ALEKSANDAR FLAKER: O POJMU AVANGARDE POTREBA ZA ZAJEDNIČKIM NAZIVOM: Premda se u novije vreme pojam književne avangarde, kao naziv za bitne pojavne oblike nacionalnih književnosti i kao zajednički naziv za važne tendencije u svetskoj književnosti XX veka, sve više širi, on još uvek izaziva brojne otpore, posebno tamo gde nije potvrđen nacionalnom književnom praksom. Ponekad se kao argument uzima pomanjkanje skupina u većem delu nacionalnih književnosti, koje bi sebe nazivale imenom avangarde. Naime, pojam avangarde pojavljuje se s jedne strane kao manje ili više postojana oznaka za pojedine grupe unutar nacionalnih književnosti, s druge strane kao vrlo labava i neobavezna kategorija koja označuje mnoga književna stujanja ili pravce koji se pojavljuju pod imenima raznih –izama, pa nas u svojoj raznolikosti nagoine da potražimo u čemu je njihovo zajedništvo.
NEGATIVNE I POZITIVNE ODREDNICE: NEGATORSKE TEŽNJE koje su zajedničke strukturama što su nosile zastave različitih –izama u vremenu između otprilike 1910. i 1930. godine XX veka. Dakle, avangarda kao:
1.
osporavanje postojećih struktura, i izražavanje odnosa prema njima;
2.
dehijerarhzacija struktura i strukturnog poretka u celini;
3.
antiestetizam i ukidanje estetskih zabrana;
4.
depersonalizacija umetnosti (gubitak ljudskog lika kao središta strukture i temeljnog predmeta oblikovanja);
5.
razbijanje logičke sintakse, stare semantike, zatvorenih struktura utemeljenih na zdravom smislu...
KONSTRUKTIVNA NAČELA, pozitivne odrednice, avangarda kao:
1.
minus postupci – izgradnja novih struktura na pozadini određenog književnog poretka kao njegovo osporavanje;
2.
fragmentarizacija nekada celovite strukture – težnja prema otvorenim i prividno neobaveznim
strukturama;
nedovršenosti,
slobodna
upotreba
delova
sopstvenih
struktura, variranje istih tema i motiva, preispitivanje samoga sebe;
3.
pretapanje i izmena funkcija pojedinih književnih rodova i vrsta -
(poetizacija
proze, prozaizmi u poeziji) – confusione dei generi, Pođoli;
4.
težnja prema sprezi različitih vidova umetnosti, sinkretizam u umetnosti začet još u simbolizmu;
5.
ukidanje podele na neumetnost i umetnost, uvođenje novih vrsta: feljton, agitka, reportaža, zapis sna, tekst iz kabarea...
1
6.
širenje semantičkog opsega koje se ostvaruje: ukidanjem postojećih estetskih zabrana i uvođenjem leksika i leksičkih sklopova koji su bili izvan granica dopušetnoga – varvarizmi, žargonizmi, dijalektizmi, turpizmi, ocrnjivačke slike; stvaranjem leksičkih novotvorbi; oslobođenje
izdvajanjem reči,
reči
iz
uobičajenog
prožimanjem
sintaksičkog
raznorodnih
sklopa
semantičkih
–
Marinetijevo
nizova;
razvijenom
metonimičnošću i posebnom metaforizacijom – posebno realizacija metafore;
7.
načelo asocijativne izgradnje dela;
8.
isticanje načela montaže, suprotstavljanje semantičkih opozicija;
9.
naglašenog otvaranja i istovremenog sažimanja vremena i prostora ostvareno u: đavolskom simultanizmu; suprotstavljanje različitih vremenskih i prostornih nivoa bez naglašene motivacije; „panoramičnosti” struktura i sl.
10. kao težnja prema negaciji razumnosti sveta: uvođenjem nemotivisanog zbivanja; parodijom i „crnim humorom”; groteskom i apsurdom...
11. kao umetničko htenje da se pređu granice „beskrajnoga i budućega” (Apoliner), odnosno da se provede „revolucija duha” (Majakovski) – što zaseca u pitanje o opštoj društvenoj funkciji avangarde. Avangardna formacija u celini zapostavlja tradicionalne funkcije književnosti, kako funkciju izražavanja, tako i spoznajnu i društveno-analitičku; napušta i funkciju moralnog i etičkog vrednovanja, razvijajući u biti funkciju estetskog prevrednovanja s kojom je u uskoj vezi prevrednovanje moralno, etičko i društveno, i to ne s pozicija strukturisanog ideala kao ideološkog sistema, nego u ime optimalne projekcije u budućnost.
AVANGARDA – JEDINSTVO SUPROTNOSTI: Suprotnosti se pojavljuju između suprotnih krila avangarde u evropskim književnostima, ali i unutar tih krila koja su obeležena imenima Apolinera i Marinetija. Mathauzer: „I tako na jednoj strani stoji polaritet geometričkog. Jubističkog, modelotvoračkog, apstrahujućeg načela i načela asocijativnog, psihološkog, podsvesnog, konkretnog. Ime toga pola je Apoliner. Na drugoj strani stoji polaritet reproduktivnog, onomatopejskog načela i načela supstancijalnoga, izražajnoga (radi se o ekspresiji supstancije). Taj polaritet zaslužuje da bude nazvan imenom Marinetijevim”. SUPROTNOSTI se javljaju između:
- tehnicizma i slavljenja mašinskog jezika
- težnje prema primitivizmu i praoblicima
(civilizam)
umetnosti, infantilizmu - iracionalnoga, podsvesnoga,
- racionalno- konstuktivne izgradnje stuktura
automatičkoga načela
- težnje za književnim eksperimentisanjem,
- izražene volje da se stvori novi jezika za mase
2
i sve društvene ćelije prožme novom
koja ponekad vodi prema hermetizaciji
umetnošću (odatle bujanje primenjene
struktura i njihovoj nerazumljivosti
književnosti i umetnosti)
- naglašenog individualizma
- spremnosti da se umetnik podredi kolektivu
- pojave tragičnog, ali apstraktnog lirskog
- potpunog obezličenja stuktura sve do težnji za
subjekta koja ravna stukturom
reifikacijom ili autentizmom
Ipak, ove opozicije imaju, govorimo li o strukturnim novotvorbama, mnoge zajedničke ciljeve: rušenje starih stuktura i stvaranje novoga jezika. PITANJE O STILSKOJ FORMACIJI: Avangarda se opire i svojoj suštini strukturizaciji i stvaranju čvrstih i celovitih sistema. Lotman je o pesmi Majakovskog rekao da „tekst koji je izgrađen na inkompatibilitetima ne stvara strukturu, njegova strukturnost je prividna, to je ne-sistem kojemu su dodeljene spoljne odlike sistema i zbog toga je iznutra haotičniji”. To znači da avangarda ne stvara celovito strukturirane tekstove, pa ne teži ni stvaranju celovite stilske formacije kao strukture struktura, ona je antiinformativna, a čim njezini postupci uđu u veće strukturirane celine – oni prestaju biti avangardnim. Zračenje načela avangarde zato je znatnije od njenih ostvareja, zona delovanja na književnost XX veka daleko veća od njenog jezgra, pa proizilazi da o avangardi kao stilskoj formaciji možemo govoriti samo uslovno, uvek naglašavajući njene suprotnosti unutar jedinstva u prevrednovanju sistema i opiranju izgradnji bilo kojeg novog i zatvorenog. AVANGARDA: KNJIŽEVNOST I SLIKARSTVO: (iz Poetike osporavanja) Avangardno kretanje dovelo je do pomaka od auditivnog doživljavanja sveta prema vizuelnom, od muzike prema slikarstvu. Genetski se taj prelom u kretanju od simbolizma prema avangardi povezuje s pojavom kubističkog slikarstva, s zatim i filma koji agresivnošću nove umetnosti remeti odnose već poremećenih odnosa među sistemima pojedinih vrsta umetnosti. To premeštanje težišta prema vizuelnoj percepciji sveta primetno je već na nivou slikovnosti metaforičkih konstrukcija koje često zaista postaju slikama što povezuju različiti semantičke nizove. Ono je vidljivo u prenosu likovnih saopštenja sredstvima književnog teksta, supstitucijom „ilustrativne naravi”. Javljaju se postupci oponašanja nemog filma, oko kamere, fleš bek... Naglašeni grafizam, posebno u prezentaciji slobodnog stiha, takođe pripada kategoriji jačanja vizuelnog učinka. Slikarstvo i književnost avangarde negiraju oponašanje zbilje kao svoje polazište – težište se premešta s označenoga na označitelja, što je u krajnjoj instanci dovelo do pojave apstraktnog
3
slikarstva i transmentalnog jezika (zaum ruskih futurista). Zbilja se svodi na znak, a u manje ekstremnim slučajevima oponašanje zbilje zamenjivalo se analitičkim pristupom predmetu: rastavljanju na delove. To vodi ka poricanju euklidovskog sveta – Jevgenije Zamjatin, razbijanju kontinuiranog prostora – Pikaso, semantičkom pomeranju objekata iz njegovog uobičajenog konteksta u novi i neočekivani – sdvig, razbijanju vremenskog i prostornog kontinuiteta – dislokacija ploha. Kasnije se ističu načela supOstavljanja ili supRotstavljanja (jukstapozicije) semantičkih, prostornih i vremenskih fragmenata. Sve više se iz kinematografije preuzima pojam montaže, koji u suštini označuje ne samo suprotstavljanje znaka A i znaka B, nego i konstrukciju značenja C (Majakovski, Babelj). Montaža se smatra krucijalnim pojmom za avangardu. Pojmovi dekomopozicije, dislokacije, pomaka pretpostavljaju postojanje tradicionalne „pozadine” (rus. fon) na kojoj čitamo savremene tekstove. Najrečitiji su primeri gde novo nastaje desemantizacijom staroga (Dešanova ili Malevičeva Mona Liza), ili kod Džojsa ili Kazantsakisa – gde je tradicionalna pozadina označena naslovom romana (ili Crnjanski Lirikom Itake). Takođe, tradicionalna osnova prisutna je u i pozadini policitatne Puste zemlje T.S. Eliota ili kod Madeljštama. Sve to potvrđuje da je početna funkcija avangarde estetsko prevrednovanje, ali se ono ne zaustavlja na tome, već unosi i izvanestetske elemente postupkom kolaža, u obliku uvođenja autentičnih fragmenata novinskih, dokumentarnih, autobiografskih... poezija se oslobađa njenog „kvadrata” rime i ritma ka slobodnom stihu, umetnost uopšte ne samo što osvaja novi semantički prostor, već i grčevito traži nove funkcije umetnosti u prevrednovanju moralnom, etičkom, socijalnom i političkom. Ipak, avangarda prestaje biti avangarda kada podleže kanonizaciji, njezina se bit opire stvaranju novog estetskog sistema i svakoj sistematizaciji. AVANGARDA I TRADICIJA: Avangardni pokreti počinju kao izrazito
ikonoklastički i estetski provokativni pokreti, a
desemantizacija zatečenih znakovnih sistema je učestali i bitni postupak. U tom smislu veliki je deo avangardnih tekstova citatan po tome što posredno ili neposredno označava svoj odnos prema prethodnim formacijama, odnosno prema tradiciji. To podrazumeva dva postupka u zavisnosti od udaljenosti teksta sa kojim se ulazi u odnos: 1.
desemantizacija – tekst je blizak, iz stilske formacije prethodne avangardi
2.
resemantizacija – tekst je udaljenji, manje prisutan u svesti.
Takođe pozivanje na početke kulture karakteristično je za celu avangardu, jer se ona u odnosu spram tradicije obraća nultoj tački kuture – primitivnoj umetnosti, neposrednosti dečijih crteža, varvarstvu... Nadrealisti su se pak okrenuli pratvari podsvesnoga, a lepotu vide u delima neprilagođenih, izuzetnih stvaralaca: Brojgela, Sada, Lotreamona, Dalija... Takođe, avangarda oživljava i antinormativnu, antikonvencionalnu, često na pučku supkulturu oslonjena alternativne linije evropske književnosti – Vijon, menipska satira, Rable... AVANGARDA I ROMANTIZAM:
4
Avangardno pozivanje na romantičarsku tradiciju počiva na shvatanju te formacije kao negativne prema klasicizmu, jer je sprovela lirsku revoluciju, koja se napustivši tradicionalne modele obratila narodnom govoru i poetici, koja je dehijerahizirajući postojeće književne vrste unapređivala klizanje iz objektivnog u subjektivno. U romantizmu je avangarda tražila načelo disonantne razdrtosti lirskog subjekta, razbijanje epskih celina na fragmente koja je filmska teorija nazvala montažnim komadima, nedovršenost struktura, a na kraiju i onu lirsku, globalnu i kosmičku pobunu. Romantizam nas je naučio izricati ljubav i nasleđe je romantičarskih lirskih modela prisutno je sve do naših dana u izvantekstovnim kolokvijalnim izričajima, tako i na nivou supkulture. Ali, suprotstavljajući se tradiciji, avangardno pesništvo je stavilo na reč ljubav estetsku zabranu. Majakovski u vezi s tim pesmu imenuje Pro eto (O tome, 1923). Takođe, romantičarski apel ženi pretvorio se u krik osamljenika u vremenu – prostorno označenom. Buntovno prometejstvo je ona stuja u evropskom romantizmu na koju su se avangardisti često pozivali. U rusiji u prvom naletu estetskog oreverednovanja književne tradicije avangarda progarmatski zbacuje Puškina, Dostojevskog, Tolasoja i dr. s Parobroda savremenosti, ali Puškin nije ovde ovznačen kao romantičar nego kao generel klasika ruske književnosti. Uskoro za tim počinje reinterpretacija (Cvetajeva, Pasternak, Majakovski). U pojedinim slučajevima pridev „romantički”, kao oznaka naglašenog položaja lirskog subjekta, pridje se onim pesnicima čija lirika, kao u Majakovskog, sliva pesnikovu mitologiju i njegov život u nedeljivu celinu, pa se iz njenog semantičkog sklopa može deucirati i njen stvarni libreto, kao i jezgra pesnikove biografije. O tome je govori Pasternak, koji se želeo ograditi od takvog lirskog subjekta. AVANGARDA I REALIZAM: Predstavnici ruske književnoteorijske misli avangarde, najpre ruski formalisti, nisu slučajno posvetili pažnju proučavanju skaza, kao stilskog postupka koji je u ruskoj prozi težište s fabularnih situacija i karaktera prebacio na reč, s označenog na označitelja, i koji je ujedno, uvođenjem lokalnog, narodnog govora i naivnog pripovedača, narušavao aksiološku hijerarhiju ruskog realističkog romana. To je sve upotrebljeno kao maska kazivanja, jer protorealistički modeli postojali su i razvijali su se paralelno sa realističkim. Taj zasebni tip razvio je narodnog pričaoca i njegov karnevalski groteskni duh, kojeg je prihvatila i avangarda, jer je upravo on znao oploditi prozu subverzivnošću naivne perspektive i govora koji je radovno suprotstavljen njihovim – klasnim – uniformitetima, unezveritetima, svemučilištima, geštapovima, palicijama, monaškim lizama, arhimandrilima... Rastko, Momčilo.... „OPTIMALNA PROJEKCIJA”:
5
Pojam projekcije naglašava konstruktivno načelo velikog dela avangardnih tekstova istaknuto njihovom orjentacijom na budućnost u ime prevrednovanja prošlosti i negiranja sadašnjosti, a atribut optimalna podrazumeva mogućnost izbora među drugim mogućim projekcijama – što je za avangardne tekstove bitno. Ovaj pojam potvrđuje i niz samoimenovanja
pojedinih
avangardnih
pokreta
(futurizam,
konstruktivizam,
zenitizam,
ultraizam) koji u sebi sadrže zapravo budućnosnu projekciju. Učestalo je služenje metaforama koje počivaju na naučnim pojmovima – LEF: veliki proces rastavljanja atoma u umetnosti što ga vrši futurizam, ili umetnost kao izgradnja dijalektičkih modela sutrašnjice. Umetnost se ne sme nalaziti izvan granica sutrašnjice, jer je nikada neće biti u tom slučaju. Pojam ne označava utopiju, jer to podrazumeva idealnu zatvorenu zemlju sa idealnom društvenom strukturom. Avangarda negira takav prostor sa skepsom prema čvsto strukturiranom prostoru budućnosti – Zamjatin, Mi. Takođe „optimalna projekcija” ne označuje idealno strukturisan prostor budućnosti, ona ga i ne nastoji definisati, već označuje kretanje kao biranje optimalne varijante u
prevladavanju zbilje. Probavanje različitih projekcija i
varijanti je postupak kojim se odbacije jedna od mogućih varijanti društva. Optimalna projekcija je slamana u tekstovima evropskih nadrealista, posle ekspresionističkog mesijanizma, ali i unutar skupine OBERIU, čiji se tekstovi odlikuju naglašenom parodičnošću, crnim humorom i apsurdom. Ipak, i nadrealisti imaju prisutno sutra i novi život. Tristan Cara: Ako pesnik ne prihvata to društvo i taj svet što ga je stvorio, onda je to zbog toga da stvori novi koji više odgovara njegovim željama. Ako idući dalje on poistovećuje uslove opstanka sa zbiljom spoljašnjeg sveta i odlazi u svoj unutrašnji svet, onda postupa tako da bi usmerio projekciju svojega unutrašnjeg sveta prema budućnosti kao neku ostvarivu veličinu, kao stalno rastuću nadu. MOĆ I NEMOĆ AVANGARDE: Bez osećaja prethodništva, pa prema tome i pogleda usmerenog u budućnost nema svesne avangarde. Ali je upravo u moći anticipacije sadržana i nemoć avangarde: osećaj preuranjenosti. Lirski subjekt Oblaka u pantalonama, bar gledan spolja, uvek se pretvara u predmet poruge ili se doživljava kao klovn... Mnogi primeri cirkusko-zabavljačke motivisanosti, likovi s ruba pameti, nisu samo oznake za dehijarhizaciju umetnosti, nego i simptomi nemoći direktne konfrontacije sa sistemima u kojima gore ne samo rukopisi, nego i knjige, a nosioce izrođene umetnosti guta ništavilo. Modeli pučke zabave, cirku, varijete, kabare, postali su znakovima otpora kiču i monumentalizmu normativnih estetika. Takva umetnost je bila zabranjivana, ali hajke s leva i desna kojima se izlagala avangarda sigurno su najveće priznanje njezinoj moći. Ako se njena nemoć očitovala nizom samoubistava, onda se njena moć pokazivala u likvidacijama, progonima i lomačama...
RENATO POĐOLI:
6
TEORIJA AVANGARDNE UMETNOSTI Prva tri poglavlja ispituju umetnost avangrade kao mitologiju. Četiri središnja proučavaju je sa gledišta psihologije i sociologije, dok je cilj poslednja tri da je u perspektivama poetike i estetike, u dimenzijama istorije i kritike definišu kao predmet i subjekt njene sopstvene istorije. I - POJAM AVANGARDE: Razni programi i manifesti izražavaju delovanje i oblikovanje avangardnog duha, njegovo postajanje i njegovo biće. „Manifesti” – kao oznaka za dokumente koji propisuju estetička i umetnička pravila, „programi” – za označavanje optijih i dalekosežnijih deklaracija, vizija i viđenja. Namera mu je da prouči avangardnu umetnost kao istorijski pojam, središte tendencija i ideja. Da zacrta njenu anatomiju ili biologiju; cilj mu je dijagnoza, a ne lečenje. Posmatraće je kao višestruku i opštu pojavu – više će je razmatrati sociološki u kontekstu istorije umetnosti nego kao estetičku činjenicu; psihološka i ideološka analiza. Avangardna ideologija je društvena pojava upravo zbog društvenog ili antidruštvenog karaktera kulturnih i umetničkih ispoljavanja, koje podržava izražava. TERMINOLOŠKI PREVRATI Naziv „avangardna umetnost” pripada isključivo neolatinskim jezicima i kulturama. Nemci su više voleli da prihvate naziv Neu-Romantik. U Rusiji su se koristili nazivi „građanska umetnost”, „građanska književnost” ili „građanska boemija”, što je bio odraz otpora prema čaroliji kojojm avangarda opčinjava radikalnu retoriku – Trocki. U angloameričkoj sferi termin je loše prošao zbog kulturne i nepolitičke prirode, u neodređenim varijacijama jer ga posmatraju kao kontinentalno i izvankontinentalno produženje izvesnih vidova francuskog duha. Angloamerički avangardizam ipak postoji i vrlo je vitalan u svojim ekstremizmima, ali je manje teoretičan i samosvestan. A više instinktivan i empiričan. Tamo se nerazumljivo brka problem avangarde i problem moderne umetnosti. DVE AVANGARDE: (politička i umetnička) Laverdan je tri godine pre revolucije 1848. naglasio ne samo međusobnu zavisnost umetnosti i društva nego i dokrtinu o umetnosti kao sredstvu društvene akcije i reforme, kao sredstvu revolucionarne propagande i agitacije: „Umetnost, izraz društva, ispoljava najnaprednija društvena stremljenja: ona je prethodnica i otkrivač... Razotkriti nemilosrdno svaku surovost, svu prljavštinu koje su u osnovi našeg društva.” To pokazuje da su predstvanici radikalno-revolucionarne avangarde, mada su u izvesnom smislu proširili frazu na područje umetnosti u pošetku smatrali da je ona povezana sa nejasnom idejom jednog isključivog i uopštenog avangardizma. Bakunjinovo osnivanje i kratkotrajno izdavanje časopisa političke agitacije L’Avant-garde, 1878, dokazuje da su slika i naziv bili omiljeni kod apostola
7
anarhističkog i liberalističkog revolta. Ovaj pojam se retko može pronaći van političke literature 1870-tih godina. Novo značenje dobija posle ove godine zajedno sa prvim. Tek tada je ona počela da označava kulturno-umetničku avangardu, mada je uvek označavala socio-političku. To je bilo moguće jer su ove dve avangarde pojavile u jednom trenutku i išle zajedno, objavljujući tako romantičarsku tradiciju koju je osnovala generacija tokom revolucija 1830 – 1848. Ona je bila i književna i politička. Novi ideal postaje demokratski ili čak krajnje levičarski. U slučaju natruralizma politička i književna levica izgledaju jednako. Ne iznenađuje avangardni karakter naturalizma. Ovo kratko podudaranje dve avangarde se pokazuje najoblje kod dva simboličarska pesnika: Remboa i Verlena, jer obojica pripadaju avangardnom iskustvu Komune, bilo kroz borbu – Rembo, bilo kroz otvorene simpatije – Verlen. Savez POLITIČKOG I UMETNIČKOG RADIKALIZMA, paralela dveju avangardi, preživela je u Francuskoj sve do malog modernog knjiž. časopisa Nezavisna revija, 1880. koji je poslednji pod jedniom barjakom okupio političke i umetničke pobunjenike, predstavnike naprednih shvatanja u dvema oblastima društvene i umetničke misli. Posle toga desio se razvod. Skraćeni naziv avangarda postaje sinonim za umetničku avangardu... NOVINA ČINJENICE I POJMA Između nove i stare umetnosti uvek je postojao isti neprijateljski sukob, isti odnos, i paradox da obe strane nastavljau raspravu na toj pretpostavki. Jasno je međutim, da pojam avangarde ne seže dalje u vremeno od poslednje četvrtine 19. veka. Prava avangarda može se pojaviti samo onda kada se pojavi pojam kakav mi poznajemo (ili neka njegova potencijalna verzija). Takav pojam je u istoriji zapadnjačke svesti prisutan samo u našoj epohi, gde su najudeljenije vremenske
granice
predigra
romantičarskog
iskustva.
Romantizam-avangarda:
tu
postoji
roditeljska spona iako to izgleda suprotno. II - POJAM POKRETA ŠKOLE I POKRETI Jezik u najvećoj meri otkriva istoriju. Dovoljna je samo bitna jezička promena, pojavljivanje novog imena npr. da bi se otkrilo prisustvo neke druge, različite pojave. Sve umrtnićke i kulturne manifestacje, počev od romantizma pa nadalje, redovno teže da odrede i označe sebe kao pokret. Pojam škole pretpostavlja učitelja i metod, kriterij tradicije i načelo autoriteta. Škola je pre svega statična i klasična, nezamisliva van humanističkog ideala, van ideje kulture kao riznice. Pokret je suštinski dinamičan i romantičan, a sledbenici pokreta uvek rade za cilj koji je imanantan samom pokretu. On ne shvata kulturu kao priraštaj, nego kao kreaciju ili bar kao središte aktivnosti i energije.
8
Izvesno je da je simbolizam bio taj koji je do najvišeg stepena razvio jedan od najkarakterističnijih spoljnih znakova avangarde, tj. časopise grupe ili pokreta, male revije koje su bile nekomercijalne, što je njihova najvažnija osobina. Njihov jedini cilj ponekad je bio izadavanje proklamacija, programa ili nizova manifesta, koji bi najavljivali osnivanje novog pokreta objašnjavajući njegovu doktrinu. Avangardni časopis deluje kao nezavisna i izolovana vojna jedinica, potpuno i oštro odvojena od publike, brza na delu, i to ne samo u smislu istraživanja već i u borbi, pobedi i avanturi za svoj račun. Trijumf masovnog žurnalizma je upravo ono što pokreće i opravdava postojanje avangardnog časopisa koji predstavlja prirodnu i neophodnu reakciju na svođenje kulture na razinu vulgarnosti. DIJALEKTIKA POKRETA I – aktivizam ili aktivistički momenat: Pokret se pre svega osniva da bi se postigao neki pozitivan rezultat, neki konkretan cilj. Često se međutim pokret uobliči i podstiče radi samog sebe, radi čiste radosti dinamizma ili žudnje za akcijom, sportskog entuzijazma i emocionalne fascinacije avanturom. II – antagonizam ili antagonistički momenat: često se pokret stvara da bi podsticao protiv nečega ili nekoga (akademija, tradicija, autoritet...), ali ćešće je taj neko kolektivna individa publika. III – nihilizam ili nihilistički momenat: nalazi radost ne samo uopijenosti pokretom, već i u činu rušenja barijera, dizanja prepreka, razaranja svega što mu stoji na putu. Tako izgrađen stav može se definisati kao vrsta transcedentnog antagonizma. IV – agonizam ili agonistički momenat: pokret i ljudski entitet kao njegov sastavni deo mogu u grizničavoj težnji da se uvek ide dalje dostići tačku u kojoj ne postoje obziri prema tuđim stradanjima i gubicima i u kojoj se čak ignorišu sopstvene katastrofe i porazi. Samorazaranje se čak dočekuje i prihvata kao tajanstvena žrtva za uspeh budućih pokreta. AKTIVIZAM Najmanje je važan, najmanje karakterističan. Čisto politička upotreba izraza unutar određenog okvira znači: tendenciju izvesnih individua, partija ili grupa da deluju bez brižljivo pripremljenog plana ili programa, koristeći pri tom bilo kakvu metodu, uključujući i teror i direjtnu akciju, samo da bi se nešto radilo ili da bi se na bilo koji način menjao socio-politički sistem. Sama metafora „avangarda”precizno ukazije na aktivistički momenat. Njen sadržaj ne znači toliko napredovanje protiv neprijatelja kolkio nalaženje ili istraživanje nepoznate i surove oblasti zvane „ničija zemlja”. Ruski futuristi, naročito Majakovski, često su u smislu gerile živo izražavali ovaj duh. Italijani su bili još grublji i brutalniji – često se pominje rat u manifestima kao „svetski čištač”.
9
Aktivizam ili psihološki dinamizam ne isključuju kult fizičkog dinamizma. Oduševljenje sportom proističe u stvari iz prvog, a oduševljavanje automobilom, vozom ili avionom iz drugog. Fizički dinamizam nije bio toliko idolatrija mašine, koliko idolatrija vozila – Marineti. Pojmovi koji su se razvili iz estetike mašine, posebno kult vozila, sadrže redukciju umetnosti na čisto osećanje ili senzaciju. Marineti je to pokazivao hvaleći se da je prvi uveo „lepotu brzine”, a njen kult spaja dva dinamizma, fizički i duhovni, u jedinstvenu tendenciju u kojoj se pojavljuje i antagonistički momenat: „Mi želimo da veličamo agresivnu akciju, trkačku stopu, fatalan skok, šamar, udarac.” Marinetijeva izjava „Heroizam i pajac-izam u umetnosti i životu”, najbolje otkriva da je avangardizam više zainteresovan za pokret nego za stvaralaštvo, za podvige nego za dela. ANTAGONIZAM Najočigledniji i najuočljiviji stav avangrade deli se na antagonistički stav prema publici i prema tradiciji. Ova dva antagonizma komplementarni su oblici iste opozicije istorijskom i društvenom poretku. U praksi tečko je napraviti distinkciju jer se oba neosetno mešaju.
Ovaj princip
potpomaže pojavu sektaškog duha koji muči avangardizam, uprkos njegovom anarhističkom temperamentu. Anarhističko stanje duha pretpostavlja individualni revolt „jedinstvenog” protiv društva u njaširem smislu. S druge strane, ono pretpostavlja solidarnost unutar društva, unutar pobunjenika i liberala. Tu sekta i pokret postaju kasta umetničke sredine koja je zamenila porodicu i socijalno poreklo; društveni faktor je pre svega psihološke prirode, motivisan vokacijom ili izborom, a ne krvlju ili rasnim nasleđem ili ekonomskim i klasnim razlikama. Upravo je zbog ovog moderni umetnik deklarisan i u potitivnom i u negativnom smislu. Upravo boemski duh i psihologija umetničke sredine određuju i izazivaju sve spoljašnje manifestacije avangardnog antagonizma prema publici. Do toga dolazi na mestu gde se susreće društvo sa svetom umetnika, gde se ispoljava nekonformizam. Ukoliko avangarda ima neku etiketu onda se ona sastoji u izvrtanju i potpunom razaranju konvencionalnog ponašanja, pravila i „dobrih manira”. Otuda izopačene norme ponašanja – ekscentričnost ili egzibicionizam, ukus za „antiuniformu”. Međutim, ovo se ne razvija dalje od prkosa, koji se razvija samu u pravcu provokacije i „skandala”, te apologije huliganizma i terora. Ponekad se socio-psihološka dijalektika sasvim napušta i antagonizam se uzdiže do kosmičkog, metafizičkog: prkos prema bogu i svemiru. Rembo: „Pesnik mora da bude kradljivac vatre.” Ponekad se antagonizam uspostavlja i kao borba između umetnika i umetničkog čina, kada se prevaziđe tenzija prema spoljašnjem. Tako i umetnik i umetnički čin postaju antitetički i kontrastni. Antagonizam prelazi u agonizam i diže se u sferu estetičkog misticizma. Estetički radikalizam se često izražava suprotstavljajući se toj posebnoj kategoriji društva (u širem i ograničenom smislu) koja se zove stara generacija, generacija očeva, Apoliner: „Ne možeš vući leš svoga oca svuda za sobom.” Od trenutka kada postanu svesni ove antiteze sinovi počinju da delaju kao „mladi gnevni ljudi”. Avangardni kult mladih može da odvede u infantilizam, koji se lako opaža i na estetičkom i na psihološkom području. Avangarda često voli izvesne oblike i zamisli modernog života ao igračke. Ponekad se i sama umetnost shvata kao igračka. Estetika
10
umetnosti kao igre karakteriše one struje avangardnih umetnosti koje žele da suprotstave igru kvazipoučnoj vedrini klasične poezije i većeg dela tradicionalne umetnosti. Dovoljno je navesti uspeh onog dela avangardne poezije koji Englezi nazivaju nonsense verse, gde je osnovni princim ideja bekstva, bekstva u svet, gde stvari nisu tako užasno fiksirane u nepromenljivoj tačnosti. Samo ime „dada” ukazuje na detinjastu fiksaciju. Ne može se zamisliti veći antagonizam od onog koji vlada između dečijeg sveta i sveta odraslih. Jezik je jedan od načina kojim se deca suprotstavljaju. Polemički žargon avangarde verno prati taj primer s puno pitoreskne veštine ništa ne štedeći pred gestovima i uvredama, pokazujući sopstveni antagonizam prema publici, prema ubeđenjima ili konvencijama koje su karakteristične za publiku. Lingvistički hermetizam, koji je jedna od najvažnijih karakteristika oblika i stila avangarde, smatrao bi se i uzrokom i posledicom atagonizma između publike i umetnika. Problem nejasnosti u velikom delu savremenog poetskog jezika mnogi kritičari smatraju kao neophodnu reakciju na ravnu, dosadnu i prozaičnu prirodu javnog govora. Ovde lingvistčka nejasnost ima funkciju katarze i terapije u odnosu na degeneraciju koja potiskuje običan jezik kroz konvenciju i navike. Cilj poetske nejasnoće biće stvaranje blaga novih značenja unutar siromaštva svakodnevnog jezika, igra višestrukih, raznolikih i suprotnih značenja – ka dvosmislenosti kao prirodi poezije, V. Empson. Ona stvara antinomiji sličnu neičeovskoj, između metafore i običnog jezika – I. A. Ričardson: poezija = devijacija jezika nauke. „Pisac izražava. On ne komunicijra. Proklet neka je prost čitalac”, revija Transition, Revolucija reči. Sve ovo pokazuje da je avangardni stav prema publici čist i jedinstven PROTEST, čak i pre nego što se uobliči u teorijsku kontroverzu – nemački ekspresionizam naročito. Ali duh avangarde je pre svega aristokratski. Bontempeli: „Avangarda je po prirodi usamljena i aristokratska: ona voli posvećenost i kulu od slonovače”. Ovo pokazuje identičnost savremenog avangardizma i pozicija Flobera i Bodlera. Nepopularnost prirodno izrasta iz takvih psiholoških motivacija, koju sledbenici avangarde lako i ponosno prihvataju. Ona ne potiče od nejasnoće : ona zavisi i od mnogo važnijih činilaca kao što je neprijateljski stav prema prostom narodu, ili pak osoben položaj moderne misli s obzirom na pojam „naroda”, nov i svojstven samo nama, ili bolje rečeno mit ili otkriće romantičarske kulture. -----------------------------------------------------------------------
11
12
PREGLED KNJIŽEVNIH PROMENA
13
KONSTANTINOVIĆ: E K S P R E S I O N I Z A M •PRETHODNICE: fovizam, nemačka grupa MOST, kubizam, Plavi jahač. Muzika: Šenberg,
Vagner, Stravinski. 1901. reč je lansirao francuski slikar Ž.A. ERVE, a Voringer se izrazom služi 1911. F. ŠMIT 1912. objavljuje članak pod naslovom Expressionisten. Doba manifesta 1909-1914 (Marineti i dalje), časopis BURA (Der Sturm) Hervart Valden preuzima futuristički program. Kod Rusa Majakovski, Pasternak. •TERMIN EKSPRESIONIZAM: smatra se objedinjujućom stilskom formacijom koja
obuhvata sve izrazitije avangardne težnje (zenitizam, hipnizam, dadizam). Udarno od 1910-1920, potom raslojavanje, pa i suprotna htenja (tzv. neorealizam). Uvodnica: Volt Vitmen i naturalistički teoretičar A. Holc. Najraniji uzor ekspresionizmu po principu labavo nanizanog i retko rimovanog stiha, te nedoslednim stopama. Tragom simbolista, ekspresionisti pokušavaju da pesmu uzdignu do jezika neshvatljivosti. •FILOZOFIJA:
Kjerkegorov
iracionalizam:
permanentni
napad
postojćeg
stanja.
Subjektivnost kao jedina istina. STRAH – PREOKUPACIJA, jer se čovek suočava sa prazninom svoje egzistencije, i zato je on izraz najviše ljudske prirode. Ko je naučio da oseća strah, taj je naučio ono najviše. Ničeov dionizijski, ekstatični tip čoveka, snažan akcenat volje, titanski čovek koji želi da reši svoj odnos i sa svemirom. Dodir sa Bergsonom u shvatanju vremena: vreme nije analogno prostoru (kao kod Kanta); njegovoj jednolikosti ono suprotstavlja ljudski intenzitet doživljavanja, u kojem se prepliću i prošlost i sadanjost i budućnost. HUSLEROVA FENOMENOLOGIJA: intuitivno i apsolutno sagledavanje suštine za razliku od logičkog i psihološkog metoda. •Pomeranje ka slovenskom graničnom prostoru: Dostojevski prihvaćen kao tumač i prorok;
Kafka, Rilke, Muzil. Bakunjinov anarhistički nihilizam. •ČASOPISI: Der Sturm, Die Aktion, Die Revolten. Veći broj antologija. •RANI EKSPRESIONIZAM: (pre I rata, etičko-metaforički orijentisan) > REVOLUCIONARNI
(socijalno pesništvo) > SIREALIZAM, POSTEKSPRESIONIZAM; •Vera u kosmička prostranstva, agnosticizam, večito i haos. Kulminacija poetskog
veličanja javne žene. Potpuno odricanje principa podražavanja stvarnosti. NOVI ČOVEK: čovek po sebi izvan određenosti poreklom, društvom, pozivom i obrazovanjem, kao u naturalizmu. BOJE: plava (metafizički kvalitet) i crvena – atribucija nema veze sa realnom stvarnošću; sinestezija. IMPRES/EKSPRE – Bergsonove antinomije (duh i materija, intuicija i intelekt, vreme i prostor). Dogma o uspostavljanju golog čoveka; ova bestidnost i erotika su alegorične. •EKSPRESIVAN UMETNIK: za razliku od impresioniste, ne želi da bude samo receptivan i
reproduktivan u odnosu na čulne podsticaje, već želi da bude produktivan, da stvori nešto novo iz samoga sebe. Novina je i potreba da se čitalac uvuče u prostore užasa, brutalne agresivnosti slika, sve do fizičkog gađenja. Ekspresivan stav zahteva potpunu slobodu u oblasti forme – reformacija osećanja za umetnost reči – KRIK. •KOD NAS: možda jedini pravac koji nije zakasnio. Najviše kod Slovenaca: Seliškar, Kosovel.
Prve Krležine pesme, Krklec, A. Šimić; Micićev zenitizam (u Zenitu: Crnjanski, Rastko, Vinaver), a tu je i Drainac.
14
B. LAZAREVIĆ: P R E D R A T N A I P O R A T N A P R I Č A N J A Distinkcija: PREDRATNO/PORATNO. Sa ratom osnovni nivo ideja i ideala snižava se drastično. Predstavnici: Krleža i Crnjanski (pakleni moral rata). V. Petrović I D. Vasić – drugačija sagledavanje: tipski primer predratnog pričanja posle rata javlja se u Bunji. Lokalni tipovi čija je granica dokle Srbi žive. Oni ispovedaju narodnost, i to je njihovo opšteljudsko. Ta frakcija ostaje u okvirima tradicionalnog. Tipski predstavnik ratnog materijala a poratnog pričanja: Dnevnik o Čarnojeviću, Priče o muškom, Miloša Crnjanskog. JUNAK – bezobziran i ciničan egocentrik zalutao u 1914, nevezan ni za šta i u paralizi volje. Crnjanskovo viđenje je uglavnom do refleksa, senzacija, i ređe, do uobličenih emocija. Najčešća metoda: usled razvijanja jedne situacije, hvata se za nevažne digrasije dok ne dobije jedan ekspresionistički tablo sa nizovima trenutnih refleksa. -------------------------------------------------------------------------------------
ISIDORA SEKULIĆ: NEMIRI U KNJIŽEVNOSTI Najdirljivije je videti kako stari i mladi rade, stvaraju i bore se u zabludi da su stari mladi, a mladi stari, sjedinjeni duhom koji ne zna za godine i razmimoilazne putanje, jer diše gde hoće. U današnjoj literaturi se dogmatično ističe definitivni prelom između predratnoga i posleratnoga. Ipak, sve se vrednosti još ratno cene. Nijedno vreme nije prelazno kao ovo. Baš u literaturi ima dokaza da posleratna vremena još nisu tu – interes za najfiniju književnost dokolice sasvim je bled. Mladi obilato pišu stihove, a ostali, ili ih sasvim ostavljaju da bi radili roman, esej, putopis, biografiju, dnevnik. Sve je pod pritiskom faktografije i ideologije, realnih koncepcija i praktičkih rezultata. Intelektualizam je porobio sve emocije. Čitaoci uživaju u literaturi koja je obaveštenje, istorijska analogija, plan, smela dedukcija. Pre svega se voli esej, dakle misao, a ne osećaj. Znači sav svet stoji pod utiscima politike i socijalnih nauka. Šta se nalazi u našoj literaturi: konflikt i psihologija i dijalekat bosanski, makednoski, istarski, baranjski; krikovi i pitanja koja samo mi razumemo; nešto što je došlo da se isprsi i mobiliše sve srodno, da zapodene nešto političko, pokrajinsko, jezičko, socijalno, nacionalno. I sve to na predratni, starinski način, ili na ratni način, sa gimasom varvarstva i gotovošću na udar. Sve je još u konfliktu i pripremama. Kod nas vlada uskost duha, rasno-istorijski spirit, i takvi duhovi ne mogu baš visoko i daleko od otadžbine, roda i sela. Kod nas vlada pomama za Jugom, Makedonijom; romantizam za prošlost koja nije prestala da bude osnovica za sadašnjost. RASTKO: izraziti posleratni pisac sa zdravim osećanjem za prošlost, sa crticom romantizma za našu starinu... za onu jezovitu misao da nikada ne možemo znati šta su nam sve ratovi pogazili i uništili... CRNJANSKI: romantičnu crta u poetskoj osetljivosti, ali on je ovejani skeptik, pa i cinik. Jezik niakda ne prestaje rugati i profanom i svetom, i živom i mrtvom. Ipak, on je duboko sentimentalni pesnik umirućih gradova i uzaludnih života. Grupisanje: prema večnim a ne vremenskim i stilskim kvalifikacijama. Moderna literatura još je sva ratna; zato je u njoj etički momenat bitniji od artrističkog – velika odgovornost za duhovnu kulturu onih koji stvaraju.
15
MILOŠ CRNJANSKI: POSLERATNA KNJIŽEVNOST (Literarna sećanja) Trenutak u kojem se u časopisima vrši rasvetljavanje literature u vremenu od 1919-1929. za njega je previše zbrkan s gledišta literarne istorije. TERMIN POSLERATAN NE ZNAČI TEMPORALAN nego zavisi od količnika predratnog i posleratnog U DUHU.
1.
SEĆANJA DO RATA: Golub, Bosanska Vila – koja je održavala prisan odnos sa saradnicima. Zatim Mitrinović – kao poetski uzor mnogim pesnicima. Brankovo kolo i jedan od urednika, Laza Popović, koji je imao posebnu modernističku književnu kulturu i sens. Zatim Delo i SKG: Skerić više nema utcaja i ostao je relikvija predratnog doba, ali ga uvažava zbog radne snage i jednostavnosti eseja, zbog volje da stvara književnu atmosferu i zato što bi dobro bilo da je još uvek živ, zbog hrabrog i širokog kulturnog – jugoslovenskog obzorja, ali njegovo nasleđe ne postoji; Bogdan Popović uticao je samo Antologijom, čiji je predgovor bio neprikosnoven i od poverenja.
2.
VREME RATA: tri tačke: KRF-ZAGREB-LJUBLJANA. U Zagrebu je Društvo hrvatskih književnika izdavalo časopis Savremenik koji je pripadao hrvatskoj književnosti ali je nehotice bio i južnoslovenski. Već treće godine rata on je tražio saradnju srbijanskih pisaca. Prema njegovoj opremi SKG je izgledao kao pokisao. Miroslav Krleža je bio njegova najveća senzacija 1917.
– njegova lirika označava prvi znak posleratne književnosti, različita od
predratne. Takođe, Ivo Andrić, kao član redakcije Književnog juga imao je veliki značaj kao urednik, ali njegova poezija u slobodnom stihu kja malo objavljivana sjajan je deo nejgovog talenta. Tim putem on je znao i video šta dolazi i želeo je da pomaže novu liriku i prozu. Pored njega tu su i August Cesarec, i Avgustin Ujević, čija lirika do pojave poratnih predstavlja najviši domet.
3.
LIČNI DODIRI SA ZAGREBOM: remiscencije i sećanja na ratne godine, na susrete sa književnicima, poznanstvo s Andrićem, revoluciju, odlazak u Beograd, stvaranje i život jedne nove književne generacije u haosu rata... Iskustvo povratnika u zaprepašćenje i opštu neveselost...
4.
SEĆANJA NA GODINE 1919-1920: kafana Moskva, kao glavni štab posleratne literature, kao mesto okupljanja pesnika koji su imali elana da bi živeli za književnost, tzv. futuristi, koji su se u atmosferi posleratnog grbeža za pozicije sastajali da bi raspravljali o slobodnom stihu, na veliko uveseljenje publike. Tu su bili: Svetislav Stefanović, Sima Pandurović, Bora Stanković, a oni su se oduševljavali idejom prenošenja Književnog juga u Beograd, što je propalo. Pominje i devojke: sestru S. Pandurovića, njegova drugarica na univerzitetu, s kojom se mnogo prepirao o slobodnom stihu, i druga Anđelija Lazarević, kći Laze Lazarevića, koju je skoro silom naterao da štampa svoje stihove i prozu... Nova svetlost i Dan bili su prvi posleratni časopisi. On je nasledio redakciju Dana, na jednu godinu. Grupa umetnika (S. Miličić – zrvi zagovornik slobodnog stiha, Andrić, T. Manojlović,
16
Vinaver) iz Moskve, i Dan značili su nov stih, novu prozu, nove intencije, povratak svome, pouzdanje u sebe, u svoje izvore (otuda simpatija za naš romantizam), u naše književne razloge, ne tražeći jednako zapadne kalupe, a noseći u sebi želju za književnim radom, bez akademskih marifetluka. Grupa je lično izvodila radove na javnim čitanjima, koncertima i izložbama... Greška je bila kompromisni odnos prema predratnima. Ipak, mnogo onog što je dobro u našoj poratnoj književnosti počelo je tu.... Bitnan je još Progres (Vinaver i Tokin kao člankopisci) i događaj: pokretanje Nove svetlosti (ex-SKG), s Bogdanom Popovićem, 1920. to je odmah pokazalo karakteristične crte istrajnosti patrijarhalne odanosti, oduševljenje publike i sl. Nije bilo nastojanja da se u pogledu pisma načini časopis jugoslovenske orijentacije.... Kaje se što je napravio sentimentalini kompromis s njima kada je štampao Objašnjenje Sumatre (1.okt.1920), iz ukorenjenog osećaja dužnosti prema „svetinjama” našim... Razlaz se desio odlaskom u Pariz... --------------------------------------------------------------------------------------------------------
MARKO RISTIĆ: KROZ NOVIJU SRPSKU KNJIŽEVNOST (1929) Ranija ispitivanja predratne literature stvarala su pod uticajem rasporeda koji se prilagođavao izvesnom vaspitnom i zastarelo-nacionalističkom sistemu, i prenebregavalo se i čak gušilo ono što nije tom sistemu odgovaralo. Taj razmeštaj vrednosti bio je u znaku dvaju paralelnih uticaja: estetičko-univerzitetskog (Bogdan Popović) i nacionalno-pozitivističkog (Jovan Skerlić). Oni su imali upliv u ne smo na javno mnjenje, već i na stvaralaštvo. Ipak, ta merila bila su podešena usko lokalno i trenutno prema zahtavima jedna polukulturne sredine i potrebama naglog kulturnog razvoja. Dis je primer za ono što nadživljava pomenute kritičke elemente, što nadrasta tu epohu, za razliku od Rakića. Napominje da se sva ta kritička i pesnička svedočanstva otkrivaju kao jalova, i da su u svoj kulturnoj dobrnamernosti i zadivljenoj okrenutosti Zapadu, za istim zaostajala nekoliko decenija. Dučić je u tom smislu preneo izvestan manir francuskog pesništva, i veštački ga presadio u sredinu kojoj takvo artističko osećanje nije odgovaralo, bez ikakve negativne reakcije na nju. Ta predratna književnost u odnosu na posleratnu predstavlja jednu prelaznu epohu. Nova stremljenja daleko se više nadovezuju na ono što je u njoj bilo u opreci sa centralnim mentalitetom književnog života. Ali, iako ne pevajući više nacionalističke tirade u stihovima, i zaista pod uticajem Pariza, nova književnost daleko više u vezi sa životom, iako ima manje publike. Ona od uzora traži samo ono što je najmanje lokalno, najmanje vezano samo za francuski duh, za francusku tradiciju, i njenu bajatost; nova literatura traži ono što je internacionalno i savremeno. Njoj su se raskrilili vidici stvarnog. Nije rat prekinuo književne konvencije koje su vladale. Nove težnje javljale su se i pre 1914. ponekima je bivalo jasno da nisu važne buržoasske etikete univerzitetske i salonske umetnosti. Rat je brutalno demaskirao i raščistio (Marinetijev futurizam). Dalje navodi samo ono što je sa distance od deset godina predstavljalo korak napred. Ostalo ostavlja po strani.
17
Srpska posleratna književnost može se početi rečju: ekspresionizam. U kontekst toj pojma ulazi i ALFA – Beogradska književna zajednica Alfa, koja je istupila samo jednom u zajedničkoj manifestaciji: jednom dvobroju zagrebačkog časopisa Kritika (1921). Tu su bili predstavnici Biblioteke Albatros (Vinaver, Manojlović) – kao dokaz da je novo vrenje bilo bogato idejama, lirizmom i originalnošću. Kao raniji pokušaj navodi i Zenit, Ljubomira Micića. Izdvaja tri knjige iz albatrosa: Dnevnik o Čarnojeviću, Gromobran svemira i Burlesku Gospodina Peruna Boga Groma. VINAVER – izgrađena stilistička virtuoznost, oštoumnost duha i iskustvo matematičkih i muzičkih studija, kao i boravka u Rusiji. CRNJANSKI – iz rata, iz Galicije donosio je osećanje tragedije i veličine života. RASTKO – iz pariskih biblioteka i galerija potvrdu o proširenju staroslovenskih, mitoloških naklonosti, crpljenih iz dokumenata folklornih i primitivnih umetnosti. MANOJLOVIĆ – geteovski helenizam, francuski simbolizam i italijanski futurizam. UJEVIĆ – virtuoz nedostižne poetske rečitosti, skoro danteovsko-skolastički pesnik spiritualne ljubavi, pesnik koji je socijalnim osećanjema dao umetnički oblik. Ali slika s njima nije potpuna. Godina 1920-1921. predstavlja intenzivan momenat razvoja pozitivinih želja, novih misaonih i umetničkih puteva, kada su se pobeđivale lične diferencijacije i psihološka netrpeljivost, u javljanju raznolikih pojava novog titranja literature. Ali negativan je bio momenat recepcije kod prosečnih konzervativnih čitalaca, unapred neraspoloženih pred svakom novinom. NOVA POEZIJA nije bila složno pevanje u horu sličnih motiva. Bila je REVOLT protiv proizvoljnih ograničenja i formula. To je bila nužnost, a ne moda. Svaka poezija je revolt u trenutku kada postaje, inače nije poezija uopšte; jer ono što ma i virtuozno ponavlja – nije poezija. To je bila poezija preobražaja koja je romantičarski, duboko zadirući prevratničkom snagom došla u dodir s pravim strujanjem života, problema savremenih, pa je u tom trenutku gubila kontakt s publikom, pa prividno i sa životom. To je bila prava inspiracija, rušilačkooslobodilačka. To nije uopšte bila prelazna faza. Neobični postupak te književnosti niko nije razumeo. Ona je nepristupačna i inteligenciji, a kamoli masama. Literatura je jedino interesantna kao duhovni podatak, kao oblast gde postaje vidno ono što su pojedini ljudi imali da iskažu, da učine preko svog ličnog izražavanja, za duh. Inače je ona samo roba za razonodu potrošača... prilagđavanje, podešavanje. I to prema ukusu potrošačke, buržoaske publike. To podešavanje daje iluziju kontakta sa životom, ali samo sa onim što je u njemu najbezopasnije. Tu su književnici oportunisti koji prave kompromise s publikom, ali i oni drugi – tzv. „moderni književnici”, koji koji ne pristaju da svoja stremljenja prilagođavaju da bi bili čitaniji. Dakle, kontakta s publikom slobodna misao nema. Tako se revolucionar na polju poezije nalazi usamljen, i tada se onome što je ekstremni izraz živoga prebacije da nema veze sa životom. Napredna strujanja njaviše su se razvijala kroz časopise: Ranko Mladenović – Misao, 1922-1923, koji je doprineo izgrađivanju jedne nove pesničke ideologije, koja se dopunjavala mnogobrojnim kratkotrajnim
časopisima (Hipnos Rada Drainca, Putevi, Svedočanstva,
Večnost Riste Ratkovića, Savremeni pregled Velibora Gligorića, Tragovi i 50 U Evropi). Od savremenika izdvaja Milana Dedinca i Aleksandra Vuča. Jer jedino što se zbiva na ekstremnim, na krajnjim obroncima jedne misli, i misli uopšte, jedino ono što nadire prevratničkim postupkom u nedostignuto ima života, ima značaja. I poezija nije nikada drugde nalazila svoje mesto.
18
MOMČILO NASTASIJEVIĆ: IZMEĐU PRERATNE- I PORATNE JE PROVALIJA Preratna književnost se nastavlja samo u onome što je u njoj bilo vitalno i nepropadljivo (Bora, Dis). Pojam SOCIJALNOG – ono je u znaku vremena, a pesnik se po prirodi mora uživljavati u sve što ono donosi. No, od toga ne treba praviti svoje književno „vjeruju”. Preratnu i posleratnu, u suštini ne treba porediti, jer su one antipodi. ----------------------------------------------------------------------
MILAN BOGANOVIĆ: BELEŠKE O NOVIM TEŽNJAMA U POEZIJI ...(izoštravanje razlike između književno-estetičke i društveno-etičke funkcije kritike. SKG, 1928 – Pisci i kritičari > kritičar ne sme da bude sudija, već stvaralac za sebe, čime će izboriti svoju duhovnu autonomiju; 1933 – sužava mišljenje i obnavlja ideju o uništenju estetike > istorijski kontekst vremena)...
Smatra da: vladaju anarhija u verifikaciji, pesnička nebriga za formu i prednost slobodnog stiha, što su ujedni i tendencije poezije. Vidi ih kao suviše olakšavajuće, jer takav stih oslobađa od svih teškoća koje zahteva stara škola. Novi pesnici su spremni da se odreknu svake tehnike i da tu anarhiju proglase za princip. Bogdanović osporava ove težnje, na tragu Romenovih razmišljanja (citati o potrebi samosavlađivanja barem elementarene poetske tehnike). Uzorna pesnička škola – UNAMIZAM (prekid sa individualnim, univerzalizacija) ------------------------------------------------------------------------------
DERETIĆ: ISTORIJA U književni život ulazi nov naraštaj pisaca koji teži da sasvim raskine sa prošlošću i da sve započne iznova. Sa žestinom su odbacivali sistem vrednosti nacionalne literature koji su uoči rata kodifikovali glavni autoriteti srpske književne mislei – Skerlić i Popović, prkosno ističući sve one vrednosti koje su tim sistemom bile odbačene ili zapostavljene. Dakle, izmenjen je odnos prema tradiciji. I svetski rat bio je kolektivno evropsko iskustvo. Naš pesnik se vraća iz rata s osećanjem besmisla kao i bilo koji drugi evropski pisac koji je proživeo ratne strahote. Naša književnost obnavlja se u znaku
antiratnog
raspoloženja,
defetizma
i
opšte
krize
tradicionalnih
vrednosti
građanskog društva i morala. Vreme između dva rata spada među najživlje i najdinamičnije epohe u našoj književnosti. Sociološki ona je određena sukobima tog vremena: političke, nacionalne i socijalne protivurečnosti prve Jugoslavije – na domaćoj sceni, odnosno Oktobarska revolucija, snažan poras radničkog pokreta i komunizma, ekonomski potresi i krize, konsolidacija snaga reakcije, pojava fašizma.
19
Pojavila su se 3 književna pokreta i 4 skupine pisaca: •ekspresionizam (s velikom raznolikošću pravaca – ekspresionisti) •nadrealizam (nadrealisti) •socijalna literatura (socijalni pisci) •tradicionalisti.
Takođe, 20-te i 30-te, iako društveno-istorijski pripadaju istoj eposi, književno i umetnički predstavljaju 2 različita perioda:
•
modernistički, antitradicionalistički, antiralistički, avangardni model;
•
pokret socijalne literature, antimodernistički, koji je izrastao iz književnih borbi 30-tih, a koji su prihvatali levi ekspresionisti i nadrealisti. Skloni su mu bili i tradicionalisti, pa kritički realisti XIX veka dobijaju ponovnu afirmaciju. NOVI REALIZAM 30-tih i 40-tih godina nije nastavak i obnova realizma. Reč je o novoj pojavi s vlastitom ideologijom i poetikom. Podsticaji se nalaze u levoj literaturi (sovjetska): Gorki i Majakovski.
EKSPRESIONIZAM, I DRUGI –IZMI: Oživljavanje književnog rada počelo je na Krfu – ZABAVNIK. Drugo žarište jugoslovenskog književnog okupljanja u poslednjim godinama rata bio je Zagreb, gde je pokrentu časopis KNJIŽEVNI JUG (1918-1919), s naglašenom jugoslovenskom orijentacijom, tekstovima koji su objavljivan i na oba pisma i književna izgovora, a kao programsko opredeljenje istaknuto je „pitanje jedinstvene literature”. DAN (1919) Miloša Crnjanskog prvi put izražava ono što će postati glavno obeležje posleratne literature – obračun s književnom tradicijom. Dvadesetih godina bilo je preko 60 književnih revija, i dve glavne orijentacije: ekspresionizam i nadrealizam. PROGRES
(1920-1921)
Dragiše
Vasića
okupljao
je
neke
od najizrazitijih
beogradskih
modernista: Vinaver, Ujević, Petrović, a programski se opredelio za ekspresionizam. Grupa je posle gašenja časopisa delovala kao ALFA, a kasnije je nastupila kao Biblioteka Albatros. Takođe treba izdvojiti ZENIT (1921-1926) Ljubomira Micića, jedini koji je imao internacionalni karakter, zatim HIPNOS Rada Drainca. Srpski književni glasnik obnovljen je kao NOVA MISAO (1920/41). EKSPRESIONIZAM: kao zajednički naziv za sve avangardne pokrete tog razdoblja (futurizam, dadaizam, sumatraizam, hipnizam, zentitizam). Bio je odomaćen kod Hrvata i Slovenaca i njime se podvlačilo jugoslovensko jedinstvo pokreta. Časopis Progres, glavni inicijator posleratnog modernizma bio je ekspresionistički opredeljen, a u njemu je Vinaver 1920. objavio Manifest ekspresionističke škole, u kojem je u ime jugoslovenskog ekspresionizma Vinaver uzimao Krležu, Crnjanskog i Andrića.
20
Ekspresionizam je: •
izraz
krize
građanskog
društva
i
njegove
kulture,
nasuprot
profinjenom,
estetizovanom i individualističkom impresionizmu; •
otkrivao PRIMARNO i ISKONSKO u čoveku;
•
KRIK za neposrednim životom, oslobođenim od svih stega, a pre svega sputavanja koja potiču iz objektivne stvarnosti;
•
VIZIJA je uvek jača od same stvarnosti, ukoliko stvarnost uopšte postoji za umetnika – Vinaver;
•
KOSMIZAM – kosmički položaj čoveka, više nego njegova istorijska situacija; nastoji da otkrije nagonske sile što određuju njegovu psihu uopšte, njegove večne strasti, njegov suštinski položaj u svemiru. Crnjanski ističe da moderna književnost vraća čoveka kosmičkim tajanstvenim visinama, a Rastko daje poetsku definiciju čoveka kao zveri čije su čeljusti razjapljene prema večnosti. Domaći koreni su mu Njegoš, Sima Milutinović, Laza Kostić.
•
TEŽNJA ZA PRIRODNIM ŽIVOTOM, interesovanje za čovekovu nagonsku prirodu, EROS, želja da se ostvari neposredan dodir s prirodnim – Ćipiko, Stanković, Kočić.
•
KOSMOPOLITIZAM – kao lirski doživljaj sveta povezanosti svega što postoji, i oprečan je regionalnom realizma. Izraz tog osećanja je sumatraizam Miloša Crnjanskog – lirska sinteza kosmizma i kosmopolitizma, bliskost svih tačaka na globusu, topografičnost, teme putovanja, lutanja, emigracija i seobe, čežnja za daljinama i visinama, nevidljive veze među svim stvarima, lirski fluid povezanosti (ALI PAZI! samo u prvom sloju – dublje, on je ironijski izraz atopografije, apatridnosti, izgubljenosti). Rasto to produbljuje ka uzvihorenom kretanju i stapanju svega pojedinačnog u sveopštem jedinstvu.
FORMALNO: dolazi do mešanja žanrova, do stapanja poezije i proze. Književna obnova teče u znaku poezije, jer to je pre svega bio pesnički pokret, ili pesnička revolucija koja je silovito probila granice između stiha i proze. SLOBODNI STIH omogućio je poetizovanje proze i narativizaciju poezije. Crnjanski: Pišemo slobodnim stihom. Što je posledica naših sadržaja. Proza je po svojim bitnim karakteristikama lirska. Poetski putopis, poetska pripovetka, poetski esej, poetski roman... reči se oslobađaju uobičajenog smisla u težnji za stvaranjem „čiste poezije”. Stvaraju se novi i neočekivani spojevi. O nejasnosti se govori kao o jednom od osnovnih obeležja – pesma ne sme da bude jasna kao dan. GENERACIJA: 1891 – Ujević, Vinaver 1892 – Andrić, M. Bogdanović 1893 – Krleža, Crnjanski 1894 – Nastasijević 1898 – Rastko, Matić, D. Maksimović Nov pravac u književnosti zapravo započeo je još 1910. i njegov nosilac bila je mlada jugoslovenska nacionalistička omladina čija je avangarda bila Mlada Bosna.
21
NOVICA PETKOVIĆ: OPŠTA CRTICA O AVANGARDI (PREDAVANJA) Poezija avangarde, odnosno svi njeni –izmi pokušavaju da obrnu odnos u jeziku, da ono što je bilo potisnuto, a to su zvuk i pokret (onomatopeje, gest, mimika, pantomima) vrate u prvi plan, a ono što je pojam, što je konceptualno zasnovano zapostave. Avangarda se kreće od pojmovnog, idejnog, ka nepojmovnom, iracionalnom, telesnom. Avangardni pesnici se vraćaju samoj suštini jezika tj. njegovim difuznim značenjima. Godine 1909. u Figarou je izašao Marinetijev manifest futurističke pesničke škole, prvi avangardni manifest uopšte u kome je rečeno da je na pesnicima da razore sintaksu i jezik kao sistem i vrate se na ono što je de Sosir imenovao kao sadržaje koje treba odstraniti. Ovo razgrađivanje jezika kao sistema ili, kako je to Vinaver rekao u eseju ''Uvod u ''Čuvare sveta'', ''oslobađenje jezičkih jata'', u našoj poeziji je počelo još u vreme romantizma, tačnije u visokoj romantičarskoj poeziji Laze Kostića i njegovoj teoriji o ukrštaju simetrije i harmonije kao i u primeni hijazma. Dalje inovacije nastavlja Sima M. Sarajlija kroz igre reči, kalambure i kovanice, a potom se javlja i Đorđe Marković Koder. U poeziji moderne to su Rakićeva oštra opkoračenja tj. opkoračenja koja presecaju odredbenu sintagmu, a kod Disa to je mehanizam obrtanja agensa i pacijensa. U avangardi to je ritmička segmentacija stiha i prozne rečenice M. Crnjanskog, a Nastasijević se uputio u potragu za ''maternjom melodijom'' koja leži duboko zapretena u nesvesnim slojevima našeg bića i jezičkog izraza.
----------------------------------------------------------------------------
PREDRAG PETROVIĆ: UOPŠTENE CRTICE Polazeći od dijalektičkog odnosa između umetničkog središta i periferije, istorijsku avangardu možemo odrediti kao projekat velikog decentriranja, ili kako to piše u katalogu za prvu izložbu Plavog jahača u Minhenu, 1912, istiskivanje centra gravitacije iz umetnosti, i to počev od najbukvalnijeg prostornog izmeštanja izmeštanja središta književnog života, pa do ustrojstva samog književnog teksta. - prevazilaženje evrocentrizma kroz interesovanje za primitivne i prostorno udaljene
kulture; - napuštanje akademizma prelaskom iz salona u kabaree i kafane; - uskrsnuće logocentrizma, pred prodorom apsurdnog i iracionalnog; - krah esteticizma usled eksplozije estetike izvan institucionalnih okvira predodređenih
tradicijom; - destabilizacija statusa subjekta u književnom tekstu; - destrukcija teksta izostankom koherentnog i harmonizovanog odnosa delova/fragmenata i
celine
22
23
PROGRAMI I MANIFESTI
24
M
ILOŠ
C
RNJANSKI
O B J A Š N J E N J E S U M A T R E: Piše na poziv B. Popovića za SKG, da izloži svoje Vjeruju o poeziji... Ne može da govori bez izvesne zbunjenosti o namerama najnovijih u književnosti i odriče svoju potpunu oduševljenost po tom pitanju, jer ne veruje u ubeđivanje u književnoj borbi, u borbi uopšte. Može samo da pokaže vrednosti i otkrije intensije u novoj lirici, za koje drži da su vrlo velike, i to samo u konturama, bez sinteza, uz otkrivanje misli koje vladaju sa one strane papirnate, barikade, gde smo mi.
•
ANTIUTILITARNOST:
Nova
poezija
se
napada
najviše
zbog
njene
tame,
nerazumljivosti, dekadentnosti, a o tome se ne može govoriti bez ironije. Većina njih se nalazi na političkoj levici, i odbacuje korisne, popularne i sve higijenske dužnosti poezije, koje kod nas ljudi bez osećanja za umetnost, a u punoći sociološkog smoljublja, često nameću. Najnovija poezija nije ni ludorija ni dekadentstvo, a to će svako uvideti ako se raspita za ruske futuriste, za časopis Mir iskustva. Naša najnovija umetnost ne spava, a većinu napada vodi bedna glupost malih sredina, a baš je „popularnost” naše književnosti bila problem što je ona tako ustajala. Rasno, jasno, prosto – u umetnosti ne pomaže ništa. Sve je to dao Vitmen pa su ga opet pola veka smatrali za budalu. Nepopularnost nove poezije je svojevoljna – oni računaju sa nerazumevanjem publike, koja i ne treba da ih razume.
•
NOVA POEZIJA: predstavlja pad stare ideje, forme i kanona. Pretpostavlja novu osetljivost: posledica rata, gubljenja iluzija, susretanja sa rušenjem vrednosti građanskog sveta do tada. Mnogi su se vratili tražeći vrednosti cile-mile stihova, svakidašnjih metafora, poeziju večnih slikova, hrizantema koje su cvetale u nedeljnim dodacima. Ali: DOŠLE SU NOVE MISLI, NOVI ZANOSI, NOVI ZAKOI, NOVI MORALI. MOŽE SE BITI PROTIV NAS, ALI PROTIV NAŠIH SADRŽAJA, I INTENSIJA, UZALUD. Svet ne želi da čuje užasnu oluju u kojoj se tresu ne politička situacija, niti književne dogme, nego sam život. To su mrtvi koji pružaju ruke! Treba ih naplatiti! Kao neka sekta, mi sad donosimo nemir, prevrat, u reči, u osećanju, u mišljenju, koji postoje neposredno u njima: iz mase, iz zemlje, iz vremena našeg, prelazi na nas i ne da se ugušiti.
FORMALNI RASKID S TRADICIJOM – radi bacanja strmoglavce u budućnost. Odeljeni su od ovog života jer su pronašli nov (aluzija na Bodlera). SLOBODNI STIH – POSLEDICA SADRŽAJA! Nisu odgovorni za svoje JA – ne postoje nepromenljive vrednosti! Bitan je neposredan, čist oblik ekstaze! Izražavanje promenljivog ritma raspoloženja, tačna, što spiritualnija slika misli. Upotreba boja, lelujavih boja, snova i slutnji, zvuka i šaputanja stvari bez pripremljenih kalupa. Bitne su forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk reči je nerazumljiv jer se naviklo na menjački, novinarski, zvanični smisao reči.
25
Psihološko vreme je odelio Bergson od fizičkog i zato je nova metrika: lična, spiritualna, maglovita, kao melodija, koja traži ritam svakog raspoloženja, u duhu našeg jezika koji je na stupnju feljtonskih mogućnosti. STIH: zanesena igračica, pa svoje pokrete čini u ekstazi. Svoje ekstaze pretvara u gole pokrete. Jezik je oslobođen okova i pušten da slobodno otkriva svoje tajne. HIPERMODERNI SADRŽAJI: Za njima korača masa onih koji su među lešinama i gasovima osetili „hipermoderne” senzacije. Pa su izgubili radost. Pesnik je realno osetio ono što se označava kao bolesnim u poeziji, koja pronalazi vrednosti pre samog života. Pokušavaju oslobođenje od zabluda, zakona, veza, sramota verujući u predestirane slušaoce i čitaoce naše. MODERNA POEZIJA POSTAJE ISPOVEST NOVIH VERA. Kad smo budni imamo svi isti svet, a kad sanjamo, svaki svoj – Aristotel. Nema nameru da raspravlja o metrici, umesto toga opisuje kako nastaju pesnička, hipermoderna buncanja, kao što je Sumatra. * •
Osetih jednog dana svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše. Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane.
•
Motiv putovanja vozom i povratka u zavičaj iz rata. Sve je prljvao i tamno, raspadnuto. U toj atmosferi razmišlja o pričanju druga koji je svetski putnik, i koji je bio zarobljenik na Uralu.
•
Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa se ne može zadržati. I ja, kud sve nisam išao. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, u tuđini, umorni pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni!
•
Potok čiji se žubor rumeni u mraku, vojnici koji prelaze preko krova, Čortanovački tunel peške, Dunav, sivilo, pred zoru.
•
Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre dugačije živelo. I pognuh glavu... Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnut. On je svud isti, jer je mrtvac... Izgubio sam strah od smti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem Ural, mora indijska, kud je otišla rumen s moga lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha. ------------------------------------------------------------------------------------
Z A S L O B O D A N S T I H: Jedina slast pobede u književnim borbama je osećanje jesno: da život i umetnost nisu, niti će biti, jedno, i da baš u tome leži njina, jedno drugom protivna, sumorna čar. Kod nas u te borbe nesnosne. Nama je uvek nedostajala svesnost. Kod nas književne polemike nemaju cilja. Posle ujedinjena naš odnos prema evropskim umetnostima postaje drugi. Deo smo najnovijih slovenskih pojava (Majakovski, češki futurizam, Meštović). Naša književnost imala je čast da služi nacionalizmu, u tragičnoj i veličanstvenoj epohi. U Evropi je neminovna tendencjija umetnosti obaranje starih i uzdizanje novih vrednosti života.
26
Umetnost se rastaje od života, a život će krenuti za njom, i samo tako je ona Ničeovo potvrđivanje postojanja. Kod nas se naziru samo formalne promene koje izazivaju prepirke, a za njih se upravo treba i boriti. Za pitanje forme naše današnje lirike. SLOBODAN STIH: to pitanje je odavno rešeno, osim kod nas. Nije stih ono što čini pesmu pesmom, i taj problem je promenljiv kao i svi drugi, pa je zato slobodan stih postao ravnopravan stihu sa metrom i rimom. Svi najveći pesnici poslednjih trideset godina su za njega. Kod nas se on još uvek smatra prozom, a B.Popović je na to potrošio nekoliko finih estetičkih strana, iako su Verlen, Verheren i Frans ostali pisali o tome. Mi smo naviknuti da su stihovi ono što se slaže kao pečene cigle iz drvenih kalupa. Nezakonite su Dučićeve pesme u prozi ili Čurčinov slobodan ritam. Naša književnost bila je muzej evropskih kopija, i nejasno je zašto u nju ne može ući i slobodan stih. On ipak dolazi sa novima kao pokušaj originalne versifikacije, sazidane na tradicijama narodnim. To ne znači vraćanje i rušenje, već traženje ritma i stiha našeg, po duhu našeg jezika, čijem stvaranju služi tradicija narodne pesme. Naša je lirika posle Vojislava došla totalno pod francuski uticaj. Naša najnovija lirika je celina. Oseća se jasno pokušaj originalnog, ako želite rasnog, u izrazu sadržaja. Život je nov, umetnost u njemu zauzima novo mesto, logično je da se traže nove forme. Moderna umetnička lirika se čita. Ona je sublimno uživanje, i slobodni stih, sa svojim ritmom polusna, vezanim za ritam misli, kod svakog novog raspoloženja nov, fluidan, bez dobovanja okovanog ritma, vrhunac je izraza. Pljuskanje sladunjavih rima nije više nužno i smeta. Slobodni stih gde je zadržao, rimu upotrebljava asimetrično. To je ono najdragocenije u lirici – propada slik! Doba traži sadržaj i intelekt. Lirika koja se udaljuje od bivših sadržaja, odbacije i bivše forme. Sve je spiritualnije, okrenuto kosmosu, mistici. Kod nas pitanje slobodnog stiha znači pokušaj stvaranja originalnog stiha u duhu jezika i tradicije i to nije romantizam nego neminovna posledica. Naš jezik nema tradiciju slika i nije ju nikada ni tražio. Versifikacija narodnih pesama ga ne priznaje, a slobodni stih ga odbacuje. Tako je i sa ritmom. Nije ritam samo dobovanje dvanaesterca. Prošlost lirike je improvizacija. Najviši stepen: kitajska i japanska lirika, gde se u jednom cvetu oseti večnost kao u treperenju zvezda. Čista lirika je safijska, a ne pindarska oda s opisom i pričom... Ritam je unutrašnja a ne spoljašnja stvar. Potrebna je metrika melodilčnije, slobodnije linije ritma, a slobodan ritam je neposredan lirski ritam, vezan za raspoloženje. Seizmografski tačan ritam duševnih potresa. RITAM JE EKSTAZA. Svaki sadržaj ima svoj ritam. To odavno zna balet. Slobodan ritam je fluid sadržaja. Ritam je u misli i osećaju, on je kao ljubavni šapat, kad svaka reč ima svoj dah, svoju boju, svoje trajanje. Ritam je autorski, ne formalni: Vijonov, Ronsarov, Beloa... A kritičare poredi sa ćelavim senatorima među koje je ušla da igra graciozna misirka, izvikana i ismejana, ali koja u svojim pokretima ima više ekstaze i lepote nego ta ćelava gomila.
27
T
ODOR
M
ANOJLOVIĆ
INTUITIVNA LIRIKA Hijeroglifi – najsavršeniji tip i primer umetničkog dela: simbolika, slike predmeta i živih bića koje kao takve gode mašti. Za znalca svaka od tih slika znači jedno slovo. Međutim hijeroglif je simbol i u višem smislu jer se kroz simboličku reprezentaciju prikazuju božansko pa se viši smisao manifestuje kao tajna koja se ne daje izraziti rečima, već se treba intuitivno shvatiti. Svaka prava, viša poezija je takve hijeroglifske naravi. I ona laska laiku prijatnim estetičnim spoljašnjostima: stihom, ritmom, slikom poređenjima, metaforama, materijalnom sadržinom, dok poznavaocu – kritičaru, već pruža i nešto više: osnovnu ideju, stil, ton, umetničke i književne finoće svoga sklopa i sprovođenja, vrline jezika i versifikacije. INTUITUVAN DUH: pronalazi nešto što stoji iznad svih tih fenomenalnih vrednosti, nešto čemu sve spoljašnje služi kao izražajno sredstvo, kao neka slikovita azbuka – pronalazi jedan poslednji metafizički smisao celine, drugu sadržinu koja pripada višem svetu, ali koja izmiče estetičkoj i svakoj drugoj analizi. On je duša i jedini pravi razlog postojanja svake poezije. Bez njega ona je samo stihotvoračka igra ili literarna zabava. Evolucija poezije: ispoljava se u sve strožijem, potpunijem podređivanju spoljašnosti i materijalnosti toj višoj duhovnoj instanci. Sve se utapa u glavnoj ideji koju pesma izražava, izvan praktičnih, realnih zakaona i smisla logike – oni služe samo kao providno odelo, kao idealne misone forme, iz kojih emanira fluidno jezgro poezije, kao kod prizme. Duh sve više potčinjava, sve više porobljava materiju, genijalna intuicija pobeđuje praktičnu inteligenciju. Poezija postaje nerazumljiva, hermetična za prostu analitičku inteligenciju i odaje svoju tajnu samo višoj duhovnoj potenciji – intelektualnoj simpatiji, ali joj je suština da nas čudesnim načinom prenosi u duševno stanje i raspoloženje iz kojih je dotična pesma potekla i iz kojih se usled toga ona jedino daje i potpuno razumeti. To je znatan napredak u razvoju poezije. NERAZUMLJIVOST – znači da su pesme svedene na čisto poetično jezgro koje je uvek tajanstveno, transcedentno i nerazumljivo – za površnog i ograničenog čitaoca. PESNIK – onaj čija koncepcija ili vizija lepote prevazilazi lepotu koja je data u stvarnosti. Nesklad između subjektivnog i objektivnog pesnik oseća kao nesnošljivu disonanciju koju treba stopiti u harmoniju. Harmonizacija se sprovodi:
1.
ispoljavanjem emocije i vizije i
2.
projektovanjem subjektivnog (idealnog) u objektivno
28
Težnja za harmonijom – neodoljiva potreba za uspostavljanjem sklada je prvi i najdublji podstrek svakog poetiziranja. Ta metafizička potreba je izvor osobitog, sumornog i strasnog duševnog stanja ili raspoloženja koje obično nazivamo pesničkim, onog neodređenog velikog duševnog zadovoljstva koje pesniku zasija iz njegove uspele pesme. Jer pesma je jedno rođenje, jedno ostvarenje, njome se rešava jedan problem, stvara jedno zrno tajanstvenog lanca kojim se obuhvata vasiona. Pesnik se u svojoj pesmi lišava viška svoje subjektivne lepote u korist spoljašnjeg sveta koji se barem u očima pesnika harmoniše sa njegovim subjektivnim svetom. Uostalom, pesnička i umetnička delatnost objektivno usavršava, izgrađuje ovaj svet koji samo kroz nju dolazi do svoga karaktera. Pesnik dariva i ulepšava život iz svog unutrašnjeg blaga, i on njom dobija zadovoljstvo, jer stvaranje je tek kadro da savlada da uništi nezadovoljstvo, prouzrokovano osećanjem disharmonije baš između unutrašnjeg bogatstva i oskudnosti spoljašnjeg sveta. Vrhunac savršenstva, najpotpunije dobro, u estetičnome, isto kao i etičnome i čisto duhovnom, ostvaruje se u harmoniji radi koje pesnik izliva svoje duševno blago. Poezija, pesničko stvaranje, put je ka svršenstvu, ka hamoniji. ----------------------------------------------------------------------------------------------------------
R
ASTKO
P
ETROVIĆ
HELIOTERAPIJA AFAZIJE Afazija – oboljenje pamćenja, koje počinje postupnim uništavanjm rečnika bolesnika.
1.
ZAČEĆE:
Postoji više načina da se lice koje pati od delimične afazije podseti reči koja mu nedostaje. Osnovna je dinamika odnosa svesnog i nesvesnog kao polaznih tačaka iz kojih se izaziva sećanje, po principu nužnosti potrebe za izražavanjem naročito frazeoloških sklopova. Svi smo afazici dokle god ne osetimo potrebu da se izrazimo, niti se sećamo niti jedne reči dok počnemo jednu za drugom, i ne misleći na njene elemente, nizati frazu za frazom, tj. govoriti. Dotle rukujemo samo pojmovima, a rečnik je suvišak – kad ne vršimo izvesnu akciju, mi smo savršeno lišeni elemenata te akcije, a nju nikada ne izvršujemo tako tačno i skladno kao kad damo što više mogućnosti akciji da ona bira sama – kad je ne udvajamo nadzorom svoje svesti, jer već smo mi sama ta akcija – čovek koji primeti da ga posmatrate dok korača, raniju akciju zameniće podešavanjem skladnosti koračanja. Od stalne upotrebe jedne reči, od asocojacja sa sličnom reči, ona počinje da gubi svoje direktno i osnovno značenje; javlja se mnogo češće kao šablon, nego kao duhovni dvojnik svoga pojma. To je u pesničkom izražavanju ogromna nezgoda. Mogao bi se uspostaviti čitav sistem kojim bi se jedna reč mogla zalečiti, i kojem bi odgovarao naslov u kom je značenju i upotrebljen.
29
Jedna mlada grupa ljudi, osetivši da je izgubljena primitivnost, upravo primitivna, prvobitna tačnost izražavanja, i težeći da je obnovi, stremila je pogrešno pravoj primitivnosti upotrebe uzražaja ne vraćajući izrazu njegovu istinitost – dadaisti. Reči same nisu zauvek izgubile svoja značenja, koja su gramatički i rečnički privezana za njih, već samo svoj smisao koji zavisi od odnosa njihovog u toku izražavanja misli, i od širine pojmova koji im se tog trenutka pridaju. Zato ima nameru da načini REPERTOARE PROČIŠĆAVANJA i utvrđivanja elemenata koji će ju jednoj prostoj priči biti upotrebljeni, da bi u njoj postigao veliku lepotu tačnosti u svoj njenoj misaonoj složenosti. POSTUPAK: Svaki repertoar bio bi neka vrsta romansijerske glave sačinjene od 2-3 najprostija elementa; takvih nekoliko repertoara bili bi polovina jedne pripovetke – jer se nadovezuju anegdotski, dok bi druga bila napisana u svoj umetničkoj slobodi crpeći svoje motive iz onog prvog dela, raspoređujući ih na bezbroj skala. Svaki izraz tu bi imao svoju obnovljenu i dokazanu vrednost naročito za ovo delo, koje bi bilo sastvaljeno iz novopronađenog jezika koji bismo odmah razumeli čim bismo ga čuli. Svaki Repertoar izražavao bi skalu izraza i iskustva jednog od osnovnih osećanja. Drugi, npr: buđenje, s prelivima kao buđenje detinstva, kao izlazak u život; treći: koračanje, ritam koraka... sve do poslednjeg koji klizi po oblinama beskonačnosti što nosi u sebi smrt kao jabuka svoje zrno. Želeo je da ode još dalje: same reči nisu jedine krive što je izražavanje osećanja života postalo površnije, ali je nužda za boljim izražavanjem postala intenzivnijom u nama. možda u sve većoj gladi za životom mi sve više iziskujemo od sredstava koja su nam na raspolaganju. Zatim, ako su reči izgubile mnogo od svoje preciznosti odnosi u prirodi svojom spoljašnjom logičnošću postaju sve manje primetnim za nas. Da nešto prestane da nas iznenađuje nije nužno da to objasnimo, nego samo da to dokažemo, da poverujemo u tu mogućnost. PERTURBACIJA svih iskustava: Život nam izgleda logičan čim prestaje da nas zanima. Napregnemo li još više pažnju, zakon te pojave raspašće se neumitno, imaćemo pred sobom i oko sebe samo jedno čudo od situacije; zakon te pojave može nam se ukazati još jednom idealan, fatamorganičan i izvrnut (seti se ležanja i gledanja u nebo, kada ti se učinilo da je nebo ispod tebe kao beskraj dubine, i da si gravitacijom zalepljen za tlo). Tada
se
sve
pojedinosti
javljaju
u
sasvim
novoj
važnosti
i
sa
novom
karakteristikom – potok tada puzi kao crv, i to s niže tačke naviše. Uzima za primer avijatičara kod kojeg kada je okranut naglavce nebo zemlja, a zemlja nebo. Dovoljan je kakav izvanredan doživljaj pa da i svi detalji koji ga prate, i koji bi u svakoj drugoj prilici ostali neprimetni, predstave nam se takođe izvanrednoim i očekivanim. NOVA MEHANIKA ODNOSA: između ljudi istvari, ljudi i ideja, ljudi i duhova, dublje ka sociologiji nego i jedna psihološka analiza – jedno umetničko delo gde bi svako podsećanje na život delovalo s takvom novošću: osnovni zakon sveta počinje da deluje u suprotnom pravcu. Dotle, sve moje umetničke tvorevine biće: za neosetljive nerazumljive, a za ostale nedovoljne.
30
2.
R E P E R T O A R I:
Konj – Ona – neposrednost – Hoću da budem neposredan. Misliti bez simbola. Svaka reč treba da izražava samo predmet koji označava, ništa više. Govoreći nužno je izražavati reči. Izvesne stvari kazati najtačnijim rečima i na nekoliko jezika, da se ne bi zabludelo u značenju. Izazivamo govorom samo nove asocojacije, retko kad dobijamo u orijentacijama; u čistim nikad. – konj prolazi. ali je li on natopvaren na kola ili nije? – Treba oljuštiti svaku misao od njenog prvobitnog značenja... SVE SE DEŠAVA U UZASTOPNOM ŠIRENJU ZNAČENJA: REČ ZNAČENJE UTISAK PAŽNJA PODSVESNI ŽIVOT SEĆANJE NA TRBUŠNI ŽIVOT, NESVEST VEČNOST UTROBA iz koje izlaze VEČNOSTI nužda da se nađe još nešto šire od najširega. Reč je najuži otrvor na levku. Hladnoća nepojmljivog duva kroz levak. Nužda da komplikujem izraze. Večnost predstavlja konja koji kasa a ne menja prostor. Neizvesno je da se odista zbiva ono što se opaža... neizvesno je da se to zbiva baš u posmatraču. Dva događaja bivaju u isti mah, iz istog uzroka. Uzrok je nastao po posledicama da ih opravda.
3.
R E P E R T O A R II:
Slike su se postavile ispod mene. To sam otvorio oči. Otvorio sam oči da vidim šta se zbiva. Da ne propustim šta se zbiva. Nisam očekivao da vidim ono što vidim... Je li se ovo stvarnost postavila preda me, ili iza ovoga postoji još neka stvarnija stvarnost? Perspektiva dolazi da rastegne viziju. Produbljivanja... Kada se sastavlja rečenica, ako ista mora biti značajna, da li značaj bira reči ili reči, birane na drugi način, izgrade njima zgodan smisao? Smisao je rezultat izbora između više značenja; jer jedna rečenica može imati i više značenja. Jedno od njih je presudno. Pošto odgovor iziskuje toliku odgovornost, neću odgovarati. Ne može se savršeno izvesti jedna stvar, već kad čovek više nije svestan da je čini... -------------------------------------------------------------------------------------------------------------
31
M
OMČILO
N
ASTASIJEVIĆ
BELEŠKE ZA APSOLUTNU POEZIJU O Poeziji možemo govoriti ostaviv je neprikosnovenu, a tražeći mogućnost da se ona ostvari što čistijom, a kao najpreče treba obelodaniti laži koje ometaju da se ona u punoj meri prati. Jer vrednost sile raste sa većim obiljem njenog dejstva. Neka se ne zaboravi: Poezija je jedna, poetike bezbroj mnoge. Svaki tvorac je svoj rođeni zakonodavac. Poezija za vlade akademizma, nije li boslesnik koji se sav predao lekarima u ruke?
•
NEGATIVNO DEJSTVO POSREDNIKA: između onoga ko daje i onoga koji prima poeziju. Poezija je da prožme, a ne samo da dodirne. Načelo samovaspitanja za poeziju: BEZ TRUNKE UTICAJA POSREDNIKA, dugim posmatranje pronaći prema njoj lični ugao najmanje otpornosti.
•
DVE VRSTE POEZIJE: neoslobođena (van zabrane dodiruje Anđela) i oslobođena (u Anđelu). Čin oslobađanja istovremen je zarobljenjem u oblik – to je nepojmljiv zakon. Propast materijalno povlači nestanak duhovnog.
•
PESNIČKO NADPOŠTENJE: ništa s predumišljajem. Kretati se u sve novije i novije tako da svako novo bude još jedno proročanstvo. Delati tako da sila ne ide pravcem tako hoću ja, nego tako mora.
•
GRADIVO: homogeno je. To ne znači da se melje isto što se žanje i baš tu se ogleda moć: jer čemu najširi zahvat najbogatije žetve kad žrvanj ostane nemoćan samleti? Nisu li najplemenitiji koji od čkalja, gljiva i pokojeg zrna pšenice umese plementiti hleb?
•
STIL: samo je granica rašćenja. Najbolje da se ta reč ukine, jer se njome snabdeveni kovači šarenih laža najlakše ušunjaju u Poeziju.
•
SNOB: oličenje laži prema samom sebi, najteži slučaj gde laž ulazi kao element. Misliti i gledati, a nikada ne videti i ne čuti.
•
UKUS: laž koja se zaodenula oblikom istine – slučaj s latinskim ukusom. Problem je što mnogi koji su prevareni lažnom poezijom nisu sposobni da prime istinsku, i onda svoju zastranjenost, svoje nesavršenosti pripisuju sebi u zaslugu i to krste ličnim ukusom.
•
SINKRETIZAM: greška je spajati muziku, reč, sliku. Uobražava se da je moguće trojici – pesniku, slikaru, muzičaru – sarađivati na istovetnom ostvarenju. Ipak, svako je vođen svojim nagonom i vuče na svoju stranu. MUZIKA, ton je vrhunac saopštavanja,
32
tonsko čisto viđenje. Tako isto neka se i primi likovno ostvarenje Poezije. Ne treba sinkretizovati nego se čisto obaćati pojedinim čulima.
•
HUMOR: u njemu je možda smelost naslutiti najčistiju prirodu odnosa pesnika i sveta, i on se često usko shvata. Imati topline za sve, predigra je opođenja od svakog dodira. Pesnik svojom simpatijom odgovara i tamo gde je poruga i gađenje. U humoru, pesničkoj nadljubavi prema svetu, valja tražiti visoku etiku poezije.
•
LIKOVNO OSTVARENJE: poniranje u tajnu materije viđenjem, koje se ostvaruje sredstvima koja neposredno deluju na oko: materijalnost, oblik. Sve se pretapa u oblicima kao neprestano obnavljanje.
•
SUŠTINA
OBNAVLJANJA:
nepojmljivo
zaboravljanje
savladanog,
večito
početničko
neiskustvo i uvek savlađivanje sve novih otpora, znak je stalnog prisustva stvaralačke moći.
•
OSTVARENJE REČJU: danas je nadčovečanski napor pesnički progovoriti. Moć da se svakoga dana zasvira na božanskom instrumentu. Novi talas poezije svaki put drugačije poremeti svakodnevno, sitnu reč pomeri, ili joj izvitoperi značenje i bude dovoljno. Time nam se otvara retrospektivan pogled: pesma i melodija su bile istovremene. U glasu pulsira neka dalja dublja sadržina.
•
MUZIKA: najčistije, najobilnije, najmoćnije Poezija se ostvaruje muzikom, jer samo ona nosi u prostore apsoluta, bez fiksiranih oblika. Ona je fluidna ekstaza.
•
RELATIVNA MERLJIVOST: odgovarajući stepen reakcije. Ja – do savršenstva izrađen instrument – kojom jačinom zatreperim, tolika je mera. Čudna je moć poezije da prečišćava onog što je prima, da širi i pojačava sposobnost njegove reakcije na svet.
•
TAČKA BELOG USIJANJA: tren kad se silinom srži građa preobrazi da se prvobitni pojam u njoj izgubi. Kada boja, ton, reč postaje nešto živo, neosećeno i neslućeno.
------------------------------------------------------------------------------------
33
R
ADE
D
RAINAC
PROGRAM HIPNIZMA Možda će se zameriti što se hipnistički pokret ne objavljuje teoretski i što gotovo drsko otvara vidik beskrajnih perspektiva, što inače kod drugih pokreta sve diše po nekom principu.
1.
HIPNISTIČKI SVET JE SAN U EKSTAZI , bez dogme, bez veza: onako kako ljudi individualno žive u njima samima. On ne raščlanjuje na atome, i ne stvara time zaboravljajuće sisteme. U hipnizmu se živi na iskustvu preživljenja stvari.
2.
SAN EKSTAZE: jedini oslobađa ljude od krugova. Hipnizam je morao da dođe, da oslobodi ljude od svega i da svet načini nevidljivom eteričnom varnicom, da ga na taj način istinski baci u večnost.
3.
Hipnzam je preživljavati, mnogo krvi davati meditacijama i živeti od svega i u svemu putem sna, koji jedini može da otkrije bar u prividnim konturama, što inače sve drugo zaokružava određenim linijama.
4.
Hipnizam je direktna iluzija svega, duševnih drama i metafizičkih dubina. Hipnizam je - San ekstaze, bez krugova i opredejenja.
5.
Hipnistička stvaranja rade na preživljenju čoveka i svega ostalog. Hipniste ostavljaju sebe u zvezdama, u šumoru granja, u noćnoj svetlosti i mosle da to večnošću s njima živi. A principa ne postoji. FORMA je kao san ocrta. Reči su mizerna pomoć, inače bi hipniste živeli eteričnošću misli i osećanja.
6.
DOSTA! – sa mrtvim linijama na papiru za dame po budoarima, sa melanholičnom muzikom bez izraza, dinamike i imalo ekspresije. DOSTA – sa idiotskim ljudima od kamenja, koji predstavljaju misao. DAJTE NAM: malo daljina – malo straha – malo radosti otkrića – malo večnosti. Dosta ste nas gnjavili sa ženama, balkonima, serenadama, sa Dučićevim epitafima i izmišljenim markizama. DAJTE NAM: malo groze – malo svemira – užasa – malo vaše krvi – dajte nam ETERIČNOSTI: u čemu je Vaseljena.
7.
NE SMETAJTE NAM! Vaseljena ne propisuje posebnu etiku kojoj se treba kretati. Umetnost nije više radi lepote, uokvirene estetike, da trpi dogme. Slavite one, čiji se um izgubio u Vaseljeni na rumenom snu ekstaze. Tako ćemo dokučiti apstraktne ekstaze.
34
8.
Hipnizam je živeo od Praiskona – naša veličina je što smo ga sada pronašli. Sve živi u prirodi, samo je potrebno slutnjom podići plave zavese Vaseljene. Sve ima svog smisla, inače bi priroda bila u paradoksu neistina. Šta vam je stalo do toga, ako smo mi, Novi anarhiste, spalili lažnog, slavljenog Boga predaka, živi sin je Praiskonsko Otkriće.
9.
nas Hipniste progoni fatalnost što verujemo u etiku vremena: jer purgator mora doći za današnje apostole – ubice i umobiolnike – bogove. Ne trebaju nam književni parlamenti ni akademije. Nama je dosta sloboda beskraja: HIPNIZAM
Vreme je da se Balkan zapali duhovno. Zašto da ne zapalimo nerve budističkom hipnozom Vaseljene, da u snu, kao u zvuku iščeznemo u svemir. Došta je katolicizma, Zapada, kada je Istok tako blizu. Nek naše duše budu hipnistički konci – Amin! -----------------------------------------------------------------------------------------------
MARKO RISTIĆ PREOBRAŽENJA
DADE
–
ISTORIJA LITERATURE KOJA NIJE ISTORIJA LITERATURA DADA: Literature, 1919. Aragon, Breton, Supo: stvaraju dadu. Sam termin je postavio Tristan Cara, da označi nihilističko osećanje života dosledno izraženo tek u dadaizmiu. Žid, Valeri, Reverdi, Apoliner. Lotreamon, Rembo – prototipi podsvesne poezije. U ključnom časopisu dadaizma objavljeno je 23 manifesta dade. Aragonov projekat za istoriju savremene literature – post. Dadaizam, od 1922. tu je slikarstvo Marsela Dišana. Dada hijerarhija poeta: Edvard Jung, de Sad, Metju Luis... NADREALIZAM Shvatanje nadrealzma zasnovano je na čisto poetskoj osnovi. Nosioci tog pokreta su bivši dadaisti u Parizu. Les Champs Magnetiques (Breton, Supo) – magnetic fields – prva je sasvim nadrealistička knjiga, iako pisano u jeku dadaizma. Pravi početak: Bretonov manifest 1924. DEFINICIJA: čist psihički automatizam kojim se pokušava izražavanje stvarnog delanja misli. Nadrealisti žele da moć čistog razvijanja misli ne izvitopere primenivši je na nešto što će joj dati logičko spoljašnji razvoj, već da je zabeleže onako kao izvire iz podsvesti. To je na izvestan način zamašan povratak romantizmu sa oslobođenim snagama mašte i čistog nadahnuća.
35
LJ U B O M I R M
ICIĆ
KATEGORIČKI IMPERATIV ZENITISTIČKE ŠKOLE Tužni antizenitistički zbore! Kozja brada suvereno i neposrednom mlakoćom parališe kulturnu vrednost cele naše savremenosredovečne poezije. Ona bi sam mogla biti u stanju da uništi jugoslovensku pretpotopnu fosilnu poeziju, kada bi imala rep. Ovu tezu mogao bi naučno dokazati vedri zenitista meta-petrograf FRAN TUĆAN, a Branislav Petronijević uporediti sa donjom vilicom i kvadratnim zubalom majmunčoveka: Gibona! Zato što KOZA nema drugog repa zapretili su u godini 1921. katastrofalnim potresom i proizveli zaprepašćenje svih građana, i izazvali grozu već sledeće godine po provali gospodina Hristosa. Stvorili smo bez prethodne dozvole Svetoga Duha prvi individualistički umetnički pokret na Balkanu: Z E N I T I Z A M. Mi stvaramo novo ZENITISTIČKO PESNIŠTVO kao izraz vremena i doba najgenijalnijih paradoksa Ko ne shvata veliki vremenski smisao paradoksa taj ne može shavtiti ni ludačko i paranoičko zenitističko pesništvo. Nova škola se otvara na ruševinama PAPIRNATE KULE, a otvara je svestan i popljuvan pobednik. Pomoću radiotelegrafskih aparata vežbe se mogu održavati istovremeno na mnogim delovima zemljine kugle. Treba izvršiti smrtonosni
egzodus – vratolomne operacije i
sledeće akrobatske komitske vežbe: * I V E Ž B A: U vreme POTRESA treba očuvati t o p l u krv i biti surovo logičan, što je najteža mogućnost. Sve se dešava protiv nas i bez naše volje. Budite mirni i nesvesni kao Buda. Lezite na pupak ako vam ga babica nije sasvim izrezala. Osetite bistrinu spoznaje: PARADOKS JE OPŠTI UVET POSTOJANJA PARADOKS JE ELEMENAT ZENITISTIČKOG PESNIŠTVA
36
I I V E Ž B A: U vreme MIROVANJA (ništa ne miruje i ne zaudara kao ustajala mozgovina u vašim tikvama!) Spaja Srpsku Akademiju, Jugoslovensku i mitrovački zatvor u vezi sa kongresom. Upozorava da se krene krvoumivenom oranicom naše zemlje i ne misli o životu. IZRAZITE KAO PESNIK ŽIVOT (život kao fizički – metafizički –kozmički – metakozmički – magnetski - metamagnetski) Izrazite životnu EKSPANZIJU Ekspanzija mora biti izražena: simultano – jednovremeno – časovito: u jednom času zbiva se nebrojeno raznovrsnih nelogičnih – jedan o drugom neovisnih događaja. SIMULTANA EKSPANZIJA JEDNOVREMENSKIH I MNOGOVRSNIH DOGAĐAJA NAJVAŽNIJI JE ELEMENT ZENITISTIČKOG PESNIŠTVA ... ruski čovek umire od gladi profesor siluje svoju učenicu od radosti što je naučila logiku čarli čaplin jaše na magarcu novinska smrt Lenjina uvoz luksuzne robe je zabranjen Ljubomir Micić putuje na grbavoj devi u mitrovicu I.s.d. (znači: i slično dalje)
I I I V E Ž B A: Napunite vlastitu KIČMU barutom! Zapalite svoj staromoždani TOP varnicom ekrazitnog mozga: odskočićete elegantno u vis kao balerina. Treba se osloboditi nasledstva zapadne kulture. Apsultna potreba očišćenja i afirmacije naše rasne ličnosti. Iznad svega toga treba ostati živ u interesu kolektivnosti našeg naroda i našeg čovečanstva. Time se postaje SLOBODNI ZENISTIČKI ANTIGRAĐANIN od koga se nadalje traži:
37
a) antikulturno i antievropsko ponašanje
b) buntovna sposobnost akcije (zdrav razum deluje štetno)
c) beskrajna osvetnička mržnja do uništenja cele stare pseudokulture poezije
„osećaja” – „emocije” – „lepote” d) metaseksualna čistoća i zdravlje radiomotornih živaca
e) antipolitička vrlina koja uvetuje čistoću ličnosti našeg tipa
f)
smelost i odlučnost za učinak nečuvenog divljaštva – ZA BALKANIZACIJU EVROPE! (KOMITIZAM i njegov prezir smrti potreban je za nove civilizacije)
I V V E Ž B A: NOVO ZENITISTIČKO PESNIŠTVO NIJE ROĐENO NEGO STVORENO – laž je da se pesma rađa. ZENTITISTIČKA PESMA MORA BITI KONSTRUKCIJA! Do zenitističke pesme dolazi se bezuvetno najsigurnije konstruktivnim putem: svesno – oderđeno - geometrijski O s e ć a j nema nikakve imperativne funkcije (Šta vas se tiče moj osećaj?). Nikoga se ne tiče šta pesnik oseća nego kakva je i šta misli njegova pesma. Na vama je da osećate i to nas se ne tiče (Važno je da vi morate da osećate). E m o c i j a je samo akt slobodnog izbora i pesnikove pažnje. Za Hrvate Makedonija izaziva mržnju, a za Srbe ljubav. L e p o t a je banalnost filistera (ona ne spada u novu umetnost). Elemenat za javnu sigurnost da ne budete raskrinkani u svom filistarskom i građanskom moralu. ZENITIZAM JE NAJBUNTOVNIJI ČIN MLADE BARBARSKE RASE
38
V V E Ž B A: MISLITI I REAGOVATI U AKCIJI. Doživljaj prostora REALAN. Zenitističkom konstrukcijom postiže se jednistvenost i jednostavnost svakog oblika u prostoru. Eksplozija nemoguća. Ekspanzija 100.000 VOLA TESLINE NAPETOSTI vrhunac senzacije i SNAGA koju bezuvetno zahteva zenitističko pesništvo. U prostoru NEMA VREMENA. REČI U PROSTORU zato isključuju takvo VREME ograničenosti. Pesma ne sme biti ograničenje. (Poetika nije koznetika dragi Bogdane!) Zenitistička pesma mora biti proširenje van dimenzija. Zenitistička pesma ne sme biti kao celokupna jugoslovensko-evropska poezija.
V I V E Ž B A: Zenitistička pesma N E S M E B I T I: a) banalna – misli na kravu estetiku b) rimovana – samo parodije treba rimovati c) epski opširna – epika nije energetika d) slatkorečiva – život se ne izražava sentimentalošću e) bezidejna i vezana – veznike vezice i podvezice trrebaju žene za čarape f)
deklamatorska – to izaziva aklamaciju
g) frazerska – rečnici i leksikoni otežavaju prodore h) simbolična – crna mačka ostaje samo crna mačka.
Zenitističko pesništvo mora biti: JEDNOSTAVAN IZRAZ ČOVEKA NEPOSREDAN IZRAZ DUŠE STVARNA FILM PROJEKCIJA VREMENA JASNOĆA Ono mora biti pretežno INFINITIVNO razumljivo kompaktno: FENOMEN mora biti totalni izraz naše borbe i totalni život našega vremena. Realizacija mogućna je samo kao REČI U PROSTORU
39
VII VEŽBA: R E Č kao: a)
BITNI ELEMENAT: elasticitet reči treba razviti do maksimalnosti. Izbor mora biti što raznovrsniji. S t v a r a
s e
n o v a
r e č
u manjkanju gramatičkog ili
Vukovog izraza. Apostrofi ne smeju postojati. b)
FILOZOFSKI POJAM: reč ne sme biti sinonimna ili dvospolna. Ona nema u našoj pesmi površno značenje obične govorne reči. Zato zenitistička pesma izaziva nesporazum i nerazumevanje baš radi svoje jednostavnosti i njene dubine.
c)
SMISAO: reč se ne mora odnositi na realnu realnost nego može biti apstraktni smisao i obrnuto.
d)
FAKTOR
ASOCIJACIJE:
reč
nema
psihologije.
Primarnost
događaja
a
sekundarnost njegove psihologije. Reč je čista – apsolutna. Asocijacija je moćno sredstvo zenitističkog punog izraza u pesmi. ASOCOJACIJA JE BITNOST ŠIROKE I VREMENSKE KONCEPCIJE ZENTITISTIČKOG PESNIŠTVA. e)
IDEJA: kao ETIKA novog čoveka – nema zajednice sa građanskim i akademskim moralom. Nova etika čoveka kao antiestetika! Svaka reč treba da deluje kao otrov. Treba da izaziva: reakciju: protest: uzbunu. Mora delovati originalnošću (potencija samostalne ličnosti). Mi ne idemo pedagoškim putem, jer ona zakržljava mladost i potenciju.
Naš učinak: otrovni plin mešan sa groteskom (ona oporavlja od sentimentalnosti). Spoznaja proizvedena rečima naše ideje učvršćava snagu i etos čoveka: 1. njegovu veru o nuždi anarhizma – 2.
njegovu volju za najvratolomniji skok u vis (ZENIT težnja od 600.000 volti).
IDEJA ZENITISKTIČKE PESME JE ETIKA, ne es-tetika! Sekundarna je sporednost kojom se služimo. DA SE BUDE DOBAR PESNIK ZENITISTA POTREBNO JE OSLOBODITI SE FIZIČKOG ZNAČENJA REČI. Zenitizam je najjače sredstvo za potop literarnih mekušaca-žohara i medikroteta. Dakle: socijalni faktor! Destilovani alkohol! Nepatvoreni balkanski prozvod! Nije opasan po državu! Zaštitni žig: TRI MRTVAČKE GLAVE. Pazi: STOSTRUKI OTROV! VIII VEŽBA: (+++Antiklerikalizam). Time je otvorena: ZENITISTIČKA PESNIČKA ŠKOLA PRVA SLOBODNA CENRATLA ZA BALKANIZACIJU EVROPE -----------------------------------------------------------------------------------------
40
DUŠAN M
ATIĆ
MANIFEST BEOGRADSKIH NADREALISTA: POZICIJA NADREALIZMA Ceo jedan svet protiv celog jednog sveta. Svet beskonačne dijalektike i dinamične konkretizacije protiv sveta mrtvačke metafizike i apstraktne i zadrigle statičnosti. Svet oslobođenja čoveka i nesvodljivosti duha protiv sveta represije, svođenja, moralne i druge kastracije. Svet neodoljivog nekoristoljublja protiv sveta posesije, konfora i konformizma, kukavne lične sreće, osrednje sebičnosti, svih kompromisa. Nepomirljivi konflikt na planu čoveka i čoveka moralno obelažava ličnosti. On je odlučujući faktor. To nije neko apstraktno protivstavljanje vremenskog i večnog čoveka. Mi ne verujemo u aprirorno saznavanje njegovih večnih granica: one su duhovna represija. Ne verujemo ni u mogućnost čovekove rezignacije pred uspehom ili neuspehom jednog preokreta. Čovek želi da postoji bez okrnjenosti, ili da ne postoji. Ni u jednom času nije moguće raščiniti NERAZEDLJIVO jedinstvo večnog i vremenskog čoveka. To je antiteza čoveka današnjice i društva današnjice. Mi otkrivamo taj sudar u određenim tačkama i preko toga se ne može prelaziti. Ovaj problem ima svoj koren u oblasti izvesnh realnih dešavanja, gde se najpotpunije izražava, gde se rešava i gde će biti rešen, u ekstreminm solucijama. Ako se čini da je taj konflikt neiscrpan, takav je samo zato što čovek, taj razlomak sveta, jeste nesamerljiv i nesvodiv. U svakom trenutku, na svakom mestu, kada je u pitanju istinsko preinačenje i autentično delovanje čoveka, mi ga vidimo angažovanog C E L O G, jer je transformacija odnosa svega prema svemu moralno merilo čovekovog stvarnog okončavanja. Taj MORALNI KRITERIJUM – ne zavisi od nekakvog statičkog uzakonjenja dobra i zla, već je uslovljen
procesom
dijalektičkog
POSTAJANJA,
prevratničkim
razvojem
čovekovog
okončavanja. Polazeći od izvornih, nagonskih i u osnovi nesvodljivh zahteva čoveka, taj moralni princip nosi nas ka apsolutnosti jedne granične ideje slobode, uvek obnavljane. Mi smo odgovorni samo pred ovim DETERMINIZMOM MORALA. Ovim proglasom podvlači se spoljašnja različitost i unutrašnje jedinstvo svih nadrealističkih postupaka i svih manifestacija, koji se posmatrani ponaosob i statički, ne pokazuju uvek u svojoj punoj doslednosti. NADREALIZAM: jedna dejstvujuća KOORDINACIJA izvesnih prekretničkih doktrina i metoda, i izvesnih pojedinačnih negacija i zahteva jednog potpuno bespovratnog izražavanja. To je dramatično suočavanje, i u tom DIJALEKTIČKOM PROŽIMANJU SUPROTNOSTI, u tom POVLAČENJU SVIH POSLEDICA, jedno bezobzirno, konačno iscrpljivanje svega što se ne užljebljuje u neumoljivi mehanizam konkretnog i univerzalnog postajanja.
41
Zahvaćeni smo smrtonosnom i nepobitnom moralnom mašinerijom postojanja. Svi slučajni oblici našeg izražavanja i naše obuzetosti na svim planovima, iz čelične čeljusti dijalektike, samo su uobličavanja nužnosti ODGOVARANJA. Gnušati se i odricati i gledati u oči punom ostvarenju i opstojanju čuda, od ojeg žele da nam odvrate pogled – da ne bismo opazili da je lažno trijumfalna i nakinđurena povorka zaista samo pogreb jednog balsamovanog lešnog doba. Pozivati se na Markiza de Sada, Hegela, Lotreamona, a ne zaboraviti Bapu, Bajferta, Velmara Jankovića. Biti obuzet LOGIKOM SLOBODE, FRENEZIJE BESKONAČNOSTI, a pamtiti „pušenje strogo zabranjeno”, „opasno je van se nagnuti”, „vozi desno”, „besposlenima zabranjen ulazak”. Sprovoditi hotimačan skandal, izazivati, demoralisati, i zahtevati ozbiljnost i strogu, osnovnu časnost svake reči i svakog postupka. Izlemati R. Drainca, i bditi u jezgru sna, biti u stvarnosti sna. Odbaciti svu tu gadnu i lepu književnost i pisati pesme.ne moći se oteti jedinoj tamo Totalnog Problema, i humor, taj humor iskovan na nakovnju pesimizma. Živeti neotklonjivo očajanje, i oporu nadu socijalnog opredeljenja. Sve to, svet to i sve ostalo. Vreme je da čovek sebi DAJE pravo a ne da ga traži. Na putu KONKRETIZACIJE ČOVEKA, te idealne integracije naše totalne upornosti, nama je jasno da pred svim onim što je na tom putu otpor ili smetnja, naš revolt može jedino da uzme karakter delujuće, neprestane, rušilačke akcije. Napadati sve ono čime je čovek odstranjen od svoje najdublje, od te svoje opasne, PRAVE MORALNE SADRŽINE. Sve to nas stavlja pred neizbežnost opšteg preokreta sveta, na kome se danas jedino osećamo pozvani da sarađujemo. Realni uslovi tog preokreta isključuju svaku proizvoljnost, moralnu labilnost i intelektualno baratanje. Mi ipak znamo da je svako pojedinačno rešenje danas nemoguće, polazeći od najkorenitijih zahteva pojedinca, tog divljeg i neumoljivog dizanja čovekove slobode i nagona, tog stvarnog izvora svakog revolta. Jer smatramo da istinski revolt ne ostaje nikada na planu trenutnog svog izraza, gde se neizbežno pretvara u bezopasan automatizam, koji ne pogađa nikoga i ništa. REVOLT mora da PRODUBLJUJUĆI SVOJU PRIRODU traži svoj koren, i svoj realni granični izraz, koji je ne samo celog jednog sveta odnosa, već i destrukcija uslova koji ga stvarno prouzrokuju i koji ne moraju da budu uvek vidljivi u neposrednim povodima. To ga na širem planu koordinacije vodi ka prinačenju samih realnih uslova života. U pitanju je da se svet sada promeni, a ne da se tumači. Postoji samo jedna tačka gledišta, ekstremna i dijalektička, i samo jedna moralna delatnost, ona koja se podvrgava determinizmu postajanja. Rešeni smo da svako pitanje i svaku akciju iscrpimo do krajnjih posledica, znajući da je revolt izraz i svest, uzork i posledica tog konflikta u kojem fatalno učestvujemo. Mi dakle znamo da nemamo da biramo i da nas ništa ne bi opravdalo ako iz toga izvučemo sve konkretne i krajnje posledice. BEOGRAD, 23.DECEMBAR 1930. Potpisalo jedanaestorica nadrealista.
42
MILAN B
OGDANOVIĆ
SOCIJALIZACIJA NADREALIZMA 1933. nakon hapšenja Neprihvaćenost nadrealizma kao književne pojave jer se pojavio kao potpuna negacija osveštanog, skandalizovanog građanskog morala. Savršena nerazumljivost nadrealističkih tekstova činila je da ih prihvati neozbiljno. Nadrealizam je vređao utvrđen način mišljenja, a u njegovom otporu viđena je efikasnost te subverzivne akcije. U tom efektu je i razlika između dade i nadrealizma. Dadaizam je ostao samo u negativnim konstatacijama onoga iz čega će nadrealizam izvući konkretne posledice. Rođen iz osećanja umora posleratne Francuske, dadaizam je bio sumnja u apsolutnu vrednost vezane reči i upravljane misli, izražena gorčinom, humorom i cinizmom. Nadrealističko isnsistiranje na nesvesnom KOJE IH JE UPUTILO NA SAN i odbelo automatskom pisanju ojačalo se u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. Njihov napad na svesno i logično nije kapricioznan, već postaje AKTIVAN I KRITIČKI. Oni žele da razgrade ogradu između svesnog i realnog ponašanja uslovljenog društvenim imperativima, da unište cenzuru koja štiti prolaz psihološkim pokretima iz dubine. Tako se nadrealizam našao u poziciji napadača na društvo i njegove oslonce: porodicu, religiju, otadžbinu. Socijalna revolucija za nadrealiste samo je neizbežna posledica iz koje će se roditi uslovi za apsolutno psihološko iživljenje. Oni bi hteli da se pobrinu i za sudbinu čoveka u toj množini. Individualizam će prestati zajedno sa klasnim društvom, ali kao osobenost jedinke on je večan i ne može biti uništen. Sudbina poezije: ona će postati element života; u sebe zagledani poeta moraće da nestane. ----------------------------------------------------------
43
J
OVAN
P
OPOVIĆ
O SOCIJALNOJ LITERATURI Čuda na svetu nema, pa ih nema ni u ljudskoj istoriji. Sve se odigrava po stogoj zakonitosti. A u zakonitost zbivanja ulaze i svest i energija ljudi. Oni proizilaze i materijalističkih uslova zbivanja i utiču na to zbivanje. U vreme podizanja građanina iz ništavila građanska literatura formirala je građanina kao rebela, koji je znao da iskorišćuje svoje energije za svoje pobede. U doba mirnog procvata kapitalizma brinula se za njegovo raznorođavanje prikazujući mu njega samog do najmanji pojedinosti u svim njegovim materijalnim i psihičkim situacijama. U prva dva perioda bila je izrazito tendenciozna, jer se javlja kao izraz napona građanske klase, građanska literatura – u trećem postaje izrazito „bestendenciozna” jer dobri građanin mogao je da se slobodno prepusti svojim individualnim problemima i da socijalnu stvarnost uzima, u odlomcima ili površinski, tek kao pozadinu za stvaranje i razrešavanje individualnih zapleta, razvijanje psiholoških i čulnih portreta. Traj treći period pada u vreme između velikiih kriza i ratova. U vreme kriza nastala su dva specifična ogranka građanske literature kojima se – izražavajući tamne strane, a zatim dekadenciju kapitalizma – izražava dekadencija građanskog duha: • građanaski naturalizam (opažanje sve veće bede masa i disharmonija građanskog
društva) koji ipak nije mogao da izađe iz granica konstatovanih činjenica, i • linija bežanja od stvarnosti (simbolisti, ekspresionisti) mahom osetljivi i profinjeni
građanski intelektualci nesposobni da idu tračnicama građanske prosečnosti, pa pribegavaju građenju kula u vazduhu, zatvaranju u krug unutrašnjeg sveta. Tu literatura nikako ne ulazi u društveni proces kao pokretačka snaga građanske klase, nego tendira ka neutralizovanju malih progresivnih snaga društva. Zato je najjalovija. TENDENCIJA postoji kod velikih umetnika, i negirati tendencioznu književnost i umetnost znači negirati dela od najveće književne i umetničke vrednosti, jer su upravo ta dela neosporno tendeciozna (Pakao, Don Kihit, Idiot, Zločin i kazna). Kada malograđanin pomisli da je neka pojava usmerena protiv njegove klasne egzistencije, on to principijelno osudi, i tako sve dok se ne pojavi nešto novo za osudu kada se prvotni principi vešaju o klin... U starim delima tendenciju prepoznaje kao nešto za svoju korist ili zabavu. Tendencioznost ne samo da nije tuđa književnosti nego joj je i svojstvena. Danas je individuum kao pojedinac nemoćan, izložen stalno opasnostima, ugrožen u svojoj egzistenciji, on beži u okrilje grupe, klase. Traži orijentaciju. Zbunjen je šarolikom slikom društvenih odnosa koja se stalno menja.
44
SOCIJALNA LITERATURA se od književno-socijalnog bofla koji se prodaje radi profita jer je porasla potražnja za socijalnom literaturom, razlikuje se i dubinom pogleda na stvari, i solidnošću umetničke obrade, i tačnošću zaključaka koje povlači – ili koji joj se nameću – iz od nje uobičajenog materijala. Ne stoji to što građanska kritika, deplasiranošću svoje larpurlartističke argumentacije, obično reči tendencija daje smisao gadnog, stranog, vulgarnog i zlonamernog, prilepljenog za fino tkanje umetničke forme divljačkom rukom, koja prlja tu finu paučinu dnevnim životnim pitanjima. PRAVA TENDENCIJA – stvaralac je nosi u sebi kao svoj sastavni deo. Ona čak može biti i nesvesna, kao najintimniji nagoni i osećanja. Umetnik je, od kad postoje klasne razlike, nosio u sebi tendenciju svoje klase. Vladajući redovi uvek se trude da potčine duhovno stvaranje svojim interesima, zarobljavajući tako mase religijom, svojinom, umetnošću. Najveći građanski pisci su svoje aktivne tendencije svoje klase izražavali adekvatno, uverljivo i osećajno. Ruso, Didro, Lesing; Žilijen Sorel, Ežen de Rastinjak... Socijalna litaratura je u pravom i dobrom smislu tendenciozna kada autor u svojoj ličnosti koncentriše žive tendencije mlade klase i nalazi za njih prirodni, adekvatni i najuverljiviji izraz, organski stopljen sa sadržajem. Dalje odnos forme i sadržaja uzima kao organsku vezu međusobne zavisnosti i nadopunjavanja. Jedno zahteva drugo. Socijalna literatura odražava društvene odnose u kojima nastaje. Greška je misliti da je ona tu da menja društvo. Antagonizam klasa menja stanje i situaciju. Socijalna literatura je kao ogledalo te situacije i borbe. Stvaralac zavisi od socijalnopolitičkih uslova u kojima stvara. Ne sredstvo za borbu.
45
PISCI I DELA
46
S
TANISLAV
V
INAVER
(1891 - 1955) MANIFEST
EKSPRESIONISTIČKE
Š K O L E, Progres, 22. IX 1920: I – MI SMO SVI EKSPRESIONISTE: Mi svi uzimamo stvarnost za sredstvo svoga stvaranja . Nama je cilj stvaranje, a ne ono stvoreno... Od prirode tražimo da nam da elemente, ono što je od nekog i ona nasledila, a možda i otela. Mi te elemente formiramo u spregove misli, u spletove osećanja, u spoj svetova, u dinamičnost duhovnoga bivanja, koje ide preko neke organske konkretnosti... Mi smo stvaraoci, kao što je i priroda. Dalje, odmah se poziva na velikane muzike, na Betovena i Baha, na sve koji su postavši najveći stvarali nove svetove, a ne rekonstruisali svet, gradili su vaseljenu, a nisu precrtavali. U tom smislu ističe Šekspira kao stvaraoca koji je od prirode uzeo elemente da stvori sasvim novi, autonoman svet. I - KRITIKA IMPRESIONIZMA: Oni su obrnuta posledica impresionizmu – koji je hteo da iz prirode
iščupa,
kleštima
lične
jednačine,
eksere
kojima
su
prikovani
predmeti.
Impresionisti su hteli da preko sebe daju istu prirodu koja ih je okruživala, verujući da će preko dva apsoluta – sebe i prirode – postići poslednji apsolut izraza, i pronaći: šta drži materiju i duhove. Ekspresionisti ne pitaju šta hoće priroda. Oni su isto što i priroda – stvaraju komađem koje iz Kosmosa uspevaju da uvuku u svoju orbitu radi izgradnje kuće koju neprestano obaraju. Oni obaraju sami sebe, jer kao i priroda pronalaze zadovoljstvo ne u konačnosti postignuća, već u periodičnosti pobede i poraza. U naš plan građenja i razgrađivanja, ulazi i pogreška, i nesklad, i neizvodljivost, i kontrast, i kontradikcija... Jedina kob bila bi saznanje da su svi haosi stvaranja i sve harmonije stvaranja: samo jedna slučajnost muzike. II – KRITIKA REALIZMA: sa realizmom, tj. psihologizmom treba biti na čisto. Pravi realizam jeste pokušaj da se da se stvari predstave tako da se rodi ubeđenje da su one zbilja takve. Sva snaga realizma jeste u ubeđenju, u ubedljivosti, koja se postiže akcentom i izborom teme. Tema se uzima sa dna konkretnosti da bi se dala iluzija: kako je i ono što se razvija, konkretno. Akcenat se postiže pre svega talentom, jer dobri pisci tamo gde izgledaju najrealističniji, nisu realisti. Realnost se postiže ubeđivanjem: nas ubede da je to realno. Dakle, i realnost je jedna umetnička kategorija. Pomoću umetnosti nas ubede da je nešto realno, a nešto nije. Realnost nije u stvarima, već u njihovom dejstvu na nas. REALNOST: nije ni u jdenom predmetu, ona se kao neki ukras ili jeza unese u stvari, da bi one na nas delovale. I u snu mi imamo ubeđenje da je sve stvarno. Stvarnost je jedno ubeđenje i ništa više, za umetnika.
47
Realnost i irealnost podjednako su jednake – sve zavisi od umetnika. Pisci naročitog talenta daju nam viziju realnosti ili viziju irealnosti.
•
VIZIJA JE UVEK JAČA OD STVARNOSTI, ukoliko stvarnost uopšte postoji za umetnika. Umetnik se koristio detaljima stvarnosti, za svoje svrhe, jer nije ni od koga drugoga mogao dobiti materijal. Veliki realisti jesu veliki vizionari, jer oni iznose ono što žele i zahtevaju, načinom koji nas ubeđuje da je baš to. Irealisti su veliki vizionari čija vizija ima ubedljivost ne-stvarnoga ili navlaš nema ubedljivost stvarnoga, time nas prenoseći u iluziju. Čista iluzija i čista stvarnost jesu posledica umetnosti.
•
SORTIRANJE, SELEKCIJA, PERCEPCIJA, INSTALACIJA: umetnik iz prave stvarnosti uzima ono što mu treba da bi njegova vizija dobila izvesnu solidnost, koherentnost i izrazitost. Umetnik iz stvarnosti izbacuje sve ono, što mu smeta da stvarnost učini plastičnijom, reljefnijom i stvarnom. Mi, ekspresioniste, načisto smo sa ovom lukavošću stvaranja, i mi pribegavamo i njoj. GLAVNO JE DA SE STVARA ILUZIJA DA SU SVETOVI KOJE STVARAMO REALNI – ako mi to želimo. Ili ako želimo da se stvori osećanje: nedostatka svakog realnog tla, mi znamo da se to postiže ne izbacivanjem toga tla, već: ubacivanjem elemenata neubedljivosti, iluzornosti u našu zgradu, u naše svetove. Korak dalje :::novi momenat za umetničko iskorišćavanje::: MOMENAT OSCILACIJE IZMEĐU DVA EKSTREMA, između bića i ne-bića, između stvarnosti i nestvarnosti. UNOS UPITNE JEZE STVARNOSTI I NESTVARNOSTI
Ne odriče se egzistencija, niti se afirmiše; igra oko prisustva i odsustva egzistencije je jedna draž više u stvaranju, jedno uživanje više u stvorenome. To nadmašuje biblijsko omnia vanitas. Posle strahovite realnosti proroka koja je umorila generacije materijalnosšću svojeg istorijskog toka, došla je negacija realnosti, sumnja i u samu senku realnosti. Ta sumnja u svojoj beznadežnoj gorčini ima i bes za novim penjanjem po nedoglednim stepenicama života i bića. Mi, ekspresioniste unosimo jednu novu sumnju, strašniju ako nam je do straha, ili božanstveniju, ako nam je do vedre radosti, a to je: U UMETNOSTI MI NE ZAVISIMO OD KATEGORIJE REALNOSTI MI SE OSLOBAĐAMO I OD REALNOSTI I OD ONOGA ŠTO NJU ODRIČE Osloboditi se i od odraza stvarnosti i od njene senke. Biti potpuno slobodan. Apstraktna misao je već došla do ovih zaključaka, koji tek sada počinju prodirati u umetnost, pošto je umetnost učinila evoluciju koja je omogućila to prodiranje.
48
III
– RAZLOZI
EKSPRESIONIZMA: dalo bi
se
matematički
zaključiti da
je
dolazak
ekspresionista bio nužan. Ipak, ekspresionizam se nije pojavio samo kao istorijska nužnost, kao udubljenje realizma, kao antiteza impresionizma, i kao posledica fakta da se sve staro u starim oblicima iživelo, i sasvim prirodno ostavilo samo mogućnost iskorišćavanja onoga što nije primećivano. Ekspresionizam nije samo posledica pređenog puta. Slučaj je hteo da on bude baš takav kakv jeste posle prošle logike književnih formi, a bio bi takav i posle sasvim druge formalne prošlosti. Prošlost za nas nije bitna. Ne mora se pitati za savet ako se ne ide njenim putevima. Prošlost je naš put sačuvala za nas, i njime nije neposredno hodila. Nastale promene su odraz poremećaja u težištima Duha Vaseljene. U centru stvaranja, ako on postoji vrši se raspored snaga. Treba dokučiti da li te promene imaju posledice po opšti svet, Kosmos i sam Duh Vaseljene, ili su samo materijalno i duhovno glomazne, a kosmički beznačajne. One se simbolički javljaju kao takve, kao znak pitanja.
•
ZADATAK UMETNOSTI (OPTIMALNA PROJEKCIJA): da ispita da li takve promene izazivaju promenu u Duhu Vaseljene, pa ma kada ona došla, ma kad postao Duh Vaseljene, koga možda još nema. Mi rešavamo samo problem, bez obzira kada će on doći, kada će se na osnovu naših rešenja njemu pristupiti – mi to zarobljeni kategorijom vremena, ne znamo. Celokupan napor naše svesti, Metrlink je slutio, u svojoj krajnjoj emanaciji (koja se ne vidi), samo je jedan eksperiment, potreban bogovima, radi raspleta nekih njihovih složenosti. OSNOVNA TEŽNJA: OSLOBOĐENJE OD OVOG EKSPIREMENTA NAD NAMA
Oslobođenje se postiže jakim ulaženjem u plan bogova, nadmoćju nad onim što je trebalo da nas učini svojim oruđima, jezivije biti ono što je od nas htela da učini priroda. Tada se prerasta bitnost, nametnuta bitnost. Mora se potpuno ući u duh promena zlokobne dinamike, treba se s njom spojiti bez ostatka, bez otpora i tada dinamika prestaje da vlada nad nama, jer se postaje ta dinamika i tek tada se može ići u nova shvatanja, u smisao nove suštine. Mi koji smo imali biti pobeđeni, postaćemo deo pobede, deo onoga što je pobedilo. Mi ćemo postati pobednički fluid koji struji vaseljenama. Apstraktna misao rešava problem otvorenosti za muziku sfera, za kosmičko, kao i razrešenje smisla odnosa između ljudske sićušnosti i ogromnosti potresa kojima je ona svedok: kad ne možemo prići beskrajnosti pomoću beskrajno velikog, mi joj pristupamo pomoću beskrajno malog. Suštastveno nema razlike. KVANTNA MEHANIKA atom i kosmos su iznad i ispod konačnosti kojom priroda deluje na naša čula. Kosmizam atoma živi istom slutnjom, kojom i vaseljene. Dva puta: jedan ka ovaseljenizaciji, kao uzdizanje; drugi kao atomizacija, silazak u atome. Tako utančana, egzaltovana impresija prelazi u: ekspresiju. Dati manje, no što je pružila priroda, znači takođe naći novi izraz, znači biti nova priroda oslobođena od sekundarnosti, slučajnosti jedinjenja i veze sa nečim drugim. Najčistija impresija postaje ekspresija.
49
•
EKSPRESIONIZAM FISIJA: umetnik ekspresionista rastavlja – a to je već novo stvaranje. Rastvaranje je takođe stvaranje. A čim je stvaranje: to je ekspresija. Oslobođeni atomi imaju drugačije osobine nego kada su sastavljeni. Ipak, bez obzira na veličinu umetničkih događaja, bilo da su uvaseljenje jedne impresije, ili razvaseljenje jednog utiska, oni se opet završavaju kosmosom.
Nedovoljnost nadražaja kojojm priroda deluje na naša čula otvaraju mogućnost da je shvatimo i pobedimo u umetnosti. Mi sa prirodom ne opštimo neposredno. Ta pobeda je važna kao proces u borbi za duhovno omogućenje. Umetnost je uzela na sebe da rešava ono što je rešavala metafizika: problem ne samo slobode, nego i oslobođenja. Nova umetnost protiv snage stvari ne primenjuje um, nego snagu stvaranja. Dugo smo bili zagledani u stvoreno koje više nije bilo dovoljno ni samo sebe da sačuva, i zato smo izgubili snagu stvaranja. Bez stalnog stvaranja nije moguća čak ni prošlost. IV – PODJARMITI PRIRODU: stare forme nedovoljne su za zarobljavanje Prirode. U njima se više ne može nalaziti sadržaj – uhvaćene priroda koja nam služi. Glavno je naći tajnu života, oblik kroz stihiju života. Uvek se nastojalo namamiti prirodu u našu mrežu. Svaka epoha stvara mreže za hvatanje priode, ali samo dotle dok su forme jake, dok mogu da izdrže otpor i napon zarobljenog duha. Priroda za nas mora da vrši grubi posao dovlačenja materijala. Treba namamiti prirodu, a mora se pronaći nešto drugo.
•
DUH RAZMEŠTANJA: duh strujanja, dinamika haosa, revolucija izraza i izraženoga. Kada se stupi u takvu revoluciju, sve se deđava bez velikog napora, jer će prirodne sile tada služiti nas i oživeće promenu. Mora se znati kako se počinje sa oslobađanjem reči, nije dovoljno to želeti. Ekspresioniste to započinju ulazeći u haos, u: BESKRAJNO OSLOBOĐENJE SVEGA OD SVEGA
Ipak, doći će vreme kada promene neće moći da zadobiju saradnju sila prirode. Iz stvari će nestati nagomilanog protesta, i kontradikcije, čija je energija bila upotrebljena za stvaranje svetova. Dalje generacije tražiće, i naćiće nove načine, da se u umetnosti, podjarmi priroda radi izvođenja novih čovekovih planova (hm, magijski vrlo). V – EKSPRESIONIZAM JE REVOLUCIONARAN:Traži smisao u dinamici ili mogućnosti dinamike. On polazi od toga da je ravnoteža poremećena. Zato je moguće da je Bog bio ne toliko moćna bitnost iznad ravnoteže, a koja je upravljala njome. Čim su sile počele da izlaze iz ravnoteže, uloga božanstva postala je teža. Stvaraocu će biti mučnije sve dok ne pobedi u sebi težnju ka ravnoteži, sve dok se izlazak iz ravnoteže oseća bolno. Mora se ići u pravcu stihije. Treba preduhitriti stihiju, osloboditi pre nje same, pre no što je i to zatražila. Treba ići ispred oslobodilačkog talasa. Biti stihijniji od same stihije.
50
•
POETIKA: mi, mesto da unosimo u milijardu sličnoga jednu novu sličnost, idemo dalje u oslobođavanju – otvaramo nove odaje. U muzici težimo da pomerimo ne samo zvučni udar, nego i njegove sastojke, želeći da damo nove tonove, drukčije sastavljene. Svet se može sastaviti i iz delova delića. Ravnoteža je zatvarala gotovo sve vidike.
Kada se menja osnovna harmonija vaseljene, mora se promeniti i najosnovniji atom vaseljene, mora se izvesti socijalna revolucija u atomima koja će preobratiti i same te atome. Promena atoma je najbolji put da se opet na jedan lak način dođe do stvaranja.
•
PROMENA DINAMIKE: apstraktna misao i to je rešila još u Lajbnicu: svaki atom predstavlja ne samo supstancijalnost, prostornost i vreme, već je on i nosilac pokreta, pokret je njegov sastavni deo. Pokret nije samo izvan atoma. I tako dolazimo u pravi dinamizam, i tako se odriče ravnoteža ne samo kao rezultat, več i kao takva. Samo tako se umetnost može osloboditi da ne bude isključivo čovečanska. Sve što čovek nesvesno daje biće zamenjeno – nečim d r u g i m.
•
NOVI SVET: nje dovoljno samo ga stvoriti. Nov svet mora da se kreće, da se menja, da živi, da biva i traje po svojim sopstvenim dinamičkim besovima. Novi moraju biti I POKRET I POKRENUTO. Još jedan put je poznat kod mistika – uneti novu dinamiku, i nova obrazloženja u staru stvarnost – ukoliko je to moguće. To znači tumačiti pojave i ljude i stvari ne onakvim kakvi su pred nama, ne onim što su i gde su, već nečim sasvim bez neposredne veze s njima. Tumačiti Hrista cvetom i talasom.
Izdvaja Crnjanskog, Krležu i Andrića, kao predvodnike nove jugoslovenske ekspresionističke književnosti. Oni su u staru vaseljenu uneli novu dušu žele da nas uvere: da stara vaseljena ima novudušu, i da se ništa ne mora menjati – jer sve ima, jer sve možeimati novu dušu, ako mi to zahtevamo. Umorni misle da se mogu izbegnuti stvari, pomoću iluzije stvari. A znaju umorni, da je staro sunce umrlo. --------------------------------------------------------------------------------
NADRAGAMATIKA 1.
UVOD U ČUVARE SVETA
Pesnik i pesma su kao melodija od koje ječi cela vasiona, kao zračenje koje obuzima ogrezla bića. Pesnik teži da obuhvati celu vasionu, ali do toga neće doći, ali da nema tog osećaja on ne bi ni pevao. Pravi pesnik se ponaša tako kao da od njega zavise stvari i događaji. Ne sme se zaboraviti da je osećaj kod onih koji ga izražavaju, u prvobintosti, sveobuhvatan, i ne podleže drugim osećajima. Pesnik poseduje taj osećaj koji ga čini arbitrom sveta i svesti.
51
Stari Grci su primer za najvrhovnije postihgnuće: oni su familijarni sa svim i svakim, i sa bogovima i sa duhovima, i sa vetrovima i sa predelima, sa valovima i talasima, a pretvaraju ih u ljudska obličja jer se u njima preglednije opšti. Kod Grka nikada nije bilo napora ka uzvišenom, kao kod poznijih kultura, kao kod Kanta. Taj trud je bacao poeziju u ponore lažnog patosa, nameštenih fraza i užasnog neproridnog treperenja nerava – do uzvišenog dolazilo se odbacivanjem najvećeg dela sebe, u isrpljenosti i obezumljenosti. Balkan: bliži je grčkom osećaju i iskustvu, i osnovnom grčkom stavu. Mi opštimo sa našim junacima i polubogovima bez vulgarnosti koja ne priznaje nikome i ništa i koja je lakejska. Mi imamo porodični osećaj prema svima i svakome, naročito u najvšoj, u najzrelijoj poeziji. Rendgen aparat: omogućio mu je uvid u razvejavanje materije u zračenje i svetlost, a to je bilo realnije nego prerušenost života, lažni mir, lažna spokojnost, okorelost oko plamena i oko treperenja. Videti kako se masa oslobađa sebe same, robovanja nekoj statičkoj fikciji, laži nekoga krutog poretka, koji je imponovao mnogim vekovima pre nas ne-euklidski, relativan svemir i materija. Pravi analogiju sa duhovima iz boce, koje nisu vekovima znali da oslobode. Materijom su nas plašili, a danas ona je u zanosnom i beskrajnom treperenju kretanja. Sada vidimo koliko je DUH BEZLIČAN, kao eter koji prožima sve i svuda, bez soli slutnje i vrhovnog ukusa. Tek sada se vidi koliko je težak duh u nama. Što bliže danas materiji, to bliže slobodi i fantaziji, što bliže duhu, to bliže ropstvu i pravilu. Tako je i sa snom. SAN: još teža realnost, no naša ipak haotična java. I ako ga ne razumemo, ipak je njegova logika neizbežna i neraskidiva, dok je logika stvarnog života bar malo slobodnija. Jer u starnosti ima oslobođenja, u javi se nalazi barem nekoliko rešenja, barem prividno – dokle je u snu napor ukinut i spasa ne može biti. Tako je san mnogo teži i grublji i od duha, a duh mnogo grublji od materije, koja se razvejala u talasanju, u slutnji. To treperenje materije je možda neki bes koji je spopao, groznicom, stvoreni svet. PESNIK ne može da se do kraja preda tolikoj griznici, njegovo bezumlje mora da ima granice u izrazu, a pesnik ipak hoće više slutnje nego slobode, koja dolazi i pre i posle slobode. U Čuvarima sveta osećao je poziv da reči, pojmove i izraze oslobodi od monotonog toka koji se ne brine za vreme i za individue, i od slučajnog dubljeg ostvarenja. Zar samo to dvojstvo: SRŽ I BESKONAČNA RASPLINITOST. Želeo je jedan kružni tok u kojem reči ne bi bile prisiljene da opšte samo sa jednim pravcem, monotono upućene ili zanatski zadržane. Želeo je da one dođu u komplikovanija lebdenja, da se druže i razdružuju, da dobijaju oblike o kojima maštaju, i to ne za večnost, nego za potrebe jednoga razdoblja. Hteo je kružni let, krivi spoj, svedodirno podrhtavanje, blisku slutnju, slog i rastavu: nešto megnoveno i trpetno. Nije želeo pobede, nego igru, jednu
52
prečišćenu zbilju koja se gnuša toga da uvek moraju biti dva tabora, dva junaka, otpor i ono što ga uklanja. Užasna lakoća preti! Ona je čak i u Mocartu, a od toga nas spasava iznenadna podudarnost igre i jave. Neka bolna kopča spaja nespojive stihije, a to smo mi, naše lično ja, naše sadašnje sad, ono što se nikada neće vratiti, ono što nikada nije bilo, ono što je trenutno i baš zato u sebi nosi bolnu kidljivost nečeg što ne traje. BOL zato jer samo bol može da prikaže svoju jedinstvenost, i to samo ovde, gde smo mi. I samo ja. Ta lomna trenutnost, jedva uhvatljiva, treba da garantuje delu njegovu najdublju istinu: ona je pečat poezije, koja ne sme da se izgubi. Želeo je da vreme prevremeni, razvremeni, oslobodi od njega sama: u poeziji . Samo tu može pesnik da dejstvuje i ma šta učini. ----------------------------------------------------------------------
2.
IKAROV LET
U uvodnom delu postavlje tezu kako je celokupno ljudsko traganje za suštinom, još od Starih Grka, pa preko Frejzerove Zlatne grane u stvari traganje za nečim zabranjenim, tj. za Tabuom, u čijoj se vlasti i dalje nalazimo. Praktični tvorci religija postavljaju obilje takvih zabrana, a filozofi i mislioci odlaze do zabranjenih prostorija, i dodiruju zabranjene suštine. Oni su želeli da do kraja pojasne da Tabua uopšte i nema. Jer Tabu je na kraju krajeva samo granica našeg saznanja: dotle, a ne i dalje. Dalje nastaje KOB, nesreća, ili ono što se ne može ni poznati. Tabu nije više koban, ali se ne može prekoračiti. Filozofi su se trudili da tu granicu prekorače, da krug tabua razveju i ostave nas u neodređenom beskraju. PESNICI I KNJIŽEVNICI: zasebna su vrsta ljudi. Njima nikada nije bila potrebna jedna opšta formula zbivanja. Oni nikada nisu hteli da unište realnost i bezbroj njenih grancica, ivica i oblika. Oni su je uživali i negovali. U svemu stvorenom oni su se nosili sa svime stvorenim. Polazili su od toga da živimo u tajnama, u formama, u senkama, u sjaju, u stvorenom i dogođenom svetu. Voleli su konkretno, ali i beg od konkretnog, bili solidarni sa bogovima. Pesnici su egzaltirali svet – saučesnici božanstva koje ga je napravilo. Pesnici nipošto ne bi želeli da napuste život i njegove oblasti. Oni bi da budu svuda i da svega bude. Pesnik ne može da bude zadovoljan svetom u kojem bi nešto nedostajalo. Njemu je potrebna punoća bića i događaja, punoća stvari i prepreka i prevazilaženja. Pesnik nam nije potreban ni kao zakonodavac, ni kao onaj koji traži zakone, kao etičar, ili metafizičar. Pesnik se interesuje i za zakone sveta i za zakone vasione, proživljuje ih vrlo često, u njih sumnja, ali za njega je doživljaj, obilje života i sna važnije nego okviri i zakoni tog doživljaja. Pesnik dolazi posle boga, posle Tvorca, i još jedanput komponuje pred nama isti svet. On bi bio nesrećan kada bi morao da se liši obilja oblika i maštarija, obilja stvari i fikcija. On u to unosi jedan pesnički, a ne
53
praktički red. On opeva delo božije, ono što je pred nama, nalazeći uvek nove harmonije i disharmonije. On ne može biti praktičan. Prvi metafizičari mrzeli su pesnike. Platon ih je izgnao iz svoje utopije, a sv. Avgustin takođe. Ipak, obojica su predstavnici uzdrhtalog čovečanstva u kojima su se borile tri osnovne težnje. Teško je naći čistog pesnika, čistog metafizičara ili čistog etičara (orema obojici suvoparnih, pesnik je poletan i neobjašnjiv). Ipak on se dobro oseća i kod jednog i kod drugog, i kod onog koji teži da eliminiše opipljivu i vidljivu, doživljenu prirodu i ili da nas ograniče u jednu normalisanu funkciju, ili da obezganiče do tajnovitih slutnji. Pesnik nikako ne napušta svet i stvarnost. On mora da bude u svemu. Čak i u suprotnostima koje ga odriču. Nema drugostepenih stvari. Za pesnika je sve značajno, sve služi traženju nekog reda, nalaženju reda, prevazilaženju i odbacivanu reda. DOGMA, PURITANIZAM: Najveća umetnička tragedija čovečanstva je anglosaksonski puritanizam. Tamo čovek nije više bio božiji stvor, nego činovnik i službenik etičkih zakona na zemlji. Revolucionar, onaj pravi nije se rodio niti u Engleskoj niti u Francuskoj. On je rođen u Rusiji, ipak ostavši jedna apstrakcija posle svih pokušaja – namršten, lakoničan. Uopšte, umetnosti je teško svuda gde vladaju puritanci. Ipak, potrebu za umetnošću niko ne može ugasiti. Potreba za umetničkim oblikom toliko je urođena i nama i bićima, toliko je u srži istorije. Ne može se uništiti potreba da stvai osetimo prisnije, čulnije, određenije i potpunije. Pesnik uvek pronalazi put oko dogme, oko zakona, da stvari kaže izvan propisa – u dubini ostaje njegova umetnička savest koja nalazi načina da vulkanski dođe do izraza utoliko moćnije ukoliko je više potiskivana bila. Takođe, zakoni ne moraju da dolaze iz sredine, umetnik je neke primio u sebe, naročito zakone formalne prirode, koje je on sam smatrao da sebi mora nametnuti. Stege su samo maske kroz koje providi sve što ima da se pokaže, a posle nekoliko godina one postaju samo sastavni elementi koji su pripomagali piscu i umetniku da se pribere i dođe do stvaralačkog zanosa. OPASNOST: nije da ubiju umetnika, nego da umetnik ne ubije sam sebe. Opasnost da i sam ne postane dogmatičar, fanatik i sektaš. Kad sebi dozvoli da zavoli svet zamišljen na jedan jedini način, skrojen pod jedan kroj, i sklopljen u jedan kalup, onda, on nema više načina ostvari da dvostruko plodni izraz želje i traženja, sna i iskustva. Kada bledi ideal zavlada umetnikom on truje svoje rođene sokove koji ubijaju delo umetnika. To se desilo Bertoltu Brehtu. On je sebi iskopao oči kao Edip, zabranio sebi da dođe do sebe, a progon nikada nije toliko bolan kao samoubistvo. Protiv progona u nama se bude bujni izvori, čiji žubor, posle, otvara tajnu svoje muzike budućim pokolenjima. Glavna je opasnost od falsifikovanja sopstvene umetnosti, kao umetnik sumnjati u svoju umetnost. DANAŠNJE DOBA: IZNOVIZAM od dna do vrha uzdrmana je zgrada ministarstva stvarnosti. Došlo se do neslućenih otkrića. Počelo je novo doba kojim mi danas odjekujemo, makar i ono što je u dubini nerazumeli. Mi smo na površini i tim zvukom zvučimo. Zvukom novih saznanja, novih izgradnji, novih hipoteza, novih slutnji o
54
stvarnome. Sve su to pesnici izrazili. Mističari i metafizičari opet moraju da se bave o suštini i biću. REAKCIJA UMETNOSTI, KNJIŽEVNOSTI, POEZIJE: prvi koji je naslutio bio je Bergson: on je otvorio duše pesnicima. On je pokazao da je sve stvoreno od trajanja neotuđivih, celina neopipljivih, pokretnih, da je sve fluidno opet kao kod Heraklita. Književnik koji je do kraja ovo ovaplotio u rečima bio je Marsel Prust. Kod njega se izrazi kristališu oko neizrečenih momenata koji bi se mogli dogoditi, a koji se dogoditi neće ili oko onoga što nije shvaćeno kako je bilo ili moglo biti i to bez ikakve kobi, možda prosto nasumice a možda i po zakonu čudne verovatnoće. Tako je njegovo traganje da dođe na jedan definitivniji način do svoga uludo razvejanog vremena, tako je to sve od oblaka i magle, ako je Balzak od kamena i metala. Prust je razvejao materijal, na ukršanja, suptilnosti, neosetljive čvorove i nedokučive varijacije. Dr Karel i njegov Nepoznati čovek pokazuju kojiko je sve lomno, krhko, prekidljivo, materijalno lomno gradivo čoveka, a ipak u svemu ima toliko vitalnosti, spajanja, moći za prilagođavanje. U tome je smisao evolucije. Džojs: još više razvija čoveka u pod-atome. I tu već svi govore o potpunoj dekadenciji. Ali ona nije došla otuda što je materijal atomiziran, i neizdržljiv. Ona je došla zato što je ovde do krajnjih granica iskorišćena Prustova tehnika. Dekadencija je u zloupotrebi tehnike, a ne materije. U Americi postoji primer socijalnih pisaca koji umetnički strahovito pate. Traže izlaza i ne nelazeći ga vraćaju se početnoj dogmi. IKAR: taj mit nabolje izražava modernu kob umetnika danas, i današnje umetnosti. Tu su sunca metafizike, tu je drugi element – voda, opasna isto tako jer može da unese težinu u suštinu krila. Možda nas ona kao element koji nas survava iz plavetnila, baš element socijalnog konformizma, podređivanje jednoj privlačnoj, utvrđenoj teoriji koja ne oprašta i ne dozvoljava let. Ako sadašnja poezija, sadašnja književnost ne bude umela da se sačuva, njena će se voštana krila istopiti i od nje neće ostati traga od stvarnoga. Možda samo trag mora koje ih je progutalo, kao što postoji Ikarovo more. Naravno i to je lepo, lepo je dati ime jednom moru. Ipak je i u tome najgorem slučaju sudbina pesnika – pesnička. -----------------------------------------------------
3.
BERGSONOVO UČENJE O RITMU (Tehnika izražaja i smisao konstrukcije)
V - BOMBA: eksplozija, bomba, dinamit – to izgleda da je osnovni princip za postupke života. Sve što nam se predstavlja u tom je vidu: kultura, umetnost, istorija. Stalno: nagomilavati energiju u magacine našeg pamćenja, naših želja, pokreta, ideala, tradicije, da bi se u slučaju delanja oni lakše praznili. Običaji, jezik, reči – izgledaju nam bombe u kojima pokretni smisao i samosvojna, specifična snaga odnosa: bombe kojima mi rukujemo, čiju energiju oslobađamo u momentu kada želimo proizvesti dejstvo. Nije važno samo bogatstvo,
55
nego i kontrola, koja ga može upotrebiti uvek. Važnost bombe za nas raste pravcem lakog i pogodnog rukovanja. Organski život gomila sunčanu energiju ali ima mehanizme za njeno pražnjenje: dvostuki pokret – penjanje i silazak. A tako stoji i sa svime psihološkim, socijalnim čime raspolažemo u borbi za opstanak. Ovu crtu bismo mogli nazvati filozofijom bogaćenja. Bergson uči da se biće bogati svim što mu je korisno i što mu može poslužiti. Bogaćenje je sintetičko i dinamičko: najmoćnije nas bogati ono što nam donosi dinamičke mogućnosti. Smisao kulture, istorije, govora, umetnosti: gomilamo u običaje, rečenice, simbole, u energiju na neki način svarenog i korisnog iskustva; a zatim stalno tražimo organizovan i lako nadzorljiv način na mah to blago prema ličnoj potrebi stavimo u eksploziju. Kultura je tako niz gomilanja i pražnjenja elektrike našeg iskustva, i niz izuma i svesnih i nesvesnih traženja, i pokušaja velikih umova i srdaca: kako da se dođe do što idealnijeg sistema za upravljanje bombama energije, do sistema koji funkcioniše prema našoj volji, individualnoj ili kolektivnoj. Sintaksa je onaj mehanizam koji reči stavlja u pokret, koji proizvodi traženu eksploziju pražnjenja i sukoba, koji oslobađa energije po izvesnom redu: a taj red lako da se podvrgava našoj kontroli. U govoru možemo da kontrolišemo eksplozije pojmova. Nagomilana energija ima za nas smisla ako je upotrebljiva, inače ona je kao rak, gomilanje novih ćelija u nekoj oblasti, koje nemaju potrebe za ceo organizam. Bergson svugde vidi težnju svesne integracije i dezintegracije. Svetlost primamo kao sintezu treptaja, koji se zgušnjavaju u boju. Pamćenje nam od haosa pojedinosti daje samo jedan rezultujući polet saznanja, i mi prema potrebi njega raščlanjuijemo. Mi pravimo sve više sinteze od iz prirode dobijenih sinteza. Sve isti način zgušnjavanja, s druge strane mi širimo lepezu sinteze, izražavamo je pojedinostima koje nam stoje na raspolaganju. To je dvosturki rad sličan kondenzaciji i eksploziji, sabijanju i razvejavanju. VII – INTELIGENCIJA: sve je promena, beskrajno drhtanje sveopšteg treperenja koje se prodire. Inteligencija raščlanjuje, ona traži odnose između stvari i za to joj trebaju merila, a ona su nepokretna, pa inteligencija meri stvari kao da su nepokretne. Daje sinteze i analize, sintetiše i daje formulu: kao da je zastalo vreme. Jedan razvoj u vremenu predstavlja kao niz odeljenih, nepromenljivih momenata. I obratno: niz momenata ona može prividno zamisliti kao celinu kao da je vaspostavljen tok i hujanje stvarnosti. Kiinematografski metod. Kinema iznosi niz slika (slika je zastala stvarnost) i taj niz daje, brzim hodom u vremenu, iluziju prave promene. Inteligencija veštački za našu potrebu konstruiše, sastavlja promenu uzastopnošću nepromenljivih momenata; i s druge strane rastavlja samu promenu u nepromenljive momente. Ona je kadra da meri u svakom skamenjenom momentu a to je trik. On nam pomaže da obuhvatimo realnost, ne stvarno već ukoliko nam je potrebna kao podatak. INTUICIJA: shvata stvari baš u njihovoj jednostavnosti. Kad ona sintetiše tada dobijamo o celom bivanju nečega saznanje koje nismo kadri predstaviti odnosom usamljenih, čvstih
56
tela, kao kod inteligencije. Instinkt je takođe pojav intuicije: insekt oseti šta treba da čini s obzirom na program budućnosti – mada nema ni svesti ni predstave o svakom momentu te neostvarene budućnosti. Ona je moć naše vizije kroz promenljivost bivanja, kao takvo; a inteligencija – kroz skamenjenost bivanja. Ona je jedina sposobna da pod vidom promene neposredno shvati stvari, i teško ju je objasniti jezikom, jer je on sistem inteligencije. Analiza i sinteza intuicije su uvek približne i radi naročitih ciljeva naročitih bića. Sinteza ne može da pokupi sve, jer se promena dešava i dalje i dalje, i u stvaranje ulazi novo, nepredviđeno, a intuicija ne ide preko vremena. Prema tome, intuicija-sinteza uvek je približna zbog rada vremena. Jedno biće ima o drugima intuitivnu predstavu koja mu je najpodesnije obaveštajna za uslove njegove sopstvene akcije. Intuicija nije ni nepogrešna ni apsolutna; ona je prosto način saznanja, radiklano drukčiji od inteligencije, ona operiše kroz vreme, kroz promenu, ona nam daje jedno približno saznanje u čiji sastav ulazi i vremenski momenat, koji ona ne eliminiše, ali i ne raščlanjuje. VIII – priroda života uvek je jedna: stvaraju se sintetički eksplozivi koji se lako mogu stavciti u eksploziju. Naša snaga i naš progres su u tome što se mi uvek obaveštavamo. Podaci inteligencije i intuicije daju nam približne podatke. Ukoliko se akcija širi, utoliko se širi i potreba obaveštenosti. Prigodnost obaveštavanja spasava nas od izlišnosti potpunijeg ali nepotrebnijeg saznanja. Izgleda kao da život ima jedan cilj: stvaranje novoga, stvaranje slobode u nepredvidljivim raskrsnicama akcije. Ta sloboda postaje nagomilavanje. I sloboda-oblik bogatstva: oblik viši, zgusnutiji, preko koga obogaćeni unosi pravo novo u prirodu. Sloboda je pravi zreli izraz nagomilane energije, i to najvišeg reda, kada jedno nagomilavanje preplavi svoj omot i ima da se razveje ili da nađe način dvostrugog sažimanja, nagomilavanja na kvadrat. IX – mi smo obavešteni tendenciozno, ali je to u našem sopstvenom interesu. Čovekova svest upućena je na rad koristan za samoodržanje. Čula i pamćenje puštaju u svest onoliko stvarnosti koliko je potrebno da se opšredelimo za celishodne postupke. Mi nevidimo stvari kakve jesu, već etikete, natpise stvari, što nam je za akciju potpuno dovoljno. Najveći zadatak umetnosti je dan nam otkrije prirodu: „Umetnost nema drugog cilja do da ukloni oznake (simbole) korisne za praktičan život, opšta mesta, uslovljeno i specijalno primljeno, najzad sve što nam maskira stvarnost – da bi nas postavila licem u lice sa stvarnošću... Umetnost je svakako samo jedna direktna vizija (sagled) stvarnosti” (Esej o smehu). Melodija našeg unutrašnjeg života žubori ali je niko sem umetnika ne čuje jer su zaneti pažnjom za akcijom. Umetnik, u stvari, nema u sebi plus, nego minus, s njega su spali grubi kapci koji su kod drugih ljudi uvek navučeni. Razni umetnici oslobođeni su u pravcima pojedinih čula: vida, sluha... Daje dalje mit o Sirenama gde Odisej sluša zapovesti, ali ne može da izdaje naređenja. To je umetnik, a ostali veslači su obični ljudi. Vosak im je spasao život. Odiseja je pesma mogla poučiti velikim tajnama, ali se od njihovi pravih posledica morao braniti. XI – OSLOBOĐENJE UMETNIKA U UMETNOSTI: destilacija od čovekovih potreba, spas od prljavog korisnog. Šopenhauer: umetnost je pročišćeno oličenje stvarnosti. Umetnost je
57
jedno stvaranje, jedna objektivizacija, oličenje, gde vlada na jedan suptilniji način volja koja kroz umetnost produžuje svoje pipke. Tako bi umetnost bila prečišćen život, ali ipak život, štaviše i sa većom dinamikom volje? Tako, prividno oslobođenje u umetnosti, u stvari bilo bi jedno novo, perfidnije ropstvo; jedno novo poprište za večitu i besciljnu igru volje. Ako bi umetnost bila oslobođena od volje ona bi bila ništavilo (a baš to nije, već je po prisnom prozrenju Šopenhauera, bitnija no i sam život). Bergson: u umetnosti je izbačen jedan korisni plus korekcije. Izbacivši njega, mi smo dobili tačniju ali nepotrebniju slku prirode. Ceo smisao bergsonizma je pravljenje trenutno potrebnih sinteza i prepričavanja. Lišeni krme, regulatora za prijem podataka, hoćemo li dospeti u pravu slobodu? Sloboda kad se pretvori u slobodu od podstreka, postaje očajno jalova. A glavni podstrek prema Bergsonu jeste biti-imajuća akcija. UMETNOST je oslobođenje od regulatora neposredne akcije. Umetnik je prividno odvojen od života, tj. od njegove slučajene aktualnosti. On se oslobađa od površnog života, ali duboki život utoliko jače dela kroz njega. On prirodu shvata ne prema potrebama jedne bliske trenutnosti, već prema imperativu večnije, ličnije, proširenije akcije. On izgleda dalek od života, ali dalek je samo od njegovih površinskih manifestacija. Ovo je rečeno još u preludijumu Eseja o neposrednim podacima sveta – onda citati o dejstvu mirisa: „uspomene nisu izazvane mirisom ruže: one su u samom mirisu: miris je sve to za mene”; „jačina jednog dubokog osećanja... u stvari jeste to osećanje”. Ono je utoliko dublje ukoliko potpunije rezimira, svodi celog čoveka, a Umetnik vezuje prolaznost sa nečim neprolaznim i ličnim. XIII – PREDMET UMETNOSTI: da uspava aktivne, otporne moći naše ličnosti i da nas tako prevede u stanje savršene ukroćenosti, u kojoj mi realizujemo ideju koja nam se sugeriše, ili simpatišemo sa izraženim osećanjem. U postupcima umetnosti naći ćemo prečišćene postupke hipnoze. Otkud čar poezije? Pesnik je onaj kod koga se osećanja razvijaju u slike, a slike u reči, pokorne ritmu koji ih tumači. Ali slike se ne bi ostvarile da nije bilo pravilnih pokreta ritma usled kojih se naša duša, zaboravi kao u snu, te misli i gleda sa pesnikom. „Osećanje lepote nije jedno specijalno osećanje. I svako čuvstvo koje mi osetimo, uzeće prema nama karakter estetički, ako je ono (čuvstvo) bilo nagovešteno (sugerisano), a ne prouzrokovano”. Tako bi celokupna prvašnja intuicija iz koje je postalo delo umetnosti bila upotrebljena na stvaranje hipnoze i sugestije. Jedan deo je napor stvaranja hipnotičkog stanja. Ovo stanje bi se potizalo ritmičnim uobličavanjem podataka. Ritam je u svakoj promeni koja dovodi do hipnoze. U futurizmu ritam se postiže prosto time što se stari šabloni prave nelogičnima, što se uzima naličje tih šablona, izvrnutost njihova. Ritam bi bio u izokrenutom starom ritmu, ritam bi bio protest. On je u čudnovatom odstupanju od onoga što smo unapred primili. Hipnoza je ritmično stanje u gibanju. Potreban je još nagoveštaj, da bi se dobilo umetničko delo. Izgleda da je po svemu ovakav tok, što daje simbolično predstavljen život i smisao umetnosti:
58
shema (razvoj sheme kroz materiju) = hipnoza + nagoveštaj „Umetnost teži da pre u nas utisne osećanja nego da ih izrazi; ona ih nagoveštava i rado izbegava kad nađe uspešnije sredstva”. Omiljena Bergsonova teorija o ekonomiji, o zgusnutom sadržaju, o bombi, opet bi pronašla jednu novu primenu, ovaj put u umetnosti. Hipnoza bi bila u stvari sintetičan način izbegavanja izlišnog lutanja kroz materiju (i psihičku i plastičnu). Tu bi bila umetnost, veština, trik umetnosti, da se oslobodi dobrog dela otpora materije, da taj otpor sintetiše, rezimira. Umetnost detalje uobličava u jednu hipnozu, koja nosi pečat intuitivnosti, umesto da ih nabraja. To što imamo predstavu svega našega u nama samima samo je hipnoza o nama samima. Mi smo hipnotisani jedinstvom nas samih sve dok ne izađemo iz rutine. Rutina je jedna vrsta hipnoze, nešto što čini da organizam bez potresa produžava delanje i pored svih kontradikcija koje ne izlaze, u opštoj hipnozi, ošro na videlo. Stara rutina, mada održava vlast nad masama, i to pomoću hipnoze kao privremeno nametnutog jedinstva pogleda, ipak gubi svoj smisao. Nove činjenice stvaraju potrebu jedne dalje, novije, pogodnije hipnoze, pogodnije rutine. I večito tako, nekadašnja živa stvarnost postaje smetnja novom životu. XIV – SINTETISANJE POMOĆU HIPNOZE RITMA: Bergson veruje da je to čovekovo preimućstvo nad prirodom. Priroda mora da kaže sve do kraja, da uzrazi, izbori – a čovek, samo on može da se posluži ritmom i da izbegne izlišnost detaljisanja i podrobnog preživljavanja. „Priroda deluje pomoću sugestije, kao i umetnost, ali pririoda ne raspolaže ritmom”. Umetnost pomoću ritma stvara stvara hipnozu na koju se nakalemljuje nagoveštaj (sugestija) koji daje konačan smisao delu. „Umetnost jednog spisatelja sastoji se u tome da učini da zaboravimo da se on služi rečima... Reči jedne rečenice nemaju apsolutni smisao. Rečima se služimo dao prostim stubovima-oznakama, da pomoću njih ocrtamo u svima zavojitostima naročitu krivinu puta kojim će poći naše razumevanje”. Sav materijal koji nam stoji na raspolaganju ima da postane jedna neraščlanjiva hipnoza, a svo materijalno da se uritmiše do neprimetljivosti. Ima da se zaboravi ukoliko je postignuto jedinstvo hipnoze postalo napornim i genijalnim spajanjem sastojaka, koji su se našli pri ruci. „Harmonija koju traži
pisac jeste jedno
odgovaranje (korespodencija)
ustanovljeno između duha kako se ovaj kreće i njegovog govora kako se taj kreće... ne sme biti ničeg osim pokretnog smisla što prolazi kroz reči, dva duha koji izgleda zajedno trepere, bez posrednika, unisono jedan s drugim”. Umetnost je izraz, a cilj umetnosti nije izraz već ono iza izraza, intuitivni trepet, proklijavanje klice. Ideal umetnosti je da radeći poreko posrednika stvori iluziju da posrednika nema, a konačni trijumf posrednika je njegova žrtva: da uopšte ne bude primećen prilikom predaje. Ritam daje naređenja kako će bombe da eksplodiraju, koji je njihov redosled. On znači jedan najviši princip po kome se eksplozija vrši. Tako on postaje nad-bomba, koja sadrži, kontroliše i pušta u eksploziju sve ostale bombe. Zadatak umetnosti je da traži dalje
59
mogućnosti nad-sinteze u ritmu. Umetnost ima da izrazi nove ritmove. Dakle: naći jedan nov i pobednički ritam. 4.
JEZIČKE MOGUĆNOSTI
POD JEZIKOM TREBA ŠIRE SHVATITI: žubor jezika, matice u njemu, ubrzanje, tok, šum, tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku jezika. Mrtav kalup može da ubije otrovima prošlosti. Navodi paradoks Oskara Vajlda: život uvek ide za umetnošću. Umetnost kao zgusnut oblik života, kao kondenzovan život dejstvuje na rasplinuti, magleni, nedovoljno sređen život. U umetnosti se vrše eksperimenti mnogo lakše nego u haosu života – umetnost kao laboratorija života. Ali pitanje je sledeće: hoće li rezultati umetnosti moći da žive u šumi života ako se presade? METOD: promena stanovišta, ugla i fokusa posmatranja na stvari u vezi sa problemom jezika. Danas: jezik je ostvario organizovanu jezičku treperavost, premašio je primitivne potrebe i sada on uobličava čoveka. Ne samo da čovek junačkih pesama više ne stvara jezik,već je sada taj jezik otišao i dalje, neodoljivo dela – da mu se nemože niko oteti. Čovek junačkih pesama ostvario je težak, gotovo nepomični, ali plahi i srditi usklik divljenja, bola, čuda i patnje: kao neke stene prkosa usred mračne monotonije trpljenja. Vrhunac tog jezika je Njegoš. Ali tu je dalja evolucija onemogućena. VUKOVA
REFORMA:
presekla
je
vezu
između
slaveno-srpskog
kaluđerskog
blagočestivog muziciranja jezikom i novog, grubog, navrelog, grubog, ili jetkog podvriskivanja i zapomaganja narodne pesme. Kada se u novom jeziku žele izraziti prefinjenija osećanja i pojmovi, to nije moguće. Da bi se to ostvarilo potrebno je da se narod vrati na svoje rođene tragove, da pnovo preživi blagočastivi i licemerni srednji vek! Ne treba se čuditi neverovatnim doživljajima, neobuzdanim lirizmima, haosima i kosmičkim usklicima savremene plejade naših pesnika: u malenom području literature mora se doživeti sve ono što je narod, koji je stvorio polazište jezika, propustio da izrazi, da ubrazdi u jezik. Pesnici doživljavaju za ceo narod, da bi mu stvorili savremeni jezik. NARODNA PESMA I STIH: narodna pesma je esencija, čelik, stvarana čitavim naporom nagonskog odabiranja, plod ne samo instinktivne talentovanosti već i discipline. Ipak, narodna pesma nije čak ni stari život, ona je esencija starog života. Težnja ka ekstraktu, ka savršenstvu, onda kada se dešava vrenje je štetna. Narodna pesma je vrhunac jednog sirovog života. Srpski narod se oličio u desetercu, jer se život postajući izrazitiji i dublji, ubogiji i uži, pretvorio u jednu liniju: prkos, oslobođenje, podvig. Narodna pesma nadjačavala je pojedica. Ko se hteo poslužiti njom, ona se poslužila njim. Jezik je imao misiju žilavog otpora. Srpski jezik nedovoljno gibak i raskošan, nedovoljno zagnjuren u haos običnog bivanja, kristalisao se pre vremena, radi opstanka naroda. Zreo pre vremena za jedno primitivno vreme, savršeno je izražavao ono što je imao da izrazi, živeći čvrsto u svojim nosiocima. Njime je izražen narod,
60
pleme, ne srpski čovek, nego samo pleme. Ne Srbin u odnosu na sebe sama, ili na more, ili na zvezde i ptice, nego u odnosu na Srpstvo. KALUPI: •
DESETERAC: plaha plima i mukla oseka: osnovna umetnička težnja u starim narodnim pesmama. Snaga i zalet nalazi se u prvom članku – 4vercu. Tu je sva akcija, sva javnost, sav uzruj dejstva je u prvom članku. Poenta je uvek na početku. Međutim, težnja modernih jezika je da se bitno sačuva za kraj. Drugi članak – 6erac – je vrsta muzičke, tamne i nerazgovetne pratnje, pad, muklo nezvonko tle na kojem zvuk zaglune prigušen.
•
BUGARŠTICE: pripev je njihov naintimnija osobina, događaj značajan zanjenu dušu. Ovde je udarni, stvarajući, aktivni deo onaj dugačak stih, a otporni, mukli, trpeći deo jeste pripev. Ovo dokazuje jedan te isti princip: da se početnoj poletnoj akciji protivstavi muzička odbojna muklina deseterca. U oba slučaja mukli, prigušujući članak je šesterac. Tu se stvara kolo od reči, jednih kraj drugih. Kamen je pao na kraju prvog stiha, drugi stih ima da ga baci dalje, i tako stalnim naporom dalje, na ustuk, pa opet gde se stalo.
Naša književnost i poezija (Vuk, Daničić, Rakić, Dučić, Pandurović) su u mori mišljenja, u nečuvenoj opsesiji, u mori ritmičkog mišljenja, kojoj je uzor junački deseterac. Najpre napor, gotovo psovka, pa pad – stropoštavanje na zemlju. Nikad od zemlje ka nebu, uvek sa zvezda na crnu i tešku zemlju. Onome ko ulazi u njihovo ukleto zaspalo carstvo, kad ih vidi tako kao aveti uspavane, dođe mu da ih probudi, da ih oduroči od deseterca. Njegova tehnika mišljenja ne odgovara tehnici novog života, kao što bajanja nisu na visini moderne medicine. Naši pesnici, ostavši verni ritmu iz deseterca, opisujući manje prekaljene i kamenite stvarnosti, morali su doći, nevoljno u pesimizam: zgnječila ih je oseka povratnih talasa sa kraja deseterca. Pesimizam se pojavio kao kob nametnutog ritma iz krvi, iz nagona. Cela deseteračka kultura je bez poente: prkosna, zainaćena, mukla, bez humora. Uvek taj prkos i muklost posle prkosa. Valjalo bi najpre dorasti, docvetati do poente, na kraju jednog ritma, a ne psovke, koja je uvek u početku. MUZIKA: danas, umetnici grade jezik i njegovu muziku. Moderne evropske književnosti unele su poentu, voljni i svesni naglas na kraju stiha. Ona je kao neki elektricitet u vazduhu, jedno novo sredstvo. Čovek postaje niz poenti u kosmosu, slobodna i mistična, ironična i vidovita interpunkcija Kosmosa. Naporedo sa gramatikom, u jeziku se opažaju i muzički zakoni. Međusobni sklop reči predstavlja krutu, često rastegljivu melodiju, sa uzdizanjima, spuštanjima i zadržavanjima glasa. Svaka reč ima svoju muzičku podlogu, koja daje muzički smisao njenom odnosu u svetu ostalih reči, muzički individualnost. Muzika je napustila niži i sočniji život pojedine rečenice i uputila se u grupu, legiju od reči, u jednu doživljenu (a ne gramatičku) rečenicu. Sve manje slušamo muziku u reči-pojedincu, a sve više muzika prelazi u reči-društvo. Govor se oslobodio od podmuklih prvobitnih gramatičkih dovijanja. Muzika, melodija, vrše u rečenici sve one rasporede koje nije mogla postići ni izvesti spora, lukava, kruta i pogibeljna gramatika. U starim govorima muzika je bila vezana za reči. Ne treba da nam sazreva svaka reč: treba samo rečenica da je zrela. Jedan minimum muzike
61
dovoljan je da uskladi poretke, da naznači trajanja: reči su prosto oznake, etikete, muzika nema potrebe da stuji kroz njih – ona je organizator rečenične pobede. Nekada je muzika bila u reči-pojedincu; došao je ritam, ritmički kalup, to je bio napredak u smislu vezanosti misli – nisu mislile reči, nego grupe reči, povorke reči. Kalup je bio krajnji domašaj za misao, ona je kalupu dužna: što je uopšte dozrela, za ukalupljivanje još neukalupljenog. U našem jeziku deseterac je ukalupljivanje doterao do granice savršenstva. Ali srpskom jeziku pretila je zakamenjenost u deseterac. SRPSKI JEZIK: Ćirilov crkveni-književno gajen jezik od koga je stvoren naš sadašnji, jeste najdavnašnjiji književni narodni jezik u Evropi, ali ne i najrazvijeniji. Ostatak sirkonfleksa, padova i dužina čini ga zaostalim, u najranije vreme pojavila se srpska Biblija koja je sputala, skamenila razvoj jezika. Govor mora da je bio dug i spor zbog obilja akcenata i dužina, poluglasova i sl. svaka reč u našem jeziku traži da joj odate punu čast, da je celu celcatu doživite kao da se u misao i jezičko-duhovni doživljak krenuli samo nje radi. Prirodna sklonost srpskog jezika je da oprezno pešači reč po reč, ispipava korak po korak, i najveći nedug našeg modernog jezika jeste, vekovima negovano, mišljanje u rečima. Ako je pismenost rečenicom misliti (znači brže i preglednije dovesti odnose stvari u jedno naše svesno, u jezičko područje) onda kako je moguće biti pismen u narečju gde se ide od reči ka reči! Srpski jezik nije radoznao. Knez Lazar napija svim vrlinama, samo ne i mudrosti. Pitanja nisu toliko Upiti, koliko Ispiti: ispituje se da se vidi, znaš li znanje, a ne da ti to znanje pronađeš. U srpskom jeziku i mentalitetu nije sve šumadijski racionalno, kako je naivno mislio Skerlić, nego je racionalizovano: izbačen je pretres predanja, ljubopitstvo. Deseterac je apsolutno ubedljiv, dogmatičan. Slobodne fantazije u epici je vrlo malo, gotovo nimalo. Ono fantazije što ima, neophodno je da se razumeju događaji. Sparivanje reči u desetercu: pokazuje fatalnost, krajnju završnost, nema se šta više očekivati. Na vidik se izbacuje trajanje radnje. Reč trpi. Udvaja se: molila-domolila, pevala–dopevala, krila–okrilje, velik–prevelik, blag–neblag, dobar–predobar. Potpuno izostaje apstrakcija pređenog puta od reči do reči. STROJ REČI: pitanje mišljenja rečenicom, uz poštapanje muzike, jeste pitanje opstanka. Najkobnije što zadržava napredak jezika, jeste teroija reda-po-red koja je u francuskim prilikama obična analiza. Svaka reč nešto za sebe smera, znači, hoće: ali je konačniji izraz u njihovome ritmu, u načinu na koji su udružene, u onom čega u rečima nema. Stroj reči, povorka reči – sva je vrhovna muzika. MISLIMO REČENICAMA: Danas jedna cela reč (a ne njeng slog, kao nekada) dobija svoj stvarni i svoj psihološki akcenat: celina kojoj se ide jeste rečenica, reči su slogovi rečenice. Reči će gubiti svoju sočnost, svoju individualnost. Rečenica – muzika rečenice, kao fabrika, ubija sitnu proizvodnju zanatlija na parče. Ja verujem u viši oblik života. Ka njemu nas vodi mašina, naš sluga i muzika, naš sluga.
62
ERUTITMIJA I APSTRAKCIJA: Naše staro vezivanje čuvalo je samoglasnike, ono je konzervativno u najvećoj meri, ono jeziku nije dalo ni da se menja ni da dopusti podsvesno samo udeju promene. Čim je završetak reči postao lak, kratak, bez težine – i sama je ta reč prestajala da biva teška i glomazna, i tada je spoj dve reči dobijao prisniji odnos, pojmovi su dolazili u tešnju zajednicu. Bliskim spajanjem dve reči treba dobijati apstraktniji smisao ili pojam. Da bi skup od dve reči postao jedna reč morale su da otpadnu izlišne dužine, da se obezvuče izlišni akcenti. Tek tako su mogli da se ostvare jedinstveni pojmovi tamo gde je nekada bilo više pojmova. NADGRAMATIKA: više reči ostvaruju nadreč, nadglagol, nadpriolog... naglasi se samo jedna reč, ona koja je najpretežnija, a sve ostalo izgovara nižim glasom i obezvučeno – buditebogsnami... Čitava rečenica postaje neka vrsta novog glagola, nadglagola, a istaknut je samo jedan slog koji taj novi glagol organizuje. Moderan pisac mora da se snalazi u gužvi pojmova. Kruneći dužine, obezvučujući akcente, dobijaju se nove reči, novi pojmovi – nadpojmovi i čitav niz apstrakcija. Euritmija našeg jezika zasniva se pretežno na tome: gde se i kako se i kad se reči vezuju u celinu. Nekada su ti spojevi bili spori i otegnuti. Sada su brži i dalekosežniji, sada obrazuju sazvežđa od simbola tako da dolazimo do pobedničkih apstrakcija koje nam toliko nedostaju. U srpskom jeziku nalazio se veliki intervalski raspon u službi patetike, što je govornika teralo na jadikovanje, na pevanje... Samoglasnicima otegnutim i bez zeva izražavamo naše prisustvo: egziastencijalistički momenat. Otvrđujemo svoje ja, svoju egzistenciju. U starom jeziku ona ide do likovanja, prenaglašena. Treba gubiti dužine, praviti grozdove reči kao u beogradskom govoru – stvaraju se širi pojmovi da bi smo se snalazili u haosu sitnih utisaka ka širinama apstrakcije, iz konkretnog u alegoriju, iz alegorije u širu povezanost – put celokupne moderne umetnosti.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------
63
JOVAN HRISTIĆ: STANISLAV VINAVER ...ILI ISKUŠENJE OZBILJNOG Prvo što u Vinaverovim tekstovima pada u oči je njegova ličnost. On je imao strast konačnog ispoljavanja, i u panici da se izrazi do kraja nije se brinuo za granicu između usmene i pismene retorike, između privatnog i opšteg; pisao je onako kako je govorio, onako kako su misli dolazile. Bio je raznovrstan i ambiciozan, argumentovan i neobavezno familijaran, patetičan i ironičan, oduševljen i polemičan, dramatičan. Sudovi kritičara o Vinaveru kreću se od priznanja kritičarskoj lucidnosti i pesničkoj virtuoznosti, do zgražanja nad slobodama koje sebi dopuštao. Svaki njegov tekst je gotova anegdota o njemu samom, i u tome treba videti onu želju za konačnim ispoljavanjem koja je za njega bila suština Šekspira i Laze Kostića. Vinaver je pišući tražio i gledaoce, a to je bio i jedan od ciljeva njegove retorike. On je hteo da opčini prevashodno glumačkim sredstvima. Ono što je o problemima našeg jezika imao da kaže niko pre njega nije bio rekao, a po svemu sudeći u njegovoj teoriji o desetercu krije se najveća tajna jezika koji koristimo. Njegova analiza naše međuratne poezije spada među najlucidnije što je u našoj poeziji rečeno. Kao prevodilac ostvario je i živu riznicu našeg jezika. Kao pesnik bio je ozbiljniji nego što su mislili njegovi protivnici. Raznovrsnost njegovih tekstova, interesovanja i mašte odaju nam gotovo fizičku želju da se izađe izvan granica jednog života. On je bukvalno živeo s svim što je pisao, a pisao je o svemu i svačemu, plašeći se zlih volšebnika koji bi ga zatvorili u stroge i definitivne sheme kristalografije. Trudio se da prevodeći velikane evropske književnosti satrepetno dosluti ono što su oni slutili. Vinaver je tražio živi trepet muzike, što je uticaj Bergsona. Tako je on jedini do kraja proživeo ovog filozofa, postao žrtva i reductio ad absurdum njegove filozofije. U umetnosti je otkrivao magično treperenje žive muzike, možda više zato što je bio pesnik svestan sopstvenih granica. Postoje tri kritičarska mita o Vinaveru: 1. začetnik i animator naše moderne književnosti, 2. matematičar, 3. muzičar On je uobličio teorijsku osnovu modernizma i avangarde svojim tekstovima o jeziku i kritikama doratne i međuratne poezije. Njegova teorija o jeziku jedino je ozbiljno što je naš modernizam stvorio u kritici. Matematika je igrala naročitu ulogu u njegovim tekstovima, jer je u njoj video istančavanje, obogaćivanje i prodornost logike. U matematici je video pre svega jednu doktrinu nastajanja, mogućnost da se izrazi neizražljivo; ne kao rezultat, već kao postupak: rešenje bergsonovskog problema: kako izraziti ono što se svojoj prirodom, vitalnošću i iracionalnošću, opire svakom izražavanju, ili fiksiranju u oblike? Vinaver je verovao da se stvaranjem novih načina izražavanja stvara i nova oblast izraza simbol. estet.
64
MUZIKA I REČI: Mislio je da će se vrhovna tajna kosmičkog sklada otkriti na poziv magijskih pesničkih reči i magijske pesničke muzike. Da svet teži muzici kao nekom konačnom savršenstvu, i mislio je da je muzika naša mogućnost da satrepetno treperimo s poslednjim tajnama sveta. Izražavajući taj treptaj, muzika svetu daje i ideal sklada. Taj vrhovni sklad koji će se ostvariti u muzici za njega je bio savršenstvo u kome istina postaje lepota, a lepota istina. Iz svega toga izvira njegova teorija o melodiji našeg jezika: izražavajući pleme i plemensku, kolektivnu misao i etiku, deseterac nije u stanju da izrazi ni ličnost, ni odnos ličnosti prema kosmosu,
ni
kosmos.
Ako
deseteračko
izražava
kolektivno
i
plemensko,
onda
nova
nedeseteračka melodija treba da izražava univerzalno; a reč kosmos samo je pogodan pesnički način da se obeleži razlika između kolektivnog i univerzalnog. Verovao je da se može stvoriti moćna melodija, izvan svih gramatičkih i metričkih pravila, koja će biti formula i izraz razolikosti i sklada. U beogradskom govoru našao je: nadgramatički polet ka visprenom nagoveštaju, strožijoj apstrakciji, kontrolisanom podatku, brzom značaju, prostranom obuhvatu, integralu, vasioni, ka strasnoj shvatljivosti intuitivne igre. U jednom se slažu svi: on je bio jedan od najsmelijih eksperimentatora naše poezije, ali nije bio dovoljno veliki pesnik da bi se jasnije to moglo odrediti. Ali njegov usmeni uticaj bio je značajan. Kao PESNIK: raznovratan i raznorodan. Značajan je što je neprestano izlazio iz opsega sopstvaene imaginacije. U Mjeći napisao je nekoliko svežih i duhovitih pesama; u Čuvarima sveta i Evropskoj noći nekoliko ozbiljnih; nekoliko vrednih narativnih u Ratnim drugovima; i zato je nemoguće odrediti gde se krije prava priroda njegovog pesničkog dara. Vinaverova poezija je postavila sebi za cilj da se indentifikuje s jednim trepetom koji je osećala kao suštinu sveta, ali koje je izbegavala da učini izraženijim nego što jeste. Mislio je da se vrhovna tajna umrtvljuje time što će biti izražena, pa je često ostajao pri golim konstatacijama – imajući suviše poverenja u evokativnu moć reči sa jedne, i plašeći se da ne poremeti stalni dinamizam suštine svemira, sa druge strane. MUZIKA I MATEMATIKA: Kao simbolista, a ne samo kao matematičar, verovao je da se jednim trepetom, jednim spojem reči, jednim ritmom može izraziti vrhovna tajna sveta. Muzika i matematika samo su mu pomogle da se to simbolističko uverenje učvrsti. U njemu su muzika i matematika služile simbolističkoj svrsi, a uspeo je da sledeći simbolističku poetiku našao se u paradoksalnom položaju da jednim relativno složenim pesničkim aparatom otkriva nešto što je daleko od toga da bude u srazmeri sa složenošću upotrebljenih instrumenata. Međutim, stvarivši novi jezičku melodiju kojom je hteo da se otme uticaju deseterca i prazne retorike predratne moderne, Vinaver nije ostvario san simbolista. Melodija koju je uneo nije bila ezotrična inkarnacija o kojoj su govorili simbolisti, već je to bila gipka i ironična melodija ne suviše duboke ali dopadljive lirike, a uspeo je da iskoristi latentni humor te melodije. Spojio je u Mjeći melodiznost Laforga, Korbijera i Leberga sa humorom epigrama koje je tada pisao.
65
HUMOR: Skerlić je dobro primetio da je vrlo teško ozbiljno pisati o Vinaverovim knjigama, jer nije nimalo sigurno da on sam ozbiljno uzima svoju literaturu. Ipak Vinaver je dobro osetio da jedino humorom može izaći iz začaranog kruga lažne patetike i estetiziranog cinizma. Njegov stil bila je parodija. Humor se nalazio na dva kraja njegove poezije: bio je njen uspeh, i neuspeh. U humor je skretao kada je osećao da ne može da izrazi svoji pesnički ideal magnovenog i trepetnog. Uzvišeni vrhovni red bića i slutnji Vinaver je želeo da izrazi što je moguće jednostavnije, ali jednostavno nije bio dovoljno veliki pesnik da bi svoju familijarnost sa uzvišenim uspeo tako da pokaže. On nije mogao da odoli jednom od najtežih iskušenja – ozbiljnom, ali njegova ozbiljna, intelektualna poezija pokazuje nam više želju nego rezultat, više ambiciju nego ostvarenje velikih tajni sveta do kojih se dolazi ozbiljnošću. Njegova poezija je velika duhovna priprema za neki cilj koji još ne vidimo sasvim jasno. Kao da je ili imao suviše poverenja u evokativnu moć reči, ili nije imao dovoljno snage da im da određeno značenje. Kao da su njegove pesme projekti za onu vrstu poezije koju je želeo da piše. On je znao šta želi da učini i kako treba da učini, ali mu je nešto nedostajalo da to ostvari. Kada je oslobodio jezik deseteračke intonacije našao se pred konvencijama druge vrste: da jezik nikada ne može da se pretvori u čistu muziku, u čisti trepet vrhovne tajne, i zato je unosi muzički i matematički medijum tamo gde mu nije bilo mesto, često pišuću rđave stihove. Želeo je da jezik bude nešto između muzike i matematičke formule, a njegovi plahi i ustreptali ritmovi,
rime
koje
grcaju
da
stignu
jedna
drugu,
pokazuju
nam,
koliko
virtuozno
eksperimentisanje sa jezikom, toliko i uzaludni pokušaj da se izađe van jezika, kao da on treba da se vine u nešto drugo. Na kraju, Vinaver se podsmevao jeziku koji nije uspeo da do kraja uobliči i koji se nije mogao uobličiti. Sve postaje galimatijas u odnosu na taj nedokučivi vrhovni smisao. Parodija je tako postala najprirodnija pesnička dikcija, a u Ženidbi vrapca Podunavca nalaze se melodijske i ritmičke parodije najambicioznijih pesama iz Čuvara sveta. SKLAD: osećao da bi umetnost koja bi ga izražavala jedina bila vrhovno ozbiljna umetnost. Ali sklad još nismo ni doslutili, a kamoli šta drugo, i on je pisao: I kao svet, sve neuspelije... Možda je to jedino što je sa potpunom i iskrenom ozbiljnošću mogao da kaže. Ostalo je parodija, smeh i podsmeh, koji potvrđuju našu nadmoć nad neskladom, ali i našu nemoć da sklad dokučimo i izrazimo. Često smo skloni da ga potcenimo jer je ostao rasut, okrenut svim stanama, bez vidljivog središta, izvan svih granica i obzira: čudna, neuhvatljiva i haotična ličnost koja juri s kraja na kraj sveta i vremena sa nekim svojim fantomima u kojim se nalazi i dragoceno zrno istine o poeziji i jeziku. Ali ipak ostaje jedan od najhumornijih pesnika naše poezije i njen temeljni i predani kritički ispitivač.
66
GOJKO TEŠIĆ: MANIFEST-KNJIGA GROMOBRAN SVEMIRA (1921) Ključna programsko/manifestna knjiga srpske avangarde dvadesetih godina Gromobran svemira objavljen je kao II knjiga antologije Albatros – za gajenje i širenje duhovne kulture. Urednici su bili Vinaver i Todor Manojlović. To je bila biblioteka koja je svojim programskim opredeljenjem isključivala površnu zabavu i šturu didaktiku a umetnički ideal joj je bio da otvara nove poglede, vidike i uopšte pojačava duhovni život u našoj najsavremenijoj književnosti. ALBATROS – ostvarenje novog duha i novog ritma u srpskoj avangardnoj književnosti Vinavera, Crnjanskog, Rastka, Manojlovića i dr. kao: 1. uobličenje jednog stvaralačkog opredeljenja; 2.
fundamentalan projekat književne proizvodnje koja je imala za cilj uključivanje u kontekst najnovijih stremljenja u evropskim i svetskim književnostima. (funadamentalnost se očitava u ravni dijahronije, kao uspostavljanje novog tradicijskog luka koji se poklapa sa novim ritmom pokreta);
3.
pokušaj konstituisanja tradicije novog duha i novog ritma.
Katalog najavljuje knjigu kao: Hram jednog uzvišenog lutanja kroz kosmos. Ona je putopis duše Stanislava Vinavera kroz savremenu kuturu, i ujedno manifest ekspresionističke škole kod nas. Muzika i vizija se u ovoj knjizi stapaju ujedno, a bujnost misli preliv se u bujnost tonova. Pojava Lirike Itake (1919) obeležava početke prevratničkog duha u srpskom pesništvu ali i produbljivanje sukoba između starih i novih/mladih. To je bio uvod u novo, avangardno/modernističko doba, a tu pobunu najcelovitije je uobličio upravo Crnjanski. Progres kao časopis već 1920. radikalno i destruktivno, prevratnički u borbi za novo osvaja nove prostore. Iste godine Vinaver se ovde oglašava svojim Manifestom, tekstom koji nije samo manifest, već i sintetički prikaz tadašnje knjižene stvarnosti, koja po autoru ima šanse i u budućnosti. Prevratnički i destruktivistički duh srpske književnosti oko godine 1921. u svom totalitetu ima isključivo obeležja avangardne prakse. MANIFEST EKSPRESIONISTIČKE ŠKOLE: iako u svom naslovu ima žanrovsku odrednicu nije tekst isključivo programskog karaktera, jer je paralelno, i u funkciji modela avangardističke stvaralačke prakse. Istovremeno, to je i pokušaj sintetičkog prikaza modernističke prakse, odnosno pokušaj uspostavljanja novog tradicijskog luka nove srpke književnosti u kontekstu evropske, ili uže, jugoslovenske kulture. Tu se s programskom intencionalnošću otvaraju fundamentalni problemi pesničke umetnosti. To je nacrt za novu istoriju moderne književnosti i umetnosti, tekst koji inicira nov tip komunikacije sa književnom baštinom u kojoj novi stvaraoci traže svoje uzore.
67
DILEME:
stav
prema
realizmu
kao
mrtvoj
koncepciji
umetnosti
koja
u
biti
implicira
pragmatističku/funkcionalističku poetiku s kojom je Vinaver bio u sporu već u prvim radovima. Vinaver govoreći da je ekspresionistima cilj stvaranje, a ne ono stvoreno, proširuje raspravu o realnosti u umetnosti, o odnosu prirode i stvaralaštva, o mimetičkom kao kategoriji koja i u novim ostvarenjima ima svoje značenje. Ovaj tekst je paradigma avangardne umetnosti i tip nove kulture koja ima svoj poseban jezički model, svoj diskurs sa specifičnim konotativnim značenjima. To je rasprava o novoj umetnosti koja se ne svodi prevashodno na programski aspekt. Tekst bitno određuju:
1.
težnja za uspostavljanjem kontinuiteta, ali u novom tradicijskom kontekstu koji stvara nova dinamika, duh promene, nova stvaralačka evolucija koja ima obeležje eksperimentatorskog – ravnoteža je poremećena;
2.
apoteoza novom duhu , novoj dinamici, novoj stvaranosti: Nov svet mora da se kreće, da živi, da biva i da traje po svojim-svojstvenim dinamičkim besovima.
3.
novi moraju biti: pokret i pokrenuto.
GROMOBRAN SVEMIRA: inicira stvaranje avangardnog projekta pisanja. Ova knjiga svoju posebnost ima i u žanrovskoj polivalentnosti jer je sačinjena iz različitih tipova tekstova, koje je autor zamislio kao moguće stvaralačke modele za optimalnu projekciju, ili pisanje za budućnost: 1. programski tekst/manifest 2. esejizirana proza 3. naučna fantastika 4. priča 5. muzička kritika 6.
likovni esej
7. poetska proza protkana putopisnim zapisima 8.
reportaža
Paklene mašine novoga pokreta u Gromobranu svemira razaraju jedan klasičan, tradicionalistički tip pevanja i mišljenja predočavajući neke nove modele, ali ne kao konačne formule i sheme već kao mogućnosti poetičke destrukcije. Vinaver razara i sam žanr unoseći u njega novine i na formalnom i na sadržinskom planu: u manifestu se nalaze segmenti prozno/poetskog kazivanja, raznoliki tipovi kritičkog pisma (likovna, muzička, književna kritika), u prozama pak inkorporirani su esejistički iskazi, polemički diskurs je obogaćen poetskom i esejističkom prozom itd. DOSLEDNOST DESTRUKCIJE: Gromobran svemira jeste pisan kao knjiga jedne poetičke raznolikosti
ili
čak
nedoslednosti,
knjiga
raznotona,
višeslojna,
višestruko
provokativna, iritirajuća svojom programskom doslednošću. DOSLEDNOST se ne krije u piščevoj želji o novom sistemu, već u stvaralačkoj nameri da se razlome sve sheme, obrasci, modeli. To je projekat koji smisao ima u permanentnoj izmeni stvaralačke prakse, u jednoj doslednoj destrukciji.
68
TEMATSKE DOMINANTE: javljaju se kao produžetak rasprava ranih tekstova. One čine osnovicu estetičkog projekta koji NE prerasta u sistem, ali autora ističu u prvi plan prevratničkog koncepta pesničke umetnosti. Suštinska pitanja vezana su za večna pitanja o/oko umetnosti kojima autor daje naročitu vrednost. Ključna tematska polja i uporišne tačke VINAVEROVSKE ESTETIKE su:
•
autohtonost/autonomsnost umetnosti
•
odnos umetnosti prema stvarnosti (pitanje mimeze, realistička praksa i poezija, umetnost i ideologija);
•
pitanje pragmatističke koncepcije umetnosti
•
racionalizam-iracionalizam
•
antiskerlićevski koncept umetnosti
•
spor oko larpurlartističke koncepcije
Ipak, možda je pitanje prožimanja ili komunikcija među umetnostima u Gromobranu svemira jedno od težišnih pitanja ili problema avangardne poetike, na koje autor daje vrlo značajne odgovore, ali i postavlja neke nove dileme. Ipak, ključno u tom projektu je stalna odbrana moderniteta, ali i pravo na promenu u kontekstu nove, prevratničke stvaralačke prakse. U tom smislu možemo govoriti o Gromobranu svemira kao o paradigmi avangardne umetnosti, odnosno o jednom sistemu koji Vinaver stvara kao osnovicu nove umetnosti budućnosti. To se ogleda i u ravni strukture jer nameće misao o nekoherentnosti koherencije. Zaključak čitanja vodi do stvaralačke nedoslednosti u oblikovanju „slučajnih” uzoraka jedne stvarnosti koja nas okružuje. Jer, umetnikov zadatak je da traži u realnosti one spojeve, ukrštaje (Laza Kostić!!!), ritmove, melodijske spojeve, lomove u haosu koji se uobličavaju nad-gramatičkim rešenjima u sferi jezičke stvarnosti. Svaki tekst je ipak intoniran
s
uočljivom
polemičkom
nijansom.
Knjiga
je
nastala
kao
diktat
određenog
stvaralačkog koncepta koji je izrastao iz avangarde. Programski smisao proteže se iz teksta u tekst bez obzira na žanrovsku inkoherentnost. RAZNOLIKOST: tematska, stilska, žanrovska, čini kontekst avangardne ainformativne poetike, tj. poetike koja se temelji na destrukciji klasičnih modela i tradicije umetnosti
uopšte.
U
filozofskom
sistemu
Gromobran
svemira
povezan
je
antropocentričkom idejom koja čoveka stavlja u centar kosmičkog haosa – u kome vladaju sile vaseljene i zli volšebnici – ali i haosa koji otvara prostor za jednu novu revoluciju, novu stvarnost, koju stvara novi čovek, novi ritam, novi pokret. Čovek se sučeljava sa svim silama kosmosa i vaseljene, sa muzičkim silama, da silama večnog stvaranja, ali i večnog uništenja. KATEGORIJA SLUČAJA ovde je ključna u uspostavljanju jednog programskog kompleksa, koji je proizvod avangardističkog, konstruktivističkog koncepta.
69
Gromobran svemira je najkohrerentnija i najizrazitija programska knjiga srpske moderne književnosti. Otvara pitanja pesničke umetnosti novog vremena. Istovremeno Vinaver je tu odredio svoje poetičke principe, definisao svoju teorijsku misao i prirodu svoga umetničkog angažmana u odbrani autohtonosti pesničke umetnosti uopšte. Knjiga izlazi iz oblasti umetnosti i prelazi u oblast filozofije i nauke, i ima jedan legendaran karakter... -------------------------------------------------------------------------------------------
G r o m o b r a n s v e m i r a, 1921. •
GROMOBRAN SVEMIRA se slobodno može smatrati prilogom SciFi prozi Stanislava Vinavera. On vešto koristi iskustva nauke, tekovinama dinamičke kulture, govor o nauci promena, novom mehanizmu, zapaljenju promena definitivnim promenama, u tipu naučnog diskursa...
Tekst je strukturiran kao KOLAŽ poruka. Destrukcijom grafičkog oblika teksta dovedena je u pitanje i instanca naratora. Razvija se utopistički projekat o poretku svetova koji je zasnovan na matematičkom ustrojstvu brojeva... Ovde se javljaju osnovna polazišta Manifesta: poremećaj u Duhu Vaseljene, ravnoteže, raspadanje starih, aksioloških sitema, haos se može izbeći samo ako se potpuno uđe u duh promena, u zlokobnu dinamiku... Ovo rešenje nudi Čuvar Marsa – da se mehanizam stavi u najneobuzdanije ludilo. Sve se zasniva na Bergsonovoj dijalektici dinamičnog kretanja – vreme nije analogno prostoru: subjektivno shvatanje vremena: Živimo li mi danas, ili pre nekoliko vekova? – Saturnjanin... Taj fantastični poredak koji postoji na Marsu samo je transpozicija realne književne situacije... Radiogram svim planetama i obručevima Sunčevog sistema – koncepcija međuplaneratnog dijaloga... Ispremeštanost brojeva, poremećenost vremena... spasavanje prostora od propasti... interplanetarna radiokomunikacija
svetova,
teleprožetost
udaljenih
svetova,
ironijski
prizvuk
u
imenovanju
pojedinih
komunikatora: Odbor javnoga blagostanja, Vlasnik mozgova, Šef nervnih klinika svemira...
•
ČURLJANIS – esej/zapis – (ruski slikar koga su zarobile sile revolucije i skrile ga): govori o užasu apsolutnosti, o delovanju zlih volšebnika koji uništavaju svaki stvaralački polet, novu revoluciju, o nemuzičkom i konačnosti. To je pisanje o prožimanju umetničkih sfera, o odnosu revolucije kao političke prakse prema revoluciji u umetničkom stvaranju. Već ovde susrećemo se sa kombinacijom žanrova (esej, zapis, putopis, repotaža), a ovo je u funkciji dominante u čitavom Gromobranu.
Nijedan predmet nije definitivan u svojoj osami. On samim sobom može da naseli celu vaseljenu... Sve je to jedan za oko predmet, promenjen, deformisan... Oduzeto nam je čulo sluha i ide se na to da nam se preko vidljivoga saopšte muzike... Sve nije u postojanju – sve postoji. Treba samo videti emanacije, sve aspekte, sve izglede, to je Čurljanjis: mi vidimo samo jedno, jer naporom svesti odbacujemo ono što ponavlja. Suviše smo sintetični, odbacujemo suviše utisaka da bismo dobili jedan jedini... Klatimo se od jednog pojma nekog predmeta, do njegovog drugog pojma u osciliranju duha. Čurljanjis uči da je svaki pokret, i predmet, uvek, kao ono zvuk, samo jedno novo ulaženje... Nema... Spasa... nema oslobođenja.
70
•
KAFANE – putopis – prostor u kojem se osluškuje ritam i dah revolucije i Rusiji. Autor se suočava i sa fenomenom pragmatizacije umetničkog/pesničkog čina, da duhom ravnoteže, ali i sa aritmijom koja predočava novu promenu, i sa prelaskom čoveka u stvar i stvari u čoveka. Vinaver zaključuje da je Kafana literatura koja ne laže.
Kad dođem u varoš tražim kafanu... Norveška nema kafane, nema zveketa, produženja ličnosti. Sve celine su zatvoreni krugovi... Rusija ima čajdžinice gde se ritamski spajaju usne i šoljice u velikoj misteriji: prelaska čoveka u stvar i stvari u čoveka... U Francuskoj je kafana samo zbir objašnjenja opšte duše?... Divno je u njihovim kafanama ali samo da bi se duh zaboravio... Kod nas, kafana daje utisak da smo pred promenama, da smo u duhu, ispred nečeg izlomljeno sudbonosnog... Kafana je literatura, koja ne laže. U svim drugim slučajevima života čovek u zajednicu unosi jedan pozajmljeni stav, namenjen samo zajednici... I u pušionici opijuma čovek je samo glumac – svome zadovoljstvu... U kafani se duhovi slobodno sudaraju i odbijaju, a iz toga se stvara stvarni odnos sila, stvaralački duh kolektiva... U Nemačkoj sve je smišljeno da robuje materiji da bi se naposletku oslobodio duh od mrtvih bogatstava... Ja znam da se u kafanama manifestuju ne samo duh vremena, koje nas nosi, no i grč ulice, koja je kafana budućnosti... Ulica još nije ubila kafanu. Taj će dan doći. Sve će postati jedna gorostasna kafana sa šetalištima, terasama, muzikama, spomenicima, železnicama, stanicama za jelo, oglasima i literaturama, kinematiografskim platnima usred cveća... i čovekom koji sebe više ne traži sam, jer je svugde...
•
VEČE NA OKEANU – mitsko-alegorijska pripovedna vizija – posvećena je smislu stvaranja, revoluciji kao dinamici promene, stihiji, aritmiji istorijskih dešavanja, ekstazi, muzici kao stvaralačkom načelu. Stvaranje je predstavljeno različitim manifestacijama duha i ideja, a posebno težište stavljeno je na stvaranje Bodlera, Dostojevskog, Malarmea. Podtekst donosi sukob dva načela stvaranja: dinamičnost novog; Okeanova kći, i statičnost tradicionalnog, nepromenljivog; Stari Okean.
Razgovara s Okeanovom ćerkom, jer njen otac je otišao da ispita revoluciju... Koncepcija udaljene povezanosti metaforom razmaka između zvezda – sve je izukrštano i izražljivoj bolnosti odstojanja... Mi, ljudi možemo da se pomirimo sa svojim nestajanjem, ali ne možemo da se izgubimo samo zato da bismo se opet našli... ne možemo tako da umremo da svakog drugog priznamo za svog naslednika... smrt, tačka preseka za nas ima da bude nešto duboko bitno... Večito oživljijemo-doživljujemo našu smrt, produžujemo agoniju da bismo se ubedili u značaj agonije kao takve, možda i u nepravdu koja se čini živome, kada mu se oduzima život... Okean prelazi preko smrti kao i preko svega, nečovečan je, sve je u njemu most bez kraja... Bodler je shvatio jedan drugi neposredni okean: kameni okean, život, kamen, život–nekretanje... ipak prizivajući jedan pokret... on priziva sebe radi davanja smisla svome svemu... Dostojevski je sve probrujao i našao se u nečem.. Ćerka to odbacuje jer je on nalazio na putu – što je skrivanje, što je jedan u mnoštvu a ne samo jedan, on je u odnosima, u linijama... Nije shvatila nova stvaranja... i Stari Okean se vratio poražen neshvatajući: Požare kojima je gorela prošlost... A autroski lik je omrznuo more sanjavši o sve izvijenijim lnijama prostora, i o nečemu što bi bilo finije no muzika, bludeće, sve svesnije, sve strasnije posle svakog udaljenja i da večito ide napred, kao da je večnost ne u sebi, nego u nečem još daljem...
•
SKRJABIN
–
muzičke
teme,
esejističko-poetski
zapisi
–
slavi
muziku
kao
najapstraktnije u najuzvišenije oblasti duha. Muzika je u Vinaverovom poetičkom sistemu umetnost nad umetnostima. Esej je žanrovski polivalentan, tematski razuđen zbog preplitanja različitih tipova govora o umetničkom: u muzički esej inkorporirani su
71
fragmenti o pesništvu, slikarstvu, istoriji... Tako se stvaraju komunikativni vezovi među umetnostima.
Vinaver
razmišlja
o
katastrofi
koja
mora
da
bude
mnogolinijska,
mnogodubinska, u svm pravcima, iz koje izrasta veličanstvena poezija rušenja, pijanstvo rušenja, jer što veće rušenje to ogromnije nadoknađivanje. Ima da dođe jedna velika katastrofa. Ima da se sve zapaljivo, što je u svetu, skupi u jednu oblast, pa da se dogodi velika eksplozija. Ta oblast jeste najapstraktnija i najuzvišenija oblast duha, a u isto vreme najpodesniji prostor za sakupljanje duhovne materije za gorivo: materija... Muzika ne samo da dejstvuje na ljude, nego je sve delovanje uopšte, kao takvo - muzika. Ljude, stvari, bića, može izmeniti samo muzika, i održati da budu ono što jesu. Izdvaja Betovena, Mocarta, Skrjabina, Direra, Remboa, govoreći o njihovim zaslugama i veličini, jer nisu bili egoiste koje su mogle da zadrže sve za sebe. Znali su da vizija nije ni za koga, jer takva vizija, rasprostranjena po dušama, dovela bi ih do negacije sebe, i svega, i same vizije, najzad. Ono što je rodila vizija, srušilo bi sve oko sebe, pa i samu viziju... vizija se ne sme pustiti u čovečanstvo jer bi delovala svojom ritmičnošću kao otrov na oči, jer egzistencija ljudska je samo u čulu vida... prava katastrofa tek dolazi. Male preživimo, prebolimo i čekamo... U čemu je muzička katastrofa sveta? Muzika kao da nam ne može dati užas propasti, a da ga mi ne osetimo konstruktivno, kao deo većeg, gorostasnijeg... Propast bi bila samo u nezvuku, u mrtvo-zvučećem, u upijajuće-zvučećem koje bi se pojavilo usred zvuka – to zna Stravinski. Prava katastrofa zvučnoga bila bi u antizvučnom... Katastrofa mora da bude mnogolinijska, mnogodubinska, u svim pravcima. Ne ulazak u nirvanu, već u haos... Stvaranje samo treba da pretrpi brodolom... samo to bi bila prava smrt... sinteza Skrjabinova: preko svih pojedinačnih propasti ide veličanstvena poezija rušenja, pijanstvo rušenja svesno i duboko i jače od svake sumnje, jer znamo da materija i svemir i sve jeste nešto beskrajno produžljivo, i da smemo rušiti, jer će uvek izvirati nove snage, svetovi, PROTEST koji raste u visinu... ŠTO JE VEĆE RUŠENJE, TO JE OGROMNIJE NADOKNAĐIVANJE... Beskrajno rušenje samo pomaže novome zidanju, pojavljivanju, buđenju. Vaseljene je sve više, ona kao da nadolazi, pridolazi.
•
POKROVSKI – aktuelizuje problem odnosa umetnosti i stvarnosti, tj. kako muzika preoblikuje realnost u umetničko delo, kako egzistencijalnu svakodnevicu pretapa u zvukovnu jezu.
Koncert... lični doživljaj muzike u trenutku... Kao da prepričava ono što sluša, pronalazeći verbalne slike muzičkog doživljaja... Sve se ogleda u svemu, sve su beskrajna ogledala, u kojima se ogledaju svetovi, svetovi kroz svetove, zagnjureni, uhiljadostručeni, utopljeni... Sve je strašnije, jer se sve ogleda u svemu, i to onda znači da ničega stvarnog nema... Ogromno ništavilo koje udara po novim mekim stvaranostima, i sve se lomi, kida, cepa, kotrlja, gubi. Velika ogledala sad, najzad, sjaje sama, i niko se u njima ne vidi... Uzaludni su pokušaju pijaniste da savlada ludu jezu samoće... Sve je uzalud, sve nas ostavlja. I mi sami sve ostavljamo. Sve se, svi se, ostavljamo... Pokrovski želi da stvari uverenje da stvarnosti ima, da je svud... O listovim prostim frazama koje postaju zlokobne upravo zbog svoje jednostavnosti... O Blokovoj zastavi... Postoje samo zvukovi, a zvukovi su, eto, sami sebe progutali... Postoji samo jeza, poslezvukovna jeza... To je jedina stvarnost...
•
NEKI ROZENTAL – razmatra kategoriju mimetičkog, odnos stvarnosti i umetnosti kao ludilo određivanja, bezumlje kategorisanja, kao prostor u kome nema nepredviđenoga i u kome sve funkcioniše po logičkim načelima: Savršenstvo je ipak smrt čak i za sebe samo. Sve najzad logički dolazi do negacije sebe. I to je najveće prokletstvo logike stvaranja, svakog logičkog stvaraja.
72
Rozental je napisao ogrmno Rimsko Pravo zvukova... Svi su slučajevi predviđeni, sve je podvedeno pod neki smisao. Mogućnosti ima više nego što je spomenuto. Ali mehanizam klasifikacije stvari tako je savršen, da se sve može podvesti, grupiše, sve što se javi, sve što se ne javi, sve što bi se moglo javiti... A krajnji princip postaje i stvara se, njega nema ni izvan ni unutra u zvučanju... Kod Rizentalove ideje duhovne pravde ne može se uhvatiti kraj kategorisanju... Zvuk u sebi nosi svoju snagu i gorčinu... Kategorisanje nije proizvoljno. Ono je imanentno. Iz toga se stvara iluzija, da postoji mogućnost pridavanja važnosti stvarima, a to je nešto apsolutno, nešto što stvari jesu... Uveravaju nas da se stvari same po sebi ređaju u poredak u kome ih nalazimo.. Mi slutimo, mi znamo da je to najsuptilnija obmana... Važno je stvoriti jezgro, pa će sve poći njegovim tragom, izgraditi se po istom planu... Tako se otima tajna od prirode: ako se unese smisao u jedan jedini njen kut... Pokoriti prirodu znači nagnati je da nam ona služi, da stvara igrom imanentnih mogućnosti, ono, što smo mi već otpočeli... Zaraziti kosmos jednom jedinom klicom individualnosti – a ta klica, bez svake dalje pomoći, stvara od vaseljene sve nova, sebi slična bića... SLIKA PRIRODE KAO MEHANIZMA koji će se sam otvoriti ako znamo POČETNI RITAM. Ako je jedan atom probražen snagom naše volje, onda će svi atomi morati prostim odnosom prema onom prvom, da formiraju prostor njegovog duha, biti njegova odanost... Tako nesvesno rade zvuci ispod ruku Rozentalovih... On zna svoju najveću tajnu: mora se mašta stvoriti, ali zbilja, idealno stvoriti, udružiti... Čim je obrazovan jedan kristal, sudbina cele mase rešena je... Najveća tajna: otkud prva klica?... Savršenstvo je ipak smrt čak i za sebe samu... Rozental je samo muzičar koji sve tumači zvukovima odbacujući ono što ga je život naučio, a to opet pronalazi u tonovima... NOSTALGIJA ZA LIČNOŠĆU: zar je zbilja ličnost samo u sebi, samo u svojoj logici, bez svega stranoga? Zar je ona tako centralna za samu sebe? Zar nije otkriće i za samu sebe? Zar nije njena logika i opravdanost svega što je u njoj njeno – samo vid u kome se ona javlja?... Kada nam otimaju smisao za budućnost – nam postaje tegobna i sama muzika. Stvaranje koje je opravdalo sebe izlazi nam na nos i usta... Ličnosti koje isuviše samostalno postoje, izgube vezu sa stvarima, koje, sve manje intenzivno, jesu ono što su: Jer priroda nije imala ipak smelosti da se sva do kraja ostvari...
•
NJEGOŠ I ZLI VOLŠEBNICI – polemičko-pamfletski esej – pisan u odbranu Njegoševog pesništva koje je u jednom delu kritike potčinjeno nacionalnim interesima i zbog svoje pesimističke note, proglašeno kontrarevolucionarnim. Vinaver u Njegoševom delu vidi apoteozu revoluciji i aktivističkom humanizmu, koji nikako ne može biti prožet pesimizmom. Polemika označava ujedno i relaciju mladi – književna baština, ali i Vinaverov antiutilitaristički koncept umetnosti umetnost je autonomna od svake vrste pragmatizma i funkcionalizacije. One koji umetnosti a posteriori nameću određene sheme i u njoj vode ono što zahteva ideološki kontekst, Vinaver imenuje odrednicom zli volšebnici.
I - Kao i toliki drugi i Njeoš je izigran zlim volšenicima. Uloga zlih volšebnika jeste: sprečiti oslobođenje čovečanstva. Veliki duhovi stalno rade na sveopštem oslobođenju. Oni otkrivaju odnose koji postoje u Kosmosu, i tim doprinose oslobođenju, jer je konstatovanje jednog odnosa već pokušaj prelaska u drugi... Zli volšebnici uspevaju da sve što je učinjeno protiv njihove vlade okrenu u njeno učvršćivanje... Dinamiku velikih duhova zli volšebnici ne sputavaju, oni je još više razobruče – ali je upute drugim pravcem... Pronalasci, rezlutati velikih duhova su samo privremena ravnoteža, simbol borbe, ne sva borba, a još manje kraj. Zli volšebnici nas uvere da je borba bila zbog tih sićušnih rezultata i da je završena... a zatim i da je taj rezultat jedan od večitih ciljeva. I tako rezultat postane prepreka. Nas hoće da nagone najpre, da nešto postignuto smatramo ne kao prvo približenje onome, čemu smo pošli, već kao kraj težnje... Jedan stvoreni svet postaje smetnja svakom novom svetu... tako sve postignuto postaje barikada, a ne podstrek. Tako neki duhovi dolaze do nihilizma i ne žele da pobede, jer znaju da će svaka njihova epizodična pobeda otežavati sve više veliku borbu, konačnu pobedu, zbog koje se i došlo do jedne prave pobede.
73
II – Njegoš je pesnik revolucije. Zli volšebnici stvorili su od njega pesnika nacionalizma i duhovne kontrarevolucije. Zli volšebnici učinili su da se večiti poziv na bunu shvati kao himna uspehu neke slučajne bune iz prošlosti, koje je definitivna, koja ne dopušta idenje u suštinu ljudskih odnosa. Imenuje zlog volšebnika: Brana Petronijević. Oni su u stanju da Njegoša proglase svim i svačim samo ne onim što jeste, najvećim revolucionarom u srpskoj književnosti, a njegova osnovna misao: nepomiljiva revolucionarnost, borba do istrage sa svakim kompromisom. Trik volšebnika: otkriti u čoveku i ono čega nema, samo ne dati da se dokuči ono što duh u stvari jeste i hoće. III – Njegoš iznosi najosnovinije: DUŽNOST ČOVEKA JE BUNITI SE NA NEPRAVDU, da je zato u njemu božanska iskra: Al tirjanstvu stati nogom za vrat / dovesti ga k poznaniju prava / to je ljudska dužnost najsvetija... Kod Njegoša postoji najdublje verovanje: da se na nasilje mora odgovoriti pobunom, da je to prvi i osnovna dužnost sveg života, da sve živo samo to i živi, što se bori nasiljem, koje se njemu hoće da nametne. DUŽNOST POEZIJE u kojoj se sve egzaltuje: DATI BLESAK, ELAN REVOLUCIONARNOSTI ČOVEKOVOJ... Pesnik je taj koji postiže sve, svojom intuicijom, i zato pesnik jeste plamen, koji zapaljuje čovečanski materijal na svetu borbu za osnovno pravo čoveka: da bude čovek... Crkva kod Njegoša jeste oružje borbe za oslobođenje čoveka. Sveštenici su najviši oni, koji mogu da oduševe najveći broj za borbu... Kod Njegoša je sva estetika borbena, i što je borbenije to je lepše... Pesimizam je kod Njegoša trenutak sumnje, momenat klonulosti, u instinkt borbe, u bunt i revoluciju... Njegošev kategoričiki imperativ: instinkt, duhovni vođa, jeste ono što bolje zna, no mi, šta treba činiti – kategorički imperativ pobune... A ja zebem od mnogo mišljenja... Od mišljenja se pada u pesimizam. Ne pomaže misliti, odgađati, udešavati... Instinkt u nama je u pravu... on će uvek naći načina da pobedi, svaka će nevolja biti pobeđena novim oružjem... Gete traži novo telo da bi u njega preneo svoj oganj... a Njegoš zna da svaki kalup ima svoj oganj, i on traži saradnju Prirode, da mu pruži nove, neznane mogućnosti... Jedno je Poezija... instinkt borbe za održanje najvećeg principa u sebi...
IV – Ima u Njegošu mesta očajanja i sumnje, ali su to pauze. Samo refleksije i očekivanje, samo privremeno negiranje da bi afirmacija postala još gorostasnija. Pesimista bi bio kada bi pokazao da nas to najviše obmanjuje, kao Faust – sva nauka je ništavna, ili Don Žuan Bajronov – ljubav je ništavna... Ali Njegoš nije takav: kod njega neprestano pobeđuje da se ne sme pristati ni na kakav kompromis. On je revlucionarni optimista, on nije sumnjao u oružje koje mu je priroda dala, u božansku iskru. On to nije negirao...
•
OSVETA – alegorijsko-pripovedna vizija ili priča – koju je Rastko kritički označio kao jednu od večnih u svojoj umetnosti. To je priča o sukobu starih (volšebnici) i mladih (astronauti), koji je transponovana sukobljenost tradicije i avangrade, ako sukob starih i novih duhova. POBEDA MLADOSTI NIKADA NIJE DEFINITIVNA. I u tome baš jeste njen užes i njena kob. Dinamika promene koja stvara novi prostor ovde je označena kao spor staraca-duha sa novim duhom, ali i kao stalna opasnost od prevlasti starih nad mladima, jer mladi duhovi kao pobednici postaju starci-duhovi osvetnički duh je uvek na sceni umetničkog delanja.
Situacija u Osveti odgovara osnovnim avangardnim dihotomijama: prošlo-staro, tradicijainovacija, konzervativno-pobunjeničko. Prošlost se isuđuje i odbacuje, i vezana je za generaciju očeva koji su izloženi bespoštednim napadima... Pobeda koja se pretvara u poraz formuliše samo smisaono jezgro istorjske avangarde: pobunjenici ubrzo nameću nova, još isključivija pravila igre – destrukcije se nastavljaju u nedogled: opasnost da se avangarda pretvori u besciljno lutanje...
74
Na jednoj železničkoj stanici očekivali su starci dolazak novih duhova... ali ispostavlja se da su mladi duhovi u međuvremenu ostarili: JA SAM SA SVOJE PLANETE POŠAO MLAD... uzaludna je svaka pomoć, jer će uvenuti, ostariti u putu... samo se povećavaju falange staraca...Za mladost je nemoguće da pobedi. Mladost je samo u osporavanju pobede, ali nikako u pobedi... i posle pobede primećena je jedna stvar: da pobeda dovodi do sveopšteg otuđivanja, do zabrane kosmičkog bluđenja i putovanja. Gorele su crne vatre u znak žalosti... Pobeda mladosti nikada nije definitivna, i u tome je sav njen užes i sva njena kob... starci pobediše... sve je opet postalo premošćavanje, a izgubivši moć za sve detalje, oni prestadoše da shvataju celinu, i sve više oni su samo skitali, tražili – ne znajući ni gde da se traži, ni šta da traže. I to je izgleda bila osveta mladosti, koja jedina, stvrano, može i ume da nađe sebe. One mladosti, koja ne traži: jer još ne zna, da sem nje, ima drugih, pristupačnih i primamljivih stvarnosti...
•
POSLEDNJI
ISPIT
U
MANDARINSKOJ
ŠKOLI
–
alegorijsko-pripovedna
vizija/
fantastika – zaključuje knjigu. Ispitna tema, sažima jednu od najboljih definicija avangarde: SAGRADITI JEDAN SVET, NA OSNOVU PODATAKA, KOJI PROTIVUREČE MOGUĆNOSTI STVARANJA TOG SVETA – može se uzeti za neku vrstu određenja avangardne stvaralačke prakse. Ova proza govori o funkcionalnim duhovima plusduhovima, velikim duhovima koji se uklapaju u sistem vaseljene, odnosno primaju u državnu vaseljensku službu, i njihovo znanje upotrebljavano je na korist vladajućeg poretka. Time se zatvara krug pobuna koji obrazuju i kome teže avangardni pokreti: književna i formalna revolucija – duhovna i ideološka revolucija – društvena revolucija. Ove godine ispiti u mandarinskoj školi počeli su malo ranije nego obično... sa raznih planeta imalo se javiti, po očekivanju oko sto kandidata... Komisija je odredila modele da ne bi bilo isticanja... Ove godine, izgleda bila je obraćena veća pažnja na sadržinu i zato su bili vraćeni neki došljaci koji su hteli da obrate veću pažnju na oblik... Najneobičnije: nikako se nije mogao utvrditi tačan broj kandidata... Ovaj sićišni detalj je prizveo čitav niz nesporazuma... Čudno je što je ovako lak zadatak bio dat na poslednjem ispitu, ali samo mali broj duhova ga je mogao rešiti... Poznato je da tako sagrađen svet, pomoću podataka koji se ne nalaze u njemu, jeste najobičnija pojava u vaseljeni – naša planeta je isto tako napravljena: ona se stalno ostvaruje i nijedan u njoj podatak nije konačan... Tačan odgovor dala su tri kandidata...pobednici su odbili nagrade... Svi koji su dosada položili ispit bili su primani u državnu vaseljensku službu, i njihovo znanje blo je upotrebljavano na korist vladajućega poretka... Opasnost je što su nepokorivi duhovi mogli svoju tajnu da upotrebe slobodno, za svoje ciljeve... Bilo je jasno da se priprema revolucija protiv vladajućeg poretka. Vrhovni hemičar izvodi matematički dokaz da ti duhovi ne postoje... Ispalo je da su se na ispit javili duhovi s nekoliko individualnosti, a ne dvojni duhovi... sam odnos duhova između sebe stvarao je nove duhove... JOŠ NERASVETLJENA TEORIJA o pridodatim individuama: naročite grupe, sticajem, sklopom svojih sastavaka, stvaraju veliki duhovni plus. Oni koji su položili nisu stvarni duhovi već plusevi stvoreni razmeštajem grupica... Najvažniji zadatak je razmestiti grupe tako da se ona tri plusa izgube... Ostali kandidati su izvršili samoubistvo i nemoguće je vaskrsnuti ih: i tako je u smrti tih duhova najveća zasluga za besmrtnost ovih novih, plus-duhova. Nemoguće ih je uništiti, jer su oni emanacija nečeg što ne postoji... tako je smrt duhova donela besmrtnost posledici tih duhova, posledici, koja se ne može uništiti jer je uzrok iščezao, jer je prestao da bude dosegljiv za uništenje... Mandarini razmišljaju da se odsele na drugi svemir... Vrlo je i karakteristično i to, da se tvrdi, da su plus-duhovi u vezi s narodom, sa proleterijatom.
75
PREDRAG PETROVIĆ: NAUČNOFANTASTIČNE PRIPOVETKE Gromobran svemira direktno se nastavlja na zbirku iz 1913, Priče koje su izgubile ravnotežu, što se direktno vidi iz V dela Mainifesta – Ekspresionizam je revolucinaran (...) On polazi od toga da je ravnoteža poremećena. Ove intertekstualne veze najviše se ispoljavaju u krugu pripovedaka koje spadaju u domen naučnofanstastičnog žanra: Gromobran svemira, Osveta i Poslednji ispit u mandarinskoj školi. One su ostvarene sličnim postupkom koji se primećuje u pričama prve zbirke. Zasnovane su na mitskoj podlozi.
•
TRANSPONOVANJE I INTERPRETACIJA MITA: bitan je postupak, jer predstavlja promenu u srpskoj pripovednoj prozi i zasnivanje je antimimetičke narativne paradigme – resemantizacija mitskog: tekstovi nastaju na fonu postojeće tradicije, pri čemu mitska značenja ulaze u nove odnose i spojeve, dobijajući tako u postojećim sižeima, nova značenja. Ovde se ekspresionističke poetičke ideje transponuju u naučnofantastični okvir.
•
SATIRIČNA USMERENOST: poredak koji vlada na udaljenim zvezdama zapravo predstavlja satiričnu viziju realne umetničke situacije s početka 20-tih godina. Tako, naučnofantastična dostignuća
postaju
okvir
za
problematizovanje
ključnih
pitanja
književnog
stvaranja – sukob tradicionalnog i novog, promene u sistemu vrednosti, smisao tih promena, odnos prostora i vremena u percepciji sveta...
•
Svaka od pripovedaka izvedena je u poetičkom i idejnom smislu iz Manifesta i predstavlja specifičnu fikcionalizaciju avangardnih i autorskih programskih uverenja.
Vinaver je stvorio i osoben tip eksperimentalne proze, ekspresionističke PRIPOVETKEMANIFESTA. I proed prvenstveno programske, idejne usmerenosti koju nose, one ostaju kao Vinaverovo najsugestivnije viđenje sveta u kome se esejističko tkivo snagom poetskog doživljaja zbija u viziju. --------------------------------------------------------------------------------------------------
DERETIĆ: Središnja ličnost beogradskog modernističkog pokreta posle I rata, i vođa ekspresionizma, a voleo se i sam prikazivati u toj ulozi... Studirao je matematiku i fiziku na Sorboni, slušao Poenkarea i Bergsona, čija će shvatanja imati na njega presudan uticaj. Bio pripadnik srpske rodoljubive omladine, učesnik balkanskih ratova, prošao Albaniju, bio u Rusiji za vreme revolucije, u II ratu bio u zarobljeništvu kao oficir jugoslovenske vojske, i uopšte sve ga je zakačilo i sve je preživeo. Pre I rata objavio je tri knjižeice: Mjeća (zbirka poezije), Priče koje su izgubile ravnotežu (zbirka crtica) i Misli.
76
POEZIJA: počeo je u znaku simbolizma, i, iako se deklarativno opredelio za ekspresionizam ostao je veran svojim predratnim simbolističkim opredeljenjima. Od zbirki između dva rata najvažnije su Čuvari sveta i Ratni drugovi. Prva je izrazito modernistička, sastavljena od kratkih pesama, naizgled fragmentarna, ali suštinski najcelovitija njegova pesnička zbirka, sva u zvučnim igrama i neobičnim humornim obrtima, spij humora, muzike i filosofije. Druga je galerija pesničkih portreta drugova iz rata, s mnoštvom realističkih
pojedinosti,
ostvarenih
narativnim
postupkom,
jezikom
namerno
prozaičnim, punim običnih, govornih borta i fraza, u ritmu slobodnog stiha. Kod Vinavera nema pompeznog, deseteračkog heroizma njegovih prethodnika. On prikazuje obične ljude, seljake, đake, oficire, koji čine podvige prirodno, bez svesti o svojoj veličini. Evropska noć je posledja zbirka objavljena za života i plod je zrelog pesnika, doživljaj logorskog i rata, izraz ratnih strahota: u njoj su prisutna oba glavna toka Vinaverovog pesvanja: prvi: osnovni – eterična, metafizička poezija; i drugi – realistička, ratna poezija. Želeo je da stvori pesme oslobođene svakog konkretnog značenja, koje će samim svojim zvukom izraziti najdublje treptaje bića. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagoveštaju, koji se otvaruje muzikom. Tom simbolističkom načelu, biti muzike, ostao je veran do kraja. HUMOR: izvanredan parodičar, majstor verbalne komike. Parodirao je antologiju Bogdana Popovića – Pantologija novije srpske pelengirike (1922), a i samog sebe. Čudno je da je kao najekstravagantniji pobornih modernosti, svoj najveći uspeh postigao dvema knjigama koje su dovodile u pitanje sam pojam moderne poezije. ESEJISIKA: najznačajnije područje rada. Gromobran svemira (1921); Bergsonovo učenje o ritmu (1924); Ikarov let, Sudbina današnje književnosti (1937); Zanosi i prkosi Laze Kostića (1963)... Obuhvata sve umetnosti, mnoge umetnike. Piše lako i lepršavo. Meša humorna
raspoloženja
s
lucidnim
zapažanjima,
vatrena
dokazivanja
s
ležernim
familijarnim ćaskanjem, duboke misli prelivaju se u trivijalnosti i obratno. Čitalac se oseća kao uvučen u kovitlac misli i emocija, ali i razočaran nedostatkom sistema, izbegavanjem zaključaka. Vinaver nije kritičar analitičar. On komunicira sa delom na nekoliko planova gotovo istovremeno, razvijajući jednu specifičnu tehniku kada se svet umetnika ukazuje obasjan sa više udaljenih tačaka. JEZIK: Ipak je dao produbljenu analizi tradicionalne kulture i njenog osnovnog instrumenta, jezika. Problematizovao je vukovski jezik, jezik narodne poezije i njen osnovni metrički oblik – junački deseterac, koji ne može da izrazi modernu indiidualnost, njen odnos prema kosmosu, niti moderni život.smatra da je naš jezik spor, monoton, s naglim plahovitim uzletima naviše, i isto tako brzim strelovitim survavanjem u prazno, s dugim opasnim pauzama između stihova. REŠENJE: u suštini vukovsko – treba se vratiti narodnom govoru
i
osluškivati
žubor njegove
melodije,
ali
u
modernom
govoru
nadgramatički polet. Beogradski govor ima najveću ulogu u preobražaju.
77
grada
–
RASTKO PETROVIĆ (1898 - 1949) e s e j:
OPŠTI PODACI I ŽIVOT PESNIKA DUHOVNI RACIONALIZAM PESNIKA: Isto kao i svi drugi društveni tipovi i tip pesnika bazira svoj život na jednoj racionalističkoj osnovi, s tom razlikom što je kod pesnika racionalizam primenjen na duhovno, a ne na materijalno bogatstvo. Emocionalni život je za pesnika jedno emocionalno obogaćivanje, on ga neguje, razvija, vaspitava, ima čitavu nauku da ga veštački realizuje, da materijalizuje, traži nova iskustva, i uopšte oseća uspeh i zadovoljstvo ako je otkrio kakve nove emocije u sebi – emociju emocije. Kod njega je ceo emocionalni život udvojen i on se može naći između dva ogledala koja se ogledaju jedno u drugom do u beskraj. RAZLIKA IZMEĐU EMOCIONALNOG ŽIVOTA PESNIKA I E.Ž. LUDAKA: Život ludaka iako je u svojoj osnovi takođe stvarni život emocije, nema u sebi te racionalnosti, ne trudi se oko njenog održavanja, niti se smatra srećnim zbog nje. Ludilo je nepresušni izvor emocija, koji lud čovek rasipa jer ne oseća važnost emocija, nego onog sna koji mu izaziva i koji mu se čini stvarnim. Ceo svoj unutrašnji život ludak stavlja u spoljašnji svet, u realnu spoljnu stvarnost kojoj je on potčinjen; pesnik ceo spoljni život (realne vizije, opšte zakone) prerađuje i uvlači u svoj emocionalni svet iskustava. SILA NOVIH SAZNANJA I INSPIRACIJA: pesnik ne može da ceo spoljni svet preradi u svoj unutrašnji život. Može da vrši jedan spontani odabir podataka koje mu svet može pružiti, i koji mu mogu odgovarati. Prilikom svoga razvića on će vršiti popravke u tom izboru, a svojom prirodom lične prijemčivosti, može da promeni i ceo način odabiranja. Celog života pesnik bez presanka vrši taj izbor, pod kontrolom svoje osećajnosti, uzbuđujući se pred jednim datama, a odbacujući druge. Otuda dolaze ona velika i nagla pesnička otkrića pri životnim promenama samog pesnika, koja su u stvari duboke i prave pesničke inspiracije; jer inspiracija je potreba da se jedno novo saznanje materijalizuje i stavi u red proverenih iskustava – da se umetnički ostvari. Osim toga, nadahnuće teži još i da produži život u pravcu tih novih saznanja, koja obasjavaju odjednom ceo život i uvek se čine kao njegova prava odgonetka. Individualne promene preobrazivši razumevanje života, žude da život što je moguće pre prenesu u carstvo osećanja i emocije. Pesnički život – onaj pravi život njegovih emocija – toliko deformiše, protkiva, razgrnjuje ono što bi inače bila njegova biografija... RAZVIĆE PESNIČKE BIOGRAFIJE: kod svih modernih pesnika naći ćemo isti satanizam, isti bol što sve prolazi, i istu žudnju da se sve napusti i odluta ma kuda. Mogla bi
78
se izraditi jedna idealna biografija pesnička, koja nije ničija posebno, ali uz koju kao da bi išli njihovi životi. Moglo bi se pokazati da je na delu konstantno dopunjavanje, razvijanje tog zajedničkog u pesničkim biografijama. Istorija duhovnog života se usavršava... BIOGRAFIJA DANAŠNJEG PESNIKA: ovde počinje svojevrsni autofikcionalni deo pisan u II licu, ali o ličnom iskustvu ratovanja, odrastanja izvan bilo kakavih normi, u zemlji koja se širirla po cenu sopstvene mladosti, o žrtvama o mrtvima, o haosu, o surovosti i povratku zakonma čopora i plemenskim pećinskim uredbama, o početku pisanja u takvoj sredini, gde
svaka
reč
postaje
skupocena,
gde
je
ubiti
čoveka
sasvim
jednostavno
i
nesankcionisano, u zemlji koja se pretvara u kolaž slika mučenja, gladi, krvi, bolnica, patnje, teskobe, truljenje, mrtvi... Tako su oni izrasli zajedno: on i njegova otadžbina; on i njegov talenat; niti se moglo to odvojiti jedno od drugog... Sobom je predstavljao svoju zemlju, smelu, novu, pijanu zemlju... NOVI ZAKONI ŽIVOTA: Počeo se strahovito i nepojmljivo užasavati od kraja života... Umetnost je za njega bila kupovanje života negde preko granica pojmljivog... deran koji se našao u francuskom koležu, strahovito voleo nebo, i poštovao jedino Slovenstvo. Usamljenost... PREVAZIĆI FIZIČKI ŽIVOT: dalje piše o danima u Parizu, o čitanju, šetnjama, II ratu, ljubavi, povratku u Otadžbinu, voz koji se ne plaća a putuje šest dana, uzbuđenje, stari drugovi, dosada, afazija, želja da se pređe sve unakrst, zemlja još ranjena, susretanje s ljudima kod kojih se susreće ista potreba da se izrazi, da se organizuje novi život... OSEĆANJE ŽIVOTA: Postoji život veliki, divni pijani fizički život bilja i rastinja, pada reka, juranja oblaka, mladih tela... Moći piti, jesti živeti i sa sitošću umreti... Želja da se osećanja ne izražavaju nego da se pretvore u pravu akciju... Pesnik je već potpuno čovek. On se pomirio sa svima stvarima i pokušava da ih razume. Nema ništa ni protiv koga. Ne traži das e stvari prevaziđu, u svima njima je život, i od njega samo zavisi kako će da ih primi. Proživeti samo svima svjim sposobnostima život; dobro i sa dubokim osećanjem razumevanja i ljubavi. On se užasno boji smrti i strašno mu je ali je pristao da umre... VOLJNI POVRATAK UŽIM GRANICAMA: kroz sve te peripetije je prošao mladi liričar, koji je rastao sa svojim zavičajem, težio da prevaziđe sve granice, nailazio na čitave etape koje njegov duh nije mogao da obuhvati i zato mu se činilo da ga moć shvatanja napušta i da ulazi u afaziju. Padao je u neizlečive melanholije i očajanja... ali naposletku otkri da ništa nije presušilo, kao da je ponovo počeo živeti život detinjstva... Zaključio je da pre njegovog života nije ni postojao moderni život sa svojim tehnološkim dostignućima... Ono što mu uvek ostaje jeste sposobnost da se u velikom trenutku i bez tragedije odrekne svega što je činilo spoljno bogatstvo njegovog života... Sam princip njegovog života leži u njemu.
O t k r o v e n j e, 1922. Probuđena svest
79
(Juda) (u originalnoj verziji zbirke ovaj deo je štampan na kraju, i predstavlja autopoetički tekst, Rastkovo vjeruju o poeziji)
Najzad govoriti slobodno i do kraja. Jednom bar (jednim dahom), makar vas način govora u prvi mah i uvredio, da bi se mogla izreći cela misao i da bi se odahnulo. Videćete da ta misao nije tako rđava, kao što ste očekivali, za one koji ne planu odmah – i da duh iz koga je oslobođena ne zaslužuje prokletstvo. Sa 15 godina je pravio svoj list Probuđena svest. Tu je napisao: Svi se planovi ne daju ispuniti. Sve što je bilo neće biti; sve što se planira, neće se ispuniti... dalje se pita da li je tada bila rođena ova knjižica u njemu? Kako je postao ljudožder: božiji sin je rekao: Jedi ovaj kruh jer je to telo moje. I pij ovo vino, jer je moja krv. Želeo je da cela zbirka bude kao hleb ili kao voda, jer je to jedno od temelja-uživanja. Ponovo smo na teritoriji naturalizma, ali ne pesimizma i napetosti, no oslobođene volje za neposrednost i lepotu. Dosta je moje telo ispaštalo; ono hoće da uđe oslobođeno u svoj raj. Dosta je svojom ludošću i moj duh ispaštao: jer dok nisam mislio uz pripomoć svojih organa i butina, kolena, premda sam naizgled mislio pravilnije, nisam mislio do stvari sporedne i bez važnosti; može se čak reći da nisam ništa ni mislio. A sad je misao spasonosno prelila moje telo kao mlak talas. Telo će naučiti moj život zdravlju i discipini, a misao ga je bila nadražila toliko.
•
TEZA o ORGANSKOJ TELESNOJ ZVUČNOSTI i ORKESTRACIJI: mehanika erotičnih odnošaja, treptaji beskrajnih delića predodređene materije koji izazivaju besprimerna drhtanja, privlačenja, i odguravanja celih tela, katastrofe sudara, erupcije, grčeve, eklipse svest; ja bih ih tako svesno ponavljao, prateći sve nijanse prelaska iz ritma u rtam, brzine u brzinu, što jedna drugu izazivaju asocijacijom pravilnih ubrzanja, i uticajem intraplanetarnih gravitacija. Ovde se muzika javlja kao stvarna činjenica, jer su tela puna zvukova i orkestracija.
Svakodnevni susret seksova je divan i strahovit, veličanstven i najvažniji u životu. Kad se dva tela počnu magnetski privlačiti ni njihova volja, ni jedan ljudski moral, ne može ih sprečiti da se privlače sve dok su u oblasti tog privlačenja. I ništa ne znači griža savesti što sam nekog ubio ili mu podvalio, jer mene često muči savest i što nekoga nisam ubio ili osvetio mu se. Napominje da nije anarhista: IDEJA SLOBODE I RAZOČARANJA U INDIVIDUALISTIČKU KORIST OD HEGEMONIJE CELOKUPNOG ŽIVOTA možda i nisam rođen sebe radi, ali došavši jednom do svesti da izvestan broj potčinjavanja opštem životu nosi sobom i senzaciju zadovoljstva što sam rođen, tj. iako ne rođen radi sebe, ja ću živeti život radi sebe, i oslobađati se nesnosnog, ne tražeći da to i ostali čine. •
ŽIVOT POSTOJI PRE I POSLE DRUŠTVENOG MORALA, i ono što je označeno kao nakazno od strane morala ulazi u život tako prirodno, kao nešto što je nužno. I zato ja na moral ne mislim, niti mislim šta priroda hoće od mene, već je zadovoljavam mnogo, i time svoje potrebe; a ako mi padne na pamet da razmišljam – i to je jedno zadovoljenje – i to priroda,
80
i bez mog pristanka, ume sebe da zadovolji u meni. Čak ni lepota nije moj osobiti moral, jer je i ona došla posle nužnosti tek i zbog nje.
•
FATALIZAM OPTIMALNE PROJEKCIJE: stalno vidi u daljini, u projekciji, događaje koji će ga zahvatiti. Rastku dolazeći sve bliže, toliko da postaje samo organski detalj u njima. Opisuje organske senzacije u trbuhu pred nadolazećim koje će ga promeniti, i što je najvažnije, što će moći to kasnije proceniti. Od toga se gubi svest trajanja, proticanja vremena. To nije somnabulizam, to je milijarditi deo sekunde intervala između budućnosti i prošlosti – ekstaza, koja pojačava osećaj života i koja nagoni na stvaranje, kojem celo telo služi, celo se napinje.
•
MISTERIJA ROĐENJA: veća je nego misterija smrti. Kako se svest o mojoj ličnosti uvukla u baš ovo telo a ne u koje drugo, rođeno od moje majke; ukoliko moje telo nosi u sebi doživljaje i saznanje, o njemu, moje majke, i pustolovinu mog oca. I prošlost pre našeg rođenja, i istorija zavisi od našeg izbora. On je slobodan. Ali u trenutku rođenja? Sve postaje kretanje: razlika između tela u pokretu i putovanju i onog u miru, bila bi kao između nadraženog mladićstva i trenutka kada je potpuno smireno.
ZAŠTO POEZIJA? Piše jer ni za čim drugim ne oseća potrebu u noći. Građenje pesama je jedan od najnužnijih trenutaka života: jedna od funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati. Život nosi umetnost sobom; ako umetnost okrnjiš, i sam život će time biti okrnjen. I ova proza je jedna pesma! – poetika protivurečenja. Počevši da piše ovakve pesme, peva ih ne iz kritike života, već zato što je našao čitavo blago životvornih zanosa koje ga je oduševilo za stvaranje. I od toga se živelo, to je glavno. Meni nije toliko stalo do supe moga detinjstva koliko da pevam o njoj i da se na jedan novi način njome nahranim. Pesme možda ne odgovaraju pojmovima o umetnosti, ali su veličanstvene. TELOPISANJE: svakim delićem u svakom položaju učestvuje u naporu ekstaze. Ne ostvarujem veliku umetnost, nego veliku ekstazu. A šta se mene tiče vaš mir! To nisam ja o kome je reč, već jedna savest čista, izdvojena, koju sam hteo spojiti uz kakvo ime. Što se tiče tela, sadašnjost se, i avantura dok je u toku, samo prekonjega objavljuje. Zdravo svete na jug, najsrećnihji od svih ljudi te pozdravlja – onaj koji je uništio svoj opstanak. Da je sam na svetu, da nema ljudi: IZVESNE SVOJE ZANOSE BIH KREŠTAO I DERAO U PROSTOR. Meni je svejedno. Otvaram usta i rumenilo večeri me truje nekim slatkim golicanjem kroz sva tkiva. Nego ipak, voleti jedno ljudsko lice iznad svih ostalih i pokriti njegovom zastavom sav svet. Udarom ogromne ljubavi probih prozor na zidu u pravcu nje... Ti više nećeš piti vina, ni provoditi blud: život tvoj mora da se uljudi, zbog nje. Da osećaš svoju večnost ne bi te misao o smrti užasavala, niti bi pisao iz koristoljublja – da odguraš ma i uspomenu na sebe što je mogućno dalje preko groba! Sam ja ne mislim ni jednog trenutka na bolest do trenutka njene pojave, još manje na sposobnost pojedinih lečnika.
81
Nalazimo se u takvoj bahanaliji života, da se ne možemo ni setiti onog što ne doživljavamo. Zašto kukavičluk mora da predstavlja nenadležnost moje svesti? ŽIVOT: ono što se zove životom unutarnjim i spoljašnjim, ili duhovnim i telesnim, jednog čoveka, samo su dve krajnosti jednog istog nerazlučivog i besprimernog mehanizma u ovom životu, čiji je jedan deo, ili jedan rezultat, možda vezan u drugom. Život duhovni nerazdvojiv je od našeg fiziološkog života, i naša večnost zavisiće od našeg života sadašnjeg: ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje bivanje u pokretima svojih ruku, ili u želji da zadovoljiš svoju strast za pevanjem. ČOVEK JE NEPREGLEDNOSTI ŽIVOTINJA, TJ. ZVER ČIJE SU ČELJUSTI RAZJAPLJENE PREMA BESKRAJNOSTI. Otud za razliku od ostalih zverova on je nezadovoljan. Uzroke njegovog oboljenja ne treba tražiti u njegovoj prošlosti, već na jednoj pravoj liniji između njega i bezgraničnog: tamo ih otklanjati. Tako je svako čulo udvojeno, pored orijentacije i funkcijom: za otvaranje, na tom mestu, celog bića Nedogledu. SAMOUBISTVO:
Ako
više
nije
mogućan
ni
jedan
korak,
ostaje
veliko
oslobođenje
–
Samoubistvo, najveličanstvenija matura. Samoubistvo, ti nosiš još život u sebi i ništiš strah od umiranja! Da li ćeš stupiti u moju sobu kad iz nje izađe poslednji Izgled? U BESKRAJU SE NALAZI DALJI ŽIVOT; to nije drugi život; on će pored ostalih vrednosti poroditi i laž. Laž! Imaj hrabrosti da ti to bude poslednja reč.
***
NOVICA: POETIKA RASTKA PETROVIĆA
82
Poezija Rastka Petrovića je pretežno povratnim pogledom okrenuta prema početku, prema čovekovom dolasku na svet. Tako se 20-ih godina XX veka kao novo, njemu svojstveno tematsko jezgro izdvaja tajna rođenja, koja, kao sebi suprotnu, podrazumeva tajnu smrti. Ako ovaj podatak uključimo u sveukupna kretanja u našoj književnosti tog vremena vidimo da je Rastkova poezija u izrazitom raskoraku sa poezijom moderne. OBRT ŽIVOTNOG ODMERAVANJA: prvi površni, ali ne manje značajan, podatak jeste da pesnici moderne u središte svoje poezije stavljaju opšte opadanje, rasulo i smrt kako u čoveku tako i u priroidi. Od Ilića preko Rakića i Disa, pa sve do Pandurovića i njegove hladne grobljanske stilizacije, lirika moderne je bukvalno preplavljena pejzažima sutona i jeseni. U poeziji srpske moderne jesen podrazumeva završetak ljudskog trajanja, tačku prema kojoj se odmerava trajanje. Jesen je temporalna okosnica za pesničku sliku. Međutim, Rastko taj temporalni oslonac premešta na suprotnu stranu: u PROLEĆE ljudsko trajanje počinje da se odmerava prema početku godišnjeg obrtaja, prema sunčevom usponu, a ne prema njegovom kraju odnosno sunčevom padu. Otkrovenje počinje pesmom Pustolov u kavezu i invokacijom proleću – da li mu ironiju ili život novi proleće donosi? U pesmi Jednom snu za koju Rastko kaže da je prva pesma Otkrovenja, prolećni početak se dovodi u vezu sa snom u majčinoj utrobi – on sanja na rubu proleća, dok neko, tamo, sanja u majčinoj utrobi. U pesmi Jednom snu jasno se vidi da naspram sna početkom proleća koji vodi u leto stoji san u majčinoj utrobi pre izlaska iz nje. SAN medijum ka onom devičanskom, iskonskom, nedirnutom. Doticaj sa nedirnutim je opšta težnja Rastkove poetike 20-ih godina XX veka, ali i poetike čitave avangarde. Dis/Rastko: NARUŠAVANJE JEZIČKE STRUKTURE: Da ova težnja nije iznederena isključivo u avangardi svedoči Disova Tamnica. U Tamnici pesnik sanja o nevinim daljinama sa kojih je pao, bačen u ovaj svet-tamnicu činom rođenja. Rastkova tajna rođenja očigledno postoji i pre Otkrovenja. Slike Disove i Rastkove poezije jedva da mogu da se porede, toliko su različite, ipak, možemo govoriti o njihovoj tipološkoj sličnosti. Pre svega kritičari i kod Disa i kod Rastka pominju jezičku neveštinu. Jezička neveština iz sintagme ili stiha se prenosi na strofu pa i na čitavu pesmu, te se tako stvaraju grupe stihova nejednake umetničke vrednosti. Kod Disa samo pojedine strofe ili stihovi izgledaju savršeno. Kod Rastka možemo govoriti o fragmentarnosti i potpunom rasulu. Te jezičke nepravilnosti, pukotine u jeziku nisu plod pesničkog neznanja i neukosti već predstavljaju neodvojiv deo celokupne pesničke strukture. Narušavanje jezika kod Rastka postaje deo avangardne poetike koja sračunato cilja na efekat, deo je pesnikovog programa. Obrnuvši odnos agensa i pacijensa Dis je stvorio malu pukotinu u ustaljenoj slici sveta koju će učiniti dovoljno vidljivom pesnici avangarde. Dok Crnjanski, sledeći Disa, nastavlja u duhu nemačkog ekspresionizma, Rastko polazi od iskustva francuske poezije, odnosno od Remboove glasovite tvrdnje o vidovitosti pesnika zahvaljujući smišljenom rastrojstvu čula. Rastko takođe ima na umu i tada aktuelno dadaističko
83
razgrađivanje ne samo književnih konvencija i sintakse već i strukture reči. U svoja dva najznačajnija eseja Helioterapija afazije iz 1923. i Mladićstvo narodnog genija iz 1924. govori o dadaističkoj razgradnji jezika imajući na umu svrhu kojoj bi ta razgradnja poslužila, a ne razgradnju kao svrhu samoj sebi. To nas i približava njegovoj ličnoj poetici. HELIOTERAPIJA AFAZIJE: govori o pojavi koju razmatraju gotovo svi najvažniji avangardni pokreti: jezička sredstva se troše, habaju se, otuda je nužno dezautomatizovati njihovu upotrebu, jer u suprotnom nećemo biti u stanju da osetimo ni jezička sredstva ni ono što ona opisuju. O tome piše i S. Vinaver 1920. u svom Manifestu koji je najpre objavljen u Progresu, a 1921. uključen u Gromobran svemira. Viktor Šklovski je postavio temelje ruskog formalizma kada je definisao postupak očuđavanja kao postupak kojim se ukida automatizacija jezika, stvari se čudno imenuju i čudno prikazuju da bi se obnovila naša percepcija. Dadaistički postupak razgrađivanja sintakse uporediv je sa postupkom očuđavanja ako mu nije u užem smislu i istovetan. Ova vrsta književno-teorijske digresije nam otkriva šta je bio podsticaj za Rastkova sintaksička odstupanja u poeziji. Između dadaizma, s jedne strane, koji neminovno srlja u jezički eksperiment, i Remboa, a kod nas Disa, s druge strane, Rastko traži svoje rešenje. JEZIČKE NEPRAVILNOSTI: U jednom stihu Rastko piše: parobrodi zaploviše morE (umesto morem). Zamenjen je nepravi objekat „morem” – pravim objektom „more”, te je tako dobijeno novo značenje – ne samo da parobrodi zaploviše, već učiniše i da more postane dinamično, pokretljivo. I slikom i paradigmom se postiže očuđavanje. VIŠESTRUKI METONIMIJSKI PRENOSI: kad su u pitanju Rastkove pesničke slike teško ih možemo
prevesti
na
pojmovni
jezik,
jer
su
često
zasnovane
na
višestrukim
metonimijskim prenosima. Npr. kada Rastko napiše: opasah bedra drumom žurnim kroz gore - slika je potpuno nejasna dok u njoj ne uočimo složen trop – hipalagu – dvostruko unakrsno prenošenje, podvrstu metonimije: žurno kretanje po drumu se prenosi na sam drum koji postaje žuran, a zatim pređeni drum opasuje bedra kao pojas ili savitljiva traka. ČULNE OBMANE: bitne su za razumevanje Rastkove poezije i njenih slika. Npr. u Ljudi govore (1931) pripovedač leži na obali jezera i kroz raširene prste posmatra brodiće. Čini mu se da ih može oduvati ili ako bi sastavio prste zdrobiti. Čulna obmana je u osnovi dečijih igara kojima se vraćaju avangardni pesnici. OGLEDALSKO UDVAJANJE: još jedan postupak oneobičavanja pesničkih slika: u Molitvi vuku i Času obnove. Otuda kod Rastka mogu da se jave neobične slike kao što su ribe između zvezda. Postupak ogledalskog udvajanja je vrlo složen i podrazumeva: pored simetrije i ukrštanja, i paralelni povraćaj u suprotnom smeru. Evo
kako
izgleda
ogledalsko
udvajanje
u
Bodinovoj
baladi:
nad
jezerom
se
ogleda
srednjovekovni lovac mesto svog odraza na dnu vode vidi skelet davnog strelca što luk zateže
84
fosil nas pomera kroz vreme mrtav lovac u jezeru naspram živog nad jezerom ponovno vraćanje u sadašnjost na srednjovekovnog lovca odakle se i pošlo. Opšta osobina avangardne poezije jeste realizacija tropa. Tako se javlja simfora, viši stepen metafore koja, ono što je metaforično predstavlja kao stvarno. Zato Rastko kaže da njegove žudnje čuče kao pralje ili da nedogled ima plave oči i da sedi kraj prozora. ***
CRNJANSKI: „OTKROVENJE” RASTKA PETROVIĆA Knjiga ima prirodno mesto u našoj novijoj književnosti, kao što je u njoj počeo nov period – posle ogromnih žrtava. Uzaludno je iz raznih interesa proglasiti knjigu proglasom anarhističke grupe, jer takva grupa i ne postoji. Ona je ostatak banalne potrebe za književnim večerima, fantom dobrih i skromnih. Zato je bila zanimljiva licemerna zabrinutost za društvo, moral i tradicije, povodom te knjige, od koje ništa nije prirodnije u našoj književnosti tada. Zemlja je mesto idiličnih seljačkih pejsaža, obrnula haos ulica i plotova, sasvim kubistički; bolnice i stanice, čađave i strašne sa krikom samoubica i ostavljenih porodilja, sasvim futuristički, čine da se Otkrovenje čini kao neka zbunjena sinteza. Novi su prokleti da moraju da žure. Rastko ne iznenađuje. On se prilično jasno ocrtao Burleskom. Knjiga je uspelo izvedena. Komentari su poželjni i dobro je što postoje u knjizi kao vrsta autorskog predgovora, ali oni imaju samo privremenu vrednost. Naslov knjige je posle sadržaja neizbežan i posle Apokalipse ne bi trebalo da uzbuđuje. Prvi utisak: ogromna zbrkana bahanalija stvari i telesa. Namera: konstrukcija pesama i poetike na osnovu nove senzualnosti, strašne panteističke čulnosti, koja kao zaneseni spitirista ljubavi vezuje rađanja, tela, preko brda, reka, kontinenata. Uskrs mladića u književnosti. Uprošćavnaje svega što se vidi do životinjskog, do plazme. Nad knjigom se začas pojavljuje gungula telesa, veličanstveni globus mrtvaca, porodilja, gladnih i golih. Mucanje i buncanje golišavog mladića? Opet samo mladost. Ali postoji blaga nesigurnost i izrazu i mora da se kaže: ušao u njega eros, pa besni. Rastko bi želeo da mu knjiga bude kao hleb i voda, i odmah dodaje – i sve telesne funkcije. Ima jada, vrućine hleba, ali mirnoće, mudrosti i tišine vode ne. On kaže da ga misao draži – misliti treba pomoću butina, kolena. Sva ta ljubavna lirika potekla je iz utrobe. U njoj se očituje nov znak za našu liriku: telesni krik raspojasane generacije koja igra nad mrtvima, VLAST PESNIKA NAD ŽIVOTOM. Čini se samo da reči koje se ne kazuju, kod ovog pesnika postaju manir. Tako da se u ogromnoj huci tih erupcija, krikova, razdraganih usklika, prevrtanja golih telesa, umorno od slovenstva, mladosti i temperamenta, zaželi malo miltonovskih motiva, ogromnosti, tišine, usamljenog, praiskonskog, bestelesnog. NASLOVI: odaju ogromnu razliku u odnosu na predratnu poeziju. Naglašena je vezanost između pesama, da se iza njih kriju mišljenje, rezultat jednog gledanja po svetu. Draža je takva
85
knjiga nego banalna i palanačka, ali mana joj je želja za atrakcijom, samo po tim naslovima. Vrlo se jasno vide uticaji francuskih pesnika novog duha, Koktoa, Epstena, Rajnala. Glavno je za našu umetnost da jugoslovenstvo gurnemo da ga obiđe oblak starozavetnog mesijanstva, krvavog mesnatog, i staklenog i jalovog novozavetnog hrišćanstva, i glupost reformisanih germanskih gomila, mrak, bes, žalost i ridanje. Zato ga raduju, pored svih ludosti te knjige, i tragovi naše vizantjske prošlosti, u sjaju Jadrana. Neka nad ovom Jadranskom lirikom bude ispisano: DUH IZNAD VERE, NAUKA IZNAD DOGME, PONOS, OHOLOST, LEPOTA. STIH: gotovo da potpuno imitira onaj koji vlada na Zapadu. Sad je na vrhuncu slobode. Raspasanost obrade poražava snagom. Ipak često se oseća konstruisanost pesama. Njegov jezik je nalepša nada naše novije lirike, kada se odstrane žargonizmi i maženja beogradskog deteta. Njegove metafore često se čine moćne kao mostovi, i otkrivaju ogromnost moždanog rada. Stihovi su kao reke pune ostrva. BEDE STIHA: nesolidnost u pesničkom zanatu, bufonerije, jeftini modernizmi, i prave bezbrižne besmislice, više vređeju jer guše melodične, duboko bolne i čežnjive stavove. Ta papirnatost fraze, velika opasnost Krleže, i za Rastka postaje opasna takođe. Otužno je mešanje starog, slovenskog u futurističke kaleidoskope, da bi se zabašurilo, da bi se zadivilo. Usiljene naivnosti, nešto dečačko, ne očaravaju. Spada se čak na bombasti starež i to u najboljoj pesmi Putnik. I pesme od sto reda treba da imaju, pa ma kao paučina tanku, mrežu veza i ekstaze, inače će ih kritičari s pravom baciti u prozu. Najsumnjivija je knjiga sa tog gledišta, sa gledišta lepote novih izraza. Sve optužbe su samo privremene. Pozitivne vrednosti nalazi, oduševljeno POD STIHOVIMA. Same pesme, to se ne da poreći, haotične su konstrukcije. PUBLIKA: ako ima i 500 ljudi koji u sebi imaju asocijacije, uspomene i rastrojenosti nužne da bi stihovi ove knjige u njima izazvali jezu umetničkog dela. Pesnik i nije tražio popularnost. Za mali broj ljudi je sastavio duge ditirambe od otpadaka života, zvukova i prizora, sa besmislenom željom da otkrije telo i zaleči život. Kao ludi ogroman san, takva je ova knjiga. Život je dobro, a najveće dobro je životinjski život, pomešan sa slanom pučinom mora, vrućinom maslina i tajnama seksualnog. Strahovita težnja za majčinom utrobom, tuga za makedonskim drumovima, gorak hleb na dalmatinskim otocima. Kako je bolno misliti na ono iz čega postaju ta ekscentrična dela. Glad na ostvrima, šaka brašna i trula riba. Zašumile su maslinske šume sa Korčule u beogradskoj lirici. Nije ovde pitanje da li su stihovi u redu, nego je nov život, široke drumove, brašno i ribare, zapevala Jugoslavija. Rastko je dao nesrećnu, zbrkanu, nesolidnu, ali ipak divnu zbirku, u kojoj je sve što je ovo leto disalo, sijalo, rađalo i jecalo od velikog, ogromnog, beskrajnog pijanstva od Boga, na istoku i jugu naših zemalja. U najtežoj i najlepšoj pesmi Preinačenja, u haosu modernosti, čuje se glas kakav se nije davno čuo u našoj lirici. Sve se sliva u teške reči koje se ne zaboravljaju.
VINAVER: „RASTKO PETROVIĆ – Lelujav lik sa freske”
86
Rastkovo ubeđenje – da svet uopšte, i naš svet napose, živi poezijom, ma i od nekoliko stihova pesnički uzvitlanih. U tome je nazirao Pavlovljeve uslovne reflekse: kao da nas je potreslo nešto moćno poetsko i proteglo se kroz sve slojeve nerava kao osnovna ozleda. Ona se leči snagama celog organizma, silama prošlosti, dahom budućnosti. Svuda je oko nas: more znakova i znamenja, a u srži stvari su dve-tri pesnika osnovnih vrtloga, kao putokazi njeni – proširenje postavke Bore Stankovića, o sveopštoj, plotskoj i duhovnoj žudnji svih bića, u magnetnom trepetu života, koji teži sam sebe da dokuči, da bude svestan svojih dosega i granica. Uverenje prema kojem se čitava vasiona, a kamoli pojedinac, može zamisliti kao nekoliko strasnih i žarkih nagona, izražljivih i pojmljivih svakome, koji prevazilaze svest. Rasko je čitav svet video u opsednutosti nečim velikim, osnovno i jezivo velikim. Leptiri lete na zov ženke, na nešto apstraktno, svemoćno, čemu ne znaju ni obrisa. Ta se apstrakcija Rastku učinila kao velika poezija sveta, mit između mitova, svet između svetova. Čitao Levi-Brlia: Mentalne funkcije kod primitivaca jer je bio ubeđen da oni misle prelogično, da veruju magiji, izvesna radnja koja je prema uspehu poteza zasnovana na iskustvu. Smatrao da magija nije ono što se tako naziva, već ceo opseg našeg ritmičnog iskustva spada u njih. Taj oseg je stalno tražio, nalazio i gubio. Želeo je da sasvim suprotno epigramu, svojim stihom da ostvari nešto nepotpuno, gotovo kao krik, vrisak i slutnju, krnjetak. Hteo je da u nedovršenom i nedorečenom, u fragmentarnom (koje je tako bitno za naš ep) da nas prenese u ogromnu pohlepu. Mislio je da je ŽEĐ ubedljivija i razumljivija od iskustava. Dovoljna je specifična žeđ: da bi se razumelo čuvstvo iz kojeg je ona potekla ili kome ona stremi. Nagoni govore, ljudi govore, žeđ govori. Nikada nam nije dosta činjenica i tumačenja. Samo pesnik zna da može drukčije. Krnji i hromi, jednostavni ritam skrhanih kola – činio se Rastku dovoljnije, jače, no bezbrojni silogizmi i opisi. Odmah smo: in media res. U stihu je hteo da nagovesti šta se skrhalo, i da je ostao neki gorki ukus koji više znači, zbog kojega se možda krhaju krhke suštine: jer sve su celine krhke. Uticaj oca, Mite Petrovića koji je želeo da bude sekretar i krčmar istorije i koji je manično sakupljao račune, sabirao troškove raznih događaje i povoda. U ocu je video da je potrebno nešto drugo, da je potrebna poezija, jer se istorija ne može zapisati u celini, i da fusnote nisu korisne. Poezija jedne situacije, jednog razdoblja nikada se ne izražava savršenim obrascem računice, ali dejstvuje kao stvaralačka klica, kao gradivni kvasac. Tako je Rastko odbacio sve funote života, misli i duše, i zahtevao nešto što se nikada nije desilo, a što je tajno rukovodilo svakim zbivanjem. Sanjao je o jednom probuđenom romanu naših prastarih ličnosti, i svuda je tražio, gde je mogao da nađe, istorijski roman. Da se ožive mrtvi i prohujali, ali bez fusnota, računskih izveštaja... Setio se: FRESKA ga je opsedala SVOJOM OVLAŠNOŠĆU. Sve može biti i ne mora... pitao se koliko je skica bilo potrebno Tvorcu za sve žive oblike. Rastko je zamišljao čitav nadahnuti život, koji bi se sastojao u nečem svojstvenom fresci. Dakle: ne dovršiti što nije za dovršavanje, ne popuniti što nije za popunjavanje, a dati samo neki: ovlašni, labavi a bitni leluj gradiva i prodor osećajnosti.
87
Ake se ta FRESKO-TEHNIKA proširi i na sve živo i mrtvo, vasiona, istorija, postaju oblast magnovenog nagoveštaja, prisnog uviđaja, a ne područje dovršenosti i dosklađenih zbitija, gde je sve podvrgnuto računu, i gde niko ne sme da pogreši, a svi greše: a greška je dragoceni podatak o biću koje se opire rutini. Freska ne sme da pogreši, kao ni živo biće. Ona i mora da izvitoperi senku, odsev, šaru na ljušturi. I baš taj nemir, taj greh, ima da se oseti: kao sila i osveta duha, koji veje kroz teško nagomilano gradivo. Iskustva iz Afrike su bila velika. Pričao je kako je video da se pesnik izdvaja od nepesnika i da ga je crnački pesnik osetio kao sabrata po stihu, koji je shvatao kao čitav ep kojemu nije potrebna celina, kao trag koji se gubi u svim pomršenostima. Samo je još Leonardo tako video Vasionu: razdrobljenu u komađe, koje se ne mora uskladiti. PITANJE: gde je minimum od kojega bi mogla da se sazda vasiona, pesma, govor i muzika? Gde je praotrov otrova, prakvasac kvasca i praklica klice? Mislio je da su jedino dovoljne nekolike usplahirene rečenice, jer sve drugo mu se ukazivalo kao suvišno gradivo, koje muti oblake i odsjaje. IZVESNO OBLILJE MOŽE DA BUDE KOBNO. Ono je samo prividno obilje: sile se i zračenja između sebe potiru. Prvo mu je bio problem kako da obuhvati sve? Kasnije je tek došao do uverenja da treba skratiti, obuzdati, ali nikako sažeti. Sav balast misaoni i osećajni činio mu se kao nešto nedokučno, najskrovitije i najpretežnije. Čak i izvesna praznina u biću. TRAGANJE ZA BITNOM NEBITNOSTI: sebe svodimo po navici, na neka opšta mesta, koja ništa ne znače. I tada je Rastko pribegavao gomilanju nevoljnih pokreta, nevažnih činjenica i slučajnosti, mucanja, reflekse, sve to je hteo da spase, verujući da će ono bitno doći samo po sebi. WELTXPERIANCE: verovao je da svačije iskustvo doprinosi svakom iskustvu, da je naše podjednako vredno, da smo svi još uvek zanimljivi jedni drugima, neophodni, pa čak i sudbonosno važni. Samo treba znati šta da se odbaci. Treba biti pesnik i samo pesnik i naslutiti ono što ne sme da se odbaci. Sebe je najviše osećao kao PUTNIKA, i taj simbol mu je bio najdraži. Putnik jednako nešto otkriva. On nikada nije stigao, ni za šta ustalio. Posle puta opet predstoji put. U svakom preseku života i vremena slutio je sve nova otkrovenja. A zbog toga je i patio od jalovosti, od suše u duši, od prekida konekcije sa svim živim. KOB AMBISA: video je da u svemu postoji zjap koji sve guta i koji se ne može premostiti; jalovost duše. Bio je u neprestanoj zebnji za svoj i naš duševni sadržaj, pokušavao da se odbrani od prisustva opakih i nadirućih sila. Možda je to bio strah onoga ko se vinuo da opet ne gamiže po prahu.... ***
BURLESKA GOSPODINA PERUNA BOGA GROMA 88
(Beograd, 1921) 5 delova: 1.
slovenska paganska božananstva u slovenskom raju
2.
Nabor Devolac
3.
Apokrifna knjiga o putovanju Marije Majke u Pakao
4.
Šta je bilo naposletku? – savremenost, rat
5.
Jadi junakovi - pesmica ***
ANDRIĆ: „Burleska...”: VIDNA OSOBINA PORATNE KNJIŽEVNOSTI – buran scenario, podignut ton, instinktivna težnja ka olujnim temama i bežanje u područja u kojima kontrola prestaje... Rastko je dao suviše bujnu fikciju, ali sa vernim slikama proste ljudske krvi i karaktera vesele rase devolskih zemljodeleca. Perunov raj je mesto apsolutne animalne veselosti. Smatra da je veliki raskol između umetničkog hoću i mogu. Delo vredi samo zbog tog povremenog naziranja pesnikovog lika. ***
MIŠIĆ: Velika Rastkova pasija bila je misterija telesnog: trbusi i kuhinje, materinstvo i kanibalizam, porođajne muke i zverstva.
OTKROVENJE – egzaltacija nagonske prirode. Otkriće tajne
rođenja. Najveća poetska ambicija – otkrivanje te nesvesne pramaterije. Najdivnija među zvarima otvara se ka beskonačnosti; to je izvor patnje: ljudska svest, metafizička glad. Mit o čovekovom padu preobražen u psihoanalitičku predstavu traume rođenja. Kult PRIMITIVNOG MENTALITETA – ideal nesputanog življenja. Poezija pred apsurdom kao krajnjim ishodom sopstvenog biološkog nihilizma. VUK – više mu je stalo do poniranja u nemerljive sile nego do stvaranja čarobnih poetskih svetova osnovna protivrečnost njegove poetike. Zagrcnuta prepunjena emotivnim nabojem, rečenica nikada ne stigne do kraja. Tradicionalnim deskriptivnim sredstvima opisivao psihološke afekte, a misao izržavao afektivno; otuda raskorak. Uporedo sa francuskom avangardom nije morao da traži posredne puteve u san ili egzotiku drevna paganska obest i mistička ekstaza. Put do mitske svesti – nije izgubio čulo za nacionalne tradicije.
SVETLANA SLAPŠAK: P o g o v o r (Novi Albatros) Temeljno iščitavanje Burleske otkriva poetičke zahteve mnogo bolje nego bilo koji manifest.
89
•
ŽANROVSKI bi se mogla odrediti kao parodija, ili još bliže, kao pseudoparodija – tekst koji se prema parodiranim obrascima ne odnosi direktno, već je u reminiscencijama na određene tipove diskursa. Određenje burleske treba shvatiti uslovno: ono naglašava karnevalizaciju, i treba da prema starijim shvatanjima spada u nisku burlesku – odn. ismejavanje ozbiljne teme. Ova uslovnost sastoji se pre svega u promenama diskursa i mesta pripovedača: govore bar DVA PRIPOVEDAČA:
1.
pretpostavljeni, koji pravi omaške i greške ili otiosa, tipska mesta i predviđene predahe;
2.
destruktivni, koji ruši iliuziju usmenog pripovedanja, dajući ironičnu distancu ili elemente ispovesti nepovezane sa uslovima ovako konstruisanog teksta. Ti ispadi intimne ispovesti daju nova značenja činu pisanja: taj
3.
TREĆI i možda od prethodnih autentičniji pripovedač ponavalja da živi, premda piše.
Njihov međusobni odnos je takav da se glas pripovedača menja iz svih lica u sva lica bez prethodne opomene, što navodi na pomisao o modernoj kultskoj drami, tj. o njenom pokušaju da istraži sam kult. Depersonalizacija naratora je nesumnjivo povezana sa učenjem o podsvesti, kolektivnom i arhetipskom mišljenju. Sa druge strane, određenje burleske uveliko gubi legitimnost kada se ima na umu četvorodelna organizacija teksta, i krug reminiscencija koji ona uključuje: 1. kosmogoniski i teogonijski tekstovi 2.
junački ep / ep o putovanjima
3. parabola 4. savremena ratna proza u ovim opštim okvirima pojavljuje se još mnogo žanrovskih i drugih reminiscencija, pa je tako Rastko Petrović kao niko pre njega pokazao veliku pažnju analizi žanrova.
•
KONTEKST AVANGARDNOSTI: motivska slika je nesumnjivo u skladu s programom avangarde, koji uključuje modernizam, kao fluidnije određenje, i ekspresionizam, i futurizam: potraga za primitivnim, za ogoljenim mitom, za tehnikama ekstaze...
Raskto je istraživao mogućnosti starijih književnih formi i njihovih modela fragmentarnosti; i prirodno je što su mu najzanimljiviji oblici usmene (govor i govori) književnosti, ili pisane, u kojima su vezivni elementi kanonizovani, odn. svedeni na produktivne obrasce. Igranje govorima u Buresci..., od tipskih formula do dijalekatskih osobenosti, predstavlja najmoćnije sredstvo žanrovske karakterizacije, parodiranja ili igre same po sebi. Zato su ga i privlačili oni elementi koji su imali najveći potencijal za igru: razbrajalice, zagonetke, bajalice i sl. takođe, uživao je i u katalozima – gde je naučeno onomastičko blago prevodio u nove ritmove, kao segmentima epskog kazivanja koji retko privlače pisce...
90
MOTIVI: Burleska... je neobično bogata motivima iz korpusa svetskih motiva rane epske poezije. Prve dve knjige se tako povezuju sa niskom burleskom, da druge dve mogu biti blizu visokoj (elementi travestije uočljiviji su u trećoj, dok u četvrtoj, opterećenom značenjem koje bi trebalo da bude obuhvatno, ironija postepeno jenjava u korist neumnoženog govora):
1.
PRVA KNJIGA: kosmogonijsko i teogonijsko – razdvajanje kosmosa u orbiti astralnog i htonskog božanstva, koje je konačno oterano u Donji svet; crni bik i 4 reke donjeg sveta: Sava, Drina, Kolubara, Zasavica; incest u drugoj generaciji bogova, princip Erota otelotvoren u Velesu, prikaz života bogova, kovanje oružja, obedovanje bogova...
2.
DRUGA KNJIGA: svet smrtnih junaka i motivi bliski klasičnom epu – katalog naroda, zavada, bogovi upleteni u sudbinu smrtnika, nekromantija, junakovi podvizi, junakov put na nebo, krvava svadba.
3.
TREĆA KNJIGA: apokrifna – putovanje Majke Marije u pakao, uz pratnju arhangela Mihajla travestija je Danteove Komedije, a Dante se pominje kao neki fjorentinac...
4.
ČETVRTA KNJIGA: izlazi iz mita i ulazi u istoriju – pokazuje iskustva književnog pokreta i ideologije razdoblja sasvim vidljivo, i dodiruje se sa Dnevnikom o Čarnojeviću, uvodeći u Dan šesti...
Motivska analiza može da pomogne u kontekstualnom ispitivanju proze, i u nekom početnom ustanovljavanju njene intertekstualnosti. Izvesno je da je Rastko pisao KULTURNU FIKCIJU ilustracija kulturološke/istorijske postavke, obaranje druge, sumnja u postojeće. U kontekstu Burleske... ona ovde ima funkciju obnove motiva i govora primitivnih književnih formi i načina izlaganja mita. Koncept primitivnog, a to je Rastko dobro uočio, ima opasnost od evolucionizma i utopijske recidivnosti – involucionizam. Zato burleska kao izbor žanra dobija opravdanje jer može da prevaziđe i utopijsko i evolucionističko. Interpretacija slovenskog mita trebalo je da bude takva da spreči pojavu okoštavaja, prečišćavanja i ideološke upotrebljivosti. Rastkova zamisao je možda, da ruši neku imagološku koncepciju pre nego što se ona uobliči. Jedino uočljiva ideologija u Burlesci... je upravo izbor burleske kao žanra i odrednice – ona je ključ Rastkovog odnosa prema herojskom, prema zvaničnom pokrovu koji će se baciti preko nekoliko miliona mrtvih – tako je to delo travestiranja, parodiranja i razaranja u vremenu koje se trudi da što pre podigne korisna zdanja i zaklone za nejaki nacionalni duh. Istovremeno, u njegovoj kulturnoj fikciji očitavaju se kvaliteti i kreativnost tradicije koji su ključ razumevanja – alternativni kvaliteti slovenske paganske i hrišćanske tradicije su okosnica Burleske... u stilskoj strukturi teksta Izbegavanje da se mitovi ili njihovi fragmenti objedine nekom logikom ili sižejnim tokom. Fragmentarnst slovenske mitologije, njena autentična primitivnost, treba da bude naglašena nedoslednostima, vremenskim skokovima, zamenama ličnosti i njihovom fluidnom karakterizacijom.
Rastko
je
sa
mitovima
radio
dosledno
ono
što
je
propovedala
strukturalistička škola: rastavljao ih je na osnovne segmente da bi iz njih izvukao možda ne
91
novu, ali svakako bitno drugačiju logiku, oslobođenu naslaga herojstva i zvanične kanonizacije legende. STILSKA STRUKTURA: najveće književno, značenjsko i inovacijsko dostignuće Burleske... Sem mešanja govora i upotrebe grešaka usmenih žanrova, važan element su eksperimentisanja sintaksom: tekstovi s kojim je uspostavljena veza upravo su oni u kojima se koriste sintaksički modeli posebne vrste – proročanstva, molitva, napevi i sl. VEZ – kao metafora nizane, lančane strukture, model koji se može automstski ponavljati s malim izmenama (seti se Nastasijevića). Postavka se očigledno suprotstavlja ipak preovlađujućoj centralnoj ili koncentričnoj zamisli književnog dela. Istražujući psihološki opsesivne oblike teksta, zainteresovan i za govor dece i ludaka, Rastko je okrznuo i jedan od budućih nadrealističkih sakramenata – automatsko pisanje, ali u njemu samom nije video ključno ishodište. Takođe, tu je i interesovanje za modernu fiziku i Ajnštajna. Nizana struktura teksta, variranje polisindetskih i asindetskih nizova, čini Burlesku... sintaktički jedinstvenim delom: to je verovatno jedina jedinstvenost koja se u čitanju može tražiti... Jednostavne forme – kao odrednica, ima poseban značaj u stilskom postupku. Zagonetke, razbrajalice, bajanja dobili su finkciju nizanja na jednom i funkciju razobličavanja i parodiranja na drugom nivou čitanja, u odnosu sa oblicima koji potiču od epske i pripovedne usmene tradicije. Broj tipova zagonetaka u Burlesci... je priličan: pogađanja metaforom, hrizmi – zagonetna proročanstva, pričanje zagonetnih ili proročanskih snova, gonetanje po zvučnosti, bibliomantija.... Grafičke: premeštanja teksta, kalamburi, tehnopaiginija (interpunkcijom i pravopisnim iskakanjima). Tako, ovo delo postaje upotrebljivo na mnogo čitalačkih načina. U trenutku kada tekst zazvuči kao kolektiv ili kao norma odmah dolazi do nekog ironičnog preseka: naglim prelaskom u kolokvijalni govor, premda i preseci koji se nastavljaju ispovešću ostvaruju isti stilski efekat. PONAVLJANJE, kao suprotno sredstvo, ostvaruje se ponavljanjem sintagmi u različitim kontekstima: formuli, epskom ponavljanju, individualnom govoru. To ponavljanje je i deo eksperimenta sa neposrednom delatnošću reči. Ovde govor obnavlja svoje magijske i isceliteljske moći kao deo tehnike za postizanje ekstaze. To se može posmatrati i kao jedna od osnovnih zabluda avangarde. MITURGIJA – kao jedan objedinjujući termin – pravljenje mita, u nivou značenja i stilskog postupka, na liniji tradicije Aristofana, Lukijana, Rablea, Svifta, Hakslija, Borhesa, pa sve do euhemerskih i hermetičnih spisa Markesa, a uz Homera, srednjovekovlje, antički teološki spisi itd. što naravno govori o temeljnoj pripremi ove knjige, koja predstavlja najveći prozni domašaj avangarde između dva rata...
LJUDI GOVORE (1931, Geca Kon) Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja. Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretizovalo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obzanilo u
92
meni ono što je naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i universuma uopšte.... Mislim da je ona značajna, po svojoj novovsti oblika, po onome što sadrži... Ona ne nosi u sebi ni jednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani ni jednu estetiku. Beograd 28.01.1931.
•
I DEO: Raspitivanje o ostrvima na jezeru – Veće i Manje. ESKALONA. Razgovori s
ribarima i ženama. Opasnost putovanja dok traje tramnotana. Najrazličitiji podaci i detalji života ribara, njihova mišljenja o deci, radu, ribarenju... Dijaloge prekidaju poetski opisi prirode, putopisno intonirani kao razglednice; svrha je da se njima unese nagoveštaj, naslućivanje, atmosfera lelulavosti predela i ljudi u njemu... odlazak na ostrvo... Meštani su ljubopitljivi i spremni za razgovor... Poznanstvo s starim ribarem i njegovim sinom Pipom, koji će mu jedini otvoriti svoju sudbinu... kod krčmara razgovor o ratu, o predosećanju nove katastrofe – rat kao uzaludna stvar... Razlika u jeziku u običajima otpada čim dva čoveka počnu da se sporazumevaju, makar se i ne razumeli... sigurno je da svaki od nas voli svoju otadžbinu više od ijedne druge zemlje na svetu. I sa koliko razloga! Ali otadžbina od njega ne traži da ubija, već da je voli... Ljubav za otadžbinu kao ljubav za bilo šta, još mnogo je veća i lepa stvar... prosti ljudi vide nepravdu kroz hranu – neko je proizvodi, a neko je svu pojede, hoće još... deca koja se igraju rata... GLEDAJUĆI PČELE: skupljaju med i od mirisa proizvode novu senzaciju – ukus: Doći jednoga dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti svemu, svakome, slušati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, već iz toga načiniti nešto što će imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetičnost... U svakom slučaju trebalo bi napisti nešto imitirajući pčele, nešto strahovito savremeno, a što ipak ne bi bilo: kao pčele!... vraća se poštanskom lađicom do Huente... Daždevnjaka ubijaju... Razgovor o propalom životu Pipovom jer su ga oženili onom koju nije voleo, odvojivši ga od pomorstva; on je čovek koje je video sveti koji je nezadovoljan životom na ostrvu; neostvaren je jer mu je ce život upropašćen odlukom porodice... Priča o Englezu koji se samoubio... Ali postoji tu jedna divnija stvar: načinili ste jedno poznanstvo, izmenjali ste samo nekoliko reči, a uvidećete da ste bezrazložno saznali tačno ono što je najbitnije u tom čoveku...
•
II DEO: POVRATAK – Dosta meseci kasnije ponovo na jezeru... Raspituje se o starom
ribaru i negovom sinu... Obilazi tek prezdravljenog Pipa, koji je dugo bolovao... Kasnije romantični susret sa Ivonom koja mu se vrlo dopala: i ona pati jer nije ostvarena u ljubavi, jer je izgubila Pipa... Dopušta mu da je miluje po kosi i ramenima, u situaciji koja je krajnje zabranjena... Ona se nije osvrtala. Da se osvrnula samo jedanput potrčao bih, i posle bih sve zaboravio; cela njena priča bila bi predigra. Ovako sam mislio: „dok sam živ, ostaće mi urezano do najmanjih sitnica ovo njeno silaženje”. Otvorila mu se jer je on stranac... Uputio se sam obalom kroz noć... Sve što je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je... •
III DEO: EKSTAZA – Nema više ničega čovečanskog u ovom predelu... U blizini sam
mola. Seda u prvi čamac koji se njiše na vodi i ne odvezuje ga. Potpuna noćna priroda... Šumovi, prigušena svetlost i mesečina – poetski opis noći. U jezeru vidi ono što je postojanost i stvarnost, ne ono što je živopisnost noći, to nije predeo već deo prirode. Ogroman broj elemenata, ili ogroman broj izraza jednog istog elementa, živi tragično i herojski oko mene. Živi u zajedničkoj borbi i slozi oko mene. U sarađivanju. I to je snažnije od saznanja lepote, od
93
saznanja života preko dana, koje je saznanje ličnog života. Saznanje života uopšte. Saznanje jedne više lepote, saznanje svoje smrti. Bez pobune, bez kritike. Kao saznanje smrti mrava. U sredini sam fabrike prirode. Osećam kako raste i nadima se važnost sudbine mrava a kako splašnjava važnost sudbine Mene. Susret dveju sudbina... Tu ima elementa koji su večiti u vaseljeni, i čija se vrednost, u večitoj transformaciji, ne menja. I ima elemenata koji predstavljaju život, koji čudo, ne samo što postoje, već i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Oni uneose u večite elemente nešto neobjašnjivo i na izgled prolazno. Kroz sve struje elekrtične reke, matice zračenja i talasi – strahovita povezanost mikro i makro svetova u vasioni... Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: tišina... SVA PRIRODA OKOLO JE U JEDINSTVENOME RADU SARAĐIVANJA... Odriče se misli jer je ona laž – živim samo svojim ćelijicama, samo ćelijicama. Kao biljka. MUNJA – osvatljava na tren celo jezero: Sva priroda bi oštra i plava kao umrla usna. Zabluda oka savšena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na mene. Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvog dana. To nije lepota oko mene, već ispleteni život onoga što sačinjava prirodu. To nije jezero na kome sam, već jedan grdan splet zakona i sila; i moj život u tome gori kao plamičak. Noć je bezmerna. -------- onda ide jedan deo koji podesća na onomatopejske igre u Pustoj zemlji T.S. Eliota... DRUGA MUNJA iza brda pokaže grad koji nije nikada video --- PTICA DEMON --- Do kraja ove noći (večito!) čovečanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj deo površine zemlje, jedne od kosmničkih tela u noći, u oopštenju sa drugim telima, drugim kosmičkim silama u prostoru. Ptice ovde i tamo ćute u lišću. Zora, kada se digne, doći će kao da je poslednja. A mi? Mi ne tražimo ništa bolje do da budemo zaboravljeni. Zar? Zaboravljeni... Tup, tup, tup, lup, krup; treba ustati i poći na spavanje. Glupo je ovako svaki čas, čas padati u san a čas biti lucidan kao pred streljanje... Zaspati, zaspati kao u smrti; ne, osećati kako je dobro što se spava. KRIK: strahovito bolan, ljudski, čovečanski i vapijući; u tome kriku, električnom i mehaničkom koji dolazi iz ljudskog grla. To je krik koji je izašao iz krvi,... isti je kao ova munja u prostoru... to može biti isto žena kao i čovek... odlazi u selo... porođaj... Nalazim da je glupo živeti; eto to. Evo, ceo svet žali ovu ženu što pati, i ova je kao sve žene zaista jadnica, ali, što se mene tiče, ja žalim pre svega toga što se rađa – neki čovek govori... Nikada se na zna kako će živeti čovek koji tek počinje da diše. Voleo bih da znam šta će reći o životu kada prvi put bude trebalo da nešto kaže o njemu... Šta ja mislim o životu? Govorim mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu?... Mi ne možemo ništa da znamo šta će biti sa životom jednog čoveka. to može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena. Ja? Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena...
MILOŠ MILOŠEVIĆ: POETSKI ROMAN LJUDI GOVORE RASTKA PETROVIĆA Posle I rata odmah prihvata avangardnu koncepciju jedinstva likovnog i književnog izraza kroz zajedništvo umetničkih medija. Njegove teorijsko-sintetičke likovne kritike imaće odjek u
94
njegovoj prozi, pa delimično i u poeziji. Njegova pesma nije lepa u popovićevskom estetskom smislu, no bitna je u tome što donosi nove motive – doživljaj telesnog kao velike misterije, otkrivanje biološkog, otkrivanje prvobitne zavičajnosti čoveka u krilu prirode, očaj i nedoumicu savremenog čoveka. U mnogim svojim delima osporio je važeće književne strukture, izvršio depersonalizaciju i razbio logičke sintakse tadašnjeg pesničkog jezika, izgradio nove, otvorene i prividno neobavezne strukture, uzajamno pretapao i menjao funkcije pojedinih rodova i vrsta, težio sprezi raznih vidova umentosti. Polivalentno poetsko delo Ljudi govore (poetski roman sa esejističkim elementima vidljivim u njegovom III delu) najsavršenije je, najsloženije, umetnički najsnažnije i najcelovitije delo Rastka Petrovića u kome je on pesnik i putopisac, dramski pesnik i fragmentarni pripovedač, romansijer koji u moći govora ljudi sabira ljudske sudbine, esejista ekspresionističkog usmerenja. Ovde je moć ljudskog kolokvijalnog jezika, ali umetnički osmišljenog, stavljen u prvi plan, ispred osećanja, portreta, predela, građevina istorije i stila življenja – kao neobična čigra koja postoji samo u kretanju. FENOMEN GOVORA postaje dominantna lepota koja čuva ljudske sudbine, u kome se one stapaju ili razdvajaju, bolno teže jedna drugoj, a da toga nisu ni same svesne, JEZIKOM koji je jednostavan, precizan, pročišćen – i živa datost i praktična stvarnost – a koji čitalac treba da razume i poveže da bi iz njega izvukao široku priču o promašenosti života ostrvljana, da sam otkrije roman u delu. Umetničko delo traži od čitaoca da ga reosmišljava, provocira ga, traži dinamički odnos. Ako u romanu i nema dubokih misli, onda ima tople jednostavnosti brojnih lica, ima srdačnosti karaktera koji izranjaju iz iskonskih sredina, ima i nežnosti i ljudske prostodušnosti, ima i lirskih istorija sličnih baladičnim sudbinama Pipa i Ivone koje bi mogle biti predmet zasebnih sudbinskih romana. Velibor Gligorić je rekao da je plemenitost pojam koji je najadekvatniji svemu što je napisano u toj poetskoj knjizi. Rastkova namera nije bila da odgovara na velika pitanja života – direktno, realistički. Odgovre naknadno traži čitalac. Motiv NEMOĆNE POBUNE čoveka PROTIV lične tragične SUDBINE metaforiziran je Pipovim govorom. On
sluti
lepotu
života
izvan
uskih
ostrvskih
okvira,
izvan
tesnog
patrijarhalno-porodičnog kruga, i ne samo da je sluti - on je želi - jer je poznaje, zato što je putovao. Tako putovanje uspostavlja blisku vezu razumevanja, i polje za otvaranje života između putnika-stranca i bivšeg mornara, koji su na uzajamnoj teritoriji izmeštenosti usmereni ka svetu koji je daleko – neoromantičari, apatridi. PROBLEM FORME: dela nije rešen, a bitan je za otkrivanje njegovog literarnog značenja. Naime, ovde je forma neodvojiva od sadržine jer je prava sadržina ovog dela – dubina ljudske tragike – prava semantika romana, u stvari sam način postojanja svih činjenica o ljudima sa ostrva koje su ušle u delo, a koje su date dijalogom. A činjenica, materijalnih i posebno duhovnih, ima mnogo, i one, zajedno sa bogatim značenjima koje žive u jeziku nude formu lirskog romana.
95
Kritika tvrdi da je to roman ili novela, povest ili dijalog, tj. dijalogisani odlomak jednog transponovanog putovanja, a možda pre svega jedna poema (M. Ristić). Međutim, Ljudi govore, pripada romanu kao najsloženijem i najsnažnijem književnom žanru, onoj romanesknoj modernoj savremenoj književnojh morfologiji u kojoj se prepliću elementi romana s ključem, sudbinskog romana, putopisnog romana, esej romana s dnevničkim i reportažnim crtama. Pa lepo neka kaže kao KOLAŽ-ROMAN. Žanrovska složenost u vezi je sa POLIVALENTNOM TEMATIKOM. Kao u ROMAN-MAGACINU, ovde su u simbiozi mnoge teme – znači:: 1. bolesti 2. sveopšteg ljudskog bratstva 3. rata 4. kosmosa 5. sukoba generacija 6. tragike ljudskih uzleta i padova, i njihove prividne smirenosti u tome 7. lepote prirode
Sve teme roman prožimaju nežnim poetskim nitima, daju mu lirski pečat pesnika i putnika, romanopisca u čijem je epskom tkivu i sam prisutan autobiografskim crtama: sećanje na detinjstvo u Paliluli, doživljaj rata, isticanje beletristike koju voli, vizije pesnika Milana Dedinca kao demona nad Budvom... Roman samo prividno ima putopisni tok pesnika kroz nepoznate krajeve i tužne živote. PESNIK – znatiželjni istraživač ljudskih sudbina koji ih čuva u izvornom govoru. Roman je sažeto, kratko, svetlo, prozračno, toplo lirsko delo nostalgičnog pesnika u kome, slikama ljudskih duša, iskazuje suštinu stvari, a ne portrete otkrivenih karaktera. U pitanju je SAGLEDAVANJE a ne reprodukcija, OBLIKOVANJE U TRAŽENJU, u kojem se i završava roman. PRIRODA: javlja se kada se prekine činjenični niz (I i II deo), kao ekspresionistička vizija prirode u kojoj pesnik uočava materijalnu suštinu (III deo). Ovakav stav ima za posledicu rušenje tradicionalnih formi i svođenja rečeničnih struktura na najosnovnije sintaksičke oblike kojima ne može da se opisuje, nego samo izražava suština; verbalnim stilom, u kojem se gube deskripcije zarad važnosti radnje. Otuda u romanu dominira lirika kao trenutak u akciji saznavanja sveta uopšte i jednog nepoznatog sveta ambijenta posebno. Nije bitno ime prostora. Važniji je ambijent siromašnog sela, materijalne činjenice koje pesnik otrkiva o selu, iskonski mediteranski ambijent koji podseća na praoblik prirodnog kutka iz koga se rodio život elementaran u svojoj surovosti. U toj prastaroj ćeliji mediteranskog života narator otkriva ljudsku toplinu a okreće svoju stilsku kameru od njega jer nema putopisnih pretenzija već ima romansijerskih namera kojima nudi goli, iskonski život i sudbine ljudi u njemu – upor. Ćipika. U fokusu su fenomeni čoveka i prirode, a ne kulture i civilizacije. Narator je esejista, a ne putopisac. Želi da na esejističko-slikarski način otkrije svoje viđenja nastanka umetničkog dela, funkciju, sadržaj i značenje.
96
PČELA: metaforizuju, simbolišu rad umetnika, tj. postupak kojim je građeno delo. I pisac u objektivnoj datosti otkriva pojedinosti za delo, zapaža, analizira i bira najpotrebnije za umetničko ostvarenje. Menja oblik energije stvarnosti i materijalizuje ga kao nešto artificijelno, umetničko, kao što od esencije cvetova pčela stvara med. Tako na esejistički način roman je dobio objašnjenje svoje geneze, svoj ključ izuzetnosti, neponovljivosti: Doći jednoga dana na jedno ostrvo kao ovo, pristupiti svemu, svakome, slušati sve gledati sve i posle, ne to opisati već od toga načiniti nešto što će imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton... U svakom slučaju bi trebalo napisati nešto imitirajući pčele, nešto strahovito savremeno a što ipak ne bi bilo: kao pčele. GOVOR LJUDI: prividno škrt i oštar, tvrd i siromašan. Ogledalo je mediteranske priorde, kamena tvrdoće ubogosti sirotinje, ali je zabeležen stenografskim metodom sposoban za neslućene svetove. Sve o čoveku živi u kolokvijalnom jeziku nekoliko škrtih rečenica – Englez, Armando, Pedro i Sagrera. Sudbine se otkrivaju ali ih narator ne komentariše. Narator-putnik je POSREDNIK između skrivenih ljudskih odnosa i svedoči o vezama među ličnostima za koje ni one same ne znaju. Tako sve postaje mozaik ljudskih sudbina, kada se posmatra prizmom naratora, koji je objektivni svedok, hroničar i sagovornik, čiji je zadatak da otkrije i to pretopi u zvuk govora. Ne želi da odigra staru sižejnu ulogu realističkog pripovedača, već stavlja sebe u poziciju novog posmatrača života možda kao novinar ili pesnik, kako to primećuju seljaci. Ipak, Petrovićev narator je pesnik koji govorom samo otkriva bolne i stvarne ljudske sudbine i pušta ih da nemo teže jedna drugoj. NARATOR: evokativan, ni romantik niintimist; ponekad pesnik; poznaje svet, zanima se za velike sredine, gradove, veruje i boga i čuda, voli život iako je besmislen: ima nečeg divnog što se živi a baš zato što ne vodi ničemu; on je pacifista i humanista. NARACIJA: mirna u fonogafskom beleženju usmenog govora. Izvedena je mahom dijaloški čiji je sadržaj dat u pozdravima i uzvicima, u ponavljanju pitanja, u eliptično sažetim izrazima, a naročito u isečcima iz živog govora. KOMPOZICIJA: trijadna. Delovi romana su u srazmeri 3:2:1. I DEO Ljudi pričaju o detaljima svojeg života, ali se uključuje i narator svojom pričom – esej o pčeli – a onda prepušta pričanje Pipu. II DEO duplo sažetiji od prvog, ima manji registar tema ljudskih govora. U njemu dominiraju dve antipodne priče: Armando čovek koji je pobedio veliku tragediju gubitka dva sina i nije klonuo; i druga o razočaranoj vezilji Ivoni žena oja ne može više da voli. III DEO najsažetiji; izraz je poimanja ekspresionizma ostvaren esejistički. Eruptivan, misaono sažet i dubok, kao ekspresionistička pesma ispunjena priviđenjima i novim saznanjima esktaze. KRIK / MUNJA: samrtnički krik je zvučna eksplozija nastala iz susreta krvi, vazduha i prostora. On se izjednačuje sa munjom, čime se ostvaruje veza između događaja u prirodi i ljudskih života. Ali ta veza postaje jača krikom onoga ko dolazi na svet, oglašavanjem tela, i nove materije, što Petrovića-pesnika navodi na pomisao da svetom vlada samo materija, da
97
svuda samo ona trijumfuje, a bez njenog postajanja i postojanja nije moguć novi svet, koji je prema poenti na kraju jedinstvo u svojoj pojavnosti, samo jednom i neponovljivo dato. NOĆ: tone se u njenu eteričnost – neoromantizam. Pesnik ne opisuje. Razmišlja. Sve je pretvoreno u sluh i vid. Prvo je mesečina a onda munje; to je momenat okruženosti iskonskim, svim elementima, s kojima se pesnik stapa. Saznao prostor ispunjavaju sićušne tvari života koje se menjau na lestvici evolucije unoseći svojim nestajanjem nešto neobjašnjivo i naizgeld prolazno u večite elemente. Osetio je u mističnoj noći električlne reke, kosmička strujanja, izvore zračenja. Konstatovao apsolutnu trajnost svega toga, ali i sopstvenu prolaznost. Zapazio da sve živi integralnim životom , gde sve ima pravo da slobodno živi. Otkrio zvučne fascinacije u noći u kojima je video zanos i ekstazu prirode, koju je interpretirao zaumnim jezikom. Video u magnovenju prostore galaktičkih nemerljivih dubina. Čuo na ganici sna i jave šumove i glasove prirode i registrovao ih osetljivo pesničkim jezikom, gde je stopio Sve, kao u medu. ***
D E R E T I ć: I S T O R I J A Ne ostvarujem veliku umetnost, samo ekstazu. Da nema ljudi, izvesne svoje zanose bih kreštao i derao u prostor. S Crnjanskim, prvo je ime posleratnog srpskog modernizma i avangarde; stvaralački širokog dijapazona, žanrovski raznovrstan, pesnik, pripovedač, putopisac, romansijer, esejista, kritičar i teoretičar moderne umetnosti... Eruptivan, silovit, strastven, istovremeno umetnički nezgrapan, vrlo često mucav i nedorečen... Ipak, od svih mladih pisaca najbliži je bio izvorima moderne umetnosti... Prve pesme objavio na Krfu u Zabavniku, a od 1920. se javlja s više pesama u Progresu. Za života je objavio svega četiri knjige: Bureska gospodina Peruna boga Groma (1921), zbirku pesama Otkrovenje (1922), putopis Afrika (1930) i prozu Ljudi govore (1931). Treba izdvojiti i roman Sa silama nemerljivim (1927, SKG) i Dan šesti, roman koje je objavljen posthumno u Delu (1955), posebno 1960. Tek s tim romanom postao je jedan od najvažnijih pisaca XX stoleća. Defetistička nastrojenost moderniste, poljuljanost tradicionalnih normi, duh sumnje, razočaranje i strepnje pred neizvesnim, izražavaju se naročito u rušilačkom, ekspanzivnom ekspresionizmu,
njegove
mladalačke
poezije
i
poetske
proze.
Rastko
se
zalagao
za
konstruktivno slikarstvo ili novi realizam – koji neće biti oponašanje stvarnosti, nego otkrivanje njegovih dubljih zakonitosti. Takva slika je više od realnosti, „suviše-realnost”, sinteza „svih sadržaja slikanog motiva i njegovih odnosa u svemiru”. ODNOS ARHAIČNO / MODERNO: postoji najdublja srodnost, jer moderno teži da postigne onu prvobitnu čistotu i jednostavnost forme koja se u arhaičnom ostrvaruje spontano, s intuitivnim osećanjem o postojanju duboke i tragične analogije između onog što se dešava u čoveku i zbivanja u prirodi, između poezije i kosmosa. Zato je Rastko osnove za našu
98
autohtonu pesničku obnovu tražio u folklornoj tradiciji, i u motivima srpskog srednjevekovlja. Ne samo lokalno, već i kao veliku šansu moderne umetnosti uopšte. RANI RADOVI: pesnik snažnog dionizijskog osećanja života, između bolnih i razornih krajnjosti: od vedre, čulne raspuštenosti slovenskog paganskog raja, do mračne atmosfere uništenja, nasilja i smrti u pojedinim pesmama Otkrovenja. Teme i preokupacije: vegetativni život rastinja, biološko, nagoni, telesnost, čulnost, fiziološki impulsi, organska preinačenja od rođenja do smrti, putnički zanosi, strast za spojem sa svetom primitivnih shvatanja i kultura, težnja za razbijanjem okova konvencionalnosti i statičnosti, kako kosmičkih tako i ljudskih okvira – radi ostvarivanja životnog i pesničkog jedinstva u onom što je prostorno i vremenski razjedinjeno i udaljeno. Rani radovi su puni neobuzdane, neprevrele mladosti. Njihova modernost nije u projektu nego u ostvarenosti, novina više u predmetnosti nego u izrazu. U poeziju je uneo motive koji su bili nepoetski i antipoetski. Govorio je o fiziološkim manifestacijama s predanošću vernika. Pevao je o zbivanjima organizma uzbuđeno, zaneseno, kao da otkriva tajne sakralnog ili natprirodnog. Otkrovenje i treba da se shvati kao doživljaj telesnog kao velike misterije, otkrivanje biološkog, ćelijskog, plaznatičnog kao novog oblika sakralnosti, traženje prvobitne zavičajnosti čoveka u krilu prirode, u kojoj je jedino ta religija tela živela u izvornoj čistoti i spontanosti. Ova zbirka predstavlja vrhunac njegovog sturm und dranga, i ujedno vrh njegovog bavljenja poezijom. Između ostalog izdvajaju se poeme Čas obnove i Vuk, kao i mnogi fragmenti... JEZIČKA SPUTANOST: jednini je faktor koji se postavlja kao prepreka ispunjenju pesničkih zamisli, nešto kao prvobitni greh što mu je onemogućio ono za čim je oduvek težio: da povrati izgubljenu spontanost života. U eseju „HELIOTERAPIJA AFAZIJE” pisao je o obolelosti jezika u modernoj tehničkoj civilizaciji, i o potrebi da se on leči i osposobi da izrazi sve bogatstvo života. Ipak, te bolesti ni on nije bio pošteđen kao pesnik: jezički izraz mu je tvrd, nezgrapan, apstraktan, stihovi su tromi, razvučeni, bez melodije i ritma. Siloviti pokreti u njegovom pesničkom svetu, ne našavši pravog odjeka u muzici i značenju stiha, kao da se gube u prazno. BURLESKA
GOSPODINA
PERUNA
BOGA
GROMA:
slično
se
i
dogodilo
s
ovim
fantazmagoriskim romanom. Objedinjuje: slovenske bogove i hrišćanske svece, slovenske boginje i Ognjenu Mariju, slovenski raj, hrišćanski pakao i jednu beogradsku bolnicu, svetogorske kaluđere i Van Goga... Radnja počinje u VIII, a nastavlja se u XIV veku, a završava se nekoliko godina posle izlaska knjige. Ali, da bi se svi elementi disparancije stopili u nedeljivu književnu celinu, nedostajale su dve stvari: magija poetske reči i preobražavalačka snaga humora. Zato je roman bitniji kao književni eksperiment, kao traženje mogućnosti poezije u romanu... PUTOPIS: najviše je odgovarao Rastkovoj težnji za promenom i kretanjem. Putovanje kroz zemlje omogućilo mu je da putuje kroz život, kroz ljudske egzistencije. Putopisno je zato vrlo važan element njegovog pisanja, a putnička inspiracija prisutna je i u njegovim pesmama, pripovetkama, esejima i velikom romanu Dan šesti. Njegova najbolja dela potekla su iz
99
putničkog iskustva. Veliki poetski putopis Afrika je možda najznačajnija knjiga koju je Rastko napisao i jedan od velikih dometa srpske moderne proze. Ovde je dosegao papirnatu viziju iz Burleske.. o ljudskom, paganskom raju. Knjiga ima i naučni i dokumentarni karakter, i kombinuje poetske opise, lirska raspoloženja, prizore iz života domorodaca i belaca, egzaltirano oduševljenje lepotom crnačkog tela u afričkom pejzažu, nizove zanimljivih saopštenja o crnačkoj umetnosti, muzici, igri i običajima. LJUDI GOVORE: kratka proza ostvarena na putopisnoj osnovi, možda i najcelovitije njegovo delo. Putopisan je samo spoljašnji okvir, poetski opisi, koji čine glavnu sadržinu i vrednost Afrike, ovde su svedeni na minimum. U središtu pesnikove pažnje je govor ljudi koje je sreo na dužem putovanju. Govor nije neobičan i sastoji se od jednostavnih, konvencionalnih reči koje sadrže ravnodušno date informacije o životu, ali iz kojih izbijaju skrivenu ljudski odnosi i simpatije među ličnostima kojih one same nisu svesne. Putopis pretvoren u priču o ljudima i sudbini. DAN ŠESTI: tek pošto je posthumno objavljen ovaj obimni roman, o Rastku se počelo govoriti kao o piscu koji je zajedno s Crnjanskim udario temelje modernom srpskom romanu. Iako je istorijski i dokumentarno zasnovan, to nije ni istorijski, ni društveni, ni ratni roman. Strahote albanske tragedije on doživljava kao: trenutak vraćanja čoveka prirodi, kao obnovu prvobitnog prirodnog stanja u kojem je čovek živeo po plemenskim pećinskim uredbama čopora. U fokusu romana nisu odnosi čovek/čovek, /društvo, /istorija, nego odnos čoveka i prirode. U borbi s prirodom čovek doživljava rastakanje i obnovu istovremeno: rastakanje svog društvenog bića, i obnovu sopstvenih vitalnih, bioloških snaga, egzaltaciju nemerljivih sila života u sebi. Ovo je roman modernog osećanja sveta, života i moderne romaneskne strukture. KOMPOZICIJA: kontrapunkt. Njegovi delovi žive odvojenim životom, povremeno se dodiruju, putanje im se ukrštaju, za trenutak izgleda da će se sliti u jedno, ali se odmah za tim razdvajaju i svaki kreće svojim putem. I DEO – liči na putopis, ili na više međusobno isprepletanih putopisa, u kojima su svi susreti slučajni, sve veze privremene i neobavezne, gde se čovek na svom putu sam probija kroz prostor. Dan šesti je poetski roman, po osnovnom stilskom obeležju, a poetsko se kreće u njemu između eksplicitnog poetizma (pesničke slike, subjektivne egzaltacije junaka), i lirskog realizma, prividno neproblemskog, koji se javlja i u ranijim delima. Rastkov pravi domen se nalazi u drugom – objektivnom lirizmu – kao obliku nadrastanja subjekta i objekta, izrazu njihovog jedinstva i stopljenosti, kao govoru praiskonske neposrednosti, za kojim je od početka tragao. ***
ĐORĐIJE VUKOVIĆ: DAN ŠESTI
100
To je jedan roman iz dva dela. Prvi deo je bio završen sredinom tridesetih godina i imao je naslov Osam nedelja. Rastko je Dedincu pisao da je to samo prvi deo i da se neće moći zamisliti bez drugog dela. U Danu šestom I pripoveda se o događajima s kraja 1915. godine, a junak ovog, Stevan, sin je Irca, junaka prethodnog romana čija se radnja zbiva posle I rata. Oba junaka su mlada i ispada da su otac i sin vršnjaci. U Danu šestom I postoje i narativne spone s prvim romanom Sa silama nemerljivim koji se završava Irčevim samoubistvom. Tako je glavni junak romana, Stevan Papa-Katić, stavljen u širi socijalno-psihološki okvir. Samoubistvo je promenilo život cele porodice, i postepeno se razvija priča beogradske porodice, koja i objedinjava sva tri dela. Kao u ciklusima ili trilogijama, junaci prelaze iz romana u roman, menjaju se, žive i umiru u razmaku od 4 decenije. PRIČA se grana uvođenjem epizoda o junakovim bližnjima – stalna potreba za drugim ljudima jedna je od osnovnih odlika romana.
•
SUSRETI sa nepoznatima i potreba za sticanjem poznanstava – već su se jasno pokazali u romanu Ljudi govore, gde pripovedač postaje gotovo meštanin sela. Tako će i ovde susreti igrati važnu ulogu i imaće magijska i folklorna obeležja, u trojnim vezama koje je Rastko na sve načine menjao i kombinovao dve žene i jedan muškarac, dva muškarca i jedna žena, gde uvek jedno od lica ne zna za odnose druga dva, ili o njima tek kasnije saznaje. Sve troje znaju šta se između njih zbiva. Ipak, treći je POSMATRAČ, uvek nemoćan, oduzet, on je slušalac a ne sagovornik. Ako se nešto događa, događa se između DVOJE. PAR je prauzor ljudskog odnosa, jer dva bića istovremeno mogu pripadati samo jedno drugom ljubav je shvaćena kao potpuno predavanje jednog, samo drugom.
•
TROUGLOVI: odnosi izgledaju kao ljubavni trouglovi i onda kada se dva muškarca ne otimaju o ženu: Bil – Stevan – Marica, Irčev otac – Irac – Marica. Suvišna je upravo žena jer onemogućava zbližavanje dva prijatelja ili oca i sina. Premda se ljubav ne može ni raspodeliti ni usaglasiti, kidanje je neminivno. U takvom procepu se nalazi Irac.
•
SAMOĆA: takođe je logičko-psihološki nužna potreba jer je ideal suviše velik, jer se pojedinac teško uspotavlja kontakt, ali samoća nije krajnji zaključak jer je potreba za ljudima suviše jaka da bi se jednostavno dala ukinuti. Nijedan stav prema drugima nije konačan, i uprkos rđavom iskustvu ne prestaje nada da će se ono pravo dogoditi.
•
ŽENA: je najpre majka ili sestra, hrišćanski samilosna i prema nepoznatim muškarcima, ili Delija-devojka (Milica pere noge i previja ranu Pjeru, kazuje put Stevanu i riđokosom). Ali materinstvo se pre svega izražava prema mužu i ljubavniku. Ako uloge nisu sasvim zamenjene osećanja su pomešana. Marica se osećala kao majka svoga ljubavnika i ljubavnica svoga sina. Za Petrovu sestru Milan je i ljubavnik i sin. Žene koje nisu majke, sestre ili drugovi, koje nemaju takvih osećanja ocenjene su negativno. One su ženke i izazivaju podozrenje i strah.
•
MUŠKARAC: sin ili mužjak. Gde on nije jedno ili drugo, veze se kidaju. U očima dečaka žena je majka i ženka. Čak se i ista osoba gleda na oba načina. Osećanja su razdvojena ili
101
pomešana. Za Petrovića važi pravilo: GDE IMA SRODSTVA, IMA I RODOSKRVNUĆA, Incestuozne želje, koje su u Burlesci hiperbolično opisane, ovde su nagoveštene. Dečaci su najviše okrenuti jedni drugima i te njihove težnje su spontane i instinktivne. U sva tri romana postoje parovi dioskura koji imaju potrebu za stalnom fizičkom bliskošću. Žene i dečaci su nepredvidljivi i odnosi su neizvesni – sparivanje i rasparivanje.
•
DVOJNI ODNOSI: organizovani su prema aktivnom ili pasivnom načelu. I u razgovorima udvoje, jedan govori a drugi ćuti. Glavni junak je mahom pasivan, gleda, sluša, trpi udarce drugova i saputnika, više prima nego što daje i ponaša se kao onaj od koga ništa ne zavisi – on je pacijens, a oko njega se nalaze agensi. Svi odnosi se pokazuju s jednog gledišta i zato je u romanu česta upotreba monologa, doživljenog govora, pa i pisma jedni pričaju o sebi ili drugima. Preovlađuju jednostrani pogledi (posmatrača), a čitaocu se ne pruža potpun uvid u zbivanja. Stalno je neko posmatrač, zato što je isključen, što se ne usuđuje da smanji rastojanje ili zato što je samo prolaznik. Osećanja drugih se shvataju kada ih oni sami izraze. Spoljašnje i unutrašnje se razdvajaju. PRIPOVEDAČ izbegava analize, komentare, ili ih svodi na sasvim uzgredne napomene. Svest o drugom nije analitička, ni kritička.
Opažanja i sećanja imaju veliki udeo u organizaciji pripovedanja i prikazivanju junaka. Jedan se uvodi u priču kada ga drugi vidi ili ga se seti. Pripovedač se povlači i daje likovima reč. Opažaji i ocene se stalno menjaju, a likovi se prelamaju kroz prizme, i nijansirane ocene. Moralni sudovi se neizostavno relativizuju. Ređaju se utisci, trenutni snimci, prisećanja, što liči na impresionizam ili poentilizam, ali Petrović ne postupa uvek isto u svim slučajevima. Gledišta se mogu pokazati manje pouzdanim.
•
MNOŠTVO EPIZODA: u oba dela postoji više priča o parovima koje idu naizmenično, nezavisno jedna od druge, prekidaju se i nastavljaju. Nastavak funkcioniše kao novi početak. Sledeća epizoda je obično drukčija od prethodne, ne pripada istom vremenu ili je oblikovana prema novom gledištu. Ono što je bilo pre, obelodanjuje se kasnije. Pripovedač se vraća, donosi nepoznate podatke, ili za to upotrebljava junake, njihova pisma i prisećanja. Razmena podataka se neprestano ograničava, a ima i priča koje se ne završavaju. Odnosi se ukratko prikažu.
•
ODLOMCI: život junaka dat je u odlomcima, a od pojedinačnog slučaja zavisi njihovo raspoređivanje.
IRONIJA: NEMA JE, ili je sasvim zanemarljiva. Rastko nije moralista koji govori o laži i (ne)iskrenosti junaka, niti pak ove negativno ocenjuje zato što nešto skrivaju od ostalih. Tajna i poveravanje su psihološki problemi parova koji teže izdvajanju i skrivenom opštenju. Par je i oblik komunikacije, kao i trougao – dvojna veza počiva na nečemu što je skriveno i razumljivo samo onome ko je unutra. Pertović gradi kult intimizma, zato ima mnogo nagoveštaja, nedorečenosti i tajnih znakova u komunikaciji između parova.
102
•
PRIPOVEDAČ: OPISUJE, a ne objašnjava i ne izlaže teze, uskraćuje podatke ili daje reč junacima čija su gledišta nepouzdana. Otuda prekidi rečenica, zagonetke, tajne. Govori kao onaj ko ne zna ili drži da su mogućnosti saznanja ljudskih rasnji i pobuda, kao i odnosa, veoma ograničene. Predmeti i predeli možda su bolje opisani nego ljudski odnosi. Petrović želi da prevlada determinizam bilo koje vrste. Junaci su uvek u nestabinom položaju, na prekretnici, u svetu gde su podjednako date suprotne mogućnosti i gde su opravdane suprotne odluke. Na jednoj strani su ambivalentni odnosi; ljubav i mržnja, a na drugoj put u novi život ili samoubistvo.
•
ROMAN-DNEVNIK?: sastoji se od dužih i kraćih odeljaka, obeleženih datumima, a ispripovedan je u III licu i nema u njemu ni autora, ni priređivača dnevnika. Samo se pominje da je Stevan vodio dnevnik. Neki delovi ipak podećaju na ovaj vanknjiževni žanr. Zna se da tu ima i dosta autobiografskih podataka kao i Crnjanski, i Rastko se poigrava obrtanjem žanra. Iza junaka naslućujemo pisca koji je bio učesnik ili očevidac.
•
KALENDAR I KARTA, datumi i toponimi doprinose verodostojnosti, ali Dan šesti I nije zamišljen kao rekonstrukcija bekstva. Petrović odbacuje načela istoriskog romana i vrlo malo govori o vojnim i političkim zbivanjima. U prvom planu je fenomenologija egzistencijalnih stanja i situacija – ljudsko telo u dodiru sa fizičkim svetom, i u svojim reakcijama. Bekstvo je čisto zbivanje. Sve se meša i menja i sve se rasprskava. Život traje od danas do sutra.
•
PRIRODA: oskudna, surova: zavisnost od nje gruba, neposredna. Tela se troše i ne odolevaju bolestima, gladi i hladnoći. Ljudi propadaju i preobražavaju se. Sve se kreće ka eshatološkoj slici truljenja na obali mora gde ostaci ljudstva propadaju dolazeći do same granice života.
•
SMENJIVANJE PLANOVA: vrši se neprestano. Epizode se raspoređuju po gradaciji i kontrastu. Prelazi su nagli jer se pojave posmatraju iz različitih perspektiva, i suprotnih strana. Ton je dinamičan: čas patetičan, čas snižen. Zbivanja ili ostaju u pozadini ili prožimaju celog junaka. Petrović izbegava obuhvatne epske panorame i ređa zapise o doživljajima pojedinaca, o stvarima, odeći, hrani, sitnicama koje se gledaju izbliza. Slike događaja su razbijene, mnogostruke, poređane kao u albumu, kao serija snimaka načinjenih duž velikog puta. GLEDIŠTA JUNAKA: često su pomerena. Stevan dosta spava u snu videći ono što vidi na javi. Pri kraju romana san i java se mešaju.
Dan šesti I je enciklopedijska tvorevina oblikovana raznim stilskim postupcima. Junaci se individualizuju upotrebom dijalekatske leksike i idioma. Rastko oponaša i oblike svakodnevnog razgovora,
pisma
i
dnevnika
prostih
ljudi.
NATURALIZAM
u
slikanju
se
pojačava
približavanjem kraju puta. Posebno su drastični opisi albanskih palanki i pijaca gde izbeglice skupljaju trulu hranu. Istorijski događaj se mitologizuje remiscencijama na apokalipsu, egzodus, potop.
103
DAN ŠESTI II je prosečan roman, bez izrazitih odlika. Glasovi junaka i pripovedača su jednoobrazni; nema ni pokušaja jezičkog mimetizma, pa ni korišćenja različitih stilskih postupaka. Pripovedanje je ravno, smireno i lišeno emfaze. Treba izdvojiti jedan lirski glas, ponegde prožet reminiscencijama na narodnu poeziju, koji narušava jednolično kazivanje. Dominiraju priče o parovima i trouglovima, koji su kao i uprvom romanu, izukrštane i naizmenično vođene, ali su drugačije organizovane. Glavna priča (o Stevanu i Milici) ide od početka do kraja, s pripremama i odlaganjima susreta, bez velikih prekida i vraćanja. Prošlost se javlja samo kao kraća sećanja ili obaveštenja o dešavanjima u međuvremenu. Kalendar nema veću kompozicionu ulogu. Za Petrovića je Karakteristično što junake stavlja u ciklus ograničenog trajanja, koji je po nečemu izuzetan. U II delu zbivanje obuhvata letni i improvizovani jesenji raspust, uoči II sv. rata. Slika je gotovo idilična, jer nema unurašnjih pokratača rascepa, kao u prvom delu; nema vihora elemenata i sukoba kosmičkih sila. Dramatično shvatanje života kao celina je nestalo. Umesto stihije i haosa, u ljudskom i prirodnom poretku vlada ravnoteža. Poseban značaj ima slika jezera – sklad čoveka i prirode. Ovde je prikazana i tipična Amerika, njeni obični ljudi, i njena slika je kompleksna – obrazuje se od rasutih fragmenata. Arhaično i moderno, priroda i civilizacija se mešaju, prožimaju ili su potpuno odvojeni. Petrović u takvom svetu neprestano traži ono što je prvobitno, egzotično, samo ovde nema pobune protiv moderne civilizacije. Dan šesti II je roman o zrelom dobu i epilog. Završava se porodična istorija i biografija glavnog junaka. Stevan je u Americi postao slavan naučnik, paleontolog. Ipak opet je na prekretnici: izlazi iz grada i preispituje sebe. Doživljava unutrašnje preobražaje što je podstaknuto ljubavlju i ženidbom. Stevan ipak greškom gine – ubijaju ga lovci na jelene. Zaustavljen je na vrhuncu, kada je postigao sklad i ispoljio sve mogućnosti. Otuda i paralela Stevana i jelena: ubijeni su u punoj muškoj zrelosti i snazi. Sudbina junaka se odjednom stavlja u prvi plan. Posle kolebanja i nestabilnosti, par se sjedinjuje, ali kratkotrajno. Žena očekuje dete, muž postaje suvišan i osamljuje se kraj jezera – simbola njegove duševne stabilnosti. Ubijen je u punom sjaju i skrivenom unutrašnjem ispunjenju koje se naglo približilo svom vrhu i svom kraju.
***
104
MARKO NEDIĆ: O KNJIŽEVNOM DELU RASTKA PETROVIĆA Rastko Petrović je celom svojom književnom i životnom aktivnošću izražavao duh pobune i protesta svoga vremena protiv prevaziđene, akademizovane stare poezije i konzervativnog književnog mišljenja i ukusa, istovremeno nudeći nove književne oblike i sadržaje za izražavanje bogatog senzibiliteta čoveka dvadesetog veka i njegovog izmenjenog odnosa prema svetu i književnom delu. Petrović je u svom radu u velikoj većini slučajeva uspeo da postigne spoj aktuelnih evropskih umetničkih stremljenja – težnji kako zapadnih tako i istočnih avangardnih pokreta za obnavljanjem životnosti i životvornosti umetnosti – sa dubokim mitsko-arhetipskim nasleđem, kao i sa nacionalnom tradicijom. Ono za čime je tragao, ne samo u svojim književnim delima već i u
književnokritičkim
i
poetičkim
tekstovima,
zapravo
jeste
spoj:
najavangardnijih
individualističkih formalnih težnji i želje da se ostvare dela koja će predstavljati “narodnu umetnost“ modernog doba. •
IZVORI/UTICAJI: u prvom redu iz duhovne i stvaralačke klime moderne evropske umetnosti prvih decenija dvadesetog veka, naročito iz francuske umetnosti i književnosti. Ali on je istovremeno tragao za pravim izvorima i korenima modernog umetničkog izraza, nalazeći ih i u bogatom narodnom stvaralaštvu, u obrednim pesmama, gatkama, razbrajalicama, pričama, legendamaM i u primitivnoj izvornoj umetnosti naroda van evropskog kulturnog kruga. Sličnu neposrednost inspiracije Rastko Petrović je osetio i u umetnosti i životu afričkog kontinenta, u crnačkoj plastici, crnačkoj igri i muzici, afirmaciji tela i erotske slobode i u svemu onome što je bilo deo svakodnevnog života crnaca i istovremeno izraz njihovog mističnog, ali i spontanog stvaralačkog osećanja života.
•
STAROSLOVENSTVO: panteizam i sloboda, u kojima je video, za trenutak, onu neposrednost, lirsku čistotu i spontanost koje je otkrio i potvrdio i u narodnoj umetnosti i umetnosti primitivnih kultura. Njegove prve pesme i priče i knjiga Burleska gospodina Peruna boga groma
prestavljaju
sjajan
pokušaj
traganja
za
spontanim,
slobodnim
životom
u
staroslovenskom vremenu, odnosno za onim oblicima u njemu koji imaju inspirativno umetničko i poetsko značenje i za čoveka dvadesetog veka. •
UMETNOST NOVA REALNOST: jedan od ređih pisaca koji odvajaju život od umetnosti, koji žele da stvarnost vide kao ogromno polje mogućnosti umetničkog izražavanja, kao i obrnuto, koji u metnosti vide pravi oblik i dokaz života, a ne bekstvo od njega:
Građenje pesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati, on ne podređuje ni život poezji ni poeziju životu, već poeziju proglašava za jedan od najutentičnijih izraza samog postojanja... (Probuđena svest). Umetnost: nije za njega prosta zamena za život, već jedan od najnužnijih, najsnažnijih sadržaja i života. Za njega je poezija govor celog bića i duhovnog i telesnog; još i
105
više: ona je i govor svekolike stvarnosti. Poetsko može biti, po njemu, ostvareno i nehotice, spontano, u mitu u legendi, u ispovestima, u pismima, u svakodnevnom životu, u neobičnom gestu, u želji. Pesma, pripovetka, knjiga - posebni oblici pojavljivanja stvarnosti, iste ili slične vrednosti kao i neki drugi oblici pojavljivanja i postojanja. Umetnost je u suštini za Rastka Petrovića nova realnost, kako kaže u eseju o slikarstvu Save Šumanovića, ali realnost, koja ne može biti sama sebi svrhom, jer je u neraskidivoj vezi sa postojećom stvarnošću kao njen deo i kao i izraz pojedinačnog stvaralalčkog bića čoveka. Otuda u književnom delu ovog pisca, kao i u njegovim člancima i esejima, otvorena i jasna odbrana autonomije umetnosti: „Ne ostvarujem veliku umetnost već samo veliku ekstazu”, reči iz „Probuđene svesti”. •
VITALISTIČKO
i
PRIMITIVISTIČKO:
vitalističko-primitivistička
usmerenost
povezuje
njegovo delo sa osnovnim stremljenjima u evropskoj književnosti – pre svega sa težnjom da se kroz posezanje za oblicima primitivne i narodne umetnosti preporode kako beživotne i okamenjene umetničke forme tako i društvene ustanove uopšte. U tom svetlu trebalo bi posmatrati žanrovske, formalno-stilske i tematske osobenosti književnog dela Rastka Petrovića. Tako je primetna tendencija ka upotrebi veoma širokog, ali ipak jedinstvenog repertoara žanrovskih oblika, tema i postupaka. •
MITOPOETIZACIJA i KARNEVALIZACIJA: osnovni postupci, mitsko-folklorni model sveta. Nastoji da uobliči književnu realnost na osnovima mitskog poimanja prostora, potom i da je antropokosmizuje – da neraskidivo prožme junaka (njegovu kako telesnu tako i duševno-duhovnu stranu) sa oblikovanim svetom, i tako stvori posebnu vrstu očovečenog kosmosa i kosmizovanog čoveka. Mitopoetska logika aktualizuje i brojne simbole, figure i postupke karakteristične za primitivni doživljaj stvarnosti – simboličke nizove vezane za topografiju mitskog kosmosa, vegetativnu i zemljoradničku simboliku, potom personifikaciju i metamorfozu (metempsihozu), kao i grotesknu koncepciju tela i različite oblike smeha i komičnog.
Poetičko usmerenje ka primitivnim oblicima mišljenja i umetničkog stvaranja naročito je izraženo kroz upotrebu književnih formi koje su deo vekovne tradicije karnevalske književnosti, žanrova ozbiljno-smešnog, pre svega menipske satire, ali i dijatribe, dijaloga, solilokvija. Njihova velika raznolikost i složenost, te otvorenost ka različitim filosofskim pitanjima, omogućavaju Petroviću da nađe umetnički obrazac pomoću kojeg će književno uobličiti sve bitne teme o kojima razmišlja u svojim kritikama i ogledima.
POEZIJA:
106
Pesnički opus nije ujednačen. Osoben ritam Petrovićevog pesništva, ali i proznih tekstova, pre svega se temelji upravo na zvučnim i ritmičnim postupcima sadržanim u folklornim žanrovima: poklanja pažnju pre svega onim govornim oblicima koji se vezuju kako za formule izražavanja (izreka, basma, zdravica, razbrajalica, kletva i sl.) tako i za pripovedačke formule, karakteristične za obimnija, prozna dela narodne književnosti (npr. bajku, odnosno pripovetku). •
u I stvaralačkom razdoblju (1917–1920): radovi pretežno tradicionalnog oblika (soneti; jampski i trohejski stihovi) i ozbiljne, rodoljubivo-sentimentalno-patetične sadržine (motivi Kosovskog, palih junaka, belog labuda, preminule pesnikinje). Ovi pesnički sastavi, oslonjeni na parnasovsku poetiku, štampani su u “Krfskom zabavniku“) pod naslovom Kosovski soneti, odnosno Druge pesme. Na kraju ovog perioda, na osnovu pesama objavljenih u “Progresu“ 1920. godine, (“Gledajte bozi“, “Nešto što ne bi trebalo da znam“, “O trenju između duše i tela“, “Jedna stara arija na modernom instrumentu“) mogu se naslutiti dalji pravci Petrovićevog književnog razvoja, kako u tematskom pogledu (pre svega upliv groteskne slike stvarnosti sa naglašenom telesnom dimenzijom), tako i po pitanjima forme (odbacivanje tradicionalnih oblika).
•
1921: fascinacija telom, okretanje mitopoetskim strukturama, odnosno staroslovenskim i srednjovekovnim temama, koje dolazi do punog izražaja praktično u svim aspektima njegovog stvaralaštva. Primećuju se i elementi pastoralne slike sveta, prožete karakteristikama karnevalizovane književnosti (“Jedrilica“, “Vučitrnski most“, “Lovčevo bdenje“, “Pesnik na vodama“, “Treba prvo umreti ili mali Pera“, “Bodinova Balada“, “Mesec pun“, “Iz kovnice izašav“, “Juče i danas“, “Proletnja elegija“, “Putnik“).
•
OTKROVENJE (1922): prevlast dobija tematika tela i za njega vezanih funkcija. Naročito otpor prema životu i želja za povratkom u majčinu utrobu, u postojanje pre rođenja; insistiranje na prenatalnom životu praćeno je izrazitim poigravanjem prostornovremenskim poretkom, zastupljenim i u prethodnim “staroslovenskim“ delima. Iako prisutne, staroslovenske teme nisu više u prvom planu. Pesme sada su slobodno i raznovrsno rimovane (“Spomenik putevima“, “Fabrički dimnjak u pejsažu i kanibalac čekajući novorođenog“, “Jesen“, “Slovo o žeđi“, “Zverstva“, “Pred otkrovenjem“, “Svi su čanci prazni“, “Sve u galop“, “Jedini san“, “Dvadeset neprikosnovenih stihova“).
•
nakon Otkrovenja: okretanje regulisanijem stihu; ka epskom (putopisno-romanesknom) izražavanju. Nedovršeni “ep“ u fragmentima, VUK (1923), sa kojim tema složenog agoničkog odnosa sina (htonskog stvorenja, bika, vuka, čoveka) i oca (Sunca, Boga) postaje sve prisutnija u Petrovićevom stvaralaštvu. Intenzivnije bavljenje tematskim krugovima vezanim za Prvi svetski rat, što je uočljivo u “Velikom drugu“ (1926).
Udaljavajući se od karakteristične tematike i izraza, usmerava se ka pevanju o ništavilu, o žalosti nad neumitnom prolaznošću postojanja, ostvarujući pri tom neke od svojih najboljih pesama (“Dignem tad oči nebesima“, “Sunčane lestvice“, “Sa svetlim poljupcem na usnama“). PROZA, PUTOPISI, DRAMA:
107
Aktualizuje jedan broj osobina žanrova ozbiljno-smešno. U književnom svetu uočljivo: 1.
topografija nebo-zemlja-podzemlje,
2.
groteskna telesnost;
3.
na planu forme preovlađuju genološka te jezičko-stilska raznolikost i eksperimentisanje.
Narušava književne i društveno-istorijske konvencije. Dela su prožeta različitim oblicima komičnog – od vedrog, odnosno raskalašnog smeha preko karnevalskog veselja do ironije, satiričnog i ciničnog stava, pa i jezivog humora. BURLESKA... predstavlja neku vrstu miturgijskog pregleda vremena od stvaranja sveta u duhu staroslovenske mitologije do aktuelnih istorijskih događaja vezanih pre svega za stradanje našeg naroda u Prvom svetskom ratu. Elementi visoke i niske burleske, travestije, čak i istorijske proze, povezani su u krajnje složenu formalnu celinu. Sa silama nemerljivim, 1927. donosi romanesknu prozu (naglašeno prisustvo kosmičke ose, biljna simbolika, poigravanje žanrovskim obrascima), po nekim svojim osobinama značajno odudara od prethodnih Petrovićevih ostvarenja urbana priča pretežno se odvija u zatvorenom gradskom prostoru: broj likova je krajnje sveden a tematika tela sasvim se povlači pred duševnom problematikom (odlučivanjem između života i samoubistva) i neprestanim sučeljavanjem suprotstavljenih mišljenja junaka. AFRIKA žanrovski veoma složena tvorevina kroz mešavinu putopisne i pripovedne proze, razgovora, razmišljanja, psiholoških razmatranja, čulnih i poetskih utisaka. Opisuje iskustva sa putovanja u srce Crnog kontinenta, naglašavajući svoja stara interesovanja: oduševljenje urođeničkim životom večitog detinjstva, ukorenjenim u prirodu, koji je čist i neposredan sa jedne strane, sa druge, pak, uronjen u mistične i ekstatične, mračne rituale. LJUDI GOVORE, 1928 Dijalog sada postaje glavni junak i nosilac umetničke strukture. U prvi plan književnog oblikovanja stavljeni su jednostavni i životni, prigušeni razgovori stanovnika malog ribarskog naselja na jezerskom ostrvu. Na pozadini neprestanog delovanja i sukobljavanja sila u prirodi, prikazana je tiha ljudska drama koja dolazi do vrhunca rođenjem novog života. Godine 1932: odlomak pod naslovom Smeđi Petar se probudio, iz romana u rukopisu o stradanju srpske vojske i stanovništva prilikom povlačenja 1915. godine, čija će se integralna verzija pojaviti tek posle piščeve smrti. Tekst pokazuje obnovljeno Petrovićevo interesovanje za prikazivanje ekstremnih čovekovih psihofizičkih stanja, te svedoči o piščevom neprekidnom radu na temi albanske golgote još od sredine 20-ih godina.
108
DAN ŠESTI posthumno objavljeni roman u dva dela, predstavlja skup gotovo svih postupaka
karakterističnih za ukupno Petrovićevo prozno stvaralaštvo. Prvi deo romana, posvećen albanskoj golgoti, oblikovan je pomoću različitih stilskih postupaka, čestim korišćenjem dijalekatskog govora, uz uključivanje razgovora, pisama i dnevnika, stranih i besmislenih jezika, raznih govornih formi. Takođe su vrlo primetni i mitski motivi, starozavetne i novozavetne teme (egzodus, potop, apokalipsa), kao i prožimanje i borba ljudi i prirodnih elemenata, uz naturalističke slike telesnih i duševnih patnji i stradanja. Drugi deo donosi smirenu radnju koja se odvija u predvečerje Drugog svetskog rata u Americi. Daje se gotovo idilična slika sveta, sa povratkom prirodi bez sukobljavanja elemenata. Ipak, porodična istorija i biografija glavnog junaka, slavnog naučnika, paleontologa, nakon temeljitog preispitivanja završava se tragedijom, nasilnom smrću nesretnim slučajem. OGLEDI I KRITIKE: Kao avangardni pisac, on je u mnogim svojim delima naporedo sa književnim svetom oblikovao i
poetička razjašnjenja i komentare, istovremeno usložnjavajući strukturu svojih ostvarenja i dovodeći u pitanje uobičajene žanrovske podele. Ovakav poetički postupak u Petrovićevom opusu dobijao je različita mesta i oblike. U pesničkoj zbirci Otkrovenje, na primer, poprimio je formu pesničko-manifestnog teksta “Probuđena svest (Juda)“, smeštenog na kraj zbirke; u radu “Helioterapija afazije“ poetička rasprava stavljena je na početak, kao poseban odlomak, da bi potonji odlomci predstavljali konkretnu primenu izloženih načela; “Plan za drugu i treću knjigu o Ircu“, kao zaseban ogled, doprineo je razjašnjenju kratkog romana Sa silama nemerljivim i, najavom nastavka, čitaocu je otkrio i neke Petrovićeve zamisli u vezi sa potonjim romanom Dan šesti. Poema “Veliki drug“ svakako je najdrastičniji primer za prožimanje eksplicitno i implicitno poetičkog, budući da su u nju uključene napomene. EVOLICIJA ILI VARIJACIJA: Kod Petrovića, naime, postoji ograničen broj osnovnih motiva i postupaka koji variraju i različito se naglašavaju, pojavljuju u određenim razdobljima i bivaju izrazito zastupljeni da bi se potom prigušili i iznova aktivirali tek nakon nekoliko godina. Dva su očigledna primera za ovu tvrdnju: niz putopisa (pre svih sa Ohridskog jezera) iz 1924. godine, po motivima, atmosferi i okolišu, praktično sadrži jezgro kasnijeg Petrovićevog dela Ljudi govore; sa druge strane, poema Veliki drug, proza Smeđi Petar se probudio, te roman Dan šesti čine neprekinutu nit bavljenja temom stradalničkog povlačenja srpske vojske i stanovništva preko albanskih planina, a koja opet aktivira privremeno utihnulo, od samih početaka prisutno, Petrovićevo zanimanje za prikazivanje svih oblika ekstremnih telesnih (i duševnih) čovekovih stanja. Kako bilo, književno delo Rastka Petrovića, po raznovrsnosti, složenosti, dubini poetičkih pretpostavki, organskoj povezanosti sa najvažnijim stremljenjima evropske književne i kulturne sredine, i pre svega po umetničkim dometima, jeste jedan od samih vrhunaca srpske literature. Kao takvo, ono je nezaobilazno prisutno u razmatranjima istorije srpske (i evropske) književnosti i kulture XX veka, i predstavlja stalan izazov književnim proučavaocima i tumačima.
109
Miloš Crnjanski ( 1893-1977 ) Novica Petković: L I R I K A I T A K E
Jedina pesnička zbirka M. Crnjanskog je Lirika Itake, 1919. Zbirka ima 56 pesama, 5 pesama nije uvršteno u zbirku, i one su štampane u periodu od 1917/19. U pesnički opus ulazi i programska Sumatra objavljena 1920. u SKG. Do 1929. će objaviti još dve poeme Stražilovo i Serbiu uz još 12 pesama. Poema Lament nad Beogradom je objavljena 1962. Izvrnuo je uspostavljenu lestvicu vrednosti, postupkom kubo-futurizma – Šklovski: Pesnik skida sve firme s njihovih mesta, umetnik uvek produbljuje stvari. Kod pesnika se stvari bune odbacujući sa sebe stara imena, i sa novim imenima uzimaju i novi oblik. Vinaver je konstatovao da je poremećena ravnoteža, a ono što je posebno značajno za likriku Crnjanskog jeste zahtev: Uneti novu dinamiku, i nova obrazloženja, nov ritam i nov zvuk, u staru stvarnost – ukoliko je to moguće. Dao je prednost Crnjanskom, jer je njegov osnovni postupak: uzajamno tumačenje dveju međusobno nesamerljivih pojava da to neminovno izaziva nedoumicu i čuđenje. U Lirici Itake Crnjanski je pokušao da ostvari kružnu, prstenastu kompoziciju. Uvodna pesma naslovljena je kao Prolog, a poslednja kao Epilog. U pitanju su autopoetične, programske pesme koje najavljuju jedan nov pesnički svet, koji će provocirati i u najvećoj meri biti antitradicionalan. Lirika Itake se tako pojavljuje kao zbirka koja izvrće uspostavljenu lestvicu vrednosti u srpskom pesništvu, a posredno i u srpskoj kulturi. Ta nova lirika koju peva savremeni Odisej, ratnik-povratnik-pesnik, neće laskati i veličati patriotizam, već će udarati u sasvim druge žice. To će biti poezija kako Crnjanski kaže u Objašnjenju Sumatre koja donosi nemir, prevrat u reči, u osećanju, u mišljenju.
•
STILSKO-TIPOLOŠKE
ODLIKE
parodiranje
važećih
društvenih,
kulturnih
i
književnih konvencija. Možda ništa nije toliko sablaznilo tadašnju konzervativnu književnu kritiku, a u dobroj meri i publiku kao prvi odeljak Lirike Itake: Vidovdanske pesme. Visokoartističnu, profinjenu i cizeliranu poeziju Dučića i Rakića zameniće poezija jednog ''pustahije''. Sasvim je razumljiva oštra, polemička kritika B. Lazarevića, jer je upravo on 20-ih godina XX veka u književnosti kanonizovao vidovdansku etiku digavši je na sam vrh vrednosne lestvice.
•
DEKANONIZACIJA VIDOVDANSKOG KULTA samo iz ove perspektive možemo prihvatiti snižavanje srpskog nacinalnog i istorijskog panteona u pesmi Naša elegija (Gračanica, Takovo, Marko Kraljević). Samo iz tog ugla možemo razumeti groteskno izobličenje vidovdanskog hrama u pesmi Groteska (hram sa crnom sfingom na sebi umesto krsta, a hramom se šeta mesec).
110
•
PARODIJA ŽANRA: Crnjanski ne parodira samo tradicijom osveštane simbole istorije i kulture, već i sam lirski žanr, odnosno, morfološke i funkcionalne osobine žanra se dovode u delimičnu ili potpunu opreku, što nesumnjivo služi i za pojačavanje žanrovskog fona u tekstu, a pri tome se tematski sadržaji daju prema jednom pomerenom ili oprečnom izboru. Naslovi pesama su Molitva, Himna, Oda, Zdravica, njihov tematski sadržaj dat je u oštroj suprotnosti sa samim žanrom. Tako naslov pesme izneverava ulogu metateksta, a uz to se postiže i efekat izneverenog očekivanja kod čitaoca. Tako pesnik u potpunosti uspeva da empatira, sablazni, šokira i isprovocira.
Tako u Molitvi Crnjanski parodira visokokanonizovan tekst sa samog vrha oficijelne kulture, „Oče naš”. U Himni obrće vrednosni poredak, poriče postojanje Boga i jedan vanvremenski autoritet zamenjuje biološkim supstratom – krvlju: Naš bog je krv. U Zdravici sve je obrnuto: želi se da ni jedan vrt ne zamiriše, da živi groblje, kamen i ruševine, smrt – Mi smo za smrt!. Smrt u zdravici daje jednu oksimoronsku strukturu, a oksimoronski je i početak Naše elegije. Žanr tugovanja za prošlim i prošlošću preokrenut je na naličje, jer se usred tugovanke pojavljuje ne boli nas ništa i ništa ne oplakujemo. Izvrtanje natpisa i premeštanje firmi mogli bismo uzeti kao doslovnu sliku o tome šta Crnjanski čini s ustaljenim književnim oblicima kao što su lirski žanrovi. Parodiranje lirskog žanra nije novina avangarde. Sličan primer nalazimo u „Utopljenim dušama” V. P. Disa, u pesmama Idila, Jutarnja idila ili podoknicama Promenada i Pod prozorom. Međutim, Crnjanski ide korak dalje od Disa. U Odi vešalima Crnjanski uzima vešala za predmet poezije čime u stvari bira predmet koji se nalazi izvan vrednosne lestvice, koji izaziva strah i ledi osmeh, jer simbolizuje samu smrt, kao sprava ništenja. S toga tu nema humora, osim onog subverzivnog – crnog, i gnevnog cinizma.
•
KATEGORIJA RUŽNOG groteskno i karikaturalno – uveo je u našu modernu poeziju S. Pandurović u „Posmrtnim počastima” iz 1908. Zato ne može a da nas začudi činjenica da upravo Pandurović nije razumeo pesničke slike Lirike Itake. Crnjanski čak eksplicitno, pripremajući tako čitaoca, dve svoje pesme naslovljava kao Karikatura i Groteska. Druga pesma nastala je iz dekompozicije vidovdanskog hrama u konkretnoj njegovoj zamisli. Sve osobine rane lirike Crnjanskog vodile su ka latentnoj pojavi groteske, jer je groteska u ekspresionizmu i futurizmu sredstvo i u isti mah i posledica remećenja jednog opšteg poretka u kulturi i književnosti.
Groteskne slike, sablasne koliko i strašne prepoznajemo čak i u erotskim pesmama. Spoj erotskog i destruktivnog postaje opšta stilska odlika rane poezije M. Crnjanskog. Čini se da ni u čemu Crnjanski nije toliko daleko išao čak do donjeg praga kulture koji ukida razdvajanje erotskog od nasilja i zločina. Strašne, sablasne i jezive su pesničke slike iz Tradicije i Pesme u kojima na taman i užasan način Crnjanski vezuje porodilju za blud, za ubicu i krv.
111
•
KARIKATURALNO ISKRIVLJAVANJE ne izdvaja se osobito u Lirici Itake, ono je latentno prisutno u pretežnom delu knjige, kao što je i parodiranje prisutno u mnogim pesmama, ali nije dovedeno do pune parodije. Nova pesnička slika gradi se uz istovremeno, manje ili veće, razgrađivanje stare slike ili značenja. Šok se javlja kada karikaturalno iskrivljavanje počne da pokazuje sakralne prizore, koji u stvari i nisu bili skrivani, nego, naprotiv, naslovom pesme navode čitaoca na ispravno čitanje: karikatura.
Izvrtanje po suprotnosti povezanih slika i značenja s lica na naličje, čudnovate oksimoronske strukture, obrtanje lestvice vrednosti, parodijska pomicanja i karikaturalna preterivanja, čak do rugalačkih izobličavanja, sve su to postupci osporavanja i destrukcije avangardne dehijerhizacije kulture.
•
MOTIV MRTVE DRAGE transformirasan. Dok je kod Kostića, Radičevića, Disa bio posrednik između ljubavi i smrti, kod Crnjanskog ljubav se neposredno dotiče sa smrću, uz uvek sablasni dodir erotskog i nasilja. U pesmi Mramor u vrtu dat je groteskni spoj erotskog (koža obnažene drage), nasilja (muška prosuta krv) i opasnosti, straha (zmija) koji je uz to ukoviren ljubavlju u neposrednom dodiru sa smrću. Mrtva si mi gola, kaže Crnjanski u prvom stihu pesme spajajući Eros i Tanatos. U pesmi Moja Ravanica sablažnjava spojem nespojivog i doseže do blasfemije. Bogorodica se ovde pojavljuje kao sveto biće, ali i jedina dragana pred kojom lirski subjekat kleči, koja izmamljuje njegov bludni pogled, ali koja ga i poništava jer ga odbacuje.
•
DINAMIZACIJA OPISA opšta pojava u književnim pokretima avangarde posebno u futurizmu.
Kod
Crnjanskog
ovaj
postupak
je
vrlo
čest,
tesno
je
povezan
sa
sumatraističkim doživljajem prirode i podrazumeva neophodne promene u jeziku posebno u sintaksi. Ona podstiče i projekciju unutrašnjeg doživljaja u prirodu, projekciju jedne tipično lirske ekstaze. Tako pesnik kaže kada ga se sete, šume se stidno i radosno zarumene. Stidno i radosno upućuju na erotski doživljaj prirode. Erotsko je, u stvari, projekcija pesnikovog unutrašnjeg doživljaja na samu prirodu. Erotizovani pejzaž u koji pesnik unosi opsesivni Bogorodičin lik biće savršen okvir za pojavu mistične erotike u vidu obrade najstarijeg mita koji pamti civilizacija, mit o Svetoj Svadbi (Hieros Gamos). Takođe, božansko je često prisutno svojom odsutnošću, što je jedan vid negativne, prazne transcedencije. Tako se pesmom Blagovesti Crnjanski pridružuje pesnicima kao što su Sibe Miličić, Momčilo Nastasijević i Rastko Petrović koji su 20-ih godina XX veka okrenuti tzv. četvrtoj dimenziji. Ako je u pesmi Blagovesti sadržan odnos prema ženskom načelu, tj. Bogorodici, u pesmi Pod Krkom dat je odnos prema muškom načelu. Programski razgrađujući sintaksu, koristeći se protazom bez apodoze (i da ga ima, ako me vidi) pesnik sasvim svesno govori o hipotetičnosti samog ''muškog načela'' koji je i moguć i nemoguć. Muškom božjem načelu pesnik će, sasvim u duhu avangardne poetike, pretpostaviti prirodu kao suprotnu kulturi i konvencijama u koje se
112
sumnja. Pejzaž uvek odnosi prevagu slike u zbirci obrću se od kulture ka prirodi: kao od nečega što je odvrgnuto sumnji, i napušta se ka suprotnome, čemu se teži. Da je Lirika Itake zaista donela prevrat u reči, osećanju i mišljenju to je jasno, no da li je ona donela apsolutne promene u stihu, strofi, rimi i ritmu kako je to Crnjanski eksplicitno tvrdio u Objašnjenju Sumatre 1920? Ono što je Crnanski najviše izmenio obuhvata metar i rimu. U jednom broju pesama odbacivao rimu i prelazio na slobodan stih, ali je u drugim to odbacivanje bilo samo delimično. Ipak, zbirka je sva u komešanju: od nesigurnosti i ogrešenja u jeziku do povremenih nesklada u stihu, strofi i opštem (kompozicionom) sklopu pesme.
•
REALIZACIJA TROPA u Sumatri je učinjen korak koji obrće odnos: nizanje paralelnih a nepremostivom daljinom oponiranih slika (ovde/tamo, blisko/daleko, zavičaj/tuđina), što je dovelo do toga da na kraju pesme, doslovno i prenosno značenje iz latentne jezičke sinestezije zamenjuju mesta: prenosno se realizuje u doslovnom – da ispružim ruku i pomilujem daleki, visoki Ural. Realnost je postala tropična. Trop je realizovan. Upravo se rukom a ne zamislivim pogledom miluju daleka brda i ledene gore, što se inače, rukom, bukvalno, ne može dosegnuti. Tenzija dolazi od isticanja mogućeg i nemogućeg u obrtu – da je nemoguće moguće. Realizacijom tropa se nestvarno prevodi u stvarno. Uz pomoć ovoga Crnjanski će realizovati svoj sumatraistički svet. Tome mu je prethodio Dis – pogled trava iz „Tamnice”, i oči bilja, što je posledica sintaksičke deformisanosti.
•
METAR I RIMA rima je dekanonizovana, daljinska, dakle u pitanju je RIMOID koji se proteže po vertikali i zahvata sve stihove u strofi i po horizontali odnosno po dubini stiha idući ka njegovom početku. Pošto se rima odvojila od metrički utvrđenog mesta i postala pokretna i promenljiva znači da je metar, a sa njim i ritam, potisnut u drugi plan, dok intonacija izbija u prvi plan POLIRITMIČNOST. Melodija ne ide uz ritam, nego proističe iz samog konstituisanja ritmičkog niza, pa je ona nedeljiva od njega koliko i on od nje. Otuda se u lirici M. Crnjanskog najviše oseća talasanje melodije.
•
Potiskivanje metričkog načela u drugi plan kao i pokretanje rime uslovilo je još jednu bitnu novinu – stih M. Crnjanskog ne poznaje cezuru. Iako sasvim nov u srpskoj poeziji stih Crnjanskog nije slobodan stih jer u njemu prepoznajemo meru periodičnog ponavljanja, segmentovanja na kojoj se zasniva i tradicionalni stih, s tim što je ta mera kod Crnjanskog iz statike prevedena u dinamičan odnos – podrazumeva variranje.
•
STRAŽILOVO RITMIČKI IZOMORFIZAM – poema ima 42 strofe, svrstane u 6 grupa od po 7 strofa. Svuda se prva strofa ponavlja kao sedma. Strofe su sačinjene od 4, 5 i 7 stihova. Postoji težnja da se izomorfizam ritma potpuno sprovede: idući od viših ka nižim ravnima, i obrnuto, tako da se celina strukturno ogleda u delovima, kao i delovi u celini. Pesnikov rad na ritmičkom uređenju svodi se na uspostavljanje dinamičke ravnoteže između ujednačenog (stalnog) i raznolikog (variranja).
113
PROSTOR: ima osobitu ulogu: slike su razapete između prostornih tačaka, prelamaju i podvostručavaju se na dve ravni koje je sklop poeme doveo u uzajamnu zavisnost. Poema je ispunjena pejzažom, samo što je on oneobičen: toskanski je, i u isti mah fruškogorski, kao da se okreće s lica na naličje, s onog što se vidi na ono što se priviđa, s prisutnog na odsutno. U Toskani vidi se svelo lišće u zavičaju. Jedne slike uvode u druge, jedne u druge prelaze, u usporenom ritmu, iz statičnih prelaze u dinamične: iste su a druge. To je sveprisutan postupak kod Crnjanskog: PROSTORNO OPONIRANJE PO UDALJENOSTI.
•
SERBIA ovde su prevagu uzele sasvim tamne, čak mračne slike. Serbia je ime za himerični zavičaj – Serbia dignuta do utopijskog hronotopa. Ona svetli tek izdaleka, kao Zornjača za kojom se traga. Stoga i ovde postoji prostorna udaljenost, ali položaj pesničkog subjekta vodi ga naniže, a ne naviše. Izabrano je ostrvo u tuđini, nastanjeno kostima i senima srpskih ratnika, koje se još nisu smirile – Krf. Put iz njega, put iz grobla vodi dole, u slike gole zemlje, koje sežu i po dubini. I prvi put će se ovde pojaviti zavičaj sveden na običan zemljani grob, prost jarak, koj je u Stražilovu tek bio slućen kao Brankov grob – kao jarak sad čeka zavičaj / da trulim, i da se nikud više ne vinem, živ.
Najvažniji postupak nalazi se u prvim strofama: uvođenje u paralelni niz kontrastnih detalja, kao što su toskanske trešnje u cvetu i zavičajni jablanovi, smeh i tamna slutnja, ne zasniva se na poređenju nego na prelamanju na dva plana, svetlom i tamnom. Kao da je pred nama stvar i njen prelazak u senku. Tako se smeh prevodi u tamnu slutnju. Senka sobom oličava strepnju i zebnju.
•
PROMENA PERCEPCIJE Izbor pejzaža, ugao pod kojim se prikazuje: on je raspet između neba i odraza u vodi – iza gora / pod vodama. To su granice na kojima se u Stražilovu izlazi iz onoga što je oku neposredno dostupno. Nebo i voda, sa senkama i odrazima, zapravo tome služe i čine samo središte pejzaža. Postoje još dva bitna postupka: UDVAJANJE samo prividno: dolinom pored Arna Dunav tajno teče; i OBRTANJE SLIKE prevrnuta slika pejzaža koja je zloslutna i vodi u tešku tamu Fruškog brda. Udvajanje i obrtanje u odrazu izvode sliku iz ustaljenog poretka, a sa novom i pomerenom percepcijom pomera se i smisao. To je dvosmerna prevrnuta vizuelna dinamika pri tome se udvaja i sam pesnički subjekat: u odrazu i senci. Ovaj postupak Crnjanski će koristiti i u putopisima i u romanu.
Dinamika gledanja (aktivan subjekt) – kubisti. Dinamika predmeta (aktivan objekt) – futuristi. To su promene koje se sprovodio u jeziku prekoračujući granice prema onome KO opaža, i onome ŠTO se opaža. U prvom slučaju aktivnost prelazi na ono što se opaža, a u drugom na onog ko opaža. Lirika Itake se možda najbolje može opisati rečima M. Crnjanskog – to je lirika ''nove osetljivosti'' koja nema ''protumačenih misli'', ''svakidašnjih metafora'' i ''cile-mile stihova''. To nije poezija za razbibrigu, to je poezija za proučavanje.
114
***
Ala Tatarenko: TRI ZUMBULA U PROZORU: U POTRAZI ZA JUNAKOM "DNEVNIKA O ČARNOJEVIĆU" "Vidite, umetnik to je 'sumnjivo lice', maskiran čovek u mraku, putnik sa lažnim pasošem", – upozoravao je Ivo Andrić. Međutim, niko nam nije skrenuo pažnju da budemo isto tako oprezni sa književnim junacima. Sumnja u identitet glavnog junaka Crnjanskovog romana – u ime glavnog junaka. Kad u većini radova stoji da je to knjiga o Petru Rajiću i njegovom alter egu Čarnojeviću (koga ponekad, za promenu, zovu još sinom Egona Čarnojevića), kad se na tome grade izuzetno podsticajne misaone konstrukcije, koje veoma ubedljivo tumače neobičnu zamisao Crnjanskog da napiše "dnevnik o drugom", spojivši na taj način lirsko i epsko, da postigne tako podvajanje junaka... Zašto Nikola Milošević u svojim radovima zove glavnog junaka-pripovedača Čarnojevićem? To je za njega očigledna činjenica kojoj nisu potrebni dokazi.
•
TRAGANJE ZA IMENOM: Ime junaka u Crnjanskovom romanu nalazi se u sferi podrazumevanja,
kao
deo
sporazuma
između
pisca
i
njegovih
čitalaca,
a
istovremeno predstavlja nešto poput sna kojeg ne možemo da se setimo, ali koji neuhvatljivo lebdi negde na granici svesti. Na više mesta narator usmerava na njega našu pažnju, sećajući se kako se potpisivao kao "siromah Jorik", kako ga je lekarka zvala "Pubi" ili kako ga je neko u Primorju pozdravio sa "Addio Pierre". Međutim, i Pjer, i Pubi mogu, ali ne moraju biti putokazi ka junakovom imenu. Nadimak Pubi asocira na puba – mladi bolesnik mogao je podsećati lekarku na lepa, otmena u svojoj strogosti lica naslikana na kartama. I njegova uloga u sopstvenoj sudbini ratnika ni izdaleka nije bila kraljevska. Na pozdrav sa obale narator odgovara: "A ja veselo viknuh: 'Dobro veče'. Pa i zašto da ne, bio sam ja prijatelj svakom na svetu". Junak može da se stvarno zove Pjer iliti Petar. Može – ali ne mora... Pisac odvikava čitaoce svog romana, čija se radnja odvija "među javom i med snom", od jednostavnih, jednoznačnih odgovora. Imamo još jedan "krunski" dokaz: tablicu iznad bolničkog kreveta na kojoj piše Petar Rajić. Napisano, setimo se, "kao od šale, od veselih drugova"... Jer ako verujemo u istinitost tog podatka, moramo da verujemo i u ostale, ispisane na tablici. Da je bolničko osoblje zaista zabeležilo čin "hrana za top" i zanat "kraljeubica"... Ključ ove scene možemo da potražimo u njenoj prvoj rečenici: Teško i lagano su me nosili uz stepenice... Lako i teško – to je tako prirodno, u snu, spajanje nespojivog. Iz te perspektive – a narator stalno meša javu i san, brišući njihove konture – ni ime na tablici ne izgleda pouzdano. Zvuči više kao zla šala, kao podsmeh pionskoj sudbini junaka: Petar Rajić, Sveti Petar koji drži ključeve od raja. Junak nije svetac, daleko je od raja, čak i ako se zaista zove Petar. Ali da li se preziva Rajić?
115
•
PREZIME JUNAKA pitanje postavlja Izabela, pre noći ljubavi. Junakinja sigurno dobija odgovor, ali ne i čitalac. Uostalom, u svim (u tom broju ranim) verzijama naslov romana sadrži
ime
Čarnojevića:
Život
komedijaša
Čarnojevića,
Mladost
učenog
gospodina
Čarnojevića. Pisac ga uvek spominje kao knjigu o Čarnojeviću. Taj bezimeni sumatraista, Dalmatinac, alter ego pripovedačev, jedan mladić u svetu, nije bio ni komedijaš, ni učeni Čarnojević, dok narator nebrojeno puta opisuje sebe kao takvog. I, na kraju, ono što je bilo na samom početku mog traganja za imenom: čudna crtica u fragmentu, gde se pojavljuje mornarski časnik-sumatraista. Ona stoji ispred fraze na kojoj se temelji varljivo znanje o tom junaku: - Dragi moj, jeste li slušali za moga oca?... pitajte za njegovo ime po manastirima sremskim, svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona Čarnojevića... "Dragi moj" – početak fraze upućuje na to, da to je još jedno u nizu obraćanja naratora svom odsutnom sagovorniku. Pripovedačev otac bio je poznat u Sremu kao drvar: u prethodnom pasusu doznali smo da je otac Sumatraiste bio pisar na faru. I pažljiviji čitalac seća se drvara čije su vlasnice (sad!) naratorove tetke, te se drvare spominju u romanu na više mesta. Pripovedač je sin Egona Čarnojevića, Čarnojević...
•
SLIKA PROZORA Bolesti su bile moji najlepši doživljaji. Oblačili su me u belo i metali me u prozor, a ljudi su zastajali i gledali mene. O, šta sve nisu činili sa mnom. Bolest kao stanje ušuškanosti, zaštićenosti, upijanja ljubavi više puta pojavljuje se u romanu – počev od slika detinjstva kad se junak igra majčinim adiđarima, biserima i svilenim vezovima – do njegovih romansi začinjenih sažaljenjem, koje se odigravaju u bolnici ili u njenoj senci. I tada, kao u ranim danima ("O, šta sve nisu činili sa mnom"), on se prepušta rukama žena: sigurnim rukama bolničarki i strasnim rukama Poljakinje. Malog Čarnojevića oblače u belo i meću u prozor, a on uživa u pogledima ljudi, a zapravo, u sebi samom.
Slika prozora javlja se opet, kada junak priča o krakovskim danima. Opet taj most između vremena, opet ista paralela: detinjstvo – ljubav u bolnici. U prozoru su tri njena zumbula... Jedan stoji levo. On je ružičast i tih. Kad ga jutrom zalivam, on je tako mio, miran. On mi vene. Po sredi je jedan beo. Svako jutro me seća bledih lica koja sam ljubio i koja su sad ko zna gde. On je suzan i plah ko jagnje. Treći stoji desno. On je rumen. O njemu ne mogu ništa da kažem. Sada Čarnojević sam stavlja sebe u prozor, kao ona tri zumbula... Možda u tom "potrajanju" junaka, koje predoči narator, leži objašnjenje prividne kontradiktornosti njegovih iskaza?
•
RUŽIČASTI ZUMBUL mio i tih – nije li to Čarnojević, koga su popadije u njegovom zavičaju nazvale "frajlom" i ceo ga je grad od tada imenovao tako? Uostalom, sasvim bi logično izgledao njegov odlazak sa scene kao još jednog dobrog jektičavog junaka koji baš i nije za ovaj svet. I nije važno što dosadni lekari tvrde kako će Čarnojević živeti bar tridesetak godina. Taj mu zumbul vene.
•
BELI ZUMBUL središnji cvet, bled i plah. Najbolja slika Čarnojevića – junaka u stalnoj promeni. Bela boja je jedna od dominantnih: obeleženi su njom pejzaži i portreti, a ponajviše autoportret junaka. Bele su varošice i kuće, jedra, rublje, ruže koje mu poklanja
116
Poljakinja, Čarnojevićeve rukavice i rukavice njegove majke. Ali, takođe i junakove vizije, njegova krila i pleća, u mladosti. Belo se postupno povlači pred bledim – Belo kao tradicionalni simbol nevinosti i bledo kao znak telesne požude – takav spoj sasvim je u duhu našeg pripovedača, koji je "frajla", a istovremeno "gori od Sanjina". Ali je uvek Čarnojević. Zato ćemo se još vratiti belom zumbulu.
•
RUMENI ZUMBUL pridev "rumeni" jedan od najzastupljenijih u Dnevniku o Čarnojeviću. Rumene su galicijske šume, rumena je mesečina, rumeni su mostovi, rumeno je more, i krst na crkvi, i kruška, i drveće na ostrvu, i sneg, i krv po ulicama... Rumene su uspaljene žene: najčešće se zarumeni Maca; rumene se od strasti. Međutim, ta boja povezuje se i sa nebom: tek u njegovim rumenim prugama ona dobija sakralnu nijansu. Ovo je boja korala, trešnji, rumenih potoka – boja sumatraizma. Ali, rumeno je uvek izvan glavnog junaka, nikad u njemu ili na njemu. Možda, zato Čarnojević o tom zumbulu ništa ne može da kaže? U potrazi sa samim sobom, junak prepričava avanture sopstvene duše, ostavljajući u senci avanture tela.
•
Ima u romanu još jedne velike, neprolazne ljubavi: ljubavi prema nebu, promenljivom, a uvek istom. Stalan u svojoj nestalnosti, veran svojoj promenljivosti ostaje i junak romana. I kad kaže: "Meni je mnogo čega žao" da bi rekao posle "Ničeg mi nije žao kao sebe samog", "Ničeg mi nije žao, a najmanje sebe samog", neizbežno prisutstvo "ja" svodi te iskaze na najkraći od njih: "Žao mi je sebe samog". Prkosni egoista u vremenu kolektivnog ludila rata, Čarnojević brani svoje pravo da bude sam, da bude nesrećan, da bude veran samo sebi samom.
TRAGANJE ZA STRUKTUROM: Granična, skoro bolna iskrenost ovog romana stvara varljiv osećaj podvojenosti junaka – izuzetno doslednog i vernog sebi u dobru i zlu. Uostalom, i sama struktura knjige tek na prvi pogled izgleda haotičnom. Uvreženost mišljenja o njoj kao takvoj dugujemo tome da je rukopis bio skraćivan, a na kraju krajeva ispreturan od strane urednika ("Vinaver je vršio korekturu Dnevnika, dok je štampao, pa je pomešao i raspored pojedinih poglavlja") – i u takvom, silom prilika čudnom, obliku objavljen 1921. Čarnojević kaže: "Bio sam izgubio vezu i smisao ljudskih dela i uspomena. Sve se to izmešalo u meni". I tako, izmešano, ušlo je u njegov dnevnik. Dodatnu nedoumicu kod čitaoca naviknutog na nereversivnu književnost izazvaće neodređenost vremena i mesta, stalno susedstvo sadašnjosti i prošlosti, a još više uzajamno pretapanje jave i sna. Ali, i taj dnevnik snova i jave temelji se na vešto promišljenoj umetničkoj konstrukciji, koja se ukazuje malo pažljivijem posmatraču. Jedan od njenih aspekata može se sagledati kroz ljubavne priče junaka, od kojih se svaka uklapa u sliku jeseni, zime, leta ili proleća. Dakle, ČETIRI GODIŠNJA DOBA:
117
•
JESEN, i život bez smisla. Jeseni pisac daje izrazito povlašćeno mesto – slikom tog godišnjeg doba, koje najčešće vlada i u unutrašnjem pejzažu junaka, počinje i završava se roman. Boje jeseni – rumena i žuta – obeležavaju najrazličitija stanja njegove duše i tela. Žuta boja – to je boja Čarnojevića, za koga tetke kažu da je žut k'o smilje, ne sluteći da se ne radi samo o znaku bolesti koju junak neguje, kojom se on zapravo ponosi. Te jeseni, tog kratkog trenutka on je oličenje mladosti same. Jesen je njegova alfa i omega, početak i kraj. Zato je bled i žut...
•
ZIMA Poljakinja, kojoj je dato najviše mesta u Dnevniku, ulazi u život junaka u novembru. Čarnojević, jesenji čovek, zaljubio se kao nekad: "opet sam bio mlad i živ". To osećanje ima zimske boje: belu – boju snega i krakovske bolnice, crnu – boju golog granja, bledu – boju bolesti i strasti. Kraj ljubavi dolazi sa prolećem, ona kopni sa snegom. Ljubav se povlači pred snom, nebom i – pred idejom Ljubavi: Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Čini mi se jedino ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka. Ko zna šta je život? – pita se ČarnojevIć na kraju zime. Ta misao odvodi ga u dane kada je prvi put naučio da ljubi, u Primorje, gde je već počelo
•
PROLEĆE Sećajući se dalekih dana radosti, umoran junak ponavlja da je u Primorju, kraju njegove mladosti, sada proleće: A na Jadranu ide sad proleće po vodi od otoka do otoka. Po krovovima pada neka žuta tama zorom, topla, blaga, sjajna... Greh? Život? Ko zna šta je to – Čarnojević se vraća u dane kad je prvi put naučio da ljubi, kad je bio "veseo i mlad", kad je, možda prvi put, gledao rumene vrhove drveća. Tada je spoznao dva lica ljubavi, duhovno i telesno, koja se nisu stopila u jedno – prvo je ostalo daleko i tuđe, drugo je izneverilo očekivanja. Tu je naučio da žudi za onim što je za njega nedostižno: ne samo za Marijom kao oličenjem visokog sna, već za potpunim spajanjem duša i tela. Život, greh, red, zakoni, granice, sve je to tako mutni pojmovi za mene. Ja tome nisam kriv. I bio, kakav bio, ja znam da ću umreti sa umornim, ali svetlim osmehom, mada mi je nejasno sve što sam učinio i preživeo. Junak ni sada ne zna kud vode njegovi putevi. Proleće je varka, postoji samo jesen. Čarnojević prvi oseća njen dolazak – dok ostali svet misli da je
•
LETO Ovo godišnje doba puno boja i bujanja života "rezervisano" je u romanu za Macu, Čarnojevićevu ženu. Samo ime junakinje aludira na njenu nagonsku, životinjsku prirodu – prirodu grabljive, pohotne mačke. Ona je bila svud. Miris njenog tela, neki težak, opojan miris, susretao me je u zidovima, u vratima, u pećima, po stolovima, u jelu i u vodi, u postelji i u mome odelu, samo ga u vinu ne beše. Bujno leto zapamtićemo po blatu i stalnim kišama. Kao da je jesen...
TRAGANJE ZA PISCEM: Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao neku kupusaru. Bio je strašno narastao. Ono što sam bio rešio da štampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, čini mi se, najmanje dvanaest štampanih tabaka, – seća se u Komentaru uz pesmu „Ti, ja, svi savremeni parovi”.
118
Dnevnik kao lirski roman nudi sjajan primer brisanja granica realnog i fiktivnog u tekstu. Njegova fragmentaristička, disperzivna struktura svedoči kako o doživljavanju sveta kao haosa, tako i o stvaranju uslova za slobodno proticanje literarne građe, koja realno pretvara u književno, a književnom daje status realnog. Protagonistkinje piščevog stvarnog života pretvaraju se u slučajne prolaznice, likove-statiste koji ostaju u senci književnih junakinja romana. Zametajući tragove iskustvene stvarnosti, a ne želeći da je se odrekne, M. Crnjanski na vešt način uklapa ih u romanesknu sliku. Mada se obično razmatra kao ekspresionističko svedočanstvo o Prvom svetskom ratu, Dnevnik nudi i više i manje od toga. I dok dnevnik obično služi kao utočište dragih uspomena ili bar onih događaja koje autor smatra vrednim sećanja, Dnevnik o Čarnojeviću to očito nije: "ja pišem mnogo šta, čega se nerado sećam". Pravi dnevnik "otkucaja srca" ostaje u naslućivanom podtekstu. Nije beznačajno ni insistiranje na "pisanju" a ne, recimo, "beleženju" uspomena, što korespondira sa postmodernim postupkom, u kojem se naglašava književni karakter zapisa. Fikcionalno iskustvo zamenjuje stvarno, koje pisac ljubomorno čuva za sebe i koje se na momente javlja kao proplamsaji retke svetlosti.
•
AUTOCITATNOST Dnevnik podrazumeva ispovest, zapisi o drugom – određenu distancu, koja može biti izuzetno povoljna u slučaju ako pisac, stavivši masku naratora, progovara o sebi. Kad bi Crnjanski živeo u postmoderno doba, sigurno bismo mogli da se oslonimo na njegove autopoetičke iskaze (o njegovoj sklonosti istim svedoče Komentari uz Liriku Itake) ali zato možemo da se obratimo tekstovima, gde progovara o delima koja smatra bliskim. Progovara često na takav način kao da predstavlja svoj credo u književnosti: "Senzacije Novembra nisu one scene koje gomila tako rado čita, one su one strane gde se, u krpama, po stranama prostire raskidana gola duša Floberova. Nikada se u XIX stoleću nije ovako duboko osetila velika i beskrajna veza između bolova i patnji celog sveta... Nikada se u XIX veku, nije ovako osetilo, da je gola duša ono što je najdragocenije u književnosti". Sve ovo moglo bi biti napisano o Dnevniku o Čarnojeviću, ali, kao što znate, to su Crnjanskova zapažanja povodom Floberovog Novembra. Na samom početku Dnevnika narator saopštava da piše ih "ponosno kao Kasanova". Poznato je da je Crnjanski bio skoro opsednut likom velikog ljubavnika, koga je smatrao pesničkim, osećajnim avanturistom, i njegovim memoarima.
Dnevnik o Čarnojeviću – to je roman o sinu Egona Čarnojevića, a istovremeno roman o Milošu Crnjanskom kao o njegovom piscu. Memoari, koje on piše "ponosno, kao Kazanova", i koji "nisu doslovce verni". Piše ih, kao Andrić svoje zapise, večnoj uzdanici – mladosti. Mladićima i mrtvacima, onima koji su otišli i onima koji tek dolaze. Svima nama i sebi samom. Ušavši u ovu neobičnu knjigu, nalazimo se na početku puteva koji se račvaju, na ulazu u lavirint misli i osećanja. Mogli bismo krenuti u njegov obilazak koristeći kao Arijadnin konac lajtmotive Dnevnika, pokušati otvoriti vrata tajni sumatraističkim ključem, potražiti odgonetke u pesmama Lirike Itake... Sada smo tek kod prvog raskršća lavirinta "Čarnojević", koji neodoljivo mami u svoje dubine svakog ko se upustio u potragu za njegovim usamljenim, do bola iskrenim junakom.
119
***
Isidora Sekulić: BELEŠKA UZ PUTOPIS L J U B A V U T O S K A N I Pesnici ne posmatraju nego asimiluju: predmet spoljnjeg sveta učine predmetom svoga sveta. Toskana je sigurno prvi put doživela da po njoj neko putuje poslat iz bezmerne budućnosti i ujedno u ime Rusa i Poljaka, Bugara i Slovaka. Crnjanski putuje u Toskanu s predraspoloženjem, s novom istoriskom i novom umetničkom inteligencijom posle velikog rata, s teškim vremenom u naručju. On ide u tuđ svet s grudvicom svoje zemlje u grudima. Dok vizionarno gleda u Toskanu zlatnog doba, od topline tog gledanja zre u njemu pored putopisa o Toskani, i poema o rodnoj zemlji i budućnosti, prirodno, kao seme u voćci. Od prvih stranica knjige javlja se sinteza: TOSKANA – SLOVENSTVO – SVET. Toskana stara ustaje tu kao zavičaj, kao zemlja topla i voljena; prema njoj Slovenstvo je proleće, što rudi svetu, pa i njoj. Svet, semenke iz iste ruke. Mladosti i varvara ima da se boji sve staro i prekulturno, ma koliko sjajno, ako više zelenu granu isterati ne može. Na čelu mrtve Toskane se čita: istorija, sloboda, lepota, to je srce čovečije, to je održanje sveta, niz rađanja, Ljubav. Osvetljeni prostori i ljubav stvaraju svetove: Prah i voda, vazduh i osvetljenja sastavljaju kraj u kojem živim.
•
Gradovi koje pisac posećuje danas su mrtvi gradovi u svom pravom biću: Piza, Siena, asizi, Peruđa, mrtvi su gradovi Italije. To je jedan akcenat više da se pesnik otkine od opisivača.
Za
viđenja
u
minuli
svet
Crnjanski
je
našao
medijum:
deliričnost
onovremenskog života po gradovima Toskane i Umbrije, a naročito Sijene. U samom sredštu je DELIRIČNOST LJUBAVI, kao deliričnost renesansnih vekova, koje je Crnjanski osetio intuitivno. U tom smislu bitke postaju prolaznost, a ljubav trajanje sveta – entuzijazam tela i duha, koji su neprijatelji jedno drugom baš naročito u trenucima ushićenja, i istovremeno mogu biti ushićeni samo posredstvom naivnosti ili pijanosti – kojom se narodi bacaju iz materije u duh, iz duha u materiju, i u tim prelazima prorkuju i stvaraju.
•
LJUBAV SVETA: u ime ljubavi sveta – sinteza mrtvog i živog, spiritualna lepota u mrtvoj materiji toskanskog blaga. LJUBAV SVETA TO JE VEČNO RAĐANJE, Marija Blagovesti, devojka-porodilja, koja je jedino nepomična i neprolazna – u njoj je trajanje sveta. Njena slika obrazuje se od mnogih fresaka krunisanja Bogorodičinog, koje se dešava u visinama. Dati ljubavi sveta poetski izraz u njoj, to je originalna ideja. Umetnost lebdi između
120
besmrtnosti, reprodukcija i trošnoga praha. Umetnci su postigli i da im se očuva ime. Ljubav, ona jedina, ovekovečuje čoveka i genijalnost. U misteriji ljubavi najviša je lepota: Videh da je stvaranje samo bura, što ostavlja za sobom stene kao ruševine... Unutra, u nama, neka žar drži svet, nepromenljivo i neprekidno... uvideh da je sve što se vidi prolazno, ali da je u meni mogućnost zvezde.
•
SUKOBLJAVANJE STILOVA – praštave cinične upadice, poreklom iz putnih crtica za novine, i poezije - zapravo pesnik nije putopisac.
•
OBRADA BLAGOVESTI – ispala je jednostrana – u svecima i Bogorodici Crnjanski vidi isključivo znake proletnjih mutnih nemira i nemera, a kao inspiraciju za umetničko izražavanje kroz ikone, jedno te isto: glad i silu ploti. Blud je u ovoj knjizi poezije suviše česta reč. Ljubav je i plot i misterij. Blogovesti su misterij. Oni koji su u Toskani slikali i vajali imali su snagu da misle i osećaju samo misterij. Crnjanski kao da nema moć da odvoji misterij od ploti. Takođe, proleće je celo u Blagovestima, ali Blagovesti ne mogu stati u proleće.
Reljef i dubina stvarnosti jedne zemlje nije u istoriji, nije u umetnosti, samo je u ljubavi. Crnjanski tako vidi i tako doživljava Toskanu. Sabrano je sve što se činilo život naroda i zemlje: i problemi sudbine, i snaga volje narodne prema ciljevima, i sva stradanja ljudskih strasti. Sve je to bilo svirepo: priroda, države, nauka – ostajala je da trpi, dela i umnožava, samo ljubav. Toskana se vidi ne kao muzej, nego kao rodna gruda. San Đeminjano je poslednje etapa na putu – to mesto Crnjanskog vezuje neposredno za zavičaj. Tu je najzad živa Italija; leto, žito, selo, jednostavni ljudi, trava, stoka. Kraj je kao miran šapat deteta koje hoće kući, ma kakvoj, ali svojoj kući. Ima u toj knjizi poezije nešto od čari duge. Razapeta široko, drhti u sedam boja, ali svi tražimo pogledom: gde i kako dodiruje našu njivu. ***
OLGA STUPAREVIĆ: RASPRAVA O PUTOPISU LJUBAV U TOSKANI Marko Nedić je u vezi sa putopisom govorio o subjektivnom doživljaju, subjektivnoj viziji, subjektivnoj ideji, subjektivizaciji stvarnosti, stvaralačkom subjektivizmu... Subjektivni znači: posmatrati svet svojim očima, dati lično viđenje sveta, govoriti o viđenom kroz svoju optiku. Tu se svet gradi unutra, oči putopisca okrenute su da sopstvenoj nutrini, on putuje prostorom svog unutrašnjeg iskustva. Putopis Miloša Crnjanskog može se nazvati subjektivnim, ali to nije dovoljno.
•
UNUTRAŠNJI PUTOPIS jer je Ljubav u Toskani više uobličenje jednog osećanja života, nego saopštenje o viđenom na tlu umetničke Toskane, a ono što je unutrašnje
121
i duhovno na suštinskom planu, dalo je lirsko i poetsko na planu izraza. Putopisac putuje zemljom kao svetom svojih intimnih misli i emocija. To je raskid s tradicionalnim. O svojem putovanju on govori kao o kratkom priviđenju ili snu, o prolasku kroz proletnu i cvetnu maglu toskansku. Ulazak u Italiju ravan je ulasku u neki drugi život. To je zato što su slike Italije u ovom putoisu u stvari poetske slike, a Italija lirski doživljaj . Sve putopisne činjenice su imaginativno preobražene, sve viđene stvari pomerene iz svog zemaljskog ležišta, oslobođene svoje prave materije, obojene nekim drugim bojama. Putovanje Italijom je putovanje u dubinu, i postoje TRI DUHOVNE ETAPE TOG PUTA:
1.
LJUBAV – ona je cilj i otkrovenje puta: za ljubav sam putovao, ali i najdublji smisao toskanskog tla, i nalazi se kao vrhovno osećanje koje vlada duhom toskanskih gradova, pesnika, slikara i svetitelja. PIZA – uzlet.
2.
SVET KAO ZNAMENJE LJUBAVI – Toskana i Srem su istovetni. U zavičaju čeka ljubav koju je lutajući po Toskan tražio. SIJENA –pad.
3.
U SUBJEKTU OSTVARENJE OSEĆAJNIH SVETSKIH VEZA – U meni samom se sve to dogodilo, čime se putovanje pretvara u traganje po samom sebi za nekom izgubljenom lepotom življenja. SAN ĐEMINJANO – konačno otkriće.
Sve je u vezi, a veze su u njemu i ime im je ljubav. Tako se zatvara krug subjektiviteta ovoga putopisca, čije su etape samo stepeni sve dublje interiorizacije. Ovo je jedan čist sumatraistički putopis, gde je Italija preuzela poetičnu ulogu Sumatre. ************************************************************
Zoran Gluščević: ROMAN JEDNOG NACIONA Tek uzeta zajedno, dva toma Seoba, predstavljaju celinu. Jednorodnost mišljenja, koncepcije i živone filozofije pokazuje se već na prvoj stranici. OSNOVA: pokret, ritam, iskustvo sazdano na neprekidnoj meni stvari i ambijenta: Prođe, nestane, ulazi i odlazi sačinjava osnovni ritmički splet i začetak životne i istorijske filozofije, koja iz istorijskog skepticizma na kraju drugog dela prelazi u metafizički optimizam: Ima seoba. Smrti nema. Tuga zbog tragičnog udesa potapa se uneminovnost istorijskog toka stvari, u samosaznanje principa
univerzalnog
istorijskog
skepticizma,
o
neminovnosti
i
odricanju,
što
je
špenglerovska biologistička ideja o večnom kruženju i opticanju stvari, o uzdizanju i propasti kultura. Kod Crnjanskog je uvek bila jasna težnja da se čovek stopi sa prirodom i kosmosom, da tako prevlada sopstveno Ja, a ona se ogleda i na kraju druge knjige Seoba. Tu se pojavljuje apsolutno jedinstvo sveg živog u prirodi i kosmosa: sve je jedna jedina golema zajednica u kojoj pojedinac mora da je potčinjen kolektivu kao zrno peska moru peska.
122
U suštini, čitav roman (roman-monolog), koji iznosi lične peripetije nekolicine junaka čija sudbina postepeno postaje i mora da postane sudbina naciona, pretvara se u putovanje do tog saznanja i otkrića; LIČNO, ono najintimnije doživljeno, DOBIJA jednu širu, kolektivnu i SVEMIRSKU PROJEKCIJU. Pavle uviđa da treba živeti besmisleno, kao biljka, kao životinja u ždravlju, da neke mađije vladaju u ljudskom životu, i da je smisao pronašao u životu koji prihvata sve kako dolazi po sebi. Svako ima svoj vek, svoj svetao deo života, kao ptica koja, kažu, uleti iz mraka u osvetljenu dvoranu i izleti na drugu stranu...
•
ODRICANJE je lajmotiv životne filozofije. Ono je vedro, ali ne smo kosmičko, nego i bliže, dublje, neposrednije kolektivno-nacionalno i kolektivno-biološko, prevazilaženje mračne i po sebi apsurdne činjenice smrti. Crnjanski je dao prevagu životu da bi suzbio fatalni utisak smrti. U svoj saznajnoj besmislenosti pojedinačnog života, on ga je ipak zadržao u sferi istorijskog smila da se za pojedinca, na kraju sopstvenog bilansa, više i ne postavlja pitanje smisla individualnog bitisanja.
•
Pavel Isakovič – sa istom energjom obavljaće svoje obaveze prema životu i posle saznanja apsolutnog besmisla svakog života pojedinačno uzetog. On samo doživljava promene u emocionalnoj boji, ali ne ispada iz ležišta života. Dobrovoljno se na kraju odriče sebe radi urastanja u sistem obaveza prema društvu i prema riterskom idealu – parada smrti i pogibija u borbi. Crnjanski je odvojio život od smrti jer je njegova tačka posmatranja smeštena u istorijsku ravan zbivanja – Nije dakle život serbski bio besmislen, nego njihove smrti. I to je vrhunac istorijske ironije, cena kojom se osmišljava istorijska egzistencija srpskog naciona: ne sa stanovišta svog ideala i svojih istorijskih interesa, nego sa stanovišta tuđih interesa i tuđe koristi, život srpskog naciona imao je smisla! Kada se kolektivni udes doživljava kao lična trauma, tu nastaje momenat kolebanja i lične sumnje, posustajanja i odricanja – pogled se okreće ka odgovoru koji se može pronaći samo u sebi. To je trenutak intenzivnog doživljaja lične i kolektivne prolaznosti, a to je najelementarniji oblik besmisla.
•
LJUBAV = IZLAZ: ali s onom koja se stapa sa zavičajnim ambijentom, koja upija njegove boje, mirise, obrise pejzaža, koja je oličena u samo jednoj ženi – nekrofilijski dotle doživljavana, odjednom je sazdana kao simbolika salekog pejzaža čežnje i vezanosti za dom (plavo kube groba – znak da ima nešto neprolazno u ljubavi), za jednu jedinu ženu, iako ih je mimo nje, imao više, protiv svoje volje. Ljubav je jedino stanje koje u kojem je sadržano nešto od neprolaznosti u životu, i širi se i na biokolektivnu neuništivost Soldatenvolka. **************************************************************************
Milan Bogdanović: S E O B E (1)
123
Roman koji daje jedno stanje: seobe nemaju svoj osnovni smisao (prelazak iz jednog mesta u drugo), već su uzete kao pojam jednog neprekidnog kretanja, jednog neprestanog uznemirenja i nesređenosti, jedne nemoći ustaljivanja koja su obeležja haotičnih stanja. U istorijskom smislu to znači da ovaj roman ne govori o preseljenju Srba, već je slika jednoga za istoriju neuhvatljivih stanja: snalaženja mase u novoj postojbini i organizovanja novog života i njene istoriji u njoj. Bez datuma, bez fakata, bez vidnih i znamenitih zbivanja ti trenuci rojenja za istoriju ostaju nevidljivi; što se ogleda i na kaju II knjige Seoba, gde se konsatatuje kako istorija pamti samo grofove i generale, a pojedice i njihove male sudbine ne registurje... Ti trenuci lutanja gomile mogu biti samo lirski pojmljivi. Oni se ne mogu ispričati. Ovaj roman upravo to i jeste: na sasvim pouzdanoj istorijskoj osnovi, sa proučenim podacima o ljudima i prilikama, moćna lirska sinteza jedne haotične epohe, sugestivna evokacija značajnog trenutka, počinjana nove srpske istorije. I tako su seobe isto toliko u stalnom nagonaskom nemiru neustaljene gomile – etnički element, koliko u neprekidnom ratničkom pokretu masa po volji državne sile koja ih je ščepala – istorijski element. Ova dva elementa mešaju se u isti nagona koji preovlađuje našim čovekom. Seobe su isto toliko stanje jedne unutrašnje nagonaske potrebe, koliko i stanje nužde. To je jedan omađijani krug u kome se taj svet neprekidno vrti, jedan besciljan put u prazno, koji rađa i održava pritisak tragičnog osećanja nesmisla i uzaludnosti. Ono je oličeno u liku Vuka Isakoviča.
•
VUK ISAKOVIČ NEMIR, HAOS, NOMADSKA ISKORENJENOST – idealna i spiritualna inkarnacija psihologije bunila. Živi fantom, moćna slika svog naroda i lirska sinteza njegovog psihološkog haosa. Oličava nemirni nagon za pokret, izraz je anarhične potrebe za promenom, nosilac starinske, atavističke ratničke volje.
Zvezda, golub, oblak i dim – metaforički su znaci njegove psihologije sna, mistične nastrojenosti. On je nosilac dubokih slovenskih nagona rase. Nedokučni kraj njegovih pogleda je u Rusiji, koju vidi kao san, bez jasnih pojmova o njenom smislu, kao zrak, apsolutno prostranstvo i slobodu, kao raj, kao jednu veliku nepreglednu zelenu poljanu na kojoj će jahati. Srpstvo se javlja kao bedem odbrane sopstva u tuđini, u kojoj nema korena, pa se zato gleda u daljinu. Nihilizam mistični nagon bežanja, seljenja, nezaustavljanja – element anarhije.
•
ARANĐEL ISAKOVIČ MIR, STABILNOST, ORGANIZACIJA, UKORENJENOST – trgovac, bogataš, spahija, gospodar života i ljudi. On se utvrđuje i iz njega progovara nagon zaustavljanja i sređivanja sudbine. Stvaran je i razuman, za njega život nema smisao samo u rezultatu – iz njega govori instinkt proizvodnje. On je sav od stvarnosti i realan je u nagonima, u porivu, i po svom karakteru. Ceo njegov psihički mehanizam uočava se u odnosu prema Dafini.
124
•
GOSPOŽA DAFINA OGLEDALO SUDBINA DVA BRATA – Braća su kontrastirani i u odnosu prema njoj VUK: spiritualna ljubav; ARANĐEL čulna potreba, plot, požuda. Za Vuka ona je manje značajna kao životna potreba, i one je lako žrtvuje nemirnim nagonima lutanja, ali mu više i eteričnije vredi u životu, da mu najzad ostaje samo kao treperenje jednog sna – zato ju je i napuštao, jer je svuda mogao da je nosi kao to treperenje. Aranđelu ona ne znači ništa spiritualno, i on je za nju vezan samo lancima njene zamamne fizike, kao želja čula, a tako mu je i iščezla. Ona za njega izvan fizičkog akta nije ni postojala, ali mu je postala stvarno sve. On ju je stekao sračunato kao i u bilo kom poslu prisvajanja kuća i zemlje. Kao tekovinu, kao imovinu. Njena smrt je za njega ne samo bol kao osećanje i duševno ludilo, već strahovita katastrofa u životnom poduzeću.
DAFINA ona je data kao ŽENA: anđeo i utvara, njen lik je fini poetski kapris, data je kao ikona. Ona više lebdi nego što egzistira, i nazire se kao žena iz sna i iz nikada ostvarene želje, kroz sve njeno psihološko, od najuzvišenijih poleta u plavetnilo, do perverzne čulnosti, u kontrastnom spletu hladnoće oblika i držanja i strastvenog senzualizma. Prosta i zagonetna, sva od suprotnosti i prozračnih tamnina, paučinasto uobličena, ona je snaga koja fatalno ulazi u život dva čoveka i svakom na svoj način znači smisao. Crnjanski ju je dao neodređenu, neuhvatljivu, lelujavu, a ipak stvarno i definitivno puštenu u život. LIRSKI ŠTIMUNG/PRIRODA tajni nagoni, mistika, haos, tragičnost osećanja besmislenosti sudbine, lutanja, traženja, stradanja, koja karakterišu to stanje, idu pre svega u oblasti lirskog tumačenja. Lirski štimung dolazi od atmosfere zemlje i prilika u kojima se sadržaj romana razvija. Pejzaž svuda prati te horde koje su neprestano u pokretu. A priroda je punovažni sudelovač u sadržaju romana. Ona ga dopunjuje, tumači i sugestivno oživljava. Vuk Isakovič dobrim delom svoje doživljaje emanira u prirodu i pejzaž, a to je srce ove knjige. PSIHOLOGIJA
u
konkretnim
pokretima,
u
podacima
jednog
trenutka,
u
svim
raznovrsnostima i protivurečnostima unutrašnjeg rada čovekova. Ovde ima mnogo više mesta za životnu relativnost. Emotivnoj sadržini Crnjanski je dao emotivan stil u ekspresiji on je sav smeo i novo slikovit, s neočekivanim metaforama, uzavreo od živih i krvnih slika. Jezik naročito je originalan, sasvim izdvojen od uobičajenog načina pisanja – rasteže red reči, pretumbava, obrće, izvrsno se služi participima, u znatnoj meri se odvaja od racionalne vukovske rečenice – dajući jednu novu, koja je nervozna, emotivna, potencirana... (1929) -------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Marko Ristić: S E O B E (1) Nesumnjiva, apsolutna i tajanstvena prisutnost poezije izbija iz Seoba. SADRŽAJ: roman počinje u proleće 1744. odlaskom Vuka Isakoviča na vojnu, a završava se početkom leta 1745. njegovim povratkom. To je jedna mučna godina za sve – i za one koji su otišli, i za one koji su
125
ostali, i postaje simbol ne samo života prikazanih ličnosti nego i čitavog naroda, a i dalje, ljudskog života uopšte, koji se pokazuje besmislen, jer je proživljen po tuđoj volji i za tuđ račun. I to tragično osećanje uzaludnosti i praznine jedan je od glavnih motiva koji nose roman. Prava sadržina ove knjige pesnička obrada jednog osećanja života, kome su povest i pojedinosti samo sredstvo kojim se umetnički obelodanjuje. Ono izvire iz okolnosti u kojima se ličnosti romana nalaze. Beznadežnost i nada Vuka Isakoviča pojavljuju se izražene istim rečenicama u početku, u toku i na kraju romana, i to ponavljanje simbolizuje ne samo bezizlazno kruženje njegove nezasićene žudnje, već i ogromno kruženje kojim se život vraća i ponavlja u bezizlaznosti ali i neiscrpnom obnavljanju. Sastav, pa i značenje romana, to je beskonačni plavi krug i ona zvezda koju Vuk vidi u snu, i koju Aranđel ugleda u Dafininom pogledu na samrti. POETSKI STIL preinačava životne podatake u umetničke vrednosti, kao pesnički postupak upravlja prvenstveno izborom pojedinosti, zatim njihovi preobražajem i rasporedom i najzad samim izrazom. Jedno od najuspelijih sredstava jesu veze, one saglasnosti u vremenu i prostoru, koje čine da se izvesni doživljaji, rečenice ogledaju jedni u drugima. Jedan od tih motiva je i MOTIV REKE odgovara prolaženju, oticanju i nestalnosti, a sa njim se prepliću motivi kiše i oticanja krvi. Jedini koji se diže iz vode jeste Arkadije, koji se vraća u dom izvanzemaljski svetao. Ali te veze, ta ogledanja u vodi, te podudarnosti, ti mostovi, ne znače samo jedan tehnički prosede. One odgovaraju osnovnom značenju romana, ideološkom raspoloženju iz koga su one postale. One bi se mogle tumačiti i metafizički, a to raspoloženje moglo bi se pratiti od Sumatre, pa preko Dnevnika o Čarnojeviću, Stražilova, pa sve do Seoba. Kao što ponavljanja rečenica odgovaraju
bezizlaznom
kruženju
nerealizovanih
života,
tako
i
spletene
veze
i
korespodencije odgovaraju saznanju da je svet u vezi, da je sve deo jednog neraskidivig, nerazdeljivog jedinstva – sumatraizam. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Nikola Milošević: METAFIZIČKI VID STVARALAŠTVA M.C. SEOBE (2) Pavel Isakovič – glavni junak ovog romana, predstavlja središte prema kome teku i razvijaju se sve bitne linije knjige. U strukturi njegovog lika može se naći jedan istorijsko-psihološki sloj. Zamišljen je kao srpski oficir u službi Austrije, koji putuje u pravoslavnu Rusiju. Visok, hrabar, melanholičan po naravi, sa vidnim znacima duševnog oboljenja na kraju puta. Ipak, on ima i dimenziju koja se ne može podvesti pod istorijsko-psihološku: on traži pravdu za sebe i svoj nacion. Svaki njegov susret predstavlja i izvesno etičko iskustvo, promenu na njegovom unutrašnjem planu, izvestan praktični ishod njegovog moralnog traganja. Svako njegovo putovanje samo je jedan deo u dugom nizu razočaranja. Ništa nije onako kako je zamislio. Umesto Rusije kao oličenja pravde, on će se susresti sa surovom, despotskom
126
društvenom stvarnosti, u kojoj caruje pokorni i ropski mentalitet i u kojoj svaki sanjar i idealista mora pre ili kasnije da ostane sam. 4 RAZOČARAVAJUĆA SUSRETA: prvi u Austriji; drugi na samom domaku Rusije; treći i četvrti u središtu pravoslavnog carstva, kojima se završava njegov san o pravdi na svetu.
•
I – porodica Božič: mati i kćer se otvoreno nude Pavelu, sa gospođom Božič čak i započne aferu, a major Joan Božić denuncira ga austrijskim vlastima da bi na kraju pokušao da mu oduzme život.
•
II – Višnjevski: nasrće na Anu, Đurđevu suprugu, bez obzira što je ona u drugom stanju, a zatim Varvari priprema zamku da bi je silovao, da bi na kraju radio na ponižavanju i Pavela.
•
III – Kostjurin: ograničen, samouveren, zahteva potpunu pokornost i poslušnost. Njemu Isakovič odbrusi, što ga je moglo koštati jezika; situacija sa vojnom vežbom i iznošenjem mišljanja o prednosti oružja nad okom strelca. Posle toga Pavel ostaje sam, bez sunarodnika, prijatelja, pa čak i rođene braće.
•
IV – audijencija kod „carice”: u carici je video svetlost koja će dati spas njegovom narodu. Jedina želja bila mu je da stane pred nju i ispriča tragediju naciona. Ali on postaje žrtva nameštaljke svojih kolega i Višnjevskog, koji mu prikazuju Elizabetu, suprugu kapetana Misškovića.
Njegov lični život vezan je za pokojnu ženu, prema kojoj se njegova ljubav rasplamsava tek posle njene smrti, i prati ga sve vreme kao tragični i setni lajtmotiv. Prema njoj se sve postavlja u odnos i promišljanje. Ta nadzemaljska strast godinama nije prošla, ali ona je uzaludna i osujećuje njegovo napredovanje kroz život kao muškarca. Druga uzaludna strast javlja se i prema Crnogorki – zelene oči i pepeljaste trepavice – za kojojm čezne čitavog života i sa kojom se mimišao za samo jedan dan u Kijevu. Njega u svemu prati zla sreća, osim u odnosu prema konjima – crna kobila pomogne mu da preskoči sve prepone i dokaže se... Na sporednom planu knjige razvijaju se i nesrećni životi njegove braće i poznanika. Ističe se lepotom i dubinom priča o Georgiju Trandafiloviču – veseljak i optimist koji sve ume, sve zna i sve može. On podesća na Aranđela Isakoviča. Međutim, njegova sudbina oličena je likom supruge Femke koja ga napušta, otvarajući za sobom njegov pad u trošnost života. Njegova sudbina metafizički je istovetna sa Pavelovom. Takođe, i njegov brat Đurđe, koji postiže uspeh u vojsci ostaje bez noge. Uspešnost, prilagodljivost i efikasnost u rešavanju praktičnih problema obezbeđuju onima koji ove osobine imaju relativno uspešan i dobar život, ali samo do izvesne sudbonosne granice preko koje i njih stiže onaj slučaj komedijant.
•
SLUČAJ KOMEDIJANT obelažava tajanstvenu moć koja uslovljava metafizički istovetnost svih ljudskih sudbina. To je sila zahvaljujući kojoj Pavel mimoilazi voljenu ženu, sila koja pojedinca čini samo zrnom peska koje more izbacuje na obalu posle velikih bura. U tom poigravanju ljudskim sudbinama ima nečeg volšebnog i zlog. Kao da neki
127
lukavi i cinični demijurg ljude dovodi na domak stremljenog, ali samo da bi im predmet žudnje odneo u nepovrat.
•
MANIHEJSTVO glavni junak nalazi se u vlasti jednog zlog Boga, koji nema vidljivi obli – deus absconditus. Njegovo prisustvo se sluti samo po smeru koji imaju ljudske sudbine, uvek jednake po svojim krajnjim ishodima. Ovaj cinični i surovi Bog, u vidu slučaja komedijanta, nije ipak prema svima surov. U njegovom svetu najtragičniju sudbinu imaju samo oni koji najdalje i najviše streme zavist bogova (epizoda u ergeli kada umire najlepši pastuv, a veterinar de Ronkali objašnjava da zavist bogova vlada i među životinjama). Ona je vidljiva i u sudbini čitavih naciona. Svi Srbi koji su krenuli da pronađu spas za nacionalni identitet, izgubiće ga upravo tamo gde su mislili da ga mogu sačuvati: nema obećane zemlje, a onaj ko za njom traga pre ili posle ostaće praznih ruku.
•
FORMA u drugim Seobama dolazi do preokreta. Crnjanski uvodi novine: metafizički komentari središnjih tokova romana, zatim hroničarski komentari, pozivanje na istorijsku građu i dokumentaciju, na književne radove Simeona Piščevića, koji su govoreni glasom autora-pripovedača. Takođe, mogu se pronaći i metafizički komentari izrečeni s tačke gledišta glavnog junaka – kada Pavel konstatuje da neke mađije vladaju u ljudskom životu, a ne Bog, niti volja ljudska. Podudarnost komentara postoji bez obzira na tačku gledišta, i deo je jedinstvne mreže metafizičkih komentara. Ovo utiče na određivanje romana kao filozofskog.
Melodijsko-ritmička dimenzija proze dobija znatnu samostalnost, nezamislivu u delima klasičnog, realističkog tipa. U tome učestvuje i upotreba slavjanoserbskog jezika, govor minulih vremena kojim se služe junaci, a pri tome ni jednog trenutka se ne remeti komunikativnost značenjskog sloja teksta. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Aleksandar Jerkov: RAĐANJE „ROMANCE” O NACIONU IZ DUHA TRAGIČKOG SNA Posle I svetskog rata u književnosti deluje topos tragedije, propasti i razočaranja. Povratnici iz rata su usamljeni i izgubljeni, a razočaranje projektima civilizacije i odbacivanje ideje napretka zasnovane na razumu i razvoju proizvodnih moći vladaju duhom vremena u dvadesetim godinama. Zato su ideali načeti i porušeni u Dnevniku o Čarnojeviću.
1.
DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU kratki roman – poetički iskaz usamljenosti modernog junaka. U njemu je začet odgovor na pitanje romaneskne forme te usamljenosti. Junak romana svoje uspomene piše ponosno kao Kazanova, za one koji su goreli u požaru života, i koji su sasvim razočarani. Uspomene se otvaraju setnom asocijacijom na Floberov Novembar, i dilema o smislu života (noogena neuroza): on najpre kaže da je život bez smisla, a zatim se pita gde je život, a to je u stvari isto pitanje. Takođe, pripovedački oblik romana postavlja pitanje smisla romaneskne forme, potrebe novog oblika.
128
•
Pitanje o identitetu poetička dilema Dnevnika ravna je pitanju identiteta junaka: unutrašnja protivrečnost karakterizacije – dvojnici: junak i idealna projekcija kao sumatraiste – ravna je poetičkoj antinomiji dnevnika i modernističkog de-formisanja romana. Uspomene kao da nisu pisane sa velike distance, ali njihov ton podrazumeva nekoga ko je za sobom ostavio život, a za umetnost kaže da će u njoj sve nestati a ona neće reći ni šta hoće, ni šta znači ono što kaže. Junak ovde predstavlja jedan::::::
•
Autentičan program modernističke umetnosti ona je svojevrsna nadoknada za svet koji se ne može spasiti. Nerazumnost istorije svet pretvara u užas, dok u umetnosti protest protiv reprezentacije, istorijskog uma i empirijski prepoznatljivog sveta života rađa modernizam, odn. umetnička dela u kojima samo nestajanje dobija poetičku boju, zvuk ili oblik. Zato se junak okreće ka modernističkoj negaciji, ne bi li od sebe udaljio nepodnošljivu ontološku negaciju koja poništava svaki smisao sveta života i povratka iz rata. Povratak se pretvara u dolazak ni do čega, otuda je jedino što preostaje dato u obliku pisanja.
•
Sumatraistička vedrina nužna kao toplina, kao daleka i nestvarna utopija, ili san, nekog drugog. Ekvatorijalna uteha, egzotična povlašćenost daljine, idealno mesto o kome se mora snevati čak i ako se na njemu ne može biti, jedna simultanistička realnost daljine – sve su to likovi sumatraističke potvrde vrednosti i smisla života, svrhe sopstvenog postojanja i tuđeg života. Metafizička uteha je tu, ona nije na nebu, ali je daleko. Treba pronaći mir posle užasa, a ne mir koji je postojao pre užasa.
•
Misao o životu bez smisla podržana je spoznajom dubine svetskoistorijskih procesa i uzaludnosti čovekovog života. Ona je znak da se moderni junak nadneo nad bunar saznanja i da ne može da deluje. Jer, da bi delovao potrebno je da njegova dela postano odgovor na ta saznanja. Zato, ukoliko je saznao ništavilo, on dela kroz to ništa koje prožima sve pore njegovog bića, pa je njegovo ne-delanje zapravo oblik epohalnog delanja ništavila. Zato on komentariše svoje ne-delanje.
•
Simbolički i poetički prostor utvrđen je između čitanja romana (mnogo se čita) i grobova starih romana, između pisanja mladićima i nade da će doći jedno bolje stoleće, između slike smrti i obraćanja mrtvima – generaciji koja je upoznala smrt – i poetičke volje da se ipak beleži nešto što će nazvati dnevnik, a postati novi oblik romana.
•
Dnevnik o nekom drugom kao junakov roman o sebi poetički paradoks izmicanja identiteta, modernističko ugrožavanje identifikacije ali ne i njene uslovljenosti subjektom. Motivacija pisanja fragmentarnih, dnevničkih beležaka pokazuje koliko je snažna junakova potreba da se pronađe tekstualno utočište od života. To utočište je dnevnik, pa ukoliko ne može da prepozna samoga sebe i ustanovi svoj identitet, on upravo ima privilegiju da razume potrebu novog književnog oblika. Ukoliko junak govori o sebi, a svoje zapise
129
nazove dnevnikom o nekom drugom, o Čarnojeviću, onda je Čarnojević njegova simbolička projekcija. Dnevnik koji junak piše jeste dnevnik o Čarnojeviću jedino kao je Čarnojević simbolički naziv za identitet koji junaku nedostaje da bi sopstvenu individualnost prepoznao kao autentični položaj u svetu – stvara idealnu projekciju identiteta, kojine može da pronađe u sebi i u svetu.
•
Dnevnik o sebi kao potraga za nekim drugim oblik je usamljenosti od koje se ne može pobeći ni u svet ni u sopstvenu intimu. U onoj meri u kojoj moderni junak ne može govoriti o sebi kao o drugome, neizgovorljivost i neprikazivost drugog prerasle su u modernističku poetiku novog romanesknog oblika. Na kraju, junak kaže da će ako umre pogledati u nebo, jedinu utehu. Ali pogled u nebo je simbol potrebe za trenscedentim, za višim, istinskim prostorom života, koji je bitan, trajan, idealan. Hoće li tu ugledati beskrajni plavi krug i u njemu zvezdu?
2.
S E O B E (1) transcedentno poreklo smisla kroz čitav roman predstavljeno je figurama beskrajnog plavetnila, koje se prepoznaje čak i u očima Gospože Dafine kao modri krugovi, posle čijeg nestanka za Aranđela nastaje praznina, pustoš, besmisao. I za glavnog junaka, Vuka Isakoviča, život je praznina. Ona zahvata sve pore njegovog ratničkog bića kada izgubi vojničku, oficirsku potrebu da se u ratu istakne, jer taj rat nije više rat protiv Turaka, u ključu Kosovke osvete.
•
Kosovski zavet figura Cara Lazara u predanju i narodnom pamćenju nosi smisao rata i smrti. Jedino je rat protiv Turka bitan, jedino taj ratni napor nastavlja nebesku tradiciju kosovskog zaveta, a ne vojevanje protiv Francuza i Prusa. Taj evropski rat je svetskoistorijska pozornica u kojoj nema mesta za tragički patos srpskog polka.
•
Praznina/Samoća/Figura idealne zemlje samoća dopire iz raskida sa porodicom, napuštanja zemlje, ukorenjenosti u nebu kosovskog zaveta, udaljavanja od misli o rođenosti za jedan drugačiji svet. Zato se ne može otići, odseliti, mora se odseliti gde je moguć pravi, vedri i laki život, nalik na ono nebesko postojanje o kojem se sanja. Nije to samo Rusija, već i autentična egzistencija kao takva. Treba pronaći zvezdu u beskrajnom plavom krugu čija se slika provlači i varira kroz ceo roman. Ali misao Vuka Isakoviča raspeta je između bezdane praznine i nebeskih sfera, između istočne zvezde i sumnje da je i ona samo treptaj na horizontu bez smisla. Praznina je svojstvo individualne prošlosti, ona nije deo tradicije, mitske prošlosti i zaveta. Ali prošlost jeste ono što više nije, ali je nekada bilo. Ipak, prilikom maskarade s Princezom od Virtemberga, koje se Vuk kloni, dovodi se u pitanje i ono što je bilo – negacija je potpuna – ni ono što je bilo ne može ostati neizmenjeno. Trenutak ponovonog susreta prošlost ne oživljava, već uništava.
•
Pitanje prošlosti i budućnosti pitanje je bezdane praznine, a na kraju se postavlja kao pitanje budućnosti. Neshvatljivost je ovde prožela sve junake. Vuka prožima kao osećaj jedne strašne dosade, koja postaje njegov osnovni odnos prema životu. U bezvoljnosti je snaga njegove rezignacije, koja nije aktivni očaj, već obamrlost i predanost ništavilu.
130
Dosada u njemu spaja postojanje i ništavilo – tu je živ, ali ipak ne živi. Jedino što je u njemu vitalno jeste žudnja, dnevni snovi – nebeska sfera i istočna zvezda – metafizička uteha žudnje i snova. On se nalazi u spoznajnoj zagađenosti i tu se ukida svako delanje, koje je projektovano i na telesne bolove. Ostaje samo moćna tradicija, koja je prošlost i sadašnjost i budućnost istovremeno, pa se kao predanje mora i dalje živeti, i zato se iz njega rađa ne tragedija, nego propast.
•
Figura beskrajnog plavog kruga i zvezde nije samo utopijska slika na horizontu Seoba. To je i poetička fihura usamljenosti junaka, odeljenosti od sveta i života, i predstava nečeg neprikazivog – model modernističke umetnosti. Taj krug gradi kompozicioni prsten romana i svojevrsna je slika samog romana. Usamljenost junaka i utopijska predstava pokazuju poetički raspon romana. Ono što predstavlja idealni zavičaj i željeno pribežište, istovremeno jeste i položaj junaka u svetu – raskol života za koji je čovek rođen, i onoga koji naprosto živi kao prazninu.
•
Seobe sasvim u duhu modernističke umetnosti ne govore šta hoće da kažu, ali prikazuju neprikazivo. To neprikazivo se konačno pretvara u zvezdanu tačku uma, poslednju što mu ostade čista u mislima, nepomična i neprolazna, u budućnosti. Zvezdana tačka poslednje Vukove misli je sama simbolička nit romana. To je nit nekadašnje mladosti koja struji njegovim telom – zvezdana tačka uma i zvezdano zrno tela – konačni su horizont Vukovog samorazumevanja, oko kojeg se taloži budućnost.
3.
SEOBE (2) druga generacija Isakoviča ne preuzima istu simboliku zvezde: ona postaje tvrđava. Stoga, dok se ka nebeskoj zvezdi stremi, od zvezde koja je delo ljudskih ruku valja bežati. U drugoj knjizi romana otvara se raskol između nebeske i ljudske zvezde. Bagremovi na početku druge knjige simbol su kultivacije zemlje i tajanstvenog predela, traga nebeske sfere. Srpski oficiri koji se sele u Rusiju žele simboličko venčavanje ruske carice sa kosovskim mitom, a ne doba raskoši i prosvećenosti rokokoa, pomodne besmislice, ukrase, kučiće u spavaćim sobama, na svili, na ženskoj postelji...
Pavle Isakovič izgubio je svaku iluziju i tone u poslednji stepen melanholične bezvoljnosti. Jer, ako su besmislene smrti, a ne životi, onda bi valjalo živeti, a Pavle na kraju živi u prošlosti, gde zapravo ničega nema. U prošlosti on voli svoju mrtvu ženu, no njegova prava prošlost nije poprište života okrenutog unazad, već onaj epski iskon, kosovski horizont na kome se gasi svaka perspektiva Isakoviča i njihovih seoba; sve seobe vode nekuda daleko samo da bi se čovek vratio svom poreklu. Onda kada utehe ispunjenog života za koji je čovek rođen nema, sve ostaje besmisleno. Pavle se rodio da bi poginuo ovenčan vojničkom slavom, ali život ga je snašao mimo njegove volje i njegovih želja. Tu su seobe okončane. Niko još nije izbegao svoju sudbu, a život nije naručen, nego se to, što nas snalazi, bez naše volje, i ne onako, kako bismo želeli... šta ostaje posle seoba?
•
Pripovedač i priča na mnogim mestima pripovedač se poziva na ono što je Pavle docnije pričao, i što predstavlja tragove svega što mu se događalo. Pripovedač se dosta
131
slobodno koristi svojim izvorom. Ovome će postupno dodavati nove izvore priče i pripovedanja: akta obersta Vuka, hronologije istoričara, dokumenta policije, carine itd. Međutim, u carstvu licemera sve se baca na papire, a razlika između priče i pisanja vidi se kao razlika između istine i laži, iskrenosti i obmane. Ipak, za Isakovičima ostaje bogata pisana zaostavština, prevashodno Isaka Isakoviča. Istorijski izvori kojima se služi menjaju spoznajni ugao pripovedanja – kada komentariše izvore pripovedač se ponaša kao istraživač, a ne kao nemi svedok ili saučesnik. Ipak, čemu priča? To je temeljno Pavlovo pitanje, i znači da razumevanje nije plod tumačenja već sličnosti – tek kada svi dođu u Rusiju, u istovetan položaj, Pavle počinje da priča. Ono što je rečeno ostaće kao da nije ni rečeno – reči nisu trajne i ne čuvaju istinu jednog postojanja nameće se pitanje SMISLA PRIPOVEDANJA samom pripovedaču. Poslednje poglavlje menja stav pripovedača – on komentariše ono što se može znati; i ne pripoveda. Proteklo vreme smanjuje pouzdanost podataka, a u korespodenciji i papirima o Isakovičima iznenada nastaje praznina – preselila se iz života u izvore pripovedanja. Egzistencijalna praznina postala je poetička dilema. Pavle postaje junak romana, on nije više za pripovedača književni lik. Potpis Pavla Isakoviča svojevrstan je simbol čitavog Pavlovog bića: u njemu se susreću simbol bagrema i sablja. Ispod toga je još dublji sloj koji otkriva staze u bespuću, zapravo, seobe, i napokon maglu, kao mitski prizor koji otvara Seobe.
•
Kraj seoba pojedinci se gube, njihova imena, imena sela koje su davali novim naseljima. Pojedinac je samo zrno peska koje more izbacuje na obalu. Zrno – peska i budućih događaja zatvaraju roman kao simboli propasti i opstanka, smrti i života, prolaznosti i trajanja. To je ljudskom umu neshvatljivo. Zrno u sebi nosi i budućnost, ali i smrt. Sve propada i sve se nastavlja – to je neshvatljivo.
•
Žanrovska transformcija pripovedača prva rečenica nosi ironičnu žanrovsku poruku, što je uvodna formula bajke: Bilo jednom jedno kraljevstvo... To je smisao prolaznosti, i može da znači kao da nije ni bilo. Sreća na kraju, naličje je propasti i zaborava, a ne ostvarenje bajke. Bajkoliko se ne može ostvariti. Priča o pojedincu pretvara se u priču o mnogima – glavni junak romana je u stvari – serbski nacion.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ZORAN GLUŠČEVIĆ: MAGIJSKO-UTOPIJSKA HORIZONATALA I ZVEZDANO-ETERIČNA VERTIKALA U NOVOJ SLICI SVETA MILOŠA CRNJANSKOG Crnjanski nije bio pomodarski intelekualni nihilista, nego najrasniji, najpunokrvniji i najautentičniji predstavnik izgubljene generacije u nas i jedan od najvažnijih pesničkih pripadnika evropske generacije razočaranih. U poeziji na osoben način je rastočio i obezvredio ceo duhovni poredak jednog društva koje nije umelo, a možda ni htelo da spreči svetski pokolj. On je odbacio sve
132
tradicionalne vrednosti čitave evropske civilizacije: religiju, crkvu, naciju, državu, društvo, rodbinski sistem, nacionalizam, patriotizam, građanski moral. Prolog je programska pesma jer iznosi novu pesničku poziciju, koja je direktna posledica opšteg sloma vrednosti i građansklog poretka, a indirektno i suočavanja sa ništavilom, koje nastaje posle, i nihilizmom koje je njegova prva misaone reakcija. Taj nihilistički ikonoborački stav pesnik instrumentalizuje kao univerzalno kritičko destruktivno načelo da ne bi i sam postao njegov plen i žrtva. Pesimizam izražava pravo stanje stvari, dok je optimizam žigosan kao prikrivanje, pa i rezultat laži. Opšta oznaka njegovog rušilaštva jeste uništenje tradicije ne samo kao sistema vrednosti nego i kao načina egzistencije, ponašanja, reagovanja.
•
TUGA: on potpuno preokreće smisao i značenje tuge, iznoseći ulogu tuge kao pokretača i stimulatora pesničkog nadahnuća. Tuga dobija moćan vitalističko-kreativni značaj, i terapeutsku funkciju rasterećenja. Dobija intelektualnu komponentu razornog smera i oslobađa sile apsolutne skepse i negacije koje u sebi nosi pesnik. Pozicija ukletog pesnika iz ranijih vremena kod Crnjanskog: pesnik je nezadovoljnik i usamljenik koji se nikome ne udvara i ni od koga ne zavisi.
•
DUŠA u poslednjoj strofi Prologa susrećemo se sa definicijom duše na koju pre Crnjanskog nismo mogli naću u našoj poeziji, čak ni kod Disa. Ovde se prvi put kod nas daje ezoterijsko-eterična definicija duše: duša nije samo subjekt ili supstrat, ona je stepenica u duhovnom usponu ka nebu, ka Bogu, čist duhovni intenzitet. Tu je i VERTIKALA kao ezoterijsko uspinjanje, duhovno uzdizanje (Jedan stepen više...). Treće, ovo za alternativu ima samo ništavilo, i vrednosni sistem koji uspostavlja podrazumeva ili-ili izbor, u jednoj strogoj formi isključivosti: ili predavanje tokovima ezoterijske svesti, ili predavanje đavolu, ništavilu.
Saznanje da nema nikakvih izgleda za promenu, svest, gotovo uživalačka i mazohistička, lišena ma kakve druge emocije sem gorčine i nagona da se nihilistički inventar do kraja objavi, saznanje o potpunoj raskorenjenosti koja nemilosrdno, možda sa potajnim gađenjem, razbija poslednje idole građanskog društva, tradicije i civilizovanosti. Nema više nacionalne idile, sve je socijalno razriveno i defetističkim prkosom propušteno kroz nove kriterijume koji su smešteni u prostore socijalne negacije i univerzalnog nihilizma. Ali ovaj razarački nagon ima čudnu pesničku i filozofsku putanju: počinje kao kritika društvene ljudske pragme u svim njenim civilizovanim oblicima i sadržajima, pa se postepeno do metafizičke kritike i negacije života kao pragmatičkog i materijalnog fenomena. Počeo je kritikom materijalnog i čulnog područja života, a otkrio njegovu metafizičku ukletost. Ideal je izvan zemlje. Pad jednog poretka vrednosti za sobom ostavlja prazninu u prostoru. Strah od ništa podstiče na novu gradnju, na podizanje novog prostora i novog materijalnog i duhovnog poretka. U najdubljoj motivaciji kreacije ukrštaju se dve duhovne koordinate: strah od praznine i ništavila, i težnja za smislom i novim vrednostima. Autentični i originalni poetski izraz i poetska formula magijskog zajedništva koja poništava sve prostorne razdaljine i sa svačim oko sebe ostvaruje identitet, kod Crnjanskog izraženi su kao sumatraizam: asocijativna veza ili
133
povezanost između fizički i prostorno nedodirljivih, udaljenih bića i pojava, ostvaruje i jednu estetsko-poetsku novinu: poetski tok unutrašnje svesti. U magijsko-egzistencijalnoj horizontali nema hijerarhije vrednosti, sve je podjednako ravno jedno drugom, nema smisla, jer smisao je proizvod rada mehanizama hijerahije. NOVA SLIKA SVETA gradi se u dve ravni i na dva nivoa svesti:
1.
u horizontali koja je u domenu magije, i koja ima odbrambeni, egzistencijalni, utopijski, tok i karakter; funkcija – idealizacija života, psiho-emotivno i estetsko pribežište u kojem se subjekat spasava od zemaljskih niskosti i ružnoće života, jednostavnosti i banalnosti;
2.
u vertikali koja je u domenu eterično-spiritualnih moći i stremljenja duše, i koja ima sabirno-fluidni, duhovno-ekspanzivni, vrednosno-smisaoni karakter stalnog uzdizanja u samoprevazilaženju subjekta; uzdizanje kao put ka vrednosti.
Vertikala ponekad se instrumentalizuje: ostvaruje uzlet u astralne visine kao izlaz ili bekstvo od zemaljskog i pragmatičkog, realnog i banalnog, dok se idealno još češće i funkcionalnije spušta iz eteričnih plavih visina u ovozemne ravni i projektuje u horizontalnoj dimenziji kao zemaljska utopija. Simboli eteričnosti, spiritualnosti i imaterijalnosti su: nebo, zvezda, svetlost.
TIHOMIR BRAJOVIĆ: IRONIJSKI PESNIK MILOŠ CRNJANSKI Postoji nesklad između prozračnosti i blagosti stihova Sumatre i uopštene ocene po kojoj je celokupna poezija Miloša Crnjanskog najviši umetnički izraz posleratne duhovne klime razočarenja i klonuća, beznadežnog nihilističkog neprostajanja na nepodnošljive okvire građanskog morala. Imajući to u vidu, uvodni stih Sumatre pod pritiskom verbalnog i neverbalnog konteksta za nas zapravo menja svoj smisao i uvršćuje se u prostrano i protivrečno područje ironije, svedočeći o problematičnom duhu doba koje u senci sveopšte propasti i zaborava iskona skoro nesvesno tone u civilizacijsku iluziju bezbrižnosti i lakoće. Neobično je važno primetiti taj lelujavi ironijski ton, koji je decenijama bio neprimećen ispod oglašenog sluha za najskrivenijhe unutrašnje kretanje i sveopštu povezanost bića i stvari. Ironija čini
Sumatru
duboko
modernom
pesmom,
a
ne
samo
sentimentalno-bolećivim
izrazom
pesnikovog neoromantizma ili neoidealizma, jer se ironija pojavljuje kao obznanjivanje pritiska konteksta. U stihovima Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, / dušu nam uvija, sve tešnje / beskrajnim mirom plavih
mora
raspoznaje
se
nešto
od
karakteristično
ironijske
ambivalentnosti
i
paradoksalnosti koja nas navodi da se dvoumimo o neobičnoj duševnoj „stešnjenosti” tog skoro poslovičnog beskrajnog mira plavih mora. Takođe u pesmi se javlja i inverzija tipske slike Meseca-mrtvaca – afektivno „zagrevanje hladnog nebeskog tela” koje je simbol posredne, diskurzivne spoznaje, ili izrugivanje toposu Meseca kao pratioca i zaštitnika ljubavnika, koji ovde svetli tek setnim usamljenicima. Radi se o indikativno ironijskom obrtanju predstava i njihovih značenja koje odista ukazuje na modernističko-avangardističko ustrojstvo pesme, pa možda i cele Crnjanskove lirske imaginacije uopšte.
134
Diskretna ironija koja prožima Sumatru povezana je sa sveprisutnom i ambivalentnom bezbrižnošću i lakoćom postkatastrofičnog doba. Ova pesma nije ništa drugo nego pesnički subliman i ironijski suptilan naknadni produženi epilog Lirike Itake, koja već ima eksplicitno ironijski Epilog, i u kojoj je ironijski ton neretko izoštren do sarkazma i groteske, a ironisjko viđenje stvari čini princip strukture, sam duh strukture, koji se pojavljuje odmah u Prologu: Na Itaki i ja bih da ubijam, /al kad se ne sme, /bar da zapevam /malo nove pesme. Pesnički gest obnove i književnog prevrata je shvaćen kao paradoksalna kompenzacija klonulosti, dezorjentacije i osujećenosti onih koji prošli u rat. Crnjanski se priklanja spasavajućoj lakoći i izbavljujućoj bezbrižnosti ironije, jer ona uvek preduhitruje očajanje, zato što voljom ironije ono što je teško postaje lako, a ono što je lako ostaje smešno teško. Cela zbirka ima svoju de-patetizovanu, de-sentimentalizovanu liričnost, svoju dubinski i sveobuhvatno ironijsku, modernistički kompleksnu poetičnost. Već je i sam naslov ironijski dvosmislen. Lirika Itake je gorko-vesela i lepršavo-jetka poezija jednog eshatološkog doba. Otuda jetki odisejski povratnik iz rata u Vidovdanskim pesmama može sarkastično, u maniru modernističkog-ekspresionističkog poricanja kanona i svih svetinja, da ironizuje na račun tradicije. Ni puno desetleće nije minulo od Utopljenih duša, a disovski tamnu, mada takođe u osnvi ironijsku viziju u kojoj Zalaze sva bića, i propast ih nosi, nasledila je crnjanskijevski lepršava vizija u kojoj pesnikove misli u slast vitlaju željom neobuzdanom, / ko svelo lišće, sva bića. Rani modernistički nihilizam zamenjen je zrelim modernističkim relativizmom. Itaka i Sumatra su ostrvski prostori od kojih ima dugu pesničku povest, a drugi je pesnički rođen u poeziji Miloša Crnjanskog, ali njihova posebnost pre dolazi od onoga što oni nisu, nego od onoga što jesu. I Itaka i Sumatra su tek svojevrsne lirske fikcije, simboličke predstave lirskog junaka koje zapravo predstavljaju o d s u s t v o.
•
ATOPIČNOST Poezija Sumatre je poezija pseudoperifraze, deskriptivno razvijenog imenovanja koje čitaoca vodi ka uviđanju nesaglasja između naslovnog obećanja i tekstualnog ispunjenja, jer prostor pesme je okeanski, a ne ostrvski, naznačen toposom Sumatre. Shodno tome, ceo smisao doživljaja sveta u pesmi se posredno otkriva u postupku izneveravanja očekivanja i stalnoj smeni imenovanih toposa, od ojih ni jedan ne pokriva naslovno značenje. Poetika pesme ostvarena je upravo u tom odsustvu čvstog i jednoznačno imenovanog mesta, stabilnog toposa, odnosno u svojevrsnoj atopičnosti pevanja koja je jedina bila kadra da izrazi sumatraističku ideji univerzalnih analogija.
Atopičnosti Sumatre prethodi atopičnost Lirike Itake: Odisejevo mitsko ostrvo javlja se samo na rubovima Prologa i Epiloga, i u naslovu zbirke, i to kao nesumnjiva alegorijskoparabolična predstava koja figurativno usmerava čitanje. Itaka je fiktivni ekvivalent izgubljene, nepostojeće zavičajnosti onoga koji je u rat otpremljen iz sablasne zemlje, i vratio se u provizornu i nestalnu novoostvarenu zemlju. Turbulentno iskustvo žrtvovane i izgubljene generacije dovelo je do spoznaje varljivosti geografije i istorije. To je postalo ishodište osobenog spoja atopijski nesmestivih slika i ironijski ambivalentnih struktura.
135
Duboko ironijska priroda Crnjanskove poezije neprestano se oglašava u svojoj opsesivnoj atopičnosti, zato što upravo nesmestivost i raspršenost najverodstojnije izražavaju suštinski ironijski položaj subjekta te poezije, egzistencijalno bačenog u jedan postkatastrofični, avetinjski svet nestalniji od njegove vlastite žudnje i čežnje. Deklarativna sinoptičnost Sumatre, njena obuhvatnost i univerzalna analogičnost predstavlja odista najvredniju i najnežniju stranu ove epohalno ironijske poezije.
•
IRONIJSKA ATOPIČNOST svet vidi i doživljava prevashodno kao pomerenost, nesaglasje i nepodudarnost sa sanjanim mestom vlastite duševnosti, željne celog tog sveta ili makar nekog njegovog povlašćenog i posvećenog neugrozivog toposa. Modernistički lirski junak, tačnije avangardistički decentrirano lirsko Ja Crnjanskove poezije po svom unutrašnjem ustrojstvu nikada nije na pravom mestu i stoga je ono uvek zaista atopos – izmešteno, ironijski neprilično i neobično, budući da vlastitom nesmestivošću neprestance raskriva i iznosi na videlo metafizičku raspuklutost i decentriranost samog sveta o kom peva. I sam Crnjanski je svet doživljavao očima apatrida i bespovratnog raseljenika, bezzavičajne osobe.
•
STRAŽILOVO poetski junak je i ovde metafizički raspolućen, u rasparčanom, raspolućenom svetu, i otuda odlučujuće diskontinuiran u svom delovanju na njega. Ironija teži onome što je diskontinuirano. Ironičar rastače ozbiljnost predmeta ne samo zato što se uzdržava od pronicanja u njega, nego i zato što ga rasparčava – Jankelvič. Samo zato što pati od diskontinuiranosti, onaj što „luta, još, vitak” dospeva u protivrečan položaj čeznutljivosti
za
tuđom-svojom,
smrću
kanonizovanom
telesnošću
i
topološki
apstrahovanom smeštenošću kao jemstvom sopstvene razdrobljene duševne prozračnosti. Vesela rugobnost koja se javlja u ovom paradoksalnom međuprostoru (sve)prisutnog odsustva može se uzeti kao unutrašnja, psihološka formula bivstvovanja ironije u samosvesnom glasu ove pesme.
•
SERBIA isto važi i za njenog lirskog junaka, koji hodočasteći za domovinskim senima Velikog rata, smisao svojeg domoljublja prepoznaje baš u neutaživoj čežnji izmeštenosti i protivrečnom idealizmu odsutnosti: Poviše me u bedu, da Te divnu, rajsku, znam / ali ne dodirnem disanjem i ne sagledam, prepoznajući i ironijsku paradoksalnost vlastitog psihološkog položaja: Serbiu, jedinu još, hučala je ta bura, / koje se sad, modar od davljenja, gorko, stidim! // Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura, / da tišinu vanrednu nad zavičajem vidim. To je ozbiljna metafizička ironija sopstvene bezzavičajne pozicije u svetu.
•
LAMENT NAD BEOGRADOM poslednja poetska iluzija, kontroverzni spoj atopije i utopije, onoga što postoji svugde i što ne postoji nigde. Cooden Beach, 1956. kao paradoksalni
topos
konačnog
stranstvovanja
i
krajnjeg,
nepovratnog
predsmrtnog
izmeštanja, a poetskim sižeom kao setno i eterično prizivanje idealne zavičajnosti. To je metafizička jadikovka u kojoj eterično-idealni i sanjani, projektovani lik Beograda treba da
136
nadomesti svekoliku rastočenost sveta i modernistički nepovratnu decentriranost lirskog junaka. To je labudova pesma, kompozicijski i semantički raspolućena na dva pola i dva prostora:
1.
raspadajuće-satrulimi u kojem to više nismo mi, ni život, a ni zvezde / nego neka čudovišta, polipi, delfini;
2.
utopijski evocirani, a nedostižni u kojem nema besmisla, ni smrti.
To je pesma najzad prevladane atopičnosti, ali i pesma konačnog raskola što se sluti u krhkom intervalu neskrivene iluzije u kojem se budi veselost, što je nekad bila, / kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju... To je superiorni tamni vrhunac Crnjanskovog pesništva, krunska pesma jedne autentične pesničke avanture, u kojoj više nema prvobitno ambivalentno-ironijske bezbrižnosti, lakoće i nežnosti, pa ni one sinoptički svevideće perspektive što u eteričnosti zbližava i spaja daleko i nepoznato – preostala je tek svekolika raspolućenost u nedogledno utopijskom. To je pesma u kojoj najzad lagano gasne i prelazi u večnu težinu, zlokobnost i okrutnost i ona neponovljiva poetska tenzija kojom je decenijama zračila njegova poezija.
137
Momčilo Nastasijević (1894 - 1938 ) ZA MATERNJU MELODIJU (1929) NAČELO JEDINSTVENE UMETNOSTI: Jedna je Umetnost kao i jedan Bog, kao i jedan život. Iz istovetne raspevanosti u duhu, koja je nepobitna kao i sam duh, polaze zrakasto umetnička ostvarenja. Bog muca kroz čoveka, ali govori kroz umetnička dela, čujemo mu glas: sušta je melodija. Ona se ospoljava i slikom i muzikom, i rečju. Važno je gubljenje pojma o vremenu i prostoru, kada smo pred umetničkim. Svaki živi izraz duha je melodijske prirode. Govor se zatalasava u neprekidnoj liniji. Ta ustalasanost polazi iz celog duha, ona je iskonsko. Reči samo oiviče u svesti taj već preneti treptaj u duhu. Melodija je uvek sveža i novorođena, ma koliko je čovek ponavljao. POEZIJA sredina između govora i muzičke melodije. Poezija se treba govoriti, jer iz nje onda izbija dublji ton. Koliko govora, toliko melodije. MATERNJA MELODIJA zvučna linija iz najdubljih slojeva duha, koja pojmove vezuje u tajanstvenu celinu živog izraza. Afektivne je prirode, korenita je i kolektivna, u razgranatosti jezika i narečja, i sve do pojedinačnog izraza deluje spajajući. Ipak, još se nije čula melodija koja bi iz najveće dubine imala odjek kroz sve narode i rase. Još muzika nije sveopšti jezik osećanja. Ipak, treba je učiti slušanjem. Merilo za maternju melodiju je njeno osećanje kod prvog slušanja. Jasnije se čuje melodija nepoznatog jezika – ne leži kao rodna. Učeći tuđe jezike čovek se podešava raznim melodijama. Melodijom duh sebi krči pobede u svetu. Italija i Rusija cele zvuče po jednu svoju bitnu melodiju. Nemačka ipak nema toga. Melodije iskona. Da su Bah i Betoven bili Sloveni, svet bi danas trepereo u novoj religiji. Kadenca jugoslovenskih govra je slična tome (Međumurje). Maternja melodija najjasnije se čuje kod primitivca – kazivanje mu je upola već poezija. I kod deteta, koje se izražava pevušeći. Maternja melodija slabi predavanjem tuđim talasima – kulturna ukrštanja vode u tom smislu samo gubljenju svoje tajne. Treba velikog posta i kajanja. Ništa opštečovečanske vrednosti nije nastalo slučajnim ukrštanjem spolja. Opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad, toliko je korenom ispod nacionalnog. Treba biti iskristalisan u svome, i onda će se svi talasi iz daljina lomiti u plodonosan obrt. Aktivno primanje na sve melodijske nadražaje spolja odgovoriti svojom ličnom melodijom. Tuđa su strujanja onda kao vetri: blagotvorno savijaju u sve veću žilavost.
138
PREVOD Prevodeći poeziju samo se oskrnavi svetinja živog izraza, jer je bit poezije upravo ono čemu se tuđe nipošto ne povinuje, a ako se povinuje i pesnik i prevodilac dve su raznorodne maternje melodije koje su čule o istom predmetu. Ipak, ono što se prevede prestaje da bude poezija, jer ona ne prodire dalje od svog jezika. Sila govora leži u istinitosti tona, koji prodire iz podsvesti u podsvest. U narodnom pevanju nema utvrđenih melodija – koliko pevača toliko i varijanata. Treba tražiti istovetnu prirodu zatalasavanja u svem obilju motiva. Ta se priroda najčešće ospoljava samo u jednom ili dva prelaza, u kojima i leži magija melodičnog izraza, sve ostalo je odjek. Postoji osnovni udar koji predodredi prirodu i jačinu melodijskog talasanja. Od govora preko pesničkog izraza do pevanja ide se po sve pravilnijoj i gipkijoj liniji, da se dodirne u geometriju. Poliritmičnost je primitivne prirode i ne znači kraj nego početak jednog razvoja. Kod nas je u guslanju nema, jer je ritmičnost trohejskog epskog deseterca prosta. Naš problem muzičkog izraza je u većoj meri duhovne, a ne tehničke prirode... ***
NEKOLIKO REFLEKSIJA IZ UMETNOSTI: Umetnost radi ljudske duše? (1922) Dokle se god jedna stvar bude pojmila po njenoj kori, a ne po njenoj jezgri, dotle će se po pravilu o njoj govoriti uvek s više ili manje proizvoljnosti... Postavlja pitanje srži u umetničkom. Vremena automatskog duha – utabani putevi, obligantna prosvećenost za svakog, ukalupljenost duhova... nemogućnost govorenja suštine problema, nepostojanje
doticanja
sa
dubinskim
u
umetnosti,
tj.
mistifikacija,
analitičnost,
komentarisanost... REMEK-DELO: nije tu da se sa njega skidaju kalupi i da se oko njega gubi vreme u naporu da se uđe u njegov mehanizam – nego da se na njemu prečišćavaju oni što nagonski idu za tim, da se otresu svega mrtvog i pasivnog što se kao ulična prašina navatalo po njima. UMETNOST – POSVEĆENJE Treba se otresti svih mera i sistema i doći licem pred prirodu, zavoleti sve stvari i osetiti njihovu tugu, sažaliti se na njih – to je početak stvaranja iz sebe, kao religiozni mometnat dodira posvećenja; nešto je prostrujalo kroz celo biće, kao veliki strah i velika smelost, beskrajni bol i beskrajna radost: unutrašnje kohezije bića nestaje i novi haos se pokrenuo da stvori jedno zvezdano nebo. Pred tom silom, od manje važnosti je sve spoljašnje.
139
STIL: ne zidana kuća, no izraso drvo. Reč doziva reč. Slika sliku. Ideja ideju. U svemu postoji centralna sila koja sve stapa u jedno. Dur i mol se ne preleću, jedan u drugom otvara izlaz, jedan je nužni osnov drugog, prvi daje stabilnost drugom, drugi umekšava prvi – dubinske perspektive. Da li se do toga došlo geometrijskim putem? Stil ne sme da bude ispražnjen, šupalj: Dakle, ako mi ko sa pompom podari šarenu lažu, ja da je primim i čuvam kao relikviju; pune oči, prazno srce... Stil nije korektan niz fraza, nego jedan siguran stav koji je čovek zauzeo prema sebi i svetu, materijalan oblik, njegova osećanja i mišljenja, jednog velikog ubećenja, jedne religije. Ne sme se biti plat – ravan. Najsugestivnije deluje ono što je negovešteno, naslućeno, neiskazano. PRVI USLOV STILA život je osećen u svoj svojoj celosti. UMETNIK: najpre frapira preveliko bogatstvo unutrašnjeg života koji se preliva, zgusnut rastvor i nužno kristalisanje; centralna sila koja privlači sve što joj je u domašaju, ali kojom se iz sakupljenog materijala jednim vrlo sigurnim nagonom uzima najznačajnije, najubedljivije. Jedan se obuzdava, jer bi se inače nagonski rasplinuo u beskonačnom; drugi se usiljava, jer u dnu duše strepi da ne bude uhvaćen u ništavilu. Pitajte Rasinovog i Vagnerovog sina koliko u umetnostima vredi moć vaspitanja, kad nema one druge, prave, urođene moći. Umetnost je veština maga. Magija otkrivanja koja dolazi iz dosluha sa nadstvarnim, sa onim što stvarnost delimično predstavlja... Značaj umetnika posrednik između Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima moć izraza koji otkriva. Jedini sveštenici sadašnjosti, cele prošlosti, a možda i budućnosti. Umetnici otkrivaju bitnost stvari i bitnost života. Pravi ljudi su uvek kroz stvarnost gledali u beskonačnost; drugog puta i nema, jer zašto bi nam onda bila data čula i moć pronicanja? Umetnik je u stanju da sa strvarnosti skine sve nepotrebno, da je ogoli i da nas suoči sa samom suštinom bola, da bismo prekaljeniji za čitavu dubinu ostvarili
nadstvarni
osećaj,
čistotu,
prekaljenost,
sažaljenje
–
Dante
je
primer.
Obogaćenje, pročišćenje, slikama ljudskog bola. KRITIKA: sve vreme govoreći o stilu govori o kritici, o akademskom stavu larpurlartizma forme, koji ne samo da je obesmišljen u svojem veličanju i traženju suštine oblika, nego ima i štetno delovanje kroz vaspitanje ukusa koji je prazan. Gde se crv skepse uvukao u umetničku vrednost, javljaju se kritičari. RELIGIOZNOST UMETNIČKOG sila koja spaja nespojivosti u jedno. Najveći duhovi su to načelo nalazili u Bogu: on je s ove strane stvarnosti – u njihovoj duši. U samoj stvarnosti – kao načelo lepote, s one strane – kao tajna. Jedina trajna sreća je ne preživeti ništa ili preživeti sve, biti dete ili genije. U Paklu poludelo bi se od bola, u Raju zanemelo od ushićenja: veličanstveno se progovara ako je potka srca od jednog, a nit od drugog. Umetnost je u svojoj bitnosti religija, i teži da otkrije istinu postojanja. Otkriti istinu znači: u svemu osetiti jedno i u jednom sve, i u svemu samog sebe. Umetnost pripada svetu tajni i najviše što se može
140
učiniti jeste biti jedino svestan osećanja koje ostavlja u nama. Zašto ne rizikovati s jednom daleko sugestivnijom teorijom od svih, zašto ne reći: UMETNOST RADI LJUDSKE DUŠE?
NOVICA: Pet lirskih krugova Momčila Nastasijevića Kada se 1932. pojavila zbirka pesama ''Pet lirskih krugova'' (Magnovenje i Odjeci su dodati 1938), Nastasijević je bio poznat i priznat kao pisac proznih dela. ''Zapis o darovima moje rođake Marije'' poneo je 1926. nagradu Cvijete Zuzorić, a 1928. uvršćen je u zbirku 100 najlepših novela koje izlaze u Zagrebu. Vreme u kom se ''Pet lirskih krugova pojavilo'' zbirku tretira kao sasvim neobičnu, paradoksalnu pojavu.
•
PARADOKSALNI SPOJ NOVOG I STAROG: conuctio oppositorum ostvaren na najvišem nivou zbirke u celini, proizveo je varljiv utisak da se Nastasijević kreće trasiranim poetskim putem,
putem
Miloša
Crnjanskog
i
Rastka
Petrovića
(subjektivnost
u
stvaranju,
individualnost i originalnost). Nastasijević se kretao, istini za volju, svojim osobenim poetskim putem. Međutim, pažljivim iščitavanjem njegove poezije (a pažljivo iščitavanje je u Nastasijevićevom slučaju imperativ, a ne stvar izbora), otkrivamo da je Nastasijević itekako bio deo vremena u kom je stvarao ako ga u ''Gluhotama'' nije i prevazišao. I, II i delimično III lirski krug (Jutarnje, Večernje i Bdenje) donose poeziju koja u tom trenutku, bez dubljeg pronicanja u njenu suštinu, deluje anahrono – lirska stilizacija tradicije i folkora. IV i V lirski krug (Gluhote i Reči u kamenu), sam vrh Nastasijevićeve poezije, nešto su sasvim novo – čista, hermetična poezija nerazumljiva u vreme u kom je nastala a odgonetnuta tek u poslednjim decenijama XX veka.
•
KOMPOZICIJA: prstenasta, kružna, zatvorena od proverljivih, površinskih, čulima dostupnih utisaka iz prirode, kreće se ka mističnom, onostranom, a potom se ponovo vraća onom proverljivom i opipljivom, zato ne treba da čudi što se naknadno dodati VII lirski krug zove ''Odjeci''. On i jeste ''odjek'' pesama iz I i delimično II kruga. Ovu tvrdnju je lako proveriti ako uporedimo pesme kao što su Rumena kap iz I lirskog kruga i pesmu Jutarnja iz VII lirskog kruga koje imaju zajedničko jezgro.
ZAJEDNIČKO JEZGRO: opšta odlika zbirke u celini. Već sredinom 20-ih godina XX veka imao je formiranu zalihu motiva koju je kasnije vrlo malo proširivao. Uglavnom uzimao i dorađivao. Kružno kompoziciono načelo je preneto i na pojedinačne pesme, tako da uvek moramo imati na umu pesmu i njene verzije, osnosno lirski krug i njegove pesme. Nastasijević programirao i uslovio čitanje njegove poezije.
•
FRULA stoji na početku ''Pet lirskih krugova' prikrivena programska pesma. Ima isto mesto kao i Sumatra u stvaralaštvu M. Crnjanskog. Dok je Crnjanski za Sumatru napisao i
141
Objašnjenje Sumatre, Nastasijević je uz Frulu ostavio 14 verzija koje mogu biti pomoć u odgonetanju smisla pesme. U vreme kada je izvršio najkrupniju prestilizaciju Frule, 1925, Nastasijević će napisati tekst Za maternji muzički jezik čije će naziv 1929. promeniti u Za maternju melodiju. To je programski tekst.
Prvobitnu
ideju
o
''muzičkom
jeziku''
Nastasijević
je
odredio
kao
zamislivo
ili
pretpostavljeno jedinstvo jezika i muzike i tu se pojavljuje frula kao medijum jedinstva. Otuda Frula počinje invokacijom: radost koja se zagonetno premeće u žalost potiče od muzičkog instrumenta – frule. U Fruli spaja dva dijahrona kanala:
1.
folklorni (koristi narodni lirski 8-erac kao i potencijalne frazeologizme npr. zemlja koja ''peči'' i radost ''kićena'' suzama kao male memorijske čvorove koji čuvaju u sebi zapretenu ''maternju melodiju''), i
2.
mitski (ne samo da frula asocira na Orfeja, već nas ''tamna zemlja'' koja ''peči'' asocira na mitsku majku zemlju koja proždire svoju decu).
•
Prvi lirski krug JUTARNJE. To su radosne pesme, pesme koje govre o buđenju života i dana. Takva je pesma Rumena kap koja počiva na približavanju dva niza potekla iz dvočlanog paralelizma, devojke/zlatokose i cveta/ljubice. U pesmi je opisan trenutak svanuća u kome se prepliću slatki devojački snovi o dragom, i prvi rumeni zraci na rosnoj ljubici.
Nastasijević
ne
bira
slučajno
zlatokosu.
Imajući
na
umu
centralni
pojam
Nastasijevićeve poetike, ''maternju melodiju'' koja aktivira u našem sećanju zapretene kolektivne sadržaje jezičko-kulturnog pamćenja, zlatokosa se povezuje sa mitskim, solarnim, sunčanim načelom, načelom koje donosi život i radost.
•
Drugi lirski krug VEČERNJE stoji u kontrastu sa prethodnim krugom. Večernje pesme govore o zalasku sunca i smiraju dana, o noći koja nastupa, o zalasku života i približavanju smrti. Takve su pesme Večernje i Suton. Opet se može govoriti o pesmama koje su se razvile iz istog poetskog jezgra, iz iste zamisli. One govore o smiraju, trenutku kad se prepliću i bore svetlost i tama, kad se horizont rumeni, a senke se u prirodi sablasno izdužuju. To je trenutak koji u dragu i dragog unosi čist egzistencijalni nemir koji pokušavaju da odagnaju pesmom laganom.
•
Treći lirski krug BDENJA. U noćnoj tmini koju je doneo prethodni lirski krug ostaje samo strah i strepnja, muk i tišina, pokorno ćutanje i bdenje. To je trenutak kada se pesnik okreće Bogu - Roditelju. Pesnik se buni protiv smrti, odbija da pozna smrt. On ne priznaje rođenje ako ono podrazumeva smrt. Nastasijević se tako pojavljuje kao jedini naš pesnik koji je za bezdetstvo, koji je protiv rođenja kao uslova umiranja.
•
Četvrti lirski krug GLUHOTE. To je čisto, hermetično ćutanje (Malarme). Ovo je autopoetičan lirski krug. Svih 10 pesama imaju za temu Nastasijevićevu poetiku. Pesme su krajnje sažete i građene su po istom principu kao varijacija iste teme sprega
142
suprotnosti ili conuctio oppositorum. Tako u četvrtoj Gluhoti pesnik govori o uvoru u izvoru, klici u biljki, zrnu neznanja u sred znanja. Spreg suprotnosti nije novina Dučić refleksivna lirika Jutarnjih pesmama. Odatle znamo da je izvor u uvoru, početak u kraju, tačka u kojoj ne postoji ni jedno ni drugo i u kojoj postoji i jedno i drugo, to je iskon, tačka večitog i nepromenjenog trajanja, bivstvovanja ili, Nastasijevićevim rečima, sva alogičnost stvarnog bivanja. To večito trajanje jedino pronalazimo
u
prirodi
koja
je
lišena
prokletstva
ljudskog
analitičkog
razuma.
Nastasijevićev conuctio oppositorum je uperen protiv analitičnosti razuma koji nameće statičnost jeziku. Ako je jezik statičan, u njemu umire ''maternja melodija''. Tako Nastasijević pravi još jedan spreg suprotnosti: ćutanje/gluhote i melodije. Jedino kroz ćutanje može da dosegne ono iskonsko u našem biću, ono zapreteno duhovno koji pokriva muk a oslobaža melodija. Peti lirski krug REČI U KAMENU su pesme o gradu. Reči u kamenu su reči u gradskom
•
kamenu. To je kameni svet koji je čovek sagradio. Ako je IV lirski krug autopoetičan, V lirskim krugom dominira etički momenat. Nastasijevićev grad je antihristov grad (kao prototip najpre mu je poslužio Beograd, a posle Pariz), starozavetna Sodoma i Gomra, grad u kome je zamrlo gostoprimstvo. Nastasijevićev V lirski krug je osuda moderne civilizacije koja ne poznaje pravila na kojima se temelji hrišćanstvo. GRAD je:
-
levijantan koji proždire svoje stanovnike i koji se proždiru međusobno (I i II pesma)
-
stanovnici su malograđani, čije su ruke žuljevite i koji rado stavljaju vrat u jaram nužde (IV i VII pesma)
-
vlada groteskna blud između starca i devojke (XII pesma) i u kome se iz bludi rađa čedo-gljiva (VII pesma)
-
krst zamenio raksršćem (X pesma),
-
putniku-namerniku će ostati krvave ruke od udaranja po zaključanim vratima (V pesma).
(Ovu vrstu hermetične poezije koja osuđuje moderno doba, posebno gradski život u kome se živi u ''kutijama'', bez podruma i tavana, nastaviće Vasko Popa).
•
Šesti lirski krug sam vrh: MAGNOVENJA. Jedna od najlepših Nastasijevićevih pesama, Vest, nalazi se u ovom lirskom krugu. Pesma govori o najstarijem mitu koji je ostao zabeležen u ljudskom pamćenju, o Svetoj Svadbi, Hieros Gamos, o sjedinjavanju neba i zemlje i čudu koje to sjedinjavanje proizvodi. Pesma je složena jer aktivira dva dijahroniska
kanala
ljudskog
pamćenja:
folklorno/pagansko/mitsko
i
hrišćansko/mistično. Hrišćansko/mistični sloj se odnosi na trenutak Blagovesti, trenutak kad je Bogorodici arhangel Gavrilo nagovestio bezgrešno začeće i buduće rođenje Hrista. Ova pesma počiva na arhetipskim slikama, kolektivnom nesvesnom.
143
•
Sedmi lirski krug ODJECI. Svih 7 pesama su odjeci pesama iz I i delimično II kruga. Tako je Nastasijević završio i zatvorio svoju kružnu lirsku putanju od fenomenalnog do noumenalnog, do ponovnog vraćanja fenomenalnom svetu.
VANSMISAO poezija Momčila Nastasijevića je iskorak u vansmisao. Traganje za ''vansmislom'' je opšte mesto poezije 20-ih godina XX veka i u tom pogledu Nastasijević pripada svom vremenu. ''Vansmisao'' jednom primenjen u Nastasijevićevoj poeziji potom drami i prozi podrazumeva pomeranje u simetriji kanonizovanih logičkih i jezičkih struktura ili, kako je on to sam definisao, DESIMETRISANJE pomeranje čini njegovu poeziju nerazumljivom i nečitljivom. Takva poezija, okrenuta sama sebi, odbija od sebe, pa je teško čitaocu da zavoli poeziju Momčila Nastasijevića. Teško, ali ne i nemoguće. Kada se jednom pronađe nit koju valja slediti ona će nas odvesti do sadržaja koje naše biće poznaje, iako ih nije svesno. To je poezija koja nas vraća nama samima. Nažalost, ili na sreću, poezija M. Nastasijevića zahteva viskoobrazovanog, profesionalnog čitaoca, naoružanog strpljenjem i istrajnošću zato ''Pet lirskih krugova'' predstavlja mentalni izazov za svakog proučavaoca hermetične poezije XX veka. -----------------------------------------------------------------------------------------
MIODRAG PAVLOVIĆ: MOMČILO NASTASIJEVIĆ P E S N I Š T V O: Nesvodljiv na primere iz svetske poezije, ranije i kasnije. Osim Nastasijevića u periodu između dva rata i nema stvarno velikog pesnika. U traženju vrednosti išao za iskonskim i prastarim, kao jedinom izvoru izvesnog. Ogroman rad je uložio dok je stigao do Lirskih krugova. Eksperimentisao je mnogo i ostavio je ogroman broj varijacija. KONCIZNOST nije proizvod njegove ćudljivosti ili proizvoljnosti, nego izaz nastao u dugačkom procesu borbe protiv mana koje nastaju olakim pisanjem poezije. Do poslednjih posledica doveo principe simbolističke poetike uzimao reč kao čaroliju zvuka i ritma. Nije želeo da ostvari poeziju praznog kao Malarme. Ona je za njega predstavlja nešto posebno ljudsku dušu. On je začetnik, pre nego svršilac. U pesmama je i najdalje i najdoslednije ostvario svoje principe; u dramama, pričama i esejima ih je sprovodio, na putu ka onome što je osećao kao nešto što je njemu moglo izgeldati kao književni preporod. U pesmama bio je učitelj, u dramama i pričama svoj učenik. Ko prodre u poeziju razumeće Nastasijevića u celini. LIRSKI OPUS obuhvata sedam lirskih
krugova, jednu zbirku stihova, u stvari: JUTARNJE,
VEČERNJE, BDENJA, GLUHOTE, REČI U KAMENU, MAGNOVENJA, ODJECI.
1.
PRVA DVA CIKLUSA (Jutarnje, Večernje) izražavaju način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, za ono što u njemu voli: miris i podneblje, glasove sela i život prirode. Aromatična poezija zvukova i boja, setna na jedan arhaično narodski način, nežna u
144
stidljivoj senzualnosti, devojačka FOLKLORNO IMPRESIONISTIČKA (Jutarnje). Večernje su nastavak jutarnjih prizora, ali se ovde sve smiruje, gasi, a iza viđenog naslućuje se još nešto. Javlja se Smrt. 2.
BDENJA javljaju se velike, osnovne teme, umesto dekora i sentimenta iz prethodnih ciklusa. Izraz postaje gušći, reči je sve manje, pesme više deklarišu, postaju apstraktnije i neposrednije u isti mah. Metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije: • patnja zbog surovosti neposredne egzistencije – Mirovanje drveća (apstrofira drveće
kao drugove pitajući da li ih boli kada im sekira zaseče telo), Dve rane (rana kao mogućnost prizivanja biti), • vizije proročke, usamljeničke misije pesnika – Božjak, Osama na trgu • suočavanje sa tajnom bića – Sivi trenutak (Sivo je tamo / sivinom prostreli bit / sive su
oči tajni) Pesme Grobnoj, Bratu, Roditelju sa izvesnim stavovima u daljim ciklusima čine jedan koherentan, arhaičan sistem, sa nekim plemenskim prizvukom u sebi, kao kod starih Jevreja, kod kojih se osnovni smerovi egzistencije definišu porodičnim i tribalnim relacijama. Ipak, on prevazilazi uske granice porodičnog sentimentalizma i uslovnost telesnih veza uopšte...
3.
GLUHOTE 10 pesama u kojima se redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do opasne semantičke napregnutosti, do prave shematske ogoljenosti zamisli. Vrela suvoća ovih pesama više daje nagoveštaja nego što kazuje određene sadržaje...
4.
REČI U KAMENU 14 pesama gušćih u atmosferi, jasnijih u kazivanju, razrađenijih u stavu, ponegde aforistički dokraja racionalno svodljivih. To je u celini vizija koja ujedinjuje selo i grad, vizija apokaliptičkih drhtaja, sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja i pokazivanje onog dela sudbine u kojem je čovek zavistan od čoveka. Nezadovoljstvo prirodnim ustrojstvom ljudskih nagona. U celini, jedan od najviših dometa njegove poezije.
5.
MAGNOVENJA zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene brojevima, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu. Ceo ciklus se sastoji od malih remek-dela: Poruka, Put, Tuga u kamenu, Hram, Reči iz osame, Misao... Poslednji krug ODJECI ne donosi ništa novo, pun je reminiscenicija, ponovo se oseća čar opipljivih stvari...
OSNOVNI POJMOVI, MOTIVI, TEME: • ŽEĐ nezadovoljstvo, potreba za traženjem, čežnja, želja za prevazilaženjem, usmerenost
ka visinama, svest o strogosti, suvoća, svest o pustinjskoj isušenosti sveta čula koji okružava pesnika. U Dafini žeđ se izjedančava sa strašću, kada se pominje pogrebna
145
žeđ. I pesmi Poznoj on jasno daje definiciju svoje žeđi: žeđa me bez utola na veki, a ta žeđ ne samo što je bez utola nego se i pojačava; Put: a žedniji hodim sve, a to je u stvari žeđ za sopstvenim likom – Reči u kamenu, da se taj lik zbriše, prevaziđe – grobom pijan. Smrt je ono što je iza žeđi. (Rembo – patnja praznine, Novalis – iza, tamo) • ONOSTRANO oko tog „iza” Nastasijević nikada nije precizan, jer se ne služi
gotovim rekvizitima transcedencije, i jer njegov lični razvoj nije bio stigao do „one strane” ka kojoj je uputio pogled. Transcedencija je više njegova odluka i opredeljenje, nego stvarni domet njegovog iskustva. On je neprestano u samoći na putu, besputan, u bezdnu, bespuću u hodanju nehodom USAMLJENOST • DIJALOG S LJUDIMA paradoksalan i antagonističan, najavljen u pesmama Osama na
trgu i u Rečima u kamenu, u Magnovenjima njegova polemika s mnoštvom, sa svakodnevnom ljudskom egzistencijom, nastavlja se u pesmama Poruka (jednoumnost mračnog puta); Nagrada (poziv da ga udare jer nije kriv – aluzija na Jesusa???). Svuda su patnja i bol, ali način izbavljenja nije uskraćen – pesnika iskupljuju dobrota i misao. • DOBROTA dvostruka i protivrečna: prvo zbog dijaloga s ljudskim rodom, od koga se
odvaja, od kog pere ruke, a da ipak nalazi sposobnost da mu posveti i svoju pažnju i svoju reč; i zbog paradoksa komunikacije. Nastasijević polazi od istih premisa kao i satanistički pesnici (Bodler, Lotreamon) koji napadaju oštro i režu jasno: odvojen od nagona za životom, odvojen od nagona vrste, razuveren u jednostavnu lepotu sveta, u mogućnost da se svet ulepša i dotera IPAK: Nastasijević se opredeljuje za DOBROTU U TRPLJENJU, on ne zna za kletvu, i u tome je njegova velika lična osobenost (Dis je sličan ali ima satanistički impuls u Jutranjoj idili). • VIZIJA SVETA neistorijska i data kao apriorna, arhaična u svojoj prvoj i poslednjoj
instanci. Prema njemu do istorije nije ni došlo, kao što nije došlo ni do modernog sveta, ni do grada. Kao pesnik pripada prividnoj nepromenljivosti prirode i seoskog života. Njega zauzimaju oni prostori koji se mogu otvoriti u ličnosti, u slojevima netaknutim svakodnevicom izbrazdanom znacima epohe. • ZAGROBNO ne peva ni o čemu što ne može svojim ljudskim iskustvom da potvrdi. On se
predaje samoj emocionalnoj i jezičkoj vibraciji, njegov drugi svet je žar kostiju pod zemljom, u njemu nema sanjarske lakoće i maglovitih vizija. On ne vidi sveopšti ponovni susret u smrti, u ljubavnom okrilju srca. Nastasijevićeva plot je stradalnička, proganjana vizijama rastočenja, bola, kidanja krvnih niti, srodstva. • IZRAZ ANTIRETORSKI: teškoća u razumevanju spada u domen stila: arhaičnost
rečnika – srednjovekovnost, elipsa, konciznost, redukcija verbalnog materijala, hiperbaton, transgresije, neologizmi, manirističke metafor-pesme – govor o suštinama jezikom
146
suštine. Kao da je Franja Asiški direktno uticao na Nastasijevića opštenjem s pticama i životinjama, biljem, vazduhom; on je blag, nesvečan, bezazlen, čedan i profetan u tom svetačkom smislu. Takođe ima brojnih paralela s Biblijom, kineskom filozofijom. Ipak, Momčilo je samonikli pesnik, izrastao svojom snagom i svojom stvaralačkom mudrošću. D R A M A: „POZORIŠTE SENKI PROSTRELJENO KOBIMA” Njegov dramski rad obuhvata dve knjige u Sabranim delima, nije obiman, očigledno je ambiciozan i prilično raznorodan. Ne može se reći da njegove drame otkrivaju pravi smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta, i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Nije pokazao da je bio stvarni pozorišni telenat (kao Bojić), ali ne može se tvrditi da je drame pisao isključivo kao pesnik. U sebi je nosio ideju književnog preporoda i nameravao je da je primeni u svim oblastima, u priči, poeziji, drami, a ni roman nije izostao u njegovim planovima. MUZIČKE DRAME u stvari drame u stihovima, koncizne i predviđene za kasnije komponovanje, ali suviše okrenute ka pesničkim vrednostima da bi bile operska libreta. One imaju ne samo prozodiju njegovog pesništva nego i njegovo podneblje, dikciju i problematiku. Po vrednosti teksta na visini su njegove poezije, i čak i da nije u njima pravi dramatičar, ipak je ostao pravi pesnik – one su razgranavanje njegovih lirskih krugova. Međuluško blago – splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče. Podseća na nemačke prevagnerovske romantične opere, naročito na Veberovog Čarobnog strelca i Lorcingovu Undinu. Ali, preko uzora ne približava se mnogo romantizmu. Ceo njegov teatar je fluidniji, nežniji, zagonetniji. Njegovi likovi nisu sasvim realni, niti likovi pozorišnih konvencija, ni istorijski niti likovi mitskih junaka. Može se reći da njegovo pozorište nosi oznake simbolističkog pozorišta Morisa Metrlenka. Umetnost radi ljudske duše koju je Momčilo proklamovao, Meterlenkovo je načelo, i više je simbolističko nego pravoslavno. MOTIV INCESTA je čest (kao antički motiv). Ljubavna veza oca i kćeri nalazi se u Gospodar Mladenovoj kćeri, u Međuluškom blagu (gde Ban simboliše oca), a ljubavni interes između brata i sestre u Večitoj slavini. To je sve odraz njegovog shvatanja jakih krvnih veza u okvirima krvnog srodstva, o povišenoj svesti i o pojačanom značaju porodičnih odnosa. OBRADA: diskretna, nebrutalna, nepornografska, i onda kada je glavni motiv. Ona za pesnika ima i jedan dublji psihološki značaj: biološki korelat introvertovanog psihičkog stava. Produbljen, kod Nastasijevića on postaje argument protiv telesne ljubavi uopšte: tamo gde bi bila ljubav i najjača i najpotpunija, ona je neoguća, nedopustiva, razorna. Incest je kod Nastasijevića tragično osećanje koje ukazuje samo na belasav put spiritualnosti. LIČNOSTI: ili zli dusi, ili njihove žrtve. Ali na kraju svi stradaju – zli kao i dobri – patnja je sveopšta, i jedna.
147
ESHATOLOŠKA MISAO geneza Nastasijevićeva eshatološke misli je u Kosovskom mitu.
Viziju
kraja
sveta
s
konvencionalnim
apokaliptičnim
dekorom
nalazimo
u
pesmi
Predvečerje, ali ona je najrazvijenija u drami Đurađ Branković. Motiv dovršenja kosovske katastrofe pružio je pesniku jedinstvenu priliku. Simbolična je smrt vladara jer ona predstavlja smrt carstva, a kraj carstva je i kraj sveta – istorija primenjena na duhovne kategorije: Lazar koji dobija nebesko carstvo, izbavljenje iz vremena. Ključni stihovi drame su: Iz propasti naše / nekome će doći spas.../ (...) Propašću spasi / kad nije drugog spasa... Oni koji su prinuđeni da propadnu treba da prihvate svoju propast, jer će time nešto izmeniti u svojoj kobi, i omogućiti jedno spasenje, kasnije, svoga imena, ili budućih naraštaja. Ovo naravno nije realno primenjivo na istoriju, to nije izbor pobednika. Ali Pavlović u ovome nije video i odraz avangardnog stava koji računa sa propašću zarad novih pokoljenja, novih avangardi i večitog rušenja... Hmmm... P R O Z A: naslanja se na narodnu pripovetku i u manjoj meri na Stankovića. JEZIK: gust, idiomatičan, jako obojen, pun inverzija, a ipak ima kadencu proze, razlikuje se od jezika pesama. Pavlović smatra da se Nastasijević ponašao s jezikom prirodnije u poeziji.... PESNIK I TLE: možda je jedini pored Njegoša koji je nastojao da se ne odrekne tla na kojem je izrastao. On je jedan od glasova kojim je naše tle progovorilo, ali on nije bio pesnik nacionalnih preokupacija ili politike. Ono što ga je nosilo bile su nadnacionalne vrednosti, jezik i njegova melodija, rodni zvukovi. On nema sklonosti za zlatom optočenim slikama, niti ga atavistički uzbuđuje plodnost nadolazeće godine. Ne peva svadbene pesme, niti ponavalja ritmove poskočica i kola. O siromaštvu i smrti on kazuje tihim rečima, kune se u bratstvo ljudi i bilja. Ogrezao u narodno predanje, ne nadovezuje se na našu herojsku epiku, ne misli bitke, dvoboje i lovove – nadovezuje se na predanje naših bajki, na pregnantnost narodnog lirskog pesništva, na korene baladnog – njegovo delo predstavlja nastavag, vukovski rečeno, ženskog senzibiliteta naših narodnih umotvorina. Hraneći se svojim tlom i sam je stvorio novo pesničko tle, za dalje rastenje. ----------------------------------------------------------------------------------------------
DERETIĆ: (+moj izbor pesama) Malo
je
ličio
na
druge
moderniste,
bio
je
usamljen,
povučen,
atavistički
vezan za
tradicionalne, porodične forme okupljanja, pun nepoverenja prema modernom gradskom životu. Svirao je klavir. Za života objavljene su mu tri knjige: zbirka pripovedaka Iz tamnog vilajeta (1927), drama Međuluško blago (1927) i zbirka pesama Pet lirskih krugova (1932). Nijedno delo nije imalo šireg odjeka... Bio je istinski pesnik graditelj, iza nevelikog opusa ostao je dug i mukotrpan rad. POETIKA: Slično Vinaveru, dužnik je simbolista, pa su neki kritičari u njemu gledali glavnog predstavnika našeg noesimbolizma. OSNOVNI POJAM njegove poetike proizilazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije rodna ili maternja melodija
148
zvuk prvobitnog, izvornog, arhaičnog jezika, i zato se ona najjače čuje kod primitivaca i kod deteta. U traganju za njom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredni dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično, što sam Nastasijević naziva tajnom ili prosto tamo. Ona je oblik težnje k nepoznatom i praiskonskom, koja je karakteristična za ekspresionizam. Elipsa i paradoks – osnovne su figure stila: kao izraz protivurečnosti bića i rezultat poetskog reduktivizma. STRUKTURA
KRUGOVA:
opus
se
gradi
na
istim
tematskim,
izražajnim
i
strukturnim
postavkama, kao jedinstven sistem: pojedinačna pesma lirski krug pesnički opus. Celovitost i zaokruženost svojstveni su naročito za prvih pet lirskih krugova, poslednja dva se mogu shvatati kao nastavak. Jedinstvo knjige je građeno na principu koncentričnih krugova: svaki postojeći upisan je u prethodni, pri čemu kretanje ide od spoljašnjih ka unutrašnjim, i obratno. Odnos među krugovima isti je kao i odnos među varijantama iste pesme. Svaki krug je korak dalje ka cilju: otkrivanje tajne na planu smisla, maternje melodije na planu izraza. Osnovno osećanje je setno, melanholično, i obiluje arhaičnim tonovima u starim rečima – žal. I krug: JUTARNJE okrenutost spoljašnjem svetu – glasovi sela, život prirode, mirisi i boje podneblja. Prva pesma je programska – FRULA formula iz koje se razvija čitava knjiga: ona se iskazuje radosnim duhom koji se žalno razleže, pri čemu je ideja vezana za postojanje odbegle tajne koja kroz frulu izlazi dahom, i za kojim ona žali. Atmosfera i ton evociraju narodnu lirsku pesmu i melodiju. Ovde je sve susretanje i radost prirode, cvetanje, zrelost, sunce i svetlost. Poslednja pesma Dafina otvara se prema smrti i zagrobnom svetu: Kad nejubljeno mre /tmolo je vazduhom/na strast. II krug: VEČERNJE nadovezuje se na Jutarnje, ali su tonovi setniji, jezik manje izričit, zgusnutiji, smisao je često neuhvatljiv. Naslovi su opet vezani za biljni svet. Ljiljani – sama zgažena biljka/zlatan otvara cvet/iz ožiljka. Javlja se Truba kao daleki odjek leleka seljanke koja žali: Rod smo/Kad umre čovek,/i moje srce rušno je. Reči su samo nagoveštaj onoga što se skriva iza njih. Smrt je sve prisutnija – pesnik sluti svoju smrt u pesmi Vrbe – Kad umrem, čekaj me/na vodi među vrbama. Večernja – Prikloni glavu ramenu mom/gorama u ruj. III krug: BDENJE gube se pejzaži i slike prirode, a u prvi plan izbijaju osnovne misaone preokupacije: samoća, bol, smrt. Ton noćnog obraćanja daljinama i nedostižnom. Množe se motivi smiraja, predvečerja, zalaska, prisutva onostranih sila u obliku anđela. Kao da srednjovekovni čovek posmatra moderni grad romoreći svoju molitvu. Izraz se još više zgušnjava, postaje značenjski tamniji ali istovremeno bogatiji nagoveštajima. Krug otvara Molitva – ton srednovekovne molitve: Tiho po muci brodim smerni rab... Dublje dno duši no stradanju,/bez dna reč ova smerna u večernju... Zalapim toplo iz ove oporine tela/I koren po koren manje/mojem stradanju. Dve rane – bol kao put do spoznaje biti: Jer i kroz ranu,/i tiše tim,/prizivlju se biti... smrt je bleda vidarica bez nade, koja uvodi u dolinu gde se spajaju suprotnosti. Kraj: Nema za mene bilja ovde dole. Osama
149
na trgu – Tu kuda neprohod im/čudno mi se otvori put... Nastasijevićevski paradoks: usamljenost na trgu: ona ovde vrhuni u želji da se bude zaustavljen kao kamen, kao spomenik: Kamen da sam na veki... Po mojoj senci da mere/smiraje i svitanja/na trgu. Trag – konstatovanje sveopšte prolaznosti i gubljenja stvorenja, sve se pretvara u pepeo, što gori: Tonu bez potpnuća,/bez dna u nalaženju,/bez dna se izgube stvorenja/... Ljubeći šta li to ubijam,/šta li budim? Jedinoj – povlačenjem u mrak zenice, u sebe, otvori se dublje spasenje, životnim putem u neizrecivo bespuće: I dublje li nas nema,/dublje se otvori spasenje... Mirovanje drveća – Umin iz rana/ovaploti me u reč... Sivi trenutak – I najednom zasivi,/kao pregorelo je sve,/a sve živi... Sivo je tamo,/sivinom prostreli bit,/sive su oči tajni... Roditelju – besplodnost, nezačinjanje života: Plod ja bez ploda tvoj, / I sudnja ova u meni reč... IV krug: GLUHOTE vrhunac sažetosti, ogolelosti izraza i zatamnjenosti smisla. 10 kratkih pesama bez naslova. Kao da je to sivina tajne... potpuna odvojenost od sveta prikazana je slikama stvrdnute, umrtvljene materije. Pesnikovo srce skamenilo se u bolu – O miruj,/preteško moje,/kami kamena mene,/mukla steno...– bezglasnost, nemost, nemogućnost da se izrazi ono najdublje i najskrivenije II - neizrečje ovo u reč//smakom potopilo bi stvora/smakom tvar... izražava saznanje neprestano govoreći Znam, da je početak spojen s krajem, da je uvor izvor, klici utaman biljka, da sunce zalazi rađanjem, da je smrt skopčana sa nastajanjem – V - I ustav li/gde i gde palo,/smiraj u rođaju to/nađe svoj mir – MISTERIJA ŽIVOTA koja se ne može reći: muklim ovim nespokojem reći te... VII – saznanje je lek, spoznaja misterjie leči, ali gnjilost je u srcu: Lek si,/bolujem te sam. Kraj je poslednja spoznaja i priznanje da je život bolni blagoslov, da je klet. V krug: REČI U KAMENU započinju obrnuto kretanje, od unutrašnjeg ka spoljašnjem, od dodira tajne biće ka stvarnosti sveta. Reči u kamenu su objava božijih zapovesti, možda???? Nastavlja se formalna srodnost – pesme su obeležene rednim brojevima. To je možda znak za gluhote, za okamenjenost, neimenljivost tih iskustava i pojava. 14 pesama, elipsa, jasniji i određeniji smisao. Pesma: reč mudrosti otkrovenje onoga što je pronađeno. Počinje tonom stvaranja sveta, prazninom, vragom ili bogom. Kao da se biblijsko predanje daje u najsažetijem, najkristalnijem izrazu. Slede Kain i Avelj: II – Živome živo krvavi drug,/brat brata jede;/druga drug... Motivi su svi kao iz Biblije... Apostrofira svet, ljude, njihovo plođenje, svilu puti i rađanje, neposvećenost u tajnu Hrista: X – Sina ne raspeste vi,/raspeo se sam... GROTESKA ŽIVOTA, BESPLODNOST, eho Puste zemlje T.S. Eliota: XII – starac i devojka: I sami i samo/smežurava ruka o dojku. // Ne guknu, sejo,/novorođenče na njoj. U XIV imenuje sebe: S mesecom/to tek izmili/setna budala... VI krug: MAGNOVENJA nastavlja ka pojavnim stvarima, ka fenomenima. Izraz se sve više razvija i grana. Počinje da priča (to će biti i naslov poslednje pesme). Ono što je u prvim ciklusima naslućivanje, ovde je sada znanje, plod duhovnog iskustva u
150
vlastitom ronjenju u biće. Zajedno sa prethodnim ciklusom, ovde je dat vrhunac Nastasijevićeve misaonosti. Struktura pojedinih pesama je razvijena, i kao da predstavlja odraz strukture svih krugova. Sve osnovne teme ovde su dobile potpun, savršen, klasičan izraz, poznatim oblikom lirske pesme. Imaju naslove. Svet se konkretizuje, iznova, ali bitno drugačiji. Sada ga tumači neko ko je prošao inicijaciju i spoznao tajnu. Prva pesma je Epitaf kao ironičan povratak u život, kao prihvatanje njegove ambivalentnosti: Stamen bršljanu deblo,/vekovati gde vek; kao prihvatanje neminovnosti, kao svest o kraju u početku i trajanju: Zloduh zlu, dobroti večni rob;/rođaju žrva, žetvi klas;/pečali – sebi, grob i spas. Sve pesme su kao mala osvesćena uviđanja tajne u fenomenima... svaka remek-delo... Pogled – Slep,- ili pogledom mri./Jer i smrti to/kao života je malo... U Nagradi javlja se svest o tome šta je saznanje, koja je njegova nagrada – Peče ta rana./Njome, i samo njome, sve dublje živ... Poruka – obraćanje neimenovanom mnoštvu, koje je na krivom putu saznanja: Jadna jasnota,/umlje, jadna reč,/mračni put grete... Put – Hodom to u nehode/u bespuće neputem/i brodi da se ne prebrode... na kraju nestati ceo/al proklijali trazi... Vest – to je blagovest oplođenje, spajanja i rađanja (Hieros Gamos): Otvorite se utrobe,/Seme je ovo, blaženi nosi kvar,/nevesti zemlji nebo u oplođenje.//Sagoreti,-/prečistoj dar... Tuga u kamenu – izraz je susretanja sa sveopštom tugom, gotovo panteističkom koja objedinjuje sve stvoreno-umiruće, lovce i žrtvu, svu prirodu... Hram – To zadnju premašiti je metu/u bezdan sebe ko krenu; to sile je u cvetu/mrklu razbuditi stenu... Reči iz osame: Dnevi svoje zamračim, blesne videlo Boga... U tišinu se oblačim,/tajnom progovara tvar... Bezdetan,/na istinu grem//Sinovi prate me/i kćeri... Misao – izražava veru i njegoševski princip iskre mikrokosomosa, misao je svemu spona, u njoj svi pokoji žive, u samoći ona je jedini drug: I nespokoji/u pokoj svi ožive... RADOSNO OPELO – mislim da objedinjuje u oksimoronu, u paradoksalnosti, celi ton zbirke, boju, zvuk stečenog saznanja, iako joj nije dao istaknutije mesto. Ali u njoj je motiv Ikara, stremljenje, traženje u usuđivanje prihvatanjem neminovnosti rođenja, koje nije pad: Mrenjem sve življi,/starošću sve dublje mlad. U poslenjoj pesmi apostrofira se On, kao figura Hrista, ili kao figura pesnika – analogija nije neopravdana. Crkva kaže da Hrist nije imao decu, ali da je jedini otvorio vrata saznanja, Nastasijević ranije, da je samog sebe raspeo, baš kao što i On lirskim kruženjem ponire u dubinu tajne: Na smrtni rodi se znak/da živi mrenjem. VI krug: ODJECI povratak na zavičajne slike, ispovedne trenutke, ali bez folklornog impresionizma. Poslednja Pesma egzistencijalna je drama čoveka povezana s prirodom u kruženju, u ophodu godišnjih doba. Zbirku je počeo dnevnim solarnim krugom, a završio je godišnjim. Na kraju: motiv zajedništva u ljubavi, kao konačan spoj sa devojkom – radosni, ruku pod ruku,/gazimo po zlatu... Ipak, ciklus opet otvara Molitva koja ima ton hrišćanskog radovanja u prihvatanju otkrovenja, vedrine sigurnog saznanja. Tuga – ponavlja opsesivno: U srcu svih mrenja/sve dublje otkucava bilo... Pogreb sadrži krajnji povratak realnosti – pogreb vojnika Subotić Stana, nad čijim žutilom se plavi šareni put nebeskih senki... Iz osame zaključuje ideju o prihvatanju životnog kruženja – ostankom i rastom i plođenjem i cvetanjem: Zebnja je ovde,/osluškuju se stvor i tvar;/u kamen
151
zaspati javom,/il budno snom/poteći na veke... Smrt je u stopu praćena ponovnim rađanjima... DRAME: U Međuluškom blagu dramatizuje osnovno načelo svoje poetike: traganje za maternjom melodijom. Junak te drame, Neznanac, vođen nejasnim sećanjem na melodiju koju je čuo od majke u detinjstvu pronalazi zavičaj i otkriva dramu plemena i krvi koja je prethodila gubljenju zavičaja, što na kraju dovodi do njegove propasti. Kod Večite slavine oscilira između legende i svakodnevice. Sva je ogrezla u prokletstvu krvi i greha u ključu antičke tragičke krivice. Ono što je njena složenost jeste preplitanje različitih vremenskih ravni... PROZA: pripovedački rad bogat je strukturnim inovacijama ne manje od poetskog. Mistične teme, praznoverje, svet iracionalne i snovidne svesti, s elementima biblijskog predanja i arhaične srednjovekovne leksike, ostvaruje se izrazom oslonjenim na tradicijie narodnog pričanja – pričalac iz naroda – nepouzdani svedok o onome što se priča u narodu. Tipična je i nastasijevićevska atmosfera tamnog vilajeta – žubor iz neznani. ------------------------------------------------------------------------------------------------------
ISIDORA SEKULIĆ: TAMNI VILAJET Koliko je ovaj svet sa videlom i mrakom simbol onog sveta, dokazuje i život onih koji u tamnom vilajetu svojom voljom pomažu božiju volju, ili se stalno prepuštaju urođenoj težnji za što više događaja u njima i u ljudima oko njih. Pun je priča život u kojem razum menja svoje mesto i dejstva, odnosi se spleću fantastično, čovek upoznaje sablasti i radi sablasno.
•
PRIČANJE mit koji se ne dešava ni u gradu ni u selu, a njegovo vreme nije konkretisano, nisu važna ni imena varoši. To je život bez kontura sela i grada, misao bez granica nauke i škole, a osećanje je direktno znanje koje je samo sebi dovoljno. Nastasijević je pronašao jezik kojim izražava svu raskoš i nestabilne odnose ljudi u raskoši i bogatstvu života, i u smislu lepote i u smislu grozote. Raskoš dolazi od aktivnosti svih sila, jar kada su one sve prisutne, onda se i sve događa – čovek nije siguran ni samim svojim bićem. Sve je nestabilno – jer su odnosi nestabilni. Čovek svešću ceni ono van njega, a znanjima kontroliše svest jedan junak se pita: Po čemu ću znati jesam li pri svesti?
Njegova tehnika je vanredna: učini se da je to tehnika usmenog narodnog pričanja, ali posle se vidi da je to samo rečnik narodni, reč, teška, sadržajna. Tu ništa nije koncept, nego mitsko prizivanje. Domamljuje se originalni život. Sloboda koja ne rešava, nego prethodi i dobru i zlu, i bira dobro ili zlo. Nastasijević je upravo hteo da prekopa slojeve čovekove prirodne pojave – život se krši i kipi, i nema susretanja sa najvišom stvarnošću. Ona je samo tajna, naslućaj. TAMNI VILAJET simbol prostora narodnog života, gde se proširuju granice dobrog i zla, gde se odmara od kalupa svakidašnjice verujući u mitske sile, vrebajući ih i nalazeći ih. Tu živi tajanstvenost. Dovoljno je samo mišlju naslutiti nešto, i to će kao već nevidiljivi zametak izrastati u ostvarenja.
152
Ciklus Lagarije po noći i drama Kod večite slavine predstavljaju suštine iskustva u kojima ima od svih istina starog i modernog veka – teorija da sve teče tu je postala krv i meso. Teorija relativiteta, takođe. U drami Nastasijević vešto prebacuje strelicu vremena napred-nazad, dokazujući nekonkretnost doba ljudskih starosti, jer događaji teku s tokom bezvremenim – da bi se sastavili u jednoj reči nakon mnogo godina... Moguće je da zvuk zvuči i dalje za sviračem, kao što svetlost putuje dalje posle smrti zvezde. Stil Nastasijevićev jeste stil jedne tačnosti koja ide do grozote, ali i do milote. On zrači savršeni mir nad događajima bez razlike – ispričalo se, dogodilo se, nek se pamti i zna, a dalje svečani mir.
LJUBIŠA JEREMIĆ: PRIRODA FANTASTIKE U PRIPOVETKAMA M. NASTASIJEVIĆA Proza – LIRSKA KAZIVANJA. Hronika – u tradiciji koju je započeo Bora Stanković Božijim ljudima. MARIJA – čist obrazac fantastičnog u punom obliku. Prema starijim proučavanjima struktura ove priče počiva na polaritetu dva ludila: šire – rođakovo, uže – Marijino. Narator se na početkku ograđuje od natprirodnog; ali njegova priča je ispunjena njime. Ove pojave treba da budu još uverljivije jer o njima svedoči osoba sa imunitetom (realist. konv. – starinska fantastička tehnika). Uvođenje u ambijent kuće – tek je uvođenje u sredinu koja treba da obezbedi autentičnost fantastike – onog kobnog demonskog dejstva koje će Mariju koštati života. Pošto okolina kreira Marijinu demonsku reputaciju, baba dobija funkciju njenog apologete (otklanja mogućnost aktiviranja folklorne fantastike). FANTASTIČNA SIMETRIJA: naspramnost dvaju skupina nesrećnih ljubavnika (sestre zaljubljene u istog čoveka, brat i sestra naspram nesuđene verenice). Detalji: malo stopalo, Marijin vez. BLISKOST LJUBAVI I SMRTI: Kačina kazivanja tajna o poreklu odvodi ga u ekstatičnom stanju na groblje, a tajanstvena lepotica je leš – motiv mrtve drage. Njegovo poreklo je u smrti. MARTA i drugo: fantastika iz domena erotskog podzemlja. ------------------------------------------------------------------------------------------------------------I Z T A M N O G V I L A J E T A: Lirska kazivanja, zakoni naroda, KULT ZAPISANE REČI, PRIPOVEDAČ KAO ISTINOSLOVAC, NARATOR je i SLUŠALAC ISTINA – i tok i izvor. • ZAPIS O DAROVIMA MOJE ROĐAKE MARIJE ja pripovedač – opterećenost tajnom,
povod pričanja - naslućivanje smrti, i olakšavanje duše. Zapis je kao ispovedanje. Porodica je opterećena prokletstvom i zavadom. Umetnuti su posebni delovi: KAKO NA GLAS O SMRTI MARIJE ODJURIM TAMO I ŠTA ZATEKNEM: dolazi do Babe gde je živela Marija – mrzak joj je; atmosfera vrlo slična onoj u bajci gde junak pohodi babu vračaru. Marija je bila dugokosa. Sledi BABINO KAZIVANJE KAKO JE ŽIVELA I UMRLA MARIJA: ovo unosi poremećaj u poziciju pripovedača – baba priča kao svedok – majka joj je bila laka žena,
153
nemarna, baba je odgajila, motiv ogledala – unosi nevolju u kuću jer je prevarno za devojku, izvanredno lepu – čistota u nečisti. Komšijski momak se obesi jer ga je odbila – lepota koja izaziva stradanje, krivicu, i na kraju Marijino ludilo – ona veze neprestano godinama, a baba zna da nije pomračila umom, nego prosvetlila... Proglašena je za vešticu. Obrt u Mariji: posle veza na kojem je beli cvet sa zmijom. Od tog trenutka veze htonske biljke. Ogledalo pukne, a Marija posedi. Gleda blaženo. POSLE BABINOG KAZIVANJA I MOJE KRAĐE PAPUČICA: ukrade papučice, i ona mu se prikaže kao nevesta. Od tada kao da izgubi razum. Jedino što ostaje je prizivanje moćne reči koja će biti smrt... • REČ O ZLOM UDESU MARTE DEVOJKE I MOMKA ĐENADIJA III lice: PREMA
VARIJANTAMA KOJE JE NAROD SMISLIO, i doneo jedini zaključak; koji je prema pripovedaču (zovu ga istinoslovcem – 3 VARIJANTE PRIČE: I - ja pouzdano znam, II - ja znam za silu koja M. Navodi; III – šta ju je dovelo do davljenja) prosto bluđenje, zastranjivanje. Narodno objašnjenje: devojka se osvetila za obeščašćenje ubivši obesnog momka, nije čekala Božiju kaznu. Ona u sudnici, on mrtav. Pripovedač zna kojim putevima je ona došla do toga da ga zadavi, i to je priča: važnost onoga što se desilo PRE i POSLE ubistva. Marta je bila dobra; kćer anđela i grešnice – opet atavizam, kojim je označena, kao nešto posebno – u crkvi jaukne pred ikonom na pričešću. Pomogne joj momak – tako se zače zlo. Đenadije je zatravljen njenom lepotom koja je u očima, majčinskim. Momak počinje da luduje, a pripovedač je taj koji ga odvraća. Glišićevski motivi narodnih verovanja – noćnica. Devojka je obešćašćena i odaje se bludu, kao majka. Mladić se najposle smirio, a pripovedač rezonuje da čovek sve trpi. Ona je na kraju hodala kao devojka; ubila ga je, a rezon je da su se u njima uhvatile ispolinske sile. Inače, sav je u slutnji, znamenjima, tajnovitosti preko koje se ne vidi. Opet je pripovedanje ispovest o onome što je ležalo na duši, jer on je video sve i znao, a nije sprečio – to ga opetrećuje. Ona to nije mogla sama. Pomogle su joj sile. • LAGARIJE PO NOĆI paralela sa Kočićem po situaciji, i da Disovom Promenadom, prema
traganju za umrlom dragom... KAČA – lažac i pričalac kroz kojeg romori maternja melodija, on je medijum. I Marijano, cvete ubavi... Kača je isto što i kafana – opis vrata (kod N. često je metaforičko povezivanje osobe sa predmetom – Marija: ogledalo, vez, papučice). REALISTIČKA KONVENCIJA DVOSTRUKOG PRIPOVEDAČA – jedan uvodi u priču, drugi je unutrašnji pripovedač. Okvirni pripovedač upozorava da je pričala lažac i da ne govori istinu! TEMA: pokušaj Kače da se vrati u mesto u kojem je začet – (Neznanac – Međuluško blago); potraga podseća na one iz bajki – verižno sa elementima fantastike koji su najuočljiviji u sklopu realističkog hronotopa puta – fantomska pesma koju izvode nevidljivi glasovi sa nečistog mesta. Čudno selo u kojem niko tuđ ne opstaje, a Kača biva posinjen itd... Kuća na vrhu brda, konji osećaju nešto čudno. On nailazi na železna vrata, nepostojeće glasove koji ga mame verenici, miris kojim naslućuje tajanstveno, slutnju... Po čemu ću znati jesam li pri svesti – izgovara u zaraslom dvorištu tražeći tragove realnog (Trnova ružica)... Čuje glas... Zahteva od slušalaca da mu suludo veruju, inače moje kazivanje ostaće bez
154
smisla.. iz sveta mrtvih donosi grančicu... tri puta odlazi gore... Devojka je odvedena na silu, i zna da čeka neznanca – ona mu to otkrije... ona je mrtva... Vraća se svojoj tetki. Kača svoju priču ipak zasniva na poverenju auditorijuma, iako se pokazuje kao autoritativan pripovedač. Njegov autor (sveznajuću poziciju ugrožava sama priča – on ne zna ni po čemu da je tada bio svestan, u potrazi za samim sobom). MOTIV PROKLETE LEPOTE: žena je znak. Priča se završava realističkom konvencijom hvatanja pričaoca u laži – Kača često pravi pauze, zamisli se kako dalje, pa čini oštre prekide, da učini priču čudnovatijom – remeti osećaj postupnosti realističkog pričanja. REZON: ko hoće da nađe, neka se ne uzda u drugoga, pa ni rođenom čulu ne verujući, i neka je sam samcit... II U popove Stojane ruse kose kažu... Posredni pripovedač – okvirna priča uvodnog prripovedača koji sa ostalima čeka Kaču... Opsesivna tema DRAMA POREKLA – Kačina majka umrla je brzo nakon porođaja. Otac, bahati brkajlija. Tetka, komšinica, meša spomen na nju i svoju jedinu kćer; nosi dve sveće kao u Mariji. Beži u svet. PUTOVANJE. Popova priča o susretu sa nečistom silom. Svadba – ženi se popovom Stojanom. Ali beži od žene i tasta, od sreće u manastiru... Takav je, što se vidi i njegovim izgledom: imao kratko telo, duge noge... Stavlja do znanja da on priča od kraja. III Zar da umerm kad mi vreme nije? – na vašaru sa Ciganima, lik baba Ikone, tetkica, omiljene posete iz sveta mrtvih/same smrti... neveste, ovde je totalno odlepio, na granici je realnog: umro a živ, živ a umro... potpuno je razbijena narativna nit, ima mnogo prodora unutrašnjeg doživljaja Kačinog, sve se meša u melodiju... H R O N I K A M O J E V A R O Š I: KOMPLIKOVANIJE, IRACIONALNIJE, hermetičnije, višesmislenije, sile su nemerljivije... • ZA POMOZI BOŽE uvodna priča, pozdravna po tonu i opšteinformativna o varoši... Ni
200 duša. Malena varoš Divlje Polje... • OTKUDA DOĐOSMO preselili su se iz Besnog Potoka. Dobro je bilo izaću i širinu, ali
nastale su nevolje oko preseljenja, ali to je toliko zapreteno narodnim izrazom pripovedača da je i ovo dosta. • KAKO SE SAZDA NAŠA BOGOMOLJA od temelja do krsta sazdana je u kamenu sva.
Kao da je zanavek tu usidrena lađa. Zvona. Majstor koji je smenjen... Tuđinovu senku je crnim koncem uzidao i ovom se slošilo, pa je žurio da sazida, pre roka. Ipak, zvona su magičnog zvuka. • GODINA poetska proza nejasnog značenja i hermetičnog karaktera... Objedinjenost ljudi
i prirode u smeni godišnjih ciklusa. Sve je kao u kolu sjedinjeno... Ophod godine u događajima: Bela nedelja, Sretenje, proleće... razmišljanje o totalnoj sudbini sveta seoska kosmogonija ciklične eshatološke misli... --------------------------------------------------------------------------------------------DRAME
155
MEĐULUŠKO BLAGO – PET ČINOVA, s naslovima koji su lokacije: Kod Vračare, U međulužju pred mehanom, U banovom dvoru, Kob, Ponor + POGOVOR – autopoetičko objašnjenje oslonjeno na sve glavne premise iz eseja O maternjoj melodiji – vrsta libreta: dvoji se melodijska i linija govora; ne pretenduje na samostalnu književnu vrednost; Dešava se: među Srbima na Balkanu. Ne zna se tračno gde ni kad. Glavni lik: NEZNANAC – Bledi mladić bez imena. Stasit, gologlav... HOROVI... Neznanac dolazi da venča svoju sestru. Tu saznaje o svom poreklu. Do nje ga dovodi iskonsko osećanje, maternja melodija koja mu pokazuje put i na koju do srži uzdrhti, te je majke sin... na kraju, razdalo se blago i on umire, na grobu svoje sestre... KO VEČITE SLAVINE – isprva je nazvana atipičnom dramskom hronikom – vreme teče suprotno hroničarskom, od kraja ka početku, od posledice ka uzroku, suprotno zakonima dramske priče. MOTIV INCESTA: najača je zabranjena ljubav, ali i panična predstava o seksualnosti uopšte. Ljubav kod Nastasijevića nije srećno osećanje; Emocionalni naboj pravi distorzije u sintaksi svodeći rečenice na najelementarnije činoioce; Ni ovde socijalni kontekst nema značaja: KAFANA univerzalni prostor strasti, greha i ispaštanja. Ona je simbol a ne sociološki faktor. Prebacuje strelicu vremena, dokazuje nekonkretnosti, događaji su obezvremenjeni – dokaz nekonkretnosti ljdske starosti, čoveka u vremenu... Sinovi dolaze na mesto ubistva, 40 godina posle događaja... Vreme se kreće unazad za 20 godina. Ubili su se drugovi Radič Sirčanin i Marko Podoljac... Treći čin je još dalje poniranje u vreme... Prolog i epilog su u istoj ravni vremena... Drama kao da je umetak u to sadašnje vreme, kao retardacija (poniranje) u krugove prošlosti, gde se nalazi srž, tajna. Magdalena se proglašava krivom za smrti: ona ih je namamila...
***
156
Rade Drainac ( 1899 - 1943 ) hipnizam NOVICA PETKOVIĆ: POETIKA RADA DRAINCA Možda je Drainac bio najbliži istini kada je u programskoj pesmi koja stoji na početku njegove zbirke iz 1928. i nosi istovetan naziv kao zbirka u celini, ''Bandit ili pesnik'', rekao: Ako me ne upoznaju po poeziji zapamtiće me po skandalu. Drainčev saradnik iz časopisa ''Hipnos'', Moni de Buli, u svojim literarnim sećanjima govori o Draincu kao duši modernističkog pokreta oko 1922. Po de Bulijevom svedočenju, iako je Drainac bio bez ikakve literarne kulture i filozofske spreme, on je kao čovek i pesnik bio ličnost širokog i toplog zračenja. U prvom talasu posleratnog modernizma Drainac nije prisutan. Zbirka pesama iz 1920. ''Modri osmeh'' pisana je pod uticajem naše parnaso-simbolističke poezije Dučića i Rakića. Od jedne anahrone pesničke pojave Drainac će se preobratiti u hipermodernog pesnika koji je čak začeo i sopstveni autentični književni pravac hipnos. U Drainčevom programu stare ideje dobijaju novu formu: Micićev barbarogenizam (kaže Drainac u jednoj od pesama da nosi balkanske zore u koferu u nadi da će doneti dobro čovečanstvu) spojen je sa sumatraizmom Crnjanskog (pobeđena su sva mora, daljine i širine jer na njegom tanjiru cvetaju akacije, urme i voće sa Nove Gvineje). Naravno, u osnovi svega je Drainčev hipnizam – njegova poezija je plod mračnih halucinacija koji se premeće u dijamantski sjaj na Maršalskim ostrvima. Kao pravi sumatraista Drainac globus doživljava kao svoj zavičaj: Kažu da je lepo nebo nad Cejlonom i da su bakarne noći u Polineziji. Nek naše duše budu hipnotičkim vezama vezane. Budući sumatraista, Drainac se sasvim prirodno okreće egzotičnim krajevima, ali se kod njega ''nevidljive veze'' ostvaruju preko duše i sna. Sumatraistička teorija u odnosu na Drainčevu deluje fluidno i tajanstveno a njegova putovanja, iako izmaštana, deluju realno. On stvara široku sliku sveta koja liči na realnu s tom razlikom što u njoj ima svega u izobilju što realnoj stvarnosti nedostaje. Kao i Rastko, i Drainac je opsednut putem i putovanjem, lutanjem, brzinom. U njegovim stihovima opevani su brodovi, vozovi, njegovo vreme putuje na motociklu. Rastkovo prisustvo u Drainčevoj poeziji evidentno je i kroz osećanje simultanosti vremena, zatim u prekomernom navođenju geografskih imana. Drainčeve pesme i samom svojom formom podsećaju na Rastkove – opširno izražavanje kroz ritam dugačkih slobodnih stihova. Drainac je i pesnik savremenog grada i u tom pogledu, na sebi svojstven način, nastavlja Nastasijevićeve Reči u kamenu. Njegov grad živi u prljavom pristaništu i po čađavim peronima. U njegovom gradu u večnom haosu pevaju antene i oblaci su čudno razvejani. Drainac vrši i depoetizaciju poezije kada kaže za sebe, slično S. Panduroviću u pesmi ''Mrtva jesen'' da je idiot koji vreme provodi u krčmi kao u operacionoj sali. On i ljubav depatetizuje jer je za njega svaka žena bludnica a sve ljubavi su izmišljene. Njegov Amor je pacov iz vešernice.
157
Međutim, i za Drainca postoji idealan svet, svet koji je izmaštan u snovima u kojima ga čeka jedna žena koja se samo za mesec svlači meteorski topla od krvne groznice. Drainac je svestan svog pesničkog dvojstva. On živi u svetu egzaltovanih snova, sanjar je i lutalica, putnik i ljubavnik ali je i bandit koji širom otvara vrata pozorišta za služavke, portire i konje. On je bandit zato što želi da bude viđen i slušan, koji zna kako se najlakše skandalizuje malograđanska publika. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------
DERETIĆ: NEOROMANTIZAM Neoromantizam kao jedna od komponenti posleratnog modernizma javlja se i kao naziv jedne od modernističkih skupina, koja je u svom programu naglašavala svoja neoromantičarska opredeljenja.
Kod
tih
pisaca
javlja
se
niz
crta
srpske
tradicionalne
literature:
sentimentalizam, otvorenost prema savremenom životu, naklonost prema naprednosti pojedinih
društvenih
pokreta,
nedovoljna
obrazovanost
pisaca,
provincijalizam,
boemstvo. Romantičarske himere dovedene su do apsurdne deformacije, a pisci su nastojali da žive snom stvarajući veštačke snove u alkoholu. Začetnik ove orijentacije bio je Rade Drainac. Iako bez ikakve literarne kulture i filozofske spreme on je kao čovek i pesnik bio širokog i toplog zračenja. Počeo je da piše parnaso-simbolističku poeziju po ugledu na Dučića i Rakića, ali se iznenada preobrazio i postao hipermoderni pesnik, a podstaknut Micićevim zenitizmom, on je u svojem časopisu Hipnos pokušao da začne nov pravac – hipnizam, u čijem su se programu našle sve najvažnije pokretačke ideje modernista: Micićev barbarogenizam, uverenje da Balkan treba da odigra važnu ulogu u budućem evropskom
preporodu, spojen je sa kosmičkim eterizmom
Crnjanskog i sumatraizmom. Hipnista, kao i sumatraista, doživljava čitavu planetu kao svoj zavičaj. Propovednik hipnizma kao sna ekstaze, bez krugova i opredeljenja više je izvikivao svoje stavove o modernoj poeziji, nego što ih je obrazlagao i dokazivao. Drainac je predstavnik boemije, literarnog lumpenproleterstva i anarhoidnog bunta, pesnik grada i modrenog gradskog pejzaža. On sa strašću uranja u maticu modernog života i savremenog sveta. Neoprimitivizam njegove poezije manje je programiran, manje plod svesnog traženje kao Rastkov, ali zato u njemu ima više izvornosti i spontanosti, više stvarnog pesničkog doživljaja. Čežnja za svetom nema ničeg od sumatraističke fluidnosti – ostvaruje se uvek konkretnim, iako izmišljenim putovanjima po geografskoj karti. Njegova poezija odraz je intenzivnog osećanja života i puna je sirove zbilje modernog grada, ali i nezadovojstva tom istom stvarnošću, pa i težnjom da se ona protka nadstvarnim i nestvarnim. Njegov pesnički svet postaje tako više privid koji u izobilju ima onoga što stvarnosti nedostaje – poezije i romantike, velikih pustolovina i golemih skandala, nego realni odraz života. U sebi je video i Vijona i Don Kihota. Drainac je bio pesnička fikcija Radojka Jovnovića. Pesme – deskriptivne, retorične, duge, u slobodnom stihu, skoro nikad uspele do kraja, ali su otvorene jedna drugoj, pa se slivaju u jedno korito opšte kosmičke lirske reke, u kojoj se nalaze različiti elementi: modernost i primitivazam, kosmizam i egzotika, hvalisavost i sentimentalizam.
158
MIODRAG PROTIĆ: PESNIK RADE DRAINAC •
GRADSKI PEJZAŽ Drainac je pesnik modernog gradskog pejzaža. Postoji izvesna veza sa Apolinerom i Sandrarom, jer kao i kod njih, gradski pejzaž kod Drainca nije samo likovna senzacija, već je pejzaž vezan za sudbinu pesničkog doživljaja. Rakić mu prethodi po slikanju Beograda, ali sve beogradske pesnike do 1914. važi da su pre svega slikari enterijara tog grada, nego eksterijera. Nova poezija, posle 1918. pokazuje nov odnos prema gradskom eksterijeru, ali ne pokazuje postojanje sistematskog odnošenja, kao kod Drainca.
Drainac je izašao iz duha evropskog pesništva koji je počeo da se formira oko 1910. godine, kao pokret ka širini, kao duboko udisanje vazduha, beskrajan pogled bačen širom sveta, izravnanje poetskog postupka sa datama dvadesetog veka, podešavanje pogleda poezije sa izgledom koji je početkom veka dobio svet (Marko Ristić). Pokret je pokušao da sjedini nekoliko različitih nasrojenja: demokratsko divinizaciju
mašine
i
osećanje sveta Volta Vitmena i Ničeov aristokratski
oduševljenje
za
primitivnu
umetnost;
individualizam
nihilizam; i
osećanje
kontinetnalnog, planetarnog bratstva; satanizam Oskara Vajlda i solidarnost sa ugnjetenima; naklonost za avanture kosmopolitskih putovanja i za socijalne proteste. Ovo stanje duha izvršilo je najveći uticaj na Drainca, iako je njegovo vreme bilo prošlo.
•
ANTIGRAĐANSKO OSEĆANJE SVETA neprestana je Drainčeva želja da se buržoaski čitalac skandalizuje – epater le bourgeois. Kod njega, prema konstataciji M. Bogdanovića, ima poze sa stvarima koje se za običnog građanina najmenje smeju pozirati. To znači da je Drainčeva poza subverzivna, i u njoj postoji nešto vrlo izazivačko u prkosnom razmetanju svojim razbijenim životom. Ta poza je cinična i vrlo groteskna. Drainac se patetično ruga građaninu, ali i svoju pesničku ličnost uzima sasvim frivolno. Ne zna se šta je efektnije:
cinično
izazivanje
drugih
ili
melanholično
podsmevanje
sebi.
Sa
sociološkog stanovišta ova poza nije samo boemska nego i anarhistična, pa nije lišena izvesne detinjaste narcisoidnosti. Koliko je ovaj poetski stavr prema društvu efikasan? Drainac je bio od onih pesnika koji su objavljivajući svoju tragičnu tajnu poezije, otkrivali sramne tajne građanskog društva u njegovom raspadanju. Marks je rekao da je glavni revolucionarne kritike njen patos indignacije, a njen glavni posao denuncijacija. Ovo važi i za deo moderne poezije kojoj pripada i Drainac. U poslu denuncijacije, Drainačevoj poeziji nije mnogo smetala pesnikova boemska i anarhistična poza; kao što ova poza nije umanjila ni patos indignacije u njegovoj poeziji. On je pored skandalizovanja umeo i da kaže subverzivne istine o građanskom društvu. U tome je moralni smisao antigrađanskog osećanja sveta.
•
KOSMOPOLITIZAM, AVANTURIZAM, ULICA proizišli su iz antigrađanskog. Ambijent je uvek eksterijer, a enterijer, ako se javlja, uvek je boemski – kafana ili mansarda. Svet je raširen preko celog globusa. Enterijeru suprotstavlja poeziju trgova, skverova, bulevara, stanica, pristaništa. On je pesnik skitničkog života, a to znači ulice, nesputanosti egzistencije u prostoru sveta, i snova.
159
STEVAN RAIČKOVIĆ: DRAINAC Njegov poetski pseudonim, ta jedna reč, objašnjava ne samo jednu određenu poeziju i njenog pesnika nego, na neki način, određuje i uobličava i čitav jedan pojam, karakter i mentalitet u novijoj sprskoj poeziji. Sav u alternativama, počev od imena koje je zamenio, obeležio se i u životu i u poeziji kao majstor kontrasta i dilema, iz kojih se nje izvukao ni do današnjih dana, svojim poetskim banditiznom. On svojim talentom nije bio sklon poetskoj transpoziciji, a još manje se bavio sublimacijom iskustava i doživljaja. Njega rat kao da nije ni okrzao. Njegov poetski lajtmotiv bio je: do kolena sam gazio u blatu što se život zove. Počeo je kao pesnik trenutka i završio kao takav. Prvi potez potresne slike koju je ostavio za sobom, uzrok svoje integralne nesreće pronalazio je i u samom sebi: Tako pronađoh bogati izvor zla u mojoj duši. / Majku mu! ne vidiš li koliko preteže mrak / u mojoj životnoj zvezdi? Dranica je možda više nego bilo koji drugi njegov savremenik bio zatočenik trenutka, i prema tome često i kontradiktoran, bez nekog uočljivijeg misonog kontinuiteta. Ipak, on je kroz život prošao zaista otvorenih čula. Nije čudo što je njegova stihovana biografija jedna panična hronika, ispisana nervoznim i neravnim rukopisom, puna egzaltacija i šokova, a u svom krajnjem saldu – slika razočaranog i pobunjenog čoveka ovoga mrskog stoleća. Isticanje njegove naklonosti ka jakom gestu i naglašenoj pozi bilo je često, i njegov udeo u ovom nesporazumu bio je veliki. Ali u njegovoj poeziji isto tako prisutna je i jedna doza očiglednih fikcija, izmišljenih situacija i fantastičnih podataka, zaodenutih u realno, ali i prozirno ruho, s bezazlenom i drskom namerom da se sve to stavi pred čitaoca kao goli život pesnika i istinska njegova biografija POKUŠAJ IDENTIFIKACIJE ŽIVOTA SA POEZIJOM, kod Drainca je očigledan, ali kao da je išao obrnutim redosledom: OD POEZIJE KA ŽIVOTU. U njegovoj poeziji, imaginacija je bila momenat koji preteže PSEUDOLOGIJA FANTASTIKE. IZRAZ po svojim izražajnim, a i mnogim drugim osobinama, njegova poezija je neujednačena i nesamokritička, kao u malo kojeg našeg pesnika. Ovo je velika mana ove poezije i leži pre svega u mentalitetu samog pesnika, kao potreba za preteranom lirskom opširnošću, i izuzetnoj sklonosti ka poetskim varijacijama na iste motive, na jednu čestu temu, koja se zove: Drainac. Poezija Drainčeva liči na baštu obraslu u korov, iz koga jedva proviruje plemenitija flora, ali štrče visoki bokori ružičnjaka i ogromne glave suncokreta. Ono što ostaje u pameti, to je raskoš i boja ovih uzdignutih cvetova. POETSKI POSTUPAK pesnik od komada. Kao da je njegova poezija imala samo jednu fazu. Minimalna pomeranja u sadržajima i neosetne inovacije u izrazu, koje neosporno postoje u toj poeziji, više su znak povremenih oscilacija u temperamentu. On je veoma rano otkrio nekoliko jakih i stabilnih poetskih koordinata, po kojima su se kasnije kretali svi njegovi sadržaji i sva iskustva. Napravio sam liru od prazne konzerve sa đubreta.
160
•
Deskriptivan i retoričan, pa komoran, uvek je kretao u poetsku avanturu iz neke jake i aromatične metafore, koja je više ili manje otvoreno upravljala i čitavim sadržajem pesme. Kao žiža uvek se javlja neka lapidarna slika oko koje se vrte i one najudaljenije čestice ovog razuđenog poetskog govora. To je bila ispovest o jednom životu.
•
Imaginarni putnik: I danas još jednom mora niz svemir da otplovi / Široko jedro moje duše. očigledno je da on kao pesnik sa srcem toplim kao sanatorijum duše, nije imao šta da traži po hladnim prostorima svemira Napravi geografsku kartu od svoje kože. Njegova velika iluzija bilo je imaginarno putovanje po globusu. Obilazio je kontinente i okeane, kao što se prelazi iz ulice u ulicu, iz kvarta u kvart. Drama njegova ležala je u skučenosti balkanske prestonice, i on je imaginaciojm putovao brodovima, vozovima, mostovima, palubama, dalekim plažama, cirkusima, restoranima, javnim kućama. Njemu ništa nije toliko odgovaralo kao mogućnost za bekstvo. Njegov lik je sav bio istetoviran geografskim znacima njegovih imaginarnih putovanja.
•
Zavičajna nit se provlačila kao ideja Balkana, kao postepeni povratak svom početku, ka Srbiji i Toplici. Ka običnom čoveku, radniku, ka onome što je postajala socijalna nota, koju mu nisu priznavali, jer ga niko nije uzimao za revolucionara.
Drainac je baš ponajbolji na onim mestima čije bokove taru stihovi koji bi se mirne duše mogli odbaciti. To je njegov paradoks. To je poezija koja se ukazuje kao čudan plod pun koštica, ali iako nija na najvišim granama, njegovo mesto je na takvoj visini, da se lepo i jasno može ponuditi svakom oku koje se zagleda u ovo stablo. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------
TIHOMIR BRAJOVIĆ OD BLEDOLIKOG SKITNICE DO MRAČNOG PROROKA: AMBIVALENTNI AVANGARDIZAM RADETA DRAINCA •
DVOJSTVO: LIRSKOG JUNAKA I PRATIOCA MESECA čini okosnicu lirske situacije u zbirci Bandit ili pesnik (1928), jer se pojavljuje u skoro svako pesmi ove zbirke. Pratilac lirskog Ja opisan je uvek na isti, stereotipan način. Mesec je ogroman i žut. On u Drainčevoj poeziji nema samo dekorativno mesto; on je jedan od najuobičajenih toposa u prepoznatljivoj figuraciji ovog poetskog sveta, svojevrsni poetski amblem, povezan sa celim nizom drugih toposa.
•
MESEC - SIMBOLIČKI ALTER EGO tema putovanja i skitništva, upotpunjena variranim motivom bledog lika/lica, javlja se u citiranim stihovima kao u osnovi istoznačna i za lirsko Ja i za njegovog lunarnog pratioca. Postoji mogućnost da se Mesec razume kao
simbolički
ANAOLOGON
usamljeničko-lutalačkog
lika
lirskog
Ja,
upravo
kako
nagoveštava naslovna pesma zbirke, gde se lirsko Ja unutrašnje samerava sa simboličkom predstavom koja mu se pridružuje.
161
Iznad ili iza ove sentimentalno-romantičke poetske scenografije ukazuje se i jedna dublja svrsishodnost koja nas neizbežno vraća umetničkom smislu simbolike lunarnog u značenju u kojem je nagovešteno na samim počecima moderne estetičke misli – Šlegelu: umetnost razumeva za sebe i po sebi kroz poređenje sa sjajem meseca koji svojom čudesnom polusvetlošću prožima oblast noći i tamno područje stvaralačke fantazije. Sa ovim Hablicht-om Meseca
povezana
je
i
nokturalno-onirička
topika
znak
raspoznavanja
antitradicionalističke vokacije i opredeljenja za tamno područje stvaralačke fantazije.
•
NOKTURALNO-ONIRIČKI AMBIJENT poezija Radeta Drainca skoro u potpunosti je smeštena u ovaj ambijent koji je legitimiše se kao izraz jedne samosvesne i samoukazujuće dosledne neoromantičarske vokacije. Ovo ga naravno vezuje za tradiciju zatamnjenog lica evropskog romantizma oličenog u sintagmi noćni i grobni pesnici. Drainac je pisao: Treba isključiti svako unutrašnje nasilje. Zbog toga iskrenost jednog zločinca može za poeziju da označi moralniji akt od iskonstruisanog morala jednog lažnog preporoditelja. Jer sve što leži u nama, dobro ili zlo, treba da bude osvetljeno... „Hipnistički svet je san u ekstazi, bez dogme, bez veza... Hipnizam je direktna iluzija svega ... Hipniste ostavljaju sebe u zvezdama, u šumoru granja, u noćnoj svetlosti, u plavetnilu vode i misle da to večnošću sa njima živi...”
•
POVRATAK ROMANTIČARSKOM NASLEĐU Pesništvo Rada Drainca istrajno i opsesivno evocira baš taj sumračni a umetnički možda vitalniji pol romantičarskog nasleđa. Svo poetsko događanje u zbirci Bandit ili pesnik odigrava se pod ambivalentnom ali sveobuhvatajućom polusvetlošću Meseca, pod plaštem noći, u tamnom području stvaralačke fantazije. Noć, san, mesečevo svetlo, povlašćenost poezije, zanos pijanstva, snatrenje o egzotičnim krajevima, jezoviti grobljanski ambijent, zazivanje smrti – inventar je uzorno romantičarskog poetskog podneblja, što ukazuje na pesnikovu lojalnost nejuticajnijoj od svih estetsko-poetičkih orijentacija u poslednja dva veka.
U njegovim stihovima ne prepoznaje se samo modernistička sklonost ka spajanju kosmičkog i erotičkog, tragičkog i trivijalnog, nego i jedan implicitno relativizujući, gotovo travestijskoburleskni ton koji prističe iz približavanja romantizmu i stilski podcrtavajućeg sameravanja tipično romantičarskih pesničkih toposa. Pesnikovo vraćanje romantičarskom nasleđu mora se razumeti kao ambivalentno – istovremeno kao opsesija i opiranje, afirmacija i prevladavanje, jer jedino tako može i biti kod pesnika deklarisanog kao avangardističkog, što dobrim delom znači i protiv-tradicionalističkog poetičkog opredeljenja. Teško je neprimetiti implicitnu parodijsku stilizaciju opštih mesta romantičarske poezije, koji je verovatno neizbežan, a izraz je dvojstvenog odnosa prema nasleđu. Takođe, u vezi sa tim je i orikrivena autoironija kojom pesnik boji svoj odnos prema vlastitoj poetskoj misiji.
162
Ambivalencija koja je učitana u naslov zbirke kome pridružuje različita fantomskovampirska-satansko-otpadničko-razbojnička obličja i vidove koji predstavljaju personalizovano ovaploćenje samog smisla romantičarske pobune protiv kanona.
•
SATANIZAM Ja sam antihrist što kucanjem u gong odbraja minute večnosti na vratima pakla! / Da nisam postao ovo što sam sigurno bih bio najmračniji ubica!.. / Odrekao sam se svih zakona kao da sam i sam učestvovao u stvaranju ovoga sveta. / Priznajem, u dnu mene živi genijalni nitkov! / Ta neizvesna budućnost izvući će iz krvotoka moga crno sunce od koga se umire... Satanizam koji se ovde objavljije je titansko-pesnički satanizam, a njegova programska transparentnost upućuje na nesumljivo simboličko samooblikovanje što se ne može svesti na nekonvencionalnu boemsku predstavu, koja se obično vezuje za Drainca.
Obnova romantičarsko-satanističkog sindroma priziva i prikriveni aspekt figure titanskoprometejske borbe s apsolutizovanim i autoritativno-represivnim instancama, kao model pobunjenog čoveka koje teži saznanju, primer slobodnog Ja, uzor ljudskog postupanja koje neumoljivo teži saznanju i trijumfuje nad nasiljem Neba.
•
IRONIJSKO-PARODIJSKI ODNOS PREMA TRADICIJI presudna odlika njegovog modernizma nije pozivanje na patos autentičnosti i nepatvorenosti, nego osvešćeni artizam u vidu posezanja za prepoznatljivim formulama i toposima, koje se na momente približava travestiji putem neprestanog kombinovanja kulturnih amblema i lirskih strereotipa s njihovom bizarnom ili trivijalizujućom upotrebom. Lagodno se sljubljuju i slepljuju stari i novi obrasci, sećanje na izvorno romantičarski negativizam i priklanjanje aktuelnom avangardističkom revoltu; tematizacjom negativističkih toposa na pesničkoj magistrali između romantizma i avangardizma, s težnjom da se izgradi krajnje modernistička tj. avangardna estetika.
•
MRAČNI PROROK pozivanje na atavističko životinjstvo izraz je avangardnog nepoverenja u civilizaciju i njene učinke, i skepse prema čoveštvu, kao u Otkrovenju. Sve se to uobličava kao šamar buržoaskom društvu, pljuvanje na ćiftinski moral, kao pevanje na porugu čitavog veka, do prerastanja neoromantičnog, samožigušućeg subjekta-otpadnika u avangardistički samoproklamujuću figuru slabovidog profeta i mračnog proroka, koji je sve stvari samerio sobom, i tako izgubio um i vid. Ovo istovremeno uspostavja i odmah osporava
avangardistički
topos
crnog
prorokovanja,
koje
ovde
postaje
omeđeno
i
zaklonjeno, dakle zaslepljeno sobom, a ipak potpuno samosvesno u toj zaslepljenosti.
•
BLEDOLIKI SKITNICA lunarno-dvojstvenog identiteta i samozaslepljeni MRAČNI PROROK ili SLABOVIDI PROFET predstavljaju naizrazitije i u isti mah alternirajuće simboličke figure u kojima se objavljuje presudno ambivalentna dvoguba priroda ovog važnog pesničkog opusa, ali on ovde više nije doktrinarni izraz proboja, nego izražava potvrđivanje i
163
ustaljivanje, neće samo negirati i poricati, već se može preputiti dvosmislenom prisećanju na pesničku tradiciju. U pesmi Bolestan i pijan vraćam se sa predgrađa mešaju se i prepliću sentimentalizam i nepomirljivost,
boemija
i
novatorstvo,
tradicionalan
romantičarski
satanistički
topos
i
avangardistički mesijanski patos. Lirsko Ja primećuje da je srce novog čoveka iz predgrađa zlih duhova pretvoreno u čauru svilene bube – eto simbolične slike koja možda u sebi sažima svu ambivalenciju obog pesničkog projekta, koji pamti daleke početke modernizma i proklamuje buduće Novo, a pri tom se jednako premoćno osmehuje nad sobom i nad tradicijom.
•
NOVI-STARI ČOVEK strukturalna kriza modernog subjekta i pokušaj obnavljanja čoveka idu skupa – pojavljujući se u janusovskom simboličkom obličju boemskog otpadnika i mesijanskog mračnog proroka, novi-stari čovek predstavlja središnji, amblemski izraz ambivalentnog avangardizma Radeta Drainca.
Hipnističke vizije univerzalne domovine i eskapističkog bekstva iz sveobuhvatne oblasti noći, u zbirci se po pravilu ostvaruju kroz tematizaciju egzotičnih, prekookeanskih i transsibirskih putovanja, čime se ističe zastava obnovljivosti čovečanstva, kao jedne od tekovina evropskog pesničkog modernizma, i kao pokušaj evropeizacije srpskog pesništva. ***
164
Dragiša Vasić ( 1885 – 1945 ) SLOBODAN
JOVANOVIĆ:
PREDGOVOR
UTULJENIM
KANDILIMA POLITIČKA RAZVOJNA LINIJA biutan utisak je iskustvo Balkanskih ratova, gde se susreo s posledicama visoke državne politike i stvarnom slikom žrtve malog čoveka preispitivanje postavke patriotizma: kao instinktivne ljubavi prema zemlji, ili kao ideološkog oduševljenja za načela opštečovečnske pravde. U Rekonvalescentima jedan njiegov lik se pita: Je li moja otadžbina tako pravedno uređena, da zaslužuje da čovek da za nju sve što ima...? Vasić je počeo da razmišlja o boljem društvenom uređenju u kome narodi ne bi bili ugnjetavani ni spolja ni iznutra, u kom ne bi bilo ni imperijalističkih rasa ni tiranskih vlada, i u kome bi mesto sile i lukavstva vladalo osećanje pravde i ljubav čovečanstva. Početkom rata bio je mladi nacionalist, koji se u toku rata pretvorio u revolucionarnog humanistu, a da bi pomirio ove stavove, svom nacionalizmu je dao odbrambeni karakter – Karakter i mentalit jednog pokoljenja. Ubrzo posle ove knjige počinje njegovo političko delanje u Progresu i Republici. Uveren da je naš narod dobar a naša vlada rđava, morao je da bude revolucionar koji je tražio potpunu promenu političkog sistema. Zbog toga je bio proganjan, i poslat na vojnu vežbu, sa koje je doneo novu knjigu: Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru, koja je trebalo da bude akt odmazde i osvete, kao potpuno ogoljavanje obesti i korupcije. Knjiga počinje kao pamflet, a završava se kao pripovetka, kao album albanskih skica.
•
PRIPOVETKE mogle bi se nazvati ratnim pripovetkama. One mahom opisuju moralne posledice rata, i pružaju jednu osnovnu ideju: da se čovek lako menja, ali ne pod pritiskom unutrašnjih nego spoljašnjih činilaca, koji ne zavise od njegove volje.
1.
U gostima - glavni junak uzor-čovek, ozbiljan hrabar i karakteran. On se oženio iz ljubavi, ali porodičnu sreću prekidaju ratovi, i sve se raspada. Po povratku pijanči, da bi nestao bestraga ispraznivši državnu kasu kojom je rukovao. Moral priče: ne samo naša sreća, nego i naše poštenje zavisi od prilika u kojima se nađemo. Rat čoveka baca u blud, bekrijanje, proneveru...
2.
Resimić dobošar - istorija jednog bozadžije koji je u ratu postao dobošar. Njegova dovitljivost u ratu dolazi do pune afirmacije. On je čovek za sve poslove u svojoj četi, uvek dobrovoljac. Ali kockar, lopov, varalica, on beži iz vojske, biva zbog ubistva vraćen, prelazi Albaniju i bude streljan zbog pljačke. Njega je rat poterao da otrči pun krug svojih strasti i sposobnosti – da se pokaže moralno i s lica i s naličja...
165
3.
Rekonvalescenti – niz slika iz jedne ratne bolnice na Solunskom frontu. Svi bolesnici su izvitopereni usled rata – PTSP. Nainteresantniji je slučaj kapetana koji dobija vest da mu je umrla žena u Srbiji. Njegovo gledanje na stvari se drastično menja: on ne želi da se vrati u domovinu, hoće da stranstvuje da bi se obrazovao, u interesu mu je da rat potraje. Moral: naša ličnost je nešto fluidno i menja se u skladu sa promenama u spoljašnjim okolnostima. Naše Ja postaje drugačije.
4.
U praznom oltaru – greška policije učini da jedan savestan i lojalan građanin koji je bio i dobar borac ode u zatvor, gde ga isprebijaju. Posle puštanja iz pritvora on je promenjen čovek, ima novo iskustvo koje nije u stanju da svari, pa on dobija revolucionarne porive. Policija ga je i preko njegove volje otisla na put revolucije, kao što je i u drugim pripovetkama ostale likove rat gurnuo u poroke i zločine.
Vasićeve pripovetke plod su samonikolog pripovedačkog dara i potrebe da se iskustva iz rata i života oslobode kao previše jaki utisci. Počeo je pisati bez obrasca, više ili manje na sreću. Ali ma koliko samonikle one ostaju u tradicijama naše realističke pripovetke. Njihova snaga je u OŠTROM OPAŽANJU, često duhovitom i sarkastičnom. Komika najbolje svedoči o njegovom realizmu, u koji je uneo neke
•
NOVINE: slobodna kompozicija i nervozan način pisanja, u kojem potpuno iščezava jedinstvo pričanja. Pripovetke su niz trenutnih snimaka, između kojih ima a nekada i nema veze.
•
FRAGMENTARNOST – ostvaruje pisanjem u nervoznim skraćenjima i skokovima, brzim, zadihanim, plahovitim tempom. Jovanović to vidi kao oskudicu kompozicije i nadoknadu pronalazi u živosti pojedninih scena. Pripovetci je dao novo – električno treperenje.
•
NERVOZNOST PRIPOVEDAČKOG STILA prožeta je ličnim akcentom, osnovnim ličnim raspoloženjem, ucevljenim i buntovnim, što pripovetkama daje subjektivnu atmosferu, kakvu realistička pripovetka nije imala. On se uživljuje u moralni slučaj i udes lika, a njihova sudbina je povod za razmišljanja o opštoj ljudskoj sudbini, i da sebi postavlja pitanja o društvenom uređenju, moralu, smislu života. Taj prenadraženi impresionizam i duševni nemir čine glavnu odliku njegovih pripovedaka u koje je prvi uneo ratnu nervoznost.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------
MILAN BOGDANOVIĆ: PRIPOVETKE DRAGIŠE VASIĆA 166
Tek s pripovetkama objavljenim u SKG, Dragiša Vasić biva otkriven kao pripovedač od talenta, i jednim naglim mahom zauzima ugledno mesto u međuratnoj literaturi. Predgovor Slobodana Jovanovića pokazao je kako se jedan predratni nacionalistički omladinac, naivan od romantizma i oduševljen do gotovosti da se nepoštedno žrtvuje, postepeno preobrazio u skeptika prema svemu što je verovao na mesto ideala došlo je razočarenje, preko kojeg se stiče nova vera u pravedniju mogućnost društvenog života. Otuda je u njegovim pripovetkama mnogo političko-socijalnih elemenata. Mestimično one dobijaju prigodan karakter. Dobar deo zauzimaju besede o pojmu otadžbine, o razvoju patriotizma, o antimilitarizamu, delovanju sistema vlasti... Često zauzima stav advokata jednog naprednog, tako reći revolucionarnog socijalno-političkog shvatanja, i to je tendenciozno više nego što se u literaturi dopušta. Ali, on ipak sučestvuje u opštoj nevolji i odražava turbulencije prostora i vremena. On je jedini umeo da istinski tačno i verno kaže ratna stradanja. Nigde nije određeno slikao ratne događaje, nijedna njegova pripovetka nije ponikla iz rata, ali u svakoj postoji poneka reč o preživelim užasima. Ti odlomci o ratu kazuju o njemu više nego lažni slavopoji herojskim delima našeg naroda. Slike su beskrajno crnje i užasnije, ali zato verodostojnije i bliže svima koji su preživljavali. Strah od smrti i užas stradanja otvoreno su rečeni... Aveti u vrtu... užas Albanije... Čitava figura Sekule Resimića, groteskna i tragična u isti mah, sadrži u sebi sintetiovane sve odlike jednog tako čestog tipa našeg vojnika, koji, obešenjak i spadalo, dovitljiv, drzak, šeret, prepreden, kockar, dronjav i mastan, i odan i pouzdan, i hrabar do neverovatnosti, predstavlja istovremeno ono što je najveća bitanga i najveći junak. Njegova figura sigurnim realizmom odskače od idealne i nebeski naivne slike vojnika-sina otadžbine. Vasić je umeo da sagleda u srž stvari. Raspolaže retko oštrim zapažanjem – lako izvlači karakteristične detalje i oznake i njima živo izaziva sliku. Uvek sažeto i nikada realistički rasplinuto. Njegov talenat je sav u tome da kazuje samo ono što je video. Svaka njegova pripovetka ponikla je iz stvarnosti, i svaka ličnost izrađena je prema živom uzoru.
•
SUBJEKTIVNI REALIZAM Vasić svoje podsticaje dobija spolja, i u tom smislu je realista. Ali njegov realizam ne treba shvatiti kao imitaciju, jer iz osnove pregrađena, prožeta jednim novim dahom – preoživljena je. Taj lični unos u spoljnu stvarnost koju kazuje najspecifičnije je obeležje ovog pripovedača. Kroz sve što kazuje, on kazuje samoga sebe. Utuljena kandila – znači poražene lične iluzije i porušeni ideali. Otuda gorčina u tonu. Otuda stil koji često brzinom, hitrinom, ustreptalošću podseća na besedu.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------
RASTKO PETROVIĆ: U gostima
167
Problem je u ovome: postoji čovek; njegova sudbina predodređena je tužnim zakonima bivanja. On se bez obzira na svoju fizičku i moralnu konstituciju nađe pred jednim izuzetnim i velikim događajem. Pitanje je sad kako će se izvršiti deformacija ličnosti toga čovek pod delovanjem tog događaja? Hoće li deformacija biti istovetna za sve učesnike? Hoće li oni iz tog događaja, ako ne podlegnu životom, izaći opet slični, ili će svaki drugi drukčije reagovati? Šta deformiše taj veliki događaj u čoveku – OPŠTI ELEMENT ili INDIVIDUALNI? Postavio je taj problem radi individualnog, samo jednog člana čovečanstva koje je bilo zahvaćeno ratom. On je razvijao problem uz sudbinu tog člana, i nije ga ponovio na sudbini onog koji su ga okružavali. On ne opisuje ni bitku, ni život u prvoj liniji. Njega ne zanima predstava rata kao takva. Posledice rata mogu se sagledavati samo kada su se utisci slegli, nezavisno od opisa svake prvobitne uzročne predstave. Ubedljivost pripovetke nije samo u njenoj čovečanskoj zahvaćenosti, već u tesnom realizmu, koji nameće ponege i utisak da se služimo beleškama i dokumetacijom. Ali rutinirani oblik pripovetke donekle spušta nivo njene umetničke obrade, i uvršćuje je u realistički prosede. Rastku kraj izgleda kao prikrpljen. U Rekonvalescentima nije više uspeo da se uspne do sublimne dramatičnosti. Na anegdotskoj osnovi napravio je neku vrstu mozaika o raznim karakterima ljudi koji se nalaze u bolnici. Dah fatalnosti i tragike nije prostrujao da poveže ove sitne elemente u bolju konstrukciju. Često ima suviše programsko-govorničkog. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------
BOŠKO NOVAKOVIĆ: DRAGIŠA VASIĆ •
SENKA RATA rat je kod njega više avet, čije se zlokobne kandže osećaju svuda. Dao je senku rata koja ljude deformiše. To ispituje Vasić. Stvorio je niz ličnosti koje su svedočanstva o ratu. Nikola Glišić, Resimić, kapetan Borić, učitelj Cvijović, ali oni su izvađeni iz svoje organske celine i zato su fragmentarni. Ali oni bi udruženi mogli da daju jednu sveobuhvatniju sintezu.
•
IDEJE:
BUNTOVNOST,
HUMANIZAM,
ČOVEKOLJUBLJE
Vasić
je
subjektivan
i
tendenciozan pisac. Ali humanistički orijentisan i aktivan utom pravcu, u dodirivanju aktuelnih pitanja – kako naći ravnotežu sebe sama, posle odsudne pomerenosti.
•
STIL I UMETNIČKI DOMAŠAJ stil i rečenica izvrsno prolagodljivi predmetu, bez obzira da li je u pitanju portret, pejzaž, sećanje ili akcija. Puno lirskog, humora, ironije. Subjektivizam ga spasava od realizma. Nemir. Nervoznost. Vremenska nevezanost. Nejednaka snaga delova.
MILO LOMPAR: PROFIL DRAGIŠE VASIĆA
168
•
DVOSTRUKOST PRIČA uvek je svet podeljen na neko prošlo vreme, koje u pripovedačkoj evokaciji ispunjeno istinskom tišinom rada i pregnuća, skladom čoveka i prirode, međusobnom borbom i oplođavanjem čoveka i zemlje, i na sadašnje vreme koje se pojavljuje u obrisima brzine, zaborava i raspada moralnih i egzistencijalnih osnova pređašnjeg sveta. Uvek je u pitanju susret patrijarhalnog i modernog sveta. Ova tematska dvostrukost karakteristična je za avangardu ali imala je i odjeka u ličnosti Dragiše Vasića.
•
IMA LI ŽRTVA BILO KAKVOG SMISLA? Vasić je radi ovog odgovora u vreme kada je srpska i evropska avangarda odgovarala negativno na ovo pitanje, morao u sebi da premeri različite individualne i nacionalne odgovore. On je rastao sa idejom o žrtvi i njenom smislu, pa nije čudno što smisao žrtve nije mogao da ima istu formu i isti intenzitet kao za Crnjanskog. Spremnost da se narodna žrtva pounutrašnji dobila je izraz i Karakteru i mentalitetu jednog pokolenja. Vasić nije pristajao na unapred određenu negaciju žrtve.
•
PATOS ŽRTVE uslovio je odsustvo bilo kakve distance u pripovedanju o udesima srpske vojske. Unutrašnji intenzitet tog patosa otkiva krizu autorove svesti koja teži da se zaustavi unutar svog poistovećivaja, ali čija kritička distanca prema svetu neminovno unosi sumnju u viziju naroda kakvu donosi Karakter... Patos žrtve će poprimiti individualne crte, pa je žrtva moguća i kao deo kolektivne nesreće, nastala usled nebrige, neodgovornosti ili neznanja. Njegovi junaci svi imaju naglašeni status žrtve.
•
DEKOMPOZICIJA KOLEKTIVNOG JUNAKA Kao da se Vasić uvek morao solidarisati sa žrtvom, kao da je njegovo emocionalno i etičko čulo nadjačavalo negov politički stav. Posle progonstva na vojnu vežbu dolazi do raslojavanja ovog neproblematičnog odnosa: narod nije više on, nego međusobno suprotstavljeni pojedinci, što je otvorilo prostor za umetničku obradu, za pripovedanje. Tragizam srpskih sudbina postaje i tragizam autodestrukcije.
•
DVE OPTIKE afirmativna i negativna, kao plodovi unutrašnjeg sameravanja, u svojem susretu otkrivaju razlistavanje tragičnih motiva. Momenat idealizacije prošlosti opstaje kao neizmenjeni
konstituent
pripovedačkih
prizora.
Duboko
razočarenje
u
izgled
posleratnog života, u profitersko bogaćenje, u zaborav trenutka kada su veliki bili mali, a mali veliki, nepoštovanje i prezir prema žrtvi pojedinca i celog naroda, tražilo je pozitivno polje dejstva, nagovešteno u ruskoj revoluciji.
•
PRIPOVEDANJE skraćivaje vremena pripovedanja na kraju romana Crvene magle najavljuje promenu – ubrzavanje pripovedanja rastakanjem linearnosti izrazitom fragmentarnošću – liniju zamenjuju tačke.
169
•
U GOSTIMA tragedija pada i povratka ratnika-povratnika ispričana je rečima njegovog kuma – ja-pripovedanje, sa promenom tona, od saosećajnog do cinizma, s visokim amplitudama emocionalnosti što pripovedanju omogućava sugestiu o dve žrtve: jedna je žrtva unesrećenog ratnika, kao tematska okosnica pripovedanja, dok je druga žrtva skrivena – sam pričalac, kao pratilac ratnikove tragedije, koji je u odlučujućem trenu bio nesolidaran i nehuman, što još nije presudno, sve dok ne počne da priča, jer njegov imoralizam postaje svedočanstvo o žrtvi tek kada - u preokretu pripovedačkog završetka – shvatimo da nam on sve priča, da ostavlja signale o svojoj raspolućenoj svesti, o neurozi. On priča zato što ne može da ne priča o onome o čemu se ćuti: drama ne-saosećanja u saosećanju. On uživa dok priča o propasti svog prijatelja, o svom udelu u toj propasti, i pati dok uživa u opisu njihove nekadašnje bliskosti – povratno-cinična komponenta svesti, koja čuva dvosmernost i dvosmislenost pripovedanja budući da je cela pripovetka moguća i ostvarena iz očuđujućeg završetka kao ishodišta ove svesti.
•
RESIMIĆ DOBOŠAR radikalna stilizacija ove pripovetka predstavlja završni potez umetničke
destrukcije
naroda
kao
jedinstvenog
junaka:
tu
se
pripovedač
najdrastičnije i eksplicitno razišao sa publicistom i polemičarem. Dva elemetna grade groteskni potencijal Resimićevog lika: fizička i duhovna nakaznost i način njegovog delovaja u svetu. Junak je oblikovan kao neko ko postoji s one srtane dobra i zla, što je u skladu sa nakaznošću njegovih fizičkih crta. Sve je ovo oblikovano tako da bi sugerisali junakovu egzistencjijalnu otuđenost koja ne dobija nikakav odjek u moralnoj sferi. Tu je sve čudovišno i otuđeno u svetu koji dozvoljava da sve bude strašno. Ta otuđenost nije hiperbolična slika nečeg što je u svetu izokrenuto: nema pitanja zašto je sve tako, jer bi čuđenje moglo nastati ako bi se neko zapitao. Nikakva slutnja o ontološkoj jednakosti, o ljudskom dostojanstvu ne postoji u Resimiću koji trpi sve i svja, kao da u njemu postoji neka prethodna dozvola da se on prebija. Svet se ne obazire na pretpostavljenu humanost u Resimiću zato što na nju ne računa ni sam dobošar. Nikakva se pravda ne ostvaruje njegovom smrću, jer je smrt izvan svakog načela. Otud, on nije ni moguć kao žrtva, jer je njegova smrt višestruko oblikovana. Dok je njegova književnost ostavila magistralno svedočanstvo o koliziji vrednosti koja onemogućava bilo kakav koncept naroda kao homogenog junaka, dotle je njeno iskustvo prenebregnuto u korist jednog neposrednog angažmana: bio je u godinama kada temperamet ne treba da prevagne nad razboritošću i opreznošću. Krenuo je desno. Bio sa Dražom. Žrtva nema svoj analogon u istini i u smislu, to je bilans surove istorijske pravde koje je njegovo pokoljenje shvatilo. ***
170
Milan Dedinac (1902 - 1966) NOVICA PETKOVIĆ (PREDAVANJA): OD NEMILA DO NEDRAGA Milan Dedinac se u književnosti javio relativno rano, 1921. u zagrebačkom časopisu ''Kritike'' kao najmlađi član Alfe, beogradske literarne zajednice. Iako je pisao celog života, njegova književna zaostavština nije obimna. Objavio je 4 knjige pesama: Javnu pticu (1926), Jedan čovek na prozoru (1937), Pesme iz dnevnika zarobljenika 602111 (1947). Sve tri knjige zajedno sa pesmama objavljivanim u periodici ušle su, kao delovi, u knjigu Od nemila do nedraga (1957). Tako je ova poslednja, četvrta zbirka obuhvatila skoro čitavo Dedinčevo pesničko delo.
•
OD NEMILA DO NEDRAGA simboličan naslov ima ulogu metateksta, upućuje na zbirku u celini. Izraz ''od nemila do nedraga'' usmenog je, folklornog porekla – lutati po belom svetu, svagda tuđem, koji ne poznaje, niti može da pruži, toplinu kućnog ognjišta. Zbirka je životni roman, knjiga jednog liričara sastavljena od pesama fragmenata, odnosno isečaka iz pesnikovog života, komentara, bližih sećanja i fotografija čiste lirske emocije. Tragajući za njima kroz nepregledno prostranstvo našeg jezika, Dedinac je tražio novu pesničku formu. Po njegovom svedočenju, posle svake razvojne faze obeležene malim krugom objavljenih pesama nastojao je da se oslobodi izražajne formule do koje je došao. Oslobađajući se prethodne formule uvek je tragao za novim sadržajem i novim oblikovnim mogućnostima. Tako je izbegavao zamku tehničke virtuoznosti i rutine, pa se za Dedinčevu poeziju može reći kao i za Nastasijevićevu, da je to pesma u nastajanju.
•
PREFINJENI ARTIZAM čiste lirske emocije ne unosi u poetske kalupe nego nastoji da emociju svede na samu sebe, odnosno, da u njoj pronađe ono što je Nastasijević nazvao ''maternjom melodijom''. U Dedinčevom slučaju ta
melodija je
poetsko-jezički
zajednički imenitelj svih pojedinačnih emocija istog reda. Tu melodiju Dedinac pronalazi u narodnoj lirici i samom jeziku.
•
ZORILO I NOĆILO PEVAJU rani stihovi nastali između 1923. i 1925. vraćaju nas našoj prošlosti, u patrijarhalni svet u kome je kućni prag kao planina. To je jedan zatvoren i oformljen svet u kome sve ima svoje značenje i svoj smisao koji, upravo taj zatvoreni svet i određuje svojom celovitošću. Prvi ciklus iz ''Zorilo i noćilo pevaju'' su ''Pesme ranog ustajanja''. One predstavljaju poetsko-jezičku stilizaciju celine u kojoj su prekidi među članovima porodice bolni jer te veze imaju supstancijalno značenje. Najveći deo Dedinčeve lirike bitno je vezan za taj i takav svet. To je svet u kome se ''s klikom'' u kuću vraća, gde
171
došljaka u kući radost dočekuje, gde se došljak sklanja na sigurno, toplo i svetlo. To je svet sačinjen po ljudskoj meri, a koji je okružen hladnim i beskonačnim prostranstvom. U tom svetu brat opominje sestru: Zatvaraj vrata! Sestro, zatvaraj vrata! / Ako ih otvoriš širom / ostala si bez brata. Ovakav doživljaj kućnog prostora nije nov u našoj književnosti. Srećemo ga mnogo ranije u romanima i pripovetkama Borisava Stankovića ali je Dedinčev doživljaj sveta specifičan po vremenu u kome nastaje. To je svet koji u muzičko-melodijsko pamćenje doziva jedan moderni čovek opterećen pitanjem krajnjeg individualizma. Patrijarhalno vreme ukida svaku vrstu individualizma koja preti da se pretvori u otuđenost. Odnosi između majke i sina, sestre i brata ne mogu biti izdvojeni iz okvira jedinstvene celine kojoj pripadaju, oni su snaga te celine koja sve otuđeno vraća unutar svojih granica. U Dedinčevoj lirici koja je kao snovani, neuhvatljivi, eterični vez, čak i ono spolja, preko kućnog praga, ono što je strano i hladno može biti stilizovano ljudskim smislom. To znači da jutarnja svetlost, dobovanje kiše, šapat noći dobija svoj smisao tek kada bude doveden u oformljen ljudski svet i spojen sa osećanjima radosti, bola, trepetom, strahom. Stvari su u Dedinčevom pesničkom svetu stilizovane ljudskim kvalitetom, a ljudska osećanja su stilizovana celovitošću tog sveta, tako se stvara nerazdvojna celina, Dedinčev lirski krug.
•
Dedinčeva lirika je niz trenutnih bljeskova okamenjenih u stihu. Njegovi stihovi su pokušaj približavanja samim melodijskim vezama i zato postaju amorfni, i ne mogu da imaju bilo kakvo određeno značenje.
Potucanje od nemila do nedraga u drugom delu zbirke dobija svoje bukvalno značenje. Bolna savremenost u kojoj se Dedinac našao surovo je razbijanje od nemila do nedraga. U takvoj slici stvarnosti sve ređe se čuju odjeci ljudskog smeha, sve ređe nailazimo na ljudske snove već samo na njihove davne tragove.
•
JAVNA PTICA nastoji da u savremenosti otkrije nekadašnji blesak stvari. Javna ptica je mozaična struktura sačinjena od komada poetskih zapisa i stihova. To je slika neumoljive jave koja samo na svojim izvesnim pukotinama dozvoljava pristup snu i samo u tim pukotinama Dedinac pronalazi lirsku nit koju otelovljuje u stih. Pesnički eksperiment koji ne poštuje književne norme i pravila i koji ne misli na čitaoca . Dedinčeva ptica dolazi iznenada kao zora, iznutra osvetljava stvari, udahnjuje im radost ali ih brzo ostavlja.
•
JEDAN ČOVEK NA PROZORU kolažna konstrukcija sačinjena od Dedinčevih stihova, novinskoj izveštaja o vremenskoj nepogodi u Beogradu, fotografija i crteža. To je krajnje subjektivan doživljaj elementarne nepogode koju pesnik posmatra iz perspektive sigurnog i zatvorenog kućnog prostora. Novinski izveštaj je dat na kraju da bi mogli da uvidimo razliku između objektivnog i subjektivnog viđenja stvari.
172
Posle ''Javne ptice'' i ''Jednog čoveka na prozoru'' Dedinac odlazi na jug i piše ''Pesničke oglede s putovanja po Crnoj Gori'' (1939-1955). Kao da je tamo Dedinac pronašao svoje snove koje je izgubio u velegradu.
RASTKO PETROVIĆ: MILAN DEDINAC (1923) Njegove pesme važne su jer se njihovom sadržinom neosetno vraća da se mnoge stvari u prošlosti isprave, dopune, i da se nedovršene stvari dovrše – one deluju retrospektivno, menjajući pogled na prošlost. One deluju unoseći novi doživljaj u naš život, tako da bi idući dani dolazili kao izvesno trpljenje i krvavljenje radi izmirenja negdašnje naše ličnosti sa ličnošću koja treba otada da postoji: teže da se vežu za nas, da protkaju sve od početka. To leži u prirodi njihovog nastanka. Pesma koja teče kao ceo život pesnikov, u kojoj leže sva njegova iskustva, sve osnove i nad njima sve kristalizacije, tihe sublimantnosti bića, pomešaće se sa našim razvićem. Tako deluje poezija Milana Dedinca, koji se svakako prvi kod nas koji je uspeo da dođe do jedne apsolutne čistoće izraza – da prvo deluje lirskim tonom, a tek nakon više čitanja počinje delovati smislom. Slike:
izvesno
komponovanje
predstava
dato
čisto
samo
osećanjima,
krugovi
emocija.
Karakterističan je u Javnoj ptici onaj kojim kruži njegov duh, između sveta i doma; između matere (završnost) i sveta (beskrajno). I nakakav se slom neće desiti, a on će osetiti da mu put ide dalje, i da će neumitno poći za njim. Majka se najbolje voli u odsustvovanju, od doma... Tu je prisutno jedno kretanje kroz apsolutno osamljene prostore, kroz prirodu, bilje, elementarne sile, ali kod Dedinca ljudi su na svakom koraku, iza svakoga zida, pod svakim dodirom njegove ruke. Jedno su braća ili drugovi, drugo je njegova sestra, ili ona čija sudbina toliko boli. I samo kao da poetske reči jesu tihi jauci što pri susretnim dodirima nateruju bol, koji bi inače ostao u ćutanju. LJUBAV poezija milosti, ljubavi i bola među ljudima, iskrene, nenaznačene, skoro neizrečene ljubavi. To nije čulna, radosna ljubav zelenog rastinja; suza, strašna suza i sumnja bolno je stisla srce i stidom zamaglila oči. Sa ljudima se opšti samo u časovima kada je to duhovno, utešno i značajno – samoća i pomna pažnja stvorile su to iskustvo. U toj samoći sestra uvek skiči kao ranjeni pas, i čuje se odjek koraka onog kojeg je već odnela smrt. To nije orfička ljubav, ni svečana ljubav hrišćanstva, već bolna i suzna slovenska ljubav. Nije pesimizam, ni gađenje na život, već teška i mutna vera u nov život koji će na kraju doći, koji će iza apokalipse mučenja morati doći. Traganja Milana Dedinca nisu bila upućena spoljnom obliku, novim zakonima forme, novim konstrukcijama i lirskim građevinama, već samom silaženju sve dublje među izvore emocija, odabiranju njih, i onoj nezi koja je neophodna da bi se reči navikle na šibanje bukvalnih i opštih
173
značenja. Nema rime, ni utvrđene sheme, ali svaka poseduje ritam bez koga ne mogu živeti – pesme su besprimerno čiste ritmički i muzikalne; dovedene neposredno do tonskih, muzičkih rima, koje se pri svesnom traženju ne bi mogle pronaći, kao iznenadni izroni tame na svetlo...
DUŠAN MATIĆ: MILAN DEDINAC (1927) povodom knjige JAVNA PTICA Milan Dedinac ušao je u književnost potpuno gotov, savršen, dajući oko 1921/22. nekoliko pesama koje su bile najčistiji i najsavršeniji izraz beskrajene nepovezanosti i perdicije. Naslov je deo slučaja, jer mu je došapnut u Knez Mihajlovoj...
•
BESKRAJNA NEPOVEZANOST knjiga koja je cela nikla s one strane, ali je ipak kao nož zarivena u srce života, svakidašnjice, u fantomskoj atmosferi noći u kojoj su odsutnici postojaniji od kamena i gde su život i smrt izgubili svoje apsolutne razlike. To je prva knjiga u nas bez osvrta, bez povratka, bez oslanjanja, toliko vezana za nas, pa ipak bačena negde u beskraj, opirući se logičkoj analizi, jer je on cepao živo, raspadajuće meso vizija, iščupao ritmove, koji imaju svu svežinu i draž i nepostižnu neveštinu dečijih crteža, neke tek rođene pokrete – osećaje koji donose proste reči tek rođene koje odmah izumiru u belinama ove knjige. Sasvim proste reči ovde su dobile tragičan karakter, i crn: NEMA i ODE.
Javna ptica deo je halucinacije koja je ceo jedan život, glečer i ugljevlje koje ostavlja grdne rane, ali i neuporedive crteže. U njoj je pristutno potpuno odsustvo ukusa, puna je volje za stvaranjem i krikova koji se nisu uplašili sebe, ni dnevne sumnjive svetlosti. Tu češalj i nije češalj, a prozor ponekad je zarobljena ljubav. U njoj se ogleda volja jednog umetnika, veština u izboru. ***
povodom poeme JEDAN ČOVEK NA PROZORU (1937) Zadatak kratkog objašnjenja nije rasprava o funkciji pesničkog dela i o ulozi pesnika u društvu, jer sredina u vremenu proizvodi različita poetska dela, koja u svojoj ukupnosti daju opštu poetsku sliku, i izražavanja i srdine i vremena. Drugo je pitanje koja je od tih pesničkih manifestacija stvarna sa gledišta budućnosti, tj. koja je vezana za snage koje društvo pokreču napred. Poezija nije samo akt inspiracije, nego i akt opredeljenja. Ovde je pisac suočio svoj unutrašnji doživljaj jednog spoljnjeg događaja – elementarne nepogode – sa profesionalnim novinskim beleženjem istog događaja. Nije želeo da pruži opis spoljnjeg događaja već objektiviranje tog događaja u njemu. Prevodio je pojedinosti bezlične prirodne pojave na jezik najličnijih osećanja – da buru spoljnjeg svea izrazi svojom burom.
174
Ovo delo ne govori jezikom neposredne današnjice, ali ipak govori o današnjem čoveku, koji je uprkos svojoj preokupiranosti sobom okrenut novom čoveku. Tako Dedinac, osvetljavajući celu jednu stranu savremene osećajnosti, pruža podatke za njeno upoznavanje, a time i za upoznavanje današnjeg čoveka.
MARKO RISTIĆ: OBJAVA POEZIJE Rađena i projektovana izvan „literature”, poezija Milana Dedinca, ne podleže književnoj kritici. Ta drama duha odigrava je na jednom apsolutnom planu, u sjedinjavanju najdubljeg čovečanskog življenja, zanetih struja dijalektike i mračnog, večnog treperenja metafizike. Javna ptica se ne može staviti na estetički sud... Krvavi, razlomljeni drhtavi odjeci jedne tragedije ili jednog praskozorja, ali svakako tragovi spaseni i sa dna dovučeni na svetlost, ukovani u reči. Dedinac je odneo pobedu nad kolonizatorima književnosti koji se bave mislima, na ivici smrtne opasnosti, u vatri i u noći, u najvećoj ljubavi borbe sa snovima – koji razdiru san i prodiru u javu. Javna ptica – to nisu pesme, to je žar, život sav preobražen u poeziju, i neumornost kojom se održava visina spoljašnjeg života, onom naredbom poezije koja goni. NASLOV: usuđuje se da u njemu vidi simbol koji pesnik nije dao, i kao obećanje da jedna tajanstvena ptica objavljuje svoj dolazak duhovima drugih ljudi: Ta ptica dodirnuće sve redom. Evo je! ide, hoda, ja čujem tu pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva... Razapet na ukrštanju jave i sna, uspravljen i vidovit na njihovom slivanju, užljebljen kao žar fragmenata odigrane duševne drame, on je istovremeno i izvor predviđanja, tajanstveno vrelo pronicljivosti i proroštva. To nije literatura koja odmara, koja zabavlja. NOĆ te knjge se zove poezija. Ona preko prastarog mosta eksteritorizacije sprovodi nadzemaljsku oluju i čudo. A čudno je još više to što se značaj poruke održava besprimetno slobodan, uvek, u bilo kakvom prevođenju. GOVOR je odraz atmosfere sna, a štampani oblik nije ga dostojan. Ali je jedina veza između nas i pesnikovih fantazmagorija, koje su ostale neizmenjene od inspiracije do ostvarenja. Unapred su tako određeni i celina knjige i svi njeni detalji: razvoj iracionalne misli, ritam kojim se on izražava, reči koje taj ritam obrazuju, čak i tipografija koja te reči odražava. To je jedina knjiga koja se u celokupnoj literaturi, koja se i svojom nerazdvojnom celinom, i svojim slovom izbavlja iz književnosti, da bi, živa i nadzemaljska, pripala poeziji. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------
DERETIĆ: Najizrazitiji lirik među nadrealistima, a bio je i najmlađi član modernističke grupe ALFA. Sledbenik tradicije pevanja Branka Radičevića. Nije mnogo napisao. Obajvio se svega 4 zbirke pesama, svakih deset godina po jednu, a sve one čine njegovu poslednju zbirku Od nemila do nedraga (1957). U vezi sa zbirkom Dedinac je izjavio: Uvek me je više privlačio ono što prethodi
175
jednoj umetničkoj tvorevini nego krajnji rezultat... Uvek su me zanimala pesnikova istraživanja na koji način da iskaže ono čega jezik nema; više pisaje, stvaranje, nego sam plod pesma je neodvojiva od stvaralačkog procesa i od okolnosti u kojima je nastala. Knjiga predstavlja zbirni proizvod jednog pesničkog delovanja poetsko-dokumentarni, autobiografski roman. •
ON NEMILA DO NEDRAGA: otvara je Predgovor koji je poetsko-autobiografski (autopoetički) esej. Ranije objavljene knjige, ili ciklusi pesama, postale su poglavlja, a svako pevanje počinje Uvodnom reči o prilikama u kojima su pesme nastale. Predgovor i uvodne reči pisani su kao poetska proza i ne razlikuju se od samih pesama, u kojima se slobodno, nadrealistički mešaju stihovi i proza.
•
LIRIZAM, NEPOSREDNOST, MUZIKALNOST: osnovna su obeležja pesničke individualnosti. Pesme B. Radičevića, narodna lirska poezija i običan, prirodni govor – glavni su izvori Dedinčeve poezije, a takođe i moderna francuska i naša poezija: Rembo, Loteramon, Apoliner, Kostić, Dis, Ujević, Crnanski, Rastko. Rembo i Rasko, uz samog pesnika predstavljaju svojevrsne poetske junake.
•
APSTRAKTNI LIRIZAM OD FLUIDNOG KA EGZISTENCIJALNOM: polazi od fluidnih emocionalnih stanja da bi kasnije izrazio sasvim određene egzistencijalne i istorijske situacije. Rane pesme (Zorilo i noćilo) liče na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema predmeta, nego samo crte i boje, ili još više, na muziku... Imaginativni i emocionalni elementi se sasvim lako razaznaju: kiša, vetar, vatra, sunce, nebo, zemlja, ptica, reka, bilje, zora... svet prirode, a ne ljudske stvarnosti. Osećanja su: melanholija, lirski tragizam, bol, a istovremeno blagost, nežnost, toplina. Ipak smisao pesama ostaje teško uhvatljiv ili sasvim neodređen. Krajnja tačka u tom smislu je JAVNA PTICA, koju je pesnik nazvao antipoemom.
•
ZAOKRET KA POEZIJI ŽIVOTA: počinje poemom Jedan čovek na prozoru, poemom koja je inspirisana elementarnom nepogodom. Pisac nije hteo svojom pesmom da pruži opis samog događaja, već odjekivanje tog događaja u njemu. Ovde pesnik uranja u događanja izvan njega, u svet izvan sebe. U zbirci Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 situacija je obrnuta – čovek je u nevremenu, to je njegova drama u stvarnosti. To je mešavina poetske proze i stihova, dnevničkih zapisa i pesama. Zapis i pesma neosetno prelaze jedno u drugo, a javlja se sve što je odlikovalo i ranu poeziju, ali ovde su date i životne okolnosti iz kojih izrasta pesma: zlopaćenje u ropstvu, tuđina, žice, glad i druge strahote rata. To je poezija o ropstvu i stradanju, o čežnji za slobodom, ljubavi prema zavičaju, najbližima i otadžbini. Lirsko je izvanredno spojeno s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima. Nema ničeg deklarativnog, parolaškog; iako su prožete stvarnošću epohe, ostale su najčistija lirika.
Pesnički ogledi s putovanja po Crnoj Gori pokazuju drugačiju orijentaciju. Ta poezija je ispunjena nebeskim vidicima, suncem i svetlošću. Zemlja je otvorena prema nebesima. Penjanje u planinske vrleti završava je uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme prožima stapanje
176
s prirodom, nestajenje u kosmosu ČOVEK: sudionik panteističke drame sveta i vaseljene. Noć duža od snova (Njegoš): mikrokosimčka i makrokosmička igra svetlosti, prožimanje suncem i visinama, gde zračenja tela menjanju i sam oblik smrti (crn dvojnik Sunčev) koja postaje prestanak zračni. 16-ercu.
177
Dušan Matić (1898 - 1980) NOVICA (PREDAVANJA): POETIKA DUŠANA MATIĆA Dušan Matić kreće osobenim pesničkim putem. Književno-istorijski gledano, on pripada nadrealizmu koji je odigrao posebnu ulogu središnje književne avangarde. U našoj i francuskoj poeziji nadrealizam je specifičan upravo po tome što su u njemu najviše, najduže i najznačajnije, svesno i programski razgrađivane gotovo sve nasleđene književne i jezičke konvencije. Kod Rusa to je vreme futurizma, a kod Nemaca i Hrvata vreme ekspresionizma.
•
FRAGMENTARNOST TEKSTA: Nadrealizam zahteva da se reči ne dovode u vezu po pravilima jezičkog sistema, već po diktatu savremenosti i slučaja. Kada slučaj odabere reč, onda svaka, ma koliko obična reč bila, dobija drugačije značenje. Tako npr. vokal I u Matićevom stihu iz Laže i paralaže noći dobija značenje samostalnog i celovitog teksta. Matić u duhu nadrealističke poetike i grafički ističe ovaj vokal pišući ga velikim slovom: Ti si I noć I sve čini I svi časi. Grafičko isticanje pojedinih slova utiče na fragmentarnost teksta u celini pa stičemo utisak da je tekst dat u komadima.
•
RAZBIJANJE JEZIČKIH KONVENCIJA: Matićeva poezija se ne može isključivo tumačiti iz ugla nadrealističke poetike, jer on nadilazi jedan od osnovnih stavova nadrealizma, a to je razbijanje jezičkih konvencija samo zato što su konvencije. Matićevo kombinovanje različitih jezičkih nizova i razbijanje ustaljenog govornog poretka služi da se pomoću njega aktivira nešto od jezičkog pamćenja koje taj okamenjeni niz nosi. Reč je o stvaralačkom, a ne rušilačkom postupku.
•
MUZIČKI PRINCIP: Matić gradi svoje pesme prema muzičkom principu koji podrazumeva ponavljanje i variranje manjih jezičkih jedinica koje u tom procesu tvore veće jezičke jedinice koje su, donekle, sa manjom jezičkom strukturom izomorfne, a zatim se ovaj postupak ponavlja na sve višim i višim nivoima. Matić pravi matematički pravilnu strukturu u kojoj se jedinice bez značenja semantizuju – naknadno im se pripisuje značenje. Matić to čini vrlo vidno da bi mi bili u mogućnosti da osetimo samo telo reči, a to telo je artikulaciono-akustično. Tako npr. u pesmi koju je Matić ostavio bez imana nailazimo na dve reči, imenice skoro istog glasovnog sklopa: tEŽina i tIŠina. One se razlikuju samo po palatalnim suglasnicima Ž i Š koji se, pri tome, razlikuju samo u jednom distinktivnom obeležju – zvučnost. Zatim uočavamo razliku između vokala E i I oba vokala prednjeg reda, ali je E srednje, a I visoko. Kao što je Rembo glasove predstavljao bojama tako ih Matić predstavlja artikulaciono-akustičnim obeležjima, samom suštinom jezika koja je iznad pojmovne mreže.
178
U XX veku menja se poimanje jezika kao sistema. U ruskoj poeziji XX veka stvoren je tzv. zaumni govor. To je pesnički jezik u kome nema nijednog pojma, nijedne predstave već samo ono što pripada fizici i fiziologiji, a to je vraćanje samoj osnovi jezika. Hlebnjikov je rekao da je tako stvorena pukotina kroz koju će početi da duvaju vetrovi nekih drugih bogova reči. Zaumne reči su gramatičke forme ispunjene proizvoljnim fonemskim nizom.
•
ZAUM: kod Matića prepoznajemo u jezičkom kalamburu koji od 6 jezičkih fonema u jednom stihu daje 6 različitih reči: JA SAN JA SEN JESENI a u drugom 3 različite reči: JASAN, JASEN I JESENI. Kroz igru reči Matić ukazuje na ulogu koju u jeziku imaju foneme kao apstraktne lingvističke jedinice. Ne samo da njihova promena utiče na značenje reči, već i na zvučanje, pa se otuda čini da Matićev stih donosi lelujavu muziku čiji smisao teško shvatamo.
•
SIMETRIČNO/ASIMETRIČNE IGRE: Matić ne ostaje samo na jezičkim kalamburima. U poslednjoj zbirci Munjeviti mir iz 1977. postoje ovakvi stihovi: Bolnica / Bol-Nica. Deljenje jezičke jedinice na dve ili više komponenti, odnosno jedinica drugog reda što bi u ovom slučaju bila zajednička imenica bol i vlastita Nica postaje uobičajen stvaralački postupak i kod ranog i kod kasnog Matića. Primenom ovog postupka uvek se na jednoj strani dobija simetrija koja bi ovde bila izražena u fonemskom paralelizmu B-O-L-N-I-C-A, a u drugom slučaju u asimetriji BOL-NICA. To je tzv. asimetrična asimetrija.
•
OGLEDALSKA STRUKTURA – UKRŠTANJE SIMETRIJE: Još jedan važan, ako ne i ključni postupak, kojim se Matić služi u građenju svoje poezije. Tako u pesmi Gde si imamo stih: U nedelju niko doći neće / neće doći. U osnovi Matićevog ukrštaja simetrije prepoznajemo Kostićev hijazam. Matićeva pesnička novina postaje jasnija ukoliko je iščitavamo na fonu novina koje je uveo M. Crnjanski tj. njegovo glasovito segmentovanje ritmičkog niza koje je dovedeno do krajnjih mogućnosti. Matić ide dalje od Crnjanskog. Kod njega pronalazimo ritmičko-melodijsko i kompoziciono zaokruživanje koje na konkretnom primeru glasi Preobraženje: Mi brzo tako ludo brzo mi. Isti stih Matić počinje i završava istom veličinom, ali u obrnutom poretku. To je ogledalski odraz ogledalskog odraza. Zato se Matićeve ritmičko-melodijske osobenosti mogu svesti na sledeći elementaran obrazac: ABBA u kom prepoznajemo obgrljenu rimu. Dvostruki ogledalski odraz i momenat uokvirenja čine Matićev ritam jedinstvenim u našoj poeziji. --------------------------------------------------------------------------------------
MIODRAG PAVLOVIĆ: DUŠAN MATIĆ, DANAS 179
Za stvarno shvatanje Matića potrebno je iskustvo, životno i intelektualno; Matić je pisac sa intelektualnim iskustvom od svoje rane mladosti. On je odmah bio protiv shema. Njegova opažanja o snovima ne objašnjavaju se Frojdovom teorijom. Njegovi tekstovi ispunjeni su značenjem i sami sobom značili su mnogo. Otvoreni u svm pravcima, otvarali su dijalog, postavljali pitanje da li je otvorenost veliki duhovni princip ili je nužni prelaz u prevazilaženju nekog sistema umne zatvorenosti, izazov jednom banalnom sveznanju. Nije tražio sistem i doslednost, koji, na kraju, u praksi postaju izvor vidljivih izneveravanja. U otvorenosti je sigurnost. Vera u dinamizam sopstvene ličnosti – početak potencija pravog identiteta. Jednačina samog sebe. Individualizam i kolektivnost.
•
OTVORENOST: Ta otvorenost u Matića je višestruka. Kao mlad čovek Matić je prvo za otvorene oblike i pragmatizam. Između 1921/22. dešava se sudbonosni biografski skok: od otvorene filozofije on prelazi ka otvaranju filozofije prema drugim oblicima života, prema akciji, životu samom, prema poeziji, gde nastaju nove oblasti otvorenosti. Matić mislilac – kulturološki akt otvaranja, saznavanja, lucidnog svođenja stvari. Matić pesnik – misao koja ostvaruje svoj identitet u življenju, u postojanju, u jeziku tog postojanja. Matićeva poezija je zreli izraz individualizma, u najširim rasponima osećanja i samosvesti. I Matićeva poezija i njegov esej puni su treptanja, životnih sokova, i puni jeza, mislenih i čuvstvenih, za koje samo život zna.
•
METAFORA: gde je ona u Matićevim pesmama? Ton teksta je razovorni, prirodni, skoro dijaloški, često: dijalog sa samim sobom. Metafora kod Matića upadljivo ulazi natrag u razgovorni kontekst. Ona postaje deo verbalne i ritmičke igre, i njena slojevitost se elegantno provlači kroz našu pažnju, kao zvuk prepun sugestije, koji ne mora odmah da odjekne. Ona se odupire da postane nešto iskonsko.
•
STIH: briše razliku između prirodne kadence jezika i versifikacije. Kod Matića stih se vraća u neke govorne jedinice, koje se kreću u rasponu od jedne reči do više kraćih rečenica u istom stihu. Suštinski, intonacija ovde potiče iz smisla za sintaksu. Rastresita struktura ima jedan princip koji sređuje i vodi napred iz stalne neizvesnosti u sledećem koraku. Iz osećanja za ritam i sklop rečenice Matić je stvorio svoju pesničku muziku i uobličio dinamizam svog osećanja sveta.
•
PROŠLOST: doživljaj je višedimenzionalan. Umesto da postaje sadašnjost, on postaje simbol. U obnovi sećanja ona ponekad izgleda još dalja nego što je bila, i onda je lakše shvatljivija. Unutrašnja prošlost aktuelnija je od aktuelnosti, jer dolazi iz oblasti nepomičnosti simbola. Kibernetsko i Majka Jugovića u pesmi Al su bila i teža vremena... Neizvesnost: da li će čovek budućnosti uhvatiti korak sa samim sobom? Tu se otvara zebnja pred tupim pretnjama tehnike koja nam se nadnosi nad glavama.
JOVAN HRISTIĆ: PREDGOVOR BAGDALI i MATIĆ
180
•
GIPKOST: Njegovi tekstovi imaju pre svega gipkost koja svaki sud o njima čini na izvestan način proizvoljnim; i sve zavisi od toga na koji ćemo način odlučiti da se snalazimo u tom mnogostrukom, mnogoznačnom i uvek živom delu. Drže pogled stalno budnim, a misao lucidnom. Pisac koji od nas traži da neprestano tražimo nove pojmove kojim bismo o njemu mogli uošte govoriti. Njegovi tekstovi prelivaju se preko granica oblika koji imaju: pesma, esej, beleška, članak, roman – to su samo provizorna imena, slučajne odeće. Njemu književni oblici nisu cilj, već – instrument otkrivanja.
•
NEPOVERENJE PREMA KONVENCIJAMA: to je zadržao od nadrealizma, a možda i prema celokupnoj literaturi kao skupu dela, hrpi napisanog, židovski shvaćeno. Radikalni revolt nadrealizma učinio je Matićevu misao istančanom, ne suviše poverljivom i uvek spremnom da revidira svoje istine: u njegovim tekstovima ostala je uvek živa mladost pobune, ali ne i zrelo doba nadrealističke dogme. On ne veruje suviše u literaturu, jer je svestan lucidnosti koja shvata da je sve o čemu govorimo samo čvorić na beskonačnoj, jedva vidljivoj paučini. Dodirnemo li ga, čitava mrža počinje da treperi. Matićeva misao ne priznaje razliku između bitnog i slučajnog, trenutnog i trajnog, suštinskog i pojavnog. Ona zna da se prava sigurnost nalazi tek u nesigurnosti – u slučaju. Slučaj, slučaj nam otvara vrata beskraja. Njega nije zanimala doktrina. Pravi cilj je ono što se nalazi sa druge strane literature, u nekom beskraju koji se otvorio, u koji smo bačeni. Beskraj i bdenje se često javljaju u njegovoj poeziji. Za one koji izaberu bdenje, beskraj je prvo sa čime se susreću licem u lice; beskraj koji nam se ruga, koji je tišina i ćutanje... Matić je mislilac koji je imao hrabrosti da se odrekne konačnosti odgovora zarad beskonačnosti pitanja.
•
PROŽIMANJE NAČINA MIŠLJENJA: Matić je uspeo da izbegne zavodljive kontradikcije savremenog načina mišljenja, izašao je iz tih protivurečnosti, iz dualzima istine i zablude. Saznanje treba da uključuje i istinu i zabludu: istina je proizvod saznanja, istine ne postoje, već postaju... Matić je video da je ono što nam se na jednom nivou čini kao nerazrešivo, jeste moguće razrešiti sa drugog. To je osnovna karakteristika njegove misli.
•
POEZIJA EGZISTENCIJE sve naše apstrakcije on vidi uronjene u živo tkivo našeg postojanja, kao problem egzistencije, a tek zatim kao apstraktne ideje. Poezija je shvaćena u egzistencijalnom, a ne samo estetičkom smislu. U njoj se nalazi raspon čitavog čovekovog bivanja i čitava skala mogućnosti izražavanja, od krika do intelektualne formulacije: jedina je poezija koja se usuđuje da rešava onaj totalni problem čoveka i njegove egzistencije, problem koji evocira, ne rešava: u njenoj biti nije da zamenjuje život, već samo da ga čini prisutnim. Cilj njegove misli je prisutnost života, konkretnog postojanja, munjevito prožimanje svih ravni. Pred pravom poezijom naše suđenje neizbežno prestaje zato što nas ona postavlja pred nesvodljive činjenice našeg postojanja; gde tajna poezije postaje i naša tajna...
•
NAUKA/POEZIJA: susret poezije i nauke odigrao se slučajno na stolu: Desanka Maksimović i dostignuća nauke – poezija i nauka kao kontrapunktne velike čovečanske teme. Njegov
181
zaključak: smisao, značaj i značenje poezije, i njena uloga među nama, leže u tome da nas, ma gde bili, očas vrati u sam koren našeg bića, veže prisno za same osnove života. Kasnije u knjizi Na tapet dana Matić je pisao: Čovek će sutra na Mesecu možda bušiti izvore nafte... možda će preko radija recitovati ka zemlji sve pesme koje su ispevane Mesecu i mesečini. A mesečina će ipak ostati mesečina. Problem: svet se menja mnogo brže nego čovekovo srce (Bodler), danas je cela zemlja svuda ista, civilizacija i pustinja su na istom mestu... Ipak, problem nije to što nauka neprestano svojom praktičnom efikasnošću ugrožava kontemplativni svet poezije. Stvar je u nečem drugom – u ugrožavanju najvažnije impoderabilije poezije – suštine. Sve dok ima svoju skrivenu suštinu svet je pogodan da se u njemu stvara velika poezija. Poezija mora da stvori sasvim nove impoderabilije!
•
PESNIČKI PROBLEM: svet se više ne može podeliti na dva dela od kojih bi jedan bio stvarniji od drugog, i iz života ne treba cediti neku mrku i ćutljivu tišinu; on je u tome da se UHVATI KORAK sa onim što je su svetu na izgled samo pojava, samo privid, samo prolazno. Pitanje nije da li će svet biti načinjen po željama našeg srca, već je u onome na šta naše srce mora da računa.
•
NEDOVRŠENOST KAO BIT: da bi poezija izrazila svet bez suština, Matić veruje, da mora da radikalno izmeni svoje oblike, da izbegne tradicionalnu formu. Treba razbijati oblike otvarati se ka nedovršenom beskraju FRAGMENTARNOST tražiti haos, ne težiti harmoniju ako je nema, hvatati neposmatrane trenutke, neočekivane pokrete privida AMORFNOST POEZIJE pokušaće da izrazi nesamerljivu vidovitost, naših nepovezanih reči. AKCIJA KAO DUHOVNI STAV, a ne uobličavanje, beskraj a ne savršena zatvorenost i ostvarenost... Njegove tekstove najadekvatnije bi bio posmatrati kao duhovne vežbe, kao ostvarivanje tog duhovnog stava, a nikako određenih oblika. Za njega je život beskrajno mnogostruk, raznolik, protivrečan, ali nikakao nije apsurdan, i tamo gde su mnogi videli besmislenost života, on je uspeo da vidi njegovu lepotu, u haosu – raznolikost, iz koje, ako iz celine tek može da zazvuči ceo čovek. BITI I NE BITI, NIJE PITANJE. Biti i ne biti u isti mah, moj je odgovor.
•
JEZIK, STIH, STIL pošlo mu je za rukom da stvori pesnički izraz čija je vrlina u vitalnoj vezi pesničkog i savremenog jezika, ne usteže se od obične, govorne fraze. Ponovo je naše pesništvo približio životu, okretnom i brzom modernom govoru, u kojem je uspeo da otkrije neke drevne melodije što mu daju iskonsku čar i dubinu, i da tim melodijama da novu vitalnost, u sasvim novom jezičkom ambijentu. U rasponu njegovo jezičkog izraza ogledaju se i rasponi našega postojanja. Čujemo šapat našeg jezika, muziku njegove sintakse. Kod njega jezik nas dovodi do saznanja čitavom svojom strukturom. Kao i Isidora Sekulić, on možda stoji po strani; ali je, kao i Isidora, neizbežan.
BITKA OKO ZIDA
182
moto: TRI ČETVRTI STVARNOSTI VEĆ NE POSTOJI - zbirka/kolaž lirskih pesama, pesama u prozi, poetskih proza, kratkih eseja, kritike, citata (E.A.Po – Ako kakav ambiciozan čovek) i pisama, Otvoreno pismo Gligoriću, rečima bez mere. ŠUMI PONOĆNO LIŠĆE podvlači moto zbirke; 5 strofa - od kojih 4 donose nepostojanje: trava i ruke skrštene – smrt; voli i neću znati da kažem – nemoć; u neprekidnom toku života koji je prolaznost u šumu ponoćnog lišća. NEKA BUDE VOLJA TVOJA zadovoljstvo u imenovanju predmeta, proces nastajanja pesme iz čekanja, neočekivanost prvog stiha: propustićemo dane; Razumem tek danas da je život svežanj tvrđenja, a ne roj pitanja, apstrakne razneženosti i neprestane uzbuđenosti. GODIŠNJA DOBA antipesma o prolaznosti; igra asonance i aliteracije u ponavljanju istih reči, imena godišnjih doba. Smisao – uvek nešto ostaje obesmišljeno neizgovoreno, što se od sebe naslućuje prostim ponavljanjem zvukova – prolaznost. Zimi nešto zimi. DOMAĆI ZADATAK takođe antipesma. Konjugacija glagola voleti u 1. licu jed; subjektivizacija i relativizacija odnosa, vremena i prostora, sve je sadašnje vreme – sve sam JA. MAPA SVETA poetska proza oblikom monologa/citata – govorio je J.U. okrenut prozoru; svaka reč, svaki pokret u sebi nosi više značenja nego što to mogu ja da im pružim... Povlačim liniju. Dok je bila samo pomisao, ničeg još nije bilo u njoj; postavši pokret, prešla je u odnose, u preplete, i može da odvede do nedostižnih teža, nesnevanih otkrića... Dostojanstvo nije u predmetu. Najvažnije i prvobitno nije u meni i u svetu, nego u brzini, u igri njihovih dodira, neizbežnih susreta. CELA DRAMA kratka poetska proza, refleksija – cela drama je u razmaku, na prvoj liniji između nas i života. Jedno je rešenje nemoguće. Sve je u nameri i subjektivnom viđenju. Pogled na predmet je relativan, zavisi od namere, citra Spinozu i priču o satu. DOŠAO U SVET interval, sve je samo razmak. Želja je projekcija moći i htenja na jedan slobodniji i nestvarniji plan... Mladić koji je nosio Hristov krst – on je najčistije usamljen. POSLEDNJA SMRT nadrealistička automatska pesma... Pesnik otvara uvek samo vrata smrti. POSLEDNJI PRIZOR nadrealistička prozno-poetska slika Marku Ristiću; magla – neka čudna magla danas je pala na Maštom; vide se automobili koji iz magle izlaze na mahove i opet odmah nestaju u njoj. Prolaznici izbezumljeni, pijani kao senke... SVETLOST BEZ POGLEDA opet priča; dvojnik izlazi iz zida ulice da mu nešto kaže, odgovori na nepostavljeno pitanje. Drugi put video ga je – skitnica pod lampom – nije ga pogledao jer nije imao oči. Neodgonetani odgovor je ostao kao prazan prostor koji odvlači. Na osnovni osećaj ne može da odgovoriti, niti postoji odgovor. TAJ ČAS JEDAN JEDINI dodirivanje, osećanje beskraja i sukcesiji vremena; prožetost večnim trenutkom u istovremenoj malenkosti – Ali ja ja sam još niže no pesak ove noći. IZ ŽUTOG BELEŽNIKA J.U: Ni kuće ni kućišta... Na izmaku mladosti... Sam... Neće se ubiti. Prihvatiti uzalud življenja. Ne radi se o kućenju...
183
M O R E poema; ton uspavanke – poziv pesmi, poeziji da spava, pred morem kao beskrajom prirode u svesti o ubogosti veštine, oruđa, pred priodom. Spavaj – izaziva zvuk talasa, ritam udaranja talasa o obalu, smirivanje, bonacu, uspavljivanje, poziv u nadstvarno gde će se ostvariti svet... prva strofa: obraćanje moru, Spavaš danas, gusta lepoto leta, i poistovećivanje sa ženom – koja je shvatila da je ljubav neuništiv princip, da je sve rađanje iz žara i pepela – zrelost; druga strofa: more – zaslepljujući nedogled, sjaj u sjaju, ambis u ambisu neprobuđene materije ispunjene glasovima brodolomnika – more:život. treća strofa: apostrofiranje poezije, pesme, pozivom da i ona spava pred nedogledom; u sećanju na nesavršenstvo, uspomene, promašene trenutke... četvrta strofa: susretanje razuma s neizmerljivošću sveta; promišljanje kao uzalud – smešne gajde smisla – taština traženja radi posta večnosti; sve su to ćelavi vrhunci peta strofa: univerzalna spojenost, usaglašenost i istovetnost sveta, u mašini i u prirodi – na prvom krevetu rasklopićeš mapu sveta. šesta strofa: motiv ljubavi izražen usnama: neuslišene usne i gorke usne, one cepaju svet na užas radosti i na užas patnje. sedma strofa: poezija kao ruža slatkog užasa, nesvarene odsutnosti, trenutak potpunog smirivanja, gotovo dodir smrti dan, a nema dana; noć, a nema noći, zvezde i krvotok ugašeni... osma strofa: detalji spoljašnjeg sveta koji je potpljen mirom bonace i večeri: tegli se mačka, grožđe zri na čokotima... ulazi se sve dublje u krajnju odsutnost u smirenosti, sve više se ulazi u more-beskraj; ovo je samo osvrt... deveta strofa: spavaj, kad drugo ne preostaje ti // spavaj, ljubav čeka sutra i na tebe i na omamljena krila prostora gde gore boje večnosti... – tamo čeka svet, ne u porazi za izgubljenim prašumama smrtne istine... deseta strofa: večnost je taj sjaj, taj nedogled – more-beskraj-nedogled-uzaludni sklad... i san preko svih morala stvarnosti, ogroman talas i ciklon i poslušan pas pred ljubljenom nogom tvojom – večnost i poezija pomireni i spojeni u ljubavi, u ženi.
***
184
Oskar Davičo (1909 - 1989) RADOMIR
KONSTANTINOVIĆ:
SUNOVRATI
OSKARA
DAVIČA Davičo – poplava, nepregled koji treba prihvatiti, otvoriti mu se, ili zatvoriti oči pred njim? RASIPNIŠTVO - osnovna mentalna tehnika pisanja. Kao da se panično boji svakog posedništva: ne gledam ja samo stvari, već i one gledaju mene. Davičova panika je sadržana u svesti da smo opkoljeni večnošću. ZABORAV podrazumeva vernost integralnom životu, onome koji je obećan, ali se ne daje odjednom, nego samo kretanjem, stalnim napuštanjem. Davičo je uvek jedan potencijalni izdajnik, i to obuhvata kako i njegovo neprestano stilsko menjanje, tako i njegov jezik, njegovu metaforičku bujnost. METAFORIČNOST – iz doba Hane jeste: odbijanje trenutaka što bi da se preobrate u večnost. Davičo uvek kao vernik budućeg trenutka, ništa ne zadržava. On je sav bio u sunovratizmu koji otkriva prvi stih Hane, koja predstavlja voljenu jer je obilje, najava i obećanje obilja: Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate. NEDOHVAT BUDUĆEG TRENUTKA počiva na osećanju gladi kojom zrači čitava Davičova poezija, a koja proizilazi iz nemirenja sa uskogrudošću sveta, a ishodi u slici Kairosa, koji je u nemogućnosti da uhvati budući tren, jer ga baš u tom trenutku svest postaje svesna, postajući tako jedan isti prošli trenutak. Ali ovde Davičo otkriva jedno zanosno radosno prokletstvo: otkriva zalogu ne samo ovog sveta, već i leta koji je opravdanje i nas i sveta – energija. Dostizanje tog budućeg trenutka znači padanje u krug večnosti, u dimenziju smrti, čime se obesmišljava sam let. Ovo ukazuje na jednu našu egzistencijalnu nezamenljivu sreću. Sadašnji svet uvek zakašnjava za našim željama, za maštom naše gladi. BESKRAJ – APSOLUTNA NOVINA BUDUĆEG TRENUTKA Davičo kao da ga pronalazi u uvek budućem trenutku što stalno izmiče, svet koji postoji na iglenom vrhu budućeg trenutka – za pesnika kao i da ne postoji ovaj svet, vać samo vernost budućem, samo beskraj: svet da bi bio viđen, mora da se zaustavi nekad, makar i za časak časka. Svet u poricanju onoga što jeste, u okrenutosti onome što još nije svetu. Ali takav beskraj je fragilan i podložan ma i samo manjem zamoru, naslućenju da je taj budući trenutak već dogođen, da je maska dogođenosti, pa da beskraj nestane u paramparčad. Biti beskrajnik podrazumeva apsolutnu nadu u taj momenat novine budućeg trenutka.
185
PRAZNINA javlja se kao zev između dva trena, između nepostojanja osporenog sveta i nedosegnutosti sveta koji nije. Ona je neminovna svuda gde se suočavamo sa beskrajem. Dozivanje budućnosti je i iskušavanje ništavila. EKVILIBRIKA BESKRAJA Ipak, za Daviča ni zev ništavila, ni otvoreni crni džep smrti, ne može do kraja da ostane užas: i njega bi on pretvorio u svoju inspiraciju za let, makar i negativnu, i energiju za nove, neviđene sunovrate. Ovaj svet je samo rađajuća rana za svet koji dolazi, samo jedan prolazak, koji u sebi sadržava sveobuhvat. SVET kao stanica, hotelska soba kroz koju putnik često prođe, a da je nije ni video. Vizionar budućeg je u neprestanoj zavadi sa onim što jeste, u kratkovidosti za ovaj svet, koji njom pretvara svet u skoro irealni, nepostojeći svet halucinacija. IDENTITET
fantomizam obuhvata i samo pesničko biće. Ja drugi sam koji nisam –
najodsudnije, najdirektnije kazuje biće i kob pesnika Daviča. Ja jesam onaj budući, a ne ovaj sadašnji. SADA-JA - kao najdublja prepreka i kazna između sebe i sebe. Nemati ništa i ne hteti ništa da se zadrži to znači i nemati sebe. Nemoguće je poricati svet a ne poreći sebe, koji jesam samo u odnosu sa tim svetom, i samo u tome svetu. PARADOKS – pesnika nema u njegovom svetu; tu smo mi, lenji. Biti, to je ipak malo pristati na smrt, pristati da se umre. U Hani sebe je nazvao nigdenikovićem – što je jedna apsolutna bezimenost, jedna dosegnuta i nenapuštena bezličnost. Svoje prokletstvo pretvoreno u sopstvenu vrlinu. SMRT Davičo je posvađan sa Smrću kao niko od nas. Njegov Kairos govori Nemoje hvatam... to je uz prethodni aksiom o negiranju sebe apsurdni krik jedne paroksističke volje: Produžiti bez sebe... Samo da se produži, da se ne zadržava ovde ništa, ni taj trenutak, ni svet, pa ni Ja sam... Sve samo ne posrednik, sve samo da se ne služi smrću, da ne pristane na nju, da se pomiri sa ponavljanjem, sa granicom i ograničenjem, ma koje vrste, on je uspeo u najtežem: da nađe jezik bezličnosti, jezik gladi, njime da progovori. GLAD glad i stras ne priznaju granice, ponavljanja ili odricanja. Glad, uvek ista jeste glad objedinjavajuća koja leži u ponoru svakog Ja. Treba u njega pogledati i videti svet gladovanja, svet želja koji uništava lice Ja. Dok sebe osećam tu kao posebnost, kao moje u mome, taj identitet sebe sa sobom samim, nema tu još apsolutne, prave, najfatalnije gladi, naglavnije strasti kojom Ja postaje univerzalno: slep za razlike, vidovit za sličnosti... RAĐANJE opsesionantni motiv koji obuhvata sve skladove i sve nesklade podjednako, čime nema više nesklada, pada, rugobe, nikakvih stvarnih razlikovanja. U tom smislu i osećanje sramote i stida dolazi od strane smrti. Florom Davičo je otkrio da je smrt samo površinski fenomen večno gladnog trajanja plodnosti gladne sebe. On uvek donosi vest da prvi dan sveta još nije prošao. Iznova novi svet, taj svet koji tek treba stvoriti, koji
186
je na svom početku, okrenut u sebi budućem, to je isti beskraj uvek na početku sebe, beskraja: jedini prostor i jedino pravo vreme Oskara Daviča...
MIODRAG PAVLOVIĆ: O NAPRETKU EMOCIJE Povodom HANE Oskara Daviča Emocionalnost filogenetski potiče iz primitivne, relativno krute, već prevaziđene psihološke strukture, ona nije pokazala sklonost da nadvladava mlađe duševne funkcije – misaoni život koji se sve više povećava. Ona je imala udela u glavnom toku energija – u metafori, i nameće se kao činilac od nenadmašnog značaja. Predstavlja sponu, intimnost čoveka sa samim sobom. Ali emotivna komponenta nije uvek vidljiva. Emocionalnost i neposrednost kao odredbe kvaliteta umetničkog dela, paradoksalno zahtevaju posredniji stvaralački postupak. METAFORA emocija se u poeziji uvek manfestuje metaforom, dok misao može da stoji po volji u bilo kom vidu, čak i metaforičkom. Ceo jezik je jedan veliki sistem metaforisanja. Ulogu metafore obično igra neka pesnička slika, nagoveštaj nevidljivih odnosa u svakodnevnom. Auditivno je još jedan vid poetskog ovaploćivanja emocije, kao i mirisno, taktilno, iskusno, termičko... Metafora uvek zadržava svojstvo ambivalentnog značenja, bez obzira na gornje kategorije. Uvek je jedan misaoni čin, i jedno emotivno zgušnjavnje. Davičo je u Hani sav od emotivnih durova, i nema se vremena za postavljanje pitanja o misaonom podtekstu stihova. Takvih
agresivnih, vrelih, izrazito
emotivnih, skoro do
maksimuma izmetaforisanih strofa ima čitavo obilje. Povlači sličnost između Bojića i Daviča po ovom temperamentnom i čulnom doživljaju sveta. Strofe auditivnih metafora zrače ogroman elan muzikalnosti. Ali prosek stihova u Hani izgleda da uravnotežava oba ova elemanta: kako muzikalnu sugestiju, tako i imaginativnu prodornost i invenciju. Davičo pokazuje nadahnutu primenu nekih najzanimljivijih novijih poetskih tekovina... Iako u toj poeziji ima mračnih, stravičnih trenutaka, osećanje tragičnog redovno izostaje, zbog obuzetosti emocijom.
*** VUK KRNJEVIĆ: OSKAR DAVIČO: PESME Detinjstvo – ciklus rasutih slika, ironično-lirskih krokija. Otkriva radoznalost dečije svesti rastrzane između neotkrivenog i naslućivanog, kao rastvor aktivirane dečje opservacije, naziranih etičkih poremećaja u porodičnoj atmosferi. Pesma Zvižduk razbija i otključava zatvoreni nerazmrsili svet deteta, njegovu pritajenu, prividnu i labavu samouverenost i samodovoljnost. Ima elemente igre i zbilje. Odatle, pa sve do Hane, počinje lutanje i traženje Davičovo. Ciklus pesama Ljubav kao da je mladićka uvertira za raspojasanu muškost Hane. Tu se javlja mladićki bol nanesen saznanjem o prolaznosti, koji nosi Raskov prizvuk.
187
LJUBAV ostvarljiva, čulna, nužna, omamljujuća, neposredna i spontana – oblik čiste ekstaze neposredno. Njena je bit aktivistička, a njena tragičnost je uslovljena spoljašnjom težinom življenja. Baš-čelik je prekretnica u razvoju poetike. Simbol zla ostvaren je gradskom jezičkom građom, ritmičkim inovacijama, poigravanjem slika i metafora vodi do pomamne raspevanosti, pa sve do neminovnog stiha: Ljubav je tako sama i tako puna sveta. Hana vrlo bitan elemenat asocijativnog i zvukovnog rasprskavanja. Ta poezija sintetiše osećanje slobode, ljubavi i iskonskog poistovećivanja s vitaliteom crnih nikovića. Zato ova poema donosi obilje životne radosti, slobode biološkog ostvarenja čoveka, naletima zvukova, šumova ljubavi, čulnosti, nemira i muškosti. Novine: asocijativna hitrost i nečuvena plastičnost slike, kontrapunktivnost u građenju novih odnosa među rečima, oksimoron...
*** DETINJSTVO poema u sklopu ciklusa SAN No2. 31 pesma u variranoj formi, od vezanog stiha do slobodnog. Naizmenično preplitanje pesama iz dečije perspektive posmatranja u formi dualnog sagledavanja sveta i samim tim dvostrukog prikazivanja sagledanih utisaka. U vezi sa tm sugeriše se podvojenost sveta deteta, pesmama: I – SPOLJAŠNJE/STVARNOSNE – realističke pesme: koje su prodori realnosti, rata, porodice, događaja, narativnog, nasumičnog, često najasnog shvatanja, ironični sklopovi koji nastaju sukobljavanjem dečijeg pogleda na surovi svet... U ovom nizu primećuje se i izvesno sazrevanje u svetu, u sagledavanju sveta, roditelja, okruženja: od ušuškanog detinjeg igranja u dvorištu i sobi, preko saznavanja odnosa u porodici, odlaska oca i ujaka u rat, slika atmosfere rata, motiva mrtvačnice i smrti, izbeglištva, povratka, do brutalnog saznanja da je majka pobacila sestricu od tri meseca. II – UNUTRAŠNJE/SNOVIDNE – nadrealističke pesme: iznenađujuće slikovitosti i slobode u semantičkim igrama, od apsurdnih obrta do ciničnih poenti i zaključaka koji su odraz disparantnosti sveta i detinjeg pogleda na isti. Potpuna otvorenost u nesputanosti, ali i prisustvo lirskog subjekta čiji je ton i izraz bliži tački gledišta i svesti nekoga starijeg. Ipak, neodoljivo je vešto dočaran snovindni svet grotesknih, iznenađujućih uviđanja odnosa u svetu koji funkcioniše odvojeno od realnosti i slikama i smislom i slobodom.. HANA 16 pesama; prva pesma je konstatacija ljubavi kao temeljne promene; druga je opis Hane: zenice kao biberi, pramenjem od vanile, s prstima kao sveće; poredi je sa začinima, ona je lisnato obilje, prsa su joj bibavo more... treća je poziv na putovanje, na plovidbu ka letu... dalje se vizija širi na plan zemlje, i ratova i zločinsktva. Hana se
188
pojavljuje kao glas lirske junakinje u pesmama koje govore rađanje, plođenje VI, XIII,... IX I X - govori o prostom poreklu – nigdeniković – apatrid, lutalica...
TIHOMIR BRAJOVIĆ: POETIKA VITALISTIČKE SAMOSVESTI Davičov umetnički pokušaj sadrži povratak na rodno mesto revolucije poetskog izraza koju su izveli futuristi i dadaisti, uz nadrealističko oslobađanje reči od veza određene sintakse i logike. Time su se javili i uslovi za nove kristalizacije. Radi se o misaono-teorijskom kompleksu koji je, u pokušaju da izmeni percepciju stvarnosti i njenu umetničku artikulaciju, nadrealizam amalgamisao baštineći pre svega:
1.
alogičnosti i zaumnosti (remboovsko-lotreamonovske)
2.
bergsonovski pojam intuicije i
3.
frojdističku afirmaciju sna i podsvesti.
Davičo prikazuje kako ratio i cognitio dejstvuju na potpuno isti način, pa otuda imaju i isti udeo u našoj jezikotvoračkoj aktivnosti: Reči sadrže pored apsolutne svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i krtitički odnos prema njima, prema svemu što je ostalo živog od minulog i svemu što se život sluti u nastajućem... ali to je sve i neka vrsta svesti da označeno postojeći time vrši i nekakvu cenzuru. ETOS REVOLTA bio je proizvod kulturno-istorijskog revolta prema življenju i delanju u korist buržoaske države i njenih institucija. Izvan njega je teško shvatiti metafiziku revolucije koja se kod Daviča pretvara u:
1. čisto erotske tvorevine – Hana 2. socijalni protest 3. poetsku apologiju sveopšte željene promene PESNIČKI ZANAT samosvest kao vrhovno mesto i kategorija poimanja pesničke umetnosti. Shvaćena je integralistički, kao zajedništvo afektivno-iracionalnih i diskurzivnoracionalni sposobnosti, upravo u poeziji i pesničkom jeziku. Poezija saopštava ljudsko poverenje u sebe, u reč, jedna od mogućih objave psihološke konstante ljudskosti, manifestovane na svakom stepenu totalne samosvesti; POEZIJA estetski verbalizovana i oslobađajuća samosvest egzistencije. Davičov nadrealističko-egzistencijalistički spoj i amalgam.
189
ISKUSTVO VREMENITOSTI Davičova poezija je svojevrsno grljenje vremena jezikom, neprestano obnavljani napor da se ne zaustavi, nego da se ulovi i izrazi neizrecivost onoga što se odigrava u proticanju vremana, s obzirom da je pesnik sebe osudio da neprekidno defloriše trenutak u toku prolaženja. PESNIK nezavisno, naizgled, od svoje društvenosti, i pronalazač koji, polazeći od korenja društvenih tajni, hvata veze s tajnama što su životne, samo koliko je to i smrt, što su smrtne samo koliko je to klasje življenja, ma koliko izgledalo da tako nije. Zato su život i smrt u istinski samosvesnom pesništvu viđeni kao lice i naličje istog odvijanja. NEMIRENJE SA SMRĆU Pesnik se neretko iskazuje kao ljubavnik smrti poetski uobličen obračun s neotklonjivom spoznajom o smrti i smrtnosti, kao o opredmećenju metafizičkog prostora ne-bića ili Ništa, koje na horizontu moderne i modernističke misli postaje tzv. negativni, a nužni, uslov afirmacije bića kao samosvesno punog postojanja. Nemirenje sa smrću krajnji je paroksistički izraz svirepog angažmana koji je obeležio celokupno njegovo delo. PARADOX DAVIČOVSKE ESTETIKE počiva na prevratu u tradicionalnom shvatanju večne, ali izlišne lepote jezičkih umetničkih dela – koja iz ove perspektive – predstavljaju samo beživotne i okamanjene belege ljudskog trajanja. Prostori kamena trajanja mogu se proširiti u beskraj, samo tako što će postojanje ograničeno u vremenu biti izraženo u svojoj beskrajnoj promenljivosti, tj. potpunosti – blizu doživljaja večnosti kao perceptivnoj i receptivnoj kategoriji opšteljudskog karaktera, uvek i neminovno vezanoj za temeljno iskustvo sveprisutne temporalnosti. Sažeto: pesničko delo izraz samog života, a ne njegov bešćutni spomenik; pesnički jezik samosvesno-vitalistička manifestacija čovekovog postojanja u svetu, ne naknadna kreacija i konstrukcija. POETSKI JEZIK bezgranično pokretna i u svakom trenu ispoljavanja samorefleksivna struktura. To je lingvističko konkretizovanje i smislotvorno otelotvorenje egzistencije u samom poetskom činu. Pozvanje pesničke reči pre svega nalazi se u pretapanju jezika i postojanja shvaćenog egistencijalno-temporalno. Ritmičko-melodijski i uopšte muzički kvaliteti često imaju noseću, konstruktivnu ulogu, jer dočaravaju jedinstveno i diskurzivno neprestano talasanje, prelivanje, smirivanje i ponovno javljanje životne energije.
***
190
JOVAN DELIĆ: P E S M A (Srpski nadrealizam i roman) Davičo je eksperimentator i antitradicionalista u romanu. Pri izgradnji romaneskne strukture pokušava da koristi iskustva dramske i lirske poezije, jer jedna od nadrealističkih tekovina jeste inkorporiranje raznih žanrova u tekst. Mnogo duguje nadrealizmu, kji je razumeo kao poeziju okrenutu budućnosti. Takođe, on je uvek imao sluha za socijalna pitanja u literaturi, i zato će izbor junaka, događaja, građe biti izrazito socijalno, idejno obojen. U romanima on je angažovan pisac, iako se suprotstavljao mlekadžijama tendencije. Pojava Pesme 1952. predstavljala je izvanredan književni događaj...
•
MIĆA RANOVIĆ: pokušava da bude novi čovek, koji će biti kadar da sve podredi svom revolucionarnom zadatku. U njegovoj interpretaciji novi čovek je po mnogo čemu nezemaljski, lišen ili oslobođen čula i poriva, sa izoštrenom svešću o svom poslanju i sa snagom da ga izvrši. On postaje instrument u službi revolucije, i prekaliće sebe kao neki isposnik za zadatke koji ga očekuju. Ipak Davičo mu je dao dopadljiv fizički izgled uprkos surovosti: visok, vitak, mišićav, svetao, vlažan, nedokučiv pogled, jasno izrazana usta – kontrast sa namerom znak fizičke snage, životnih poriva. Anina ljubav je zato vrlo uverljiva. Njegova strast nadjačaće voljne brane u ljubavnoj noći Vilinog konjica i Ane. Mića će se revoluciji vratiti kao čovek, ne kao dogma. Želja i ljubav u liku Ane oplemenjuju ga, humanizuju. Ovim činom Davičo ga dedogmatizuje...
•
ANDRIJA VEKOVIĆ: drugi je junak; pesnik od formata ugleda i uticaja – buntovan ali nepolitičan, vezuje se za komuniste verujući da komunizam predstavlja kraj barbarstva, verujući da će na slobodnoj teritoriji, kada se bude izvukao, napisati svoju nabolju pesmu za koju se godinama pripremao. Njegova metafizička evolucija: kao mladić zauzima stav potpune negacije sveta, stav protesta i revolta koji negira život (period nekoliko neuspelih samoubistava) i automatske giljotine na Terazijama, kojom bi se samoubijali građani iz protesta prema užasima ovog sveta; iz tog vremena su i prvi stihovi. Revolt se zadovoljavao da skandalima izaziva zgražanje, pristajući na koegzistenciju sa svetom koji je skandalima negirao, a protiv kojeg nije preduzeo akciju. On je pesnik nadrealista. Preokret dolazi posle smrti prijateljice kada uviđa da revolucija podrazumeva taktiku, manevrisanje. Ne menja se samo pesnik, već i poezija u pravcu društvene nužnosti – socijalizuje se. Revolucionar: Veković uviđa njegovo tragično lice – revolucionar vrši neminovna nasilja nad prirodom čoveka, bilo da je to nasilje nad svojim ili tuđim životima. Alternative ne može biti. Ne može se sarađivati sa okupatorom. Za njega se najviše vezuju lirska mesta u romanu koja su najbliža nadrealističkoj tehnici: prvo –
191
gledajući kalemegdansku kosu on zaključuje da se ipak ništa ne može da sazna bez slika što nadolaze u svest (tu se grane preobražavaju u krvotok, bronhije vojnika u streljačkom stroju...), drugo – u bolnici, gde su nadrealističke slike bizarne i disparantne (On nije Jozef Tot...), treće – nedeljni popodnevni san kada sanja zaklane, kada se reči lede i kada pesme postaju šišteći vazduh reči kao iz probušene gume. Likovi su dati antitetički, kreću se na suprotnim polovima – jedan se uprošćava, drugi se usložnjava. Mladi revolucionar i stari pesnik, dati jedan drugome nasuprot. Veković ipak Miću doživljava kao svoju dopunu, komplementarni lik. između njih postoji i mogućnost podzemne krvne veze, jer je pitanje Mićinog oca otvoreno, a Veković ga doživljava kao od svoje rase. Obojica su pošli od nepristajanja na život, ali su im se putevi izvili na suprotne strane. Veković će Mići dati nadimak Vilin Konjic, Ani će govoriti o njemu i tako nehotično doprineti njihovoj ljubavi. Pesnik i revolucionar se postepeno približavaju. Mića spasava Vekovića, dedogmatizuje se, a Veković veruje u njega, politizuje se. TEMA ODNOSA POEZIJE I REVOLUCIJE: Davičov odgovor je očekivan: jedinstvo je nužno, ali način na koji je rešavao taj odnos daleko je zanimljiviji. Spajanje je dramatično i podrazumeva sukobe.
•
SAN: potpuno je u skladu s Vekovićevim osećanjem da su ugrožene sve vrednosti: život, ljubav, stvaralaštvo, stvaralac, i posle sna on odlučuje da govori na groblju kako bi učinio nešto za spas ugroženih vrednosti. San je saobražen psihološkom portretu junaka i situaciji u romanu. On sniva zaklane reči jer su mu osnovni vid revolta...
•
PRIPOVEDAČ:
AMBIVALENTAN
prati
tokove
misli
i
svest
junaka,
ali
ih
metaforikom, stilizacijom, nadilazi i govori u trećem licu. Tako Davičo lakše pomera kameru od lika do lika, često im prepuštajući da se sami iskažu, i da lirski ton pripovedanja bude očuvan. Nema utvrđenu tačku gledišta, niti čvrstu perspektivu pripovedanja, već se neprestano pomera. Ovaj pripovedač ima kohezionu snagu ali ozbiljno remeti psihološku uverljivost, ali se iskupljuje svojom pokretljivošću i lirskim tonom. Često služi samo da bi se uvelo unutrašnje gledište, da bi jedan unutrašnji monolog smenio monologom drugog junaka ili da bi ih doveo u situaciju da vode dijalog.
•
UNUTRAŠNJI DIJALOG: unutar junaka spore se dva oprečna glasa. Junak zamišlja mogući dijalog da drugim junacima, a ponekad se projektuje u druge, postaje neko drugi, i sa te distance posmatra sebe.
192
