Bela Hamvaš
Mađarski Hiperion Prvi deo U prevodu Save Babića
Vierge au visage blanc, la jeune Poesie En silence attandu au banljuet d`ambroisie Vint sur un siege d`or s`asseoir avec les Dieux, Des fureurs des Titans enfin victorieux. Chénier Zwar vor Alters deuteten Die Dichter, von selbst, wie sie Die Kraft der Götter hingweggenommen. Hölderlin It was a poet`s house who keeps the keys of pleasure`s temple. Keats
PRVO PISMO Poslednjih deset godina života želeo sam da provedem pored mora. I evo me ovde. Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome s kakvom sudbinom moram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam ovu misao: otići. Hteo sam da živim u Engleskoj ili Nemačkoj. To beše još u ono doba kada je u meni gorela herostratska želja za slavom. Beše to slabost, danas već znam. Ne kao da bi takva bila svaka žudnja za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh priča kako je zatekao Cezara da plače u šatoru centurije. Šta ti je, zapitao ga je. Dvadeset devet mi je godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u ovim godinama već i Indiju osvojio. A šta sam ja? O, ja nisam bio Cezar. Čak i ne znam šta me je zadržalo da ne palim crkve. Beše to slabost. Čak i nije bila žudnja za slavom. Ništa nisam postigao. Ali sam znao i da nikada ništa neću postići. Želeo sam da odem u drugu zemlju. Ali je potom usledio trenutak kada sam uvideo da za ono što ja hoću, prvi preduslov jeste da ostanem kod kuće. Svuda bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo može da ide inženjer, lekar, bankar, mogu čak i sveštenik i vojskovođa. A ja sam bio onaj neko ko ne može. Morao sam da ostanem. A moram da ostanem i sada, na kraju života, kada više i ne želim ništa drugo do da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu, u ovoj zemlji, svaka mi je namera bezuspešna, svaka reč uzaludna beše, svi planovi su mi se razbili, propao sam, neprimetno, suvišno i nepoznato. Ne gledam more na čijim obalama sam želeo da umrem, ne osećam miris smokava i obalskih borova, koji maestral donosi iz zaliva, i ne čujem romor talasa na hridinama. Čak i ovde poraz. Moj dajmon me ne pušta. I nemam nikakve utehe. Znam da neće biti potomstva koje će me poštovati. Ono što sam ja radio tako je nečovečno da se prema tome neće prodobriti nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, čak ni njemu. U meni niko neće naći opravdanje. Nigda ovde nije bilo čoveka koji je manje bio umiljat. Ali i
inače, potomstvo! Neće ono imati ni želje da se muči hartijama. Dolaze vremena koja će zaboraviti svaku prošlost. Sadašnjost će nagnati ljude da zaborave prošlost - ne zato što će biti veoma srećni, nego upravo veoma nesrećni, toliko čak da niko neće umeti da im ublaži patnje. Zašto bi baš iščeprkali mene koji nemam nikakvo saosećanje prema njima? Vreme slova je i inače već minulo. Pisanje je nesavremena strast, i sve više će to biti. Biće zaboravljen svako ko je pisao, čak i ja. Postoji u meni jasnovidost da to kažem, ma koliko je sud težak, naročito za mene sama, u čijem životu postoji tako užasna nesrazmera između onoga što sam ostvario i onoga što se u meni primećivalo. I tako, ono što sam činio, zauvek je izgubljeno. Čak i ovo. Jer ostali? Ko sme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, negovori li iz mene oholost. Toliko sam sâm da ne samo što jedino ja umem to učiniti, nego sam ja i jedini koji zna šta sam uradio.
DRUGO PISMO U svojoj osami sam mnogo razmišljao o mađarskom Hiperionu. Ko je taj Hiperion? Kako bi bilo razumljivo šta hoću da kažem, treba da održim celo predavanje. U većini vremena bilo je ljudi za koje nemam drugog izraza, sem da su jahu. O kome i o čemu piše ovaj jahu? Razume se, o samom sebi. Cela književnost je takva kao da neko kroz ključaonicu viri u sobu mladenaca koji se nalaze na bračnom putovanju. Svejedno je o čemu se piše, o dž'entriju ili građaninu ili oficiru ili proleteru, sve je jahu, lakoumno, drsko i otužno. Ni reči više o njemu, već je previše što ga čovek primećuje. Drugi nije tako ogavan, ali je još otužniji. Od šećera je. To je moda. Kod nas ga predstavljaju Karolj Kišfaludi ili Jokai. Opevaju smeđi frak boje duvana i baš tadašnju operetsku divu, novog čoveka doba, neustrašivu gospođicu lekarku, ili generala koji je postao prodavac novina. Neutešno je od šećera sve, juriš Zrinskog i sudija, najezda Tatara i zalagaonica. Neka bude dovoljno. A sada sledi opasnik, nadmeni. Ovde spadaju Balaši, Čokonai, Petefi, Adi. Sve sam plamen, grčka vatra, kulise, uvodnici i očaravajući tenori. Veoma lepo otkrivaju svoje grehove i tako su neodoljivi kada ih nešto zaboli, ljubav ili opšte stanje. Ovi blistavi lakrdijaši i patnici dražesnih pesama svi su rođeni da budu najveći mađarski pesnici. Tako se stiže do prikrivenog, koji je zapravo druga strana nadmenog. Faj i Aranj. I ovaj je opasan, jer je mudar i trezven i uzda se u budućnost. Uvek ima nešto u torbi čime pobunjenike opominje na mir. Prošlost je bila lepa i budućnost će biti takva,
samo je sadašnjica u škripcu, ali uzdajmo se i verujmo, poštenje, rad, male radosti i mali katehizis, dakle sve maleno. Sledi kameni čovek, nedovršeni. Berženji, Verešmarti, Kemenj, Zrinski. Nije isklesan sasvim iz stene od koje je načinjen. Sve sama težina, poremećena bezobličnost i masivna nezgrapnost. Noćna figura, nadnosi se nad dubine, ali ne ume da se stropošta, visi tako i nije ga lepo ni pogledati. Užasno sve zna, i zato se ubija otrovom, narkotizovanim kompromisima. Živi u nedruželjubivoj osami, bespomoćno, gušeći se u sitničavoj okolini, besmisleno, daleko i pod znakom pitanja i pred sobom, večito iščekujući svetlost, u večitom mraku. I na kraju jedan čovek. Bešenjei je celokupan mađarski duh, izgubljeno neznanje, koji katkada obraća pažnju na spoljni podsticaj, čak i uči, i sam započinje rad, ali sve što izađe ispod njegovih ruku, jadno je, ispunjeno planovima i snovima, bez odvažnosti i samostalnosti, sve sama revnost i sama nemoć. Nema nijedne samostalne misli, neće dospeti mnogo dalje od mrmljanja, a na kraju će se opet izgubiti. Bešenjei je bedan pisac i pesnik Sve što napiše jadno je. Ali kod Bešenjeija nije važno kako je pisao. Sem njega, svi ostali su uživaoci i preuzimači, i uvek čekaju gotovo i dobijaju gotovo, odnekuda, svejedno je da li su to zanatski proizvodi, moda, ukus, državni poredak, religija. Nasuprot ovakvom lošem stanju, on je taj koji pokušava da stvori duh sopstvene zemlje, on je taj koji je predak u odnosu na generacije potomaka - večiti predak. Predak je takvom razdoblju koje nikada neće uslediti. Bešenjei je budilac koji hoće da iznutra razvije duh, jer vidi da nasleđivanjem nema potpunog života. Dok nema baštine, primera, dok se duh ovde ne može nasleđivati, dotle sve živi od zajma dugih, jezik, životni poredak, država. Ali nije u tome veličina Bešenjeija. On je najbliži Hiperionu.
TREĆE PISMO Još bih mnogo mogao govoriti o Bešenjeiju. Nedavno sam opet uzeo njegov Svet prirode. "Dosadno je tvrdo razmišljanje", kaže odmah na početku. Strahuje da ga čitaoci neće razumeti. Ko se toga boji, već je izgubio. Kako je plitak! Otkriva da je "sve tajna". Zar nije užasno? Od poglavlja "Čovek kao dojenče" može se razboleti. Poglavlje "Mladost" liči na one pobožne sveščice koje pišu senilni popovi, a prodaju ih ispred crkve stare gospođice od kojih se širi zapah. To je određeni ton jagnjenceta koji čovek i nehotično mora da održava u ravnoteži nekim bezumnim zlodelom. Da li je taj čovek čitao Voltera? Da li je ikada video ove redove: "...dok je čovek siromašan, nije mu potreban bog, čim da pare na zajam, odmah zahteva da njegov dužnik bude vernik. Želim da moj advokat, krojač, sluga i supruga budu vernici". Za jagnještvo je uvek bila potrebna nespretnost, ali posle Sterna? Bešenjei je pesnik i mislilac i
državnik, ali loš državnik, još lošiji mislilac, a najlošiji pesnik. Kaže: "Mnogi izgubiše besmrtno ime - Sudba im ne postavi život na put - Veliki vitezi umiru za ručicom pluga". - E, time on sebe pogađa usred srca i celokupni mađarski duh. Jer je on taj veliki vitez. Razume se, neka nevolja postoji. Situcija nije tragična, nego nečuveno smešna. Veliki vitez koji umire za ručicom pluga komična je figura. Bešenjei je pretpostavljao da drugačije i ne bi bilo moguće nego onako kako jeste. Iako je baš to ono što nije moguće. Sudbina je upravo to što je sve onako kako jeste, neminovno, jer je baš to sudbina. Da veliki vitezovi umiru za ručicom pluga, to je tema za humoristu. A humorista i polazi od toga kada pretpostavi da u raju najveći dramski pisac nije Šekspir, nego neki šuster, a najveći vojskovođa valjda nije Cezar, nego odžačar. Vitez koji je zalutao do ručica pluga, komičan je. Nije postao ono što je bio! Ali ne zato što ga je neko drugi sprečio. Nije postao jer on prosto nije to bio. Ko sam ja, to sudbina bolje zna nego ja. I ako sam ja drugog mišljenja, postajem smešan zajedno sa svojim mišljenjem. A to se uskoro ispostavilo i kod Bešenjeija. Nije on bio veliki vitez odnosno nije obdaren za vladanje. Morao je da umre kao pustinjak. Gde odaje sebe? Na bezbroj mesta. A sasvim je karakteristično mesto na kraju prve knjige kada piše o Aleksandru Velikom: "Ceo svoj život pogrešno je postavio." - "Kakvo ogromno uobraženje, vladati s kraja na kraj sveta." Izgleda, ovaj strah od velikih stvari jeste nerazumevanje velikih stvari. Nešto tako može reći samo onaj u kome je nešto umrlo, i u njemu je pokopano. Veličina! Hoće da bude mudar. Nema blesavijeg čoveka od mudrog. Ali: "Nikada nisi okrvavljen, zar ne... zabavljajući se pišeš, znaš, zabavno će biti prihvaćeno. Svoju pravdu ne mešaš s krvlju". Da, pravda pomešana s krvlju! Krajnju ozbiljnost je izgubio pred samim sobom. Ne piše tigrovske istine koje će, ako ih napusti, skočiti na njega i rastrgati ga. Nije to istina života i smrti! Nije to nešto što pouzdano mora da zna, jer ako pogreši, kraj je. Ali: "more samo tihu penu u sebi baca... a duša ćuti." Sedi u "Velikoj Senci". "Živ u smrti sedi, gde se pokreće samo zato da bi osetio sebe i da mu u mukama srce neprekidno krvari." "Postao sam kao hodočasnik koji se u pustinji skriva, napustivši svoj svet, sedi sam... pišem u svom miru, u svojoj muci, ne znajući šta me privlači."
ČETVRTO PISMO Naravno, sada ćeš postaviti pitanje čemu ova improvizovana istorija književnosti. Možda sam je zato ispričao da potvrdim tezu da smo mi narod koji ne prepoznaje svoga genija? Nije. Verujem da smo čak i to od drugih naučili. I inače, zanemarivanje! Neprepoznavanje! Šta je trebalo učiniti kako bi se prema njemu dostojno poneli? Imenovati ga za počasnog gradonačelnika, dati mu platu direktora banke i njegove fotografije objavljivati u svim ilustrovanim listovima? Naime, većini
je upravo to jedina zasluga što nisu postali gradonačelnici i nisu dobili plate direktora banke, mada su sve učinili da bude tako, čak bi to i zaslužili. U užasnim rukama je ovde genije čak i među genijima. Drugo hoću da kažem. Ne prividni, nego pravi paradoks. Ovde pada u oči kako lake i glatke izraze dobro podnosi jahu, pomodni tip već manje dobro, najveći mađarski pesnik još manje, trezveni još i od njega manje, nedovršeni jedva, a Bešenjei već nikako. Zašto? Jer jahu kada izgovori svoje, oseća da mu je cela zemlja iza leđa, a postepeno prema gore, što se neko ispne na veću visinu, sve manje ljudi oseća iza svojih leđa. Nedovršeni tek jedva nekoliko ljudi, Bešenjei već uopšte nikoga. Razuman, uobličen izraz nije pitanje talenta. Poezija uvek iskazuje kakav je odnos čoveka i duha. To je mađarski paradoks koji je u suprotnosti sa svim drugim narodima. Što je duh ovde veći, dublji i teži, zahtev za njim je tim manji. Kao posledica toga jeste da je duh prinuđen da se bori sa sve većim otporom, ali ne u narodu, nego već u samom pesniku. Za Bešenjeija je karakteristično da što je u njemu zahtev duha viši i veći, s više gorčine ume da ga promuca. Dok je nešto tanušno, nema problema. Čim započinje ozbiljnost, oblik se lomi. Gde bi već sve moglo biti jasno, tamo nema ničega drugoga do nerazumljivi ropac. Nisu li kod svih naroda nekako bili u srazmeri težina i forma? Nije li to bilo zato što su takvi bili priznati, bili su gradonačelnici? Sve u svemu, bilo je to zato ako neko kaže nešto, znao je da postoji neko ko će ga čuti. Ovde su uši bile otvorene samo za Ciganina primaša. To je paradoks, što je neko prazniji, tim je više uspešan. Genije postoji, ali narod pravi od njega ono što hoće. Što je on više ljudsko biće, tim je manja pažnja usmerena prema njemu, a kad bi dospeo do vrhunca, potpuno ostaje sam. To je Bešenjei.
PETO PISMO Svoj život bih sada već potpuno da oplemenim. Oči otvaram u osvit sunca. Sunce koje se podiže iza brega upravo sija na moju postelju. Izlazim na trem i čujem iza žbunja krikove fazana, sojke i kosovi proleću iznad šume. Umivam se dole kod bunara i posle nekoliko zalogaja cepam drva. Magarac, eno, pase iza kuće, nije ni pripet, i tako neće otići. Kako si spavao, Tarimene? A on repom razmahuje po leđima i dalje čupka najbodljikavije rastinje. Uvek se nađe nešto što treba uraditi. Ispod oraha sam skuckao klupu i sto, katkada tu doručkujem, zatim čitam. Nemam mnogo knjiga. Najomiljenija mi je lektira zbirka mojih beležaka iz mladosti. A ni tu me ne interesuje sadržina, nego više pismo. Najviše me zabavlja herostratovsko razdoblje. Da li je to baš takav čovek kao bilo ko drugi? Kako je to
osobeno što sam to ja bio. Da sam bio ekscentričan, sigurno bih se bio bacio na pribiranje rukopisa. U potezima jedne ruke umem da vidim isto ono bogatstvo oblika kao na nekom licu. Često sam sedeo pokraj mora i nisam ništa radio do zijao u rast bilja i životinja u vodi podno jedne stene. Katkada uzjašim Tarimena i siđem u grad da pazarim, ili da uzmem eventualnu poštu. Retko dobijam pisma, ali i u njima je ono što već i onako znam. Često silazim samo zato da bih uživao u tihom putovanju putem na kojem poznajem svaki kamenčić. Dole me zabavlja i pijaca, njen jednostavni žamor. I uvek nađem nešto dobro za kupovinu, neko sjajno voće ili lepo parče mesa. Put prema dole je kraći od jednog sata, obratno je nešto duži. Ručam tačno u podne, zdelu jela. Zatim opet nešto radim. Prošle sedmice sam istesao drugu klupu i sto, jer na onaj sto pod orahom popodne pripeče sunce. Popnem se na brdo, s knjigom ili bez nje, donesem vode s izvora, okopam krompir, jagode ili vinograd. Kad bi me neko posmatrao, rekao bi da sam najmarljiviji čovek na svetu. A sve je igra. Leti gradim kule od peska. Ne tražim korist od onoga što činim, najčešće je ni nemam. Na budućnost i ne mislim. Nemam za to fantazije. A to je ono što se naziva klasičnim načinom života, neću unapred da isisam med trenutka. Ono za što sam upravo raspoložen. Ako mi se ipak formiraju navike, njih ne oblikuje briga, nego radost. Ono što je unapred usmereno, uvek je nevolja. Najviša je opojnost trenutka. Da li si već stajao u šumi pod treperavim svetlosnim pegama propuštenim kroz krošnje drveća? Onda znaš šta je tren. Da li si za vreme šetnje već video stazu koja se gubi među drvećem? Nema u meni osvete ni zavisti, i ne želim nikakvu zadovoljštinu. Ne osećam da sam prikraćen. Samo onaj prestiže sebe sama ko oseća nedostatak i glad zadovoljštine. Ali time što sebe prestiže, promašuje ono najveće, sadašnjicu, to što postojim. Ciljeva nemam, a zbog toga me budućnost ne interesuje. Svet postoji i ja jesam. Zar nije dovoljno? Svaka unapred projektovana mašta sve pokvari i kada to stigne do mene, pusto je, jučerašnjica je isprala zlato iz njega. Tako dobijam život u njegovoj čistoti. Više od toga niko ne može dobiti.
ŠESTO PISMO Pitaš me kako usklađujem divljinu svoga razmišljanja s pitominom načina moga života? Pitaš me zapravo zašto strasno zaljubljeni muškarac ne polomi svoju dragu. Što je strasniji, sve je nežniji, što je snažniji, sve je blaži. Smem da budem krotak, jer je moja vatra tako neizmerna da mi ništa drugo nije dostojno do samo krotkost. Čini mi se, kada bih ja došao na vlast, vladavina bi se moja hiljadu godina pominjala uz cvokotanje zuba. Nema tog istočnjačkog despota, rimskog cara, kneza Inka koji bi neljudskije postupao sa svojim narodom. A ono što bi najužasnije bilo u ovoj vladavini jeste što u meni nema nikakve svireposti. Ne bih uživao u patnjama drugih.
Samo ne bih hajao za njih. Kao što ne hajem ni za sebe. Moja mera nije ljudska. Da li sam lud? Ako oduzmeš reči ono što je u njoj bolest, onda kažem - da. Najvećem broju ljudi život je isuviše jak. I zbog toga ne mogu da ga podnesu bez narkotika. Iskapiti ga čistog veoma je teško. Od njega se postaje melanholik, ili se podivlja i posrće. Samo ga najsnažniji podnose bez bilo kakvog krivotvorenja, sa svim njegovim mirisima, samo najsnažniji umeju da trezveno čisto žive opojnost koja izvire iz života. Čini šta hoćeš. Ali uvek ćeš znati od čega si se plašio. Plašiti se znači umreti. Znači propustiti. Znači nikada. Nikada više. Shvati, nikada, nikada više. Nalog tvoga života nije da se mora. Jer se ne mora ništa. Nema prinude. Ali shvati da ovo ovde nikada više nećeš moći da učiniš. Što ne učiniš ovde, danas, sada, to nećeš nikada moći da učiniš. Što se plašiš da učiniš sada, to si izgubio zauvek. Nikada ovako lepo, ovako veliko, kao sada, danas, ovde, neće više ništa biti. A ubijeni tren, iscurela krv bogova i pretvorena u otrov, i nikada neće biti drugo do otrov, nikada propušteno neće biti drugo do propušteno, strah drugo do strah. Čovek je slobodan, uvek je slobodan da učini sve i uvek je slobodan da se plaši. Ali nikada smrt neće biti drugo do samo smrt, otrov, strah i propušteno. Čovekova je sudbina da bude star i pohaban. To je vreme kada se oko njega počinju okupljati prijatelji, počinju da ga hvale. Već ga se ne plaše, nema opasnosti. Zašto nisi postao onaj koji noću jesi? Onaj koji samo noću sme da misli? Smeš i znaš, misliš svoju pravu sudbinu, umeš da letiš. Odvažnost snova. Dublji i eteričniji svet. Tako prihvatiti dodir kao da spavaš na belom kamenu, ispod čempresa u snu. Naokolo rascvali oleanderi, mirisni borovi, bršljan u snu. Novu sudbu sebi sanja. Radost je najnemilosrdniji bič koji nas tera. I nema milosti.
SEDMO PISMO Zašto ne vladam? Veruj mi da to ne zavisi od mene. Gde je narod koji bi izdržao moju vladavinu? Žale se da narod nema svojih kraljeva. Ali imaju li kraljevi svoje narode? Ovi danas ovde uzajamno zaslužuju jedni druge, ovi narodi i ovi vladari. Kralj je onaj koji od svakoga načini kralja. Današnji vladari od svakoga načine slugu. Biti kralj u naciji slugu, gde su čak i vladari sluge? Zar da se brinem oko toga kome koliko da
platim za izdaju? Kako da nekoga pohvalim, jer je pogazio svoju reč? Da nagrađujem bednike? Da budem blagonaklon prema nekome koji je sve pretekao svojom podlošću? Da uzdižem ljude koji su tričaviji nego drugi, iako samo za nijansu? Da se bavim time da se po ceo bogovetni dan kesim kao trgovački pomoćnik? Da se prijateljski rukujem s najprljavijim rukama ove zemlje? Ako svet zaslužuje od mene zahvalnost, onda ona samo može biti za to što mi je omogućena osamljenost, najveći i najopasniji život. Vi samo znate za njegovo veliko junaštvo To bi i bilo ako bi bilo naroda za moje kraljevstvo. To je ono lakše. A ja znam i za nejunaštvo. To je osama. Niste mi potrebni. Svaka moja veza se završava sa ne. Osama je teška. Pogledati u novembru napolje u sivo svitanje, izaći na trem - i nikoga nema, nikoga. Na pristranku magla se spušta na smeđe listove. Ovo se osećanje može lečiti samo najjačim protivotrovom. Šta je to? Svest da čovek sam ume da preživi najveće lepote sveta, i to ne u mašti, kao zadovoljštinu, nego kao večito jedan koje je najbliže vaseljeni. Čovek samo u zajednici može živeti srećno, ali samo u osami može biti bog. OSMO PISMO Ne trpim ni od kakve nemaštine. Kuvam jelo za sebe, štedljiv sam prema onome što mi je potrebno. Prilično rano sam naučio sve kućevne poslove. Sedim na stepenicama trema, čistim zelen i ljuštim krompir. Sobu i sam umem da pospremim. Kada mi je donje rublje na izmaku, stavim kotao na ognjište, iskuvan i isperem rublje koje sam prethodno dobro natopio. Sunce me greje, znoj lije, razapnem uže vezujući ga za grane, košulje, čaršavi čarape lepršaju na povetarcu. Sutradan peglam. Sitnije stvari i sam zakrpim. Teža oštećenja odnosim krojaču. Ponekada, kada mi dojadi pekarev hleb s kvascem, sam pečem s plemenitim hmeljom. Sve dok se može, hranim se voćem. Ne zbog principa. Nemam pricipa. Isuviše mi je dobar stomak. Kućevni me poslovi nikada ne preokupiraju isuviše, kao nijednu domaćicu. Ako kuvam, spremam, perem ili krpim donje rublje, to je igra, delom religiozni obred. Srećan sam što sam uspeo od žena da naučim ovaj čudesni mir domaćih poslova. Verujem da je domazluk druga strana rata. Soba mi je zgodna kao da pripada nekoj mladoj ženi. Ne podnosim prašinu, ali ovde među drvećem nje gotovo i nema, sem zimi zbog loženja. I sunce obasjava sve moje životne delatnosti. Kada bih od čovečanstva očekivao nešto krupno, onda bi to bilo da ono napusti one koji mu zabranjuju ishranu sa svetlošću. I da ljudi jednog letnjeg jutra krenu iz grada, napuste fabrike, ulice, kancelarije, centralno grejanje, struju, kupatilo, i da izađu na sunce, bez reči, ali nezadrživo. To bi bila moja revolucija - revolucija sunca. Dok stojim za koritom i perem košulju u beloj peni, sunce mi sija u leđa, a leđa blistaju od zadovoljstva. Znam da u čoveku postoji sveta i duboka tama, noćni prostor koji se nalazi unutra, ispod kože. Ali znam da
čovek ispod kože kliče kada oseća toplinu i svetlost sunca. Jednom sam pored mora legao na ogromnu belu stenu na podnevnom suncu, prvi put u životu potpuno razodeven. Pre toga sam verovao da ima nekog naročitog smisla što čovek krije slabine od sunca, drži ih u tami, u mraku skriva organe mraka. U tom trenutku, kada su sunčevi zraci obasjali mesto koje prethodno nikada nisu dotakli, shvatio sam šta je to nasmejani falos - osunčane, blistave, razgaljene prozračene, bez srama, nasmešene slabine skulptura grčkih bogova. DEVETO PISMO Popodne, leti ležem pod drvo i spavam. Dok me san ne uljuljka, obrve, mine nekoliko trenutaka. Duvanski dim mirno lebdi između lišća, bešumni pokret, kao kada plove oblaci, melodično se rastače u vazduhu, i ja tonem u san. Drag i topao trenutak. Osećam da mi je sve izvan, izvan u drveću, na nebu, u kući, u bašti. Nemam dušu. Slobdan sam, nema volje, cilja. Duva kroz mene vetar, prožima me sunce, prozračuje toplina i miris šume. Nema u meni nikakvog otpora. Tada shvatam zašto sam mogao biti upravo ja onaj koji je slomio onu prinudu koja je duh na ovome svetu suprotstavila njemu samome. Ja sam učinio nemoguće. Nisam nestao u nemosti, kao što je do sada nestajao svako ko je bio sin visina, Hiperion. Čista i prisna reč bila je ovde otvorena samo za ljudske patrljke i kal, i čim je neko ozbiljno hteo da proslovi, glas bi mu bio prigušen. Moja snaga je bila jedina koja je izlazila na kraj s ovim zadatkom. Progovorio sam, i što sam rekao, bilo je hiperionsko. Govorio sam jezikom kakvim pre nije niko i nikada. Bio sam sam. Na mom mestu svako bi se slomio, kao što se slomio Bešenjei. Biti sam, a ne mucati, a ne sedeti u Velikoj Seni. Hiperion, usamljeni bog, koji sebi samome stvara svet, budući da ovde nikome ne treba visina i božansko. Ja sam postao potpuno nezavisan od okoline. I dok su se oni gubili u jadnom mucanju, jer im je reč i pred njima samima ostajala sumnjiva, ja sam umeo da zborim. Moje su ruke ovde prvi put stvorile takav svet u kojem nije sramota živeti. Svi koji su imali takvu nameru, nisu imali za to snage. Nisu bili sasvim Hiperioni čak ni Bešenjei, koji je bio tome najbliži, i najdalje se odbio. Što je ovde neko bio više kraljevski, tim je manje dolazio do stvaralačke materije duha, što se više srozavao, sve se više otvarao pred javnošću. Ja sam vratio reč kraljevima. Ali ne obmanjujem sebe. Ništa od toga biti neće, kao što nikada nije ni bilo. One reči kojima sam stvorio veliki život nikada neće dospeti do srca ljudi. Evo ih na polici u mojoj sobi. Jedino sam ih ja načinio, jedino ja znam šta je ono što sam načinio i delo jedino moj život ulepšava. Nikome nisu bile potrebne. Pre nego što zaspim smešim se pod krošnjom drveta ako pomislim da veruješ kako me to tišti. Kako slabo poznaješ bogove! Ono što su stvorili tako je lepo da delo ne gubi ništa, jedino onaj koji to ne vidi. Da li će nebo biti bleđe ako ga niko ne vidi? Šta misliš, šta bi bilo sa mnom da sam bio stupio među njih da se zapenim protiv svega uzvišenog? Možeš li da zamisliš mene kao sopstvenog trgovačkog agenta? Kada me neko ne bi prihvatio, stideo sam se umesto njega, tištalo
me je što je tako duboko ponizio sebe. Čak nije za to ni znao. Odbio me je, a nije ni primetio da je postao nemoguć pred samim sobom. Ko će mene opravdati? Niko. Jedini koji bi to mogli učiniti meni su slični. Ali bogovi ne opravdavaju nikoga i ništa, ponajmanje sebe same. Ako bih se plašio daće neko taknuti delo, zabranio bih mu. Niko nema prava da ga smatra svojim. Ali se ne plašim. Hiperiona više biti neće.
DESETO PISMO Smirio sam se tek onda kada sam uvideo koliko je ovaj život opasan. Sve dotle sam bio pomalo setan, i dosađivao sam se. Od tada sam veseo, jer vredi. Opasnost je oštar vazduh sudbine, a ja se osećam dobro samo u oštrom vazduhu. Kukavičluk ne spada među moje vrline. Uvek sam tražio ono što je najteže. I našao sam oboje, osamu i vedrinu. Tri puta mi se isto zbilo. Toliko isto da lica tri zbivanja mirno mogu da zamenim i koristim jedna umesto drugih. Behu tri sasvim različite žene. Jedna plava, teška i jaka, kao valkira, druga kao dečak i egzaltirana, treća tamna i duboka, kao bunar. Zamislio sam jedan veliki život, došla je prva i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio jedan još veći, došla je druga i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio i od ovoga veći, došla je treća i ispostavilo se da se ni on ne može realizovati. U sva tri slučaja ljubav je planula u trenu. Jednom sam više dana lutao među planinama. Beše jutro, kada sam sišao niz pristranak, u dolini je počivao majur. Beše rani septembar, još leto a već jesen, zatišje i tama pod žutim, smirenim suncem. Sada, pomislim, sada ću sresti nju, nju koja isto tako zna da dolazim, kao što ja znam da me ona čeka, nju koja smisao svakog svog koraka nalazi u tome što je približava meni, nju koja zagleda u oči svakog stranca: možda sam ja koji znam da se približavam njoj, koja ako uđe u voz, misli da možda ja već sedim unutra, čuje nečije ime, veruje da je moje, čuje glas, veruje da ja govorim. Sada se susrećem s njom na majuru, leži ispod drveća, čita da bi stuckala vreme, dok prilazim, čeka me, kao i uvek, čeka, i kad me ugleda, ustaje i dolazi, prirodno, bez reči, polazi sa mnom, i ja s njom, skupa, jer je ona postala ja, i ja sam postao ona, i od tog trena nešto kao što je ja nema naročitog smisla. Prolazim majurom. Kao da sam ona, tako posmatram pospanog ekonoma imanja, nadničara, stan vlasnika, na prozorima bele zavese. Do sada je ovde živela, ali sada polazi sa mnom. Šta će prvo prosloviti? Verovatno nešto veoma jednostavno, možda da je gladna. Možda da joj je kamenčić upao u cipelu. Ja ću je pogledati, pomisliću da je lepa, ali joj neću reći, jer ona već zna da to hoću da joj kažem, i ozbiljno se smeši. Presecam put, i krećem uzbrdo. Sasvim sam miran. Po toj smirenosti znam da sam je zaista susreo. Kako je to čudno što se odjednom sve razrešilo, odjednom je sve postalo glatko, može doći bilo
šta. Eno je! U travi bela haljina na plave tufne. To je ona. Nema u meni nimalo strepnje. Ne bojim se prvi put u životu. Sada je već dobro. Stižem gore, put skreće levo, travnati brežuljak se odvaja od neba i vidim iza njega na užetu niz haljina vijori, i ona na plave tufne. A na pristranku nikoga nema. U sve tri žene sam osećao da sam nju sreo, nju koju ne treba obmanjivati, kojoj ne treba lagati, koja dolazi, odnosno s kojom idem jer je to dvoje jedno. Jednom sam rekao, svejedno kojoj, rekao sam da ću baciti kalendar. Neću više imati ponedeljak, utorak, nego ću imati dane vlas, obrva i mali prst, ona će biti moj kalendar. Jednom sam tri dana bio s jednom od njih, svejedno s kojom, minulo je tri puta po dvadeset četiri časa, a ni za trenutak nismo ispuštali jedno drugo. Kad bih je ispustio, zabolelo bi me. Kako su blistali ti dani! Kako je bila važna svaka reč. Kako je bilo važno sve odmah reći. Sve je razumela, i ja sam sve razumeo. Zagladim joj kosu, i upitam, zar ne? A ona odgovara, da. I odista tako beše.
JEDANAESTO PISMO Ne veruj da su bile nikakve žene. Jedna je imala naročito osećanje za uzvišeno, druga je upravo talenat samozaboravnosti, u trećoj sam se divio isključivosti, samo ja i niko drugi. Ali je prva u krajnjem rezultatu samo čekala i dobijala lep intermeco, druga obeznanjenost, treća sve u svemu nije umela da se brani. Ali su sve tri dobijale, samo sam ja gubio. Jer sam ja u svakoj prilici gubio pravo srašćivanje. Postajao sam siromašniji za jedan veličanstven život koji sam posebno za svaku od njih izmišljao, za život koji pre toga nije postojao i ja sam im ga stvarao. Čim bi to primetila, pobegla bi. Bilo joj je mnogo. Naravno, nije je čak ni bilo stid i, naravno, još sam ja bio taj koji je zahtevao od nje nešto što ona nije znala. O, da, za sada i privremeno bar dvosoban namešten stan, dobar prihod, pozorište, bioskop, koncert. Leti putovanje u Italiju ili Švajcarsku. To je bila prva tačka njihovog životnog ideala, druga, ljubav tri puta sedmično, i dete tek posle nekoliko godina. Ideal sporedne ulice, kao i kod većine žena. Verovale su u to da sreća izvire iz životnog standarda. Kada su videle da ja obrćem stvar i tvrdim da uzvišen život ostvaruje materijalnu celovitost, počele su da me se plaše. Pitaj bilo kojeg svoga poznanika, svaki će ti reći da su bile u pravu, one su bile trezvene, a ja luda. Ne znaju kakvu presudu time izriču same sebi. Jedna država ne može da cveta na drugom tlu, samo na elementarnoj radosti uzajamne pripadnosti; ljudska sudbina ne može da se ispuni drugde, jedino u potpunom utapanju u život; i ljubav može da se ispuni i cveta pre svega samo na uzajamnoj pripadnosti i na međusobnom utapanju. Sve tri su me izdale. Kome? Sebi samima. Ali su time izdale i same sebe. Sve tri su bile prepune visokih sposobnosti, ali nijedna nije imala talenta za zajednički život. Jedno vreme sam pažljivo mogao da pratim sudbinu sve tri i video sam da su se sve tri slomile. Jednom, jedan jedini put su mogle sudelovati u
izuzetnosti da mogu da ostvare najlepši život. Ono što sada žive, sram je u odnosu na ranije. Plašile su se da umru, umrle su u ovom strahu.
DVANAESTO PISMO Ono što sada znam o njoj, već je samo priča. Pisma su mi se izgubila. Žao mi je što ne mogu iz njih da citiram. Jedna jedina rečenica bi osvetlila šta hoću. Sećam se vremena kada sam jednoj pisao pismo tokom dve sedmice. Jedino za vreme preko potrebnih životnih delatnosti pero mi nije bilo u ruci, ali su i tada u meni ključale rečenice. Svaki dan sam ih tri puta predavao na poštu. Za dve sedmice napisao sam gotovo trideset tabaka, a ukus pisama i sada osećam. Igrao sam hazarderski, nikada nisam imao talenta da štedim sebe. Jedino me je ili-ili interesovalo. Srednjeg puta nema. Zato sam ostao sam. Sećam se vrhunca prve ljubavi. Beše rani prolećni dan, šetali smo predgrađem, zemlja još dopola smrzla, podne. Beše reč o nečemu, čini mi se o budućnosti. Budućnost je za mene bila kao proširena i usporena sadašnjost, ona rasprostranjenost pijanstva koja više nije napeta i na rubu provalije, nego nasmešena poput postavljenog stola ili nameštene postelje. Da, rekla je ona odjednom, poći ću za tebe čim budeš imao platu koliku ja imam. Ja najpre nisam razumeo. Ali mi je ona jošbolje objasnila. Pa ne misliš valjda. Ostaloga se ne sećam. Kažu, kada čoveka pogodi tane, za tren može da proživi ceo svoj život. To osećanje ne znam, ali znam drugo, ono koje nazivam sibilskim trenom. Kada se pred čovekom u deliću sekunde nešto sruši, i on zaviri u budućnost. Zato ga nazivam sibilskim trenom. Tačno sam video treći sprat jedne zgrade, gde smo stanovali nas dvoje, penjem se stepenicama, ona se nalazi u svojoj sobi, ružičasti pokrivači i čipke i svetle zavese, i histerična čistoća, i sve je poput poslastičarskog kolača. Meni nešto smeta, ali nisam svestan šta. To je osećaj kao da sam do grla ukopan u zemlju, a glavu mi muve popanule. Vidim nju zavrnuta nosa kako me mazno zbog nečega kara poput vaspitačice. Mnogo toga vidim u ovom trenu. Voliš novac, kažem tiho. Da, volim, odgovara, ali već s osećanjem krivice. Zna da je počinila grešku. Trebalo bi da ne voli, ali ako ga ipak voli. Cvili i očekuje oproštaj. Već bi je moglo spasti samo ako kažem, u redu. Ali ja ne kažem. Sada se već ljuti. Zato što se raskrinkala, a ja je ostavljam da stoji tamo u svom sramu. Kako je bedna ovako, mislim, u svom jadu. A ona zna šta mislim, čak i reči čuje. Može li se takva stvar oprostiti? Sada je započelo novo razdoblje ljubavi. Gotovo svakog dana otvara se ovakva provalija pred nama, a mi smo provaliju želeli da ispunimo poljupcima. Konačno, jedne noći sam imao toliko snage da zaustavim sebe u bekstvu. Objasnio sam joj šta se zbilo, i šta se zbiva. Više nije bilo nikakve nade da se može nastaviti. Opet sam
igrao hazarderski. Sedeli smo u bašti gostionice, a ona se ponašala tako da sam u nervozi oborio vino i polio njenu svilenu haljinu. Oprostili smo se posle pet minuta.
TRINAESTO PISMO Pronašao sam odlomak pisma. Ne znam već zašto sam ga ispisao s originalnoga. Zovem je da dođe kod mene. Neobičan poziv. Svaka rečenica odguruje. Kad bi meni takvo bilo napisano! Opasnost bi bila naročito primamljiva. A kad je nešto nemoguće, smesta uskačem. Pa videćemo! U pismu govorim kakva nas oskudica očekuje. Nas dvoje ćemo biti sami, nasuprot obema porodicama, bez prijatelja, bez pomoći, siromašni, zima je, šta ćemo da jedemo? Krompira. Hladno je. Odlazimo negde da krademo drva, na uskom krevetu spavamo nas dvoje. Kako će užasno teško biti, kako divno. Očekivao sam da neće odoleti. Na ovo može biti samo jedan odgovor, napisaće kojim vozom stiže. Ali ona nije imala čak ni snage da kaže - ne. Nešto je slagala. Verovala je da spašava sebe. Godinu dana kasnije susreo sam je, onda je već videla nikada više. Ubijeni tren, istekla je krv bogova i pretvorila se u otrov. Nikada, shvati, nikada više. Nije bilo u njoj odvažnosti snova. Reci, da li sam želeo nemoguće? Nemoguće je ostaviti zdelu sočiva, kao što je rekla jedna od tri, za opasnost, za rizik. Ne avantura, obrnuto. Koliko ne razumeš! Ono je bila avantura što su one radile sa mnom. Nekoliko sedmica ljubavi, ali nisu bile sklone za stalnu vezu. Taj put vodi pravo tamo. Kuda? Znaš dobro. Uopšteno je i glupo ako neko kaže, žena to ne radi. Da sam je omamio, učinila bi. Ali ja ni za trenutak nisam varao. Sva tri događaja su savršeno istovetna. Velika ljubav usred srede koje iznenada iskrsava da treba birati između života koji sam ja izmislio za nju, između teškog, opasnog, lepog, ozbiljnog, veselog života, i drugoga kojim ostali žive. Tri puta se dogodilo isto. Istovetni sudeonici, istovetna lica, isti prijatelji, iste majke, isti obrti, novčane stvari, nagovaranja, pisma, tajne poruke, grčavi, strahovi, ustuci.
ČETRNAESTO PISMO Znao sam da je mogu videti. Otišao sam i čekao. Posle izvesnog vremena dolazi. Prilazim, izmenjujemo nekoliko reči, potom moram da begam. Kada sam već sam, već sam obeućen od radosti, iznenada i bez bilo kakvog povoda odjednom pomislim na njenu haljinu. Ne promine ni sat, a ja već saznajem zašto. Kod kuće joj je postavljeno pitanje ili oni, ili ja. Ako izabere mene, smesta će je zauvek odbaciti. A
ona nije mene odabrala, ali tako da ipak. Htela je da dobije u vremenu, a nije htela da odustane. Kod kuće su to znali, i da joj se umile, sašivena joj je skupa, pomodna haljina. Nju je bila obukla. Ono što je dobila zato što je mene izdala. U toj haljini se susrela sa mnom, i rekla da kada je bila u haljini koju je dobila zbog ne. Posle tog dana nisam umeo da se radujem više od godinu dana. Znaš li šta je to gubitak sposobnosti za radost? Nisam se rastao s njom gorko ni uvređeno, i nisam se osećao prikraćenim. Koga bogovi vole, njemu dozvole da umre veselo. Znam šta to znači kako je tiho i smireno i vedro umrla u meni ljubav. Reci, ko je to ko bi umeo više da načini? Znam ko sam, i ne poričem, i ne zaboravljam ni za trenutak. Kao što nisam kukavica, nisam glup, i nisam skroman. Da sam hteo pravu ženu? Pa nisam je dobio. Nema? Ne znam. Najteže je bilo taj nedostatak razrešiti neko celovitošću. Ali je uspelo bez rana i tuge, trezveno i ozbiljno i bez buke.
PETNAESTO PISMO I gle, iz tih vremena se sačuvalo jedno celo pismo, jer ga nisam poslao: "Nalazim se u osobenoj situaciji, potpuno lud, jer te ludo volim. Ali je ova ljubav budna i pametna i zdrava. Ludo budna i ludo pametna. Dvostruka ludost, odnosno potpuno čisto ludilo. Sada sve smem. Oslobađam se, nekoliko sedmica i sve stvari su u redu, tako sam blizu tebe ako se jako ispružim, već dosežem tvoju senku. Do sada je svaki plan bio fantazija. Počev od prekjuče svaki san se ostvaruje, primičem se svojoj radosti i svojoj opasnosti. S radošću je u redu, kažeš, ali šta je opasnost? Haljina na tufne? Da. Koliko čekaju negde mene? Upravo koliko ja čekam nekoga. Samo ne razumem ako već toliko čekamo, zašto se ne susrećemo?" Tada sam verovao sad. Odlazim kod nje i sedam u travu. Da kažem da sam stigao? Vidi. Da kažem - šta. Šta da kažem? Dobro je ovde biti? I šta da kaže ona? Pogledam je. Lepa? Ne znam. Uhvatim je za ruku. Ova ruka mi je poznata od pre rođenja. Ovaj vrat je njen vrat. Uvek je ovakav u meni bio ovaj vrat. Poznajem njen struk i njeno rame, kao što poznajem njenu toplotu i miris njenog daha. Takav sam poznavalac u njoj kao jezik u ustima. Kod kuće sam. Ne ustajem, ni ona, ustajemo. I do sada sam ovako živeo, ali je stolica pored mene bila prazna, i prazna druga polovina postelje. Već nema ja. Hodamo, idemo, spavamo, gledamo, živimo. Ne okreće se nazad. Ništa nije kod kuće zaboravila. Nema nikome ništa da kaže. Spavala si naše prve noći i ja sam se na trenutak probudio. Ruke, noge, kose su nam se doticale. Zagrlila si me oko vrata, tvoje lice na mom ramenu, šta je trebalo reći ramenu da bi se s licem razumelo? I reci, da li je ikada postojala žena koju, ako se na drumu susretne s muškarcem, nije trebalo ubeđivati i kojoj nije trebalo objašnjavati?
Koja zna da nikada, nikada još jednom, kažem, nikada još jednom neće umeti da izgladi ono što je tada propustila ako govori, ako pita, ispituje, očekuje nagovor. Nešto je trebalo reći, bar - ne. Zbog nečega je trebalo da ode kući, zbog mačke ili trake. Neophodan joj je bio saveznik protiv mene, trebalo je to odati bar čipki. Svejedno je šta je bilo, novac ili religija, majka ili haljina. I sada veruješ da je ovako bolje? Veruješ da postoji takav saveznik, traka, očeva kuća, sveštenik ako ima nešto zbog čega žena krišom žrtvuje muškarca, pa onda je na dobitku? Veruješ li da nisi sebe izdala? Na koncu sam pisao da ni jedan naš zagrljaj nije bio potpun. Ti s bolom i očajno pitaš kako je moguće. Pisala si da si sve odbacila sa sebe i da si htela biti samo žena, kako je moguće da nisam umeo da ti pružim radost koju si želela. Odgovaram. Ne umeš da se potpuno prepustiš, jer ne pripadaš meni. Nisi li proneverila radost već time što se cenkaš? Ali reci, samo si je meni proneverila? Posle zagrljaja ja sam tužan? Ne zato što te nisam domašio sasvim, nego i zato što me ti nisi domašila sasvim. O, ako čovek laže i sebe samog laže. Nisi dala i nisi dobila ništa. Telo je veoma teško prevariti. Ako govoriš, sve ti poverujem, ali ako si mi u rukama, onda ono daješ što je u tebi, i što je istina, jer sam neposredno s tobom. Reci, koliko puta si me izdala počev od tada što si me već u prvom trenutku izdala? Koliko puta si me prevarila s haljinama i sveštenicima i čipkama? I još smeš da čekaš celinu? Uvek si se lepila za nešto, a još očekuješ da se tim zagrljajem zadovoljim? Propašću, ali ćeš i ti propasti. Shvati, ne zahtevam te ja. Ti si ta koja posredstvom mene zahtevaš samu sebe. Posrednik sam za tebe samu. Jedno kroz drugo hrlimo sami u sebe. I ako meni lažeš, prisiljavaš me da ja lažem sebi. Posredstvom sebe ja sam tebi ti. Nema poricanja, bekstva, pogađanja, prevare, izdaje da nas ne otruju odmah i podjednako oboje. Otrov, otrov, otrov propuštenih, ubijenih trenutaka. Da li će ikada biti drugačije? Da li će biti? Reci!
ŠESNAESTO PISMO Ne bih umeo više reći da ne dođoše ovi dani. Već je dve sedmice kako od zore do večeri sedim u šumi, obilazim livade, ili gore na hridinama ležim nauznak, satima nepokretan u ovoj svetlosti koja je meka kao kosa, i tako slatka kao zrelo voće. Bespomoćan sam. Vazduh kao da se sastoji od kristalnih zlatnih zrna i da svako zrno pod zracima mlakog sunca posebno svetluca nadzemaljskim blistavilom, pa ipak tako pitomo, bešumno iskri u blagom svetlucanju da mi se oči klonulo samo do pola smeju da otvore kao što čovek dopola sklapa oči pred nepodnošljivim. Bezvetrica. Već danima mirno stoje listovi kestena i jabuke i večno lelujavog bagrema.
A noći! - Stiže kristalno plamena tama koja je posle sumraka poput smrti mlade devojke, tako čista, lepa i tužna, i koja je još pitomija, slađa i zrelija nego dan, i još je punija dubokog, besnenog klonulog muka, - u kojoj čovek spava samozaboravnom utrnulošću, jer se već bolnim poljupcem oprostio od nekoga koga je voleo. Noći u kojima tama blista kao crni dragi kamen. Još jednom se vraćam. Pitam: zašto veruješ da tamo gde se javlja jedan bog priroda poremeti samu sebe, stvari stoje naglavce i sve se drugačije zbiva nego obično? Kao da su one drugačije od onih koje vidiš na zemlji - bilo da je to insekt koji mili dole, bilo lakovlata, vitka trava koja se na vetru zagonetno njiše, bilo drvo koje trijumfalno izgleda kao da će granama dosegnuti sunce, bilo voda, bilo vazduh, bilo kamen, zemlja, zvezda, ili bilo svetlost! Pojava boga nije čudo, kao što nije čudo kad se zametne vetar, na moru srebrnkasto blago ogledalo vode plaminja tamnom purpurnom bojom poput vina koje je dobijeno od grozdova boje noći. Ja čudo prezirem, jer postoji samo jedared, nasuprot pravilu i meri, i nasilje je nad prirodom. Čudo nije lepo. Lepo je samo ono što je prirodno: večito pravilo. - I bogovi nisu ovde zbog čuda, i gde god se pojave ne poremeti se poredak. Oni su kao hladna prozirna čistota u izvoru, kao težina u kamenu, ustreptalo i meko strujanje u vazduhu, jer su bogovi stalna mera i večito pravilo u svetu. I tamo gde neki od njih postane vidljiv, tamo se ostvaruje ovo večito pravilo i mera. Naravno da postoji, i ovde je. Dolazi tako da čovek poveruje da je ovde i bio, jer pripada ovamo. Glatko, kao što vetar donosi miris sena s livada, dolazi sasvim prirodno. Dolazi kao što ja stižem s podnevnim suncem. Tako. Pogledaj ovaj grozd, šta ima u njemu što nije prirodno? Pogledaj ovu nabubrelu bobicu kako svojim slatkim sokom do rasprsnuća napinje pepeljasto meso tanke bele kože. Pogledaj kako blista na njoj zrak sunca kao da je srknuo od njenog mošta i da svoju opijenost razigrava u srebrnim kapima. Svu strast iskričavog i vrelog podnevnog sunca upila je ova kuglica. Ako je pregrizeš, kaplje iz nje svetlost. Ali pogledaj bolje u bobice koje gore svetlošću i videćeš užas koji je taman kao more tamo gde skriva najveće dubine. O, onaj ko iz pogleda bobice grožđa ne razume tamni zrak, on ne zna šta je to što je u opojnosti vina crna obeznanjenost, kao da negde iznutra zeva prema tebi provalija bez obala i neodoljivo te privlači. Ta tama je vrila u moštu. Ovaj sok je rastopljeno sunce i tečna noć. O, reci, pa postoji li na svetu takvo čudo kao ovo što je normalno u grozdu? Nema, niti ga može biti. Jer što u njemu postoji, sve je puna, stvarna istina. Nema u njoj ništa patvoreno, lažovno, pretvorno, jer u njoj nema čuda, prirodna je kao dan, noć, svetlost, tama, tako je prirodna i istinita kao bogovi. Jer šta je drugo božansko do ona istina, stvarnost, prirodnost, što ne zna za prevaru i nikada ne laže? Biti bog znači biti tako istinit i tako jednostavan kao što je ovaj grozd. - I da strast koja je mene progonila nije istinita? I da je bila samo taština, ili bezumna ludost
koja me je kao bič terala kroz život? Ne! Ne bi bolelo tako! Ne! Ne bi me tako grizlo iznutra! Istina. Istina! I zbog toga sam patio, jer ja u zamenu za svoju ljubav drugo nisam umeo da prihvatim. Ne. Radije osama. Nije bilo bića koje ova vatra nije privlačila i da se nije javljala u njemu žudnja da se živi zajedno s ovim plamenom koji će ga, ako mu protiv-vatra nije dovoljno jaka, surovo uništiti kao drevni elemenat kao što munja u svojoj nebeskoj jari uništava mali plamen koji su ljudi zapalili ispod skupljenog granja. Svakoga je privlačio, i na koncu su uzmicali oni koju su stupili u njegovu blizinu, i tada se ispostavljalo da ne mogu da izdrže. Tako su prošli svi, jadnici. I veruj mi, često je i mene obuzimalo osećanje slično užasnoj strepnji kada sam video kako moja žudnja prevazilazi ljudsko i kako je želela da postane predmet veći od ljudskog i strasnija ljubavna vatra. I sam sam se plašio od nje, i znao sam ako je ne nađe moja protiv-vatra koja je isto tako žedna mene kao i ja nje, onda ću ja biti taj koji će sagoreti u njoj. Ali ništa, ništa od nje ne dam! Neću ugasiti ni jednu jedinu iskru samo zato da bi joj plamen zgasnuo! Užasno je ovo gorenje! Bezmerno. Jezovito, kada kida i vlada mnome. Ali je tako divno, veličanstveno i istinito, o da, tako božansko da ga ne kočim, radije ako zbog njega ovde, među ljudima već ne budem mogao dalje, onda - šta onda? Izdržao sam. Bez pogodbe, bez varanja i istinito. Dopola sam u vatri sagoreo. Ali druga moja polutina živi. Ja sam tečno sunce i već uskoro u meni neće biti senke. Ali i ja imam svoje provalije, i ja imam svoju noć kao grozd koji se na čokotu smeje - i u ovim blistavim zlatnim danima, ovde, u ovojslatkoj, zreloj, mlakoj jeseni ljeska se crni dragi kamen boje noći, tamno blistava čistota smrti moje osame.
SEDAMNAESTO PISMO Bez slave, bez uspeha, bez ljubavi, bez prijatelja, bez zajednice. Eto, to su manjkovi na kojima se u osami moj život mogao da ostvari. Moja vedrina je izvirala iz ovog mnoštva tuge, moj trijumf iz ovog mnoštva poraza, moj mir iz mnoštva ovih bitaka i moje znanje iz ove potpune osame. Mene su se jedino plašili, jedino me voleli, jedino iskorišćavali, samo sam im bio neophodan. Ali kome sam ikada bio prijatelj? Isuviše sam jak bio? Smoždili su me divljenjem, čak su me i hvalili kad ne bi osećali da bih ih zbog toga rastrgao. Pokušali su da mi laskaju, čak i da prave komplimente, naravno, najčešće samo iza mojih leđa; čak su se usudili da kažu da sam talentovan. Drznici. Najčešće sam im ipak bio na teretu. Moje prisustvo je bilo neprijatno i morali su da se ustručavaju. Želeli su da me poreknu i, o, šta bi dali da ne postojim! A ja sam među njima znao samo jedno, da se stidim zbog njih. Kada bih se negde pojavio, svi bi odmah počeli da se pravdaju. Svako od njih bi nabrajao svoje greške i oporo bi dodao, prinuda. Laskali su mi i trudili se da zbrišu, ali već s trnom u srcu, trn su bile moje oči. Govorili su da sam strog, a nisu primećivali da je to strogost veselosti, laka i iskrena i detinja i sveža, nasmejana ozbiljnost, ozbiljnost zajedničke igre.
Kako je to čudno što se u čistoti herojskog vazduha ovde na zemlji ne neguje uzajamna pripadnost. Ovaj vazduh podnosi samo osama. Jednom je neko rekao kako je osvežavajuće videti decu koja za svoju egzistenciju ne treba da zahvale činovnicima. Kako bi bilo divno živeti u ljubavi koja je protiv birokratije, a cveta, i cveta nasuprot svemu što je ovde otrovano i nisko i glupo i mrgodno i zavidno. Nijedna žena nije razumela šta je to što nisam hteo, jer nisam hteo. Samo sam se susretao sa ženom koja je jedino imala osećanje za lepotu, a od najkrupnijega se plašila. Samo s muškarcem koji je živeo u svetu koji je činovnik sankcionisao. Da li sam ikada mogao izgovoriti jednu jedinu slobodnu reč? Da li je bilo ljudi koji su izdržali da im pogledam pravo u oči? Mnogi su me zbog toga mrzeli, ali čak ni mržnja nije bila čista vatra, samo otrovno i zagušljivo isparenje. O svojim prijateljstvima nisam sklon da kažem ni onoliko koliko o ljubavima. Zadovolji se time ako kažem, prošao sam na isti način. Čak ne tvrdim da sam manje patio zbog njih. Nešto sam zahtevao od njih što nisu mogli da mi daju. Iako nisam ja zahtevao, nego prijateljstvo. Ipak ću nešto ispričati. S jednim sam jednom putovao. Nikada nisam umeo da razgovaram s njim tako da dotaknem u njemu jezgro prijateljstva. Verovao sam da će to razrešiti duže zajedništo. Spadao je među one životinje koje ne dozvoljavaju da se pomiluju. Možda se plaše. Možda što su slabe. Nepoverljive. Ja sam se mirno prepuštao svakom pozivu, šćućurio se i čekao da me miluju. Možda zato što se nisam plašio. I možda zbog toga što sam uvek imao snage za poverenje. Zbog toga je on uvek morao za jedan takt biti mudriji od svih oko sebe. Za mene mudrost nije imala nikakvog značaja. Ta ja nisam hteo da učim i da se ostvarujem i da prestignem i pobedim. Hteo sam nešto zajedničko, ono zajedničko što jeste prijateljstvo. Živeli smo u jedno sobi. Soba je samo jedna bila, ali ne zajednička. Jedino noću. Kada je spavao katkada bih se probudio i premišljao kako sada ume da bude iskren, zašto je sada među nama sve u redu? Zdravo je disao u drugom krevetu. U ovim trenucima smo bili duboki prijatelji. Zašto nije umeo i danju da spava? Zašto je trebalo da bude mudar kao oštar vrisak? Zašto nije imao poverenja u mene? Boji se? Zašto? Nikada ga nisam povredio, nikada progonio, nikada mu nisam u sebi zavideo. Ležao sam budan u drugom krevetu i posmatrao napolju ozvezdanu tamnoplavu dubinu neba i usnuli čovek bio je moj prijatelj. Ujutru je opet bio ona životinja koja je govorila sa udaljenosti od deset koraka i spremna na skok poput ranjene zmije. Tuga mi je bila tako beskrajna da je čak nisam ni bio svestan. Dotle sam i u ljubavi umeo stići.
OSAMNAESTO PISMO
Čovek počinje da živi otpozadi. I zato završava tamo gde je trebalo da započne. Posle mnogih suvišnih stvari konačno se približava nečemu i kada se približi, umire. Ima onih koji se ranije približe, ali ti ranije i umiru. Ko je radio ikada drugačije? Postojao je jedan narod, Grci, on je, kažu, dugačiji. Grci u kojima je smišljeno sve ono dobro što je bilo loše i sve ono lepo što je bilo gnusno i u njima je pretvoreno u radost sve od čega se ikada patilo. Tako su oni postali narod sna. Tako to traje dve hiljade godina. Možda je to njih dostojno? Ni s jednim narodom nije se moglo uraditi to do li s njim. Niko ne bi mogao podneti da se sve to prosanja u njemu dve hiljade godina. Kada god bih se mašio Grka, uvek sam hvatao svoj san. A tako je prolazio svako. Bili su savršen narod, kako bi inače mogli podneti sve ono veliko koje je drugde bilo maleno? Savršen narod, kao što je savršeno sve što su nam ostavili. Ali više niko ne zna šta je tu san. Ni nauka o njima nije ništadrugo do istorija snova čovečanstva, svaki slog, svako slovo, parče keramike, odlomak kamena svetinja su, jer su prožeti snom čovečanstva. A ja sam neugasivo žedan stvarnosti. I ja sam svoje najlepše snove uneo u njih, svaki svoj gubitak dobio sam u njima i svaku svoju strast odradovao sam u njima. Njihovi bogovi moji su bogovi, njihova čistota je moja čistota, njihova vedrina je moja vedrina, vedrina koja strahovito blista, podnevna. Šta je ta vedrina? Smešak koji je u svakom trenu spreman da lepo umre kad već ne ume lepo da živi. U smrti se ne može propasti. Ono u čemu čovek propada jeste sramota. Nisam propao onda kada sam umro, nego kada sam napustio sakralnu čistotu koja postoji u svakom čoveku. Odgovaram na ono što si me pitao. Kažeš, možda smatram važnim nešto preko čega ostali prelaze sasvim prirodno? Kako sam mogao pasti na samim sitnicama? Ta u svakoj ljubavi se nalaze one rane koje su mene snašle u svakom prijateljstvu. Jer ako bi svako odbio od sebe ljubav i prijateljstvo i zajednicu zbog čega i ja, onda ne bi postojalo ništa drugo do osamljeno biće. A ja kažem da i nema drugo. Ono što izgleda zajedničko, nije to. I što razlika između mene i ostalih jeste da sam bolje prošao. Nisam upao u ono što su oni uradili. Ne! Ja sam se čuvao izdaje koju su drugi počinili. Ja sam od početka znao kakav će život odatle proizaći. Video sam da je to samo druga reč za sramotu. Radije sam lepo umro. Ako je drugima ova vrsta ljubavi i prijateljstva dobra, pa neka žive u njoj na svoju sramotu. Ispaštaju zbog toga. Vidiš? Kako da ne vidiš. Lažu, ali na koncu i oni ostaju sami, samo što to ne znaju. Sami i zauvek sami, poremećeni, spotaknuti, zatrovani, propali. A ja sedim ovde na kućnom pragu. Sunce je već zašlo. Ulazim, ložim vatru, pripremam večeru. Potom ću još prolunjati šumom, i oko mene su moji bogovi.
DEVETNAESTO PISMO
Postojao je jedan jedini tren, samo jedan, nigda nepovratni, proigrani tren, kada nam je u rukama bila mogućnost zasnivanja nove, lepe, snažne zajednice. Neću da tumačim, ispričaću sve onako kako se zbilo. Kada sam se upoznao s njim, okolnosti u kojima je živeo bile su uvredljive i sramne. Bio je okružen ljudima kojima se moglo prići samo zapušena nosa. Žudnja za građanskim blagostanjem, lagano srozavanje u komfor, u snobizam i stalno namigivanje prema ostvarenosti. Nešto bezočno profano i izazovno, uvezena zapadna dovitljivost. Sve je ovde lažovno, čak i radost. On se nalazio u središtu, sa svojim bonhomme stajaćom zvezdom, i s nadmoćnom dobronamernošću izvodio je komediju pred onima koji su osećali da je ovo uzbudljivije i od džeza, jer se ovde igra s bogovima. Tačno obrnuto od Akademskog vrta. Nedostajalo je u tome sve što je ozbiljno i čisto i istinito. Okolina je iščezla. Nas dvojica smo ostali sami, dve lude, kako se govorilo. Pripremali smo se za ludilo. Znao sam ako uspem da dotaknem nešto, pobedili smo. Ako se ostvari među nama ono što sam video i očekivao, stigli smo do uslova ostvarenja nove zajednice. Od nas je zavisilo. Ako jednom, jedan jedini put uspe da od dva načinimo jedan, onda se već jedan može načiniti od deset i od sto. Razume se, prva dvojica ne mogu biti bilo ko. Mogu biti samo dva takva čoveka kakav je bio on, kakav sam bio ja. Tada smo otputovali. Radili smo na rukopisu koji - kao i ostali važni - nikada nije dovršen. Šta je razlika između objavljenih i neobjavljenih dela? Objavljeno delo se više ne može spaliti. E pa, bilo je to delo koje se još moglo spaliti. Govorilo je o tome kako je danas ovde, kod nas mogućnost obnove nemoguća na individualan način, ali je isto tako nemoguća zajednički i institucionalno. Jedini način jeste krug malobrojnih, malobrojnih koji su potpunim stapanjem svoga života stvorili egzistencijalni uslov za zajednicu. I kako smo o tome govorili, znali smo da od nas zavisi hoće li ili neće uspeti. Sada mislim da sam možda samo ja znao. On je verovao da jedino od njega zavisi. Nije umeo da se prepusti. Morao je da izvodi komediju? Nije razumeo o čemu je reč? Tek posle nekoliko sedmica postao je čudnovato aktivan i razgovorljiv. Zamislio sam se. Kako je brzo nalazio reči za nešto što još nije postojalo. Zašto nisam imao hrabrosti da ga napustim već tada? Kao žene. Verovao sam u njega? Izostavio me je iz igre. Istupio je u prvi plan. Mogao bih reći da me je zapostavio. Uvreda? Smejem se takvim pitanjima. Nije o meni reč. Nije reč o tome da mene zapostavlja, i izigrava da je on glavni i središte, pomalo čak i mesija. I prijateljstva imaju medene sedmice. Tiho srastanje u odustajanju, uzajamno oduševljenje u vrelim danima. Preživeo sam ovu medenu sedmicu, zanet blizinom
njegove ličnosti. Preživeo sam nasuprot tome što sam znao da najvažnije još nedostaje. Ljubav je zapečaćena u trenu kada se oboje nauče potpunom samopredavanju. I prijateljstvo. U tom trenutku prestupa u večnost. Ja sam znao da ovaj trenutak još nije stigao. Čekao sam kao muž koji oseća da su mu ženu iskvarili i lagano je treba ponovo povratiti u plodan život. Vratili smo se kući. Nije umeo da ćuti. Koliko je govorio! Od onoga što je rekao ništa nije bilo istina. Nismo ostvarili uslov sjedinjavanja. Ljutnja? Opovrgavanje? Ćutao sam. Sa sve većim neraspoloženjem i nepoverenjem. Stvorio je privid nove zajednice, onu koja je od stvarnosti bila najudaljenija. Minula je godina dok se nisam usudio da otvorim usta, a i tada sasvim tiho. Samo sam se toliko usudio da postavim znak pitanja kako možda više nismo materijal pogodan za zajednicu. Nije bila optužba. Ali sam imao smelosti da označim razlog. Nema zajednice tamo gde neko svoju ličnost samovoljno pretvara u središte, gde neko glumi, ili laže. A onda se zbilo nešto neobično. Nije shvatio da je o njemu reč, da više nismo pogodna materija za zajednicu, i da je on uzrok tome.
DVADESETO PISMO Imam zbirku zabeležaka koja iznosi mnogo svezaka, koju sam načinio od svoje lektire. Čitajući ove hartije postaje suvišno da dela ponovo uzimam u ruke. Srce knjige je ovako sačuvano za mene. Sadržina, citat, ponekada samo jedan izraz može mi reći zašto sam sve to čitao. Ovih dana sam našao ovu belešku: "Sudbina stvoritelja jeste da čuva i hrani žar duha sve dok on toliko ne ojača da može da stvara tela, dok od njega ne nastane takva generacija koja će svetu doneti veliku slobodu. Takve znalce da odneguje koji će duboko prezirati da se bave jeftinim stvarima sve boljeg sveta, i mrze srdito i lažovno pobratimstvo -, takvu omladinu iz koje uvek izlazi spasitelj koji će otkriti zakone života večnog prava i onima koji su zabludeli umeće da pokaže zakone." Dobro se sećam vremena kada sam ovo zapisao, i knjige iz koju sam prepisao. Sudbina nam je već onda bila rešena, a time je iščezla ona omladina čiju smo sudbinu mi, kažem, nas dvojica proćerdali. Ko li je više kriv, onaj koji ubija, ili onaj koji znajući propušta da stvara? Još uvek isuviše boli, a da bih mogao mirno da govorim. Znam, i ja sam počinio grešku. Isuviše sam mnogo ćutao. Ali imam jedno opravdanje, jer se nije moglo govoriti o onome o čemu sam hteo. I moja je vrlina bila njegova greška. Govorio je. Ne bi to bio nikakav problem, ali šta je govorio. Čak ni to ne bi bio problem, ali kome je govorio.
Sećam se jednog trena, nekoga ko se sastojao od tri svojstva, od cinične želje za novcem, od pervetrirane inteligencije i od potuljenog snobizma, video sam ga kako se ozbiljno, duboko koleba, taj uglađeni i pametni pajac kulture, dustabanlijski Volter sporedne ulice, koji bi bio u stanju da za jednu kopejku na glavnom trgu celu noć bez prestanka četvoronoške laje, video sam ga jedan jedini put da je bio duboko potresen. Znao je šta hoćemo, a ja sam mu ponovio. Prihvatimo se čuvanja i održavanja svete vatre. Pogledao me je i u grlu mu je nešto zastalo. On? pitao je sa strepnjom. Beše to ozbiljan trenutak. Tada i nisam znao šta se zbiva. Da je okrenuo na šalu, mogao bih biti miran. Ali nije okrenuo. I njemu je to bilo mnogo. A ja ništa nisam znao. Tako je trebalo da bude. Bilo je nečega nemogućega u tome za što sam ja njega odabrao. Bilo je nečega nedostojnog što sam ga uzdigao do sebe. Zašto smem da kažem da sam ga uzdigao do sebe? Jer da ja nisam došao, on nikada ne bi imao ni pojma o sudbini na koju sam mu ukazao. Bio je dovoljno pametan da bi uvideo šta je u tome veliko. Ali ne dovoljno veliki da to i ostvari. Dobio sam za to svoju nagradu. Pred javnošću potom on je mene učinio jednakovrednim sa sobom. Figurirao sam uz njega, uvek uz njega, i figurirao sam. Razumeš? Kako da ne razumeš. Veoma dobro znaš šta znači figurirati. Ja sam bio njegov prijatelj, on je mene pripustio sebi, istina, nisam mu bio potreban, ali me je primio, čak se spustio do mene. U određenom pogledu to mi je bila istaknutost što sam mogao biti uz njega, to mi je bila zasluga što je on sebe učinio jednakovrednim sa mnom. Najpre nisam znao šta to znači. Sve dok nisam primetio da moju prevlast ne može da podnese, i kako se od toga nije umeo drugačije da odbrani bar pred svedocima, pred publikom koja mu je uvek bita toliko važna, mene je po mogućnosti upadljivo uzdizao uz sebe. Baš tako. Dok potom nisam bio sit uvreda. Zašto još da ostajem? A sada me možeš pitati zašto mi je bio potreban neko kako bih čuvao svetu vatru. Kako bih odnegovao takve potomke koji će prezreti lažno pobratimstvo i stvoriti novu meru? Opraštam ti zbog ovakvog pitanja. Ne znaš o čemu je reč, ni ne slutiš da bi na bilo kojem mestu u svetu bio dovoljan jedan čovek, ali ovde je jedan malo. Bešenjei. Zajednica, Ja i Ti svuda je na svetu prirodni temelj i tlo iz kojega izrastaju život i sudbina. Jedino kod nas nije. To je ovde najveći zadatak. Ima nešto u ovoj zemlji što čoveka ovde vezuje, mnogo jače nego zemlja bilo koga bilo gde, ali ista ta zemlja koja jako vezuje, ona razara vezu čoveka s čovekom. Ovde nema Ja i Ti. Ovde je svaki čovek sam sa zemljom. Knjiga iz koje sam maločas citirao kaže: "Pošto su veliki ljudi ostvarili novu vezu čoveka i svemira, preostao je samo jedan zadatak, stvoriti vezu između čoveka i čoveka". Tako se opšti zahtev doba susreo s onim što je bilo promišljeno pitanje mađarske zemlje. I zato je bio potreban ne jedan čovek, nego dva. Vezu čoveka i sveta obojica smo savršeno razrešili. Sada je preostalo samo da razrešimo vezu čoveka s
čovekom. Zbog toga ovde sudbina potomaka, omladine, zajednice zavisi da li će se naći neko ko će ostvariti mogućnost, meru, kako rekoh. A nju ne može ostvariti jedan čovek, nego bar dvojica. Ona može izvirati jedino iz ljubavi ili prijateljstva, jedino iz veze koja to dvoje stapa u jedan. Nasukao sam se u ljubavi i u prijatljstvu. Prosudi, zašto.
DVADESET PRVO PISMO Sada već izgleda da je beznadežna sudbina ove zemlje. Tavori kao beznačajan sluganski narodić, opljačkan, duhovno srozan, izdan od onih kojima je poverio svoju sudbinu, razbucan od onih od kojih nije umeo da se odbrani, zaosatao, okapa kao proleter, s propalim seljacima, s pokvarenim plemstvom, s lakoumnim građanima, smrvljen će živeti pod još mnogo težim okolnostima nego u osamnaestom veku, i mnogo duže vremena nego pod Turcima. Oslobodio se, ali zamah svoje samostalnosti nije umeo da iskoristi, i nije uspeo da stvori svoju sudbinu. Nije greška vođa. Bespomoćnost naroda nije uspela da stvori vođu. Na licu mu se mešaju nezrelo detinjstvo i prestarela starost, još je zelen, a već usukan. I ovo vreme koje sledi potrajaće sve dok ne nestane svaka uspomena ovoga vremena. Ništa ga neće moći spasti, ništa, ni novac, ni vlast, ni duh. Šta sve to može da znači ako je život u klici izumro? Koga može pozvati za to na odgovornost izvan sebe sama? Otkuda to znam? Otuda što sin Visina živi u osami. Individualni život ne može se ostvariti bez zajednice. Ne samo velikog čoveka, već ničiji. Nemamo pesnika, jer nemamo potrebe za njim, a nikada je nije ni bilo. Nemamo velikih ljudi, kraljeva, mislilaca. Svi mogu biti plodni samo u sadašnjici. Sadašnjica? Samo uvek prošlost i uvek budućnost. Uvek smo se bojali, uvek propuštali, a ubijeni tren, krv bogova je iscurela i pretvarala se u otrov. Samo sada i ovde i danas. Nikada, razumeš? Nikada više. Nismo imali u sebi odvažnost snova. Nije bilo trenutka, i Mađari su se uvek gubili. Svaka sudbina se gubila u nezajedništvu, gasila se i gušila. Šta to znači što nema zajednice? Kao čelične kopče nužnosti celinu sačinjava fakt i stvarnost. Nema procvata, jer nema veličine. Ali veličine nema zato što nema naroda u kojem bi se ostvarila. Ali zašto nema naroda? Zašto ovde mora da bude smrvljena svaka sudbina? Jer u ovoj zemlji nema Ti. Gde raste ljubav, gde raste prijateljstvo? Gde zajednica? Gde bogovi? U Ti. Nisam imao prijatelja i ljubavi ne zato što sam mnogo zahtevao, nego zato što nema ljubavi i nema prijateljstva. Onaj ko je našao, nije našao ljubav, prijateljstvo, zajednicu, nego obmanu. U tome ne sudelujem. Nema ovde ostvarene sudbine, samo nemo i očajno stenjanje koje se stropoštalo samo u sebe, što je naša istorija, svačija sudbina, maloga
i velikoga. Jer onaj ko ovde izgleda kao dobitnik, taj je varalica. Ne znam gde si, ne znam ko si, ne znam da li jesi, jer nisi. Gde može da trijumfuje život ako ne u tebi, ljubavi, prijateljstvo, zajednico? Gde mogu da živim ako ne u tebi? Ostvarivanje ljudske sudbine bez zajednice nemoguće je, a ovde nema zajednice.
DVADESET DRUGO PISMO Evo korena ravnodušnosti. Kažu da je prednost, čak velikodušnost što su ovde jedan pored druge mogle živeti konfesije i religije i nacije. To se naziva prednost. To nije strpljenje, nego ravnodušnost. Mađar nema osećanja prema onome što drugi čini i misli i kazuje i živi. Nije to velikodušnost, već nikada ne zna šta je Ti. Nikada ovde nije bilo povezanosti među ljudima. Ovo je zemlja gde se ne zna šta je to skupa i šta je to zajedno. Uvek su izdavali jedni druge, s osobitom naklonošću strancima. To je smisao toga što su vekovne vladavine bile u rukama stranaca. Ko ih je pustio i ko pozvao? Ubeđen sam u to da ako Turci i nisu pozvani, veoma su se dobro uklopili u nečije računice. Ali ovde niko nije mogao biti on sam pre svega zato što se sudbina može ostvariti samo u drugome. Zbog toga ovde niko nije bio on sam. Zato ovde nije bilo velikog pesnika i velikog mislioca i velikog kralja. Međutim, ravnodušnost nije krajnji koren. Izvire dublje: iz toga što nema prijateljstva i nema ljubavi i nema zajednice i nema naroda - nema Ti. Zato ovde nema duha sopstvene zemlje, i nema ničega što bi trebalo da šikne iz zajedničkog. Duh, život, država, zajednica, poezija, zakoni mogu biti rezultati zajedničkog života naroda, a od tih rezultata žive potomci, neprekidno ih iznova stvaraju time što njima žive. Niko nije dospeo na onaj stepen zrelosti da stvori veliko. Ovde se može sazreti samo na jedan jedini način, onako kao na zvezdi bez atmosfere, ali to nije život, već izolovanost i izuzetak. Nedostatak Ti čini nemogućim sve veze, i svaki odnos se sasuši. Zajednička misao je iščezla. Svako je sam. Pojedini Ja otrguti jedni od drugih, sami se mrve, ravnodušni prema svakome drugom, u sebi se rastaču, jer nema niko oko njih, jedni na druge škrguću iz tamnice Ja, a ova škljocanja zuba izviru iz muke osamljeništva. Svi "sede u Velikoj Seni - živi u smrti" - posebno, bez povezanosti - "kao hodočasnik skriven u pustinji, napustivši svet, samo sam sedi - ne znajući šta ga privlači". A u ovoj zemlji život rešava to ko zaklanja ravnodušnost koja izvire iz nedostatka Ti, i ko je otkriva. Jer je domovina ona velika i sveta laž koja sve zaklanja. Jeste, oni su veliki sinovi domovine. Domovina je važna samo tamo gde nema zajednice, nacija je zastava samo tamo gde je zaklonjena, pa o naciji ne može biti reči, nema ni domovine, ni nacije, ni naroda. To je velika obmana, u kojoj treba sudelovati, inače bi postali svesni naše osamljenosti. I šta bi onda bilo? Šta bi bilo ako bi se probudili da smo bez
domovine i bez naroda i bez nacije. Ono što izgleda zajedničko, to je poplava velikih fraza nastala iz poricanja nedostatka zajednice. Premostiti je treba na taj način ako je već nema, neka bude bar njen privid. Jedino se u zajedenici može živeti, i ako je nema, iznad ravnodušnosti treba nalagati naciju i narod i domovinu. To je značenje duha ovde; književnosti, umetnosti. Zbog toga postoji značaj samo domovine, zajedničke obmane, u čemu se svi slažu da postoji, jer je nema. Zato je tako strašno važna čast nacije i ljubav prema domovini, s čime se uvek može izaći i recitovati, to je ono što još može da bude zaborav.
DVADESET TREĆE PISMO Prekinuo sam. Sišao sam u baštu i okopao kukuruz. Usput sam pokupio opale jabuke, i nekolike pojeo. U zeleni se opet razmnožio bagrem, krčim ga. U jendeku raste hmeljka. Otkinuo sam struk i ispleo venac. Kako bi dobro pristajao na glavu neka žene koja gore u kući posluje, povremeno proviri da vidi šta radim, kao što se i ja povremeno oglasim: šta je? Treba li šta? Ona bi rekla da ne treba. I bilo bi lepo, jer sam joj čuo glas. Nema. Niko, niko. Uzimam pušku i odlazim u šumu. Sunce je već na zaklonu, fazani u ovo doba dolaze na izvor. Tiho koračam po zimzelenom bršljanu i suvom lišću. Šipak je već sasvim crven, trnjina plava. Čujem kako lagani vatar zanjiše drveće, i pada orah ili kesten. Berem struk bršljana i splićem venac. U međuvremenu prnu dva fazana. Neka lete. Hmeljka i bršljan - žena i muškarac, hmeljka koja vri i fermentuje, nabrekla, za hleb, svaki njen rod je poput narogušene kvočke, sasvim ženski venac, venac majke zemlje. A bršljan je ukrotitelj tigrova Dionis. Gore iznad izvora nalazi se litica, tu postavljam dva venca jedan pored drugoga. I u tom trenutku se smirujem. Bogovi su primili moju nesvesnu žrtvu i ugasili u meni uzburkanu strast. Opet sam mogao da sednem pred izvor i da pogledam dole na ravnici, bez gorčine, udaljene svetiljke. Najviše je ako mogu da ćutim. I ako se uz to još i smešim, postao sam kao grožđe. Silazim, od nekoliko grozdova cedim mošt, i ispijam. Zatim sednem na stepenice ispred trema, i ne radim ništa. To mi je najomiljenije zanimanje. Čak i ne mislim. Nemam o čemu. Ono što sam mogao već sam jednom promislio. Čuju se noćni šumovi šume, ptice i zečevi se vrpoplje po svojim gnezdima i logama. Ponekad tihi pijuk ili prasak grančice. Možda se muva jež. Šišmiši prohuje kroz sumrak, šaraju poput tamnih iskri. Noćni leptiri. I cvrčci. Kakva tišina. Ranije sam preveo Sapfinu strofu od četiri stiha: Mesec je skliznuo s neba,
Slede ga već i zvezde. Protiču sati. Ponoć je. A ja, oh - spavam sama. DVADESET ČETVRTO PISMO Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim. I kao što sam se ja ovde u svom životu ovenčanom hmeljkom i bršljanom mogao da ostvarim, možda je meni uspelo, možda jedan jedini put; nikada drugome nije uspelo, neće ni uspeti. Iz sebe sama živeo sam ženu, prijatelja, zajednicu, istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih čuvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo, i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi Visina koji su i sami bogovi. Kavim je životom živeo narod vidi se po tome kakve je proroke imao, ko su bili u njegovim očima veliki, najveći. Najveći? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome što sam ja načinio, neće biti produžetka. Isto onako neće kao što o tome niko ništa ne zna. A i kada bi znali, šta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde među brdima, gorim na vatri svoje specifične megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi, sklon sam da najviše oprostim. Što mi je neko bliži, sve manje, sebi ništa. Nisam mogao da izdržim bez Ti tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini, u narodu nakićenom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i došao sam ovamo sa svojom bezdomnom Ti-žeđi, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da živim u osami, zato sam morao da napustim svet gde je svako samo Ja. Možda ćeš još razumeti.
DVADESET PETO PISMO Upravo sam se vratio s Tarimenom s pijace. Dobro smo bili natovareni obojica. Skinuo sam s njega tovar i pustio ga. Toliko se umorio da neće da jede, legao je ispod žbuna i drema. Ja se ispod oraha zabavljam ovim pismom. Danas ne kuvam, od juče mi je ostalo jela, i na dobroj hladnoći je u pordumu. Dok sam koračao za magarcem dole i gore, palo mi je na um ono što sam već davno mislio, možda kao dvadesetogodišnjak, o mađarskom jeziku. Premišljao sam o tome zato je teško prevoditi s mađarskog na evropske jezike? Nisam mislio na velike jezike
kao francuski, engleski ili španski. Ti jezici su stvaralački i živi jezici, s takvim obiljem naviru odnekuda da se drugi jezici s njima baš i ne mogu upoređivati. Stvaralački duh i jezik se ne mogu odvojiti jedno od drugoga. Reč stvara duh, a duh reč. I ovi jezici su, upoređeni s nama, duboki kao okean, i ključaju kao vulkan. Misao, forma, kultura, duh neposredno izviru iz njih. A mađarski na ovim jezicima najčešće zvuči kao nerazumljiva buka na plemenitom instrumentu. Naš jezik retko ima perspektive, ne ume da se zažari, ne ume da lebdi. Kako bi se mađarski mogao prevesti na ove jezike, na ove plamene i poletne i raspevane jezike? Ali mađarski loše zvuči čak i na jeziku nekog malog naroda, kao u norveškom ili srpskom. Stepen života jezika je onakav kao naroda. Tako sam shvatio siromaštvo našega jezika ne u formi i zvučanju, nego u stvaralačkoj snazi. Često sam imao osećanje da govorim mrtvim jezikom. Jezik s drugog sveta. Nekog izumrlog naroda koji više nigde ne postoji, ili postoji ovde samo zbog čudne nemoći, jer ne stvara ništa zbog čega bi vredelo čuvati ovaj jezik. Naši spomeni su stari samo četristo godina, ali je jezik za tih četiri stotine godina na očigled postao siromašniji. I tada sam pomislio, siromaštvo nije što se mađarski ne može prevesti na strani, nego što se strani ne može prevesti na mađarski. Verovao sam tada da se mađarski ne može misliti, osećati, pevati, mađarski nije most između Ja i Ti. Na mađarskom se čak ne može ni sanjati. Zašto?
DVADESET ŠESTO PISMO Hteo sam još da govorim o izgubljenom mitu Mađara. O izgubljenom mađarskom heroju, o junačkom spevu, o izgubljenom mađarskom junačkom dobu, o svemu onome za što ne znamo ni da li je postojalo ili nije, i kada je izgubljeno, zbog koga i zašto. Treba li još o tome govoriti? Da li je ovde ikada bilo junaka i junaštva? Da li je ovde bilo junaka za kojima su kucala sva srca? Da li su negda ovde činjana velika dela, sem uzajamnog nabijanja na kolac i oslepljivanja? Da li je ovde postojao mit za koji se nije ispostavilo da ga je drugi narod sanjao za sebe i kod nas je samo postao kao religija, oblik vladavine, odeća, pronalazak, umetnost i novac. Zašto? Postoji jedan mit, njegov pravi smisao, pak, nije dobro razlagati. A sve u svemu to je ovoliko: zemlju su osvojili Huni, Atila je umro i za nekoliko godina veliko carstvo se raspalo. Niko ne zna ko su bili Huni, ali su Mađari osećali da su im srodnici. Odgonetka mita: na ovome mestu gde mi jesmo, teško je živeti. Ova zemlja vukla je bar na pet strana. I Mađari su je samo tristo godina održali ujedno. Prekodunavlje gleda na dugu stranu od Erdelja, od Felvideka, Alfelda. Kao da i ne spadaju zajedno. Teško je ovde održati državu. Nikada ovde nije bilo jedne države, uvek bar četiri. Čak ni Rim nije mogao da osvoji sve. A i sam narod naginje rasturanju. Zašto?
Vojni pohodi, Turci, osvajanje, strana vladavina, verski ratovi, unutarnji razdor, stranci naviru s juga, sa severa, sa zapada, mrcvare jedni druge i one koje ovde zateknu. Zašto? Jednom je ovde boravio stranac koji je rekao da je ova država calkgwni. Zavetrina, mlakost. Ako čovek dođe sa severa, sunce je sjajno, ako s juga, ono je nejasno, nalazi se na sredini između juga i severa. Ima neke mile i mirne čari u tome što se u ovoj polusvetlosti zelene krošnje drveća i talasaju blagi bregovi, voda sneno blista, a u vazduhu se uvek belasa pramen magle, kao da smo u predvorju drugoga sveta. Čoveku se u ovoj halkionskoj polusvetloj, tihoj zemlji bez vetra pridrema i spava opušteno. Ovde se ne može sasvim razbuditi. Ovo je mesto osame. Iz trstika provire ledene ptice i na glatkoj vodi jezera, kao na staklu, svetli žuto sunce. Ovo je zemlja usnulih, poluživih, gde se ljudi i ne bude iz sna, i tako umiru. Zašto? Sve je to u vezi: zemlja smrti, bezvetrica, polutama, bez zajednice, mrtvi jezik, bez događaja, ravnodušnost. Zbog toga istinski glasovi ovde nisu oni koji bude iz nazrelog lebdenja život-smrt, nego oni koji stenju kao sablasti. Istinski glasovi su oni koji se stapaju s ovom polutamom i hoće da poverujemo da postoji sve to čega nema, domovina, istorija, junak, vernost, život. Da zaboravimo gde čovek ovde živi. U stvarnosti ovde svako ko je nje svestan, smesta bi trebalo da umre, kao što je umro onaj ko je to znao. Mađarska opijenost jeste kada se iščupa iz ove stvarnostifatamorgane i za trenutak poveruje da ono što živi ipak je samo život: postoje prijatelji, braća, domovina, zemlja, zajednica, narod. Kada ume da zaboravi kako u predvorju podzemnog sveta i u svojoj rastočenosti rastopljen spava. Istupio je iz njega i za trenutak može da poveruje da postoji Ti, postoji drugo, postoji svet, postoji zajedničko. Mađarska opijenost uvek je zanos osamljenog čoveka - onoga koji sam sedi za stolom, kao Bešenjei, "živ u smrti". Poveruje da ovde postoji zajedničko i skupa, da postoji ono čega nema i nikada ga nije ni bilo, a neće ni biti. Zaboravio je sebe i otuda sada već zna da mu ne može pomoći niko i ništa. To je druga strana ravnodušnosti, divlji skok u sve ono što izgleda zajedničko, opšta stvar, opšte i opšte, uvek opšte, ovo je zanos ovde, koji nagoni na zaborav da se postoji. I obara svakoga ko se usudi da kaže istinu. Svejedno. Opije se i Ciga mu cvileći na uvo svira. Zašto?
DVADESET SEDMO PISMO Možda sada već razumeš zašto sam govorio o opasnosti osame. Lako je tamo dole. S kakvom se stvarnošću tamo čovek boči? Stotina nema takvu težinu kao ovde jedan. Teško se u ovim mislima ne slomiti. I sem Bešenjeija ima dovoljno primera. Ako stignem samo dovde, i mene bi čekala takva sudbina, ludilo ili oboljenje srca. Jer je ovo još sve sama provalija i tama i pobuna. Ali sam ja pošao dalje. Na sve sam rekao:
da. Odnosno da. Otkuda ovde ravnodušnost? Zašto nema zajednice? Zašto ne živi moj Ti? Zašto ovde živi u laži svako ko želi ljubav ili prijateljstvo? Otkud polutama i bezvetrica? Zašto? Ova zemlja nema bogova. Zato narod nema bogova, zato je bez domovine, bez zajednice, zato se ovde ne blista sunce bogova, ne struji vazduh, nema junaka, nema sudbine, oštrice, sam, posebno, mrtav je jezik, sam u sebi razbucan -, zato je ovo predvorje Hada, mesto razorenih veza, mesto koje je ispalo izvan sveta: bezbožnička zemlja. Osobina mesta pripada narodu: narod pripada mestu i mesto narodu. Zbog toga ovde nema mita, nema velikog čoveka, pesnika i mislioca. Šta je to nešto što se naziva velikim? Biti veliki znači dovesti bogove. Veliki čovek je ????????. A ovde niko nije mogao biti veliki. Ovde ne nastavaju bogovi? Kako je moguće? Ta hiljadu godina ovde je hrišćanin. Ne. Hrišćanstvo je dospelo ovde kao institucija, ne kao religija. Bilo je politika koja duboko i tamno bezverje Mađara nije ni dotakla čak ni danas. To ne isključuje spoljašnjosti. Naprotiv. Precizna spoljašnjost je uvek sumnjiva, naročito tamo gde sve zavisi od spoljašnjosti. Ta cela uzajamna pripadnost po spoljašnjosti je ovde puki privid, svako živi razdrešen od drugoga, samozavaravanje, očaj, jedna vrsta poremećenosti, samozaboravna opijenost da postoji ono čega nema. Narode ne stvaraju kraljevi, nego pesnici i mislioci, i stvaraju ih tako što im dovode bogove. Jedan narod ne započinje da živi u zajednici i u uzajamnoj pripadnosti onda kada nastupi osvajač, nego kada se oglasi pesnik. Verešmarti je to znao kada je stvorio Hadura. Ali to je bio bog prošlosti, zakasnio je hiljadu godina, i nije mogao da ostane živ, ma koliko da je bio lep. Nama su danas neophodni drugačiji bogovi, nismo više lutalački konjanički narod, nego ovde stanujemo, odnosno ovde bismo stanovali ako bismo negde stanovali. Na ovoj usnuloj zemlji s bezvetricom i polutamom stanuje bezbožni narod, posvećen od svetskih sila, zato ovde svako živi posebno i sam, i drugoga ne razume, zato mu je jezik tup, i zato ga razbucaju susedi i avanturistički osvajači, bilo odakle da stižu. Samo da je bar prokletstvo, kao što je verovalo nekoliko ushićenika u 16. veku. Bar da ovuda hodaju krvave senke Erinija - ali čak ni one. Kakva tišina, kakav spokoj! Koliko hiljada godina već kako se ništa dogodilo nije?
DVADESET OSMO PISMO Uvek si sumnjao kako mogu u svojoj osami da živim bez gorčine. E pa, mogu li biti još gorak u posedovanju znanja? Mogu li se buniti? Može li me još nešto boleti? Postoji jedan stepen znanja koji je etarski, možeš mu se rugati, slomiti se o njega, besneti zbog njega, proklinjati ga, a znanje ni da mrdne, i smeši se. Kao nebo. Najveće istine su lake i proste i čiste i uvek se smeše. I svestan ovakve istine iz čoveka iščili
svaka tuga, zavist, bol, osveta i gorčina. Ne može se više do videti. I ako čovek sve vidi, postaje vedar. Ovo je vedrina svevideće osame za koju sam sazreo. Nisam izrekao mnogo više od onoga što sam kao dvadesetogodišnjak mislio kada sam se pripremao na put u Englesku kako bih mogao da namirim svoju herostratsku strast. Ali nisam otišao. Zato nisam. Već i tada sam znao ovo, ako i ne ovako razuđeno. I zato ne marim što ne živim na obali mora, što sam toliko želeo, ne živim tamo u svetlosti, pod vladavinom Posejdona i Apolona i Dionisa, nego ovde, u ovom halkionskom predelu. Takav je narod koji nema bogova. Moj život je minuo u tome da ih pronađem i dovedem. Uspelo? Takve stvari čovek ne može znati. Ne mogu sebe da pogledam spolja. A i neću. Moje je mesto ovde u meni, ne znam šta sam učinio za druge, samo šta sam učinio za sebe. Nisam nikoga dobio, ni ljubav, ni prijateljstvo. Delo mi se izgubilo. Ali imam osamu i vedrinu, i za sebe sam se ostvario. Moji bogovi su bezimeni moćnici, tako su veliki da im je svako ime tesno, još su veoma novi i snažni. Doveo sam ih, nikome nisu bili potrebni, pa ja živim s njima. Da li je time usledio preokret u životu zemlje? Ne znam. Ja sam sin visina, i donosilac bogova. Ostalo nije moja stvar.
DVADESET DEVETO PISMO Već cele sedmice ništa drugo ne radim nego berem. Jabuke, kruške, šljive, orahe, kestene, grožđe, vadim krompir, repu. Ostava je prepuna. Žabe uveče jako krekeću, znak da će kiša. Dani su se osetno skratili, kada uveče sednem na prag, treba da prigrnem kaput. I šuma je sve proređenija i tiša. Boje sumraka su već žute i zelene, ne zlatno-crvene kao još pre nedelju dana. Krećem na duge šetnje s druge strane planine, po ceo dan sam odsutan, a ponekad se vraćam natovaren pečurkama. Pečene pečurke s mladim vinom, treba li bolja večera? Tako odigravam vreme. Sledeći put više.
