Carls Bukovski - Holivud

Čarls Bukovski

HOLIVUD

bojana888

Ovo je književno delo i svaka sličnost sa živim ili mrtvim osobama sasvim je slučajna itd.

1

Posle nekoliko dana javio se Pinčot. Hoće da tera dalje sa scenariom, rekao je. Zašto ne svratimo do njega? I tako smo dobili adresu, seli u vagena i krenuli ka Marini del Rej. Nepoznata teritorija. Onda smo se stvorili u luci, vozili smo pored brodova. Najviše je bilo jedrilica, i ljudi su se muvali po palubama. Svi su bili u nekoj odeći za jedrenje, nosili su mornarske kape i naočare za sunce. Većina njih je, očigledno, izbegla žrvanj svakodnevice. Nikad nisu upali u taj žrvanj i nikad neće. Takva je nagrada Izabranima u zemlji slobodnih. Na neki način, izgledali su mi kao budale. Naravno, ja nisam postojao čak ni u njihovim mislima. Skrenuli smo desno, dalje od keja, i vozili mimo ulica nanizanih po abecedi, cifrastih naziva. Našli smo ulicu, skrenuli levo, našli broj, parkirali. Pesak je dopirao do nas, a okean bio dovoljno blizu da ga vidiš i dovoljno daleko da si bezbedan. Pesak kao da je bio čistiji od drugog peska, voda kao da je bila plavlja, a povetarac nežniji. „Eto”, rekao sam Sari, „stigli smo u predvorje smrti. Duša mi pati.” „Kad ćeš prestati da brineš za svoju dušu?” rekla je Sara. Nije bilo potrebno zaključavati vagena. Ja sam bio jedini koji može da ga pokrene. Stigli smo pred vrata. Kucao sam. Otvorio je neki visoki vitki istančani tip, sav je vonjao na umetnost. Lepo se videlo kako je rođen da Stvara, da Stvara velika dela, sasvim nesputano, nikad kinjen tako tričavim stvarima kao što su zubobolja, sumnja u sebe, maleroznost. Jedan od onih što izgledaju kao genije. Ja izgledam kao perač sudova, pa me takvi često deprimiraju. „Došli smo da pokupimo prljav veš”, rekao sam. „Ne obraćajte pažnju na njega”, rekla je Sara. „Pinčot nas je pozvao da svratimo.”

„Odista?” rekao je džentlmen. „Samo izvolite...” Pošli smo za njim i njegovim zečjim dupencetom. Onda je zastao, pod nekim posebnim uglom, sladak je bio, i izdeklamovao preko levog ramena, kao da čitav svet sluša njegovu istančanu frazu: „Odoh sad po moju VOTKU!” Otperjao je u kuhinju. „Žon ga je pomenuo preksinoć”, rekla je Sara. „To je Pol Renoar. Piše opere, a radi i novu formu, opera-film. Vrlo avangardno.” „Neka je on i genije, samo da me ne gnjavi.” „Izađi više iz defanzive! Nije svako kao ti!” „Znam. To je njihov problem.” „Gro tvoje snage je u tome što se svega plašiš.” „Voleo bih da sam ja to rekao.” Pol se vratio sa svojim pićem. Dobro je izgledalo. U čaši je bilo čak i parče limuna koje je mešao štapićem. Štapić za koktele. Otmeno, nema šta. „Pole”, upitao sam, „ima li tamo još nekog pića?” „O, pardon”, rekao je. „Samo se poslužite, molim vas!” Na juriš sam upao u kuhinju, praćen lupkanjem Sarinih štiklica. Flaše na sve strane. Dok smo se troumili, otvorio sam pivo. „Bolje da preskočimo žestinu”, predložila je moja dobra vila. „Znaš na šta se napraviš od toga.” „Važi. Idemo na vino.” Našao sam vadičep i uzeo bocu lepog crnjaka. Oboje smo otpili po solidan gutljaj. Onda smo ponovo napunili čaše i izašli iz kuhinje. U jednom periodu predstavljao sam Saru i sebe kao Zeldu i Skota,1 ali njoj je to smetalo, jer joj se nije dopalo kako je Zelda završila. A ja nisam voleo ono što je Skot pisao. I tako smo pogubili smisao za humor. Pol Renoar je stajao kraj velikog prozora i motrio Tihi okean. „Žon kasni”, obratio se prozom i okeanu, „ali rekao mi je da vam kažem kako se odmah vraća i moli vas da 1 Reč je o piscu F. Skotu Ficdžeraldu i njegovoj ženi Zeldi, koja je završila u ludnici. Prev.

pričekate.” „Dobro, lafe...” Sara i ja smo posedali s pićem. Gledali smo pravo u zečje dupence. On je gledao u okean. Kao da je sanjario. „Kinaski”, rekao je, „čitao sam dosta vaših knjiga. Sjajne stvari. Odista dobro pišete...” „Hvala. Ali mi znamo ko je stvarno najbolji. Ti si najbolji.” „Odista?” rekao je, i dalje motreći okean. „To je jako, jako lepo od vas što to... shvatate...” Vrata su se otvorila i ušla je devojka duge crne kose. Sledećeg trenutka već je bila opružena na gornjem delu sofe, kao mačka. „Ja sam Popi”, rekla je, „sa četiri ’p’.” Krenuo sam po starom: „Mi smo Skot i Zelda.” „Ne lupetaj!” rekla je Sara. Rekao sam naša prava imena. Pol se okrenuo od okeana. „Popi je jedan od sponzora vašeg scenarija.” „Nisam još ni reč napisao”, rekao sam. „Napisaćete...” „Hoćeš li, molim te?” pogledao sam ka Sari i podigao praznu čašu. Sara je bila srce. Ponela je čašu. Znala je da ću, ako odem tamo, odmah da se bacim na neke flaše i postanem zloća. Kasnije, saznao sam da je drugo Poppppino ime Princeza iz Brazila. I da je za početak uložila deset hiljada. Skromno. Ali dovoljno za kiriju i piće. Princeza me pogledala iz svoje mačje poze na sofi. „Čitala sam vaše knjige. Baš ste duhovit.” „Hvala.” Onda sam pogledao ka Polu. „Ej, lafe, čuješ li ti ovo? Duhovit sam!” „Odista”, rekao je, „zaslužujete određeno mesto...”

Ponovo je otperjao u kuhinju dok se Sara mimoilazila s njim, noseći nam pića. Sela je pored mene, pa sam otpio gutljaj. Onda mi je sinulo kako bih jednostavno mogao da blefiram sa scenariom i mesecima ladim muda u Marini del Rej, šikajući dobra pića. Pre nego što sam stigao da razradim tu ideju, vrata se otvoriše i pojavio se Žon Pinčot. „O, svratili smo!” „Odista”, rekao sam. „Mislim da sam našao producenta! Ostaje samo da napišeš.” „Trebaće možda par meseci.” „Ma naravno...” Onda se Pol vratio. Nosio je čudno ružičasto piće za Princezu. Pinčot se stuštio u kuhinju po svoje piće. Bio je to prvi od mnogih sastanaka koji su se jednostavno rastočili u teške pijanke, pogotovo s moje strane. Provalio sam da mi je to neophodno za malo samopouzdanja, jer sam, u suštini, bio zainteresovan samo za pesme i kratke priče. Pisanje scenarija činilo mi se kao krajnje imbecilna stvar. Ali i bolji od mene ispali su glupi. Pinčot se vratio s pićem, seo. Bila je to duga noć. Razgovarali smo i razgovarali, pojma nisam imao o čemu. Na kraju smo Sara i ja suviše popili da bismo vozili kući. Ljubazno nam je ponuđena soba. U toj sobi, u mraku, dok smo točili poslednje kapi odličnog crnog vina, Sara me upitala: „Hoćeš li pisati taj scenario?” „Ni u ludilu”, odgovorio sam.

2 Nekoliko dana kasnije, Žon Pinčot se ponovo javio. Znao je Denija Servera, mladog producenta i režisera, koji je imao čitav filmski studio u Venis Biču. Deni će nam pozajmiti projekcionu salu da vidimo Žonov dokumentarac Zver koja se smeje, o crnom diktatoru koji

krvoločno uživa u svojoj vlasti. Ali prvo ćemo kod Žona na piće. I tako, ponovo se prošlo Avenijom jedrenjaka... Žon je otvorio vrata, pa smo Sara i ja ušli. Nije bio sam. U sobi je stajao neki tip. Imao je čudnu kosu - nešto između bele i žute. Lice mu je bilo ružičasto, gotovo crveno. Sulude oči, okrugloplave, veoma okrugle, veoma plave. Izgledao je kao školarac koji se sprema da napravi neko teško sranje. Taj izgled, naučiću, nikada ga nije napuštao. Bio je simpatičan na prvi pogled. „Ovo je Fransoa Rasin”, rekao je Žon. „Glumio je u mnogim mojim filmovima, i u drugim.” „U tim drugim me plaćaju...” Naklonio se. „Kako ste?” Žon je otišao po piće. „Oprostite, molim vas”, rekao je Fransoa, „odmah ću biti gotov.” Na stolu je bio mali rulet na struju, koji je pokretao pritiskom na dugme. Imao je gomilu žetona i dugačak list hartije, pun proračuna. Bila je tu i tabla za stavljanje uloga. Stavio je žetone na nju i pritisnuo dugme. „Ovo je moja dama zvana Čigra”, rekao je. „Zaljubljen sam u nju.” Žon se vratio s pićem. „Kad se Fransoa ne kocka u kazinu, onda obično trenira ili bar mozga o tome.” Rulet je stao a Fransoa pokupio dobitak. „Proučio sam sve permutacije točka”, rekao je. „Nema značaja gde se zaustavi, samo pogađam i dobijam.” „Dobar mu je sistem”, rekao je Žon, „ali kad uđe u kazino, ne drži se uvek toga.” „Često me pobedi Nagon Smrti”, objasnio je Fransoa. „I Henk se kocka”, rekla je Sara. „Kladi se na konje. Visi tamo svaki dan.” Fransoa me pogledao. „O, konji! Dobijate?” „Volim da tako mislim...” „O, idemo jednog dana!” „Naravno.” Fransoa se vratio svom malom ruletu, a mi smo posedali uz piće.

„Dobio je i izgubio na stotine hiljada”, rekao nam je Žon. „Pristaje da glumi samo kad ostane bez para.” „Ima rezona”, rekoh. „Uzgred”, rekao je Žon, „razgovarao sam sa producentom, Haroldom Fezentom, i on je vrlo zainteresovan za scenario. Spreman je da ga finansira za film.” „Harold Fezent!” rekla je Sara. „Čula sam za njega. Jedan od vodećih producenata.” „Tačno”, rekao je Žon. „Ali ja nisam napisao scenario”, pobunio sam se. „Nije bitno. On zna kako pišeš. Spreman je.” „Ne zvuči mi uverljivo.” „On često radi na taj način i samo mlati pare.” Žon je otišao po bocu. „Možda bi trebalo da napišeš scenario”, rekla je Sara. „Znaš kako je prošao Skot Ficdžerald.” „Ti nisi Ficdžerald.” „Ne, on je prestao da pije. To ga je ubilo.” Fransoa je i dalje stajao za malim ruletom. Žon se pojavio s bocom. „Popićemo još po jedno pa idemo.” „Važi”, rekao sam. „Fransoa, ideš li i ti?” upitao je Žon. „O ne, molim vas da mi oprostite, ali moram da proučim još nešto...”

3 Lepa projekciona sala. Na jednoj strani je bio šank pristojne dužine, s barmenom. Tu je bio čak i čovek koji pušta film. Deni Server nije bio tu. Za šankom je stajalo sedam ili osam ljudi. Nisam znao nikoga od njih. Prešao sam na votka-tonik, a Sara je pila nešto purpurno, ili zeleno, ili zeleno-purpurno. Žon je otišao da pomogne oko projektovanja filma. Na kraju šanka je bio neki tip, buljio je u mene. Nije odvajao pogled. Najzad sam pogledao u njegovom pravcu. „Čime se bavite?” upitao sam. Ćutao je na trenutak, ispio piće, ponovo me pogledao. „Pocrvenim iz dna duše što moram da vam priznam, ali... ja pravim filmove.” Doznao sam kasnije da je to Vener Cergog, poznati nemački filmadžija. Malo udaren tip, što bi rekli, koji se večito upušta u sulude rizike sa svojim i svačijim životom. „Trebalo bi da se latite nečeg vrednijeg”, rekao sam mu. „Znam”, odgovorio je, „ali ništa drugo ne umem da radim.” Onda se pojavio Žon. „Idemo, počinje...” Sara i ja smo pošli za njim u salu. Pošli su još neki sa šanka, zajedno s Venerom i njegovom damom. Posedali smo i Žon je rekao: „Onaj sa šanka je Vener Cergog. Prošle nedelje su on i njegova žena pucali jedno u drugo iz pištolja, ispucali su šaržere, ali u prazno...” „Nadam se da bolje gađa u filmovima...” „O, da.” Sala se zamračila i Zver koja se smeje raširila se preko platna. Lido Mamin je bio ljudina, po veličini i ambiciji, ali je njegova zemlja bila mala i siromašna. S velikim zemljama igrao je karte i Levom i Desnom, cenjkajući se i ucenjujući

obe strane za novac, hranu, oružje. Ali je, u suštini, on hteo da vlada svetom. Bio je teška strvina sa čudesnim smislom za humor. Znao je da je sav život u osnovi ništavan, osim njegovog. Svako i najmanje sumnjiv u njegovoj zemlji bio je pod hitno likvidiran i bačen u rеku. Toliko je leševa plutalo rekom da su krokodili otekli i prestali da jedu. Lido Mamin je obožavao kameru. Pinčot je snimao Mamina koji je sazvao skupštinu zbog kamere. Njegovi podređeni sedeli su drhteći pred njim dok je Mamin postavljao pitanja i donosio političke odluke. Kezio se bez prestanka, pokazujući ogromne žute zube. Kad nije ubijao ili naređivao da nekog ubiju, jebao je. Imao je masu žena i više dece nego što je mogao da popamti. Povremeno, u toku sednice skupštine, prestao bi da se smeje, njegovo lice postajalo je Volja Božja, mogao je da učini bilo šta, kao od šale. Osećao je strah svojih vernika i uživao u njemu, koristio ga. Sednica se završila, a da niko nije ubijen. Onda je sazvao sednicu svih lekara u zemlji. Okupio ih je u glavnoj bolnici, u ogromnoj operacionoj sali gde su posedali u krug, a Mamin je stao u centar i govorio im. „Vi ste lekari, ali niste ništa ako vam ja ne kažem da ste nešto. Mislite da znate neke stvari, ali to je samo iluzija. Obučeni ste samo za usku oblast. Neka ta obuka bude korisna našoj zemlji, a ne vama samima. Živite u svetu gde će samo poslednji preživeli biti u pravu. Reći ću vam kako da koristite (cw, bu) svoj hirurški alat i svoje živote. Molim vas da ne budete budale i usprotivite se mojim željama. Ne želim da straćim vaše obrazovanje i veštinu. Uvek pamtite da znate samo ono što su vas učili. Ja znam više nego što se uči. Uvek ćete raditi kako ja kažem, hoću da vam to bude JASNO. Jeste li razumeli?” Tajac. „A sad”, produžio je Mamin, „ima li nekog ko bi da negira ono što sam rekao?” Tajac. Mamin je bio lutka, monstruozna lutka, i čoveku je na neki način mogao da se dopadne njegov brutalan i užasan stil - sve dok ne vidi stvarna ubistva i torture. Zatim je, za kameru, Lido Mamin pokazao svoju Avijaciju. Mada nije imao Avijaciju. Ne još. Ali imao je pilote i uniforme. „Ovo je”, rekao je Lido Mamin, „naša Avijacija.”

Prvi avijatičar je potrčao preko dugačkog niza dasaka. Trčao je iz sve snage. Kad je stigao na kraj zaletišta od dasaka, skočio je u vazduh, mašući rukama kao ptica. Onda je sleteo. Zatim je potrčao sledeći avijatičar i ponovio stvar. Sledeći avijatičar. Sledeći. Bilo je bar 14-15 avijatičara. Kliktali su pri svakom skoku, i na svakom licu blistao je osmeh i ushićenje. Čudno je bilo kad to osetiš - svaki od njih smejao se komičnosti toga, pa ipak je svaki verovao. Nakon poslednjeg ateriranja, Mamin je pogledao u kameru. „Ma koliko ovo izgledalo glupo, veoma je bitno. Za ono što u stvarnosti nemamo, duhom smo spremni. Jednog dana, imaćemo Avijaciju. Do tada, ne mrštimo se u senkama neverice. Zahvaljujem vam.” Zatim su usledili snimci enterijera - odaja za mučenje. Nikoga u njima. Ali bilo je izmeta. Lanci. Krv po zidovima. „Ovo je mesto”, rekao je Lido Mamin, „gde izdajnici i lažovi konačno progovore istinu.” U finalnoj sceni, videli smo Mamina u ogromnoj bašti, sa gomilom telohranitelja i svim svojim ženama i decom. Deca se nisu smejala niti skakala naokolo. Nemo su gledala u kameru, kao i telohranitelji. Sve su se žene smešile, neke su od njih držale bebe. Lido Mamin se kezio, pokazujući velike žute zube. Delovao je vrlo simpatično, prosto da ga čovek zavoli. Na samom kraju filma videla se reka s debelim krokodilima. Samo su plutali, otežali i nehajni, kapci su im se neznatno pokretali dok je voda nosila trupla pored njih. Kraj. Fascinantan dokumentarac, i bilo mi je drago što to mogu da kažem Žonu. „,Da”, rekao je, „volim čudne ljude. Zato sam i došao da se nađem s tobom.” „Počastvovan sam”, rekao sam, „što sam izjednačen sa Lido Maminom.” „Istina”, rekao je, i onda smo pošli natrag u njegov stan.

4 Kad smo stigli, Fransoa Rasin je i dalje vrteo svoj mali rulet. Bilo je očigledno da je popio veću količinu vina. Lice mu je bilo crveno, a imao je gomilu žetona ispred sebe. Ogroman pepeo samo što nije otpao s njegovog tompusa. Onda je pao na sto. „Dobio sam milion četristo pedeset hiljada dolara.” Kuglica se zaustavila na broju. Fransoa je pokupio žetone. „Dovoljno je... Ne smem da budem gramziv.” Prošli smo u dnevnu sobu i seli. Žon je otišao po vino i čaše. „Šta ćete sa svim tim parama?” upitala je Sara. „Razdeliću. To je ništa. Život je ništa. Novac je ništa.” „Novac je kao seks”, rekao sam. „Izgleda mnogo važniji kad ga nemaš...” „Govorite kao pisac”, rekao je Fransoa. Žon se vratio. Otvorio je prvu bocu, natočio svima. „Dođi malo u Pariz”, rekao mi je. „Tamo te zaista cene. Tvoja te zemlja tretira kao otpadnika.” „Imaju li tamo hipodrom?” „O, da!” rekao je Fransoa. „On mrzi da putuje”, rekla je Sara. „A i ovde ima hipodrom.” „Nije kao u Parizu”, rekao je Fransoa. „Dođite u Pariz. Zajedno ćemo na hipodrom.” „Jebeš ga, moram da pišem scenario.” „Kladićemo se na konje i onda ćemo pisati.” „Razmisliću.” Žon je pripalio tompus. Onda je Fransoa iskopao novi tompus i pripalio ga. Tompusi su bili dugi i okrugli i cvrčali su na pripaljenom kraju. „Spasi nas, Gospode”, rekla je Sara.

„Fransoa i ja smo bili u Vegasu prošle noći”, rekao je Žon. „Kako ste prošli?” upitala je Sara. Fransoa je otpio veliki gutljaj vina, povukao dim iz tompusa, izbacio ogromnu, čudesnu perjanicu dima. „Slušajte. Slušajte sad ovo. Pet hiljada dolara sam u dobitku, držim svet pod kontrolom, držim Sudbinu u šaci kao upaljač. Znam Sve. Ja sam Sve. Ništa me ne može uzdrmati. Kontinenti drhte. I tada me Žon tapne po ramenu. Kaže: ’Ajmo da vidimo Tab Džonsa.’ ’Ko je taj Tab Džons?’ pitam. ’Nije bitno’, kaže on, ’ajmo da ga vidimo’.” Fransoa je ispraznio čašu. Žon mu je napunio. „I tako odemo u neku drugu salu. Tamo je taj Tab Džons. Peva. Košulja mu razdrljena, vide mu se crne dlake po grudima. Dlake se znoje. Nosi veliki srebrni krst na tim znojavim dlakama. Usta su mu grozna rupa izrezana u palačinki. Ima tesne pantalone i veliku kitu. Hvata se za jaja i peva o svim dobrim stvarima koje može da radi ženama. Jezivo peva, kriminalan je. Sve o tome šta može da radi ženama, ali je u stvari folirant, samo bi da turi jezičinu u neki muški čmar. Došlo mi je da povratim slušajući ga. A još smo i debelo platili. A kad platiš za košmar, onda si stvarno imbecil! Ko je taj Tab Džons? Hiljade njih plaćaju tom majmunu kome se diže kita i hvata se za jaja, dok mu se krst presijava na dlakama. Toliko dobrih ljudi crkava po ulicama, a ovde je taj KRETEN... koga OBOŽAVAJU! Žene vrište! One misle da je on stvaran! Taj kartonski čovek što puši govno u snovima. ’Žon’, kažem, ’molim te idemo odavde, razum me napušta, uvređen sam i muka mi je!’ ’Čekaj’, kaže on, ’možda će biti bolji.’ Ali taj ne postaje bolji, postaje sve gori, postaje sve bučniji, košulja mu se otvara do kraja, vidi mu se pupak. Žena pored mene stenje i gura ruku u gaće. ’Madam’, pitam je, ’da niste nešto izgubili?’ Pupak mu je kao mrtvo oko, štrokav je. Čak bi se i ptica uvredila kad bi tu morala da snese govno. Onda se taj Tab Džons okrene i pokaže nam guzicu. Mogu da vidim guzice u svako doba, bilo gde, čak to i ne želim, a ovde moramo da PLATIMO da bismo videli tu debelu, mekanu, nakaznu guzicu! Svašta sam doživeo u životu, tukli su me žandari, na primer, ni za šta. Dobro, skoro ni za šta. Ali gledajući to idiotsko dupe, gore sam se osećao nego kad su me žandari tukli ni za šta. ’Žon’, rekao sam, ’moramo da odemo ili je mom životu kraj!’” Žon se nasmešio. „I otišli smo. Samo sam hteo da vidim Tab Džonsa.” Fransoa je tada stvarno pobesneo. Sitne bele mrlje pojavile su se u uglovima njegovih usta. Prskao je pljuvačkom pri govoru. Kraj njegovog tompusa bio je sav mokar i crn.

„Tab Džons! KO JE TAJ TAB DŽONS? Šta mene zabole za nekog Tab Džonsa? Tab Džons je kreten! Pet hiljada sam u dobitku i šta mi radimo? Idemo da gledamo Tab Džonsa! Ko je taj Tab Džons? Ne znam ja nikakvog Tab Džonsa! Moj brat se ne zove Tab Džons! Čak ni moja majka! Taj Tab Džons je kreten!” „I tako smo se vratili ruletu”, rekao je Žon. „Da”, rekao je Fransoa. „Pet hiljada sam u dobitku i videli smo mrtvu kitu kako peva. Koncentracija mi pukla. Ko je taj Tab Džons? Video sam i bolje od njega kako kupe golubija govna! Gde sam ja? Točak se vrti kao neki stranac! Ja sam beba bačena u bure tarantula! Šta su ti brojevi? Šta su te boje? Mala bela kuglica odskače i ukopava se u mom srcu, glođe ga iznutra. Nemam šanse. Koncentracija mi pukla! Kite paradiraju dok moroni vrište još! Vrti mi se. Utrčim s gomilom žetona. Već vidim svoju lobanju u idiotskom kovčegu. Ko je taj Tab Džons? Gubim. Ne znam gde se nalazim. Kad koncentracija jednom pukne, kad počneš da padaš, nema natrag. Svestan da nemam snage, spiskam sve žetone. Činim sve pogrešne poteze, kao da je neki zlotvor okovao moje telo i moj duh. Gotov sam. A zašto? ZATO ŠTO SMO MORALI DA VIDIMO TAB DŽONSA! A ja vas pitam: KO JE TAJ JEBENI TAB DŽONS?” Fransoa je bio skrhan, izmožden. Tompus mu je ispao iz usta. Sara ga je podigla i spustila u pepeljaru. Fransoa je momentalno iskopao novi iz džepa svoje košulje, izvukao ga iz srebrne tube, olizao, provaljao ga među prstima, nabio ga u usta, pribrao se, i kitnjastim pokretom ga pripalio. Dohvatio je bocu, natočio svima vino, ispravio se, nasmešio: „Jebi ga, verovatno bih svejedno izgubio. Kockar bez izgovora je kockar koji ne može da tera dalje.” „Govoriš kao pisac”, rekao sam. „Da znam da pišem kao pisac, napisao bih taj scenario za tebe.” „Hvala. ” „Koliko ti plaća?” Načinio sam neki pokret rukom kroz vazduh, nebulozan odgovor. „Napisaću ga za tebe i onda delimo popola, važi?” „Važi.” „Ne”, rekao je Žon, „provaliću razliku.” „U redu onda”, rekao je Fransoa, „napisaće ga Tab Džons svojom kitom.”

Svi smo se složili, digli smo čaše da nazdravimo. Pred nama je bila lepa noć.

5 Stajao sam za šankom kod „Musoa”. Sara je bila u ženskom toaletu. Volim šank kod „Musoa”, šank kao šank, ali ne volim prostoriju u kojoj se nalazi. Zovu je Nova sala. Stara sala je na drugoj strani, i tamo više volim da jedem. Mračnije je i tiše. U stare dane sam često išao da jedem u Staru salu, ali nikada u stvari nisam jeo. Samo sam gledao u jelovnik, govorio im „ne još” i naručivao pića. Neke od dama koje sam tamo dovodio imale su lošu reputaciju i, kako smo pili i pili, često je dolazilo do bučnih svađa, sa psovanjem i prolivanjem pića, naručivanjem novog. Obično sam davao damama za taksi, govorio im nek se nose u tri pizde materine i nastavljao da pijem sam. Sumnjam da su ikad upotrebile novac za taksi u tu svrhu. Ali jedna od najlepših stvari kod „Musoa” bila je što sam, kad bih ponovo svratio posle takvih sranja, uvek dočekivan toplim osmesima. Baš čudno. I tako sam stajao naslonjen na šank, a Nova sala je bila puna, uglavnom turista, ćaskali su i krivili šije i emitovali zrake smrti. Naručio sam novo piće, a onda me neko potapšao po ramenu. „Kako ste, Kinaski?” Okrenuo sam se i pogledao. Nikada ne znam ko je bilo ko. Mogu uveče da upoznam čoveka i ne prepoznam ga sutradan. Ne bih ni rođenu majku poznao kad bi je iskopali iz groba. „Nije loše”, rekao sam. „Jeste li za piće?” „Ne, hvala. Ne znamo se. Ja sam Harold Fezent.” „A, da. Žon mi je rekao da razmišljate o...” „Da, hoću da finansiram vaš scenario. Čitao sam vaše knjige. Imate čudesan osećaj za dijalog. Čitao sam vaše knjige - jako filmično!” „Sigurno niste za piće?” „Ne, moram da se vratim za svoj sto.” „Aha. Šta radite ovih dana, Fezente?”

„Baš sam završio s produkcijom filma o životu Meka Deruaka.” „Je l’? Kako se zove?” „Pesma srca.” Otpio sam piće. „Ne zajebavajte me! Nećete ga valjda nazvati Pesma srca?” „O da, to je naslov.” Smeškao se. „Nećete vi mene prevariti, Fezente. Pesma srca! Isuse Hriste!” „Ne” rekao je, „ozbiljno govorim.” Najednom se okrenuo i otišao... Tada se vratila Sara. Pogledala me. „Zašto se keziš?” „Pusti da ti naručim piće pa ću ti reći.” Dozvao sam barmena i naručio za nju, plus još jedno za mene. „Pogodi koga sam videla u Staroj sali?” „Koga?” „Džona Vintersa.” „Aha. Pogodi s kim sam pričao dok nisi bila tu.” „S nekom od tvojih bivših droca.” „Ne, ne. Gore od toga.” „Nema ništa gore od takvih.” „Pričao sam sa Haroldom Fezentom.” „Producentom?” „Da, tamo je za onim stolom u ćošku.” „O, vidim!” „Ne, ne gledaj. Ne maši. Sabij to piće. Ja ću svoje.” „Šta te spopalo?”

„Vidiš, on je bio producent koji je hteo da finansira scenario koji nisam napisao.” „Znam.” „Dok nisi bila tu, prišao mi i počeo da priča sa mnom.” „To si već rekao.” „Nije čak ni piće hteo.” „I tako si zajebao stvar, a nisi čak ni pijan.” „Stani. Počeo je da razgovara o filmu u koji je baš uložio.” „Kako si zajebao stvar?” „Nisam ja zajebao. On je zajebao.” „Naravno. Reci mi.” Pogledao sam u ogledalo. Volim sebe, ali ne volim sebe u ogledalu. Ne izgledam tako. Ispio sam piće. „Sabij to piće”, rekao sam. Sabila ga. „Reci mi.” „Već drugi put kažeš: ’Reci mi’.” „Izuzetna memorija, a nisi čak ni pijan.” Dao sam znak barmenu, ponovo naručio. „Eto, Fezent je prišao i rekao mi za film u koji je uložio. O piscu koji nije umeo da piše, ali je postao slavan jer je ličio na jahača rodea.” „Ko to?” „Mek Deruak.” „I to te uzbudilo?” „Ne, to je nebitno. Sve je bilo dobro dok mi nije rekao naslov filma.” „Koji glasi?” „Molim te. Pokušavam da ga zaboravim. Krajnje je imbecilan.” „Reci mi.”

„U redu...” Ogledalo je još bilo tu. „Reci mi, reci, reci...” „U redu - Frka olupina.” „Sviđa mi se.” „Meni ne. Rekao sam mu. Otišao je. Izgubili smo jedinog producenta.” „Trebalo bi da odeš tamo i izviniš se.” „Ni u ludilu. Grozan naslov.” „Samo si hteo da taj njegov film bude o tebi.” „To je to! Napisaću scenario o sebi!” „Imaš li naslov?” „Aha - Olupine u frci.” „Idemo odavde.” Što smo i učinili.

6 Trebalo je da se nađemo sa Žonom u hotelu „Beverli Hils”, u dva popodne. To je značilo da izgubim dan na hipodromu, što me nije oduševilo, ali Žon je insistirao. Tamo je bio neki lik koji ulaže u filmove. Taj tip, Žan-Pol Sanra, nije imao kinte, što je bilo nebitno - dovoljno je bilo da ga izdrka statui u parku i eto mu para direktno iz kite. Čarobno. Apartman 530. Zvučalo je neobavezno. Osim toga, oko apartmana 530 motao se Žon-Lik Modar, francuski režiser. Pinčot je rekao da je taj lud za mojim knjigama. Čarobno. Pošla je i draga Sara, za slučaj da mi zatreba pomoć pri povratku. Osim toga, verovala je kako se po apartmanu 530 obavezno muvaju starlete i pokazuju pupak. Stigli smo tamo i našli Žona u hotelu, uvaljenog u veliku kožnu fotelju, u potrazi za

bolidima i ludacima. Video nas je i ustao, pumpajući grudi. Žon je krupan momak, ali večito se trudi da izgleda još razbacanije. Pozdravili smo se i pošli za Žonom ka liftu. „Kako scenario?” „Krčka se.” „O čemu je?” „O alkosu. Gomili alkosa.” Vrata lifta su se otvorila. Lepo je bilo unutra. Tapaciran u zeleno, tamnozeleni pliš, i, ako se čovek zagleda u to zeleno, mogao je da vidi paunove, mnogo mnogo paunova. Bilo ih je i na plafonu. „Otmeno”, rekao sam. „Previše”, rekla je Sara. Stao je na petom, pa smo izašli. I tepih je bio od zelenog pliša, s novim paunovima. Hodali smo po paunovima. Onda smo stigli pred 530. Široka masivna crna vrata, mnogo veća od običnih, možda dvostruko veća. Pre su ličila na kapiju zamka. Žon je pokucao gvozdenim zvekirom u obliku Balzakove glave. Ništa. Ponovo je kucao. Jače. Čekali smo. Onda su se vrata lagano odškrinula. Čovečuljak beo kao papir otvorio je vrata. „Anri-Leon!” rekao je Žon Pinčot. „Žon!” rekao je Anri Leon. „Samo izvolite, uđite svi, molim vas!” Ušli smo. Bilo je prostrano. I sve mnogo veče od uobičajenog. Velike fotelje, veliki stolovi. Dugački zidovi. Visoki plafoni. Ali u vazduhu je bio čudan bajati vonj. I pored sve prostranosti, osećalo se na grobnicu. Predstavljeni smo. Druškan beo kao papir bio je Anri-Leon Sanra, brat Žan-Pola, lovatora. Tu je bio i Žon-Lik Modar. Stajao je vrlo ukočeno, nije progovarao. Kao da pozira, izigravajući genija. Bio je mali, crnomanjast, izgledao je kao loše obrijan jeftinim električnim aparatom.

„O”, obratio mi se Anri-Leon, „doveli ste ćerkicu! Čuo sam za vašu ćerku, Rinu!” „Ne, ne”, rekao sam. „Ovo je Sara. Moja žena.” „Na stolu su pića. Razna vina. I jelo. Poslužite se, molim vas. Idem po Žan-Pola.” Anri-Leon je nestao u drugoj sobi, da nađe Žan-Pola. Na to se Žon-Lik Modar okrenuo i prešao u mračni ugao sobe. Nacrtao se tamo i posmatrao nas. Prišli smo stolu. „Otvori crno”, rekao sam Žonu. „Otvori nekoliko crnjaka.” Pinčot je počeo da radi vadičepom. Na sve strane bila su jela na srebrnim poslužavnicima. „Ne jedi meso”, rekla je Sara. „Ni kolače - suviše šećera.” Bogovi su poslali Saru da doda bar deset godina mom životu. Bogovi su me čitavog života gonili ka giljotini, a onda su, u poslednjem trenutku, digli moju glavu s panja. Čudni neki, ti bogovi. Sada su me gonili da pišem scenario. Nisam imao apetit za to. Naravno, biće dobar ako ga napišem, znao sam. Ne veliki. Ali dobar. Jak sam na rečima. Pinčot je natočio vino. Svi smo podigli čaše. „Mmmmmm”, rekla je Sara. „Francusko”, rekao je Pinčot. „Opraštam ti”, rekao sam. Dok smo pili, mogao sam da vidim u drugu sobu. Vrata su bila poluotvorena. AnriLeon je pokušavao da podigne telesinu koja je ležala na velikom krevetu. Telo nikako da se pomeri. Video sam kako Anri-Leon gura ruku u koficu i vadi punu šaku leda. Dve šake leda. Priljubio je led na obraze i čelo velikog lica. Raskopčao mu je košulju i protrljao debela prsa ledom. Telo i dalje nije mrdalo. Onda je najednom selo i zaurlalo: „ŠTA MI TO RADIŠ, MAMLAZE? MORAĆU DA SE ODMRZAVAM!” „Žan-Pole, Žan-Pole... imaš... goste...” „GOSTE? GOSTE? ŠTA ĆE MENI GOSTI! IDI STRPAJ IM ŽABE U USTA! ODJEBI IH! BACI IH KROZ PROZOR!”

„Žan-Pole, Žan-Pole... zakazao si... to su Žon Pinčot i njegov scenarista...” „U redu... jebi ga... evo sad ću... samo da izdrkam ... Ne, ne... sačekaću nešto... da se pobrine za to...” Anri-Leon se vratio. „Evo sad će on. Bio je pod užasnom presijom. Mislio je da ga žena napušta. Rano jutros, telegram iz Pariza - predomislila se. Bio je to smrtonosni udar, kao kad čopor besnih pasa rastrže velikog bivola...” Onda se dovukao Žan-Pol. Na sebi je imao bele pantalone sa širokim žutim štraftama. Roze čarape. Bio je bez cipela. Kosa mu je bila sva u tamnim kovrdžama, nije morao da je češlja. Ali loše je izgledala. Kao da je umirala, a nikako da smisli koju će boju da poprimi. Bio je u potkošulji i češao se. Samo se češao. Za razliku od svog brata, bio je krupan i ružičast... ne, bio je crven, crveno koje je buktalo i gubilo se, gubilo se na trenutak do bledila njegovog brata, da bi zatim buknulo, crvenije nego pre. Počelo je upoznavanje. „Aha, aha, aha”, govorio je. A onda: „Gde je Modar?” Pogledao je oko sebe, ugledao Modara u ćošku. „Opet se krije, a? Jebeš ga, voleo bih da smisli nešto novo.” Najednom se okrenuo i utrčao natrag u spavaću sobu, tresnuvši vratima. Modar se kratko nakašljao iz svog ćoška, a mi smo natočili još vina. Bilo je savršeno. Život je bio dobar. U njihovom malom svetu dovoljno je da si pisac ili slikar ili baletan, i onda možeš samo da sediš ili se muvaš naokolo, pućkaš tompuse, piješ vino i praviš se da si uhvatio boga za kitu. Onda je Žan-Pol grunuo na vrata. Mislim da je povredio rame. Stao je, opipao ga, pustio, počešao se i ponovo jurnuo. Počeo je da kruži oko stola, brzim i ravnomernim hodom, urlajući: „SVI IMAMO ANUSE, A? IMA LI NEKOG U OVOJ SOBI KO NEMA ANUS? AKO NEMA, SMESTA NEK SE JAVI, SMESTA, ČUJETE LI!” Žon Pinčot je zabio lakat u moj bok. „Vidiš, on je genije, vidiš?”

Žan-Pol je kružio istom brzinom, urlajući: „SVI IMAMO OVAJ ŠLIC NA LEĐIMA, A? TU DOLE, NA SREDINI, A? GOVNA IZLAZE ODATLE, A? ILI SE BAR NADAMO DA IZLAZE! BLOKIRAJTE GOVNA I MRTVI SMO! ZAMISLITE KOLIKO GOVANA ISEREMO U ŽIVOTU! ZEMLJA IH, MOMENTALNO, JOŠ PRIMA! ALI MORA I REKE GRCAJU, GUTAJUĆI SVA NAŠA GOVNA! GADNI SMO, GADNI, GADNI! MRZIM SVE NAS! KAD GOD BRIŠEM DUPE, MRZIM SVE NAS!” Onda je stao, kao da je primetio Pinčota. „Ti bi kintu, a?” Pinčot se iskezio. „Siso, daću ti jebenu kintu”, rekao je Žan-Pol. „Zahvaljujem. Baš sam sad rekao Kinaskom da ste genije.” „Ne seri!” Onda je Žan-Pol pogledao u mene. „Najbolje u vašem pisanju je što uzbuđuje Upregnute. A i one koji treba da budu uzbuđeni. Što znači mali milion njih. Ako ostanete čisti u svom idiotizmu, možda jednog dana dobijete telefonski poziv čak iz pakla.” „Žan-Pole, već su me zvali odande.” „Je l’? Ko to?” „Bivše devojke.” „DOSADAN SI!” prodrao se i ponovo počeo da kruži oko stola, češući se. Onda je, posle jednog velikog kruga, jurnuo u spavaću sobu, tresnuo vratima i nestao. „Mom bratu”, rekao je Anri-Leon, „danas nije dobro. Uznemiren je.” Uzeo sam bocu i svima napunio čaše. Pinčot se nagnuo ka meni i prošaputao: „Ovaj apartman, već su danima u njemu, jedu i piju, ništa ne moraju da plate...” „Ozbiljno?” „Sve plaća Frensis Ford Lopala. On misli da je Žan-Pol genije...”

„Ljubav i Genije spadaju u najrabljenije reči u jeziku”, rekao sam. „Pričaš gluposti", rekla je Sara. „Ponovo si počeo da lupetaš.” Tada je Žon-Lik Modar izronio iz svog ćoška. Prišao nam je. „Dajte mi jebeno vino”, rekao je. Natočio sam do vrha. Žon-Lik ga je iskapio na eks. Natočio sam ponovo. „Čitao sam to što pišete”, rekao je. „Najbolje je što je tako jednostavno. Imate neki defekt mozga, zar ne?” „Moguće. Izgubio sam skoro svu krv iz tela pedeset sedme godine. Ležao sam dva dana u podrumu bolnice za sirotinju dok me nije pronašao neki ludi internista s malo savesti. Tada sam izgubio masu toga, pre mentalno nego fizički.” „To je jedna od njegovih omiljenih priča”, rekla je Sara. „Volim ga, ali ne znate koliko sam već puta morala da je slušam.” „Volim i ja tebe, Saro”, rekao sam. „Ali to pričanje starih priča, uvek nanovo, kao da ih primiče onom što stvarno znače.” „Dobro, matori, oprosti”, rekla je Sara. „Slušajte”, rekao je Žon-Lik, „voleo bih da napišete engleske dijaloge za titlove mog novog filma. Osim toga, ima scena u jednoj od vaših priča koju hoću da upotrebim, kad čoveku puše ispod stola dok on i dalje obavlja svoj posao, odgovara na telefon i ostalo. Slažete se?” „Slažem.” Onda smo samo privukli fotelje i nastavili da pijemo. A Žon-Lik nastavio da govori. Govorio je i govorio, gledajući samo u mene. U početku sam se osećao polaskano, a onda, posle nekog vremena, osećao sam manje od toga. Žon-Lik nije zatvarao usta. Bio je crnomanjast i izigravao je Genija. Možda je i bio Genije. Nisam hteo da budem zajedljiv u vezi s tim. Ali Geniji su me cimali kroz čitavu školu: Šekspir, Tolstoj, Ibzen, Dž. B. Šo, Čehov, sve te tupadžije. I još gore, Mark Tven, Hotorn, sestre Bronte, Drajzer, Sinkler Luis, sve se to svalilo kao betonska ploča na tebe i samo si želeo da se iščupaš ispod nje, bili su kao teški glupi roditelji koji insistiraju na pravilima i putevima koji bi i mrtvog uneredili.

Žon-Lik nije zatvarao usta. To je sve čega se sećam. Osim što bi, povremeno, moja dobra Sara rekla: „Henk, ne bi trebalo toliko da piješ. Uspori malo. Ne želim te mrtvog ujutru.” Ali Žon-Lik je bio u punom zamahu. Nisam više razumevao šta priča. Samo sam video usne kako se pokreću. Nije bio neprijatan, samo je bio tu. Bio je neobrijan. I bili smo u tom čudnom Beverli Hils hotelu, gde hodaš po paunovima. Čudesan svet. Dopao mi se, jer nikada ranije nisam video tako nešto. Bio je ravnodušan, bezbedan i savršen. Vino se točilo, a Žon-Lik terao dalje. Utonuo sam u svoju patetičnu fazu isključenja. Često, kad sam s ljudima, bilo dobrim ili lošim, čula mi se jednostavno zatvore, zamore se, odustanem od svega. Učtiv sam. Klimam glavom. Pravim se da razumem, jer ne bih nikoga da povredim. To je jedna od slabosti koja me uvaljuje u najveća govna. U tom trudu da budem ljubazan prema drugima, duša mi se najčešće pretvori u neku vrstu spiritualnih špageta. Nije važno. Mozak mi se isključi. Slušam. Odgovaram. A oni su suviše glupi da provale kako uopšte nisam tu. Pića su se točila, a Žon-Lik govorio i govorio. Ubeđen sam da je rekao masu šokantnih stvari. Samo sam usmerio pogled na njegove obrve...

Sledećeg jutra, u mom stanu, dok smo ležali u krevetu, telefon je zazvonio oko 11. „Da?” Bio je to Pinčot. »Čuj, moram da ti kažem nešto!” „Da?” „Modar NIKADA NE GOVORI. Ne postoji NIKO, NIKO KO GA JE IKAD NAVEO DA GOVORI KAO ŠTO SI TI UČINIO! SATIMA JE GOVORIO! SVI SU BILI ŠOKIRANl!” „A... dobro.” „MA NE SHVATAŠ! ON NIKADA NE GOVORI! GOVORIO TI JE SATIMA!”

„Slušaj, Žon, žao mi je, ali nije mi dobro, moram da odspavam.” „U redu. Ali moram još nešto da ti kažem.” „Kaži.” „Onaj Žan-Pol Sanra.” „Da?” „Kaže da moram da patim, da nisam dovoljno patio, i kad budem dovoljno patio, stvoriće mi kintu.” „Dobro.” „Čudan je, zar ne. Rođeni genije.” „Da”, rekao sam, „mislim da jeste.” Spustio sam slušalicu. Sara je i dalje spavala. Okrenuo sam se na desni bok, ka prozoru, jer ponekad hrčem, pa sam hteo da usmerim zvuk dalje od nje. Samo što sam utonuo u tu nežnu tamu, poslednji odmor koji nam se pruža pre smrti, Sarina najdraža mačka, Lepotica, kročila je sa svog jastuka kraj Sarine glave i prešla mi preko lica. Jedna kandža mi se zarila u uvo, a onda se mačka spustila na pod, prešla preko tepiha i skočila na ram otvorenog prozora koji gleda ka istoku. Dok se krvavo sunce dizalo, nisu me morile ushićene misli.

7 Te noći, sedeći za mašinom, natočio sam dva pića, popio dva pića, popušio tri cigarete i slušao Treću Bramsovu na radiju, a onda shvatio kako mi je potrebno nešto što bi mi pomoglo da krenem sa scenariom. Okrenuo sam Žonov broj. Bio je tamo. „Da?” „Žon, ovde Henk.” „Henk, kako si?”

„Dobro. Slušaj, uzeću tih deset hiljada.” „Ali rekao si da bi uzimanje honorara unapred moglo da omete tvoj stvaralački rad.” „Predomislio sam se. Nije ni bilo stvaralačkog rada.” „Misliš...?” „Mislim, razradio sam u glavi, ali nema još ničeg na papiru.” „Šta si smislio?” „Nešto o alkosu. Samo sedi za šankom, po čitav dan i noć.” „Misliš da ljude zanima takav čovek?” „Slušaj, Žone, da sam brinuo šta ljude zanima, nikad ništa ne bih napisao.” „U redu. Hoćeš da ti donesem ček?” „Ne. Pošalji ga. Večeras. Hvala ti.” „Hvala tebi”, rekao je Žon. Vratio sam se mašini i seo. Odmah je krenulo. Kucao sam:

PIJANAC TUŽNE I KUKAVIČKE DUŠE EKSTERIJER / ENTERIJER DENDIJEV BAR - DAN KAMERA IDE ODOZGO NANIŽE - POLAKO SE KREĆE KROZ ULAZ U UNUTRAŠNJOST BARA.

MLADI ČOVEK sedi za šankom, kao da je već čitavu večnost tu. Podiže čašu...

Krenulo je. Potreban je bio samo prvi red, sve ostalo teklo je samo od sebe. Uvek je bilo tu, trebalo je samo nešto da ga pokrene. Taj bar mi se vratio. Setio sam se kako je bazdio pisoar, gde god da sediš. Odmah ti je trebalo piće da neutrališe smrad. A svaki put pre nego što bi se usudio da odeš u taj pisoar,

trebalo ti je bar 4-5 pića. I ljudi u tom baru, vratila su mi se njihova tela, lica i glasovi. Ponovo sam bio tamo. Ponovo sam video točeno pivo u visokoj čaši od tankog stakla, širokoj pri vrhu, uskoj pri dnu, bela pena iz koje izbija poneki mehurić. Pivo je bilo zeleno i, posle prvog gutljaja, oko četvrt čaše, udahnuo bih, zadržao dah, i tako bi počelo. Jutarnji barmen je bio dobričina. Dijalog je krenuo svojim tokom. Samo sam kucao dalje... Onda je zazvonio telefon. Međugradski poziv. Bio je to moj agent i prevodilac u Nemačkoj, Karl Fosner. Karl je voleo da govori onako kako je zamišljao da moderni Amerikanci govore. „Ej, matori, kako si?” „Nije loše, Karl, jebeš li što?” „Aha, sav sam plafon okrečio.” „Svaka čast, care.” „Aha, care. Sve sam dobre stvari naučio od tebe. Ali slušaj sad, imam dobre vesti. Hoćeš li da ih čuješ, frajeru?” „O da, da!” „Eto, osim što šamaram kitu, preveo sam tri tvoje knjige - pesme Gnjide zla, kratke priče Snovi iz kloake, i tvoj roman Palež Glavne stanice.” „Dugujem ti svoje levo mudo, Karl.” „Aha, pošalji ga avionskom poštom. Ali ima još...” „Pričaj, pričaj...” „Eto, imali smo sajam knjiga prošlog meseca, gde sam okupio šest najvećih izdavača u Nemačkoj, i čuj sud ovo - pale se na tebe!” „Na mene?” „Na tvoje knjige, kontaš?” „Kontam, bejbi.” „Okupio sam tih šest izdavača u hotelskoj sobi, izneo sam piva i vina, sira i oraha. Onda sam im rekao da otvaram licitaciju avansa za tri tvoje knjige. Samo su se smejali i krenuli da piju. Držao sam te seronje u šaci. Ti si ovde glavna fora, i oni to znaju. Odvojio sam par viceva da ih opustim, onda je licitiranje počelo. I eto, da skratim, Kramp je ponudio najviše. Drkoš mi je potpisao ugovor. Onda smo ga zalili, svi odreda. Napili smo se kao bulje,

pogotovo Kramp. Sve u svemu, dobili smo igru. Na konju smo!” „Maher si ti, Karl. Koliki je moj tal?” „Negde oko trideset pet soma, care. Imaš ih za nedelju dana.” „Čoveče, o čoveče, pa to je stvarno lom!” „Bolje od šamaranja kite, matori.” „Apsolutno, care. Ej, Karl, jesi li čuo ovo? U čemu je razlika između pilećeg i zečjeg šupka?” „Ne, u čemu je razlika?” „Pitaj malog Miška.” I tu se naš razgovor okončao. Za nepun sat vremena postao sam 45 hiljada dolara bogatiji. Trideset godina gladovanja i odbačenosti počelo je da daje rezultate. Vratio sam se mašini, pošteno napunio čašu, sabio piće, natočio novo. Našao sam tričetvrt bajatog tompusa, pripalio. Na radiju je svirala Peta Šostakovičeva. Kucao sam:

Luk, barmen, naslonjen na šank, gleda u mladića.

LUK Slušaj, visiš ovde dan i noć. Samo sediš i pijančiš.

MLADIĆ Aha.

LUK Slušaj, ne želim da te povredim ili nešto, ali recimo da takvo sranje ničemu ne vodi.

MLADIĆ U redu je, Luk, nemoj da brineš za mene. Samo ti služi svoje goste.

LUK Nema problema, dečko. Ali postoji li negde i drugi deo tebe?

MLADIĆ Ej, Luk, jesi li čuo ovo? U čemu je razlika između pilećeg i zečjeg šupka?

LUK Neću da slušam nikakve viceve, čoveče. Hoću da znam postoji li negde drugi deo tebe?

MLADIĆ Dobro, jebi ga. Bio sam u šestom razredu. Dali su nam da napišemo nešto o našoj najdirljivijoj uspomeni.

LUK Aha.

MLADIĆ Pisao sam o žabi koju sam našao u bašti. Jedna joj se noga zakačila u žičanoj ogradi. Nije mogla da beži. Otkačio sam joj nogu iz žice, ali i dalje nije mrdala.

LUK (zeva) Je l’?

MLADIĆ Držao sam je u krilu i pričao joj. Rekao sam joj da sam zarobljen, da je i moj život zakačen za nešto. Dugo sam joj pričao. Na kraju mi je iskočila iz krila, odskakala preko trave i nestala u žbunju. A ja sam pomislio kako je ona prvo za čim sam ikad zažalio u životu.

LUK Je l’?

MLADIĆ Učiteljica je pročitala razredu. Svi su plakali.

LUK Aha. Pa?

MLADIĆ Pa eto, pomislio sam da bih jednog dana mogao da postanem pisac.

LUK (nagne se preko šanka) Dečko, ti si udaren!

Rešio sam da je dosta scenarija za jednu noć. Samo sam sedeo za mašinom i slušao

muziku sa radija. Ne sećam se odlaska u krevet. Ali ujutru sam bio u njemu.

8 Vin Marbed je došao s toplim preporukama Majkla Hantingtona, mog zvaničnog fotografa. Majkl me neprekidno škljocao, ali nije bilo neke vajde od tolikog truda. Marbed je bio savetnik za poreze. Stigao je jedne večeri, s aktovkom u ruci, crnomanjasti čovečuljak. Spokojno sam već nekoliko sati pio, sedeo sa Sarom i gledao film na mom starom crno-belom televizoru. Pokucao je s nekim žustrim dostojanstvom, pa sam ga pustio unutra, predstavio ga Sari, natočio mu vina. „Hvala vam”, rekao je, otpivši gutljaj. „Znate li da ukoliko ovde u Americi ne trošite novac, oni vam ga oduzmu.” „Je l’? Šta treba da uradim?” „Kupite kuću.” „Šta?” „Ulaganje u nekretnine se ne oporezuje.” „Aha, i šta još?” „Kupite kola. Ni tu nema poreza.” „Sve?” „Ne, samo deo. Pustite da ja brinem o tome. Moramo vam pružiti zaštitu od poreznika. Gledajte sad ovo...” Vin Marbed je otvorio aktovku i izvadio hrpu papira. Ustao je i prišao mi s papirima. „Nekretnine. Eto, ja sam kupio neku zemlju u Oregonu. To ne ulazi u poresku osnovicu. Ima još slobodnih hektara. Možete ih uzeti. Očekujemo da im cena raste dvadeset tri posto godišnje. Drugim rečima, za četiri godine udvostručujete novac...” „Ne, ne, molim vas, sedite.” „U čemu je problem?”

„Neću da kupujem bilo šta što ne mogu da vidim, neću da kupujem ništa što ne mogu da dosegnem i opipam.” „Drugim rečima, ne verujete mi?” „Tek sam vas upoznao.” „Imam preporuke širom sveta!” „Uvek se prepuštam instinktu.” Vin Marbed se okrenuo prema kauču gde je ostavio svoj mantil, navukao ga, i s aktovkom jurnuo ka vratima, otvorio ih, izašao, zatvorio ih za sobom. „Uvredio si ga”, rekla je Sara. „Samo se trudio da ti pokaže neke cake da sačuvaš novac.” „Držim se dva pravila. Prvo: nikada ne veruj čoveku koji puši na lulu. Drugo: nikada ne veruj čoveku u uglancanim cipelama.” „Nije pušio na lulu.” „E pa izgleda kao lulaš.” „Uvredio si ga.” „Ne brini, vratiće se on.” Vrata se otvoriše i eto Vina Marbeda. Jurnuo je preko sobe do svog prvobitnog mesta na kauču, ponovo skinuo mantil, spustio aktovku pod noge. Pogledao me. „Majkl kaže da se kladite na konje.” „Pa, istina je...” „Prvi moj posao ovde, kad sam došao iz Indije, bio je na hipodromu u Holivud parku. Bio sam nadzornik. Znate li one metle kojima čiste odbačene tikete?” „Aha.” „Jeste li ikad zapazili koliko su široke?” „Aha.” „E, to je bila moja ideja. Te metle su bile obične širine. Ja sam kreirao novu metlu. Otišao sam u upravu s njom i oni su je prihvatili. Dobio sam mesto u upravi, i od tada se neprestano penjem.”

Natočio sam mu još vina. Otpio je gutljaj. „Slušajte, pijete li dok pišete?” „Da, poprilično.” „To je deo vaše inspiracije. I to mogu da odbijem od poreza.” „Ozbiljno? I to?” „Naravno. Znate, ja sam taj koji je počeo da odbija benzin za kola od poreza. To je bila moja ideja.” „Kurvin sine”, rekoh. „Zanimljivo”, rekla je Sara. „Srediću da uopšte ne plaćate porez, a da sve bude legalno.” „Lepo zvuči.” „Majkl Hantington ne plaća porez. Pitajte ga.” „Verujem vam. Hajde da ne plaćamo porez.” „U redu, ali morate da radite ono što vam govorim. Prvo uplatite za kuću, zatim za kola. Uzmite dobra kola. Uzmite novog be-em-vea.” „U redu.” „Na čemu kucate? Na mehaničkoj?” „Da.” „Uzmite električnu. Odbija se od poreza.” „Ne znam mogu li da pišem na električnoj.” „Naučićete za nekoliko dana.” „Mislim, ne znam mogu li da stvaram na električnoj.” „Šta je sad, bojite se promene?” „Da, boji se”, rekla je Sara. „Uzmite pisce iz prošlih vekova. Koristili su guščija pera. Da je tada živeo, držao bi se guščijeg pera, borio bi se protiv svake promene.” „Previše brinem za svoju jebenu dušu.” „Menjate marke pića, zar ne?” upitao je Vin. „Aha...”

„Dobro onda...” Vin je podigao čašu, iskapio je. Natočio sam svima vino. „Ono što želimo je da stvorimo firmu od vas, tako da dobijete sve poreske olakšice.” „Odvratno zvuči.” „Rekao sam vam: ako ne želite da plaćate porez, morate da radite ono što vam govorim.” „Želim samo da kucam, neću da se opterećujem svim i svačim.” „Treba samo da imenujete upravni odbor, sekretara, blagajnika i tako dalje... Lako je.” „Užasno zvuči. Slušajte, sve mi to izgleda kao čisto sranje. Možda je bolje da nastavim da plaćam porez. Neću da me iko gnjavi. Ne želim da mi poreznik kuca u ponoć na vrata. Platiću i više, samo da me ne diraju.” „To je imbecilno”, rekao je Vin. „Niko ne treba nikada da plati porez.” „Zašto ne pružiš Vinu šansu? On samo pokušava da ti pomogne”, rekla je Sara. „Slušajte, poslaću vam sve papire za osnivanje firme. Samo ih pročitajte i onda potpišite. Videćete da nema čega da se bojite.” „Sve me to zamara. Radim neki scenario, i treba mi bistra glava.” „Scenario, a? O čemu je?” „O pijancu.” „A, o vama, je l’?” „Ima i drugih.” „Ubedila sam ga da pređe na vino”, rekla je Sara. „Bio je živi leš kad sam ga upoznala. Viski, pivo, votka, džin...” „Već nekoliko godina radim kao savetnik Derbija Evansa”, rekao je Vin. „Čuli ste za njega, on je scenarista.” „Ne idem u bioskop.” „Napisao je Zeka što skače u nebo; Teror u Zoološkom vrtu. Milioner. A plus je firma.”

Ćutao sam. „Ništa ne daje za porez. A sve je legalno...” „Daj Vinu šansu”, rekla je Sara. Podigao sam čašu. „U redu, jebi ga. Nazdravimo za to!” „Tako ga volim”, rekao je Vin. Ispraznio sam čašu i ustao da donesem novu bocu. Otčepio sam je i nalio svima. Prepustio sam se mislima: sad si maher. Sad si vaćaroš. Čemu plaćati za bombe koje sakate bespomoćnu dečicu? Vozi BMW. Imaj pogled na luku. Glasaj za republikance. Onda mi se javila druga misao: Postaješ li ono što si oduvek mrzeo? A onda je stigao odgovor: Jebeš ga, ionako nemaš neku stvarnu kintu. Zašto se ne bi malo zezao s tim? Nastavili smo da pijemo, proslavljajući nešto.

9 I tako, eto mene, starog 65 godina, kako tražim svoju prvu kuću. Pamtim kako je moj otac bukvalno založio čitav svoj život da kupi kuću. Govorio mi je: „Slušaj, otplatiću jednu kuću u svom životu i, kada umrem, ti dobijaš tu kuću. A onda ćeš ti, tokom svog života, otplatiti još jednu kuću i, kad umreš, ostavićeš ih svome sinu. To su dve kuće. Onda će tvoj sin...” Čitava ta šema činila mi se užasno spora - kuća po kuća, smrt po smrt. Deset generacija, deset kuća. Onda će biti dovoljna samo jedna osoba da prokocka sve te kuće ili ih spali šibicom, a zatim otrči niz ulicu, s mudima u korpici za trešnje. Sada sam ja tražio kuću koju u stvari nisam želeo du imam, i spremao se da pišem scenario koji u stvari nisam želeo da pišem. Počinjao sam da se gubim i shvatao sam to, ali kao da sam bio nesposoban da preokrenem čitavu stvar.

Prva agencija za prodaju nekretnina bila je u Santa Moniki. Zvala se Stanovi XXII veka. Moderno, nema šta. Sara i ja smo izašli iz auta i ušli u agenciju. Za stolom je sedeo neki mlađi tip, s vrpcom ispod kragne, lepa prugasta košulja, crveni tregeri. Baš je moderno izgledao. Bavio se papirima pred sobom. Zastao je i pogledao ka nama. „Mogu li vam pomoći?” „Hoćemo da kupimo kuću”, rekao sam. Mladić je samo okrenuo glavu u stranu i ostao tako, ne gledajući nas. Minut je prošao. Dva minuta. „Idemo”, rekao sam Sari. Vratili smo se u auto i pokrenuli ga. „Šta mu je to značilo?” upitala je Sara. „Nije hteo da posluje s nama. Procenio nas je kao jadnike, kao bezvredne. Smislio je da bi samo gubio vreme.” „Ali to nije istina.” „Možda i nije, mada mi je od svega ostao osećaj kao da sam umazan slinama.” Vozio sam dalje, ali teško da sam znao kuda. Na neki način, to me povredilo. Naravno, bio sam mamuran i neobrijan, i večito nosim odeću koja nije mog broja, a možda su mi i sve te godine bede dale određeni izgled. Ali ipak nisam mislio da je razumno suditi o čoveku po načinu na koji se ponaša ili govori. „Isuse”, nasmejao sam se, „možda nam niko neće prodati kuću.” „Taj čovek je budala”, rekla je Sara. „’Stanovi dvadeset drugog veka’ je možda najveći lanac agencija za prodaju nekretnina u čitavoj državi.” „Taj čovek je budala”, ponovila je Sara. I dalje sam se osećao mizerno. Možda ja i jesam bio neka vrsta jadnika. Sve što sam znao u životu svodilo se na kucanje na mašini - ponekad. Zašli smo u brda, vozeći dalje.

„Gde smo?” upitah. „Topanga kanjon”, rekla je Sara. „Gadno izgleda.” „Nije strašno, ako se izuzmu poplave, požari i izgoreli neohipici.” Onda sam ugledao znak: MAJMUNSKO NEBO. Bio je to bar. Zaustavio sam, pa smo izašli. Napolju je bila gomila motora. Ušli smo. Unutra je bilo prepuno. Tipovi u kožnim jaknama. Tipovi sa prljavim maramama. Neki su imali ožiljke po licu. Drugi su imali brade od mesec dana. Oči su im uglavnom bile bledoplave, okrugle i ravnodušne. Sedeli su sasvim nepomično, kao da su već nedeljama tu. Našli smo dve stolice za šankom. „Dva piva”, rekao sam, „bilo koja flaširana.” Barmen se odgegao. Piva su stigla, pa smo Sara i ja cimnuli po gutljaj. Onda sam primetio lice nagnuto nad šankom, kako gleda iskosa u nas. Veoma debelo i okruglo lice, s primesom debilnosti. Neki mlad čovek, prljavoriđe kose i brade, ali potpuno belih obrva. Donja usna mu je visila kao da je vuče nevidljivi teret, bila je izvrnuta, i videla se sluzokoža, vlažna i sjajna. „Kinaski”, rekao je. „Jebote, ovo je KINASKI!” Mahnuo sam, zatim gledao pravo ispred sebe. „Jedan od mojih čitalaca”, rekao sam Sari. „Aj-jaj”, rekla je. „Kinaski”, začuo sam glas s desna. „Kinaski”, začuo sam drugi glas. Viski se pojavio preda mnom. Podigao sam čašu: „Hvala braćo!” i sabio ga. „Lakše malo”, rekla je Sara. „Znaš kakav si. Nikad se nećeš izvući odavde.” Barmen je doneo još jedan viski. Kepec sa tamnocrvenim prištevima preko čitavog lica. Opasnije je izgledao od svih unutra. Samo je stajao i buljio u mene.

„Kinaski”, rekao je. „Najveći pisac na svetu.” „Ako insistiraš”, rekao sam, i podigao čašu s viskijem. Onda sam ga dodao Sari, a ona ga je ispila na eks. Nakašljala se malo i spustila čašu. „Popila sam samo da bih te spasila.” Oko nas se polako okupljala bratija. „Kinaski, Kinaski... jebote... Čitao sam sve tvoje knjige, SVE TVOJE KNJIGE!... Mogu da te tabam, Kinaski... Ej, Kinaski, kako te služi kita? Diže li se još? Kinaski, Kinaski, mogu li da ti pročitam jednu moju pesmu?” Platio sam barmenu, pa smo izmakli stolice i pošli ka izlazu. Ponovo sam zapazio kožne jakne i mekotu tih lica, i osetio kako nema mnogo radosti ili smelosti ni u jednom od njih. Bilo je nešto sakato u tim jadnicima, nešto im je falilo, i na trenutak sam osetio kao neki grč, došlo mi je da ih zagrlim, da ih grlim i tešim kao neki Dostojevski, ali znao sam da to, na kraju, nikud ne bi odvelo osim ruganju i poniženju, i mene i njih. Svet je na neki način predaleko otišao, i nije više lako biti spontano saosećajan. To je nešto na čemu svi moramo ponovo da radimo. Pošli su napolje, za nama... „Kinaski, ej Kinaski Ko je tvoja lepa damica? Ne zaslužuješ je, čoveče! Hajde, Kinaski, ostani i pij sa nama! Budi malo čovek! Budi kao tvoje knjige, Kinaski! Ne budi skot!” U pravu su bili, naravno. Ušli smo u auto, pokrenuo sam ga, pa smo lagano vozili kroz njih, dok su polako uzmicali, neki su slali poljupce, neki su mi pokazivali srednji prst, bilo je nekoliko udaraca u staklo. Prošli smo. Izašli smo na put i vozili dalje. „Znači”, rekla je Sara, „to su tvoji čitaoci?” „Većina je takva, mislim.” „Zar baš nemaš neke inteligentne?” „Nadam se.” Ćutke smo vozili dalje. Onda je Sara upitala: „O čemu razmišljaš?” „Denis Bodi.”

„Denis Bodi? Ko ti je taj?” „Jedini moj drug iz osnovne škole. Pitam se šta je bilo s njim.”

10 Dok smo vozili dalje, ugledao sam natpis: Nekretnine Duga. Skrenuo sam. Parking nije bio betoniran, sav je bio izrovan i pun rupa. Uočio sam najravniji deo i parkirao. Izašli smo i ušli u kancelariju. Vrata su bila otvorena, a na pragu je čučala prljava debela bela kokoška. Ćušnuo sam je nogom. Digla se, ispustila govance, ušla u kancelariju, našla mesto u ćošku i ponovo čučnula. Za stolom je sedela sredovečna dama, mršava, ravne kose boje blata, ukrašene papirnim cvetom, crvenim. Pila je pivo i pušila pal mal. „Gde ste, muvare!” pozdravila nas je. „Tražite gajbu, a?” „Moglo bi se reći”, odgovorio sam. „Pa recite onda! Ha, ha, ha!” Ispila je pivo i pružila mi vizit-kartu:

NEKRETNINE DUGA Hodi, imam ono što ti godi. Lila Gant, stoji na usluzi.

Lila je ustala. „Za mnom...” Nije zaključala vrata. Ušla je u automobil. Kometa iz ’62. Znao sam, jer sam i ja nekada imao kometu iz ’62. Ova je ustvari identično izgledala kao ona koju sam prodao na otpadu.

Pratili smo je prašnjavim drumom uzbrdo. Vozili smo se neko vreme. Uočio sam da nema uličnih svetiljki. A sa obe strane puta bile su duboke strmine. Uočio sam da bi noćna vožnja tuda, s nekoliko pića u sebi, mogla da bude pogibeljna. Najzad smo stali ispred jedne neofarbane drvene kuće. Dobro, bila je ofarbana nekad, davno, ali je vreme sljuštilo svu boju, koja je u osnovi bila prljavobela, kao kokošji izmet. Kuća kao da se naginjala napred i na levo - naše levo, kad smo izašli iz kola. Baš velika kuća, delovala je porodično. Sve ovo, pomislio sam, samo zato što sam pristao na taj avans za pisanje scenarija i uzeo savetnika za porez. Kročili smo na trem, i daske su se, naravno, savile pod našom težinom. Imao sam oko 105 kila, uglavnom salo umesto mišića. Moji tabatorski dani su prošli. Kad pomislim da sam nekada imao 65 kila na 183 visine - slavni stari dani gladovanja kada sam pisao dobre stvari. Lila je zalupala na vrata. „Ej, Darlin, jesi li pristojna? Bolje budi, jer naše guzice upadaju! Dovodim goste da šacnu tvoj zamak! Ha, ha, ha!” Lila je gurnula vrata, pa smo ušli. Unutra je bilo mračno i smrdelo je kao da u rerni gori ćurka. Činilo mi se da u mraku lebde krilate senke nekih bića. S plafona je visio gajtan sa sijalicom. Izolacija se skinula i videla se ogoljena žica. Osetio sam hladan vetar na potiljku. Onda sam shvatio da je to samo nalet straha. Otresao sam ga, pomislivši: ovo mesto mora da je veoma jeftino. Darlin je izronila iz pomrčine. Velika nakarminisana usta. Kosa u svim pravcima. Oči iz kojih lije ljubaznost, da prikrije propale godine. Bila je debela, u farmerkama i izbledeloj bluzi cvetnog dezena. Dve minđuše u obliku očnih jabučica visile su, njišući se, plavih dužica. Držala je džoint. Onda je pohrlila ka nama. „Lila, kurvo stara! Šta ima?” Lila je uzela džoint iz njene ruke, duboko povukla dim, zatim joj ga vratila. „Kako ti je onaj kljakavi brat, Vili?” „Ma oterali ga u mardelj. Sad je u frci da mu ne ojade bulju!” „Ne brini, dušo, ružan je kao skot.” „Ozbiljno misliš?”

„Najozbiljnije.” „Daj bože!” Onda je palo upoznavanje. Zatim ćutanje. Stajali smo kao da ne možemo da smislimo zašto smo uopšte tu. To mi se dopalo. Baš lepo, pomislio sam, mogu do mile volje da stojim ovde. Usmerio sam pogled ka iskrivljenoj žici gajtana sa sijalicom. Polako je ušao visoki mršavi čovek. Prilazio nam je, jedna ukočena noga za drugom. Ispružio bi jednu nogu, zatim lagano pružao drugu. Bio je kao slepac bez štapa. Prilazio nam je. Lice mu je bilo zaraslo u bradu, gusta kosa raščupana, zamršena. Ali imao je divne oči, tamno, tamno zelene. Smaragdi u očima. Taj tip je vredeo nešto. Imao je taj široki osmeh. Prišao je bliže. Stao je i nastavio da se smeši, smeši. „To je moj muž”, rekla je Darlina. „Dabl Kvartet.” Klimnuo je. Sara i ja smo klimnuli njemu. Lila se nagnula ka meni, šapnuvši: „Oboje su nekad šljakali na filmu.” Sara je već bila umorna od čitave nebuloze. „Dobro, da pogledamo kuću!” „Ma naravno, dušo, mrdnite bulje za mnom...” Pošli smo za Lilom u drugu prostoriju, a ja sam pogledao iza sebe. Video sam kako Dabl Kvartet povlači dim iz džointa. Isuse, kakve oči; oči su zaista odraz duše. Ali, jebi ga, taj široki osmeh sve je kvario. Nalazili smo se očigledno u trpezariji ili dnevnoj sobi. Nije bilo nameštaja. Za zid je bio prikucan ispražnjeni vodeni krevet preko koga je crvenom farbom bilo naškrabano:

PAUK PEVA SAM

„Gledajte ovo”, rekla je Lila, „gledajte dvorište. Kakav teren!” Virnuli smo kroz prozor. Dvorište je bilo kao i drum, ali još gore: sve rupa do rupe, gomile smeća i šuta. Napolju je stajala usamljena, odbačena klozetska šolja. Samo je daska falila. „Baš lepo”, rekao sam. „Malo otkačeno.” „Ovi ljudi su UMETNICI”, rekao je naš vodič.

Uklonili smo se s prozora. Pipnuo sam zavesu koja je padala preko stakla. Tamo gde sam dotakao, otpalo je parče. „Ovi ljudi su daleko oterali”, rekla je Lila. „Prosto neće da se smaraju glupostima, kapirate?” Krenuli smo se gore, i stepenište je, začudo, bilo solidno. Bilo je dobro i istinito, i osetio sam se malo bolje, penjući se. U spavaćoj sobi je bio samo vodeni krevet, ali je taj bio pun. Ležao je u udaljenom uglu, sam za sebe. Čudno, na jednom kraju bila je velika guka. Kao da će svakog trenutka da eksplodira. Kupatilo je bilo popločano, ali taj pod očigledno dugo nije opran, pa su pločice gotovo iščezle pod prljavštinom i otiscima stopala. Klozetska šolja je bila skorelo-braon, zauvek. To se nije moglo izmeniti. Kora na kori kore. Gora od ma koje šolje koju sam ikad video u ma kojoj rupi, u ma kom baru u životu, i onda mi je došlo da povratim na spomen svih tih kenjara, i na ovu preda mnom. Izašao sam na trenutak, pribrao se, udahnuo, rešio da ne mislim na te stvari, zatim se vratio u kupatilo. „Oprostite”, rekao sam. Lila je razumela. „Pardon, jebi ga”, rekla je. „Nema problema...” Nisam pogledao u kadu, ali video sam da je neko iškrabao raznim bojama zid iznad nje:

AKO TIM LIRI NIJE BOG ONDA JE BOG MRTAV

ĆALE MI JE RIKNUO U PRVOM STROJU A ĐAVO IMA PIČKU

LINDBERG JE

PUŠIKARA

Bilo je još nekih poruka, ali su bile zamazane i teške za čitanje. „Ostaviću vas da se promuvate malo, opustite se. Kad pazariš kuću, može glava da zaboli. Neću da vas zbrzavam.” Onda je Lila otišla. Čuli smo kako silazi niz stepenice. Sara i ja smo izašli u hodnik. Sa plafona je visio, na kanapu, stari zarđali lonac za kafu. „O bože”, najednom je rekla Sara. „O bože!” „Šta ti je?” „Videla sam već fotografije ove kuće! Sada se sećam! Mislila sam da mi je poznata!” „Šta? Šta to?” „Ovo je jedna od onih kuća gde je Čarls Menson ubio nekog!” „Sigurna si?” „Da, da!” „Idemo odavde...” Pošli smo niz stepenice. Čekali su nas dole - Lila, Darlin i Dabl Kvartet. „Pa”, rekla je Lila, „kako vam se čini?” „Imam vašu karticu s telefonom”, rekao sam. „Čućemo se.” „Ako ste vi ljudi umetnici”, rekla je Darlina, „možemo da vam skinemo od cene. Mi volimo umetnike. Jeste li umetnici?” „Ne”, rekao sam. „Mislim, ja sigurno nisam.” „Mogu da vam pokažem još neka mesta”, rekla nam je Lila. „Ne, ne”, rekla je Sara, „dovoljno smo videli za danas. Treba da se odmorimo.” Morali smo da se proguramo kroz njih, a Dabl Kvartet se sve vreme samo smešio, smešio...

11 Kad smo se vratili kući, našao sam dva koverta. Otvorio sam jedan, dok je Sara uzimala bocu vina. Unutra je bio kao neki rukopis, s uvodnom porukom:

Kinaski! Popuši mi kitu! Nekad si bio veliki pisac. Sada si nula! Prodao si se! Moja baba piše bolja sranja od tebe! Suviše si trpao glavu u sopstveni čmar! Poslao sam svoje stvari tvom izdavaču i taj mi je odgovorio. Kaže „Hvala vam na rukopisu, ali zatrpani smo.” Peder, zatrpaću mu bulju! Puši govno za doručak! Velike pesnike ignorišu. Boje se velikih pesnika! Nekada si bio veliki pesnik, ali sad si samo flaster preko gnojave rupe! Gutaš svoju mokraću pod nebom bljuvotine! Prodao si muda na pijaci! Ubio si bebu svoje ljubavi! Smrdiš kao tvor! Zauvek i uvek i uvek! Prilažem neke od svojih poslednjih radova...

Potpisao se naglim potezom udesno i naniže, dugom krivudavom linijom s poslednjeg slova svog imena, što se pokazalo kao crtež nekog lica. Koverat je bio pun pesama, nijedna nije bila otkucana. Bile su nažvrljane plavim mastilom na žutom papiru s tankim plavim linijama. Sara je donela bocu vina i vadičep, sama je otvorila i natočila u dve čaše. „Čarls Menson”, rekla je. „Nije čudo što su hteli jeftino da je prodaju.” „Milo mi je što si se setila fotografija.” Sara je otvorila Herald Igzeminer, a ja sam počeo da čitam prvu pesmu:

PESNIK

pesnika ubijaju pesnika spaljuju

pesnika ignorišu pesnika mrze

ali Mesec zna pesnika i kurve znaju agoniju pesnika i daju mu džabe ližući dlake njegovih muda u svetoj molitvi

pesnik neće umreti čak i u smrti on sedi usred Meseca i pokazuje kurac svemiru!

PESNIK U IGRI

sisam njene rumene sise.

sisam runo njenog dupeta. jedem njen vanila svrš. u zoru ona sisa palac moje noge. kijam na guzicu. ona se smeje. spavamo.

Nisam imao volje da čitam ostatak rukopisa. Znao sam o čemu su ostale pesme: o PESNIKU. „Neko ti je opet poslao pesme?” upitala je Sara. „Da, dešava se, tri-četiri puta mesečno.” „Ti nisi izdavač. Zašto to rade?” „To je njihov odnos prema meni. Mržnja i ljubav.” „Kakve su te pesme?” „Nije tako dobar kao što zamišlja, ali većina nas ima tu postavku.” „Dobijaš pesme i od žena, zar ne?” „Aha. Neke s golim fotkama u orgazmu. Misle da mogu da ih objavim. Ili žele da im napišem nešto za korice nekog malog izdanja.” „Pizde pokvarene!” „Tačno!” Kucnuli smo se, ispraznili čaše, onda sam ih ponovo napunio. Otvorio sam drugi koverat. Od Vina Marbeda:

OSNIVAČKI UGOVOR...

Počeo sam da čitam. Pravna terminologija. Pokušao sam da je raščlanim u prost engleski jezik, i pasus koji mi se odmah smučio glasio je:

Ukoliko predsednik Firme bude proglašen umobolnim od strane sudskomedicinskog psihijatra, ostali članovi Firme mogu većinom glasova podeliti svu imovinu Firme na jednake delove među sobom.

Uzeo sam flomaster i precrtao taj pasus debelim crnim linijama. Onda sam natočio novo piće i čitao dalje:

Ukoliko predsednik Firme bude proglašen nesposobnim da obavlja svoje funkcije zbog upotrebe droga ili alkoholnih pića, ili se proceni da zbog preteranih seksualnih prohteva nanosi štetu dobrima društva ili Firme, tada će, većinom glasova Firme, predsedniku Firme biti oduzeta određena prava i sva će se imovina Firme podeliti na jednake delove među ostalim članovima Firme.

Uzeo sam flomaster i debelo precrtao taj deo. Onda sam čitao dalje: Ukoliko predsednik Firme bude proglašen senilnim... Precrtao sam i taj pasus. Ukoliko se predsednik Firme oda kocki... Precrtano. Glas predsednika Firme jednak je glasu svakog člana Firme, svi glasovi imaju jednaku vrednost... Precrtano. Čitao sam dalje i dalje. Bilo je užasno, pravo varvarstvo. Zastrašujuće. Precrtavao sam

pasus za pasusom. Bilo je bar 17-18 stranica. Kad sam okončao, tekst je bio samo masa c rnih linija. Sara je donela novu bocu. Odbacio sam papire. „Kakvo sranje, smučilo mi se! Ovo je tako mizerna stvar! Ne mogu da verujem!” „Nemoj onda da potpisuješ”, rekla je Sara. „Nikada”, rekao sam. Našao sam parče papira i napisao na njemu:

„Vine, ne mogu više. Ovo je košmar u paklu!”

Strpao sam sve to u povratni koverat s markom i odgurnuo ga od sebe. „Bio je baš dugačak dan”, rekla je Sara. „A Čarls Menson nije jedini ubica”, dodao sam. „Znaš”, rekla je, „on ih je ubijao na licu mesta. Drugi to rade sa distance, i retko budu uhvaćeni.” „Daj da pijemo malo”, rekoh, „i ponovo se uključimo u našu stvarnost.” „Pijmo do izlaska sunca.” „Ozbiljno?” „Naravno, zašto da ne.” „Ti si moj čovek”, rekao sam, već mnogo bolje raspoložen.

12 Stan u kome sam tada živeo imao je dobrih strana. Možda je najbolja bila spavaća soba, ofarbana u tamno, tamnoplavo. Ta tamna tamnoplava pružila je utočište mnogim mamurlucima, ponekad dovoljno brutalnim da gotovo usmrte čoveka, posebno kada sam, ne

pitajući kakve su, gutao pilule koje su mi ljudi davali. Bilo je noći kada sam znao da ću umreti ako zaspim. Hodao bih čitavu noć, od spavaće sobe do kupatila i od kupatila kroz dnevnu sobu do kuhinje. Otvarao sam i zatvarao frižider, otvarao ga i zatvarao. Odvrtao i zavrtao slavine. Puštao vodu u klozetu. Potezao se za uši. Udisao sam i izdisao. A onda, kad bi izašlo sunce, znao sam da sam spasen. Tada bih spavao među tamnim tamnoplavim zidovima, i polako dolazio sebi. Još jedna atrakcija tog stana bile su posete neprijatnih žena, u 3-4 sata noću. To zaista nisu bile neke šarmantne dame, ali su mojoj maloumnosti obećavale neku vrstu avanture. U suštini, većina njih nije imala kuda da ode. Osim toga, privlačilo ih je što ima pića i što ne insistiram da ih odvučem u krevet. Naravno, kad sam upoznao Saru, taj deo mog načina života bitno se izmenio. I taj kraj oko Karltona, blizu Zapadne avenije, dosta se izmenio. U svoje vreme, tu su živeli isključivo siromašni belci, ali su politički problemi u Centralnoj Americi i drugim delovima sveta doveli nov tip ljudi u kraj. Muškarci najčešće niski rastom, tamne ili žućkaste boje kože, obično mladi crowarez. Uz njih žene, deca, braća, rođaci, prijatelji. Počeli su da pune stanove i kuće. Mnogo njih živelo je u istom stanu. Bio sam jedan od retkih belih stanara koji zauzima čitavo prizemlje kuće. Deca su trčala naokolo, gore-dole ispred kuća. Kao da su sva imala između dve i sedam godina. Nisu imala bicikle niti igračke. Žene su se retko pojavljivale. Ostajale su unutra, skrivene. I mnogi su muškarci sedeli unutra. Nije bilo mudro da gazda otkrije koliko ljudi živi u istom stanu. Ono malo njih koji su se pojavljivali bili su legalni zakupci. Bar su plaćali kiriju. Nije mi poznato od čega su živeli. Muškarci su bili mršavi, ćutljivi, nikad nasmejani. Uglavnom su sedeli na stepenicama ispred kuća, uvek u potkošuljama, pomalo zgrčeni, i pušili. Satima su sedeli tako, nepomični. Ponekad su kupovali olupine automobila i onda usporeno vozili te krševe po kraju. Nisu imali osiguranje ni vozačke dozvole i vozili su s tablicama koje su davno istekle. Mnogi od tih krševa imali su neispravne kočnice. Nikad ne bi zastali pri skretanju, niti na crveno svetlo, ali retko je bilo sudara. Nešto ih je čuvalo odozgo. Posle nekog vremena vozila bi konačno stala, ali ih moji novi susedi nikada nisu ostavljali na ulici. Pregurali bi ih preko pločnika i parkirali pred vratima svojih kuća. Prvo su vadili motor. Skidali su poklopac sa haube i motor je rđao na kiši. Onda su postavljali cigle ispod kola i skidali točkove. Unosili su točkove u kuću, da ih neko noću ne ukrade.

Dok sam živeo tamo, bilo je dva reda vozila u dvorištu, sve na ciglama. Ljudi bi nepomično sedeli na stepenicama, u potkošuljama. Ponekad bih im klimnuo glavom ili mahnuo rukom. Nikada ne bi uzvratili. Očigledno nisu razumevali niti su čitali naloge za iseljenje, i cepali su ih, ali video sam kako se često bave losanđeleskim novinama. Bili su stoici, istrajni, jer kad se uporedi s onim odakle su došli, ovde je sve bilo veoma lako. Dobro, nije bitno. Moj savetnik za poreze predložio je da kupimo kuću, a za mene, u suštini, nije postojao problem „bele ugroženosti”. Ali nikad se ne zna. Primetio sam da je, kad god sam se selio u Los Anđelesu, to uvek bilo ka severozapadu. Na kraju, posle nekoliko nedelja potrage za kućom, našli smo jednu. Posle avansa u gotovom, mesečna rata je izašla 789,81 dolara. Ispred kuće je bilo veliko dvorište, a oko njega visoka živa ograda, tako da je sama kuća bila uvučena od ulice. Delovala je kao jebeno dobro mesto da se sakriješ. Unutra je bilo čak i stepenište, gornji deo sa spavaćom sobom, kupatilom i nečim što će postati moja soba za kucanje. U njoj je bio ostavljen stari pisaći sto, ogromna ružna polovna stvar. Sada, posle čitavih decenija, postao sam pisac sa pisaćim stolom. Da, osetio sam strah, strah da postajem kao oni. Još gore, potpisao sam ugovor da napišem scenario. Da li sam bio proklet i osuđen, da li će me iscediti kao limun? Nisam osećao da će tako nešto da se desi. Ali oseća li to iko, ikada? Sara i ja smo preselili ono malo imovine. Došao je veliki trenutak. Smestio sam mašinu na pisaći sto, uvukao papir i udario po tipkama. Mašina je još radila. A ostalo je dosta prostora za pepeljaru, radio i flašu. Ne dajte da vas iko laže. Život počinje u šezdeset petoj.

13 Dole, u Marini del Rej, nastupila su teška vremena. Žon Pinčot je vozio zeleni pontijakkabriolet iz ’68, a Fransoa Rasin braon ford iz ’58. Imali su i dva motocikla kavasaki, od 750 i 1000 kubika. Vener Cergog je kupio forda iz ’58. i, vozeći ga bez sipanja vode u hladnjak, uništio je blok motora. „On je genije”, rekao mi je Žon. „Pojma nema o takvim stvarima.”

Motocikli su prvi otišli. Ford iz ’58. korišćen je za kraće relacije. Onda se Fransoa Rasin spakovao za Francusku. Žon je prodao forda. A zatim je, naravno, došao dan kada je zazvonio telefon i javio se Žon. „Moram da se selim. Ruše ovo ovde i grade hotel ili nešto. Jebeš ga, ne znam gde da odem. Voleo bih da ostanem u gradu i napravim posao sa tvojim scenariom. Kako ide?” „Ide, ide...” „Blizu sam da napravim taj posao. Ako stvar propadne, imam jednog tipa u Kanadi. Ali moram da se selim. Buldožeri dolaze.” „Slušaj, Žon, možeš da pređeš kod nas. Imamo spavaću sobu u prizemlju.” „Ozbiljno?” „Najozbiljnije...” „Retko sam u kući. Nećete ni znati da sam tu.” „Još imaš onog pontijaka?” „Da...” „Onda ubaci stvari i teraj ovamo...” Sišao sam i rekao Sari. „Žon se useljava kod nas.” „Šta?” „Žon Pinčot. Ruše mu gajbu. Biće malo ovde.” „Henk, ti znaš da nisi u stanju da živiš sa ljudima. Izludećeš.” „To je samo na kratko...” „Ti ćeš gore da kucaš, a on će dole da sluša. Nema šanse.” „Učiniću da ima. Žon mi je platio da ovo napišem.” „Srećno”, rekla je i otišla u kuhinju.

Prve dve noći nije bilo loše: Žon, Sara i ja samo smo pili i razgovarali. Žon nam je ispričao ponešto, uglavnom o problemima sa glumcima i šta sve mora da radi kako bi ih naterao da glume. Jedan je, usred snimanja, odjednom odbio da govori. Pojavio bi se u kadru,

ali nije govorio. Zahtevao je da određena scena bude snimljena po njegovom. Bili su negde u džungli, u škripcu s vremenom i novcem. Na kraju je Žon rekao tom glumcu: „Jebi ga, nek ti bude!” I glumac je odglumio tu scenu po svom, progovorio je. Ali nije znao da nema filma u kameri. Posle toga nije bilo problema. Druge noći, vino je teklo potocima. I ja sam pričao nešto, uglavnom prežvakane stvari, stvari koje sam već davno otkucao. Bila je duboka noć kada je Žon rekao: „Žizela se zaljubila u režisera s jednim jajetom...” Žizela je bila Žonova devojka u Parizu. „Moje saučešće”, rekao sam. „Ali sad se pogoršalo. Rak. Odsekli su mu i drugo jaje. Žizela je u teškoj depresiji.” „To zaista nije lako.” „Da, da, pišem joj, telefoniram... Činim sve što mogu da joj pomognem. I eto, bili su usred snimanja...” (Sve se uvek dešavalo usred snimanja.) Žizela je bila čuvena francuska glumica. Delila je stan sa Žonom u Parizu. Trudili smo se da razvedrimo Žona, potištenog zbog nesreće svoje devojke. Oljuštio je celofan sa dugačkog tompusa, liznuo ga, odgrizao vrh, pripalio ga, i izbacio prvu perjanicu egzotičnog dima. „Znaš, Henk, oduvek sam znao da ćeš napisati scenario za mene. Ima stvari koje čovek instinktivno zna. Već odavno to znam. I odavno tražim novac da to ostvarim, davno pre nego što sam ti se javio.” „Možda napišem jako loš scenario.” „Nećeš. Pročitao sam sve što si u životu napisao.” „To je prošlost. U profesiji pisca ima više onog ’bilo nekad’ nego ičeg ostalog.” „To se ne odnosi na tebe.” „Mislim da je Žon u pravu”, rekla je Sara. „Ti si rođeni pisac.” „Ali scenario! Jebeš ga, to je kao da sam rolšuao, a sad me terate da sličugam!” „Uspećeš. Znam da ćeš uspeti, znao sam to još u Rusiji.”

„Rusiji?” „Da, pre nego što sam došao ovamo bio sam u Rusiji, da nađem pare za tvoj budući scenario.” „O kome ja ništa nisam znao.” „Tačno. Samo sam ja znao. Eto, načuo sam bio iz pouzdanih izvora da u Rusiji postoji žena koja ima osamdeset miliona dolara u švajcarskoj banci.” „Zvuči kao jeftin teve-triler.” „Da, znam. Ali proverio sam. Imam odlične izvore saznanja o takvim stvarima. Ne smem mnogo da vam pričam o tome.” „Ne moramo da znamo”, rekla je Sara. „I tako sam našao adresu te dame. Onda je počelo natezanje. Pisao sam dami pisma...” „Šta si radio?” upitala je Sara. „Ubacio gole snimke iz anfasa?” „Ili zguza?” rekao sam. „U početku ne. Prva pisma su bila vrlo zvanična. Rekao sam joj da sam na volšeban način došao do njene adrese, naškrabane na nekom papiriću u kutiji za cipele, zaturenoj u jednom plakaru u Parizu. Nabacio sam da smo možda suđeni jedno drugom. Ah, pojma nemate koliko sam se mučio sa tim pismima!” „Sve si to radio da dođeš do novca za film?” „Radio bih i više!” „Ubio bi nekog?” „Ne pitaj me to, molim te. I tako sam joj slao pismo za pismom, postepeno ih pretvarajući u ljubavna pisma.” „Nisam znala da znaš ruski”, rekla je Sara. „Pisao sam na francuskom. Dama je imala prevodioca. Ona mi je odgovarala na ruskom, a meni su prevodili na francuski.” „To ne bi prošlo čak ni u jeftinom teve-trileru.” „Znam. Ali mislio sam na njenih osamdeset miliona u švajcarskoj banci, i moja su pisma postajala sve bolja i bolja. Ljubavna pisma. Vatrena.”

„Uzmi još vina”, rekao sam, puneći Žonovu čašu. „Eto, na kraju me pozvala da je posetim. I tako sam se odjednom našao u snegovima Moskve...” „Snegovima Moskve...” „Našao sam sobu koju je izgleda ozvučio ka-ge-be. Mislim da su čak i klozet ozvučili. Mogli su da čuju i kad govno pustim.” „I ja čujem tako nešto...” „Ne, ne, slušaj dalje... Na kraju sam ugovorio sastanak sa damom. Otišao sam do nje i kucao na vrata. Otvorila ih je neverovatno lepa devojka! Nikada nisam video takvu lepoticu!” „Molim te, Žon, nemoj sad...” „Ali to nije bila dama, već njen prevodilac!” „Žon”, rekla je Sara, „šta si pio osim ovog vina?” „Ništa! Ništa! Sve je istina! Ušao sam u tu sobu gde je sedela stara veštica, sva u crnom. Nije imala zube, samo masu bradavica. Prišao sam joj, poklonio se, uzeo njenu ruku, zažmurio i poljubio je. Devojka je sela u fotelju i posmatrala nas. Okrenuo sam se ka njoj. ’Voleo bih da ostanem nasamo sa tobom’, rekao sam. Ona se obratila babi. Onda se okrenula i rekla mi: ’Metra pristaje da ostane nasamo s vama. Ali u crkvi. Metra je jako religiozna.’ Klimnuo sam potvrdno, i baba je polako ustala iz fotelje, pa smo zajedno izašli iz sobe, ostavili smo devojku...” „Ova žvaka može da pokupi Oskara”, rekao sam. „Molim te. Upamti, pokušavao sam da dođem do novca za tvoj budući scenario.” „Da, samo nastavi, Žon. Ispričaj nastavak...” „Eto, otišli smo u crkvu. Klečali smo. Ja nisam religiozan. Klečali smo neko vreme i ćutali. Onda me povukla. Ustali smo i otišli do oltara punog sveća. Neke su gorele. Mnoge nisu. Počela je da pali gomilu tih sveća. To ju je uzbudilo. Usta su joj podrhtavala i pljuvačka počela da joj curi s uglova usana. Curela je i nestajala u borama. Verujte mi, nemam ništa, apsolutno ništa protiv starosti! Ali zašto neki ljudi mnogo gadnije stare od drugih?” „Pojma nemam”, rekao sam. „Ali čini se da ljudi koji ne misle mnogo duže izgledaju mladoliko.”

„Ne mislim da je ova mnogo mozgala... I tako, posle paljenja tolikih sveća, baš se uzbudila. Uhvatila me za ruku i stegla je. Bila je snažna, snažna babuskera. Povukla me do Isusovog kipa...” „Da...” „Pustila me, kleknula i počela da ljubi Isusova stopala. Ljubila ih je i ljubila. Palci su bili mokri od pljuvačke. Obuzela je velika strast. Sva se tresla. Onda je ustala, uzela me za ruku, pokazala ka stopalima. Smeškao sam se. Ponovo je pokazala. Samo sam se smeškao. Onda me ščepala i počela da me gura naniže ka stopalima. Zajebi, pomislio sam, a onda sam se prisetio osamdeset miliona, pa sam kleknuo i poljubio stopala. Znate, teško da ikad peru ta stopala u Rusiji. Metrina pljuvačka... i prašina... samo sam ogromnom snagom volje naterao sebe da ih poljubim. Metra me onda povela natrag. Ponovo smo klekli. Iznenada me uhvatila i njena su se usta stvorila na mojim. Molim vas, razumite me, ja zaista nemam ništa protiv starih ljudi, ali to je bilo kao da ljubiš anus. Izvukao sam se. Nešto mi se prevrnulo u stomaku, pa sam prišao ispovedaonici, pomerio zavesu, ušao, kleknuo i povratio. Onda smo napustili crkvu zajedno. Otpratio sam je do kuće. Zatim sam uzeo bocu votke i vratio se u svoju sobu.” „Znaš, kad bih napisao takav scenario, najurili bi me iz grada.” „Znam. Ali čekaj. To nije kraj. Dok sam pio votku, razmislio sam o svemu. Zašto da odustanem? Baba je bila očigledno luda. Ko se još ljubi u crkvi? Možda pri veridbi. I eto...” „Poljubiš se i oženiš, a?” rekao sam. „Pre svega sam hteo da budem siguran za tih osamdeset miliona. Kad sam dokrajčio votku, počeo sam dugo ljubavno pismo Metri, samo što sam sve vreme mislio na prevodioca. Žešće ljubavno pismo. Između reči ljubavi objasnio sam kako hoću da snimim film o nas dvoje i da sam čuo za njen novac u Švajcarskoj, ali da to nema nikakve veze s mojom posetom, osim što sam bez sredstava, a žarko želim da prenesem našu ljubavnu priču na ekran, publici i obožavaocima Isusa.” „I sve to da bi dobio novac za finansiranje nekog scenarija o kome Henk ništa nije znao, niti ga je napisao?” upitala je Sara. „Apsolutno”, rekao je Žon. „Ti si lud”, rekao sam. „Možda. I tako je baba dobila moje ljubavno pismo, i verovao sam da će pristati da

pođe sa mnom u Švajcarsku po novac. Pravili smo planove. U međuvremenu smo još dvaput izašli, da ljubimo stopala Isusova i palimo sveće, plus cmakanje. A onda... dobio sam poziv od mojih izvora. Žena sa osamdeset miliona u Švajcarskoj imala je identično ime i isto toliko godina kao ta baba, ali je bila rođena u drugom gradu, od drugih roditelja. Idiotska koincidencija, i tu sam puko. Prevaren sam. Morao sam da tražim pare na drugom mestu...” „Ovo je jedna od najtužnijih jebada koju sam ikad čuo”, rekao sam. „Jeste žalosno”, rekao je Žon, „ali je živa istina.” „Zašto se toliko patiš samo da bi pravio filmove?” upitala je Sara. „Zato što to volim”, odgovorio je Žon.

14 Nakon nekoliko dana, ponovo smo bili u studiju Denija Servera, u Venis Biču. „Neki tip je napisao film o klošarima i opijanju” rekao je Žon. „Zašto ga ne bi pogledao?” I tako smo otišli tamo, Žon, Sara i ja. Ljudi su već sedeli u sali. Ali šank nije radio. „Šank ne radi”, rekao sam Žonu. „Da”, rekao je. „Slušaj, moramo da uzmemo neko piće...” „Ima jedna prodavnica pića na ćošku, prema okeanu, na drugoj strani ulice.” „Odmah se vraćamo...” Našli smo radnju, uzeli dve boce crnjaka i vadičep. Na povratku su nas dvaput zaustavljali za milostinju. Onda smo stigli pred studio. Gurnuo sam vrata pa smo ušli. Bilo je mračno. Film je bio u toku. „Jebi ga”, rekao sam, „ne vidim! Ništa se ne vidi!” Neko je zašištao u mom pravcu. „I ja tebi”, rekao sam.

„Hoćete li molim vas da ućutite!” rekao je ženski glas. „Da probamo u prvi red”, rekla je Sara, „čini mi se da vidim dva mesta, ali nisam sigurna.” Probili smo se napred. Sapleo sam se o neko stopalo. „Skote”, čuo sam tihi muški glas. „Sisaj ga”, rekao sam. Najzad smo našli dva mesta i seli. Sara je izvadila cigarete i upaljač, a ja otvorio bocu. Nismo imali čaše, pa sam otpio i dodao bocu Sari. Otpila je i vratila mi bocu. Onda je pripalila dve cigarete za nas. Čovek koji je napisao film Povratak iz Hada, nekada je imao seriju na televiziji, od onih porodičnih. Pet Selers. Eto, serija se vrtela i vrtela, ali je Pet izgubio bitku sa bocom i ubrzo je serija počela da se raspada. Razvod. Gubitak porodice, doma. Pet je potonuo među propalice. Sada se Pet vraćao u život. Napravio je ovaj film. Trezan je. I drži predavanja, pomaže drugima da se vrate u život. Otpio sam nov gutljaj vina, dodao bocu Sari. Gledao sam film. Bila je noć, i skitnice su zapalile vatricu. Muškarci i žene bili su sasvim pristojno odeveni za skitnice. Uopšte nisu izgledali kao propaliteti. Izgledali su kao ljudi koji rade u holivudskim filmovima, izgledali su kao TV-glumci. I svako od njih imao je kolica za kupovinu, u koja su štekovali svoja zemaljska dobra. Samo što su ta kolica bila potpuno nova. Svetlucala su pod svetlošću vatre. Nikada nisam video tako nova kolica, ni u jednoj samoposluzi. Bila su očigledno kupljena za potrebe filma. „Daj mi flašu”, rekao sam Sari. Visoko sam je digao i pošteno otpio. Ponovo sam čuo šištavi zvuk, praćen drugim šištavim zvukom. „Ovi ljudi su odvratni”, rekao sam Sari. „Šta ih muči, jebi ga?” „Ne znam.” Vratio sam se filmu i ljudima oko vatre, s njihovim kolicima za kupovinu. Jedan čovek je govorio. Ostali su slušali. „... probudio bih se i ne bih prepoznao krevet u kome sam bio, nisam znao gde sam...

oblačio sam se, izlazio i tražio svoja kola. Nikada nisam znao gde su mi kola. Ponekad sam ih satima tražio...” „E, ovo je dobro”, rekao sam Sari. „Meni se to iks puta desilo!” Opet šištanje. „... iz jedne ćelije za pijance u drugu... često sam gubio novčanik... zube su mi razbili... duša mi se gubila... gubila... gubila... Onda je moj pijani ortak, Majk, poginuo u pijanoj vožnji... to je bio kraj...” Sara je otpila gutljaj. „Sada sam spokojan... dobro spavam... ponovo se osećam kao funkcionalno ljudsko biće... a Isus je moja uzdanica, veća od svakog pića kojim je đavo zagadio ovu zemlju!” U njegovim očima su bile suze. Otpio sam novi gutljaj. Onda je odrecitovao pesmu:

U život sam vraćen. Ponovo sam nađen. Odrekao sam se kome. Brat sam rodu svome. U život sam vraćen.

Pognuo je glavu, a ostali su tapšali. Onda je žena počela da govori. Počela je, kaže, da pije na žurkama. I tako je krenulo. Pila je sama kod kuće. Biljke su uginule, jer ih nije zalivala. U jednoj svađi posekla je ćerku nožem. I njen muž je počeo da pije. Izgubio je posao. Sedeo je u kući. Pili su zajedno. Onda je posekla i njega nožem. Jednog dana je samo sela u kola i otišla s koferom i kreditnim karticama. Pila je po motelima. Pušila je, pila i gledala televizor. Votka. Obožavala je votku. Jedne noći je zapalila krevet. Vatrogasci su došli u motel. Bila je pijana, u spavaćici. Jedan vatrogasac je uhvatio za dupe. Uskočila je u kola, samo u spavaćici, s torbicom. Vozila je i vozila, omamljena. Negde oko podne sledećeg dana bila je u centru, kod Četvrte i Brodveja.

Dve su joj se gume izduvale usput. Gume su se iskidale i vozila je na felnama, ostavljala je duboke brazde u asfaltu. Policajac je zaustavio. Privedena je na posmatranje. Dani su prolazili. Njen muž se nije pojavio, ni njena kći. Bila je sama. Sedela je s psihijatrom jednog dana, i on je pitao: „Zašto se toliko trudite da uništite sebe?” A kad je to upitao, nju nije više gledalo lice psihijatra, već lice Isusa. To je bio kraj... „Otkud je znala da je to lice Isusa?” glasno sam upitao. „Ko je taj čovek?” čuo sam nekog. Moja flaša je bila prazna. Otvorio sam drugu. Onda je sledeći tip ispričao svoju priču. Logorska vatra je samo gorela i gorela. Niko nije morao da je održava. I nijedan drugi klošar nije naišao da ih gnjavi. Kada je taj završio svoju priču, zavukao je ruku u kolica i izvadio skupocenu gitaru. Cimnuo sam gutljaj i dodao crnjak Sari. Tip je naštimovao gitaru, zatim počeo da svira i peva. Nije falširao, školovan glas. Kamera je kružila naokolo, snimajući izraze na licima. Lica su bila očarana, neka su plakala, druga su se smešila, nežnim, divnim osmehom. Onda je pevač završio i usledio je srdačan i radostan aplauz. „Nikad nisam video takve klošare”, rekao sam Sari. Film se nastavio. I drugi su glumci pričali. Još neki su izvadili skupocene gitare. Noć gitara. Onda je usledilo veliko finale. Zvezda padalica. Padala je visoko iznad lica okrenutih ka nebu. Nastalo je kratko ćutanje. Zatim je muškarac počeo da peva. Ubrzo mu se pridružila žena. Pratili su ih drugi glasovi. Svi su znali reči. Mnoge su se gitare pojavile. Bio je to uzlazni hor nade i sjedinjenja. Onda je bilo gotovo. Film se završio. Svetla su se upalila. Ispred platna je postojala mala bina. Pet Selers se popeo na binu. Aplauz. Pet Selers je odvratno izgledao. Delovao je uspavano, beživotno, mrtvo. Oči su mu bile ugašene, tupe. Počeo je da govori. „Ne pijem već petsto dvadeset pet dana...” Frenetičan aplauz. Selers je produžio: „Ja sam alkoholičar u fazi izlečenja... Svi smo mi alkoholičari u fazi izlečenja...” „Idemo odavde!” rekao sam Sari.

Već smo popili vino. Ustali smo i krenuli ka izlazu. Došli smo do kola. „Kurvin sin”, rekao sam. „Gde je taj Žon? Zašto je nestao?” „O, sigurna sam da je gledao film”, rekla je Sara. „Podvalio nam je. Komično je, kad razmisliš.” „U sali je bilo čitavo antialkoholičarsko društvo...” Ušli smo u kola i krenuli ka autoputu. Moje mišljenje o svemu tome je da ljudi većinom nisu alkoholičari, oni samo misle da jesu. To je nešto što ne može da se zbrza. Treba bar dvadeset godina da postaneš pravoverni alkoholičar. Ja sam bio u svojoj 45-oj godini prakse i nisam žalio ni za čim. Izašli smo na autoput i vozili se natrag ka stvarnosti.

15 I dalje me je čekalo pisanje scenarija. Sedeo sam gore ispred mašine. Sara je bila u spavaćoj sobi, iza zida s moje desne strane. Žon je bio dole i gledao televiziju. Samo sam sedeo. Pola boce vina je otišlo. Nikad ranije nisam imao problem. Decenijama, nikad nisam imao blokadu u pisanju. To mi je uvek bilo lako. Reči su same izlazile na papir, dok bih pio i slušao radio. Znao sam da Žon osluškuje, ne bi li čuo zvuk mašine. Morao sam da otkucam nešto. Počeo sam pismo tipu koji je predavao engleski na Long Biču. Dopisivali smo se već decenijama. Počeo sam:

Zdravo Hari, Kako ide? Dobro su trčali. Gadan mamurluk pre neki dan, stigao pred drugu trku, stavio deset puta na 10:1. Ne gledam više Trkački glasnik. Vidim kako ga svako čita i gotovo svako gubi. Imam novi sistem. Naravno, ne mogu da ti ga otkrijem. Znaš, ako puknem s pisanjem, mislim da mogu da preživim od hipodroma. Ali jebi ga, provaliću ti sistem, zašto

da ne? Eto, kupim novine, bilo koje novine. Trudim se da kupim svaki dan druge, tek da uzdrmam bogove. Onda iz tih novina odaberem nekog autsajdera. Zatim poređam njegove prognoze. Imam, recimo, trku od osam konja. Na mom programu označim pored svakog konja njegovu prognozu. Primer:

konj 1. 7 konj 2. 3 konj 3. 5 konj 4. 1 konj 5. 2 konj 6. 4 konj 7. 8 konj 8. 6

Sistem? Eto, uzmeš konja koji se kotira ispod ovih prognoza. Na primer, konj 1, prognoza sedmi, koji se kotira 4 :1, bolji je od konja 6, prognoza četvrti, koji se kotira 3 :1. Naravno, ima izuzetaka od ovog sistema. Ne valja se kladiti na favorite. Kako sam provalio sistem? U srednjoj školi sam pohađao predvojničku obuku i morali smo da čitamo Vojni priručnik, a u toj kupusari bilo je ponešto i o artiljeriji. E sad, seti se da je to bilo 1936, mnogo pre radara i uređaja za usmeravanje projektila. U suštini, ta knjiga je verovatno pisana za Prvi svetski rat, mada je možda dopunjavana, nisam siguran. Svejedno, da bi procenili na koju daljinu da usmere granatu koristili su konsenzus. Kapetan bi pitao: „Dobro, Leri, šta misliš, koliko je neprijatelj udaljen?” „625 jardi, ser.” „Majk?” „400 jardi, ser.” „Barni?” „100 jardi, ser.”

„Slim?” „800 jardi, ser.” „Bil?” „300 jardi.” Onda bi kapetan sabrao jarde i podelio ih brojem ljudi koje je pitao. U ovom slučaju, odgovor bi bio 445 jardi. Tempirali bi granatu i uglavnom razarali masu neprijateljskih utvrđenja. Decenijama kasnije, sedeo sam jednog dana na hipodromu, setio se Vojnog priručnika i pomislio: zašto ne primeniti artiljerijski sistem na konje? Ovaj sistem je uglavnom dobro prolazio, ali problem je u ljudskoj prirodi - zasitiš se rutine i promeniš pravac. Imam bar 25 sistema baziranih na istoj vrsti idiotske logike. Volim da se krećem. Dobro, nadam se da si dobro i da te tvoje mlade učenice ne popaljuju mnogo, ili možda treba da se nadam kako to ipak rade. Slušaj, da li je istina da su Hemingvej i Selin umrli istog dana? Nadam se da guraš dalje... Pusti ih nek plaču,

tvoj Henri Kinaski

Izvukao sam list iz mašine, presavio ga, ispisao adresu na koverti, gurnuo papir unutra, našao marku, i eto mog pisanja za tu noć. Sedeo sam tako, popio ostatak iz flaše, otvorio novu i sišao dole. Žon je bio isključio televizor i samo je sedeo. Doneo sam dve čaše i seo pored njega. Natočio sam. „Mašina se uzbudila”, rekla je Žon. „Žon, pisao sam pismo.” „Pismo?”

„Popij malo.” „U redu.” Otpili smo. „Žon, platio si mi da napišem taj prokleti scenario...” „Ali naravno...” „Ne mogu da ga napišem. Pokušavam gore da pišem, dok ti dole slušaš zvuk mašine. Teško je...” „Mogu noću da odem negde.” „Ne, slušaj, moraćeš da se iseliš! Ne mogu više ovako! Žao mi je, čoveče, ja sam pseto, gnjida, pasja gnjida! Moraćeš da nađeš drugo mesto za život. Ne mogu da pišem ovako, nisam dovoljno čovek.” „Kapiram.” „Zaista?” „Naravno. Ali ionako moram da se selim.” „Šta?” „Fransoa se vraća. Obavio je posao u Francuskoj. Moramo zajedno da nađemo stan. Ja ga već tražim. U stvari, mislim da sam danas našao nešto. Nisam hteo da te gnjavim time”. „Ali da li ste vas dvojica u stanju da...” „Imamo para. Obnovili smo izvore prihoda.” „Isuse, znači oprostićeš mi što sam hteo da te izbacim na ulicu?” „Nema šta da se oprašta. Samo sam brinuo kako da ti kažem da moram da se selim.” „Ne ložiš matorog alkosa, a?” „Ne. Ali da li si napisao nešto?” „Nešto...” „Mogu li da vidim?” „Možeš, gazda.” Popeo sam se, doneo papire dole, spustio ih na sto. Onda sam se vratio gore, ušao u

spavaću sobu. „Dođi, Sara, da proslavimo!” „Šta slavimo?” „Žon se seli, ponovo ću moći da pišem!” „Jesi li ga nešto uvredio?” „Ne verujem. Vidiš, Fransoa se vraća, moraju zajedno da uzmu stan.” Sišli smo. Sara je uzela sebi čašu. Žon je čitao scenario. Nasmejao se kad me ugledao. „Ovo je genijalno! Znao sam!” „Ne ložiš matorog alkosa, a?” „Ne. Nikad.” Sara je sela, pa smo svi zajedno pili. Žon je progovorio. „Upotrebio sam telefon Venera Cergoga da zovem Fransoa. Totalno je u autu. Šutnuli su ga s filma. Dobio je platu za prvih par dana, a onda su ga šutnuli. Stara priča...” „Šta to?” upita Sara. „On je veliki glumac, ali tu i tamo poludi. Onda odbije da prati režiju. Kažem mu: ’Pređi tamo i reci svoj tekst’. On to ne uradi. Ode na drugu stranu i kaže neki drugi tekst. Pitam ga: ’Zašto to radiš?’ a on kaže: ’Ne znam. Pojma nemam.’ Jednom smo snimali, a on izađe iz kadra, skine pantalone, okrene nam leđa i sagne se. Nije imao gaće.” „Ma nemoj”, rekoh. „Ili kaže nešto kao: ’Moramo ubrzati prirodni tok umiranja.’ Ili: ’Svi me ljudski životi deprimiraju.’” „Zvuči kao sila od čoveka.” „Aha, jeste...” Pili smo duboko u noć, do pred zoru. Probudio sam se oko podne, sišao i kucao na Žonova vrata. Nije bilo odgovora. Otvorio sam ih. Žon nije bio tu. Našao sam poruku.

Dragi Henk i Sara, Mnogo vam hvala za sva pića i ostalo. Osećao sam se kao počasni gost. Henk, tvoj scenario opravdava moju veru u tebe. Čak je i bolji. Molim te, nastavi ga. Telefoniraću vam uskoro da vam kažem adresu i broj telefona. Danas je prekrasan dan. Mocartov rođendan. Biće divna muzika čitavog dana...

vaš Žon

Poruka je učinila da se osetim istovremeno užasno i dobro, kako se najčešće i osećam. Popeo sam se, pišao, oprao zube i vratio se kod Sare u krevet.

16 U noći kada Žon nije slušao odozdo, scenario je počeo da izlazi na papir. Pisao sam o mladom čoveku koji želi da piše i pije, ali uspeha ima uglavnom s bocom. Mladi čovek sam bio ja. To nije bilo nesrećno vreme, bilo je to vreme praznine i čekanja. Dok sam kucao, vratili su mi se likovi iz jednog bara. Ponovo sam video svako lice, tela, čuo glasove, razgovore. Postojao je određeni bar koji je imao neki smrtonosni šarm. Usredsredio sam se na to, oživeo kafanske tuče s barmenom. Nisam bio uspešan u tuči. Male šake, neuhranjen, drastično neuhranjen. Ali imao sam određenu dozu hrabrosti i dobro sam podnosio udarce. Glavni moj problem bio je što nisam mogao da se istinski razbesnim, čak i kad se činilo da mi je život na kocki. Za mene je sve to bilo samo neka predstava. Značilo je i nije značilo. Tuča sa barmenom bila je samo akcija, i uveseljavala je mali zatvoreni krug gostiju. Bio sam autsajder. Svaka čast piću - tolike tuče bi me ubile da sam bio trezan, ali pijanom kao da mi se telo pretvaralo u gumu, a glava u cement. Iščašeni zglobovi, otekle usne i izubijana kolena bili su gotovo sve kad bih došao sebi. I čvoruge po glavi od padova. Kako da iz toga ispadne

scenario, nisam znao. Znao sam samo da je to jedini deo moga života o kome nisam mnogo pisao. Verujem da sam bio zdrav duhom u to vreme, zdrav kao ma ko drugi. I znam da postoji čitava civilizacija izgubljenih duša koje ulaze i izlaze iz barova, danju, noću i zauvek, sve do smrti. Nikada nisam čitao o toj civilizaciji, pa sam rešio da pišem o njoj, onako kako sam je pamtio. Stara dobra mašina čukala je dalje.

Sledećeg dana oko podne zazvonio je telefon. Žon. „Našao sam stan. Fransoa je sa mnom. Odličan je, ima dve kuhinje a kirija je ništa, smejurija...” „Gde vam je to?” „Dole u crnom kvartu Venis Biča. Bruks avenija. Sve crnci. Na ulicama rat i masakr. Savršeno!” „O?” „Obavezno dođi da vidiš!” „Kada?” „Danas!” „Ne znam.” „Ma ne smeš to da propustiš! U podrumu kod nas žive ljudi. Čuje se kako dole pričaju i puštaju radio. Bande na sve strane! Neko je podigao ogroman hotel u blizini. Ali niko nije plaćao u njemu. Ogradili su ga, odsekli struju, vodu, plin. Ali ljudi i dalje žive unutra. OVO JE RATNA ZONA! Policija se ne pojavljuje, ovo je odvojena država sa svojim zakonima. Ludilo! Moraš da nas obiđeš!” „Kako da dođem tamo?” Žon mi je objasnio, zatim spustio. Našao sam Saru. „Slušaj, moram da odem da vidim Žona i Fransoa.” „Lepo, idem i ja!” „Ne, ne možeš. To je geto u Venis Biču.” „O, geto! Ne smem to da propustim!”

„Slušaj, učini mi, molim te nemoj da pođeš!” „Šta? Zar misliš da bih te pustila da sam odeš tamo?” Uzeo sam svoj nož, gurnuo kintu u cipele. „Idemo”, rekao sam...

Polako smo vozili kroz geto. Nije istina da je sav crn. Bilo je nekih Latinoamerikanaca na prilazima getu. Uočio sam grupu od 7-8 mladih Meksikanaca, stajali su naslonjeni na jedan stari auto. Muškarci su bili u potkošuljama ili bez košulja. Polako sam vozio pored njih, nisam blenuo, samo sam vozio dalje. Nije izgledalo da nešto rade. Samo su čekali. Spremni, čekali su. U suštini, verovatno su se samo dosađivali. Simpatičan svet. Ništa ih pod milim bogom nije brinulo. Onda smo zašli na crnu teritoriju. Ulice su odmah postale zakrčene - leva cipela, narandžasta košulja, stara torbica... truli grejpfrut... opet leva cipela... par farmerki... unutrašnja guma. Morao sam da upravljam kroz tu furdu. Dva crna dečaka, od oko 11 godina, piljila su u nas sa bicikla. Čista, savršena mržnja. Osećao sam je. Crna sirotinja mrzi. Bela sirotinja mrzi. Samo kad crni dođu do novca i beli dođu do novca, onda se mešaju. Neki belci vole crnce. Vrlo malo crnih, ako ih uopšte ima, voli belce. Još nisu postigli jednakost. Možda nikad neće. U kapitalizmu, gubitnici robuju uspešnima, a uvek ima više gubitnika nego uspešnih. Šta da mislim o tome? Znam da politika to nikad neće rešiti, a nije ostalo dovoljno vremena za hepiend. Vozili smo dalje dok nismo našli adresu, parkirali, izašli, kucali na vrata. Otvorila se mala špijunka, oko je gledalo u nas. „A, Henk i Sara!” Vrata su se otvorila, zatvorila i bili smo unutra. Prišao sam prozoru i pogledao napolje. „Šta to radiš?” upitao je Žon. „Samo da šacnem auto...” „O da, ali dođi ovamo, pokazaću vam naše dve kuhinje!”

Dve kuhinje, nego šta, šporet u svakoj, frižider u svakoj, sudopera u svakoj. „Nekada su ovo bila dva stana. Pretvorena su u jedan.” „Odlično”, rekla je Sara, „ti možeš da kuvaš u jednoj kuhinji, a Fransoa u drugoj...” „Sad živimo uglavnom od jaja. Imamo kokoške, nose mnogo jaja...” „Bog te, Žon, zar je dotle došlo?” „Ne, nije baš. Planiramo da duže ostanemo ovde. Najveći deo novca treba nam za vino i tompuse. Kako scenario?” „Raduje me što mogu da kažem kako se već skupilo nešto. Samo što ponekad ne znam u pogledu KAMERE, ZUMIRANJA, PANIRANJA... svih tih govnarija. ” „Bez brige, ja ću da se pobrinem za to.” „Gde je Fransoa?” upitala je Sara. „A, on je u drugoj sobi... dođite...” Ušli smo i našli Fransoa kako vrti svoj mali rulet. Kad popije, nos mu je postajao jako crven, kao kod pijanca u crtanim filmovima. A što je više pio, postajao je sve potišteniji. Žvalavio je pola mokrog tompusa. Iscedio je dva-tri žalosna dima. Gotovo prazna boca vina stajala je na stolu. „Jebeš ga”, rekao je, „već sam šezdeset hiljada dolara u buli i pijem Žonovo jeftino vino koje on toliko hvali, a čisto je sranje. Plaća dolar i trideset centi flašu. Stomak mi je balon pun mokraće! Šezdeset sam hiljada u buli i nema nikakvih izgleda za neki posao. Moraću... da se... ubijem...” „Hajde, Fransoa”, rekao je Žon, „pokaži našim prijateljima koke...” „Koke! JAJCA! Po ceo dan jedemo JAJCA! Samo JAJCA! Ko-ko-ko! Kokice kokaju JAJCA! Čitav dan, čitavu noć borim se da spasem koke od crne dece! Crna deca stalno preskaču ogradu i upadaju u naš kokošarnik! Lupam ih dugačkim štapom, kažem: ’Magarci, dalje od mojih kokica što kokaju JAJCA!’ Ne mogu da mislim, ne mogu da mislim o svom životu i smrti, samo gonim tu crnu decu štapom! Žon, treba mi još vina, daj tompus!” Ponovo je zavrteo rulet. Još loših vesti. Sistem je puko. „Eto, u Francuskoj imaju samo jednu nulu za kazino. Ovde u Americi imaju nulu i

duplu nulu za kazino! UZMU TI OBA JAJETA! ZAŠTO? Dođite, pokazaću vam kokice...” Izašli smo u dvorište i videli kokoške i kokošarnik. Fransoa ga je lično napravio. Dobar je bio za te stvari. Rođeni talenat. Ali nije upotrebio žicu. Svuda su bile rešetke. I katanci na svim vratancima. „Svako veče obavim prozivku. ’Sesili, jesi li tu?’ ’Ko-ko’, kaže ona. ’Bernadet, jesi li tu?’ ’Ko-ko’, kaže ona. I tako dalje. ’Nikol?’ prozvao sam jedne noći. Nije kvocnula. Možete li da verujete, kroz sve rešetke i katance oteli su moju Nikol! Ugrabili su je! Nikol je nestala, zauvek nestala! Žon, Žon, daj još vina!” Vratili smo se i seli, vino se točilo. Žon je iskopao novi tompus za Fransoa. „Ako imam svoju cigaru kad god poželim”, rekao je Fransoa, „mogu da živim dalje.” Pili smo neko vreme, onda je Sara upitala: „Slušaj, Žon, da li je vaš gazda crnac?” „O, da...” „Zar vas nije pitao zašto uzimate stan ovde?” „Da...” „I šta ste mu rekli?” „Rekao sam mu da smo režiseri i glumci iz Francuske.” „A on?” „Rekao je ’a’.” „Ništa drugo?” „Da, rekao je ’vaš problem!’” Pili smo dalje i ćaskali. Povremeno bih ustao i odlazio do prozora da vidim jesu li kola još tu. Dok smo pili, počeo sam da se osećam krivim zbog čitave stvari. „Slušaj Žon, hajde da ti vratim novac od scenarija. Saterao sam te uza zid. Ovo je užasno...” „Ne, hoću da uradiš taj scenario. To će biti film, obećavam ti...” „Dobro, jebi ga...”

Pili smo još malo. Onda je Žon rekao: „Gledajte...” Iz rupe u zidu virila je ruka, crna ruka. Migoljila se kroz opali malter, prsti su se skupljali, kretali. Bila je kao tamna mala zverka. „ODLAZI!” dreknuo je Fransoa. „ODLAZI, UBICO NIKOL! OSTAVIO SI RUPU U MOM SRCU ZAUVEK! ODLAZl!” Ruka nije otišla. Fransoa je prišao zidu i ruci. „Odlazi kad ti kažem! Hoću na miru da pušim cigaru i pijem vino. Smetaš mom pogledu! Ne osećam se dobro kada grabiš i gledaš me tvojim bednim crnim prstima!” Ruka nije otišla. „U REDU ONDA!” Štap je bio tu. Demonskim pokretom, Fransoa je podigao dugačak štap i počeo da mlati njime po zidu, nanovo i nanovo i nanovo... „KOKOUBICO, ZAUVEK SI RANIO MOJE SRCE!” Zvuk je bio zaglušujuć. Fransoa je prestao. Ruka je iščezla. Fransoa je ponovo seo. „Jebi ga, Žon, cigara mi se ugasila! Zašto ne kupuješ bolje cigare, Žon?” „Slušaj, Žon”, rekao sam, „moramo da krenemo.” „Ali zašto... molim te... noć je tek počela! Ništa još niste videli...” „Moramo da krenemo... Imam još dosta da radim na scenariju...” „A... u tom slučaju...”

Vrativši se kući, popeo sam se gore i zaista radio na scenariju, ali čudno, ili možda ne toliko čudno, moj prošli život teško da je izgledao tako neobično ili divlje ili suludo kao ovo što se sada dešavalo.

17 Scenario je dobro napredovao. Pisanje nikada nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvek isto: uključim radio na stanicu klasične muzike, pripalim cigaretu ili tompus, otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Samo je trebalo da budem tu. Takav postupak omogućio mi je da teram dalje i kada je život vrlo malo pružao, kada je sam život bio hororšou. Uvek je postojala mašina da me uteši, da govori sa mnom, da me zabavi, da spase moje dupe. U osnovi, zato i pišem - da spasem dupe, da ga spasem od ludnice, od ulice, od sebe. Jedna od mojih bivših dama vikala je na mene: „Piješ da pobegneš od stvarnosti!” „Naravno, draga”, odgovarao sam. Imao sam bocu i mašinu. Voleo sam pticu u svakoj ruci, jebeš granu. Sve u svemu, scenario je dobro napredovao. Za razliku od romana ili kratke priče ili pesama, gde bih povremeno pauzirao noć-dve, radio sam na scenariju svake noći. I najzad je bio gotov. Telefonirao sam Žonu. „Eto, ne znam šta imamo, ali gotovo je.” „Sjajno! Došao bih da ga uzmem, ali pravimo mali piknik ovde. Piće, hrana, gosti. Fransoa je glavni kuvar. Možeš li da dovezeš scenario?” „Voleo bih, ali plašim se da vozim do vas.” „E jebi ga, Henk, ko će da ti zdipi tog starog vagena?” „Žon, kupio sam novog be-em-vea.” „Šta?” „Prekjuče. Moj savetnik za poreze kaže da se odbija od poreza.” „Odbija se od poreza? Nemoguće...” „Tako mi je rekao. Kaže da u Americi moraš da potrošiš svoj novac ili ti ga oduzmu. Sad ne mogu da oduzmu moj - jer ga nemam.” „Ali moram da vidim taj scenario! Tek kada budem imao šta da pokažem producentima, mogu da stupim u akciju.”

„U redu, znaš li Ralfovu samoposlugu pre ulaska u geto?” „Da.” „Parkiraću tamo i telefoniraću ti odatle. Ti onda dođi po mene, važi?” „Dobro, važi...” Sara i ja smo čekali pored našeg crnog „320i BMW” kad je Žon stigao. Ušli smo u njegov auto i krenuli prema getu. „Šta će da kažu tvoji čitaoci i kritičari kad provale da voziš be-em-ve?” „Kao i uvek, ti klipani će morati da me procene po tome koliko dobro pišem.” „Oni to ne rade uvek.” „Njihov problem.” „Imaš li scenario?” „Evo ga kod mene”, rekla je Sara. „Moja sekretarica.” „Napisao ga iz cuga”, rekla je Sara. „Ja sam 320i genije”, rekao sam. Dovezli smo se do Žonove gajbe. Masa parkiranih automobila napolju. Bio je dan. Negde oko pola dva. Prošli smo kroz kuću, u dvorište. Ručak na travi bio je uveliko u toku. Prazne boce na drvenim stolovima. Polupojedene kriške lubenice tužno su izgledale na suncu. Muve su sletale na njih, zatim zujale dalje. Gosti su delovali kao da su već najmanje tri sata tu. Bila je to jedna od onih raštrkanih zabava - grupica od troje-četvoro ljudi ovde, ignorišući grupicu od troje-četvoro ljudi tamo. Izmešani evropski i holivudski likovi, plus neki drugi. Ovi drugi se ni po čemu nisu izdvajali, samo su bili tu, i bilo im je prokleto suđeno da ostanu tu. Osećao sam mržnju u vazduhu, ali nisam znao šta bih učinio u vezi s tim. Žon je znao - otvorio je nekoliko svežih boca vina. Fransoa je stajao za roštiljem. Bio je pijan kao guzica i totalno smoren. Okretao je pileće batake na roštilju. Bataci su bili davno pečeni, već su pocrneli, ali ih je Fransoa i dalje okretao. Užasno je izgledao. Nosio je onu visoku belu kuvarsku kapu, koja mu je očigledno

već padala sa glave i bila umazana blatom. Ugledao nas je. „A! ČEKAO SAM NA VAS! KASNITE! ŠTA SE DESILO? NIŠTA NE RAZUMEM!” „Žao mi je, Fransoa, morao sam da parkiram kod Ralfa.” „ČUVAM PILETINU ZA VAS! UZMITE PILETINU!” Uzeo je dva papirna tanjira i bacio po parče pileta na njih. „Hvala ti, Fransoa.” Sara i ja smo našli sto i seli. Žon je seo s nama. „Fransoa je uzrujan. Misli da sam ubio jednu od njegovih kokica. Nikad se nije rodila kokoška sa toliko krila, grudi i bataka. Deset puta sam brojao kokoške s njim. Sve su na broju. Ali on samo pije i misli da sam ubio jednu od njegovih kokica. Kupio sam sve kod Ralfa.” „Fransoa je veoma osetljiv”, rekla je Sara. „Stravično”, rekao je Žon. „Da bude još gore, sad veliča sebe što nas štiti od lopova. Na sve strane montirao je neke žice i alarme. Sve moguće idiotske alarme. Užasno osetljive. Prdnuo sam i jedan se aktivirao.” „Ne zajebavaj, Žon...” „Ali istina je. I tako, da bude još gore, izađe ti on pre neki dan do kola. Okrene ključ. Ubaci u rikverc i ništa se ne dogodi. Mislio je da mu je rikverc otišao. Izađe iz kola i provali da oba zadnja točka fale...” „Neverovatno...” „Desilo se. Zadnji deo auta stajao je na gomili kamenja, a točkovi nestali...” „Ostavili su prednje točkove?” „Da.” „Gde ste nabavili nove točkove?” upita Sara. „Otkupili smo ih od lopova.” „Šta?” rekao sam. „Može li još jedno piće?” Žon je natočio.

„Kucali su na vrata. Rekli su: ’Hoćete vaše točkove? Imamo vaše točkove.’ Rekao sam im da uđu. ’UBIĆU VAS!’ dreknuo je Fransoa. Rekao sam mu da oladi. Pili smo vino s njima i oborili cenu. Trebalo je mnogo cenkanja i mnogo vina, ali smo se na kraju pogodili, pa su doneli točkove i bacili ih na pod. To je sve.” „Koliko vas je koštalo?” upita Sara. „Trideset tri dolara. Nije skupo za dve felne i dve gume.” „Da, nije loše”, rekao sam. „Dobro, u stvari nas je izašlo trideset osam dolara. Morali smo da im platimo pet dolara za obećanje da nam neće više krasti točkove.” „A šta ako neko drugi zdipi točkove?” „Rekli su kako su tih pet dolara garancija da nam niko nikad više neće pipnuti točkove. Ali rekli su da se pet dolara odnose samo na točkove, a ne na išta drugo na kolima.” „Je l’ bilo još nekih pogađanja?” „Ne, onda su otišli. Ali primetili smo da nam je radio nestao. Pazili smo sve vreme na njih, a radio je ipak nestao. Ne znam kako su to izveli. Radio standardnih dimenzija. Gde su mogli da ga sakriju? Kako su ga izneli napolje? Ne shvatam. To je nešto čemu se treba diviti.” „Da.” Žon je ustao. Držao je scenario. „Moram dobro da ga sakrijem. Imam tajno mesto. I hvala ti za tvoj rad na ovome, Henk.” „To je bilo zezanje. Laka para.” Žon je otišao sa scenariom. Pogledao sam u svoju piletinu. „Isuse, ne mogu da jedem ovo... Izgorelo je do koske...” „Ne mogu ni ja moje...” „Eno kante za đubre pored ograde. Daj da to sklonimo...” Otišli smo do kante. Duž čitave ograde bile su male oči, gledajući iz malih crnih lica. „Ej, daj malo piletine!”

„Ćale, daj krilce...” Prišao sam ogradi. „Ovo je izgorelo... niko to ne jede...” Ručica se pojavila i parče pileta iščezlo. Pojavila se druga ručica, i Sarino parče izgorelog pileta je iščezlo. Dva klinca su otrčala kličući, praćeni gomilom drugih klinaca koji su klicali. „Ponekad mrzim što sam bela”, rekla je Sara. „Postoje i bela geta. I bogati crnci.” „To ne može da se poredi.” „Ne, ali ne znam šta bih uradio u vezi s tim.” „Počni negde...” „Nemam petlje. Previše sam zabrinut za svoje belo dupe. Hajde da se pridružimo ovoj veseloj grupici i uzmemo piće.” „To je tvoj odgovor na sve - piće.” „Ne, to je moj odgovor na ništa.” Grupice su i dalje bile izdvojene. Čak je i u toj ruini od dvorišta postojalo geto, otmene četvrti, Beverli Hils. Oni najbolje odeveni, u odeći poznatih kreatora, držali su se zajedno. Svako je prepoznavao svoj pandan, i nije pokazivao nimalo želje da se meša s ostalima. Bio sam iznenađen što su neki od njih pristali da dođu u crni geto Venis Biča. Možda su mislili da je to šik. Naravno, smrad čitave stvari bio je u tome što su mnogi bogati i slavni u osnovi imbecilne gnjide i gadovi. Jednostavno utrče u neku veliku kintu negde. Ili se obogate na gluposti široke publike. Obično su bez talenta, bezočni, bezdušni komadi govneta na dve noge, ali su za publiku bogoliki, predivni idoli. Loš ukus stvara mnogo više milionera od dobrog ukusa. Na kraju, sve se svodi na to ko je pokupio više glasova. U zemlji slepaca ćora je kralj. Sve u svemu, ko išta zaslužuje? Niko ništa ne zaslužuje. Fransoa je sedeo za stolom, pa smo prišli i seli kod njega. Ali on je bio ojađen, potpuno odsutan. Jedva nas je prepoznao. Mokar prelomljeni tompus bio mu je u ustima, i samo je buljio u svoje piće. Na glavi mu je još uvek stajala tau kaljava kuvarska kapa. Uvek je imao nekog stila, čak i u svojim najgorim trenucima. Sada je sve nestalo. Bilo je užasno.

„ZAŠTO STE ZAKASNILI? NE RAZUMEM! POMERIO SAM RUČAK I ČEKAO NA VAS! ZAŠTO STE ZAKASNILI?” „Slušaj, Fransoa, zašto ne odspavaš malo? Sutra će izgledati bolje...” „SUTRA UVEK IZGLEDA ISTO! U TOME JE CEO PROBLEM!” Žon je prišao. „Pobrinuću se za njega. Oporaviće se. Dođite, upoznaću vas s nekim gostima.” „Ne, moramo da idemo...” „Tako brzo?” „Da, brinem za 320i.” „Voziću vas...” Još je bio tamo. Ušli smo i mahnuli Žonu koji je vozio natrag ka getu i zabavi i sirotom Fransoa. Ubrzo samo bili na autoputu. „Lepo, napisao si scenario”, rekla je Sara. „Bar to.” „Bar to...” „Misliš li da će od toga ikad postati film?” „To je o životu pijanca. Koga zanima život pijanca?” „Mene. Koga bi voleo u glavnoj ulozi?” „Fransoa.” „Fransoa?” „Da.” „Imamo li nečeg za piće u kući?” „Pola kutije game-božolea.” „Biće dovoljno...” Pritisnuo sam pedalu gasa, bili smo sve bliže tome.

18 Žon se bacio na posao. Scenario je iskopiran, upućen producentima, agentima, glumcima. Vratio sam se zezanju sa pesmama. Provalio sam i nov sistem za hipodrom. Značio mi je hipodrom, jer mi je omogućavao da zaboravim pretpostavku da sam pisac. Pisanje je čudno. Osećam potrebu da pišem, to je kao bolest, droga, teška prinuda, a ipak ne volim da mislim o sebi kao piscu. Možda sam upoznao previše pisaca. Više vremena provode olajavajući jedni druge nego što rade svoj posao. Sve neki živčani tipovi, tračare, babetine; stalno pizde i kolju se, bolesni od sujete. Zar su to naši stvaraoci? Zar je oduvek tako? Moguće. Možda je pisanje oblik kukanja. Neki samo uspešnije kukaju od drugih. I tako je scenario krenuo naokolo, i nije bilo nikakvih ponuda. Neki su rekli da je zanimljiv, ali je glavni prigovor bio da nema publike za takvu vrstu filma. U redu je prikazati kako ličnost koja je jednom bila velika ili izuzetna biva uništena pićem. Ali ograničiti se na propalicu koja pije, ili na gomilu alkoholičara, to nije imalo smisla. Kome je stalo? Kome je stalo do toga kako oni žive ili umiru? Ali Žon me ipak pozvao. „Slušaj, Mek Ostin je došao do scenarija i sviđa mu se. Hoće da režira i da isti lik koga ja hoću igra glavnu ulogu.” „Ko to?” „Tom Pel.” „Aha, on bi bio dobar alkos...” „Pel je lud za tvojim scenariom. Lud je za tvojim pisanjem, čitao je sve tvoje knjige. Toliko je lud za scenariom, da je izjavio kako bi igrao za dolar.” „Isuse...” „Problem je što on insistira da Mek Ostin režira film. Ne volim tog Mek Ostina. On mi je neprijatelj.” „Zašto?” „Eto, imali smo nekih problema.” „Zašto se vas dvojica ne izljubite i pomirite?”

„NIKADA! MEK OSTIN NIKADA NEĆE REŽIRATI MOJ FILM!” „U redu, Žon, zaboravimo onda sve to.” „Ne, čekaj, hoću da ugovorim sastanak kod tebe, da se nađemo Mek Ostin, Tom Pel i ja. I ti, naravno. Možda ti nagovoriš Toma Pela da se predomisli i uradi film bez Ostina. On je veliki glumac, znaš.” „Znam. Nek dođu. Hoće li dovesti Ramonu?” „Ne.” Tom se oženio Ramonom, čuvenom pop-pevačicom. „Pa kad vam je zgodno?” „Dogovorili su za sutra u pola devet uveče, ako se slažeš.” „Ala ti pičiš.” „U ovoj igri ili pičiš ili si mrtav.” „Nije kao šah?” „Pre je kao igra dame između dva idiota.” „Jedan idiot dobija?” „A drugi idiot gubi.”

Doznao sam nešto više o sukobu Žona Pinčota i Mek Ostina. Iako je Žon većinu svojih filmova snimio u Evropi, dok su Ostinovi bili američki, filmadžije su se motale po istim mestima u Holivudu. Žon i Mek Ostin išli su u isti lokal. Nisam sasvim siguran ko je tu pio, a ko nije, ali izgleda da su se zakačila dva režisera čiji stolovi nisu bili nimalo blizu jedan drugom. Zanatski problemi. Tehnika. Drugi plan. Kadriranje, itd. Praštalo je između tih stolova, pred zahvalnom publikom ljudi iz ’industrije’. Na kraju, Mek se digao i doviknuo Žonu: „I TI SEBE ZOVEŠ REŽISEROM? TI NI SAOBRAĆAJ NE BI MOGAO DA REŽIRAŠ!” Dobro, ko zna? Režiranje saobraćaja je posao za koji treba dosta veštine. Neki drugi ljudi jednom su javno optužili Meka kako nije u stanju da režira saobraćaj.

Sad je on prosledio kompliment. Sve je fer u mržnji i Holivudu. Kasnije sam čuo i neke druge, poludokumentarne prikaze sukoba Meka i Žona. Sve u svemu, sastanak je zakazan...

ENTERIJER. PIŠČEVA KUĆA. 8 i 15 uveče. Žon je stigao nešto ranije. „Videćeš tog Ostina”, rekao je. „Odrekao se droge i pića. Kao izduvana guma je, kao prazna čarapa...” „Mislim da je velika stvar”, rekla je Sara, „što je rešio da se okane toga. Treba hrabrosti za to.” „U redu”, rekao je Žon. Stigli su oko 8 i 35. Tom u kožnoj jakni, Mek u antilopskoj jakni s resama. Na sebi je imao desetak zlatnih lanaca. Nakon upoznavanja, natočio sam Tomu vino. Posedali smo za sto. Tom je počeo. „Video sam scenario. Volim ga. Hoću da uronim u vijuge tog izroda. Već ga osećam. Moj tip uloge.” „Hvala ti, sinko. Ti si prvi koji nešto zanoveta.” „Tom i ja imamo čak i sponzora. Spremni smo za snimanje”, rekao je Mek. „Sigurno nećeš piće, Mek?” upitah. „Ne, hvala.” „Doneću vam sok”, rekla je Sara. „Ili ste možda za čaj?” „Može sok.” Sara je otišla da donese Meku nešto što bi mu prijalo. Imali smo one makrobiotičke sokove. Najbolje. Ispio sam odmah svoje piće i natočio novo. Počeo sam da osećam uzaludnost ma kakve vrste kompromisa ili nagodbe. „Potrebno mi je da Mek režira. Poznajem njegov rad. Verujem mu”, rekao je Tom.

„Meni ne veruješ?” upita Žon. „Nije to. Samo osećam da bih ostvario bliži kontakt u radu s Mekom.” „Ja sam jedini koji će režirati ovaj film”, rekao je Žon. „Slušajte”, rekao je Tom, „znam da vam ovaj film mnogo znači. Možemo da vam obezbedimo poziciju. Bićete dobro plaćeni i biće vam omogućena puna kontrola. Molim vas da prihvatite. Stalo mi je da se ovo snima. Molim vas da me shvatite.” Sara se vratila s Mekovim sokom. „Znam da mogu dobro da radim s Tomom”, rekao je Mek. „Ti ne možeš...”, počeo je Žon. „... da režiraš saobraćaj”, dovršio je Mek. Diskusija se otegla. Satima. Sara, Žon i ja samo smo i dalje pili. I Tom je pio. Mek se i dalje bavio sokovima. „Svi ste vi tvrde glave”, rekla je Sara. „Nešto sigurno može da se učini.” Ali sve je stajalo kao na početku. Niko nije popuštao. A ja sam bio bez ideje. Nisam bio u stanju da pokrenem tu stvar sa mrtve tačke. Čak smo počeli da razgovaramo o drugim stvarima. Na smenu smo pričali razne komične dogodovštine. Pića su kružila i kružila. Pri kraju, ne sećam se ko je pričao, ali sećam se Mek Ostina. Odlepio je od makrobiotičkih sokova i ostalog. Zavalio se unazad, grohotom se smejući. Zlatni lanci su poskakivali. Onda se pribrao. Ubrzo posle toga, došlo je vreme da se raziđemo. Tom i Mek su morali da idu. Pozdravili smo se. Kad su njihova kola krenula, Žon me pogledao. „Jesi li čuo taj lažni smeh? Jesi li video te imbecilne lance kako mu poskakuju oko vrata? Čemu se smejao? Jesi li video sve te imbecilne lance?” „Aha, video sam”, rekoh. „Bio je nervozan”, rekla je Sara. „Bio je jedini koji ne pije. Jeste li ikad bili u sobi punoj pijanih, a da ne pijete?”

„Ne”, rekao sam. „Slušaj”, upitao me Žon, „smem li da telefoniram?” „Naravno...” „Moram da zovem Pariz! Odmah!” „Šta?” „Ne brini, zvaću na njihov račun. Hoću da razgovaram s mojim advokatom. Da dopunim testament. ” „Samo izvoli.” Žon je uzeo telefon i tražio vezu. Prišao sam i napunio mu čašu. Onda sam se vratio i seo. „Kakvo sranje”, rekla je Sara. „Propade film.” „Šta ćeš, možda i bolje.” „Je l’?” „Kad razmislim, nisam baš siguran...” Onda je Žon dobio vezu. Popio je više od dva-tri pića i bio je uzbuđen. Dobro se čuo: „POLE! DA, OVDE ŽON PINČOT! DA, HITNO JE! HOĆU DA DOPUNIM TESTAMENT! JESI LI SPREMAN! DA, ČEKAM!” Žon je pogledao ka nama. „Ovo je jako važno...” A zatim: „DA, POLE! IMAM OVAJ FILM. IMAM SVU KONTROLU. ZOVE SE PLES DŽIM BIMA.2 PISAC JE HENRI KINASKI! DOBRO, ZAPIŠI SAD OVO! U SLUČAJU MOJE SMRTI, OVAJ FILM NIKADA NE SME REŽIRATI MEK OSTIN! OVAJ FILM MOŽE REŽIRATI BILO KO NA PLANETI OSIM MEK OSTINA! SHVATAŠ LI TO, POLE? DA, MNOGO TI HVALA, POLE. DA, DOBRO SAM. KAKO TVOJE ZDRAVLJE? ZNAČI, BILO KO OSIM MEK OSTINA! MNOGO TI HVALA, POLE! LAKU NOĆ, LAKU NOĆ!” Posle toga smo popili još po jedno piće. Onda je Žon morao da ide. Zastao je na vratima. „Jesi li čuo taj lažni smeh? Jesi li video te zlatne lance kako poskakuju?” 2 Džim Bim: marka jeftinog burbona. Prev.

„Da, Žon...” Onda je nestao i noć se okončala. Izašli smo da zovnemo mačke. Imali smo pet mačaka, i nismo mogli da spavamo dok svih pet mačaka nisu u kući. Susedi su često mogli da nas čuju kako zovemo te mačke, duboko u noć ili pred zoru. Imali smo mnogo dobre susede. A svakoj od tih pet mačaka trebalo je prokleto mnogo vremena da uđe.

19 Tri-četiri dana kasnije javio se Žon. „Džek Bledso je pročitao scenario i sviđa mu se, pristaje da glumi u filmu. Pokušavao sam da ga nagovorim da te poseti, ali kaže kako neće da utičeš na njega. Kaže da ti moraš njega da posetiš.” „Tako neću da utičem?” „Valjda je to poruka.” „Misliš da može da odglumi tu ulogu?” „O da, on je sa ulice! Nekada je prodavao kestenje na ulici! On je iz Njujorka!” „Video sam neke njegove filmove...” „I šta misliš?” „Možda... Slušaj, morao bi da prestane da se smeška sve vreme kad ne zna šta bi drugo radio. I da prestane da udara frižidere pesnicama. I da prestane sa tim njujorškim šepurenjem, gde hodaju kao da su nabili bananu u dupe.” „Bio je nekad bokser, taj Džek Bledso...” „Jebeš ga, svi smo nekad bili bokseri...” „Dobar je za ulogu, veruj mi...” „Žon, ne sme da bude Njujork. Glavni lik je dete Kalifornije. Ovde su opušteni. Ne zaleću se, već olade i smisle sledeći potez. Opušteno. Bez panike. A ispod svega toga, sposobni su da ubiju. Ali ne dižu mnogo prašine unapred.”

„Ti mu to kaži...” „U redu, gde i kada?”

Bilo je osam uveče u Severnom Holivudu. Kasnili smo oko pet minuta. Lutali smo mračnim alejama, tražeći taj stan. „Nadam se da ima neko piće. Trebalo je da ponesemo.” „Sigurna sam da ima nešto”, rekla je Sara. Teško je bilo provaliti brojeve. A onda, eto Žona na balkonu. „Ovamo gore...” Popeo sam se uz stepenice. Bilo je to jedno od Džekovih malih skrovišta. Žon je otvorio vrata pa smo ušli. Sedeli su na nekom starom kauču. Džek Bledso i njegov pajtaš Leni Fidelo. Fidelo je glumio manje uloge. Džek Bledso je izgledao tačno kao Džek Bledso. Leni je bio krupan momak, razvijen, možda malo pretežak. Bio je žigosan životom, utrljan u život. Dopao mi se. Velike tužne oči. Krupne šake. Izgledao je umorno, usamljeno, sasvim pristojno. Palo je upoznavanje. „Ko je ovaj tip?” upitao sam Džeka, pokazavši glavom ka Leniju. „Tvoj telohranitelj?” „Aha”, rekao je Džek. Žon je samo stajao i smešio se, kao da gleda susret velikih duša. Ali nikad se ne zna. „Imaš li neko piće?” upitao sam. „Imam samo pivo. Može li pivo?” „Može”, rekao sam. Leni je otišao u drugu prostoriju po pivo. Žao mi je bilo Sare, nije bila luda za pivom. Posteri boksera preko čitavog zida. Prošao sam naokolo i razgledao ih. Divota. Bilo je i nekih boksera iz moje mladosti. Počeo sam da se osećam mačo već od gledanja u njih. Federi su štrčali iz kauča, a po podu su bili razbacani jastuci, cipele, časopisi, papirne kese.

„Ovo je prava momačka gajba”, nasmejala se Sara. „Da, da, sviđa mi se”, rekao sam. „U mnogim sam rupama živeo, ali nikad u ovakvoj.” „Nama paše”, rekao je Džek. Leni se vratio s pivom. Limenke. Otpukli smo ih i seli, cimnuli po gutljaj-dva. „Čitao si znači scenario?” upitao sam Džeka. „Aha. Jeste li to bili vi?” „Ja, davno.” „Ala ste jeli batine”, rekao je Leni. „Uglavnom.” „Stvarno ste trčali po sendviče za goste?” upitao je Džek. „Uglavnom.” Pivo je bilo dobro. Ćutali smo. „Pa, kako ti se čini?” upitao je Žon. „Misliš Džek?” „Da.” „Može. Možda će trebati da ga izgazimo malo.” „Da vidim vaš stil”, rekao je Džek. Ustao sam i sparingovao. „Brze ruke”, rekla je Sara. Seo sam. „Dobro sam podnosio udarce. Ali falila mi je određena želja, nisam bio siguran šta radim. Imate li još piva?” „O, naravno”, rekao je Leni i otišao po pivo za mene. Znao sam iz Holivuda da Džek Bledso ne voli Toma Pela. Voleo je da pljuje po Tomu gotovo u svakom intervjuu: „Tom je iz Malibua. 3 Ja sam sa ulice.” Meni nije bitno otkud potiče neki glumac, bitno je da ume da glumi. Obojica su umeli da glume. I nijednom od njih nije bilo potrebno da se ponaša kao što se pisci ponašaju. 3 Bogataški kraj Los Anđelesa. Prev.

Leni se vratio s pivom. „To je poslednje”, rekao je. „E jebi ga, ne”, rekao sam. „Odmah se vraćam”, rekao je Žon. Onda je izašao. Trk po pivo. Moj čovek. „Sviđa ti se ovaj Žon Pinčot kao režiser?” upitao je Džek. „Jesi li ikad gledao njegov dokumentarac o Lido Maminu?” „Ne.” „Pinčot nema strah. Voli da kara smrt.” „Diže mu se na smrt, a?” „Izgleda. Ali radio je i druge stvari osim filma o Maminu. Verujem mu kao režiseru, apsolutno. Nije ga razvodnio Holivud, možda će jednog dana.” „A kako ti?” „Šta kako ja?” „Hoće li ti Holivud uzeti muda?” „Nema šanse.” „Čuvene poslednje reči?” „Ne, čuvene prve reči.” „Henk mrzi film”, rekla je Sara. „Poslednji film koji mu se dopao bio je Propali vikend,4 a znate koliko je to davno bilo.” „Jedina gluma Reja Milenda. Ali vrhunska”, rekao sam. Onda sam morao da pišam, pitao sam gde je toalet. Otišao sam tamo, otvorio vrata, ušao, obavio stvar. Onda sam se okrenuo ka lavabou da operem ruke. Šta je sad ovo, jebiga! U lavabo je bio nabijen beli peškir. Jedan kraj je bio uguran u odvod, a ostatak visio 4 Film o alkoholičaru koji stiže do delirijum-tremensa. Prev.

preko lavaboa i padao na pod. Nije lepo izgledalo. I bio je natopljen vodom, cedila se iz njega. Čemu to? Šta je to značilo? Ostatak neke orgije? Delovalo mi je besmisleno. Znao sam da sigurno znači nešto. Bio sam samo oronuli lik. Zar me je vreme pregazilo? Preživeo sam dosta izakanih noći i dana, prepunih besmisla, ali ipak nisam mogao da provalim taj džinovski natopljeni beli peškir. Što je gore, Džek je znao da dolazim. Zašto bi ostavio tu stvar tako? Kao poruku? Izašao sam. Eto, da sam iz Njujorka, rekao bih: „Ej, šta će taj jebeni beli peškir u lavabou, a?” Ali bio sam dete Kalifornije. Samo sam izašao i seo, bez reči, smatrao sam da je ono što čine njihova stvar, i nisam hteo da učestvujem u tome. Žon se vratio sa još piva, i preda mnom se stvorila otvorena limenka. Uzeo sam je. Život je ponovo bio dobar. „Želim Frensin Bouers za glavnu žensku ulogu”, rekao je Džek. „Mislim da mogu da je dobijem." „Znam Frensin”, rekao je Žon. „I ja mislim da mogu da je dobijem.” „Zašto obojica ne poradite na tome?” rekla je Sara. Leni je uzeo novo pivo. Izgledao je kao pivopija. Moj čovek. „Ej, ima li za mene uloga u tom filmu?” upitao je. Pogledao sam Žona. „Volim Lenija u mojim filmovima”, rekao je Džek. „Mislim da ima uloga za tebe”, rekao je Žon. „Obećavam da ćemo te ubaciti.” „Čitao sam scenario”, rekao je Leni. „Mislim da bih mogao da igram barmena.” „Nemoj”, rekao sam. „Ne bi valjda gazio svog pajtosa Džeka?” „Bez ikakvog problema”, rekao je Leni. „Aha”, rekao je Džek, „već je to radio. Izbio mi jedan zub.” „Ozbiljno?” rekla je Sara. „Nego šta”, rekao je Džek. Pili smo pivo. Uglavnom smo ćaskali, o mnogim Lenijevim junačkim delima. On nije

samo plaćao svoje dugove, znao je i da ih naplati. Kad je pivo počelo da nestaje, smislio sam da je vreme za rastanak. Još jednom sam obišao kupatilo, onda smo Sara i ja bili pred vratima. Žon je očigledno ostao da porazgovara o nečemu, ili tek tako. A onda, kod vrata, nešto se čudno desilo. Upitao sam Džeka: „Ej, čoveče, koji će ti kurac onaj mokri peškir što se cedi iz lavaboa?” „Koji mokri peškir?” upitao je Džek. I tu je toj noći bio kraj.

20 Prošlo je tri-četiri nedelje. Jedne noći, zazvonio je telefon. Bio je to Žon. „Kako si? Kako je Sara?” „Dobro smo. Jesi li živ?” „Aha. Živ je i Ples Džim Bima. Frensis Bouers je pročitala scenario i sviđa joj se. Čak je skinula od uobičajene cene da bi glumila. I Džek je, ali ne pričaj nikom.” „Neću, ali kakvo je to skidanje od cene?” „Radimo sa produkcijom Moć Vatre, Hari Fridmen i Nejt Fišmen. Uzimaju veliki procenat, ali sve je potpisano. Jedini je problem što je Džekov agent tražio klauzulu ’plej or pej’ u ugovoru.” „Šta je to?” „To znači da Džek mora biti isplaćen, bez obzira da li se film snimi ili ne. Mnoge velike zvezde imaju ’plej or pej’ u ugovoru.” „Teško je poverovati da će biti nešto od tog filma.” „Tom Pel je mnogo pomogao time što se ponudio da radi za dolar. To je dalo neku opipljivost čitavom projektu.”

„Voleo bih da imamo Toma...” „Dobro, ipak je pomogao. Kada je Džek čuo da je Tom hteo da snima za dolar, tek se onda zainteresovao. Moć Vatre se zainteresovala. Imali smo sreće.” „Znaš li šta je Lipi Leo Djuroher rekao?” „Ko je taj?” „Bivša zvezda bezbola. Rekao je: ’Više volim da imam sreće nego pameti’.” „Mislim da mi imamo i sreće i pameti.” „Možda. Kakva je ta Moć Vatre?” „Novi su u Holivudu. Otpadnici. Niko ne zna šta bi s njima. Radili su komercijale u Evropi. Stigli su preko noći i na bum počeli da prave filmove, jedan za drugim. Svi ih mrze. Ali posluju, mada surovo.” „Bar su uzeli Džim Bima.” „Da, kad ga niko drugi nije hteo. Imaju veliku zgradu u Severnom Holivudu. Ušao sam u kancelariju i našao Harija Fridmena. ’Imaš li Bledsoa i Bouersovu?’ pitao me. ’Da’, kažem. ’U redu’, kaže on, ’imamo film.’ ’Ali zar nećete da čitate scenario?’ pitao sam ga. ’Ne’, rekao je.” „Zanimljiv čovek.” „Holivud ga mrzi.” „Šteta...” „Trebalo bi da ga vidiš. Gromada od čoveka. Uzgred, slavi rođendan u četvrtak uveče. Dobro bi bilo da dođete ti i Sara. Biće tamo i njegov ortak, Nejt Fišmen. „Doći ćemo. Kako se stiže...”

Posle desetak minuta, telefon je ponovo zazvonio. „Henk, ovde Tim Rudi, ja sam jedan od producenata Džim Bima.” „Radiš za Moć Vatre?” „Ne, radim sa Žonom. Mi smo koproducenti. Ja i Lens Edvards.” „A...”

„Svejedno, znate li Viktora Normana?” „Čitao sam njegove knjige.” „E pa, čitao je i on vaše. On piše i režira film za Moć Vatre. Ide na rođendansku proslavu. Hteo bi da zna da li biste svratili do Šato Marmona da se upoznate, onda možete zajedno tamo.” „Koji mu je broj sobe?”

Tog četvrtka, vozili smo do Šato Marmona. Momak iz osoblja je uzeo da preparkira naš auto, pa smo krenuli ka ulazu. Nasmejani proćelavi čovek je čekao. Bio je to Tim Rudi. Nakon upoznavanja, pošli smo za njim. Viktor Norman je otvorio kad smo pokucali. Dopale su mi se njegove oči. Delovao je spokojno i mudro. Upoznavanje. Sara je lepo izgledala. Norman se sav pretvorio u kez. Rukovao sam se s njim i rekao: „Barflaj5 upoznaje šampiona.” To mu se dopalo. Viktor Norman je bio možda najpoznatiji romanopisac u Americi. Nije silazio sa TVekrana. Bio je pravi kozer, britkog jezika. Najviše mi se sviđalo što se nije plašio feministkinja. Bio je jedan od poslednjih branilaca muškosti i muda u Sjedinjenim Državama. Za to je trebalo hrabrosti. Nisam baš uvek bio očaran njegovim literarnim radom, ali nisam uvek očaran ni svojim. „Dali su mi najveći apartman ovde, i to s popustom. Dobra reklama, kažu. Ali račun svejedno ide na adresu Moć Vatre.” Izašli smo za njim na balkon. Čudo od pogleda na čudo od grada. Bilo je hladno napolju. „Slušaj, čoveče”, rekao sam, „zar nemaš nikakvog pića ovde?” Vratili smo se za Viktorom u ogromni salon. Unutra si se osećao zaštićen od svega. Tvrđava bezbednosti. Lepo, lepo. Viktor se pojavio, držeći bocu vina. „Imam neko vino, ali nema otvarača...” 5 Vinska mušica, čovek koji se ne odvaja od šanka: pravi naslov filma po scenariju Čarlsa Bukovskog. Prev.

„O bože”, uzdahnuo sam. Diletant u piću. Viktor Norman je uzeo telefon: „Treba nam otvarač. Vadičep... Još vina... Nekoliko boca...” Pogledao je u nas. Vinu je trebalo neko vreme da se pojavi. „Pravim dva filma za Moć Vatre. Jedan pišem i režiram. U drugom glumim. Žon-Lik Modar režira. Nadam se da ću se složiti s njim.” „Nek ti je sa srećom”, rekao sam. Bilo je još nekog razgovora. Onda nam je Viktor ispričao kako je upoznao Čarlija Čaplina. Dobra, otkačena i komična priča. Vino je stiglo, pa smo posedali. Sara i Tim Rudi su nešto razgovarali. Sara je provalila da se Tim Rudi oseća zanemareno, pa se trudila se da ga oraspoloži. Sara to ume. Ja ne umem. Viktor me pogledao: „Radiš li sad nešto?” „Zajebavam se s pesmama.” Viktor kao da se malo rastužio. „Dali su mi milion dolara da napišem novi roman. Pre godinu dana. Ni reč nisam napisao, a kinta je otišla.” „Isuse.” „Isus neće pomoći.” „Čuo sam za tvoje alimentacije, sve te bivše žene. ” „Aha.” Pomerio sam svoju čašu ka njemu. Bila je prazna. Napunio je. „Čuo sam za tvoje pijanke...”, rekao je. „Aha.” „Šta to pušiš?” „Bedi. Iz Indije. Gubavci ih motaju.”

„Ozbiljno?” Vino se točilo i vreme prolazilo. „Pa, mislim da bismo mogli da krenemo na proslavu”, rekao je Viktor Norman. „Možemo mojim kolima”, rekao sam Viktoru. „Važi.” Sišli smo dole. Tim Rudi je hteo da ide svojim kolima. Momak mi je dovezao auto. Dao sam mu napojnicu, Viktor i Sara su ušli. Krenuo sam oko hotela i usmerio se ka rođendanskoj zabavi Harija Fridmena. „I ja imam crnog be-em-vea”, rekao je Viktor. „Jaki momci voze crne be-em-vee”, rekao sam.

21 Malo smo kasnili na zabavu, ali tamo još uvek nije bilo mnogo ljudi. Viktora Normana su smestili dva-tri stola od nas. Kada smo Sara i ja dobili sto, kelner je stigao s vinom. Belo vino. Dobro, bilo je džabe. Iskapio sam čašu i dao znak kelneru da je napuni. Primetio sam kako Viktor pilji u mene. Ljudi su postepeno dolazili. Video sam čuvenog glumca, uvek preplanulog tena. Čuo sam da ne zaobilazi nijednu holivudsku zabavu. Onda mi je Sara uvalila lakat. Bio je to Džim Seri, matori narko-guru iz šezdesetih. I on je bio viđen na mnogim zabavama. Izgledao je umorno, tužno, propalo. Žao mi ga bilo. Išao je od stola do stola. Došao je do našeg. Sara se ushićeno smejala. Bila je dete šezdesetih. Rukovao sam se s njim. „Zdravo, lafe”, rekao sam. Ubrzo je počela gužva. Većina ljudi mi je bila nepoznata. I dalje sam domahivao kelneru za još vina. Onda je doneo punu bocu, spustio je na sto.

„Kad završite s ovom, doneću drugu.” „Hvala ti, šefe...” Sara je spakovala mali poklon za Harija Fridmena. Bio mi je u krilu. Žon je stigao i seo za naš sto. „Drago mi je što ste ti i Sara uspeli da dođete”, rekao je. „Gledajte, puni se, ovo mesto je puno gangstera i ubica, pravi štab mafije!” Žon je uživao. Imao je mašte. Pomagala mu je da pregura dane i noći. Onda je ušao čovek vrlo značajnog izgleda. Čuo sam neke aplauze. Skočio sam s rođendanskim poklonom. Krenuo sam ka njemu. „Gospodine Fridmen, srećan...” Žon je jurnuo i dohvatio me s leđa. Povukao me natrag za sto. „Ne! Ne! To nije Fridmen! To je Fišmen!” „A...” Seo sam. Primetio sam kako Viktor Norman pilji u mene. Mislio sam da je to samo trenutno. Kad sam ponovo pogledao, Viktor je i dalje piljio. Gledao je u mene kao da ne može očima da veruje. „U redu, Viktore”, doviknuo sam. „Zajebao sam stvar! Hoćeš li da praviš frku od toga?” Pogledao je u stranu. Ustao sam i potražio muški toalet. Izlazeći odatle, izgubio sam se i ušao u kuhinju. Tu je stajao basboj 6 i pušio. Izvadio sam deset dolara iz novčanika i dao mu. Gurnuo sam novčanicu u džep njegove košulje. „Ne mogu to da primim, gospodine.” „Zašto?” „Jednostavno ne mogu.” „Svi dobijaju bakšiš. Zašto ne bi i basboj? Oduvek sam želeo da budem basboj.” 6 Pomoćnik konobara. Prev.

Izašao sam, pronašao glavnu salu i naš sto. Kad sam seo, Sara se nagnula ka meni i šapnula: „Viktor Norman je prišao dok si bio odsutan. Kaže da je baš lepo od tebe što ništa nisi rekao u vezi s njegovim pisanjem.” „Bio sam dobar, zar ne, Saro?” „Da.” „Zar nisam bio dobar dečko?” „Da.” Pogledao sam ka Viktoru Normanu, privukao mu pažnju. Klimnuo sam malo glavom, namignuo mu. Tada je ušao pravi Hari Fridmen. Neki su ustali i tapšali. Drugi kao da su umirali od dosade. Fridmen je seo za sto, i onda je posluženo jelo. Špageti. Špageti su kružili po sali. Hari Fridmen je dobio svoje i odmah se bacio na njih. Izgledao je kao ždera. Bio je krupan, da. U starom odelu, izguljenih cipela. Velika glava, debeli obrazi. Trpao je špagete u te obraze. Imao je krupne okrugle oči, i te oči su bile tužne i pune podozrenja. Avaj, živeti u svetu! Dugme je falilo na njegovoj izgužvanoj beloj košulji, pri trbuhu, i trbuh je virio. Izgledao je kao velika beba koja se nekako raspojasala, narasla ogromnom brzinom i gotovo se pretvorila u čoveka. Bilo je nekog šarma u tome, ali opasno je bilo verovati u to - moglo je biti usmereno protiv tebe. Bez kravate. Srećan rođendan, Hari Fridmene! Ušla je mlada dama, odevena kao pajkan. Krenula je pravo ka Fridmenovom stolu. „UHAPŠENI STE!” dreknula je. Hari Fridmen je prestao da jede i nasmešio se. Usne su mu bile vlažne od špageta. Onda je pandurka skinula gornji deo uniforme, zatim i svoju bluzu. Gole sise. Zatresla je sisama pod nosem Harija Fridmena. „UHAPŠENI STE!” dreknula je. Svi su aplaudirali. Ne znam zašto su aplaudirali. Onda joj je Fridmen dao znak da se sagne. Sagla se tik uz njega i on joj je nešto šapnuo na uvo. Niko nije znao šta. Vodi me kod tebe, da vidimo šta će se desiti?

Zaboravila si pendrek, ja ću da se pobrinem? Dođi kod mene, ubaciću te na film? Pandurka je navukla bluzu, obukla gornji deo uniforme i otišla. Ljudi su prilazili Fridmenovom stolu i govorili mu neke ljubaznosti. On ih je gledao kao da ne zna ko su, kao da su neke muve. Ubrzo je završio s jelom i pio je vino. Dobro je šikao vino. To mi se dopalo. Baš je satirao vino. Posle nekog vremena krenuo je od stola do stola, saginjući se, razgovarajući s ljudima. „Isuse”, rekao sam Sari, „vidi ono!” „Šta?” „Visi mu rezanac s jedne strane usta, a niko da mu kaže. Samo mu visi!” „Vidim ga! Vidim ga!” rekao je Žon. Hari Fridmen je išao od stola do stola, naginjao se, razgovarao. Niko mu nije rekao. Najzad, približio se. Bio je sto ili dva od našeg kad sam ustao i prišao mu. „Gospodine Fridmen”, rekao sam. Pogledao me tom monstruoznom bebi-facom. „Da?” „Ne mrdajte!” Uhvatio sam krajičak špageta i cimnuo. Odvojio se. „Šetali ste naokolo s tim. Dojadilo mi.” „Hvala vam”, rekao je. Vratio sam se našem stolu. „Baš lepo”, rekao je Žon. „Šta misliš o njemu?” „Mislim da je zabavan.” „Rekao sam ti. Nikad posle Lido Mamina nisam sreo nekog kao što je on.” „Sve u svemu”, rekla je Sara, „lepo od tebe što si skinuo taj rezanac s njegovog lica kada niko drugi nije imao petlje za to. Baš lepo od tebe.”

„Hvala ti, ja sam baš dobar tip, stvarno.” „Ma nemoj? Šta si još lepo uradio u poslednje vreme?” Naša boca vina bila je prazna. Usmerio sam pažnju na konobara. Namrštio se i krenuo s novom bocom ka nama. A ja nisam mogao da se setim ničeg lepog što sam uradio. U poslednje vreme.

22 Produkcija je počela. Činilo se da sve ide kako valja. Onda je telefon zazvonio. Žon. „U nevolji smo...” „Šta je sad?” „Fridmen i Fišmen...” „Da?” „Hoće da se otarase mojih koproducenata, Tima Rudija i Lensa Edvardsa...” „Upoznao sam Rudija, nisam Edvardsa... Šta je bilo?” „Ti ljudi već dugo rade sa mnom za taj film. Uložili su vreme i novac. Sada Fridmen i Fišmen hoće da ih otkače. Vrše na mene pritisak sa svih strana. Svima je odbijeno od zarade. A Moć Vatre je u teškim govnima. Pod istragom su. Akcije su im se kotirale četrdeset, sad su pale na četiri...” „Aj-jaj.” „’Otarasi se tih mamlaza’, govore mi. ’Ne trebaju nam!’ ’Ali’, kažem ja, ’trebaju meni...’ ’Šta će ti?’ pitaju me. ’Zar smo mi gori od njih?’ ’Ali oni su u ugovoru’, kažem. ’Vi ste potpisali taj ugovor.’ ’Znaš li ti šta je ugovor?’ pitaju me, i onda kažu: ’Ugovor je samo uvertira za nove ugovore!’” „Isuse...” „Ovi likovi samo cede i gnječe, gnječe i cede... I cediće sve dok ništa više ne ostane da se iscedi... Već sam pristao da snimim film za trideset dva dana umesto za trideset četiri. Budžet je kresan i kresan... Ne sviđa im se moj ton-majstor... Ne sviđa im se moj kamerman...

Traže nekog jeftinijeg. ’I moraš da otkačiš te producente’, govore mi, ’ne trebaju nam.’” „Pa šta ćeš da radiš?” „Šta znam, ne mogu da zajebem Tima i Lensa... Ali imamo plan. Sutra Tim i ja ručamo s njegovim advokatom. Tog advokata znaju svi u Holivudu. Svi se ukenjaju kad pomeneš njegovo ime. On je stvarna, totalna moć. A dužan je Timu uslugu. I tako ćemo posle ručka da banemo kod Fridmena i Fišmena, sve sa advokatom. Bilo bi dobro da i ti budeš tamo. Možeš li?” „Naravno... Kaži vreme i mesto.”

Ručak je bio kod „Musoa”. Imali smo veliki sto u ćošku. Pili smo i ručali. Mnogi su zastajali da kažu poneku reč čuvenom advokatu. Istina je, svi su pokazivali strahopoštovanje. Čuveni advokat se držao veoma važno i nosio je veoma skupo odelo. Advokat, Lens i Žon planirali su strategiju u odnosu na Fridmena i Fišmena. Nisam obraćao mnogo pažnje. Advokat je govorio: ti kaži ovo, ja ću ono. Ti nemoj da kažeš to. Prepusti to meni. Advokati, lekari, vodoinstalateri, svi prave pare. Pisci? Pisci gladuju. Pisci se ubijaju. Pisci lude. Ručak se najzad završio, pa smo otišli do naše uvažene limuzine i vozili se do velike zelene zgrade gde su čekali Fridmen i Fišmen. Trebalo je da nas neko dočeka na ulazu. Sekretarica nas je povela do kancelarije Harija Fridmena i, čim smo ušli, Fridmen je ustao iza svog stola i počeo: „Žao mi je, ali ova kompanija nema para i tu se ništa ne može. Svi ostali producenti moraju da odu. Ne možemo da ih platimo. Nemamo para!” Našli smo fotelje i posedali. Žon je rekao: „Gospodine Fridmen, potrebni su mi ti ljudi, neophodni su za produkciju.” Fridmen je ostao da stoji. Oslonio se pesnicama o sto. „NIKO NIJE POTREBAN! NAJMANJE TI LJUDI! ŠTA ĆE NAM ONI? KAŽITE MI ŠTA ĆE NAM?” „Pa oni su moji koproducenti, gospodine Fridmen.”

„JA SAM PRODUCENT! BOLJI SAM OD NJIH! NE TREBAJU MI TI LJUDI! TI LJUDI SU KRVOPIJE! KRVOPIJE!” Iza Fridmenovog stola su se otvorila vrata, i pojavio se Fišmen. Fišmen nije bio tako masivan kao Fridmen. Trčao je u uskom krugu oko Fridmenovog stola. Fišmen se dobro kretao. Dok je trčao svoj mali krug, vikao je: „KRVOPIJE! KRVOPIJE! KRVOPIJE!” Onda je istrčao natrag, kroz vrata koja su očigledno vodila u njegovu kancelariju. Fridmen je seo za svoj sto. Jasno je bilo da zna ko je čuveni advokat. Seo je za svoj sto i tiho rekao: „Niko nam nije potreban.” Čuveni advokat se nakašljao, zatim progovorio: „Oprostite molim vas, ali postoji... ugovor...” Fridmen je skočio iza svog stola: „TI DA ĆUTIŠ, GLUPANE!” „Ostaću u kontaktu s vama”, rekao je čuveni advokat. „DA! OSTANI U KONTAKTU! SAMO NAPRED, OSTANI U KONTAKTU, GLUPANE! TI SI NULA ZA MENE!” Ustali smo i napravili gužvu kod vrata. Nešto se šaputalo, onda su Tim i čuveni advokat otišli. Žon je rekao kako hoće još malo da porazgovara sa Fridmenom. Ostao sam. Ponovo smo seli. „Ne mogu da plaćam te ljude”, rekao je Fridmen. Žon se nagnuo ka njemu, gestikulirao je. „Ali, Hari, ne možete tražiti od tih ljudi da rade za vas... džabe!” „VOLIM kad ljudi rade DŽABE! VOLIM TO!” „Ali... to nije pošteno... ti ljudi su mesecima radili! Morate im dati nešto!” „U redu, daću im petnaest hiljada...” „Samo trideset hiljada, za sve te mesece rada?” „Ne, petnaest hiljada za obojicu...” „Ali to je nemoguće...”

„Ništa nije nemoguće...” Pogledao je u mene: „Ko je ovaj?” „On je pisac.” „Mator je. Neće dugo. Odbiću njemu deset hiljada.” „Ne, on je plaćen preko mene...” „Onda odbijam tebi deset, a ti odbij njemu deset.” „Hari, prestanite, molim vas...” Fridmen se digao s fotelje i prešao do kožnog kauča pored zida. Svalio se čitavom dužinom na kauč. Gledao je u plafon. Ćutao je. Onda kao da se čuo prigušeni jecaj. Tečnost se kupila u očima Harija Fridmena. „Mi nemamo para. Mi nemamo para. Ne znam šta da radim. Pomozite mi, pomozite!” Ćutao je dobrih dva minuta. Žon je pripalio cigaretu i čekao. Onda je Fridmen progovorio, i dalje gledajući u plafon. „Ovo bi moglo da se nazove umetnički film, zar ne?” „Pa, moglo bi”, rekao je Žon. Hari Fridmen je skočio sa kauča i jurnuo ka Žonu. „UMETNIČKI FILM! UMETNIČKI FILM! ONDA ĆEŠ TI RADITI DŽABE!” Žon je ustao. „Gospodine Fridmen, moramo da idemo...” Pošli smo ka vratima. „Žon”, rekao je Fridmen, „te krvopije moraju da odu.” „Krvopije”, čuli smo Fišmenov glas iza vrata. Vozili smo se u pravcu bulevara.

23 Sara i ja smo rešili da ponovo obiđemo geto. Još uvek smo imali starog vagena, pa sam rešio da vozim njime. Kad smo stigli tamo, sve je uglavnom izgledalo isto, osim što je neko ostavio stari madrac nasred ulice, pa smo morali da ga obiđemo. Čitav kraj kao da je bio bombardovan. Toga dana nikog nije bilo na vidiku. Kao da su

se svi posakrivali na nečiji signal. Ali osećao sam stotine očiju kako nas gledaju. Ili sam to zamišljao. Parkirao sam, pa smo Sara i ja izašli, kucali na vrata. Vrata su imala pet rupa od metaka. Nešto novo. Ponovo sam kucao. „Da?” čuo sam Žonov glas. „Mi smo, Henk i Sara. Javili smo se. Evo nas.” „A...” Vrata su se otvorila. „Izvolite, uđite...” Fransoa Rasin je sedao za stolom, s bocom vina. „Život je bezvredan”, rekao je. Žon je okačio lance na vrata. Sara je proturila prste kroz rupe od metaka. „Vidim da ste imali termite...” Žon se nasmejao. „A, da... sedite...” Doneo je čaše, pa smo posedali. Sipao je vino. „Pre neki dan silovali su devojku na haubi mojih kola. Bilo je pet-šest njih. Bunili smo se. Strašno su se naljutili. Prošlo je par dana, a onda jedne noći sedimo i dum dum dum dum dum, meci su prošli kroz vrata. Onda se utišalo...” „Još smo živi”, rekao je Fransoa. „Sedimo i vino pijemo.” „To je samo manevar”, rekao je Žon. „Hoće da se iselimo. Odbijam da se selim.” „Jednog dana nećemo više biti u mogućnosti da se iselimo”, rekao je Fransoa. „Imaju više pištolja od policije”, rekao je Žon. „I češće pucaju.” „Morali biste da se iselite odavde”, rekla je Sara. „Šališ se? Iznajmili smo ovaj stan tri meseca unapred. Izgubićemo sav novac.” „Bolje da izgubimo živote?” rekao je Fransoa, otpivši veliki gutljaj iz boce. „Možete li da spavate noću?” upitao sam. „Moramo da pijemo da bismo zaspali. A nikad nisi siguran. Te rešetke na prozorima

ne znače baš mnogo. Moj sused ih ima. Pre neku noć sedi i večera, kad, se pojavi čovek sa pištoljem. Nekako je upao kroz krov. Ima kao neki prolaz gore. Oni su ispod kuće i na krovu. Mogu da čuju sve što pričamo. Slušaju i sada.” Četiri glasna udarca doprla su ispod daščanog poda. „Vidite?” Fransoa je skočio i počeo da lupa nogama u pod. „MIRUJTE! MIRUJTE! KAKVI STE VI TO ĐAVOLI!” Dole je bilo tiho. Možda su samo hteli da nam stave do znanja da su tu. Nisu imali volje da se poistovete sa čitavom pričom. Fransoa je ponovo seo. „Čitava je stvar jeziva”, rekla je Sara. „Znam”, rekao je Žon. „Ukrali su nam televizor, ali šta će nam televizor ovde.” „Mislio sam da je ovo isključivo crni geto”, rekao sam, „ali video sam neke latinose prošli put...” „O da”, rekao je Žon, „imamo jednu od najmračnijih meksikanskih bandi ovde, V-66. Da bi postao član, moraš da ubiješ nekog.” Nastala je duga pauza. „Kako film?” upitao sam, više da prekinem ćutanje. „Pripremna produkcija je počela, tamo sam svakog dana, satima radim s ljudima. Uskoro počinjemo da snimamo. Kako koji dan prođe, kako Moć Vatre ulaže sve više i više novca, film sve više postaje stvarnost. Ali ima raznoraznih jebada svakog dana...” „Kao?” upitala je Sara. „Eto, odemo da unajmimo kameru...” „Unajmljujete kameru?” „Da. I tako odemo da unajmimo kameru, a kompanija odbije da nam iznajmi.” „Zašto?” upitao sam, prišavši prozoru i virnuvši napolje zbog vagena. „Moć Vatre nije platila poslednji najam. Kompanija je insistirala da im Moć Vatre dostavi barirani ček za upotrebu poslednje kamere i najam ove koju smo tražili.”

„Jesu li?” upitah. „Da.” Fransoa je ustao. „Idem da prebrojim koke”, rekao je i otišao. „Zar se Fransoa ne boji ovakvog načina života?” upitala je Sara. „Ne”, rekao je Zon, „on je lud. Pre neki dan je sam sedeo ovde kad su se stvorila ta dva tipa pred njim. Jedan je imao nož. ’Daj nam tvoju kintu!’ rekao je tip. ’Neću’, rekao je Fransoa, ’daj ti meni tvoju kintu!’ Bio je pijan i uzeo je štap i počeo da mlati obojicu štapom. Pobegli su iz kuće, a Fransoa ih je gonio niz ulicu, tukao ih je štapom i vikao: ’DALJE OD MOJE KUĆE! IDITE U DRUGU KUĆU! I NE KRADITE MOJE KOKE!’ Jurio ih je do kraja ulice.” „Mogli su da ga ubiju.” „Suviše je lud da bi to shvatio.” „Ima sreće što je živ”, rekla je Sara. „Da. Ali mislim da pomaže kada si Francuz umesto Amer. To ih zbunjuje, jer nemaju isti naboj mržnje kao prema Amerima. Osećaju da je lud, a nisu svi ubice. Neki od njih su samo ljudi koji pokušavaju da prežive.” „Zar nisu svi oni ljudi?” upitala je Sara. „Previše su ljudi”, rekao je Žon. Fransoa je ušao. „Prebrojao sam koke. Sve su još tamo. Pričao sam im. Pričao sam kokama.” Fransoa je seo. Žon mu je napunio čašu. „Hoću zamak”, rekao je Fransoa, „hoću šestoro dece i veliku debelu ženu.” „Šta će ti to?” upitah. „Kad izgubim na kocki, neko će da priča sa mnom. Sada, kad izgubim na kocki, niko ne priča sa mnom.” Hteo sam da uzvratim kako možda ni debela žena i šestoro dece ne bi pričali s njim kad izgubi na kocki. Ali nisam. Fransoa je dovoljno patio.

Umesto toga sam rekao: „Moramo jednom zajedno na hipodrom.” „KADA?” upitao je. „Ovih dana.” „Imam novi sistem.” „Svi ga imamo.” Zazvonio je telefon. Žon je digao posle trećeg zvona. „Halo...?” „Da... da, ovde Žon...” „Šta? Ali nemoguće!” Pogledao nas je, i dalje držeći slušalicu. „Spustio mi...” „Ko?” Žon je spustio slušalicu. Stajao je. „Bio je to Hari Fridmen.” „I?” upitah. „Film je otpisan”, odgovorio je.

24 Dani su prolazili. Nisam mnogo radio, samo sam išao na trke, vraćao se i zajebavao se s pesmama. Do tada sam radio u tri sfere: pesme, kratke priče i roman. Sad je postojala i četvrta - scenario. Da li je postojala četvrta? Da li sam bez filma bio scenarista? Džim Bim nije plesao. Onda se javio Žon. „Kako konji?” „Ne trče loše. A kako si ti?” „Nije loše... samo sam hteo da te obavestim šta se događa...” „Da?...”

„Eto, kada je film otpisan, prvo što smo Fransoa i ja uradili bilo je da se napijemo kao zveri, dva dana i noći...” „Čistilište, a?” „Da. Posle toga odem do zgrade Moć Vatre, da nađem Fridmena i provalim zašto je otpisao film. Bio je to šok za mene.” „I za mene.” „I tako, odem ja tamo. Čuvar me ne pusti. Fridmen mu je očigledno naredio da ne želi da me vidi.” „Strvina.” „Da, takav je ponekad. Dobro, odem onda na drugi ulaz, ima dva ulaza...” „Aha, znam.” „Znam njihovog advokata. Kažem čuvaru da hoću kod advokata i on me pusti. Ali nisam išao kod advokata. Odem do Fridmenove kancelarije i uđem pravo unutra.” „Dobro...” „Fridmen pogleda u mene. Kaže ’O, zdravo, Žon, kako si?’ Kažem ’Dobro sam’. Rešim da ga ne pitam zašto je otpisao film. To je ionako njegova stvar. I tako mu kažem ’Sad ćemo da nađemo nekog drugog za ovaj film.’ On pita ’Ima li iko drugi?’ a ja kažem da nema. Onda kažem ’Naći ćemo nekog. A kad ga nađemo, hoću da mi nešto obećaš.’ ’Šta to?’ pita on. ’Eto, kad nađemo nekog, nateraćemo ga da vam plati sve vaše troškove u preprodukciji.’ ’Dobro’, kaže on. ’Ali’, kažem ja, ’hoću tvoju reč da ćeš prepustiti film pod tim uslovima i da Moć Vatre neće tražiti nikakav iznos preko te sume.’ ’Važi’, kaže Fridmen, ’samo napred. Nađite nekog. Pristajem na uslove. I srećno vam bilo.’” „I to je bilo sve?” „Da, rukovali smo se, pa sam otišao. Verujem da je bio ushićen na mogućnost da povrati troškove preprodukcije.” „Sad samo treba da nađemo nekog.” „Imamo ga...” „Šta?” „Vidiš, sve vreme dok smo pregovarali sa Moć Vatre, čak i kad su potpisali da urade

film, mi smo potajno tražili druge sponzore. Nikada nismo imali puno poverenje u Moć Vatre. I tako, kad je jedan od tih sponzora provalio da je film otpisan, odmah je uskočio.” „Oho. Ko su ti ljudi?” „Edlmen, veliki diler nekretninama na istoku. Njegov čovek na zapadnoj obali je Sorenson. Sve smo proverili. Pare su tu, stvarne su. A oni kažu: ’Da, imamo novac. Da, radićemo film. Snimimo ga’.” „Jesi li siguran da su ti tipovi ispravni?” „Pare su tu. Imaju pokrića. Bolje stojimo nego sa Moć Vatre. Osim toga vole scenario i glumce. Spremni su za snimanje. Papiri su otkucani. Potpisujemo u četvrtak popodne.” „Odlično, Žon. Srećan sam zbog tebe. I zbog sebe.” „Film bi ionako bio snimljen. Od početka sam bio ubeđen u to. Sada možemo odmah da snimamo.” „Ponosan sam na tebe, Žon.” „Javiću ti šta se dešava. Vidimo se.” „Javi. Vidimo se, Žon...”

Sledeći poziv usledio je posle nekoliko dana. „Jebi ga.” rekao je Žon. „Šta je sad?” „Moć Vatre se predomislila! Znaju za Edlmena i Sorensona. SADA TRAŽE OD PETSTO DO SEDAMSTO PEDESET HILJADA DOLARA ODOZGO!” „ŠTA?” „Fridmen je povukao reč. Zvao sam ga telefonom. Kažem ’Ali obećao si mi da nećeš tražiti više! Dao si mi reč!’” „Šta je on rekao?” „Ništa. Spustio mi slušalicu. Sad uopšte ne mogu da stupim u kontakt s njim. Za mene nikad nije tu. ŠTRAJKOVAĆU GLAĐU!” „Šta?”

„ŠTRAJK GLAĐU! Poneću flašu vode i malu kamp-stolicu. Sešću pred Moć Vatre i gladovaću!” „Sada?” „Da, biću tamo za deset minuta!” „Ti to ozbiljno...” „Naravno da je ozbiljno.” Kad sam stigao kolima tamo, Žon je već sedeo ispred zgrade, na maloj kamp-stolici. Bila je tu i flaša vode. I grubo ispisan transparent:

ŠTRAJK GLAĐU! MOĆ VATRE JE MOĆ LAŽI!

Parkirao sam i prešao do mesta gde je bio Žon. Pet-šest ljudi blenulo je u njega. Čučnuo sam pored Žona. „Slušaj, Žon. Zaboravimo taj prokleti film. Vratiću ti novac. Nije mi baš toliko potreban. Zajebimo ovo sranje. Idemo da se napijemo negde, a?” Žon je zavukao ruku u džep sakoa i pružio mi papir. „Sredio sam da kurir odnese ovo Hariju Fridmenu. Dobio je. Ovo je kopija.” Onda je izvadio drugi papir. „Ovo je sporazum o raskidu ugovora.” Pročitao sam prvi papir koji mi je dao:

Dragi Hari, ovde su dve alternative koje sam ti pomenuo preko telefona. Kao što vidiš, obe su prihvatljive za mene. Veruj mi, kad predlažem rešenje koje mi ne donosi novac, to nije samo da spasem film, već i zato što te volim, mnogo više nego što ti misliš. Eto, sada ti odluči. Molim te da to brzo uradiš, jer imam Edlmena koji je spreman da preuzme film i sve obaveze u svim ugovorima. Ako Edlmen, koji je spreman da odmah radi film, ne dobije ovaj papir (Rešenje br. 1 u prilogu) sa tvojim potpisom do četvrtka popodne, on neće moći da počne sa produkcijom devetnaestog.

Pre toga treba angažovati deset važnih ljudi. To nam ostavlja samo utorak i sredu da bi Edlmen preuzeo film. Ako se to ne učini, gubimo Džeka Bledsoa, našu glavnu rolu u filmu, a ti gubiš oko milion dolara. To je samoubistvo za svakog, finansijski, pod bilo kojim uslovima. Ali ja moram još korak dalje, kako sledi - ako moj film ne prepustiš do sutra ujutro u 9 kao što si obećao, Rešenje br. 2 je da ću početi da režem delove svoga tela i šaljem ti ih svakog dana u paketu. Ozbiljno mislim. Ne isplati ti se da čekaš ni jedan dan. Ovo je stvar Života i Smrti za Film. Voli te, Žon

Drugi papir je bilo Rešenje br. 1 pod naslovom:

ANEKS UGOVORA O DELU ZA REŽISERSKE USLUGE ŽONA PINČOTA

A kako ga je napisao advokat, bilo je gotovo nečitljivo, ali je izgleda zahtevao od Fridmena da prepusti film Edlmenu i zadrži novac koji bi dobio Žon. Vratio sam papire Žonu. „Šta je rešenje broj dva?” „Rezanje delova tela.” „I ti to zoveš rešenjem?” „Pre bih to nazvao odlukom.” „Nećeš to uraditi?” „Da. Hoću. To pouzdano znam.” „Ti si lud.” „Ne. Ne. Ali pođi sa mnom. Moram da obavim pripreme.” „Pripreme?” „Da.” Seli smo u Žonov auto. „Imam pravu stvar koja mi treba. Sredstvo za ubijanje bola.

Znaš, morao sam da odem kod lekara zbog uraslog nokta na nozi. Operisao sam ga. Onda mi je dao sredstvo za ubijanje bola. Izvanredno je...” „Kuda idemo?” „Videćeš. Eto, morao sam da se vratim na kontrolu nokta. ’Odlično je to sredstvo za ubijanje bola’, kažem ja doktoru. ’Šta je to?’ Rekao mi je. Onda ga pitam: ’Mogu li da ga vidim?’ Poveo me u ordinaciju i pokazao mi. ’Baš zanimljivo’, kažem. Još malo smo pričali, pa sam otišao. Ali imao sam torbu, malu putnu torbu. Ostavio sam je kod ordinacije. Otišao sam, zatim se vratio. ’Ah’, kažem sestri na prijemnom, ’zaboravio sam torbu.’ Odem da je uzmem. Nigde nikog. Otvorim ordinaciju i uzmem sredstvo za ubijanje bola.” „Zašto to radiš?” upitao sam Žona. „Moram”, odgovorio je. Ušli smo u radnju za prodaju alatki. „Da?” upitao je prodavac. „Treba mi testera”, rekao je Žon. „Električna testera.” Prodavac je otišao do vitrine i doneo tu narandžastu stvar. „Ovo je blek-en-deker, jedna od najboljih.” „Gde ide testera?” upitao je Žon. „Kako se montira?” „O, to je lako”, rekao je prodavac. Uzeo je testeru i namestio je. Žon je razgledao testeru. Imala je vrlo krupne zupce. „Mmm”, rekao je Žon, „nije baš takva kakva meni treba.” „Kakva vam testera treba?” upita prodavac. Žon je razmislio malo. Onda je rekao: „Nešto za rezanje malih parčića drveta. Tvrdog drveta.” „A”, rekao je prodavac. „Kako vam se čini ova?” Uglavio je novu testeru. Imala je sitne zupce, vrlo zbijene, oštre. „Da”, rekao je Žon, „to je ono što mi treba. Odgovara.” „Keš ili kartica?” upitao je prodavac.

U kolima, vraćajući se na štrajk glađu, upitao sam Žona: „Ne misliš valjda to da uradiš, a?” „Naravno, počeću s malim prstom leve ruke. Čemu taj ionako služi?” „Taj kuca slovo ’a’ na pisaćoj mašini.” „Kucaću bez ’a’.” „Slušaj, Žon, zar nema načina da se zajebe čitava ova stvar i da se sve jednostavno zaboravi?” „Ne. Ni u ludilu.” „I bićeš tamo u devet ujutro?” „U kancelariji njegovog advokata. Uključiću testeru. Učiniću to ako ne prepuste film.” Verovao sam mu. Zbog načina na koji je to rekao - jednostavno utvrđivanje činjenica bez melodramatičnih prizvuka. „Hoćeš li da me pričekaš pre nego što uđeš u tu kancelariju?” „Da, ali moraš da budeš tačan. Hoćeš li biti tačan?” „Biću tačan”, rekao sam. Vozili smo dalje, prema Moći Vatre.

25 Bio sam tamo u 8 i 50. Parkirao sam i čekao Žona. Stigao je u 8 i 55. Izašao sam i prešao do Žonovog auta. „Dobro jutro, Žon...” „Zdravo, Henk... Kako si?” „Odlično. Čuj, šta je bilo sa štrajkom glađu?” „A, to i dalje traje. Ali važnije je rezanje delova tela.” Žon je poneo blek-en-deker. Umotan u tamnozeleni peškir. Zajedno smo ušli u zgradu Moći Vatre. Lift nas je podigao do advokatske kancelarije Nilija Catnika. Sekretarica je

očekivala naš dolazak. „Uđite, molim vas”, rekla je. Nili Catnik je čekao. Ustao je iza svog stola i rukovao se s nama. Onda je ponovo seo. „Jeste li za kafu, gospodo?” upita. „Ne”, rekao je Žon. „Može”, rekao sam. Catnik je pritisnuo dugme na telefonu. „Rouz? Rouz, dušo... jednu kafu, molim te...” Pogledao me: „Šlag i šećer?” „Crnu.” „Crnu. Hvala ti, Rouz... A sad, gospodo...” „Gde je Fridmen?” upitao je Žon. „Gospodin Fridmen me je uputio u sve. A sad...” „Gde vam je šteker?” upitao je Žon. „Šteker?” „Za ovo...” Žon je odmotao peškir i otkrio blek-en-deker. „Molim vas, gospodine Pinčot...” „Gde je šteker? Nije bitno, vidim ga...” Žon je prišao zidu i uključio blek-en-deker. „Shvatite”, rekao je Catnik, „da sam znao da ćete doneti tu... alatku, sredio bih da isključe struju.” „Nema problema,” rekao je Žon. „Ta alatka je sasvim nepotrebna”, rekao je Catnik. „Nadam se. To je samo... ukoliko...” Rouz je ušla s mojom kafom. Žon je pritisnuo obarač blek-en-dekera. Testera se pokrenula i počela da zuji. Rouz je nervozno mrdnula šoljom kafe... dovoljno da prospe kap-dve na svoju haljinu. Lepa crvena haljina, a Rouz, jedra devojka, lepo ju je popunjavala.

„Joj! To me prepalo!” „Oprostite”, rekao je Žon. „Samo je... testiram. ” „Ko dobija kafu?” „Ja”, rekao sam joj, „hvala.” Rouz mi je prinela kafu. Baš mi je trebala. Rouz je izašla, zabrinuto pogledavši preko ramena ka nama. „I gospodin Fridmen i gospodin Fišmen izrazili su duboku žalost zbog vašeg trenutnog stanja.” „Ne lupetaj, Catnik! Ili prepustite film, ili će prvi komad moga mesa ostati... ovde!” Žon je kucnuo s blek-en-dekerom usred Catnikovog stola. „U redu, gospodine Pinčot, nije potrebno da...” „POTREBNO JE! A VAŠE JE VREME ISTEKLO! HOĆU DA PREPUSTITE FILM! ODMAH!” Catnik me pogledao. „Kakva je kafa, gospodine Kinaski?” Žon je stisnuo obarač blek-en-dekera i ispružio levu ruku, isturivši mali prst. Mahao je blek-en-dekerom kroz vazduh, dok je testera divlje zujala. „SAD!” „DOSTA JE!” dreknuo je Catnik. Žon je uklonio prst sa obarača. Catnik je otvorio gornju fioku svoga stola i izvadio dva dupla lista hartije. Gurnuo ih je ka Žonu. Žon je prišao, podigao ih, seo i počeo da čita. „Gospodine Catnik”, upitah. „Može li još kafe?” Catnik me unezvereno pogledao, pritisnuo dugme. „Još jednu šolju kafe, Rouz, Crnu...” „Kao blek-en-deker”, rekao sam. „To nije smešno, gospodine Kinaski.” Žon je i dalje čitao.

Moja kafa je stigla. „Hvala vam, Rouz...” Žon je i dalje čitao, a mi čekali. Blek-en-deker mu je ležao u krilu. Onda je Žon progovorio: „Ne, ovo neće proći...” „ŠTA?” rekao je Catnik. „ALI TO JE TOTALNO PREPUŠTANJE FILMA!” „Čitav član ’e’ mora biti brisan. Prepun je dvosmislenosti.” „Mogu li da vidim te papire?” upitao je Catnik. „Svakako...” Žon ih je položio na testeru blek-en-dekera i prosledio ih Catniku. Catnik ih je nekako gadljivo uzeo sa testere. Počeo je da čita član „e”. „Ne vidim ništa loše...” „Brišite ga...” „Zaista nameravate da odrežete svoj prst?” „Da. Možda odrežem čak i vaš prst.” „Da li je to pretnja? Pretite mi?” „Upamtite ovo - ja nemam šta da izgubim. Samo vi.” „Ugovor potpisan pod takvim okolnostima može biti proglašen nevažećim.” „Muka mi je od vas, Catnik! Brišite član ’e’ ili ode prst! SMESTA!” Žon je stisnuo obarač. Blek-en-deker je ponovo zazujao. Onda je isturio mali prst, leve ruke. „STOJ!” kriknuo je Catnik. Žon je stao. Catnik je uključio interfon. „ROUZ! Trebate mi...” Rouz je ušla. „Još kafe za gospodina?” „Ne, Rouz. Hoću reviziju čitavog ugovora. Eliminišite član ’e’ i onda mi ga vratite.” „Da, gospodine Catnik.” Samo smo sedeli neko vreme.

Onda je Catnik rekao: „Sada možete da isključite tu stvar.” „Ne još”, rekao je Žon. „Ne dok sve ne bude konačno...” „Zaista imate drugog producenta za ovu stvar?” „Naravno...” „Možete li da mi kažete ko je?” „Zašto da ne. Hal Edlmen. Fridmen to zna.” Catnik je počeo da trepće. Edlmen je bio novac. Znao je to ime. „Čitao sam scenario. Čini mi se veoma... sirov.” „Jeste li čitali išta drugo od gospodina Kinaskog?” upitao je Žon. „Ne. Ali moja kći jeste. Čitala je knjigu priča Snovi iz kloake.” „I?” „Bacila je.” Rouz se vratila s novim ugovorom. Predala ga je Catniku. Catnik ga je pogledao, ustao i dodao ga Žonu. Žon je ponovo iščitao čitavu stvar. „U redu je.” Prineo ga je stolu, sagnuo se i potpisao ga. Catnik je potpisao za Fridmena i Fišmena. Bilo je gotovo. Po kopija za svakog. Onda se Catnik nasmejao. Kao da je odahnuo. „Advokatura postaje svakim danom sve bizarniji posao...” Žon je isključio blek-en-deker. Catnik je prišao kaseti na zidu, otvorio je, izvadio flašu i tri čaše. Stavio ih je na sto, natočio. „Za uspešan dil, gospodo...” „Za dil...” rekao je Žon. „Za dil...” pridružio se pisac. Ispili smo ih na eks. Konjak. Ponovo smo imali film.

Otpratio sam Žona na parking, do njegovog auta. Bacio je blek-en-deker na zadnje sedište, zatim seo za volan. „Žon”, upitao sam ga s ulice, „hteo bih ozbiljno da te pitam nešto.” „Samo napred.” „Reci mi istinu za blek-en-deker. Ostaće među nama. Stvarno bi to uradio?” „Naravno.” „Ali ostali delovi? Prsti i ostalo. I to bi uradio?” „Naravno. Kad se upustiš u tako nešto, nema natrag.” „Imaš ti muda, čoveče...” „Nije to ništa. Sad sam gladan.” „Da te vodim na doručak?” „Pa može... Znam jedno mesto... Sedi u svoj auto i prati me...” „Važi.” Pratio sam Žona niz Holivud, svetlosti i senke Alfreda Hičkoka, Lorela i Hardija, Klerka Gebla, Glorije Svanson, Mikija Mausa i Hemfrija Bogarta padale su svuda oko nas.

26 Ništa posebno nije se desilo punih nedelju dana. Igrao sam se na tepihu s jednom od mačaka kad je zazvonio telefon. Sara je podigla. „Da? O, zdravo Žon. Da, tu je. Hipodrom ne radi ponedeljkom ili utorkom. Šta? O bože, kakav maler... Slušaj, evo ti Henka...” Digao sam se s tepiha i uzeo telefon. „Zdravo, Žon...” „Henk, propalo je...” „Šta?” „Ovo s Edlmenom. Samo idu naokolo i trude se da iza naših leđa prodaju Ples Džim

Bima za sedam miliona dolara. Ljudi koje sam uzeo da potajno nađu drugog producenta dok smo bili s Moć Vatre, rekli su mi da sad njima Edlmenovi nude prava na film, za sedam miliona.” „Ali oni valjda još uvek nemaju ta prava...” „Njima tvrde da imaju. Izneli su čitav paket - scenario, glumce, budžet. Za prava na produkciju filma traže sedam miliona. Od nas bi otkupili prava za manje pare, kad već zaključe takav posao...” „Isuse...” „Ispali smo žrtve još jedne bande lopova. Tako je i to otpalo. Edlmen i kompanija ne dolaze u obzir. Pokušaćemo da nađemo novog producenta. Nisam hteo da te gnjavim sa ovim stvarima, ali možda je bolje da znaš.” „Naravno. I kako sad ide?” „Zovemo ljude telefonom. Izložimo im sve preko telefona i svi kažu ’Lepo, lepo, radićemo to.’ A onda, kad vide scenario, svi kažu ’Ne’. Čitav grad kaže ’Ne’! Čim vide scenario kažu ’Ne’! Imamo film sa dvoje velikih glumaca i tako niskim budžetom da nema šanse da se na tom filmu izgubi. Pa ipak čitav grad kaže ’ne’. To je nečuveno.” „Ne sviđa im se scenario”, rekao sam. „Ne sviđa im se.” „A meni se ne sviđaju oni. Nimalo mi se ne sviđaju.” „Dobro, nastavićemo s kopanjem. Mora da negde postoje neki ljudi koje nismo iskopali.” „Beznadežno zvuči.” „Uradićemo nekako tu stvar.” „Volim te što si vernik.” „Ne brini.” „U redu...” Vratio sam se na tepih i igrao se s mačkom. Mačka je volela da ganja parče kanapa. „Film je opet na nuli”, rekao sam Sari. „Nikom se ne sviđa scenario.”

„A tebi?” „Ja mislim da je bolji od većine scenarija koje sam video, ali možda grešim. Žao mi je Žona.” Mačka je promašila kanap i zarila mi kandžu u šaku. Krv. Otišao sam u kupatilo i isprao ranicu hidrogen peroksidom. Moje lice u ogledalu - samo jedan stari čovek koji je napisao scenario. Sranje. Izašao sam odade.

Kad je hipodrom otvoren, nikad ne dobijam loše vesti, jer nisam kod kuće i niko ne može da me nađe. Eto, hipodrom je ponovo bio aktuelan i odlazio sam svakog dana, dobro sam prolazio, vraćao se po običaju, jeo, sa Sarom gledao malo TV, zatim odlazio gore, flaši vina i pisaćoj mašini. Kucao sam pesme. Nije bilo mnogo para od pesama, ali to je nesumnjivo široko polje gde čovek može da brlja do mile volje. Prošlo je dve-tri nedelje od poslednjeg poziva, a onda se Žon ponovo javio. „Sve je opet na nuli”, rekao je. „U govnima smo kao nikad!” „Šta?” „Slušaj, našli smo producenta, rekao je može, sve mu se dopalo, čak i scenario. Rekao mi je ’Važi, radićemo ga. Donesite papire, potpisaću ih i odmah krećemo u produkciju.’ Zakazali smo termin za potpisivanje, ali pre nego što sam stigao da odem tamo, on mi telefonira. Kaže ’Ne mogu da radim film.’ Pokazalo se da postoji jedan poznati režiser koji tvrdi da ima prava na dramatizaciju svih tekstova u kojima se pojavljuje Henri Kinaski. ’Ništa ne mogu da učinim’, rekao mi je. ’Dogovor otpada.’” Henri Kinaski je bilo ime glavnog junaka u mojim romanima. Ponovo sam upotrebio isto ime u scenariju. „Kakve su to gluposti?” upitah. „Nisu gluposti. Ti si prodao prava na lik Henrija Kinaskog.” „To nije istina”, rekao sam. „A čak i da jeste, treba samo da promenimo to ime.” „Ne, u tom ugovoru stoji da on poseduje taj lik, bez obzira koje ime upotrebiš. Zauvek!”

„Nemoguće...” „Bojim se da si to uradio kad si prodao svoj roman Magacioner, režiseru Hektoru Blekfordu, tada si prodao i ta prava dramatizacije.” „Da, prodao sam filmska prava. Za samo dve hiljade dolara. Skapavao sam od gladi. Tada mi se to činilo kao velika para. Blekford nikada nije napravio film od Magacionera.” „Nije bitno. U ugovoru stoji da je taj lik zauvek njegov.” „Slušaj, ko ti je napričao sve to?” „Eto, ima jedan advokat, Flečer Džejston. Spava s našom montažerkom. Završe posao i advokat vidi scenario na stolu. Uzme ga. To je Ples Džim Bima. Prelista ga, vrati i kaže: ’HENRI KINASKI! MOJ KLIJENT JE VLASNIK TOG TIPA! LIČNO SAM PISAO TAJ UGOVOR!” I pravo odatle krene trač po čitavom gradu. Ples Džim Bima je mrtav. Sada niko neće da ga pogleda, jer su Blekford i njegov advokat vlasnici Henrija Kinaskog.” „To nije istina, Žon. Nikada ne bih zauvek prodao ta prava za pišljive dve hiljade. To je besmisleno.” „Ali tako stoji u ugovoru!” „Čitao sam ugovor pre nego što sam ga potpisao. Ništa slično nije pisalo u njemu.” „Pogledaj šesti paragraf.” „Ne verujem.” „Telefonirao sam tom advokatu. Nezgodan tip. ’Mi smo vlasnici Henrija Kinaskog’, rekao je. ’Uložio sam petnaest hiljada svog novca u to vreme, a to je bila velika para. I sad je velika para.’ Počeo sam da se nerviram, da urlam na njega. ’Stani’, rekao je, ’ne razgovaraj tako sa mnom. Ne razgovaraj tako sa mnom.’ Ništa nisam postigao s njim. Ne znam da li hoće gomilu para ili šta već, ali je u ovom trenutku Džim Bim mrtav, mrtav više nego išta. Gotovo je.” „Žon, javiću ti se.” Pogledao sam ugovor i pronašao šesti paragraf. Po meni, tu nije bilo nikakve aluzije ili direktne prodaje prava na lik. Čitao sam šesti paragraf nanovo i nanovo, ali ništa slično nisam našao. Pozvao sam Žona.

„Ničega nema u tom šestom paragrafu što bi ukazivalo na prodaju tog lika zauvek. Kakve su to nebuloze? Ko je ovde lud?” „Niko nije lud, ali to je to.” „Šta je to?” „Šesti paragraf.” „Imaš li taj ugovor, Žon?” „Da.” „Možeš li da mi pročitaš mesto gde se tvrdi da je taj lik vlasnik Henrija Kinaskog?” .,Ne, ali to se da zaključiti.” ,.Ovo je LUDILO! Ja ne vidim ni najmanju aluziju!” „Ako izađemo na sud, potrajaće tri, četiri, pet godina... A dotle, Džim Bim je mrtav. Niko ga neće ni pogledati!” „ZAR SU SVI U OVOM GRADU TOLIKO ISPREPADANI? NEMA NIČEGA U ŠESTOM PARAGRAFU ŠTO BI UKAZIVALO NA PRODAJU LIKA KINASKOG TIM LJUDIMA!” „Prodao si prava na Henrija Kinaskog zauvek”, rekao je Žon. Pacijent, i on. Spustio sam slušalicu. Pronašao sam broj telefona Hektora Blekforda. Oduvek je bio u imeniku. Znao sam Hektora još od kad je izašao iz škole za režisere. Jedan od prvih njegovih filmova bio je dokumentarac o meni. Prikazali su ga na PBS kanalu jedne noći. Sledećeg jutra se javilo 50 ljudi i otkazalo im pretplatu. Hektor i ja smo nekoliko puta pijančili zajedno. Pokazao je neko interesovanje da snimi Magacionera, čak mi je dao scenario, ali bio je tako loš da sam mu rekao neka digne ruke od toga. U međuvremenu je išao svojim putem, a ja svojim. I eto, on je postao bogat i slavan, režirajući velike filmske hitove. Ja sam se zezao s pesmama i zaboravio na Magacionera. Telefon je zazvonio i on je bio tamo. „Hektore, ovde Henk...” „O, zdravo Henk. Kako ide?”

„Loše.” „Zašto?” „Zbog Džim Bima. Neki tip širi po gradu kako ste ti i on vlasnici Henrija Kinaskog. Ti ga znaš.” „Flečer Džejston?” „Da. Slušaj, Hektore, ti znaš da ja nikad ne bih prodao guzicu i dušu za bedne dve hiljadarke.” „Flečer kaže da jesi...” „Nema toga u šestom paragrafu.” „On kaže da ima.” „Jesi li ga čitao?” „Da.” „Ima li?” „Ne znam.” „Slušaj sad, nećeš valjda da me jebeš zbog neke paragrafske nebuloze koju niko živ ne kapira?” „Šta hoćeš da kažeš?” „To da imamo film na putu, a ovo će ga uništiti zauvek. Zar si zaboravio sve one noći kad smo se razbijali od pića, i sve ono dobro zezanje?” „Ne, te noći se ne zaboravljaju.” „Onda popričaj s tvojim čovekom i skini mi ga s grbače. Hoćemo da dišemo malo. To je sve.” „Henk, pozvaću te.” Seo sam pored telefona i čekao. Čekao sam petnaest minuta. Zazvonio je. Bio je to Hektor. „U redu je, Džejston odustaje.” „Hvala ti, čoveče, znam da imaš srca. Biznis te još nije ubio.” „Džejston ti još danas šalje raskid ugovora.”

„Hektore, divan si!” „Henk...” „Da?” „Napravićemo film od onog Magacionera jednog dana.” „Dobro, bejbi! Pozdravi ženu!” „Pozdravi ti Saru”, rekao je Hektor. Devedeset posto takvih akcija rešava se telefonom, ostalih deset posto su potpisivanje papira. Okrenuo sam Žona. „Hektor je rekao tom Džejstonu da oladi. Džejston šalje raskid ugovora.” „Ludilo! Sad možemo u akciju! Hektor ti je bio drugar, zar ne?” „Pa, mislim da je dokazao.” „Čim dobijemo raskid, vraćam se našem novom producentu... Uzgred, umesto da čekam poštu, zašto … ne bih otišao do Džejstona i uzeo raskid?” „Naravno, telefoniraj mu i dogovori.” „Lepo, opet smo u filmskom biznisu.” „Aha. Mogli bismo kod ’Musoa’ na ručak.” „Kada?” „Sutra. Pola dva.” „Vidimo se tamo”, rekao je Žon. „Vidimo se”, rekao sam.

27 I tako sam sedeo i kucao pesme i slao ih malim časopisima. Kratke priče nisu izlazile iz mašine i to mi nije bilo drago, ali nisam mogao da forsiram, i tako sam se zajebavao s pesmama. To je bilo moje opuštanje i moja gozba. Možda mi se kratka priča vrati jednog

dana. Čvrsto sam se nadao tome. Konji su trčali, vino se i dalje točilo, a Sara je izvela neke čudesne radove u bašti. Žon mi se nije javio bar nedelju dana, onda je telefon zazvonio jedne noći. „Znaš za novog producenta kome smo dali raskid Blekfordovog ugovora?” „Da li je spreman?” „Povukao se. Kaže da neće da radi film.” „Zašto?” „Kaže da je dobio ponudu za drugi film dok je čekao papir o raskidu ugovora. Taj mu se više sviđa. Scenario o blizancima bez oca i majke koji postaju Dvostruki Šampioni Svetskog Tenisa.” „Moćno zvuči. Što se toga nisam setio.” „Ali ima i dobrih vesti.” „Kao?” „Moć Vatre je rešila da snimi film.” „Šta? Zašto?” „Mislim da su se uplašili da ga neko drugi ne uradi. Mislim da su nanjušili novac u njemu. Posle svega, budžet je ogoljen do koske. Svako je skinuo pomalo. A to je njihova zasluga, njihovo umetničko delo. Mislim da ne žele da iko profitira od toga. Hari Fridmen me pozvao. ’Hoću taj jebeni film’, rekao je. ’U redu’, kažem, ’imaš ga.’ ’I ako taj film ne napravi pare’, rekao je, ’ja ću ti lično odseći sve prste na rukama!’” „Znači, opet je počelo...?” „Opet je počelo.” Onda je tri-četiri noći posle toga zazvonio telefon. Žon. „Mogu li da svratim? Da popričamo nešto.” „Naravno, Žon...” Nakon pola sata bio je pred vratima. Flaša i čaše čekale su na stolu. „Uđi, Žon...” „Gde je Sara?”

„U školi za glumu.” „A...” Žon je prošao i seo u svoju omiljenu fotelju pored kamina. Napunio sam mu čašu. „U redu, reci mi.” „Evo, svi smo spremni, plan snimanja je gotov. I opet problem. Frensin Bouers, u Bostonu je, razbolela se. Mora na operaciju. Može tek za dve nedelje...” „Šta ćeš sad?” „Snimaćemo scene bez nje. Džeka Bledsoa, sve ostalo. Nju ćemo na kraju. I tako, spremili smo se da snimamo prvu scenu sa Džekom, a on odbije!” „Zašto?” „Traži otvorenog rols-rojsa da ga vozi na snimanje, inače neće da glumi.” „Kako to može, jebi ga?” „Takav mu je ugovor. Nađemo mu rolsa. Ne valja. Pogrešna boja. Snimili smo neke scene bez Džeka i Frensin. Onda smo našli otvoreni rols odgovarajuće boje i Džek je ponovo tu, spreman za snimanje.” Napunio sam čaše. „Traži da dođeš da ga gledaš”, rekao je Žon. „Šta? Zar ne zna da moram na hipodrom?” „Kaže da ne trče svakog dana.” „Istina.” „Slušaj, Henk, on traži da napišeš posebnu scenu za njega.” „Ma nemoj?” „Hoće scenu pred ogledalom, hoće da govori nešto pred ogledalom. Možda neku pesmu...” „To bi moglo sve da pokvari, Žon.” „Ti glumci mogu da budu užasno teški. Ako u startu nisu zadovoljni, mogu da ti upropaste ceo film.”

Eto, pomislih, počeo sam da prodajem dupe na veliko... „U redu”, rekao sam, „napisaću tu pesmu u ogledalu.” „Osim toga, Frensin traži scenu u kojoj može da pokaže noge. Ima neviđene noge, znaš.” „U redu, napisaću i scenu s nogama...” „Hvala ti. Da znaš, stiže ti još jedna isplata. Trebalo je da dobiješ te pare čim snimanje počne, ali Moć Vatre nikom nije platila. Otećemo im usput neki novac i onda ćeš biti isplaćen.” „U redu, Žon.” „Voleo bih da dođeš i vidiš taj bar i hotel gde snimamo. Igraju nam pravi alkosi. Žive u tom hotelu. Dopašće ti se.” „Doći ćemo u ponedeljak...” „Imao sam još nekih problema s Džekom...” „Kakvih?” „Hteo je da nabaci preplanuli ten, da nosi šeširić i repić...” „Ne mogu da verujem...” „Istina. Satima sam ga ubeđivao da odustane. Jedva je pristao. Vidi šta još hoće da nosi u filmu!” Žon je zavukao ruku u torbu i izvadio naočare za sunce. Stavio ih je. Bile su ogromne. A okvir je bio u obliku plastičnih zelenih palmi. „On je stvarno lud”, rekao sam. „Nema tog čoveka u državi Kaliforniji koji bi nosio tako nešto.” „Rekao sam mu to. Insistirao je da mu se dozvoli da stavi te naočare negde u filmu, bar na kratko. ’I NEMOJTE VIŠE DA ME KARATE U MOZAK!’ drao se na mene.” „Dobro”, rekao sam, „nećemo ga karati u mozak. Iskopaćemo neku scenu gde može da stavi cvikere.” „Poslaćeš mi sve to kad napišeš?” „Uradiću to noćas.”

Natočio sam novu turu. „Kako je Fransoa?” „Znaš za onih šezdeset hiljada koje je izgubio na malom ruletu za vežbu?” „Da.” „Eto, povratio se. Sad je šezdeset hiljada u dobitku i mnogo je srećniji čovek.” „Dobro je.” Čoveku su potrebne tri stvari: vera, vežba i sreća.

28 Snimanje je počelo u Kalver Sitiju. Bar je bio tamo, kao i hotel s mojom sobom iz scenarija. Drugi deo snimanja trebalo je da se obavi na ulici Alvarado, lokaciji stana glavne ženske uloge. U planu je bio i bar kod Šeste ulice i Vermonta. Ali sve je počelo u Kalver Sitiju. Žon nas je poveo da vidimo hotel. Autentično je izgledao. Alkosi su živeli u njemu. Bar je bio u prizemlju. Stajali smo i gledali ga. „Kako ti se čini?” upitao je Žon. „Odlično. Ali živeo sam i u gorim rupama.” „Ja znam”, rekla je Sara. „Videla sam ih.” Onda smo se popeli u sobu. „Evo sobe. Prepoznaješ je?” Bila je obojena u zeleno, kao i većina takvih mesta. Iscepane zavese. Sto i stolica. Slojevi štroke na frižideru. I bedni ulegnuti krevet. „Savršeno, Žon. To je ta soba.” Bio sam pomalo tužan što nisam mlad da sve to ponovo radim: opijanje, makljaža i igranje sa rečima. Kad si mlad, stvarno možeš da trpiš udarce. Hrana je bila nevažna. Važno je bilo piće i sedenje pred mašinom. Mora da sam bio lud, ali ima raznih vrsta ludila, a neka

od njih su pravo uživanje. Gladovao sam da bih imao više vremena da pišem. To se jednostavno više ne radi. Gledajući u taj sto, ponovo sam video sebe kako sedim za njim. Bio sam lud i znao sam to i nije me bilo briga. „Idemo sad dole da vidimo bar...” Sišli smo. Alkosi koji je trebalo da se pojave u filmu sedeli su unutra. Pili su. „Dođi, Saro, nađimo stolice. Vidimo se, Žon.” Barmen nas je upoznao s alkosima. Bili su to Veliki Monstrum i Mali Monstrum, Gmaz, Komika, Šinter, Ledi Lila, Tabator, Klara i drugi. Sara je upitala Gmaza šta pije. „Dobro izgleda”, rekla je. „Ovo je kejp-kod, borovnica s votkom.” „Ja ću kejp-kod”, rekla je Sara barmenu, Kauboju Kolu. „Votka-tonik”, rekao sam Kauboju. Popili smo nekoliko pića. Veliki Monstrum mi je pričao kako se čitav bar potukao s pubovima. Prilično zanimljivo. I znao sam, po načinu na koji priča, da je sve istina. Onda je usledio poziv na ručak, za glumce i ekipu. Alkosi su samo ostali da sede. „Bolje da jedemo”, rekla je Sara. Izašli smo i prošli iza hotela. Napolju je bio postavljen dugačak sto. Statisti, tehničko osoblje, fizikalci i tako dalje, već su jeli. Hrana je dobro izgledala. Žon nas je dočekao i poveo do prikolice da se poslužimo. Onda smo prošli za njim, do kraja stola. Usput je Žon zastao. Tu je sedeo neki čovek i jeo sam. Žon nas je predstavio. „Ovo je Lens Edvards...” Edvards je samo klimnuo glavom i vratio se svojoj šnicli. Seli smo za sto. Edvards je bio jedan od koproducenata. „Taj Edvards se ponaša kao kreten”, rekao sam. „Ne”, rekao je Žon, „samo je veoma stidljiv. On je jedan od onih koje Fridmen pokušava da otkači.” „Možda je Fridmen u pravu.”

„Henk”, rekla je Sara, „ti i ne znaš tog čoveka.” Bavio sam se pivom. „Jedi svoju porciju”, rekla je Sara. Sara je dodavala deset godina mom životu, bilo to dobro ili zlo. „Snimaćemo scenu sa Džekom u sobi. Trebalo bi da pogledate.” „Kad pojedemo, vraćamo se u bar. Pozovi nas kad počne snimanje.” „Važi”, rekao je Žon. Kad smo završili s jelom, prošli smo okolo, na drugu stranu hotela, razgledali smo ga. Žon je bio s nama. Nekoliko prikolica bilo je parkirano duž ulice. Videli smo Džekov rolsrojs. A do njega veliku srebrnu prikolicu. Na vratima je pisalo: DŽEK BLEDSO. „Gledaj”, rekao je Žon, „ima periskop na krovu, da bi video ko dolazi...” „Isuse...” „Slušaj, moram gore, da pripremim scenu...” „Dobro... Vidimo se...” Smešna stvar u vezi sa Žonom. Njegov francuski akcenat se gubio od stalnog pričanja na engleskom ovde u Americi. Bilo je nekako tužno. Onda su se otvorila vrata Džekove prikolice. Pojavio se Džek. „Ej, uđite!” Popeli smo se uz stepenice. Televizor je bio uključen. Jedna devojka je ležala, gledajući program. „Ovo je Kleo. Kupio sam joj motor. Vozimo se zajedno.” Unutra je sedeo i neki tip. „Ovo je moj brat, Dag...” Krenuo sam ka Dagu, boksovao malo ispred njega. Nije progovorio. Samo je gledao u mene. Flegma. Dobro. Volim flegme. „Imaš li neko piće?” upitao sam Džeka. „Naravno...”

Džek je našao neki viski, natočio mi je viski s vodom. „Hvala...” „A vama?” upitao je Saru. „Hvala”, rekla je, „ne volim da mešam pića.” „Sad je na kejp-kodu”, rekao sam. „A...” Sara i ja smo seli. Viski je bio dobar. „Sviđa mi se ovde”, rekao sam. „Ostanite koliko god vam volja”, rekao je Džek. „Možda ostanemo zauvek...” Džek mi je uputio svoj čuveni osmeh. „Tvoj brat ne priča mnogo, a?” „Ne, ne priča.” „Flegma?” „Aha.” „Dobro, Džek, jesi li naučio tekst?” „Nikad ne gledam tekst pre snimanja, tek kad sam tamo.” „Je l’? Dobro, slušaj, moramo sad da krenemo.” „Znam da ti to možeš, Džek”, rekla je Sara. „Drago nam je što si glavna faca.” „Hvala...” Vratili smo se u bar. Alkosi su i dalje sedeli unutra, a nisu delovali ništa pijanije. Staroj kuki mnogo treba. Sara je uzela još jedan kejp-kod. Ja sam se vratio na votka-tonik. Pili smo i slušali nove priče. Čak sam i ja ispričao jednu. Prošlo je možda sat vremena. Onda sam video Džeka kako stoji i gleda preko vrata na ulazu u bar. Video sam samo njegovu glavu. „Ej, Džek”, viknuo sam. „Dođi na piće!”

„Ne, Henk, snimanje počinje. Zašto ne dođeš gore da gledaš?” „Dolazim, bejbi...” Naručili smo još turu pića. Bavili smo se njima kad je ušao Žon. „Snimanje počinje”, rekao je. „U redu”, rekla je Sara. „U redu”, rekao sam. Ispili smo pića i uzeli dve-tri flaše piva za gore. Pošli smo za Žonom uz stepenice, do sobe. Kablovi na sve strane. Tehničari su se muvali naokolo. „Kladim se da biste snimili film i sa trećinom tih ljudi. ” „Tako i Fridmen govori.” „Fridmen je ponekad u pravu.” „Dobro”, rekao je Žon, „spremni smo. Imali smo nekoliko proba na prazno. Sada snimamo. Ti”, obratio se meni, „stani u taj ćošak. Možeš da posmatraš odatle, van scene.” Sara se pomerila sa mnom tamo. „TIŠINA!” dreknuo je Žonov asistent režije. „SNIMA SE!” Postalo je veoma tiho. A onda Žon: „KAMERA! IDEMO!” Vrata sobe su se otvorila i pojavio se Džek Bledso. Bog te, bio je to mladi Kinaski! Bio sam to ja! Osetio sam neki nežni bol u grudima. Mladosti, kurvo stara, kud si nestala? Hteo sam da ponovo budem mladi pijanac. Hteo sam da budem Džek Bledso. Ali bio sam samo starac u ćošku, koji cucla pivsku flašu. Bledso se odljuljao do prozora kraj stola. Podigao je iščašenu roletnu. Malo je boksovao u prazno, s osmehom na licu. Onda je seo za sto, našao olovku i papir. Sedeo je neko vreme, zatim je otčepio bocu vina, otpio gutljaj, pripalio cigaretu. Uključio je radio i usrećio nas Mocartom. Počeo je da piše na tom papiru dok se scena gubila... Ulovio je to. Ulovio ga je onako kako je bilo, značilo to nešto ili ne, ulovio ga je onako kako je bilo.

Prišao sam Džeku, stegao mu ruku. „Jesam li uspeo?” upitao je. „Uspeo si”, rekao sam...

Dole u baru, alkosi su i dalje sedeli, izgledajući isto kao pre. Sara se vratila na svoj kejp-kod, a ja na votka-tonik. Čuli smo još priča koje su bile veoma, veoma dobre. Ali u vazduhu je bila neka tuga jer, kad film bude snimljen, bar i hotel će biti srušeni da bi se ostvarili neki komercijalni ciljevi. Neki od stalnih gostiju živeli su već decenijama u tom hotelu. Drugi su živeli u napuštenoj železničkoj stanici u blizini, a već je sprovedena akcija da ih isele odatle. I tako je to bila teška i tužna pijanka. Na kraju, Sara je rekla: „Moramo kući da nahranimo mačke.” Piće je moglo da čeka. Holivud je mogao da čeka. Mačke nisu mogle da čekaju. Složio sam se. Pozdravili smo se s alkosima i dovukli se do kola. Nije me brinula vožnja. Nešto u vezi s viđenjem mladog Kinaskog u toj staroj hotelskoj sobi me istreznilo. Bog te, bio sam žestok mladi klipan. Vrhunski zajeb prirode. Sara je brinula za budućnost alkosa iz hotela. I meni je bilo žao zbog toga. S druge strane, nisam mogao da ih zamislim kako sede u našoj dnevnoj sobi, piju i pričaju svoje priče. Ponekad se šarm gubi kada se suviše približi stvarnosti. I koliko braće uopšte možeš spasiti? Parkirao sam kola. Stigli smo. Mačke su čekale. Sara je čučnula i očistila njihove posude, a ja otvorio konzerve. Jednostavnost, to je ono što je potrebno. Popeli smo se gore, oprali se, presvukli, spremili se za krevet. „Šta će biti sa tim sirotim ljudima?” rekla je Sara. „Znam. Znam...”

Bilo je vreme da se legne. Sišao sam dole, pogledao još jednom, vratio se. Sara je spavala. Ugasio sam svetlo. Spavali smo. Videvši snimanje filma tog popodneva, postali smo nekako drukčiji, nikada više nećemo misliti ni govoriti isto kao pre. Sada smo znali nešto više, ali to se činilo vrlo nejasno, a možda i pomalo odbojno.

29 Žon Pinčot je utekao iz geta. U njegovom ugovoru je stajalo da Moć Vatre snosi troškove stanovanja. Žon je našao stan blizu producenata. Svake noći, s kreveta, mogao je da vidi neonska slova na vrhu zgrade Moć Vatre, koja su sijala kroz njegov prozor i padala mu preko lica dok je spavao. Fransoa Rasin je ostao u getu. Napravio je baštu, zasadio povrće. Vrteo je svoj mali rulet, radio u bašti i hranio kokoške. Bio je jedan od najbizarnijih ljudi koje sam ikad sreo. „Ne mogu da napustim koke”, rekao mi je. „Umreću u ovoj čudnoj zemlji sa svojim kokama, ovde među crncima.”

Išao sam na hipodrom u dane kad su konji trčali, a film se i dalje snimao. Telefon je zvonio svakog dana. Ljudi su hteli da intervjuišu pisca. Nisam znao da postoji toliko filmskih časopisa ili novina koje se bave filmom. Da ti se smuči tako ogromno interesovanje za medij koji neumoljivo i dosledno beleži neuspeh u beskonačnim pokušajima da bilo šta stvori. Ljudi su toliko navikli da gledaju govnarije na filmu, da više ne shvataju kako to jesu govnarije. Hipodrom je bio još jedno pustošenje ljudskih života i napora. Ljudi koji se guraju na šalterima da bi promenili svoj novac za numerisane papiriće. Gotovo sve te brojke ispadaju pogrešne. Povrh svega, hipodrom i država uzimaju osamnaest posto od svakog dolara koje bezobzirno dele među sobom. Najveće budale i magarci idu u bioskop i na hipodrom. Ja sam magarac koji ide na hipodrom. Ali imam nešto više uspeha od većine, jer sam, nakon decenija na hipodromu, naučio poneki trik. Za mene je to hobi, nikad nisam divljao novcem. Kad si dugo siromašan, stekneš neko poštovanje prema novcu. Ne želiš da ikad više ostaneš potpuno bez njega. To je za svece i budale. Jedan od mojih uspeha u životu je što sam, uprkos svim

suludim stvarima koje sam činio, bio i ostao savršeno normalan - ja biram da radim takve stvari, ne biraju one mene. Sve u svemu, jedne noći je zazvonio telefon. Bio je to Žon Pinčot. „Ne znam šta da radim”, rekao je. „Šta, Fridmen je opet otpisao film?” „Ne, nije to... ne znam kako je taj tip našao moj broj...” „Koji tip?” „Malopre mi je telefonirao...” „Šta kaže?” „Kaže: ’SKOTE, UBIO SI MI BRATA! BRATA SI MI UBIO! SAD JA DOLAZIM DA UBIJEM TEBE! NOĆAS DOLAZIM PO TEBE! MRTAV Sl!” „Isuse...” „Jecao je, izbezumljeno je delovao, veoma stvarno. Možda i jeste. U ovom gradu se nikad ne zna...” „Jesi li zvao policiju?” „Da.” „Šta su rekli?” „Rekli su ’Pozovite nas kad stigne’.” „Zašto ne dođeš ovamo...” „Ne, u redu je... ali slabo ću spavati noćas...” „Imaš li pištolj?” „Ne, sutra ću ga nabaviti, ali možda bude kasno.” „Idi u motel...” „Ne, možda me posmatra...” „Šta mogu da učinim?” „Ništa. Samo sam hteo da te obavestim i zahvalim ti što si napisao scenario.” „U redu je.”

„Laku noć, Henk...” „Laku noć, Žon...” Prekinuo je. Znao sam kako se oseća. Jednom mi je telefonirao neki tip i rekao mi da će me ubiti zato što sam mu jebao ženu. Zvao me po prezimenu i rekao da dolazi. Nije stigao. Biće da je usput poginuo u saobraćajnoj nesreći. Rešio sam da telefoniram Fransoa Rasinu, da vidim šta radi. Dobio sam njegovu telefonsku sekretaricu: „NE GOVORITE MENI, GOVORITE OVOJ MAŠINI. JA NE ŽELIM DA GOVORIM. GOVORITE OVOJ MAŠINI. JA SAM NIGDE I VI STE NIGDE. SMRT DOLAZI DA NAS STEGNE SVOJIM RUČICAMA. JA NE ŽELIM DA GOVORIM. GOVORITE OVOJ MAŠINI.” Začuo se zvučni signal. „Fransoa, mamlaze...” „O, ti si, Henk...” „Aha, bejbi...” „Bio je požar... požar... POŽAR...” „Šta.” „Da, kupio sam neki jeftin crno-beli televizor. Ostavim ga uključenog i odem negde... Da ih prevarim... Da pomisle da je neko unutra... Verovatno se televizor zapalio i eksplodirao... Stignem i vidim sav taj dim... Vatrogasci ne dolaze u ovaj kraj... Može čitav kvart da se zapali, ne bi došli. Uđem kroz dim... Vatra... Crnci stoje unutra... Ubice i lopovi. Nose kofe s vodom i jure gore-dole gaseći požar... Sednem i gledam... Nađem flašu vina, otvorim je, pijem... Crnci jure naokolo... Onda je požar ugašen. Ostane samo žar i mnogo dima. Kašljemo. ’Žao mi je, čoveče’, kaže jedan crnac. ’Kasno smo stigli. Imali smo sednicu bande... neko je osetio dim...’ ’Hvala vam’, kažem. Jedan je imao flašu džina, obišla je krug, onda su otišli...” „Žao mi je, Fransoa... Isuse, ne znam šta da kažem... Može li još da se živi tu?” „Sedim u dimu, sedim u dimu... Kao magla je, magla... Sad je moja kosa bela, ja sam

starac, sedim u magli... Svuda je magla i moja kosa je bela... Ja sam starac, sedim u magli... Sad sam dečak, sedim u magli... Čujem majčin glas... O ne! Ona ječi! JEBU je! JEBE je nešto užasno. Moram da se vratim u Francusku, moram da spasem majku, moram da spasem Francusku!” „Fransoa, možeš da dođeš kod nas... a sigurno i kod Žona ima mesta... Nije tako strašno kao što misliš... Svaki crni oblak prođe...” „Ne, ne, ponekad naiđe crni oblak koji nikad ne prolazi. Ostaje zauvek!” „Dobro, to je smrt.” „Svaki dan u životu je smrt! Vraćam se u Francusku! Idem da glumim!” „Fransoa, šta je s kokama? Ti voliš tvoje kokice, sećaš se?” „Jebeš koke! Neka crnci uzmu koke! Neka crno meso i belo budu isto jelo!” „Isto jelo?” „Ja sam u magli. Bio je požar. Požar. Ja sam starac, moja kosa je bela. Sedim u magli. Idem sad...” Fransoa je prekinuo. Ponovo sam ga zvao. Dobio sam samo: „NE GOVORITE MENI, GOVORITE OVOJ MAŠINI...” Ponadao sam se da ima flašu-dve dobrog crnog vina da pregura noć, jer ako je ikome trebalo tako nešto, to je očigledno bio moj prijatelj Fransoa. Osim ako to nije bio moj prijatelj Žon. Osim ako to nisam bio ja. Otvorio sam jednu. „Hoćeš li čašu-dve?” upitao sam Saru. „Kako da ne”, odgovorila je. „Šta ima novo?” Rekao sam joj.

30 Čovek nije došao da ubije Žona prve noći. Druge noći, Žon je imao pištolj i čekao. Čovek nije došao. Nekad dođu, nekad ne dođu. U međuvremenu, Frensin Bouers se oporavila od operacije. „Pedeset dolara dnevno, plus stan i hrana, to je sve što mogu da joj dam”, rekao je Fridmen Žonu. Bilo je i nekih nesporazuma oko plaćanja njenog leta do Kalifornije, ali je Moć Vatre na kraju pristala na to. Trebalo je da budem isplaćen prvog dana snimanja kada i Žon, ali ništa se nije desilo. Moć Vatre je trebalo da plati Žonu, a onda Žon meni. Ništa od toga. Pojma nisam imao da li su ostali ljudi iz ekipe isplaćeni. Možda sam zato rešio da odem na banket distributera. Da pitam Fridmena gde je moj novac. Banket je bio u petak uveče u Lemon Daku, velikom mračnom lokalu sa dugačkim šankom i mnogo stolova. Kad smo Sara i ja stigli, većina stolova bila je popunjena. Distributeri iz čitavog sveta. Delovali su vrlo mirno, kao da se dosađuju. Jeli su i naručivali nova jela, nisu mnogo pričali, nisu mnogo pili. Našli smo sto u jednom uglu sale. Žon Pinčot se pojavio i odmah nas uočio. Prišao je stolu, smeškajući se. „Čudim se da ste ovde. Banketi distributera su užasni. Uzgred, imam nešto...” Nosio je scenario u plavoj fascikli i otvorio ga. „Vidi, ova scena. Treba da je skratimo minut i po. Možeš li to?” „Naravno. Ali čuj, možeš li ti da nađeš piće za Saru i mene?” „Kako da ne...” „Žon je u pravu”, rekla je Sara. „Nema baš mnogo života na ovom banketu.” „Možda ga mi oživimo malo”, rekao sam. „Henk, ne moramo uvek da budemo poslednji koji odlaze sa zabava.”

„Ali tako ispada, kao da moramo...” Počeo sam da precrtavam dijaloge. Moji su ljudi suviše govorili. Svi suviše govore. Žon se vratio s pićima. „Kako ide?” „Moji ljudi suviše govore...” „Suviše piju...” „Ne, ne mogu suviše da piju. Nikad nije dosta...” Onda se začuo aplauz. „To je Fridmen”, rekla je Sara. I eto njega u starom odelu, bez kravate, bez gornjeg dugmeta na izgužvanoj košulji. Fridmen je mislio i na druge stvari osim odevanja. Ali imao je fascinantan osmeh i njegove su oči gledale pravo u ljude, kao da ih skrozira rentgenom. Došao je iz pakla i još je bio u paklu, i strpao bi i vas u pakao ako mu pružite i najmanju šansu. Išao je od stola do stola i dobacivao kratke i precizne fraze. Onda je došao do našeg stola. Izgovorio je neku opasku na račun Sarinog lepog izgleda. „Vidi”, pokazao sam mu scenario na stolu, „ovaj kurvin sin Pinčot tera me da RADIM čak i na banketu.” „ODLIČNO!” rekao je Fridmen, okrenuo se i otišao ka drugom stolu. Završio sam s precrtavanjem dijaloga i pružio scenario Žonu. Pregledao ga. „Može”, rekao je. „Ništa važno nije izbačeno i mislim da se jednako dobro čita.” „Možda i bolje.” Onda je usledio novi aplauz. Ulazila je Frensin Bouers. Nije bila mnogo stara, ali pripadala je staroj gardi. Držala se veoma uspravno, kao neka kraljica, okrećući lagano glavu udesno, zatim ulevo, smešeći se, onda bez osmeha, zatim se ponovo smešeći. Oklevala je i samo stajala u mestu. Stajala je kao kip, bar deset sekundi, zatim graciozno ušetala u prostoriju. To joj je donelo nove aplauze. Sevnulo je nekoliko bliceva. Onda se opustila. Zastajala je kraj nekih stolova, na reč-dve, zatim išla dalje. Bog te, pomislio sam, a šta je sa piscem? Pisac je krv i kosti i mozak (ili odsustvo

toga) u tim stvorenjima. Pisac čini da njihova srca kucaju, daje im reči koje govore, čini da žive ili umiru, šta god on poželi. I gde je taj pisac? Ko ikad fotografiše pisca? Ko aplaudira? Ali, u isti mah, jedno je sigurno: pisac je tamo gde mu je i mesto - u nekom mračnom uglu i posmatra. Onda se Frensin stvorila kod nas. „Frensin, sve je već tu. Treba samo da se pokažeš.” „Videćete. Imam sjajne noge!” „Nadam se.” Nagnula se preko stola ka meni i nasmešila se prekrasnim osmehom, oči su joj blistale iznad tih famoznih visokih jagodica. „Ne brinite...” Onda se uspravila i otišla ka drugom stolu. „Moram da vidim Fridmena zbog nečeg”, rekao je Žon. „Da”, rekao sam, „pitaj ga kad je dan isplate.” Sara i ja smo ostali da sedimo i studiramo gomilu. Sara je dobra za takva mesta. Pokazivala mi je ljude, pričala mi o njima. Video sam stvari koje nikad ne bih zapazio. Nisam ljubitelj čovečanstva, i lakše mi je kad uopšte ne vidim ljude. Sara ih je tako činila malo zanimljivijim, što sam iskreno cenio. Noć se polako trošila, a Sara i ja, kao i obično, nismo naručili ništa za jelo. Nije lako jesti, i posle dva-tri pića hrana postaje bezukusna. Začudo, što je vino bilo toplije, kao da je imalo bolji ukus. A onda, niotkuda, pojavio se Žon Pinčot. „Gledaj”, pokazao je ka jednom stolu, „tamo sedi jedan od Fridmenovih advokata.” „Dobro”, rekao sam, „idemo tamo. Pođi i ti, Saro, molim te...” Prešli smo tamo i seli za sto. Advokat je bio pristojno nakresan. Pored njega je sedela veoma visoka dama, plavuša. Držala se sasvim kruto i uspravno, kao zaleđena. Imala je dugi dugi vrat, koji se pružao i pružao, sasvim ukočen. Bolno je bilo gledati je. Kao da je bila zamrznuta. Advokat nas je znao. „O, Kinaski”, rekao je, „i Sara...” „Zdravo”, rekla je Sara.

„Zdravo”, rekao sam. „Ovo je moja supruga, Helga...” Pozdravili smo Helgu. Nije uzvratila. Bila je zamrznuta, sedela je sva uspravna, kao da je progutala motku. Advokat je mahnuo kelneru za piće. Dve boce su se pojavile na stolu. Stvari su izgledale sve bolje i bolje. Advokat Tomi Henderson je natočio. „Kladim se da ne volite advokate”, obratio mi se. „Ne kao klan, istina.” „Ali ja sam dobar advokat, nisam prevarant. Mislite li da, ako radim za Fridmena, služim da svakog zajebem?” „Da.” „E pa nije tako...” Tomi je ispio vino, napunio čašu. Ispio sam i ja. „Lakše, Henk”, rekla je Sara, „treba da vozimo natrag.” „Ako postane ozbiljno, uzećemo taksi. Advokat će da plati.” „U redu je, ja ću da platim...” „E, u tom slučaju...” Sara je ispila svoje vino na eks. Visoka zamrznuta žena bila je i dalje zamrznuta. Uglavnom je bilo patnja gledati je. Vrat joj je bio tako dug i ukočen da su iskakale vene - duge, tvrde, bolne vene. Bilo je zaista odvratno. „Moja žena”, rekao je advokat, „se odrekla pića.” „A, tako znači...”, rekao sam. „Bolje za vas”, rekla je Sara. „Treba hrabrosti za to, pogotovo kad svi piju naokolo”. „Ja to ne bih mogao”, rekao sam, „najgore je na svetu biti trezan usred gomile pijanih idiota.” „Probudila sam se gola i sama u pet sati jednog jutra na plaži Malibua. To je presudilo”, rekla je žena. „Bolje za vas”, rekao sam. „Treba imati petlje za tako nešto.”

„Nemojte da vas iko ubedi da odustanete”, rekla je Sara. Advokat Tomi Henderson je natočio piće za sebe, Saru i mene. „Kinaski me ne voli”, obratio se svojoj ženi, Helgi. „Misli da sam prevarant.” „Nije ni čudo”, rekla je Helga. „Ma nemoj? Ma nemoj?” rekao je advokat. Ispraznio je čašu, onda pogledao u mene. Baš je buljio. „Mislite li da sam prevarant?” „Pa”, rekao sam, „verovatno...” „Mislite da vam nećemo platiti?” „Takav neki osećaj...” „Tek da znate, čitao sam većinu vaših knjiga, šta kažete na to? Mislim da ste veliki pisac. Mislim da ste dobar skoro kao Apdajk.” „Hvala.” „I, samo da znate, jutros sam poslao sve čekove. Svi ćete biti isplaćeni. Dobićete novac u prvoj pošti.” „Istina je”, rekla je Helga, „videla sam kad je stavljao čekove u koverte.” „Baš lepo”, rekao sam, „znate, to je samo fer...” „Jeste fer. Mi želimo da budemo fer. Imali smo problem s prilivom novca. Sada je rešen.” „Biće to dobar film”, rekao sam. „Znam. Čitao sam scenario”, rekao je Tomi. „A sad, osećate li se bolje u pogledu svega?” „Naravno.” „Još mislite da sam prevarant?” „Pa ne, ne mogu tako da mislim.” „Pijmo za to!” rekao je Tomi. Napunio je čaše. Digli smo ih u zdravicu. Mislim, Tomi, Sara i ja. „Za pošten svet”, rekao sam.

Kucnuli smo se čašama, ispraznili ih. Uočio sam kako su vene na Helginom vratu iskočile da prsnu. Bez obzira na to, pili smo dalje. Ćaskali smo još malo. Uglavnom o Helginom junaštvu. Ostali smo poslednji u sali. Mislim, Helga, Tomi, Sara i ja. Preostala dva konobara vrlo su nas ružno pogledala pri izlasku. Ali Sara i ja smo već navikli na to. Najverovatnije i Tomi. Helga je išla s nama ka izlazu, i dalje sva ukočena, pateći se. Ali ona neće znati šta je mamurluk kad se probudi. Tada ćemo mi patiti.

31 Otišli smo na drugu lokaciju za snimanje filma, na ulici Alvarado, nedelju dana kasnije. Parkirali smo nedaleko odatle i prošetali do tamo. Kad smo prišli, videli smo da se odvija neka akcija oko Džek Bledsovog rols-rojsa. „Slikaju ih”, rekla je Sara. Džek Bledso je stajao na haubi rolsa, a s njim su gore stajala dvojica motociklista, njegovi pajtaši. Blicevi su sevali, motociklisti se smejali, Bledso se smeškao, i svi su šetali svojim teškim čizmama po haubi, menjajući poze za nove snimke. „Teško da to godi haubi”, rekla je Sara. Onda sam video Žona. Prišao je. Imao je umoran osmeh na licu. „Šta se to dešava, Žon?” „Samo nek su deca srećna.” Jedan od motociklista se oglasio pokličem. Svi su skočili sa haube. Slikanju je bio kraj. Otišli su, smejući se i razgovarajući. „Vidi kakva ulubljenja po haubi”, rekao je Žon. „Na sve strane. Zar nisu primetili?” „Ne haju. Oni žive, ne haju.” „Sirota Iimuzina”, rekla je Sara. (Kasnije je koštalo šest hiljada dolara da se hauba ispegla i prefarba.)

„Razgovarao si sa tim advokatom na prijemu, zar ne, Henk.” „Da.” „Šta je rekao?” „Rekao je da su čekovi poslati.” „Istina je. Dobio sam ih i poneo u banku.” Žon je otvorio novčanik. Izvadio ih je. Dva čeka. Preko svakog je bilo odštampano: Bez pokrića. „Glase na holandsku banku. Bezvredni su.” „Da ne veruješ”, rekao sam. „Zašto?” upitala je Sara. „Zašto Moć Vatre radi takve stvari?” „Ne znam. Sukobio sam se sa Fridmenom jutros. Ubeđivao me da su čekovi ispravni, da je računovođa uplatio novčana sredstva na pogrešan račun druge banke, i da će čekovi moći da se naplate čim sredstva budu prebačena na odgovarajući račun. Ja mu kažem: ’Ovi glase na banku Holandije. Nijedna banka ovde neće ih primiti ovako odštampane. Morate da mi izdate nove čekove.’ A Fridmen će: ’Ne, ne mogu to sam. Moram da sačekam računovođu da on to ispravi.’” „Da ne veruješ”, rekao sam. „Ja kažem Fridmenu ’U redu, zovite računovođu.’ A on će: ’Moj računovođa je sad pored svoje majke u Čikagu. Ona umire od raka.’ Onda se zavalio u fotelju i gledao kroz prozor. ’Gospodine Fridmen’, kažem ja, ’to nije pravično.’” „I šta je monstrum rekao?” upitala je Sara. „Pogledao me onim svojim nevinim plavim očima i rekao: ’Upamti, bejbi, niko drugi u ovom gradu nije hteo taj film. Pljuvali su po njemu. Pravili su sprdnju od njega. Mi smo ga preuzeli takvog, upamti to. Radi s nama, lepotane, i čitav svet je tvoj.’” „I šta si onda uradio?” „Saro, Henk, molim vas pođite sa mnom”, rekao je Žon. „Treba da snimamo scenu u kadi. Sećaš se?” „Da, naravno. Šta sad, teraš dalje bez plate?” Išli smo ka mestu snimanja.

„Scena u kadi mora dobro da ispadne. Sviđa mi se”, rekao je Žon. „Da”, rekao sam, „nije loša.” Žon je nastavio priču: „I tako, kad sam otišao od Fridmena, zađem iza ugla. Dvaput sam prošao naokolo, gledajući u tu zelenu zgradu gde je Moć Vatre. Najzad sam smislio šta ću. Vratio sam se u Fridmenovu kancelariju... Izvini Henk, hoćeš li da staneš iza mene dok ja sedim u ovoj fotelji...” „A?” Tu je stajao jedan fotograf i čekao. Žon je seo u fotelju. „Iza mene si?” „Da.” „Sad napravi veliki lažni kez.” Učinio sam to. Blic je sevnuo. „Još jednom”, rekao je Žon. Blic je ponovo sevnuo. „Dobro. To je to.” Žon je ustao. „Pođite za mnom. Snimamo gore.” Krenuli smo uz stepenice. „Fridmen i Fišmen su u identičnoj pozi na fotografiji uslikanoj prošle nedelje, Fridmen u fotelji, Fišmen stoji iznad njega, obojica se keze. Fotografija je izašla preko cele stranice u Verajetiju. A ispod nje reči: MOĆ VATRE POBEĐUJE!” „Je l’?” „Čekajte. Stanimo ovde. Da ispričam ostalo pre nego što uđemo na snimanje.” „Dobro.” Stajali smo na vrhu stepeništa. Snimanje je bilo negde u dnu hodnika. „Vratio sam se u kancelariju. Rekao sam Fridmenu da sam video njegovu reklamu u Verajetiju. Rekao sam mu da ti i ja pravimo reklamu za sledeći broj. Ti i ja u istoj pozi. A ispod će biti snimak dva falš-čeka na kojima je odštampano MOĆ VATRE POBEĐUJE, ALI

KAKO? Rekao sam mu da će, ukoliko ne dobijemo dva ispravna čeka u roku od četrdeset osam sati, ta slika biti objavljena.” Na kraju hodnika je stajao neki lik visok kao bandera. Bio je to Žonov asistent režije, Marš Edvards. „Spremni smo za snimanje, Žon. Sve je spremno.” „Čekaj... evo dolazim...” „Možda bolje da nam ispričaš kasnije”, rekla je Sara. „Ne, hoću da dovršim. Onda sam rekao Fridmenu: ’S druge strane, ako dobijemo ispravne čekove u roku od četrdeset osam sati, još uvek možemo da pustimo reklamu u Verajetiju, bez holandskih čekova, a preko toga odštampano: MOĆ VATRE POBEĐUJE S NAMA!” „I šta je rekao?” upitao sam. „Prvo je ćutao. Onda je rekao: ’U redu, dobićete vaše čekove.’” „Ali na ovim slikama imamo velike lažne kezove. Možda bi nam trebali neki bolji snimci za reklamu MOĆ VATRE POBEĐUJE S NAMA!” „Ako dobijemo čekove”, rekao je Žon, „zaboravi na reklamu. Takva reklama košta bar dve hiljade dolara.” Onda smo prošli kroz hodnik da snimamo scenu u kadi.

32 Scena u kadi je bila jednostavna. Frensin je trebalo da sedi u kadi, a Džek Bledso na podu, okrenut leđima, dok Frensin sedi u vodi pričajući o raznim stvarima, uglavnom o ubici koji živi u njenoj zgradi, sada na uslovnom otpustu. On živi s jednom starom ženom koju lema od jutra do mraka. Nije teško čuti ubicu i tu damu kako urlaju i pičkaraju se s druge strane zida. Žon Pinčot me zamolio da napišem kako galame ljudi koji se psuju s druge strane zida, pa sam mu dao nekoliko stranica tih dijaloga. To je u suštini bilo najzabavnije u pisanju čitavog scenarija.

Često se dešavalo da u tim pansionima i jeftinim hotelima nije bilo šta da se radi kad si dekintiran i gladuješ i kad si sveden na poslednju flašu. Nije bilo šta da se radi osim da slušaš te sumanute svađe. To je pomagalo da shvatiš kako nisi jedini koji je više nego obeshrabren svetom, kako nisi jedini koji se kreće u pravcu ludila. Nismo mogli da posmatramo scenu u kadi, jer jednostavno nije bilo mesta u kupatilu, pa smo Sara i ja čekali u dnevnoj sobi tog stana, koja je činila celinu sa kuhinjom. U stvari sam, pre više od 30 godina, živeo neko vreme u istoj zgradi na Alvaradu, sa damom o kojoj sam pisao scenario. Baš čudno i pomalo depresivno. „Sve se vraća.” Na ovaj ili onaj način. Taj stan je, i posle 30 godina, izgledao isto kao pre. Samo su svi ljudi koje sam poznavao pomrli. A dama je umrla pre tri decenije, i eto mene kako sedim i pijem pivo u toj istoj zgradi punoj kamera i buke i gužve. Dobro, i ja ću umreti, neću još dugo. Popijte jedno za moju dušu. Kuvali su nešto u maloj kuhinji, a frižider je bio pun piva. Obišao sam ga nekoliko puta. Sara je našla neke ljude za razgovor. Srećna priroda. Kad god se meni neko obrati, dođe mi da iskočim kroz prozor ili se bar spustim liftom. Ljudi jednostavno nisu zanimljivi. Možda i nisu stvoreni za to. Ali životinje, ptice, čak i insekti jesu. Ne umem to da objasnim. Žon Pinčot je i dalje prebacivao plan snimanja za jedan dan, što mi je bilo izuzetno drago. To je držalo Moć Vatre na distanci. Gazde se nisu pojavljivale. Imale su svoje špijune, naravno. Mogao sam da ih provalim. Neki iz ekipe imali su moje knjige. Tražili su autograme. Čudan je bio njihov izbor. Mislim, nisam baš mnogo cenio te knjige. (Najbolja moja knjiga je uvek poslednja koju napišem.) Neki su imali staru knjigu mojih kvarnih priča: Drkajući đavolu. Drugi su imali pesme: Mocart na smokvi i Da li biste ovom čoveku dali da vam čuva četvorogodišnju ćerkicu? Takođe i Pisoar je moja kapela. Dan je proticao, mirno ali apatično. Jača scena u kadi, pomislio sam. Frensin sigurno već ima smežurane jagodice na prstima. Onda je Žon Pinčot bukvalno upao u sobu. Nekako je razdrljeno delovao. Čak mu ni šlic nije bio zatvoren do kraja. Bio je raščupan. Oči su mu gledale mahnito i ispražnjeno u isti mah. „E jebi ga!” rekao je. „Tu ste!”

„Kako ide?” Nagnuo se i šapnuo mi na uvo. „Odvratno je, da poludiš! Frensin je u panici da joj slučajno ne izvire sise iznad vode! Stalno pita ’Vide li se moje sise?’” „Šta fali malo sisica?” Žon se nagnuo bliže. „Nije više tako mlada kao što bi želela da bude... A Hajensu se ne sviđa svetlo... Muka mu je od svetla i pije više nego ikad...” Hajens je bio kamerman. Pokupio je sva moguća priznanja i jebene nagrade u tom biznisu, jedan od najboljih živih kamermana, ali je, kao i sve dobre duše, ponekad voleo da popije. Žon je produžio, izbezumljenim šapatom: „A Džek nikako da izgovori tu jednu rečenicu kako valja. Po sto puta ponavljamo kadar. Ima nešto u toj rečenici što ga muči, i stalno se blesavo smeška kad je izgovori.” „Koja rečenica?” „Tekst glasi: ’Taj sigurno masturbira pubovima kad natrče’.” „Dobro, pokušaj sa: ’Taj ga sigurno drka pubovima kad natrče’.” „Odlično, hvala ti. OVO ĆE SAD BITI DEVETNAESTI PUT!” „Isuse”, rekao sam. „Poželi mi sreću...” „Srećno...” Žon je nestao iz sobe. Sara mi je prišla. „Šta ne valja?” „Devetnaesti put snimaju scenu. Frensin se plaši da pokaže sise, Džek ne ume da izgovori tekst, a Hajensu je muka od svetla...” „Frensini je potrebno piće” rekla je. „Da se malo opusti.” „Hajensu nije potrebno piće.” „Znam. A Džek će moći da kaže svoj tekst kad se Frensin opusti.” „Možda.” Baš u tom trenutku Frensin je ušetala u sobu. Izgledala je totalno izgubljeno, kao da

ne zna gde se nalazi. Bila je u bademantilu, s peškirom oko glave. „Kazaću joj”, rekla je Sara. Prišla je Frensin i tiho joj govorila nešto. Frensin je slušala. Klimnula je glavom, zatim otišla u spavaću sobu. Sara je začas donela šolju za kafu iz kuhinje. U kuhinji je bilo viskija, votke, džina, svačega. Sara je smućkala nešto. Vrata su se otvorila, zatvorila, i šolja je nestala. Sara mi je prišla. „Biće joj odmah bolje...” Prošlo je dva-tri minuta, onda su se vrata spavaće sobe širom otvorila. Frensin je izašla, krenula u pravcu kupatila i kamera. Dok je prolazila, pogledala je ka Sari: „Hvala ti!” I tako, ostalo je samo da se i dalje sedi i ćaska. Nisam mogao da ne mislim na prošlost. Ovo je bila baš ta zgrada iz koje su me izbacili zato što sam jedne noći imao tri žene u sobi. Tada nisu postojale takve stvari kao što je stanarsko pravo. „Gospodine Kinaski”, rekla mi je gazdarica, „ovde žive pobožni ljudi, radni ljudi, ljudi sa decom. Nikada ranije nisam čula takve pritužbe od drugih stanara. I ja sam vas čula svo to pevanje, psovanje i razbijanje... nepristojan rečnik i smejanje... U čitavom svom životu nisam čula ništa slično onom što se dešavalo prošle noći u vašoj sobi!” „U redu, odlazim...” „Zahvaljujem.” Mora da sam bio lud. Neobrijan. Majica puna rupa od cigareta. Jedina moja želja bila je da imam više od jedne flaše u komodi. Nisam bio stvoren za ovaj svet i svet nije bio stvoren za mene, a našao sam još neke slične meni, i većinom su to bile žene, žene s kojima većina muškaraca nikad ne bi poželela da se nađe u istoj sobi, ali ja sam ih obožavao, one su me inspirisale da glumatam, kunem, šepurim se naokolo u gaćama, govoreći im koliko sam veliki, ali samo sam ja u to verovao. One su se samo drale: „Odjebi! Daj još pića!”... Te dame iz pakla, te dame u paklu sa mnom. Žon Pinčot je hitro ušetao u sobu. „Uspelo je!” rekao je. „Sve je uspelo! Kakav dan! Sutra teramo dalje!” „Sari odaj priznanje za to”, rekao sam. „Ona zna kako se pravi čarobni napitak.”

„Šta?” „Opustila je Frensin s nečim u šolji od kafe.” Žon se okrenuo Sari. „Mnogo ti hvala...” „I drugi put”, rekla je Sara. „Bog te”, rekla je Žon, „toliko sam dugo u ovom poslu, ali nikad nisam snimao devetnaest puta!” „Čuo sam”, rekoh, „da je Čaplin ponekad i sto puta snimao dok ne ispadne kako valja.” „To je bio Čaplin”, rekao je Žon. „Sto puta i ode nam ceo budžet.” I to je bilo uglavnom sve za taj dan. Osim što je Sara rekla: „K vragu život, idemo kod ’Musoa’.” Što smo i učinili. Našli smo sto u Staroj sali i naručili piće dok gledamo u jelovnik. „Sećaš se?” upitao sam je. „Sećaš se starih dana kad smo dolazili ovamo da gledamo ljude za stolovima i provaljujemo face - glumce, producente i režisere, porno-likove, agente, likove koji se grče da popuše sve to. I često smo mislili ’Gledaj ove, samo pričaju o svojim jebenim ugovorima ili poslednjim filmićima. Kakve su to jajare, mekušci, kakve nesreće... bolje ne gledati kad se pojave sabljarke i raže.’” „Mislili smo kako su svi oni govna”, rekla je Sara, „a sad smo i mi.” „Sve se vraća...” „Tačno! Meni donesite ražu...” Kelner je stajao iznad nas, tapkajući u mestu, mrgodan, obrve su mu zaklanjale oči. „Muso” je bio tu još od 1919, i ovom je od svega bilo muka - od nas i od svakog d rugog u kafani. Uzeo sam sabljarku. S prženim krompirom.

33 Film je sniman na tri lokacije. Različite sobe, različite ulice, različiti barovi za izvođenje opsenarskih veština. Postojala je noćna scena s krađom kukuruza i bežanjem od policije. Kukuruz je već porastao i bio je zreo za krađu. Korišćenje te lokacije koštalo je pet hiljada dolara. Taj teren je sada bio vlasništvo Rehabilitacionog centra za alkoholičare. Pinčot je na sve strane tražio jeftiniju lokaciju, ali je na kraju morao da se odluči za ovu, što je u stvari bio isti teren s kojeg je moja dama krala kukuruz, pre više od tri decenije. Novi kukuruz je rastao na istom mestu kao nekad. Druge stvari nisu ostale iste. Zgrada u kojoj je moja dama živela u blizini, i u koju sam se tada preselio s njom, bila je pretvorena u Starački dom. Velika zgrada pored samog placa, sada Rehabilitacioni centar, bila je u ono vreme popularna sala za igranke. Uvek je bilo gužva, posebno subotom uveče. Čitavo je prizemlje bilo džinovska dvorana za ples, s ogromnim kuglama svetla koje su se lagano okretale na plafonu, dok je orkestar svirao muziku za igru, sve do ujutru, a mnogo limuzina, poneke i sa šoferima, čekalo je napolju. Mrzeli smo salu za igranke i te ljude, dok smo nas dvoje gladovali i tukli se međusobno i sa gazdama i sa policijom, dok su nas hapsili i zatvarali u ćelije Linkoln Hajtsa. Sada je ta zgrada bila puna bivših alkoholičara koji čitaju Bibliju, puše previše duvana i igraju loto u sali koja je nekad bila velika dvorana za ples. Samo se teren na kome je nekada rastao kukuruz nije promenio. Za sve te decenije, niko nije ništa gradio na njemu. Frensin i Džek su već obavili nekoliko proba i iščezli u svojim prikolicama, a mi smo stajali u blizini i čekali snimanje. Cevčio sam pivo kad me neko potapšao po ramenu. Lep neki druškan, uredno potkresane brade, lepih očiju, lepog osmeha. Viđao sam ga da se muva naokolo, ali nisam znao ko je, nisam znao šta radi i nisam pitao. U suštini sam pretpostavljao da špijunira za Moć Vatre. „Molim vas”, rekao je, „ne sme se piti na snimanju.”

„Zašto?” „U ugovoru koji smo napravili s ovim ljudima stoji da možemo snimati na njihovom zemljištu, ali je svako piće zabranjeno.” „A voda?” „Jasno vam je o čemu govorim.” „Da, ti bivši pijanci ne mogu da podnesu da iko drugi pije.” „Oni ne veruju u piće.” „Ali čitav film je o piću.” „Bilo nam je izuzetno teško da dođemo do ove lokacije. Molim vas da to ne kvarite.” „U redu, genije. Ali samo zbog Pinčota, ne zbog tebe...” Udaljio se sa svojom tablicom, vrckajući mlohavim dupencetom koje nije dovoljno često šutirano. Okrenuo sam leđa zgradi, otpio još jedan gutljaj, gurnuo flašu u džep sakoa. „Mogu da te vide”, rekla je Sara. „Misliš da svi ti eks-pijanci čuče na prozorima da bi me videli kako pijem?” „Ne, ali imaju svoje ljude ovde.” „U redu, skloniću se negde kad hoću da pijem.” „Ponašaš se razmaženo kao neke od tih zvezda.” Sara je govorila istinu. Nisam imao nikakvo pravo da budem razmažen. Glavna uloga pravila je 750 puta više para od mene. Onda nas je pronašao Žon Pinčot. „Zdravo, Sara... Zdravo, Henk...” Rekao mi je da je Fridmen zaista poslao nove čekove, da je moj upućen direktno meni, i da je već u sandučetu. Šema je znači uspela. „Moram da idem”, rekao je. „Spremni smo da snimamo scenu s kukuruzom. Posmatraj i reci šta misliš...” Na kraju su počeli da snimaju, i Frensin je potrčala uzbrdo ka zasadima kukuruza.

„Hoću kukuruz!” vikala je. Setio sam se Džejn kad je trčala uz to isto brdašce, dok sam ja teglio veliku torbu punu flaša. Samo, kad je ona vikala „Hoću kukuruz!” bilo je kao da hoće da joj se čitav svet vrati, svet koji je negde usput izgubila ili svet koji ju je negde mimoišao. Kukuruz je trebalo da bude njena pobeda, nagrada, osveta, njena pesma. Ali kad je Frensin viknula „Hoću kukuruz!” to je zvučalo više kao hir, bilo je nešto cmizdravo u njenom glasu, nije to bio očajnički glas alkoholičara. Moglo je da prođe, dobro je bilo, ali ipak nije bilo to. A onda, kad je Frensin počela da kida klipove, znao sam da to nije ono, da nikada ne može biti isto. Frensin je bila glumica. Džejn je bila luda alkoholičarka. Bila je propisno i definitivno luda. Ali ne može se očekivati perfekcija u izvođenju nečeg. Dovoljna je dobra imitacija. I tako je Frensin kidala kukuruz, trpala ga u tašnu, a Džek govorio: „Pijana si... taj kukuruz je zelen...” Onda su naišla patrolna kola, uperivši crveno svetlo s bleštavim reflektorom u njih, a Frensin i Džek su potrčali prema zgradi, baš kao što smo bežali Džejn i ja, i stigli su već do lifta kad su pubovi viknuli preko megafona: „STOJ ILI PUCAMO!” Ali umesto da pubovi iskoče iz kola i pojure za Džekom i Frensin, ovi su samo ostali da sede. Sceni je bio kraj. Trebalo nam je minut-dva, Sari i meni, da nađemo Žona. Samo je stajao i ćutao. „Žon, čoveče, trebalo je da pubovi iskoče iz kola i gone ih!” „Znam. Zaglavila su se vrata na kolima. Nisu mogli da izađu.” „Šta?” „Znam. Neverovatno. Moraćemo da popravimo ta vrata i sve ponovo snimimo.” „Žao nam je”, rekla je Sara. Žon je bio potišten. Obično se smejao kad bi stvari pošle naopako. „Pozvaću vas kad budemo ponovo snimali.” Udaljili smo se, prešli preko ulice. Mrzeo sam da vidim Žona pobeđenog na taj način.

On je zaista imao srca. Neki ga nisu voleli, jer se ponekad previše junačio. Ali on uglavnom jeste bio takav. Svi mi izigravamo junake. I ja. Ali nisam voleo da vidim kako Žon gubi svoju hrabrost. Frensin i Džek i većina ostalih iz ekipe vratili su se u svoje prikolice. Mrzeo sam duge pauze između snimanja. Filmovi koštaju ogromne sume novca zato što najveći deo vremena niko ništa ne radi, već samo čeka i čeka i čeka. Dok ovo nije spremno i ono nije spremno i svetlo nije spremno i kamera nije spremna i šminker ne završi s pišanjem i tako dalje, ništa se ne dešava. Sve je to hotimično sviranje kurcu, plata za ovo i plata za ono, i postojao je samo jedan čovek ovlašćen da uključi utikač u zid, i čovek za ozvučenje je bio besan na asistenta režije, i glumci nisu bili raspoloženi, jer glumci tako i treba da se ponašaju, i sve u tom smislu. Sve je bilo suvišno, suvišno, suvišno. Čak i kod ovog filma s krajnje niskim budžetom, dolazilo mi je da se razgalamim: „DOBRO, DOSTA JE BILO SRANJA, NEMA NIČEGA ŠTO NE MOŽE BITI UČINJENO ZA DESET MINUTA, A VI SATIMA ONANIŠETE!” Nisam imao petlje da to kažem. Bio sam samo pisac. Najmanji trošak. Onda mi je skočio ego. Pojavila se televizijska ekipa iz Italije, i još jedna iz Nemačke. Obe su tražile intervju sa mnom. I jedan i drugi režiser bile su žene. „Nama je prvo obećao”, rekla je italijanska dama. „Ali vi ćete ga iscediti kao limun”, rekla je germanska dama. „Nadam se”, rekla je italijanska dama. Seo sam pred italijanske reflektore. Kamera je snimala. „Šta mislite o kinematografiji?” „Filmovima?” „Da.” „Izbegavam ih.” „Šta radite kad ne pišete?” „Konji. Kladim se na njih.” „Pomažu li oni vašem pisanju?” „Da. Pomažu da zaboravim na to.”

„Jeste li pijani u ovom filmu?” „Da.” „Mislite li da je hrabro opijati se?” „Ne, ali nije ni sve drugo.” „Šta je poenta vašeg filma?” „Ništa.” „Ništa?” „Ništa. Virkanje u guzicu smrti, možda.” „Možda?” „Možda znači nije sigurno.” „Šta je vaša životna filozofija?” „Misli što je moguće manje.” „Ništa drugo?” „Kad ne smisliš ništa drugo, budi ljubazan.” „To je lepo.” „Lepo nije uvek ljubazno.” „U redu, gospodine Kinaski. Šta biste poručili italijanskom narodu?” „Ne vičite toliko. I čitajte Selina.” Svetla su se pogasila. Nemački intervju je bio još dosadniji. Dama je uporno htela da sazna koliko pijem. „Pije, ali ne toliko kao pre”, rekla joj je Sara. „Hoću odmah piće ili ne odgovaram više.” Smesta je stiglo. Bilo je u velikoj kartonskoj čaši i popio sam ga. Oho, dobro je bilo. Iznenada mi se učinilo glupo što bilo ko želi da zna šta ja mislim. Najbolje kod pisca je ono na papiru. Ostatak je obično besmislen. Nemačka dama je bila u pravu. Italijanska dama me iscedila kao limun.

Postao sam razmažena zvezda. I brinuo povodom snimanja scene u kukuruzu. Potrebno je bilo da razgovaram sa Žonom, da napravi Frensin pijanijom, luđom, s jednom nogom u paklu, kako kida klip kukuruza dok se smrt primiče, s okolnim zgradama čije fasade kao u snovima gledaju na tugu postojanja sviju nas - bogatih, siromašnih, lepih i ružnih, talentovanih i beskorisnih. „Ne volite filmove?” upitala je nemačka dama. „Ne.” Svetla su se pogasila. Intervju je bio gotov. A scena sa kukuruzom je ponovo snimljena. Možda ne baš onako kako treba, ali približno.

34 Bilo je deset ujutro kad je zazvonio telefon. Žon. „Film je otpisan...” „Žon, ne verujem više u takve priče. To je samo njihov način da steknu veću moć.” „Ne, istina je, film je otpisan.” „Kako mogu? Toliko su uložili, pretrpeće veliki gubitak...” „Henk, Moć Vatre jednostavno nema više para. Nije samo naš film otpisan, svi filmovi su otpisani. Bio sam u njihovoj zgradi jutros. Samo su čuvari tamo. NIKOG nema u čitavoj zgradi! Svuda sam prošao i vikao ’Alo! Alo! Ima li koga?’ Nigde nikog. Čitava je zgrada prazna.” „Ali Žone, šta je s klauzulom ’plej or pej’ Džeka Bledsoa?” „Ne mogu da plate niti mogu da snimaju s njim. Svi ljudi u Moći Vatre, uključujući i nas, ostali su bez ikakvih prihoda. Neki od njih rade već dve nedelje bez plate. Sada nema više para ni za koga...” „Šta ćeš sad?” „Ne znam, Henk, ovo je izgleda kraj...”

„Ne prenagljuj, Žon. Možda će neka druga kompanija preuzeti film.” „Neće. Nikom se ne sviđa scenario.” „Da, u pravu si...” „Šta ćeš ti?” „Ja? Idem na hipodrom. Ako hoćeš, skokni na piće večeras. Biće mi drago da te vidim.” „Hvala, Henk, ali nalazim se sa dve lezbejke.” „Srećno.” „I tebi...”

Vozio sam Lučkim autoputem, severno ka Holivud parku. Već više od 30 godina kladio sam se na konje. Počelo je posle mog umalo fatalnog krvarenja u losanđeleskoj bolnici za sirotinju. Rekli su mi da sam mrtav ako popijem još jedno piće. „Šta ću sad?” pitao sam Džejn. „Povodom čega?” „Čime da zamenim piće?” „Eto, postoje konji.” „Konji? Šta s njima?” „Kladiš se na njih.” „Kladiš se? Imbecilno zvuči.” Otišli smo i pristojno dobili. Počeo sam redovno da odlazim. A onda sam, postepeno, opet počeo da pijem. Zatim sam pio više. I nisam umro. I tako sam imao piće i konje. Bio sam zauzet na sve strane. U to vreme nisu postojale trke nedeljom, pa sam ganjao stari auto skroz do Agua Kaljentea i natrag nedeljom, ponekad ostajao na trkama pasa kad bi konji optrčali svoje, a onda overavao barove u Kaljenteu. Nikada nisam bio opljačkan ili pretučen, i prilično su me ljubazno tretirali meksikanski barmeni i vlasnici barova, i pored toga što sam često bio jedini gringo. Kasna ponoćna vožnja bila je uvek lepa i, kad bih stigao kući, nisam mario da li je Džejn tu ili ne. Objasnio sam joj da je Meksiko jednostavno suviše opasan za dame. Obično nije bila kod kuće kad sam dolazio. Bila je na mnogo opasnijem mestu -

Alvarado. Ali, dokle god su me čekala 3-4 piva, nije bilo problema. Ako bi i to popila i ostavila mi prazan frižider, onda bi stvarno najebala. Što se tiče konja, postao sam pravi student igre. Imao sam jedno dvadeset sistema. Svi su bili dobri, osim što nisi mogao da ih primeniš sve odjednom, jer su se bazirali na različitim faktorima. Moji sistemi imali su samo jedan zajednički faktor - da Publika uvek mora da izgubi. Morao si da provališ šta Publika igra i onda pokušaš da se kladiš protiv nje. Jedan od mojih sistema bazirao se na indeksu konja i brojeva njihovih pozicija. Ima izvesnih brojeva na koje publika izbegava da se kladi. Kada brojevi dobiju određenu vrednost na tabli u odnosu na poziciju konja, dobija se mogući pobednik bosnaunited. Nakon mnogih godina proučavanja rezultata trka u Kanadi, SAD i Meksiku, došao sam do punog pogotka, baziranog isključivo na indeksu konja. (Indeks konja ukazuje na hipodrom i trku gde se konj poslednji put pojavio.) Trkački glasnik je izbacivao velike, debele crvene knjige s rezultatima, za deset dolara. Čitao sam ih i čitao satima, nedeljama. Svaki rezultat ima svoj obrazac. Ako provališ obrazac, na konju si. Onda možeš da kažeš svom šefu da odjebe. Rekao sam to raznim šefovima, samo da bih našao nove šefove. Uglavnom zato što sam menjao i varao na sopstvenim sistemima. Slabost ljudske prirode je još jedna stvar s kojom moraš da se boriš na hipodromu. Ušao sam u Holivud park i vozio ka parkingu. Jedan trener konja dao mi je „vlasnik /trener” nalepnicu za parking, i propusnicu za klub hipodroma. Bio je dobar čovek, a najbolje u vezi s njim bilo je što nije pisac ili glumac. Ušao sam u klub, našao sto i radio na svojim prognozama. Uvek prvo to obavim, onda platim dolar da pređem u Paviljon Kerija Granta. Tu nema gužve i možeš bolje da misliš. Što se tiče Kerija Granta, njegov ogromni fotos okačen je na zidu paviljona. Ima starinske naočare i taj osmeh. Hladnokrvan. Ali kakav je on kladilac bio. Od onih što ulažu dva dolara, najniži ulog. A kad izgubi, pojurio bi ka trkačkoj stazi, mahao je rukama i vikao: „ŠTA STE MI TO URADILI!” Ako ćeš da ulažeš samo dva dolara, možeš isto tako da ostaneš kod kuće, uzmeš svoje pare i premeštaš ih iz džepa u džep. S druge strane, moja najveća opklada nikada ne ide preko dvadeset dolara. Preterana gramzivost može da izrodi greške, jer tako veliki ulozi utiču na proces mišljenja. Još dve stvari. Nikad se ne kladi na konja koji je bio najbrži u svojoj poslednjoj trci, i nikad se ne kladi na konja koji je večito drugi. Moj dan tamo bio je dovoljno prijatan, ali, kao i uvek, nisam mogao da podnesem

pola sata pauze između svake trke. Suviše dugo. Osetiš kao da ti je život zgnječen u kašu besmislenim traćenjem vremena. Mislim, samo sediš i slušaš sve te glasove koji govore ko bi trebalo da pobedi i zašto. Stvarno muka da ti pripadne. Ponekad ti se čini da si u ludnici. Na neki način i jesi. Svaki od tih seratora misli da zna više od drugih seratora, i eto njih tu, svi zajedno na gomili. I eto mene kako sedim s njima. Voleo sam stvarnu akciju, ono vreme kada se sve tvoje prognoze pokažu tačnim na cilju i život dobije neki smisao, neki ritam i značenje. Ali čekanje između trka je pravi horor sediš s mrmljavim, brbljivim svetom koji nikada neće naučiti nešto ili postati bolji, koji vremenom samo postaje sve gori. Često pretim svojoj dobroj ženici Sari da ću ostati kod kuće umesto da odem na trke, i samo kucati na stotine i stotine besmrtnih pesama.

I tako sam nekako pregurao to popodne i vraćao se kući, s nešto više od sto dolara u dobitku. Vožnja natrag sa radnim narodom. Kakva je to ekipa. Nesrećni, iskvareni i dekintirani. U žurbi da stignu kući da bi se pojebali ako mogu, da odgledaju TV ili video, da legnu ranije, kako bi sutradan nanovo radili sve isto. Stigao sam pred kuću i video Saru kako zaliva baštu. Ona je čudo od baštovana. I ume da trpi moja ludila. Hrani me zdravom hranom, šiša mi kosu, seče mi nokte na nogama, i uopšte mi, na razne načine, pomaže da preživim. Parkirao sam auto i izašao u baštu, poljubio je umesto pozdrava. „Jesi li dobio?” upitala me. „Aha. Naravno. Nešto malo.” „Niko nije zvao”, rekla je. „Loše je sve to...” rekao sam. „Znaš, posle onog kad je Žon pretio da će da odseče prst i sve ostalo. Baš mi ga je žao.” „Možda je trebalo da ga pozoveš da dođe večeras.” „I jesam, zvao sam ga, ali je zauzet.” „S kim?” „Ne znam. Sa dve lezbejke. To je neko pražnjenje za njega.” „Jesi li primetio ruže?”

„Da, baš su lepe. Te crvene i bele i žute. Žuto je moja omiljena boja. Dođe mi da pojedem one žute.” Sara je otišla s crevom do slavine, zatvorila vodu, pa smo ušli zajedno u kuću. Život i nije tako loš, ponekad.

35 A onda, iz čista mira, film se ponovo snimao. Kao i većina novosti, to je stiglo preko telefona via Žon. „Da”, rekao je, „sutra ponovo krećemo sa produkcijom.” „Ne shvatam. Mislio sam da je film mrtav.” „Moć Vatre je prodala neku imovinu. Filmsku biblioteku i par svojih hotela u Evropi. Uspeli su da na osnovu toga iskamče veliki zajam od nekih Italijana. Priča se da su te italijanske pare malo prljave, ali... ipak su to pare. I eto, voleo bih da ti i Sara dođete sutra na snimanje.” „Ne znam...” „Sutra uveče...” „Dobro, može... Gde i kada?”

Sara i ja smo sedeli u separeu. Bio je petak veče i nešto prijatno u vazduhu. Sedeli smo tako kad je ušao Rik Talbot i seo s nama. Eto njega u našem separeu. Samo je hteo da popije kafu. Video sam ga mnogo puta na televiziji, kako se upušta u kritički pregled filmova sa svojim protivnikom, Kirbijem Hadsonom. Bili su odlični u svom poslu, i često su se uzbuđivali povodom svega toga. Davali su zabavne ocene filmova i, mada su i drugi pokušavali da ih kopiraju, oni su ostali daleko superiorniji od svojih konkurenata. Rik Talbot je izgledao mnogo mlađe nego na TV-ekranu. Delovao je i mnogo povučenije, skoro stidljivo. „Često vas gledamo”, rekla je Sara.

„Zahvaljujem...” „Slušajte”, upitao sam ga, „šta vam najviše smeta kod Kirbija Hadsona?” „Njegov prst... Kad uperi prst.” Onda je ušla Frensin Bouers. Kliznula je u naš separe. Pozdravili smo je. Znala je Rika Talbota. Frensin je držala mali notes. „Čujte, Henk, htela bih da znam nešto više o Džejn. Indijanka, zar ne?” „Poluindijanka, poluirkinja.” „Zašto je pila?” „To je za nju bilo neka vrsta utočišta, a istovremeno lagani oblik samoubistva.” „Jeste li je ikad vodili na neko drugo mesto osim u bar?” „Vodio sam je jednom na bezbol meč. Na Vrigli Fild, još kad su Losanđeleski Anđeli igrali u ligi Obale Pacifika.” „Kako je bilo?” „Oboje smo se napili. Gadno se naljutila na mene i pobegla sa stadiona. Satima sam vozio, tražeći je. Kad sam se vratio u sobu ležala je onesvešćena na krevetu.” „Kako je govorila? Da li je bila bučna?” „Satima je znala da ćuti. Onda bi iz čista mira otkačila i počela bi da viče, psuje i baca stvari oko sebe. U početku ne bih obraćao pažnju, sve dok me ne bi izludela. Hodao bih goredole, gore-dole, urlao sam i psovao je. To bi trajalo možda dvadeset minuta, onda bismo se smirili, pili dalje i ponovo počinjali. Stalno su nas izbacivali iz stanova. Iz toliko smo mesta najureni da nismo sve ni upamtili. Jednom smo tražili novi stan i kucali na neka vrata. Otvorila ih je gazdarica koja nas je nedavno pre toga izbacila. Samo je pobelela, vrisnula i zalupila ih...” „Da li je Džejn mrtva?” upitao je Rik Talbot. „Odavno je mrtva. Svi su oni mrtvi. Svi sa kojima sam pio.” „Šta vas održava?” „Volim da kucam na mašini. To me uzbuđuje.” „A ja sam ga naučila na vitamine i vegetarijansku ishranu”, rekla je Sara.

„Da li još pijete?” upitao je Rik Talbot. „Uglavnom kad kucam ili kada sam u društvu. Nisam baš mnogo srećan kad sam okružen ljudima. Kad dovoljno popijem, oni kao da iščeznu.” „Recite mi još nešto o Džejn”, rekla je Frensin. „Eto, spavala je s brojanicama pod jastukom...” „Da li je išla u crkvu?” „Išla je u neko čudno vreme koje je ona zvala ’alka-selcer misa’. Mislim da je počinjala u pola devet ujutru i trajala sat vremena. Mrzela je misu od deset, koja traje i po dva sata.” „Da li je odlazila na ispovest?” „Nisam je pitao...” „Možete li da mi kažete još nešto o njoj što bi objasnilo njen lik?” „Samo i to da je, uprkos svim prividno užasnim stvarima koje je činila, psovanju, ludilu, ljubavi prema flaši, uvek radila stvari s određenim stilom. Volim da mislim kako sam od nje naučio ponešto o stilu...” „Hvala vam za ovo, mislim da će možda pomoći.” „Nema na čemu.” Onda su Frensin i njen notes nestali. „Mislim da se nikada nisam ovako dobro provodio na snimanju”, rekao je Rik Talbot. „Kako to mislite, Rik?” upitala je Sara. „To je nešto u vazduhu. Oseti se, ponekad, pri snimanju niskobudžetnih filmova, taj osećaj slavlja, kao na karnevalu. Ali ovde to osećam više nego ikad...” To je i mislio. Oči su mu iskrile, baš se radosno smešio. Naručio sam novu turu. „Meni samo kafu”, rekao je. Nova tura je stigla, i onda je Rik rekao: „Gle! Ide Šestinov!” „Ko?” upitah.

„On je napravio onaj čudesni film o Petu Semeterijesu! Ej, Šestinove!” Šestinov je prišao. „Sedite, molim”, rekao sam. Šestinov je kliznuo u separe. „Hoćete li da popijete nešto?” upitao sam. „O, ne...” „Gle!” rekao je Rik Talbot. „Evo Iljantoviča!” Znao sam Iljantoviča. Napravio je neke sulude mračne filmove, u kojima je glavna tema bilo nasilje u životu, koje ljudska hrabrost prevazilazi. Ali dobro je to radio, kao neka rika iz crne rupe. Bio je veoma visok čovek, krivog vrata i suludih očiju. Te sulude oči samo su gledale u tebe, gledale u tebe. Bilo je pomalo zbunjujuće. Pomerili smo se da mu napravimo mesta. Separe je bio krcat. „Jeste li za piće?” upitah. „Duplu votku”, rekao je. To mi se dopalo, mahnuo sam konobaru. „Duplu votku”, rekao je konobaru, fiksirajući ga svojim ludim očima. Konobar je zbrzao da posluša. „Ovo je luda noć”, rekao je Rik. Sviđala mi se Rikova jednostavnost. Treba imati muda za to, kad si na vrhu, da kažeš kako uživaš u onom što radiš, da se dobro zezaš dok to radiš. Iljantovič je dobio duplu votku, sabio je. Rik Talbot je svakog zapitkivao ponešto, uključujući i Saru. Nije bilo ni traga nekom nadmetanju ili zavisti u tom separeu. Osećao sam se totalno opušteno. Onda se pojavio Žon Pinčot. Ušetao je u separe i naklonio se malo, kezeći se: „Uskoro snimamo, nadam se. Doći ću po sve vas...” „Hvala ti, Žon...” Onda je nestao.

„Dobar režiser”, rekao je Rik Talbot, „ali voleo bih da znam zašto ste baš njega izabrali.” „On je mene izabrao.” „Ozbiljno?” „Da... i mogu da vam ispričam priču o njemu koja objašnjava zašto je on dobar režiser i zašto ga volim. Ali da ostane među nama...” „Da čujem”, rekao je Rik. „Među nama?” „Naravno...” Nagnuo sam se preko stola u separeu i ispričao priču o Žonu, električnoj testeri i njegovom malom prstu. „To se stvarno desilo?” upitao je Rik. „Da. Ostaje među nama.” „Naravno...” (Znao sam - ništa ne ostaje među nama kad se jednom ispriča.) Za to vreme, Iljantovič je sručio dve duple votke i već tražio sledeću. Samo je piljio u mene. Onda je izvadio novčanik i izvukao masnu vizit-kartu. Pružio mi je. Sva četiri ćoška bila su iskrzana i bila je sva meka i tamna od prljavštine. Dojadilo joj da bude vizit-karta. Iljantovič je izgledao kao rođeni genije. Divio sam mu se zbog toga. Nije morao da izigrava bilo šta. Dočepao je duplu votku i sručio je u sebe. Onda me pogledao teškim pogledom. Gledao sam i ja u njega. Ali te tamne oči bile su jednostavno previše. Morao sam da pogledam u stranu. Dao sam znak konobaru za novu turu. Onda sam ponovo pogledao u Iljantoviča. „Ti si prva liga”, rekao sam. „Posle tebe nema ničega.” „Ne, nije tako”, rekao je. „Ti si prvi! Dao sam ti karticu! Na njoj je datum SNIMANJA MOG NOVOG FILMA! MORATE DOĆI!” „Važi, bejbi”, rekao sam, izvadio novčanik i pažljivo smestio karticu u njega. „Ovo je luda noć”, rekao je Rik Talbot.

Još se malo ćaskalo, onda je ušao Žon Pinčot. „Spremni smo za snimanje. Hoćete li molim vas da izađete, kako bismo vam našli mesta?” Svi smo pošli za Žonom, osim Iljantoviča. Utonuo je u separeu. „Zajebite me! Ja ću još votke! Vi ljudi idite!” Taj klipan je ukrao stranicu-dve od mene. Mahnuo je kelneru, iskopao zgnječenu cigaretu, nabio je među usne, kresnuo upaljač i ispekao nos. Kakav lik. Išli smo u noć.

36 Spremili su se da snimaju u sporednoj ulici. Na redu je bila tuča barmena i pijanca. Hladno je bilo napolju. Sve je već bilo spremno. Postojali su i dubleri za scenu tuče, za barmena i Džeka Bledsoa. U gro-planu bi se videla lica Bledsoa i barmena, ali je stvarna scena tuče snimana sa dublerima. Bledso me ugledao. „Ej, Henk, dođi!” Prišao sam. „Pokaži im kako boksuješ.” Kružio sam naokolo, izbacivao kratke slabašne udarce levicom, a onda tu i tamo naglo kidisao levom i desnom. Stao sam. Objasnio sam te davno prošle tuče. „To stvarno nije bilo bogzna šta. U početku se samo kružilo i kružilo. Okolo-naokolo. A onda bi nas rulja nahuškala, i neko bi nasrnuo. Verujem da su, uprkos pijanstvu, udarci bili vrlo teški i brutalni. Onda bismo se povlačili, odmeravali situaciju, i ponovo napadali, pesnice bi harale. Na kraju je samo jedno bilo važno - zgaziti onog drugog. Samo jedan može da pobedi. I tuči nikad nije bio kraj dok čovek ne izgubi svest. Dobra predstava, a plus je bila džabe...” Primaklo se vreme snimanja. Uklonili smo se iz tog prolaza između zgrada i zauzeli

svoja mesta van kadra. Baš tada je ušetao Hari Fridmen, s nekom holivudskom kokicom koja je nosila periku, lažne trepavice, bila napadno našminkana. Usne su joj bile dvostruko uvećane, kao i njene sise. S njima je ušetao i čuveni režiser, Manc Loeb, koji je režirao filmove kao Čovek pacov i Vrh olovke. Pored njega je išla poznata glumica Rozalin Boneli. Morali smo da priđemo i upoznamo se. Loeb i Bonelijeva su se baš lepo smešili i bili su vrlo učtivi, ali stekao sam odvratan utisak da se osećaju superiornijim od nas. Svejedno, to je bilo na svom mestu, jer sam se ja osećao superiornijim od njih. Tako to ide. Vratili smo se na svoje osmatračnice, i velika tuča je počela. Dovoljno je brutalno izgledala, od samog početka. U našim tučama, brutalnost se javljala pred kraj, kad jedan borac postane bespomoćan (obično ja), a onaj drugi neće da prestane. Bilo je još nešto u vezi sa tim tučama. Ako nisi pripadao barmenovom „klanu”, a izgubio si, bio si ostavljen napolju, među kantama za đubre i pacovima. Bilo je i propratnih uspomena. Jednog jutra probudio me zvuk sirene i farovi kamiona upereni u mene. Bili su to đubretari. „EJ, ČOVEČE, ODJEBI ODATLE! ZAMALO DA TE PREGAZIMO!” „O, izvinite...” Da bih se onda digao, s vrtoglavicom, mučninom, izubijan, uronjen u neki samoubilački san, naspram tih lepih zdravih crnaca koje interesuje samo da ne kasne u svom redu vožnje i pokupe đubre odatle. Ili bi to bila glava crnkinje s nekog prozora: „EJ, BELI OLOŠU, MARŠ U PIZDU MATERINU SA MOG ULAZA!” „Da, gospođo, izvinite, gospođo...” A ono najgore, pri prvom vraćanju svesti, dole među kantama za đubre, suviše bolan da bi se pokrenuo, ali znajući da moraš, najgora od svega bila je misao: kladim se da mi opet nema novčanika... Igraš se. Pokušavaš da osetiš novčanik oslanjajući se dupetom o tle, bez opipavanja. Oseti se praznina. Stvarno ne želiš da proveriš rukom, ali uradiš to. A novčanik nikad nije tu. Onda se teškom mukom dižeš i kopaš po svim džepovima - nema novčanika, nikad. Postajao sam sve više i više obeshrabren u pogledu čovečanstva. Sve u svemu, scena tuče je odigrana, i Žon Pinčot je prišao i pitao: „Pa?”

„Nije baš tako.” „Zašto?” „Eto, u tim našim tučama, gladijatori su bili više klovnovi, igrali su za rulju. Jedan bi tresnuo i skoro satro drugog udarcem, zatim bi se okrenuo publici i govorio ’Ej, kako vam se ovo dopalo?’” „Glumatali su?” „Da...” Žon je otišao do dublera i govorio im. Slušali su. Dobri stari Žon, verovatno jedan od prvih režisera koji je ikad neposredno slušao samog pisca. Osećao sam se počastvovan. Teško da sam imao sreće u životu, sada se činilo kao da mi je prišla. Morao sam malo i toga da okusim. Ponovo su snimali scenu tuče. Posmatrao sam, i kao da me obuzela neka slabost pri gledanju tog starog sna. Hteo sam da budem jedan od njih, da se ponovo upustim u to. Glupo ili ne, došlo mi je da izdevetam zid pored sebe. Rođen za batine. Onda je bilo gotovo. Žon je prišao. „Pa?” pitao je. „Dopalo mi se...” „I meni”, rekao je. To je bilo sve. Sara i ja smo se vratili u naš separe. Iljantovič je nestao. U baru je verovatno nestalo votke. Sara i ja smo naručili piće, a Rik uzeo još jednu kafu. „Ovo je jedna od najboljih večeri u mom životu”, rekao je Rik. „Slušaj, Rik, nemoj da me zezaš. Gde si provodio te svoje večeri?” Samo se nasmešio u svoju šolju. Bio je predivan i nevin čovek. Onda se vratila Frensin Bouers, sa svojim notesom. „Kako je Džejn umrla?”

„Tada sam bio s nekom drugom. Već dve godine nismo bili zajedno, i svratio sam da je posetim pred Božić. Radila je u nekom hotelu i bila vrlo popularna. Svi u hotelu dali su joj po flašu vina. U njenoj sobi je bila mala polica duž zida, ispod samog plafona, i na njoj je bilo naređano bar osamnaest-devetnaest flaša.” ’Ako popiješ sve to, a hoćeš, to će te ubiti! Zar ovi ljudi ne shvataju?’ rekao sam joj. Džejn me samo pogledala. ’Odneću sve te jebene flaše napolje odavde. Ovi ljudi hoće da te ubiju!’ Ponovo me samo pogledala. Ostao sam s njom te noći i sam popio tri flaše, što je smanjilo broj na petnaest ili šesnaest. Ujutru, kad sam odlazio, rekao sam joj: ’Molim te, nemoj sve da ih popiješ...’ Vratio sam se posle nedelju i po dana. Njena vrata su bila otvorena. Velika fleka od krvi na krevetu. Nije bilo flaša u sobi. Pronašao sam je u bolnici za sirotinju. Bila je u alkoholnoj komi. Dugo sam sedeo kraj nje. Samo sam je gledao, vlažio joj usne vodom, uklanjao joj kosu s očiju. Sestre su nas ostavile same. A onda, najednom, otvorila je oči i rekla: ’Znala sam da ćeš biti ti.’ Tri sata posle toga umrla je.” „Nikada nije dobila pravu šansu”, rekla je Frensin. „Nije je ni želela. Bila je jedina osoba u mom životu s istim prezirom prema ljudskom rodu.” Frensin je sklopila notes. „Sigurna sam da će mi sve ovo pomoći...” Onda je otišla. A Rik je rekao: „Oprostite mi, ali proučavao sam vas čitavo veče, i ne izgledate mi kao loš čovek.” „Kao ni ti, Rik”, rekao sam.

37 Nekoliko dana kasnije prisustvovali smo dnevnom snimanju na istom mestu, i Žon Pinčot nas je našao baš posle ručka. Još nismo ušli u bar.

„Čekaj”, rekao mi je Žon, „svakog trenutka treba da se pojavi fotograf Korbel Viker. Hoće da slika tebe, Džeka i Frensin. Taj tip je poznat širom sveta. Čuven je po svojim snimcima žena, pravi boginje od njih...” I tako smo stajali u sporednoj ulici, iza bara. Tu su se mešali sunce i senke. Mislio sam da ćemo dugo čekati, ali je Korbel Viker stigao nakon pet minuta. Imao je oko 55 godina, podbulo lice, trbušinu. Nosio je maramu i beretku. Vodio je dva dečaka, obojica su brinuli o rekvizitima. Dečaci su delovali isprepadano i poslušno. Krenulo je upoznavanje. Onda nam je Korbel predstavio svoje asistente. „Ovo je Dejvid...” „Ovo je Vilijam...” Dečaci su jedva uspeli da se nasmeše. Onda se pojavila Frensin. „Ah, ah, ah!” rekao je Korbel, pritrčavši joj i poljubivši je. Zatim je kročio unazad. „Sad, sad, sad... Ah! Ah!” mahao je rukama. „To je to! Da!” Jedan stari polomljeni kauč ležao je odbačen u toj uličici iza bara. Privukao mu je pažnju. „Vi”, pogledao me, „sedite na kauč...” Prišao sam kauču i seo. „A sad, Frensin, sedite mu u krilo.” Frensin je imala jarkocrvenu haljinu sa izrezima na donjem delu. Nosila je crvene cipele, crvene čarape i ogrlicu od bisera. Sela mi je u krilo. Pogledao sam oko sebe i namignuo Sari. „To je to! Da!” začuo se Korbel. „Smeta li vam moje tvrdo dupe?” upitala me Frensin. „Ne, nije problem. Bez brige.” „Aparat broj ČETIRI!” dreknuo je Korbel Viker. Dejvid je pritrčao s fotoaparatom broj četiri, i Korbel ga je okačio oko vrata, kleknuo... Čulo se jedno klik, i onda je sevnuo blic... „ODLIČNO! DA! DA!”

Opet klik, novi fleš... „DA! DA!” Klik, fleš... „FRENSIN, POKAŽI MI NOGU! JOŠ! TO! DA! DA!” Klik, fleš, klik, fleš... Mahnito je slikao, s puno strasti... „FILM! FILM!” dreknuo je. Vilijam je pritrčao s novim filmom, ubacio ga u fotoaparat, stavio upotrebljeni film u posebnu kutiju. Korbel je pao na kolena, namestio aparat, zatim rekao: „JEBI GA, NEĆU OVAJ APARAT! APARAT BROJ ŠEST, MOLIM! SAD! SAD!” Dejvid je pritrčao s fotoaparatom broj šest, dao ga Korbelu i odneo fotoaparat broj četiri. „JOŠ NOGE, FRENSIN! DOBRO IZGLEDA! VOLIM TE, FRENSIN! TI SI POSLEDNJA VELIKA ZVEZDA HOLIVUDA!” Klik, fleš... Klik, fleš... opet... i opet... i opet. Onda je stigao Džek Bledso. „SEDI I TI NA KAUČ, DŽEK! FRENSIN U SREDINU! DA! DA!” Klik, fleš... Klik, fleš... „FILM! FILM!” urlao je Korbel. Fotografije su bile namenjene poznatom ženskom časopisu vrlo visokog tiraža. „U REDU, DOLE S KAUČA, MOMCI! HOĆU SAMO FRENSIN!” Namestio je da leži na kauču, s laktom na naslonu, dok joj je druga ruka opružena po gornjem delu, držeći dugu cigaretu. Frensin je uživala. Klik, klik, fleš, fleš... Poslednja velika zvezda Holivuda. Klinci su pritrčavali s novim filmom, novim fotoaparatima... Verovatno su provalili da

je to bolje od rada na benzinskoj pumpi. Onda je Korbel uočio ogradu od bodljikave žice. „BODLJIKAVA ŽICA!” dreknuo je. Namestio je Frensin u provokativnu pozu uz bodljikavu žicu, Džeka Bledsoa s jedne, a mene s druge strane. „FENOMENALNO!” Dopala mu se ideja sa bodljikavom žicom, i samo je okidao i okidao. Baš ga je napalila bodljikava žica. Možda je u pitanju bilo ono iza žice. Fleš, klik, fleš, klik... A onda je, najednom, bilo gotovo. „Mnogo vam hvala, svima...” Ponovo je poljubio Frensin. Njegovi su klinci bili zauzeti pakovanjem stvari, skupljanjem stvari, obeležavanjem stvari. Vilijam je imao notes, i sve je zapisivao u njega: broj snimka, vreme, predmet snimka, koji je fotoaparat i koji film upotrebljen. Zatim su se svi jednostavno razišli, a Sara i ja smo ušli u bar. Unutra su sedeli redovni alkosi. Sada su bili filmske zvezde, i razvili su određeno dostojanstvo. Postali su ćutljiviji, kao da mozgaju o velikim stvarima. Više su mi se sviđali po starom. Film je bio pri kraju, i bilo mi je pomalo žao što sam propustio tolike dane snimanja, ali šta se može, ako si tip koji se kladi na konje, sve moraš da žrtvuješ. Sara i ja smo krenuli usporenim tempom. Uzeo sam pivo, a ona čašu vina. „Šta misliš, hoćeš li ikada pisati novi scenario?” upitala me. „Sumnjam. Previše jebenih kompromisa. I stalno moraš da misliš okom kamere. Dopire li to do publike? A gotovo sve nervira ili vređa filmsku publiku, dok ljudi koji čitaju romane i kratke priče vole da budu iznervirani i uvređeni.” „A ti si dobar u tome, nema šta...” Baš tada je Žon Pinčot ušao u bar. Seo je s moje leve strane, nasmešio nam se. „Jebi ga”, rekao je. „Šta je sad?” upitala je Sara. „Film je opet otpisan?” upitao sam ja. „Ne, nije to... Nešto drugo...”

„Kao?” „Džek Bledso je odbio da potpiše pravo na objavljivanje fotografija koje su maločas snimljene.” „Šta?” „Da, jedan od Korbelovih dečaka je otišao do njegove prikolice s papirima i Džek je odbio da potpiše. Onda je i Korbel otišao tamo. Ista stvar.” „Ali zašto?” upitah. „Zašto je dozvolio da bude uslikan, a onda odbija da to bude objavljeno?” „Ne znam. Ali svejedno, možemo bar da upotrebimo fotke tebe i Frensin. Hoćete li da gledate snimanje?” „Naravno...” „Doći ću po vas...” „Hvala...” Sara i ja smo sedeli, razmišljajući o tome. Pretpostavljam da je ona mislila o tome. Za sebe znam. Smislio sam da su glumci jednostavno drukčiji od nas. Imaju neke druge rezone, koji su samo njihovi. Šta sad, kad provedeš tolike sate, tolike godine, pretvarajući se da si neka druga ličnost, onda to može da utiče na čoveka. Dovoljno je teško pokušavati da budeš ono što jesi. Zamisli da se iz sve snage trudiš da budeš neko ko nisi. A zatim da budeš neko drugi ko nije ti. A onda neko treći. U početku verovatno može da bude uzbudljivo. Ali, posle nekog vremena, kad se ispretvaraš u desetine ljudi, možda je teško da se setiš ko si u stvari, pogotovo ako moraš sam da izmišljaš svoj tekst. Pretpostavio sam da se Džek Bledso izgubio i zaključio da su slikali nekog drugog, a ne njega, pa mu je preostalo samo da odbije da te slike budu objavljene. To kao da je imalo nekog smisla. Hteo sam da to objasnim Sari. Posmatrao sam je kako otpija vino i pripaljuje cigaretu. Onda sam pomislio: dobro, možda joj objasnim drugi put, i onda sam pošteno cimnuo pivo, pitajući se da li će neki od tih snimaka Frensin, dok sedi svojim lepim tvrdim dupetom na mom krilu, biti objavljen u tom poznatom ženskom časopisu...

38 A onda, tek tako, 32 dana snimanja su istekla i bilo je vreme za proslavu uspešno okončanog posla. Na prvom spratu je bio dugačak šank, nekoliko stolova i veliki podijum za igru. Stepenište je vodilo na drugi sprat. Tu je bila uglavnom filmska ekipa, mada nisu baš svi došli, a bilo je i drugih ljudi koje nisam prepoznao. Nije bilo orkestra, iz zvučnika je dopirala uglavnom disko-muzika, ali su pića i šank bili stvarni. Sara i ja smo se progurali. Dve barmenke služile su piće. Ja sam uzeo votku, a Sara crno vino. Jedna od barmenki me prepoznala i donela jednu od mojih knjiga. Potpisao sam je. Unutra je bilo prepuno i vruće, letnja noć, bez erkondišna. „Da uzmemo još po jedno, pa idemo gore”, predložio sam Sari. „Ovde je suviše vruće.” „Važi”, rekla je. Popeli smo se uz stepenice. Gore je bilo svežije i manja gužva. Nekoliko ljudi je igralo. Kao zabava, bila je prilično bez ideje, ali većina zabava je takva. Počeo sam da tonem u depresiju. Ispio sam svoje piće. „Idem po još jedno”, rekao sam Sari. „Hoćeš i ti?” „Ne, samo ti uzmi...” Sišao sam niz stepenice, ali pre nego što sam uspeo da dođem do šanka, debeli okrugli tip bujne kose i tamnih naočara dočepao me za šaku i počeo da je trese. „Kinaski, pročitao sam sve što ste napisali, sve!” „Ma nemojte”, rekao sam. I dalje mi je tresao šaku. „Napio sam se jednom s vama u Barnijevoj pasuljari! Sećate me se?” „Ne.” „Šta, ne sećate se kako ste se napili sa mnom u Barnijevoj pasuljari?”

„Ne.” Podigao je naočare i smestio ih na teme. „A sad, sećate li me se?” „Ne”, rekao sam, izvukao šaku iz njegove i uputio se prema šanku. „Duplu votku”, rekao sam barmenki. Donela mi je. „Imam prijateljicu koja se zove Lola”, rekla je. „Znate Lolu?” „Ne.” „Kaže da je bila dve godine udata za vas.” „Nije istina”, rekao sam. Sklonio sam se sa šanka, probio se ka stepenicama. Tu se nacrtao još jedan debeli tip, bez kose na glavi, ali velike brade. „Kinaski”, rekao je. „Da?” „Andre Vels... Imao sam malu ulogu u filmu... Inače sam pisac... Imam roman, spreman za štampu. Voleo bih da ga pročitate. Mogu li vam poslati kopiju?” „U redu...” Dao sam mu broj poštanskog faha. „Zar nemate adresu ulice?” „Imam, ali pošaljite na fah.” Popeo sam se uz stepenice. Usput sam ispio pola svog pića. Sara je razgovarala s nekom ženom. Onda sam ugledao Žona. Stajao je sam, držeći piće. Prišao sam. „Henk”, rekao je, „iznenađen sam što te vidim ovde...” „A ja sam iznenađen da je Moć Vatre dala pare za ovo...” „Naplaćuju oni to...” „A... Dobro, šta ima novo?” „Sad smo u montaži, krojimo... Posle toga miksamo muziku. Zašto ne svratiš da vidiš kako se radi?” „Kada?”

„Bilo kada. Radimo po dvanaest do četrnaest sati svakog dana.” „U redu... Slušaj, šta je bilo s Popi?” „S kim?” „Ona što je uložila deset hiljada kad ste živeli dole kod plaže.” „A, ona. U Brazilu je. Pobrinućemo se za nju.” Ispio sam piće. „Zašto ne siđeš da igraš malo?” upitao sam Žona. „Ma ne, to je besmisleno...” Onda ga je neko pozvao po imenu. „Izvini”, rekao je „i ne zaboravi da dođeš u montažu!” „Važi.” Žon je prešao na drugu stranu prostorije. Prišao sam ogradi i pogledao ka šanku. Dok sam razgovarao sa Žonom, Džek Bledso i njegovi motociklisti ušli su dole. Momci su se naslonili leđima na šank, licem okrenuti gomili. Svaki je držao pivsku flašu, osim Džeka, koji je pio tonik. Na sebi su imali crne kožne jakne, marame, kožne pantalone, čizme. Otišao sam do Sare. „Idem dole da vidim Džeka i njegovu ekipu... Hoćeš i ti?” „Naravno...” Sišli smo dole i Džek nas je predstavio svakom od svojih drugara. „Ovo je Blekdžek Hari...” „Gde si, čoveče...” „Ovo je Bič Božji...” „Zdravo, lafe...” „Ovo je Noćni Crv...” „Hej, hej!” „Ovo je Šinter...” „Idi!”

„Ovo je Tromudi Edi...” „Bog te mazo!” „Ovo je Brzoprdi...” „Milo mi je...” „I Picoubica...” „Aha...” To je bilo to. Svi su izgledali kao fini momci, ali kao da su pozirali, naslonjeni leđima na šank, s pivskim flašama u ruci. „Džek”, rekao sam, „dobro si glumio.” „Savršeno!” rekla je Sara. „Hvala vam...” sevnuo je svoj zanosni osmeh. „Lepo”, rekao sam, „vraćamo se gore, ovde je pakleno... Što se ne popnete malo?” Mahnuo sam barmenki da nam napuni. „Pišeš li još neki scenario?” upitao je Džek. „Ne... Suviše se gubi neki mir... Više volim da sedim i gledam u zidove...” „Ako napišeš, pokaži mi ga.” „Važi. Nego zašto tvoji drugari tako poziraju sa šanka? Traže devojke?” „Jok, siti su oni devojaka. Samo ubijaju dosadu.” „Dobro, vidimo se, Džek...” Vratili smo se gore. Ubrzo su Džek i njegovi drugari otišli. Nije bilo bogzna kakvo veče. Samo sam išao gore-dole stepenicama po piće. Prošlo je bar tri sata, i skoro svi su otišli. Sara i ja smo stajali kod ograde. Onda sam ugledao Žona. Primetio sam ga nešto ranije, kako igra. Domahnuo sam mu. „Ej, šta je bilo sa Frensin? Nije došla na proslavu.” „Ne, nismo zvali reportere noćas...” „Shvatam.” „Moram da idem”, rekao je Žon. „Treba rano da ustanem zbog montaže.”

„Dobro...” Onda je Žon otišao. Bilo je prazno dole i mnogo svežije, pa smo sišli do šanka. Sara i ja ostali smo poslednji. A za šankom je ostala samo jedna barmenka. „Uzećemo po jedno za rastanak”, rekao sam joj. „Sada treba da vam naplatim piće”, rekla je. „Kako to?” „Moć Vatre je zakupila ovaj lokal samo do ponoći... Sada je već prošlo deset minuta. Promuvaću vam po jedno jer toliko volim kako pišete, ali molim vas da nikom ne kažete.” „Draga moja, niko to nikada neće saznati.” Natočila je pića. Ponoćna disko-gomila počela je da ulazi. Bilo je vreme da se ode. Da, bilo je. Naših pet maca su nas čekale. U neku ruku, tužno mi je bilo što je snimanje gotovo. Bilo je nečeg istraživačkog u tome. Bilo je nekog kockanja. Ispili smo svoja pića i izašli na ulicu. Auto je još bio tu. Pomogao sam Sari da uđe i onda ušao s druge strane. Stavili smo pojaseve. Pokrenuo sam ga i ubrzo smo bili na autoputu, vozeći ka jugu. Vraćali smo se ka svakodnevnoj normali, i na neki način sam to voleo, a na neki nisam. Sara je pripalila cigaretu. „Nahranićemo mačke pa na spavanje.” „I možda još po jedno piće?” predložio sam. „Može”, rekla je Sara. Sara i ja smo se lepo slagali, ponekad.

39 Nekoliko dana kasnije otišli smo u montažu. Žon Pinčot i montažer filma, Kej Bronštajn, radili su unutra. Žon je dovukao stolice za nas. „Prikazaću vam integralnu verziju. Sve je još vrlo sirovo, znate. Ima tu još dosta da se radi...”

„Jasno nam je”, rekla je Sara. „Hoćemo da odamo puno priznanje vašem filmu”, rekla je Kej. „Stvarno ga volim!” „Hvala vam”, rekoh. „Sad miksamo muziku”, rekao je Žon. „Fridmen i Fišmen su u Londonu, rade na novom

projektu.

Zovu

četiri-pet

puta

dnevno,

urlajući:

’PREKIDAJTE

MIKS!

PREKIDAJTE MIKS!’ Pravim se da ne razumem. Odabrali smo sjajnu muziku, ali mnogo će koštati dobijanje prava. Fridmen i Fišmen traže da upotrebim neku već snimljenu muziku, što ništa ne bi koštalo, ali koja je grozna. Uništila bi film! Zato miksam dobru muziku sa zvukom u filmu, tako da ne mogu posle da je skinu...” „Jesi li ikad pravio film pod takvim uslovima?” upitao sam. „Ne. Ne postoji niko kao ta dva lika. Ali volim ih!” „Voliš ih?” „Da, oni su kao deca. Imaju srca. Čak i kad se trude da ti prerežu grkljan, ima neke topline u tome. Uvek bih radije poslovao s njima nego s advokatima korporacija koji vode gro biznisa u Holivudu.” Žon je pogasio svetla, pa smo gledali. Prikazivano je na malom platnu, kao na ekranu televizora. Špica je išla. Onda se pojavilo moje ime. Bio sam deo Holivuda, bar na trenutak. Bio sam krivac. Dobro je teklo. Nisam provalio ništa loše u filmu dok se vrteo dalje. „Sviđa mi se, sviđa”, rekao sam. „Baš imamo nešto”, rekao je Žon. Onda je usledila scena u kojoj se Džek i Frensis upoznaju. Oboje sede pri dnu šanka. Džek donosi nekoliko pića za Frensin. Ona ih ispija jedno za drugim. Džek sedi s polupraznom bocom piva. Desnom rukom gura pivo od sebe, van kadra i govori: „To je to...” „Šta je to?” pita Frensin. Džek objašnjava da nema više para, dekintiran je, ne može više da naručuje... „NE! NE!” povikao sam. „O ISUSE HRISTE, NE!” Žon je zaustavio film. „Šta je bilo?”

„Alkosi koji ovo budu videli ismejaće nas kao idiote!” „Šta ne valja?” „Čovek koji pije nikada ne bi odgurnuo pola flaše piva od sebe i rekao: ’To je to.’ Ispio bi do poslednjeg gutljaja i tek tada rekao: ’To je to...’” „Henk je u pravu”, rekla je Sara, „i ja sam to primetila...” „Pet puta sam snimao tu scenu, i ovo mi se činilo najbolje...” „Žon, osetio sam se uvređeno kad sam ga video kako odbacuje tu flašu, to boli, bilo je kao da ti pljunu u lice!” „Mislim da imam snimak gde je samo malo piva na dnu flaše...” „Čak i to malo je suviše, ali upotrebi taj, molim te, ako ga imaš”, rekao sam. Eto šta može da se desi kad imaš režisera koji nije alkoholičar i glumca koji mrzi da pije, a obojica rade isti film. I alkoholisanog pisca koji više voli da bude na hipodromu nego na snimanju. Odgledali smo ostatak filma. Žon je upalio svetla. „Kako vam se sviđa? Mislim, ovo je još vrlo sirovo, znate...” „Muzika i kamera su prva liga”, rekla je Sara. „A šta je s tekstom, bejbi?” upitao sam. „Kinaski dobro kenja kao i uvek”, rekla je. „Hvala ti”, rekoh. „Čitava ekipa filma bila vas je uvek svesna”, rekla je Kej. „Čak i kad niste bili prisutni.” „Je l’?” „Ali Henk, šta ti misliš o filmu?” upitao je Žon. „Dopala mi se Džekova gluma. Učinilo mi se da je Frensini falilo malo više opuštenosti.” „Frensin je bila odlična”, rekao je Žon. „Film stvarno oživi kad je ona pred kamerom.”

„Možda. Sve u svemu, drago mi je što sam deo ovoga filma i deo njenog veličanstvenog povratka...” I tako, da proslavimo svoja pozitivna osećanja, zaključali smo sobu za montažu, ušli u lift, izašli na ulicu do mojih kola i krenuli na ručak. Ne kod „Musoa” ovog puta, već negde bliže, u restoran udaljen nekih osam ulica zapadno odatle. Čudno, pomislio sam, kako je sve to izvedeno. Samo dan po dan i eto ga. Na neki način, stekao sam utisak kao da još nisam čak ni scenario napisao. I nisi, rekli bi možda neki kritičari, dokle god se držiš svega lošeg i bukvalnog u svom pisanju. Ali u čemu je razlika između filmskog kritičara i prosečnog filmskog gledaoca? Odgovor: kritičar ne mora da plati. „Stani ovde”, rekao je Žon. „To je taj lokal!” Što sam i učinio.

40 Vratio sam se hipodromu. Ponekad se pitam šta ja tražim tamo. A ponekad znam. S jedne strane, pruža mi mogućnost da vidim veliki broj ljudi pod najgorim okolnostima, i to je ono što me drži u dodiru sa realnošću od koje je sačinjen ovaj svet. Gramzivost, strah, gnev - sve je tu. Postoje neki tipični likovi na svakom hipodromu, svuda, svakog dana. I ja sam verovatno viđen kao jedan od takvih, i ne volim to. Više bih voleo da sam nevidljiv. Nije mi stalo da se savetujem s drugim kladiocima. Ne želim da razgovaram o konjima. Ne osećam nikakvu bliskost ili saučesništvo s drugima na hipodromu. U suštini, mi se kladimo jedni protiv drugih. Hipodrom nikada ne gubi. Hipodrom uzima svoj tal, država uzima svoj tal, i to se stalno uvećava, što za kladioca koji hoće redovno da dobija znači da mora imati odlučujuću prednost u klađenju, superiorniji metod, logički uvid. Prosečan posetilac kladi se na sve živo - egzakte, dublove, trilinge, hipokare, biraj šest, biraj devet. Na kraju ostaje s punim šakama besmislenih kartončića. Klade se na pobednika, na mesto na cilju, na poredak konja. A postoji samo jedna opklada, i ta je na dobitak. To uklanja svu patnju. Jednostavnost je uvek tajna, tajna duboke istine, tajna bilo kog rada, pisanja, slikanja. Život je dubok u svojoj jednostavnosti. Mislim da me hipodrom čini svesnim toga.

Ali, s druge strane, hipodrom je patnja, ubijanje vremena, surogat za nešto drugo s čime se treba suočiti. Pa ipak, svi imamo potrebu za bekstvom. Sati su dugi i moraju se ispuniti nečim, sve do naše smrti. A jednostavno nema dovoljno nekog blaženstva ili uzbuđenja oko nas. Stvari brzo postanu bezbojne i ubistveno dosadne. Budimo se ujutru, pomeramo noge ispod čaršava, spuštamo ih na pod i mislimo: e jebi ga, šta sad? Ima dana kad se razbolim od potrebe za hipodromom. Kladim se na galopere tokom dana, a onda noću zateknem sebe kako se kladim na trkama matorih konja ili kasačkim trkama, zavisno od toga šta mi sc pruži. Tada vidim neke od istih ljudi koje sam video tokom dana. I oni se klade noću. Totalni pacijenti. I tako sam se vratio hipodromu i zaboravio sve u vezi sa filmom i glumcima i filmskom ekipom i montažom. Hipodrom je održavao moj život jednostavnim, iako je možda „glupim” bolji izraz za to. Noću bih obično gledao malo televizije sa Sarom, a onda odlazio gore da se zezam sa pesmama. Pesma je ono što mi je čuvalo duh da ne odlepi. Pesma je ono što je meni potrebno. Što mi je stvarno potrebno. Vratio sam se jedno dve-tri nedelje u tu šemu kad je dobri stari telefon zazvonio. Naravno, Žon Pinčot. „Film je završen. Imamo privatnu projekciju za Moć Vatre. Bez štampe. Bez kritičara. Nadam se da ćeš doći.” „Naravno. Kaži vreme i mesto.” Zapisao sam. Bio je petak veče. Dobro sam znao put do zgrade produkcije. Sara je pušila i mozgala o nečemu. U toku vožnje se i meni javila poneka misao. Setio sam se nečega što mi je Žon Pinčot pričao. Davno pre nego što je ikog našao da finansira scenario, bazao je svake noći po čitavom gradu, overavao barove, tražio pravi bar, prave alkose. Dao je sebi ime Bobi. I tako je išao od bara do bara, noćima. Rekao mi je da samo što nije postao alkoholičar. U svim tim barovima, pričao je, nikada nije video ženu s kojom bi poželeo da ode kući. Ponekad bi uzeo noć odmora, dolazio kod nas sa hrpom fotografija barova koje je obišao i stavljao ih pred mene na sto. Izabrao bih najbolje, a on bi rekao: „Da, obratiću pažnju na te barove...” Uvek je verovao da će od scenarija postati film. Projekciona sala nije bila u zgradi produkcije, već u studiju iza nje.

Stigli smo. Ispred zgrade je stajao čuvar. „Prikazivanje filma Ples Džim Bima za Moć Vatre”, rekao sam mu. „Prođite... zatim desno...”, rekao je. Eto. Bili smo krupne zverke. Prošao sam kolima, skrenuo desno, parkirao. To mesto je bilo prepuno privatnih studija. Nije mi bilo jasno zašto Moć Vatre nema sopstvenu projekcionu salu. Zgrada im je bila ogromna. Ali verovatno su imali neki jebeno dobar razlog zašto čine ono što čine. Izašli smo i krenuli u potragu za projekcionom salom. Nije bilo nikakvih oznaka. Činilo se da smo jedini koji se tu muvaju. A ipak smo stigli na vreme. Hodali smo dalje. Onda sam ugledao dva vitka momka, kao rođena za filmski studio, kako stoje naslonjeni na poluotvorena vrata. Gotovo svi u tom biznisu liče jedni na druge - mislim na filmsku ekipu i ljude oko filma, svi kao da imaju između 26 i 38 godina, vitki su i uvek razgovaraju među sobom o nečemu što je užasno zanimljivo. „Pardon”, upitao sam, „da li je ovo projekciona sala za Ples Džim Bima?” Obojica su prestali da razgovaraju, zablenuvši se u nas, kao da smo ih prekinuli u nečemu što je užasno važno. Onda je jedan od njih progovorio. „Ne”, rekao je. Ne znam šta će biti sa tim likovima kad stignu do trideset devete. Možda su o tome razgovarali. Išli smo dalje, tražeći projekcionu salu. A onda, pored jednog automobila s motorom u pokretu, stajao je neko poznat. Bio je to Žon Pinčot, sa koproducentom, Lensom Edvardsom. „Žon, Isusa ti, gde je ta projekciona sala?” „Aha”, rekla je Sara, „gde je?” „Eh”, rekao je Žon, „sve su premestili. Pokušavao sam da vam javim, ali već ste krenuli...” „Dobro, gde je to sad, bejbi?” „Aha, bejbi”, rekla je Sara. „Tražio sam vas... Čujte, Lens Edvards polazi sad tamo. Možemo li tvojim kolima, Lens?”

Lens je klimnuo kao da je ljuto zajeban. Mislio sam da smo mi ti koji treba da se osećaju ljuto zajebanim. U Holivudu nekad pobrkaju takve stvari. Žon je seo napred s Lensom, a Sara i ja pozadi. Tvrdili su da je taj Lens stidljiv i da zato neće da razgovara. Meni se činilo da ga jednostavno boli kita. Jedan od TV-reportera, Italijanka koja me je intervjuisala, rekla mi je: „Radila sam za tog skota! Nikad nisam videla takvu jajaru! Nikom ništa ne plaća. Ne koristi čak ni svoju hartiju. Koristi koverte pisama koje mu ljudi šalju. Terao me da precrtavam imena i adrese, i da ispisujem nova imena, a onda smo isti koverat slali natrag. Skidao je marke koje nisu poništene i ponovo ih lepio. Jednog dana sam radila i najednom osetim njegovu ruku na mojoj nozi. ’Jeste li izgubili nešto?’ upitam ga. ’Kako to misliš?’ upita on mene. ’Mislim, jeste li izgubili nešto na mojoj nozi? Šta tražite? Ako ništa niste izgubili, sklanjajte tu ruku s moje noge!’ Šutnuo me s posla, bez plate.” Automobil je vozio dalje. Činilo se kao prilično duga vožnja. „Ej, Lens”, rekao sam, „hoćeš li nas posle voziti natrag do našeg auta?” Klimnuo je kao da je ljuto zajeban. Naravno da je bio zajeban - utrošak benzina. Najzad smo stigli, izašli iz kola i ušli u projekcionu salu. Bila je prepuna. Svi su bili tu. Delovali su lagodno i opušteno. Mnogi su držali zlatne limenke piva. „E jebi ga!” uzviknuo sam. „Šta je sad?” upitao je Žon. „Svi ti ljudi imaju pivo! Mi NIŠTA nemamo za piće!” „Čekaj! Čekaj!” rekao je Žon. Zbrzao je ka šanku. Siroti Žon. Saru i mene tretirali su kao građane drugog reda. Ali tako je to, jer šta da očekuješ kad glavna uloga pravi 750 puta više novca od scenariste? Publika nikad ne pamti ko je pisao scenario, već samo ko ga je uprskao ili napravio nešto od toga, bio to režiser ili glumci ili bilo ko. Sara i ja smo bili samo marginalci iz predgrađa. Žon se progurao s dve limenke piva za nas, baš kad su se svetla pogasila i film je krenuo. Ples Džim Bima. Otpio sam gutljaj piva u čast svih alkoholičara sveta.

Kako je film počeo, vratio sam se u mislima, kao u flešbeku, u ono jutro u tom baru kad sam bio mlad, kad se nisam osećao ni dobro ni loše, pre nekako ubijeno, i kad mi je barmen rekao: „Znaš šta, dečko?” „Ne, šta?” „Probićemo rupu u šanku, baš tu gde uvek sediš, a onda ćemo provući plinsko crevo i staviti zapušač.” „Plinsko crevo?” „Aha. I tako, kad osetiš da ti je svega dosta, možeš da ga otčepiš, udahneš plin i zbogom svete...” „Mislim da je to baš lepo od tebe, Džime”, rekao sam.

41 I eto ga. Film se vrteo. Barmen me mlatio u sporednoj ulici. Kao što sam ranije objasnio, ja imam male šake, što je užasan maler u tuči pesnicama. Konkretni barmen je imao ogromne šake. Da bude još gore, odlično sam podnosio udarce, što je omogućavalo da budem kažnjen do koske. Imao sam i sreće - nisam se mnogo plašio. Tuče s barmenom bile su samo na čin da se ubije vreme. Na kraju krajeva, nisi mogao samo da sediš za šankom po čitav dan i čitavu noć. I nije bilo mnogo bola u tuči. Bol se javljao sledećeg jutra, i moglo se preživeti ako bi uspeo da se dovučeš do sobe. Osim toga, mlateći se dva-tri puta nedeljno, postao sam bolji u tome. Ili je barmen postao gori. Ali to je bilo pre više od četiri decenije. Sada sam sedeo u holivudskoj sali za projekcije. Nije potrebno da se prisećam filma ovde. Možda je bolje ispričati nešto što je izostavljeno. U toku filma, jedna dama hoće da se pobrine za mene. Misli da sam genije i hoće da me spase sa ulice. U filmu provodim samo jednu noć u daminoj kući. Ali sam u stvarnom životu ostao oko šest nedelja.

Ta dama, Tuli, živela je u velikoj vili na Bregovima Holivuda. Delila je vilu s drugom damom, Nadin. I Tuli i Nadin bile su neke direktorke. Radile su na polju zabave - muzika, štampa i te stvari. Izgleda da su znale sve živo, i pravile su po dve-tri žurke nedeljno, s gomilom njujorških likova. Nisam voleo te žurke, zabavljao sam sebe tako što sam se napijao kao skot i vređao što god sam više ljudi mogao. Sa Nadin je živeo malo mlađi tip od mene. Bio je kompozitor ili dirigent ili tako nešto, privremeno bez posla. U početku mi se nije dopao. Samo sam se sudarao s njim po kući ili napolju kod bazena ujutro, kad smo obojica bili mamurni. Večito je nosio neki glupi šal. Jednog jutra oko 11 sati, obojica smo bili kod bazena i cimali pivo, pokušavajući da ubijemo mamurluk. Zvao se Rič. Pogledao me. „Hoćeš li još jedno pivo?” „Naravno... Hvala ti...” Otišao je u kuhinju, vratio se, pružio mi pivo, zatim seo. Rič je pošteno otpio. Onda je teško uzdahnuo. „Ne znam koliko ću još dugo moći da je varam.” „Šta?” „Mislim, ja nemam ni najmanje talenta. Sve je to samo foliranje.” „Genijalno”, rekao sam. „To je stvarno genijalno. Divim ti se.” „Hvala. Kako ti stojiš?” upitao me. „Kucam na mašini. Ali nije u tome problem.” „Šta je onda?” „Kita mi je sva izguljena od karanja. Nikad joj nije dosta.” „Ja moram da ližem Nadin svake noći.” „Isuse...” „Henk, mi smo samo dve konkubine.” „Rič, te oslobođene žene drže nam muda u procepu.” „Mislim da bismo sada mogli da pređemo na votku”, rekao je.

„Pametno”, rekao sam. Te večeri, kad su naše dame stigle, nijedan od nas dvojice nije bio sposoban da obavi svoje dužnosti. Rič je istrajao još nedelju dana, onda je nestao. Posle toga sam često natrčavao na Nadin koja je gola šetala po kući, obično kad Tuli nije bila tu. „Šta to radiš, jebi ga?” na kraju sam je pitao. „Ovo je moja kuća, i ako mi se sviđa da šetam bez gaća to je moja stvar.” „Nemoj mene da radiš, Nadin, šta je poenta? Hoćeš malo mog pitona?” „Ni da si poslednji muškarac na kugli.” „Da sam poslednji muškarac na kugli, ti bi meni čekala na red.” „Budi srećan da te ne prijavim Tuli.” „Nema problema, samo prestani da se muvaš naokolo s picom na juriš.” „Stoko jedna!” Potrčala je uz stepenice, plop, plop, plop. Veliko dupe. Negde su tresnula vrata. Nisam dalje išao. Totalno sam precenjivao komfor. Te noći, kad se Tuli vratila, spakovala me na more, nedelju dana. Mislim da je znala koliko je Nadin željna kurca. Toga nije bilo u filmu. Ne možeš sve staviti u film. I eto nas u projekcionoj sali, film se završio. Aplauz. Svi smo išli naokolo, rukovali se među sobom, grlili se. Svi smo bili veliki, nego šta. Onda me pronašao Hari Fridmen. Zagrljaj, zatim smo se rukovali. „Hari”, rekao sam, „dobili ste na lutriji.” „Da, da, moćan scenario! Nego, čujem da si uradio roman o prostitutkama!” „Da.” „Hoću da mi napišeš scenario o tome. Hoću da ga radim!” „Važi, Hari, važi...” Onda je ugledao Frensin Bouers i usmerio se ka njoj. „Frensin, lutko moja lepa, bila si

veličanstvena!” Postepeno je sve splasnulo i sala se gotovo ispraznila. Sara i ja smo izašli napolje. Lens Edvards i njegov auto su nestali. Dugo smo pešačili natrag do naših kola. Ništa loše. Noć je bila sveža i čista. Film je bio završen, i uskoro će biti prikazivan. Kritičari će reći svoje. Znao sam da se previše filmova snima, jedan za drugim za trećim. Publika toliko filmova gleda da više ne zna šta je film, a kritičari su u istoj šemi. Onda smo sedeli u kolima, vozili smo se natrag. „Dopao mi se”, rekla je Sara. „Samo, bilo je nekih delova...” „Znam. Nije neki besmrtan film, ali dobar je.” „Da, nije loš...” Onda smo izbili na autoput. „Biće mi drago da vidim mačke”, rekla je Sara. „I meni...” „Pisaćeš novi scenario?” „Nadam se da neću...” „Hari Fridmen traži da idemo u Kan, Henk.” „Šta? I ostavimo mačke?” „Rekao je da ponesemo mačke.” „Nema šanse!” „To sam i ja rekla.” Bila je to dobra noć, i biće ih još. Prešao sam u krajnju levu traku i pičio dalje.

42 Kan je bio sledeći. I telefonski poziv iz Kana. Žon Pinčot. „Ne očekujem pobedu, ali nadam se nekoj nagradi.” „Mislim da Džek Bledso može da je pokupi za glumu.”

„Priča se da će Francuzi dati Zlatnu palmu nekome od svojih.” Moć Vatre je i dalje slala ljude iz raznoraznih časopisa da me intervjuišu u vezi s filmom. Kako sam u svoje vreme porazbijao neke prozore na katedrali, štampa je osećala da sam nešto ili neko koga treba isprovocirati, neko koga treba naroljati kao majmuna, koga treba navesti da laje nešto idiotski upotrebljivo. I dobili su to, jedne idiotske noći. Rekao sam nešto negativno o nekom glumcu koga stvarno volim kao ličnost i kao glumca. Neku malenkost, odnosila se samo na delić njegove ličnosti. Ali, kao što mi je njegova žena rekla preko telefona: „Možda je to istina, ali nisi morao da kažeš.” Bila je u pravu, mada je i grešila. Trebalo bi da smo slobodni da slobodno kažemo šta mislimo, pogotovo kad nam postave direktno pitanje. Ali tu je i problem obzira. Onda je tu i problem previše obzira. Jebeš ga, već me godinama napadaju bez prestanka, ali sam nekako otkrio da me sve to samo obodrilo. Oduvek sam gledao na svoje kritičare kao na glupane. Ako svet potraje do sledećeg veka, ja ću i dalje biti tu, a stari kritičari biće mrtvi i zaboravljeni i samo zamenjeni novim kritičarima, novim glupanima. Sve u svemu, žao mi je bilo što sam povredio glumca, ali možda su glumci samo osetljiviji od pisaca. Na dam se. Prestao sam da dajem intervjue. U stvari, svakom ko mi traži intervju rekao bih da je tarifa hiljadu dolara sat. Odmah bi se ohladili. Onda se Žon Pinčot ponovo javio iz Kana. „Imamo problema...” „Kakvih?” „Džek Bledso neće da izađe iz hotelske sobe da ga intervjuišu...” „Razumem ga.” „Ne, čekaj... To je zato što neće da govori ni sa kim ko nije pohvalio njegov poslednji film. Problem je što nije dobio mnogo pohvala za taj film. Svi su reporteri čekali u holu, a Džek im kaže: ’Ne, ništa od intervjua, vi ljudi mene ne razumete.’ Neki tip podigne ruku i kaže: ’Džek, ja sam pohvalio tvoj poslednji film!’ A Džek će: ’U redu, daću tebi intervju.’ I tako se dogovore. Određeni kafe, u određeno vreme. Jedini je problem što se Džek ne pojavi.”

„Žon, biće da su glumci osetljiviji od pisaca ili režisera...” „Osetljiviji? Dobro, to se i tako može nazvati...” „Kako Frensin?” „Sjajno. Sjajno. Sa svima priča. Nosi one letnje haljine. Lepo govori o svima nama. Svesna je da se vratila u velikom stilu. Oseća da je poslednja među poslednjim velikim zvezdama. Šeta naokolo kao boginja. Sjajna predstava.” „Aha. Kako Fridmen?” „On je car! Svuda ga ima, samo govori i znoji se, maše rukama. Mrze ga svi uticajni ljudi ovde. A istovremeno ga se plaše, zbog njegove nepopustljivosti i energije. Muči ih u snu. Pričaju o njemu dok ispijaju pića. Voleli bi da mu sasuše muda svojim zracima smrti.” „Nema šanse. Šta se još dešava?” „Samo Džek. Kad bismo bar mogli da ga izvučemo iz hotelske sobe. Ubedili smo ga na kraju da se pojavi na jednom od najgledanijih te-ve programa u Francuskoj. Pristao je. Onda nije došao.” „Zašto je uopšte išao u Kan?” „Ubij me ako znam...” Vreme je prolazilo po starom. Hipodrom je i dalje bio tu. Iščitavao sam malo Džemsa Terbera. U onom najboljem užasno je duhovit. Baš sramota što se držao tog viša-srednja klasa pogleda na svet. Kakav bi to zajebant od rudara bio. Izbacio sam i pregršt pesama iz mašine. Pesma ima neku vrednost, verujte mi. Čuva te da skroz ne poludiš. Da. A onda ne. Film ništa nije osvojio u Kanu. A Sara je počela da sadi novo cveće i povrće u bašti. A naših pet mačaka gledale su u nas, sa svojih deset divnih očiju.

43 Posle Kana je ostalo još dosta posla u montaži. Pinčot je radio svaki dan na tome. Imao sam malu ulogu u filmu. Sedeo sam za šankom u jednoj sceni. Bila je kratka, ali mogla je da bude i duža. Veći deo scene su isekli. Da objasnim. Sedim s druga dva tipa za šankom, ne sedimo zajedno već odvojeno. To je scena kada Džek prvi put sreće Frensin. Nas trojica, alkosi, treba samo da sedimo, kao svaki alkos. Jednom je kamera snimala nas, i nisam izdržao. Otpio sam veliki gutljaj piva, promućkao ga po ustima, onda ga u mlazu vratio pravo u grlić boce, sa dobrih šest inča7 razdaljine. Odličan štos. Ni kap nije pala na šank. Ne znam zašto sam to uradio. Nikada to ranije nisam izveo. Ali taj deo je završio na podu montaže. „Slušaj, Žon”, rekao sam. „Zašto ne vratiš taj deo u film?” „Ne mogu. Svako bi se pitao ’Ko je sad taj tip?’” Kad si statista, ne smeš da improvizuješ. Sve u svemu, došao je dan kada nije više imalo šta da se radi oko filma. Datum za početak prikazivanja bio je ugovoren. Jedne noći, nedelju dana pre toga, Žon je svratio do nas. Sedeli smo zajedno. „Pa, hoćeš li da napišeš još jedan scenario za nas? Spreman sam da ga radim u svako doba.” „Ne, Žon, plašim se Holivuda. Ovo je sve. Ili se bar nadam da je sve.” „Šta ćeš sad raditi?” „Roman, šta znam.” „O čemu?” „Nikad se ne govori o tome.” „Zašto?” „Izduva ti se vazduh iz guma.” „Henk uvek proverava pritisak u gumama”, rekla je Sara. „Nosi tu spravicu sa sobom. 7 Oko 15 cm. Prev.

Da testira svoje romane.” „Istina... Slušaj, Žon, hoće li biti premijere?” „Premijere? Zašto, neće...” „Bez premijere?” rekla je Sara. „Pa to je smešno!” „Žon”, rekao sam, „hoću premijeru!” „Ti hoćeš premijeru? Ne mogu da verujem! Zašto?” „Zašto? Iz zezanja. Hoću belu limuzinu sa šoferom, sanduk najboljeg vina u njoj, kolor televizor, telefon, tompuse...” „Nego šta”, rekla je Sara. „A i Frensin će uživati!” „Dobro”, rekao je Žon, „videću šta mogu da učinim.” „Kaži Fridmenu da je to u reklamne svrhe”, rekla je Sara. „Kaži mu da će povećati prihod.” „Poradiću na tome...” „I ne zaboravi belu limuzinu”, podsetio sam ga.

Žon je nekako izboksovao tu stvar. Došla je i noć premijere. Sara se gore doterivala kada je bela limuzina uklizila pred kuću. Klinci iz kraja su je videli i već se su skupljali oko kapije. Izašao sam i pokazao limuzini prilaz do kuće. „Henk, jesi li ti slavan?” upitao je jedan klinac. „Slavan? O da, da...” „Henk, možemo li i mi s vama?” „Neće vam se dopasti.” „Hoće! Hoće!” Šofer je ugasio motor i izašao. Rukovali smo se. „Ja sam Frenk”, rekao je. „Ja sam Henk”, rekao sam.

„Vi ste pisac?” „Da. Jeste li čitali moje stvari?” „Ne.” „Dobro, nisam ni ja video kako vozite.” „O da, videli ste me, gospodine. Sada, dok sam prilazio vašoj kući.” „Da, istina. Čujte, žena mi se još oblači. Neće dugo.” „Šta pišete, gospodine?” „Kako to mislite?” „Samo to, gospodine. Šta pišete?” Tip je počeo malo da me nervira. Nisam navikao na šofere. „Eto, pišem pesme, kratke priče, romane...” „A napisali ste i scenario, gospodine.” „A. To. Da.” „O čemu pišete, gospodine?” „O čemu?” „Da, o čemu...” „O, ha-ha, pišem o životu. Samo o životu, znaš već.” „Moja mama”, rekao je jedan klinac kome je glava virila preko ograde, „kaže da on piše bezobrazne stvari!” Šofer me pogledao. „Molim vas, recite vašoj ženi da je to duga vožnja. Ne smemo da zakasnimo.” „Ko kaže?” „Gospodin Fridmen.” Ušao sam u kuću i viknuo uz stepenice: „Sara, limuzina je tu, požuri...” „Poranila je...” „Znam. Ali petak veče je, i daleko ima da se vozi.” „Odmah silazim. Ne brini. Stižemo.”

Otvorio sam pivo i uključio televizor. Našao sam boks na ESPN. Baš su se krljali. Bokseri su bili u boljoj kondiciji nego kad sam bio mlad. Čudio sam se koliko energije mogu da utroše, a ipak i dalje ostanu na nogama. Meseci tabananja i gimnastike koje ti bokseri moraju da izdrže, deluju kao nesnosna tortura. A onda, poslednja dva-tri intenzivna dana pred veliki meč. Ključ je u kondiciji. Talenat i muda su obavezni, ali lako propadnu bez kondicije. Voleo sam da gledam boks. Podsećao me nekako na pisanje. Potrebno je isto: talenat, muda, kondicija. Osim što je kondicija mentalna, duhovna. Nikada nisi pisac. Moraš da postaneš pisac svaki put kad sedneš pred mašinu. Ono što je ponekad teško je naći stolicu i sesti na nju. Ponekad ne možeš da sediš na njoj. Kao i svakom drugom na svetu, i tebi stoje prepreke na putu - male nevolje, velike nevolje, neprestano treskanje i lupanje po glavi. Treba ti kondicije da preživiš sve ono što pokušava da te ubije. To je poruka koju sam pokupio gledajući boks, ili gledajući konje kako trče, ili način na koji se džokeji iz dana u dan čupaju iz malera, posle padova na stazi i sitnih intimnih užasa hipodroma. Pišem o životu, ha-ha. Ali ono što me stvarno zapanjuje je neizmerna hrabrost s kojom neki ljudi žive taj život. To me održava. Sara je sišla niz stepenice. Izgledala je kao bombona. „Idemo!” Isključio sam TV. Onda smo bili napolju. Upoznao sam Saru sa šoferom. „Sara! Sara! Sara!” cikala su deca. Deca su volela Saru. „Možemo li i mi s tobom, Saro?” „Moraćete da pitate vaše mame”, smejala se. Mame? Zar niko nikad ne pita tate? Šofer je pomogao da uđemo pozadi. Limuzina je polako krenula unazad, a deca je pratila duž ograde. Jebeš ga, uskoro ću biti mrtav, i jednog dana će pola njih sedeti pred malim kompjuterima i pisati nezamislivo loša sranja. Vozili smo se naniže, niz strminu, a ja sam izvadio čep iz prve boce vina. Natočio sam u dve visoke čaše, do vrha. „Imaš nešto u oku”, rekao sam Sari, kucnuvši njenu čašu svojom.

„Pune su nam oči”, rekla je. Uključio sam TV. Nije hvatao ESPN. Isključio sam ga. „Znate li kako se stiže tamo?” upitala je Sara vozača. „O, da...” Sara me pogledala. „Jesi li ikada pomislio da će te voziti limuzinom na premijeru filma koji si napisao?” „Nikada. Dovoljno sam srećan što sam se sklonio sa klupe u parku.” „Volim limuzine. Zar ne voliš način na koji se kreću?” „Klize. Klizimo na gliseru za pakao. Evo, daj da ti natočim još.” „Kakvo vino...” „O, da...” Vozili smo se Lučkim autoputem ka severu, zatim presekli na autoput za San Dijego. Mrzim taj autoput. Uvek je zagušen. Onda sam primetio kako počinje da sipi. „To je to”, rekao sam, „počela je kiša.” Sva će vozila da stanu. Kalifornijski vozači ne znaju da voze po kiši. Voze ili prebrzo ili presporo. Većinom voze presporo. „Zakasnićemo”, rekla je Sara. „I meni se čini, bejbi.” Onda je stvarno počela da pljušti. Užas je zahvatio vozače na autoputu. Škiljili su kroz razmahane brisače, svojim sitnim bezdušnim očima. Sreća tih mamlaza što imaju brisače. Jednom sam imao neku olupinu bez brisača. Hoćete li da znate šta je teška vožnja? Probajte ovo. Po kišnom vremenu sam nosio krompir presečen na pola. Zaustavio bih auto, obrisao vetrobran krompirom i vozio dalje. Trebalo je i to znati - samo ovlašni pokret. Ali ovi vozači sada, u svojim kolima, bukvalno su se ponašali kao da su već na samrtnoj postelji. Lepo si mogao da osetiš njihovu paniku u pljusku kiše. Imbecilnu paniku. Besmislenu paniku. Ako ikad hoćeš da upotrebiš svoju paniku, sačuvaj je za nešto stvarno. „Šta nas briga, bejbi, imamo dosta vina.” Natočio sam još. Ali morao sam da odam šoferu priznanje. Bio je profesionalac. Kao da je znao koja će

traka da uspori a koja će uskoro da krene, i nežno je klizio tom limuzinom, širokom, širokom limuzinom, levo-desno među trakama, uvek hvatajući onaj pravi tok. Gotovo sam mu oprostio što nije jedan od mojih čitalaca. Volim profesionalce koji umeju da rade ono za šta se pretpostavlja da su sposobni da rade. Retki su. Toliko je nesposobnih profesionalaca: doktora, advokata, predsednika, vodoinstalatera, centarfora, zubara, policajaca, pilota itd. „Izgleda da ćemo se izvući”, rekao sam mu. „Moguće”, potvrdio je. „Ko je tvoj najomiljeniji pisac?” upitao sam ga. „Šekspir.” „Ako se izvučemo, oprostiću ti.” „Ako se izvučemo, oprostiću sebi.” Nikako da izađem na kraj sa tim klipanom. Ukopao bi me, svaki put. Sara i ja smo i dalje pijuckali naše vino. Onda smo stigli. Šofer je zaustavio i otvorio vrata. Izašli smo. Bili smo na uglu velikog tržnog centra. Bioskop je bio negde unutra. „Hvala ti, Frenk”, rekao sam. „Nema na čemu. Odoh ja da parkiram. Naći ću vas kad izađete.” „Kako ćeš nas naći?” „Naći ću vas...” Onda je seo za volan i bela limuzina je uplovila u saobraćaj. Kiša je i dalje padala. Pogledao sam i video 4-5 ljudi s kišobranima kako nas čekaju. To je bio otkriveni deo centra, i kiša je pomalo sipila unutra. Ljudi s kišobranima pohrlili su ka nama, delujući užasno zabrinuto da slučajno ne pokisnemo. Smejao sam se. „Ovo je komično!” „Baš mi se sviđa!” smejala se Sara. Svi smo pohrlili jedni ka drugima. Onda smo zašli u pasaž. Blicevi su sevnuli. Ludo zezanje. Ostavio sam klupu u parku daleko iza sebe...

44 Usput, rekao sam jednom od tih ljudi: „Bog te, ostavili smo vino u kolima! Trebaće dam dvetri boce za film!” „Ja ću vam ih doneti, gospodine Kinaski”, rekao je čovek. Pojma nisam imao ko je. Izdvojio se iz grupe. „I ne zaboravite vadičep!” povikao sam za njim. Zašli smo dublje u ogromni pasaž. Daleko napred s leve strane video sam kako sevaju blicevi. Onda sam ugledao Frensin Bouers. Pozirala je, gledajući prvo ovako, onda onako. Bila je kraljica. Najveća među poslednjim. Išli smo za ljudima. Onda se pojavila TV-kamera. Novi blicevi. Prepoznao sam damu kao jednu od voditeljki zabavnih programa. „Henri Kinaski”, dočekala me. „Moje poštovanje”, naklonio sam se. A onda, pre nego što je stigla da postavi neko pitanje, rekao sam: „Zabrinuti smo. Ostavili smo vino u limuzini. Šofer ga verovatno već uveliko pije. Treba nam još vina.” „Kao scenaristi, sviđa li vam se kako je film ispao?” „Režiser je baratao sa dva teška glumca u glavnim ulogama, bez ikakvih problema. Upotrebili smo prave pijance, od kojih nijedan nije u stanju da se pojavi večeras. Kamera je prva liga, a scenario dobro napisan.” „Da li je to priča o vašem životu?” „Nekoliko dana iz perioda od deset godina...” „Hvala vam na razgovoru, gospodine Kinaski...” „I drugi put...” Onda se pojavio Žon Pinčot. „Zdravo Sara, zdravo Henk... Pođite za mnom...” Tu je stajala grupica s kasetofonima. Sevnuli su blicevi. Nisam znao ko su ti ljudi. Počeli su da zapitkuju.

„Mislite li da pijanstvo treba veličati?” „Ne više od bilo čega drugog...” „Zar to nije bolest?” „Disanje je bolest.” „Ne nalazite li da su pijanci dostojni prezira?” „Da, većina njih. Kao i većina trezvenjaka.” „Ali koga može da interesuje život pijanca?” „Drugog pijanca.” „Smatrate li da je pijančenje društveno prihvatljivo?” „Na Beverli Hilsu da. Među propalim ljudima ne.” „Jeste li postali ’holivudski čovek’?” „Ne verujem.” „Zašto ste napisali ovaj film?” „Kad pišem nešto, nikad ne mislim zašto.” „Ko je vaš omiljeni glumac?” „Nema nijednog.” „Glumica?” „Isti odgovor.” Žon Pinčot me potegao za rukav. „Bolje da pođemo. Film samo što nije počeo...” Sara i ja smo pošli za njim. Požurivali su nas. Onda smo ušli u bioskop. Kao da su svi živi bili unutra. Tada sam začuo glas iza nas: „STANITE!” Bio je to čovek koji je otišao po vino. Nosio je veliku papirnu kesu. Pritrčao je i gurnuo mi je u ruke. „Vi ste jedan od velikih ljudi ovoga sveta!” rekao sam mu. Samo se okrenuo i otrčao.

„Ko je to bio?” upitao sam Žona. „Radi li možda za Moć Vatre?” „Ne znam...” „Hajde”, rekla je Sara, „bolje da uđemo u salu.” Pošli smo za Žonom. Vrata su već bila zatvorena. Žon ih je gurnuo i rastvorio. Bio je mrak. Pratili smo ga niz prolaz. Film je već počeo. „Jebi ga”, rekao sam, „zar nisu mogli da nas pričekaju? Mi smo ga pisali!” „Dođite”, rekao je Žon, „sačuvao sam vam dva mesta.” Išli smo za njim skroz do prvog reda, sa strane. Tu su bila dva mesta, uz bočni zid. „Vidimo se kasnije”, rekao je Žon. U istom redu sedele su dve devojke. Jedna od njih rekla je drugoj: „Ne znam šta ćemo ovde. Baš mrzim Henrija Kinaskog. On je odvratan ljudski stvor!” Muljao sam po mraku, da iskopam bocu i otvarač. Ekran je od mračnog postao svetao. „Henri Kinaski”, produžila je devojka, „mrzi žene, mrzi decu, on je ljigavi nadrkani matori kreten, ne vidim šta ljudi nalaze u njemu!” Druga devojka me ugledala u svetlosti sa ekrana i nabila svojoj drugarici lakat u rebra. „Ššššš... mislim da je to on!” Otvorio sam jednu bocu za Saru i jednu za sebe. Oboje smo ih visoko uzdigli. Onda je Sara rekla: „Moraću da premlatim te pizde!” „Nemoj”, rekao sam. „Moji neprijatelji su izvor pola mojih prihoda. Toliko me mrze da to postaje nesvesni ljubavni odnos.” Bili smo na očajnom mestu za gledanje filma. Iz našeg ugla, sva su tela na platnu bila visoka, izdužena i tanka, a glave su bile najgore. Široke i izobličene, ogromnih čela, toliko velikih da se činilo kako na tim glavama nema ni očiju ni noseva ni usta. A ton je bio suviše glasan i nerazumljiv. Dijalog je zvučao nešto kao: „HUUU, VUUU, VUD VAFT TA KRISTOL, JO TO JO...” Premijera mog prvog i jedinog filma, a ja ništa nisam mogao da vidim. Kasnije sam provalio da je postojao još jedan bioskop odmah pored tog - prikazivao je naš film u isto vreme, pred polupraznom salom. „Žon nije baš dobro isplanirao sve ovo”,

rekla je Sara. „Dobro, gledaćemo ga na videu jednog lepog dana.” „Aha”, rekla je. I uzdigli smo naše boce u tandemu. Devojke su nas posmatrale, totalno fascinirane i zgađene. Izobličene glave ogromnih čela i dalje su se kretale preko ekrana. I glave su bučno govorile jedna drugoj. „FLAM FLAM VUL VO, TAKA BRAK VO SO...” „JA DOL JA, TEK TA TAM, JA VO DO...” „PRIBERS...” „BRAKA DAMI...” „Sjebali su moje dijaloge, Sara.” „Uh... aha...” Ali najbolje je bilo kad ogromna visoka čela krenu na visoka izdužena pića, pića preko pola ekrana, i onda bi piće ulazilo negde ispod čela i gubilo se, a ostajale su samo lelujave prazne čaše, menjale su oblik, širile se i skupljale, svetlucave prazne čaše iz košmara Kakve će mamurluke imati ta čela! Na kraju smo Sara i ja prestali da gledamo u ekran i samo se zanimali našim bocama vina. Vremenom, film se okončao. Bilo je aplauza, zatim smo čekali da publika isprazni salu. Načekali smo se. Onda smo ustali i izašli. Novi blicevi u holu. Čestitanja. Eskivirali smo to. Preči nam je bio toalet. „Vidimo se kod saksije, preko puta ženskog”, rekao sam Sari. Progurao sam se do muškog. Nad pisoarom pored mene ljuljao se neki pijani klipan. Pogledao je.

„Ej, vi ste Henri Kinaski, a?” „Ne, ja sam njegov brat Doni.” Pijani se opet zaljuljao, pišajući u stranu. „Kinaski nikada nije pisao o nekom bratu.” „Zato što me mrzi.” „Zašto?” „Zato što sam ga mlatio bar šezdeset puta.” Pijani nije znao šta da misli o tome. Samo je dalje pišao i ljuljao se. Prešao sam do lavaboa, oprao ruke, izašao napolje. Čekao sam pored biljke u saksiji. Šofer je iskrsnuo iza nje. „Poručili su mi da vas vozim na proslavu premijere.” „Odlično”, rekao sam. „Čim Sara...” I eto Sare. „Znaš, bejbi”, rekao sam, „mnogi šoferi čekaju napolju, a naš čovek, Frenk, ušao je ovamo i pronašao nas. Ali skinuo je kapu da ne bi izgledao kao šofer.” „Ovo je suluda noć”, rekla je. Pošli smo za Frenkom kroz pasaž. Išao je dva-tri koraka ispred nas. „Nisi popio naše vino, a Frenk?” „Ne, gospodine...” „Frenk, nije li prvo pravilo za šofera da nikad ne napušta svoju limuzinu? Šta ako bi neko, recimo, ukrao limuzinu?” „Gospodine, niko ne bi nikad ukrao tu kantu.” „U pravu si.” Čim smo izašli iz pasaža, Frenk je vratio kapu na glavu. Limuzina je stajala parkirana uz sam ivičnjak. Pomogao nam je da uđemo pozadi, pa smo krenuli.

45 Koktel posle premijere bio je u Koperfildu, na aveniji La Brea. Frenk je stao pred lokalom, otvorio nam vrata, pa smo krenuli ka ulazu i novim blicevima. Došao sam na ideju da oni u stvari ne znaju koga fotografišu. Dokle god izlaziš iz limuzine, položio si. Prepoznali su nas na ulazu i pustili nas u masu ljudi spakovanih kao sardine unutra, svi su bili sa čašama crnog vina u ruci. Stajali su u grupicama od po troje-četvoro ili više njih, razgovarajući ili ćuteći. Nije bilo rashladnog uređaja i, mada je napolju bilo sveže, unutra je bilo vruće, prava zapara. Jednostavno je previše ljudi usisavalo kiseonik. Sara i ja smo uzeli vino i stajali, pokušavajući da ga ulijemo. Vino je bilo vrlo oštrog ukusa. Nema ništa gore od jeftinog crnog vina, osim jeftinog belog vina koje se ugrejalo. „Ko su svi ovi ljudi, Saro? Otkud oni ovde?” „Neki su iz biznisa, neki se vrte oko biznisa, a neki su ovde jer ne mogu da smisle drugo mesto gde bi se nacrtali.” „Šta rade ovde?” „Neki pokušavaju da steknu poznanstva, drugi da održe poznanstva. Neki se trude da overe svaku moguću zabavu kao što je ova. A ima i nešto novinara.” Klima u tom prostoru nije bila dobra. Bez radosti. Oko nas su bili oni što uvek prežive - laktaši, lešinari, krlje, jajare, smradovi. Izgubljene duše su laprdale i bilo je vruće, vruće, vruće. Onda nam je prišao čovek u skupom odelu. „Zar vi niste gospodin i gospođa Kinaski?” „Da”, rekao sam. „Vama nije mesto ovde. Vama je mesto gore. Pođite za mnom.” Pošli smo za njim. Pratili smo ga uz stepenice na drugi sprat. Tu nije bila tolika gužva. Čovek u skupom odelu se okrenuo ka nama. „Ne smete piti vino koje ovde služe. Doneću posebnu bocu za vas.”

„Hvala. Donesite dve.” „Naravno. Odmah se vraćam...” „Henk, šta znači sve ovo?” „Ne odbijaj. Nikad se više neće ponoviti.” Pogledao sam u gomilu. Na mene su ostavili isti utisak kao i gomila u parteru. „Ko li je taj tip?” rekao sam. Onda se vratio sa dve flaše dobrog vina i vadičepom, plus novim čašama za vino. „Mnogo vam hvala”, rekao sam. „Nema na čemu”, rekao je. „Čitao sam nekad vašu kolumnu u Slobodnom glasniku Los Anđelesa.” „Ne izgledate tako star.” „I nisam. Moj otac je bio hipik. Čitao sam novine kad ih on prelista.” „Kako vam je ime?” „Karl Vilson. Vlasnik sam ovog lokala.” „A, tako. Lepo, hvala vam još jednom na dobrom vinu.” „I drugi put. Javite mi ako vam ponestane.” „Važi.” Onda se izgubio. Otvorio sam bocu i napunio dve čaše. Probali smo. Baš dobro vino. „A sad”, upitao sam Saru, „ko su ovi ljudi gore? Po čemu se razlikuju od onih dole?” „Isti su. Samo imaju bolje veze, više sreće. Novac, politika, porodica. Ljudi sa filma dovode rođake i prijatelje. Sposobnost i talenat su sporedni. Znam da sve to zvuči stereotipno, ali je tako.” „Uklapa se. Čak i takozvani najbolji filmovi izgledaju mi veoma loše.” „Ti bi radije gledao konjsku trku.” „Naravno...” Onda se pojavio Žon Pinčot. „Gospode, kakva ekipa! Osećam se kao umazan govnima!”

Smejao sam se. Onda nam je prišla Frensin Bouers. Bila je ushićena. Uspešno se vratila na scenu. „Dobra si bila, Frensin”, rekao sam. „Da”, rekao je Žon. „Pustila si kosu”, rekla je Sara. „Možda previše?” „Nipošto”, rekao sam. „Ej”, rekla je Frensin, „kakvo to vino pijete? Izgleda mi neka dobra roba.” „Probaj malo”, rekao sam i ubacio grlić u njenu čašu. „Daj meni”, rekao je Žon. „Odakle vam tako dobra roba?” upita Frensin. „Vlasnikov otac je bio hipik. Obojica su čitali Slobodni glasnik Los Anđelesa. Imao sam svoju kolumnu: ’Zapisi neandertalca’.” Onda smo svi samo stajali i ćutali. Nije bilo šta više da se kaže. Film je bio završen. „Gde je Džek Bledso?” upitao sam. „O”, rekao je Žon, „on ne dolazi na ovako nešto.” „E, ja dolazim”, rekla je Frensin. „I mi”, priznala je Sara. Domahivali su nam iz druge grupe ljudi. „Frensin, hteli bi da te intervjuišu za časopis Filmsko ogledalo.” „Zašto da ne”, rekla je Frensin. „Oprostite mi”, rekla nam je. „Nema problema.” Prešla je tamo, sva svečana i ponosna. Drago mi je bilo zbog nje. Drago mi je zbog svakog ko se uspešno vrati na scenu, posle izgnanstva u marginu. „Idi kod nje, Žon”, rekla je Sara. „Bolje će se osećati...” „Da pođem i ja, Saro?” „Ne, Henk, ti bi samo uprskao intervju. I seti se, sad naplaćuješ hiljadu dolara.”

„Tačno...” „U redu”, rekao je Žon, „idem ja.” Otišao je do njih. Prišao nam je mladić sa kasetofonom. „Ja sam iz Herald Igzeminera. Radim rubriku ’Izjave i priče’. Šta vam se čini - kako je film ispao?” „Imate li hiljadu dolara?” upitala je Sara. „Sara, ovo je samo ćaskanje, u redu je.” „Kako vam se čini film?” „Bolji je od proseka. Kada ovogodišnji ’oskarovci’ budu već davno zaboravljeni, Ples Džim Bima će se još dugo prikazivati tu i tamo, po kinotekama i sličnim mestima. A pojavljivaće se i na televiziji ponekad, ako svet potraje.” „Stvarno tako mislite?” „Da. I kako bude nanovo i nanovo gledan, u dijalogu i scenama biće otkrivana posebna značenja koja niko nije nameravao da im prida. Precenjenost i potcenjenost su norme ovog društva.” „Govore li pijanci tako?” „Poneki od njih, sve dok ih neko ne ubije.” „Čini se da visoko kotirate ovaj film.” „Nije toliko dobar. Ali su drugi filmovi veoma loši.” „Šta je za vas najveći film koji ste ikad gledali?” „Irejzerhed.”8 „Irejzerhed?” „Da.” „A šta je sledeće na vašoj listi?” „Ko se boji Virdžinije Vulf.” Onda se opet pojavio Karl Vilson. „Kinaski, dole je neki tip koji tvrdi da vas poznaje. Hoće da dođe gore. Neki Džon Gelt.” 8 Prvi film Dejvida Linča, iz 1978. Prev.

„Pustite ga gore, molim vas.” „Dobro, hvala vam, Kinaski”, rekao je čovek Herald Igzeminera. „Nema na čemu.” Otčepio sam drugu bocu i nalio nam u čaše. Sara je izvanredno podnosila piće. Postajala je govorljiva samo kad ostanemo nasamo. A tada bi pričala s puno smisla, uglavnom. Onda se pojavio Džon Gelt. Veliki Džon Gelt. Prišao nam je. „Henk i ja se nikada ne rukujemo”, nasmešio se. „Zdravo, Saro”, rekao je, „sluša li te ovaj tip?” „Da, Džone.” Bog te, pomislio sam, znam toliko ljudi koji se zovu Džon. Biblijska imena uvek su u modi. Džon, Mark, Piter, Pol. Veliki Džon Gelt je baš dobro izgledao. Oči su mu postale ljubaznije. Ljubaznost na kraju pripada boljima. Tu je manje egocentričnosti. Manje straha. Manje nadmetanja s drugima. „Dobro izgledaš, lafe”, rekao sam mu. „A ti izgledaš bolje nego pre dvadeset pet godina.” „Bolje piće, Džone.” „Plus vitamini i zdrava hrana”, rekla je Sara. „Bez mesa, bez soli, bez šećera.” „Ako se to ikad provali, prodaja knjiga pašće mi na nulu.” „Tvoje knjige će se uvek prodavati, Henk. I malo dete može da ih čita.” Veliki Džon Gelt. Bog te, kakav je on spasilac bio. Radeći za poštu, odlazio sam kod njega, umesto da jedem ili spavam ili radim bilo šta drugo. Veliki Džon je uvek bio tu. Dama ga je izdržavala. Dame su uvek izdržavale Velikog Džona. „Henk, kad radim, nisam srećan. Hoću da sam srećan”, govorio je. Na stolu između nas uvek je stajala velika činija spidova. Obično je bila do vrha puna tableta i kapsula. „Posluži se”, govorio je. Uronio bi ruku i jeo ih kao kikiriki. „Džone, ova govna će ti uništiti mozak”, govorio sam.

„Svaki je čovek drukčiji, Henk, što uništi jednoga, nema efekta na drugoga.” Kakve čarobne noći beskrajne kenjaže. Donosio sam pivo za sebe i zobao pilule. Džon je bio najbolji tumač sveta koga sam ikad upoznao, ali bez cepidlačenja. Čudan je bio. Možda od spida. Ponekad bi mu u 3-4 sata noću zapelo da prekopava kante za đubre i tuđa dvorišta. Išao sam s njim. „Hoću ovo.” „Zajebi, Džone, to je samo stara leva čizma koju je neko bacio.” „Hoću je.” Čitava mu je kuća bila puna starudija i đubreta. Kamare furde na sve strane. Kad bi hteo da sedneš na kauč, morao si da razgrneš hrpu tog smeća u stranu. A zidovi su bili izlepljeni porukama i čudnim naslovima iz novina. Sve nešto suludo. Kao poslednje reči poslednjeg manijaka na kugli. U podrumu njegove kuće bilo je na hiljade naslaganih knjiga, raskupusanih i istrulelih od vlage. Sve ih je pročitao, i sasvim ih dobro svario. Minimalno mu je trebalo da preživi, i nije bilo preporučljivo igrati šah sa njim, ili se boriti na život i smrt. Bio je čudo cw,bu. Mora da sam u to vreme imao priličnu dozu samosažaljenja, i on me učinio svesnim toga. Najčešće, te noći i ti sati s njim bili su čista zabava. Hranio sam se Velikim Džon Geltom kad nije bilo ničeg drugog oko mene. I on je bio pisac. Kasnije sam ja imao sreće na tom planu, a on nije. Mogao je da napiše veoma snažnu pesmu, ali bilo je velikih međuprostora gde se jednostavno činio prazan. Objasnio mi je to: „Ne želim da budem slavan, želim samo da se dobro osećam.” Bio je jedan od najboljih čitača poezije, svoje ili bilo čije, koga sam ikad čuo. Divan čovek. A kasnije, posle mog srećnog uspeha, kad bih tu i tamo spomenuo Velikog Džona Gelta, naleteo bih na isti komentar: „Ne vidim šta Kinaski nalazi u tom matorom puvakalu?” Oni koji su prihvatali mene i moje stvari, nisu prihvatali njega i njegove stvari, pa sam se pitao nije li možda moje pisanje namenjeno budalama? Tu ništa nisam mogao da učinim. Ptica leti, zmija puzi, menjam trake na mašini. Sve u svemu, drago mi je bilo što ponovo vidim Džona Gelta. Vodao je novu damu. „Ovo je Liza”, rekao je Džon. „I ona piše poeziju.” Liza se odmah nadovezala i počela da melje. Poplava reči iz njenih usta, a Džon je samo stajao. Možda je to bilo slobodno veče za nju, ali zvučala je kao staromodne feministkinje. Sve je to u redu, bar što se njih tiče, osim što troše mnogo kiseonika, a unutra je već bilo previše vruće zbog nedostatka svežeg vazduha. Terala je dalje, pričajući nam sve. Džon i ona često čitaju zajedno. Jesam li ikad čuo za Bebs Deniš? „Ne”, rekao sam joj. Eto, Bebs Deniš je crnkinja, i kad čita nosi velike minđuše i pada u vatru, a minđuše samo

poskakuju gore-dole, i njen brat Tip organizuje muzičku pratnju za njena čitanja. Trebalo bi da je čujem. „Henk ne ide na poetske večeri”, rekla je Sara. „Ali ja sam slušala Bebs Deniš i mnogo je volim.” „Džon i ja i Bebs čitamo u Bijon Baroku iduće srede uveče, hoćete li doći?” „Ja verovatno hoću”, rekla je Sara. I verovatno je otišla. Pogledao sam malo bolje Džon Gelta. Izgledao je ljubazno i dobro, ali sam u njegovim očima video duboku patnju, koju nikad ranije nisam opazio. Kao čovek koji je hteo da bude srećan, ličio je na čoveka koji je izgubio dva piona na samom početku šahovske igre, a da nije stekao nikakvu prednost. Onda se vratio tip iz Herald Igzeminera. „Gospodine Kinaski”, rekao je, „hteo bih da vam postavim još jedno pitanje.” Predstavio sam ga Džonu Geltu i Lizi. „Džon Gelt je”, rekao sam, „veliki neotkriveni pesnik Amerike. Ovaj čovek mi je pomogao da nastavim kada je sve drugo govorilo stoj. Hoću da intervjuišete Džona Gelta.” „Pa, gospodine Gelt?” „Henk i ja smo se upoznali pre više od dvadeset godina...” Sara i ja smo se udaljili. „Izgleda da Džon ima pune ruke posla sa Lizom”, rekao sam. „Možda je to dobro za njega.” „Možda.” Još više ljudi je došlo gore. Činilo se da niko ne odlazi. Šta je tu bilo? Kontakti? Povoljne prilike? Da li je bilo vredno toga? Zar nije bolje ne biti u šou-biznisu? Ne, ne. Ko uopšte želi da bude baštovan ili taksista? Ko želi da bude kalkulator poreza? Nismo li svi mi umetnici? Nisu li naši umovi stvoreni za nešto više od onog što nam se nudi? Bolje je patiti na ovaj način nego na onaj. Bar izgleda bolje. Naša druga boca bila je gotovo prazna. Onda se vratio Žon Pinčot.

„Džek Bledso je ovde. Hoće da te vidi.” „Gde je?” „Tamo, kod vrata.” I stvarno, eto ga Džek Bledso, samo je stajao, oslonjen o dovratak, sa svojim čuvenim osećajnim osmehom. Sara i ja smo mu prišli. Pružio sam mu ruku, pa smo se Džek i ja rukovali. Prisetio sam se Džon Geltovih reči. „Henk i ja se nikada ne rukujemo.” „Dobra predstava, Džek, velika gluma. Stvarno mi je drago što si ti glumio.” „Jesam li uspeo?” „Mislim da jesi.” „Nisam hteo da unosim previše od tvog glasa ili tvog klimavog držanja...” „I nisi.” „Samo sam svratio da se pozdravim s tobom.” To me oborilo. Nisam znao kako da reagujem. „Baš lepo, bejbi, možemo da se napijemo zajedno u svako doba.” „Ja ne pijem.” „A, da... Pa hvala ti, Džek, drago mi je što si svratio. Jesi li bar za po jedno, za rastanak?” „Ne, odoh sad...” Onda se okrenuo i sišao niz stepenice. Bio je sam. Bez telohranitelja, bez motociklista. Lep dečko, lep osmeh. Zbogom, Džek Bledso. Izmamio sam novu bocu od Karla Vilsona, pa smo Sara i ja samo i dalje stajali tu, s drugim ljudima, ali ništa se u stvari nije dešavalo. Samo ljudi koji stoje i muvaju se naokolo. Možda su mene čekali - da se napijem i poludim i počnem da vređam kao što ponekad radim na takvim mestima. Ali sumnjao sam u to. Bili su jednostavno tupavi iznutra. Ništa nisu morali da čine osim da ostanu unutar svoga ja, koje nije baš bilo tu. To je bilo bezbolno, sasvim komotno mesto.

Što se mene tiče, glavna moja težnja u životu je da izbegavam što je moguće više ljudi. Što manje ljudi vidim, bolje se osećam. Upoznao sam jednog čoveka, nekad, koji je delio moju filozofiju, Kupleraj Sema. Živeo je u istoj zgradi gde i ja, u Istočnom Holivudu. Bio je narkoman. „Henk”, pričao mi je, „kad sam robijao, uvek sam bio u nevolji. Upravnik me stalno bacao u rupu. Ali ja sam voleo rupu. Upravnik bi došao, dizao poklopac i gledao unutra, i jednom me pitao: ’JE L’ TI DOSTA? JESI LI SPREMAN DA IZAĐEŠ ODATLE?’ Uzeo sam parče svog govneta i bacio mu ga u lice. Zatvorio je poklopac i ostavio me dole. Samo sam ostao unutra. Kad se upravnik vratio, nije sasvim podigao poklopac. ’DOBRO, JE L’ TI SAD DOSTA?’ ’NIKAD!’, doviknuo sam mu. Na kraju je rekao da me izvuku. ’SUVIŠE UŽIVA U TOME’, rekao je čuvarima. ’VADITE SKOTA NAPOLJE ODATLE!’” Sem je bio sila od čoveka, a onda je utrčao u kocku. Nije mogao da plati kiriju, stalno je visio u Gardeni, spavao je tamo po klozetima i počinjao da se kocka čim se probudi. Na kraju su ga izbacili iz stana. Pronašao sam ga u nekom ćumezu u korejskom kvartu. Sedeo je u ćošku. „Henk, mogu samo mleko da pijem, ali odmah mi se vraća. Doktori kažu da mi nije ništa.” Dve nedelje kasnije bio je mrtav. Taj čovek koji je delio moju filozofiju o ljudima. „Slušaj”, rekao sam Sari, „ništa se ne dešava ovde. Ovo je smrt. Idemo.” „Imamo sva pića na raspolaganju...” „Nije vredno toga.” „Ali noć je tek počela, možda se nešto desi.” „Neće, osim ako ja ne učinim da se desi, a nisam raspoložen za to.” „Pričekajmo još malo...” Znao sam na šta misli. Za nas je to bio kraj Holivuda. Sve u svemu, ona je više marila za taj svet nego ja. Ne mnogo, ali dovoljno. Počela je bila da uči za glumicu. A ipak su to bili samo ljudi koji stoje i ništa više. Žene nisu bile lepe, a muškarci nisu bili zanimljivi. Bilo je više nego tupo. Tupost je bukvalno vređala. „Puko sam ako ne odemo odavde”, rekao sam Sari.

„U redu”, rekla je, „idemo.” Dobri stari Frenk je bio dole s limuzinom. „Rano odlazite”, rekao je. „Aha”, rekao sam. Frenk nas je smestio pozadi, gde smo našli novu flašu vina. Otčepili smo je, dok je naš pouzdani čovek kliznuo na Lučki autoput, ka jugu. „Ej, Frenk, jesi li za piće?” „Još pitaš, čoveče!” Pritisnuo je dugme i okno koje nas odvaja je palo. Proturio sam flašu. Vozeći limuzinu dalje, Frenk je cimnuo vino iz flaše. Ne znam zašto, ali sve je to delovalo vrlo čudno i komično, pa smo Sara i ja počeli da se smejemo. Noć je najzad živnula.

46 Posle toga ništa naročito. Film se prikazivao u 3-4 bioskopa u gradu. Ljudi su počeli da me gnjave na hipodromu. „Jeste li vi pisali scenario za taj film?” „Da.” „Mislio sam da se kladite na konje.” „To i radim. A sad izvinite, molim vas...” Neki su umeli na lep način da pristupe. Drugi su bili košmar. Videli bi te i oči bi im iskočile, a onda bi usledio juriš. Naučio sam da prepoznajem taj pogled i, kad ga vidim, samo bih krenuo niz neki prolaz sa strane, zatim oštro skrenuo. Verujem da sam pobegao od mnogih ljudi koji uopšte nisu imali nameru da me gnjave. Znao sam da će vremenom stvari da se vrate u normalu i da ću ponovo biti samo još jedan matori lik na hipodromu, kao i svi ostali.

Kritike Plesa Džim Bima bile su dobre i loše. Njujork Tajms je dao čudesan prikaz, ali je Džim Bim uzrujao damu iz Njujorkera. Rik Talbot je rekao da je to jedan od deset najboljih filmova godine. Bilo je i neprijatnih momenata. Jedne noći sam bio gore, a Sara je viknula odozdo: „Daju prikaz Džim Bima!” Veksler i Selbi na kablovskoj stanici. Kad sam stigao, prikazivali su scenu u kojoj Džek Bledso baca odeću Frensin Bouers, kroz prozor na šestom spratu. Onda je sceni bio kraj. Selbi je odmahnuo glavom i pokretom ruke odbacio film: „ODVRATNO! JEZIVO! Ovo je apsolutno najgori film godine! Tu vidimo tog... klošara... s pantalonama srozanim oko članaka! Prljav kao svinja, indiferentan... dostojan prezira! Sve što njega zanima je da prebije barmena! S vremena na vreme piše pesme na nekim papirićima! Ali najčešće vidimo tog ološa kako... cucla bocu vina ili moljaka piće oko šanka! U jednoj sceni u tom baru vidimo dve dame koje se tuku na život i smrt oko njega. Nemoguće! NIKOME, NIKOME ne bi nikad stalo do tog čoveka! Ko bi mario za njega? Ovde ocenjujemo filmove od jedan do deset. Ima li mogućnosti da ovom damo minus jedan?” Bez ikakvog problema, na ekranu se pojavilo minus jedan. Onda je krenuo Veksler. „Slažem se sa tvojim stavom, ali dajem mu ipak dvojku. Mislim da ima jedna smešna scena, ono kad se kupa s kerom u kadi.” „O, ne”, rekao je Selbi. „To je bilo imbecilno...”

Posle mesec dana, film se i dalje prikazivao u 3-4 bioskopa. Onda je počeo da se daje u bioskopu blizu San Pedra, pa smo rešili da ga pogledamo. Na kraju krajeva, nikada ga nismo videli na pravom velikom platnu, osim onih ogromnih izobličenih glava na premijeri. Vozili smo do malog tržnog centra i parkirali kad smo videli bioskop. Iznad ulaza su bila velika slova: Ples Džim Bima. Baš je bilo uzbudljivo videti ih. Većinu filmova gledao sam kao dete, sve sami idiotski filmovi. Fred Aster i Džindžer Rodžers, Dženet MekDonald i Nelson Edi. Bob Houp. Tajron Pauer. Tri Ugursuza. Keri Grant. Ti filmovi su zvrndali i harali po mozgu, ostavljali te bez nade i energije. Sedeo sam u tim bioskopima, s mučninom u utrobi i duši.

Sedeli smo na parkingu i čekali kraj popodnevne predstave. „Možda nikog nema unutra”, rekao sam. „Možda niko neće izaći.” „Unutra su, Henk...” Čekali smo. Onda se film završio i počeli su da izlaze. „Ima ih troje”, rekla je Sara. „Petoro”, rekao sam. „Sedam.” „Osam.” „Jedanaest...” Bilo mi je lakše. Nastavili su da izlaze. Odustao sam od brojanja. Svi su izašli. Ubrzo je trebalo da počne rana večernja predstava. „Misliš li da iko drugi radi ovo, Sara?” „Šta?” „Ovo sedenje i gledanje koliko ljudi ulazi i izlazi sa tvog filma?” „Sigurna sam da nismo prvi.” Prošlo je još vremena. „Gde su ljudi?” rekao sam. „Možda se niko ne pojavi!” „Pojaviće se.” I baš tada, bez problema, stari modeli automobila počeli su da se zaustavljaju, kruže, traže mesto za parking. Jedan tip je izašao s vinskom bocom u papirnoj kesi. „Pijandure dolaze da overe verodostojnost”, nasmejao sam se. „Naći će je”, rekla je moja draga ženica. „Kao hroničar pijanstva, nemam odgovarajuću titulu.” „To je zato što niko od njih nije živeo tako dugo kao ti. U čemu je tvoja tajna?” „Nikad ne izlazi iz kreveta do podne.” Činilo se da pristojna masa ljudi ulazi. Izašli smo iz kola i došli do bioskopa. Stao sam pred biletarnicu. „Dve”, rekao sam devojci. „Jednu za starije.” Onda je momak uzeo naše karte, pocepao ih, pa smo ušli. Reklame za sledeće filmove

već su se uveliko vrtele. Seli smo na dva mesta sa strane, ali daleko pozadi, i čekali. Činilo se da ima bar sto ljudi unutra. A onda, u poslednjem trenutku, dvoje mladih, muško i žensko, između 25 i 30 godina, visoki i vitki, seli su na mesta ispred nas. Budući filmovi su izreklamirani, i onda je krenuo Ples Džim Bima. Špica se pojavila i film je počeo. Video sam ga već 3-4 puta na videu i prilično sam ga dobro upamtio. Ah, bila je to moja životna priča. Ko bi drugi tako zaglavio, kao kost u grlu? Ali sve to, u suštini, nije bilo zamišljeno kao neko jadanje nad sobom. Hteo sam samo da pokažem kakve čudne i očajne živote žive neki pijanci, a ja sam bio pijanac koga najbolje poznajem. Prethodile su mi već neke dobre ispičuture. Judžin O’Nil, Fokner, Hemingvej, Džek London. Piće je olabavilo tipke na tim mašinama, dalo im je neku iskru i hazard. Film je tekao dalje. „Šta misliš, zna li neko da si ovde?” upitala je Sara. „Ne, ja prilično ličim na bilo koga.” „Smeta li ti to?” „Da, ne volim da ličim na bilo koga.” Visoki vitki muškarac ispred nas okrenuo se i rekao: „Molim vas, želeo bih da gledam film.” „Oprostite”, rekao sam. Film se i dalje vrteo. Onda je usledila iznenadna nepristojnost, a devojka ispred nas se trgla i rekla: „O, ne.” „U redu je, Darlin”, rekao je njen visoki kompanjon. Darlin je prešla preko toga, a onda je usledila jednostavna scena u kojoj se dama za šankom razmeće kako najbolje puši u gradu. Dama kaže: „Niko u ovom gradu ne ume da guta palačinku kao ja!” Darlin je prekrila lice i rekla: „Ne mogu da verujem...” „U redu je, draga”, rekao je njen muški zaštitnik. Darlin je nastavila sa svojim prekrivanjem lica tokom filma, ali ni ona ni njen momak nisu izašli.

Film se završio, i ljudi su polako napuštali svoja mesta. Čekali smo. Šta sad, video sam masu gorih filmova, pogotovo u periodu tridesetih. Sara i ja smo ustali i krenuli prolazom napolje. Otišli smo do kola i seli unutra, gledali smo kako ostali izlaze automobilima s parkinga. Spustio sam prozore pa smo pošli. A onda je jedan stari auto polako prošao ispred nas. U njemu je bio neki čovek, sam. Video nas je i počeo da maše. Imao je sulud osmeh na licu. Odmahnuo sam mu, onda je nestao. „Prepoznao te”, rekla je Sara. „Da, bilo je komično.” „Aha.” Vozili smo natrag kao sa ma kog drugog filma. Ušli smo u kuću, i otvorio sam bocu lepog crnjaka. Krv bogova. Vesti na TV. Vesti su bile loše. Seli smo i pili i gledali televiziju, dok se nije pojavio Džoni Karson. Eto njega, savršeno odevenog. Ruka mu je stalno cimala čvor na kravati, bio je nesvesno zabrinut za svoj nastup i pojavu. Džoni je krenuo u svoj monolog, a Edov bombasti lažni smeh čuo se iz pozadine. Dobro plaćen posao. „Šta ćeš sad da učiniš?” „Povodom čega?” „Mislim, film je stvarno gotov.” „O, da.” „Šta ćeš da radiš?” „Postoje konji.” „Osim konja.” „Jebeš ga, napisaću roman o pisanju scenarija i snimanju filma.” „Naravno, možeš ti to.” „Mogu, zašto da ne.” „Kako ćeš ga nazvati?”

„Holivud.” „Holivud?” „Da...” I to je to.

Ako nedelju dana ne pišem, razbolim se. Ne mogu da hodam, hvata me vrtoglavica, ležim u krevetu, povraćam... Kad bi mi odsekli ruke, kucao bih nogama.

Bukovski

Holivud (1989), poslednji roman sage o Henriju Kinaskom je, kako sam Bukovski kaže, „knjiga o pisanju scenarija i snimanju filma Barflaj”. Po nagovoru francuskog režisera Barbeta Šredera, Bukovski je napisao svoj prvi scenario, po kojem je 1987. snimljen film. Problem je bio naći producenta. U prvoj varijanti, s Madonom kao producentom, za glavnu ulogu se javio Šon Pen, tražeći da film režira Denis Hoper, ali je Barbet Šreder insistirao da sam režira i uspeo je da angažuje Mikija Rurkija i Fej Danavej za glavne uloge. Producenti su bili Golan i Globus. Miki Rurki je prvo odbio ulogu jer „ne voli alkoholičare i ne može da se identifikuje s njima”, međutim, kada je upoznao Bukovskog, pristao je, fasciniran njegovom ličnošću, da glumi ovaj portret pijanog pisca u mladosti, tako da je bukvalno „skinuo” u filmu glas i pokrete Bukovskog (ali, nažalost, čoveka starog ne 27, već 67 godina). U romanu se pojavljuje niz poznatih imena iz sveta filma, šou-biznisa i sl., od kojih je neka lako prepoznati (npr. Tom Džons, Idi Amin, Godar, Majler, Šon Pen, itd.). Holivud se po mnogo čemu nadovezuje na knjigu Šekspir nikada ovo nije radio (1979). Isti glavni likovi, identično fiksiranje stvarnosti kao filmskom kamerom. Za razliku od ranijih romana, Bukovski se malo povlači iz prvog plana i u kadar ulazi Linda Li (Sara), njegov Sančo Pansa, žena s kojom je živeo od 1977. do svog kraja, što je dalo novu dimenziju njegovom književnom delu.