Bart - Mit Danas

Rolan Bart

MITOLOGIJE

Prevod safrancuskog

Andrija Filipović Prevod eseja Mit danas

Olja Petronić

Karpos

2013

Original Title: Roland Barthes

MYTHOLOGIES © Editions du Seuil, 1957 © for Serbian langu age, Karpos 2013

Cet ouvrage a beneficić du soutien de l’lnstitut frangais et du Programme d’aide a la publication « Danilo Kiš ». Ovo delo je objavljeno uz podršku Francuskog instituta i Programa za pomoć izdavačima « Danilo Kiš ».

© Karpos,2013. Sva pravazadržan a. Ova publikacija se ne sme, u celini ili u delovima, umnožavati, preštampavati, fotokopirat skenirati i postavljati na internet bez odobrenja izdavača. All rights reserved. No portion of this publication may be

reproduce d or transmitted in any form or byany means, electronic or mechanical, including photocopy, recording, scanning, or an information or storage retrieval system, vvithout permission in writing from the publisher, except in the case of brief quotation embodied in critical articles and reviews.

MIT DANAS

Šta je mit dana s? O dmah ću dati prvi odgov or - veoma j ednostavan - koji je u savršenom skladu sa etimol ogij om: mitje govo r (parol e ) ? 1

Mit je govor Naravno, to nije bilo koji govor: potrebni su naročiti uslovi da jez ik postane mit, za trenu tak ćemo videti koji. Ali od početka treba snažno naglasiti da je mit sistem komunikacije, da je poruka. Po tome se vidi da mit ne bi mogao da bude predmet (objet), pojam (concept) ili idej a; on je način pren ošenja značenja, forma. Kasnije će biti potrebno postaviti istorijske granice toj formi, usl ove njen e upotrebe, pon ovo u n ju sm estiti druš tvo : . svejedno je, pre svega je valja opisati kao formu. Vid i se da bi bilo posve iluzorno težiti supstancijalnom razlučivanju mitskih predm eta: pošto je mit govor, sve što je vezano uz diskurs može da bude mit. M it se ne definiše predmetom svoje poruke, već načinom na koji je izriče: postoje formalne, a ne supstancijalne granice mita. Dakle, sve može da bude mit? Da, verujem da je tako, je r je u niverzum beskrajno sugest ivan. Svak i predme t na svet u m ože iz jedn og zatvor enog, nem og postojanja da pređe u govorno stanje, otvoreno za priliku da ga usvoji društvo, jer nijedan zakon, bio on prirodni ili ne, ne zabranjuje da se govori o stvarima. Drvo je drvo. U to nema sumnje. Ali kad a M inu Drue 38kaže d rvo, to već više nije samo drvo, 37 Biće mi prigovoreno da reč mit ima hiljadu drugih značenja. Ali ja sam pokušao da definišem stvari, a ne reči. 38 Kontroverzna devojčica-pesnikinja, koja je sa devet godina ohjavila veoma populamu zbirku pesamaArfire, mon ami (Drvo, moj prijatelj). Oko autentičnosti njenih pesama vodila se velika polemika u fr ancuskoj javnosti tog vremena. - Prim. prev.

183

to je ukrašeno drvo, prilagođeno izvesnoj potrošnji, obdareno književnim zadovoljst vima, pobunam a, slikama, ukratk o, društvenom upotrebom koja se d odaje čistoj m aterij i. Očigledn o, nije sve izrečeno u isti mah: neki predm eti na t renutak postanu p len mitskog govora i potom nestanu, neki drugi zauz mu njihovo m esto, uđu u mit. Po stoje li sudbinski sugestivni kao što je, kako je govorio Žena? Sigurno da predmeti, ne : m ožem o zamisliti da postoje veoBodler, m a stari mit ovi, ali nema ih ve čnih; jer upravo ljudska istorij a om ogućuje da ono stva rno pređe u stanje govora, ona, i samo ona, upravlja životom i smrću mitskog jezika. Bila davnašnja ili ne, mitologija može da ima samo istorijs ko utemeljenj e, jer je m it govor što ga je odabral a istorija; on ne bi mogao da izvire iz ,,prirode“ stvari. Taj govor je poruka. On, dakle, može i da ne bude usmen; može da bude uobličen pisanjem ili predstavljanjem: pisani diskurs, i fotografija, film, reportaža, sport, predstave, reklama, sve tali om ože da posluži kao oslonac mitskom govoru. Mit ne može da se definiše ni svojim predmetom ni svojom materijom, jer se u bilo koju materiju može proizvoljno učitati značenje: strela koju neko donese kao znak objave rata takođe je govor. Nema sumnje da, u poretku opažanja, slika i pismo, na primer, ne privlače isti tip svesti, a postoji i mnogo načina da se čita sama slik a: shema je mnogo p ogodnija za prenošenje značenja nego crtež, imitacija nego srcinal, karikatura nego portret. Ali upravo ovde više nije reč o teorijskom načinu predstavljanja: reč je o ovoj slici, datoj za ovo značenje: m itski govor je uobličila materija već obrađena radi neke prikladne komunikacij e: upravo zato što svaka mitsk a građa, bila ona figurativna (slikovna) ili grafička, pretpostavlja označiteljsku svest, o njoj se može rasuđivati nezavisno od njene m aterije. Ta materija nije beznačajna: slika je, svakako, nametljivija od teksta, ona nameće značenje odjednom, ne analizirajući ga, ne rasipajući ga. Ali to više nije bitna razlika. Slika postaje tekst čim je nosilac značenja: kao i tekst, ona priziva izvestan lexis39. Dakle, ovde ćemo od sada po d jezikom u širem smislu ( langage), diskursom, govorom, itd, podrazumevati svaku značenjsku jedinicu ili svaku značenjsku sintezu, bila ona verbalna ili vizuelna: neka će fotografija za nas biti govor na isti način kao i neki 39 Lexis (Ae^ig), grčki: reč, govor, način govorenja (figurativno: stil); koristi se i kao zbirna imenica u značenju vokabular. - Prim. ur.

184

novinski članak; i predmeti će moći da postanu govor ako nešto znače. Uostalom, sama istorija pisama opravdava ovaj generički n ačin poimanja jezika: m nogo pre izumevanja našeg alfabeta, predm eti kao što je kipu40ko d Ink a ili crteži kao što su piktogrami bili su uobičajeni govori. To ne znači da mitski govor treba smatrat i jezikom u užem smislu ( langue ): istini za volju, mit pripad a jedn oj opštoj n auci šir oj od lingvistike, a to je semiologija.

Mit kao semiološki sistem Kao izučavanje govora, mitologija je, naime, tek fragment one opsežne nauke o znakovima koju je Sosir post ulir ao p re četrdesetak godina pod nazivom semiologija. Semiologija još nije konstituisana. Ipak, nakon sam og Sosira, a pon ekad i nezavisno od njega , čitav jedan kom ad savremenog istr aživanja neprestano se vraća problemu značenja: psihoanaliza, strukturalizam, ejdetska psihologija, neki novi po kušaji u književnoj kritici, kao što s u, na primer, B ašlarovi , ne žele više da prou čavaju činjenicu drugačije do s obzirom na ono što ona znači. No, postulirati značenje znači obraćati se semiologiji. Ne želim da kažem da bi semiologija podjedn ako o bjašnjavala sva ta istraži vanja: njihovi su sadržaji veoma različiti. Ali ona imaju zajednički status, sve su to nauke o vre dnostima; ne zadovoljavaj u se upoznavanjem sa činjenicom: one je de finišu i istražuju kao vrednost-za. Semiologij a je nauka o formama, pošto proučava značenja nezavisno od njihovog sadržaja. Želeo bih da kažem reč-dve o nužnosti postojanja t akve jed ne formalne nauke i o njenim granica ma. Njeno postojanje je nužno kao i postojanj e svakog egzaktnog jezika. Ždanov se rugao filozofu Aleksanđrovu, koji je govorio o „sferičnoj strukturi naše planete“. ,,Do sada je izgledalo", veli Ždanov , ,,da jedin o forma može da bude sferi čna.“ 41 Ždan ov je 40 Naprava kao kojui za su podsećanje Inke koristile za čuvanje podataka o porezima, broju stanovnika, na buduće obaveze. Sastojala se od glavnog užeta postavljenog horizontalno i viseće užadi raznih boja (svaka boja je predstavljala neku osobu ili predmet). - Prim. prev. 41 Bart upućuje na kratak Žđanovljev tekst Reč u diskusiji o knjizi G. F. Aleksandrova Jstorija zapadnoevropskefilozofije": (24.juna 1947) (u prevodu: Beograd-Zagreb: Kultura, 1947). Sovjetski marksizam je još od kraja 20-ih godina 20. veka osuđivao strukturalističku lingvistiku kao „buržoasld formalizam". Bart je ovde ironičan, kada se, opravdavajući jedn u takvu formalnu nauku, poziva na Ždano va. - Prim. ur.

185

bio u pravu: ne može se govoriti o strukturama onako kako se govori o formama, niti obrnuto. Sasvim je moguće da na ravni ,,života“ postoji samo nerazaznatljiva celina struktura i formi. Ali nauka ne zna šta bi sa neizrecivim: njoj je potrebno da govori o ,,životu“ ako želi da ga preobražava. Naspram izvesnog donkihotizma sinteze, uostalom , avaj!, pl atonskog, sv aka kritika mora da pristane na askezu i smicalicu analize, a u analizi mora da prilagodi metod e i jezike. Budući man je zaplašena utvarom „formali zma“ , ist orijska kri tika je možda bila m anje jalova; ona je shvat ila da specifično izučavanje formi ni u čemu ne protivreči nužnim načelima potpunosti i Istorije. Naprotiv: što je neki sistem specifičnije definisan prema svojim formama, to je podložniji istorijskoj kritici. Parodirajući jednu poznatu izreku, reći ću da nas malo form alizma uda ljava od Istori je, ali nas m nogo formalizma u nju vraća. Postoji li bolji primer potpune kritike od u isti mah form alnog i istorijskog, semiološkog i ideološkog opisa svetosti u Sartrovom Svetom Ženeu 42? O pasn o je, naprotiv, form e sm atrati dvosmislenim predmetima, pola formama a pola supstancama, darivati formi nekakvu supstancu forme, kao što je, na primer, radio ždanovljevski realizam. Semiologija, postavljena u svoje granice, nije metafizička zamka: ona je samo jedna od nauka, nužna ali ne i dovoljna. Važno je uvideti da jedinstvo objašnjenja ne m ože zavisiti od odstranjivan ja ovog il i onog njegov og pri stupa, nego, po Englesovim rečima, od dijalektičke koordinacije pos ebnih n auka koje su sa njim povezane. To važi i za mitologi ju: ona u isti mah p ripada i semiologiji kao formalnoj nau ci i ideologiji kao istorijskoj na uci: ona izu čava ide je-u-fo rm i.43 Podsetiću, dakle, da svaka semiologija postulira odnos između dva člana, označitelja i označenog. Ovaj se odnos tiče predmeta koji su različitog reda, te zbog toga on nije jednakost već ekvivalentnost. Ovde valja paziti da, suprotno uobičajenom jeziku koji mi jednostavno kaže da označitelj izražava označeno, 42Upor. Jean-Paul Sartre, Saint Genet: comedien et martyr, Paris: Gallimard, 1952. - Prim. ur. 43 Razvoj reklam e, utica jne štam pe, radij a, ilustracije, a da i ne govorimo o bezbroj preživelih komunikacijskih obreda (obreda društvenog života), čini hitnijim nego ikada ranije konstituisanje semiološke nauke. Koliko ima uistinu neznačenjskih polja kroz koja prođemo u jednom danu? Veoma ih je malo, ponekad ni jedno. Tu sam, pored mora; nema sumnje da ono ne nosi nikakvu poruku. Ali kakve semiološke građe ima na plaži! Zastave, slogani, pločice, odeća, i sama pocrnelost, sve su to poruke za mene.

186

u svakom semiološkom sistemu imam posla ne sa dva, već sa tri razli čita člana, je r ja nipošt o ne razum evam jeda n po jedan član, već korelaciju koja ih spaja: postoje, dakle, označitelj, označeno i znak, koji je asocijati vni zbir prva d va člana. Uzm imo bu ket ruža: njime ozna čavam svoju strast. Zar tu ne postoje sam o označitelj i označeno, ruže i moja strast ? Č ak ni to: istini za volju, tu pos toje samo ,,postrašćene“ na ravni analize, svakako postoje tri člana, jer se teruže. ružeAli ispunjene strašću tu daju sasvim razložiti upravo na ruže i strast: i jedno i drugo su postojali pre nego što su se sastavili i obrazovali taj treći predm et, a to je znak. Koliko, istina je, na ravni doživljenog ne mogu da razdvojim ruže od poruke koju nose , toli ko na planu analize ne m ogu da pobrk am ruže kao označitelj i ruže kao znak: označitelj je prazan, znak je pun, on je smis ao. Uzm imo još i jed an crni obl utak : njime m ogu označiti više stvari, on je prost označitelj; ali ako ga zadužim za neko stalno označeno (osuduznak. na smrt, na primer, tajnom glasanju), on će postati Naravno, izmeđuu nekom označitelja, označenog i znaka postoji tako tesna funkcionalna povezanost (kao izmeđ u dela i cel ine) da njihova analiza m ože izgledati uzaludna; ali ubrzo ćem o videti da je ova distinkcija od presudnog značaj a za izučavanje mita kao semiološke sheme. Ova tri člana su, naravno, čisto formalna, i mogu im se dati različiti sadržaji. Evo nekoliko primera: za Sosira, koji je radio na jednom posebnom, ali u metodološkom smislu egzemplarnom - jeziku užem smislreda), u - označe je poj eđu am, pojm ozna- a čiteljsis je temu akustična slikau (psihičkog a odnosno izm i slike je zn ak (reč, n a prim er), ili kon kre tni entite t.44 Za F rojda, kao što znamo, psihizam je sloj zgusnutih ekvivalentnosti, vrednosti-za. Jedan član (uzdržavam se da mu dam prednost) sačinjava manifestni smisao ponašanja, a drugi sačinjava latentni ili pravi smisao (to je, na primer, sup strat sna) ; što se trećeg člana tiče, on je i ovde korelacija prva dva: to je sam san u celosti, to je omaška ili neuroza, obe pojmljene kao kompromisi, kao ije koje funkcioniš funkcije u zahvalj(drugi ujući spoju jedn eseforme (prviekonom član) i jedne intencionalne član). Ovde vidi koliko je nužno razlučiti znak od označitelja: za Frojda san nije njegova m anifest na datost ništa više nego što je njegov latentni sadržaj, on je funk cionalna pove zano st ta dva člana. Naj44Pojam (notion ) reči je jed an od onih pojmova o kojima se najviše raspravlja u lingvi stici. Ja ga zadržavam j edno stavnosti radi.

187

zad, u Sartrovoj kritici (ograničiću se na ova tri poznata primera), označeno konstituiše prvobitna kriza subjekta (odvojenost od majke kod Bodlera, pohvala krađi kod Ženea); Književnost kao diskurs obrazuje označitelja, a odnos krize i diskursa definiše delo, koje je značenj e. Naravno, ova trodimenzionalna shema, koliko god da joj je postojana forma, ne ostvaruje se uvek na isti način: stoga bi trebalo neprestano ponavljati da semiologija može da bude jedinstvena samo na nivou formi, a ne na nivou sadržaja; njeno polje je ograničeno, ona se odnosi samo na jezik, zna za sam o jed nu operaciju: čitanje ili deši frovanje. U mitu pronalazimo trodimenzionalnu shemu o kojoj sam upravo govorio: označitelj, označeno i znak. Ali mit je sistem poseban po tome što se gradi od semiološkog lanca koji postoji pre njega: toje semiološki sistem drugog stepena. Ono što je znak (što će reći asocijativni zbir pojma i slike) u prvom stepenu sist ema postaje jedno stavn i označit elj u drugom. Ovde treba podset iti da se materije mitskog govora (jezik u užem smislu, fotografija, slikarstvo, plakat, obred, predmet, itd.), koliko god da su različite u početku, svedu na čistu označiteljsku funkciju čim ih mit obuhvati: mit u njima vidi samo jednu istu sirovinu; njihovo jedinstvo je u tom e što su sve svedene na jednostav an stat us jezika u širem smislu. Bilo da je reč o pisanoj ili slikovnoj grafiji, mit u njoj želi da vidi samo zbir znakova, sveukupni znak, poslednjeg člana prvog semiološkog lanca. A upravo će taj poslednji član postati prvi ili delimični član uvećanog sistema što ga mit gradi. Sve se odvija kao da mit za jedan stepen premešta formalni sistem značenja prvo g stepena. Pošto je to premeštanje presudno za analizu mita, predstaviću ga na slede ći način, a podrazumeva se, naravno, da je pro stom i prikaz sheme ovde obična meta fora:

1. označitelj 2. označeno

Jezik r < 3. znak II. OZNAČENO

I. OZNA ČITELJ

MIT <

v III. ZNAK

188

Kao što se vidi, u mitu postoje dva semiološka sistema, od kojih je jedan premešten u odnosu na drugi: jedan lingvistički sistem, jezik ( langue ) (ili načini pređstavljanja koji su sa njim izjednačeni), koji ću nazvati objekt-jezikom, zato što je on jezik (langage ) koji mit zauzima kako bi izgradio sopstveni sistem; i sam mit, koji ću nazvati metajezikom, zato što je on jez ik drugog stepena, u kojem se govori razm objekt-jezika, išlja o metajeziku, semiolog više ne mora odaprvom. se pita oKada sastavu više ne mora da uzima u obzir detalje lingvističke shem e; biće mu potrebno da se upozna samo sa njenim zbirnim članom ili sveobuhvatnim znakom, i to u onoj meri u kojoj je taj član pogodan za mit. Eto zašto semiolog ima pravo da se na isti način ophodi i prema tekstu i prema slici: s njima u vezi pamti to da su oboje znaci, oni stižu na prag m ita obdareni istom ozn ačiteljskom funkcijom, i jedno i drugo predstavljaju objekt-jezik. Vremeizjejed danenavedemo ili dva mitskog govora. ću pozajmiti Valerijeve primer napo men e45: učen ik sam petog Prvi razreda jedne francuske gimnazije; otvaram svoju latinsku gramatiku i čitam jednu rečenicu, pozajmljenu od Ezopa ili Fedra: quia ego nominor leo. Zaustavljam se i razmišlj am: dvosmislena je ova rečenica. S jedne strane, reči u njoj svakako imaju jednostavan smisao :je rj a se zove m lav. A s druge, ova rečenica je očigledno ovde da bi mi saopštila nešto drugo, u meri u kojoj se obrać a meni, učeniku petog razreda, ona mi jasno kaže: ja sam gramatički primer čija je namda ena da ilustruje o slaganju predikativa. Čak sam primoran prepoznam da pravilo mi ta rečenica nipošto ne saopštava svoj smisao, ona gotovo i da ne pokušava da mi govori o lavu i o tome kako se on zove: njeno istinsko i konačno značenje jeste da mi se nametn e kao pr isustvo izvesnog slaganja predikativa. Zaključujem da sam pred naročitim, uvećanim semiološkim sistemom, pošto je širi od jezika: tu nesp omo postoj i jedan označ itelj, ali je sam taj označitelj obrazovan pomoću zbira znakova, on je sam po sebi semiološki sistem prvog stepena ( zovem se lav). Ostalog što se tiče, formalna shem a sekao odvija ispra vno: tu postojikoje oznanije čeno sam gramatički primer), i sveukupn o značenje, ništ(ja a dm go do korela cija označite lja i oz načenog: je r mi ni imenovanje lava ni gramatički prim er nisu dati odvoj eno. A sada evo dmgog primera: kod frizera sam, pmžaju mi broj časopisa Paris Match. N a naslov noj stra ni jed an m ladi cm ac salu45 Tel Quel, II, str. 191.

189

tira u francuskoj u niformi, podignu tog pogleda, bez su mnje uperenog u n eki nabo r trobojne zas tave. Upravo je to smisao slike. Ali, bio ja naivan ili ne, svakako shvatam šta mi ona saopštava: da je Francuska velika Imperija, da svi njeni sinovi, bez obzira na boju kože, vem o služe pod njenom zastavom, i da nema bolje g odgov ora klevetnicima navodnog kolonijalizma od revnosti ovog cmca u službijednim njegovim navodnim ugnjetačima. I ovde tu se,postoji dakle, označinalazim pred uvećanim semiološkim sistemom: telj, i sam već sasta vljen od jedn og prethodno g siste ma ( crni vojnik salutir a po fra nc usk i ); tu postoji označeno (ovde je to namerna mešavina francustva i vojništva); tu, najzad, postoji i prisustvo označenog kroz označitelja. Pre nego što pređem o na analizu svakog člana mitskog sistema , valja nam se dogovoriti o terminologiji. Sada znamo da se označitelj u mitu može razmatrati sa dve tačke gledišta: kao poslednji član lingvističkog sistema ili kao prvi član mitskog sistema: ovde su, dakle, potrebna dva imena: na ravni jezika u užem smisl u, što će reći kao poslednjeg člana sistema prvog stepena, označitelja ću nazvati smislom (,sens) (zovem se la v, crnac sal utira po fra nc uski), a na ravni mita nazvaću ga formom. Što se označenog tiče, dvosmislenost je nemoguća: ostavićemo mu ime pojam. Treći član je korelacija prva dva: u sistemu jezika u užem smislu to je znak; ali nem oguće je tu reč preuzeti bez dvosmisle nosti , pošto je u mitu (i u tome leži njegova glavna osobenost) označitelj već obrazovan pomoću znakova jezika u u žem smislu. Stoga ću trećeg člana mita nazvati značenjem (signification): ta je reč ovde opravdana utoli ko više što mit zaista ima dvostruku funkciju: on prenosi značenje i obavešt ava, omogujuće razumevanje i nameće.

Forma i pojam Označitelj mita pojavljuje se na đvosmislen način: on je u isti mah i smisao i forma, pun s jedne strane a prazan s druge. Kao smisao, označitelj već iziskuje čitanje, hvatam ga očima, ima ču lnu stvarn ost (za razliku od li ngvističko g označitelja, koji je čisto psihičkog reda), im a bogatstvo: im enovanje lava i crnčevo salutiranje su verodostojne celine, raspolažu sa dovoljno racionalnosti; kao zbir lingvističkih znakova, smisao mita ima sopstvenu vred nost, on pripada j ednoj priči, priči o lavu ili pri či

190

o crncu: u smislu je već izgrađeno jedno značenje, koje bi i te kako moglo da se zadovolji samim sobom kad ga mit ne bi dograbio i od njega odjednom napravio praznu, parazitsku formu. Smis ao je već potpun, on iziskuje znanje, prošlost, pamćenje, komparativni poredak činjenica, ideja, odluka. Postajući f orma, smisao se uda ljava od svoje kontingen tnosti, prazni se, se osiromašuje, priča isparava, više ne operacija ostaje ništa osim slova. Tu odvija paradoksalna permutacija čitanja, nenormalna regresija sa smisla na formu, sa lingvističkog znaka na mitskog označitelja. Ako quia ego nominor leo zatvorimo u čisto lingvistički sistem, ta će rečenica u njemu ponovo pronaći punoću, bogatstvo, priču: ja sam životinja, lav, živim u toj i toj zemlji, vraća m se iz lov a, bilo bi po željno da svoj plen p odelim sa junicom, kravom i kozom; ali budući najjači, prisvajam sve delove plena iz raznih razloga, od kojih je posled nji napro sto to što se zovem lav.ove Aliduge kao forma ovajerečenica sadrži gotovo više ništa od priče. mita, Sm isao sadržaonečitav jedan sistem vrednosti: istoriju, geografiju, etiku, zoologiju, Književnost. Forma je odbacila sve to bogatstvo: njeno novopečeno siromaštvo priziva znače nje koje će je ispu niti . Prič a o lavu treba um nogom e da odstupi da bi se napravilo mesta za gramatički primer, treba u zagradu staviti crnčevu biografiju, ako želimo da oslobodimo sliku, da joj omog ućimo da primi svoje označeno. No, u svemu ovome presuđno je to što forma ne ukida smisao, ona ga samo osiromašuje, udaljava, drži na raspolaganju. Mislimo da će smisao umreti, ali ta je smrt odložena: smisao gubi vrednost, ali zadržava život, kojim će se hran iti forma mita. Smisao će za formu biti nešto popu t trenu tne zalihe istorije, nešto poput podrastrtog bogatstva koje se može privući ili udaljiti u nekoj vrsti brzog izmenjivanja: potrebno je da forma neprestano ima mogućnost da se ponovo ukoreni u smislu i da se tu hrani pri rodom; a prevashodno je potrebno da ona t u m ože da se sakrije. Ta zanimljiva igra žmurke između smisla i forme definiše mit. Form a mita nije simbol: c rnac koji salutira nij e simbol francu ske Imperije, previše je prisutan da bi to bio, izdaje se za bogatu, proživljenu, spontanu, nedužnu, nespornu sliku. Ali to je prisustvo u isti mah potčinjeno, udaljeno, učinjeno gotovo prozi rnim, pom alo uzmiče, postaje saučesnik jedn og pojma koji tu sti že potpuno oprem ljen - francuske imeprij alnost i: ono postaje veštačko.

191

Sada pogledajmo označ eno: pojam će upit i celu tu priču k oja ističe iz forme. A pojam je određen: on je u isti mah i istorijski i intencionalan; on je pokretač iskazivanja mita. Gramatička egzemp larnost, francu ska imperijalnost, sam su pog on mita. Pojam ponov o u spostavlja lanac uzroka i posledica , p okretača i namera. Za razliku od forme, pojam nipošto nije apstraktan: on je ispunjen Pomoću se čitava jedna novajenom priča usađuje situacijom. u mit: u imen ovanjupojma lava, prethodno ispražn od svoje kon tingentno sti, gramatički prime r će prizvati čitavo mo je post ojanje: Vreme, koje je odlučilo da se rodim u razdoblju u kojem se uči latinska gramatika; Istoriju, koja me čitavim skupom društven e segregac ije razlučuje od dece koja ne uče lati nski; pedagošku tradiciju zbog koje je onaj primer odabran iz Ezopa ili Fedra; moje sopstvene lingvističke navike, koje u slaganju predikativa vide jednu značajnu činjenicu, dostojnu ilustrovanja. Isto važi i za c m ca kojiašen; salut kao ira: pojam kao formi, njegov smisao je skra ćen, jen, osirom francuske im perijalnosti, on jeizdvonanovo povezan sa celokupnim svetom: sa opštom Istorijom Francuske, sa njenim kolonijalnim pustolovinama, sa njenim sadašnjim teškoćama. Istini za volju, ono što se smešta u pojam manje je ono stvamo a više izvesno poznavanje onog stvarnog; prelazeći sa smisla na formu, slika gubi znanje da bi bolje primila znanje sadržano u pojmu. U stvari, znanje sadržano u mitskom pojmu je zbrkano znanje, obrazovano pomoću mekih, neograničenih asocijacija. Neizostavno treba instistiratiprečišćena na toj otvorenoj naravi pojma; to nipošto nije neka apstraktna, suština; to je bezoblična, nestabilna, maglovita zgusnutost, čije jedinstvo i koherenost prevashodno zavise od funkci je. U tom se smislu može reći da je temeljno obeležje mitskog pojma to što biva prilagođen (approprie)-. gramatička egzemplarnost se veoma precizno tiče jednog određenog školskog razreda, francuska imperijalnost mora da dirne baš ovu grupu čitalaca a ne neku drugu: pojam strogo odgovara jednoj funkciji, definiše se kao težnja. Ovo neizostavno podseća na označeno iz jednog dragog semiološkog sistema, frojdizma: kod Frojda, dragi član sistema jeste latentni smisao (sadržaj) sna, omaške, neuroze. No, Frojd ispravno napominje da je ovaj smisao dragog stepena ponašanja njegov pravi smisao, što će reći prilagođen jednoj zaokraženoj, dubinskoj situaciji; on je, baš kao i mitski pojam, sama intencija ponašanja.

192

Jedno označeno može da ima više označitelja: to naročito važi za lingvističko označeno i psihoanalitičko označeno. To važi i za mitski pojam: on na raspolaganju ima neograničenu masu označitelja: mogu da pronađem hiljadu latinskih rečenica koje mi ilustruju slaganje predikativa, mogu da pronađem hiljadu slika koje mi označavaju francusku imperijalnost. To znači da je, kvantitativno, pojam m nogo siromašniji od označi telja, on se često samo ponovo pojavljuje. Kada je reč o odnosu forme i pojma, siromaštvo i bogatstvo su u obrnutoj razmeri: kvalitat ivnom siromašt vu forme, u koju je pohranjen te k jed an proređen smisao, odgovara bogatstvo pojma otvorenog prema čitavoj Istoriji, dok kvantitativnom obilju formi odgovara mali broj pojm ova. To ponavljanje pojm a kroz različite form e dragoceno je za mitologa, ono omo gućuje d a se dešifruje mit: isticanje nekog ponašanja odaje njegovu intencij u. O vo potvrđuje da ne postoji ustaljen odnos između obima označenog i obima označitel ja: u jezik u u užem smislu ta j je odnos usklađe n, on nimalo ne prekoračuje granice reči ili, u najmanju ruku, konkretne jedinice. U mitu, naprotiv, pojam može da se pruži preko veoma velikog označiteljskog polja: na prim er, čitava jedna knjiga biće označ itel j jedn og jed inog pojma, i obrnuto , n eka sićušna forma (reč, kretnja, čak i bočna, pod uslovom da je primećena) moći će da posl uži kao označ itel j nekom pojmu nabreklom od veom a bogate istorije. Iako nije u običajena u je ziku u u žem sm islu, ova nesrazmera između označitelja i označenog nije specifična za mit: kod Frojda, na primer, omaška je označitelj čija je sićušnost nesrazmerna pravom smislu koji ona odaj e. Već sam rekao da nikakve stalnosti nema u mitskim pojmovima: oni mogu da nastanu, da se izmene, da se razgrade, potpuno nestanu. I upravo zato što su istorijski, istorija može veoma lako da ih ukine. Ta nepostojanost obavezuje mitologa da se služi prilagođenom terminologijom, o kojoj bih ovde rekao reč-dve, zato što je ona često izvor ironije: reč je o neologizmu. Pojam je konstitutivni element mita: ako želim da dešifrujem mitove, neizostavno moram da budem u stanju da imenujem pojmove. Rečnik mi obezbeđuje neke od njih: Dobrota, Milosrđe, Zdravlje, Čovečnost, itd. Ali pošto mi ih daje rečnik, ti pojmovi po definiciji nisu istorij ski. No, m eni su najčešće p otrebni kratkotrajni pojmovi, povezani sa ograničenim kontingentnostima: tu je neologizam neizbežan. Kina je jedno, a ideja koju

193

je o njoj sve donedavno mogao da im a francuski malograđanin nešto je posve drug o: za tu posebnu mešavinu zvončić a, rikši i pušionica opi juma moguća je samo jedna reč - kinestvo. Nije lepa? Utešimo se barem time što ćemo priznati da pojmovni neologizam nikada nije proiz volj an: izgrađen je po veoma razum nom prav ilu pro porcije.4 6

Značenje Znamo da u semiologiji treći član nije ništa drugo do povezivanje prva dva: on je je din i koji se da videti na zaokružen i zadovoljavajući način, jedini koji se zaista troši. Nazvao sam ga: značenje. Kao što vidimo, značenje je mit sam, baš kao što sosirovski znak jeste reč (ili tačnije, konkretni entitet). Ali pre nego što navedemo obeležja značenj a, valja nam malo razm isliti o načinu na koji se ono priprema, što će reći o načinima postojanja korelacije mitsk og pojm a i m itske forme. Pre svega, treba napomenuti da su u mitu prva dva člana savršeno očita (suprotno onome što se dešava u drugim semiološkim sistemima): jedan nije ,,skiven“ iza drugog, oba su data ovde (a ne jeda n ovde a drugi tamo). Koli ko god paradoksalno to moglo izgledati, mit ne skriva ništa : njegova funkcija je da izobliči, a ne da prikriva. Ne postoji nikakva latentnost pojma u odnosu na formu: ne postoji nikakva potreba za nesvesnim da bi se objasnio mit. Očigledno imamo posla sa dva različita tipa očitovanja: prisustvo forme je doslovno, neposredno: štaviše, ono je protežno. Trebalo bi stalno ponavljati da to zavisi od prirode m itskog označitel ja koja je već lingvi stičk a: pošto ga konstituiše već zacrtani smisao, on se m ože pokazati samo kroz neku materiju (dok u jeziku kao takvom označitelj ostaje psihički). U slučaju usmenog mita, to je protezanje linearno (jer ja se zovem lav ); u slučaju vizuelnog m ita, proteza nje je višedimenzionalno (u sredni crnčeva uniforma, gore crnilo njegovog lica, levo salutiranje, itđ.). Dakle, elementi forme uzajamno su povezani mestom, blizinom: forma postoji u prostoru. Pojam se, naprotiv, pokazuje na sveobuhvatan način, on je neka vrsta magline, manje ili više mutna zgusnutost znanja. Njegovi 46La tin sk i: latinstvo = bas kijs ki : x (x = baskijstvo)

194

su elementi povezani asocijativnim odnosima: ne podupire ga protežnost već gustina (iak o ova metafora ostaj e možda p reviš e prostor na): on je prisutan u pamćenju. Odnos koji povezuje mitski pojam sa smislom u suštini je odnos izobličavanja. Ovde pronalazi mo izvesnu for malnu analogij u sa slož enim semiološki m sist emom kao što je sist em psihoanaliza. Kao što je kod Frojda manifestni smisao ponašanja izobličen latentnim smislom, tako je i u mitu smisao izobličen pojmom. Naravno, to je izobl ičavanje moguće samo zato št o je formu mita već konstituisao lingvistički smisao. U jednostavnom sistemu kao što je jezik u užem smislu označeno ne može da izobliči baš ništa, zato što mu prazan, proizvoljan označitelj ne pruža n ikak av otpor . Ali ovde je sve drugačij e: označitel j ima, na neki način, dva l ica: jed no puno, koje je smisao (priča o lavu, o voj niku c mcu ), i jedn o prazno, koje je forma (jerja se zovem lav; jrancuski-vojnik-crna c-koji-salutira-trobojci). Očigledno je da pojam izobličava ono puno lice, smisao: lav i crnac su lišeni svoje priče, pretvoreni u kretnje. Latinska egzemplamost izobličava imenovanje lava u svoj njegovoj kontingentnosti; a francuska imperijalnost remeti jezik prvog stepena, činjenični disku rs koji mi je pripovedao o saluti ranju jedn og crnca u uniformi. Ali to izobličavanje nije ukidanje: lav i crnac ostaju tu, potrebni su pojmu: odstranjeni su napola, oduzeto im je pamćenje a ne i postojanje: istovremeno su jogunasti, ćutke ukorenjeni, i brbljivi, govor koji je sasvim na raspolaganju pojmu. Pojam doslovno izobličava smisao, ali ga ne ukida: jedna će reč objasniti tu protivrečnost: on ga otuđuj e. Stvar je u tome da se uvek treba podsećati da je mit dvostruki sist em, u njem u nastaje n eka vrsta sveprisutnosti: mit odlazi tek kad pristigne smisao. Kako bih zadržao prostornu m etaf om čiju sam približnost već podvukao, reći ću da značenje mita konstituiše neka vrsta kružnih vrata koja se neprestano vrte i naizmenično propuštaju smisao označitelja i njegovu formu, objekt-jezik i metajezik, čisto označiteljsku svest i svest koja proizvodi slike ; tu naizm eničn ost na neki način kupi pojam, koji se njom sl uži kao ne kim dvo smislenim ozn ačitelj em, istovreme no intelekt ualnim i im aginam im, proizvol jnim i prir odnim. Ne želim unapred da sudim o moralnim implikacijama takvog jed no g m ehanizm a, ali neću izaći iz okvira objektivne analize ako ukažem na to da t u sv eprisutnost ozn ačitelja u mitu ve-

195

om a verno reprodukuje fiz ički izgl ed alibija (znamo da je ta reč prostorni termin): i u alibij u p ostoje jedno puno i jedno prazno mesto. Ta su mesta povezana odnosom negativnog identiteta („nisam tamo gde mislite da jesam; tamo sam gde mislite da nisam“). Ali običan alibi (policijski, na primer) ima kraj, ono stvarno u o dređenom trenutku zaustavlja nj egovo kruženje. Mit je vrednost, istinadovolj nije njegova ništa ga ne sprečava bude večiti alibi: no mu potvrda: j e da nj egov označitelj im a dvadalica da bi u vek raspolagao nekim drugim mestom: smisao je uvek t u da predoči formu; forma je uvek tu da udalji smisao. I nikada nema protivrečnosti, sukoba, raskida između smisla i forme: oni se nikada ne nalaze u istoj tački. Na isti način, ako sam u automobilu i posmatram predeo kroz prozor, mogu po želji da podešavam ( accommoder ) prema predelu ili prema prozoru: čas ću zapaziti prisustvo prozora i odmaknutost predela, čas, naprotiv, proz irnost prozoprozor ra i dubinu predela; ali rezultat naizme ničnos ti biće stalan: će mi istovremeno biti pri te sutan i prazan, predeo će mi istovremeno biti nestvaran i pun. Isto je i u m itskom označitelju: tu je form a prazna ali pri sutna, smisao je odsutan a ipak pun. Ta će me protivrečnost iznenaditi samo ako svojom voljom zaustavim ta kružna vrata forme i smisla, ako podešavam prema svakome od njih kao zasebnom objektu i ako na mit primenim statični postupak dešifrovanja, ukratko, ako ometem njegovu specifičnu dinamiku, jednom rečju, ako iz položaja čitaoca pređem uoznačitelja položaj mitologa. I ponovo će tamita dvostrukost odrediti obeležja značenja. Sada znamo da je mit govor što ga mnogo više definiše njegova intencija (ja sam gramatički primer ) nego njegov doslovni smisao ( zovem se lav), i da do slovni smisao ipak, na neki način, ukrućuje, pročišćava, ovekovečava, udaljava intenciju. (Francuska imperija? Ma toje naprosto činjenica: ovaj dobri crnac salutira kao neki naš momak.) Ta će temeljna dvosm islenost mitskog govora imati dve posledice po značenje: ono će se istovremeno predočiti i kao obaveštenje i kao činjenično stanje. Mit ima nametljivu, imperativnu, interpelacijsku narav: budući pošao od istorijskog pojma, iznikao neposredno iz kontingentnosti (čas latinskog, ugrožena Imperija), on dolazi da traži mene: okrenut je prem a meni, trpi m njegovu intencionalnu snagu, poziva me da primim njegovu ekspanzivnu dvosmi-

196

slenost. Ako se šetam, na primer, po španskoj Baskiji47, mogu nesumnjivo da ustanovim arhitektonsko jedinstvo među kućama, zajednički stil , što me navod i da bask ijsku kuću prepo znam kao određeni etnički proizvod. Međutim, ne osećam da me se taj jedinstveni stil lično tiče, da na mene, da tako kažem, navaljuje: i previše uviđam da je on bio tu pre mene, bez mene; to je složen proizvod su određenja name nivou dne veoma opsežne istorije: on mečija ne poziva, ne izaziva da gajeimenujem, osim ako ne mislim da ga umetnem na prostranu sliku seoske naseobine. Ali ako sam u pariskoj oblasti i ako na kraju ulice Gambeta ili ulice Žan Žores primetim cifrastu belu planinsku kuću sa crvenim crepovima, smeđom drvenarijom, asimetričnim strehama i f asadom sa spolj nim drvenim gredama, čini mi se da dobijam zapovednički, li čni po ziv da t aj ob jekat imenujem kao baskijsku planinsku kuću, štaviše, da u njemu vidim samu

baskijstva. Stvar jedolazi u tome mi da se pojam ovde očituje usuštinu svoj svojoj prilagođenosti: poda mene bi me primorao da prepoznam korpus intencija koji ga je motivisao, izložio tu kao signal jedne pojedinačne istorije, kao tajnu i saučesništvo: vlasn ici kuće upućuju mi istinski poziv. A taj j e poziv, da bi bio nametljiviji, pristao na sva osiromašenja: otpalo je sve što je u poretku tehnologije dokazivalo da je to baskijska kuća: ambar, spoljašnje stepenište, golubarnik, itd.: ne postoji ništa više od kratkog, nespornog signala. Adhominacija je toliko otvorena da mi semene čini ka ko jekao ta kakav planinska kućapredmet u pravoiznikao stvorena na li cu mesta, radi, čarobni u mojoj sadašnjosti bez ikak vog traga istorije koja ga je proizvela. Jer ovaj interpel ativ ni govor je istovremeno okamenjen govor: u trenutku u kojem dođ e do mene, on se zaustavlja, vrti se oko svoje ose i vraća se opštosti: koči se, ispira i postaje nevin. Doslovnost smisla najednom ponovo udaljava prilagođavanje pojma. U tome postoji neka vrsta pritvaranja, i u fizičkom i u pravnom smislu reči: francuska imperijalnost osuđuje crnca koji salutirau da samo instrumentalni crnacsalume interpelira imebude francuske imperijalnosti, označitelj, ali se crnčevo tiranje u istom trenutku zgušnjava, postaje stakleno, koči se u večno obrazloženje namenjeno utemeljenju francuske imperi47 Kažem: španskom, zato što je u Francuskoj, pod uticajem ma lograđanske propagande, p rocvetala čitava jed na ,,mitska“ arhitektura baskijskih planinskih kuća.

197

jaln osti. Na površini je zik a nešto prestaje da se pomera: upotreba značenja je tu, skrivena iza činjenice, dajući joj izgled obaveštenja; ali činjenica u isto vrem e parališe intenciju, kao da ju je zarazila nepokretnošću: da bi intenciju učinila nevinom , činjenica je ledi. Stvar je u tome što je mit ukradeni i vraćeni govor. Samo što vraćeni govor više nije baš onaj koji je otet: vraćajući ga, nismo ga stavili tačno na njegovo kratk a krađa, taj pritajeni trenu tak podvale tvorimesto. ukočeniUpravo izgled ta m itskog govora . Preostaje da se ispita poslednji element značenja: njegova mo tivaci ja. Znam o da je u jeziku kao takvom znak proi zvolj an: ništa „prirodno" ne obavezuje akustičnu sliku drvo da označava pojam drvo: znak je ovde nemotivisan. Ipak, to proizvoljno ima grani ce, koje su u vezi sa asocijati vnim odnosima reč i: jezik u užem smislu može da proizvede čitav jedan fragment znaka po analogiji sa drugim znakovima (na primer, kaže se aimable [ljubak] a ne amable, po analogiji sa aime [ljubi, voli]). A mitsko značenje nikada nije potpuno proizvoljno, uvek je delimično motivisano, neizbežno sadrži nekakvu analogiju. Da bi se lati nska egzemplarnost srela sa imenovan jem lava, potrebna je analogija, a to je slaganje predikativa: da bi se francusk a imperijalnost dočepala crnca koji salutira, potrebna je istovetnost salutiranja crnca sa salutiranjem francuskog vojnika. Motivacija je nužna samoj dvostrukosti mita, mit igra na kartu analogije smisla i forme: nem a m ita bez motivisane forme.4 8 Da bi smo shvatili snagu motivacije mita, dovoljno je da malo razmislimo o jedn om ekstremnom sluča ju: pred sobom imam tako neuredsmisao nu zbirku predmeta da ne mogu da pronađem nikakav u njoj; moglo bi se učiniti da ovde forma, lišena prethodnog smisla, ni u čemu ne može da ukoreni svoju analogiju i da je mit nemoguć. Ali ono što forma može uvek da pruži na čitanje jeste sam taj nered: ona može da podari značenje apsurdu, da 48 Sa etičkog stanovišta, u mitu je neugodno u pravo to što mu je forma motivisana. Jer ako postoji nekakvo „zdravlje" jezika, onda se ono temelji upravo na proizvoljnosti znaka. U mitu je gadno pribegavanje lažnoj prirodi, mučna je raskoš značenjskih formi, kao u onim predmetima što svoju korisnost ukrašavaju prividnom prirodnošću. Želja da se značenje pretovari svim mogućim jemstvima prirodnosti izaziva neku vrstu mučnine: mit je prebogat, i u njemu je suvišna upravo njegova motivacija. Isto takvo gađenje osećam pred umetnostima koje ne žele da odaberu između physisa i anti-physisa, koristeći ovo prvo kao ideal a ono drugo kao ekonomisanje. U etičkom smislu, ima neke niskosti u seden ju na dve stolice.

198

od apsurda načini mit. To se dešava kada z drav razum mitifi kuje nadrealizam, na primer: čak ni odsustvo motivacije ne sm eta mitu; jer će i samo to odsustvo biti dovoljno objektivisano da postane čitljivo: i konačno, odsustvo motivacije će postati nova motivacija, mit će biti ponovo uspostavljen. Motivacija je neizbež na. No svejedno je v eom a fragmentarna. Pre svega, ona nije ,,prirodna“: istorija pribavlja formi njene analogije. S druge strane, analogija između smisla i pojma uvek je tek delimična: forma ispušta mnoge analogije, a zadržava samo neke od njih: ona čuva nagib krova, spoljne grede baskijske planinske kuće, ali odustaje od stepeništa, am bara, patine, itd. Čak treba otići još dalje: celokupna slika isključila bi mit, ili bi ga barem prim orala da se u njoj maši samo njene celokupnosti : tako je u slučaju rđav og slikarstva, koje je u celosti izgrađeno na mitu o ,,ispunjenom“ i ,,dovršenom“ (takav je obrnuti ali simetričan slučaj mita o apsurdu: ovde forma mitifikuje ,,odsustvo“, a tamo prepunjenost). Ali mit mahom više voli da dela uz pom oć siromašnih, nepotpunih slika, na kojima je sm isao već dobrano ispošćen, sasvim spreman za značenje: karikatura, pastiša, simbola, itd. Najzad, motivacija se odabira između drugih m ogućih motivaci ja: francuskom imperijal izmu mogu da dam m noge druge označitel je osim saluti ranja jedn og crnca: francuski general odlikuje jednorukog Senegalca, časna sestra pruža čaj Magrebljaninu vezanom za krevet, učitelj belac drži čas malim crncima koji ga pažljivo slušaju: štampa svakog dana brižljivo pokazuje kako je zaliha mitskih označitelja neiscrpna. Uostalom, postoji jedno poređenje pomoću kojeg se može dobro objasniti mitsko značenje: ono nije ni više ni manje prozvoljno od ideograma. Mit je čist ideografski sistem, u kojem forme i dalje motiviše pojam koji one predstavljaju, a da, međutim, ni izdaleka ne pokrivaju njegovu predstavljačku celokupnost. I kao što je ideogram , u istorijskom smislu, malo-pom alo napuštao pojam kak o bi se udružio sa zvukom, na taj način postajući sve više nemotivisan, tako se istrošenost mita prepoznaje po proizvoljnosti njegovog značenja: čitav Molijer u jednom čipkastom lekarskom okovra tniku.

199

Čitanje i dešifrovanje mita Kako se prim a m it? Ovde se treba još jedno m vratiti na dvostruko st njegovog označitelja, koji je istovrem eno i smisao i f orma. Zavisno od toga da li podešavam prema jednom ili prema drugom, ili pak prema oboje istovremeno, proizvešću tri različita ti pa čit an ja.49 1. Ako podešavam prema praznom označitelju, puštam pojam da bez dvosmislenosti ispuni form u i nađem se pred jednostavnim sistemom u kojem značenje ponovo postaje doslovno: crnac koji salutira jeprim er francu ske im perijalnosti, on je njen simbol. Na takav način podešava, na primer, proizvođač mita, ured nik nov ina koji polazi od nekog p ojma i traži m u form u.50 2. Ako podešavam prema pu nom označi telju, u kojem jasno razlučujem smisao od forme, a prema tome i izobličavanje koje nameću jedno drugom, ja razgrađujem značenje mita, primam m it kao prevaru: crn ac koji salutira post aje alibi francuske imperijalnosti. Na ovaj način podešava mitolog: on dešifruje mit, uviđa izobličavanje. 3 .1 konačno, ako podešavam

prema označi tel ju mita kao ne-

razmrsivoj smisla i form e, primamu mita dvosm isleno značenj e: odgovaram celini konstitutivnom mehanizm , njegovoj speci fičnoj dinam ici, postajem čitalac mita : crnac koji salutira više nije ni primer ni simbol, a još je manje alibi: on je samo prisustvo francuske imperijalnosti. Prva dva tipa podešavanja su statična, analitična; oni uništavaju mit, bilo time što objavljuju njegovu intenciju, bilo tak o što je razotkrivaju: p rvi tip je ciničan, drugi je demistifi katorski. Treći ti p je dinamičan, on troši m it u s kladu sa samom svrho m njegove strukture: čitalac doživljava mit kao priču koja je istovrem eno i stvarna i nestvarna. 49Sloboda oda bira pri podešava nju je problem koji ne sp ada u oblast semiologije: ona zavisi od okolnosti u kojima se nalazi subjekt. 50 Imenovanje lava prim amo k ao čist primer latinske gramatike, zato što smo, kao odrasle osobe, u stvaralačkom položaju u odnosu na njega. Kasnije ću se vratiti na vrednost konteksta u ovoj mitskoj shemi.

200

Ako želimo da priključim o mitsku shemu opštoj istoriji, da objasnimo kako ona odgovara interesu definisanog društva, ukratko, da sa semiologije pređemo na ideologiju, očigledno je da treba da se smestimo na nivo trećeg tipa podešavanja: sam čitalac mitova mora da otkrij e njihovu suštinsku funk ciju. Kako on danas prima mit? Ako ga pri ma nevino, kakve onda ima svrhe važno nuditi mu A ako ga čita promišljeno, kao mita mitolog, zar koji je kojiga? alibi je predočen? Ako čitalac u crncu salutira ne vidi francusku im perijalnost, ond a je b ilo beskorisno opterećivati ga njome; a ako je vidi, onda m it nije ništa drugo do lojalno iskazan politički stav. Jednom rečju, il i je intencija m ita previše nejasna da bi bila učinkovi ta, ili je pak previše jasn a da bi se u nju verovalo. U oba slučaja važi: gde je tu dvosmislenost? Ali to je samo lažn a alternativa. Mit ne skriva ništa niti išta objavl juje: on izoblič ava; mit nije ni laž ni priznanje: on je pregibanje ( inflexion ). Kad se nađe pred alternativom o kojoj sam malopre govorio, mit pronalazi treći izlaz. Kad mu zapreti opasnost da nestane ako popusti jednom ili drugom od prva dva tipa podešavanja, on se izvuče pomoću kompromisa, on je taj kom promis: zadužen da ,,prot uri“ neki intencion alni pojam, mit u jeziku nailazi samo na izdaju, jer jezik može samo da izbriše pojam ako ga sakrij e, ili da ga razotkrije ako ga iskaže. Razrada semiološ kog sist ema drugog stepena omogućiće mitu da izbegne dilemu: priteran uza zid mo gućn ošću da razotkrije il i ukloni pojam, on će ga naturalizovati. Ovde smo stigli do samog načela mita: on preobražava istoriju u prirodu. Sada razumemo zašto, u očima potro šača mita, intenc ija , adh ominacija pojma m ože da ostane m anifestna a da ipak ne izgleda koristoljubiva: povod mitskog govora savršeno je jasan, ali on se odmah ukoči, sledi u prirodi; ne čita se kao pokretač, nego kao razlog. Ako crnca-koji-salutira čitam kao prost i jedno stavan simbol imperijal nosti, treba da se odreknem stvarnosti slike, ona gubi moje poverenje i postaje oruđe. Obrnuto, ako cmčevo salutiranje dešifrajem kao alibi kolonijalnosti, još sigurnij e pon ištavam m it očigl ednošću njegovog pokretača. Ali za čitaoca mita ishod je posve dragačiji: sve se dešava kao d a slika prirodno izaziva pojam, ka o da označitelj utemeljuje označeno: mit postoji tačno od onog trenutka u kojem francuska imperijalnost prelazi u prirodno stanje: mit je preterano opravdan govor.

201

Evo jednog novog primera koji će nam omogućiti da razumemo kako čitalac mita dolazi do racionalizovanja označenog pomoću označitelja. Jul je mesec, čitam veliki naslov u FranceSoiru : CENE: PRVI PAD. POVRĆE: POČELO SNIŽENJE. Hajde da na brzinu napravimo semiološku she mu: primer je reče nica , sistem p rvo g stepena je čisto li ngvistički. Označitelj sistem a drugog stepena ovde je konstituisan izvesnog brojaogromna leksički h prvi, počelo, snizenje ) ilipomoću (reči: tipografskih slučajeva: slova na naslovnoj strani, tamo g de čitalac obično vidi najvažnije vesti iz sveta. Označeno ili pojam je ono što nam valja nazvati jednim varvarskim ali neizbežnim neologizmom : guvernmentalitet (gouvernementalit e), Vlad a koju uticajna štampa pojmi kao Suštinu učinko vitosti. Iz toga jasn o sledi značenje mit a: voće i povrće pojeftinjuju zato što je vlada tako odlučila. No, desi se, sve u svemu prilično retko, da same novine, bilo sigurnosti radi bilo zbog poštenja, reda prilično niže onesposobe mit ma): koji su„Pojeftinje upravo ra-nje je zradile; doda judva (istina, sitnim slovi omogućila velika sezonska ponuda." Ovaj je primer poučan iz dva razloga. Pre svega, u njemu se u potpunosti vidi impresijska narav mita: od njega se očekuje neposredan učinak: nije važno ako mit nakon toga bud e onesposobljen, njegovo se delovanje smatra jačim od racionalnih objašnjenja koja kasnije mogu da ga opovrgnu. To znači da se čitanje mita iscrpljuje odjednom. Na brzinu bacam pogled na France Soir svog suse da: tu hvatam samo jedan smisao, ali u njemu čitam istinsko značenje: prim am prisustvo vladinog uticaja na pojeftinjenje voća i povrća. To je sve, to je dovoljno. Prilježnije čitanje mita neće nimalo uvećati ni njegovu snagu ni njegov neuspeh: m it je istov remeno neusavršiv i neos poriv: ni vreme ni znanje neće mu dodati ništa, niti će mu išta oduzeti. Osim toga, natura lizacija pojma, koju sam upra vo naveo kao suštinsku funkciju mita , ovde je egzemplam a: u siste mu prvog stepena (isključivo lingvističkom ), uzročnost bi bila doslovno prirodna: po vrće i voće pojeftinjuju zato što je sezona voća i povrća. U sistemu dm gog stepena (mit skom), uzročnost je veštačk a, lažna, ali se na neki način ušunjava u kola Prirode. Zbog toga se mit doživljava kao nevin govor: ne zato što su njegove intencije skrivene: da su bile skrivene, ne bi bile učinkovite; već za to što su naturalizovane. U stvari , ono što čit aocu omo gućuje da nevino troši mit jeste to što on u mitu ne vidi semiološki, već induktivni sistem: tamo

202

gde postoji samo ekvivalentnost, on vidi neku vrstu uzročnoposledičnog procesa: u njegovim očima, između označitelja i označenog postoji prirodan odnos. Ta se zbrka može izraziti i drugačije: svaki semiološki sistem je sistem vrednosti; no, potrošač m ita značenje smatra sistemo m činjenica: m it se čita kao činjenični sistem, iako je on sam o sem iološki sist em.

Mit kao ukradeni jezik Šta je specifično za mit? To što smisao preobražava u formu. Drugačije rečeno, mit je uvek krađa jezika. Kradem crnca koji salutira, belo-smeđu planinsku kuću, sezonsko pojeftinjenje voća, ne kako bih od njih napravio primere ili simbole, već da bih kroz njih naturalizovao Imperiju, svoju sklonost prema baskijskim Vladu. Jenijedan li svakismjezik isao prvog neizbežno plen stvarima, mita? Zar ne postoji kojistepena može da se odupre ovom zarobljavanju kojim mu preti forma? U stvari, ništa ne može da se zakloni od mita, mit može da razvije svoju shemu drugog stepena na osnovu bilo kog smisla i, kao što smo videli, na osnovu samog odsu stva sm isla. Ali ne odupiru se svi jezici na isti način. Jezik u užem smislu ( langue ), a to je oblik jezika koji mit najviše krade, pruža slab otpor. On sam je u izvesnom smislu mitski nastrojen, sadrži skicu aparature znakova namenjenih očitovanju intencije zahvaljujući kojoj se jezik u užem smislu upotrebljava; to bismo mogli nazvati izražajnošću jezika u užem smis lu: imperativ il i konjunktiv, na primer, forma su jednog posebnog označenog, različi tog od smisl a: označeno je ovde moja volja ili moja molba. Zbog toga su neki lingvisti definisali, na primer, infinitiv kao nulto stanje ili nulti stepen naspram konjunktiva i imperativa. No, u potpuno konstituisanom mitu, smisao nikada nije na nultom stepenu, i zbog toga pojam može da ga izobl smisla iči, natural izujnije e. Vanulti lja nam se još jedn ommit podsetiti odsustvno nipošto stepen: zbog toga može da veoma lako da ga se dom ogne, da mu dodeli, na primer, značenje apsurda, nadrealizma, itd. U osnovi, samo bi nulti stepen mogao da se odupre mitu. Jezik u užem smislu pogodan je za mit na još jedan način: veoma retko se đogađa da on od samog početka nametne pun 203

smisao koji se ne da izobličiti. To ima veze sa apstraktnošću njegovog pojma: pojam drvo je nejas an, po godan za vi šestruke kontingentnosti. Nem a sumnje da jezik u užem smislu ra spolaže čitavom aparaturom za prilagođavanje (ovo drvo, drvo koje, itd. ). Ali oko kon ačn og sm isla uvek ostaje virtuelni slo j u kojem plutaju drugi mogući smislovi : smisao m ože gotovo neprest ano da se tumači. Moglo semože reč i da u užem smislu mitu šupljikav smisao. Mit bi lako dajezik se uvuče u njega, danudi nabubri u njemu: to je krađa putem kolonizacije (na primer: počelo je sniženje [la baisse]. Ali koje sniženje? Ono sezonsko ili ono koje je izdejst vovala vlada? Ovde značenje [koje je neodre đeno, prim . prev.] postaje p arazit člana, koji je pak određe n [Za]). Kada je smisao previše pun d a bi m it mogao da ga preplav i, mit ga obrće, otima ga u celini. To se dešava u matematičkom jezik u (langage ). Sam po sebi, to je je zik koji se ne da izobliči ti, koji je preduzeo sve m oguće m ere predostrožnost i protiv tumačenja: u njega se ne može ušunjati nijedno parazitsko značenje. I baš zbog toga će ga mit osvojiti đuture; uzeće neku matematičku formulu (E = mc2), i od tog će neizmenljivog smisla napraviti čistog označitelja matematičnosti. Kao što vidimo, mit ovde krade upravo otpor, čistotu. Mit može da dospe do svega, sve da iskvari, pa čak i sam onaj pokret kojim ne pristajemo na njega; tako da, što se objekt-jezik više odupire na početku, to veće biva njegovo konačno obeščašćenje: ko se potpuno opire, ovde potpuno i posrne: Ajnštajn s jedne strane, Paris-M atch sa druge. Ovaj sukob možemo dočarati jednom ovozemaljskom slikom: ma tematički jezik je dovršeni jezik, čije savršenstvo potiče iz te dobrovoljne smrti; mit je, naprotiv, jezik koji ne želi da umre: od sm islova kojima se hran i otkida povodljivi, uniženi opsta nak, izaziva u njima veštačko odlaganj e u koje se udobno smešta, pravi od tih smislova leševe koji govore. Evo još jednog jezika koji se odupire mitu onoliko koliko može: naš pesničk i jezik. Savrem ena poezija5 1 je regresivni se-

miološki sistem. Dok mit stremi ultraznačenju, proširenju si51 Klas ičn ab i poezija, napr otiv, bila čvrst mitsk i sistem, pošto smis lu nameće dodatno označeno, a tojepravilnost. Aleksandrinac, n a primer, ist ovremeno vredi i kao smisao d iskurs a i kao označitelj jedn e nove celi ne, pesničkog značenja. Uspeh, kad se dogodi, zavisi od stepena vidljive stopljenosti dva sistema. Kao što vidimo, nipošto nije reč o skladu sadržine i forme, već o elegantnom utapanju jedn e forme u drugu. Pod elegancijom podrazumevam najbolje moguće ekonomisanje sredstvima. Zbog vekovne zablude kritika brka smisao i sadržinu. Jezik je uvek sam o sistem formi, a smisao je jedna od formi.

204

stema prvog stepena, poezija, naprotiv, pokušava da pronađe infraznačenje, presemiološko stanje jezika; ukratko, trudi se da ponovo preobrazi znak u s misao : njen ideal - krajnji - bio b i da dospe n e do smisla reči , već do sm isla samih stvari.3 2 Zbog toga ona zamućuje jezik u užem smislu, uvećava koliko može apstraktnost pojma i proizvoljnost znaka i do g ranica m ogućeg olabavljuje vezu označitelja i označenog; ,,plutajuća“ struktura pojm a ovde je najviše iskori šćena: za razli ku od proze, pe snički znak pokušava da omogući prisustvo čitavog potencijala označenog, u nadi da će konačno dospeti do neke vrste transcendentnog kvaliteta stvari, do njenog prirodnog (a ne ljudskog) smisla. Otuda esencijalističke ambicije poezije, uverenje da samo ona zahvata samu stvar, upravo u onoj meri u kojoj želi da izgleda kao antijezi k. Sve u svemu, od svih korisn ika govora, pesnici su najmanje formal isti, jer samo oni veruju da je smisa o reči tek forma, kojom realisti poput njih ne bi mogli da se zadovo lje. Zbog toga se naša moderna poezija uvek potvrđuje kao ubistvo jezika, neka vrsta prostornog, čulnog analogona tišine. Poezija zauzima položaj suprotan položaju mita: mit je semiološki sistem koji teži da preraste u sistem činjenica; poezija je semiološki sistem koji teži da se skupi u sistem suština. Ali i ovde, kao i u matematičkom jezik u, poezija postaje idealan plen mita upravo zbog samog svog otpora: mit zarobljava prividni nered znakova, pesničko lice poretka suština, preobražava ga u praznog označitelja, koji će služiti označavanju poezije. To objašnjava neverovatnost modeme poezije: time što žestoko odbija mit , poezija mu se prepušta vezanih m ku i nogu. I obrnuto, pravilo klasične poe zije konstitui salo je sporaz umno prihvaćen mit, čija je očigledna proizvoljnost oblikovala izvesno savršenstvo, pošto ravnoteža semiološkog sistema zavisi od proizvoljnosti njegovih znakova. Voljno pristajanje na mit može, uostalom, da definiše čitavu našu tradicionalnu Književnost: normativno govoreći, ta je Književnost ja san mitski sistem : tu postoji sm isao - sm isao diskursa; postoji označitelj, koji je isti taj diskurs u vidu forme ili pisma; postoji označeno, koje je pojam književnosti; postoji značenje, koje je književni diskurs. Tom sam problemu prišao 52O vde pron alazim o smisao, onako kako ga shvata Sartr , kao prirodno svojst vo stvari, smešteno izvan semiološkog sistema. ( [Saint-Genet , str. 283).

205

u Nultom stepenu pism a53, koji je, sve u svemu, bio samo jedna mitologija književnog jezika. Tu sam pismo definisao kao označitelja književnog mita, što će reći kao formu već punu smisla, formu koja od pojma Književnosti dobija novo značenje.54 Pom enuo sam da je istori ja, preinaču jući svest pisca, pre oko stotinak godina izazvala moralnu krizu književnog jezika: pismo se razotkrilo kao označitelj, a Književnost kao značenje: odbacujući lažnu prirodu tradicionalnog književnog jezika, pisac je žustro skrenuo prema antiprirodi jezika. Rušenje pisma bilo je radikalni čin k ojim je izvestan broj pisaca pokušao da porekne književnost kao mitski sistem. Svaka od tih pobuna bila je ubistvo Književnosti kao značenja: sve su zahtevale svođenje književnog diskursa na jednostavan semiološki sistem, ili čak, u slučaju poezije, na presemiološki sistem: to je ogroman zadatak, koji je iziskivao radikalne postupke: znamo da su neki išli do prostog i jedno stavno g potapan ja diskursa , budu ći da se ćutanje, stvarno ili transponovano, očit ovalo kao jedino moguće oružje protiv najveće moći mita: njegove povratnosti. Dakle, pokazuje se da je krajnje teško pokoriti mit iznutra, jer i sam pokret kojim pokušavam o da ga se oslobodim o u jednom trenutku postaje plen mita: mit uvek može, u krajnjoj liniji, da znači otpor koji mu se pruža. Istini za volju, najbolje oružje protiv m ita možd a je njegovo mitif ikovanj e, prizvođenje veštačkog mita : i taj će ponovo uspostavljeni mit biti istinska mitologija. Pošto mit krade jezik, zašto ne ukrasti mit? U tu će svrhu biti dovoljno od njega napraviti polaznu tačku trećeg semiološkog lanca, postaviti njegovo značenje za prvog člana drugog m ita. Književnost nudi nekoliko veliki h p rimera tih veštačkih mitolog ija. Ovde ću se zadržat i na Floberovom Buvaru i Pekišeu. T o bi se moglo nazva ti eksperimentalnim mitom, mitom drugog stepena. Buvar i njeg ov prijatel j Pekiše predstavljaju određenu buržoaziju (koja je, uostalom, u sukobu sa drugim 53 Upor. R. Bart, Nulti stepen pisma, u: Književnost, mitologija, sem iologija, prev. I. Čolović, Beograd: Nolit, 1970. - Prim. prev. 54Stil, barem onak av kakvim sam ga ja u toj knjizi definisa o, nije forma, i ne sp ada u semiološku analizu Rnjiževnosti. U stvari, stil je supstanca kojoj neprestano preti formalizacija: pre svega, veoma lako može da se spusti na nivo pisma: i kod samog Malroa postoji jedno pismo-Malro. Osim toga, stil može veoma lako da postane poseban jezik: jezik kojim se pisac služi za samog sebe i samo za sebe: stil je tada iieka vrsta solipsističkog mita, jez ik kojim pisac govori sebi: razumemo da na tom stepenu stvrdnjavanja stil priziva dešifrovanje, dubinsku kritiku. Radovi J. P. Richarda su prim er takve nužne kritike stilova.

206

buržoaskim slojevima): njihovi diskursi već jesu mitski govor: jezik tu svakako ima sm isao, ali taj je sm isao prazna form a je dnog pojmovnog označenog, koje je ovde neka vrsta tehnološke nezasitosti; u tom mitskom sistemu prvog stepena, susret smisla i pojma obrazuje značenje koje je retorika Buvara i Pekišea. Upravo ovde (razlažem za potrebe analize) upliće se Flober: na taj će mitski sistem prvog stepena, koji je v eć sem iološki sistem drugog stepena, položiti treći lanac, u kojem će prva karika biti značenje, ili poslednji član mita prvog stepena: retorika Buvara i Pekišea postaće forma novog sistema; pojam će ovde proizvesti sam Flober, Floberov pogled na mit koji su za sebe izgradili Buvar i Pekiše: biće to njihov osnovni prohtev, njihova nezasitost, panično smenjivanje njihovih nauka, ukratko, ono što bih mogao da nazovem (ali već vidim olujne oblake na horizontu): buvaropekišestvo. Što se tiče konačnog značenja, ono je delo, ono što su Buvar i Pekiše za na s. M oć mita drugog stepen a leži u tome što uočava naivnost m ita prvog stepe na. Flober se upustio u istinsku arheološ ku resta uraciju jed no g m itskog govora : on je Vio le le Dik određene buržoaske ideologije.55 Ali budući manje naivan od Viole le Dika, u svojoj je rekonstrukciji raspolagao dodatnim ukrasima koji je demistifikuju; ti su ukrasi (koji su forma mita drugog stepena) uvek u konjunktivu: postoji semiološka ekvivalentnos t između rekon strukcije Buv arovog i Peki šeovog g ovorenja u kon junktivu i njihove hiro vitosti.5 6 Floberova zasluga (i zasluga svih veštačkih mitologija: ima ih izuzetnih u Sartrovom delu) l eži u tome što je problem reali zma rešio na čisto semiološki način. Ta je zasluga svak ako man jkava, je r u ideologiji Flobera, za koga je b uržuj u estetskom smislu bio samo rugoba , nije bilo ničega reali stičkog. Ali je barem izbegao najveći greh u književnosti, a to je brka nje ideološkog stvarnog sa semiološkim stvarnim. Kao ideologija, književn i realizam nipošto ne zavisi od jezika kojim govori pisac. Jezik je forma, on ne može da bud e realističan il i nerealističan. On može samo da bud e ili ne bud e m itski, il i pak, kao u Buvaru i Pekišeu, protivmitski. No, nažalost, ne postoji nikakva an tipatija između realizma i mita. Znamo koliko često naša ,,realistička“ književ55Eugene Viollet-le-Duc (1 814 -18 79 ) - francuski arhitekt koji s e proslavio r estauraci jama srednjo vekovni h građevi na. - Prim. prev. 56Oblik konjunktiva, zato što se na taj način na latinskom jeziku izražavao „neupravni stil ili govor“, prekrasno oruđe demistifikacije.

207

nost ume da bude m itska (p a makar i samo kao nezgrapni mit o realizmu), i koliko je malo naša „nerealistička" književnost uistinu takva. Očigledno je da bi bilo mudro definisati realizam pisca kao p roblem koji je suštinski ideološki. Svakako nije stvar u tome da ne posto ji odgovornost forme prema onom stvarnom. Ali ta se odgovornost može odmeriti samo sem iološkim rečnikom. formi se amože suditi (poštoJezik je proces samo kao o Označenju, ne kao o izrazu. piscapokrenut) nije zadužen da predsta vlja ono stvarno, već da ga označi. To bi kritici moralo da nam etne obav ezu da koristi dve strogo razgraničene metode: prema realizmu pisca treba se ponašati kao prema ideološkoj supstanci (na primer: marksističke teme u Brehtovom delu), ili pak kao prema semiološkoj vrednosti (predmeti, glumac, muzika, boje u Brehtovoj dramaturgi ji). Očigledno je d a b i iđealno bilo spojiti ove dve kritike; greška je u tome što se one neprestano brkaju: ideologija ima svoje m etode, a semiologija svoj e.

Buržoazija kao društvo sa ograniče nom odgovor nošću 57 Mit je pogodan za istoriju po dva osnova: po svojoj formi, koja je tek relativno m otivi sana, i po svom e pojmu, koji je po pri rodi istorij ski. Dakle, m ože se zam isliti di jahron ijsko izučavanje mitova, bilo tako što ćemo ih posmatrati retrospektivno (a to onda znači utemeljiti istorijsku mitologiju), bilo tako što ćemo neke jučerašnje mitove pratiti do njihovog današnjeg oblika (a to onda zn ači baviti se prospektivn om istorijom). Ovde se držim sinhronijskog nacrta savremenih mitova iz jednog objektivnog razloga : naše društvo je izuzetno plodn o tle za mitska značenja. A sada nam valja reći zašto. Kakvi god da su slučajni događaji, kompromisi, politički ustupci i pustolovine, kakve god da su tehničke, ekonomske ili čak društvene promene koje nam istorija donosi, naše društvo je još uvek buržoasko. Nije mi nepoznato da se od 1789. godine u Francuskoj na vlasti smenjivalo nekoliko tipova buržoazije, ali je njen dubinski status ostao isti, a to je status određenog 57N a francuskom se „društvo sa ogr aničenom odgovornošću" kaže societe anonyme, što bukvalno znači „anonimno d ruštvo", i tom se anon imnošću Bart ovde poigrav a. - Prim, prev.

208

režima svojine, određenog poretka, određene ideologije. No, prilikom imenovanja ovog režima nastaje jedan značajan fenomen: kao ekonomska činjenica, buržoazija se imenuj'e bez teškoća: kapitalizam se jav no ispoved a.58 Kao politička činjenica, ona se teško prepoznaje: u Skupštini nema ,,buržoaskih“ partija. Kao ideološka činjenica, ona sasvim nestaje: buržoazija je izbrisala ime pričoveka prelasku sa stvarn og naona pred o stvarnom, sa svoje ekonomskog na umnog čoveka: sestavu zadovoljava činjenicama, ali se ne snalazi sa vrednostima, svoj status podvrgava isti nskoj eksnominaciji; bur žoaz ija se definiše kao društvena klasa koja ne želi da bude imenouana. ,,Buržuj“, ,,malograđanin“, ,,kapitalizam“59, ,,proletarijat“6°, mesta su neprekidnog krvarenja: izvan njih smisao ističe sve dok ime zbog toga ne postane beskorisno. Ovaj fenomen eksnominacije je važan, treba g a malo detal jnije ispitati. političkom smislu, odvija se krozUideju o naciji. To krvarenje je u svoje imena vreme buržoazije bila napredna ideja, koja je poslužila isključivanju aristokratije; danas se buržoazija rastapa u naciji, gotova da iz nje izbaci elemente za koje odluči da su strani (komunisti). Ovaj ciljani sinkretizam omogućuje buržoaziji da dođe do brojčanog jem stva svojih pri vrem enih saveznika, svih prelaznih, dakle ,,bezobličnih“ klasa. Dugotrajna upotreba nije mogla dubinski da depolitizuje reč ,,naci ja“; politi čki sup strat je tu, sasvim b lizu, n ajedn om se očituje u oviije, m ili o kolnostima: u Sk upštini postoje „nacionalne“ part te onim nominalni sinkretizam ovde pokazuje ono što je težio da sakrij e: suštinsku nejedn akost. K ao što vidimo, politički rečnik buržoazije već postulira univerzalnost: sama po sebi, politi ka je već jedn a predsta va, fragm ent ideo logije. U politi čkom smisl u, kakvo god da je univerzalis tičko nastoja nje njenog rečnika, buržoazija se na kraju sudari sa jednim jezg rom otpora, koje je po definiciji revo lucionarn a partija. Ali partija može da bude samo političko bogatstvo: u buržoaskom društvu nema ni proleteske kulture ni proleterskog morala, 58„Kapitalizam je osuđen da obogati radnika", kaže nam Match. 59 Reč „kapitali zam" nije tabu u ekonom skom smislu, već u ideološkom: ne bi mogla da prodre u rečnikb uržoa skih predstava. Bio je potreban Farukov Egipat da bi sud poimence osudio jednog optuženog zbog „antikapitalističkog spletkar enja". 60 Buržoazija nikada ne upotrebljava reč ,,proletarijat“, koja se smatra levičarski m mitom, osim kada joj je u interesu da zamišlja proletari jat što ga je zavela komun istička partija.

209

nema ni proleterske umetnosti: u ideološkom smislu, sve što nije buržoasko primorano je d a pozajm ljuje od buržoaz ije. Buržoask a ideologija mo že, dakle, da ispuni sve i da u tom e bez opasnosti izgubi svoje ime: niko joj ga ovde neće vratiti; ona može bez otpora da podvede buržoasko pozorište, buržoask u umetnost , buržoasko g čoveka pod njihove večne analo gone; jednom rečj u, ona mo že neobuzdano da se eksnominuje , budući da postoj i sam o jedn a te ista ljudska prirod a: napuštanje buržoaskog imena ovde je pot puno . Nema sumnje da ima pobuna protiv buržoaske ideologije. To je ono što se uopšteno naziva avangardom. Ali te su pobune ograničene u društvenom smislu, one ostaju nadoknadive. Pre svega zato što potiču iz neko g dela same buržoazije, iz neke manjinske grupe umetnika, intelektualaca, koji nemaju druge publike do upravo one klase koju osporavaju, i koji ostaju zavisni od njenog novca jer im je potreban da bi se izr azil i. Osim toga , te se pobune u vek nadahnjuju veom a naglašenom distinkc ijom između b uržuja u etičk om smislu i buržuja u p oliti čkom smislu: avangarda osporava buržuja u umetnosti, u m oral u, to jest, kao u najlepšim danima romantizma, piljara, ćiftu; ali tu nema nikak vog p olitičkog ospora vanja.61 Ono što avanga rda ne podn osi u buržoaziji jeste njen jezik, a ne njen status. Nije da ona taj status nužno opravdava, već ga stavlja u zagradu: koliko god da je snažna provokacija, ona na kraju prihvata napuštenog, odbačenog a ne otuđenog čoveka; a napušteni čovek je i dalje Večni Čovek .62 Ta se anonimnost buržoazije dodatno zgušnjava kada se sa buržoaske kulture u užem smislu pređe na njene opsežne, vulgarizovane, korišćen e form e, na ono što bi se moglo nazvati ja vnom filozofijom, onom koja pothranjuje svakodnevni moral, građanske ceremonije, svetovne rituale, ukratko, nepisane norme društvenog života u buržo askom društv u. Iluzorno je svodi ti preovlađujuću kulturu na njeno inventivno jezgro: postoji i či61 Značajno je što etički (ili estetičk i) prot ivnici bur žoazije veći nom ostaju ravnodušni prema njenim političkim opredeljenjima, ako ne čak i privrženi njima. I obrnuto, politički protivnici buržoazije propuštaju da đubinski osude njene predstave: često čak idu tako daleko da ih dele sa njom. Od ovih nepotpunih napadaburžoazijaimakoristi, onijoj omogućuju da zamagli svojeime. No, buržoaziju bi trebalo razumeti kao sintezu njenih opredeljenja i njenih predstava. 62M ogu postojat i i ,,zbrkane“ figure odb ačeno g čoveka (Jone sko, n a primer). To nimalo ne umanjuje pouzdanost Suština.

210

sto potrošačka buržoaska kultura. Čitava se Francuska kupa u toj anonim noj ideologiji : n aša štampa, na š film, naše pozorište, naša knji ževnost za široke narodne m ase, naše ceremon ije, naša Pravda, naša diplomatija, naši razgovori, vremenske prilike, zločin za koji se sudi, venčanje koje uzbuđuje, kuhinja o kojoj se sanja, odeća koja se nosi, sve u našem svakodnevnom životu potčinjeno je predstavi pravi za sebe i za nas o ođnosima čoveka i svet koju a. Teburžoazija „normalizovane" forme ne privlače mnogo pažnje, taman u srazmeri s njihovim opsegom; njihovo poreklo se tu može lako izgubiti; one imaju međupoložaj; budući da nisu ni neposredno političke ni neposredno ideološke, mirno žive između delovanja aktivista i sporova intelektualaca; pošto su ih i jed ni i drugi manje ili više napustili, one se pridružuju ogr omnoj masi nerazluč enog, beznačajnog, ukratko prirode. Ipak, buržoazija prožima Francusku upravo svojom etikom: na nacionalnom norm se doživlupražnjavane javaj u kao očigledni zakon i nivou, jed no gburžoaske prirod nog poretka: ešto buržoaska klasa više propagira svoje predstave, to se više one natur alizuju. B uržoas ko kao činj enica nestaje u jedn om nerazgraničenom univerz umu, čiji je jedin i stanovn ik Večn i Čovek, ni pro leter ni buržuj. Dakle, buržoaska ideologija može najsigurnije da izgubi svoje ime tako što će prodreti u prelazne klase. Malograđanske norme su ostaci buržoaske kulture, to su obezvređene, osiromašene, komercijalizovane, pomalo starinske, ili, ako vam je tako draže, demodirane buržoaske istine. Politički savez buržoazije i malograđanstva već više od sto godina odlučuje o istoriji Francuske: retko je raskidan, i to svaki put nakratko (1848, 1871 ,1936 ). S vreme nom taj savez dobij a u težini , malo-pomalo postaje simbioza; mogu se javiti kratkotrajna buđenja, ali zajednička ideologija više nikada nije doveden a u pitanje: istom „prirodnom" kašom prelivene su sve ,,nacionalne“ predstave: otmeno buržoasko venčanje, proisteklo iz jedn og klasnog rituala (prikazivanje i trošenje bogatstva), ne može da bude ni u kakvoj vezi sa ekonomskim statusom malograđanstva: ali pomoću štampe, vesti, književnosti, ono malo-pom alo postaje sama norma malogr ađan skog para, ako ne doživljena, a ono ba r sanj ana. Buržoazi ja ne prestaje da u svoj u ideologiju usisava celo jedn o čovečanstv o koje uopšte nem a njen dubinski status i može da ga doživi s amo u im aginam om , što će reći kroz fi ksaci ju i osir oma-

211

šenje s vesti.63Šireći svo je predstave kroz čitav jed an katalog kolektivnih slika za m alograđansku upotrebu, buržoazija posvećuje (consarcer ) prividnu nerazlučenost društvenih klasa: upravo u trenutku u kojem se daktilografkinja sa platom od dvadeset pet hiljad a64 frana ka prepoznaje u otmenom buržoaskom venčanju buržoaska eksnom inacij a postiže svo j puni učinak. Odmetanje od buržoaskog imena nije, dakle, iluzoran, slučaja n, uzgredan, prirodan ili beznačajan fenomen: ono je sama buržoask a ideologija, pokret kojim buržoazija preobražava stvarnost sveta u sliku sveta, Istoriju u Prirodu. Na toj slici je znač ajno to što je ona izokrenu ta slika.6 5Status buržoa zije je poseban, istorijski: čovek koga ona predstavlja biće univerzalan, večan; buržoask a klasa je svoju moć izgradila upravo na tehničkom, naučnom napretku, na bezgraničnom preobražavanju prirode: buržoaska ideologija će vaspostaviti nepromenljivu prirodu: prvi buržoaski filozofi prodirali su u svet značenja, sve stvari su podvrgavali racionalnosti, proglašavajući ih namenjenim čoveku: buržoaska ideologija će biti scijentistička ili intuitivna, ustanoviće činjenicu ili zapaziti vrednost, ali će odbiti da objašnjava: po reda k sveta će biti zado voljavajući ili neizreci v, ali nikad a neće biti označiteljski . Najzad, p rvobitna ideja o usavršivom, pokretnom svetu proizvešće izokrenutu sliku nepromenljivog čovečanstva, definisanog identitetom što se beskonačno iznova začinje. Ukratko, u savremenom buržoaskom društvu, prelazak sa stvarnog na ideološko definiše se kao prelazak sa anti-physisa na pseudo-physis.

63 Provociranje kolektivnog ima ginarnog uvek je neljudski poduhvat, ne samo zato što san esencijalizuje život u sudbinu, veći zato što je san siromašan i što je zalog odsustva. 64Oko 40 evra. - Prim. ur. 65 „Ako su u celokupnoj ideologiji ljudi i njihovi odnosi postavljeni na glavu, kao u kakvoj camera obscura, ovaj fenomen p roizlazi iz istorijskog procesa njihovog života..." Karl Marks, Fridrih Engels, Nem ačka ideologija, u: Dela, T. 6 [1845-1846], prev. Olga Kostrešević, Prosveta, Beograd, 1974, str. 23.

212

Mit je depolitizovani govor Upravo ovde pronalazimo mit. Semiologija nas je naučila da je mit zadužen da je dnu istorijsku intenciju utemelji u prirodi, je dnu kontingentn ost u večnosti. A upravo je takav postupak buržoaske ideologije. Naše društvo je objektivno izuzetno obdareno mitskim značenjima baš zato što je mit naprosto najpodesnije oruđe za ideološko izokretanje koje definiše to društvo: na svim nivoima ljudskog opštenja, mit izokreće anti-physis u pseudo-physis. Ono što svet dostavlja mitu jeste istorijsko stvarno, definisano, ma koliko nam valjalo ići unazad, načinom na koji su ga ljudi proizvod ili il i korist ili; a ono što m it vasp ostavlja jeste prirodna slika tog stvarnog. I baš kao što se buržoaska ideologija definiše odmetanjem od buržoaskog imena, mit se konstituiše gubljenjem istorijskog kvaliteta stvari: u njemu stvari gube sećanje da su bile proizvedene. Svet ulazi u jezik kao dijalektički odnos ljudskih delatnosti, činova: iz mita izlazi kao skladna slika sušti na. Izvedena je čarol ija kojom je ono stvar no izokr enuto, ispražnjeno od istorije i ispunjeno prirodom, čarolija kojom je iz stvari uklonjen njihov ljudski sm isao tako da one označavaju ljudsku beznačajnost. Funkcija mita je da isprazni stvarno: on je, doslovno, nep restano oticanje, hem oragija, ili, ako vam je draže , isparavanje, u kratko, osetno odsustvo. Sada je moguće upotpuniti semiološ ku defi nici ju m ita u buržoaskom društvu: m itje depol itizovani govor . Naravno, ovo politički valja razumeti u dubljem smislu, kao skup ljudskih odnosa u njihovoj stvarnoj, društvenoj strukturi, u njihovoj moći da proizvode svet; aktivnu vredno st prevash odn o treba dati pref iksu de-: on ovde predstavlja operativno kretanje, on neprestano aktuelizuje odmetanje. U slučaju vojnika-crnca, n a primer, svakako se ne prazni francuska imperijalnost (naprotiv, upravo nju valja učiniti prisutnom), već kontingentni, istorijski kvalitet, jednom rečju, proizveden i kvalitet kolonijalizma. Mit ne poriče stvari, njegova funkcija je, naprotiv, da o n jima govori; on ih jedno stavno pročišćava, čini ih nevinim, utemeljuje u prirodi i u večnosti, daje im j asno ću koja nije jasnoća objašnjenj a, već jasnoća činjeničnog iskaza [konstantiva] : ako ustanovim postojanje francu ske imperija lnost i n e objašnjavajući je, nije mi potrebno mnogo da je smatram prirodnom, podrazumevajućom i da u to budem uve-

213

ren. Prelazeći sa istorije na prirodu, mit ostvaruje uštedu: ukida složenost ljudskih činova, daje im jednostavnost suština, poništava svaku dijalektiku, svaki izlazak iz okvira neposredno vidljivog, on organizuje svet u kome nema protivrečnosti zato što nema dubine, svet rasprostrt u očiglednosti, on utemeljuje izvrsnu jasno ću: stvari izgledaju kao da sam e po sebi nešto znače.66 Ali da li je mit uvek depolitizovani govor? Drugačije rečeno, da li je ono stvam o uvek polit ičko? Da bi neka stvar post ala mitsk a, je li dovoljno o njoj govoriti prirodno? M oglo bi se odgovorit i, zajedno sa Marksom, da i najprirodniji predmet, ma koliko da je slab i rasut, sadrži trag politike, više ili manje značajno prisustvo ljudskog čina koji ga je proizveo, rasporedio, koristio, potčinio ili odbacio.67 Objekt-jezik, koji iskazuje stvari, može lako da očituje taj trag, a m etajezik, koji kazuje o stvarima, to m ože u mnogo manjoj meri. No, mit uv ek spada u m etajezik : depolitizaci ja koju izvodi često se događa na već naturalizovanoj osnovi koju je depolitizovao opšti metajezi k, izvežban d a opeva stvari a ne više da ih proizvodi. Podrazumeva se da će snaga koja je potrebna mitu da bi izobli čio svoj predm et biti manja u slučaju drveta nego u slučaju neko g Sudanca: u slučaju Sudanca, politički naboj je sasvim bliz u, potrebna je velika količina veštačke prirode da bi on ispario; u slučaju drveta je udaljen, pročišć en je viševek ovnim slojem metajezik a. Dakle, postoje jak i i slabi mitovi ; u jakim mitovima političk i kvantum je neposredan, depolitizacija je nagla; u slabim mitovima politički kvalitet predm eta je izbledeo, popu t neke boj e, ali nekakva sitnica može naglo da ga osveži: šta je prirodnije od mora? I šta je „političnije" od mo ra što ga opevaju tvorci fil ma Izgubljeni kontinent? U stvari, metajezik pravi za mit neku vrstu zalihe. Ljudi ne temelje na istini već na upotrebi svoj odnos prema mitu: oni depolitizuju u skladu sa svojim potrebama ; postoje mitski predmeti koji su na neko vrem e ostavljeni po stra ni; onda su to samo maglovite mitske sheme, čiji politički naboj izgleda gotovo neutralan. Ali tu se radi jedino o prikladnosti situacije, a ne o razlici u strukt uri. Tak av je slučaj sa n ašim primerom iz lati nske gramatike. Treba primetiti da ovde mitski govor dela na materiji koja je već odavno preobražena: Ezopova rečenica pripada 66 Frojdovskom načelu čovekovog zadovoljstva mogl i bismo dodati nač elo jasn oće mitološkog čovečanstva. U tome je sva dvosm islenost mita: njegova jasn oća je euforična. 67Vid. Marks i prim er trešnje, Nem ačka ideologija, op. cit, str. 26.

214

književnosti, nju je, već na početku, mitifikovala fikcija. Ali dovoljno je na trenutak vratiti početni član lanca njegovoj prirodi objekt-jezika da bi se uočilo u kojoj je meri mit ispraznio ono stvarno: zamislimo stvarno životinjsko društvo preobraženo u gramatički primer, u prirodu predikativa! Da bismo procenili politički naboj nekog predmeta i mitski kalup koji ide uz njega, nikada ne označitelja, treba da nastupamo stanovišta značenja, većje sa stanovišta što će rećisaukradene stvari, a kada reč o označitelju onda treba da nastupam o sa stanovišta objektjezik a, što će reći smisla: nema nikakve sumnje da bi stvarni lav, kad bism o se sa njim posaveto vali, tvrdio da je gramatički primer veoma depolitizovano stanje, pa bi smatrao kao sasvim političko ono pravo na osnovu kojeg prisvaja plen zato što je najjači, osim ako nemamo posla sa buržoaskim lavom, koji ne bi propustio da m itifikuje svoju snagu dajući joj form u dužnosti. se vidi da što ovdeznamo, politička ita zavisi od njegoveDobro situacije. Kao mitbeznačajnost je vrednost:mdovoljno je preinačiti njegovu okolinu, opšti (i nestalni) sistem u kojem zauzima mesto, da bi se što tačnije odred io njeg ov domašaj. Polje mita ovde je svedeno na peti razred francuske gimnazije. Ali pretpostavljam da bi neko dete, koje je očarano pričom o lavu, jun ici i kravi i koje pomoću imaginamog života otkriva stvamost ovih životinja, sa mnogo manje nehaja nego mi procenjivalo nestanak ovog lava preobraže nog u predikativ. U stva ri, ako ovaj mit ocenim o kao politički beznačajan, to n aprosto znači d a nije napravljen za nas.

Mit, nalevo Ako je mit depolitizovani govor, postoji barem je dan govor koji se suprotstavlja mitu, a to je govor koji ostaje politički. Ovde se valja vratiti na distinkciju izm eđu ob jekt-jezika i metajezik a. Ako sam ja drvoseča i ako sam se latio im enovanja drveta koje obaram, kakva kod da je forma m oje rečenic e, ja iskaz ujem drvo, a ne kazujem o njemu. To znači da je moj jezik operativan, vezan za svoj predmet na prelazan način: izmeđ u drveta i mene ne postoji ništa dmgo do moj rad, što će reći čin: u tome leži politički jezik; on mi predočava prirodu samo u onoj meri u kojoj ću je preobraziti, to je jezik pomoću kojeg obdelavam predmet (j ’agis l’objet): to drvo za mene nije slika, ono je na-

215

prosto smisao mog čina. Ali ako nisam drvoseča, više ne mogu da iskazujem drvo, mogu samo da kazujem o njemu, u vezi sa njim; moj jez ik više nije oruđe obdelavanja drveta, već opevano drvo postaje oruđe mog jezika; sada sam sa drvetom jedino u neprelaznom odnosu; drvo više nije smisao onog stvamog kao ljudskog čina , ono je slika-na-raspolaganju : naspra m stvarno g jezik a drvoseče, dm gog u jikojem ću obdelavatistvaram [činiti] jezik ne stvari, većstepena, njihova metajezik im ena, i ko je za jez ik prvog stepena ono što je kretnja za či n. Taj jezik dm gog stepena nije u potpunosti mitski , već je samo ono m esto na koje se smešta mit; je r mit može da obrađuje jedino predmete koji su već posredovani jezik om prvog stepena. Dakle , postoj i jeda n jezik koji nije m itski, a to je jez ik čoveka proizvođača: gde god čovek govori kako bi preobrazio ono stvarno, a ne više kako bi ga sačuvao kao sliku, gde god svoj jezik vezuje za proizvodnju stvari , m etajezi k je upućen na objekt jezik , m it je nem oguć. Eto zašto je zik koji je u pravom sm islu revolucionaran ne može da bude mitski. Revolucija se definiše kao katarzični čin čija je svrha da razotkrije politički naboj sveta: ona izrađuje svet , i njen jezik, čita vn jen jezik, funkcional no je uronjen u to izrađivanje. Upravo zbog toga što ona proizvodi govor koji je u potpunosti, što će reći od početka do kraja, polit ički, a ne kao mit - govor koji je na početku polit ički a na kraju prirodan - revolucij a isklj učuje mit . Isto kao što buržoaska eksnominacija istovremeno definište i buržoasku ideologiju i mit, tako i revolucionarno imenovanje poistovećuje revoluciju sa nedostatkom mita: buržoazija prikriva to da je buržoazija i sam im tim proizvodi m it; revo lucija se obznanjuje kao revolucija i sam im tim ukida mit. Pitali su me postoje li mitovi ,,na levici". Naravno da postoje , i to baš u onoj meri u kojoj levica nije revolucija. Mit levice iskrsava upravo u onom trenutku u kojem se revolucija preobražava u ,,levicu“, što će reći kada prihvata da se preruši, da prikrije svoje ime, da proizvede nevini metajezik i da se izobliči u „Prirodu". Ta revolucionarna eksnominacija može da bude ili ne bude taktička, ali ovo nije mesto za raspravu o tome. U svakom slučaju, ona se pre ili kasnije oseti kao postupak suprotan revoluciji, i revolucionama istorija svoje ,,devijacionizme“ uvek definiše manje ili više u od nosu na mit. Došao je dan, na primer, u kojem je sam socijalizam definisao staljinistički mit. Staljin

216

je, kao predmet govora, godinama pokazivao u čistom stanju konstitutivn a obeležja mitskog govora: smisao, koji je b io stvarni Staljin, istorijski Staljin; označitelj je bilo ritualno obraćanje Staljinu, sudbonosna narav epiteta iz prirode kojima je okruživano njegovo ime; označeno, koje je bilo težnja ka pravovernosti, disciplini, jedinstvu, težnja koju su komunističke partije

prisvojile u određenoj i najzad, odrednice značenje, koje bilo sakralizovani Staljin, čijesituaciji; su se istorijske našlejeutemeljene u prirodi, sublimirane pod imenom Genija, što će reći iracionalnog i neizrecivog: ovde je depolitizacija očigledna, ona u potp un osti o daje m it.68 Da, mit postoji na levici, ali nipošto nema ista svojstva kao buržoaski mit. M itu levice nedostaje suština. Pre svega, predmeti koje on zahvata su retki , to je samo nekoliko političkih poj mova, osim ako i sam ne pribegne čitavom arsenalu buržoaskih mitova mit l evice ne ob „beznačajne" uhvata ogromno polje ljudski odnosa,. Nikada onu prostranu površinu ideologije. Nje- h mu je svakodnevni život nedostu pan: u buržoaskom društvu ne postoji mit ,,na levici" koji se tiče braka, kuhinje, kuće, pozorišta, pravde, morala, itd. Osim toga, to je sporedni mit, njegova upotreba nije deo strategij e, kao što je slučaj sa buržoaskim mitom, već sam o taktike il i, u najgorem slučaj u, dev ijacij e; ako se pojavi, to je mit nastao zato što je to bilo zgodno, a ne zato što je bilo nužno. Najzad i prevashodno, to je siromašan mit, suštinski siromašan. On ne zna da se oplođava; proizveđen po narudžbini i vremenski ograničen, on se slabo izum eva. Nedostaje mu jedna značajna moć, moć fabulacije. Šta god da radi, u njemu ostaje nešto kruto i doslovno, vonj parole: kao što se to slikovito kaže, on ostaje suv. U stvari, postoji li išt a mršavije od staljinističkog mita? Nema tu nikakvog izumevanja, već samo neveštog prilagođavanja ( appropriation ): označitelj m ita (ona forma čije nam je beskonačno bogatstv o pozn ato u buržoask om mitu) nije nimalo raznovrstan: on se svođi na lit aniju. Ta nesavršenost, ako smem tako da kažem, ima veze sa prirodom ,,levice“: koliko god da je neodređen taj termin, levica se uvek definiše u odnosu na potlačenog, proletera ili kolonizova68Važno je uvideti da jehru ščo viza m sebe prikazao ne kao političku promenu, već suštinski i jedino kao preobraćanje jezika. Nepotpuno preobraćanje, uostalom, jer je Hruščov umanjio vrednost Staljinu, a nije ga objasnio: nije ga repolitizovao.

217

nog.69N o, gov or potlačenog m ože da bude sam o siromašan, jednolič an, neposredan: njegova n emaština je sama m era njegovog jezika: on ima samo jedan jezik, uvek isti, jezik svojih činova; metajezik je luksuz, on mu još uvek n ema pristup. Govor potlačenog je stva ran, poput govora drvos eče, to je prelazni govo r: on je gotovo n emoć an da la že; laž je bogatst vo, ona pretpostavl ja imetak, i forme. To suštinsko siromaštvo proizvodi retke,rezervne mršave istine mitove: ili nestalne, ili prostački nametljive; oni obznanjuju svoju mitsku prirodu, prstom upiru u svoju masku; a ta maska jedva da je maska pseudo-physisa : i taj je physis bogatstvo, potlačeni može samo da ga uzajmi; on je nemoćan da isprazni stvari od smisla, da im obezbedi luksuz prazne forme, otvorene za nevinost lažne Prirode. Može se reci da je mit levice, u izvesnom smislu, veštački mit, rekonstruisani mit: otuda njegova nespretnost.

Mit, nadesno U statističkom smislu, mit je desno. Tu je on suštinski značajan: dobro uhranjen, blistav, ekspanzivan, brbljiv, neprestano se izumeva. Zahvata sve: pravdu, moral, estetiku, diplomatiju, domaćinstvo, Književnost, predstave. Širi se po meri buržoaske eksnom inacije. B uržoazija želi da sačuva biće bez pojavnosti : dakle, sama negativnost buržoaske pojavnosti, beskonačna poput svake negativnosti, beskon ačno podstiče mit. P otlačeni nij e ništa, on u sebi ima samo jed an govor, govo r svog oslobađanja; tlači telj je sve, njegov je govor bogat, mnogolik, savitljiv, raspolaže svim mogućim stepenima dostojanstva: ima isključivo pravo na metajezik. Potlačeni izrađuje svet, ima sam o jed an aktivni , prelazni (politički) jezik; tlačitelj ga čuva, njegov govor je celovit, neprelazan, gestualan, teatralan: to je Mit; jezik jednog ima za cilj da preobražava , je zik dr ugog im a za cilj da ovekovečava. Da li ta celovitost m itova P oretka (tako burž oazija sam a sebe imenuje) sadrži unutrašnje razlike? Postoje li, na primer, buržoaski i malograđanski mitovi? Tu ne mogu postojati temeljne razli ke, jer, kak va god da je publika koja ga konzumira, m it postulira nepokretnost Prirode. Ali tu mogu postojati stepeni 69Danas su kolonizovani narodi u potpunosti u onom etičkom i političkom stanju koje je Marks opisao kao stanje proletera.

218

ostvarenosti ili šir enja: neki mito vi bolje sazrevaju u od ređen im društven im zonama; i za m it post oje mikroklime. Mit o Detetu-Pesniku, na pr imer , jed an je od uznapredovalih buržoaskih mitova: jedva da izlazi iz okvira inventivne kulture (Kokto, na primer) i samo se približava potrošačkoj kulturi ( L ’E xpress): jedan deo buržoazije još može da ga smatra previše izmišljenim premalo bi sebiradi dozvolio ga sakralizuje (čitav ajedan deo mitskim buržoaskedakritike samo da sa propisnom mitskom građom): to je mit koji još nije dovoljno izbrušen, još ne sadrži dovolj no prirode da bi od Deteta-P esnika napravio element kosmogonije, treba odustati od čuda od deteta (Mocart, Rembo, itd.) i prihvatiti nove norme, norme psihopedagogije, frojdizma, itd. : taj mit je jo š u vek zelen. Svaki m it može na t aj način da ima svoju istoriju i svoju geograf iju: jed na je, uostalom, znak druge; mit sazreva zato što se proteže. Nisam uspeo, društvenu geografiju mitova. Aliuistinu, sva kakodajeproučim mogu ćeegzaktnu iscrtati ono što bi lingvisti nazvali izoglosama jed no g mita, linije koje d efinišu društveni pr ostor na kojem se on iskaz uje. Pošto je taj p rosto r pomičan, bolje bi bilo govoriti o talasi ma usađ ivanja m ita. Mit o M inu Drue tako je doživeo barem tri rastuća talasa: l) L ’E xpress ; 2) Paris-M atch, Elle; 3) France-Soir. Neki mitovi osciliraju: hoće li ući u uticajnu štampu, kod kućevlasnika iz predgrađa, u frizerske salone, u metro? D ruštvenu geografiju mitova biće t eško ustanoviti sve dok nam bude nedostajala analitička sociologija štamp e.70Ali m ože se reći da je mesto za nju već rezervisano. U nedostatku mogućn osti da usta novimo dijal ektične forme buržoaskog mita, uvek možemo da skiciramo njegove retoričke forme. Ovde termin retorički treba razumeti kao skup ustaljenih, pravilnih, stalno prisutnih figura u koje se ređaju raznovrsne forme mitskog označitelja. Te su figure prozirne zbog toga što ne narušavaju plastično st označitel ja; ali one su već đovoljno konceptu alizovane da se prilagode istorijs koj pred stavi sveta (baš kao što klasična retorika može da objasni neku predstavu aristotelovskog tipa). Buržoaski mitovi pomoću svoje retorike 70Podaci o tiražim a novina su nedovoljni. Druga obave štenja su sporadična . Paris-Match je - što je znakovito, u reklamne svrh e - prikaz ao sastav svoje p ublike prema nivou životnog standarda ( Figaro , 12. jul 1955): od sto kupaca u gradu 53 imaju automobil, 49 imaju kupatilo, itd., dok za životni standard prosečnog Francuza važe sledeći pođac i: automobil 22%, kupatilo 13%. M itologija ov e publikacije omogućav ala je da se predvidi da je kupovna moć čitalaca Matcha visoka.

219

ocrtavaju opštu perspektivu pseudo-physisa, koji definiše san savrem enog buržoasko g sveta. Evo njenih glavnih fi gura: 1. Vakcina. Već sam naveo primere ove veoma opšte figure, kojim se priznaje sporedno zlo neke klasne institucije da bi se time bolje prikrilo glavno zl o. Kolekti vno im aginam o se imunizuje od ubropasnosti izgavan jem m ale količine t aj se način brani subverzije koja priznatog bi mogla zlda a; sena proširi. Taj liberalni postupak ne bi bio moguć pre samo sto godina; tada se buržoasko Dobro nije prilagođavalo, bilo je previše krato; od tada je postalo mnogo gipkije: buržoazija više na okieva da prihvati neka podrivanja ograničenog dometa: avangarda, dečja iracionalnost, itd.; ona živi u ekonomiji kompenzacije: kao u svakom dobro sastavlje nom dr aštvu sa ograniče nom o dgovom ošću, mali udeli prav no (ali ne i stvarno) kompe nzuju velike udele. 2. Iišavanje Istorije. Mit lišava predmet o kojem govori čitave Istorije.71 U njemu istorija isparava: to je neka vrsta idealne sluškinje: ona priprema, donosi, raspodeljuje, a kad gospodar dođe, ona tiho nestane : pr eostaje nam sam o da uživam o ne pita jući se odakle dolazi taj lepi predmet. Ili još bolje: on može da dođe samo iz večnosti: oduvek se pravi za buržoaskog čoveka, oduvek se Španija iz Plavog vodiča pravi za turistu, oduvek ,,primitivni“ narodi izvo de svoje plesove imajući u vidu egzotična uživanja. Vidi se kako ta uspešna figura omogućuje da nestane sve ono što je nezgodno: i determinizam i sloboda. Ništa nije pr oizvedeno, ništa nije izabrano: preostaje na m samo da posedujemo te nove predmete, iz kojih je nestao svaki prljavi trag porekla ili izbora. To čudesno isparavanje istorije još jedna je forma pojma zajedničkog većini buržoaskih mitova - pojma čovekove neodgovomosti. 3. Poistovećenje. Malograđanin je čovek nemoćan da zamisli Drag og.72 Ako se pred nji m pojavi dragi, malograđanin zatvori oči, prenebregava ga i poriče, ili ga pak preobrazi u sebe 71 Marks: „...moraćemo se pozabaviti istorijom ljudi, pošto se skoro čitava idelogija svodi ili na pogrešno shvatanje te istorije ili na potpunu apstrakciju od n je.“ Nem ačka ideologija, op. ci t, str. 18. 72 Marks: „Ono što njih č ini pređstavnicima sitne buržoazije jeste to da oni u glavi ne prelaze granice koje sitni buržoa ne prelazi u ž ivotu...“ (18. b rimer Luja Bonaparta, prevod Hugo Klajn et al, Svjetlost, Sarajevo, 1976, str. 46 . 1 Gorki: malograđanin je čovek koji sebi daje prvenstvo.

220

samog. U malograđanskom univerzumu, sva sučeljavanja su odblesci, sve što je drugačije svodi se na isto. Predstave, sudovi, mesta na kojima postoji opasnost od pojavljivanja drugog, postaj u ogledal a. Stvar je u tome da je drugi sablazan koja napada suštinu. Dominisi i Žerar Diprije mogu da se priključe društvenoj egzistenciji samo ako su prethodno svedeni na stanje malih simulakruma predsednika sudskog državnog cena koju treba platiti da bi oni biliveća, pravedno osuđeni,tužioc poštoa:jeto je Pravda rukovanje vagom, a vaga može da meri samo isto i isto. U svakoj malograđanskoj svesti postoje mali simulakrumi protuve, oceubice, homoseksualca, itd., koje sudsko telo povremeno izvlači iz svog mozga, postavlja na optuženičku klupu, izgrdi i osudi: uvek se sudi sam o sebi jedna kim a koji su na stranputici: to je pitanje puta a ne priro de, je r je čovek tako načinjen. Ponekad, mada retko, Drugi se pokaže kao nesvodljiv: ne zbog nekog iznenadnog ustezanja, već cmu zato što se tome neko nema belu ko žu već , neko d mgiprotivi pije sok odzdrav kruškerazum: a ne perno. Kako se iz jednači ti sa Cmcem , Rusom? Tu postoji pomoćna figu ra: e gzotičnos t. D mgi pos taje čist i predme t, prizor, ginj ol: prognan na granice čovečanstva, on više ne predstavlja pretnju za bezbednost našeg doma. To je prevashodno malograđanska figura. Jer, čak i ako ne može da doživi Drugog, buržoazija može barem da zamisli njegovo mesto: to je ono što se naziva liberalizmom, koji je neka vrsta intelektual ne ekonomije priznatih mesta. Malograđanstvo nije liberalno (ono proizvodi fašizam, dok ga buržoazija iskorišćava): ono zaostaje za buržoazijom. 4. Tautologija. Da, znam, ovo nije lepa reč. Ali i ta stvar je veoma m žna. Tau tologija je onaj verbalni postupak kojim se isto definiše istim („Pozorište je pozorište“). U njoj se može videti jed an od onih magijskih postupaka kojima se Sartre bavi o u Skici za teoriju em ocija73: u taulogiju se sklanjamo kao u strah, ili u bes, ili u tugu, kada nam nedostaje objašnjenje; slučajna slabost jez ika agijski se poistoveć sa onimepostoji što proglašavamo prirodn immotporom pred meta. Uuje tautologiji dvostr uko ubistvo: ubija se ono racionalno zato što nam se opire; ubija se jezik zato što nas izda je. Tautologija je nesvestica u pravom trenutku, spason osna afazija, ona je smrt, il i, ako hoćete, kome73Up. Ž an Pol Sa rtr, Skica za teoriju emocija , u: Filozofski spisi, Beograd: Nolit, 1981. - Prim. ur. 221

dija, rasrđena „predstava “ prav a koja ono stvarno ima naspram jezika. Budući magijska, ona naravno može da se zakloni samo iza argu men ta autoriteta: tako roditelji na izmaku strpljenja odgova raju detetu koje traži objašnjenja: „tako je zato što je ta ko“ , ili pak još bolje: „zato i tačka, to je sve“: čin posramljene magije, koji verbalno pravi pokret ka racionalnom, ali ga odmah napušta, i veruje da je načisto sa kauzalnošću jer je izgovorio uvodnu reč. Tautologija potvrđuje duboki zazor od jezika: on se odba cuje jer zakaz uje. No, svako odbacivanje j ezik a je smrt . Tau tologija utemeljuje jeda n mrtav , nepokretan sve t. 5. Ninizam. Ovako nazivam onu mitološku figuru koja se sastoji u uzimanju dveju suprotnosti i njihovom međusobnom odm eravanju tako da obe budu odbačene. (Neću ni ovo ni ono.) To je u znatnoj meri figura buržoaskog m ita, je r proističe iz jedne m oderne forme liber alizma. Ovde nailazimo na figuru v age: ono stvarno je najpre svedeno na analogone; zatim se meri; naj zad, kada se ustanovi jednakost, ono se odbacuje. I ovde postoji jedan magijski postupak: najpre međusobno izjednačite ono između čega vam je bilo nezgodno da birat e; pobegnete od nepodnošljive stvarnosti tako što je svedete na dve suprotnosti koje su međusobno uravnotežene ukoliko su formalne, rast erećene svoje specifi čne teži ne. Ninizam može da ima degradi rane forme: u astrologiji, na primer, zla su praćena jednako velikim dobrima; ona se uvek mudro predviđaju uz izglednu kompenzaciju: konačna ravnoteža imobiliše vrednosti, život, sudbinu, itd.; v iše se ne m ože birati, valja sam o poturiti leđa. 6 . Kvantifikacija kvaliteta. Ovo je figura koja se provlači kro z sve prethodn e figure. S vodeći svaki kvalitet na kvantitet, mit ekonom iše s inteligencijom: on po ni žoj ceni razume ono stvam o. Naveo sam nekoliko primera tog mehanizma, koj i buržoaska prevashodno malograđanska - mitologi ja ne oklev a da primeni na estetičke činjenice u kojima, s druge strane, po njenim rečima ima nečega od nem aterij alne sušti ne. Buržoasko pozorište je dobar primer te protivrečnosti: s jedne strane, pozorište je dato kao sušti na koja se ne da svesti na bilo koji jezik i koja se otkriva samo srcem, intuicijom; od tog svojstva ono dobija neko nestalno dostojanstvo (zabranjeno je, kao zločin „protiv suštine", govoriti naučno o pozorištu): ili bolje rečeno, svaki intelektualni način

222

izlaganja o pozorištu biće diskreditovan kao scijentizam, sitničarenje); s druge strane, buržoaska dramska umetnost počiva na čistoj kvantifikaciji učinaka: čitavo jedno kruženje izračunljivih pojavnost i uspostavlja kvantit ativnu jedn ako st između novca datog za ulaznicu i gl umč evih suza, raskoši scenografije: na primer, ono što se kod nas n aziva ,,prirodnošć u“ glumc a pre sveg a je izvesna količi na jasno vidlji vih učina ka. 7. Tvrdnja. Mit teži poslovici. Buržoaska iđeologija ovde ulaže svoje ključne interese: univerzalizam, uskraćivanje objašnjenja, neizmenjivu hijerarhi ju sveta . Ali valja nam i ovde razlučit i objektjezik od metajezika. U drevnoj narodnoj poslovici i dalje ima nečega od instrumentalnog shvatanja sveta kao predmeta. U nekoj seljakovoj tvrdnji , na primer „vreme je lepo“, sačuvana je stvam a veza sa korisnošću lepog vremena; to je implicitno tehnološka tvrdnja; ovde reč, uprkos svojoj opštoj, apstraktnoj formi, priprema dpfa, umeće se u ekonomiju proizvođnje: seljak ne kazuje 0 lepom vremenu, on ga obdelava, uvlači ga u svoj rad. Na taj način sve naše narodne poslovice predstavljaj u aktivan go vor koji se m alo-pomalo stvrdnuo u refleks ivni govor, ali je njegova refleks ija skraćena, svedena n a tvrdnju, i na neki način stidl jiva, oprezna, tesno povezana sa empirizmom. Narodna poslovica mnogo više predviđa nego što tvrdi, ostaje govor jed nog čovečanstva koje se gradi, a ne onog koje jeste. Nasuprot tome, buržoaski aforizam pripada metajeziku, to je jezik se primenjuje već tvrdnja pripremljene predmete.dmgog Njegovastepena klasičnakoji forma je maksima.naOvde više nije usmerena prema svetu koji treba graditi, ona mora da pokrije već izgrađeni sv et, da sakrije t ragove te proizvodnje ispod jed ne večite očiglednosti: to je protivo bjašnjenje, plemeniti ekvivalent tautologije, onog kategoričnog zato što ga roditelji u nedostatku znanja kače iznad glava svoje dece. Temelj te buržoaske tvrdnje je zdrav razum, što će reći istina koja se zaustavlja kada to svojevoljno i proizvoljno određi onaj ko je izriče. Izneo sam ove retoričke fi gure bez nekog reda, i može da ih bude mnogo više: neke mogu da se izližu, a neke dmge da se rode. Ali vidimo da se, takve kakve su, okupljaju u dva velika odeljka, koji su nešto poput horoskopskih zn akova buržoaskog univerzuma: Suštine i Vage. Buržoaska ideologija neprekidno preobražava proizvode istorije u tipove suština; kao što sipa ispušta m astilo da bi se zaštitila,

223

buržoaska ideplogija ne prestaje da zamagljuje neprekidno proizvođenje sveta, da ga učvršćuje kao predmet beskonačnog posedovanja, da popisuje svoju imovinu, da je balzamuje, da u ono stvamo ubrizgava nekakvu pročišćujuću suštinu koja će zaustaviti njegov preobražaj, n jegov beg prema dragim formama egz istencije. A ta će imovina, tako učvršćena i okamenjena, najzad postati izračunljiva: buržoaski moral će u suštini biti merenje: suštine će biti stavljene na vagu, na kojoj će buržoaski čovek ostat i nepokretna poluga . Jer sama svrha mitova jeste da se imobiliše svet: potrebno je da mitovi nagoveštavaju ili oponašaj u univerza lnu ekonomiju koja je jedno m za svagda učvrstila hijerarhiju posedovanja. Tako čoveka, svakog dana i svuda, zaustavljaju mitovi, upućuju ga na onaj nepokretni prototip koji živi na njegovom mestu, koji ga guši poput nekog ogromnog unutrašnjeg parazita i njegovoj delatnosti iscrtava uske granice, u okviru kojih mu je dozvoljeno da pati ne pokrećući svet: buržoaski pseudo-psysis potpu no zabranjuje čoveku d a sebe izumeva. Mitovi nisu ništa drugo do onaj neprestani, neumom i podsticaj, onaj podmukh i neumoljivi zahtev da se svi ljudi prepoznaju u toj večnoj, a ipak vremensld određenoj slici koja je o njima sačinjena jednog dana kao da takva mora da bude za sva vremena. Jer Priroda u koju su zatvore ni pod izgovorom da će biti ove kovečeni, nije ništa drugo do Običaj. A upravo taj običa j, kohko god da je raširen, treba da uzm u u ruke i da ga preobraze .

Nužnost i granice m itolog ije Za kraj, treba da kažem nekoliko reči o samom mitologu. Ovaj termin je veoma pompezan, veoma samouveren. Možemo ipak predv ideti da će se mitolog, ako se jedn og dana i nađe neki, može suočiti s izvesnim teškoćama, ako ne s metodom, a ono bar s osećanjima. Nema sumnje da će bez im alo muke svoj položaj sm atrati opravdar iim: kak vi god da su njeni postupci, izv esno je da mitologija učestvuje u izrađivanju sveta; smatrajući nesum njivim da je čovek buržoaskog društva u svakom trenutku uronjen u lažnu Prirodu, ona pokušava da iza nevinost i najnaivnijeg društvenog života pronađe d ubinsko otuđenje za čij e su prihvatanje zadužene te nevinosti. Razotkrivanje čiji je ona vinovnik je, dakle, politički čin: utemeljena u odgovornoj ideji o jeziku, ona sam im tim postulira njegovu slobodu. Sigurn o je

224

da je u tom smisl u mitologi ja sporazum sa svetom, ne onakvim kakav on jeste, već sa onakvim kak av želi da postane (Breht je za to imao jednu delotvomo dvosmislenu reč: Einverstandnis, istovremeno razumevanje stvam osti i saučestvovanje sa njom) . Taj sporazum mitologije sa svetom op ravd ava mitologa, ali ga ne ispunjava: njeg ov dubinski status je u osnovi i d alje status i sključeNjego nog. Iako ga polit ika opravondava, og je odunje najboljem ipak ud aljen. v govor je metajezik, ništam neitol obdelava; slučaju razotkriva, a opet, za koga to? Njegov zadatak uvek ostaje dvosmislen, sputan njegovim etičkim poreklom . On može da revolucionam o dela samo preko opunomoćenika: otuda njego va funkcij a ima narav nečega pozajmlj enog, otud nešto pomalo km to, uštogljeno, i pom alo nakalemljeno, nešto smeten o i krajnje pojednostavljeno u svakom intelektualnom postupku otvoreno utemeljenom u politici (,,neangažovana“ književnost je neuporedivoOsim ,,elegant onaseseizuzima u metajeziku oseća kao k od kuće). toga,nija“; m itolog od svih potrošača mita, a to nije beznačajno. To još i prolazi kad je reč o nekoj posebnoj publici.74 Ali kada mit pogodi čitavu zajednicu, treba se udaljiti od čitave zajednice da bi se izdvojio mit. Svaki pomalo uopšten mit je uistinu dvosmislen, zato što on predstavlja samu čovečnost onih koji su ga, budući da nemaju ništa, pozajmili. Dešifrovati Tur de Frans, dobro Francu sko Vino, zna či odvojiti se od onih koje to zabavlja, od onih koje to greje. Mitolog je osuđen da živi u teorijskoj društ venos ti; za njega biti d m štven u najbolj em slučaj u znači biti istinit: njegova najveća dmštvenost prebiva u njegovoj najvećoj moralnosti. Njega sa svetom povezuje sarkazam. Čak valja ići i dalje: u izvesn om sm islu m itolog je isključen iz istor ije, a u njen o ime nastoji da dela. Raza ranje koje unosi u kolekti vni jez ik za n jega je apsol utno, ono do vrha ispunjava njegov zadatak: on mora taj zadatak da doživi bez nade u povratak, bez pretpostavke da će biti plaćen. Zabranjeno m u je da zamišlja kakav će stva mo biti svet kada nep osredni predm et njegove kri tike bude nestao; utopija je za njega nem ogući luksuz: silno sumnja da će sutrašnje istine biti samo n aličje današn jih laž i. Istorija ni74Ne odvaja se samo od publike, ponekad se odvaja i od samog predmeta mita. Da bih demistifikova o Pesničko detinjstvo, na primer, bilo m i je potrebno da na neki način nemam poverenja u dete M inu Dru e. M orao sam da, pod ogromnim mitom kojim je opterećena, u njoj prenebregnem mogućnost nečega nežnog, otvorenog. Nikad nije dobro govoriti pro fiu jedne devojčice.

225

kada ne osigurava čist i jednostav an trijum f jedne od suprotnosti: ona, nastajući, otkriva nezamislive ishode, nepredvidljive sinteze. Mitolog se ne nalazi čak ni u Mojsijevoj situaciji: on ne vidi Obećanu zemlju. Za njega je pozitivnost sutrašnjice u potpunosti skrivena negativnošću današnjice; sve vrednosti njegovog poduhvata date su m u kao činovi r azara nja: jedni potpuno prekrivaj u druge, ništaklica ne pretiče. To subjektivno shvatanje istorij sadašnjoe, u kojem je moćna budućnosti samo najdublja apokalipsa sti, Sen-Žist (Saint-Just) je izrazio neobičnim rečima: „Ono što čini republiku j este potpuno u ništenj e onoga što joj je suprotno.“ Mislim da ovo ne treba razumeti u banalnom smislu: „treba dobro raskrčiti pre ponovne izgradnje.“ Kopula ovde im a striktan smisao: za nekog čoveka postoji subjektivna noć istorije, u kojoj budućnost postaje suština, suštinsko razaranje prošlosti. Mitologu preti još jedno isključenje: on je neprestano u opasnosti od toga d a će izazvati nestanak stvam og koje nastoji da za štiti. Izvan svakog govora, DS 19 je tehnološki definisan predmet: razvija određenu brzinu, seče vetar na određen način, itd . A mitolog ne m ože da govori o t om stvamom . Mehaničar, inžen jer, pa čak i sam korisnik iskazuju predmet; a mitolog je osuđen na m etajezik. To isključenje već ima ime: to je ono što se naziva ideologizmom. Ždanovizam ga je snažno osudio (ne dokazavši, uostalom, da se u tom trenutku mogao izbeći) kod ranog Lukača, u Marovoj lingvistici, u radovima kao što su Benišuovi (Benichou), Goldmanovi (Goldmann), suprostavljajući mu zalihu jednog stvamog nedostupnog ideolo giji, a to je - prema Staljinu - jezik.75 Istina je da ideologizam razrešava protivrečnost otuđenog stvamog, pomoću amputaci je, a ne pom oću sintez e (ali ždanovizam je čak ni tako ne razrešava): vino je objektivno dobro, ali u isto vreme, kv alitet vina je mit: eto aporije. Mitolog se iz toga izvlači kako zna i ume: baviće se kvali tetom vina, a ne sam im vinom, baš k ao što će se istori čar baviti Paskalovom ideologijom, a ne samim Mislima .76 75 Staljin je u više navra ta u moskovskoj Pravdi 1950. godine na pao uglednog sovjetskog lingvistu Nikolaja Jakovleviča Mara (1864-1934) i njegove stavove o tome da jez ik nije nezavisan od ,,nadgrad nje“, ođnosno da je ta kođe klasno određen. Za Staljina je on neutralan i autonoman u odnosu na klasu; upor. H. B. OajiHH, ,,MapKCH3 M h BonpocM a3 biK0 3 HaHHn“, u:Flpasda, 20. 06.1950. - Prim. ur. 76Ponekad sam se, čak i ovde, u ovim mitologijama, služio lukavstvom: izmučen zbog toga što neprestano radim na isparav anju stvamog, počeo sam preterano da ga zgušnjavam, da mu pronalazim iznenađujuću čvrstoću, prijatnu meni samom, te sam dao nekoliko primera supstancijalnih psihoanaliza mitskih predmeta.

226

Izgleda da u tome leži teškoća našeg doba: danas, barem zasad, postoji samo jedan mogući izbor, a taj izbor može da se odnosi samo na dve podjednako ekstremne metode: ili formulisati stvarno koje potpuno propušta istoriju, njome je prožeto, i ideologizovati ga; ili pak obmuto, formulisati stvamo koje je naposletku nepropusno, nesvodljivo i, u tom slučaju, poetizovati ga. Jednom rečju, podrazumevam, još ne vidim sintezu i poezije (pod poezijom na između veoma ideologije uopšten način , potragu za neotuđivim smislom stvari. Nema sumnje da nam neuspeh u prevazilaženju nepostojanog shvatanja stvarnog pokazu je koliko smo danas otuđeni: nepresta no p lovimo između predm eta i njego ve dem istifikac ije, nemoćni da izr azimo njegovu celokupnost : je r ako budem o prodrli u predme t, oslobodićem o ga, ali ćemo ga uništiti ; a ako m u budemo ostavili njegovu težinu, poštovaćemo ga, ali će on, tako uspostavljen, i dalje biti mistifikovan. Izgleda dao smo osuđeni da na neko vreme uvek preterano govorimo stvarnom. Stvar je bez sumnje u tome da su ideologizam i njegova supro tnost i đalje magijski postupci, koje zastrašuje, zaslepljuje i opčinjava rascep u društvenom svetu. A ipak upravo za time moramo da tragamo: za pomirenjem stvarnog i ljudi, opisa i objašnjenja, predmeta i znanja. Septembar, 1956.

227