Bela Hamvaš
VODOLIJA 1. Ko se i sasvim malo bavio astrologijom, on zna šta je precesija. Ovim terminom se obeležava pomeranje koje, možda, izaziva kolebanje Zemljine ose. Znamo da u doba prolećne ravnodnevice Sunce izlazi tačno na nultom stepenu sazvežda Ovan, kao i u doba jesenje ravnodnevice tačno na nultom stepenu Vage. Prvo je početak proleća, drugo – jeseni. Samo što se stvari obično ne slažu. Kao posledica kolebanja Zemljine ose nastaju odstupanja koja se iz godine u godinu ne mogu ni izmeriti. Izlazak Sunca se pomera za dlaku. Ali ako je razlika za dve godine gotovo ništavna, za stotinu godina ako i nije značajna, ali je već merljiva. Razlika za dve hiljade godina iznosi otprilike trideset stepeni unazad, odnosno tačka prolećne ravnodnevice se pomera unapred. To se naziva precesija. Zbog precesije nastaje situacija da posle dve hiljade godina Sunce u proleće vise ne izlazi na nultom stepenu sazvežđa Ovan, nego, budući da se dogodilo pomeranje od trideset stepeni, u sazveždu iza Ovna, na nultom stepenu Riba. I kada mine dve hiljade godina, Sunce u proleće već ne izlazi u Ribama, nego uzmiče i prestupa u sledeće sazvežđe, u Vodoliju. Astrologija ovoj pojavi pridaje samo toliki značaj koliki i drugim kosmičkim pojavama: prima je k znanju i tačka. Istočnjačka astrologija kaže da su ovakvih dve hiljade godina otprilike jedan svetski mesec. Dvanaest svetskih meseci, otprilike 26 hiljada godina, čine svetsku godinu. Jer prostranije, nadmoćnije, šire shvatanje istočnjačke astrologije našlo je uzajamnu vezu između kretanja zvezda i sudbine čovečanstva. Pojedini svetski meseci su krupna istorijska razdoblja, grčki rečeno: eoni. Meseci su toliko zatvoreni da je prelaz iz jednog u drugi kritičan. A na polovini svetske godine, svakih šest meseci nastaju velike katastrofe. Takva je bila poslednja, trinaest hiljada godina pre našeg računanja vremena, potonuće Atlantide. Danas izlazimo iz sazvežđa Riba. Mesec je završen, i eon je zaključen. Dospeli smo u krizno vreme, a to gotovo svi osećamo na sopstvenoj koži. Sada prestupamo u sledeći znak, u Vodoliju. Sledi sasvim nov život, pošto je stari zaključen. Nastupaju događaji koji će iz temelja uzdrmati celu Zemlju i čovečanstvo. Jedna vrsta apokalipse. Kakvo je bilo
razdoblje Riba, znamo. O tome govori dve hiljade godina istorije. Kakva će biti Vodolija, niko ne zna. U ovom trenu možemo saznati: šta se zbiva kada iz Riba stupamo u Vodoliju. 2. Živimo u vreme, rekao je Le Bon pre pedeset godina, kada umesto svesne delatnosti jedinke dolazi nesvesna delatnost mase. Onda promena ne samo da je izgledala bezazleno, nego i poželjno. Bilo je onih koji su masu podsticali na pobunu. Marks i apostoli socijalizma pripremali su revoluciju, a da ni izdaleka nisu bili načisto sa značajem svoga čina. Da su samo znali da masa na vlasti uopšte neće ostvariti velike ideje čovečanstva onako kako su oni verovali, štaviše, budući da je masa morala poneti sebe sa sobom, kao što je nosila sa sobom svoje ukupno biće i prirodu, ona će prosto prebrisati veru u mogućnost ostvarenja tih ideja, svoje revolucionarne spise apostoli svakako ne bi pisali tako olako. Kada bi danas ustali Marks, Engels, Lasal ili bilo ko od revolucionara, i kad bi videli za što su se tako vatreno zalagali, zabrinuli bi se. I ako bi u njima bilo, kao što je u većini i bilo, malene iskre ozbiljnosti: Nisam to želeo mucali bi jadnici, poraženi samooptužbom. Svi su oni verovali da u masama bude anđele. Danas bi odmah uvideli da nisu bili u pravu. I videli bi da se probudila neman. Umesto svesne delatnosti jedinke stupila je nesvesna delatnost mase. Apostoli bi očigledno iskusili da je društvo funkcija nečega drugoga. Vladavina mase znači da umesto individualne, jasne, razumne, trezvene, svesne delatnosti nastupa mutna, slepa, maglovita, nesvesna delatnost mase, a time se zatamnjuje i tone celo ljudsko bivstvo. To je bilo ono na šta nisu mislili revolucionari. Bilo je i onih koji su prozreli značenje vladavine mase. Shvatili su da ovde nije reč o vladavini. Izmenila se svetska situacija. Proces nije društveni, nego mnogo dublji: zadire u temelje ustrojstva života. Uz masu koja je izbila na površinu nužno je vezano izbijanje na površinu i nesvesnog delovanja. Individualno i jasno mišljenje i delovanje počinje da zavisi od mutnog i nesvesnog delovanja mase. Ono što je jednostavno i razumljivo zavisi od slepog i mutnog. Ono što je više zavisi od nižeg. Nastaje obrnuta situacija. Čovek počinje da živi viseći naglavačke. Posledice su nesagledive. Druga generacija socijalista, Pareto i Sorel, dobro je videla da zapravo nije reč o bratstvu i slobodi mase, ni o trijumfu velikih ideja čovečanstva. Ta generacija svoje shvatanje nije izrazila tako primitivno. Klasna borba buržuja i proletera društvena je pojava na površini ispod koje se vodi bitka između jasne svesti i slepog nesvesnog. Tada bitka još nije bila rešena. Pareto rezignirano ustanovljava da ako neka misao raspolaže s manje jasnom vrednošću istine, masa joj je tim privrženija. To mutno i
neizvesno nešto on je nazvao reziduum. Reziduum je besmislen. Podstiče, ali iracionalno, i ništa ne postiže. To je oblik mišljenja svojstven masi. Inače nema nikakve veze s mišlju. Kao što nema veze ni s onim što Sorel naziva mit. Mit postoji zato jer masa ne ume da misli, uvidi i odmeri: mit je talog strasti, žudnje, nagona. Već je druga generacija videla da je reziduum, odnosno mit znak raspoznavanja nesvesne delatnosti mase. Videla je da je započela i da traje borba između svesnog i nesvesnog mišljenja. A što ništa drugo nije videla, ne treba joj zameriti. Sposobnosti ovih ljudi bile su sasvim prosečne. Na koncu o onima koji su situaciju shvatili na prvi pogled. Pre svih Kjerkegor i Niče. Zatim malena družina: Fažo, Mereškovski, Panvic, Evola, Berđajev, Valeri, Ortega, Jaspers. Ni po redosledu, ni kompletni. Ono što su videli bilo je sledeće: masa koja se do tada nalazila dole probila se u više društvene slojeve. Ovaj put, ne kao ranije u doba seobe naroda, varvarin nije napao razvijenog i uzvišenog čoveka izdaleka i spolja, nego odozdo i iznutra. Nesvesno se nalazi u samom čoveku, ono je izbilo i u samom društvu se nalazi masa koja se probila. To je nova seoba naroda, vertikalna provala varvarstva. Uporedo s tim situacija se ne menja samo spolja; proterivanjem razvijenog i uzvišenog čoveka i razaranjem razvijenog i uzvišenog načina života preokrenula se i psihološka situacija čoveka. Ono što je bilo gore, potonulo je, a što je bilo dole, izronilo je. Nesvesno izranja, svesno tone. Gore nije razum, nego nagon, ne svetlost, nego tama, ne raj, nego pakao, ne uzvišeno, nego nisko, ne red niti trezvenost, nego nered i strast. Ne svesno mišljenje, nego reziduum i mit. Zato je obrnut red u izboru, u vrednovanju, u redosledu, u ukusu. Slična katastrofa se dogodila čoveku kada je zemlju preplavio potop, i čovečanstvo potonulo u okean. Ali je onda tonjenje bilo spoljašnje, kao što je spoljašnja i seoba naroda: danas čovek tone u sopstvenu nesvesnost i društvo u sopstvenu masu. Okean je nesvesno, i nesvesno je okean. Potop znači potonuti u nesvesno. Danas živimo unutarnji potop. 3. U ovoj novoj situaciji, kada ono što je bilo dole izbija gore, isto je tako kobno kao kada tone ono što je bilo gore. Mesto mase je dole, kao što je dole i mesto nesvesnog. Po sudbini im to pripada. Kada vo vuče kola i ore, on je sveta životinja. Ako izbije gore, on se pretvara u zmaja. On više ne vuče plug, zbacio je jaram, podivljao je i bljuje vatru. Mesto vladara je gore, kao i svesti. Po sudbini im to pripada. Ako anđeo živi gore, on je sveto biće, ali ako potone, pretvara se u đavola. Ne rasprostire više svetlost i njegova vatra postaje vulkanska. Ako se nesvesno, čije je mesto dole, nađe gore, postaje isto tako demonsko kao svest, čije je mesto bilo gore, pa se srozala. Od svete tegleće životinje postaje zmaj, od anđela svete svetlosti - satana. Jer ono što je dole trpeljiv vo, gore je neman, i što
je gore blistavi anđeo, dole je đavo. I to što je od tegleće životinje postao zmaj, isto je tako katastrofa kao što je od anđela nastala satana. Postoje oni koji se i danas usuđuju da poveruju da je tegleća životinja dovoljno vukla jaram i da je vreme da ona zauzme mesto anđela, neka anđeo vuče plug. Zapažanje bi bilo dostojno pažnje ako bi se povremeno moglo učiniti da čovek stomak nosi na vratu, a mozak ispod stomaka. Isto bi tako bilo smisleno zamoliti drveće da od sada izvadi žile iz zemlje, a grane da zarije u tlo. Stomak gore, na vratu postao bi isto tako demonski kao i mozak ispod stomaka. Kada bi creva počela da misle i da prave životne planove, bile bi to crevne misli. Kao što je prvi znak dolaska na vlast mase bilo nadjačavanje misli creva: u prvom planu se našlo sve što je hrana, ekonomija, želudac, zemaljska dobra, jelo. Celokupno postojanje zmaja jeste žderanje i hrkanje. Ako ne može da se najede, on kreće u otimačinu, i ko mu se nađe na putu, on ga ubija. Njemu treba sirovina - lozinka razdoblja mase jeste: sirovina. Ali ako bi se mozak srozao i zauzeo mesto creva, trebalo bi da se pobuni u toj tami na koju nije navikao i koja je suprotna njegovom biću. Kao što danas srozani duhovni čovek nije ništa drugo do čista pobuna. Pobunjeni mozak je isto tako zao kao i creva koja misle. Isto je tako demonski kao drvo sa žilama prema gore i granama prema dole. Anđeo u jarmu mora se pretvoriti u satanu, isto kao i vo na prestolu u zmaja. Biće ovo dovoljno povodom malopređašnjeg zapažanja. 4. Psihologija mase nam je toliko jasna da svako od nas zna u glavnim potezima one opšte principe koje su utvrdili još Le Bon, ili kasnije Mek Dugal i Levi-Bril. Nema razlike između mase i mase. Potpuno je svejedno ko je na okupu, diplomate na kongresu, akademici na sednici, poslanici na zasedanju parlamenta, učenici u razredu, građani birači, sindikalisti, poljoprivredni radnici, sudski porotnici ili pozorišna publika. Zašto je svejedno? Jer ma kakva da je grupa, čovekova svest, ma koliko da je individualno razvijena, biva degradirana. Individualna svest se u masi poništava. Masa ima nova svojstva koja su nezavisna od svakog pojedinačnog ponašanja. I upravo je to nesvesno. Razdražljiva, lakoverna, jednostrana, zaostala, tiranska, tupa, mračna, histerična; ona ne poseduje razum, ni prosuđivanje, ne ume da odmerava, lako se može ubediti, još lakše povesti i prevariti. Dospevši u gomilu i najrazumniji čovek za tren oglupavi. Mozak se isključi, prestaje delatnost razuma, svest potone i na njeno mesto stupa tamna, mutna, labilna oduzetost, što je svojstveno masi. Gasi se jasan i trezven um, i vlast nad čovekom preuzimaju nekontrolisani nagoni. I čovek se bez ostatka uključuje u masu. The group is feeling and acting as one soul – pripadnici grupe se stapaju u jednu jedinu dušu. Masa ne prosuđuje, ne razmišlja, ne voli, ne pokušava da
shvati, nego se plaši, besni, blene, pokorava. Ali iznad svega, kaže Le Bon, ruši. Potom dodaje: uspon mase uvek prati negativan rezultat, i zato je zadatak mase da uništava kulture. Masa je možda stanje ispod individue, možda posle individue. Ponašanje duše se menja: pomrači se njena svest o sebi. U tolikoj meri da, po Levi-Brilu, čovek gubi sebe i brka se s drugim. U kolektivnom stanju čovek veruje u nešto u što on i ne veruje, nego se samo onako uopšteno veruje. Čovek nije individualno biće, nego se poistovećuje s nečim, s gledištem, osećanjem, činom, možda predmetom, možda s drugim čovekom. Ta pojava je nazvana participation mystique. Budući da ne poseduje čak ni neophodna sredstva za primitivno razlikovanje, nesvesno neprekidno brka sebe s nečim ili nekim drugim, i prihvata shvatanje drugoga i živi njegov život dok je svest o sebi samom dopola raspršena i lebdi u mutnim dubinama nagona. 5. Kratko podsećanje se nužno vezuje za drugo. Takođe treba računati da će i ono biti poznato u glavnim crtama. Mnogi su već, a naročito Mereškovski, Panvic, Ratenau i Kajzerling, efektno opisali pojavu koja je potom nazvana prodorom varvara ili pobunom mase, ili novom seobom naroda, ili potopom duša. Ono što se u ovom trenutku može uzeti kao nedostatak jeste da niko nije postavio paralelu između mase i procesa koji se javlja prilikom gašenja ljudskog bića u masi, bića koje raspolaže ličnom svešću. A paralela ne samo da se nudi. Danas je već nametnuta prinuda i zahteva da bude primećena. Čovečanstvo je postalo masa, gasi se lična samosvest, delom je zgasla, i mesto svesne delatnosti jedinke zauzima nesvesna delatnost mase. Ono o čemu govori psihologija mase, zapravo i nije psihologija mase, nego proces koji predstavlja okomit prodor varvarstva. Umesto trezvenog i jasnog uma u celom čovečanstvu nastupa razdražljivo, mračno i histerično nesvesno koje nema inteligencije, ne ume da procenjuje, koje se ponaša kao predizborni skup ili pozorišna publika, ili đaci nekog razreda. Celo čovečanstvo je spremno da se stopi u jednu dušu koja je lakoverna, zaostala, tiranska, ne zna da misli ni da voli, samo da se plaši, da drhti, da besni i naročito da razara, jer je zadatak masa da uništavaju kulture. Potonuli smo u stanje ispod individualnog, i smračila nam sc posebna svest o nama samima. Ni učenost nas neće spasiti u ovom procesu isto kao ni u masi. Obrazovanje, rang, imanje, položaj, klasa, znanje neće spasiti čoveka i velika mračna senka će ga sustići i prekriti. Nikakva vrsta do sada znane ljudske sposobnosti, talenta, duha, uzvišenosti nije dovoljno delotvorna da čoveka sačuva od srozavanja. Započeta primitivizacija bez izuzetka načinje i potkopava svakoga. Gasi duh, srozava ukus na najniži stepen, od religije pravi praznovericu, od bogova idole, mesto trezvene i jasne misli zauzima mutni mit i nesigurni reziduum.
6. Proces početne primitivizacije sada je već dovoljno jasan da bi se moglo dalje poći i načiniti prvi bitan korak. Ono o čemu je do sada bilo reči, iako rasuto, ali svima dostupno, počivalo je sačuvano u knjigama. Kasnilo je sagledavanje posledica i perspektive. Sazrela je situacija i čovek ne treba dalje da čeka. Primitivnom čoveku, o kome se užasno namnožila literatura, nauka posvećuje posebnu pažnju od kako traje seoba naroda odozdo. Etnologija, psihologija, društvene nauke, teologija jednodušno tvrde da je primitivni čovek predak, temelj i početak kulturnog čoveka. Naši preci su bili primitivni, divlji, ljudožderi, živeli su u šumama, ubijali se međusobno kamenjem, otimali žene, nisu znali ni da čitaju, ni da pišu, i, kako kaže Jung, bogove su poštovali na taj način što bi pljunuli u svoj dlan, razmazali pljuvačku i pokazivali je Suncu na izlasku. Oduševljenje nauke primitivcima i uopšte neskrivena rusoovština razvili su se do te mere da kad se povede reč bilo o Sofoklu, bilo o Šekspiru, bilo o suštini molitve ili žrtve, pre svega se savesno priupitaju o tome Patagonci i Papuanci. I kad je sve uspešno iskorenjeno pozitivizmom, smesta se vratilo kao kulturna morfologija. Nauka brka primitivno i primarno, divlje i arhaičko. Ona misli da je primitivni čovek bio mladost uzvišenog čoveka, njegov prostiji stupanj, njegovo nezrelije i početničko vreme. U svakom slučaju, ako neko istražuje stvari uzvišenijeg čoveka, on misli da najpre treba da istraži primitivca, jer je tu početak svega. Ceo naš život počiva u životu jednog sela plemena Bantu. I ako već neko u nekom obliku pronađe tamo današnju pojavu, on je dobitnik. Samo treba reći: u procesu razvoja – a svako ce razumeti da je proces razvoja proceđen, zamršen, zamešen, preodeven, razblažen, prikladno izbledeo – pojava se nalazi gotova u današnjem obliku. 7. Ništa ne opravdava ovo stupidno mišljenje nauke. Pre svega i iznad svega zato što svaka životna pojava u svetu primitivnog čoveka, bez izuzetka, umesto da je jednostavnija, jasnija, izvornija, ona je beskrajno zamršenija, bleđa, mutnija i irealnija. Drevne elemente sopstvenog života čovek uopšte ne prepoznaje nehotično i neposredno u primitivnim pojavama. Primitivan čovek uopšte nije i elementaran. Ono što svako oseća i zna kao elementarno, i u čemu neposredno prepoznaje prave elemente sopstvenog života pa mora da kaže: to je ono! - to elementarno i drevno, početno i primarno upravo neće naći kod divljaka, nego kod najuzvišenijeg čoveka, kod genija. To se nekako razume samo po sebi. Nauka nije u stanju da se
odrekne svoje zablude da stvari izviru dole i da odozdo idu prema gore. To je u njoj rusoovski sentimentalizam, verovati da se početak kulture nalazi u šumi. Nauka je kasnije postala grublja kada je prihvatila pozitivizam. Ona uzalud uviđa da se hram u gradu ne gradi po uzoru na seosku crkvu, ne misli i ne oblači se obrazovan čovek prema običajima divljaka, ne hrani se grad ukusom provincije, nego obrnuto, nauka ne ume da odbaci svoje uverenje da poreklo stvari traži dole, niti da uvidi da je jednostavnije, jasnije, elementarnije ono što je dole, nego ono što je gore. Genijalan čovek je bliže početku nego seljak ili divljak. I što čovek stupa dalje od pročišćene, jasne, elementarne pojave, ona postaje sve mutnija, spornija, zamršenija i složenija. 8. Kada je Levi-Bril, u svojoj knjizi o primitivnom čoveku, prvi put izrekao da bi mišljenje divljaka trebalo nazvati prelogičkim – odnosno mišljenjem koje prethodi logici – Dirkhem je protestovao, imao je sjajno čulo. Nemoguće je, kaže, primitivno mišljenje smatrati prethodnicom današnjeg. Nauka svoje promašaje izvodi s veoma velikim oprezom, čak i više: metodično. Što je kasnije sprečava da omogući ispravljanje greške. Jer kad ona primeti promašaj, on je upravo zbog metodičnosti i opreza došao u vezu s toliko raznih odnosa, pa ako se pogrešne misli i izdvoje, više se nije moguće obračunati sa svim odnosima, i posredni tragovi ostaju. I ovaj put se to dogodilo. Teza o prelogičkom mišljenju nije postala doktrina, ali se posredni uticaj može naći svuda na svim područjima psihologije, teologije, etnologije, društvenih nauka. Malarme definiše logiku kao svest o drevnoj harmoniji bivstva. Prema tome, logičko mišljenje je ono koje je saglasno s kosmičkom drevnom harmonijom. Za logiku se uobičajeno smatralo, i smatra, da je ona sasvim stvar razuma, i da je zakonik egzaktnog mišljenja. Malarme uviđa da ispravno mišljenje nije autohtono svojstvo ljudskog razuma; razum je odnekuda preuzeo zakone. Kada razum ispravno radi, odnosno kada je logičan, on ima svoj uzor: ovaj uzor i primer jeste kosmička harmonija drevnog reda. Razum stalno negde vidi zakone i odatle ih iščitava. Gde ih vidi? U božanskom poretku sveta. Razum nije ništa drugo do ljudski organ i sposobnost, kojima se prepoznaje kosmički poredak. Sistem zakona logike jeste javljanje drevnog poretka sveta u čovekovoj duši. Logički misliti ne znači misliti suvoparno, apstraktno, izveštačeno, neprirodno, nego misliti u saglasnosti s poretkom sveta: jednostavno, dosledno, trezveno i jasno. Kada nauka pretpostavlja da elementarni čovek još ne ume logički da misli, ona ga zapravo sumnjiči da ne ume da shvati drevnu kosmičku harmoniju. Što pak znači da taj čovek nije u saglasnosti s drevnim poretkom sveta. Odista je tako; s tom razlikom što čovek koji ne raspolaže
logikom nije elementaran, nego primitivan, odnosno nije drevni čovek, nego divljak. 9. Primitivac nije drevni čovek; divljak nije arhaičan; primitivan nije elementaran čovek. "Der Urstand des Menschen ist gewiss nicht der Primitivenstufe" – drevno stanje čoveka sasvim sigurno nije primitivno. "Ono što se naziva primitivnim mnogo više označava situaciju koja je ponovni pad u poznu zaostalost predistorije." Divljak nije prvi čovek, nego biće koje je u poznije doba zaostalo i zaustavilo se. Ova pojava "može se nesumnjivo utvrditi i u doba istorijskog pamćenja kod egipatskih felaha, kod naroda Maja u Meksiku i drugde, gde se ispostavlja da primitivizacija nije ništa drugo do srozavanje postistorijske duše." Na kraju istorije kada se okonča eon, u čoveku se zamrači lična svest i umesto svesnog delovanja jedinke nastupa nesvesno delovanje mase. Srozan u kolektivnu psihu, čovek se pretvara u masu. Postaje primitivac, odnosno započinje psihičko nazadovanje ka poznoj predistoriji (vorgeschichtlicher Spätzustand seelescher Rückbildung). Pretvoren u masu, čovek tone u stanje u kojem zaboravlja logičko mišljenje, jasnu i preciznu, umnu trezvenost. Gubi se očuvana veza s kosmičkom drevnom harmonijom. Um se pomrači. To je stanje koje se nazivalo prelogičnim, ali se ispostavilo da je postlogičko. Primitivizacija, drugačije rečeno kolektivizacija potiskuje čovekovo individualno biće, i umesto njega se postavlja život mase. Nema vrednovanja. Gubi se inteligencija, zatamnjena je sposobnost prosuđivanja, srozava se ukus, duh. Umesto toga iskrsava razdražljivost, zavist, histerija, strast, lakoumnost, bezrazložna zadivljenost i mržnja, praznoverica i idoli. Čovek koji je nazvan primitivnim ne potiče sa začetka vremena, nego sa samog kraja. To je postistorijski čovek. Ne razvija se istorija iz naroda, nego iz mase koja se posle prohujale istorije zaustavila i izmetnula. Primitivac je okljaštren i odbačen otpadak, koji se zaustavlja zbijen u masi, i uzima obrnut smer: prema tami, prema degeneraciji, i pretvara se u bezobličnu grdobu. 10. Pojava koja je nazvana pobuna mase, zapravo je pobuna nesvesnog. Jer ono što se događa nije spoljnje nego unutarnje prirode. A pobuna nesvesnog nije ništa drugo do početak nazadovanja. Današnja masa počinje da tone u poznu zaostalost predistorije. Postaje primitivna, gasi se lična svest, mesto bogova zauzimaju idoli i fetiši, prostor osvaja sve što je divlje, užasno, razdražljivo, opsenarsko, mesto misli zauzima sujeverje, čovek ne ume sebe da razlikuje od drugih i poistovećuje se s nečim s čime
nema nikakve veze. Vertikalan prodor varvarstva u društvo nosi sve same vidljive znakove katastrofa koje se odigravaju u nevidljivom svetu duše: istinska promena se odvija unutra, u svetu psihe, tako što nesvesno, poput nabujalog okeana, preplavljuje čovekovu svest. To je potop u sudbini današnjeg čoveka. Više ne preti. On je već ovde, i već je i preplavio veliki deo čovečanstva. Znaci masovnosti su znaci primitivnosti: celokupno čovečanstvo tone u tamu nesvesnog, i srozava se u tamu u kojoj žive primitivci. Spoljna karakteristika okolnosti jedva da i ispravlja činjenicu: ovaj put je reč o civilizovanoj primitivnosti, odnosno o mehaničkom varvarstvu. Spoljna karakteristika okolnosti još nikada nije mogla da ispravi stvarni čovekov položaj u svetu, a još manje da ga izmeni. Autori koji su razmišljali i pisali o varvarizaciji čovečanstva, verovali su da opasnost preti duhu, kulturi i uzvišenom čoveku. Struja nesvesnog može da povuče uzvišenog čoveka samo onda ako on u svom egzistencijalnom biću zapravo nije uzvišen. Inače primitivac i divljak može postati samo čovek mase. 11. Nedavno je neko načinio sasvim elementarno psihološko razlikovanje i našao za njega izuzetno srećan izraz. Primetio je kako je neophodan termin za označavanje celovitosti ljudske duše. Reč je o duši u kojoj je na okupu sve što je potrebno za svojstvo celovitosti duše. Ovakva savršeno potpuna duša, koja je bez manjka, koja je sa svih strana zaokružena i završena, gde su čula, svest, um, imaginacija, mašta, intuicija i sve ostalo harmonično spojeni, naravno, samo je božanska duša. Ali pokatkad, u skromnijem obliku javlja se i kod čoveka, i onda se naziva ličnost. U ličnosti se nalaze na okupu sva svojstva i elementi duše. Naspram ove je druga duša, koja je nekompletna, torzo, manjkava i nedovršena. Razlika između dve vrste duše, međutim, nije samo u tome što je jedna celovita, a druga torzo. Bitnija je razlika što je celovita duša uvek veća, zaokrugljenija, potpunija i sveukupnija, dok je torzo duša svakim danom sve suženija, rastače se, truni, raspada. Zato celovitoj duši to nije samo svojstvo, nego i priroda i cilj; torzo dušu pak kljaštrenje i raspadanje svakim danom čine sve mekšom, peskovitijom, rastresitijom. Potpuna celovita duša, čija je težnja, priroda, cilj, nagon da uvek ostane celovita, jeste – Makropsiha. Torzo duša, čiji je nagon da uvek bude sve manja, manjkavija i praznija, jeste – Mikropsiha. Makropsiha znači Velika, univerzalna, svemirska, kosmička duša; Mikropsiha znači Malena, atomizirana duša, kao zrno peska. 12. Glavno svojstvo života primitivnog čoveka, kažu, jeste totemizam.
Totem je znak, oznaka, eventualno slika ili neka slična spoljna stvar. Znak ili slika, međutim, nisu običan predmet, nego u životu i veri primitivca imaju prenet smisao i značaj. Takav totem je kod civilizovanih naroda ime ili skulptura nacionalnog heroja, zastava, himna. Totem nastaje na taj način što čovek u masi nije načisto sa značenjem nacije, roda, jezika, zajedničke narodne sudbine, a krupne činjenice i stvarnost života zajednice svesno i ne može da shvati. Tada nastupa ono što Sorel naziva mit, a Pareto reziduum. Taj obrazac, projektovan na neki predmet, jeste totem. Totem upije u sebe dušu mase. Totem je definisan i kao hipertrofija kolektivizma. Totem je mikropsihička pojava i tačno odgovara svesti Mikropsihe o bogu. Kada se u čoveku individualna svest gubi u tami, kolektiv uzima mah i širi se. Kolektivizam stvara toteme, znake i oznake, i sada samo ti znaci označavaju dušu. Mikropsiha je toliko razdrobljena i rastočena da ljudska bića žive jedna pored drugih kao zrna peska ili obluci, bez bitnog i ozbiljnog dodira, atomizirani. U zajednici tada više nema sloge, ni uzajamne pripadnosti. Potrebno je nešto spoljašnje oko čega bi se mnoštvo sićušnih Mikropsiha okupilo i ujedinilo. Taj simbol je totem. Sitvel Ozbert u pripoveci Trojna fuga postavlja mogućnost da kroz nekoliko decenija usledi situacija kada će tek po tri čoveka imati jednu dušu. Do tada će već odavno minuti ono vreme kad su svi imali sopstvenu. Agent osiguranja, oficir i konobar u klubu imaće samo jednu zajedničku dušu. Stvar zvuči komično. I jeste komična. Stanje Mikropsihe je beskrajno groteskno. Ali primitivnog čoveka upravo obeležava ova čudna i nakaradna rascepkanost. Totem u masi nije ovakav simbol trojne duše, nego slika u kojoj stotine i hiljade i desetina hiljada ljudi žive skupa. Možda je zajednička duša više miliona ljudi. Naravno, totem nije stvaran, nego samo zamena. Ali je zamena beskrajno važna za primitivnu masu. 13. Razlikovanje Makropsihe i Mikropsihe razrešava i drugu zagonetku primitivne mase, koja je, po Tejloru, nazvana animizam. Anima znači duša. Animizam pak znači da primitivan čovek stvari, objekte, kamenje, alatke zamišlja s dušom. Drugačije rečeno: svoju sopstvenu dušu projektuje u predmete. Veruje se da predmeti imaju dušu, i u svakoj stvari se, kako se kaže, skriva: mana. Za manu već znamo da nije, kao što je nauka verovala, duša početka i nije drevna duša, nego primitivna, odnosno degenerisana duša koja je nazadovala u kasnu predistoriju. Mikropsiha. Nešto mutno, razdrobljeno, rastureno na atome, nešto što nije povezano, što primitivac i ne doživljava kao sasvim svoje. Da bi čovek psihu prihvatio kao svoju i doživeo je kao sopstveno biće, on mora biti samosvestan. A primitivac je upravo nesvestan. Sitne duše slobodno lebde i lutaju, upadaju u predmete i alatke i stvari, i u njima borave. Animizam nije ništa drugo do što rastočena duša u mutnoj tami gubi svoju
Mikropsihu primitivnih delića čoveka odbacujući ih u stvari, odnosno nije ništa drugo do pojava u kojoj Sitna duša, zaronjena u potpun mrak nesvesnog, zamenjuje sebe sa stvarima i brka sebe sa stvarima. 14. Sada nam ostaje samo jedno nerazrešeno pitanje: smisao modernog materijalizma. Što nije ništa drugo do smisao materijalizma uopšte. Pitanju ne bismo mogli ni pristupiti da se nije javio onaj specifični mislilac koji je imao jedinstven osećaj za najteže, najdelikatnije i krajnje stvari, Franc Bader, koji je u poslednje vreme potpuno zapostavljen, delimično zaboravljen, istina veoma težak mislilac. Bader daje odgovor kao da je pitanje bilo upućeno baš njemu. Materija, kaže on, nije nešto primitivno. I u tome se slaže ne samo s drevnim hrišćanskim autorima, nego i s velikom istočnjačkom baštinom. Materija je nastala zbog velikih katastrofa kao posledica kosmičke zbrke, rušenja, lomova i raspada sila sveta. Priča se da u svemiru postoji nebesko telo, samo jedno jedino, Sirijus Beta, ohlađena i mrtva zvezda, telo bez sjaja, bez toplote, nepokretno, gde atomi počivaju ispreturani, jedni preko drugih, u neredu, kao na kolosalnom smetištu, uništeni. Sirijus Beta je par excellence materija. Čovek postupa ispravno ako materiju oprezno odvoji od prirode. Priroda je, piše Bader, delimična spiritualna potencija kosmičkog astralnog duha. Ako se teška definicija rastumači, ovako bismo je mogli razumeti: duh koji tvori svetove gomila se u čvorišta, tvori nebeska tela, sunca, planete, i ove tvorevine treba delimično ili u celini nazivati prirodom. U prirodi počivaju elementarne duhovne sposobnosti. Priroda je, filozofski rečeno: supstancija. Ona je bitan tvorački elemenat sveta. Materija nije supstancija, nego smetlje polomljene i pale prirode, i njeno prisustvo u svetu savršeno je nebitno. Materija je ekskrementum prirode. U haotičnoj zbrci zaustavljen i odbačen otpad prirode, delom rezultat velikih kriza, kobnih sudara, lomova, delom pak rezultat izbora, odbacivanja nesvarljivog, njegovo pretvaranje u prah. Materija je izumrla i rastrojena priroda. Priroda je u materiji samlevena i odgurnuta. U prirodi zapravo nema materije, jer u njoj svaki atom ima svoje mesto, koje je označio tvorački duh sveta, i svaki atom prirode ima svoj duhovni sadržaj i smisao. Materija se nalazi samo u prirodi, odnosno izvan spiritualnog kosmosa, u haotičnom neredu, zbrkana i iščišćena iz živog sveta. Po ovom objašnjenju svako već otprilike može da nasluti o čemu je reč u materijalizmu. Kada čovek postane materijalista, drugačije rečeno, kada poveruje da je svet od materije nastao i postoji, i da se vezuje za tu materiju i ne ispušta je, i da je za njega materija ozbiljnost, okolina, želja,
religija, onda čovek maglovito oseti da je i on nešto palo i izbljuvano, strošeno i slomljeno, nešto što je dospelo u kanalizaciju i na smetište. Odrekao se veze sa spiritualnim silama prirode, odvojio od kosmosa, ostatak koji se zaustavio usled užasne katastrofe. Izgubio je svoj duhovni odnos, zato on nazaduje i srozava se. U ovom shvatanju postaje jasno zašto je moderna primitivna rulja materijalistička, i zašto mora to da bude. Razumljivo je i to zašto je religija mase neminovno materijalizam, bilo da je istorijski, bilo neki drugi. Masa ima samo jednu poslednju životnu mogućnost, a to je materija. Primitivizam u kojem živi moderna masa, i koji će u svom nazadovanju uskoro stići dotle da će se izjednačiti s Papuancima i Crncima, danas više i ne može biti drugde, samo u materiji. Izrigane krpe rodova i zgomilani ekskrementumi naroda osećaju se dobro samo tamo gde i pripadaju, u smetištu izdvojenom od sveta. Iz ovoga nam biva jasno i nešto drugo, naime, zašto Francuzi gomilu ološa nazivaju canaille, a zašto ovde šljam. 15. Od Badera se inače može još ponešto saznati. Nema takvog dela sveta u kojem ne bi boravile više sile. Priroda, duša i duh su Sile, ili kako piše Bader, staništa spiritualnih sposobnosti. I u materiji žive Sile. Razume se, onakve kakve ovamo pripadaju i spadaju. Ne spiritualne, nego upravo materijalne. U materiji, kao i u svemu ostalom, presudno je u kakvoj je ona vezi sa silama, kakve su je sile zaposele, i kakvo delovanje one ispoljavaju. Grci su zapazili zračeću snagu Sila koje nastavaju u prirodi, u duši i u duhu; i ova baština nam se sačuvala. Platon je ovo imaterijalno zračenje koje deluje na čoveka i privlači čoveka nazvao ideja. Ideja je unutarnja slika uz čiju pomoć viša Sila uzdiže sebi čoveka. Iz materije nešto zrači, ali to nije ideja, nego upravo njena suprotnost. Grci o tome ništa nisu znali. Koristeći se Ničeovim rečima, u tome ih je sprečila njihova psihološka površnost. Suprotnost ideji, zračeće slike sila koje nastavaju materiju prvi je primetio Paracelzus i nazvao ih evestrum. Ideja je slika koja uzdiže, evestrum vuče dole i obara. Ideja pročišćava i blista, evestrum je taman i kalja. Onaj ko stremi prema svetu ideja, on se oplemenjuje, uzdiže, biva sve harmoničniji, razumniji, dublji, bogatiji. Ideja je najvažnija hrana Makropsihe. Bez nje nema uzvišenog, velikog, potpunog ni lepog života. Sile slikama ideja uzdižu do sebe čoveka koji je prema njima otvoren. Evestrum jeste zračenje tamnih i razornih sila koje nastavaju u materiji, hrana su Mikropsihe, koja srozava i parališe, zaglupljuje i mrvi. Materija je, kao što piše Bader, "obudovljena priroda", jer joj je umro muž-duh, i sada su je, takvu siroticu, zaposele zle, divlje i tupe sile sveta. Ove sile uz pomoć evestruma privlače sebi čoveka, ako se otvorio prema
materiji. Bitno svojstvo evestruma jeste: besramnost i gramzivost. To su najvažnije demonske slike kojima tamne Sile prigrle čoveka. 16. Primitivan čovek je ispunjen čudovištima, nemanima, neuhvatljivim strahovima, i čini mu se da ga promatraju zle oči, čiju parališuću čaroliju mogu ukloniti samo magijske radnje. Živi u stanju kad mu se čini da ga dotiču prljave i lepljive i vlažne ruke, i kao da ga stalno progone besramne đavolje spodobe, ispred kojih se samo za tren može sakriti. Primitivan čovek živi začaran evestrumima u nesvesnoj tami kolektiva. I ovde se ispoljava u punoj beznadežnosti značaj materijalizma mase. Anima est ubi amat – i ako se čovek zagleda u materiju, i dušu položi u nju, on će začeti i odgajiti u sebi evestruma, besramne i gramzive znake, koji će zijati u njega kao zle oči, demonskom čarolijom će ga paralisati i progoniti, hvatati i daviti. Smisao materijalizma mase jeste da čoveka uhvate i zatvore tamne Sile koje nastavaju u materiji i da ga potope u materijalni svet: u materijalni svet, odnosno u supstancijalnu jamu za đubre, gde se skupljaju i klokoću otpaci odvojeni od prirode, i demoni ga kvasaju neprekidnim đavolskim cviležom. Zato je nedvosmileno znak raspoznavanja svakog primitivnog svojstva mase, pored idiotizma, demonska opsednutost. Primitivno "chaotisches Unwesen" – izgubljeno je haotično biće koje se odreklo ljudskog dostojanstva, čovek koji je postao materija. Vidljiva primitivizacija kod današnje mase nije ništa drugo do to kako deo odvojen od prirode postaje nesupstancijalan, materijalan, koji posle zaposedaju demonske sile – tako se i od čovečanstva okljaštreni deo pretvara u nesupstancijalno, haotično biće koje zaglupljeno postaje plen tamnih Sila. 17. Najveća opasnost koja preti narodu nije što će se strmoglaviti u ropstvo i morati da radi za moćniji, brojniji, jači narod. Robovski narodi mogu biti veliki, i pored siromaštva, rada, poniženja, oni mogu živeti uzvišenu sudbinu. Najveća opasnost koja preti jednom narodu jeste da se pretvori u primitivan, da odbaci svesno mišljenje i svesne mislioce i time da potone u okean nesvesnog. Tako narod postaje rulja, srozava se u ološ i raspada se, i tone tamo gde su Indijanci i Crnci u prašumama i Eskimi u tundrama i Papuanci u pustinji Australije. 18. Najviše dostojanstvo koje jedan narod može da postigne nije kultura, nije pretvaranje u duhovnost. Nijedna reč nije toliko zloupotrebljavana kao duh. Duh nije suverena tvoračka supstancija sveta,
nego je isto takvo područje ispoljavanja snage, Sile i bogova, kao što je priroda i duša. Duh je aktivan samo onda ako ga opsedne viša snaga, sila ili bog, inače je prazan, pasivan, bespomoćan i neplodan. Ali ako je aktivan, i onda može biti demonski, đavolski, rušilački, negativan, može biti plemenit, kritičan, čist, ozbiljan – može biti uzvišen, blistav i božanski. A da je duh sam po sebi apstraktna supstancija, veruju samo naučnici duha, a njih je najbolje jednom i zauvek izostaviti iz igre. Duh je sam po sebi negativan: svaki nevezani i neposvećeni duh je satanski, kažu hrišćanski mislioci. Jedan narod može biti kulturan i duhovan, pa ipak neplodan, užasan, zao i okoreo. Najveće dostojanstvo koje može dosegnuti jedan narod jeste da živi posvećenim životom. Veliki narodi nisu kulturni narodi. Postoje sasvim veliki narodi koji ne stvaraju kulturu, a možda je i neće stvarati. Vrednost čoveka se ne može načiniti zavisnim od toga kakve je on vidljive predmete stvorio; vrednost čoveka zavisi od čistote njegove sudbine i od dodira božanskih sila. Vrednost naroda se ne može načiniti zavisnim od toga kakvim sredstvima je on olakšao i ulepšao svoju egzistenciju. Dostojanstvo naroda zavisi od posvećene suštine njegove egzistencije. 19. Kada je Kjerkegor, pre otprilike stotinu godina, primetio prodor varvarstva, situacija je bila beznadežna. Kada je živeo Niče, bila je sporna. Kada su se ljudi, u vreme Prvog svetskog rata, prenuli zbog "sumraka Zapada", smisao seobe naroda već je postao očigledan. Pre stotinu godina izgledalo je da će čovečanstvo potonuti sramno i bez traga. U Ničeovo doba bilo je sporno da li će čovek, u koga je Niče verovao, umeti da spase svet. U vreme Prvog svetskog rata taj čovek je već živeo. Međutim, presudno je bilo poslednjih dvadeset godina relativnog mira. Za to vreme novi čovek se mogao razviti i ojačati i osvestiti. Uspenski piše da se na celoj zemlji, potpuno nezavisno od rasnih, nacionalnih, religioznih, društvenih, kulturnih, geografskih, generacijskih, polnih razlika stvara potpuno nova, šesta ljudska rasa. New race nastanak, stvaranje, razvitak nove ljudske rase nerazumljiva je i velika misterija. Dok su članovi ove rase bili rasuti po svim predelima Zemlje bilo u južnoafričkom rudniku, bilo na američkoj farmi, na japanskom ratnom brodu, u balkanskom seocetu, u norveškoj fabrici konzervi, u londonskom predgrađu kao kapelan ili radnik, ili službenik, ili vojnik, ili kolporter, ili hirurg – oni su bili usamljeni, i njima samima se činilo da su abnormalna, nemoguća bića koja ne samo da se ne mogu sporazumeti sa svojom okolinom i svetom, nego se s njima ne dodiruju ni u jednoj jedinoj bitnoj tački. Rasuti po Zemlji, ovi ljudi su ostajali usamljeni, zanemareni i odbačeni od okoline. Jer su odista bili stranci. Po svemu sudeći veoma mnogo ljudi je propalo za novu rasu. Ko zna kako? Jedan broj je izvršio
samoubistvo, jedan broj je propao, počeo da pije ili se pobunio, sukobio se sa zakonom i dospeo u zatvor. Jedan broj je završio među duševnim bolesnicima ili se poremetio. Na koncu, potpuno slično misteriji nastanka rase, javila se nerazumljiva, nova velika misterija i u predstavnicima nove rase se lagano razvijala svest: više nisam sam. Još je tajna: gde su meni slični. Ali već znam da postoje i ako ih budem susreo, prepoznaću ih, a da ne proslovimo ni jednu jedinu reč. Dok od neke vrste čoveka postoji samo jedan, on je izuzetak, ako ih je dvojica, oni su neobični, ako ih je trojica, već predstavljaju zajednicu. Za sada samo u naznaci. Treća velika misterija, susret i ujedinjenje, još kasni. Učenje o šestoj rasi nije bezopasno. Ne zato što je svako, čak i najprimitivnije masovno biće, odmah ubeđen da pripada novoj rasi. Opasnost učenja je u tome što je u sred srede kosmičke katastrofe potopa, danas, prerano graditi Nojevu spasilačku barku i buditi nadu u bekstvo, mada još niko ne može da zna da li postoji mogućnost spasa. Ima nešto proročansko u učenju o šestoj rasi, i odmah se oseti da je misao obavijena atmosferom božanske tajne. Ali je ona zbog toga još opasnija. Misao se za sada ne sme prihvatati drugačije do li kao simbol: put je otvoren za sve i mogućnost da se svako opredeli ovamo ili onamo. Zavisi od njega samog. Ako posegne za svesnim mišljenjem, pred njim je otvoren ulazak u barku. Ako potone u masu, isključio se iz šeste rase. Ali čak i ovako treba da bude oprezan. Što ima božansko poreklo, isuviše je veliko za čoveka. Čoveče, budi budan i jak! 20. Borba je već rešena, a da do bitke nije ni došlo. Šesta rasa i masa nikada se nisu našli oči u oči, s oružjem u ruci, da reše sukob. Zapravo se nisu ni susreli. Masa je već bila spremna da se sasvim sroza u materiju kada se na Zemlji pojavila nova rasa. Dva čoveka se nikada nisu međusobno pogledala u oči. Samo su pojedinačna ljudska bića bila bitku, naizgled pojedinačne bitke. Pozadina je metafizička. Borba još traje, iako ishod nije sporan. Čovek je samo sredstvo Sila, i ako neko od nas pobedi, pobedila je Sila u nama. Šta presuđuje da li će čovek pripasti masi koja tone u potop ili šestoj rasi? Pripadnost je svakako sudbonosna. Pozicija zauzeta u današnjem poretku života ne znači ništa. Mnogo novaca, svetovna ili crkvena vlast, poreklo, obrazovanje, duh ne donose prednost. Ni napor. Ni znanje. Ni religija. Ni talenat. Čak ni genijalnost. Ako to masa i ne zna, ona veoma dobro oseća. I to je ono što situaciju šeste rase čini opasnom po život. U svakom pripadniku mase jednodušna je tajna saglasnost da se potisne nova rasa, da se ućutka i slomi. Ako već on tone, neka niko ne ostane na površini. U masi vlada epidemija obaranja istaknutih, vrednih fenomena. Pustošenje je u najvećem broju slučajeva besciljno i promašeno. Većinom
uopšte i nije reč o pojavi nove rase, samo o individualnim prodorima. Međutim, masa ni to ne podnosi. Uništava svako novorođenče u nadi da će među njima biti i ono jedno koje može biti opasno. Ali to jedno je u Egiptu. I uvek u svim slučajevima se nalazi u Egiptu. Uništena je gomila ljudi, a onaj koga traže – spasen je. Potraga i dalje traje. Ko je viši za pedalj, već je sumnjiv. Sme se biti sluga i pajac, sve ostalo je zabranjeno. Znamo, masa nije slaboumna, kao što je dobronamerni Le Bon još verovao, nego je satanski idiot. Ona još i danas veruje da je došla na vlast, i da je preuzela vladavinu svetom. U ovu zabludu su upali i ozbiljni intelektualci. Zato govore o novoj seobi naroda i prodoru varvara i kolektivnoj vladavini. Nema ni govora o nekoj vladavini. Katastrofa nije prodor varvara, nego nestajanje u potopu. To je ono što se danas zbiva. Nije to pitanje vladavine, nego masovne smrti. Za nesvesnost mase ništa nije karakterističnije od toga što ona u ovom trenu veruje da je gospodar sveta, mada se nalazi u raljama smrti. Pa i tu traži svoje neprijatelje. Veruje da joj oni ugrožavaju pobedu. Ne primećuje da ukoliko neko podigne glas, čini to u njenom interesu. Među pripadnicima mase vlada savez da se opasna bića smeju i moraju istrebiti. U svim društvenim područjima vidi se sasvim jednodušno kako masa sistematično, mada instinktivno, potiskuje svakoga u kome namiriše novinu. Takvo biće sme da se obori, sme i treba da se orobi, potisne, prevari. Ne sme mu se dopustiti da dođe do reči. Pripadnost ovom prećutnom savezu je znak raspoznavanja mase. Ne može se govoriti o znaku raspoznavanja šeste rase. I ako bi se neko usudio da to učini, već bi na nedopušten način pokušao i sebe da okvalifikuje. Čak bi simbol doslovno prihvatio. I time bi već presudio sebi: time bi se izjasnio da pripada masi. Samo jednu stvar smemo da tvrdimo sa stopostotnom sigurnošću: čovek nove rase mora da razume ono što se danas zbiva do poslednje i najmanje pojedinosti. On mora da proživi masovnost i primitivizaciju i da ih pobedi. Okean nevesnog on mora da asimiluje i preuzme na sebe i tako da ga prevaziđe. Evestrum se ne sme odbaciti: treba ga upiti i svariti. Novoj rasi može pripadati samo onaj ko u sebe uzdigne primitivca i oplemeni ga – načini ga sastavnim delom svoje ličnosti, ali ga prosvetli – proživi potop, i sudbonosno sudeluje u utapanju, spušta se među Sile tame, ali se osnažen i sa punom svešću vraća u svetlost. 21. Ono što je u ovom trenu najvažnije dobro bi bilo da svako promisli s najvećom ozbiljnošću. Primitivan čovek nije drevni čovek. Primitivac je nastao posredstvom poznog nazadovanja, okljaštreni otpadak kao posledica katastrofa. U nastanku svakog primitivnog naroda postoji katastrofa slična današnjoj. Kraj drame sve većeg stepena omasovljenja
jeste što masa tone u nesvesno. Jedan njen deo se vraća u prašumu. Drugi deo se gomila po metropolama ili u fabrikama i po radnim logorima. Konačno, to je pitanje forme. Međutim, masa je jednom i zauvek isključena iz stvaranja sveta, jer se pretvorila u materiju. Drevni i prvi čovek nije izronio iz materije, nego iz tame, nije čovek bio, kao što je tvrdila materijalistička nauka, životinja na primarnom stupnju, i nije izronio iz okeana nesvesnog. Prvi čovek je bio drevni osnovni oblik sveta. Kosmička pojava. Prabiće u kome je živela jasna svest o božanskom poreklu. Drevni čovek je homo aeternus, večni čovek. Nije, niti je bio od materije, nego je on jedinstvo prirode – duha – duše i čijim bivstvom upravljaju svesno odabrane ideje, simboli koje zrače više Sile. Znak raspoznavanja drevnog čoveka jeste veliki i svetli um, odnosno u njemu živi čist smisao logičkog mišljenja, osećaj prepoznavanja drevne harmonije sveta. Drevni čovek je Makropsiha. Jer čovek nije zemno, materijalno biće, nego poseduje kosmičko dostojanstvo. Drevni čovek je božanski čovek. 22. S obzirom na novu situaciju iznova treba započeti razumevanje stvari. Ili, što je još važnije: ko u ovoj novoj situaciji hoće da razume stvari, on mora da započne sve ispočetka. A što je i od toga važnije: čoveku još nikada toliko nije bila potrebna pomoć svetlosti božanskog smisla, kao sada, kada iznova i ispočetka treba započeti razumevanje stvari. To je uglavnom smisao promene u svetu kad Zemlja i čovečanstvo stupaju u znak Vodolije.
