Alphonse Daudet-Iz Pariskog života
Mojim sinovima kad im bude dvadeset godina
1 — Та de, pogledajte me... Sviđa mi se boja vaših očiju ... Kako se zovete? —Zan. —Zan, samo tako? —Zan Gosen. —S Juga, poznajem po govoru... Koliko vam je godina? —Dvadeset i jedna. —Umetnik? —Ne, gospođo. —Ah, tim bolje ... Ove rečenične odlomke, gotovo nerazumljive usred uzvika, smeha i svirke igara na
kostimiranom balu, izmenjali su — jedne junske noči — piferaro1 i felahinja2 u staklenom vrtu sa palmama i papratima u obliku drveta, koji je sačinjavao zadnji deo Dešletova ateljea. Na žurno Egipćankino ispitivanje piferaro je odgovarao sa bezazlenošću svoje mladosti, neusiljeno, s olakšanjem jednog južnjaka koji dugo nije ni s kim reč progovorio. Tuđ za sav taj slikarski i vajarski svet, izgubivši još pri ulasku na bal prijatelja koji ga je doveo, već čitava dva sata umirao je od 1 Italijanski gajđaš (prim. prev.). 1 Eglpatska seljanka (prim. prev.). 7
dosade džonjajući šetajući se, lepog lica, plavog preplanu-log i pozlaćenog suncem, kovrdžaste kose, zbijene i kratke kao ovnujska koža njegova kostima; a uspeh, o kojem on nije ni slutio, dizao se oko njega i šapatom prenosio. Ramena igrača su ga naglo udarala, mazala su se podsme-vala gajdama koje je naopačke nosio, izveštalom planinskom kostimu, teškom i nesnosnom po ovoj letnjoj noći. Jedna Ja-pankinja, sa očima kao u palilulke, sa čeličnim noževima koji joj držahu visoku punđu, pevušila je, zadirkujući ga: Ah! kako je lep, kako je lep postiljon...; dok mu je jedna špan-ska mlada, u belim svilenim čipkama, prolazeći pod ruku s vođom apaša, strasno gurala pod nos svoju kitu beloga jasmina. On nimalo nije razumevao ta nametanja, držao je da je potpuno smešan te se sklonio u svež hlad staklene galerije opervažene širokim divanom pod zelenilom. Odmah je došla ova žena i sela kra] njega. Mlada, lepa? On to ne bi umeo reći... Iz duge plave vunene haljine, tesno pripijene, u kojoj su se gibala njena puna prsa, izlazile su dve oble i fine ruke, gole do ramena; mali joj prsti na ruci behu pretrpani prstenjem; sive, jako otvo-rene oči, povećane još cudnim gvozdenim nakitom koji joj je padao s čela, sačinjavali su skladnu celinu. Neka glumica sigurno. Mnogo ih je dolazilo Dešletu u stan; a ta ga misao nije mogla uspokojiti, pošto se jako bojao te vrste osoba. Ona mu je govorila iz neposredne blizine, nalak-ćena jednom rukom na koleno, pomalo umorna. — S Juga zbilja? ... A tako plave kose!... To je baš čudno. I htela je da zna otkad on živi u Parizu, da li je mnogo težak taj konzulski ispit za koji se on sprema, ima li mnogo poznanstava u visokom društvu i otkuda na zabavi kod Deš-leta, u Rimskoj ulici koja je tako daleko od njegova Latin-skoga kvarta. 8
Kad reče ime toga studenta, koji ga je doveo ... „La Gur-neri... neki rođak pisca La Gurnerija ... zna ga ona sigur-no...", ovo žensko Hce se izmeni, zamrači se odjednom; ali on to ne opazi, budući u onim godinama kada se oči blistaju, ali ništa ne vide. La Gurneri ga je uveravao da će njegov rođak biti tamo, te će ga s njim upoznati. — Ja mnogo volim njegove stihove... bio bih sav srećan da se upoznam s njim ... Ona se sažaljivo nasmeši njegovoj bezazlenosti i dražesno slegnu ramenima, sklanjajući rukom lako lišće jednog bam-busa i gledajući po gostima na balu, ne bi li mu pronašla njegova velikana. Zabava je u tome trenutku bleštala i odvijala se kao apo-teoza u čarobnoj igri. U ateljeu — ili bolje, dvornici, pošto se u njemu nikada nije radilo, a koji je išao celom visinom te zgrade i predstavljao samo jednu ogromnu sobu — padala je svetlost po lakim zidnim zastorima, otvoirenih letajih boja, po zavesama od tanke slame ili od gaze, po zaklonima od laka, po šarenoj staklariji i bokoru žutih ruža koji je bio na ognjištu velikoga kamina iz doba obnove; bila je to različita i čudna svetlost i dolazila od bezbrojnih fenjera: kineskih, persijskih, mavarskih i japanskih, nekih od rešetkastoga gvož-đa, isečenih na šiljast luk kao vrata na džamiji, drugih opet od hartije u boji, da liče na voće, nekih razvijenih kao lepe-za, u obliku cveća, ibisa, zmija; i ujedanput veliki mlazevi električne svetlosti, oštri i plavičasti, zasenjavahu ove mno-gobrojne svetiljke i kao imesečinom zasipahu lica i gola га-mena, svu čaroliju štofova, pera, srme, čipaka koje su se gužvale na balu, poređanih jedno više drugog po holandskim stepenicama sa širokom ograđom, što su vodile na galerije prvoga sprata, odakle su štrčali vratovi kontrabasova i po-mamno se pomaljao dirigentov štapić. Mladić je to gledao sa svoga mesta, kroz preplet zelenih grana i rascvetalih lijana, koji su se mešali sa dekoracijama, 9
uokvirivali ih i, optičkom obmanom, kako se igra njihala čas tamo čas ovamo, bacali vence od glicine na srebrn šlep jedne haljine kroja „princeza", kitili listom od dracene lepuškasto devojče u odelu pastirke iz Pompadurina doba; i njega je sad taj prizor dvostruko zanimao zbog zadovoljstva što je od svoje Egipćanke saznavao imena sve poznata, sve slavna, koja su skrivali ti kostimi, zanimljivi po različitosti i fantastičnosti. Onaj čuvar pasa, što nosi kratak bič o ramenu kao pušku, to je Žađen; malo dalje, ona pohabana mantija seoskoga popa prikriva starog Izabeja, poraslog zbog špila karata, tutnutog u plitke cipele na kopče. Čiča Koro se smeši pod ogromnim sunoobranom ,na nekakvoj invalidskoj kačketi. Pokazala mu je i Toma Kutira, kao buldoga, Dženta kao robijaškog nad-zornika, Cema kao antilsku ptieu. Nekoliko dstorijskih i ozbiljnih kostima, Mira s perjanicom, princ Evgenij, Karl Prvi, koje su imali vrlo mladi slikari, jasno su pokazivali razliku između dva umetnička pokolenja: ovi poslednji — ozbiljni, hladni, sa glavama berzanskih ljudi, stari u licu zbog onih naročitih bora koje imaju Ijudi koji jure za novcem; oni prvi — više manguparija, mazala, ne-mimi i razuzdani. Pored svih svojih pedeset i pet godina i akademijskih pal-mi, vajar Kaudal, kao husar u baraci, golih ruku, herkulov-skih mišioa, sa slikarskom daščicom za boje, koj'a ga mesto tarčuka 1 bije po dugačkim listovima, vrckao se kao osamljeni vitez iz doba Velike kolibe2 prema muzičaru de Poteru, muje-zinu s naherenom čalmom, koji se razveselio pa igra trbušnu igru i krešti piskavim glasom: „Alah, il alah!" Oko ovih veselih slavnih ljudi skupilo se bilo mnogo Ijudi Torba koja vlsi husarima niz sablju (prim. prev.). La Grande Chaumiere — zgrađa pođignuta 1787. g, u lcojoj su prire-đivani javni baiovi. U njoj su se, za vreme restoracije i Za vlađe kralja Luja Filipa, najrađije sastajali stuđenti (prim. prev.). 11 10
ođmarajući se od igre; a u prvom redu, Dešlet domaćin ove kuće, žmiri očicama pod visokom persijskom kapom, nos mu kalmučki, a brada proseda, srećan je što su drugi veseli, silno se zabavlja, iako se to na njemu ne opaža. Inženjer Dešlet, pojava iz pariskog umetničkog sveta od pre desetdvanaest godina, krasna duša, vrlo bogat čovek koji je voleo umetnost i slobodno držanje, prezirući šta će svet reći, što dolazi od putovanja i od momačkog života, u to vreme bio je preduzeo da gradi železničku prugu od Taurusa do Teherana; i svake godine, da bi se oporavio od desetomesečnog umora, od noći pod šatorima, od grozničavoga galopiranja kroz pešČare i baruštine, dolazio je da provede vreme velikih vrueina u ovoj kući u Rimskoj ulici, sazidanoj po njegovu planu, nameštenoj kao letnja palata, gde je on skup-ljao ljude od duha i lepe žene, tražeći od civilizacije da mu da za nekoliko nedelja jezgro sveg svoga najjačeg i najslađeg. „Došao je Dešlet." To je bila novost po ateljeima, čim je opaženo da se diže kao u pozorištu ogromna zavesa od cviliha na staklenoj fasadi njegove kuće. To je značilo da veselje počinje i da će tamo dva meseca biti muzike i gozbi, igara i pirovanja, što će razagnati mrtvilo Evropskoga kvarta, u ovo vreme provođenja po letnjikovcima i morskim kupališ-tima. Sam Dešlet nije učestvovao u tim bahanalijama, koje su danonoćno tutnjale po njegovoj kući. Taj neumorni lumpov uživao je nekako hladno mahnito, gledao nejasno, smešio se kao da je hašišem opijen, ali ostajao tih i nepokolebljivo pri-seban. Vrlo veran kao prijatelj, dajući ne brojeći,
—Pri svem tom, dobar čovek... — dodade Egipćanka koja je Gosenu davala ta obaveštenja. Odjednom prekide: —Eno vašeg pesnika ... —Pa gde je? — Pred vama... u kostimu seoskog mladoženje... Mladiću se ote jedno razočarano — Oh! — Zar to njegov pesnik? Ovaj puni čovek, oznojen, što se sjakti, taj što poka-zuje nezgrapne draži u kragni sa dva šiljka u šarenom žano-prsniku... Duboki, očajni krici u Knjizi o Ijubavi padoše mu na pamet, u knjizi koju je čitao uvek s nekim grozniča-vim uzbuđenjem; i sasvim Čujno, nesvesno, prošapta: Da bih oživeo ponosni mramor tvoga tela, O, Safo,1 dao sam svu krv iz žila svojih,.. Ona se živo okrete uz zveket svoga varvarskog nakita: — Sta vi to govorite? To behu stihovi od La Gurnerija; čudio se kako da ih ona ne zna. — Ja ne volim stihove... — odgovori ona odsečno; pa osta stojeći, nabravši obrve, gledajućd igru i nervozno gnječeći lepe jorgovanske cvasti koje su visile pred njom. Zatim, sa naprezanjem da donese odluku koja joj je teško padala, dodade: — Laku noć... — i iščeze. Jadni piferaro osta sav potresen. „Šta joj je?... Šta sam joj rekao? ..." Potraži, ništa ne nađe, do to da bi dobro učinio kad bi otišao da spava. Melanholiono pokupi gajde i vrati se na bal, manje zbunjen odlaskom Egipćankinim nego svom ovom gomilom sveta kroz koju je morao proći da bi došao do vrata. Još više ga je zbunilo osećanje da je sasvim nepoznat među tolikim slavnim velikanima. Više nisu igrali; još je sa1 Safo je bila velika grčka pesnikinja ljubavnih pesama. Zivela je u VI veku pre n. e. Kad ju je jednom obrvalo očajanje skočila ]e sa stene u more i uđavila se. Njen kip od mramora Izradio je 1852. god. francuski vajar Pradlje (prim. prev.). 12
rao nekoliko parova ovde-onde raspaljeno poslednjim takto-vima valcera koji je umirao, a među njima i Kaudal ponosit i gorostasan, zabačene glave, okreće se u kovitlac s jednom malom pletiljom, na čijoj glavi se leprša kapica, i nosi je na svojim mrkim rukama. Kroz širom otvorene prozore u dnu ulazili su sve belji valovi jutarnjeg vazduha, Ijuljajući palmovo lišće, povijajući plamenove sveća, kao da hoće da ih ugase. Jedan lampion od hartije buknu, gornje plitice oko sveća prskoše, a svud po dvorani sluge stadoše nameštati okrugle stočiće kao po kafanskim terasama. Kod Dešleta se uvek tako večeravalo učetvoro ili upetoro, a simpatije su se u ovom trenutku tražile i prikupljale. Culi su se uzvici i divljačko dozivanje, palilusko „Pil... ui" ... odgovaralo je na „Ju ju ju ju ju", kao sa zvečke orijen-"talskih žena koje primamljuju laskavim rečima. Gosen koristeći graju promače do izlaza, kad ga zaustavi njegov prijatelj student, sav u znoju, iskolačenih očiju, sa bocom pod svakom miškom: — Pa gde ste vi to bili? ... Svuda vas tražim... Imam svoj sto, žene, malu Bašleriju iz italijanske opere... Kao Japankinja, znate sigurno... Ona me je poslala da vas nađem. Dođite brzo... — pa opet ode u trku. Piferaro je bio žedan; a posle, privlačio ga je ovaj zanos na balu i lepuškasto lice male glumice koja mu je izdaleka davala znake. Ali jedan ozbiljan i prijatan glas mu proša-puta na uvo: — Nemoj ići tamo ... Ona malopređašnja bila je tu, sasvim uza nj, vukla ga na-polje, a on je, bez ustezanja, išao za njom. Zašto? Nije zbog privlačnosti te žene; on nju nije čestito ni pogledao, a ona druga dole što ga je dozivala, nameštajući čelične noževe u kosi, dopadala mu se mnogo više. Ali on se pokoravao volji višoj od svoje, pokoravao se sili burne požude. 13
— Nemoj ići tamo!... I ođjednom, oboje se nađoše na trotoaru, u Rimskoj ulici. Fijakeri su čekali u bledome jutru. Čistači, radnici koji su išli na rad, gledali su ovo hučno i raskalašno veselje, ovaj prerušeni par, gledali bele poklade usred leta. — K vama, ffi k meni? ... — upita ona. I ne pitajući se zašto, on pomisli da će bolje biti kod njega i dade kočijašu adresu svog udaljenog stana; za vreme duge vožnje malo su govorili. Samo je ona njegovu ruku držala u svojim rukama, a on osećao da su one vrlo male i ledene; da nrje osećao nervozno stezanje, mogao bi misliti đa spava, zavaljena u dnu fijakera sa odsjajem što joj je sa plave za-vese klizio po licu. Kola stadoše u Jakovljevoj ulici, pred jednim studentskim hotelom. Preći četiri sprata, bilo je visoko i teško. — Hoćete li da vas nosim? ... — reče on, smejući se, ali sasvim tiho, pošto je u kući sve spavalo. Ona ga odmeri laganim pogledom, potcenjujućim i nežnim, iskusnim pogledom koji ga je procenjivao i jasno govorio „Jadan mali..." A onda je on, u lepom poletu, dostojnom njegovih gođina i njegova Juga, zgrabi, ponese kao dete, pošto je bio krepak i razvijen, iako je imao belu kožu kao u devojke, i prođe prvi sprat u jednome dahu, srećan zbog ovog tereta što su mu ga o vrat vezivale dve lepe ruke, sveže i gole. Drugi je sprat bio duži, bez prijatnosti. Žena se sasvim opuštala, postajala postepeno sve težom. Gvožđe sa njenih minđuša, koje ga je s početkom slatko golicalo, prodiralo mu je malopomalo svirepo u meso. Na trećem spratu dahtao je kao onaj što seli klavire; daha nije imao, dok je ona, očarana sklopljenih trepavica, šaptala: — Oh, milo moje, kako je to dobro... kako je čoveku pri-jatno... — A poslednji stepenici, uz koje je teško uzlazio, sve jedan po jedan, učiniše mu se kao da su od nekih dži14
novskih stepenica na kojima su se i zidovi, i ograda, i uzani prozori obrtali po beskrajnoj spirali. To više on nije nosio ženu, već nešto teško, strašno, što ga je gušilo i što je sva-koga trenutka bio u iskušenju da ispusti, da baci ljutito, pa makar ga divljački razbio. Kad su dospeli na uzano odmorište: Već!... — reče ona, otvarajući oči. On je mislio: „Jedva jednom!..." ali to ne bi mogao izgovoriti, veoma bled, sa pritisnutim šakama na prsi-ma koja su pucala. Cela njihova istorija je ovo penjanje uz stepenice po mut-nom sumornom jutru. 15
2 Zadržao ju je dva dana; zatim je ona otišla, ostavljajući mu utisak glatke kože i tananog rublja. Ništa više o sebi nije kazala do ime, adresu i ovo: — Kad me poželite, zovite me... biću uvek spremna. Na sasvim maloj karti, otmenoj i mirisnoj, stajalo je: Fani Legran, Arkadska ul. 6. On je stavi za ogledalo, između pozivnice za poslednji bal Ministarstva spoljnih poslova i šarenog i fantastičnog prog-rama večernje zabave kod Dešleta, dva svoja jedina izlaska u otmeni svet te godine, a uspomena na tu ženu, koja je ostala nekoliko dana u ovom nežnom i lakom mirisu kraj kamina, iščeze u isto vreme kad i on, a Gosenu, ozbiljnom i radnom, koji se više svega čuvao pariskih privlačnosti, i ne pade na um da obnovi ovu prolaznu ljubav od jedne noći. Državni ispit trebalo je da bude u novembru. Ostala su mu samo trd meseca da se za nj spremi. Posle je imao da prove-de tri-četiri godine kao pripravnik po konzulskim kancela-rijama; zatim će ići nekuda, vrlo daleko. Ta pomisao na izgnanstvo nije ga plašila; jer je, po jednom predanju u staroj avinjonskoj porodici Gosena d'Armandi, najstariji sin imao, kako se to kaže, da pravi karijeru, imajući za ugled, podstrek i kao moralnu zaštitu one koji su pre njega tim 17
putem prošli. Za ovoga palančanina Pariz je bio samo prva stanica na jednom vrlo dugom putu, što ga je i sprečavalo da sklopi kakvu ozbiljmju Ijubavnu ili prijateljskiu vezu. Nedelju ili dve posle bala kod Dešleta, jedne večeri, kada Gosen, upalivši lampu i spremivši knjige na stolu, htede da radi, neko plašljivo zakuca; kad su se vrata otvorila, po-javi se jedna žena u elegantnoj odeći otvorene boje. On je poznade tek kad ona zadiže veo: — Kao što vidite, ja sam ... došla sam opet... A onda, opazivši njegov uznemiren, zbunjen pogleđ, kojim je gledao na svoj spremljeni posao: — O, ja vas neću uznemiravati... znam ja šta je to... — Ona razveza šešir, uze jednu svesku Puta oko sveta, namesti se i ne mrdnu, zadubljena tobož u čitanje; ali kad god bi oa podigao oči, sreo bi njen pogled. I zbilja, morao se mnogo savlađivati da je odmah ne pri-vuče u naručje, jer je ona bila jako privlačna i vrlo dra-žesna: sasvim mala glava, nisko čelo, kratak nos, eulne a blage usne, vitak, zreo struk, u haljini sasvim pariskoga kro-ja, od koje se manje plašio nego od njena izveštala odela egipatske cure. Otišla je sutradan rano ujutru, a dolazila nekoliko puta preko nedelje i uvek ulazila isto onako bleda, stalno hladnih i vlažnih ruku, isto onako prigušena glasa od uzbuđenja. — O! znam dobro da ti dosađujem — govorila mu je ona — da te zamaram. Trebalo bi da sam ponositija... Nećeš mi verovati!... Kad god ujutru polazim od tebe, zaklinjem se da više ne dolazim; posle me to opet obuzme, pred veče, kao neko Iudilo. On ju je gledao, zanimalo ga to, i kako je potcenjivao žene, čudio se toj istrajnoj zaljubljenosti. One koje je on dotle poznavao, devojke iz pivnica i sa klizališta, ponekad mlade i lepe, uvek su mu ostavljale osećanje odvratnosti od svoga glupava smeha, kuvaričkih ruku, grubosti nagona i razgo18
vora, zbog čega je morao iza njih otvarati prozor. U svome bezazlenom verovanju, držao je, sve su žene iz polusveta iste. Zato se i čudio kad je našao kod Fani onu blagost i pravu žensku uzdržljivost, sa tim preimućstvom — nađ građanskim ženama koje je upoznao u palanci kod svoje majke — što se pomalo razumevala u umetnosti i sve znala, zbog čega su razgovori s njom bili zanimljdvi i raznoliki. A zatim, bila je muzikalna, pratila sebe na klaviru i pe-vala, u kontra-altu, nešto malo zamorenom, nejednakom, ali izvežbanom, poneku romansu od Sopena dli od Sumana, proste pesme, arije berišonske, burginjonske ili pikardijske, od kojih je imala čitav repertoar. Gosen, lud za muzikom, tom umetnošću lenosti i života pod vedrim nebom, u čemu uživaju oni iz njegova zavičaja, oduševljavao se pesmom u časovima rada i slatko uspavljivao u časovima odmora. Naročito ga je Fani tim očaravala. Čudio se kako da ona nije u kakvom pozorištu, i tako saznade da je nekad pevala u Lirskom pozorištu ... — Ali ne zadugo... Bilo хт je vrlo dosadno ... Kod nje, zbilja, nije bilo ničega izveštačenog, ničeg glu-mačkog; ni senke sujete i laži. Samo neka tajna o njenom spoljašnjem životu, tajanstvenost neka čuvana čak i u ба-sovima strasti, a koju njen ljubavnik nije ni pokušavao pro-niknuti, ne osećajući se mi ljubomornim, ni radoznalim, ostavljajući joj da dolazi u rečeni čas, i ne gledajući na zidni časovnik, ne znajući još za uzbuđenje pri čekanju, za one snažne otkucaje iz punih grudi koji otkucavaju čežnju i nestrpljenje. Kako je leto te godine bilo divno, oni su, s vremena na vreme, izlazili da pronalaze sve one lepe kutove u pariskoj okolini čiju je kartu ona znala tačno i do sitnica. Mešali su se u graju, među mnogobrojne putnike po stanicama pred-građa, doruokovali u kakvoj krčmi kraj šume ili vode, izbe19
gavajući samo neka mnogo posećivana mesta. Jednoga dana, kad joj on predloži da odu do Vo^deSerneja: — Ne, ne ... ne tamo ... onde ima mnogo slikara... Od te mržnje prema umetnicima, sećao se, i počela je njihova ljubav. Kad je upitao za uzrok tome, ona mu od-govori: — To su ti Ijudi malo udareni, smetenjaci koji uvek pričaju više nego što je u stvari... Mnoga su mi zla naneli... On se bunio: —Pa ipak, umetnost je nešto divno... Nema ničega što može tako ulepšati, obogatiti život. — Znaš li, milo moje, šta je divno? Divno je biti prosto-dušan i iskren kao ti, imati dvadeset godina i lepo se voleti... Dvadeset godina! ne bi čovek ni rekao da ima više, kad je vidi onako živahnu, vazda spremnu, na sve nasmejanu, svačim zadovoljnu. Jedne večeri, u Sen-Kleru, u dolini oko Ševreze, stigoše uoči praznika, te ne nađoše sobe. Dockan je bilo, a trebalo je ići čitavu milju šumom, po noći, da se dođe do prvoga sela. Ponudiše im, najzad, jednu postelju od kaiša, koja je ostala prazna nakraj šupe gde su spavali zidari. — Hajdemo — reče ona smejući se... — to će me podsećati na moje crne dane. Ona je, dakle, imala crnih dana. Pipajući, provukoše se između zauzetih postelja u veliku okrečenu sobu, gde se dimila noćna svetiljka na dnu slepoga prozora u zidu. Celu bogovetnu noć, pripijeni jedno uz dru-go, gušili su svoje poljupce i smeh, slušajući kako hrču i ječe ođ umora ovi radnici čije su bluze i glomazne cipele za rad ležale u neredu kraj Parižankine svilene haljine i njenih finih cipela. U samu zoru, otvori se jedna mačja rupa pod širokim i ve-likim vratima, i mlaz bele svetlosti kliznu niz kaiševe od 20
postelja i niz utapkanu zemlju, dok nekakav promukao glas dreknu: — Ej, družino ... A onda, u ponovo zamračenoj šupi nastade vašar, mučan i spor, zevanje, protezanje, jak kašalj, tužni ljudski glasovi jedne sobne družine pri ustajanju. I glomazni, ćutljivi Limu-žani odlazili su, jedan po jedan, i ne sluteći da su spavali kraj jedne lepe žene. Kad odoše, ona se diže, pipajući navuče haljinu i prikupi kosu na brzu ruku. — Lezi ti... sad ću ja ... Posle jednog trenutka, vrati se s punim naručjem jako rosnog poljskog cveća. — A sad, da spavamo... — reče ona, rasipajući po postelji ovu mirisnu svežinu jutarnjega bilja što je oživljavalo vazduh oko njih. Nikada mu nije bila tako lepa kao sad kad je ulazila u šupu, smejala se pod prvim sunčanim zracima, sa lakom kosom koja se sva lepršala, i sa puno poljskoga cveća. Đrugom prilikom, ručali su u Vil-dAvreju, pred jezer-cem. Jesenje jutro, magla zaklonila tihu vodu i snet po drve-tima u šumi prema njima; sami u gostioniokom vrtu, ljubdli su se i jeli ribe beovice. Odjednom, iz poljske kućice, kroz grane platana pod kojim je bio postavljen njihov sto, ču se neki snažan i podrugljiv glas: — Hej vi, hoćete li jednom prestati s tim ljubakanjem? ... I lavovsko lice i riđi brkovi vajara Kaudala nagoše se iz šupljine nad stepenicama drvene kućice. — Rado bih sišao da ručam s vama... Čamim u ovome drvetu kao neka buljina ... Fani nije odgovarala, videlo se, susret joj je neprijatan; on naprotiv, odmah pristade, radoznao da upozna slavnog umetnika, polaskan što će mu on sesti za sto. Kaudal, vrlo koketan, nemairne spoljašnosti, ali ina kojoj je sve ibilo sračunato, počevši od okovratnika od bele kineske 21
svile, koji je imao da osvetli lice, izbrazdano borama i bu-buljicama, pa do kaputa, pripijenog uz još vitki struk i pup-časte mišice — Kaudal mu se učini stariji nego na zabavi kod Dešleta. Ali ga iznenadi, pa čak i malo zbuni, intimni ton vajarev prema njegovoj ljubaznici. Zvao ju je Fani, tikao je. — Znaš — govorio je on, stavljajući svoj stoni pribor na njihov čaršav — udovac sam ima petnaest dana. Marija je otišla sa Moraterom. To me nije uzbuđivalo prvih dana... Ali jutros, ulazeći u atelje, osetio sam se sav Monuo ... Nemoguće je raditi... Ja onda ostavim svoju grupu i izađem u polje na ručak. Ništa to ne vredi kad je čovek sam... Još malo pa da mi suze udare u zečji paprikaš... Zatim gledajući Provansalca maljave brade i grgurave kose, koji se svetleo kao belo borđovsko vino u čaši: —Divna li je mlađost!... Taj se ne mora bojati da će ga napustiti... Ali još je divnije što se mladost može steći... Ona izgleda mlađa kao i on... —Lolo ... — dobaci ona smejući se; a smeh joj je odjekivao zavodljivošću koja ne stari, mladošću žene koja voli i hoće da je vole. —Cuclna je... čudna... — mrmljao je Kaudal, i ispitivao je jedući, sa malom borom od tuge i zavisti koja mu je podrhtavala u uglu usta. —Je li, Fani, sećaš li se jednoga ručka ovde... davno je bilo, herj!... bili smo tu ja, Ezano, Dežoa, cela družina ... ti pala u jezerce. Obukli smo te u muško, dali ti bluzu jednoga čuvara obale. Divno ti je stajala... —Ne sećam se više... — odvrati ona hladno i ne lažući; jer ova promenljiva i ćudljiva stvorenja uvek znaju samo za svoju sadanju Ijubav. Nemaju sećanja na prošlost, ni stra-hovanja za budućnost. Kaudal, naprotiv, sav u prošlosti, razvezao, uz belo bordovsko, o svojim doživljajima iz snažne mladosti, o ljubavi i 22
pijankama, o izletima u polje, balovima u Operi, tegobama u ateljeu, borbama i pobedama. Ali kad se okrete k njima, zažarenih očiju od sve te prodžarane vatre, opazi kako ga ništa ne slušaju, već jeđno drugome sa usana kidaju zrna grožđa. — Baš je strašno dosadno ovo što vam pričam!... Pa da, ja vas gnjavim ... Ah! Do vraga ... Gadno je to biti star... Diže se i baci salvetu. — Ručak, za mene, Čiča-Langloa... — viknu ш u gostionicu. Ode tužan, vukući noge, kao da ga razjeda neka neizlečiva bolest. Dugo su ljubavnici gledali za njegovim visokim sta-som koji se povijao pod zlatobojnim lišćem. —Jadni Kaudal!... zbilja se smanjuje... — prošapta Fani glasom nežnoga saučešća; i, kako se Gosen bunio protiv toga što ta Marija, jedna javna ženska, jedan model, uživa u mukama jednoga Kaudala, i pretpostavlja velikom umetni-ku ... koga? ... Moratera, nekog nepoznatog slikara bez ta-lenta, koji je sarno mlad i ništa više, ona se zasmeja: —Ah! dete... dete... — obema rukama mu izvi i savi glavu sebi u krilo, pa ga stade udisati, mirisati po očima, po kosi, svuda, kao kitu cveća. Toga dana uveče Zan je prvi put spavao kod svoje Ijubaz-nice koja mu je zbog toga dosađivala već tri meseca. —Zašto, zaboga, Bećeš? —Ne znam ... nezgodno mi je. —Ali kad ti kažem, slobodna sam, sama sam... I uz pripomoć urnora od šetnje po polju, ona ga odvuče u Arkadsku ulicu, kraj same železničke stanice. Na međuspratu jedne obične buržoaske kuće, po izgledu pristojne i uređene, otvori im neka stara služavka, sa seljačkom kapom na glavi, gruba u Iicu. — Ovo je Mašoma... — Dobro veče, Mašoma... — reče Fani, obisnuvši joj o vrat. — Znaš, to je inoj dragan, moj 23
kralj ... dovela sam ga... De brzo, upali sve, udesi kuću lepo... 2an osta sam u nekom vrlo malom salonu sa zasvođenim i niskim prozorima, zastrvenim istom običnom plavom svilom kojom su bili prevučeni divani i neke lakovane stvari. Na zidovima tri-četiri slike predela bacale su svetlost i razved-ravale štof; na svemu je bila posveta: „Fani Legran", „Mojoj miloj Fani..." Na kaminu mramorna statua Kaudalove Safo u polovini prirodne veličine, koje ima svuda od bronze i koju je Gosen još u ranome detinjstvu video u kabinetu za rad svoga oca. Pri svetlosti one jedine sveće kraj postolja, on opazi kako ovo umetničko delo liči na njegovu ljubaznicu, doteranu i kao podmlađenu. Ove crte na profilu, ovaj pokret struka pod izvajanim ođelom, ova oblina što lagano klizi po rukama koje su se sklopile pod kolenima, bili su mu poznati, prisno poznati; oko mu ih je sladilo i pođsećalo ga na još nežnije utiske. Fani ga zateče gde nešto duboko razmišlja pred mramor-norn statuom, pa mu reče neusiljeno: — Ima tu nečega moga, zar ne? ... Kaudalov model je ličio na mene ... I odmah ga odvede u svoju sobu, gde je Mašoma, kisela lica, postavljala za dvoje na okruglom stočiću s jednom no-gom; sveće u svima svećnjacima upaljene, pa čak i sveće u ručicama ormana sa ogledalom, na kaminu u kojem lepo za-loženom drvima, bukti iza rešetkastoga zaklona vatra, vesela kao prva ljubav: prava soba kakve žene koja se sprema za bal. — Htela sam ovde da večeramo — reče ona smejući se — ... pre ćemo biti u postelji. Nikada Zan nije video tako koketan nameštaj. Kineski svi-leni štofovi iz doba Luja XVI, muslini otvorenih boja po so-bama njegove majke i njegovih sestara ni izdaleka nisu da24
vali sliku ovog mekanog, dobro nabijenog gnezda gde se drvenarija skrivala pod nežnim atlasima, gde je postelja bila jedan divan, samo nešto malo širi, razmešten, u dnu na be-lim krznima. Slatko je bilo to milovanje svetlosti, toplote, dugačkih pla-vih odsjaja sa koso zasečenih ogledala, posle njihovog jurenja po poljima, posle pljuska što ih je uhvatio, i blata po izloka-nim drumovima u sumraku. Uživao bi on u ovoj neočekiva-noj udobnosti kao pravi Provansalac da služavka nije bila natmurena i neprestano ga gledala sumnjičavim pogledom, tako da ]'e Fani otera s nekoliko reči: — Idi, Mašoma ... sami ćemo se služiti... I kako seljanka zalupi vratima kad izađe: — Ne osvrći se na to, Ijuta je na mene što te tako mnogo volim... Ona kaže da ja upropašćujem svoj život. Baš je ovaj seoski svet grozno gramžljiv!... Ali joj jela više vrede od nje... probaj samo ovu zečevinu. Ona je sekla pastetu, otvarala šampanj, zaboravljala da se služi, samo da posmatra njega kako jede, a pri svakome pok-retu zadizala бак do ramena rukave na alžirskoj haljini od lake, bele vune, koju je stalno nosila po kući. Tako ga je podsećala na njihov prvi susret kod Dešleta; pripijeni na jed-noj naslonjači, jedući iz istoga tanjira, govorili su o toj ve-černjoj zabavi. — O, ja sam te poželela — govorila je ona — čim sam te videla pri ulasku... Došlo mi bilo da te zgrabim i odmah odvedem, da te druge ne bi imale... A šta si ti mislio kad si mene video? ... Najpre mu je zadala strah, posle se osetio pun poverenja, potpuno intiman s njom. — Zbilja — dodade on — nikada te nisam pitao... Zašto si se bila naljutila? ... Zbog ona dva La Gurnerijeva stiha? ... Ona isto onako nabra obrve kao i na balu, zatim odmahnu glavom: 25
— Kojesta!... nećemo više o tome ... Zagrli ga: —Zato što je i mene samu pomalo bilo strah... gledala sam da se uklonim, priberem... ali nisam mogla, (niti ću kađgođ moći... —E! nikad? — Videćeš. On se zadovolji da joj odgovori skeptičkim osmejkom svo-jih godina, a ne zaustavi se na strasnom, gotovo pretećem naglasku kojim mu je bilo dobačeno ono: „Videćeš..." Ovaj ženski zagrljaj bio je tako blag, tako pokoran; držao je, kao u vosku, da ima samo da mahne rukom pa da se oslobodi... A što opet da se oslobađa? Njemu je vrlo prijatno maziti se u ovoj razbludnoj sobi, u slatkom zanosu od ovoga milos-nog daha na njegovim trepavicama što su se sklapale, otežale od sanjivosti, pred kojima je pumo brzih priviđenia: šuma sa snetom, livade, žrvnji s kojim curi brašno, sav njihov ljubavni dan u polju ... Sutra ujutru, trže ga iz sna glas Mašomin, koja se derala kraj kreveta, ne krijući ništa: — On je tu ... hoće da govori s vama ... —■ Kako! on hoće? ... Ali ja nisam više kod kuće!... ti si ga, dakle, pustila unutra ... Razjarena, skoči i izlete iz sobe, polunaga; batistena košu-Ija beše joj sva razdrljena: — Ne miči se, milo moje ... vratiću se... Ali on je nije čekao i smirio se tek kad je sam ustao, obu-kao se i na svoje snažne noge navukao cipele. Skupljajući svoje odelo po hermetički zatvorenoj sobi, gde je noćna svetiljka još osvetljavala darmar od male večere, čuo je galamu od neke strašne prepirke koja se jedva raza-birala zbog tapeta u salonu. Neki muški glas, s početka lju-tit, a zatim molećiv, čije se praskanje razdrobilo u jecanje i plačljiva popuštanja, naizmenično se čuo sa drugim mekim 26
glasom, koji on ne pozinade odmah, grubim i promuklim, pu-nim mržnje i prostačkih izraza, te je do njega dopirao kao kakva svađa javnog ženskinja u pivnici. Sva ljubavna raskoš bila je tim okaljana kao svila kad se izblatnjavi; a i sama ova žena postade prljava kao i one žene koje je on ranije prezirao. Vrati se sva zadihana, skupljajući lepim pokretom rasutu kosu: — Ala je to bedno: čovek, pa plače!... Zatim, videći da je ustao i obukao se, viknu besno: — Ustao si!... lezi opet... odmah ... Ja to hoću ... Odjednom se ublaži, stade ga milovati i rukama i rečima: —- Ne, ne... nemoj ići ... ne možeš tako otići... Pre svega sigurna sam da ne bi više došao. — Ta doći ću ... zašto ne? — Zakuni se, da se ne ljutiš, i da ćeš opet doći... Oh! znam te ja. Zakleo se kako je htela, ali ne leže ponovo, mada ga je ona preklinjala i mnogo uveravala da je ona u svojoj kući, da može da živi i da radi kako ona hoće. Ona se, izgleda, najzad pomiri s tim da on ode, otprati ga do vrata, ne ličeći više na pomahndtalu faunicu;1 naprotiv, bila je vrlo ponizna i trudila se da joj on oprosti. Dugo i protegnuto grljenje na rastanku zadrža ih u pred-soblju. —• Dakle... kad? ... — pitala ga je oči u oči. Tek što htede odgovoriti, slagati po svoj prilici, samo da što pre izmakne, kad ga preseče zvonce. Mašoma izađe iz kuhimje, ali joj Fani namignu: — Ne ... ne otvaraj!... I tako ostaše svi troje, ne mieući se s mesta, ne govoreći ni reči. 1 Poljska božica (prim. prev.). 27
Culo se neko prigušeno jadikovanje, zatim šuštanje pisma koje je neko gurao pod vrata i koraci koji su se lagano gu-bili. — Kad ti ja kažem da sam slobodna... eto vidi!... Ona pruži svome ljubazniku pismo koje tek što je otvorila, jedno bedno ljubavno pismo, vrlo ponizno, kukavičko, žurno pisano olovkom za kafanskim stolom, u kome je bednik mo-lio da mu se oprosti jutrošnja ludost, priznavao da na nju ima pravo onoliko koliko mu ona dopusti, molio pokorno da ga ne otera bespovratno, uveravao da pristaje na sve, da se sa svaoim miri... samo ne da nju izgubi, gospode bože! samo ne nju da izgubi... —Veruješ li?... — smejala se ona zlim smehom; a taj smeh joj sasvim prepreči put ka srcu koje je отха htela osvo-jiti. 2anu se učini svirepa. Još nije znao da žena kad voli ima srca samo za svoga dragana; sve svoje žive sile milosrđa, dobrote, sažaljenja i odanosti poklanja njemu, samo njemu. —Nemaš prava da se podsmevaš... Ovo pismo je straho-vito plemenito i tužno ... Pa sasvim tiho, ozbiljnim glasom, držeći je za ruke: —Pa lepo ... zašto ga teraš? ... —Neću ga više... Ne volim ga. —Pa znam, ali on ti je bio ljubaznik... Stvorio ti ovu raskoš u kojoj živiš, u kojoj si uvek živela, koja ti je pot-rebna. —Milo moje — reče mu ona sasvim iskreno — dok tebe nisam poznavala, ovo mi je sve bilo vrlo dobro... Sad me to zamara, sramoti; sve mi je to sad odvratno... O, znam, reći ćeš mi da ti ovo ne uzimaš ozbiljno, da me ne voliš... Ali ostavi ti, to, to je moja briga... Hteo ti ili ne hteo, ja ću te primorati da me voliš. On ne odgovori, pristade na sutrašnji sastanak, pa pobeže, davši Mašomi nekoliko zlatnika kao nagradu za zečevinu, ispraznivši tako svoju studentsku kesu. Po njemu, sad je sve 28
bilo svršeno. S kakvim pravom smetati ženi u njenu dosada-njem životu, i šta bi joj on mogao ponuditi u zamenu za ono što ona zbog njega gubi? Napisao joj je to, istoga dana, koliko je mogao blago i is-kreno, ali joj ne priznade da je osetio kako je iz njihova poz-nanstva, iz ove njihove prolazne, prijatne ljubavi odjednom proizišlo nešto grubo, nezdravo, čim je čuo, posle svoje Ijubavne noći, ono jecanje prevarenog ljubavnika, ispresecano baš njenim smehom i njenim praljinskim psovkama. U ovom velikom dečaku, poniklom daleko od Pariza, sred provansalske pustare, bilo je pomalo očeve grubosti, i sve nežnosti i uzbudljivosti njegove matere, čija je sušta slika bio. Od privlačnosti uživanja branio ga je i primer njegova strica koji je svojom razuzdanošću i ludostima upola upro-pastio njihovu porodicu i doveo u pitanje njen lep glas. Cika-Cezar! Samo tim dvema rečima i intimnom dramom na koju su one podsećale, mogle su se od Žana zahtevati mnogo strašnije žrtve nego što je žrtva ove prolazne ljubavi kojoj on nikada nije pridavao važnosti. Pa ipak, teže je bilo raskinuti nego što je on zamišljao. Iako jasno otpuštena, dolazila je ona opet, ne gubeći hrab-rost pred njegovim odbijanjem da je vidi, pred zatvorenim vratima, pred neumoljivim zaključavanjem. „Ja nemam sa-moljublja..." pisala mu je ona. Vrebala ga je kad ide u gos-tionicu na ručak i večeru, čekala ga pred kafanom u kojoj je čitao novine. I to bez suza, bez scena. Ako je u društvu, ona ga samo prati, i vreba trenutak kad bude ostao sam. — Hoćeš li me večeras? ... Nećeš? ... Onda drugi put. I odlazila je sasvim mirno, bez ljutnje, kao vašarski trgo-vac koji opet uvezuje svoj denjak, a njemu je ostavljala da oseća grižu savesti i poniženje zbog laži koju bi promucao pri svakom susretu. Ispit sasvim blizu ... Nema se vremena ... Posle, docnije, ako nju to još bude držalo ... 29
U stvari, mislio je, čim položi ispit, da provede mesec da-na raspusta na Jugu, i da će ga ona zaboraviti za to vreme. Na nesreću, položivši ispit, Žan se razboleo. Dobio je anginu u nekom hodniku u ministarstvu, nije pazio na nju, te se dala na zlo. U Parizu nije poznavao nikoga, sem nekoliko studenata iz svoga kraja, a i njih je udaljila i rasterala nje-gova veza koja je mnogo iziskivala. Sem toga, ovde je bilo potrebno nešto više od obične odanosti, te se odmah, prve večeri, Fani Legran namesti kraj njegove postelje. Nije se od nje odmakla deset dana, neumorno ga negovala, nije se pla-šila, niti se gadila, vešta kao kakva milosrdna sestra, nežno se umiljavala, te ga tim umiljavanjem pokadšto, kad ga uh-vati groznica, prenosila u detinjstvo, kad je bolovao od neke teške bolesti te je dozivao svoju strinu Divonu, govorio „Hvala, Divona", kad bi osetio Fanine ruke na svom znoja-vom čelu. — Nije Divona... ja sam ... ja te čuvam ... Ona ga je spasla najmljene nege, vatre nevešto gašene, te-jova spravljenih u sobici kod vratarke, i Žan se nije mogao čudu načuditi koliko je bilo okretnosti, veštine i hitrine u ovim nemarnim i sladostrasnim rukama. Noću je spavala dva sata na divanu — divanu iz studentskog hotela u La-tinskom kvartu, mekom kao klupa u policiji. — Jadna moja Fani, pa ti, znači, ne ideš nikako kući... — upita je on jednoga dana. — Sad mi je bolje... Trebalo bi uspokojiti Mašomu. Ona se nasmeja. Otkad je već otišla Mašoma, a i sva kuća s njom!... Sve je prodato, nameštaj, dronjci, pa čak i pos-teljne stvari. Ostala joj je haljina što je na njoj, i nešto malo skupocenoga rublja što ga je spasla njena služavka... Sad ako je on otera, ostaće na ulici. 30
3 — Sad sam, mislim, našla... Amsterdamska ulica, preko puta stanice ... Tri odeljenja i veliki balkon ... Ako hoćeš, može-mo da vidimo kad iziđeš iz ministarstva... Visoko je, pet spratova... ali ti ćeš me nositi. Ono je bilo tako lepo, sećaš li se ... I sva zabavljena tom uspomenom, ona se lako pribijala uza nj, unosila mu se u vrat, tražila staro mesto, svoje mesto. Ovako udvoje, u njihovoj najmljenoj nameštenoj sobi, u hotelu za samce gde su vladali običaji Latinskoga kvarta, vucarale se po stepenicama devojčure u mrežicama i raš-ljampljenim cipelama, iza pregrada od kartona gmizali drugi parovi, mešali se ključevi, svećnjaci, cipele, život je postajao nesnosan. Njoj, zaista, ne; sa Zanom, tavan, podrum, pa čak i kanal bi joj bio zgodan da se ugnezdi. Ali se njegova lju-bavnička nežnost bunila pred izvesnim dodirima na koje om, neženjen čovek, nije ni pomišljao. Neprijatno mu je bilo kraj ovih parova od jedne noći, sramotili su mu kuću, rastuživali ga i izazivali u njemu gađenje i tugu kao pred majmunskim kavezom u zoološkom vrtu, gde majmuni izvode sve pokrete i pokazuju sve izražaje ljudske ljubavi. Restoran mu je isto tako bio dodijao: moralo se svakoga dana, radi obeda, dvaput ići na bulevar Sen Mišel u veliku trpezariju, prepunu stude31
nata, učenika Umetničke škole, slikara, arhitekata, koji ga nisu poznavali, ali su ga znali iz viđenja, pošto se već godinu dana tu hrani. Crveneo je — gurajući vrata — pred onim silnim očima upravljenim na Fani, ulazio zbunjen, a gotov na boj, kao sas-vim mladi ljudi kad prate kakvu ženu; ш to, bojao se da ne naiđe na koga od svojih šefova iz ministarstva ili na nekoga zemljaka. A posle, tu je i pitanje štednje. —Kako je to skupo!... — govorila je ona uvek, uzimala i kritikovala mali račun od ručka... — Da smo u svojoj kući, tri dana bismo proveli za te novce. —Pa lepo, ko nam brani? ... — I stadoše tražiti gde da se nastane. To je zamka. Svi su se u nju hvatali, oni najbolji, najpoš-teniji, na taj nagon za čistotom, na tu nuždu za „svojom ku-ćicom", što su im usadili u dušu vaspitanje i toplina domaćeg ognjišta. Odmah iznajmiše stan u Amsterdamskoj ulici i nađoše da je divan, kraj svega toga što su sobe bile u jednom nizu i što su kuhinja i trpezarija gledale u jedno plesnivo zadnje dvo-rište, odakle je iz neke engleske krčme udaralo na splačine i hlor, a soba za prebivanje gledala na strmu i vrlo živu ulicu, po kojoj su danonoćno truskala pokrivena i nepokrivena teretna kola, fijakeri i omnibusi; čulo se zviždanje vozova pri dolasku i polasku, i sva huka i buka sa Zapadne železničke stanice, preko puta, sa staklenim krovom šućmuraste boje. Dobro je bilo što im je voz tu pred vratima, a Sen-Klu, Vil-d'Avrej, Sen-Zermen, te zelene stanice na Seni skoro pod njihovim balkonom. Jer oni su imali i balkon, širok i udoban, na kome je prevelika darežljivost pređašnjih stanara ostavila krov od cinka, išaran kao prugasti cvilih, sav mokar i žalos-tan pod prštanjem zimskih kiša, ali gde bi leti bilo vrlo pri32
jatno ručavati na vazduhu, kao u kakvoj planinskoj drvenoj kućici. Stadoše se brinuti o nameštaju. 2an javi svojima kako na-merava nastaniti se u zasebnom stanu, i strina Divona, koja je bila kao kućna upraviteljica, posla potreban novac; njeno pismo javljalo je istovremeno o skorom dolasku jednog orma-na bez fioka, jednoga s fiokama i velike trščane stolice, što je sve izneto iz „vetrovite sobe" i spremljeno za njega. Ta soba izađe mu pred oči na kraju jednoga hodnika u Kastleu; u njoj nikada niko nije stanovao, kapci joj behu zatvoreni i spojeni rezom, vrata zatvorena prevornicom, osu-đena po svome položaju na mistralovo1 šibanje, od čega je kvrčala kao kakva soba u svetioniku. U nju je bacana na gomilu starudija, trpano sve ono što svaki naraštaj ukućana proganja u prošlost pred novim nabavkama. Ah! da nešto Divona zna za kakvo neobično odmaranje po ručku ima da služi trščana naslonjača i da će donje suknje ođ meke i lake saratske svile i gaćice s čipkom puniti fioke ormana iz doba Carevine... Ali griža savesti zbog toga gu-bila se u Gosenu u hiljadama sitnih radosti oko naselja. To je bilo veliko zadovoljstvo, posle kancelarije, u sumrak, krenuti daleko u kupovinu, pripijeni pod ruku jedno uz dru-go, odlaziti u koju ulicu predgrađa, birati trpezariju — orman za stono posuđe, sto i šest stolica, ili zavese od kretona s cve-tovima za prozor i postelju. On je sve žmureći primao; ali Fani je otvarala oči za dvoje, probala stolice, izvlačila krila od stola, pokazala da se ume cenkati. Znala je radnje gde se po fabričkoj ceni moglo dobiti sve kuhinjsko posuđe za malu porodicu, četiri gvozdene šerpe, peta od emalja za čokoladu ujutru; bakar nikako, teško se čisti. Metalni stoni pribor za šest osoba, kašika za sipanje supe i dva tuceta tanjira od engleskog poluporcelana, jakog 1 Severozapađni vetar u krajevima oko Sređozemnog mora (prim. prev.). 33
i svetlog, sve to izbrojano, spremljeno, uvezano kao stono po-suđe za lutku. Za posteljne čaršave, salvete, rublje za umi-vanje i za stono rublje, znala je jednoga trgovca, zastupnika ineke velike fabrike u Rubeu, kome se moglo meseono otpla-ćivati; stalno je vrebala izloge, pazila dobro da prokljuvi one rasprodaje, one ostatke od brodoloma, koje Pariz neprekidno s penom izbacuje po svojim obalama, te ona pronađe na bule-varu Kliši divnu polovnu postelju za male novce, gotovo novu a široku, da bi se u njoj mogle uzduž poređati sedam „džinovskih devojaka". I on je, pri povratku iz kancelarije, pokušavao da nabavi štogod; ali se nije ni u čemu razumevao, nije umeo reći neću, ni izioi praznih šaka. Ušao je kod jednoga starinara da kupi neku starinsku zejtinjaču na koju mu je ona skrenula paž-nju, a doneo umesto te stvari, već prodate, nekakav luster za salon sa izvešanim kristalnim ukrasima, sasvim izlišan, pošto nisu imali salona. — Metnućemo ga na verandu... — govorila je Fani, da bi ga utešila. I koliko sreće u premeravanju, u koškanju o tome gde da se namesti koja stvar; pa uzvici, pomaman smeh, s rukama uvis kao izvan sebe, kad bi opazili da, kraj sve predostrož-nosti, kraj iscrpne liste stvari neophodno potrebnih da se nabave, ima uvek po štošta zaboravljeno. Tako, na primer, trenica za šećer. Zar oni hoće da kuće kuću, a ovamo nemaju trenice za šećer. A onda, kad je sve kupijeno i razmešteno, obešene zavese, udenut nov stenjak u lampu, divno je bilo veče ovoga na-selja sa najsavesnijom smotrom nad sva tri odeljenja pre leganja i njenim smehom, kad mu je držala lampu dok je on zabravljao: — Okreni još jednom ... dobro zatvori... Budimo sasvim spokojni u svojoj kući... Onda nastade nov, sladak život. Izlazeći s posla, vraćao se 34
brzo kući, žureći se da se što pre nađe u papučama kraj „nji-hova kamina". Gacajući po blatu kroz uličnu tminu gledao je u mislima njihovu osvetljenu i toplu sobu u kojoj je pri-jatno kraj staroga palanačkoga nameštaja, za koji je Fani unapred govorila da je to koliko da ga se otresu, a koji se pokazao kao vrlo dobra starinska stvar; naročito ormani, jeđ-na dragocenost iz doba Luja XVI, na čijim su obojenim kri-lima bile slike provansalskih zabava, pastira u kitnjastim kaputima, igara uz frulu i bubanj. Ovaj stari, nemoderan nameštaj, dobro mu poznat još iz detinjstva, pođsećao ga je na očev dom, činio svetim njegovo novo domaće ognjište u čijem je blagostanju imao da uživa. Cim bi zazvonio, istrčala bi Fani, brižljivo i kaćiperno obu-čena, „na palubu", kako je ona to govorila. Na njoj crna vunena haljina, bez ukrasa, skrojena po uzorku kakvog dobrog majstora — jednostavnost na ženi koja se nekad bogato ođe-vala, zasukani rukavi i velika bela kecelja; jer ona je sama kuvala, a imala je jednu pomoćnicu za najgrublje poslove ođ kojih pucaju ruke i kvare se. Ona je, čak, imala mnogo recepata, i vrlo lepo se razume-vala u to, u jela sa severa i sa juga, različita kao i njen repertoar narodnih pesama, koje je ona, posle večere, kad obesi belu kecelju o klin iza zaključanih kuhinjskih vrata, pevala svojim kontra-altom, prigušenim i strasnim. Dole je hučala ulica, tekla bujicom. Hladna kiša puckala je po cinku na balkonu; a Gosen, s nogama kraj kamina, za-valjen u svojoj naslonjači, gledao je preko puta prozore na stanici i činovnike kako pogrbljeni pišu pod belom svetlošću sa velikih reflektora. Dobro mu je, pustio je da se uljuljkuje u snove. Zaljubljen? Nije; ali je zahvalan za ljubav kojom je okružen, za ovu uvek istu nežnost. Kako je tako dugo mogao da se lišava ove sreće, iz bojazni — kojoj se sad smejao — da se ne prolenji, da se ne okuje na neki način? 15
Zar mu ovaj život nije udesniji od onoga kad je išao ođ jedne javne žene drugoj izlažući opasnosti svoje zdravlje? Nikakve opasnosti za budućnost. Kroz tri godine, kad bude polazio, prekid će nastupiti sam po sebi, bez potresa. Fani je to znala; oni su o tome zajedno govorili kao o smrti, kao o nekom udesu, dalekom, ali neizbežnom. Ostajala je samo ve-lika tuga koja bi morila njegove na domu, kad bi saznali da on ne živi sam, i srdžba njegovog vrlo strogog i prekog oca. Ali otkud mogu oni to saznati? Zan se ni s kim nije viđao u Parizu. Njegov otac, „konzul", kako su ga đole zvali, morao je ostajati preko cele godine da nadgleda vrlo veliko imanje koje je održavao i s mukom se nositi s vinogradom. Mati, nemoćna, ne mogući krenuti ni rukom ni nogom bez tuđe pomoći, ostavila je Divoni brigu o kući i o dvema sestricama bliznakinjama, Marti i Mariji, koje je neočekivano bliznila, te zanavek izgubila svoju živu snagu. Sto se tiče strica Cezara, Divonina muža, on je jedno veliko derište koje ne pušta-ju samo na put. Tako je sad Fani znala celu porodicu. Kad bi dobio pismo iz Kastlea, pri dnu koga su bliznakinje sitnim prstićima krup-no našarale nekoliko redova, ona bi ga čitala preko njegova ramena i bila ganuta zajedno s njim. A o njenom životu on nije znao ništa, nije se ni raspitivao. On je imao u sebi one plemenite nesvesne sebičnosti svoje mladosti, bez Ijubomore, bez nespokojstva. Pun svoga sopstvenoga života, puštao ga je da se izlije, mislio je glasno, odavao se, dok je ona nemo ćutala. Tako su prolazili dani, nedelje, u srećnoj tišini, pomućenoj za časak jednom okolnošću, koja ih oboje uznemiri, mnogo, ali različito. Ona je držala da je ostala bremenita, te mu to saopšti sa takvom radošću da je on mogao samo da se i sam zaraduje. U stvari, on se uplašio. Dete, u njegovim godina-ma!... Sta da radi s njim? ... Da li da ga prizna? ... I koliko zaloge između ove žene i njega, koliko zapleta u budućnosti! 36
Odjednom oseti lanac, težak, hladan, olovom zaliven. Noću ni on ni ona nisu spavali; jedno kraj drugog u svojoj velikoj postelji, snevali su otvorenih očiju, hiljada milja daleko jedno od drugoga. Srećom, ova pogrešna uzbuna se više ne ponovi, i oni opet uđoše u svoj miran život, divno izdvojen. Uto i zima prođe, najzad opet dođe ono pravo sunce, kućica im posta još lepša, uvećana za terasu i nadstrešnicu. Uveče su tu večeravali pod zelenkastim nebom koje su laste zviždeći sekle kao noktom. Sa ulice se đizala jara i sva huka iz obližnjih kuća; ali i najslabiji vetrić dopirao je do njih, oni su se zaboravljali po čitave sate, zapletenih nogu, ne videći više ništa. Zan se sećao sličnih noći na obali Rone, snevao o konzulskoj službi u kak-voj vrlo dalekoj, žarkoj zemlji, o palubama broda na polasku, gde bi povetarac klizio ovako, u dugačkom dahu, od koga sad podrhtava zavesa na terasi. I kad bi neko nevidljivo milo-vanje proćućorilo na njegovim usnama: „Voliš li me?..." on se stalno vraćao izdaleka i odgovarao: „O! da, volim te..." Eto šta znači uzeti ih tako mlade; puna im glava koječega! Na istom balkonu, rastavljen od njih gvozdenom rešetkas-tom ogradom, prepletenom puzavim cvećem, gukao je drugi jedan par, gospodin i gospođa Hetema, ljudi venčani, vrlo puni, čiji su poljupci pucali kao šamari. Divno spareni, istih godina i istog ukusa, podjednako glomazni, uzbuđivali su čoveka ovo dvoje zaljubljenih pri kraju mladosti kad sasvim tiho, naslonjeni na ogradu zapevaju u đvopevu, stare senti-mentalne romanse: Ta ja ga čujem gde uzdiše u mraku; Divan je to san, ah! pustite me da spavam. Dopali su se Fani, htela je da se upozna s njima. Čak bi se ponekad susetka i ona preko pocrnele gvozdene ograde na-smešile jedna na drugu, kao dve zaljubljene i етеспе žene; 37
ali su ljudi, kao i uvek, bili više zategnuti, te se nije govo-rilo. Jedno posle podne, vraćao se Zan sa Orsejskoga keja, kad ču gde ga neko viknu na uglu Kraljevske ulice. Bio je divan dan, neka topla svetlost na kojoj se Pariz razveselio, na ovo-me bulevarskom uglu, kome nema ravna u svetu pri lepom zalasku sunca, a u vreme šetnje po Bulonjskoj šumi. — Seđite ovde, divni mladiću pa popijte štogod... napajam oči kad vas gledam. Dve velike ruke su ga ščepale i posadile na stolicu pod spuštenim platnom pred jednom kafanom, koja je bila zauzela trotoar sa svoja tri reda stolova. On to dopusti, jer mu bi milo što čuje kako ova palanačka i stranačka publika oko njega, u prugastim žaketima i polucilmdrima, radoznalo ša-patom izgovara Kaudalovo ime. "Уајаг^ sa čašom apsenta pred sobom, koja je odgovarala njegovu vojničkom stasu i ružici počasne legije, sedeo je u društvu sa inženjerom Dešletom, koji je doputovao uooi toga dana, uvek isti, preplanuo i žut, sa ispalim jagodicama i upa-Hm malim, pitomim očima, i raširenim nozdrvama koje obla-porno udišu Pariz. Cim posadi mladića, Kaudal će, pokazu-jući na nj nekom komičnom žestinom: —Kako je lepo ovo marvinče... Kad se samo setim da sam i ja bio u njegovim gođinama i bio ovako tršav... Oh, mladosti, mladosti ... —Stalno, dakle? — reče Dešlet pozdravivši jednim osme-hom tu žalost za mladošću svoga prijatelja. —Ne smejte se, dragi moj... Sve što imam, sve ono što sam, medalje, ordene, Akademiju, svu tu guremu, dao bih za ovu kosu i ovu sunčanu boju na licu ... Zatim, okrećući se Gosenu onako po svojski, s naglim pre-lazom: — A Safo? Sta radite vi s njom? ... Ne viđa se više. Zan razrogači ooi, ne razumevajući. 38
— Niste dakle, više s njom? A kad se onaj ne razabra, Kaudal dodade nestrpljivo: —Safo, de ... Fani Legran... Vil-d'Avrej... —O, svršeno je, još otkad ... Otkud mu naiđe ta laž? Od nekakva stida, od nelagodnosti pri tom imenu Safo koje su izdenuli njegovoj ljubaznici; od neprijatnosti da govori o njoj sa drugim ljudima, a možda i od želje da sazna štogod, što mu se, bez toga, ne bi reklo. — Gle! Safo... Zar ona još tumara? — upita Dešlet rase-jan, sav opijen što opet vidi stepenice Sv. Magdalene, cvetni trg, dug niz bulevara između dva reda zelenih kita. —Vi se ne sećate, dakle, nje kod vas, prošle godine!... Divna je bila u felaškoj harjini... A da ste je videli jednoga prepodneva ove jeseni, kao što sam je ja video na ručku sa ovim lepim dečakom kod Langloa, vi biste rekli da je to mlađa od petnaest dana. —Pa koliko li joj godina može biti? ... Od kad nju zna-ju... Kaudal diže glavu da se priseti: — Koliko godina? ... koliko godina? ... Pa evo, sedamnaest pedeset treće, kad mi je služila kao model za moj kip ... Ovo je sad sedamdeset treća. Pa sad računajte. Odjednom zacakli očima: — Ah! da ste je videli pre dvadeset godina... visoka, vitka, usta na luk, krepko čelo... Mišice i ramena još pomalo mršavi, ali je lepo pristajalo uz vatrenost te Safo... A tek kao žena, ljubavnica!... Sta je bilo u tome telu za razblude, što se moglo iskresati iz toga kremena, čuti sa te klavijature, gde nije nedostajala nijedna dirka... Cela lira, kao što govoraše La Gurneri. Zan, vrlo bled, upita: —Je li joj i taj bio ljubavnik? ... —La Gurneri? ... Pa naravno, dosta sam zbog toga prepatio... Za četiri godine, koliko smo proživeli zajedno 39
као muž i žena, i četiri godine za koje nisam skidao očiju sa nje, skapavao na radu, ne bih li joj sve ćudi zado-voljio... učitelji za pevanje, klavir, jahanje i znam ti ja šta... I kad sam je lepo uglačao, doterao, istesao u lep ka-men, podigao iz oluka gde sam je našao jedne noći pred Ragaševom kafanom, ovaj kicoš-stihodeljac došao je i odveo mi je iz moje kuće, sa prijateljskoga stola za kojim je jeo i pio svake nedelje! On huknu jako, kao da bi da odagna tu staru mržnju zbog ljubavi koja je još podrhtavala u njegovu glasu, zatim na-stavi, tiše: — Uostalom, tim se nitkovlukom nije usrećio... One tri 'godine što je s njom proživeo bile su pravi pakao. Taj pesnik umiljate spoljašnosti bio je čudne ćuđi, pakosnik, ludak. Kad se počupaju, da čovek stane pa da gleda!... Kad im ođeš u kuću, zatekneš nju s povezanim okom, a njega sveg izgre-bana po licu... Ali najlepše je bilo kad je hteo da je ostavi. Pripila se uza nj kao krpelj, pratila ga, razbijala mu vrata, čekala ga ležeći na rogozini pred njegovim vratima. Jedne noći, usred zime, čekala je pet sati dole ispred Farsija, kud je on bio otišao s celom bulumentom... Zalosno, zbilja!... Ali je pesnik elegija ostao neumoljiv sve do onog dana kad je, da bi je se otarasio, zvao policiju. Ah! krasan čovek... I kao kraj svemu tome, na ime zahvalnosti toj lepoj devojci koja mu je dala svoju najlepšu mladost i inteligenciju i najbuj-niju svoju snagu, izručio joj je na glavu jednu knjigu pakos-nih i ljigavih stihova, kletvi i jadikovanja, Knjigu o Ijubavi, svoje najlepše delo ... Ne trepćući, uspravljen, slušao je Gosen, sišući na slam-čicu vrlo sitnim gutljajima ledeno piće na stolu pred sobom. Neki otrov, sigurno, sipali su mu u čašu te su mu se i srce i sva utroba sledili. Cvokotao je, iako je vreme bilo veličanstveno, video u suroj pozadini senke kako odlaze i dolaze, bure za polivanje 40
ulica gde stoji pred crkvom Sv. Magdalene i ono ukrštanje kola što jure po mekanoj zemlji bez šuma kao po vati. Nema više galame po Parizu, ničeg više, do jedino to što se govori za ovim stolom. Sad je govorio Dešlet, on je sipao otrov: — Grozno je to raskidanje ... I njegov miran i podrugljiv glas posta nekako blag, pre-pun sažaljenja ... —Ziveli godinama zajedno, spavali jedno uz drugo, snevali jedne snove, jednu muku mučili. Sve su jedno drugome ka-zali i dali. Primili su jedno od drugoga navike, ponašanje, govor, pa čak i crte lica. Poznaju se od glave đo pete... Divlji brak, najzad!... Zatim, odjednom napuštaju jedno dru-go, otržu se... Kako mogu to? Otkuda im toliko hrab-rosti?... Nikada to ja ne bih mogao... Da, prevaren, uvre-đen, ismejan, u blato bačen, žena bi plakala, rekla bi mi: „Ne idi..." i ja ne bih otišao... Eto zašto kad uzmem neku od njih, uzimam je uvek samo za tu noć ... Nema sutrašnjice kao što su govorili stari... ili, onda, venčanje. Tako se stvar privede kraju, i zgodnije je. —Nema sutrašnjice ... nema sutrašnjice... Lepo vi to govorite. Ima žena koje čovek ne zadrži samo jednu noć... Na primer ovu ... —Nisam joj dao ni minuta milosti... — reče Dešlet s blagim osmejkom koji se jadnom ljubavniku učini gadan. —Onda znači niste bili njen tip, inače... To je takva ženska, kad voli nekoga, ne pušta ga iz ruku... Voli da vodi kuću... Ali nije imala sreće u tim naseljima. Zasnovala kuću sa romansijerom Dežoa; on umro ... Ona pređe Ezamu; oženio se... Posle došao lepi Flaman, bakrorezac; nekadanji model — jer ona je stalno imala neku naročitu naklonost za talent i lepotu —■ i znate onu njegovu strahovitu avanturu. —Kakvu avanturu? ... — upita Gosen prigušenim glasom, pa produži sisati slamčicu, slušajući pričanje o toj ljubavnoj 41
drami za koju se ceo Pariz živo interesovao pre nekoliko godina. — Bakrorezac je bio siromah, a lud za tom ženom; bojeći se da ga ne ostavi, da bi joj mogao plaćati njenu raskoš, pravio je lažne novčanice. Uhvate ga gotovo na samom početku, i strpaju u zatvor zajedno sa njegovom ljubavnicom. On je izvukao deset godina zatvora, a ona šest meseci popravke u Sen Lazaru,1 pošto je utvrđeno da nije bila kriva. I Kaudal je podsećao Dešleta, koji je pratio to suđenje, kako je bila lepa sa svojom hapseničkom kapicom, i odvažna, nije plakala, ostala verna svome prijatelju do kraja... Pa onda, njen odgovor onom matorom predsedničkom zvekanu, i poljubac koji je Flamanu dobacila preko žandarmskih tro-rogih šešira, dovikujući mu glasom kojim bi i kamen ras-plakala: „Ne kloni, milo moje... Vratiće se lepi dani, još ćemo se mi voleti!..." Pa ipak, to joj ]e jadnici malo ogadilo kuću. — Posle toga je udarila u pomodni svet, uzimala ljubavnike na mesec, na nedelju i nikad umetnike... Oh! grozno se ta plašila umetnika... Ja sam, držim, jedini s kojim je produžila viđati se... Ovda-^onda dolazila bi da popuši koju cigaretu u ateljeu. Posle su prošli čitavi meseci, a ja ne čuh o njoj ni reči, sve do onoga dana, kad sam je zatekao pri ručku sa ovim lepim dečkom kome kida grožđe sa usana. Rekao sam sebi: „Evo, opet su ukebali moju Safo". 2an nije mogao slušati više. Osećao je kako umire od tog usijanog otrova. Maločas se smrzavao, a sad ga je neka vatra gušila u grudima, pela mu se u glavu koja je bučala i htela da prsne kao gvozdena ploča belo usijana. On pređe preko ulice, posrćući među točkovima od kola. Kočijaši su se derali. S kim to imaju nešto ovi glupani? Idući Magdaleninim trgom, zbuni se, osetivši miris od sun1 Bolnica i zatvor za javne žene u Parizu (prim. prev.}. 42
čaca, omiljeni miris svoje ljubavnice. Ubrza korak, da ga izbegne, razdiran jedom, mislio je sasvim glasno: „Moja lju-bavnica!... da, krasno jedno đubre ... Safo, Safo ... Kad se samo setim, da sam s njom živeo godinu dana!..." Ponav-ljao je besno ono ime setivši se da ga je viđao po malim listovima između ostalih nadimaka devojčura iz šaljivog alma-naha Gota raskalašnog sveta: Safo, Kora, Karo, Frina, Žan de Poatijea, Foka... I sa ona četiri pismena njena grozna imena, eeo život ove žene proteče brzo pred Bjegovim očima kao kanalska nečis-toća... Kaudalov atelje, tuče kod La Gumerija, rioćno stra-žarenje pred ćumezima ili na pesnikovoj rogozini... Posle, Iepi bakrorezac, lažne novčanice, pretres... i hapšenička ka-pica koja joj je tako lepo stajala, pa poljubac dobačen njenu majstoru lažnog novca: „Ne kloni, milo moje..." Milo moje! Iste reči, isto tepanje kao i njemu ... Sramno!... A, iščistiće on brzo taj gađ... I jednako ovaj miris sunčaca koji ga vija po sumraku iste blede jorgovanaste boje kao i taj vrlo sitni cvet. Odjednom opazi kako još korača krupnim koracima po trgu, kao po brodskoj palubi. Opet stade juriti, i začas stiže u Amsterdamsku ulicu, čvrsto rešen da tu ženu najuri iz svoje kuće, da je, bez objašnjenja, gurne niz stepenice i da joj za leđima dobaci njeno gadno ime. Pred vratima zastade, promisli, koraknu još nekoliko puta. Ona će vikati, jecati, napuniti svu kuću svojim uličnim izrazima, kao tamo u Arkadskoj ulici... Pismeno?... da, tako, bolje je pismeno, prečistiti s njom u dve reči, sasvim surovo. On uđe u jednu englesku krčmu, pustu i sumornu, pri svetiljci koju su baš tada palili sede za umazan sto, kraj jedinoga gosta, neke devojčure sa mrtvač-kom glavom koja je žderala sušenu semgu ne pijući ništa. On poruči pintu engleskoga piva, ne okusi ga i poče pisati. Ali bezbroj reči se tiskahu po njegovoj glavi i htedoše sve odjed43
nom izići, a pokvareno i grumuljičavo mastilo ih je crtalo lagano po svojoj volji. Dva-tri puta poče, pa iscepa, ništa ne napisavši, najzad se diže, kad, sasvim tiho, kraj njega neka puna i proždrljiva usta upitaše bojažljivo: — Nećete piti? ... smem li? ... On klimnu glavom. Devojčura zgrabi pintu i žudno je ispi nadušak, iz čega se videlo koliko joj je, nesrećnici, bilo teško, pošto je u džepu imala upravo toliko koliko da utoli glad, a da je ne zalije sa malo piva. Obuze ga neko sažaljenje koje ga umiri, naglo osvetli pred njim svu bedu života takve žene; i on stade čovečnrje suditi, poče rasuđivati o svojoj nesreći. Najzad, ona ga nije lagala; a o njenu životu nije znao niš-ta zato što se za to nije nikada interesovao. Zašto joj pre-bacuje? ... Sto je bila u Sen Lazaru?... Pa da, ali pošto je puštena ispod suđenja, nošena je gotovo u trijumfu pri iz-lasku... Pa šta 30Š? Za one druge što su bili pre njega? ... Pa zar on to nije znao? ... Zašto da se dalje ljuti na nju, kad su svi ti ljubavnici bili ljudi od glasa, slavni; zašto kad on može da se nađe s njima, da razgovara, da vidi njihove slike u izlozima? Zar da joj to upiše u krivicu, što je takvima davala prvenstvo? I sa dna njegove duše dizala se nekakva nezdrava gordost koja se ne bi smela priznati, gordost što ju je imao i on, sem tih velikih umetnika, i što može sebi reći da je ona i za njih bila lepa. U njegovim godinama čovek nikad nije siguran, ne zna tačno. Voli ženu, Ijubav, ali nema oka i nema iskustva; mladi ljubavnik, kad vam pokazuje sliku svoje Ijubaznice, traži jedan pogled, neku lepu reč, da ga umire. Safina pojava mu dođe veća, sa zračnim svetiteljskim vencem otkad saznade da ju je opevao La Gurneri, a Kaudal stavio u mramor i bronzu. Odjednom ga spopade bes, diže se s klupe na jednom spo44
ljašnjem bulevaru, gde ga je bacilo njegovo razmišljanje, usred dečje vike i torokanja radnica u prašljivo junsko veče; opet pođe i poče govoriti glasno, besno... Lepa, ta Safo od bronze... bronzana statua koja je obična roba, vuče se svud, otrcana kao svirka na orguljama, kao i ta reč Safo, što se provlačila kroz vekove te svoju prvobitnu ljupkost uprljala gadnim legendama i od imena jedne boginje postala ime jedne bolesti... Kako je sve to gađno, bože moj!... Išao je tako, čas umiren, čas razjaren u tom vrtlogu misli i suprotnih osećanja. Bulevar se zamračivao i praznio. Neka opora bljutavost se osećala u toplom vazduhu; on poznade kapiju na velikom groblju, gde je sa svom omladinom prošle godine prisustvovao svečanom postavljanju jednoga poprsja od Kaudala na grobu Dežoa, romansijera Latinskoga kvarta, pisca Sanderinete. Dežoa, Kaudal! Kako mu čudno zvuče ta imena ova dva sata! I kako mu se učini lažna i žalosna priča o onoj studentkinji i o njenoj kućici, sad, kad je video bedno naličje, kad je od Dešleta saznao kako grozan nadimak nose ti ulični brakovi... Sva ta pomrčina, još crnja zbog blizine smrti, uplaši ga. Pođe natrag, češući se o bluze što su se ćuteći šunjale kao noćne ptice, o prljave suknje na vratima ćumeza kroz čije su se zamućene prozore videle slike kao sa projekcionog aparata, posmatrao je kako parovi šetaju, ljube se... Koliko je sa-ti? ... Sav je bio loman kao regrut posle marša a od njegovog prigušenog bola, sišlog u noge, ostala mu je samo izlomlje-nost. Oh! da mu je da legne, zaspi... A kad se probudi, hladno, bez ljutnje, rekao bi toj ženi: „Slušaj... Znam te sad ko si... To nije ni tvoja ni moja greška; ali daije ne možemo živeti zajedno. Da se raziđemo..." I da bi se sklonio lspred nje, otići će da izljubi mater i sestre, i na vetru sa Rone, slobodnom i životvornom mistralu, da strese gadost i grozu svog rđavog sna. 45
Legla je, umorena čekanjem, i spavala uveliko, pri zapa-ljenoj lampi, a na čaršavu pred njom rasklopljena knjiga. Ne probudi se ni kađ joj on priđe. Stojeći kraj postelje, gledao ju je radoznalo, kao u neku novu ženu, kakvu nepoznanicu koju kao da je tu zatekao. Lepa, oh! itekako lepa: mišice, grudi, ramena, kao od fine, čvrste ambre, bez mrlje i zareza. Ali na ovim pocrvenelim oč-nim kapcima — možda od romana koji je čitala, možda od nemira, iščekivanja — na tim crtama opruženim pri otpo-činku, koje nije više podržavala silna čežnja žene koja hoće da bude voljena, koliko umora, koliko priznanja! Godine, njena prošlost, teturanje, ćudi, vanbračni život, pa Sen Lazar, batine, suze, užasi, sve se videlo, otkrilo se; i plavkasti kolu-tovi od čulnog uživanja i nespavanja, pa usled gnušanja opuštena donja usna, premorena, istrošena, kao bunarska kamena ivica na kojoj gasi žeđ cela opština, i podnadulost u začetku, koja priprema telo za staračke bore. Izdaja u snu. A sve ovo obvila mrtva tišina. To je bilo nešto veliko, nešto kobno; bojno polje u noći, sa celim užasom koji se vidi i onim što se nagađa po nejasnim pokretima senke. I odjednom, iadno dete obuze velika, teška potreba da se isplače. ^O
4 Bili su pri kraju večere, kraj otvorena prozora, uz otegnut cvrkut lasta koje su pozdravljale dan na izmaku. Zan nije govorio, ali se spremao, i to uvek u onoj istoj strašnoj stvari koja mu se neprestano vrzmala po pameti, i kojom je mučio Fani otkako se ono našao s Kaudalom. Ona, videći mu oborene oči i pritvorno nemaran izgled koji je uzeo na se radi novih pitanja, pogodi, pa ga preduhitri: — Slušaj, znam šta ćeš mi reći... poštedi nas, molim ti se ... ne može se više izdržati... Pošto je to izumrlo, sve to, i ja volim samo tebe, pošto si ti jedini na svetu... — Kad bi, kao što kažeš, bila izumrla sva ta prošlost... I on pogleda pronioavim pogledom njene lepe oči sive boje, koja je podrhtavala i menjala se pri svakom utisku... — Ti ne bi čuvala stvari koje te na nju sećaju... da, gore u ormanu ... Preko sive boje pređe crna senka: — Pa ti, dakle, zmaš? Trebalo je onda osloboditi se ove hrpe ljubavnih pisama, portreta, ovih dokumenata o ljubavi i slavi, spasenih kroz toliko poraza! —- A hoćeš li mi bar posle verovati? I kad je začiknu jedan nepoverljiv osmejak, otrča po lako47
vani kovčežić čiji je išarani okov, između lepo složenih re-dova njenoga rublja, već nekoliko dana toliko mučio njena dragana. — Spaljuj, cepaj, tvoje je... Ali on se nije žurio da obrne ključić, gleđao je one trešnje s rodom od ružičastog sedefa, i rode u letu, urezane na po-klopcu koji on odjednom pusti da odskoči... Svi mogući oblici, svakojaki rukopisi, hartije u boji sa pozlaćenim zaglav-ljima, stara požutela pisma izlomljena po savijucima, drljotine olovkom po listiću iz beležnika, posetnice, na gomili, bez reda, kao u fijoci po kojoj se često pretura i rije, a gde je on lično zavlačio sad svoje drhtave ruke ... — Dodaj ih meni. Ja ću ih spaliti na tvoje očd. Govorila je grozničavo, čučeći pred kaminom, kraj zapaljene sveće na zemlji. —Daj... Ali on: —Ne dam ... čekaj ... Pa malo tiše, kao postiđen: —Ja bih da pročitam ... —Zašto? još teže će ti pasti... Mislila je samo na njegovu patnju, a ne na nepažnju, što na taj način izdaje ljubavne tajne, ispovest na uzglavlju svih tih ljudi koji su je voleli; pa približivši se, stalno na kole-nima, čitala je jednovremeno s njim, pogledajući ga ispod oka. Deset strana, sa potpisom La Gurneri 1861, ispisanih raz-vučenim, opreznim rukopisom, na kojima pesnik, poslat u Alžir za zvaničan i lirski izveštaj o putu cara i carice, sjajno opisuje svojoj Ijubaznici te svetkovine. U Alžiru vri na sve strane — pravi Bagdad iz hiljadu i jedne noći; slegla se cela Afrika, zbila se oko varoši i kao samum1 udara u kapije da ih razbije. Karavani crnaca i ka1 Afrički vetar (prim. prev.). 48
mila natovarenih smolom, podignuti nakostrešani šatori; neki zapah ljudskoga mošusa po celoj toj majmuaari, ulogorenoj kraj mora, izvijao se noću oko velikih ognjeva, a nestajalo ga svako jutro pred dolazak južnjačkih poglavica, onih što liče na mudrace sa istoka sa istočnjačkom velelepnošću, sa ne-skladnom svirkom, trščanirn frulama, malim promuklim do-bošima, sa alžirskom vojskom koja opkoljava trobojnu Pro-rokovu zastavu; a pozadi, crnci vode konje određene za po-klon ambruru1, sve u svili, prekriveni srebrnim ašama, potre-sajući pri svakom koraku praporce i ukrase... Pesnikov genije sve je to oživljavao d iznosio pred oči; reči su se blistale po strani kao neoptočeno drago kamenje koje zlatar procenjuje na hartiji. Zbilja, imala je na šta da bude gorda žena pred čije noge je bacano ovo blago. Mora da ju je voleo, kad je, kraj sve zanimljivosti tih svetkovina, pesnik samo na nju mislio, umirao za njom: „Oh! ovu noć sam s tobom bio na velikom divanu u Arkad-skoj ulici. Bila si gola, bila si pomamna, cikala si od radosti pod mojim milovanjem, kad se naglo iza sna trgoh, umotan u ćilim na svome balkonu, usred zvezdane noći. Sa obližnjega minareta izvijao se mujezinov glas, kao jasna i svetla rake-ta, pre strastan nego pobožan, a ja sam još jednako čuo tebe rasanjujući se ..." Koja li ga to gadna sila goni da produži čitanje, kraj svega toga što su mu od ljubomore bledele usne, grčevito se stezale ruke? Tiho, umiljato, pokušavala ie Fani da mi uzme pismo; ali on ga pročita do kraja, a posle njega još jedno, pa još jedno, ispuštajući ih na pod jedno za drugim nekako prezrivo, nemamo, ne gledajući kako plamen u kaminu bukti sa lirskih i strasnih izliva velikoga pesnika. A pokadšto, pri nagloj bu-jici ove ljubavi, odveć raspaljene na afričkoj žezi, pesnikov Hrizam prljala je kakva gruba, prastačka skarednost vojnička 1 Na arapski način izgovorena francuska reč „empereur" (car) (prim. prev.). 49
која bi zapanjila i nepristojnošću jako uvredila otmene čita-teljke Knjige o Ijubavi, te čiste duše, bez mrljice, kao srebrn rog na Jungfrauu. Kako je čovek slab! 2an je baš tu zastajao, na tim prljavštinama na strani, i ne sluteći da mu nervozni trzaji uvek potresaju Hce. Cak je imao smelosti da se podrugljivo pod-smehne onom dodatku pisma ispod potpisa, koji je stavljen posle sjajnog opisa jedne svetkovine u Ajsaua: „Čitam ovo pismo... ima u njemu stvari koje nisu loše; ostavi mi ga, moći ću ga upotrebiti..." — Ne da čovek ništa da mu propadne — reče prelazeći na drugo pismo istoga rukopisa u kome, ledenim glasom čo-veka od posla, La Gurneri traži da mu se pošalje jedna zbirka arapskih pesama i jedan par papuča od pirinčane slame. Tada su kidali! Ah! umeo je on da se otkači, imao je taj snage. Ne zastajući, 2an je sve dalje i dalje isušivao tu baruštinu sa koje se dizao, vruć, nezdrav zadah. Noć uveliko; on stavio sveću na sto, pa pogledom preleće vrlo kratka pisamca, ne-čitko ispisana kao dletom u nekim vrlo grubim prstima koji su svakoga trenutka, kad bukne požuda ili srdžba, bušili i cepali hartiju. Prvi dani veze sa Kaudalom, sastanci, večere, izleti, pa svađa, preklinjanje da se vrati, vrisak, niske i gadne kočijaške psovke, naglo prošarane šalom, smešnim rečima, jecavim prekorima, sva razgolićena slabost velikog umetnika uoči raskidanja i napuštanja. Vatra je to zahvatala, istezala u duge crvene mlazeve u kojima su se pušili i prštali meso, krv, suze jednoga genijal-nog čoveka; ali šta se to ticalo Fani, koja se sva zanela mla-dim Ijubavnikom, na koga je dobro pazila, i čija žestoka groz-nica je nju pekla kroz odeću. Naišao je na jednu sliku, perom rađenu, sa potpisom Gavarni i ovom posvetom: Mojoj prija-teljici Fani Legran, u jednoj krčmi u Dampijeru, jednoga kišovitog dana. Inteligentna, mnogo napaćena glava, upalih očiju — neka gorčina i pustoš. 50
_ Ко ti је taj? ,__Andre Dežoa ... Polagala sam na nju zbog potpisa ... — Uzmi ga slobodno — samo to joj reče tako usiljeno, tako bolno, da ona uze crtež i baci ga u vatru kao dronjak, dok se on zadubljivao u romanopišeevu prepisku, u tu tužnu nisku, datiranu sa zimskih žala, iz banja, gde je pisac odlazio radi popravka zdravlja, očajavao zbog svoga fizičkog i moralnog opadanja, lupao glavu da stvori kakvu misao daleko od Pariza, i — uz poruke za lekove i recepte, uz zebnju zbog novca i posla, uz pošiljke korektura i produženih menica, uvek puštao isti krik čežnje i obožavanja za lepim telom Safo, koje su mu lekari zabranjivali. Besan, a bezazlen, Žan je mrmljao: — Pa šta im je to bilo da toliko za tobom čeznu? .,. To je jedino značenje koje su za nj imala ova očajna pis-ma, koja priznaju zabunu jedne od onih slavnih ličnosti ko-jima mlad svet zavidi a romantične žene sanjaju o njima... Da, šta im j'e to bilo svima? I šta li im je to davala da piju? ... Osećao je grozan bol, kao čovek koji, vezan, m&ra da gleda kako pred njim siluju ženu koju on voli; pa ipak, nije se mogao odlučiti da zažmuri i da, odjednom, isprazni i ostatak iz kutije. Sad je bio red na bakroresca. Onako bedan, poznat samo po slavi što je izašao u Sudskim novinama, imao je za mesto u tome kovčežiću za svete stvari da zahvali jedino tome što je bio silno voljen. Sramna su bila ta pisma datirana iz Mazasa,1 glupa i nedotupavna, sentimentalna kao ona što ih prost vojnik piše „njoj" na selo. Ali se u njemu osećao, kroz tu banalnu setu, neki iskren naglasak u ljubavi, jedno pošto-vanje žene, neko zaboravljanje na sama sebe, čime se taj robijaš odlikovao od ostalih, tako, kad je molio Fani da mu oprosti što ju je isuviše voleo, ili kad je iz sudske pisarnice, 1 Nekađanja robijašnlca u Parizu, srušena 1898. gođlne (prim. prev.). 51
odmah posle osude u pismo stavljao svoju radost što mu je dragana puštena ispod suđenja, te je sad na slobodi. Nije se žalio ni na šta; on je kraj nje, hvala budi njoj, imao dve godine potpune i beskrajne sreće tako, da će sećanje na to doba biti dovoljno da mu ispuni život i ublaži užase njegove sudbe, pa je na kraju molio za jednu uslugu: „Ti znaš da ja imam na selu dete kome je mati davno umrla; ono je kod jedne stare rođake u jednom tako zaba-čenom kutku da se tamo ništa neće čuti za ovo što je bilo sa mnom. Novac što mi je ostao poslao sam im i rekao da kre-ćem na dalek put, i ja na tebe računam, moja dobra Nini, da ćeš se obaveštavati o tom jadničetu s vremena na vreme i slati mi vesti o njemu ..." Kao dokaz Fanina interesovanja, bilo je, dalje, jedno za-hvalno pismo i još jedno, sasvim skorašnje, pisano nema šest meseci: „Oh! kako si dobra: došla si... Kako si bila lepa, kako si divno mirisala, pred mojom robijaškom bluzom zbog koje sam propadao u zemlju od stida!..." i Žan prekide, razjaren: —Pa ti si se i dalje viđala s njim? —Ovda-onda, iz sažaljenja ... —Pa čak i otkad si sa mnom?... —Da, jedanput, svega jedanput, u govornici... samo se tu može videti s njima. —A, krasna si mi ti... Ta pomisao, da ona, kraj sve njihove veze, posećuje toga falsifikatora, dovodila ga je do očajanja više nego sve drugo. Bio je isuviše ponosit da bi mogao to i da kaže; ali jedan svežanj pisama, poslednji, uvezan tankom plavom vrpcom preko sitnog kosog rukopisa, učini da njegova srdžba planu. —Promeniću odelo posle trke na dvokolicama... Dođi u moju ložu ... —Ne, ne... nemoj to oitati... Ona je skočila na nj, istrgla mu i bacila u vatru ceo sve52
žanj, a on odmah i ne razumede, iako ju je gledao, na kole-nima, zajapurenu od odsjaja plamena i stida od priznanja. __ Bila sam mlada, to je Kaudal... ta budalina ... Radila sam što je on hteo. Tek onda on razumede i sav preblede. — Ah! da ... Safo ... eela lira ... Odgurnuvši je nogom, kao kakvu gnusnu životinju: — Odlazi, ne dodiruj me, gadi mi se na tebe... Njegovo rikanje se izgubi u strašnoj grmljavini, sasvim bliskoj d otegnutoj, sa kojom jednovremeno neka jaka svetlost obasja sobu... Vatra!... Ona skoči preplašena, ne misleći zgrabi staklo s vodom ostalo na stolu, izruči ga na tu hrpu hartije sa koje je plamen zahvatio čađ od prošle zime, pa zgrabi bokal, pa ćupove i kad vide svoju nemoć i varnice kako proleću do sredine sobe, istrča na balkon, pa zavapi: „Vatra! vatra!" Hetemaovi dođoše prvi, za njima vratar, pa žandarmi. Vikalo se: — Spustite ploču!... penjite se na krov!... Vode, vode!... Ne, neko ćebe! Zaprepašćeni, gledali su kako im napuniše i isprljaše kueu; a kad se uzbuna svrši i vatra bi ugašena, kada se mračne gomile sveta dole, pod uličnim fenjerima, raziđoše, a umireni susedi odoše u svoj stan, ljubavnik i ljubavnica sred ove ka-Ijuge od vode i blatnjave čađi, sred ispreturanog nameštaja s koga curi voda, osetiše neku gadost, izgubiše hrabrost, osta-še bez snage ni da produže svađu, ni da dovedu sobu u red. Nešto kobno i nisko uvuče se u njihov život; i to veče, zaboravljajući na svoje ranije odvratnosti, odoše i prenoćiše u hotelu. Uzalud je pala Fanina žrtva. Upamćene čitave rečenice iz i nestalih, sagorelih pisama stalno su se vrzmale po pameti 53
ovog zaljubljenog čoveka, udarale mu u lice kao mlazevi krvi, kao izvesna mesta iz rđavih knjiga. A posle, ti neka-đanji ljubavnici njegove ljubaznice bili su gotovo svi slavni ljudi. Mrtvi su živeli i po smrti; a slike i imena živih su se viđali svuda, govorilo se o njima pred njim, i uvek je osećao neku nelagodnost, kao kad se kakva porodična veza bolno prekine. Taj bol mu je izoštrio i um i pogleđ, uskoro je dospeo dotle da je na Fani otkrivao tragove ranijih uticaja i reči, misli i navika, koje je ođ njih zadržala. To što je imala običaj da isturi palac kao da hoće da izvaja, da da oblik onoj stvari o kojoj govori, sa onim: „Ti to vidiš odavde..." nasledila je od vajara. Od Dežoa je primila strast da se podsmeva, i popu-larne pesme od kojih je on objavio jednu zbirku, čuvenu u celoj Francuskoj; od La Gurnerija njegov visokoparan i prezriv način govora, i strogo suđenje o modernoj književ-nosti. Ona je sve to primila u sebe, slažući jednu na drugu razli-čite stvari, na isti način kao u prirodi pri stvaranju zem-ljinih slojeva u kojima se mogu poznati doba i promene u zemlji; a naožda nije ni onako inteligentna kao što mu se uči-nila u početku. Ali kao da je tu opet reč o inteligenciji! Mogla je biti glupa kao noć, prosta i starija još za deset godina, ona bi ga zadržala uza se silom. svoje prošlosti, i tom gadnom ljubomorom koja ga je grizla, dražila i jako srdila što on nije ni krio, već ju je pustio da se istutnji u svakoj zgodnoj prilici te protiv jednoga, te protiv drugoga. Romani od Dežoaa nisu se više prodavali, celo se izdanje povlačilo po keju1 i prodavalo po dvadeset i pet para. I ta matora budala Kaudal, u tim godinama, još uporno misli na Ijubav... 1 Na njemu se nalaze parlske antikvarnice (prim. prev.). 54
__ Znaš da je obezubio... Gledao sam ga na ručku u Vil d'Avreju... Jede kao koza vrhom donje vilice. A i s talentom je svršeno. Kako je samo propao sa onom svojom Faunicom na poslednjoj izložbi u Salonu! Ne ide više... Izraz koji je od nje primio, „Ne ide više...", a koji je ona naučila od vajara. Kad bi on tako poduhvatio koga od svojih suparnika iz prošlosti, Fani bi se složila s njim samo da mu se dopadne; i trebalo je samo čuti toga derana koji nije poznavao ni umetnost, ni život, ništa, i ovu površnu ženu koja je nešto malo došla u duhovni dodir sa ovim čuvenim umetnicima kako sude o njima s neke visine i vrlo učevno ih osuđuju. Ali pravi neprijatelj Gosenov bio je bakrorezac Flaman. O njemu je on znao samo da je bio vrlo lep, plav kao i on, da mu je tepano sa „milo moje", da mu se krišom išlo na sastanke i da je Fani okretala glavu bez ijedne reči, kad bi njega napao kao i ostale nazivajuoi ga „sentimentalnim robi-jašem" ili „lepim zatvorenikom". Uskoro, on oštro prebaci svo-joj ljubavnici što kao da ona oprašta sve tome razbojniku, te ona morade da se polako o tom izjasni, ali ona to učini nekako odlučno. — Ti dobro znaš da ga više ne volim, Žane, pošto volim te-be... Ja više ne odlazim dole, na pisma mu ne odgovaram; ali me nikada nećeš moći naterati da jedne rđave reči rečem o čoveku koji me je obožavao do ludila, do zločina... Na taj prizvuk iskrenosti, koji je bio nešto najlepše kod nje, Zan se nije bunio, ali je patio od ljubomorne mržnje, povećane nemirom koji ga je pokađšto vraćao u Amster-damsku ulicu, da je iznenadi usred dana. „Ako li je otišla da se vidi s njim!" Uvek ju je tu zaticao, nije se micala od kuće, nije radila ništa, kao bula u haremu, ili je sedela za klavirom i pouča-vala u pevanju svoju gojaznu susetku, gospođu Hetemu. Još 55
od one večeri, kad je izbila vatra, sprijateljili se sa ovim dobrim Ijudima, mimim i punokrvnim, koji su večito živeli na promaji, držeći otvorena i vrata i prozore. Muž, crtač u artilerijskom muzeju, donosio je posao kući i svake večeri preko nedelje, a nedeljom po ceo dan, viđali su ga kako 'se naginje nad svoj široki sto na nogarima, kupa se u znoju, dahće onako u košulji, trese rukave da se u njima vazduh malo promeni, a brada mu do očiju. Kraj njega nje-gova debela žena, u rekli, znoji se i ona, mada nikad ništa ne radi; i da bi se malo osvežili, pevaju s vremena na vreme kakav svoj orniljeni dvopev. Između te dve kuće brzo se razvi prijateljstvo. Pre podne, oko deset časova, pred vratima je vikao Hetema svojdm snažnim glasom: — Jeste li tu, Gosene? Kancelarije su im bile na istome kraju, te su išli zajedno. Jako glomazan i prost, nekoliko društvenih stepena niži od svoga mladoga druga, crtač je govorio malo, zamuckivao kao da isto toliko brade ima u ustima koliko je ima na obrazima; ali se videlo da je pošten čovek, a takav dodir bio je potre-ban moralno zbunjenom Žanu. On je na taj dodir mnogo polagao, naročito zbog svoje Ijubaznice koja je živela u samoći, punoj uspomena i žaljenja, opasnijih možda od odno-sa kojih se ona dragovoljno odrekla, i koja je imala časnu i nepokvarenu poznanicu u gospođi Hetemi, stalno zabavljenoj svojim mužem, kakvim sladokusnim iznenađenjem koje bi mu priredila za večeru i novorn romansom koju bi mu pevala pri kraju večere uz voće i poslastice. Pa ipak, kad ih prijateljstvo toliko približi da stadoše k sebi prizivati jedni druge, njega obuze neki nemir. Ovi ljudi će izvesno misliti da su oni venčani, a njegova savest se bunila protiv takve laži, te on stavi Fani u dužnost da ob-jasni stvar susetki, kako ne bi bilo nesporazuma. Ona se od 56
srca nasmeja tome... Jadni dečko! samo je on mogao da bude tako bezazlen... — Pa oni nikad nisu mi pomišljali da smo mi venčani... A njih se baš to mnogo i tiče!... Da ti samo znaš, odakle je on uzeo svoju ženu... Sve što sam ja počinila, to je cveće prema njoj. On se venčao s njom jedino da bi bila samo njegova, i vidiš kako se slabo kida za prošlost... On se tome nije mogao dovoljno načuditi. Zar ona bivša bludnica, ova dobra duša svetlih očiju, sitnoga detinjeg sme-ha na nežnom licu, sa razvučenim provincijalizmima, i za ko-ju romanse nisu nikako bile dovoljno sentimentalne, ni reči dovolj.no odabrane; a on, eovek tako miram, tako siguran u svome zaljubljenom blagostanju! Gledao ga je kako ide kraj njega, sa lulom u zubima, i polako diše blaženstvom, dok on stalno lupa glavu i grize sebe u nemoćnom besnilu. — Proći će te to, milo moje... — govorila mu je blago Fani u časovima kad se sve kaže, umirivala ga, nežna i ljupka, kao prvoga dana, ali sa nekom nebrižljivošću koju Žan nije umeo odrediti. A ona je bila u slobodniiem držanju i u načinu izražavanja, u svesti o njenoj moći, u čudnim ispovestima o njenoj proš-losti, koje joj on nije tražio, o njenu nekadanjem razvratu, njenim budalaštinama iz rađoznalosti. Sad se više nije liša-vala duvana, stalno je valjala među prstima i stavljala svud po kući tu večitu cigaretu koja olakšava dan bludnicama od zanata, a u njihovim diskusijama iznosila je neobično drske teorije o životu, o gadosti muškaraca i prepredenosti žena. Pa čak i oči joj promeniše izraz, otromiše od isparenja sa ustajale vode, gde je preletala munja raskalašnoga smeha. Izmeni se i njihova bliskost u najnežnijim trenucima. S početka se ustručavala pred mladošću svoga ljubaznika čiju je iprvu iluziju poštovala, ali se ta žena nije više ustezala kad je videla kakav je utisak učdnila na ovo dete njena na-glo razgolićena razvratna prošlost i kad je opazila barsku 5?
groznicu kojom mu je krv zapalila. Izopačena milovanja od kojih se tako dugo uzdržavala, sve one pomamne reči što su ih njeni stisnuti zubi zaustavljali u prolazu, sve je to pustola sad, otkrila se koja je, prikazala se u svoj potpunosti zaljub-Ijene a vešte bludnice, u svoj užasnoj slavi jedne Safo. Stid, ustručavanje, našto to? Svi su ljudi jednaki, podiv-ljali u poroku i pokvarenosti, ovaj mali kao svi ostali. Klju-kati ih onim što vole, još je ponajbolje sredstvo da se zadrže. I sve što je ona znala, sve te vrste izopačenosti u slado-strašću što su joj bile nakalemljene učio je Zan, sad kad je na njega došao ređ, da bi ih preneo na druge. Tako otrov ide, iiri se, oganj za telo i dušu, nalik na buktinje o kojima govori latinsld pesnik, a koje su trkalištem išle iz ruke u ruku. 58
5 U njihovoj spavaćoj sobi, kraj jedne lepe Fanine slike od Džemsa Tisoa, zaostavštine nekadanjeg sjaja ove milosnice, bila je fotografija nekog južnog predela, sva crna i bela, koju je na suncu grubo snimio neki seoski fotograf. Krševita kosa po kojoj se puzaju vinograđi, poduprta ka-menim zidom, a gore iza redova kiparisa, zaštićena od sever-nog vetra, i uz šumicu od borova i mirti koja se jasno pre-liva, velika bela kuća, upola zamak a upola seoska kuća, ši-roko odmorište pred spoljnim stepenicama, italijanski krov, kapije sa grbovima, od kojih se nastavljaju mrki zidovi pro-vansalske seoske kuće, sedala za paune, jasla za stoku, crnilo kojim zjape otvorene šupe u čijem dnu sjakte plugovi i drlja-če. Ruševine od starih zidina, ogromna jedna kula zupčasto se diže u nebo bez oblaka, sa nekoliko krovova i romanskim zvonikom u Satonef-de-Pap, gde su Goseni d'Armandi živeli od vajkada. Kastle, ograđeni vinograd i imanje sa svojim ćuvenim vdnogradima, ravnim onima u Nertu i Ermitažu, prelazilo je sa oca na sina, kao zajedničko dobro sve dece, ali je uvek naj-mlađi sin upravljao, pošto je, po predanju u njihovoj porodi-ci, najstariji sin postajao konzul. Na žalost, priroda često po-brka te planove; a ako je kadgod bilo bića nesposobnog da 59
upravlja kakvim imanjem, da upravlja ma čim, to je bio Cezar Gosen, na koga je, u đvadeset i četvrtoj godini, pala ta teška odgovornost. Cezar, ili bolje Leventa, da ga nazovemo njegovim nadim-kom iz detinjstva, taj raskalašnik, skitaralo po seoskim jaz-binama i sumnjivim mestima, nevaljalac, gadna hulja, pređ-stavljao je onaj protivrečni tip koji se, s vremena na vreme, pojavljuje i u najozbiljnijim porodicama, u kojima je to kao neka oduška. Posle nekoliko godina nehata, glupaokog rasipanja, straho-vitog gubljenja na kartama po klubovima u Avinjonu i Oran-žu, na ograđeni vinograd bi stavljena zabrana, rezervini pod-rumi se sasvim isprazniše, a žito se stade prodavati na ze-leno; zatim, jednoga dana uoči potpune zabrane, Leventa fal-sifikova potpis svoga brata, povuče tri menice na konzula u Sangaju, uveren da će pre roka naći novac da ih isplati; ali stariji brat ih dobi o roku, zajedno s jednim očajnim pismom u kome se priznaje propast i falsifikat. Konzul dojuri u Šatonef, popravi taj očajni položaj svojom ušteđevinom i mi-razom svoje žene, pa se, videći nesposobnost Leventinu, od-reče sjajne karijere koja mu je bila u izgledu, i prosto postade vinogradar. Taj je bio pravi Gosen, držao se predanja do najmanje sitnice, žestok i pribran, kao ugašeni vulkani koji još prete i imaju lave, uz to vredan i vrlo vican gazdinstvu. Njemu ima da se kaže hvala što Kastle procveta, poveća se celim onim imanjem do Rone, i kako Ijudska sreća uvek ide u društvu, mali 2an ugleda sveta pod mirtama na njihovu ima-nju. Za to vreme Leventa je švrljao po kući, utučen svoijom velikom pogreškom, ne usuđujući se ni da pogleda brata koji ga je prezrivim ćutanjem ubijao; samo je u polju mogao dahnuti dušom, u lovu, pri pecanju ribe, kad je svoj bol za-glušivao besmislenim poslovima, skupljao puževe, pravio se-bi divne štapove od mirte i trske, i sam samcit ručavao u 60
polju vrapce koje je sred pustare pekao na ražnju nad vat-rom od suva maslinova korenja. Uveče, kad se vraćao za bratovljevu trpezu, nije govorio ni reči, kraj svega toga što ши se snaha blago smešila, žalila to bedno stvorenje i davala niu za džeparac, krišom od svoga muža koji je Leventu vrlo strogo držao, ne toliko zbog prošlih ludosti, koliko zbog svih onih što imaju tek da dođu; i zbilja, pošto je velika ludost zaglađena, ponos starijega Gosena bi opet doveden u iskušenje. Triput preko nedelje dolazila je da šije u Kastle lepa ri-barska kći, Divona Abrije, rođena u vrbaku kraj Rone, prava rečna biljka sa dugom, lelujavom stabljikom. Malu glavu joj čvrsto uokviruje katalonska kapica iz tri dela, a zabačene vrpce od kapice pokazuju divan potiljak, malo garav kao i lice, sve do nežnog snežnika grudi i ramena, te je podsećala na kakvu donu iz starinskih Ijubavnih dvorova koji su nekađ bili svud oko Satonefa, u Kurtezonu, u Vakerasu, u tim sta-rim kulama čije se razvaline krune po brežuljcima. Takve istorijske uspomene nisu ndmalo uticale na Ijubav u Cezara, toga prostaka, koji niti je imao ideala, niti je štogod čitao, ali, onako mala rasta, on je voleo visoke žene, te se za-Ijubi prvoga dana. A u to se Leventa razumevao, u te seoske avanture; odigraće s njom jednu četvorku na nedeljnoj ig-ranci, učiniće joj kakav poklon u divljači, a posle će, oim je prvi put sretne u polju, živo nasrnuti s leđa, gdegod na la-vendli ili na slami. Ali, desilo se te Divona nije igrala, nego je divljač nosila u kuhinju, pa onako krepka, kao jedna od onih topola kraj reke, belih i savitljivih, odbaci zavodnika, te se on otkotrlja na deset koračaja. Od tada ga je držala na lzvesnom odstojanju vrhom svojih makaza što su joj visile o Pojasu na čeličnoj karici, te ga toliko zaludi, da on stade govoriti o ženidbi, pa se i svojoj snasi poveri. Ona je pozna-vala Divonu Abrije još od detinjstva, znala je da je ozbiljna 1 os ećajna i nalazila je u dnu svoga srca da bi taj nepriličan 61
brak možda spasao Leventu; ali se ponos konzulov bunio pri pomisli da se jedan Gosen d'Armandi oženi seljankom: — Ako to Cezar uradi, neću da ga vidim više... I on održa reč. Posle svadbe, Cezar ode iz Kastlea d nastani se kraj Rone kod tasta i tašte. Ziveo je od male rente koju mu je davao brat, a donosila svakoga meseca njegova plemenita snaha. Mali Zan je pratio svoju mater pri tim posetama, bio očaran kolibom porodice Abrije, sličnom zadimljenoj rotundi, koju drmaju severni vetar i mistral, a koja se oslanjala na jedan jedini direk, uspravan kao jarbol. Od otvorenih vrata polazilo je malo žalo gde su se sušile mreže, gde su se sijale i preli-vale jako srebrnaste i sedefaste krljušti; malo niže, dve-tri velike barke podskakuju i škripe vezane užetima, a velika reka, vesela, široka, svetla, sva razbarušena od vetra, teče prema njenim ostrvima koja vire kao bledozeleni busenovi. I tu, onako sasvim mali, 2an zavole duga putovanja i more koje još ne beše ni video. Dve ili tri godine živeo je čika-Cezar u tom izgnanstvu, kome možda nikad ne bi ni bilo kraja da se u porodioi ne desi jedan događaj, da se ne rodiše dve male bliznakinje, Marta i Marija. Mati pade u postelju od toga dvostrukog porođaja, te Cezar i žena mu dobiše dozvolu da dođu i vide je. Braća se izmiriše, bez razmdšljanja, po nagonu, izmiri ih krvna svemoć. Njih dvoje se doseliše u Kastle i, kako neizle-čiva malokrvnost, a docnije i kostobolja učiniše nepokretnom jadnu mater, morade Divona voditi kuću, upravljati ishranom dveju malih, paziti na mnogobrojne radnike, obilaziti Žana dva puta nedeljno u avinjonskoj gimnaziji, a sem toga, mo-rala se svakoga časa nalaziti kraj bolesnice. Uredna i pametna žena, nadoknađivala je ono što joj je nedostajalo u obrazovanju, razumom i svojom seljačkom strogošću i onim malim znanjem što je ostalo u glavi ukroće-nog i u red dovedenog Levente. U kućevnim troškovima kon62
zul se potpuno osloni na nju, a s tim je išlo vrlo teško, po-što su se obaveze uvećale, a prihodi, koje je filoksera pod-grizala u lozinu korenu, smanjivali iz godine u godinu. Sva je ravnica bila zahvaćena, samo se ograđeni vinograd još opirao, a u tome je i bio glavni posao konzulov: da spase taj vinograd istraživanjima i ogledima. Divona Abrije, koja je i dalje nosila svoju kapu, kotur s ključevima kao kakva majstorica, i bila vrlo skromna kao upravnica i kao družbenica, spasla je kuću od oskudice u tim teškim godinama, iako je i dalje okruždvala bolesnicu istom skupom negom, odgajila devojčice do gospođica, kraj njihove matere, redovno plaćala stan i hranu za 2ana, najpre u gim-naziji, a posle u Eksu, gde je učio prava, i najzad u Parizu, kuda je bio otišao da ih dovrši. Kakvim čudom od reda i opreznosti je oma to postizavala, to niko, pa ni ona sama, nije znala. Ali uvek, kađ god bi po-digao oči na fotografiju sa bledim odsjajem, izbledelu od svetlosti, prvo lice koje bi mu izašlo pred oči, prvo izgovo-reno ime bilo bi Divona, seljanka plemenita srca, skrivenu iza maloga plemićkog poljskog dobra koje ona, naporom svo-je volje, drži da se ne sruši. Međutim, od nekoliko dana na-ovamo, otkad je saznao ko je njegova ljubaznica, čuvao se da pred njom ne izgovori to obožavano ime, kao ni ime svoje majke, niti ikoga od svojih; čak mu je bilo nelagodno gledati tu fotografiju, nameštenu gde joj nije mesto, zalutalu na tome zidu iznad postelje jedne Safo. Jednoga dana, kad dođe kući na večeru, iznenadi se videći da je postavljeno za troje umesto za dvoje, a još više našavši Fani kako igra karte s nekim malim čovekom koga ne poz-nade odmah, ali koji se okrete te pokaza sjajne oči kao u nestašne koze, veliki osvajački nos na preplanulu, lutkastu licu, ćelavu lobanju i čika-Cezarevu bradu iz doba Henrika 63
IV. Na uzvik svoga sinovca, on odgovori ne puštajući karte: — Vidiš, nije mi dugo vreme, kartam se sa snahom. Njegova snaha! A Zan tako brižljivo krije od celoga sveta ovu svoju vezu! Ta familijamost bi mu neprijatna, kao i ono što mu Cezar stade govoriti tihim glasom dok se Fani bavila oko večere... — Čestitam ti, mali... oči... ruke ... carska numera. A još gore bi, kad za stolom Leventa zaokupi govoriti, bez ikakva ustezanja, o poslovima u Kastleu, o onome što ga je dovelo u Pariz. Na put se krenuo pod izgovorom da primi neki novac, osam hiljada franaka, koje je u svoje vreme pozajmio svome prijatelju Kurbebesu, i od čega je davno bio digao ruke, kad IHU jedno pismo od beležnika javi da je — avaj! — Kurbebes umro i da odmah može primiti svojih osam hiljada franaka. Ali pravi razlog, jer novac mu se mogao i poslati, „pravi razlog je zdravlje tvoje majke, veselniče... U poslednje vre-me mnogo je oslabila i ponekad je ostavi pamet te se ničega ne seća, pa čak ni iknena dveju malih. Pre neko veče, izlazi tvoj otac iz njene sobe, a ona pita Divonu ko je taj dobri gospodm što je često obilazi. Niko to nije opazio sem tvoje strine, i ona mi je to kazala samo da me natera da dođem i pripitam za savet Bušroa šta da se radi s jadnicom koju je on nekada lečio." —Jeste li već imali Iudaka u porođici? — upita Fani, sa učevnim i ozbiljnim izrazom, La Gurnerijevim izrazom. —Nikad... — reče Leventa, dodajući s prepredenim os-mehom, rastegnutim do ušiju, da je on u mladosti bio malo udaren — ali moje ludilo nije bilo neprijatno ženama, i nije bilo potrebno da me zatvaraju. 2an ih je gledao, a srce mu se cepalo. Silno ga rastuži ta žalosna vest, a uz to ga obuze i mučna nelagodnost od toga što ova žena govori o njegovoj materi, o njenoj bolesti u kritično doba, govori bezobzirno i sa iskustvom kakve matU
rone, nalakćena na čaršav, savijajući oigaretu. A onaj drugi brblja; poverava se, odaje, priča prisne porodične tajne. Ah! vinogradi ... propali su vinogradi!... Ni sam ograđeni vinograd neće dugo: polovina čokota je već pojedeno, a os-tatak se čuva nekim čudom, Ieči se svaki grozd, svako zrno, kao bolesna deca, lekovima koji mnogo staju. Najgore je to što se konzul uzjogunio pa stalno ponovo sadi lozu onđe gde pojede filoksera, mesto da podiže masline i kopare na celom tom dobrom zemljištu, beskorisno pokrivenom gubavom i opaljenom lozom. Sreća te je on, Cezar, imao nekoliko hektara kraj Rone, koje je spasavao navodnjavanjem, tim divnim pronalaskom koji se dao upotrebiti samo na niskom zemljištu. Već ga je ohrabrila jedna dobra berba, vino slabo, ne pali mnogo, ce-varika, govorio je konzul s prezrenjem; ali se i Leventa uz-jogunio, te će sa osam hiljada franaka od Kurbebesa kupiti Pibuletu... — Znaš, mali, prvo ostrvo na Romi nizvodno od porođice Abrije... ali to među nama, o tome još niko ne sme ni slutiti u Kastleu ... — Čak ni Divona, čiko? — upita Fani smešeći se. Kad se pomenu njegova žena, Leventi se oči ovlažiše: — Oh! Divona, bez nje ja ništa ne radim. Uostalom, ona ima poverenja u moju zamisao i bila bi jako srećna kad bi njen jadni Cezar podigao Kastle, pošto ga je najpre hteo upropastiti. 2an zadrhta; da ne misli on da se ispoveda, da ispriča onu tužnu priču o lažnom potpisu? Ali Provansalac, obuzet než-nošću prema Divoni, stade govoriti o njoj, o sreći koju mu je ona stvorila. Uz to je vrlo lepa, divno skrojena: — Evo, snaho, vi ste žensko, razumete se sigurno u to. I on izvuče iz svoga portfelja i pruži joj jednu fotografiju na karti od koje se nikad nije rastavljao. Po sinovljem naglasku kojim je 2an govorio o svojoj strini, 65
ро materinskirn savetima pisanim krupriim rukopisom, malo uzdrhtalim, Fani je zamišljala kakvu ubrađenu seljanku kao što su one iz Sen-e-Oaza, te se zaprepasti pred ovim lepim licem čistih crta, osvetljenim uzanom belom maramom, pred ovim elegantnim i vitkim strukom žene od trideset i pet godina. —Zbilja, vrlo lepa... — reče ona, grizući usne i govoreći nekim naročitim naglaskom. —I kakav kroj! — dodade stric koji je mnogo polagao na njenu figuru. Zatim pređoše na balkon. Posle đnevne žege, od koje je cink na verandi još bio vreo, iz jednog zalutalog oblaka lila je lepa kiša, zalivala i osvežavala vazduh, veselo dobovala po krovovima i kaljala pločnike. Pariz se smejao pod tim pljus-kom, i bujica sveta, kola, sva ta graja što se dizala, opijala je palančanina, vrzmala se po njegovoj glavi, prazaioj i pok-retnoj kao praporac, podsećala na mladost, na tri meseca što ih je, pre tridesetak godina, proveo kod svoga prijatelja Kur-bebesa. Ali što se, deco, tu orgijalo, što se tu besnelo!... I kad su oni ušli u Prado jedne noći Bele nedelje, Kurbebes kao ko-medijaš, a Ijubaznica mu Mornas kao prodavačica pesama, gto joj je i sreću đonelo, pošto je postala slavna kafešantanska pevačica. A on, stric im, vukao je neku malu žensku iz La-tinskog kvarta, koju su zvali Pelikulom... I radostan, smejao se da razglavi vilice, pevušio igre i po taktu obuhvatao oko struka svoju snahu. O ponoći, kad se pozdravio s njima da ide u hotel „Kižas", jedini koji je znao u Parizu, pevao je na sav glas na stepenicama, bacao poljupce svojoj snasi koja mu je svetlila i dovikivao Zanu: — Znaš, pripazi se!... čim on ode, Fani, kojoj se na čelu videla brazda od zabri-nutosti, živo pređe u svoju sobicu za umivanje i kroz od66
škrinuta vrata, dok se Zan spremao da legne, poče gotovo nemarnim glasom: __ Cuješ, vrlo je lepa ta tvoja strina... sad se ne čuđim gto si o njoj govorio tako često... Sigurno ste nasadavali rogove ovome jadnom Leventi, kome uostalom glava i jeste za to ... On se bunio sa najvećim preziranjem... Divonu! njegovu drugu mater, koja ga je maloga negovala, oblačila... Ona ga je spasla od jedne bolesti, od smrti... ne, nikad ne bi on pao u iskušenje da uoini takvu gadost. — Ostavi, molim te — opet će Fani piskavim žsnskim glasom, sa ukosnicama u zubima — ne možeš me ubediti da je njegova Divona, ovakvih očiju i ovakva kroja o kome je govorio onaj ludak, mogla ostati bez požude kraj jednoga lepog plavojka devojačke kože, kao što si ti!... Vidiš, na ronskoj obali, ili ma gde, svud smo mi iste... Ona je to govorila s ubeđenjem, držeći da je ceo njen pol gotov odmah na svaku ćud i pobeđen prvom požudom. On se branio, ali zbunjen, ispitujući svoje uspomene, pitajući se da mu nije kadgod dodir kakve nevine milošte nagovestio kakvu bilo opasnost; i mađa nije ništa našao, nevinost nje-gove ljubavi bila je povređena, čist dragi kamen zaparan noktom. — Gle!... vidi ... ovako se ubrađuju kod vas ... Na svojoj lepoj kosi, prikupljenoj u dve duge vittce, bila je ukosnicama prikačila belu maramu koja je dosta dobro pođražavala katalonskoj kapici u tri dela, kakvu nose de-vojke u Satonefu; pa stojeći pred njim u mlečnim borama svoje batistane noćne košulje, užagrenih očiju, pitala ga: — Ličim li na Divonu? Oh! ne,nikako ne; ona je ličila samo na samu sebe pod tom malom kapicom, podsećajući na onu drugu, onu iz Sen Lazara, koja ju je činila vrlo lepom, kažu, dok je dobaoivala 67
oproštajne poljupce svome robijašu sred sudske dvornice: „Ne kloni, milo moje, vratiće se lepi dani..." I to sećanje mu bi tako mučno da, čim mu Ijubaznica leže, ugasi svetlost, samo da je ne gleda. Sutradan rano dođe stric kao kakav kavgadžija, izmahu-jući štapom i derući se: „Ej, dečice!" živo i zaštitnioki kao nekad Kurbebes, kad bi došao da ga potraži u naručju Pe-likulinu. Izgledao je još veseliji nego sinoć: hotel „Kižas", nesumnjivo, a naročito osam hiljada franaka savijenih u njegovu portfelju. To je, doduše, novac za Pibuletu, ali je valjda imao prava da odvoji nekoliko zlatnika, da u polju priredi ručak svojoj snasi!... — A Bušro! — primeti sinovac, koji nije mogao đva dana uzastopce ne otići u ministarstvo. Bi rešeno da se ruča na Jelisejskim poljima i da njih dvojica idu posle lekaru. To nije bilo ono što je Leventa zamišljao: dolazak u Sen--Klu, u velikim najmljenim kolima punim šampanja; ali obed je bio ipak divan na gostioničkom balkonu, u senci bagrema i japanskog ruja, sa koga su se čule ulične pesme na dnev-noj probi obližnjega kafešantana. Cezar je brbljao, bio vrlo izdašan, svu svoju ljubaznost izneo na pazar, ne bi li opčinio Parižanku. On je „hvatao" kelnere, hvalio šefa kujne zbog sosa uz ribu; i Fani se smejala silno, glupački i usiljeno, ble-savo smejala kao da je u kakvom separeu, što je bilo vrlo mučno Gosenu, a jedilo ga je i to što se prisnost između stri-ca i snahe stvarala iza njegovih leđa. Rekao bi čovek prijatelji su od pre dvadeset godina. Le-venta se rastužio uz vino pri kraju ručka, govorio o Kastleu, o Divoni, a i o svome malom 2anu; srećan je što zna da je s njom, ozbiljnom ženom, koja mu neće dati da pravi ludo-rije. Govorio je o nešto malo nepoverljivom karakteru mla-dićevu; o načinu kako treba s njim, davao joj savete kao novoj mladi, pljeskao je po rukama, jezik mu odebljavao, oko se gasilo i vlažilo. G3
Otreznio se kod Bušroa. Dva časa čekanja na prvome spra-tu na Vandomskom trgu, u onim velikim salonima, visokim i hladnim, punim tarižnog i preplašenog sveta; pakao bola u kome su oni postepeno prolazili kroz sve krugove, idući iz sobe u sobu, do kabineta slavnog naučnika. Bušro je imao čudno pamćenje, te se seti vrlo đobro gos-pođe Gosen, zbog koje je odlazio u Kastle pre deset godina da je pregleda, onda kađ je bolest počinjala; tražio je da mu ispričaju različne mene, pročitao stare recepte i odmah umi-rio njih dvojicu odnosno moždarrih poremećaja koji su se de-sili, a koje je on pripisivao izvesnim lekovima. Dok je nepo-mičan, sa velikim obrvama nadveše.nim nad malim, živim i pronicavim očima, pisao jedno dugačko pismo svome kolegi u Avinjonu, stric i sinovac slušali su, ne dišući, škripanje ovoga pera koje je za njih samo nadvišavalo svu huku raskošnog Pariza; i, ođjednom bi im jasna moć lekareva u moderno doba, toga najvišega sveštenika, najviše vere, nepobed-noga praznoverja... Cezar izađe odatle ozbiljan i rashlađen. — Idem u hotel da spremim kufer, ne prija mi pariski vazduh, vidiš, mali... kad bih ostao ovde, počinio bih trista čuda. Otputovaću večerašnjim vozom u sedam sati. Izvini me kod snahe. Hoćeš? Zan se čuvao dobro da ga zadržava, bojeći se njegovih de-tinjarija i neozbiljnosti; a sutradan, kad se probudi, čestitao je sebi što zna da se onaj vratio kući, pod ključ kraj Divone, dok se oinaj, međutim, pojavi unakažena lica, razdrljen: — Gospode bože! čiko, šta vam se desilo? Srušen u naslonjaču, bez reči i pokreta u početku, ali do-'azeći k sebi malo-pomalo, stric priznade da je natrapao na neko poznanstvo iz vremena Kurbebesova, platio vrlo obilnu veceru i osam hiljađa franaka izgubio u jeđnoj kockarnici... лета više ni prebijene pare, ništa!... Kako da se vrati dole, kako to da kaže Divoni! A kupovina Pibulete... Ođjednom, 69
obuzet nekim ludilom, pokri oči rukama, zapušiv uši pal-cima, pa zaurla, zajeca, razuzdani južnjak izruži sama sebe, pokaza zbog čega ga grize savest, ispovedajući uopšte ceo svoj život. On je bio sram i jedno zlo za svoje; takve člano-ve porodice kao što je on, imao bi pravo čovek da premlati kao pse. Da mu se brat nije smilovao, šta bi bilo s njim? ... Bio bi na robiji s lopovima i falsifikatorima. — Ciko, čiko!... — govorio je Gosen, sav nesrećan, pokušavajući da ga prekine. Ali je ovaj, namerno slep i gluv, uživao u tome da javno iskaže svoj zločin, da ga ispriča do najmanjih sitnica dok ga je Fani gledala nekako i žaleći ga i diveći mu se. Bar je bio strastan čovek i paljevina kakve je ona volela; uzbuđena do dna duše jedne duševne devojčure tražila je načina da mu pomogne. Ali kako? Evo već godinu dana kako se ni s kim ne viđa, a 2an nema poznanstva... Ođjednom joj pade na pamet jedno ime: Dešlet!... On je, izvesno, sad u Parizu, a prava je dobričina. —Ali ja se vrlo malo znam s njim... — гебе 2an. —Ja ću ići, ja..'. —Kako! hoćeš?.... —A što ne? Pogledi im se ukrstiše i razumedoše. I Dešlet je bio njen Ijubavnik, Ijubavnik za jednu noć, koga se ona jedva sećala. Ali on, 2an, nije ni jednoga zaboravljao; svi su mu bili po-ređani u glavi kao sveci u kalendaru. — Ako ti je to neprijatno .. . — poče ona, pomalo ustežući se. Tada Cezar, koji je za vreme toga kratkoga razgovora pres-tao da viče, sav brižan, upravi na njih svoj pogled, očajno preklinjući, tako da se 2an pomiri sa sudbom i pristade kroza zube... Kako im se učini dug taj sat obojici, razdirale su ih misli 70
koie oni jedan drugome nisu priznavali, naslonjeni na bal-kon pazeći dobro kad će se opet pojaviti ova žena. __ pa taj Dešlet daleko stanuje? ... __ Ne, u Rimskoj ulici... dva koraka odavde — odgovarao je 2an, besan, i nalazeći i sam da se Fani dugo zadržala. Po-kušavao je đa se umdri inženjerovom Ijubavnom devizom: Nema sutrašnjice", i onim što ga je čuo kako se prezrivo izražavao o toj Safo, kao o jednoj staroj poznandci iz razvrat-nog života, ali se njegov Ijubavnički ponos bundo, i bi skoro gotov da poželi da se ona Dešletu učini još lepa i privlaena. Ah! ovaj matori šašavko Cezar da mu, na taj način, otvori sve stare rane! Najzad, mali ogrtač Fanin zavi za ulioni ugao. Ona se vra-ti, sva srećna: — Svršeno je... dobila sam novac. Kad se prostreše pred njim osam Mljada franaka, stric je plakao od radosti, hteo dati priznanicu, utvrditi interes, da-tum isplate. —Ne treba, čiko ... Nisam ja ni pominjala vaše ime... Meni ste vi dužni, i možete držati dokle hoćete. — Takve usluge, dete moje — odgovorao je Cezar, zanet zahvalnošću — takve se usluge plaćaju večitim prijatelj-stvom ... — I na stanici, kuda ga je Gosen otpratio da se uveri da će otputovati ovoga puta, ponavljao je suznih očiju: —Krasna žena, blago jedno!... Treba je, čuješ, usrećiti... Zan je bio jako ljut zbog ovoga slučaja, jer je osećao kako mu se njegov lanac, i dnače vrlo težak, sve više i više zariva u meso, i kako se spajaju dve stvari, koje je njegova urođena nežnost uvek držala razdvojene i razlikovala ih: porodica i niegova veza. Sad je Cezar ispričao njegovoj ljubavnici sve o svojim radovdma, o dmanju, saopštio joj novosti iz celoga Kastlea; i Fani je kritikovala upornost konzulovu odnosng 71
vinograda, govorila o stanju zdravlja njegove majke, jedila 2ana nekom zabrinutošću i savetima, čemu tu nije bdlo mesta. Nikad, ni okolišno, da pomene učinjenu uslugu, pa čak ni staru pustolovinu Leventinu, tu ljagu na kući Arman-di, koju je stric odao pred njom. Samo jednom je tim oruž-jem odbila udarac, a to je bilo ovako: Vraćali su se iz pozorišta i ušli u kola po kiši na jednoj bulevarskoj stanici. Kola, nekakva šklopocija koja saobraća tek posle pola noći, dugo nisu mogla da krenu, kočijaš zaspao, raga trese zohnicu. Dok su oni čekali, zaklonjeni u fijakeru, neki stari kočijaš, udešavajući Шб u bičalje, priđe mirno vratima od kola, držeći kanap od biča u zubima, pa reče Fani rapavim glasom, zaudarajući na vino: —Dobro veče .. Kako je? —Gle! Vi ste to? Ona malo zađrhta, ali se ubrzo savlada, pa će tiho svome Ijubavniku: — Moj otac!... Njen otac, ta lopuža u dugom kaputu od stare livreje, is-prskan blatom, sa pokidanim metalnim dugmetima kome se pod svetlošću fenjera na trotoaru videlo podnadulo lice, uko-čeno od pića, na kome je Gosen mislio da nalazi, prostački izražen, Fanin pravilni i čulni profil i njene krupne bludnićke oči! Ne osvrćući se na čoveka koji mu je pratio kćer, d kao da ga nije ni video, čiča-Legran je pričao kućne novosti. — Matorka je u Nekeru evo već petnaest dana, uvela je u tanke nite... Obiđi je jednoga četvrtka, to će je ohrabriti... Ja sam, srećom, dobra građa, uvek dobro bičalje, dobar bič. Samo što radnja ne ide baš najbolje... Ako ti treba mesečni kočijaš, to bi bilo divno za mene... Ne treba ti? tim gore, onda, hajde do viđenja!... Oni se nemarno rukovaše; fijaker pođe. — Eto vidiš... — promrmlja Fani; i odmah stade nadugačko i naširoko pričati o svojoj porodici, što je stalno izbe72
gavala... — to je tako ružno, tako nisko... — ali sad se bolje poznaju; sad nemaju više šta da kriju. Ona je začeta u Mulen-oz-Angleu, u predgrađu, od toga oca, nekadanjega dragona, koji je bio poštanski kočijaš na putu Pariz— Satijon, i od jedne kavanske služavke između dva obređivanja pićem za kavanskom tezgom. Ona nije ni poznavala svoju mater, koja je umrla na po-rođaju; samo zakupci prevoza, neki dobri ljudi, primoraše oca da malu prizna za svoju i da plati dojkinju. On se ne usudi odbiti, pošto je gazdama bio mnogo dužan, i kad je Fani bilo četiri godine, on ju je vodio na svojim kolima kao kakvo psetance, šćućurenu gore, pod arnjevima, i ona se tako zabavljala putujući, gledala bi kako svetlost fenjera juri s obe strane, a leđa u životinja se puše i nadimaju, zaspala bi u mraku, pri severcu, slušajući zveckanje praporaca. Ali se čiča-Legranu brzo dosadi ta uloga oca; mada je to vrlo malo stajalo, ipak, trebalo je hraniti i odevati tu bala-vicu. A posle, i smetala mu je đa uzme uđovicu nekoga pi-ljara na čije je dinje i kupus, uvrstan u kvadrate, krišom bacao oko duž puta. Ona jasno oseti da otac hoće da je se otarasi; ta misao nije pijancu izbijala iz glave; hteo je otresti se deteta po svaku cenu, i da sama ta udovica, dobra tetka--Mašoma, nije uzela devojčicu u zaštitu ... —Pa, zbilja, ti je znaš, Mašomu — reče Fani. —Kako! Ona služavka koju sam video kod tebe... —To je bila moja maćeha... Ona je bila vrlo dobra pre-ma meni kad sam bila mala; ja sam je uzela da je otrgnem od njenoga golje muža koji joj je najpre spiskao sve što je imala, a posle je brazdao udarcima i primoravao je da služi neku đubretaru s kojom je živeo... Ah! jadna Mašoma, ona ie videla šta staje jedan lep čovek... Pa ipak! kad me je ostavila, kraj sveg onoga što sam joj mogla reći, otrčala je da opet produži s njim, i sad je eto u sirotinjskom domu. Kakav ide bez nje, nevaljalac jedan! Kakav je prljav! Prava skit73
nica! Sem biča, nema ničega više... jesi li video kako ga drži pravo? ... Pijan, svaki čas da padne, a njega nosi pravo kao sveću, čuva ga u sobi; nikad nije ništa ni imao sem toga... Dobro bičalje, dobar bič, to mu je uzrečica. Ona je to govorila nesvesno, kao da govori o kakvom strancu, ne gadeći se i ne stideći se; Zan se užasavao sluša-jući je. Takav otac!... takva mati!... prema strogom kon-zulovu licu i anđeoskom osmehu gospođe Gosen!... Shvativši odmah šta znači ćutanje njena ljubavnika, koliko se on buni protiv toga društvenog blata, koje prska kraj nje: — Pa najzad — reče Fani nekim lilosofskim tonom — ima toga pomalo u svima porodicama, ne može se odgova-rati za to... ja, eto, imam oca Legrana, a ti strica Cezara. 74
6 „Milo moje dete, pišem ti, a još sva drhtim od velike bede која nas je bila snašla; naših bliznakinja bilo je nestalo za ceo jedan dan, jednu noć i pre podne sutradan!... „TJ nedelju, pred ručak, opaženo je da ih nema. Ja sam ih bila lepo opremila za službu božju u osam sati, na koju ih je konzul trebalo da vodi, a posle nisam pazila na njih, bu-dući da sam morala ostati kraj tvoje majke, nervoznije nego obično, kao da je osećala nesreću koja se šunjala oko nas. Ti znaš da ona može, otkako se razbolela, da predviđa; i što manje može da se kreće, sve joj više glava radi. „Tvoja mati srećom u svojoj sobi, a nas sve vidiš u trpe-zariji gde očekujemo male; zovu dh po vinogradu, pastir zviždi u svoju veliku školjku kojom skuplja ovce, posle Cezar na jednu stranu, ja na drugu, Ruslina, Tardiva, svi eto jurimo po Kastleu i uvek, kad s'e sretnemo: „Šta je? — Ništa." Naj-zad, nismo smeli ni pitati; sa zebnjom u srcu, prilazili smo bunaru, išli pod visoke tavanske prozore... Da grozna dana!... a opet morala sam svakog časa da se penjem ka tvojoj materi, da se mirno smešim i objašnjavam da male nisu tu zato što sam ih ja poslala da provedu nedelju kod svoje tetke u Vilampiru. Izgledalo je kao da mi veruje; ali dockan uveče, dok sam bdila kraj nje, dobro pazeći kroz prozor na svetilike 75
što su jurile dolkiom i po Roni tražeći decu, Suh je gde tiho plače u svojoj postelji; i kad je stadoh ispitivati: ,Plačem od nečega što se od mene krije, ali što sam ja, ipak, pogodila...' — odgovori mi ona onim detinjim glasom koji joj se povratio od silnih muka; i ćutećd, mi smo obe brinule, svaka pogružena u svojoj tuzi... „Najzad, milo moje dete, da ne dužim ovu strašnu priču, u ponedeljak pre podne nam dovedoše naše male radnici koji rade kod tvoga strica na ostrvu, a našli su ih na nekoj gomili loze, pomodrele od zime i gladi, posle jedne noći pod vedrim nebom, sred vode. I evo šta su nam one ispričale u svojoj detinjoj naivnosti. Već odavno ih muči misao da urade kao njihove svetiteljke zaštitnice, Marta i Marija, čije žitije su one čitale, da se kremi u lađici bez jedra, bez vesala i bez ikakve hrane, da šire hrišćanstvo na prvoj obali do koje ih bude doterao dah božji. Tako su, u nedelju posle službe božje, odvezale jednu barku na ribolovištu, klekle u ugao kao sve-tice, pa su mimo gledale kako ih matica nosi i zaglavljuje njihovu barku u ševaru na Pibuleti, kraj svega toga što je u to doba voda bila velika, a vetar silan, vihor. Da, blagi Bog ih je sačuvao i vratio nam ih, devojčice naše! Malo su im bili izgužvani praznični kaluđerički velovi i oštećena pozlata na molitvenicima. Nismo ih mogli grditi, samo smo ih od sveg srca grlili i ljubili, ali svi smo se razboleli ođ pretrpljena straha. „Najteže je to palo tvojoj materi, koja je, mada joj još ništa nismo pričali, osetila, veli, kako prelazi smrt preko Kastlea, pa iako je inače ona vrlo mirna i vrlo vesela, sad se podala nekoj tuzi, od koje je ništa ne može izlečiti, mada se tvoj otac, ja i svi ostali nežno svijamo oko nje... I da ti kažem, moj Zane, ona naročito za tobom čezne i brine se. Ona to ne sme da prizna pred ocem koji je rad đa te puste da radiš svoj posao, ali ti nisi došao posle ispita kao što si bio obećao. Iznenadi nas o Božiću; neka se opet pojava onaj blagi 76
osmejak na licu naše bolesnice. Da znaš samo, kad ih više ne bude bilo, tih starih, kako čovek žali što im nije više vre-mena posvetio ..." Stojeći kraj prozora, kroz koji je pod maglom promicala troma zimska svetlost, čitao je Zan ovo pismo, iz punih grudi udisao miris poljskog cveća i uživao u dragim uspomenama na nežnost i sunce. — Sta je to? ... Da vidim ... Tek što se probudila pod žutom svetlošću kraj razmaknute zavese, sva podnadula od spavanja, pružala je nesvesno ruku za paklo merilendskog duvana, koji je stajao na noćnom sto-čiću. Oklevao je, pošto je znao da njegovu ljubaznicu obuzme besna ljubomora čim se samo spomene ime Divonino. Ali kako da prikrije pismo kad mu je ona poznavala poreklo i oblik? Najpre je ludorija devojčica nežno uzbudi, dok je, sa ruka-ma i grudima van pokrivača, naslonjena na uzglavlje u bujici svoje smeđe kose, čitala savijajuoi cigaretu. Ali kraj je razdraži do ludila, zgužva pismo i baci ga u sobu: — A, izbiću ja tebi iz glave te svetice! Izmislila sve to, samo da te domami... Fali joj njen lepi deverčić, toj.. On je htede preseći, sprečiti da kaže tu skaradnu reč koju ona izbaci, a za njom i druge ređom. Nikad se ona pred njim nije tako prostački zaboravila, nikad tako izlila svoju gnusnu srdžbu, pustila da iz provaljenoga kanala jume poganština i zadah. Vrat joj se nadimao, a usnica labavila od bujice tog uličnoga rečnika iz njene bludničke i adrapovačke prošlosti. Nije dovoljno pametan da vidi šta hoće svi oni dole... Ce-zar je pričao, i u porodici su smislili da prekinu taj njegov odnos, da ga privuku u zavičaj, a lep Divonin kroj da im bude mamac. — Pre svega, da znaš, ako otputuješ, ja pišem onom tvom rogonji... Kažem ti... ama!... Govoreći prikupljala se ona 77
s mržnjom po postelji, bleda, upala lica, pojačanih crta, kao razjarena životinja, spremna da skoči. I Gosen se setd da ju je takvu video u Arkadskoj ulici. Ali sad je njemu upravljena ta zaurlana mržnja koja ga je izazi-vala da skoči na svoju ljubavnicu, da je izudara, jer u teles-noj ljubavi, gde se ljubljeno lice ne poštuje i ne uvažava, gru-bost se uvek pojavljuje u srdžbi ili u milovanju. On se prepade od sama sebe, izvuče se i pođe u kancelariju, a uz put se neprestano gadio na život koji je sebi stvorio. To će ga naučiti šta znači podati se takvoj ženi!... Da grozna srama, da grozna užasa!... Izvređala mu sestre, mater, sva-kom od njegovih je ponešto našla... Sta! Čak nema ni prava da se vidi sa svojima. Ama, na kakvu robiju je on to sebe oterao? Pred oči mu izađe sva istorija njihove veze i on vide kako su se lepe, gole Egipćankine ruke, savijene oko njegova vrata posle noćnoga baia, grčevito stegle, despotski i silno, izdvojile ga od prijatelja, od porodice. Sad je bio rešen. Još isto to veče otputovaće za Kastle, pa neka bude šta bude. —Putujem večeras... — poče on oštro. — Ako, milo moje... Idi, vidi se s majkom, i naročito... — Ona se umiljato privlačila... — Zaboravi da sam bila pakosna. Ja te isuviše volim, to je moja bolest... Do kraja dana jednako mu je spremala stvari.za put, ne-kako koketno zabrinuta, bila opet mila kao prviih dana, i držala se tako kao da se kaje, možda u nadi da će ga zadr-žati. Pa ipak, ni jednom ga ne zamoli: „Ostani..." I kad, u poslednjem minutu, pošto nestade svake nade pred poslednje pripreme, stade da se pribija uz njega, da se priljubljuje uz svoga ljubavnika, starajući se da u nj utisne što više od sebe, te da mu to bude dosta dok bude na putu i odsustvu, njeno zbogom, njen poljubac prošaptaše samo ovo: „Je li, Žane, ti se ne ljutiš na mene? ..." O! kako je ujutro posle buđenja u svojoj sobi iz detinjstva bio opijen radošću dok mu je srce još bilo toplo od porodic78
nih zagrljaja, od oduševljenja pri dočeku; kad se probudio video je na istome mestu, ma mreži svoje uzane postelje, poz-natu sjajnu polugu koju je potražio čim se probudio, čuo je krik paunova po sedalima, škripu točka na bunaru, žurno guranje stoke, a kad je lupnuo prozorskim kapcima o zid, opet spazio onu belu toplu svetlost što ulazi u sobu kao čar-gav od zrakova i pada kao voda pod branom, i pogleđao je onaj divni vidik od kosih vinograda, od kiparisa, maslina i svetle borove šume koja se gubi čak kod Rone pod dubokim i čistim nebom, bez ikakve izmaglice iako je jutro, pod nebom zelenim, čišćenim cele noći mdstralom koji je još ispunjavao celu dolinu svojim životnim i snažnim dahom. Zan je poredio ovo buđenje sa onim dole pod nebom blat-njavim kao i njegova ljubav, pa se osećao srećnim i slobod-nim. Sdđe. Kuća, bela od sunca, još je spavala, a svi kapci na njoj zatvoreni kao oči. Srećnim ga je činio taj trenutak osam-ljenosti da se u njoj pribere, u tom moralnom ozdravljenju koje je osetio kako pooinje za nj. Prođe nekoliko koraka zaravni, zađe u jednu strmu stazu u parku, u onome što se nazivalo park, šumi od borova i mirti razbacanih nasumce po oštroj kosi u Kastleu, isečenoj nejednakim stazama, jako klizavim od suvih iglica. Njegov pas Mirakl, jako omatoreo d hrom, izvuče se iz svoje kućice, pa pođe rnirno u stopu za njim. Koliko puta su oni tako šetali ujutru! Kad dođoše do vinograda, gde su kao živa ograda kiparisi savijali svoje šiljate vrhove, pas zastade; znao je kako bi to teško bilo za njegove stare šape ići po tom zemljištu prekri-venom debelim slojem peska — nov lek protiv filoksere, koji ]e konzul tada probao — kao i po potpornim stepenicama ka zaravni. Ali ga, ipak, napred krete radost što prati svoga gospodara; pri svakoj prepreci bolno se naprezao, pomalo strašljivo skičao, zastajao, nevešto se kretao kao rak po steni. Zaji ga nije ni gledao, zauzet sav rasadom alžirske loze o 79
којој mu је otac sinoć dugo govorio. Izgleda da je koren do-bro proterao na tom jednostavnom i svetlom pesku. Najzad će jadan čovek biti nagrađen za uporan trud! Vinograd u Kastleu bi mogao da oživi onda kad Nerta, Ermitaž, svi veliki vinogradi na jugu budu zamrli. Jedna mala bela kapica se uspravi odjednom pred njim. To je bila Divona, prva poranila u celoj kući; u ruci joj kosirče i još nešto što ona baei, i njeni obično tako bledi obrazi buk-nuše živo: —Td si to, Zane? ... uplašio si me... Pomislila sam, tvoj otac... — Zatim, pribravši se, poljubi ga. — Jesi li dobro spavao? —Vrlo dobro, strina, ali zašto ste se uplašili da ne naiđe moj otac? ... —Zašto? ... Ona podiže koren Ioze koju je tek bila iščupala: — Konzul ti je pričao, je Г? kako je ovoga puta siguran da je uspeo ... A eto vidi, evo bube ... 2an je posmatrao malo žuokaste mahovine, što se prilepila na drvetu, tu nevidljivu plesan koja je malo-pomalo upropas-tila čitave predele; i to je bila ironija prirode; na ovakvom veličanstvenom jutru, pod suncem koje život stvara, taj bes-krajno mali, neuništivi razarač. — To je početak... Kroz tri meseca sav vinograd biće upropašćen, i tvoj otac će opet početi ispočetka, pošto je on to vezao za svoj ponos. Opet će doći novi rasadi, novi lekovi, dok jednoga dana ... Jedan očajan pokret dovrši i naglasi njenu rečenicu. —Zbilja, zar smo dotle došli? —O, znaš ti ko je konzul... Ne govori taj nikad ništa, daje mi svakoga meseca novac kao i uvek; ali ja vidim da ie jako zabrinut. Trči u Avinjon, u Oranž. On to traži novaca .. • —A Cezar? njegovo navodnjavanje? — upita mladić za-prepašćen. 30
Hvala Bogu, tamo sve dobro ide. Dobili su pedeset buradi slaboga vina poslednje berbe; a ove godine biće dvojinom više. Kad je video taj uspeh, konzul je ustupio svome bratu sve vinograde u dolini, koji su dotle bili na ugaru, po kojima su stajali redovi osušenih drveta kao po seoskom groblju; a sad su pod vodom za tri meseca... Ponosna sa dela svoga muža, svoga Levente, Provansalka je pokazivala Zanu sa uzvišenoga mesta na kome su bili, ve-like bare, „svetlare"1 koje su bile održavane jastučićima od kreča, kao po sonim barama. — Kroz dve godine radiće taj vinograd; kroz dve godine stići će i Pibuleta, a i ostrvo Lamota, koje je tvoj stric kupio ne kazujući za to... Onda ćemo biti bogati... ali treba izdržati dotle, svaki neka učini svoje i neka se žrtvuje. Ona je govorila veselo o požrtvovanju, kao žena koju ono ne iznenađuje više, i tako se brzo zanela đa Zan, sav obuzet nekom iznenadnom misli, odgovori istim glasom: — Podneće se žrtve, Divono ... Još istoga dana napisa on Fani kako njegovi roditelji ne mogu više da ga pomažu, te će morati da živi samo o plati, a tada život udvoje postaje nemogućan. Raskidaju ranije nego što je on mislio, tričetiri godine pre predviđenog rastanka; ali on je računao da će njegova ljubaznica usvojiti njegove jake razloge, sažaliti se na njega, na njegov jad, pomoći ga da bolno ispuni jednu dužnost. A da li je ovo žrtva? Zar, naprotiv, njemu nije laknulo što je raskinuo s jednim životom koji mu je izgledao mrzak i nezdrav, naročito otkad se vratio prirodi, porodici, prosto-srdačnoj i iskrenoj ljubavi? ... Pošto napisa pismo bez borbe i bola, računao je da će ga poštena i verna Ijubav iskrenih srdaca oko njega i primer što ga ima naročito u svome pošte-Jnoin i nesalomljivom ocu braniti od besnog odgovora, punog 1 Golo zemljište gđe nema nl đrveta, nl trave (prim. prev.). 81
pretnje i besmislica, kakav je on očekivao, računao je na bezazlen osmeh malih svetica, a i na ovaj prostrani mirni vidik, na svetle planinske vrhove, na ovo visoko nebo, ovu brzu i zanosnu reku; jer kad pomisli na svoju Ijubav, na sve gadosti iz kojih se ona sastojala, činilo mu se da se otresa smrtonosne groznice kakva se dobija po barskim predelima. Pet-šest dana prođoše u tišini posle ovog odlučnoga pos-tupka. Jutrom i večerom, 2an bi odlazio na poštu i vraćao se praznih ruku, čudnovato zbunjen. Sta je s njom? Na šta se rešila i, bilo šta bilo, zašto da ne odgovori? Samo je o tome mislio. I noou, svi u Kastleu spavaju, uz uspavanku vetra, po dugim hodnicima, a ош o tome razgovaraju, Cezar i on, u njegovoj sobici. —Sprema se da dođe!... — govorio je stric; a njegov nemir je dvojinom rastao od toga, pošto je u otkazno pismo stavio dve menice, jednu na šest meseoi, a jednu na godinu dana, kojima reguliše svoj dug sa interesom. A kako da plati te menice? Kako da objasni Divoni? ... Pri samoj pomisli na to koža mu se ježila i zadavao je bol svom sinovcu kad bi, po svršenom bdenju, otomboljena nosa, istresajući dušu, go-vorio tužnim glasom: —E, pa hajde, laku noć... u svakome slučaju, dobro si uradio. Najzad, dođe i taj odgovor, i još kod prvih njegovih re-dova: „Dragane moj, nisam ti pisala ranije, pošto sam želela da ti drugojače, a ne rečima, pokažem kako te razumem i koliko te volim..." Žan zastade, iznenađen kao čovek koji čuje simfoniju mesto grmljavine doboša koji objavljuje pre-daju, od čega je strahovao. Brzo okrete poslednju stranu, gde pročita: „ ... ostati do groba tvoje pseto koje te voli, koje možeš tući, i koje te strasno miluje ..." Ona, dakle, nije primila njegovo pismo! Ali kad je ponovo, sa suzama u očima, čitao red po red, to je zbilja bio odgovor koji je kazivao da Fani odavno očekuje tu tužnu vest, tu 82
strahotu iz Kastlea, koja će neminovno dovesti do rastanka. Odmah je stala traždti sebi neko mesto, da mu ne bi bila na teretu i našla ga je, pogodila se za nadzornicu u jeđnoj kući sa nameštenim sobama za izdavanje u ulici što vodi za Bu-lonjsku šumu, kod neke vrlo bogate gospođe. Sto franaka mesečno, hrana, stan i slobodan izlaz nedeljorn... „Cuješ, mužiću, ceo jedan dan u nedelji za naše milovanje; jer ti ćeš to i dalje želeti, je Г? Tli ćeš me nagraditd za to moje silno naprezanje da prvi put radim u svome životu, za to moje danonoćno robovanje na koje pristajem, za poniža-vanja koja ne možeš sebi predstaviti, a koja će vrlo teško pasti meni koja ludujem za nezavisnošću... Ali ja osećam neko izvanredno zadovoljstvo da patim tebe radi. Ja ti dugu-jem mnogo, naučio si me mnogom čemu dobrom i poštenom, o čemu mi niko .nikad nije govorio! Ah! kamo lepe sreće da smo se nešto ranije sreli!... Ali ti nisi bio ni prohodao, a ja sam već išla ljudima iz naručja u naručje. Nijedan se od njih nikad neće moći pohvaliti da me je naveo da se odlučim na nešto slično, ne bih li ga još malo zadržala... Sad možeš doći kad hoćeš, stan je prazan. Sve sam svoje stvari pokupila; naj-teže je bilo pretresati fijoke i uspomene. Zateći ćeš samo moju sliku, ona te ništa neće stati; samo blagih pogleda koje ja prosim za nju. Ah! milo moje, milo moje... Najzad, ako mi sačuvaš moju nedelju i moje rnestašce na tvome vratu, moje mesto, znaš..." I slatke reči, ulagivanja, jedno slatko lizanje kao što mačka liže maciće, strasne reči koje navedoše ljubavnika da licem pomiluje satiniranu hartiju, kao da sa nje đolazi to živo i toplo milovanje. — Ne govori o mojim menicama? — upita čika-Cezar plašIjivo. — Vraća vam ih ... Platićete joj kad se obogatite ... Stricu laknu, te odahnu, slepoočnice mu se nabraše od zadovoljstva pa će, sa razboritom ozbiljnošću svojim jakim juž-njačkim naglaskom: 88
— Slušaj, ja da ti kažem... Sveta je to žena. Zatim, po smešnoj prirodi svojoj, bez logike i pamćenja, pređe na sasvim druge misli: — I koliko tu strasti, dragi moj, koliko vatrenosti! Sva mi se usta od toga zalepiše, kao kad mi je Kurbebes čatao Mornasina pisma... I ovoga puta imao je Žan da pretrpi prvo putovanje u Pariz, hotel „Kižas", Pelikulu; ali ga on nije ni slušao, nalak-ćen na prozor, otvoren u tihu noć koja se kupala u punoj mesečini, tako svetloj da su se pevci varali i pozdravljali je kao zoru. Dakle, istina je ono što pesnici pevaju da se čovek može ljubavlju spasti; ponosio se pri pomisli da svi oni veliki i slavni ljudi koje je Fani volela pre njega ne samo što je nisu preporođavali, već su je još više kvarili, dok će je on jedino svojim silnim poštenjem možda istrgnuti iz poroka nasvagda. On joj je bio zahvalan što je pronašla sredinu, taj polu-prekid u kome će se ona svići na rad, tako težak za njenu nemarnu prirodu; i očinskim tonom, tonom starijega čoveka, napisa joj sutradan pismo da je podrži u tom preobražaju pitajući strašljivo kakva je to kuća kojom ona upravlja, i svet koji tu živi; jer on se bojao njene popustljivosti i lakoće, da reče jednoga dana, podajući se sudbini: „Pa šta hoćeš? tako mora da bude..." Obratnom poštom, poučljiva kao kakva devojčica, Fani mu je opisala celu svoju kuću, pravu porodičnu kuću, u kojoj sta-nuju stranci. Na prvome spratu Peruvijanci, otac i mati, deca i puno slugu; na drugom spratu Rusi i jedan bogati Holan-đanin, trgovac koralima. U sobama na trećem spratu stano-vala su dva jahača iz cirkusa, kicoši Englezi, ljudi sasvim na svome mestu, i najzanimljivija, mala porodica, gospođica Mina Fogel, sviračica na citri iz Štutgarta, sa svojim bratom Leom, malim, jadnim grudobolnikom, koji beše primoran da prekine svoje učenje klarineta na pariskom konzervatori84
iumu; brata je došla da neguje starija mu sestra, tnače bez prihoda sem od nekoliko koncerata, od čega je plaćala stan i hranu. Sve što se najlepše i najpoštenije može zamisliti, kao što vidiš, dragane moj. Mene, pak, smatraju za udovicu i sve-strano su pažljivi prema meni. Ja ne bih m trpela da je dru-eojače; tvoja žena mora biti poštovana. Kad velim ,tvoja žena', razumej me lepo. Ja znam da ćeš otići jednoga dana, da ću te izgubiti, ali posle drugi neće doći; zanavek ću ostati tvoja, uvek ću osećati tvoja milovanja i zdrave nagone koje si ti probudio u meni... Smešno je to, zar ne? Safo, poštena!... Da, poštena, kad tebe više ne bude tu; ali za tebe ću se sačuvati onakva, kakvu si me voleo, pomamna i vat-rena... ja te obožavam ..." Odjednom Zana obuze velika tuga i dosada. Bludnoga sina pri povratku, posle radosti pri dočeku, veselja uz masnu tele-tinu i izliva nežnosti, spopadne uvek čežnja za nomadskim životom, tuga za gorkim žirom i tromim stadom. To je razo-čaranje koje dolazi od stvari i lica koja odjednom ogole i izgube boju. Provansalsko zimsko jutro nije mu više bilo spasonosno veselo, lov na lepe mrkocrvene vidre duž strme obale nije ga više privlačio, kao ni lov na crne plovke u kutu starog Abrijea. Zanu je vetar bio oštar, voda opora, a vrlo jednolike šetnje sa stricem po potopljemm vinogradima, koji objašnjava svoj sistem brana, jazova, odvodnih olučića. Selo koje je on prvih dana opet video kao u svojim veselim trkama iz dečaštva, sa starim barakama od kojdh su neke napuštene, sada osećalo se na smrt d pustoŠ kao kakvo ita-lijansko selo; a kad bi išao na poštu, morao je izdržati, na klackavom kamenu pred svakim vratima, prežvakivanje svih onih staraca, povijenih kao osamljena voćka, sa rukama za-vucenim u dronjke od čarapa, tih staraca sa bradom kao od 85
žutoga šimšira, sa tesnkn kapicama, očicama što se svetle i prelivaju kao u gušterova po starim zidinama. Večito isto jadikovanje kako su propali vinogradi, iskore-nio se broć, dudovi se razboleli: sedam gladnih egipćanskih godina satiru ovu lepu zemlju provansalsku; a da bi ih izbe-gao, ponekad bi se vratio strmim uličicama što vode kraj starih zidova kojima je okružen papski zamak, uličicama pus-tim i zaraslim u korov, u krupnu travu sv. Roka, koja je dobra protiv lišaja, sasvim na svome mestu u ovoime srednjo-vekovnom kutu u zasenku od ogromne razvaline, izreckane gore iznad puta. Onda bi naišao na seoskoga popa Malasanja koji se vraćao sa službe božje, silazio krupnim koracima, sav besan, iskriv-ljene ogrlice, dok je mantiju zadigao obema rukama zbog kupina i vilinske kose. Pop bi zastao, grmeo protiv bezbož-nosti seljaka i niskosti opštinskog odbora; proklinjao polje, stoku, ljude, te lopuže što više ne idu u crkvu, kopaju svoje mrtve bez opela, leče se magnetizmom, spiritizmom, samo da uštede sveštenika i lekara: — Da, gospodine, spiritizmom! eto dokle su došli naši se-ljaci iz grofovije... I sad vi nećete da im vinogradi propadaju!... 2an koji je imao u džepu sasvim otvoreno i zažareno Fanino pismo, slušao je, gledao odsutnim pogledom, što pre bežao od besede sveštenikove, vraćao se u Kastle i sklanjao u jednu šuplju stenu koju Provansalci zovu „izležište", zaklonjenu od vetra koji duva svud okolo i u kojoj se skupljaju sunčani zraci što se odbijaju od kamena. Birao je najzabačenije, najmanje pristupacno mesto, sve u kupinama i krmenim hrastovima, pa se tu zavlačio da čita njeno pismo! i malo-pomalo, od finoga mirisa koji se širio s njega, od milosnih reči, od izazvanih slika, on se prosto čudno opijao, od toga mu bilo jače udaralo, dolazUe mu halu-cinacije toliko snažne da iščezoše i reka kao nepotreban ukras, 86
i ostrva kao kite, a takođe i sela u udolini Alpija, i cela kriva linija ogromne doline, po kojoj je vihor razgonio i u talasima valiao sunčani prah. On se nađe tamo dole, u njihovoj sobi, pred stanicom mrkih krovova, sav potonuo u bezumno milo-vanie, u besnu požudu koja ih je silno stezala grčevito kao davljendk... Odjednom koraci po stazi, jasan smeh: „Tu je!..." Nailazile niegove sestre, s golim nožicama u levandi, predvodi ih stari Mirakl, sav ponosan što je pronašao svoga gospodara, pa pobedno maše repom; ali Žan ga ođguruje nogom i odbija ponudu da igra s njima žmurke ili da se juri, što mu je plašljivo predloženo. Ipak je on voleo svoje male sestre bliz-nakinje, luđe za svojim velikim bratom koji je stalno vrlo daleko; čim je došao, on se zbog njih podetinjio, uživao u suprotnosti tih lepih stvorenja rođenih jednovremeno pa ipak tako različitih. Jedna izrasla, crnomanjasta, kosa joj u kovr-džicama, u isto vreme i tajanstvena i samovoljna; njoj je pala na pamet barka, pošto se oduševila onim što je čitao pop Malasanj, i ta mala Marija Egipćanka odvukla je plavušu Martu, nekako blagu i tihu, koja liči na mater i brata. Kako mu ibd teško i neprijatno, što se, dok je on sav utonuo u uspomene, ovo čedno detinje ulagivanje meša sa koketnim mirisom koji je na nj prelazio sa pisma njegove ljubaznice. — Neću, ostavite me!... ostavite me!... moram da radim... I on pođe kući s namerom da se zatvori u svoju sobu, kad ga u prolazu viknu glas njegova oca: — Ti si, 2ane ... e onda da čuješ ... Tome čoveku pošta je đonosila nove razloge da bude natmuren, njemu koji je i po prirodi bio mračan, a sa Istoka mu ostala navika da svečano ćuti, i to ćutanje prekine naglo kakvom uspomehom ... „kad sam bio konzul u Hong-Kongu", koja bi prsnula kao varnica od suvaraka u velikom kaminu. Dok je slušao oca kako čita i pretresa jutarnje novine, gledao 87
је Zan na kaminu Safo od Kaudala, s rukama oko kolena lira kraj nje, cela lira, bronzani kip, kupljen još pre dvadeset godina kad se ono Kastle doterivalo; i taj kupovni bronzani kip na koji mu se gadilo po pariskim izlozima, ovde, u njegovoj osamljenosti, ljubavno ga je uzbuđivao, stvarao mu želju da ljubi ta ramena, da rasklopi te hladne i glatke ruke, da ga natera da mu kaže: „Tvoja je Safo, ali samo tvoja!" Slika što ga je kušala ustajala bi kad bi on pošao, išla kraj njega, udvajala šum njegovih koraka na velikim veličanstve-nim stepenicama. Ime „Safo" ritmično je otkucavalo klatno na starome ziđnom časovniku, šumio vetar kroz velike po-pločane hladne hodnike letnjega stana, njeno ime, koje je on nalazio po svima knjigama ove seoske biblioteke, starim knji-žurinama sa crvenom ivicom, po kojima su se još nalazile mrve od njegovih detinjih užina. Stalno sećanje na njegovu ljubavnicu gonilo ga je čak i u majčinu sobu, gde je Divona češljala bolesnicu, izdizala njenu lepu belu kosu, oko lica koje je još bilo mirno i ružičasto, kraj svih raznih i večitih muka. — Ah, evo našega Žana! — govorila je mati. — Ali sa svo-jim golim vratom, malom kapicom i zagrnutim rukavima pri tom češljanju i oblačenju, što je bila isključivo njena duž-nost, budila je strina u njemu druge uspomene, izazivala sliku njegove ljubavnice kako skače iz postelje u oblaku od svoje prve cigarete. Krivo mu je bilo na takve misli, naročito u ovoj sobi! Sta da radi da ih se otrese? —Sejo, naše dete nije više ono što je bilo — govorila je gospođa Gosen tužno... — Sta mu je? Zajedno su tražile uzrok. Divona je mučila svoj bezazleni mozak, htela je pitati mladića; ali on je, izgleda, sad bežao od nje, izbegavao da s njom bude nasamo. Jednom ga uvreba i iznanadi u „izležištu", u groznici od njegovih pisama i rđavih sanjarija. On se diže mutna oka. • • Ona ga zadrža, sede kraj njega na vruć kamen: 88
,__14 me, znači, više ne voliš... Nisam više tvoja Divona kojoj si govorio sve što te boli? __ O, jesi, jesi!... — mucao je on, zbunjen njenim nežnim ophođenjem, okrećući oči u stranu da ona u njima ne opazi štogod od onoga što je on baš sad čitao, ljubavno prizivanje, očajne krike, ludilo strasti na odstojanju. __ Sta ti je?... što si tužan? — ćućorila je Divona, mazeći ga glasom i rukama, kao što se deca maze. On je bio za nju još mali, ostao dete od deset godina, još bio mladić koji se tek oslobađa roditeljske vlasti. On, sav uspaljen od onoga što je čitao, bio je ushićen za-nosnim dražima ovoga lepoga tela, tako blizu njega, tim sve-žim, rumenim ustima, oživljenim od hladnoga povetarca koji je mrsio kosu i nanosio na čelo u lakim kovrdžicama po pa-riskoj modi. I zbog lekcija što mu je davala Safo: „Sve su žene jednake... kad su pred čovekom, samo im je jedna mi-sao u glavi..." njemu se učini izazivačkim srećan osmeh ove seljanke, njen pokret ruke, da ga zadrži i nežno sasluša. Odjednom oseti vrtoglavicu od gadnog iskušenja; napreže se da se odupre tome, te zbog toga grčevito zadrhta. Divona se prepade, videvši ga tako bleda, i čujući mu cvokot zuba. „Ah! jadnik... trese ga groznica..." Ne razmišljajući u svojoj nežnosti, odveza ona veliku maramu kojom je bila obavila struk, da mu je metne oko vrata; ali odjednom, zgrabljena, obuhvaćena, oseti žar besnih poljubaca po potilj-ku, po ramenima, svud po sjajnome mesu koje tek što se pokaza na suncu. Nije imala vremena ni da viče, ni da se brani, a možda čak nije jasno ni osetila šta je to sve bilo. „Ah! ja sam poludeo ... poludeo sam ..." On pobeže, zađe već daleko u šumarak od mlade hrastovine, gde se kamenje kobno kotrljalo pod njegovim nogama. Toga dana, na ručku, Zan reče da će otputovati još iste veceri, po pozivu iz ministarstva. — Da ideš, već!... pa rekao si... tek što si došao ... 89
Plač, molbe. Ali on više nije mogao ostati s njima, jer se u svu tu ljubav mešao živ i razoran uticaj jedne Safo. Uosta-lom, zar im on nije učinio najveću žrtvu kad se odrekao ži-vota udvoje? Potpun raskid doći će malo docnije; i on će se onde vratiti, voleti bez stida, bez ustezanja grliti taj pošten svet. Bila je noć, u kući sve spava, svetlost svud pogašena, kad se Cezar vratio sa avinjonske stanice, kuda je bio odvezao sinovca. Dade konju zob, baci pogled na nebo — pogled kojim seljaci predviđaju vreme — i istom da uđe u kuću, kad vide neku belu priliku na klupi na terasi. —Ti si, Divona? —Da, ja sam, čekam te... Ona je po ceo dan u poslu, odvojena od svoga Levente, koga je obožavala, te im je veče ostajalo da progovore koju, da se malo zajedno prošetaju. Da li je to zbog kratke scene između nje i Zana, koju je ona razumela kad je razmislila, i to više nego što je htela, ili zbog uzbuđenja što je videla jadnu mater gde ceo dan tiho plače? Glas joj je bio izmenjen, i to mimo stvorenje od dužnosti bilo je neobično duševno uzne-mireno. — Znaš li ti štogod? Zašto nas je tako naglo ostavio? ... — Nije ona verovala u tu priču o ministarstvu, sumnjala je pre da to kakva gadna veza ne odvlači dete daleko od njegove porodice. Toliko opasnosti, toliko kobnih poznanstava u tom prokletom Parizu! Cezar, koji nije umeo ništa sakriti od nje, priznade da se u Zanov život, zbilja, uplela jedna žena, ali jedna krasna duša, nesposobna da ga odvrati od njegovih. I on stade pn-čati o njenoj odanosti, o dirljivim pismima što ih je ona pi-sala, naročito pohvali njenu hrabru odluku da radi, što je za seljanku bilo sasvim prirodno: 90
— Najzad, mora se raditi da bi se moglo živeti. .__Ne moraju takve žene... — reče Cezar. —Pa to onda Zan živi sa nekom onako!... I ti si odlazio tamo?. • • —Kunem ti se, Divona, otkako se s njim poznala, nema čednije, poštenije žene... Ljubav joj je povratila uvaženje. AH to je bilo vrlo dugačko rečeno, Divona nije razumela. Za nju je ta gospa dolazila u ono smetlište, koje je ona nazi-vala „nevaljalicama", i razgnevila se pri pomisli da je njen Zan žrtva takvog jednoga stvora. Da nešto samo konzul u to posumnja!... Cezar je pokušavao da je umiri, uveravajući je svima bo-rama svoga dobroćudnog, pomalo raskalašnog Иса da mlad čovek ne može bez žene. —■ E, gle! pa neka se ženi — reče ona s nekom dirljivom ubeđenošću. —• Najzad, oni već više nisu zajedno, tako je to uvek... Na to će ona ozbiljno: — Slušaj, Cezare... Znaš kako kažu naši. Nesreća duže živi od onoga koji ju je izazvao. Ako je istina to što pričaš, ako je 2an izvukao tu ženu iz blata, on se možda mnogo uprljao pri tom bednom poslu. Možda ju je, najzad, učinio boljom i poštenijom, ali ko zna da gad, što ga je bilo u toj ženi, nije iskvario i srce našem detetu! Vraćali su se na zaravan. Tiha i potpuno vedra noć po celoj mirnoj dolini gde ničeg živog nije bilo, samo što je mesečeva svetlost klizila, reka hučala, a bare po natopljenom zemljištu srebrnasto se prelivale. U vazdiuhu se osećala tišina, udaljavanje svega, istinski otpočinak u snu bez snova. Odjed-nom jurnu naviše voz kraj Rone i zatutnja pod punom parom. — Ah! taj Pariz! — reče Divona, preteći pesnicom neprijatelju na koga unutrašnjost izliva svu svoju srdžbu... Taj "ariz!... šta mu se šalje, a šta nam vraća! 91
7 Hladno i maglovito, mračno popodne u četiri časa, čak i na ovoj širokoj drvetima zasađenoj ulici Jelisejskih polja, kojom su žurno prolazila kola, potmulo i kao po vati. Jedva ako je Zan mogao pročitati, na dnu jednoga vrtića na kome je bila otvorena rešetkasta kapija, ova pozlaćena pismena, dignuta vrlo visoko, iznad međusprata jedne kuće, nalik na raskošnu i mirnu poljsku vilu: Nameštene sobe, porodični pansion. Jedna zatvorena kola čekala su uza sam pločnik. Pošto gurnu vrata od kancelarije, 2an vide odmah onu koju je tražio, sedi kraj prozora, lista neku debelu računsku knjigu prema nekoj drugoj elegantnoj i krupnoj ženi, koja je u rukama držala džepnu maramu i malu kesu kakve zabačene berzanske špekulantkinje. —Sta želite, gospodine? — Fani ga poznade, ustade jako iznenađena i u prolazu ispred one gospođe: —To je mali... — reče ona sasvim tiho. Ona druga odmeri Zana od glave do pete onom lepom zna-lačkom hladnokrvnošću koja se stiče iskustvom, pa će sasvim glasno, bez ustezanja: — Poljubite se, deco... Ja vas ne gledam. Zatim sede na Fanino mesto i nastavi proveravati njene brojeve. 93
Oni se uhvatili za ruke, pa ćućore gluposti: —Kako je? —Pa dobro je, hvala ... —Zmači krenuo si sinoć? ... Ali podrhtavanje u glasu davalo je njihovim rečima pravo značenje. A kad sedoše na divan, malo se pribirajući: —Nisi poznao moju gazdaricu?... — govorila je Fani tihim glasom — ... video si ti nju ipak... na balu kod Deš-leta, kao špansku mladu... Malo se sparušila mlada. —Dakle, to je? ... —Rozarija Sančes, žena de Foterova. Ta Rozarija, čije je svečano ime Roza bilo ispisano po svi-ma prozorima noćnih restorana i uvek propraćeno kakvom skaradnošću, bila je negda „gospođa dvokoličarka" u cirkusu, čuvena u raskalašnom svetu po svojoj drskoj razvratnosti, po udarcima jezičinom i bičem, što su jako voleli ljudi iz kluba koje je ona vodala kao i svoje konje. Španjolka iz Orana, bila je više lepa nego mila i pri svet-lostd je činila izvestan utisak svojim crnim nagaravljenim očima, svojim obrvama spojenim u pravu liniju; ali ovde, бак i u ovome polumraku, imala je dobrih pedeset godina, ozna-čenih na pljosnatom grubom liou, na koži podnaduloj i žutoj kao limun iz njena zavičaja. Prisna sa Fani Legran već to-liko godina, ona ju je uvela u raskalašan život, pa je i samo njeino ime plašilo zaljubljenog čoveka. Fani, koja razumede drhtanje njegove ruke, pokuša da se izvini. Kome da se obrati za mesto? Bila je u veoma nezgod-nom položaju. Uostalom, Roza je sad mirna; bogata, vrlo bogata, živi ona u svo-joj kući u ulici de Vilijer, ili u svojoj vili u Angjenu, prima nekoliko svojih starih prijatelja, ali jednoga jedinog ljubavnika, uvek onog svoga muzičara. —De Potera? — upita Žan... — ja sam mislio da je ože-njen. —Da... oženjen je, ima i dece, izgleda čak da mu je žena 94
lepuškasta... ali to mu nije smetalo da se vrati staroj ... i da je vidiš kako ona govori s njim, kako se ponaša prema nje-mu . • • Ah! taj se doforo uhvatio na udicu... Ona mu steže ruku s nežnim prekorom. Gospođa u tom trenutku prekide čitanje pa se okrete svojoj kesi koja je poskakivala na kraju gajtana što joj je išao do pojasa: __ Ta de smiri se jednom!... Zatim madzornici zapovedničkim tonom: — Daj mi brzo jedno parče šećera za Bihita. Fani ustade, donese šećer koji ona prinese otvoru od kese sa bezbroj laskavih, detinjastih reči... — Vidi lepu životinju... — reče Fani svome ljubavniku, pokazujući mu, sveg u vati, neku vrstu velikoga guštera, bezoblična, i grurnuljičava, sa iskrzanom krestom i kapicom na glavi na hladno drhtavom i pihtij>astom telu; kameleon poslat Rozi iz Alžira, a koga je ona čuvala od pariske zime negom i toplotom. Obožavala ga je kako nikad nije volela nijednoga čoveka; i Zan brzo, po Faninim ulizičkim rečima, vide kakav položaj zauzima u kući ta odvratna životinja. Gospođa sklopi knjigu, spremna da pođe. — Nije baš sasvim rđavo za drugu polovinu meseca... Samo pripazi na sveću. Ona pogledom jedne gazdarice obuhvati mali prijatan i lepo uređen salon, sa nameštajem prekrivenim čistom kadifom, oduhnu malo prašine sa juke1 na okruglom stočiću, opazi po-derotinu na prozorskoj zavesi od svilene čipke; posle toga reče dvoma mladim, gledajući ih znalački: —Samo, deco, bez gluposti... kuća je sasvim od reda... — pa se pope u kola što su je čekala pred vratima, i ode da se, kao i obično, prošeta po Bulonjskoj šumi. —Možeš misliti kako je strahovito teško!... — reče Fani. ■ Na vrat mi se penju, ona ili njena mati, svake nedelje dva 1 Neka egzotlčna biljka za ukras (prim. prev.). 95
puta ... Mati joj je još groznija, 30Š veća džimrija... I ja te slušaj, izvesno mnogo volim kad mogu da izdržim u ovoj gad-noj kući... Najzad, tu si, opet si moj!... Tako sam stre-pela... I ona ga dugo i snažno zagrli onako stojeći, priljubivši usnice uz usnice, uveravajući se potpuno po drhtanju poljupca da je on opet sav njen. Ali je kroz hodnik prolazio svet, trebalo se pripaziti. Kad donesoše lampu, ona sede na svoje svakidašnje mesto s nekim malim radom u rukama; on sasvim uz nju, kao u poseti... — Jesam li se promenila, je li? ... Ličim slabo na sebe od ranije?... Smešila se pokazujući mu kukicu kojom je nevešto ruko-vala kao kakvo devojče. Uvek joj je bio odvratan taj ženski rad: knjigu, klavir, cigaretu, ili da zasuče rukave pa spravlja kakvo ukusno jelo, drugo nije radila. АИ ovde, šta da radi? Na klavir u salonu nije mogla ni pomišljati pošto je po ceo dan morala sedeti u kancelariji... A romani? Ona je znala sasvim drugojače priče nego što su one koje oni pričaju. Kako joj je cigareta bila zabranjena, ona je uzela ovu čipku, njome zanimala prste i mogla da se udubi u misli, i u tim časovima njoj je bilo razumljivo zašto žene vole te sitne radove koje je ona nekad užasno mrzela. I dok je ona ponovo uzimala u ruke svoje pletivo, i sad nevešto i pažljivo kao početnik, Žan ju je giedao, sasvim umi-renu, u prostoj haljini, s malim pravim okovratnikom, kosa j'oj zalizana na klasično okrugloj glavi, a izgleda kao sasvim poštena i pristojna žena. Napolju, raskošno nakićena, išla je neprekidno povorka modernih javnih ženskih, na visokom sedištu svojih faetona, silazeći u huku pariskih bulevara; a Fani nije izgledalo da žali za tim sujetno pokazanim i tnjumfalnim porokom, u kome bi i ona mogla uzeti učešća, da ga nije odbacila njega radi. Samo da on pristaje da se sastaje 93
njom ovda-onda, prima ona potpunce svoj ropski život, pa čak nalazi u njemu i nečeg zanimljivog. Svi su je ukućani obožavali. Žene, strankinje, bez ikakva ukusa, pitale su mrju kakve haljine da kupe; jutrom je pou-čavala u pevanju stariju devojčicu Peruvijanku, i u tome šta da čitaju, koji komad da gledaju, savetovala je ona i ovu gospodu koja su prema njoj bila u svakom pogledu pažljiva i uslužna, jeđan gospodin naročito, onaj Holanđa/ndn sa dru-gog sprata. — Sedne tu gde si ti, pa jednako pilji, sve dok mu ja ne kažem: „Kipere, dosadni ste mi". Onda on odgovara: „topro", pa ide ... On mi je dao onaj mali broš od korala... Znaš, staje pet franaka; primila sam ga da bih bila na miru. Uđe momak s punim poslužavnikom i stavi ga na kraj stočića, malo pomaknuvši zelenu biljku. — Ja tu jedem sama samcita, sat ranije pre vremena određenog za goste. Ona označi dva jela u dosta dugom i obilnom jelovniku. Nadzomica je imala prava samo na dva jela i čorbu. — Ova Rozarija je jedna kuoka!... Uostalom, ja radije jedem ovde: ne moram govoriti, i pročitavam tvoja pisma koja mi prave društvo. Opet prekide razgovor, da bi uzela stoni čaršav i salvete; svaki čas su je uznemiravali; da izda neku zapovest, otvori kakav orman, zadovolji kakav zahtev. Žanu bi jasno da bi joj bio na smetrtji ako bi dalje ostao; posle joj namestiše da večera, a onaj mali čanak supe od jedne porcije koji se pušio na stolu bio je tako bedan, stvarao u oboma istu misao, isto žaljenje za njihovom nekadanjom kućicom. U nedelju... u nedelju... — prošapta ona sasvrm tiho, ispraćajućd ga. I kako se nisu mogli poljubiti zbog posluge i ukućana koji su silazili, ona mu je uzela ruku i dugo je dr-zala pritisnutu na svome srcu, da kroz nju ulije miloštu. Celo veče, celu noć, nuslio je na nju, bolelo ga je što je s 97
ona ponizan rob pred tom huljom i njenim debelim gušterom-a posle, nemir ga je obuzimao i zbog Holanđanina, i do ne-delje nije ni živeo. U stvari, ovaj poluprekid, koji je trebalo bez potresa da pripremi kraj njihove veze, bio je za tu vezu zarez kalemareva noža, od čega samo oživljuje zamorena bilj-ka. Pisali su jedno drugome, skoro svakoga dana, onakva ljubavna pisma kakva žvrlja nestrpljenje zaljubljenih; ili bi, po izlasku iz ministarstva, dolazio tih razgovor u kancelariji za vreme ženskog ruonog rada. Ona je u hotelu rekla za njega: „Jedan moj rođak..." i pošto je tako neodređemo predstavljen, mogao je ponekad doći i provesti veče u salonu, na hiljadu milja od Pariza. Upoznao se sa peruvijanskom porodicom sa bezbroj kćeri, natrpano obučene u drečeće boje, poređane po salonu kao južnoamerički papagaji po sedalu; čuo je citru gospođice Mine Fogel, iskićenu cvećem kao motka sa hmeljom, i video njena brata, bolesma, bez glasa, kako glavom strasno prati takt mu-zike, a prstima udara po zamišljenom klarinetu, jedinom na kome mu je bilo slobodno svirati. Igrao je vist sa Faninirn Holanđaninom; ■ neki gojazni klipan, ćelav, prljave spoljašnosti, koji je plovio po svima svetskim okeanima, a kad bi ga upi-tali štogod o Australiji, u kojoj je proveo nekoliko meseci, on bi zakolutao očima i odgovorio: „Pogodite pošto su krom-piri u Melburnu?..." pošto mu je jedino ta stvar pala u oči, ta skupoća krompira u svima zemljama kojima je prolazio. Fani je bila duša tih skupova, pričala, pevala, igrala dobro obaveštenu Parižanku iz otmena sveta; a ono što je u njenu ponašanju zaostalo iz čergaškog i ateljeskoga života, nisu opažali ovi stranci, ili su to smatrali za neobičnu otmenost. Ona ih je zasenjivala svojim poznanstvom sa čuvenim umet-nicima i književinicima, i onoj RusMnji, što je ludovala za Dežeovim delima, pričala kako je romanopisac pisao, koliko je kafa pio na noć, tačno kazivala poražavajuću cifru kojom su izdavači Sanderinete platili remek-delo koje ih je obo98
eatilo. I Gosen se tako ponosio uspesima svoje ljubaznice da je zaboravijao na ljubomo.ru, i bio gotov da zajemči svo-jom reči ako joj kogod ne bi poverovao. Dok joj se divio u ovom tihom salonu, osvetljenom lam-pama sa šeširima, kako služi čaj, prati devojčice na klaviru, savetujući ih kao starija sestra, bilo mu je neobiono prijatno da je zamisli sasvim drukčiju, kad dođe k njemu jutrom u neđelju skroz mokra, cvokoćući, pa se, i ne pribMživši se ka-minu koji je buktao u njenu čast, svlači brzo, i sklizne u veliku postelju uz svoga ljubavnika. Pa što se onda grle, što se onda miluju, da se osvete za uzdržavanje od cele nedelje, za to lišavanje, koje je njihovoj ljubavi očuvalo plamenu požudu. Časovi su prolazili, brkali se; iz kreveta se nije micalo do večeri. Samo tu su osećali draži; niti kakva zabava, niti koga da vide, pa čak ni porodicu Hetema koja se, iz štednje, bila odlučila da živi na selu. Skroman spremljen doručak kraj njih, a oni slušaju, iznureni, žagor pariske nedelje, kako gaca po ulici, zviždanje vozova, jurenje punih fijakera; a kiša u krupnim kapljicama po cinku na balkonu, i živo dizanje i spuštanje njihovih grudi, ritmičko su odmeravali ovo odsustvo života, bez pojma o vremenu, sve do mraka. Gasna svetlost, koju bi upalili preko puta, skliznula bi tada bledim zrakom po tapetima; treba ustati, Fani mora da se vrati do sedam. U sobnom polumraku sav njen jad, sva ga-dost dođoše joj teži, svirepiji, kad stade navlačiti svoje joŠ vlažne cipele od jurenja pešice, suknje, nadzorničku haljinu, tu crnu uniformu sirotih žena. Tugu su joj uvećavale ove voljene stvari oko nje, nameštaj, sobica za umivanje iz lepih dana... Sva bi se iskidala i rekla: »Hajdemo!..."; da bi bili što više zajedno, 2an ju je pratio natrag; peli su se, priljubljeni i spori, ulicom Jelisejskih polja, gde su dvojni red polijeleja sa Trijumfalnim lukom u visini, izdvojen iz pomrčine, i dve^tri zvezde što trepte na ono malo 99
neba, bili kao platno diorame.1 Na uglu ulice Pergolez, sas-vim blizu pansdona, ona je podizala veo za poslednji poljubac i ostavljala ga zbunjenog, punog gađenja na njegov stan u koji se vraćao što je moguće docnije, proklinjući sirotinju, gotovo ljuteći se na one u Kastleu zbog žrtve koju njih radi podnosi. ZiveM su dva-tri meseca tim životom, koji posta pred kraj prosto nepodnošljiv, pošto je Žan morao da ograniči svoje posete u hotelu zbog nekakvog brbljanja posluge, a Fani bila u sve većem očajanju zbog tvrdičenja matere i kćeri Sančes. Mislila je, u tišini, da opet робпе voditi svoju kućiou, a ose-ćala je da je i njenu ljubavniku već ponestalo snage, ali je htela da on prvi progovori. Jedne nedelje, u aprilu, dođe Fani lepše obučena nego ina-če, sa okruglim šeširom; u prolećnoj haljini, sasvim jedno-stavnog — nisu bili bogati — ali pripijenoj uz njeno dražesno telo. —Ustaj brzo, doručkovaćemo u polju... —U polju!... —Da, u Angjenu kod Roze ... Ona nas oboje poziva ... On najpre odreče, ali ona navali. Nikad Roza ne bi oprostila ako ne dođu. — JVIožeš pristati mene radi... Ja tu dosta žrtvujem, čini mi se. Kraj jezera u Angjenu, pred ogromnom rudinom, koja se spuštala do malog pristaništa gde se njihalo nekoliko jola i gonđola, bila je velika seoska drvena kuća, divno ukrašena i nameštena, sa čijih se tavanica i četvrtastih ogledala odbi-jala svetlost sa blistave vode i divne staze s grabovima po parku po kome se već stalo pomaljati rano zelenilo i jorgovan u cvetu. Potpuno ispravne leje i staze po kojima nije bilo 1 Platno na koje se puštaju slike pomoću električne svetlosti (prim. prev.). 100
nijedne grančice činile su čast dvostrukom nadzoru, Rozarije i stare Pilar. Bili su za stolom kad su oni stigli, pošto su, pogrešno upu-ćeni lutali oko jezera uličicama između velikih baštenskih zidova. Žan se, najzad, i zbuni kad ga hladno primi domaćica, besna što je ostavljena đa čeka, i kad vide one neobične stare parke1, kojima ga Roza predstavi svojim glasom cirkuske dvokoiičarke. Tri „gospodstvene", kako se među sobom zovu velike kokote, tri stare monete koje su pripadale sjajnim ličnostima iz đoba Drugog carstva, nosile su čuvena imena, kao kakvi veliki pesnici, ili pobedni generali: Vilki Kob, Sombreza, Klara Defu. Gospodstvene! Zbilja su takve uvek bile, nalickane po najnovijoj modi, u prolećnim bojama, divno obučene od glave do pete; ali jako svenule, nabeljene, nameštene. Sombreza, bez trepavica, mrtvih očiju, otromboljenih usnica, pipala je oko svoga tanjira, za viljušku, za čašu; Defu, vrlo krupna, bubuljičava, s loptom tople vode pod nogama, širila je po stolnjaku svoje bedne reumatične i povijene prste, sa sjajnim prstenjem koje je isto tako bilo teško i zapleteno za navlačenje i skidanje kao i prstenje pri rimskom istražnom mu-čenju. Pa Kob, sva sitna, devojačkoga struka, zbog koga joj je jako mršava glava kao u kakvog bolesnog klovna, sa gri-vom od žute kučine, bila još gadnija. Kad je sasvim propala, sve joj uzapćeno, otišla je u Monte Karlo da poslednji put okuša sreću, pa otuda došla bez pet santima, do besnila zacopana u jednog lepog bankarskog zastupnika iz kockarnice, koji nije hteo ni čuti za nju; Roza ju je uzela k sebi, hranila je i dičila se njom. Sve te žene su poznavale Fani i pozdravljale je zaštitnič-kim pozdravom: „Kako je, mala?" Istina, u onoj svojoj ha-Ijini od tri franka metar, bez drugoga nakita sem crvenoga (DrS?SlSJe чк°3е' po starom verovanju, pređu konac ljuđske suđbine 101
broša od Kipera, ona je izgledala kao regrut među ovini užasnim starim ratnicima na Ijubavnom polju, sve u giri-tima, koje su još više ličile na aveti u onom raskosnom okvi-ru, u odbijenoj svetlosti s jezera i neba, koja je pomešana sa prolećnirn mirisima ulazila kroz dvokrilna vrata na trpeza-riji. Tu je bila i stara majka Pilar, „šenž", kako je samu sebe nazivala svojim iskvarenim francusko-španskim nemuštim jezikom,1 pravi makaki, bezbojne i hrapave kože, sa divljački pakosnim i izbekeljenim licem, осеШјапа kao dečak, seda ko-sa joj poravnata sa uvom, a na haljini ođ staroga crnog at-lasa velika, plava momarska kragna. —I najzad g. Bdhito... — reče Roza, završujući predstav-ljanje svojih gostiju i pokazujući Gosanu klupće ružičaste vate, u kome je na stolnjaku drhtao od zime kameleon. —Lepo, a ja? ... mene ne predstavljate? — protestovao je usiljeno ljubaznim glasom jedan visok čovek prosedih brkova, ispravnog, čak malo i ukrućenoga držanja, u kaputu otvorene boje s visokom kragnom. —Zbilja... A Tatav? — rekoše žene kroz smeh. Domaćica nemarno procedi njegovo ime. Tatav, to je bio de Poter, učeni muzičar, proslavljeni pi-sac Klaudije i Savonarole; i 2an, koji ga je samo malo video kod Dešleta, bio je iznenađen, kad na spoljašnosti velikog umetnika ne nađe ničeg genijalnog, kad vide tu masku od tvrdog i pravilnog drveta, one izbledele oči, na kojima se og-ledala luda i neizlečiva strast koja ga već toliko godina čvrsto vezuje uz ovu opajdaru, tera ga da napušta ženu i decu, da bi mogao ručavati i večeravati u ovoj kući, u kojoj je straćio jedan deo svoga velikog imanja, svoju pozorišnu zgradu, a gde su se prema njemu ponašali gore nego prema sluzi. Va-ljalo je videti izraz dosade na Rozinu licu čim on stane što1 Umesto „senž" (le singe) — majmun (prim. prev.). 102
god pričati i prezriv ton kojim ga ućutkuje a terajući dalje od kćeri joj, Pilar nikad ne propusti da doda odlučnim glasom: — Kušuj, derane. Ona je sedela do 2ana, ta Pilar, svojim starim vilicama mljaskala pri jelu kao stoka kad preživa, pogledala inkvizi-torskim pogledom u njegov tanjir, na muke stavljala mladića već zbunjenog gospodarskim tonom Bozinim koja se podsme-vala Fani zbog muzičkih večeri u hotelu i gluposti onih bed-nih ljudi što neznano od kuda žive na velikoj nozi i koji su smatrali nadzornicu za ženu iz otmena sveta koja je dopala bede. Nekadanja dvokoličarka iz cirkusa, podnadula od nezdrave punoće, s dragim kamenovima od deset hiljada fra-naka u svakoj minđuši, izgledalo je, zavidi svojoj prijateljici što joj se vraćaju mladost i lepota kraj toga mladog i lepoga ljubavnika; a Fani se nije ljutila, naprotiv, zanimala je ceo sto, podražavala goste u pansionu kao slikarski šegrt, Peru-vijanca koji joj je priznavao, kolutajući belim očima, da žudi za tim da upozna kakvu veliku kukutu,1 i Holanđaminovo udvaranje bez reči, koji šišti kao foka i dahće iza njene stolice: „Pokotite pošto su krompire u Patafija?" Gosen se nikako nije smejao; isto tako Pilar, koja je dobro pazila na srebrno posuđe svoje kćeri, ili naglo zamahivala rukom po čaršavu pred sobom ili po rukavu svoga suseda, hvatajući muve koje je posle uz štrbecanje nežnih reči: „Jedi, mi alma, jedi, mi corazon", 2 pružala gadnoj maloj životinji, stavljenoj na čaršav, svenuloj, naboranoj, bezobličnoj kao prsti u Defue. Ponekad se sve muve razbegnu, a ona opazi jednu na po-lici za kuhinjsko posuđe ili na oknu na vratima, diže se i u trijumfu je zgrabi. Ta majstorija se ponavljala, te je izvela | Mesto kokotu — bludnicu (prim. prev.) »panskl: Dušo moja, srce moje (prim. prev.) 103
iz strpljenja kćer koja je toga jutra bila zbilja vrlo ner-vozna: — Ta ne diži se svakoga minuta, dosadno je. Istim glasom, samo spuštenim za dva tona, iskvarenim je-zikom mati odgovori: —Vi jedete, bos otros1... što nećeš da i on jede? —Ustaj od stola, ili se smiri... užasno si nam dosadna... Stara se usprotivi, te obe stadoše grditi kao španske bogomoljke, mešajući đavola i pakao uz ulične psovke: —Hija del demonio. —Guerno de Satanas. —Puta!... —Mi madre!2 Zan ih je preplašeno gledao, dok su ostali gosti, naviknuti na te domaće scene, i dalje mirno jeli. Jedino se umeša de Poter iz pažnje p-rema stranome čoveku: — Ta de, ne svađajte se. AH se Roza, besna, okrete k njemu: — A šta se pa ti mešaš? ... Kakav je to način!... Zar ja ne smem da govorim? ... Ako sam dotle došla, idi ti lepo svojoj ženi!... Sita sam tvojih očiju kao u pržena merlana i ta tvoja tri čuperka što su ti pretekla... Nosi ih svojoj ćurci, krajinje je vreme!... De Poter se smešio, malo bled: —Pa ti sad živi s tim!... — promrmlja on sebi u brkove. —Prema svecu i tropar... — dreknu ona i sva se isturi na sto ... — A, znaš, vrata su otvorena ... čisti se ... hop! —Nemoj, Rozo ... — stadoše preklinjati bedne izbledele oči. A majka Pilar, počevši opet jesti, reče nekako komično ravnodušno: 1 Spanski: Vi ostali (prim. prev.). „ , ,„,.,m « Spanski: Vražja kćeri — Rogata sotono — Bluđnice — Majko' (pi""-prev.). 104
__ Kušuj, derane!... — da svi prsnuše u smeh, čak i Roza, pa i sam de Poter koji je ljubio svoju ljubavnicu iako je još praskala, i, da bi sasvim zadobio njenu milost, uhvati jednu muvu i nežno je pruži Bihitu, držeći je za krila. I to je bio de Poter, slavni kompozitor, ponos francuske škole! Kako ga je to privezala ova žena, kakvim mađijama, onako ostarela od poroka, prostakuša, sa ovom materom koja joj je sram udvajala, pokazivala je onakvu kakva će biti posle dvadeset godina, kao viđenu u kakvu krivu ogle-dalu? ... Kafa je služena kraj jezera, u jednoj maloj pećini u steni, — prevučenoj iznutra svilom otvorene boje koja se prelivala od talasanja obližnjega jezera — u jednom od onih prijatnih gnezda za poljupce, pronađenih u pričama iz osamnaestoga veka, sa ogledalom na tavanici, u kome su se ogledale stare parke, kao zanete dok im se jelo sleže, opružene na širokom divanu, i Roza, upaljenih nafrakanih obraza, koja prote-žući ruke unazad, ka svome muzičaru govori: — O, Tatave moj... Tatave moj!... Ali te vatrene nežnosti nestade zajeđno sa vatrom od šart-reza, i kad jednoj od tih dama pade na pamet da se provo-zaju čamcem, ona posla de Potera da ga spremi. —A kad bih ja to kazao Dezireu... —Dezire ruča. —Pa čamac je pun vode; treba vodu ispljuskati, a tu tre-ba zapeti... —2an će ići s vama, đe Potere... — reče Fani koja vide đa će opet naići neka scena. Sedeći jedan prema drugome, raskrečenih nogu, svaki na zasebnoj klupi u čamcu, živo su praznili vodu iz njega, ću-teći, ne gledajuei se, kao hipnotizovani ritmom vode što pljuska sa njihovih dvaju ispolaca. Oko njih je širila senku sveža i mirisna velika katalpa koja se ogledala na blistavom jezeru. 105
—Jeste li vi odavno sa Fani? — upita odjednom muzičar zastajući malo u svome poslu. —Dve godine... — odgovori Gosen, malo iznenađen. —Samo dve godine!... Onda ovo što vidite danas može, možda, da vam koristi. Ja sam, evo, dvadeset godina s Ro-zom, dvadeset godina je kako sam, posle tri godine što sam ih kao pitomac proveo u Rimu, ušao jedne večeri u oirkus i kako sam je viđeo gde stojeći na svojim malim dvokolicama na zaokretu na stazi juri ozgo k meni, sa zamahnutim bičem, pod šlemom sa osam gvozdenih šiljaka, u pojasnom oklopu od zlatnih ljusaka, koji joj je čvrsto obuhvatao struk do pola butina. Ah! da su mi kojom srećom rekli... Počevši opet ispljuskivati vođu iz čamca, on ispriča kako su se njegovi u kući najpre podsmevali toj njegovoj vezi; docnije, kad je stvar postala ozbiljna, njegovi roditelji su pokušavali ш sto načina, molili, davali oberučke, samo da ga od nje rastave. Dva ili tri puta je bludnica odlazila, pošto joj je dobro plaćeno, ali je opet odlazio k njoj. „Da probamo s putovanjem..." govorila je mati. Putovao je, vratio se, i opet otišao k njoj.'Onda je pristao da ga ožene; devojka umi-Ijata, miraz veliki, obećanje za Akademiju umetnosti među svadbenim poklonima... I, posle tri meseca, on ostavi novu kuću i ode u staru... — Ah! mladiću, mladiću!... Izlagao je svoj život suvim glasom, ne krete mu se ni jedan mišić na licu ukrućenom kao uštirkana kragna koja ga je tako prava držala. I barke su prolazile, pune studenata i de-vojčura, iz njih su se razlegale pesme, smeh mladosti i pijan-stva; koliko bi ih među ovim nesvesnim trebalo da zastanu, da i ош čuju strašnu lekciju!... U pećini, za to vreme, kao da su svi bili rešeni da rade na tome da rastave njih dvoje, stare „gospodstvene" solile su pamet Fani Legran... 106
__Lep je, njen mali, ali bez prebijene pare... kuda će je to odvesti? ... — AM, kad ga volim!... A Roza, sležući ramenima: __ Ta ostavite je... ona će propustiti i ovoga Holanđanina, kao što sam je videla gde propušta sve svoje divne poslove ... Posle onoga što je bilo s Flamanom, opet je pokušala da bude pametna, ali evo je sad luđa nego ikad... — Ау! vellaca1... — progunđa mama-Pilar. Engleskinja klovnovske glave umeša se sa svojim groznim izgovorom zbog koga je tako dugo požnjevala uspeh: — To je, mala, bilo frlo lepa voleti ljubav... to je bilo frlo dobro, Ijubav, znate... ali vi treba da voli i novac... ja sad, da sam još jednako bogata, da li bi moj bankar on rekao bi ružna sam, mislite? ... Ona besno skoči, podiže glas do pištanja! — Oh! to je ipak bilo užasno, ta stvar... Biti slavnom u svetu, svetskom, poznatom, kao kakav spomenik, kao neki bulevar... tako poznatom da nemate nijednoga bednog kočijaša, kad rečete „Vilki Kob!" odmah je on znao gde je to... Imati prinčeve pod nogama i kraljeve; ako pljunem, oni kažu lepo je to, pljuvanje!... I eto sad ta gadna bitanga koja neće da me vidi, iz toga razloga što sam ružna; a ja opet nemala od čega platiti mi ga za jednu noć. I postavši sve bešnja pri pomisli da su je mogli smatrati ružnom, naglo raskri haljinu: — Lice, yes, ja žrtvovala; ali to, grudi, ramena... Je li to belo? Je li čvrsto? ... Ona bestidno pokaza svoje telo kao u veštice koja je ostala mlada nekim čudom, iako je trideset godina bila u zažarenoj peći, a nad njim se dizala glava, svela, mrtvaeka od vratne iinije pa naviše. 1 Spanskl: Eh, seljanka (prim. prev.). 107
—Gospođe, čamac je spremljen!... — viknu de Poter- a Engleskinja, zakopčavajući haljinu nad onirn što joj je ostalo od mladosti, promrmlja u smešnoj, dubokoj ucveljenosti: —Ja ne mogla bi ipak ići sasvim kola po trgovi!... U ovom živopisnom dekoru Lankrea1 po kome su kaćipe-rasto beli letnjikovci odskakali od prolećnog zelenila, sa onim njegovim zaravancima i rudinama oko maloga jezera, sveg iskrljuštanog od sunca, čudno je bilo ukrcavanje celokupne ove stare oronule Citere;2 slepa Sombreza, stari klovn i para-lizovana Defu, za kojima se po vodenim brazdama osećao mošusni miris od njihova lorfanja. Zan je držao vesla, povijen, zastiđen i očajan da ga kogod ne spazi i ne pripiše mu neku gadnu ulogu u ovoj kobnoj alegorijskoj barci. Srećom, prema njemu je bila, da mu os-veži srce i oči, Fani Legran koja je sedela pozadi kraj krme koju je držao de Poter, Fani čiji mu osmejak nije nikad izgledao tako mladalački, nesumnjivo zbog poređenja. — Pevaj namštogod, mala... zamoli Defu, koju proleće raznežavaše. Svojim izrazitim i dubokim glasom, poče Fani barkarolu iz Klaudije, koju je muzičar, uzbuđen tim podsećanjem na njegov prvi veliki uspeh, pratio zatvorenih usta, podražava-jući orkestar, to talasanje koje se preliva preko melodije kao svetlost po uzburkanoj vodi. U ovaj čas, u ovome živopisu, to je bilo divno. Sa obližnjeg zaravanka povikaše „bravo"; a Provansalac, upravljajući veslima po taktu, oseti žeđ za tom božanskom muzikom sa usana svoje ljubavnice, pođuze ga iskušenje da pripije svoja usta na sam izvor, pa da pod sun-cem, zabačene glave, pije večito. 1 Nikola Lankre, francuski slikar (1690—1743) (prim. prev.). ' Ostrvo u Arhipelagu, gđe je Veneri bio pođignut divan hram. Na Vc ničkom jeziku — ćarobno ostrvo, otadžbina amora (prim. prev.). 108
Odjednom Roza, besna, prekide kantilenu; jedilo ju je me-šanje glasova: — Hej vi dole, pevači, hoćete li već jednom prestati da gučete jedno drugom u lice? ... Mislite, valjda, zanima nas vaša pogrebna romansa ... Dosta s tim ... pre svega dockan je, Fani mora natrag u jazbinu ... I besnim pokretom pokazujući najbliže pristanište: — Pristani tamo ... — reče ona svome ljubavniku — bliže će im biti stanica ... Grub je bio taj rastanak; ali je nekadašnja dvokoličarka iz cirkusa naučila svoje poznanike na takvo svoje ponašanje, te se niko ne usudi da se buni. Par bi izbačen na obalu sa nekoliko reči hladne uotivosti upućenih mladiću i zapovesti-ma za Fani, nekim piskavim glasom, pa se barka udalji, pu-na vike i svađe koju završi uvredljivo praskanje u smeh, koje vodena zvucnost donese dvoma zaljubljenima. — Ouješ, čuješ — govorila je Fani, bleda od srdžbe kao krpa — to se ona nama podsmeva ... I sva njena poniženja, sva njena mržnja, obuzeše je ponovo pri toj poslednjoj uvredi, pa ih ona stade nabrajati idući ka železničkoj stanici, priznavati čak i one stvari koje je uvek krila. Roza je samo gledala da je nekako odvoji od njega, da joj pruži što zgodniju priliku da ga vara. — Šta mi nije govorila, da me navede da pristanem s Holanđaninom... Pa i maločas su sve na to navalile... Ja te vrlo mnogo volim, razumes, a to je njoj nezgodno zbog njenih raskalašnosti, koje ona čini od svake ruke, najniže i najgroznije. A to sve zato što ja neću više... Ona zastade, vide ga vrlo bleda, drhtavih usnica, kao one večeri kad je pretresao đubre od pisama. — Oh! ne boj se ništa — reče ona —... tvoja ljubav me 109
је lečila od svih tih užasa... Odvratni su mi oboje, i ona i njen kužni kameleon. — Neću više da ostaneš tamo — poče Ijubavnik lud od nezdrave ljubomore —... puno je gadosti u hlebu što ga ti zarađuješ; vratićeš se opet k meni, izlazićemo ipak na kraj. Ona je i očekivala taj krik, izazivala ga već odavna. Među-tim, usprotivi se, napomenuvši da se udvoje, sa trista frana-ka iz ministarstva, teško može živeti, da još treba da žive odvojeno... — I ja sam toliko patila, kad sam ostavila jadnu našu kučicu!... Razmaknute klupe, pružale su se pod akacijama koje, sa telegrafskim žicama, punim lasta, označavaju put; da bi im bilo zgodnije za razgovor, sedoše zagrljeni, oboje jako uzbu-đeni. — Trista franaka mesečno — govorio je Zan — pa kako to izlaze na kraj Hetemaovi koji imaju svega dvesta pe-deset?... —2ive na selu, u Šavilu, cele godine. —Pa lepo, hajde i mi tako, ja ne marim baš toliko za Pariz. —Zbilja? ... rado pristaješ?... ah! milo moje, milo moje!... Svet je prolazio putem, niz magaraca je trkom odnosio goste koji su se zadržali sutradan po svadbi. Nisu se mogli ljubiti, te su nepomično sedeli, pripijeni jedno uz drugo, sne-vajući o podmlađenoj sreći u letnje večeri koje bi odisale ovom poljskom svežinom, bile ovako blago tihe, razveseljene puonjima iz karabina i veselom svirkom na orguljama na veselju u predgrađu. 110
8 Nastaniše se u Savilu, između gornjeg i donjeg sela, kraj starog šumskog puta, koji zovu Gardijskom kaldrmom, u jed-noj kućici, nekadanjem zborištu lovaca, pri ulasku u šumu; tri sobe, malo nešto veće od onih u Parizu, opet njihove stva-ri za malu porodicu, od trske pletena naslonjača, šareni or-man, a grozno zelene tapete njihove sobe krasi jedino Fanina slika, pošto se pri seobi slomio ram one fotografije Kastlea te je sad bledela na tavanu. Više se nikako nije ni govorilo o jadnom Kastleu otkako su mu stric i snaha prestali pisati. — Prava kukavica.. — govorila je ona, sećajući se kako je Leventa lako pristao da pripomogne pri njihovu prvom razdvajanju. Jedino što su male javljale novosti svome bratu, ali Divona više nije pisala. Možda je još bila ljuta na svoga deverčića; Ш je pogađala da se ona gadna žena vratila da otvara i pretresa njena jadna materinska pisma iz krupnih seljačkih slova. Pokatkad su mogli misliti da su i sad u Amsterdamskoj ulici, kad bi se probudili uz romansu Hetema, opet njihovih suseda, i uz zviždanje vozova koji su se neprestance ukrštali s one strane puta, a videli se kroz grane velikoga parka. Ali umesto surih okana na zapadnoj železničkoj stanici, umesto 111
njenih prozora bez zavesa, kroz koje se vide pogrbljene či-novničke prilike, i umesto huke koja krklja po strmoj ulici, uživali su u mirnom, prostranom zelenilu, iza svoga malog voćnjaka, okružena drugim vrtovima i kućicama, u šumar-cima koji su se spuštali sve do obale. Ujutru, pre nego što će otići, doruokovao bi Zan u njiho-voj maloj trpezariji, a na njoj otvoren prozor što gleda na onaj široki kaldrmisani put, travora obrastao, optočen živom ogradom od bela trnja gorka mirisa. Tuda je stizao na sta-nicu za deset minuta duž šumnoga parka po kome se raz-legao cvrkut; a kad bi se vraćao, nestajalo je tog žagora sve više, ukoliko bi više senke izlazile iz šumaraka i padale po mahovini zelenoga puta, zarumenjena od sunčeva zalaska, kada bi se kukanje kukavica svuda po šumi naizmenično čulo s ćurlikanjem slavuja po bršljanu. Ali evo gde, posle prvog oduševljenja naseljem i stišanog iznenađenja od tišine oko njih, ljubavnika opet робе mučiti jalova i ispitivačka ljubomora. Svađa njegove ljubavnice s Rozom, i odlazak iz hotela, doveli su do dvosmislenog i groz-nog objašnjavanja između tih dveju žena, što je oživelo nje-govu sumnju, njegovo najmuonije strahovanje; a kad bi od-lazio od kuće i iz voza ugledao njihovu nisku kuću, pri-zemlje sa izbočenim potkrovnim prozorčetom nad njim, njegov pogled je probijao zidove. Govorio bi: „Ko zna?" i to ga je pratilo sve do akata u kancelariji. Kad bi se vratio, tražio bi od nje da mu sve ispriča šta je radila toga dana, do najmanje sitnice, kaže svoje poslove, vrlo često beznačajne, pri čemu bi je neočekivano prekidao jednim: „Na šta sad misliš? ... brzo, brzo..." bojeći se stalno da ona žali za nečim ili za nekim iz svoje grozne prošlosti, koju mu je ona uvek ispovedala sa podjednakom, nezbunlji-vom otvorenošću. Kad su se sastajali samo nedeljom, bili željni jedno dru-goga, bar nije imao vremena za ove uvredljive moralne is112
trage do sitnica. Ali ovako zbliženi, nastavljajući život udvo-je, mučili su jedno drugo čak i pri milovanju; u svojim naj-prisnijim zagrijajima, uzbuđeni teškom srdžbom, bolnim ose-ćanjem nečega nepopravljivog, on se iznuravao hoteći nju — otupelu za ljubav — da dovede do uzbuđenja koje nju još nije poduzimalo, a ona opet gotova na sve muke da bi mu pričinila veću radost nego desetorici drugih, nije uspevala u tome i zato plakala u nemoćnom besu. Zatim se malo smiriše; možda od čulne zasićenosti u tihoj prirodi oko njih, ili još pre od susedstva porodice Hetema. A od svih porodica koje žive u okolini Pariza, možda nijedna nikad nije umela kao ova uživati u slobodnom životu na selu, osećati radost išto idu u dronjcima sa šeširom od kore, žena bez midera, a muž u platnenim plitkim cipelama, što po ruč-ku nose kore patkama, otpatke zečevima, i što mogu pleviti, grabuljati, kalemiti, zalivati. — Oh! zalivanje... Hetema su odmah počinjali s tim čim bi muž, po dolasku kući, svoje kancelarijsko, zamenio nekakvim robinzonskim odelom; posle večere bi opet udarili u zalivanje, pa iako je noć uveliko pala, po tmini iz maloga vrta, iz koga je bila sveža para od mokre zemlje, čulo se škripanje šmrka, uđara-nje velikih kanti za zalivanje i šibanje jakih mlazeva po svim lejama, koji kao da su sa čela radnika padali u rešetku od kanite, a čuo bi se s vremena na vreme kakav trijum-falni uzvik: —Sipala sam trideset i dve na šećerac!... —A ja četrnaest na lepog čoveka!... Ljudi koji se nisu zadovoljavali time što su srećni, nego su i gledali sreću jedno drugoga, sladeći svoju sreću tako da vam voda pođe na usta; muž naročito, koji je tako divno pričao o radostima zimskoga života udvoie: — Nije ništa ovo sad, videćete u decembru!... Dođe čovek kući blatnjav, mokar sa svom onom pariskom dosadom o 113
vratu; naiđe na dobru vatru, dobru lampu, na mirisnu supu a pod stolom drvene plitke cipele, pune slame. Ne, vidite kad čovek smaže punu činiju kupusa s kobasieama i koma-dinu grijera, koji se zavija u krpe da bi se održao svež, kad sve to zalije litrom vina koje nije prošlo kroz Bersi,1 te se provuklo bez „krštenja" i trošarine, kako je tada divno pri-vući naslonjaču vatri, zapaliti lulu, pijući kafu uz karamel s rakijom, malo pridremati jedno prema drugome, dok se lagano kravi zamrznuti prozor... Oh! samo malčice, dok se jelo uglavnom slegne.. Posle čovek malo crta, žena raspre-ma, svršava svoj posao, razmešta postelju, sprema grejalicu i, pošto legne i mesto se zagreje, padne i muž u to, pa se ščučunji i celim telom obuzme čoveka toplota, kao da je sav ušao u slamu svojih drvenih, plitkih cipela ... On je postajao gotovo rečit, govoreći o materijalnosti, on, kosmati div, krupnih vilica, koji je inače tako plašljiv da ne može da kaže dve reči, a da ne pocrveni i ne zamuca. Ta ga je luda plašljivost, u smešnoj suprotnosti sa ovom crnom bradom i ovim džinovskim telom, oženila i uvela ga u miran život. U dvadeset i petoj godini, Hetema je pucao od snage i zdravlja, a nije znao za ljubav i ženu, kad ga jed-noga dana u Neveru, posle neke zajedničke večere, odvukoše drugovi polupijana u jednu javnu kuću i primoraše ga da izabere jednu. Odatle je izašao sav spleten, vratio se, opet izabrao onu istu, platio njene dugove, odveo je sobom, pa, iz straha da mu je kogod ne preotme te da je mora ponovo osvajati, oženio se najzad njome. — Zakoniti brak, dragi moj... — pričala je Fani u tri-jumfalnom smehu Zanu koji ju je prestravljen slušao... —■ I ođ svih brakova što ih ja znam, ovaj je još ponajispravniji, najpošteniji. Ona je to tvrdila u svom iskrenom neznanju, pošto se, ne1 Mesto bUzu Pariza, na (fesnoj obaU Sene, gđe su veUka stovarlšta vina i rakije (prim. prev.). 114
sumnjivo, nije ni moglo drugojače misliti o zakonitim poro-dicama u koje je ona mogla uoi; a svi njeni pojmovi o ži-votu bili su takođe pogrešni i bezazleni, kao i ovaj sad. Ovi Hetema bili su susedi koji umiruju, budući stalno is-tog raspoloženja, gotovi čak i na usluge koje im mnogo ne smetaju, naročito gnušajući se scena i svađa u koje čovek mora da se umeša, i uopšte svega onoga što može da smeta blaženom varenju. Zena je pokušavala da pokaže Fani po-dizanje živine i zečeva, i zdravu radost od zalivanja, ali uzalud. Gosenova ljubavnica, palilulka prošla kroz ateljea, volela je polje samo ovda-onda, na izletima, kao mesto gde se može vikati, valjati se, izgubiti se sa svojim ljubavnikom. Mrzela je napor, rad; i pošto su joj šest meseci nadzomičke službe iscrpli zadugo radnu snagu, ona se gubila u nejasnoj oba-mrlosti, u nekom pijanstvu od udobnosti i poljskoga vazduha, te joj je od toga skoro neđostajalo snage da se oblači, češlja, pa čak i da otvori klavir. Pošto je sav domaći posao prepustila jednoj služavci iz toga sela, to, kad padne veče, i ona stane .Да se priseća šta je sve radila preko dana da to ispriča Zanu, nije mogla da se seti ničega, sem jedne posete Olimpi, ćaskanja preko ograde, oi-gareta, čitavih gomila cigareta, od čijih opušaka se prljao mermer pred kaminom. Već šest sati!... Jedva je imala vre-mena da navuče haljinu i zadene cvet za prsa, da mu izađe u susret zelenim putem... A kad nastaše magle i jesenje kiše, kad se stade rano smrkavati, ona dobi još jedan izgovor da ne izlazi; i pri pov-ratku, često bi je zaticao u ganduri1 od bele vune s krupnim naborima, koju bi oblačila ujutru, sa visoko prikupljenom kosom, kao kad je pošao. Divna mu je tako izgledala, sa još mladalačkim potiljkom, osećao je da je njeno primamljivo i 1 Persijska bluza bez rukava (prlm. prev.). 115
negovano telo potpuno spremno, neutegnuto. Pa ipak, dirala ga je ta klonulost, plašila ga kao kakva opasnost. A on, posle napomog rada kojim je povećavao prihode ne obraćajući se Kastleu, posle noći probdevenih nad planovima i crtežima topova, kara i pušaka novoga modela, što je crtao za Hetemov račun, i sam odjednom oseti na sebi razoran uti-caj života na selu i osamljenosti, od čega se nisu mogli oteti ni najsnažniji i najživlji ljudi, a koji je i njegovoj ranoj mladosti u kakvom zabačenom kutku slobodne prirode usadio klicu obamrlosti. I pošto je život u stvarnosti njihovih gojazndh suseda imao uticaja na njih pri tom neprekidnom odlaženju i dolaženju iz jedne kuće u drugu, i uz nešto malo opao moral i grozan apetit, Gosen i njegova ljubavnica i sami dođoše dotle da ozbiljno pretresaju pitanje o tome šta će se jesti i kad će se leći. Cezar im je poslao jedno bure svoje cevarike, te su pro-veli ceo dan u nedelju da ga pretoče u boce, držeći otvorena vrata na svome malom podrumu, a pod zracima poslednjega sunca u godini, i pod plavim nebom po kome su preletali ružičasti oblaci, rumeni kao šumski vres. Nije bilo daleko vreme drvenih plitkih cipela, punih tople slame, ni kratkoga dremeža udvoje, jedno s jedne, drugo s druge strane, kraj vatre od panjeva. Srećom doživeše jednu razonodu. On je zateče jedne večeri veoma uzbuđenu. Olimpa joj je baš bila ispričala istoriju jed-noga malog siročeta koje je u Morvanu1 čuvala neka baba. Otac i mati mu u Parizu, drvarski trgovci, niti su štogod pisali, niti su plaćali već toliko meseci. Baba naprasno umrla, te lađari odveli pušu jonskim kanalom, da ga vrate njegovim roditeljima; ali njih više nigde nije bilo. Drvara zatvorena, mati otišla s ljubavnikom, otac se propio, propao, nestao.. • 1 Morvan je planinskl kraj u srednjoj Francuskoj, Između Loare i Joae (prim. prev.). 136
Divni su ti zakoniti brakovi!.. . I eto sad to jadniče, šest mu godina, pravo anđelče, gladno i golo, na uliei. Ona se ražalila do suza, pa će odjednom: __ Da ga uzmemo ... hoćeš? __ Pa to je ludost! _ A što? ... Sasvim uza nj, ulagujući mu se: __ Znaš kako sam želela dete od tebe; podigli bismo ovo, školovali ga. Zavoli čovek vremenom tu nahočad, kao da su mu rođena ... Ona se pozivala i na to da bi to bilo razonođenje za nju koja po ceo dan zaglupljuje od bezbroja gadnih misli. Kakvo dete bilo bi joj spas. A kad vide da se on uplaši od troškova: —Ta tu neće biti nikakva troška... Pomisli samo, šest godina!... odevaćemo ga od tvojih starih haljina ... Olimpa, koja se u to razume, uveravala me je da nećemo to ni osetiti. —Pa neka ga onda otna oizme! — reče Žan ljutito, kao čovek koji oseća da je pobeđen svojom sopstvenom popust-ljivošću. On ipak pokuša da se odupre jednim odlučnim raz-logom: —■ A kad ja ne budem bio više ovde?... On je retko govorio o tome svom odlasku, da ne bi ža-lostio Fani, ali je mislio na to, tešio se njim pred opasnosti-ma od ovoga poirodičnoga života i pri tužnim ispovestima de Poterovim. — Imala bi feubure s tim detetom, teško bi ti bilo u budućnosti!... U Fani se oči ovlažiše. Varaš se, milo moje, biće bar neko kome ću pričati o tebi, imaću utehe, a i odgovornost, koja će mi davati snage da radim, da opet zavolim život... On razmisli za časak, vide je sasvim samu u praznoj kući: — Gde je taj mali? - U Ba-Medonu, kod nekoga lađara koji ga je uzeo na 117
nekoliko dana... A posle, sirotinjski dom, pomoć dobro-tvora. — Pa dobro, dovedi ga, kad ti je baš toliko stalo ... Ona mu obisnu o vrat, zaradova se kao dete, te je cele večeri svirala, pevala, srećna, bujna, preobražena. Sutradan, u vagomi, pričao je 2an gojaznom Hetemi o njihovoj odluci, koji je, izgleda, znao za tu stvar, ali nije želeo da se meša. Zavaljen u uglu i zadubljen u Mali žurnal, mucao je iz du-bine svoje brade: —Da, znam ... ženska posla ... to me se ne tiče ... I pomolivši glavu iznad previjanih novina, reče: —Vaša žena mi izgleđa veliki zanesenjak. Zanesenjak ili ne, tek ona je uveče bila zaprepašćena, klečeći sa tanjirom supe u ruci i pokušavajući da pripitomi to morvanđijsiko derle koje je, stojeći, odbijalo supu, saginjalo glavu, svoju ogromn.u glavu sa kudeljastom kosom, i uporno ćutalo, nije htelo jesti, pa čak nije davalo ini lice da mu se vidi, i ponavljalo prigušenim, jednolikim glasom: — Vidi Meninu, vidi Meninu. — Menina mu je ta njegova baba, mislim... Za dva sata mu nisaim mogla izmamiti druge reči. I 2an navali na njega da uzme supu, ali bezuspešno. Tako su ostali tu, klečeći oboje pored njega, jedno s tanjirom u ruci, a đrugo s kašikom, kao pred bolesnim jagnjetom, ne-prekidno ga hrabrili, tepali mu, ne bi li se odlučio. — Daj mi da večeramo, možda nas se plaši; ješće, ako ga ne budemo gledali... Ali on i dalje osta nepomičan, preplašen, neprestano po-navljajući svoju tužnu molbu maloga divljaka: „Vidi Me-ninu", što im je srce cepalo, dok najzad ne zaspa, uspravljen uz orman za stono posuđe, i to tako tvrdo da su ga svukn, metnuli ga u glomaznu seljačku Ijuljašku koju su pozajmili u jednoga suseda, a on, pri tom, ni za trenutak ne otvon oči. 118
__Vidi kako je lep... — govorila je Fani, veoma ponosna sa tog svog dobitka; i ona je primoravala Gosena da se divi tom upornom čelu, finim i nežnim crtama na preplanulom seljačkom Hcu, toj savršenosti maloga tela razvijenih krstina, punih ruku, nogu kao u maloga fauna, dugih i 6vrstih, već maljastih dole. Ona se sva zanosila posmatrajući ovo lepo dete. — Ta pokrij ga, nazepšće... — reče 2an glasom od koga ona zadrhta, kao da se iza sna trže; i dok ga je ona nežno ututkavala, mali je protegnuto i jecavo uzdisao — talasanje očajanja iako je spavao. Prekonoć, stade u snu sam govoriti: —Nunu me... Menina ... —Sta kaže? ... čuj... — to će biti „nunaj"; ali šta znači ta reč na pokvarenom narečju? Zan nasumce pruži ruku i stađe ljuljati tešku ljuljašku; malo-pomalo dete se umiri i opet zaspa, držeći u svojoj gruboj i hrapavoj ručici ruku za koju je đržao da je ruka njegove Menine umrle pre petnaest dana. On je bio kao divlja mačka u ikući, koja je grebla, ujedala, jela odvojena od ostalih, režala kad bi se kogod približio njenu čanku; ono mekoliko reči što su mu izmamljene, bile su na varvarskom jeziku morvandijskih ugljara koje niko ne bi mogao razumeti bez muža i žene Hetema koji su bili iz istoga kraja kao i on. Pa ipak, silnom negom i blagošću, uspelo se da se pripitomi malo „matice",1 kako je on to govorio. Pristao je da zameni dronjke v. kojima su ga bili doveli, toplim i čistim odelom od čije blizine ga je užas obuzimao prvih dana, kao šakala koga bi neko hteo umotati u ogrtač od krtice. Nauči da jede za stolom, da upotrebljava viljušku i kašiku, i da kaže, kad ga ko upita, da „su ga oni u selu zvali 2ozaf". 1 „Maieice" (prim. prev.). 119
Jos se nije moglo misliti na to da mu se dadu ni najosnov-nijja znanja. Ođgajenom usred šume, u ugljarskoj kolibi, bru-jala je šumna i živa priroda u debeloj glavurdi maloga gorštaka kao morska huka u školjkinoj spirali; d nije bilo načina da se u nju unese drugo štogod, niti da ga čovek zadrži kod kuće, čak i po najgorem vremenu. Po kiši, po snegu, kad ogolela drveta štrče kao korali od inja, on se iskradao, pretraživao šiprage, razrivao krtičnjake, vešto i svi-repo kao Iovaoka lisica; i kad bi se vratio, savladan glađu, nalazila mu se u izdrpanom parhetskom kaputu, u džepu od njegovih pantalonica kaljavih do trbuha, kakva skočanjena ili lipsala životinja, ptica, krtica ili poljski miš, ili, ako toga nema, cvekle i krompiri koje je iskopao po polju. Ništa nije moglo savladati njegov nagon za krađom i pljač-kom i njegovu seljačku čudnu naviku da skriva u stranu sve moguće sitne sjajne stvari, bakarna dugmeta, zrna od ahata, staniol od čokolade, što je skupljao, skrivao u šaku i odnosio na skrovito mesto kao kradljiva svraka. Celoj toj pljački davao je on, za avoj račun, neko nejasno i opšte ime — roba — koju je геб on izgovarao na svoj način; ni razlozi, ni ša-mari nisu mogli da ga spreče u tome da skuplja svoju „ro-bu", na racun svih i svačega. Samo Hetema su dovodili stvari u red, rađi čega je crtač držao pod rukom na svome stolu, oko koga se šunjao mali divljak privučen šestarima i olovkama u boji, bič za pse ko-jim mu je puckarao oko nogu. Ali ni Žan ni Fam' ga nisu tako zastrašivali, mada je mali prema njima bio podmukao, nepoverljiv, ne dajući se ukrotiti čak ni nežnim maženjem, kao da ga je Menina na samrti lišila svake mogućnosti da izlije svoju ljubav. Fani, „pošto je lepo bazdela", nekako je i polazilo za rukom da ga malo podrži na kolenima, ali pre-ma Gosemi, koji je, međutim, prema njemu bio vrlo blag, bio je staino ona ista divlja životinja kao pri dolasku, krv-ničkoga pogleda, ispruženih noktiju. 120
Nesavladljivo i gotovo nagonsko tuđenje ovoga deteta, ne-obična pakost u njegovim sitnim, plavim očima sa trepavi-cama kao u albina, a naročito odveć velika i nagla Ijubav Fanina prema ovome tuđinčetu što je neočekivano palo u niihov život, mučilo je ljubavnika novom sumnjom. To je, možda, njeno rođeno dete koje je bilo na čuvanju kod da-dilje ili kod njene maćehe; a kako nekako baš u to doba sa-znadoše da je Mašoma umrla, izgledalo je da se to sasvim poklapa sa njegovom mučnom sumnjom. Ponekad noću, kad bi u svojoj ruci držao grčevito pripijenu malu ruku — jer je dete u srm mislilo stalno da drži Menininu ruku — ispitivao bi ga o svemu što ga je grizlo, a što nije hteo priznati: „Odakle si došao? Ko si?" u nadi da će prokljuviti, da će mu toplota ovog malog stvorenja saopštiti tajnu njegova po-rekla. Ali ga lodjednom umiriše reči čiča-Legrana, koji je došao da zamoli da ga pomognu da plati pervaz na grobu svoje pokojnice, pa se razvikao na svoju kćer kad je video Žozafovu ljuljašku: — Gle, derle... Sad si sigurno zadovoljna!... Ti koja inače nisi mogla nikad ni jedno izbaciti. Gosen je bio tako srećan, da je platio pervaz, ne tražeći pređračun, i zadržao čiča-Legrana na ručku. Službenik na tramvaju na pruzi Pariz-Versalj, pomodreo od pića i od kaplje, ali stalno živ i raspoložen, sa šeširom ođ kuvane kože i velikim florom oko njega zbog žalosti, te mu je izgledao kao šešir pravog službenika pogrebnoga društva, stari kočijaš je izgledao očaran prijemom od strane gospodina nJegove kćeri, te je, s vremena na vreme, dolazio da večera s njima. Njegova seda kosa, bela kao u drvene lutke, nad glatkim i otečenim licem, njegovo veličanstveno pijanačko držanje, poštovanje što ga je ukazivao svome biču stavljajući ga, spuštajući ga u kakav siguran kut vrlo pažljivo kao dadilja, ostavljali su živ utisak na dete; i odmah starac i on 121
postaše veliki prijatelji. Jednoga dana, pri kraju zajedničke večere, iznenadiše ih Heterna: — O! izvinite, vi ste u porodičnom krugu... — poče gos-pođa Hetema, cifrajući se, i te reči zviznuše Zana po licu ponižavajući ga kao da mu neko udari šamar. To njegov porodični krug!... Ovo nahoče što hrče s glavom na stonom čaršavu, ovaj matori omlitaveli razboj.nik s lušom u usnom uglu jedne dostojanstvene pijandure, što melje kad govori i po stoti put priča da mu bič od dva marjaša traje šest meseci, i kako dvadeset godina nije promenio bičalje!... Njegov porodioni krug, taman posla!... nije, koliko mu nije žena ova Fani Legran, ostarela i premorena, rašljampavljena, podlakćena u duvanskom dimu... Neće proći ni godinu dana, a svega će toga nestati iz njegova života, kad nastanu površna poznanstva na putu i za opštim stolom u gostionici. U drugim trenucima, ta pomisao na odlazak, na koji se on pozivao kao da opravda svoju slabost čim bi osetio da pada, da ga nešto vuče naniže, ta pomisao umesto da ga umiri, umesto da ш od nje bude lakše, činila je da on oseti mnogostruke veze stegnute oko sebe, osećao kako će пш se srce cepati pri rastanku da će imati deset raskida, a ne jeđan, da će mu vrlo teško pasti da ostavi ovu malu đetinju ruku koja je noću ostajala u nj'egovoj. Pa i sam La Bali 1, srnajka koja je zviždala i pevala u svome vrlo malome kavezu koji joj je stalno trebalo čistiti, a u kome se ona pogrbljavala kao stari kardinal u svome gvozdenom zatvoru; da eto, čak i taj La Bali uvukao mu se u jedan mali kutak u srcu i muke bi ga stalo da ga odatle iščupa. Ipak se bližio taj neizbežni rastanak i ovaj divni mesec jun, koji je davao prirodi svečan izgled, biće verovatno pos-lednji što ga provode zajedno. Da li je od toga bila nervozna 1 2an đe la Bali, francuski karđinal, proveo je u gvozđenom ^ave?u ?g 1469. đo 1480, gđe je bio zatvoren po naređbi Luja XI, protiv Koga J stvarao zaveru (prim. prev.). 122
i razdralljiva, ili što je vaspitavala Zozafa tako naglo i svesrdno? To poučavanje bilo je strašno dosadno malome Morvandijancu koji je satima stajao pred pismenima, a nije ih ni gledao, ndti čitao, čelo mu je izgledalo zatvoreno šipom kao dvokrilne vratnice na seoskom dvorištu. Iz danaudannjen karakter se pokazivao u naprasitosti i plaču, u neprekidnoj svađi, mada je Gosen gleđao da popusti; ali ona je vređala, iz njene srdžbe izbijala je takva gadost zlobe i mržnje protiv mladosti njenog Ijubavnika, protiv njegova vaspitanja, nje-gove porodice, protiv jaza koji život sve dublje kopa između njihovih dveju sudfoina, da ga je umela žacnuti gde ga naj-više boli, te bi i on planuo i odgovorio. Samo što se on u Ijutnji uzdržavao, sažaljevao je kao lepo vaspitan čovek, uzdržavao se od udaraca koji bi boleli, a lako bi ih bilo zadati, dok se ona podavala svoj jarosti jedne neodgovome i bestidne bludnice, upotrebljavala sve kao oruž-je, i sa nekom svirepom radošću gledala da umotri na licu svoje žrtve grčenje od bola koji mu je nanosila, pa bi mu se, odjednom, bacila u naručje i molila ga da joj oprosti. Izraz na licu gospodina i gospođe Hetema, koji su bili sve-doci pri tirn rasprama što su se pojavljivale skoro uvek za stolom u trenutku kad svi sednu i nameste se, pa treba ot-klopiti činiju ili početi seći ребепје, bio je za slikanje. Smešni su izgledali gde se, preko postavljena stola, unezvereno po-gledaju. Da li će se moći jesti, ili će ovčji but odleteti u vrt s činijom, sosom i dobro kuvanim pasuljem s mesom? — Samo bez svađe!... — govorili bi oni uvek kad bi se povela reč da se sastanu; i s tim rečima su primili ponudu da ručaju zajedno u šumi, kad ih Fani pozva, jedne nedelje, preko zida... A, ne! Danas neće biti svađe, vreme je vrlo lepo!... I ona otrča da obuče dete, da napuni kotarice. Sve je bilo gotovo, polazili su, kad poštar donese jedno novčano pismo, te se Gosen malo zadrža dok ga potpisa. Pri ulasfcu u šumu, оп. stiže društvo, pa sasvim tiho reče Fani: 123
—Od strica ... Očaran je... Sjajna berba, prodata na čokotu... Vraća Dešletovih osam hiljada franaka i rnnogo pozdravlja svoju snahu i zahvaljuje joj. —Da, svoju snahu!... Kao svaki Gaskonjac ... Ostavi, stari podvaladžija... — reče Fani koja se više nije varala o stričevima s Juga; zatim, sva radosna: —Taj novac će morati da se da pod interes... Qn je pogleda zgranut, pošto je znao da je vrlo ispravna kad se tiče novca ... —Pod interes? ... pa ovo nije tvoje ... —Gle, zbilja, nisam ti ni rekla... — Ona pocrvene, pogled joj se zamrači, kao uvek kad i najmanje obiđe istinu... Ona dobričina Dešlet, pošto je saznao šta sve oni čine Zozafu, pisao je da zadrže taj novac, te da tako lakše podignu ma-loga. — Najzad, ako ti je to neprijatno, vratiće mu se nje-govih osam hiljada franaka, on je u Parizu... Po šumi ođjeknu glas gospodina i gospođe Hetema koji su bili pažljivi te izmakli napred: —Desno ili levo? —Des.no, desno... na jezerca!... —■ povika Fani pa se okrete svome Ijubavmku: —Ta nećeš, valjda, opet da se ždereš zbog tih gluposti... do đavola! Odavno mi već vodimo kuću!... Znala je ona ovo drhtanje njegovih bledih usnica, ovaj pogleđ koji je bacio na dete, ispitujući ga od glave do pete; ali, ovoga puta, bila je samo slaba Ijubomora. Bio je, na kraju, slabotinja kao i obično, popustio mira radi. „Što da sebe stavljam na muke, što da isterujem mak na konac? .. • Abo je ovo dete njemo, šta je moglo biti prirodnije nego to što ga je uzela k sebi, skrivajući od mene istinu, kraj svih svađa i ispitivanja kojima sam je podvrgavao!... Zar mje bolje primiti stvar onakvu kakva je, pa mirno provesti ovo nekoliko meseci što nam ostaju? ..." I on je išao talasastim šumskim putevima noseći njihov 124
poljski ručak u teškoj kotarici zamotanoj u belo, predan sud-bi, umoran, pogrbljen kao kakav stari vrtar, dok su pred njim išli zajedno mati i dete: Žozaf, nespretan, u prazničnom odelu, kupljenom „Kod lepe vrtarke", te nije mogao u njemu trčati; a ona u jutarnjoj haljini otvorene boje, gole glave i vrata, zaklonjena japanskim suncobranom, malo se ugojila u struku i tromo išla, a među pletenicama njene lepe kose jedan veliki sed pramen koji se ona nije više starala da sa-krije. Napred, malo niže od njih, spuštali su se strmim putem gospodin i gospođa Hetema. Na glavi su imali ogromne slam-ne šešire, kao turgajski1 jahači, u odelu od crvena flanela, natovareni jelom, spravama i mrežom za ribolov i plovkom za rakove. A žena, da bi pomogla svome mužu, hrabro je nosila lovačku trubu, prebačenu preko ramena i ogromnih joj prsiju, bez koje crtač ne bi ni mogao krenuti u šetnju po šumi. Par je pevao u hodu: Volim slušati veslo Večerom kad talase bije; Volim slušati jelena kad riče ... Olimpin repertoar bio je neiscrpan u tim ulicnim sentimentalnostima; i kad se samo pomisli gde ih je ona poku-pila, u kakvom sramnom polumraku iza spuštenih kapaka, i kolikima ih je pevala, neobično uzvišena postaje vedrina njena muža koji ju je pratio u terci. Izvesno je i ovaj čovek govorio, poput onoga grenadira sa Vaterloa: „Bezbroj ih je . •." kad je bio tako filozofski ravnodušan. Dok je Gosen sanjalački gledao ogromni par kako se gubi « jednoj udoljici, kuda je i sam pošao za njima, ču se ozdo s puta škripa točkova, detinji glasovi, pomamni smeh; i odjed' Stočarskl narođ u Sahari (prim. prev.). 125
nom se ukaza, na nekoliko koraka od njega, jedan tovar devojčica, zalepršaše se trake i kosa na jednim engleskim dvokolicama koje je vukao mali magarac, koga je ovim teš-kim putem vodilo za uzdu jedno devojče, jedva nešto malo starije od ostalih. Lako je bilo videti da je i Zan iz onoga društva, čiji je šaroiiki izgled, a naročito izgled one pune žene što se omotala lovačkom trubom, toliko zasmejao decu, da se nisu mogla savladati; zbog toga je devojče i pokušavalo da ih ućutka za časak. Ali ovaj novi turgajski šešir zagolica još više njihov ludi pođsmeh, i kad prođoše kraj čoveka koji se malo skloni da načini mesta malim dvokolicama, jedan mio, malo zbunjen, osmeh molio ga je za oproštaj i naivno se cudio što je u staroga vrtara lice tako ljupko i mlado. Om plašljivo pozdravi, pocrvene i ne znajući baš tačno zbog čega; a dvokolice se zaustaviše navrh strmoga puta, kod jedne raskrsnice, uz žagor detinjih glasića, koji su čitali sas-vim glasno, od kiše poluizbrisane reoi na putokazu... „Put jezerca", „Hrast glavnoga kraljevskog lovca", „Lažno poči-valo", „Put za Velizi..." Žan se okrete i vide kako se gubi zelenim putem, obasjanim suncem i posutim mahovinom, po kojem su točkovi klizili kao po kadifi, taj vihor svetle mla-dosti, te dvokolice sreće sa prolećnim bojama sa kojdh, kao rakete, izleće smeh kroz šumu. Naglo ga iza sna trže truba besne gospođe Hetema. Bili su posedali kraj jezerca i spremali se da razvežu donete stvari; izdaleka se videlo kako se na vodi ogleda beli čaršav na po-košenoj travi, i kako odskaču od zelenila bluze, crvene kao kaput u pikera.1 —Ta hajdete vazdan... kod vas je morski rak — vikao je gojazni čovek i čuo se nervozni glas Fanin: —Mala Bušro te zadržala uz put? ... 1 Sluga koji na konju jaše i voai pse kađ se pođe u lov (prim. prev.). 126
2an zadrhta tom imenu Bušro, koje ga odvede u Kastle, do postelje njegove bolesne majke. — Ta da — reče crtač, uzimajući mu kotaricu iz ruku... — Ona velika, plava, što je vodila, to je smovica doktorova. • • Kći njegova brata koju je on uzeo k sebi. Oni provode leto u Velizi... Prijatna je. __. Oh! prijatna... naročito njen drski izgled... — I Fani je, sekući hleb, motrila na svoga Ijubavnika, uznemirena zbog njegova rasejanog pogleda. Gospođa Hetema, vrlo ozbiljna, odvijala je šunku i jako napadala to što se devojčice puštaju da jure slobodno po šumi. —Vi ćete md, možda, odgovoriti da je to po engleski, i da je ona vaspitana u Londonu... ali to ne menja stvar, to zbilja nije učtivo. —Nije, ali je vrlo zgodno za avanture! —O! Fani... —Izvinite, zaboravila sam ... Gospodin vemje u svetice ... —Hajde da se jede... — reče Hetema, koji se već poče piašiti. Ali ona je imala da izbaci sve što je znala o devojkama iz dobrih kuća. Znala je ona divne stvari o njima... manastiri, pansioni, sve kao što treba ... Odatle su izlazile iscrpene, sve-le, zgađene na čoveka, nesposobne čak i đa rađaju. —A posle ih daju vama, zvekanima!... Bezazlenka!... Kao da ima bezazlenih devojaka; kao da sve devojke, bile one iz otmena sveta ili ne, ne znaju još od rođenja u čemu je stvar... Evo ja... ja sam u dvanaestoj godini već sve znala... a i vi isto tako, zar ne, Olimpo? —Naravno ... — reče gospođa Hetema, sležući ramenima; ali nju je naročito zanimalo šta će biti s ručkom, pošto ču Gosena kako počinje da se ljuti i govori da ima devojaka i devojaka, i da se može još naći u porodicama ... 127
—Ah! da, porodica — dočeka ga brzo i prezrivo njegova ljubavnica — da rečemo koju o njima...; naročito o tvojoj. —Cuti... Zabranjujem ti... —Buržujčino! —Droljo!... Srećom biće ovome kraja ... Nemam još mnogo da živim s tobom ... —Idi, idi, čisti se, tad ću samo ja dobiti... Stadoše se grditi u lice, pred gadnom radoznalošću deteta potrbuške izvaljenog u travi, kad jedan strašan zvuk trube, u stostrukom odjeku od jezera i gustih šumskih grupa jedne nad drugom, odjednom natkrili njihovu svađu. — Je H vam već dosta?... Hoćete li još? — i sav crven, naduvenih vratnih žila, krupni Hetema, nemajući drugoga načina da ih ućutka, čekao je, držeći pisak od trube na usnama, a otvor naviše. 128
9 Njihove ljutnje obično nisu dugo trajale i stišavale bi se čim робпе malo muzike i Fanino strasno ulagivanje; ali ovoga puta on se ozbiljno naljuti na nju i nekoliko dana posle toga bio je stalno namršten, neprestano ćutao ljutit, sedao da erta odmah po obedu i nije hteo nikuda s njom da izađe. Kao da ga odjednom obuze stid zbog gadosti u kojoj je život provodio i strah da opet ne naiđe na male engleske dvo-kolice gde stazom idu uzbrdo i na svetao osmejak mladosti na koji з'е neprestano mislio. Zatim, u zamućenosti sna koji se svršava, dekoracije koje se naglo menjaju zbog vidnih pro-mena u toj carobnoj igri, pojava biva nejas-na, gubi se da-leko u šumi, i Zan je više ne vidi. Samo mu ostaje neka tuga koju je Fani mislila da razume te se reši da ne popusti. — Uradila sam ono — reče mu ona jednoga dana, sva ra-dosna... Videla sam Dešleta ... Vratila sam mu novac ... On nalazi, kao i ti, da je tako zgodnije; ja se pa pitam zašto opet... Najzad, svršeno je ... Docnije, kad budem bila sama, on će voditi brigu o detetu ... Jesi li zadovoljan? ... Jesi li još uvek ljut na mene? I ona mu ispriča o svojoj poseti u Rimskoj ulici, kako se iznenadila kad je, umesto hučnog i ludačkog karavanseraja, Po kome jure poludele družine, zatekla mirnu građansku kuću 129
а koju se sad vrlo teško ulazi. Nema više svetkovina, ni maskenbalova; a tu promenu objašnjavaju one reči što ih je na malim vratima od ateljea ispisao kredom neki muftal besan što su ga izbacili: Zatvoreno zbog divljega braka. — I to je cela istina, dragi moj.. Dešlet se, po povratku, zacopao u neku devojku sa klizališta, Alisu Dore; uzeo je k sebi ima mesec dana, saživeo se s njom, potpuno kao muž i žena... Sitna neka ženska, vrlo umiljata, vrlo pitoma, prava ovčica... Nikad se to dvoje ne svađaju... Obećala sam da ćemo ih posetiti; malo da promenimo ovu lovačku trubu i barkarole1... To ti je, čuješ, onaj filozof sa njegovim teorijama... Nema sutrašnjice, nema divljega braka ... Ah! žes-toko sam ga ispeckala! Zan pristade da ide Dešletu, koga niije bio video od onoga susreta pred „Madlenom". Zaprepastilo bi ga da mu je onđa kogod rekao da će doći dotle da posećuje, bez gađenja, ovoga drskog i prezrivog ljubavnika svoje ljubavnice, da će postati gotovo njegov prijatelj. Još od prve posete, i sam se čudio kako da- se tako lepo oseća, očaran ljubaznošću ovoga čoveka koji se slatko smejao kao dete, a nosi kozačku bradu, i čije vedro raspoloženje ne kvare ni užasni napadi jetre, od kojih mu lice dobija olovnu boju, a oči kolutove. Kako su se lako dala razumeti nežna osećanja koja je on izazivao u Alisi Dore, dugih, mekanih i belih ruku, plavuši neznatne lepote, Flamanke koju je isticao sjaj tela, zlatan kao i njeno ime; 2 zlato joj u kosi, u očima, resama joj kiti trepavice, pozlaćuje kožu, čak i ispod noktiju. Dešlet ju je uzeo sa kMzališnog asfalta, i nju je dirnula i iznenađila učtivost ovoga čoveka tamo gde se čuje samo neuč-tivost i grubost, kao na trgu robljem, uz kolutove duvanskoga dima koji čovek može, uz izvesnu sumu, da duhne bludni1 Pesme italljanskih gonđolijera, koje su pevali gospodin i gospođa Hetema (prim. prev.). * Dore (Dore) znači pozlaćen (prim. prev.). 130
cama u namazano lice. Ona oseti da je, od životinje za polno uživanje, što je bila, postala opet žena, i kad ju je ujutru, prema svo>jim načelima, hteo oterati, uz dobar doručak i neko-liko zlatnika, njoj bi vrlo teško, te ga tako blago, tako čežnjivo zamoli: „Zadrži me još..." da on nemade srca da je odbije. I od tada, nešto iz poštovanja prema jećjnome Ijud-skom stvoru, a nešto zbog umora, on zaključa svoja vrata za ovim slučajnim medenim mesecom koji je provodio u svežini i tišini svoje letnje palate koja je tako lepo bila udešena za udoban život; i tako su živeli vrlo srećni, ona zbog njegove nežne pažnje koju nikad đotle nije doživela, a on zbog sreće koju je pričinjavao ovom jadnome stvoru i zbog njene bezaz-lene zahvalnosti, podnoseći, ne zapazivši, i to prvi put, prođornu draž od prisnosti s jednom ženom, tajanstvenu čaroliju života udvoje, u kome se slažu dobrota i blagost. Za Goseina je atelje u Rimskoj ulici bio jedno razonođenje od gadosti i sitničarstva u kojima je on tavorio u divljem braku kao mali činovnik. On je voleo razgovor sa tim učenim čovekom umetaičkog ukusa, sa tim filozoiom u persijskoj ha-Ijini, lakoj i labavoj kao i njegovo učenje, voleo da sluša priče o putovanjima, koja je Dešlet slikao sa što manje re&i, a koje su ovde upravo bile na svome mestu, pod ovim istoč-njačkim tapetima, pozlačenim Budama, himerama1 od bronze u inozemskoj raskoši po ovoj ogromnoj dvornici u koju je svetlost prodirala kroz visoka stakla, prava svetlost sa dna parka, pomerana tankim bambusovim lišćem, palmama ispre-secanim papratima izraslim kao drvo, i ogromnim lišćem od stilingije zajedno sa filodendronima, vitkim i savitljivim vo-denim biljkama što traže hladovinu i vlagu. Naročito nedeljom, kako je kuća izlazila velikom širinom na ovu parisku ulicu, pustu u leto, a lišće se lelujalo i osećao se miris sveže zemlje na korenu biljaka, bilo je skoro kao i ' Cuđovište iz gatke, koje je pola lav pola koza, a гер mu je zma-jevski (pnm. prev.). 131
gođ u polju i na šumskoj travi u Šavilu, samo što nije bilo one zbrke i trube gospodina i gospođe Hetema. Nikad nije bilo gostiju; ipak, jedanput, Gosen i njegova ljubavnica, dola-ze&i na večeru, čuše još sa ulaza živ razgovor nekoliko gla-sova. Dan je bio na izmaku, u staklenome vrtu pila se rakija i vodila, izgleda, oštra prepirka: — Ja mislim da je sa pet godina u Mazasu, izgubljenom čašču i razorenim životom, dosta skupo plaćena ta kratkovremena Ijubav i ludilo ... Ja ću potpisati vašu molbu, Dešlete. — To je Kaudal... — reče Fani sasvim tiho i zadrhta. Neko je odgovarao sa ubistvenom hladnoćom odbijanja: —Ja ne potpisujem ništa, ne slažem se ni u 5emu sa tak-vom huljom... —To je sad La Gurneri... I Fani, pribijena uz svoga ljubavnika, prošapta: —Hajdemo, ako ti je nelagodno da se vidiš s njima ... —A što? Ni najmanje ... U stvari, on nije ni pomišljao kako će se osećati kad se nađe medu tim rjudima, ali nije hteo da ustupi pred isku-šenjem, želeći možda da sazna kako sad stoji sa onom ljubo-morom koja je i stvorila njegovu bednu Ijubav. —Hajdemo! — reče on, i oni se pojaviše u ružičastoj svet-losti dana na izmaku, koja je osvetljavala ćelave lobanje i prosede brade Dešletovih prijatelja izvaljenih na niskim di-vanima oko istočnjačke trpeze u obliku klupice gde je podrh-tavao, u pet-šest čašica, anisom začinjeni mle6ni liker, koji je Alisa baš tada sipala. Zene se poljubiše. —Vi poznajete ovu gospodu, Gosene? — upita Dešlet, nji-hajući se u svojoj naslonjači za uljuljkivanje. Da li ih poznaje!... Bar dvojica su mu bili vrlo dobro poznati, pošto je po čitave sate pažljivo posmatrao njihove fotografije u izlozima slika slavnih Ijudi. Koliko je patio zbog njih, koliku mržnju je osećao prema njima, mržnju nasled132
nika, besnilo da jurne na njih i rastrgne ih, kad ih je sretao na ulici!... Ali Fani je lepo govorila da će ga to proći; sad su to bila za nj lica njegovih poznanika, gotovo rođaka, lica daljih ujaka koje on ponovo nalazi. __ Stalno lep ovaj mali!... — reče Kaudal ispružan celfcn svojim džinovskim rastom i držeći nad očnim kapcima zaklon, da se sačuva od svetlosti sa prozora. — A Fani! Da viditno!... On se podiže na lakat, zažmuri svojim stručnjačkim očima: — Lice se još drži; ali struk... đobro je što ga utežeš... Najzad, uteši se, kćeri, La Gurneri je još puniji od tebe. Pesnik zagrize prezrivo svoje tanke usniee. Sedeo je po turski, na naslaganim jastucima — otkako je bio u Alžiru, govorio je da drugojače ne može da sedi — onako ogroman, ugojen, na njemu, sem krepkoga čela pod belom šumom, ni traga od inteligencije, pogled mu surov kao u trgovca rob-ljem. Prema Fani je zauzeo neko uzdržljivo držanje otmenoga sveta, bio isuviše učtiv, kao da je hteo poučiti Kaudala. Dva slikara što sJdkaju predele, opaljena i ogrubela lića, dopunjavali su društvo. I oni su poznavali Zanovu ljubavnicu. Mlađi slikar joj priđe, steže joj ruku: —Dešlet nam je pričao o detetu. To je vrlo lepo što ste uradili, draga moja. —Da — obrati se Kauđal Gosenu — da, to vam je vrlo lepo, to usinovljenje... Nimalo ne podseća na palanku. Ona je izgledala zbunjena od tih pohvala, kad se neko uda-ri o neki nameštaj u mračnom ateljeu, i nečiji glas upita: —Nema nikoga? Dešlet гебе: — Evo Ezana. Toga 2an nikad nije video, ali je znao koje je mesto ranije zauzimao u životu Fani Legran ovaj čergaš, ovaj fantast koji je danas aovek od reda, oženjen, upravnik odeljenja u Akademiji lepih veština i 2an se seti jeđnoga svežnja divnih strasnih pisama. Priđe jedan mali čovek, izmršaveo, sparušen, 133
ukrućena hoda, pružajući ruku izdaleka, držeći ljude na iz-vesnom odstojanju, iz navike na podijum i administrativnu statisteriju. Izgledao je veoma iznenađen što vidi Fani, a naro-čito što je opet nalazi još lepu, posle toliko godina: — Gle!... Safo ... — i lako prolazno runienilo osvetld mu jabučice. To ime „Safo", koje je nju vraćalo u prošlost i približavalo je svima ovim nekađanjim njenim ljubavnicima, izazva malu nelagodnost. — I gospodin d'Armandi, koji nam ju je doveo... — reče Dešlet živo, da skrene pažnju novome gostu. Ezano pozdravi; poee se razgovor. Fani, umirena videvši kako njen ljubavnik prima stvari, i ponoseči se njime, nje-govom lepotam, njegovom mladošću pred umetnicima, ljudima koji se razumeju u to, pokaza se vrlo vesela, veoma duhovita. Sva predana svojoj sadanjoj Ijubavi, jedva da se i sećala veza sa tiin ljudima. Pa ipak, iz tih godina zajedničkoga sta-novanja, zajedničkoga života, od koga obiono ostane određen otisak koji se stekne dodirom pa ga i preživi, kao što je savijanje cigareta, što je primila od Ezana, i sklonost da voli žob1 i merilend.2 Ne uznemirujući se ni najmanje, Žan je utvrdio ovu sitnu pojedinost koja ba ga nekad dovela razdraženosti, i pošto je bio sasvim miran, osećao radost kakva obuzme robijaša koji je prestrugao okove i zna da mu još vrlo malo napora treba pa da umakne. — Ej, jadna moja Fani! — govorio je Kaudal u šali i pokazivao joj ostale... — ala su se srozali!... ala su ostareli, sparušili se!... samo se, vidiš, nas dvoje ne damo. Fani udari u smeh: — A, pardon, pukovniče — tako su ga ponekad zvali zbog 12 Poznata fabrička marka papira za cigare (prim. prev.). Duvan iz Merilenđa, severo-američke đržavice (prim. prev.). 134
njegovih brkova — nije to baš jeđno isto... ja sam docnije proizvedena... __ Kaudal stalno zaboravlja da je pradeda — reče La Gurneri; i kad se vajar malo pokrete, a on je znao da ga je dirnuo u živac, povika piskavim glasom: — Odlikovan me-daljom 1840! Kad je to bilo, prijatelju! Između ova dva stara prijatelja ostao je neki oštar ton, neka potmula odvratnost koja ih nikad nije razdvojila, ali im se pojavljivala u pogledima, u majneznatnijim rečima, i to tako dvadeset godima, od dana kada je pesnik oteo vajaru ljubaznicu. Nije više Fani bila između njih, obojica su proži-veli i druge radosti i gorčine; ali je zloba ostajala i dalje, i iz godine u godinu dubila jaz. — Lepo, pogledajte nas obojicu pa iskreno recite da H sam ja pradeda ... U pripijenom kaputu, u kome su mu odskakali mišići, Kau-dal stade pravo, isturi prsa, zabaci svoju blistavu grivu, u kojoj nigde nije bUo sede dlačice: —Odlikovan medaljom 1840... kroz tri meseca pedeset i osam godina... Pa šta to znači? ... Zar godine stvaraju star-ce?... To samo u Francuskoj komediji1 i Konzervatorijumu ljudi tatrljaju u šezdesetoj godini, tresu glavom, sitno kora-čaju, pogrbe se, me drže ih noge, spopadaju ih staračke nez-gode. U šezdesetoj godini, piii!... Pa tada čovek ide pravije nego u tridesetoj, pošto se neguje; a i žena ga još prosto guta, samo ako je srce ostalo mlado pa greje i držd celu mašinu... — Misliš? — dočeka La Gurneri, gledajući Fani i kezeći se podrugljivo. Na to će Dešlet sa svojim blagim osmejkom: —Pa ipak, ti stamo govoriš da mladost jedina vredi: jed-nako to ponavljaš... — Moja mala Kuzinar me je naterala da promenim miš-ђепје ... Kuzinar, moj novi model... Osamnaest godina, sama 1 Cuveno parisko pozorište, osnovano 1680. (prim. prev.). 135
okruglina, svud jamice, pravi Klodion. ..Ч vrlo krasna, pros-ta, iz Pariza, sa glavnoga trga gde joj mati prodaje živinu... Zna vam ta vazdan onih glupih reči, prosto da je čovek po-ljubi, reči... Pre neki dan, u ateljeu, nađe jedan roman od Dežoa, gleda naslov: Tereza, pa ga baci napućivši svoje lepe usnice: „Da se zove Jadna Tereza, čitala bih celu noć!..." Ludujem za njom, kažem vam. — Opet ćeš ti da osnivaš kuću!... A posle šest meseci, novo kidanje, suze kao pesnice, nemaš volje za rad, ljut da pobiješ ceo svet... Kaudalovo čelo se natušti: —Istina, ništa nije večito ... Sastave se, rastave se ... —Pa zašto se onda sastavljati? —Dobro, a ti?... Misliš, vekovaćeš s tvojom Flamankinjom!... —A, nas dvoje niismo osnovali kuću... Zar ne, Alisa? —Tako je — odgovori rasejano slatkim glasom mlada žena, stojeći na stolici i beraoi glicine i zelenilo za kitu na stolu. Dešlet nastavi: —Među nama neće doći do raskida, najviše što će doći do razlaza... Napravili smo ugovor da provedemo dva meseca zajedno; poslednjeg dana ćenio se razići, bez očajanja i izne-nađenja... Ja ću se vratiti u Ispahan — već sam zadržao sebi svoj sleeping2 — a Alisa će opet otići u svoj mali stan u Labrijerovoj ulici, koji nije ni otkazivala. —Treći sprat iznad međusprata, živa zgoda da se čovek strmoglavi kroz prozor! Govoreći to mlada se žena smešila, crvenokosa i svetla u večemjoj svetlosti, držeći u ruci tešku kitu slezastog cveća; ali je to izgovorila tako naglašeno i tako ozbiljno, da niko ne 1 Franačkl vođ iz V veka po n. e. (prlm. prev.). * Odeljak u vagonu za spavanje (prim. prev.). 136
odgovori. Vetar je bao hladniji, kuće preko puta izgledale su više. __ Sedajmo za sto! — viknu pukovnik... — Da okrenemo na šalu ... __ Pa da, i treba, gaudeamus igitur... uživajmo dok smo mladi, zar ne, Kaudale? ... —■ reče La Garneri kroz smeh koji je lažno zvučao. Zan, posle nekoliko dana, prođe opet Rimskom ulicom. Za-tekao je atelje zaključan, velika prozorska zavesa od cviliha spuštena, a neka sumorna tišina, od podruma pa do zaramjena krova. Dešlet je otputovao u označend čas, po isteku ugovora. On je mislio: „Lepo je to kad čovek u životu radi ono što hoće, kad upravlja razumom d srcem... Da li 6u ja kadgod imati toliko odluonosti? ... Nečija ruka mu se spusti na rame: — Dobar dan, Gosene!... Dešlet, umorna lica, žuća i sa još više bora nego iinače, ob-jasni mu da još ne putuje zbog nekih poslova koji su ga zadržali u Parizu, i da stanuje u „Grand-hotelu", pošto ga užas hvata u ateljeu, posle onoga groznoga događaja... — A šta je to bilo? —■ Pa zbilja, vi i ne znate ... Alisa je umrla... Izvršila samoubistvo ... Čekajte da vidim imam li pisama ... Gotovo odmah se vrati, i, raskidajući nervozno prstom veze sa novina, govorio je nejasno, kao mesečar, ne gledajući Gosena koji je išao pored njega: — Da, samoubistvo, skočila kroz prozor, kao što je i rekla one večeri kad ste i vi bili... Šta ćete? ... Nisam znao, nisam mogao ni slutiti... Onoga dana kad je trebalo da otputujem, ona mi reče sasvim mirno: „Povedi me, Dešlete... ne ostavЦај me samu... neću više moći živeti bez tebe..." Smejao sam se tome. Zamislite samo sa ženom dole, kod onih Kur137
da!... Pustinja, groznice, noei pod šatorom ... Na večeri me opet okupi: „Ja ti neću smetati, videćeš kako ću biti dob-ra..." Ali kad vide da mi je to neprijatoo, prestade navalji-vati... Posle večere smo otišli u Iožu u varijete ... pošto je to sve bilo ranije ugovoreno... Ona je izgledala zadovoljna, držala me za ruku za sve vreme i šaptala: „Dobro mi je..." Како sam imao da otputujem te >noći, odvezem je koMma do njena stana. Ali oboje smo bili tužni i ćutali. Ona mi čak ne reče ni hvala za jedan mali svežanj koji joj tutouh u džep, od čega je mogla mimo žaveti godinu-dve. Kad dođosmo u Labrije-rovu ulicu, ona me zamoli da se popnem... Ja nisam hteo. „Molim te... samo do vrata." Ali kođ vrata ne popustih, ne uđoh: kartu sam bio izvadio, prtljag spremio, a posle, i raz-glasio sam da ću otputovati... Kad sam silazio, a malo mi je bilo teško oko srca, čuo sam da mi ona dovikuje, otprilike: „ ... brže od tebe ..." ali sam razumeo tek dole, na uldci... Ah!... Zastade oborenih očiju pređ strašnim priviđenjem koje mu je ploenik iznosio pred oči ;na svakom koraku, pred onom nepokretnom i cmom, krkljavom masom ... — Umrla je posle dva sata, bez re6i, bez žalbe, ne skidajući s mene svojih zlatnih očiju. Da 11 je patila? Je li me poznala? Položili smo je na njenu postelju, potpuno obučenu, a s jedne strane smo joj uvili glavu velikim čipkanim ogrtačem, da zaklonimo ranu na lobanji. Vrlo bleđa, s nešto krvi na slepom oku, bila je još mila, vrlo ljupka... Ali kad se nagoh da izbrišem onu kap krvi koja je stalno, neiscrpno navirala —■ učini mi se da njen pogled dobi neki ljutit i užasan izraz,.. Neko nemo prokletstvo, što ga je jadna devojka bacala na mene... I šta bi mi bilo da sam još malo ostao, ili da sam je sobom poveo, spremnu na sve, i koja skoro ništa ne bi bila na smetoji?... Ne, ponos, upornost u datoj reči... I eto, ja 138
nisam popustio, i ona je sad pokojnica, i to zbog mene koji sam je ipak voleo... On se uzbuđivao, govorio sasvim glasno, uz čuđenje ljudi koje je on gurao laktom silazeći niz Amsterdamsku ulicu. I Gosen, prolavši kraj svoga nekadanjeg stana, i videvši na njemu balkom i verandu, vrati se Fani i njihovoj istoriji, pa oseti kako ga poduze neka jeza, dok Dešlet nastavljaše dalje: —• Ispratio sam je na Monparnas,1 bez prijaterja, bez poro-dice... Hteo sam da se nađem sam oko nje... I od tada, tu sam, mislim jedno te jedno, ne mogu đa se rešim da otpu-tujem sa ovom mišlju koja me jednako muči, bežim od kuće u kojoj sam tako srećno proveo dva meseea s njom... Živim van kuće, jurim, probam da se razonodim, da umaknem onom samrtničkom oku koje me optužuje ispod krvava končića... I zastade, tako dobar, tako pun života, ali neprestano mu-čen grižom savesti, a dve krupne suze mu skliznuše preko prćasta nosa pa nastavi: — Vidite, prijatelju, ja ipak nisam rđav čovek... Pa ipak, to je malo preterano što sam uradio ... 2an pokuša da ga uteši, kriveći za sve siučaj, zkt sudbu; ali je Dešlet ponavljao, mašući glavom i stiskajući zube: — Ne, ne... Ja to neću sebi oprostiti... Ja bih da kaznim sebe... Ta želja za ispaštanjem лце ga ostavljala, o njoj je govorio svima svojim prijateljima, govorio Gosemi koga je očekivao kad izađe iz kancelarije. — Pa uklanite se, Dešlete... Putujte, radite, to će vas razonoditi... — ponavljali su mu Kauđal i ostali, strahujući pomalo od te njegove misli što mu se stalno vrzla po glavi, ođ toga njegova ogorčena ponavljanja, da on nije rđav čovek. Najzad, jedne večeri, Ш što je hteo opet da vidi atelje pre nego što otputuje, Ш što je sasvim bio rešio da preseče muke, 1 Parlsko groblje (prim. prev.). 139
i to ga povuklo, on ode u svoj stan. Sutra ujutru radnici koji su iz predgrađa silazdli na posao, nađoše ga raspolućene lobanje na trotoaru pred njegovim vratima: izvršio je samo-ubistvo na isti način kao i ona žena, dsto onako užasno, u istom očajanju skočio na ulicu i razdruzgao se. U polumraonom ateljeu tiskala se gomila sveta: umetnici, modeli, glumice, svi oni koji su igrali i večeravali na posled-njim zabavama. Cuo se samo hod i šapat, neki šum kao u kapeli pri slaboj voštanioi. Kroz lijane i lišće video se polo-ženi mrtvac, uvijen u svilenu materiju, protkanu zlatnim cve-tovima, sa turbanom omotanim oko glave, zbog gadne rane na njoj, opružen koliko je dug, bele ruke skrštene na prsima govorile su da se oprostio i oslobodio svega na svagda, na niskome divanu u senci od glicina, gde su se Gosen i njegova Ijubavnica upoznali one noći na balu. 140
10 Ра to se ponekad i umire od tih sraskida... Sad kad bi se stali svađati, 2an nije više smeo govoriti o svom odlasku, nije više ogorčeno vikao: „Srećom, doći će kraj ovome!" Ona bi imala samo da kaže: „Dobro, idi... ja ću se ubiti, uradiću kao i ona..." I ta pretnja, koju je on mislio da pogađa u seti njenih pogleda i pesama što ih je pevala, u njenim sanjarijama kad zaćuti, ta pretnja ga je toliko zbunjivala, da ga je hvatao strah. Međutim, on je bio položio ispit za višu klasu kojom se za konzulske atašee završava propisan rok službe u ministarstvu; pošto je sasvim dobro položio, hteli su ga postaviti na prvo upražnjeno mesto, te je to bila stvar od nekoliko nedelja, od nekoliko dana!... A oko njih, pri kraju letovanja, na suncu koje je bivalo sve kraće i kraće, sve se žurno spremalo za zimske promene. Jednoga jutra, otvarajući prozor u prvu maglu, Fani povika: — Gle, otišle laste!... Jedna za drugom, zatvarale su svoje kapke građanske kuće u selu; na versajskom putu otegla se, jedna za drugim, selid-bena kola, veliki poljski omnibusi, puni denjkova, na čijoj platformi stoje kao perjanice zelene biljke, dok lišće opada kao u vihoru, proleće kao brzi oblaci pod niskim nebom, a 141
plastovi štrče po praznim poljima. Iza ogolela voćnjaka, sma-njena, jer je bez zelenila, zatvorene švajcarske kuće i sušio-nice perionica sa crvenim krovovima sačinjavale su tužan predeo, a sa druge strane kuće razgolićena železnička pru^a crnila se duž cele sive šume. Ala bi bilo svirepo ostaviti je tu sasvkn samu, ovde gde sve tuži oko nje! Osećao je da mu srce unapred popušta; nikad on ne bi bio toliko odvažan da joj kaže zbogom. A ona je upravo na to i računala, to očekivala u ovome poslednjem trenutku, i dotle mirna, ne govoreći ni o čemu, verna svom obećanju da neće stavljati prepreke tom odlasku koji je uvek predviđan i na koji je pristala. Jednoga dana, dođe on kući i donese ovu vest: —Postavljen sam ... —Ah!... A gde to? ... Pitala je praveći se ravnodušnom, ali su joj usnice i oči izgubile boju, a celo se lice tako groilo da je nije hteo pustiti da i dalje čeka: — Ne, ne... još nisam. Ustupio sam mesto Eduinu... tako dobijamo najmanje šest meseci. Ona besno udari u plač, u smeh, u lude poljupce koji su mucali: — Hvala, hvala... Ala ću sad da te pazim!... Eto to, to me je činilo pakosnom, ta pomisao na odlazak... Ona će sad bolje da se pripremi, da se malopomalo pomiri sa sudbom. A posle, kad prođu šest meseci, proći će i jesen, a sa njom i sav ovaj odjek tih priča o smrti. Ona održa reč. Nije bilo više nervnih napada, nije bilo svađe; pa čak, da im dete ne bi dosađivalo, rešila se i dala ga u zavod u Versaju. Izlazilo je samo nedeljom, pa i ako taj novi život nije još menjao njegovu buntovničku i divlju pn-rodu, bar ga je ибш pritvornosti. Zivelo se u tišini, slatko se večeravalo sa gospodinom i gospođom Hetema, bez bure, a klavir je opet otvoren za omiljene pesme. Ali u duši je Zan 142
bio još većma uzbuđen, više zbunjen nego ikađa, pitajući se kuda će ga odvesti njegova slabost, misleći ponekad da se odreče konzulata i pređe u kancelarijsku službu. To bi značilo ostati u Parizu i na neodređeno vreme obnoviti ugovor o za-jedničkom životu; ali bi to srušilo sve snove njegove mladosti, njegove bacilo u očajanje, masigurno ga zavadilo sa ocem koji mu nikada ne bi oprostio to odricanje, naročito kad bi mu saznao uzroke. I to radi koga? ... Radi iednog ostarelog i uvenuloga stvo-renja koje više nije voleo, o tome se uverio pred njenim lju-bavnicima... Kakve li su to čini u ovome životu udvoje? Kad je ulazio u vagon jednoga jutra pri kraju oktobra, odjednom ga na nj podignut pogled jedne devojke, podseti na njegov susret u šumi, na onu zračnu ljupkost podevojčenoga deteta, na koju je stalno mislio već toliko meseci. Imala je istu haljinu otvorene boje koju je sunce kroz granje tako lepo prekrivalo pegama, ali je odozgo imala putnički kaput; a u vagonu knjige, jedna mala torba, uzan snop dugačke trske i kita poslednjega cveća govorili su da je to povratak u Pariz, kraj životu na selu. I ona je njega poznala, i jedva vidan osmejak zadrhta joj na očima, bistrim kao voda na izvoru; i za jedan trenut, ova dva stvora ćutke razumedoše da misle istu misao. — Kako je vaša mati, gospodine Armandi? — upita ođjed-nom stari Bušro, koga zasenjeni 2an nije ođmah ni spazio gde šćućuren u uglu čita, pognuvši svoje bledo lice. 2an reče šta ima novo, jako dirnut što se doktor seća nje-govih i njega, ali još većma uzbuđen, kad devojka stade ras-pitivati za dve male bliznakinje koje su njenu stricu pisale jedno divno pismo u kome su mu se zahvalile za staranje oko njihove matere... Ona ih poznaje!... to ga jako obradova; i kako je toga jutra, izgleda, bio neobično osetljiv, odmah se 143
rastuži, doznavši da se vraćaju u Pariz, gde će Bušro nasta-viti svoja semestralna predavanja u Lekarskoj školi.1 Tako 2an neće više imati priMke da je vidi... I polja, koja su proletala kraj vrata od vagona, sjajna maločas, dođoše mu tužna, kao osvetljena pomračenim suncem. Voz protegnuto pisnu; tu su. On pozdravi, izgubi ih, ali se na izlazu iz stanice opet nađoše, i Bušro mu u onoj gunguli reče da je od idućega četvrtka kod svoje kuće, na Vandom-skom trgu... i, ako bi mu bilo po volji, da svrati na čaj... Ona dade ruku stricu, a Zanu se učini da ga to ona poziva, iako ništa ne govori. Pošto se nekoliko puta rešava da ide Bušrou, potom da ne iđe — jer na što se samo uzalud žalosti? — ipak reče on Fani da će uskoro biti jedno veliko zabavno veče u ministarstvu na kome će morati i on da bude. Fani pregleda njegov frak, ispegla mu bele okovratnike; i odjednom, u četvrtak uveče, on nemade više nimalo volje da izađe. Ali mu je njegova ljubavnica obrazlagala potrebu toga kuluka, prebacivala sebi što ga je isuviše zauzela, čuvala ga sebienjački, te ga nago-vori, i nežno zadirkujući ga pomagala mu da se potpunce obuče, popravljala mu čvor na okovratniku, zaliske na kosi, sme-jala se što joj se prsti osećaju na duvan od cigarete — koju je svaki čas uzimala i ostavljala na kamin — i što bi se na tako što mrštile igračice. Videći je tako veselu i tako dobru, on se kajao što ju je slagao, i rado bi ostao uz inju kraj ka-mina, da ga Fani nije primoravala: „Ja hoću... to mora", nežno ga gurajući u mrak na put. Bilo je već dockan kad se vratio kući; ona je spavala, a lampa što je osvetljavala taj san od шпога podseti ga na sličan dolazak kući, od koga je prošlo već tri godine, posle 1 Međicinski fakultet u Parizu (prim. prev.). 144
strašnih stvari koje su ,mu onda otkrili. Kako se tada pokazao kukavica! Kakva zabluda je to bila, te je ono, što je trebalo da raskine njegove okove, samo ih još bolje pričvršćivalo? ... Njemu se zgadi. Ova soba, ova postelja, ova žena, sve mu dođe grozno; on uze lampu i polako je odnese u susednu so-bu. Silno je želeo da ostane sam, da misli o onome što mu se desilo ... Oh! ništa, skoro ništa ... Bio je zaljubljen. Ima u izvesnim rečima što ih upotrebljavamo u obienom govoru jedno sferiveno elastično pero, koje ih odjednom otvori do đna, pokaže nam ih u njdhovoj izuzetnoj prisnosti: posle se reč skupi, dobije svoj svakidanji oblik, pa klizi onako bez-načajna, otrcana usled navike i mehaničke upotrebe. Ljubav je jedna od tih rečd; oni kojima je ta reč bila jednom potpuno jasna, razumeće slatku uznemirenost u kojoj je živeo 2an evo već jedan sat, ne dajući sebi nimalo računa o onome što oseća. Tamo dole, na Vandomskom trgu, u onome kutku salona gde su dugo ostali n razgovoru, on je osećao samo neku ve-liku ugodnost, neku slatku čaroliju oko sebe. I tek kađ se nađe napolju, kad se zatvoriše vrata za njim, tek tada ga obuze neka luda veselost, a zatim neka nesvest, kao da su mu se sve žile otvorile: „Šta li mi je, bože!..." I Pardz, kojim je išao pri povratku, dođe mu sasvim nov, pun čarolija, proširen, sjajan. Da, u to doba, kada se puštaju noćne životinje te idu tamo-amo, kada se kanali za nečistoću razldju, rašire, stanu teći pod žutim svetiljkama, on, ljubavnik jedne Safo, radoz-nao da pozna sav taj razvrat, video je onaj Pariz koji može videti mlada devojka vraćajući se s bala, s punom glavom valcerskih arija koje ona u svojoj beloi haljini ponavlja zvez-dama, onaj čedni Pariz koji se kupa u jasnoj mesečini, gde 145
cvetaju devičanske duše — eto taj Pariz je on video!... I odjednom, kako se peo uz široke stanične stepenice, tako blizu povratka u svoje gadno leglo, začudi se kad reče sasvim glasno: „Ta, ja je volim... volim je..." i, eto, tako mu je to postalo jasno. — Ti si, 2ane? ... Pa šta to radiš? Fani se trgla iza sna, preplašena što ga ne oseća kraj sebe. Treba joj prići, poljubiti je, lagati, pričati o baki u ministar-stvu, kazati je li bilo lepih haljina i s kojom je igrao; ali, da bi se spasao toga mučenja, narooito milovanja koga se bojao, sav prožet sećanjem na onu drugu, on pronalazi neki hitan posao, crteže za gospodina Hetema. —Nema više vatre; ozepšćeš. —Neću, neću ... —Bar ostavi vrata otvorena, da ti vidim lampu... Sa svojom laži mora da tera do kraja: da spremi sto i erteže; zatkn seda, ;ne miče se, zaustavlja dah, misli, seća se, i da bi očuvao svoj san, priča ga Cezaru u jednom dugačkom pismu, dok noćni vetar njiha grane te škripe, a na njima ne šušti lišće, dok vozovi jedan za drugim tutnje, i dok se La Bali, uznemiren svetlošću, kreće po svome malome kavezu, skače s jedne šipke na drugu i slabo cvrkuće dvoumeći se. On priča sve, o susretu u šumi, u vagonu, o svome neobič-nom uzbuđenju pri ulazu u ove salone koje je video onako tužne i tragične onda kad su išli doktoru za savet, u kojima je čuo plašljivo šaputanje na vratima i video tužne poglede koji se izmenjuju od stolice do stolice — a ti su saloni ove večeri bili otvoreni, oživeli d hučni, osvetljeni u dugoni nizu jedan za drugim. Ni sam Bušro nije više izgledao onako grub sa svojim cmim očima koje skroz proniču i zbunjuju pod onim krupnim kučinastim obrvama, već je izgledao nu146
ran očinski raspoložen, kao dobar čičica koji pristaje da se svet kod njega zabavlja. Odjednom mi je prišla ona, i ja više ništa nisam video... Zove se Irena, dragi čiko, mila je, pitoma, kosa joj zagasito zlatasta kao u Engleskinja, usta joj kao u deteta, uvek gotova na smeh ... Oh! nema onoga smeha bez veselosti koji je mes-nosan kod tolikih žena; pravi izliv mladosti i sreće... Rodila se u Londonu; ali otac joj je bio Francuz, i ona ima vrlo dobar izgovor, samo što neke reči nekako slatko izgovara, i što se poznaje engleski izgovor kad kaže „striče", pxi čemu se uvek zasija neka radost u očima staroga Bušroa. On ju je uzeo sebi, ne bi li olakšao bratu koji ima puno dece, i doveo Irenu na mesto njene starije sestre, koja se pre dve godine udala za šefa njegove klinike. Ali ona, eto, nikako ne mari za le-kare... Kako sam se slatko smejao kad mi je pričala o glu-posti nekog mladoga naučnika, koji je od svoje verenice tražio, pre svega, izrionu i svečanu obavezu da će njina dva tela zaveštati Aintropološkom društvu!... Ona ti je jedna ptica selica. Voli brodove, more; nadmu joj se prsa kad vidi gde se jarbol sa brodskog kljuna upravio ka pučiini... Sve mi je to pričala ona slobodno, drugarski. Po držanju je prava miss,1 pored sve svoje parižanske ljupkosti. Slušao sam je očaran njenim glasom, njenim smehom, time kako se slažu naši ukusi, očaran nekom intimnom izvesnošću da je tu sreća moga života, uz mene, i samo treba da pružim ruku pa da je uhvatim i odnesem daleko, vrlo daleko, kuda bi me poslala moja pustolovna služba ..." — Pa hodi lezi, milo moje... On preza, zastaje, instinlctivno skriva pismo koje piše: — Odmah ... Spavaj ti, spavaj... 1 Gospođica, Engleskinja (prim. prev.). 147
On joj govori ljutito i, uspravljen, poznaje po disanju kako san hvata tu ženu, jer oni su vrlo blizu jedno drugom, i tako daleko! „ ... Bilo što mu drago, ovaj susret i ova ljubav će me osloboditi. Ti znaš moj život; razumeo si, iako o njemu nikad nismo govorili, da je onakav kakav je i bio, i da se ja nisam mogao osloboditi. Ali jedno ti ne znaš, naime, da sam bio go-tov da žrtvujem imanje, budućnost, sve ovoj kobnoj navici u koju sam se sve više i više zaglibljavao svakoga dana. Sad sam našao uporište, tačku oslonca koja mi je nedostajala; i da ne bih i dalje davao maha svojoj slabosti, zakleo sam se da se dole vratim samo slobodan, rastavljen... Sutra ću po-beći.. .*' Ali to ne bi ni sutra, ni prekosutra. Trebalo je naći načina da se umakne, dmati izgovor, kakvu svađu, gde bi pri kraju vikn/uo: „Iđem ja", pa se ne bi ni vratio; a Fani je bila pri-jatna i vesela kao prvih varljivih dana njihova života pod jednim krovom. Da napiše: „Svršeno je" bez ikakva objašnjenja? ... Ali se ova obesmca ne bi tako lako pomirila sa sudbom, tražila bi ga ta svuda, i ogorčeno bi ga jurila sve do hotelskih vrata, do kancelarije. Ne, bolje je napasti je otvoreno, ubediti je da drugojače ne može biM, da je došlo vreme potpunoga raskida, pa joj, bez srdžbe i bez sažaljenja, nabrojati uzroke tome. Ali pri tim mislima, opet bi ga obuzimao strah zbog samo-ubistva Alise Dore. Ispred njihove kuće, s one strane puta, vodila je jedna stnma uličica na železni&ku prugu, odvojenu branikom; njihovi susedi, kad se žure, išli bi tuda, pa sve prugom do stanice. I južnjak je u mašti video kako njegova ljubavnica, posle rastanka, krišom juri na put, stiže do prelaza i baca se pođ točkove voza koji je odvlači. Taj strah ga 148
је tako mučio da bi odmah odlagao objašnjenje, čim bi mu samo pao na ш onaj branik što se sam zatvara između dva zida u bršljanu. Bar da ima tu nekoga svoga prijatelja, da ima koga da pri-pazi na nju, da joj pomogne u prvoj kr.izi. Ali su se oni u svome divljem braku bili živi zakopali kao mrmJjavci, nisu nikoga poanavali, a u svom očajanju i osamljenosti, ne bi tek, jadnica, mogla prizivati u pomoć gospodina i gospođu He-tema, te grozne sebičnjake, koji se sijaju i dave u salu i koji su podivljali još više otkako se približila njihova eskimska zima. Pa ipak, moralo se kidati, i to što pre. Pored sveg obećanja što ga je dao sebi, Žan je dva-tri puta išao na Vandomski trg, sve više i više zaljubljen. I mada još ništa nije bio rekao, svesrdan prijem od strane staroga Bušroa i Irenino držanje, u kome se mešalo neko ustručavanje sa nežnošću i prašta-njem i ogledalo kao neko uzbuđeno iščekivanje ljubavne iz-jave — sve mu je to govorilo da ne treba da okleva. A posle, teško mu je padalo i to laganje, ti dzmišljeni izgovori pred Fani, i ta neka vrsta skmavljenja svetinje kad posle polju-baca jedne Safo ide na smotreno udvaranje pri kome zapliće jezikom. 149
11 Dok se on tako kolebao, zatekao je u ministarstvu, na svome stolu, posetnicu nekoga gospodina koji je već dvaput jutros dolazio, govorio je momak sa izvesnim poštovanjem prema ovome što je pisalo na karti: C. Gosen d'Armandi, predsednik Društva za navodnjavanje ronske doline, član Glavnog odbora za studiju i nadzor, okružni poslanik itd., itd. Cika-Cezar u Parizu!... Leventa, poslanik, član Odbora za studiju i nadzor!... Još je bio zapaljen, kad se pojavi stric garav kao borovnica, luokastih očiju sa osmehom kraj slepo-očnica, sa bradom iz doba Lige,1 ali mesto kratkoga kaputića od porheta rebrastih šara, redengot od novoga štofa, jako zategnut na trbuhu, u kome je ovaj mali čovek zbilja veli-ćanstveno izgledao kao pravi predsednik. Sta ga je dovelo u Pariz? Da kupi jedmi mašinu, dizalicu za navodnjavanje svojih novih vinograda — on je izgovarao reč „dizalica" sa nekim ubeđenjem koje ga je dizalo u njego-vim rođenim očima — a posle, i da poruči svoje poprsje koje mu traže njegove kolege, da njim ukrase salu za sednice.
— Video si — dodade on skromno — izabrali su me za predsednika... Ceo Jug je zatalasan mojom zamisli o nata1 U XVI veku liga, osnovana protlv Henrika III (prim. prev.). 151
panju... I kad se samo pomisli da ja, Leventa, spasavam francuske vinograde!... Ništa bez ćaknutih, vidiš. Ali glavni smer njegova puta, bio je raskidanje s Fani. Videći da se stvar razvlači, došao je da malo pogura. — Ja se u Фо razumem, znaš i sam... Kad je Kurbebes ostavljao onu svoju zbog ženidbe... Pre nego što će udariti u pripovedanje svoje pripovetke, zastade, otkopča redengot, izvuče iz njega jednu malu, lepo nabubrelu lisnicu ... — Najpre me oslobodi ovoga... Pa da! novac ... oslobođenje zemljišta od duga ... On se prevari, u pokretu svoga sinovca razumede da on iz pažnje odbija: — Ta uzmi, uzmi!... Ponosim se što mogu sinu vratiti malo od onoga što je njegov otac za mene učinio... Uostalom, tako hoće i Divona. I ona zna za ovu stvar, i jako se raduje što misliš da se žemiš, da streseš sa sebe svoju staru pijavicu! Zanu se učini da je Cezar prilično nepravifran, kad može njegovu Ijubavnicu da nazove „starom pijavicom", posle one usluge što mu je ona učinila, pa zato malo žučno odgovori: —Uzmite vi natrag svoju lisnicu, čiko... vi znate bolje nego iko, koliko je Fani ravnodušna prema tim stvarima. —Da, to je bila dobra ženska... reče stric kao u posmrt-noj besedi, pa dodade, zgrčivši šaku, nalik na nogu u guske: — Ipak, uzmi novac... pri ovolikim iskušenjima u Parizu više volim da je u tvojim rukama nego u mojim; a posle, pot-rebain je on pri raskidima, kao i pri dvobojima... S tim se diže, rekavši da je mrtav gladan, i da će se to teško pitanje boJje raspravljati pri ručku, s viljuškom u ruci. Južnjak je uvek bio gotov da te zaplete sa ženama uzme sa šaljive strane. 152
— Među nama rečeno, mali ... Sedeli su za stolom u jednom restoranu u Burgonjskoj ulici, i dok se stric sijao od zadovoljstva, sa salvetom pod bra-dom, dotle je Zan samo malo grickao prednjlm zubima, a želudac mu se stegao. — ... ja mislim da ti shvataš stvar isuviše tragično. Ja znam da je prvi udar težak, objašnjenje mučno; ali, ako ti to tako teško pada, nemoj ni da kažeš ništa, uradi kao Kurbebes. Do na sam dan svadbe, Mornas nije ništa znala. Pred veče, kad je izašao od svoje buduće, otišao je po pevacicu u dernjalište i odveo je u njen stan. Reći ćeš mi da to nije baš mnogo u redu, a nije ni najpoštendje. Ali kad čovek ne voli svađu, i kad ima posla sa onako goropadnom ženom kao što je Paola Mornas!... Skoro deset godina je ovaj krupni i lepi čovek drhtao pred onom malom Arapkinjom. Za izbavljanje valjalo je biti lukav, okretati od svake шке... I evo kako je on to izveo. Uoči svadbe, jednog petnaestog avgusta, narodnoga praz-nika,1 Cezar je predložio maloj da odu i da na Iveti upecaju štogod za prženje. Kurbebes je imao da dođe na večeru; a u Pariz će se vratiti svi troje sutra uveče, kad Pariz izgubi za-dah od prašine, raketa i ulja iz lanipiona. Dobro. Njih dvoje se opružili u travi, kraj obale ove male reke koja se preliva i sitno belasa između svojih niskih obala, i zbog koje se li-vade jako zelene, a vrbe mnogo listaju. Posle pecanja kupanje. Nije im prvina da plivaju zajedno, Paola i on, kao dobra deca, kao drugovi; ali toga dana, ova mala Mornas, golih mi-šica i golih butina, to mjeno kao saliveno arapsko telo, uz koje se odasvud pripijao mokri kostim ... a možda i pomisao da ga je Kurbebes ostavio da radi što hoće ... Ah! kuofca ... Ona se okrete, pogieda mu u oči, pa će oštro: — Samo, Cezare, ne počinjite opet! 1 Dan rođenja Napoleona I (prim. prev.). 153
On ne navali, bojeći se da ne pokvard stvar, pa reče sebi: ,,To ćemo posle večere". Večera je bila vrlo vesela, na drvenom kafanskom balkonu između dve zastave koje je gazda bio istakao u čast pet-naestog avgusta. Bilo je toplo, prijatno se osećala nepokošena trava, i čuli se doboši, žabice, pevanje pevačkog društva koje je išlo ulicama. —Gadno je to od ovoga Kurbebesa što će tek sutra da dođe — reći će Momas, pa se stade protezati, a po očima joj se poznaje uhvatao je šampainj ... rada bih da se večeras provedem. —A tek ja! Prišao je uz nju i naslonio se na balkonsku ogradu, još vrelu od dnevne žege, pa podmuklo, kao probač, obavio ru-ku oko njena struka: — Oh! Paola... Paola ... Ovoga puta, umesto da se naljuti, pevačica udari u smeh, ali tako jako i od srca da se i on, najzad, stade smejati. Isti pokušaj, odbijen na isti način, uveče kad su se vraćali sa zabave gde su igrali i tegliii makarone; i kako su im sobe bile jedna uz drugu, ona mu je kroz tanki zid pevala: Suviše si mali, suviše si mali... i neljubazno mu izređala u čemu se sve on razlikuje od Kurbebesa. On se uzdržavao, te joj nije odgovarao, mije jn nazvao udovicom Momas; ali to je još i bilo rano. Sutradan, muto čuda, kad su seli za dobar ručak, dok je Paola postajala nestrpljiva i brinula se, najzad, što joj još nema čoveka, kao sa nekim zadovoljstvom izvuče on časovnik i svečano reče: — Podne, svršeno je ... —A šta to? —On se venčao. —Ko? — Kurbebes. Sljis! 154
—■ Ah! dragi moj, to je bio šamar... Ni u jednoj mojoj ljubavnoj avanturi, nikad mi nije opaljen ni približan njemu. I odmah se diže da ide... Ali nema voza pre četiri... A za to vreme, nevernik je jurio južnom železnicom ka Italiji sa svojom ženom. Ona onđa, u onome besnilu, vrati se opet na stvar i prosto me ubi šamarima i noktima — ta sreća!... bio sam nas zaključao — zatim spodbi posuđe i, najzad, đobi užasan živčani napad. Nas petoro je položismo u poste-lju, i svet se nađe oko nje, dok ja, sav izgreban, kao da sam istrčao iz kupinjaka, pojurim po lekara u Orsej... U tim stvarima, kao i pri dvoboju, treba uvek imati i lekara. I mo-žeš zamisliti: jurim drumom gladan, a sunce peče li peče!... Beše već pala noć kad sam ga doveo... Odjednoni, već blizu krčme, graja od gomile i svet pod prozorima... Ah! Bože moj, izvršila samoubistvo? Ubila nekog? Od Mornas se to moglo pre očekivati... Jurnem, i šta imam da vidim? ... Balkon načičkan venecijanskim lampionima, a pevačica stojd, utešena i ponosita, umotana u jednu od onih zastava, pa urla Marsejezu, potpuno proslavlja carev dan, iznad naroda koji 303 kliče. — Evo, dete moje, tako se raskinula ta Kurbebesova veza. Neću da kažem da se sve odjednom svršilo. Posle deset godina u okovima, mora se malo računati i na policijski nadzor. Ali najzad, ono najglavnije ja sam izvukao; utoliko pre ću da se primim u tvom slučaju, ako hoćeš. —■ Ah! čiko, nije ona od tih žena. —Ta ostavi — reče Cezar, otpečaćujiići kutiju s cigarama, koju prinese uhu da pozna jesu li suhe — nisi ti prvi koji je ostavljaš... —Pa jeste... I Zan se radosno uhvati za tu reč koja bi ga, nekoliko meseci ranije, garko ožalostila. Uostalom, stric i njegova ša-Ijiva priča umiriše ga malo, ali on nije mogao nikako pristati 155
na tu laž udvoje za nekoliko meseci, na to pritvorstvo, na to deljenje na dve žene; on ne bi mogao nikad na to da se reši, a čekao je, zbilja, vrlo dugo. —■ Pa kako onda mdsliš? ... Dok se mladić koprcao u toj nedoumici, član Glavnog od-bora je gladio bradu, isprobavao osmehe, utiske, držanje glave, zatim će nemarno: —On daleko stanuje odavde? —A ko to? —Pa taj umetnik, taj Kaudal, o kome si mi govorio zbog moga poprsja... Mogli bismo otioi da vidimo njegove cene dok smo zajedno ... Kaudal je, iako je bio slavan čovek i gutao silan novac, i sad imao atelje u Asaskoj ulioi, gde je i prve uspehe postigao. Cezar se, uz put, raspitivao o njegovoj umetničkoj vrednosti; on će da plati, nema zbora, ali ta gospoda iz Glavnog odbora hoće da imaju prvoklasno delo. — O! ne bojte se, čiko, samo ako Kaudai hoće toga da se primi... I on mu stade nabrajati titule vajareve: član Akademije, orden Legije časti drugog stepena, i masu stranih ordena. Le-venta razrogači oči. —I vi ste prijatelji? —Vrlo dobri prijatelji. — Pariz, pa Pariz!... Kako se divna poznanstva tu prave! Gosena bi, ipak, bilo pomalo stid da prizna kako je Kaudal nekadanji Fanin ljubavnik, i da ih je ona upoznala. Ali kao da je Cezar o tom i mislio: — On je iradio onu Safo što je imamo mi u Kastleu?. • • Pa to on poznaje tvoju ljubavnicu i možda bi ti mogao pomoći pri raskidu. Akademija, Legija časti, to mnogo pali kod žena ... Žan ne odgovori, misleći i sam o tome da se koristi uti-cajem prvoga ljubavnika. 156
А stric nastavi, nasmejavši se prostodušno: — A, zbilja, znaš, bronzani kip nije više u sobi tvog oca... Kad je Divona saznala, kad sam joj na, na žalost, rekao da to predstavlja tvoju ljubavnicu, nije htela više tu da ga vidi... Ali sa konzulovim nastranostima i njegovim teškoćama pri najmanjoj promeni, nije išlo lako, naročito što se moralo paziti da ne posumnja u pravi uzrok tome... O žene... Ona je umela tako lepo da udesi stvar, da sad G. Tjer1 predsedava na kaminu tvog oca, a sirotu Safo najeda prašina u vetrovitoj sobi, kraj starih preklada i odbačenog nameštaja; бак je nešto i povređena pri prenosu, slomila joj se punđa i otpala lira. Sigurno ju je to zbog Divonine zlobe snašla nesreća. Dođoše u Asasku ulicu. Kad je video ovaj skromni i radni umetnički kraj varoši, i ove radionice sa numerisanim vrati-ma, velikim kao na šupama za kola, sa obe strane jednoga dugačkog dvorišta, na čijem je kraju bila prosta zgrada op-štinske osnovne škole, gde se neprestano čitalo naglas, pred-sedniik Društva za navodnjavanje ponovo posumnja u talent čoveka koji živi u tako skromnom stanu; aii, čim je ušao Kaudalu video je na čemu je: —Ni za sto hiljada franaka, ni za milion!... — urlao je vajar, na prvu Gosenovu reč; i dižuoi polako svoje teško telo sa divana na kome se bio opružio u neuređenom i zapušte-nom ateljeu: —Poprsje!... Još samo to mi treba? da ... ta pogledajte samo dole na ovaj krš od gipsa razdrobljenog u parampar-čad... to je moj kip za iduću izložbu u Salonu, kogi sam baš sad razlupao čekićem... Eto koliko polažem na vajarstvo, i ша koliko da je primamljiva njuška gospodinova ... —Gosen d'Armandi... predsednik ... Stric stade prikupljati sve svoje titule, ali bilo ih je mno-go, Kaudal ga prekide, pa se okrete mladiću: 1 Državnik i pisac Istorije francuske revoluclje (prim. prev.). 157
— Gledate me, Gosene ... Nalazite da sam ostareo? ... I zbilja, njegove godine su se punom merom pokazivale pri svetlosti koja je ozgo padala na ožiljke, bore i modrice po njegovoj mnogo živeloj i premorenoj glavi, po njegovoj la-vovskoj grivi, otrcanoj kao stari ćilim, po oklembešenim i mlitavim obrazima, po brkovima boje kao izlizana pozlata, koje više nije ni kovrčio, ni bojio... A i našto?... Kuzinar, mala fcoja mu je bila model, baš tada je pobegla. — Da, dragi moj, sa mojim livcem, jednim divljakom, jednam prostačinom, ali dvadeset mu godina!... Govoreći pomamno i ironično, išao je krupnim koracima po ateljeu, gurnuvši nogom šamlicu koja mu se nađe na putu. Odjednom, zastavši pred ogledalom u bakarnom okviru nad divanom, stade se gledati, praveći grozno lice: — Kako sam mnogo ružan, mnogo oronuo, ispale mi žile, visi mi podgušnjak kao u matore krave!... On uze u šaku svoj podbradak, pa tužrno i šaljivo reče sa predviđanjem nekadanjeg kicoša koji sebe oplakuje: — I kad samb pomisslim da ću i za ovim žaliti iduće godine!... Stric je bio sav zbunjen. Ovaj akademik, koji je sama sebe vukao za jezik i pričao svoje gnusne ljubavi! Pa to „uda-renih" ima svud, čak i u Akademiji!... On se sve manje divio velikome čoveku zbog sažaljenja koje je osećao prema njegovim slabostima. —A kako je Fani?... Jeste li još u Savilu? ... — poče Kaudal odjednom umiren, pa sede kraj Gosena i familijarno ga stade tapšati po ramenu. — Ah! jadna Fani, nećemo još dugo živeti zajedno ... —Putujete? —Da, uskoro ... a prethodno se ženim ... Moram je os-taviti. Vajar se pomamno nasmeja: 158
— Bravo! Srce mi je na mestu... Osveti se za nas, mladiću, osveti na tim rđama. Ostavljaj ih, varaj ih, pa neka plaču, bednice jedne! Nikad ti njima nećeš učiniti onoliko zla koliko su ga one učinile drugima. Stric Cezar je trijumfovao: — Vidiiš, gospodin ne shvata stvari tako tragi&no kao ti... Pomislite samo, koliko je bezazlen: ne ostavlja je, jer se boji da se ona ne ubije! Zan ispriča, sasvim otvoreno, kakav je utisak na njega ostavilo samoubistvo Alise Dore. — Ali nije to to isto — reče Kaudal živo... — Ono je bila tužna ženska, mlitava, sa opuštenim rukama... jedna bedna, neispunjena lutka... Dešlet se varao kad je držao da ona umire za njim. Samoubistvo zbog premorenosti i dosade života. Dok međutim Safo... ah! našao si ko će da se ubije!... Ona isuviše voli ljubav, i sagoreće do kraja, do tacne na svećnjaku. Ona je od rase mladih ljubavnika sa pozornice koji nikad ne menjaju ulogu i svršavaju bez zuba, bez trepavica, uvek u koži mladih ljubavnika... Eto, pogledajte mene... Ubijam li se ja? ... Ma koliko da sam tužan, ja dobro znam da ću, posle ove što je otišla, uzeti drugu, i da će to tako stalno ići... Vaša ljubavnica će uraditi kao i ja, kao što je već i radila... Samo, ona više nije mlada pa će malo poteže ići. Stric je jednako trijumfovao: — Jesi li se sad umirio, a? Zan nije govorio ništa, ali mu je nemir bio razagnat, i nje-gova odluka doneta. Pođoše, ali ih vajar vrati da im pokaže fotografiju koju je uzeo sa svoga praaljivoga stola i brisao je rukavom. — Evo, to je ona!... Je Г te da je lepa, rđa jedna... prosto da čovek padne na kolena pred njom... Ove noge, ove grudi!... 159
Užasna beše protivnast između ovih vatrenih ociju, ovoga strasnoga glasa sa staračkim drhtanjem prstiju krupnih kao apotekarska mešaljka među kojima se tresla nasmejana slika, sa puno dražesnih jamica maloga modela Kuzinar. 160
12 — Ti si to!... Kako si rano došao!... Ona je dolazila sa dna vrta, nosećd punu suknju opalih jabuka i išla vrlo brzo uz spoljašnje stepenice, malo nešto uznemirena zbog svoga ljubavnika kome se na licu ogledala čas zbunjenast čas rešenost. —Ama šta je? —Ništa, ništa... to od ovog vremena, od ovoga sunca... Шео sam da se koristimo poslednjim lepim danom te da se malo prošetamo po šumi, nas dvoje... Hoćeš li? Ona po'dvrisnu kao mangupčić, kao što je uvek vriskala kad god bi bila zadovoljna: — Oh! da divne sreće!... Više od mesec dana kako nisu izlazili, opsednuti kišama i čestim i nesnosnim novembarskim vetrom. Nije uvek bilo za-nimljivo na selu; bilo je isto kao u Nojevu kovčegu sa živo-tinjama... Ona je imala nešto da naredi u kujni, pošto će Hetemaovi biti na večeri; i dok ju je čekao napolju, na Gar-dijskoj kaldrmi, Zan je posmatrao kućicu, obasjarau blagim suncem pozne jeseni, seosku ulicu sa širokim pločama obras-lim mahovinom, praštajući se očima koje grle i ljube i vide pred sobom pmšlost — kao što se obično praštamo sa mestima koja ćemo ostaviti. 161
Kroz širom otvoren prozor na trpezariji, izletalo je srnaj-kmo izvijanje naizmenično sa Faninim naredbama, koje je ona izdavala služavci: — Pazite dobro, ne zaboravite: u šest i po... Najpre ćete izneti morsku kokošku ... A! da vam dam stono rublje ... Glas joj je zvonio, jasan i srećan, kroz lupu po kujni i kroz cvrkut ptice koja je na suncu pevala na sav glas. Od pripre-ma za gozbu njemu se srce stezalo jer je znao da njihova kuća ima još samo dva sata da živi. Dođe mu da se vrati u kuću, da joj sve reče, tamo, odjed-nom; ali se poboja njene vike, užasne svađe koju bi susedi čuii, bojao se bruke koja bi pukla i po gornjem i po donjem Savilu. Znao je da ona ni o čemu ne vodi računa kad se samo razbesni, te osta p,ri svome da je vodi u šumu. — E, hajd'mo ... gotova sam ... Sva laka, uze ga pod ruku opominjući ga da govori tiho i da prođu brže pored kuće svojih suseda, bojeći se da se Olim-pd ne prohte da ih prati te da im smeta u prijatnom izletu. Ona se umiri tek kad prodoše popločanu ulicu i železnioki svod i okretoše halevo u šumu. Vreme je bilo prijatoo, svetlo, a sunčeva svetlost, prosejana srebmastom i lelujavom maglom, kupala je atmosferu zadrža-vajući se na mladoj šumi gde su se u pozlaćenu lišću koje se još održalo na nekoliko drveta visoko gore očuvala svračija gnezda i bofcori zelene imele. Čuo se nekakav ptičji krik, protegnut, nalik na škripu turpije, i kljucanje u drvo, kao kad se obaraju drva u šumi. Išli su lagano, ostavljajući trag svojiih koraka po zemlji razmekšanoj od jesenje kiše. Njoj je bilo vrućina pošto su išli brzo, obrazi su joj goreli, oči sjaktile, te zastade da skine veliki španski duvak od svilene čipke, poklon od Roze, kojim je pri polasku bila umotala glavu, taj nežni i skupoceni os-tatak nekadanjega sjaja. Već tri godine zna joj on tu ha-Ijinu što je na njoj, bednu neku haljinu od crne svile koja 162
је bila prsla pod miškama d oko struka; a kad bi je zadigla zbog kakve barice i pošla pređ njim, videle su se iskrivlje-ne potpetice na njenim cipelama. Kako je veselo pristajala na ovu polusirotmju, bez žaljenja i jadikovanja, zaneta njime i oko toga da njemu bude dobro, i najsrećnija tek kad mu pusti obe ruke na mdšicu pa se pri-pije uza nj. I 2an se pitao, gledajući je sasvim podmlađenu ovim obnovljenim suncem i ljubavlju, pitao se kakva je to bujnost u jeđmoga takvog stvorenja, kakva čudna sposobnost zaboravljanja i praštanja, kad može i dalje da bude ovako vesela i bezbrižna, posle jednog života punog ljubavi, nepri-likama i suzama, što joj se sve vidi na licu, ali što odmah i iščezne čim, makar malo, radost sine. — To je varganj, kažem ti, vargainj je to ... Ona se podvlačila pod džbunove, upađala do kolena u suvo lišće, izlazila otud sva razbarušena i izgrebana od kupina, pa mu pokazivala omi sitnu mrežicu pri korenu od pečurke po kojoj se raspoznaje pravi varganj od lažnog: — Vidiš, ima mrežicu... I bila je sva radosna. On nije slušao, rasejan, pitajućd se: „Je li sad trenutak?... Hoću li..." Ali, ili on nije imao hrabrosti, ili se opet ona mnogo smejala, ili je mesto bilo nepodesno; tako ju je vukao sve dalje, kao ubica koji premišlja o svome zločinu. Isto da se odluči, ,kad se na savijutku staze pojavi neko te ih uznemiri, čuvar te šume, Oškorn, koga su ovda-onda sre-tali. U onoj maloi šumarskoj kući kraj jezerea, koju mu je država bila iznarjmila, izgubio je, jadnik, dvoje dece, pa ženu, od iste opasne groznice. Još kod prvog smrtnog slučaja lekar je oglasio kuću za nezdravu, vrlo blizu vode i njenih isparenja; i, kraj svih uverenja i preporuka, ostavili su ga tu dve godine, tri godine, upravo dok mu po kući pomre sve, sem jedne kćerkdce, s kojom se nedavno nastanio, najzad, u novome stanu pri ulazu u šumu. 163
Oškorn, s licem tvrdoglava Bretonca, bistrih i odvažnih očiju, kome se čelo gubilo pod propisnom kaoketom, pravi tip ođanosti i praznoverovanja u sve propise, zaturio pušku preko jednoga ramena, a na drugo naslonio glavu svoga zas-palog deteta, i tako ga nosio. —Kabo joj je? — upita Fani, smešeći se na ovu devojčicu od četiri godine, bledu i smanjenu od groznice, koja se bu-dila d širom otvarala svoje velike oči, optočene rumenilom. Cuvar uzdahnu: —Nije dobro ... Zaman je vodim svuda sobom... eto, ništa više i ne jede, me mari ni za šta; sve nešto mislim, biće da je dockan promemjen vazduh, biće već uhvatila bolest... Vrlo je laka, vidite, gospođo, rekao bi oovek kao jedan list... Ovih dana će i ona za onima... Blagi bože!... To „biagi bože" sasviim tiho, kroz brkove, bio je sav nje-gov protest protiv svireposti onih kancelarijaša i piskarala. —Drhće, hladno joj je, izgleda. —To je groznica, gospođo. —Cekajte, zagrejaćemo je mi... Ona uze duvak koji joj je bio prebačen preko ruke, i uvi njim malu: — Ne, ne, neka stoji... to će joj biti mladin veo, docnije... Otac se tužno nasmeši, i drmajući ručicu deteta koje je opet hvatao san, onako biedo kao mali mrtvac, govorio joj je da kaže hvala gospođi, pa se udalji sa jednim „blagi bo-že!" koje se izgubi u pucketanju grana pod njegovim nogama. Fani više nije bila vesela, pripila se uza nj sa bojažljivom nežnošću žene koju uzbuđenje, žalost ili radost, približuju onome koga ona voli. Žan je u sebi govorio: „Kako je dob-ra!..." ali nije slabio u svojoj odluci; naprotiv, bio je sve odlučniji, jer se na strmoj stazi, na koju naiđoše, pojavljivala Irenina slika, ožMjavalo sećanje na svetao osmejak koji je tu sreo, a koji ga je odmah osvojio, pre nego što je osetio 164
njegovu duboku draž, prismi izvor razumne ljupkosti. On pomisli da je čekao do poslednjega trenutka i da je danas četvrtak ... „De sad, to mora da bude..." i, ciliajući na jed-nu raskrsnicu na izvesnom odstojanju, odredi je sebi za kraj-nju granicu. Proplanaik na jednome mestu gde je sečena šuma, oborena drveta među dverjem i još vlažnim otpacima kore, snopovi, ugljarske rupe... Nešto niže, videlo se jezerce sa koga se dizala bela para, a kraj njega napuštena kućica, s naginutim krovom, polomljenim otvorenim prozorima, karantiin porodice Oškorn. Odatle se šuma penjala ka Veliziju, ka velikoj kosi sa crvenkastim runom, visokim prastarim drvetima, zbinenim i tužnim ... Odjednom, on stade: — Kako bi bilo da se malo odmorimo? Sedoše na jednu duga&ku kladu što je biia tu na zemlji, nekadanji hrast, na kojoj se moglo izbrojati koliko je bilo graina prema udarima sekire. Mesto je bilo blago i prijatno zbog blede, odbijene svetlosti i mirisa rasturenih Ijubičica. —■ Kako je prijatno!... — reče ona, obesivši mu se o rame i tražeći na njegovu vratu s\'oje mesto za poJjubac. Om se malo izmače i uze je za raku. Ona se prepade kad vide odjednom oštar izraz na licu. —Sta je? Sta irnia? —Rđav glas, jadna mila moja... Eduin, anaš onaj što je otišao na moje mesto ... Jedva je govorio, promukldm glasom, čijem se zvuku i sam čudio ali fcoji se dotera pred kraj te priče, spremljene una-pred... Eduin se razboleo kad je prispeo na svoje mesto, te je ministarstvo odredilo njega da ga zameni... Učinilo mu se da je to lakše ispričati i da nije onako svirepo kao istina. Ona ga sasluša do kraja, ne prekidajući ga, lica sivo bleda, ukočena pogleđa. — Kad putuješ? — upita ona i izvuče ruku. —Pa večeras... noćas... — I on dodade pritvornim i 165
tužnim glasom: — Računam da provedem dvadeset i četiri sata u Kastleu, a posle ću se ukrcati u Marseju... — Dosta, ne laži dalje! — cikinu ona u divljem prasku koji je uspravi — ne laži dalje, ne umeš!... U stvari, ti se ženiš ... Odavno te već za to priprema tvoja porodica... Oni se toliko boje da te ja ne zadržim, da te ja ne spreeim da potražiš tifus ili žutu groznicu... E, sad im je srce na mestu... Devojka po tvom ukusu, mogu misliti... I kad samo pomislim kako sam ti četvrtkom vezivala okovratnik!... Bila sam poprilično glupa, a? Smejala se bolnim i svirepim smehom koji joj je krivio usta, pokazivao sa strane u ustima šupljinu od zuba koji je nesumnjivo sasvim skoro slomljen, što on još nije opazio, jednog od njenih foiserzuba kojima se tako ponosila; i to, ta zubna šupljina na ovom bledožutu ispijenu i uzrujanu licu, bi užasno moična Gosenu. — Slušag me — reče on, opet je uze i silom posadi uza se... — Pa dobro, jeste, ženim se... Moj otac je tako hteo, znaš dobro; ali što je to tebi krivo, kad ja inače moram da otputujem?... Ona mu se ote, hoteći da ne popusti u srdžbi: — I da bi mi to saopštio, terao si me čitavu milju kroz šumu... Kao veliš: Bar je niko neće outi ako se razdere... Neću, eto vidiš... nikakva praska, nijedne suzice. Pre svega, sita sam tako krasna dečka kao što si ti... možeš ići, meću te ja vraćati... Pa beži na ostrva sa svojom ženom, svojom malom, kako to vele tvoji... Krasna je sigurno ta mala .. • ružna kao goriia ili, ako to ne, onda s trbuhom do zuba.. • Jer ti si zvekan, kao i oini što su ti je izabrali. Ona se više nije uzdržavala, zahuktala se i sipala uvrede i gađne reči tako da je, najzad, jedva samo mucala „podlače ... lažove ... podlače ..." njemu u lice, dzazivala ga, kao što se podnosi pesnica. Sad je Zan imao da je sluša, bez reči, bez pokušaja da je 166
zaustavi. On ju je više takvu voleo, kad psuje i pokazuje se prosta, prava čiča-Legranova kći; lakše će biti na rastanku... Da li je ona bila toga svesna? Ali ona odjednom zaćuta, pade s glavom i trupom napred, u krilo svome ljubavniku, a sva se zatrese od jecanja kroz koje se probijala isprekidana molba: — Izvini, oprosti... ja te volim, nemam drugoga do tebe.. Ljubavi moja, živote moj, nemoj to da radiš... ne ostavljaj me ... šta ti hoćeš da bude sa mnom? Njega je obuzimalo uzbuđenje... O! pa on se baš toga bo-jao... Suze su se prenosile s nje na njega, i on je okretao glavu da mu ne pođu sa zasuzenih očiju, pokušavajući da je umiri glupim rečima, uvek onim svojim pametnim razlo-gom: — Pa kad i inače moram da putujem... Ona se uspravi s krikom koji otkri svu njenu nadiu: — A, ne bi ti otputovao! Ja bih ti rekla: Čekaj, dopusti da te još malo volim... Misliš, valjda, da se to može još jedanput naći da ovako budeš voljen kao što te ja volism? ... Imaš ti vremena za ženidbu, još si vrlo mlad... a meni će skoro i kraj... ja neću moći više, i onda će nas priroda rastaviti. On se htede dići, imade hrahrosti da to učini, pa čak i đa joj reče da je uzaman to što ona čini; ali, hvatajući se čvrsto za nj i vukući se na kolenima po blatu, zaostalom u ovoj udoljici, ona ga natera da opet sedne na svoje mesto pa pred njim, na nje@ovu krilu, dahom sa svojih usnica, strasno ga milujući očkna, tepajući mu kao detetu, sa ispruženim šakama na ovome licu što se kočilo, sa prstima u njegovoj kosi, na njegovim ustima, pokušavala da prodžacra hladan pepeo njihove ljubavi, podsećala ga sasvim tiho na prošle slasti, na malaksala buđenja, na njihovo grljenje do iznurenosti nede-ljom posle podine. Sve to nije mšta prema onome što će ona tek da mu da; zna ona i druge poljupce, drugojačije zanose, pronaći će ih ona za njega... 167
I dok rmi je šaptala reči što ih ljudi slušaju na vratima raznih ćurneza, krupne suze su joj tekle preko lica sa izra-zom poslednjega ropca i užasa, ona se branila, vikala kao u snu: — Oh! samo da to ne bude... reoi da nije istina da me ostavljaš... I opet jecanje, uzdasi, prizivanje u pomoć, kao da mu vidi nož u rukama. Dželat nije bio ništa hrabriji od svoje žrtve. On se nije bojao ni njene srdžbe ni njene milošite; ali nije znao šta da preduzme prativ toga očajanja, te jelenske rike koja se orila šuimom i gubila na mirnu i grozničavu jezeru u koje je sila-zilo tužno, rumeno sunce... Očekivao je da će mu biti tešfeo, ali ne ovoliko; i da mu nije bilo njegove sjajme nove Ijubavi, ne bi se mogao odupreti, digao bi je obema rukama, rekao bi joj: „Ostajem, ćuti, ostajem ..." Koliko ima kako se njih dvoje iznuravaju tako?... Od sunca je ostala samio jedna brazda, sve uža pri zalaskiu; jezer-ce je dobijalo bojoi škriljaca, i rekao bi čovek da njegova nezdrava para zahvata pusto polje i šumu i naspramne bre-žuljke. U mraku koji ih je obuhvatao, on je video samo ovo bledo lice, dignuto prema njemu, i ova otViOirena usta što bez prestanka glasno preklinju. Malo docnije, kad pade noć, vika se stiša. Sad su lile suze potokom, bez kraja, jedna od onih dugih kiša koje nastaju posle olujina, treska i lomljave, i s vremena na vreme jedno „Oh" ..." duboko i prigušeno, kao pred nekaikvim užasom koji ona odgoni, a stalno ga opet vidi. Zatim, ništa više. Svršeno je, crkla je životinja1... Diže se hladan severac i poče da dirka grane, donoseći odjek sata što izbija u daljini. — De hajd'mo, nemoj više da ostaneš ovde. On je nežno podiže, osećajući je nemocnu u svojim rukama, 1 Nedovršena izreka: Crkla je životinja, a i njen otrov s njom (prim. prev.). 168
pokornu kao dete, u grčevima od dubokdh uzdaha. Izgieda da se ona plaši, da poštuje toga čoveka koji se pokazao tako jak. Ona ide kraj njega, ukorak s njim, ali plašljivo, ne dajući mu ruku; i da ih čovek vidi tako gde sumorni posrću stazama kuda ih vodi žuti odsjaj zemljišta, rekao bi da su to seljak i seljanka koji se vraćaju kući, mrtvi umorni od dugoga rada u polju. Na ivici šume ukaza se svetlost i na otvorenim vratima Oškornove kuće osvetli nepomiane senke dva čoveka: —Jeste И to vi, Gfosene? — ču se Hetemaov glas kogi pri-đe sa čuvarom. Oni su počeli da se uznemiruju što se ne vra-ćaju, a i zbog onih jecaja što su se čuli kroz šumu. Oškorn pošaio po pušku, da ide da ih potraži... —Dobro veče, gospodine, dobro veče, gospođo... Mala je sasvim zadovoljna šalom... Morao sam je u njemu namestiti da spava ... To je bio njihov poslednji zajedniaki postupak, to malopre-đašnje milosrđe, kad su im se posleđnji put rake savile oko ovoga malog tela na umoru. — Zbogom, zbogom, čika-Oškome. Svi troje se žure kući, Hetema jednako uzbuđen od one vike što se razlegala šumom. — Cas se čulo jače, čas slabije, rekao bi oovek dave neku životinju.. Ali kako to da ništa niste čuli! Na jedno ni drugo ne odgovori. Kod Gardijsike kaldrme, 2an okleva. — Ostani na večeri... — veli mu ona sasvim tiho, molećivo... — Voz ti je izmakao... otputovaćeš onim u devet. I on se vraća kući s njima. Čega ima da se boji? Takva se scena ne izvodi dvaput, a ovako joj bar pruža tu malu utehu. Trpezarija je topla, lampa lepo svetli, a bat njihovih kora-ka na prelaau čula je služavka, te iznela čorbu na sto. — Dođoste jednom!... — veli Olimpa, koja je već sela, sa salvetom pod svojim kratkim mišicama. Ona otklapa činiju 169
za supu i odjednom zastaje ciknuvši: „Ju, slatka, gospode bože!..." Bleda, izmršavela, deset godina starija, oom joj kapci nadu-veni i krvavi, sva joj haljina blatnjava, čak i kosa, razbaru-šena, kao kakva sokačara koja je umakla policiji — to je bila Fani. Ona odahne malo, njene jadne zapaljene oči žmirkaju na svetlosti, i malo-pomalo toplota u kućici i ovaj veselo pos-tavljam' sto, izazivaju sećanje na lepe dane i opet joj udare suze kroz koje se razaznaje: — On me ostavlja... Ženi se. Gospodin Hetema, njegova žena i seljanka što ih sluša, zgle-daju se, gleđaju u Gosena. — Hajde već jedraom da se večera — veli gojazni čovek, a poznaje se, ljut je mnogo; i, uz lupu oblapornih kašika čuje se kako curi voda u susednoj sobi gde Fani briše lice sunđerom. Kad opet dođe k njima, sva pomodreia od pudera, u beloj jutarnjoj haljini, Hetemaovi je ispod oka bojažljivo gledaju, očekujući kakvu novu eksploziju, i ne mogu prosto da se načude kad je viđe kako se bez reči naklopljuje na jelo, proždrljivo kao brodolomnik, kako zasipa šupljinu svoje tuge i provaliju svojih krika svim što joj pod ruku dođe: hlebom, kupusoim, krilom od morske kokoške, jabukama. Jede li, jede ... S početka se usiljeno razgovara, a zatim slobodnije i, pošto se sa gospodinom i gospođom Hetema govori o sasvim prostim i obionim stvarima, kako se prave palačinke sa slatkim, ili o tome da li je za spavanje bolja dlaka ili perje, srećno se do-lazi do kafe koju gojazni supruzi doteraju sa malo karamela, pa s uživatnjem laganio piju, nalakćeni na sto. Milina je videti taj poverljiv i miran pogled kojim se gle-daju ova dva glomazna druga, taj Božić i Badnji dan. Oni ne misle da se rastavljaju. Žan uhvati taj pogled, i, u intim-nosti ove sobe pune uspomena i navika šćućurenih po svima uglovima spopade ga neka obamrlost od umora, od varenja 170
i udobnosti. Fani, koja pazi na njega, privukla lagano svoju stoiicu, zavukla neprimetno svoje noge među njegove, i svoju ruku podvukla pod njegovu. — Slušaj — гебе on odjednom... — Devet sati... brzo, zbogom ... Pisaću ti. Ustao je, izašao, prešao ulicu i pipa po mraku da otvori bramik na prelazu. Oko njega se sklopiše dve ruke: —■ Poljubi me bar ... On oseća da je uhvaćen pod jutarnjom haljinom, razgrou-tom tamo gde je ona gola, oseća da ga svega prožima miris, toplina ženskoga tela, da ga zbunjuje poljubac na rastanku i u ustima od njega oseća kao grozmiou i suze; a ona, sasvim tiho, osećajući ga slaba: — Još jednu noć, samo još jednu... Jedan signal na pruzi... To je voz!... Otkuda imade snage da se otme, da otrči do stanice čiji su fenjeri svetleli fcroz ogolelo granje? On se tome jednafco ču-dio, sav zadihae u jednome vagonskom uglu, gledajući kroz stakla osvetljeoe prozore na kućici i jednu belu priliku kraj branika... — Zbogom! zbogom!... I taj krik stiša u njemu nemi užas koji ga spopade na savijutku pruge kad je opazio svoju ljubavnicu gde stoji na mestu gde je on u svojoj mašti video smrt. Promolivši glavu, gledao je kako beži, smanjuje se i klizi njihov mali letnjikovac prema izvijanju zemljišta, i još samo tolilbo se svetli kao kakva zalutala zvezda. Odjednom, oseti nefcu radost, silno mu lafcnu. Kafco se ovde disalo, kako je divna bila ova medonska dolina i ovi veliki crau' bregovi kroz koje se, u daljini, video jedan trougao osvetljen bezbrojem svetiljki, poređanim oko Sene u pravilnim nizovima! Irena ga je tamo čekala, i on je išao k njoj svom brzinom voza, u svoj čežnji zaljubljena coveka, u punom svome poletu ka pošte-nom i mlađaiačskom životu ... 171
Pariz!... On zausitavi jedna kola da se odveze na Vandom-ski trg. Ali pod svetiljikom opazi da su mu odelo i cipele uka-ljani blatom, anim teškim blatom, gustim —■ sva njegova prošlost ga je još držala čvrsto i prljavo. „Oh! ne, neću veče-ras..." I on se vrati u svoj nekadanji hotel u Jakovljevoj ulici gde mu je Leventa bio zadržao jednu sobu do svoje. 172
13 Sutradan se Cezar, koji je bio uzeo na sebe taj tugaljivi posao da ode u Savil i uzme stvari i knjige svoga sinovca, te da tom seoboim izvede raskid do kraja, vratio dockan, onda kad se Gosen počeo već zamarati svakojaikiim pretpostavkama, lu-dim i kobnim. Najzad, jedan fijaker sa galerijom, glomazan kao mrtvačka kola, zavi za ugao Jakovljeve ulice, natovaren uvezanim sanducima i jednim ogramnim kuferom u kom oin poznade svoj, i stric uđe, tajanstven i ucveljen: — Dugo sam se zadržao, da pokupim sve odjedinom te da se ne moram vraćati... Zatim, pokaziujiući denjke koje su dva rnomika ređala po sobi: — Ovde je rublje, odelo, onde su ti hartije i knjige... Samo nema tvojih pisama, ona me je pokonno molila da joj ih ostavim još da ih pročitava, da ima štogod od tebe... Mislio sam, nije to ništa opasno ... To je tako dobra ženska... On jako huknu sedeći na kuferu i brišući čelo maramom od nekuvane svile, širokom kao salveta. Žan se nije usuđivao da upita za pojedinosti, da upita u kakvom ju je raspoloženju zatekao; a on ih nije pričao, bojeći se da ga ne rastuži. Ovo ćutanje, teško i miucno zbog prećutkivanih stvard, prekidali 173
su primedbama o vremenu koje se, od sinoć, naglo promenilo, zahladnelo, o tužnom izgledu ovoga pariskoga predgrađa, pus-tog i oboleloga, po kome štrče fabrički dimnjaci i oni ogromni liveni valjci, povrtarski rezervoari. Zatim, posle jednog tre-nutka: —Ništa vam, čiko, nije dala za mene? —Nije... možeš biti spokojan ... Neće ti ona dosađdvati, ona snosi svoiu sudbu odlučno i dostojanstveno... Zašto 2an u to nekoliko reči nađe namemo kuđenrje i prekor za svoju surovost? — ■ Ono, svejedno je, kuluk te kuluk — poče opet stric — pa ipak više volim nokte Mornasine, nego očajanje ove jad-nice. —Mnogo je plakala? —Ah! dragi moj... I to tako jako, tako od srca, da sam i sam jecao pred njom, i nisarn imao srca da... On frknu i strese svoje uzbuđenje, mahnuvši glavom kao maiora koza: —Najzad, šta ćeš? To tvoja krlvica ndje... Ne možeš ti ceo vek provesti tamo ... Stvar je vrlo lepo izvedena, ostav-ljaš joj novaca i. nameštaj... A sad, živela ljubav! Da gledaš da nam se tvoja svadba što pre svrši... To je, da ti kažem, mnogo ozbiljan posao za mene... Moraće se i konzul tu ume-šati... Ja sam ti za raščišćavanje s tim brakovima na levu ruku... — I odjednorn ga spopade neka seta, prilepi čelo na prozorsko okno, pa, gledajući spušteno nebo sa koga je pljuš-talo preko krovova, reče: —Ne mari, svet postaje tužan... u moje vreme rastavljali su se ljudi mnogo veselije nego ovo sad. Kad Leventa otputova sa svojom mašinom, dizalicom, Zan osta da provede jednu dugu nedelju bez toga nemirnog i brbljivog veseljaka, i da oseti prazninu i osamljenost, svu onu crnu pometenost udovanja. U takvome slučaju, baš i da ne tuži za svojom ljubavlju, čovek traži svoie drugo Ja, jer 174
njega više nema; život udvoje, ta nerazlučnost za stolom i u postelji, stvara neko tkivo od nevidljivih i tankih konaca, čija se čvrstina pokaže tek u tuzi i pri naporu da se ono prekine. Uticaj neprestamoga druženja i navike tako čudno i daleko dosežu da dva bića što žive dstim životom najzad počnu liioiti jedmo na drugo. Pet godina provedenih sa Safo nisu još smogli uticati u tolikoj meri; ald njegovo je telo još nosilo tragove od lanca i trpelo od toga što ga on teško ka sebi vuče. I isto onako, kao što bi ga češće, po izlasku iz kancelarije, noge same po-nele ka Savilu, dešavalo mu se da ujutru traži pored sebe na uzglavlju crnu kosu u. teškim pramenovima, oslobođenu češlja, na koju je padao njegov prvi poljubac. Večeri su mu naročito izgledale beskrajne u ovoj hotelskoj sohi koja ga je podsećala na prve dane njihove veze, kada tu bila i ona, nežna i ćutljiva ljubavnica, čija je mala poset-nica ispunjavala ogledalo mirisom spavaće sobe i tajnom nje-nog imena: Fani Legran. Tada je odlazio da se zamori, da šeta, da se razgali uličnim pesmama i sjajem u kakvom ma-lom pozorištu sve dok mu stari Bušro nije dopustdo da tri puta nedeljmo provodi veče kraj svoje verenice. Najzad su se sporazumeli. Irena ga je volela, stric je pris-tajao; to će biti prvih dana aprila meseca, kad se završe pre-davanja. Za tri nieseca preko zime imaju da se viđaju, da se upoznaju, da žele jedno drugo, da umiljato i dražesno obja-šnjavaju pogled koji vezuje duše i prvu izjavu koja dh zbu-njuje. One večeri kad je bilo zaručenje, vraćajući se kući bez ikakva prohteva da spava, Zan oseti želju da svoju sobu uredi i spremi za rad, po onome prirodnome nagonu da svoj život dovodimo u saglasnost sa svojim mislima. On namesti sto i knjige koje još nisu bile razvezane nagomilane na dnu jednog od njegovih sanduka, spremljenih navratnanos, gde su zakoni pod stubom od džepnih marama i pod bluzom za vrat. Iz 175
poluotvoirena reonika trgovačkoga prava, koji je narjčešće prelistavan, ispade tom prilikom jedno pismo bez koverte, sa rukopisom njegove ljubavnice. Fani ga je poveriia slučaju buduaih radova, ne verujući malotrajnoj razmeženosti Cezarevoj, pomišljajući da će tako sigurnije stići. Najipre se bramio od toga da ga otvori, ali je popustio pred prvim rečima, vrlo blagim, vrlo pametnim, čije se uzbuđenje opažalo samo po đrhtanju pera i po neravndm redovima. Ona je molila samo za jednu miiost, jednu jedinu: da dođe s vremena na vreme. Ona neće ni reči reći, neće ni za šta prebacivati, ni za ženidbu, ind za ovo razdvajanje za koje je znala da je potpuno i konačno. Samo mjega da vidi!... „Pomisli da je ovo za mene užasan i neočekivan udar, tako iznenadan... Meni je kao posle kakvoga smrtnog slučaja ili požara, ne zmam šta da počnem. Plačem, očekujem, gledam mesto svoje sreće. Samo bi ti mogao da me privikneš na ovaj novi položaj... Smiluj se, dođi, obiđi me, da se ne osećam ovako sama ... plašim se sebe ..." Ove molbe, ovaj pireklinjući poziv provlačili su se kroz celo pismo i ponavljali istalno istom reči: „Dođi, dođi..." Mogao je pomisliti da-je na proplanku u šumi sa Fani kraj svojih nogu i da je pri pepeljasto Ijubičastoj večernjoj boji ono jadno lice upravljeno na nj, sve dzbrazdano i umuzgano od suza, >a iz otvoirenih usta zjapi tmina, spremna da zavapi. To ga je mučilo cele noći, inije mu dalo da Sipava, ali mu nije razganilo srećni zanos u kome se vratio kući. Pred oči mu je izlazilo ono staro, svenulo lice, kraj svih njegovih napora da između sebe i njega stavi ono lice čistih crta, sa kožom kao karanfdl u cvatu, koje je ljubavna izjava bojila malim ružičas-tim plamenovima ispod očiju. Ovo pdsmo bilo je pisano pre osam dana; osam dana je već kako jadnica očekuje kakvu геб, ili iposetu, hrabrenje da se pomiri sa sudbom, za koje je molila. AM kako to da nije pisala opet! Možda je bolesna, i stadoše mu se vraćata pre176
đašnje slutnje. Seti se da ш Hetema može reći šta ima novo, pa, verujući u tačnost njegovih mavika, ode da ga pričeka pred artilerijskim komitetom. Kad poslednjd otkucaj koji je označavao da je deset sati izbi na Sv. Tomi Akvinskom, gojazni čovek savi za ugao na malome trgu, dignute jake, s lušom u zubima koju drži obema rukama, ne bi И zagrejao prste. Žan ga je gledao kafeo dolazi izdaleka, vrlo uzbuđen svim onim na što ga je ovaj podsećao; ali Hetema ga dočeka s jedva uzdržanom srdžbom. — A vi ste!... Siti smo vas se nakleli ove nedelje!... Mi koji smo otišli u selo da živimo na miru... I na vratima, dovršujući lulu, on mu ispriča kako su prošle nedelje bili pozvali k sebi Fani na večeru sa detetom koje je imaio izlaz toga dana, ne bi li joj malo razagnali gadne misli. I zbilja, večerali su dosta veselo, čak im je ona malo i pevala pri kraju večere; posle su se razišli oko deset sati, i spremali su se da slatko legnia, kad odjednom neko zakuca na prozorski kapak, a mali Žozaf, preplašen, viknu: — Brzo, niama hoće da se otruje... Hetema potrči, stigne na vreme i otme joj staklemce sa laudanumom.1 Morao se tući, obuhvatiti je oko struka, držati tako i braniti se od udara glavom i češljem, čime mu je nagr-đivala Idce. U toj borbi staklence se razbilo i laudanum svud rasprostro, i tako nije bilo ništa, sem što su njemu odelo umrljale i zagadile otrovom. — Ali vi ćete pojmiti da takvi prizori, da sva ta drama iz rubrike „razno" po novinama, za mirne ljude... A i svršeno je, otkazao sam, idućeg meseca se selim. On stavi lulu u kutiju, reče mirno zbogom, pa iščeze pod niskim svodovima nekog malog dvorišta, ostavivši Gosena svega zbunjenog onim što je maločas čuo. On je zamišljao taj prizor u onoj sobi fcoja je bila njihova, 1 Otrov, pravljen ođ opijuma (prim. prev.). 177
užasnutost deteta koje je vikalo za pomoć, divljačko rvanje sa krupnim čovekom, i činilo mu se da oseća opijum i onu uspavljivu gorčinu prosutog laudanuma. Strah ga je zbog toga držao celoga dana, pojačan još i usamljenošću u kojoj će ona imati da živi. Kad ode Hetema, ko će joj zadržati ruku pri novome pokušaju? Jedno pismo stiže i umiri ga malo. Fani mu je blagodarila što nije tako surov kao što je želeo da izgleđa, pošto se jos interesuje za napuštenu jadnicu: „Rekli su ti, je li? ... Htela sam da umrem ... zbog toga što se osećam sasvim sama!... Pokušala sam, nisam mogla, zadržali su me, ruka mi je, mož-da, drhtala ... strah od patnji i od toga da ne poružnim ... Oh! ta mala Dore, kako je imala toliko hrabrosti?... Pošto me je prošao stid što sam promašila, radovala sam se pri pomisli da ti mogu pisati, voleti te sa daljine, viđati te i dalje; jer ja ne gubim nadu da ćeš ti doći jednoga dana, kao što se odlazi kakvoj nesreonoj prijateljici, u kakvu ožalošćenu kuću, iz sažaljenja, jedino iz sažaljenja." Od tada je, svaka dva-tri dana, dolazilo po jedno ćudljivo pismo, dugo ili kratko, dnevnik bolova, koji on nije imao srca da vrati, a koji je u ovome nežnom srcu povećavao osetljivo mesto sažaljanjem bez ljubavi, ne više preima ljubavnici, već prema jednome ljudskom stvoru koje pati zbog njega. Jednoga dana, odoše i susedi, ti svedoci njene nekadanje sreće, i odneše joj toliko uspomena. Sad su joj za podsećanje na prošlost ostale samo stvari, zidovi njihove kućice i slu-žavka, jadna divlja životinja koju je sve to tako malo zani-malo kao i jako zimogrožijivu srnajku, što se tužno nakostre-šena šćućurila u jednom uglu kaveza. Jednog dana, bleda svetlost razvedrila prozor, i ona se pro-budila sva radosna sa ovim uverenjem: On će danas doći... Po čemu to? ... Onako, došlo joj u glavu... Odmah je stala doterivati kuću da bude lepa, i sebe da bi bila koketna, sa prazničnim odelom i češljanjem onako kako je on voleo; 178
posle je, do večeri, do poslednjega sunčeva zračka, brojila vozove kraj prozora trpezarije, čula ga gde dolazi Gardijskom kalđrmom ... Prosto kao luda! Ponekad samo jedan red: „Pada kiša, pomrčina... sama sam i plačem za toborn..." Ili bi se zadovoljila tim što bi u kovertu stavila samo jedan cvet, sav mokar i zamrznut od inja, poslednji iz njihova maloga vrta. Bolje nego sve jadikovanje, ovaj cvet, nađen pod snegom, pričao je o zimi, o usamljenosti, o napuštenosti; on je video ono mesto na dnu staze, a uz leje sukmju jedne žene, makru do poruba, ide i vraća se — leta se sama samcita. Ovo sažaljenje što mu je tešfeo ležalo na srou činilo je te je on i dalje živeo sa Fani kraj svega prekida. Mislio je na nju, zamišljao je svakoga časa; ali kako mu je pamćenje ne-kako čudno oslabilo, mada nije bilo više od pet-šest nedelja od injihova rastanka, i mada su mu i najsitnije stvari u nji-hovoj kući bile jasne pred očima, i kavez srnajke La Bali prema kukavici od dirveta što su je dobili na jednoj seljačkoj zabavi, i leskine grane koje su pri najjnanjem vetru udarale o prozor na njihovoij sobici za umivanje, ali sama ta žena mu nije vise izlazila jasno pred oči. Video ju je kao u magli koja se gubi, sa jednom jedinom pojedinošć'U na nje-nom licu, naročito inaglašenom i mučnom, iskrivljena usta, osmeh probušein šupljinom gde je bio izgubljeni zub. šta će biti sa njom tako ostarelom, sa tim bednim stvore-njem uz koje je on tako dugo spavao? Kad joj nestane novaca što joj ga je on ostavio, kuda će, dokle li će pasti? I odjed-nom mu izađe pred oči ona bednica što ju je sreo one večeri u jednoj engleskoj krčmi gde umire od žeđi kraj kriške su-šene semge. Ona će takva postati, ona od koje je on tako dugo primao negu i strasnu i odanu nežnost. Ta ga je misao bacala u očajanje... Najzad, šta da radi? Zar zato što je bio nesre-ćan da naiđe na tu ženu, da živi neko vreme s njom, zar je 179
zato osuđen da je ouva doveka, da njoj žrtvuje svoju sreću? Zašto baš on, a ne ko drugi? Kakva je to pravda? Zabranjivao je sebi da je vidi, ali joj je pisao; po njegovim pismima, navlaš praktičnim i suvim, osećalo se da je uzbuđen, iako joj daje savete da bude pametna i da se umiri. Nago-varao ju je da izvadi Zozafa iz zavoda i dovede k sebi, da se zabavi, da malo zaboravi; ali je Fani to odbila. Zašto da je dete gleda tako tužnu, tako klonulu? Dosta je što dete ne-deljom ide od stolice do stolice, tumara iz trpezarije u vrt, pogađajući da je neka velika nesreća ucvelila kuću, i ne usuđujući se više da pita šta je sa „tata-Žanom", otkad su ггш, kroz jecaje, rekli da je otputovao i da se više neće vratiti: — Pa to svaki moj tata otide! I te reci ostavljenoga deteta, iz jeđnoga tužnog pisima, os-taše teško na srcu Gosenovu. Uskoro ga tako poče mučiti to što je znao da je ona u Savilu da je posavetova da se vrati u Pariz, da se viđa sa svetom. Imajući tužno iskustvo sa lju-dima i tim raskidanjirna, Fani u toj pomidi vide samo groanu sebičnost, želju da je se otarasi zauvek na taj način što bi se ona, po svom običaju, u nekoga naglo zaljubila; ona se o tome iskreno izjasni: „Znaš šta sam ti jednom rekla... Ja ću ostati tvoja žena uprkos svemu, tvoja žena koja te voli d ostaje ti vema. Naša kućica me obavija tobom, i ja je ne bih ostavila ni za šta na svetu... Sta bih radila u Parizu? Odvratna mi je moja prošlost koja tebe uklanja; a posle, pomisli u kakav nas položaj dovodiš ... Ti, dakle, misliš da si dovoljno jak? Dođi onda, pakosniče ... jedanput, samo jedanput..." On ne ode; ali jedne nedelje, posle podne, sedi on sam i radi, kad би dva sitna kucanja na svojim vratima. On za-drhta, poznade njeno nekadanje živo prijavljivanje. Bojeći se da dole ne naiđe na kakvu zabranu popela se u jednome dahu, ne pitajući ništa. On priđe, nečujnim korakom po ćili-mu, i ču njen dah kroz žleb: 180
— Zane, jesi li tu? ... Oh! taj ponizni i umorni glas ... Još jednom, ne baš sasvim jako: „Zane!..." zatim jedan tužan uzdah, šuštanje pisma, tepanje i zbogom jednim bačanim poljupcem. Niz stepenice je sišla stepenik po stepenik, lagano, kao da očekuje da je zovnu natrag. I tek onda Zan diže pismo i otvori ga. To pre podne su sahranili malu Oškornovu u dečjoj bolnici. Ona je bila došla sa ocem i nekoliko lica iz Šavila, i nije mogla da se ne popne, da ga obiđe ili da mu ne ostavi ove redove, ranije spremljene. „ ... Šta sam ja tebi govo-rila!... kad bih stanovala u Parizu, na tvojim stepenicama bi samo mene videli... Zbogom, milo moje, vraćam se našoj kući..." Čitajući, očiju puniih suza, on se sećao istoga prizora u Ar-kadskoj ulici, sećao se bola otpuštenoga ljubavnika, onoga pisma gurnutog ispod vrata i svirepoga Fanina smeha. Znači, ona njega voli više nego on Irenu! Ili možda čovek, više ume-šan od žene u poslovnu i životnu borbu, nije kao ona isklju-čiv u ljubavi, ne zaboravlja i ne postaje ravnodušan prema svemu onome što nije njegova ljubav, ne da da ga ona svega zauzme te da samo o njoj misli? To mučenje, ta bolest od sažaljenja, od koje je on patio, stišavala se tek kraj Irene. Tek tu je nespokojstvo popuštalo, rastapalo se pod blagim plavim zrakom njenih pogleda. Još samo što je osećao jak umor i iskušenje da nasloni glavu na njeno rame, pa tu da ostane bez reči, nepokretan, u zaklonu. — Sta vam je? — govorila mu je ona... — Zar niste srećni? Jeste, vrlo je srećan. Ali zašto je njegova sreća načinjena od toliko tuge i suza? Pokadšto bi da joj sve kaže, kao kak-voj dobroj i razumnoj prijateljici; nije ni mislio, jadni ludak, koliku zabunu unose takve ispovesti u sasvim čedne duše, i kako one mogu da zadadu neizlečive rane Ijubavnome pove-renju. Ah! kad bi mogao da je odnese, pobegne s njom! Ose181
ćao je da bi tu bio kraj mukama; ali stari Bušro nije hteo da popusti ni jedan sat od utvrđenoga vremena: — Ja sam star i bolestan... Više neću videti ovo dete, ne lišavajte me ovih poslednjih dana ... Iabo je izgledao surov, nije bilo boljega od ovoga velikog čoveka. Osuđen na smrt od srčane bolesti, bez milosti, pratio joj je razvitak i sam ga utvrđivao, govorio o tome sa čudnom hladnokrvinošću, držao predavaarja i dalje gušeći se, pregledao bolesnike, manje bolesne od njega. Jedna jedina slabost toga velikog duha, koja je pokazivala seljaćko poreklo ovoga Tu-ranžanoa bila je njegovo poštovanje titula i plemstva. Sećanje na male kulice u Kastleu i na staro ime d'Armandi dosta je doprinelo da lako primi Žana za muža svoje smovice. Svadba će biti u plemićkom zamku, te se tako neće morati kretati jadna majka koja je svakih osam dana slala svojoj budućoj snasi po jedno lepo, nežno pismo, kazivano u pero Divoni ili jednoj od dveju malih iz Vitanije. I njemu je bilo vrlo prijatno da govori sa Irenom o svojima, da nađe Kastle ,na Vanđomskom trgu i svu njihovu Ijubav zbivenu oko svoje mile zaručnice. Samo ga je plašilo što se osećao jako starim i umornim pre-ma njoj, što je video kako ona kao dete uživa u stvarima koje njega nisu više zaindmale, i u radostima zajedničkoga života, kroz koje je on već prošao. Tako je bilo i kad su sastavljali spisak svega onoga što bi trebalo da pomesu u kon-zulat, nameštaj i štofovi koji se imaju izabrati; jedne večeri sred spiska je zastao, zadržavajući pero, preplašen sećanjem na svoje naselje u Amsterdamskoj ulici i time što će neiz-bežno iznova početi tolika silna lepa zadovoljstva, otupela, iscrpena za ovih pet godina pored jedne žene, u tobožnjem braku i tobožnjem domaćem životu. 182
14 — Da, dragi moj, umro je noćas u Rozinu naručju... Baš sam ga maločas odneo da se ispuni. Muzičar de Poter, koga je 2an sreo pri izlasku iz jednoga dućana u ulici di Bak, prikači se uza nj, s potrebom da se nekom izjada, što nikako nije odgovaralo njegovu ravnodušnu i surovu licu poslovna ooveka, pa mu stade pričati o mukama jadnoga Bihita, koga je ubila pariska zima i koji se sav sme-žurao od hladnoće, kraj svega toga što je uvijen u vatu i što je ispod njegova maloga ležišta gorela špiritusna lampa evo već dva meseca, kao što se radi sa nedonoščadima. Ništa mu nije pomoglo da ne drhti, i prošle noći, dok su oni svi bili kraj njega, on poslednji put zadrhta od glave do repa, i umre kao dobar hrišćanin, blagodareći mlazevima svete vodice koju je po njegovoj zrnastoj koži, gde je život iščezavao u preli-vanju boja kao kroz prizmu, posipala mama-Pilar, govoreći sa očima k nebu: Dios loui pardonne!1 —Smejem se ja tome, ali mi je ipak žao; naročito kad se setim koliko je ožalošćena moja jadna Roza koju sam ostavio u suzama ... Srećom, našla joj se Fani. —Fani? ... 1 Spanski: Bog đa ga prosti! (prim. prev.). 183
— Da, toliko vremena već kako je nismo videli... Došla je jutros baš sred ove drame, i ta dobra devojka je ostala da teši svoju prijateljicu. Qn dodade, ne opazivši kakav su utisak proizvele njegove reči: — Dakle, svršeno je? Niste više zajedno? ... Sećate li se našega razgovora na Angjenskom jezeru? Vi se bar koristite lekcijama što vam ih oovek da... U njegovu odobravanju osećala se zavist. Gosen je nabrana čela, osećao zbilja nelagodnost pri pomisli da se Fani vratila Rozariji; ali se Ijutio na sebe zbog toga mekuštva, nemajući, najzad, ni prava na nju, a i ne odgovarajući za nju. Udariše ulicom de Bon vrlo starom ulicom nekadanjeg aristokratskog Pariza i de Poter zastade pred jednom kućom. Eto tu je on stanovao, ili tu se mislilo da on stanuje, iz uljudnostd, sveta radi, jer u stvari on je svoje vreme pro-vodio u avni de Vilijer, ili u Angjenu, a u bračinom stanu se samo pojavljivao, koliko da ne izgleda da je ženu i dete sasvim napustio. 2an je koračao spremajući već jedno zbogom, kad ga onaj drugi zadrža za ruku svojim čvrstim šakama klaviriste, pa, bez ikakve zabune, kao čovek koga njegov porok više ne buni, reče: — Učinite mi jednu uslugu ... popnite se sa mnom. Trebalo je danas da večeram kod svoje žene, ali, zbilja, ne mogu ostaviti jadnu Rozu sasvim samu u očajanju ... Vi ćete mi poslužiti za izgovor što ću otići od kuće i uštedećete mi jedno dosadno objašnjenje. Po muzićarevoj sobi za rad, u divnom i mrtvom buržoas-kom stanu na drugome spratu, videlo se da je ona napuštena i da se u njoj ne radi. Sve je bilo isuviše lepo spremljeno, bez ikakva nereda, bez one male radne groznice koja zahvata i stvari i nameštaj. Nijedne knjige, nijednoga lista na stolu 184
na kojem je veličanstveno stajao bronzani divit, prazan i sjajan kao da je u nekom izlogu; ni najmanje partiture na sta-rom klaviru na oblik spineta,1 na kome mu je došlo nadah-nuće za prva dela. I jedno poprsje od bela mramora, poprsje neke mlade žene nežnih crta, blaga izraza, sve bledo pri svetlosti dana na izmaku, koje je još hladnijim činilo kamin bez vatre, čojom prevučen i oinilo se kao da ono tužno gle-da po zidovima sa zlatnim vencima, trakama, medaljama, ramovima sa spomenicama, sve te ostatke slave i taštine, ve-likodušno ostavljene njegovoj ženi u naknadu, a koje je ona čuvala kao ukrase na grobu svoje sreće. Tak što su ušli, otvoriše se opet vrata na sobi za rad, i ukaza se gospođa de Poter: — Ti si, Gustave? Mislila je sam je, te se zaustavi pred nepoznatim licem, vidljivo uznemirena. Gospodstvena i mtila, odevena s razu-rnevanjem, otmeno, izgledala je još finiga od svoga poprsja, blagost sa lica izmenila joj se u hrabru i žilavu odlučnost. U visokdm krugovima mišljenja su bila podeljena o karakteru ove žene. Jedni su je grdili što snosi javno prezir svoga muža i onu poznatu kuću ustrojenu van kuće, dragi su joj se, naprotiv, divili što se ćuteoi pokorila sudbi. Uopšte, mislilo se da je to mirna žena koja svoj mir voli više svega, a svom udovanju nalazi dovoljno naknade u milošti jednoga lepoga deteta i u radosti što nosi ime velikog čoveka. Ali dok je muzičar predstavljao svoga druga i pričao bu-dikakvu laž da bi se oslobodio večere u porodičnom kmgu, po podrhtavanju ovog mladog ženskog Иса, ukočenome po-gledu koji više nije video, inije slušao, kao da je sav obuzet patojom, Žan je mogao sebi da objasni da se pod tom ot-menom spoljašnošću veliki bol živ sahranjivao. Činilo se kao da ona prima priču u koju nije verovala, te se zadovolji da blago reče: 1 Vrsta malog klavira (prim. prev.) 185
—Rejmon će plakati, obećala sam mu da ćemo večerati kraj njegove postelje. —Kako je njemu? — upita de Poter, rasejan, nestrpljiv. —Bolje mu je, ali još kašlje... Nećeš ga obići? On promrmlja nekoliko reči u brkove, praveći se kao da nešto traži po sobi: — Sad ne... jako žurim ... sastanak u kliubu u šest sati.. Hteo je samo izbeći da bude nasamo s njom... —Onda zbogom — reče mlada žena odjednom umirena, sa crtama na svome mestu, sklopljenim kao bistra voda na čije je dno baš sad pao kamen. Ona pozdravi i iščeze. —Čistimo se!... I oslobođeni de Poter odvuče Gosena, koji je gledao kako pred njim silazi, ukrućen i uspravan, u doigačkom vrskaputu, pripijenom po engleskom kroju, ovaj jezivi sladostrasnik koji je bio sav uzbuđen kad je nosio kameleona svoje ljubavinice da se ispuni, a sad odlazio ne poljubivši svoje bolesno dete. — Sve to, dragi moj — poče muzičar, kao neki odgovor na misao svoga prijatelja — sve je to krivica onih koji su me oženili. Krasnju uskigu su tim učiniii merai i ovoj jadinoj ženi!... Kolika je to ludost hteti napraviti od mene muža i oca!... Ja sam bio ljubavnik Rozin, to sam ostao, to ću ostati dok jedino od nas dvaje ne crkne... Zar se ikad možete osloboditi poroka koji vas uhvati u zgo.dnom trenutku, pa vas čvrsto drži? ... Eto vi... Jeste li uvereni đa biste vi, samo da je Fani htela? ... On dozva jedan prazan fijaker u prolazu, pa će penjući se: —■ Zbilja, kad pomenuh Fani, znate li šta je aiovo?... Fla-man je pomilovan, izašao je iz Mazasa... Po Dešletovoj molbi... Siromah Dešlet! čini dobra čak i posle smrti. Stojeći nepomično, obuzet besnom željom da juri, da stigne točkove koji su u najluđem trku kloparali mracnom ulicom po kojoj su se palile svetiljke, Gosen se čudio što je tako uzbuđen. „Flaman pomilovan ... Izašao iz Mazasa ..." ponav186
ljao je sasvim tiho, videći u tom uzrok Faninu ćutanju evo već nekoliko dana i naglom prestanku jadikovanja svakako umirenom pod utešiteljevom miloštom; jer prva misao jednog oslobođenog beđnika, izvesno je bila misao o njoj. On se sećao ljubavne prepiske datirane iz tamnice, i tvrdoglavosti svoje ljubavnice da njega jedinioga braini, dok je ostale davala budzašto; i umesto da se smatra srećnim zbog slučaja feoji ga logički oslobađa svih briga i svake griže sa-vesti, nefei neobjašnjiv strah nije mu dao da zaspi i držao ga u groznici do neko doba noći. Zašto? Om je više nije voleo; mislio je samo na svoja pisma što su ostala u rukama te žene, koja će ona možda čitati ovome drugom, i kojima će se — ko zna? — pođ nekim rđavim uticajem moći poslužiti jednoga dana, da bi mu narušila spokojstvo i sreču. Istinska ili pritvoirna, ili možda skrivajući u sebi brigu druge vrste, a da on to i nije ni slutio —■ ta zabrinutost za svoja pisma navede ga na jedan nerazuman korak, na posetu Savilu, feojoi je staino i uponno odbijao. Ali kome da poveri taj posao koji je i poverljiv i tugaljiv? ... Jednoga februarskog prepodneva sede on na voz što polazi u deset sati, umiren u duši i srcu, bojeći se samo da kuća kad on dođe ne bude zatvorena, a ona već odbegla za svojim zli-kovcem. Na savijutfeu pruge umiriše ga otvoreni kapci i zavese na prozorima letnjikovca; i sećajući se koliko je bio uzbuđen kada je video za sobom kako se gubi slaba svetlost što je nacičkala pomrčinu svetlim tačkama, smejao se samome sebi i kratkotrajnosti svojih utisaka. To sad više ne prolazi ovuda onaj isti čovek, pa izvesno neće naći ni onu istu ženu. Pa ipak, ođ onda nije bilo više od dva meseca. Suma duž kofje je išao voz nije opet olistala, po drvetima se videla ista snet, kao i onoga dana kada su raskinuli i kad se razlegala njena vika. 187
On siđe sam na stanici, i u onoj hladnoj magli što prožima čoveka, udari malim seoskim putem, jako klizavim od za-mrznuta sinega, pa podvožnjakom; ne srete nikoga pre Gar-dijske kaldrme na čijem zavijutku se ukazaše jedan čovek i jedno dete, za kojima je staniani nosač gurao kolica sa putničkim kuferima. Dete, sve umotano u maramu, sa nabijenom ikačketom do ušiju, uzdrža krik kad bi pored njega. — Pa to je Zozaf... — reče on, malo iznenađen i ožalošćen takvom nezahvalnošeu toga maloga; a kad se okreite, pogled mu se srete sa pogledom onoga čoveka koji je vodio dete za ruku. Lice pametno i nežno, pobleđelo pošto je dugo bilo zatvoreno, gotovo odelo kupljeno uoči toga dana, plava brada tek počela, nije imala vremena da izraste od Mazasa... Flaman, boga mi! a Zozaf je njegov sin... Kao munja sinu to otkrovenje. On sve ponovo vide i razumede, počevši od onoga pisma iz kovčežića gde je lepi bakrorezac poveravao svojoj ljubavndci dete koje je imao u unutrašnjosti, pa sve do tajanstvenoga dolaska maloga deteta i zbunjenog izraza na licu u Heterna kad bi govorio o tom usvajanju, i Fajninih pogleda na Olimpu; јег oni su se bili sporazumelii da ga privole da izdržava sina toga falsifikatora. Oh, ala je glup! Mora da su mu se grozno smejali!... Zgadi mu se na svu tu sramnu prošlost, obuze ga želja da pobegne daleko; ali su ga zadržavale stvari koje je rad bio saznati. Kad čovek i dete odoše, što ne ode i ona? A posle, njegova pisma... bila su mu potrebna njegova pisma, nikakva traga nije smeo ostaviti od sebe u ovome kutu prljavštine i nesreće. —Gospođo!... Evo gospodina!... —Koji gospodin? ... —• upita naivno nečiji glas sa dna sobe. — Ja.. 188
Cu se krik, hitar skok i: — Cekaj, ustajern... sad ću doći... Još u postelji, a podne prošlo? 2an se već jasno dosećao zašto je to; znao je on uzroke tih izmorenih i iznurenih su-trašnjica; i dok ju je
—Opet mu se pojavio otae... došao je da ga odvede... —Po izlasku iz Mazasa, je l'? Ona zadrhta, ali ne pokuša da laže. — Pa dobro, jeste ... Obećala sam, učinila sam ... Koliko puta sam želela da ti to kažem, ali nisam smela, bojala sam se, najurićeš ga, jadinoga mališu ... I ona dodade plašljivo: — Bio si tako Tjubomoran ... On se otmeno nasmeja s prezrenjem. I/jubomoran! on! na toga robijaša!... taman rposla!... Osećajući da ga hvata srdžba, preseče kratko, reče živo zašto je došao. Njegova pisma!... Zašto ih nije dala Cezaru, to bi im uštedelo jedan sastanak, mučan za oboje. — Tako je — reče ona, jednako vrlo priiatna — ali ja ću ti ih vratiti, tamo su ... Gn pođe za njom u sobu, vide razmešten krevet, prekriven u žurbi preko dva jastuka, udahnu onaj zadah od ispušenih cigareta, pomešan sa mirisima za žensku toaletu, koje opet poznade, kao i sedefski kovčežić koji je bio na stolu. Ista misao dođe oboma: — Nema ih mnogo... — reče ona, otvarajući kutiju — ne moramo se plašiti požara ... On je ćutao, zbunjen, suvih usta, oklevajući da se približi ovoj izgnječen'Oj postelji, pred kojom je ona preturala pisma poslednji put, pognute glave, krepkog i belog potiljka, pod uzdignutom joj i uvijenoj kosom, onako u lelujavoj vunenoj haljini u kojoj struk dođe puniji i mekan, slobodan... — Evo!... Tu su sva ... Uzevši svežanj, strpavši ga brzo u džep, jer se sad za drugo nešto brinuo, 2an upita: —Dakle vodi svoje dete? ... Kuda će oni? ... —U Morvan, njegov zavičaj, da se sakrije i radi svoje rezbarije koje će slati u Pariz pod tuđim imenom. —A ti? ... Misliš ostati ovde? ... 190
Ona skrete pogled da joj se ne sukobi s njegovim, i pro-muca da bi joj to bilo vrlo teško. I ona je mislila... i ona će, možda, uskoro, otputovati... na jedan mali put. — U Morvan, sigurno? ... U porodičnom krugu!... Pa, pustivši svoj ljubomorni bes: — Reoi odmah da ideš svome lopovu i d-a ćete opet pod jedan krov... Odavno ti to želiš... Pa idi. Vrati se u svoj brlog ... Drolja i falsifikator su upravo jedno za drugo, grdna dobričina sam ja bio kad sam hteo da te izvučem iz toga blata. Cutala je nepomdčna, a pobednička munja je sevala kroz njene oborene trepavice. I što ju je on više šibao besnom, uvredljivom ironijom, ona je izgledala sve oholija, a usta joj stadoše sve više podrhtavati u uglovima. Sad joj je govo-rio o svojoj sreći, o časnoj i novoj, jedinoj ljubavi. Oh! kako je slatko uzglavlje srce jedne poštene žene... Posle odjed-nom, spustivši glas, kao da ga je bilo stid: —Sreo sam ga maločas, tvoga Flamana, on je ovde pre-noćio? —Da, bilo je dookan, padao je sneg... Namešteno mu je bilo na divanu. —Lažeš, on je spavao tu... dovoljno je da oovek vidi postelju, da tebe samo pogleda. —Pa šta onda? Ona mu se unese u lice, a njene krupne sive oči zasijaše razbludnim plamom ... —Zar sam ja znala da ćeš ti doći? ... Kad sam izgubila tebe, šta me se onda ticalo sve ostalo? Bila sam sama, tužna, sita života ... —A posle, osetila si robijaša!... Pošto si toliko vreme ži-vela s jednim poštenim oovekom... to ti je bilo prijatno, je Г? ... Topili ste se u tom milju? ... Ah, gadosti!... čekaj... Ona vide šamar gde pođe, ald ga ne izbeže, primi ga posred 191
lica, zatim s potmulom grmljavinom od bola, od radosti, zbog pobede, skoči na nj i silno ga obgrli oberna rukama: — Milo moje, milo moje... ti me još voliš... — i oni se oboje skotrljaše u postelju. Tutanj brzoga voza u prolazu odjednom ga probudi pred veče; otvorenih očiju ostao je nekoliko trenutaka, ne mogući se razabrati, sam samcit u toj velikoj postelji, gde su mu noge, dzlomljene kao od dugoga marša, izgledale kao da su stavljane jedaia feraj druge, otkinute, nepomične. Posle podne napadalo je mnogo snega. Tišina kao u pustinji, čuje se kako se sneg topi 1 euri niz zidove, niz prozore, otapa se kap po kap po krovovskim vrhovima, i ovda-onda prsne i na vatru od 'koksa u kaminu. Gde je to on? Šta radi tu? Malo-pomalo, pri odsjaju iz ma-loga vrta, soba mu dođe sasvim bela, osvetljena ozdo, velika Fanina slika postavljena prema njemu, i on se seti da je pao a nimalo se me iznenadi. Čim je ušao, pređ ovom posteljom, osetio je da je uhvaćen, propao; ta postelja ga je vukla kao bezdan i govorio je sebi: „Ako u ,nju padnem, nema pov-ratVa, pao sam zanavek". Svršeno je; a uz tužno gađenje zbog svoje podlosti, bilo je kao nekog olakšanja pri pomisli da iz toga blata neće više dzaći, kao što se blaženim oseća ranjenik, sav u krvi, vukući se u ranama, kad se opruži na gomili đubreta da tu umre, pa se, umoren bolovima i borbom, dok mu krv Idpti odasvuđ, zariva slatko u meku i smradnu top-lotu. Ono što mu je sad ostajalo da uradi bilo je grozno, ali vrlo prosto. Da se vrati Ireni posle ove izdaje, da pokuša onakav brak kao što je de Poterov?... Ma koliko da je bio nisko pao, još nije bio dotle došao... Hteo je da piše Bušrou, velikome fiziologu, koji je prvi proučio i opisao bolesti volje, da mu iznese jedan strahovit slučaj, ispriča istoriju svoga života od prvoga sustreta sa ovom ženom kad лш je stavila ruku na mišicu, pa sve do dana kad je, verujući da je spasen, 192
da je potpuno srećan i sav u zanosu, od nje opet bio ohriaćen čarolijskom prošlošću, groznom prošlošću gde je ljubav zauzi-mala tako malo mesta, a sve ostalo bila gadna navika i po-rok što je prodro u srž kostiju ... Vrata se otvoriše. Fani je išla sasvim polako po sobi, da ga ne probudi. Kroz zažmirene oči on ju je gledao, živahnu i jaku, podmlađenu, gde greje kraj kamina noge, mokre od snega u vrtu, i s vremena na vreme se okreće k njemu i sme-ši sitnim osmejkom od pre podne za vreme svađe. Ustade, uze paket merilenda sa njegova stalnoga mesta, savi cigairetu i pođe, ali je on zadrža. —Pa ti ne spavaš? —Ne spavam ... sedi tu ... imamo da razgovaramo. Ona osta na ivici kreveta, dznenađena malo tom ozbiljnošću. — Fani... Mi ćemo da otputujemo. Mislila je isprva šali se, kuša je. Ali vrlo tačne pojedinosti što ih on iznese brzo je izvedoše iz zablude. Bilo je jedno prazno mesto, u Arici; 'on će ga tražiti. To je stvar od pet-naestak dana, koliko da spreme putničke kufere ... —A tvoja ženidba? —Ni reči više o tome... Ovo što sam učmio ne da se popraviti... Jasno mi je da je svršeno, od tebe ne mogu više da se rastavim. —Jadna bebice! — reče ona inekako tužno-iblago, pomalo prezrivo. Zatim će, pošto povuče dva^tri dima: —Je li daleko ta zemlja što je pomenu? —Arika? ... Vrlo daleko, u Peruu... — Pa sasvkn tiho: Flaman ti neće moći doći... Ona osta zamišljena i tajanstvena u duvanskom dimu. On ju je jednako držao za ruku, gladio je po goloj mišicd i, uljuljkan kapanjem vode svud oko kućice, zatvarao oči, slat-ko se zagnjurivao u blato. 193
15 Nervozan, sav u drhtavici, već na pučini, daleko na putu kao i svi što se spremaju da otputuju, Gosen je već dva dana u Marseju, kamo ima da dođe i Fani pa da se zajedno ukrcaju. Sve je spremno, mesta zadržana, dve kabine prve klase za vicekonzula u Arici koji putuje sa snahom; i eno ga gde krupnim koracima gazi tamo-amo po kvadratnom izlaznom crvenkastom podu u hotelskoj sobi, grozničavo očekujući i svoju ljubavnicu i dizanje sidra. Mora da se kreće tu, u mestu, pošto ne sme da izađe. Ne-lagodno mu je na ulioi kao kakvom zlikovcu ili beguncu, na hučnoj marsejskoj ulici, punoj šarenila, gde mu izgleda da će se na svakom zavijutku pojaviti njegov otac i stari Bušro, da će mu staviti ruku na rame, da ga uhvate i vrate. Zatvorio se, tu jede, ne silazi za opšti sto, čita, a ne prati pogledom, baca se na postelju i, pri slabom odmoru posle ručka, ubija vreme Peruzinim brodolomom i Smrću kapetana Kuka, što vise po zidovima, ispljuvane od muva, i po čitave sate ostaje nalakćen na drveni, truli balkon, zaklonjen žu-tom zavesom, iskrpljenom kao jedro na ribarskoj barci. Njegov hotel, „Hotel kod mladog Ainaharzisa", primamio 195
ga je svojim imenom, kad ga je nasumce izabrao iz Botena, 1 ugovarajući sa Fani gde da se nađu. Taj hotel je neka stara gostiondca, nimalo raskoana, pa čak ni mnogo čista, ali koja gleda na pristanište; među samim lađama je, tu na putu. Pod njegovim prozorima papagaji, kakadui, tropske ptice što prijatno i neprestano cvrkuću — na otvoremom prostoru či-tav izlog robe nekog prodavca ptica čiji nagomilani kavezi pozdravljaju zoru drekom kao u prašumi, koju zaglušuju i natkriljuju, ukoliko više odmiče dan, pojačavaju se hučni ra-dovi na pristaništu koji se upravljaju prema velikome zvonu sa Bogorodieine crkve kod Garde.2 Mešavina psovki na svima jezicima, vika lađara, nosača, prodavaca školjki, kroz udare čekića u basenu za opravku brodova, škripa dizalica, zvučan tresak kantara sa đuletom što odskače na kaldrmi, zvona s broda, zviždanje mašina, ritmična huka pumpi, čekrka, voda koju izbacuju sa dna lađe, naglo puštena para, sva ta huka i buka udvojena d odbijenaod obližnjega mora, koje udara o obalu, a sa koga se, ovda-onda, razleže promuklo rikanje, dah morskoga čudovišta, kakvog okeanskoga parobroda koji hvata pučinu. I sami mirisi podsećaju na daleke zemlje, na pristaništa sa više sunca i toplije nego ovo; drva santal i kampeš, koje istovaraju, limuni, pomorandže, trešnje, bob, arašide, sa kojih se diže opori miris i meša sa vihorima strane prašine u at-mosferu zasićenu slanom parom, opaljenim biljkama i masnim isparenjem iz cook-house-a.3 Kad padne veče, graja se stiša, gust vazduh se razredi i ne-stane ga; i dok Zan, umiren pomrčinom, kraj dignute zavese gleda zaspalo pristanište u kome se crni od ukrštenih jar-bola i od poprečnih motaka na jedrima i nagnutih jarbola sa 1 Francuski administrator iz prve polovine XIX veka koji je sasta-vio istoimeni godišnjak za privredu, trgovinu i dr. (prim. prev.). ' Cuvena stara crkva u Marseju. podignuta na vrhu jednoga brežuljka; u početku je to bila utvrđena kapela gde je bila straža — garda (prim. prev.). • Engleski: kujna (prim. prev.). 196
pramaca kao od crnih linija za senčenje i kad tišinu prekida samo udaranje vesala i dalekd lavež psa sa kakvog broda —> na pučini, sasvim daleko, svetionik iz Planijera baca na sve strane dugu, crvenu ili belu svetlost koja proseca pomrčinu i, kao kad munja sevne, pokazuje siluete ostrva, utvrđenja i stena. Taj svetli trag što hiljade života vodi po vidiku, to je već putovanje koje ga poziva, daje mu znak, dozdva ga glasom vetra, valjanjem talasa sa pučine i piskavom larmom nekoga parobroda koji neprestano krči i zviždi negde u luci. Još dvadeset i četiri časa čekanja; Fani imi se neće pridru-žiti pre nedelje. Ova tri dana što je ranije došao na sastanak imao je da proveđe kod svojih, da ih pokloni mdlim i dragim koje neće videti nekoliko godina, koje možda neće više ni zateći u životu; ali još ono veče, kad je stigao u Kastle i kad je otac saznao da je veriđba pokvarena i pogodio uzrok tome, nastalo je objašnjenje, oštro, strašno. Sta amo to mi, šta su naše najneanije ljubavi najbliže na-šem srcu, kad jedna srdžfoa što naiđe između dva bića istoga rnesa, iste krvi, zavrne, išoupa i odnese njihovu nežnost i pri-rodna osećanja čiji su koreni tako duboki i fini, odnese sle-pom žestinom, neodoljivom kao kakav tajfun na Kineskom moru koga ni najprekaljeniji mornari ne smeju da se sećaju i kažu bledeći: „Ne govorimo o tome..." On o tome neće ndkad ni govoriti, ali će se toga sećati celoga svog veka, sećati te grozne svađe na zaravni u Kastleu, gđe je proveo svoju srećnu mladost, pred onim sjajnim i ti-him vidikom, pred onim brodovima, onim mirtama d kiparisima koji su se, nepomični i drhtavi, pripijali oko očeve kletve. Doveka će mu biti pred očima onaj visoki starac, grčevitih i nemirnih obraza, kako ide na nj usta punih mrž-nje i prezriva pogleda, izgovarajući reči koje se ne praštaju, goneći ga iz kuće, oduzimajući mu čast: „Tornjaj se, puituj s tom tvojom droljom, umro si za nas!..." Male bldznakinje zapomažu, vuku se na kolenima po stepeničnom odmorištu, 197
mole za milost za velikoga batu, a Divana, bleda, ne gleda ga, ne veli mu zbogom, dok je gore iza prozora, biago i zabri-nuto lice bolesnioino pitalo zbog čega sva ta graja i zašto njen 2an odlazi tako brzo, a nije ju ni poljubio. Ta misao da nije poljubio majku vratila ga je sa pola avi-njonskoga puta; ostavio je Cezara s kolima dole u selu, udario prečicom i došao u Kastle kroz vinograd, kao lopov. Noć je bila mračna, koraci su mu se zapetljavali u suvoj lozi, i naj-zad, nije znao gde je; tražio je svoju kuću u mraku, već je bio stranac. Najzad ga povede beiina sa malterisanih zidova svojim slabim odsjajem; ali vrata sa stepenica su biia zat-vorena, na prozorima nigde svetlosti. Da zvoni, da zove? Nije smeo, bojao se oca. Dva- tri puta je obišao kuću, nada-jući se naći će da zjapi gdegod rđavo zatvoren kapak. Svuda je prošao Divonin fenjer kao i svako veče; i pošto je dugo gledao na sobu svoje imajke, kao svesrdno zbogom kući gde je proveo detinjstvo, a koja ga i sama odbacuje, pobegao je očajan, sa grižom savesti koja ga više ne ostavlja. Obično kad se odlazi tako na duže vreme, na ovakav put gde preti opasnost i od mora i od vetra, roditelji, prijatelji, produžuju rastanak dok se ukrcavanje sasvim ne završi; pos-lednji dan se provodi zajedno, razgleda se brod, putnikova kabina, da bi ga bolje mogli pratiti na putu. Nekoliko puta dnevno Zan vidi gde prolaze ispred hotela ta srdačna ispra-ćanja, ponekad u velikome broju i s grajom; ali njega na-ročito uzbuđuje jedna porodična grupa na spratu ispod njega. Neki starac i baba, seljaci, imućni po izgledu, u kaputu od čoje i finoga žutoga platna iz Kambrea, došli da isprate svo-ga dečka i ostaće s njim dok parobrod ne krene; i besposleni u tom iščekivanju eno ih, sve troje, na prozoru, uzeli se pod ruku, mornar u sredini, ovrsto se pripili. Ne govore, stežu se. Giedajući ih, Žan misli samo kako bi njegov odlazak lepo 198
izgledao... Otac, njegove sestrice, pa onda, oslonjena na nj milom drhtavom rukom, ona čiji su živi duh i pustolovnu dušu privlačili na pučini jarboli na pramcima... Zaludno ka-janje. Zločin je izvršen, sudba mu se već zahuktala, ima samo da otputuje i da zaboravi. Kako mu dođoše đugi i svirepi časovi posleđnje noci! Pre-turao se po gostioničnoj postelji, vrebao dan na prozoru pri laganom prelaženju crnog u sivu boju, pa u jutarnju belinu koju ie svetionik još peckao crvenom varnicom što se gubila pri izlasku sunca. Tek je tada zaspao, a probudio se odmah čim se zraci prosuše po sobi i ču se sliveno krečanje iz kaveza trgovca pticama i bezbrojna nedeljna zvona u Marseju, što su se raz-legala po proširenim kejovima; sve mašine stoje, a zastavice se lelujaju po jarbolima... Već deset sati! A brzi voz iz Pa-riza dolazi u podne; on se brzo oblači da ide u priček svojoj ljubavnici; oni će ručati na morskoj obali, posle će se preneti prtljag na brod, a u pet — znak za polazak. Divan dan, nebo duboko, galebovi proleću na njemu kao bele pege, more nešto zatvorenije plavo, mineralno plavo, po njemu na vidiku jedrila, dimovi, sve se vddi, sve se preliva i igra; i kao prirodna pesma ovih sunčanih obala prozračne atmosfere i mora, harfe pod hotelskim prozorima sviraju neku italijansku pesmu, božanstveno laku, ali koja, onako ču-pana i istezana sa žica svirepo uzbuđuje živce. To je više nego muzika,
Visoki putnici su retki u „Hotelu kod mladog Anaharzisa", a i dobri Marsejci pri svakom povodu nagJašuju titulu svojih gostiju... Ko to može da mu piše? Niko mu ne zna adrese, sem Fani... I zagledavši bolje kovertu, prepade se, razumede. „E, pa eto, neću:
dogledati sjaktilo se morsko plavetnilo. Addio.. .l pevale su harfe kojima se pridružio neki topal i strastan glas kao i one... Addio... I pred oči mu izađe ništavilo njegova razo-rena i opustošena života, sveg iz odlomaka i suza, golo polje, nepovratno odneta žetva, i to sve zbog ove žene koja mu, eto, izmiče... „Trebalo je da ti to kažem ranije, ali nisam smela, videći te uzbuđena i rešena. Zadobilo me je tvoje oduševrjenje; posle, i ženska taština, sasvim prirodna ponositost što sam te, i posle prekida, opet osvojila. Samo, na dnu moga srca osećala sam da nije kao pre, da je tu nešto istrošeno, slomljeno. Pa šta ćeš? posle tolikih potresa... Ali nemoj da misliš da je to zbog ovoga nesrećnoga Flamana. Za njega, kao i za tebe i sve ostale, svršeno je, moje se srce ugasilo; ali ostaje ovo dete bez koga ne mogu više i koje me privodi ocu, tome jad-niku koji je propao zbog ljufoavi i vratio mi se iz Mazasa, isto. onako usrdan i nežan kao kad smo se prvi put sreli. Zamisli samo, kad smo se ponova videli, svu noć je proplakao na mome ramenu; vidiš da nisi imao zbog čega da besniš... „Rekla sam ti, mili moj mali, ja sam suviše volela, skrhana sam. Sad mi je potrebno da mene neko voli, da me pazi, da mi se divi i da me uljuljfcuje. Ovaj će biti na kolenima, ni-kad neće videti na meni bore i sede vlasi; i ako me uzme za ženu, kao što namerava, to 6u ja njemu učiniti milost. TJpo-redi... Samo bez ludorija. Ja sam preduzela mere da me ti ne pronađeš. Iz male kafane na stanici, odakle ti pišem, kroz granje vidim kuou u kojoj smo proživeli tako prijatne i tako strašne trenutke, i objavu što se leluja na vratima, očekujući nove stanare... Eto, sad si slobodan, nikad više o meni nećeš čuti ništa... Zbogom, jedan poljubac, poslednji, u vrat... milo moje..." 1 Talljanski: zbogom (prim. prev.). 201
L
ALPONS DODE (1840—1897), francuski književnik; pripadao je naturalizmu, ali u pričanju ispoljava osećajnost i dosta humora; pisao romane, drame i novele. Glavna dela ovoga pisca su „Pisma iz mog mlina", „Nabofe", „Safo", „Tartaren Taraskonac", i „Numa Rumestan", „Kraljevi u izgnanstvu", „Besmrtnik" i dr.
