Bertold Breht Majka Hrabrost i njena deca (Hronika iz tridesetogodišnjeg rata) Prevod: Slobodan Glumac
LICA: MAJKA HRABROST KATRIN (njena nema kći) – AJLIF (njen stariji sin) – ŠVAJCARKO (njen mlaĊi sin) VRBOVNIK – NAREDNIK – KUVAR – VOJSKOVOĐA – SVEŠTENIK – INTENDANT IVETA POTJE – ČOVEK SA ZAVOJEM – DRUGI NAREDNIK – STARI PUKOVNIK PISAR – MLADI VOJNIK – STARIJI VOJNIK – SELJAK – SELJAKOVA ŽENA MLADIĆ – STARICA – DRUGI SELJAK – SELJANKA – MLADI SELJAK ZASTAVNIK – VOJNICI – GLAS
1 PROLEĆE 1624. VOJSKOVOĐA UKSENŠERNA VRBUJE TRUPE ZA VOJNI POHOD NA POLJSKU. KANTINERKA ANA FIRLING, POZNATA KAO MAJKA HRABROST, OSTAJE BEZ JEDNOG SINA. (Drum u blizini grada. Narednik i Vrbovnik stoje smrzavajući se.) VRBOVNIK: Kako ovde da skupiš vojsku? Naredniĉe, katkad pomišljam na samoubistvo. Do dvanaestog treba da pred vojskovoĊom postrojim ĉetiri ĉete, a ljudi su ovde tako puni nevaljaštine da noću više i ne spavam. Kad najzad nekog i iznaĊem, progledam kroz prste i napravim se da mu ne vidim ni kokošje grudi ni proširene vene, napijem ga kako valja, on već stavio i potpis, samo još da platim rakiju, on ti izaĊe poradi sebe, ja na vrata za njim, jer nešto slutim: taĉno, nestao kao uš ispod nokta. Nema tu ni reĉi, ni vere i obraza, ni osećanja ĉasti. Ovde sam izgubio veru u ljudski rod, naredniĉe. NAREDNIK: Vidi se da ovde već dugo nije bilo rata. Otkud bi onda i bilo poštenja, pitam se? Mir, to ti je ĉist murdarluk, tek rat stvara red. Ĉoveĉanstvo u miru zadivlja. Sa ĉovekom i s marvinĉetom razbacuju se kao da ne vrede ni cvonjka. Svako krka šta mu se prijede, komadinu sira na beo hleb, pa još i reţanj slanine na sir. Koliko je mladih ljudi i dobrih konja u onom gradu pred nama niko i ne zna, nikad ih nisu ni brojali. Bivao sam u krajevima gde rata moţda nije bilo ni sedamdeset godina, ljudi tu još nisu imali ni imena, sami sebe nisu poznavali. Samo gde je rata ima i urednih spiskova i arhiva, cipele su u denjcima a ţito u vrećama, ljudi i stoka se lepo prebroje pa odvedu, jer se dobro zna: bez reda nema rata! VRBOVNIK: Ţiva istina! NAREDNIK: Kao sve što je dobro, i rat je u poĉetku teško pokrenuti. Ali kad se rasplamsa, ţilav je: ljudi se posle boje mira kao kockari završetka igre, jer im se onda valja prebrojavati koliko su izgubili. Ali sprva se boje rata. DoĊe im kao nešto novo. VRBOVNIK: Pogledaj, dolaze neka kola s arnjevima. Dve ţenske i dva mlada momka. Zaustavi staru, naredniĉe. Ako i od ovog ništa ne bude, neću više ostati na ovom aprilskom vetru, ozbiljno ti to kaţem. (Ĉuju se drombulje. Pribliţavaju se kola s arnjevima koja vuku dva mlada momka. Na njima sede Majka Hrabrost i njena nema kći Katrin.)
MAJKA HRABROST: Dobro jutro, gospodine naredniĉe! NAREDNIK (prepreĉujući im put): Dobro jutro, ljudi! Ko ste? MAJKA HRABROST: Trgovci. (Peva.) Utišajte doboše, ljudi, Kapetani, neka stane vod: Majka Hrabrost cokule nudi U kojima je lakši hod. S vašima, stokom, s topovima Na neizvestan poĊoste put – Neka bar dobre cokule ima Vojnik kad krene u boj ljut. Proleće stiţe. Snezi se tope. Mrtvaci tonu u san svoj. A što još nije mrtvo, opet Sprema se u nov pohod u boj.
Bez kobasice neće vam ljudi U smrt, uz sami hlebac suh. Majka Hrabrost im vino nudi – Melem za telo i za duh. Ah, našem srcu top ne godi, Vojnicima ne prija glad, A kad su siti, mirno ih vodi, Vodniĉe, i u sami had. Proleće stiţe. Snezi se tope. Mrtvaci tonu u san svoj. A što još nije mrtvo, opet Sprema se u nov pohod, u boj.
NAREDNIK: Stoj, kome pripadate, bagro? STARIJI SIN: Drugom finskom puku. NAREDNIK: Gde su vam papiri? MAJKA HRABROST: Papiri? MLAĐI SIN: Ama ovo je Majka Hrabrost! NAREDNIK: Ni ĉuo za nju. Zašto se zove Hrabrost? MAJKA HRABROST: Hrabrost se zovem zato što sam se uplašila propasti u poslu, naredniĉe, pa sam se kroz topovsku vatru odvezla iz Rige s pedeset hlebova u kolima. Samo što se nisu bili ubuĊali, poslednji ĉas je bio, ništa mi drugo nije preostalo. NAREDNIK: Okani se šale. Gde su papiri? MAJKA HRABROST (preturajući po limenoj kutiji izvlaĉi hrpu papira i silazi s kola): Ovo su svi moji papiri. Tu ti je ĉitav trebnik, iz Altetinga, za uvijanje krastavaca, i karta Moravske, bogzna hoću li stići, inaĉe ne vredi ni pišiva groša, a ovde je napisano i peĉatom potvrĊeno da moj Ċogat nema ni slinavku ni šap, na ţalost, uginuo nam je, a stajao je petnaest guldena, samo, hvala bogu, ne mene. Je li dovoljno to papira? NAREDNIK: Je l' me to zezaš? Isteraću ja iz tebe taj bezobrazluk. Znaš ti dobro da moraš imati dozvolu. MAJKA HRABROST: Razgovarajte sa mnom pristojno i ne govorite pred mojom maloletnom decom da vas zezam, to nije pristojno, ništa ja s vama nemam. Moja dozvola kod Drugog puka je moj pošteni obraz, a ako iz njega ne umete ništa da proĉitate, šta vam ja mogu. Peĉat mi na obraz niko neće udarati. VRBOVNIK: Naredniĉe, osećam kako iz ove osobe bije nepokornost. A u logoru je potrebna disciplina. MAJKA HRABROST: A ja mislila, kobasice. NAREDNIK: Ime. MAJKA HRABROST: Ana Firling. NAREDNIK: Svi se, znaĉi, zovete Firling? MAJKA HRABROST: Otkud? Ja se zovem Firling. Oni ne. NAREDNIK: Mislim, sve su to tvoja deca? MAJKA HRABROST: I jesu, ali zar zbog toga moraju svi jednako da se zovu? (Pokazujući na starijeg sina.) Ovaj se, na primer, zove Ajlif Nojocki, a zašto, zato što mu je otac uvek tvrdio da se zove Kojocki ili Mojocki. Deĉko ga se još dobro seća, samo on se seća drugog jednog, nekog Francuza sa šiljatom bradicom.
Ali, inaĉe, od oca je nasledio pamet; taj je umeo da seljaku svuĉe gaće sa straţnjice da taj i ne primeti. I tako svako od nas ima svoje ime. NAREDNIK: Šta, svako drugo ime? MAJKA HRABROST: Pravite se kao da nikad niste ĉuli za to. NAREDNIK: Onda će ovaj biti Kinez? (Pokazuje na mlaĊeg sina.) MAJKA HRABROST: Niste pogodili. Švajcarac. NAREDNIK: Po onom Francuzu? MAJKA HRABROST: Po kakvom Francuzu? Ne znam ja ni za kakvog Francuza. Nemojte da sve pobrkate, inaĉe ćemo ostati ovde do noći. Švajcarac, ali se zove Feješ, ime koje nema nikakve veze s njegovim ocem. Taj se zvao sasvim drukĉije a gradio je tvrĊave, samo je bio pijanica. Švajcarko oduševljeno povlaĊuje, a i nemoj Katrin je zabavno. NAREDNIK: Pa kako se onda zove Feješ? MAJKA HRABROST: Neću da vas vreĊam, ali nemate baš mnogo mašte. Naravno da se zove Feješ jer sam, kad se rodio, bila s jednim MaĊarom, kome je to bilo svejedno, bubreg mu se sušio, iako nikad ni kapi nije okusio, vrlo ĉestit jedan ĉovek. Deĉko je na njega. NAREDNIK: Ali on mu nije bio otac? MAJKA HRABROST: Svejedno, na njega je. Zovem ga Švajcarko, a zašto, zato što dobro vuĉe kola. (Pokazujući na svoju kćer.) Ona se zove Katrin Haupt, napola je Nemica. NAREDNIK: Moram da kaţem, fina porodica. MAJKA HRABROST: Da, svojim kolima obišla sam ceo svet. NAREDNIK: Sve će to biti zapisano. (Zapisuje.) Ti si iz Bamberga u Bavarskoj, otkud sad ovde? MAJKA HRABROST: Pa ne mogu valjda ĉekati da rat blagoizvoli u Bamberg. VRBOVNIK: Kad vuĉete kola, bolje bi bilo da se zovete Jakov Voĉić i Isa Voĉić. Biće da se i ne ispreţete? AJLIF: Majko, smem li da ga zviznem po njušci? Baš bih hteo. MAJKA HRABROST: A ja ti to zabranjujem, ostani gde si. A sad, gospodo oficiri, da vam nije potreban dobar pištolj ili kakva kopĉa, vaša se već izlizala, gospodine naredniĉe. NAREDNIK: Potrebno mi je nešto drugo. Momci su, vidim, izrasli kao borovi, jak im grudni koš, moćni listovi na nozi: što li samo izbegavaju vojsku, hteo bih da znam? MAJKA HRABROST (brzo): Ništa od toga, naredniĉe. Moja deca nisu za vojniĉki zanat. NAREDNIK: A što da nisu? To donosi i korist i slavu. A krĉmiti ĉizme, to su ţenska posla. (Ajlifu.) De, priĊi da te pipnem, imaš li mišice ili si slabić. MAJKA HRABROST: Slabić je on. Strogo ga pogledaš, a on se preturi. VRBOVNIK: A padajući ubije i tele, ako se koje naĊe pored njega. (Hoće da ga odvede.) MAJKA HRABROST: Hoćeš li ga već ostaviti na miru? Nije on za vas. VRBOVNIK: Strašno me je uvredio kad je moja usta nazvao njuškom. Odosmo nas dvojica malo tamo u polje, da to raspravimo izmeĊu sebe kao muškarci. AJLIF: Ne brini, srediću ga, majko. MAJKA HRABROST: Ostani gde si! Kavgadţijo! Znam te ja, samo da ti se tući. Ima noţ u ĉizmi, ubošće. VRBOVNIK: Izvući ću mu ga ja kao mleĉnjak, dede, doĊi, momĉiću. MAJKA HRABROST: Naredniĉe, ţaliću se pukovniku. U buvaru će vas strpati. Poruĉnik prosi moju kćer. NAREDNIK: Nemoj silom, brate! (Majci Hrabrost.) Šta ti imaš protiv vojske? Zar mu otac nije bio vojnik? I zar nije ĉasno poginuo? Sama si to rekla.
MAJKA HRABROST: Još je dete. Da ga odvedete na klanicu, znam vas. Dobićete pet guldena za njega. VRBOVNIK: Prvo će on dobiti lepu šapku i posuvraćene ĉizme, zar ne? AJLIF: Ne od tebe. MAJKA HRABROST: Hajde da pecamo, reĉe ribar crvu. (Švajcarku.) Trĉi i viĉi da hoće da ti otmu brata. (Izvlaĉi noţ.) Samo pokušajte da ga otmete. Izbošću vas. Pokazaću vam ja. S njim da vodite rat! Pošteno prodajemo platno i šunku, miroljubivi smo ljudi. NAREDNIK: Vidi se po noţu kako ste miroljubivi. Treba da se stidiš, bacaj taj noţ, opajdaro. Maloĉas si priznala da ţiviš od rata, jer kako bi inaĉe i ţivela, od ĉega? A kako da bude rata ako nema vojnika? MAJKA HRABROST: Ne moraju to biti moji. NAREDNIK: A tako, taj tvoj rat nek' jede ogrizak a ispljune krušku! Nek' se tvoja ţgadija goji od rata, ali danak da mu ne daje. Neka rat, je l' sam gleda kako će izaći na kraj? Zoveš se Hrabrost, a? A bojiš se rata, svog hranitelja? Tvoji ga se sinovi ne boje, sami su mi to rekli. AJLIF: Nikakvog se ja rata ne bojim. NAREDNIK: Što bi se i bojao? Pogledajte mene: zar mi je vojniĉki ţivot naudio? A u sedamnaestoj sam stupio u vojsku. MAJKA HRABROST: Još nemaš sedamdeset. NAREDNIK: Mogu ih doĉekati. MAJKA HRABROST: Da, moţda pod zemljom. NAREDNIK: Je l' to kaţeš da ću poginuti da bi me uvredila? MAJKA HRABROST: A ako je istina? Ako vidim da si obeleţen? Ako izgledaš kao mrtvac na dopustu, a? ŠVAJCARKO: Ona je vidovita, svi kaţu. Proriĉe budućnost. VRBOVNIK: Onda proreci budućnost gospodinu naredniku, to će ga zabaviti. NAREDNIK: Ne drţim ja ništa do toga. MAJKA HRABROST: Daj tu kacigu. (On je daje.) NAREDNIK: To je sranje kroz gusto granje. Tek da se malo nasmejem. MAJKA HRABROST (uzima svitak pergamenta i cepa ga): Ajlife, Švajcarko, Katrin, i mi bi bili ovako u paramparĉad pocepani ako se do kraja zaglibimo u rat. (Naredniku.) Izuzetno ću vam to bambadava uĉiniti. Nacrtaću crni krst na listić. Crno je smrt. ŠVAJCARKO: A druge, vidiš, ostavlja prazne. MAJKA HRABROST: Presaviću ih, a sad ću ih promešati. Onako kao što smo svi mi pomešani još od majĉine utrobe, a sad ćeš jedan izvući i znaćeš šta te ĉeka. (Narednik okleva.) VRBOVNIK (Ajlifu): Ne uzimam svakog, poznat sam probiraĉ, ali ima u tebi ţara koji me se doima. NAREDNIK (prebirući po kacigi): Glupost! Ĉista prevarancija! ŠVAJCARKO: Izvukao je crni krst. Gotov je. VRBOVNIK: Nemoj da te to plaši, nije svaĉije zrno izliveno. NAREDNIK (promuklo): Izradila si me. MAJKA HRABROST: Izradio si sam sebe onog dana kad si postao vojnik. A sad hajdemo dalje, nije svakog dana rat, treba da poţurim. NAREDNIK: Grom i pakao, nećeš me nasamariti. Tvoje kopile ćemo povesti sa sobom, biće nam vojnik. AJLIF: I ja to ţelim, majko. MAJKA HRABROST: Umukni, finski Ċavole. AJLIF: I Švajcarko bi da bude vojnik.
MAJKA HRABROST: Prvi put to ĉujem. Moraću i vama troma dati da izvlaĉite listiće (Trĉi u pozadinu da nacrta krstove na listiće). VRBOVNIK (Ajlifu): Ogovarali su nas kako se u švedskom logoru ţivi poboţno, ali to su klevete, hoće da nam naškode. Peva se samo nedeljom – jedna jedina strofa! A i to samo ko ima glasa. MAJKA HRABROST (vraća se s listićima u narednikovoj kacigi): Pobegli bi od svoje majke, Ċavoli, i nagrnuli u rat, kao telad na so. Ali upitaću listiće, pa će oni uvideti da svet nije dolina radosti s onim: "DoĊi, sinko, treba nam još vojskovoĊa." Naredniĉe, mnogo se plašim za njih da mi iz rata neće izvući ţivu glavu. Sve troje imaju uţasnu narav. (Pruţa kacigu prema Ajlifu.) De, izvuci svoj listić. (On izvlaĉi listić, razmotava ga. Ona mu ga otima iz ruku.) Evo ti ga, krst! O, mene nesrećne majke, mene tuţne roditeljke. Zar će da umre? Poginuće u cvetu mladosti. Ako ode u vojnike, nogom će zakopati u ledinu, jasno. Odveć je hrabar, na oca. A ako ne bude pametan, umreće, listić to kaţe. (Zapovedniĉki.) Hoćeš li biti pametan? AJLIF: Što da ne? MAJKA HRABROST: A pametan ćeš biti ako ostaneš kod svoje majke i ako im se samo nasmeješ kad ti se budu rugali i nazivali te slabićem i kukavicom. VRBOVNIK: Ako su ti gaće pune, obratiću se tvom bratu. MAJKA HRABROST: Rekla sam ti da se nasmeješ. Smej se! A sad izvlaĉi ti, Švajcarko. Za tebe se manje bojim, ti si ĉestit. (On prebira po kacigi.) O, što tako ĉudno gledaš u taj listić? Mora da je prazan. Ne moţe biti da je na njemu krst. Neću valjda tebe izgubiti. (Uzima listić.) Krst. I kod njega! Je li zato što je priglup? O, Švajcarko, i ti ćeš poginuti ako ne budeš uvek ĉestit, kao što sam te uĉila od malih nogu, i ne budeš mi donosio kusur kad kupuješ hleb. Samo te poštenje moţe spasti. Pogledaj, naredniĉe, je li ovo crni krst? NAREDNIK: Jeste krst. Ne znam samo kako sam ga ja izvukao. Uvek se drţim pozadine. (Vrbovniku.) Ona ne podvaljuje. I njene pogaĊa. ŠVAJCARKO: PogaĊa i mene. Ali ja ću ovo dobro utuviti u glavu. MAJKA HRABROST (Katrini): I tako si mi još samo ti sigurna, a i sama si krst: dobrog si srca. (Diţe kacigu prema njoj na kolima, ali sama izvlaĉi listić.) Da izludim! Ovo ne moţe da bude, biće da sam pogrešila u mešanju. Ne budi odveć dobrodušna, Katrin, nikad više to ne budi, krst se i tebi ispreĉio. Budi uvek tiha, neće ti to teško biti kad si nema. Eto, sad znate! Budite svi oprezni, trebaće vam to. A sad na kola i krenimo. (Vraća Naredniku kacigu i penje se na kola.) VRBOVNIK (Naredniku): Preduzmi nešto! NAREDNIK: Baš se ne osećam dobro. VRBOVNIK: Moţda si, kad si dao kacigu, nazebao na vetru. Navedi je na cenkanje. (Glasno.) Mogao bi baš i da pogledaš tu kopĉu. Ovi dobri ljudi ţive od trgovine, zar ne? Ej, vi, narednik ţeli da kupi kopĉu. MAJKA HRABROST: Pola guldena. Ovakva kopĉa brat bratu vredi dva guldena. (Ponovo silazi s kola.) NAREDNIK: Nije nova. Ala je ovde vetruština, moraću da je razgledam na miru. (Odlazi iza kola.) MAJKA HRABROST: Ne osećam da duva. NAREDNIK: Moţda i vredi pola guldena, srebro je. MAJKA HRABROST (odlazi za njim iza kola): Ima u njoj dobrih šest unca. VRBOVNIK (Ajlifu): Da popijemo po jednu kao muškarci. Kapara je kod mene. (Ajlif stoji, neodluĉan.) MAJKA HRABROST: Onda, pola guldena. NAREDNIK: Ne shvatam. Uvek se drţim pozadine. Nema bezbednijeg mesta od naredniĉkog. Onda moţeš druge da šalješ napred, da stiĉu slavu. Preseo mi je ruĉak. Znam da ni zalogaj neću moći da progutam. MAJKA HRABROST: Ne uzimaj toliko da ne moţeš više ni da jedeš. Samo se ti drţi pozadine. Evo ti, gucni malo rakije, ĉoveĉe. (Daje mu da pije.)
VRBOVNIK (uhvatio Ajlifa pod ruku i vuĉe ga za u pozadinu): Deset guldena na ruke, još si i junaĉina i boriš se za kralja, a ţene se otimaju o tebe. A mene smeš da mlatneš po njušci što sam te uvredio. (Odlaze. Nema Katrin skaĉe s kola i ispušta neartikulisane krikove.) MAJKA HRABROST: Odmah, Katrin, odmah. Gospodin narednik baš plaća. (Zagrize novĉić od pola guldena.) Nepoverljiva sam prema svakoj pari. Ja sam se, naredniĉe, već opekla. Ali ovaj novĉić je dobar. A sad hajdemo dalje. Gde je Ajlif? ŠVAJCARKO: Otišao s vrbovnikom. MAJKA HRABROST (stoji zanemela): Ti, glupavko. (Katrini.) Znam, ti ne govoriš, ti nisi kriva. NAREDNIK: Popij i ti jedan gutljaj, majko. Tako ti je to. Nije ni vojnik od svega najgore. Ti bi da ţiviš od rata, ali da sebe i svoje drţiš podaleko od njega, a? MAJKA HRABROST: Sad ćeš morati i ti da vuĉeš sa svojim bratom, Katrin. (Oboje, brat i sestra, upreţu se u kola i povlaĉe ih. Majka Hrabrost ide pored njih. Kola se pokreću.) NAREDNIK (gledajući za njima): Ko od rata ţivi, nek zna da i sam mora nešto da mu da.
2 U TOKU 1625. I 1626. MAJKA HRABROST SE VOZI KOLIMA KROZ POLJSKU, S KOMOROM ŠVEDSKE VOJSKE. PRED TVRĐAVOM VALHOF PONOVO SE SREĆE SA SINOM. SREĆNA PRODAJA KOPUNA I VELIKI DANI HRABROG SINA. (VojskovoĊin šator. Pokraj njega kuhinja. Topovska paljba. Kuvar se prepire sa Majkom Hrabrosti, koja hoće da proda kopuna.) KUVAR: Šezdeset filira za tu bednu pticu? MAJKA HRABROST: Bedna ptica? Ova masna ţivina? I za nju jedan vojskovoĊa, ţdera da ga takvog već nema – teško vama ako ga ostavite bez ruĉka! – ne bi mogao da plati šezdeset crkavica? KUVAR: Tuce takvih ću odmah tu iza ćoška dobiti za deset filira. MAJKA HRABROST: Šta, ovakvog kopuna ćete dobiti odmah tu iza ćoška? I to kad je opsada i takva glad! Moţda ćete dobiti poljskog miša, moţda, kaţem, jer su i njih već pojeli, pa za jednim izgladnelim poljskim mišem sve po petorica pola dana jure. Pedeset filira za ogromnog kopuna dok traje opsada! KUVAR: Ne opsedaju oni nas, nego mi njih. Mi smo opsaĊivaĉi, utuvite to već jednom u glavu. MAJKA HRABROST: Ali ni mi nemamo šta da jedemo, ĉak i manje nego oni u gradu. Sve su oni već tamo uvukli. I sad, kaţu, samo jedu i piju. A mi! Bila sam kod seljaka, ništa nemaju. KUVAR: Imaju. Posakrivali. MAJKA HRABROST (likujući): Nemaju. Upropašćeni su, eto šta su. Skapavaju od gladi. Videla sam neke kako od gladi korenje vade iz zemlje, koţne kaiševe kuvaju, pa se posle oblizuju. Tako stoje stvari. A ja imam kopuna i treba da ga dam za ĉetrdeset filira. KUVAR: Trideset, ne ĉetrdeset. Rekao sam trideset. MAJKA HRABROST: Slušajte vi, nije ovo obiĉan kopun. Bila je to tako obdarena ţivina, kaţu, da je jela samo kad bi joj svirali, imala je i svoj omiljeni marš. Umela je da raĉuna, tako je bila pametna. I sad je pa za nju previše ĉetrdeset filira? VojskovoĊa će vam naĉisto glavu odrubiti, ako ne bude ruĉka na stolu. KUVAR: Je l' vidite šta radim? (Uzima komad govedine i sprema se da ga iseĉe.) Imam komad govedine, to ću da mu ispeĉem. Dajem vam poslednji rok da razmislite. MAJKA HRABROST: Samo vi pecite. To je od prošle godine. KUVAR: To je od sinoć, taj vo je još sinoć ovuda trĉkarao, video sam ga roĊenim oĉima. MAJKA HRABROST: Onda mora da je još za ţivota smrdeo. KUVAR: Kuvaću ga i pet sati ako treba, pa ćemo videti da li će još biti tvrd.
MAJKA HRABROST: Stavite puno bibera da gospodin vojskovoĊa ne oseti smrad. (U šator ulaze VojskovoĊa, Sveštenik i Ajlif.) VOJSKOVOĐA (tapšući Ajlifa po ramenu): Pa, sine moj, uĊide kod svog vojskovoĊe i sedi mi zdesna. Jer si izveo podvig, kao pravi boţji bojovnik, za gospoda boga si uĉinio to što si uĉinio, u ratu za veru, i ja ću ti posebno iskazati svoje priznanje zlatnom narukvicom, ĉim zauzmem grad. Došli smo da im duše spasavamo, a šta oni rade, te drske posrane seljaĉke svinje? Sklanjaju od nas svoja stada! Ali zato svoje popove kljukaju i spreda i straga, no ti si ih nauĉio pameti. De, da ti nalijem vrĉ rumenike, da ga naiskap popijemo! (Piju naiskap.) A pop će dobiti šipak, on je svetac. De, šta bi ti za ruĉak, dušo draga? AJLIF: Baš bih mogao komad mesa. VOJSKOVOĐA: Kuvaru, mesa! KUVAR: Još i goste dovodi kad ionako ništa nema. (Majka Hrabrost ga ućutkava, hoće da sluša.) AJLIF: Ĉovek baš ogladni odirući se sa seljacima. MAJKA HRABROST: Isuse, pa to je moj Ajlif. KUVAR: Ko? MAJKA HRABROST: Moj najstariji. Dve godine ga nisam videla, oteli su mi ga na drumu, mora da je sad u velikoj milosti kad ga sam vojskovoĊa poziva na ruĉak, a šta ti baš tada imaš za jelo? Ništa! Jesi li ĉuo šta bi on kao gost voleo: mesa! Poslušaj moj savet, smesta uzmi ovog kopuna, stajaće te jedan gulden. VOJSKOVOĐA (seo je za sto s Ajlifom i Sveštenikom): Ruĉak, Lambe, beštijo kuvarska, ili ću te umlatiti. KUVAR: Đavo te nosio, daj ga, ucenjivaĉice jedna! MAJKA HRABROST: Mislila sam da je ovo bedna neka ptica. KUVAR: Bedna nebedna, daj je, ali cena je lopovska, pedeset filira. MAJKA HRABROST: Kaţem: gulden. Za mog dragog gosta gospodina vojskovoĊe, ništa nije preskupo. KUVAR (daje joj novac): Bar ga oĉerupaj dok naloţim vatru. MAJKA HRABROST (ĉerupa kopuna): Kakvo li će samo lice napraviti kad me ugleda. On je moj hrabri i pametni sin. Imam još jednog, priglupastog, ali je ĉestit. Kćerka nije ništa. Ali bar ne govori, i to je nešto. VOJSKOVOĐA: Popij još jednu, sinko, ovo je moj omiljeni falernac, ostalo mi je samo još jedno bure, najviše dva, ali ne ţalim kad vidim da u mom odredu još ima prave vere. A duhovni pastir samo nas posmatra, on i ne zna drugo nego da drţi propovedi, a kako se posao radi, to on nema ni pojma. A sad, sinko Ajlife, potanko nam ispripovedaj kako si to doskoĉio seljacima i uhvatio onih dvadeset goveda. Valjda će brzo stići ovamo. AJLIF: Za dan, najviše dva. MAŽA HRABROST: Lepo od mog Ajlifa što će volove sutra dognati, inaĉe ne biste kopuna ni pogledali. AJLIF: Elem, bilo je to ovako: saznam ja da su seljaci volove, koje su bili posakrivali, krišom, uglavnom, noću, oterali iz šume u jedan šumarak. Trebalo je da ih oni iz grada tu preuzmu. Pustim ih ja da na miru dognaju volove, lakše će ih, mislim se, pronaći oni nego ja. A udesim da se moji momci ţestoko zaţele mesa, dva dana sam im i ono mršavo sledovanje smanjivao, pa im je voda sve polazila na usta kad bi samo ĉuli reĉ koja poĉinje sa „mes", mesto, na primer, ili mesec. VOJSKOVOĐA: To ti je bilo mudro. AJLIF: Moţda. Sve je posle bilo deĉja igra. Samo što su seljaci nosili toljage i što ih je bilo triput više nego nas, pa su nas ţestoko napali. Ĉetvorica su me saterala u neko grmlje i izbila mi maĉ iz ruku viĉući: ''Predaj se!" Šta sad, pomislih, ovi će me samleti. VOJSKOVOĐA: Šta si uradio?
AJLIF: Nasmejao sam se. Te uĊemo u razgovor. Odmah poĉnem da se cenkam i kaţem: dvadeset guldena za vola, to mi je previše. Nudim petnaest. Kao, hoću da platim. Oni se zabezeknu, poĉnu da se ĉeškaju po glavi. Hitro se sagnem, zgrabim maĉ i sve ih saseĉem na komade. Nuţda zakon menja, zar ne? VOJSKOVOĐA: Šta kaţeš na ovo, duhovniĉe? SVEŠTENIK: Strogo uzevši, takve reĉenice nema u Svetom pismu, ali naš Gospod je od pet hlebova mogao da naĉini pet stotina i onda, naravno, nije bilo bede, pa je mogao i da zahteva da ĉovek ljubi bliţnjega svoga, kad su svi bili siti. Danas je drukĉije. VOJSKOVOĐA (smejući se): Još te kako drukĉije. Ipak ćeš dobiti jedan gutljaj, fariseju. (Ajlifu.) Sasekao si ih na komade, tako i valja, da bi moje junaĉine imale šta da pregrizu. Zar se u Svetom pismu ne kaţe: ''Što uĉiniš najmanjem od braće moje, meni si uĉinio?" A šta si im to uĉinio? Dobar ruĉak s govedinom pribavio si im, jer oni nisu navikli na buĊav hleb, naprotiv, ranije su oni u kacigi, pre nego što će poći u boj za Gospoda, pripremali sebi pehar od zemiĉaka i vina. AJLIF: Da, hitro se sagnem za maĉem i saseĉem ih na komade. VOJSKOVOĐA: U tebi se krije mladi Cezar. Trebalo bi da vidiš kralja. AJLIF: Video sam ga izdaleka. Nešto sja iz njega. Voleo bih ga sebi za uzor. VOJSKOVOĐA: Već si na njega. Cenim vojnika kao što si ti, Ajlife, hrabrog vojnika. S takvim postupam kao s roĊenim sinom. (Vodi ga do karte.) Upoznaj se sa situacijom, Ajlife: još mnogo šta ima da se uradi. MAJKA HRABROST (prisluškuje i srdito ĉerupa kopuna): Mora da je mnogo rĊav vojskovoĊa. KUVAR: Proţdrljiv jeste, ali zašto rĊav? MAJKA HRABROST: Zato što su mu potrebni hrabri vojnici, eto zašto. Da ume da saĉini dobar ratni plan, zašto bi mu bili potrebni tako hrabri vojnici? Dovoljni bi bili i obiĉni. Uopšte, kad god negde ima tako velikih vrlina, znaĉi da nešto nije u redu. KUVAR: Mislio sam da to baš znaĉi da je sve u redu. MAJKA HRABROST: Ne, nego da nije u redu. Zašto? Ako je neki vojskovoĊa ili kralj mnogo glup, pa vodi svoje ljude u govna, onda je tim ljudima potrebna ogromna hrabrost. Ako je prevelika dţimrija, pa izvrbuje premalo vojnika, onda oni moraju biti sve sami Herkuli. A ako je murdar i ni o ĉemu se ne stara, moraju biti mudri kao zmije, inaĉe su propali. Zato mu je potrebna i izuzetna odanost, pošto uvek isuviše zahteva od njih. Sve same vrline koje valjanoj zemlji i dobrom kralju i vojskovoĊi nisu potrebne. Dobroj zemlji nisu potrebne vrline, svi tamo mogu biti sasvim proseĉni, osrednje pameti, pa, ako hoćete, i kukavice. VOJSKOVOĐA: Kladim se da ti je otac bio vojnik. AJLIF: I to veliki, kaţu. Majka me je zbog toga i upozoravala. Znam i pesmu o tome. VOJSKOVOĐA: De, zapevaj je! (Urla.) Hoće li već taj ruĉak? AJLIF: Zove se: Pesma o ţeni i vojniku. (Zapeva, izvodeći ratnu igru sa sabljom.): Puška puca, rode, bodeţ, bogme, bode, A voda guta ko god po njoj gaza. Šta moţeš protiv leda? Ostani, biće beda! – Ţena vojniku kaza. Al' vojnik s metkom u oruţju svom Kad ĉu doboše nasmeja se tom: Zar marširanje da naudi meni! Ĉete sad na jug, sad na sever hode, A golom rukom vojnik hvata bodeţ! – Vojnici rekoše ţeni.
Ah, gorko se kaje, za savet ko ne haje, I ko starijeg slušati ne ţeli. Nemoj mnogo hteti! RĊav kraj ti preti! – Ţena vojniku veli. Al' vojnik noţ svoj zadenu za pas, Hladno se nasmeši pa pregazi gaz, Ta kako voda da mu škodi, kako? Kad mesec bude iznad krova bled Vratićemo se, znamo mi red! – Vojnici će ţeni tako.
MAJKA HRABROST (nastavlja pesmu u kuhinji, udarajući kašikom o lonac):
Nestaćete ko dim! Toplina nestaće s njim! Vaše junaštvo ne greje već peĉe!
Ah, brzo odlazi dim! Neka bog bude s njim! – Ţena o vojniku reĉe.
AJLIF: Šta je sad to? MAJKA HRABROST (nastavlja pesmu): A vojnik što noţ zadenu za pas, S bodeţom se sruši, dubok beše gaz, Sve ih progutaše vali što su tekli Nad krovom stoji mesec studen, bled, A reka nosi vojnike i led.
– Šta to vojnici ţeni behu rekli? On nestade ko dim, toplina ode s njim, Nisu je grejala junaštva mu pusta – Ah, gorko se kaje za savet ko ne haje – Vojnici ĉuše iz ţeninih usta.
VOJSKOVOĐA: Danas u mojoj kuhinji svašta dozvoljavaju sebi. AJLIF (odlazi u kuhinju i grli svoju majku): O, samo kad te opet vidim! Gde su ostali? MAJKA HRABROST (u njegovom zagrljaju): Srećni kao ribe u vodi. Švajcarko je postao blagajnik u Drugom puku; tako mi bar neće u boj, nisam mogla da ga sasvim izvuĉem. AJLIF: Kako tvoje noge? MAJKA HRABROST: Ujutro poteţe nazuvam cipele. VOJSKOVOĐA (ulazi): Tako, ti si mu majka. Nadam se da imaš za mene još koga sina kao što je ovaj. AJLIF: Baš sam srećan: sediš tu u kuhinji i ĉuješ kako ti hvale sina. MAJKA HRABROST: Da, ĉula sam. (Ošamari ga.) AJLIF (drţeći se za obraz): Je l' zato što sam pohvatao volove? MAJKA HRABROST: Nije. Zato što se nisi predao kad su te ona ĉetvorica napala i htela da te samelju. Zar te nisam uĉila da paziš na sebe. Finski Ċavole! (VojskovoĊa i Sveštenik stoje kraj vrata i smeju se.)
3 TRI GODINE DOCNIJE, S DELOVIMA FINSKOG PUKA MAJKA HRABROST DOPADA ZAROBLJENIŠTVA. USPEVA DA SPASE KĆER I KOLA, ALI NJEN ĈESTITI SIN GINE. (Vojni logor. Poslepodne. Na jednom stubu pukovska zastava. Majka Hrabrost je od svojih kola, krcatih svakojakom robom, do jednog velikog topa razapela konopac za rublje i zajedno s Katrin po topu slaţe rublje. Istovremeno se s jednim intendantom cenka za vreću metaka. Švajcarko, sad u uniformi pukovskog blagajnika, posmatra. Jedna lepuškasta devojka, Iveta Potje, s ĉašom rakije pred sobom, nešto prišiva na šaren šešir. U ĉarapama je, njene crvene cipele s visokim potpeticama stoje pored nje.) INTENDANT: Dajem vam metke za dva guldena. To je jeftino, ali mi je novac potreban, jer pukovnik već dva dana šljema s oficirima, pa mi ponestalo likera. MAJKA HRABROST: To je vojna municija. Ako je naĊu kod mene, odoh pred vojni sud. Metke prodajete, propalice, a vojska nema ĉime da puca na neprijatelja. INTENDANT: Ne budite tako nemilosrdni, ruka ruku mije. MAJKA HRABROST: Vojnu imovinu ne uzimam. Ne po toj ceni. INTENDANT: Moţete je još veĉeras ispod ruke prodati intendantu Ĉetvrte za pet, ĉak za osam guldena, ako mu izdate priznanicu na dvanaest guldena. On više uopšte nema municije. MAJKA HRABROST: Što to onda sami ne uradite? INTENDANT: Zato što mu ne verujem, prijatelji smo. MAJKA HRABROST (uzima vreću): Daj je! (Katrini.) Nosi je pozadi i isplati mu gulden i po. (Na intendantov protest.) Kaţem, gulden i po. (Katrin odvlaĉi vreću nazad, Intendant odlazi za njom. Majka Hrabrost Švajcarku.) Evo ti tvoje gaće, dobro ih ĉuvaj, oktobar je i lako moţe doći i jesen, namerno ne
kaţem da mora, jer sam nauĉila da ništa ne mora doći kao što se misli, ĉak ni godišnja doba. Ali ma šta da doĊe, tvoja pukovska blagajna mora biti u redu. Je li ti blagajna u redu? ŠVAJCARKO: Jeste, majko. MAJKA HRABROST: Ne zaboravi da su te postavili za blagajnika zato što si ĉestit a ne što bi bio hrabar kao tvoj brat, a pre svega, zato što si tako priglup da ti sigurno ni na pamet neće pasti da pobegneš s kasom. To me ĉini spokojnom. I nemoj da mi izgubiš te gaće. ŠVAJCARKO: Neću, majko, staviću ih pod dušek. (Hoće da ode.) INTENDANT: Idem i ja s tobom, blagajniĉe. MAJKA HRABROST: I ne uĉi ga svojim marifetlucima! (Intendant bez pozdrava odlazi sa Švajcarkom.) IVETA (maše za njim): Mogao bi baš da pozdraviš, intendante! MAJKA HRABROST (Iveti): Ne volim da ih vidim zajedno. Nije on društvo za mog Švajcarka. A rat se ne razvija loše. Dok sve zemlje zahvati, potrajaće ĉetiri, pet godina kao ništa. Malo dalekovidosti, nikakve nesmotrenosti, i napraviću lepih poslova. Zar ne znaš da s tom tvojom bolešću ne bi smela da piješ ujutro? IVETA: Ko kaţe da sam bolesna, to je kleveta! MAJKA HRABROST: Svi kaţu. IVETA: Jer svi laţu. Majko Hrabrosti, oĉajna sam, zbog tih laţi svi me zaobilaze kao ukvarenu ribu, što li i udešavam šešir? (Baca ga.) Zato i pijem od jutra, nikad pre nisam to ĉinila, od toga se dobijaju bore, ali sad mi je svejedno. U Drugom finskom svi me znaju. Trebalo je da ostanem kod kuće kad me je prevario moj prvi. Za ovakve kao što smo mi i nije ponos, mi treba da gutamo govna, odosmo inaĉe u tandariju. MAJKA HRABROST: Nemoj mi samo pred mojom nevinom kćeri opet poĉinjati o onom tvom Piteru i o tome kako se sve to desilo. IVETA: Baš ona i treba da to ĉuje, pa da joj ljubav ni na pamet ne padne. MAJKA HRABROST: Nijednu to još nije opametilo. IVETA: Onda ću priĉati zato što mi od toga lakne. Poĉinje time da sam odrasla u lepoj Flandriji, inaĉe ga ne bih ni videla i ne bih sad sedela ovde u Poljskoj, jer on je bio vojni kuvar, plav, HolanĊanin, a mršav. Katrin, ĉuvaj se mršavih, ali ja to tada još nisam znala, a ni to da je već tada imao i neku drugu i da su ga, uopšte, već zvali Piter Lula, jer kod onih stvari nije ni vadio lulu iz usta, tako mu je to bilo kao nešto uzgred. (Ona peva Pesmu o bratimljenju.): Sedamnaest mi tek beše Kad dušman uze grad. On sablju otpasa svoju, Ruku mi ljupko pruţi, mlad. ProĊe molitva majska Pa doĊe noćca majska. Puk stoji u stroju. Gluv ĉas. Doboši. A sja mesec pun. Dušman nas odvuĉe u ţbun I tamo pobrati nas. Mnogo je dušmana bilo, Moj beše kuvar mlad. Mrzeh ga danju, al' noću – Volela sam ga tad! ProĊe molitva majska Pa doĊe noćca majska. Puk stoji u stroju. Gluv ĉas.
Doboši a sja mesec pun. Dušman nas vodi tad u ţbun I tamo brati nas. Ljubav je moja bila Nebeska, neţna sva – Al' moji shvatali nisu Da volim, a ne mrzim ga ja. U osvit tmuran, siv. Zapoĉe jad moj ţiv. Puk se postroji tad. Zabubnja. Krenu stroj. Dušman, i dragi moj, Napustiše naš grad. Na ţalost, pošla sam za njim, ali ga nikad nisam našla, a prošlo je već pet godina.
(Iveta odlazi, teturajući se, iza kola.) MAJKA HRABROST: Ostavila si šešir. IVETA: Neka ga uzme ko hoće. MAJKA HRABROST: Neka ti ovo bude pouka, Katrin. Ne upuštaj se s vojnicima. Ljubav je nebeska sila. Ĉak ni sa onima koji nisu u vojsci, ljubav nije baš med medeni. Kaţe ti kako bi ljubio zemlju po kojoj gaze tvoje noge – kad sam već kod toga, jesi li ih juĉe prala? – a onda mu postaneš sluţavka. Budi srećna što si nema, jer tako nit' sebi kad protivreĉiš niti ćeš poţeleti da jezik pregrizeš zato što si rekla istinu, biti nem, to ti je blagoslov boţji. Evo gde dolazi vojskovoĊin kuvar, šta li on hoće? (Dolaze Kuvar i Sveštenik.) SVEŠTENIK: Donosim poruku od vašeg sina, Ajlifa, a sa mnom je kuvar, na njega ste ostavili utisak. KUVAR: Došao sam s njim samo da se malo nadišem vazduha. MAJKA HRABROST: Samo vi doĊite kad god zaţelite, ako se pristojno ponašate, a ako ne, izaći ću ja već s vama na kraj. Šta hoće, novaca napretek nemam. SVEŠTENIK: Trebalo bi, u stvari, da nešto poruĉim bratu, gospodinu blagajniku. MAJKA HRABROST: Nije više ovde, niti je igde drugde. Nije on blagajnik svog brata. Ne sme Ajlif da ga dovodi u iskušenje i da ga navodi na zlo. (Daje mu novac iz torbe koja joj je prebaĉena preko ramena.) Dajte mu ovo, grehota je što špekuliše s materinskom ljubavlju, sram ga bilo. KUVAR: Neće još dugo, jer mora da poĊe s pukom, ko zna, moţda u smrt. Dodajte još koju paru, posle će vam biti ţao. Vi ste ţene tvrde, a posle vam bude ţao. Ĉašica rakije u pravi ĉas ništa ne bi ĉinila, ali je ne date, a ĉovek posle, ko zna, leţi pod zelenom travom, i vi ga više ne moţete iskopati odande. SVEŠTENIK: Nemojte samo da se rasplaĉete. Poginuti u ovom ratu je milost a ne neprilika, zašto? Zato što je ovo verski rat. Ne neki obiĉan rat, nego naroĉit, rat koji se vojuje za veru, pa je zato i bogu ugodan. KUVAR: To je taĉno. U izvesnom smislu to jeste rat, pošto se u njemu pali, ubija i pljaĉka, pa – da ne zaboravimo – pomalo i siluje, ali se opet od svih drugih ratova razlikuje po tome što je to verski rat, to je bar jasno. Ali se i od njega oţedni, moraćete to da priznate. SVEŠTENIK (Majci Hrabrosti): Pokušao sam ga odvratiti da ne poĊe, ali rekao mi je da ste ga omaĊijali. KUVAR (pripaljuje lulu): Samo sam poţeleo ĉašicu rakije iz lepe ruke, ništa loše nisam imao na umu. Ali već sam za to kaţnjen, jer je sveštenik celim putem priĉao takve viceve da mora da i sad crvenim. MAJKA HRABROST: I to u svešteniĉkoj odori! Moraću da vam dam nešto da popijete, inaĉe ćete mi od dosade još ko zna šta bezobrazno predloţiti. SVEŠTENIK: Evo iskušenja, reĉe dvorski sveštenik i podleţe mu. (Okrenuvši se u hodu za Katrinom.) A ko je ovo zavodljivo stvorenje? MAJKA HRABROST: Nikakvo zavodljivo već pošteno stvorenje. (Sveštenik i Kuvar odlaze s Majkom Hrabrosti iza kola. Katrin gleda za njima, a onda ostavlja rublje i prilazi šeširu. Podiţe ga, pa seda da obuje crvene cipele. Iz pozadine se ĉuje kako Majka Hrabrost politizira: s Sveštenikom i Kuvarom.) Nije trebalo da se ti Poljaci mešaju ovde u Poljskoj. Istina je da je naš kralj ušao u njihovu zemlju s konjima i ljudima i kolima, ali umesto da odrţe mir, Poljaci su se umešali u svoje sopstvene stvari, pa su napali kralja upravo kad je sasvim mirno ovamo dolazio. Mir su, znaĉi, prekršili oni, i sva krv pada na njihovu glavu. SVEŠTENIK: Naš kralj je pred oĉima imao samo slobodu. Car ih je sve podjarmio, i Poljake kao i Nemce, i kralj je morao da ih oslobodi. KUVAR: Ja stvari vidim ovako, rakija vam je odliĉna, nije me prevario vaš izgled, a kad već govorimo o kralju, sloboda, koju je hteo da zavede u Nemaĉkoj, dobrano je stajala kralja, pa je morao da uvede porez na so u Švedskoj, što je, kao što rekoh, popriliĉno stajalo sirotinju, a onda je još morao da hapsi i ĉereĉi Nemce zato što su se uporno drţali svog robovanja caru. Naravno, kad neko nije hteo da bude slobodan, kralj nije znao za šalu. Sprva je samo hteo da zaštiti Poljake od zlih ljudi, naroĉito od cara, ali mu se jedući otvorio apetit, pa je štitio celu Nemaĉku. A ona se tome opasno odupirala. Te je dobri kralj zbog svoje dobrote imao
samo neprilika i troška, a trošak je morao da nadoknadi porezima, što je stvorilo zlu krv, ali on nije dozvolio da mu to ubije volju. Na njegovoj strani je bilo jedno, boţja reĉ, i to je dobro, inaĉe bi još rekli da on sve to ĉini sebe radi, zato što hoće da izvuĉe korist. Tako je uvek imao ĉistu savest, a to mu je i bilo najvaţnije. MAJKA HRABROST: Vidi se da niste ŠveĊanin, inaĉe biste drukĉije govorili o junaĉkom kralju. SVEŠTENIK: Na kraju krajeva, jedete njegov hleb. KUVAR: Ne jedem ja njegov hleb, nego mu ga peĉem. MAJKA HRABROST: Niko njega ne moţe pobediti, a zašto, zato što njegovi ljudi veruju u njega. (Ozbiljno.) Kad slušaš glavešine, ispada da oni rat vode samo iz straha boţjega i samo za ono što je lepo i dobro. A kad malo bolje pogledaš, nisu oni baš glupavi, ratuju oni radi ćara. Da nije tako, ne bi u tome uĉestvovali i mali ljudi kao što sam ja. KUVAR: Taĉno. SVEŠTENIK: A vama bi, kao HolanĊaninu sad ovde u Poljskoj, pametnije bilo da pogledate zastavu koja ovde visi pre nego što kaţete svoje mišljenje. MAJKA HRABROST: Ovde smo, hvala bogu, sve sami protestanti. U zdravlje! (Katrin je, šepureći se sa Ivetinim šeširom na glavi, poĉela da oponaša Ivetin hod. Odjednom se ĉuju topovska paljba i prasak pušaka. Dobovanje. Majka Hrabrost, Kuvar i Pukovski sveštenik dojure pred kola, njih dvojica još sa ĉašama u ruci. Intendant i jedan vojnik dotrĉe do topa i pokušavaju da ga odguraju.) Šta je? Moram prvo da sklonim svoje rublje, prostaĉine. (Pokušava da spase rublje.) INTENDANT: Katolici! Prepad! Ne znamo da li ćemo se izvući. (Vojniku.) Sklanjaj taj top. (Odjuri.) KUVAR: Gospode boţe, moram do vojskovoĊe. Hrabrosti, skoknuću ovih dana da popriĉamo. (Odjuri.) MAJKA HRABROST: Stanite, zaboravili ste lulu! KUVAR (izdaleka): Priĉuvajte mi je! Trebaće mi. MAJKA HRABROST: Baš sad kad smo poĉeli nešto malo i da zaraĊujemo. SVEŠTENIK: Pa, odoh i ja. Dabogme, kad je neprijatelj već tako blizu, moglo bi postati i opasno. Blaţeni miroljubivi, kaţe se u ratu. Da samo imam kakav ogrtaĉ. MAJKA HRABROST: Ne iznajmljujem ogrtaĉe, pa da se o ţivotu radi. S tim sam se već opekla. SVEŠTENIK: Ali ja sam zbog svoje vere u naroĉito velikoj opasnosti. MAJKA HRABROST (donosi mu ogrtaĉ): Ĉinim ovo protiv savesti. Haj'te, beţite. SVEŠTENIK: Hvala vam, zaista ste velikodušni, ali moţda je bolje da još ostanem ovde, inaĉe bih mogao izazvati sumnju i privući na sebe neprijatelja ako me vidi kako trĉim. MAJKA HRABROST (Vojniku): Ostavi, magarĉe, ko će za to platiti? Ja ću ga priĉuvati, a tebi ode glava. VOJNIK (trĉeći): Vi ste mi svedok da sam pokušao. MAJKA HRABROST: Zakleću se da jesi. (Ugleda svoju kćer sa šeširom.) Šta ćeš ti s tim kurvinskim šeširom? Smesta skidaj taj poklopac, jesi li poludela? I to sad kad nailazi neprijatelj! (Strgne Katrini šešir s glave.) Hoćeš li da te naĊu i od tebe naĉine kurvu? A obula je i cipele, kurva vavilonska! Izuvaj te cipele. (Hoće ona da joj ih izuje.) Isuse, pomozi mi! Gospodine popo, de izuj joj te cipele! Odmah se vraćam. IVETA (dolazi puderišući se): Šta kaţete, stiţu katolici. Gde mi je šešir? Ko je to po njemu gazio? Pa ne mogu se valjda ovakva šećkati kad doĊu katolici. Šta će misliti o meni? Nemam ni ogledala. (Svešteniku.) Kako izgledam? Je li suviše pudera? SVEŠTENIK: Baš kako valja. IVETA: A gde su mi crvene cipele? (Ne moţe da ih naĊe, jer je Katrin podvukla noge pod suknju.) Ovde sam ih ostavila. Eto, sad moram bosonoga do svog šatora. Bruka jedna. (Odlazi. Švajcarko stiţe s kutijom.) MAJKA HRABROST (dolazi ruku punih pepela): Evo pepela. (Švajcarku.) Šta ti to vuĉeš?
ŠVAJCARKO: Pukovsku blagajnu. MAJKA HRABROST: Bacaj je! Nablagajniĉio si se! ŠVAJCARKO: Poverili su mi je. (Odlazi pozadi.) MAJKA HRABROST (Svešteniku): Svlaĉi tu duhovniĉku odoru, svešteniĉe, inaĉe će te prepoznati i pored ogrtaĉa. (Maţe Katrinilice pepelom.) Miruj! Tako, malo gara, pa si sigurna. Kakva nesreća! Straţe su bile pijane. Kaţu, ko se hvali, sam se kvari. Vojnik, pogotovo katoliĉki, i ĉisto lice – eto ti odmah gotove kurve. Nedeljama ništa ne dobijaju za ţdranje, a kad onda zahvaljujući pljaĉki nešto dobiju, nasrću na ţenskadiju. Ovako već moţe. De, da te pogledam. Nije loše. Kao da si se valjala po blatištu. Nemoj da drhtiš. Sad ti se ništa ne moţe dogoditi. (Švajcarku.) Gde si ostavio kasu? ŠVAJCARKO: Mislio sam da je stavim u kola. MAJKA HRABROST (zgranuta): Šta u moja kola? Gluposti! Ĉim okrenem leĊa! Obesiće nas sve troje! ŠVAJCARKO: Onda ću je staviti na neko drugo mesto, ili ću pobeći s njom. MAJKA HRABROST: Ovde ćeš ostati, prekasno je za beţanje. SVEŠTENIK (napola presvuĉen, dovikuje onima napred): Za ime boţje, zastava! MAJKA HRABROST (skida zastavu): Boţe moj! Više je i ne primećujem. Imam je dvadeset i pet godina. (Sve jaĉa grmljavina topova. Jedno dopodne, tri dana docnije. Top je nestao. Majka Hrabrost, Katrin, Sveštenik i Švajcarko sede zabrinuti za ruĉkom.) ŠVAJCARKO: Već treći dan ovde lenstvujem, a gospodin narednik, koji je uvek bio dobar prema meni, sigurno se već pita: gde li je Švajcarko s vojniĉkim platama? MAJKA HRABROST: Budi srećan što ti nisu ušli u trag. SVEŠTENIK: A šta ja da kaţem? Ne mogu ovde ni bogosluţenje da drţim, jer bih se rĊavo proveo. Ĉega je srce puno, to je i na jeziku, kaţu, ali jao meni ako progovorim! MAJKA HRABROST: Tako je to. Jedan sedi sa svojom verom, a drugi s kasom. Ne znam šta je opasnije. SVEŠTENIK: Sad smo zaista u boţjoj ruci. MAJKA HRABROST: Ne verujem da smo potpuno izgubljeni, ali noću ne mogu ni oka da sklopim. Da tebe nema, Švajcarko, bilo bi lakše. Mislim da sam s njima sredila stvar. Rekla sam im da sam protiv Antihrista, rogatog ŠveĊanina, i da sam ga videla, levi rog mu je iskrzan. Usred saslušanja upitala sam gde bih mogla da kupim sveće, ali da nisu preskupe. Umela sam sve to kako treba, jer je Švajcarkov otac bio katolik i ĉesto je s tim zbijao šalu. Nisu mi baš sasvim verovali, ali nemaju kantinera u puku, pa su zaţmurili na jedno oko. Moţda će još sve na dobro izaći. Zarobljeni smo, ali kao što je uš u krznu. SVEŠTENIK: Mleko je dobro. Što se koliĉine tiĉe, moraćemo obuzdati apetite. Pa, pobeĊeni smo. MAJKA HRABROST: Ko je pobeĊen? Pobede i porazi glavešina gore i onih dole, naime, ni izdaleka se ne podudaraju. Ima ĉak sluĉajeva kad je poraz za one dole, u stvari, dobitak. Izgubljena je ĉast, ali ništa više. Sećam se, jednom je u Livoniji naš vojskovoĊa izvukao od neprijatelja takve batine da sam u onom meteţu ĉak dobila iz komore jednog Ċogata, taj mi je sedam meseci vukao kola, sve dok nismo pobedili i naišla inspekcija. Uopšte moţe da se kaţe da nas obiĉne ljude skupo staju i pobede i porazi. Za nas je najbolje kad politika tapka u mestu. (Švajcarku.) Jedi! ŠVAJCARKO: Ne jede mi se. Kako će narednik isplatiti plate? MAJKA HRABROST: Kad je beţanija, plate se ne isplaćuju. ŠVAJCARKO: Isplaćuju, to je njihovo pravo. Bez plate ne moraju da beţe. Nisu obavezni ni da koraknu. MAJKA HRABROST: Švajcarko, tvoja savesnost me plaši. Nauĉila sam te da budeš ĉestit zato što nisi pametan, a to ima granicu. Odoh sad sa sveštenikom da kupim zastavu i mesa. Niko ne ume da izabere meso kao on. Mislim da on dobro parĉe zapazi po tome što mu sama od sebe poteĉe voda na usta. Sreća što mi dopuštaju da trgujem. Trgovca ne pitaju za veru već za cenu. A i protestantske pantalone greju.
SVEŠTENIK: Kao što je rekao kaluĊer prosjak kad se poveo razgovor o tome da će protestanti sve naglavce okrenuti, i u gradu i na selu: prosjaci će uvek biti potrebni. (Majka Hrabrost nestaje u kolima.) Brine se zbog kutije. Dosad nisu primetili, baš kao da svi prosto pripadamo ovim kolima, ali dokle će tako? ŠVAJCARKO: Mogu je ja skloniti. SVEŠTENIK: To je još opasnije. Da te neko spazi! Imaju uhode. Juĉer je jedan iskrsnuo preda mnom kad sam vršio nuţdu. Prepadoh se i u poslednji ĉas se uzdrţah da ne išĉitam molitvu. To bi me odalo. Mislim da su spremni i govno da onjuše ne bi li namirisali protestanta. Uhoda je bio krţljavko sa zavojem preko oka. MAJKA HRABROST (silazi s kola sa košarom): Šta sam ovo našla, bestidnice? (Likujući diţe crvene cipele s potpeticom.) Ivetine crvene cipele sa štiklom! Hladnokrvno ih je smotala. Zato što ste joj ulili u glavu da je zavodljivo stvorenje! (Stavlja ih u košaru.) Vratiću ih. Iveti ukrasti cipele! Ona srlja u propast za novac, to razumem. A ti bi badava, za zabavu. Rekla sam ti da moraš da ĉekaš dok ne doĊe mir. Samo ne za vojnika! Ĉekaj mir, pa onda diţi nos. SVEŠTENIK: Ne bih rekao da diţe nos. MAJKA HRABROST: Još uvek više nego što bi trebalo! Najdraţe mi je kad je kao kamen iz Dalarne, gde niĉeg drugog i nema, pa ljudi kaţu: ovaj ubogi se i ne primećuje. Dok bude takva, ništa joj se neće dogoditi. (Švajcarku.) Ostavi tu kutiju gde je, ĉuješ li? I pripazi na svoju sestru, treba je paziti. U grob ćete me oterati. Pre bih ĉuvala vreću buva. (Odlazi sa Sveštenikom. Katrin skuplja posuĊe.) ŠVAJCARKO: Neće biti još mnogo dana kad se u košulji moţe sedeti na suncu. (Katrin pokazuje na jedno drvo.) Da, lišće je već poţutelo. (Katrin ga mimikom pita da li hoće da pije.) Neću da pijem. Razmišljam. (Pauza.) Kaţe da ne spava. Ipak bi trebalo da odnesem kutiju, pronašao sam skrovište. De, donesi mi jednu ĉašu. (Katrin odlazi iza kola.) Staviću je u krtiĉnjak kraj reke dok je opet ne uzmem. Moţda ću je uzeti još noćas pred zoru, i odneti je u puk. Koliko li su za ova tri dana mogli da odmaknu? Gospodin narednik će iskolaĉiti oĉi. Ugodno si me razoĉarao, Švajcarko, reći će, ja ti poverim blagajnu a ti je vratiš. (U ĉasu kad se s punom ĉašom ponovo pomoli iza kola, Katrin se odjednom naĊe pred dvojicom muškaraca. Jedan od njih je neki narednik, drugi je pozdravlja široko mašući svojim šeširom. On ima zavoj preko oka.) ČOVEK SA ZAVOJEM: Dobar dan, lepa gospoĊice. Da niste ovde videli koga iz štaba Drugog finskog? (Katrin, vrlo uplašena, potrĉi napred, prosipajući rakiju. Ona dvojica se zgledaju i povuku se kad ugledaju Švajcarka kako sedi.) ŠVAJCARKO (prenuvši se): Pola si prosula. Kakve to kerefeke izvodiš? Da nisi ozledila oko? Ne razumem te. Moram i ja da idem, odluĉio sam, tako je najbolje. (Ustaje. Ona pokušava da ga upozori na opasnost. On je odguruje.) Voleo bih da znam šta ti je na umu. Naravno da mi ţeliš dobro, jadnice jadna, ali ne umeš da kaţeš. Vrlo vaţno što si prosula rakiju, ispiću ja još mnogo ĉaša, jedna više ili manje ne mari. (Vadi iz kola kutiju i stavlja je pod kaput.) Odmah ću se vratiti. De, ne zadrţavaj me više, naljutiću se. Naravno da mi ţeliš dobro. Samo da umeš da govoriš. (Kako ona hoćeda ga zadrţi, on je poljubi i otme se. Odlazi. Oĉajna, ona trĉkara okolo, ispuštajući krikove. Vraćaju se Sveštenik i Majka Hrabrost. Katrin se stušti na majku.) MAJKA HRABROST: Šta je, šta je? Sva si van sebe. Je li ti neko uĉinio što naţao? Gde je Švajcarko? Priĉaj sve po redu, Katrin. Tvoja majka te razume. Šta, ono kopile je ipak odnelo kutiju? Tresnuću mu je o glavu, podmuklici jednom. Samo polako i ne frfljaj, objasni rukama, ne volim kad kevćeš kao pas, šta će sveštenik da pomisli? Jeza ga hvata od toga. Bio je tu neki jednooki? SVEŠTENIK: Jednooki, uhoda. Jesu li Švajcarka uhvatili? (Katrin odmahuje glavom.) Gotovi smo. MAJKA HRABROST (uzima katoliĉku zastavu, Sveštenik je stavlja na koplje): Istaknite novu zastavu! SVEŠTENIK (gorko): Svi smo ovde, bogu hvala, katolici. (Pozadi glasovi. Dva ĉoveka dovode Švajcarka.) ŠVAJCARKO: Pustite me, nemam ništa kod sebe. Nemoj da mi išĉašiš ruku, nevin sam. NAREDNIK: Ovaj je odavde. Vi se poznajete. MAŽA HRABROST: Mi? Otkud?
ŠVAJCARKO: Ne poznajem ih. Ko zna ko su, ništa ja s njima nemam. Ovde sam kupio ruĉak, deset filira je stajao. Valjda ste me tada videli kako ovde sedim, a bio je i presoljen. NAREDNIK: Ko ste vi, a? MAJKA HRABROST: Pošteni ljudi. Istina je, kupio je ovde ruĉak. Bio je za njega preslan. NAREDNIK: Je l' se vi to pravite da ga ne poznajete? MAJKA HRABROST: Kako da ga poznajem? Ne poznajem ja ceo svet. Nikoga ja ne pitam ni kako se zove ni je li nevernik; ako plati, nije nevernik. Jesi li nevernik? ŠVAJCARKO: Nisam. SVEŠTENIK: Lepo je sedeo i usta ni otvorio nije, osim za zalogaj. Tad ne moţe da ih ne otvori. NAREDNIK: A ko si ti? MAJKA HRABROST: Moj sluga, toĉi piće u kantrši. A i vi mora da ste ţedni, doneću vam ĉašu rakije, sigurno ste jurili, pa se ugrejali. NAREDNIK: U sluţbi nema rakije. (Švajcarku.) Nešto si nosio. Mora da si to sakrio negde kraj reke. Kaput ti se baš dobro naduo kad si odavde odlazio. MAJKA HRABROST: Je li to bio baš ovaj? ŠVAJCARKO: Ĉini se da mislite na nekog drugog. Video sam kako trĉi a kaput mu se naduo. MAJKA HRABROST: Ja mislim da je to neka zabuna, dešava se. Ja poznajem ljude u dušu, ja sam Majka Hrabrost, ĉuli ste za mene, svi mene poznaju, a ja vam kaţem, ovaj izgleda ĉestit. NAREDNIK: Mi traţimo kasu Drugog finskog puka. A znamo i kako izgleda onaj kome je poverena na ĉuvanje. Traţili smo ga dva dana. Ti si to. ŠVAJCARKO: Nisam. NAREDNIK: A ako ne progovoriš, gotov si, to znaš i sam. Gde je? MAJKA HRABROST: Ama dao bi je on, ako bi zbog toga nastradao. Smesta bi on rekao, kod mene je, evo je, sila boga ne moli. Nije on baš toliko glup. Progovori sad, blesavko, narednik ti pruţa priliku. ŠVAJCARKO: Kad nije kod mene! NAREDNIK: Onda hajde s nama. Već ćemo mi to utvrditi. (Odvode ga.) MAJKA HRABROST (viĉe): Rekao bi. Nije toliko glup. I nemojte mu išĉašiti ruku! (Trĉi za njima.) (Iste veĉeri. Pukovski sveštenik i nema Katrin peru ĉaše i ĉiste noţeve.) SVEŠTENIK: Ovakvi sluĉajevi, kad nekoga uhvate, nisu nepoznati u istoriji religije. Podsećam na Muke našeg Gospoda i Izbavitelja. Ima o tome jedna stara pesma. (Peva Pesmu ĉasova.): Ko ubicu nekog zlog, U jutarnjem satu Doveli su Gospoda Nevernom Pilatu. On ne naĊe da je kriv Nit' smrt da mu valja Dosudit' – al' posla ga Pred Iroda kralja. U tri sata Hrista su Biĉem išibali I trnovim vencem mu Glavu ovenĉali. Zasula ga hula, rug,
Svet ga bio, tuk'o, A svoj smrtni krst je sam Na Golgotu vuko. U šest sati na krst, nag, Razapet je bio, Molio je, jadao, Krv je svoju lio. Svi mu se podsmevali, I zlikovci sami – Sunce zgasi tad zrak, Svet osta u tami. On u devet, napušten, Kriknu jecajući,
Straţe ga napojiše Sirćetom i ţuĉi. Kad izdahnu, zemlja se Zatrese, u hramu Rascepi se zavesa, Svet klonu u tamu. U veĉernji ĉas mu još Lomili su kosti, Kopljem rebra proboli, Sve od silne zlosti. Sve uz hulu njinu, Eto šta uĉiniše Ĉoveĉjemu sinu.
MAJKA HRABROST (dolazi, uzbuĊena): Radi se o ţivotu ili smrti. Ali s narednikom se, kaţu, moţe govoriti. Samo ne smemo dozvoliti da se otkrije da je to naš Švajcarko, inaĉe ćemo stradati kao sauĉesnici. U pitanju je samo novac. Ali gde da naĊemo novac? Zar Iveta nije dolazila? Srela sam je uz put, već je upecala nekog pukovnika, moţda će joj kupiti kantinu. SVEŠTENIK: Zar biste je prodali? MAJKA HRABROST: Odakle mi inaĉe novac za narednika? SVEŠTENIK: A od ĉega ćete ţiveti? MAJKA HRABROST: To i jeste pitanje. (Iveta Potje dolazi s jednim vrlo starim pukovnikom.) IVETA (grli Majku Hrabrost): Ko bi rekao da ćemo se tako brzo ponovo videti! (Šapućući.) On nije protiv. (Glasno.) Ovo je moj prijatelj. Sluĉajno sam ĉula da iz nekih razloga prodajete kola. Bila bih mušterija. MAJKA HRABROST: Dajem u zalogu, ovakva kola nije lako u ratna vremena ponovo kupiti. IVETA (razoĉarana): Samo dajete u zalog, mislila sam da prodajete. Ne znam da li bi me u tom sluĉaju zanimalo. (Pukovniku.) Šta ti misliš? PUKOVNIK: Potpuno isto što i ti, draga. MAJKA HRABROST: Samo ih dajem u zalogu. IVETA: Mislila sam da vam je novac neophodno potreban. MAJKA HRABROST: Novac mi je potreban, ali više volim da spadnem s nogu traţeći ko bi ih uzeo u zalogu nego da ih odmah prodam. A zašto, zato što ţivimo od tih kola. Ovo ti je prilika, Iveta, ko zna kad će ti se ovakva ponovo ukazati a da u isto vreme imaš i dragog prijatelja koji te savetuje, zar nije tako? IVETA: Da, moj prijatelj misli da treba da prihvatim, ali sama ne znam. Ako se samo daju u zalogu... pa i ti valjda misliš da bi trebalo da odmah kupimo? PUKOVNIK: I ja tako mislim. MAŽA HRABROST: Onda ćeš morati da potraţiš nešto što je na prodaju, moţda ćeš i naći, ako imaš vremena i ako se tvoj prijatelj bude vrzmao s tobom nedelju, moţda ćeš naći nešto pogodno. IVETA: Pa, moţemo i da poĊemo u traţenje, ja volim da švrljam da nešto iznaĊem, s tobom ću da švrljam, Poldi, to je pravo zadovoljstvo, zar ne? Pa nek' traje i dve nedelje! A kad biste vratili novac, ako ga dobijete? MAJKA HRABROST: Mogu da ga vratim za dve nedelje, moţda i za nedelju dana. IVETA: Ne mogu da se odluĉim, posavetuj me. (Odvodi Pukovnika na stranu.) Znam da mora da proda, to me ne brine. A zastavnik, onaj plavokosi, znaš ga, rado bi mi pozajmio novac. Zacopao se u mene, kaţe da ga podsećam na nekog. Šta mi savetuješ? PUKOVNIK: Ĉuvaj se. RĊav je. Samo bi te iskoristio. Rekao sam da ću ti ja kupiti, zar nisam, zeĉiću? IVETA: Od tebe ne mogu da primim. Naravno, ako misliš da bi zastavnik mogao da to iskoristi... PUKOVNIK: Tako i ja mislim. IVETA: Savetuješ li mi? PUKOVNIK: Savetujem. IVETA (vraća se Majci Hrabrosti): Moj prijatelj mi savetuje da ih uzmem. Napišite mi priznanicu da su po isteku dve nedelje kola moja, sa svim što je u njima, odmah ćemo to i pregledati, a dve stotine guldena ću doneti docnije. (Pukovniku.) Idi ti u logor, ne ĉekaj me, ja ću docnije, moram sve da pregledam da što ne bi nestalo iz mojih kola. (Ljubi ga. On odlazi. Ona se penje na kola.) Ovde mi je nešto malo ĉizama. MAJKA HRABROST: Iveta, nije sad vreme da pregledaš svoja kola, ako su tvoja. Obećala si mi da ćeš razgovarati s narednikom o mom Švajcarku, ne smemo gubiti ni ĉaska, kaţu da će za jedan sat pred sud. IVETA: Samo još da prebrojim lanene košulje.
MAJKA HRABROST (za suknju je vuĉe s kola): Hijeno neosetljiva, o Švajcarku se radi. I ni reĉi od koga je ponuda, pravi se, za ime boţje, da je on tvoj dragi, svi ćemo inaĉe da nastradamo kao njegovi sauĉesnici. IVETA: Ćoravku sam zakazala sastanak u šumarku, mora da je već tamo. SVEŠTENIK: I ne mora se odmah ići do dve stotine, idi do sto i pedeset, i to će biti dovoljno. MAJKA HRABROST: Je li to vaš novac? Molim vas, u ovo se ne mešajte. Svoju supu s lukom već ćete dobiti. Trĉi i ne cenkaj se, ţivot je u pitanju. (Gura Ivetu da ide.) SVEŠTENIK: Ne bih da se mešam u vaše stvari, ali od ĉega ćemo ţiveti? Imate kćer nesposobnu za rad. MAJKA HRABROST: Raĉunam s pukovskom kasom, pametnjakoviću. Valjda će mu odobriti troškove. SVEŠTENIK: Da li će samo ona umeti da to obavi kako treba? MAJKA HRABROST: U njenom je interesu da isplatim njene dve stotine i ona dobije kola. Bacila je oko na njih, a ko zna koliko će joj još potrajati pukovnik. Katrin, oĉisti noţeve, uzmi plavca. A i vi, ne stojte tu kao Isus na Maslinovoj gori, mrdnite malo, operite ĉaše, veĉeras će doći bar pedeset konjanika, a onda ću vas opet slušati: ''Nisam navikao da trĉkaram, oh, moje noge, kad drţim besedu ne trĉim." Mislim da će nam ga oni pustiti. Bogu hvala, podmitljivi su. Nisu to vukovi nego ljudi, zinuli su za novcem. Podmitljivost je kod ljudi isto što milosrĊe kod dragog boga. Podmitljivost je naša jedina nada. Dok je nje, ima i blagih presuda, pa se i nevin ponekad izvuĉe na sudu. IVETA (dotrĉi, zadihana): Neće ni da ĉuju bez dve stotine. I treba brzo raditi. Ne vole kad se oteţe. Najbolje da s ćoravkom odmah odem do pukovnika. Priznao je da je kasa bila kod njega, prste su mu stezali. Ali bacio je u reku kad je primetio da su mu na tragu. Kasa je propala. Da trknem po novac od pukovnika? MAŽA HRABROST: Kasa propala? Kako onda da opet doĊem do svoje dve stotine? IVETA: A tako, mislili ste da ih uzmete iz kase? Ala biste me udesili. Ne zavaravajte se. Moraćete da platite ako hoćete da ponovo vidite Švajcarka, ili treba da se cele stvari okanem kako biste saĉuvali svoja kola? MAJKA HRABROST: Nisam s tim raĉunala. Ne navaljuj, doći ćeš do kola, već sam ih izgubila, a imam ih sedamnaest godina. Samo ĉasak da razmislim, sve mi je došlo iznenadno, šta da radim, dve stotine ne mogu da dam, ipak si mogla da spustiš cenu. Nešto moram imati u rukama, inaĉe svako kome to dune, moţe da me gurne u jarak kraj puta. Idi i kaţi da dajem sto i dvadeset guldena, ili od svega nema ništa, kola i tako gubim. IVETA: Neće pristati. Ćoravi ţuri i stalno se osvrće, toliko je uznemiren. Zar nije bolje da dam dve stotine? MAJKA HRABROST (oĉajna): Ne mogu da dam. Trideset godina sam radila. Ovoj je već dvadeset i pet, a još nema muţa. Imam i nju. Ne navaljuj, znam šta radim. Kaţi, sto i dvadeset, ili od svega nema ništa. IVETA: Valjda znate šta radite. (Brzo odlazi. Ne pogledavši ni Sveštenika ni Katrin, Majka Hrabrost seda da pomogne Katrini u ĉišćenju noţeva.) MAJKA HRABROST: Ne razbijajte te ĉaše, nisu više naše. Gledaj šta radiš, poseći ćeš se. Švajcarko će se vratiti, daću ako treba i dve stotine. Dobićeš ti svog brata. Sa osamdeset guldena napunićemo veliku košaru robom i poĉeti iz poĉetka. Što se mora nije teško. SVEŠTENIK: Bog će sve na dobro okrenuti, tako piše. MAJKA HRABROST: Dobro ih brišite. (Ćutke ĉiste noţeve. Katrin odjednom jecajući otrĉi iza kola.) IVETA (dotrĉi): Ne pristaju. Upozorila sam vas. Ćoravi je odmah hteo da ode, jer više ne vredi ĉekati. Kaţe da svakog ĉasa oĉekuje da ĉuje doboše, a to znaĉi da je presuda izreĉena. Ponudila sam sto i pedeset. Ni trepnuo nije. Jedva sam ga nagovorila da ostane tamo dok s vama još jednom porazgovaram. MAJKA HRABROST: Reci mu da dajem dve stotine. Trĉi. (Iveta otrĉi. Sede ćutke. Sveštenik je prestao da briše ĉaše.) Ĉini mi se da sam se predugo pogaĊala. (Iz daljine se ĉuju doboši. Sveštenik ustaje i odlazi. Majka Hrabrost sedi. Svetlost se gasi. Dobovanje prestaje. Svetlost se pali. Majka se nije ni pomerila.) IVETA (dotrĉi, vrlo bleda): Cenkali ste se, cenkali, i saĉuvali svoja kola. Jedanaest metaka je dobio, ništa više. Ne zasluţujete da za vas uopšte hajem. Ali, doĉula sam da ne veruju da je kasa doista u reci. Sumnjaju
da je ovde i da ste, uopšte, bili s njim u nekoj vezi. Hoće da ga donesu ovamo da vide da li ćete se odati kad ga ugledate. Opominjem vas da se napravite da ga ne poznajete, inaĉe ćete svi nastradati. Za petama su mi, bolje da vam to odmah kaţem. Da Katrin povedem sa sobom? (Majka Hrabrost odmahuje glavom.) Zna li ona? Moţda nije ni ĉula dobovanje, ili nije shvatila. MAJKA HRABROST: Zna. Dovedi je. (Iveta dovodi Katrin, koja prilazi svojoj majci i zaustavlja se pored nje. Majka Hrabrost je uzima za ruku. Dolaze dva vojnika s nosilima, na kojima nešto leţi ispod pokrova. Pored njih ide narednik. Nosila spuštaju na zemlju.) NAREDNIK: Evo jednog kome ne znamo ni ime. A moramo ga zapisati, da sve bude po propisu. Kod tebe je ruĉao. Pogledaj dobro da li ga poznaješ? (Skida pokrov.) Poznaješ li ga? (Majka Hrabrost odmahuje glavom.) Šta, nikad ga nisi videla pre nego što je kod tebe ruĉao? (Majka Hrabrost odmahuje glavom.) Diţite ga. Nosite ga na strvište. Nema nikog ko ga poznaje. (Odnose ga.)
4 MAJKA HRABROST PEVA PESMU O VELIKOJ KAPITULACIJI. (Pred jednim oficirskim šatorom. Majka Hrabrost ĉeka. Pisar izviruje iz šatora.) PISAR: Vas znam. Kod vas je bio neki protestantski blagajnik koji se krio. Bolje da se ne ţalite. MAJKA HRABROST: Ţaliću se. Nisam nimalo kriva, a ako ovo ovako pustim, izgledaće kao da imam nemirnu savest. Sabljama su mi sve isekli u kolima i još mi ama ni za šta traţili pet talira globe. PISAR: Za vaše dobro savetujem, jezik za zube. Nemamo mnogo kantinera kod nas, pa vam dozvoljavamo da trgujete, pogotovo kad imate nemirnu savest i s vremena na vreme plaćate globu. MAJKA HRABROST: Ţaliću se. PISAR: Kako hoćete. Onda priĉekajte dok gospodin kapetan bude imao vremena. (Vraća se u šator.) MLADI VOJNIK (dolazi diţući grdnu buku): Gde je to prokleto pseto od kapetana što je proneverilo moju nagradu i propilo je sa svojim kurvama? Ucmekaću ga! STARIJI VOJNIK (dotrĉi za njim): Umukni. Baciće te u gvoţĊa! MLADI VOJNIK: Izlazi lupeţu! Iseći ću te na paramparĉad! Da mi proneveri nagradu, pošto sam skoĉio u vodu, jedini od cele ĉete, a sad ne mogu ni pivo da platim, to neću da trpim! Izlazi da te raskomadam! STARIJI VOJNIK: Marijo i Josife, ode pravo u propast. MAJKA HRABROST: Nisu mu isplatili nagradu? MLADI VOJNIK: Pusti me, i tebe ću izgaziti, sve o istom trošku. STARIJI VOJNIK: Spasao je pukovnikovog konja a nije dobio nagradu. Još je mlad, nije dugo u vojsci. MAJKA HRABROST: Pusti, nije pas da ga se lancem veţe. U redu što traţi nagradu. Zašto bi se isticao? MLADI VOJNIK: Da se onaj unutra opija! Svi ste vi seronje. Uĉinio sam nešto izuzetno i hoću nagradu. MAJKA HRABROST: Mladiću, nemojte na mene da se izdirete. Imam ja svoje brige, a i inaĉe, štedite glas, biće vam potreban kad kapetan doĊe. On se, posle, stvori tu, a vi promukli, zvuka iz sebe ne moţete da istisnete, i on ne moţe da vas baci u gvoţĊa i drţi dok ne pomodrite. Oni koji se toliko deru ne izdrţe dugo, jedno pola sata, pa ih posle zaĉas pesmom uljuljkaju u san, toliko budu iscrpeni. MLADI VOJNIK: Ja nisam iscrpen, o spavanju nema govora, gladan sam. Hleb peku od ţira i konopljinog zrnevlja, pa tako i uštede. Onaj će prokurvati moju nagradu, a ja sam gladan. Moram ga ucmekati. MAJKA HRABROST: Razumem, gladni ste. Prošle godine vojskovoĊa vam je naredio da svrnete s druma i udarite preko polja, da se ţito izgazi, za ĉizme sam tada mogla da dobijem i deset guldena, da je ko mogao da plati deset guldena i da sam ja imala ĉizama. Mislio je da ove godine neće više biti u ovom kraju, a sad je ipak još tu, i glad je velika. Razumem što ste gnevni. MLADI VOJNIK: Neću to da trpim, ništa mi ne govorite, ne podnosim nepravdu.
MAŽA HRABROST: Tu ste u pravu, ali koliko? Koliko ne podnosite nepravdu? Sat ili dva? Vidite, to se niste pitali, a to je glavno, zato ćete se bedno osećati kad u gvoţĊima otkrijete da podnosite nepravdu. MLADI VOJNIK: Ne znam samo zašto vas slušam. Gde je kapetan? MAJKA HRABROST: Slušate me zato što već znate ono što vam kaţem, da vam je gnev već izvetrio, kratak je to gnev bio, a vama je potreban dugotrajan, ali otkud vam? MLADI VOJNIK: Da nećete sluĉajno da kaţete da nisam u pravu što traţim nagradu? MAJKA HRABROST: Naprotiv. Samo kaţem da vam gnev nije dovoljno dugotrajan, s takvim gnevom ne moţete ništa postići, baš šteta. Da je dugotrajan, ja bih vas još i podsticala. Raskomadajte tog psa, to bih vam tada savetovala, ali šta ako ga ne raskomadate, jer već i sami osećate kako podvlaĉite rep? Onda bih ja ostala ovde i kapetan bi se iskalio na meni. STARIJI VOJNIK: Potpuno ste u pravu, šenuo je. MLADI VOJNIK: E pa videćemo da l' ga neću raskomadati. (Izvlaĉi maĉ.) Kad doĊe, raskomadaću ga. PISAR (proviruje): Gospodin kapetan će odmah doći. Sedi! (Mladi vojnik seda.) MAJKA HRABROST: Već sedi. Vidite, šta sam rekla. Već sedite. Da, dobro nas oni poznaju i znaju kako će s nama. Sedi! I već sedimo. A kad se sedi, nema bune. Bolje nemojte ni ustajati, više nećete stajati onako kako ste pre stajali. Nemojte se stideti, nisam ni ja bolja. Sve su nas zastrašili i obeshrabrili. Zašto, pisnem li, to bi moglo da mi naškodi. Ispriĉaću vam nešto o Velikoj kapitulaciji. (Peva Pesmu o Velikoj kapitulaciji): Nekad kad sam i ja bila mlada Mislila sam: niko nije kao ja. (Ne kao kakva seljanĉica, s ovim mojim izgledom i darom i mojom teţnjom za neĉim višim!) Sve najbolje sam zahtevala tada – Nema sa mnom šale, nek' se zna. (Sve ili ništa, u svakom sluĉaju nikako prvi koji naiĊe, svako je kovaĉ svoje sreće, ne igram ja kako drugi svira!) Ĉvorak s krova tek zazviţda: ĉek, ĉek! Po taktu stupaćeš i ti Polako, brzo, kao svi, Uz svoje pesme sitan ton: Sad, sad će on. Al' ništa od sveg tog: Ĉovek si, nisi bog, Snima si sklon. A pre no godina beše izvetrila Nauĉih da gutam ponos i jad ljut. (Dvoje dece na vratu, a skup i hleb i sve drugo što ti treba!) Kad su svršili sa mnom, već sam bila Na kolenima, gurnuta u kut. (Treba umeti s ljudima, ruka ruku mije,
ne moţe se glavom kroza zid!) Ĉvorak zviznu tad: Kako zar već sad! I ona, evo, stupa, gle, Polako, brzo, kao sve, Uz svoje pesme sitan ton: Sad, sad će on. Al' ništa od sveg tog: Ĉovek si, nisi bog, Snima si sklon. Mnoge su na nebo jurišale, Najviše zvezde ko cilj da su lak! (Pregaocu i bog pomaţe, kad se hoće sve se moţe, u radiše svega biše!) Al' verući se, gle, zaĉas su znale: Teško se nosi slamni šešir ĉak. (Pruţaj se prema guberu!) Ĉvorak s krova, tek, Sad zviţdi: ĉek, ĉek! I evo, stupaju sad, gle, Polako, brzo, kao sve, Uz svoje pesme sitan ton: Sad, sad će on. Al' ništa od sveg tog: Ĉovek si, nisi bog, Snima si sklon.
(Nastavlja.) Zato smatram da treba da ostaneš ovde isukana maĉa ako ti je stvarno do toga i ako ti je gnev dovoljno velik, jer, priznajem, imaš sve razloge za to, ali ako ti je gnev kratkotrajan, bolje odmah odlazi! MLADI VOJNIK: Poljubi me u dupe! (Odlazi, teturajući. Stariji vojnik za njim.)
PISAR (promoli glavu): Kapetan je došao. Sad moţete da se ţalite. MAJKA HRABROST: Predomislila sam se. Neću se ţaliti. (Odlazi.)
5 PROŠLE SU DVE GODINE. RAT ZAHVATA SVE VEĆA PROSTRANSTVA. NA NEPRESTANIM PUTOVANJIMA, MALA KOLA HRABROSTI PROLAZE KROZ POLJSKU, MORAVSKU, BAVARSKU, ITALIJU I PONOVO BAVARSKU GODINE 1631. TILIJEVA POBEDA KOD MAGDEBURGA STAJE MAJKU HRABROST ĈETIRI OFICIRSKE KOŠULJE. (Kola Majke Hrabrosti stoje u razrušenom selu. Izdaleka dopire slabašna vojna muzika. Katrin i Majka Hrabrost posluţuju dva vojnika kraj šanka. Jedan od njih je preko ramena prebacio ţensku bundu.) MAJKA HRABROST: Šta, ne moţeš da platiš? Nema para, nema rakije. Pobedniĉke marševe sviraju, ali plate ne isplaćuju. VOJNIK: Hoću svoju rakiju. Zakasnio sam na pljaĉku. VojskovoĊa nas je zeznuo i odobrio samo jedan sat za pljaĉkanje grada. Nije on ĉudovište, tako je rekao; mora da ga je grad podmitio. SVEŠTENIK (ulazi): U dvorištu ih leţi još nekoliko. Seljakova porodica. Pomozite mi. Trebam platna. (Drugi vojnik odlazi s njim. Katrin se uzbuĊuje i pokušava da nagovori svoju majku da da platno.) MAJKA HRABROST: Nemam. Sve sam prodala puku. A radi ovih neću cepati oficirske košulje. SVEŠTENIK (viĉe): Rekao sam, treba mi platna. MAJKA HRABROST (seda na stepenice da spreĉi Katrin): Ne dam. Ovi ne plaćaju i nemaju ništa. SVEŠTENIK (nagnut nad ţenu koju je uneo): Zašto ste ovde ostali usred topovske vatre? SELJAKOVA ŽENA (iznemoglo): Imanje. MAJKA HRABROST: Ovi da nešto ostave? A ja sad da snosim trošak. Ne dam. PRVI VOJNIK: Ovo su protestanti. Zašto li moraju biti baš protestanti? MAJKA HRABROST: Baš njih briga za tvoju veru. Imanje im je propalo. DRUGI VOJNIK: Ama nisu protestanti. I oni su katolici. PRVI VOJNIK: Ne moţemo mi za vreme paljbe razabirati protestante od katolika. SELJAK (koga dovodi Sveštenik): Ode mi ruka. SVEŠTENIK: Gde je to platno? (Svi gledaju Majku Hrabrost, koja se i ne pomera.) MAJKA HRABROST: Ništa ne mogu da dam. Sa svim tim daţbinama, carinama, porezima i mitom! (Katrin, puštajući glasove, podiţe letvu i njome preti majci.) Jesi poludela? Ostavljaj letvu ili ću te zviznuti, cmizdravice jedna! Ne dam ništa, moram na sebe da mislim. (Sveštenik je podiţe sa stepenica kola i spušta je na zemlju; potom izvlaĉi košulje i pravi zavoje.) Košulje! Po pola guldena komad! Upropašćena sam! SELJAK (iz kuće dopire bolan deĉji glas): Dete je još unutra! (Katrin trĉi u kuću.) SVEŠTENIK (ţeni): Lezi! Izneće ga. MAJKA HRABROST: Zaustavite je, krov se moţe srušiti. SVEŠTENIK: Ja više neću tamo ulaziti. MAJKA HRABROST: Ne razbacujte se skupim platnom! (Drugi vojnik je zadrţava. Katrin iznosi odojĉe.) Jesi li kojom srećom opet našla neko odojĉe da ga vucaraš sa sobom? Smesta ga vraćaj majci, inaĉe ću opet satima imati da se londţam s tobom dok ti ga ne otmem, ĉuješ li? (Drugom vojniku.) Ne bulji, bolje idi tamo pozadi i kaţi im da prestanu sa svirkom, i ovde vidim da su pobedili. Imam samo štete od vaših pobeda. SVEŠTENIK (previjajući ranu): Krv probija. (Katrin ljulja odojĉe i tepa mu uspavanku.) MAJKA HRABROST: Sedi tu i srećna je usred sve ove bede. Predaj ga odmah, majka već dolazi svesti. (Ugleda Prvog vojnika koji se doĉepao pića i sprema se da pobegne sa flašom.) Pasji sine! Ti bi, marvo jedna, i dalje da pobeĊuješ? Plati.
PRVI VOJNIK: Ništa nemam. MAJKA HRABROST (strgne s njega krzneni ogrtaĉ): Onda ostavi taj ogrtaĉ, ionako je ukraden. SVEŠTENIK: Dole još jedan leţi.
6 GRAD INGOLŠTAT U BAVARSKOJ. HRABROST PRISUSTVUJE POGREBU POGINULOG VOJSKOVOĐE TILIJA. RAZGOVARA SE O JUNACIMA I O RATU. SVEŠTENIK SE ŢALI ŠTO SU MU TALENTI NEISKORIŠĆENI. KATRIN DOBIJA CRVENE CIPELE. GODINA 1632. (Pod šatorom kantine, sa šankom u pozadini. Kiša. U daljini doboši i pogrebna muzika. Sveštenik i pisar igraju dame. Majka Hrabrost i njena kći inventarišu.) SVEŠTENIK: Sad pogrebna povorka kreće. MAJKA HRABROST: Šteta za vojskovoĊu – dvadeset dva para ĉarapa – što je poginuo, kaţu da je to bio nesrećan sluĉaj. Bilo je magle na livadi, ona je kriva. VojskovoĊa je taman jednom puku doviknuo da se bore do poslednjeg, i pojahao, ali je u magli pogrešio pravac tako da je otišao napred, pa je usred boja zakaĉio metak – ostala su još samo ĉetiri fenjera. (Zviţduk iz pozadine. Ona ide ka šanku.) Sramota što ste se iskrali s pogreba vašeg pokojnog vojskovoĊe. (Toĉi im piće.) PISAR: Nije im trebalo isplaćivati platu pre pogreba. Sad se opijaju, umesto da idu na sahranu. SVEŠTENIK (Pisaru): A zar vi ne morate na pogreb? PISAR: Izvukao sam se, zbog kiše. MAJKA HRABROST: S vama je nešto drugo, vama bi kiša upropastila uniformu. Kaţu da su hteli da mu zvona zvone za pogreb, ali ispostavilo se da su crkve razrušene paljbom po njegovoj zapovesti, tako da siromah vojskovoĊa neće ĉuti zvona kad ga budu spuštali u grob. Umesto toga će da ispale tri topovske salve, da ne bude isuviše gluvo – sedamnaest opasaĉa. GLAS IZA ŠANKA: Krĉmarice! Rakije! MAJKA HRABROST: Prvo novac! Ne, nećete mi vi ulaziti u šator s tim blatnjavim ĉizmama! Moţete da pijete i napolju, kiša nekiša. (Pisaru.) Unutra puštam samo oficire. VojskovoĊa je u poslednje vreme imao briga. U Drugom puku je, priĉa se, bilo nemira zato što im nije isplatio platu nego rekao da je to verski rat i da treba besplatno da ratuju. (Pogrebni marš. Svi gledaju prema pozadini.) SVEŠTENIK: Sad defiluju pred preuzvišenim lešom. MAJKA HRABROST: Meni je ţao ovakvog vojskovoĊe ili cara, on je valjda zamišljao da radi nešto naroĉito, nešto o ĉemu će ljudi priĉati još i u daleka buduća vremena, i da će dobiti spomenik, da će na primer, osvojiti svet, to je veliki cilj za jednog vojskovoĊu, on za bolje i ne zna. Ukratko, on konjoše, a onda sve propadne zbog prostog naroda, koji moţda hoće samo kriglu piva i malo društvance, ništa uzvišenije. Već su i najlepši planovi propadali zbog sitniĉavosti onih što je trebalo da ih izvode, jer carevi ne mogu ništa da naprave sami, njima je nuţna podrška vojnika i naroda u kome su se zatekli, zar nisam u pravu? SVEŠTENIK (smeje se): Hrabrosti, dajem vam za pravo, osim što se vojnika tiĉe. Oni ĉine što mogu. Sa onima napolju, na primer, koji loĉu rakiju na kiši, pouzdao bih se da stotinu godina vodim rat za ratom, pa i dva u isto vreme, a ja nisam vojskovoĊa od zanata. MAJKA HRABROST: Vi, znaĉi, ne mislite da bi se rat mogao završiti? SVEŠTENIK: Zato što je vojskovoĊa poginuo? Ne budite dete. Takvih ima na tuceta, junaka uvek ima. MAJKA HRABROST: Slušajte, ne pitam vas ja to tek tako, nego stoga što se premišljam da li da kupim zalihe robe, sad mogu jeftino da ih dobijem, ali ako se rat završi, mogu da ih bacim. SVEŠTENIK: Shvatam ja da vi to ozbiljno mislite. Uvek je bilo takvih koji se tuda muvaju i govore: "Rat će jednom već da prestane." A ja kaţem: nigde ne stoji da će rat jednom da prestane. Razume se, moţe biti i malo zatišja. I rat mora malo da predahne, da, mogao bi ĉak, tako da kaţem, i da ponastrada. Nije ni on od
toga obezbeĊen, nema na ovoj zemlji ništa savršeno. Savršenog rata, za koji bi moglo da se kaţe: e, ovom nema šta da se prigovori, moţda nikad neće ni biti. Moţe se on odjednom spotaknuti o nešto nepredviĊeno, niko ne moţe baš na sve da misli. Neka nesmotrenost, nehat, moţda, i eto ti nevolje. E, onda nema druge nego izvlaĉiti rat iz govana. Ali carevi i kraljevi i papa priskoĉiće mu u toj nevolji u pomoć. Tako da on, uglavnom, nema ĉega ozbiljnog da se plaši, pred njim je dug vek. JEDAN VOJNIK (peva pred šankom): Rakije, krĉmaru, daj, Konjanik hita, znaj, Za cara mora se biti. Duplu, praznik je! MAJKA HRABROST: Kad bih mogla da se pouzdam u vas ... SVEŠTENIK: Sami razmislite! Šta bi moglo biti protiv rata? VOJNIK (peva u pozadini): Grudi mi, ţeno, daj, Konjanik hita, znaj, Na Ĉešku zavojštiti. PISAR (odjednom): A mir, šta će biti s njim? Ja sam iz Ĉeške i hteo bih kad se ukaţe prilika da odem kući. SVEŠTENIK: Je l' hteli biste? Da, mir! Šta biva s rupom kad se pojede onaj sir s rupama? VOJNIK (peva u pozadini): Baci već adut taj, Konjanik hita, znaj, Da već pristupi ĉeti.
Moli, pope, za kraj, Konjanik hita, znaj, Mora za cara mreti.
PISAR: Ne moţe se dugo bez mira ţiveti. SVEŠTENIK: Ja bih rekao da mira ima i u ratu, rat ima svoje mirne trenutke. Rat, naime, zadovoljava sve potrebe, ĉak i potrebu za mirom, i za to su se postarali, inaĉe ne bi mogao da se odrţi. U ratu moţeš da kakiš kao i u najspokojnijem miru, izmeĊu dve bitke ima piva, a ĉak i u maršu moţeš malĉice da dremneš, na laktu, to je uvek mogućno, u nekom jarku kraj druma. Kad se juriša ne moţeš da igraš karte, to ne moţeš ni kad oreš u najdubljem miru, ali posle pobede već ima mogućnosti. Moţe ti se desiti da ti otkinu nogu, tada najpre poĉneš da se uţasno dernjišeš, kao da se desilo ko zna šta, a onda se smiriš ili dobiješ rakije, i na kraju opet skakućeš, a rat se zbog toga ne oseća gore nego pre toga. A šta te spreĉava da se usred tog klanja i pariš, iza nekog ambara ili na nekom drugom mestu, ne moţe niko u tome da te duţe vreme spreĉava, i onda rat ima i tvoje potomke i moţe s njima dalje da gura. Ne, rat uvek naĊe neki izlaz, a što i da ne. Zašto bi onda prestajao? (Katrin je prestala da radi i netremice gleda Sveštenika.) MAJKA HRABROST: Onda ću da kupim robu. Pouzdavam se u vas. (Katrin odjednom baci košaru s flašama i otrĉi.) Katrin! (Smeje se.) Isuse, pa ona ĉeka mir. Obećala sam joj da će dobiti muţa kad nastupi mir. (Otrĉi za njom.) PISAR (ustajući): Dobio sam, pošto ste se vi raspriĉali. Vi plaćate. MAJKA HRABROST (ulazi s Katrin): Budi razumna, rat će još malo potrajati i mi ćemo zaraditi još malo novca, pa će mir biti utoliko lepši. Idi u grad, nema donde ni deset minuta, i uzmi one stvari u ''Zlatnom lavu", one koje su vrednije, ostale ćemo docnije pokupiti s kolima, sve je dogovoreno, otpratiće te gospodin pukovski pisar. Skoro svi su na vojskovoĊinom pogrebu, ne moţe ništa da ti se desi. Dobro pripazi, ne daj da ti šta ukradu, misli na svoj miraz! (Katrin stavlja maramu na glavu i odlazi s Pisarom.) SVEŠTENIK: Zar moţete da je pustite s Pisarom? MAJKA HRABROST: Nije tako lepa da bi neko poţeleo da je napastvuje.
SVEŠTENIK: Poĉesto sam se divio kako upravljate svojim poslovima i u svakoj prilici umete da se snaĊete. Sad mi je jasno zašto vas zovu Hrabrost. MAJKA HRABROST: Siromasima je hrabrost nuţna. Inaĉe su izgubljeni. U njihovom poloţaju ona im je potrebna već i zato da ustanu u zoru. Ili da oru zemlju, i to usred rata! Već i to što raĊaju decu pokazuje da imaju hrabrosti, jer nema nikakve nade za njih. Jedni drugima moraju da budu krvnici, moraju uzajamno da se kolju, pa ako treba da se pogledaju oĉi u oĉi, i za to im, bogme, treba hrabrosti. To što trpe cara i papu, i to je dokaz ogromne hrabrosti, jer ih to staje ţivota. (Seda, vadi lulu i puši.) Mogli biste da nacepate drva. SVEŠTENIK (mrzovoljno svlaĉi kaput i sprema se da cepa): Ja sam, u stvari, duhovnik, a ne drvoseĉa. MAJKA HRABROST: A ja nemam duše. Nasuprot tome, drva za ogrev su mi potrebna. SVEŠTENIK: Kakva je to lula? MAJKA HRABROST: Pa, lula. SVEŠTENIK: Ne, nije to ''pa, lula", nego je to sasvim odreĊena lula. MAŽA HRABROST: Je l'? SVEŠTENIK: To je lula onog kuvara iz Uksenšernovog puka. MAŽA HRABROST: Kad znate, što tako podmuklo pitate? SVEŠTENIK: Zato što ne znam da li ste svesni da baš tu lulu pušite. Moglo bi biti i da ste tek onako preturali po svojim stvarima i da vam je dopala ruku bilo koja lula, pa ste je uzeli iz ĉiste rasejanosti. MAJKA HRABROST: A što ne bi bilo i tako? SVEŠTENIK: Zato što nije. Vi je pušite svesno. MAJKA HRABROST: Pa ako je i tako? SVEŠTENIK: Hrabrosti, opominjem vas. To mi je duţnost. Teško da ćete tog gospodina ikad više videti, ali to nije šteta, nego sreća. Na mene nije ostavio povoljan utisak. Naprotiv. MAJKA HRABROST: Je l'? Baš je bio zgodan ĉovek. SVEŠTENIK: Ah, je l' vi to nazivate zgodnim ĉovekom? Ja ne. Daleko je od mene pomisao da mu ţelim zlo, ali ne bih ga mogao nazvati zgodnim ĉovekom. Pre bih ga nazvao donţuanom, i to prepredenim. Pogledajte samo tu lulu, ako meni ne verujete. Moraćete priznati da popriliĉno odaje njegovu narav. MAJKA HRABROST: Ništa ne vidim. Izlizana je. SVEŠTENIK: Napola je pregrizena. Siledţija. To je lula bezobzirnog siledţije, to po njoj vidite, ako još niste izgubili moć rasuĊivanja. MAJKA HRABROST: Nemojte mi samo iseći i taj panj za cepanje drva. SVEŠTENIK: Rekao sam da nisam drvoseĉa. Uĉio sam za duhovnika. Ovde se moji darovi i sposobnosti zloupotrebljavaju za fiziĉki rad. Darovi koje mi je bog dao, uopšte ne dolaze do izraţaja. To je greh. Vi me niste ĉuli kad propovedam. Ceo puk mogu jednom jedinom besedom da dovedem u takvo raspoloţenje da na neprijatelja gleda kao na stado ovaca. Ţivot im se tada ĉini kao stari smrdljivi obojak koji odbacuju misleći na konaĉnu pobedu. Bog me je obdario reĉitošću. Propovedam tako da pamet stane. MAJKA HRABROST: Ne bih ni ţelela da mi pamet stane. Šta bih onda? SVEŠTENIK: Hrabrosti, ĉesto sam se pitao da li vi svojim suvim reĉima, u stvari, ne skrivate svoju toplu prirodu. I vi ste ljudsko biće i treba vam topline. MAJKA HRABROST: U ovom šatoru će nam biti toplo ponajpre ako budemo imali dosta drva. SVEŠTENIK: Skrećete razgovor. Ozbiljno, Hrabrosti, ponekad se pitam kako bi bilo kad bismo naše odnose uĉinili malo prisnijim. Mislim, kad nas je već kovitlac ratnih vremena tako ĉudno zajedno skovitlao. MAJKA HRABROST: Mislim da su već prisni. Ja vama kuvam, a vi meni, na primer, cepate drva.
SVEŠTENIK (prilazi): Znate šta pod ''prisniji" podrazumevam; nema veze s jelom i cepanjem drva. Pustite svoje srce da progovori, ne budite tako tvrdi. MAJKA HRABROST: Ne primiĉite mi se s tom sekirom. To bi mi bio malo i odviše prisan odnos. SVEŠTENIK: Nemojte se izrugivati. Ozbiljan sam ĉovek i razmislio sam o ovom što kaţem. MAJKA HRABROST: Svešteniĉe, budite pametni. Vi ste mi simpatiĉni, ne bih ţelela da vam moram natrljati nos. Ja samo hoću da sebe i svoju decu prehranim uz pomoć ovih kola. Ne smatram ih svojim, niti mi je sada do liĉnih stvari. Upuštam se u rizik s kupovinom baš sad kad je poginuo vojskovoĊa i kad svi govore o miru. Kuda ćete vi ako ja propadnem? Vidite, ne znate. Nacepajte nam drva, pa će nam veĉeras biti toplo, u ovakva vremena je već i to mnogo. Šta je sad to? (Ustaje.Ulazi Katrin, bez daha, s ranom na ĉelu i preko oka. Vuĉe stvari, pakete, koţu...) Šta je, je li te ko napao? Na povratku? Napali su je kad se vraćala! Mora da je to onaj konjanik koji se ovde napio! Nije trebalo da te pustim da ideš. Bacaj sve to! Nije strašno, rana nije duboka. Previću je i za nedelju dana će zaceliti. Gori su od svake zveri. (Previja ranu.) SVEŠTENIK: Njima ja ne prebacujem. Kod svoje kuće nisu silovali. Krivi su oni koji zameću rat, oni u ĉoveku sve okrenu tumbe. MAJKA HRABROST: Zar te pisar nije dovde pratio? Pa da, zato što si pristojno stvorenje, zato ne haju za tebe. Rana nije duboka, neće ostati trag. Tako, sad je previjena. Dobićeš nešto, smiri se. Krišom sam nešto saĉuvala za tebe, videćeš. (Izvlaĉi iz vreće crvene cipele sa štiklom Ivete Potje.) A, vidiš li? Uvek si ih ţelela. Evo ti ih. Brzo ih obuj, da se ne predomislim. Neće ostati trag, iako se ni toga ne bih bojala. Najgora je sudbina onih koje im se dopadaju. Vucaraju ih dok ne krepaju. One koje im se ne dopadnu, ostave u ţivotu. Već sam ih ja videla, lepe u licu su bile, a onda su za tili ĉas tako izgledale da bi se i vuk od uţasa najeţio. Ne mogu te od straha ni za drvo kraj druma da zaĊu, grozan im je ţivot. To je kao i sa drvećem, ono uspravno, visoko seku za krovne grede, a krivo ţivi i uţiva. Sve u svemu, moţda je ovo i sreća. A cipele su još dobre, namazala sam ih kad sam ih sklonila. (Katrin ostavlja cipele gde su i uvlaĉi se u kola.) SVEŠTENIK: Samo da ne ostane unakaţena. MAJKA HRABROST: Oţiljak će ostati. Nema više zašto da ĉeka mir. SVEŠTENIK: Nije dala da joj oduzmu stvari. MAJKA HRABROST: Moţda nije trebalo da joj to strogo prikriĉim. Kad bih samo znala šta joj je u glavi! Jednom je napolju ostala celu noć, jedan jedini put za svih ovih godina. Posle je bila kao i dotad, samo je više grbaĉila. Nisam mogla da dokuĉim šta joj se dogodilo. Neko vreme sam time razbijala glavu. (Uzima stvari koje je Katrin donela i besno ih sortira.) To je rat! Lep izvor prihoda! (Ĉuju se topovske salve.) SVEŠTENIK: Sad sahranjuju vojskovoĊu. Ovo je istorijski trenutak. MAJKA HRABROST: Meni je istorijski trenutak što su mi kćer ranili u oko. Već je napola upropašćena, muţa više neće steći, a luda je za decom, samo zbog rata. Jedan vojnik joj je dok je još bila mala ugurao nešto u usta. Švajcarka više neću videti, a sam bog zna gde je Ajlif. Proklet bio rat!
7 MAJKA HRABROST NA VRHUNCU SVOJE TRGOVAĈKE KARIJERE. (Drum. Sveštenik, Majka Hrabrost i Katrin vuku kola s arnjevima, na kojima je izloţena nova roba. Majka Hrabrost nosi o vratu lanac od srebrnih talira.) MAJKA HRABROST: Nećete mi ogaditi rat. Kaţu da on tamani slabe, ali oni propadaju i u miru. Samo što rat svoje ljude bolje hrani. (Peva.) Nemaš li za rat snage, ĉvrstine, Ni za pobedu nisi i mir. I rat je vrsta trgovine, Prodaješ barut umesto sir. A šta bi nam vredelo da se skrasimo na jednom mestu? Takvi prvi ginu. (Peva.)
Već mnogog videh kako hita Mir veĉni traţeć' ali, bon, Kad je u njemu, sve se pita Što li je tako hitao on.
Mnogi je mnogo hteo za se Pogaĉu traţi, neće kruh: Rov kopa, lukav, da se spase, A grob iskopa sebi gluh. (Nastavljaju put.)
8 ISTE GODINE ŠVEDSKI KRALJ GUSTAV ADOLF GINE U BOJU KOD LICENA. MIR PRETI DA UPROPASTI POSLOVE MAJKE HRABROSTI. JUNAĈKI SIN HRABROSTI IZVRŠAVA JEDAN JUNAĈKI PODVIG I UMIRE SRAMNOM SMRĆU (Vojni logor. Letnje jutro. Pred kolima stoje Starica i njen sin. Sin vuĉe veliku vreću s posteljinom.) GLAS MAJKE HRABROSTI: Zar to mora baš u cik zore? MLADIĆ: Hitali smo ovamo celu noć, dvadeset milja, a još danas treba da se vratimo. GLAS MAJKE HRABROSTI: Šta da radim s perinama? Ljudi nemaju kuća. MLADIĆ: Priĉekajte bar dok ih ne vidite. STARICA: Ni ovde ništa nema. Hajdemo! MLADIĆ: Onda će nam za porez zapleniti i krov nad glavom. Moţda će nam ova dati tri guldena ako dodaš i krstić. (Zvona poĉinju da zvone.) Ĉuj, majko! GLASOVI (iz pozadine): Mir! Švedski kralj je poginuo! MAJKA HRABROST (promoli glavu iz kola, još neoĉešljana): Kakva je to sad zvonjava usred nedelje? SVEŠTENIK (puzeći, izvlaĉi se ispod kola): Šta to viĉu? MAJKA HRABROST: Nemojte mi samo reći da je izbio mir baš sad kad sam nakupovala zalihe robe. SVEŠTENIK (viĉući prema pozadini): Je l' istina da je mir? GLAS: Ima već tri nedelje, kaţu, samo mi nismo ĉuli. SVEŠTENIK (Hrabrosti): Zašto bi inaĉe udarili u zvonjavu? GLAS: U grad je već stigla, s kolima, gomila protestanata, oni su i doneli vest. MLADIĆ: Majko, mir je. Šta ti je? (Starica je klonula.) MAJKA HRABROST (vraća se u kola): Marija i Josife! Katrin, mir! Obuci crnu haljinu! Idemo na sluţbu boţju. To dugujemo Švajcarku. Da li je samo istina? MLADIĆ: I ovdašnji isto govore. Mir je sklopljen. Moţeš li da ustaneš? (Starica ustaje, ošamućena.) Sad će saraĉnica opet da radi. Obećavam ti. Sve će se srediti. Otac će ponovo dobiti svoj krevet. Moţeš li da ideš? (Svešteniku.) Pozlilo joj. Od te vesti. Nije verovala da će opet biti mira. A otac je uvek govorio da hoće. Odmah se vraćamo kući. (Njih dvoje odlaze.) GLAS MAJKE HRABROSTI: Dajte joj jednu rakiju. SVEŠTENIK: Već su otišli. GLAS MAJKE HRABROSTI: Šta se dogaĊa tamo u logoru? SVEŠTENIK: Okupljaju se, i to trkom. Idem tamo. Da obuĉem svoje svešteniĉko odelo? GLAS MAJKE HRABROSTI: Najpre se raspitajte, pre nego što se tamo pojavite kao Antihrist. Radujem se miru, iako sam upropašćena. Bar dvoje dece sam provela ţive kroz rat. Sad ću ponovo videti svog Ajlifa. SVEŠTENIK: A ko ovo stiţe putem od logora, ako nije vojskovoĊin kuvar! KUVAR (malo zapušten, sa sveţnjem u ruci): Koga to vidim? Pukovskog sveštenika! SVEŠTENIK: Hrabrosti, poseta! (Majka Hrabrost silazi s kola.) KUVAR: Pa obećao sam da ću skoknuti da popriĉamo. Nisam zaboravio vašu rakiju, gospoĊo Firling.
MAJKA HRABROST: Isuse, vojskovoĊin kuvar! Posle tolikih godina! Gde je Ajlif, moj najstariji? KUVAR: Zar još nije stigao? Pošao je pre mene i hteo je i on ovamo. SVEŠTENIK: Idem da obuĉem svoje svešteniĉko odelo, priĉekajte me. (Odlazi iza kola.) MAJKA HRABROST: Onda moţe svaki ĉas da stigne. (Dovikuje u kola.) Katrin, dolazi Ajlif! Donesi ĉašu rakije za kuvara, Katrin! (Katrin se ne pomalja.) Prebaci preko rane pramen kose, i gotovo! Gospodin Lamb nije tuĊin. (Sama donosi rakiju.) Neće da izaĊe, nije joj stalo do mira. I odviše je kasno stigao. Udarili su je u oko, više se gotovo i ne primećuje, ali ona misli da svi u nju pilje. KUVAR: Da, rat! (On i Majka Hrabrost sedaju.) MAJKA HRABROST: Kuvaru, zatekli ste me u nevolji. Upropašćena sam. KUVAR: Šta? Kakav baksuzluk! MAJKA HRABROST: Mir će mi skrhati vrat. Nedavno sam po sveštenikovom savetu nakupovala još zaliha robe. A sad će svi da se rasture na sve strane, i ja onda mogu da ĉuĉim na svoj toj robi. KUVAR: Kako moţete da slušate sveštenika? Da sam imao vremena – katolici su prebrzo stigli – upozorio bih vas da ga se ĉuvate. Ništarija je to. Sad on, znaĉi, vodi kod vas glavnu reĉ. MAJKA HRABROST: Prao mi je sudove i pomagao da vuĉemo kola. KUVAR: On da vuĉe! Koliko ga poznajem, biće da vam je ispriĉao i nekoliko svojih viceva, taj priliĉno nemoralno gleda na ţenu, uzalud sam pokušavao da utiĉem na njega. Nepouzdan je. MAJKA HRABROST: A vi ste pouzdani? KUVAR: Ako ništa drugo, pouzdan jesam. U vaše zdravlje! MAJKA HRABROST: Nije to ništa, pouzdan. Bogu hvala, imala sam samo jednog koji je bio pouzdan. Nikad nisam morala toliko da grbaĉim kao za njega, deĉju ćebad je u proleće poisprodavao, a moju usnu harmoniku je smatrao neĉim nehrišćanskim. Ne mislim da vam je to preporuka kad tvrdite da ste pouzdani. KUVAR: Još ste oštri na jeziku, ali ja vas zbog toga cenim. MAJKA HRABROST: Nemojte mi samo još reći da ste sanjali o mom oštrom jeziku! KUVAR: Da, evo nas gde sedimo, i zvone zvona mira, a tu je i vaša slavna rakija, kakvu samo vi toĉite. MAJKA HRABROST: U ovom ĉasu mi baš nimalo nije do zvona mira. Ne vidim kako oni misle da isplate zaostale plate, a šta ja onda da radim sa svojom slavnom rakijom? Jesu li vama isplatili? KUVAR (oklevajući): Ne bi se baš moglo reći. Zato smo se i razišli kud koji. Kad je već tako, pomislih, što da tu ostajem, posetiću u meĊuvremenu prijatelje. I evo me gde sedim naspram vas. MAJKA HRABROST: To znaĉi da nemate ni prebijenog groša. KUVAR: S ovim zvoncanjem bi zaista mogli već da prestanu. Rado bih se upustio u trgovinu bilo s ĉime. Nemam više nimalo volje da im budem kuvar. Moram da im nešto smandrljam od korenja i Ċonova, em mi onda još pljusnu vrelu ĉorbu u lice. Biti kuvar danas, to je pseći ţivot. Bolje je sluţiti vojsku, ali, sad je mir. (Pošto nailazi Sveštenik, sad već u svom starom odelu.) O tome ćemo porazgovarati kasnije. SVEŠTENIK: Još je dobro, u njemu je bilo samo nekoliko moljaca. KUVAR: Ne vidim zašto se trudite. Više vas neće vratiti na posao, koga sad da propovedima raspaljujete da pošteno zaraĊuje svoju platu i da stavlja glavu u torbu? A onda, imam da sredim još jedan raĉun s vama, zato što ste ovoj dami savetovali da kupi nepotrebnu robu tvrdeći da će rat veĉno da traje. SVEŠTENIK (ljutito): Hteo bih da znam šta se to vas tiĉe? KUVAR: Zato jer je nesavesno! Kako moţete da se uplićete u tuĊe poslove savetima koje niko nije traţio? SVEŠTENIK: Ko se upliće? (Hrabrosti.) Nisam znao da mu i raĉune morate polagati. MAJKA HRABROST: Ne uzbuĊujte se, kuvar kaţe samo svoje mišljenje, a ni vi ne moţete da poreknete da je onaj vaš rat ispao ćorak.
SVEŠTENIK: Nemojte se grešiti o mir, Hrabrosti! Vi ste hijena bojnog polja. MAJKA HRABROST: Šta sam to ja? KUVAR: Ako budete vreĊali moju prijateljicu, imaćete posla sa mnom. SVEŠTENIK: S vama ne razgovaram. Vaše su mi namere potpuno prozirne. (Hrabrosti.) Ali kad vas vidim kako mir uzimate kao kakvu staru slinavu maramicu, palcem i kaţiprstom, onda se ĉovek u meni pobuni; jer onda vidim da vi ne ţelite mir nego rat, zato što na njemu ćarite, ali ne zaboravite staru poslovicu: Ko s Ċavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju! MAJKA HRABROST: Nije meni do rata, a ni njemu nije baš mnogo stalo do mene. Ali ne dozvoljavam da me nazivate hijenom, meĊu nama je sve svršeno. SVEŠTENIK: Zašto se onda ţalite na mir, kad je ceo svet odahnuo? Zbog nekoliko prnja u vašim kolima? MAJKA HRABROST: Moja roba nisu nikakve prnje, nego ja od nje ţivim, a i vi ste dosad ţiveli od nje. SVEŠTENIK: Znaĉi, od rata! Aha! KUVAR (svešteniku): Kao odrastao ĉovek trebalo je sebi da kaţete da savete ne treba davati. (Hrabrosti.) Sad više ne moţete ništa bolje da uĉinite nego da se bar neke robe ratosiljate pre nego što se cene dibidus srozaju. Obucite se i idite, ne gubite ni ĉasa! MAJKA HRABROST: Sasvim pametan savet. Mislim da ću tako i da uĉinim. SVEŠTENIK: Zato što to kuvar kaţe. MAJKA HRABROST: A što mi vi to niste rekli? U pravu je, bolje da idem na pijacu. (Ulazi u kola.) KUVAR: Poen u moju korist, pope. Niste domišljati. Trebalo je da kaţete: ''Ja vam savetovao? Ja sam, u najboljem sluĉaju, politizirao." Nemojte se sa mnom meriti. Borba petlova ne priliĉi vašoj odeći! SVEŠTENIK: Ako ne zaveţete, ubiću vas, priliĉilo mi to ili ne priliĉilo. KUVAR (svlaĉeći ĉizme i odvijajući obojke): Da niste postali takva bezboţna propalica, lako biste mogli sad u miru da ponovo doĊete do neke parohije. Kuvari neće biti potrebni, nema šta da se kuva, ali ljudi još uvek veruju, tu se ništa nije promenilo. SVEŠTENIK: Gospodine Lambe, moram da vas zamolim da me ne izgurate odavde. Otkako sam ovako nisko pao, postao sam bolji ĉovek. Ne bih više mogao da im drţim propovedi. (Dolazi Iveta Potje, u crnini, nakinĊurena, sa štapom u ruci. Mnogo je starija i deblja, i veoma napuderisana. Za njom sluga.) IVETA: Hej, ljudi! Je li ovo kod Majke Hrabrosti? SVEŠTENIK: Sasvim taĉno. A s kim imamo zadovoljstvo? IVETA: S pukovnikovicom Štarenberg, dobri ljudi. Gde je Hrabrost? SVEŠTENIK (dovikuje u kola): Pukovnikovica Štarenberg ţeli da razgovara s vama! GLAS MAJKE HRABROSTI: Evo me, odmah! IVETA: Ja sam, Iveta! GLAS MAJKE HRABROSTI: Ah, Iveta! IVETA: Samo da vidim kako ste. (Pošto se Kuvar zaprepašćen okrenuo.) Piter! KUVAR: Iveta! IVETA: Gle, gle! Kako si ti ovamo dospeo? KUVAR: Kolima. SVEŠTENIK: Ah, poznajete se? Izbliza? IVETA: Još kako. (Posmatra kuvara.) Debeo. KUVAR: Ni ti više nisi baš najvitkija. IVETA: U svakom sluĉaju lepo što sam te srela, propalice. Bar mogu da ti kaţem šta mislim o tebi.
SVEŠTENIK: Samo vi to sve lepo kaţite, ali priĉekajte dok Hrabrost izaĊe iz kola. MAŽA HRABROST (izlazi sa robom): Iveta! (Grle se.) A zašto si u crnini? IVETA: Zar mi ne stoji? Moj muţ, pukovnik, umro je pre neku godinu. MAJKA HRABROST: Onaj stari, što umalo nije kupio moja kola? IVETA: Njegov stariji brat. MAJKA HRABROST: Nije ti, onda, loše! Bar jedna koja je postigla nešto u ratu. IVETA: Bilo je svakojako, ĉas gore, ĉas dole, pa opet naviše. MAJKA HRABROST: Ne govorimo loše o pukovnicima, imaju novca kao blata. SVEŠTENIK (Kuvaru): Ja bih se na vašem mestu ponovo obuo. (Iveti.) Obećali ste da ćete reći šta o ovome gospodinu mislite, gospoĊo pukovnikovice. KUVAR: Iveta, ne zameći kavgu ovde! MAJKA HRABROST: To je moj prijatelj, Iveta. IVETA: To je Piter Lula. KUVAR: Mani nadimke! Zovem se Lamb. MAJKA HRABROST (smeje se): Piter Lula! Koji je sluĊivao ţene! Ĉujte, saĉuvala sam vašu lulu. SVEŠTENIK: I pušila na nju! IVETA: Sreća što mogu da vas upozorim da ga se ĉuvate. Ovaj je najgori od svih koji su se ikad vrzmali po flandrijskim obalama. Na svaki prst mu doĊe po jedna koju je unesrećio. KUVAR: To je bilo davno. A nije ni bilo istina. IVETA: Ustani kad ti se obraća jedna dama! Kako sam ga samo volela! A u isto vreme je imao i jednu malu krivonogu crnku, i nju je, razume se, unesrećio. KUVAR: Tebe, u svakom sluĉaju, pre bi se reklo da sam usrećio. IVETA: Zaveţi, bedna razvalino! Ali ĉuvajte ga se, ovakav je opasan i u stanju raspadanja! MAJKA HRABROST (Iveti): Hajde sa mnom, moram rasprodati robu pre nego što se cene sasvim srozaju. Moţda bi svojim vezama mogla da mi pomogneš u puku. (Dovikuje u kola.) Katrin, nema ništa od crkve, umesto toga idem na pijacu. Ako Ajlif doĊe, dajte mu da popije nešto. (Odlazi s Ivetom.) IVETA (odlazeći): I da me je ovakav mogao nekad da skrene s pravog puta! Imam da zahvalim samo svojoj dobroj zvezdi što sam i pored toga postala neko i nešto! Jednom će mi se, tamo gore, upisati u dobro što sam ti sad pomrsila raĉune, Pitere Lulo! SVEŠTENIK: Dozvolite mi da naš razgovor stavim pod znak one izreke: ''Bog je spor ali dostiţan." A vi mi još osporavate domišljatost! KUVAR: Baš nemam sreće. Iskreno da kaţem: nadao sam se toplom ruĉku. Izgladneo sam, a sad me ogovaraju, i ona će steći potpuno pogrešnu sliku o meni. Mislim da ću strugnuti pre nego što se vrati. SVEŠTENIK: I ja tako mislim. KUVAR: Svešteniĉe, mira mi je ponovo već preko glave. Ĉoveĉanstvo mora stradati od ognja i maĉa, jer je grešno od malih nogu. Voleo bih da mogu vojskovoĊi, gde je da je, da ponovo ispeĉem masnog kopuna u sosu od slaĉice, s malĉice šargarepe. SVEŠTENIK: Crvenog kupusa. Uz kopuna crveni kupus. KUVAR: Taĉno, ali on je zahtevao šargarepu. SVEŠTENIK: Nije se razumevao. KUVAR: Uvek ste i ne trepnuvši s njim baš tako krkali. SVEŠTENIK: Preko volje.
KUVAR: Morate bar priznati da su to bila vremena! SVEŠTENIK: To bih još i mogao da priznam. KUVAR: Pošto ste je nazvali hijenom, ni za vas više nema ovde ostanka. U šta to buljite? SVEŠTENIK: Ajlif! (Ajlif ulazi u pratnji vojnika s kopljima. Ruke mu vezane. U licu je beo kao kreĉ.) Šta je to s tobom? AJLIF: Gde je majka? SVEŠTENIK: U gradu. AJLIF: Rekli su mi da je ovde. Dozvolili su da je još jednom posetim. KUVAR (vojnicima): Kud ga to vodite? JEDAN VOJNIK: Ni na kakvo dobro. SVEŠTENIK: Šta je uradio? VOJNIK: Provalio kod jednog seljaka. Ţena je mrtva. SVEŠTENIK: Kako si mogao to da uradiš? AJLIF: Nisam uradio ništa što nisam radio i pre. KUVAR: Ali sad je mir. AJLIF: Zaveţi. Mogu li da sednem dok se ne vrati? VOJNIK: Nemamo vremena. SVEŠTENIK: U ratu ste ga za to slavili, sedeo je vojskovoĊi zdesna. Onda je to bila hrabrost. Bi li se moglo porazgovarati sa starešinom? VOJNIK: Ne vredi. Oteti seljaku stoku, kakva mi je to hrabrost? KUVAR: To je bila glupost! AJLIF: Da sam bio glup, umro bih od gladi, pametnjakoviću usrani! KUVAR: A pošto si bio pametan, ode ti glava. SVEŠTENIK: Treba bar Katrin da pozovemo. AJLIF: Pusti je! Bolje daj gutljaj rakije. VOJNIK: Nema vremena za to, hajde! SVEŠTENIK: Šta da kaţemo tvojoj majci? AJLIF: Kaţi joj da nije bilo ništa drukĉije, kaţi joj da je bilo ono isto. Nemoj ništa reći. (Vojnici ga teraju.) SVEŠTENIK: Idem s tobom na tvoj teški put. AJLIF: Pop mi nije potreban. SVEŠTENIK: To još ne znaš. (Ide za njim.) KUVAR (viĉe za njima): Moraću da joj kaţem, ona će hteti da ga još jednom vidi! SVEŠTENIK: Nemojte ništa reći. Tek da je bio i da će ponovo doći. Dotle ću se i ja vratiti pa ću moći da je pripremim. (Ţurno odlazi. Kuvar gleda za njima odmahujući glavom, potom nemirno hoda. Prilazi kolima.) KUVAR: Ej! Zar nećete da izaĊete? Potpuno razumem što ste se skrili od mira. I ja bih. Ja sam vojskovoĊin kuvar, da l' me se sećate? Pitam se da moţda nemate štogod za jelo dok se vaša majka ne vrati. Baš mi se prijela slanina, moţe i parĉe hleba, tek da mi proĊe vreme. (Zaviruje u kola.) Pokrila glavu ćebetom. (Iz pozadine se ĉuje topovska paljba.) MAJKA HRABROST (dotrĉi bez daha sa svojom robom): Kuvaru, miru opet došao kraj! Već tri dana se ponovo ratuje. Još nisam bila hvala bogu, rasprodala robu kad sam to saznala. U gradu se tuku s protestantima. Smesta moramo odavde s kolima. Katrin, pakuj! Zašto ste tako zbunjeni? Šta se desilo? KUVAR: Ništa.
MAJKA HRABROST: Nešto jeste. Vidim po vama. KUVAR: Verovatno to što je ponovo rat. Sad ni do sutra neću okusiti ništa toplo. MAJKA HRABROST: Laţete mi, kuvaru. KUVAR: Ajlif je bio ovde. Ali morao je odmah da ode. MAJKA HRABROST: Ovde bio? Onda ćemo ga videti na maršu. Poći ću s našima. Kako mi on izgleda? KUVAR: Kao i uvek. MAJKA HRABROST: Taj se nikad neće promeniti. Njega mi ni rat nije mogao uzeti. Pametan je. Hoćete mi pomoći da se pakujem? (Pakuje se.) Je li šta priĉao? Stoji li na dobroj nozi sa svojim kapetanom? Je li šta govorio o svojim junaštvima? KUVAR (mraĉno): Jedno svoje junaštvo je, kaţu, sada ponovio. MAJKA HRABROST: Docnije ćete mi ispriĉati, treba da poĊemo. (Pojavljuje se Katrin.) Katrin, miru je opet došao kraj. Putujemo dalje. (Kuvaru.) A vi? KUVAR: Ja ću da stupim u vojsku. MAJKA HRABROST: Ja vam predlaţem... Gde je sveštenik? KUVAR: Otišao u grad s Ajlifom. MAJKA HRABROST: Pa onda poĊite deo puta sa mnom, Lambe. Potrebna mi je pomoć. KUVAR: Ona Ivetina priĉa ... MAJKA HRABROST: Nije vam naškodila. Naprotiv. Gde ima dima, ima i vatre, kaţu. Hoćete li s nama? KUVAR: Ne kaţem ne. MAJKA HRABROST: Dvanaesti puk je već otišao. Idite na rudu. Evo vam parĉe hleba. Moramo tamo nazad prema protestantima. Moţda ću još noćas videti Ajlifa. On mi je od svih najdraţi. Mir je bio kratak, i sve je opet po starom. (Peva, dok se Kuvar i Katrin upreţu.): Kod Ulma, Brna, il' u Mecu, Tu Majka Hrabrost traje vek! Rat će da hrani svoju decu, Prah i olovo treba mu tek.
Nije dovoljno olovo samo I prah, treba i ljudi! Pre no krkljanac poĉne, amo! Stupaj u ĉetu! Vojnik budi!
9 ŠESNAEST GODINA TRAJE VERSKI RAT. NEMAĈKA JE IZGUBILA POLa STANOVNIŠTVA. EPIDEMIJE KUGE MORE ŠTO JE PREOSTALO POSLE POKOLJA. U CVETNIM OBLASTIMA HARA GLAD I VUKOVI LUNJAJU PO GRADOVIMA. U JESEN 1634. HRABROST JE U BAVARSKIM GORAMA, PO STRANI OD DRUMOVA KOJIMA SE KREĆU ŠVEDSKE ARMIJE. ZIMA STIŢE RANO I VRLO JE OŠTRA. POSLOVI IDU SLABO I NE OSTAJE DRUGO NEGO DA SE PROSJAĈI. KUVAR DOBIJA PISMO IZ UTREHTA I BIVA OTPUŠTEN (Pred napola razrušenom parohijskom kućom. Majka Hrabrost i Kuvar, u olinjalim koţusima, kraj kola.) KUVAR: Sve je u mraku, niko još nije ustao. MAJKA HRABROST: Ali je parohijska kuća. A da bi udario u zvona, pop mora da izmili iz perine. KUVAR: Otkud, kad je celo selo spaljeno, kao što smo videli na svoje oĉi. MAJKA HRABROST: Ali je naseljeno, maloĉas je pas zalajao. KUVAR: Ako šta i ima, pop neće dati. MAJKA HRABROST: Moţda i hoće ako zapevamo ... KUVAR: Sit sam svega. (Iznenadno.) Imam pismo iz Utrehta, pišu da mi je majka umrla od kolere, i krĉma je sad moja. Evo ako ne veruješ. Pokazaću ti, iako te se ne tiĉe šta moja tetka trabunja o mom ţivotu.
MAJKA HRABROST (ĉita pismo): Lambe, i ja sam se umorila od lutanja. Samoj sebi liĉim na kasapskog psa što mušterijama raznosi meso a sam ga ne dobije. Nemam ništa više na prodaju, a ljudi nemaju ništa da mi plate. U Saksoniji mi je jedan dronjavko za dva jajeta hteo utrapi ti hvat knjiga na pergamentu, a za vreću soli su mi u Virtembergu davali svoj plug. Ĉemu da oru? Ništa više ne raste osim trnja. U Pomeraniji su seljaci, kaţu, jeli mlaĊu decu, a kaluĊerice su uhvatili u drumskom razbojništvu. KUVAR: Smak sveta! MAJKA HRABROST: Ponekad već vidim sebe kako se svojim kolima vozim kroz pakao i prodajem smolu, ili prolazim kroz nebesa i zabludelim dušama nudim na prodaju samrtniĉku priĉest. Kad bih, sa decom koja su mi ostala, našla mesto gde se ne puca, mogla bih da proţivim još koju mirnu godinu. KUVAR: Mogli bismo da otvorimo krĉmu. Ana, razmisli. Noćas sam odluĉio, vraćam se u Utreht s tobom ili bez tebe, i to danas. MAJKA HRABROST: Moram da porazgovaram s Katrin. Ovo mi dolazi iznebuha, a ja ne volim da donosim odluke na studeni i prazna stomaka. Katrin! (Katrin silazi s kola.) Katrin, treba nešto da ti kaţem. Kuvar i ja hoćemo da idemo u Utreht. On je nasledio krĉmu. Ti bi se skrasila na jednom mestu i mogla bi i poznanstva da sklapaš. Ima ih koji umeju da cene staloţenu osobu, nije sve u spoljnjem izgledu. I ja bih bila za to. Dobro se slaţem s kuvarom. Moram da kaţem u njegovu korist da je stvoren za posao. Imali bismo hranu, to bi bilo lepo, zar ne? A ti bi imala krevet, to ti odgovara, je li? Ne moţe se vekovati na drumu. Ti bi ovde propala. Već si se uvašljivila. Moramo se brzo odluĉiti, zašto, zato što bismo mogli sa ŠveĊanima na sever, oni treba da su tamo negde blizu. (Pokazuje levo.) Mislim da ćemo se odluĉiti, Katrin. KUVAR: Ana, hteo bih da ti nešto kaţem u ĉetiri oka. MAJKA HRABROST: Vrati se u kola, Katrin. (Katrin se ponovo penje u kola.) KUVAR: Prekinuo sam te, jer vidim da si u zabludi. Mislio sam da ne moram ovo izriĉito da kaţem, jer je jasno. Ali ako nije, onda moram da ti kaţem da nema ni govora da i nju povedeš. Mislim da me razumeš. MAJKA HRABROST: Hoćeš da kaţeš da treba da ostavim Katrin? KUVAR: Nego kako si mislila? Nema mesta u krĉmi. Nije to krĉma sa tri sale. Ako nas dvoje ţestoko legnemo na posao, nekako ćemo zaraditi za ţivot, ali utroje, iskljuĉeno. Katrin moţe da zadrţi ova kola. MAJKA HRABROST: Mislila sam da bi u Utrehtu mogla naći muţa. KUVAR: Nemoj me zasmejavati! Kako da naĊe muţa? Mutava, a još ima i oţiljak! I u tim godinama? MAJKA HRABROST: Ne govori tako glasno! KUVAR: Što je to je, tiho ili glasno. A i to je razlog što je ne mogu drţati u krĉmi. Mušterije ne ţele da im je tako nešto stalno pred oĉima. Ne moţeš im to zameriti. MAJKA HRABROST: Umukni. Rekla sam da ne govoriš tako glasno. KUVAR: Eno svetlosti u parohijskoj kući. Moţemo da pevamo. MAJKA HRABROST: Kuvaru, kako bi ona mogla sama putovati s kolima? Ona se boji rata. Ona ga ne podnosi. Kakvi li mora da su joj snovi! Ĉujem je noću kako stenje. Pogotovo posle bitaka. Šta li vidi u snu, ne znam. Ona boluje od milosrĊa. Neki dan sam kod nje opet našla sakrivenog jeţa koga smo pregazili. KUVAR: Krĉma je premalena. (Viĉe.) Poštovani gospodine, sluge i ukućani ovog doma! Izvešćemo pesmu o Solomonu, Juliju Cezaru i drugim velikim duhovima, kojima to ništa nije vredelo. Da tako vidite da smo i mi ĉestiti ljudi i da nam je stoga teško da se odrţimo, pogotovo zimi. (Pevaju.) Premudar beše Solomon, Šta s njim bi, ĉuste glas! Prozro je ovaj svet do dna, Proklinjao roĊenja ĉas – Jer taština je sve i svja!
Premudar beše Solomon! A pre no danu zgasnu sjaj Posledice se videše sve: Mudrost ga upropasti, vaj! Srećan je ko je lišen nje!
(Nastavlja glasno.) Sve vrline na ovom svetu su opasne, kao što to dokazuje ova pesma, bolje je da ih ĉovek nema a da ima ugodan ţivot i toplu supu za doruĉak. Ja supe nemam a hteo bih da je imam, vojnik sam, ali šta mi je vredela moja hrabrost u bitkama – ništa, gladujem i bolje bi bilo da sam ostao seronja. A zašto? Videste hrabrog Cezara tad, Šta s njim bi, ĉuste glas! Ko bog je zaseo na tron, A ubiše ga baš u ĉas Kad najmoćniji bejaše on.
"Zar i ti, sine!", kriknu bon. I pre no danu zgasnu sjaj Posledice se videše sve: Hrabrost ga upropasti, vaj! Srećan je ko je lišen nje!
(Poluglasno.) Ni da provire. (Glasno.) Poštovani gospodine, sluge i ukućani doma! Kazaćete da se ne ţivi od hrabrosti; pokušajte sa ĉestitošću. Moţda ćete biti siti i nećete ostati prazna stomaka. Kako s tim stoji? Ĉestitog Sokrata znate svi, Reĉ istine je kazivo svud Te ga omrznu gornji red, Umesto hvale, spraviše jed, I kuku tu mu dosudi sud.
Ĉestit bi, puka veliki sin! Al' pre no danu zgasnu sjaj Posledice se videše sve: Upropasti ga ĉestitost, vaj! Srećan je ko je lišen nje!
(Nastavlja.) Kaţu da treba biti nesebiĉan i deliti ono što imaš, ali ako nemaš? Ni dobroĉiniteljima nije lako, to je moguće, i samim njima je ipak ponešto potrebno. Da, nesebiĉnost je retka vrlina, jer se ne isplati. A sveti Martin nije, svak zna, Podneti mogo tuĊ udes hud, Pa siromašku, kad steţe mraz, Po svog kaputa dade, za spas, Te obojicu umori stud.
Zemaljsku platu ne htede on! A pre no danu zgasnu sjaj Posledice se videše sve: Nesebiĉnost ga uništi, vaj! Srećan je ko je lišen nje!
Tako stvar stoji s nama! Ĉestiti ljudi, pomaţemo se, ne krademo, ne ubijamo, ne podmećemo poţare! I tako tonemo sve dublje, te sudbina potvrĊuje pesmu: do supe retko dolazimo, a da smo drukĉiji, lopovi i ubice, bili bismo siti! Jer vrline se ne isplate, samo pokvarenjaštvo, svet je takav, a ne bi trebalo da je takav! Vidite ljude što štuju red I zapovesti boţje, sad. Ne bi nam od tog vajde, ne! Vi pokraj toplih peći, de, Ublaţite naš silni jad!
Ah, što ĉestiti besmo mi! A gle, još danu ne bi kraj, Posledice se videše sve: Bogobojaznost nas sredi, vaj! Srećan je ko je lišen nje!
GLAS (odozgo): Hej vi! Penjite se! Moţete dobiti supe! MAJKA HRABROST: Lambe, ne bih ni zalogaj mogla da progutam. Ne kaţem da je nerazumno to što kaţeš, ali je li to tvoja poslednja reĉ? Lepo smo se slagali. KUVAR: Poslednja. Razmisli. MAJKA HRABROST: Nemam šta da razmišljam. Neću je ovde ostaviti. KUVAR: To bi zaista bilo nerazumno, ali ja tu ništa ne mogu. Nisam neĉovek, ali krĉma je mala. A sad moramo gore, inaĉe ni ovde nećemo ništa dobiti, pa smo onda uzalud pevali na ovoj studi. MAJKA HRABROST: Idem po Katrin. KUVAR: Bolje da gore uzmeš nešto za nju. Ako se pojavimo sve troje, ovi će se uplašiti. (Oboje odlaze. S kola silazi Katrin sa zaveţljajem. Gleda jesu li otišli. Onda na toĉak stavlja kuvarove pantalone i majkinu suknju da se odmah uoĉe. Kad je to završila, Majka Hrabrost izlazi iz kuće.) MAJKA HRABROST (s tanjirom supe): Katrin! Stani! Katrin! Kud ćeš s tim zaveţljajem? Jesi li pri sebi? (Pregleda zaveţljaj.) Spakovala svoje stvari! Slušala si! Rekla sam mu da nema ništa od Utrehta i njegove prĉvarnice, šta bismo mi tamo? Ti i ja nismo za krĉmu. Za nas ima još svašta u ovom ratu. (Ugleda
pantalone i suknju.) Baš si glupa. Šta misliš, da sam ovo videla a ti otišla? (Zadrţava Katrin koja hoće da ode.) Nemoj misliti da sam ga zbog tebe oterala. Zbog kola, eto zašto. Neću se valjda rastati od kola, na njih sam navikla, nije to uopšte zbog tebe nego zbog kola. Mi ćemo u drugom pravcu, a kuvarove stvari ćemo ostaviti tu napolju tako da ih naĊe, budala. (Penje se na kola i baca još nekoliko sitnica pored pantalona.) Tako, ovaj je izbaĉen iz našeg posla, a drugi mi više neće ni priviriti. Nas dve ćemo sad produţiti. I ova će zima proći, kao i sve dosad. Upregni se, moţda će sneg. (Njih dve se upreţu u kola i odvlaĉe ih. Kad izaĊe iz kuće, Kuvar, zabezeknut, ugleda svoje stvari.)
10 CELE 1635. GODINE, MAJKA HRABROST I KATRIN PUTUJU DRUMOVIMA SREDNJE NEMAĈKE IDUĆI ZA SVE DRONJAVIJIM VOJSKAMA. (Drum. Majka Hrabrost i Katrin vuku kola. Prolaze pored seoske kuće, iz koje se ĉuje pesma.) GLAS: Ruţa nas je radovala U vrtu nam, draga svima – Predivno je iscvetala. U martu je zasadismo I baš srećne ruke bismo. Blago onom ko vrt ima. Predivno je cvala.
Vejavice kada veju Kroz jelike, kad je zima, Ne moţe nam ništa biti: Krov digosmo da nas štiti, Zapušismo slamom streju. Blago onom ko krov ima Vejavice kada veju.
(Majka Hrabrost i Katrin su zastale da ĉuju pesmu, a onda nastavljaju put.)
11 JANUAR 1636. CARSKE TRUPE UGROŢAVAJU PROTESTANTSKI GRAD HALE. I KAMEN PROGOVARA. MAJKA HRABROST GUBI KĆER I NASTAVLJA PUT, RATU NEMA KRAJA (Kola s arnjevima, već dotrajala, stoje pokraj seoske kuće s ogromnim slamnim krovom koji je naslonjen na kameni zid. Noć je. Iz šumarka izlaze Zastavnik i tri vojnika u teškim oklopima.) ZASTAVNIK: Neću nikakvu buku. Ako ko vikne, kopljem ga probodite. PRVI VOJNIK: Ali moramo lupati na vrata da izaĊu, ako hoćemo vodiĉa. ZASTAVNIK: Lupanje, to nije neprirodna buka. Moţe da izgleda kao da krava gruva o zid staje. (Vojnici lupaju na vrata seoske kuće. Otvara seljanka. Oni joj zapuše usta. Dva vojnika ulaze u kuću.) MUŠKI GLAS IZNUTRA: Šta je to? (Vojnici izvode iz kuće seljaka i njegovog sina.) ZASTAVNIK (pokazuje na kola na kojima se pojavila Katrin): Eno još jedne. (Jedan vojnik je izvlaĉio iz kola.) Jeste li vi svi koji ovde ţivite? SELJACI: Ovo je naš sin. A ovo je jedna mutavica. Majka joj je u gradu, otišla da kupuje. Za trgovinu, zato što mnogi beţe i prodaju u bescenje. To su ĉergari, kantineri. ZASTAVNIK: Upozoravam vas da se ne ĉujete, inaĉe ćete, na najmanju buku, dobiti kopljem po tikvi! Treba mi neko ko će nam pokazati put do grada. (Pokazuje na mladog seljaka.) Ti priĊi! MLADI SELJAK: Ja ne znam put. DRUGI VOJNIK (kezeći se): On ne zna put. MLADI SELJAK: Neću da sluţim katolicima. ZASTAVNIK (Drugom vojniku): Kopljem ga u rebra! MLADI SELJAK (nateran da klekne, pod pretnjom koplja): Ubijte me, neću. PRVI VOJNIK: Znam šta će ga urazumiti. (Prilazi staji.) Dve krave i vo. Ĉuj: ako se ne dozoveš pameti, sabljom ću ti iseći stoku.
MLADI SELJAK: Ne stoku! SELJANKA (plaĉe): Gospodine kapetane, poštedite nam stoku, pomrećemo od gladi. ZASTAVNIK: Pobićemo je ako ovaj ostane tvrdoglav. PRVI VOJNIK: Poĉeću s volom. MLADI SELJAK (starom): Moram li? (Seljanka klima glavom.) Dobro, uĉiniću. SELJANKA: I hvala vam, gospodine kapetane, što ste nas poštedeli, hvala vam vo vjeki vjekov, amin. PRVI VOJNIK: Zar nisam pogodio da je vo vaţniji od svega! (Mladi seljak odlazi sa njima kao vodiĉ.) SELJAK: Da mi je znati šta to smeraju. Ništa dobro. SELJANKA: Moţda su samo izvidnica. Šta to hoćeš? SELJAK (prislanjajući merdevine na krov i penjući se): Da vidim jesu li sami. (Odozgo.) Nešto se mrda. Vidim sve do kamenoloma. Na proplanku su oklopnici. I top. To je puk. Nek' se bog smiluje gradu. SELJANKA: Ima li svetlosti u gradu? SELJAK: Nigde. Spavaju. (Silazi niz merdevine.) Ako ovi uĊu u grad, sve će da pobiju. SELJANKA: Straţe će ih na vreme opaziti. SELJAK: Mora da su straţara na kuli, gore na obronku, ubili, inaĉe bi već zatrubio u rog. SELJANKA: Da nas je više... SELJAK: Ovde gore sami, s ovim bogaljem... SELJANKA: Ne moţemo, misliš, ništa da uĉinimo... SELJAK: Ništa. SELJANKA: Ne moţemo ni da otrĉimo dole u noći. SELJAK: Puna ih je strmina. Ne bismo mogli ni znak da damo. SELJANKA: Pa da i nas ovde gore pobiju? SELJAK: Da, ništa ne moţemo. SELJANKA (Katrini): Moli se, jadnice, moli! Ne moţemo ništa uĉiniti da spreĉimo krvoproliće. Ako već ne moţeš da govoriš, moli. On te ĉuje, ako te niko drugi ne ĉuje. Pomoći ću ti. (Svi kleknu, Katrin iza seljaka.) Oĉe naš koji jesi na nebesi, ĉuj molitvu, ne daj da grad strada sa svima u njemu i spavaju i ništa ne slute. Probudi ih da se dignu i odu na bedeme i vide kako na njih idu s kopljima i topovima, u noći preko livada, niz strminu. (Osvrće se prema Katrini.) Ĉuvaj nam našu majku i uĉini da straţar ne spava, već da se probudi, inaĉe će biti kasno. Budi u pomoći i našem zetu, on je u gradu sa ĉetvoro svoje dece, ne daj da izginu, nevina su. (Katrini koja stenje.) Jedno nema ni dve godine, starijem je sedam. (Katrin se diţe, unezverena.) Oĉe naš, usliši nas, jer samo ti moţeš pomoći, mi bismo inaĉe propali, jer smo nejaki i nemamo ni koplja i nemamo ni hrabrosti i u tvojoj smo ruci sa stokom svojom, i sa celim imanjem, a i grad je u tvojoj ruci, a pred bedemima mu je dušman s velikom silom. (Katrin se odšulja do kola, nešto iz njih uzima, sakriva pod svoju kecelju i penje se na krov staje.) Spomeni se dece koja su ugroţena, naroĉito one najmanje, staraca koji ne mogu ni da se pomere, i svih stvorenja boţjih. SELJAK: I oprosti nam grehe naše, kao što i mi praštamo duţnicima našim. Amin. (Katrin udara u doboš.) SELJANKA: Isuse, šta to radi? SELJAK: Sišla je s uma. SELJANKA: Skidaj je odozgo, brzo! (Seljak trĉi merdevinama, ali ih Katrin diţe.) Uvaliće nas u nesreću. SELJAK: Smesta prestani da udaraš u doboš, bogalju jedan! SELJANKA: Navući će carsku vojsku na nas! SELJAK (traţi kamenje po zemlji): GaĊaću te kamenjem!
SELJANKA: Zar ne znaš za milosrĊe? Zar nemaš srca? Gotovi smo ako krenu na nas! Poklaće nas. (Katrin gleda u daljinu, prema gradu, i dobuje.) Odmah sam ti rekla, ne puštaj bagru na imanje. Šta je njih briga ako nam oteraju i poslednju kravu. ZASTAVNIK (dotrĉi sa svojim vojnicima i mladim seljakom): Saseći ću vas na komade! SELJANKA: Gospodine oficiru, nevini smo, ništa tu nismo mogli. Iskrala se gore. TuĊinka. ZASTAVNIK: Gde su merdevine? SELJAK: Gore. ZASTAVNIK (gore): NareĊujem ti da baciš taj doboš! (Katrin dobuje.) Sauĉesnici! Nećete izvući glavu! SELJAK: Onamo, u šumi, posekli su smreke. Ako dovuĉemo deblo i njime je srušimo s krova... PRVI VOJNIK (Zastavniku): Molim za dozvolu da nešto predloţim. (Šapuće Zastavniku na uvo. Ovaj klima glavom.) Slušaj, nešto ti predlaţemo za tvoje dobro. SiĊi i hajde s nama u grad, poĊi ispred nas. Pokaţi nam svoju majku i mi ćemo je poštedeti. (Katrin i dalje dobuje.) ZASTAVNIK (grubo ga odgurne): Nema poverenja u tebe, nije ni ĉudo, kakva ti je samo njuška. (Viĉe prema Katrin.) A ako ti ja dam reĉ? Oficir sam i imam ĉasnu reĉ. (Katrin dobuje jaĉe.) Ništa joj nije sveto. MLADI SELJAK: Gospodine oficiru, ne ĉini ona to samo zbog svoje majke! PRVI VOJNIK: Ne sme još dugo ovako. Ovo će se ĉuti dole u gradu. ZASTAVNIK: Treba da dignemo veću buku nego što je njeno dobovanje. Ĉime bismo mogli dići buku? PRVI VOJNIK: Ali mi ne smemo da diţemo buku. ZASTAVNIK: Bezazlenu buku, glupane. Ne ratniĉku. SELJAK: Mogao bih sekirom da seĉem drvo. ZASTAVNIK: Dobro, seci. (Seljak donosi sekiru i udara u stablo.) Udri jaĉe! Jaĉe! Udri ako ti je glava mila. (Katrin je osluškivala, dobujući tiše. Nemirno se obazirući, dalje udara u doboš. Zastavnik Seljaku.) Preslabo. (Prvom vojniku.) Seci i ti. SELJAK: Imam samo jednu sekiru. (Prestaje da seĉe.) ZASTAVNIK: Moramo zapaliti kuću. Moramo je oterati dimom. SELJAK: Neće to pomoći, gospodine kapetane. Ako u gradu vide ovde poţar, sve će znati. (Katrin je, dobujući, opet osluškivala. Sad se smeje.) ZASTAVNIK: Pogledaj, smeje nam se. Ne mogu više da izdrţim. GaĊaću je iz muškete, makar sve propalo. Donesite mušketu! (Dva vojnika otrĉe. Katrin i dalje dobuje.) SELJANKA: Sad znam šta ćemo. Ono su njena kola. Ako njih razbijemo, prestaće, nemaju ništa do kola. ZASTAVNIK (Mladom seljaku): Razbij ih. (Gore.) Razbićemo ti kola ako ne prestaneš da dobuješ. (Mladi seljak nekoliko puta slabo udari po kolima.) SELJANKA: Prestani već, ţivotinjo! (Katrin, oĉajniĉki gleda u kola, cvili. Ali i dalje dobuje.) ZASTAVNIK: Ama gde su one mrcine s mušketom? PRVI VOJNIK: U gradu još ništa nisu mogli ĉuti, inaĉe bismo mi već ĉuli njihove topove. ZASTAVNIK (prema Katrin): Oni te ne ĉuju. A mi ćemo te oruţjem oboriti. Poslednji put, baci doboš! MLADI SELJAK (najednom baca dasku): Dobuj! Inaĉe smo svi gotovi. Dobuj, dobuj... (Vojnik ga obara na zemlju i udara kopljem. Katrin poĉinje da plaĉe, ali i dalje dobuje.) SELJANKA: Ne udarajte ga u leĊa! Za ime boţje, ubićete ga! (Vojnici dotrĉe s mušketom.) DRUGI VOJNIK: Pukovniku udarila pena na usta, zastavniĉe. Ne gine nam preki sud. ZASTAVNIK: Postavi je! Postavi je! (Prema Katrin, dok se mušketa postavlja na viljušku.) Poslednji put, prestani da udaraš. (Katrin, plaĉući, dobuje što jaĉe moţe.) Pali! (Vojnici pale. Katrin, pogoĊena, još nekoliko puta udara u doboš a onda polako klone.)
ZASTAVNIK: Gotovo je s bukom! (Ali Katrinine poslednje udare u doboš smenjuju topovi iz grada. Iz daljine se istovremeno ĉuju zvonjava na uzbunu i grmljavina topova.) PRVI VOJNIK: Uspela je!
12 NOĆ, PRED ZORU ĈUJU SE DOBOŠI I SVIRKA TRUPA U MARŠU KOJE SE UDALJAVAJU (Ispred kola s arnjevima Majka Hrabrost ĉuĉi kraj svoje kćeri. Seljaci stoje pored nje.) SELJAK (neprijateljski): Morate ići, ţeno. Ostao je samo još jedan puk pozadi. Sami ne moţete odavde. MAJKA HRABROST: Moţda će mi zaspati. (Peva.) Buji, paji, šta li Šuška u slami toj? Komšijski porod cvili, A veseo je moj. Komšijski nosi prnje, A na tebi je svila, AnĊelsko sam ti ruho Prekrojila.
Komšijska su bez mrve, Ja ću ti kolaĉ dati, Bude l' ti presuv, kaţi, Bolji će naći mati. Buji, paji, šta li Šuška u slami toj? Jedan leţi u Poljskoj, Gde l' drugi sin je moj?
Nije trebalo da joj spominjete decu svog zeta. SELJAK: Da niste otišli u grad da ućarite, to se moţda ne bi dogodilo. MAJKA HRABROST: Sad spava. SELJANKA: Ne spava, morate to da uvidite, umrla je. SELJAK: A i vi već morate poći. Ima vukova i, što je još gore, ima pljaĉkaša. MAJKA HRABROST: Da. (Odlazi i donosi iz kola ciradu da pokrije mrtvu kćer.) SELJANKA: Zar nikoga više nemate? Kuda ćete? MAJKA HRABROST: Imam, još jednog. Ajlifa. SELJAK (dok Majka Hrabrost prekriva mrtvu Katrin): Njega treba da pronaĊete. Za ovu ovde mi ćemo se postarati da bude lepo sahranjena. Moţete biti spokojni. MAJKA HRABROST: Evo novac za troškove. (Broji novac seljaku, on i sin odnose Katrin.) SELJANKA: Poţurite! MAJKA HRABROST (upreţe se u kola): Valjda ću moći i sama da vuĉem kola. Ići će, nema u njima bogzna šta. Moram opet da uĊem u poslove. (U pozadini prolazi, sa svirkom i dobovanjem, još jedan puk.) Povedite i mene. (Pozadi se ĉuje pesma.)
ZAVESA
