Braca Karamazovi Braca Karamazovi je poslednji roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je pisao skoro dve godine 1879-1880. Roman je objavljivan u nizu nastavaka u časopisu „Ruski vjesnik“ sve do novembra 1880. godine. Osnovu sižea Brade Karamazovih čini istorija jednog poznanika Dostojevskog iz Omskog zatvora, potporučnika Iljinskog, koji je služio kaznu zbog oceubistva. Osim toga u romanu postoji i klica sedanja na tri kmeta koji su ubili oca samog Dostojevskog, pod okolnostima sličnim onima koji su opisani u delu. Pripovedacki postupak- pripovedač hroničar i svedok, ali ne i učesnik. Vedi stepen pouzdanosti nego u prethodnom romanu, ali i pristrasnosti jer favorizuje Aljošu. Hotimice stvara zagonetke i tajne, ponešto predutkuje, povremeno poneku fabularnu liniju prekida da bi držao napetost. U predgovoru proglašava Aljošu za glavni lik, a sam roman tretira kao predgovor za roman o Aljoši. Naslov i poglavlja su retko kad klasični naslovi, obišno su to replike junaka, parafraze, aluzije na neka druga dela, i sl. Hod duše na mukama aluzija na apokrifni tekst Hod bogorodice po mukama. Ima dva umetnuta zanra Zitije starca Zosime i Poemu o Velikom Inkvizitoru. Kompozicija romana je veoma složena. Pre svega, teško je odrediti kojem romanesknom žanru pripada delo jer se u njemu nalaze svi planovi koji determinišu žanr: socijalni, filozofski, religiozno-metafizički, psihološki, ljubavni, avanturistički, kriminalni, realistički, simbolički, mitski, fantastični, lirski, dramski. Sa gledišta vremena i prostora, u pesničkoj slici presecaju se planovi prošlosti, sadašnjosti i bududnosti i večnosti; zemaljski, vasionski i metafizički drugi svet. Planovi se smenjuju, preplidu i prožimaju, ali su u pojedinim poglavljima dominantni. Roman ima četiri dela, 12 knjiga i 26 poglavlja. Postoji izvesna simetrija u deljivosti; u svakom delu po tri knjige. Na samom početku dela stoji epigraf preuzet iz Jevandjelja po Jovanu, koji glasi: Ako zrno, pavši na zemlju, ne umre, onda ostaje samo jedno. Ova rečenica ponovide se u delu nekoliko puta i izgovoride je starac Zosima – Aljoši pred svoju smrt i strancu koji ga je posedivao i ispovedio mu ubistvo žene. Osnovni strukturni princip jeste i omiljeni princip za gradjenje romana Dostojevskog. To je princip kontrastiranja – pro i contra. Konfrontiraju se ateizam i teizam (u šta se uplide i antiteizam), telesno i duhovno, ljubav i mržnja, lepota i rugoba, sud i pravda, realno i metafizičko. Još jedan od omiljenih postupaka Dostojevskog je i okupljanje svih istaknutih junaka na jednom mestu u istom trenutku. U tom pogledu je karakteristična druga knjiga u kojoj je prikazan susret u manastiru, gde se svi sukobljavaju. Drugoj knjizi (manastiru) suprotstavljena je treda, Karamazovski dom – Sladostrasnici. Posebno se ističe kontrast izmedju pete i šeste knjige, gde je Ivanovoj Buni, Poemi o velikom inkvizitoru i
poglavlju pod nazivom Đavolak suprotstavljena priča Žitije starca Zosime. Princip kontrasta u strukturi romana još je evidentniji u okviru pojedinih knjiga. Jedan od mnogobrojnih problema jeste pitanje ko je glavni junak. Sam Dostojevski nam u predgovoru kaže da to treba da je Aljoša Karamazov, ali u toku romana Ivan i Mida stvoreni su kao podjednako jaki i samostalni likovi. Dostojevski jeste imao u vidu zamisao da napiše nastavak romana u kome bi centralni lik bio Aljoša, postao bi revolucionar, otpadnik od vere. Aljošin stav u romanu: Sve videti, sve znati i razumeti, najpogodnija je pozicija za polifonu strukturu romana. Uostalom, Dostojevski je i ranije ulogu glavnog junaka prenosio na kolektiv. Braća Karamazovi su samo najizrazitiji primer takvog postupka. Možemo redi da su ovde junaci rasporedjeni u tri kruga. Prvi čine otac i sinovi, pri čemu je važno naglasiti da je Dimitrije sin iz prvog braka, da su Aljoša i Ivan rodjena brada čija se majka zove Sofija, što nije za zanemarivanje i da je četvrti sin Smerdjakov nezakoniti sin idiotkinje i jektičave Lizavete. Drugu grupu čine junaci koji su u neposrednoj vezi sa Karamazovima: Katarina Ivanovna, Grušenjka, Liza, Iljuša, Zosima, Rakitin. U tredem krugu su lica koja su posredno ili oficijelno u vezi sa nekim od Karamazovih. Ferapont, Nastasja, Samsonov, tužilac, advokat, tajni posetilac... Primedujemo, takodje, dinamičan princip razvoja radnje po kome junaci sukcesivno preuzimaju ulogu glavnog aktera. To je evidentno i iz autorovog nazivanja pojedinih knjiga imenima junaka: prva, Fjodor Karamazov, šest Zosima, sedma Aljoša, osma i deveta Mida, deseta Deca, jedanaesta Ivan Fjodorovič. Pored ovih knjiga i ostale se mogu podeliti po kriterijumu glavnog junaka. U drugoj je to otac, u petoj Ivan, u dvanestoj Mida. Tok radnje je hronološki i veoma harmoničan. Prva knjiga ima funkciju ekspozicije, gde autor predstavlja junake i osnovne probleme. Druga knjiga počinje kolektivnom scenom, gde su okupljeni svi glavni junaci. Paralelno se na scenu izvode i junaci iz drugog kruga jer, iako nisu prisutni, o njima se govori. U drugoj knjizi su prikazana i dva težišta sukoba: porodičnih i idejnih. U ovoj knjizi izgovorene su i reči „Zašto živi ovakav čovek?“ i replika „Čujete li, monaci, oceubicu?“ Ova dva iskaza i Zosimino klanjanje pred Dimitrijem daju tragičnu boju bududem toku radnje. U tredoj knjizi Mida i preti ocu da de ga ubiti. Odredjuju se i pozicije ostalih sinova. Ivanov nazovi ateizam, Aljošina vera, Smerdjakovljevo lakejsko imitiranje „učenog brata“. Naznačena je i veza izmedju pomisli, reči i čina: Ivan mrzi oca i želi njegovu smrt, Mida mrzi i preti ubistvom, Smerdjakov mrzi i ubide. Peta i šesta knjiga, zbog svoje specifične namere, usporavaju radnju. Osma knjiga donosi kulminaciju sižejne linije. Dešava se ubistvo, koje deluje kao prelomni momenat radnje. Od devete knjige pokretač radnje je otkrivanje ubice. Pripovedanje se uglavnom odvija oko Midinog lika, a na devetu knjigu nastavlja se jedanaesta i dvanaesta. Deseta knjiga, u kojoj se nastavlja pripovedanje o deci, logički je vezana za Midin san u devetoj knjizi.
U poglavlju Obe zajedno još jedan konflikt iz latentnog stanja prelazi u realnost. Susret suparnica osetno dinamizira radnju na ljubavnom i psihološkom planu. Ovo nas poglavlje i bolje upoznaje sa Grušenjkom i Kadom. Kao i na kraju Kada je spremna na pomirenje, makar i lažno, ali Gruša je ta koja de samo prineti usne, ali ne i poljubiti ruku suparnici. Zato je ona za Kadu – anđeo, drska, podlac, kurva, zver. U trenutku susreta one obe vole više sebe nego Midu, a na intenzitet osedanja prema njemu deluje odlučujude faktor rivalstva. Dostojevski je favorizovao novu varijantu saopštavanja. Umesto neposrednog izlaganja dogadjaja, dao je Aljoši ulogu svedoka zbivanja i gotovo sve se preko njegovog doživljaja prenosi čitaocu. Aljoši se svi ispovedaju, on ima pristup u sve prostore, retko izriče svoj sud, gleda, sluša...On je prisutan u najdramatičnijim trenucima radnje. Aljošina funkcija u strukturi pripovedanja uslovljena je njegovim karakterom. Njegova dobrota i sverazumevanje osnovni su motiv da on bude najkompetentniji da izrazi zbivanja. U ovom romanu Dostojevski je favorizovao još dva vida saopštavanja: kazivanje paralelizmom i smenom iskaza. Jako je veliki broj dela, likova, aforizama, simbola, koje je Dostojevski uneo u pripovednu materiju; Biblija, Apokalipsa, Jevandjelje, apokrif Bogorodičin put u pakao, Odiseja, Hamlet, Otelo, Faust, Razbojnici, Don Karlos... Stari Karamazov, predstavljajudi sinove Zosimi, ne naziva ih po imenu ved imenima junaka iz Razbojnika. Imena dobijaju funkciju karakteristike. Paralelizam nagoveštava dva ključna motiva – suparništvo i oceubistvo. Naime, i stvarna imena koja Dostojevski daje svojim junacima nose odredjeno značenje. Aljoša – tako se zvao najmladji sin Dostojevskog, koji je umro zbog bolesti koju je nasledio od oca – epilepsija. Ovim se nagoveštava problem nasledne bolesti i greha, prokletstva, što je stara tema književnosti. Aljoša – Aleksej, to ime je dobio prema „Žitiju Alekseja – božijeg čoveka“. Dimitrije je čovek zemlje; ime dobio po Demetri. Ivan – vezuje se za četvrto, nesinoptičko Jevandjelje Jovanovo. Pored paralelizama, još češdi je postupak smene iskaza. Najobičniji je oblik tezaantiteza. U smeni iskaza nije obavezan momenat demantovanja. Često je to sagledavanje objekata iz raznih aspekata – ili više junaka u istom trenutku kazuju neki sud ili u odredjenim vremenskim intervalima. Treda je varijanta menjanje iskaza. To je što se tiče kompozicije. Možda bismo kao osnovni problem ovog dela mogli naznačiti problem metafizike, i sa tim u vezi problem ateizma i teizma, što bismo opet morali povezati sa opsesivnom idejom koja se provlači kroz čitav roman, a to je problem stradanja nevine dece, čime Dostojevski uvodi pitanje teodiceje. Poznato je koliko se Dostojevski čitavog svog života bavio problemom vere i neverovanja. Probleme koji su ga mučili Dostojevski je na izvestan način sintetizovao u ovom delu na jedno mesto. Medjutim, sve te probleme on je samo postavio ali ne i konačno razrešio. Delo ostaje otvoreno za različita, dijametralno suprotna tumačenja.
Činjenica je da je osnovno pitanje postavljeno u ovom romanu pitanje «Ima li Boga?». To je središna tačka ne samo u razgovorima glavnih likova ved ona predstavlja odlučujudi motivacijski izvor njihovog delanja. U trouglu – Ivan, Smerdjakov i Fjodor Karamazov nalaze se identifikovane sve osnovne teme, ali taj trougao biva naravno dopunjen ostalim likovima preko kojih se uvode i ostale teme. Debata o tome da li Bog postoji ili ne i kakve su posledice ako se priklonimo jednoj od radikalnih strana čini osnovnu nit čitavog dela. Ako uzmeno da je trio Smerdjakov, Ivan i otac, osnovni nosilac ideološke strane dela zapitamo se i kakva je uloga svakog od ove trojice. Ivan-podstrekač, Smerdjakov-izvršilac, Fjodor-žrtva. Ali, Ivan nije običan, samosvestan podstrekač, on je prekomerno gord čovek, koji u sebi duboko ima savest zajedno sa ubilačkim pomislima. Ni Smerdjakov nije običan izvršilac koji bi bio samo instrument ubistva, onaj koji vrši prljavi deo posla. Fjodor nije nevina žrtva, kao što su to deca o kojoj se govori u delu. Mnogo toga je u njemu što je moglo da izazove mržnju sinova i na neki izvitoperen način opravda ubistvo. Osim čitaoca, u samom svetu romana jedini koji zaista znaju šta se desilo jesu sam počinilac zločina Smerdjakov i Ivan kome je potreban dug put dok ne otkrije istinu. Za to su Ivanu bila potrebna tri razgovora sa Smerdjakovim, u kojima on otkriva istinu i o samom sebi, osvetljava mu se njegovo sopstveno bide i morbidna podstrekačka uloga. To osvetljavanje odvodi ga u ludilo jer on ne može da izdrži istinu. Možda bismo mogli nazvati „svešdu“ to što njega vodi u ludilo. Njegova teoretska razmišljanja da Boga nema, koja su toliko značila Smerdjakovu, njemu ne daju potporu i odbranu od sopstvenog osedanja odgovornosti i krivice. Ivan, podstrekač, nije ateista. Bez obzira što on u više navrata izjavljuje da Boga nema, u jednom drugom, mnogo važnijem razgovoru sa Aljošom on ipak izjavljuje „Možda ja i prihvatam Boga, ali ne prihvatam svet koji je on stvorio.“ Ivan do dna svog bida živi prožet ambivalentnošdu jednog deiste koji mora postati antiteista, kritikujudi uverljivim argumentima i poričudi svaku teodiceju. Njegova „teza“ je u tome da nede da prihvati svet koji je ispunjen tako besmislenim zlom kakvo je patnja dece. Sa ovim u vezi je čuvena izjava da Ivan „Bogu ulaznicu najponiznije vrada“. Ivan ne prihvata ideju da je potrebna bilo kakva moralna ravnoteža ili moralna ekonomija. On smatra da se zlo dogadja samo onima koji zlo zaslužuju. On sa velikom gordošdu gleda na sopstveno razumevanje pravičnosti. Starozavetni moral osvete ipak ništa ne pomaže. „Šta de meni njihova osveta, šta de meni pakao za mučitelje? Šta tu pakao može da popravi, kada su deca ved namučena do smrti?“ Ivanovo rešenje možda bi bilo u delotvornoj ljubavi i opraštanju medju ljudima. Medjutim, upravo to je nemogude. Dogadjaju se takve stvari koje niti mogu niti smeju biti oproštene. Neograničena spremnost Isusa da oprosti sve i za svakoga, kako to Aljoša primeduje, biva dovedena u pitanje legendom o Velikom inkvizitoru. Odlučujude pitanje koje Ivan postavlja i sebi i Aljoši jeste da li zavoleti život više nego njegov smisao. Aljoša spremno odgovara da život
neizostavno treba voleti pre logike i da de tek onda modi da se pojmi njegov smisao. Ivan poseduje karamazovsku strast življenja. I kada bi izgubio veru u život, on bi voleo listide u prolede i plavo nebo. Tu nije u pitanju um ni logika; to čovek voli utrobom i dušom. Kada bi se uvidelo da je Bog odsutan i da Njegove spasonosne intervencije izostaju, čovek se nalazi pred izborom: ili se odredi života ili se odredi Boga kao tvorca. U ovom drugom slučaju povlači se ateistička i imoralistička konsekvenca. Čovek koji je razumeo da Boga nema preuzima njegovo mesto i njemu je „sve dozvoljeno“. Ivan stoji pred tragičnim izborom. Izbor je tragičan jer nikad ne može biti do kraja izvršen. Ivanova ubedljiva kritika teodiceje i njegova argumentacija mogle bi ga od antiteističke ubrzo dovesti na ateističku poziciju. U tom smislu je razumljivo ono što on kaže Dimitriju: „Tatica naš bio je svinja, ali je mislio pravilno.“ A ono što Fjodor misli dovodi ga u poziciju jedinog potpunog ateiste u romanu. Ateizam za Ivana bio bi jedan mogudi pozitivan izlaz. Dimitrije, na primer, samo polemiše sa ateističkom mišlju, ali je Dimitriju potrebno da ima nekoga kome de biti zahvalan i kome de „pevati himnu“. Poglavlje kojem se tematizuje dijalog Ivana i đavola predstavlja ne neki način protivtežu Legendi, jer su u pitanje dovedeni svi stavovi. Đavo sada nije predstavljen kao modna sila koja razdire, ved je to pedesetogodišnji lakej, obučen po modi, to je pravi gogoljevski đavo. On je kod Ivana zapravo otelovljena sumnja. (Djavo je ovde interiorizovan, postao je deo psihe junaka, Ivana Karamazova, koji se šizofreno osamostaljuje i govori ono što Ivan sebi u trezvenom stanju ne bi mogao da prizna. Kod Dostojevskog motivacija đavola je simbolička. Ivanova šizofrenija javlja se postepeno, a kao posledica potiskivanja griže savesti i osedaja krivice. Ivan se bori protiv đavola logikom koja je njegovo osnovno oruđe. Paradoks je u tome što Ivan svoju halucinaciju ubeđuje da je halucinacija. Đavo je Dostojevskom bio neophodan jer se Ivan ne može na drugačiji način razračunati sa samim sobom. Ivan i Stavrogin su slični po tome što stvaraju zločin ne podstrekavanjem zla, ved neopiranjem zlu. Đavo je simbol zaposednutosti zlom koji se manje ili više infiltrirao u sve likove. Dijalektičar Ivan ne sme sebi da prizna kakvi konsekventni zaključci proizilaze iz njegove negativne dijalektike, pa se onda deo njegove duše otcepljuje da bi mu to kazala. Đavo se može smatrati ontološki utemeljenim samo u smislu personifikacije objektivnog zla. To zlo ne može da obuzme nekog ko veruje u boga, u smislu da pazi na signale svoje savesti, da nikad ne prelazi određene granice.) U Košmaru zlo dobija opravdanje, i to ne metafizički ved konkretno istorijski. Nekim iskonskim naređenjem đavo je određen da negira. Upravo zbog đavola svaka ideja nadje svog Smerdjakova koji je realizuje – u tome je tragedija istorije. Prividno je motivacija zlu pronađena – u borbi sa njim, čovek stvara istoriju. Bez te borbe čoveku bi bilo dosadno na svetu. No, kako je Ivan ved ranije odrekao harmoniju i izjavio da vrada ulaznicu, tako je opravdanje patnje zapravo bespredmetno. A na to, đavo odgovara anegdotu o ateisti koji je pristao da pređe kvadrilion kilometara po mraku, samo da bi mu se na kraju otvorile rajske dveri i sve oprostilo. Đavo se javlja Ivanu baš u trenutku kada se Smerdjakov ubija...ova smena ima simbolički značaj – Smerdjakov je bio stvarni, živi panddan Ivanov, a đavo je imaginarni. Đavo nije samo Ivanova sumnja ved i njegova savest. Ved u razgovorima sa Smerdjakovim Ivan se nalazi na granici halucinantnih stanja, i nekakva podvojenost se u njemu javila. Karakteristična je u tom smislu i mini epizoda sa pijanim seljakom koga Ivan srede pre i posle poslednjeg razgovora sa Smerdjakovim. Proces podvajanja
počeo je mnogo pre dijaloga sa đavolom. U tom konkretnom dijalogu replike koje izgovara đavo imaju tendenciju da ukažu na njegovo postojanje. «Meni je drago da smo nas dvojica na ti... Ti si pričao Aljoši o meni, što znači da ti u mene veruješ... Đavo sam, i ništa ljudsko nije mi strano...Ti i ja imamo istu filozofiju – mislim, dakle postojim...» On govori: «Ti si moja bolest, ne postojiš...» ali, na kraju on ga gađa čašom... Ivan bi u suštini voleo da je taj đavo stvaran, da postoji, da to nije deo njega samog. Košmar prekida Aljoša. Ivan čašu nalazi tamo gde je i bila, ali i dalje on ostaje u bunilu. To se vidi i na suđenju...on ide da u ime vrline učini neki podvig, «a u vrlinu ne veruje». Važnu ulogu igra i socijalna hijerarhija u odnosu izmedju Ivana i Smerdjakova. To što je Ivan obrazovaniji i cinično odvažan u svom ateističkom teoretisanju imponuje Smerdjakovu. Zato Smerdjakov i izjavljuje: „Zanimljivo je porazgovarati sa pametnim čovekom.“ Izmedju njih dvojice postoji proces izjednačavanja. Ivan je Smerdjakova razočarao, a Smerdjakov Ivana iznenadio. U njihovim trima razgovorima nestaje razlika u rangu da bi u tredem Smerdjakov postao nadmodan. Razlika izmedju njih dvojice je što je jedan teoretičar a drugi praktičar. Ivan, umesto da oličava ideju „sve je dozvoljeno“ koju je zastupao, on ovaploduje njenu faktičku nemogudnost. Za razliku od Ivana, Smerdjakov je ostao dosledan u ideji da „ako Boga nema, nema ni beskonačnosti, a nema ni vrline, a i ne treba da je bude.“ Za Smerdjakova je sve na svetu bilo uvredljivo i on svetu uzvrada prezirom i mržnjom. Njegovo očajanje koje ga tera iz sveta je očajanje bez kajanja, a ne očajanje od kajanja. On ovaploduje ideju kriminalne logike da mučeni postaje mučitelj. Kako Ivan nije do kraja ostao pri svojoj „ideji“, tako je Smerdjakov ostao bez uporišta, odnosno bez svega, što znači očajanje i voljnu smrt. Jedina moguda posledica nedvosmislenog ateizma i iz njega izvedenog imoralizma jeste upravo smrt. To je ono što je Dostojevski hteo da pokaže. Zanimljiv je simbol knjige „u žutim koricama“ koju Ivan zatiče na stolu kod Smerdjakova. Reč je o knjizi Besede Svetog oca Isaka Sirina (Svetac iz 7.veka, koji je dušu spasavao samovanjem u pustinji i u svojim besedama ostavlja poruku da je pokajanje majka života.). Sa ovom knjigom susreli smo se i ranije. Naime, to je knjiga koju čita Grigorije nakon smrti svog prvog šestoprstog sina. Upravo je Grigorije taj koji je Smerdjakovljevu mamu našao na samrti prilikom porodjaja i usvojio je to „božije dete, siroče, proizašlo od zloduhovog sina“. I ovaj potomak zloduhovog sina je obeležen, ali ne šestim prstom ved bolešdu koja de ga pratiti kroz život i odigrati u odlučujudem trenutku veliku ulogu. Reč je, naravno, o epilepsiji. Što se tiče Fjodora Pavloviča, i on je na izvestan način Smerdjakovljev učitelj, pogotovo što se tiče mržnje prema Rusiji. Smerdjakov je i onaj koji vidi i utvrdjuje dublju suštinsku sličnost izmedju Fjodora Pavloviča i Ivana. Složeni odnos izmedju omraženog oca i sina koji mrzi prikazan je čitaocu iz perspektive Smerdjakova. I Fjodor nosi u sebi djavolsko „uostalom, ne velikog kalibra“. Važna je i okolnost da je podozrivi Fjodor imao poverenja samo
u Smerdjakova jer je video opasnost u Dimitriju, ali je, kao i Ivan, podcenio lakejeve mogudnosti. Požuda koju oseda prema Grušenjki učinila ga je neopreznim, što je lakej iskoristio. Fjodor Pavlovič je pravi ateista, ali ne i pravi imoralista. On huli i šegači se sa Bogom, egioističan je, gramziv, razvratan, ali u svom imoralizmu nije radikalan. On potencira sliku o sebi kao klovnu. Podsetimo se samo slike nakon razgovora u manastiru. On nije sklon samozavaravanju. Smatra da je čovek bide pohotljivo, željno naslade, a pre svega seksualne. On oduvek živi po pravilu „sve je dozvoljeno“. On ne želi da umre ved da u svom poroku do kraja živi. On „nede u raj“. Strast življenja je koren karamazovstva. On proklamuje telesnost kao životno stanovište, a s tim u vezi je i stav da nema ružnih žena, kao ni greha ni prestupa. Njega ne muči pitanje da li Bog postoji ili ne ved ga zabavlja. On ismejava predstave o zagrobnom životu. Pita se da li pakao ima plafon. On je ravnodušan prema dubini duhovnog problema i jedino što dosledno zastupa jeste svojevrsni hedonizam. Njegov osnovni problem je kako da se dočepa Grušenjke. Nije on ateista zato što se šegači sa večnim pitanjima, nego obrnuto. Upravo zato što je ateista on i može svojim budalaštinama da oduzme svaku supstancijalnost i težinu pitanju o Bogu. Poziva se na prosvetiteljstvo Francuske, na Didroa, Voltera. Stoga mu je i pridodata po koja fraza na francuskom, koja bu zvučala neprirodno u ustima bilo kog drugog lika. Osnovni motiv ponašanja starog Karamazova je „potreba nekadašnjeg lakrdijaša da ismeva druge“. Kao i Smerdjakov, on se sveti za svoja poniženja. Zosima otkriva još jedan koren njegove devijacije. „Ne stidite se samoga sebe jer od toga sve polazi.“ Fjodor i sam kaže da, kada bi okolina imala drugačiji stav prema njemu, i on bi bio drugačiji. Hedonizam nije u ovom romanu nužno vezan za ateizam, što pokazuje slučaj Dimitrija, kao što ni asketizam nije nužno vezan za pravu religioznost, što pokazuje slučaj oca Feraponta. Ferapont je osudio sebe na post i askezu, živi na hlebu i vodi, nosi oko golog tela verige, i stiče se utisak da je on potpuna pobeda nad telom i ljudskom taštinom. Međutim, on mrzi Zosimu i raduje se kada se od njegovog leša počeo širiti „kužni zadah“. Ono što spaja Dimitrija i Fjodora jeste njihova neobuzdanost, a ono što ih razlikuje jeste problem religioznosti. Fjodor je potpuni ateista, a Dimitrij (približavajudi se Aljoši) ima problem jedino kako živeti sa takvim strastima kakve njega razapinju dok problem postojanja Boga ne dovodi u pitanje. Zanimljivo je da Fjodor Pavlovič, uprkos tome što ne veruje u Boga, povremeno oseda neku neodredjenu teskobu, mučninu i strah. Oseda kao da ga neko posmatra i tako se uvodi jedan širi motivacijski tok: tema Drugog. Samoda razvratnika je nepodnošljiva i potreban je Drugi koji de razumeti i oprostiti ili bar nede osuditi. Delovanje prisustva drugog omogudava smirenje, prestanak straha i mogudnost da se živi dalje. Dimitrije je obestan i pust, ali nije ateista. On voli život kao takav dat, pre nego što bi shvatao njegov smisao. Njemu je važno da živi, važno mu je i da vidi sunce, „A i ako ne vidim, ja znam da postoji – to je ved čitav život.“ On se ogrešuje o druge, ali je spreman da se koriguje. On je spreman da bude kažnjen čak i za to što je poželeo mrtvog oca. Razlika izmedju Ivana i
Dimitrija je u tome što „Ivan nema Boga ved Ideju“. I Ivan ima želju za životom. On, štaviše, veoma žudi za Katarinom Ivanovnom, ali je njegov stav prema životu suštinski negativan. Dimitrij oseda želju za čulno zemaljskim, što Ivan nema, i upravo to ga urušava u opasnost koja ga je ugrozila, istu onu opasnost koja je uništila Smerdjakova. Za Aljošu postojanje Boga nije nikakav „problem“. Kada je jednom poverovao, on je poverovao sasvim i do kraja. Aljoša je primer čoveka koga ništa ne može da uvredi. On prihvata sve što postoji i ne osudjuje ništa i nikoga i nikoga ne prezire. Za Smerdjakova, na protiv, i Fjodora sve je uvredljivo. Oni mogu samo da mrze i preziru. Za njih nema afirmativnog, a samim tim ni životnog. Nema savesti, što znači potpunu i nepodnošljivu usamljenost. Aljošina odluka da ode u manastir može se tumačiti kao bekstvo od karamazovskog poroka i samoživosti. Za Aljošin lik posebno je važan trenutak nakon Zosimine smrti. Iako je Zosima njegov duhovni otac, Aljoša de se sablazniti zbog zadaha. Nakon te epizode Aljoša ponavlja Ivanove reči da „veruje u Boga, ali njegov svet ne prima.“ Uzede kobasicu i votku koju mu likujudi daje Rakitin. Otidi de kod Grušenjke, koja de „mantiju da mu skine“. Rakitin je dobio pare za to što je doveo Aljošu kod Grušenjke i redi de mu „Nemoj da me mrziš zbog para, jer niti si ti Hristi niti ja Juda,“ na šta mu Aljoša kaže: „Ne smej mi se što se bunim protiv Boga. Ja sam izgubio takvu dragocenost kakvu ti nikad nisi imao.“ Aljoša je reprezent takve pozicije koja dokazuje „iskustvo delotvorne ljubavi“. Još u prvoj knjizi, u poglavlju Pobožne žene, uvedena je tema o aktivnoj ljubavi, ali i tema o smrti dece. Neophodno je da se u svetu voli i da ga čovek voli ako uopšte hode da živi. Što manje prezire i što više voli, čovek je manje ugrožen kao živo bide. Gradacija od Smerdjakova preko Ivana i Dimitrija do Aljoše pokazuje ispravnost te tvrdnje. Starac Zosima i njegov brat Markel upotpunili su ceo registar mogudnosti. Izmedju blagosiljanja i proklinjanja života, potpune afirmacije i potpune negacije, postoje mnogi stepeni. Dostojevski je hteo da pokaže razloge i posledice približavanja jednom ili drugom. Kako izgleda potpuna negacija – samoubistvo u očaju bez kajanja, pokazuje slučaj Smerdjakova. Potpuna afirmacija je moguda starcu Zosimi i njegovom sledbeniku Aljoši. Postojanje Boga i besmrtnosti se ne dokazuje. Vera u njih se stiče praktikovanjem delotvorne ljubavi prema bližnjem. Pred samu svoju smrt Zosima šalje Aljošu u svet i predvidja mu „Mnogo de ti nesreda život doneti, ali upravo zbog njih ti deš biti sredan.“ Vera koja zavisi od ljubavi prevazilazi očaj ili animalnu tupost, aktivira suštinski ljudski potencijal, a to je „rajski“ potencijal. Čovek se nadje u raju kada shvati da je „svako za svakog i za sve kriv“. Ova misao izražena je kroz priču o Zosiminom bratu Markelu. Prvi put „definiciju raja“ čujemo od Markela koji je u neposrednoj blizini smrti. U poslednje dane svog života dečak Markel doživljava svojevrstan preobražaj i „raduje se i drhti od ljubavi“. On se ne plaši smrti nego kaže da je čoveku dovoljan i samo jedan dan da bi poznao svu sredu života. Sve što postoji dostojno je da
bude blagoslovljeno i kada bi čovek to shvatio „ved sutra na celom svetu bi nastao raj“. Medjutim, to je nemogude ako čovek ne shvati da je svako svakome kriv za sve. Markel shvata da je „najkrivlji od svih, grešan pred svima i zato de mu svi oprostiti i, eto ti raja!“. Bududi da Marked doista nikome ni za šta ne može biti stvarno kriv, on ne ume da objasni osedanje krivice. Raj, dakle, nije naprosto u osedanju krivice ved i u oproštaju. Lekari, naravno, misle da je reč o ludilu. I Zosima de doživeti životni preobražaj i napustiti svetovni život tek nakon besmislenog dvoboja i šamara koji je uputio u besu svom slugi. Ugrožavanje života Drugog i nasilje nad Drugim dovoljni su da osedaj krivice učine apsolutnim. Sa stanovišta sujetnog Ja, krivica se može vrednovati kao manje ili više oprostiva. Sa rajskog stanovišta, svaka krivica je oprostiva i apsolutna, tojest dovoljna da se čovek oseti krivim za sve i svakog. Treda varijacija teme krivice svakoga i za sve koju iznosi Zosima odnosi se na njegovog tajanstvenog prijatelja. Formulacija da je „raj u svakome od nas pritajen“ pripada njemu. Krivica ovog čoveka je nedvosmislena. On je ubica i shvata da krivica usamljuje čoveka. On je svestan da de raj za njega nastupiti tek nakon priznavanja krivice javno, tek kada mu svi oproste. Nakon ispovesti Zosimi on čak dolazi u iskušenje da ga ubije jer sve zna, medjutim, „Gospod Bog pobedi djavola u mom srcu“. I on, na samrti proglašen od lekara ludim, priznaje Zosimi svoju ubilačku pomisao i svoje rajsko olakšanje. Ideja je da je „sve kao okean, da teče i da se dodiruje i da u tom smislu nema nikoga ko može biti nevin, makar to bilo i posredno“. Ako se zlo ved nikako ne može sasvim iskoreniti iz sveta, greh je mogude oprostiti i time čovek nalikuje Bogu. Lenjost i satanska gordost su ono što sprečava. Otud, „raj ne bi bio pre svega neko odredjeno stanje, koliko odnos“. Za Zosimu ljubav prema drugima nije «nemogude čudo» ved podvig; i zato on govori da čoveka treba voleti takvog kakav jeste, a ne apstraktno idealnog. Zosima kaže: «brado, ne bojte se greha ljudskog, volite čoveka i u grehu njegovom.» Jedna od teističkih teza je da zlo uopšte i ne postoji. U celini sagledano, to zlo služi nekom višem dobru. To je svojevrsna funkcionalizacija zla. To više dobro kojem se teži jeste upravo u tom medjuljudskom odnosu, u stvaranju delatne ljubavi. Poglavlje pod nazivom Pro i contra raspravlja upravo o tome kako je došlo do dopuštanja zla. Argument contra upravo je Aljošin poljubac. Kada, recimo, na kraju romana, pošto ga je na sudjenju izdala, Katarinu Ivanovnu jedino što zanima jeste da li joj je Dimitrije oprostio. I dalje, ona de čak zamoliti i Grušenjku da joj oprosti. Grušenjka, medjutim, to nije u stanju. Obedava samo da de se moliti Bogu za nju ako pomogne da Dimitrije pobegne. I tek kada je on prekori što nede da oprosti, ona kaže da de oprostiti ali Katarina Ivanovna nije tu da to čuje. Ono što Grušenjka kaže jeste „Zle smo, sestro, i ti i ja“. Njeno gordo Ja ne dopušta takvo „poniženje pred suparnicom“. Sujeta je jača od velikodušnosti i dobrote.
Kroz likove Katarine Ivanovne, Grušenjke i Dimitrija, kao i u odnosu Dimitrija, Ivana i Katarine, upudeni smo na zaključak da je oproštaj posebno teško očekivati kada je sujeta ranjena u erotskoj sferi čovekovog bida. Osetiti se izdanim ili prevarenim u ljubavi teže je od svih drugih osedanja što ih donose napuštenost ili ugroženost. Snjegirjovi su siromašna porodica koja je materijalno siromašna, ali ne i duhovno, za razliku od Karamazovih. Kroz ovu priču Dostojevski je provukao motiv „malog čoveka“, koji je obrađivao kroz celo stvaralaštvo. Snjegirjovi su samo simbol nesrednog položaja ruskog siromaha u tadašnjem društvu. Dostojevski ih više obrađuje na psihološkom, nego na socijalnom planu. Ne opisuje toliko njihov sam materijalni položaj koliko pokazuje njihov strah od goreg i patnju. Kapetan „guta knedlu“ zbog Mitjine uvrede i prelazi preko toga, jer je svestan da protiv imudnog čoveka kakav je bio Mitja Karamazov, nema šanse. Za njega je sve uvreda, pa čak i želja Katarine Ivanovne i Aljoše da pomognu. Kapetanu ne treba milostinja, jer time on ispada nesposoban da brine o porodici.
Kreirajudi lik malog Iljuše, Dostojevski je pokazao koliki se bol i mržnja mogu stvoriti u tako malenom i neiživljenom bidu kakav je bio Iljuša. Dete je shavtilo položaj oca i stao je u njegovu odbranu, bez trunke straha i stida. Pisac je pokazao kako nekad mala stvorenja mogu biti veliki ljudi. Ovim je Dostojevski i potvrdio reči starca Zosime „Teško onome ko uvredi decu.“ Ivanov slučaj, njegov odnos prema Drugom, pokazuju da sujetno Ja, gorda volja i gordoumlje vode baš i doslovce do djavola. Isceliteljski povratak je eventualno mogud ukoliko se gordo srce potčini. Smerdjakov završava samoubistvom. Dimitrijeva uloga je diskutabilnija. Dan uoči sudjenja Dimitrij saopštava Aljoši da je spreman da simbolički ponese svoj krst, ali on to čini i doslovno. Hohlahova daje Dimitriju ikonicu koju on stavlja oko vrata. On de se preporoditi ispaštanjem iako nije stvarni ubica. Tako de u njemu vaskrsnuti novi čovek. Ideja o tome da su svi krivi za sve u Dimitriju se javlja posredno putem sna u kojem se pojavljuju zapaljene majke i gladna deca koja jauču. Simbolika tog sna je jasna. Čovek je u žalosnom stanju. Tek tumačenjem sna Dimitrije oseda sveopšte sažaljenje i dobija ideju da je svako za sve kriv. Okeansko osedanje sveopšte odgovornosti vodi ga ka tome. U Dimitrijevim ustima ta misao dobija novi status. Dimitrije de i pogrešiti i biti spreman da oprosti – on je spasen. Otuda je jasno zašto se na samom početku starac Zosima upravo pred njim klanja do zemlje. Na taj način on se klanja jedinom čoveku u „svetu“ prikazanom u romanu, koji de dodi do misli o sveopštoj krivici a da je nije čuo od njega. Dimitrije je klanjanjem obeležen i podneo je krivicu bez obzira što de odustati od robije. Dovoljna je slika novog čoveka koja se u njemu probudila. („Kada se starac klanja pred Dimitrijem, on se klanja bududoj svetosti zla, paklenih iskušenja toliko rušilačkih da se kroz njih sila Božijeg izazova i beskrajnost njegovog oproštaja dvostruko pokazuju.“ Stejner)
