Диктатура краља Александра Светозар Прибићевић . По речима самог аутора, ово дело је настало из жеље да се осветли стање и криза кроз коју је пролазила Југославија за време владавине краља Александра. Књига је објављена 1933. године у Паризу на францском језику, јер се тих година Светозар Прибићевић налазио у политичкој емиграцији. Човек, који је у Аустро- Угарској био на челу покрета за уједињење и веома допринео стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је доживео судбину да своје последње године проведе у емиграцији. Његова књига је конципирана као политички обрачун са краљем. Писац се потајно надао да ће оваквим делом изазвати буђење светске демократије која би пружила помоћ демократији Југославије против режима који је владао у њој. Светозар Прибићевић се у овој књизи труди да открије порекло и побуде диктатуре и докаже да политика Сељачко демократске коалиције није била повод за њу. Он жели да оживи демократију и утиче на њено напуштање пасивног отпора према диктатури. А као главно зло види монархију, коју треба свргнути како би се спасила Југославија од пропасти. Светозар Прибићевић је рођен у Костајници 1875. године, умро je 1936. у Паризу. На Свеучилишту у Загребу завршио је математику и физику те је краће време предавао у српским учитељским школама у Пакрацу и Карловцу. Водећу улогу међу Србима који су биле под круном династије Хабзбург имала је Српска самостална странка са центром у Загребу. Она је 1903. године прихватила програм уједињене српско хрватске омладине, чије је политичке погледе већ 1897. као студент у Загребу изнео Светозар Прибићевић у програмском чланку „Мисао водиља Срба и Хрвата“. Он је у том чланку изнео став да су Срби и Хрвати један народ, а да је решење националног програма могуће само уједињењем Загреба, Београда, Сарајева, Скопља и Призрена. А сукоб Срба и Хрвата око питања чија је БиХ је решио изјавом да је она заједничка тј. српско-хрватска. Светозар Прибићевић је био човек са јасном визиом коју је верно следио. Тако је 1905. учествовао у стварању Хрватско-српске коалиције и био вођа њеног српског крила, убрзо је стао на њено чело наследивши Франу Супила. Срце коалиције чиниле су Хрватска странка права, Хрватска напредна странка и Српска самостална странка. Они су тежили проширењу хрватске аутономије ревизијом Нагодбе из 1868. А идеал им је био уједињење и независност целог народа. Пре рата је идеја јединства била популарнија међу Хрватима него међу Србима, али је њеном уздизању највише допринела победа у Балканском рату. Југословенима у А-У су сметале изјаве Србије да их је она ослободила, разлог за то је што се они нису осећали као раја, јер им је по речима аутора А-У гарантовала већу сигурност, политичку слободу и
правни поредак од оне коју су добили у новој држави. Слаб осећај јединства Срба и Хрвата, иако су међусобно врло измешани, још више је покварила српска хегемонија. Пред слом Аустро- Угарске монархије он се прикључио Народном вијећу Словенаца, Срба и Хрвата, где је заузео место потпредседника. Сходно ставу изнетом у поменутом чланку Светозар се залагао за југословенски унитаризам и централистичко уређење нове државе. Овакав правац у политици га је приближио Љуби Давидовићу и Јаши Продановићу са којима је 1919. основао Демократску странку. Због неслагања са умереном политиком странке, Светозар је 1924. напушта и оснива Самосталну демократску странку. Огорчену борбу је водио са присталицама федерализма, а посебно са Хрватском сељачком страком Стјепана Радића. Бранећи централистички став и Видовдански устав основао је владу Националног блока са Пашићем, али већ 1925. године сазнавши за споразум Пашића и Радића прелази у опозицију. 1927. је година промене у политичкој оријентацији Светозара Прибићевића, тада од ватреног противника федерализма постаје његов поборник, чак мења мишљење о Радићу и са њим ствара Сељачко-демократску каолицију. Прибићевић сматра да је највећу штету југословенсој идеји нанела диктатура краља Александра. Иако је промењено име државе у Југославију, а њено становништво се више није делило већ постало југословенско, диктатуру су сматрали као корисну само за Хрвате. Најважније државне службе су се нашле у рукама присталица великосрпства. Полако се у народу све више јављало неповерење према новој југословенској политици.
Ситуација пре убиства у Скупштини 20. Јуна 1928. Са сваком годином постојања југословенске државе сукоби и свађе у скупштини између хрватских и српских станака су постајале све оштрије и озбиљније. Врхунац је досегнут 20. јуна 1928. године, када је радикалски посланик Пуниша Рачић усред скупштине убио посланике Хрватске сељачке странке Павла Радића, синовца Стјепана Радића и Ђуру Басаричека. Том приликом је тешко ранио Стјепана Радића, Ивана Пернара и Ивана Гранђу. Стјепан Радић је умро 8. августа у Загребу. Чињеница да је процес против Рачића био забрањен за јавност, у Хрватској је изазивало сумњу да иза атентата стоји неко велки. На састанку Сељачко-демократске коалиције 21. јуна одлучено је да она више неће присуствовати заседању Скупштине док се ствари не промене. Наводно је др Крамер, биши посланик у Прагу који ће касније постати министар без портфеља упозорио Прибићевића на речи краљице Марије које је случајно чуо: „ У нас није такво зло, један је већ сређен (Стјепан Радић). Сада треба и другога уклонити (Светозар Прибићевић) и све ће бити у реду.“ Прибићевић је 1927. схватио да је неопходно зближавање свих демократских снага у земљи. Зато су Радић, Јоца Јовановић, председник Земљорадничке странке и он упутили писмо Љуби Давидовићу у ком су тражили стварање уједињене демократије на чијем би челу био Љуба. Краљ је Радићу предложио стварање концетрационе владе, али иза те
понуде је уствари стајала краљева жеља да растуру новостворену Сељачко- демократску коалицију. Главни разлог за стварање ове коалиције од 10. новембра је дубоко уверење Радића и Прибићевића да ће једино удружени моћи да се боре против хегемоније Београда и изборе за победу демократије. На аудијенцији код краља у фебруару 1928. Прибићевић је предложио да је за поправљање политичког стања неопходно распустити Скупштину, расписати слободне и поштене изборе. Дан после био је примљен и Радић, који је слично предложио краљу као и Светозар, с тим да је био спреман зарад слободних избора прихватити генерала на челу нове владе али није предложио Перу Живковића Капију, како је краљ тврдио годину дана касније са циљем да оправда диктатуру. Проглашење диктатуре Све је било сапремно за увођење диктатуре крајем 1928. када је Влада Антона Корошеца поднела оставку, док су саветовања на двору која су уследила а на којима су разматрани начини како би се решила криза владе била чиста формалност. Аудијенције Влатка Мачека, наследника Стјепана Радића и Прибићевића биле су заказане за 4. и 5. јануар 1929. Мачек је краљу предложио потпуну реорганизацију државе, тражећи поновно успостављање историјских и националних територија, која ће имати пуну законодавну и извршну власт. Прибићевић је за време своје аудијенције предложио ревизију устава и заказивање слободних избора за Уставотворну скупштину која би на законит начин изменила устав. Он је још указао краљу на сувише кратак разговор краља са Мачеком и саветовао га да не треба све кризе решавати у Београду, већ и у Загребу. Мачек је сутрадан поново позван. Краљ му је тада рекао: „ Узећу ствар у своје руке да бих задовољио Хрвате јер ја исто тако желим да будем и хрватски краљ.“. Прибићевић јасно износи оптужбе да је диктатура настала из чистог краљевог самовлашћа и да он треба да сноси сву одговорност и пред народом и историјом. На краљеву изјаву да није било другог излаза Прибићевић додаје да је ревизија устава могла да се изврши тако што би краљ именовао владу која би скупштини предложила ревидирање устава, што би аутоматски значило заспуштање Скупштине и изоре за уставотворну Скупштину. На челу владе и министарства унутрашњих послова у време диктатуре постављен је генерал Петар Живковић, вођа Беле руке, човек без војног талента и храбрости али вешт у дворским сплеткама. Председник краљевог сената постао је Анте Павелић, потпредседник Народног вијећа и првак Старчевићеве странке права из Загреба. Прибићевићевић је на проглас диктатуре и намеру краља Александра да њом спаси државу од пропасти поставио питање: Али од кога би је спасао? Од народа? Од странака? А шта су станке неголи отелотворење политичких снага које се развијају и делују у народу. У народу се проглас шестојануарске диктатуре 1929. године доживљавао као неопходна али привремена мера.
Врста диктатуре краља Александра Прибићевић сматра да је краљ 6. јануара 1929. увео чисту монархију. Доктрина југословенског краља је по речима аутора „ Владати по милости Божјој, а циљ ослободити се сваке контроле и постати самодржац. Како би се осигурао краљ је забранио слободу штампе и право збора. Издао декрет о депортацији и интернирању грађана. Укинуо независност судова и увео посебан суд за заштиту државе, на тај начин је судове свео на ранг полиције. Др Светислав Поповић је пред Скупштином изабраном 8. новембра 1931. Изнео теорију по којој народ нема право да изнесе своје мишљење о краљевим поступцима, већ да му народ само дугује оданост и послушност, а да се покушај критике изједначава са покушајем револуције. Народу је даровао нови устав 3. септембра 1931. Овим, октроисаним уставом краљ осим Скупштие уводи и Сенат, чију половину он сам именује, а ако се ова два тела мимоиђу сукоб решава сам краљ. Чланови Скупштине и Сената не уживају право имунитета. Политичке странке могу постојати само уз одобрење министара унутрашњих послова. Краљ уместо да реши сукоб и зближи Србе и Хрвате и тако сачува југословенску идеју, он их је још више удаљио. Прибићевић сматра да је правдање увођења диктатуре да оствари југословенску идеју само маска под којом се крије искључиво великосрпска политика тј. политика Србијанаца. У прилог томе иде чињеница да су све најважније државне установе у српским рукама. Прибићевић устаје против режима у Југославији из следећих разлога: „ Ми се нисмо борили против Аустро- Угарске да би у новој држави били мање слободни. Ми нисмо тежили уједињењу да би смо у новој држави постали робови.“
Моје страдање Постоји много разлога због којих диктатура није добила јачи отпор, најзначајнији је сам циљ да спаси државу од расула, а поред њега и то што је она сматрана привременим стањем. Светозар Прибићевић је од 1918. до 1922. био у добрим односима са краљем. У влади Протића и Давидовића је био на месту министра унутрашњих послова. Коначан прекид односа са краљем десио се на аудијенцији 4. јануара 1929. Прибићевић је прешао у Загреб чим је проглашена диктатура. Пријатељи су га саветовали да се склони јер ако је могао да се обрачуна са Аписом, да рођеног брата Ђорђа смести у лудницу и да запостави оца који је умро у врло скомним условима а у том часу поред њега није било ни једно његово дете, шта га спречава да се обрачуна и са њим? Како би преговарао са српским демократама решио је да 17. маја 1929. отпутује у Београд. Тамо га је на станици дочекала полиција са шефом полиције Аћимовићем. Убрзо је интерниран у Брус, једино је допуштено да са њим пође његова ћерка Стана. Прибићевић је без писмене одлуке у изгнанству провео две године и три месеца. У Брусу је остао до краја јула када је због погоршаног здравственог стања премештен у Београд. Влада Петра Живковића је у марту 1931. покушала да преговара са Прибићевићем. Живковић је преко адвоката Боре
Окановића договорио састанак са његовим сином Стојаном који је био студент на правном факултету. Живковић је од њега затражио да у име оца прихвати лојалност краљу, да ће чим буде ослобођен ступити у преговоре са режимом и да неће радити против њега. Син је одбио све ове захтеве истичући да је Светозар интерниран без икакве кривице и пресуде. Како одоговор није постигнут, тако ни Светозар није пуштен. Када је краљ отпутовао у Загреб у мају 1931. А следећег месеца се појавио и у родном месту Прибићевића у Банији, где је доживео да га народ дочека узвицима „Живео Светозар!“ Срдити краљ је одмах издао наредба о поновном интернирању у Брус 8. јуна, међутим Прибићевић је петнаестодневим штрајком глађу успео да примора краља да повуче одлуку јер се због његовог стања узрујала цела држава. Када се опоравио од штрајка, он је затражио путну исправу за Чехословачку, за Карлове Вари и 23. јула је напустио Београд и отпутовао за Праг, а потом у Париз. Према томе влада Прибићевићу није могла да пребаци да се против режима из земље непријатељски расположене према Југославији. Једино што је тражио за време његовог заробљеништва било је да буде изведен пред суд. Светозар Прибићевић је сматрао да су на његов случај утицала два разлога: ниска освета и страх диктатуре од демократије. Солидарност демократије Доктрина југословенске диктатуре жели да извршна власт буде изнад закона. То јој је омогућавао реепресиван режим који је оштро прогонио политичке непријатеље. Делом одговорност за диктатуру народ је сваљивао и на Француску којој се краљ непосредно пре увођења режима чврсте руке обратио и од ње добио повољно мишљење о свом науму. Чак су француске новине браниле диктатуру чланцима у којим је писало да југословенски народ није зрео за уставне слободе. За разлику од Француске остале велике силе попут Енглеске, Америке и Немачке су оштро критиковале овакав режим. Интервенцију осталих земаља у Југославији је ометало начело немешања у унутрашње послове друге земље тј. потпуне суверености државе. Диктатори непрекидно звецкају сабљом и ударају мамузама, њихове концепције су утемељене на праву јачег, одатле потиче њихова склоност ка униформама. Краљ Александар је увек носио униформу сматрајући да она у народу појачава његов углед. Прибићевић се залагао за зближавање светске демократије у циљу узајамног помагања и солидарности, а ова књига је требала да утиче на то. Аутор је свестан да демократија није савршена али је неупоредиво боља од аутократије и сматра да једино победа демократије може спасити човечанство од пропасти. У француским новинама се могло прочитати да је краљ Александар омиљен у Југославији. Због чега Прибићевић поставља једно питање: „ Ако је омиљен, чему онда диктатура? Кад би био омиљен, све што жели могао би постићи благошћу , а да не посеже за насиљем.“
Епилог
Власт у Београду је Прибићевићеву критику режима и његове предлоге за решавање кризе сматрала чином упереним против државе. Краљев режим је за унутрашње непријатеље видео све праве представнике народа. Аутор закључује да су носиоци диктатуре људи који се ничега не либе и који за врховно начело владавине узимају насиље. Одређени српски кругови су склони прихватању републике али не и федеративни облик уређења. Као аргумент истичу да би таква држава била неспособна за одбрану од спољашњих непријатеља. Прибићевић сматра да би централна државна власт и са мањом надлежношћу била јача ако би се ослонила на задовољан народ који би остварио свој идеал слободе, правде и једнакости у држави. Велики број људи и политичара је сматрао да је диктатура једини излаз из тешке ситуације и да се њом настоји спасити држава. Народ је диктатуром изгубио слободу говора, штампе, удруживаља, слободу збора па чак и слободу кретања, а за узврат није добио скоро ништа. Привредна и финансијска ситуација у земљи је била врло лоша. Држава је каснила са отплатом кредита, плате чиновника су касниле, а сељаци који су чинили 7080% становништва су живели у крајњем сиромаштву. Терор према политичким странкама је окончан тако што је краљ основао своју странку Југословенска радикално-сељачка демократија и дао јој монопол у политичком животу. То је била једина политичка странка која је службено постојала у земљи, јер су све остале странке биле забрањене. Уредба о странкама је прописивала да ако се жели основати странка било је потребно министра унутрашњих послова изложити програм и од њега добити дозволу. Краљевска странка никада није одржала своју оснивачку скупштину нити је формирала програм. Њен циљ је био да извршава краљеве наредбе. Ни један од присталица режима није био спреман на жртву, јер уз режим није био нико из уверења већ из личних интереса. Краљ се уз помоћ оваквих присталица, војске и полиције борио против демократије, заборављајући да том борбом руши саме темеље југословенске државе. Срби, Хрвати и Словенци се нису ујединили са Краљевином Србијом да би увећали моћ краља, него да би тај уједињени југословенски народ добио слободу, културни и економски развој. Прибићевић сматра да би се југословенско питање решило хрватском аутономијом у оквиру федеративне републике. Он сматра да Хрвати желе аутономију у оквиру Југославије јер сами не би имали снаге штитити свој положај од претензија Италије. Оваквим решењем били би задовољени сви коститутивни елементи а постигнуто задовољство би било темељ моћи и снаге југословенске државе. Монархија не може бити јамац југословенског постојања јер је она штавише узрок њене слабости и елемент који државу тера у пропаст. Светозар Прибићевић сматра да југословенска демократија мора без имало оклевања да напусти своје пасивно држање у борби са диктатуром. Он монархију сматра главним злом, а њено обарање би значило спас Југославије. Немања Митровић ИС 13/54
