiglednih protivrecnosti. Ono je nastupilo u formi kompetencija individua da budu politiĉki reprezentovane u procesu zakonodavstva. Figura subjekta bila je stabilizovana tek kada su u z u g o v o r n u s l o b o d u d o š l a j o š i p o l i t i c k a subjektivna prava. Individuum je, kao privredni subjekt,imao pravo da sklapa ugovore bez autorizacije od strane prirodnog kolektiva kome je p r i p a d a o , d o k j e , i s t o v r e m e n o , b i o izvor p o l i t i ĉ k i h p r a v a , k o j a s u leţala u njegovom svojstvu kao individuuma, a ne u njegovoj pripadnosti nekoj konkretnoj politiĉkoj zajednici. Komunistiĉki pokret je, svesno i konsekventno, rašĉistio sa ovim komplikovanim idejno -ideološkim kontekstom utemeljenja ev- ropskog novog veka. Ovde nije mesto za analizu njegove kritike "graĊanskog društva". Za našu temu ne bi bilo sasvim nezanimljivo pokazati na koji naĉin marksistiĉka metafizika privrede ("rada", "radnicke klase") na nuţan naĉin vodi s u p s u m i r a n j u političke reprezentacije p o d i z v o r n o e k o n o m s k u f o r m u ugovora. J e r , s v a o b r a z l a g a n j a k o j a p r i l i k o m p r o g l a š e n j a posleratnih jugoslovenskih ustava daju njihovi tvorci nisu ništa drugo nego jednosmerno povlaĉenje konsekvenci iz tog supsumiranja. Pošto je subjekt definisan kao "radni ĉovek", njegova sloboda jeste sloboda "udruţenog ra da". U pozadini te konstrukcije, kao njen transcen - dentalni osiguraĉ, nalazi se partija. Ona je u stanju da reši politiĉke paradokse klasiĉnc teorije ugovora, ali samo zato što se ne libi da otvoreno imenuje instancu koja obezbeduje ugovore, tj. da tu in - stancu otvoreno rcalizuje kao diktaturu. Ustav predstavlja samo jednu od etapa kojima se ona transportuje u razliĉite regije društvenog ţivota. On je zamisliv samo kao druga forma partijskog programa.13 J u g o s l o v e n s k i u s t a v j e o d s a m o g p o ĉ e t k a p r e d s t a v l j a o nastavljanje partijskog programa drugim sredstvima. O n t o d a n a s n i j e m a n j e n e g o sto je bio pre pola veka. Na ovoj idejno-ideološkoj pozadini, nastaloj supsumiranjem politiĉke reprezentacije pod ekonomsku ugovornu slobodu, ustav nost nije ni potrebna, ni moguća. Osnovna funkcija ustava je da š t i t i subjektivna prava, k o j a s u p o d e f i n i c i j i p r e d - d r ţ a v n a , i n e stoje u dispoziciji bilo kakvog kolektiva. Za razliku od srednjeg veka, u kome su prava proizlazila iz pripadnosti zajednici, i uvek istovremeno predstavljala duţnosti (da se deluje u "interesu zajednice"), novovekovna ustavnost predstavlja rezultat odvajanja subjektivne i objektivne telcologije. Dovoljno je baciti ovlašan pogled na jugoslovenske ustave, pa utvrditi da u njima nema ni blagih znakova pomenutog odvajanja. Struktura našeg ustava ne poĉinje osnovnim pravima nego, po srednjevekovnom uzoru, 102
definicijom zajednice, tj. "drustvenim uredenjem". Individuum se, kao nosilac subjektivnih prava, pojavljuje tek posle 150 paragrafa. Okvir u kome je dozvo - ljeno korišćenje tih prava odavno je fiksiran, gomila prethodnih
103
paragrafa je za to pruţila dovoljno prilike. Med utim, u s t a v n o s t i m a s m i s l a s a m o a k o p o d e m o o d primata s u b j e k t i v n i h prava. On tada normira distribueiju (pre svega politicke) moći. Subjektivna prava su jedini efikasan kriterij tog normiranja. Tek u njima je sadrţana i logiĉka, a ne samo praktiĉna, mogućno st definisanja granica prak- tikovanja politicke moći. Bez primata subjektivnih prava postoji jedino mogućnost samoograniĉavanja moći, ali ozbiljnost teme kojom se bavimo spreĉava nas da o toj mogućnosti raspravljamo. Dugi niz godina ustav u Jugoslaviji nije bio moguć, ali, kako se ĉini, ni potreban. Pošto društvena konstitucija nije polazila od in- dividualnih prava, nije bio izgradivan sistem formalnog regulisanja društvenog delovanja, koji bi onda svoje teţište imao u ustavu. Društvena integracija obavljala se drugim kanalima, a ono što se nazivalo ustav predstavljalo je samo jedno od pomoćnih sredstava za institucionalizovanje jedne slike sveta i jednog politiĉkog programa. Pre izvesnog vremena se stanje stvari promcnilo, utoliko što ustav u Jugoslaviji danas samo nije moguć, ali je, kako se ĉini, potreban. Integrativni kapacitcti ugovorne paradigme su iscrpcni. Njena sposobnost da koordiniše kolektivna delovanja postala je minimalna, dok se mogućnost za rešavanje konflikata tendencijalno pribliţava nuli. Prelazak na paradigmu politicke reprezentacije moţe se odugovlaĉiti samo po cenu osetne civilizacijske stagnacije i takvog dcmobilizovanja drustvene energije kakvo nije zabeleţno u istoriji naših naroda. Jasna mi je "di jalektiĉka" struktura tog prelas- ka, tj. ono sto ga kod nas ĉini malo verovatnim. Njegova oĉevidna konsekvenca bila bi intcrpretacija "ugovora" sa stanovišta "rcpre- zentaeije". Dakle, postavilo bi se pitanje: na osnovu kog tipa "reprezentacije" nas preds tavljaju oni koji u naše ime sklapaju medunacionalne ugovore ili, taĉnije, koji u naše ime ne uspevaju da tc ugovore sklope? Mogućnost ovog pitanja sigurno demotiviše sadasnje nosiocc ugovornih prava. Oni će radije, makar i bez- nadcţno, pokušavati da zata škaju ĉinjenicu ncstanka ĉuvara ustava, nego što će se odvaţiti za ekspcriment stvarnc ustavnosti. Teţištc stvarne ustavnosti nije politiĉka reprezentacija, nego su to subjektivna prava. Mehanizmi kontrole moći su mehanizmi njihove z a š t i t e , a n e n e k a v r c d n o s t p o s e b i . O n i i m a j u s m i s l a s a m o ako ta prava postoje. Bar kao tema i kao otvoreno izraţena potreba. Kao nepristajanje na to da s e u ustavu iz 1974 vidi izvor svih problema, (u ranijim ustavima je, navodno, sve bilo u redu!) a u njegovoj reviziji put za njihovo rešavanje. Bar kao, ma kako
104
iluzoran, zahtev da se sadašnja ustavna promena izvrši kao r a d i k a l - n a p r o m e n a s t a t u s a osnovni/i prava u n j e m u , k a o p r o m e n a koja će onda uĉiniti smislcnom raspravu o naĉinima efikasne politiĉke i in- stitucionalne zaštite tih prava. Tada bismo se, moţda, mogli pribliţiti i neprotivreĉnom odgovoru na naše pitanje: jedini ĉuvar ustava koji ne ukida us tavnost jeste politicka kultura politiĉke zajednice. NAPOMENE 1
J ed an o d b r o j n i h p r i me r a s u rad o vi D . B ila nd ţića , u ko j i ma se ar g u me n t uj e u p rilo g i sto r ij s k e i s u št in s k e n u ţ no s ti " fed er ir anj a fed erac ij e" . U k nj izi Jugoslavija poslijc Tila o n o b r az la ţe te z u o d u go go d i š nj o j p rip re mi us ta va iz 1 9 7 4 . ĉi me g a o d vaj a o d ko n te k st a d o gad aj a p o zn at i h kao " ma so v ni p o kre t" u Hr v at s ko j . 2 P o seb no o št ar kr it iĉar k o n fed era l ne te nd e n cij e u n aš e m u st a v u j e J . M iric , p re s ve ga u vec na ved e no j k nj iz i Sistem i kriza. 3 Na ša u st a v n a teo r ij a io na ko nij e r asp r a vlj a la p ro b le m me s ta i sto r ij s k e i n ter p reta cij e u u sta v no j he r me ne ut ic i. Ko d n as n e p o s to j i teo r ij a o o d n o s u i z med u " o b j ekt i v ne vo lj e u s ta va" i " st var ne vo lj e i sto rij s k o g u st a vo t vo r ca" , š to j e i raz u mlj i vo , s o b ziro m na sa s vi m j a sa n sta t u s u s ta vo t vo r n e mo ci. Up . naĉe l no H. P eter s, Geschichtliche Entwicklung und Grundfragen der Verfassung, 1 9 6 9 . Gl a v m zad a ta k u o vo m ko nt e k st u b i se sa sto j ao u re ko n str u k ci j i p red st a va ko j e s u o d rţa vi, u st a v u, p o lit ić ko j vl as ti, i ma li o ni n aš i p o sler at n i p o lit iĉ ari ko j i s u na st up a li u s vo j s t v u u st a vo t vo rc a. T e k na o s no v u te r e ko ns tr u kc i j e b is mo mo gl i uo p št e z nat i št a j e b io " sub j e kt i v ni s mi sao " na ši h us ta v a. T re n ut no o v o p it a nj e ne iz g led a p o seb no atr a kt i v no , b ud uc i d a i t i r a mj i u s ta vi f i g ur ir a j u sa mo ka o id eo lo š ki k Ad , b ez a r - g u me n ta cij s k e teţ i ne. 4 O vd e n ii s li m na ve c na v ed e m t e ma ts k i b ro j Nove revije o " slo v en aĉ ko m na cio na l no m p r o gr a mu " , kao i na " Nacr t mc mo r a nd u ma Srp s k e a ka d e mij e n a u ka i u mc t no st i o st a nj u u J u g o sl a vij i" ( k uca n p i saco m ma š i no m n a 4 5 . st r.) 5 U v ezi sa is to r ij s ki m ko nt e ks to m up . II. Hat te n ha u er, Das Recht der Heiligen , 1 9 7 6 ; J Hc n ni g , Consensus fidelium, 1 9 8 2 ; N. I. u h m an n , " Sub j e kt i ve Rc c hic : Zu m U mb a u d e s Rcc h t sb e wu Li ts ei n s fur d ie mo d er ne Ge se ll sc h a ft" , u: i sti a uto r, Gesellschaftsstruktur und Semantik , 2 . to m, 1 9 8 1 6 O n uz n o s h o ve p o sta v k e o " d vo str u ko m u go vo ru" , i ti me o ne up o treb lj ivo s - t i to g ter mi na u d r /a v no m p r av u up ( '. Sc h mi t t, Die Verfassungslehre . Mu n c he n. Leip zi g 1 9 2 8 , s tr 6 1 Ve c sa mo te ma t izo va nj e u s ta vo t v o r ne m o ci u t er m ino lo gij i u go vo ra p red s ta vlj a za S mi ta si mp to m u n utr as nj e g r asp ad a p o l i hć ke zaj ed ni ce " Sto ga t a mo gd e zap o ći nj e p r o ce s r a sp ad a, n as taj u t a k vi ‟d rţ a v n i u go vo ri ‟ u n ut ar d r/ a v e" , str 6 8 ; " Ako (ta ka v u go vo r ) ... i ma za ci lj o gr a mć a va nj e i li o d str a nj i v a nj e u s ta vo t vo r ne mo c i, tad a j e p o lit ic k a zaj ed nic a r azo r cn a. a d r ţa va se n al az i u p o t - p u no ab no r ma l no m s ta nj u" , str. 69. 7 Up p o gl a vlj c " Di e mc h t - ko n tra kt u el le n Gr u nd l a ge n d e s V ertr a gs" u J H ab er ma s. Theorie des kommunikativen Ifandelns, 2 . t o m, Fr a n k furt 1 9 8 1 , str 1 2 2 -1 2 7 . 8 III u te r mi no lo gij i Ho b s o ve teo nj e o no g p o li ti c k o g quis iudicabit? 9 U na šc m U st a v u j e o v a o so b i na s u ve re na iz v ed e na iz nj e go vc vez a no st i z a " lo gi k u i sto r ij e" . " Sa vez ko mu ms t a J u go sl a vij e.. . za ko n ito šć u i sto r ij s ko g r az vi t ka p o s ta o j e o rga n izo v a na vo d e ca id ej n a i p o li ti c ka s na g a rad n ic k e kl as e... ‟. 10 Up . I I . He ller , Slaatslchre, Leid e n 1 9 6 3 . str. 2 4 9 . i d a lj e 11 U u go vo r no p r a vo sp ad a, nar a v no , d e fi n icij a u slo v a i sp r a v no s ti u go vo ra. Nj i h izl aţ u t eo r ij e o isp r a v no m nastanku u go v o ra. o ko re k t no j formi i o na ĉi n u pridriavanja u go vo r n ih o b a vez a. T zv. b o le s ni u go vo ri na s taj u kao rez u lt a t za ne ma ri va nj a ne ko g o d o vi h u slo va , i mo g u b i ti ra s ki n u ti b e z p o s led i ca. Nar a v no , p o d p retp o sta v k o m d a p o sto j i in s ta nc a ko j a a uto r it ati v no o d l uĉ uj e o to me d a li se r ad105 i o
va ţeć e m i li ner c g u lar no m u go vo r u . 12 Za ni mlj i vo j e d a u o vo m p ra vc u nij e raz mi šlj ao ni b ri lj a nt n i a n al it iĉ ar d i k tat ur e, K. S mi t. Na j ed n o j str a n i, o n j e j ed no s t av no o d b ac io s va ko v e zi va nj e u s ta va za u go vo r, d o k j e na d r u go j , p ita nj e o " ĉuv ar u us ta va" i sp ro b a vao u raz n i m fo r - ma ma ( up . iz med u o sta lo g k nj i g u i z 1 9 3 1 Der Hiller der Verf assung), d a b i n a kraj u p r a kt iĉ n o real izo vao o no što t eo r ij s ki nij e r e fl e kto vao . Nai me , n a kr aj u raz liĉ i ti h te ma t izo va nj a " ĉu vara u st a va" p o v u ka o j e ( 1 9 3 3 ) zaklj u ĉa k: " vo Ċ a ĉ u v a u st a v" . U to m ko nt e ks t u j e ve ć b ilo p re ka s no o s ve tlj a v ati o v u f i g ur u p o mo ć u s ve t - lo s ti ko j u j e, u r an ij i m go d i na ma , iz ma mi o p o j mu d i k ta t ur e. 13 Na ša d r u št ve n a teo r ij a sa s vi m n esp u ta no e k sp li cira o vaj mo no ka uz al n i o d no s . T ako B .P e tr a no vi c i M .Zeĉe v ić n uţ no st d o no š enj a no vo g u st a va (1 9 6 3 ) o b j aš nj a vaj u ne s k lad o m iz me Ċ u st a r o g u s ta va i no vo g p ro gr a ma S KJ (1 9 5 8 ). Jugos- lavija 1918/1984, s tr . 9 2 5 .
Pojam ustavotvorne moći predstavlja odgovor na pitanje o poreklu ustava. A da bismo znali u kom obimu i kojim intenzitetom neki ustav vaţi, moramo biti informisani o njegovom poreklu. Naravno da će na sasvim razliĉite naĉine obavezivati npr. oktroisani ustav, ustav nastao na osnovu dogovora, ili ustav koji je rezultat delovanja narodne suverenosti. Time nije reĉeno da ovaj prvi manje obavezuje nego poslednji, nego samo to da drugaĉije obavezuje. Problemi nastaju ako se iz vida izgubi ta veza izmedu porekla ustava i modusa njegovog vaz.enja, pa se npr. od nekog oktroisanog ustava oĉekuje da motiviše individualno delovanje na isti naĉin na koji bi to mogao ĉiniti ustav koji je nastao voljom celokupne politicke zajednice. Pitanje o naĉinu nastanka ustava postaje u najvišoj meri relevantno u kontekstu ustavnih promena. Lako je uvidcti da obim dozvoljenih prome na ustava zavisi od naseg odnosa prema ustavot- vorcu. Ako njcgovoj volji pridamo posebni status, biće poostreni us- lovi pod kojima je moguca promena ustava. Nije ni lako, a ni preporuĉljivo, revidirati npr. suverenu narodnu volju, dok je s druge strane, priliĉno jednostavno prekrajati ustav koji je proizasao iz delovanja nekog obićnijcg ustavotvorca. Sudeći po naćinu promene našeg ustava, ustavotvorna moc je tu sasvim trivi jalizovana. Obiĉna, zakonodavna skupstinna ovlašćcna je da menja postojcci ustav i da evcntualno doncse novi, i za taj ćin joj nisu potrebne nikakvc dodatne kvalifikacijc. Izuzctnost ustava, koja se izmedu ostalog oglcda u tome da ga donosi i suštinski menja samo ekskluzivni subjekt, ustavotvorna skupština, u našoj zemlji je u pot- punosti razgradena. U Jugoslaviji ni za jedan sluĉaj, ma kako dramatiĉan on mogao biti, nije predvideno sazivanje ustavotvorne skupštine, koja bi obnovila ili revidirala izvornu odluku o obliku politickog ureĊenja naše zajednice. Ova okolnost zavreduje analizu. Njen zadatak je da utvrdi, da li se iz trivijalizovanja ustavotvorca moţe izvesti neki zakljuĉak o statusu ustava u našoj
106
zemlji. Jugoslovenska ustavna teorija je skoro pola veka paţljivo iz begavala ovu temu. Vi se intuitivno nego racionalno, ona je znala da bi unutrašnja logika pitanja o ustavotvornoj moći nuţno vodila da- ljim osetljivim pitanjima, a pre svega onima koja se tiĉu nosioca suverenosti i koja tematizuju legitimnost politiĉke moci. Jer, ako ustav predstavlja temelj normativnog poretka zajednice, onda je us- tavotvorna moć pravo mesto za ispitivanje porekla i osobina tog poretka. Ukoliko bi naš zadatak bio samo to da odgovorimo na pitanje iz naslova napisa, relativno lako bismo ga rešili. Već površan uvid u naše ustave pokazuje da je nosilac suverenosti "radnicka klasa" ("radni narod"), pa da prema tome tu treba traţiti i sedište ustavotvorne moći. A budući da Komunistiĉka partija zastupa "radniĉku klasu", logiĉno je da će njeni ĉlanovi imati odluĉujuć u ulogu pri donošenju i mcnjanju ustava. Partijski program i ustav se - zahva- Ijujući ovoj unutrašnjoj vezi izmedu "radnicke klase" i komunista - nalaze u monokauzalnom odnosu. Zbog toga nikoga nije uznemirilo npr. obrazloţcnje za donošcnje novog ustava 1963. U skladu sa tim obrazloţenjem, nuţnost promene je rezultirala iz prethodnog kongresa Komunistickc partije, na kome je donesena odluka o promcni koncepcije "osnovnc subjektivne snage" našeg društva. Naravno da nikom nije palo ni na pamet da tvrdi kako je ta odluka neustavna (ili ĉak protivustavna). Svima je bilo jasno da novonastali ncsklad stvarnosti i ustava treba ukloniti promenom ustava. Eviden- cija tog primata partijskog kongresa nad ustavom saĉuvana je sve do danas. U njenoj osnovi se nalazi jedan pojam ustavotvorne moći, koji moţda kao takav s a m o r a z u m l j i v , a l i ĉ i j e pretpostavke i posledice b i v r e d c l o razmotriti. Dakle, prava rasprava poĉinje kod pitanja, šta znaĉi to da je u nasoj zemlji "radniĉkoj klasi" dodeljen status us tavotvornc moći. Neposredna konsekvenca ovakve definicije ustavotvorca jeste pojednostavljivanje procedure donošenja i promene ustava. Ako je "radnicka klasa" ("radni narod") ustavotvorna moć, i ako su u zakonodavnoj skupštini sakupljeni autentiĉni predstavnici te "klase" (koji su, na nuţan naĉin, komunisti, budući da oni po definiciji izraţavaju interese "radnicke klase”), 1 onda je ustavotvorna moć takoreci neprekidno na delu. Razlika izmedu pouvoir constituant i s v i h d r u g i h pouvoirs constitues o v d e p o s t a j e irelevantna. Na osnovu ovog jasnog reprezentovanja "interesa", gubi se odluĉujuća diferen - cija izmedu konstitutivne i
107
konstituisane moći. Na isti naĉin kao što se gubi razlika izmedu ustava i obiĉnog zakonodavstva. Pošto je us - tavotvorac ionako neprekidno tu, on bez usteza nja moţe proizvoditi nove ustave. To i jeste osnovni sadrţaj pojma permanentne revolucije: ako je uspostavljanje novog ustavnog poretka identiĉno sa revolucijom (bar u normalnoj terminološkoj upotrebi), onda je permanentna prisutnost ustavotvorca osnovni s ignum permanentne revolucije. Drugaĉije bi stvar stajala da je kojim slucajem suvereni narod oznaĉen kao nosilac ustavotvorne moći. Pošto taj narod ne moţe biti reprezentovan u nekoj normalnoj skupštini a, kao što ćemo odmah videti, i inaĉe vrlo teško moţe biti reprezentovan, znaĉajne ustavne promene (a da ne govorimo o proglašavanju novog ustava) ne bi bilo moguce donositi u obiĉnim predstavnickim telima. Takvo zaobilaţenje ustavotvorne moći bilo bi identićno sa oktroisanjem ustava. Već ove uvodne napomene jasno pokazuju izuzetni znaĉaj pitanja o nosiocu ustavotvorne moći. To pitanje je moguce razdvojiti na istorijsku i sistematsku dimenziju. U prvom sluĉaju bi bila reĉ o istorijskom ustavotvorcu, naĉinu njegovog empirijskog konstituisanja, i njegovoj volji koja je došla do izraţaja u tekstu ustava. Ovaj pristup je u ustavnoj hermeneutici, verovatno s pravom, zapostavljen. Sigurno da je vaţno šta su empirijske liĉnosti, koje su suštinski uticale na formulisanje ustavnog teksta, subjektivno nameravale, medut im, ustavni sporovi, ukoliko do njih dode, ne mogu se rešavati rekursom na taj subjektivni smisao. Inaĉe bi psihološki, biografski i sliĉni argumenti ugrozili mogućnost racionalne rasprave. A ona je moguća samo na osnovu objektivnog poretka ustava, tj. na osnovu tzv. objektivnog smisla ustava. Medutim, kada ka/em da je istorijsko tematizovanje zapostavljeno u ustavnoj hermeneutici, onda, razume se, ne mislim na našu zemlju (u kojoj ionako ne postoji ustavna hermeneutika). Kod nas je o poreklu ustava m o g u c e r a s p r a v l j a t i samo u i s t o r i j s k o j p e r s p e k t i v i , t j . u o k v i r u teme "odluke AVNOJ-a". Ova neobiĉna jednostranost nije rezultat sluĉajnosti. Senka koja, po prirodi stvari, prekriva av - nojevski kontekst (budući da on pripada zapletu svetskog rata), dovoljno je gusta da skrije i našu ustavotvornu moć. O njoj se moţe govoriti samo epski, ali ne i analitiĉki. Ovim je na jednostavan naĉin u regiju narativnog gurnuto pitanje o nosiocu suverenosti, i time o modusu vaţenja na koje pretenduje novi poredak. Dakle, i pitan je o našoj ustavotvornoj moći. Za razliku od pristupa koji se orijentiše prema istorijsko -em-
108
pirijskom ustavotvorcu, strukturno -funkcionalno polazište se inter- esuje za sistematski status ustavotvorne moći. Dakle, ne za to u kom smislu je npr. "radniĉka klasa‟‟ zaista proizvela ustavni poredak, i da li su komunisti zaista pravi predstavnici njenih "istorijskih interesa", nego za to koje konsekvence slede iz odluke da se ustav utemelji na narodnoj suverenosti, suverenosti "radniĉke klase", ili nekoj drugoj ustavotvornoj moći. Narodna suverenost i ustav Da bismo stekli jasan uvid u modus vaţenja onog ustava koji poĉiva na suverenosti "radnicke klase", moramo se, bar u osnovnim crtama, pozabaviti istorijski izvornijim i sistematski opštijim oblikom zasnivanja vaţenja normativnog poretka politicke zajednice, naime, oblikom u kome je pretenzija na vaţenje izvedena iz postavljanja narodne suverenosti za ustavotvornu moć. Taj oblik je izvorniji zbog toga što neposredno zasniva pojam ustava kao poretka najviših vr ednosti neke politicke zajednice. U figuri narodne suverenosti je ta opšta obaveznost izvedena iz aktiv- nog opšteg uĉešća u uspostavljanju poretka. Pretenziju ustava da vaţi za sve ĉlanove zajednice najlakše je utemeljiti posredstvom predstave da su svi u ĉestvovali u njegovom nastanku, i da ga svi prihvataju. Zbog toga se, u metaforiĉkom smislu, moţe govoriti o ustavu kao "temeljnom društvenom ugovoru", "temeljnom konsen- zusu" i si. Ovakvo zasnivanje obaveznosti ustava ne bi priĉinjavalo posebne teškoće, samo kada bi bilo moguce uverljivo obrazloţiti tehniku empirijskog sklapanja tog "temeljnog ugovora". Na koji naĉin svi ĉlanovi zajednice uĉestvuju u uspostavljanju ustavnog poretka? Kako zamisliti delovanje te ustavotvorne moći koja bi trebalo da obuhvata sve empirijske individue koje ţive u nekoj politiĉkoj zajednici? U najmanju ruku je jasno to da ustav nikada nije rezultat pojedinaĉne saglasnosti svih ĉlanova zajednice. Uvek postoji neka grupa koja ga faktiĉki formuliše, i proglasava u ime celokupne zajednice. Ne samo sto ni ustavotvornu skupštinu ne moţemo bez daljnjeg posmatrati kao empirijskog predstavnika svih gradana, nego, još i vise od toga, unutar te skupštine je, po pravilu, aktivna samo jedna mala grupa, koja formuliše ustavni tekst i time prejudicira znaĉajne dimenzije odluke o poretku zajednice. Nekolicina struĉnjaka (u formi neke ustavne komisije) izabire os novne pojmove i povezuje ih u jednom postupku za koji je teško
109
tvrditi da predstavlja "taĉan odraz" narodne volje. Da li nas ovi prigovori prisiljavaju da napustimo ideju n a r o d n e s u v e r e n o s t i k a o pouvoir constituant, i d a p r i h v a t i m o empirijski uverljiviju verziju o nuţno partikularnom nosiocu ustavotvornih kompetencija? Odgovor na ovo pitanje zavisi od t o g a n a k o j i n a ĉ i n ć e m o i z a ć i n a k r a j s a v e z o m i z m e d u pouvoir constituant, e m p i r i j s k e u s t a v o t v o r n e m o ć i i s t v o r e n o g u s t a v a . Ukoliko nam ne bi pošlo za rukom da na uverljiv naĉin neutrališemo partikularizam ustavotvor ca koji se deklarativno poziva na neograniĉenu narodnu suverenost, izgubili bismo osnovni kriterij razlikovanja spram ustava donesenih u ime suverenosti „radnicke klase". U oba sluĉaja bi neka grupa u ime cele zajednice donosila odluku o obavezujućem normativnom poretku. Tematizovanje ustavotvorne moći bi time ostalo rele vantno samo u istorijskoj perspektivi, tj. s obzirom na pitanje o konkretnom partikularnom ustavotvorcu. Cini se da je u samom pojmu ustava sadrţana najznaĉajnija prepreka za uverljivo utemeljenje njegovog opšteg vaţenja. Znamo da je ustav moguć samo u nekoj politiĉkoj zajednici. To da je ona politicka izmedu ostalog znaĉi da njena stvarnost leţi u refleksiji, a ne u prirodnoj homogenosti, kao kod etniĉkih zajednica, ili u onostranosti mišljenja, kao u antiĉko srednjevekovnim zajed- nicama, gde je onda mišljenje, u formi filozofske spekulacije, tragalo za njenim principima. Novovekovna, politicka, zajednica utemeljena je u refleksiji, u tom smislu što je vaţcnje (legitimnost) njenog poretka rezultat, a ne pretpostavka usaglašavanja partikular - nih perspektiva. Tamo gde njih nema (gde je zajednica izvorno homogena), nema potrebe za ustavom, budući da prirodni poredak sam od sebe regulise odnose izmedu pojedinaĉnog i opšteg. Dakle, politicka zajednica, pa time i ustavnost, mogući su samo ukoliko postoji izvorni pluralizam p e r s p e k t i v a . O n o o p š t e z a j e d n i c e - a t o j e u s t a v - j e s t e izraz njihove usaglašenosti. Medutim, u društvima koja se odlikuju postojanjem izvornog pluralizma nije moguce jedinstveno reprezentovanje. Ako ustav treba da bude rezultat delovanja jedinstvene' suverene volje, a ako to jedinstvo nije moguce, da li se uopšte moze na dosledan naĉin zasnovati opšta obaveznost ustava (koja bi inaĉe proizlazila iz njegove vezanosti za opštu volju)? Jedan od pokušaja izlaska iz ove dileme vodi u praveu metafiziĉkog reprezentovanja. Ono zajedniĉko politiĉke zajednice pretvara se u entitet - kako to ĉini Ruso - i proglasava subjektom
110
narodne suverenosti. Opštost tada nije rezultat mukotrpnog usaglašavanja izvornog pluralizma, nego izvorna homogenost koja diskvalifikuje sve razlike. Nije teško primetiti da ovo nije rešenje, nego ukidanje problema. A da li je problem uopste rešiv? Ako ustav treba da sve u podjednakoj meri obavezuje, on mora biti mišljen kao rezultat delovanja suverene narodne volje. Tu volju, utvrdili smo, nije moguce empirijski reprezentovati. Ustavotvorna skupština, koja faktiĉki donosi ustav, izraţava pluralizam politicke zajednice, i utoliko ne moţe biti shvaćena kao neposredni predstav- nik narodne suverenosti. Iz ove a s i m e t r i j e i z m e d u pouvoir con- stituant ( n a r o d n e s u v e r e n o s t i ) i empirijskog ustavotvorca (pa onda i ustava) sledi niz teškoća. Kao moć koja utemeljuje politiĉki poredak, narodna suverenost nije njime definitivno obuhvaćena. Radikalna teorija drţavnog prava je iz ovog nad-ustavnog statusa narodne suverenosti povukla zakljuĉak o legitimnosti revolucije: "Narod kao nosilac konstituišuće moći ne moţe sebe vezati, i u svakom trcnutku mu jc slobodno da sebi da onaj ustav koji ţeli". 2 To bi znaĉilo da pouvoir constituant n e p r e s t a j e d a p o s t o j i ĉ i n o m d o n o š e n j a u s t a v a , nego da ostaje u njegovoj pozadini, kao per - mancntna mogućnost njegovog ukidanja i uspostavijanja novog poretka. Time je ustav sveden na jedan od mogućih ispoljavanja iz - vorne suverenosti, bez vlastitog teţista i imanentne legitimnosti. Ako nam je stalo do utcmeljenja opšteg vaţenja ustava, onda je ovaj put, na kome je ustav sasvim rclativizovan, pogrešan. Traţeno rešenje bi moralo da zadovolji medusobno supro tstavljcne zahteve. Na jednoj strani, ne moţe se napu stiti pretenzija za opštost, izraţena u pojmu narodne suverenosti. Ustav mora biti mišljen kao odluka politicke zajednice o obliku njenog politiĉkog ustrojstva. Ta opštost ima jasnu metafiziĉku dimenziju, koja se izrazava u nemogucnosti empirijskog odreden ja subjekta narodne suverenosti. S druge strane, ta opštost će obavezivati individualno delovanje samo ukoliko korespondira onom opstern politicke zajed- nicc, tj. ukoliko jc u njoj priznat izvorni pluralizam partikularnih pcrspektiva. Rešenje ove dileme jc pronadeno u figuri osnovnih prava. U figuri osnovnih prava je saĉuvana nuţna napetost izmedu niĉim v e z a n e s u v e r e n o s t i pouvoir constituant i e m p i r i j s k o g u s t a v o t v o r c a , dok je istovremeno ustavni poredak vrednosti utemeljen na taj naĉin da sluţi kao orijentir individualnom delovanju. Osnovna prava zadovoljavaju prvi navedeni uslov time što izraţavaju nemogoćnost da se izvorna suverena volja pozitivizuje i obuhvati
111
sistemom ustavnih normi. Subjektivna prava su priznata kao pred -drţavna prava, koja nikakvim predstavljanjem ne mogu da u pot punosti budu prenesena u nadleţnost zajednice ili drţave. U njima je saĉuvan onaj nesvodivi, metafiziĉki, momenat narodne suverenosti, bez ĉijeg ukljuĉivanja ne bi bilo moguce sistematsko utemeljenje vaţenja ustava. Nemog ucnost definitivnog e m p i r i j s k o g r e p r e z e n t o v a n j a pouvoir constituant d o l a z i d o i z r a z a u jasnoj granici koja je za empirijsku moć u zajednici povuĉena putem figure subjektivnih prava. Ta granica predstavlja liniju po kojoj se izvorna narodna suverenost peri nanentno kreće, prisutna u liku izvornih subjektivnih prava. Na poĉetku smo utvrdili da opšte vaţenje ustava moţe biti zasnovano samo na ideji o opštem uĉešću u uspostavljanju ustavnog poretka. Subjektivna prava, u navedenom smislu, predstavljaju mesto na kome se neprekidno obnavlja ta neempirijska opštost, izraţena metaforiĉkom formulacijom "svi ĉlanovi zajednice". Ona su prolaz koji individuuma povezuje sa onim opštim, ali mu istov - remeno ne oduzima njegovu individualnu konkretnost. Okolnost da je u inst itutu osnovnih prava priznat i pluralizam individualnosti, objašnjava emprijsku motivaciju individua da us tavne vrednosti dobrovoljno prihvate kao okvir vlastitog delovanja. Predstava o tome da je narodna suverenost izvor ustavnosti, i da ustav stoga ima opšte vaţenje, suviše je neodredena da bi neposred - no legitimisala univerzalnu pretenziju ustava. To polazi za rukom tek uvodenjem unutarustavnog "predstavnika" izvorne suverenosti, tj. uvodenjem figure osnovnih prava. Poredak moci je, u tom sluĉaju, leg itiman ukoliko uvaţava granice koje su povuĉene tom figurom. Pošto su time individue i kao individue priznate (a ne samo unutar kolektivne narodne volje), one su motivisane da afir - mišu poredak koji njih afirmiše, a nisu na to navedene ĉisto strateškim pr oraĉunima, tj. uvidom u vlastitu ncmoć i faktiĉku premoć vladajuceg uredenja. "Radnička klasa" i ograničena, a istovremeno beskonaćna suverenost Ako u vidu imamo ovaj konstitutivni odnos izmedu narodne suverenosti, empirijskog ustavotvorca i ustavnog poret ka, tj. ako se sloţimo s tim da se pretenzija nekog ustava na opšte vaţenje m o ţ e r e a l i z o v a t i s a m o n a r e l a c i j i pouvoir constituant - s u b j e k t i v n a prava, onda je jasno da socijalizam dospeva pred nerešive teškoće kada pokuša da sebe shvati kao ustavno uredenj e. Konsekventni socijalizam, pre svega, uopšte i ne ţeli da vaţenje ustava zasnuje
112
na ideji opšte saglasnosti, metaforiĉki izrazene u pojmu narodne suverenosti. Ĉak ni po ideji tu nije suveren narod, nego jedan njegov deo, naime, "radniĉka klasa”. Razlika u odnosu na izloţenu koneepeiju se ovde ne završava, nego tek poĉinje. Iako se na prvi pogled moţe uĉiniti da je odnos izmedu "radnicke klase", kao suverene moći, komunista, kao njenog empirijskog predstavnika, i socijalistiĉkog ustava, strukturno sliĉan o dnosu izmedu narodne suverenosti, ustavotvorne skupštine i ustavnog poretka, već površna analiza pokazuje da se tu radi o dva potpuno razliĉita tipa konstitucije zajednice. Ograniĉavanje suverenosti na "radniĉku klasu" socijalistiĉka doktrina obrazlaţe postavkom u skladu sa kojom "radniĉka klasa" adekvatno izraţava interese cele zajednice. Ova postavka je raz vijena u marksistiĉkoj filozofiji istorije, u kojoj je "radnickoj klasi" dodeljena svetsko -istorijska misija oslobadanja ĉoveĉanstva. Ta filozofij a istorije za našu temu nije zanimljiva, pošto se bavimo samo konsekvencama koje ovakvo definisanje ustavotvorne moći ima za utemeljenje vaţenja ustava. Dakle, ne interesuje nas to da li "radniĉka klasa" zaista izraţava interese celokupne zajednice, pa ĉak ni to da li uopste empirijski postoji. Za sada je dovoljno da skrenemo paţnju na specifiĉni odnos reprezentovanja izmedu "radnicke klase' i društva. Pošto se ni u metaforickom smislu ne moţe utvrditi da "radniĉka klasa" predstavlja društvo, nuţno je govor iti o interesima, tj. o tome da ona zastupa njegove interese, bez obzira na to da li se moz.e zamisliti procedura izbora takvog zastupnika. U svakom sluĉaju, problemc sa empirijskim odredenjem radnicke klase" moţemo uporediti sa teškoćama da se utvrdi em pirijski status narodne suverenosti. Na osnovu uvida u ove teškoće bili smo prinudeni da izvedemo zakljuĉak o nemogućnosti em p i r i j s k o g p r e d s t a v l j a n j a pouvoir constituant. M e d u t i m , a k o s l e d i m o logiku argumentacije socijalistiĉke doktrine, primetićemo da iz jas- nog ne-empirijskog statusa radnicke klase (kao nosioca svetsko-istorijske misije) uopste ne sledi zakljuĉak o nemogućnosti prenosenja njene suverenosti na neki empirijski subjekt. Na relaeiji drustvo-"radniĉka klasa'-komunisti, desila se neoĉekivana transfor- macija. "Radniĉka klasa" na ne -empirijski naĉin zastupa interese društva, ali komunisti na empirijski naĉin zastupaju "radnicku klasu", i time onda drustvo. U ovoj transformaciji se zapravo radi o prenosenju suverenosti. Mogućnost reprezentovanja izmedu "radnicke klase" i komunista, predstavlja most kojim je suverenost prenesena iz metafiziĉke u
113
empirijsku regiju. Ona je time promenila medij, ali ne i svojstva. Prenesena u empirijsku sferu, tj. vezana za delovanje komunista, suverenost postaje na ĉelno neograniĉena. To predstavlja neposrednu konsekvencu odnosa koji postoji izmedu 'radniĉke klase” i komunista. Kao što ni izvorni suveren, "radnicka klasa”, ne moţe biti obuhvaćen i ograniĉen nekim empirijskim poretkom, tako to ne moţe biti ni njegov p redstavnik, komunistiĉka partija. Ako je "radnicka klasa” nosilac izvorne suverenosti, onda samo komunisti mogu biti ustavotvorna mod. Medutim, pitanje je, zbog ĉega je uvodenje ustavnosti ovde uopšte potrebno. Komunisti već imaju svoj normativni poredak, formulisan u partijskom programu. Ustav koji oni, kao ustavotvorna mod, mogu da donesu, po un- utrašnjoj nuţnosti je samo druga forma tog normativnog poretka, i time njegovo, moţda nepotrebno, udvostruĉavanje. Pošto je na njih prenesena suverenost “radnick e klase", oni ionako stoje iznad tak- vog ustava. Zar ne bi bilo logiĉnije da partijski program naprosto bude proglašen ustavom? Pozitivan odgovor na ovo pitanje je kratak, i glasi: komunizam. Tek u komunizmu ce se partijski program i ustav poklopiti, pošt o ce svi ĉlanovi društva postati komunisti. Suverenost "radnicke klase” tada ce se proširiti u suverenost celokupne zajednice. Dok ne dode do tog poklapanja, dakle, dok postoje delovi stanovništva koji ne pripadaju "radnidkoj klasi", ustav je potreban kao neka vrsta partijskog programa za vanpartijce. Preko ustava i ti delovi stanovništva uĉestvuju u nor- mativnom poretku socijalizma, u kome su za njih definisana prava i obaveze. To su, naravno, prava i obaveze drugog reda, jer im nedostaje bilo kakva veza sa suverenošcu. Suverenost je, kao što smo videli, ogranicena na radnicku klasu" i njene predstavnike komuniste, dok ostatak društva samo participira u tom poretku vlasti. Ovaj pojam ogranidene suverenosti (koja onda, u drugom koraku, postaje naĉelno beskonadna), jasno eksplicira Kardelj u procesu pripreme ustava iz 1974: "Mi, naime, ne priznajemo nikome sem radnim ljudima pravo da ostvaruje politiĉku vlast...ne treba da veţemo pojam gradanina za vlast, nego za ostvarivanje gradanskih prava i odgovornosti".3 Redukovani pojam gradanina je nuţna posledica sirenja pojma radnicke klase”. Središte ustavnog poretka, onaj prostor u kome se realizuje suverenost, tj. "vlast", nije svima dostupno. S onu stranu njegovih granica ostaju svi ne -pripadnici "radnicke klase", tj. "rad- nog naroda". Suverenost naroda (tj. gradana kao ĉ l a n o v a p o l i t i ĉ k e z a j e d n i c e ) t i m e p o s t a j e partikularna, d o k i s t o v r e m e n o , univerzalna p o s t a j e s u v e r e n o s t j e d n e s o c i j a l n e grupe,
114
"radnicke klase". Da bi ovaj ocigledni paradoks bio izmaknut evidenciji, uveden je pojam radnog naroda". Ali, već najpovrsnije odredenje tog pojma pokazuje njcgovu specifiĉnu selektivnost, tj. to da su odredeni slojevi stanovništva iz njega iskljuĉeni. Metamorfoza "radnicke klase" u "radni narod" nije proširila vaţenjsku osnovu socijalistickog ustava, nego samo zamaglila okolnost da je ta osnova veoma uska. Konstitucija drustvenog poretka na relaeiji "radniĉka klasa‟ partija - socijalisticki ustav, jeste osnovna odlika našeg posleratnog uredenja. U Ustavima iz 1963. i 1974. je ova odlika na nedvosmislen naĉin eksplicirana. Nedoumica moţe postojati samo u pogledu prvog posleratnog Ustava, koji još argumentiše pojmom "narodne suverenosti", i ne utvrduje svetsko -istorijski primat "radnicke klase". Da li je Ustavotvorna skupštin a, koja je proglasila taj Ustav, zaista bila izraz neograniĉene narodne suverenosti, u smislu koji smo izloţili? Odgovor na ovo pitanje nalazimo u izveštaju M.Pijade, podnesenom na Trećem zasedanju AVNOJ-a (kada je ono pret- voreno u Konstituanlu). U ĉemu ovaj ko-autor našeg prvog posleratnog Ustava vidi dokaz suverenosti ustavotvorne moci? U tome sto ce ona potvrditi rezultate jedne prethodne "skupštine", naime, Drugog zasedanja AVNOJ -a. Suverenost nije ograniĉena niĉim drugim do sasvim konkretnim prcthodnim odlukama jednog skupa koji je saĉinjcn prema sasvim drugaĉijim kriterijima. "A da će prcdstojcca Konstituanta biti uistinu suverena, pokazace se baš u tome sto ce potvrditi, uĉvrstiti i razviti velike demokratske tekovine oslobodilaĉkog rata, i time dovršiti dclo AVNOJ-a”.4 Konstituanta cc "imati da potvrdi novo ĉinjeniĉno stanje" 5 i bice neograniĉeno suverena upravo u tom smislu što cc uciniti ono što "ima da ĉini”. Ako bi sc, sto je posle ove jasne opomene ionako bilo sasvim ncverovatno, dogodilo da K onstituanta nc ućini ono što "ima da ĉini", time bi automatski pokazala da nije suverena, i da su njeni zakljuĉci neobavezni.6 Ukoliko bismo ozbiljno shvatili argumentisanje pojmom narodne suverenosti, teško bismo objasnili prirodu prcobrazaja koji se desio izmedu prvog i drugog Ustava. Kao rezultat tog prcobrazaja jc narodna suverenost zamenjena suverenošcu ‟‟rad nicke klase", a Konstituanta (kao empirijski tvorac ustava) pret vorcna u skupstinu komunista kao predstavnika te klase.^ Ovoj transformaciji osnovnih pojmova normativnog poretka zajednice ne korespondira stvarna drustvena transformacija: izmedu pomenuta dva Ustava nije se dogodila nikakva preraspodela moći, koja bi izis- kivala uvodcnje novih kodova. Istinske razloge za
115
promenu legitimacijske paradigme saznacemo ako upitamo: na koji naĉin je faktiĉku suverenu vlast komunista u prvim posleratnim godinama bilo moguce obrazlagati bez rekursa na metafizicku misiju "radnicke klase” (koja onda svoju suverenost prenosi na svog empirijskog zastupnika)? Oĉigledno, jedino ukazivanjem na evidenciju vodenja oslobodilaĉkog rata. Cinjenica da su pobedili u ratu, i os - lobodili zemlju, davala bi komunistima pravo da pretenduju na vlast, i da iz nje iskljuĉe kako one koji su izgubili u ratu, tako i one koji u nje mu nisu uĉestvovali. Ali, ovakvo pozitivizovanje vlasti bi narušilo neograniĉenu suverenost, na koju je Komunistiĉka partija takode pretendovala. Ono bi proces legitimisanja vlasti svelo na pitanje, u kojoj meri, vremenski i po obimu, tj. intenzitetu, ratn e delatnosti zadrţavaju vaţenje u politiĉkom ţivotu? Naime, da li su te zasluge merljive i da li je opravdano njihovo pretvaranje u trajne politiĉke pretenzije? Da su odustali od metafiziĉkog utemeljenja svoje suverenosti (preko rekursa na svetsko -istorijsky misiju "radnicke klase") komunisti bi prestali da budu partija pogleda na svet, a postali partija pobedonosnog vodenja rata, tj. patriotska partija koja bi se mogla pozivati na narodnu suverenost u celini. Pitanje legitimnosti vlasti bi ovim potezom bi lo otvoreno za racionalnu argumentaciju, što bi znaĉilo raspad neograniĉene suverenosti i napuštanje meta- -ustavnog statusa. Umesto toga, uspostavljen je socijalistiĉki ustavni poredak, koji ne samo dozvoljava, nego i iziskuje meta -ustavnu instancu, kao izvor svoga vazenja. Problemi se ne javljaju u pogledu obaveznosti takvog ustava. Na prvi pogled, ni u pogledu njegovog vazenja. Afir- misanje narodne suverenosti - posredstvom figure subjektivnih prava - imalo je za cilj da obezbedi aktivno vaţenje ustava, tj. njegovo aktivno prihvatanje za orijentir individualnog delovanja. Ako svaki ĉlan društva zna da je, preko instituta osnovnih prava, pcrmanentno priznat u ustavnom poretku, moţe se oĉekivati da će taj poredak vrednosti ukljuĉiti u vlast it e vrednosne orijentire. Drugim reĉima, takav poredak je pogodan za mobilizovanje individualnog delovanja. U socijalistiĉkom ustavnom poretku ovo moţe vaţiti samo za "radnicku klasu", i to samo u onoj meri u kojoj njeni ĉlanovi imaju svakodnevnu evidenciju da su afirmisani u svakodnevici uredenja koje je stvoreno u njihovom interesu. Za sve druge ĉlanove društva to ne vaţi. Oni nisu punopravni clanovi zajednice, buduci da ne spadaju u ustavotvornu moć. Ustav, doduše, reguliše i njihovo delovanje,
116
ali ih, po prirodi stv ari, ne moţe motivisati na aktivno uĉešće. Ustav je za njih obavezan, ali ne na osnovu vaţenja, nego na osnovu strateške procene disproporcije vlastite i spoljašnje moći. Ovakav odnos izmedu aktivnih i pasivnih ĉlanova zajednice ne bi trebalo da zabrinjava. Naravno, pod pretpostavkom da ima bar malo istine u marksistiĉkoj filozofiji istorije, u skladu sa kojom "radnickoj klasi" pripada svetsko -istorijska misija. Budući da je ta klasa nosilac istorijske dijalektike, prosperitet društva je zagaran- tovan time da se obezbedi vlast njenih predstavnika. Sto se ostalih grupa stanovništva tiĉe, dovoljno je da se onemogući njihov aktivan otpor postojećem poretku. A taj minimalan uslov je, pod pretpos- tavkama neograniĉene suverenosti predstavnika 'radniĉke klase”, jednostavno zadovoljiti. Od tih grupa niko ne moţe oĉekivati da ovaj poredak intimno prihvate kao svoj. Cak i sa stanovišta socijalistiĉke ideologije bi ovo bilo nelogiĉno i neiskreno (ili bi prestao da vaţi princip da "društveno biće" uslovljava "društvenu svest"). Mobilizujuća snaga ustava Ovaj pojam ustava funkcioniše u svim socijalistiĉkim zem ljama. Osim u Jugoslaviji. Pošto je jasno da socijalisticki ustav predstavlja sekularizovani i prošireni partijski program, nikome ne pada na pamet da mu pridaje neki izvorni znaĉaj i da od njega oĉekuje neke posebne uĉinke. Kao što rekoh, osim u Jugoslaviji. Na osnovu onog što je do sada izlozeno, lako je odgonetnuti razlog. Naravno da bismo ga uzalud traţili u strukturi samog ustava. Ustav u našoj zemlji nije postao problematiĉan zato što se nešto sa samim njim desilo, nego iskljuĉivo zbog promenjenih očekivanja k o j a s u u n j e g o v o m p r a v c u u s m e r e n a . U p o s l e d n j i h petnaest godina raste op - terecenje jugoslovenskog ustava, i to u istoj srazmeri u kojoj se sman juje opterećenjc partijskog programa. Drugim reĉima, oni zadaci koje part ijski program vise nije u stanju da rešava, automatski se prebacuju na ustav, sa priliĉno neobrazloţenom nadom da bi on mogao regulisati unutrašnji poredak zajednice. Sto partijski p rogram manje obavezuje, to se od ustava vise oĉekuje. Nekadašnji puki instrument, sada bi trebalo da postane skoro autonomni regulator kolektivnog delovanja. Ovaj zahtev je iluzoran. Socijalisticki ustav obavezuje onoliko koliko i partijski program. Ni man je ni vise. Njcgova obaveznost je neposredno izvedena. A njen osnovni uslov je homogenost komunista kao empirijske ustavot vorne moći,
117
opremljene neograniĉenom suverenošću. U Jugoslaviji se sada dešava ĉudan obrt. Kriza obaveznosti partijskog programa sada bi trebalo, u nekoj dijalektiĉkoj inverziji, da bude rešena njenim prenošenjem u ustavni prostor. Dakle, sada se od svih ĉlanova zajednice oĉekuje da stabilizuju onaj vred- nosni projekat koji su uspostavili komunisti - kao empirijski predstavnici "radnic ke klase" - i kome ni oni sami vise ne pripisuju obaveznost. Ovo uopštavanje krize orijentira unutarpartijskog delovanja, i njeno pretvaranje u krizu cele zajednice, povezano je sa uvodenjem dodatnih stimulacija. Motivacija za angaţovanje se podstiĉe pre s vega tako što se ustavu kao neposrednom izrazu par tijskog programa dodaju novi elementi, koji bi mogli da mobilizuju i one slojeve stanovništva koje partijski program ostavlja rav - nodušnim. To su, naravno, etniĉko-nacionalni elementi, pos - redstvom kojih nas ustav stiĉe jednu osobinu, nepoznatu u socijalistiĉkim zemljama. On postaje predmet opšteg interesovanja gradana. Medutim, ukoliko jugoslovenska ustavna kriza treba da bude rešena u okviru socijalistiĉkog ustava, onda postoji samo jedno rešenje: otvoreno tematizovanje partijskog programa, i iznalaţenje naĉina da se ponovo uspostavi njegova obaveznost za komuniste. Ustav sa tim ne moţe imati nikakve veze jer je, kao što smo videli, njegova obaveznost samo posledica obaveznosti partijskog programa. Ni takav, obavezujući ustav, ne bi bio u stanju da mobilise sve ĉlanove zajednice. To jasno vidimo u onim socijalistiĉkim zemljama u kojima obaveznost ustava nije dovedena u pitanje. Ta opšta obaveznost osigurava samo ncometano vladanje, ali ne i in - icijativu društva. Ukoliko je to našem neograniĉenom suverenu dovoljno, on će se zadovoljiti socijalistiĉkim ustavom, kon- stituisanim na liniji "radniĉka klasa" - komunisti. Ali, tada bi trebalo da prckine sa rasipanjem energije na prepravljanjc jednog ustava koji ĉak ni po definiciji ne obavezuje svog tvorca (komuniste), i da se posveti pravom zadatku, uspostavljanju unutar - partijske homogenosti. Ako to ne bi uspelo, socij a list iĉki ustav je poslednja stvar koja će spreĉiti eroziju vrednosnog poretka socijalist iĉkog društva. Videli smo da socijalistiĉki ustav naĉclno obavezuje sve, a vaţi (u smislu aktivnog individualnog prihvatanja) samo za ‟radniĉku klasu” i komuniste. Ovo ograniĉavanje mobilizujućih kapaciteta vazenja na jednu socijalnu grupu bi se, ĉak i pod pretpostavkom da ona empirijski zaista postoji, pokazalo kao fatalno za društvenu evoluciju, ako ta socijalna grupa ("radnicka
118
klasa") nekim sluĉajem ne bi bila nosilac one istorijske misije koju joj dodeljuje marksis - tiĉka filozofija istorije. Demobilis anje ostalih delova društva i njihovo iskljuĉivanje iz suverenosti, tada bi znaĉilo blokiranje raz - vojnih kapaciteta društva. Neoĉekivani rast znaĉaja ustava u Jugoslaviji zapoĉet u ranim sedamdesetim godinama, u postojećoj konstelaciji vodi u ćorsokak. Na jednoj strani, socijalisticki ustav ne moţe s pravom da prcten- duje na opšte vaţenje, budući da poĉiva na p a r t i k u l a r n o j s u v e r e n o s t i : a k o j e " r a d n i ĉ k a k l a s a " pouvoir constituant, a k o m u n i s t i e m p i r i j s k i u s t a v o t v o r a c , o n d a s e k r i z a t o g poretka tice samo ovih "subjekata", a ne celog društva. S druge strane, opštost ustava ne moţe biti uspostavljcna ni polazeći od njega samog: na prvom koraku ka njegovom poreklu, susrešćemo nad-ustavnu instancu, neograniĉenu suverenost empirijskog ustavotvorca. Drugim reĉima, izgradivanje opštcg vaţenja nc moţe zapoĉeti ni u jednoj taĉki linije "radniĉka klasa‟ - komunisti - socijalisticki ustav. Ako bi naš ustav trebalo da zadovolji oĉekivanja koja se u njega ulaţu, nuţna bi bila korenita promena. Ona bi, kao prvo, dovela do eksplicitnog napuštanja komunistiĉke ideologije, koja poĉiva na uverenju u svetsko -istorijsku misiju "radnicke klase", i iz koje je izvedcn princip suverenosti te klase. Umesto toga, bila bi prihvaćena ideja o narodnoj suverenosti. Iz ovoga bi, kao drugo, usledilo napustanje neobiĉne teorije o komunistima kao em- pirijskim prcdstavnicima interesa "radnicke klase", i time kao us- tavotvornoj moci. Ustavotvorna skupština bi izrazavala pluralizam pcrspektiva politicke zajednice. Kao tre ce, empirijski ustav bi jed- noznaĉno morao biti orijentisan prema osnovnim pravima, kao un- utarustavnom predstavniku narodne suverenosti. Primat društvenog uredenja, koj i u socijalistiĉkom ustavu sledi iz metafizike proletarijata, bio bi zamenjen primat om subjektivnih prava, kao onog partikularnog, u kome jc sadr/an i princip opštosti politicke zajednice. N AP O MEN E 1
Zb o g to ga ne iz nc naĊ uj e go to vo ap so l ut no p o k lap a nj e ĉ la n st v a u Sa ve z u ko mu n i s ta i u naj v i ši m p r ed s ta v n iĉ k i m o r ga n i ma .T ako j e np r. o d 1 9 7 4 -1 9 8 6 9 9 ,5 2 % d ele ga ta S k up št i ne S F RJ b ilo u S a vez u ko mu n i st a. Up . NI N, 2 1 .0 2 .1 9 8 8 . 2
C. Sc h mi t t. Die Diktalur , B er l i n 1 9 2 1 , st r. 1 4 0 . In fo r ma t i v ni b il te n Sa v ez ne s k up st i ne. b r . 9 2 , av g u s t 1 9 7 2 , izl a ga nj e na s ed ni ci Ko o rd i na cio n e ko m is ij e za izr ad u U sta v a i z 1 9 7 4 , na B rio n i ma 1 1 . i 1 2 . d ece mb ra 1972. 3
4
Na vo d i m p r e ma M.P ij ad e, Izabrani govori i ćlanci 1941 -1947 , B eo gr ad 1 9 4 8 ,
str . 5 4 . 5
Na is to m me s t u
119
6
Vid e li s mo d a se s ta t us n ar o d ne s u ver e no st i u ne ko m p o l it ić ko m p o ret k u mo ţe p r o ce nj i va ti sa mo s o b z ir o m na s ta t us o s no v n i h p r a va u nj e go vo m u s t av no m u red e nj u. O vd e n ij e me sto za an al iz u na ĉi n a na ko j i s u o s no v n a p ra v a u klj uĉ e na u p r v i j ug o s lo ve n s ki p o s lcr a t n i U st a v. M ed ut i m, za m mlj i va j e ra zl i ka iz me d u p r v e i d r u g e ver zij e p red lo ga z a d e f i ms a nj e granica o s no v ni h p ra va . Do k p r vi p r ed lo g t e g ra ni ce d efi ni šc p o sred s t vo m z ab r a ne r u še nj a u s ta v no g p o re t ka ( na i sto m m es t u, s tr. 8 4 ), u d r u go m, k a s mj c p r i h v ace no m p r ed lo g u j e " neza ko n ito i ka ţ nj iv o up o treb lj a v at i gr ad a n s ka p ra va r ad i p r o me ne i na r uš a va nj a u st a v no g u red e nj a u p ro ti vd e mo k rat s ko m cilj u" (str. 1 1 5 ) . A št a su " p r o me na" , " nar u ša va nj e" i " p ro ti v - d e mo kra t s ki c ilj " , to o d l uć uj u o r ga ni vla s ti. T i me o n i o d l uĉ uj u i to š ta s u o s no v na p r a va. 7
Za so c io lo g ij u mo c i o no g t ip a v la s ti ko j i sc i n s t it uc io na liz uj e p o sred st v o m o vo g Us ta va j c z naćaj na p r o ti vr e c no s t ko j a p o sto j i iz med u n a vo d no g p o zi t iv iz ma U s ta v no g tc k sta ( ko j i, p o u ver a v anj u a uto r a , sa mo e k s p lic ira p o s to j ece o d no s e), i frap a nt no g p r ec ut k i va nj a o s no v no g fa k to r a p o l it ić ke mo c i, Ko mu n i st ic k e p ar tij e Га к о u Iz vc št aj u o r ad u U s ta vo t vo r no g o d b o r a M . P ij ad e ( na v ed en a k nj i ga , str . 1 2 7 ) k aţe d a s u a uto r i Us ta va “s a mo zab c le ţi li o no š to j c b io st v ar ni r az vi ta k na še naro d n e re p ub li ke" . P ri to m se u o vo m Us ta v u n i j ed no m r ećj u n c p o mi nj e K P J ugo s la v ij e, ĉi me j e j as no sta v lj e no d o zn a nj a d a nj e no d elo v a n j e nij e o b u h v ace no U s ta vo m. N ej as no o st aj e sa mo p i ta nj e, u ko m p r o sto r u s e kre ce taj va n - u st a v ni s ub j e kt
9. KONSENZUS I POLITIĈKA (NE)MOĆ
MeĊu uslovima konstitucije politicke zajednice u n a j z n a ĉ a j n i j e s p a d a j u o n i k o j i o m o g u ć a v a j u d o n o š e n j e odluka. Zajednica u kojoj bi taj kontinuitet bio na duţe vreme prekinut, ili ĉak sistematski blokiran, prestala bi biti politick a. Neo klasicnu teoriju (onu koja se neposredno oslanja na Hobsove uvide) ova osobenost politiĉkog delova nja navela je na oporu redukciju, u skladu sa kojom je za neku politiĉku zajednicu manje v a ţ n o t o kakve s e o d l u k e d o n o s e , u p o r e d e n j u s a o k o l n o š ć u da s c donose.1 Neoprosvetiteljske kritiĉare (fascinirane izvornim d o ţ i v l j a j e m sporazumevanja m e d u l j u d i m a , a n e , k a o u p r v o m sluĉaju, mogućnošću da se kolcktivno deluje uprkos evidentnih granica medusobnog razumevanja), posebno iritira to Sto je u o n o m r a d i k a l i z o v a n j u i m p l i c i r a n i s t a v : n i j e v a ţ n o n i ko o d l u ĉ u j c , v a ţ n o j e da s e o d l u ĉ u j e . 2 Kritika dclom cilja u prazno, ukoliko aktivnost opisanu reĉenicom "doneti politiĉku odluku” razumeva kao jednostavno povczivanjc dva odvoiena resursa, sile i forme. Ovaj pojam odluke bio bi predhobsovski.' Politicke odluke su one koje integrišu zajednicu na ne-prirodan naĉin. Ako one to zaista cine, onda nije vaţan ni njihov sadrţaj ni njihov subjckt. Ali ako sadrzaj ili subjckt politiĉkih odluka postanu prc prcka za takvu
120
intcgraciju, onda to vise nisu politicke odluke. Jasna je analitiĉka p o r u k a o v o g p r i s t u p a : t r e b a i s t r a ţ i v a t i načinc n a k o j e o d l u k e postaju obavezne (u smislu toga da ih ĉlanovi zajednice prihvataju kao orijentire i za svoje in - dividualno delovanje), a ne t o k a k a v t r e b a d a b u d e n j i h o v sadržaj ( u s m i s l u n a d e d a b i njegova istinitost, pravednost itd. dovele do njihovog p r i h v a t a n j a ) , i l i n j i h o v subjekt ( u s m i s l u t o g a d a b i o d l u k e k o j e s u donescnc jednoglasno trajnije obavezivale, ili bile isprav - nije, nego one koje je donela numericka manjina, npr. neki predstavniĉki organ). Ovim pomeranjem teţišta napuštena su kako pitanja politicke etike, u kojoj se radi o uslovima moralno ispravnog delovanja, tako i problemi teorije subjekta, koja se bavi odr edenjem i d e n t i t e t a i s l o b o d e v o l j e k o j a o d l u d u j e . U m e s t o supstancijalnog u v e d e n o j e proceduralno u t e m e l j e n j e l e g i t i m n o s t i p o l i t i c k o g odluĉivanja.4 Postoje razlicite forme kojima se osigurava obaveznost odluka. Npr. prevladavajuda moć, autoritet, vecinska s aglasnost, ne-numericki kompromis. U empirijskoj stvarnosti su one ĉesto izmešane, I a to koja forma dominira zavisi od socijalno -politickog stanja zajednice o kojoj se u nekom odredenom slucaju radi. U ţivotu naše zajednice sve ĉešće je red o jednom dodatnom obliku uteme l j i v a n j a o b a v e z n o s t i o d l u k a , o konsenzusu. U k a k v o m o d n o s u s t o j i ovaj oblik donošenja odluka sa drugim formama, i uopšte, sa un utrašnjom dinamikom politicke zajednice? Prejudicirajuci dalje iz- laganje moţemo upitati da li konsenzus uopšte spada medu n a d i n e d o n o š e n j a politićkih o d l u k a . O v o , n a p r v i p o g l e d nerazumljivo pitanje, svoju opravdanost crpe iz strukture neo prosvetiteljske kritike novovekovnog pojma politike. Oslonjena upravo na figuru potpune saglasnosti, ta kritika ţeli da ospori konstitutivni modus odlucivanja, i da mu suprotstavi koncept samoorganizovanja zajednice. "Umni uvid", na osnovu koga bi dlanovi prihvatali odl uke, i sprovodili ih bez dodatnih sankcija, vodio bi novom obliku regulisanja kolektivnih akcija, koji bi se samo metaforicki mogao nazvati politickim. Nacin na koji se u nasoj zemlji obrazlaţe nuţnost konsenzual- nog odlucivanja ne oslanja se na recepciju
121
argumenata koji su raz - vijeni u pomenutom problemskom sklopu. Nasi zagovornici konsenzusa nisu bili potaknuti kritikom novovekovnog pojma politike, niti svoje stanoviste prilagodavaju standardima koji su u tom procesu formirani. Pa ipak, neo prosvetiteljska atmosfera i tu igra znadajnu ulogu; ona ce sluziti kao samorazumljiva folija na kojoj ce, bez pretcrane potrebe za dodatnim utemeljenjem, u ime kontra -faktidke predstavc totalnog sporazumevanja biti deza - vuisana drţava (kao politicka zajednica), a afirmisan komunikativni diskurs (u ideološkoj formi "samoupravne zajednice”). To donekle komplikuje analizu. Ona bi morala da razjasni idejno -idcolosko porcklo konsenzualnc forme, njen status u savremenim raspravama (u Zapadnoj Evropi), a onda i cventualnu vezu izmedu našeg pojma konsenzusa i tog, samog po sebi ved dovoljno kompleksnog tematskog konteksta. Hiljadugodišnje iskustvo jednog oblika donošenja odluka bilo bi potrebno ispitati iz perspektive njegovih uslova mogucnosti, što znaci, i njegovih evolucionih kapaciteta. Na osnovu takvog, izoštrenog pojma konsenzusa bismo onda bili u sta nju da teorijski kontrolišcmo savremena polazišta, u kojima se on generalizuje u naĉelo besprisilne konstitucije zajednice (kako se dešava npr. u takozvanoj etici diskursa). Tek neko takvo prethodno razmatranje bi nam dozvolilo da i jugoslovensku verziju konsen - zualne forme dovedemo u vezu sa naĉelnom istorijsko -sis- tematskom argumentacijom. Medutim, mene ovde ne interesuje konsenzualno odluĉivanje "kao takvo", ni u istorijskom, ni u sistematskom pogledu. Moj zadatak je sasvim ograniĉen. Zelim da izloţim pretpostavke koje su u Jugoslaviji d o v e l e d o funkcionalne potrebe ( m o ţ d a ĉ a k i n u ţ n o s t i ) z a n j o m . U t o l i k o s u istorijski pasaţi samo pomoćno sredstvo anal - ize, u kojoj se radi o središnjem pitanju: na osnovu kojih svojstava našeg politiĉkog ţivota je forma konsenzusa mogla da postane glav - ni oblik politiĉkog odluĉivanja? Glavni, utoliko što predstavlja središte naše ustavno -federativne konstrukcije. Razumljivo je da pri odgo varanju na ovo pitanje nećemo moći sasvim da izbegnemo istorijsko -teorijsku dimenziju problema konsenzusa, bez obzira na to što ona u našim raspravama ne igra znaĉajnu ulogu. Da bi namera ove analize bila prezentna i u takvim, nuţnim, istorijsko-te- orijskim ckskursima, izloţiću je u osnovnim crtama pre nego što predem na njeno obrazlaganje. Savremene politicke zajednice se konstituišu posredstvom većinskog odlucivanja. Kasnije ćemo sc pozabaviti strukturnim prctpostavkama ovog tipa regulisanja kolektivnog delovanja. U kak- vom odnosu se on nalazi sa konsenzualnim odluĉivanjem? Suprotno ncposrednom utisku, konsenzus kao potpuna saglasnost ne predstavlja radikalizovanje delimiĉne saglasnosti koja je svojstvena vecinskom odluĉivanju (u tom smislu da 122
bismo tu mogli govoriti o totalnoj većini, tj. o tome da su ”svi" ukljuĉeni u većinu). On je, naprotiv, njena dircktna negacija. 5 Naravno, posmatrano sa stanovišta principa, a ne unutar nekog kvantitativnog poredenja. U konsenzualnoj formi jc izraţcno uvcrenje u mog ućnost uklanjanja ograniĉenja politicke zajednice, i njenog transformisanja u post -politiĉku (neotudenu, totalno emancipovanu, komunistiĉku, umnu, ili bilo kako da je inaĉe nazovemo). U ovom odnosu je sadrţan i deo odgovora na naše pitanje: strukturni af initet jugoslovenske zajednice za konsenzualno o d l u ĉ i v a n j e r a s t e u i s t o j o n o j m e r i u k o j o j o n a g u b i s v o j s t v a politicke zajednice. Ne moramo se upuštati u em pirijski problem lociranja smera u kome naša zemlja napušta politiĉku zajednicu (tj. da li u smcru postpolitiĉke, ili pred-po- litiĉke zajednice). Sve informacijc koje su nam potrebne dobićemo strukturno -funkcionalnom analizom figure konsenzusa. Ona će pokazati da ova figura podiva na širokom metafiziĉkom temelju. Tek njegovom razgradnjom, izvršenom u evropskom novom veku, stvorena je mogucnost za ne-metafizidku konstituciju društva, u formi politicke zajednice. Tu je naznacen i drugi deo odgovora za kojim tragamo. Kon senzualno odluĉivanje ne ukida mod, nego utemeljuje apsolutnu moć. U njemu se radi o autorizaciji bez ostatka, o potpunom iden - titetu. Utoliko ono ima strukturu metafizidkog pojma istine. Struk - turni afinitet jugoslovenske zajednice za konsenzualno odlucivanje ima svoje poreklo i u tome što se moć u našoj zajednici pojavljivala kao aps olutna. Ona je i kod nas nastupila u formi pretenzije na ap solutnu istinu. Ako se sloţimo s tim da nema veće moći od istine (ni vece diskriminacije od iskljudivanja iz istine), onda se onaj ko je okupirao istinu (time je udinivši totalnom) istovremeno nalazi u posedu apsolutne moći. A apsolutna mod ukida p o l i t i c k u , j e r s e o b e l o d a n j u j e k a o m c t a f i z i c k a p o t e n c i j a ( k a o m o d vere). Konsenzus predstavlja svetovnu kompenzaciju za apsolutnu (i time transcen- dentnu) mod. Transcendentnu utoliko sto ona, kao mod nad s v i m e , m o r a d a b u d e iznad s v e g a . T o n e z n a c i d a p o t r e b a z a k o n s e n z u a l nom formom u Jugoslaviji predstavlja pokušaj obnove apsolutne modi. Ono što se njome obnavlja pre bismo mogli razumeti kao ap - solutni nedostatak, kao ncdostatak pretpostavki za ne -metafizicko utcmeljenje modi. Drugim redima, apsolutna mod je u našoj zemlji ostavila prazninu, u ciji unutrašnji poredak se u potpunosti uklapa samo jedan podjcdnako anti-politidki oblik, kakav je konsenzualni. Konacno, postoji i jedan idejno -idcološki razlog za nesputanu karijeru konsenzualne forme odlucivanja u našoj zemlji. Njega cemo najlakše izloţiti tako što karijeru te forme pratimo u onim zajednicama koje su postale politicke. Vec sam rckao da je njima to uspelo tek kada su domcsticirale konsenzus, tj. tek kada su ga izolovale iz njegovog izvornog k o n t e k s t a , i t i m e g a o d mita p r c t - v o r i l c u nietaforu. K a s n o p r i r o d n o 123
pravo, sa svojim konceptom društvenog ugovora, predstavlja istorijsku ctapu u kojoj je novi oblik konstitucije zajednice postao evoluciono moguc (naravno, ne i nuţan). Društveni ugovor, kao izraz saglasnosti svih clanova neke zajednice da kontinuirano ţive u njoj, na jednoj strani polaţe racun o novom pojmu individuuma (kao bica opremljenog kompetencijom da odluduje kako cc i gde ţiveti), ali na drugoj strani ugroţava kon - tinuitet kolcktivnog delovanja. Ako ozbiljno shvatimo zahtev za pot punom saglasnošcu, sadrţan u pojmu drustvenog ugovora, izlaţemo se riziku da ponovo izgubimo racionalni pojam individuuma. Jer, ukoliko zajedniĉko delovanje uopste treba da bude moguce, moramo (unutar ovog koncepta) s v a k o d n e v n i disserts d a n e u - t r a l i š e m o , t a k o š t o ć e m o n e u t r a l i s a t i n j e g o v izvor, pluralizam in- dividualnosti. Konsenzus je tada "opsta volja", i time apsolutna moć. Protivreĉnost je rešena na taj naĉin što je ukinut jedan njen element, naime izvornost i neproraĉunljivost individua koje sklapaju društveni ugovor. Cena rešenja je, oĉigledno, previsoka. Izlaz iz ove dileme je pronaden u figuri politicke reprezentacije. Društveni ugovor izraţava samo "temeljni konsenzus", tj. odluku da se "ude" u zajednicu, ali ne i mehanizam za regulisanje svakodnevnih odnosa. Na taj naĉin konsenzus postaje metafora. U tom, metaforiĉkom smislu, ustav politicke zajednice predstavlja "temeljni konsenzus". 6 Ova terminoloska veza nije sasvim proizvoljna; ustavna forma pozajmljuje od konsenzualne izvesni metafizicki intenzitet, utoliko što ni ona nikad nije samo racionalni "ugovor" ili "sporazum".7 Medutim, unutar tako uspostavljenog jedinstva nema mesta zahtevu za potpuno m saglasnošću (tj. za udvostrucavanjem konsenzusa). Ako je ustav već "konsenzus", onda unutar -ustavni konsenzus - u formi zahteva za potpunom saglasnošcu - ne moţe imati smisla. Komunistiĉka predstava organizovanja zajednice od samog poĉetka je oslobodena ovih dilema, budući da ukida pojam subjek tivnih prava. Ustavu - bilo kao društvenom ugovoru ili "temeljnom konsenzusu" - ona nc pridajc poscban znaĉaj. A i kakvu ulogu bi moglo imati empirijsko udruţivanje, kada znamo da se sudbinska grupisanja odvijaju p rema logici "istorije", a ne subjektivnih mne - nja? Ta logika će udru/.iti radnike mimo svih drustvenih ugovora, i na kraju ih dovcsti do forme zajednice u kojoj takve fikcije neće biti potrebne. Da u Jugoslaviji nacijama nisu priznata "subjektivna prava" (koja inaĉe, u politiĉkim zajednicama, pripadaju samo in - dividuama), ne bi bilo rasprava ni o ustavu, ni o konsenzusu. Ovako, ustav je definisan kao ugovor. Medutim, pošto u našoj zemlji nije uĉinjen korak u pravcu principa politiĉkog reprezentovanja (i t u je naša ĉvrsta veza sa komunistickim konceptom zajednice), taj ugovor ne moţe biti shvaćen metaforiĉki, u smislu temeljnog konsenzusa", nego doslovno, kao "sporazum" izmedu jugoslovenskih nacija. U takav pojam ustava je 124
ugradcna metafiziĉka instanca. (U ranijem iz- laganju sam sire obrazloţio postavku o diktaturi kao sedištu ap - solutne moci, i time kao takvoj metafizickoj instanci). Stoga je razumljivo da ni figura konsenzusa nije izolovana iz svog izvornog metafizickog konteksta, nego da predstavlja nuţnu dopunu ustava shvaćenog kao ugovora. Ona je istovremeno izraz ne-politiĉnosti naše zajednice, kao i ĉvrsta prepreka mogucem politizovanju. Na osnovu ovoga što je do sada reĉeno postaje jasno da se poreklo potrebe za konsenzualnim odluĉivanjem nalazi na istoj onoj ravni na kojoj s e r e p r o d u k u j e princip konstitucije n a š e z a j e d n i c e . D a l e k o o d t o g a d a b i bila samo rezultat trenutnih interesa, ta potreba se ne moţe ukloniti ako onaj princip ostane neizmenjen. Da bismo mogli razmišljati o uslovima mogućnosti promene, moramo razjasniti uslove mogućnosti onog sklopa, ĉiji jedan od elemenata je i konsenzualno odlucivanje. Ugovor i konsenzus U regiji privatno-pravnih odnosa potpuna saglasnost je lišena celokupne mistike (koju poprima tek prelaskom u polje drţavno g prava). U rimskom privatnom pravu su ugovori sklapani pos redstvom usaglašavanja gledišta ugovornih stranaka. 8 Za razliku od zahteva za potpunom saglasnošću kao uslovom vaţenja duţniĉko - -poverilaĉkih odnosa, vaţenje, i time obaveznost, politiĉkih odnosa sledili su iz većinskih o d l u k a . M e n j a n j e m s v o j i h s e d i š t a s e n a t o r i s u n a j a s a n n a ĉ i n pokazivali za koju alternativu se opredeljuju, a pred - sedavajućem je preostajalo samo da optiĉki ustanovi gde se nalazi većina. Proverljivost r e z u l t a t a i z r a ţ a v a n a j e z n a m e n i t o m f o r - m u l a c i j o m "heac pars rnaior videtur” . 9 P r a v n a f i g u r a k o n s e n z u s a j e političko z n a ĉ e n j e d o b i l a t e k u c r k v e n o m pravu. Tu je, po prvi puta jasno, i na naĉin koji trajno fik - sira unutrašnji poredak konsenzualnog odnosa, eksplicirana nje gova nuţna upućenost na t r a n s c e n d e n t n o u p o r i s t e . N e s a m o d a j e p o t p u n a s a g l a s n o s t moguća t e k n a osnovu totalizujućeg uĉinka boţje volje, nego je ona, s druge strane, i nuţni vid obelodanjivanja tog izvornog jedinstva. Bozja volja ne rnoze sebe obelodanjivati u plural izmu mišljenja, nego samo u njihovoj s a g l a s n o s t i ("In scissura mentiurn Deus non est"). Scissura mentiurn j e interpretirana kao ab- normalno stanje, u kome ne moţe biti istine, pa time ni obavezujucih odluka za delovanje. Medutim, ono što na ideološkoj ravni zvuci jednostavno, postaje komplikovano kada treba da sluţi kao orijentir za delovanje.10 Tchniĉki posmatrano, veliki deo od luka ima u p r a v o c i l j d a homogenizuje k o l e k t i v , t a k o š t o u o k v i r u z a j e d n i c k i h v r e d n o s t i f o r m u l i š e r e š e n j a konkretnih p r o b l e m a . A k o k o n k r e t n i h 125
problema ne bi bilo, tj. ako bi se ţivot odvijao u homogenom mediju zajednickih vrednosti, odluke ne bi bile ni potrebne. Drugim recima, ako s v a k o d n e v n a h o m o g e n o s t z a j e d n i c e t r e b a d a b u d e posledica o d l u k a , o n a n e m o ţ e i s t o v r e m e n o b i t i pret- postavka p r o c e s a o d l u c i v a n j a . D a k l e , k a k o s e uspostavlja konsenzus u uslovima "prirodne heterogenosti" perspektiva?, Odgovor koji je na ovo pitanje dalo crkveno pravo u podjed - nakoj meri je znaĉajan za uvid u dinamiku konsenzualne forme, kao što je bilo n j e n o v e z i v a n j e z a t r a n s c e n d e n t n u o d r e d i š n u t a ĉ k u . Načelno p o s m a t r a n o , b o ţ j a v o l j a s e b e o b e l o d a n j u j e u k o n s e n z u s u . Konkretno p o s m a t r a n o , konaĉne odluke donose vrhovi crkvene hijerarhije jer - ovo je sada centralno mesto, koje će nam pomoći i pri ra zumevanju jugoslovenskog "medunacionalnog konsenzusa” - boţja volja sebe obelodanjuje i u crkvenoj hijerarhiji. Tek ovim dodatnim uslovom je konsenzus mogao pored teološkog postati i politiĉki princip. Ako bi potpuna saglasnost znaĉila permanentnu pojedina ĉnu saglasnost svih ĉlanova zajednice, svi politiĉki procesi bili bi blokirani. Deblokiranje se obavlja pomoću specifiĉnog delegiranja volje. Ono nije empirijska reprezentacija (jer bi u t o m s l u ĉ a j u p r e d s t a v n i c i t a k o d e m o g l i b i t i n o s i o c i dissensa) , n e g o metafiziĉko predstavljanje (u istom onom smislu u kome za Marksa "komunisti" predstavljaju "proletariat"). 11 Ništa se - strukturno posmatrano - neće promeniti kada na mesto boga stupi nacija. 12 Njena homogenizujuća moć takode samo ideološki utemeljuje mogućn ost konsenzusa. Stvarna radnja poĉinje tek kod pitanja kako se utvrduje postojanje konsenzusa, tj. na osnovu koje hijerarhije predstavljanja "nacionalni predstavnici" izraţavaju interese "svoje" nacije (i onda insistiraju na konsenzusu kao naĉinu njihovog respektovanja). Mirno moţcmo ostaviti po strani crkveno pravo i njegove pokusaje da u intcresu funkcionalne efikasnosti integriše u ideološki temelj konsenzusa neke oblike većinskog odlucivanja. 13 Verovatno nije sluĉajna sliĉnost tih pokušaja sa savremenim jugos- lovenskim dilemama. Uslovi politiĉkog delovanja se u oba modela izvode iz metafizicki utemeljene zajednice (hrišcanske, odnosno samoupravne), koja u sebe usisava drţavu. Ali, vise nas interesuje dovršeni drţavno -pravni izraz konsenzualne forme. On se nalazi u kalvinistiĉkim teorijama drustvenog ugovora. 14 Vracanje konsenzusa u njegov izvorni kontekst - kontekst ugovornih odnosa - omogućava jasno pojavijivanje osnovne protivrecnosti, pa time i strategije za njeno rešavanje. Pošto svi znaju šta je ug ovor, moguća je racionalna kontrola konsenzualne figure putem njenog upo - redivanja sa uslovima koji su sadrţani u pojmu ugovora. Tako se, već pri površnom razmatranju, pokazuje celokupna proble - matiĉnost prenošenja u drţavno pravo jedne privatno-pravne forme. Temeljnu strukturu ugovornog odnosa ĉ i n i merljivost, vremenska o g r a n i ĉ e n o s t o b a v e z a , k a o i o g r a n i ĉ e n o s t n j i h o v o g obima. N a o s n o v u t a k v e s t r u k t u r e , u g o v o r n i p a r t n e r i i m a j u s v o j u 126
egzistenciju paralelno sa ugovornom (tj. ugovor ne obuhvata njihovu egzistenciju u celini), što onda predstavlja cvrsto uporiste, polazeći od koga se ugovor uvek moţe raskinuti. Ako tu ugovornu konstelaciju prenesemo na drţavno-pravne odnose, suoĉićemo se sa nizom posledica, koje omogućavaju razliĉite, ĉak medusobno suprotstavl jene strategije. Najoĉiglednija je ona koja se neposredno orijentiše na rimski privatno pravni pojam ugovora. Pošto vaţenje ugovora poĉiva na eksplicitnoj i permanentnoj saglasnosti (konsen - zusu), svako krsenje fiksiranih obaveza legitimise raskid ugovora . Pravo na pobunu" predstavlja, dakle, drţavno -pravni izraz prava na raskid ugovora.15 Prenošenje konsenzualne forme iz crkvenog u drţavno pravo omogućava jasniji uvid u njene metafizicke pretpostavke. Individue sklapaju društveni ugovor, pri ĉemu zadrţava ju pravo da ga raskinu u sluĉaju povrede zahteva za potpunom saglasnošću. U redu. Ali, gde je utemeljena mogućnost te pred-ugovorne potpune saglasnosti? Na osnovu kojih pretpostavki imamo pravo da volju individua koje sklapaju ugovor posmatramo kao homoge no polje, ĉije remećenje zahteva samo intervenciju zajednice (s ciljem da se poremećena harmonija ponovo uspostavi)? Althuzijusova definicija konsenzusa kao "potpune saglasnosti, koja vodi tome da ĉlanovi zajednice postaju jedno srce i jedna duša" (u 8. t a ĉ k i n j e g o v e Politike) j e d n o s t a v n o p r e n o s i i d e a l h r i š ć a n s k e z a j e d n i c e u drţavno pravo. (Jedan od naših najradikalnijih zastupnika konsenzusa sa odobravanjem navodi Dirkcmovu dcfiniciju konsenzusa kao stanja u kome "sve svesti trepere u skladu"; pri tome mu izmice biblijsko poreklo ovog toposa, a onda i njegove jasne metafizicke pretpos tavke).16 Hobs povlaĉi drugaĉiju konsekvencu iz pojma društvenog ugovora. U njoj je ukinuto pravo na raskid ugovora, i time pravo na pobunu (osim u graniĉnoj situaciji ugroţenosti fiziĉke egzistencije). Izvorno znacenje ugovora (pa time i konsenzusa) ovim nije sasvim anulirano. Izuzetni uĉinak Hobsove teorije društvenog ugovora sas toji se u tome sto ona priprema transformaciju figure konsenzusa iz mita u metaforu. Iz privatno-pravnog pojma ugovora on, doduše, preuzima sredisnju ideju o nelegitimnosti totalnog ugovornog vezivanja, ali je istovremeno prilagodava funkcionalnim zahtevima drţavnog prava. Privatna sfera individua ne stoji u dispoziciji ugovora, tj. ona je, u kasnijoj terminologiji, pred-drţavna sfera subjektivnih prava. Medutim, u takvoj pred-ugovornoj autonomiji nije utemeljeno pravo na raskid ugovora. Ovim zaokretom drţava (politiĉka zajednica) ne moţe vise biti objašnjena pomoću ugovor- nog modela. Ona nije samo f ormalni izraz nekog supstancijalnog, pred-formalnog jedinstva zajednice, nego to jedinstvo samo.
127
Tek na osnovu ovog jasnog odvajanja privatno -pravnog i drţavnopravnog pojma ugovora, postaje moguća razgradnja široke metafiziĉke pozadine figure konsenzusa. Ta razgradnja se, kao što znamo, odvija u Lokovoj teoriji dvostruke saglasnosti. Nastanak politicke zajednice zavisi od slobodnog pristanka svakog njenog ĉlana. Ta temeljna saglasnost se izraţava u jednokratnom ĉinu stvaranja politicke zajednice (koja je, kao politiĉka, uvek stvorena, a nije prirodno data). Ovaj konsenzus u pogledu politicke forme moţemo interpretirati kao ĉin nastanka ustava na osnovu delovanja ustavotvorne moći, koja je izraz suverenosti ĉlanova zajednice. Naravno da konsenzus ni ovde nij e osloboden metafiziĉke dimen - zije (koja se sada prenosi na pojam ustavotvorne moći, i njenog iz - vora, narodne suverenosti).17 Ali ona je lokalizovana, i ne prenosi se u svakodnevicu politiĉkog ţivota. Ta svakodnevica se oblikuje pomoću većinskog odluĉivanja.18 Temeljni konsenzus (makar i kao nuţna drţavno pravna fikcija) ne znaĉi ništa drugo nego da politiĉka zajednica poĉiva na z a j e d n i ĉ k i m osnovnim o d l u k a m a . A d a l i j e t o s l u ĉ a j , u t v r d u j e s e i z m e d u o s t a l o g i a n a l i z o m nastanka ustava. U k o l i k o u s t a v m o ţ e m o s m a t r a t i legitimnim (kako u pogledu njegovog nastanka, tako i u pogledu trenutnog odnosa prema osnovnim vrednostima koje su fiksirane u njemu), onda ctn predstavlja legitimacijsku osnovu vecinskog odlucivanja. Ali ako sam ustav ne bi bio legitiman - iz bilo kog razloga - jcdini naĉin odlucivanja bi ponovo postao konsenzus. Drugim reĉima, sa priliĉnom sigurnošću moţemo rcći da zahtev za konsenzualnim odluĉivanjem predstavlja izraz otvorene sumnjc u legitimnost ustava. Na osnovu analize pret postavki konsenzualne forme znamo v da ovu kompenzaciju nije moguce drţavno pravno stabilizovati. Ĉim je uklonjena ograda koja je konsenzualnu formu zadrţavala u polju osnovnih odluka, i ĉim je konsenzus pretvoren u sredstvo svakodnevnog odlucivanja, regenerisana su nj egova mitska svojstva. Politiĉka zajednica tada prestaje da postoji. Temeljnni konsenzus predstavlja legitimacijsku osnovu vecin skog odlucivanja. Pošto je saglasnost o osnovnim interesima postig - nuta (i eksplicirana u ustavu), konkretne odluke se mirno mogu prepustiti dinamici situacionog formiranja vecina. Odnos je pacifikovan na oba svoja kraja: većinski donesene odluke ne nose u sebi tragove griţe savesti, koja bi nastala zbog toga što nisu jed - noglasno donesene; s druge strane, konkretne manjine ne moraju sebe da doţivljavaju kao izvor n e s k l a d a , k a o u z r o k z a scissura men- tium u z a j e d n i c i . H o m o g e n o s t n i j e n i program, a ni stvarnost takve politicke zajednice. Medutim, već sam rekao da i temeljni konsenzus (ustav), ma kako metaforiĉki bio koncipiran, ne moţe sasvim da bude osloboden metafizicke komponente, svojstvene konsenzualnoj formi. On, doduše, generalno legitimise većinsko odlucivanje, ali njegova evidencija nije tog tipa da bi je bilo moguce integrisati u kontekste svakodnevnog odlucivanja. Drug im reĉima, nekoj 128
ma- njini, koja nastane u konkretnom odluĉivanju, ne moţe se obavez nost odluke obrazlagati putem pozivanja na temeljni konsenzus (ustav), tako što bi se npr. reklo: pošto ste generalno saglasni sa politiĉkim poretkom, automatski ste saglasni i sa većinskim od- lukama unutar njega. Ovakva strategija obrazlaganja beskrajno bi opteretila temeljni konsenzus. On bi postao element svakodnevnih politiĉkih konflikata (koji predstavljaju normalnost politicke zajednice), a manjina koja bi tvrdoglav o insistirala na svom videnju situacije bila bi gurnuta u blizinu raskida temeljnog konsenzusa. Kao alternativa bespogovornom prihvatanju odluka vecine tada bi ostalo samo bezdrţavno stanje u kome se traţe uslovi za postizanje novog temeljnog konsenzusa, t j. za formiranje nove politicke zajednice. Nije teško uvideti da bi ovaj model utemeljivanja većinskih od luka bio riziĉan i neracionalan. Dakle, temeljni konsenzus mora biti rasterećen i zaštićen od instrumentalizovanja u procesima svakod nevnog odlucivanja. Ali, šta nam onda ostaje kao mogućnost utemeljivanja vaţenja većinskih odluka? Zbog ĉega manjine da ih prihvataju, ako na to ne budu prisiljene emfatiĉkim pozivanjem na (stvarne ili navodne) zajedniĉke temeljne interese? Kako sta - bilizovati situaciju u kojoj manjine mogu da ospore većini oprav - danost pozivanja na zajedniĉke interese, a da ipak ne dovode u pitanje zajedniĉki okvir delovanja? 19 R e š e n j e o v i h p r o b l e m a n a l a z i s e samo u p r o c e d u r a l n o m r e g u l i s a n j u procesa donošenja odluka. A k o c i l j o d l u k a k o j e s e d o n o s e u p o l i t i ĉ k o j zajednici nije da homogenizuje njene clanove (na taj naĉin sto bi manjina odustala od svog stanovišta i prihvatila stanovište vecine), nego da obezbedi vaţenje odluka, onda je to vaţenje neophodno osigurati nezavisno o d s a d r ţ a j a o d l u k a . T a k v e o d l u k e v a ţ e n e z a t o š t o s u d o b r e i l i istinite (jer to bi znaĉilo da njihovi protivnici ne ţele dobro ili istinu), ili zato što je njihov sub - jekt neprikosnoven (jer time bi protivnicima bila o s p o r e n a r a v - n o p r a v n o s t ) , n e g o o n e v a ţ e n a o s n o v u načina n a k o j i s u donesene. Samo odluke koje su donesene na odredeni naĉin mogu da preten- duju na generalnu obaveznost. 20 On treba da svakoj manjini koja nastaje u nekom konkretnom odluĉivanju garantuje da neće biti ućutkana i homogenizovana putem ideološkog pozivanja na "zajed - niĉke interese”. Ako je reĉ o politiĉkim odlukama, postavlja se pitanje: koja svojstva treba da ima naĉin odlucivanja, da bi zadovol - jio formulisani zahtev? Osnovno formalno svojstvo jeste jasna vremenska ograni ĉenost politiĉkog mandata. Ako su osnovne odluke fiksirane u ustavu, i ako konkretne odluke ne vaţe na osnovu svog sadrţaja ili kvaliteta sub jekta odluĉivanja, onda ni jedan politiĉki program ne moţe da pretenduje na neograniĉeno zaposedanje centara odluĉ ivanja. Ma- njine, koje nastaju pri takvim odlucivanjima, moraju imati uverljivu šansu da na regularan naĉin (tj. bez ugroţavanja temeljnog konsen zusa) za svoje stanovište steknu većinu. Većinsko odluĉivanje se funkcionalno legitimise s a m129 o
posredstvom mog ućnosti da većinski donesena odluka bude izloţena periodiĉnim proverama sa fak - tiĉkim rizikom da ne dobije većinu. Drugi osnovni uslov tiĉe se naĉina sprovodenja politiĉkih odluka. Da bi one pretendovale na opšte vaţcnje, manjine moraju imati opipljivu mo gućnost da kontrolisu praktikovanje moći koja je nastala kao rezultat politiĉkog odlucivanja. Inace bi naraslo podozrenje da će ta moć biti iskorisćena za homogenizovanje zajednice, tj. za ukidanje ma njina. Praktikovanje moći mora biti transparenlno. Tu t ranspa- rentnost obezbeduju granice koje su postavljene praktikovanju moći. Njihovo prckoraĉivanje se tada moţe intersubjektivno utvrditi i nije stvar politicke interpretacijc. Kao sistem takvih granica moţe sluţiti samo pravni sistem. Tek vezanost celokup ne reprodukcije modi za pravni sistem utemeljuje obaveznost većinski donesenih odluka. Manjine tada prihvataju rezultate odlucivanja, a da istovremeno ne ugroţavaju vlastiti identitet. Metafizićka ili politička zajednica? Sada nam još preostaje da skicirani analitiĉki koncept uporedimo sa jugoslovenskom politiĉkom dinamikom. Seticemo se, radi se o pitanju: na osnovu kojih funkcionalnih pretpostavki je konsenzus mogao postati osnovni oblik odlucivanja u našoj zajed - nici? A da on to jeste, saopšteno je u Ustavu. "Radni ljudi, narodi i narodnosti odluĉuju u federaciji na n a ĉ e l i m a sporazurnevanja r e p u b l i k a i a u t o n o m n i h p o k r a j i n a , solidarnosti i uzajamnosti, rav- nopravnog učešća r e p u b l i k a i a u t o n o m n i h p o k r a j i n a u organima
130
f e d e r a c i j e , u s k l a Ċ u s a o v i m u s t a v o m , k a o i n a n a ĉ e l u odgovornosti republika i autonomnih pokrajina za sopstveni razvoj i za razvoj socijalisticke zajednice kao celine" (Osnovna naĉela, poslednji pasus I poglavlja, sve podvukao Z.Đ.). Ovim gomilanjem ustavno - -pravno difuznih termina stvoren je hermencutiĉki košmar, iz koga je u "politiĉkoj praksi" jasno izdvojeno samo pravilo konsenzualnog odlucivanja. Ako bismo imali u vidu zahteve terminološke preciz - nosti, navedeno osnovno naĉelo bi moralo imati sledeći oblik: "Usta v kao poredak samoupravnog federalizma predvida da se os- novne drţavne odluke donose u formi konsenzusa, tj. potpune saglasnosti svih republika i pokrajina". Ovim preciziranjem problemi ne bi bili rešeni, ali bi bar postali jasni. Moţemo pretpostaviti da naĉelne teškoće sa obrazlaganjem konsenzualne forme imaju strukturne sliĉnosti sa izvornim kon - tekstom te forme, crkvenim pravom. One se, kao sto sam pomenuo, odnose na hijerarhiju konsenzualnog odlucivanja. Do kog "nivoa" seţe zahtev za konsenzusom? Post oje samo dve mogućnosti. Ili su naše federalne jedinice potpuno homogene, tako da je "interes" za koji traţe federalno p r i z n a n j e bez ostatka i n t e r e s svih s t a n o v n i k a t e f e d e r a l n e j e d i n i c e . I l i j e konsenzus uveden tek na odredenoj lestvici hijerarhije. Prva mogućnost je neverovatna. Kod druge se postavlja pitanje: na osnovu kojih kriterija je oformljena konsenzualna hijerarhija? Zbog cega npr. nacionalne grupe uniitur jedne f e d e r a l n e j e d i n i c e n e b i i m a l e k o n s e n z u a l n a p r a v a k o j a t a jedinica ima na ravni federa cije?21 Ovo problematizovanjc moţcmo nastaviti, ali njegovi rezultati mi izgledaju priliĉno trivijalni. Naime, sve osnovne protivrecnosti figure drustvenog (ili medunacionalnog) ugovora su vec vekovima poznate, tako da analiza naseg stanja ne obećava saznajni dobitak. Nije potrebno suvise pronicljivosti da bi se uvidcle posledice koje za našu zajednicu slede iz t o g a š t o j e t e m e l j n i k o n s e n z u s p r e t v o r e n u način d o n o š e n j a k o n k r e t n i h odluka. Puno interesantnijim od bavljcnja tim posledicama mi se ĉini pristup koji izlaţe struktrune pretpostavke naseg afiniteta za konsenzualno odlucivanje. Njih provizorno moţemo podeliti na tri grupe: idejno-ideološke, praktiĉno-politiĉke i tehnickc. Idejno-ideološke pretpostavke našeg stanja sabrane su u marksizmu kao slici sveta koja predstavlja njegovu pozadinu. Naravno da ni u jednoj verziji marksizma nema govora o konsen - zusu, pa ipak, rasprava mora ovde da poĉne. Razlog je lako obraz - loţiti. Ako je u konsenzualnoj formi odlucivanja do izraza doveden ne -politiĉki tip integrisanja zajednice, onda marksistiĉka ideologija postaje relevantna u onoj meri u kojoj tendira istom tom tipu in - tegraeije. Drugim reĉima, ukidanje mogućnosti politicke zajednice, izvrseno u marksizmu, otvara prostor za supstancijalne oblike drustvene konstitucije. Konsenzus je samo jedan od 131
njih. Marksova jednoznaĉna kritika politiĉkog organizovanja zajed nice oslobada nas potrebe za detaljnim izlaganjem navedene teze. Uslov mogućnosti politicke zajednice jesu subjektivna prava in dividua, koja se opiru svakom homogenizovanju i koja svaku in - tegraciju pretvaraju u riziĉan i naporan posao usaglašavanja izvornog pluralizma. Njega Marks tumaĉi kao istorijski vid otudenja, a rezultat politicke integracije posmatra kao vrhunski dokaz za tvrdnju o naknadnom , veštaĉkom i neautentiĉnom karak- teru zajednice koja na taj naĉin nastaje. Kao orijentir kritike mu sluţi predstava zajednice koja bi se integrisala bez politiĉkog pos- redovanja. Individualne perspektive bi izvorno bile medusobno har- monizovane, ĉime bi neko insistiranje na subjektivnim pravima postalo izraz uskogrudosti i egoizma. Ovde nas ne interesuju metafiziĉke pretpostavke takvog pojma zajednice. Vaţno je da on sluţi k a o o s n o v a z a r a d i k a l n u k r i t i k u politićke z a j e d n i c e . S o c i j a l i s - t i ĉ k a ideologija je na taj naĉin u naslede dobila jedan obrazac drustvene integracije koji je jasan samo u kritiĉkom smislu (tj. kao kritika svih vidova onog politiĉkog), ali sasvim uzdrţan kada se radi o diskurzivnom obra/laganju vlast it ih uslova mogućnosti. Razliĉiti socijalisticki pokreti su na razliĉite naĉine izašli na kraj sa ovim neskladom. Preterano bi bilo tvrditi da im je uspelo da konkretizuju predstavu nc-politicke zajednice, na kojoj poĉiva njihov celokupni emancipatorski projckt. Znatno vise uspeha imali su u onemogućavanju političkog i n t e g r i s a n j a z a j e d n i c e . P r e m a u p u t s t v u k o j e j e s a d r ţ a n o u teoriji, oni su sve uĉinili da bi ukinuli pretpostav - ku tog tipa integracije; tj. ukinuli su predstavu o individualnim sub jektivnim pravima kao osnovi drustvene konstitucije. Ono sto je nastalo ima razliĉite likove, ali i tu zajedniĉku crtu da nije politiĉka zajednica. Ovo je negativna osnova i našeg afiniteta za konsenzual- no odluĉivanje kao jednog od vidova ne politickog utemeljenja obaveznost i onog opšteg. Potpuna saglasnost predstavlja izraz ĉeţnje za apsolutnim. Za ukidanjem posredovanja i uspostavljanjem identiteta. Dovedena do poslednjih konsekvenci, ona se tiĉe samog individuuma: da bi mogao postati momenat identiteta, on sam u sebi mora biti iden titet. Sve što remeti harmoniju treba da bude uklonjeno. Što detaljnije opisujemo osobine konsenzualne forme, to smo bliţe pojmu apsolutne moći. U njoj su takode ukinuta sva posredovanja, a ono pojeĊinaĉno se bez prelaza utapa u opšte. Praktiĉno -politiĉki posmatrano, pretenzija na apsolutnost, koja je bila svojstvena moći u našoj zajednici, sada se obnavlja u konsenzualnoj pretenziji. Frapantna je njihova sliĉnost u pogledu principa reprezentovanja. Mod koja je nastupala kao apsolutna (što se na empirijskom planu izraz^v alo kao njen ekstramundani status) pretendovala je na to da na metafiziĉki naĉin 132
!
reprezentuje zajednicu. Kroz nju smo, kao u nekom verskom ritualu, svi postajali Jedno. Ona je bila naš iden titet. Politicke zajednice su, da bi resile probleme koji nastaju iz nemogućnosti jedinstvenog reprezentovanja prisiljene da formiraju apstraktni identitet: ako je izvorni pluralizam priznat, onda postoji konkurencija unutar procesa 22 reprezentovanja. Jedinstvo se tada uspostavlja na apstraktnijem nivou, a identitet se oslobada prirod- nih atributa. Naš identitet je bio toliko konkretan, i toliko prirodan, da je ĉak imao atribute jedne liĉnosti. To, naravno, nije umanjivalo, nego povećavalo, njegov metafiziĉki intenzitet. Zahtev za konsen- zusom se pojavljuje kao pretende nt na taj intenzitet. U našoj politiĉkoj svakodnevici je on, naravno, lišen svih metafiziĉkih obeleţja, i transformisan u metodu pijaĉnog pogadanja. Ali njegovi akteri ne moraju biti svesni pretpostavki svoga delovanja. Okolnost da oni nešto hoće, i uz to, na odredeni naĉin to hoće, bila bi sasvim irelevantna, kada pretpostavke njene mogućnosti ne bi bile iden - tiĉne sa prctpostavkama našeg zajedniĉkog ţivota. Konaĉno, kada kaţem da naš afinitet za konsenzualno odluĉivanje poĉiva na odredenim tehniĉkim uslovima, onda mislim na nepostojanje proceduralnog utemeljenja za vaţenje većinskih odluka. Niko ne moţe da sa dobrim razlozima od manjina zahteva prihvatanje ve ćinske odluke, ukoliko nije sigurno da kao posledica tog prihvatanja neće biti ugroţen njihov identitet. Bez proce- duralnih garancija je većinsko odluĉivanje besmislcno (tj. ili nije potrebno, ako pluralizam ionako nije priznat, ili nije moguće, pošto se manjine nećc sloţiti sa odlukama većine). J u g o s l o v e n s k a s i t u a c i j a j e s p e c i f i ĉ n a , u t o l i k o š t o n i s u p r i z n a t e politićke, n e g o s a m o nacionalne m a n j i n e . N i u j e d n o m t r c n u t k u s e n e p o s t a v l j a problem obrazlaganja politiĉkog većinskog odluĉivanja, nego iskljuĉivo nacionalnog. Medutim, neresivi paradoks sastoji se u tome što su proceduralne garancije eminentno politicke prirode, i u skladu sa tim, mogu da postoje samo u politiĉkim zajednicama. Bilo bi, dakle, potrebno da u našoj zemlji nastanu politicke procedure, u z istovremeno suspendovanje politicke zajednice! Ako one ne nastanu, nije moguce donositi odluke (osim trivijalnih, oko kojih postoji pot - puna saglasnost). Ali da bi nastale, nuţno je ukinuti onu situaciju ĉije rešenjc bi trebalo da predstavljaju. Okrugl iji krug od ovog je teško zamisliti. Uprkos tome, ovde bi morala da zapoĉne eventualna transfor - macija. Јег, jedina taĉka u kojoj zagovornici konsenzusa ostvaruju kontakt sa realnošću jeste ĉinjenica nepostojanja proceduralnih garancija za većinsko odlucivanje.23 Nezavisno od njihovih motiva, oni imaju pravo ako insistiranje na konsenzualnoj formi obrazlaţu netransparentnošću moći o ĉijoj distribuciji se u odluĉivanju uvek radi. Medutim. njihovo stanovište napuštamo već kod pitanja o mehanizmima za rasvetl javanje tog protoka. Da bi široka metafiziĉka senka, koju baca konsenzualna figura, bila
133
uklonjena sa naše zajednice, nuţno je racionalno utemeljenje obaveznosti v e ć i n - s k o g o d l u c i v a n j a . A o n o j e m o g u c e s a m o a k o s e u s p o s t a v i politicki karakter odluka. Tek u tom sluĉaju se "vecine" i "manjine" denaturalizuju i postaju dinamicne. Ali, to istovremeno znaĉi priz - navanje autentiĉnog pluralizma, i iskreno odustajanje od svakog pokušaja politickog homogenizovanja. Pošto takva iskrenost nije dovoljna garancija, on a mora da bude "dopunjena" proceduralnim osiguranjem. Ni jedan politicki projekt ne moţe pretendovati na is tinu, mora postojati stvarna mogucnost provere većinskih odnosa, praktikovanje moci (steĉene na osnovu većinskog odlucivanja) mora biti vczano za pr avni sistem. Tek pod ovim uslovima moz.emo govoriti o racionalno obrazloţenom zahtevu za vaţenjem principa vcćinskog odlucivanja. Naše drustvo nije prisiljcno da bira izmedu mnoštva mogućnosti. Ono mo/e da bude samo ili politicka, ili metafiziĉka zajednica . Ovo drugo vec decenijama isprobavamo, tako da su nam poznate kako konsckvence koje iz toga slcde, tako i njihova cena. Ako nam sc ona uĉini previsokom, mo/da ćemo se odluĉiti za prvu mogucnost? Naravno, ni ova dilcnia nije lišena paradoksa. Jer, dovoljno puta sam n a g l a s i o d a s u s t v a r n c o d l u k e m o g u c e s a m o u političkoj z a j e d n i c i . U t o l i k o sc naša zajednica uopšte i ne moţe odluĉiti da li će nešto biti ili neće. Termin "odluka” ovde treba shvatiti mctaforiĉki. Ne tako kao da bi se zaista mogla oĉekivati neka znaĉajna promena, npr. promena u praveu koji daje nade da će jed- noga dana odluke postati moguce. Nade su puno skromnije. Radi se naprosto o pokušaju da se posredstvom razjašnjavanja nemogucnosti podsetimo na to da ona nije nešto prirodno ni sud - binski dano. Ta nemogucnost se svakodnevno reprodukuje, u skladu sa logikom koja sprcĉava racionalnu konstituciju naše zajednice, ali koja sama nije izmaknuta racionalnoj analizi.
134
r
N AP O MEN E 1
Up . p re s ve ga C . S c h mi t t, Politische Theologie. Vier Kapilel zur Lehre von der Souverenitat, M u n c he n , Leip zi g 1 9 2 2 . 2
J . Hab er ma s, " D ie k la ss i sc he Le hr e vo n d er P o l it i k i n i hr e m V er ha lt n is z ur So z ialp h ilo so p h ie" , u: i st i a u to r , Theorie und Praxis. Sozialphilosophische Studien, Ne u wi ed , B er li n 1 9 6 3 . R e fl e ks i o ve Hab e r ma so ve kr it i ke p ris u t ni s u i u nj e go v o m sp o r u sa N. Lu ma n o m. " Li ne Au s e i na nd er se tz u n g mi t Ni k la s Lu h ma n n (1 9 7 1 ) : S ys t e mt h eo rie d er Ge se ll sc h a ft O d er Kr i ti sc he G es el l sc ha f t st heo r ie? " , p o no vo o b j a vl j eno u : Zur Logik der S ozialwissenschaften, Fr a n k f ur t 1 9 8 5 . 3 4
Up . N . Lu h ma n n , Macht. S t ut t gar t 1 9 7 5 . Up . o d is to g a u to r a, Legitimitat durch Verfahren, Dar ms tad t, N e u wi ed
1969. 5
Up . P . G. K iel ma n se g g, Volkssouverenitat, S tu tt g art 1 9 7 7 , s a d a lj i m up u ci v a nj i ma na str . 2 2 4 . i d a lj e; t a ko d e C h. G . Kr o c ko w, " P arl a me nt ari sc h e Me hr h ei ts d e mo k rat ie. Zu m B ei tra g vo n G u g ge nb er g u nd O ff e" , u Aus Politik und Zeitgeschichte, 5 /1 9 8 4 . 6
Up . U. Sc he u n er , Das Mehrheitsprinzip in der Demokratic , Op l ad e n 1 9 7 3 , str. 5 5 : " U sa vr e me no j ep o hi s e o va j te melj ni ko ns e nz u s go t o vo u p o tp u no st i i zraţ a v a u us ta v no m p o ret k u" . 7
Up . C. Sc h mi t t, Verfassungslehre, M u nc h e n, Leip z i g 1 9 2 8 , str . 2 0 -3 6 . Up . I). Lieb s, Romisches Recht, d r u go izd a nj e 1 9 8 2 . 9 Up . O. Gi er ke, " Ub cr d ie Ge sc h ic ht e d er M aj o rita t sp ri n zip s" , u Schmollers Jahrbuch. 3 9 /1 9 1 5 . 8
10
Up . d e talj n u a n al iz u u : F. W ie ac ker , P rival recht s geschichte der Neuzeit, Go t ti n ge n 1 9 6 7 (d r u go i zd a nj e) . 11
U p r vo m ko r a k u me ta f izi c ke r cp r c/. c nt acij e r ad i se o to me d a j e " p ro let arij a t o p š t i p r ed s ta v mk d r u št v a" ( Mar x , E n gel s, Werke , to m 1 , str. 3 8 8 ). N ara v no , d a b i ta k vo rep re ze nto v anj e b ilo mo g uc e, p ro le tar ij a t mo r a d a b ud e o s - lo b o d en e mp ir ij s ki h o so b i n a . On n i j e o no što j e u s vo m e mp ir ij s ko m p o j a v lj iv a n j u, mt i o no š to s5 m n n s li d a j cs tc, ne go o no š t o j c " p o seb i" , tj . š to j e st e " sag la s no s vo m i s to r ij s k o m b ic u" ( M E W 2 , s tr . 3 8 ). J a s no j e d a ta k vo " b ice" ne mo ţe o d l u ći v at i p ut e m gla sa nj a, il i b ir ati s vo j e p r ed s ta v n i kc na p o l it ić k i m izb o r i ma . Da b i o no ip a k p o s t alo p o lit iĉ k i a k ti v no . p o tr eb an j e d r u gi s tep c n r ep r e ze nta cij e. U nj e mu “k o mu n i s ti" p o st aj u rep rc /e nt a nt " p r o letar ij ata" ( M E W 4 , str . 4 2 ) . A p o što g la v ne str ate š k e zad a t ke u i me " ko mu n i s ta" fo r mu l iš u Mar k s i E n g el s, p o sta v l j a se p i ta nj e. na o s no v u ko g t ip a r ep rez e nta cij e o ni to c i ne. Na o vo p i t anj e na laz i mo o d g o vo r ve c ko d sa mi h kl as i ka s o cij al is ti c ko g tip a rep reze n tac ij e:" Za za st up mk e p r o let er s ke p ar tij e n ij e na s n i ko p o st a vio . n e go s mo to uĉ i ml i mi s a mi" ( M E W 2 9 , s tr. 4 3 6 ) . Na ko j i naĉ i n na cij a p o p u nj a va me s to ko j e j e u p raz nio b o g, mo ţe mo d o d eta lj a p rat it i u k nj iz i Z. Lero ti ća, Naćela federalizma višenacionalne driave, Za gr eb 1 9 8 5 .
13
*
P o ĉcv o d 1 2 . ve ka cr k v eno p r a vo p o k u ša v a d a u ko n se nz u al n i mo d el i n - t e gri še ve ći n s ko o d l uci v a nj e. Ko n s e nz u s i d a lj e o s taj e le g it i mac i j sk a o s no va, u to l i ko što se s ta v u vec i ne p r ip i s u j e i k va li ta ti v no p re i mu ć st v o , " j er veći na b o lj e mo ţe d a u v id i i s ti n u" . Up . H. Hat te n h a uer, p o gl a vlj e " Co n se n s u s" u k nj izi Das Recht der Heilig en, 1 9 7 6 . str. 8 4 . i d alj e. 14 Up . R. Saa g e. H errschaft , Toleranz, Widerstand. Studien zur politis - chen Theorie der Niederldndischen und der Englischen Revolution , Fra n k fur t 1 9 8 1 . 15
Up . p o gl a vlj e o " p r a v u n a p o b u n u" u is to j k nj izi . Z. Lero ti c, " J o š j ed a np ut : o d nac io na l ne i nd i vi d ua l no st i d o n aĉe la ko n se n zu s a" u : Naše teme , 7 - 8 /1 9 8 6 , s tr . 9 7 3 . Ler o t ice v p o j a m ko n se nz u s a n e b i mo gao s lu ţi ti kao uz o r ter mi n o l o š ke p r eci z no s ti. Zn aĉe nj e t e r mi na se p r o s ti r e o d p o t p u ne sa g la s no sti , p re ko p o me n u to g " trep er e nj a" , d o " ko n se n z u sa kao to ler a n cij e" ( st r . 9 7 3 ) . 16
17
Up . K . v. B e y me . Die verfassunggebende Gewalt des Volkes, T ub i n ge n
18
W . He n k e, " St aa tsr ec h t, P o lit i k u nd ver fa ss u n g g eb e nd e Ge wal t" , u: Der Staat , 2 /1 9 8 0 .
19
O vi m se ne i s klj uĉ uj e mo g uc n o s t d a p o li ti c ke (il i d ru g e) ma nj i ne d o v ed u u p i ta nj e i s a m
1968.
135
te me lj n i ko n se n z us. T a mo g uc no st j e, b ar u teo r ij s ki m ra sp r a va ma . p o s ta la a kt ue l na u t o k u p o le mi k a o st ac io nir a nj u a to ms k i h r a ke ta u Za p ad no j E v - ro p i. Kri ti ĉ ari st acio n ira nj a, o ko m e j e o d l u k u d o ne la p arl a me n tar na vec i na, o sp o r il i s u o b a vez no s t p r i ncip a v eci n s ko g o d l uc i va nj a. ti me što s u p ro b le ma t izo va l i te melj ni ko n s e nz u s:" Ak o j e u p i ta nj e sta v l j ena d r ţa v na g ara nc ij a za o si g ur a va nj e ţi vo ta gr a d an a, il i a ko j e taj ţi vo t ĉak o d s tr a n e sa me d rţ av e d o v ed e n u p it a nj e, o nd a j e za s v e o ne ko j i s u t i me p o go d e ni p o no vo u s p o st a vlj e no ho b so vs ko p riro d no s ta nj e" . G u g ge n b crg B ., O f fc C., " P o li ti k a us d er B a si s - Her a u s fo rd e ru n g d er p ar - la mc nt ari s ch c n M e hr he it sd e mo kr at ie" u: Aus politik und ze itgeschichle , 4 7 /1 9 8 3 , str . 6 . U o vo m o b ra zlo / enj u p ra va n a n ep ri h v at anj e ve ci n s ko g o d l uci v a nj a j e j as no na g la šc n g ra mc ni kara k ter s it u ac ij e u ko j o j j e o p rav d ano p r o b le ma ti zo va ti o s no v u nj e go v e le gi ti mn o s t i. Na s up ro t to me , p o lit ic k i p r ed s ta v n ic i na ši h fed e r a l no - nac io - n al mh d r za va b i h tcl i d a " no r m ali z uj u" gra n iĉ n u si t ua c ij u, tj . d a s va k i d a n p o n o vo o d l uĉ uj u d a l i " d r uš t ve n i u go vo r " j o š u ve k v aţi . 20
Up . ve c na ved e n u So j ne r o v u k nj i g u (p ri m. 6 ), st r. 4 6 . i d alj e. T ako np r Z. l er o ti c, u v ec p o mc n u to m p ri lo g u u Naiim temama, d eta lj no o p i s uj c št a c e se d cs it i " nac ij a ma" a ko p r i sta n u na v cc i ns k o o d l uc i va nj e:" P o s t up m m za tira nj c m n ac io na l no g ind i vid u al it eta s lab ij i h naj p r ij e i h s e p o s ta v lj a u ner a v no p ra va n p o li ti ck i o d no s, p re ko nj e ga i u p o d r ed e m e ko no ms k i o d no s, d a b i se na kr aj u p ro vc la i k u lt ur na as i mi l acij a Na cij a u to m p o gl ed u g ub i s vo j j av m J p o li ti c ki ka r a kt er , to s e s vo d i na p ri va t m d o ţ i vlj aj . Taj sra mo t a n i p o n iţa v aj uć i p o lo ţaj p o s taj e za ti m o no što sc j ed i no i tr aţ i o d tak v i h s lab i h nac ij a u d rţa v a ma gd j e s c v e ci ni ( kr o z v eci n s ko o d l uci v a nj e) d aj e p r ed no st" , s tr. 9 7 2 . Ov i m j c o ĉi g led no al ud ir a no n a j u go slo v e n s ki fed er a liz a m. Med ut i m, k o n se k vc n ca ko j a sled i p rak ti ĉ no -p o l it iĉ k i j e b es mi s le n a. D a s e ne b i d es il o s ve to što nab raj a Ler o t ic, p r i nc ip ko n se nz u sa b i mo rao vaţ it i u svim vi š e nac io na l ni m sr ed i na ma . ma k ar to b il a i o p št i na u ko j o j ţi v i ne ko li ko na cio na l ni h gr up a. U s up ro t no m, o n e c e se na ci u " sr a mo t no m i p o n iţa v aj uc e m p o lo ţaj u" . 'F eš ko j e za mi s li ti d a b i p o d o v i m p re tp o sta v k a ma b i l a mo g uc a i naj tr i vij al n ij a o d l u ka. 21
22
Up . N. Lu h ma n n, " T au t o lo gie u nd P ar ad o xie i n d e n Se lb s tb e sc hr eib u n ge n d er mo d cr ne n Ge sel l sc ha ft" , u Zeitschrift fur Soziologie. 3 /1 9 8 7 , naro ĉi to str. 1 6 2 . 23 P retp o s ta v lj a m d a b i se n a o v u t aĉ k u mo g li re d u ko va ti naj z naĉ aj n ij i r azlo z i ko j i a uto r e Nove revije g uraj u u p r o ti vr e ĉ n u si t uac ij u , u ko j o j s e i sto v re me no zala ţ u z a d e mo kr at ij u i za ko n se nz u al no o d l u ci va n j e. Mo g uc no st p r vo g j e iz vo r n i p l ura liz a m, m o g uc no s t d r u go g - iz vo rna ho mo ge n o s t. Ne ko nz i st en t no j e za la ga ti s e z a gradansko d r u s t vo u n u tar e/ m 'c4 o - na cio n a lno g p r o gr a ma.
10. KVADRATURA JUGOSLOVENSKOG KRUGA U savrcmenim društvima socijalna dinamika predstavlja rezullat medudejstva ekonomske i politicke logike. Diferenciranje ekonomske i politiĉke racionalnosti, karakteristiĉno za poslednje vekove evropske istorije, dozvoljava nam da govorimo o dve od - vojene sfere socijalnog delovanja. Već od kasnog srednjeg veka u Evropi se formira t i p politićkog o d l u ĉ i v a n j a k o j i s e o s l o b a d a o d n e p o s r e d n o g u t i c a j a eksternih veza: ctiĉki, ekonomski, porodiĉni, rcligijski faktori su politiĉki rele- vantni tek ako su prevedeni na jezik pol itike. Ekonornsko d e l o v a n j e j e t a k o d e o s l o b o d e n o g r a n i c a ĉ i j i i z v o r su bili razliĉiti vidovi van -ekonomske lojalnosti. Da bi postale ekonomski relevantne, te emocije moraju biti izrazene na jeziku ekonom ije. Savremeno društvo se, i pored pomcnutog funkcio nalog 136
f
diferenciranja, nije raspalo na niz regija sa autonomnim zakonitos- tima. Tako ni politika nije postala tehnika vladanja, usmerena nacelom maksimiranja moci, niti jc osnovni princip ekonomije mak- simiranje dobiti po svaku cenu. Ovo se nije dogodilo zbog toga što je paraleleno sa proccsom odvajanja tekao i proces homo- genizovanja razliĉitih medija socijalnog delovanja. Politicke odluke su odvojene od ekonomskih (ne postoji identitet novca i moc ;i) ali je njihova struktura sliĉna (medij novca i medij moci konstituišu se prema sliĉnim naĉelima). "Trzistc” moz.emo posmatrati kao metaforu koja slikovito predoĉava pomenutu izomorfnost. U pojmu trţišta (trga) sadrţana je predstava otvorenosti (nasuprot uskim i ciljno -usmerenim ulicama, naroĉito srednjovekov nih gradova). Ekonomsko trţište ima za cilj otvaranje ekonomskog sistema za aktuelne informacije, interese i resurse. Materijalna korist predstavlja motiv za uĉesnike na trţištu, a da bi ona bila mak simirana potrebno je ne samo voditi ispravnu investicionu politiku, nego pronaći i naĉin da se motivišu drugi ekonomski uĉesnici, bez ĉije spremnosti za razmenu ne moţemo realizovati vlastiti uĉinak. Generalizovanje medija razmene rasterećuje ucesnike. Novae predstavlja prvo veliko generalizovanje: r azmena dobara i usluga postaje nezavisna od konkretnih potreba partnera u ekonomskoj in- terakciji. Time što ekonomsko delovanje u ce li ni postaje proracun- ljivo, raste fleksibilnost pojedinaĉnih subjekata. Oni su na jednoj strani oslobodeni prevelikog r izika (koji bi postojao kada proces razmene ne bi bio formalizovan, tj. kada bi se o njegovom realizovanju u svakom konkretnom sluĉaju ponovo odluĉivalo), dok ih, na drugoj strani, ta principijelna otvorenost motiviše na aktiv - nost ali i na maksimalnu racionalnost (pošto od optimalne alokacije resursa zavisi njihov budući status na ekonomskom trţištu). Politiĉko trţište takode ima zadatak da mobilizuje putem raz mene. Biraĉi tu razmenjuju politicku podršku za politicke odluke, koje nude partije i vlade. Iz bori i parlamenti konstituišu "trg" na kome se interesi artikulišu, povezuju i pretvaraju u politicke od luke. Kao i kod ekonomske delatnosti, i ovde osnovni problem leţi u motivisanju ucesnika. Kao što je poznato, suštinski motiv za uĉešce i angaţovanje u izborima jeste neizvesnost njihovog ishoda i postojanjc alternativa. Sliĉno kao kod investicione politike na ekonomskom trţištu, racionalnost politickog odlucivanja obe- zbedena je samo ukoliko izborni dobici vode legitimnoj moci, a gubici njenom prepušta nju drugim uĉesnicima na politickom trzistu.
137
Naravno da je mobilizovanje privrednih i politiĉkih resursa (rada i politicke podrske) moguce i na druge nacinc. Medutim, razmišljanje o trţistu kao regulatoru ekonomske i politicke dinamike poĉinje onda kada dr ugi naćini postanu problematicni. Kasnije cemo raspravljati o iluziji u skladu sa kojom je trţištu svojstvena neka mehaniĉka zakonitost, kao skrivena priroda socijal- nih odnosa, koji bi se na neki naĉin već samo -regulisali, ukoliko bi bile uklonjene "spol jašnje" preprekc. Ekonomsko i politiĉko trţište se pojavljuju veoma kasno u ljudskoj istoriji, i funkcionišu u veoma malom broju zemalja. Za sada je dovoljna napomena da u tradicionalnim drustvima, u kojima nije proizvoden veći broj alternativa, nije postojala ni potreba za trţištem kao za nacinom odlucivanja izmedu njih. Kako u ovom pogledu stvar stoji sa Jugoslavijom? Ne faktiĉki, u smislu stvarnog postojanja ekonomskog i politiĉkog trţišta, nego u smislu sociologije saznanja; tj.: koji tip kombinacije ekonomskog i politiĉkog trţišta razliĉite socijalne grupe smatraju poţeljnim? Cini mi se da bez puno obrazlaganja moţemo poći od postavke da tradicionalni naĉin ekonomske i politicke mobilizacije (putem plana i ideologije) ne vaţi kao adekvatan odgovor na p ostojeće drustvene probleme. Takode mi izgleda ocevidnim da neka jasna i stabilna alternativa nije pronadena. Sve glasniji postaju predlozi u kojima se zahteva uvaţavanje logike "same stvari", tj. in - stitucionalizovanje trţišta. Medutim, u ĉemu je suština te logike i, u kom pojavnom obliku bi ona mogla povećati efikasnost našeg ekonomskog i politiĉkog sistema? Za trenutak ostavimo po strani konkretne predstave koje naši teoretiĉari i politiĉari vezuju uz pojam trţišta. Na apstraktnoj ravni je dovoljno to š to u našoj zemlji zahtev za trţištem nije ilegalan (za razliku od zemalja "realnog socijalizma") i nije realizovan (za raz- liku od "gradanskih društava"). Tako moguce postaju sve kombinacije ekonomskog i politiĉkog trţišta, od njihovog potpunog odbijanja , preko selektivnog afirmisanja, do bezrezervnog prih- vatanja. Ako uopštimo alternativu, moţemo reći da se tu radi o klacenju izmedu dva pola: na jednoj strani su ekonomske i politicke odluke prejudicirane cksternim normama (koje potiĉu iz ideologije, rel igije, morala), na drugoj strani su one rezultat slobodne konkurencije (roba ili politiĉkih idcja). Za našu skicu je irelcvantna okolnost da i slobodna konkurencija moze biti ideologija, tj. rezul tat neke eksterne pretpostavke. Taj problem ideologije pripada drugoj ravni, na kojoj i kritika
138
f
i d e o l o g i j e m o ţ e b i t i i d e o l o g i j a i t a k o ad infinitum. Ako ekonomski i politiĉki sistem kombinujemo sa dva pomenuta pola (koji su, razumljivo, idealni tipovi, a ne empirijska stanja), dobićemo kvadrat koji pribliţno opisuje njihov medusobni odnos. Uglove tog kvadrata prcdstavljace: a)pozicija u kojoj je negirana potreba za ekonomskim i politiĉkim trţištem, b)pozicija u kojoj se zahteva uvodenje ekonomskog trţišta bez uvodenja politiĉkog, c)obrnuta poz icija u kojoj se uvodenje trţišta ideja smatra poţeljnim, a ekonomsko trţište nepoţeljnim, i konaĉno, d)pozicija koja se zalaţe za uvodenje ekonomskog i politiĉkog trţišta.
139
B u ga o nulte opcije
u ga o p o l i t i c ko g trţišta
u ga o e ko n o ms ki h r e fo r m i
u ga o o t vo r e n i h opcija
D
Kratka analiza ove skice pokazaće nam da ona nije tako proiz- voljna kao što se na prvi pogled ĉini. Poziĉiju a) nazvaćemo uglom nulte opcije, u uglu b) će se nalaziti zagovornici ekonomskih refor mi, u uglu c) zagovornici politiĉkih, dok je ugao d) rezervisan za zastupnike otvorenih opcija. Skica kvadrata predoĉava i relacije izmedu pojedinih uglova. Na osnovu nje moţemo, polazeći npr. od ugla ekonomskih promena (gde su smešteni tzv. tehnokrati), v ideti da su od tog stanovišta najudaljeniji zagovornici politick ih reformi (medu kojima su najbrojniji neomarksisti) i da put do tog suprotnog ugla nuţno vodi preko ugla a ili d (pošto je prolaz kroz kvadrat nemoguć). Sliĉna opaţanja i zakljuĉci vaţe i za svaki drugi ugao. a) Ugao nulte opcije Polazimo od ovog ugla ne samo zato što on u izvesnom smislu predstavlja logiĉki poĉetak, nego i zato što u našoj politiĉkoj upravi prevladava stanovište nulte opcije: promene su poţeljne i nuţne, ali osnovi uslov je da se njima ništa ne promeni. Retorsko kolebanje u pravcu -b- ili -c- pokazuje se kao puki privid onog trenutka kada na dnevni red dospe rasprava o sustini ekonomskog i politickog trţišta. Njegova sustina je, videli smo, racionalnost koja sledi iz preuzimanja odgovornosti za donesene odluke. Ako pogrešne inves- ticije u ekonomiji i pogrešne procene u politici nisu jasno sankcionisane, ne moţe biti govora o stabilizovanju nekog tipa racionalnosti. Zbog ĉega i pored ovog poĉetka, koji tezi blokiranju a ne dinamizovanju odnosa, nastavljati raspravu? Ako se nosioci politickog mandata protive svim znaĉajnijim promenama, kakvog smisla ima saĉinjavati listu takvih promena? Na ova pitanja moguce je dati nekolikoo odgovrxa. Kao prvo, već sam pomenuo da naznaĉene pozicije ne predstavljaju homogene programe nego ten-
140
dencije, na osnovu kojih moţemo konstruisati modele ponašanja. Sama okolnost da u legalnoj publicistici postoje i druga stanovišta osim vladajuć eg opravdava njihovu analizu, ĉak i ako je njihov stvarni uticaj zanemarljiv. Kao drugo, svaka uprava donosi odredene odluke, makar to bile i odluke o pomeranju (ne donošenju) odluka. Svaka odluka je selekeija, tj. negiranje drugih mogucnosti. Za politiĉk i identitet nekog društva nije beznaĉajno t o kako s e p o m e n u t a s e l e k e i j a o d v i j a : k a o n e g i r a n j e k o n k r e t n i h alter- nativa ili kao selekeija iz nuţde. U ovom drugom smislu svaka odluka predstavlja negaciju ĉitavog kosmosa mogucnosti, ali time nije reĉeno koje od njih su subjektu odlucivanja zaista stajale na raspolaganju. Odluke politicke uprave mogu konkretno da negiraju samo eksplicirane alternative, a ne neke projekte za koje politiĉki istoriografi smatraju da su bili mogući ili legitimni. Dakle, kvalitet negacije se menja u zavisnosti od toga da li je njen predmet difuzan ili poseduje jasan identitet. Konaĉno, osnovni razlog za odluku da ne ostanemo kod ugla nulte opcije jeste njegova vlastita dinamika. Problemi koje on mora da reši suviše su sloţeni da bi im se prilazilo na takav, potpuno defanzivan naĉin. Osnovni je, bez sumnje, problem integracije. Njegovo postojanje ne moramo posebno obrazlagati, jer ga ne poriĉu ĉak ni zastupnici nulte opcije. A pošto prirodni put za rešavanje problema integracije jedno g nivoa vodi ka prelasku u sledeci viši (to znaĉi, formalniji) nivo povezivanja, dakle, nivo (ili medij) koji poseduje kapacitet /a obuhvatanje i novonastalih razlika (bilo da se radi o konfliktima ili prostom pluralizmu), ugao nulte opcije moraće ozbiljno da razmisli o integrativnim mogucnostima ekonomskog i politiĉkog trţita. Kako te mogucnosti i/gledaju u in - terpretaciji njihovih zastupnika? Da li su one zaista formulisane kao racionalne alternative, ĉijim negiranjem politicka uprava deluje i protiv vla stitog zdravog razuma? Kratka analiza ce nam pokazati da stvar ni u kom sL:caju nije tako jasna. b) Ugao ckonomskih rcformi Ovde se nalaze zastupnici teze o primatu ekonomije. Oni bi sebe mogli smatrati ortodoksnim marksistima samo da im je kojim sluĉajem stalo do Marksa i da se kod nas marksizam nije iz ekonomske presclio u politiĉku sferu. Broj "tehnokrata" je znatno veći na severu nase zemlje nego na jugu i medu "tehnickom”, nego medu "humanistiĉkom" inteligcncijom. Ne moţe biti sporno da formalna struktura trţista utemeljuje formalnu racionalnost, a da je ova neophodna za samoregulisanje
141
т
sloţenih procesa u savrcmenoj ekonomiji. Zar ne bi bilo moguće uvoĊenjem "trţišnih zakonitosti" u naše društvo, tako reći in stitucionalizovati hladni tuš racionalnosti, p od koji bi bili dovedeni svi ostali segmenti socijalnog delovanja i tako po kratkom postup- ku oslobodeni svog pred -modernog mamurluka? Ako bi prevlast "trţišnih zakonitosti" postepeno znaĉajne odluke iz ruku politiĉke uprave preneo u timove struĉnjaka, ni je li ekonomska reforma pravi put za politicku, pa onda i ukupnu društvenu reformu? Obećanja, sadrţana u ovim pitanjima, zvuĉe privlaĉno i mogu se pozvati na izvesne teorijske oĉevidnosti. Formalizovanje pristupa resursima (putem trţišta) zaista oslobada njihovo korišćenje od supstancijalnih veza (tj. lojalnosti prema ĉlanovima etniĉke, verske ili politicke zajednice), što vodi povećanju njihove fleksibilnosti i time brţem i bezbolnijem prilagodavanju društva imperativima okoline (bilo da je to pr iroda ili internacionalno okruţenje). Bezliĉno sankcionisanje pogrešnih odluka zaista stabilizuje jedan tip odgovornosti koji ne podnosi proizvoljnost i lošu subjektivnost. Medutim, vreme je da se upitamo šta je to ekonomsko trţište i koje su njegove pretp ostavke. Ovo pitanje ima smisla samo ako ga fo rmulišemo kao problem porekla ekonomske racionalnosti. Ukoliko tu racionalnost pretpostavimo, kao što to cine jugos lovenski zastupnici ekonomske reforme, lako mozemo dokazati lekovito dejstvo "trzisnih zakon a‟, ali taj dokaz je relevantan za Holandiju ili Japan, ali ne i za Jugoslaviju. Najkasnije od Veberovih istraţivanja uslova nastanka sav remenog kapitalizma i Parsonsovih analiza veze izmedu ekonomske i kulturalno -vrcdnosne racionalnosti, znamo da je nonnativna zajednica pretpostavka ekonomskog trţišta. " P r o t e s t a n t s k i d u h " n i j e rezultat t r z i s n i h z a k o n a " n e g o uslov njihovog funkcionisanja. A taj "duh je samo metafora za normativni poredak u kome su se ukrstili istorijski obiici etike, religije, nauke, politike. Nema veće zablude nego verovati da bi oslobodeni "zakoni trţišta" po nekoj vlastitoj logici proizvcli svoje normativne granice, koje poznajemo kao ekonomsku racionalnost. Ne samo sto je za funkcionisanje trţišta neophodna o s c t l j i v a i s l o ţ e n a pravno-politićka z a s t i t a , n e g o n i t o s p o l j a s n j e sankcionisanje (ma kako nepristrasno bilo) ne vodi zeljcnom r e z u l t a t u a k o n i j e poslednje s r e d s t v o i n t e r v e n c i j e , i s p r e d k o g a s e prostire mreza opstc-obaveznih kulturnih normi. "Prirodni zakoni trţišta" o kojima je govorio Marks, iza sebe imaju nekoliko vekova razvoja "graĊanskog društva” (kao normativne zajednice), i toliko malo su prirodni koliko i ‟‟potrebe", na kojima se zasniva trţišni princip potraţnje. Uvodenje 'slobodnog ekonomskog trţišta”
142
u zemlji u kojoj nema "gradanskog drustva” ne bi po kratkom pos tupku stvorilo Holandiju nego Honduras. O nepostojanju jasnog uvida u zavisnost ekonomske racional nosti od socijalno-kulturalnih pretpostavki svedoĉe i predlozi (koji dolaze iz ugla ekonomske reforme) u skladu sa kojima se kriza našeg društva mogla prevladati masovnim asketizmom ("štednjom”) ili masovnim mobilizovanjem. Oba modela vode regresu na populis- tiĉki tip mobilisanja resursa i predstavljaju neposrednu suprotnost upravo onom tipu racionalnosti za koji s e autori tih predloga inaĉe zalaţu. c) Ugao politiĉkog trţišta Reformistiĉki komunizam (neomarksizam) posvećuje osnovnu paţnju pitanjima politicke demokratije. Njegov reformisticki karak- ter ogleda se u rehabilitovanju ne -komunistiĉke ideje u skladu sa kojom nastanak opštevaţećeg i formalizovanog pravnog sistema predstavlja odluĉujuću pretpostavku društvenog razvoja. Pravna drţava, kao formalni okvir iz koga niko ne bi bio izuzet i niko privilegovan ili hendikepiran, trebalo bi da bude medij slobodne konkurencije ideja, pri ĉemu bi javnost (što je takode ne-komunis- tiĉka instutucija) imala ulogu trţišta. Input bi bile politicke ideje i projekti, output one odluke koje mogu da zadobiju konsenzus. Demokratske asocijacije (koje ne moraju imati oblik tra dicionalnih politiĉkih partija) vršile bi funkciju svakodnevnog uticanja na donošenje relevantnih odluka i na kontrolu njihovog sprovodenja. Pošto moć u savremenim društvima sadrţi nezaobilaz- ni momenat konsenzusa, njena efikasnost zasniva se na mogucnosti da se taj konsenzus efikasno mobilise. To je moguce samo ako se institucionalno osigura uticaj na donošenje relevantnih odluka, i ako se taj uticaj osvedoĉava u svakodnevnom ţivotu. Ne moţe se osporiti uverljivost argumenata formulisanih u uglu reformistiĉkog k omunizma. Bez politiĉke razmene na slobod nom trţištu nije moguce otvaranje politiĉkih procesa za infor macije, inovacije i nove interese. Politiĉkim odlukama nedostaje fleksibilnost, a nepostojanje slobodne konkurencije onemogucava razumnu kadrovsku selekciju. Pol it iĉ ki sistem društva postaje nesposoban da uĉi i da se prilagodava brzim promenama okolnog sveta, što za posledicu ima opštedruštvenu apatiju ili fanatizovanje pojedinih socijalnih (ili etnickih) grupa, koje svoje interese ne ar- tikulišu na politiĉkom trţištu, nego u društvenoj privatnosti. Medutima, ako pogledamo skicu kvadrata, upašće nam u oĉi suprotnost uglova ekonomske i politicke reforme. Zaista, neomarksistima su tzv. tehnokrati puno dalji nego oficijelni marksizam, kome doduše osporavaju legitimnost, ali priznaju njegovu osnovu, Marksovo uĉenje o ekonomiji i politici. A naroĉito u jednoj vaţnoj taĉki oni se slaţu i sa oficijelnom
143
interpretacijom idejno-ideološke baštine: ekonomsku organizaeiju društva ni oni ne mogu da zamisle d rugaĉije nego kao "asocijaciju slobodnih proiz- vodaca", tj. kao "integralno samoupravljanje". U tom trenutku neomarksizam prestaje da bude saznanje i postaje proizvoljno transcendiranje sveta u ime projekata kojima nedostaje svaka nuţnost. Da bi vlastitom prividu pripisali status realnosti, oni moraju realnosti industrijskog sveta pripisati status privida. Time gube mogucnost pristupa temi ekonomske racionalonosti, šte ne znaĉi ništa drugo nego da izmiĉu tlo ispod nogu vlastitog koncepta politiĉkih promena . Zahtev za politiĉkim trţištem uz istovremeno osporavanje ekonomskog moţe zvuĉati uverljivo naspram ugla nulte opcije, ali da je ta uverljivost varljiva pokazalo bi se najdalje onog trenutka kad bi njihovi reformistiĉki predlozi bili prihvaćeni. Društvena racionalnost je rezultat i'ekonomske racionalnosti, a ova u savremenom svetu nije zamisliva drugaĉije nego pos redstvom ekonomskog trţišta. d) Ugao otvorenih opcija Ugao ekonomske reforme je rehabilitovanjem marksistiĉke postavke o primatu ekonomije smerao t emeljnoj destrukciji marksizma; ugao politicke reforme je posredstvom nemarksistiĉke teze o primatu politike ţeleo obnovu marksizma. Ovaj zajcdniĉki terminus medium d o v o d i o b a u g l a u k o m p l i k o v a n i o d n o s o s p o r a v a nja i afirmacije prema uglu nulte opcije. "T ehnokrati misle da bi mogli instrumentalizovati politicku upravu za realizovanje ciljeva koji su njoj samoj suprotni; neomarksisti se pojavljuju kao radikalni kritiĉari te uprave u ime "neprotivreĉne" realizacije ciljeva koje ona sama proklamuje. Kako stvar stoji sa uglom kome takvo posredovanje nedostaje, koji se nalazi nasuprot uglu nulte opcije? Dakle, sa uglom otvorenih opcija? Tzv. liberali zahtevaju istovremeno uvodenje politickog i ekonomskog trţišta. Ograniĉenja na kojima poĉiva identitet ugla nulte opcije (i koja delimiĉno podrţavaju uglovi politicke i ekonomske reforme) njima izgledaju kao ĉista samovolja. Na koje argumente se oni mogu pozvati, a koji argumenti govore protiv njih? Najznaĉajnija prednost liberalne pozicije rezultira iz njenog orijentisanja na iskustvo zapadno -evropskih zemalja. Kombinovanje ekonomskog i politiĉkog tr/išta tamo je dovelo do stabilizovanja visokog ţivotnog standards i uspešnog neutralizova- nja otvorenih socijalnih konflikata. Medutim, u ovom orijentisanju leţi i nje na suštinska manjkavost. Ostavimo po strani to da pomoću kategorija klasiĉnog liberalizma (o kojima se radi kod našeg ugla otvorenih opcija) nije moguce razumeti ni savremeni "gradanski svet". Za nas je vaţnija njihova neprimerenost socijalno -politickom iskustvu naše zemlje. A to iskustvo nije samo jedan od mogućih tipova ne -liberalnog poretka, 144 koji bi se u nekoliko poteza mogao preobraziti u Iiberalni. Ono je
skup niza procesa koji se odvijaju na razlicitim nivoima i razliĉitom dinamikom: transformacija ru ralnog u industrijsko društvo; formiranje jedinstvene drţavnosti; prelazak sa rano kapitalistiĉkog na socijalisticki tip ekonomije; uvodenje ateistiĉkog ("socijalistickog' ) morala na mesto tradicionalnog. Nije teško uvideti da se svaki od navedenih proces a raspada na jednos- tavnije elemente, ĉiji konfliktni potencijal nije umanjen uprkos proteklom vrcmenu. Pojam formiranja jedinstvene drţavnosti npr., predstavlja samo labavi okvir unutar koga su, paralelno sa global- nim uspostavljanjem dr/avnog statusa ( koji druge evropske zemlje poseduju vec nekoliko vekova), smešteni tako heterogeni elementi kao sto su nacije koje su posle pet vekova ponovo stekle drţavnost, narodi koji je nikada nisu imali ali je sada ţele, i velike etniĉke grupe koje na raĉun nove drz avc ostre vlastiti nacionalni identitet. Jugoslavia nije samo zakasnela nacija koju bi po brzom postupku trebalo ‟prikljuĉiti" Zapadnoj Evropi. Njena situacija potseća na voz koji, doduše, veoma kasni, ali uz to ima jedan veci problem: razliĉiti vagoni raz baeani su po razlicitim kolosecima, za koje se ne moţc bez daljeg tvrditi da vode istom ĉvorištu. Na uglu otvorenih opcija je konstruisan vozni red, a kada je utvrdeno da se nacionalna kompozicija njega ne pridrzava, osporena joj je "legitimnost". Liberalni konstruktivizam ostaje zapanjen pred cinjenicom da takav "nelegitimni poredak" vec pola vcka postoji bez mobilisanja upadljive fizicke prisile. A sve dok socijalno-politieku stvarnost Jugoslavije posmatra u svetlu njenog "odstupanja" od liberalno g koncepta, ugao otvorenih opcija nece otići dalje od konstruktivizma. Kvadraturu kruga
Na taj naĉin se jednostavna skica kvadrata neprimetno preobrazila u komplikovani problem kvadrature kruga. Svi znamo
145
т
1 da je u torn obliku ovaj problem nerešiv. Zadatak na kome je problemski kvadrat nastao, setićemo se, jeste pronalaţenje koncep ta za transformaeiju našeg društva. Moţda je u samom naĉinu for mulisanja problema sadrţan uzrok za nemogucnost njegovog resavanja? Ovu mogucnost nije lako prihvatiti. Zer nismo i sami tvrdili da se savremena društva konstituisu ukrštanjem orijentira politickog i ekonomskog delovanja, tj. u medudejstvu tipova racionalnosti koji su izgradeni u s ocijalnim pod-sistemima ekonomiji i politici? Sada bi trebalo da poverujemo da je ovaj anal it iĉki okvir neprimeren za objašnjenje upravo našeg društva! Imamo li pravo da posumnjamo u univerzalno vaţenje Veberove teorije racionalnosti (na kojoj poĉiva pomenuti analitiĉki obrazac), i da je proglasimo preuskom za razumevanje socij alist iĉk ih društava? Do sada smo bez poscbnog obrazloţenja pretpostavili da je naše drustvo dospelo u "krizu", a rasprava o mogućim politickim i ekonomskim reformama je trebalo da naznaci pravac eventualnog izlaţenja iz nje. Medutim, ako ta rasprava nije dala oĉekivane rezul tate (nego smo se, naprotiv, zapleli u niz protivreĉnosti), moţda je to znak da je od samog poĉetka bilo pogrešno situaciju naseg društva pokušati opisivati uz pomoć tradicionalnog teorijskog modela (koji društvenu dinamiku sistematizuje kombinovanjem prvenstveno logike politickog i ekonomskog delovanja)? Moţda je naša "kriza" samo manifestacija jednog dalekoseznijeg dogadanja, u kome se ne radi naprosto o privremenom remećcnju nekog odavno poznatog principa socijalne konstitucije, nego o trajnom sta - bilizovanju novog? U tom smislu bi politickom i ekonomskom pod - -sistemu pripadao sasvim drugaĉiji status nego u zemljama koje su posluţile kao uzor Veberovoj teoriji racionalnosti. Ovu razliku bismo mozda mogli opisati pomocu distinkcije izmedu strukture i fun kcionisanja. Socijalizam je, doduse, izgradio institucionalni poredak koji je gotovo simetriĉan tzv. gradanskim društvima (ustav, pravni sistem, p a r l a m e n t , m i n i s t r i , c e n e , i t d . ) , a l i t e i n s t i t u c i j e funkcionišu n a sasvim drugaĉiji naćin. Toliko drugaĉiji da je oprav - dana postavka o implicitnoj strukturi koju to funkcionisanje neprekidno uspostavlja, a koja eksplicitnu stukturu degradira na prostu fas adu. Na taj naĉin, mi raspravljamo o odnosu izmedu politike i ekonomije u socijalistickim zemljama, verujući da se raz lika izmedu njih i ' g r a d a n s k i h " d r u š t a v a s a s t o j i s a m o u r a z l i c i t o m odnosu i z m e d u o v a dva tipa delovanja; u socijalizmu navodno, vlada pri mat politike, u gradanskom svetu primat ekonomije. Dok je, zapravo, razlika puno dalekoseţnija, i tiĉe se same pozadine na
146
kojoj se kreće raeionalnost drustvenih pod -sistema. Ta pozadina je s t r u k t u r a socijalnog delovanja. U k o l i k o b i s e i s p o s t a v i l o d a socijalizam poĉiva na sasvim specifiĉnoj strukturi socijalnog delovanja, postalo bi jasno zbog ĉega transformacija našeg društva ne moţe biti izvršena preko jednostavnih korekcija unutar ekonomije (uvodenjem "vise trţišta") ili politike (uvoĊenjem "vise politiĉ kog pluralizma"). Pošto se integrativni potencijali trţišta roba i i d e j a i s p o l j a v a j u samo p o d p r e t p o s t a v k a m a j e d n o g o d r e d e n o g t i p a socijalnog delovanja (koji Maks Veber naziva ciljno -racionalnim), razumljivo je da u društvima u kojima taj tip delovanja ne pr eovladava, nije moguce bez daljeg povećavati ukupnu drustvenu raeionalnost na taj naĉin što bi se "oslobodile" navodno imanentne zakonomernosti ekonomije i politike. Ako sama ta raeionalnost (koju treba pomenutom intervencijom povećati) nije strukturisan a na odreden naĉin, moţe se desiti da kao neposredna posledica prepuštanja politiĉkog i ekonomskog delovanja njihovoj "vlastitoj logici" nastupi još veća dezintegracija. Struktura socijalnog delovanja u socijalizmu Kao što sam već napomehuo, heuristiĉki ob razac kvadrata ne vodi protivreĉnostima samo ako ga skiciramo na pozadini onog tipa socijalnog delovanja koje je u Veberovoj tipologiji nazvano ciljno - racionalnim. A ono što bismo uopšteno mogli nazvati komunis tiĉkim tipom delovanja, znatno odstupa od zahteva koji su formulisani u tom modelu. Ovo nije nikakva novost, budući da komunisticki poredak i sam sebe doţivljava kao nešto savim izuzet no, a pre svega kao ncšto potpuno razliĉito od tzv. gradanskih društava. U svojoj samosvesnoj fazi on je povuk ao konsekvencu iz ovog uvida, pa je otvoreno odbio da svoju konstituciju reguliše bilo kakvim kombinovanjem ekonomske i politicke racionalnosti (u smislu koji sam ranije naznaĉio). Svima je bilo jasno da se, i pored eventualnih strukturnih sliĉnosti, o pol itici i ekonomiji socijalis tiĉkih zemalja ne moţe govoriti u onom smislu u kome se ti pojmovi upotrebljavaju u Zapadnoj Evropi. Kasnije se situacija nešto promenila, pre svega u pogledu ekonomskog delovanja. Iako je ono i dalje (a verujem sve do danas) ostalo otvorenije ili prikrivenije orijentisano prema regulacionom modelu "ratnog komunizma", povećanje njegove unutrašnje kompleksnosti je dovelo do formira nja para-trţišnih elemenata. Izvorna samosvest je postepeno os labila, tako da zatev za "vise trţišta" danas skoro nigde nije praćen opomenom zbog "desnog zastranjivanja". Postoje samo dve mogućnosti. Ili je socijalizam nekom tihom
147
transformacijom ipak izgradio tip ciljno -racionalnog delovanja, koji onda preovladava i u tim društvima, i koji omogućava ak - tiviranje mobilizacionih i regulacionih kapaciteta trţišta (i to ne samo trţišta u ekonomskom smislu). Ili je posezanje za obrascem trţišta samo bezizgledni pokušaj da se deficit vlastitog naĉela in - tegracije umanji posredstvom ukljuĉivanja elemenata koji su strani samim temeljima društvenog uredenja. Verujem da bi bilo jednos - tavno pokazati da je ovo drugo sluĉaj. Unutar radikalno -socijalis- tiĉke slike sveta, n a k o j o j j o š u v e k p o ĉ i v a j u s v a s o c i j a l i s t i ĉ k a d r u s t v a , a koja onda legitimise i konkretnu distribuciju moći u njima, ne moţe doći do prevlasti ciljno-racionalnog delovanja. A napuštanje te slike sveta (i njenih praktiĉnih konsekvenci) bilo bi is - toznaĉno sa napuštanjem onog modela socijalizma koji utemeljuje Mar ks i konkretizuje Lenjin. Da bismo mogli razmatrati odnos izmedu socijalistickog tipa socijalnog delovanja i onog što Veber naziva ciljno -racionalnim delovanjem, i taj tip mora biti ukljuĉen u idealno -tipsku sistematizaciju delovanja; njegov stepen racio nalnosti, pa onda i udaljenost od tipa ciljno -racionalnog delovanja, merljivi su samo ukoliko je mogćc opisati ga kategorijama veberovske hijerarhije racionalnosti. I zaista, ĉini se da bez poteškoća pronalazimo mesto koje bi u toj hijerarhiji moglo da z auzima socijalistiĉko socijalno d e l o v a n j e . P o s v o j i m s t r u k t u r n i m o s o b i n a m a o n o j e n a j b l i ţ e vrednosno-racionalnom t i p u d e l o v a n j a . P r e m a V e b e r o v o j d e f i n i c i j i , ciljno-racionalno deluje onaj ko iz jasno ekspliciranog horizonta vrednosti b i r a ciljeve i o n d a , u z i m a j u ć i u o b z i r r a z l i c i t e i m e d u s o b n o s u p r o t n e posledice, t r a ţ i p r i k l a d n a sredstva z a n j i h o v o o s t v a r e n j e . U ovom modelu delovanja su neprekidnoj kritickoj proceni izloţeni svi središnji elementi (vrednosti, ciljcvi, posledice, sredstva). Vrednosno-racionalno deluje onaj ko reflcktuje vrednos ti, ciljeve i sredstva svog delovanja, ali ne uzima u razmatranje njegove posledice (tj. spreman je da u ime ostvarcnja postavljenog cilja prihvati sve posledice). Afektivno deluje onaj za koga su iz kritiĉ ke proccne izuzete ne samo posledice, nego i vrednosti. Konaĉno, tradicionalnom tipu delovanja je svojstveno racionalno razmatranje i s k l j u ĉ i v o sredstava, d o k s u f i k s i r a n i k a k o v r e d n o s t i , t a k o i c i l j e v i i posledice. U skladu sa ovom tipologijom su inter - pretatori Veberove teorije predloţili skicu, koja predoĉava pos - tepeno opadanje stepena racionalnosti izmedu prvog i poslednjeg navedeog tipa delovanja.
148
T ip o vi o b ziro m
d e lo va nj a na
s
Sr ed st v a
Ci lj e vi
Vred no st i
P o sled ice
s tep en
racio n al no st i Ci lj no - rac io na l no
+
+
+
+
Vred no s no -ra cio na l no
4-
+
+
-
Afe kt i v no
+
+
-
-
T rad icio na l no
+
-
-
-
Izvorno socijalistiĉko delovanje moguce je opisati modelom vrednosne racionalnosti, zbog toga sto ono na osnovu racionalnog razmatranja utemeljuje kako svoje vrednosti (komunisticki društveni poredak, emancipaciju), tako i ciljeve (vlast radniĉke klase u 'prelaznom periodu”) i sredstva (revoluciju). I to do te mere da su ĉak izgradene filozofija istorije, nauĉni socijalizam i teorija kriza (tj. revolucije), da bi na uvcrljiv naĉin obrazloţili ove orijen - tire delovanja. Od refleksije su izuzete samo poslcdice: bez obzira na to koje ţrtvc iziskuje ostvarenje socijalistiĉkih vrednosti, njima treba teţiti. Propratne poslcdice revolucije, kao silovite i nasiln e socijalnc transformacije, moraju biti prihvaćene u ime visokih idcala kojima jc revolucija vodena. Detaljna analiza ovog tipa delovanja koje je naznaĉeno u socijalistiĉkim teorijama i razvijeno u socijalistiĉkim revolucijama, i njegovo uporedivanje sa ci ljno-raeionalnim tipom delovanja na kome poĉiva gradanska civilizacija, pokazala bi da i pored njihove bliskosti na gornjoj tabeli, nije moguce medusobno pribliţavanje. Medutim, moja namera nije da razvijam tu, ionako priliĉno trivijal nu postavku. Umesto da se bavimo odnosom izmedu ova dva tipa delovanja, predlazem da razmotrimo unutrašnju dinamiku izvorne socijalistiĉke racionalnosti. Sta sc sa njom desilo u konstituisanim socijalistĉkim drustvima? U oĉi nam, pre svega, upada vrlo karakteristiĉna tišina koja se širi oko vrednosti (komuni/ma, emancipacije) i ciljeva (vlas ti radnicke klase). Sa stabilizovanjem socijalistiĉkih poredaka i ova dva clementa delovanja su (kao i poslcdice), sve vise izmaknuti racionalnoj refleksiji (makar ona nastupala i u formi filozofije istorije). U socijalistickim drustvima je dozvoljena rasprava samo još o sredslvima k o j a t r e b a b i r a t i d a s e r e a l i z u j u i d e o l o š k i f i k s i r a n e vrednosti i ciljevi. Zivu intelektualnu raspravu koja je o njima vodena u "revolucionarnoj fazi tog tipa delovanja, zamenilo je profesionalno deklamovanje ili naprosto cutnja. Ukoliko sada bacimo pogled na skiciranu tipologiju delovanja, primetićcmo da socijalistiĉko delovanje, doduše, ne inklinira ciljno -
149
r a c i o n a l n o m t i p u , a l i s e z a t o u p o t p n o s t i u k l a p a u tradicionalni. Naše poĉetne teškoće, nastale kao rezultat pokušaja da moguću trasformaeiju soeijalistiĉkog društva opišemo u kate - gorijama ciljno-racionalnog delovanja (posredstvom ekonomskog i politickog trţišta) postaju razumljivije. Ako su politicka i ekonomska racionalnost samo ispoljavanja ciljno -racionalnog delovanja, onda je sasvim jasna njihova nemogucnost na pozadini tradicionalnog tipa d e l o v a n j a . A s o c i j a l i s t i ĉ k a r a c i o n a l n o s t o b n a v l j a n j e g o v u stnikturu (iako, naravno, sa potpuno drugaĉijim sa - drţajima). Na koji naĉin ovo mozemo objasniti? Kako se desilo to da jedan pokret, koji je bio rukovoden idejom totalne samoreflek - sije (komunizma kao društva potpune prozirnosti), završi kao drustvo totalno blokirane reflcksije? Kao drustvo u kome je moguce raspravljati jedino još o tome koja sredstva su primerena za ostvarivanje vrednosti i ciljeva koji sami ne stoje u dispoziciji aktera, nego su im zadati, i prezentni iskljućivo u ritualima ob- navljanja njihove (naravno veĉne) obaveznosti? Bar provizorni odgovor na ova pitanja iziskuje razmatranje veze izmedu socijalizma i tradicije. Na ovom mestu je moguca samo naznaka okvira za jedno takvo razmatranje. Socijalizam i tradicija Nastanak zasebne politicke sfcrc” rezulat je već jednostavnog socijalnog diferenciranja, u kome se onda pojavljuje problem stabilizovanja kolektivnih odluka. Cim je "zajednica" sira od jednc porodice, hijerarhija odlucivanja postaje zadatak koji uvek iznova treba rešavati, a nije bez daljeg samorazumljiva. Klasiĉno uĉenje o zajednici (Aristotelovo) vodi ovaj problem iz hijerarhijskc pcrspek tive: nad širokom osnovom zajednice (oikonomia) nadkriljuje se polje sinteze (politeia) koje obuhvata ono što je opšte zajedniĉkog ţivota, dakle, ono o ĉemu rnoze biti postignuta saglasnost. Medutim, ova hijerarhija ne podrazumeva odvajanje normativnih perspektiva, nego je samo hijerarhija opštosti. Politika nije sfera sa vlastitom logikom, nego je deo sistema normi, ĉiji drugi deo je moral, religija, privreda itd. Politika je na taj nacin iz vedena iz etike, ako pod ovim drugim pojmom podrazumevamo celinu nor - mativnog utemeljenja sveta. U kasnom srednjem veku u jugozapadnoj i severnoj Evropi nastaje novi tip politike. Politicka sfera odvaja se od drugih, pre svega religije (morala) i ekonomij e. Time se principijelno pre svega razdvajaju ekonomska i politiĉka moć. Rast znaĉaja medija novca deprivatizuje ekonomsku moć i olakšava njeno odvajanje od politicke, koja se takode sve vise formalizuje. Ovo odvajanje znaĉi da vaţenje gubi normativna homo genost, sadrţana u klasiĉnom pojmu 150
politike: onaj ko ima novae nema automatski politiĉku moć, a isto vaţi za znanje, starost, fiziĉku snagu, poreklo. Razliĉite sfere društva (što znaĉi: razliĉite sfere delovanja) izgraduju vlastite kriterije, koji se ne po klapaju, ali moraju posedovati strukturnu sliĉnost, da bi ih bilo moguce integrisati u jedinstveno delovanje, koji individuumu, istrgnutom iz normativne homogenosti, stvara j e d i n s t v e n o s o c i j a l n i h o r i z o n t k a o a priori n j e g o v o g i d e n t i t e t a . J e r , imperativ koji i dalje (moţemo reći - oduvek) postoji, jeste s t a b i l i z o v a n j e f o r m i zajedničkog odlućivanja ( j e d i n s t v e n o d e l o v a n j e ) , bez ĉega reprodukcija zajednica biva ugroţena. Razdvajanje sfera delovanja (pre svega morala i politike) stvara problem opravdanja (legit imnosti). Politiĉko delovanje nije vise hijerarhijski legitimisano, kao konsekvenca morala zajednice, nego se odvija u sferi sa odvojenom logikom, i lišeno je samorazumljivosti. To delovanje teba da stabilizuje odluke i obez bedi njihovu obaveznost, medut im, njegova funkcionalna nuţnost ne moţe mu posluţiti kao dovoljno opravdanje. Postavlja se problem legitimisanja politicke moći. U epohi izgubljene samorazumljivosti gubi se mogućnost pozivanja na evidenciju zajedniĉke tradicije, zajedniĉke istine ili zajcdniĉke prirode. Stoga savremcna politiĉka filozofija isprobava razliĉite vari jante utcmeljcnja politicke vlasti: od utilitaristicko -pragmatskog (obezbedenje opstanka, Hobs i Makijaveli), preko pokušaja da se problematiĉna zajedniĉkost prirode zameni zaje dniĉkošću uma (transformacija prirodnog u umsko pravo), razliĉitih verzija racionalne konkstrukcije politike kao tehnike organizovanja zajed nice (posredstvom principa reprezentacije), sve do pojma drţave kao sjstema procedura u kojima su iskljuĉene supsta ncijalne odluke (po Stalovoj definiciji pravna drţava "uopste ne oznaĉava cilj i sadrţaj neke drţavc, nego samo naĉin i karakter njihovog sprovodenja”). Na koji naĉin nam ova skica nastanka novovekovne Evrope moţe pomoći pri razumevanju komunistiĉkih zemalja, dakle, onog tipa konstitucije zajednice koji nastaje kao rezultat eksplicitne teorijske i praktiĉne kritike novovekovnog evropskog modela? Koja struktura je svojstvena komunistiĉkoj društvenoj transformaciji, za razliku od one kojom Evropa ulazi u epohu "gradanske civilizacije"? Ako izvršimo strukturno poreĊenje dve paradigme, apstra hujuci sve "sadrţaje" i vrednosna opredeljenja, primetićemo da 'socijalistiĉka civilizacija" poĉiva na jednoj zanimljivoj selekciji "gradanske": komunistiĉki tip druš tvene konstitucije uspeva da od voji dva momenta socijalne transformacije, koja su po svom poreklu n e r a s k i d i v o v e z a n a . R a d i s e o o d v a j a n j u p r o c e s a drustvenog diferenciranja i tehničkog razvoja.
151
Na osnovu svog pojma društva kao (tendencijalno) ukinutih diferencija - pre svega izmedu morala i politike, privatnog i javnog, drţave i društva - komunizam teorijski i politicki utemeljuje jedan tip zajednice koji inklinira homogenizovanju a ne diferenciranju. Ako je za diferenciranje karakteristiĉno stvaranje sf era socijalnog delovanja sa relativno nezavisnim pravilima i kriterijima inter pretacije, homogenizovanje znaĉi podvodenje ukupnog delovanja pod neku zajedniĉku normu. Na taj naĉin komunizam - nesvesno obnavlja strukturu pred-modernog tipa socijalnog del ovanja, za koje je karakteristiĉna upravo neizdiferenciranost, i to takode s ob - zirom na navedene parove. Istovremeno, u jednoj sferi drustvenog delovanja diferen ciranje ne samo što nije spreĉeno, nego je svim sredstvima podsticano. Ta sfera je polje tzv. proizvodnih snaga. Ukoliko je u izvornoj situaciji nastanka industrijske proizvodnje postojala neras - kidiva veza izmedu materijalne transformacije društva i normativ - nog stabilizovanja onog tipa socijalnog delovanja koje omogućava industrijsku proizvod nju (kako to pokazujc klasicna Veberova studija o vczi protcstantizma i industrijskog sveta), cini se da komunizam demonstrira njenu sluĉajnost. Naime, izgleda kao da je moguce razbiti sklop jednog tipa racionalnosti (jer u industrijskoj proizvodnji je nesumnjivo sadrţan sasvim specifiĉan tip racional nosti) i njegovog normativnog osiguravanja u sferi "drustvenog morala". Da bismo preskocili komplikovane rasprave o tome da li su proizvodne snage" zaista na taj nacin neutralne (tj. da li ih Marks tako posmatra, a onda i njegovi naslednici), postavimo pitanje koje ne polazi od teorije nego od istorijske realnosti: ne leţi li tajna uspeha komunistiĉkc politike upravo u tome što ona u tradicional nim društvima (u kojima se, bez izuzetka, odvijaju komunistiĉke r e v o l u c i j e ) , n a s t u p a s a j e d n i m p r o j e k t o m z a j e d n i c e k o j i strukturno odgovara pred-modernom tipu drustvenog delovanja (pa ga onda, i pored prividne radikalne transformacije, u biti ostavlja neizme njenim), uz istovremeno forsiranje samo jednog momenta drustv ene diferencijacije, naime, "proizvodnih snaga"? Takav tip drustvenog razvoja koji je sadrţan u komunistiĉkoj paradigmi poseduje nesumnjivu privlaĉnost za pred -moderna (tradicionalna) društva. On uspeva da integriše antimodernistiĉki impuls tradicionalne s trukture delovanja (kulture), sa njenom zapletenošću u mrezu lojalnosti i kompetencija, istovremeno omogućavajući materijalni razvoj. Ovde se ni u kom sluĉaju ne radi o nekoj nameri ili "istorijskoj ulozi" koju komunizam svesno ili nesvesno preuzima (npr. da razvije "proizvodne snage" i tako ubrza razvoj, da izvrši prvobitnu
152
akumulaciju koja je neophodna za praćenje "razvijenih zemalja" i si.). Teorije koje komunizmu prilaze na ovaj naĉin postavljaju jedno pitanje previse: ne radi se o tome šta je "cilj" ko munizma (ma kako tolerantno definisali pojam cilja), nego koja je njegova struktura. Smelser je u studiji o socijalnim promenama u industrijskoj revoluciji pokazao na koji naĉin je stabilizovanje onog socijalnog delovanja koje je primcreno potrebama indust rijske proizvodnje bilo uslovljeno nuţnim napuštanjem tradicionalnog naĉina us - meravanja i kontrolisanja delovanja. Izdvajanje profesionalnih uloga iz njihove zapletenosti u srodniĉke odnose (koji su definisali ne samo tip lojalnosti i sankcija, nego i uk upni normativni horizont socijalnog delovanja) vodi jednomm tipu "funkeionalnog diferen - ciranja" koji odgovarajuc;i strukturni pandan pronalazi u drugim procesima diferenciranja, pre svega svojstvenim pravu i politici. Osoba koja ne uspe da orijentire za svoje delovanje pronade izvan tradicionalnih vezanosti (porodica, klan) verovatno neće moći na adekvatan naĉin realizovati zadatke koji proizlaze iz njene pripad nosti drugim tipovima delovanja. Ne treba potcenjivati frustracije koje za ogromne slojeve stanovništva, zateĉene u tradicionalnom tipu socijalnog delovanja, slede iz zahteva za modernizovanjem. A taj zahtev je neumoljivo formulisan u principu industrijske proizvodnje. Komunizam se pojavljuje kao rcšenje koje, uz izvesnu cenu, reformuliše zadatak: anti-modernisticki (anti-gradanski) impuls tradicionalne kulture pretvoren je ćak u politicki program (iako, naravno, interpretiran kao post-gradanski), a model socijalistiĉke civilizacije (koja nas - taje) poĉinje podozrivo da liĉi na pred -gradansku strukturu delovanja, tipiĉnu za evropski feudalizam. U ovom neobiĉnom stapanju prošlosti i buducnosti oslobada se svetlost koja sadašnjost prctvara u preeksponirani film: od oštrih likova ostaju samo kon - ture. Iz\;esna veza sa "sadašnjim trenutkom sveta" ipak o staje jer, setićemo se, komunizam suspenduje samo jednu dimenziju novovekovne socijalne transformacije. On nema ništa protiv diferenciranja u polju tehnike, pod uslovom da ono ostane o g r a n i ĉ e n o n a t u s f e r u ţ i v o t a ( p o š t o b i dmštveno d i f e r e n c i r a n j e n u ţ n o vodilo politickom pluralizmu). Medutim, ova simultanost predmoderne i moderne moţe da funkcioniše samo do izvesne granice. Naime, do one granice do koje su tzv. proizvodne snage zaista samo skup tehniĉkih operacija i znanja. Do jednog nivoa kompleksnosti one to zaista i jesu, ali iza tog nivoa postaje jasno njihovo mesto u jednom civilizacijskom projektu, naime, projektu gradanske civilizacije. U njima je materijalizovan onaj skup nor mativnih orijentira koji je utemeljen u "drustvu", i to upravo onom drustvu" koje komunizam stavlja u zagrade, i umesto koga
153
rehabilituje tradicionalni sklop socijalnog delovanja. Protivrecnost je u tome što taj tradicionalni sklop nije u stanju da normativno utemelji racionalnost koja je neophodna za kompleksniju ravan in dustrijske proizvodnje. Zbog toga iznenadni prestanak rasta produktivnosti socijalistiĉkih ekonomija nije rezultat pogrešnih od luka politicke uprave, nego nuţna konsekvenca fundamentalne protivreĉnosti na kojoj komunizam kao teorija i kao politika poĉiva. Sa stepenom tacnosti ove skice rastu problemi koji su vezani za analizu jugoslovenskog društva. Pristup koji moţe pomoći pri pokusaju razumevanja "gradanskog sveta", i koji polazi od meduod nosa ekonomije i politike, ovde oĉigledno nije primeren, pošto ekonomija i politika u socijalizmu poĉivaju na rascepljcnom pojmu realnosti. Jednostavno bi bilo konstruisati tip racionalnog ponašanja u ekonomiji, i od politicke uprave zahtevati da ga nametne drustvu; ili obrnuto, zamisliti racionalnu politiku, koja bi bila u stanju da sprovede ţeljene ekonomske promene. Medutim, autori takvih predloga zaboravljaju da sam problem iskljuĉuje njihovo rešenjc: da takve racionalnosti kod nas ima, problem ne bi dostigao sadašnje razmere. Rcšenje zagonetke nalazi se u strukturi soci jalnog delovanja jugoslovenskog drustva. Nije teško uvideti da je i ta struktura (kao i u drugim socijalistiĉkim zemljama) svojevrsna kombinacija pred - moderne kulture - sa njenim izmešanim tipovima lojalnosti i nerazdvojenim sferama delovanja - i modernih problema. Medutim, stvarno saznanje poĉiva tamo gde postaje moguce konkretno pratiti simbiozu 'budućnosti" i "proslosti', naime, komunistickog projekta emancipovane zajednice i tradicionalnih sadrţaja koji se u taj projekt uklapaju, kao da je pravljen po njihovoj meri. Naša društvena nauka nije skupila previse takvog konkretnog znanja. Moţda zato što je u interpretaciji komunizma previse verovala njegovom samorazumevanju, umesto da se, u tradiciji socijalnc nauke koja poĉinjc Dirkemom, upita o strukturi socijalnog delova nja na kome ta konstrukcija realnosti poĉiva. 11. О NEMOGUĆNOSTI "CIVILNOG DRUŠTVA" U SOCIJALIZMU Tvrdnja koja je formulisana u naslovu stvara utisak definitiv nosti, i iziskuje jasnu i jednoznaĉnu argumentaciju (u znatno većoj meri nego svi pokušaji "sinteze", gde bi se onda radilo o intenzitetu smeše dva navedena elementa). Zbog toga je neophodno odmah je izolovati od dva moguća nesporazuma. U mom razmatranju veze izmedu gradanskog (civilnog) društva i socijalizma ne radi se o nekoj, ma kako implicitnoj, pragmatsko -
154
moralnoj proceni. O tome da li do takve veze treba da dode (u smislu njene poţeljnosti), ili je po mogucnosti treba izbegavati (u interesu oĉuvanja socijalistickog poretka). Tu je, takode, sasvim iskljuĉcna aktivistiĉko -egzistcn- cijalna perspektiva, dakle, stanovište aktera i njihovih sim - patizera/kriticara. Iako ću zastupati tezu da "novi društveni pokreti" (kao istaknuti pojavni oblik našeg "civilnog drustva") ne sadrţe obrazac za konsekventnu reformu socijalizma, uĉešće u njihovim aktivnostima ne smatram iluzornim. Cak i kada bi njihov subjektivni smisao bila reforma postojećeg uredenja (sto verova tno nije sluĉaj), neuspeh u tom poduhvatu ne bi nam davao pravo da ih proglasimo neuspešnima. Ovde se radi o verziji veberovske Gesinnungsethik, gde se autonomnom delovanju priznaje vrednost nezavisno od pos ledica koje izaziva. Sasvim drugaĉije, medutim, stvar stoji sa teorijskom procenom statusa nekih oblika gradanskog drustva u socijalistickim zemljama. Pošto teorija nema zadatak da formira orijentire za delovanje, nema nikakve protivrecnosti u tome ako na jedoj strani izraţavamo simpatije za "nove drust vene pokrete", a na drugoj osporavamo njihovu socijalnu autentiĉnost (u smislu koji će kasnije biti preciziran). Jer, u tom osporavanju se ne radi o teleologiji socijal- nog delovanja, nego o strukturno -funkcionalnoj perspektivi, o pitanju, koje je naĉelni status principa "gradansko drustvo" u sklopu socijalistiĉkog principa drušvene konstitucije. Ukoliko neke teorijske analize uopšte treba da bude (a ne samo izraţavanja (ne)simpatija), ona mora voditi nivou na kome se radi o uslovima mogućnosti predmeta o kome je reĉ. Dakle, da li uslovi mogućnosti socijalizma (socijalistiĉkog naĉela društvene konstitucije) dopuštaju vezu sa uslovima mogućnosti "gradanskog društva"? Već sama or- tografija najavljuje da odgovor neće biti jednostavan: drugi pojam sam stavio p od navodnike, kao da postoje problemi i sa samim im - enovanjem predmeta o kojima treba raspravljati. To je, zapravo, is tina. Ako govorimo (o mogućoj) vezi izmedu socijalistiĉkog društva, i gradanskog društva, već smo, zajedno sa terminologijom, prihvatili ĉitav niz samorazumljivosti, koje spreĉavaju svaku konsekventnu raspravu. Naime, socijalizam uopšte nije bio z a m i š l j e n k a o drustvo i, u strogom smislu reĉi, tako se i ne konstituiše. Socijalizam nije - ni istorijski ni sistematski - jedna od verzija 'društva", ĉija druga verzija bi bilo gradansko drustvo (pri ĉemu bi se onda kod njihovog medusobnog odnosa radilo o pribli/.avanju i udaljavanju n a i s t o j s k a l i ) . O n j e z a m i š l j e n k a o zajednica , a n j e g o v i e m p i r i j s k i
155
oblici predstavljaju manje ili vise uspešne pokušaj e da se ta zamisao ostvari. Ovo novo polazište radikalizuje temu, i time je oslobada zavodljivih višeznaĉnosti. Naravno, ono istovremeno oteţava ar gumentaciju, koja sada mora da nastupa kontraintuitivno. Svi znamo da je socijalizam "drustvo", kao sto svi znamo da "naše drustvo” postoji, i nije neka likcija. Ali, tek opiranje ovog seman tiĉkoj evidenciji otvara nam pristup predmetu rasprave. Ona će moţda biti olakšana ako kaţcmo da "drustvo” i "zajednica" nisu vrednosne kategorije, nego naĉela konstitucij e. Stanje ne—biti— drustvo, svojstveno socijalizmu, samo po sebi nije deficit, nego naprosto drugaĉiji modus organizovanja kolektivnog delovanja. On se moţe kritikovati sa stanovista vlastite uspešnosti, a ne zbog toga što nije postao ono što nikad nije ni hteo, tj. drustvo. Ako bi nam pošlo za rukom da uverljivo obrazloţimo postavku o temeljnoj konkurenciji izmedu socijalizma i gradanskog društva (kao posledici dva razliĉita modela konstitucije, koje smo nazvali zajednica i drustvo), iz toga bi sledila naĉelna nemogucnost njihove veze. Na kraju bi nam jos ostalo pitanje o eventualnim naĉinima transformacije jednog oblika u drugi (u našem sluĉaju, socijalizma u gradansko drustvo). Ne, dakle, o simbiozi, pošto ona zbog temeljne konkurencije nije moguca, nego o metamorfozi. Na njenom putu ne stoje naĉelne, nego samo empirijske prepreke. Pretvaranje zajednice u društvo teorijski je zamislivo. Nas će u ovom kontekstu interesovati samo jedan aspekt te teme: da li "novi društveni pokreti" sadrţe, ma kako nejasan, obrzac takve metamor foze?
Zajednica kao "nova draštvenost" Tvrdnju u skladu sa ko jom socijalizam poĉiva na konsti tucionom naĉelu zajednice, a da se ono formira u direktnoj i sves noj suprotnosti prema konstitucionom naĉelu društva, moţemo p r e c i z i r a t i n a t r i n i v o a f o r m i r a n j a s o c i j a l i z m a . N a n i v o u ( 1 ) teorije (ideologije), gde se radi o idejno-ideoloskom utemeljenju novog p o r e t k a , ( 2 ) struktiirne zakonomernosti, g d e j e r e ĉ o t i p u k o o r d i n a c i j e k o l e k t i v n o g d e l o v a n j a , ( 3 ) faktićkog funkcionisanja , g d e s e idejno i strukturno utemeljenje operacionalizuju u opravdanje svakodnevnih aktivnosti. (1) Teorijsko utemeljenje socijalizma kao sasvim novog tipa
156
društvenosti nalazimo u Marksovim spisima. On, razume se, ne govori o socijalizmu (nego o emancipovanom društvu), ali naĉin na koji skicira taj novi tip ne ostavlja ni malo mesta za sumnju u suštinski afinitet izmedu današnjih socijalist iĉki h poredaka i Marksovog projekta. Time ne ţelim reći da su oni nastali prema tom projektu, nego samo to da se u procesu svoje legitimacije s pravom mogu pozivati na njega. Specifiĉnost onog oblika integracije k oji u sebi nosi emancipovana zajednica - naspram gradanskom drustvu - Marks izlaze u evolucionoj i sistemskoj pcrspcktivi. Na oba plana se radi o odnosu izmedu teleologije individulanog i kolektivnog delovanja i, kao pos- ledici tog odnosa, o naĉinu drus tvene integracije. Sa stanovista drustvene evolucije, smatra Marks, moţemo razlikovati tri obrasca koordinacije individualnog i kolektivnog delovanja. U pred-gra- danskim zajednicama je kolektiv predstavljao uslov mogucnosti individualnog smisla. Zajednic a se kao sudbina nadvijala nad pojedincima, koji su svoj liĉni identitet neposrcdno njoj zahvaljivali, i koji su u svome delovanju nju uzimali kao osnovni orijentir. Gradanski tip konstitucije društvenosti donosi raspad ove quasi- -prirodne zajedniĉkosti. Ono opšte kolektivnog delovanja sada postaje naknadni rezultat izvorno individualnog smisla. Budući da je pluralizam priznat kao autentiĉan, socijalna integracija nije garan - tovana strukturom socijalnog delovanja, nego se moţe i ne dogoditi. To je uzrok permanentne mogućnosti kriza gradanskog društva. O n o s a m o j e forma krize k o j a , k a o k r i z a i n p o t e n t i a , ĉ e k a k o n tigentni povod da bi postala manifestna. Pošto u individualnom delovanju ono opšte nije intendirano (nego je ĉak negirano, zbog prirodnog egoizma onog partikularnog, koje je priznato kao izvor no), njegova konstitucija je prepustena "objektivnim mehanizmima", prvenstveno ekonomskom trţištu i pravnom sistemu. Emancipovana zajednica, kao treći evolucioni tip odnosa izmedu individualnog i kolektivnog delovanja, predstavlja njihovu prosvećenu sintezu: zajednica nije vise fatum koji gospodari nad individuama, ali ni neintendirani rezultat izvorno individualnog delovanja. Individue su postale svesne konstitutivne uloge koju ono opšte igra za ono par- tikularno, pa su stoga ukinule laţnu dihotomiju i uspostavile izvor - nu saglasnost izmedu subjektivne i objektivne logike delovanja. Ovu evolucionu skicu, na osnovu koje postaje jasna naĉelna suprotnost izmedu gradanskog društva, kao tipa artific ijelne i naknadne integracije, i emancipovane zajednice, kao izvorne
157
s a g l a s n o s t i , M a r k s i z l a ţ e u Nacrtu za kritiku političke ekonomije (Grundrisse..., Berlin (1st.) 1974, pre svega str. 375 -415.). Konkurenciju izmedu ova dva istorijska oblika drustvenosti moţemo opisati i jezikom sistemske analize. U gradanskom tipu integracije je drustvo shvaćeno kao sistem, a individue kao njegova okolina. Svojim socijalizovanim "delom" one uĉestvuju u drustvu, ali ne mogu biti potpuno integrisane: kao okolina, one predstavljaju permanentni izvor inovacija ali i dezintegrativne sile, koja neprekidno ugroţava socijalnu sintezu. Institucije i vrednosti, koje ĉine okosnicu društva kao sistema, stabilizuju, doduše, ovu naĉelno beskonaĉnu kontigentnost, ali nisu u stanju da je oslobode njenog eksplozivnog punjenja. Ali, s druge strane, nisu samo individue relativno autonomnc u odnosu na drustvo. Pošto je praktiĉno priz- nata nemogucnost poklapanja individualne i kolektivne teleologije, drustvo ne moţe biti shvaćeno kao neka organizacija koja treba da sluţi individuama (kako je verovao klasiĉni liberalizam), nego ima svoje vlastite zakonomernosti. Institucije i vrednosti rastu i ruse se "iza leda" individua, ali ne zato što su ove spreĉene da se okrenu i prozru otudenost tih procesa, nego zato sto su objektivisani sklopovi delovanja naĉelno razliciti od subjektivnog smisla koji in dividue "ulaţu" u njih. Ova temeljna distinkcija u gradanskom principu integracije za Marksa je samo izraz istorijske ograniĉenosti i nedovoljnih evolucionih kapaciteta gradanskog društva. Emancipaciju on definiše kao vraćanje objektivnog smisla u subjektivni, tj. kao ukidanje osamostaljenih ("otudenih") rezultata delovanja. Socijalis- tiĉka zajednica se ne konstituiše na principu razdvojenosti, nego na principu identiteta: sve što je u njoj to je ona sama, i u svemu je sebe svesna. Refleksija je totalna, jer proţima svako individualno delovanje, i ĉini ga spojivim sa drugima, kao i sa celinom. Dok je u gradanskom društvu priznata neprozirnost partikularn osti (individue su jedni za druge black boxes), u emancipovanoj zajednici je ono partikularno već proţeto opštošću. Zbog toga se ta opštost ne konstituiše naknadno, kao rezultat usaglašavanja izvornog pluralizma, nego izvorno, putem dogovora (plana). Ako na ovakav naĉin opišemo odnos izmedu gradanskog društva i socijalistiĉke zajednice, jasno je da ovo prvo moţe u drugome da bude prisutno samo kao još nesavladani ostatak prošlosti, tj. kao poslednja ostrva lose objektivnosti u moru samorefleksije. Ne moţe biti ni govora o tome da bi ta prisutnost bila poţeljna. Ono gradansko je po definiciji ono lose i otudeno, a za socijalizam ništa ne bi bilo gore nego da poĉne restaurisati
158
forme gradanskog društva. U tom smislu su naši kriticki marksisti sve oblike otudivanja - ma koliko oni izgledali autentiĉno socijalisticki - nazivali gradanskim: tako je i staljinizam postao "gradanska deformacija" socijalizma. Ova jeziĉka upotreba je konsekventna, pošto u otvorenoj suprotnosti izmedu gradanskog društva i socijalistiĉke zajednice u protivnicki tabor spada sve ono što ne afirmiše vlastiti princip konstitucije društvenosti. (2) Teorijska ravan utemeljenja socijalizma kao zajednice nema za našu temu odluĉujuću argumentativnu teţinu. Jer, moţda se empirijski socijalizam konsti tuiše suprotno od vlastitog teo rijsko-ideološkog obasca? Moţda on tajno rehabilituje ono sto javno ukida, naime - gradansko društvo? Da bismo mogli o d g o v o r i t i n a o v o p i t a n j e , m o r a m o r a z m o t r i t i funkcionalni status gradanskog društva. Dok se na prvom nivou radilo o opštem tipu integrate, ovde je reĉ o gradanskom društvu kao strukturnom momentu. Potrebno je ispitati, da li je socijalizam moţda spojiv sa takvim, konkretnijim pojmom gradanskog društva. Izvorni neidentitet u gradanskom principu konstitucije ponavlja se i na ravni njegovog funkcionalnog sklopa, i to sada kao razlika izmedu gradanskog društva (ili jednostavno: društva) i drţave. Već površna analiza strukturnog smisla ove podele pokazaće nam da ni ovaj modus gradanskog društva nije moguce integrisati u socijalizam. Najpre je neophodno naglasiti da se kod razlike izmedu društva i drţave ne radi o podeli na dve sfere (ili organizacije), koje bi onda, u maniru evropskog 18. veka, konkurisale na jedinstveno zastupanje opštosti. Ako ovaj odnos ţeli mo da posmatramo sociološki, onda je jasno da drzava predstavlja pod sistem društva, speeijalizovan za donošenje obaveznih odluka. Medutim, podela na (gradansko) drustvo i (politicku) drţavu ima i funkcionalni smisao, koji se ne iscrpljuje u sociološkoj da tosti svoga predmeta. Smisao ove granice je da utemelji naĉelnu ograničenost i n t e r v e n c i j e o d s t r a n e o p š t o s t i ( i n s t i t u c i j a ) u o n o partikularno. Pojam "drustvo" tu stoji kao zajedniĉki nazivnik za pred-in- stitucioni pluralizam, koji se, bar prema ideji, oblikuje autonomno i bez neposredne politicke arbitraţe. Individue i kolektivi pod okri- ljem te zaštite formiraju vlastite normativne projekte, sa kojima onda nastupaju u sferi politicke javnosti, traţeći podršku i boreći se za uticaj. Ova zaštita je usta vno-pravno osigurana (institutom os novnih prava kao slobodama i pravima koje ne stoje u dispoziciji drţave), i ne moţe biti ukinuta a da ne bude promenjeno temeljno naĉelo konstitucije gradanskog drustva. U funkcionalnoj podeli na drustvo i drţavu do izra za dolaze
159
bar tri postavke (koje će biti znaĉajne i za pitanje da li je ova p o d e l a z a m i s l i v a u s o c i j a l i z m u ) . K a o prvo, s t a v o n e m o g u ć n o s t i zajednice da se samoreguliše. Pošto individue i kolektivi nisu u stanju da bez koflikata donose odluke od opšteg znaĉ aja, trajno je potebna specijalizovana sluzba koja će to u njihovo ime ciniti. T i m e j e p r i z n a t izvorni p l u r a l i z a m d r u s t v a , t j . n e p o s t o j a n j e ( i istovremeno nepoţeljnost) takve homogcnosti u pogledu interesa i ciljeva, koja bi omogudla izvornu saglasnost, a politicke odluke vratila u njihovu socijalnu "osnovu", tj. u interakcije društvenih a k - t e r a . K a o dm go, p o d e l o m n a d r u s t v o i d r / . a v u j e u t v r d e n a n u ţ n o s t kontrole n a d f u n k c i j a m a u p r a v l j a n j a d r u š t v o m . P o š t o j e jasno fik- sirana razlika izmedu onih kojima se upravlja, i onih koji (po njihovom nalogu i u njihovo ime) sa vremenski ogranicenim man- datom upravljaju, ne mo/e biti red o tome da drustvo "samo sobom upravlja", pa da prema tome samo sebe koriguje i kontroliše. Funkcionalno uvodenje granice izmedu drustva i drţave omogucava merljivost politicke vlasti: buduci da je ona ovom granicom ograniĉena, njene aktivnosti postaju merljive i podloţne racional- nom procenjivanju. Ova osobina politicke vlasti bi se izgubila ako bi polje njenog moguccg dejstva b i l o n a ĉ e l n o n c o g r a n i ĉ c n o . K a o trece, u p r i n c i p u p o d e l e n a d r u s t v o i drţavu je sadrţan mehanizam koji oteţava neposredno pretvaranje društvene moci u politicku vlast. Ako se kod druge taĉke radilo o ogranicavanju intervencije pol i tick ih institucija u kolektivno delovanje, ovde je reĉ o spreĉavanju obrnutog procesa, u ĉijcm toku bi neki društveni kolek - tivi svoju trenutnu prednost mogli institucionalno stabilizovati na štetu drugih kolektiva. Sloţene procedure politiĉkog odlucivanja pedstavljaju filtere kroz koje društveni uticaji moraju da produ, da bi dobili formu politiĉkih odluka. Specijalizovanje "politiĉkog koda" onemogućava jednostavnu komunikaciju sa drugim društvenim jezicima (npr. novcem kao "kodom" privrede), što bi vodilo brzim i jednostavnim savezima razliĉitih tipova društvenog uticaja. Osnovna strukturna osobina socijalistiĉkog poretka jeste ukidanje naĉelno merljive suverenosti drţavne vlasti. Ne radi se samo o tome da socijalistiĉka drţava nesputano interveniše u društvo, nego o generalnom ncp ostojanju ograniĉenja drţavne in tervencije. Ništa ne bi bilo pogrešnije nego u ovoj osobini videti potenciranje drţavnosti u socijalizmu. Ne radi se o tome da je drţava dobila višak suverenosti, nego, naprotiv, o tome da u s o c i j a l i z m u d r ţ a v a u o p s t e n i j e s u v e r e n a . O n a j e s a m o sredstvo u rukama istinskog suverena, koji nema status javno -pravne osobe, nego metafiziĉko-politiĉkog subjekta. Zbog takvog svog identiteta
160
i suverenost, koju preuzima od drţave, postaje neograniĉena i nemerljiva. Daleko od toga da b i njena granica bila tamo gde poĉinje pred-institucionalno delovanje individua i kolektiva. Granice naĉelno nema. To nije ni individualna svest; jer, ponekad je za osiguravanje "vlasti radnicke klase" (a o njoj se u takvim sluĉajevima uvek radi) vaţnija in tervencija u svest individua, nego u njihove kolektivne akcije. Princip naĉclno neograniĉcne suverenosti u jednom potezu briše razliku izmedu onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja, a društvo pretvara u zajednicu koja se samorcgulise. Kontrola politicke vlasti postaje ne samo nemoguća, nego i suvišna: ako ljudi sami sobom upravljaju, onda uvek imaju mogućnost neposrednih (samo)korekcija i efikasne (samo)kontrole. Kao što sam na poĉetku pomenuo, ovde nije reĉ o tome da li konstitutivni princip socija lizma zaista ispunjava obećanja koja daje. Radi se samo o pokazivanju njegove ncpomirljive suprotnosti prema gradanskom društvu (takode nezavisno od stvarnih regu lacionih kapaciteta tog tipa integracije). (3) Do sada smo utvrdili da je veza izmedu socijalizm a i gradanskog društva podjednako nemoguca na nivou idejno ideološkog utemeljenja i strukturno -funkcionalne zakonomernosti. Preostaje nam još poslednja ravan na kojoj bi se eventualno u socijalizmu mogle pojaviti sistemski relevantni elementi gradanskog društva. Ako je socijalizam po svojoj temeljnoj ideji suprotan gradanskom društvu, i ako naĉin njegovog funkcionisanja iskljuĉuje svaku sliĉnu vezu, nije li moguce da do nje ipak dode, i to u formi priznanja osnovnih elemenata gradanskog društva, uz istovremeno spreĉavanje njihovog povezivanja u funkcionalne sklopove? Ili jed- nostavnije: ako u socijalizmu nije moguce g r a d a n s k o d r u š t v o , z a r n i s u m o g u ć i graĎanil U o v o m p i t a n j u j e sadrţana poslednja mogućnost simbioze (ma kako skromna ona bila) i stoga ga treba paţljivo razmotriti. Kako stoji stvar sa g r a d a n i m a u s o c i j a l i z m u ? N e s a m o u t o m s m i s l u d a l i i h stvarno ima, nego moţda još vise s ob - zirom na (u poslednje vreme sve g l a s n i j i ) z a h t e v d a b i n p r . u n a š e m d r u š t v u trebalo p r i z n a t i gradane. Socijalisticki pokret je preuzeo upavljanje društvom pozivajući se na svetsko-istorijsku misiju radnicke klase. Ne samo klase u smislu nekog empirijskog kolektiva, nego prvenstveno kao subjekta opšte emancipacije. Politiĉka vlast se u socijalizmu legitimise iskljuĉivo na ovoj osnovi. Ukoliko bi bilo napušteno uverenje o privilegovanom svetsko -istorijskom statusu radnicke
161
klase, ne bi bilo moguce opravdati njenu pretenziju da upravlja društvom (izraţenu od strane njenih politiĉkih zastupnika). Iz Marksovih radova saznajemo da se empirijski pojavni oblik radnicke klase najĉešće ne poklapa sa njenom istorijskom misijom. Radnici su i sami deo otudenih odnosa (ĉak su njima u najvišoj meri pogodeni), pa stoga nisu uvek svesni svojih stvarnih (istorijskih)interesa. Zbog toga je { azumljivo što subjekt emancipacije nije empirijska radnicka klasa, nego ta klasa "po sebi". Iz ove distinkcije nastaje politicki relevantna podcla na manje i vise svesne pripadnike radniĉke klase. Manje svesni su oni koji se povode za trenutnim (i partikul arnim) interesima, dok vise svesni pripadnici te klase imaju pred oĉima konaĉni cilj, opštu emancipaciju. Oni su komunisti. Medutim, pošto se socijalistiĉka transformacija desila u svetu koji još nije sadrţavao sve uslove za potpunu promenu naĉcla socijaln e konstitucije, mora se pretpostaviti da osim radnicke klase (i njenog svesnog jezgra, komunista) postoje i neki drugi akteri, koji takode popunjavaju socijalni prostor. U jcku socijalistiĉkih revolucija su oni bili shvaćeni kao izumiruće klase, dok je dan as njihov status normalizovan. Ovo normalizovanje se ogleda, na jednoj strani, u tome što je ofanzivni pojam "radnicka klasa" zamenjen blaţim terminom "radni narod", i na drugoj strani, u odustajanju od aktivnog ukidanja tih "drugih". A ko su u stvari on i? Sociološkim sredstvima ćemo uzalud tragati za odgovorom: definicija "radnog naroda" je tako ras- tegljiva da obuhvata sve aktere nekog društva. Ali, istovremeno, pojam "radni ljudi" se ne moţe odnositi na sve, inaĉe bi se poklopio sa pojmom "narod", što bi sa pravnopolitiĉkog stanovišta imalo neposredne i dalekoseţne konsekvence: umesto suverenosti rad - niĉke klase dobili bismo narodnu suverenost, a umesto delegiranja vlasti iz radnog procesa i m a l i b i s m o političko f o r m i r a n j e v l a s t i . T i m e b i , s a m o n a o s n o v u jednog poteza, celokupni poredak bio iz temelja izmenjen. Dakle, ne moţe biti reĉi o tome da svi postanu ĉlanovi "radnog naroda". Tvorci našeg politickog jezika su izlaz iz ove dileme pronašli u formulaciji "radni ljudi i gradani". Pojavljivanje pojma "gradanin" budi nadu u pozitivno rešenje pitanja o mogućnosti veze socijalizma i gradanskog drustva. Za sada moţemo reći bar to da su u socijalizmu gradani oficijelno priznati. Medutim, kako izgleda to priznanje? Već sam rekao da bismo sociološkim sredstv ima uzalud traţili neku grupu ljudi koja bi mogla nositi ime "gradani" i razlikovati se od "radnog naroda”. Pa ipak, naš Ustav (i svi znaĉajni normativni akti) govori o "radnim ljudima i gradanima", i to tako da "radne ljude" vezuje za
162
proces formiranja politicke vlasti, a "gradane" za posedovanje "prava i obaveza". Dalje navodenje bi nam samo pokazalo ono što je već sada jasno, naime, da je termin "gradani" jedan logicki (a ne sociološki) pojam, koji izraţava princip društvene konstitucije socijalistiĉkog poretka. On je nuţan da bi osigurao ekskluzivnost radnom narodu", tj. da bi spreĉio transformaciju radne demok ratije (kako naše drustvo sebe razumeva) u politicku. Konstitutivnu nuţnost "gradana", i istovremeno njihovu negativnost, m o ţ e m o p r e d s t a v i t i s l e l d e ć o m f i g u r o m :
Svi komunisti su istovremeno i radni ljudi i gradani. Svi radni ljudi su istovremeno i gradani. Svi gradani su samo gradani. N a o s n o v u o v o g a j e j a s n o d a s u u s o c i j a l i z m u svi g r a d a n i . Diferenciranje se odvija u suprotnom praveu, tj. ne ti me što je n e k o i s k l j u ĉ e n i z d e f i n i c i o n e k l a s e g r a d a n a , n e g o t i m e š t o j e vise nego gradanin. Stvarni znaĉaj ove hijerarhije demo razumeti samo ako se os- lobodimo predstave da se ona odnosi na empirijske socijalne grupe. Inaĉe će nas iznenaditi zakljuĉak da i pored toga što su u socijalizmu svi priznati kao gradani, u našoj zemlji uopšte nema gradana. Prethodna figura nas informiše ne samo o konstitutivno -logiĉkoj funkciji "gradana" u našem porektu, nego i o opravdanju vlasti unutar njega. Ako u obzir uzm emo ustavno-pravnu konstrukciju o podeli izmeĊu uĉešća u politiĉkoj vlasti i uĉešća u pravima i obavezama, dobićemo sledeću sliku:
163
In te nz it et u ĉe šca
Ob l i k p ar tic ip a cij e u
u z aj ed nic i
-p r a v no m p o re t k u p rav a i uĉe šć e u
Ko mu n i st i Rad n i lj ud i Grad a n i
u st a v no p rak ti ko v a nj e
o b av eze v la s ti + +
vl a st i +
+ +
-
+
-
U svom svojstvu gradana, svi stanovnici naše zemlje imaju prava i obaveze. U svom svojstvu radnih ljudi, oni uĉestvuju u vlasti, birajuci svoje delegate. Kao komunisti, oni praktikuju vlast. Smeštanje "gradana" u ovaj strogi sklop legitimisanja politicke moći oduzima im svaku socijalnu relevantnost: oni su tu ne kao elementi gradanskog drustva (ma kako rudimentarnog), n e g o u p r a v o k a o e m i n e n t n o s o c i j a l i s t i ĉ k a funkcija. Z b o g t o g a j e veoma ĉudno što se ĉak u neoficijelnim predlozima za reformu naše drustva zahteva priznavanje svim stanovnicima statusa gradana, i uvodenjc Veća proizvodaca kao skupštinskog predstavnika radnih ljudi. Ako je u našoj zemlji bilo šta normativno priznato, onda su to upra vo te dve stvari.
"Novi društveni pokreti" i gradansko drustvo Utvrdili smo da nije moguce gradansko drustvo u socijalizmu. Naravno, radilo se o naĉelnoj argumentaciji, a ne o proceni em- pirijskih odnosa. Time sto neki empirijski socijalistiĉki poredak u sebe ukljuĉi neke elemente gradanskog drustva on nije dokazao mogucnost veze, niti je bez daljnjeg postao u celini fleksibilniji, racionalniji itd. Moguće je zamisliti transformaciju "zajednice" u "društvo", tj. izvorne saglasnosti i postulirane harmonije individualnog i kolektivnog delovanja, u postignutu saglasnost i u takav tip integracije koji ne ukida napetost izmedu subjektivnog i objektivnog smisla. Kao pokretaĉ neke takve transformacije se u našoj zemlji sve ĉešće pominju "novi društveni pokreti". Svojim insistiranjem na par- tikularizmu i autonomiji oni zaista pokazuju strukturni afinitet za onu istorijsku formu koja je poznata kao gradansko društvo. Moţe li se, oslanjanjem na taj partikularizam (koji u sebi zaista sadrţi suprotnost socijalistiĉkom naĉinu integracije), stvoriti neko 'socijalistiĉko gradansko društvo"? Mislim da je lako obrazloţiti negativan odgovor na ovo pitanje.
164
Pravo na partikulatnost se moţe stabilizovati samo pod us lovom da je ostvarena opštost: demokratsko pravo manjina ima s m i s l a j e d i n o u o k v i r u o p š t e g p r a v a z a s v e . I n a ĉ e p o s t a j e feudalna privilegija, n a š t a s e , s t r o g o p o s m a t r a n o , i s v o d i p o l i t i ĉ k o tolerisanje "novih drustvenih pokreta" u Sloveniji. Time što ne ţele da pos- tavljaju pitanje legitimnosti politicke moći (što i jeste osnovni in- deks ovog "novog") ti pokreti u stvari odustaju od raspravljanja o procedurama kojima tek moţe biti osiguran njihov vlastiti status. Jer, bez tih procedura oni su, kao manjine, izruceni ne samo politiĉkoj intervenciji, nego i većim socij alnim pokretima. Paradoks njihovog poloţaja ogleda se u tome što parazitiraju na drţavno-po- litiĉkoj subvenciji: pošto klasiĉni društveni pokreti nisu dozvoljeni, novi društveni pokreti su zaštićeni od pritiska, na isti naĉin kao sto su (bar trenutno) ostavljeni na miru od strane politicke ad - ministracije. Apsurdno bi bilo kada bismo tu dvostruku patronazu pokušali interpretirati kao reformatorski potencijal. Evropski 18. vek je mobilizovao ogromnu socijalnu energiju time što je politizovao istoriju. Filo zofije istorije su sadrţavale orijentire za delovanje. Budućnost je predstavljala politiĉki argu ment prvoga reda, koji je mogao da ucvrsti ili obori vladu. Nakon epohe prosvetiteljstva istorijska logika je pacifikovana. Ideja nauĉno-tehniĉkog naprctka ju je trivijalizovala i uĉinila neupotrebljivom za politiĉka grupisanja. U sledećem koraku je polemizovano društvo: na pitanjima o unutrašnjem uredenju zajed nice izbijali su gradanski ratovi i rušila su se viševekovna carstva. Parlamentarizovanje zapadno-evropskih poredaka je ponudilo model formalno-proceduralanog pacifikovanja društva, koji teţi da pitanja o sadrţajima zameni pitanjima o naĉinu uĉešća. Posle Drugog svetskog rata je ovaj model pokazao svoj znatan integrativni kapacitet. Konaĉno, polemicka ene rgija se preselila u ono par- tikularno, svet "potreba", individualnih doţivljaja, svesno mar- ginalizovanih identiteta. Socijalisticki "novi društveni pokreti" ne uklapaju se u ovu spontanu evoluciju polemizovanja. Oni tematizuju partikularnost u situacijama u kojima ni opštost još nije pacifikovana. Trebalo bi se zagrejati u raspravama o prirodi, a da prethodno ĉak ni društvo nije bilo predmet rasprave! Moţe li neko poverovati u iskrenost takvog polemiĉkog ţara? Cak i nezavisno od toga da li ima smisla dis- kutovati o konkretnim rešenjima a da prethodno nije jasno kojim kapacitetima za rešavanje problema društvo uopste raspolaţe, pos- tavlja se pitanje: da li se u energiji, koja pritiĉe "novim društvenim pokretima" ne radi o preusmerenoj energiji,
165
koja bi, kada bi slobodno birala, jednoznaĉno tekla ka tematskom polju klasiĉnih drustvenih pokreta? Cak moţda o energiji koja je zbog takvog potiskivanja ncurotizovana, i predstavlja sasvim sluĉajnog "saput- nika"? Nekog ko će prvom prilikom potraţiti novi predmet inter- esovanja, pošto su mu svi isti, kada mu je njegov autentiĉni ionako zabranjen? 12. TRADICIJA I IDENTITET Naĉin na koji neka politicka zajednica raspolaţe svojom prošlošću odreduje formu njenog identiteta. Ne samo u trivijalnom, temporarnom smislu, u kome nesputano ophodenje sa tradicijom predstavlja uslov za uravnoteţeno oblikovanje sadašnjosti i realis- tiĉno planiranje budućnosti. Nadn odnošenja p r e m a t r a d i c i j i u t i ĉ e , i v i s e o d t o g a , n a strukturu i d e n t i t e t a zajednice. Ovu vezu ću razjas- niti na taj nadn što ću najpre (1) skicirati dva graniĉna sluĉaja od nosa prema tradiciji (reflektovani i ritualni), da bih onda (2) naznado tipove kolektivnog identiteta koji im korespondiraju. Iz tog razmatranja bi trebalo da (3) rezultira interpretacijski okvir u kome će nam se današnja jugoslovenska kriza pokazati kao sasvim logiĉna posledica preopterećivanja legitimaci jskog kapaciteta koji na raspolaganje stavlja ritualno usvajana i obnavljana tradicija. Jed - nostavno receno, trebalo bi objasniti ne samo to zbog ĉega je temeljna normativna saglasnost, fiksirana u institucionalno autorizovanoj tradiciji, postala preuska da bi integrisala jugos - lovensku zajednicu, nego bi bilo potrebno postaviti i pitanje o mogucnostima proširivanja i uĉvršćivanja tih temelja. Postalo je priliĉno jasno da se potreba za konsenzusom (kao pretpostavkom za regulisanje kolektivnog delovanja) v ise ne moţe pokriti iz resursa tradicionalno osigurane saglasnosti; intcgracija koja se o b a v l j a l a p o s r e d s t v o m narativnog u ĉ v r š ć i v a n j a n e u p i t n i h v r e d n o s t i mora biti zamenjena drugim mehanizmima, medutim, kako obezbediti njihovo funkcionisanje? Da bismo se pribliţili o d g o v o r u n a o v o p i t a n j e m o r a m o s a p r o b l e m a odnosa p r e m a t r a d i c i j i p r e d n a s t r u k t u r u s a m e t r a d i c i j e . Z b o g t o g a ć u u ćetvrtom koraku analize, koristed steĉeni metodski instrumentarij, pokušati da na "tvrdom jezgru" onog što smatramo našom tradici jom, naime, na problemskom kompleksu nazvanom "revolucija", proverim hipotezu o odnosu prema tradiciji kao uzroku integracijske krize jugos lovenskog društva.
166
(1) Ritualni i reflektovani odnos prema tradiciji Tradiciju neke zajednice ne moţemo definisati objektivistiĉki, kao skup onoga što se u proslosti "stvarno desilo". Ona je izraz temeljne normativne saglasnosti ĉlanova zajednice, princip selek- cije koji odreduje o ĉemu se danas legitimno moţe odluĉivati. Kao stvrdnuta kolektivna samointerpretacija, tradic ija utvrduje širinu i pravac današnjih, još nestabilizovanih interpretacija. Zbog toga je odnos prema tradiciji identiĉan sa naĉinom na koji se uspostavlja ta temeljna normativna saglasnost. Moguce je zamisliti dva graniĉna sluĉaja. U jednom je kolek tivno delovanje u potpunosti oslonjeno na konsenzus koji je postig- nut u proslosti. Saglasnost o osnovnim stvarima je prihvaćena kao unapred data, a sve aktuclne situacione interpretacije, koje treba da regulišu konkretne aktivnosti, overavaju se pozivanjem n a autoritet izvornog normativnog jedinstva. Grupe i individue svoje interpretacije crpu iz zajednickog jezgra tradicije, koja onda predstavlja horizont koji individuum ne moţe da problematizuje, i iz kojeg ne moţe da zade a da se ne izloţi riziku sankcija od strane kolektiva. Pošto se zajedniĉko tumaĉenje sveta ne mora postizati, nego je prctpostavljeno, umanjena je opasnost od konflikata u pogledu stratcskih interesa. Naravno, pod uslovom da se ta izvorna zajedniĉkost neprekidno obnavlja u svesti i osecanj ima ĉlanova društva. Posto nije nastala kao rezultat racionalnog usaglašavanja interpretacija, nego je izmaknuta svakoj kritiĉkoj proceni, ona moţe da bude obnavljana samo u formi permanentne ritualne p r e z c n t a c i j c . D a k l e , u f o r m i narativnog p r e d o c a v a n j a . O t a k v o j tradiciji se ne razgovara, ona se prikazujc. Ne samo u insceniranim manifestacijama izvornog konsenzusa, kao što su kolektivna podsećanja na istorijske dogadaje oko kojih se kristališe slika tradicije, nego i u svakodnevnim kontekstima, u kojima se "evocira prošlost" (kao obavezni, naime ritualni, uvodni deo svakog kolektivnog ĉina), pošto se od nje oĉekuje da aktivira svoju sintetiĉku moć. Kolektive ĉiji ĉlanovi svoje delovanje regulišu na ovakav naĉin, dakle, oslanjajuci se na neupitnu saglasnost u pogledu temeljnih vrednosti, M. Veber je nazvao zajednicom. Proces racionalizovanja zajednickog ţivota, za koji je verovao da se moţe utvrditi u istoriji ljudskog roda, on je interpretirao kao prelazak sa ‟‟modela zajednice” na "model drustva”. Ritualn o uspostavljanje i obnavljanje kolektivnog identiteta biva zamenjeno od strane racionalno obraz - loţene saglasnosti. 167
Tradicija vise nije legitimacijski horizont svakodnevnog delovanja, nego je uvuĉena u njega, podvrgnuta kritiĉkom preispitivanju i reviziji. Taj drugi graniĉni sluĉaj oznacio sam kao reflektovani odnos prema tradiciji. U meri u kojoj se kolektivno delovanje usloţnjava, dopunjava tehniĉkim znanjem (koje se, po svojoj prirodi, mora racionalno izgradivati i procenjivati) i sudara sa interesnim konfliktima ĉlanova ili grupa, od ţivotne vaţnosti postaje izdvajanje kontingenta odluka o kojima se moţe argumentovano raspravljati i postići racionalna saglasnost. U prvom trenutku su to odluke koje se tiĉu ekonomskog, a zatim politickog uredenja; meduti m, i prosle interpretacije postaju predmet novih tematizovanja. Saglasnost postaje sve ograniĉeniji resurs, a da bi se on maksimalno iskoristio, neophodno je iskljuĉiti sve što ne bi moglo da izdrţi racionalnu proveru. Pošto konsenzus nije prethodno osiguran, nego se uvek mora tek postizati putem usaglašavanja individualnih interpretacija, raste rizik od neuspeha i smanjuje se verovatnoća harmonije interesa. U takvim društvima koja svoju tradiciju ne koriste kao nepos redni integrativni potencijal, indiv iduum je naĉelno u stanju da stekne uvid u one kulturne interpretacije kojima je proţet i proces njegovog vlastitog socijalizovanja. Ali, cena koju plaća za to nije niska. Kao što su kolektivne vrednosti otvorene za kritiĉku procenu, tako je i njegovo vlas tito delovanje istrgnuto iz tcleološkog horizonta "zajednice" i postaje predmet prosudivanja, ĉiji ishod nije prejudiciran njegovom pripadnošcu kolektivu.
(2) Dva tipa kolektivnog identiteta Već na osnovu ovih uvodnih napomena jasna je strukturna veza izmedu naĉina ophodenja sa tradicijom i forme kolektivnog identiteta. Jer, u društvima u kojima se (stvarna ili pripisana) saglasnost o osnovnim odlukama postiţe rekursom na prethodni, temeljni i neupitni konsenzus, naĉelno je nemoguće odvojiti ono normativno od onog faktiĉkog. Da bi tu ”proslost obavezivala" na naĉin koji je relevantan za delovanje, ona mora biti prezentovana kao objektivni sklop, a ne kao splet faktiĉkih zbivanja i inter pretacijskih uĉinaka aktera tih zbivanja. To za pretpostavku ima homogenizovanje Ċelatno-relevantne tradicije, a za posledicu, njeno izmicanje racionalnoj argumentaciji. A budući da tako
168
stilizovana prošlost ulazi u svaku aktuelnu interakciju (pošto, setićemo se, predstavlja njen eksplicitni ili netematizovani horizont, izvorni konsenzus koji garantuje integraciju), time je struktura odnosa prema tradiciji postala struktura svakodnevnog delovanja. Dovoljno je pozvati se na neki od sintetiĉkih kodova ime koje "oliĉava" obavezujuću saglasnost, sakralni ili pseudosakralni predmet ili simbol - i proces integracije se ubrzava, a mogući disensi gase. Naravno, pod pretpostavkom da tradicija zaista obavezuje, tj. da je njeno ritualno aktiviranje dovoljno da bi se ĉlanovi kolektiva prisetili toga da deluju na pozadini širokog, prethod nog, konsenzusa koji automatski usaglašava sve njihove interpretacije situacija. Nasuprot tome, reflektovanom odnosu prema tradiciji korespondira jedan tip kolektivnog identiteta u kome ne samo što je izvršeno diferenciranje izmedu normativnog i faktiĉkog , nego na raspolaganju stoje i institucionalne mogucnosti da se preispituje vaţenje samih normi. Dakle, pored toga što je izdvojeno podruĉje odluka o kojima je moguć spor, a da to ne bude automatski inter - pretirano kao nonkonformno ponasanje, moguce je kritĉkoj proceni podvrgnuti legitimnost normi, na taj naĉin što se pita o njihovom poreklu i opravdanju. Ove mogucnosti svedoĉe o pluralistiĉkom, heterogenom karakteru d r u š t v a k o j e s v o j u t r a d i c i j u u s v a j a p r e k o r e f l e k t o v a n j a razloga z a njeno vaţenje. U prvom graniĉnom sluĉaju je konstruisano jedno totalno in tegrisano društvo. Njegovi ĉlanovi su do te mere interiorizovali vrednosti kolektiva da je saglasnost prcdestinirana. U drugom sluĉaju se radi o individualizovanom društvu, ĉiji ĉlanovi se kreću na sasvim uskoj osnovi zajedniĉkih pretpostavki, tako da su prinudeni da prilikom svake znaĉajnije odluke u/imaju u obzir slobodu drugih ĉlanova da tu odluku podvrgnu kritici, pa ĉak i od bace. Naravno, stvarna društva se ne nalaze na ovim idealnim polovima, nego na razlicitim lokacijama izmedu njih. Osim malih verskih zajednica i politickih sckti nema totalno integrisanih kolektiva dok, s druge strane, ni jedno društvo se sa vlastitom tradicijom ne ophodi na tako rcflektovan naĉin da se ne bi mogla utvrditi potiskivanja ili stilizovanja nekih sekvenci njegove proslosti. Medutim, konstrukcija je ipak pouĉna, jer nam pruţa orijentir pri pokušaju da utvrdimo uzrok za krizu integracije našeg društva. Ne treba izgubiti iz vida da je ono, bar deklarativno i bar u jednoj fazi svoje novije istorije, zaista bilo rukovodeno idealom 169
totalne in- tegracije ili, veberovski izraţeno, idealom zajednice. Nema potrebe da izlaţem sadrţaj tog ideala, pošto je on dovoljno poznat, podjed- nako u svojoj teorijskoj verziji (tj. Marksovom nacrtu emancipovane zajednice kao "asocijacije slobodnih proizvodaca") kao i u razliĉitim pokušajima politickog r e a l i z o v a n j a . V a ţ n i j i o d o v i h i d e j n i h u z o r a j e stvami t i p i n t e g r a c i j e našeg drustva. Pre nego što izloţim vezu koja postoji izmedu krize integracije naseg drustva i odnosa prema legitimišućoj tradiciji, ţelim da pos- tavim pitanje o eventualnim evolucionim zakonomernostima prelaza sa "zajednice” na "drustvo". Naime, interpretacijski model, koji pokušavam da skiciram, poseduje znatne objašnjavalaĉke sposob- nosti samo pod uslovom da, s jedne strane, "zajednica" i "drustvo" nisu dva medusobno suprotstavljena pola, izmedu kojiih bi bile moguce samo razliĉite pozicije, ali bez strukturne nuţnosti; i, s druge strane, ako se prelaz sa jednog na drugi ne odvija po nekoj evolucionoj nuţnosti. Prvi navedeni uslov moţemo ispuniti tako što ćemo pokazati da "zajednica” po izvesnoj zakonomernosti poprima elemente "drustva", tj. da je prelazak sa neizdiferencirane nor mativne saglasnosti (kao okvira zajedniĉkog d elovanja) na racionalno uspostavljanje konsenzusa, u bliskoj vezi sa nekim imperativima samoodrţanja drustva. Iako naše drustvo ni u jednom trenutku nije u potpunosti moglo da bude integrisano na totalizujući naĉin (tj. posredstvom izvorne saglasnosti), n ije bcznaĉajno skrenuti paţnju na to da potreba za racionalnim postizanjem zajedniĉke definicije situacije (tj. za racionalno motivisanom saglasnošću), nije rezultat jednostavnog suprotstavljanja jednog modela drugom (npr. modela trţišno - parlamentarne demokratije obrascu samoupravno-nepos- redne demokratije), nego da proizlazi iz sistemskih imperativa. Drugim recima, to što nase drustvo u sve manjoj meri moţe da se integriše posredstvom svojih institucionalizovanih vrednosti, nije sluĉajno, nego nuţno. Ka da kaţem da postoji evoluciono pos - redovanje izmedu dva naznaĉena graniĉna sluĉaja, onda u vidu imam nuţnost tog tipa. Nju moţemo opisati kao evolucionu nuţnost diferenciranja principa integracije na elemente oko kojih postoji temeljna saglasnost, i na on e oko kojih se saglasnost mora uvek iz - nova postizati. Ova slika postaje realistiĉna, i primerena našem društvu, ako uvedemo pretpostavku u skladu sa kojom se pomenuto diferenciranje odvija, doduše, po unutrašnjoj logici, ali ne na taj naĉin da bi obezbedilo bezkonfliktan prelaz. Moguce je, naime, da neko
170
drustvo sistematski proizvodi potrebu za diferenciranjem principa integracije, ali da istovremeno nije u stanju da na sis tematski naĉin obezbedi sredstva za zadovoljavanje takve potrebe. J u g o s l o v e n s k o d r u š t v o j e faktički p r e s t a l o d a b u d e z a j e d n i c a verovanja, postavši kooperativna zajednica, ali pošto taj prelaz nije bio pracen nastajanjem adekvatnih mehanizama za regulisanje kooperacije, on ne rezultira novim oblicima zajedništva, nego ĉak razgraduje i stare, preteci da na mesto ţeljene totalne integracije postavi totalnu dezintegraciju. U kom smislu je opravdano govoriti o zakonomernosti trans formacije zajednice verovanja (tj. društva koje poĉiva na neupitnoj normativnoj saglasnosti) u k ooperativnu zajednicu? Ili, d r u g a c i j e i z r a ţ e n o , g d e j e s a d r ţ a n a n u ţ n o s t diferenciranja u n u t a r polja monolitinih vrednosti na kojima poĉiva identitet onih z a j e d n i c a k o j e o d s v o j e t r a d i c i j e n a j v i š e k o r i s t e n j e n narativni legitimacijski potencijal? U onoj meri u kojoj je svaki kolektiv upućen na to da se, zbog svoje materijalne reprodukcije, koristi makar i minimumom znanja koje je racionalno strukturisano (da bi bilo efikasno), tj. otvoreno za kritiku i stalnu reviziju, on je prinuden da prihvati podelu izmedu onih pitanja oko kojih vlada samorazumljiva saglasnost, i onih pitanja oko kojih se ona tek mora postići. Pri tom - i ovo je pokretacki motor pomenutog procesa transformacije - odluka o tome koja pitanja spadaju u jednu, a koja u drugu regiju, i sama postaje naĉelni predmet racionalnog dogovora. Ako tradicionalne vrednosti vise nisu neupitni horizont svih kolektivnih delovanja, nego se neka delovanja regulišu npr. orijentisanjem na ekonomsku efikasnost, onda je nuţno postići saglasnost o tome na šta se sv e proteţe obavezujući uticaj tradicije. Kada je njena moc na taj naĉin razlabavljena, individue i g r u p e s u u s t a n j u d a i n j u s a m u p o s - m a t r a j u k a o jedan o d mogućih poredaka, a ne kao apsolutnu datost. Procena tradicije u svetlu hipotetiĉkih alternativa aut omatski znaĉi sirenje polja u kome se saglasnost - neophodna da bi zajedniĉko delovanje bilo uspešno - moţe postići samo na racionalan naĉin, budući da sama svest o alternativama pretpostavlja potrebu za ar - gumentima. Ovu liniju izvodenja je moguce dalje razvijati i obrazlagati (pre svega uz pomoc ontogenetskog obrasca transformacije, koji skiciraju Dirkem, Veber, Mid i Habermas), ali za našu temu je dovoljno upucivanje na internu logiku preobraţaja "zajednice" u "društvo". Jer, u sluĉaju našeg društva su podjednako vaţne srnetnje u n u t a r t e l o g i k e . 171
Kada bi iz sistemske nuţnosti transformacije sledila empirijska nuţnost stvaranja uslova za nju, onda bi problemi društvenog raz- voja nastajali samo na relaciji društvo -okolina, tj. proizlazili bi iz trenutnih (evolucionih) ogranicenosti sredstava koja nekom drustvu stoje na raspolaganju za suoĉavanje sa spoljašnjim imperativima. Medutim, oĉigledno da su mogući i sluĉajevi unutrašnje socijalne patologije. Moguce je da protivreĉnosti nastaju unutar samog drustva, a da se onda, izmedu ostalog, izraţavaju u njegovoj nesposobnosti da izade na kraj sa objektivnim imperativima (kakav je npr. materijalna samoreprodukcija). U našem sluĉaju, to bi znaĉilo da materijalni problemi jugoslovenskog drustva pred - stavljaju samo takvu posledicu s o c i j a l n e p a t o l o g i j e , ĉ i j e u z r o k e t r e b a t r a ţ i t i n a d r u g i m nivoima konstitucije zajednice. Logiĉka konstrukcija, u skladu sa kojom se sve veći deo neupitnih normativnih saglasnosti prepušta racionalnoj argumen taciji i eventualno obnavlja u formi racionalno motivisane saglas nosti, poĉiva na bar jednoj nerealistiĉnoj pretpostavci. Nje postajemo svesni ako postavimo pitanje: da li je moguce da se kolektivni identitet izgraduje na ritualnom (dakle nereflektovanom) odnosu prema tradiciji, a da se drustvo istovremeno usloţnjava do takvog stepena koji iziskuje jedan drugaciji tip integracije? Tj. da li je moguce da princip koji izraţava identitet nekog drustva dospe u otvoreni konflikt sa pretpostavkama reprodukcije samog tog drustva (što sam nazv ao socijalnom patologijom)? Jugoslovensko drustvo je pozitivan odgovor na ova pitanja.
(3) Izvorna zajednica ili racionalna kooperacija? Jugoslovenska zajednica, još od trenutka svog osnivanja, predstavlja drustvo ĉija heterogenost se oĉitava na svim relevantnim nivoima socijalne konstitucije. Ne samo da bi iluzorno bilo pretpos - taviti egzistenciju neupitne normativne saglasnosti, koja bi onda predstavljala okvir za svakodnevne interpretacije situacija, nego je sa velikim teškoćama bio povezan ĉak i poduhvat zajednickog definisanja kolektivnog interpretacijskog horizonta. Ne moramo deliti uverenje o Jugoslaviji kao "veštaĉkoj tvorevini”, pa ipak trez - veno konstatovati da je to bilo drustvo pocepano na niz perspektiva (ĉiji subjekti su bili etniĉke gru pe, regionalne jedinice, socijalne, verske grupe itd.), koje je bilo neophodno paţljivim i mukotrpnim 172
usaglašavanjem dovesti u okvir koji bi bio od svih uĉesnika prih vaćen kao zajedniĉka definicija situacije. Znamo da je jedno takvo usaglašavanje perspek tiva bilo blokirano u niz odluĉujućih taĉaka, medutim to nije tema našeg izvodenja. Za nas je u ovom trenutku znaĉajno samo to da "predratno" jugoslovensko društvo ni na koji naĉin ne moţemo dovesti u vezu sa graniĉnim sluĉajem totalne integracije, skiciranim na poĉetku. Zanimljivo je, koliko i neobiĉno, da "nova drţava" nastupa upravo sa jednom takvom pretenzijom. "Posleratno" jugoslovensko društvo se pojavljuje kao zajednica oslonjena na niz normativnih samorazumljivosti, kao kolektiv ĉije delovanje je ĉ vrsto ukotvljeno u podlogu neupitnih zajedniĉkih vrednosti, koje sluţe kao orijentir svake individualne aktivnosti. Sve što je samo nekoliko godina ranije izgledalo kao tegoban posao uskladivanja (samo)tumaĉenja (pre svega onih ĉiji subjekti su bile etniĉk e grupe i regionalne jedinice), sada postaje jednostavna realizacija jedne iznenada otkrivene, tj. uspostavljene zajedniĉkosti. Naravno da su u tom homogenizovanju deklarativno priznate razlike, ali to su bile razlike unutar pretpostavljenog i svakoj kriti ci izmaknutog izvornog jedinstva. Ova iznenadna promena scenske slike je fascinantna, i prosto sili na pitanje o njenim pretpostavkama. Svi znamo da su te pret postavke smeštene izmedu 1941. i 1945. godine, medutim, potrebno je pozabaviti se njihovom struk turom. Pre toga, ţelim da sasvim provizorno naznaĉim ono što takode svi znamo, naime, dinamiku raspada te izvorne saglasnosti. Nije bilo potrebno previse profetske nadarenosti da bi se, još u vreme dok je taj tip koordinisanja kolektivnog delovanja funkcionisao, predvideo njegov slom. Jer, ako nigde drugde, on je bio programiran u neizbrisivim socijalno -istorijskim pretpostavkama na kojima od poĉetka poĉiva Jugoslavia. U njima je sadrţana nemogucnost integrisanja putem neupitne saglasnosti, kao i nuţnost traganja za mehanizmima racionalno motivisane i kritiĉke saglasnosti. Zbog toga je svakog osnova lišena naknadna mudrost jednog od idej no-ideoloških utemeljivaĉa "nove Jugoslavije" koji je neposredno pred smrt, u novinskom razgovoru, rezignirano konstato vao da današnja grupisanja i konflikti po svojoj strukturi korespondiraju onima od pre pola vcka. Medutim, nije neobiĉno to što se nereflek - tovana normativna saglasnost raspala, nego pre to da je uopste mogla da funkcioniše. Ovaj problem spada u neki drug i kontekst; naš zadatak je da rasvetlimo dinamiku koja je toj saglasnosti oduzela 173
njenu integrativnu moć. U skladu sa napred pomenutim obrascem transformacije "zajednice" u "drustvo" nije nam teško da zamislimo proces dvostrukog sirenja, koji na kraju lomi integracijski kapacitet jugos- lovenske zajednice. Na jednoj strani, budud da je okvir zajedniĉkog delovanja sveobavezujud i neupitan (reprezentovan pojmom "revolucija”, o kome će kasnije biti red), problemi svakodnevnog usaglašavanja interpretacija (tj. onoga što razlidte strane smatraju svojim interesima) mogu biti reseni samo uvlaĉenjem pod zajed- niĉki "kišobran”, tj. rekursom na izvornu saglasnost. To pre svega vaţi za nove strateske odluke o oblikovanju drustva. Naĉelno, njih je moguce doneti ili na osnovu racionalne (kritiĉke) saglasnosti, ili tako što im se pripisuje autoritet koji poseduje neupitna tradicija. A pošto postojed tip socijalne integracije iskljuĉuje prvu mogucnost, izbor je jednostavan. Te odluke se ne samo moraju proglasiti revolucionarnima, nego se mora pokazati da su one i zaĉete u kontekstu "revolucije", dakle u onom sklopu koji predstavlja zajedniĉki normativni okvir svakog aktuelnog delovanja. A o zajednickim pretpostavkama nije potrebno raspravljati, njih je dovoljno "evocirati". Dakle, normativni autoritet se širi na sve ved broj situacionih odluka; sve one postaju revolucionarne i time automatski izmaknute potrebi za racionalnu argumentaciju. S druge strane, u drustvu, na nuţan nadn (ako ni zbog ĉega drugog, a ono zbog potreba materijalne reprodukcije) raste potreba za racionalno kontrolisanim formiranjem znanja. Pošto se radi o društvenim od nosima, to znanje nema oblik' (samo) tehniĉkog savladavanja problema, nego pre svega cilja na situacije u kojima se grupe or ganizuju radi rešavanja problema (u privredi, upravi, kulturi). Njihova delatnost bi imala izgled na uspeh samo ukoliko bi njihova kooperacija bila racionalno regulisana. A ona bi to mogla postati samo pod pretpostavkom da je postignuta zajedniĉka definicija situacije. Medutim, tip drustvenog identiteta to ne dozvoljava. Neke odluke su revolucionarne, i ne mogu biti ukljucene u kriticku procenu. Uz to, radi se o odlukama koje već definišu situaciju. Sada podnje širenje u drugom praveu. Neuspeh usaglašavanja perspektiva, proizašao iz blokiranja procedura racionalne argumentacije, podnje da nagriza izvornu normativnu saglasnost. Odjednom u svesti aktera podnje da se uobliĉava pitanje: ako nije moguce pos- tizanje zajedniĉke definicije, moţda pokušavamo sa pogrešnim partn erima? Ako je normativni okvir,
174
koji je zadat kao osnova individualnog delovanja, neprimeren našem individualnom delovanju, moţda je to zbog toga što je Jugoslavija, kao okvir zajedniĉkog delovanja, neprimerena? Ĉini mi se da se celokupna dinamika jugoslo venskog federalizma odvija na ovoj liniji. Svest o nemogućnosti da se postigne zajedniĉka definicija situacije, koja bi bila racionalno prihvaćena i time obavezujuća, raste paralelno sa distanciranjem od Jugoslavije, ne kao geografskog pojma, nego kao zaje dnice koja f o r m i r a h o r i z o n t z a j e d n i ĉ k o g smisla. D a b i s m o u v i d e l i s u š t i n s k u grešku, sadrţanu u takvom paralelizmu, moramo obratiti paţnju na uslove mogucnosti racionalnog usaglašavanja. Tada nam postaje j a s n o d a j e u z r o k n e u s p e h a u načinu n a k o j i s e p o k u š a v a uspostaviti zajedniĉka definicija, a ne u prirodi elemenata koje treba usaglasiti. Već sam naveo da je osnovna pretpostavka racionalnog pos tizanja i obnavljanja horizonta zajednickog delovanja ta da se najpre postigne saglasnost o momentima koji su rel evantni za definiciju situacije, i da se od njih odvoje one pretpostavke koje su, doduše, zajedniĉke, ali se ne nalaze u instrumentalnom odnosu sa ciljevima aktera. Iluzorno je oĉekivati neki takav konsenzus, a istovremeno iz rasprave iskljuĉiti npr. poli ticke odluke na kojima poĉiva postojeće stanje, dakle, ono stanje koje je i stvorilo potrebu za traţenjem novih zajedniĉkih definicija. Takva rasprava ima smisla samo kao zajedniĉko ispitivanje postojećeg poretka u svetlu hipotetiĉkih alternativa. Ako su s ve strateske odluke nedodirljive, a promene dozvoljene samo "u okviru sistema", onda je ili potreba za novom definicijom laţna, ili će biti potisnuta i moći će se pojaviti samo kao nemušta eksplozija, koja će biti "dozvoljena" samo zato što neće biti sreds tava za njeno nedozvoljavanje.
(4) "Revolucija " kao normativni monolit Izloţene u apstraktnom obliku, prethodne primedbe moţda ne pokazuju dovoljno jasno prirodu modela drustvene integracije, prema kome se orijentišu. Jer, u krajnjem sluĉaju, zar nisu u Jugoslaviji sva znaĉajna pitanja stavljena na dnevni red, i zar ta neobaz- rivost u pogledu zajcdnickih vrednosti nije već pokazala štetne posledice (umesto da, u skladu sa mojom pretpostavkom, omogući racionalnu saglasnost)? Medutim, radi se o odnosu izmedu tradicije i kolektivnog identiteta; o tome u kojoj meri nam naša vlastita prošlost stoji na raspolaganju u našem svakodnevnom 175
delovanju. Ovo cu pokušati da razjasnim na primeru Htvrdog jezgra" te naše proslosti, naime, na kompleksu koji se naziva jednostavno "revolucija". Pošto on definiše, sve do danas, okvir naše zajedniĉke (institucionalno autorizovane) percepcije, uputno bi bilo pre svega njega testirati s obzirom na to koji tip tematizovanja dopušta. Da li je u kompleksu nazvanom revolucija" dozvoljeno odvojiti ono faktiĉko od onog normativnog, i onda ga procenjivati: ono faktiĉko polazeći od kriterij a znanja (gde bi se onda radilo o istinitosti predanja), a ono normativno sa stanovišta tadašnje i današnje primerenosti i opravdanosti? Da li je moguce racionalno hijerar- hizovati individualne i kolektivne odluke od kojih se taj kompleks sastoji, i onda neke prihvatiti kao obavezujuće, a neke, moţda i protivno samorazumevanju njihovih aktera, uĉiniti predmetom kritiĉkog razmatranja i eventualno revizije? Umesto odgovora na ova pitanja, sasvim provizorno ću pokušati da analiziram predmet na koji se ona odnose. Pri tom će se pokazati da nije sluĉajno što revolucija” samo u formi normativnog monolita moţe da figurira kao neupitni okvir zajedniĉkog delovanja. Jer, svako diferenciranje unutar tog kompleksa bi bilo istozaaĉno sa transformacijom kolek tivnog identiteta. Drustvo bi tada moralo da nauĉi da se odnosi drugaĉije ne samo prema svojoj proslosti, nego i prema svom ak - tuelnom delovanju. Dogadaji koji su se na fcnomenološkom nivou odvijali kao nacionalno-oslobodilaĉki rat, danas nas obavezuju prvenstveno kao revolucija" koja se, sudeci po samointerpretaciji aktera i is toriografije, izvršavala na drugom nivou radnje. Relativno jednos tavno je utvrditi norma tivni orijentir koji je uspostavljen na prvom nivou radnje, kao i naĉin na koji on reguliše naše aktuelno delovanje. U nacionalno-oslobodilaĉkom ratu je donesena "odluka" o tome da je Jugoslavija jedinstvo, u ranije pomenutom smislu horizonta zajcdniĉkog s misla. Teţe je utvrditi u kom smislu nas obavezuje ono što se dešavalo na drugom nivou radnje. Pre svega, šta jc uopšte revolucija? Njeno minimalno znacenje je: sukob sa n o s i o c i m a politicke m o ć i o k o u r e d e n j a u n u t r a s n j i h o d n o s a . S a prvim nivoom radnje to ne ma nuţne interne veze. Kao sto Francus- ka revolucija nije rešavala pitanje drţavnog statusa Francuske, ni Ruska pitanja drţavnog identiteta Rusije, tako ni naša revolucija ne moţe biti na legitiman naĉin povezana sa pitanjem drţavnog statusa jugoslovenske politicke zajednice. Ruska revolucija je, nema sumnje, na znaĉajan naĉin uticala na teritorijalni status ruske drţave (koji bi bio drugadji bez primirja, 176
kome je tcţila boljševiĉka politicka uprava), ali te dve dimenzije pripadaju razlidtim sferama. Na is ti naĉin, naš nacionalno oslobodilaĉki rat je neophodno od - vojiti od revolucije (ma kako tesno oni empirijski bili spojeni), jer tek onda je moguce utvrditi hijerarhiju obavezujućih normi. Ona je potrebna vise zbog situacije u kojoj neke norme bivaju dove dene u pitanje, nego zbog "pozitivnog" obavezivanja. Svaka zajednica ima pravo da stavi na raspravu i svoje osnovne vrednosti (a osnovna je svakako ona koja se tiee odluke da se uopšte ţivi u toj zajednici), ali onda treba da bude jasno da je problematizov ana upravo ta osnovna odluka, a ne da nju pogada nezadovoljstvo izazvano odlukama koje su samo pridodate t o j o s n o v n o j , i a u t o r i z o v a n e v e z i v a n j e m z a n j u . Dakle, u kom smislu se u okviru glavne radnje, nacionalno os- lobodilaĉkog rata, desio sukob sa nosioc ima politicke moći, tj. revolucija? Ti nosioci moraju imati svoj socijalno —politiĉki, institucionalni i vojni identitet. Ko su te grupe i slojevi 1941 -1945? Na kraju rata je politiĉka moć oĉigledno drugaĉije rasporedena nego na poĉetku, ali, koje tu s ki m u sukobu? Ako ostanemo na em- pirijskoj ravni, ne moţemo uoĉiti dominantnu politiĉku moć protiv koje bi revolucija uopste bila moguća (ukoliko zadrţimo bar mini- malni smisao tog pojma). Inace bismo i borbu npr. francuskih pripadnika pokreta otpora proti v okupatora i kolaboracionista mogli nazvati revolucijom. Ovde se, naravno, radi o strukturi delovanja, ne o namerama aktera. Za revoluciju je neophodan jasan politiĉki protivnik, jer tek onda postignuti ishod p r e d s t a v l j a i z r a z s u k o b a unutrašnje-politićkih a l t e r n a t i v a . Moţda se mo/e poći od hipoteze da revolucionarni akteri vode borbu protiv "vlade u i/beglistvu"? Revolucija bi se onda odvijala u neobiĉnoj asimetriji, u kojoj bi jedan subjekt bio odsutan. Ako je tako, moralo bi se raditi o nekakvoj implicit noj revoluciji, budući da i svi zvaniĉni dokumetni revolucionarnih aktera naglašavaju nacionalno-oslobodilaĉki i izriĉito ne -revolucionarni karakter svog delovanja. To, naravno, mo/e biti izraz taktike, opravdane u bor- bama za moć. Medutim, nije svaka borba za moć revolucija. Osim toga, implicitne revolucije nisu moguce, pošto je u revolucijama najvaţnija simbolika, koja mobilise emocije i stvara novi kolektivni identitet. Nacionalno-oslobodilaĉki pokreti predstavljaju specifiĉan tip mobilizovanja stanovništva koje, doduše, predstavlja potencijalnu politiĉku podrsku, ali kao takvo još nije politiĉko sledbeništvo. Ukoliko nema neposrednog politiĉkog konkurenta, ta transfor 177
macija se vrši u pozadini. Transparentnost te pozadine, a onda i mogucnost racionalnog legitimisanja "nove vlasti”, zavisi od toga u kojoj meri je uĉesnicima moguce da u polju svojih motiva delovanja povuku elementarna razgranicenja. Ako je revolucija izvedena pod parolom da nije revolucija, jasno je da će to imati znaĉajne posledice i za mo gucnost njenog kasnijeg tematizovanja. To tematizovanje će nuţno imati narativno -reprezentativnu formu. Jer, samo priĉe i slike su otporne na argumentaciju. Ono što obavezuje je uvek celina, pošto svako razgraniĉavanje u sebi nosi opasnost rizika razliciti h interpretacija. Nezavisno od dinamike oruţanih sukoba, kao i stvarnih namera aktera, osvajanje politicke modi, nazvano revolucija, nije s e d e s i l o u b o r b i s a s t a r i m n o s i o c e m , n e g o p o p u n j a v a n j e m vakuuma modi k o j i j e o n o s t a v i o . Z a e m p i r i j s k u r a v a n r e k o n s t r u k c i j e t o moţe biti beznaĉajno, budući da se tu raĉuna ono što se dešava, a ne in- terpretacijski okvir u koji je to smešteno. Zaista, ne mora biti preterano relevantno zbog ĉega je nastao vakuum moći (jer "iz- begliĉka vlada" je takode, naĉelno, mogla da iz zemlje rukovodi nacionalno-oslobodilaĉkim ratom). Ta dimenzija uopšte nije ni predmet našeg interesovanja. Jer naša tema su pretpostavke koje ulaze u kolektivni identitet posleratnog drustva. A tu je od odluĉujućeg znaĉaja naĉin vaţenja normi kojima je (bilo) rukovodeno revolucionarno delovanje, i koje regulišu kolektivne ak- tivnosti novog drustva. Da li je te norme moguće kritiĉki os vetljavati, ne u interesu njihovog odbacivanja, nego u interesu p o s t i z a n j a r a c i o n a l n e s a g l a s n o s t i u p o g l e d u t o g a zbog ćega t e norme vaţe? Je li moguce raspravljati o trivijalnom pitanju: da li s l i k a s v e t a , p o g o d n a z a oruzano osvajanje vlasti, o s t a j e p o g o d n a i z a praktikovanje v l a s t i ? Izvorna netransparentnost konteksta nastanka novog poretka ne ostavlja puno mogućnosti za njegovo legitimisanje. Ono u svome jezgru takode mora biti netransparentno, a u svakom sluĉaju, ne moţe se osloniti na integrativni potencijal koji u sebi sadrţi racionalna argumentacija. Ovo će se pokazati kao fatalni deficit, najkasnije onog trenutka kad a društveni akteri shvate da u kriticnim trenucima svoje kooperacije ne mogu (vise) rekurisati na neupitnu saglasnost ("revoluciju" kao jednu takvu saglasnost), a da im, istovremeno, taj normativni monument sistematski blokira for- miranje novih tipova saglasnosti. Jer, na njemu su se u meduv- remenu nataloţilc odluke razliĉitih ontoloških modusa (od proizvoljno-liĉnih preferencija, preko stvarnih pokušaja da se reguliše kolektivno delovanje, pa sve do socijalnih utopija).
178
Blokiranje je tako intenzivno doţi vljeno da frustracije, izazvane njime, prete da zahvate i nivo društvene integracije koji sa svim tim nema nikakve veze, naime, nivo na kome je donesena "odluka” o Jugoslaviji kao okviru unutar kojeg se traţi zajedniĉka definicija situacije. Danas niko i ne pokušava da porekne da je Jugoslavija postala zajednica koja se moţe integrisati samo putem kooperativnog usaglašavanja interpretacija. Nije potrebno posebno napominjati da takvo usaglašavanje nema nikakve veze sa "usaglašavanjem" zas- novanim na precutnoj saglasnosti o netransparentnosti temelja na kojima poĉiva moć u našem drustvu. Ukoliko kriza integracije uopste treba da se u nekoj taĉki - ma kako dubokoj - zaustavi, onda je to moguće samo ozbiljnim tematizovanjem veze izmedu našeg odnosa prema tradiciji i našeg identiteta. A takvo tematizovanje bi onda i samo bilo momenat jednog identiteta, koji bi Jugoslaviji postepeno davao konture modernog društva, koje moţda i ne moţe da reši sve svoje probleme, ali je bar u stanju da ih kao takve imenuje. 13. LIĈNOST I INSTITUCIJE Jugoslavija ncće doţiveti novo herojsko doba. Strategije za "iz- lazak iz krize', razvijene iz apologetske ili kritiĉke perspektive, u celini su defanzivne. Nove prostore osvajamo samo još u školskim udţbenicima i filmovima iz stilizovane proslosti; ali, pitanje je koliko dugo dirigovana mašta moţe da prikriva pukotine, koje obelodanjuju probudena istoriografska svest, memoarska literatura, ili sve izraţenija ravnodusnost mladih generacija. Oni koji "smisljaju budućnost" vise ne mogu da raĉunaju sa nekom samorazumljivom prošlošću. Zaista, šta je u današnjoj Jugoslaviji istorijsko? Sta je naša tradicija, a šta samo dopisana prošlost, skrojena prema preporukama iz marksistiĉko lenjinistiĉkih brošura, ili n aprosto uvezena nakon otvaranja granica prema Zapadu? Pitanje o tradiciji upućujc na jednu prazninu, oko ĉijeg popunjavanja se danas vodi sve otvorenija borba. To je razumljivo, ukoliko je sadrţan bar deo istine u stavu da će "u zemlji u kojoj je ukinuta i storija, budućnost osvojiti onaj ko ispunjava regiju sećanja, sklapa pojmove i tumaĉi prošlost". Na prvi pogled jc paradoksalno sto Jugoslaviju ubrajamo medu zemlje u kojima je ukinuta prošlost. Površni posmatraĉ bi pre mogao zakljuĉiti da se kod nas radi o pravoj tiraniji proslosti, prak- tikovanoj posredstvom svakodnevnih kolektivnih rituala prisećanja na zajedniĉkc slavne dane. Medutim, takvo kolektivno 179
sećanje je sistematski rekonstruisano i sklopljeno u skladu sa principima selekcije koji ne odgovaraju prirodnoj dinamici sećanja. Ono tada nije osigurano zalede, rezervoar zajcdniĉkih doţivljaja, za kojim se moţe posegnuti kada su iscrpljeni drugi izvori integrativne moći. Naprotiv, veštaĉki proizvedena prošlost je i sama eminentni potrošaĉ integrativne e nergije. Daleko od toga da bi funkcionisala kao sigurnosna mreţa, ona pre predstavlja ţieu po kojoj je kretanje moguce uz visoki rizik. Svaka kriza kolektivnog identiteta najpre će nju pogoditi. A kada je jednom već polemizovana, zajedniĉka prošlost funkci oniše kao inicijalno paljenje za sve vrste lanĉanih eksplozija. Da bismo razumeli unutrašnji poredak one praznine koja figurira kao naša tradicija, nije dovoljno baviti se subjektivnim namerama istorijskih aktera koji su svoje delovanje in stitucionalizovali u nultu-taĉku istorije. Potrebno je postaviti pitanje o strukturno-funkcionalnim zakonomernostima toga procesa, kao zbivanja u kome su individue samo delom subjekti odlucivanja, ĉak i onda kada izgleda da sasvim suvereno vladaju svojom situacijom. Ono što njih rukovodi su odredene predstave i hijerarhije vrednosti, a najsamovoljnije delovanje se u tom kon tekstu moţe obelodaniti kao prosto ponavljanje klišea. Time ne ţelim reći da je umanjena "istorijska odgovornost” takvih individua, niti je liĉna odg ovornost uopšte moja tema. Cak i kada se subjektiv- ni smisao delovanja (tj. namere aktera) potpuno poklapa sa objek- tivnim (kao što je to sluĉaj kod izjednaĉavanja naše nacionalne istorije i istorije KP Jugoslavije), moramo pitati o strukturnoj logici takvog delovanja. U ovom pitanju će se, naravno, pojaviti i problem uloge liĉnosti, ali osloboden lošeg subjektivizma. Unutar takvog analitiĉkog koncepta je temu tradicije (ne samo u smislu kolektivnog secanja, nego kao pozadine svakodnevnog delovanja) moguc e formulisati posredstvom odnosa izmedu pojedinaĉnog i opšteg. Ili, drugim reĉima, kao odnos izmedu institucija (koje svojim nuznirn univerzalizmom stabilizuju sklopove delovanja) i liĉnosti (ĉije delovanje je "sadr/aj" institucija). Bez nekog posebnog ob razlaganja moţemo poci od postavke koja je bezbroj puta razvijena u razliĉitim verzijama teorije socio -kul- turalne evolucije, a u skladu sa kojom proţimanje kolektivnog delovanja institucijama ima funkcionalni zadatak da kontinuirano reguliše pluralizam v rednosti i motiva. Institucije u sebi nose opštost koja je u stanju da nadrkrili partikularizam svakodnevice, i da omogući nastavijanje jednog
180
delovanja na drugo. Ova potreba nastaje u sloţenim zajednicama, u kojima zajedniĉke vrednosti nisu dovoljne kao m edij integracije. U ovom smislu bismo i nastanak novovekovne politicke zajednice, kao kolektiva koji zbog svog autentiĉnog pluralizma ne moţe biti monolitno reprezentovan, i stoga formira apstraktni identitet, sasvim adekvatno mogli rekonstruisati kao pro ces institucionalizovanja liĉnog autoriteta. Liĉnost vladara se sve vise for- malizuje i odvaja od njegovih individualno -subjektivnih osobina, preko predstave o "kraljeva dva tela", do pretvaranja politicke vlasti u preteţno proceduralni sistem, potpuno odvojen od liĉnosti njegovih aktera. Na prvi pogled upada u oci da našu noviju istoriju karakteriše suprotan proces. Najmanje u trostrukom smislu moţemo govoriti o problematiĉnom statusu institucija. Predratno jugoslovensko društvo predstavljalo je mešavin u tradicionalnih obrazaca individualnog i kolektivnog identiteta, i relativno ograniĉene mreţe institucija, izgradene po uzoru na Zapad. Te institucije nisu bile dovoljno socijalno -psihološki ukotvljene, niti je politiĉka vlast bila u stanju da u dovoljno j meri aktivira njihov integrativni potencijal. Na svakom uglu je dolazilo do pobune onog partikularnog, onog što je odbijalo da svoje vrednosti pokuša afirmisati preko institucija. Nestabilnost društveno politiĉkog uredenja Kraljevine Jugoslavije moţe bit i shvaćena kao posledica razumljivih teškoća institucional - nog homogenizovanja jednog društva ĉije iskustvo se velikim delom sastojalo od socijalno-psiholoških naslaga koje se opiru racionalizaciji. Kao drugo, svetski rat je razrušio i takve, same po sebi nestabilne institucije. Masovno mobilizovanje stanovništva, koje se u njegovom toku odvijalo, orijentisalo se prema "novom identitetu", koji tek treba da bude stabilizovan institucijama "novog društva". Ovo "novo" nije trebalo da bude samo novi sadrţaj is te forme (tj. univerzalisticko-formalne organizacije kolektivnog delovanja), nego upravo ukidanje forme u ime sadrţaja. Trebalo je da bude promenjen sam princip drustvene konstitucije. Socijalno - kulturalna evolucija se time vraća u taĉku u kojoj je zapoĉ elo funkcionalno difercnciranje društva: ono liĉno (sadrţinsko, vred nosno) razbija opštost (koja je proglasena za formalnu i otudenu) i samo se uspostavlja kao opštost. Ovom projektu društvenog or ganizovanja (naznaĉenom već u klasiĉnim tekstovima k o m u n i z m a ) , f u n k c i o n a l n o k o r e s p o n d i r a patrimonalni tip p o l i t i ĉ k o g upravljanja, koji se posle rata formira u Jugoslaviji. Istovremeno,
181
to je treća taĉka u kojoj je (moguce) institucionalno regulisanje kolektivnog delovanja trajno ugroţeno. Patrimonalni tip vlast i odlikuje se jednoznaĉnom prevlašću ličnog s l e d b e n i š t v a n a d l o j a l n o š ć u k o j a p o t i ĉ e i z p o s e d o v a n j a sluţbenog poloţaja. Partijska struktura uĉvršćuje se kao liĉno sled- beništvo, ĉije - najĉešće nejasno omedeno - jezgro predstavlja liĉni štab 'vode". Odgovo rnost je potpuno vezana za liĉnu lojalnost, koja istovremeno predstavlja jedini princip ponašanja koji se bez rizika univerzalno, tj. u svim situacijama, moţe slediti. Sve drugo je stvar konkretnih okolnosti, naime, hipotetiĉke procene o mogućem stavu "vod e" povodom odredenog problema. A pošto je ona liĉna, pred - vidanje jc oteţano: ono sto danas moţe doneti pohvalu, sutra će biti uzrok padu. Ako je konsekventno izveden patrimonalni tip vlasti predstavlja jedinstvo vojnog i politickog naĉina odlucivanja. Ovo bi nam mogla pokazati i jedna detaljna analiza naĉina na koji odluke obavezuju. Pošto su oba izvora vlasti i kod nas od samog poĉetka bila udruţcna u jednoj liĉnosti, dolazilo je do transfera izmedu vojnog i civilno-politiĉkog naĉina utemeljivanja obaveznosti odluka. U konkretnim kontckstima jc bilo teško reći da li odluku donosi pred - sednik drţave ili vrhovni komandant. A od toga jc zavisila vrsta njene obaveznosti. U prvom sluĉaju bi odluke, bar nacelno, bile ot- vorenc za kritiĉko preispitivanjc, koje bi moglo zahtevati navodenje razloga. Politicke odluke su, cvoluciono posmatrano, podloţne racionalnom ispilivanju od strane uĉesnika u politickom procesu. A u drugom sluĉaju bi se radilo o jasnoj hijerarhiji naredivanja, bez prava podredcnih da p i t a j u o razlozinia. Pomcnuti transfer je bilo moguce stabilizovati samo na pozadini sasvim specifiĉnog tipa organizovanja, poznatog pod im enom komunistiĉka partija. Ranije sam u nckoliko navrata naznaĉio da sc izvor ove specifiĉnosti delom mo/e pronaći u figuri suverene diktature. Njeni rcgulacioni kapaciteti su znatno veći od klasicne (komesarske) diktature, zbog toga što uspeva da prisutnost vojnog karaktera vlasti redukuje na jedan od principa obaveznosti odluka (umesto da figurira kao neposredna pretnja silom) dok, s druge strane, tu vlast formalno organizuje kao politicku. Kada govorim o njcnom vojnom karakteru pod tim, n a r a v n o , n c m i s l i m n a s a d r / i n s k u p r i s u t n o s t v o j s k e , n e g o n a tip odlucivanja. K l a s i ć n a d i k t a t u r a j e u s v o m d o m e t u p o p r i r o d i ograniĉcna, pošto socijalnu komunikaciju nije moguce trajno stabilizovati posezanjem za njcnim granicnim uslovom, silom.
182
Ona ostaje vanredno stanje, buduci da ne ukida predstavu o normalnosti. Drustvo je i dalje orijentisano na institucionalni ccntar - dr/avu kao garanta socijalnog mira - jedino sto ga diktatura privrcmcno suspenduje. Suvercna diktatura u potpunosti menja ovaj odnos. Tu je d r z a v a zaobidcna , t j . n a c e l n o p r o g l a s c n a s u v i š n o m ( i l i p o t r e b n o m samo u odrcdenom domcnu i u prcla/nom periodu"). Takvo zaobilaţenjc znaĉi uspostavljanje drugog komunikacijskog medija, kroz koji sc prenose obavezujuce odluke. Taj mcdij ne moţe imati f o r m a l n u s t r u k t u r u , p o š t o b i s p o n t a n o o b n o v i o s t r u k t u r u pravnog sistema k a o n a ĉ i n a p r c n o š e n j a o d l u k a u d r ţ a v n o o r g a n i z o v a n i m drustvima, nego jc obrazovan u skladu sa tipom liĉnog sledbenistva. Kombinovanje vojnog i poliliĉkog obrasca obaveznosti odluka obezbcdujc osetljivost tog medija: pošto politicki akteri nikada sa sigurnošću ne znaju koje jc poreklo obaveznosti neke konkrelne od luke (tj. koji stcpen samoinicijative je pozeljan), i posto na osnovu njenog sadrţaja ne mogu formirati trajna oĉekivanja u pogledu buducnosti, dola zi do formiranja kolektivnog ncurotskog karaktera, koji, dodusc, individualno moze biti poguban (za lieni intcgritet), ali je funkcionalno opravdan. Jer, kada oslabi ideološka vera (kao drugi tip ncurotskog mobilizovanja), samo na ovaj nadn se moţe spredti entropija komunikacijskog medija, u društvu koje se odrek lo institucionalnog regulisanja kolektivnog delovanja. Medutim, sa rastom kompleksnosti društva raste i opterećenje ovog oblika vlasti. Kompleksnost u ovoj je/iekoj upotrebi ne znad ništa drugo ne go da ra/licila društvena iskustva nisu teleološki povezana zajedniĉkim vrcdnostima, zajedniĉkim autoritctom, ideologijom itd. Ona vise nisu sprcmna da u ime nekog drugog, zajednickog sadr/aja, odustanu od svog, partikularnog. Tu par - tikularnost jc ranije bilo moguce suspendovati pozivanjem na "/ajednicke ciljeve". Danas na raspolaganju stoje samo dve mogucnosti. Hi ce partikularnim iskustvima bili na raspolaganje stavljena komunikacijska forma koja će, na jednoj strani, regulisati a ne ukidali njihovu partikularnost, a na drugoj strani, u njima afir - misati ono što je opste i sto je dostupno racionali/ovanju. Takva forma je, pre svega, sadr/ana u ustawiom i pravnom sistemu. Ili cc ona spontano univcrzali/ov at i svoju partikularnost, ali sada u sadr/inskim opstostima koje im neposredno stoje na raspolaganju. A to su ctniĉki, verski, regionalni identitet. Patrimonalni tip vlasti pociva na generalnom transferu: nema
183
jasnih ra/lika i/niedu pravnog sistema, politike i ideologije. Da bi odluke jcdnoznacnijc obav e/ivale, izbegnutoje odvajanje razloga /a va/enje unutar svakog od pomcnutih drustvenih pod sistema. Sigurno da bi clcmcntarno diferenciranje brzo dovclo do uvida da zahtevi formulisani npr. unutar politicke sfere na drugadji nadn va/e (u pogledu legitimisanja i obave/nosti) nego zahtevi koje pos- tavija ideologija. l ime bi u opasnost bila dovedena ne samo difu/na obaveznost današnjih ideolosko - politickih odluka, nego i sam princip odlucivanja. Kada bi bilo moguce racionalno rekonstruisati svako od tri n avedena podruĉja, i ispitati krilcrijc s obzirom na koje se unutar njih formiraju odnosi obaveznosti, ono sto bi ostalo bilo bi premalo za opravdanje onog tipa regulisanja delovanja koji kod nas preovladuje. Sada moţe nešto jasnijom postati veza izmedu kri ze identiteta našeg društva i teme "liĉnost i institucije". Prvi problem je vezan za usiljeni odnos prema tradiciji, pri ĉemu nju ne posmatram kao nešto što se "objektivno desilo", ili kao neko skladište proslih i osiguranih smislova. Tradicija je horizont svakodnevnog delovanja, koje na jednoj strani, uvek iznova interpretira smisao proslih delovanja, ali je, istovremeno, moguce samo na osnovu sedimen - tiranog smisla, dakle, tradicije kao prošlih interpretacija. Pluralizam socijalnih iskustava se na taj naĉin otkriva kao pluralizam tradicija: svako ima "svoju" prošlost, svoje pobede i poraze. Kako pod tim pretpostavkama formirati kolektivni identitet? Kako da opstane drţava za koju nije sigurno ĉak ni to kada je zapravo nastala (1918, kao "veštaĉka tvorevi na" ili kao ostvarenje "vekovnog sna')? U kojoj nekoliko generacija pobednika i poraţenih (ili onih koji sebe tako doţivljavaju) treba da ţive jedni pored drugih? Ako na ova pitanja treba da je moguć neki pozitivan odgovor, onda on zavisi iskljuĉivo od mog ućnosti nesputanog komuniciranja m e d u s o c i j a l n i m i s k u s t v i m a , i l i , š t o j e skoro isto, medu tradicijama. Identitet jugoslovenskog drustva nikada neće biti singularan. On moţe da bude samo apstraktan, kao jedinstvo onog opšteg u svakom partikularnom (kolektiv nom, etniĉkom, verskom itd.) iskustvu. A da bi došlo do konstituisanja tog opšteg, moraju postojati autonomne institucije, ĉiji univerzalistiĉki potencijal neće biti blokiran proizvoljnim uplitanjem iz sfere ideologije i politike. Oblikovanje naseg posleratnog politickog poretka kao neke vrste neo-patrimonalizma beskrajno je oteţalo proces izgradnje autonomnih institucija. Univerzalizam u ĉije ime je nova vlast nas- tupila nije bio "od ovog sveta". Njegov intenzitet je
184
metafiziĉkog porekla i proizlazi iz uv erenja u epohalnu misiju "proletarijata". Prividni paradoks dolazi do izraza u tome što je u ime ovog univer- zalizma uspostavljcn apsolutni partikularizam, kao liĉno sled- beništvo i desupstancijalizovanje svih institucija. U ovom procesu ne bi trebalo po tceniti prirodnu dijalektiku institucija i mobilizovanja. Institucije, doduše, mobilizuju (a u sloţenim društvima to mogu ĉiniti samo one), ali su njihovi kapaciteti integracije ograniĉeni. Velika pomeranja stanovništva (a jedno takvo se desilo u toku i n eposredno posle poslednjeg rata) preplavljuju institucije i podstiĉu formiranje pod institucionalnog organizova - nja. Nema sumnje da je KP Jugoslavije, koja je iz ideoloških i inter - nih razloga (a onda i zbog spoljašnje represije) bila upravo na takav naĉ in organizovana, posedovala izrazit strukturni afinitet za nedrţavno upravljanje društvom. Utoliko ni već pomenuti transfer izmeĊu vojnog i politiĉkog tipa obaveznosti odluka nije istorijska sluĉajnost, nego proizlazi iz strukturnih zakonitosti komunistiĉkog pokreta u "nerazvijenim" zemljama. Medutim, taj afinitet bi ostao interni problem jedne ilegalne partije, da mu nije korespondirala kriza institucija Kraljevine Jugoslavije, i njihovo razaranje u ratu. Za današnje blokiranje izgradnje autonomnih institu cija ne postoji neko sliĉno obrazloţenje. Niko ne moţe tvrditi da jugos lovensko stanovništvo u pogledu svog socijalno -psihološkog identiteta još uvek neodluĉno stoji na raskrsnici izmedu tradicijskog partikularizma i modernih institucija (sa njihovim univerzalistiĉkim obrascima ponašanja). Nemogućnost soeijalne komunikaeije nije utemeljena u nemogućnosti artikulisanja soeijalnih iskustava, nego u eksternoj blokadi. Ona spreĉava da to iskustvo napusti svoj par- tikularizam, jer bi se tada moglo pojaviti kao konkurentska opštost. Medutim, zakrĉivanje soeijalne komunikaeije nije manje riziĉno nego što bi bilo njeno oslobadanje. U praznom prostoru, koji je do nedavno popunjavala oficijelno konstruisana tradicija, poĉinje gomilanje partikularnih tradicija. Budući da se njihov predmet bar delom svog obima poklapa - jer je ipak reĉ o zajedniĉkoj materijal - noj istoriji, ako već ne i o zajedniĉkom smislu - konkurencija je neizbeţna. Svako nudi svoju "istinu", sa pretenzijom da okupira ispraţnjeno sccanje. Ako izmedu tih ‟'istina” ne bude uspostavljena komunikacija, osvajanje budućnosti, koje sve one zapisuju u svoj program, moraćemo doslovno shvatiti: kao nemetaforicku borbu za smisao. Tada nam se još jednom, kao u našoj najnovijoj
185
istoriji, moţe desiti da socijalni mir platimo pustošenjem sećanja. Ako se sećanje ne moţe pacifikovati, to moţe posluţiti kao izgovor za njegovo ukidanje. Jer, budućnost osvaja ne samo onaj ko ispunjava regiju sećanja, sklapa pojmove i tumaĉi prošlost, nego, moţda još jednoznaĉnije, i ona j ko prazni sećanje, destruise pojmove i proizvodi veštaĉku prošlost. Naravno da je takva budućnost, budućnost u sasvim specifiĉnom smislu reĉi. Ona nije horizont smisla, nego ukidanje smisla. Ali, postoje narodi koji smisao ne ubrajaju medu nuţnc uslove svoga postojanja. 14. SOCIJALIZAM KAO NEDRZAVNO ORGANIZOVANO DRUSTVO
Društvenim pokrctima koji su svoj politicki identitet formirali uz pomoć "Komunistiĉkog manifesta" i Lenjinove "Drţave i revolucije" nije bila dodeljena laka sudbina. Kada su iz revolucionarne faze", za koju je kod klasika postojalo dovoljno uputstava, makar i protivreĉnih, ušli u fazu politike, dakle, kada su postali socijalistiĉkc drţave, morali su z apanjeno konstatovati da je regija, koja je inaĉe, zaduţcna za oštrinu (politicke) percepcije, kod njih prekrivena tamnom mrljom. Naime, potpuno i m j e n e d o s t a j a o sam pojam politike. N a i v n o o c e k i v a n j c d a u z rcvoluciju automatski, na ovaj ili onaj nacin, dol azi i drzava, kao osvojena ili ukinuta, pokazalo se kao zabluda ili prazno obećanje. "Revolucionarna faza" je prošla, ali ono što je iza sebe ostavila nije bilo drzava, makar da se tako nazivalo. Drugim recima, ako danas hoćemo da ozbiljno raspravljamo o socijalistiĉkim drzavama, moramo paţljivo odmeriti teţinu njihove ccntralne aporije: socijalizam nije trebalo da postane drţava, ali je na to bio prinuden. Posledice su dalckoseţne, i uopšte nisu istraţenc niti u potpunosti shvaćcne. Inercija istorijskog dogadanja oslobodila je (iako samo prividno) ovu aporiju njenog izvornog naboja. Zatvorene u svojim granicama (ili granicama "bloka") socijalistiĉke zemlje prema spolja - u medunarodnom pravu - zadovoljavaju clementarne uslove drzavnosti, naime, poseduju suv erenost, u oštrijem ili blaţem smislu reĉi, kao što je poseduje i Grenada. One su drţave, i na to pristaje ceo svet, nesklon komplikovanim odnosima. A šta su prema unutra, u svojim granicama, to se ionako odluĉuje u iĊeološkom diskursu, na osnovu vrednosni h hijerarhija, koje ne spadaju u saznajni, nego u politiĉko -pragmatski sklop. Teško je pronaći orijentir u sa/najnoj pustinji koja se prostire i/medu pola
186
na kome je socijali/am odreden kao najdemokratskije drustveno politicko uredenje, i onog na kome mu j e poreknut bilo kakav demokratski karakter. Pokušajmo sa clementarnim opa/.anjima. Socijalizam poseduje sve institucije gradanskog društva': ustav, pravni sistem, izbore, ministre. Pa ipak, u njemu jc sve drugaĉije. Drugaĉije nego u zapad- no-evropskim zemljama, ustav u socijalizmu nema prvenstveno ulogu ograniĉavanja drţavne moći u intercsu gradanskih sloboda, kao nuţne ustavno -pravne fikcije, proizasle iz tradicije prirodnog prava. On tu ulogu nema, ali nc u tom smislu što bi postojeca drţavna moc postupa la protivustavno, nego u tom s m i s l u š t o sam ustav n i j e t a k o z a m i š l j c n . A k o n a u m u i m a m o istorijsko znaĉenjc ustavnosti, kao rezultata borbe za parlamentarnu kontrolu vlasti, smisleno je upitati da li je socijalisticki ustav uopste moguć. Socijalisticka te orija, bar ona koja poćinje Marksom, neće nam mnogo pomoci pri pokusaju da rešimo nedoumicu: u njoj je potreba za takvom institucijom kao sto je ustav sistematski ncgirana. Slićno stoji stvar i sa drugim sredisnjim momentom novovekovne politike, sa izborim a. U socijalistiĉkim izborima se ne odlucuje o politiĉkoj moći i njenom legitimisanju. Ne u tom smislu sto bi izbori rnozda bili laţirani; socijalistiĉko razumevanje politike jednostavno ne predvida to da izbori odluĉuju o raspodeli moci, kao sto nc pred - vida da ustav tu moc kontroliše. Dalje nabrajanje politiĉkih in stitucija vodilo bi islom rezultatu: prenosenjem u socijalizam one poprimaju janusovsko lice, postaju tvorevine sasvim neobicnog identiteta. Paţljivi citalac primetice da u onom sto je do sada rcćeno nije sadrţana nikakva kritika. Utvrdili smo, doduse, da su sve centralne katcgorije socijalisticke drzavnosti u dvostrukom smislu problematiĉne - nisu u skladu sa teorijom socijalizma i kidaju vezu sa tradicijom institucija cije ime nose - ali to samo po sebi jos ništa ne znaĉi. Zašto kombinacija protivrccnih elemenata ne bi bila pozeljna? Zar u njoj ne bi mogao da radi "neumorni duh dijalek- tike"? Problema postajemo svesni najkasnije u trcnutku kada pokušamo da teorijski utemeljimo tu "dijalektiĉk u" konstrukciju. Veoma brzo se pokazuje ograniĉena moc dijalektike”: socijalisticka drţava je otvorena protivreĉnost, a ne neka ravnoteţa raznorodnih faktora, karaktcristićna za stvarni ili zamišljeni "prelazni period". Та protivreĉnost, naravno, ima svoj izvor koliko u suštini drţavnos- ti, toliko i u suštini socijalizma (u smislu postojećih
187
socijalistiĉkih drţava). Drţava nastaje u evropskom novom veku, kao rezultat ukida nja niza dualizama, pre svega konkurencije izmedu vladareve pozicije i pozicije feudalnih gospodara, a zatim izmedu svetovne i religijske moći. Apsolutni status "apsolutnog monarha" relativizuje sve partikularne pozicije i formira polje politike, kao okvir u kome se konstituiše sve ono sto je od javnog interesa. U ovoj taĉki je naroci to jasna razlika izmedu antiĉko srednjevekovnog i novovekovnog pojma politike. Dok je zajednica tamo predstavljala "prirodnu osnovu" ţivota, koja se ne moţe dalje propitivati i koja utemeljuje politicku vladavinu, pri ĉemu su kriteriji njenog legitimisanja izvedeni iz etiĉko-metafiziĉkog razumevanja ĉovekovog mesta u svetu, sada je prostor politike onaj opšti okvir u kome se konstituiše ne samo politiĉka vladavina, nego i sama zajednica. Izmedu ove dve taĉke odvijao se tegobni proces raspada one prirodne s amorazumljivosti. Epoha krize italijanskih republika i verskih gradanskih ratova u Evropi, definitivno oblikuje iskustvo na kome poĉiva evropska novovekovna istorija: kao unapred data, zajednica je puno verovatnije polje gradanskog rata nego "prirodni" skl op moralnosti. Jer, tamo gde su odnosi vladavine lišeni privida prirodnosti nastaje legitimacijski vakuum u koji se zajednica moţe sunovratiti. Prostor politike postaje mesto u kome se sa dosta izgleda na uspeh mogu odvijati rizicni procesi legitimisanja moći. Da li će on to stvarno i biti, zavisi u najvećoj meri upravo od tog jednog uslova, od toga u kojoj meri ispunjava svoju funkciju medija konstitucije zajednice, koja vise nije neproblematiĉna, nego je upućena na takvo posredovanje. Nacionalna drzava predstavlja materijalni oblik postojanja politicke zajednice. Prostor politike tu nije zbir pojcdinaĉnih in stitucija ili rcgija drustvenog ţivota; on je okvir unutar koga oni uopšte formiraju vlast it i identitet (ponekad i kao negativno diferenciranje, kao npr. privatnost ili pred-drzavne slobode, koje su, u nuţnoj fikciji, priznate kao pred -politiĉke, iako je be smisleno govoriti o privatnosti ili pravima, a ne podrazumevati politicki diskurs u kome je utemeljen smisao i tih pojmova). Radikalni kritiĉar liberalizma, Marks, podleţe njegovoj zabludi o instrumentalnoj suštini drţave. On veruje da je izvršio obrat time što je u teoriji o "noćnom ĉuvaru" otkrio dobro ĉuvanu tajnu, drţavu kao "mehanizam klasne vladavine". Pri tom mu je iz- makao onaj uvid kojim raspolaţu već Makijaveli i Hobs, to da s e p o l i t i c k a v l a s t t e k k o n s t i t u i š e u prostoru politike , a d a j e o n razlidt od pojedinaĉnih oblika raspodele i legitimisanja te vlasti.
188
Današnje socijalistiĉke drţave doslovno podvaju na tom n e s p o r a z u m u . U n j i m a j e j e d a n dnistveni pokret p o p u n i o p r o s t o r predviden za drţavu. Revolucionarni pokreti ne teţe samo osvaja nju institucija politicke moći, već oni - što je presudno - razbijaju samu politicku zajednicu. Posle pobede revolucije taj pokret nije u d r ţ a v i , o n jeste d r ţ a v a . K o r i s t e d t r a d i c i o n a l n u t e r m i n o l o g i j u mogli bismo red da je to drustvo bez drţave, zajednica u kojoj jedan društveni pokret preko svojih predstavnika vodi poslove od opšteg znaĉaja. Sliĉno kao u antiĉko -srednjevekovnom svetu, politicka vlast se ne k onstituiše i ne opravdava u sferi onog politiĉkog, nego u antropologiji, filozofiji istorije, socijalnoj etici. Postavlja se pitanje, da li je ovaj odnos izmedu "pokreta" i drţave - tj. odnos u kome je "pokret" preplavio drţavu i srušio njene unutrašnje granice - samo rezultat kontingentnog istorijskog zbivanja? Da li bi "pokret", da je kojim sluĉajem mogao postupati prema uputstvima koja su sadrţana u izvornoj socijalistiĉkoj teoriji revolucije (npr. onoj koju Marks razvija u kontekstu 1848), doveo do konstitucije neke suštinski drugadje koncepcije politicke vlasti od one koja je nastala u empirijskim socijalistiĉkim poretcima? Da li bi obnova "izvornog marksizma" mogla da posluţi kao orijentir za kritiku naĉina na koji su organizovana socijalistiĉka drustva? Ili se, moţda, pre radi o lome da je već u revolucionarnoj teoriji na neki nadn sadrţana nuţnost upravo takvog tipa okupiranja i desupstan- cijalizovanja unutrašnjc drţavne suverenosti, kakav danas odgledno dospeva do granica svojih evolucionih kapaciteta? Svi znamo da je Marks sasvim uzdrzano govorio o budućem, emancipovanom drustvu. Verovatno je imao razlidte razloge za to, ali bar jedan od njih proizlazi iz logike samog emancipatorskog projekta. Naime, taj projekt nikada ne moţe da u potpunosti bude svesni cilj nekog drustvenog subjekta. Kao sto u Hegelovoj filozofiji istorije ni jedan empirijski individuum ne moţe autentiĉno ţeleti da deluje u ime svetskog duha, tako ni komunistiĉki pokret - u Marksovoj verziji - nema jasan cilj svoje borbe, u vidu nekog plana za izgradnju budućeg drustva. Ta borba se odvija na pozadini "ob- jektivnih zakona istorije", koji ce (kada dode trenutak) već definisati konkretan sadrţaj emancipacije. Ovo, na prvi pogled veoma neobiĉno, odustajanje da se u jednoj teoriji emancipa cije govori o institucijama i organizaciji emancipovanog drustva, razumljivo je u okviru Hegelove i Marksove filozofije istorije. Is torijskog agensa ona ne
189
shvata empirijski. Empirijska "radnicka klasa" ima, doĊuše, z n a ĉ a j n u u l o g u u o s l o b a Ċ a n j u ĉ o v e ĉ a n s t v a , a l i s a m o k a o nosilac svetsko-istorijske misije. Ona bi tu misiju imala ĉak i kada ni jedan empirijski radnik toga ne bi bio svestan. Utoliko je empirijska svest i "revolucionarnog subjekta" - a u toj svesti bi eventualno bio razvijcn nacrt budućeg društ va - momenat istorijske logike, a ni u kom sluĉaju nije nad njom, kao neki autonomni agens. Ako bi ostvarenje socijalizma zavisilo u prvom redu od svesnih ak- cija 'radnicke klase", onda bi Marksovo delo, umesto u formi kritike naĉina proizvodnje, moralo b iti razvijeno u formi neke teorije o "klasnoj svesti”. V
Sta se dešava u trcnutku kada "logika istorije" izneverava oĉekivanja komunistiĉke filozofije istorije? Jedna mogucnost je, korigovanje ili napuštanje celokupnog koncepta emancipacije, druga: trazenje zamcne za ucinke koji su izostali. Ako se transfor m a c i j a s v e t a n e o d v i j a p r e m a n a c r t u , n a s l a j e p o t r e b a z a funkcionalninx ekvivalentoni " i s t o r i j s k e l o g i k e " . T a k a v e k v i v a l e n t j e o n a komunistiĉka partija koja dvadesetih godina nastaje u Sovjetskom Savezu, a zalim i u oslalim zemljama. lzvorni metafiziĉki naboj tog prenošenja kompetcncija sa logike istorije" na empirijsku or ganizaciju, najlakše cemo sebi prcdociti, ako zamislimo sta bi se dcsilo kada bi u Hcgclovom sistemu bilo moguce da svetski duh postane cilj individualnog ili kolektivnog delovanja. Time što prcu/ima zadatak jedne mctafizicke instance, komunistiĉka partija od samog poćctka ne mo/e da bude shvaccna kao politicka or ganizacija, i uopste, kao partija. Njen cilj nije zauzimanje politicke vlasli (to jc samo sredstvo), nego usposlav Ijanjc jedne si ike svetu. O n a n e d c l u j e u s v o j e i m e , i l i u i m e n e k o g e m p i r i j s k i ograniccnog kruga slcdbcnika (makar to i ne bili i njeni biraci), nego u ime svetsko istorijske misije '''proletarijata" I ovom je utemeljena nemogucnost empirijskog lociranja komunisticke partije. Kada ona dodc na vlast, onda ncograniĉcnosl te vlasli, koja odmah nastupi, nije posledica usposlavljanja "partijskog m o n i / m a " , n e g o p r e t o g a d a n a v l a s l i u o p s t e n i j e j e d n a politicka partija, m a k a k o i s k l j u c i v a i n e t o l e r a n t n a o n a b i l a , n e g o n o s i l a c m c l a f i / i c k i h o v l a s c e n j a . N j e n o d e l o v a n j e j e načclno n e m e r l j i v o , a ne samo zato što predstavlja pos - ledicu "dcvijacijc", "voluntari/ma" itd. Kada komunisticka partija dode na vlast, onda je lo istoznacno sa provalom metafizike u politiku. Teorijski je sasvim neopravdano porediti takvu slrukturu odlucivanja sa islorijski po/natim vidovima apsoluti/ma ili autoritarne vlasti. Nije
190
odluĉujuci kvantitcl nasilja ili stanje licnih sloboda, nego princip u skladu sa kojim se takva vlasl konstituise. A vlast "radnicke klase" ne mo/e biti drugaĉijc konstituisana nego oslanjanjem na filozofiju istorije, dakle, rekur - som na metafiziku. I socijalistiĉka drustv a su, spolja posmatrano, organizovana kao drţave. Njihova spoljna suverenost se (u onim sluĉajevima gde se ne radi o "ograniĉenoj suverenosti" kao posledici nesaniostalnog dolaska na vlast komunistiĉkih partija, u tzv. Istocnom bloku) ne razlikuje od drugi h drzava. Ali, kod pitanja o unutrašnjoj suverenosti postaje jasna dalekoseţna razlika. Pošto u socijalis- tiĉkom konceptu politike suverenost nije politicki, nego metafiziĉki odnos (tj. ona nije vezana za drţavu, nego za ‟‟proletariat"), veoma je oteţano njeno stabilizovanje, racionalno organizovanje i prag- matsko potvrdivanje. Suverenost koja je jednom svojom stranom vezana za metafiziĉku regiju pojednostavljuje, doduše, zahvate u sve oblasti ţivota kolektiva i individua: uz pozivanje na interese "radnic ke klase" lako je srušiti sva ogranicenja politicke vlasti i legitimno se umešati u procese delovanja. Medutim, ta difuzna legitimacijska osnova onemogućava samoopaţanje, a onda i samokorigovanje politicke moći, i time vodi blokadi uĉenja. Time sto politic ka vlast nije shvaćena kao nacelno ogranicena, skoro je nemoguće da se njen unutrašnji poredak podvrgne racionalnoj (samo)kritici, koja bi rezultirala kontrolisanim povećanjem cfikas - nosti. Tako se otkriva druga strana neograniĉene suverenosti - nesposobnost ciljno-racionalnog delovanja. Nastaje tipiĉni socijalistiĉki paradoks: na jednoj strani je nagomilana ogromna koliĉina moći, dok je, istovremeno, oteţano sprovodenje i najjed - nostavnijih odluka. Naš politicki poredak, uprkos sv im inovacijama u odnosu na koncept "revolucionarne vlasti", obnavlja izvornu dilemu socijalizma. Naime, to da socijalizam nije /amisljcn kao drţavno stanje, a da je takvo stanje ipak postao. Partija ciji identitet ni u jednom trenutku nije bio prvenstveno politickog tipa (budući da je koncipirana kao partija "rcvolucionarnog preobrazaja", a ne organizovanja politicke vlasti), poĉela je da se, prilicno bezizgledno, tiho transfor - miše. Naravno, ne napuštajući mctafiziĉki temelj svoje legitimnosti, izraţen u uverenju o svetsko-istorijskoj misiji "radnicke klase". Tako smo dobili ćudnu mešavinu, u kojoj su se zajedno našli elementi politicke racionalnosti (otelotvoreni u politickim in - stitucijama) i elementi opravdanja vlasti, koji su konsekventno iz - maknuti svakoj
191
racionalnoj proveri. Sve dok ovi drugi imaju primat, ne moţc biti rcĉi o aktiviranju univerzalizujućeg (racionalnog) potencijala institucija. Bilo bi sasvim pogrešno kada bismo ovaj dualizam pokušali objasniti kao protivreĉnost izmedu partije i dr ţave u socijalizmu. Neko takvo objašnjenje - povezano onda sa zahtevom za manje uplitanje partije u nadleţnosti drţavnih organa - poĉiva na pogresnoj pretpostavci da se partija u socijalizmu moţe opisati kao partija u uobiĉajenom smislu reci, s tom razliko m što je intenzivirala svoju moć (ukinuvši druge partije i protegnuvsi kom petencije na sve oblasti ţivota). U tom smislu bi i socijalisticka drţava bila shvaćena kao specifiĉni tip novovekovne drţavnosti, sa unutrašnjim suverenitetom koji je ograniĉen, a li se moţe postepeno povećavati (na taj naĉin što će se smanjivati uticaj partije). Medutim, naše ranije izvodenje o odnosu izmedu drţave i suverenosti jasno pokazuje nemogućnost nekog takvog odvajanja. Naravno da bi se efikasnost institucija u socijalisti ĉkoj drţavi mogla znatno povećati, ukoliko bi racionalno bio kontrolisan transfer vrednosti (ideologije) u instrumentalno delovanje (tehniĉki aspekt drţavnog regulisanja). Ako bi bilo moguce (što n a ĉ e l n o u o p s t e n i j e i s k l j u ĉ e n o ) o d v a j a n j e a s p e k t a funkcionalne integracije (on se pre svega tiĉe materijalne reprodukcije društva), i njegovo relativno osamostaljivanje u odnosu na sadrţinu ideologije, socijalistiĉki poredak bi bio u celini racionalniji. Ali, on se time ne bi pribliţio rešenju paradoksa na kome poĉiva. Evolucioni kapaciteti nekog društva se ne mere e k o n o m s k i m p o k a z a t e l j i m a , n e g o sposobnošću Ďruštva da ući, t j . d a mobilizuje svoje unutrašnje resurse. A uĉenje je uvek povezano sa racionalnim propitivanjem vrednosti i normi koje sluţe kao orijentiri delovanja. Ako su ti orijentiri izmaknuti kritiĉkoj raspravi, ako su metafiziĉki utcmeljeni i institucionalno strogo sankcionisani, socijalno uĉenje se sudara sa vanjskom granicom, i umesto flcksibilnošcu, rezultira socijalnom ncurozom. 15. KRIZA POLITIĈKE INTEG RACIJE I FENOMEN REFEUDALIZOVANJA
Socijalistiĉke drţave su nastale kao rezultat prodiranja "društva" u "drţavu”", tj. kao okupiranje prostora politike od s t r a n e j e d n o g drustvenog pokreta, k o j i n e s a m o š t o i m a s v e o s o b i n e k l a s i ĉ n o g parcijalnog m o r a l a , n e g o s e b e i r a z u m e v a k a o p a r t i j u . Veoma raširena kritika "realnog socijalizma”, koja pretpostavlja da je tu drţava ukinula svaku autonomiju društva, te da su prema
192
i
tome to politiĉki sistemi "integralnog etatizma" (M. Horkhajmer), bez sumnje za cilj ima povećanj e sloboda, ali i vodi u pojmovnu kon- fuziju. Ona precutno raĉuna sa idcologizovanim pojmom društva, verujuci da sfera ljudskih i gradanskih prava predstavlja stabilno uporiste kritike, uporište ĉiji istorijski status ne moramo uteme- Ijivati. Jer, šta je izvesnije nego to da je ova sfera u "realnom socijalizmu" sistematski ugroţena? Medutim, socijalisticki pokret koji u revoluciji dolazi na vlast takode je momenat društva. Ma koliko to ncobiĉno moglo zvuĉati, ali njegovo poreklo je u istoj onoj regiji "dru stvenog morala" koju on, došavši na vlast, osporava. Osnovno pitanje je: da li je taj pokret, došavši na vlast, postao drţava (dakle, izgubio s t r u k t u r n e o s o b i n e drustvenog p o k r e t a ) i o n d a p o ĉ e o d a n e g i r a autonomiju društva? Ili je tu pre reĉ o podruštvlja vanju drţave, u tom dalekoseţnom smislu da struktura društvo -drţava i sama nestaje, pa da prema tome smisao gubi i svaka politicka kritika koja se orijentiše prema klasiĉnim istorijskim modelima? U raspravljanju ove alternative uputno bi bilo zaboraviti sve omiljene asocijativne analogije (a pre svega onu o "realnom socijalizmu" kao savremenom apsolutizmu), i postaviti pitanje o suštinskim odredenjima novovekovne politike, dji je nuţni momenat i "socijalistiĉka drzava”, makar i kao njegova ncgacija. Kao drustveni pokret socijalizam (komunizam, boljševizam itd.) posredstvom svoje partije preuzima upravu nad drustvenom celinom. Postavili smo pitanje, da li se sve to zbiva u okviru onog pojma politike koji jos uvek odreduje naš pojmovni aparat (i osla nja se na kategorije drustva, drţave, legitimnosti itd.), ili tu imamo posla sa ncĉim stvarno drugaĉijim, za dje razumevanje nam je neophodna i druga teorijska paradigma. Socijalistiĉka drzava neće biti drzava u pravom smislu te reĉi, napisao je Engels, i bio je u pravu. Medutim, šta je ona? Novovekovna politicka zajednica n a s t a j e kao rezultat r c l a t i v i z o v a n j a s t a t u s a zajednice : " d r u s t v e n i m o r a l " n i j e v i s e osnova integracije, već je potisnut u "privatnu sferu". Ona se prostire iza granice one rcgije koju ispunjav a ‟‟drzava". Polje drţave oslobodeno je primcsa partikularnog morala (bar po intcnciji). U tom polju se integracija obavlja prema formalizovanim proccdurama, koje iz "javnog promcta" iskljuĉuju sve ono što je liĉno na liĉnostima. Ljudi su tu "apstraktni gradani", jer njihova konkretnost je ostala na drugoj strani granice, u "gradanskom drustvu”. Ova idealno-tipska konstrukcija novovekovne evropske
193
drzavnosti nije nigde bila u takvom obliku rcalizovana. Ona takode nikada nije bila svesni cilj nekog politick og pokreta (ĉak ni "gradanske klase"). Pa ipak, ona lezi u osnovi zapadno e v r o p s k o g p o l i t i c k o g i s k u s t v a , i t o p u n o v i s e k a o iskustvo n e g o kao neki projekt. Naime, kao iskustvo da se u post -hrišćanskoj Evropi jedna zajednica ne moţe uspcšno integrisati posr edstvom morala. Ap- solutistiĉko dšccnjc javnc sferc od morala (katolickog ili protes- tantskog) bez sumnje je bilo motivisano imperativom pacifikovanja drustva, tj. imperativom pronalazenja tipa integracije koji bi iskljudo gradanski rat. Medutim, okolnos t što je taj tip integracije nadzivco nc samo apsolutizam, nego i secanje na rat izmedu drustvenih pokreta kao nosilaca razlidtih predstava o "istini”, dobru”, "pravdi", dozvoljava formulisanje pretpostavke sa dalckoscznim konsekvencama: oblici zajedniĉkog zivota, koji od 12/13. veka naslaju u Zapadnoj Evropi, iziskuju upravo onakav tip formalne integracije koji je najavljcn u apsolutizmu i razvijen u us - tavnim i pravnim nacionalnim drţavama. Marksova kritika "gradanskog drustva raĉuna sa mogućnošcu s o c i j a l i s t i ĉ k c civilizacije . N a r a v n o d a j e M a r k s u j a s n o d a s e socijal- na komplcksnost društava 19. veka ne moţe drugaĉije racionalno
integrisati nego putem pravnog sistema i trţišta. Zbog toga mu je neophodna antropologija, koja će pokazati da se "bogatstvo" moţe ispoljavati na drugaĉiji naĉin (kao bogatstvo ljudske suštine") i filozofija istorije, koja će pokazati da je došao trenutak za ostvarenje takvog tipa soeijalne integracije koji bi polazio "odoz- do", iz antropološko-moralnc instance. Marksova teorija je u pravu ukoliko tvrdi da neka zajednica koja poĉiva na principima konstitucije sasvim razlicitim od savremenih (npr. principu solidar- nosti, racionalne argumentacije, dogovora itd.) uopste nema potrcbu za organizacionim mehanizmima savremenih društava, kao što su ustav, pravni sistem, kontrola politicke vlasti itd. Njen nedos- tatak je samo u tome što je tu filozofsku k o n s l r u k c i j u p r o j e k t o v a l a n a postojeći svet, u k o m e ( j o š ) n e m a nikakvih znakova o nastanku socijalistiĉke civilizacije (koja bi onda uĉinila suvisnim nabrojane institucije). S o c i j a l i s t i c k i d r u š t v e n i p o k r e t i s u u postojeceni svetu o r ganizovali socijalistiĉke drţave. Kao momenat gradanskog društva oni su "ušli" u prostor drţave , noseći sa sobom svoj moral, tj. svoje sadrţinske predstave o "istini', "dobru", "pravdi". Jasno je da su se pod tim pritiskom formalne procedure (koje smo ranije pomenuli) morale raspasti, i jasno je da kada jedan deo društva upravlja društvom tu o dijal ektici društvo-drţava ne moţe biti ozbiljno red. Formalna integracija, koju je novovekovna drzava obavljala putem ustava i pravnog sistema, ovde principijelno ne bi mogla dod u obzir. Pa kako se onda "socijalisticka drzava" uopste intcgrisc? Pošto nastupa kao sadrţinski moral, ona razbija prostor politike, i time se odrice formalnog homogcnizovanja. Na koji nadn jedan sadrţinski moral, koji je dobio upravu nad cclinom drustvenih morala, moţc to društvo homogcnizovati? Prva alternativa, koja stoji na dohvat ruke, jeste gradanski rat. Ncutralizovanjc drugih morala moguce jc u okviru koji pru/a pcrfiiancntno opsadno stanje. Jer, drugi morali” nisu samo drugi socijalni pokreti (koje jc uz pomoć nekontrolisanc upotrcbe institucija moguce jednostavno neutrali/ovat i), nego su oni trajni ncgativni deo vlastitog identiteta. Naime, time sto vlada cclinom, partikularnost nije postala opstost, i njen protivnik nije samo neko konkretno drugo, nego svako drugo. Sve drţavc realnog socijalizma" su napustile ovaj cisti model ponašanja koji, teorijski posmatrano, odgo \ara njihovoj suštini. Forme hladnt^g gradanskog rata, kojc umesto toga praktikuju. nc b i t r e b a l o o l a k o i / j e d n a c a v a t i s a stvarnim o p s a d n i m s t a n j e m , a k o n i
z b o g ć c g a d r u g o g , л o n o z b o g s c c a n j a n a n j e g o v c stvarnc / r t v e . Druga ekstremna mogucnost koja "realnom socijalizmu" stoji na raspolaganju, jeste prećutno pribliţavanje neprijatelju "gradanskoj drţavi". Budući da je postojeći svet zadrţao stare odgovore na stara pitanja, socijalistick i pokret na vlasti se tim odgovorima moţe posluţiti, ako ne uspe da pronade nove. U krajnjoj konsekvenci bi to znaĉilo obnavljanje prostora politike i aktiviranje poznatih mehanizama politicke integracije. Da bi se odluĉile za ovaj model ponašanja drţave " realnog socijalizma" bi se morale odreći vlastite suštine, što nije veoma verovatno, i ne moţe se postići precutnim kompromisima. Znatno verovatnije je da će se konkretna strategija delovanja socijalistiĉkih drţava klatiti izmedu dva pola, sa tendencijom d a sve rede vlastitu poziciju partikuiarnog morala afirmiše na ofanzivan naĉin (mobilizovanjem simbolike hladnog gradanskog rata), a da sve vise "prazni" ideologiju od konkretnih sadrţaja i da je koristi kao nadomestak za formalno -racionalni medij integracije. Naravno, za ovakvu vrstu ravnoteţe (tj. za stabilizovanje pozicije izmedu ekstrcma) plaća se odredena cena. Prva zamisliva varijanta umirenja protivrecnosti na kojoj poĉiva drţava "realnog socijalizma" jeste: okolnost da je potencijal integracije veoma ogranicen neutralizuje se tako sto se ono što treba da bude integrisano veštaĉki zadrţava u primitivnom stanju. U klasiĉnoj terminologiji: nije razvoj drustvene kompleksnosti fak- tor koji diktira dinamiku politicke uprave, nego je "drustvu" dozvo- ljeno da se razvija samo do mere do koje ga uprava uspešno moţe kontrolisati. Na izvestan naĉin jc ostvarena Marksova definicija socijalizma, jer u drzavama realnog socijalizma" se integracija zais ta obavlja van polja politickog posredovanja. Cena koja je plaće na za ukidanje dihotomije društvo-drţava stavlja u sumnju taj uspeh: nije integrisan pluralizam individualnosti (kako je predvidao Marks), nego jc integracija moguca samo ako uspc ukidanje tog pluralizma. Druga mogucnost, najjasnije ostvarena u Jugoslaviji , poĉiva na relativnom odvajanju socijalnog sistema i politicke uprave. Pluralizam drustva se sistematski ne sputava, ali se ne nudi ni adck- vatan oblik za njegovo trajno organizovanje. Drugim recima, nastaje nesrazmer izmedu organizacionih (integracioni h) potreba drustva, i (neadekvatnih) mogucnosti politicke uprave. Ovaj nesrazmer ne vodi konfliktu, zbog toga sto onaj pluralizam nema politicki predznak (jer, seticemo se, to je drustvo u sasvim uslovnom smislu te reĉi, razlicito od "gradanskog drustva" koje
196
predstavlja pandan drţavi i nalazi se - zajedno sa njom - u prostoru politike). Ali on, što nijc teško primetiti, vodi dezintegraciji. (Pri ĉemu nc treba iz - gubiti iz vida da se ta dezintegracija nalazi na znatno višem civilizacijskom nivou nego stabilnost istoĉno-evropskog socijaliz- ma; jer ta je, videli smo, postignuta po cenu permanentnog uprošćavanja situacije kojom treba da se vlada). Zanimljivo je upilati, koje konkretne oblike poprima ta dezintegracija. Logiĉno je pretpostaviti da cc drustven i pluralizam, koji nc nalazi adekvatne forme svog organizovanja, siihijno sam proiz- voditi zamenu za njih. Pri tome ce se, naravno, ponasali po odredenim pravilima koja proizlaze i/ strukture drustveno-is- torijskog delovanja. Te "pronadene" forme cc, sa svoje strane, uticati na politiĉku upravu, koja ce ih delimicno preu/imati, da bi na taj naĉin (ĉesto nesvesno) smanjila jaz o kome je gore bilo reĉ. Drustveni pluralizam, kome je zapreccn put prema gore'‟, u pravcu formalne integracije, potraţiće organiza cione oblike na niţem nivou, prema "dole ". Pri tom, pomoci mu mo/e samo onaj model integracije koji sa drţavom realnog socijalizma" ima bar os- novnu zajedniĉku osobinu: nepostojanje podele пл društvo 1 drzavu (kao posledica nepostojanja politicke zajedni ce). Istorijski najbli/i oblik organizovanja sa tom osobinom, jeste leudalizam. Dakle, trebalo bi occkivati spontano nastajanje semifeudalnih oblika integracije. Feudalni tip organizovanja poseduje najmanje d \a tczišta: Iik- siranje za teritorijalni identitet, i karaktcr politicke upra \e k a o staicža. P r e t e r a n o ( - » i b i l o o v d e g o v o r i t i o " f c u d a l n o j kontrarevoluciji (Marks), ali je nesunnijivo da delimicno releudalizovanje Jugoslavije ugrozava i ono do cega je klasiku socijalizma posebno bilo stalo, naime, ra zvoj "proizvodnih snaga . l ime ono, na posredan nacin, dovodi u pitanje i onaj nesumnjivi visak vrednosti koji je jugoslovenski socijalizam oduvek imao u odnosu na ostale drzave realnog socijalizma". Jer, drustvena kompleksnost, pluralizam drustva oslobodcnog neposrednog politickog diktata, nn>ze u semifcudalnom tipu organizovanja predstavIjati cgzoticno obi 1 je (iako ekonomska oskudica i ovu mogucnost dovodi u pita nje), ali ne i most koji bi nas spajao sa zapadno-cvropskom civ ili/acijom. Civ ilizacijski corsokak u koji vodi svako orijentisanjc prema pred -modernim oblicima drustvene integracije, ne mora se ispoljavati kao politicka katastrofa, pa da ipak bude katastrofa.
197
16. J U G OS LA V I JA , S V EĆ A KOJ A G O R I S A OB A K R AJ A? Jugoslovenska politicka svcst je u poslednjim godinama otkrila jedan veliki problem savremenih politickih konstitucija, problem federali/ma. Time je istovremeno probudena ogromna nada: i ako taj problem ne uspemo da resimo, sama okolnost da ga poscdujemo svedoĉi o nasoj pripadnosti savremenom svetu. Ne treba ni pominjati koliko je lepse i prijatnije biti /rtva sudbinskog zapleta, a ne vlastitog sitnicarstva, nesposobnosti i niskih strasti. A ako je uspeh ionako beskrajno daleko, trebalo bi bar neuspeh u dati dostojanstvcno ime. Ova skromna z.cIja nije liscna cinizma, ali je, na ţalost, i kao takva preterana. Ma kako brojni bili glasovi koji dcklamuju magiĉnu rec "federalizam", problemi koje mi imamo ne bi se, ni uz zajcdnickc napore (iluzorna sintagma, koja protivreĉi sustini tih problema), mogli ugurati u njene okvire. Rec federalizam bi se raspukla ako bi morala da primi makar i delic sadrzaja koji bismo joj rado poverili, u zaludnoj nadi da ce u njenom okrilju iskrsnuti i neko resenje naših zagonetki. Razvijene su bar tri razlicite taktikc prikradanja polju "federalizma", i treba ih razliĉito proccnjivati, bez obzira na zajed- niĉku nameru, instrumcntalizovanje ovog pojma na nacin suprotan njcgovoj sustini. Prvu taktiku mogli bismo, uz ncšto scntimentalnosti, oznaĉiti kao "iznenada probudenu ljubav za dokumcnte" . Trebalo bi, uveravaju nas njeni subjekti, citati dokumcnte ‟ (Bilandzic), jer ar- hivi su izvor znanja o nascm svetu. U epohi opstc nesigurnosti u pogledu naĉcla na kojima nasa zajednica pociva, budi ovo ar hivarsko stabilizovanje izvcsnu nadu. Zaista, zar ne bi bilo
198
najbolje
199
pogledati putem kojih odluka jc nas federalni sistem konstituisan, pa na osnovu toga definisati njegovu suštinu? Predlog zvuĉi priv laĉno, ali ima bar dva presudna nedostatka. Kao prvo, svaka ljubav, pa i ona za "dokumcnte", pristr asna je i iz obilja onOga što je pred njom, bira ono što joj se svida. Tako naši politicki istoriĉari koriste arhivske lavirinte (o kojima znamo još iz Borhesovih prica) da bi potpuno zavrtcli pamet pojmu federalizma. Ishod je: nije odluĉujuća logika same stvari, dakle, politicke zajednice i imperative njene integracije, nego je odluĉujuće ono sto je nekada iz - javio neki politiĉar, izraţavajući vlastito mišljenje ili misljenje grupe politiĉara. Kao drugo, u predlogu "nazad dokumentima" sadrţana je dalekoseţna sugestija, sasvim problematiĉnih svojstava! Njen tenor je: novija politicka istorija naše zcmljc nije bila definisana radikal- no-socijalistickim tipom odlucivanja (u kome pisanim dokumentima nije pridavana posebna vaznost), nego je ona bila normirana sistemom programa i pravilnika. Ne treba biti posebno upućen u politicku teoriju pa uvideti grotesknost ove tvrdnje. U komunizmu ce ustav imati onakvu ulogu kakvu danas ima vozni red, napisao je u svojoj optimistiĉkoj fazi duhovni mentor ' frankfurtske š k o l e U to vreme nije ni sanjao o visokoj informativ- noj vrednosti te ĉudne metaforc. Zaista, ustav i slicni propisi imaju u realnom socijalizmu” sliĉan status kao i vozni red: u njh u najbo- ljem sluĉaju veruju samo putnici, ali sasvim retko mašinovode. Zb og toga je, uprkos egzaltiranom pozivu ĉitajte istorijske odluke", putniĉka populacija vise zainteresovana za liĉnost staleţa mašinovoda. Ona radije cita tzv. memoarsku literaturu, sa isprav - nom intuicijom da se najzanimljivije stvari desavaju u privatnom agregatnom stanju vlasti, a ne u dokumentovanom zgušnjavanju tog fluida. Drugi lip ophodenja sa pojmom federalizma mogli bismo naz- vati "samoskrivljenom nedu/noscu . Naravno da ncdu/nost nije loša stvar, ali isto tako, ona nije svugde na mestu. Ova naivna svest postaje problematiĉna najkasnije onda kada jedan, veoma tanak sloj realnosti, prikazuje kao cclu realnost. U nasem slucaju, kada raspravlja o ustavnom statusu federalizma (Mirić), neopravdano pretpostavljajuci da je jasan status same ustavnosti. Pošavši od nedozvoljeno naivnc pretpostavke da zaista vaţi ono za šta je dek- larativno utvrdeno da vazi, ona siri laznu nadu da bi ĉitava stvar bila u rcdu samo ako bi se celina vazenja "ponovo uspostavila". Tj. ako bi republiĉka vodstva shvatila da njihov a suverenost nije izvor- na nego izvedcna, i da federalizam nije
200
konfederalizam. Iluzija da bi se ustavnost mogla uspostaviti polazeći od jednog njenog segmenta (odnosa medu republikama) teorijski i politiĉki je prozirna. Samo vaţenje ustava u eelini garantuje vaţenje jednog njegovog segmenta. Obrnuti redosled nije moguć. Zbog toga rasprava o federalizmu, koja nije jasna konsekvenca r a s p r a v e o ustavnoj driavi, s v o j e d o b r e n a m e r e u l a ţ e u p o g r e š n u stvar. Njeno razocarenjc bilo bi ogromno kada bi uvidela da se intenzitet problema ne bi smanjio ĉak i kada bi bili prihvaceni svi predlozi, tj. kada bi odnos suverenosti bio ispravno shvaćen, a Skupština popu- njena raznim novim "većima". Treća varijanta instrumentalizovanja pojma federalizma takode poĉiva na iluziji, ali za razliku od prethodne, ona je "iluzija iz nuţde" (a ne iz dobre namere). U nuţdi se nalaze politiĉki predstavnici jugoslovenskih republika, a prizivanje "duha federalizma" trebalo bi da ih bar delimicno rastercti. Medutim, na svakom koraku doţivljavaju neuspeh. Zbog ĉega? Zato što "duh federalizma" nije neki bcskucnik kome se moţe dodeliti prinudni smeštaj. On ima svoju kuću, ustavnu drzavu. A taj njegov dom vcoma je precizno izgraden. U njegovom temelju je klasiĉno pitanje novovekovne politicke istorije: ko odlucuje. Dakle, pitanje suverenosti. Dakle, pitanje: u sluĉaju da zakaţu procedure sporazumevanja, predvidene ustavom, koja instanca donosi odluku? Odgovori kao sto su: skupstina, predscdništvo, predsednik i si. nu/no vode daljim pitanjima pre svega onom o naĉinu postavljanja tih organa za prcdstavnike narodne suverenosti, ali su u našem sluĉaju zaludni, jer je u njima pretpostavljeno da je subjckt odluka zaista neki prcdstavnieki organ, a ne politicko - metafiziĉka instanca, koja narodnu suverenost reprezentuje na osnovu svoje istorijske pozvanosti. Koherentnost ustava neposredni je rezultat koherentnosti politicke zajednice koju normira, a ne neke mitske snage teksta. Taj tekst rnoze svake dve godine biti menjan, ali to nece doprincti njegovoj relevantnosti. Politicka zajednica u ustavu donosi odluku o obliku svoje egzistencije i o mehaniz.mima njene svakodnevne realizacije. Fatalnom nesporazumu vodi uverenje da bi ustav mogao biti redukovan na ove mehanizme. Npr. tako st o bi regulisao odnose medu republikama, uz istoremcno iskljuĉivanje pitanja o statusu politicke zajednice. Medutim, time je iskljuĉcno i presudno pitanje, ono o legitimnosti instance koja odlucuje. Prividni dobitak time se pokazuje kao ono sto i jeste, kao privid. Zelja d a se jednom segmentu ustava (onom o
201
medurepubliĉkim odnosima) dodeli vazenje, pedstavlja iluziju iz
202
nuţde". Njome nijc dato vaţenje ni ustavu, a ni tom scgmcntu. Ako smo ustav okaraktcrisali kao odluku, onda ovu taktiku moramo oznadti kao pomeranje odluke, njeno odlaganje. Kao i svako od- laganje, i ono moţe biti ispunjeno beskrajnim priĉama ("dogovorima") koje iluziji treba da pozajme li k stvarnog dogadanja. Problemi integraeije jugoslovenske zajednice su veoma teški , ali ne zato što su to problemi federalizma, nego upravo zato što to nisu. S u š t i n a f e d e r a l i z m a j e d v o s t r u k a : o n i m a z a c i l j k a k o integraciju " m a n j i n a " , t a k o i n j i h o v u zaštitu. Smisao federalizma je, dakle, da elemente neke politicke zajednice koji poseduju visok stepen stabilnih razlidtosti (bilo da su etniĉke, lokalne ili obiĉajno -tradicionalne) dovede u jedinstvo; da ih integriše na jednom nivou konkretnosti koji ne moţe da dosegne tradicionalna nacionalna drţava, koja se uvek kreće samo na ravni opštosti. Time što uvodi specifiĉan vid vertikalne podele (i kontrole) vlasti, federalisticka drzava pokušava da u proces odlucivanja ukljuĉi ljude ne samo kao gradane, nego i kao konkretne subjekte, u njihovoj razlidtosti. Druga navedena osobina federalizma, zaštita posebnog identiteta, neposredno je vezana za prvu. Kao nuzna dopuna integrisa nja mora biti priznato pravo na posebnost, inace bi ono vodilo neţeljcnom homogenizovanju (dubljem nego u ccntralno or ganizovanim drzavama). Nije teško videti da obe osobine federalizma pretpostavljaju zajednicki orijentir. () integraciji i zastiti posebnosti ima smisla govoriti samo ako je zagarantovana opstost. Ta opštost je pravna drzava. Ona gradanima bez obzira na njihove konkretne osobine garantuje osnovna prava. Tek u okviru tih garancija ima smisla raspravljati o konkretizovanju bezlienih prava". Da li jugoslovenski federalizam, kao stvarnost i kao projekt, moţe da zadovolji dva navedena uslova? Kao prvo, da li je njegov smisao u tome da intcgrišc, da istorijski, etniĉki, kulturno razlidta podruĉja ĉvršće vcţe za zajednicu? Bilo bi veoma odvazno kada bismo da I i potvrdan odgovor. Jer, taj federalizam" ne samo da ne pronalazi nove stabilne oblike povezivanja onog razlicitog, nego preti da oncmogući i tradicionalne. Industrijska integracija je homogenizovala svet, pretvorivsi ga u provincije jednog trţišta. Kod nas nije izvesno cak ni to da li će ta bezdušna integracija, prodor- nija od svakog morala i svakog zajednistva, biti dovoljno snaţna da probije prolaze u zidovima koji su podignuti na granicama naših "provincija".
203
Ova ncobiĉna poslcdica našcg federalizma pobuduje oprez. Ako on kod nas ne povczuje, nego izoluje, kako stoji stvar sa drugim njegovim eiljem, zaštitom manjina? Da li su ljudska prava efikasnije zašlićena time što su predata u nadleţnost lokalnim or ganima, time sto sc njihova zaštita odvija iza zidova? Ovo pitanje je, naravno, retorsko. Izruĉenost samovolji lokalnih vlasti raste u dircktnoj srazmcri sa visinom zida koji tu oblast deli od ostalog sveta. Takvo pervcrtiranje ideje federalizma, njeno instrumen talizovanje u sredstvo terora nad manjinama, nije naš izum. Kada su u drugoj polovini 18. veka ameriĉke drţave raspravljalc o obliku ujedinjenja, drţave sa juga su ţelele konsekventni federalizam, u smislu potpune suverenosti drţavnih jedinica. Njihov cilj je bio jasan: u granicama vlast it ih (neograniĉenih) kompetencija bi ostali crnci -robovi. Za njih bi pravo na posebnost bilo identiĉno sa pravom na ropstvo. Samo uz besprekornu garan ciju opštih gradanskih prava ima smisla postavljati zahtcv za priznavanje konkretnih prava. Federalizam je moguć samo u kontekstu ustavno -pravne drţave, ili vodi vlatitoj suprotnosti. Ima li iĉeg aspurdnijeg od instrumentalizovanja ideje federalizma u poli tici dezintegracije i terora nad manjinama? Ima li iĉeg pogresnijcg od toga da se razlozi za ovo pervcrtiranje traţe u ideji federalizma, cak u njenom nc dovoljno konsekvetnom sprovode nj u? U jugoslovenski kuriozitct spada i to da procesi refeudalizovanja nose ponosno ime federalizma. Oni su, iako vode istom ishodu, motivisani razlicitim interesima. Ocuvanjc vlastite razvijcnosti (da se nc bi delila sa drugima), ili ocuvanjc vlastite nerazvijenosti (stilizovane do pitanja o etniĉkom identitetu). Kao da jc dohodak po glavi slanovnika osnovni pokazatelj drţavno -nacionalnog statusa, i kao da je albanski komunizam civilizacijska buducnost, a ne cgzoticna praistorija. Medutim, nezavisno od toga sta bi se moglo rcci o kratkovidosti ovih motiva, oni ncizbeţno namecu metaforu, cije poklapanje sa stvarnošcu jc smrtno ozbiljno: Jugoslavia kao sveca koja gori sa oba kraja. Podaci o prvom objavljivanju 1. Uvod - Kad pomislim na Jugoslaviju neobjavljeno 2. Jugoslavia kao nedovršena drţava O b j a v l j e n o u Knjiievnim novinamal34 ( 1 5 . 6 . 1 9 8 7 ) p o d rcdakcijskim naslovom Tri varijante otvorenc opcije"
204
3. Ustav i "nacionalno pitanje" Knjizevne novine 7 3 2 ( 1 5 . 5 . 1 9 8 7 ) 4. Demokratija kao pripisana saglasnost Knjizevne novine 7 4 0 ( 1 5 . 1 0 . 1 9 8 7 ) 5. Parlament i reprezentacija Knjizevna red 3 2 3 ( 1 0 . 6 . 1 9 8 8 ) 6. Koje suvcren u Jugoslaviji? Knjizevne novine 7 2 9 ( 1 . 4 . 1 9 8 7 ) 7. Koje ĉuvar ustava? Knjizevne novine 7 5 1 ( 1 . 4 . 1 9 8 8 ) 8. Gde je naša ustavotvorna moć? Knjizevna red 3 2 5 ( 1 0 . 7 . 1 9 8 8 ) 9. Konsenzus i politicka (ne)moć neobjavljeno 10. Kvadratura jugoslovenskog kruga Knjizevne novine 7 1 5 ( 1 . 9 . 1 9 8 6 ) ; u tekst je ukljućen i ĉlanak "Komunizam i struktura socijalnog delovanja , Knjizevne novine 1 1 9 ( 1 . 1 1 . 1 9 8 6 ) 11. () ncmogućnosti "civilnog druslva" u socijalizmu neobjavljeno 12. Tradicija i identitet Knjizevne novine 7 3 8 ( 1 5 . 9 . 1 9 8 7 ) 13. Liĉnost i institucije neobjavljeno 14.Socijalizam kao ncdrzavno organizovano drustvo Knjizevne novine 7 1 1 ( 1 . 6 . 1 9 8 6 ) , p o d n a s l o v o m "Drzava je vazna stvar" 15. Kriza integracije i fenomen refcudalizovanja Knjizevne novine 7 1 2 ( 1 5 . 6 . 1 9 8 6 ) 16.Jugoslavia je sveca koja gori sa oba kraja Knjizevne novine 7 0 9 ( 1 . 5 . 1 9 8 6 ) SADRŢAJ
1. Uvod - Kad pomislim na Jugoslaviju .................................. 5 2. Jugoslavija kao nedovršena drţava .................................. 19 3. Ustav i 'nacionalno pitanje" ............................................. 38 4. Demokratija kao pripisana saglasnost .............................. 52 5. Parlament i reprezentacija .............................................. 67
6. Ko je suveren u Jugoslaviji? ............................................ 81 7. Ko je ĉuvar ustava? ........................................................ 94 8. Gde je naša ustavotvorna moć? ...................................... 113 9. Konsenzus i politicka (ne)moć ........................................ 128 10. Kvadratura jugoslovenskog kruga .................................. 146 11. O nemogućnosti "eivilnog drustva‟‟ u socijalizmu ........... 165 12. Tradicija i identitet ...................................................... 177 13. Liĉnost i institucije .................................................... 191 14. Socijalizam kao ncdrţavno organizovano drustvo ............. 198 15. Kriza integracijc i fenomen refeudalizovanja .................. 205 16. Jugoslavija, sveća koja gori sa oba kraja? ....................... 210 KNJIŢEVNA ZAJEDNICA NOVOG SADA
z B i b l i o t e k a A N T H R O P O S 26
Zoran ĐinĊić JUGOSLAVIJA KAO NEDOVRŠENA DRŢAVA Gla v n i i o d go vo r ni u r cd ni k M ilo r ad Gr uj i c U rcd n i k Zo r a n Sto j a no vi ĉ Rc cc nz e nt i Dr a go lj ub M ic u no vi c S lo b o d a n S i mo vi c T ch nie k i ur cd n i k J o sip D ul ić Ko rc kto r M ir j a na Zla t ko vi c Izd a vaĉ K nj iţc v na zaj ed n ica No vo g Sad a, 2 1 0 0 0 No vi S ad , I r g slo b o d c 4 /1 1 T el: 0 2 1 /6 1 1 1 7 3 ; ţi ro r aĉ u n : 6 5 7 0 0 - 6 7 8 -7 7 0 8 5 lira ţ 1 0 0 0 p ri mcr a ka
Slo g : M C S LOG Stampa Prosveta Novi Sad Novi Sad. Stevana Sremca 13
1988
