Artur Šnicler
U kolu (deset dijaloga)
Prevod: Borivoj Gerzid
LICA: BLUDNICA VOJNIK SOBARICA MLADI GOSPODIN MLADA SUPRUGA MUŽ SLATKA MALA PESNIK GLUMICA GROF
I BLUDNICA I VOJNIK
Kasno nodu pored Augartenovog mosta. Vojnik se vrada kudi, zviždi. BLUDNICA: Dođi, lepi moj anđele. (Vojnik se okrene, zatim nastavi put.) Zar nedeš sa mnom? VOJNIK: A, JA sam taj lepi anđeo? BLUDNICA: Naravno, ko drugi? Ajde sa mnom, živim tu blizu. VOJNIK: Nemam vremena. Moram u kasarnu. BLUDNICA: Kasarna može da čeka. Kod mene je lepše. VOJNIK (približijojse): To je ved mogude.
BLUDNICA: Pst! Može da naiđe neki stražar. VOJNIK: Smešno! Stražar! Imam i ja bajonet. BLUDNICA: Ajde, dođi. VOJNIK: Pusti me na miru. I onako nemam novaca. BLUDNICA: Meni ne treba novac. (Vojnik stane. Iznad njih je ulična svetiljka.) VOJNIK: Nedeš novac? Pa ko si onda ti? BLUDNICA: Civili me pladaju. Neko kao ti može me imati džabe. VOJNIK: Ti si znači ona o kojoj mi je Huber pričao... BLUDNICA: Ne znam ja nikakvog Hubera. VOJNIK: To mora da si ti. Znaš - kafe u Brodskoj ulici - rekao je da te je tu pokupio. BLUDNICA: Pokupila sam ja mnoge muškarce u tom kafeu... mnoge i mnoge... VOJNIK: Dobro, ajdemo, idemo... BLUDNICA: Šta, sad se žuriš? VOJNIK: Pa, ne znam šta čekamo? Moram da se vratim u kasarnu do deset. BLUDNICA: Dugo si u vojsci? VOJNIK: Šta te to zanima? Je li daleko? BLUDNICA: Deset minuta hoda. VOJNIK: To mi je predaleko. Poljubi me. BLUDNICA (ljubi ga): To mi je i najmilije, kada nekog volim! VOJNIK: Meni nije. Ne, nedu s tobom, daieko je. BLUDNICA: Znaš šta, dođi sutra popodne. VOJNIK: Dobro. Gde stanuješ? BLUDNICA: Kladim se da nedeš dodi. VOJNIK: Ako kažem da hodu... BLUDNICA: Znaš šta, ako je do mene daleko, šta misliš da tamo... tamo... pored reke. (Pokazuje na Dunav.) VOJNIK: Šta?! BLUDNICA: Mirno je... tamo niko nede dodi.
VOJNIK: A, to nije prava stvar. BLUDNICA: Sa mnom je uvek prava stvar. Ajde, ostani sada sa mnom. Ko zna hodemo li sutra biti živi? VOJNIK: Dobro. Ajde onda... ali brzo. BLUDNICA: Pazi, mračno je. Ako se oklizneš, u Dunavu si. VOJNIK: Možda bi to bilo najbolje. BLUDNICA: Pst! Čekaj malo. Tu negde je klupa. VOJNIK: Dobro se snalaziš ovde, a? BLUDNICA: Volela blh ljubavnika kao što si ti. VOJNIK: Bila bi previše ljubomorna. BLUDNICA: Ved bih te odučila od toga. VOJNIK: Ha! BLUDNICA: Ne tako glasno. Ponekad se ovde pojavi stražar. Nikada ne bi poverovao da smo u samom centru Beča, a? VOJNIK: Ajde, dođi. BLUDNICA: Šta ti je? Ako se okliznemo, završidemo dole u vodi. VOJNIK (zgrabi je): Ah, ti... BLUDNICA: Čvrsto me drži, odeš? VOJNIK: Ne brini. ……………………………………………………… BLUDNICA: Bilo bi lepše na klupi. VOJNIK: Šta ima veze... Ajde, diži se! BLUDNICA: Zašto tako žuriš? VOJNIK: Moram da se vratim u kasarnu. Ved kasnim. BLUDNICA: Kako se zoveš? VOJNIK: Zašto te to zanima? BLUDNICA: Ja se zovem Leokadija.
VOJNIK: Ha! Takvo ime nikada nisam čuo. BLUDNICA: Ej, ti! VOJNIK: Šta sada hodeš? BLUDNICA: Ajde, daj mi nešto za mog gazdu. VOJNIK: Ha! Misliš - mene deš da muzeš? Zdravo! Leokadija... BLUDNICA: Lopove! Pokvarenjaku! (Vojnik se izgubio.)
II VOJNIK I SOBARICA
Prater. Nedelja veče. Staza koja vodi od vašara u mračne aleje. Još uvek se čuju zvuci sa vašara i melodija popularne polke "Igra pet novčida", koju svira bleh-orkestar. Vojnik. Sobarica. SOBARICA: Sada mi, dakle, recite zašto ste želeli da tako brzo odete iz kafea? (Vojnik se glupavo smeje, zbunjen.) Bilo je tako lepo. Volim da igram. (Vojnik je uhvati oko struka.) SOBARICA (dopušta): Ne igramo više. Zašto me tako stiskate? VOJNIK: Kako se zovete? Kati? SOBARICA: Samo vam je Kati u glavi. VOJNIK: Znam, znam... Vi ste Mari. SOBARICA: Ovde je tako mračno. Plašim se. VOJNIK: Ne treba da se plašite. Zaboga, pa sa mnom ste sigurni. SOBARICA: Ali, gde to idemo? Ovde nema ni žive duše. Ajde da se vratimo, tako je mračno. VOJNIK (uvuče dim iz svoje Virdžinijke tako da žar zasvetli): Sada je svetlije. Ha, ha! O, ti, zlato! SOBARICA: Šta to radite? Da sam samo znala! VOJNIK: Znate šta, gospođice Mari, đavo me odneo ako je jedna imala tako lep stas kao vi danas u Svobodi. SOBARICA: Vi ste ih, znači, sve probali? VOJNIK: To se vidi u igri. Mnogo se tada vidi! Ha! SOBARICA: Igrali ste sa plavušom sa krivim licem više nego sa mnom. VOJNIK: Ona je štara prijateljica jednog mog prijatelja. SOBARICA: Onog kaplara sa uvrnutim brkovima?
VOJNIK: A, ne, jednog civila. Znate, onog koji je sedeo za mojim stolom, koji ima promukao glas. SOBARICA: Ah, znam ga. To je jedan drzak čovek. VOJNIK: Je li bio drzak prema vama? Pokazadu mu! Šta vam je uradio? SOBARICA: Oh, ništa... Samo sam videla kakav je bio prema drugim devojkama. VOJNIK: Recite mi, gospođice Mari... SOBARICA: Opržidete me tom cigarom. VOJNIK: Pardon! Gospođice Mari, znate šta... Govorimo jedno drugom ti. SOBARICA: Još uvek se ne poznajemo dovoljno. VOJNIK: Mnogi koji se ne podnose govore jedno drugom ti. SOBARICA: Možda slededi put, kada se budemo... Ali, gospodine Franc... VOJNIK: Zapamtili ste moje ime? SOBARICA: Ali, gospodine Franc... VOJNIK: Recite samo Franc, gospođice Mari. SOBARICA: Ne budite tako drski. Pst, ako neko dođe! VOJNIK: Pa i ako dođe, ne vidi se prst pred okom. SOBARICA: Gde smo to došli, pobogu? VOJNIK: Gledajte, jpš dvoje kao mi. SOBARICA: Gde? Ne vidim ništa. VOJNIK: Tu, pred nama. SOBARICA: Zašto kažete, kao mi? VOJNIK: Mislim, koji se vole kao mi. SOBARICA: Ej, pazite! Šta je to? Skoro sam pala. VOJNIK: To je ograda livade. SOBARICA: Ne gurajte me, pašdu. VOJNIK: Pst, ne tako glasno. SOBARICA: Stvarno du vikati... Šta to radite? Šta... VOJNIK: Ovde nema ni žive duše.
SOBARICA: Pa ajdemo onda nazad, gde su ljudi. VOJNIK: Ne trebaju nam ljudi, Mari treba nam... ha… ha... SOBARICA: Ali, gospodine Franc, molim vas, za ime boga... da sam samo znala... oh, oh... dođi! ……………………………………………………… VOJNIK (blaženo): Ah, boga mu... još jednom... ah... SOBARICA: Ne vidim ti lice. VOJNIK: šta... Ma kakvo lice... ……………………………………………………… VOJNIK: Slušajte, gospođice Mari, ne možete ostati tu na travi. SOBARICA: Dođi, Franc, pomozi mi da ustanem. VOJNIK: Ajde, ustaj. SOBARICA: O, bože, Franc. VOJNIK: šta znači stalno to Franc, Franc? SOBARICA: Ti si loš čovek, Franc. VOJNIK: Da, da. Čekaj malo. SOBARICA: Zašto si me pustio? VOJNIK: Zar ne smem da upalim cigaru? SOBARICA: Tako je mračno. VOJNIK: Sutra de ponovo biti svetlo. SOBARICA: Barem mi reci da me voliš. VOJNIK: Mora da si to ved osetila, gospođice Mari. Ha! SOBARICA: A kuda idemo? VOJNIK: Pa, nazad. SOBARICA: Ali, molim te, ne idi tako brzo! VOJNIK: Zašto? Ne volim da idem po mraku. SOBARICA: Voliš li me, Franc? VOJNIK: Upravo sam rekao da te volim.
SOBARICA: Dođi, poljubi me još jednom. VOJNIK (izvlači se): Slušaj - tamo se ponovo čuje muzika. SOBARICA: Ponovo želiš da igraš? VOJNIK: Naravno, šta drugo? SOBARICA: Franc, slušaj, moram da idem kudi. Oni de me grditi. Moja gospođa je jedna takva... ona bi najviše volela da uopšte ne izlazim iz kude. VOJNIK: Dobro. Idi onda kudi. SOBARICA: Mislila sam, gospodine Franc, da dete me otpratiti? VOJNIK: Otpratiti? SOBARICA: Pa, malo je tužno da idem sama kudi. VOJNIK: A gde stanujete? SOBARICA: Nije daleko - u Porcelanskoj ulici. VOJNIK: Tako? Da, to je u istom pravcu. Ali, rano je. Igranka još uvek traje. Nodas ne moram da se vratim rano. I zato idem još malo da igram. SOBARICA: Naravno, shvatam. Sad dolazi na red ona plavuša sa krivim licem. VOJNIK: Ha! Njeno lice nije tako loše. SOBARICA: O, bože, vi muškarci ste tako pokvareni. Sigurno to radite sa svakom. VOJNIK: Bilo bi previše. SOBARICA: Franc, molim vas, nemojte večeras... ostanite sa mnom... molim vas... VOJNIK: Dobro, dobro. Ali prvo hodu još da igram. SOBARICA: JA više ne igram ni sa kim! VOJNIK: Evo, ved smo stigli. SOBARICA: Gde? VOJNIK: Svoboda! Brzo, zar ne? Još uvek sviraju onu... (peva) tadarada, tadarada... Dakle, ako odeš da me sačekaš, otpratidu te kudi... ako nedeš... onda zdravo. SOBARICA: Odu, sačekadu. (Ulaze u dvoranu za igru.) VOJNIK: Gospođice Mari, zašto ne naručite sebi pivo? (Okrene se plavuši, zviždude dok sobarica ne ode, govori ugladeno.) Draga gospođice, da li bih mogao da vas zamolim...?
ILI SOBARICA I MLADI GOSPODIN
Vrelo letnje popodne. Roditelji su otišli na selo. Kuvarica ima slobodan dan. Sobarica u kuhinji piše pismo svom ljubavniku, Vojniku. Iz sobe Mladog gospodina čuje se zvono. Ona ustane i ode do sobe. Mladi gospodin leži na divanu, puši i čita neki francuski roman. SOBARICA: Izvolte, mladi gospodine? MLADI GOSPODIN: A, da, Mari, da, zvonio sam, da... Šta sam ono hteo? O, da, naravno, spustite roletne, Mari. Hladnije je kada su spuštene... da... (Sobarica ode do prozora i spusti roletne. Mladi gospodin nastavi da čita.) Šta to radite, Mari? A, da. Ali sada ne vidim da čitam. SOBARICA: Mladi gospodin radi tako mnogo. MLADI GOSPODIN (otmeno prečuje šta je rekla): To bi bilo sve. (Sobarica izađe. Mladi gospodin pokuša da nastavi sa čitanjem, ali uskoro spusti knjigu i ponovo zazvoni. Sobarica se ponovo pojavljuje.) MLADI GOSPODIN: Mari... Šta sam sada hteo da kažem... A, da... Ima li u kudi malo konjaka? SOBARICA: Ima, ali je zaključan. MLADIGOSPODIN: Kod koga je ključ? SOBARICA: Kod Uni. MLADI GOSPODIN: Ko je Uni? SOBARICA: Kuvarica, gospodine Alfred. MLADI GOSPODIN: No, idite i pitajte Uni. SOBARICA: Lini ima slobodan dan. MLADI GOSPODIN: Tako... SOBARICA: Želi li mladi gospodin da mu donesem konjak iz kafea? MLADI GOSPODIN: Ne... i onako je previše toplo. Šta de mi konjak? Znam, Mari, donesite mi čašu vode. Pst, Mari... neka isteče... da bude hladna. (Sobarica izlazi. Mladi gospodin je prati pogledom; kada stigne do vrata ona se okrene i pogleda ga. Mladi gospodin gleda u plafon. Sobarica odvrne slavinu, pusti da voda teče. Odlazi do svog malog kabineta, pere ruke i namešta se pred ogledalom. Vrati se do česme, napuni čašu i odnosije Mladom gospodinu. On se napola pridiže. Sobarica mu pruža čašu. Dodirnu se prstima.) MLADI GOSPODIN: Dobro, hvala. Šta vam je? Vratite čašu na poslužavnik... (Ponovo legne iproteže se.) Koliko je sati? SOBARICA: Pet, mladi gospodine.
MLADI GOSPODIN: Pet sati, dobro. (Sobarica odlazi; kod vrata se okrene. Mladi gospodin je gleda, ona to primeti i nasmeši se. Izlazi. On još malo nastavi da leži, onda naglo ustane. Ode do vrata, vrati se, ponovo legne na divan. Pokušava da čita. Posle nekoliko minuta ponovo zvoni. Ulazi Sobarica, na usnamajojje osmeh koji nepokušava da sakrije.) MLADI GOSPODIN: Ah, Mari, znam šta sam hteo da vas pitam. Je li doktor Šiler jutros dolazio? SOBARICA: Ne, jutros niko nije bio. MLADI GOSPODIN: Čudno. Znači, doktor Šiler nije dolazio? Poznajete li vi uopšte doktora Šilera? SOBARICA: Da, poznajem. To je jedan gospodin sa gustom crnom bradom. MLADI GOSPODIN: Da. Jeste li sigurni da nije dolazio? SOBARICA: Da. Niko nije dolazio, mladi gospodine. MLADI GOSPODIN (odlučno): Dođite ovamo, Mari. SOBARICA (malo se približi): Izvolte. MLADI GOSPODIN: Bliže... tako... ah... upravo sam mislio... SOBARICA: Šta je mislio mladi gospodin? MLADI GOSPODIN: Upravo sam mislio... upravo... pa, o vašoj bluzi... Kakav je to materijal?... Oh, dođite bliže. Nedu vas ugristi. SOBARICA (priđe mu): Šta je sa mojom bluzom? Zar se ne dopada mladom gospodinu? MLADI GOSPODIN (zgrabi je za bluzu i privuče sebi): Plava? To je veoma lepa plava boja. (Jednostavno.) Lepo izgledate, Mari. SOBARICA: Ali, mladi gospodine... MLADI GOSPODIN: No, šta je? (Otkopča joj bluzu. Znalački.) Imate divnu belu kožu, Mari. SOBARICA: Mladi gospodin mi laska. MLADI GOSPODIN (ljubi joj grudi): Nedu vas povrediti. SOBARICA: O, ne. MLADI GOSPODIN: Mislio sam, jer tako uzdišete. Zašto onda uzdišete? SOBARICA: Oh, gospodine Alfred... MLADI GOSPODIN: I kako imate fine papuče... SOBARICA: Ali... mladi gospodine... ako neko zazvoni...
MLADI GOSPODIN: Ko bi sada zvonio? SOBARICA: Ali... ima previše svetla... MLADI GOSPODIN: Ne treba da se stidite preda mnom. Ne treba da se stidite ni pred kim... kad ste tako lepi. Da, duše mi, Mari, vi ste... Znate, čak i vaša kosa lepo miriše. SOBARICA: Gospodine Alfred... MLADI GOSPODIN: Nemojte biti takvi, Mari... Ved sam video kako izgledate. Pre neku nod, kada sam se kasno vratio, pošao sam da popijem čašu vode a vrata vaše sobe su bila otvorena... I tako... SOBARICA (krijudi lice): O, bože, nikada ne bih pomislila da gospodin Alfred može biti tako zločest. MLADI GOSPODIN: Video sam mnogo toga... ovo... i ovo... i ovo... i... SOBARICA: Ali, gospodine Alfred! MLADI GOSPODIN: Dođi, dođi... ovde... da... tako... SOBARICA: Ali, ako neko zazvoni... MLADI GOSPODIN: Prestanite ved jednom, zaboga, jednostavno nedemo otvoriti... ……………………………………………………… (Zvono na vratima.) MLADI GOSPODIN: Do đavola... Kakvu samo buku pravi ovaj tip. Mora da odavno zvoni. A mi ga nismo čuli. SOBARICA: Oh, ja sam sve vreme pazila. MLADI GOSPODIN: Idite i vidite ko je... kroz špijunku. SOBARICA: Gospodine Affred... Vi ste... ne... tako rđavi. MLADI GOSPODIN: Molim vas, idite vidite ko je... (Sobarica izlazi, Mladi gospodin brzo podigne roletne.) SOBARICA (vrada se): Ko god da je bio, otišao je. Nema nikoga. Možda je bio doktor Šiler. MLADI GOSPODIN (neugodno dirnut): Dobro. (Sobarica mu prilazi. On uzmakne.) Mari... idem do kafea. SOBARICA (nežno): Ved... gospodine Alfred? MLADI GOSPODIN (strogo): Idem do kafea. Ako doktor Šiler dođe... SOBARICA: On danas nede dodi. MLADI GOSPODIN (još strožije): Ako doktor Šiler dođe, ja du... bidu u kafeu... (Odlazi. Sobarica uzme cigaretu sa stola, stavi je u džep i izađe.)
IV MLADI GOSPODIN I MLADA SUPRUGA
Veče. Salon ujednoj kudi u Visokoj ulici, namešten sa banalnom elegancijom. Mladi gospodinje upravo ušao. On upali svede, još uvek je u šeširu i ogrtaču. Otvori vrata susedne sobe izaviri unutra. Svetlost sveda iz salona preleti preko parketa i osvetli krevet sa baldahinom u susednoj sobi. Crvenkasto svetlo odžara u kaminu spavade sobe širi se preko zastora oko kreveta. Mladi gospodin gleda po sobi. Uzme sprejza osvežavanje prostorija i šprica jastuke. Zatim ide sa sprejom kroz obe sobe tako da uskoro svuda zamiriše na ljubičice. Onda skine šešir i ogrtač. Sedne u plavu somotsku fotelju, zapali cigaretu ipuši. Malo kasnije ponovo ustane i ode da proveri da li su šaloni zatvoreni. Iznenada, vrati se u spavadu sobu i otvori fioku nodnog stočida pored kreveta. Traži nešto, izvadi šnalu od kornjačinog oklopa. Traži mesto da je sakrije, najzad je stavi u džep svoga ogrtača. Ode u salon, otvori vitrinu sa pidem. Izvadi srebrni poslužavnik, bocu konjaka i dve čaše i sve to stavi na sto. Ode ponovo do svog ogrtača i izvadi mali beli smotuljak iz džepa. Odmota ga i stavipored boce konjaka; ode do vitrine i izvadi dva mala tanjira, noževe i viljuške. Izvadi ušedereni kesten iz smotuljka i pojede ga. Zatim naspe sebi čašu konjaka. Brzo ispije. Gleda na sat, šeta po sobi. Zastane ispred zidnog ogledala, izvadi iz džepa češalj i očešlja kosu i svoje male brkove. Odlazi u predsoblje i osluškuje. Tišina. Onda navuče dve plave zavese preko vcata spavade sobe. Zvono na vratima. Mladi gospodin se malo trgne. Onda sedne u fotelju i ustane tek kada se vrafa ofvore. Mlada supruga uđe, ima veliki veo oko glave. Ona zatvori vrata za sobom izastane na trenutak, držedi levu ruku na srcu, kao da pokušava da savlada neko unutrašnje uzbuđenje. Mladi gospodin joj priđe, uzme joj levu ruku i pritisne poljubac na belu rukavicu sa crnim vezom. MLADI GOSPODIN (tiho): Hvala vam. MLADA SUPRUGA: Alfrede... Alfrede! MLADI GOSPODIN: Dođite, poštovana gospođo... dođite, gospođo Ema. MLADA SUPRUGA: Ostavite me samo na trenutak... molim vas... Ali, molim vas, Alfrede! (Ona još stoji pored vrata. Mladi gospodin stoji pred njom i drži je za ruku.) MLADA SUPRUGA: A gde sam ja, u stvari? MLADI GOSPODIN: Kod mene. MLADA SUPRUGA: Ovo je užasna kuda, Alfrede. MLADI GOSPODIN: Zašto? Ovo je veoma ugledna kuda. MLADA SUPRUGA: Srela sam dva čoveka na stepeništu. MLADI GOSPODIN: Poznajete li ih? MLADA SUPRUGA: Ne znam. Možda. MLADl GOSPODIN: izvinite, draga moja gospođo - ali morate znati koga poznajete.
MLADA SUPRUGA: Ja nisam ništa videla. MLADI GOSPODIN: Ali čak da su bili i vaši najbolji prijatelji, nisu vas mogli prepoznati. Čak ni ja nisam mogao. Da nisam znao da ste to vi... taj veo... MLADA SUPRUGA: Imam dva vela. MLADI GOSPODIN: Zar nedete da priđete malo bliže?... I... kada biste bar skinuli šešir? MLADA SUPRUGA: Šta vam pada na pamet, Alfrede? Rekla sam vam samo pet minuta... Ne duže... Kunem vam se... MLADI GOSPODIN: Ali vaš veo... MLADA SUPRUGA: Dva. MLADI GOSPODIN: Dobro, oba vela, onda... Dozvolite mi bar da vas vidim. MLADA SUPRUGA: Volite li me, Alfrede? MLADI GOSPODIN (duboko uvređen): Ema... Pitate me... MLADA SUPRUGA: Ovde je tako vrude. MLADI GOSPODIN: Ali, vi još niste skinuli krzneni ogrtač. Posle dete se prehladiti. MLADA SUPRUGA (najzad uđe u sobu i sruči se u fotelju): Iscrpljena sam. MLADI GOSPODIN: Dozvolite. (Skinejoj veiove, izvadi igle iz šešira i stavi na stranu šešir, igle i velove, što mu Mlada supruga dopušta. On stoji ispred nje, klima glavom.) MLADA SUPRUGA: Šta vam je? MLADI GOSPODIN: Nikada niste bili tako divni. MLADA SUPRUGA: Kako to mislite? MLADI GOSPODIN: Sam... sam sa vama... Ema... (Klekne na jedno koleno pred njenu fotelju, uzme je za ruke i obaspe ih poljubcima.) MLADA SUPRUGA: A sada... pustite me da idem! Učinila sam ono što ste želeli. (Mladi gospodin spusti glavu u njeno krilo.) Obedali ste mi da dete biti dobri. MLADI GOSPODIN: Jesam. MLADA SUPRUGA: Ugušidu se u ovoj sobi. MLADI GOSPODIN (ustane): Još uvek niste skinuli ogrtač. MLADA SUPRUGA: Stavite ga pored šešira. (Mladi gospodin joj skine ogrtač i stavi ga na divan.) A sada... zbogom... MLADI GOSPODIN: Ema... Ema...
MLADA SUPRUGA: Odavno je prošlo pet minuta. MLADI GOSPODiN: Nije ni minut! MLADA SUPRUGA: Alfrede, recite mi kdiko je tačno sati. MLADI GOSPODIN: Tačno je šest i četvrt. MLADA SUPRUGA: Trebalo je da ved odavno budem kod sestre. MLADI GOSPODIN: Sestru možete uvek da vidite... MLADA SUPRUGA: Oh, Alfrede, zašto ste me naveli na ovo? MLADI GOSPODIN: Jervas... obožavam, Ema. MLADA SUPRUGA: Koliko žena je to ved čulo od vas? MLADI GOSPODIN: Ni jedna - otkako sam vas video. MLADA SUPRUGA: Kako sam ja lakoverna osoba. Da mi je samo neko rekao... Čak i pre nedelju dana... čak i juče... MLADI GOSPODIN: M prekjuče ste mi obedali... MLADA SUPRUGA: Vi ste me toliko mučili. Ali ja nisam žeiela da to uradim. Bog mi je svedok. Nisam želela da to uradim... Juče sam čvrsto rešila... Znate li da sam vam sinod napisala jedno dugo pismo? MLADI GOSPODIN: Nisam dobio nikakvo pismo. MLADA SUPRUGA: Pocepala sam ga. O, trebalo je da ga pošaljem. MLADI GOSPODIN: Bolje je ovako. MLADA SUPRUGA: Oh, ne. To je sramota. Ne razumem sama sebe. Zbogom, Alfrede, pustite me da idem. (On je zagrli i obaspe joj lice strasnim poljubcima.) Onda... Održite svoju reč. MLADI GOSPODIN: Još jedan poljubac... samo jedan. MLADA SUPRUGA: Poslednji. (On je poljubi; ona mu uzvrati; njihove usne su dugo spojene.) MLADI GOSPODIN: Mogu li nešto da vam kažem, Ema? Sada prvi put znam šta je to sreda. (Mlada supruga klone u fotelju, on sedne na naslon i lagano joj stavi ruku oko vrata.)... Ili, bolje rečeno, sada prvi put znam šta bi sreda mogia da bude. (Mlada supruga duboko uzdahne, a on je ponovo poljubi.) MLADA SUPRUGA: Alfrede, Alfrede, šta to radite sa mnom! MLADI GOSPODIN: Ovde je udobno... Zar ne? I potpuno smo bezbedni. Hiljadu puta je lepše nego oni sastanci na otvorenom. MLADA SUPRUGA: Oh, ne podsedajte me na njih... MLADI GOSPODIN: Uvek du ih se sedati sa
beskrajnom radošdu. Svaki trenutak koji sam proveo pored vas je slatka uspomena. MLADA SUPRUGA: Sedate li se bala industrijalaca? MLADI GOSPODIN: Da li se sedam?... Sedeo sam pored vas za vreme večere, sasvim pored vas. Vaš muž je pio šampanjac... (Mlada supruga ga prekorno pogleda.) Samo sam hteo da govorim o šampanjcu... Ema, hodete li čašicu konjaka? MLADA SUPRUGA: Samo nekoliko kapi, ali bih prvo popila čašu vode. MLADI GOSPODIN: Dobro... Gde li je... ah, da... (Raširi zavese i ode u spavadu sobu. Ona gleda za njim. Vrati se sa bokalom i dve čaše.) MLADA SUPRUGA: Gde ste to bili? MLADI GOSPODIN: U... u susednoj sobi. (Sipa joj čašu vode.) MLADA SUPRUGA: Alfrede, hodu sada nešto da vas pitam - ali morate mi se zakleti da dete mi redi istinu. MLADI GOSPODIN: Kunem se. MLADA SUPRUGA: Je li u ovim sobama ikada bila neka druga žena? MLADI GOSPODIN: Ali, Ema - ova kuda postoji dvadeset godina. MLADA SUPRUGA: Vi znate na šta ja mislim, Alfrede... SA vama! Ovde, kod vas! MLADI GOSPODIN: Sa mnom... ovde... Ema! Nije lepo od vas što tako nešto mislite. MLADA SUPRUGA: Znači, vi ste... kako da... Ali ne, bolje da ne pitam. Bolje da ništa ne pitam. Sama sam kriva. Sve se plada. MLADI GOSPODIN: Ta, šta vam je? O čemu to govorite? Šta se plada? MLADA SUPRUGA: Ne, ne, ne, ne smem dodi k sebi... inače du propasti u zemlju od stida. MLADI GOSPODIN (sa bokalom u ruci, tužno klima glavom): Ema, kada biste samo znali koliko mi bola nanosite. (Mlada supruga sipa sebi konjak.) Redi du vam nešto, Ema. Ako se vi stidite što ste ovde... ako ste ravnodušni prema meni... ako ne osedate da ste vl za mene blaženstvo... onda je boljeda idete... MLADA SUPRUGA: Da, to du i da uradim. MLADi GOSPODIN (uzmeje za ruku): Ali ako slutite da ne mogu da živim bez vas, da jedan poljubac u vašu ruku značl za mene više nego nežnost svih žena na svetu... Ema, ja nisam kao drugi mladi ljudi koji znaju da se udvaraju... Ja sam možda pomalo naivan... ja... MLADA SUPRUGA: Ali, ako ste vi ipak kao ostali mladi ljudi?
MLADI GOSPODIN: Tada vi ne biste danas bili ovde, jer vi niste kao druge žene. MLADA SUPRUGA: Kako vi to znate? (Odveo ju je do divana i seo pored nje.) MLADI GOSPODIN: Mnogo sam razmišljao o vama. Ja znam da ste nesredni. MLADA SUPRUGA (obradovana): Jesam. MLADI GOSPODIN: Život je prazan, ništavan i... tako kratak - tako užasno kratak! Postoji samo jedna sreda... pronadi nekoga ko de vas voleti... (Mlada supruga uzme ušederenu krušku sa stola i stavi je u usta.) MLADI GOSPODIN: Pola meni! (Ona mu daje ustima.) MLADA SUPRUGA (skloni mu ruku sa svoje noge): Alfrede, šta to radite? Je li to vaše obedanje? MLADI GOSPODIN (proguta krušku, onda odvažnije): Život je tako kratak. MLADA SUPRUGA (slabo): Ali to nije razlog... MLADI GOSPODIN (mehanički): O, jeste! MLADA SUPRUGA (još slabije): Alfrede, obedali ste mi da dete biti dobri... A ovde ima toliko svetla... MLADI GOSPODIN: Dođi, dođi, jedina moja... (Digne je sa divana.) MLADA SUPRUGA: Šta to radite? MLADI GOSPODIN: Tamo nije ni malo svetlo. MLADA SUPRUGA: Tamo je, znači, druga soba? MLADI GOSPODIN (vodi je za sobom): Divna soba i... potpuno mračna. MLADA SUPRUGA: Onda je bolje da ostanemo ovde. (On je ved pred zavesom. Otkopča joj prsluk.) Vi ste... Oh, bože, šta to radite sa mnom, Alfrede?! MLADI GOSPODIN: Obožavam te, Ema! MLADA SUPRUGA: Ne, čekaj, čekaj samo trenutak... (slabašno) idi... pozvadu te. MLADI GOSPODIN: Daj mi... daj da ti... (zbuni se) daj... dati... pomognem. MLADA SUPRUGA: Nemoj, pocepadeš mi sve. MLADI GOSPODIN: Zar nemaš mider? MLADA SUPRUGA: Nikada ne nosim mider. Ima jedna čuvena glumica koja ga takođe ne nosi. Ali, evo, skini mi cipele. (On joj skine cipele i ljubi joj stopala. Ona uskoči u krevet.) Oh, hladno mi je. MLADI GOSPODIN: Ubrzo de biti vrude. MLADA SUPRUGA (tiho se smeje): Misliš?
MLADI GOSPODIN (neprijatno dirnut, sebi): Nije morala da to kaže. (Skida se u mraku.) MLADA SUPRUGA (nežno): Dođi, dođi, dođi! MLADI GOSPODIN (ponovo u boljem raspoloženju): Dolazim... MLADA SUPRUGA: Ovde tako mirišu ljubičice! MLADI GOSPODIN: To si ti sama... Ti, (uznju) sama... MLADA SUPRUGA: Alfrede... Alfrede!!! MLADI GOSPODIN: Ema... ……………………………………………………… MLADI GOSPODIN: Mora da te previše volim... da... to me dovodi do ludila. MLADA SUPRUGA: ... MLADI GOSPODIN: Ovih poslednjih dana skoro da sam poludeo. Znao sam da de mi se ovo dogoditi. MLADA SUPRUGA: Nemoj da brineš. MLADI GOSPODIN: O, naravno. To se samo očekuje kada je čovek... MLADA SUPRUGA: Ne... nemoj... Nervozan si. Smiri se... MLADI GOSPODIN: Jesi li čula za Stendala? MLADA SUPRUGA: Stendala? MLADI GOSPODIN: "Psihologija ljubavi". MLADA SUPRUGA: Ne, zašto pitaš? MLADI GOSPODIN: U toj knjizi ima jedna priča koja na nešto ukazuje. MLADA SUPRUGA: Kakva priča? MLADI GOSPODIN: Ima tamo jedna grupa konjičkih oficira koji su zajedno... MLADA SUPRUGA: Pa... MLADI GOSPODIN: I oni pričaju jedan drugome o svojim ljubavnim avanturama. I svaki od njih kaže da je sa ženom koju je voieo naj... znaš, najstrastvenije... da je ona sa njim, to jest on sa njom... ukratko, ista stvar desila se svakome od njih sa tim ženama, kao... što se upravo meni desilo sa tobom. MLADA SUPRUGA: Da. MLADI GOSPODIN: To je veoma karakteristično. MLADA SUPRUGA: Da.
MLADI GOSPODIN: To još nije kraj priče. Jedan jedini tvrdi da mu se to nikada u čitavom životu nije dogodilo, ali - to je sad Stendalov sopstveni komentar - on je bio poznati hvalisavac. MLADA SUPRUGA: O, stvarno? MLADI GOSPODIN: Pa ipak me uznemirava ta glupost, čak i ako to zaista nije važno. MLADA SUPRUGA: Naravno. Ali znaš... ti si mi i obedao da deš biti dobar. MLADI GOSPODIN: Znaš, nemoj da se smeješ, to čini stvar još gorom. MLADA SUPRUGA: Ne, ne smejem se. To što je Stendal napisao je vrlo zanimljivo. Uvek sam mislila da se to samo dešava starijima... ili vrlo... znaš, ljudima koji su veoma mnogo toga doživeli... MLADI GOSPODIN: Šta ti pada na pamet. To nema nikakve veze. Oh, zaboravio sam najlepšu priču u Stendalovoj knjizi. Jedan od konjičkih oficira priča kako je proveo tri nodi, ili šest... nisam siguran koliko... sa ženom za kojom je čeznuo nedeljama - desiree - shvataš... i oni ništa drugo nisu radili svih tih nodi osim što su plakali od srede... oboje... MLADA SUPRUGA: Oboje? MLADI GOSPODIN: Da. To te čudi? Ja mislim da je to tako razumljivo - naročito ako je čovek zaljubljen. MLADA SUPRUGA: Ali, svakako da ima mnogih koji uopšte ne plaču. MLADI GOSPODIN (nervozno): Oh, svakako... to je bio izuzetan slučaj. MLADA SUPRUGA: Oh... Mislila sam da je Stendal rekao da svi konjički oficiri plaču u takvim okolnostima. MLADI GOSPODIN: Ti mi se sada rugaš... MLADA SUPRUGA: Šta ti pada na pamet? Ne budi tako detinjast, Alfrede. MLADI GOSPODIN: U svakom slučaju, to me čini nervoznim... Imam osedaj da sve vreme misliš o tome. A to me uznemirava. MLADA SUPRUGA: Uopšte ne mislim o tome. MLADI GOSPODIN: O, da, misliš. Kada bih samo bio siguran da me voliš. MLADA SUPRUGA: Zar ti treba bolji dokaz? MLADI GOSPODIN: Ah... ponovo mi se podsmevaš. MLADA SUPRUGA: Kako to misliš? Dođi, daj mi tvoju lepu glavicu. MLADI GOSPODIN: A, to je ved lepše. MLADA SUPRUGA: Voliš li me? MLADI GOSPODIN: Tako sam sredan.
MLADA SUPRUGA: Ali nema potrebe još i da plačeš. MLADI GOSPODIN (odmakne se od nje, veoma razdražen): Ponovo, ponovo. Zarte nisam zamolio... MLADA SUPRUGA: Samo sam rekla da ne treba da plačeš... MLADI GOSPODIN: Rekla si "još i" da plačem. MLADA SUPRUGA: Zlato, nervozan si. MLADI GOSPODIN: Znam. MLADA SUPRUGA: Ali, nema potrebe. Vrlo mi je drago da smo... da smo kao dobri prijatelji... MLADI GOSPODIN: Ponovo počinješ. MLADA SUPRUGA: Zar se ne sedaš? To je bila jedna od prvih stvari o kojoj smo razgovarali. Želeli smo da budemo dobri prijatelji; ništa više. Oh, to je bilo tako lepo... to je bilo u januaru, na velikom balu kod moje sestre, za vreme kadrila... Zaboga, otkada je trebalo da krenem! Sestra me čeka... Šta da joj kažem?... Zbogom, Alfrede... MLADI GOSPODIN: Ema! Ostavideš me ovako! MLADA SUPRUGA: Da, tako! MLADI GOSPODIN: Samo još pet minuta... MLADA SUPRUGA: Dobro, još samo pet minuta. Ali moraš mi obedati... da se nedeš micatL. A? Poljubidu te za rastanak... Pst, miruj, rekla sam da se ne mičeš, ili du odmah ustati, moj slatki, slatki... MLADI GOSPODIN: Ema... moja dra... ……………………………………………………… MLADA SUPRUGA: Moj Alfrede... MLADI GOSPODIN: Oh, sa tobom je božanstveno. MLADA SUPRUGA: Ali, sada zaista moram da idem. MLADI GOSPODIN: Ah, tvoja sestra može da čeka. MLADA SUPRUGA: Moram da idem kudi. Za sestru je ved kasno. Koliko je sati? MLADI GOSPODIN: Odakle znam? MLADA SUPRUGA: Pogledaj na sat. MLADI GOSPODIN: Sat mi je u prsluku. MLADA SUPRUGA: Pa donesi ga. MLADI GOSPODIN (čilo skoči izkreveta): Osam.
MLADA SUPRUGA (brzo ustane): Zaboga... Brzo, Alfrede, dodaj mi čarape. Šta uopšte da kažem? Mora da me čekaju kod kude... osam sati... MLADI GOSPODIN: Kada du te ponovo videti? MLADA SUPRUGA: Nikada. MLADI GOSPODIN: Ema! Ne voliš meviše? MLADA SUPRUGA: Baš zato. Dodaj mi cipele. MLADI GOSPODIN: Nikada više. Evo ti. MLADA SUPRUGA: U torbi su mi šnale za cipele. Brzo, molim te... MLADI GOSPODIN: Evo ti šnale. MLADA SUPRUGA: Alfrede, ovo nam oboma može dodi glave. MLADI GOSPODIN (veoma neugodno dirnut): Kako to misliš? MLADA SUPRUGA: Pa, šta da kažem ako me on upita, "Gde si bila?" MLADI GOSPODIN: Kod sestre. MLADA SUPRUGA: Kada bih samo mogla da slažem. MLADI GOSPODIN: Ništa ti drugo ne preostaje. MLADA SUPRUGA: A sve to zbog muškarca kao što si ti. Oh, dođi... Hodu još jednom da te poljubim. (Zagrli ga.) A sada... ostavi me... idi u drugu sobu. Ne mogu pred tobom da se oblačim. (On odlazi u salon, oblači se. Pojede nekoliko kolačida, popije čašu konjaka. Malo kasnije Mlada supruga ga pozove.) MLADA SUPRUGA: Alfrede! MLADI GOSPODIN: Zlato? MLADA SUPRUGA: Mnogo je bolje što mi nismo plakali. MLADI GOSPODIN (ponosno se smeška): Kako možeš biti tako frivolna? MLADA SUPRUGA: A šta de biti ako... ako se jednoga dana slučajno sretnemo u nekom društvu? MLADI GOSPODIN: Slučajno - jednoga dana... Ti deš sigurno sutra biti kod Lobhejmerovih? MLADA SUPRUGA: Da. I ti? MLADI GOSPODIN: Naravno. Mogu li da te zamolim za kotiljon? MLADA SUPRUGA: Oh, ja nedu idi. Kako možeš i da pomisliš? Pa ja bih... (Uđe u salon potpuno odevena. Uzme kolačid.)... propala u zemlju.
MLADI GOSPODIN: Dobro, onda sutra kod Lobhejmerovih, to je lepo. MLADA SUPRUGA: Ne, ne... nedu dodi; zaista... MLADI GOSPODIN: Onda prekosutra... ovde. MLADA SUPRUGA: Ti si poludeo. MLADI GOSPODIN: U šest. MLADA SUPRUGA: Ovde na uglu staju kola, zar ne? MLADI GOSPODIN: Da, ima ih koliko hodeš. Onda, prekosutra u šest, ovde. Molim te, reci da, zlato moje ljubljeno. MLADA SUPRUGA: O tome demo razgovarati sutra za vreme kotiljona. MLADI GOSPODIN (zagrlije): Anđele moj. MLADA SUPRUGA: Ponovo deš mi pokvariti frizuru. MLADI GOSPODIN: Znači, sutra kod Lobhejmerovih, a prekosutra u mojim rukama. MLADA SUPRUGA: Zbogom... MLADI GOSPODIN (iznenada zabrinuto): A šta deš njemu večeras redi? MLADA SUPRUGA: Me pitaj... he pitaj... to je užasno. Zašto te toliko volim? Zbogom. Ako ponovo sretnem nekoga na stepeništu dobidu srčani udar... Ah! (On je još jednom poljubi u ruku, ona odlazi. On ostaje sam. Sedne na divan, smeška se, kaže sam sebi.) MLADI GOSPODIN: Tako dakle, sada sam u vezi sa jednom uglednom ženom.
V MLADA SUPRUGA I MUŽ
Udobna spavada soba. Pola jedanaest uveče. Mlada supruga leži u krevetu i čita. Ulazi Muž u nodnom ogrtaču. MLADA SUPRUGA (ne prekidajudi čitanje): Ne radiš više? MUŽ: Ne. Previše sam umoran. A osim toga... MLADA SUPRUGA: Šta? MUŽ: Iznenada sam bio tako usamljen za pisadim stolom. Osetio sam potrebu za tobom. MLADA SUPRUGA (podignepogled): Stvarno? MUŽ (sedne pored nje na krevet): Nemoj večeras više da čitaš, pokvarideš oči.
MLADA SUPRUGA (zatvori knjigu): Šta ti je? MUŽ: Ništa, dete moje. Zaljubljen sam u tebe. Znaš to, zar ne? MLADA SUPRUGA: Pa, čovek ponekad to može da zaboravi. MUŽ: Čovek mora to ponekad da zaboravi. MLADA SUPRUGA: Zašto? MUŽ: Jer bi inače brak bio... pa... nepotpun. Izgubio bi... kako da kažem... izgubio bi svoju svetost. MLADA SUPRUGA: Oh... MUŽ: Veruj mi... tako je. Da za ovih pet godina koliko smo u braku nismo ponekad zaboravili da smo zaljubljeni... verovatno ni sada ne bi bili zaljubljeni. MLADA SUPRUGA: To je suviše mudro za mene. MUŽ: A istina je da smo se mi možda deset ili dvadeset puta zaljubljivali jedno u drugo... Zar nije tako? MLADA SUPRUGA: Nisam brojala. MUŽ: Da smo samo jedno zaljubljivanje doveli do kraja, da sam se ja od početka predao strasti za tobom, mi bismo bili kao milioni drugih parova. Do sada bi sa nama bilo gotovo. MLADA SUPRUGA: A... tako misliš? MUŽ: Veruj mi - Ema - u prvim danima našeg braka plašio sam se da de se baš to dogoditi. MLADA SUPRUGA: Ja takođe. MUŽ: Vidiš? Zar nisam u pravu? Zbog toga je dobro da se neko vreme živi samo u prijateljstvu. MLADA SUPRUGA: Shvatam. MUŽ: I zato ponovo možemo doživeti sredu kao za vreme medenog meseca, jer ja nikada nisam dopustio da se medeni mesec... MLADA SUPRUGA: Razvuče u mesece. MUŽ: Tačno. MLADA SUPRUGA: A sada... izgleda da se period prijateljstva približio kraju...? MUŽ (nežno je privuče sebi): Izgleda da je tako. MLADA SUPRUGA: A šta ako je kod mene bilo drugačije? MUŽ: Nije. Ti si najpametnije i najšarmantnije stvorenje na svetu. Veoma sam sredan da sam te našao.
MLADA SUPRUGA: Lepo je što ponekad još uvek umeš da mi se udvaraš. MUŽ (koji je legao u krevet): Za jednog čoveka koji je malo video svet - dođi, stavi glavu na moje rame -koji je malo video svet, brak je nešto mnogo tajanstvenije nego za vas - mlade devojke iz uglednih porodica. Vi nam dolazite čiste i... u krajnjem slučaju, u izvesnoj meri nevine, i zbog toga imate mnogo čistije shvatanje o voljenom bidu nego mi svetski ljudi. MLADA SUPRUGA (smeje se): Oh! MUŽ: Pa da. Jer usled raznih iskustava koja smo bili primorani da steknemo pre braka postali smo zbunjeni i nesigurni. Vi žene čujete mnogo, znate previše i verovatno čitate previše, ali nemate pravu predstavu kroz šta mi muškarci moramo da prođemo. Ono što se obično naziva sladak život, nama se potpuno ogadilo. O, kakva su to stvorenja sa kojima mi moramo da se suočimo. MLADA SUPRUGA: Kakva su to stvorenja? MUŽ (ljubi je u čelo): Budi sredna, dete moje, što ih nikada nisi videla. Najviše ih je zaista za žaljenje... Ne bi trebalo da bacamo kamenje na takva stvorenja. MLADA SUPRUGA: Molim te - to sažaljenje... Čini mi se zaista neprikladno. MUŽ (dirljivo): One ga zaslužuju. Vi devojke iz uglednih porodica koje pod zaštitom roditelja mirno čekate dok vas ne zaprose... vi nemate pojma o bedi koja tera mnoga od tih jadnih stvorenja u naručje greha. MLADA SUPRUGA: I tako se, znači, one sve prodaju? MUŽ: Ne bih baš tako rekao. Ne mislim samo na materijalnu bedu. Tu postoji još i... čovek bi mogao redi... moralna beda, jedno nepravilno shvatanje toga šta je dobro, a pogotovo toga šta je plemenito. MLADA SUPRUGA: Ali, zašto su one za žaljenje? Pa njima je sasvim dobro. MUŽ: Kakve čudne poglede imaš, dete. Ne smeš zaboraviti da su ta stvorenja prirodno predodređena da tonu sve dublje i dublje. Nema kraja. MLADA SUPRUGA (priljubi se uz njega): Zvuči zanimljivo. MUŽ(neprijatno dirnut): Kako možeš to da kažeš, Ema? Mislio sam da za vas ugledne žene niko nije odvratniji nego one koje nisu ugledne. MLADA SUPRUGA: Naravno, Karl, naravno. Ja sam to tek tako rekla. Nastavi, pričaj mi još. Volim kad ti pričaš. Pričaj mi nešto. MUŽ: O čemu? MLADA SUPRUGA: Pa, još nešto o tim stvorenjima. MUŽ: šta ti pada na pamet? MLADA SUPRUGA: Znaš, imala sam nekad običaj da te molim, sedaš li se? da mi kažeš nešto o tvojoj mladosti.
MUŽ: Zašto te to zanima? MLADA SUPRUGA: Zar nisi moj muž? Nije pravedno da ne znam ništa o tvojoj prošlosti. MUŽ: Ne misliš valjda da bih bio tako neukusan da... Dosta, Ema... to je skrnavljenje. MLADA SUPRUGA: A ipak si držao bog zna koliko drugih žena u rukama kao što sada držiš mene. MUŽ: Ne govori "žene". Ti si žena. MLADA SUPRUGA: Ali ti moraš da mi odgovoriš na jedno pitanje... ili... nema ništa od medenog meseca. MUŽ: Ti zaista umeš da budeš... Pomisli samo, ti si majka... Naša devojčica spava tamo... MLADA SUPRUGA (umiljava se): Želela bih i dečaka, takođe. MUŽ: Ema! MLADA SUPRUGA: Eh, nemoj biti tako... Naravno, ja sam tvoja žena, ali bih želela da budem malo i... znaš, tvoja ljubavnica. MUŽ: Želela bi? MLADA SUPRUGA: Da - ali prvo moje pitanje. MUŽ (pokorno): Pitaj. MLADA SUPRUGA: Da li je ikada bila i neka... udata... među tvojim ženama? MUŽ: Šta? Kako to misliš? MLADA SUPRUGA: Znaš kako mislim. MUŽ (uznemiren): Kako možeš to da pitaš? MLADA SUPRUGA: Želela bih da znam da li... kako da kažem... da li si ikad... MUŽ (ozbiljno): Da li ti poznaješ neku takvu ženu? MLADA SUPRUGA: Ja lično ne poznajem. MUŽ: Ima li neka takva žena među tvojim prijateljicama? MLADA SUPRUGA: Kako mogu biti sigurna u to? MUŽ: Možda ti je neka od tvojih prijateljica rekla... svašta se priča, mislim... žene međusobno. Je li ti neka od njih pričala o tome? MLADA SUPRUGA (nesigurno): Nije. MUŽ: Sumnjaš li da neka od tvojih prijateljica...? MLADA SUPRUGA: Sumnja, ah, sumnja. MUŽ: Izgleda da sumnjaš.
MLADA SUPRUGA: Ne, definitivno ne, Karl. Sigurna sam. Kad o tome razmislim, ne bih mogla poverovatl da i jedna... MUŽ: Ni jedna? MLADA SUPRUGA: Od mojih prijateljica... ni jedna. MUŽ: Obedaj mi nešto, Ema. MLADA SUPRUGA: Da. MUŽ: Da deš prekinuti da se družiš sa onom ženom za koju postoji i najmanja sumnja da ona... da ne vodi besprekoran život. MLADA SUPRUGA: Treba li da ti to obecam? MUŽ: Naravno, znam da nikada nedeš tražiti društvo takvih žena. Ali to se može dogoditi slučajno... u stvari, često se baš tako dešava. Upravo žene čija reputacija nije najbolja, traže društvo uglednih žena, delimično da bi obezbedile sebi dobru pozadinu, adelimično zbog izvesne... kako da kažem... čežnje za vrlinom. MLADA SUPRUGA: Tako? MUŽ: Da. Verujem da je ovo što sam sada rekao ispravno. Čežnja za vrlinom. Jer te žene su u stvari veoma nesretne, veruj mi. MLADA SUPRUGA: Zašto? MUŽ: Kakvo pitanje, Ema. Kako možeš tako nešto da pitaš?... Zamisli kakav život moraju da vode. Pun laži, prevara, prostote i opasnosti. MLADA SUPRUGA: Da, sigurna sam da si u pravu. MUŽ: Da ti pravo kažem... one pladaju za to malo srede... za malo... MLADA SUPRUGA: Zadovoljstva. MUŽ: Zadovoljstva? Zašto to zoveš zadovoljstvom? MLADA SUPRUGA: Pa - mora tu biti nečega! Inače to ne bi radile. MUŽ: To je ništavno... samo jedna omamljenost. MLADA SUPRUGA (zamišijeno): Omamljenost. MUŽ: Ne, to čak nije ni omamljenost. Ali, šta god da je, možeš biti sigurna da skupo pladaju za to. MLADA SUPRUGA: Znači... ti si sve to jednom proživeo - zar ne? MUŽ: Da, Ema. To su moje najžalosnije uspomene. MLADA SUPRUGA: Koja je to bila? Reci mi. Poznajem li je?
MUŽ: Sta ti pada na pamet? MLADA SUPRUGA: Je li to bilo davno? Je li to bilo mnogo pre nego što smo se mi venčali? MUŽ: Ne pitaj me. Molirn te, ne pitaj me. MLADA SUPRUGA: Ali, Karl! MUŽ: Ona je mrtva. MLADA SUPRUGA: Stvarno? MUŽ: Da... znam da zvuči smešno, ali čini mi se da sve te žene... umiru mlade. MLADA SUPRUGA: Mnogo si je voleo, zar ne? MUŽ: Čovek ne voli lažljivice. MLADA SUPRUGA: Onda zašto... MUŽ: Omamljenost... MLADA SUPRUGA: Dakle ipak. MUŽ: Ne govori više o tome, molim te. Sve je to prošlost. Voleo sam samo jednu ženu... a to si ti. Čovek može voleti samo ono što je čisto i Istinito. MLADA SUPRUGA. Oh, Karl! MUŽ: O, kako lepo, kako sigurno se osedam u tvom zagrijaju. Zasto te nisam upoznao još kao dete? Siguran sam da nikada ne bih pogledao neku drugu ženu. MLADA SUPRUGA: Karl! MUŽ: A ti si tako divna!... divna!... Oh, dođi... (On ugasi svetlo.) ……………………………………………………… MLADA SUPRUGA: Znaš li o čemu sve vreme nodas mislim? MUŽ: O čemu, zlato? MLADA SUPRUGA: O... O... O Veneeiji. MUŽ: Našoj prvoj nodi... MLADA SUPRUGA: Da... Ovako... MUŽ: Šta...? Reci mi! MLADA SUPRUGA: Ovako si me voleo i tada. MUŽ: Da, isto ovako.
MLADA SUPRUGA: Oh... kada bi uvek... MUŽ: Šta? MLADA SUPRUGA: Moj Karl! MUŽ: Šta hodeš da kažeš? Šta bi bilo kada bih uvek...? MLADA SUPRUGA: Pa da... MUŽ: Hajde, reci šta si mislila? Kada bih uvek...? MLADA SUPRUGA: Da, onda bih uvek znala da me voliš. MUŽ: Da. Ali to moraš da znaš i ovako. Čovek ne može uvek biti dobar ljubavnik. On mora da nastavi da odlazi u neprijateljski svet. Mora da se napreže i bori. Nemoj to nikada da zaboraviš, dete moje. Za sve ima vremena u braku - u tome je njegova lepota. Nema mnogo ljudi koji posle pet godina mogu još uvek da se sete - svoje Venecije. MLADA SUPRUGA: Svakako! MUŽ: A sada... Laku nod, drago moje dete! MLADA SUPRUGA: Laku nod! _________________ http://mikaanticforum.org/index.php
vuk ~ administrator ~
Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5515 Lokacija: nigdina Poslao: Ned Avg 21, 2011 8:28 pm Naslov: VI MUŽ I SLATKA MALA
Privatna soba u restoranu Rajdhof. Nameštena udobno, sa skromnom elegancijom. Ped na gas je upaljena. Muž, Slatka mala. Na stolu su ostaci jela, čaše sa šlagom, vode, sir. U čašama za vino madarsko belo vino. Muž puši havana cigaru, naslonjen u uglu divana. Slatka mala sedi do njega na stolici i jede kašikom šlag, koji liže sa zadovoljstvom. MUŽ: Ukusno? SLATKA MALA (jede, ne obrada pažnju): Mmmm. MUŽ: Hodeš li još? SLATKA MALA: Ne, ved sam previše jela. MUŽ: Nemaš više vina. (Sipa joj.) SLATKA MALA: Ne... ali slušajte, nedu ga popiti. MUŽ: Ponovo mi kažeš vi. SLATKA MALA: Pa, znate, čovek se tako teško navikne. MUŽ: Znaš. SLATKAMALA:Štajesad? MUŽ: Ponovo si rekla znate... Dođi, sedi pored mene. SLATKA MALA: Samo trenutak... nisam još završila. (On ustane, stane iza stolice i obgrlije, podižudi joj glavu k njemu.) Šta to radite? MUŽ: Hteo bih jedan poljubac. SLATKA MALA (ljubedi ga): Vi ste... oh, izvini... ti si pomalo drzak. MUŽ: Tek ti je sada to palo na pamet. SLATKA MALA: Ne, shvatila sam ranije... na ulici. Vi mora da... MUŽ: Bez vi. SLATKA MALA: Mora da misliš da sam ja "mnogo" dobra devojka. MUŽ: Zašto? SLATKA MALA: Pa odmah sam sa vama pošla u privatnu sobu. MUŽ: Ne bih baš rekao odmah. SLATKA MALA: Ali tako ste me lepo zamolili. MUŽ: Zaista tako misliš? SLATKA MALA: A posle svega, šta tu ima loše?
MUŽ: Tačno. SLATKA MALA: Išao čovek u šetnju ili... MUŽ: Bilo je suviše hladno za šetnju. SLATKA MALA: Pa da. Bilo je suviše hladno. MUŽ: A ovde je tako prijatno i toplo, zar ne? (Ponovo je seo, zagrlio je I privukao sebi.) SLATKA MALA (slabo): Ne... MUŽ: Reci mi... Spazila si me i ranije, zar ne? SLATKA MALA: Naravno. U Singerovoj ulici. MUŽ: Nisam mislio danas. Prekjuče i dan pre toga, kada sam te pratio. SLATKA MALA: Mnogi muškarci me prate. MUŽ: Mogu misliti. Ali, jesi li me ti primetila? SLATKA MALA: Znate... Ah... znaš li šta mi se nedavno dogodilo? Muž moje rođake pratio me je po mraku i nije me prepoznao. MUŽ: Je li razgovarao s tobom? SLATKA MALA: Šta ti pada na pamet? Nije svako tako drzak kao ti. MUŽ: Ipak se dešava. SLATKA MALA: Naravno da se dešava. MUŽ: I šta ti onda radiš? SLATKA MALA: Oh, ništa... jednostavno ne odgovaram. MUŽ: Hm... ali meni si odgovorila. SLATKA MALA: Žalite se? MUŽ (naglo je poljubi): Usne ti imaju ukus šlaga. SLATKA MALA: Oh, one su prirodno slatke. MUŽ: Mnogi muškarci su ti to rekli? SLATKA MALA: Mnogi?! Šta opet zamišljaš! MUŽ: Hajde, budi jednom poštena. Koliko muškaraca je pre mene poljubilo tvoje usne? SLATKA MALA: Zašto pitaš? Ne bi poverovao kada bih ti rekla. MUŽ: Zašto ne bih?
SLATKA MALA: Pogodi! MUŽ: Dobro, recimo... Ali nemoj da se naljutiš... SLATKA MALA: Zašto bih se naljutila? MUŽ: Dobro, pogađadu... Dvadeset? SLATKA MALA (odmakne se od njega): Zašto nisi rekao sto? MUŽ: Samo sam pogađao. SLATKA MALA: Pa, nisi pogodio. MUŽ: Dobro, onda deset? SLATKA MALA (uvređeno): O, naravno, ja sam devojka koja dozvoljava muškarcu da razgovara sa njom na ulici i odmah zatim ide s njim u privatnu sobu! MUŽ: Ne budi tako detinjasta. Kakva je razlika idi okolo ulicama ili sedeti u sobi...? Mi smo u gostionici. Konobar može dodi svakog trenutka - tu zaista nema ništa strašno... SLATKA MALA: To sam i mislila. MUŽ: Jesi li ikada ranije bila u nekoj privatnoj sobi, chambre separee? SLATKA MALA: Pa, da kažem istinu - jesam. MUŽ: To mi se sviđa kod tebe. Poštena si. SLATKA MALA: Ali to nije bilo kao što ti misliš. To je bila chambre separee sa jednom prijateijicom i njenim verenikom za vreme karnevala prošle godine. MUŽ: Pa, ne bi bila tragedija da si jednom bila... sa tvojim ljubavnikom... SLATKA MALA: Naravno da ne bi bila tragedija, ali ja nemam ljubavnika. MUŽ: E, sad... SLATKA MALA: Duše mi, nemam. MUŽ: Ali nedeš valjda da mi kažeš da sam ja... SLATKA MALA: Šta?... Nisam imala nikoga više od šest meseci. MUŽ: A, tako... ali pre toga? Ko je to bio? SLATKA MALA: A zašto ste vi toliko znatiželjni? MUŽ: Znatiželjan sam jer te volim. SLATKA MALA: Je li to istina? MUŽ: Zar nisi primetila? Pričaj mi o njemu. (Privuče je k sebi.)
SLATKA MALA: Šta želiš da ti pričam? MUŽ: Nemoj me terati da te toliko molim. Ko je on bio? Hodu da znam. SLATKA MALA (smeje se): O, jedan muškarac. MUŽ: Dakle, ko je to bio? SLATKA MALA: Malo je ličio na tebe. MUŽ: Je li? SLATKA MALA: Da nisi toliko ličio na njega... MUŽ: Šta? SLATKA MALA: Ne pitaj me, ved znaš šta... MUŽ: Znači zato si pristala da razgovaraš sa mnom. SLATKA MALA: Možda. MUŽ: Sada zaista ne znam da li da se radujem ili ljutim. SLATKA MALA: Ja bih se radovala na tvom mestu. MUŽ: O, da. SLATKA MALA: Način na koji govoriš toliko me podseda na njega... i to kako me gledaš... MUŽ: Ko je on bio? Reci mi. SLATKA MALA Ne, te oči... MUŽ: Kako se zvao? SLATKA MALA: Molim te, ne gledaj me tako. (Uzme je u naručje. Dug, strastan poljubac. Ona se oslobodi i pokuša da ustane.) MUŽ: Zašto me ostavljaš? SLATKA MALA: Vreme je da idem kudi. MUŽ: Kasnije. SLATKA MALA: Ne, stvarno moram. Šta misliš šta de mi majka redi. MUŽ: Živiš sa majkom? SLATKA MALA: Naravno da živim sa majkom. Šta si mislio? MUŽ: Dobro... sa majkom. Živiš li sama sa njom? SLATKA MALA: Kako da ne, sama! Ima nas petoro. Dva dečaka i još dve devojke.
MUŽ: Zašto si sela tako daleko? Ti si najstarija? SLATKA MALA: Ne. Ja sam druga. Kati je najstarija: ona radi u cvedari. MUŽ: A čime se ti baviš? SLATKA MALA: Ostajem kod kude. MUŽ: Sve vreme? SLATKA MALA: Jedna od nas mora. MUŽ: Naravno. Da... A šta kažeš majci kada se vratiš ovako kasno? SLATKA MALA: To se ved retko dešava. MUŽ: A šta za danas? Pitade te, zar ne? SLATKA MALA: Naravno da de me pitati. Ma koliko da pazim kada se vradam kudi, ona se uvek probudi. MUŽ: Pa šta joj ti kažeš? SLATKA MALA: Kažem joj da sam bila u pozorištu. MUŽ: I ona ti veruje? SLATKA MALA: Zašto mi ne bi verovala? Često idem u pozorište. Jedino sam prošle nedelje išla u operu sa jednom prijateljicom i njenim verenikom i mojim starijim bratom. MUŽ: A kako ste nabavili ulaznice? SLATKA MALA: Moj brat je frizer. MUŽ: Da, frizer. Aha - sigurno pozorišni frizer. SLATKA MALA: Zašto me sve to ispituješ? MUŽ: Zanima me. A šta radi tvoj drugi brat? SLATKA MALA: Još je u školi. Želi da bude učitelj. Ne... nešto slično. MUŽ: I imaš još jednu malu sestru? SLATKA MALA: Da, ona je još balavica, ali i pored toga se ved sad na nju mora paziti. Nemaš pojma kako se te devojčice iskvare u školama! Veruješ li? Juče sam je uhvatila na sastanku. MUŽ: Šta? SLATKA MALA: Da! Sa dečakom iz susedne škole. Šetali su ulicom Stroci u pola osam uveče. Takva balavica! MUŽ: Pa šta si uradila?
SLATKA MALA: O, istukla sam je. MUŽ: Tako si stroga? SLATKA MALA: Pa, nema ko drugi. Starija sestra je na poslu a majka samo mrmlja... uvek sve zapada meni. MUŽ: Bože, kako si slatka! (Poljubi je i razneži se.) Ti me takođe podsedaš na nekoga. SLATKA MALA: Stvarno? Na koga? MUŽ: Ni na koga naročito... Podsedaš me na vreme... pa, podsedaš me na moju mladost. Hajde, ispij, dete. SLATKA MALA: A koliko ti imaš godina?... Ti... čak ne znam ni tvoje ime. MUŽ: Karl. SLATKA MALA: Nije mogude?! Zoveš se Karl? MUŽ: I on se takođe zvao Karl? SLATKA MALA: Ne, ali to je ved samo čudo... te oči... čak i pogled... (Klima glavom.) MUŽ: Ko je on bio? Još uvek mi nisi rekla. SLATKA MALA: On je bio loš čovek... to je sigurno, inače me ne bi ostavio. MUŽ: Jesi li ga mnogo volela? SLATKA MALA: Naravno da sam ga volela. MUŽ: Znam šta je on bio - poručnik. SLATKA MALA: Ne, nije bio u vojsci. Ne bi ga primili. Njegov otac ima kudu u... Ali zašto hodeš sve to da znaš? MUŽ (ljubi je): Ti u stvari imaš sive oči. Mislio sam da su crne. SLATKA MALA: Ne sviđaju ti se? (On joj poljubi oči.) Oh, ne, ne - nemoj... Oh, molim te, oh, bože - ne, pusti me da ustanem... samo za trenutak, molim te... MUŽ (sve nežnije): O, ne. SLATKA MALA: Ali, molim te, Karl... MUŽ: Koliko imaš godina - osamnaest, a? SLATKA MALA: Napunila sam devetnaest. MUŽ: Devetnaest... A ja... SLATKA MALA: Ti imaš trideset.
MUŽ: I još malo više... nedemo o tome. SLATKA MALA: I on je imao ved trideset dve kada sam ga upoznala. MUŽ: Kada je to bilo? SLATKA MALA: Ne sedam se... Hej, ti, mora da je nešto bilo u vinu. MUŽ: Zašto? SLATKA MALA: Sasvim sam... znaš... sve mi se vrti. MUŽ: Onda se nasloni na mene. Ovako... (Privučeje k sebi, postaje sve nežniji i nežniji; ona se jedva brani.) Redi du ti nešto, zlato moje, sada bismo zaista mogli negde da odemo. SLATKA MALA: Da... Kudi. MUŽ: Ne baš kudi... SLATKA MALA: Gde onda?... A, ne, ne... nedu nigde da idem; šta ti pada na pamet? MUŽ: Dobro, onda me slušaj, dete moje. Kada se sretnemo slededi put, dogovoridemo se da... (On je pao na pod, njegova glava se našla u njenom krilu.) Kako je ovo lepo, oh, kako je lepo. SLATKA MALA: Šta to radiš? (Ona mu ljubi kosu.) Mora da je u vinu bilo nešto - nešto uspavljujude... ti... šta de biti ako više ne budem mogla da ustanem? Ali, ali, Karl... šta ako neko uđe... molim te... konobar... MUŽ: Nikakav konobar nede... udi ovde... nikada... ……………………………………………………… (Slatka mala naslonjena u uglu divana, oči su joj zatvorene. Muž šeta po sobi, pošto je upalio cigaretu. Duga tišina.) MUŽ (dugo je gleda. Sebi): Ko zna kakvo je zapravo ovo stvorenje... Do đavola, do đavola, tako brzo... Zašto nisam bio oprezniji... Hm... SLATKA MALA (ne otvarajua oči): Mora da je u vinu bilo nečega. MUŽ: Zašto to misliš? SLATKA MALA: Inače... MUŽ: Zašto za sve okrivljuješ vino? SLATKA MALA: Gde si? Zašto si tako daleko? Dođi. (On ode do nje i sedne.) Da li ti je stalo do mene? Ali stvarno? MUŽ: Pa, to znaš... (Brzo prekine.) Naravno da mi je stalo. SLATKA MALA: Znaš... to je samo... Hajde, reci mi istinu. Šta je bilo u vinu? MUŽ: Ti misliš da sam ja... da sam ja trovač?
SLATKA MALA: Znaš šta, ne razumem. Ja nisam takva. Mi jedva da se i poznajemo... Ja zaista nisam takva... kunem se da nisam. Ako to misliš o meni... MUŽ: Ma, nemoj da brineš. Uopšte ne misiim loše o tebi. Jedino mislim da me voliš. SLATKA MALA: Da... MUŽ: Najzad, ako se dvoje mladih ljudi nadu sami u sobi, i ako jedu, i piju vino... nema potrebe da nešto bude u vinu. SLATKA MALA: Ja sam to samo onako rekla. MUŽ: Zašto? SLATKA MALA (pomalo drsko, izazivački): Bilo me je stid, to je sve. MUŽ: Smešno. Nema razloga za to. Pogotovo što te ja podsedam na tvog prvog ljubavnika. SLATKA MALA: Da. MUŽ: Prvoga. SLATKA MALA: Pa... MUŽ: Sada bi me zanimalo da znam ko su bili ostali. SLATKA MALA: Nije bilo ostalih. MUŽ: To nije istina. To ne može biti istina. SLATKA MALA: Prestani, molim te, nemoj da me sekiraš. MUŽ: Hodeš cigaretu? SLATKA MALA: Ne, hvala. MUŽ: Znaš li koliko je sati? SLATKA MALA: Pa? MUŽ: Pola dvanaest. SLATKA MALA: Oh. MUŽ: Pa... a tvoja majka? Navikla je na to, zar ne? SLATKA MALA: Zaista hodeš da me ved pošalješ kudi? MUŽ: Ali sama si... SLATKA MALA: Oh, kako si se promenio. Šta sam to učinila? MUŽ: Šta je, dete? Šta ti pada na pamet?
SLATKA MALA: To je bilo samo zato što si me onako gledao, zaista, inače bi trebalo mnogo više vremena da... mnogi muškarci su me molili da pođem sa njima u privatne sobe. MUŽ: Pa, da li bi želela da... ponovo dođeš sa mnom ovde... ili možda na neko drugo mesto? SLATKA MALA: Ne znam. MUŽ: Kako to, ne znaš? SLATKA MALA: Pa, ako me budeš prvo pitao... MUŽ: Dobro, kada? Samo, trebalo bi da znaš da ja ne živim u Beču. Samo ponekad dolazim ovde na nekoliko dana. SLATKA MALA: Slobodno reci da nisi iz Beča. MUŽ: Ma, iz Beča sam. Ali živim izvan... SLATKA MALA: Gde? MUŽ: Oh, bože, zašto je to važno? SLATKA MALA: Ne plaši se. Nedu idi tamo. MUŽ: Zaboga, ako želiš, možeš da odeš tamo. Živim u Gracu. SLATKA MALA: Ozbiljno? MUŽ: Da, to te čudi? SLATKA MALA: Oženjen si, zar ne? MUŽ (zapanjen): Zbog čega to misliš? SLATKA MALA: Tako izgleda. MUŽ: Da li bi te to brinulo? SLATKA MALA: Pa, više bih volela da si sam... Ali siguma sam da si oženjen. MUŽ: Zbog čega to misliš? SLATKA MALA: Ako neko kaže da ne živi u Beču i da nema uvek vremena... MUŽ: To nije toliko neverovatno. SLATKA MALA: Ja to ne verujem. MUŽ: Možda imaš grižu savesti jer si zavela oženjenog muškarca i napravila ga nevernim. SLATKA MALA: Pa šta? Kfadfrn se da je tvoja žena ista kao i ti. MUŽ (veoma uzbuđen i ljut): Slušaj, nedu dozvoliti takve primedbe...
SLATKA MALA: Mislila sam da nemaš ženu. MUŽ: Imao ili ne, ne bi trebalo tako da govoriš. (Ustane.) SLATKA MALA: Karl, oh, Karl, šta ti je? Ti si ljut. Slušaj, zaista nisam znala da si oženjen. Samo onako sam rekla. Hajde, dođi da se pomirimo. (Posle nekoliko trenutaka on se nagne nad nju.) MUŽ: Vi ste zaista čudna stvorenja, vi... žene. (Pored nje, ponovo počne da je miluje.) SLATKA MALA: Ne... nemoj... tako je kasno... MUŽ: Dobro, slušaj me. Hajde da budemo za trenutak ozbiljni. Želeo bih da te ponovo vidim, i to ne jednom. SLATKA MALA: Zaista? MUŽ: Ali, ako hodeš da se viđamo, osnovno je... moram ti verovati. Ne mogu da se brinem o tebi. SLATKA MALA: Mogu ja da se brinem sama o sebi. MUŽ: Ti si... znaš, čovek ne može baš redi neiskusna - ali ti si mlada... A... muškarci su nesavesna stvorenja. SLATKA MALA: O, sigurno. MUŽ: Nisam mislio samo u moralnom smislu... Siguran sam da me razumeš. SLATKA MALA: Šta ti u stvari zamišljaš da sam ja? MUŽ: Pa - ako hodeš da me voliš... i to samo mene... možemo ponekad da se nađemo... čak i ako obično živim u Gracu. Ovo nije pravo mesto. Neko može u svakom trenutku da uđe. (Ona mu se umiljava.) Slededi put... bidemo na nekom drugom mestu, zar ne? SLATKA MALA: Da. MUŽ: Gde demo biti potpuno sami, a? SLATKA MALA: Da. MUŽ (strasnoje zagrli): Dogovoridemo se o detaljima na putu ka kudi. (Ustane, otvori vrata.) Konobar... račun!
VII SLATKA MALA I PESNIK
Mala soba, udobno i ukusno nameštena. Šaloni koji do pola zamračuju sobu. Crvene zavese. Veliki pisadi sto prekriven papirima i knjigama. Pijanino pored zida. Slatka mala i Pesnik ulaze zajedno. Pesnik zaključa vrata.
PESNIK: Tako, zlato moje. (Ljubi je.) SLATKA MALA (sa šeširom i ogrtačem): Ah, ovde je tako lepo! Samo se ništa ne vidi. PESNIK: Moraju oči da ti se naviknu - te slatke oči. (Ljubije u oči.) SLATKA MALA: Ali te slatke oči nede za to imati vremena. PESNIK: A zašto? SLATKA MALA: Zato, jer ostajem samo minut. PESNIK: Zar nedeš da skineš šešir? SLATKA MALA: Za taj jedan minut? PESNIK (izvadi iglu iz njenog šešira i skine ga): I ogrtač... SLATKA MALA: Šta hodeš?... Moram odmah da idem. PESNIK: Ali prvo moraš malo da se odmoriš! Pešačili smo tri sata... SLATKA MALA: Vozili smo se. PESNIK: Da, u povratku... ali lutali smo onim poljima dobra tri sata, i zato, hajde, sedi, dete moje... gde god hodeš - ovde, za pisad sto; ne, tu nije udobno, sedi na divan... Eto. tako. (Spusti je na divan.) Ako si mnogo umorna, možeš i da legneš.Tako. (Položi je na divan.) Evo, tvoju slatku glavicu na jastuk. SLATKA MALA (smejudi se): Ali nisam ni najmanje umorna! PESNIK: To ti se samo čini... Ali, ako ti se spava, možeš i da spavaš. Bidu veoma tih. Ili, mogu da ti odsviram jednu pesmu... moju... (Odlazi ka klaviru.) SLATKA MALA: Tvoju? PESNIK: Da. SLATKA MALA: Ja sam mislila, Roberte, da si ti doktor. PESNIK: Kako? Rekao sam ti da sam pisac. SLATKA MALA: Pa, svi pisci su doktori. PESNIK: Ne, nisu svi. Ja, na primer, nisam. Ali kako si sad došla do toga? SLATKA MALA: Pa, zato jer si rekao da je pesma koju si hteo da mi odsviraš jedna od tvojih. PESNIK: Znaš... možda i nije moja. To je sasvim svejedno. Svejedno je ko je nešto stvorio... sve dok je to lepo... Zar nije tako? SLATKA MALA: Da, naravno... mora biti lepo... to je najvažnije! PESNIK: Shvataš li šta sam time hteo da kažem?
SLATKA MALA: Šta to? PESNIK: Ovo što sam upravo rekao? SLATKA MALA (pospano): Da, naravno. PESNIK (ustane, ode do nje, gladijepo kosi): Nisi razumela ni reč. SLATKA MALA: Znaš šta... ja nisam tako glupa. PESNIK: Naravno da si glupa. Ali zbog toga te i volim. O, tako je divno kada je žena glupa... Mislim, na način kao ti. SLATKA MALA: Nemoj da mi se rugaš. PESNIK: Ti, mali anđele. Lepo je ležati na mekom persijskom tepihu, zar ne? SLATKA MALA: Da, veoma lepo. Hajde, odsviraj mi nešto. PESNIK: Ne, više volim da budem uz tebe. (Miluje je.) SLATKA MALA: Zar ne bi radije upalio svetlo? PESNIK: O, ne... ovaj sumrak nam odgovara. Čitav dan su nas kupall sunčevi zraci. A sada smo, takoredi, izašli iz kupatila i ogmuli... tamu kao ogrtače. (Smeje se.) Ne, ne... to bi trebalo drugačije redi... slažeš li se? SLATKA MALA: Ne znam. PESNIK (malo se odmakne od nje): Božanstveno! Kakva glupost! (Uzme beležnicu izapiše nekoliko reči.) SLATKA MALA: Šta to radiš? (Okrene se k njemu.) Šta to zapisuješ? PESNIK (mrmlja): Sunce, kupanje, tama, ogrtač... tako... (Skloni beležnicu. Glasno.) Ništa. Reci mi, zlato moje, da li bi želela nešto da pojedeš ili popiješ? SLATKA MALA: U stvari, nisam žedna. Ali bih mogla nešto da pojedem. PESNIK: Hm... više bih voleo da si žedna. Imam konjak, ali moradu da odem napolje i donesem nešto za jelo. SLATKA MALA: Zar nemaš ništa u kudi? PESNIK: To je malo teže, moja služavka nije sada tu - ne, čekaj, otidi du... šta bi želela? SLATKA MALA: Nema potrebe. lonako moram kudi. PESNIK: Dete, o tome nema ni govora. Ali, znaš šta? Možemo negde na večeru. SLATKA MALA: Oh, ne. Nema vremena za to. I gde blsmo išli? Mogao bi nas videti neki poznanik. PESNIK: Zar imaš toliko poznanika?
SLATKA MALA: Dovoljno je da nas vidi samo jedan, i bide nevolja. PESNIK: Kakvih nevolja? SLATKA MALA: Pa, recimo da moja majka nešto čuje... PESNIK: Mogli bismo da odemo negde gde nas niko nede videti. Postoje gostionice sa privatnim sobama. SLATKA MALA (pevuši): Da. "Večera u chambre separee..." PESNIK: Jesi li ikada bila u chambre separee? SLATKA MALA: Pa, da budem poštena - jesam. PESNIK: Ko je bio taj srednik? SLATKA MALA: Oh, nije bilo to što ti misliš... Bila sam sa jednom prijateljicom i njenim verenikom. Poveli su me sa sobom. PESNIK: Aha. I ja to treba da verujem? SLATKA MALA: Ne moraš da mi veruješ! PESNIK (približijoj se): Zacrvenela si se? Ne vidi se ništa. Više ti ne raspoznajem crte lica. (Dodirne joj obraze.) Ali mogu da te prepoznam, ovako. SLATKA MALA: Pa, samo pazi da me ne pomešaš sa nekom drugom. PESNIK: Čudno, ali ne mogu da se setim kako izgledaš. SLATKA MALA: Baš ti hvala! PESNIK (ozbiljno): Znaš, to je gotovo neugodno da ne mogu da te zamislim - jer sam te u nekom smislu gotovo i zaboravio. Kada ne bih mogao da se setim zvuka tvoga glasa... šta bi ti onda zapravo bila? Tako biizu a ipak u istom trenutku tako daleko... Neugodno! SLATKA MALA: Šta to pričaš? PESNIK: Ništa, anđele, ništa. Gde su tvoje usne...? (Ljubi je.) SLATKA MALA: Zar ne bi bio bolje da upališ svetlo? PESNIK: Ne... (Nežno.) Voliš li me? SLATKA MALA: Mnogo, veoma mnogo. PESNIK: Jesi li ikada volela nekoga kao mene? SLATKA MALA: Rekla sam ti da nisam. PESNIK: Ali... (On uzdahne.)
SLATKA MALA: On je bio moj verenik. PESNIK: Voleo bih da sada ne misliš o njemu. SLATKA MALA: Hej... štato radiš?... Slušaj... PESNIK: Zamislimo da smo u nekom dvorcu u Indiji. SLATKA MALA: Kladim se da tamo nisu tako nevaljali kao ti. PESNIK: Kako glupavo! Božanstveno... O, kada bi samo znala koliko mi značiš. SLATKA MALA: Da. Reci mi. PESNIK: Zašto me stalno guraš od sebe? Ništa ti ne radim... za sada. SLATKA MALA: Mider me steže. PESNIK (jednostavno): Pa skini ga. SLATKA MALA: Dobro. Ali ne smeš da budeš nestašan. PESNIK: Nedu. (Ustala je i skida u mraku mider. Pesnik u međuvremenu sedi na divanu.) Reci mi, zar te uopšte ne zanima kako se prezivam? SLATKA MALA: Da, kako se prezivaš? PESNIK: Ne, nedu ti redi kako se prezivam, nego kako se nazivam. SLATKA MALA: Kakva je razlika? PESNIK: Mislim, kako se nazivam kao pisac. SLATKA MALA: Znači, ti ne pišeš pod svojim pravim imenom. (Pesnik joj se primakne.) Oh... ne... nemoj! PESNIK: Lepo mirišeš. Kako si slatka... (Ljubi joj grudi.) SLATKA MALA: Pocepadeš mi bluzu. PESNIK: Skini je... baci je... ne treba ti... SLATKA MALA: Ali, Roberte! PESNIK: Hajdemo sada u nas indijski dvorac. SLATKA MALA: Prvo mi reci da li me zaista voliš. PESNIK: O, obožavam te... (Strasnoje ljubi.)... obožavam te, moje zlato, moje prolede... moje... SLATKA MALA: Roberte... Roberte...! ……………………………………………………………
PESNIK: To je bilo... blaženstvo... Ja se nazivam... SLATKA MALA: Roberte, oh, moj Roberte! PESNIK: Nazivam se Bibic. SLATKA MALA: Zašto se nazivaš Bibic? PESNIK: Ja nisam Bibic - samo se tako nazivam. Pa, znaš li to ime? SLATKA MALA: Ne. PESNIK: Nisi čula za Bibica? Božanstveno! Zaista? Upravo si rekla da nisi čula za to ime, zar ne? SLATKA MALA: Duše mi, nikada nisam čula. PESNIK: Zar ne ideš nikada u pozorište? SLATKA MALA: O, idem... Išla sam baš nedavno sa jednim... znaš, sa stricem jedne prijateljice i tom prijateljicom. Bili smo u operi i gledali Kavaleriju. PESNIK: Znači, nikada ne ideš u Burg teatar? SLATKA MALA: Niko mi nikada nije dao ulaznicu za to pozorište. PESNIK: Ja du ti poslati ulaznicu. SLATKA MALA: Oh, da! Nemoj da zaboraviš. Za nešto veselo, naravno. PESNIK: Dobro... veselo... Ne voliš da gledaš nešto tužno? SLATKA MALA: Ne baš. PESNIK: Čak i ako se daje moj komad? SLATKA MALA: Šta... tvoj komad? Ti pišeš za pozorište? PESNIK: Ako nemaš ništa protiv, upalidu svetlo. Nisam te još video otkako si postala moja ljubavnica... Anđele moj. (Upali svedu.) SLATKA MALA: Oh, sramota me je. Bar me pokri nečim. PESNIK: Kasnije. (Primakne joj se sa svedom i dugo je promatra.) SLATKA MALA (prekriva lice rukama): Molim te, nemoj, Roberte. PESNIK: Ti si lepa, ti si divna, ti si možda čak sama Priroda. Ti si sveta nevinost. SLATKA MALA: Jao! Kanuo si vosak na mene. Zašto ne paziš? PESNIK (spustisvedu): Ti si upravo ono što sam odavno tražio. Ti me voliš zbog mene samoga. Volela bi me čak i kada bih radio u nekoj prodavnici. To mi prija. Moram da priznam da sve do ovog trenutka
nisam mogao da se oslobodim izvesne sumnje. Reci mi iskreno, zar zaista nisi ni slutila da sam ja Bibic? SLATKA MALA: Slušaj, nemam pojma šta hodeš od mene. Ne znam nikakvog Bibica. PESNIK: Fantastično! Ne, zaboravi šta sam rekao, zaboravi ime koje sam ti rekao. Ja sam Robert i za tebe du uvek biti Robert. Samo sam se šalio. (Tiho.) Uopšte nisam pisac. Radim u jednoj prodavnici, a uveče sviram klavir sa nekim folk-pevačima. SLATKA MALA: Uopšte više ništa ne razumem. A pored toga... način na koji me gledaš... šta ti je? O čemu se radi? PESNIK: To je zaista neverovatno - nešto što mi se nikada ranije nije dogodilo, zlato moje. Gotovo da sam zaplakao. Duboko si me ganula. Ostademo zajedno, a? Voledemo se mnogo. SLATKA MALA: Je li istina to o folk-pevačima? PESNIK: Jeste. Ali ne pitaj me više. Ako me voliš, nemoj me pitati ništa. Možeš li da budeš potpuno slobodna nekoliko nedelja? SLATKA MALA: Kako to misliš, potpuno slobodna? PESNIK: Mislim - van kude. SLATKA MALA: Oh, ne, kako mogu? Šta bi mi majka rekla? Bez mene bi u kudi sve krenulo nizbrdo. PESNIK: Pomislio sam kako bi bilo divno da provedemo nekoliko nedelja zajedno, potpuno sami, negde u apsolutnoj samodi, u šumi, ili negde na selu, u prirodi. Priroda... u prirodi. A onda, jednog dana, zbogom... odlazimo jedno od drugog, a da i ne znamo gde je ko otišao. SLATKA MALA: Ti sada govoriš o rastanku. A ja sam mislila da me voliš... mnogo. PESNIK: Pa baš zato... (Sagne se k njoj, poljubije u čelo.) Ti, slatko stvorenje. SLATKA MALA: Drži me čvrsto... Hladno mi je. PESNIK: Vreme je da se obučeš. SLATKA MALA (ustane): Nemoj da me gledaš. PESNIK: Nedu. (Priđe prozoru.) Reci mi, dete, jesi li sredna? SLATKA MALA: Kako to misliš? PESNIK: Mislim uopšte, jesi li sredna? SLATKA MALA: Moglo bi biti bolje. PESNIK: Pogrešno si me razumela. Ved si mi dosta pričala o prilikama u tvojoj kudi. Znam da nisi princeza. Mislim, ako ne uzmeš sve to u obzir, ako jednostavno osedaš da živiš. Da li ti uopšte osedaš da živiš?
SLATKA MALA: Ma ajde. Imaš češalj? (Pesnik ode do stočida, donese joj češalj i gleda u nju.) PESNIK: Gospode Bože, izgledaš izvanredno. SLATKA MALA: Ne... nemoj! Molim te. PESNIK: Ostani ovde, ostani sa mnom. Spremidu ti nešto za večeru i... SLATKA MALA: Ali ved je mnogo kasno. PESNIK: Nema još ni devet. SLATKA MALA: Znaš, moram da požurim. PESNIK: Kada demo se ponovo videti? SLATKA MALA: Kada bi želeo da me vidiš? PESNIK: Sutra. SLATKA MALA: Koji je sutra dan? PESNIK: Subota. SLATKA MALA: Oh, onda ne mogu. Moram da odvedem malu sestru kod tutora. PESNIK: Onda u nedelju... hm... nedelja... ne nedelja... moram ti sada nešto objasniti... Ja nisam Bibic, ali Bibic je moj prijatelj. Upoznadu te jednom sa njim. Ali, u nedelju se daje jedan Bibicov komad. Posladu ti ulaznicu i sačekadu te posle predstave. Onda mi moras redi kako ti se dopao komad. Važi? SLATKA MALA: Bibic, opet Bibic... sada zaista više ništa ne razumem... PESNIK: Stvarno du te upoznati tek kada budem saznao kako ti se dopao taj komad. SLATKA MALA: Dobro... Spremila sam se. PESNIK: Hajde, zlato moje! (Izlaze.)
VILI PESNIK I GLUMICA
Soha u seoskoj gostionici. Proledno veče; iznad polja i brežuljaka svetli mesec; prozori su otvoreni. Potpuna tišina. Ulaze Pesnik i Glumica. U tom trenutku, lampa koju Pesnik nosi ugasi se. PESNIK: Oh... GLUMICA: Šta je sad? PESNIK: Lampa... ali nije nam ni potrebna. Gle, kako se vldi. Divota! (Glumica klekne pored prozora i sklopi ruke.) Šta ti je? (Glumica duti. Pesnik ode do nje.) Šta to radiš?
GLUMICA (ljutito): Zar ne vidiš da se molim? PESNIK: Veruješ u Boga? GLUMICA: Naravno da verujem. Ja nisam lupež. PESNIK: Tako! GLUMICA: Dođi i klekni pored mene. Mogao bi i ti jednom da se pomoliš. Nede ti pasti kruna s glave. (Pesnik klekne pored nje i zagrli je.) Razvratniče! (Ona ustane.) A znaš li kome sam se molila? PESNIK: Verovatno Bogu. GLUMICA (podrugljivo): O, da! Tebi sam se molila. PESNIK: Zašto si onda gledala kroz prozor? GLUMICA: Bolje mi reci gde si me to dovukao, zavodniče! PESNIK: Ali, dete, to je bila tvoja ideja. Želela si da odemo van grada... da dođemo ovde. GLUMICA: Pa, zar nisam bila u pravu? PESNIK: Jesi; ovde je čarobno. Kada pomislim da smo samo dva sata od Beča. A potpuna samoda. I kakvo divno mesto! GLUMICA: Pa! Mogao bi ovde nešto da ispevaš, kada bi imao talenta. PESNIK: Jesi li ved bila ovde? GLUMICA: Jesam li bila? Ha! Ovde sam proživela godine! PESNIK: S kim? GLUMICA: Sa Fricom, naravno. PESNIK: A, tako! GLUMICA: Kako sam obožavala toga čoveka! PESNIK: To si mi ved pričala. GLUMICA: Molim - mogu da odem ako ti dosađujem. PESNIK: Dosađuješ? Ni ne slutiš šta mi značiš... Ti si za mene čitav svet... Ti si božanstvo, ti si genije, ti si... Ti si zapravo sveta nevinost... Da, ti... Ali ne bi trebalo da sada pričaš o Fricu. GLUMICA: Dobro, Fric je bio greška. PESNIK: Dobro je da to uviđaš. GLUMICA: Dođi, poljubi me. (On je poljubi.) A sada, bolje da jedno drugom poželimo laku nod! Zbogom, zlato moje!
PESNIK: Kako to misliš? GLUMICA: Hodu da legnem i da spavam! PESNIK: Da, lepo. Ali ako kažeš "laku nod"... Gde du ja provesti nod? GLUMICA: U ovoj gostionici sigurno ima i drugih soba. PESNIK: Ali druge sobe nemaju čari za mene. Da upalim lampu? GLUMICA: Da. PESNIK (upali lampu kojaje na nodnom stočidu): Lepe li sobe... a ljudi su ovde pobožni. Sve same slike sa svecima... Bilo bi zanimljivo provesti neko vreme među ovim ljudima... to je potpuno drugačiji svet. Zaista malo znamo o drugačijim ljudima. GLUMICA: Ne govori gluposti, bolje mi dodaj tu torbu sa stola. PESNIK: Evo, jedina moja! (Glumica izvadi iz torbe malu uramljenu sličicu i stavi je na nodni stočid.) Šta je to? GLUMICA: Bogorodica. PESNIK: Uvek je nosiš sa sobom? GLUMICA: To je moja amajlija. A sada, izađi, Roberte! PESNIK: Ali, kakve su to šale? Zar nedeš da ti pomognem? GLUMICA: Ne, idi sada. PESNIK: A kada da se vratim? GLUMICA: Za deset minuta. PESNIK (poljubi je): Doviđenja! GLUMICA: Gde deš biti? PESNIK: Šetadu ispod prozora. Volim da šetam nodu. Tako mi dolaze najbolje misli. Naročito kada si ti u blizini, obavijen... takoredi, dahom tvoje slatke čežnje... lebdedi u tvojoj umetnosti. GLUMICA: Govoriš kao idiot. PESNIK (bolno): Neke žene bi možda rekle... kao pesnik. GLUMICA: Hajde, idi. Ali nemoj da počneš da se udvaraš kelnerici. (Pesnik izlazi. Glumica se skida. Sluša kako se on spušta niz drvene stepenice, i onda čuje njegove korake pod prozorom. čim se skinula, odlazi do prozora i gleda dole. On stoji dole, ona mu šapne.) GLUMICA: Dođi! (On dotrči uz stepenice i poleti k njoj; u međuvremenu ona je legla u krevet i ugasila lampu. On zaključa vrata.)
GLUMICA: Tako, sada možeš da sedneš pored mene i da mi nešto pričaš. PESNIK (sedne pored nje na krevet): Da zatvorim prozor? Nije ti hladno? GLUMICA: O, nije. PESNIK: O čemu da pričam? GLUMICA: Reci mi kome si sada neveran? PESNIK: Na žalost, nikome. GLUMICA: Ne brini, ja sam takođe nevema. PESNIK: To verujem. GLUMICA: A znaš li kome? PESNIK: Nemam pojma, dete moje. GLUMICA: Onda pogađaj. PESNJK: Čekaj malo... tvom režiseru. GLUMICA: Dragi moj, nisam ja devojka iz hora. PESNIK: Samo sam mislio... GLUMICA: Misli još malo. PESNIK: Oh, varaš tvog partnera... Bena. GLUMICA: Ha! Zar nisi znao? On ne voli žene. Vodi ljubav sa svojim poštarom. PESNIK: Je li mogude?! GLUMICA: Bolje me poljubi. (On je zagrli.) Ali, šta to radiš? PESNIK: Prestani ved jednom da me mučiš. GLUMICA: Slušaj, Roberte, imam jedan predlog. Lezi pored mene u krevet. PESNIK: Dobra ideja! GLUMICA: Dođi, brzo, brzo! PESNIK: Dobro... da je do mene... ja bih ved odavno... Čuješ li? GLUMICA: Šta? PESNIK: Zrikavci zriču napolju. GLUMICA: Ti si lud, dete moje, ovde nema nikakvih zrikavaca.
PESNIK: Pa čuješ ih valjda. GLUMICA: Oh, dođi ved jednom! PESNIK: Tu sam. (Priđe joj.) GLUMICA: Tako. Sada lepo lezi i miruj... Pst... ne miči se. PESNIK: Šta ti je? GLUMICA: Da li bi žeieo da vodiš ljubav sa mnom? PESNIK: Zar to nije jasno? GLUMICA: Da, mnogi muškarci bi to želeli... PESNIK: Pa, ja sada imam najviše izgleda. GLUMICA: Dobro, dođi, moj zrikavčei Od sada du te zvati moj zrikavče. PESNIK: Lepo... GLUMICA: Dakle, koga varam? PESNIK: Koga?... Možda mene? GLUMICA: Dete moje, mozak ti je teško oboleo. PESNIK: Ili možda nekoga... koga još nisi ni srela... nekoga koga ne znaš, nekoga - ko je predodređen za tebe i koga nikada ne možeš pronadi. GLUMICA: Molim te, nemoj da pričaš tako glupo. PESNIK:... Zar to nije neobično? čak i ti... a moralo bi se ipak verovati... Ali ne, kada bi neko pokušao da te promeni, oduzeo bi ti najbolje... Dođi, dođi... dođi... …………………………………………………………… GLUMICA: Ovo je mnogo lepše nego glumiti u glupim komadima... Šta ti misliš? PESNIK: Pa, ponekad igraš i u sasvim dobrim komadima. GLUMICA: Ti, uobraženo pseto, sigurno misliš na tvoj, zar ne? PESNIK: Naravno. GLUMICA (ozbiljno): Pa, u stvari, to je zaista divan komad. PESNIK: Najzad! GLUMICA: Zaista, ti si veliki genije, Roberte. PESNIK: Kad ved pričamo o tome, mogla bi da mi kažeš zašto si preksinod otkazala predstavu? Sa tobom je sve bilo u najbdjem redu.
GLUMICA: Htela sam da te naljutim. PESNIK: Ali, zašto? Šta sam ti učinio? GLUMICA: Bio si uobražen. PESNIK: Kako to misliš? GLUMICA: To misle svi u pozorištu. PESNIK: Tako. GLUMICA: Ali, ja sam im rekla, taj čovek ima pravo da bude uobražen. PESNIK: A šta su oni rekli? GLUMICA: Šta bi mogli da mi kažu? Ja ne razgovaram ni sa kim. PESNIK: A, tako. GLUMICA: Svi bi oni najviše voleli da me otruju. Ali nede im to uspeti. PESNIK: Ne misli sada o drugim ljudima. Bolje budi sredna što smo ovde i reci mi da me voliš. GLUMICA: Zar ti treba još neki dokaz? PESNIK: Ne, to se nikada ne moše dokazati. GLUMICA: To je divno! Šta bi još hteo? PESNIK: Koiiko često si pokušavala da to dokažeš... ovako?... Jesi li ih sve volela? GLUMICA: O, ne. Volela sam samo jednog. PESNIK (zagrli je): Moja... GLUMICA: Frica. PESNIK: Ja se zovem Robert. Šta ti onda ja značim, ako sada misliš na Frica? GLUMICA: Ti si jedan hir. PESNIK: Drago mi je da to čujem. GLUMICA: Pa, zar nisi ponosan? PESNIK: Zašto bih bio ponosan? GLUMICA: Mislim da bi trebalo. PESNIK: Oh, zbog ovoga. GLUMICA: Da, zbog ovoga, moj bledi zrikavče! Uzgred, kako napreduje zrikanje? Zriče li još uvek?
PESNIK: Bez prekida. Zar ne čuješ? GLUMICA: Naravno da čujem, ali to su žabe, dete moje. PESNIK: Grešiš: žabe krekedu. GLUMICA: Naravno da krekedu. PESNIK: Ali ne ovde, dete. Ovde zriču. GLUMICA: Ti si najtvrdoglaviji stvor koga sam ikada srela. Poljubi me, žabo! PESNIK: Molim te, nemoj da me tako zoveš. Ide mi na nerve. GLUMICA: Kako da te onda zovem? PESNIK: Ved imam ime: Robert. GLUMICA: Ne, to je suviše glupo. PESNIK : Neka je glupo. Molim te, zovi me mojim imenom. GLUMICA: U redu, Roberte, poljubi me... Oh! (Ona ga poljubi.) Jesi li sada zadovoljan, žabo? Ha, ha, ha! PESNIK: Imaš li nešto protiv da zapalim cigaretu? GLUMICA: Daj i meni jednu. (On uzima kutiju cigareta sa nodnog stočida, izvadi dve, upali ih i da joj jednu.) Uzgred, ništa nisi rekao kako sam juče glumila. PESNIK: Gde? GLUMICA: E, pa... PESNIK: Oh, nisam bio u pozorištu. GLUMICA: Mnogo voliš te tvoje šale. PESNIK: Ne. Pošto si prekjuče otkazala predstavu, pretpostavio sam da juče nedeš biti u formi pa nisam došao. GLUMICA: Mnogo si propustio. PESNIK: Hm... GLUMICA: Bilo je senzacionalno. Ljudl su prebledeli. PESNIK: Kako si mogla to da vidiš? GLUMICA: Beno mi je rekao: Dete, glumila si kao boginja. PESNIK: Hm!... A tako bolesna dan ranije. GLUMICA: Da, bila sam. A znaš li zašto? Jer sam žudela za tobom.
PESNIK: Malopre si rekla da si otkazala predstavu jer si htela da me naljutiš. GLUMICA: Šta ti znaš o mojoj ljubavi prema tebi! Nije te ni briga. A ja sam imala groznicu čitavu nod: četrdeset stepeni! PESNIK: To je previsoko za jedan hir. GLUMICA: Ti to zoveš hirom? Umirem od ljubavi za tobom, a ti kažeš hir!? PESNIK: A Fric? GLUMICA: Fric? Ne pominji mi tog roba!
IX GLUMICA I GROF
Glumičina spavada soba. Vrio raskošno nameštena. Podne je. Roletne su spuštene, na nodnom stočidu gori sveda. Glumica leži u krevetu sa baldahinom. Svuda po krevetu novine. Ulazi Grof u uniformi konjičkog kapetana, zaustavi se na vratima... GLUMICA: Ah, gospodine grofe. GROF: Vaša gospođa mama mi je dopustila da uđem, inače nikada ne bih... GLUMICA: Molim, izvolite, priđite. GROF: Klanjam se. Pardon - ovako udi sa ulice... Ne vidim ništa... Tu smo dakle... (Pored kreveta.) Klanjam se. GLUMICA: Izvolite sesti, gospodine grofe. GROF: Vaša gospođa mama mi je rekla da se gospođica ne oseda najbolje... Nadam se da nije ništa ozbiljno. GLUMICA: Ništa ozbiljno? Zamalo da umrem! GROF: Za ime Boga, je li to mogude? GLUMICA: Ljubazno je od vas što ste se potrudili da dođete. GROF: Da umrete! A koliko juče glumili ste kao boginja. GLUMICA: Bio je to zaista veliki trijumf. GROF: Kolosalno!... Ljudi su bili zaneseni. A o sebi nedu ni da govorim. GLUMICA: Hvaia za vaše predivno cvede. GROF: Ali, molim vas, gospođice.
GLUMICA (pokazujudi očima na ogromnu korpu cveda koja stoji na malom stolu pored prozora): Eno ga. GROF: Prethodne večeri bili ste bukvalno zatrpani cvedem i buketima. GLUMICA: Sve sam to ostavila u garderobi. Samo sam vašu korpu ponela kudi. GROF (ljubi joj ruku) Vrlo ljubazno od vas... (Glumica iznenada uhvati njegovu ruku i poljubi je.) Ali, gospođice... GLUMICA: Ne plašite se, gospodine grofe. Ovde vas ništa ne obavezuje. GROF: Vi ste jedno čudesno bide... čovek bi gotovo mogao redi jedna enigma... (Pauza.) GLUMICA: Verovatno je lakše odgonetnuti gospođicu Birken. GROF: Da, mala Birkenova nije problem... Naravno, poznajem je samo površno. GLUMICA: Ha! GROF: Verujte mi. Ali vi ste problem. Uvek sam čeznuo za tako nečim. U stvari, tek sinod sam shvatio koliko mnogo zadovoljstva sam propustio... jer sam prvi put video kako glumite. GLUMICA: Da li je mogude? GROF: Da. Vidite, gospođice, veoma mi je teško da stignem u pozorište na vreme. Ja sam navikao da večeravam kasno... pa kad stignem ved je gotovo kraj. Zar ne? GLUMICA: Od sada dete samo morati da večeravate ranije. GROF: Da, ved sam pomišljao na to. Ili da uopšte ne večeravam. Zaista, ta večera nije nikakvo uživanje. GLUMICA: Šta znate vi - mladi starac - o uživanju? GROF: Ponekad se i ja to pitam! Ali starac nisam. Mora da postoji neki drugi razlog zbog koga čovek gubi smisao za uživanje. GLUMICA: Da? GROF: Moj prijatelj Lulu, na primer, kaže da sam ja filozof. Znate, gospođice, on misli da ja previše razmišljam. GLUMICA: Da... misliti, to je nesreda. GROF: Ja imam previše slobodnog vremena, zato i razmišljam. Vidite, gospođice, mislio sam da de biti bolje kada budem premešten u Beč. Ovde ima više uzbuđenja i razonode. Ali u suštini nije bolje nego tamo gore. GLUMICA: Gde je to "tamo gore"? GROF: Mislim, dole, gospođice, u Mađarskoj, u onoj selendri gde sam bio u garnizonu.
GLUMICA: Zaboga, pa šta ste radili u Mađarskoj? GROF: Kao što sam ved rekao gospođice - služba. GLUMICA: Zbog čega ste tako dugo ostali? GROF: Tako ]e to. GLUMICA: Mora da čovek tamo poludi. GROF: Zašto? U stvari, tamo ima više posla nego ovde. Znate, gospođice, vežbanje regruta, jahanje... taj kraj nije tako loš kao što ljudi misle. Zaista je divno to prostranstvo... i čudesan zalazak sunca. Šteta što nisam slikar. Često sam mislio, da sam slikar - to bih slikao. Imali smo jednoga u puku nekog mladog Splanija, koji je to umeo... Ali zašto vam dosađujem svim tim pričama? GLUMICA: Oh, molim vas, ja se kraljevski zabavljam. GROF: Znate li, gospođice, tako je lako razgovarati sa vama. Lulu mi je i rekao da de tako biti. To je nesto što čovek ne srede često. GLUMICA: Svakako da ne, u Mađarskoj. GROF: Ali u Beču je isto! Ljudi su svuda isti. Gde ih je više, gužva je veca i to je jedina razlika. Recite mi, gospođice, da li vi zapravo volite ljude? GLUMICA: Da li ih volim?... Mrzim ih! Ne mogu da ih podnesem! Nikada nikog ne viđam. Uvek sam sama. Niko ne dolazi u ovu kudu. GROF: Vidite, kao što sam i mislio. Vi ste mizantrop. To mora da se često dešava u umetničkim krugovima. Kada je čovek u višim sferama... Pa, vama je dobro, bar znate zašto živite! GLUMICA: Ko to kaže? Nemam pojma zašto živim! GROF: Molim vas, gospođice - poznata - slavljena... GLUMICA: Mislite li da je to sreda? GROF: Sreda? Ne, gospođice, sreda ne postoji. U stvari, baš one stvari o kojima ljudi najviše pričaju... njih nema. Na primer, ljubav. I to je nešto takvo. GLUMICA: U tome imate pravo. GROF: Uživanje... omamljenosL.. dobro, nemam ništa protiv toga... to je nešto stalno. I ako se prepustim uživanju... dobro, znam da uživam. Ili ako sam opijen, lepo. To je takođe stalno. A kada se to završi, gotovo je, i to je to. GLUMICA (uzdišudi): Gotovo. GROF: Ali čim čovek prestane... kako da se izrazim?... Čim više ne uživa u samom trenutku, nego počne da misli na pre ili na posle... onda, zbogom zadovoljstvu. Prošlost je... tužna... bududnost nesigurna... jednom rečju... čovek se zbuni. Zar nisam u pravu?
GLUMICA (klima glavom, širom raširenih očiju): Vi ste zaista pogodili smisao. GROF: I znate, gospođice, kad čovek to uvidi, onda nije važno živi li u Beču ili u prostranstvima Mađarske... ili u selu Štajnmanže. Vidite, na primer... gde mogu da spustim kapu? Dobro, hvala lepo... O čemu smo ono pričali? GLUMICA: O selu Štajnmanže. GROF: Tačno. I, kao što rekoh, nema velike razlike. Provodim li veče u kazinu ili u klubu, potpuno je isto. GLUMICA: A kako je to s ljubavlju? GROF: Ako čovek u to veruje, uvek ima neko u blizini ko ga voli. GLUMICA: Gospođica Birken, na primer. GROF: Zaista ne znam, gospođice, zašto stalo govorite o maloj Birkenovoj. GLUMICA: Ona je vaša ljubavnica. GROF: Ko to kaže? GLUMICA: Svi to znaju. GROF: Svi osim mene. Čudno. GLUMICA: Tukli ste se u dvoboju zbog nje! GROF: Možda sam i ubijen a da nisam primetio. GLUMICA: Znate, gospodine grofe, vi ste častan čovek. Sedite malo bliže. GROF: Ako dozvolite. GLUMICA: Ovde. (Privuče ga k sebi iprovuče mu prste kroz kosu.) Znala sam da dete danas dodi! GROF: Kako to? GLUMICA: Znala sam još sinod u pozorištu. GROF: Zar ste me videli sa pozornice? GLUMICA: Oh, vi muškarci! Zar niste primetili da igram samo za vas? GROF: Kako je to mogude? GLUMICA: Prosto sam poletela kada sam vas ugledala u prvom redu! GROF: Poleteli? Zbog mene? Nisam imao ni pojma da ste me primetili! GLUMICA: Vi umete da zaludite čoveka sa tom vašom dostojanstvenošdu. GROF: Znate, gospođice...
GLUMICA: "Znate, gospođice!"... Bar otpašite tu sablju! GROF: Ako dozvolite. (Skine opasač i stavi ga pored kreveta.) GLUMICA: I poljubi me najzad. (On je poljubi, ona ga ne pušta.) Bilo bi bolje da te nikada nisam videla. GROF: Ovako je ipak bolje. GLUMICA: Gospodine grofe, vi ste jedan pozer! GROF: Ja? Zašto? GLUMICA: Pomislite samo kako bi mnogi bili sredni da su na vašem mestu! GROF: Ja sam vrlo sredan. GLUMICA: O, mislila sam da sreda ne postoji. Zašto me tako gledaš? Mislim da me se vi bojite, gospodine grofe! GROF: Ved sam vam rekao, gospođice, vi ste jedan problem. GLUMICA: Oh, poštedi me tvoje filozofije... dođi. A sad me zamoli nešto... možeš imati sve što hodeš. Tako si lep. GROF: Onda, molim za dopuštenje, (ljubi joj ruku) da se vratim večeras. GLUMICA: Večeras?... Pa, ja imam predstavu. GROF: Onda posle predstave. GLUMICA: I ništa više ne moliš? GROF: Posle predstave molidu mnoge stvari. GLUMICA (uvređeno): Onda deš dugo moliti, bedni pozeru. GROF: Vidite, ili vidi, mi smo do sada bili tako otvoreni jedno s drugim... Uživadu u svemu mnogo više nodas posle pozorišta... Bide mnogo prijatnije nego sada... stalno imam osedaj da de se vrata svakoga časa otvoriti... GLUMICA: Ne otvaraju se spolja. GROF: Mislim da ne bi trebalo da unapred pokvarimo nešto što bi nam kasnije možda moglo biti veoma lepo. GLUMICA: Možda! GROF: Da kažem iskreno, pomalo se grozim ljubavi u jutarnjim časovim. GLUMICA: Znaš... ti si zaista najluđi stvor koga sam ikada videla!
GROF: Znate, ne govorim o ženama uopšte... u stvari, na kraju nema razlike. Ali sa ženom kao što si ti... ne, možeš me stotinu puta nazvati ludakom. Žena kao ti... ne uzima se pre večere. I zato... vidiš... zato... GLUMICA: Bože, što si sladak! GROF: Zar ne vidiš da je ovo što sam rekao tačno? Ja to zamišljam... GLUMICA: Pa, kako to zamišljaš? GROF: Mislim... čekadu te posle predstave u kolima, a onda demo se negde odvesti na večeru. GLUMICA: Ja nisam gospođica Birken. GROF: Nisam to ni rekao. Ali pravo raspoloženje je tako važno. Uvek se raspoložim tek kod večere. Najlepše je kada se čovek posle večere odveze kudi, a onda... GLUMICA: Šta se onda dešava? GROF: Onda... zavisi kako se stvari razvijaju... GLUMICA: Sedi bliže. Bliže! GROF (sedajudi na krevet): Moram da kažem, parfem iz ovih jastuka... Minjonet, zar ne? GLUMICA: Ovde je vrlo toplo, ne čini ti se? (Grof se sagne i poljubi je u vrat.) O, gospodine grofe, to nije u vašem programu. GROF: Ko kaže? Ja nemam nikakav program. (Glumica ga privuče k sebi.) Zaista je vrude. GLUMICA: Misliš? I tako je mračno... kao da je veče... (Privuče ga.) Veče je, nod je... zatvori oči ako ti je previše svetlo. Dođi. Dođi... dođi... (Grof se više ne opire.) ……………………………………………………………….. GLUMICA: Pa, kako je sad sa raspoloženjem, pozeru? GROF: Ti si mali đavo. GLUMICA: Kakav je to izraz? GROF: Pa, dobro, anđeo. GLUMICA: Trebalo je da budeš glumac! Zaista! Ti poznaješ žene. A znaš li šta du sada da uradim? GROF: Šta? GLUMICA: Redi du ti da te više nikada nedu videti. GROF: A zašto? GLUMICA: Ne, ne. Previše si opasan za mene. Ti zaludiš ženu, a onda se praviš kao da se ništa nije dogodilo.
GROF: Ali... GLUMICA: Želela bih da vas podsetim, gospodine grofe, da sam upravo postala vaša ljubavnica! GROF: Nikada to nedu zaboraviti. GLUMICA: A šta je sa onim večeras? GROF: Kako to misliš? GLUMICA: Pa - hteo si da me sačekaš posle predstave. GROF: Da, dobro; na primer, prekosutra? GLUMICA: Kako to misliš, prekosutra? Bilo je reči o večeras. GROF: Ne bi imalo smisla. GLUMICA: Starče! GROF: Nisi me dobro razumela Više to kažem... kako da se izrazim... što se tiče duše. GLUMICA: Šta me se tiče tvoja duša? GROF: Veruj mt, trebalo bi da te se tiče. Greška je misliti da su duša i telo razdvojeni. GLUMICA: Poštedi me filozofije. Ako mi to ustreba, čitadu knjige. GROF: Čovek ništa ne nauči iz knjiga. GLUMICA: To je istina! I zato treba da me večeras čekaš. A što se tiče tvoje duše, ti mali nevaljalče, o tome demo se ved sporazumeti! GROF: Dobro. Onda, ako mi dozvoliš, čekadu te u kolima. GLUMICA: Čekadeš me ovde, u mom stanu... GROF:... Posle predstave. GLUMICA: Naravno. (Grof pripaše sablju.) Šta to radiš? GROF: Mislim da je vreme da krenem. Za jednu posetu iz pristojnosti ostao sam previše dugo. GLUMICA: Pa, nodas nede biti poseta iz pristojnosti. GROF: Misliš? GLUMICA: O tome du se ja pobrinuti. A sada, poljubi me još jednom, mali moj filozofe. Tako, zavodniče... ti..: slatkišu... ti trgovče duša, ti mali tvore... ti... (Pošto ga je nekoliko puta žestoko poljubila, ona ga iznenada odgurne.) Gospodine grofe, bila mi je velika čast! GROF: Klanjam se, gospođice! (U vratima.) Do slededeg susreta. GLUMICA: Zbogom, Štajnmanže!
X GROF I BLUDNICA
Jutro, oko šest sati. Bedna soba s jednim prozorom. Prljavi šaloni su spušteni. Otrcane zelene zavese. Komoda, na njoj nekoliko fotografija i neukusan jevtin ženski šešir. Iza ogledala jevtine japanske lepeze. Na stolu, kojije prekrrven crvenom zaštitnom tkaninom, nalazi se petrolejska lampa koja slabo gori izaudara; žuti papirni abažur. Pored lampe bokal sa malo piva i poluprazna čaša. Na podu pored kreveta gomila ženske odede, koja kao da je nabacana u žurbi. Bludnica leži u krevetu i spava, mirno dišudi. Na divanu, potpuno obučen, leži Grof. Njegov šešir je na podu, ispod divana. GROF (miče se, protrlja oči, brzo ustane, sedne i gleda oko sebe): Gde sam to ja?... Ah, tako... Oakle, došao sam kod te žene... (Brzo ustane, ugleda je u krevetu.) Eno je... Šta se sve može dogoditi čoveku u mojim godinama! Nemam pojma, jesu li me doneli? Ne... video sam... ulazim u sobu... da... još sam bio budan, ili sam se probudio... ili... ili me to ova soba podseda na nešto?... Duše mi, da... Video sam to prošle nodi... (Pogleda na sat.) Šta, prošle nodi, pre nekoliko sati... A znao sam da de se nešto dogoditi... Osetio sam to juče, kada sam počeo da pijem... a šta se u stvari dogodilo?... Ništa... ili se nešto dogodilo?... Duše mi, ovo mi se nije dogodilo ved deset godina. Ne znam... Dakle, sve u svemu, bio sam veoma pijan. Kada bih samo znao od kada?... Došao sam u taj bordel sa Lulu i... ne, ne... u stvari, otišli smo od Zahera... i putem je sve počelo... Da, tako je, vozio sam se u kolima sa Luluom. Zašto ovoliko razbijam glavu? Svejedno je. Bolje da gledam kako da se izvučem iz ovoga. (Ustane, svetlo treperi.) Oh! (Gleda devojku koja još spava.) Ta ima zdrav san. Ne znam šta je bilo prošle nodi ali ostavidu joj novac na stolu... i ktem... (Stoji pored kreveta i dugo je gleda.) Kad čovek ne bi znao šta je ona! (I dalje je gleda.) Znao sam mnoge koje nisu izgledale tako čedno dok spavaju, gotovo nevino. Duše mi... Dakle, Lulu bi opet rekao da filozofiram, ali to je istina - u snu svi izgledamo isto, čini mi se... kao i u smrti. Hm, kad bih samo znao da li sam... Ne, toga bih se sigurno setio... Ne, ne... pao sam odmah na ovaj divan... i ništa se nije dogodilo... Neverovatno je kako sve žene liče ponekad... A sada, idem. (Krenuo je.) Da, zbilja. (Uzme novčanik i sprema se da izvadi novčanicu.) BLUDNICA (budi se): Oh... Ko je to tako rano? (Prepozna ga.) Zdravo, Bubi! GROF: Dobro jutro. Jesi li dobro spavala? BLUDNICA (proteže se): Oh, dođi. Poljubi me. GROF (sagne se, predomisli se, uspravi se): Upravo sam krenuo. BLUDNICA: Krenuo? GROF: Krajnje je vreme. BLUDNICA: Znači, želiš da ideš? GROF (gotovo zbunjen): Pa... BLUDNICA: Dobro, dodi deš opet.
GROF: Da. Zbogom. Daj mi ručicu. (Bludnica izvuče ruku ispod pokrivača. Grof joj mehanički poljubi ruku; shvati šta je uradio i nasmeje se.) Baš kao nekoj princezi. Uostalom, kada bi čovek samo... BLUDNICA: Zašto me tako gledaš? GROF: Kada samo čovek vidi tu tvoju glavicu... Svaka žena izgleda nevino kada se budi... Duše mi, čovek bi mogao da zamisli mnogo štošta, samo da se petrolej toliko ne oseda... BLUDNICA: Da, ta lampa uvek pravi probleme. GROF: Koliko u stvari imaš godina? BLUDNICA: Šta misliš? GROF: Dvadeset četiri. BLUDNICA: Da, naravno! GROF: Starija si? BLUDNICA: Oko dvaes. GROF: A koliko dugo se... BLUDNICA: U poslu sam godinu dana. GROF: Rano si počela. BLUDNICA: Bolje prerano nego prekasno. GROF (sedne na krevet): Reci mi, jesi li zapravo sredna? BLUDNICA: Šta? GROF: Mislim, idu li stvari dobro? BLUDNICA: O, za mene stvari uvek idu dobro. GROF: Tako... Reci mi, jesi li ikada pomislila da bi mogla postati nešto drugo? BLUDNICA: A šta bih mogla postati? GROF: Pa... Ti si vrlo lepa devojka. Mogla bi da imaš ljubavnika, na primer. BLUDNICA: Misliš da nemam? GROF: Da, znam - ali, mislim samo jednog, znaš, koji te izdržava, da ne moraš da ideš baš sa svakim. BLUDNICA: Ne idem baš sa svakim. Hvala Bogu da to ne moram. Mogu da biram. (Grof gleda po sobi. Bludnica shvati njegov pogled.) Slededeg meseca selimo se u grad, u ulicu Špigl. GROF: Ko ste to vi? BLUDNICA: Gospođa i ostale devojke koje ovde žive.
GROF: Ovde ima i drugih? BLUDNICA: Susedna vrata... zar ne čuješ?... To je Mili ona je takođe bila u kafeu. GROF: Neko hrče. BLUDNICA: Mili. Ona hrče po čitav dan, do deset uveče. Onda ustane i ide u kafe. GROF: To je ipak užasan život. BLUDNICA: Naravno. Pored toga, gospođa se stalno ljuti. Ja sam na ulici ved u podne. GROF: Pa šta radiš na ulici u podne? BLUDNICA: Šta bih radila? Lovim. GROF: Ah, tako, riaravno... (Ustane, izvadi novčanik, stavi jednu novčanicu na sto.) Zbogom! BLUDNICA: Ved ideš? Zdravo, onda. Dođi uskoro ponovo. (Legne na stranu.) GROF (opet se zaustavi): Reci mi, tebi je ved sasvim svejedno, zar ne? BLUDNICA: Šta? GROF: Mislim, više uopšte ne uživaš u tome? BLUDNICA (zeva): Spava mi se. GROF: Tebi je svejedno da li je muškarac mlad ili star, da li je... BLUDNICA: Zašto pitaš? GROF: Pa... (Iznenada se nešto seti.) Duše mi, sada znam na koga me podsedaš, to je... BLUDNICA: Ličim na nekoga? GROF: Neverovatno, neverovatno, molim te, nemoj ništa da govoriš, samo za trenutak. (Gleda je.) Potpuno isto lice, potpuno isto lice. (Iznenada je poljubi u oči.) BLUDNICA: Ej... GROF: Duše mi, šteta je što nisi... nešto drugo... Mogla bi da se usrediš. BLUDNICA: Isti si kao Franc. GROF: Ko je taj Franc? BLUDNICA: Kelner iz našeg kafea. GROF: A zašto sam isti kao on? BLUDNICA: I on uvek govori da bih mogla da se udam za njega i da se usredim. GROF: Zašto to ne uradiš?
BLUDNICA: Hvala lepo... Ne želim da se udam. Ni za šta. Možda kasnije. GROF: Te oči... sasvim iste oči... Lulu bi sigurno rekao da sam ludak - ali hodu još jednom da poljubim tvoje oči... Tako, a sada zbogom, odlazim. BLUDNICA: Zdravo. GROF (u vratima): Reci mi: zar nisi začuđena? BLUDNICA: A što? GROF: Jer ništa ne želim od tebe. BLUDNICA: Mnogim muškarcima nije do toga ujutru. GROF: Da... (Sebi.) Previše je glupo što hodu da se čudi... Zbogom, onda... (U vratima je.) U stvari, to me ljuti. Naravno, znam da je takvim ženama samo do novca... Šta to pričam - takvim... Lepo je... što se bar ne pretvara. To mi se u stvari i sviđa... Hej... znaš, dodi du uskoro ponovo. BLUDNICA (zatvorenih očiju): Dobro. GROF: Kada si kod kude? BLUDNICA: Uvek. Upitaj samo za Leokadiju. GROF: Leokadija?... Lepo. Dakle, zbogom. (U vratima.) Oh, mora da sam još opijen. Zar nije čudno?... Sa nekim sam kao što je ona a ništa nisam uradio izuzev što sam poljubio njene oči jer me je na nekog podsetila... (Okrene se ka njoj.) Leokadija, da li se to često dešava, da te muškarac ovako napusti? BLUDNICA: Kako to? GROF: Ovako, kao ja. BLUDNICA: Ujutru? GROF: Ne... Mislim, da li je i ranije neko bio sa tobom... i ništa nije tražio od tebe? BLUDNICA: Ne, to mi se nikada nije dogodilo. GROF: Pa, šta onda misliš? Misliš li da mi se ne sviđaš? BLUDNICA: Zašto ti se ne bih sviđala? Nodas sam ti se sasvim dovoljno sviđala. GROF: Sviđaš mi se i sada. BLUDNICA: Ali nodas sam ti se više svidela. GROF: Zašto to misliš? BLUDNJCA: Ne pitaj tako glupo. GROF: Nodas... reci mi, zar nisam odmah pao tu na divan... čim smo ušli?
BLUDNICA: Da, naravno da jesi... ali zajedno sa mnom. GROF: Sa tobom? BLUDNICA: Da, zar se ne sedaš? GROF: Sedam? Ja sam... mi smo zajedno... da... BLUDNICA: Posle si odmah zaspao. GROF: Odmah sam... Tako... znači tako je bilo! BLUDNICA: Da, Bubi. Mora da si bio pošteno pijan kad se ne sedaš. GROF: Tako... Ali ipak... ta nejasna sličnost... Pa, zbogom... (Osluškuje.) Šta je to? BLUDNICA: Sobarica je ved ustala. Ajde, daj joj nešto kad izađeš. Kapija je otvorena, uštededeš na vrataru. GROF: Da. (U predsoblju.) Dakle... bilo bi ipak lepo da sam je samo poljubio u oči. Da, to bi skoro bila avantura... Nije mi, eto, bilo suđeno. (Sobarica mu otvara vrata.) Ah... evo. Laku nod. SOBARICA: Dobro jutro. GROF: Da, naravno... dobro jutro... dobro jutro...
