Ana-Marija Vilfranš:
LjUBAVNE RADOSTI EROTSKI MEMOARI IZ PARIZA 20-TIH GODINA 20. VEKA
NASTANAK SLOBODOUMNE KNjIGE Seksualne pustolovine bliskih prijatelja i roñaka mogu biti neobična tema za opisivanje kada se radi o strogo vaspitanoj mladoj ženi iz dobre porodice. Zbog toga je neophodno ukratko upoznati čitaoca kako je došlo do epizoda ispričanih u knjizi. Napisala ih je Ana-Marija Vilfranš, roñena u Parizu 1899. god. kao 5. dete i 2. ćerka imućnih roditelja. Posle školovanja, uobičajenog za devojke početkonn ovog veka, udali su je – dogovorom porodica, kad je imala 18 godina za 5 godina starijeg čoveka. Nosio je zvučno irne Aleksandar Sen Aman MonRoajal i u ono vreme imao čin kapetana u francuskoj vojsci. Nedugo posle venčanja i samo mesec-dva dana pre nego što se 1918. god. primirjem završio 1. Svetski rat, poginuo je na frontu. Ana-Marija je u to vreme bila trudna. Mon-Roajal je ostavio udovicu finansijski dobro zbrinutu, ali ona posle roñenja sina nije stanovala sama. Sledećih 10 godina živela je naizmenično kod svojih roditelja u Parizu i kod muževljevih roditelja na njihovom imanju, blizu Šatilon-Kotinjija. Rat je uništio svet njenog detinjstva, a prilike su se brzo menjale dvadesetih godina ovoga veka. Kao samostalna i privlačna žena, Ana-Marija je bila rado viñena gošća i u gradu i na seoskom imanju, a tome je svakako doprineo i njen dar za uspostavljanjem prijateljstva. Njena porodica je bila prijatno iznenañena i obradovana kada je 1928. god. najavila nameru da se preuda. Njen izabranik je bio je Ričard Varvik, Englez na službi u Britanskoj ambasadi u Parizu. Posle venčanja, Varvik je odustao od diplomatske karijere, a kako je bio imućan, nije imao potrebe da radi. Varvikovi su od prilike pola godine, za vreme sezone prijema, živeli u Londonu, a ostalo vreme u porodičnom domu u Berkširu. Sve do 1939. god. i izbijanja 2. Svetskog rata, često su posećivali Francusku i dugo ostajali u poseti, kod porodice Ane-Marije u Parizu ili na poljskom imanju porodice njenog muža u unutrašnjosti. Takoñe su posećivali i mnoge evropske prestonice, gde su odlazili u goste
kod Varvikovih prijatelja iz diplomatskih dana. Ana-Marija je imala u drugom braku još dvoje dece: Nataliju i Žervezu. Natalija je bila moja majka. Ana-Marija je umrla je 1980., 2 godine posle muža. Meñu zaveštanjima namenjenim porodici i prijateljima, meni je bila namenjena zlatna narukvica, koju je ona dobila za 2. roñendan, zatim novčani iznos, kao i 1 starinski putnički sanduk zatvoren katancima. Njen advokat mi je predao ključeve u koverti na kojoj je moje ime bilo ispisano razgovetnim bakinim rukopisom. Zajedno sa ključevima bilo je i pismo u kome kaže da pošto jedino ja od njene engleske unučadi govorim pravilno francuski, to meni zaveštava svoje "male memoare". Prošlo je nedelju-dve dana, pre nego što sam stigla da započnem čitanje svežnjeva hartije nañenih u sanduku. Čuñenje je suviše slaba reč da opiše uzbuñenje koje sam osetila. Mastilo je bilo izbledelo, hartija krta i požutela, ali je rukopis nesumnjivo bio njen. Ana-Marija je u narativnom obliku ispričala neke skandalozne epizode iz života njoj bliskih osoba. Na osnovu oblika kazivanja, zaključila sam da je za ove slučajeve saznala tako što su joj se osobe poveravale, a pored toga nešto je i sama pridodala, jer ih je sve dobro poznavala. Nikada do tada nisam naišla na tako otvorene opise odnosa izmeñu muškaraca i žena – i to još iz pera moje otmene grandmere! Još više sam bila iznenañena, jer sam neke od pominjanih osoba upoznala, dok su me još kao dete vodili u Pariz. Odlučila sam se da iz poštovanja prema baki, pokušam da prevedem bar neke od avantura iz davno prohujalog doba. Original je pisan na francuskom, ali je, bez obzira na zvučnost ovog jezika ponekad teško uhvatiti i prevesti njegove suptilne nijanse. Francuskom jeziku često nedostaje konkretnost engleskog. Čak i najbolji prevodi često mogu da zbune engleskog čitaoca i ostave ga u nedoumici zašto su Prust, Žid ili Koleta postigli toliku slavu u svojoj postojbini. Da bismo shvatili ove pisce moramo ih čitati u originalu. Bila sam prinuñena da slobodnije priñem rečima Ane-Marije, da bih njeno kazivanje približila idiomatskom engleskom govoru. Primenila sam metod traženja najpribližnijeg
savremenog ekvivalenta, kako bih dočarala emocionalnu sadržinu, a vodeći računa o temi priča. Naravno da se i Pariz promenio i ne izgleda više onako kao 20tih godina. Mnoge nekadašnje znamenitosti su nestale, ulice su promenile imena, neke gradske četvrti postale su danas otmene, dok su nekadašnje otmene postale prostije. Kako se grad menjao tako se, pretpostavljam, menjao i njegov stav prema seksualnosti, mada to nisam neposredno upoznala. Izuzev ponekog uzgrednog pominjanja, Ana-Marija se nalazi u svojirn pričama, ali je lako zaključiti da je njen stav prema opisivanim nestašlucima bio pun trpeljivosti i zabavljanja. Imala je oštro oko da zapazi smešno, što je istinska pariska karakteristika. Na hartijama Ane-Marije nema datuma, ali način na koji su prikupljene u svežnjeve pokazuje približno i vreme nastanka pa se tako može utvrditi vremenski period. Koliko sam mogla da utvrdim, ovde prevedeni i pruženi izbor iz njenih zapisa obuhvata vreme od 1925-1928. god., odnosno do njene preudaje. U tekstu je porodica Vilfranš postala porodica Brisar, dok je Ana-Marija promenila i sva ostala imena. Svakome će biti jasno zašto je to učinila kad bude pročitao ove njene "male memoare". London, 1982. Džejn Pursel
ŽANA UZIMA LjUBAVNIKA Kristof je sedeo sam u mraku Vernejevog salona. Samo je uzana traka svetlosti ulične sijalice u aveniji Kleber dopirala kroz nepotpuno navučene zavese. Ponoć je bila prošla, gosti otišli, a posluga pozaspala, ali bio je siguran da će ona doći. Za vreme večere imala je haljinu boje žada, koja joj je jedva prekrivala kolena, sa dovoljno dubokim izrezom koji je otkrivao početak razdeljaka izmeñu njenih grudi. Njene vitke, obnažene ruke bile su toliko zamamne, da je Kristof čeznuo da se nagne nad njom i izljubi ih od šake do ramena. Kakvo bi zaprepašćenje nastalo meñu gostima, da i ne govorimo o njenom mužu! Gi Vernej je izuzetno dosadan čovek, smatrao je Kristof. Bogat, naravno, ali tvrdoglav i nezanimljiv. Govorio je samo o poslovima i politici, a nijedna od ovih tema nije zanimala Kristofa. Meñutim, Žana Vernej – e to je bilo nešto sasvim drugo! Bila je gotovo 20 godina mlaña od muža, šarmantna, živahna – jednom rečju najprivlačnija žena, koju je Kristof do sada sreo. Sitni pokreti njenih ruku, kojima je podvlačila ono što govori, bili su isto onako delikatni, kao fina koža njenih upola obnaženih grudi. Tek što je sluga u crnom odelu izneo tanjire za supu i stavio plitke, Kristofov muški organ bio je uzbuñen i spreman, potpuno opčinjen Žaninim prisustvom. Ona je, dok su razgovarali, pročitala uzbuñenje u njegovim očima pa joj je, skrivena stolom, mala ruka za trenutak skliznula u njegovo krilo, ali se brzo povukla, kada je Žana nastavila razgovor sa Kristofovom majkom. Ostali gosti za stolom bili su članovi Žanine porodice. Bila je tu Žanina majka, gospoña Brisar, sedeći desno od Verneja, žena istovremeno nežna i zastrašujuća. Žanin najstariji brat, Moris, bio je sa suprugom Marijom-Terezom, Žaninom vršnjakinjom. Pošto Žanin otac nije mogao da doñe, Žaninu majku dopratio je njen najmlañi brat, Žerar. Pet pripadnika porodice Brisar, razmišljao je Kristof, dok su
se gosti okupljali pred večeru, a samo 3 Verneja – ukoliko se njegova mati i on uopšte mogu računati u Vernejeve, jer su bili dalji roñaci. Zašto je ljupka domaćica izvršila ovakav izbor gostiju? Tokom večere došao je do zaključka da je namera bila da se izvrši nemi pritisak na Gija Verneja, da prihvati namere koje su Brisarovi imali u odnosu na Kristofa i njegovu majku. Dok je Žana sedela pored Kristofa sa jedne strane, na drugoj je bila Marija-Tereza, čudesno lepa žena. Imala je crne i blistave oči na nežnom, bledom licu oživljenom jarko crvenim ružem, imala je izvanredno lepu haljinu, tvorevinu jednog od najčuvenijih pariskih modnih krojača. Izgledala je jednostavno – crna kao gavranovo krilo, bez rukava i sa dubokim, četvrtastim dekolteom – ali je utisak bio zapanjujući. Dijamantska orglica oko njenog dugačkog vrata verovatno je koštala više novaca nego što se Kristof mogao nadati da će zaraditi do kraja žlvota. Pa ipak, njena intenzivna i mračna lepota manje ga je uzbuñivala od Žanine živahnosti. Žerar, koji je za stolom sedeo preko puta Kristofa, bio je student i njegov vršnjak. Mada mlad, umeo je vrlo zanimljivo da priča i shvatao i one nijanse u razgovoru koje su Kristofu izmicale. Možda je shvatao suviše, pitao se Kristof, jer u času kad mu je Žanina ruka dodirnula krilo, Žerarov desni očni kapak za trenutak se lako pomerio, što bi se moglo shvatiti kao diskretno namigivanje. Nešto docnije, dok je Vernej nadugačko raspredao o kriminalnoj nesposobnosti vlade, ruka se krišom vratila Kristofu u krilo. Ovog puta ostala je duže a nervozni prsti potražili su obrise njegovog uzdignutog organa kroz tkaninu pantalona. Uzbuñenje je bilo toliko jako da je znao da će kroz nekoliko časaka da preplavi svoje rublje. Za trenutak je pomislio da rukom otkloni njena dalja milovanja, ali je osećaj bio isuviše prijatan. Opasnost od otkrivanja raspaljivala je njegovu maštu i nerve isto onoliko koliko i tajno milovanje. Ako ga dovede do kraja – neka tako bude! Vernej će ga svakako izbaciti iz kuće, ali cena ne bi bila previsoka. U poslednji čas, kao da je tačno ocenila njegovu emocionalnu temperaturu; Žana je sklonila ruku. Crven u licu, zbrkanih misli, Kristof je ispio čašu vina i pokušao da se smiri.
Da, doći će ove noći, u to je bio siguran. Ne u sobu gde su Kristofa smestili, jer se ona nalazila pored sobe Kristofove majke, a ona je patila od nesanice. Posle večere, dok su srkutali crnu kafu i konjak u salonu, Žana mu je jedva primetnim pokretom ruke i pogledom, koji je govorio više nego reči, objasnila svoj plan. Za trenutak, dok je Vernej pokazivao gostima slike na zidovima i objašnjavao njihovu vrednost, Žana je tako pomerila noge da se suknja zadigla iznad kolena i tako videle zelene podvezice, koje su joj držale čarape. Kristof je sedeo pored nje na divanu i bio prinuñen da prekrsti noge, kako bi prikrio svoje uzbuñenje, dok se istovremeno suknja vraćala na svoje mesto. I tako, još uvek u večernjem odelu, sa kragnom i belom mašnom, sedeo je i čekao u mračnom i tihom salonu, Vrata su se otvorila i zatvorila toliko tiho, da bi pomislio da uobražava, da se odmah zatim nije čulo i šutanje odeće, dok je došljakinja prolazila kroz sobu. – Ovde – prošaputao je – na divanu. Trenutak kasnije sedela je pored njega i u njegovom zagrljaju. Ljubila ga je neprekidno, neobičnim, sitnim poljupcima, sličnim kljucanju, dok su njegove radoznale ruke otvarala domaću haljinu i kroz laku noćnu svilenu košulju osećale divnu toplotu njenog mesa. Uzdahnuo je od radosti, kad joj je obema rukama obuhvatio dojke. – Ne mogu da ostanem – prošaputala je. – Suviše je opasno. Meñutim, uprkos protestima, njena ruka bila je u njegovom krilu i raskopčavala ga. Naišla je na ukrućeni organ i počela da ga nestrpljvo miluje. – Jesi li sigurna da ti je muž čvrsto zaspao? – upitao je Kristof, a kad je ona potvrdno klimnula glavom njena kosa dodirnula mu je obraz, dok ga je miris parfema opio. – Previše pije – rekla je, dok je prstima polako potezala Kristofov ud. – Oh, kako je veliki! Kristof je zavukao ruku ispod spavaćice i počeo da joj miluje butine, sve dok nije naišao na mesto gde se spajaju, obraslo maljama. Otvorio je meke usne vrhom prsta i čuo kako je tiho jeknula. Njeni sokovi su tekli pa je imao utisak kao da je prst stavio u potpuno
zrelu breskvu. Prirodno, Žana mu nije ispričala da se pre pola časa u spavaćoj sobi na bračnoj postelji odigrala redovna noćna scena u kojoj je ona učestvovala preko volje. Čim bi legla, njen muž, bio pijan ili trezan, oborio bi je na leña i zadigao joj spavaćicu do pupka. Bez ikakve predigre u kojoj ljubavnici uživaju, Vernej bi opkoračio ženu i ušao u nju jednim snažnim, odlučnim pokretom. Odmah bi i svršio, jer nije mogao da održi erekciju i odloži orgazam. Vernej ovo nije smatrao poremećajem, već normalnom pojavom. Otkad je prvi put spavao sa ženom kad je imao 18 godina, uvek je bilo isto; jedno snažno zarivanje i odmah rezultat. Za jednog Verneja cela romantična komedija voñenja ljubavi, počev od uvertire, pa do konačnog spuštanja zavese, nikada nije trajala duže od nekoliko sekundi. Ipak, on je i tako zadovoljavao svoje potrobe, pa mada je imao oko 45 godina, nije propuštao ni jedno veče. Posle toga bi se skinuo sa žene, okrenuo na drugu stranu i odmah zadovoljno zaspao. Posle 6 godina braka, roñena su 2 deteta i u svojoj 26-toj godini, Žana je smatrala da joj je muž bezosećajni grubijan. – Pazi da me suviše ne nadražiš – ргоšaputala je Kristofu, dok su njegovi prsti sa ljubavlju milovali njeno tajno mesto. – Što da ne? Ti si mene toliko uzbudila, da mogu da eksplodiram kao raketa. – Tako brzo, pa pridržala sam ga samo časak – rekla je brižno, misleći na muževljevu kratkotrajnu moć održavanja seksualnog odnosa. – Nadražuješ me satima, čak i pre nego što si me dotakla ispod stola. Svaki put kad si mi se nasmešila, svaki put kad sam pogledao tvoje lice, ruke i noge, odmicao sam malo dalje onim putem, koji na kraju dovodi do vrhunskog uživanja. Istinu govoreći, u mislima vodim ljubav s tobom već puna 4 sata. Zadivljen sam što sam i toliko mogao da se uzdržim. Čudim se kako te nisam dograbio pred svima, položio na divan i obnažio sve lepote tvoga tela. – Sada me položi! – prošaputala je Žana glasom prigušenim od uzbuñenja.
Kristof je klekao na pod izmeñu njenih raširenih nogu i divio se bledom sjaju njenih obnaženih butina, dok je ona povlačila spavaćicu do pojasa. Počeo je da joj nežno ljubi noge idući naviše, sve do čuperka kovrdžavih malja. Ljubio joj je topli trbuh i vrh jezika uvukao u pupak. Meñutim, Žana je odjednom postala nestrpljiva i privukla ga na sebe. Usmeriia je njegov usijani organ na pravo mesto pa je sasvim blago potiskivanje bilo dovoljno da on uroni u nju. – Tako, tako – stenjala je. – Uradi to, Kristofe. Pošto je najzad ostvario ovaj čarobni položaj posle izazivanja za večerom i dugog čekanja u mračnom salonu, Kristof nije bio voljan da požuruje ishod i tako prerano doživi dugo očekivani vrhunac, bez obzira šta je pre toga tvrdio o svojoj spremnosti. Njegovi pokreti izmeñu njenih butina bili su dugački i spori, njegove šake milovale su i gnječile njene dojke. Žanino disanje bilo je čujno i strasno. – Odvodiš me predaleko – uzviknula je – ne bi smeo... Јоš dok je to govorila, uhvatila je rukama njegovu glavu, privukla njegova usta svojima i doživela nemi, grčeviti orgazam. Ritmičko grčenje velurne rukavlce mesa, koja je obuhvatala Kristofov penis dovelo je i njega do sladostrašća. Dahćući na njenim širom otvorenim ustima, izlio je svoju tečnost u nju, dok su mu se bedra grčevito tresla, a srce izbezumljeno lupalo. Kada je svršio i smirio se, Žana je počela da ga miluje po kosi. – Bio si nevaljao – rekla je – nisi smeo dovde da me dovedeš. – Doveo sam te donde, dokle si želela da stigneš – odgovorio je, mada uopšte nije bio siguran šta je ona želela da kaže. – Da li je bilo dobro? – Zanosno... gotovo sam se uplašila. – Ne razumem – rekao je i poljubio je u vrat. – Možda ću ti jednom objasniti. A sada moram da idem, jer Gi može da se probudi i začudi se što me nema. – Tako brzo? Dozvoli mi da ti poljubim grudi pre nego što odeš.
Odgurnula ga je blago pa je sjaj njene bele kože nestao dok je spuštala spavaćicu i zakopčavala domaću haljinu. Ustala je dok je Kristof, koji je još uvek klečao pred njom, stavio ruku oko njenih bukova i prislonio obraz na njen topli trbuh. – Kad ćemo se opet videti? – upitao je nestrpljivo. – Nešto ću udesiti. Do tada moraš da budeš vrlo diskretan. A sada me pusti. Čuo je kako svila šušti dok je prolazila zamračenom sobom, a zatim je čuo tiho otvaranje i zatvaranje vrata, Seo je na divan, još uvek raskopčanih pantalona i u sebi razgovarao sa omlitavelim penisom dok ga je vraćao u pantalone. – Dragi prijatelju, ti i ja večeras smo imali čudesan dogañaj. Žalim što je sve bilo tako kratko. Da je samo Žana ostala ti bi kroz ¼ sata ponovo bio spreman za novi zagrljaj. Meñutim, dajem ti reč da ćeš prilikom sledećeg susreta imati dozvolu da svoje divljenje prema dami iskazuješ, sve dok ima snage u tebi. A sada, budi blagodaran zbog onog što si doživeo i, molim te, nemoj me više noćas uznemiravati. Nameravam da legnem i zaspim, a sutra ćemo biti spremni da uživamo u novim zadovoljstvima koja pruža ovaj čarobni grad. Kao, što svi znamo, logika i realnost ne podudaraju se uvek u stvarnom životu. Pred zoru Kristof je sanjao Žanu. Вili su za stolom, njena ruka u njegovom krilu. Nije mogao da izdrži, pa joj je smakao bretele i svukao je sve do pojasa, tako da јoј je ogolio grudi. Vernej je nastavljao da razgovara sa Kristofovom majkom na svoj uobičajeno dosadni način, kao da se u trpezariji ne dogaña ništa neobično. Tada se Kristof nagnuo da bi poljubio Žanine bradavice. – Pazi, odvešćeš me predaleko – upozorio ju je, koristeći u snu iste reči kao i ona na javi. – Nadam se da hoću – odgovorila je ona, milujući ga obema rukama kroz odeću. Kristof je uzdahnuo, držeći svakom rukom po jednu njenu dojku, kružeći palčevima oko njenih ukrućenih bradavica. – Veliki je, zar nisi znao? – rekla je, a onda se okrenula
Kristofovoj majci i rekla: – Gospodo Larus, da li uviñate koliko je veliki? Kristof je počeo besno da brizga spermu, dok mu se uhvaćeni organ grčio u pantalonama. Dok su mu talasi sladostrašća oblivali telo, pogledao je Gija Verneja pravo u lice i viknuo: – Vidiš li? Tvoja divna žena učinila je da svršim u pantalone – šta na to kažeš? Probudio se dok su mu se noge još uvek trzale i osetio toplu vlagu na trbuhu ispod pižame. Dnevna svetlost počinjala je da se probija kroz prozore, a on je ležao poleñuške na krevetu. – Opčinila me je – pomislio je, dok se prijatno protezao. – Čak i u snu naterala me je da svršim. Moraću ponovo da je imam. I to ne samo jednom na brzinu, već često i natenane. Za doručkom majka mu je rekla: Čula sam te kako nešto vičeš oko 6 sati. Da li si sanjao? – Da, sigurno. Nadam se da te nisam probudio. – Nisi, jer sam već bila budna. Cele noći jedva sam oko sklopila. Da li je to bio neki košmar? – Ne bih to tako nazvao – odgovorio je i podigavši pogled sa šolje s belom kafom primetio, kako ga Žana posmatra i zadovoljno se smeška. Kristofov otac i Gi Vernej bili su roñaci, mada je Vernej bio stariji. U svakom slučaju, on je bio taj koji se obogatio; pоčео je sa fabrikom obuće u Parizu, a za vreme rata obogatio se proizvodeći cokule za vojsku, pa je uspeo da otkupi još 2 fabrike, jednu u Nantu, drugu u Klermon-Feranu. Kristofov otac, zajedno sa milionom drugih Francuza, poginuo je braneći zemlju od Nemaca. Kada je na Verdenu 1916. granata odnela njega i ½ tuceta drugih vojnika u večnost, blatnjave cokule, koje je imao na nogama, verovatno su poticale iz jedne od Vernejevih fabrika. Kristof, sin jedinac, bio je dobro vaspitan i inteligentan, ali nije imao naročitog uspeha na Univerzitetu u Lionu, gradu gde su živeli on i majka udovica. Sada je imao 21 godinu i neizvesnu budućnost. Majka ga je dovela u Pariz u posetu bogatim roñacima i u nadi da će uspeti da nagovori Verneja da pomogne Kristofu. Svi su
znali za razlog posete, ali o tome nisu razgovaraii prve večeri – one večeri, kad su Žana i Kristof imali tajni sastanak u salonu. Tek za ručkom, sledećeg dana, Vernej je pokazao da shvata šta mu nalažu obziri prema porodici. – Tvoj dobri otac bio je junak – rekao je Kristofu – i pružio vrhunsku žrtvu jer je položio svoj život braneći Francusku od podlih Švaba. Meni nije bilo dozvoljeno da stupim u vojsku, jer sam imao drugih obaveza, značajnih za naciju, ali te uveravam da mi ništa ne bi pričinjavalo veće zadovoljstvo, nego da se borim rame uz rame s tvojim ocem, kako bismo pogubne osvajače isterali iz naše domovine. Medutim, nikada nisam izbegavao da vršim svoju dužnost. Učinio sam što sam najbolje mogao i ropski radio i dan i noć, kako bi naši hrabri borci u rovovima imali sve što im je neophodno u borbi protiv Švaba. Sada sam takoñe spreman da izvršim svoju dužnost i pružim ruku prijateljstva siročetu, sinu mog pokojnog roñaka. Uvešću te u moje preduzeće, kao da si mi roñeni sin. Ako budeš radio prilježno i marljivo, ko zna da jednog dana nećeš biti isto tako uspešan, koliko i ja. – Zagrli čiku – rekla je Kristofova mati, brišući oči majušnom maramicom. – Zablagodari mu na plemenitosti. Kristof i Vernej su ustali sa stolica i zagrlili se prilično nespretno. – Blagodarniji sam na vašoj dobroti, čika Gi, nego što možete i da zamislite – rekao je Kristof. U sebi je mislio da je uspešan ishod manje Vernejevo porodično osećanje koliko srećan slučaj da se svideo Žani u mraku, pa je ona, pomažući Brisare, izvršila pritisak na Verneja. Navodno, i Brisarovi su uložili kapital u Vernejevo preduzeće. Pošto je Kristofova majka ostala nekoliko dana u Parizu radi nabavki, Kristof ju je odveo u Lion, spakovao svoj prtijag i sam se vratio u Pariz, da otpočne novi život. Žana mu je pomogla da nañe mali stan blizu Luksemburškog раrkа, u ulici Vaven. Bez obzira na svečana obećanja, Vernej mu je dodelio samo zvanje pisara, a i plata nije bila preobilna. Kristof i Žana zajedno su pogledali nekoliko praznih stanova, neprekidno proračunavajući da li će njegova
skromna plata biti dovoljna za plaćanje kirije. U zgradi u ulici Vaven, nastojnica je izgledala vrlo simpatična. Bila je to gojazna žena, odevena u izbledelu crnu haljinu. – Četvrti sprat – rekla je i pružila Kristofu kijuč, dok je pronicljivim očima odmeravala Žaninu skupocenu i pomodnu odeću. – Juče sam očistila stan, tako da je sve u redu. Oprostite što ne idem s vama, ali sam sigurna da to možete da obavite i bez mene. Biću tu, kad budete sišli. Ne morate da žurite, gospodine, jer prilikom biranja stana treba dobro razmisliti. Stan je imao samo 2 male sobe, potpuno prazne, mada su prozori bili čisti, a drveni pod opran. Kristof je uveo Žanu, zagrlio je i počeo da je ljubi. – Ne ovde – izviknula je, mada nije učinila ni najmanji napor da ga spreči. Kristof je uzeo njene šake, skinuo joj tanke, crne rukavice i počeo da joj ljubi vrhove prstiju, – Ovo će biti moj novi dom – rekao je. – Moram biti siguran da li je dobar za svoju osnovnu namenu. – A šta bi to bilo? – Da tebi ugañam. – Zamisli da se pojavi nastojnica? – Suviše je lenja, da bi se pela uz stepenice više od jednom dnevno, kad mora da počisti. Pored toga oči su joj se zacaklile, pa je svakako primetila koliko si ti divna i koliko sam ti ja odan. Ona je diskretna žena – neće banuti iznenada. U meñuvremenu je Žani raskopčao kaput, zadigao joj suknju i počeo obema rukama da joj mliuje obnažene butine iznad podvezica. – Ali ovde nema ničega – rekla je – nema kreveta, nema divana, nema čak ni stolice. – Doneli smo sve što nam je potrebno – rekao je on. Ruke su mu zašle ispod kombinezona i gaćica, pa je jednom rukom milovao njenu čvrstu zadnjicu, dok je druga lutala po brežuljku obrasiom maljama. Žana je prestala da se opire onog časa
kad je blago gurnuo vrh prsta u nju, pa je počela da se raskopčava. Kristof ju je blago potisnuo unazad, dok se nije naslonila na zid, pa je tamo stajala raširenih nogu, dok ju je on nadraživao, kako bi se ovlažila. Ona ga je ljubila u usta sitnim, grickavim poljupcima, dok je rukom trljala njegovu ukrućenu muškost. – Tako je snažan! – rekla je. – Tako ga volim! Umirem od želje da ga osetim u sebi. Kristof se savio u kolenima i polako počeo da se pomiče naviše, usmeravajući se prema njenom izazovnom otvoru. Rukama je obuhvatao njenu zadnjicu kako bi je držao blizu sebe, dok je polako počinjao da se pokreće u njoj, – Onog jutra sanjao si u mojoj kući – prošaputala mu je u uvo – sećaš li se? Da li si mene sanjao? – Svakako! – Da li je bilo lepo? Pričaj mi o tome dok vodimo ljubav. – Sanjao sam kako večeramo – govorio je dahćući, jer su ga prožimali talasi erotskog uzbuñenja, – Smakao sam ti gornji deo zelene haljine, da bih ti ljubio dojke. Onda sam ih držao u ruci. – Oh, Kristofe... tako se divno osećam. – Ti si ga rukom milovala kroz pantalone. – U snu? – Da... i dovela si me do kraja... Kad sam se probudio, video sam da mi je pižama mokra. – U snu? San je uspeo da te toliko uzbudi? – Da! I to ne samo jednom! – Kristofe! Hajde, svrši! Nekoliko brzih pokreta, pa su njegove noge počele da se tresu, dok joj je ulivao poklon. – Obožavam te – dahtao je, – Obožavam te, Žana... Kada se povukao, ona se brižljivo obrisala izmeñu nogu čipkanom maramicom, uredila odeću i iz tašne izvadila ogledalce da bi popravila šminku. – Lice ti je umrljano mojim ružem – rekla mu je smešeći se. – Moraš da se umiješ pre nego što siñemo. – Da li me voliš, Žana?
– Da li te volim? Naravno. Tvoj mali drugar stoji u stavu mirno, tako smelo kad smo zajedno, da mi to laska. Kako da te ne volim, kad vidim koliko ti je stalo do mene? Meñutim, раzi dobro, Kristofe, moraš da budeš izuzetno diskretan. Shvataš li? Ja sam udata žena sa decom i želim da sačuvam svoj brak. – Mada te muž ne voli kao ja? – To nema nikakve veze sa nama. Dakle, kako ti se sviña stan? – Posle onoga što smo učinili, mislim da je to najlepši stan u Parizu. Uzeću ga. – Dobro, onda da siñemo i dogovorimo se sa nastojnicom. – Da li ćeš me često posećivati, Žana? – Koliko god budem mogla, pod uslovom da me uvek ovako zabaviš, kao što si učinio pre 5 minuta. – Uza zid? – upitao je, smešeći se, a ona se nasmejala. – Daću da se stan namesti, tako da nam idući put bude znatno udobnije. Ispostavilo se da je Kristofovo zaposlenje kod Verneja vrlo probitačno. On je bio 1 od petorice pisara. Njihov šef zvao se Anri Difur, a rečeno mu je da je Kristof Vernejov roñak, koji počinje od najniže lestvice, da bi naučio posao. Difur je imao oko 55 godina i u Vernejevoj službi bio više od 10 godina. Pretpostavio je da bi, i to prilično skoro, Kristof mogao da mu postane šef, pa se stoga odlučio da zadobije prijateljstvo mladog čoveka. On i Kristof načinili su prećutni sporazum. Kada Vernej ne bi bio prisutan, a to se često dogañalo, Kristof je mogao da s posla izañe u podne, pod izgovorom da ga je Difur poslao da nešto obavi. Ostali pisari, mada znatno stariji od Kristofa, slegali su ramenima i ćutali. I oni su pretpostavijali da će jednog dana odluka roñaka vlasnika firme moći da utiće na njihove karijere. Pošto je popodne često bio slobodan. Kristof je mogao da dočekuje Žanu u ulici Vaven. Izbor stana bio je dobar. Ona je lako mogla da nañe taksi, preñe Senu mostom Alma, prode pored Doma invalida i za dvadesetak minuta stigne do njega. Održala je reč i stan namestila vrto udobno. Prirodno, Kristof je naslutio da joj nije prvi lubavnik od kada
se udala sa Verneja, meñutim ustručavao se da je o tome pita. Pošto su bili ljubavnici nekoliko nedelja, počeo je da je bolje upoznaje. Šest godina muževe nemoći da je seksualno zadovolji u posteiji izazvale su kod nje osećanje nezadovoljstva i razočarenja, ali je bilo još nečega. Vernej je koristio njeno telо što čovek koristi maramicu da bi obrisao nos, a ona mu je to gorko zamerala. Njeno ogorčenje preraslo je u potrebu da gospodari seksualnošću muškarca, da je koristi kako njoj odgovara, a ne da ona bude žrtva. Kristof je rado pristajao da joj ispunjava sve želje. Žana bi ležala gola na postelji i terala ga da beskonačno miluje – njene izvajane grudi, meki trbuh i butine – jer je htela da utvrdi koliko dugo može da izdržava nadraživanje, sve dok jednog časa ne bi više mogla, pa bi ga privukla na sebe, kako bi doživela završni orgazam. Igrali su ovu igru bezbroj puta, na njeno veliko zadovoljstvo, mada je povremeno, u silnoj želji da draženje traje što duže, precenila svoje snage i dahćući i grčeći se doživela vrhunac, pre nego što bi on stigao da prodre u nju. – Zabeleži sebi poen – rekla bi tada kao da su na takmičenju, a Kristof bi se pravio kao da je ubeležio crticu na zidu vlažnim prstom. Često je terala Kristofa da leži na leñima, s rukarna uz telo, dok bi ga ona golicala i milovala prstima od glave do pete i obasipala sitnim poljupcima, čineći da se njegov organ uspravlja i nestrpljivo podrhtava. Ovakvim igrama želela je da dokaže svoju moć. Sećanje na godine razočaranja i poniženja, koje je trpela Vernejevim ponašanjem, brisano je njenom sposobnošču da svojim dugotrajnim milovanjima dovodi Kristofa do na prag sladostrašća, a ona je odreñivala kada će mu dozvoliti da taj prag prekorači. Kristof je uživao u svim ljubavnim igrama. Učinio bi sve što bi оnа poželela i bio zadovoljan što ga želi. Što da ne? Jer nagrada nikad ne bi izostala. Bez obzira koliko dugo ga izazivala, koliko dugo ga držala na ivici ekstaze, najzad bi ga pozvala da prodre kroz vlažno runo izmeñu njenih nogu i pruži oduška divljoj razdraženosti, da koje ga je ona dovela. Ne samo jednom, naravno, već nekoiiko puta u toku dugog popodneva, dok su trenutke predaha
provodili šaleći se. Tek kada bi njegov, inače vrlo izdržljivi "prijatelj" potpuno klonuo, smatrali su da je toga dana kraj ljubavnoj igri. Kad bi se Žana obukla i otišla, Kristof bi se vratio u postelju. Jastuci i posteljina zadržavali su njen diskretni parfem, ali takoñe i prirodni miris njenog golog tela. Tako je ležao go, uljuljkivao se sećanjima, pa bi najzad zadovoljan zaspao. Otprilike u 8 uveče probudio bi se pa bi se, osvežen i srećan, umio i obukao, a zatim otišao u neki od malih restorana na bulevaru Sen Mišel, da bi dobro večerao i iskapio bocu vina. Takvi dani bili su najlepši pa je o njima kasnije dugo i sa čežnjom razmišljao. Ovo je za Kristofa bilo najsrećnije životno doba. I to s punim pravom. On, mlad čovek, prešao je iz provincijskog grada i ograničenja koja je imao živeći s majkom udovicom, odjednom u ogromni Pariz! Osećao je da je jednim potezom prešao iz mladićkog u zrelo doba. Bio je samostalan, imao svoj stan i zaposlenje, koje mu je obezbeñivalo platu uz vrlo malo rada. Najvažnije od svega, bio je intimni prijatelj elegantne dame, koja mu je omogućavala da potpuno zadovoljava svoje snažne seksualne potrebe. U životu mu se obistinilo ono o čemu se u Lionu nije usuñivao ni da sanja. U meñuvremenu se zbližio sa Žaninim najmlañim bratom Žerarom, jer je uvideo da bi mu ovaj mogao biti koristan vodič prilikom upoznavanja bezgraničnih mogućnosti i uživanja koje je pružao Pariz. U intelektualnom pogledu, Kristof nije mogao da se meri sa Žerarom, ali to ni jednom ni drugom nije smetalo. Obojica su se rado družili, mada je Žerar ponekad sebi dozvoljavao da bude pomalo ironičan prema Kristofu. Žerar, koji je sve znao o svakome, bio je upoznat i s vezom njegove sestre i Kristofa. Bilo je očigledno da je daleki roñak iz provincije bio neophodan za sestrinu sreću. A pošto je Žerar voleo sestru, a istinski mrzeo njenog dosadnog muža, to je gotovo spadalo u porodičnu dužnost da uzme pod svoje okrilje miadića i pomogne mu da se oslobodi nekih provincijskih navika. Prilikom jednog zajedničkog izlaska otišli su da gledaju Žozefinu Веker posle njenih prvih blistavih uspeha u Foli Beržeru.
Inače se čarobna Crnkinja, američkog porekla, prvi put na sceni pojavila godinu dana pre toga, igrajući u blistavom ansamblu jedne revije na Jelisejskim poljima. Kao što se često dogaña, njen mladalački šarm – imala je 19 godina – privukao je pažnju nekog uticajnog producenta рa je uskoro postala zvezda svoje revije. I Kristof i Žerar bili su oduševljeni živahnošću i privlačnošću vitkog tela Žozefine Beker boje bele kafe, dok je skakutala po sceni, potpuno gola, izuzev trouglastog komada tkanine, srebrnaste boje izmeñu nogu i kape od dugačkog nojevog perja na glavi. Kada su kasnije iste večeri svratili da nešto popiju, razgovarali su o njoj. – Ta crna dama je čarobna – rekao je Kristof. – Izvrsna – složio se Žerar. – Dugačke i otmene noge! – Zašiljene male grudi – rekao je oduševljeno Žerar. – Tako je. – A kako samo vrcka dupencetom, to si valjda primetio? – I slepac bi se uzbudio... Čuj, Žerare, reci mi, pošto si već sve okušao, da li si ikada spavao sa crnkinjom? – Jednom ili dvaput. – Da li se to razlikuje od odnosa sa nekom Francuskinjom? – Ništa bitno. U početku sam bio svestan razlike izmeñu boje njene i moje kože i to je davalo izvesnu pikantnost našem voñenju ljubavi. Meñutim, kasnije sam prestao da obraćam pažnju na to. Kada sam drugi ili treći put bio s njom, bilo mi je svejedno. – A o kome govoriš? Pošto je Kristof saznao da je to neka devojka sa Madagaskara, koja radi u javnoj kući u ulici Sen Denis, nije mogao da se smiri, dok Žerar nije pristao da ga tamo odvede. Žerar ga je upozorio da je to prilično skupa javna kuća, a ne od onih gde siromasi svraćaju subotom uveče. Madmoazel Anželika, kako je sebe nazvala kad su stigli, nije bila odmah slobodna. Sedeli su u salonu i razgovarali sa 2-3 slobodne devojke, dok je Žerar, besprekorno učtiv, naručio bocu izvanredno skupog šampanjca.
– Da li je lepa? – Kristof je zapitao Žerara. – Nije toliko lepa, koliko markantna. Ima izazovno telo. Ispostavilo se da je rnadmazel Anželika mulatkinja, od 22. ili 23 godine, guste, crne kovrčave kose i sa okruglim zlatnim minñušama, toliko velikim da su joj dodirivale ramena, dok je ulazila u salon. Njena jedina odeća bila je žuta košulja pripijena uz telo, tako da je isticala obimnost njenih grudi i širinu bokova. Pozdravila je Žerara prijateljskim osmehom i prihvatila ponuñenu čašu vina, Dok je sedela i ćaskala s mladićima, njena kratka košulja se zadigla tako da su joj se obnažile čvrste, pune butine, a kada bi se nasmejala dojke bi joj se zaljuljale ispod tanke tkanine. Pošto je već započeo, Kristof je smatrao pitanjem časti da ne odustane. Inače bi Žerar možda pomislio da je kukavica, možda čak i nedovoljno muževan. Odlučio je da nastavi, mada je to značilo da mora da zajmi od Žerara, pa se ubrzo zatim našao u posteiji kraj Anželike, gnječeći joj dojke slične balonima i pokušavajući da uveri sebe da je to izvanredno egzotičan dogañaj, Susret je kratko trajao. Anželika ga je požurivala rečima i rukama, dok je nije pojahao, a zatim ga je spretnim pokretima bedara brzo dovela do vrhunca. Kad se uveče vratio kući, sanjao je vrlo živo Žanu. Bila je uz njega i prepuštala se neobuzdanoj čulnosti. Njene vitke ruke spretno su letele po njegovom telu, njeni stini, beli zubi, grickali su ga neumorno. Pa ipak, kad su se sjedinili, uprkos jakom uzbuñenju, nije mogao da postigne rasterećenje, mada ga je ukrućeni penis boleo od naprezanja. Sve uzalud! Žanine oči gledale su ga iznenañeno i optužujuće, a on nije znao šta da joj kaže. Probudio se sa erekcijom i osećanjem griže savesti. Žerarov način života nije za mene, razmišljao je, jer sam suviše obuzet Žanom da bih mogao da vodim Ijubav s nekom drugom ženom, bila ona crna, bela ili žuta. Bili su ljubavnici skoro godinu dana, kad joj je postavio pitanje, na koje je mislio od prvog dana poznanstva. Bilo je to jednog popodneva u pauzi voñenja ljubavi. – Sećaš li se kad smo prvi put bili zajedno, u mraku, dok su svi spavali, a mi se našli u tvom salonu?
– Kako bih to mogla da zaboravim? – Tada si mi rekla da sam te odveo suviše daleko. Šta je to trebalo da znači? Žana mu je opširno objasnila. Nije to samo bilo obično objašnjenje rečima, već praćeno praktičnim pokazivanjem, što je zahtevalo da ga dodiruje ustima i rukama. U jednom trenutku objašnjavanje je zahtevalo, da svoju crnu kosu trlja o njegove grudi i stomak, a drugom prilikom obuhvatila ga je butinom, mekom kao saten, oko pojasa. Htela je ovim primerima da mu pokaže na kakve sve razne načine žena može da uživa u dodiru s muškarcem. – Ispričala sam ti kako je voñenje ljubavi s mužem katastrofa u trajanju od 3 sekunde – rekla je, dok je noktima lako prevlačila po unutrašnjosti njegovih butina. – Bila sam devica kad sam se udala, pa nisam ni znala šta je seksualno uzbuñenje, sve dok posle roñenja prvog deteta nisam upoznala jednog muškarca. – A ko je to bio? – To se tebe ne tiče. Budi zadovoljan saznanjem da pre tvog dolaska u Pariz nije bilo muškarca, koji je uspevao da me zadovolji kao ti. Uostalom, zašto sam sada pored tebe? – Zato što me voliš. – Volim te zbog onoga što možeš da mi pružiš. – Misliš samo na čulna uživanja – uzdahnuo je Kristof, dok joj je zubima blago grickao bradavice. – Onda budi zahvalan na tome – rekla je Žana – isto kao što sam ja tebi blagodarna, jer si mi pomogao da upoznam sebe. – Zaista? – Muž me nikada nije ni najmanje uzbudio, a kako bi i mogao? A kada sam srela nekoga ko mi je pokazao da postoji i drukčiji način voñenja ljubavi, bilo mi je teško da se odazovem onako, kako bi to žena trebalo da učini. Uostalom, Gi je učinio da postanem gotovo frigidna. Nisam bila navikla na vatrena uživanja tela. Meñutim, taj muškarac bio je razuman i strpljiv. Posle izvesnog vremena naučila sam da uživam u milovanjima, a kasnije i u telesnom spajanju. Meñutim, plašila sam se da se prepustim do
kraja osećanjima, jer čak ni tada nisam sebe do kraja shvatala. Želela sam da uvek gospodarim svojim osećanjima, čak i kad bi se ljubavnik pokretao u meni. Za mene se zadovoljstvo sastojalo u tome da njemu pružam zadovoljstvo. Shvataš li to? – Muškarci i žene vrlo se razlikuju u tom pogledu – rekao je Kristof. – Dugo sam i ja u to verovala. A sada znam da sam grešila i da i ti u tom pogledu grešiš. – Možda – rekao je Kristof sa nevericom. – Kad sam prvi put bila sa tobom, na divanu, u mraku, nisi mogao znati moje misli. Želela sam novog ljubavnika, to je tačno, a tebe sam odabrala, jer si mi u mnogo čemu izgledao idealan. Zavodila sam te malo za vreme večere, kako bih ti stavila do znanja moje namere. A onda, na divanu, čeznula sam da me tvoje ruke dodiruju. Želela sam da te osećam u sebi, čvrstog i snažnog, jer me je prethodni ljubavnik naučio da u tome uživam. Meñutim, to je bilo sve što sam želela. Mislila sam da ćeš da zadovoljiš sebe, da se vratiš u krevet i zaspiš, dok će moja uzbuñenost i dalje da ostane. – Nije bilo samo to – rekao je Kristof. – Sad počinjem da shvatam na šta ciljaš. – Dogodilo se nešto čudesno, čudesno bar za mene. S tobom sam se zanela više nego što sam očekivala. Izgubila sam vlast nad sobom. Obuzela su me osećanja, pa sam doživela neočekivani vrhunac. To mi se do tada retko dogañalo, čak i sa... a i kada bi se dogodilo, posle toga bila sam potresena i uplašena. – Ali ipak si uživala one noći, zar ne? – Kad bi samo mogao da naslutiš koliko sam tada uživala! Meñutim, bila sam zbunjena snagom svojih emocija, pa sam te brzo napustila da bih prikrila ono što osećam. Ležala sam satima pored usnulog muža i razmišljala šta mi je doneo susret s tobom. Milovala sam sebe da bih se podsetila na doživljeno. Moja zbunjenost je nestala, a s njom i moja stara strahovanja. Bila sam slobodna. Znala sam da si mi ti omogućio da uživam. Ne samo što sam uživala, obožavala sam te, i želela još.
– Te noći sanjao sam te prvi put – promrmljao je Kristof, dok je Žanin vlažni jezik zalazio u njegov pupak, a zatim se šetao unakrsno preko stomaka. – Sanjao si me, a tvoj nevaljali prijatelj stajao je ukrućen i praznio se, dok sam ja bila budna, mislila na tebe i ispod spavaćlce se dodirivala se na onom mestu, gde mi je te večeri bilo najprijatnije. Naša tela bila su rastavljena, mada smo na neki način ipak bili spojeni. – Zauvek nerazdvojni – rekao je Kristof prigušenim glasom, suviše uzbuñen od njenih milovanja. – A onog dana kad smo tražili stan za tebe, znala sam bez imalo sumnje da ćeš iskoristiti priliku da vodiš ljubav sa mnom. Da nisi započeo, to bih ja učinila. Toga dana ne bi mogao da mi umakneš, čak i ako bih morala da se svučem gola pred tobom. Doživela sam zanos ovde, u ovom stanu, naslonjena na zid. Pozdravila sam sladostrašće kao starog prijatelja, kad si ušao u mene i učinio da izgubim glavu. – Koliko smo puta od tada vodili ljubav u krevetu? – zapitao je. Žana je raširila noge što je više mogla, dok je lepršavim prstima prelazila preko njegovih malja. – Ne dovoijno često – odgovorila je. – Sada sam kao ti i želim da se zadovoljstvo neprekidno obnavlja, sve dok ne budem potpuno iscrpljena i potpuno zadovoljena. Volim te, jer možeš to da mi pružiš. – Onda smo isti, Žana. Meni tebe nikada nije dovoljno. Kada odeš, ja se malo odmorim, a onda izañem da večeram, a kada se vratim, ponovo te poželim. – Dobro, dobro. Isto tako se i ja osećam kada se posle časova provedenih s tobom vratim kući. Noću ležim u krevetu i prisećam se svakog poljupca i svakog dodira. Kada sam s tobom, želim da to traje što duže, kako bi imala da se što više sećam dok sam kod kuće. – Da! – uzdahnuo je Kristof, dok mu se telo uvijalo od prijatnog dodira njenih ruku. – Platiću ti za ovo, igraću se tobom
sve dok me u suzama ne budeš molila da ti dozvolim da svršiš. A tada ću da popijem suze s tvog lica i nastavim da te mučim sve dok ne počneš vrišteći da moliš za milost. Videćeš. – Još ne – rekla je ona. – Najlepše od svega je ono dugo očekivanje trenutka ekstaze. Volim da svaki put sve duže odlažem trenutak, sve do krajnjih granica izdržljivosti, kada će nastupiti izbezumljenost i izgledati kao da celo telo eksplodira. Kristof je osetio kako su njeni grickavi poljupci počeli da se penju od korena prema vrhu njegovog nabreklog organa. To je prevazilazilo njegovu izdržljivost. Seme je počelo da brizga uvis a on se toliko grčio da umalo što nije pao s kreveta. – Mislim da me sada shvataš – rekla je Žana kad se njegova strast stišala. Kristof ju je zagrlio, a onda je uzeo kraj čaršava, da bi ubrisao tragove svoje tečnosti s njenog lepog lica. – Počinjem pomalo da te shvatam – rekao je. – Nikada nisam poznavao osobu sličnu tebi. – Ako ćemo iskreno, ni ja nisam znala muškarca kao što si ti. Ti si divna igračka, Kristofe. A sada je na mene red. Moraš pokazati šta možeš da učiniš za mene. Vodi me tačno do ivice, korak po korak, i tamo me drži duže nego ikad do sad. Znaš vrlo dobro koliko me to uzbuñuje. A onda će tvoj dragi prijatelj opet biti dovoljno čvrst i spreman da me zadovolji kada više ne budem, mogla da trpim. A onda, s njim u meni, eksplodiraćemo zajedno kao bomba. – Čarobna si – rekao je Kristof. Ljubio joj je male dojke, dok je ona ležala na leñima. Nije se ni malo naljutio što mu je rekla da ga smatra svojom igračkom.
MORIS NA BRODU Kada je prekookeanski brod napustio kanal Lamanš i usmerio se na zapad, preko Atlantika, počelo je i ljuljanje. Nije to bilo neprijatno ljuljanje, niti toliko jako da izazove morsku bolest, čak i kod najosetljivijih putnika, ali dovoljno da podseti da brod plovi okeanom, koji raspolaže pritajenom ali strahovitom snagom. Stoga je Moris oprezno koračao hodnikom iz svoje kabine u brodski bar da popije aperitiv pred ručak. Dok je prolazio, otvorila su se 1 vrata, pa je ugledao golu devojku. Tačnije rečeno, ugledao je lik mlade devojke u veлikom zidnom ogledalu. Pre nego što je stigao da zastane, vrata su se naglo zalupila, a čuo je i kako se ključ okrenuo u bravi. Produžio je put, dok su mu se misli komešale u giavi. Radilo se o magnovenju, ali je ostao dubok utisak, Devojka je imala kratko podšišanu plavu kosu, sа razdeljkom na sredini, Njeno telo bilo je vitko, grudi male i visoko postavljene, bedra uzana. Čuperak malja iznad stidnog predela bio je gotovo isto onako plav kao i kosa. Bilo je prijatno videti je, a najviše je podsećala na sliku impresionista. Da li je ona ugledala Morisa u ogledalu istog trena kad je on ugledao nju? Sudeći po položaju ruku češljala je kosu. Medutim, postavljalo se pitanje, da li mlade devojke iz dobre porodice, čak i u ovo modemo doba, stoje gole ispred ogledala da bi se očešijale? Na ovo pitanje nije mogao da odgovori. Moris Brisar odrastao je sa 2 mlañe sestre, Žanom i Oktavijom. Ako su se u svojim sobama u porodičnom domu češljale gole pred ogledalom, njemu to nije bilo poznato. Da bi zadovoljio radoznalost, odlučio je da ih o tome zapita kad se bude vratio u Pariz. Morisova divna supruga, Marija-Tereza četkala je kosu gola dok su bili na svadbenom putovanju i bar prve godine braka. To je bilo pre 7 godina, a u meñuvremenu se rodilo dvoje dece. Sada je uvek oblačila laku domaću haljinu kada bi sedela za toaletni stočić. Naravno, kada bi joj odneo čašu šampanjca da popije, dok je ležala u kadi pripremajući se za večernji izlazak, izmeñu vode pune
mehurova od mirišljavih soli i njenog tela, sigurno nije bilo ničeg. Moris je seo za bar na brodu „Il de Frans" sa čašicom ledenog vermuta i razmišljao o devojci. Nije bio oduševijen barom. Bio je toliko dugačak da je 5 osoba moglo da se poreдa po njegovoj dužini i to u ležećem stavu – ukoliko bi tako bizaran postupak ikome pao na um. Očigledno je bar bio konstruisan da bi priviačio Amerikance, a ne civilizovane Francuze. Da li ga je devojka videla? Ako jeste, nije pokazala nikakvu zbunjenost. Medutim, vrata su se zatvorila vrlo brzo, pa i ukoliko su se spontano otvorila od ljuljanja broda, sigуrno da ih ljuljanje nije zatvorilo, jer je bilo znatno sporije. Bilo je još nešto čudno – da li mu se samo pričinilo, ili je заista jedna njena ruka kliznula i lako prešla preko čuperka njenih stidnih dlaka? Pokret ruke svakako nije bio namenjen da išta sakrije, jer je preko malja prešla sasvim ovlaš. Čineći to, skrenula je pažnju na onaj deo tela koji mlade devojke obično brižljivo kriju. Misterija, pomislio je Moris, i protivrečnost. Vrata su se otvorila tačno u trenutku kad je on došao do njih. Slučajnost ili nešto više? Ko zna? Postavlja se i pitanje: ko je ona? Njena kabina nije bila daleko od njegove. Meñutim, do sada je nije zapazio u zajedničkim brodskim prostorijama. Doduše, prošao je tek 1 dan od kada su isploviii iz Avra, a kako je bilo 400 putnika prve klase na brodu, nije ni bilo čudno što nije uspeo da je primeti. Čudno je bilo samo utoliko što je Moris itekako umeo da zapazi lepu ženu. Da li je putovala sama? Da li je sve do tada ostajala u kabini? Misterija јe delimično razjašnjena nešto kasnije, istog dana. Pošto se prošetao po palubi i vratio u kabinu da se presvuče za večeru, našao je na srebrnom služavniku kovertu. Unutra se nalazio 1 jedini list brodske hartije i napisana brojka 10:30. Moris je zazvonio za brodskog stjuarda. – Ova beleška, ko vam je dao da je ovde stavite, Henri? – Jedna mlada dama, gospodine. – Kako se zove? – Žalim, ali to ne mogu da vam kažem,
– Naravno, zatražila je da budete diskretni? Stjuard je ćutao. Moris je bio zadovoljan – čovek je očigledno umeo da se ophodi. – Kod ovakvih situacija neophodno je da svi budu diskretni. Recite mi samo, Henri, kako izgleda? – Vrlo lepa mlada dama, gospodine. – Plavokosa? Henri je klimnuo glavom. – Hvala, Možete da mi pripremite večernje odelo, dok se ja budem kupao. Sastanak sa potpuno nepoznatom ženom! Poznato je da se poznanstva na prekookeanskim putovanjima lako sklapaju, ali ovo je prevazilazilo sva Morisova očekivanja. Brčkao se u kadi i glasno pevao: Kako je divno leći pored moje lupke plavuše... Izvanredna večera nije uspela da spreči narastanje nestrpljenja. Brodski kuvar serviгао je 7 izvanredno ukusno spravljenih jela, počev od guščije paštete, preko potaža Marija Stjuart, pogačica Sevinje, lososa iz Loare, spremljenog a la Domon, sve do pečenja Šarole, a sve to zalivano je prvoklasnim vinima, meñu kojima se naročito isticao šamberten uz pečenje. Dok je razgovarao sa drugim putnicima za istim stolom, pogled mu je kružio po trpezariji u nadi da će ugledati vitku figuru nepoznate plavuše. Sada više nije morao da lupa glavu. Bilo je jasno, da ga je ugledala u ogledalu. Želela je da se s njim upozna ali ne pred očima javnosti, već nasamo. Na osnovu toga je zaključio da su njene namere vrlo lične prirode i da predstojeći susret može da bude izuzetno intiman. Pored toga, ako je morala da pribegne ovakvoj tajnosti da bi se s njim našla, onda je to najverovatnije znak da ne putuje sama. Da li strepi od muža, ljubavnika, oca? Bilo kako bilo, element opasnosti samo je jače podstakao Morisa na avanturu. – Zašto stalno gledate oko sebe? – zapitala ga je susetka. – Da niste nekoga izgubili? Moris se preko volje оsmehnuo. I njegova susetka је imala kratku plavu kosu i bila vitka. Meñutim, tu je sličnost prestajala,
imala je najmanje 40 godina, možda se bližila 50-toj, ko zna? Njena vitka linija bila je rezultat istrajnog gladovanja, ali je zato lice bilo opušteno i bledo, bez obzira što je to šminka dobrim delom prikrivala. – Ovo je moj prvi prelaz Atlantika, gospoño. Uživam u lepoti ove trpezarije. – Doista? Ja, meñutim, smatram da je vulgaran ovaj moderan stil, koji koristi bledo drvo i bojeni mermer. Radije putujem brodom „Frans", ali moj muž smatra da je оn staromodan. – Dok je govorila, klimala je glavom. Imala je minñuše sa dijamantima velikim kao palac pa su se neprikidno presijavali i svetlucali. – Kako se ovaj brod razlikuje od onog, gospodo? – On je sav u stilu Luja 14., a ja to obožavam, „Frans" je prava ploveća kraljevska palata, dok biste za ovaj brod mogli da kažete da je moderan turistički hotel. – Često ste prelazili Atlantik? – zapitao je Moris. Ovo je bio povod da se raspriča. Njen muž, Žorž de Marževil, koji je sedeo na suprotnoj strani stola, bio je trgovac kafom, pa su redovno poslovno odlazili u SAD i Južnu Ameriku. Moris je slušao, ne zato što su ga priče zanimale, već što je i sam bio na poslovnom putu, pa je smatrao da bi bilo korisno da sklopi poznanstvo s drugim poslovnim ljudima. Posle večere u brodskom salonu, orkestar od 5 muzičara svirao je muziku za igru. Neki muškarci koji su putovali sami, otišli su da se kockaju, što je uvek rizično na prekookeanskim brodovima, jer neki profesionalni kockari varanjem na kartama zarañuju za život. Moris je krenuo sa bračnim parom Marževil u salon, kako bi mu prošlo vreme do časa predvidenog za sastanak. Izmeñu ostalog, odigrao je tango sa gospodom Marževil. Njena ljubičasta večernja haljina imala je na leñima izrez sve do struka pa je Moris morao da se opredeli: ili da joj stavi ruku na obnažena ieña, ili na svilom pokriveni deo tela nešto ispod struka. Opredelio se za leña. Igrala je dobro, mada je neprekidno kritikovala salon, jer ni on nije bio ureñen po njenom ukusu.
– Vidite, gospoño – rekao je Moris – vaša kosa podšišana je kratko, po poslednjoj modi, a imate vrlo smelu haljinu. Rekao bih da je to Pakenova tvorevina, mada nisam naročiti stručnjak za žensku modu. Priznajte, gospoño de Marževil, da ste vi u svakom pogledu savremena žena. – Vidim da vas je supruga prilično uputila u tajne ženske mode. Možete me oslovljavati sa „Žermena". Dok su izvodili spretan okret, njene butine očešale su se o njegove." – Nemojte me pogrešno razumeti, Morise – rekla je, – Grozim se američkog prodora u Evropu posle rata, naročito nedostatka lepog vaspitanja i manira kod mladih. Meñutim, nisam ni ja staromodna, u što ćete se uveriti. Ponovo su ga okrznule njene butine, a ovog puta se pridružio i trbuh. Njen pokret označio je suptilan, ali jasan poziv. – Meni lično nije neprijatno što su mladi ljudi vrlo otvoreni – rekao je Moris, misleći na poziv primljen od nepoznate mlade dame. – Mlañi su vrlo plitkoumni – rekla je Žermena. – Plitki su i ne poznaju život. Pametnoj osobi zrelost vrlo mnogo pomaže, zar ne? – Nesumnjivo. Čim mu je pristojnost dozvolila, otpratio je Žermenu do stola za kojim su već sedeli Žorž de Marževil i neki sredovečni bračni par. – Sedite – naredlla mu je Žermena. Morete sa nama popiti čašu šampanjca, zar ne, Žorže? Moris je seo i počeo da razgovara sa Žermeninim mužem, dok ga je ona otmenom cipelom dodirivala ispod stola. U ргаvom trenutku se izvinio i otišao, opravdavši to unapred zakazanom partijom karata. – Moramo sutra da se vidimo – rekla je Žermena – jer sam se setila da je Žana Vernej vaša sestra. Odavno je nisam videla. Kako je? – Vrlo dobro. – Htela bih da nešto pobliže čujem o njoj. Kako bi bilo da
se sutra oko 11 nañemo u velikom salonu? Bilo je tačno 10:30 kad je Moris tiho zakucao na vratima kabine u kojoj je ugledao zavodljivi prizor. – Ko je? – začuo se ženski glas. – Primio sam vaše pisamce. Mogu li da uñem? – Pazite da vas neko ne primeti. Uñite i brzo zatvorite vrata. Tako je i učinio i našao se u potpunom mraku. – Zaključajte vrata – rekao je glas tiho. – Nemojte da palite svetlost. Ovde sam, na krevetu. Moris je oprezno krenuo, strepeći da se ne udari o nameštaj. Jedna ruka pošla mu je u susret, dohvatila ga i blago privukla da sedne na ivicu postelje. – Zašto smo u mraku? – zapitao je, a znam da ste lepi. – Zato što mi ovako više odgovara. Ako vam se ne sviña, možete da odete. Ni zračak svetlosti nije dopirao kroz prozore zastrvene zavesama, ali je čak i u potpunom mraku Moris intenzivno osećao njeno prisustvo. Mogao je da oseti njen parfem cvetnog mirisa, a takode i toplotu njenog tela. Ispružio je ruku i dotakao obnaženo rame. Ona mu je polegla u naručje, a on je počeo da je ljubi po licu i u usta, dok joj je rukama milovao leña. – Recite mi kako se zovete – prošaputala je izmeñu poljubaca. – Verovatno znate, inače nе biste mogli da mi pošaljete pismo. – Znam samo prezime i inicijal imena. Samo toliko je uneto u spisak putnika. – Dobro, ja sam Moris. Kako se vi zovete? – Mišela. Koliko imate godina, Morise? Njena bedra su bila topla i glatka pod njegovim istraživačkim rukama. 35, a vi? – 20. Da li ste vi značajna оsоba, Morise Brisare? Da li večeravate za kapetanovim stolom? – Da li ste večeras bili u trpezariji? Svuda sam vas tražio. – Napravila sam se da imam morsku bolest, kako bih mogla ovde da vas sačekam.
– Onda ste svakako gladni? – Nisam. Naručila sam večeru pošto su roditelji izašli. – Razumem. – Moraćete da odete pre nego što se vrate. Zašto se ne biste svukli? Ležali su goli na postelji. Mišelina spremnost i uspaljenost, izazvali su kod njega vatrenost kakvu nije osetio posle prvih nedelja braka. Pošto nije mogao da je vidi, pretraživao je sve kutke njenog tela ustima i prstima, polako i strpljivo, polazeći od mladog lica i mirisne kose. Oko vrata imala je lančić s priveskom, pa je pod prstima prepoznao da se radi o krstiću. Nesumnjivo zlatnom, pomislio je. – Da li si pobožna? – upitao je, pomalo iznenaden. – Naravno. Zar ti nisi? – Ne mnogo. Idem u crkvu samo na uskršnju misu. – Pa ipak ne bi rekao svome ispovedniku da si zgrešio sa nevernicom, jer bi time otežao greh! Zamisli kakvu bi pokoru morao da ti nametne! – Nikakva cena ne bi bila previsoka za zadovoljstvo koje osećam u tvom prisustvu. – Ipak, mogu da te uverim da si zgrešio sa dobrom katolkinjom. Moris više nije obraćao pažnju na njene reči. Dodirivanje njenih malih grudi i mekog stomaka učinilo je da se strasti razbukte. Mišela je podrhtavala od oduševljenja, dok je on ispitivao sve delove njenog tela s pažnjom ljubitelja umetnosti. – Da, tu, tu – promrmljala je kad je počeo da joj miluje nežno mesto izmeñu butina, pa su joj se bedra podigla s postelje i krenula njemu u susret. – Moći ćeš da me prepoznaš kad me sledeći put budeš video – rekla je – a sada je red na mene. Naterala ga je da legne na leña i radoznalim prstima počela da ga prepipava, kao da želi da upozna svako ispupčenje i svaku udolinu njegovog tela. Njeni dodiri izazvali su u njemu strasnu požudu. Klečala je izmeñu njegovih nogu, rukom držala njegov
nabubreli organ i vlažnim vrhom jezika počela do mu dodiruje glavić, sve dok nije bio primoran da uzvikne: „Stani!" Prstima je snažno stegla koren njegovog penisa da bi sprečila prerano doživljavanje klimaksa. – Da li je sad dobro? – prošaputala je u mraku. – Smem li da ga pustim? Moris ju je uhvatio za mišice i položio pored sebe. Bila je spremna da ga primi, ležala je udobno na leñima, raširenih nogu i uzdignutih kolena. Moris je polako ušao u nju i oduševio se kada su im se stomaci dodirnuli, a njene grudi oslonile na njegov grudni koš. Rukama ga je obgrlila oko vrata. – Sada samo sasvim polako – prošaputala mu je u uvo. – Hoću da traje vekovima. Moris je želeo isto. Fizičku radost doživljenu ovim susretom trebalo je iskoristiti što potpunije. Pokretao se vrlo sporo, kratkim i lakim pokretima, a kao posledica ovoga, 2 tela su bila oblivana talasima sladostrašća. – Samo što nisam svršila – prošaputala je zadihano – nipošto nemoj da ubrzavaš... želela bih da potraje što duže. Još nekoliko sporih pokreta penisa, pa su se njeni bokovi čvrsto oduprli o njega, a ona je počela da stenje „Ah, ah, ah..." Moris je odužio ljubavnu igru što je više mogao. Blagodareći njegovom postojanom ritmu, ona je još 2 puta dostigla blaženstvo ekstaze, ali tada on više nije mogao da se uzdržava. Njegovi pokreti postali su brzi i čvrsti, gnjurao se u nju besno, pa je najzad, nošen talasima sladostrašća, počeo da prazni svoju tečnost u njeno napeto telo. – Bilo je vrlo dobro, Morise – rekla je, milujući ga blago po licu. – Savršena si – rekao je on. – A sada moraš da odeš, pre nego što se vrate moji roditelji. Sigurno će navratiti u moju kabinu da bi videli kako sam. – Pa kako si? – Blagodareći tebi, osećam se zaista odlično. Moris je u mraku počeo da traži odeću razbacanu po podu.
Dok se nespretno oblačio, zapitao je: „Kad možemo ponovo da se nañemo, Mišela? Sutra?" – Možda. Problem su moji roditelji. Možda ću morati ponovo da se pretvaram da me muči morska bolest. – To nije neophodno. Ako samo možeš da umakneš, možeš doći u moju kabinu u bilo koje doba dana. Tamo nas niko neće ometati, obećavam. – Javiću ti. Poljubio ju je još jednom u lice, a zatim otišao, pošto je prethodno oprezno izvirio da bi video ima li koga u hodniku. Sutradan pre podne, pošto je stjuardu rekao gde će biti u slučaju da ga neko potraži, otišao je u 11 sati u veliki salon da se nañe sa Žermenom de Marževil. – Kakve ste bili sreće sinoć? – zapitala je. – Da li su vas karte služile? – Društvo je bilo vrlo prijatno, a sreća izobilna – rekao je smešeći se. – Milo mi je što to čujem. A sada mi morate sve ispričati o sestri Žani. Ima li još koje dete, od kad sam je poslednji put videla? – Zavisi kad ste je videli. – Mora biti da tome ima 2 godine. Žorž i ja toliko često putujemo po inostranstvu, da teško uspevam da održavam veze s prijateljicama. Čini mi se da sam joj lane pisala iz Rio de Žaneira, ali čak ni to ne smem da tvrdim pouzdano, jer odašiljem hrpu razglednica. – Pre nego što je Moris stigao da bilo šta kaže, Žermena je počela da maše nekoj ženi, koja je u tom času ulazila u salon. – To je Margarita Varans. Da li je znate? – Varans? Ne, misiim da je ne znam. Gospoña Varans zastala je pored njihovog stola pa je Moris ustao. Bila je to žena po godinama vršnjakinja Žermene de Marževil pa zato za Morisa neinteresantna. Bila je vrlo otmeno odevena u teget haljini, a kosa joj je bila frizirana u talasima, tako da je podsećala na površinu okeana. Žermena je pridošlicu srdačno
poljubila u oba obraza. – Draga moja, da te upoznam: ovo je Moris Brisar. Morise, ovo je Margarita Varans, a ovo je njena ćerka Antoaneta. Moris je učtivo obema poljubio ruku. Ćerka je držala majku pod ruku, imala oko 20 godina, pa mada je izgledala otmeno, nije bila lepa, Nosila je modernu „džak" haljinu, koja je potpuno skrivala oblik njenog tela. Iznenadile su ga njene oči. Bile su tamne, bezizražajne, mrtve. – Videla sam te sinoć za vreme večere – rekla je Žermena devojci – imala si vrlo šik zelenu haljinu. Ali gde ti je bila sestra? – Imala je napad morske bolesti pa nije htela da doñe na večeru. Neznatni osmeh na uglovima usana, upozorio je, Morisa. Primetio je u tom trenutku da Antoaneta ima oko vrata lančić i na njemu mali, zlatni krst. Dok ju je posmatrao, osećao je neku nelagodnost. Devojka s kojom je bio sinoć pomenula je roditelje, ali ne i sestru. Da li su u kabinl bila 2 kreveta? Da li zbog pomrčine nije mogao da primeti ima li još koga. Nešto čudno se dogañalo, u to je bio siguran. Majka i ćerka Varans produžlle su put. – Jadna Margarita – reče Žermena – za nju je tо velika tragedija. Druga ćerka je lepa kako se samo poželeti može, premda nije naročito bistra. Antoaneta je inteligentna, ali je na žalost oslepela kao dete. – To je tragedija za majku – rekao je Moris. – A druga ćerka, kako se zove? – Mišela. Da samo niste otišli da igrate dosadne karte odmah posle večere, mogli ste da je vidite. – Njena sestra je rekla da je patila od morske bolesti. – Očigledno se oporavila, jer sam videla kako s nekim brodskim oficirom pleše u balskoj dvorani, samo ¼ sata pošto ste vi otišli. Ovo je još čudnije, pomislio je Moris. Možda je s nekom drugom Mišelom legao u krevet. – Kako ona izgleda? – upitao je, trudeći se da deluje
nezainteresovano. – Vrlo ste radoznali, mladi čoveče! Plavuša je, ima ten kao porcelan, zgodno je grañena. Meñutim, za vas je još premlada, dragi Morise – reče Žermena i potapša ga vragolasto po ramenu. Gotovo je devojčica. Najviše 21 ili 22 godine. Čovek vašeg iskustva ne bi trebalo da harči vreme na žutokljunke. – Molim vas, nemojte me pogrešno shvatiti – požurio se Morls da kaže. – Vrlo sam srećno oženjen i to izvanredno lepom ženom. Zaista ne obraćam pažnju na mlade devojke. – Nema potrebe da mi se pravdate, uveravam vas, jer vrlo dobro znam za srećno oženjene muškarce i njihove uzgredne vanbračne izlete. Njihova je priroda da im oči lutaju unaokolo. Utihnula je glas i nastavila poverljivo. – Nećete mi verovati, ali je moj muž, Žorž, počeo da se zabavlja s nekom kreolkom s Martinika, pre isteka godine dana od sklapanja našeg braka. Zamislite samo! Kada sam saznala istinu, bila sam slomljena, a u to vreme bila sam vrlo mlada i vrlo naivna. Prirodno, tada sam ćutala, ali mi je ovaj slučaj otvorio oči, pa sam se posle toga potrudila da Žorž ne bude jedini u našem braku koji će praviti male vanbračne izlete. Moris nije znao šta da kaže na ova poveravanja. Žermena mu nije bila simpatična, a ova njena prisnost nije učinila da promeni mišljenje o njoj. Napustio ju je čim je to dozvolila učtivost i otišao da se šeta po palubi, dok je istovremeno pokušavao da shvati i poveže podatke o devojkama Varans. Devojka koju je bio video u ogledalu, bila je Mišela. Ona je poslužila kao mamac. Medutim, devojka čiju je seksualnu glad on zadovoljio, nije bila Mišela, jer se ona za to vreme nalazila u salonu. Znači, to je bila Antoaneta, a sebe predstavila kao Mišelu. Mora biti da je napustila trpezariju odmah posle večere i u kabini se pripremila da ga dočeka. – Nasamaren sam – rekao je Moris glasno, dok se šetao palubom. – Lepa sestra namamila me je da vodim ljubav sa slepom. Ali, ova druga je prepredenija. Moris nije hteo da se na ovome završi, jer mu je sujeta bila
povreñena. Sišao je dole i sastavio pisamce namenjeno da ga stjuard preda Mišeli. Posle brižljivog razmišljanja, napisao je: „Otkrio sam Vaš trik. Molim Vas da me posetite u 3 časa popodne i objasnite mi svoje pobude. Bilo bi vrlo nezgodno ako bi Vaši roditelji saznali kako Vi i Vaša sestra menjate mesta." Nije potpisao pismo, niti je stavio adresu na koverat. Zazvonio je, a kada je stjuard došao predao mu je poruku. – Henri, postarajte se da ovo dospe u ruke mlade plave dame i to do ručka. Diskretno, naravno. – Razumem, gospodine. – U ruke plave, mlade dame, a ne njene sestre, je li jasno? – Savršeno. Pustila ga je da čeka. Bilo je 3:20 minuta kada je čuo lako kucanje na vratima i otvorio ih da bi je pustio unutra. Izgledala je izvanredno privlačno u svilenoj bluzi s crvenim i žutim prugama i beloj suknji. – Molim vas sedite – počeo je zvanično – moram nešto da vam kažem. Mišela nije delovala nimalo zbunjeno. Sela je na stolicu i prekrstila noge. – Nisam sigurna da bih poželela išta da vam kažem – odgovorila je. – Vaše pisamce je vrlo podlo. – Pa ipak, došli ste. Slegla je ramenima. – Kakav je bio razlog ovakve nameštaljke? – upitao je Moris. – Molim vas da mi odgovorite. – Razlog je očigledan. Pošto moja sestra teško uspeva da pridobije udvarače, to joj ja pomažem. To je sve. – Znači vi mamite muškarce koji će joj postati ljubavnici. Ko ih bira – vi? – Ko bi drugi? – Antoaneta naravno ima puno poverenje u vaš izbor? – Prirodno. – Mora biti da biste imali još što šta da mi ispričate – reče Moris – ali ne nameravam da dublje zalazim u ovo pitanje.
– Dobro, onda ću otići. – Ne tako brzo. Nešto mi dugujete. – Šta bih vam dugovala? – Razmotrimo za časak činjenice. Udesili ste da vas vidim golu pred ogledalom, kako biste pobudili moje interesovanje. Pozvali ste me u krevet. Vi ste poslali poziv, zar ne? A kada sam došao u vašu postelju, pojavila se druga osoba, koja je sebe predstavila kao Mišelu, mada to nije bila. Kao što vidite, obećali ste mi sebe, a obećanje niste ispunili. – Besmislica! – Nazovite to kako hoćete, ali je ostao dug. Dug časti. Želeo bih da bude plaćen. – Ne mislite to valjda ozbiljno? – Itekako mislim. – Razumem šalu, ali sada ste zaista preterali – rekla je ljutito i ustala u nameri da poñe. – Samo još jednu reč pre nego što poñete – rekao je Moris, čvrsto rešen da se osveti devojci koja se poigrala s njim. – Na brodu je prijateljica vaše majke, gospoña de Marževil. – Ta matora tračara! Kakve ona ima veze? – Već je počela da podozreva. Ima vrlo oštar njuh. Ako joj uzgred nešto nagovestim, budite sigurni da će to dospeti do ušiju vaše majke. Svakako da vama to neće značiti smak sveta, ali pomislite kako će se osećati Antoaneta! – Svinjo! – dreknula je Mišela. – Dobro znate da je ona potpuno zavisna od nas. – Dobro, ja sam svinja, a vi ste podvodačica, ako želite tačnu definiciju. Nadam se da ćemo moći da se sporazumemo. – To je samo igra, ono što radimo Antoaneta i ja, zar vam to nije jasno? Kome smo naškodile? Zar niste uživali s njom? – Svakako, to ne poričem. Meñutim, vaša igra nije tako nevina kao što pokušavate da je predstavite. To je igra zbog koje sestrama Varans raste samopouzdanje, ali na račun
obmanjivanja drugih. Ko je uopšte izmislio ovu igru, ti ili Antoaneta? – Gledajte svoja posla. – Imam utisak da je tvoja sirota slepa sestra mnogo domišljatija i maštovitlja od tebe. Ali to se mene ne tiče, kao što si me upozorila. Medutim, da govorimo o onome što se mene tiče: nameravaš li da se svučeš ili da odeš? – Odlazim. Moris je prišao vratima i otvorio ih širom. – Večeras ću sedeti za stolom pored gospoñe de Marževil – rekao je nehajno. Mišela je zastala i pogledala ga pravo u oči, želeći da utvrdi da li Moris blefira ili ne. Njegov izraz lica bio je nedokučiv. – Dobro, ako je tako – rekla je natmureno. – Zaključajte ta prokleta vrata, pa da svršimo s tim. – Mudra odluka. A sada, draga Mišela, budi ljubazna, svuci se, pa ćemo tako da izgladimo naš mali nesporazum. Odmerila ga je pogledom, kao da mu je poželela da je mrtav i na dnu okeana, a onda mu je okrenula leña, dok je svlačila bluzu i suknju. – Ne nadajte se da ćete u ovome da uživate – dobacila mu je ljutito preko obnaženog ramena. – Uživaću itekako, bez obzira što je to tebi svejedno. Svuci se do kraja, molim te. – Ovo je silovanje, ništa drugo – insistirala je, ne preduzimajući dalje svlačenje. – Možeš i tako da protumačiš. Ja smatram da ispunjavaš dug. Molim te, nastavi sa svlačenjem. – Prokletniče, idite doñavola! – zasiktala je, dok je smicala čipkano donje rublje, tako da je ugledao njena vitka leña i čvrste butine. – Možeš da zadržiš čarape – rekao je Moris velikodušno. – A sada se okreni prema meni, molim te. Okrenula se naglo, a pritom je jednom rukom skrivala male grudi, dok je drugu držala preko čuperka stidnih malja.
– Ponašala si se sasvim drukčije kad si mi se pokazala u ogledalu – rekao je Moris, uživajući u prizoru, – ali si onda nešto očekivala od mene. Nisi se ničega libila da bi me namamila. Tada si mi nudila celo telo. – Preñite na posao, siledžijo! – Svakako. Samo mislim da bi bilo najzgodnije da klekneš na ćilim, a glavu i ruke položiš na stolicu. – Kao kučići! – uzviknula je užasnuto. – Ne, to je suviše. – Dobro, onda se obuci i odlazi. Ja te ne zadržavam prinudno. – Ali me ucenjuješ! – Sasvirn tačno! Njeno lepo lice izobličilo se pod naletom ljupkih emocija – mržnje, ljutine, očajanja – pa se zateglo i poružnilo. A onda je turobno pogledala Morisa, zatim klekla pored stolice i zadnjicu isturila prema njemu. – Čarobno – prokomentarisao je Moris svlačeći kaput i pantalone. Namestio se iza nje, kolena je proturio izmeñu njenih kako bi joj razmakao butine i omogućio prodiranje. Nije bila devica, svakako, ali nije bila ni seksualno nadražena, pa se upinjala, koliko je mogla, da ga ometa i tako umanji radost njegove osvete. Pretpostavljajući da će naići na otpor, Moris se pripremio tako što je u brodskoj apoteci nabavio bočicu vazelina. Dok je izobilno mazao svoj ukrućeni ud vazelinom, Mišela, lica zarivenog u ruke, dobacila je podsmešljivo: – Šta odugovlačiš, svinjo? Zar želiš da me u ovom položaju držiš celo popodne? Kakav si ti siledžija – zar te je izdala moć? – Strpljenja, draga Mišela. Moja odluka je čvrsta, mogu te uveriti. Ali ovako dragoceni trenutak ne dozvoljava žurbu. Šokirano je uzdahnula, dok je palčevima dohvatio njene ružičaste stidne usne i razmakao ih. Ponovo se trgla i uzdahnula kada je vrh ukrućenog penisa raspolutlo njenu breskvu i роčео da prodire unutra. – Ne, ne, ne, neću! – bunila se piskavim glasom. – Draga devojko, ono što želimo od života i ono što od
njega dobijamo ne podudara se uvek – rekao je Moris poučno, zarivajući penis sve dublje – ali, što se tiče mene, sada dobijam tačno ono što želim. Pošto je gurnuo penis do kraja, počeo je da je brzo obrañuje, a radost što je mogao da joj se osveti nadraživala ga je, koliko i telesni dodir. Njegove ruke počivale su na njenoj stražnjici, koju je čvrsto držao, kako bi mogla dobro da podnosi njegove udarce. – Ne, ne, ne – ponovo je povikala – završi, završi... ne to ne to... Njen glas je drukčije zvučao, u njemu se osećala mržnja i samopreziranje, jer su Morisovi čvrsti udarci počeli u njoj da izazivaju osećanje prijatnosti, koje nije htela da doživi pod ovako ponižavajućim okolnostima. Bila je zarila prste u svoju plavu kosu i očajnički je potezala. Morisov palac, namazan vazelinom, stigao je do malog otvora izmeñu njenih guzova, tu zastao za časak, a zatim se zario unutra. Mišela je jeknula, ali da li od uživanja ili gañenja nije znao, niti mu je bilo stalo da sazna, jer se u tom času izvor sladostrašća u njemu preplavio, pa je svoju tečnost izlio u njeno uzdrhtalo telo. Pokušala je da ga odgurne od sebe čim je osetila šta se dogaña, ali je Moris nastavljao da je čvrsto drži, sve dok osvetu nije priveo do kraja. Kad ju je pustio i odmakao se, ona je ustala i brzo se obukla zajapurenog lica. Moris je seo u naslonjaču, odeven samo u košulju i čarape, zadovoljan postignutim. – Sada smo namireni – rekao je, ali ona nije htela da se upušta u razgovor s njim, već je izašla i zalupila vrata. Potražio ju je u trpezariji uveče, ali nisu bile ni ona ni sestra. Video ih je sutradan, kako sede na palubi u stolicama za ležanje, s majkorn i muškarcem, koji im je morao biti otac. Bili su umotani u toplu, vunenu ćebad i pili bujon, koji je kelner vozio na kolicima i nudio putnicima. Nasmešio se u sebi, dok je prolazio pored neobične porodice, ali se napravio da ih nije prepoznao. Posle ručka Moris je sedeo u kabini i pisao pismo supruzi, Mariji-Terezi, opisujući kako je brod „Il de Frans" divan, pa je pomenuo da je na brodu sreo jednu Žaninu prijateljicu, ali je
svakako izostavio da pomene porodicu Varans, kada je začuo tiho kucanje na vratima, isto kao i prethodnog dana. Vrlo iznenañen ustao je i otvorio, a još više se iznenadio, kada je ugledao Žermenu de Marževil, odevenu u kupaći mantil svetio ružičaste boje, sa ešarpom odgovarajuće boje omotanom oko glave. Dok ju je iznenañeno gledao, ušla je u kabinu. – Vraćam se sa bazena – obavestila ga je. – Vrlo je ljubazno što ste svratili – rekao je Moris, pošto se malo snašao. – Izvolite, sedite. Smem li da vam nešto ponudim? – Ništa, hvala. Ne mogu da ostanem dugo, jer imam zakazan sastanak kod frizera. Došla sam kao prijatelj da rnalo porazgovaramo u poverenju, Morise. – O čemu? Žermena je razgrnula kupaći mantil, tako da se pokazao tesan kupaći kostim, ružičaste boje i cvetne mustre. Prekrstila je noge, pa je Moris primetio da su joj butine zategnute i čvrste, bez obzira što više nije bila u prvoj mladosti. – Mudrom je dovoljan i nagoveštaj – rekla je – a htela sam da vas upozorim da su se Varansove devojke zainteresovale za vas. Nema potrebe da to poričete – na brodu se retko šta može prikriti, a naročito ne od nas, koji često putujemo preko Atlantika i znamo kako sve teče. – Oprostite, gospoño, ali čak i pod uslovom da je ono što ste rekli tačno, ne vidim šta bi se moje interesovanje za te devojke vas ticalo? – Oslovljavajte me sa "Žermena". Zainteresovana sam za vas, jer vas smatram dragim prijateljem. Ponešto se šuška o devojkama Varans – naravno ništa glasno ni pouzdano. Ne želim da ponavljam ta ogovaranja, ali su mi poznata bar godinu dana. Zašto bi se to mene ticalo, pitate me? Najzad, ko će s kim leći u postelju predmet je ličnog izbora, a ne javnog morala. Meñutim, potrebno je da znate da 2 sestre, ona lepa i ona slepa, zajedno gone divijač. – Zar je to doista moguće? – rekao je Moris, zabrinut što Žermena sve zna. – Znam da je to tačno. One jedna drugoj podvode muškarce,
s tim što jedna koristi lepotu, a druga bespomoćnost. Mogla bih da navedem imena 2-ce ili 3-ce mojih poznanika, koji su pali u njihovu klopku i delovali luckasto. – Radi se svakako o nekim vrlo mladim ljudima? – Te devojke se ne zanimaju za svoje vršnjake. Njihov plen su zreli muškarci u vašem položaju. Upozoravam vas blagovrerneno, dragi prijatelju, izbegavajte ih po svaku cenu, inače ćete doživeti gorko razočarenje. – To što mi kažete zvuči zaista neverovatno, – reče Moris. U sebi je zaključio da Žermena svakako zna šta se dogodilo izmeñu njega i dveju devojaka. Ako se posluzi dobro plati, može se o svakom putniku sve saznati. Pitanje je bilo: šta će tražiti kao nadoknadu za ćutanje? Žermena je ustala, kao da će otići posle završene posete. Umesto toga, smakla je kupaći mantil i naramenice kupaćeg kostima svukla s ramena. – Toliko je neprijatno sedeti u mokrom kostimu – objasnila je. – Nadam se, Morise, da nemate ništa protiv da ga skinem? Imao on protiv ili ne, Žermena je najpre smakla kostim do pojasa, a zatim ga zahvatila palčevima kako bi ga smakla niz bedra. Preneražen, Moris je sedeo na stolici i posmatrao kako joj se telo pomalja ispod kostima. Imala je vrlo male grudl koje uprkos godinama nisu ni malo visnule, dok su joj zašiljene bradavce bile vrlo mrke boje. Imala je pljosnat trbuh, vitke kukove. Bilo je to telo žene, koja se neprekidno bavila gimnastikom i strogo pazila na ishranu. Čuperak malja u račvama nogu bio je tako mali i ravnomeran da je Moris pomislio da je potkresan. – Oprostite zbog moje nepažnje – rekao je, ustajući. – Doneću vam peškir. Iz kupatiia je doneo veliki brodski frotir i vrlo spretno njime obavio gošću. – Tako je bolje – rekla je ona. – Da li ste primetili da je čoveku posle plivanja uvek zadnjica hladna? Ako nemate ništa protiv, istrljajte je. – To zaista do sada nisam primetio – reče Moris, dok je obema
rukama peškirom snažno trljao njene male guzove. Nije bio ni malo zainteresovan – razmišljao je za ovako nedvosmisleno ponuñeno telo Žermene de Marževil, Pa ipak je osećaj rnesa ispod peškira učinio da se predomisli. Pre nego što je stigao da se snañe, ona se okrenula prema njemu, a on joj je milovao mali trbuh. – Niže – rekla je i gurnula mu ruku naniže, tako da je počeo da joj masira mesnati brežuljak. – To zaista prija – uzdahnula je, dok je glavu još uvek povezanu ružičastom ešarpom spustila njemu na rame. – Žermena, ali to je... – zaustio je, ali odmah bio prekinut. – Ćutite. Znam šta mislite, Morise. Zbunila vas je neočekivanost ovog susreta. Meñutim, kao što vidite, ja nisam za pretvaranje. Poštujem diktate svoga srca i ne odupirem se. Njene ruke bile su iza njegovih leña. Počela je da ga miluje po butinama, a zatim krenula naviše. – Bez obzira na neočekivanost, nisi se pokazao neučtivo – rekla je zadovoljno. – Sve je kako treba da bude. Moris je pokušavao da smisli neki način kako bi se izvukao od njenih ljubavnih nasrtaja, ali da je ne pretvori u neprijateljicu. To je bilo teško izvodljivo. Preko njegove sestre, mogla bi se lako upoznati s njegovom ženom. I najmanja aluzija na sestre Varans mogla bi da zatruje njegov odnos sa Marijom-Terezom. Preko volje je zaključio da je najbolje rešenje da se prepusti njenim zahtevima i pretvara se da to čini iz prijateljskih pobuda. Poveo ju je brzo u spavaću sobu, zbacio prekrivač sa postelje i položio je. Njena usta bila su blizu njegovih poluotvorena i čežnjiva. Nestrpljivim prstima raskopčavala mu je pantalone. Moris joj je šakama milovao male grudi, rešen da odnos obavi što brže i tako se oslobodi napasnice, U tom pogledu nije imao razloga za brigu. U trenutku kad joj se njegov nabrekli penis našao u šaci, uzviknula je: „Prepusti meni". Popela se na njega i prstima usmerila njegov organ u sebe. – Oh, božanstveno je! – uzdahnula je. Počela je da jaši na njemu tako strasno, da se Moris upitao da
li će moći da izdrži. Ma koliko njegove emocije bile zbunjene neobičnim dogañajem, priroda je krenula svojim putem. Morisove ruke su same od sebe uhvatile jahačicu za bedra i počele da joj pomažu. Mnogo ranije, nego što je smatrao mogućim, osetio je poznati nalet sladostrašća u svojim bedrima, pa se madrac ispod njega silovito ugibao, dok je svoju tečnost burno ulivao u svoju zadihanu partnerku. Žermena se odazivala izbezumljeno – oslanjala se dlanovima na krevet, gornji deo tela je odmakla od njega, ali se trbuhom čvrsto priljubila uz njegov trbuh, dok joj se glava omotana ružičastom ešarpom silovito tresla napred-nazad, a istovremeno je ispuštala grlene krike. Njen vrhunac trajao je mnogo duže od njegovog. Ležao je ispod nje, trudeći se da povrati dah i posmatrao kako joj se male dojke klate, glava drmusa tamo-amo, i uzaludno pokušavao da nešto razbere od njenih dahtavih pokliča. Ostao je nepokretan i kada je ona sišla s njega i otišla u kupatilo. Ležao je na leñima i pokušavao da sredi svoje protivrečne emocije. Žena s kojom se slučajno upoznao na brodu uspela je da ga gotovo siluje. Njemu to nije samo izgledalo neverovatno, već i smešno. Vrteo je glavom s nevericom i posmatrao svoj sada malaksali i opušteni organ. Žermena je izašla iz kupatila odevena u ružičasti kupaći mantil. – Zakasnila sam za frizera – izjavila je. – Do viñenja, Morise, možda ćemo posle večere naći nekih pola sata da budemo nasamo. Sagnula se, nežno ga poljubila u obraz i otišla. – Tako mi svega, ova žena je čarobnica! – uzviknuo je Moris kad su se vrata za njom zatvorila. Poslednjeg dana putovanja bio je na palubi dok su stizali u Njujork, sa željom da iz daljine ugleda Kip slobode i oblakodere Menhetna. Remorkeri su čekali da ogromni prekookeanski brod odvuku u luku. Neka ruka ga je dotakla, a kad se osvrnuo ugledao
je Žermenu. – Ovo putovanje proteklo mi je vrlo prijatno – rekla je smešeći se. – Bilo je prepuno iznenañenja – odgovorio je. – Imali smo zajedničke trenutke zanosa, vi i ja, Morise, u vašoj kabini, kao i sinoć na palubi pri svetlosti mesečine. Bilo je divno kad sam ispod tamnog, velurnog neba osećala vaše drage ruke na zadnjici, dok sam vas pritiskivaia uz brodsku dizalicu, a zajedno upadali u ekstazu. Nisam luckasta i pasivna curica kada se radi o ljubavi, kao što ste svakako primetili. Srce mi nareñuje da se predajem potpuno, a ja se povinujem njegovim željama. – Do sada nisam sreo ženu, koja unosi toliko mnogo strasti u voñenje ljubavi, – rekao je Moris – niti ženu, koja vrhunac ekstaze može da postigne toliko brzo. – Često i kratko, to je oduvek bila moja deviza. Isto načelo primenjujem kada se radi o jelu, ako ste primetili. Dugački i teški obedi otupljuju apetit i nezdravi su. Laki obedi, ali učestani, daleko su bolji za metabolizam. Ja sam dokaz – telo mi je kao u devojčice. – Doista ste dokaz – rekao je Moris. – Čestitam vam. – Da je samo ovo putovanje potrajalo još koji dan podučila bih vas svojim metodama, a sigurna sam da bi vam to koristilo. Učtivost je zahtevala da Moris uzme njenu ruku u rukavici i ovlaš je poljubi. – Kad moj muž završi poslove u Njujorku, odlazi u Brazil. Ja ću, meñutim, pre kraja idućeg meseca biti u Parizu. Očekivaću da mi se javite, dragi Morise. Poklonio se dok se ona udaljavala kako bi se pripremila za iskrcavanje. Morisov povratak u Francusku 3 nedelje kasnije nije bio uzbudljiv kao odlazak, jer na brodu nisu bili ni porodica Varans, ni Žermena. Iznenadio se kad je primetio sa koliko poštovanja se prema njemu ophodi stjuard koji ga je služio za vreme prvog putovanja. Tek kada su se približili Avru, poslednjeg dana putovanja, saznao je razlog od jednog putnika sa mnogo iskustva u
prelaženju preko Atlantika. Stjuardi zaposleni u 1. klasi imali su običaj da sklope opkladu prilikom polaska broda. Svaki bi uplatio izvesnu sumu u zajednički fond, a dobici su se delili na kraju puta. Nagrade su deljene saglasno tome, čiji je putnik na brodu imao najviše ljubavnih avantura. Načelno govoreći, obično je 20 do 30 stjuarda dobijalo nagrade, jer bi njihovi putnici imali po 1 ljubavnu avanturu. Ako bi putnik imao 2 ljubavne avanture, onda je njegov stjuard sticao pravo na polovinu ukupne uplaćene sume. Pošto je Moris na putu do Amerike imao ljubavne avanture s 3 razne žene, to je njegov stjuard, Henri, stekao pravo na celokupni iznos uplaćen na ime opklade. Lukavi stjuard očekivao je da će Moris i u povratku ponoviti isti podvig, kako bi stekao istu zaradu, ali ga je ovog puta Moris potpuno izneverio.
ŽERAR OTKRIVA ČARI POEZIJE Тек što se upisao na Sorbonu, Žerar je podlegao uticaju nadrealizma. Ovaj novi oblik umetničke anarhije izlegao se u Parizu, posle kraha dadaizma, haosa koji su civilizovanoj Evropi naturili nemaštoviti Švajcarci, za vreme 1. Svetskog rata, u vreme kada je svačija pažnja bila usmerena na opstanak. Vrhunski Žerarov domet na studijama bio je kada je jednu njegovu tzv. poemu objavio 1 opskurni književni časopis, koji su čitali samo ljudi oplemenjeni prekomernim izlaganjem uticaju samosvojnog pesnika, Andrea Bretona i njegovog društva. Prirodno, trijumf je tražio i odgovarajuće proslavljanje. Žerarova proslava umetničke pobede počela je u Rotondi, gde je častio pićem grupu prijatelja – možda pola tuceta mladića, svojih vršnjaka, kao i 2-3 devojke sumnjivog porekla, koje su im se usput pridružile. Društvo se postepeno širilo, jer su nailazili poznanici poznanika i pridruživali se slavlju. Negde oko ponoći cela grupa došla je u stan jednog od učesnika, u maloj i loše osvetljenoj ulici blizu železničke stanice Monparnas. Žerar je do tada već bio prilično nakresan. Nije imao pojma gde je, niti je znao koja je mlada žena koja je zaspala sa glavom u njegovom krilu. Bio je zadovoljan što će moći malo da dremne, da bi tako prikupio dovoljno snage da se otetura do kuće. Devojka u njegovom krilu je otvorila oči i izjavila da će da povraća. Žerar je najpre sebe doveo u uspravan položaj oslanjajući se jednom rukom na zid, a zatim uspravio devojku, bar onoliko, koliko je njeno obamrlo stanje dozvoljavalo. Tako su podržavali jedno drugo, dok su teturali kroz sobu, izbegavajući plesače i najzad izašli na mračno stepenište. Verna obećanju, devojka se odmah nagnula na ogradu stepeništa i počela da povraća. – Budimo blagodarni, ako nikoga dole nije bilo – promrmljao je Žerar. – Osećam se grozno – rekla je devojka. – Možete li da me odvedete do kuće?
– Je li daleko? – Ne mnogo. Nekako su se smandrljali sa 3. sprata u prizemlje tako što se Žerar držao za ogradu, a devojka za njega. Napolju, na pustoj ulici, sipila je kišica. – Kuda? Izvela je neodreñeni pokret rukom i zamalo se nije preturila. – Gde živiš? – pokušao je još jednom. Posle nekoliko časaka razmišljanja, rekla je: – Ulica Varet. – Gde je to? – Blizu groblja Vožirar. – Ne znam gde je to. Otići ćemo do železničke stanice i tamo naći taksi. – Taksi! Nećeš valjda da razbacuješ novac? – Da li više voliš da pešačiš po kiši? Vozač je naravno naplatio papreno, ali Žerar nije bio raspoložen da se prepire, mada je to inače bio njegov običaj. Platio je jednom rukom, dok je drugom pridržavao oklembešenu devojku. – Je li ovde? – upitao je. – Koji sprat? – Poslednji. Mansarda. – Daj mi ključ. Najpre je prislonio devojku uza zid, pa se podmetnuo i pustio da mu se previje preko ramena, a onda ju je uhvatio za butine, dok su mu njena glava i ruke visile niz leña. Podsećao je na čoveka koji se penje na Monblan sa rolšuama na nogama, a stepenište je izgledalo beskrajno. Kada je stigao do poslednjeg odmorišta i svoj teret spustio na pod, gde se devojka odmah sklupčala u gomilu, imao je utisak da će ргеsvisnuti od napora. Na sreću, ubrzo je povratio dah i počeo da razmišija šta dalje. Na odmorištu su bila dvoja ulazna vrata. Pokušao je jedna da otključa i odmah čuo kako je neki ženski glas vrisnuo: – Ko je to? – Izvinite, pogrešio sam vrata – promrmljao je Moris i uputio se prema drugim. – Gubi se odavde prokleta pijanico, ako nećeš da zovem policiju – besneo je ženski glas. – Neću više da te vidim u svom
životu, truli, lopovski podvodaču! Dotakneš li još jednom ova vrata, razbiću ti flašu o glavu! U kakvu je to sredinu zapao? Žerar se pitao zašto žena preti da napadne potpuno nedužnog i nepoznatog čoveka. Pomisao rnu se nije sviñala. Prišao je ponovo prvim vratima, a nepoznatu devojku prislonio uza zid, kako bi sebi olakšao teret. – Gospoño – rekao je odlučno, ili onoliko odlučno koliko mu je govor poremećen od pripitosti dozvoljavao – jako žalim što ste mi se ovako uvredljivo obratili. Nešto je tresnulo i razbilo se sa unutrašnje strane vrata, kao da je bio bačen tanjir. – Gubi se, ñubre! – dreknuo je glas. – Jasno mi je da nema koristi prepirati se s vama – rekao je Žerar sa onoliko dostojanstva, koliko je uspeo da prikupi. – Dobro, ostaviću vas da natenane uništavate kuhinjsko posuñe, kad ste već tako raspoloženi. Laku noć. – Odlepljuj se od mojih vrata, ili se kunem da ću izaći i baciti te niz stepenice! Mrmljajući za sebe, Moris je uvukao nepoznatu devojku u drugu sobu. U mraku tresnuo je cevanicom o nešto tvrdo i zateturao se. Srećom, pao je na krevet, zadihan i iscrpljen. Nešto kasnije, smakao je devojku sa ramena, položio je na postelju i seo pored nje, kako bi se dovoljno oporavio za put do kuće. Znao je kuda želi da ode, ali nije znao gde se nalazi, izuzev da je u blizini groblja. Nije mu bilo jasno kako će od nepoznatog mesta stići do poznatog. Trebalo je to malo promozgati. Meñutim, malo kasnije, dok je o tome razmišljao, Žerar je spokojno zaspao zbog proslave i napora... Probudio se kada je polako počelo da sviće pa se kroz prozor na kosom zidu mansarde videlo sivo nebo. Video je kako leži potpuno obučen i sluša tiho rominjanje kiše, koja je dobovala o prozorska okna. Pored njega je ležala usnula devojka. Tek posle dužeg naprezanja uspeo je da se priseti kako je tu dospeo. Bio je zadovoljan samim sobom. Smatrao je da se najzad uključio u istinsku umetničku tradiciju. Napio se u društvu intelektualaca i prijatelja, našao devojku i odveo je u sobu, mada nije znao gde. Jedino što je po
izgledu sobe, njenoj skromnosti i bednoj opremi zaključio da se svakako ne nalazi u nekoj otmenijoj pariskoj četvrti. Kakva divna tema za poemu, pomislio je. A možda i ne. U stvari, ova poema više bi bila u tradiciji Bodlera nego Bretona. Uostalom, šta mari, može da kombinuje ova 2 stila u nešto originalno, pa će svi biti zadivljeni. Preostajalo je još samo nešto da bi se iskustvo dopunilo i on dospeo u istinsko kreativno raspoloženje, a to je da okuša kakva je devojka u krevetu. Uspravio se na čvornovatoj postelji da je bolje osmotri. Spavala je ležeći na leñima, lako hrkala i izgledala izgužvano. Njena kovrdžava kosa bila je u neredu, a haljina boje kajsije, zavrnuta do pola butina. Obe čarape bile su joj zarozane. Imala je vitke noge, ali su joj grudi bile punije nego što je u to doba bilo moderno. Ispod zamrljane šminke videlo se okruglo lice i nos nešto širi, nego što bi trebalo. Ocenio je da je njegovih godina, 20 ili nešto više. Nije nekakva lepotica, pomislio je, ali šta smeta. Bilo bi jalovo i očekivati da u ovakvoj jazbini zatekne neku otmenu damu. Ona je ono što je, a ja sam ovo što sam. Mi smo muškarac i žena zajedno. Onda, napred! Ohrabren ovakvim razmišljanjem, počeo je blago da je miluje po obnaženoj butini. Probudila se i pogledala ga iznenañeno. – Ko si ti, doñavola? – upitala je. – Ja sam Žerar. Sinoć sam te doveo kući. – Ne mogu ničega da se setim. Prestani s tim! Govorila je grublje nego što je bio navikao, ali takva je njena priroda, rekao je sebi. – A kako se ti zoveš? – upitao je. – Sofija. Gde sam bila sinoć? – Nisam siguran gde smo bili, ali je sigurno da smo previše popili. – Koliko je sati? – Još je rano. Zašto pitaš? – A koji je dan?
– Četvrtak. Zašto? – Onako! Zašto si morao da me budiš pipajući mi noge? – Da razgovaram s tobom. Ustala je iz kreveta i otišla da skuva kafu, mrmljajući nešto za sebe. Dok se voda grejala, smakla je uprljanu haljinu i čarape i navukla domaću haljinu od izbledele veštačke svile sa kineskim motivima na leñima. – Teško meni, izgledam kao olupina – uzdahnula je dok je stajala pred neuramljenim ogledalom okačenim o zid. Žerar je skinuo svoj izgužvani sako, mašnu i cipele, i opružio se što je mogao udobnije na krevetu, dok je Sofija sipala hladnu vodu u lavor i njome počela da skida svoju upropašćenu šminku. – Ti si iz Pariza? – upitao je Žerar. – Ne – iz Burža. – Tamo nikad nisam bio. – Prava provincijska čamotinja. Više nisam mogla da izdržim, pa sam napustila kuću. A ti? – Moja porodica odvajkada živi u Parizu, a ja studiram na Sorboni. Sofija je nasula kafu u 2 rasparene šoljice i jednu pružila Žeraru. Napitak je bio vodnjikav, crn i gorak, ali dobrodošao posle onoga šta su noćas preturili preko glave. – Popij to i odlazi – rekla je – jer nameravam da produžim spavanje. – Kako bi bilo da popijemo kafu pa da oboje legnemo – predložio je. – Imaš valjda svoj krevet u svojoj kući? – Ne radi se o tome. – Šta onda to znaci? – Jednostavno da želim da legnem pokraj tebe u krevet, Sofijo. Želim da te volim. – Dovraga, šta misliš ko sam? prasnula je. – Spremna da me prevrne prvi koji naleti na mene? Misliš da sam kurva, zar ne? Nikako! – uzviknuo je, trudeći se da je umiri. – Ti si privlačna i inteligentna devojka s kojom sam se upoznao kod prijatelja u stanu,
pa je sasvim prirodno što si me privukla... – Svi ste vi muškarci isti – rekla je ogorčeno. – Samo želite da dograbite devojku i da joj zagurate. Samo što to kod mene neće da upali. Nekada su mogli da me upecaju udvaranjima, ali su ta vremena prošla. – Imaš pravo – rekao je Žerar – Ima zaista žalosnih muškaraca, koji ne poštuju žene. – A što bi ti bio drukčiji? – Ja sam pesnik, osećajan... Nije trebalo to da kaže. – Samo mi ne pominji pesnike! Prljava sitna škrabala koja u životu nijedan dan nisu radila, niti nameravaju. Poslednji dripac, koji mi se predstavio kao pesnlk imao je povrh svega i vaške! – Gospoñice Sofija – rekao je Žerar vrlo uglañenim tonom. – Želim da vam se izvinim što sam zloupotrebio vaše vreme i gostoprimstvo. Ako mi dozvolite samo trenutak da se obučem, napustiću bez daljeg vaš apartman. – Apartman, ova bedna udžerica? Pa ti si humorista, a ne pesnik. Žerar je u meñuvremenu obukao cipele, a sada je prišao ogledalu da veže mašnu. Protresao je kaput, u nadi da otrese nakupijenu prijavštinu. Ophodio se besprokorno otmeno. – Izvinjavam se 1.000 puta što vas uznemiravam, ali bih vas zamolio da mi pozajmite četku za odeću, da bih mogao da se upristojim pre nego što se promolim na ulici. – Četku za odeću? Šta misliš, gde si... u hotelu Ric? Daj ovamo, dovešću to nekako u red. Rukom je počela da trlja kaput, da bi se krupniji komadi prijavštine skinuli. – Vrlo lep sako – rekla je. Gde si ga kupio? U robnoj kući? – Ne, šiven je po meri. – Znači da nisi siromašan, mada si student. Znaš, izvini što sam se izdrala nа tebe. – Ništa ne mari. – Izražavaš se vrlo fino. Da li vas tome uče na Sorboni?
– Ne, u kući. – Rekla bih da je tvoja kuća mnogo finija od moje, bar sudeći po tvom načinu govora. Sedi još malo, ako hoćeš još šoljicu kafe? – Bilo bi to vrlo ljubazno od tebe. – Ti nisi pravi pesnik – rekla je Sofija preko ramena dok je uzimala šoljice. – Samo se igraš poezijom za vreme studija a razlikuješ se od onih odrpanaca, koji se sreću po kafanama. Šta ćeš biti kad završiš studije? – Pesnik – rekao je odlučno. – To ćeš biti, ali mislim šta ćeš biti ozbiljno, od čega ćeš da živiš? – Moj otac će me uzeti u svoje preduzeće. – Da budeš piskaralo? Zar bi to želeo? – Ne bih radio tako bedan posao – rekao je brzo. – Pretpostavljam da ćeš dobiti neko unosno mesto u rukovodstvu – rekla je, pružajući mu šoljicu do pola napunjenu kafom. – Da li zaista misliš da sam privlačna, Žerare, ili si to tek rekao, da bi mi polaskao? – Nikada ne govorim ono što ne mislim. – Nisi od onih, koji bi samo želeli nešto na brzaka? – Rekao sam ti da poštujem žene. Vi ste bića koja treba poštovati i obožavati. – Zaista? A kako bi to tvoje obožavanje izgledalo? – Svuci se, Sofija. Pokaži mi svoje divno telo, a ja ću te obožavati i učiniti da se osećaš kao boginja. – Oprezno, počinješ da se izražavaš kao pravi pesnik. – Nisu svi pesnici životinje, uveravam te. – Oni koje sam upoznala, nisu daleko odmakli. – Postoji samo 1 način da me proveriš. – Da se svučem, a ti da me zaskočiš, zar ne? – Nije to sve, obećavam ti. Imaj poverenja u mene, a ukoliko ti se moji postupci ne budu svideli, uvek možeš reći da prekinem. – Čula sam više puta takva obećanja. – Ovog puta obećanje je istinito. – Mora biti da sam pošašavila što te uopšte slušam – rekla je
devojka. Istovremeno je raskopčala domaću haljinu i pustila da padne na pod, a zatim je preko glave svukla kombinezon i tako ostala gola pred njim. Žerar je ostao gde je i bio, sedeći na krevetu i posmatrajući je. Imala je dug vrat i četvrtasta ramena, iste širine kao i bokovi. Mada je bila mlada, dojke joj nisu bile čvrsto zategnute, već malo opuštene. Meñutim, najviše ga je opčinio trougao izmeñu njenih nogu. Ispod kovrčavih malja, njena stidnica bila je potpuno otvorena, jer su isturene unutrašnje usmine razmakle spoljne. – Mislim da si dovoljno video – rekla je ona. – Kaži nešto. – Ti si jedinstveno i neponovljivo ljudsko biće, Sofija. Ono što vidim to si ti, jedinstveno biće na svetu. Ti nisi žena koju treba iskoristiti za nekoliko trenutaka putenog uživanja, već si biće koje diše i živi, koje treba da bude shvaćeno i voljeno. – Lepo si rekao. Nadam se da tako i misliš. Žerar je svukao sako i razvezao mašnu, a onda klekao ispred devojke, koja je stajala da bi joj ljubio trbuh i skrovito mesto izmeñu nogu. Koristio je jezik, sve dok ona nije počela da stenje i svojim rukama snažno privija njegovu glavu uz sebe. Još nekoliko časaka pa je čitavo telo počelo da joj podrhtava, od bedara do glave, dok je nokte čvrsto zarila u Žerarovu lobanju. – Moraš shvatiti, Sofija, da si ti jedinka, a ne nečiji posed. – To je tačno – prihvatila je ona oduševljeno – a sada ovo ponovi još jednom. Položio ju je na izgužvanu postelju i počeo da joj sisa bradavice, najpre ovlaš, a zatim sve snažnije, dok je rukama istovremeno masirao njen uzdrhtali trbuh. Ovog puta potrajalo je duže dok nije počela da se grči i dok joj se oči nisu izokrenule naviše. Pre nego što je stigla da se pribere, Žerar se usmerio još niže, pa je zavukao 2 prsta u njeno uzavrelo grotlo i počeo da je iznutra miluje. – Neću izdržati – mrmljala je – ali ne prekidaj. – Tvoje telo stvoreno je za ljubav, Sofija. – Nikad mi nje nije dovoljno. Kako si to naslutio? Njegovi prsti izazivali su još 1 brzi vrhunac. – Imaš veliku prednost nad muškarcima – rekao je. – Gotovo
sam ljubomoran. – Ne vidim da je to neka prednost – rekla je ona, dok je on svakom rukom milovao po jednu toplu dojku, gnječio je i valjao ritmički, sve dok nije ponovo zakolutala očima. – Zaista znaš kako da sa mnom postupaš, Žerare. Sada se svuci, pa da vidimo kako si opremljen. Kada je stao go pored kreveta, rekla je: – Nije ti nimalo loš žarač. Lezi i dozvoli mi da ga opipam. Žurno ga je nekoliko puta protrljala rukom, zatim gotovo celog strpala u usta i počela da miluje jezikom. Bio je prinuñen da ga izvuče, jer je strepeo da će vrhunac da nastupi prerano. Da bi joj skrenuo pažnju, obrnuo ju je na leña i opet joj zario prste meñu njene butine. – Svršiću... – stenjala je – ah... Igrao se s njom dugo, kao što se pecaroš poigrava sa ulovljenom krupnom ribom, zamarajući je postepeno, dok se najzad nije potpuno opustila, lica i tela sjajnih od znoja. – Gotova sam – rekla je. – Zarij ga već jednom u mene, ako znaš za milost. Žerar je polegao preko nje i ušao u nju jednim jedinim dugačkim potezom, jer je put bio dobro pripremijen... – Reci mi sada, Sofijo, da li sam se prema tebi ophodio kao prema ljudskom biću? – Potpuno si me upropastio – prošaputala je – ali bilo je divno. Radi šta hoćeš sa mnom. Iskoristio je u punoj meri njeno odobreпје. Dok se upinjao da nju dovede nekoliko puta do vrhunca uživanja, strahovito se nadražio, tako da mu sada nije mnogo trebalo. Uprkos tome, ona je još 2 puta zastenjala od sladostrašća, a tada je on izbezumljeno počeo da se grči i zariva u nju toliko duboko, da su im se stidne kosti sudarale. Ubrzo pošto je sišao s nje, Sofija je zaspala. On se tiho obukao, a zatim našao taksi, da bi ga odveo do kuće, kako bi se okupao i presvukao. Bilo je tek pola 9 izjutra. Zatim ga je čekao značajan posao: pisanje nove poeme. Fraze su već počele da se formiraju u
njegovoj glavi. Nije, prirodno, imao nameru da Sofiju ponovo potraži. Doživeo je s njom sve što je mogao. A onda, kada je jedno popodne sedeo sam u rotondi i prelistavao uz šoljicu kafe knjigu, koja mu je bili potrebna zbog studija, naišla je Sofija u društvu nekog njemu nepoznatog muškarca. U času kad je ugledala Žerara, napustlla je pratioca, koji ovim njenim postupkom nije izgledao utučen, i prišla Žeraru kao starom poznaniku. Naručio je i njoj kafu, pa su razgovarall. Ophodila se s njim toliko ljubazno da sе podsetio svega, pa se, na sopstveno iznenañenje, ponudio da je odvede do njene kuće. Voñenje ljubavi proteklo je kao i prvi put. U početku bio je pomalo uzdržan, gotovo kao da on njoj čini uslugu. Meñutim, njeno oduševijenje raspalilo je i njega, pa je voñenje ljubavi proteklo na obostrano zadovoljstvo. Ležali su jedno kraj drugog, odmarall se posle napora, kad se začulo kucanje na vratima, a neki ženski glas je upitao: – Mogu li da uñem? Na Žerarovo iznenañenje Sofija je odgovoriia "Uñi", a dok je on pokušavao da svoje golo telo sakrije ispod čaršava, vrata su se otvorila i neka žena ušla u sobu. – Ovo je moja drugarica Adela – rekla je Sofija – ima sobu pored moje. – Milo mi je, gospoñice – rekao je Žerar nespretno, jer je jedva uspeo da središte tela prekrije krajičkom čaršava. Mora biti da ga je ona onako izbrusila u mraku. Adela je sela u podnožje kreveta i pogledala ga. – Mora biti da ste vi Žerar – rekla je. – Radujem se što sam vas najzad srela. Kao i Sofija i Adela je imala 20-tak godina. Njena kratko podsečena crna kosa prekrivala joj je šiškama čelo; a na sebi je imala samo laku ružičastu domaću haljinu, koja joj je dopirala jedva do kolena. Oko pojasa bila je labavo vezana, tako da se gore rastvarala i pokazivala dobar deo bujnih grudi. – Čula sam te kroz zid – rekla je Adela – i shvatila da zaista uživaš. Toliko sam sе uzbudila slušajući tvoje stenjanje, da sam morala na brzinu da se protrljam.
Sofija je ležala gola na čaršavu, ruku skrštenih iza glave, prekrštenih kolena, potpuno gola i zadovoljna. – Žerar je čaroban – rekla je smešeći se zadovoljno – doveo me je maločas do vrhunca. – Srećna si. Ja nemam nikog, osim onog glupavog Žaka, a taj ne vredi mnogo. – Vi ste odavno prijateljice? – upitao je Žerar, nenaviknut na ovako otvoreni razgovor meñu ženama – mislim vi i Sofija? – Ona se ona ovamo doselila pre 2 godine – odgovorila je Adela – mi smo odlične drugarice i sve delimo. – Sve? – Tačno. Šta misliš zašto sam ja došla ovamo? – Nemam pojma. – Da vidim hoće li Sofija, pošto te je iskoristila, da te pozajmi meni. – Gospoñice Adela, ja nisam šešir, niti par čarapa pa da me žena može tek tako pozajmljivati. – Nemaš razloga da se ljutiš. Toliko mi je često pričala o tebi, da sam zaista želela da te upoznam. Rekla mi je da pre tebe nikad nije imala takvog muškarca. – Da li je to tačno, Sofija? – Adela i ja uvek razgovaramo o muškarcima. Rekla sam joj da si odličan u postelji. – Treba li to da mi laska? – upitao je Žerar sa nevericom. – Što da ne? Da li ti se često dogaña da ti nepoznata žena uñe u sobu i zatraži da vodiš ljubav sa njom? Ne bi trebalo da si uobražen! – To i nisam. – Onda je sve rešeno. Da si upoznao Adelu u kafani, zapodenuo razgovor i svidela ti se, poželeo bi i da je odvedeš u krevet. Kakva je razlika, ako je ona došla i rekla da joj se sviñaš? Završetak je isti. – Pošto vidim da ovde nisam poželjna – rekla je Adela – ja ću otići. – Ostani gde si – rekla je Sofija – i pokaži mu čime si opremljena.
Adela, i dalje sedeći na krevetu, smakla je gornji deo domaće haljine pa su se ukazale teške i krupne dojke i širok stomak. – Da li će ti ovo biti dovoljno dobro? – upitala je. – Oprosti ako sam bio odbojan – reče Žerar – ali sam bio zaista iznenañen, uveravam te, ništa više. Kao što reče Sofija, meni se zaista ne dogaña da mi priñe zgodna, mlada žena i pozove me na voñenje ljubavi. Pošto sam se povratio od iznenañenja, utoliko te više poštujem. – Zar se doista ne izražava čarobno? – rekla je Sofija. – Ako dozvoljavaš... – rekao je Žerar, uspravio se na izgužvanoj postelji i počeo nežno da ljubi Adeline grudi. – Ovo je vrlo lepo – rekla je ona. – Sviña mi se kako se ponašaš. Strgla je kraj čaršava sa Žerarovog srednjeg dela i počela da posmatra kako je opremljen. – Jesi li zadovoljna? – upitao je. – Bitno je kako se alatka koristi. Nemam ništa protiv da oprobam. – Sa najvećim zadovoljstvom udovoljiću tvojoj radoznalosti, ako Sofija nema ništa protiv. Hoćemo li da preñemo u tvoju sobu? – Ne, ostanite ovde i krenite na posao – rekla je Sofija. – Hoću da gledam. Sem toga, čini mi se da će ta alatka i meni uskoro zatrebati. – Pohotna kravo! – rekla je Adela dobroćudno. – Žerare, jesi li siguran da te već nije iscedila do kraja? – Uveravam te da sam potpuno sposoban za obavljanje dužnosti. Uostalom, dokazni materijal je pred tobom. Adela je uhvatila njegov ukrućeni penis i neko vreme ga milovala. – Reklo bi se da je sasvim u redu – glasila je presuda. – Onda bi možda bilo najbolje da legneš?! Nekako su se smestili na uzanom krevetu, tako što je Adela dospela u sredinu. Ovakva situacija bila je nova za Žerara, pa je pomislio da će to biti tema za poemu u kojoj će biti više dadaizma nego Bodlera.
Adelino voñenje ljubavi bitno se razlikovalo od Sofijinog. Uzbuñivala se mnogo sporije pa je Moris morao dugo da ustima i prstima obrañuje njene grudi i butine. Upoznao je kvalitet njene kože, drukčiji u udubljenju laktova, drukčiji na njenim kadifenim grudima, drukčiji u prevojima prepona. Upoznao je njeno telo kao što se proučava mapa, pronašao je mladež na mestu gde počinje blagi prevoj leve dojke, drugi mladež zatekao je na leñima, neposredno iznad zadnjice. Poredio je meke, mrke malje u njenom pazuhu sa podjednako mrkim, ali krućim maljama izmeñu nogu. Upoznao je njeno pravilno, ali intenzivno disanje; dok bi prstima istraživao klizavu unutrašnjost njenog seksualnog kanala. Kada je najzad uzjahao Adelu, iznenadio se ugledavši Sofijin izraz lica, očiju blistavih od radoznalosti, glave na jastuku do Adeline glave. Seksualni čin trajao je znatno duže, kako bi se zadovoljile Adeline potrebe, jer ona nije mogla da doživi vrhunac brzo kao Sofija. Kad bi postao burniji, stegla bi ga nogama i rekla: "Uspori!" pa je morao da obuzdava svoje pokrete kako bi njoj odgovaralo. Kada je najzad nastupio, njen klimaks je blo nem i dubok. Njeno užareno telo treslo se pod njim, dok su mu se njeni nokti zarivali u leña, Žerar je otpustlo sve kočnice i oduševljeno doživeo vrhunac, dok ga je sladostrašće celog prožimalo kao udar slatke munje. Žerar je uživao naklonost dveju drugarica približno mesec dana, a onda ga je jedne večeri u kući, posle završene večere, otac pozvao da nasamo porazgovaraju. Počelo je preteći. – Sedi, Žerare. Moram da ti kažem nešto vrlo ozbiljno, što sam saznao – rekao je Aristid Brisar, strogo mereći svog najmlañeg sina. – Zaista? – Jedan moj prijatelj video te je preksinoć u hotelu Kleridž. Bio si u društvu dve žene sumnjivog izgleda. – To nije tačno, oče. – Poričeš? – Ne poričem da sam bio, ali te mlade žene s kojima sam bio nisu prostitutke, kao što bi se mogao steći utisak iz tvojih nagoveštaja.
Aristid je nakostrešio guste obrve – imaš čudne prijateljice. – Nijedna od mojih prijateljica bar nije doušnik. – Ne budi drzak, Žerare, jer ja tebi imam da očitam lekciju. Šta si tamo radio sa svojim prijateljicama? – Ukratko, opraštao sam se. – Zar nisi mogao da se oprostiš u nekoj jeftinoj kafanici već si to morao da činiš u skupom hotelu? – Moraš znati, oče, da su one obe vrlo sirote – reče Žerar. – Smatrao sam da je u takvim okolnostima nešto malo luksuza na rastanku vrlo prikladno, kao završni poklon. Bile su oduševljene boravkom u hotelu. – Oduševljene boravkom? Kažeš, boravile su u preskupom hotelu na Jelisejskim poljima? – Tačno je. Rezervisao sam apartman za jednu noć, Kako bi ti postupio? Bilo im je vrlo prijatno. Možeš li verovati da nijedna od njih do tada nije videla kako izgleda pravo kupatilo? – Polako, polako, hoćeš li da kažeš da si ih tamo odveo da bi se okupale? – uzviknuo je Aristid s nevericom. – To je bio samo početak. Ušli smo svi u kadu: poneli bocudve šampanjca, pa je bilo zaista vrlo zabavno. Naravno, zatim smo prešli u krevet. – Otišao si u krevet sa obema? – Njih dve su odlične drugarice – rekao je Žerar, iznenañen očevom reakcijom. – Slušaj me. Nećemo da razgovaramo kao otac i sin već kao 2 muškarca. Nisi dete, Žerare, odrastao si i imaš normalne muške nagone. To prihvatam, pa čak pozdravljam. Meñutim, moraš shvatiti da epizode kakve si maločas opisao i s takvim ženama ne dolaze u obzir. – Što da ne? – zapitao je Žerar radoznalo. – Uostalom, ja sam student. Od mene se gotovo očekuje da se posvećujem provodu, koji možda ne bi odgovarao starijim i oženjenim ljudima. – To ne poričem. Studentima se mora gledati kroz prste. Ako bi uspeo da neku udatu ženu odvučeš u krevet i za to se saznalo, svi bi imali za tebe razumevanja i ne bi to shvatili kao greh. Meñutim,
moraš imati na umu da žene s kojima se ti nalaziš verovatno žive lakomisleno i ne obraćaju dovoljno pažnje kako da se sačuvaju od začeća. Јesam li jasan? Zamisli samo šta bi se dogodilo da su obe tvoje prijateijice zatrudnele za vreme vašeg provoda u hotelu Kleridž. Šta bi tada bilo? – Teško meni! – uzviknu Žerar užasnuto. – Na to nisam ni pomislio. – Sad počni da misliš. Šta bi u tom slučaju uradio? – Morao bih da ih obeštetim zbog neprilike, a to bi svakako skupo koštalo. – Budimo precizni. Ja bih morao da ih obeštetim umesto tebe, nije li tako? – Šta da kažem, oče? Bio sam neoprezan i nepromišljen. – Znači da ćeš smesta da prekineš to dvostruko voñenje ljubavi? – Što se toga tiče, već sam prekinuo. Rekao sam ti iskreno da je ona noć u hotelu bila oproštajni poklon za Sofiju i Adelu. – Dobro. Ako od njih dve primiš neku nepovoljnu vest idućih mesec-dva dana, obrati se meni. Ne pokušavaj da to sam rešavaš. Je li jasno? – Savršeno. – A sada, što se tiče budućnosti, bilo bi poželjnije ako bi pažnju usmerio prema drugoj vrsti žena. Razumeš li šta hoću da kažem? – Svakako. Reci mi, imaš li koga u vidu? – Ne očekuješ valjda od mene da te snabdevam ženama? Ti si mlad, domišljat i preduzetan čovek. Pariz je pun lepih žena. Šta još da ti kažem? – Ipak bih ti bio blagodaran ako bi me usmerio savetom. Pošto sam jednom pogrešio sa Sofijom i Adelom, ne bih želeo da još koji put izazovem tvoje nezadovoljstvo. Aristid se nasmešio sinu. – Divno je što vodiš toliko brige o mojim osećanjima. Dobro, da razmislim... Kako ti izgleda gospoda Lombard? Upoznao si je na prijemu kod Žane. To je privlačna žena, a muž joj ne poklanja
dovoljno pažnje, jer je zauzet na drugoj strani. – Pomalo je stara za moj ukus – reče Žerar – prevalila je 30-tu. Pored te mane, nosi mider da bi prikrila otromboljeni trbuh i zadnjicu. – Siguran sam da to ne radi! – A ja te uveravam da radi, oče. Pomagao sam joj u 2 navrata da ga skine. Aristid je počeo da čupka guste brkove i pomno odmerava sina. – Tvoja preduzetnost odvela te je očigledno dalje nego što sam pretpostavljao – rekao je. – Dobro, ako gospoñu Lombard diskvalifikujemo zbog godina i korseta, šta misliš da kao družbenicu uzmeš gospoñu Kotard, ona nema više od 25 godina. A ima struk vitak kao dečko. – Nе misliš valjda ozbiljno! Šarl bi se strahovito naljutio ako bih se zaboravio i počeo da se udvaram gospoñi Kotard. – Tvoj brat Šarl? Hoćeš li reći da su on i gospoña... – Odavno. Već godinu dana. Misiio sam da svi to znaju. – Današnje pokolenje! – progunñao je Aristid. – Ne shvatam ni svoju roñenu decu. Otuñili su se od mene. Mora biti da starim. – Ni najmanje! Najzad, mi samo radimo ono što si ti radio u našim godinama. A ukoliko su tačne glasine o posećivanju izvesne dame, koja živi blizu Bulonjske šume... – Umukni! I ne govori o onome što te se ne tiče i što ne možeš da potpuno shvatiš. Odakle si čuo ta ogovaranja? – Rekao mi je 1 od braće, oče, ali neću da odam koji. Što se tiče tvog privatnog života, budi bezbedan, bar što se nas tiče. – Zar je moguće da me roñena deca zlobno ogovaraju? – Nije zlobno, oče. Govorili smo o tebi s vrlo mnogo diskrecije, divljenja i poštovanja. – Divljenja, kažeš? Je li to tačno? – Na časnu reć. – I s poštovanjem? – Vrlo velikim. Tvoji sinovi ponose se tobom. – U tom slučaju ne govorimo dalje o tome. Bio bih zahvalan da
ove glasine ne širite dalje. A sada, što se tebe tiče, ako se opredeljuješ za mlade žene tvojih godina, šta misliš o ćerki mog prijatelja i poslovnog kolege Sen-Rošara? – O Evgeniji? Da, vrlo je zgodna. – Ne samo zgodna, ona je čarobna. Šta bi više muškarac mogao da poželi? Ima plavu kosu, zgodno telo, živahno ponašanje. Kad bih samo bio 30 godina mlañi, itekako bih se zainteresovao za nju. – Sve što kažeš, tačno je – reče Žerar, mršteći se – ali nažalost ima jedna teškoća. Bez obzira koliko bila šarmantna, Evgenija se ne odaziva. – Hoćeš li reći da si je pozvao da se nañete, a ona nije pristala? Ako ti se ona sviña, treba da nastaviš da je ubeñuješ. – Ne radi se o tome. Mi smo već nekoliko puta išli zajedno u restorane i na koncerte. – Šta onda znače tvoje reči da se ne odaziva? – Hoću da kažem da je u krevetu hladna kao riba, potpuno pasivna, čak odsutna u mislima. A kad se sve završi, plače. Aristid je pocrveneo kao bulka. – Šta? Hoćeš li mi reći da si oskrnavio ćerku mog starog prijateija? – Rekao si mi da razgovaramo kao odrasli – žurno je Žerar podsetio oca. Zar bi više voleo da sam ti nešto zatajio? – Ne – reče Aristid obuzdavajući se. Ali jadna mala Evgenija pa ona ima tek 19 godina! – Jeste, ali kada si upotrebio termin oskrnavio, ipak si preterao. – A kakav izraz bi ti upotrebio? Žerar je slegao ramenima. – Ja joj nisam bio prvi ljubavnik – rekao je – imala je dvojicu pre mene, bar koliko ja znam. – Dosta – reče otac. – Ne želim više da slušam o toj devojci. Niti o tvojim ljubavnim pustolovinama. Smešno je da pokušavam da savetujem tako iskusnu osobu kao što si ti. Slušaj me dobro, od tebe tražim samo dve stvari: prvo, da ne zanemaruješ studije. Drugo, da budeš diskretan. Da li se slažemo?
– Naravno – reče Žerar, gledajući oса s mnogo ljubavi.
ARMAN ODLAZl U POSETU Za svoju prvu posetu gospoñi de Mišu, Arman se obukao brižljivije nego obično, jer je želeo da ostavi što bolji utisak. Upoznali su se juče i to slučajno, dok je sa Žanom Vernej pio aperitiv na terasi kafane "De la Pe." Pretpostavljao je da su njih dve prethodno išle da razgledaju izloge na trgu Vandom u Ulici De la Pe. Otmeno odevena Žanina prijateljica smesta je privukla njegovu pažnju, a zainteresovanost je svakako bila primetna Žani, jer se diskretno osmehnula, dok ga je upoznavala sa gospoñom Gabrijelom de Mišu. Arman i Žana znali su se odavno. U meñuvremenu su bili ljubavnici gotovo 2 godine, pa mada je to bilo prošlo, ostali su dobri prijatelji. Arman je bio siguran da je bio prvi Žanin ljubavnik posle udaje, jer je prilikom prvog susreta bila neiskusna kao devica. Sve se promenilo na bolje, prirodno, pod njegovim spretnim rukovoñenjem. Njihov odnos je prekinut kad je Žana utvrdila da je zatrudnela – i to od muža, kako je rekla, mada neki bitni dokazi nisu postojali. Pošto se prilično razumeo u žene, Arman je bio siguran da će posle njegovog odlaska s terase Žana potpuno informisati gospoñu De Mišu o tome kakav je on ljubavnik, kakve su mu fizičke sposobnosti i kakav mu je način ponašanja u postelji. Za prvu posetu odabrao je najnovije odelo – kaput na 2 reda srebrnasto-sive boje, šiven kod odličnog krojača, tako da mu je savršeno pristajao. Imao je leptir mašnu na tufne, a u rupici od kaputa ružičasti karanfil, dok mu je glavu ukrašavao skupoceni sivi "homburg" šešir. Dok se ogledao u zidnom ogledalu pre polaska, bio је zadovoljan svojim izgledom. Osećao je da deluje pomodno, ali ipak uzdržano. To je smatrao povoljnim, jer je Gabrijela de Mišu bila očigledno vrlo moderna mlada žena, mada se moglo očekivati da će ceniti i nešto staromodnija shvatanja, pošto je rano u životu doživela tragediju. Naime, bila je ratna udovica, kao i mnoge druge njene zemljakinje.
Pošto je sve brižljivo isplanirao, zamislite njegovo iznenañenje kad mu je sobarica, која je otvorila vrata, saopštila da gospoña nije kod kuće. – To je nemoguće. Izričito me je pozvala za danas popodne. – Žalim, gospodine. Gospoña je mora biti pobrkala dan. Šta da poručim, ko je dolazio? – Ostaviću joj pisamce. – Dobro. Izvolite, uñite. Arman je ušao u predsoblje, na čijem jednom zidu se nalazila konzola. Stavio je svoj divni sivi šešir na stočić i na poleñini svoje posetnice čitkim rukopisom ispisao: "Strahovito mi je žao što vaš nisam video. Biću tako slobodan i javiti se telefonom sutra pre podne. Pružio je podsetnicu služavki, a ona je pogledala i rekla: – Vrlo mi je žao što ste se razočarali, gospodine Budene. Reči su bile kurtoazne, ali način na koji su izrečene, kazivao je nešto više čoveku upućenom u suptilne nijanse. Arman je sada prvi put pažljivije odmerio sobaricu. Video je ženu rumena lica, mlañuu od 30 godina, odevenu u skromnu odeću sobarice. Meñutim, pažljivije posmatranje otkrivalo je da njena kapica nije potpuno sakrivala sjajnu kosu, nitu su crna haljina i bela čipkana kecelja uspevale da potpuno prikriju bujnost njenih grudi. Primetila je da je odmerava, jer to žene uvek primete, a kad joj je pogledao lice, morao je da primeti osmeh koji je za stručnjaka predstavljao ohrabrenje, a Arman je svakako bio stručnjak. – Kako se zovete? – upitao je, gladeći vrhom prsta svoje tanke brčiće. – Klodina. – Kako rekoste, Klodino, zaista mi je vrlo neprijatno što gospoñu nisam zatekao kod kuće. To je, zaista, izuzetno neprijatno. Gotovo bih rekao da sam očajan. – Nema ničeg goreg nego kada se namere gospodina osujete zbog obične greške – rekla je Klodina sa saosećanjem u glasu. – Nažalost, gospoña je rekla da će se vratiti tek dockan uveče. Prosto ne znam šta da predložim.
Način na koji su joj se grudi uzburkano pokretale ispod haljine kao i korak unapred koji je načinila, kazivali su Armanu da bi vrlo dobro znala šta da predloži, kada bi samo smatrala to dozvoljenim. – Vaša poseta gospoñi svakako je trebalo da bude nešto specijalno? – upitala je vrlo zainteresovano. – Da, tako je. Očekivao sam da ću uživati u njenom društvu sat ili duže da bismo razgovarali o nekim zajedničkim pitanjima. – Kad bih samo nekako mogla da vam pomognem. – Možda biste mogli – rekao je Arman, dok je ponovo gladio brčiće. – Šta time mislite, gospodine Budene? – upitala je, obarajući smerno i nedužno pogled. – Ljubazni ste što to kažete, ali svakako da bi vam razgovor sa mnom predstavljao malu utehu za onaj propušten s gospoñom. – Nemojte da sebe potcenjujete, Klodino. Sa vama je vrlo prijatno razgovarati, čak bih rekao podsticajno. – Očigledno rekla je ona, bacivši krišom pogled na ispupčenje, koje je postajalo primetno u nogavicama njegovih pantalona. – Da li bih na neki drugi način mogla da vam budem na usluzi? Arman se obradovao srećnom obrtu. Prilika nije smela da se propusti. – Mislim da biste mogli – rekao je prilazeći joj – ukoliko vas ne ometam u obavljanju nekih neodložnih domaćih poslova. – Ni najmanje. Sve je u najboljem redu, tako da sam slobodna do gospoñinog povratka. – Znate, oduševljen sam kako vam je odeća uredna, Klodina. Ako biste mi dozvolili... Raskopčao je uštirkanu kecelju, tako da joj je pao gornji deo. Haljina je bila zakopčana nizom dugmadi, koja su išla od vrata do pojasa. – Moram vam reći da me je dugmad na ženskim haljinama uvek opčinjavala. Nekako su me pobuñivala na akciju. Prsti bi me odmah zasvrbeli od želje da ih raskopčam. – Zaista? To mi nikad ne bi palo na pamet. Počeo je da raskopčava dugmad, brojeći ih glasno, sve dok
nije stigao do dugmeta, koje se nalazilo tačno iznad struka. – Dugmad ili ne, teško mi je da shvatim zašto vas moja odeća interesuje – rekla je ona užagrenih očiju. – Zanima me zbog onoga što se ispod odeće krije, a siguran sam da je i vama to jasno. – A šta bih to krila? Armanova ruka već je bila zašla u haljinu, ispod kombinezona, pa je počela da joj miluje dojke. – Tvoja uredna crna haljina, Klodina, krije itekako privlačan par iznenañenja. – Bez obzira koliko ova iznenañenja bila skrivena, čini mi se da su vrlo snažno uticala na vas – rekla je sobarica, polako prevlačeći rukom ispupčenje u njegovim pantalonama da bi mu pokazala na šta misli. – Tvoja iznenañenja, Klodino, nisu neobična, ali su znamenita, ako shvataš šta mislim. – Hvala što ste mi objasnili – reče ona smešeći se. Neko vreme stajali su tako, istražujući jedno drugome značajne delove tela, gotovo kao ljubavnici na nekoj slici iz 18. veka – Arman je uživao dodirujući joj grudi, uveren da zaslužuju punu pažnju i trud. Pod pritiskom njene šake, njegova muškost se protezala i bubrila od prijatnosti. Mogla bi još nešto korisno da uradiš, Klodino – najzad je promrmljao. – Rado. A šta bi to bilo? – Ako bi se okrenula i naslonila na sto... Okrenula mu je leña i položila ruke na mermernu površinu konzole, dok je noge raširila. Arman je dohvatio njenu suknju za ivicu, zadigao i zadenuo u naramenice kecelje. – Izvrsno. Hvala ti, Klodina. Još bih te zamolio da se malo poviješ napred. Dok se ona pružala unapred po površini stočića, on joj je smakao pamučne gaćice i povukao njena bedra naviše. Bila su to bedra od kojih je muškarcu srce počinjalo da brže udara: okrugla, punačka, glatka.
– Da li je to sve što ste želeli: – upitala je Klodina s primesom podrugljivosti u glasu. – Nije sve – odgovorio je Arman, pomalo zadihano, što i nije bilo čudno, imajući u vidu kakav se prizor pred njim ukazivao. Prešao je rukama preko dve bliznakinje, lubenice od mesa i stegao ih. – Znači da biste još nešto želeli? – navaljivala je Klodina. – Odmah ćeš se uveriti. Raskopčao je sako i pantalone, izvukao ukrućenu batinu i stavio joj meñu butine. – Ahа, nailazi nastavak – uzviknula je, dok je on svoju alatku polako gurao napred. Kad ju je uhvatio za bokove i zario se dublje, ona je rekla: – Nastavak je duži nego što sam očekivala! – Ali si svakako voljna da ga prihvatiš do kraja? – upitao je on. – Kako da ne. Potpuno vam stojim na usluzi, gospodine Budene. Arman ju je čvrsto držao dok se u njoj ravnomerno micao napred-nazad. Neka ide dovraga i gospoña de Mišu, razmišljao je dok mu se prijatnost postepeno širila po telu, šta bi mogla više da mi ponudi od onog što sam već dobio od njene sobarice? Postoji mudra i tačna izreka da su sve mačke u mraku jednake. Nastavio bi da je vrlo dugo obrañuje, jer mu je rabota prijala, ali nije računao na uticaj koji će njegovo postupanje imati na Klodinu. Bila je to mlada žena jakih nagona, vrlo putena, pa je ubrzo počela svom snagom zadnjicu da gura prema njemu, terajući ga tako da zalazi sve dublje. Kako je plima strasti u njoj jačala, tako su pokreti i stiskanje njenog donjeg tela postajali burniji. Kao što se i moglo očekivati, pod uticajem uzburkanog pritiskivanja, Armanovo savlañivanje brzo je nestalo, pa je kriza pražnjenja nastupila prebrzo. Dok je goreo u ekstazi držao se za Klodinine sapi, kao što bi se jahač držao pobesnelog konja. Pošto je on svršio ona je nastavila da se trza, sve dok nije postigla vrhunac, a to je najavila glasnim cvilenjem.
Pošto se stišala, Arman je izašao iz nje i svoj sada splasnuli organ vratio u pantalone, Klodina je čedno spustila suknju, a zatim se okrenula prema njemu, još uvek zarumenelih obraza. Nadam se da vaša poseta ipak nije za vas značila razočaranje – rekla je. – Bilo je divno. Pokazala si se neobično predusretljivo, pa sam ti istinski blagodaran. Gurnuo joj je novčanicu u šaku. – Obradovala bi me kada bi sebi nabavila komad lepog donjeg rublja, Klodino. Čari skrivene tvojom odećom treba da budu obložene svilom. – Lepo je što to kažete, pogotovo što ste sasvim kratko osmotrili one čari za koje tvrdite da vam se toliko dopadaju. Arman se zamislio. – Tačno je, skučenost predsoblja zaista mi je onemogućila da u potpunosti upoznam lepote skrivene tvojom odećom – rekao je. – Kad reče da očekuješ povratak gospoñe? – Tek kasno uveče. – Onda bismo možda imali vremena da naše poznanstvo produbimo pod udobnijim okolnostima? – Vremena imamo u izobilju. Ako biste želeli da upoznate moju sobu? – upitala je. – Ništa mi ne bi moglo pričiniti veće zadovoljstvo. Klodinina soba bila je mala, ali vrlo čista i uredna. Kao glavni predmeti nameštaja, bili su uzani drveni krevet i veliki orman. Dok je Arman posmatrao, Klodina se svukla i ispružila na krevetu. Njene malje ispod pazuha, zapazio je dok je ona zabacivala ruke iza glave i smešila mu se, imale su istu boju kao i njeno runo izmeñu nogu. – Krevet nije naročito širok – rekla je – ali utoliko bolje. – Tako je – reče Arman dok se svlačio – bićemo prinuñeni da se pripijemo jedno uz drugo. Naravno, ukoliko je postelja dovoljno čvrsta da podnose dvostruko opterećenje... – U tom pogledu nе brinite – odgovorila je ñavolasto. – Garantujem da će izdržati. – Siguran sam da ste je temeljno isprobali, Klodino, u
pogledu mogućeg opterećenja. A da li će postelja izdržati zaista žestoko drmusanje? – To ćemo tek da proverimo – odgovorila je, dok je on legao pored nje i uzimao je u naručje. Sutradan izjutra Gabrijela de Mišu javila se Armanu telefonom da bi se izvinila zbog svog odsustvovanja. Ispričala je da joj je neki prijatelj došao neočekivano u posetu s novim kolima i insistirao da s njim krene na probnu vožnju. – Kakva su bila kola? upitao je Arman. – Nešto specijalno? – Izvanredan automobi! Sportska kola marke Hispano-Suiza, u obliku taneta, dok je cela unutrašnjost obložena najfinijim mahagonijem. Brza su, nema sumnje. – Kao munja. Kad se njima vozite, imate utisak da ste u avionu. – Jeste li išli daleko? – Sve do Dovila – rekla je. – Bilo je ludo! Zamislite kako izgleda Dovil van sezone! Imam vrlo opasnog suparnika, razmišljao je Arman, dok je Gabrijela nastavljala da brblja, jer je svakako provela s njim noć u Dovilu ili možda u nekom malom hotelu u povratku. Verovatno se nedavno vratila. Uostalom, zašto bi me to iznenañivalo? Tako zgodna žena svakako da mora da ima u izobilju udvarača ili ljubavnika. Možda ću morati da se potrudim, da tog suparnika, bez obzira ko to bio, izbacim iz sedla. Sada shvatam zašto me nije sačekala, mada smo imali zakazan sastanak – sigurno da je tom tipu sa skupocenim automobilom dala prednost. To se mora promeniti pod hitno. Najzad, po podne u njenom domu nisam protraćio uludo, dok je ona za to vreme rizikovala da skrši vrat u nekim trkačkim kolima. Iskreno govoreći, Klodina je izvanredno sposobna da zadovolji muškarca. Gabrijela ga je pozvala da je poseti sutradan u 3 sata popodne, uveravajući ga da tada neće biti nikakvih smetnji i da će biti kod kuće. Bio je zadovoljan što je predložila sutrašnji dan, a ne isto
popodne. Naravno, mogao bi da odgovori svojim muškim obavezama, ali je postojala mogućnost da posle burnog popodnova s Klodinom ne bude u najboljoj formi. Sutradan biće sve besprekorno. Čak i radost zbog ovog malog odlaganja bila je pomućena pomišlju da je možda i Gabrijeli potreban dan predaha posle burne avanture sa smelim vozačem. U zakazano vreme nasmešena Klodina sačekala ga je na vratima. – Gospoña vas očekuje. Ovuda, molim vas. – Da li ste već bili u kupovini, Klodino? – Još ne. Tek sutra imam slobodan dan. Salon je bio ultramoderno ureñen, što је navelo Armana da revidira svoja shvatanja o domaćici. Kao egzotičan dragulj u raskošnom okviru, Gabrijela je ležala potrbuške, glave poduprte jednom rukom, meñu desetinom srebrnastih jastučića na prostranom polukružnom divanu. Njeno vitko telo bilo je odeveno u crnu svilenu salonsku pižamu. Okrenula se nehajno na bok i pružila mu ruku da je poljubi, a pritom je primetio da je sklupčana srebrnasta zmija izvezena na prednjem delu njene tunike. – Dragi prijatelju, – pozdravila ga je – nadam se da ste mi oprostili. Sedite – zatim je potapšala jastučiće kraj njenog uzglavlja. Razgovarali su neko vreme i pritom se ponašali kao mačevaoci, koji počinju čarkanjem da bi ispitali protivnika, a pre nego što se upuste u pravu borbu. Oboje je znalo itekako dobro što će se dogoditi. Sastali su se da bi proverili do koje mere mogu jedno, drugom da ugode. Moglo bi se dogoditi da ovaj susret ostane na običnom sondiranju terena i da niko ne poželi da ode dalje. Moglo bi se dogoditi i obrnuto. Arman u to vreme nije imao stalnu ljubavnicu, pa se nadao da će upoznavanje s Gabrijelom biti dovoljno uspešno, da bi moglo da preraste u trajniju ljubavnu vezu, mada, svakako, bez ikakvih obaveza. Znao je šta traži – ženu iskusnu i prefinjenu u voñenju ljubavi, a istovremeno dovoljno duhovitu da bude poželjna družbenica za izlaske. Možda će Gabrijela zadovoljiti te zahteve. Istovremeno je nagañao šta bi ona mogla očekivati – isto
što i on ali možda i nešto više od toga. Žana Vernel, s kojom je razgovarao telefonom posle upoznavanja s Gabrijelom u kafani "De la Pe" natuknula mu je da Gabrijela živi nešto raskošnije nego što joj sredstva dozvoljavaju, pa bi prema tome želela muškarca dovoljno bogatog da joj omogući željeni životni standard. U izvesnom smislu, ona je na ovom prvom sastanku bila u izvesnoj prednosti nad njim. Bio je siguran da se ona kod Žane podrobno raspitala o njemu – kako se ophodi prema ženama, kakve su mu sklonosti. O svemu tome Žana je mogla da je obavesti, jer je intimno upoznala Armana dok su bili ljubavnici. Što se tiče Gabrijelinog stava prema vodenju ljubavi, on nije imao pojma. Pa ipak, njegova prirodna samouverenost ubeñivala ga je da je on kao muškarac u prednosti. Meñutim, imajući u vidu da je priroda obdarila žene brojnijim prednostima nad muškarcima, Armana su još uvek čekala iznenañenja. Gabrijelini laktovi počivali su na jastucima, dok joj je lice bilo poduprto šakama. Imala je lice U obliku srca, uokvireno kratko podšišanom smeñom kosom. Oči su joj bile plavičasto-zelene, usta crvena i pokretna. Pretpostaviši da se neće protiviti. Arman joj je stavio ruke na ramena i nagnuo se da je poljubi u usta. Kroz svilu njene crne pižame vrhovi njegovih prstiju osetili su toplo meso, a to je učinito da mu srce brže zakuca. Kad ju je pustio, ona se polako okrenula nа leña i stavila mu glavu u krilo, ali su ga njene plavičasto-zelene oči gledale odsutno. Počela je da trepće, dok su njegove šake dohvatiie njene male dojke kroz tanku svilu. Ah, znači počinje – uzdahnula je tonom blagog prekorevanja. – Šta time hočete da kažete, Gabrijelo? Rekli ste to tako tužno. Možda nešto nije u redu? – Tužno? To nije prikladna reč za ono što osećam. Niste me dobro shvatili. – A kako bi trebalo da shvatim? – upitao je, dok joj je blago trijao bradavice kroz meku svilu. – Ova grozna fizička strast... Zar nje nikad ne možemo da se oslobodimo?
– Nadam se da ne možemo – reče Arman – samo ne znam zašto ste je označili kao "groznu"? Ja to nikad nisam tako doživeo, već suprotno. Uvek sam to smatrao vrlo civilizovanom zabavom. – Civilizovanom? To vulgarno doticanje i prepipavanje? Animalno trljanje kože o kožu? I čemu sve to? Za časak ili 2 izbezumljenog grčenja, ništa više. Nemoguće je da ovakav postupak označiš civilizovanim. Govorila je s namerom da obeshrabri Armana, ali nije pokušala da njegove preduzetne ruke udalji sa svojih grudi. Umesto toga, kad je završila tiradu, okrenula je u njegovom krilu glavu tako da joj se obraz naslonio na njegovu butinu. Tek tada je Arman počeo da uviña da ona vodi ljubavnu igru po nekim sebi svojstvenim pravilima. Postao je zainteresovan. – Sigurno je da su muškarci i žene proizvodi civilizacije – rekao je, dok je skidao kaput. – A civilizacija je tvorevina muškaraca i žena, to je neosporno. Reči nisu ništa značile, ali je bilo neophodno dati joj podstrek kako bi mogla da nastavi sa svojom igrom, a možda i njemu omogući da upozna njena pravila ponašanja. Neosetno je pomerio noge, kako bi Gabrijeiin obraz nalegao na sve veću čvrstinu, koja je nastajala u njegovim pantalonama. Zadrhtala je i rekla: – Šta može biti žalosnije od zloupotrebljavanja tela i duha? – Zloupotreba je neprikladna reč, Gabrijelo, za nešto toliko prirodno. Moraš mi objasniti šta pod tim podrazumevaš, ukoliko želiš da ti poverujem. Povukao je njen gornji deo njene pižame, kako bi joj obnažio grudi. Bile su izvanredno lepog oblika i male, što je tada bilo vrlo cenjeno. Njegovi prsti igrali su se blago njenim bradavicama i polako ih budile. – Mora se imati na umu celokupni potencijal muškaraca i žena – rekla je ona drhtavim glasom. – Plemenitost na koju smo sposobni, izvanrednu veličinu ljudskog duha, a onda, ako se uzme u obzir, neizrecivo trošenje energije na bezvredni seks... Njene reči su se utišale, jer je počela de uzdiše od doživljene prijatnosti.
Arman je zbacio cipele i legao pored nje na divan da bi istovremeno, dok joj je milovao grudi, mogao da ljubi lice i kosu. – Na ovo nemaš odgovor – promrmljala je. – Naravno da imam. Ti si u svome rasuñivanju mnogo toga prenebregla. Pogledaj najbolje pisce, umetnike i kompozitore današnjice, kao i proteklih vekova, pa zar možeš poreći da su oni uvek posezali za izvorima uživanja u svojoj prirodi, kako bi se nadahnuli za stvaralaštvo? Navedi mi bar jednog, koji je bio istinski ženomrzac. Mora biti da ih je bilo mnogo, pomislio je, ali se nadao da neće moći da ih navede. – Grešiš, grešiš – uzdisala je, dok joj je on ljubio grudi. – Ako ima istine u onome što si sugerisao, onda se može reći samo da su od istinske veličine ponekad bili odvlačeni brutalnim nagonima tela. Da su samo mogli da se bolje obuzdavaju, da su samo mogli da celog života ostanu neukaljani, koliko bi onda bili veći. Zanimljiva misao proletela je Armanu kroz glavu – poreñenje izmeñu sobarice i gospodarice. Klodina rnu je ponudila svoje usluge bez ustručavanja, dok se Gabrijela ustezala. Klodina je počela nuñenjem svoje okrugle zadnjice. Šta će gazdarica u tom pogledu moći da ponudi? Uspravio se na divanu i okrenuo je tako, da lice zagnjuri u jastuke. Nije se opirala. Lako je smakao pantalone od crne svile, a zatim i nežne gaćice od krepdešina. Svrstavanje ženskih zadnjica u kategorije uvek je zaokupljalo Armanov duh. Verovao je da postoji povezanost izmeñu oblika i veličine zadnjice i karaktera njene vlasnice. Klodina je imala punu i široku zadnjicu, dve nabubrele lubenice podatnog mesa. Kad ju je uzimao s leña, stojeći u predsoblju, ona ga je svojim izobiljem pritisnula tako jako, da je vrlo brzo postigao krajnje zadovoljenje. Kasnije, na njenom uzanom krevetu, bio je iznad nje, ali je za vreme odnosa podmetnuo ruke ispod nje, kako bi joj zadnicu stegao u punom obimu. Posebno je voleo žene čije su butine bile tanke, pa im se
tako unutrašnje površine nisu meñusobno dodirivale, što je činilo da njihov brežuljak i prosek budu vidljivi spreda, odnazad i odozdo. Žana Vernej je spadala je u tu kategoriju, a po Armanovoj teoriji to je dokazivalo da je izuzetno senzualna. Postojale su indikacije da je to tačno što se tiče Žane, uprkos njenom nedostatku iskustva. Nema nikakve sumnje da je neki srećnik sada žeo ono što je Arman posejao. Vrlo isturena zadnjica, mada nije bila pomodna i mada je dovodila u nepriliku ženu, koja želi da se pomodno oblači, ipak je oduševljavala Armana. Kad bi se takva zadnjica oslobodila stega odeće, pružila bi veliku radost, jer bi se guzovi izvanredno uklapali u šake i pružali muškarcu mnogo uživanja. Gabrijelina zadnjica bila je mršava i zategnuta, uzana i isturena. To je otmena i prefinjena zadnica, mislio je оn, koja ukazuje da je i njena vlasnica obdarena istim osobinama. Uhvatio joj je guzove šakama i snažno ih stegao, očaran onim što je pronašao. Gabrijela je tiho uzviknula, ali da li se radilo o protestovanju ili uživanju, nije bilo moguće dokučiti. Zatim je blago ugrizao oba njena guza. – Ah, kakva pokvarenost – uzviknula je Gabrijela – to je nedopustivo. Arman je poljubio oba mesta koja je zagrizao. – Srce je bolji vodič nego duša i razum – rekao je. – Srce ima svoje razloge, koje razum ne može da shvati. – Nikada – rekla je, dok se njegova ruka nežno probijala izmeñu njenih butina, kako bi pronašla ulaz kuda je nameravao da poñe – nikada, a ti samo izopačuješ reči čuvenog mislioca radi sopstvenih ciljeva, što je nedozvoljeno. – Interpretiram njegove reči u svetlosti ljudskih iskustava – odgovorio je, svlačeći joj do kraja donji deo pižame da bi omogućio pristup. Milovao je unutrašnjost njenih butina, sve dok se one nisu spontano razmakle. Gabrijelino lice bilo je zariveno u srebrnaste jastučiće dok mu je odgovarala: – Pohota uvek može sebi da nañe opravdanje.
– Ne znam šta je pohota – rekao je Arman, svlačeći pantalone. – Meñutim, kada se radi o ljubavnoj vezi izmeñu muškarca i žene, o tome mogu da govorim iz sopstvenog iskustva i potpuno iskreno. – Reči, prazne reči! – Nema potrebe da se zadržavamo na rečima. Praktična demonstracija mojih shvatanja ubediće te u njihovu istinitost. Podigao ju je jednom rukom kako bi ispod nje podmetnuo jastuk i tako podigao njenu izazovnu zadnjicu. Nekoliko časaka istraživao je i milovao njene obline dok je Gabrijela krila lice dublje u jastucima. Arman je legao preko njenih leña, zašao izmeñu nogu i bez teškoća uspeo da prodre u nju. Zatim joj je podvukao ruke ispod tela, kako bi joj ponovo dohvatio dojke. – Ovo uvredljivo skrnavljenje... – jecala je – to je nepodnošljivo. Mada se bunila, njena mala zadnjica pomerala se tačno u ritmu njegovih pokreta. Arman je krenuo predano na posao, jer mu je uobrazilja bila гаsраljеnа njenim prividnim opiranjem. Bio je radoznao da vidi kako će da reaguje u času doživljavanja kritičkog trenutka, a čvrstim pokretima on ju je njemu vodio. Pitao se kako će rečima iskazati vrhunac uvrede, koju će joj nametnuti svojom požudom. – Ne, ne, ne – dahtala je u ritmu njihovih sjedinjenih pokreta. – Da – uzviknuo je Arman u trenutku kad je bujica njegove osloboñene želje pokuljaia iz njega u nju. Gabrijela je počela da vrišti, njene šake stisnute u pesnice udarale su po jastucima, njeno telo grčllo se pod njegovim. Na vrhuncu emocija reči su joj ponestale. Kasnije, dok su ležali jedno pored drugog na divanu, dok je njeno lice bilo prislonjeno na njegove grudi, poželeo je da sazna nešto više. – Draga Gabrijelo, nadam se da sam te ubedio pruženim dokazima. – Zavaravaš samog sebe, jadni prijatelju, – odgovorila je. – Jedino u šta si uspeo da me uveriš, to je da je ono što sam malopre
rekla istina. – Rekla si toliko mnogo draga. Na šta tačno misliš? – Da se veličina ljudskog duha troši na nesputano iskazivane unižavanja, kome si se maločas podvrgao. Tvoje maločašnje ponašanje je za svaku osudu. – Ni najmanje. Moja dela bila su saglasna porivima mog srca. Zašto bi to bilo za osudu? Zar poričeš vrednost plemenitih ljudskih emocija? – Sam sebe zbunjuješ rečima, Armane, pa pokušavaš da zbuniš i mene. Meñutim, meni je jasno koliko ti sebe obmanjuješ. Bojim se da si slep pred istinom. – U kom smislu? – Pozvao si se na primere velikih književnika i slikara još dok si bio u pripremnoj fazi zloupotrebe moga tela. Govorio si o njihovim remek-delima dok su istovremeno tvoje ruke skrnavile tajnost mojih intimnih delova. Otkud onda može da postoji iskrenost u tvojim rečima? Najzad, remek-dela nastaju u duši i duhu, a ne drugde. – I u srcu, moraš priznati. – Dobro, i u srcu. Njena ruka zavukla se njemu pod košulju, pa je prstom počela da mu trlja levu bradaviću. – Evo tu je tvoje srce, Armane – rekla je. – Osećam kako kuca pod mojom rukom. Digla je glavu da bi ga poljubila u čelo. – A tu je sedište tvog duha – rekla je. – I šta na osnovu toga sledi? Njena ruka kliznula mu je niz grudi. Zavukla se u još uvek raskopčane pantalone i dohvatila njegov sada splasnuli organ. – Ti brkaš pojmove – rekla je, dok mu je ljubila očne kapke. – Reci mi sada, da li držim u ruci tvoje srce ili tvoj duh? – Ni jedno ni drugo. – Tačno. Ne možeš da mi odgovoriš, ukoliko ne obelodaniš netačnost svoje argumentacije. Tvoji besramni postupci u odnosu na mene nisu bili nadahnuti ni tvojim duhom ni tvojim srcem, sve što si
uradio bilo je podstaknuto ovim odvratnim organom, nije li tako? Pošto je Gabrijela u meñuvremenu milovala organ, to je počeo da se izdužuje i kruti u njenoj šaci. Ovaj razvoj bio je sasvim prihvatljiv Armanu, koji tek sada počinje da shvata pravila po kojima je Gabrijela vodila svoju malu igru. – Ne mogu da se složim sa tim što ti tvrdiš, Gabrijelo. Očigledno je da ukoliko postoji zbrka, onda je ona u tvom rasuñivanju. Pomešala si sredstva i ciljeve. Kada ti kažem da si divna i čarobna žena, onda moj jezik govori te reči, mada osećanja potiču iz srca, a formulisao ih je duh. Njena ruka klizila je gore-dole po njegovom potpuno ukrućenom udu spretnošću, koja je ukazivala na dugu praksu. Njene reči potpuno su odudarale od njenih postupaka. – Ovo zvuči kao običan sofizam, Armane. – Naprotiv, to je očigledno. Moj jezik je iskazao kompliment, ali taj kompliment nije formulisao moj jezik. Isto tako, a to ne možeš da porekneš, deo koji si označila kao odvratan je, takoñe, samo organ iskazivanja. Kompliment je isti, samo iskazan na drugi način. Potisnuo ju je da legne na leña i skinuo joj crnu pižamu, tako da je sada bila potpuno gola na srebrnastim jastucima. Njegova ruka bila je izmeñu njenih nogu i milovala delikatan otvor u kome je nešto malo ranije boravio. – Ali to je grozno – rekla je dok je blago prodirao u njen skriveni pupoljak. – Zar ovome ponižavanju nema kraja? – Tek kada budeš priznala snagu mojlh dokaza – rekao je Arman, posmatrajući kako joj od prijatnosti podrhtava koža trbuha i butina. Oči su joj bile zatvorene, lice mirno, ali sve ostalo ne. Zarivala je nokte u jastuke. Noge su joj podrhtavale. Dojke su se dizale i spuštale, jer je uzburkano disala. Arman je obećao sebi: ovog puta videću ti izraz lica u presudnom času, neću dozvoliti da ga sakriješ u jastucima, ti pohotna licemerko. Najzad ću biti načisto ko si! Spustio se izmeñu njenih butina i svoju izduženu alatku
počeo strpljivo da smešta tamo gde je nameravao. – Ne mogu da verujem da se ovo životinjsko ponašanje nastavlja – mrmljala je Gabrijela. Armanovi pokreti bili su siloviti, mada mu je ovog puta bilo potrebno više vremena da postigne željeni vrhunac. Gabrijela se sve vreme migoljila pod njim, mada je stalno žmurila. Telo joj se sve bešnje treslo u grčevima strasti, bez obzira šta je u to vreme mislila. Ni za trenutak njene ruke nisu napustile jastuke niti je pokušala da zagrli Armana, mada su se bedra usmeravala prema njemu, da bi tako omogučila njegovo što dublje prodiranje. U času pražnjenja Arman je video kako su se njene oči otvorile i iskolačile i čuo njen jauk u trenutku klimaksa – zvuk sličan kidanju svile. Njeno telo povilo se u luk da bi se grčevito priljubilo uz njegovo, tako da je u tom času držala težinu njegovog tela na svojim ramenima i stopalima... Kada se opustila, ponovo je zažmurila. Arman se nasmešio i rekao: – Bila si čarobna, Gabrijelo. Posle prvog dana, oboje su zaželeli da nastave prijateljstvo. Arman je znao razloge zašto se na to odlučio ili je bar mislio da zna. Gabrijelini razlozi bili su složeniji – tvrdila je da smatra svojom dužnošću da ga uveri da greši, da mora da odbaci svoj nemogući stav prema ženama – pa je tako navodila tuce razloga, prikazujući ih uverljivim, mada su svi bili samo razrada njenog metoda voñenja ljubavne igre. Prva prilika kada je Armanu bilo dozvoljeno da provede celu noć kod nje, bila je vrio značajna. Želela je da je povede u operu i tvrdila da je oduševijena izvodenjem "Travijate", mada je Arman u sebi smatrao da je predstava osrednja, kako u pogledu pevača, tako i scenografije. Možda je, pretpostavljao je Arman, Gabrijela htela da njemu uputi poruku, pokazujući mu Verdijevo viñenje da je ljubav mladog i imućnog čoveka bila nemoralna, jer je bila usmerena prema ženi koja je pružala plaćenu ljubav. Možda je time htela da nagovesti Armanu da ga voli, ali je ova ideja izgledala istovremeno i fantastična i nepotrebno romantična. Na drugoj strani, ko bi mogao biti siguran šta se dogaña u mislima žene – pogotovo ovakve?
U pozorištu su sreli mnoge poznanike. Domahivali su im iz loža, pa su s njima ćeretali za vreme odmora. Arman je imao priliku da upozna Gabrijeline prijatelje, a ona njegove. – Ogovaraće nas – rekla mu je Gabrijela – jer sam bila upozorena da si ti prilično ozloglašen zavodnik. Moji prijatelji pomisliće o meni najgore zato što sam se s tobom pojavila u javnosti. – Ni najmanje – počeo je Arman da je uverava, trudeći se da se ne nasmeje. – Ko te zna nikada neće poverovati da si sposobna da makar i najmanje sniziš svoje visoke moralne standarde. Posle predstave, Arman je odveo Gabrijelu na drugu vrstu zabave, u restoran "Bik na krovu", u ulici Boasi D'Ariglas. Mada je bilo dockan, lokal je bio pun ljudi koji su večerali i parova koji su plesali. Gabrijela je strogo odmeravala prisutne i proglasila ih degenericima, što je, po Armanovom mišljenju, bilo suviše oštro i nepravično. Pa ipak, tamo su ostali gotovo 2 sata, izvrsno su večerali i proveii se, jer je uprkos izraženoj odbojnosti, Gabrijela očigledno uživala da bude viñena na takvim mestima. Doista, nekoliko poznanika, muškaraca i žena, prišlo je da je pozdravi. Najzad je došlo vreme kad su se našli sami u njenoj spavaćoj sobi – i to kakvoj spavaćoj sobi! Zidovi su bili ukrašeni uglastim geometrijskim crtežima drečavih boja, izuzev što je veliko 6-ugaono ogledalo zauzimalo veći deo zida iza niske i široke postelje. Posteljina je bila od svile boje kajsije, jastuci četvrtasti i široki, obrubljeni čipkom širokom kao čovekova šaka. Arman je bio go i ležao u postelji dok se Gabrijela pripremala, a jedino osvetljenje u sobi bila je mlečno bela kugla, koju je držala srebrna statua u vidu gole žene, postavljena na noćnom stočiću. Gabrijela se pojavila u vrlo tesnoj i poluprovidnoj crnoj spavaćici sa velikim izrezom. Klekla je pored kreveta i podigla visoko ruke, slićno figuri što drži lampu. Arman je skliznuo rukama niz njene bokove. – Uvek nosiš crno uz svoje divno telo – rekao je – bez obzira na boju haljine, uvek je na tebi crno donje rublje. A sada i spavaćica ovako turobne boje? Je li to zato što znaš da predstavlja
izvanredni kontrast sa tvojom kožom? – Taman posla! Nosim crno rublje i crne spavaćice kao znak žalosti. Drugi to ne mogu da vide, ali ja znam. – Žalosti? Zbog muža? – Ne zbog njega. Jedva sam stigla da ga upoznam. Svrha je da me crno rublje neprekidno podseća koliko je sramno što se pokoravam poročnim kapricima tela. Spustila je vitke ruke, tako da šakama prekrije obnažena ramena. – Kako tako divno telo može i najmanje da se stidi svojih želja? – upitao je Arman, užagreno posmatrajući kako se njene zašiljene bradavice ocrtavaju ispod tanke svile. Arman je smakao naramenice i pustio da joj spavaćica klizne do pojasa. Pre nego što je stigao da je pomiluje, prekrila je šakama male dojke. – Pogledaj – rekla je, gledajući ga u oči – zuriš u te nevažne ženske priveske i oči ti gore. Ne mogu ni da izbrojim koliko puta si mi rekao da im se diviš i koliko su često tvoje ruke počivale na njima. – Ne bih ni ja – reče Arman oduševljeno. – A sad razmisli, jadni prijatelju, čemu se diviš u tim trenucima? To je meso i ništa više. Kakvo trivijalno zadovoljstvo za čoveka tvojih sposobnosti, to moraš priznati. Pogledaj i sam prosudi. Tu nema ničeg značajnog. Te bradavice, koje tako oduševljeno ljubiš, pa to su samo ružičasta dugmad, postavljena na mesnata ispupčenja. Kako možeš smatrati da su takve beznačajnosti dostojne tvoje pažnje? – Pa ipak, kako su elegantne te tvoje male grudi – rekao je Arman, dok je posmatrao, kako ona stišće bradavice palčevima u prividnom preziru. – Plašim se da si nepopravljiv Armane, jer si toliko zabrazdio, da do tebe više ne dopire glas razuma. Šta će biti s tobom? Čak i dok te preklinjem da prepoznaš istinu i okaneš se zablude, ti sebe kaljaš. – Kako to mistite?
– Umesto odgovora, povukla je čaršav da bi otkrila njegovo golo telo. – Dozvoljavajući svome telu da se nadraži. Pogledaj ovo. Uhvatila je njegov uzdignuti deo palcem i kažiprstom, i počela da ga klati levo-desno. – Kako je to banalno! – uzviknula je. – I najmanji pogled na žensko telo, a ovo se diže kao signal! – To je kompliment tvojim čarima, a njegova svrha je svakako jasna. – Moraš li uvek da misliš na bezvredna zadovoljstva tela, Armane? Zamisli samo koliko su ona prolazna, koliko obična. Da li ću ikada uspeti, da te ubedim ili govorim u prazno? – Vrlo pomno slušam tvoje reči, uveravam te, draga. Nastavi, molim te, jer me tok vaših misli još uvek nije ubedio. – Da nastavim? A čemu? Toliko si se zaronio u blud, toliko si se odrekao pristojnosti i zdravog razuma, da bi me posle 10tak pokreta moje ruke poprskao svojim semenom. To je istina, priznaj. – Ne bih odmah, mada postoji izvesni mali element istine u onome što si rekla o mom sadašnjem stanju. Meñutim, ne preterujmo, a bojim se da si ti tome prilično sklona. Njena ruka ostajala je gde je, pa ga je polako masirala na njegovo veliko oduševljenje. – Zašto su ti ovakva trivijalna telesna osećanja toliko značajna, Armane? Možeš li da odgovorite iskreno? – Vrlo lako. Takva je ljudska priroda – uzdahnuo je. – Ljudska priroda ne bi trebalo da bude takva, uveravam te – rekla je, dok se istovremeno krivila unazad, kako bi svoje lice primakla njegovom ukrućenom delu. – Kako se sramno nadigao samo zato što je primetio moje obnažene grudi! – Doprineo je i delikatni dodir tvoje ruke – dopunio ju je Arman. – Gotovo bi se poverovalo da je samostalan, ali ne bi trebalo da je tako. Mogao bie njime da upravljaš, ako bi želeo, naterati ga da se pokorava tvojoj volji. Ovaj zločinački organ trebalo bi podučiti da
bude skroman, pa bih ga poljubila u znak čednog pozdrava. – Možda bi ovaj nevini poljubac mogao da bude naopako shvaćen, promrmljao je Arman. Njene tople usne prislonile su se na njegov vrh. – Vidim da sam u zabludi što misllm da moje dobre namere mogu da pomognu – rekla je – јеr je ovaj tvoj organ potpuno iskvaren. On se uopšte ne odziva na tihe pozive čednosti. Arman se uspravio, dohvatio njenu spavaćicu i svukao je. – Žalosno je i sramno kad neko dozvoli da bude viñen obnažen – uzviknula je. – Njena slobodna ruka usmerila se prema čuperku malja izmeñu butina sa željom da ih sakrije. – Nema ničeg sramnog u ljubavnoj slobodi – odvratio je Arman – јеr je u njoj sve dozvoljeno, bez stida i osećanja krivice. – Privukao je Gabrijelu sebi, tako da je klekla iznad njegovih bedara, pa je njegov uspravljeni organ bio tačno usmeren prema njenom meñunožju. – Što to radiš? Kako se usuñuješ da na to i pomisliš! Ne odgovorivši, Arman ju je dohvatio za vitke bokove i prinudio njeno telo da se nasadi na njega, sve dok se njegov organ nije smestio sasvim udobno. – Neverovatno! – zadihano je rekla Gabrijela – ne očekuješ valjda ozbiljno da ću igrati aktivnu ulogu u tvom pohotnom iživljavanju. Zar ti nije bio dovoljan način na koji si do sada obeščašćivao moje telo? Ovo što si sada učinio više se ne sme ponoviti, nikada. Njena bedra počela su polako da se miču unazad, pa unapred, a to je činilo da kroz Armanov donji deo tela počne da struji plima prijatnosti. – Armane, Armane, pa zar se ovako ne unižavam? Zar zaista smatraš da sam za ovo sposobna? – Sposobna si za duboku i trajnu ljubav, u to sam siguran. – Kako možeš i za trenutak da pretpostaviš da bih bila saučesnik u sramnom činu, koji mi predlažeš? Nazad i napred, nazad i napred, sada nešto bržih pokreta. – Draga Gabrijelo, zar ne osećaš harmoniju u našem
sjedinjavanju? Divim se kako se to virtuozno dogada. Iskreno rečeno, čini mi se da ne postoji drugi način kojim bih u ovom času mogao da iskažem snagu poštovanja koju osećam prema tebi. Nemoguće je da nisi svesna ove snage. Njeni pokreti bili su sve jači i brži. Ruke su joj počivaie na dojkama, kao da želi da ih skromno zaštiti od njegovih pogleda. – Ti to nazivaš snagom? – dahtala je. – Svesna sam tvoje neobuzdane okrutnosti, gaženja mojih najdražih uverenja... svesna brutalnog upada u moju najintimniju unutrašnjost... tvoje bezumne želje da ukaljaš moje jadno telo... svesna sam svega toga i više nego što pretpostavljaš. – Moja okrutnost izražava se jedino krutošću – dahtao je Arman. – Ono što ti mora biti prijatno, to je da ti se divim i želim da te što bolje upoznam... – Licemeru! – uzviknula je glasno, dok su se njeni bokovi ljuljali i tresli nekontrolisano – zavodniče, pokvarenjače... Pre nego što je stigla da izgovori sve nameravane uvrede, silovitost sopstvenih pokreta odvela ju je preko praga izdržljivosti. Tiho je jauknula, dok je telo počinjalo da joj se grči. Prstima je stiskala dojke i stezala bradavice do krajnjih granica. Ispod nje, nadvladan njenom izbezumljenošću, Arman je doživljavao erupciju sladostrašća. Raspravljanje o pitanjima morala potrajalo je meñu ljubavnicima više meseci. Arman se divio njenim nepokolebljivim principima i lakoći, kojom ih je uobličavala u reči, dok su istovremeno reči bile obezvreñivane vihorom njenog doživljavanog klimaksa. Razlikovala se od svih drugih žena koje je do tada upoznao. Nikada mu nije priznala svoje divljenje. Bilo je sasvim obrnuto, neprekidno ga je prekoravala, što u životu žudi za zadovoljstvima i što se prepušta čulnosti. Upirala se neprekidno da ga prevaspita, čak i u zanosu strasti, i nije štedela napore da ga uveri u tačnost svojih pogleda na svet. Arman se opirao njenim argumentima iz petnih žila, a to je nju primoravalo da se trudi još više, ponekad do te mere da su na kraju oboje bivali iscrpljeni od žestine i žučnosti diskusije.
Njihov odnos bio je zanimljiv, zabavan, pikantan, ali se u Armanovorn duhu ipak neprekidno vrtelo jedno pitanje, kog nikako nije uspevao da se oslobodi. Najzad je odlučio da ga razreši jednom za svagda, mada je u tu svrhu morao da se posluži lukavstvom. Pošto je kod nje dolazio redovno, nije mu bilo teško da dobavi kijuč od Gabrijelinog stana, tako što je izobilno podmitio nastojnicu. Incident, koji ga je naveo da preduzme ovaj korak, bio je Gabrijelin telefonski razgovor, koji je on delimično čuo, a u kome je ona sagovornicu pozivala da je poseti sutradan u 8. – Kо je to bio? – upitao je, kad je ona spustila slušalicu. – Jedna stara prijateijica, Lujza Tiso... – Pa zar si zaboravila da smo za sutra uveče pozvani na prijem kod bračnog para Dodije? – Teško meni, sasvim sam smetnula sa uma. Moram da se javim Lujzi i otkažem joj. – Uradite to. – Učiniću to kasnije. Rekla mi je da se sprema da izañe. Arman nije ni malo sumnjao da se radi o nekoj prevari. Prijem kod Dodija trebalo je da bude nešto veličanstveno, a Gabrijela je posebno u tu svrhu nabavila novu večernju haljinu. Nije uopšte dolazilo u obzir da je zaboravila datum. Prema tome, odakle ta besmislica da nekoga poziva sebi, znajući da tada neće biti kod kuće. Sutradan u 6 uveče Arman se javio teiefonorn Gabrijeli, govoreći namerno promuklo, pa joj je saopštio da je strahovito nazebao i ne može da ide nа prijem. Uz 1.000 izvinjenja predložio joj je da ode sama. On će joj se telefonom javiti sutradan, da vidi kako je prijem protekao. Razgovor je protekao u vidu uobičajenih lažl, koje muškarci i žene primenjuju u prilikama kada nešto potajno planiraju. U ¼ do 8 Arman je iskoristio nabavljeni ključ da se krišom uvuče u Gabrijelin stan. Čuo je kako sobarica Klodina pevuši u kujni dok je on, pošto se izuo, ušao u Gabrijelinu spavaću sobu da tamo sačeka rasplet dogañaja. Bio je nervozan i svoj postupak
procenjivao luckastim, ali mu je namera bila jasna, a odluka čvrsta. Posle nekog vremena čuo je kako je zazvonilo zvono na ulaznim vratima i kako je Klodina otišla da otvori. Stajao je na odškrinutim vratima spavaće sobe, da bi čuo šta se dogaña, ali nije mogao da razume reči. Klodina je razgovarala s nekim muškarcem u predsoblju, to je bilo sve što je uspeo da dokuči. Razgovor se prilično odužio, pa je onda čuo korake u predsoblju, a zatim zvuk nekih vrata koja su se otvorila i zatvorila. Srce mu je brže zakucalo u grudima, јег je osećao da se bliži odgovoru na pitanje koje ga je odavno mučilo. Idući nečujno prošao je hodnikom i stigao pred vrata služavkine sobe. Prislonivši uvo na drvo, mogao je da nejasno čuje žamor giasova, ali nije mogao da razabere o čemu su razgovarali. Nije se osećao prijatno kada se sagnuo da prozviri kroz ključaonicu – bio je to nedostojan položaj za čoveka njegovog ugleda – ali i neophodan ukoliko je želeo da odgonetne zagonetku. Kroz ključaonicu je mogao da vidi samo donji deo kreveta na kome je nekada ležao s Klodinom. Muškarac od oko 35 godina, u večernjem odelu, sedeo je na ivici kreveta ispruženih nogu. Klodina, okrenuta Armanu profilom, klečala je izmeñu muškarčevih nogu u svojoj pripijenoj crnoj haljini i uštirkanoj kecelji i prstima petljala oko njegovih dugmeta. Pustila je njegov izduženi organ iz kaveza u kome je do tada bio zatvoren. Tračak zavisti javio se kod Armana kad je ugledao impresivnu veličinu onoga što je služavka držala u ruci. Nešto je rekla gostu, ali Arman nije razumeo. Očigledno se radilo o nekom komplimentu, jer se čovek ponosito osmehnuo i klimnuo glavom, dok su Klodinini prsti obuhvatali njegovog gorogana i počinjali da ga živo trljaju. Šta ja ovde radim? – upitao se nemo Arman – sramota je što se pretvaram u voajera. Ljubavne afere služavke mene se ni najmanje ne tiču. Uprkos tome, bio je opčinjen prizorom koji se odigravao s druga strane vrata, Klodina je upotrebila drugu ruku da potpuno ogoli glavić penisa. U Armanovoj uzbuñenoj mašti činilo se da je
alatka nepoznatog još više narasla, ukoliko je to uopšte bilo moguće, blagodareći Klodininom trudu. Što se nje tiče, vrlo jasno se videlo da u svemu uživa, jer joj je na licu titrao blaženi osmeh. Kada je sagnula glavu i polovinu nabreklog penisa uzela u usta, Arman je s mukom uzdržao uzdah. Njegova alatka bila je stegnuta odećom, a neprijatnost je bila ројаčаnа prizorom Klodine, koja je ustima i jezikom zadovoljavala partnera. Arman nikada u životu nije imao prillke da posmatra druge za vreme seksualnog čina. Znao je da se na Pigalu, u zabačenlm ulicama, i uz tarifu zajedno sa 10-tak ili 20-tak drugih klijenata, može posmatrati kako muškarac, vrlo često crnac, uzastopno ima seksualne odnose sa dve ili 3 žene, a o tome su mu pričali prijatelji, koji su prisustvovali ovakvim predstavama. Žene su zatim stajale na raspolaganju gostima, spremnim da doplate, a bile su već uspaljene i vlažne od muškarca izvoñača. Medutim, Arman nije bio sklon zabavama ove vrste, jer je bio toliko čestit, da je to smatrao ponižavajućim. Pa ipak, sada je posmatrao nešto vrlo slično i to vireći kroz ključaonicu! Do tada se već bio toiiko uzbudio da ništa ne bi moglo da ga odvuče s poprišta, a sva njegova ranija osećanja stida i griže savesti bila su izbrisana snažnijom emocijom. Prenosio je pogled od uposlenih usta devojke pa do čovekovog lica, radoznao da vidi posledice. Kako izgleda muškarac zahvaćen naletom strasti? Kako žene izgledaju znao je iz sopstvenog iskustva, ali nije znao ima li razlike? U stvari, čovek je brzo disao na usta, oči su mu bile upola zatvorene, ali se inače po njegovom izrazu lica malo moglo prepoznati šta oseća. – Kako može ovoliko da izdrži? – čudio se Arman, zapažajući koliko ga požudno Klodina obrañuje. Na njegovo pitanje stigao je ubrzo odgovor. Muškarac je zgrabio Klodinu za ramena i položio na krevet pored sebe. Sledećeg časa bio je na njoj, tako da su oboje bili pola na krevetu, a pola van njega, dok se rukama grčevito upinjao da joj zadigne suknju i skine bele gaćlce. Ječao je toliko glasno da ga je Arman čuo kroz vrata. Nasilnost posetioca iznenadila je Klodinu. Spustila je
zadnjicu sa kreveta u nameri da mu pomogne da joj smakne rublje. Dok su 4 ruke potezale gaćice, začuo se šum kidanja tkanine. Kad je posetilac oborio Klodinu, Arman više nije mogao da im vidi lica. Ključaonica mu je samo omogućavala da im posmatra srednji deo tela. Zadnjica muškarca, još uvek u pantalonama, grozničavo se podizala i spuštala nekoliko časaka, a onda je njegova aktivnost prestala isto onako naglo, kao što je i počela. Sišao je s Klodine u stojeći počeo žurno da se zakopčava. Klodina se uspraviia u krevetu, tako da je Arman ponovo mogao da joj vidi lice. Izgledala je iznenañeno i razočarano, pomislio je Arman, nije delovala kao zadovoljena žena. Ustala je i pustila da joj poderane gaćice padnu na pod, a zatim je spustila suknju i doterala izgužvanu kecelju. Muškarac joj je nešto tiho rekao, a zatim je posegao rukom u džep, izvadio novac i pružio. Arman se polako udaljio od vrata i odšunjao, ali ovog puta u Gabrijelin salon. Ostavio je odškrinuta vrata pa je čuo kako je Klodina otpratila posetioca i od njega se učtivo oprostila. Ulazna vrata su se zatvorila, čuli su se koraci, zatim su se i druga vrata zatvorila. Sobarica se vratila u svoju sobu, a kucnuo je čas da Arman nastavi svoju istragu. Zakucao je tiho na vrata i ušao ne čekajući odgovor. Klodina je ležala na krevetu, gornjeg dela tela poduprtog jastucima. Suknja joj je bila zadignuta do pojasa, kolena dignuta i raširena, a ruka joj se brzo kretala gore-dole izmeñu butina, skrivajući čuperak malja. Pogledala je Armana zaprepašćeno. Ali... kako ste ušli? – promucala je, skupljajući kolena. – Objasniću vam kasnije – rekao je Arman smešeći se – a najpre ćemo... – Seo je na ivicu kreveta, rastavio joj kolena i svoju ruku stavio na toplo mesto, na kome je do tada počivala njena ruka. Iznenadenje i strah odmah su nestali, pa joj se vratio osmeh, dok su joj telom prolazili žmarci uživanja, jer je Arman dodirivao njeno najosetljivije mesto. – Što ste došli? – upitala je tiho. – Da razgovaram s tobom, Klodino. – Da sa mnom razgovarate?
– Da, postoje neka pitanja, koja bih hteo s tobom da razjasnim. – Stojim vam potpuno na raspolaganju. – To i ja vidim – rekao je i ponovo se nasmešio. – I to je vrlo prijatno saznanje. – Prijatno za oboje – uzdahnula je, jer su njegovi postupci na nju delovali izvanredno pozitivno. – Moja istraga je vrlo delikatne prirode, Klodina. Bilo bi nemoguće da to uradimo naprečac. Najpre moramo da postignemo odgovarajuće raspoloženje. Njena ruka bila je na Armanovoj butini i počinjala blago da ga miluje, a on je kroz tkaninu pantalona osećao toplinu njenog dlana. – Već si ostvario potrebno raspoloženje – rekla je – a ja sam spremna da te primim. – Gotovo spremna. Još nekoliko pokreta i raspoloženje će biti savršeno. – Još nekoliko pokreta, pa će biti prekasno! – uzviknula je. – Onda moramo odmah da preñemo na posao. Arman je brzo skinuo sako, raskopčao pantalone i polegao celom dužinom iznad Klodine, ali je na tome i ostalo. – Hajde! Zamolila je. – Umirem! – Dobićeš sve što hoćeš – rekao joj je smirujući. – Jedino što najpre moraš nešto da mi obećaš. – Sve! – Obećaj da ćeš posle da odgovoriš iskreno na sva moja pitanja. – Da, da, šta god hoćeš! – Zakuni se. – Kunem se. Arman se pomerio napred i pronašao otvor, koji mu je prethodnik pripremio isuviše dobro, јеr je Klodina bila toliko raspaljena da je i samo uvoñenje bilo dovoljno da pokrene obarač njene strasti. Uvijala se pod njim, jecala i stenjala. Prizor koji je posmatrao kroz ključaonicu podigao je Armanovu emocionalnu temperaturu do izuzetnog nivoa. Klodinino
grčenje učinilo je da živa skoči u njegovom termometru kao neodoljiva srebrna traka, pa je i on počeo da dahće i trza se u iznenadnom sladostrašću. – Priznajem, ovo mi je bilo neophodno – rekla je Klodina kad se pribrala. – To mi je bilo jasno čim sam ušao u sobu. Nasmejala se, nimalo postiñena. – Dakle, kako si ušao? – Kasnije. Sada moraš održati obećanje i odgovarati pošteno. – Šta želiš da znaš? – Počnimo od početka... Ko je to bio? – Zove se Anri Šene. Zašto te to zanima? – Tvoj prijatelj? – Taman posla! Gospoñin prijatelj. Došao je u posetu, ali kako nju nije zatekao, iskoristio je priliku da se zabavi mnome. – Kao što sam i ja učinio kad sam prvi put došao, a gospoñe nije bilo? – Tačno. – Klodino, tvoj odgovor na moje pitanje izaziva nova pitanja. Hteo bih sve da saznam. Klodina je u tom času bila blagonaklono raspoložena prema Armanu, jer ju je spasio nevolje u koju je zapala. Nije bila blagonaklono raspoložena prema muškarcu, koji je bio uzrok njene nevolje. Naterala je Armana da obeća da nikome neće ponoviti ono što bude čuo, a kad je on obećao, ispričala je bez ustezanja. Arman je sledećih minuta uvideo potvrdu stare istine da onaj ko prisluškuje, sazna više nego što bi voleo da čuje. Gospoña de Mišu radila je sve izvanredno brižljivo, ispričala je Klodina, da bi, kad bi se upoznala s muškarcem kod koga je mogla očekivati želju da joj postane ljubavnik, najpre sprovela intimnu istragu u cilju utvrñivanja njegove podobnosti, a tek posle toga bi pružila izraz svoje naklonosti. Raspitivala se kod zajedničkih prijateljica i poznanica o prikladnosti njegovog porekla kao i o finansijskom statusu. Ova ispitivanja dopunjavana su i proveravanjem njegovih ljubavnih
sposobnosti, a u tu svrhu gospoña de Mišu koristila je spretnost svoje sobarice. Uvek se postupalo na isti način – kandidat za naklonost gospoñe de Mišu bio bi pozvan u posetu, a zatim bi se ona blagovremeno uklonila i prepustila Klodini da ga proba. Arman je sve ovo saslušao sa zanimanjem i odbojnošću. – Znači, kad sam prvi put došao radilo se samo o proveri? To želiš da mi kažeš? – Vrlo prijatnoj proveri, u to možeš da budeš siguran – rekla je ona vispreno. – Najzad, ja nisam ni stara ni ružna, a imam priličnog iskustva u ponašanju muškaraca u takvim prilikama. – Očigledno je da sam prošao proveru. – Položio si ispit sa odličnim! Tvoje ophoñenje bilo je toliko šarmantno, a ljubavna tehnika toliko stručna da mi je jedino preostajalo da te najsrdačnije preporučim gospoñi. – Da li je ona podjednako zadovoljna? – Vrlo ti je privržena. Divi se tvom stllu i načinu, kako se prema njoj ophodiš. Rekla mi je to ne jednom. – A što je onda bilo potrebno da proveravaš tog Šenea? – zapitao je Arman. – Što bi trebalo da budem zamenjen, reci mi? – Slušaj, da li ti je zaista potrebno da toliko zapitkuješ? Što ne odustaneš? Ne bih želela da se razočaraš. – Volim da znam – navaljivao je Arman. Dohvatio je kaput, izvadio novac i sve novčanice rasprostro na krevet. – Ne radi se o novcu – rekla ja Klodina. – Nego o čemu? – Pitanje je lojalnosti. – Dobro rečeno. Taj kvalitet cenim, Klodino, i poštujem tvoje skrupule. Ali kad si već dovde došla, zašto ne nastaviš? Najzad, ti i ja smo stari prijatelji. Ovaj novac nije mito, da bi se odrekla svoje lojalnosti, već jednostavno izraz mog poštovanja. – Ako je tako, prihvatam. Priznajem da imam neku slabost prema tebi. Osećam je u srcu. – I ne samo u srcu, Klodino. – Ah, što se toga tiče – nasmejala se i dodirnula se izmeñu
nogu. – Kada završimo ispovest – rekao je Arman – biću počastvovan da do kraja iskoristim tvoju slabu tačku. Meñutim, prethodno mi reci nešto više o tom Šeneu. – Moraš shvatiti da je gospodin Šene bogat. – To sam primetio. Ali, nisam ni ja siromašan. – Prirodno, gospoña uopšte ne prihvata siromašne prijatelje. Meñutim, gospodin Šene ima znatne prednosti u odnosu na njene ostale obožavaoce. Već je poverio gospoñi da je voli, pa je čak nagovestio da bi bio spreman da se njome oženi. – ðavola je spreman! – Ona ga je do sada vrlo malo hrabrila, shvati, ali je on vrlo uporan. – Malo ga je hrabrila? A pozvala ga ovamo! – Zato što je znala da ga neće sačekati. – Pa ipak... – Slušaj, gospoña zna da postoje vrlo mali izgledi da je zaprosiš, bez obzira što ti je stalo do nje. – Da budem iskren, pomisao na brak nije mi uopšte pala na pamet. – Ona to shvata. Meñutim, istovremeno je potpuno prirodno što mora da misli na svoju budućnost. Gospodin Šene bio je potencijalni kandidat za muža, bar tako sе uzdala, mada sada to više ne dolazi u obzir. – Zašto to kažeš? – Nespretan je. Gospoña svakako ne bi trpela da se on prema njoj ponaša onako nespretno kao što se poneo prema meni. Prema tome, budi siguran da više nikada neće biti pozvan ovamo. – Da li je to sva uteha, koju možeš da mi pružiš? – Mogu da vas utešim svojim telom – predložila je Klodina. – То svakako. Na žalost, srce mi je slomljeno. Klodina ga je pogledala pravo u oči. – Moramo rasuñivati trezveno – rekla je. – Ti si vladar gospoñinog srca. Ovih meseci ti si za nju postao standard po kome procenjuje ostale muškarce. Ništa slabije ne dolazi u obzir,
jer je gospoña sasvim specijalna osoba. – Isuviše – reče Arman kiselo.
ŽERMENA ODRŽAVA KONDICIJU Mada je imala 46 godina, telo Žermene de Marževil bilo je kao u mlade sportistkinje. Svakog jutra, čim bi ustala, zbacila bi spavaćicu i stala gola pred veliko zidno ogledalo u spavaćoj sobi da pregleda izgled svoga tela spreda, odnazad i sa strane. Da li su joj leña prava i elastična? Da li je trbuh, taj pokazatelj sredovečnosti, pljosnat i zategnut? Podmetnula bi šake ispod malih dojki kako bi proverila da se nisu opustile. Da na zadnjici nije počelo da se nagomilava salo? Da li su butine podjednako vitke i čvrste kao juče. Njeno telo nije ranije izgledalo tako dobro. Pre 25 godina, kada se prema porodičnom dogovoru udavala za Žorža de Marževila, Žermena je imala bucmasto lice, okrugli stomačić i punačke butine, mada su sve ove karakteristike u ono doba bile cenjene. Tada je morala da nosi zategnute, dugačke midere, kako bi stanjila struk, a isturila grudi i zadnjicu. Muškarci su tada voleli tzv. struk kао u osice. Posle prvih 10 godina braka, koje je provela kao razmažena supruga bogatog čoveka, u beskrajnim ručkovima i večerama sa izobilnom hranom i suviše vina i posle roñenja sina – u svojoj 30. godini bila je, moglo bi se mirne duše reći, gojazna. Da je tako nastavila, mogla bi se u 40-toj smatrati potpuno izgubljenim slučajem. Rat je sve promenio. Ili tačnije, muškarac koga je upoznala za vreme rata promenio je njena životna shvatanja. U to vreme održavala je poneke vanbračne veze, kako bi oživela prilično jednolični brak. Na jednoj dobrotvornoj priredbi u korist Crvenog krsta, Žermena se upoznala sa majorom Polom Žonkijem, oficirom, ali na dužnosti u Ministarstvu rata u Parizu. Postali su ljubavnici, a on je presudno uticao na njen način života. Kada se radilo o zdravlju, Žonkij je bio fanatik. Ustajao je u zoru, leti i zimi, i odlazio na jahanje u Bulonjsku šumu bila kiša, poledica, mraz ili sneg. Dizao je ñulad, veslao po Seni, mačevao se, streljao iz pištolja, lovio, plivao. Nikada nije propušio, a za vreme
obeda pio je vrlo umereno. Kaže sе: suprotnosti se privlače. Vremenom se Žermena čvrsto vezala za ovog krutog čoveka, a on se potrudio da je oblikuje po svom uzoru. Bio je polaskan njenim divljenjem, pa joj je oduševljeno prepisao dijetu i metod vežbanja. Kad god bi mu službene dužnosti to dozvoljavale, lično je nadgledao njene vežbe. U roku od samo 12 meseci Žonkij je uspeo da Žermeninu težinu svede na razumne granice, popravio joj je držanje tela, a mišiće neverovatno ojačao. Kad se rat završio, a moda tražila lakše i jednostavnije haljine, Žermena je već imala pripremljenu savršenu figuru za tu svrhu. Mogla je da nosi što je htela, bez prslučeta i midera i da izgleda čarobno. Dugo pošto je Žonkij nestao iz njenog života, ona je nastavljala sa vežbama i dijetom, pa je bila zdrava kako se samo poželeti može. Takoñe je preuzela i majorova ekscentrična shvatanja o seksualnosti. Njemu je seks značio svakodnevni sastavni deo gimnastike, namenjene jačanju zdravlja. Odlazio je sa ženama u postelju iz uverenja da time pogoduje svome zdravlju. Sve do poznanstva s njim, Žermena je o seksualnosti imala shvatanje kao i većina njenih poznanica. U odnosu na muža radilo se o bračnoj dužnosti obavljenoj da bi se začela deca; s drugim muškarcima to je bila prijatna razonoda bez nekog posebnog cilja. Od Žonkija je naučila da je seks neophodan za održavanje zdravog duha i tela. Bilo je to i prijatno, nesumnjivo, ali prijatnost nije bila bitna. Pošto bi dovršila jutarnju inspekciju tela u ogledalu, Žermena bi počinjala sa gimnastikom. Njenom mužu to nije smetalo, jer je spavao u drugoj sobi, a već godinama nije pokazivao nikakvo seksualno interesovanje. Njegove potrebe zadovoljavala je potajno privlačna mlada dama, smeštena u stančiću u Neiju. Doduše, samo on je smatrao da je ova veza tajna, jer je Žermena znala za nju i to smatrala prihvatljivim rešenjem. Žorž je bio 10 godina stariji od nje, gojazan i sipijiv od nehigijenskog života, jednom rečju vrlo neprijatan partner u postelji. Mala prijateijica u Neiju morala je
itekako da se potrudi da bi zaradila apanažu, smatrala je Žermena. Jutarnja gimnastika počinjala je od nogu. Skupila bi stopala, izdigla se na prste, ispružila ruke, raširila kolena, a zatim se polako spuštala dok zadnjicom ne bi dodirnula pete. Zadržala bi se u tom položaju dok izbroji do 5, a onda ustajala. Sve ovo ponovila bi 25 puta! Celo vreme Žermena je posmatrala svoje pokrete u ogledalu i proveravala kako se zatežu mišići butina i trbuha, Onda su dolazile vežbe za leña, a sastojale su se u naginjanju unapred sve dok ne bi postavila dlanove na pod izmeñu nogu. I to 25 puta! Zatim su dolazile vežbe za ruke i tako redom. Žermenine svakodnevne vežbe naterale bi netreniranu ženu da posle njih iscrpljena klone u postelju. Ona je to izdržavala s lakoćom. Kad bi završila gimnastiku, odlazila je u kupatilo da spere znoj nahvatan na sjajnoj koži. Njene seksualne vežbe nisu bile manje značajne, a brižijivo su unapred planirane. Još od vremena majora naučila je da će teško naći muškarca koji bi mogao da joj obezbedi svakodnevne vežbe. Za nju je standard bio jednom na dan, mada joj je 2 puta na dan više odgovaralo. Ako bi okolnosti bile naklonjene, i 3 puta bi bilo prihvatljivo, mada je sve preko toga smatrala razuzdanošću. Da bi ispunila normu imala je nekoliko ljubavnika s kojlma se naizmenično nalazila, a uvek je imala i nekog ljubavnika u rezervi, ukoliko bi želela da seksualni odnos tog dana udvostruči, mada rezervni ljubavnik o tome nije imao pojma. Jedan od redovnih ljubavnika bio joj je maser, koji je dolazio u njenu kuću pre podne svakog utorka i četvrtka. Bio je to nemoguće visok i krupan Šveñanin, beziraznog lica ispod kratko podšišane kose boje slame. Vreme njemu zakazano bilo je 11 sati pre podne, znači posle Žoržovog odlaska. – Dobro jutro, gospoño – rekao bi na lošem francuskom kad bi ga sobarica uvela u Žermeninu spavaću sobu. – Kako ste? – Vrlo dobro, Olafe. Zatim bi Žermena svukla domaću haljinu i gola potrbuške legla na krevet. – Dobro, dobro – mrmljao bi maser istežući zglobove svojih prstiju pre nego što će na dlan sipati mirišljavo ulje.
Olafove šake bile su velike kao lopate i sav njegov talenat slio se u njih. Počinjao je od Žermeninog vrata, idući polako naniže, kako bi razgibao i omekšao mišiće. Polako se spuštao duž kičme, pa je Žermena imala utisak da svaki pršljen blago razdvaja od susednih, čime je kod nje izazivao osećaj prijatnog opuštanja. Kada bi stigao do razdeljka izmeñu njenih guzova, Žermena je već bila sanjiva od uživanja. Njegovi snažni prsti gnječili su joj guzove kako bi otklonili zaostalu mišićnu napetost, a potom klizili niz zadnju stranu butiha i listova noge kako bi i time razradili sve mišiće. Žermena je bivala na pragu usnuća. Šveñanin bi je ostavio nekoliko časaka na miru, a za to vreme je sebi masirao prste i ramena, zategnute od pognutog položaja. – Molim vas, okrenite se gospoño, ako želite da vam obradim prednji deo. Žermena bi se polako okrenula, žmureći, a on bi nastavio rad. Olafova masaža imala je 2 različita dela i dve namene. Masirao je leña da bi Žermenu oslobodio telesne i mentalne napetosti. Pošto bi završio, obrañivao je njen prednji deo da bi postigao što jaču erotsku nadraženost. Njegova spretnost u oba dela tretmana činila ga je vrlo omiljenim kod gospoña Žermeninog doba i izvanredno plaćenim. Pošto bi najpre nasuo malo mirišljavog ulja izmeñu njenih dojki, njegove ogromne, ali ipak blage, ruke počinjaie su da joj masiraju ramena, dok su se grudi već uzdizate od prijatnog iščekivanja. U pravom trenutku počinjao bi da masira dojke, idući sporim, kružnim pokretima, dok bi joj dlanovima prevlačio preko bradavica. Njeno opušteno disanje počinjalo je da bude ubrzanije i čujnije. Olaf je znao potrebe svojih klijentkinja i nije žurio. Tek kada bi Žermenine bradavice postale toliko osetijive da bi dodir njegovih ruku Žermeni bio gotovo bolan, kretao je rukama ispod grudnog koša. Prsti su mu se zarivali u njen trbuh, masirali i uzbuñivali njene unutrašnje organe. Tada je već počinjala glasno da stenje. Kada bi procenio da je trenutak, spuštao se dalje, pa je prstima, prošavši kroz njen čuperak, počinjao da miluje njen ljubavni otvor. Žermena bi nagonski širila noge kako bi mu omogućila da joj dotiče
unutrašnjost butine i prepona. Nauljeni vrhovi prstiju čvrsto su trljali meko meso unutrašnjeg dela njenih butina, počev od kolena pa do ljubavnog otvora, pa bi to ponovio 10-tak puta, sve dok ona ne bi podigla kolena s postelje i pete primakla zadnjici, pružajući sebe potpuno i besramno otvorenu maserovom pogledu. Ubrzo bi njegovi ogromni palčevi oprezno zašli u nju i blago milovali one delove za koje žene vole da budu milovani. Kod mnogih Olafovih klijentkinja to je bio i kraj, јеr bi njegovi spretni palčevi izazvali klimaks sladostrašća. Žermena se nije predavala tako lako. Podigla bi noge s kreveta, obuhvatila Olafov grudni koš, a stopala zabacila iza njegovog vrata i tamo zakvačila. Bez žurbe ili emocije, Olaf bi se raskopčao, gurnuo svoju uvek spremnu alatku u posudu željnu da je primi, a zatim je maljavim ručerdama dograbio za noge. Žermena bi već toliko odmakla kao posledica masaže, da je nekoliko dubokih udaraca bivalo dovoljno da je dovede do ključanja. Tresla se, ječala i vlažila. Olaf bi je podržao sve do završnih trzaja, a onda bi se izmakao, a nju položio na postelju. Zatim bi spakovao maserski pribor i učtivo sačekao. – Hvala vam, Olafe. Vi ste najbolji maser u Parizu. Njegov honorar već je ležao pripremljen па noćnom stočiću, sve vreme na vidiku ukoliko bi Olafu bila potrebna inspiracija. Stavio bi novac u ñžep i rekao: – Hvala, gospoño. Dolazim sledeći put u četvrtak, je li tako? Nekoliko puta Žermena je pomišljala da s maserom nekud ode na 2-3 dana. U neki mali hotel u unutrašnjosti, daleko od Pariza, gde ne bi postojao rizik da naiñe na poznanike. Uživala bi u blaženstvu! Najpre bi zatražila da je masira posle doručka, a zatim bi izašli da se šetaju poljima. Još jedna masaža posle lakog ručka, a onda prijatni dremež. Docnije, brižljivo odabrana večera i još jedna masaža, pre odlaska u postelju. Bila je sigurna da bi 4 dana ovakvog tretmana blagotvorno delovala na njeno zdravlje. Bila je i uverena da bi Olaf sve to izdržao. Dodir njegovih ruku delovao je tako uspešno na njeno telo, da se od njega tražio
minimalni napor da bi se postigao vrhunac. Uostalom vrlo često, kada bi nju zadovoljio, on se povlačio рrе klimaksa, jer nije želeo da rasipa snagu. Nema sumnje da je morao da se nauči na samoobuzdavanje, kako bi svoje profesionalne usluge rasporedio na više klijentkinja u toku istog dana. Ako bi ga Žermena za sebe pridobila na nekoliko dana, više bi se naprezale njegove mišice i mišići, nego onaj deo koji se mnogo lakše zamara. Zamisao o odlasku s njim biia je vrlo podsticajna, ali je teškoća bila da ovu idilu uključi u svoj vrlo puni društvenl život. Dva puta nedeljno, ponedeljkom i petkom, Žermena je odlazila u mačevalačku akademiju Gastona Dusea, na časove mačevanja. Njena zainteresovanost za ovaj sport bila je još jedna od zasluga galantnog majora Žonkija. Svrha odlaska bila je dvostruka – trening je izvanredno koristio za održavanje kondicije, a drugo, učitelj mačevanja pokazivao se vrlo uslužan i kao muškarac. Obično je u Duseovu akademiju odlazila nešto zaobilaznim putem, kako bi videla neke omiljene krajeve Pariza, a posebno kad bi prelazeći most Sene ugledala Ajfelovu kulu. Uvek bi se uzbudila ugledavši ovu veliku i smelu metalnu grañevinu. Stajala je tako gordo uspravljena, tako srazmerno komponovana! U svome hrljenju prema nebu, delovala je izuzetno muževno! U posebnoj svlačionici, posebno njoj dodeljenoj u Duseovoj školi, Žermena bi sve zbacila sa sebe izuzev donjeg rublja, a zatim obukla obaveznu belu suknju i beli kaput. Suknja je bila od materijala dovoljno debelog, da spreči prodor vrha mača, kaput, načinjen od platna za jedra, zakopčavao se s leve strane. Dva prstena od isprepletenog užeta, stavljana su izmeñu platna i postave kaputa da prepokriju njene sitne grudi i zaštite ih od eventualnih ozleda. Zatim bi navukla rukavice, ojačane na nadlanici i prikladno odevena, s maskom ispod pazuha i rapirom u ruci, izlazi da pozdravi učitelja. Duse je i sam bio u vojnoj službi do 1917. godine, kada je zbog povrede demobilisan. Na sreću, potpuno se oporavio od rana. Zadržao je oštre, vojničke brčiće i podjednako oštro ophoñenje. Izuzev prema Žermeni. Nju je vrlo mnogo uvažavao, jer je povišena tarifa koju je ona plaćala za časove predstavljala znatan deo
njegovih prihoda. Prišli su jedno drugome u vežbalištu, a Duse se poklonio. – Dobar dan, gopoño de Marževil. – Dobar dan, kapetane Duse. Stavili su mrežaste maske i pozdravili se podizanjem rapira, tako što im je drška bila u visini usta. Onda su se okrenuli bočno, tako da je svako svoj desni bok okrenuo protivniku i desnu ruku ispružio tako da se vrhovi rapira dodirnu, a time su istovremeno odabrali propisano rastojanje. – Zauzmite stav, madam – rekao je Duse, pa su oboje zauzeli borbeni položaj, uspravnog tela, povijenih i uravnoteženih kolena, spremni na akciju, dok su im leve ruke bile visoko uspravljene i zabačene unazad, kako bi njima održavali ravnotežu. Sečiva su se ukrstila, dodirivala, prelazila iznad i ispod, dok je svaki borac vrebao priliku za brzi napad, Žermena bi napala, ali bi Duse parirao napred i odmah uzvraćao kontranapadom. Sečiva su se sudarala i zvečala, noge su udarale o pod, dok su napredovali i uzmicali. Duse je neprekidno komentarisao Žermenine pokrete pa je hvalio, kritikovao, objašnjavao i upućivao. Njegovo sečivo uvek je bilo spremno da parira njene pokušaje, a zatim da poleti prema njoj. Potisnuo bi suparnicu, a zatim joj dozvoiio da se pribere i juriša, da bi je opet nemilosrdno zaustavio. Žermena je znala da ume dobro da mačuje, ali je imala posla s majstorom. Tak na samom kraju časa Duse bi joj dozvolio da sprovede napad do kraja i ubeleži poen dodirnuvši ga vrhom mača. – Тuše, madam – rekao bi najzad. Pošto bi se to uvek dogañalo pri kraju lekcije, Žermena je znala da je on ovo planirao da bi je ohrabrio. Uklonili su obrazine i opet se pozdravili dizanjem rapira. Žermena je bila rumena od naprezanја, Duse nije. – Bilo je vrlo uzbudljivo – rekla bi ona. – Vi ste odlična učenica, gospoño. Duse bi je otpratio do njoj namenjene svlačionice pod izgovorom da treba da joj pomogne pri otkopčavanju dugmeta sa strane. I u drugom delu njihove igre postojala su pravila isto onako
stroga kao i za mačevanje, a oboje ih je doslovno poštovalo. Bilo je i razloga za uvoñenje tih pravila. Po socijalnom statusu Duse je stajao znatno iznad masera Olafa. Šveñanin je imao jedva nešto viši rang od običnog sluge. Obavio bi uslugu i bio plaćen u gotovom. Duse je bio nekadašnji oficir, nastavnik drevne i plemenite veštine, pa je dobijao honorar. Žermena je oslovljavala masera sa "Olaf", kao što bi svakog člana posluge, dok je on nju oslovljavao sa "gospoño". I Duse je oslovljavao Žermenu sa "gospoño", ali je i ona njega nazivala "kapetane Duse", kako bi mu odavala poštovanje: U svlačionici, pošto bi zaključali vrata, kao preventivu zbog mogućih smetnji, Duse bi joj vrlo učtivo raskopčavao mačevalački kaput, dok bi Žermena držala raširene ruke, a zatim joj pomagao da ga svuče. Ispod debelog platna njeno telo bilo je obliveno znojem. – Dozvolite – rekao bi, dok bi joj raskopčavao suknju i dopuštao da padne na pod. Zatim bi klekao kako bi joj pomogao da izuje obuću i smakne čarape. – To je bolje – rekla bi ona, kada bi ostala samo, u svilenom kombinezonu. – Čovek se strašno oznoji u mačevalačkoj odeći. – Osvežili biste se, ako bih vas obrisao sunñerom – predložio bi on. Odlična ideja. Sve je to spadalo u njihova nepisana pravila. Veliki lavor pun mlake vode već je čekao pripremljen. Duse bi prostro peškir na pod, a Žermena zbacila donje rublje. Stajala bi gola na peškiru, ponosno pokazujući svoje sportski grañeno telo, uzdignutih ruku, dok bi je Duse pažijivo brisao sunñerom. Obradio bi je savesno i stručno ispod pazuha, izmeñu grudi, ispod brade, zatim bi prešao na leña i stomak i najzad, izbrisao butine. Dok bi obavljao svoju prijatnu dužnost, komplimentirao bi je zbog izvrsne flgure i kondicije. Prirodno da je Duse govorio sa autoritetom čoveka koji ceni fizičku kondiciju i razume se u nju, jer je i to spadalo u njegovu profesiju. Žermena je uživala kad bi joj on hvalio telo. Najzad bi je zamotao u drugi veliki peškir da bi je osušio.
– Nadam se da vas vežba niје suviše zamorila – rekao bi brižno – jer primećujem da malo podrhtavate. Imala je i razloga za ovu izjavu, jer je bilo jasno da nije bilo povoda za neki izrazitiji premor. – Sasvim ste u pravu – odgovorila bi Žermena, u skladu sa svojom ulogom – noge su mi zamorene, pa bi ih nekoliko časaka odmorila pre nego što se obučem. – Dozvolite mi da vam ponudim stolicu. – Hvala, mada mi izgleda neudobna. – U pravu ste. Drveno sedište je tvrdo. Moraću pre vašeg sledećeg dolaska da nabavim jastuče. – To ste mi i do sada obećavali. – Tačno je, ali mi pamćenje nije kao nekada. Moraću da pribeležim. Neće biti potrebno. Najbolje bi bilo da vi prvi sednete. – Svakako, biću počastvovan da vam poslužim umesto jastučeta dok se odmarate. Tada bi Duse seo na stolicu, uspravnih leña i skupljenih kolena, još uvek u mačevalačkoj opremi. Osmehnuvši se, Žermena bi ga opkoračila i sela mu u krilo, lica njemu okrenutog, da odmori noge. – Da li ste se smestili udobno? – upitao bi. – Da, hvala. Ali nisam sigurna da je vama udobno u kaputu. Možda bih mogla da vam pomognem. Mačevalački kaput nije se završavao u struku, več je imao trougaoni preklop, koji se spuštao izmeñu nogu mačevaoca i zakopčаvао nazad, predstrožnost za slučaj da neki nevešti učenik ne usmeri vršak rapira suviše nisko i tako ošteti deo, koji svakako ne trpi nikakve grublje postupke. Žermena bi posegla rukama iza njegovih leña, da raskopča dugmad, a Duse bi iskoristio priliku da joj galantno poljubi grudi. Ruke su mu bile na njenim obnaženim butinama, pa ih je milovao kao da želi da smiri usplahirenu bedeviju. Žermena bi odigla preklop i povukla ga na gore, a time bi joj postala dostupna dugmad njegovih čakšira. – Gle, šta je ovo? – uzviknula bi – neko skriveno oružje. – Otkrili ste moju tajnu – odgovorio bi.
– Nije sportske nositi skriveno oružje. Dok je pitala, nežno bi hvatala "oružje". – Možda se sećate da postoji drugi način mačevanja, koji sam više puta nudio da vam pokažem. Radi se o stilu naših predaka, a oni su u borbi istovremeno koristili mač i bodež. – Lično pretpostavljam da se to razdvoji... najpre mač, pa bodež. – Zauzmite stav, madam! – uzviknuo bi Duse dok bi njena ruka živahno trljala bodež. – Hvala što ste me upozorili, mada sa zakašnjenjem, jer vidim da ste vi već zauzeli borbeni stav. Ovaj vaš bodež izgleda vrlo ugledno. Da li je italijanske ili španske izrade... možda iz Toleda? – Francuskog je porekla, a uveravam vas da daleko premašuje sva uvozna oružja. – Izvrsno – rekla bi Žermena. Podigla bi se, odmerila bodež, a zatim iznova spustila tako da joj se zarije u njeno toplo meso. – Ja sam rodoljub, to ste svakako zapazili – komentarisao je Duse. – Kad bi samo bilo više Francuza kao što ste vi, spremnih da trenutno skoče na noge, čim začuju bojne trube – uzdahnula bi Žermena – ali se bojim da živimo u degenerisana vremena. Duse bi je podržavao za bedra, dok bi se ona u njegovom krilu brzo ljuljala napred-nazad. – Vremena su se promenila – rekao je on, dok je čelo polako počinjalo da mu se rosi znojem, jer su emocije jačale. – Rat je uništio ono što je najbolje u Francuskoj – rekla je Žermena snuždeno. – Pa ipak, preostalo je nešto viteškog duha, a vi ste istinski rodoljub pa vas zbog toga izuzetno poštujem. Duseove prodorne smeñe oči počinjale su da gube oštrinu pogleda. Žermenine ruke počivale su na njegovim ramenima, njeni prsti ukopavali su se u belu tkaninu njegove bluze, dok su njeni pokreti postajali strasniji. A onda – kada bi to priroda odredila – on bi počeo da se trese ispod nje i uzdiže se 10-tak puta da bi se dublje zario u nju.
Žermena bi naglo zabacila glavu i otvorila usta, pa bi ispustila niz stakato krikova, dok bi dostizala vrhunac svoje kondicione vežbe. – Bilo je vrlo uzbudljivo – izjavila bi, koristeći iste rečl izgovorene posle časa mačevanja – a vi ste prvoklasan učitelj. Sišla bi sa njega i počela da se pere sunñerom. Čim bi mu okrenula leña, Duse bi skočio na noge i hitro doveo svoju odeću u red. – Molim vas da me izvinite – rekao bi i poklonio se – ali očekujem novog učenika. Prirodno, Žermena mu nije davala honorar iz ruke u ruku. Mesečna članarina za nastavu mačevanja stizala je poštom, a teretila kućne izdatke. Pored masera i učitelja mačevanja, Žermena je imala u pripravnosti i niz drugih muškaraca, pogodnih i voljnih da zadovoljavaju njene potrebe. To ne znači da je ona bila promiskuitetna i nemoralna žena, a ukoliko bi se neko usudio da joj to kaže, bila bi uvreñena i ojañena. Razlog je bio jednostavan; da bi održavala kondiciju, svakodnevni seksualni odnosi bili su neophodni. Prema tome, kao razumna žena, preduzela je sve da to i ostvaruje. Dva puta mesečno odlazila je kod lekara na kontrolni pregled. Dr Masanet dočekivao bi Žermenu vrlo učtivo, jer je ona spadala meñu značajne i uticajne pacijente. Pošto bi prozborili nekoliko rečenica i on se uverio da je njeno zdravstveno stanje naizgled odlično, zamolio bi je da se svuče. Bilo potrebno ili ne – a to se nikada ne zna, kada se radi o lekaru i pacijentu – Žermena bi se obavezno svlačila potpuno gola. Masanet bi najpre prislonio stetoskop na njene grudi i poslušao kako joj srce snažno i ravnomerno kuca. Zabeležio bi joj težinu, pregledao oči i uši, opipao jetru, a zatim dojke prepipao vrlo temeljno i dubinski, za slučaj da se javio neki kancerozni izraštaj... Na svu sreću sve je bilo besprekorno, jer je Žermena bila јаka kao konj. Kad bi se opšti pregled završio, dolazio je na red ginekološki pregled. Žermena, je na tome uvek insistirala, a doktor
nije imao razioga da to izostavi jer je bio podstaknut i finansijskim i ličnim motivima. Žermena bi legla na divan, raširenih nogu, dok bi Masanet vrlo pomno pretraživao njene intimne deiove. Naravno da je redovna vežba činila da ti delovi budu u izvrsnom stanju, pa bi joj lekar akonto toga uvek načinio nekoliko komplimenata. Prvi deo pregleda sastajao se u klasičnom posmatranju i pipanju, mada je Masanet pregled pipanjem produžavao znatno duže nego što je bila uobičajena praksa svih pariskih ginekologa. Tek kada bi Žermena pokazala znake izrazite uznemirenosti, doktor bi prelazio na drugi deo pregleda. Ovaj poslednji i presudni deo prilično je odudarao od normalne medicinske prakse. Pored pregleda pogledom i dodirom, Masanet je insistirao da neminovno ispita unutrašnju osetljivost ginekoloških organa. U ovom pogledu Žermena mu je potpuno davala za pravo. Ovaj test zahtevao je da se namesti iznad nje, zbaci pantalone do kolena i duboko prodre onim organom, koji je inače proviñenje odredilo za pričinjavanje uživanja ženama. On se zarivao vrlo savesno, jer je bio temeljan stručnjak, kome je dobrobit pacijentkinja bila važnije od ičega na svetu. Zadržavao bi se znatno duže nego što je Žermeni bilo potrebno, ali mu nije zamerala, pa je čak i cenila njegovu temeljitost i samopregor. Što se on ponašao temeljitije, to su i izgledi da Žermena očuva zdravlje bili veći. Posle svakog odlaska kod dr Masaneta, Žermena je osećala duboku zahvalnost prema njegovoj medicinskoj stručnosti. Bilo je i dana, kada bi odiazila u jednu ekskluzivnu prodavnicu obuće u ulici de la Pe, specijalizovanu za najnovije modele. Poslovoña se uvek lično starao o imućnoj mušteriji i odvodio je u posebnu kabinu za probe. Zvao se Rože, bio snažne grañe i imao 30-tak godina. Savršeno je poznavao Žermenin ukus, a kao umešan poslovan čovek znao je da je od svega najvažnije ugoditi mušteriji. Žermena ne bi kupila novi par cipela prilikom svakog dolaska, a ne bi se ni moglo očekivati da joj je svake nedelje potreban novi par. Tuce cipela bilo joj je dovoljno godišnje, ali je
pristajala da ih plati po posebnim cenama jer je uz njih zahtevala i posebnu uslugu. Poslovoñi butika bilo je najvažnije da Žermena preporuči njegovu robu prijateljicama i da tako proširi poslovanje. Žermenin ugled činio je da bude rado viñena mušterija u svim prodavnicama. – Mogao bih da vam preporučim ove klasične večernje cipele – počeo bi Rože kad bi se ona udobno smestiia u našlonjači – to su cipele od pozlaćenog ševroa sa vrlo malo ukrasa. Siguran sam da će vam pristajati izvrsno. Dozvolite da vam ih obučem, kako biste procenili. Klekao bi, kako bi joj skinuo cipele, a zatim obuo najnoviji model. Pošto bi joj tako pokazao 2-3 para cipela, uzeo bi njeno stopalo u ruke i роčео da je masira. – Imate tako prefinjeno i prekrasno oblikovane noge – rekao bi – da je zadovoljstvo videti ih. – Kao što znate, svakog dana radim gimnastiku – odgovorila bi Žermena – a najviše se podižem i spuštam na nožnim prstima, kako bih ojačala luk stopala. – Uspeh nije izostao. Sasvim je prirodno što je gimnastika učinila da vam nožni listovi ostanu tako graciozni. – U tom pogledu pomažu vrlo mnogo časovi mačevanja. U meñuvremenu, Rožeove ruke su već masirale Žermenine listove, ali blago, kako ne bi upropastile svilene čarape. Žermena bi zadigla suknju nešto više da bi ga ohrabrila, pa bi on ubrzo počeo da peva slavopojke njenim simetričnim butinama, dok bi mu ruka istovremeno milovala glatku kožu izmeñu gornjeg vrha čarapa i donjeg ruba gaćica. – Vrlo sam počastvovan što mogu da pomažem pri odevanju tako otmene dame. Doduše, moja nadležnost je samo obuća, ali kad bih bio počastvovan da vam postanem lični kreator, stvarao bih čudesno donje rublje za tako vitko telo. Žermeni je bilo dovoljno vrlo malo milovanja butina, pa da ih spontano raširi i tako mu dozvoli da proturi šake kroz olabavljene nogavice gaćica i tako počne istraživanje njene najtajnije oblasti. I toga nije bilo mnogo potrebno, pa da bude sasvim spremna za
njega. Rože je vrlo odgovorno obavljao dužnost, pa bi energično pumpao sve dok njeni tihi jecaji ne bi najavili da je još jedna zdravstvena vežba uspešno obavljena. To što se glasno izražavanja zadovoljstva čulo i u prodavnici i dopiralo do ušiju pomoćnice prodavaca, kose crne kao gavran, nije Žermenu ni malo uznemiravalo. Podozrevala je da je ta devojka Rožeova ljubavnica, pa je čak i uživala u pretpostavci da će time da je malo namuči. Zanimljiva ličnost u svetu Žermeninih zdravstvenih "saradnika" bio je njen ispovednik. Žermena je bila podjednako čvrst pobornik tradicije i religije, jer ih je smatrala temeljima civilizacije. Uklonite ih i najviše što možete očekivati to je revolucija. U okviru njenog istrajnog režima fizičkog i psihičkog zdravlja, spadalo je i jednom nedeljno ispovedanje sitnih grehova i sticanje oproštaja, kako je griža savesti ne bi izlišno opterećivala. Ranijih godina odlazila je u crkvu na ispovest, ali pošto je uvidela da je otac David koristan i za druge namene, udesila je da on dolazi jednom nedeljno, da bi je ispovedio. Dobri sveštenik već odavno nije blo u prvoj mladosti, pa, mada je duh bio voljan, telo je otkazivalo. Žermena je morala sve više razvoj dogañaja da preuzima u svoje ruke da bi stigli do krajnjeg zadovoljenja. Njoj preduzimljivost nije smetala, jer je i to spadalo u fuzičke vežbe, a pored toga obavljala je koristan posao. Na žalost, protokom vremena, utvrdila je da ispovednik sve češće pokazuje mekoću u trenutku kad je čvrstina bila najneophodnija. Imajući na umu da je Žermena novčano izdašno pomagala mnogobrojne akcije u parohiji, otac David je najzad predložio da njegov pomoćnik preuzme dužnost ispovednika, a predlog je spremno prihvaćen. Iduće nedelje u Žermeninom domu pojavio se otac Pjer. Širina njegovih ramena i zdrava boja kože ostavili su na domaćlcu prijatan utisak. Povukli su se u njen budoar gde je bila pripremijena stolica za sveštenika i jastuče, na koje će ona kleknuti. Kao što i odgovara prilici, Žermena je imala skromnu sivu haljinu, – skromnu ali elegantnu. Otac Pjer je seo – impresivna figura u crnoj mantiji. Žermena
je klekla i počela da se ispoveda rečima naučenim još u detinjstvu. – Blagoslovi me, Oče, jer sam zgrešila. Usledio je izveštaj o prošlonedeljnim zbivanjima. Telesna veza sa maserom 2 x, isto sa učiteljem mačevanja 2 x, telesne veze sa dvojicom poznanika i to sa jednim 2, a sa drugim 3 x... I tako redom. Pošto je završila sa katalogom grehova čula, otac Pjer se raspitivao da li je počinila grehe oholosti, mržnje, neplemenitosti, ljutine, lenjosti, ješnosti (ovaj greh nije bio zastupljen), kao i neke druge postupke koje crkva i Sveto pismo osuñuju. Kad je bio siguran da je otkrio sve značajno, rekao je: – Ovo je prvi put što sam čuo vašu ispovest, dete moje. Otac David me je upozorio, ali nisam siguran da li da vam pružim oproštaj grehova sada ili posle. Kako je on običavao da čini? – Posle – odgovorila je Žermena – inače bismo morali da spisak grehova povećamo za 1. – U pravu ste. Ako to obavimo kasnije, uštedećemo vreme i trud. Ustao je i stavio stolicu tako da se našla ispred mesta na kome je Žermena klečala. – Stavite ruke na sedište, a glavu na ruke – podučio ju je. Odmah ga je poslušala, zadovoljna što je dovoljno snažna da mu za počinjanje rabote nije potrebna njena ručna pomoć. Predloženi stav bio je sasvim prikladan i zadovoljavajući jer bi bilo nezamislivo da gleda isposnika u oči u trenutku kad se upušta u nedozvoljeni postupak. Sa ocem Davidom, gde je inicijativa morala da potiče od nje, problem je rešavan tako što mu je sedela u krilu, okrenuta ieñima, pa bi živahno skakala gore-dole dok probiem ne bi bio rešen. Otac Pjer je zašao iz nje i zadigao suknju pojasa, otkrivši time njenu golu zadnjicu, jer je imala običaj da rublje svuče pre dolaska sveštenika, da bi olakšala rasplet dogañaja. – Prekrasan prizor! – uzviknuo je razdragano, klekavši iza nje. Osetila je kako joj rukama gnječi bokove i bedra. – Prizor koji u svome pozivu retko viñate – prihvatila je ona, osećajući jačanje uzbuñenja. – Takvi prizori su nam zabranjeni, jer najpre dovode u
iskušenje, pa zatim i u greh – odgovorio je, dok je rukom milovao Žermenu izmeñu butina. – Ah... nikad nisam doista shvatila zašto bi ovakva prijatna i zdrava aktivnost bila smatrana grešnom – promrmljala je Žermena u očekivanju da se ispovednik zagreje. – Nemojte da osporavate mudrost Crkve, dete moje – odgovorio je pomalo drhtavim glasom, jer su počinjaie da ga hvataju emocije – nego zablagodarite što je za vas već spreman oproštaj za sve grehove puti. – Da – uzdahnula je Žermena slušajući kako mu šušti mantija dok ju je izdizao i zadevao za pojas. Nešto toplo i zatupasto okrznulo joj je butine i učinilo da ustrepti od isčekivanja. Mada je dodir bio površan, osetila je da se radi o nečemu vrlo solidnom i teškom. Evo još jednom tog izazovnog dodira, ali ovog puta na pragu raja. Žermena je polako ispustila vazduh, da bi se njeni izvežbani mišići opustili i tako dozvolili duboko i zadovoljavajuće prodiranje, spremna za blagosiljanje od oca Pjera. A onda – oh grozote – željno čekani gost nije krenuo na glavnu kapiju širom pripremljenu da ga dočeka, već se probio na zadnja vratanca! – Ne! – uzviknula je Žermena ljutito – u to! Prestanite, smesta prestanite! Otac Pjer je čvrsto držao Žermenu za bokove i gruvao grozničavo iz sve snage, mrmljajući nešto sebi u bradu. Uzalud se Žermena upinjala da se oslobodi stiska njegovih mengela, pa je u koprcanju čak prevrnula stolicu. Htela je i da priziva u pomoć – ali koga da dozove? Dozvoliti da je sobarica vidi u tako ponižavajućem položaju, nikako nije dolazilo u obzir. Uostalom, dok se predomišljala šta da učini, već je bilo kasno. Skrivene sile u sveštenikovom telu raspomamile su se do kraja, pa je iz njega svom silinom pokuljao gejzir, posledica dugo potiskivane i nagomilavane požude. Čim se oslobodila, Žermena je skočila, spremna da izgrdi krivca i zabrani mu da joj ikada više izade na oči. Meñutim, od besa nije mogla da progovori, a sveštenik je za to
vreme čedno spustio mantiju, smireno digao stolicu i seo. – Kleknite, dete moje – rekao je, pokazujući jastuče na podu – jer postoji još 1 greh, koji morate da ispovedite, рre nego što vam dam oproštaj. Žermena je gledala iznenañeno, držeći se za obeščašćenu zadnjicu. – Da li ste načisto poludeli – najzad je vrisnula kad joj se povratio glas. – Kleknite, čedo moje – ponovio je sveštenik, smešeći se da bi je ohrabrio. – Kako se usuñujete? – Besni ste. To je greh koji takoñe traži oproštaj. Meñutim, najopasniji greh koji ste počinili je protivprirodni blud.
ŠARL I ŽAKLINA Četvorica braće Brisara bili su lepi muškarci, nasledivši grañu i crte od oca. Najstariji od njih, Moris toliko je ličio na oca da bi se mogao smatrati kopijom, pa je čak i način govora imao isti. Mišel, drugi sin, takoñe je ličio na oca, mada je imao nešto svetliji ten, a ličio je i najmlañi, Žerar, mada se upinjao da se odevanjem i držanjem razlikuje. Treći po redu brat, Šarl, kombinovao je očevu muževnost sa ljupkošću majke pa je po opštem mišljenju bio najlepši. Kao Moris i Mišel i on je bio poslovno spretan na oca pa mu je starešina porodice često poveravao obavljanje krupnih trgovačkih transakcija. Poslovna putovanja u inostranstvo za njega nisu bila novina, niti su mu pričinjavala teškoće. Na železničkim stanicama nosači su uvek pritrčavali da bi zaradili napojnicu i kaskali za njim, tegleći njegov prtijag. Tom prilikom sprovodnik spavaćih kola, u otmenoj uniformi, odveo ga je do kupea 1. klase, gde će Šarl biti sam, zatim je sačekao da ovaj pruži napojnicu nosaču, a zatim mu je uzeo voznu kartu i objasnio kako se rukuje raznim ureñajima u kupeu, što će biti neophodno za vreme dugog putovanja. Pokazao je zvono kojim će putnik moći da dozove sprovodnika u svako doba dana i noći, objasnio mu je ureñaje za grejanje, povlačenje zavesa, zaključavanje vrata, kao i mnoge druge pogodnosti, koje je pružala Compagnie Internationale des Wagons-Lits et des Grands Express Europeens. – Da vam rezervišem sto u vagon-restoranu, gospodine? Služenje večere počinje čim budemo krenuli. – Da, molim vas. – Budite ljubazni, predajte mi pasoš, da vas ne bi uznemiravali prilikom prelaska granica. – Odlično. – Putujete sami, gospodine? Šarl je klimnuo glavom. – Želite li da vam donesem doručak u kupe? – Samo belu kafu u 8, a onda ću otići u vagon-restoran da
pojedem nešto suštastvenije. – Vrlo dobro, gospodine. Ako vam posle večere bude bilo šta potrebno... konjak, cigarete, cigare... samo pozvonite, pa ću vas uslužiti. Šarl je rekao sprovodniku da putuje sam i verovao da će tako i biti. Dogañaji su pokazali da nije u pravu. Vagon-restoran je bio pun, a za istim stolom sedela je vrlo lepa mlada žena, čije je godine procenio na 26–27. Predstavili su se jedno drugom na početku obeda i razgovaraii. Zvala se Žaklina Lemetr, saznao je, udata je ali putuje bez muža. Bila je živahna i pričala zanimljivo, mada nije mogla da prikrije izvesnu unutrašnju tugu i nespokojstvo, koje je Šarl odmah zapazio. Za vreme večere obilno joj je nalivao izvrsno burgundsko vino, pa je njihovo poznanstvo cvetalo. Posle večere ostali su za stolom, pijuckali stari konjak, a razgovor je tekao potpuno nesputano. Sa žalošću Šarl je izmirio račun, kada je posluga vagonrestorana, pošto je završila sa raspremanjem svih drugih stolova, najzad stavila do znanja da se vagon-restoran zatvara. Otpratio je gospoñu Lemetr do njenog kupea, koji se nalazio u susednom vagonu spavaćih kola. Pružila mu je ruku, ali pre nego što je stigao da je poljubi i poželi joj laku noć, rekla mu je da nije ni najmanje pospana, pa će najverovatnije morati da budna leži satima u postelji. Imajući ovo u vidu, mogli bi, ako nije suviše umoran, da nastave razgovor? Možda bi mogli da popiju još čašicu konjaka? Ušli su u kupe, a ona se iznenadila – ili pretvarala da se iznenadila – što je sprovodnik u njenom odusustvu raspremio postelju. Uplašila se da neće imati gde da sednu, ali je Šarl spremno iziavio da nema ništa protiv da sedi na krevetu. To je jedna od manjih neudobnosti sretanih na putu, izjavio je, sa iskustvom svetskog putnika. Odlučili su da od sprovodnika ne naručuju nikakvo piće i tako izbegnu neke moguće pogrešne interpretacije njihovog boravka u istom kupeu. – Opreznost nije nikada na odmet – rekao je Šarl, ljubeći joj ruku, dok je sedao pored nje na ivicu kreveta, – јеr je posluga sklona da sve protumači najgore. – Itekako – složila se Žaklina. – Bila sam prinuñena da
otpustim jednu sobaricu, јеr je prizor koji je slučajno videla, prokomentarisala potpuno naopako i sve to saopštila mom mužu kad se vratio u Pariz. Bila sam besna. – Da li vaš suprug često odsustvuje? – Više je na putu, nego kod kuće. Posao ga vodi po celoj Francuskoj. – Onda mora biti da ste često usamljeni – rekao je Šarl, počinjući da je blago miluje po kolenu. Žaklina je imala elegantnu haljinu ljubičaste boje, sa dubokim izrezom oko vrata, pojasom od istog materijala spuštenim preko bokova i vezanim u mašnu spreda. Njene srebrnasto-sive čarape diskretno su se nadovezivale na boju njene haljine. Bila je to žena sitna tela, lica u obliku srca, velikih usta i krupnih očiju. Njena crna, kratko podšišana kosa, činila je da liči na gamena. Njena šaka počivala je na njegovoj, ali ga nije ni sprečavala da je miluje po svilom prekrivenom kolenu, onoliko koliko je zadignuta suknja omogućavala, niti ga hrabrila da krene dalje. – Osećam da mogu imati poverenja u vas – rekla je – jer je i ovo malo vremena od kada smo se upoznali bilo dovoljno da mogu da vas smatram pouzdanim prijateljem. – Počastvovan sam vašim poverenjem – rekao je Šarl. – Osećam da bih vam mogla poveriti svoju tajnu. – Naravno da možete. – Verovatno ste se upitali zašto putujem sama. Razlog je jednostavan... pobegla sam od muža. Šarlova ruka zastala je za trenutak na mestu gde se nalazila, jer je ovo saznanje moglo značiti da bi i nehotično mogao da bude upleten u neprijatne komplikacije. – Napuštate Francusku da bi pobegli od njega? A kuda idete, u italiju? – U Carigrad, kod ljubavnika. – Sad mi je jasno – reče Šarl zamišljeno. – Želim da živim s njim, a moj muž nikad neće saznati gde sam. – Znači, vaš ljubavnik živi u Carigradu?
– On je Turčin, to mu je rodni grad. – Gde ste se upoznali? – U Parizu. Tamo je boravio 3 meseca. Inače, u svojoj zemiji je princ. – Po ugledu, ali nе po činjenicama – obazrivo je rekao Šarl. – Zašto to kažete? – Pre godinu-dve dana Turska je postala republika kada je Narodna skupština izabrala Kemala Ataturka za predsednika. – Sve mi je to nevažno, uveravam vas. – Meni je važno. Moj otac već godinama održava poslovne veze sa Turskom, a kako se tamo ništa značajnije ne može obaviti bez odobrenja države, to smo vrlo zainteresovani da znamo ko su službenici nadležni za izdavanje pojedinih potvrda. Kod ovakvih "aranžmana", razumećete, izvesne sume novca prelaze diskretno iz ruke u ruku, a bilo bi nerazumno dodeljivati novac ljudima, kojima nedostaje moć da vam otvaraju prava vrata i udaraju pečate na bitna dokumenta. – Ne razumem se u postove. Mehmed je boravio u Parizu, upoznali smo se i zavoleli. Meni je to dovoljno. Pošto me muž ne voli, odlazim Mehmedu. – Prirodno. A da li on zna da ste krenuli na put? Zna li ijedan od njih dvojice da ste napustili Pariz i da putujete prema Istambulu? – Мој muž će se vratiti kući tek kroz nedelju dana. Onda će naći pismo, kojim ga izveštavam da sam ga napustlla zauvek. – A Mehmed? – Još nije obavešten. Ne znam adresu na koju bih mogla da mu pošaljem telegram. – Kako ćete ga onda naći? – Objasnio mi je da živi u palati u Skuteriju. Nema valjda toliko mnogo palata da ne bih mogla da ga nañem. – A znate li gde je Skuteri? – Znam da je to deo grada. – Jeste, to je stambena četvrt па azijskoj strani Bosfora. Moraćete donde da se prevezete brodom. – Hvala, Šarle, to će mi biti od koristi. Pretpostavljam da ste
već bili u Carigradu? – Dva puta. – Znam da ste mi prijateij, pa ćete mi pomoći da pronañem Mehmeda. – Ako to zaista želite. Njena šaka sklonila se s njegove, pa ga je toplo poljubila u obraz. Ohrabren, Šarl je pošao rukom gore, napustio koleno, zašao ispod suknje i počeo da miluje toplu kožu njene butine. Za njega je to bio 1 od najlepših trenutaka u voñenju ljubavi, nežno milovanje tela izmeñu vrha čarapa i podvezica, i željenog cilja. Ako žena dozvoli milovanje ovog dela, to je gotovo sigurno obećanje da će pristati da ide do kraja. Pa ipak, ona se do sada nije potpuno obavezala, pa je mogla u svakom času da mu skloni ruku i prekori ga. Šaka mu je lako podrhtavala, dok je uživao u ovom prekrasnom času neizvesnosti i prijatnosti. Žaklina ga je poljubila strasno kako bi ga ohrabrila. Njegova ruka dovršila je kratko putovanje unutar nogavice gaćica, a tad je doživeo iznenañenje. Tamo gde je očekivao da napipa čuperak malja, njegovi prsti naišli su samo na glatku kožu. – Je li to neka nova moda? – upitao je. – Ne, to je vrlo drevna moda, mada ne u Francuskoj. Zar ne možeš da se dosetiš? – Naravno. Tvoj ljubavnik, Turčin, više te voli ovakvu, obrijanu. – Nisam obrijana. Dlake su iščupane, jedna po jedna. – Kakve si bolove morala da trpiš zbog ljubavi! – Kada je ljubav u pitanju, nikakva patnja nije prevelika. Rado sam to učinila za njega. A kako se tebi sviña turski stil? – Meni je to toliko neobično, da ne znam šta da kažem. Meso pod njegovlm prstima bilo je toplo i meko na dodir. – Lepo? – upitala je. – Žaklina, moram ti priznati da još nisam imao priliku da dotaknem ženu ovako orijentalno razgolićenu. Pa ipak, priznajem, dodir je prijatan. Mogu li da pogledam? Ustala je za trenutak da bi smakla ljubičastu haljinu preko
glave, pa je ostala u kombinezonu i gaćicama iste boje. Za tili čas i to je smakla, pa mu se gola baclla u naručje i počela strasno da ga ljubi u usta. – Čarobna si – rekao je Šarl, kad je najzad uspeo da progovori. – A sada mi dozvoli da pogledam to tvoje neobično blago. Žaklina je legla porebarke, okrenuvši leña naslonu postelje, a zatim je digla i raširila kolena kako bi unutrašnjost butina izložila njegovom pogledu. – Svuci mi čarape – predložila je. – Bila bi šteta da ih pocepam, jer se tako dobro slažu sa haljinom. Šarl je uslužno najpre smakao podvezice do ispod kolena, a zatim tanke čarape svukao. Celo vreme njegove oči bile su opčinjene prizorom njenog punačkog otvora, lišenog malja, pa je izgledao izvanredno izazovno, nežno, ranjivo. Čim joj je skinuo čarape, spustio je glavu izmeñu njenih razmaknutih nogu kako bi poljubio njene izazovne stidne usne. Žaklinini prsti mrsili su njegovu grguravu crnu kosu, a onda je privukla njegovo lice naviše, kako bi je gledao dok mu govori. – Šarle, pre nego što se odlučiš da kreneš dalje, moram na nešto da te upozorim. – Šta bi to bilo? – Kada se jednom zaista uzbudim... a ti si na najboljem putu da mi to učiniš... onda više ne mogu da se zaustavim. Upozoravam te da je potrebno vrlo mnogo da bi me zadovoljio, pa ćeš svakako biti iscrpljen pre nego što to postigneš. Šarlov muški ponos odmah je reagovao. – Što se toga tiče – rekao je – moram te upozoriti da ni meni nije dovoljno uobičajenih ¼ sata. Nema razloga da strepiš za mene, draga Žaklina. Posveti se sebi i pazi da ti prvi ne kloneš. – Onda smo se sporazumeli. Svuci se, pa ćemo uživati u predstojećoj darovanој noći. Ostala je da leži u istom položaju dok se Šarl svlačio, izlažući sve svoje čari njegovom pogledu, dok je jednom rukom milovala svoju butinu, uživajući u dodiru glatke kože. Kad se Šarl vratio,
opet je spustio usne na njen nabubreli otvor. Reagovala je vrlo brzo na njegove podsticaje. Nekoliko trenutaka kasnije već je dahtala i tresla se od glave do nogu, zabacujući glavu levo-desno. Šarl ju je lizao, opčinjen novinom, koja mu se pružala. Bio je polaskan što se ona tako spremno odaziva i pitao se šta li će tek biti kad bude upotrebio deo koji mu je priroda dodelila za uveseljavanje žena! Posle izvesnog vremena učinilo mu se da joj je potrebno suviše vremena da postigne vrhunac, imajući u vidu njeno očigledno iskustvo. Pored toga, zbunjivala ga je njena izjava da joj je potrebno dugo vremena da se zadovolji. Dohvatila ga je za uši i njegovu glavu odmakla od svog tela. – Stani – rekla je zadihano – pusti me da se malo odmorim. – Pa već si gotovo stigla do kritične tačke – rekao je Šarl, smešeći sе. – Gotovo stigla? Pa ja sam je već prekoračila 3 ili 4 puta. – Šarl je prikrio iznenañenje. – Stvarno? Ра koliko puta onda možeš da svršiš? – upitao je vrlo zainteresovano. – Ne znam. Niko do sad nije uspeo da me dovede do iscrpljenosti; niko, čak ni Mehmed. – Dobro, možeš li bar od prilike da kažeš brojku? – Ko bi to znao? Sve vreme mi je sve lepše i lepše. Kad izbrojim do 30, dalje gubim račun. Šarl je morao žurno da promeni taktiku. Kad mu je rekla da se teško zadovoljava, on je to protumačio da će biti potrebno da s njom vodi ljubav 2 ili 3 puta u toku noći. Njemu to nije bilo teško, znao je, a ukoliko bi želela da se i posle trećeg puta nastavi, mogao bi da vodi ljubav i četvrti put, mada je radije izbegavao da ide u krajnost, ukoliko to može da se izbegne. Sad je njegov plan pao u vodu! Ona je tako olako govorila o tridesetak orgazama, kao da je to nešto najprirodnije na svetu, pa joj čak ni to, po svemu sudeći, nije dovoljno. Šarl je promenio mišljenje i o Turčinu. Ako je zaista uspeo da Žaklini ugodi u krevetu, onda je to morao biti izuzetno snažan i izdržljiv muškarac.
– Trideset puta – rekao je – pa to je doista zadivljujuće voñenje ljubavi. Ne svakog dana, naravno. – Prirodno svakog dana – odgovorila je – ponekad i 2 puta dnevno. – Kako onda nañeš vreme da jedeš, piješ, odlaziš u kupovine, nalaziš se s prijateljicama i obavljaš druge svakodnevne poslove? – Ne razumem te, Šarle. Najzad, voñenje ljubavi ne traje toliko dugo. Bar ne kad sam ja u pitanju. Jedan sat posle ručka i 1 sat pre spavanja, pa to bi svakome bilo dovoijno, zar ne? – Svakako – složio se. – Ponekad su mi prijateljice pričale kako su ceo dan i noć provele s ljubavnikom u krevetu – rekla je – ali mi se čini da su preuveličavale. Jer, kako bi mogle da to fizički izdrže? Posle jednog sata ja sam toliko zamorena da moram da odspavam bar 30 minuta, ponekad i duže. Jednom sam posle voñenja ljubavi spavala puna 2 sata. – Mora biti da se radilo o nekoj izuzetnoj prilici – rekao je Šarl, dok je osećao kako mu zbog njenih ispovesti srce silazi u pete. – Da, bilo je to kad sam prvi put bila s Mehmedom. Prosto me je smrvio svojim zagrljajima, pa sam se u njega doživotno zaljubila. – Bio je to, dakle, vrlo značajan dan tvog života. – Najznačajniji dan mog života, naravno. A sada, Šarle, odmorila sam se, pa bismo mogli da nastavimo. Šarl je položio Žaklinu na leña, legao iznad nje i ušao. Za tako malu ženu bila je izvanredno razvijena u najvitalnijim delovima, tako nije imao nikakvih teškoća. Ustvari, njeni unutrašnji mišići uvlačili su ga dublje nego što je pretpostavljao, imajući u vidu njenu anatomiju. – Ovo je božanstveno, Šarle – uzdahnula je. – Oh, lezi nepomično koji minut i dozvoli mi da uživam. Postupio je po zahtevu, srećan što može da se odmori i sačuva snagu za trenutak kad mu bude najpotrebnija. Meñutim, ako je on mogao da se obuzda, ona nije. Njeno telo ju je izdalo i dovelo
do cilja. Rukavica njenog mekog mesa, kojom je držala Šarla, počela je sama od sebe da ritmički pulsira i tako dugim talasastim pokretima masira njegovu zarivenu krutost. Trenutak kasnije, Zaklina je ponovo dahtala i uvijala se, utonula u duboki svet svoje ekstaze. Šarl je ležao nepomičan, zadivljen i uzbuñen sposobnostima ove izuzetne žene. Nije činio ništa, zadovoljan što je kovitlac Žaklinine utrobe noslo njegovu uzbuñenost sve više i više, dok čudesno ushićenje nije učinilo da energija u vidu erupcije, provali iz njega. Njegovo grčenje trglo je Žaklinu, pa se prepuštala orgazmu da bi se zatim stišala. – Divan si, Šarle – rekla je. – Možda je šteta što te u Parizu nisam upoznala pre Mehmeda, jer bismo inače mogli da jedno drugo izvanredno usrećimo! Šarl je ležao pored nje i krajičkom čaršava nežno brisao znoj, koji joj se nahvatao na licu i izmeñu sićušnih dojki. – Ti si izuzetna žena, Žaklino. Možda nam predstoje časovi sreće. Ali, avaj, i ja sam ženjen. – Gde smo sada, da li znaš? – U Švajcarskoj, a da li je to važno? Dok smo nas dvoje bili u najvećem ushićenju, prešli smo granicu. – Zaista? Nisam ni primetila. – A i što bi? Granica nije ništa prema onome što smo mi prekoračili. – Potpuno si u pravu. Rekao si da sam udata. Ja sam napustiia muža, pa više ne smatram sebe udatom. A ti, dragi prijatelju, jesi li srećan u braku? – Okolnosti nisu najpogodnije da razgovaram o svom braku – rekao je Šarl. – Onda ona to ne zaslužuje. Naslutila sam to pre nego što sam te upitala. Zašto i dalje ostaješ uz nju? – Imamo dete. Pored toga, ja na nju ni najmanje ne mogu da se požalim. Žaklina je diskretno slegla obnaženim ramenima. – Sve što ti kažeš, to je da je ona dobra supruga u onom
smislu u kome to naše društvo podrazumeva. Ti je ne voliš, a ona ti ne pruža sreću. – Dosta o tome – rekao je Šarl odlučno. – To se tiče mene, a ne tebe. – Oprosti, nisam mislila da te uvredim. Zadovoljna sam što smo se nа putu upoznali, bez obzira koliko kratko to trajalo. Vrlo mi se sviñaš. – I ti meni, Žaklino. A sada mi reci, koliko puta si doživela vrhunac dok smo prelazili iz Francuske u Švajcarsku? – Oh, muška sujeta – rekla je i nasmešila se. – Želeo bi da stekneš počast mog najboljeg ljubavnika? – Moraš shvatiti da su muškarci izuzetno sujetni, kad se radi o ljubavnim radnjama. – Dobro, bilo je bar desetak puta, možda i više. Znaš, posle trećeg ili četvrtog puta, ekstaza nailazi u talasima. To bih mogla da uporedim jedino sa ležanjem na obali mora, kada te 1 za drugim oblivaju penušavi talasi. Gubim dah, a osećanja su toliko jaka da osećam vrtoglavicu. – To si vrlo dobro uporedila... talasi. Svakako si o tome razmišljala? – Ne, kako bih mogla da razmišljam za vreme voñenja ljubavi? Tada postoje samo osećanja i prijatnost. To doživljava telo, a ne duh. Tu nema mesta razmišljanju. – I tako je i nije tako – reče Šarl. – Šta to znači? – Dozvoli mi da ti objasnim – reče Šarl oslanjajući se na 1 lakat da bi se uspravio. Počnimo od tvog tela. Ti ste sitna, ali savršeno grañena. Tvoje male dojke savršeno su okrugle, imaš uzan struk, a tvoja zadnjica tako je delikatno oblikovana da se harmonično uklapa u tvoju grañu. Butine su lepo oblikovane, a meñu njima se nalazi najčarobnija igračka koju sam ikada sreo. – Laskavče! – Govorim samo istinu. Ukratko, Žaklina, tvoje telo je savršena mašina za voñenje ljubavi. – U svemu se slažem s tobom.
– Meñutim, postoji i drugi deo tebe, koji ne smemo smetnuti s uma. – Koji bi to deo bio? – Deo unutra – rekao je, uzimajući joj glavu šakama i ljubeći je u čelo. – A kako taj deo utiče? – Utiče, јеr ti nisi samo telo. Ti si ličnost. U ovoj lepoj glavici nalazi se i onaj tvoj deo, koji te zbunjuje u shvatanjima o životu i zbunjuje ti emocije. – Na žalost, tako je – rekla je. Tvoje telo nije zbunjeno, u to sam se ja uverio. Ono zna svoje potrebe, zna kako da ih zadovoiji, jednostavno i neposredno. Meñutim, duh ti kaže da moraš da pripadaš odreñenom muškarcu. Tvoje telo to ne traži. I zato si sada u vozu, рa napuštaš dom, muža, prijatelje, čak i Francusku, da bi živela sa odabranim muškarcem, i to u vrlo neobičnom spoju. Da li će ti ova avantura doneti sreću? Da li će ti ostvariti ljubav? – Svirep si, svirep – rekla je i malo zajecala. Šarl ju je zagrlio kako bi joj obrisao suze. Njena usta našla su njegova, a njene sitne šake skliznule su niz njegovo golo telo sve do butina i počele nestrpljivo da ih miluju. – Ono što si rekao, Šarle, povredilo me je. Pomozi mi da zaboravim tvoje reči, molim te. – Kako bih mogao da odolim tako iskrenoj molbi? Zavukao se ispod nje i legao na leña, da bi mogao da je privuče na sebe. Njeno telo toplo se svijalo uz njegovo, njeno nežno tajno mesto počelo je da se trlja o njegove noge, da bi iznova dovelo do ukrućenosti. – Dozvoli mi da ga uhvatim – prošaputala je, dok su se suze sušile na užagrelom licu. Njena ruka se provukla izmeñu njihovih tela, da bi sve dovela u red za nastavak milovanja. – Ovako je dobro! – najzad je odahnula, sklapajući mu ruke iza vrata. Šarl se opustio, disao je smireno i čekao da njeni refleksi
preuzmu dalji tok dogadaja. Nije morao dugo da čeka, pa je nastavljeno unutrašnje stiskanje i masiranje, i to bez ikakvog pomeranja bilo njenih, bilo njegovih bedara. Ubrzo je počela da dahće i drhti, jer je sladostrašće nailazilo, a Šarlu je preostalo samo da mirno leži ispod nје i čeka kad će i njegovo telo doživeti klimaks. Blagodareći tome što je interval izmeñu njegovih pokreta i svesne pasivnosti – u vreme kad bi inače bio najaktivniji – bio kratak, mogao je ovog puta dugo da izdrži, pa se polako peo uz blage obronke pohote, kojima je Žaklina ustrčala, da bi najzad dospeo nа poslednju visoravan, odakle se jasno video vrhunac sladostrašća. Žaklinina grčenja bila su jača nego ikad, jer joj se celo telo treslo, zahvaćeno kandžama nezamislive prijatnosti. Mišići njenog trbuha brutalno su se stezali i opuštali preko njegovog zarobljenog organa, dok ga je nehotično vodila prema samom vrhu, pa se on, glasno kriknuvši, najzad snažno propeo unapred, da se do kraja zarije u nju i tek onda doživi opuštanje. Posle toga su zagrljeni zaspali. Probudila se i počela da ga drmusa. – Šarle, kakva je to buka? Bojim se! – Kakva buka? – Napolju, nešto strašno tutnji. Poslušao je za trenutak. – Mora biti da prolazimo kroz Simplonski tunel, zato je tutnjava voza drukčija. Nema razloga za paniku. – To već dugo traje. – Tunel je dugačak 20 km. Prolazimo ispod Alpa. Kad izañemo, bićemo u Italiji. – Jesi li siguran? – Da, prolazio sam ovuda. Smiri se. – Kuda ćemo posle Italije? – Preći ćemo celu severnu Italiju, od Milana pa do Venecije i Trsta. Meñutim, to će još potrajati. – Znači da smo još vrlo daleko od Turske? – Da. Zar si toliko nestrpljiva da tamo stigneš? Na njegovo iznenañenje, ponovo je briznula u plač. Šarl ju je
blago obrglio jednom rukom, dok joj je drugom pažljivo brisao suze. – Reci mi šta te muči? – predložio je. – Ne mogu... to je suviše grozno. – Naravno da možeš. Ako smo prijatelji, onda ćemo jedno drugome da poveravamo svoje jade. – Nećeš me razumeti. – Nešto u vezi sa tvojim turskim ljubavnikom? – rekao je Šarl nasumice. – Da – potvrdila je tihim i slomljenim glasom. – Reci mi, a ja ti obećavam da ću te shvatiti i pokušati, koliko mogu, da ti pomognem. Tad je ona prikupila hrabrost, obrisala suze i započela priču. – Uoči dana kad je Mehmed trebalo iz Pariza da krene kući otišla sam popodne u njegov hotel. Dogovorili smo se da provedemo zajedno to po podne i noć, ali ja nisam imala strpljenja, pa sam otišla odmah posle ručka. – Gde je to bilo? – Imao je apartman u hotelu Ric. Uostalom, on je vrlo bogat. Ranije sam dolazila nekoliko puta, pa me je sobarica prepoznala, otključala vrata i pustila da uñem. Mehmed nije bio u salonu, ali sam čula njegov glas u spavaćoj sobi. Nije govorio kao u običnom razgovoru, govorio je kao što se obraćao meni u najintimnijim trenucima, blagim ljubavnim glasom. Pomislila sam da je neka žena kod njega i bila besna. Nameravala sam da ga ubijem, iskopam mu oči, počupam kosu s glave, ali mi je neki unutrašnji glas rekao da najpre proverim o čemu se radi. – Bio je to za tebe trenutak strahovitog iskušenja – rekao je Šarl smirujućim glasom. – Neverovatan trenutak, veruj mi. Provela sam prethodnu noć sa Mehmedom, pa me je voleo sve dok nije bio potpuno iscrpljen, a tada je zaželeo da spava. A sada, zamisli samo – prošlo je tek nekoliko sati, a već je zapao u novu ljubavnu avanturu! – Šta si uradila? – Vrata spavaće sobe nisu bila potpuno zatvorena. Prikrala
sam se nečujno i provirila. Ugledala sam ga kako sedi na postelji, prekrštenih nogu, odeven u domaći kaput od zelene prugaste svile. Izgledao je toliko lep da mi je srce uzburkano skočilo. – I? – Naslonjen nа njega, obgrljen jednom njegovom rukom, nalazio se dečak. Mogao je imati najviše od 13-14 godina, potpuno go. Prizor me je prenerazio. Stajala sam, nesposobna da se pomerim. – Šta reče! Da li si ranije naslućivala da ima takve strasti? – Bar ja ništa nisam primetila. Meñutim, bila sam u njega zaljubijena kao ćurka, pa je lako moguće da mi je ponešto i promaklo. Baš smo mi žene glupače kad smo zaljubijene! – A kad ste se povratili od početnog šoka, šta si uradila? – Kad sam se povratila? Pre svega, to je potrajalo. Stajala sam i želela da zavrištim ili se onesvestim, ili pobegnem, ali sam samo bespomoćno stajala. Mehmed je milovao dečaka izmeñu nogu i šaputao mu nežne reči, iste koje je i meni govorio kad smo bili zajedno. – Jadna moja Žaklina, kakvo je to bilo mučenje za tebe. Prosto ne znam kako da te tešim. – Stajala sam kao ukopana. Bio je to pravi košmar, ali nisam mogla da se otrgnem. Mehmed je dečaku ljubio očne kapke, isto onako nežno kao meni, a zatim mu je ljublo obraze i najzad usta, dugim poljupcem ljubavi i požude. Celo vreme njegova ruka igrala se dečakom... već znaš gde i dok najzad tečnost nije poletela, a Mehmed počeo strasno da ga ljubi. Zaplakala je setivši se gnusnog prizora. Šarl je sačekao da se stiša. – Ni tada nije sve bilo gotovo – rekla je najzad skrhanim glasom. – Mehmed se nasmejao i svukao domaći ogrtač. Njegova sablja stajala je tako uspravno izmeñu njegovih nogu da sam uprkos svemu što sam doživela poželela da priñem, kleknem ispred kreveta i poljubim je u znak poštovanja. Meñutim, do toga nije došlo. Mehmed je gurnuo dečaka da legne potrbuške na krevet. Bilo mi je kao da mi zariva bodež u srce, jer sam videla šta namerava da uradi. Vrisnula sam, glas mi se
vratio... i vrišteći utrčala u sobu. Drhtala je u Šarlovom naručju. Pomilovao ju je po glavi da bi je smirio. – Razbesneo se na mene – rekla je. – Najpre je dečaku dao novac i otpratio ga, a onda počeo da viče na mene. Možeš li to da poveruješ? – Hteo je da opravda svoju krivicu? Ne, ni govora. Bio je besan na mene što ga ne shvatam. Njemu je savršeno prirodno da svoju nasladu uzme tamo gde je nañe, bez obzira radilo se o ženi ili dečaku. On tu nije video nikakvu razliku. Mene je to emotivno smrvilo. Pokušavala sam da shvatim njegova objašnjenja. Govorila sam sebi da on pripada narodu čiji se običaji razlikuju od naših. Meñutim, to nisam mogla da prihvatim, a on je postajao sve ljući, tako da mi je najzad došlo da umrem. Šarl nije hteo da kaže od čega strepi iz sažaljenja; prema Žaklini, ali ona mu je pročitala misli. Prirodno da se neće promeniti – rekla je. – U Carigradu ću morati njegovu ljubav da delim sa drugima. – Sa dečacima? – Nema sumnje i sa drugim ženama – rekla je pokorno. – A ipak si čvrsto odlučila da odeš kod njega? – Volim ga. Njena ispovest donela joj je olakšanje, pa je ubrzo zaspala. Kad se Šarl sledeći put probudio voz je stajao, a mogao je da čuje glasove, buku nosačkih kolica i povike prodavaca. Bilo je jutro, a stajali su u Milanu. Obukao se i nagnuo da ovlaš poljubi Žaklinu. Odmah je otvorila oči. – Gde smo? – upitala je. – Da li smo već stigli u Tursku? – Ne, ne, tek smo u Milanu. Moram da odem da se obrijem i presvučem. Naći ćemo se u vagon-restoranu u 9, da doručkujemo. – Au revoir.
Kad se vratio u svoj vagon, video je sprovodnika kako kuca na vrata njegovog kupea, držeći u ruci služavnik. – Vaša kafa, gospodine – rekao je sprovodnik. – Dobro, unesite je. Sprovodnik je bacio hitri pogled na neiskorišćenu postelju i neizgužvanu pižamu. Spustio je poslužavnik i nasuo kafu bez reči. – Samo kašičicu sećera – rekao je Šarl, svlačeći kaput i košulju. Sprovodnik mu je dodao domaći ogrtač. – Dok budete u vagon-restoranu, da li želite da raspremim kupe za dnevnu upotrebu ili hoćete da postelja ostane raspremljena kako biste mogli da se odmarate? – Vrlo ste uviñavni. Pripremite kupe za dnevnu upotrebu. – Kako želite, gospodine. Pošto se obrijao i umio, obukao čistu košulju i svezao drugu mašnu, Šarl je sa Žakiinom otišao na doručak, pa su tamo razgovarali ceo sat; a onda su prešli u nјеgov kupe kako bi dozvolili posluzi vаgon-restorana da pripreme stolove za ručak. Ona mu je pričala o braku sa mužem, koji je više bio odsutan nego prisutan u kući. Na osnovu nekih nagoveštaja zaključio je da je imala nekoliko kratkih i nezadovoljavajućih ljubavnih afera već tokom prve godine braka, najviše zbog usamljenosti. Pričala mu je opširnije o Turčinu i o tome kako ga voli. Šarl je mislio da ona najviše sebe obmanjuje. Bila je to topla i nežna priroda, pa se suviše oduševljeno odazivala svakome ko bi pokazao i najmanje interesovanje za nju. Meñutim, ovo interesovanje bilo je usmereno isključivo na njeno telo i njegove izuzetne sposobnosti, a ne na Žaklinu kao ličnost. Otišli su na ručak kad je voz krenuo iz Venecije i vozio se pored lagune Mestre, dok je toplo, jesenje sunce osvetljavalo sumornu sivu vodu. Bili su u njegovom kupeu kad je voz stigao u Trst, a zatim produžio put. Žaklina se bila pripila uz njega, položivši ruku nehajno u njegovo krilo. – Prošla noć nije bila suviše naporna za tebe? – upitao ju je
smešeći se. – Nароrnа? Bila je božanstvena. Trebalo bi da svaka bude takva. – Kako ti kažeš. – Ovo je doba dana kad osećam potrebu da budem voljena. A ti? – Retko mi se pruža takva prilika. U ovo doba dana sam obično u kancelariji i zauzet. Povremeno ugrabim slobodno popodne, ali nažalost retko. – Znači da imaš neku malu prijateljicu u Parizu. Već sam na to pomislila. Da li je lepa? – Čarobna, kao i ti – rekao je Šarl diplomatski. – Radujem se što smo se na putu upoznali. Sada nam predstoji čitavo slobodno popodne, a imamo i skrovito mesto, gde možemo da radimo što nam je drago. Da li ti to odgovara, Šarle? – Čak i da smo unapred planirali, ne bismo uspeli da nešto bolje smislimo. Nagnuo se i stavio lanac na vrata, a onda zagrlio Žaklinu i počeo da je ljubi. Znao je iz sinoćnog iskustva, da ne čezne naročito da se ljubi niti da joj se miluju grudi. Za nju su to bile manje značajne prethodne radnje, kroz koje je moglo da se proñe brzo kako bi se prešlo na sticanje istinskog zadovoljstva. Pa ipak Šarl je uživao u ljubljenju, pa nije žurio već joj je strpljivo ljubio usta i lice, vrat i uši. Zavukao je ruku u duboki izrez haljine da bi joj milovao dojke i štipkao bradavice. Tek kad je počela prstima nestrpljivo da barata oko dugmeta njegovih pantalona, odlučio je da krene dalje. Drhtala je od isčekivanja dok joj je njegova ruka dodirivala kolena, a zatim polako kretala ispod suknje da bi joj milovao glatke butine iznad čarapa. Počela je da dublje uzdiše kad su njegovi prsti najzad stigli do njenog skrovitog mesta. Uzdasi su prerasli u snažno dahtanje kad su je njegovi vredni prsti preveli preko ivice ekstaze. Posle dužeg vremena dozvolio joj je da se odmori, a ona ga je poljubila u znak blagodarnosti, dok joj je lice bilo obliveno rumenilom od preživljenog napora. Odmor je kratko trajao, a za to
vreme ležala je na sedištu pored njega. Zatim ju je Šarl povukao sebi na krilo, licem u lice i zadigao joj suknju do pojasa. Posle malog prilagoñavanja dugmeta i donjeg rublja, njegov voz ušao je u njen tunel. Ovo je, mislio je Šarl, najbolji način da nјu zadovoiji. Položaj joj je dozvoljavao da po volji koristi prednost koju joj on nudi, a njena unutrašnja podrhtavanja, koja su gotovo odmah nastupila, nisu od njega zahtevala više nikakav trud. Odabrati pravi položaj bilo je vrlo značajno, jer je njen jedinstven temperament tražio čvrstinu koja je prevazilazila sposobnost većine muškaraca, naročito ako bi žurnim kretanjem istrošili vitalnu energiju. U odabranom aranžmanu, Žaklinino doista izuzetno telo samo je obavljalo sve što je bilo za njihovo obostrano zadovoljenje. Prošlo je dosta vremena i druga žena bi već odavno bila potpuno iscrpljena od vrhunca uživanja, kada je Žaklina drhtavim glasom prošaputala: – Volim te! А on је, u kritičnom trenutku svoga vrhunca promrmljao: – Obožavam te, Žaklino! – dok je u istom času lokomotiva glasno zazviždala, a voz se zaustavio na graničnom prelazu. Putovanje se nastavljalo, a smenjivali su se obedi, voñenje ljubavi i spavanje. Dok je voz stizao u Zagreb, bili su se okrepili obilnom večerom i nalazili se goli u Žaklininom kupeu. Ležala je na njemu i podrhtavala, kako od drmusanja voza tako i od unutrašnje strasti, pa se činilo da njihovom voñenju ljubavi nema kraja. Kada su stigli u Beograd, sutradan posle doručka, izašli su da se prošetaju po peronu, razgledaju okolinu, a za to vreme su ćeretali kao da se znaju od roñenja. Izmeñu Beograda i Sofije u Bugarskoj, ponovo su proveli prijatan deo puta, jer je Žaklina gola jahala na Šarlovim kolenima u njegovom kupeu. Posle večere, prešli su u Žaklinin kupe i tamo igrali svoje uobičajene noćne igre, a zatim zaspali i probudili se tek rano izjutra, kad je voz radi carinskog pregleda stajao na graničnoj stanici na ulasku u Tursku. Dok je voz rano popodne ulazio u železničku stanicu Carigrada, Šarl je potajno odahnuo od olakšanja. Žaklina je bila izuzetna žena, najizuzetnija od svih koje je upoznao. Ono što je
doživeo učiniće da ovo putovanje pamti s radošću i ponosom do kraja života. Pa ipak, njena predanost seksualnim potrebama svoga tela i istrajnost u njihovom zadovoljavanju bila je, morao je da prizna, zaista iscrpljujuća. Počeo je da shvata zašto posao njenog muža, o čijoj prirodi nije ništa saznao, zahteva njegovo toliko često odsustvovanje iz Pariza. Jadniku je očigledno bilo neophodno da nekoliko dana predahne, kako bi posle povratka kući mogao da udovolji zahtevima svoje ljupke životne drugarice. Sprovodnik spavaćih kola strpao je u džep Šarlovu napojnicu. – Hvala, gospodine. Na žalost nisam bio u prilici da vam se na putu češće nañem na usluzi. Iskreno rečeno, izuzev što je izjutra raspremao neiskorišćenu postelju i menjao peškire, uopšte nije bio pozivan. – Sve je pitanje sreće – rekao je Šarl. – Da ste bili nadležni za drugi kupe, u drugom vagonu, imali biste posla za dvojicu. Usred bučne Sirkedži stanice, Šarl je na rastanku poljubio Žaklinu, poželeo joj sreću, smestio u izanñali taksi i ispratio je pogledom dok je kretala da nañe svog Turčina. – Biću u hotelu Рerа nekollko dana – rеkао joj je. – Ako imaš bilo kakvih teškoća, potraži me tamo. Zapamti da si Francuskinja i da ne moraš da trpiš ništa što nećeš. Poslovi su ga u Carigradu zadržali nedelju dana, ali za to vreme od nje nije bilo ni traga ni glasa. Dok se sam vraćao u Pariz, osećao je prazninu. Ležao je budan u kolima za spavanje, koja su se lako ljuljuškala, slušao štropot točkova i čeznuo da ponovo bude uz njega. Žmureći, pokušavao je da se priseti kako joj je tople, male grudi držao u šakama i prisećao se kako je pod njegovim usnama koža njenih butina bila glatka. Medutim, ljubavne uspomene su tako prolazne, gotovo neuhvatljive kad jednom stvarnost prohuji. Plaisir d'amour ne dure qu'un moment (Ljubavna radost traje samo časak), pomislio je tužno. U mislima je gledao Žaklinu, sitnu, tamne kose, živahnu, malog, šiljatog podbratka, širokog osmeha. Pa ipak, njihovi trenucl
intimnosti sada su bili prisećanje nekog uopštenog zadovoljstva, a ne izvanredni dodir vrhova njegovih prstiju preko glatko očerupanog blaga izmeñu njenih nogu. Nestala je, izuzev u vidu drhtave fantazije, osećanje njene dugotrajne ekstaze, koja je pulsirala na njegovom uzdignutom stablu i činila da i njegovo meso doživljava istu rapsodiju. Ah, kakva je to bila žena! Šarl se zavalio preko ćebeta rasprostrtog po postelji i dozvolio da se njegov usamljeni privezak, nadražen od prigušene želje, uzdigne iz pižame. Dohvatio ga je obema rukama i počeo da ritmički steže pokušavajući da reprodukuje ona čulna osećanja, koja mu je Žaklina darivala tako izobilno. Kakva tragična greška, pomislio je, da se takva ženska čar i sposobnost za ljubav traće na nekog opskurnog tuñinca, nesposobnog da istinski ceni ovo blago! Glupaka, koji se – dok mu je ovakva žena stajala na raspolaganju – opredelio da oskrnavi dečaka! Jadna Žaklina – kakva joj gorka sudbina predstoji? Zamišljao je kako se njeno sitno telo pripijalo uz njega na prvom delu putovanja, kako je dahtala i cičala od ushićenja. Polako, polako njegovo osećanje gubitka počelo je da ustupa pred naletom neizdržive strastl. – Žaklina, obožavam te – prošaputao je u mraku, dok je njegov ukrućeni penis od masaže počinjao da se trese i svoje tople suze izliva njemu na šake.
RAZONODE MONIKE ŠABROL Pošto su na oba pločnika bili zasañeni drvoredi, ulica bi se gotovo mogla nazvati avenijom. Grañevine su bile temeljne, ukusno grañene, sa prodavnicama u prizemlju, dok su na gornjih 6 spratova bili stanovi. Gradska četvrt Otej u Parizu odavno je uživala ugled kao dom književnika i umetnika, ali ne onih koji se smrzavaju po hladnim potkrovljima, već od onih imućnih, sposobnih da svoje tvorevine unosno unovčavaju, ravnomerno obeduju i otmeno se odevaju. Istinu govoreći, gospoña Šabrol nije odgovarala Alenovoj predstavi kako bi umetnica trebalo da izgleda, ali, uostalom, zar tu ima nekog pravila? Imala je oko 40 ili nešto manje godina, bila pomalo gojazna, spokojna u ophoñenju, ponekad sa tendencijom materinskog zaštitništva. Plaćala je uobičajene honorare modelima. Dečaku od 16 godina, primoranom da ovako zarañuje, to je bilo najbitnije. – Vreme je da se odmoriš, Alene, – rekla je. – Sedi ovde, pa ćemo popiti kafu. – Hvala, gospoño – rekao je Alen i počeo da proteže ruke i leña. Činilo mu se da je čitavu večnost stajao u vrlo neudobnom položaju, koji je, kako ga je ona uveravala, predstavljao položaj klasičnog grčkog bacača koplja. Ustvari, pokazala mu je sliku u knjizi – bio je to kip kome su nedostajali nos, leva šaka i oba stopala, i rekla da stoji u tom položaju. Kao posledica toga ruke su ga bolele, a leña se ukrutila. Kad se sagnuo da dohvati odeću, mišići su se opustili. Ne, nemoj još da se oblačiš – rekla je gospoña Šabrol. – Hoću da nastavim kad se odmoriš. Sem toga, želim da posmatram rad tvojih nožnih mišića. Atelje je bio prostrana odaja u njenom stanu. Strana pored velikog prozora bila je cela ispražnjena izuzev slikarskih potrepština, a to su bili stalak sa napola dovršenom slikom, sto zakrčen četkama i
bojama, kao i 2 stočića sa raznim priborom. Druga polovina sobe bila je opremljena da bi Monika mogla da se odmara u predahu rada. Tamo je bilo nekoliko naslonjača, 1 divan i stočić, a sve to polukružno rasporedenu po velikom, šarenom ćilimu. Na skrajnutom stočiću nalazio se poslužavnik i na njemu špiritusna lampa iznad koje se neprekidno grejao ibrik sa kafom. Velika uljana slika bila je okačena na zidu iza divana. Predstavljala je dve žene u profilu, okrenute jedna drugoj. Obe su bile prikazane samo do pojasa i obe su bile gole. Jedna od njih držala je palcem i kažiprstom bradavicu dojke druge žene. – Gospoño, da li ste vi ono naslikali? – Jesam. Da ti ti se sviña? – Ne razumem je. Naravno, obe žene su vrlo lepe. – Naslikala sam to kao šalu. Original se nalazi u Luvru, ako želiš da ga pogledaš. Načinjen je pre 300 godina iz slikarske škole Fonteneblo. – To je kopija originala? – U neku ruku. Dame prikazane na originalu bile su vojvotkinja od Vilara i Gabrijela d'Estre. Tačno sam ih kopirala, sem što sam prikazala lice jedne moje roñake i njene prijateljice. – Koja vam je roñaka? – zapitao je Alen, uporeñujući elegantnu lepotu naslikanih žena i punačko telo gospoñe Šabrol. – Ona crnokosa levo. To je gospoña Brisar, a mi smo roñake udajom. Ova riñokosa žena je njena prijateljica, gospoña Dimutije. Alen je seo na pokazano sedište i odustao od razrešavanja zagonetke zašto su dve gospoñe bile prikazane kao kopija stare slike. Tokom 12 meseci, koliko se bavio poziranjem, naučio je toliko da je prilično jalovo tumačiti motive koji gone slikare da biraju teme. Još manje je shvatao njihove šale. A to je očigledno zabavljalo gospoñu Šabrol. Stolica na kojoj je sedeo imala je tapacirano sedište i naslon, pa je osećao čudan dodir tkanine na goloj zadnjici i leñima. Gospoña Šabrol je iz srebrnog ibrika nasula kafu i pružila mu je. Umesto da sebi naspe šolju kafe, dohvatila je blok za skiciranje i nekoliko
olovaka sa radnog stola i dovela Alena u nepriliku, jer je sela na pod ispred njega, prekrstivši noge i spustivši sebi blok na krilo. – Ovako imam potpuno drukčiji ugao posmatranja – objasniia je – sasvim novu perspektivu. Malo vežbe u skiciranju uvek je korisno. Švrljala je olovkom po bloku dok je Alen srkutao jaku i slatku kafu. Uvideo je da se ovako sedeći drukčije oseća, nego dok je pozirao. Odjednom se osećao ponovo kao ličnost, ne više kao model. Prelazak iz jednog dela sobe u drugi učinio je i da se promeni odnos izmeñu njega i gospoñe Šabrol. Sad je prvi put bio svestan njenih okruglih grudi ispod zategnute bluze. Njene krupne bradavice nazirale su se ispod tankog materijala, tako da više nije delovala umetnički, već ženstveno. Položaj sa prekrštenim nogama, koji je zauzela na podu, dozvoljavao je da se ispod zategnute suknje vide kolena i nazre belina butina. Bilo je neizbežno da se Alenova seksualnost probudi u trenutku kada slikarku više nije posmatrao kao umetnicu već kao ženu. Dotle smireni deo izmeñu njegovih nogu počeo je da se izdužuje. Pošto je imao samo 16 godina postideo se, a takode i uplašio da se gospoña Šabrol ne uvredi zbog ovakvog razvoja dogañaja. Monika već beše primetila promenu. – Dobro je – rekla je mirno. – Retko mi se pruža prilika da crtam muškarca u takvom stanju. Spusti šolju i nagni se unazad, oslanjajući se rukama nа rukunice naslonjača. Dobro je. Malo raširi noge. – Ali gospoño... – Okani se glupave stidljivosti, Alene. Želim da te nacrtam, to je sve. Alen je sedeo nespretno dok je ona crtala, dok joj je pogled neprekidno išao od njegovog uzdignutog dela do bloka za skiciranje. – Vrlo dobro – rekla je za sebe – primetno je blago sužavanje od korena prema vrhu, a takode i jedva primetna iskrivljenost idući prema telu... glavić je ovalan. A tek vene! Raširi još više noge, Alene, moram sve da vidim.
Ležao je upola zavaljen u naslonjači, raširenih butina, nogu ispruženih prema njoj, iznenañen neočekivanim razvojem dogañaja. Pogledao je niz svoje telo, u pravcu gde mu se stabljika uzdizala usred čuperka kovrdžavih mrkih malja i bio obuzet ponosom što se ona odlučila da to nacrta. Imao je do tada prilike da se uveri koliko su umetnici ćudljiva stvorenja. Gotovo sve slike muških slikara, koje je video prikazivale su gole žene, mnoge raširenih nogu kao da čekaju ljubavnike. Ako je tako, zašto muškarac spreman za ženu ne bi bio podjednako primamljiva tema za ženu slikarku? – Čudesno – rekla je Monika. – Koliko možeš da ostaneš u ovakvom stanju? Istrgla je prvu skicu iz bloka i žurno počinjala da radi na sledećoj, a pritom se malo nakrivila da bi posmatrala iz nešto drukčije perspektive. – Ne znam gospoño. – Moraš da znaš. – Ne mogu da se obuzdavam. Ponekad ostane ovakav kakav je vrlo dugo, a ponekad splasne isto onako brzo kao što se i digao. Sve zavisi. – Od čega? – S kim sam tada... ili ako mislim o nečem posebnom. Monika je bila vrlo zadovoljna poslednjom skicom, mada se Alenu nije svidela. Prikazavala ga je celog, glave okrenute ulevo, zatvorenih očiju smirena lica, dok je splasnuli penis ležao preko trbuha. Nije bio oduševijen crtežom, јеr je na njemu bio prikazan bespomoćno, ali nije mogao ovo svoje osećanje da formuliše rečima. – O čemu si mislio dok si ležao onako ispružen i opušten, da li se sećaš? – upitala ga je, žurno vraćajući bluzu u suknju. – Šta sam mislio? Ništa naročito. Odmarao sam se. – Možda je u tvom dobu suviše zahtevati da analiziraš samog sebe – rekla je ona. – Budimo zadovoljni što imaš tako lepo grañeno telo. Ostalo će doći u svoje vreme. Te večeri Alen je ispričao svojoj devojci za gospoñu Šabrol. Suzana je takoñe imala 16 godina, a vodili su ljubav već 6 meseci.
Bila je vrlo mršava, imala sitne, šiljate grudi i struk koji je Alen gotovo mogao da obuhvati dvema šakama. Grabili su svaki trenutak da budu zajedno, ali u ljubavnim odnosima nisu odmakli dalje od uzajamnog ručnog zadovoljavanja sve do postizanja orgazma. Alen je želeo da odu i dalje, ali je Suzana bila opreznija i odbijala. – Ne verujem ti – rekla mu je, – ispričао si to samo da me zezaš. – Istina je, od prve do poslednje reči. – Onda znači da si se svideo toj takozvanoj umetnici. Jesi li siguran da ti njoj ništa nisi učinio? Nemoj da me lažeš! – To i jeste najčudnije. Uopšte me nije poželela. Nije htela ni da je dotaknem. Bila je zainteresovana samo za ono što je nazvala novim umetničkom doživijajem. – Umetnički doživljaj, kome ti soliš pamet! Ako ti je ono uradila, mora biti da si joj se svideo. Možda je smatrala da si suviše mlad, pa nećeš moći da joj pružiš ono što joj je potrebno. Da li te je pozvala da opet doñeš? – U četvrtak. – Uz isti honorar? – Pretpostavijam. Nisam je pitao. Alen i Suzana bili su učenici, pa im je džeparac mnogo značio. Njihova jedina mogućnost da budu nasamo bila je kada bi njegovi ili njeni roditelji provodili veče izvan kuće. Alen je planirao da iznajmi neku sobicu gde bi mogli da se sastaju radi voñenja ljubavi. Meñutim, zakupnina je daleko prevazilazila džeparac koji su dobijali od roditelja. Kada je Alen došao sledeći put u atelje Monike Šabrol, slikarka nije gubila vreme terajući ga da pozira u stilu grčkih atleta. Najpre su zajedno preneli divan do prozora, a onda mu je Monika rekla da se svuče i legne. Monika je sela pored njega na nisku stolicu bez naslona i na krilo stavila crtaću hartiju kao i drvenu kutiju sa kredama u boji. Alen nije bio uzbuñen, ali to nјој nije ni najmanje smetalo, već je počela da skicira držeći crtaću dasku i hartiju na kolenima. Posmatrala je pažljivo njegovo telo.
– Zabaci ruke iza glave – predložila je – i digni laktove. – Ovako ? – Dobro je. Tako će grudni koš biti istureniji, a trbušni mišići zategnuti. – Nešto bih hteo da vam priznam, gospoño. – Šta? – upitala je odsutno, zauzeta kredama. – Rekao sam mojoj devojci šta se dogodilo kad sam poslednji put pozirao kod vas. – Zaista? A šta je ona rekla? – Smatra da vam se ja sviñam zbog onoga što ste mi učinili. – To je razumljivo, a čini mi se da je i ljubomorna. Meñutim, u zabludi je. Možeš joj slobodno reći da prema tebi nemam nikakvih seksuainih naklonosti. Da li je lepa? – Divna je. – To je veliki kompliment za tako mladu damu. Možeš li da je opišeš? Podrobno, mislim, tako da mogu da je vidim u mislima. Da li je visoka, niska, mršava, debela, crnka, plavuša? Reci mi. Alen je zažmurio da bi u mislima dočarao Suzanu kako je izgledala kad ju je video posiednji put. Monika Šabrol je odbacila prvi list hartije i stavila drugi na dasku za crtanje. Upola je slušala dok se Alen upinjao da neveštim rečima prikaže Suzanino lice i telo, njene šiljate, male dojke, zategnuti stomak s pupkom u sredini i kadifenost njenih butina. Ma koliko se upinjao, nedostajale su mu reči kojim bi dočarao njenu fizičku privlačnost. Meñutim, tačnost verbalne formulacije nije bila presudna, jer je već i sećanje na njeno telo izazvalo erekciju, a Monika je žurila da viñeno stavi na papir. – Reklo bi se da ti je devojka zgodna – zaključila je, kad su njemu ponestale reči. – Ne prekidaj sada. Mogu da zamislim na osnovu onoga što si mi ispričao kako izgleda. Ali, ispričaj mi šta osećaš kada je rukama miluješ po telu. Pokušao je, ali nije uspeo da pronañe prava poreñenja ili metafore kojima bi dočarao šta oseća dok gnječi Suzanine grudi ili jezikom miluje njene sitne, ružičaste bradavice. Još manje je mogao da objasni šta oseća kada razmiče meke stidne usne izmeñu njenih nogu i prstima ispituje unutrašnjost toplog i vlažnog otvora. – A
kako se osećaš kad uñeš u nju, Alene? Vreme je stalo za Alena dok je bežao u ružicastoj izmaglici čulnosti, kao u toploj kadi, dok su se vizlje gomilale podsticane rečima Monike Šabrol. Nikad mu do tada nije bilo dozvoljeno da uñe u Suzanu, ali je gotovo mogao da oseti kako će prijatno biti kada njegov uzdignuti deo bude okružen velurnom sluzokožom njene unutrašnjosti. Monika je besno crtala kako bi uhvatila u pastelnim tonovima spoljne manifestacije njegovog unutrašnjeg ushićenja. Želela je da na hartiji reprodukuje rumenilo njegove kože i nervoznu napetost njegovih butina. A iznad svega, objekt koji je najviše fascinirao, nabubreli i uspravljeni penis. Sugestivnim pitanjima držala je penis uzdrhtalim i na pragu spontanog izbacivanja semena, dok je mladić počinjao bolno da dahće, a mišići njegovog tela da se grče. Prigušivši uzdah, ostavila je na stranu crtaći blok i sela pored njega na divan. Sa nekoiiko jakih poteza šake oslobodiia je bujicu, koja ga je poprskala od vrata do pupka. U trenutku nagle erupcije semena Alen je kriknuo od gotovo neizdržive napetosti, dok su mu se ruke i noge tresle. Bio je potpuno klonuo. Monika se vratila na stoličicu i ponovo uzela crtaći blok. Nasmešila se kad je videla da je nešto ružičaste i crvene krede prešlo sa njenih prstiju na sada već splasnuli penis i umrljalo ga. Ležao je bespomoćno, ruke su mu mlitavo visile duž bokova, noge su bile malo iskrivljene, splasnuli penis je polegao. Sada je imala koliko je htela vremena da naslika viñeni prizor i da sliku pospanog mladića popuni gotovo materinskom nežnošču. Kad je poslednji crtež bio završen, bila je njime vrlo zadovoljna. Smatrala je to jednom od svojih najboljih tvorevina. Ko bi video sliku, a ne bi znao kakva je seksualna bura prethodila smirenosti, smatrao bi je majstorskom studijom golog mladića, usnulog na sofi. Znala je da će je lako i po dobru cenu prodati u maloj galeriji preko koje je izlagala i unovčavala svoja dela. – Probudi se, Alene – rekla je, dodirujući ga po ramenu – za danas je završeno. Ti si odličan model.
Pošto je bila snalažljiva, Suzana nije dozvolila da živi u neizvesnosti. Posle škole otišla je kod gospoñe Šabrol, uverena da će zateći stariju suparnicu za Alenovu naklonost. Zgrada je na Suzanu delovala impresivno, kao i na Alena, ali žena koja je otvorila vrata stana nije. Za 16-godišnju Suzanu, Monika Šabrol izgledala je glomazno, suviše bujnih grudi i preširokih bedara. Za ženu koja je očigledno imala novaca, haljina je bila daleko od otmene. Kao da to nije biio dovoljno, bila je potpuno bosa, jer nije imala ni čarape ni cipele. – Ja sam Alenova devojka i moram da razgovaram sa vama, gospoño – najavila se odlučno. – Baš je lepo što si došla! Izvoli, uñi, Suzana. Odmah sam te prepoznala po njegovom opisu. – Pričao vam je o meni? – uzviknula je Suzana, dok je išla za gospoñom Šabrol iz predsoblja u atelje. – Kako da ne! Počeo je izjavom da si divna, ali je zatim uspeo da te podrobnije opiše tako da sam znala da si visoka, vrlo vitka, imaš svetlo smedu kosu. Odmah sam te prepoznala. Hoćeš li šolju kafe? – Ne, hvala. Došia sam da sama vidim kakvi ste. – Treba li ovo da shvatim kao tvoje nezadovoijstvo time što on meni pozira? – upitala je Monika iznenañeno. – Mada je vrlo mlad, ima izvanredno, atletsko telo, a pored toga odličan je model. – Ne radi se o tome što ga vi crtate. Mnogi umetnici to čine, јеr on izgleda lepo – odgovorila je Suzana otresito. – Ali zameram vam ono drugo što mu radite. Moniki Šabrol nije bilo teško da izañe na kraj sa Suzanom. Nešto kasnije, obe su sedele na sofi i pile kafu, dok je Monika o Alenu pričala bez imalo emocija. Nešto docnije, prešla je preko odaje i donela crtež rañen kredom na kome je Alen bio prikazan u stanju opuštenosti. – Ovo je zaista odlično – rekla je Suzana, – Tačno tako izgleda kad zadrema. Vi ste istinska umetnica, gospoño. – I ja sam zadovoljna ovim crtežom. Nadam se da sam te
ubedila da je moj interes za tvog dečka isključivo umetničke prirode. – Dobro... ali kako objašnjavate ono što ste mu uradili? Da li je to bio isključivo "umetnički" postupak? – Suzana, razgovarajmo iskreno, kao žene. Iz iskustva znam da se mladi muškarci ponekad uzbude kad poziraju goli slikarkama. To je u njihovoj prirodi, pa im moramo oprostiti. Pošto nemaju odeću na sebi, pošto su im seksualni delovi izloženi, a žena prisutna, to njihove misli odlutaju od umetnosti. Počinju koješta da zamišljaju, a kada im se jednom raspali mašta, ne mogu više da se obuzdaju. Jadni Alen, dospeo je u takvo stanje, kad mi je pozirao da sam pomislila da će da eksplodira, kao prenaduveni balon. Nisam mogla da nastavim s radom dok je bio u takvom stanju. Nisam mogla ni da mu kažem da se obuče i ode, јеr se nalazio u očajnom stanju. I tako, da bih ga smirila, stisnula sam ga 2-3 puta i onda je počeo da prska. Posle toga, kada je sve splasnulo, a on se i duhovno smirio, mogla sam da nastavim sa radom čijem rezultatu si se maločas divila. – Da li mi govorite istinu? Zar nije bilo ničeg više od toga? – Ja sam trezvena osoba, a mislim da si i ti. To je bio nevažan incident, nekoliko časaka u okviru više časova poziranja. – Da li često ovako "obrañujete" svoje modele? – Ovakve mere retko su potrebne. Ali ako zatrebaju, nisam stidljiva. Nacrtala sam i naslikala toliko muških tela da za mene više nema misterije u njihovoj grañi. Sa ženskim modelima to se, prirodno, ne dogaña. Da li si ikada pomišljala da poziraš? Imaš zanimljivo lice i skladno telo. – Ja? Sigurno je da ne bih izdržala da stojim gola, dok me drugi gleda. Uprkos ovoj izjavi, bilo je dovoljno nekoliko minuta nagovaranja i obećanje honoraга, pa da se Suzana svuče i zapita Moniku Šabrol: – Kako želite da poziram? Monika je odmerila devojku od glave do pete, a onda je jednu tapaciranu stoličicu privukla do prozora.
– Sedi tu, iz profila okrenuta svetlosti. Da vidim... da, ipak obuci čarape. Stavi i podvezice. Kontrast je dobar. A sada рrеkrsti gležnjeve, a kolena malo razmakni. Imaš li češalj? – Nemam ga pri sebi. – Pozajmiću ti jedan od mojih. Tvoja kosa je tako lepa da moramo na nju da privučemo pažnju. Ubrzo je Monika počela da crta kredama. Suzana je sedela, pravih leña, i češljala svoju svetlo-smeñu kosu. Podizanje ruku povlačilo je njene male dojke naviše, a time su se i gotovo detinjaste bradavice jače isticale. – Svetlost je danas dobra – prokomentarisala je Monika. – Vidi se vrlo blagi odsjaj duž unutrašnjosti tvoje desne butine, od čarape pa do prepona. Zabaci malo više glavu, digni levi lakat još malčice. Da li ti je udobno? – Ne naročito, ali to nije važno. Mogu li nešto da vas pitam ili će to da vas ometa u radu? – Slobodno pitaj. – Vaš muž, da li ovde živi? – Da budem iskrena, u mom žovotu nikad nije ni postojao neki gospodin Šabrol. Izmislila sam ga pre mnogo godina, kad sam se doselila u Pariz i shvatila da je ženi mnogo lakši opstanak, ukoliko drugi pretpostavljaju da ima muža zaštitnika. – A odakle ste došli? – Teško da si za to mestašce ikada čula. To je zabačeno selo Sen Oben di Men. – Znači, ovaj stan i sve što je u njemu, sve je to vaše? – Tako je. – Mogu li još nešto da vas zapitam? – Šta god hoćeš, pod uslovom da se ne pomeraš. – Molim vas da se ne uvredite, gospoño, ali da li vi imate mnogo iskustva s muškarcima? – Pretpostavljam da misliš na iskustva sa muškarcima u krevetu? Svakako da imam. Počela sam kad sam bila nešto starija nego što si ti sada. Mladići mojih godina... 18, 19 godina. Moraš shvatiti da su nazori рrе 20 godina bili sasvim drugačiji nego sada.
Devojke iz dobrih porodica tada nisu smele nigde da poñu bez pratilje. Posle rata u ovom pogledu sve se rnnogo promenilo. Ali onda... bili smo presrećni, ako bismo mogli da ukrademo po koji poljubac kad nas niko nе gleda. Naravno, zatim se išlo dalje, kao što uvek biva. Dobro se sećam kad mi je 1 mladić prvi put dotakao grudi. Ne možeš zamisliti koliko sam bila uzbuñena, mada je to učinio preko nekoliko slojeva odeće i rublja. U tom času bila sam spremna da sve za njega učinim. Naravno, uopšte nije dolazilo u obzir da ja ili moje sestre budemo ostavljene toliko dugo nasamo sa muškarcem da bi moglo išta zanimljivo da se dogodi. Ipak, počele smo da se snalazimo, dovijamo raznim lukavstvima, pomaženo jedna drugu. Šta da ti kažem? Najzad je došao dan kad sam uspela da s jednim mladićem ostanem čitav sat nasamo. Ah, kada bi samo znala kakvu sam odeću nosila kad sam bila mlada devojka! Bile su to haljine dugačke do gležnjeva, uzanih rukava, s čitavim slojevima kombinezona, šniranih korseta, gaća dugačkih do kolena, tako da je mome udvaraču bilo potrebno dobrih ¼ sata da me ispetlja iz odeće, položi na krevet i počne... Evo, tvoj portret je završen, kako ti se sviña? Suzana je uzela crtež i počela pažljivo da ga razgleda. – Da li sam zaista tako lepa? – zapitala je. Poza raširenih kolena i čarapa na inače potpuno golom telu davali su slici erotičnost, koju Suzana nije umela da definiše ali je u njoj uživala. – Prirodno, јеr inače ne bih ni tražila da rni poziraš. – Radite vrlo brzo, gospoño. – Crteže, da. Meñutim, htela bih da napravim i portret u ulju, ali ćeš za njega morati da nekoliko puta dolaziš i poziraš. To će biti pravi portret, ne samo skica. – Meni se i ovo sviña. Ali, niste završili priču o svojim ljubavnicima. – Kako da ti objasnim, pošto si toliko mlada, kako su me ljubavne komplikacije navele na odluku da se nikada nе udajem. Meñutim, tako se dogodilo. Moraš znati da je prosečan muškarac u suštini sentimentalan, bez obzira što nekada izigrava cinika ili
dekadenta da bi impresionirao svoje prijatelje. Muškarac uživa u tebi i tebi za uzvrat pruža prijatnost, a tako i treba da bude. Meñutim, ubrzo, ako je prijatnost izuzetno velika ili ga tvoja ličnost privlači, on počinje da govori o večitoj ljubavi. Želi da se doseli kod tebe i zajedno živite ili te poziva sebi. Ili želi da provodi po 4 ili 5 večeri nedeljno s tobom, možda i svako veče. Neki počinju da govore o braku, čak i o deci. Muškarci zaista postaju gnjavatori, kad se smandrljaju s vas i poćnu da trabunjaju. Nemam ni vremena ni sklonosti za neizbežne kompromise, koje žena mora da čini kad živi s muškarcem, mužem ili ljubavnikom. Moj rad daleko mi je važniji od toga. – Živite kao monahinja? – Ni govora! Imam pola tuceta dobrih prijatelja s kojima uživam da legnem u krevet kad za to imam vremena. Meñutim, uvek ja njih pozivam, nikada oni mene. – I to vam je dovoljno? Monika se nasmejala. – Nisam religiozna – rekla je – ali u izvesnom smislu zaista živim kao kaluñerica. Ostani još malo, pa ću ti pokazati jednu od svojih tajni. Iz ormana sa dugačkim i plitkim fijokama izvadila je svežanj neuramljenih slika i stavila ga preko Suzaninih golih butina. Devojka je iznenañeno pogledala prvi crtež. Prikazivao je žensku genitalnu zonu u prirodnoj velični. Crnom olovkom izmeñu rastavljenih butina bio je verno prikazan brežuljak obrastao gustim crnim maljama i otvor ispod njega. – To sam ja – rekla je Monika ponosno. – Koristim ono veliko ogledalo što stoji u uglu, samo što ga prinesem ovamo, na svetlost i sednem ispred njega na stoličicu. Prevrnula je crtež da bi prikazala sledeći. Sada je Suzana porumenela od osećanja stida. Tema je bila ista, samo u boji, dok je meka, glatka bela koža butina bila izvanredno prikazana. Jedna šaka ležala je tako da je delimično zaklanjala čuperak. Srednji prst bio je zavučen sve do drugog zglavka izmeñu isturenih ružičastih stidnih usana.
– Slika pokazuje moju desnu ruku – počela je Monika da objašnjava – I to je ispravno, jer sam dešnjakinja, pa desnu ruku i koristim da se zadovoljavam. Meñutim, kako desnu ruku koristim i za slikanje, to sam u stvari nacrtala levu ruku, samo prikazanu obratno. – Leva ruka, desna ruka... potpuno ste me zbunili – rekla je Suzana. – Nije bitno. Važan je rezultat. Na sledećoj slici videle su se dve ruke. Prsti jedne ruke držale su vlažne i blistave prevoje stidnih usana kako bi ih razmakli i prikazali tamno crvenu unutrašnjost, dok su palac i kažiprst druge ruke bili prikazani kako gnječe dugme uživanja gospoñe Šabrol smešteno na mestu spajanja stidnih usana. – Kako ste mogli da crtate ako su vam obe ruke bite zauzete? – zapitala je Suzana, jer ju je zagonetka umetničkog postupka zaokupljala kao i neobičnost teme. – Umesno pitanje. Morala sam da radim u nekoliko etapa, tako što sam ogledalo držala čas u jednoj čas u drugoj ruci. Meñutim, tehnika je najmanje važna. Dok stvaram ove izvanredne prizore, sebe neprekidno dovodim do ekstaze. Pogledajte ovu sitnu brojku ispisanu olovkom u uglu! 8. To označava koliko puta sam dosegla vrhunac za vreme izrade ove slike. Bila su mi potrebna puna 2 dana. – Ovakve slike ne možete da prodajete – rekla je Suzana. – Ja ih radim radi svog zadovoljstva, ali ih često i prodajem. Zar te to iznenañuje? Ima kolekcionara spremnih da vrlo skupo plate ovakva dela, i kod nas u Francuskoj, a i preko granice, u Nemačkoj. A izdavači me neprekidno jure da im ilustrujem knjige. Prošle nedelje prodala sam 1 akvakolor nekom kolekcionaru, a nedavno mi je poručeno da izradim seriju crnobelih grafika za jedno privatno izdanje nekih neobjavljenih poema Gijoma Apolinera. Nije smatrala potrebnim da pomene kako je koliko juče prodala za vrlo zamašnu sumu sliku Alena prikazanog u trenutku nadraženosti.
– Zar vam je dovoljno da budete sama sebi ljubavnica? – upitala je Suzana. – Nisi shvatila suštinu. Pronašla sam kako da kombinujem na vrlo zadovoljavajući način, i umetnički i fizički, umetnost i fizičku prijatnost. Kada si mi postavila pitanje u tvom glasu se osetio prizvuk negodovanja. Reci mi iskreno, pre nego što si upoznala Alena, zar se nisi nikada samozadovoljavala? – Dečije igre – rekla je Suzana, ponovo porumenevši. – Možda. Ali reci mi još nešto. Nema potrebe za lažnom stidljivošću sada kad si već videla ove slike. Zar ne uživaš i dalje u tim dečijim igrama, kako si ih nazvala? Sigurna sam da njima i dalje pribegavaš. Kada si noću u postelji miluješ rukama svoje zašiljene sisice i dražiš bradavice sve dok se ne razbude. Možeš li da to porekneš? Uzdišeš zbog prijatnih osećanja izazvanih na tako jednostavan način. Zadižeš spavaćicu... zar nisam u pravu?... i dodiruješ se izmeñu nogu. Zavlačiš prst unutra, kao na ovoj slici, i blago se trljaš. Radosna drhtavica prolazi ti telom. Trljaš se brže, uzbuñenje raste i raste, sve dok ne počneš da jecaš i uvijaš se zahvaćena ekstazom, kao da si u naručju ljubavnika. Zar nije tako? Suzana nije odgovorila. Držala je pognutu glavu, pogleda spuštenog na sliku postavljenu na krilu. – Zašto bi ovakve prijatnosti bile sramne? – upitala je tiho Monika, – Zar to nije prirodan način da čovek zadovolji i smiri sebe? – Pretpostavljam da je tako... ne mogu poreći... meñutim, to ipak nije dovoljno. – Tebi možda nije. Tvoja prijatnost zavisna je od spremnosti muškarca da te zadovolji i njegove spretnosti da to uspešno obavi. Meñutim, neki muškarci su vrlo nespretni, uveravam te. Gurnu ga napred-nazad 10-tak puta i svrše, a tebe ostave nezadovoljenu. Šta onda? – Ali vi ništa ne govorite o ljubavi, gospoño, samo o zadovoljstvu. – Osobi kao što sam ja ljubav je samo smetnja. Ona zahteva
kompromise i prilagoñavanja. Ja na to nisam spremna. Kad posmatram svoje telo, želja se budi u meni. Ne pristajem da čekam da se muž vrati kući ili stigne ljubavnik, hoću da svoju želju zadovoljim odmah i to onoliko puta koliko ja hoću. Nikad ne ostajem delimično zadovoljena zbog nesposobnosti muškarca da obavi više od jednog ili 2 seksualna odnosa. Čak i kad pozovem muškarca radi voñenja ljubavi, toliko sam nestrpljiva da do uživanja doñe, da sebe zadovoljim po 2-3 puta рrе njegovog dolaska. Moji prijatelji su iznenañeni što sam toliko raspaljena kad ih dočekujem, pa ih vodim pravo s vrata u krevet, a prethodno ih ne ponudim da makar nešto popiju. Naravno, oni nemaju pojma da sam već potpalila barut i samo čekam da nastupi eksplozija. Moniki nije bilo teško da devojku ubedi u svoj način voñenja ljubavi. Ubedila ju je da ponovo pozira, sedeći gola na stolici, ali ovog puta bez češlja i jedne ruke stavijene izmeñu raširenih butina, pogleda oborenog naniže kao da se divi svom telu.
KRISTOFOVA BOLEST Čim je Žana Vernej saznala da Kristof leži sa visokom temperaturom, poslala je svog ličnog lekara da ga obiñe. Dr Faskel je stigao u ulicu Vaven u automobilu za čijim upravljačem je sedeo uniformisani šofer, što je itekako impresioniralo nastojnicu, gospoñu Žolinji. Lično ga je odvela na 4. sprat, gde se nalazio Kristofov mali, momački stan i svečano najavila dolazak lekara. Bila je to zaista impresivna figura u starinskom redengotu savršenog kroja i cilindru. Pregledao je pomno Krištofa i utvrdio jak napad angine. – Nema razloga za brigu – objavio je. – Imaćete teškoća pri gutanju, jer su vam krajnici otečeni, a temperatura će se zadržati dan-dva. Prepisaću vam lekove, ali će oni, da budem iskren, samo učiniti da budete pospani, pa ćete tako uglavnom da spavate dok bolest ne bude prošla sama od sebe. – Hvala – zakrkljao je Kristof. – Ne upinjite se da govorite, gospodine. Faskel se okrenuo i obratio nastojnici, koja je, iz poštovanja, smerno stajala na pragu. – Imaće neko vreme teškoće pri gutanju, ali bitno je da povrati snagu. Mogu li da se oslonim na vas da mu 2 puta dnevno spremate i dajete jaku i bistru supu i podvorite ga? – Svakako, gospodine – promucala je nastojnica, gotovo se klanjajući. – Odlično. Navratiću sutra u isto vreme, da vidim kakav je razvoj dogañaja. Pošto je Žana obećala dr Faskelu da će izmiriti troškove Kristofovog lečenja, to je lekar dolazio iduća 3 dana uzastopno, a za to vreme je Kristof već počeo da se oseća sasvim dobro, pa mu je bilo dosadilo ležanje u krevetu. – Nemojte da prenaglite – posavetovao ga je lekar – još dan odmora u krevetu i bićete sasvim izlečeni. Ako vam je dosadno, uzmite neku knjigu da se zabavite ili zatražite od nastojnice da
vam kupi novine. Sat posle Faskelovog odlaska, nastojničina ćerka, Bernadeta, donela je Kristofu ručak. Te večeri, nastojnica mu je donela laki obed. Odspavao je, pa je bio osvežen i gladan. Za večeru je dobio veliki omlet sa sirom, čašu njenog ne najboljeg vina i breskvu. Ona je privukla stolicu i sedela pored njega, dok je jeo. – Vraća vam se apetit, gospodine Larus. To je dobar znak. Doktor Faskel je vrlo zadovoljan vašim oporavkom. Ako je doktor Faskel izrazio zadovoljstvo, onda se podrazumevalo da će gospoña Žolinji biti oduševljena. – Da, i više neće dolaziti da me obilazi – rekao je Kristof. Sutra ću malo da hodam po sobi, a prekosutra predviñam da se odvažim na malu šetnju do Luksemburškog parka i možda posedim neko vreme na suncu. – Morate uzeti topli šal da zaštitite vrat. – Imate dobro srce, gospodo Žolinji. Vrlo sam vam blagodaran što ste se brinuli o meni. – Pa, neko je morao. Nije pravo da mladi gospodin ostane usamljen i bespomoćan u takvoj situaciji. Trebalo bi da se oženite nekom dobrom devojkom i preselite u veći stan. – Ali meni se ovde sviña – rekao je Kristof, smešeći se na pomisao kako se ona materinski brine o njemu. – Vi sami znate šta je za vas najbolje. Meñutim, ako se nećete uvrediti što se usuñujem da vas savetujem, ja bih se na vašem mestu manje oslanjala na posete vaše lepe dame, a više se potrudila da se osamostalim. – Zašto to kažete? – upitao je iznenañeno. – Ne možete da se oženite gospoñom Vernej, to je jasno. Ona ima svoj život. Brinuće se o vama jer ste joj dragi, a to je pokazala upućujući svog lekara. Meñutim, koliko vremena može da vam odvoji? Jedno po podne nedeljno, 2 ako imate sreće. U rečima nastojnice Kristof je osetio i primesu zlobe. – Znate njeno ime? – rekao je. – Znači da ste me uhodili! – Dužnost je nastojnice da zna ko ulazi u kuću i ko izlazi. Ona
nedeljama nije dolazila. – Postoji i opravdani razlog. – U to ne sumnjam. Ipak, bilo bi najbolje da poslušate moj savet i nañete neku drugu. – Kako mogu kad je volim – rekao je Kristof, u nadi da će time da okonča razgovor. – U to takoñe ne sumnjam kad pomislim koliko puta je ona ovamo dolazila i legala u ovu istu postelju, koju vam je ona kupila. Nema nikakvog razloga da prestanete da je volite. Kada bude mogla da nastavi s vama, produžićete kao i pre. Meñutim, u meñuvremenu nañite mladu damu vaših godina kako biste imali koga da prigrlite noću. – Gospoño Žolinji, ovo je vrlo nemoralan predlog – rekao je Kristof strogo. – Ja sam praktična osoba – rekla je nastojnica. – A sada, pošto ste dovršili večeru, da vidimo šta još lekar preporučuje. – Dosta mi je njegovih medicina, preklinjem vas. Nastojnlca je uzela poslužavnik sa posuñem i iznela ga iz spavaće sobe u predsoblje. – Ne radi se o medicini – rekla je, zavrćući rukave – već o kupanju. – Kupanju? Pa ja sam jutros uspeo da se sam umijem i obrijem. – Ovo će biti kompletno pranje – rekla je odlučno. – Ležali ste danima i znojili se od groznice. Znajte da baš ne mirišete na ružinu vodicu. Gde držite čiste pižame? – U drugoj fijoci odozdo. Gospoña Žolinji se dala u pripreme, donela je čistu pižamu, peškire, sapun, kao i veliki lavor tople vode. Smakla je pokrivač s njega, svukla mu gornji deo pižame i postavila ga da leži potrbuške. Kada je počela da mu pere leña, osetio se vrlo prijatno, prijatnije nego što je očekivao. – Okrenite se i uspravite – rekla je. Oprala ga je ispod pazuha i brižljivo posušila. Zatim mu je naredila da ponovo legne kako bi mu oprala grudi.
– Imate vrlo lepe malje na grudima – primetila je – kao moj pokojni muž, počivao u miru, samo što su vaše nešto tamnije. – Šta se s njim dogodilo? Da li je poginuo u ratu? – Dao je život za Francusku, moglo bi se reći. Bio je vojnik, ali ga nije ubio Švaba. Kristof je istinski uživao u dodiru njenih ruku, tople vode i sapuna. – A ko je onda? – upitao je radoznalo. – Došao je kući na odsustvo i čim je stigao u Pariz napio se kao klada. Kad je iz krčme krenuo kući, pao je ispod metroa i poginuo na licu mesta. – To je velika nesreća! – Uvek je voleo da potegne, pa pretpostavljam da je i pravedno što je stradao. A sada, skidajte gaće od pižame da vas do kraja operem. – Gospodo Žolinji, nateraćete me da pocrvenim. – Mislite? Vi mene nećete naterati da porumenim bilo kakvom alatkom koju imate da mi pokažete – odgovorila je ona, pa mu smakla gaće i bacila ih iza sebe na pod. Kristof se za trenutak osećao nelagodno, ali se onda opustio i zažmurio dok mu je ona sapunjaia trbuh i butine. Bilo mu je doista prijatno. Mogao je gotovo da zamišlja, dok je žmurio, kako ga Žanine ruke miluju, ali su njene ruke bile glatke, a ove koje su ga dodirivale, rapave od grubih domaćih poslova. – Lepo, lepo – čuo je kako nastojnlca kaže – doista se oporavljate, vidim. Kladim se da nedelju dana nije stajao ovako uspravno kao sada. Sva sreća što nastojnica nije znala šta se dogodilo u podne, pomislio je Kristof, kada ga je lukava devojčica iznenadila i naterala alatku da stane "mirno". Lako je uzdahnuo kad ga je vlažna i nasapunjana ruka gospoñe Žoliniji dograbila i počela da trlja gore-dole. – Jasno mi je zašto vaša lepa gospa rado provodi sate s vama – čuo je kako govori – jer imate odličnu napravu za onu radnju. Ako samo znate da njome spretno baratate, proživećete
srećno. Sipala je preko njega toplu vodu i odmah je pokupila peškirom. – Pošto sam videla ovu grdosiju, noćas neću moći da zaspim misleći na nju – rekla je i zakikotala se. – Šteta što još niste dovoljno ojačali da mi pokažete kako radi. Uostalom, nešto mi dugujete što sam vam kuvala i negovala vas. Gospoña Žolinji bližila se 40-toj godini, imala trapavo telo, gustu, crnu kosu i okruglo, bucmasto, večito nasmejano lice. Sve vreme koje je Kristof proveo u ulici Vaven nijednom za nju nije pomislio da je privlačna, a to ni sada nije mislio. Meñutim, nije bilo sumnje da se kao posledica kupanja uzbudio. – Biću vam večiti dužnik – rekao je – ali se bojim da još nisam kadar da vam svoju napravu onoliko energično demonstriram koliko biste očekivali. – Ako je tako, pomoći ću vam da obučete čistu pižamu i ostaviti vas da se odmarate. – Molim vas, nemojte da me ostavljate u ovakvom stanju. – Misliš, uspravnom. Dobro, momče, znam šta ti je potrebno. Kristof je posmatrao kako otkopčava dugmeta svoje crne haljine i skida je. Spustila je naramenice kombinezona sa širokih ramena i smakla gornji deo kombinezona, kako bi obnažila mesnate grudi. U što sam se upustio, pomislio je Kristof, preneražen prizorom. Bilo bi daleko bolje da sam dopustio da ode, a ja sebi olakšao misleći na Žanu. Gospoña Žolinji privukla je stolicu do kreveta, sela na nju i nagla se iznad njegovih prepona. Stegla je dlanovima dojke i njima uhvatila njegov nabrekii penis. Topli i meki dodir bio je vrlo prljatan, pa su sva Kristofova strahovanja nestala. Dok sa ona klatila napred-nazad, bio je oduševljen osećanjem prijatnosti. – Ovako ćemo samo jednom – rekla je umirujuće – jer još nisi kadar da uradiš kako bi trebalo. Da li ti se svida? – Vrlo si ljubazna... promrmljao je. – Malo ljubaznosti nikome neće da naškodi.
– Tako je – uzdahnuo je Kristof, razrogačenih očiju posmatrajući kako pune grudi nastojnice masiraju njegov ukrućeni ud. – Jesi li siguran da te ovo neće premoriti? – upitala je, ljuljajući se sa osmehom. – Siguran sam da će mi ovo samo ubrzati ozdravljenje. – A da li si siguran da ćeš stići do kraja? – Ne sumnjam, pošto sam prepušten brizi majstorice... molim te, nastavi... – Nemoj misliti da ovakve usluge činim svim stanarima. U tom trenutku Kristof se izvio u luk, dok su mlazevi sperme počeli da kuljaju. – Dobri moj dečak – rekla je nastojnica glasom kojim se odrasli obraćaju deci. – Kakva snaga! Ispolivao si me sve do brade. Kristof je ležao zadovoljno i posmatrao kako ona uzima lavor s mlakom vodom i počinje da se pere izmeñu grudi. Onda je i Kristofa obrisala peškirom i pomogla mu da obuće čistu pižamu. – Voliš da te maze – rekla je, dok ga je ututkivala ispod pokrivača. – To spremno priznajem. – Da li se dobro osećaš? – Izvrsno. Ne mogu dovoljno da ti sе zahvalim na ljubaznosti, gospoño Žolinji. – Ostaviću te da se odmoriš. A sutra ćeš da ustaneš iz postelje na sat-dva, kako je preporučio doktor Faskel. Kristof je već gotovo dve godine bio Žanin ljubavnik i za to vreme je znatno napredovao u preduzeću muža svoje ljubavnice. Sada je već imao zvanje poslovoñe, pa je tako pretekao svog prijatelja i saveznlka Anrija Difura, nekadašnjeg šefa, koji mu je spremno davao slobodna popodneva. Jednom rečju, sve je išlo kao po loju. Meñutim, Žana je sada bila u 6-tom mesecu trudnoće, pa mada je Kristof mogao da je viña jednom mesečno, za vreme tradicionalne porodične večere u kući Verneja, prošle su nedelje i meseci od kad
je ona bila poslednji put u njegovom momačkom stanu. Uveravala ga je da je jedini razlog diskrecija. Takoñe mu je rekla da je to njegovo dete, pa je zadovoljna ovakvim ishodom. Da li je mogao da joj poveruje? Od kad mu je saopštila da je trudna, 1.000 puta se pitao čije je dete. Ona je tvrdila da je Gi Vernej odavno prestao da upražnjava bračne dužnosti, ali Kristof nije znao da li je to istina ili zgodna laž da bi se ljubavnik umirio. Kada je Žana zatrudnela, Gi Vernej od toga nije pravio pitanje, što bi se moglo očekivati ako doista nije održavao seksualne odnose sa ženom, pa bi zaključak bio da je Žana izmislila obustavu bračnih seksualnih odnosa, kako bi Kristofa uverila da je dete njegovo. Sva ova zbrka bila je nepotrebna i neprijatna, mislio je Kristof. Pošto je o svemu dobro razmislio, odlučio se da donošenje konačne odluke o tome, ko je otac deteta odloži do roñenja deteta. Možda će tada moći da primeti sličnost bilo sa Vernejem ili sobom, i tako razreši zagonetku. Meñutim, bez obzira na njegov zaključak, ništa se ne bi promenilo. Sutradan Kristof se osećao znatno bolje, gotovo potpuno oporavljen, pa je otišao da prošeta po Luksemburškom parku. Gledao je kako se deca igraju pod nadzorom majki i dadilja. Pošto je najzad ozdravio, mogao je da nastavi normalni život. Dokaz da je to vreme došlo našao je u tome što je za vreme ručka u svome omiljenom restoranu sa velikim zanimanjem posmatrao zgodne, mlade žene u prolazu. Pa ipak, sve što je video nije se moglo uporediti sa predstavom, koju je imao o Žani. Na povratku kući, gospoda Žolinji sačekala ga je na kapiji. Bilo je jasno da je motriia na njegov povratak, verovatno i da bi sebi uštedela penjanje na 4. sprat. Pozvala ga je da svrati u njen nastojnički stan i rekla da moraju da porazgovaraju o nečem vrlo značajnom. Gospoda Žolinji mu je rekla da je razmišljala u kakvom se on neprijatnom položaju nalazi od kad je izvesna dama prestala da ga posećuje. Njegova očigledna potištenost za vreme kupanja dovoljno je svedočila o njegovim teškoćama. Tom prilikom ona je pokazala spremnost da mu bude na usluzi.
Gospode, pomislio je Kristof, ne namerava valjda da mu se ponudi za ljubavnicu! – Predlažem vam da sebi nañete zgodnu mladu ženu sa kojom ćete živeti i која će se brinuti o vama – rekla je nastojnica. – Blagodaran sam vam na savetu, ali to je, na žalost, nemoguće, gospoño Žolinji. – Nemote da prenaglite – odgovorila je i uputila mu svoj večiti osmeh. – potrebno je da imate nekoga ko će da se brine o vašoj odeći, pere vam rublje, kuva i još obede servira u krevetu. – Ne mogu drugu ženu da primim u stan, vi to vrlo dobro znate. – Naravno. To mora biti diskretna osoba, koja će umeti da se na vreme povuče kada dama koju volite bude nastavila posle poroñaja sa posetama. Tako madam Vernej neće uopšte saznati da ste vi u njenom odsustvu imali pogodan aranžman. – Ne, to je nemoguće. – Možda, ali kakve su vam alternative? Vi ste mlad i krepak čovek, pa svoje prirodne potrebe morate redovno da zadovoljavate. Inače ćete početi da jurite uličarke, a one su ne samo skupe već i ne odgovaraju tako prefinjenom muškarcu kao što ste vi. – Ni ja ne bih voleo takvo rešenje – složio se Kristof, setivši se slučaja kad ga je Žerar odveo u javnu kuću u ulici Sen Deni da bi oprobao Crnkinju sa Madagaskara. Kako je to davno izgledalo! Bilo je zanimljivo, ali nije pao u iskušenje da ponovi posetu. – Dobro, razmisliću vrlo pomno o vašem predlogu, gospoño, – rekao je, spremajući se da napusti nastojnicu. – Morate u sopstvenom interesu, gospodine Larus – rekla je brzo – jer uličarke nisu najgore što bi moglo da vas snañe. – Šta tim hoćete da kažete? – Punokrvni mladi čovek, koji nema trajnu družbenicu može biti zaveden u vrlo neobične, pa čak i opasne, situacije. – Opasne? – Može – ako ga zahvati pohota – čak i da se okomi na decu, zamislite samo! Naravno da tako ugledan gospodin kao što ste vi
ne bi sebi dozvolio da učini ono zbog čega bi policija imala razloga da se umeša. Meñutim, usamljenički život krcat je mnogim opasnostima. – Morate me posavetovati, gospoño Žolinji. Ubedili ste me da vodite računa o mojim interesima, a takoñe sam se uverio da ste praktična žena. Šta mislite da bi trebalo da preduzmem? Ona se opet nasmejala, sada već sigurna u pobedu. – Znam osobu koja će vam potpuno pristajati – rekla je. – Radi se o prijatnoj mladoj ženi, koja će vami u svemu ugañati, a kad zaželite nestati. – A ko je ona? – upitao je radoznalo. – Moja roñaka, ćerka sestre mog pokojnog muža. Zove se Mirej i živi sa majkom udovicom u Klišiju. Uverićete se da je vrlo prilagodljiva. – Koliko je stara? – Za vas dovoljno. Ima 18 godina. – Lepa? – Kao slika. – A zašto bi se ona toliko žrtvovala za mene, kad čak ne zna ni kako izgledam? – Vremena su teška. Ima vrlo mnogo nezaposlenih u celoj Francuskoj, a naročito u Parizu. Njena mati ima još dvoje mlañe dece, koje mora da hrani i gaji. Šta mislite kojim poslom bi Mirej mogla da se bavi? Ma šta da radi jedva bi uspevala da bedno zaradi, izuzev da izañe na ulicu, ali to je nezamislivo. Platu koju joj budete davali koristiće za pomoć majci, a njoj će ovde sa vama biti daleko bolje nego tamo, gde danas živi. – Koliko smatrate da bi plata trebalo da bude? Brojka koju je gospoña Žolinji navela, bila je dvostruko veća od plate uobičajeno plaćane služavkama. – To je prilična suma – rekao je Kristof. – Razmislite podrobnije, ako bi mlad čovek, temperamentan kao vi, odlazio kod prostitutke samo jednom nedeljno, već bi za mesec dana morao da potroši toliku sumu. Kod Mirej plaćaš usluge kuvarice, pralje i sobarice. Pored toga, možeš da je povaljuješ
koliko god puta zaželiš. Sve u svemu, to nije skupo, već je velika ušteda. – Vaš predlog je vrlo neobičan. Prosto ne znam šta da kažem. – Nema potrebe išta da kažete. Prirodпо, vi ne želite da kupujete mačku u džaku. Trezvan čovek, kao što ste vi, hoće da zna šta dobija za svoj novac. Razumem vas savršeno dobro. – Mislite da bih mogao da se upoznam sa vašom roñakom pre nego što se odlučim? – Mislim da je možete uzeti 24 sata na probu, pre nego što donesete odluku. – Na probu? – Što da ne? Radi se o krupnoj odluci. – Gospoño Žolinji, vi ste me zaista oduševili. – Dakle, šta predlažete? – Sve je rešeno. Ona će uskoro doći, a ja ću je poslati u vaš stan da je upoznate. Kristof se popeo u svoj stan osetivši iznenadni zamor. Sručio se u naslonjač da razmisli o svemu što se dogodllo, a pitao se da ga nije opet uhvatila visoka temperatura, pa je ceo razgovor sa nastojnicom bio buncanje. Naravno, nije se radllo o košmaru. Sedeo je zadubljen u crne misli možda pola sata, kad se začulo kucanje na vratima. Otvorio je i ugledao očekivanu gošću – mršavu devojku odevenu u iznošeni kaput bež boje i sa gotovo bezobličnim šeširom, – Uñi – rekao je, ne trudeći se da bude naročito ljubazan – i sedi. – Hvala, gospodine Larus. Sela je naspram njega u drugi naslonjač. Čarape su joj bile od najjeftinije vrste, a cipele izlizane. Sve u svemu, podsetila ga je na očerupanog vrapca. – Ispričaj mi nešto o sebi – rekao je, ne znajući kako da počne razgovor u ovako neobičnim okolnostima. – Zovem se Mirej – rekla je – a tetka mi je objasnila da vi živite sami i da ste bili bolesni. – Bio sam bolestan. A o tome da li zaista živim sam moglo
bi da se razgovara. Nasmešila se nervozno i rekla: – Tetka kaže da vam je potreban neko ko bi se brinuo o vama. Smatra da bih ja za to blla pogodna. – Tako je i meni rekla – odgovorio je Kristof sumorno. – I ja mislim da je ona u pravu, gospodine. Izgledate umorno. Suviše dugo ste se šetali, a tek je prvi dan kako ste izašli iz kuće. Trebalo bi da se pre obeda odmorite sat-dva. – To je i bila moja namera, još pre nego što mi je tvoja tetka dala neobičan predlog. – Dobro – rekla je devojka i pre nego što je mogao da prigovori, ustala sa stolice, klekla ispred njega i počela da mu izuva cipele. – Gospoñice, to zaista mogu i sam da obavim. – To kažete samo zato što od kada ste došli u Pariz nikad niste imali nekoga ko bi se potpuno brinuo o vama. Doñite. Uzela ga je za obe ruke i podigla iz naslonjače snagom koja se ne bi očekivala u naizgled krhkom telu. Dok su prelazili iz dnevne u spavaću sobu, svukla je kaput, pa se ukazala loše skrojena haljina boje duvana. Kad su stigli u spavaću sobu, svukla mu je kaput, a zatim pantalone i to sa iznenañućom spretnošću. Zatim mu je smakla mašnu i košulju, a onda klekla na jedno koleno da bi mu svukla gaće. – Slušaj, pa ja se sam oblačim i svlačim od svoje 6. godine – rekao je Kristof svadljivo. – Sada su čarape na redu – rekla je. – Leva noga gore... tako. A sada druga. Stajao je go dok mu je ona pridržavala gornji deo pižame kako bi proturio ruke kroz rukave, a zatim mu je zakopčala gornji deo, a pritom nijednom nije spustila pogled na njegov izloženi i opušteni organ. Pomogla mu je da navuče i donji deo pižame, takoñe nezainteresovano, pa je on onda legao, dok je Mirej navukla zavese da zamrači sobu. – Odmorite se i odspavajte – rekla je – probudiću vas kad ručak bude gotov, imate li kakvu posebnu želju? Samo recite. Kristof je zainteresovano pogledao devojku. Stajala je pored
kreveta, skrštenih ruku i čekala nareñenje, kao prava kućna pomoćnica. Nije ga ni dotakla dok ga je presvlačila, niti je bila naročito privlačna, ali je uprkos tome osetio da je uzbuñen. Njegov verni "prijatelj" o tome je nesumnjivo svedočio ispod pokrivača. Baš je ovo čudno, mislio je Krostof. Moglo bi se reći da više nisam gospodar sopstvenih osećanja. Posle vrlo nametljivog predloga, preostajalo je da se sve do kraja ispita. – Mirej – rekao je promuklo. – Molim? – Svuci se da vidim kako izgledaš. Bez reči smakla je haljinu preko glave, svukla kombinezon i smakla gaćice, tako da je stajala pred njim potpuno gola, ako se izuzmu čarape i cipele. – Da li vas ovo raduje? – upitala je isto onako ravnodušna kao kada bi zapitala koliko je sati. Bez sumorne odeće izgledala je znatno lepše. Grudi su joj bile vrlo male, a to je činilo da kao kontrast bradavice i kolutovi oko njih izgledaju znatno veći. Noge su bile snažne i lepog oblika. Imala je beo ten pa se naspram njega drsko isticalo tamno runo izmeñu nogu. I to je bilo neočekivano, jer je imala žučkastu kosu, nestručno podšišanu. – Mislim da će odgovarati – odgovorio je – jer posle bolesti čovek postaje potišten i letargičan. I telo i duh imaju potrebe za osveženjem. Okreni se. Proučio je njena uzana leña i male, okrugle guzove, a njen pogled je za to vreme klizio duž njene kičme. Bila je pre mršava nego vitka, kao što je bila Žana, ali ipak ne i za odbacivanje. Možda bi trebalo pružiti joj šansu. Okrenula se opet licem prema njemu, ruku spuštenih pored tela. – Da li da se sada obučem i ostavim vas da odspavate? – Radije bih da doñeš u krevet pored mene, Mirej. Njeno lice bilo je bezizražajno dok se uvlačila ispod pokrivača. Kristofove ruke obuhvatile su njene male, meke dojke, dok je jedna njena ruka zašla u pižamu i dohvatiia njegov istureni
deo. – Niste devica, zar ne? — zapitao je. – Ne, zbog toga ne morate da brinete – rekla je utešno. Vodila je ljubav bez neke spretnosti ili finoće, utvrdio je, bez obzira kakva iskustva sa muškarcima je imala do tada. Meñutim, trudila se da mu ugaña. Dozvoljavala mu je da čini štogod poželi, a svaki njegov nagoveštaj spremno sprovodila u delo. – Idući put znaću tačno šta volite – rekla mu je u jednom trenutku. Uobičajeno milovanje išlo je svojim tokom, dok se Kristof nije popeo na nju. Rukama je nespretno milovala Kristofa po leñima, dok pod uticajem njegovih žustrih pokreta nije došlo do izlivanja nakupljene strasti u njeno sitno telo. Zaspao je odmah zatim, dok ga je ona grlila mršavim rukama. Probudila ga je znatno docnije donoseći služavnik sa jelom – bio je to vrlo hranljiv gulaš, zatim svež hleb i čaša dobrog vina. Ponovo je bila potpuno obučena pa je sela pored kreveta i posmatrala ga kako jede sa apetitom. – Moraš i ti da ručaš – rekao je Kristof, prisetivši se najzad šta je red. – Kasnije, kad vi završite. Ako želite, ima još. – Mirej, pa ti ćeš me razmaziti. Hoćeš li i da prenoćiš kod mene? – Ako želite. Kad je sklonila poslužavnik, Kristof je ostao da leži, ruku zabačenih iza glave. Izgledalo mu je da je na neki neobjašnjiv način odjednom stekao savršenu družbenicu – učtivu, pokornu, pažljivu, željnu da ugodi, pristojnu kuvaricu i zadovoljavajuću ljubavnicu. Toliko mnogo vrlina u devojci, koja ima samo 18 godina! Pritom je spremna da diskretno nestane čim Žana bude najavila povratak. A kada Žana ode, ona će se sutradan izjutra pojaviti donoseći mu doručak pre nego što bude krenuo na posao. Predlog nastojnice zaista je imao svojih izuzetno dobrih strana. Pošto je bio mlad, nije ni shvatio da je pored svega stekao još i dadilju, ženu i tamničarku.
MIŠEL IZIGRAVA MARKIZA DE SADA Ući u dom Ninete Laval značilo je vratiti se 40 godina unazad i stupiti u nametljivo izobilje kuća 19. veka. Mišel je bio iznenañen kad je stupio u veliki salon, krcat teškim nameštajem, dugačkirn velurnim draperijama, ogromnim slikama u pozlaćenim ramovima i orijentalnim ćilimima na parketu, koji je blistao kao staklo. Pogledao je iznenañeno Ninetu, dok je ona davala uputstva sluzi koji ga je uveo. – Da li vam se sviña moja kuća? – upitala je. – Mnogi smatraju da je staromodna. – Veličanstvena je na svoj način. Kao muzej, pomislio je, gde je sve ljubomorno sačuvano radi podučavanja potomstva. – Moji roditelji opremili su kuću posle venčanja. Nisam dozvolila da se išta promeni posle njihove smrti, nijedna sitnica. Nineta Laval bila je tek prevalila 30. godinu, što znači da je bila Mišelova vršnjakinja. Za razliku od sredine u kojoj je živela, njen izgled bio je u svakom pogledu moderan. – Kad su vam roditelji umrli? – upitao je učtivo. – Bilo je to 1912. Spadali su u tragične žrtve nesreće Titanika. – To je morao biti za vas strašan udarac! Sluga je sipao liker šartrez u kristalne čašice i stajao nepomično. Reklo bi se da je bio bliži 70-toj, nego 60-toj godini. – Možete da idete na spavanje, Gastone – rekla je Nineta. – Ja ću otpratiti gospodina Brisara kad bude odlazio. – Imala sam tada 20 godina – rekla je Nineta Mišelu – i bila verena sa mladim čovekom za koga je trebalo da se udam po izboru roditelja. Bio je to sin jednog starog očevog prijatelja. Mišel je srkutao liker. – Učestvovao je u ratu, vaš verenik? – upitao je. – Poginuo je na samom početku. Meñutim, tada već nismo bili vereni. Odmah posle pogibije roditelja ja sam postala punoletna i
mogla da upravljam svojom sudbinom. Tada sam ga oterala. Njena čašica bila je prazna. Mišel je ustao sa stolice i prišao sofi na kojoj je ona sedela noseći kristalnu bocu kako bi joj nasuo. – Kada ste mi jutros telefonirali – rekao je – da li zaista niste znali da je moja žena otišla sa decom nа selo? – Sigurno da nisam znala – odgovorila je pošto – inače ne bih gubila vreme tražeći je telefonom. – Razvoj dogañaja, nadam se, pokazaće da se ipak nije radilo o gubljenju vremena. Veče je, pretpostavljam, proteklo vrlo prijatno. – Da – rekla je tiho. Trenutak je izgledao prikladan. Mišel je obgrlio Ninetu rukom oko struka i privukao je da bi je poljubio. Njegove usne dotakle su samo kraj njenih usana, jer se ona otrgla, pa bi skočila da je on nije zadržao rukama. Čak ni 1 poljubac? – rekao je začuñeno. – Pa to je smešno. Držao ju je čvrsto, a njen pokušaj protestvovanja bio je presečen time što je svoje usne priljubio uz njene i tako prigušio njene reči. Njena usta bila su zatvorena i nisu se odazivala, mada nije pokušavala da se otrgne. Sedela je pasivna i ravnodušna dok joj je Mišel ljubio usta, obraze, vrat i iznova usta. Ohrabren, spustio je ruku niz njeno telo i uhvatlo joj blago jednu dojku. Na ovo je Nineta munjevito reagovala. Otrgla se od njega, izmahnula rukom i udarlla mu snažan šamar. – Kako se usuñujete da me dotičete! – vrisnula je, lica zajapurenog od gneva. – Kako se usuñujete – pa je i druga ruka poletela, da bi ga zvučno pljesnula po drugom obrazu. – Šta vi to, doñavola, radite? – uzviknuo je Mišel, trljajući zarumenele obraze. – Čini mi se da ću i ja vama morati da očitam dobru lekciju. – Ne usuñujte se da me prstom taknete, svinjo – zasiktala je ona, ruku dignutih da ga ponovo udari. Razbešnjen varvarskim odazivanjem na njegova milovanja, Mišel ju je zgrabio za potiljak i tako snažno gurnuo da je izgubila ravnotežu i pala se licem nadole preko njegovih kolena.
– Moraš biti podučena kako se civilizovani svet ponaša – rekao je. Dok joj je držao oborenu glavu stežući joj vrat, praćakala se bespomoćno. Zadigao joj je suknju i kombinezon, da bi obnažio zadnjicu odevenu u gotovo prozračnu svilu. Njeno koprcanje je postalo još žešće, dok je prstima pokušavala da njegove ruke uskloni sa sebe. Kada u tome nije uspela, počela je noktima da ga grebe po leñima. – Aha, ponašaš se drsko! – rekao je Mišel, dok ju je stezao čvršće i smicao tanke gaćice da bi joj ogolio guzove bledo ružičaste boje. – Ponašaš se kao nevaspitano dete i zato ćeš biti i kažnjena kao što se deca kažnjavaju – rekao je glasno. Podigao je ruku i udario je snažno po zadnjici. Nineta je vrisnula i počela besno da se praćaka nogama. Mišel nije nameravao da odustane od ove komedije, Dlanom ruke udarao je po mekim guzovima i menjao njihovo bledilo u crvene mrlje. Nije znao koliko je udaraca zadao. Zaustavio se tek kada je ona prestala da pruža otpor i ležala preko njegovih kolena tiho jecajući. Njegova ljutnja bila je prestala, pa je opet vladao sobom. Pored toga, dok je gledao u Ninetinu porumenelu zadnjicu, osetio je seksualnu nadraženost. Ispružio je noge, tako da je ona niz njih skliznula na pod i ostala da tamo leži, potrbuške, tiho jecajući. Njena zadignuta haljina pokrivala je samo 1 guz, dok je drugi bio izložen njegovim pogledima. Prozračne ružičaste gaćice bile su joj smotane na butinama, iznad podvezica. Ovo veče ipak neće proći bez neke razonode, mislio je, mada će biti sasvim drukčija nego što je pretpostavijao. Ležala je kraj njegovih nogu. Mišel je pridigao Ninetu s poda i okrenuo je na leña. Njene gole ruke pokrivale su joj suzama okvašeno lice, dok je zadignuta suknja pokazivala čuperak kratkih, smeñih malja izmeñu nogu. – Prestani da kukaš – naredio je. – Nisi povreñena. – Životinjo – rekla mu je, lica pokrivenog rukama – nemate pravo da ovako postupate sa mnom. – Itekako imam pravo.
– Šta to znači? – Ustani, pa ću ti objasniti i podučiti te. Spustila je ruke sa lica i uspravila se, a onda tiho jauknula kada je videla šta mu sve pokazuje. Lice joj je biio rumeno kao bulka dok je suknju potezala na dole. – Nemoj da ustaješ – rekao je više zapovednički. – Više volim da te vidim na podu. – Ne dozvoljavam da se ovako ponašate prema meni u mojoj roñenoj kući – pobunila se mlako, ali je ostala da sedi na ćilimu. Pokušavala je da rukama ispod suknje dovede donje rublje U red. – Prestani da muvaš tu odeću! Skrsti ruke u krilo u slušaj pažljivo. Njen uobičajeni izraz neprijateljstva bio je nestao. Izgiedala je pokorno i pomalo zaplašeno. Mišel je smatrao da je sada shvatio njenu prirodu. Bila je to vrlo plašljiva osoba, koja se odazivala jedino ako bi je muškarac tretirao kao gospodar. – Da li si čitala neko delo markiza De Sada? – upitao je strogo. – Šta? Sigurno da nisam. – Lažeš, prirodno. Zadovoljan sam što poznaješ markizova dela, jer si iz njih saznala nešto od onoga što ću sada da primenim na tebe. – Ne... preklinjem vas... Bila je to odlična ideja da zagospodari njenom maštom i pokori je, smatrao je Mišel dok je premišljao šta da odabere. Prošlo je dosta godina od kad je Mišel čitao priče markiza De Sada, pa sada nije mogao da se seti koja su sredstva primenjivali njegovi izopačeni junaci da bi pokorili device pre nego što počnu da pustoše njihove seksualne organe penisima dugačkim kao ruka. – Upitala si se kakvo imam pravo da te kažnjavam zbog tvog lošeg ponašanja, – rekao je, dok mu se jedna ideja začinjala u glavi. – Pogledaj šta mi daje to pravo. Ispružio je i raširio noge, polako raskopčao pantalone, zatim izvukao košulju i pustio da mu ukrućeni ud sam iskoči iz razreza
gaća. Nije bio dugačak kao ruka, pomisiio je, ali će svakako dobro da posluži, a pošto je Nineta bila prepadnuta to će joj se svakako učiniti ogroman. – Bože! – uzviknula je i prekrila oči rukama. – Smesta spuštaj ruke – rekao je Mišel odlučno – i gledaj me! Spustila je ruke, bacila pogled na penis, a zatim se zagledala u ćilim. – Ne, to je besmisleno – rekla je. – Zar mislite da vam to daje pravo da me bijete? – Ja te nisam bio, već sam te isprašio po turu – rekao je Mišel – a što se tiče tvog pitanja, zaista smatram da mi ovaj simbol muškosti, pokazan da bi se podučila, daje izvesna prava i privilegije. – Živimo u 20. veku, a ne u srednjem – rekla je Nineta smirenije, jer su bolovi u zadnjici bili uminuli. – Zar ste zaboravili da sam ja grañanka Francuske i zaštićena njenim zakonima i nisam prepuštena na milost i nemilost svakom siledžiji. – Postoje zakoni stariji od državnih, zakoni koji se ne mogu promeniti niti ukinuti emancipacijom žena. Pred sobom vidiš živi simbol tog najstarijeg zakona na svetu. Da je neka treća osoba tajno prisustvovala ovoj sceni u Ninetinom salonu, svakako bi joj prizor izgledao neverovatno smešan. Mišel je bio u večernjem odelu, krutoj kragni i leptir mašni, ispruženih nogu, dok se njegov crveni stub drsko isticao naspram crnih pantalona. Ispred njega, nespretno sklupčana na podu jer joj gaćice smotane oko nogu nisu dozvoljavale da sedne kako treba bila je Nineta i povremeno krišom upućivala pogled predmetu izloženom njenoj inspekciji. Meñutim, učesnicima ove male drame situacija nije bila ni najmanje smešna. Oboje su se bili predali čudnoj verziji večitog ubeñivanja izmeñu muškaraca i žena. – Poštuj zakon koji ti pokazujem – rekao je Mišel, zabavljen time što je ona ispod oka povremeno gledala njegovu alatku. – U svojoj drskosti – rekla je Nineta – uobražavate da vam 15 sm mesa daje pravo da koju hoćete ženu naterate u krevet. Prezirem vas zbog ovog naivnog uobraženja i zbog grubosti prirode, koja
vas primorava da se ovako sirovo prikazujete. – Čujem reči uvreñene čednosti – posmehnuo se Mišel – ali da vam je ovaj prizor toliko odbojan svakako ne biste bacali prema njemu poglede ispod trepavica. Priznajte sada da ste oduševljeni i opčinjeni onim što vidite. Odrecite se lažnog stida i gledajte otvoreno i pošteno. – Dobro – uzvratila je Nineta, dižući glavu – a čemu bi to trebalo da se divim? Bedni seksuaini organ, kojim se vi toliko ponosite! To je beznačajna dužina mesa, koja se privremeno ukrutila zbog dotoka krvi i koja će ubrzo opet da splasne. Zar mislite da sam devojčica, pa će takav prizor da me impresionira? – Beznačajna? Očigledno je da nemate mnogo iskustva sa muškarcima kad možete da primenite taj termin. Govorite pod uticajem neiskustva i neznanja. Pravi termin bio bi veličanstven, gospoñice. Naglasak na poslednjoj reči učinio je da Nineta porumeni. – Mislite da sam devica – rekla je – pa je to razlog vašoj drskosti. Zaboravljate da sam još pre svoje 20. godine bila verena. – To si mi rekla. A takoñe i da si raskinula veridbu. Zašto se to dogodilo... da li tvoj verenik nije bio zadovoljavajući gospoñice? – To se vas ne tiče. – Koliko si ljubavnika imala svih ovih godina? Da li si ih uopšte imala? – Zašto me ponižavate svojom surovošću? Pokrijte se i odlazite. – Kad bih imao nešto pogodno za pokrivanje, možda bih to i učinio. – Šta time hoćete da kažete? – Daj mi te nežne gaćice, koje sam ti smakao da bih ti guzicu razgolitio radi kažnjavanja. – Vaša drskost ide predaleko! Počela je da ustaje sa poda. Mišel joj je stavio ñon svoje večernje cipele na rame i snažno gurnuo. Nineta se prevrnula na leña. – Čekam – rekao je glasno – i nemoj da iskušavaš moje strpljenje, inače će moj dlan ponovo da ti zaigra po zadnjicl.
– Neka ste prokleti! – promucala je Nineta. Digla je noge u vazduh i izvila se u luk da bi smakla gaćice i time pružila Mišelu priliku da joj još jednom vidi zadnjicu kao i tajno mesto obraslo mrkim dlakama. Dohvatio je toplu svilu koju je zavitlala prema njemu. – Gledaj – rekao je mirno, dok je gaćice omotavao oko svog uzdignutog organa – pokrivam ga i time ti ispunjavam želju. Teško bi se mogao protumačiti izraz Ninetinog lica dok je posmatrala kako od njenih ružičastih gaćica pravi šator! – Pokušavam da vas shvatim, mada ne uspevam – najzad je rekla. – Zašto ste došli u moju kuću i ponašate se kao Turčin u haremu? Šta očekujete od mene... da legnem u krevet s vama? – Jesam li to predložio? – To niste rekli, ali svi vaši postupci idu u tom pravcu. Shvatite jednom za svagda da nemam nameru da se vama podam. – Ni ja nemam nameru da s tobom legnem. To je iznenadilo Ninetu. – Kakva je onda svrha svih ovih gluposti? – upitala je. – Nemoj me prekidati – reče Mišel. – Hteo sam da izjavim sledeće: nemam nameru da s tobom legnem u krevet, što je finiji izraz, kao što oboje znamo, za uvoñenje ovog mog prekrivenog organa u meko mesto izmeñu tvojih nogu, sve dok me ti ne zamoliš. – Ako se tome nadate, moraćete dugo da čekate – odgovorila je i istovremeno porumenela, verovatno pri pomisli kako bi izgledalo to sjedinjavanje njihovih intimnih delova. Počela je suviše da se opire, pomislio je Mišel. Prvobitni šok je prestao. Moraće da je zaplaši i ponovo vrali u pokornost. Kad bi samo mogao da se priseti šta su nasilnici markiza De Sada radili u takvim prilikama. Pretili su svojim žrtvama svojim čudovišnim buzdovanima, koji su se uzdizali izmeñu nogu... da, takva zastrašivanja nisu mogla da omanu. Zategao je čvršće njene ružičaste svilene gaćice oko svog ukrućenog uda i nekoliko puta prošao rukom gore-dole. – Kako je uzbudljiv delikatan dodir ove fine svile i kožice mog penisa – rekao je, gledajući je pravo u oči. – Mogu da shvatim koliko
uživaš u pritisku nežne svile na tvoje najintimnije delove dok hodaš ili kad prekrštaš noge. Nineta je zinula dok je posmatrala spore pokrete njegove šake. – Bilo bi najjednostavnije na svetu – nastavio je – da ispustim svoju pohotu u ovaj divan komadić svile, koji ti je obavijao prepone i tako često te ljubio izmeñu butina. – Prestanite – jeknula je. – Nineta, već sam te upozorio da me ne prekidaš. Znaj da ću se naljutiti. Bila bi šteta videti dragocene male gaćice ukaljane iznenadnim prelivanjem požude. Da li se slažeš? Nervozno je klimnula glavom, ali nije skidala pogled s njegove ruke. – A sada mi odgovori na jedno pitanje. Da li si uživala dok sam te pljeskao po zadnjici? – Sigurno da nisam. Bolelo je. – Ali te je istovremeno i nadraživalo? – Ne. – Lažeš, jer se plašiš odazivanja sopstvenog tela. Gledaj moju ruku, pa ćeš za nekoliko trenutaka videti nešto što sam siguran da nikada u životu nisi videla. – Ne... molim vas nemojte... preklinjem vas. – Onda mi reci istinu. – Donekle sam osetila nadraženost kad ste me tukli... ako ste to hteli da čujete od mene? – Već je bolje. A sada se svuci. – Šta ste rekli? – uzviknula je. – Hoću da te vidim golu. – To nećete doživeti! Moram da budem drzak, podsetio je Mišel samog sebe, ako želim da je nateram na pokornost. – Ne govori besmislice – rekao je. – Tvoju zadnjicu već sam video dok sam je pljeskao. Pružila si mi i divan pogled na mesto izmeñu nogu dok si se kotrljala po podu zadignute suknje. Video sam sve što ti najviše želiš da sakriješ. – Neka vam je to dovoljno – zamolila je Nineta.
– Mnoge žene pružile su mi prijatnost da vidim njihovo obnaženo telo. Ono što sam usputno primetio od tvog tela nije naročito istaknuto, ali pak dovoljno da me podstakne da zaželim celokupnu sliku. – A onda je dodao zapovedničkim glasom: – Skidaj te prnje sa sebe! – Dali ste mi reč... zar to vama ništa ne znači? – Datu reč neću prokršiti, u to budi sigurna. Pre nego što se ovaj momak, koga sada pridržavam, primakne tebi, moraćeš da ga zamoliš za tu uslugu. – Ali ja ne želim da se svučem. – Lažljivice! – reče Mišel – ti jedino ne želiš da priznaš da želiš da se svučeš. Znam savršeno dobro da bi želela da ti vidim telo. Čezneš da vidiš kako ću pogledom, sa razdaljine, da ti milujem grudi i stomak. Zato se svlači! – A ako odbijem? – Smesta počinji! – naredio je. Nineta je ustala, lako podrhtavajući. Polako je raskopčala dugmad svoje večernje haljine tirkizne boje i svukla je, tako da je ostala u tankom kombinezonu od svile. – Brže! – podviknuo je Mišel. Shvatio je njenu pravu prirodu. Vaspitanje je načinilo od nje osobu koja se plaši svojih prirodnih nagona i bila je nesposobna da ih iskazuje. Mogla je da nagonski postupa tek ako bi odgovornost prebacila na drugog, a njoj tako ostajala čista savest. Nineti je bio ideal da je muškarac natera da čini ono što je u suštini i želela da čini. – Čarape takoñe! – naredio je. Nekoliko trenutaka kasnije bila je potpuno gola. Stajala je okrenuta njemu, spuštenih ruku, ali lica okrenutog u stranu. Čeka reči divljenja, pretpostavio je Mišel, pošto se već izložila njegovim pogledima. Zadatak je bio zadržati je i dalje u pokornosti. – Da li se diviš svome telu kada se ogledaš ujutru, pre nego što se obučeš? – upitao je. – Naravno da ne. – Onda ću ja biti tvoje ogledalo i pokazivaću ti ono što ti meni pokazuješ, tako da bi sebe mogla bolje da upoznaš.
– To ne želim. – Vidim ženu crne kose, nafrizirane, sa razdeljkom na sredini – počeo je ravnodušnim glasom. – Lice četvrtastih vilica i usta koja nisu naučila ushićenja koja ljubljenje pruža. Vidim lepo oblikovano telo, belu kožu, duge i nežne ruke, koje još nisu naučile kako da prigrle ljubavnika. Vidim vitke butine i zgodne noge. Prepoznaješ li se u ovoj slici? – Ja to ne vidim u ogledalu – prošaptala je. – Znači da si ipak stajala gola pred ogledalom i divila se sebi. Ne možeš me obmanuti svojom lažnom skromnošću. Porumenela je na ove njegove reči. – Sada stojiš pred ogledalom – nastavio je Mišel – ali to nije hladna staklena površina, već živo ogledalo sposobno da opisuje ono što vidi. Na primer, vidim dve dojke, ni prevelike ni premale, čiji su vrhovi, mrki kao trešnje, upereni prema meni. Garantujem da im je dodir muških usana potpuno nepoznat. A nešto niže, blago ispupčen trbuh u čijoj se sredini nalazi pupak, nešto neuobičajenog oblika, jer nije okrugao, već ovalan. Da li ga je jezik ikada dodirnuo? Naravno da nije. Idući još niže vidim trougao kovrdžavih, mrkih malja, ne veći od dlana ruke, skriven izmeñu snežno-belih butina. A ono što ne mogu da vidim, ali mogu da zamislim, je malo i tajno udubljenje koje si mnogo godina čuvala netaknutim. Eto, to je portret viñen kroz moje ogledalo. – Ismevate me – rekla je oborenog pogleda. Govorim istinu kakvu je vidim, a to je osobina svakog dobrog ogledala. Da li osporavaš moje nalaze? – Ne... – Počinješ da učiš. Gledaj dalje. Mišel je gurnuo svoj ukrućeni organ, još uvek omotan svilom, u pantalone i zakopčao ih. Sećao se da su u pričama markiza De Sada žene uvek bile pomalo ponižavane da bi se njihov otpor slomio i one postale savitljive. Vredelo je pokušati. Najzad, šta je imao da izgubi, izuzev zabave, koja je već počinjala da biva pomalo dosadna. – Klekni ispred mene – rekao je preteći. – Bliže... izmeñu
mojih nogu. Izraz njenih smeñih očiju rekao mu je da je sa sebe odbacila svaku odgovornost za ono što se dogaña. Ipak, moraće biti izložena većoj prinudi, ukoliko ova komedija treba da uspe. Uhvatio je njenu ruku i stavio na ispupčenje svojih pantalona. – Opipaj ga. Upoznaj mu veličinu i snagu – naredio je. – Ne mogu! – Možeš sve ono što ti ja naredim. Nagnuo se i čvrsto je uhvatio za dojke. – Nemojte da me povredite – procvilila je. – Onda me poslušaj. Upotrebi obe ruke. Prsti su polako krenuli po njegovom organu, gotovo neosetno. – Uhvati ga obema rukama – rekao je – i brzo ih miči po njemu gore-dole. – Ali... – Uradi to! – insistirao je, dok je šakama počinjao da joj steže dojke kao da su pomorandže iz kojih želi da iscedi sok. Nineta je odmah poslušala. Njeno lice je bilo i dalje okrenuto prema njemu i bledo, ali je u njenim očima mogao da pročita čudnu mešavinu užasavanja i pohote. – Kako je blizu, a ipak koliko udaljen moj penis obavijen tvojim gaćicama, dodirivan tvojim rukama – rekao je Mišel. – Izmeñu tvojih ruku i moga mesa nalaze se samo 2 sloja tkanine tvoje i moje – tek koji milimetar debele. Tako su blizu, a ipak tako daleko, jer nema neposrednog dodira mesa. Pa ipak na svojim rukama osećaš delovanje ovog dodira čak i kroz prepreke. Razmisli o posledicama. Razmisli šta mi sada pričinjavaš. Neka ova slika ispuni tvoj um i raspali ti maštu. A sada brže! Ninetina usta su se otvorila u nemom pokušaju da vrisne u znak pobune i prijatnostl. Trljanje njenih ruku preko svile izazvalo je kod Mišela burnu ejakulaciju. U trenutku orgazma Nineta je vrisnula i odmakla ruku da bi se odvojila od onoga što se njemu dogañalo. Mišel je smesta zgrabio ženu za vrat i primorao je da glavu prigne njegovim butinama tako što je obraz čvrsto prislonila na organ, koji se grčio u pantalonama. Držao je tako zarobljenicu sve dok talasi
sladostrašća nisu sasvim uminuli. – Jadne ružičaste gaćice – rekao je nasmejavši se – silovane i potpuno umrljane. – Životinjo! Pustite me. Pustio joj je glavu ali ju je uhvatio za ručne zglobove da bi je zadržao u klečećem položaju. – Da li ste to želeli? – upitala je, ohrabrivši se, jer je smatrala da je on ovim zadovoljen. – Hteo sam da znam da li si kadra da mi pričiniš zadovoljstvo. – Vi ovo nazivate zadovoljstvom? – Niže vrste. Ali kako je to jedina vrsta koju si ti do sada iskušala, kako pretpostavljam, to nema razloga da je potcenjuješ. – Kako se usuñujete da mi podmećete takve gadosti! – vrisnula je. – Smiri se. Sama si rekla da nisi devica. To znači da si vereniku dozvolila da sa tobom vodi ljubav da bi otkrila da li ćeš uživati u tome. Očigledno je da nisi. – Samo nagañate. – Činjenice su jasne. Kad roditelji više nisu upravljali tvojim životom i kad si postala samostalna, nisi više htela da čuješ za svog verenika. Zar to nije dokaz da nisi uživala u njegovom voñenju ljubavi? Možda je bio suviše brz za tebe? Možda nespretan? Krivica je mogla da bude isto toliko do njega, koliko i do tebe. – Grešite od početka do kraja. Bio je ljubazan i nežan, a ne životinja kao vi. – To mu nije mnogo pomoglo – reče Mišel. Zatim joj je pustio levu ruku i rekao: – Posegni njome iza sebe, naći ćeš svoj kombinezon, pa mi ga dodaj. – Zašto? Zar već niste upropastili dovoljno mog rublja? – Zar ćeš večito da se proteruješ sa mnom? – Smesta mi ga dodaj. Trgla se od njegovog glasa i učinila što je tražio – Mišel je svojim nogama, obuhvatio njene butine kako bi je sprečio da ustane i pobegne u trenutku kad joj bude pustio i drugu ruku. Posmatrala je zaplašeno dok je umotavao svileni kombinezom po dužini.
– Šta to radite? – Videćeš. – Dojadili ste mi, a dobili ono zbog čega ste došli. Želim da odmah odete. – Kako ćeš da me oteraš? Bespomoćna si i prepuštena mi na milost i nemilost – narugao se. – Zaista? – rekla je planuvši iznenada, lica iskrivljenog od besa. Stegla je šaku u pesnicu i njome snažno udarila izmeñu njegovih rastavljenih nogu. Srećom po njega, Ninetino poznavanje muške anatomije nije bilo dovoljno precizno, pa tako njen udarac nije pao na njegov sada već splasnuli organ, još uvek umotan u njene gaćice. Čak i tako, Mišel je jauknuo od šoka. Pre nego što je drugi i možda opasniji udarac rnogao da bude zadat, skočio je sa sofe i oborio je na pod. Koprcala se i udarala ga sve dok nije uspeo da je obori na stomak, a zatim joj sedne na krsta da ne bi mogla da ustane. – Ti si divljakuša – rekao je – hoćeš da me obogaljiš. Zbog ovoga zaslužuješ najstrožu kaznu. – Molim vas, nemojte me ponovo tući. Mišel je dohvatio kombinezon obrubijen čipkom, ranije pripremijen, ali ispušten u trenutku tuče, pa ga je smotao u dugačku traku i njome vezao Nineti oči. – Šta sve neće da me snañe. – zadahtala je. On je sa poda dohvatio jednu njenu svilenu čarapu, koju nešto ranije beše skinula na njegov zahtev i iskoristo je da joj njom veže ruke iza leña. – Pustite me – molila je – a obećavam da više neću pokušavati da vas ozledim. – A zašto bi trebalo da verujem tvojim obećanjima? Ovako sam bezbedniji. Sišао je s njenih leña, uspravio na noge, a zatim je podigao i položio tako da celom dužinom leži na leñima na sofi presvučenoj crvenim somotom. Obećali ste da to nećete! – uzviknula je, još više zaplašena jer nije mogla da vidi njegove pokrete.
Mišel je dohvatio njene noge, primakao se da sedne blizu njene zadnjice, a zatim njene noge stavio sebi u krilo. – Šta to radite? – upitala je uplašeno. – Još uvek sam tvoje ogledalo – rekao je Mišel – ili si to već zaboravila. – Ja ništa ne vidim. – Nema ni potrebe. Ovo ogledalo govori. Kada si malopre stajala preda mnom, nisam mogao da vidim šta imaš izmeñu butina, jer si ih držala sastavljene. Teško je dahtala dok joj je rastavljao noge, ali nije pokušala da se usprotivi. Kao što je pretpostavljao, pošto su joj ruke bile vezane – ma koliko ovlaš – i oči prekrivene – to više nije osećala odgovornost za ono što joj se dogañalo. Smatrala je sebe bespomoćnom, vezanom žrtvom, prepuštenom požudi brutalnog muškarca, pa je tako ležala u očekivanju uzbuñenja. Mišel bi sada mogao da je uzme i оnа bi sarañivala u voñenju ljubavi, ali bi posle toga tvrdila da je bila silovana. To nije bila njegova namera. Hteo je da ovu komediju dovede do trenutka kada će Nineta dobrovoljno zatražiti da uñe u nju. Tako će se izbeći bilo kakvi budući nesporazumi. – Ogledalo govori i pruža ti sliku onoga što sе u njemu vidi – rekao je. – Vidi se spoj dve vitke butine, bela ko alabaster. Vidim čuperak svetlo smeñih malja, kratkih i kovrdžavih, koje jedva pokrivaju male usne tvog tajnog mesta, onog dobro čuvanog blaga. Dok je govorio, njene grudi počele su da se uzburkano dižu i spuštaju. Mišel je počeo pretraživanje prstima. – Ove usne su tople i meke, a kad ih malo rastavim, mogu da vidim unutrašnjost – rekao je. – Aha, sve je ružičasto i vlažnо, znači da te je nešto nadražilo. Da li je to bila moja životinjska brutalnost? A sada ovaj lepi otvor širim, da bih bolje sagledao unutrašnjost. Bar jednom si rekla istinu, a to je da nisi devica. Otvoriću sada otvor još više, do krajnjih granica... Pre nego što je mogao da nastavi sa igrom, Ninetine noge počele su da poskakuju na njegovim, leña su joj se izvila u luk pa se digla od ležaja, a ekstaza je počela da je prožima. Mišel je posmatrao, zabavljen grčenjem njenog tela i drhtavim disanjem. Sačekao je da se
smiri. – A sada si mi uzvratila ono što sam ja tebi malopre pokazao, jer si mi pokazala nešto što do sada nikad nisam video – rekao je. – Spontano nastupanje orgazma. To se muškarcima ponekad dešava u snu... ali ženi na javi? Ja sam samo gledao, nisam te milovao. Da li ti se to i ranije dogañalo? – Ovako nije – odgovorila je. – A sada me odvežite, jer ste postigli što ste želeli. – Slušaj, nas dvoje smo tek počeli da se zbližavamo. Moramo da nastavimo. – Nema svrhe. Uradili ste ono što ste želeli u moje gaćice, a naterali mene da doživim ono što ste želeli da doživim. Oboje smo gotovi. – Nipošto. Uopšte ne poznaješ muškarcе ako to misliš. – Šta biste onda još želeli od mene? U njenom glasu više nije bilo neprijateljstva. Orgazam je učinio da se stiša, a vezane oči i ruke davali su joj osećanje zaštite. Mišel je iskoristio priliku i svoj kažiprst gurnuo duboko u nju. – Ne to! – Jeknula je – sve drugo, samo ne to. Obećali ste. – Ne služi vam na čast što tako malo poznajete muškarce. Pa ovo je bio samo prst. Da je bilo nešto drugo, svakako bi primetila razliku i u dužini i u obimu, to ti garantujem. Poznat ti je osećaj kada se prst nalazi u vagini, mada se do sada radilo samo o tvom. – Ne bi trebalo da tako govorite – promrmljala je Nineta. – Iskreno rečeno, što da ne? Nema razloga za stid. Ti si zrela žena sa normalnim potrebama, a bez muža ili ljubavnika. Stoga je najprirodnije da samu sebe zadovoljavaš. – Neverovatno lako govorite o najintimnijim tajnama – rekla je oklevajući – Kako možete? Mišelov prst je počeo da se okreće u noj, dok je palcem počeo polako da trlja ružičasti vrh, koji se nazirao izmeñu spoja stidnih usana. – Govorim spontano o prirodnim pojavama – odgovorio je – a tebi se spetljao jezik, pa ne umeš da iskažeš svoje želje i osećanja. Zašto?
– Neke pojave su suviše lične prirode da bi se o njima govorilo – uzdahnula je. – Svi ljudi imaju takve želje i emocije. Ono što ti smatraš ličnim u suštini je opšta pojava. – Nije tako. Moji prijatelji znaju da nemam ljubavnika. Što se tiče tuñinaca, svejedno mi je šta misle. – Svaki muškarac koji te sretne na ulici – rekao je Mišel – pretpostavlja da imaš ljubavnika, koji će da ti ljubi te male grudi i miluje te izmeñu nogu, sve dok ne osetiš želju da on prodre u tebe. – To je grozno... misliti tako o nekome koga uopšte ne poznajete! – Što se tiče tvojih prijatelja i prijateljica, koji znaju da nemaš ljubavnika, oni prirodno naslućuju istinu... da su ti tvoji prsti ljubavnik. Ispod vezanih očiju Ninetini obrazi porumeneli su kao bulke, delimično od stida, a delimično zbog nadraženosti, koju su izazivali Mišelovi prsti. – Ne – zacvilila je. – Kad bih u to poverovala, više svojim prijateljima ne bih smela da izañem na oči. Ne mogu verovati da se samozadovoljavam. – Što da ne? Prihvati istinu o sebi i nemoj više da se pretvaraš. – Ali to nije tačno – rekla je dahćući, dok su noge počinjale da joj podrhtavaju na Mišelovom krilu. – Takva shvatanja nametnuli su ti roditelji. Ti si sada zrela žena i moraš da misliš svojom glavom. Koliko često se zadovoljavaš? – Svakog dana... Mišelov prst počeo je da leprša u njoj, dok joj je palcem brzo trljao klitoris. Istovremeno, ona je isturila trbuh i zaječala od sladostrašća. Njena grčenja potrajala su ovog puta znatno duže. Kad se smirila i mogla da ga razume, upitao je: – Uživaš vrlo mnogo, bez obzira koliko se pretvarala. Kad si to uradila prvi put... kao dete? – Ne, tek kada su mi roditelji umrli, a ja raskinula veridbu.
– Znači da si prijatnosti svog tela upoznala tek kad si imala 20 godina. Ispričaj mi kako se to dogodilo. Posle onoga što se dogodilo, nije joj bilo teško da iskreno govori. Vezane oči davale su joj utisak da je sama, pretpostavljao je Mišel, dok je doživljeno zadovoljenje proizvelo mentalnu relaksaciju. – Ležala sam u krevetu jedne noći – počela je – sama i nespokojna. Nisam želela moga verenika, jer nisam uživala u njegovom ponašanju. Pomisao na voñenje ljubavi bila mi je odvratna... dopustiti da muškarac legne na mene i ugura mi ono. Bilo mi je vrućina, pa sam svukla spavaćicu i ležala gola i nepokrivena. Nikad se ne bih usudila da to učinim dok su mi roditelji bili živi. Gotovo nesvesno pomilovala sam se po butinama i iznenadila. Odmah sam prestala. Meñutim, posle izvesnog vremena opet sam počela da se milujem po nogama, a ovog puta sam zahvatala i čuperak dlaka. Pokušala sam da se obuzdam. U tome sam nekoliko puta i uspela, ali samo privremeno. Nije bilo nade da ću zaspati, pa su mi se ruke neprekidno vraćale na moje telo, sve dok nisu počele da me miluju tamo gde sam se osećala toliko vlažna i uspaljena. Bila sam izgubljena, potpuno izgubljena – nekoliko hitrih pokreta i već je bilo kasno da se zaustavim. Posle toga sam vrlo brzo zaspala, a ujutru se probudila sa osećanjem krivice. Dok je pričala o svom prvom iskustvu, Ninetin glas postao je ubrzan i prigušen. Mišel je prepoznao simptome: njegov palac, još uvek na istom rnestu, kretao se brže u krug, a Nineta je glasno jeknula dok je iznova doživljavala kulminaciju i padala u ekstazu sladostrašća. – I ovo je bilo gotovo spontano – rekao je Mišel – jer bi se dogodilo i bez moje pomoći. Ja sam ti samo ubrzao vrhunac. Sada te vidim u sasvim drukčijoj svetlosti nego pre jednog sata. – Sada se u vama, kao ogledalu, vidi moja nečista duša, a ne samo moje telo – rekla je ona. – "Nečista" je luckast izraz. Posle onog prvog puta, da li si i dalje osećala grižu savesti?
– Svaki put. – To znači svakog dana. – Da, pošto sam vam već sve priznala. Činim to svake večeri, kad legnem inače ne bih mogla da zaspim. A svakog jutra budim se žaleći što sam to uradila. – Da li žališ i zbog ovoga? – Ne – odgovorila je gotovo začuñeno. Ne osećaš krivicu, mislio je Mišel, zato što se kriješ iza misli da sam te ja naterao da protiv svoje volje doživiš prijatnost. A da je to zaista bilo protiv tvoje volje, kako si lako mogla da me, zaustaviš... dovoljno je bilo samo da glasno vikneš, pa bi posluga dotrčala. Tako je bilo čim smo počeli igru, još od kad sam te pljeskao po zadnjici. Glasno je rekao: – Ogledalo još nije obavilo svoj zadatak. U njemu ima još toga da se vidi. Nineta nije odgovorila. Povila je noge i približila kolena grudima, a zatim se tako okrenula da je klečala na crvenom sedištu od pliša, glave naslonjene na doručje sofe. Ručni zglobovi još su joj bili vezani čarapom iza leña, ali joj je labavo pričvršćeni kombinezon bio spao sa očiju i sada visio oko vrata. – Što to nameravate? – upitala je, više radoznalo nego uplašeno. Mišel je klekao iza nje na sofu, još uvek oličenje elegancije u večernjem odelu. Osećao je nelagodnost, jer su mu vlažne svilene gaćice još uvek bile stegnute oko uzdignutog uda. Raskopčao je pantalone i oslobodio ga, tako što je Ninetine ružičaste, oskrnavljene gaćice bacio na pod. – Recite mi šta sada nameravate? – ponovila je. – Stavljam te ispred ogledala. – U ovom položaju? Nipošto! – I to je neophodno. Jedan drugi tvoj deo sada se odslikava u ogledalu. Ogledalo vidi i odslikava dva guza okrugle zadnjice, nekada blede, ali sada lako zarumenele posle zadobijenih udaraca. Stavio joj je ruke na guzove i stegao. – Meki su i podatni – rekao je – a ako ih ovako rastavim...
– Ne, preklinjem vas! – I još više raširim... da, vidim sićušan, ružićasti cvet raširenih latica. – Oh, teško meni! – uzdahnula je Nineta kad je osetila njegov dodir. – Gle, na dodir je počeo da se skuplja. To zahteva podrobnije ispitivanje. Dok joj je vrhom jednog prsta blago milovao zadnji otvor, zavukao joj je drugu ruku izmeñu butina, da bi prstima dospeo da raširenog polnog organa i tamo počeo da masira njen nežni ružin pupoljak. – Ubićete me – uzdahnula je, kad su njegova milovanja iznova počela da joj raspaljuju požudu. – Pa šta ako to i učinim? Prepuštena si mi, da te ubijem osećanjima prijatnosti ako to poželim. – Svirepi ste... prava svirepa zver... – Neumoljiv sam i proždraću te svojom životinjskom požudom. – Smilujte se... nemojte me ponovo terati do kraja. – Govoriš to meni, mala licemerko, kad već podrhtavaš od pomisli na sladostrašće kome se već polako približavaš. Prestani da se uzalud pretvaraš. Prekasno je da preslanem. Ako bi tvoje telo bilo uskraćeno za dodir mojih ruku, ipak bi te samo od sebe dovelo do kraja puta, kao što je i malopre učinilo. Izgubijena si, Nineta, isto onako kao što si bila kada si se prvi put milovala u krevetu i osetila najjaču moguću slast. – Ne mučite me sećanjima na to molim vas. – Ovde nema mučenja, već samo prijatnosti. Ovde nema osećanja krivice, već samo radosti. Ne možeš me sprečiti da ti pričinim tu radost. Prihvati svoja osećanja, dočekaj ih dobrodošlicom, uživaj u njima, a ona će doći htela ti to ili ne. – Umreću – tiho je stenjala, dok su joj drhtaji prolazili obnaženim leñima i zadnjicom. – Onda umri od ushićenja. Ninetina prethodna zadovoljavanja usporila su njeno sadašnje
fizičko odazivanje. Mada je bila jako nadražena, ipak se vrlo polako približavala prirodnoj kulminaciji. Mišel je motrio na nju iskusnim okom dok je nastavljao da je miluje, istovremeno i napred i nazad, pazeći da se zaustavi u onom času kad se ona spremala da preñe završni prag i doživi orgazam. Nineta je teško disala, dahtala je i jecala, dok su joj bedra podrhtavala. – Ne mogu više da izdržim – jeknula je – ubijte me ako morate, ali neka to bude brzo. – A zašto bih ubrzavao prestanak prizora, koji mi pričinjava toliko uživanje? Moraš da trpiš, sve dok ja ne odaberem trenutak kada će predstava prestati. – Životinjo! – Baš si u žalosnom stanju. Odmakla si suviše da bi mogla da odustaneš, zar ne? A ja nemam nameru da ti dozvolim da doživiš ono razrešenje kome sada teži svaki damar tvog tela. Jedan sat ovakvog mučenja poslužiće ti za pouku. – Dokrajčite me, preklinjem vas... – Ne, ne... što vreme više odmiče, upoznajem te sve bolje. A imamo mnogo vremena... celu noć. – Ne mogu više da izdržim... učinite pravilno ako je to jedini način da ovo dokrajčite. – Šta misliš pod pravilno? – Ne mogu da izgovorim – stenjala je – ali vi znate na šta mislim. – Ukoliko ne kažeš šta misliš, ne mogu da te razumem. – Stavi ga u mene – rekla je očajnički, teškom mukom prevaljujući reči рrеко usta. – Šta da stavim u tebe... prst? – Čudovište! Penis... stavi ga pre nego što mi srce presvisne. – Da li sam te pravilno razumeo? Tražiš dobrovoljno da stavim penis u tebe ? Jesam li te dobro razumeo? – Da – jeknula je, dok joj je celo telo podrhtavalo od nakupljene požude. – U koji ulaz, gospoñice... prednji ili zadnji? – Prednji – vrisnula je, dok joj je lice buknulo od
zarumenjenosti. – Pošto to tražiš, ispuniću ti zahtev. Njen prag je bio vreo i klizav, a otvor raširen i spreman da ga primi. Meñutim, dalje u dubini, hodnik je bio uzan i tesan. Mišel se usudio da zañe samo donekle, a onda je počeo sa pokretima, koji pružaju toliku prijatnost muškarcu i ženi spojenim u ljubavnom odnosu. Njegova nadraženost bila je na vrhuncu zbog čudne igre, koju je do tada s njom igrao. A kada je njegov brod najzad dospeo u zabranjenu luku, bio je potpuno spreman da izruči svoj tovar. – U tebi sam – rekao joj je – kao što si tražila. – Životinjo! – progunñala je. Ma koliko bio uzbuñen, Mišel je bio svestan koliko je njihovo ponašanje smešno. A kako i ne bi bilo? On je bio odeven u frak, tvrde kragne, bele leptir mašne, crnih, lakovanih cipela. Kao kontrast, Nineta je klečala pred njim, potpuno gola, ruku vezanih čarapom, dok joj je omča od kombinezona još uvek visila oko vrata. Moraću ovaj prizor da opišem Moniki, pomislio je, jer će ona, uz pomoć mašte, stvoriti izvanrednu ilustraciju za neku erotsku knjigu, Ne samo što je njihovo sparivanje bilo groteskno u vizuelnom pogledu, već je to bilo i psihološki. Mišel je izigravao markiza De Sada, pretio bespomoćnoj mladoj ženi, zloupotrebijavao je i ponižavao. Sve to bilo je daleko od njegove uobičajene ličnosti, potpuno izopačeno ponašanje, mada je u njemu nalazio neko perverzno uživanje. Što se tiče Ninete, prepadnute polu-device, ona je izigravala pokornost, pokazujući svoja strahovanja u prenaglašenom vidu. Bilo je očigledno da je najzad dala oduška svojim dugo frustriranim željama, mada to nije znala. Ali Mišel se potajno smeškao dok je nastavljao postojano da pumpa. Ninetin obraz počivao je na tapaciranoj rukunici sofe, dok je istovremeno pokušavala da iskosa sagleda čoveka, koji je skrnavio svetilište njenog tela – svetilište, koje je ona tolike godine opsluživala samo svojim rukama. U njenom duhu vladao je isti kovitlac kao i u njenom telu. Oči su joj bile zastakljene, a neprekidno je podrhtavala. Mišel ju je čvrsto držao za bokove, dok se u nju postepeno zarivao sve dublje.
Ovom stazom prošlo se samo jednom, pomislio je, i to je učinio odbačeni ljubavnik. Kako je malo shvatao njenu prirodu ako je pokušavao da je zadobije nežnošću i uviñavnošću, kao što je ona tvrdila. Da mu je samo pala na um misao da je povali i uzme na silu, volela bi ga doživotno! Hteo je da joj ovu misao kaže, ali je strast u njemu navrla tako silovito da su reči bile onemogućene. Prenebregavajući Ninetino vrpoljenje, zario je svoj mač do balčaka u trenutku kad je osetio siloviti grč. Njegov snažni pritisak doveo je i Ninetu do vrhunca, pa ga je njena zadnjica, meka kao saten udarala dok se njena nagomilana strast oslobañala. – Upropastili ste me – rekla je, kad je najzad uspela da progovori. – Uz tvoje odobrenje – priznao je, zadovoljan samim sobom – čak na tvoj izričiti zahtev. Celog tog meseca, dok mu je žena bila van Pariza. Mišel je često posećivao Ninetu da bi nastavljali sa ekstravagantnim predstavama. Oboje učesnika poštovali su izvesne dramske konvencije. Prećutno se znalo da je ona bespomoćna žrtva i da je on uzima na silu. Ovakav dogovor nikada nije formulisan rečima, ali su ga oboje brižljivo poštovali. Da bi proširio i poboljšao njihove igre, Mišel je nabavio i pročitao mnoga dela markiza De Sada i tako pronašao scene, koje su se mogle prilagoditi za izvoñenje u Ninetinom staromodnom salonu. Uživali su vrlo mnogo u neobičnim igrama, koje su potrajale i kada se Mišelova supruga vratila, mada su onda morale da budu proreñene. Na žalost, sve što je lepo ima kraj, pa je i ovde sudbina umešala prste. Pošto je bila vrlo strogo vaspitana a neiskusna, Nineta nije imala pojma šta bi žena trebalo da preduzme kao bi izbegla posledice održavanja seksualnih odnosa. Na žalost, ni Mišel nije o tome mislio. Manje od 3 meseca posle njihovog prvog susreta, Nineta ga je obaveslila, gorko plačući, da je zatrudnela.
ADRIJANA ODLAZI NA MUZIČKO POSELO Jedna od retkih žena, koja je negovala civilizovanu tradiciju organizovanja muzičkih posela za svoje poznanice bila je gospoña Floke, dama koja je samu sebe smatrala pokroviteljkom umetnosti. Za vreme jednog takvog posela, Adrijana Dimutije i Moris prešli su od dotadašnjeg prijateljstva na nešto sasvim drugo – postali su ljubavnici, moglo bi se reći, bar u onom smislu u kome to društvo smatra. Ne bismo mogli reći da termin ljubavnici može na odgovarajući način da definiše složenost njihovih emotivnih odnosa. Adrijana i njen suprug Edmond došli su zato što im je gospoña Floke bila tetka. Moris i Marija-Tereza bili su pozvani na Adrijanin predlog, јеr je predvidela da 2 bračna para kasnije odu i igraju uz zvuke manje pretenciozne muzke u lokalu Jardin de ma Soeur. Našli su se najpre u domu Brisara da popiju aperitiv, a zbog toga su kod gospoñe Floke stigli sa zakašnjenjem. Domaći koncert tek je počeo, a salon je bio pun. Sluga zadužen zа uvodenje gostiju mogao je da pronañe samo 2 slobodna sedišta i to u poslednjem redu. Ovakve slučajnosti često imaju potpuno neočekivan ishod. Marija-Tereza i Edmond zaposeli su preostale stolice, jer su se oboje interesovali za modernu muziku, dok su Moris i Adrijana sišli niz velike stepenice da ćeretaju u očekivanju da se koncert završi i u meñuvremenu još nešto popiju. – Sva sreća što smo bili pošteñeni te grozne muzike – rekla je Adrijana – a moja tetka morа da je potpuno poludela kad smatra da ona išta vredi. Njeni prijatelji su potpuni idioti kad mogu da je odslušaju do kraja. – Ра zar se ne tvrdi da je taj Milo blistava zvezda savremene francuske muzike? – rekao je Moris. – Priznajem da nemam pojma o muzici, ali to ime sam često slušao. Adrijana je imala kratku večernju haljinu paunove plave boje, bez leña i rukava, tako da se na njenim bujnim grudima održala samo blagodareći naramenicama ukrašenim dijamantima. Njena obnažena
ramena bila su izvanredno obla. Najveći utisak na njoj izazivala je kosa, jer je bila blistava i riña, otmeno frizirana i blago talasasta. Kontrast izmeñu nje i crnomanjaste Marije-Tereze bio je doista pikantan. – Kritičari ga slave – rekla je Adrijana, dok je pućila svoje skerletno rumene usne. – On je jedan od takozvane "Šestorice" predviñene da izazovu renesansu francuske muzike. Bar tako tvrde. Da Adrijana nije bila supruga njegovog najboljeg prijatelja, Moris bi odavno dozvolio da njegovo divljenje prema njoj doñe do izražaja. Ona je bila zaista savremena žena, pa bi intimni susret s njom zaista vredeo truda. Misliš li da će dugo da ciguliču? – upitao je Moris, razgledajući mali salon u kome su sedeli. – Ako nastave, pozvaću poslugu da nam donesu još nešto za piće. – Trajaće to satima – uzdahnula je Adrijana. – Takvi su savremeni geniji. Spustila je čašu na stočić, a onda uhvatila ivicu suknje, zastala – Morisu se učinllo da to traje beskonačno – a onda je zadigla iznad kolena prekrivenih svilenim čarapama. Moris je jedva mogao da poveruje sopstvenim očima – a koji bi muškarac i mogao? Pa ipak, otkrivene da bi mogao da im se divi, bile su njene podvezice, crne kao gavranovo krilo, protkane svetlo zelenom pantljikom. Uticaj na Morisa bio je onakav kakav je priroda tražila. Osetio je kako mu je u donjem rublju došlo do snažnog i osetnog nadimanja. – Lepe su, zar ne? – upitala je Adrijana malo iskošene glave. Nije bilo jasno da li je mislila na svoja kolena, butine ili podvezice, ali je pravi smisao pitanja bio najmanje bitan. – Vrlo su šik – rekao je Moris. Nasmešila se blago i zadigla suknju još malo. Moris je opčinjeno zurio u njene butine, obnažene i glatke. A onda – mada to nikad nije očekivao da vidi – ugledao je najdublje udubljenje iznad butina. prekriveno jedino tankim svilenim gaćicama, obrubljenim čipkom. Srce je tako poćelo da mu poskakuje u grudima, da više nije čuo zvuke udaljene muzike, koja je dopirala iz velikog salona.
Šta je Adrijana smerala time što se ovako razgolitila pred Morisom? Ne samo što joj je njegova žena bila najbolja prijateljica, već su bile i ljubavnice još iz školskih dana. Možda se tu krio razlog. Izmeñu dve lepe žene uvek je postojalo potajno suparništvo i to u svemu. Proteklih godina to se obelodanilo na mnogim poljima – takmičile su se koja će biti bolja učenica, koja će se uspešnije udati, koja će se oblačiti elegantnije, koja će imati raskošnije ureñenu kuću, čiji će prijemi i balovi imati više uspeha. Čak i u voñenju ljubavi, takmičile su se koja će preuzimati inicijativu i bolje se pokazati. Sve to Moris nije ni slutio dok je oduševljeno posmatrao Adrijaninu zadignutu suknju i izvanredni prizor. Pogledao je trenutno u nju, njeno lice, kako bi joj dozvolio da vidi njegovo divljenje. Vrh njenog jezika preleteo je za trenutak preko njenih grimiznih usana, a onda je pokretom glave njegov pogled ponovo usmerila na niže. Morisova ruka kliznula je nesvesno u njegovo krilo da bi stegla njegov ispunjeni muški organ. Adrijana je zadigla suknju još više i raširila noge, kako bi mogao u celosti da ugleda tanku traku gaćica, koja je skrivala dragocenu tajnu. – Čarobno! – uzdahnuo je. – Hvala – uzvratila je maznim glasom. – Sigurno si svesna kakav je ovo utisak ostavilo na mene, Adrijana. Svakako je znala i itekako uživala u ulozi zavodnice. Privukla je pažnju lepog muža svoje najbolje drugarice pokazujući mu nogu, ali za sada je na tome i ostalo. Mogla je da nasluti šta se dogañalo u njegovom srcu – divlja želja da joj poljubi butine i još strasnija želja da raskine komadić tanke tkanine izmeñu njenih nogu. Bilo je vrlo lako izbrisati iz njegovog uma pomisao па Mariju-Terezu, bez obzira koliko je on važio za odanog muža. Da li bi mogao biti namamljen da konačno prekrši zavet bračne vernosti, pitala se. Bilo bi zanimljivo to iznaći. Vrhovima prstiju pomilovala se ovlaš po unutrašnjosti butina i čula ga kako uzdiše. – Misliš li da imam lepe noge? – zapitala je.
– Rekao bih: savršene! Vrhovi njenih prstiju popeli su se do prepona i zatim povukla u stranu poslednji tanki veo. Moris je glasno uzdahnuo, kad je ugledao riñkaste malje izmeñu njenih nogu. Bio je opčinjen njihovom vatrenom bojom. Skočio je na noge i koraknuo prema njoj, obuzet jedinom mišlju da poseduje ovaj dragoceni dragulj. Adrijana se nasmejala i takoñe ustala, dozvolivši tako da haljina padne i sakrije ono što je do tada video, dok su se istog časa otvorila vrata i jedan sluga gospoñe Floke uveo 2 gosta, koja su bila zakasnila na početak koncerta. Kad je te večeri Moris igrao sa Adrijanom u lokalu Jardin de ma Soeur, pokušavao je da od nje iskamči sastanak. Goreo je od požude, a njegova ruka, prislonjena na njena obnažena leña, drhtala je kao u groznici. Meñutim, jedino što je uspeo bio je poziv da je ponekad potraži telefonom. Posle ove večeri Adrijana je pustila Morisa da izgara od čežnje. Uspela je da postigne premoć i time se ponosila. Šta bi mogla više od toga da dobije? Vrlo je volela Meriju-Terezu, pa to nije mogla da prenebregne. Jedno je rivalstvo, a drugo rizik da povredi drugaricu. Kakva bi bila korist od toga što bi dozvolila Morisu da utoli želju koju je izazvala u njemu? Bila je hladna kad je on telefonirao i predložio da se nañu. Odbijala ga je raznim izgovorima, ali nikada takvim koje bi ga sasvim obeshrabrile. Njegova istrajnost i svakodnevno javljanje nju su najpre zabavljali, a zatim joj laskali. Bio je to dokaz njene privlačnosti, ništa drugo. Najzad, posle nedelju dana telefoniranja, odlučila je da Morisu dozvoli da uznapreduje, mada ne i da osvoji konačni cilj. Razumevalo se samo po sebi, da bi mesto njihovog sastanka moralo biti daleko od onih delova Pariza gde su bili poznati i gde bi neko mogao da ih prepozna. Ona je predložila Vensensku šumu, u istočnom delu grada, park u kome je do tada bila samo jednom u životu i to još kao dete. Jedno popodne obasjano slabim zimskim suncem, ona i Moris šetall su duž jezera u kome je plivalo nekoliko labudova i mnogo plovki u potrazi za hranom.
Adrijana je izgledala vrlo elegantno u zimskom kaputu boje mahovine, okovratnika i rukava optočenih krznom. Njen zvonasti šešir bio je odgovarajaće boje, omotan širokom ešarpom, čiji su dugački krajevi lepršali na lakom povetarcu. Izgledala je divno, ali je od trenutka kad ju je sačekao na ulazu u park i poljubio ruku preko rukavice, bio slep za njenu odeću. Njegov duh bio je opsednut samo jednom vizijom – riñim čuperkom izmedu butina viñenim na kratko za vreme koncerta. Od te večeri mislio je neprekidno na njega, a noću ga je često sanjao. Pokušao je da se oslobodi opsesije vodeći noću ljubav sa Marijom-Terezom, kao da su u drugom medenom mesecu. Pa ipak, slika nije bledela u njegovom duhu. Kad bi pogledao Adrijanu, imao bi utisak da riñi čuperak svetli kroz njenu pomodnu odeću. Šetali su se polako pod drvećem, a on je izjavljivao svoju naklonost i koristio sve moći ubeñivanja da nagovori Adrijanu. Ona je produžavala njegove patnje praveći se da pristaje, ali nikad ne bl primila obavezu da se nañu na nekom skrovitom mestu. U parku nije mogao ništa da uradi, osim da razgovara, pa se zato i opredelila za park. Čak i tamo uspeo je da je iznenadi. Kad su stigli do najdaljeg dela staze, tamo gde se jezero sužava i prestaje, obišli su ga i krenuli natrag drugom stranom. Moris je pogledao naokolo i kad je primetio da nema drugih šetača, brzo ju je odveo sa staze meñu drveće. Moram da te poljubim – objasnio je, gurajući je iza jednog oborenog debla. – Takva odanost! – rekla je smešeći se. – Dobro, ali samo 1 poljubac. Dok su im usne bile sројеnе, osetila je kako se njegova ruka podvlači ispod njenog zimskog kaputa i kreće prema njenim preponama. Smesta je prekinula ljubljenje i odgurnula mu ruku. – Šta zamišljaš! – uzviknula je. – Ja nisam trgovačka pomoćnica, pa da me prepipavaš na javnom mestu. – Ni ono mesto gde si me raspalila, Adrijana, ne bi se moglo nazvati skrovitim mestom.
– Salon moje tetke nije gradski park. – Pa ipak, dozvolila si mi da nazrem raj, a i raj je bio neka vrsta vrta. – Ne nosim raj meñu nogama, već samo ono što ima i svaka druga žena – podrugnula mu se. – Grešiš. Ti imaš nešto posebno i veličanstveno. – Jadni Morise! Ono veče ja sam se samo zabavljala, jer mi je bilo dosadno. Nemoj to uzimati tako ozbiljno. – Bilo ti dosadno ili ne, raspalila si u meni požar, koji samo ti možeš da ugasiš. – Možeš da me zagrliš i poljubiš, ali ništa više od toga. Rado je to prihvatio. Ovog puta njena ruka zavukla se ispod njegovog kaputa i dotakla ga. – Gospode! – rekla je, prekidajući poljubac – jasno je da se nalaziš u stanju opasne nadraženosti. Šta da uradimo? – Ako me odbiješ, Adrijana, poludeću! Njegova čula su bila u košmaru dok je ona baratala oko dugmeta njegovih pantalona. Duboko je uzdahnuo dok je njena ruka, u rukavici od ševroa, dograbila njegov pomamno nabrekli penis. – Vatren si kao mladić, Morise – rekla je. – Koliko zaista imaš godina... 35... 36? – Sada oboje imamo 18 godina, a ja te obožavam, Adrijano. – Pružaš mi vrlo impresivan dokaz. А onda je sklonila ruku. – Nailazi neki čovek vodeći psa – rekla je mirno – moramo da nastavlmo šetnju. Sem toga, moram da te napustim. Očekujem da Marija-Tereza dode u 4, a ne bih želela da zakasnim na sastanak. Njihov sledeći sastanak bio je gotovo nedelju dana kasnije. Adrijana je odabrala Ajfelovu kulu, turističku atrakciju, na kojoj nisu mogli očekivati da sretnu nekog Adrijaninog ili Morisovog poznanika. Kao i Vensenska šuma, radilo se o javnom mestu, koje će onemogućiti Morisu da suviše burno iskaže svoju strast prema Adrijani. Našli su se na drugoj platformi i stojeći naporedo posmatrali preko Sene vrtove Trokadera. Moris ju je obgrlio oko struka i rekao joj da je obožava.
– Koliko dugo se znamo? – upitala je ona. – Šest ili sedam godina. Zašto pitaš? – A koliko dugo me obožavaš? Dve nedelje? – To ne bih mogao da racionalno objasnim. Tu razum nije uključen. Kad bi mogla da zaviriš u moje srce, videla bi kako unutra bukti odanost prema tebi. – Možda. Da li voliš Mariju-Terezu? – Prirodno. – Kako onda miriš te dve strasti, dragi Morise? – Nema potrebe da ih mirim. One jedna drugoj ne smetaju. Moja osećanja prema njoj i moja osećanja prema tebi su podvojena. A jedino je sigurno da vas obe bezumno volim. – Čudno! Ja nikad ne bih mogla da volim više od jednog čoveka u jednom trenutku. Meñutim, ja sam žena. – I to čarobna – dodao je. – Ako te ja opčinjavam, onda se ne radi o tvom srcu već o jednom drugom organu, rekla bih. – Stavi ruku ispod mog kaputa, pa ćeš dobiti opipljivi dokaz razornog dejstva koje imaš na mene. Dovoljno mi je samo da pomislim na tebe, a nadležni organ skoči u stanje pripravnosti. Adrijana se osvrnula, a kada je proverila da nema nikoga u blizini, ispunila mu je želju. – Marija-Tereza mora da uživa u drugom medenom mesecu rekla je smejući se, dodirom ruke samo pogoršavajući situaciju, – Čini mi se da je izgledala prilično bleda i premorena kad je prošle nedelje došla u posetu. Nadajmo se da neće otkriti uzrok obnavljanja tvog ljubavnog žara. Svirepo je što mi se podsmevaš kad znaš da si ti odgovorna za moje sadašnje stanje. Na žalost, sve lepe žene su svirepe. – Jesam li ja svirepa, Morise? – zadirkivala ga je, dok ga je rukom polako milovala preko pantalona – ili sam u ovom času ljubazna prema tebi? – Lepa si i svirepa – uzdahnuo je. – Usliši moju molbu, preklinjem te. Ako postanemo ljubavnici, dobićemo vrlo mnogo. – Ali i izgubiti.
– Šta bismo mogli da izgubimo? – Ja bih mogla da izgubim svoju najdražu drugaricu. – Ne, kunem ti se! Bićemo diskretni. Vaše prijateljstvo neće biti ugroženo. – Možda. Sklonila je ruku pre nego što je bilo prekasno. Nastupio je dan kad je Adrijana gotovo zaboravila da je sve ovo započela kao zadirkivanje. Bila je to prilično zlobna igra, moramo priznati, a namera joj je bila da sebi dokaže da je superiorna nad Marijom-Terezom. Meñutim, kao što će kapanje vode tokom veka da izdubi i najtvrñu stenu, tako je i Morisovo navaljivanje najzad uspelo da je smilostivi. Ukratko, pristala je da se nañu nasamo kako bi mu se pružila prilika da do kraja iskaže svoje uzburkane emocije. Bila je potpuno svesna zašto je uspela da ga toliko opčini. Smatrala je čudnim da nijansa u boji dlaka može da bude tako presudna, ali je bila i dovoljno svetska žena da time nе bude iznenañena. Najzad, ugledni istoričari su dokazali da se Napoleon zaljubio u Žozefinu de Boarne i oženio je zbog njene lepe zadnjice. Imala je najslañu guzu na svetu, poverio se dvorjanima. A sigurno je da je i Žozefina znala kako da njome vrcka. Nije uopšte dolazilo u obzir da se Moris odmah domogne željenog blaga. Bila je to mala riña lisica, spretna da nadmudri svakog lovca, sve dok sama ne odluči da je vreme da bude ulovljena! Adrijana nije izgubila iz vida cilj svoje igre s Morisom. Nameravaia je da ga izaziva do krajnjih granica. Cela ova igra bila je izvranredno zanimljiva – bar za nju. Pitanje mesta sastanka bilo je presudno. Smesta je otklonila pola tuceta diskretnih hotela koje je Moris predložio. Takoñe je odbila da se izveze iz Pariza i s njim nañe u nekom provincijskom hotelu. Svuda je postojala opasnost da nalete na ljude koji će odmah zaključiti da je njih dvoje tamo otišlo zbog preljube. Uostalom, tako izuzetna prilika tražila je i ugledan dekor. Moris je predložio hotel Ric. Adrijana je smesta odbila. Tamo bi bila prepoznata i kompromitovana. Jadni Moris zapao je u očajanjе. – Znam zgodno mesto – rekla je.
– Imenuj ga! Spreman sam da odem i na kraj sveta! – Bračni раr Delanej provodi zimu u Južnoj Americi. Mogli bismo da iskoristimo njihovu kuću. – Posluga je ostala. – Samo jedno ili dvoje da bi nadzirali kuću. – Ne shvatam šta predlažeš? Nećemo valjda da izigravamo provalnike? – Njihov glavni sluga je nitkov. Ako ga debelo potplatiš, daće sebi i preostalom delu posluge siobodno popodne. Ja bih mogla idućeg utorka. – Oboje smo u tu kuću odlazili kao gosti. Prepoznaće nas. – Naravno. Ne pretpostavljaš možda da bi se usudio da u kuću pusti potpuno nepoznate ljude. Baš zato što nas poznaje, biće siguran da nema posla s lopovima. – Ali... mogao bi posle toga da nas ucenjuje. – Ko bi poverovao u takvu priču? – Priznajem da nisam oduševljen tom idejom. – Dobro, odustanimo. Očigledno je da nisi toliko zainteresovan za mene koliko tvrdiš. – Jesam! – Onda dokaži. – Otići ću i odmah razgovarati s tim momkom. Rekla si utorak? Prepadnut drskošću nameravanog poduhvata, Moris je najpre proverio da li kod sebe ima dovoljno novaca, a onda se taksijem odvezao do avenije Foš gde su Delanejevi imali impozantnu palatu. Usput je uspeo da se smiri, jer je ovo počeo da smatra običnom poslovnom transakcijom. U toj oblasti imao je velikog iskustva. Radeći u očevoj firrni sproveo je u delo mnoge poslovne ugovore sa najraznovrsnijim trgovačkim partnerima, i u Francuskoj i u inostranstvu. Dobro, sprovešću i tu doista izuzetnu transakciju. Kao i kod drugih, i ovde je bilo potrebno mnogo takta, diplomatije, istrajnosti i, naravno, novca. Najzad je ovo doživeo kao izvanredan izazov. Sledećeg utorka zazvonio je na kapiji tačno u 2 popodne, sa
osmehom na licu. Glavni sluga lično je otvorio, bezličnog izraza, prihvatio Morisov šešir i kaput, i odveo ga u veličanstveni salon na prvom spratu. Nijedan nije progovorio ni reč o sporazumu zaključenom pre nedelju dana. Alfons Delanej bio je doista izvanredno bogat, mada pre rata za njega niko nije čuo. Čak je i poreklo njegovog bogatstva bilo predmet neviñenih nagañanja i ogovoranja njegovih zvanica. U izvesnom smislu, mislio je Moris, dok se peo iza sluge stepeništem urañenim u raskošnim ornamentima, čak ima i izvesne poetske pravde u nameni za koju ću ja uskoro da iskoristim salon. Ogromni salon bio je namešten u stilu Napoleona 3., a svaki komad nameštaja, ogledala, slike, ukrasni predmeti bili su iz epohe. Sama prostorija bila je izuzetno impresivna jer je zahvatala ceo 1. sprat kuće. Bio je i ogroman kamin od ružičastog mermera, a iznad cele širine kamina visilo je ogledalo, visoko do tavanice, u raskošnom pozlaćenom ramu. Na kaminu je stajao i veliki časovnik oko čijeg brojčanika su se svijale dve gole, pozlaćene ženske figure, držeći se za ruke iznad brojke 12. Sa obe strane časovnika nalazio se pozlaćeni svećnjak, sa po 3 još neupaljene sveće. Levo i desno od kamina nalazile su se po 4 pozlaćene naslonjače presvučene crvenom kadifom, dok je u suprotnom delu odaje stajao ogromni koncertni klavir. Meñutim, prostorija je, bez obzira na nameštaj, zbog svoje veličine, delovala upola prazno. – Uklonio sam presvlake protiv prašine, gospodine, kao što ste zatražili – rekao je glavni sluga ozbiljno. – Nadam se da nemate nekih primedbi? – Sve je u redu – rekao je Moris, pružajući mu svežanj novčanica. – Hvala, gospodine. S vašom dozvolom sići ću u prizemlje, kako bih čuo zvono i otvorio. Inače u kući nema ni žive duše. Moris je seo u jednu naslonjaču i pitao se da li je načisto poludeo. Da li će Adrijana zaista da doñe ili je to bila samo neka njena neslana šala? Kad se radilo o njoj, teško se moglo biti načisto. Sedeo je i mozgao oko ¼ sata, a onda su se visoka vrata na suprotnom kraju salona ponovo otvorila i lakej je uveo Adrijanu.
Moris je ustao i sačekao dok je ona preko prostranog salona stigla do njega. Lakej se poklonio. – Ako biste dozvolili, gospodine, moram da obavim neke poslove izvan kuće. Neću se vratiti pre 6 sati. Mogu li vas zamoliti da ne propustite da zaključate vrata kad budete napuštali kuću? – Potrudiću se. Adrijana i Moris posmatrali su lakeja dok je odlazio. Kad su se za njim zatvorila vrata, Moris je pokušao da je zagrli i poljubi. – Ne tako žurno – rekla je smešeći se. – Dozvoli da najpre razgledam okolinu. – Izvoli. Nadam se da je mesto dovoljno luksuzno ureñeno za naše namere? – Salon je izvanredan. Baš je smešno što su sada Delanejevi udaljeni hiljadama kilometara, a mi sami u njihovom domu. I to sa odredenom namerom! Zaista sam oduševljena što si ovo uspeo da organizuješ, Morise. Biću ti blagodarna. – Onda smem da te poljubim? – Kako si nestrpljiv! Sedi ovde, Morise. Imaćeš još mnogo da saznaš o meni. – Po tvojoj želji. Učiniću sve što kažeš. – Onda sedi. Seo je na stilsku stolicu i sačekao. Izgledala je izvanredno elegantno u popodnevnoj haljini boje meda sa velikim okovratnikom i labavo vezanom ešarpom. – Tako je bolje – rekla je – a sada mi odgovori na pitanje. Da li me još uvek obožavaš? – Do ludila! – Dobro. Želeo bi da me vidiš golu? – Naravno. – Želja će ti biti ispunjena. Pred njegovim zapanjenim pogledom raskopčala je dugmad na boku haljine i smakla je preko glave. Njen šešir, koji beše zaboravila da skine, bio je povučen hajlinom i pao na ćilim. Stajala je izložena njegovorn pogledu sada odevena samo u tanak
kombinezon ružičaste boje optočen čipkom. Neko vreme tako je pozirala, puštajući da se divi njenim vitkim nogama. Onda je otpao i kombinezon, tako da je ostala samo u čarapama i čvrsto zategnutom prslučetu od satena. Pre nego što je Moris stigao da pogleda predmet svog interesovanja, ona je sela u naslonjaču preko puta njega i prekrstila noge. Zabacila je ruke iza leda, tamo kratko vreme nešto petljala, a onda se i prsluče pridružilo drugoj odeći na ćilimu. Njene grudi, osloboñene zatočeništva, bile su okrugle i pune, zapazio je Moris. Da li si to želeo? upitala je. – Draga Adrijana, imaš strašno telo Mogao blh da ga proučavam satima i pišem poeme o njegovoj veličanstvenosti. – Šta bi rekao? – Slavio bih delikatnost tvoje kože, tvoja ljupka ramena, eleganciju tvojih nogu... – A moje velike grudi? Čini mi se da si ih izostavio u hitrom preletanju od ramena do nogu. – Hteo sam da intimnije delove ostavim za kraj. Da, slavio bih simetriju tvojih grudi. Nalazim da su ti dojke čarobne i nikako prevelike. – Laskavče! – Bio sam samo pravičan. – Postoji li još neki deo mene koji bi želeo da vidiš? – Jedan naročito – odgovorio je promuklim glasom. – A to je? – Veličanstveni deo koji tako čedno skrivaš prekrštenim nogama. – Čedno? Zar zaista u to veruješ? Možda bi izraz "izazovno" bio znatno prikladniji. Šta o tome misliš? – Recimo: izazovno čedno – rekao je, smeškajući se zbog njenog zadirkivanja. – lli: čedno izazovno. – Može i tako. Adrijana se zavalila i stavila jedno stopalo, još uvek u čarapi, na sedište naslonjače na kojoj je sedela, tako da joj je koleno
dospelo u visinu ramena. Zatim je dohvatila prstima cevanicu druge noge i povukla je u stranu i tako mu pružila potpuni vid u čuperak riñih malja izmedu njenih butina. Moris je gledao zadivljeno. Njene oči proučavale su ga zamišljeno. – Kad se jednom zbaci odeća – rekla je – dalji razvoj dogañaja je često toliko predvidljiv da postaje dosadan. Tople ruke i teško disanje istiskuju stil i domišljatost. Kratko zadovoljstvo koje muškarac može pružiti ženi njoj je mala nadoknada. Volim da me zabavljaju, Morise, inače mi postaje dosadno i gubim interes. Ispričaj mi neku svoju zanimljivu avanturu. – Misliš sa nekom ženom? – Šta bi drugo? Moris se za trenutak predomišljao, posmatrajući netremice cilj svojih čežnji, a onda se odlučio i ispričao joj neobičnu avanturu, koju je na putu za Ameriku imao sa dvema sestrama. Adrijana se nasmejala. – Izvrsno – rekla je – mislio si u mraku da vodiš ljubav sa Mišelom, a u stvari to je bila Antoaneta. Uspele su da te nasamare. – Samo jednom. Kada sam bio siguran šta se dogodilo, vratio sam Mišeli milo za drago. – Kako? – Naterao sam je da doñe u moju kabinu i sa mnom vodi ljubav. Smatrao sam da mi toliko duguje. – Kako si je primorao da ti se poda? – Zapretio sam da ću njihovu majku obavestiti o njihovim trikovima. Adrijana se ponovo nasmejala i pritom još više raširila butine. Stidne usne ispod njenog riñikastog krzna, bile su jasno vidljive i delimično rastvorene. – Uspeo si da vratiš dug – rekla je. – A dok si sa njom vodio ljubav, da li je u tome uživala ili ne? – Najpre nije jer je bila primorana. A onda je počela da uživa, ali to je bio razlog da me još više zamrzi. – Da li je dostigla vrhunac za vreme ovog mrskog uživanja? – Jeste i to je za nju bila vrhunska uvreda.
– Vrlo zbunjujući doživljaj za mladu devojku. Uspeo si da me zabaviš, Morise. Možeš da me poljubiš. Skliznuo je sa svoje pozlaćene stolice na kolena i pritisnuo usne na svilenu kožu unutrašnjosti njenih butina, visoko gore, blizu željenog blaga. Njene prepone mirisale su na parfem Šanel. Adrijanina ruka lako je pritisla njegovu giavu, a Moris je čuo njen glas: – Možda znaš da mi ugodiš. Pokušaj. Moris je počeo da prevlači jezikom preko butine dok оnа nije blago zastenjala. Ohrabren ovim, smelo je poljubio predmet svoje opsesije. Ispod riñikastog krzna njena stidnica bila je puna i isturena. Nekoliko časaka docnije, blagodareći njegovom trudu, usne su se potpuno rastavile tako da je, zajedno sa skupocenim parfemom, do njega počeo da dopire i topli miris njene ženstvenosti. – Poljubi me... – promrmljala je. Njen sićušni pupoljak već je bio nabubreo od želje, a pod delovanjem njegovog jezika prijatnost se pojačavala. Odazivala se tako brzo na njegove nežne dodire da je znao da je otkrio ključ njenog tajnog ulaza i bio uveren da će mu ovaj ključ pomoći za ulazak. – Čudno je da mi ti ugañaš – čuo je Adrijanu kako mrmlja – moglo bi se reći bizarno... ali ipak vrlo zabavno... Tada je glasno jeknula, jer ju je zahvatila kriza, pa se grčila u ekstazi ispod njegovog marljivog jezika. Kad je svršila, Moris se zavalio unazad, sedeći na svojim stopalima i posmatrao njeno lice. Žmurila je, ali se na ustima video zadovoljan osmeh. – Bilo je to izuzetno brzo – rekla je, otvarajući oči – pa si ili ti najveći stručnjak u Parizu ili me je nešto u tvojoj uvodnoj priči strahovito nadražilo. Šta misliš da je od ove dve pretpostavke tačno, Morise? – Otkud ja mogu da znam? Bitno je da ti je ishod bio zadovoljavajući. – Potpuno. Zaslužio si nagradu, prijatelju. Moris je svukao sako i mašnu i raskopčao pantalone. Adrijana je ovlaš osmotrila njegov ukrućeni ud.
– Kako voliš? – upitala je. – Hoćeš li da legnem? Na pod ili na sofu? – Ne, ostani kako jesi. Hoću da gledam. Još uvek u klečećem stavu, uspravio se izmeñu njenih raskrečenih nogu i tako svoj uspravljeni organ postavio pred njenu kapiju. – Da gledaš – rekla je smeškajući se. – Da, razumem te. Moris je dohvatio njene butine i počeo vrlo polako da prodire u njenu riñu pećinu, gledajući celo vreme naniže, posmatrajući kako penis ulazi santimetar po santimetar. Kad ga je gurnuo do kraja ostao je neko vreme nepomičan i posmatrao šta je do tada ostvario. Adrijana je pružila ruke, dohvatiia njegove i pokušala da ih privuče svojim bujnim grudima, ali je on odmahnuo glavom. – Hoću da posmatram ono što ti budem radio, Adrijana. – Onda gledaj šta god zaželiš. Prizor penisa zavučenog u gnezdo svetlo-riñe boje ispunio je Morisa tolikom razdraganošću da se jedva usuñivao da se pomeri iz straha da ne doñe do trenutnog pražnjenja. Njegovo telo je uzdrhtalo pod naletom emocija, a ovaj pokret zamalo što nije bio presudan. Rukama je čvrsto stezao njene butine, a znao je da ma šta učinio, radiće se samo o sekundama pre nego što njegova bujica probije branu i poplavi dolinu pod sobom. U pokušaju da odloži trenutak klimaksa što duže može, odvratio je pogled sa opčinjujućeg prizora izmeñu Adrijaninih butina i pogledao je u lice. Usta su joj bila razvučena u osmeh, koji je pokazivao njene bele zube, dok su joj oči blistale od trijumfa. Meñutim, Moris je bio toliko zaslepijen strašću da je njen podrugljivi osmeh protumačio kao izraz strasti. – Gledaj dole, Morise – prošaputala je. – Neka se tvoje oči napajaju onim što si toliko dugo priželjkivao. U ovom trenutku sam tvoja, pa možeš sa mnom da činiš šta god želiš. Zadovoljstvo koje je sada osećala zbog vlasti nad njim daleko je prevazilazilo ono čisto fizičko zadovoljenje, koje je doživela pre nekoliko trenutaka. Moris Brisar, muž Marije-Tereze, briljantni ljubavnik, klečao je pred njom. Bio je toliko opsednut prizorom njenog čuperka boje šargarepe da je drhtao kao list. Još 2-3 sekunde i
sve će biti završeno, sudeći prema njegovom zarumenjenom licu i dahtanju. Ovaj svetski čovek ponašao se kao dečak, koji prvi put prilazi ženskim tajnim čarima. Adrijanu je ova misao izvanredno zabavljala. Bila je sigurna da Mаriја-Tereza svih godina braka sa Morisom nije uspela da ga dovede do vrhunca takve pomame, kao što je ona sada postigla. Redak trijumf, zaslužan da bude zapamćen i cenjen! A jednog dana, kada to više ne bude presudno i da bude ispričan? Morisov pogled polako je kliznuo sa Adrijaninog podrugljivog lica na njene pune dojke, zastao za trenutak na njenim mrkim bradavicama, onda se spustio još niže, do pupka duboko usañenog u njenom mekom trbuhu, pa se najzad vratio do riñikastog čuperka, koji je okružavao njene tople usmine u koje bio zariven njegov nabrekli organ. Nasmešio se blaženo i započeo kratke pokrete napred-nazad, ni spore ni brze, neprekidno zureći u ono što radi, Adrijana nije fizički učestvovala u onome što je on radio s njenim telom. Posmatrala je njegovo lice i potajno likovala zbog svoje pobede. Splela je noge iza njegovog struka da bi ga čvrsto držala do trenutka svoje konačne pobede. Kako je lako nadmudriti muškarca, mislilа je, čak i kada je u pitanju Moris. Jedino što je bilo potrebno to je raširiti noge. Čim bi se penis digao, razum je nestajao. Čak je i ona mlada devojka na brodu to znala i uspela da iskoristi. Da li je Moris zaista uspeo da se osveti Mišeli, ili je to izmislio da bi spasio mušku čast. Osećala je kako su dojke počele da poigravaju, jer je Moris ubrzao svoje pokrete i učinio da njeno telo počne da se ljulja u naslonjači. Šteta je što su joj se dojke bile raskrupnjale više, nego što moda toleriše, pa je morala da ih steže i čini da izgledaju spljoštene, јеr je tek onda mogla da nosi zaista elegantne haljine. Čula je od prijateijice za hirurga u Švajcarskoj – naravno jezivo skupog – koji bi mogao da smanji suviše bujne grudi, a da pritom ne ostanu ožiljci. Možda bi vredelo da se o tome pobliže raspita, mada je sumnjala da bi se isplatilo pribegavati tako drastičnom leku. Najbolje bi bilo naći ženu, koja se već podvrgla takvoj operaciji,
ubediti je da joj sve opiše i zamoliti je da pokaže ishod, Njena sanjarenja prekinuo je Morisov neartikulisani krik, dok se u nju zarivao do kraja i praznio se u neverovatno snažnom mlazu sperme, duboko u njenoj utrobi. – Ah! – uzviknula je Adrijana. Njen krik nije bio rezultat sladostrašća već likovanja. Sada te imam; pomislila je pakosno. Posle toga preklinjaćeš me da ti često pružam to zadovoljenje, dragi, Morise. Mamiću te neprekidno, ali tako retko zadovoljavati da ćeš biti neprekidno u grozničavom stanju, nikad dovoljno uslužen da bi bio zadovoijen, uvek u potrazi da dobiješ još više. Ti i ne znaš, prijatelju, da ćeš bili izvor divne zabave, sve dok budem smatrala ovu igru zanimljivom. A pre nego što ti pružim ovo zadovoljstvo sledeći put, smisliću način da te nateram da se za njegovo dobijanje još više potrudiš i poniziš. Da je u tom času mogla da pročita Моrisove misli, njeno oduševljenje bi smesta splasnulo kao prašina razvejana olujom. On je, već odavno znao da su Adrijana i Marija-Tereza ljubavnice, još od onog dana kad je posetio roñaku Moniku i u njenom studiju, video sliku dve žene. Nije bilo sumnje šta slika znači – lezbejski odnos – mada je Monika insistirala da se radi o običnoj šali. Svojim ispadom па muzičkom soareu kod gospode Floke, Adrijana je pružila Morisu izvanrednu priliku da joj se osveti. On je bio pobednik. Niti je to bio kraj. Ma kako se Adrijana opirala da pristane na sastanak – isto kao i prvi put – on nije odustajao. Svaki put kad bi njeno telo koristio radi svog zadovoljenja, pomisao na osvetu pružala mu je puno zadovoljenje. Šta se tiče Marije-Tereze, nameravao je da je još iste večeri iskoristi onim istim čvrstim osvetničkim svrdlom, koje je po podne primenio na Adrijani. Nije bilo sumnje da će razvoj dogañaja biti izvanredno zanimljiv. KRAJ
