Kn
jig
ote ka
Zvončica & neky
~1~
Knjigoteka
Zvončica & neky
jig
ote ka
Poljubac iz Pariza
Kn
Prevela Sanja Bošnjak
~2~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Posvećeno A. C. Zato što mi je , zahvaljujući njemu, čaša uvek dopola puna
~3~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Prvo poglavlje
Kn
jig
ote ka
U redu, smiri se, mora biti ovde negde. Jurcajući po spavaćoj sobi, zgrabila sam neseser sa šminkom i počela da preturam po njemu. Što je, naravno, bilo potpuno uzaludno. Mislim, jesam li samo ja takva, ili niko ne drži sjaj za usne u neseseru? Uvek se nosi u džepu kaputa, gde skuplja dlake. Ili je izgubljen u nekoj torbici. Ili je zapao negde u sofu, bez poklopca, gde onako zgnječen ostavlja ružičaste tragove... Sranje, gde je? Istresla sam sadržaj svuda po toaletnom stočiću i preletela pogledom po spavaćoj sobi. Kakav haos. Stvari su mi bile razbacane svuda. Inače sam prilično uredna, ali posle nedavnog sumanutog presvlačenja kao da sam sve iz ormana razbacala po krevetu. Moj lepi jorgan iz Vajt kompanija nije se ni video od ispreturane gomile. Odbačena odeća bila je prebačena preko naslona stolica, visila sa kvaka na vratima i vijorila se sa krajeva garnišne. Šta je... Kad sam podigla pogled, spazila sam suknju kako landara u vazduhu i snažno je povukla za porub. Ali čvrsto se zakačila. Prokletstvo! Cimnula sam jače. Garnišna je zlokobno zaškripala. Jebiga! Ma, neka je. Nisam imala vremena za spremanje sobe. Morala sam da sredim sebe. Oprezno sam nabadala preko razbacanih vešalica (Jeste li ikad stali na vešalicu bosom nogom? Stati na čep nije ništa, ovo je milion puta gore) i ušla u kupatilo. U redu, znam da izgubljeni sjaj za usne i nije neki razlog za paniku. Čak ni onaj koji bi trebalo da vam tako napumpa usne da izgledate kao da vas je ubola pčela, kao Mik Džeger. Ozbiljno, nije to vest za naslovne strane, je li tako? Nikako ne može da se meri sa svetskom recesijom, političkim nemirima ili prirodnim katastrofama. BOJIMO SE DA JE NESTALI SJAJ ZA USNE ZAPRAVO BAČEN: ZEMLJA U OPSADNOM STANJU, JER JE JARKOCRVENI SOČAN SJAJ ZA USNE NESTAO BEZ TRAGA. UZRUJANA VLASNICA RUBI MILER KAŽE DA NE MOŽE DA SE SETI GDE GA JE VIDELA POSLEDNJI PUT.
~4~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ali danas je bilo drugačije. Danas je bilo izuzetno važno. Otvarajući i zatvarajući ormariće u kupatilu, kao opsednuta, preturala sam po gomili teglica s kremama i losionima. Bilo je tu svega i svačega. Potpuno sam navučena na kozmetiku marke buts. Ne mogu da odolim novim proizvodima niti ponudama ”kupiš dva, dobiješ tri”, pa su mi ormarići bili dupke puni. Ugledala sam grožđanu mast i zastala obično bih je malo namazala i to bi mi bilo dovoljno - ali danas nikako. Danas mi treba prokleti sjaj za usne! Zalupila sam vratima ormarića i uhvatila svoj odraz u ogledalu na vratima. Leto samo što nije stiglo i na sebi sam imala novu bluzu za koju sam se istrošila prošle nedelje u jednom malom butiku, onom gde krišom morate baciti pogled na cenu pod budnim okom nadmene prodavačice. To mi je bilo prvi put. Obično ne ulazim u takve prodavnice, pošto se pomalo, recimo, ustručavam, ili još tačnije, plašim ih se. Kao što bi rekla moja mlađa sestra Ejmi, ne bavim se modom. Ili, da se izrazim drugačije, moda se ne bavi mnome. Nije da nisam pokušala. Kupovala sam časopise, čitala o tome šta je ”u trendu”, pokušavala da nosim modne dodatke (na kraju bih izgledala kao loše ukrašena jelka), ali uvek se sve pretvaralo u propast. Verujte mi, bezbednije je za sve kad se držim mojih starih helanki i majica. Ali, kao što sam rekla, danas je bilo drugačije. Petljala sam oko kragne. Bila je od lepog svilenog šifona, sa prilično lepim izrezom, a otkopčala sam i nekoliko bisernih dugmića da malo začinim. Osim toga, dodala sam i puš-ap grudnjak da popravim utisak. Istovremeno sam ličila i na nevinašce i na đavolicu. Pa, to sam i htela. U teoriji. Sva usplahirena, poslednji put sam proverila šminku. Opredelila sam se za ”prirodan izgled” što je, naravno, ispalo potpuno neprirodno. Jer, naravno, dobila sam onaj besprekorni ružičasti sjaj od sedenja na guzici po čitav dan za radnim stolom, ispijanja kafe i grickanja keksa. Očigledno. A tek kosa! Namrštila sam se. Kao sufle kad se izduva i splasne. Da je malo podignem, dohvatila sam lak za kosu i još malo poprskala koren. Ciljala sam onaj seksi razbarušeni izgled ”upravo sam ustala iz kreveta” o kojem stalno pišu u časopisima.
~5~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Kakva glupost. Stvarno, koga zavaravaju? Svi znaju da je kosa posle spavanja zamršena i raščupana, sa šiškama koje štrče pod pravim uglom, zar ne? Zar ne? Odjednom mi se uvukao crv sumnje. Ili je tako samo kod mene? Zakašljala sam se od laka za kosu, prestala da prskam i bacila pogled na sat. O, sranje! Jao! Krajnje je vreme! Uletela sam u dnevnu sobu i saplela se preko Hitklifa, mog psa, smešnog jazavičara koji je trčkarao oko mene kao moj tata nekada dok sam očekivala dečka. Nezadovoljno je zakevtao. ”Jao, mali, šta radiš?” Podigla sam ga i zagolicala ispod brade. Znala sam tačno šta mu je. Ponašao se zaštitnički i ljubomorno. Nije se mnogo toga promenilo otkako sam bila tinejdžerka. Samo što me više ne čuva tata, već moj pas. ”Hajde, igraj se napolju!” Pokazala sam na baštu. Dvokrilni prozori bili su širom otvoreni. Bio je prelep junski dan. Jedan od onih dana kasnog londonskog proleća, dan kakav se ne može ni zamisliti kada dođe beskrajna turobna zima, kad kukamo i pitamo se što bi neko pri zdravoj pameti odabrao da živi u ovoj zabačenoj paklenoj rupi. Ali, kad konačno osvane topao sunčan dan, nebo dobije boju različka, sunce okupa parkove i prorade bašte kafića, smesta se iznova ludo zaljubimo u taj grad i zaboravimo da smo ikada osećali drugačije. ”Hajde”, terala sam ga i, dok je izlazio, brzo sam sela za radni sto i otvorila laptop. Sad, pre nego što me pogrešno shvatite, obično ne sedam ovakva za radni sto. Kao spisateljica koja radi kod kuće, obično nisam našminkana, kosa mi je uvezana gumicom, oblačim otrcanu frotirsku kućnu haljinu i papuče od ovčije kože. Što bih ja rekla - izgled za plašenje poštara. Ili kao da sam stanarka doma za stare i nemoćne. Ni u najbujnijoj mašti ne bih mogla reći da izgledam kao nečija seksi, zavodljiva i očaravajuća devojka. Stomak mi je treperio od nervoze. Smešno. Nije mi ovo prvi sastanak, samo... O, moj bože, eno ga! Moj sjaj za usne! U držaču za nalivpero! Zgrabila sam ga i počela da nanosim kad mi je zazvonio Skajp. Grrr, brzo, brzo!
~6~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Na ekranu je blesnulo lice. Crna kosa, bradica od tri dana i najlepše smeđe oči na svetu. Džek. ”Ćao, dušo!”, smeškao se, sevajući savršeno belim američkim zubima. Srce mi je poskočilo. Zajedno smo već tri meseca, a ipak, kad god mi se tako nasmeši, imam osećaj kao da je prvi put. ”Slatka si.” Osetih nalet zadovoljstva. ”Je li?” pitala sam, tobože iznenađeno, kao da proteklih sat vremena nisam jurila po stanu kao luda. ”Jesi li uradila nešto s kosom?” ”Kosom?” Podigla sam ruku do ukočenih šiški i oprezno ih dodirnuh. ”Ma ne, takva sam se probudila...” Govorila sam opušteno, ukrštajući prste ispod stola. ”Sedim ovde u nekim krpama čitav dan i pišem, nisam se čak ni u ogledalo pogledala...” Znam, užasna sam, užasna lažljivica, ali ko može da me krivi? Jedno je kad te dečko vidi u minus fazi kad ste dugo zajedno, i viđate se svaki dan, ali nešto sasvim drugo kad održavate vezu na daljinu, i sve je još prilično sveže. Kao da je juče bilo i kao da je prošlo sto godina otkad smo se prvi put poljubili na onoj snežnoj stazi u Londonu. Ponekad gotovo moram da se uštinem kad se toga setim. Još ne mogu da poverujem kako smo uspeli da se pronađemo, i to ne jednom, već dvaput. To što smo se sreli u vozu u Indiji, bilo je jedan prema milion, ali, kad smo ponovo naleteli jedno na drugo u Londonu, to više nije bila samo puka sreća. Pre će biti sudbina, ili čarolija. Uostalom, ljubav i jeste neka vrsta čarolije, zar ne? Misli mi na trenutak odleteše u prošlost. Kad samo pomislim da sam tada privremeno izgubila veru u ljubav. Srce mi je bilo tako okrutno slomljeno da sam mislila kako ona i ne postoji. Da je samo plod mašte i tema romana. Ali Indija i Džek dokazali su da nisam u pravu. Naveli su me da se ponovo zaljubim u ljubav. I kad smo se našli, Džek i ja smo resili da nećemo ponovo izgubiti jedno drugo. Posle poljupca, prespavao je u mom stanu i otišao tek dve nedelje kasnije. Srećom, uspeo je da obavi mnogo posla na daljinu preko Skajpa i imejla, ali ipak je došao trenutak kad je morao da odleti nazad za Ameriku. Ispratila sam ga do aerodroma, trudeći se da ne cmizdrim dok sam mu mahala na odlasku. ”Ozbiljno, izgledaš predivno!”, govorio mi je sada zadovoljno i ponovo sam se pribrala. ”Je li to nova haljina?”
~7~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Skromno sam pokušala da sakrijem osmeh, ali nisam uspela. ”Ne, imam samo bluzu”, smeškala sam se. ”Samo bluzu?” Podigao je obrve. ”Hej!” Zavodljivo sam ga opomenula. ”Daj, šta još imaš na sebi, Milerova?” pitao je pola ozbiljno, pola u šali. ”Džek!” Negodovala sam, ali u sebi sam bila oduševljena. Pa, budimo iskreni - deset nedelja nije malo. ”Hajde da vidimo!” Odjednom, usred flertovanja, obuze me strava. ”Nemoj mi reći da se sad stidiš!” Oči mu nevaljalo sevnuše. Ne, bila sam prestravljena. Znate, uopšte nisam obratila pažnju na donju polovinu. Nisam mislila da ću je pokazivati pred kamerom. Kao spikeri koje uvek vidimo u lepim odelima, ali, kad bi kamerman pogrešio i priuštio nam pogled ispod stola, možda bismo otkrili da oni na nacionalnoj televiziji zapravo sede u gaćama, ”Uf, pa... malo”, odgovorila sam i pokušala da ostanem zavodljiva, ali glas mi se stegao. ”Ne verujem ti”, zadirkivao me je. ”Ne, stvarno”, pobunila sam se. U mom slučaju bilo je gore od gaća. Imala sam donji deo pidžame. Što zvuči prilično nedužno. Ljupko, čak. Ali nije to bio običan stari donji deo pidžame. Ovaj je bio po poslednjoj modi. ”Mislim da moram da vidim”, odlučno je zatražio i izvio obrvu. O, jebiga! Mama mi ga je kupila jednom za Božić, od jarkocrvenog pliša sa sličicama Rudolfa, irvasa crvenog nosa, i božićnih pudinga. Užas sam po sebi, jer od Božića je prošlo već šest meseci, ali, pošto sam ga uparila sa seksi bluzom od šifona i džinovskim čupavim papučama od ovčije kože, izgledala sam kao ludača. ”Hm... moraš?” O, bože! Kakva sramota! Kako da se izvučem? ”Naravno.” Klimnuo je glavom. ”Pa... uf... moraćeš da sačekaš”, odugovlačila sam. Negodovao je. ”Sveti bože, hajde, nemoj da me zavlačiš!” ”Neću.” Odlučno sam odmahnula glavom i odjednom mi je nešto palo na pamet. Naravno! Kako se toga nisam ranije setila? Pretvaraću se da nisam laka roba.
~8~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Ti to mene izazivaš?” ”Pa, kažu da najbolje stvari u životu vredi čekati”, odgovorila sam zavodljivo. Bože, kakva ironija! Kad bi samo video moju plišanu pidžamu i papuče! Tu kombinaciju niko, ni u ludilu, ne bi mogao nazvati najboljom stvari u životu. ”Reci to ponovo.” Osmehnuo se. Srce mi je ponovo poskočilo. Setih se kako mi je nastavnica glume gospođica Šrimpton napisala u knjižici: ”Rubi nikad neće uspeti na sceni. Nijednu ulogu ne ume da odigra ubedljivo.” ”Stvarno si mi nedostajala, znaš.” Lice mu se uozbiljilo i, kad mi je uhvatio pogled, duboko mi se zagledao u oči. ”I ti meni”, odgovorila sam tiho. Osetila sam poznati grč u dnu stomaka. Istina je ono što kažu. Ljubav prokleto boli. Otkako je Džek nestao iza kliznih staklenih vrata i prošao pored obezbeđenja, luđački mi je nedostajao, ali do sada nismo nikako mogli da se sastanemo zbog poslovnih obaveza. Znala sam da je potpuno zaluđen poslom. Zapravo, da budem iskrena, pravi je radoholičar. Ipak, konačno ćemo ponovo biti zajedno. ”Nije ostalo još dugo, manje od četrdeset osam sati.” ”Četrdeset tri” brzo sam ga ispravila i odmah pocrvenela. ”Brojiš li?” rugao mi se. ”Ne, izvini, kad ono stižeš?” Namrštila sam se, kao da pokušavam da se setim. ”Sledeće nedelje? Ili tek one tamo?” Glasno se nasmejao. ”Prekosutra, brojim i ja. Misliš da bih propustio tvoj rođendan?” ”Dobro, drago mi je što to čujem.” Smeškala sam se. ”I propustim priliku da odsednem u onom lepom hotelu?” nastavio je. ”Jao!” Namignuo je i ja sam se nasmešila. Sledećeg vikenda mi je rođendan i dogovorili smo se da otputujemo i odsednemo u jednom raskošnom seoskom hotelu. Znate, to je jedan od onih o kojima, izgleda, uvek čitamo kad niste u vezi i osećamo se krajnje depresivno zbog fotografija parova koji se grle ispred tople vatrice u kaminu ili uživaju u luksuznoj banji.
~9~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ali sad i ja imam partnera! Dečko mi je predivan Amerikanac, koji će uskoro doleteti da me odvede sa sobom! I baškarićemo se u mekanim bademantilima, i pustošiti mini-bar, i spavati u velikom bračnom krevetu, i... ”Hej, znaš da se samo šalim!” rekao je i ponovo me trgao iz sanjarenja. ”Sjajno ćemo se zabaviti slaveći tvoj rođendan.” ”Znam.” Klimnula sam glavom, i osetila žmarce od uzbuđenja. Bože, koliko je samo prošlo otkako... Pa, recimo to ovako - od seksa preko Skajpa nikakve vajde. Postidela sam se na samo sećanje. Da, isprobali smo. I ne, nije mi išlo. Nije da sam nevinašce. Naprotiv, sama sam zaskočila Džeka prve noći koju smo proveli zajedno (nije se baš mnogo opirao, mogla bih da dodam). Ali s obzirom na to da ne volim ni da se slikam, da vidim sebe na ekranu dok... Pa, reći ću samo da ne volim kameru i neka ostane na tome. Prekinula nas je zvonjava telefona u pozadini. Džek podiže svoj ajfon i baci pogled na ekran. Namrštio se. ”Izvini, dušo, moram da se javim, posao.” ”Ali nedelja je...” Pokajnički izraz lica. Osetih razočaranje. Tako smo kratko razgovarali. ”Dobro, nema veze.” Klimnula sam glavom. ”Pričaćemo kasnije.” ”Licem u lice”, nasmešio se i od njegovog pogleda mi je prošla jeza kroz kičmu. ”I, Rubi...” ”Da?” ”Stvarno nećeš da mi pokažeš tu tvoju prekrasnu guzu pre nego što odem? Samo da se podsetim šta propuštam?” O, sranje! Uspaničila sam se. ”Uf... ne... uf... na najbolje stvari u životu vredi čekati, sećaš se?” izlanula sam i silom se zavodljivo osmehnula. ”Što si ti teška žena, Rubi Miler.” Zavrteo je glavom, uz osmeh, i prozor s njegovim licem je nestao. Kad se ekran ispraznio, od olakšanja sam se skljokala na stolicu. Au, zamalo! Niko mi nije rekao da te veze na daljinu mogu biti tako stresne.
~ 10 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ipak, neće još dugo biti na daljinu, zar ne? Podsetila sam se. Još dvaput spavam i Džek će biti tu. Nakon tolikog čekanja i nedostajanja, gledaćemo se izbliza licem u lice. Osetih nalet uzbuđenja, a odmah zatim i strepnju. Poslednja tri meseca jedini muškarac koji me je video nagu bio je Hitklif. Ali nema razloga za brigu, rekoh odlučno sebi. Džek me voli ovakvu kakva sam. Neće mu smetati celulit na mojim nogama, ili salce iznad pojasa farmerki koje neće da se uvuče. Kad nekog volite, ne obraćate pažnju na tako nešto. Ljubav je slepa, zar ne? Neće primetiti ni ako nisam obavila piling lica, depilirala prepone, ili izbelila one brčiće koje ponekad imam iznad gornje usne... Trgla sam se. O bože, gde mi je pamet? Ljubav nije tako slepa! I to nije sve. Preletela sam pogledom preko stana i odjednom ga videla drugim očima. Ni nalik na ljubavno gnezdo. Nema vaze sa cvećem niti mirišljavih sveća. Samo desetak praznih šolja od kafe i razbacana odeća. Neće biti vođenja ljubavi ako ne budemo mogli da pronađemo krevet. Ili pod! Bojažljivo sam pogledala na zidni sat. Imala sam tačno četrdeset dva sata i pedeset pet minuta da se spremim za ljubav. Skočila sam sa stolice. I odbrojavanje je počelo.
~ 11 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
LJUBAVNI SPISAK
E, dobro, sastavila sam nekakav spisak.
1. Mirišljave sveće
Kn
jig
ote ka
Mada, da budem iskrena, nemam pojma otkud ta pomama za mirišljavim svećama. Dobro, lepe su, i mirišljave, i sve to, ali jeste li videli koliko koštaju? Osim toga, zašto časopisi uvek predlažu mirišljave sveće da se ”opustite i oraspoložite”? Na mene lično deluju sasvim suprotno, jer se uvek užasno plašim da ću zaboraviti da ih ugasim i zapaliti stan. U stvari, jednom sam vodila ljubav s dečkom i naterala sam ga da stane da bih proverila sveće u dnevnoj sobi. Možete zamisliti u kakvo sam ga raspoloženje dovela? Ali za to je, verovatno, kriva moja mama. Kao i svi dobri roditelji, naučila me je, još kao dete, da se klonim opasnosti - samo što moja mama vidi opasnost u svemu. Vi vidite lepu sveću s mirisom vanile; mama vidi požar u kući. Vi vidite predivan bazen u koji biste skočili na odmoru; mama vidi slomljen vrat. A isto važi i za:
2. Šampanjac
Moram nešto da priznam, koliko god zvučala uvrnuto. Dok normalna osoba vidi bocu lepog hladnog penušavca, ja vidim samo čep koji bi me mogao oslepiti. Džek će zavodnički skidati foliju, a ja ću vrišteći zaroniti u zaklon iza troseda. Srećom, nema ničeg strašnog u:
3. Ulju za masažu
Masaža za njega i nju. Na kraju krajeva, ko ne voli masažu? Mada, kad smo poslednji put jedno drugo masirali, Džek je bio prvi, i uživao je u lepoj, sat vremena dugoj masaži. Kad je došao red na mene, trajalo je manje od pet minuta. Ovog puta moraću da mu objasnim da je masaža kao Božić: sve je u davanju.
~ 12 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
4. Čokolada Izguglala sam ”Deset najboljih afrodizijačkih namirnica” i ispostavilo se da je čista čokolada kraljica afrodizijaka. Očigledno je puna fenetilamina, ”ljubavne hemikalije” koja dostiže vrhunac za vreme orgazma. Mada, iskreno, kome treba izgovor da kupi čokoladu?
5. Ostrige
U stvari, zaboravite na to. Htela sam da kupim pet-šest, jer navodno pojačavaju libido. Ali nisam ih nikad pre jela, i šta ako sam alergična i padnem u anafilaktički šok? (Hvala, mama.)
6. Špargla
ote ka
Mnogo bezbednije. Iako se smatra da od nje mokraća pomalo čudno miriše, ne znam kako bi ona mogla biti afrodizijak. Za razliku od:
jig
7. Cveća?
Kn
Svi vole cveće, zar ne? Osim ako... šta ako pati od polenske groznice kao moja sestra Ejmi? Kad bolje razmislim, možda bih umesto toga mogla uzeti neku saksijsku biljku.
8. Muzika?
Ovo je malo škakljivo. Džek sluša sve one kul i trendi bendove za koje nikad nisam ni čula. Kad je video muziku na mom ajpodu, umro je od smeha. Što je bilo pomalo zlobno. Ko može da pogreši sa Abom i Tejlor Svift? Odlični su za plesanje po spavaćoj sobi dok se spremam. Mada, to mu, naravno, nikad ne bih dopustila da vidi.
9. Konac za zube
Amerikanac je. Dovoljno rečeno.
10. Džem i puter od kikirikija Takođe.
~ 13 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
11. DVD Igra prestola Smisao ljubavi je u zajedničkim strastima. Na moju nesreću, ovo je jedna od njegovih.
12. Ja !!!
Pa, ako se spremam za ljubav, treba mi više od mirišljavih sveća i nekoliko vaza s cvećem; moram sebe da spremim za ljubav. I, kao što svaka žena zna, treba prilično truda da se od apadrapa devojke pretvoriš u zapaljivu seksepilnu zavodnicu.
13. Uraditi piling
jig
ote ka
Niko ne želi da mazi krokodila, zar ne? Zato sam kupila piling od mineralnih soli u tegli i sunđer, i prethodnu noć sam se ribala pod tušem. Prema uputstvu, koža je trebalo da mi bude ”meka i sjajna”, ali mislim da sam malo preterala, i na kraju sam bila crvena kao jastog i sva odrana. Kad smo već kod toga, verovatno ne bi bilo tako loše, da nisam nanela i:
Kn
14. Hidratnu kremu
Inače koristim isključivo niveu, ali pročitala sam članak u časopisu o tome kako je maslinovo ulje najbolji ovlaživač, pa sam se posle pilinga zalila ekstradevičanskim. Samo što nisam proverila etiketu i umesto njega sam upotrebila neko drugo aromatizovano ulje. Tek kad je počelo da me pecka na pogrešnim mestima, shvatila sam da je u njemu bilo i čilija. Molim vas zapamtite: Nisam to imala na umu kad sam pokušavala da budem zapaljivo seksepilna.
15. Lažna preplanulost
Mrzim lažnu preplanulost. Čudno miriše. I razmaže ti se svuda po posteljini. Ali imam tako svetlu pegavu kožu, a želela sam da budem sva preplanula i osunčana kad me Džek ponovo vidi. Nisam, ponavljam, nisam želela da budem narandžasta kao bundeva. Ipak, možda će izbledeti do susreta na aerodromu. Mora.
~ 14 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
16. Izbeliti nausnice Mislim, alo ? Želim li zaista da izgledam kao moja bivša nastavnica matematike? Još malo pa ću početi da nosim najlonke i imam dlakave noge. Što me dovodi do:
17. Depilacije
Kn
jig
ote ka
Gde. Mi. Je. Bila. Pamet. Inače se obično samo dovedem u red, ali juče me je moja drugarica Mili iz Los Andelesa ubedila da se ugledam na Holivud i skinem sve. ”Amerikanac je, svideće mu se!” oduševljavala se u imejlu, pa sam zato zakazala u Splicu. Kad sad razmislim, trebalo je odmah da me zabrine naziv salona, ali uplašila sam se tek kad sam upoznala Ruskinju koja mi je depilirala prepone. ”Radi jogu!”, zarežala je, zgrabivši me za noge i povukavši ih u položaj koji može da izvede samo olimpijska gimnastičarka, dok mi je međunožje zalivala vrelim uljem. Stvarno, stotinama godina kasnije, žene će čitati o brazilskoj depilaciji kao što mi danas čitamo o muzejima srednjovekovnog mučenja i zevaće od neverice kako smo mogle nešto tako sebi da radimo. I još da plaćamo za to! Jesam li spomenula da to spremanje za ljubav takode košta čitavo bogatstvo? Ozbiljno, nisam sigurna da mogu sebi priuštiti seks! Jer tu je onda, naravno, i:
18. Donji veš
Obično se strogo držim Marksa i Spensera: pristupačna cena, udobnost, perivo u mašini. Ništa od toga ne bi moglo da se kaže za novokupljenu penastu čipku umotanu u ružičasti papir. Ali ona nije bila namenjena za nošenje, već za skidanje. Za Džeka. Sutra. O bože, ne mogu da verujem da će doći sutra! Konačno! Nakon što mi je toliko nedostajao, i tolikog čekanja i truda. Sve će mi se isplatiti!
19. Podesiti budilnik Još jedno spavanje i tu je!
~ 15 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Drugo poglavlje
Kn
jig
ote ka
Biip biip bi... Sat nije stigao ni do trećeg zvona kad sam izbacila ruku ispod jorgana da ga ugasim. Kad sam ga ućutkala, skočila sam - ne, bacila se iz kreveta. To je, sasvim iskreno, bilo ravno čudima o kojima pišu novine. Zapravo, otkrivanje Isusovog lica na parčetu tosta, ili nečije vaskrsenje, nije ništa u poređenju sa mojim ustajanjem ispod jorgana bez neprestanog pritiskanja dugmeta za dremanje. Ali danas me ništa ne bi zadržalo u krevetu. Konačno, posle toliko vremena, osvanuo je dan kad dolazi Džek! Obukla sam kućnu haljinu i uzbuđeno pojurila u dnevnu sobu. Bila je neprepoznatljiva. Sinoć sam ostala budna do ranih jutarnjih sati, pospremila za Džekov dolazak, i stančić mi je bio potpuno preuređen. Ozbiljno, kao da sam zakoračila u neku emisiju o preuređenju kuća. Žurno sam ušla u blistavu kuhinju i napunila lončić za espreso, stavila ga na ringlu, a zatim otišla da probudim Hitklifa, koji je još čvrsto spavao u korpi. ”Jutro, maleni”, tepala sam mu, čučeći i milujući malo svileno telo, čvrsto sklupčano kao kroasan. Nevoljno je podigao pospani kapak i pogledao me kao da kaže: ”Šta, za ime sveta, radiš budna u ovaj nemio čas?” ”Dolazi Džek!”, objavila sam na njegovo neizgovoreno pitanje. ”Zar to nije uzbudljivo? Danas ćeš videti Džeka!” Na spomen Džekovog imena, iskočio je iz korpe i ushićeno zamahao repom. Obično je umeo da bude veoma mrzovoljan u blizini muškaraca - klasičan kompleks muškog nadmetanja - ali, iz nekog razloga, voleo je Džeka. Kao i njegova vlasnica, pomislih srećno. Podigla sam ga i zagnjurila mu nos u krzno, pa smo veselo zaplesali po kuhinji. Voda u lončiću je proključala, isto kao i uzbuđenje u meni, i dok sam vrtela Hitklifa ukrug, kezila sam se od uha do uha dok je on presrećno lajao. Odavno nisam bila ovako uzbuđena. Osećala sam se kao dete na Božić. Sinoć sam jedva zaspala od razmišljanja o današnjem danu. Neprestano sam zamišljala susret s Džekom na aerodromu. Kako ćemo doći ovamo u stan. Razgovarati, smeškati se, ljubiti... Stomak mi je zatreperio kad sam zamislila kako mu provlačim prste kroz
~ 16 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
ote ka
razbarušenu crnu kosu, udišem poznati miris, tonem u san s njim pored sebe, lica zagnjurenog u malo udubljenje na sredini njegovih grudi. Spustila sam Hitklifa da se ne bismo ošamutili, dala mu doručak, zatim sipala sebi kafu i, dok sam otvarala prozore, zagledala sam se u prostrano sveže okupano plavo nebo. Kad samo pomislim da je Džek negde tamo. Upravo u ovom trenutku, u metalnoj ptici leti ka meni. Zamišljala sam šta radi. Verovatno drema na sedištu, ili gleda kraj nekog lošeg filma, ili možda gleda kroz prozor, u prošarani engleski krajolik. Zapravo, nije još mogao biti iznad Engleske, shvatila sam, bacivši pogled na sat. Ostalo je još nekoliko sati do sletanja. Barem sam tako mislila, osim ako mu let nije odložen. Osetivši tračak sumnje, otapkala sam do stola i otvorila laptop. Da proverim njegov let, samo da se uverim je li sve u redu. Brzo sam ukucala veb-adresu, ali, umesto da mi iskoči stranica Amerikan erlajnza, ekran mi je posiveo i stigla mi je poruka:
jig
Niste povezani na internet. Ova stranica ne može biti prikazana jer ste trenutno isključeni.
Kn
Namrštila sam se. Kako je to moguće? Proverila sam oznaku za bežični internet pri vrhu ekrana, ali umesto utešne četiri crtice ugledala sam strašni mali znak uzvika koji mi je rekao da nema interneta. Prokletstvo! Klekla sam i počela da tražim ispod stola, među isprepletanim kablovima i žicama. Kakav dan da ostanem bez interneta! Pronašla sam modem, isključila ga i ponovo uključila. U poslednje vreme nešto nije radilo kako treba. Nešto u vezi sa ažuriranjem širokopojasnih brzina ili tako nešto... Nestrpljivo sam iščekivala da trepćuća sveti a pozelene. Ništa. Sranje! Naravno, najjednostavnije rešenje bilo je da pozovem aerodrom ili, umesto toga, proverim na mom sjajnom novom ajfonu. Nakon Džekovog neumornog navaljivanja, nedavno sam odustala od moje prastare nokije i ušla u dvadeset prvi vek. Tako da više nikad nisam bila bez imejla ili interneta. Postojao je samo jedan problemčić.
~ 17 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Dohvatila sam telefon sa stola i žurno izašla u malenu baštu u pidžami. To je jedna od mana stanovanja u suterenu. Uopšte nema nikakvog telefonskog signala. ”Jesi li dobro, srce?” Dok sam uzaludno mahala telefonom, bacila sam pogled preko baštenske ograde i ugledala komšinicu, gospođu Flanegan. Stajala je na stražnjim vratima sa štapom u ruci i pušila. ”O, zdravo, nisam vas videla.” Osmehnula sam se. ”Vežbaš?” Podigla je obrvu. ”Hm, ne.” Blago sam pocrvenela. ”Pokušavam da uhvatim signal na ajfonu.” Mahnula sam njime kao dokaz da nisam sasvim odlepila. ”Oooo, nemoj mi pokazivati tu pomodarsku glupost.” Pobunila se i žustro otpuhnula dim cigarete. ”Ja volim one staromodne koje uključuješ u zid. Možeš ga pozajmiti ako treba da telefoniraš.” ”Ne, hvala, samo sam pokušavala da se povežem na internet...” ”Vi mladi i taj interveb”, negodovala je i vrtela glavom. ”Unuka mi stalno trabunja da se uključim pa da mogu da ‘surfujem’.” Iskrivila je lice. ”Trebalo bi.” ”Zašto bih surfovala u mojim godinama?”, pobunila se ogorčeno. ”Šta će mi to, kad ne umem čak ni da plivam!” Potisnula sam osmeh i odustala od objašnjavanja. ”I to ću joj reći kad je vidim”, dodala je uz odmahivanje glavom. ”Hoće li vam doći u posetu?” Unuka Linda živela je na Novom Zelandu nakon što se njena majka, ćerka gospode Flanegan, pre nekoliko godina preselila tamo sa mužem. Zato je bila oduševljena kad je Linda najavila da će godinu dana putovati i da će joj prva stanica biti London. ”Da, treba da doputuje danas.” Nasmešila se i lice joj zablistalo od uzbuđenja. ”Jao, to je sjajno!” Obradovala sam se. ”I Džek, isto.” Spustila je koščatu ruku na grudi: ” Vojnik Džek?”, gugutala je kao devojčica. Tako ga je zvala. Očigledno ju je podsećao na Amerikance koji su došli ovamo za vreme rata i davali joj žvakaće gume. ”Imaš sreće što nisam deset godina mlada, inače bi imala neprilika!” Nasmejala se svojim isprekidanim pušačkim smehom.
~ 18 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Nasmejala sam se i ja. Nisam sumnjala. Bila je udovica i morala je imati preko osamdeset, ali treperila je oko Džeka kao da je devojka. ”Sigurno jedva čekaš da ga vidiš, ha?” ”Da, jedva čekam”, klimnula sam glavom i osetila isti bol kao i svaki put kad bih se prisetila poslednjih deset nedelja. ”Kad je moj Bert otišao u vojsku, ne bi verovala koliko mi je nedostajao. Sećam se dana kad se vratio, kao da je bilo juče, bila sam tako uzbuđena...” Glas joj se prekinuo i oči joj odjednom zasuziše. ”Ponekad i dalje gledam kroz prozor i vidim ga kako ide stazom, onako lep, u uniformi...” ”Sigurno vam nedostaje”, rekla sam tiho. ”Da, tako je. Ali ne podmlađujem se, pa ću ga uskoro ponovo videti”, nasmejala se i izmamila i meni osmeh uobičajenom iskrenošću. ”U koliko sati stiže Džek?” pitala je. ”Avion sleće u jedan. Idem na Hitrou da ga sačekam.” ”Isto kad i moja unuka”, rekla je. ”Ako je vidiš, pozdravi je od mene. Zove se Linda Gledhil, možda bi mogla da podigneš onaj znak.” ”Ne idete po nju?” ”Želela sam, ali ipak ne mogu.” Osmeh joj se ugasio i pokazala je na štap. ”Možda se ponekad osećam kao da mi je dvadeset jedna, ali moji kukovi se ne slažu s tim.” Oklevala sam. Nameravala sam da se spremim i uskočim u podzemnu. Pogledala sam na sat. Već sam kasnila. Stvarno sam morala da požurim. Ali ipak... Pogledala sam u gospođu Flanegan. Znala sam koliko bi volela da sačeka unuku na aerodromu, koliko joj je nedostajala. Ne bi mi naškodilo, zar ne? ”Što ne pođete sa mnom?” predložila sam, pre nego što se predomislim. Na trenutak se oduševila pre nego što se osvestila i odmahnula glavom. ”Ne budi šašava, ne treba ti starica da te usporava.” ”Vi ste šašavi”, usprotivila sam se. ”Idite da se spremite, nemojte da vas unuka vidi u kecelji!” ”Pa, ako si sigurna...”
~ 19 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Sasvim.” Klimnula sam glavom. ”A sad požurite! Ne možemo dopustiti da nas Linda i Džek čekaju na aerodromu.” ”Pa, kad tako kažeš...” Dok je gasila cigaretu platnenom papučom, ušla sam u stan i uskočila pod tuš. Nameravala sam da priuštim sebi dugu kupku, natenane sredim kosu i šminku... Ah sad je sve propalo i mogla sam samo da na brzinu osušim kosu, namažem sjaj na usne i nanesem maskaru. Međutim, još sam stigla da se uvučeni u prekrasan novi donji veš. Pa, kažem uvučem, jer su me satenske tange malo stezale i bilo mi je teško da uguram sise u novi svileni grudnjak. Ali sve će mi se to kasnije isplatiti kad ih Džek bude skidao... Uživajući u tim mislima, obukla sam novu letnju haljinu, koju sam kupila posebno za ovu priliku. Uzela sam je u istom butiku kao i šifonsku bluzu, takođe po ceni od koje ti kreću suze na oči. Ali nije mi dečko preletao svakog dana hiljadu i po kilometara da me vidi, pa sam želela da izgledam lepo. Mislim, nisam mogla samo da se uvučem u stare helanke i majicu, zar ne? Malo sam se okretala pred ogledalom da proverim kako izgledam, i uz haljinu sam obula i sandale koje sam kupila u Indiji. Obućar mi ih je popravio tako da mi više nisu spadale s nogu. Gledala sam zadovoljno kako se šljokice presijavaju na suncu, i na tren sam se ponovo preselila na krovove Udajpura s pogledom na jezero, gde me je Džek prvi put poljubio... Uživajući u sećanju, utapkala sam malo indijskog mirisnog ulja na zglobove, a onda primetila vreme na ručnom satu. Smesta sam se razbudila. Kasnila sam. Trebalo je da krenemo. Ubacila sam sjaj za usne, telefon i šal od kašmira u torbu, zgrabila ključeve i pojurila prema vratima. Našla sam poštu na otiraču i, kad sam je podigla, među računima sam rasejano primetila razglednicu sa markicom iz Pariza. Sigurno od moje prijateljice Harijet, pomislila sam zadovoljno i sklonila je u stranu da je pročitam kad se vratim. Nikad nije zaboravila moj rođendan, čak ni sad, kad se preselila u Pariz, razmišljala sam razneženo. Sigurno se tamo čarobno provodi, moram je pozvati čim ugrabim vremena, da se ispričamo. ”Budi dobar!” doviknula sam Hitklifu, koji se vratio na spavanje, sklupčavši se u korpi. ”Kad me sledeći put budeš video, biću sa Džekom!”
~ 20 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Pospano je zamahao repom na Džekovo ime. Zalupila sam vratima iza sebe, otišla po gospođu Flanegan i pomogla joj da siđe stepenicama na stazu. Puževim korakom krenule smo ka stanici podzemne. Osećala sam kako minuti otkucavaju, ali trudila sam se da ne budem nestrpljiva. Svi ćemo ostariti jednog dana, ako budemo imali sreće, govorila sam sebi, hvatajući je podruku da je prevedem preko pešačkog prelaza. Konačno, posle čitave večnosti, činilo mi se, stigle smo na stanicu i spustile se pokretnim stepenicama. Priznala je da se nije vozila podzemnom duže od dvadeset godina i neprestano se svemu naglas čudila: rampama koje su se podizale na dodir, plakatima s filmovima, pa čak i velikom broju ljudi - kao dete prvi put na vašaru. Srećom, u vozu nije bila velika gužva i uspela sam da sednem pored gospođe Flanegan, koja me je narednih četrdeset minuta zabavljala anegdotama o svojoj unuci Lindi. Slušala sam, klimala glavom i odgovarala, sve dok nisam osetila kako se isključujem i mislim na Džeka. Kako sam svakim trenom, svakim pređenim metrom, svakom zgradom i drvetom koji u magnovenju prozuje, sve bliže i bliže našem susretu. Još nisam mogla da verujem koliko sam srećna. Kad sam raskinula sa Semom, nisam ni pomišljala da ću ikad ovo osećati prema nekome, ne samo zato što mi je vera u ljubav bila poljuljana i srce tako povređeno već zato što sam se plašila da više nikad neću verovati nekom muškarcu. Poverenje je tako neopipljivo da se ne vidi, ne možete da ga dodirnete, ali je za dušu važno, kao i vazduh koji dišete. Kažu da se sve dešava s razlogom, ili da je tako najbolje, ali dugo mi nije bilo jasno kakve to ima veze s činjenicom da sam zatekla verenika u krevetu s drugom ženom. Ali sad vidim da je istina. Slomljeno srce pomoglo mi je da nešto naučim i razvijam se, da pronađem sebe i ponovo volim. Navelo me je da uradim nešto što ne bih nikad u svom normalnom, svakodnevnom životu. Dalo mi je hrabrost, ili očajanje, da se ukrcam u avion i odletim u Indiju, upoznam sa strancem u vozu i pođem s njim na suludo putovanje po Radžastanu. Pokrenulo je niz događaja koji su me odveli do Džeka. I za to sam večno zahvalna. Voz se konačno zaustavio na stanici za terminal tri na Hitrouu. Pomogla sam gospođi Flanegan da siđe i otišle smo do sale za dolaske.
~ 21 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Brzo sam proučila objave, moleći se u sebi da nisam zakasnila i laknulo mi je kad sam videla da je Džekov avion tek sleteo. ”Koji je broj Lindinog leta?” Kad sam se smestila s gospođom Flanegan blizu pregrade, tako da imamo dobar pogled na automatska vrata kroz koja prolaze pristigli putnici, okrenula sam se komšinici. Ali, tek što sam to izgovorila, čula sam: ” Bako? Jesi li to ti?” Jak novozelandski naglasak. Okrenule smo se i ugledale preplanulu plavušu, sa ogromnim rancem na leđima, kako juri prema nama, široko se osmehujući. Čim ju je videla, staričino lice se ozarilo. ”Linda!” Linda se bacila na baku i umalo ju je oborila, a onda su se zagrlile, smejale i plakale, i sve to vreme govorile uglas milion kilometara na čas. Sve dok me, nakon što su se razdvojile, gospođa Flanegan nije predstavila unuci i dok nisu otišle. ”Nadam se da ni ti nećeš predugo čekati.” Smeškala se. ” I ja.” Uzbuđeno sam joj se osmehnula i mahnula im na odlasku, pre nego što sam se ponovo okrenula automatskim vratima. Bila sam usplahirena i nervozna. Svaki put kad bi se vrata otvorila, zaustavljala sam dah. Čekala sam kao na iglama i stomak mi je treperio. Bože, obožavam susrete na aerodromu - kad god vidim parove kako se tamo pozdravljaju, uvek mi je tako romantično, kao u filmu U stvari, ljubav. Konačno sam i ja dočekala ponovni susret s Džekom! Sad će... samo što nije... Vrata se ponovo otvoriše i izađe gomila ljudi. Izdigla sam se na prste. A onda... O, moj bože, mislim da ga vidim, mislim da je to Džek, mislim da je ovde...
~ 22 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Treće poglavlje
Kn
jig
ote ka
Iskreno, mislim da mi trebaju naočare. Pet minuta kasnije i dalje sam čekala Džeka. Ono uopšte nije bio on. Zapravo, kad sam malo bolje pogledala, nije čak ni ličio na njega. Ali bilo je prekasno. Dok nisam shvatila, već sam mu sumanuto mahala i kezila se kao ludača. Bože, kakva sramota. Morala sam da se pretvaram kako sam pozdravljala nekoga iza, mada nisam sigurna da mi je poverovao, pošto je iza njega bila grupa japanskih penzionera. Ipak, moglo je biti i gore. Mogla sam ga zagrliti i biti uhapšena za seksualni napad. Zamislite samo! Da me odvode u lisicama baš kad Džek stigne! Dok sam se stresala na tu pomisao, zaškiljila sam još jače ka vratima da ne bih ponovo pogrešila. Ljudi su nailazili u talasima jednog trena nastao bi stampedo putnika s prtljagom, a već sledećeg nikoga nije bilo. Ali ostala sam fokusirana. Nisam odvajala pogled od vrata, da mi ne promakne. Čekala sam. Hmm, učinilo mi se da sam predugo tu. Zar nije već trebalo da stigne? Nakratko sam bacila pogled na sat. Bože, zar je već toliko? Bilo je već kasno. I bila sam tu čitavu večnost. Odjednom sam se zabrinula. Možda su ga zadržali u Imigracionom. Ili mu možda nije stigao prtljag. Proradila mi je mašta. Eto mi kad gledam Ukebani u inostranstvu. Mada, nisam bila u inostranstvu, a ni Džek nije bio ukeban. Ali ipak. Odjednom osetih kako mi nešto vibrira u torbi i setih se telefona. Toliko mi se toga desilo da sam potpuno zaboravila na njega, dok sam pomagala gospodi Flanegan da stigne do aerodroma i sretne se sa unukom, i čekala Džeka da dođe. Samo što nije došao, zar ne? Napustila sam stražarsko mesto i potražila ajfon u torbi. Prokletstvo, gde je? Čučnula sam i počela sve da vadim: ključeve, šal, novčanik bacajući sve na pod. Načas mi pade na pamet kako bi, kakav sam baksuz, Džek mogao stići upravo u tom trenutku, dok bauljam po podu, raščupane kose, s ličnim stvarima razbacanim unaokolo, i obuze me blaga panika.
~ 23 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Konačno! Pronašla sam ga na dnu torbe, izvadila i proverila ekran. I zaprepastila sam se kao nikad u životu. Šest propuštenih poziva, četiri poruke na govornoj pošti i deset imejlova? U neverici sam zurila u brojeve na ikonicama. Ukočila sam se, ne znajući Šta prvo da proverim, a onda sam otvorila imejl. Svi su bili od Džeka. Stomak mi se zgrčio. U prvom je pisalo: ”POZOVI ME!” Ili je to bio poslednji? Nije mi bilo jasno; nizali su se jedan za drugim. Kliknula sam na imejl i nestrpljivo čekala da se otvori, samo što sam automatski prebačena na hotspot. Hotspot? Nisam htela hotspot! Htela sam da pročitam moje imejlove! Mahnito sam kuckala po telefonu da otkažem i vratim se na imejlove, ali ikonica se samo vrtela i vrtela, i ništa se nije učitavalo. O, jebiga, hajde, hajde, hajde... Poruka nije preuzeta sa servera. Šta do... Nemoćno sam zurila u prazan imejl od Džeka. Došlo mi je da vrištim. Umesto toga otvorila sam govornu poštu. Čekala sam da se povežem. Činilo mi se kao da traje večno. Konačno sam se povezala i morala da saslušam ženski glas koji me je obavestio koliko poruka imam i kako da ih preuzmem. Kao da ne znam kako se to radi! Prekini s objašnjavanjem, samo požuri! Požuri! Čini li mi se, ili ta žena govori najsporije na svetu? ”Hej, na aerodromu sam...” Konačno! Čim sam čula Džekovo blago razvlačenje, panika koja je toliko rasla i samo što nije eksplodirala brzo se istopila i osetila sam poplavu ljubavi. Jao, ostavio mi je poruku pre nego što se ukrcao u avion, verovatno da mi kaže da me voli. Ustala sam i fokusirala se na vrata, kad se pojavila nova grupa ljudi. ”... i nešto je iskrslo...” Nešto je iskrslo? Utroba mi se sledila. Tri reći. Ali ne one koje sam očekivala. ”... vidi, stvarno mi je žao.” Žao? Žao zbog čega? Jesam li nešto propustila?
~ 24 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Misli su mi letele, ali negde, duboko u sebi, u samom središtu mog bića, osetila sam užasan strah. Kao kad pomisliš da si izgubio novčanik ili shvatiš da su ti se vrata stana zalupila i zaključala iza leđa... Ili je muškarac u koga si zaljubljena uradio nešto što ne želiš da čuješ. ”Pokušao sam da te pozovem, ali kod tebe je prošla ponoć, spavaćeš, a nisam želeo da ti saopštim imejlom, pa se nadam da ćeš dobiti ovo čim se probudiš...” Šta se dogodilo? ”Razočaran sam koliko i ti, ali znam da ćeš razumeti, nadoknadiću ti, obećavam...” I dalje sam posmatrala ljude koji su pristizali. Bilo ih je sve manje. Oči mi zasuziše. Je li to stvarno rekao ili mi se samo učinilo? Je li stvarno mislio to što je rekao? ”Pozovi me čim dobiješ ovu poruku! Volim te, dušo.” Neče doći! Osetila sam mučno razočaranje. Nisam mogla da verujem. Nije moglo biti istina. Mora da je neka šala. Džek voli da se šali. Oduvek je bio šaljivdžija. Je li tako? ]e li tako? Žurno sam pokušala da ga pozovem, ali kao da sam imala dve leve ruke. Grlo mi se osušilo i progutala sam pljuvačku. Zvonilo je beskonačno dugo, a onda se veza uspostavila. Neko se javio. ”Halo, Džek?”, izustila sam. Na drugoj strani čulo se pospano stenjanje i ošamućen glas. ”Rubi... jesi li to ti?” ”Da, ja sam”, uzbuđeno sam odgovorila. ”Gde si?” ”Uf... čekaj... koliko je sati?” Glas mu je bio pospan i čulo se meškoljenje kao da se uspravlja u sedeći položaj na krevetu, ”Jedan i četrdeset pet” odgovorila sam, gledajući na sat. ”Znači, pet i četrdeset pet ujutru ovde...” ”Ovde?” ”Još sam u Los Anđelesu”, rekao je promuklo. ”Zar nisi dobila nijednu moju poruku?”
~ 25 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Kao da me je nokautirao. Znači, istina je. Nije došao. Slomila sam se. ”Tek sam sad dobila, odslušala govornu poštu, nisam imala domet u stanu...” ”Gde si?” ”Na Hitrouu.” Glasno je jauknuo. ”O bože, Rubi! Zar nisi dobila nijedan imejl?” ”Šta se dogodilo?” Neću misliti na sebe. Sigurno se desilo nešto užasno kad nije stigao na avion. ”Dobro si, zar ne? Nisi imao neku nesreću?” Odmah sam osetila nalet panike. ”Ne, ne, dobro sam.” ”Je li nešto s tvojom mamom?” Nedavno mi je rekao da nije baš dobro, nešto u vezi s kašljem. Činilo mi se nevažnim, ali sada... ”Ne, mama je dobro.” Prekinuo mi je te strašne misli. ”Pa, šta je onda?” ”Posao...” ”Posao?” Prekinula sam ga, a glas mi je zazvučao malo oštrije nego što sam nameravala. Sve brige su odjednom nestale. Nije doživeo neku užasnu nesreću i ne leži na intenzivnoj nezi. Niko iz porodice mu nije bolestan. Dobro je. ”Da, zvali su me kad sam bio na aerodromu. Došlo je do male krize na jednom našem projektu...” ”Kriza, kakva kriza?” Ubacila sam se, pre nego što je stigao da završi. ”Teško mi je da objasnim preko telefona...” ” Pokušaj.” ”Rubi, molim te, tek sam se probudio, ne želim sad o tome! Moram to da sredim i to je sve.” ”Zar ne može neko drugi?” Nisam mogla da verujem. Zar je moguće da mu je posao na prvom mestu? ”Ne, inače me ne bi zvali”, odgovorio je pomalo nestrpljivo. Nije mi promakla njegova razdražljivost. Čekaj malo, trebalo bi da se izvinjava kao lud, a umesto toga on nema strpljenja sa mnom? ”Pa, moraće da pozovu nekoga drugog”, prasnula sam. Uznemirenost se brzo povukla pred gnevom. ”Mesecima smo ovo dogovarali!” ”Rubi, ne ponašaš se razumno”, ukorio me je kao malo dete. ”Razumno!”, viknula sam. ”Ispalio si me na aerodromu!”
~ 26 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Nekoliko ljudi koji su prolazili sa koferima pogledaše u mom pravcu i odjednom sam se setila Indije, dok sam stajala na aerodromu u Goi i čekala Ejmi. Šta je to sa mnom i aerodromima i ljudima koji ne dolaze? ”Vidi, žao mi je! Nisam želeo da se ovo desi”, nastavio je Džek na drugoj strani, ”ali ne mogu tek tako da ih izneverim.” ”Ali ćeš umesto toga izneveriti mene?” Zavladao je tajac i duboko je uzdahnuo. ”Nisi pravedna, ovo i mene ubija, znaš?” Zvučao je umorno i razočarano kao i ja. Ljutnja se povukla brzo kao što je i došla. O bože, užas! Zašto se svađamo? Samo sam želela da ga vidim. Budem s njim. Iako on ne može ovamo... ”Slušaj, što ne bih onda ja došla tamo?” predložila sam istog trena kad mi je palo na pamet. ”Nisam nikad bila u Los Anđelesu i mogla bih da pišem dok ti radiš”, što sam se više uživljavala, to mi je oduševljenje raslo, ”i barem bismo mogli da provodimo večeri zajedno, mislim, znam da nije savršeno i nije hotel u prirodi, ali ipak bismo bili zajedno, a samo je to važno...” ”Neću biti ovde, moram da letim za Kolumbiju.” Presekao me je. ”Kolumbiju?” Moj zamišljeni put u Los Anđeles zaustavio se uz škripu. ”Kad?” ”Moram da uhvatim avion danas po podne.” Obuzeo me je bes. ”Kad ćeš se vratiti?” ”To ne znam”, priznao je, ”sedište projekta je u gradu nekoliko stotina kilometara južno od Kartahene, a saznaću više kad stignem.” Kao da sam ušetala usred nekog filma i mahnito pokušavala da shvatim šta se dešava. ”Čim rešim neka pitanja, uskočiću u avion za London, obećavam.” ”Ali ko zna kad će to biti!”, negodovala sam. Prostrelila sam pogledom čoveka koji je sve vreme zurio u mene, i konačno se okrenuo. ”Rubi, molim te, dovoljno sam već nervozan!” Glas mu je ponovo postao nestrpljiv. ”Ne želim da se svađam.” ”Ne svađam se, uzrujana sam!”, vikala sam, boreći se sa suzama. ”Zar ne shvataš? To nije isto!” ”I rekao sam da mi je žao”, prasnuo je, ”šta još hoćeš? Krvi?” Kao da me je ošamario.
~ 27 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Zaprepašćeno sam zaćutala. Kako smo stigli dovde? Kako se ovo desilo? Kao da se sve sručilo na mene. Srce mi je zalupalo, pritisnula sam telefon na uho i osluškivala tišinu sa druge strane žice. Nije govorio, ali bio je tu, i na trenutak sam se zapitala kako možemo ovo da popravimo. Kako da sve preokrenemo i vratimo na ono što je bilo nedavno, na trenutak kad sam bila srećna i uzbuđena što ću ga videti, i sve je na svetu bilo u redu? Ali bila sam previše ljuta, previše uznemirena i prokleto povređena da bi me bilo briga. ”Ne, želela sam da provedem rođendan s dečkom”, odgovorila sam hladno. ”Tražim li previše?” ”Znaš šta, trenutno možda i tražiš.” Sledila sam se, ali trudila sam se da ne dižem glas. ”Šta to treba da znači?” ”Znači da neću s tobom trenutno da razgovaram kad si takva.” ”Kakva?” ”Kao na železničkoj stanici u Delhiju kad si poludela.” Neočekivano me je podsetio na moj ispad u Indiji. Što je, iskreno, bilo savršeno razumljivo. Ukrali su mi sve stvari. Bila sam uzrujana. A Džek se ponašao krajnje snishodljivo. Baš kao i sada. ”Jebi se, Džek!”, uzvratila sam gnevno. ”Ne ponašaj se prema meni kao prema detetu!” ”Pa, prestani onda tako da se ponašaš!” prasnuo je. Zavladala je tišina, uvrede i povređenost visili su u vazduhu. Osećala sam kako se pripremaju, stežu i podižu neprobojan zid između nas. ”Dobro, pa skoro je šest ujutru i za četiri sata moram da stignem na avion. Pozvaću te kad stignem u Kolumbiju.” ”Ne trudi se...” ”Rubi, ne pravi od ovoga nešto što nije!” Ali prekasno. Već je postalo nešto drugo. Ova svađa više nije zbog njegovog nedolaska na aerodrom i propuštanja mog rođendana, već zbog mog straha da će i on biti baš kao i svi ostali frajeri. Zbog razočaranja. Zbog straha da će mi srce biti ponovo slomljeno.
~ 28 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Nakon što me je Sem prevario, mislila sam da nikad više neću verovati nekom muškarcu, ali Džek je to sve promenio. Džek me ne bi izneverio ili razočarao. Bio je drugačiji. Barem sam tako mislila. ”Vidi, mislim da nam oboma treba vremena da se malo ohladimo i razmislimo”, rekao je, a glas mu je bio odlučan i hladan kao da se obraćao strancu. Ne meni, Rubi, devojci u koju bi trebalo da je zaljubljen. ”U redu, dobro”, odgovorila sam ravno, potiskujući bol u glasu. I tada smo oboje prekinuli vezu. Ošamućeno i u neverici zurila sam u telefon. Suze su me peckale ispod trepavica i grubo sam ih obrisala. Nisam mogla da verujem šta se upravo dogodilo. Za nekoliko trenutaka, od uzbuđenog čekanja dečka i čitave dve nedelje romantike, do raskida s njim i proklete velike svađe. Šmrknula sam i obrisala nos maramom. Primetila sam da me onaj čovek ponovo gleda. ”Znate da je nepristojno zuriti”, doviknula sam mu glasno. ”Zar vam to nikad niko nije rekao?” Zaprepastio se i vidno pocrveneo. ”Naročito kad je neko uznemiren”, ljutito sam nastavila. ”Kako bi se vama dopalo kad bih ja zurila u vas dok se svađate s devojkom, ili ženom?” ”Ne, nije to...”, počeo je, ali nisam mu dozvolila da završi. ”Već se dovoljno užasno osećam, a onda još ljudi kao vi moraju da zure u mene sve vreme, kao da sam neka luđakinja!” Odjednom sam svu ljutnju koju sam osećala prema Džeku preusmerila na njega. ”U redu, plačem na Hitrouu, cmizdrim kao beba na javnom mestu, pa šta? Je li to zločin?” ”Gospođice, mislim da ste pogrešili...” ”Nemate pojma kako se osećam, ovog vikenda mi je rođendan i dečko je trebalo da mi dode iz Amerike, a sad neće doći!” ”Vaša haljina...” ”A rezervisali smo lep hotel na selu sa bazenima i frotirskim ogrtačima, i sve...” ”Otkopčala se.”
~ 29 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Zaustavila sam se usred rečenice i spustila pogled. Preplavilo me je poniženje. Moja lepa šifonska haljina se otkopčala spreda i otkrila mi grudnjak. Ali, da sve bude još gore, na sebi nisam imala moj udoban postavljeni pamučni grudnjak. O ne, već čipkasti, providni, najmanji mogući. ”O... uf... hvala”, zakreštala sam, a obrazi su mi pakleno buknuli, dok sam petljala, pokušavajući da se na brzinu zakopčam. O bože, kakva sramota! Pokazala sam se svima na Hitrouu! Bila sam praktično u toplesu! ”I zaista mi je žao i zbog vašeg dečka, i zbog rođendana, i svega.” ”Dobro, da... hvala”, uspela sam da procedim i postideno mu se osmehnula. Dok sam mumlala reči izvinjenja, žurno sam krenula dalje kad mi je telefon ponovo zazvonio u džepu. Džek! Ponovo zove! S olakšanjem sam se javila. ”Tako mi je žao”, izvinjavala sam se i pre nego što je stigao bilo šta da kaže, ”samo sam se iznenadila i razočarala, to je sve, ne želim da se svađam...” ”Rubi?” Ali nije bio Džek, već moja prijateljica Harijet, koja živi u Parizu. ”Draga, šta se desilo? Jesi li dobro?” Prijateljski glas je bio presudan. Sve do tog trenutka pokušavala sam i uspevala da ne zaplačem, ali odjednom sam se slomila. ”O, Hati!” Zajecala sam, i glas mi je pukao. ”Džek je trebalo da doleti danas za moj rođendan...” ”Znam, zato zovem, mora da si uzbuđena”, cvrkutala je. ”Ne, nisam uzbuđena!” cvilela sam. ”Neće doći, morao je da otkaže.” ” Otkaže?” Zbunjeno se utišala. ”Ali, ne razumem, mislila sam da je avion već sleteo...” Svi moji prijatelji znali su do poslednje pojedinosti sve o Džekovom dolasku; nedeljama sam samo o tome pričala. ” I jeste, ali on nije bio u njemu i upravo smo se najstrašnije posvađali”, šmrcala sam i po džepovima tražila maramicu da izduvam nos. ”Rekao je da ne može da dođe, mora poslom u Kolumbiju...” ”Kolumbiju?”, ponovila je u neverici.
~ 30 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”... sve sam spremila, bila sam tako uzbuđena...”, ućutala sam kad sam se setila stana: šampanjac, cveće, hrana, trud... Bolno sam osećala kako mi se bretele grudnjaka i čipkane tange usecaju, kao da će me prerezati napola. To me je još više naljutilo i ispustila sam još jedan glasan jecaj. ”O, Rubi, dušo, tako mi je žao, molim te, ne plači...” ”I rođendan mi je ovog vikenda i trebalo je da odemo na selo i odsednemo u hotelu...” Pronašla sam maramicu i glasno izduvala nos. ”Da, znam, poslala si mi imejlom sliku, banja izgleda predivno...” Presekla se. ”Pa, ne tako predivno”, brzo se povukla, ”zapravo, mislim da su džakuziji samo pogodno tlo za bacile, i ko, uostalom, još želi da sav pocrveni i oznoji se pred dečkom u sauni? Zvuči grozno.” Šmrcala sam ispod maramice. ”Uostalom, dosta o tome!” žustro je prekinula. ”Nego, šta ćeš sada?” Razmišljala sam o povratku u stan i srce mi se steglo još jače. ”Ne znam”, jadikovala sam i pokušavala da saberem misli koje su se kovitlale, jedna žalosnija od druge. ”Pa, u tom slučaju, moraš doći u Pariz!” odjednom je ponudila. ”Proslavi svoj rođendan ovde sa mnom!” ”O, hvala, divna zamisao, ali ne mogu...” Bila je ljubazna, i ko ne bi želeo da ode u Pariz? Ali trenutno nisam razmišljala kako treba. ”Tu je Hitklif, za početak, ne mogu ga ostaviti sa gospođom Flanegan, unuka joj je došla u posetu...” ”Ništa ne brini!”, prekinula me je. ”Francuzi vole pse. Povedi ga sa sobom.” Ćutala sam. I dalje sam pokušavala da shvatim. ”Hajde, Rubi”, nagovarala me je, ”nisam te videla jako dugo i ovo je savršena prilika. I da ti kažem istinu...” Malo je oklevala, i utišala glas, ”bilo bi lepo videti prijateljsko lice.” Odmah sam naslutila. ”Zašto, šta nije u redu?”, pitala sam zabrinuto. Uvek je bila tako vedra, retko kad bi priznala da nešto nije u redu. I da joj kuća izgori, na pitanje kako si, odgovorila bi: ”Sjajno, hvala!” ”Dobila sam tvoju razglednicu jutros”, rekla sam, pošto sam se odjednom setila, ”mnogo ti hvala, ali nisam još stigla da je pročitam. Je li sve u redu?” Harijet sigurno nije samo nažvrljala nekoliko poljubaca, razglednice su joj uvek bile ispisane iskrenim porukama.
~ 31 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Da, dobro, samo... pa, znam da je Pariz predivan grad i sve, ali, zapravo sam vrlo usamljena”, priznala je i odjednom mi zazvučala tužno. I tog trenutak sam rešila. Nije više samo Džek bio u pitanju. Ili ja. Bila sam potrebna mojoj najboljoj drugarici. Odlučno sam gurnula maramicu u džep i krenula ka izlazu. ”Zapravo, kad malo bolje razmislim, odavno nisam bila u Parizu. Krajnje je vreme da ga posetim.” ”Znači, dolaziš?” Oduševila se. Nasmešila sam se. ”Probaj da me sprečiš.”
~ 32 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Četvrto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Kad sam ušla u stan, pozdravio me je Hitklif, koji je pritrčao uzbuđeno mašući repom, a zatim brzo prošao pored mene kao da traži nekog drugog. ”Nije došao, maleni”, saopštila sam mu loše vesti. Zastao je na stazi i okrenuo se ka meni, a zatim nakrivio glavu u stranu kao da kaže: ”Uf, čekaj malo, šta se dešava?” ”Ide u Kolumbiju”, nastavila sam, gledajući u svoj odraz u ogledalu u hodniku. Kakvu razliku nekoliko sati može da napravi! Izašla sam iz kuće sva raspoložena i uzbuđena, a sad sam bila sva otečena od plakanja, sa maskarom razmazanom preko obraza. A mislila sam da mi vodootporna maskara više neće trebati. Ušla sam u stan. Kao i Hitklif, i stan me je dočekao kao da je očekivao još nekoga. Svi jastučići na trosedu sedeli su uspravno, kao da su želeli da se pokažu u najboljem svetlu. Cveće u vazi takođe je stajalo uspravno. Mirišljava sveća ponosno je sedela na polici iznad kamina spremna da bude upaljena. Čak i sveže oprani veliki prozori, očišćeni od razmazotina po staklu na mestima gde je Hitklif pritiskao njušku, čekali su besprekorno spremni. Suočena sa svim tim trudom, činilo mi se da se sva povređenost i razočaranje pretvaraju u nov talas ljutnje na Džeka. ”Proklet bio!”, procedila sam glasno, udarajući bespomoćno jastuče da ga malo izduvam. ”Proklet bio, Džek!” Čim sam shvatila da udaram jastuk, prestala sam pre nego što je poletelo perje. Ipak, nije vredelo sažaljevati se, odlučno sam rekla dok sam žurno išla ka spavaćoj sobi. Morala sam da se spakujem - po podne sam želela da se ukrcam na voz Evrostar. Pa, ovde nije imalo smisla ostajati, je li tako? Srećom, mogla sam otputovati za Pariz, ne brinući za posao, pošto mi je ostalo još dosta vremena do isteka roka za novu knjigu. Da budem iskrena, još nisam smislila o čemu ću da pišem. Poslednji roman mi je bio nadahnut putovanjem u Indiju i bio je tako čaroban i romantičan da mi je bilo teško da napišem nešto novo posle toga. Ali možda ću u Parizu pronaći nadahnuće. Mada, nakon ovoga što se upravo dogodilo, nisam bila raspoložena za pisanje ljubavne priče. Moralo bi da se desi nešto sasvim izuzetno da me nadahne.
~ 33 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Otvorila sam širom ormar i proučavala svoju odeću. Nisam znala šta da spakujem. Još nisam videla sebe kao slobodnu devojku u Parizu i još mi je u glavi bio romantičan vikend s dečkom u Kotsvoldsu. Gde se, iskreno, i ne bih puno oblačila, osim mekanog frotirskog ogrtača i gore pomenutog donjeg veša. O, jebiga! Uzela sam kofer na točkiće i nasumično poskidala stvari sa vešalica, a zatim, kad sam ga zatvorila, požurila u kuhinju i ispraznila frižider. Htela sam Džeku da napravim lepu romantičnu večeru i potrošila sam silne pare na svu tu ukusnu organsku hranu; nisam smela dozvoliti da propadne. Umalo da uzmem novu hipoteku na stan da bih je kupila. Kad sam skupila i poslednje stvari, uključujući moj i Hitklifov pasoš, uzela kofer na točkiće i kesu sa hranom, ostalo je samo još nešto. Izvadila sam cveće iz vaza, izašla i pozvonila na susedna vrata. Posle ovoga obično bi nastalo tiho šuškanje papuča, ali danas se začulo neuobičajeno tapkanje koraka i vrata mi je otvorila mlada devojka. Unuka gospode Flanegan, Linda. ”Ja sam Rubi, živim u stanu pored, upoznale smo se na aerodromu...” ”O, zdravo”, odvratila je, ”hoćeš li da pričaš sa nanom?” ”Ne, nemoj je uznemiravati, hoćeš li joj samo dati ovo?” Pružila sam joj kesu sa hranom i cvećem. ”Reci joj da odlazim na nekoliko dana i vodim sa sobom Hitklifa.” On je i dalje ležao na stazi, lica spuštenog na šape. Nevoljno je podigao uho. ”Naravno.” Klimnula je glavom. ”Ideš na neko lepo mesto?” ”U Pariz.” ”Oooo, kako je to romantično.” Nasmešila se. Na silu sam se osmehnula, brzo se pozdravila, pokupila preostale stvari iz stana. Zastala sam na vratima i primetila Harijetinu čestitku. Otvorila sam je, brzo pročitala njene rođendanske želje i poruku koju je završila sa: ”Volela bih da si tu!” Osmehnula sam se, uprkos onome što se dogodilo. A onda sam zaključala stan, stavila Hitklifu povodac i krenuli smo ulicom. Moj smešni pas i ja. Na putu ka Gradu ljubavi. Mislim da bi to neki nazvali ironijom.
~ 34 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Kad sam stigla na Međunarodnu stanicu Sent Pankras, otišla sam do automata da kupim kartu za Evrostar. Iako sam bila neraspoložena, oduševila me je činjenica što tek tako mogu da uhvatim voz za Pariz. Mislim, zar to nije divno? Kakav podvig inzenjerstva. Samo se pojavim na stanici, kupim kartu i tamo sam za malo manje od dva sata. Tako je lako i bez po muke, i... Koliko? U neverici sam zurila u ekran. Uf, čekaj malo! Gde su sad one jeftine karte za Pariz koje sam viđala po reklamama? Oklevala sam dok mi je kroz glavu proletela misao da bih možda bolje prošla ako sačekam do sutra. O, ma baš me briga za cenu. Nisam želela da čekam, želela sam da vidim Harijet. Ugurala sam kreditnu karticu i držala palčeve. Nakon onoga što se dogodilo danas, tako mi je bilo svejedno. Srećom, i kreditna kartica mi je bila u istom raspoloženju i, umesto da mi je automat proguta, izbacio mi je kartu, pa sam požurila ka pasoškoj i sigurnosnoj kontroli. Bože, kakva gužva! Sala za odlaske bila je puna raznoraznih putnika i zapazila sam veliku grupu ratnih veterana u uniformama, sa grudima ukrašenim medaljama i trakama. Svi su imali osamdeset-devedeset i oslanjali su se na štapove ili sedeli u invalidskim kolicima, ali bilo je dosta i onih koji su ponosno i uspravno hodali dok su se srdačno rukovali i grlili. Dok sam stajala u redu, posmatrala sam devojku ružičaste kose kako gura svog štićenika, pravog medveda od čoveka u invalidskim kolicima, sa beretkom na glavi i toliko medalja da mu se jedva videla uniforma, i staje u red iza mene. ”Molim te, prođi napred.” Nasmešila sam se i napravila im mesta. ”Jao, baš ljubazno od vas”, reče stariji gospodin, a mlada devojka mi se zahvalno osmehnula. Vešto je pomerio stolicu ispred mene. ”Šta se dešava?” pitala sam radoznalo. ”Je li to neka svečanost?” ”Sedamdeseta godišnjica iskrcavanja u Normandiju, ovog vikenda”, nasmešeno je odgovorila devojka. ”Svi idemo u Pariz povodom kraljičine zvanične posete.” ”O bože, naravno.” Bilo me je stid što sam zaboravila. Uza sva dešavanja oko iščekivanja Džekove posete, potpuno sam zaboravila na to. ”Mnogo sam slušala o tome u vestima.” ”Da, veliki događaj”, klimnula je glavom, a sićušan pirsing u nosu presijavao joj se na svetlu. ”U četvrtak će biti povorka na Jelisejskim
~ 35 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
poljima i velika međunarodna svečanost na plaži u Normandiji. Čak će i Obama doći, zar ne, deda?” ”Da”, potvrdio je i nasmešio se. ”Neću znati s kim prvo da se rukujem.” ”Opa, to je sjajno!” ”Deda je bio mitraljezac u kraljevskoj artiljeriji i iskrcao se na Zlatnu plažu”, pričala je ponosno i zastala da pogleda u njega sa mešavinom divljenja i odanosti. ”Pravi je heroj.” ”Samo sam radio svoj posao”, izjavio je jednostavno, sa neobičnom skromnošću kakva se ne čuje često. ”Svi smo samo radili svoj posao.” Pokazao je rukom na desetine ostarelih veterana oko sebe, od kojih je svaki bio bogato okićen nagradama za hrabrost. ”Bilo nas je na hiljade, mi smo samo imali sreće.” ”Ne, mi smo imali sreće”, tiho sam odgovorila i osetila kako u meni raste divljenje i zahvalnost prema svim ovim strancima. Unuka se osmehnula i stisnula dedi ruku, a zatim je primetila Hitklifa, sakrivenog iza mog kofera. ”Ooo, ko je to?” oduševila se. Čučnula je, a on se odmah izvrnuo da ga pogolica po trbuhu. ”Hitklife!” nasmešila sam se. ”Obično se pretvara da ga nije lako osvojiti.” Nasmejala se. ”Vidi, deda, isti je kao Sizl! 1 Dedin puk imao je jazavičara kao maskotu u ratu”, objasnila je. ”Zvali su ga Sizl, jer je bio kao mala kobasica.” Smejala sam se dok se Hitklif igrao sa novim obožavaocima i, dok je skakućući na zadnjim nogama, lizao starcu ruku. ”Sledeći, molim!” Tako smo bili zaokupljeni razgovorom da nismo ni primetili da smo stigli do početka reda. ”O, to smo mi!” Uspravila se i brzo odgurala dedu do šaltera za pasoše. Nekoliko trenutaka kasnije službenik na susednom šalteru pozvao je i mene. Podigla sam kofer i Hitklifa, pružila mu kartu i pasoš i čekala da me propuste. ”Žao mi je, ljubimcima nije dozvoljen pristup Evrostaru!” 1
Eng.: sizzle - cvrčati; zvuk koji proizvodi prženje mesa. (Prim. prev.)
~ 36 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Molim?” Gledala sam ga iznenađeno. Nije mi ni na pamet palo da ne mogu uneti Hitklifa u Evrostar. Mislim, to je voz! ”Samo vodiči ili posebno obučeni psi mogu putovati.” O bože, je li današnji dan mogao biti gori? Harijet će biti tako razočarana. Šta sad da radim? ”Ako biste, molim vas, mogli da se pomerite u stranu, ljudi iza vas čekaju...” ”Tu si!” Čuvši glas, okrenula sam se i videla kako se unuka sa ružičastom kosom saginje i diže Hitklifa. ”Oprostite, gospodine, bila sam tako zauzeta oko dedinih kolica da nisam ni shvatila da je ostao iza nas.” Veselo se osmehujući, spustila ga je dedi u krilo. ”Deda mi je dijabetičar. Hitklif mu je pas-pomoćnik” Zapanjeno sam ih pogledala, a ona mi je namignula. ”Je li tako?” Službenik je zadržao kameni izraz. Moram priznati, nisam sigurna ni da bih nam ja poverovala. Hitklif nimalo nije ličio na zlatnog retrivera. ”Naravno!” klimnuo je glavom deda i pomazio Hitklifa, koji mu se sklupčao u krilu kao da se godinama poznaju. Nisam mogla da verujem. Mrzeo je kad ga diraju stranci. ”Ne bih mogao bez njega.” Službenik se nelagodno promeškoljio. ”Imate li odgovarajuću dokumentaciju?” O, sranje! Unuka mi je uputila pogled. ”Zapravo, mislim da sam je možda ostavila...” ”A, da, evo”, ubacila sam se brzo, čim sam shvatila. Otvorila sam Hitklifov pasoš na stranici sa svim vakcinacijama i pružila ga. O bože, nadala sam se da neće okrenuti na stranicu o zakonitom vlasniku. Srce mi je ubrzano kucalo. ”Slušajte, možemo li požuriti s tim? Ne smemo propustiti voz. Moramo da prisustvujemo važnom događaju,” Unuka podiže obrve i pokaza na dedu i ostale vojnike koji su još čekali u redu iza nas. ”Dolazi i kraljica!”, naglasio je deda. Tog trenutka službenik se predao, vratio nam Hitklifov pasoš i žurno nam mahnuo da prođemo.
~ 37 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Mnogo ti hvala”, šapnula sam, čim smo se dovoljno udaljili i, pošto sam je zagrlila, prišla sam da se rukujem i s dedom. ”Vi ste moj junak, na više načina.” ”Pa, ako ne možeš prekršiti neka pravila u mojim godinama, kad ćeš onda?” Zakikotao se. ”Uostalom, dugujem to Sizlu. Divan je drugar bio i veoma hrabar.” Zagolicao je Hitklifa, koji mu je i dalje ležao u krilu. Verujem da je sve vreme dremao. ”Drago mi je što smo se upoznali.” Podigla sam ga uz smešak. ”I nama, dušo.” ”I ne zaboravi, kad budeš u Parizu, probaj da stigneš na paradu, biće zaista nešto posebno!” dobacila je unuka mahnuvši i meni i Hitklifu dok je gurala dedu da se pridruži svojim prijateljima i saborcima. Pet minuta kasnije ukrcali smo se u voz i pronašla sam svoje sedište. Poslednji put kad sam bila u vozu, ne računajući podzemnu železnicu, bila sam u Indiji. Na tom sudbonosnom putovanju od Goe do Delhija, kad sam upoznala Džeka. Misli su mi poletele ka njemu. Dosad je već trebalo da se probudi. Pitala sam se šta radi, pakuje li se za Kolumbiju, ili je, možda, već otišao na aerodrom... Spustila sam polupopijenu kafu s mlekom i iz džepa izvadila telefon. Već sam ga proverila bezbroj puta, pročitala imejlove koje mi je ranije napisao, a u kojima nije pisalo ništa drugo osim da ga pozovem, i nadala se novoj poruci ili imejlu od njega. Ali ništa. Napravili smo pauzu, podsetila sam se; šta sam očekivala? Ipak sam bila razočarana. Bilo mi je još gore zbog poruka koje su mi stigle od Ejmi i roditelja. Bila sam tako uzbuđena zbog Džekove posete da smo samo o tome pričali nedeljama. I zato, pored toga što sam bila uzrujana i ljuta, osećala sam se kao budala. Znam da nisam bila kriva što nije došao, ali svejedno sam znala šta će ljudi misliti. Na kraju krajeva, ljubavna istorija mi i nije bila baš najbolja, zar ne? Zagrli Džeka od mene i lepo se provedite na selu! Srećnice! Ejmi
Verujem da je Džek bezbedno sleteo. Nadam se da ćemo ga uskoro upoznati! Usput, budi pažljiva kad putuješ kući podzemnom, kažu na veslima da je džeparenje u porastu. Voli te mama (i tata)
~ 38 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
I jedna od moje drugarice Rejčel.
Lepo se provedi sa Džekom! Želim PUN izveštaj posle vikenda!!! R.
Kn
jig
ote ka
Isključila sam telefon. Na sedištu pored mene Hitklif je sklupčan čvrsto spavao. Zavidela sam mu. Volela bih da sam i ja mogla tako, ali bila sam potpuno budna. Već smo jurili van Londona i, dok sam posmatrala kako soliteri i skladišta ustupaju mesto baštama u predgrađu, kao po pravilu, ponovo sam pomislila na Džeka. Sad je trebalo da budemo zajedno, da nadoknađujemo propušteno vreme u mom stanu, a umesto toga hrlila sam ka Parizu bez njega. Nisam mislila da će se to dogoditi kad sam se jutros probudila. Ovo nije bilo deo plana. Ali život ima čudan način da iskoči iz koloseka, zar ne? Zurila sam kroz prozor, zadubljena u misli. Svi uvek kažu kako veze na daljinu ne uspevaju, ali mislila sam da smo mi drugačiji. Mislila sam da smo posebni. Pa šta ako smo sa dve potpuno različite strane sveta, različitog porekla i kulture i života? Nije bilo važno - voleli smo se i to je bilo dovoljno. Ali možda sam pogrešila. Možda su svi ostali bili u pravu, a ja potpuno naivna. Poslednja tri meseca ličila su mi na medeni mesec, ali sad kao da sam svom snagom tresnula o zemlju i brinula sam za našu budućnost. Jesmo li je, uopšte, imali? Naslonila sam se čelom na hladno staklo i zagledala se kroz prozor, želeći da pronađem odgovore. Ali videla sam samo svoj odraz kako zuri u mene i, pre nego što sam se osvestila, zaronili smo u tamu tunela. Uvek sam mislila kako je teško zaljubiti se, ali sad sam shvatila da je to lakši deo. Teško je ostati zaljubljen.
~ 39 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Peto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Mora da sam zaspala; sledeći put kad sam pogledala kroz prozor, već smo stigli na periferiju Pariza. Pogledom sam preletala preko ružnih grafita nažvrljanih svuda po zgradama i zbrci betona i električnih kablova. Nije najlepše mesto, ali isto je i u prirodi. Kao ruža okružena trnjem, ili biser zatvoren u školjci ostrige, ružno okruženje je tu da zaštiti i naglasi dragulj koji leži unutra; Pariz. Pošto sam se iskrcala na Gar di Nord, pratila sam bujicu ljudi koja se probijala do izlaza. Hitklif je poslušno trčkarao kraj mene, radoznalo njušeći vazduh. Mirisi kafe s mlekom i sveže pečenih kroasana, dima cigareta i parfema kovitlali su se oko nas. Nisam morala da čitam znake ili razumem strane naglaske, da shvatim kako više nismo bili u Londonu. Sve je jednostavno mirisalo francuski. Vukla sam iza sebe kofer na točkiće, čvrsto držala Hitklifov povodac i po gomili pogledom tražila visoku i, kako ljudi često nepristojno kažu, ”stameno građenu” brinetu u vrećastim somotskim pantalonama i majici. Otkad poznajem Harijet, nikad je nisam videla u bilo čemu makar i blago pripijenom, na užas njene majke Francuskinje, koja ne samo da je bila oličenje elegancije već je bila i sitna kao vrabac. Kao i Harijetinih pet mladih sestara. Harijet je, međutim, nasledila očeve robusne aristokratske gene. General-major Forteskju Blejk bio je džin od čoveka, sa velikim čupavim obrvama koje su izgledale kao da će mu pobeći i šakama velikim kao tanjiri. Obožavao je svoju najstariju ćerku Harijet. Ali, dok se ona često šalila da bez ogromnih stopala ne bi mogla naslediti ni porodično srebro, znala sam da mrzi što je dvaput krupnija i za trideset centimetara viša od sestara. Dok su joj mama i sestre razmenjivale najmanju veličinu firmirane odeće, ona je uporno sakrivala stas ispod vrećaste odeće koju je uvek nosila sa nepromočivom jaknom i starim iznošenim muškim cipelama. Izgledala je kao da živi na farmi negde van grada, sa šporetom na drva i nekoliko škotskih ovčara; a ne kao gradska devojka sa dvosobnim stanom u centru Londona koja putuje podzemnom železnicom do posla u Sadebiju, u srcu Mejfera. Pa, barem je tako bilo dok joj privatna aukcijska kuća iz Pariza nije ponudila posao i preselila se preko Lamanša zbog unapređenja i bolje plate. Srećom po Harijet, ne samo što joj je mama bila Francuskinja već
~ 40 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
je dobila i skupo privatno obrazovanje i tečno je govorila francuski, kao i nekoliko drugih jezika. Za razliku od moje opšteobrazovne škole gde smo se na časovima francuskog, na primer, podsmevali nastavnicama na zameni i učili psovke. Ne, ne vidim je. Merdet 2 Vidite, još ih se sećam. ”Rubi!” Odjednom, iznad buke i žamora stanice, čula sam kako me neko doziva. Okrenula sam se, gledala napred-nazad. To nije mogla biti Harijet; ona me nikad ne bi primetila - pomalo je rasejana i kratkovida čak i sa naočarima sa velikom dioptrijom, kakve je nosila. ” Ju-hu, ovde sam!” A opet, morala je da bude - ko bi me drugi zvao? I ko još, iskreno, viče ”ju-hu”, osim ako nema osamdeset i nije neka matora usedelica? Samo, čula sam joj glas, ali nigde je nisam videla. A onda sam je spazila. Barem je to morala biti ona, jer mi je ta devojka ludački mahala. Ali nisam mogla da je prepoznam kao Harijet koju sam ispratila iz Londona. Nije bila smeđokosa devojka u bezobličnim pantalonama, starim cipelama i naočarima s tankim okvirom. Umesto toga, ugledala sam veličanstvenu plavušu u klasičnoj crnoj haljini i visokim potpeticama, očiju sakrivenih iza tamnih naočara. Zapanjeno sam zurila dok se probijala ka meni. ”Harijet?”, izustila sam. ”Jesi li to ti?” ”Naravno da jesam, dušo!” zacvrkutala je, zagrlila me i obavila oblakom nepogrešivo skupog parfema. ”Bože, tako mi je drago što te vidim!” Nešto kasnije me je pustila i odmakla sam se, blago ošamućena, da je bolje pogledam. Preobražaj je bio neverovatan. Ne samo da je na sebi imala haljinu (!) i visoke potpetice (!) koje su joj isticale stas već je izgledala tako skockano. Neposlušna smeđa kosa, koju nikad nije mogla ukrotiti, uprkos obilnim količinama gela i večitoj gumici, sad joj je bila savršeno isfenirana u paž, sa toplim pramenovima boje meda. Takođe je imala i nalakirane nokte. I jarkocrveni ruž. 2
Franc: Sranje. (Prim. prev.)
~ 41 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
U neverici sam zurila u nju. Otkad je poznajem, nikad nije imala ni trunčicu šminke. Uvek je bila nenašminkana i rumena kao da je hodala po prirodi i svežem vazduhu. Zapravo, videla sam je jedino da stavlja grožđanu mast. Ali sad je imala klasičan crveni ruž i - morala sam ponovo da je odmerim kad je podigla sunčane naočare navrh glave - je li to tečni ajlajner? ” Au, ne bih te nikad prepoznala! Vidi kakva ti je kosa!” ”Otkrila sam feniranje”, odgovorila je uz osmeh, ”sve Parižanke to rade, gotovo da je obavezno.” ”I šta ti se desilo s naočarima?” ”Kontaktna sočiva. Malo je bilo nezgodno u početku, ali navikla sam se na njih.” ”Sad izgledaš...”, tražila sam pravu reč. ”Mršavije?”, ubacila se. Svaki put kad bismo se srele, pitala bi me je li smršala. Lično, nisam uopšte mislila da treba da smrša; imala je odgovarajuću kilažu za svoju visinu - ali otkad sam je upoznala, držala je dijetu ne bi li se smanjila za broj. ”Da, mnogo.” Poslušno sam klimnula glavom. ”Lažljivice!” Nasmejala se. ”Dobro, onda izgledaš drugačije”, ispravila sam se, smešeći se, ”stilizovano.” ”Tako Pariz utiče na tebe”, odgovorila je, ”pazi, ti si sledeća.” ”O, ne znam baš”, rekla sam žalosno. Pogledala sam se u kupatilu voza u ogledalo i pokušala da uradim nešto sa kosom, koja se sva spljoštila i zamrsila, i musavim licem. A onda sam odustala. Bilo je beznadežno. ”Pa, zaista izgledaš prilično užasno”, priznala je, ”ali šta očekivati u datim okolnostima. Sve ćeš mi ispričati...” Zaćutala je kad je odjednom primetila Hitklifa i oduševljeno uzviknula. ”Oooo, predivno, dovela si i kuče! Savršen pariski modni dodatak!” Sagla se tepajući Hitklifu, ali nimalo uobičajeno za njega, on joj nije uzvratio. Pomislila sam kako ne voli da ga opisuju kao modni dodatak. ”O, baš si slatkiš! Moraćemo da ti nabavimo malu ogrlicu”, gugutala je.
~ 42 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Hitklif tiho zareža. Verovatno ništa nije mrzeo više od nošenja ogrlice. Osim da ga neko stavi u torbicu. Tek što sam to pomislila, primetila sam da me Harijet odmerava. Brzo sam promenila temu. ”Tako mi je drago što te vidim, i mnogo ti hvala što si me pozvala u goste...” Odmah me je prekinula. ”Glupost, dušo, zadovoljstvo je moje. Džekov gubitak je moj dobitak” odgovorila je odlučno, dohvatila ručku mog kofera na točkiće i žustro krenula. ”Hajdemo sad, idemo kući!” Gledala sam je, čudeći se kako brzo hoda u tim potpeticama, bez imalo kolebanja. Pa dobro, možda uz blago geganje. Štrecnula sam se kad je prilično opasno iskrenula članak, ali brzo se uhvatila za ogradu da povrati ravnotežu. ”Da uzmemo taksi?” predložila sam, pokazujući na taksi stanicu. ”Ja plaćam.” ”Ne budi luda”, odbila je. ”Ne, ozbiljno”, pobunila sam se, ”to je najmanje što mogu da učinim.” ”Nećemo uzeti taksi.” Gegala se napred pored gomile putnika. ”O, dobro, pretpostavljam da je metro, verovatno, brži...” Iako mi nije bilo najjasnije kako će savladati stepenike u tim potpeticama, poslušno sam je pratila. ”O čemu, za ime sveta, pričaš?” Naglo je zastala, začuše se dva piska i sevnuše farovi na obližnjem automobilu. ”Imam prevoz.” ”Prevoz?” Nikad kraja iznenađenjima. Gledala sam u neverici kako se hvata za vrata blistavocrvenog sitroena. ”Imaš auto?” ”Da, zar ti nisam rekla? Božićni poklon od tate.” Još jedna od mnogih razlika između moje i Harijetine porodice. U mojoj kući razmenjujemo džempere i DVD-jeve kao poklone za Božić, i uz malo sreće, ponekad kašmirske rukavice. Prošle godine, Harijetina mama je dobila Rembranta. Dobro, bio je to ”samo” bakrorez, ali ipak. ”Uskači!” veselo mi je dobacila, ubacujući mi kofer u prtljažnik. Podigla sam Hitklifa, sela na suvozačko mesto i, pre nego što sam stigla da zatvorim vrata, krov se spustio i ona je nagazila gas. ”Znači, nije ti teško da voziš pogrešnom stranom puta?”, pitala sam, držeći se sa strane za sedište dok smo se uključivale u saobraćaj. Pre
~ 43 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
puta u Indiju, bila sam pomalo nervozna, čak i na zadnjem sedištu automobila, ali vožnja i upravljanje kolima kroz ludilo kakvo vlada na putevima u Indiji sve je to izlečilo. Barem sam ja tako mislila. ”Ne, ni najmanje”, odgovorila je blistajući od ponosa, udarivši o retrovizor parkiranog automobila dok je skretala za ugao. ”Prilično je lako, čim se navikneš.” Samopouzdanje joj je bilo na visini; iako se činilo da uopšte nema razloga da bude sigurna u sebe. Trebalo mi je samo dva minuta u tom automobilu da shvatim kako je užasan vozač. Imala je najgoru koordinaciju pokreta od svih ljude koje poznajem, što je, zajedno sa njenom urođenom rasejanošću, bila smrtonosna kombinacija za volanom. Dohvatila je menjač i ubacila u brzinu, što je izazvalo takvo škripanje da sam se naježila. Kako je, za ime boga, uopšte položila vozački ispit? ”Nisam znala da umeš da voziš”, rekla sam, pokušavajući da zvučim opušteno. ”O bože, da, vozim godinama”, veselo je odvratila. Malo sam se umirila. Iskreno, previše sam brinula. ”Nezvanično.” ”Nezvanično?” ”Da, po imanju.” Razdragano je klimnula glavom. Još nešto u vezi s Harijetinom porodicom. Živeli su na imanju. I pritom ne mislim na farmi. Mislim na imanju. Kao u Dauntonskoj opatiji. 3 ”Ali konačno sam dobila dozvolu prošle godine, nakon što sam polagala taj glupi test ko zna koliko puta - mislim, iskreno, šta ima u toj vožnji, nemam pojma zašto su me obarali...” Zadnjim gumama popela se na trotoar i začulo se zlokobno kloparanje. ”Ne brini, nije to ništa”, rekla je, i pogledala me, ”samo auspuh.” ”Zar cev auspuha nije prilično važna?”, pitala sam usplahireno. Glasno je zatrubila. ”O, volim te, Rubi, zaista, uvek me nasmeješ svojim šalama!” Zapravo, nisam se šalila, ali, uprkos svemu što se desilo danas, uhvatila sam sebe kako se smeškam. Osim toga, sasvim iskreno, ako 3
Američka mini-serija. (Prim. prev.)
~ 44 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
sam preživela put po Indiji, preživeću i vožnju automobilom od Gar di Norda. Čak i sa Harijet za volanom. ”Da uključim neku muziku?”, zapevušila je. ”Imam tu negde sjajan CD sa salsom...” Skrenula je pogled sa puta, sagnula se i počela da pretura po pregratku za rukavice. ”Ne - ne!”, uzbunjeno sam viknula kad sam videla kako skreće ka vozilima iz suprotnog pravca. ”Radije bih da razgovaramo, prošlo je mnogo vremena.” ”O , tako je, naravno, dušo”, brzo se složila, uspravila se i fokusirala na put. ”Pa, kako si?” pitala sam je. ”kakav je život u Parizu?” ”O, ispričaću ti sve o tome kasnije”, rekla je, rasterujući mi brige pokretom ruke, ”hajde prvo da pričamo o tebi, to je daleko važnije!” Nije bilo, ali znala sam da nije vredelo ubedivati je da priča kad je bila tako odlučna. Moraću da pokušam kasnije. ”Kako se osećaš?”, pitala je. ”Bila sam i bolje”, priznadoh iskreno. ”Jesi li razgovarala s njim?” ”Ne, od aerodroma, kad sam saznala da ne dolazi.” Oštro je udahnula. ”Ispalio te je na aerodromu?” Zapanjila se. ”Pa, ostavio mi je poruke u govornoj pošti i mnogo imejlova, ali nisam ih dobila dok nije bilo prekasno.” ”Neoprostivo”, izjavila je odmahujući glavom.. ”Misliš?” ”Da, osim ako nema prokleto dobar razlog.” ”Rekao je da je u pitanju posao, neka kriza...” ”Ako nije neurohirurg ili predsednik Amerike, nijedna kriza nije dovoljno velika da ostavi devojku da ga čeka na aerodromu. Na njen rođendan.” Smrknuto me je pogledala. ”Pa, rođendan mi je tek u nedelju.” Shvatila sam da branim Džeka, ali nisam mogla da se suzdržim. Volim ga. Ta pomisao ispunila mi je oči suzama i brzo sam zatreptala da Harijet ne primeti.
~ 45 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Što se i desilo. ”O, oprosti, dušo, ne želim da te uzrujavam, ne obaziri se na mene”, žurno se povukla, ”na kraju krajeva, šta ja, za ime sveta, znam o vezama?” ”Jesi li upoznala neke zgodne muškarce u Parizu?” ”Da, mnoge, ali nijedan nije zainteresovan za mene, osim toga, tako su sitni.” Napravila je grimasu. ”Pored njih se osećam kao džin.” ”Mislila sam da se viđaš s onim frajerom - Pjerom, je li tako?” Bilo mi je neprijatno što mu nisam zapamtila ime, ali nikako nisam mogla da pratim njen ljubavni život. Činilo mi se da stalno izlazi s muškarcima, a ipak je uvek bila sama. ”Paskal”, ispravila me je, ”ali nismo nikad izašli na pravi sastanak.” Zbunjeno sam je pogledala. ”Možda sam glupa, ali kako možeš da se viđaš s nekim, a da ga zapravo ne vidiš?” Nagazila je na kočnicu da se zaustavi na semaforu i okrenula se ka meni. ”Nisi nikad imala vezu preko interneta, zar ne?”, pitala je naglašeno, podižući, primetila sam, savršenu sveže očupanu obrvu. Istina. Neka sam zatucana, ali uvek sam bila staromodna povodom veza. ”Veruj mi, nije lako pronaći nekoga kao nekada.” Radoznalo sam je pogledala. Nisam sigurna da mi se dopalo to što sam čula. ”Ne možeš tek tako otići u bar i započeti ćaskanje”, nastavila je. ”Niko te ne časti pićem niti te poziva na večeru. Moraš pokušati da napišeš nešto pametno o sebi, postaviš svoje fotografije na kojima nećeš izgledati ludo, ili debelo, ili staro - oh, da i ne spominjem aplikacije koje zapravo postavljaš s nadom da neko u blizini želi da te kresne...” Slušajući je, imala sam utisak kao da sam izmilela iz pećine. Jedine aplikacije koje sam imala u telefonu bile su za Gudrids i Ibej. ”I onda, ako se nekome svidi kako izgledaš, često ti samo namignu.” “Namignu?” ”Pa, ne zapravo, samo pritisnu dugme. Ili mogu da te dodaju na listu omiljenih.” ”I šta onda radiš?” ”Ako dobro izgledaju, uzvratiš im i čekaš da vidiš hoće li ti poslati imejl.” ”I ako pošalju?”
~ 46 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Pošaljem i ja njima. Često tako razmenjuješ imejlove nekoliko nedelja”, objašnjavala je, kad je primetila moj pomalo zbunjeni izraz. ”Takođe možete postati prijatelji na Fejsbuku i možeš ih pratiti na Instagramu ili Tviteru.” ”Ne zvuči naročito romantično”, primetila sam nesigurno. ”Nije”, odgovorila je ozbiljno, ”ali danas je sve onlajn. Čak i ljubav.” Ako sam ranije bila tužna, sad sam se osećala još gore. Ali ne zbog Džeka - zbog ljubavi. Zar tako treba da pronađeš srodnu dušu i zaljubiš se u današnje vreme? Tako što ćeš flertovati tvitovima od sto četrdeset znakova i uhoditi nekoga na stranicama duštvenih mreža? ”O, tako mi je drago što te vidim, Rubs!” dodala je Harijet, zaćutala i uzdahnula. Nagnula se i stegla mi ruku, i stekla sam utisak kako je pre želela da umiri sebe nego mene. ”Mnogo sam srećna što si došla!” ”I ja.” Nasmešila sam se i uzvratila stisak. Upalilo se zeleno i brzo smo krenule. U automobilu je bilo vruće, čak i sa otvorenim krovom, i otvorila sam prozor. Topao vetar proleteo mi je kroz kosu i, pošto sam se naslonila glavom na ruku, gledala sam kako Pariz proleće pored nas dok smo zujale širokim olistalim bulevarima, pored krcatih bašta kafića i njihovih prugastih nadstrešnica. Posle nekog vremena prestala sam da razmišljam o Londonu, o Džeku, o svađi na aerodromu. Umesto toga misli mi je zaokupila predivna arhitektura i prelepi parkovi, izbledele žaluzine i balkoni od kovanog gvožđa, sa kojih su virili šareni geranijumi u saksijama, delići skrivenih dvorišta i fontane... Osetila sam kako mi se raspoloženje sve više popravlja dok konačno nismo stigle do obale Sene, gde se ispred mene uzdizala Bogorodičina crkva. Dok sam dizala pogled ka gotskim kulama, koje su se izdizale ka savršenom, besprekorno plavom nebu, osetila sam nalet ushićenja. Neverovatno, zaista, s obzirom na to kako sam se osećala jutros. A onda sam ih primetila. Šetali su s rukom u ruci pored Sene, fotografisali se, smejali se... Parovi. I dok smo vozile preko mosta, bacila sam pogled na jednog određenog muškarca i ženu. Zagrljeni, pružali su telefon, smejali se i ljubili dok su snimali selfi. I isto tako brzo, kao što sam se oraspoložila, tako sam se i snuždila, baš kao papirni zmaj koji poleti pa se surva na zemlju.
~ 47 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Srce me je bolelo. Bila sam u Parizu. Najromantičnijem gradu na svetu. Bez Džeka. Neće mi biti lako.
~ 48 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Šesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Nakon što smo prešle reku, neko vreme smo se vozile kroz splet ulica, sa nepoznatim nazivima ispisanim na malim plavo-belim pločama na uglovima zgrada, koje su tako brzo promicale da sam jedva stizala da pročitam, a kamoli da ih izgovorim. Nisam imala pojma gde smo niti kuda idemo, bila sam sva izgubljena; ali uskoro smo iza sebe ostavile šire ulice sa bučnim baštama kafića i modernim izlozima prodavnica i ušle u mirnije, pretežno stambene četvrti. Ovde su ulice bile tako uzane da su potpuno utonule u senke šestospratnih-sedmospratnih zgrada iz devetnaestog veka koje su se nizale sa obe strane. Mada su bile čak i starije, razmišljala sam dok sam zurila u stara kamena pročelja i velike prozore i pitala se kakva im je prošlost. Možda ću sutra kupiti vodič. Uprkos tome što sam živela odmah preko Lamanša, bila sam u Parizu samo dvaput; jednom na školskoj ekskurziji kad mi je bilo deset i drugi put kad je tata kupio čitavoj porodici karte za Evrostar da bismo mogli ”iskusiti neverovatan podvig inženjerstva”, što je po njegovom mišljenju bila britanska zasluga, naravno. Ni sa jednog putovanja nisam imala lepe uspomene. Prvi put mi je bilo muka na trajektu, a drugi put sam imala dvadeset jednu i Pariz je bio poslednje mesto gde bih provela vikend s roditeljima i mladom sestrom. Još gore, Ejmi je imala samo jedanaest i samo je želela da ide u Diznilend. Kad smo, umesto toga, otišli u Luvr, dobila je neviđeni napad besa. Uprkos tome što je navodno najčuvenija slika na svetu, Mona Liza, nikako nije mogla da se takmiči sa Snežanom i sedam patuljaka. To je bilo pre deset godina i sećam se da sam obećala sebi kako ću sledeći put doći u ovaj grad sa čovekom koga volim... Dobro, to je to, zaista ću kupiti vodič o Parizu. Dok je Harijet na poslu, biću turistkinja i baciću se na razgledanje; pomoći će mi da skrenem misli. Prošle smo pored nekoliko malih hotela sa dve zvezdice, épcerie 4 sa spuštenom rešetkom i, naizgled, prašnjave knjižare, pre nego što smo konačno skrenule u malu kaldrmisanu ulicu gde su se s jedne strane automobili stiskali branik uz branik. Usporile smo. 4
Prodavnica začina. (Prim. prev.)
~ 49 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
O-o! Čim sam shvatila da Harijet traži prazan prostor, malo sam se zabrinula. ”Možda ima više mesta u susednoj ulici...”, predložila sam, ali me je ućutkala. ”Gluposti, ovde ima dovoljno mesta”, rekla je i rukom pokazala na najmanji mogući prostor. Obično mrzim te stereotipe kako žene ne umeju da parkiraju automobil. Naravno da umemo! Samo što - ovo nije bila obična žena, već Harijet. I izgleda da sam imala mnogo razloga za brigu. Paralelno parkiranje bilo joj je još gore od vožnje i morala sam da prekrijem oči dok se ona pomerala napred-nazad, udarajući o branike ispred i iza, dok konačno nije uspela da udene auto, kao kad na silu pokušavate da uglavite plutani čep nazad u vinsku bocu. ”Dome, slatki dome!” Kad se ispetljala iz automobila, otišla je do velikih, pomalo pohabanih metalnih vrata, prekrivenih oguljenim reklamnim posterima i ukucala sigurnosnu šifru u metalnu kutijicu na zidu. Vrata su se otključala. S Hitklifom na povocu i koferom u drugoj ruci, pratila sam je do malog, tihog dvorišta. Zaklonjeno visokim zidovima okolnih zgrada, u njemu je bilo mnogo hladnije nego napolju, a sunčeva svetlost se, tek mestimično, probijala kroz krošnje i padala na izlizane kamene ploče. Prošle smo kroz dvorište u mali prolaz koji je vodio do još jednih vrata i stepeništa sa oguljenom bojom i golim cevima. ”Bojim se da nema lifta”, izvinjavala se, ”hoćeš li da ti pomognem oko kofera?” ”Ne, u redu je, nisam mnogo ponela”, slagala sam, žaleći što sam natrpala u njega sve živo, dok sam ga vukla uzanim, zavojitim stepenicama. Hitklif me je pratio, pomalo se mučeći na svojim nožicama. Ipak, nadala sam se da nema mnogo stepenika. Kako se ispostavilo, Harijetin stan bio je na šestom spratu i ozbiljno sam se zadihala dok nismo stigle do gornjeg sprata zgrade i zateturale se na prljavo, uzano odmorište koje je vrlo napadno smrdelo na vlagu. Bilo je osvetljeno samo jednom golom sijalicom koja nije mogla biti jača od četrdeset vati i jedva sam uspela da razaberem dvoje vrata, jedna naspram drugih. Kad je ubacila ključ u vrata na levoj strani, pokušala sam da ne mislim o hotelskoj sobi sa pet zvezdica i spa centrom, koju sam rezervisala i platila. Došla sam zbog Harijet, zar ne?
~ 50 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Posebno sam pospremila”, osmehnula se žalosno, dok je otključavala vrata. Bila je veoma neuredna. Stan u Londonu bio joj je u neprestanom haosu; ponekad bih ušla i morala da tražim sofu. Krivila je činjenicu što je odrasla sa kućepaziteljkom i služavkama. Očigledno nije shvatala, sve dok nije otišla od kuće, da se ono što spustiš na pod neće nekom čarolijom samo od sebe okačiti, već će tamo i ostati. Sad se toga veoma stidela, naravno. Ali ovaj stan bio je neprepoznatljiv baš kao i ona. ”Opa, i jeste uredno!” zadihano sam izgovorila, kad me je unutra dočekala privlačna sobica u potkrovlju, okupana prirodnim svetlom. Ušuškan ispod strehe, stan je imao spuštenu tavanicu sa krovnim gredama i nizom lučnih prozora na jednoj strani. Okrečen sav u belo, osim drvenih krovnih greda, imao je otvorenu kuhinju i dnevni boravak, sa prostorom dovoljnim za stočić i dve stolice, televizor i: ”Jao, vidim sofu!”, uzviknula sam, pokazujući na nju. ”To je zapravo sofa na razvlačenje”, smeškala se i nabrala nos. ”Bojim se da imam samo jednu spavaću sobu, hoće li ti smetati da spavaš tu? Mogla bi sa spavaš sa mnom, ali ne verujem da ćeš želeti nakon one modrice na oku...” Govorila je o poslednjem putu kad smo delile krevet. Prošlog leta pozvala sam Harijet na večeru da je razveselim posle još jednog neuspelog flerta, ovog puta s Hajnrihom, bankarom koji ju je jurio kao lud, a onda nestao već posle drugog izlaska. Ja sam pokušala da napravim špagete bolonjeze, a ona je donela vino, i sedele smo do ranih jutarnjih sati tražeći nagoveštaje njegovog nestanka u telefonskim porukama. Neverovatno koliko dugo se može proučavati samo nekoliko redaka, i ponoć je vrlo brzo prošla. Kad je shvatila da je prekasno za podzemnu železnicu i preskupo za taksi, ostala je da prenoći, ali usred noći me je probudio oštar udarac u listove. I to me je zabolelo, ali za njim je usledio i udarac desnicom, od koga sam danima imala modricu. Očigledno je brzo zaspala i sanjala da sam ja Hajnrih. Kasnije je bila postidena i osećala se vrlo krivom. I tako, dok se srećno ne uda i ne prestane da sanja o udaranju pogrešnih momaka, nije mi padalo na pamet da ponovo spavamo u istom krevetu.
~ 51 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Sofa na razvlačenje je odlična”, nasmešila sam se, pokušavajući da ne mislim na ogroman bračni krevet s nadstrešnicom koji sam rezervisala za mene i Džeka. U čemu je uopšte čar kreveta s nadstrešnicom? Sofa na razvlačenje je, verovatno, mnogo udobnija, odlučno sam govorila sebi. Hitklif je već krenuo u istraživanje stana, uzbuđeno mašući repom. Spustila sam torbu, prišla prozoru i, bez upozorenja, ostala bez daha. Na ovo uopšte nisam bila pripremljena. Pogled je bio neverovatan. Kao da sam bila na krovu sveta. ”Au!” izustila sam zagledana preko krovova i dalje, gde se ispod nas pružao čitav Pariz, dokle god je pogled dopirao. ”Predivno!” ”Zar ne?” Harijet je klimnula glavom. ”Znam da mi je stančić vrlo mali, ali kupio me je zbog pogleda”, objasnila je, otvarajući prozor i udišući punim plućima gradski vazduh. ”Ide uz pogled na la tour Eiffel Ajfelov toranj”, objasnila mi je. Nepotrebno. Znam da mi je francuski loš, ali ne tako loš. ”Stvarno?” Podigla sam se na vrhove prstiju i osmatrala panoramu. ”Pa, tako nekako”, priznala je. ”Ako se dovoljno nagneš i malo istegneš vrat...” Otvorila sam prozor i uradila kako mi je rekla, ali ne, nije bilo dobro, nisam mogla... Izvila sam vrat još jače, ispratila pogledom reku, mostove, puteve koji presecaju grad kao paukova mreža, a onda - o, eno ga! ”Bože, da!” uzviknula sam kad sam konačno ugledala delić čuvene znamenitosti. Zurila sam u njega nekoliko trenutaka, upijajući ga. Videla sam ga na tako mnogo fotografija, na tako mnogo slika, u tako mnogo filmova, ali bilo je zaista nešto posebno videti Ajfelov toranj uživo. ”Jesi li znala da se građanima nimalo nije svideo kad je sagrađen i zahtevali su da bude srušen?” ”Stvarno?” Namrštila sam se, pokušavajući da zamislim Pariz bez Ajfelovog tornja, ali nije mi uspelo. ”Neverovatno, zar ne?” Vrtela je glavom u neverici. ”Kasnije večeras, kad se smrkne, videćeš lajtšou. Čaroban je!” ”Sjajno!” oduševljavala sam se i pokušala da ne mislim o tome kako bih volela da ga vidim sa Džekom. Bože, ovo je teže nego što sam mislila. Došla sam u Pariz da budem sa Harijet, ali mi je ovaj romantičan grad samo otežavao. ”Možda možemo popiti ovo, dok gledamo”,
~ 52 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
predložila sam, prišla koferu i izvadila bocu šampanjca koju sam donela sa sobom. ”Ali prvo mu je potrebno hlađenje.” Oči su joj zasijale. ”Ooo, da, molim te!” nasmejala se, uzela ga od mene i stavila u frižider. ”Kao što sam rekla, Džekov gubitak je, zaista, moj dobitak.” ”Pa, smatrala sam da je šteta da propadne”, žalosno sam se osmehnula, ”osim ako, naravno, imaš neke planove za večeras.” ”Misliš, svi zgodni, slobodni muškarci čekaju u redu da me izvedu na večeru?” Uz smeh se spustila na sofu pored mene i skinula cipele, kad nas je prekinulo zvrjanje njenog mobilnog. Bacila je pogled na ekran. ”Čekaj, zovu me s posla”, rekla je i prstom mi dala znak da neće dugo. Javila se i počela da izgovara bujicu reći na tečnom francuskom. Zadivila me je. Mislim, znala sam da tečno priča, ali ipak, čuvši je, zažalila sam što nisam pažljivije slušala nastavnike i njihove nesvršene glagole. Videla sam da se mršti i, iako nisam razumela šta kaže, činilo mi se da je nezadovoljna zbog nečega. Pogledala je na sat, zatim u mene, a onda uzdahnula. ” D’accord, odmah dolazim.” Prekinula je vezu. ” Je li sve u redu?” ”Pa i nije. Imala sam zakazanu procenu jednog stana sutra ujutru, ali avocat, izvini, mislim, advokat koji ima ključ, sad kaže da je sutra prezauzet. Hoće umesto toga da se nađemo sada. Pokušala sam da mu objasnim da sam zauzeta i zamolila ga da odredi neko drugo vreme, ali uporno mi je ponavljao kako je jedino sad slobodan i klijenti ne žele da čekaju...” ”O, ne brini za mene”, brzo sam odgovorila, ”samo idi.” ”Jesi li sigurna? Ne volim da te ostavim samu.” Sumnjičavo me je pogledala. ”Ne budi šašava, biću dobro”, uveravala sam je. Umirena, obula je cipele i ustala sa sofe. ”Potrudiću se da budem brza, ali možda me neće biti nekoliko sati, to je tamo u trećem arondismanu...” ”Ozbiljno, nema razloga za žurbu. Istuširaću se, možda malo gledati televiziju...” I videti je li Džek zvao, pištao mi je glas u glavi.
~ 53 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Dok se spremala, izvadila sam telefon iz džepa. Znam da je rekao kako nam je potrebno da se malo odmorimo jedno od drugog, ali možda mi je poslao imejl ili ostavio poruku. Tada smo bili prilično ljuti; živci su nam bili napeti i emocije se uskovitlale, ali sad smo oboje imali vremena da se smirimo i razmislimo. Ponovo sam ga uključila i, dok se budio, pištale su mi poruke i obaveštenja za imejl. Osetih blago nestrpljenje. Nešto je moralo biti od Džeka... Brzo sam pritisnula ikonicu za poruke, ali bila je samo poruka od Vodafona, koji mi je poželeo dobrodošlicu u Francusku. Ali u redu, Džek je verovatno želeo da sve propisno objasni, a to se ne može u poruci... Otvorila sam inboks sa imejlovima. Proteklih nekoliko meseci otkako smo razdvojeni, neprestano mi je slao imejlove i zvao me. Nije bilo igrica sa Džekom. Nije glumio da je kul. Naprotiv, redovno mi je slao pesme na Ajtjunsu, za koje je mislio da će mi se dopasti ili linkove za članke, za koje je znao da će mi biti smešni, pa čak i blesave selfije. Nije prošao ni dan a da mi se nešto od njega nije pojavilo u inboksu. Srce mi je poskočilo. Evo! Tri nova imejla. Brzo sam ih pregledala. Jedan je o nečemu što sam razgledala na Ibeju. Drugi od banke koja me obaveštava o dospeloj rati sa kreditne kartice. I poslednji od hotela u Kotsvoldsu, da mi potvrde rezervaciju dvokrevetne sobe i podsete me da ni u kom slučaju ne vraćaju sredstva u slučaju otkazivanja. Razočarala sam se. Nijedan imejl od Džeka. Nije bilo izvinjenja. Nije bilo ”hajde da pričamo o ovome”. Ničega. ”Jesi li sigurna da ne želiš da pođeš sa mnom?” Podigla sam pogled i videla da me Harijet posmatra. ”Da ne sediš ovde i proveravaš telefon čitavo veče...” Razmenile smo poglede pune razumevanja. Na kraju krajeva, koja devojka nije sedela kod kuće sa telefonom i čekala da joj se javi neki muškarac? Ili pošalje poruku. Ili imejl. Ili se javi preko neke od desetina aplikacija instaliranih u pametnim telefonima. Zapravo, danas postoji toliko načina da se stupi s nekim u vezu, pa još više boli kad se to ne desi. ”Mogla bih reći advokatu da si mi asistentkinja”, predložila je, ali me nije ubedila. ”Hvala, ali bih, verovatno, samo smetala.” Jednom sam išla s njom na posao i ona se istinski uzbudila zbog neke komode, koja je mirisala
~ 54 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
na naftalin i izgledala kao nešto što je imala moja baka. Očigledno je vredela čitavo bogatstvo i izazvala pravu pomamu na aukciji kod japanskih kupaca. Možda sam sitničava, ali ja bih radije uzela nešto od lepog hrastovog furnira iz Ikee. Što sam, nažalost, i izlanula pred vlasnikom gorepomenute plesnive komode. Treba li da napomenem da to nije prošlo naročito dobro? ”Osim toga, stvarno ne želim da ostavljam Hitklifa.” ”O, to nije problem, možeš povesti i njega. Francuzi svuda vode svoje pse. ”Zapravo, malo sam umorna...” ”Dobro, neka ti bude”, slegla je ramenima i uzela ključeve kola, ”ali mislila sam da bi možda bila zainteresovana, jer taj stan prati velika misterija.” ”Misterija?” Naćulila sam uši. ”Kakva misterija?” ”Pripadao je jednoj staroj dami, ali držala ga je zaključanog duže od sedamdeset godina, Niko nije ni znao da on postoji sve dok nije umrla. Očigledno je potajno plaćala kiriju za njega sve ove godine, a nije rekla nikom živom.” ”Ali zašto?” pitala sam zainteresovano. Slegla je ramenima. ”Pa, u tome je misterija, niko ne zna.” Dok sam upijala tih nekoliko pojedinosti, osetila sam nešto neočekivano u sebi. Poznat osećanje privlačnosti, radoznalosti i uzbuđenja. I potpunu sigurnost. Postojao je samo jedan razlog zašto bi neko učinio tako nešto. Ljubav. ”U stvari, kad malo bolje razmislim, nisam tako umorna kao što sam mislila.” Kad se Harijet uhvatila za kvaku, skočila sam sa sofe. ”Mislim da ću poći sa tobom.”
~ 55 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Sedmo poglavlje
Kn
jig
ote ka
Ponovo smo uskočile u auto, uključujući i Hitklifa kome je dojadilo da čuči na podu kod nogu i ovog puta je zahtevao da mi sedne u krilo, gledajući kroz prozor kao da razgleda znamenitosti, baš kao i svaki drugi turista. ”Iskreno, taj advokat je mnogo odbojan”, gunđala je Harijet dok smo se vozile nazad preko reke. ”Da sam znala da će tražiti da se nađemo sada, mogle smo otići pravo tamo sa stanice. Ipak, ovako ćeš barem videti malo više Pariza.” ”Gde je stan?” pitala sam pokušavajući da nadglasam iznad bučno kloparanje guma po popločanim ulicama. ”U Mareu”, odgovorila je i skrenula desno bez migavca. ”Je li se tamo nalazi Bazilika Svetog srca?” ”Ne, to je Monmartr.” ”O, shvatam”, pocrvenela sam, postiđena zbog takvog nepoznavanja geografije. ”Znala sam da počinje na M.” ”To se lako desi”, nasmešila se prilično ljubazno. ”Potpuno su različite četvrti, ali obe su veoma zanimljive. Mare je pravi istorijski kraj. To zapravo znači ‘močvara’ i nekada se tu uzgajalo sve povrće za grad, ali onda je zemlju preuzelo francusko plemstvo i sagradilo ove ogromne rezidencije. Arhitektura je neverovatna, zgrade liče na prave palate...” Slušala sam Harijet u ulozi turističkog vodiča i uprkos neraspoloženju zbog Džeka, osetila sam tračak uzbuđenja... ”... A kada je plemstvo počelo da se iseljava i na kraju devetnaestog i u prvoj polovini dvadesetog veka, to je postala uspešna jevrejska četvrt. A onda je, naravno, došao rat...” Zaćutala je, na trenutak zamišljena, a onda ponovo počela. ” A sad je izuzetno moderna; ima divnih galerija u koje te mogu odvesti.” “Dobro zvuči”, pristala sam oduševljeno. ”Mada treba da odemo i na Monmartr”, nastavila je. ”Čuven je po bazilici, ali i zato što je čudesna boemska meka, gde su nekad živeli i radili mnogi umetnici kao što su Pikaso, Van Gog, Renoar i TuluzLotrek...” ”Je li tamo i Mulen ruž?”, pitala sam, osećajući se kao prava turistkinja.
~ 56 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”To je Pigal, u podnožju Monmartra, koji je nekad bio četvrt crvenih fenjera. Nedaleko odatle nalaze se Prentan i Galerija Lafajet, dve čuvene robne kuće i najbolja kupovina u Parizu. Moraćemo otići, kupićemo ti novu odeću!” ”Šta fali mojoj?” Pogledala sam u svoju novu haljinu koja je sad bila vidno zgužvana i prekrivena psećim dlakama. ”U Parizu si, ne treba ti izgovor da kupiš novu odeću”, odgovorila je, kao da je to savršeno očigledno. ”To je prva lekcija koju sam naučila kad sam se preselila ovamo.” Pogledala sam je u neverici. Uvek je mrzela kupovinu odeće. Jednom sam je odvela u Zaru i sva se osula. Ali evo je sad, priča kao da je neka pomodarka. ”Osim toga, rođendan ti je, trebaće ti nešto novo kad budemo izašle da proslavimo.” Čim sam se setila, osetih poznati ubod bola. Baš mi je bilo do proslave. Samo sam želela da ostanem kod kuće sa bocom vina i kutijom sladoleda, i pretvaram se kako se ovo ne dešava. Možda ću čak i zavući glavu pod jorgan. Eto, tako sam mogla da proslavim. Ali, sudeći po Harijetinom ranijem telefonskom pozivu, njoj bi dobro došao izlazak, pa sam se silom nasmešila. ”Sjajno!” odgovorila sam i namestila hrabar izraz. ”Jedva čekam!” Nekoliko minuta kasnije skrenule smo sa glavnog bulevara i vozile kroz uže ulice, načičkane kafićima i turistima. ”Hmm, ovde je negde...” Skrenula je pogled sa puta da proveri telefon. ”Sačekaj, imam adresu...” Oštro smo skrenule i za dlaku promašile čitav niz parkiranih automobila. ”Čekaj, daj da pogledam”, rekla sam i pokušala da joj oduzmem telefon, ali je odbila. ”Ne brini, snalazim se”, veselo je odvratila, ”ti se samo opusti!” Da se opustim? Stegla sam Hitklifa za krzno tako da su mi čukljevi pobeleli. Još malo vijuganja i skrenule smo u mnogo mirniju ulicu, na čijem uglu se nalazio, naizgled, mali osamljeni park, gotovo sakriven, i okružen gvozdenom ogradom. ”To je to”, objavila je Harijet, sa izrazom likovanja.
~ 57 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Počele smo da tražimo broj. Ispred sam primetila mušku priliku okrenutu leđima. U skladno skrojenom odelu i sa aktovkom u ruci, čekao je na stazi i pušio cigaretu. Pogledao je na sat i izvadio telefon. Harijetin je smesta zazvonio. To je advokat. Već je zvao želeći da sazna gde smo i ona je ljutito uzdahnula. ”Stvarno, ne kasnim čak ni pet minuta!” Obe smo bacile pogled na sat na kontrolnoj tabli. Priznajem da Harijet nije bila baš najtačnija, ali ovog puta je bila u pravu. Prošlo je tek dva minuta. ”Znaš, nisam nikad srela tog tipa, ali čini mi se da je pravi davež...” Odjednom je zaćutala. ”Bože, to je advokat?” Obe smo se izbečile kad se okrenuo ka nama. Sa talasastom crnom kosom sklonjenom sa lica, jagodicama isklesanim kao da su vešalice za kaput i velikim rimskim nosom, kao da je upravo došao sa pariske modne piste, a ne iz advokatske kancelarije. ”Auuuu!” zviznula je Harijet kroza zube. Moram priznati, otkako sam se zaljubila u Džeka, nisam primećivala druge muškarce. Kao da su nevidljivi. Onog trenutka kad smo se poljubili na krovu u Udajpuru, svi ostali su prestali da postoje. Nisam ih ni svesna. Ali ovaj muškarac je bio tako zapanjujuće zgodan da bi svakoj ženi zavrteo mozak. Nakon što je nanela sveži sloj jarkocrvenog ruža, Harijet je izašla iz kola i požurila prema njemu, neizmerno se izvinjavajući. ” C’est un plaisir de vous rencontrer.” 5 Klimnuo je glavom, ugasio cigaretu i žustro se rukovao s njom. Harijet je rekla još nešto na francuskom i, okrenuvši se ka meni, prevela na engleski: ”Ovo mi je asistentkinja iz Londona. Rubi, ovo je mesje Moro.” ”Molim vas, zovite me Gzavije”, odgovorio je teškim francuskom naglaskom od koga ženama već vekovima klecaju kolena. Prodorno me gledajući crnim postojanim pogledom, uputio mi je privlačan osmeh. ”Dobro došla u Pariz!” ”Hvala”, odgovorila sam i, dok sam prilazila da se rukujem, učinilo mi se da me gleda u oči i zadržava mi prste makar tren duže nego što je potrebno. 5
Franc: Drago mi je što smo se upoznali. (Prim. prev.)
~ 58 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Čekaj malo - on to flertuje sa mnom? Ali čim mi je ta misao proletela kroz glavu, usledila je druga. Naravno da flertuje s tobom, Rubi, Francuz je! Svi Francuzi flertuju, čuveni su po tome. Nije mi trebao vodič da bih znala kako je flert francuska nacionalna razonoda. ”Izvinjavam se što sam vam pokvario veče.” ”O, nipošto, naprotiv”, prekinula nas je brzo Harijet, zatim se nervozno nasmejala. ”Mislim, posao je posao i tako to...” Primetila sam kako joj se rumenilo penje uz vrat i odjednom je slučajno, sva zbunjena, ispustila telefon. Gzavije se sagnuo da ga podigne. ”Zaista se nadam da unutra nema Ming vaze, ne?” ”Ne, zaista.” Ozbiljno je odmahnula glavom. Dok joj ga je vraćao, primetila sam mu iskru zabave u očima i morala sam da prigušim osmeh. Dobro, pravi je zavodnik, ali takode je i zabavan. ”Pa, ako smo svi spremni...” Velika ulazna vrata su imala šifru i izvadio je parče papira iz džepa na grudima, a onda je blago zacoktao jezikom. ” Mes lunettes. Ostavio sam ih u kancelariji...” ”Naočare za čitanje”, prevela je Harijet na moj zblanuti izraz. ”O, hoćete li da ja to uradim?” Ponudila sam se i, kad mi je pružio papir, brzo sam pročitala brojke. ”Hvala.” Zahvalno se nasmešio i, kad ih je ukucao, otvorio je vrata. Ušle smo za njim, u elegantan hodnik popločan originalnim šarenim pločicama i osvetljen dvema ukrasnim pozlaćenim zidnim lampama. Ispred nas je bio mali lift. Onaj s početka prošlog veka, sa metalnim rešetkastim harmonika vratima, sa malom crvenom plišanom klupom unutra. Podigla sam Hitklifa, koji je negodovao i nezadovoljno se promeškoljio kao jogunasto dete. Neverovatno se zabavljao njuškajući sve te nove i uzbudljive mirise. ”Bože, ovde je prilično tesno!” primetila je Harijet kad smo ušli. ”Možda ako sednem...” Gzavije je zatvorio metalnu rešetku i pritisnuo dugme. Polako smo počeli da se penjemo. Bilo je zagušujuće toplo. Dok smo stajali tako blizu jedno drugom, i tela nam se gotovo dodirivala, bila sam svesna
~ 59 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
mirisa Gzavijeove kolonjske vode i uhvatila sam sebe kako mu zurim u vrat. Lift mi se odjednom učinio neverovatno prisnim. Brzo sam spustila pogled ka stopalima. ”Dakle, kao što znate, ovaj stan je netaknut gotovo tri četvrti veka”, nastavio je da govori na engleskom zbog mene. Nisam se iznenadila što mu je engleski bio savršen; prosto nisam mogla da zamislim da nešto kod Gzavijea nije savršeno. ”Zato moji klijenti žele vaše stručno mišljenje o nameštaju, slikama, ličnim stvarima i tako dalje. Očekujemo da tu bude mnogo vrednih antikviteta.” ”Da, naravno.” Harijet je klimnula glavom. ”Mogu da obavim potpuni popis stvari, a ako nađemo nešto što zahteva posebno stručno znanje, imamo čitav tim stručnjaka u firmi, koje mogu da pozovem.” Kad je lift stigao na pravi sprat, izašli smo. ”Moji klijenti su nestrpljivi da reše ovu stvar što je brže moguće; zamolili su me da vam prenesem kako bi voleli da organizuju aukciju ovog vikenda.” ”Bože, to je veoma brzo, obično nam treba barem nekoliko nedelja...” ”Moji klijenti su veoma zauzeti ljudi. Rečeno mi je da je vaša kompanija među najboljima u Parizu, ali, ako ne možete ovo da odradite, siguran sam da možemo pronaći nekog drugog...” ”Ne, ne, možemo!” žurno je odgovorila. ,,U zavisnosti od broja artefakata, obično nam treba nekoliko nedelja da sastavimo detaljan katalog, a onda zakazujemo aukciju, ali sigurna sam da možemo ubrzati.” ”Odlično!” Klimnuo je glavom. ”Klijenti će biti srećni kad to čuju.” Slušala sam ih začuđeno. Nijedno nije ni spomenulo priču o stanu. To je svakako bilo mnogo zanimljivije. ”Ali znate li zašto je žena koja je živela ovde napustila stan?” ubacila sam se. Prekinuli su razgovor o poslu i okrenuli se ka meni. ”Zbog rata.” Gzavije se namrštio kao da je to očigledno. ”Mnogi Parižani napustili su grad pred nemačkim trupama. Tako je bilo i s madam Dimo.” ”Ali mislila sam da se Francuska već predala?” ispitivala je Harijet nedužno, pre nego što je primetila ljutiti izraz na Gzavijeovom licu i pobledela.
~ 60 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Samo u istorijskim knjigama. Nikad u našim srcima”, odvratio je odlučno, dok su mu crne oči sevale. ”I istina je da se nikad nije vratila?”, kazala sam brzo, pokušavajući da skrenem razgovor sa žustre rasprave o Drugom svetskom ratu. ”Prema našim zapisima, madam Dimo je otišla iz Pariza negde 1940, u Provansu, gde se kasnije udala i živela do kraja života. Nedavno je preminula u devedeset petoj i nikad se nije vraćala u grad.” ”Je li ostavila testament?”, pitala sam znatiželjno. Odmahnuo je glavom. ”Nije ostavila testament i Dimoovi nisu imali dece. Posedovali su vinograd u Provansi i ovo su, zajedno sa ostatkom imanja, nasledili dalji rođaci mesje Dimoa. Ti rođaci su moji klijenti. Tek kad su unajmili moju firmu da se pozabavi poslovima madam Dimo, otkriveno je postojanje ovog stana. Bio je iznajmljen na njeno devojačko ime, Emanuel Renoar.” Gzavije je vladao činjenicama, ali ipak nije umeo ništa da objasni. ”I njen muž nije znao za ovaj stan?” ”Preminuo je pre mnogo godina, ali očigledno nije, ne.” Odmahnuo je glavom. ”Pobrinuo se za sve njihove finansijske poslove, ali stanarinu i taxe d’habitation 6 lično je plaćala madam Dimo na svoje devojačko ime. Porodične računovođe nisu znale za ovo.” ”Mama stalno nešto krije od tate”, ubacila se Harijet, ”posedela je pre dvadeset godina, a on nema pojma. I dalje misli kako joj je kosa crvenkastoplava.” ”Ali zašto ga je držala zaključanog duže od sedamdeset godina i još uvek plaćala stanarinu, ako nije imala nameru da se više vraća?” Nisam odustajala. Harijet me je prostrelila pogledom. ”Asistentkinja mi je uvek puna pitanja.” Veselo se nasmejala. ”Bojim se da ne mogu da odgovorim”, neodređeno je slegao ramenima. ”Ja sam samo advokat.” Okrenuo se i otišao prema teškim drvenim vratima, sa starom mesinganom kvakom prekrivenom patinom, i gurnuo ključ u bravu. ”Takva zagonetka je za detektiva da je rešava.” 6
Franc: Porez. (Prim. prev.)
~ 61 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Brava je bila zarđala. Trebalo je okretati ključ tamo-amo da se mehanizam konačno okrene, i kad sam konačno uspela, vrata su glasno zaškripala i odjednom se pomerila iz okvira. ”Je li ovo prvi put da neko ulazi?” Osetila sam treperenje iščekivanja. ”Moj kolega je dolazio juče, samo da proveri da nema leševa.” ”I je li ih bilo?” Harijet je delovala uznemireno. ” Non.” 7 Odmahnuo je glavom, pomalo podrugljivo. ”Samo duhova!” ” Duhova?” Oštro sam ga pogledala, proveravajući mu na licu šali li se. Neočekivano sam osetila jezu. ”Gluposti, to ne postoji”, prezrivo je frknula Harijet. Osetila sam se pomalo smešno. Svašta, šta me je spopalo? Naravno da se šalio. Harijet je bila u pravu - duhovi ne postoje u stvarnom životu, tako nešto ne postoji. Ali, ipak, malo sam se povukla kad su se vrata otvorila i mi provirili unutra. ” Sensationneir” , promrmljao je Gzavije sebi u bradu i čula sam Harijet kako je oštro uzdahnula. Ostala sam bez reči. Kad sam ušla, kao da se čarolija spustila na mene. Paučina je treperila kao sablasni leptiri i videlo se da tu godinama niko nije kročio, vreme je potpuno stalo. I vladala je tišina. Tihi mir, zbog koga je bilo teško zamisliti da smo usred grada, sa svom bukom, energijom i životom dvadeset prvog veka koji se kovitlao svuda oko nas. Unutar ovih zidova, kao da smo, prelazeći prag, ušli u potpuno drugačiji svet. Sve je bilo zamračeno. Žaluzine su bile čvrsto zatvorene i jedino je kroz vrata iza nas dopiralo svetio. I dok su mi se oči polako privikavale, jasno sam sagledala svu veličanstvenost ovog stana sa visokom plesnivom tavanicom i ogromnim duplim prozorima. Dok sam se osvrtala oko sebe, razaznala sam bledo presijavanje velikog mermernog kamina na sredini sobe, svetlucanje pozlaćenih ramova slika na zidovima, lelujave nabore teških plišanih zavesa. Sve je bilo prekrasno. 7
Franc: Ne. (Prim, prev.)
~ 62 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Gzavije je bez reći prešao preko parketa i otvorio žaluzine. Posle toliko godina gotovo nevoljno su zaškripale, kao da su se zevajući budile iz dubokog sna, ali promena je bila trenutna. Stan se odjednom preobrazio. Večernje svetio se prolilo, okupalo sve zlatnim sjajem i osvedilo čestice prašine. Presijavajući se i svetlucajući, kovitlale su se oko nas kao da smo figurice u snežnoj kugli koju je neko upravo protresao. Milioni sićušnih sjajnih šljokica. Stajala sam opčinjena. Kao da sam ušetala u bajku. Dok je svetio plesalo po stanu, osvetljavajući skrivene uglove i odbijajući se od starinskih ogledala, osetila sam neverovatno uzbuđenje. Čudo. Iščekivanje. Nisam verovala da je ovo stvarno. Kao da sam otputovala u prošlost. A ipak, i više od toga. Kao da je tu bilo još nečeg. Kao... Kao čarolija, odjednom sam shvatila. Takav sam osećaj imala. Kao da je u pitanju čarolija.
~ 63 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Osmo poglavlje
Kn
jig
ote ka
”Bože, ovo je kao vremeplov!”, konačno se oglasila Harijet. Prva je progovorila. Kao da nas je ovaj stan sve trenutno ućutkao. ”Pogledaj sve ove stvari.” Pokazala je rukom oko sebe. Čak i laičkim okom, videla sam da ima mnogo vrednih antikviteta. Svetloljubičasti divan pružao se ispred jednog prozora; ogromno ukrašeno ogledalo visilo je iznad kamina, a glazura mu je bila istačkana od starosti; nekoliko ulja na platnu bilo je izloženo na zidovima; visoke police ispunjavale su knjige u kožnim povezima... Srce mi je na tren preskočilo. Verovatno su bila sve prva izdanja. ”Pogledajte sve ove knjige!”, mrmljala sam, odupirući se želji da pređeni prstima preko njih. Harijet je vrtela glavom. ”Neverovatno!” ”Sto je postavljen za čaj”, rekla sam čim sam ugledala veliki izrezbareni trpezarijski sto, koji je ponosno stajao nasred sobe. Bio je okružen izrezbarenim drvenim stolicama, presvučenim vezenim materijalom, kakav sam viđala samo po muzejima, i postavljen porcelanskim servisom za čaj i srebrnim svećnjakom. ”Možda je mislila da će se vratiti”, izjavila je Harijet, dok je prilazila stolu i pažljivo podizala šoljicu za čaj. ”Kraj veka, servis za čaj limož”, izjavila je stručno. ”Ovaj kalup se traži, ali se veoma retko nađe.” ”Je li vredan?” pitao je Gzavije izvijajući obrvu. ”Bože dragi, da, svakako!” Klimnula je glavom, okrećući je i pažljivo proučavajući. ”Pogledajte samo ove predivne, rukom slikane ružičaste ružice i zlatne linije, prekrasno nabran rub u vidu školjke...” Ostavila sam ih da proučavaju porcelan i otišla do mermernog kamina, s Hitklifom u naručju. Primetila sam da još ima pepela u rešetki. Zurila sam u njega, a misli su mi letele. Neko je tu upalio vatru i gledao je kako gori. Ali nisu imali vremena da očiste rešetku. Kao da su otišli iznenada, ili neočekivano... U pozadini sam čula Harijet: ”... nema napuklina niti sitnih pukotina, u besprekornom je stanju...” Bacila sam pogled na fotelju pored kamina. Primetila sam čašu konjaka na stočiću pored, i pepeljaru, praznu, ali sa tragovima pepela. Neko je ovde pio konjak i pušio cigarete, ali ne bih rekla da je to bila
~ 64 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
žena. Je li madam Dimo ovde zabavljala nekog muškarca? Je li to bio njen budući muž, mesje Dimo? Ili neko drugi? Pitanja su mi se rojila u glavi. Pitanja, ali ne i odgovori. Kao što je Gzavije rekao, tu misteriju trebalo je da rešava detektiv. Detektiv za ljubav, šaputao mi je glas u glavi i osetila sam da treperim od uzbuđenja. Setila sam se svih očaravajućih priča koje sam pročitala o ljubavi, svih legendi i sujeverja, svih velikih postupaka i neverovatnog truda na koji su ljudi spremni u ime velike ljubavi. Dok sam gledala u novine, čašu konjaka, jastuče, još zgužvano od onoga ko se na njega naslanjao, osetila sam uverenost kakvu već dugo nisam osetila. Ljubav je bila ključ koji će otključati ovu zagonetku. Ali s ljubavlju dolazi i milion pitanja... ”Počeću sad sve da beležim, ali ovde ima toliko toga da se pregleda da će mi trebati više od nekoliko sati, mesje Moro.” Okrenula sam se i videla Harijet s notesom i olovkom u ruci. ”Predaću vam komplet ključeva da možete dolaziti i odlaziti kad želite, madmoazel Forteskju Blejk”, odgovorio je Gzavije. Ponadala sam se da su preko porcelana malo i flertovali, ali, kad sam ih čula kako se oslovljavaju prezimenima, nada se ugasila. ”Ako možete, to bi mi veoma pomoglo. Mogu da završim neke manje komade večeras, ali ima toliko toga, neverovatno je!” Aleksandra Poter ”Kao da otključavamo skrivenu kriptu, je li tako?” Podigao je obrvu dok je razgledao prostoriju. I nečiji dom, pomislila sam, nečiji život. Znala sam da su Harijet i Gzavije došli da obave svoj posao - on da zastupa klijente, a ona da zabeleži i proceni predmete tako da mogu da ih prodaju na aukciji onom ko ponudi najviše - ali ja nisam mogla zanemariti osečanja. Ovo je bio dom madam Dimo, mesto gde je živela, volela, smejala se i koje je napustila - i možda se nadala povratku. Nisu to bile samo sobe ispunjene antikvitetima i cenama, tu su bile emocije i uspomene, strasti i nade, mladost i energija... I tajna, šaputao mi je glas u glavi. Osvrnula sam se oko sebe. Kad bi samo ovi zidovi govorili. Dok sam zurila u izbledele plave tapete, nežno sam prelazila prstima preko njih i pitala se o čemu su svedočile, kakve trenutke i uspomene su upile.
~ 65 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Da li biste me, dame, izvinile na trenutak?” Prenula sam se i videla da nas Gzavije posmatra sa upitno podignutom obrvom. ”Pušiću cigaretu napolju...” ”Da, naravno”, odvratila je Harijet, ”ne želimo dim blizu slika, mada sam na brzinu pogledala i mislim da nemamo skrivenih remek-dela.” Snuždila se. ”Nismo se tome ni nadali.” Slegao je ramenima i uputio nam mali osmeh, pre nego što se okrenuo u mestu i izašao iz stana. Harijet se vratila beleženju, a ja sam pogledala ka drugim sobama. ”Mogu li da razgledam?” Klimnula je glavom. ”Samo nemoj ništa da diraš”, upozorila me je, ne dižući pogled. Sa Hitklifom u naručju, ostavila sam je da fotografiše razne predmete i krenula u obilazak stana. Veličanstven po svim merilima, sastojao se iz, naizgled, tri sobe. Otišla sam u drugi salon, ispunjen ormarima za knjige i starim gramofonom u uglu, a zatim i u, činilo mi se, spavaću sobu madam Dimo. Žaluzine su bile zatvorene, zbog čega je soba bila ispunjena tamom, ali sam ipak ugledala gvozdeni krevet u uglu, sa prekrivačima pomerenim kao da je neko malopre ustao iz njega. Pored kreveta se nalazio ormar, sa odškrinutim vratima. Primetila sam žensku odeću: rukave sa finim čipkanim rubovima, suknje od svetle svile i bogatog somota. Odolela sam potrebi da zavirim unutra i, umesto toga, skrenula pogled ka ogromnom ogledalu preko koga je visila haljina od svetložute svile sa belim velikim tufnama. Sa kratkim puf-rukavima, uzanim strukom i punom suknjom izgledala je kao stil koji sam videla na devojkama sa starih fotografija iz tridesetih i četrdesetih. Gledala sam je i pokušavala da zamislim njenu vlasnicu kako je nosi. Mladu devojku u tufnastoj haljini. Mora da je lepo izgledala. Pored prozora je stajao izrezbareni toaletni stočić sa trodelnim ogledalom pozlaćenih ivica. Srebrni svećnjak nalazio se na jednoj strani, sveće sa rastopljenim voskom stajale su na mestu, dok je na prašnjavoj površini stola, ležala zbirka srebrnih češljeva i četki za kosu, biserna kutijica za nakit, iz koje je visila niska bisera, i nekoliko starih staklenih parfemskih bočica. Kao da se spremala da nekud ide...
~ 66 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Neočekivano sam osetila povezanost. Na neki način podsetila me je na moj neuredan stočić u stanu u Londonu. Moje četke su možda bile plastične, umesto srebrne, i nakit mi se uglavnom sastojao iz bižuterije, ali svakako je bilo isto. Gotovo tri četvrti veka i jedan svetski rat kasnije, na neki način, ništa se nije promenilo. Čak sam imala i sveće, iako su moje bile mirišljave i preskupe, razmišljala sam, odjednom se setivši one koju sam kupila za Džekov dolazak, što sam istog trena zažalila. Hitklif mi se nestrpljivo meškoljio u rukama. ”Hajde, maleni!”, molila sam ga. ”Moram da te nosim, a težak si, iako si mali”, obrazložila sam, ali on me je žalosno gledao. Osetila sam grižu savesti. Do sada, ovo putovanje u Pariz nije mu bilo mnogo zabavno. Osim kratkog razgledanja iz mog krila, morao je da mi čuči kod nogu u automobilu i u Evrostaru, a sad je bio zatvoren u stanu. Još gore, danas uopšte nije stigao da protegne nožice. Obično sam ga vodila barem u jednom dnevno u šetnju da obavi svoje omiljeno njuškanje unaokolo. ”Dobro, ali moraš biti dobar!” popustila sam i spustila ga. Ozbiljno sam mu pripretila prstom. ”Ozbiljna sam!” Oduševljen datom slobodom, žurno je zagnjurio dugačak nos na pod, kao usisivač - i dobio napad kijanja. ”Pazi, ima mnogo prašine!” nasmešila sam se. Ponovo sam usmerila pažnju na toaletni stočić, diveći se svemu. Ružu za usne, ukrasnom ogledalcem na rasklapanje, nečemu što je ličilo na ukrašeni srebrni otvarač za pisma u obliku ribe... Pažnju mi je privuklo glasno šuštanje i podigla sam pogled. ”Hitklife?” Ali nestao je. Brzo sam se osvrnula po sobi. Gde je? A onda sam čula grebanje ispod kreveta. O, jebote! Spustivši se na ruke i kolena, zavirila ispod kreveta. Bilo je prašnjavo i mračno. Trebao mi je trenutak da mi se oči priviknu, a onda sam videla da je prostor, izgleda, prepun stvari: bio je tu neki stari kožni sanduk i nekoliko kutija za šešire. Napregnula sam oči još jače; bilo mi je teško da razaberem. Tada sam ugledala Hitklifa zavučenog između njih. ”Hej, šta radiš tamo?” Prosiktala sam i pokušala da ga dohvatim, ali dosadilo mu je da bude zatvorenik i rešio je da uživa u novostečenoj slobodi. Odmakao se još više.
~ 67 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Dođi ovamo!” ljutito sam naredila, ali uopšte se nije obazirao. U ovakvim trenucima žalila sam što nisam pohađala časove obuke. Prokletstvo! Ustručavala sam se da pogledam u izbledeli tepih ispod kolena, jer mu je sigurno bilo potrebno dobro usisivanje, a zatim sam legla na stomak i probala da zavučem ruku ispod kreveta. Opipavala sam unaokolo nadajući se da ću dotaći toplo krzno i vrhovima prstiju osetila čvrste ivice kofera i kutija - čekaj, šta je to? Rukom sam prešla preko nekih papira. Oprezno sam ih izvukla. Držala sam svežanj pisama, uvezan bledom ružičastom trakom. Zurila sam u njih. Mora da je bilo desetak koverata, sve iste veličine i svetloplave boje. Pokušala sam da odgonetnem rukopis na prvoj. Gladak iskošen rukopis koji mi je ličio na staromodan način pisanja, kakav je imala moja baka, a i mastilo je izbledelo, što je otežavalo čitanje. Okrenula sam ga prema prozoru i na bledom sunčevom svetlu pročitala adresu - adresu ovog stana - pre nego što sam pomerila traku da otkrijem ime sakriveno ispod. Emanuela Renoar. Tako se zvala madam Dimo pre nego što se udala. Tek što sam to pomislila, parče papira ispade između pisama. Za razliku od ostalih, nije bilo u koverti i, umesto plave boje, imalo je finu nijansu koralne. Radoznalo sam ga odmotala. Pismo. Dragi H., Molim te, oprosti mi ako pravim greške u engleskom, ali pišem ovo u žurbi. Moj otac je čuo vest da će nas Nemci uskoro napasti i zahteva da smesta napustimo Pariz i pobegnemo pred njima na jug. O, dragi moj H., nadam se da nije prekasno! I meni je tako žao što smo se posvađali i molim se svim srcem da nisi otišao iz grada kao što si pretio u pismu. Čim pročitaš ove reči, molim te da odmah dođeš do mene. Ne želim da napustim ni tebe ni Pariz, ali tako se bojim. Konačno sam smogla hrabrosti da se usprotivim željama porodice. Neću se udati za gospodina Dimoa. Moraš ovo znati! Moje srce je tvoje zauvek. Ipak, ima još nešto što moram podeliti s tobom, nešto od čega mi srce kuca još brže, nešto što uključuje našu buduću sreću. Trebalo je da ti kažem ranije, ali bila sam tako uplašena. Sad, nakon mnogo nemirnih noći, znam da ne mogu više odlagati ono što moram da kažem.
~ 68 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Mi imamo naš tajni svet, među nama nema tajni, ali priznajem da je sad imam i moram ti je reći, podelitije s tobom. Ne usuđujem se da je napišem iz straha da ovo pismo može pasti u pogrešne ruke. Moraš požuriti ovamo kad ovo dobiješ, čekaću te! O, neko mi lupa na vrata! Moj tata! Moram ovo da sakrijem, ali posle ću pokušati da pošaljem ovo pismo, moje poslednje pismo tebi, da više nikad
Kn
jig
ote ka
Pismo se prekinulo. Rečenica je ostala nedovršena. Poslednja reč je bila zamrljana. Šta se dogodilo? Nije bilo datuma. Ko je bio H.? Šta je morala da mu kaže? Šta je bila tajna? Je li imalo neke veze sa zagonetkom zašto je tako dugo držala ovaj stan? ”Rubi?” Dok su se pitanja kovitlala oko mene, omelo me je Harijetino dozivanje, a zatim i zvuk Gzavijeovog glasa i koraci. O, sranje, dolazili su ovamo! Zastala sam, sleđena, očiju uprtih u vrata, i dalje s pismima u ruci. Morala sam da ih vratim na mesto! A ipak, više nego išta morala sam da saznam šta se dogodilo! ”Tu si!” Vrata se otvoriše i u trenu, pre nego što su ušli, nagonski sam ugurala pisma u torbu. 73 ”Samo sam tražila Hitklifa”, promucala sam kad se pojavila Harijet, ”izvukao se iz povoca.” Kao po naredbi, bojažljivo se pojavio Hitklif. Podigla sam ga. ,,Opa, vidi samo ovu sobu!” izustila je, osvrćući se oko sebe, a oči su joj zasijale kad je ugledala toaletni stočić. ”Kakav predivan primer zmijolikog stočića od javora!” uzviknula je. ”Pogledaj samo te prekrasne cvetne motive i izvanredne zlatne ukrase...” Osetila sam olakšanje. Srećom, bila je previše zaokupljena antikvitetima da bi me ispitivala. ”Vredno?” Pitao ju je Gzavije s vrata. ”Veoma.” Klimnula je glavom. ”Vaši klijenti biće srećni!” Dok sam sam ih slušala, nešto se pokrenulo u meni.
~ 69 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Treba da pođemo, postaje kasno”, nastavio je. ”Možemo se dogovoriti za dalje, da završite beleženje.” ”Da, naravno.” ”Spremna?” Trgla sam se i videla kako me gledaju s očekivanjem. ”Uf, da - spremna”, klimnula sam glavom i, dok sam se okretala, zavukla sam ruku u torbu da proverim jesu li pisma još tu, a onda sam pošla za njima iz stana.
~ 70 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Deveto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Četrdeset minuta kasnije sedele smo na Harijetinoj sofi, pile šampanjac iz šolja, okružene kutijama pice. ”Tako me je sramota”, mumlala je Harijet kroz puna usta margarite sa maslinama, ”tvoja prva noć u Parizu, svetskoj prestonici ukusne hrane, a ti jedeš poručenu picu. Užasna sam domaćica! Čak nemam ni čaše za šampanjac!” ”Glupost!”, pobunila sam se i zabacila glavu unazad da uhvatim komad sira koji se razvlačio sa mog parčeta pice Reine d’un Jour. ”Divna si domaćica, a ovo je ukusno.” ”Obećaj mi da nećeš reći nikom živom!” preklinjala me je, dok je otkidala parče hleba s belim lukom. ”Kunem se parčetom pice”, svečano sam se zaklela, ”osim toga, šampanjac ovako ima bolji ukus.” Nasmešila se i obrisala kap masnoće koja joj se slivala niz bradu. ”Dobro, još mi nisi rekla kako si ti”, podsetila sam je i po drugi put pokušala da je navedem da mi poveri kako se oseća. ”Kakav je Pariz prema tebi?” ”Sjajan, grad je prelep, posao neverovatan...” Zavladao je tajac. ”Ali?” podsticala sam je. Znala sam da se teško otvarala. Porodica joj nije bila poznata po tome da priča o svojim osećanjima i s godinama je i ona naučila da ih skriva. Nelagodno se meškoljila. ”O ništa, stvarno sam bila veoma zauzeta, pored selidbe i svega.” Pažnju je usmerila na hleb s belim lukom i izbegavala mi pogled. ”Zvučala si mi prilično snuždeno preko telefona kad si me zvala”, ubedivala sam je. ”O bože, jesam li? Oprosti”, rekla je, pokajnički, ”nisam želela da te uznemirim. Samo si mi nedostajala, to je sve. Upoznala sam neke divne ljude, ali nije isto kao kad si sa starim prijateljima.” ”I ti si meni nedostajala.” Nasmešila sam se. Uzvratila mi je osmeh, ali to se mije videlo u očima. ”Uostalom, sad si tu, pa je sve bolje.”
~ 71 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Nešto mi je govorilo da tu ima i nečeg više od onoga što je pokazivala, ali, dok je uzimala svoju šolju i ispijala ostatak šampanjca, bilo je jasno da neće više ništa reći na tu temu. Barem ne zasada. ”Pa, advokat Gzavije izgledao je lepo”, istakla sam, menjajući temu i puneći joj šolju preostalim šampanjcem. Brzo smo ga popile. Gotovo smo ispraznile bocu. ”Ooo, hoćeš njegov broj?” Gutajući i poslednji komad hleba s belim lukom, brzo je izvadila telefon. ”Možeš ga pozvati na piće, da skreneš misli sa Džeka...” ”Ne za mene, bleso!” pobunila sam se namršteno. ”Mislila sam za tebe.” ”Bože, ne, nije moj tip!” Odsečno je odmahnula glavom i otpila gutljaj šampanjca. ”Zašto ne? Veoma je zgodan.” ”Tačno. Previše zgodan.” Tupo sam je gledala. ”Kad to muškaraca može biti previše zgodan?” ”Kad ti je dečko”, odgovorila je jednostavno. ”Kao da imaš ferari. Pre ili kasnije, znaš da će ti ga neko ukrasti.” Harijet je uvek ima neku novu teoriju o vezama, a u mnoge nisam bila baš previše uverena. ”Gzavije je desetka, možda čak i jedanaestica”, nastavila je, ”dok sam ja sedmica, možda osmica, pod dobrim osvetljenjem i u stezniku.” ”Harijet, ti si prelepa!”, pobunila sam se. ”Nijedna žena ne može biti prelepa sa ovim grozotama”, odvratila je, podižući stopala i preteći mrdala njima. ”Pogledaj ih samo!” Gledala sam. I zaista su bila prilično velika, ali svejedno. ”Koga je briga za veličinu tvojih stopala?”, slegla sam ramenima. ”Muškarce”, odgovorila je odlučno. ”Mama mi je uvek govorila da se nijedan muškarac neće oženiti ženom koja ima veća stopala od njega, i u pravu je.” U meni se probudilo zaštitničko osećanje. Neću reći da ne volim Harijetinu mamu, jer uvek bila veoma dobra i ljubazna prema meni, ali jednostavno nije bila dobra prema Harijet. ”Gluposti!”, naljutila sam se i otpila još jedan gutljaj šampanjca. Lično mislim da je Harijetina mama bila ljubomorna na bliskost njenog
~ 72 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
muža i njihove najstarije ćerke. Ili to, ili je samo bila zlobna žgoljava veštica. ”Ne, stvarno, istina je”, nastavila je Harijet. ”Kad smo bile male, baka je vodila mene i sestre u London da nam mere stopala na onim mašinama u Klarksu.” ”O, nekad sam volela te stvarčice!”, uzviknula sam, prisećajući se kako sam i sama u detinjstvu išla u lokalnu prodavnicu sa mamom. ”Bile su tako zabavne!” ”Za tebe i moje sestre možda, ali ne i za mene. Užasavala sam ih se. Svaki put kad smo išle, stopala su mi bivala sve veća i veća, i umesto da dobijem lepe cipele kao moje sestre, morala sam dobiti one velike ružne. I onda, jednom, stopalo mi nije ni stalo na aparat...” Uz odmahivanje glavom, odgrizla je još jedan zalogaj pice. ”I slušaj samo! Tako sam želela da budem kao moje sestre da sam pokušala da uguram stopalo unutra i na kraju slomila tu prokletu mašinu.” Sirota Harijet! Zamislila sam je kao devojčicu, sa istim odlučnim izrazom i ćubom kovrdžave kose, ”Pa šta se dogodilo?” ”Morao je da dođe neki inženjer i izvadi mi stopalo, jer se zaglavilo. Sve sestre su mi se smejale, a ja sam davala sve od sebe da ne zaplačem.” Odgrizla je još veći zalogaj pice. ” A mama je bila besna, jer nisam dobila nove cipele i morala sam da nosim velingtonke 8 na letnji bal. Samo su mi one odgovarale.” ”Pa, barem si išla ispred svog vremena.” Nasmešila sam se. ”Velingtonke i haljine su sad poslednji modni krik u Glastonberiju.” ”Reci to mojoj majci. Mislim da mi još nije oprostila što sam upropastila godišnju porodičnu fotografiju.” Smeškala se i nešto mi je govorilo da pomalo uživa u toj činjenici. ”U svakom slučaju, Gzavijeu se sviđaš ti”, dodala je nepokolebljivo. ”Ja?” Iznenađeno sam se trgla. Ali osetila sam se i polaskano. ”Ne budi blesava!” ubeđivala sam sebe koliko i Harijet. ”Videla sam kako te je gledao.” Zamahala je poslednjim parčetom pice na mene. ”Ma, daj!” Osetila sam kako mi obrazi rumene. To je zbog šampanjca, previše sam popila. ”Francuz je, samo je flertovao”, rekla 8
Gumene čizme. (Prim. prev.)
~ 73 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
sam čvrsto. ”I uostalom, nisam zainteresovana ni za Gzavijea niti za bilo kog drugog muškarca”, dodala sam odlučno. ”Imam dečka.” Otpila sam gutljaj i uživala u prskanju mehurića na jeziku. ”Barem sam imala jutros”, dodala sam tren kasnije, osečajući kako se mehurići lagano raspršuju. ”Znači, Džek se nije javljao?” Odmahnula sam glavom. ”Rekao je da nam treba predah”, priznala sam, i u grlu mi se steglo kad sam se setila. ”Da nam je potrebno neko vreme da se ohladimo i mislimo na nešto drugo.” ”Pa, možda je to dobro”, rekla je veselo. ”Vreme odvojenosti u vezi veoma je zdravo. To sam jednom pročitala u nekom maminom časopisu.” ”Jesi?” Osetila sam plamičak nade. ”I šta je u članku pisalo?” ”Pa, više se bavio odnosom između tebe i posluge, i kako više nije prihvatljivo da oni žive s tobom u kući... ali odnos je odnos”, završila je samouvereno. Volela sam Harijet, zaista sam je volela, ali ponekad mi se činilo da smo kao nebo i zemlja. ”O tome se i radi, nisam sigurna da još imam vezu.” ”Bez veze, predah nije prekid.” ”Razgovaramo li sad o batlerima ili momcima?” Pocrvenela je i otpila gutljaj šampanjca. ”Sigurna sam da će ovo sve proći. Verovatno je još u avionu za Kolumbiju. Pozvaće te čim sleti!” ”Da.” Klimnula sam glavom, ali nisam bila ubeđena. Harijet nije prisustvovala žučnoj svađi koju smo imali na aerodromu i načinu kako smo je okončali. ”Pa, kakav to važan posao ima tamo, uostalom?” ”Nemam pojma”, odmahnula sam glavom. ”Nešto u vezi sa arhitekturom?” ”Znači, sve je pomalo tajnovito”, razmišljala je, dok je skupljala mrvice pice, ”kao i u stanu madam Dimo.” Na spomen stana prisetila sam se ukradenih pisama u torbi. Potajno sam treperila od uzbuđenja, ali i osetila grižu savesti. Morala sam reći Harijet za njih. Na kraju krajeva, to je, tehnički, krađa. ”Zapravo, moram nešto da priznam...” ”I ja!” Prekinula me je.
~ 74 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
ote ka
”Stvarno?” Iznenađeno sam se zagledala u nju. Nije valjda i ona uzela nešto iz stana madam Dimo. Nestrpljivo sam čekala. Možda je pronašla nešto što će pomoći da se donekle rasvetli zagonetka. ”Namignula sam nekome.” ”Šta si uradila?” ”Znam, znam, užasno je”, zaječala je, pošto je protumačila moju zbunjenost kao neodobravanje. ”Znači, ovo nema veze sa stanom madam Dimo?” Osetila sam nezadovoljstvo. Pogledala me je kao da sam odlepila. ”Ne, naravno da nema, bleso”, namrštila se, uzela laptop i uključila se na stranicu za druženje. Iskočio je profil:
jig
VajnNot, 32, m. Žene su kao vino i s godinama postaju sve bolje
Kn
Iskrenula je ekran prema meni. ”Dakle, šta misliš?” Buljila sam u crnobelu sliku. Ličila je na profesionalnu fotografiju glumaca. Ili na poster koji prikazuje neku sumnjivu frizuru u izlogu berbernice. ”Je li on glumac?” Probala sam sa prvim što mi je palo na pamet, s obzirom da mu je frizura prilično pristojna. Namrštila se. ”Nije, trguje vinom”, odgovara. ” VajnNot, kapiraš?” ”O, tako!” Klimnula sam glavom, shvatajući. Kao što sam rekla, nisam bila upoznata s onlajn upoznavanjem. ”Pametna igra reči”, dodala sam, pomalo neubedljivo. ”Znam, zar ne?” oduševljavala se. Odmah je bilo jasno da joj se zaista sviđa i da ne želi moje mišljenje, već potvrdu. ”Iz Londona je, ali radi ovde u Parizu. Imamo mnogo toga zajedničkog.” Smeškala se. ”Osim toga, što je još važnije, kaže da je visok dva metra, što znači da sigurno ima veća stopala od mene.” ”Ima li još slika?” Osećala sam se tako licemerno što uopšte pitam, jer sam se uvek čvrsto držala uverenja da je bitna ličnost, a ne kako neko izgleda. I dalje je tako, u stvarnom životu. Pa, u granicama razuma.
~ 75 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ali to je bilo pre nego što sam saznala za onlajn-upoznavanje i muškarce na crnobelim fotografijama. ”Da, mnogo”, odgovorila je uzbuđeno i počela da ih lista. Videla sam VajnNota na planinskom biciklu, VajnNot igra tenis, VajnNot izvodi neke gluposti na skijama... ”Jesi li sigurna da nije previše sportski tip za tebe?”, sumnjičavo sam razmišljala naglas. Harijetino srce brže je kucalo jedino pri čitanju starih romana Džili Kuper. 9 ”O, slike ništa ne znače!”, odbacila je moje sumnje, ”Ne znače?” Mrštila sam se i ostala bez daha kad je otvorila sliku na kojoj on iskače iz aviona. ”Opa, vidi, na ovoj skače padobranom!” ”Pronađi mi muškarca na ovoj veb-stranici koji nema sliku kako skače padobranom”, izjavila je ravnodušno. ”Stvarno?” Nisam imala pojma koliko toga treba da naučim o onlajn upoznavanju. ”Naravno!”, klimnula je glavom. ”Baš kao što svaka devojka ima sliku kako pliva s delfinima.” ”Kako znaš?” ”Pa, morala sam da proverim konkurenciju, naravno.” ”Imaš li i ti fotografiju kako plivaš s delfinima?” ”Ne, ali imam ovo.” Otvorila je svoj profil i iskočila je Harijetina fotografija u starom barberi kaputu sa voljenim porodičnim, ali već starim engleskim španijelom, gospodinom Prasećim Repom. Vladao je tajac dok smo je proučavale. Koliko god sam obožavala gospodina Prasećeg Repa, nije mogao da se poredi sa bikinijem i delfinima. ”O bože, nisam baš neka konkurencija, zar ne?” pitala je slabašno. ”Ma kakvi delfini!” Napravila sam grimasu. Zahvalno mi se nasmešila. ”Možda, ali nije mi uzvratio”, rekla je trenutak kasnije. ”Još”, dodala sam, ali sve ju je jače obuzimalo kajanje, a i popila je previše šampanjca da bih je razuverila. ”Znam da nije trebalo, ali očajna sam.” 9
Engleska književnica iz XX veka. (Prim. prev.)
~ 76 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Ne govori to!” odano sam je tešila. ”Ali jesam, moram na letnji bal!” Odjednom sam zaćutala. O bože, godišnji letnji bal! Sasvim sam zaboravila na to. Harijetini roditelji žive u velikom, raskošnom domu i svake godine prave bal na koji pozivaju sve prijatelje i rođake, da ne kažem, doslovno, celo selo. I svake godine Harijet ide sama i mora da istrpi paljbu pitanja od svih starijih rođaka o tome kad će upoznati pristojnog muškarca i skrasiti se. ”Ne mogu i ove godine da idem sama, jednostavno ne mogu”, zacvilela je, ”ne nakon vesti o Imodžen.” Harijet ima pet sestara i jedna po jedna su otišle i udale se, sve osim najmlađe Imodžen, u čemu je nalazila veliku utehu. Do prošle nedelje, kad ju je Imodženin dečko, švajcarski bankar, zaprosio. Što je, naravno, bilo divno i predivno i Harijet je oduševljena zbog nje. Ali ne i zbog sebe, jer sad je i zvanično bila sestra usedelica. ”I moja mlađa sestra se udaje.” Pokušala sam da se solidarišem. ”Ali tebi je drugačije, ići ćeš sa Džekom.” ”Osim ako me opet ne ostavi na cedilu.” Napravila je grimasu. ”Vidi, shvatam. Niko ne želi da bude neudata starija sestra na venčanju mlađe sestre. Kad je Ejmi upoznala svog verenika u Indiji, ja sam, pa recimo, bila ‘suzdržana’ u vezi s njim, ali, kad sam ga upoznala, bila sam zaista srećna zbog njih. Ali, da budem iskrena, bila sam još srećnija što sam mogla da povedem Džeka sa sobom.” ”Vidiš!” zaječala je. ”Da, ali uglavnom zato što je trebalo da budem starija sestra koju je verenik prevario nedelju dana pre venčanja”, naglasila sam, misleći na bivšeg verenika Sema, a onda sam pokušala da ne mislim. ”Barem nemaš takvu vrstu neprijatnosti.” ”Ne, imam drugačiju. Znaš li da me je prošle godine baba-tetka Mildred pitala igram li za drugi tim?” ”Šta si rekla?” ”Rekla sam da.” Nastupila je tišina, a onda... ”Stvarno?”, pitala sam obazrivo, pošto mi se odjednom ukazao sasvim drugi razlog što Harijet nema dečka. ”Ne bi to, doduše, uticalo na naše prijateljstvo”, žurno sam dodala, ali podrugljivo se nasmejala.
~ 77 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Naravno da ne, bleso”, grdila me je, ”samo sam mislila da će prestati da me dalje ispituje zašto nemam dečka, a kamoli muža, ali, umesto toga, ona je rekla mami. Nisam imala pojma dok me jednog dana nije pozvala na čaj u Vulsli i počela da mi prepričava iskustvo koje je imala u švajcarskoj školi sa devojkom po imenu Klodet...” Zaćutala je i blago slegla ramenima. ”Mislim da je pokušavala da barem jednom bude dobra, ali bilo mi je tako neprijatno.” ”Znaj da bi naše prijateljstvo ostalo isto”, nastavila sam. ”Imam mnogo gej prijatelja...” ”Rubi, nisam gej!”, presekla me je i iskapila sve iz šolje. ”Neudata sam i sama već odavno...” zaustavila se i teško uzdahnula. ”Tebi je dobro, bila si sa Semom, a sad si sa Džekom.” ”Pa, nisam previše sigurna...” počela sam, ali presekla me je. ”Ali imala si ljubav u svom životu, Rubi, bila si zaljubljena! Ja nisam nikad! Nisam nikad bila zaljubljena i niko nikad nije bio zaljubljen u mene! O, bilo je glupih simpatija, i glupog flerta, i previše izlazaka da bih ih uopšte spominjala, ali niko mi nikad nije rekao da me voli! Nijedan muškarac! Nikad!” Progutala je knedlu i pogledala me, oči su joj se ispunile suzama, i tog trenutka znala sam da je ovo pravi razlog zašto joj je trebalo da dođem u Pariz. ”Svi misle da sam prihvatila posao u Parizu zbog unapređenja i bolje plate, ali to nije bio pravi razlog. Želela sam da pronađem ljubav, a gde drugde, ako ne u gradu ljubavi?” Smešila se, gotovo postiđeno, a onda zaćutala. Strpljivo sam čekala da nastavi. ”I tako sam sebi priuštila preobražaj”, nastavila je nakon nekoliko trenutaka, ”i uradila sam sve što je trebalo da uradim. Pročitala sve članke, učlanila se onlajn, bacila se na novu dijetu. A ipak, i dalje mi izmiče...” Vrtela je glavom i grizla se za usnu, suzbijajući suze koje su pretile da poteku. ”Pronaći ćeš ljubav, Harijet, hoćeš”, rekla sam, pružila ruku i protrljala joj nadlakticu. Srce me je bolelo dok sam je slušala. Ako je neko zasluživao da bude voljen, onda je to bila Harijet. ”Nisam stručnjak, daleko od toga, ali znam da nikad ne izgleda onako kako očekuješ. Kako zamišljaš. Dođe onda kad se najmanje nadaš, i to na najčudnijim mestima. Samo moraš biti otvorena za to...”
~ 78 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Ali jesam otvorena”, pobunila se, ”otvorena sam za sve to, čak i za slomljeno srce koje uz to ide, jer tako barem osetiš ljubav, doživiš je...” Razmišljala sam o Džeku, o svemu što sam osetila posle aerodroma, i Harijet je bila pravu. Bolje sve to i sve ono što bi moglo da usledi, nego da se nismo nikada sreli i da se ništa od svega nije dogodilo. ”Desiće se”, izustila sam tiho, ”obećavam!” Osmehnula se, ali to se nije videlo u očima. ”Mislim da ću možda u krevet, kasno je”, izjavila je i spustila šolju. ”Pametno, bio je dugačak dan.” Klimnula sam glavom. ”Hoćeš li da ti pomognem da namestiš sofu?” ”Ne, u redu je, mogu i sama.” ”Dobro.” Ustala je i pokupila kutije pice, a zatim se okrenula prema meni. ”O, umalo da zaboravim, a šta je s tobom?” ”Molim?” ”Rekla si da moraš nešto da priznaš.” Gledala me je s očekivanjem. Odjednom se setih ljubavnih pisama. Ali trenutak priznanja je prošao. ”O, uf... ništa!” odsečno sam odmahnula glavom. ”U redu, laku noć onda, lepo spavaj - i hvala što si me saslušala, Rubi!” ”Uvek.” Nasmešila sam se. ”Laku noć, Hati!” ”Laku noć!” I, uz mahanje, pomalo pripito, odgegala se do spavaće sobe.
~ 79 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Deseto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Nije bila u pitanju krađa, već pozajmica. Deset minuta kasnije ušuškala sam se na sofi sa Hitklifom sklupčanim kraj nogu. U redu, nije to bio veliki bračni krevet, ali nije bilo ni loše kao što sam mislila. Zapravo, bilo mi je sasvim udobno. Recimo. Mada, da budem iskrena, trenutno nisam razmišljala o udobnosti, jer sam, blago uzbuđena, uzela torbu i izvadila svežanj pisama. Zatim sam zastala. Čula sam kako Harijetin krevet u susednoj sobi škripi. Čekala sam i osluškivala, pazila da ne pravim buku. Sve dok se, nekoliko trenutaka kasnije, nije začulo tiho hrkanje. Stan je bio u mraku, osim svetla male stone lampe, ka kojoj sam podigla pisma. Kad sam ponovo ugledala izbledelu adresu, osetila sam kako treperim od uzbuđenja. Vratiću ih, obećavam! Osim one jedne poruke koju sam pročitala tog jutra, najverovatnije će biti sva napisana na francuskom, pa ih ionako neću razumeti, osim poneku reč. I Gugl prevodilac ima svoje granice. Ali deo mene ipak je verovao da ću razumeti šta kažu. Da sam pronašla ova pisma s razlogom i da će ona nekako razotkriti zagonetku stana. Kakvu je tajnu Emanuela imala da saopšti H.? Jesu li se ponovo videli? Zašto su se svađali? I, još važnije, ko je bio H.? Nešto mi je govorilo da ću, da bih to saznala, morati da se vratim na početak. Pravo tamo gde je ova priča i počela. Pažljivo sam odvezala ružičastu traku, pregledala koverte i proučila žigove. Sva su bila napisana u roku od oko šest meseci, od kraja septembra 1939. do početka aprila 1940, i uredno poredana po datumima, s najranijim na vrhu. Uzela sam prvo pismo i okrenula ga. Kao što sam i očekivala, već je bilo otvoreno, uredno, kao otvaračem za pisma, najverovatnije onim istim koji sam videla na toaletnom stočiću madam Dimo. Izvadila sam sadržaj. Bio je to presavijen list papira, iste svetloplave boje kao i koverta. Otvorila sam ga.
Najdraža Emanuela, Oprosti što ti pišem bez tvoje dozvole i na mom maternjem jeziku, ali osećam da nemam izbora povodom toga. Posle našeg slučajnog susreta
~ 80 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
ispred Cafe de Flore, slika tvoje talasaste crvene kose i svetlo-plavih očiju utisnula mi se u mozak i ne mogu prestati da mislim na tebe.
ote ka
Samo nekoliko redova, napisanih pre više od sedamdeset godina, ali emocija me je smesta pogodila. Zastala sam i osetila ushićenje što je poruka bila na engleskom, ali i nesigurnost. Bilo je to, bez ikakve sumnje, ljubavno pismo. Nije trebalo da ga čitam. Iako je madam Dimo umrla, nekako mi se činilo pogrešnim, kao da provaljujem. Ipak, činilo mi se i da je tako ponovo vraćam u život. I to ne kao staricu od devedeset pet, čije lične stvari treba rasparčati i prodati najboljem ponuđaču, već kao prelepu, živahnu mladu ženu sa čitavim životom pred sobom. Preletela sam preko autorovog rukopisa. Vijugav i pomalo neuredan, žurio je preko stranice kao da nije mogao da se zaustavi. Osetila sam neposrednost emocije; čak i sada, posle tolikih godina skrivanja, još je izbijala iz njegovih reči. Nastavila sam sa čitanjem.
Kn
jig
Je li sudbina uredila da nam se životi sudare? Svemir koji se zaverio da nas spoji? Ili je to bila samo slučajnost, a ja običan srećnik? Romantičar i realista nikad se neće složiti, a ja sam, priznajem, ijedno i drugo. Ipak, nije ni važno. Sve što znam jeste da mi je naš susret, te tople večeri pre dva dana, izmamio osmeh na usnama, više puta nego što mogu da izbrojim. Kad sam te pratio kući, ispitivala si me o mom životu i rekao sam ti da sam samo momak iz Bruklina, ovde u Parizu, kao pisac željan da izučim zanat sledeći stope nekih od najvećih pisaca koji su ikad živeli. Sve je to tačno, ali nisam ti rekao da su mi, uposlednje vreme, nedostajale reči. Ništa nije gore za pisca nego kad zuri u praznu stranicu, lišen nadahnuća. Ali sad se sve promenilo. Nakon što sam te sreo, kao da su mi se misli i mašta ponovo uskovitlali u želji da skoče na neispisane stranice, koje sam toliko dugo čekao da popunim. Hvala ti, Emanuela, jer si me ti, i samo ti, nadahnula! Ovo pismo biće kratko, ali, pre nego što odem, mogu li još nešto da te pitam? Znam da će ovo, možda, delovati ishitreno, ali mnogo bih voleo da provedem više vremena sa tobom. Ako treba da poverujemo u ove užasne glasine o ratu, vreme je luksuz koji možda nemamo i ne želim da izgubim
~ 81 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
nijedan dragoceni trenutak. Te večeri, kad smo šetali zajedno, razgovarali smo o mnogim stvarima, a jedna je bila naša zajednička ljubav prema džezu. Imam karte za nastup Džanga Renarta i njegov kvintet ovog vikenda i bio bih budala kad te ne bih pozvao da ideš sa mnom. S nestrpljenjem očekujem tvoj odgovor. Henri
Kn
jig
ote ka
Henri je sigurno bio H” nesuđeni primalac pisma koje je Emanuela napisala, ali nije nikad poslala. Sigurno su se ovako prvi put sreli. Završila sam s čitanjem, ali reči sa stranice su mi se vrtele u glavi, rasplamsavale mi maštu i stvarale potpuno nov svet. Svet u Parizu 1939, pre nego što je izbio rat, dok je grad uživao u toplim večerima kasnog leta. Videla sam žive ulične kafiće, pune mušterija koji su uživali u bokalima vina i aperitivima, čula sam smeh, čavrljanje i udaljene zvuke džeza, osetila miris cigareta i parfema... Zureći u pismo u ruci, pažnju su mi privukle prizme svetla koje su plesale među rečima, kao da je izbledeli papir oživeo i, kad sam podigla pogled kroz prozor, primetila sam Ajfelov toranj. Iz ugla pod kojim sam ležala, videla sam ga kako svetluca u mraku i osvetljava nebo kao milion zvezda padalica. Opčinjena, posmatrala sam ga kako svetli i presijava se, dok su mi se oči sklapale i misli lutale. Šta se dogodilo između sada i onda? Kakvu priču imaju da ispričaju to dvoje ljudi? Madam Dimo čuvala je ta pisma gotovo tri četvrt veka, sakrivena u tajnom stanu u Parizu. Kakve tajne sadrže? Bilo je toliko neodgovorenih pitanja, toliko toga sam još želela da saznam, ali umor me je konačno savladao. S pismom u ruci i svežnjem ostalih koje je tek trebalo da pročitam, sklopila sam oči. I, sanjajući o Emanueli i Henriju, prepustila sam se snu.
~ 82 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Jedanaesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Narednog jutra probudilo me je jarko sunce kroz lučne prozore. Prvo sam samo ležala, u polusnu, osluškujući slabašno oglašavanje i gukanje golubova, pitajući se gde sam, dok mi odjednom nije sinulo. Ležala sam na Harijetinoj sofi, U Parizu. Bez Džeka. Glasno sam zastenjala i prevrnula se, zagnjurila licem u jastuk, pri čemu sam slučajno prignječila Hitklifa, za koga sam zaboravila da je tu. Prigušeno je zakevtao i ljutito pokušao da se izmigolji, ali zaglavio se ispod mene. ”Jao, izvini, mali!”, izustila sam, trepćući otvorila oči i brzo se pomerila. Oslobođen, durio se na mene; a onda, pošto mi je okrenuo leđa, zlovoljno se odmakao na kraj kreveta i sklupčao tamo. Sjajno! Sad se i pas ljutio na mene! Ipak, svanuo je novi dan i, kad sam ustala sa sofe, odšetala sam do prozora. Okrenula sam staru gvozdenu kvaku jednom i otvorila ga. Grad me je smesta zapljusnuo. Zvuči saobraćaja sa ulica, kotrljanje točkova preko kaldrme, sirene automobila, zvonce bicikla, muški glas koji viče nešto na francuskom, odjekivanje ženskog smeha, poletanje preplašenog jata golubova, mirisi sveže pečenih kroasana, jaka kafa, goloaz... Dok sam sve upijala, zatvorila sam oči i podigla lice ka toplom jutarnjem suncu. Jao, u Parizu sam! ”Budna si!” Okrenula sam se i ugledala Harijet na vratima njene sobe. Nestala je šik Francuskinja u klasičnom tamnoplavom i crnom kostimu, isfenirane kose, sa savršenom šminkom; na njenom mestu stajala je stara Harijet, u rasparenoj prugastoj pidžami, razbarušene kovrdžave kose, sa pegicama i rumenim obrazima. Preplavio me je talas ljubavi prema staroj prijateljici. Kad je očistila stakla naočara rukavom pidžame, stavila ih je na nos i osmehnula mi se kao da me vidi prvi put. ”Kako ti je bilo na sofi? Jesi li dobro spavala?” ”Odlično, super je udobna”, slagala sam, dok su mi leđa sevala. Prisetila sam se ogromnog kreveta sa četiri stuba.
~ 83 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”O, baš lepo, to svi kažu!”, rekla je zadovoljno i otapkala do kuhinjice. Sad mi barem nije bilo krivo zbog laganja, pošto su je, očigledno, lagali i svi ostali. ”Hoćemo li popiti kafu?” Zamahala je srebrnim lončićem za espreso preko male pregrade. ”Ooo, da molim!” Klimnula sam glavom i prisetila se mog lončića za kafu kod kuće na šporetu u Londonu. Nisam mogla početi dan bez jutarnje šolje kafe. Ključanje lončića na ringli mi je, verovatno, jedan od najomiljenijih zvukova, a ukus, sigurno, jedan od najboljih na svetu. Zapravo, oduvek sam mislila da bi trebalo da naprave parfem Eau d’Espresso. Mislim, ozbiljno, ima li išta prijatnije od udisanja jake, tamnopržene sveže skuvane kafe? ”Sranje!” Iz kuhinjice se čulo lupanje i Harijet se pojavila ponovo, zajapurena i namrštena. ”Nemam mleka!” Osetih razočaranje, ali sam ga brzo potisnula. ”Nema veze, mogu je popiti i bez njega.” Još lupanja vratima ormarića. ”Teško sranje! Nestalo mi je i kafe!” negodovala je. ”Stvarno sam najgora moguća domaćica.” Kad je videla moj žalostan izraz, veselo je dobacila: ”Ali ne brini, možemo da odemo u predivan mali kafić na uglu, prave najfiniju kafu s mlekom i kroasane - iako ja ne jedem kroasane”, žurno je dodala, ”na dijeti sam.” ”Dijeta s picom!” rugala sam se, jer sam otkrila parče testa ispod sofe dok sam je sklapala. Jarko je pocrvenela. ”Prolazna greška”, rekla je, a zatim se namrštila. ”Šta je to?” ”Šta?” Podigla sam pogled sa ćebeta i ispratila joj pogled do pisma koje mi je iskliznulo ispod pokrivača i sad je ležalo na podu. Odmah pored njenih bosih nogu. ”Liči na pismo.” Srce mi je umalo stalo kad je zakoračila da ga podigne, ali, srećom, imala sam brže reflekse pa sam se sagnula i podigla ga pre nje. ”O, samo račun za kreditnu karticu”, slagala sam, ”ponela sam ga sa sobom da platim, inače bih zaboravila na njega.” Gurnula sam pismo nazad u torbu i čvrsto je zakopčala. ”Dakle, hajdemo, častim te kafom!” ”Sjajno!” Blistala je od sreće. ”Samo da skoknem pod tuš i nabacim neku odeću.” Nestala je u kupatilu. ”Biću spremna za dva minuta.”
~ 84 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Dva minuta su se pretvorila u gotovo sat vremena feniranja, šminkanja i više promenjenih odevnih kombinacija nego što možete da vidite u garderobi modne revije. Konačno se pojavila u tamnoplavoj kratkoj haljini sa odgovarajućim nakitom. ”Spremna?” pitala je veselo, kao da sam ja sve to vreme bila zabarakadirana u kupatilu. ”Kao zapeta puška”, klimnula sam glavom, gledajući u svoju rasparenu, izgužvanu odeću u ogledalu i istovremeno žaleći zbog toga. Nije baš dobro pakovati se na brzinu kad putuješ u svetsku prestonicu stila. Baš ništa što sam ponela nije se međusobno slagalo, sve je bilo izgužvano do mere da se i nije moglo ispeglati, a povrh svega, ovde mi je sva odeća izgledala pomalo... Barem jednom u životu ponestalo mi je reči. U moju odbranu, spisateljica sam. Razumem se u reči, ne u odeću. U dijaloge i zaplete, a ne u porube i modne dodatke. Mada, nekako mi se činilo da mi taj izgovor ovde neće mnogo pomoći. Niko me neće greškom zameniti za Parižanku, u to sam bila sigurna. Privezala sam Hitklif u povodac i izašli smo iz stana, jedno za drugim na uzano, polumračno odmorište. Izgledalo je još manje nego juče i, posle svetlog stana, još mračnije. Odjednom se vrata preko puta otvoriše i neko nalete na mene u mraku. ” Mon Dieu!” 10 , izustio je glas, a zatim se začuo glasan vrisak i Hitklif je zakevtao kao da ga je neko nagazio. ”O, oprostite!” izvinila sam se, kako inače Englezi rade, čak i kad nije njihova krivica, i brzo podigla Hitklifa pre nego što ga izgaze. Čula sam uzbuđeni razgovor na francuskom između Harijet i te osobe koju nisam mogla da vidim, jer su oči prvo morale da mi se priviknu, ali čula sam da je žensko. ”Selest, ovo je moja prijateljica Rubi”, predstavila me je Harijet i prebacila se na engleski. ”Rubi, ovo je Selest, moja komšinica.” Kad nas je upoznala, tama kao da se razišla i ugledala sam upadljivo stilizovanu plavušu, njenu mršavu priliku odevenu u crno, sa savršeno vezanom maramom oko vrata. 10
Franc: Bože moj! (Prim. prev.)
~ 85 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Okrenula se ka meni i pripremila sam se na hladan odgovor, ali umesto toga, uputila mi je najširi osmeh. ”Zdravo, tako mi je žao, nasmrt ste me prepali”, nasmejala se, poljubila me u oba obraza, a zatim preusmerila pažnju na Hitklifa, koga je pomazila po glavi. ”Mislila sam da je, kako se kaže, veliki miš!” Ponovo se nasmejala gromoglasnim smehom, koji kao da je pripadao muškarcu dvaput krupnijem od nje i, uprkos tome što je nazvala Hitklifa glodarom, odmah mi se dopala. ”Selest je vlasnica butika”, nastavila je Harijet, kad smo svi krenuli dole uzanim stepenicama, ”ona mi je lična stilistkinja. Sve dugujem njoj.” ” Non, to nije istina”, usprotivila se, stručno silazeći drvenim stepenicama na vrtoglavim, kao igla tankim potpeticama, ”samo sam ti malo pomogla, otkrila ti nekoliko tajni.” Kucnula se sa strane po nosu. ”Svakoj ženi treba nekoliko tajni.” Kad smo konačno sišle do podnožja stepeništa, izašle smo u dvorište. Na dnevnom svetlu, Selest je izgledala još stilizovanije nego pre. Sa dugom plavom kosom, savršenim tenom i telom tankim kao trska, kao kod lutaka u izlogu, izgledala je kao da je iskoračila sa stranica Voga. Odmah je posegnula za prošivenom šanel torbicom, koju je nosila u poštarskom stilu preko lepo skrojene jaknice, ležerno - što ljudi kao ja ne bi postigli ni posle pola sata petljanja ispred ogledala - i izvukla paklicu cigareta. Upalila je cigaretu i ispustila dva oblaka dima kroz nozdrve. Odmah sam zaboravila i na višegodišnju propagandu ”pušenje izaziva rak”. Kod nje je čak i to izgledalo elegantno. ”Koje su tajne?” pitala sam radoznalo, dok smo prolazili kroz dvorište do glavnog ulaza. Ako sam se ranije osećala zgužvanom i rasparenom, sad sam imala utisak da sam jadna kao vreća krompira. Selestino lepo lice se razvuklo u nestašan osmeh dok je stavljala prst preko usta. ”Psst!”, šapnula je zaverenički i, dok smo izlazili na ulicu, osvrnula sam se unaokolo da vidim ko bi to mogao da sluša. Videla sam samo nekog krupnog čoveka u mrežastoj potkošulji kako istovara sanduke s bocama iz kombija. Izvadila je posetnicu iz džepa i pružila mi je. ”Dođi u posetu kad god želiš i podeliću ih s tobom.” Namignula je. A zatim, doviknuvši: ”Au
~ 86 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
revoir ‘Arijet!” 11 , zabacila svoju plavu grivu preko ramena i krenula ulicom. Zurila sam za njom ošamućeno. ”Neverovatno, zar ne?” setno je uzdahnula Harijet, pored mene. ”I tako je sitna.” ”Verovatno ne jede”, razmišljala sam, ”samo puši cigarete.” ”I pije kafu”, dodala je Harijet, ”dijeta koju većina Parižanki primenjuje.” ”Kad smo već kod toga...” podsetila sam je. ”Bojim se da nemam nijednu,” Uzdahnula je. ”Tata je to uvek nazivao prljavom navikom, pa je nisam nikad usvojila, mada je možda trebalo...” ”Ne pričam o cigaretama”, rekla sam. ”Pričam o kafi!” ”O bože, mozak mi je kao sito!” Kucnula se po glavi i malo je protresla. ”Da, naravno, kafić. Ovde je, odmah na uglu.” Pokazala je rukom na crvenu nadstrešnicu na kraju ulice, ispod koje su se stolovi i stolice pružali preko pločnika. Čak i ovako rano, svi stolovi su već bili zauzeti ljudima koji su uživali na suncu, ispijali kafu s mlekom i jeli kroasane. ”Ne brini, Lik će nam pronaći mesto”, uveravala me je dok smo prelazile kratku razdaljinu do ulaza. ”Ko je Lik?”, pitala sam, ali glas mi se izgubio kad sam otvorila vrata. Unutra je vrvelo kao u košnici. Dočekao nas je limeni pult prekriven pecivom, zajedno sa mirisom sveže pržene kafe i kakofonijom zveckanja kašičica o šoljice, aparata za pravljenje pene i čavrljanja. Kafe je bio mali, načičkan stolovima sa papirnim stolnjacima, oko kojih je vešto obilazio mlad konobar obrijane glave, zavrnutih rukava ispod kojih su mu se videle istetovirane ruke, kojima je balansirao nekoliko šoljica i tanjirića. Čim je ugledao Harijet, lice mu se ozarilo. Znači, to je Lik! ” Bonjour!” 12 , pozdravio nas je uz osmeh i prišao da poljubi Harijet u oba obraza, pre nego što je nešto izgovorio na francuskom i odjurio dalje. Samo da bi se vratio nekoliko trenutaka kasnije bez tanjira, ali sa 11 12
Franc: Doviđenja. (Prim. prev.) Franc: Dobar dan. (Prim. prev.)
~ 87 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
malim metalnim stolom, koji je držao iznad glave. Uglavio ga je u najmanji prostor koji sam videla, a onda je, kao pravi čarobnjak, pronašao i dve stolice. ”Ja sam Lik”, smeškao se dečački dok mi je pridržavao stolicu da sednem, a ja zavlačila Hitklifov povodac oko njene noge. ”Rubi.” Osmehnula sam se, potpuno očarana dok me je ljubio u oba obraza, a zatim je pridržao stolicu i Harijet pre nego što je vešto stavio na sto začine, šećer i teglicu od džema sa divljim krasuljcima. ”Kafa s mlekom?” ”Mmm, da molim”, odgovorila je Harijet. ”Isto i za mene.” Klimnula sam glavom. ”U redu, dobro.” Namignuo je i, provlačeći se vitkim kukovima između stolova, nestao u gomili. ”Mislim da se nekome sviđaš”, šapnula sam, okrenuvši se Harijet. Dobroćudno se nasmejala. ”Samo smo dobri prijatelji. Pomažem mu oko engleskog.” ”Mislim da on želi nešto više od prijateljstva”, primetila sam i nasmešila se kad sam ga uhvatila kako zuri u Harijet iza aparata za espreso, a onda je skrenuo pogled, crveneći. ”Ne budi smešna, mogla bih majka da mu budem!” ”E sad si ti smešna”, odvratila sam.”Nipošto!” Odmahnula je glavom. ”Ako izračunaš, Lik ima dvadeset jednu, menije trideset dve, a imala sam jedanaest kad me je prvi put posetila crvenokosa tetka.” ”Crvenokosa tetka?” Pocrvenela je. ”Tako je direktorka naše škole nazivala menstruaciju. Rekla je da tako kažemo dečacima da ih odbijemo, jer nijedan dečak se ne bi motao oko nas dok nam je tetka u poseti.” Ponekad sam se čudila Harijet i njenom obrazovanju u državnoj školi. ”Pa, pretpostavljam da sam, biološki govoreći, mogla da rodim polovinu grupe One Direction”, priznala sam, odjednom se osetivši prilično starom, ”ali šta ako postoji razlika u godinama? Sladak je...” Zaćutala sam kad se Lik vratio sa dve kafe. ”Imam i kroasane”, objavio je, spuštajući poslužavnik sa ukusnim pecivom pred nas, ”tvoje omiljene!”
~ 88 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Harijet je odjednom obuzela griža savesti i odvratila je pogled od mog. ”Hvala, lepo od tebe, ali pazim na liniju.” ”A, gluposti!”, bunio se mršteći se. Pocrvenela je. ”Pa, to je malo nepristojno...” Sad je na Lika došao red da pocrveni. ”Nepristojno?” ponovio je zbunjeno. ”Samo zbog povremenog kiksa”, rekla je uvređeno. ”Ne razumem to ‘kiks’”, rekao je mršteći se, ”ali hoću da kažem, zašto svaka žena želi da izgleda kao mršavi dečačić?” Shvatila sam da nije uopšte govorio o njenoj dijeti, već o društvu i pritisku na žene da drže dijetu. ”Žena treba da izgleda kao žena!” ”Ja ću ih pojesti, izgledaju ukusno”, ubacila sam se, pokušavajući da ga umirim, ali rumenilo sa obraza raširilo mu se preko cele obrijane glave. Ćutali smo dok je gledao u Harijet, ali ona mu nije uzvraćala, ”Pa, moram da idem, čeka me mnogo žednih ljudi. Uživajte u kafi!” rekao je i bacio dug pogled na Harijet dok se udaljavao. Obe smo posegle za kafom i tada sam primetila da je Harijet dobila onu sa oblikom srca u peni. Podigla sam obrve u stilu ”Jesam li ti rekla?”, a ona je uzela kašičicu i odlučno promešala kafu. ”Znaš šta? VajnNot mi je jutros poslao imejl i pitao me za broj”, obavestila me je. Lik me je potpuno kupio, ali trudila sam se da izgledam ushićeno. Njoj se sviđao VajnNot i posle našeg sinoćnjeg razgovora, znala sam koliko joj je ovo značilo. ”To je sjajno, jesi li mu ga dala?” ”Naravno!” Blistala je. ”I već mi je poslao poruku!” ”Poruku? Ali mislila sam da, kad pitaš nekoga za broj, znači i da ćeš ga pozvati?” Zakolutala je očima kao da govori ”Dođi sebi, Rubi.” ”I, šta ti je rekao?” Prestala sam da se ustručavam. Izvadila je smartfon iz torbe i dodala mi ga preko stola kao krijumčarenu robu. Pogledala sam u ekran sa iščekivanjem. ”Da se nađemo na piću?”, pročitala sam. To je to? Samo pet reči? Misli mi odleteše ka ljubavnom pismu koje je Henri napisao Emanueli, u kojem ju je pitao hoće li da pođe s njim na ples. Rukom napisano na predivnom papiru i namirisano njegovom kolonjskom
~ 89 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
vodom; toliko se potrudio. Način na koji je izrazio svoja osećanja bio je tako divan, ljubak i romantičan. Samo zamislite da dobijete takvo pismo poštom, da ga čitate ponovo i ponovo... Ponovo sam pogledala u poruku. Ovo se zove napredak? ”Pa, šta misliš?” Gledala me je sa iščekivanjem, kao da želi da joj analiziram ovo i rastumačim neku skrivenu šifru. ”Jesi li mu odgovorila?” ”Nisam još, nisam bila sigurna šta da napišem.” ”Da?” Predložila sam jednostavno. ”Mislila sam da si spisateljica”, progunđala je. ”Dobro, pa šta kažeš na Da, to bi bilo sjajno”, popustila sam. ”Ne mogu to da napišem!”, usprotivila se. ”Zašto ne?” ”Moram da primenim bolju strategiju.” Otkinula je komad kroasana i zamišljeno žvakala. ”Nije ti to igra šaha”, podsetila sam je. ”Ne, ali izlasci su i dalje igra.” ”Ali još niste izašli!” ”I nećemo, ako odmah odgovorim potvrdno”, brecnula se. Zaćutala sam. Želela sam da joj budem podrška, znala sam koliko je želela da pronađe ljubav, ali nekako mi se činilo da to nije pravi način. Ali, uostalom, šta ja znam? Teško da sam bila primer uspeha u ljubavi. ”Šta je s tobom”, pitala je, pošto je moj savet očigledno nije oduševio, pa je promenila temu, ”je li ti se javio?” Nije spomenula Džeka po imenu, ali mogla je da misli samo na jednu osobu. ”Ne.” Odmahnula sam glavom, i kao da mi je olovna težina pritisla grudi. Prošlo je manje od dvadeset četiri sata otkako smo razgovarali ispravka, posvađali se - na aerodromu, ali već mi se činilo da je prošlo mnogo više. ”U svakom slučaju, došla sam u Pariz da vidim tebe, ne da razgovaram o Džeku.” ”Ne budi luda, prijateljice smo, tu smo jedna za drugu!” Zahvalno sam se osmehnula, pokazala mi je rukom na tanjir s pecivom, međutim, više nisam bila gladna. ”Možda je još u avionu”, rekla je.
~ 90 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Hvala, ali mislim da taj izgovor sve manje pije vodu, zar ne? Let do Kolumbije ne traje toliko. Očigledno, ne želi da razgovara sa mnom.” Namrštila se, duboko zamišljena, a onda joj se lice razvedrilo. ”Znam! Šta ako je stigao i kidnapovali su ga krijumčari droge? Čula sam da je Kolumbija krajnje opasna.” ”Zar bi od toga trebalo da se osećam bolje?” ”Pa, tako bi barem imao dobar razlog što se ne javlja.” Volela sam Harijet, ali ponekad je stvarno imala iskrivljenu logiku. ”Radije bih da se ljuti na mene, nego da ga iseckaju na komadiće i traže od mene otkup.” ”Ako iko treba da se ljuti, onda si to ti. Da te onako ispali na aerodromu! Bila bih tako ljuta da bih poželela da ga ubijem”, govorila je iskreno i odgrizla novi zalogaj kroasana kao da njemu odgriza ruku ili nogu. ”Da budem iskrena, želim da zaboravim na to”, odvratila sam odlučno, ”barem dok sam ovde u Parizu.” ”To!”, oduševljeno je viknula Harijet. ”To je duh!” ”Pa, odlučila sam, kupiću vodič i otići u razgledanje. Zaista želim da odem u Luvr, nisam bila još od tinejdžerskih dana.” ”Ooo, zvuči divno!” Klimnula je glavom. ”Bila sam šest puta i samo sam zagrebala po površini. Znaš, jednom mi je neko rekao da bi ti, ako pogledaš svako umetničko delo jedan minut, trebalo gotovo četiri godine da sve vidiš.” ”Pa, zašto mi se ne pridružiš? Možemo otići na neko lepo mesto na ručak. Ja častim. Da iskoristim ovo na najbolji način dok mi kreditna kartica još radi”, našalila sam se, iako mi zapravo nije bilo do šale. ”O, kad bih samo mogla”, ogovorila je žalosno, ”ali imam lud dan. Moram da završim beleženje stvari u stanu u koji smo juče išle.” Ukočila sam se na spomen stana madam Dimo i posegla ispod stolice da proverim torbu, gde sam sakrila svežanj pisama. ”O da, pretpostavljam da će pripreme za aukciju ovog vikenda biti ludnica”, rekla sam, trudeći se da zvučim opušteno. ”Da, a i mogli bi lako da odu u drugu aukcijsku kuću, ako ih odbijemo.” Snuždila se. ”Ma, potpuno ludilo. Srećom, moja kompanija je među najstarijima u Parizu, pa imaju veze i iskustva da to obave, ali ipak... Ne znam sasvim čemu žurba, ali sve je nekako obavijeno tajnom,
~ 91 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
zar ne?” Pogledala je na sat. ”U svakom slučaju, posao je posao - bolje da požurim, nalazim se tamo sa šefom.” ”Sve u redu?” Lik nam se pojavio pored stola. ”Da, sjajno, hvala”, odgovorile smo uglas. ”Odlično.” Licem mu se razvukao veliki osmeh. ”Kroasani su bih dobri?” Spustila sam pogled i videla da je tanjir potpuno prazan osim nekoliko zlatnih, puterastih mrvica. Harijet je pocrvenela. ”Blagi bože, kako se to desilo?”, čudila se i pokušala da zvuči šokirano. ”Ah, ti kroasani, uvek nestaju!” Dok se češao po ćelavoj glavi kao da pokušava da smisli kuda su nestali, oči su mu sijale od smeha. ”To je, kako vi kažete, zagonetka.” Harijetino lice pocrvenelo je još jače i zaokupila se vađenjem novčanika i novčanice od jednog evra. ”Ah, ne, ovo je na mene!” odbio je Lik i odgurnuo novac. ” Merci beaucoup!” 13, nasmešila sam se, isprobavajući moj zarđali francuski dok smo odlazile. Naglasak mi je bio užasan, ali on se ljupko osmehnuo. ”Veoma si ljubazan! Dobro, bolje da požurimo!” Brzo poljubivši Lika na rastanku, Harijet me je žurno izvela napolje i predala mi rezervni komplet ključeva od njenog stana. ”Ako ti bilo šta zatreba, samo me pozovi”, rekla je i privukla me u zagrljaj. Na pomisao da ću ostati sama prvi put u nepoznatom gradu, osetila sam kako mi odlučnost posustaje. ”Biću dobro, ne brini”, umirivala sam je dok je nesigurno kretala ulicom. Ali mora da me je lice izdalo, jer se trenutak kasnije vratila i viknula za mnom: ”Samo se seti šta je rekla Odri Hepbern.” ”Zašto, šta je rekla?” Uputila mi je osmeh. ”Pariz je uvek dobra zamisao!”
13
Franc: Hvala lepo. (Prim. prev.)
~ 92 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvanaesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Dobro, ako je Odri Hepbern to rekla, mora da je istina, zar ne? Mislim, doručkovala je kod Tifanija, sigurno je bila u pravu. Stajala sam sama na pločniku, duboko udahnula i osvrnula se oko sebe. Ceo dan u Parizu pružao se preda mnom, ispunjen bezgraničnim mogućnostima. Mogla sam da odem bilo kuda ili da radim šta želim. Nisam morala ništa ni da pitam, niti da odgovaram bilo kome. Niko nije znao da sam tu, odjednom sam shvatila. Čim mi je to palo na pamet, kakve god sumnje da sam imala, zamenio ih je neočekivani osećaj slobode. Uprkos okolnostima koje su me dovele ovamo, ipak sam osetila izazov pustolovine. Osim toga, uopšte nisam imala pojma gde sam. Verovatno je bilo pomalo glupo što nisam pitala Harijet za uputstva, shvatila sam, ali sad je već nestala, a nisam želela da uključujem roming u ajfonu da bih iskoristila mape na Guglu. Baš prošle nedelje pročitala sam još jedan novinski članak o tome kako je neko otišao u Španiju na nedelju dana i napravio račun od više hiljadarki koristeći Fejsbuk. KAKVO POVOLJNO LETOVANJE! glasio je naslov. Po njenom statusu, jadna žena je bila izbezumljena. I tako, dok je Hitklif trčkarao pored mene na svom povocu, krenula sam besciljno. Međutim, nije prošlo mnogo, a nabasala sam na malu tezgu sa suvenirima, na kojoj su se prodavali vodiči na raznim jezicima. Kupila sam jedan. A onda sam, kao prava turistkinja, provela dobrih dvadeset minuta na klupi, pokušavajući da rastumačim razmotanu mapu. Nije bilo lako. Okretala sam je i okretala, postavljajući veliku široku plavu liniju koja je označavala reku Senu vodoravno, uspravno i na sve moguće načine, ne bih li otkrila gde je Luvr. Konačno sam, sva očajna, odustala. Nikako se nisam snalazila s mapama. U školi su me uvek zvali Pogubljena Rubi i, dok se ponešto iz mojih školskih dana promenilo (nemam više mini-val i nisam zaljubljena u gospodina Hodžkinsa, mog nastavnika engleskog), osećaj za orijentaciju mi je ostao isti. Načas sam pomislila da pitam nekoga, ali, kad je nekoliko skockanih žena prošlo pored mene, bila sam previše postiđena i mojom odećom i bednim francuskim da bih pokušala.
~ 93 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Bože, da je samo Džek tu, on se odlično snalazi... Zaustavila sam tu misao čim se pojavila, kao balončić iznad glave u stripu i odlučno je oterala. Neću misliti na Džeka, je li tako? Danas ću provesti dan ne misleći na njega. Zapravo, ovo će biti prvi dan posle više meseci da ne mislim na njega, što i nije bilo tako loše. Na kraju krajeva, nije ni dobro misliti na dečka sve vreme. Čak i kad ima osmeh od koga ti kolena klecaju... Prokletstvo, evo me opet! Presavila sam mapu i odlučno gurnula vodič u džep. Nisam imala pojma kuda da se uputim, ali u Parizu svakako nije bilo pogrešnog pravca, zaključila sam kad sam krenula. Kuda god sam pogledala, sve je bilo neverovatno lepo. Sam način na koji je sunce obasjavalo otmena pročelja zgrada, popločane sporedne ulice koje su primamljivo dozivale, ili stari mesingani zvekir na vratima, sa pozlatom izbledelom od silnih posetilaca svih tih godina. Jednostavno, svakodnevne stvari pretvorene u nešto posebno mamile su da izvadiš foto-aparat i pokušaš da uhvatiš čaroliju. Skretanje iza ugla u Parizu, ubrzo sam shvatila, bilo je kao odmotavanje poklona. Iza svakog se moglo otkriti nešto novo i sve sam to udisala. Možda nas razdvaja samo tunel, ali Pariz kao da je milion kilometara udaljen od Londona. Obavijena jezikom koji je zvučao tako divno da sam uhvatila sebe kako prisluškujem razgovore, iako nisam imala pojma šta se govori, videla sam nešto prekrasno kuda god bih pogledala. Ispravka: zevala. Ne šalim se. Polovinu vremena provodila sam ukopana u mestu i zurila oko sebe otvorenih usta. Nije ni čudo što je ovaj grad nadahnuo tako mnogo pisaca ljubavnih priča, razmišljala sam dok sam prolazila kroz popločane sporedne uličice i široke bulevare. Pariz je tako zavodljiv. Čak i najoštriji cinik bio bi očaran romantikom koja izbija iz svakog pločnika, svakog skrivenog dvorišta, svakim odlomkom francuskog i daškom cigarete goloaz. Do mene su dopirali zvuci harmonike i prošla sam pored kafea i muzičara koji je svirao pored stolova sa zaljubljenim parovima. Produžila sam dalje i prešla mali trg osvetljen prošaranim sunčevim svetlom, gde je jedan čovek prodavao ruže. Prema izvanrednoj mermernoj fontani i vrteški sa razglednica, punih čuvene crnobele
~ 94 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
fotografije Roberta Duanoa snimljene ispred Hotela de Vil, na kojoj se dvoje ljubavnika ljube. Tako je, dobro, sad je bilo dosta! Ozbiljno, znala sam da je predivan i sve to, ali zar postoji gore mesto za posetu kad se posvađaš s dečkom? Kad sam ugledala još jedan par kako šeta s rukom u ruci, čvrsto sam gurnula ruke u džepove. Pariz je za ljubavnike. Nije za slobodne devojke koje su ispalili na aerodromu, izneverili za rođendan i nametnuli im predah u vezi. Ramena su mi se obesila i osetila sam kako mi odlučnost popušta. Šta sam to radila, mislila da mogu doći ovamo i zaboraviti na sve što se dogodilo? Trebalo je da ostanem kod kuće i pojedem čokolade koliko sam teška, ili popijem previše vina, ili pročitam sve njegove stare imejlove, kao što rade normalni ljudi. Ili, još bolje, sve to zajedno. Ali nisi, zar ne? Došla si jer si bila potrebna Harijet, odlučno me je podsetio glas. Jer je jednoj od tvojih najbližih prijateljica bilo teško i prva pomisao ti je bila ta da budeš uz nju, baš kao što je ona bila tu za tebe. I zato što veze dođu i odu, ali prava prijateljstva traju čitav život. Osim toga, gledaj to s vedrije strane, rekla sam sebi. Ovako barem nemam mamurluk i farmerice mi i dalje pristaju. Nakon kraće šetnje skrenula sam za ugao i nabasala na Luksemburške vrtove. Hodala sam prema fontani, a šljunak je stvarao prijatan zvuk ispod mojih sandala, i nakratko sam se odmorila na zelenoj metalnoj stolici. Prema mom vodiču, tamo su se ljubavnici Marijus i Kozet prvi put sreli u Igoovim Jadnicima. Podigla sam pogled sa stranica i upijala okolinu. Prepuna travnjaka, fontana i sa ukrasnim jezercem gde su se deca igrala brodićima, bila je to oaza spuštena usred Pariza. Malo drugačije nego okolnosti u kojima sam upoznala Džeka, razmišljala sam, prisećajući se svađe koju smo imali u onom vozu u Indiji, kad smo se prvi put videli. Kad me je izbacio sa mog ležaja, mislila sam da je grub, uobražen, neprijatan idiot - ali se, zapravo, pokazalo da je najljubazniji, najzabavniji muškarac koga sam u životu upoznala. Dobro, u redu, sad dosta o tome. Dobre ili loše misli, nije bilo važno. Danas će biti dan bez Džeka, je li tako? Zatvorila sam knjigu, ustala i povukla i Hitklifa na noge. Dakle, nastavljamo... Konačno sam stigla do reke i krenula prema jednom od mostova. Bio je krcat. Iz daljine sam videla ogradu kako svetluca na suncu i
~ 95 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
gomile ljudi kako se okupljaju. Znala sam da je u Parizu gužva u ovo doba godine, ali čak i tako, bio je gotovo zakrčen. Pokušala sam da se probijem kroz njih, izvinjavajući se na svom užasnom francuskom. Šta to svi rade? A onda, kad sam se približila, odjednom sam shvatila. Most je bio prekriven milionima katanaca. Iza sebe sam čula turističkog vodiča kako grupi turista objašnjava: ”Postoje dva mosta u Parizu sa ovim ljubavnim katancima. Par napiše oba imena na katanac i zaključa ga na mostu. Zatim bace ključ u Senu, kao simbol večne ljubavi. Ali morate biti vrlo pažljivi na koji most ćete staviti vaš katanac, jer je Pont des Arts za ljubav kojoj ste se obavezali, dok je Pont de l’Archevêché za ljubavnike.” Ljubavni katanci. Okrenula sam se da ih pogledam, u svim različitim oblicima, veličinama bojama. Na nekima su bili pažljivo ispisani inicijali, neki ugravirani, a neki nažvrljani. I najmanji prostor bio je pokriven svakako nije bilo više mesta - a ipak, parovi su ih i dalje kačili na most, pronalazeći i najsitniju prazninu. Jer takva je moć ljubavi, razmišljala sam, dok sam posmatrala par kako pažljivo zaključava svoj katanac. Možda je to glupo sujeverje, turistička zamka, koja zapravo oštećuje most težinom svih tih katanaca i samo puni džepove uličnim prodavcima. Ali nije bilo važno. To je simbolizovalo večnu ljubav i od pamtiveka su ljudi dokazivali da bi učinili sve za to. Bio to neki veliki postupak ili mali, kao što je zaključavanje katanca na mostu. Jer ljubav je nešto tako neverovatno i, jednom kad je nađeš, ne želiš nikad, nikad da je pustiš. I bum, odjednom me je pogodilo! Čitav dan sam pokušavala da ne mislim na Džeka. Da odagnam sve misli o njemu i glumim turistkinju. Ali sad su me preplavile silinom plimnog talasa: način na koji mu se uglovi smeđih očiju skupljaju kad se smeši; kako mi pleše po dnevnoj sobi samo u boksericama i izvodi glupi pileći ples uz moj album Avril Lavinj; kako je tražio da kupimo ogroman sladoled po pljusku, jer, po njemu, ima mnogo bolji ukus kad je čovek mokar. Nedostajalo mi je sve u vezi s njim; čežnja je bila gotovo opipljiva. Bože, ovo je ludo! Nisam mogla da ga zaboravim i nisam ni želela da ga zaboravim! Nagonski sam izvadila telefon i okrenula njegov broj. Srce mi je divlje lupalo dok sam čekala vezu.
~ 96 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Zazvonilo je i zadržala sam dah. Osećala sam besmislenu nervozu. ”Hej, ovo je Džek...” Njegova govorna pošta. Ispustila sam uzdah, pogođena ogromnim razočaranjem. Zaista sam želela da pričam s njim. Morala sam da pričam s njim. Slušala sam njegov snimljen glas, koji je u meni pokrenuo sva stara osećanja. ”Zdravo, Džek, ja sam. Vidi, u vezi s onim juče... žao mi je zbog svađe. Nisam želela da se raspravljamo. Nisam mislila sve ono što sam rekla... pa, jesam u tom trenutku, ali toliko sam se radovala što ću te videti, a kad nisi došao, bio je to tako veliki šok... i bila sam tako razočarana i uznemirena, i sve smo ono isplanirali, i bio mi je rođendan, a onda kad si rekao da ideš u Kolumbiju...” Sve mi je izletelo u velikoj žurbi, reči su mi padale jedna preko druge dok sam pokušavala da objasnim, da ispravim stvari. ”U svakom slučaju, sad više nije važno, jer nisi ovde, tamo si i znam da bi trebalo da napravimo pauzu, ali ja sam Engleskinja i ne znam zapravo šta to znači ili koliko dugo traje...” Zastala sam, osetivši odjednom kako mi se grlo steže, a onda sam, pošto sam progutala knedlu, prošaputala u telefon: ”Volim te, Džek, hoćeš li, molim te, da me pozoveš?” I čim sam izgovorila te reči, misli su mi odletele na prvi put kad mi je rekao da je zaljubljen u mene, na onom krovu u Udajpuru, dok je noćno nebo osvetljavao vatromet koji nam je praskao iznad glave. I kako sam, kad me je privukao sebi i obavio ruke oko mene, poželela da me nikad, nikad ne pusti. BIIP. Prenula sam se. Veza se prekinula. To je bio kraj govorne pošte. Mora da mi je ponestalo prostora. ” Cadenas?” Okrenula sam se i ugledala prodavca koji je pridržavao veliki karton sa izloženim katancima. ” Cadenas”, ponovio je, mašući time prema meni. Odložila sam telefon. Tek tada sam shvatila da sam zaboravila da kažem Džeku kako sam u Parizu. Odmahnula sam glavom. ” Non, merci.” Pogledao me je, slegao ramenima i udaljio se. Osetila sam suze kako me peckaju i brzo sam ih obrisala, a zatim pogledala preko Sene. Ipak nisam sigurna da je Odri Hepbern imala pravo.
~ 97 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Trinaesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Luvr je bio na drugoj strani reke, samo kratka šetnja preko mosta i, dok sam prolazila kroz veliki lučni prolaz, osetila sam kako mi se raspoloženje blago popravlja. Iako mi se ljubavni život izgleda raspadao, zadivila me je ta nekadašnja veličanstvena palata. Dok sam stajala u dvorištu, podigla sam glavu i pogledala oko sebe na elegantnu arhitekturu nasuprot savremenoj staklenoj piramidi koja se izdizala u centru. Zgrada je zaista neverovatna. A još neverovatnija je umetnička zbirka u njoj. Ili je barem tako tvrdio moj vodič. Nije da znam mnogo o umetnosti. Verovatno, kao i većina turista, samo sam znala da je to dom Leonardove Mona Lize. Ipak, skrenuće mi misli sa briga. Na kraju krajeva, ne možeš boraviti u Parizu, a da ne odeš u Luvr. Ispravka: Očigledno možeš! Nakon što sam strpljivo, beskonačno dugo stajala u redu, konačno sam ušla u staklenu piramidu i spustila se pokretnim stepenicama do sale za prodaju karata, da bi mi žena na blagajni saopštila kako postoji problem. Ne puštaju pse. Čak ni tako slatku kobasicu kao što je Hitklif. I zato nisam imala izbora, već da se okrenem i ponovo se popnem. O dobro, ionako nikad nisam razumela što se diže tolika buka oko Mona Lize. Mislim, zašto je tako čuvena? Nije nešto naročito privlačna, niti je nešto posebno. Ali pretpostavljam da bi se moglo reći isto i za većinu takozvanih slavnih ljudi današnjice. Možda da je ekipa iz serije TOWIE 14 živela u Da Vinčijevo doba, i njihovi portreti bi visili u Luvru. Napolju sam sela na rub fontane i izvadila vodič. U redu, šta sad? Pregledala sam još nekoliko muzeja, ali izgleda da ni ostali nisu prihvatali kućne ljubimce. Pretpostavljam da sam uvek mogla poći u šetnju; park Tiljeri izgledao je veoma upečatljivo, razmišljala sam, gledajući preko njega kako se proteže daleko u daljinu sa podšišanim travnjacima i klasičnim kipovima. To će biti promena u odnosu na našu uobičajenu šetnju po lokalnom parku, pa nazad kući. ”U redu, hajdemo, maleni!” Pozvala sam rukom Hitklifa, koji je zadremao u hladu. ”Idemo u šetnju!” Oduševljenje ravno nuli. Čak ni mahanje repom. Mada, da budem iskrena, nisam ga krivila. I sama sam
TOWIE: Skraćeno od The Only Way Is Essex, što je nagrađivana britanska televizijska serija čija radnja je smeštena u engleskom gradiću Brentvudu. (Prim. prev.) 14
~ 98 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
bila pomalo umorna, jer smo čitavog prepodneva šetali. Osim toga, da budem iskrena, posle događaja na mostu, izgubila sam polet. Takođe sam bila i malo gladna. Tek što sam to pomislila, primetila sam kako ljudi jedu i piju za stolovima ispod lučnih prolaza u Luvru. Kratko sam posmatrala kako konobari u odelima lete tamo-amo noseći poslužavnike koji su, čak i sa ove razdaljine, izgledali ukusno. Stomak mi je zakrčao. Nisam uopšte doručkovala. Bacila sam pogled na sat. I bilo je skoro vreme ručka. Oklevala sam. Bila sam sigurna da je stvarno skupo, da ne spominjem, potpuno rezervisano, i verovatno me, ionako, ne bi pustili s psom. Pored toga, bila sam potpuno švorc i trebalo je samo da kupim sendvič negde. Ustala sam. Da, to je bilo mnogo razumnije. Upravo je tako trebalo da uradim. ”Želite li da vas odvedem do vašeg stola?” Dok sam stajala na ulazu u restoran, obratila mi se visoka, besprekorno obučena šefica restorana, koja je izgledala kao supermodel. Stavila je jelovnik podruku i pozvala me da pođem za njom. ”Hvala.” Nasmešila sam se i požurila dok smo prolazile kroz dugačku lepo uređenu terasu restorana, sa kamenom lučnom tavanicom i raskošnim dekorom. Dakle, dosadno je biti razuman, zar ne? Čitav život bila sam razumna i, verujte mi, to je potpuno precenjeno. Onih nekoliko puta kad sam uradila nešto nagonski, kao kad sam uskočila u avion za Indiju ili voz za Pariz, sve je bilo mnogo, mnogo, kako da se izrazim, zanimljivije. Osim toga, kako sam mogla odbiti? Naročito kad sam otkrila da primaju kućne ljubimce i da mi ne treba rezervacija. Pa, bila bih nepristojna da tu nisam ručala. Model - šefica restorana pokazala mi je najlepši sto, s pogledom na staklenu piramidu. Pogled je oduzimao dah. Zapravo, verovatno se mogao meriti sa najsavršenijim pogledima na svetu. Savršen za posmatranje ljudi, što mi je oduvek bila omiljena razonoda. Dok sam sedela na tapaciranoj bež fotelji, upijala sam sve kao sunđer. Svuda oko mene, imućni ljudi pili su vino i jeli sićušne količine hrane, predivno poređane na velikim belim poslužavnicima. Konobari
~ 99 ~
Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
su prolazili, ulazili i izlazili, na onaj predusretljiv, a ipak neupadljiv način kako samo konobarima u skupim restoranima uspeva. U pozadini su se čuli zvuci zveckanja srebrnog posuđa o porcelanske tanjire i žamor glasova, dok je miris skupocenog parfema ispunjavao vazduh. Osećala sam se kao onda kad sam jednom dobila neočekivani premeštaj u prvu klasu u avionu. Bila je to prava sreća; avion je očigledno bio pun, a ekonomska klasa prebukirana, ali prvi put sam za to čula kad sam se ukrcavala, sva pregrejana i oznojena, i natovarena torbama za kupovinu, a stjuardesa je bacila pogled na moju kartu i rekla mi da skrenem levo. Skrenite levo! Tako mala, bezopasna fraza, ali tek tada sam otkrila kakve različite svetove levo i desno predstavljaju. Kao da sam ušetala u Narniju. Ravni kreveti, perjani jorgani i prave-pravcate slavne ličnosti u pidžamama sa obe moje strane. Ne samo to, već sam se odjednom pretvorila i u madam. Kao: ”Da li bi madam želela još šampanjca?” ”Želi li madam da joj se pripremi krevet?” ”Želi li madam još jednu čokoladicu?” Naravno, sve to vreme osećala sam kako su svi znali da sam lažnjak i zapravo ne pripadam tamo i kako će mi stjuardesa svakog trenutka oteti besplatan šampanjac iz ruke, svući sa mene pidžamu i oterati me nazad u ekonomsku. Pomalo kao sada, razmišljala sam, kad se pojavila otmeno odevena konobarica i pitala me šta želim da poručim. Bila sam tako zauzeta upijanjem okoline da nisam ni proučila jelovnik. Bacila sam kratak pogled i pokušala da ne prebledim od cena pod njenim prodornim pogledom. Kad smo već kod toga, sve je zvučalo divno. Trudila sam se da izgledam kao da ovako ručam svaki dan, a ne da sedim za svojim stolom sa kesicom čipsa i činijom humusa, pa sam poručila omlet veoma zvučnog naziva. Nema veze. Ješću pahuljice nedelju dana kad se vratim u London. ”A za piće?” Spremila sam se da kažem - samo vodu, hvala - kad sam se zaustavila. Čekaj, u Parizu sam. U superstilizovanom kafeu s pogledom na Luvr. Voda tu nije bila primerena. ”Čašu šampanjca, merci”, odgovorila sam, i osetila se pomalo dekadentno. Nisam čak ni pogledala cenovnik. Ko ga šiša. Nisam ništa drugo ni pila sem kafe i šampanjca u poslednjih dvadeset četiri sata - što bih sad
~ 100 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
to menjala? Vratila sam jelovnik i pokušala da ne mislim na moju kreditnu karticu, koja mi je, verovatno, bila na izdisaju u torbi. Konobarica je klimnula glavom i nestala. Pogledala sam u ženu koja je sedela za stolom preko puta mene. U torbi luj viton pored sebe imala je psića i ja pogledah u Hitklifa sklupčanog ispod stola. Zamislila sam se... Ne, nisam mu to mogla uraditi. Možda sam pokušavala da se prilagodim francuskom načinu života, ali to bi ipak bilo previše. Osim toga, Hitklif bi me zamrzeo do kraja života. Umesto toga, spustila sam moju nefirmiranu torbicu na stolicu pored sebe i izvadila svežanj ljubavnih pisama iz stana madam Dimo. Sinoć sam zaspala čitajući Henrijevo pismo, ali sada, gledajući datum na poštanskim markama, posegla sam za sledećim. Rukopis je bio isti. Sigurno je bilo ponovo od Henrija. Izvadila sam ga iz koverte i odmotala sa iščekivanjem. Pitala sam se šta se dogodilo. Je li mu naklonost bila uzvraćena? Je li otišla u džez klub sa njim? Znala sam da se zaljubila u njega - pisala je o tome u pismu koje nije nikad poslala - ali kako je sve počelo? Kako su oni počeli? Treperila sam od uzbuđenja. Među prstima mi je ležao čitav drugi svet i već sam osećala kako klizim u prošlost, u drugo vreme, drugi Pariz... Najdraža Emanuela, Bio sam tako srećan kad sam dobio tvoje pismo i što si prihvatila moj poziv, tako mnogo da priznajem da sam ga pročitao nekoliko puta. Omiljeni deo mi je bio kad si napisala da je i tebi naš susret u kafeu bio nezaboravan, baš kao i meni, mada mi je teško da u to poverujem. Ja sam samo običan momak s malo sreće, iz Bruklina, ali ti... ti si nešto posebno. Mislim da nikad neću zaboraviti kako si izgledala kad smo plesali, s mojom rukom oko tvog struka, tvojom na mom ramenu, dok smo se gledali pravo u oči. Izgledala si tako lepo u svilenoj haljini i tako si predivno plesala. Svi muškarci u prostoriji su mi zavideli, mada nikog drugog nisam ni primećivao, jer nisam skidao pogled sa tebe. Želeo sam da veče traje zauvek, da satovi stanu i vreme se zaustavi. Želeo sam da muzika nikad ne prestane da svira, a mi da se večno vrtimo po plesnom podijumu.
~ 101 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
I u mom srcu uvek i hoćemo... Kasnije si mi saopštila vest da ne smemo biti ponovo viđeni zajedno. Rekla si mi da to tvoja porodica neće odobriti, ako saznaju za mene. Govorila si o društvu i tradiciji, pravilima koja se moraju poštovati i predstavama koje se moraju održavati. Ipak, takođe si pričala o svojoj potajnoj želji za slobodom. O tome da budeš iskrena prema sebi. Da slediš svoje srce kuda god te odvede. Toliko toga sam želeo da ti kažem, ali nisam mogao da nateram sebe da izgovorim, pa sam jednostavno slušao. Ali nemoj biti u zabludi, moje ćutanje nije značilo slaganje. Moraš to da znaš! Baš kao što sad moram da ti postavim jedno važno pitanje. Ako ćeš slediti srce, najdraža, smem li se usuditi da se nadam da će te ono dovesti do mene? H.
~ 102 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Četrnaesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
”Rubi?” Isprva nisam podigla pogled. Nije bilo moguće da mene neko zove. Tu me niko nije poznavao. Izgubljena u svetu Henrija i Emanuele, nastavila sam sa čitanjem pisma, upijajući reči. Sve dok, nekoliko trenutaka kasnije, nisam neodređeno postala svesna nečijeg prisustva i ugledala advokata Gzavijea. ”To si ti!” Skočila sam kao oparena. O, sranje! Nagonski sam pritisnula pismo na grudi. ”Oprosti, nisam hteo da te uplašim!” Nasmešio mi se u znak izvinjenja. ”Ne, sve je u redu.” Trudila sam se da zvučim opušteno dok sam petljala oko sebe, presavijala pismo i pokušavala da ga zavučem na krilo ispod stola. Brzo sam ga pokrila salvetom. ”Imao sam sastanak.” Pokazao je na grupu muškaraca u odelima koji su ustajali od stola i oblačili sakoe. ”Pogledao sam ovamo i pomislio kako sam siguran da znam tu devojku.” Mahao je prstom i skupio oči, od čega mu se stvorila duboka bora na čelu, prodorno me gledajući. Očigledno je samo hteo da me pozdravi, ali odjednom sam se osetila veoma nesigurnom. ”O, da, ja sam.” Nelagodno sam se osmehnula. Nije u pitanju bilo samo pismo; zaboravila sam kako dobro izgleda i, ovako suočena s njegovom blizinom, sva sam se usplahirila. I zajapurila. Kao da je neko pojačao temperaturu za dvadeset stepeni. Dohvatila sam jelovnik i počela da se hladim kao što je mama radila kad je imala napade vrućine. ”Smeta li ti da...” Pokazao je na praznu stolicu preko puta mene. O bože, pridružiće mi se! Stomak mi je poskakivao gore-dole kao otkucaji srca na monitoru. Neka vrsta panike pomešane sa nečim što je podsećalo gotovo na blago ushićenje. ”Ne, naravno da ne.”
~ 103 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Pa, ne sedi se svakog dana u kafeu sa zgodnim Francuzom, zar ne? To je tema za ljubavne romane. Onakve kakve ja pišem. Samo što ovog puta nije bila izmišljotina - već zapravo stvarnost. Naravno, u mom romanu bi se moja junakinja i Francuz na kraju ludo zaljubili i završili u krevetu i - naglo sam ukočila maštu. Uostalom, kao što sam rekla, veoma je velika razlika između mašte i stvarnosti. Gledala sam kako se Gzavije pozdravlja sa elegantnim muškarcima, a zatim je seo preko puta mene. Hitklif se izmigoljio ispod stola i počeo sumanuto da mu njuška oko članaka. ”Imam mačku, treba li da se brinem?” U očima mu je sevnuo osmeh. ”Mislim da možeš biti miran.” Nasmešila sam se i malo se opustila. ”Dobro.” Osmehnuo se. ”Ne želim da se popiški na mene.” ”To radi samo kad nekog voli” našalila sam se, a zatim brzo ukorila sebe. Šta ja to radim? Flertujem? ”Pa, onda sam siguran da sam bezbedan”, klimnuo je glavom polupodrugljivo. ”Veoma sam nedopadljiv.” Ne, naravno da nisam flertovala. Samo sam bila ljubazna. Zaljubljena sam u Džeka. Koji te je ispalio na aerodromu, podsetio me je glas u glavi. Konobarica je stigla sa mojim pićem i žedno sam otpila. Mehurići su mi se penušali uz nepce. Bože, kakav dobar ukus! ”Obično ne pijem šampanjac za ručkom”, žurno sam rekla, čim sam primetila da me Gzavije posmatra. Pa, nisam želela da pomisli kako sam neka stara pijandura. ”Zašto da ne?” Nasmešio se i, uprkos sebi, morala sam da mu uzvratim. ”Francuzi kažu da je dan bez vina kao dan bez sunca. Šampanjac je samo vino sa mehurićima.” Počinjao je zaista da mi se sviđa francuski način razmišljanja. Otpila sam još jedan gutljaj, uživajući u šuštanju ledeno hladnih mehurića, koji su mi se spuštali do praznog stomaka. ”Dakle, jeste li saznali nešto više o stanu madam Dimo?” pitala sam, ohrabrena šampanjcem. ”Šta ima da se otkrije?” Nezainteresovano je slegao ramenima. ”Bogata starica imala je tajno boravište, pa šta? Plaćala je stanarinu, porez, sve je bilo u redu.”
~ 104 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Da, ali zar ti nije čudno što je to radila?” ”Viđam mnoge čudne stvari u svom poslu, znam da ne treba postavljati previše pitanja.”Zastao je da me pogleda, namrštenog čela. ”Mislim da je veća zagonetka što lepa mlada žena ruča sama u Parizu.” Osetila sam kako rumenim pod njegovim pogledom. ”Harijet radi”, objasnila sam, ”pa sam pomislila da malo istražujem i razgledam.”Mahnula sam vodičem kao dokazom. ”Danas joj nije potrebna tvoja pomoć?” O, sranje, zaboravila sam da me je Harijet predstavila kao asistentkinju! ”Ne, uf, ne danas, radim honorarno!” odgovorila sam neodređeno i otpila šampanjac. ”Odlično, ako ti je potreban turistički vodič, znam najboljeg u gradu.” ”Zaista?” ”Mislim da mi je tu negde njegova posetnica...” Izvadio je novčanik iz džepa na grudima i iz njega karticu. Kad mi je dodao, pročitala sam ime. Mesje Gzavije Moro. ”Ali to si ti!” Zbunjeno sam ga pogledala. ”Ali naravno!” Osmehnuo se. Morala sam da se nasmejem i nakratko me je posmatrao pre nego što se uozbiljio. ”Sad, kao tvoj vodič, moram da ti dam najvažniji savet”, izjavio je ozbiljno. Prestala sam da se smejem. ”Kakav?” ”Baci tu knjigu!” ”Šta? Ne mogu!” pobunila sam se. ”Tek sam je kupila!” ”Ali ne treba ti!”, jednostavno je rekao. ”To nije način za razgledanje Pariza. Ništa vredno nije zabeleženo na stranicama te knjige.” ”Ali tu su sve znamenitosti i maršrute!” Otvorila sam knjigu i pokazala mu. Odmahnuo je glavom, uzeo je od mene, zatvorio i spustio na sto između nas. ”Grad čuva ono najbolje za sebe. Sve je sakriveno. Na tebi je da to otkriješ.” Mahnuo mi je da se približim i, kad sam to uradila, nagnuo se napred i prineo usta mome uhu. ”Veruj mi”, šapnuo je, i osetila sam njegov topao dah na obrazu. ”Pariz je pun tajni!”
~ 105 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Madam, mesje?” Poskočila sam, preplašena, kad nas je konobarica prekinula donevši mi hranu. Potpuno sam zaboravila na to. Izgubila sam apetit i osećala se prilično ošamućeno. I, odjednom, krajnje krivom. Bila sam tu, u lepom kafeu u Parizu i pila šampanjac sa veoma zgodnim Francuzom. Sve je bilo potpuno nevino, ali ipak... ”Nisam sama, sama”, rekla sam iznenada, osećajući da moram to da raščistim. ”Imam dečka.” Gzavije se namrštio. ”I pušta te da dođeš u Pariz bez njega?” ”Morao je da radi”, odgovorila sam ubeđujući sebe koliko i njega. ”Mora da je neki veoma važan posao.” Osetih ubod sumnje. Malopre na mostu nije mi više bilo važno ko je kriv, a ko je u pravu. Tog trenutka više mi nije bilo važno što se Džek nije pojavio, niti to što sam bila povređena i uzrujana. Čak me više nije bilo ni briga za glupu svađu. Kad sam videla sve one katance, shvatila sam koliko volim Džeka i koliko mi nedostaje. Tog trenutka samo mi je to bilo važno. Ali sad me je Gzavijeova primedba pogodila u živac. ”Posao se nikad ne stavlja ispred zadovoljstva”, nastavio je, uporno me gledajući plavosivim očima i zatim je slegao ramenima. ”Ali možda je to francuski način.” ”On je Amerikanac”, odgovorila sam. ”A, dobro, to onda sve objašnjava.” Kratko me je posmatrao, a onda se nasmešio. ”Veoma hrabar čovek!” ”Hrabar?” ”Pustio te je da dođeš u Pariz bez njega.” Osetila sam kako crvenim i posegla sam za još jednim preko potrebnim gutljajem šampanjca, samo da bih shvatila kako sam popila sve, a hranu jedva dotakla. Spustila sam čašu koja je odjednom nestala, a pojavila se druga, sa još jednom za Gzavijea. ”Kao čarolija”, odgovorio je na moj izraz. Pogledi su nam se sreli. Nagnuo se napred i kucnuo čašom o moju. ”Za sunčan dan!” Otpila sam ledeni šampanjac. Znala sam da ne treba; jedna čaša mi je bila dovoljna. Već sam bila pripita. Ali bilo bi nepristojno da je ne popijem. Osim toga, nisam radila ništa loše. Džek je mene ostavio na
~ 106 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
cedilu, sećate se. Da se ukrcao na onaj let, ne bih čak ni bila ovde u Parizu, a kamoli pila šampanjac sa Gzavijeom. Oštro brujanje telefona prekinulo mi je razmišljanje i Gzavije se javio. Govorio je na brzom francuskom, a zatim prekinuo. ”Izvini, zahtevni klijenti.” Nasmešio se i gurnuo telefon nazad u džep. ”Bojim se da moram da te napustim i vratim se u kancelariju.” Iskapio je čašu i ustao. I ja sam se spremila da uradim isto, ali brzo mi je rukom dao znak da ne ustajem. ”Ostani i uživaj u hrani!” rekao je, misleći na moj zaboravljeni omlet, ”i zapamti, ako ti zatreba turistički vodič...” Pokazao je na svoju posetnicu, koja je još ležala na stolu. ”Hoću, hvala”, osmehnula sam se, zahvalna što nisam morala da ustanem. Osećala sam priličnu vrtoglavicu. ”Zadovoljstvo mi je”, rekao je i pružio svoju kreditnu karticu konobarici. ”Ne, molim te, dozvoli...”, zaustila sam, ali odmahivanjem je odbio moje protivljenje. Posmatrala sam ga dok je izlazio iz restorana, koračajući preko dugačke terase kao model na pisti. Razne žene za drugim stolovima prestale su da pričaju i jedu da bi ga ispratile pogledom dok je prolazio pored, a zatim su pogledale u mene sa mešavinom radoznalosti i zavisti. Osećajući njihove poglede na sebi, vratila sam se hrani i posegla za salvetom, kad sam se setila pisma još sakrivenog na mom krilu i Henrijeve iskrene molbe. Pažljivo sam ga vratila u kovertu i izvadila sledeće. Morala sam da znam šta se desilo posle toga. Je li Emanuela izabrala ljubav umesto tradicije? Ili su se njena porodica i društveni položaj isprečili između njih? Moja draga Emanuela, Ne umem da opišem kako sam se osećao kad sam otvorio tvoje pismo, u kojem si mi priznala svoja prava osećanja prema meni. ]a, pisac, ostao sam bez reči! Pre nego što sam te upoznao, verovao sam kako je moj život ovde u Parizu dobar. Bio sam zadovoljan ulogom posmatrača u životu, da pišem o onome što vidim, a ne o onome što osećam. Tek sad shvatam da sam kroz život hodao kao kroz san. Živeo sam život bez smisla. Život bez strasti. Sad zaista znam kako je biti živ, a to znači biti pored tebe. Jesam li rekao previše? Plašim li te dubinom svojih osećanja? Znam da sam samo siromašan pisac iz Amerike, a ti potičeš iz jedne od najboljih
~ 107 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
i najstarijih francuskih porodica. Potpuno smo različiti, a ipak, na tako mnogo načina, veoma slični. Zajedno bismo živeli život kakav želimo, a ne onaj koji nam tvoja porodica nameće. Ipak, iako se bunim kao ljutiti mladić, učinio bih sve za tebe i zato, naravno, pristajem na tvoj zahtev. Biće mi teško da se sastajemo samo u tajnosti tvog stana. Želim da vičem šta osećam sa krovova i plešem s tobom na ulicama, ali učiniću sve da ne ugrozim ovo što imamo. Želim samo da budem s tobom, Emanuela! Volim da gledam kako uvijaš kosu oko prsta kad si duboko zamišljena i kako ti se stvaraju rupice na obrazima kad se smešiš. Volim da te slušam kad uzbuđeno pričaš o svom voljenom baletu i pevaš uz moje omiljene džez ploče, iako zaboraviš poneku reč. Čak volim i način na koji me zadirkuješ zbog mog užasnog francuskog. Ima toliko stvari o kojima bih mogao da ti pišem, toliko toga želim da ti kažem. Zarobila si mi srce i oplemenila dušu. Ali znaj samo ovo, dušo. Možda nisam bogat, ali, da je moja ljubav prema tebi valuta, bila bi najbogatija žena na svetu. Tvoj voljeni, H.
Oči su mi se neočekivano ispunile suzama. Biti tako voljena. Kakva velika ljubav. Zamišljala sam ih kako zajedno plešu, s njegovom rukom na njenom tanušnom struku dok se vrte po plesnom podijumu. Sigurno su bili predivan prizor, Emanuel sa dugom crvenom kosom i svilenom haljinom, i Henri, privlačan Amerikanac. Barem sam zamišljala da je zgodan - naravno da nisam imala pojma kako je izgledao, ali bila sam sigurna da je izgledao lepo baš kao što je pisao. Ali u tome je čarolija pisanja. Kad sam ponovo pročitala njegove opise i emocije, to više nisu bile samo reči na papiru; postali su dvoje ljudi koji su oživeli od pre više od sedamdeset godina. Postali su siromašan Amerikanac koji voli džez i pisanje, i prelepa, bogata Parižanka koja ga zadirkuje zbog užasnog francuskog. Stvarni ljudi, sa pravom ljubavnom pričom. Ljubavnom pričom koja je morala biti tajna iz straha od porodične odmazde. I tu priču želela sam da nastavim. Pažljivo sam uvukla pismo nazad u svežanj i upravo sam se spremala da izvučem sledeće, kad mi pažnju odvuče neko zujanje ispod
~ 108 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
salvete na stolu. Na tren sam znatiželjno zurila, a onda mi je odjednom srce poskočilo. Moj telefon vibrira! Mora da je Džek! Zgrabila sam ga. Ali umesto Džeka, bila je Harijet. Osetila sam razočaranje. A onda sam sam se smesta pokajala. ”Gde si?” pitala je. ”U Luvru.” ”O, divno! Zar nije neverovatno?” ”Da, prelepo!” Klimnula sam glavom, dok sam upijala zadivljujući pogled preko dvorišta. ”Naročito mi se dopada Krunisanje Napoleona Žaka Luja Davida. Tako veličanstvena slika i zapanjujuće pojedinosti, slažeš li se?” ”Uf, mislim da to nisam videla”, odgovorila sam neodređeno. Bešika me je bolela od svog tog šampanjca. Morala sam u toalet. Ostavila sam omlet i sakupila stvari. ”O, dobro, nema veze, uvek postoji drugi put”, brzo me je ohrabrila, ”u svakom slučaju, pozvala sam da ti kažem da moja kompanija večeras pravi godišnju letnju zabavu. Bićeš mi pratilja.” ”O, hm, sjajno!” Da budem iskrena, nisam baš bila raspoložena za zabavu, ali nisam želela da je razočaram. ”Zabava je upravo ono što nam obema treba”, izjavila je. ”Sjajno!” ponovila sam bezvoljno. Zaglavila sam telefon ispod uha, uhvatila Hitklifov povodac i krenula na sprat do toaleta. ”Odlično! Pa, vidimo se onda kasnije - o, i pre nego što zaboravim, postoji pravilo oblačenja.” ”Je li?” Srce mi je stalo. O bože, mrzim ta pravila! Uvek ih pogrešno shvatim. Mislim, šta tačno znači elegantno opušteno? ”Ne brini, ovo je lako!” Otvorila sam vrata ženskog toaleta. ”Pariski šik.” U tom trenutku u ogledalima iznad umivaonika ugledala sam odraz devojke raščupane kose u razvučenim helankama i shvatila, sa zakasnelim užasom, da: A) To sam ja. B) Za samo nekoliko sati biću na zabavi u svetskoj modnoj prestonici.
~ 109 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
C) Zaboravite na pariski šik, moje pravilo oblačenja je ”Zgužvana rasparenost”. ”Harijet?”, jauknula sam. Ali već je prekinula vezu. O, bože!
~ 110 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Petnaesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
U redu, duboko diši! Ponovo napolju, spustila sam se na ivicu fontane i pokušala da se usredsredim na disanje. Baš kao što su me učili na onom jednom času joge, na koji sam otišla onda u Indiji. U stvari, samo sam to i naučila, jer sam bila potpuno beznadežna u zauzimanju položaja. Mada nisam sigurna da je moj učitelj joge imao na umu ”modnu krizu u Parizu”, kad nas je učio o značaju drevne sanskritske veštine pranajame, ili ”daha života”. Dok sam duboko udisala i izdisala, pogledala sam oprezno oko sebe. U redu, svi znaju da Francuskinje imaju stil da ti voda potekne na usta. Ali ne može biti tako teško obući se kao Francuskinja, zar ne? Mislim, daj! Nije to nauka o raketama! Proučavala sam žene koje su prolazile pored mene i nije bilo teško razlikovati Parižanke od turistkinja. Dok su ove druge tumarale unaokolo u patikama i šortsu, noseći na sebi nespojive boje i šare, i zabrinjavajući broj slojeva odeće koja, niti laska, niti pristaje, domaće žene su u prolazu odisale stilom. Vitke, doterane, sa savršeno usklađenim bojama, i sve to tako, naizgled, bez mnogo truda. I još nešto: možda ne znam mnogo o modi, ali prepoznajem firmiranu torbicu kad je vidim i nikad pre nisam videla da ih toliko šetaju unaokolo. U Parizu, činilo se da su berkinke 15 češće od kesa iz Teska. Bacila sam pogled na svoje odabrane modne dodatke - iznošen ranac koji je u Londonu izgledao savršeno dobro, ali ovde je delovao grozno - i osetila sam kako mi se stomak steže. Bila sam beznadežna. Nisam nikako mogla da se takmičim. Jednostavno nisam imala ono što je bilo potrebno. Okrenula sam se Hitklifu, koji je sedeo u hladovini i osmatrao postojanu reku pasa koji su paradirali sa stilskim okovratnicima i uparenim uzicama. Nešto u načinu na koji ih je gledao i njušenju vazduha navelo me je da se zapitam oseća li se i on isto. Ozbiljno, nisam imala ništa da obučem. I to ne u onom uobičajenom smislu, ormar mi kipi od savršeno lepe odeće, ali ništa mi se od toga ne nosi. Stvarno sam imala samo putnu 15
Legendana torba francuske modne kuće Ermes. (Prim. prev.)
~ 111 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
torbu punu izgužvane odeće, uglavnom majice i helanke, sve rasparene, a neke možda i sa flekama. Na trenutak sam pomislila da odustanem i povučem se, ali sam se brzo pribrala. Nisam mogla i nisam htela da izneverim Harijet. Ostavljanje ljudi na cedilu bila je Džekova jača strana, zar ne? Osim toga, Harijet je imala pravo: žurka će nam obema neizmerno prijati. I tako, ohrabrena dvema čašama šampanjca, duboko sam udahnula, odagnala strahove i sumnje i ustala. Ja, Rubi Miler, krenula sam u kupovinu odeće. Nastavila sam s tim pozitivnim stavom duž čitavog Bulevara Hausman, u kome se prema mom vodiču nalazila čuvena robna kuća o kojoj mi je Harijet pričala. Nije bila mnogo udaljena od Luvra i čitavim putem izgovarala sam svoje afirmacije. Samo da nešto raščistimo, nisam baš takav tip osobe. Ne vežbam jogu, nemam magnete na frižideru sa nadahnutim citatima, a onaj jedini put kad sam pokušala da meditiram, probudila sam se hrčući. Ali čitala sam nedavno o njima u onim lajfstajl blogovima, a u ovakvom trenutku probala bih bilo šta. 1) Samouverena sam u uspešnom rešavanju životnih problema... na primer, da pronađem nešto u čemu mi guzica neće izgledati preveliko. 2) Budućnost je dobra, iščekujem je sa nadom i srećom... i malu crnu haljinu u kojoj izgledam čarobno i moderno. 3) Prevazilazim svaku vrstu stresa... i prekrasan par visokih potpetica u kojima zaista mogu da hodam. Opa, pa ovo zaista deluje! U stvari, dok nisam stigla do svog odredišta, osećala sam se prilično samouvereno - sve dok me nije dočekala najveća robna kuća koju sam u životu videla. Zapanjeno sam stajala, ukočena, na pločniku. O, sranje, za mene je to bio sasvim novi nivo kupovine. Tada sam se setila afirmacija i sabrala se. Samouverena sam u rešavanju životnih problema, zar ne? Biće sve u redu. Samo ću ući i zgrabiti prvih nekoliko komada i izaći ću već za pola sata. Nisam imala razloga za brigu. I, pošto sam podigla Hitklifa, uputila sam se do najbližeg ulaza i odvažno zakoračila u okretna vrata. Ništa lakše. Unutrašnjost zgrade bila je prosto zapanjujuća, sa neverovatnom art deko arhitekturom i prelepom vitražnom kupolom. Sve je bilo svetio i sjajno, sa firmiranim prodavnicama, mermernim podovima i
~ 112 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
prekrasnim stepenicama. Takođe je bilo krcato kupcima. Pomislite samo na rasprodaju u Harodsu, a onda to pomnožite sa stotinu. Čvrsto držeći Hitklifov povodac, uspela sam da pronađem pokretne stepenice i popela se do sprata sa ženskom garderobom. Bio je ogroman. Suočena sa stotinama rafova sa odećom i različitim kreatorima, osetila sam blagu vrtoglavicu i to ne samo zbog šampanjca. Ali ostala sam fokusirana. Samo sam želela nešto veoma jednostavno i moderno. Nešto veoma francuski. Znate, nešto šik i galski. Mislim, daj, koliko teško ovo može da bude? Pišem knjige. Imam hipoteku. Putovala sam sama vozom kroz Indiju. Ja ovo mogu. Samo nekoliko trenutaka kasnije ugledala sam ono pravo: prugastu bretonsku majicu. Šta bi moglo biti francuskije od toga? Brzo sam je skinula sa vešalice i uparila sa klasičnim parom crnih pantalona. Vidite, to će izgledati savršeno! Oduševljena time koliko je lako, nisam odolela beretki u istom stilu i samouvereno sam zaronila u garderobu. Ozbiljno, sva ta halabuka oko toga da su Francuskinje rođene sa neverovatnim osećajem za stil koji se ne može naučiti. Mislim, iskreno, kakva gomila gluposti! Okrenula sam se da se pogledam u ogledalu - i ustuknula od svog odraza. O bože, ne da nisam izgledala kao Francuskinja već sam izgledala potpuno smešno! Samo mi je još falio bicikl i vezica luka. Brzo sam se presvukla i izronila napolje. U redu, možda je za mene ovo bio prevelik zalogaj, pokušala sam da trčim pre nego što sam prohodala. Možda je trebalo da počnem sa osnovama. Lutala sam između raznih rafova sa odećom, razgledala i trudila se da izgledam kao da zapravo znam šta tražim. Prodavačica mi je uhvatila pogled i obratila mi se na francuskom. Prilično sam bila sigurna da me je pitala: ”Mogu li da vam pomognem?” Pa, ili to, ili: ”Šta, za ime sveta, to imate na sebi?” Opredelila sam se za prvu varijantu. ” Oui, merci”, počela sam, a onda sam, pošto sam shvatila da je to sve što znam, nastavila na engleskom: ”Tražim haljinu.” Pa, koliko sam još mogla da uprostim? ” Une robe?”, ponovila je. O bože, pomislila je da mi treba kućna haljina. I Džek to slično zove. ” Non, haljina”, odgovorila sam, odmahujući glavom, uz blago mlataranje rukama da pokažem kako mislim na haljinu do kolena. Klimnula je glavom. ” Oui, une robe” i pokušala je da me odvede na drugu stranu.
~ 113 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
O bože, kakva sramota, znala sam da je trebalo da budem pažljivija na časovima francuskog. ” Non, haljina!” ponovila sam, odmahujući glavom. Prodavačica je izgledala zbunjeno dok smo nekoliko puta kretale i vraćale se, kao u igri pingponga, sve dok konačno nisam odustala, neizmerno se izvinjavajući: ” Pardonnez-moi, ja... uf... oh, koliko je samo sati! Moram da idem...” i brzo sam odjurila na drugo odeljenje. Pa to je to, bila sam osuđena na propast. Mislim, nema ništa osnovnije od haljine, zar ne? Shvativši odjednom da sam okružena stolovima, na koje je nekoliko prodavačica slagalo jarko šarenu svilu, ukopala sam se u mestu. Naravno! Zašto se ranije nisam toga setila: marame!. Šta može biti jednostavnije od marame? Ili francuskije? Uzbuđeno sam pojurila ka stolovima. Činilo se da svaka žena u Parizu nosi po jednu; očigledno je to bio obavezan modni dodatak, čak i leti. Skupe svilene, Ermesove, šarene, one pletene: imali su ih u svim mogućim bojama, svih materijala i cena, čak i onih koje su se uklapale u moj budžet. Žurno sam zgrabila pune ruke i otrčala do garderobe. Šta bi bilo lakše nositi od marame? Smesta ću izgledati šik i galski! Kao Katrin Denev, ili Žilijet Binoš, ili neka druga prelepo stilizovana Francuskinja koja jednostavno ima ono je ne sais quoi! 16 Ushićeno sam uzela prvu maramu, od predivnog jarkocrvenog satena i počela sam da je obavijam oko ramena. E sad, kako to rade Francuskinje, na njima to uvek izgleda tako lako? Namrštila sam se na sebe u ogledalu. Hmm... ne, nije izgledalo sasvim dobro, čekajte, možda ako samo ovo... Zavrtela sam se iza zavese, kao derviš, uhvatila krajeve i jače ih zabacila. Da, tako je izgledalo mnogo bolje. Zatim, možda da je vežem u čvor ovako... Zapravo, kad malo bolje razmislim, možda i ne, tako je u stvari malo previše čvrsto. Pokušala sam drugačije, ali iz nekog razloga marama kao da se uvezala još čvršće. Čekajte, mora da sam je vezala na pogrešan način, mora da je obrnuto. Ali sad nije htela da se olabavi; u 16
Franc: Ne znam šta. (Prim. prev.)
~ 114 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
stvari stiskala me je sve jače. Osetila sam blagu paniku. Kao da sam ostajala bez daha, kao da mi je presecala dovod vazduha. Prodavačica mi je rekla nešto na francuskom kroza zavesu i uspela sam samo da prograkćem: ” Oui, c’est bon.” Barem sam to pokušala da izgovorim, ali zvučalo je promuldo, kao da me neko davi. A tako je i bilo. Davila me je marama. Odjednom sam zamislila kako će me pronaći zadavljenu u garderobi, kao žrtvu neke erotske seksi igre koja je pošla po zlu. Možete li to da zamislite? Osetila sam užasan strah. O bože, šta će mi roditelji pomisliti? Mama više nikad neće moći da pogleda komšije u oči. Bilo je dovoljno kad su prvog komšiju Pitera uhvatili kako nije provukao teglu pesta 17 kroz skener u Tesku. Misli su mi odlutale na to vreme. Nedeljama se o tome pričalo u selu, iako se buka nije podigla zbog toga što nije nešto platio; ogovaranje je pokrenuo njegov izbor kupovine. Pesto? Ona moderna italijanska hrana? Ali on je uvek bio prava muškarčina! Mislim da se tata još nije oporavio od šoka. I šta bi Džek mislio? Na samu pomisao, osetila sam vrtoglavicu. Zapravo, ne, nije me pomisao na Džeka ošamutila, odjednom sam shvatila, već nedostatak kiseonika. S mukom sam se borila za vazduh i mahnito vukla maramu. O, jebiga, to je to, umreću! Pokušala sam sa afirmacijama: Prevazilazim bilo kakav stres, živim u miru... ARGGGHHH! Uhvatila sam se za vrat, odjednom izgubila ravnotežu i proletela kroza zavesu, pravo u naručje skockanoj prodavačici. ”Jaooo!” Glasno je vrištala dok smo letele i padale na pod u gomili. Ili sam to, možda, bila ja. Ne znam. Samo znam da je nastao opšti metež. Haos sa mnogo vike, ljudi su pritrčavali, neka beba je vrištala, Hitklif lajao... i, o bože, sad je neko navaljivao na mene sa ogromnim zastrašujućim makazama... I tu sam se onesvestila. Probudila sam se ležeći na podu, okružena gomilom radoznalih posmatrača. Srećom, bila sam dobro. Pa, koliko sam mogla biti dobro ovako ispružena na podu ekskluzivne robne kuće u Parizu, dok su 17
Pesto - italijanski sos. (Prim. prev.)
~ 115 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
ostale mušterije stajale oko mene, šaputale i upirale prstom? Ali marama je bila uništena. Radnik obezbeđenja morao je da je isecka na komadiće i ležala je pored mene u dronjcima. Svejedno sam je kupila. Bilo me je sramota da to ne uradim. I tada sam je pronašla. Ugurana u novčanik, ispala je dok sam vadila kreditnu karticu da platim. Odgovor na sve moje nevolje. Dvadeset minuta kasnije stigla sam u mali butik. Spoljašnjost je bila tamnocrvena i u izlogu se nalazilo nekoliko izazovnih predmeta, uključujući i crnu plišanu jaknu sa prekrasnim perlicama i divnom bisernom torbicom, kakva bi se mogla naći u rukama nekog supermodela, pa da se zapitate gde ju je za ime sveta nabavila. Pogledala sam u starinski znak, iskovan od metala koji je neupadljivo visio iznad vrata: ” Le Secret.” Baš prikladno. Ušuškano u malenoj sporednoj uličici, daleko od prolaznika i neprekidne reke turista, ovo mesto ne biste nikad pronašli, osim ako vas neko ne uputi u tajnu. Kao što je mene, pomislila sam, ponovo gledajući u posetnicu koju sam čvrsto stezala u ruci, da još jednom proverim jesam li stigla na pravo mesto, pre nego što otvorim vrata. ”Rubi, tako mi je drago što te vidim!” Kad sam ušla u pećinu s blagom, sitna plavuša, obučena od glave do pete u crno, požurila je ka meni. ”Meni je još draže što vidim tebe, Selest”, odgovorila sam s osećajem olakšanja, kad me je zagrlila uz dva sočna poljupca. ”Dobro je što si došla”, klimnula je glavom, kritički me odmeravajući od glave do pete. Sve sam joj objasnila preko telefona, o zabavi, o mojoj odeći, o tome zašto sam došla u Pariz, čak i za maramu, što je zahtevalo malo dodatnog objašnjavanja zbog jezičke razlike, ali konačno razumevanje izazvalo je kod nje prasak smeha. ”A ja sam mislila da je Arijet problematična”, rekla je, uz coktanje jezikom i odmahivanje glavom. O, bože! Mrzela sam to. Isti zvuk i izraz pravi i moja frizerka kad god odem kod nje. Izgleda da tako delujem na ljude. ”Nijedna žena ne bi trebalo da nosi ovu sportsku odeću”, rekla je i nabrala svoj savršen nosić kao da je nešto gadno namirisala. ”Nije to sportska odeća”, pobunila sam se, ”samo helanke i majica.”
~ 116 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Napravila je grimasu, zatvorila jedno oko i nekako zaškiljila na mene kao da je boli da me normalno gleda. ”Sve je tako...” Kao da je u glavi tražila pravu reč, a onda odustala i konačno izgovorila: ”Nema oblika, nema siluete!” ”Ali stvarno su udobne!”, promumlala sam. ” Udobne?”, ponovila je, a duboka bora joj se pojavila na čelu. ”Šta je to udobno?” ”Prijatno”, objasnila sam. Licem joj se razlilo razumevanje. ” Non! Šanelov sako je udoban”, odgovorila je mašući prstom. ”Ovo nije udobno, ovo je nešto što treba da nosiš samo u teretani”, nastavila je ozbiljno. ”Nikad više ne smeš u ovome izaći iz kuće, nikad!” Selest je zapravo umela da bude prilično strašna kad je htela. ” Compris?” ” Compris.” Klimnula sam glavom poslušno. ”U redu.” Klimnula je i ona, zadovoljno. ” Dakle, moram da te naučim pravilima.” ”Pravilima?”, ponovila sam, osetivši tračak zebnje. O bože, znala sam! Dolazak u Pariz bio je velika greška. Nije trebalo da prihvatim Harijetin poziv. Trebalo je da ostanem kod kuće u staroj odeći, da se samosažaljevam i čekam Džekov poziv. ”Ali, naravno”, rekla je uz klimanje glavom, ozbiljnog lica, ”da bi bila moderna moraš pratiti određena pravila, inače ćeš izgledati...” Zaćutala je i obe smo se zagledale u moj zgužvani odraz u dugačkom ogledalu na zidu. Sasvim je jasno da je jedino pravilo koje sam pratila bilo ”nabaci nešto i nadaj se najboljem”. ”Zapamti, moda se menja, ali stil nikad ne izlazi iz mode!” rekla je, pošto je, izgleda, odustala od opisivanja mog nemanja stila i brzo je nastavila. ”Pod jedan, nikad ne pokazuj previše kože!” Prišla je rafu sa odećom i počela vešto da skida predmete brzinom i sigurnošću nekoga ko tačno zna šta radi. Nasuprot meni, koja sam vešalicama s odećom prilazila kao tinejdžerka na prvom sastanku, sva nespretna i nesigurna. Dobacila mi je nekoliko predmeta i odlučno rekla: ”Kad se porub popne, potpetice se spuštaju.” ”Zaista?”
~ 117 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Uputila mi je pogled kojim mi je stavila do znanja da to nije otvoreno za raspravu. ”Dobro, u redu.” Brzo sam klimnula glavom. ”Pod dva, izbegavaj boje...” Oprezno sam krenula prema jarkocrvenoj boji, koju sam ugledala da visi sa vešalice i upravo sam pružala ruku da je dodirnem. Brzo sam je povukla kao da sam se opekla. ”Boja je veoma moćna; dok ne naučiš osnove, bolje je da nosiš samo klasičnu paletu”, dodala je malo ljubaznije. Pružila mi je još dve vešalice sa nečim bež i tamnoplavim na njima. Nisam nikad bila ljubiteljica tamnoplave - uvek me je podsećala na školsku uniformu - ali prihvatila sam ih bez reči dok me je oterala u majušnu kabinu i brzo navukla zavesu. ”Dobro, hajdemo!” podsticala me je pljeskajući rukama. Potpuno mi je otvorila oči. Odabrala mi je predmete koje ja ne bih nikada ni primetila. Haljine, koje su izgledale kao vrečasti, bezoblični predmeti na vešalici, preobrazile su se uz kaiš. Suknja, koja je izgledala neprikladno na vešalici, sjajno mi je pristajala. Bež bermude, u kojima sam pretpostavljala da će mi kukovi izgledati šire, zapravo su mi ih, naizgled, suzili! Sve do sada moja mlada sestra Ejmi bila je osoba kojoj sam se obraćala za savet, ali Selest je bila nešto drugo. Lako je sklapala odevne kombinacije: bluza sa suknjom i džemper sa kaišem. Kad bi pucnula prstima, skidala sam i oblačila stvari, a ona se mrštila i klimala glavom, coktala jezikom i smeškala se, jednog trena odmahujući glavom, a već drugog izgledajući oduševljeno. Izvodila je svoju čaroliju. ”Pravilo broj tri: moraš se sprijateljiti sa maramama!” Ustuknula sam, ali nije se obazirala. Uzela je maramu, lagano mi je prebacila preko ramena i, uz brz trzaj zglobom, vezala je u labav čvor. ” Parfaitf” 18 Klimnula je glavom. Izbečila sam se na sebe u ogledalu. Izgledalo je neverovatno! Kako je to uspela? Posle prethodne propasti u robnoj kući, ostala sam preneražena. Kao čarolija! ”Pod četiri, samo jedna seksepilna stvar! Nikad više!” Uzela je par vintidž potpetica od svetloljubičastog satena i obula mi ih je. Odmah 18
Franc: Savršeno. (Prim. prev.)
~ 118 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
sam se osetila čarobno. ” Cindriilon” 19, zadirkivala me je, smejući se mom zapanjenom izrazu. Pa, ko bi pomislio da ću probati ljubičaste cipele? Selest je, otkrila sam, provela čitav život u modi i to joj je bila strast. ”Verovatno sam zato i sama”, grleno se nasmejala, i ponovo se okrenula ka vešalicama sa odećom. ”Ti sama?” Pogledala sam je iznenađeno. Bila je tako zapanjujuće zgodna da sam zamišljala kako ima harem muškaraca. ”Da.” Slegla je ramenima. ”Nikad nisam volela nijednog muškarca više od Šanelovog sakoa.” Nasmejala sam se. ”Nisi valjda ozbiljna?” ” Absolument!” Odlučno je klimnula glavom. ”Šanelov sako će te grejati, nikad te neće izneveriti i uvek ćeš se u njemu osećati čarobno.” ”Isto je i sa pravom ljubavlju”, pobunila sam se. Skinula je jedan sa vešalice i zatražila da probam. Možda je i u pravu, pomislila sam, razmišljajući o Džeku dok sam ga oblačila i okretala se pred njom. Ima mnogo reči kojima bih opisala kako sam se osećala otkako me je ostavio na cedilu na Hitrouu, i još nije zvao, i nijedna nije čarobna. A onda odjednom, manje od sat vremena kasnije, stajala sam ispred ogledala u jednostavnoj tamnoplavoj svilenoj haljini, ljubičastim potpeticama (da li biste verovali, plava i ljubičasta izgledale su sjajno zajedno), sa prelepim smeđim kaišem i parom visećih minđuša iz četrdesetih, kao i odgovarajućom ogrlicom. Kunem se, gotovo se nisam prepoznala. ”I na kraju, poslednje pravilo. Pre nego što izađeš, pogledaj se u ogledalo i skini jedan predmet!” stala je iza mene i otkopčala mi ogrlicu. Pobunila sam se dok mi je padala sa vrata: ”Ali sviđa mi se ta ogrlica...” a onda sam zaćutala. Jer je sasvim bila u pravu. ”Izgleda mnogo bolje bez nje!” ”Naravno!”, rekla je i uputila mi blistavi osmeh. ”Idi sad, uživaj u zabavi i uvek se seti najvažnijeg pravila!” Namrštila sam se. ”Kojeg?” ”Da bi izgledala opušteno, potreban je trud. Tako je uvek u životu. Ništa što vredi nije lako.” 19
Franc: Pepeljuga. (Prim. prev.)
~ 119 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Nasmešila sam se. ”Mnogo ti hvala...” počela sam, ali odmahnula je rukom. ”Samo sam ti otkrila nekoliko tajni.” Namignula je.
~ 120 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Šesnaesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Pošto sam na brzinu otrčala do stana da ostavim Hitklifa i dam mu večeru, uskočila sam u metro i odmah krenula da se nađem sa Harijet. Dala mi je uputstva kako da dođem na zabavu, ali ipak dosta mi je trebalo da stignem, delom zbog mog užasnog osećaja za pravac, ali uglavnom zbog novih cipela. Jao! Trgla sam se kad sam gotovo iskrenula članak na kaldrmi po milioniti put i zavidno sam pogledala u besprekorno odevenu ženu koja je opušteno prolazila u visokim šiljatim potpeticama. Iskreno, kako, za ime sveta, to ovim Parižankama polazi za rukom? Sunce je bilo nisko na nebu kad sam konačno stigla na obale Sene. Zastala sam. Čekajte, nešto tu nije bilo u redu. Mora da sam promašila skretanje. Pogledala sam u žurno ispisana uputstva. Ne, pisalo je Île de la Cité, tu sam i bila. Zbunjeno sam pogledala po ostrvu nasred Sene. Samo sam videla nekoliko barži i čamaca i... Prvo sam čula muziku. Dopirala je do mene. Okrenula sam se prema zvucima latino melodije i ugledala veliki beli brod privezan malo dalje uz kej. Drveno pristanište je bilo ukrašeno nadstrešnicom od karnevalskih lampica i reka lepo odevenih ljudi penjala se brodskim stepenicama. Izbečila sam se. Zabava je na brodu? A onda sam odjednom ugledala Harijet kako stoji na palubi i kratkovidim pogledom me traži po gomili. Požurila sam prema njoj i mahnula. Pogledala je još bolje kad me je ugledala. ”Auuu!”, uzviknula je, odmeravajući me u neverici, dok sam se obazrivo penjala stepenicama, ”Kakav preobražaj!” ”Selest je izvela čaroliju.” Ponosno sam se nasmešila. ”Aha, sad mi je jasno.” Klimnula je glavom, a licem joj se razlilo razu - mevanje, pre nego što je brzo dodala: ”Nije da inače ne izgledaš divno!” Iskrivila sam lice. Verujte mi, jedino divno u vezi s mojim ranijim izgledom bilo je to što me žandarmerija nije uhapsila zbog zločina protiv mode. ”Samo nešto - kako žene u Parizu hodaju u onim štiklama?”
~ 121 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Vežbaju čitav život”, odgovorila je znalački. ”U suprotnom...” Iskopala je bočicu ibuprofena iz torbice i zazveckala njom na mene, ”... za žuljeve.” ”Hvala, ali mislim da ću umesto toga popiti koktel”, odgovorila sam, i okrenula se ka poslužavniku sa pićima raznih boja u prolazu. ”Hoćeš i ti?” Napravila je grimasu. ”Stvarno ne bi trebalo, imaš li pojma koliko kalorija ima u alkoholu?” Pružila sam ruku da uzmem piće. ”Ma, hajde, ako baš navaljuješ”, žurno je dodala. Uzela sam dva i dodala joj jedno. ”Ima tako mnogo ljudi!”, primetila sam i pogledala po krcatoj palubi. ”Ne brini, većinu ni ja ne poznajem. Imamo dugačak spisak klijenata, a moj šef voli da poziva sve, čak i nekoliko francuskih slavnih ličnosti i novinara. Tako da možemo računati na članke u novinama.” ”Au, nisam znala da su aukcije tako glamurozne!” A mislila sam da se tu radilo samo o plesnivim antikvitetima i starcima u somotskim sakoima. ”Nisu, ali konkurencija je velika i moramo da budemo ispred...” Odjednom se uspravila kao stražar, sa velikim osmehom na licu. ”Mesje Rišar, upoznajte moju prijateljicu Rubi, Rubi...” Okrenula sam se prema sedokosom čoveku, u plavom blejzeru sa mnogo zlatnih dugmadi. Izgledao je prikladno ozbiljan. ”Zadovoljstvo mi je!” Rukovao se sa mnom, a onda, nakon što je rekao nešto Harijet na brzom francuskom, udaljio se da se predstavi velikoj gomili ljudi. ”Bože moj, ko je to bio? Malo je strašan!” ”Moj šef.”, Napravila je grimasu. Mesecima pokušavam da ga zadivim, ali nisam sigurna ni da zapravo zna ko sam. Nadam se da će me posle aukcije madam Dimo zapamtiti i uzeti u obzir za unapređenje.” Pri spomenu madam Dimo, setila sam se njenih pisama, i dalje u mojoj tašni. Stvarno bi trebalo da joj kažem za njih. Zaustila sam da nešto izgovorim... ”O, vidi, krećemo!”
~ 122 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Okrenula sam se i videla da su stepenice podignute i zaplovili smo Senom, prolazeći pored Bogorodičine crkve prema Luvru. Bilo je zaista zadivljujuće. Već dugo nisam bila na zabavi, naročito na ovako otmenoj, razmišljala sam, pomalo uplašena. Bože, nedostaje mi Džek! Ta misao mi, potpuno neočekivano, prolete kroz glavu i ubode me u srce. Iskapila sam piće. ”Opa, ti si baš žedna!” ”Uf, da.” Klimnula sam glavom, i odjednom osetila vrtoglavicu kad mi se alkohol popeo pravo u glavu. O, bože! Pijanstvo i vožnja brodom ne idu baš zajedno. Osetila sam olakšanje kad sam ugledala poslužavnik sa kanapeima, a iza njega poznato lice. ”Lik!”, iznenadila se Harijet. ”Otkud ti ovde?” ”Mogu li da se ponudim?” Smešio se, mašući desetinama malih trouglastih peciva, punjenih svakakvim ukusnim sastojcima, nama pod nosom. ”Kaže se, ‘mogu li da vas ponudim’”, ispravila ga je uz osmeh. Slegao je ramenima na galski način, i imala sam utisak da nije govorio samo o kanapeima. ”Šta je to?” pitala sam dok mi je stomak krčao. ”Artichauts...” ”Artičoke”, ponovila je Harijet automatski, kao iz Kamena iz Rozete 20 ”A, da.” Klimnuo je glavom, ”i kako kažete champignons...” ”Pečurke”, rekla je strpljivo, naglašavajući svaki samoglasnik. ”Naravno”, rekao je Lik, smešeći se, negodujući i vrteći glavom, ”Pečur-ke!” Ponovio je spremno, pokušavajući da je oponaša gotovo smešnim izgovorom. ”Odlično!” Nasmešila se oduševljeno. Dok sam tako stajala između njih, osećala sam se kao da ometam privatan čas. Nije me bilo briga šta Harijet kaže o razlici u godinama, bili su veoma slatki zajedno. ”I pravim mus od nekog bilja iz moje bašte”, nastavio je, mašući nam poslužavnikom pred nosom. ”Ti si ih napravio?” Zadivljeno sam uzela jedan sa poslužavnika i zagrizla. 20
Interaktivni program za učenje jezika. (Prim.prev.)
~ 123 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ponosno je klimnuo glavom. ”Jao, baš su ukusni!” zastenjala sam ustima punim vazdušastog peciva i najukusnijeg nadeva koji sam u životu jela. Kako je, za ime božje, uspeo to da napravi samo od nekoliko biljčica? Kao da je dodao neki čarobni sastojak. ”Mmm, da!”, rekla je Harijet, koju nije trebalo mnogo nagovarati, i već je uzela i drugi. Večeras je očigledno bila na dijeti od kanapea i koktela, razmišljala sam i, sledeći njen primer, uzela sam i ja drugi. ”Nisam samo običan lepotan” nasmešio se i pogledao u Harijet, ali tog trenutka joj je zapištao telefon i spustila je pogled da proveri. Lice joj se ozarilo kao Ajfelov toranj. ”To je Rupert”, rekla je kad je otvorila poruku. ”Ko je Rupert?” promumlala sam, kroz usta puna mrvica. ” VajnNot”, objasnila je, očiju i dalje prikovanih za ekran telefona dok je čitala poruku, ”to mu je pravo ime.” Tog jutra kad smo se rastale, čula je samo šest reči od njega, pa je ovo bio barem neki napredak. Mada, nisam bila sigurna da bi se to što ti se simpatija zove Rupert moglo nazvati napretkom. Ozbiljno, Rupert je meda iz crtanog filma u kariranim pantalonama. ”Pa, hoćete li izaći na piće?”, prešla sam na stvar. ”Hoćemo, sutra uveče!” Uzbuđeno je klimnula glavom, i dalje čitajući poruku. ”Prvo će večerati s prijateljima, pa ćemo se naći kasnije.” Brzo je otkucala odgovor i poslala ga. ”Koliko kasnije?”, pitala sam sumnjičavo. Nije mi se sviđalo kako je zvučala ta večera s prijateljima prvo, kao da mu je Harijet bila nešto sporedno. Nastupila je tišina, a onda se oglasio zvuk nove poruke. ”Oko pola deset ili deset”, rekla je nakon što ju je otvorila. ”Kaže da će me pozvati.” ”Malo kasno za prvi sastanak”, izjavila sam nesigurno. Ili je to bio poziv na seks? ”Ne, ne možeš ići!”, prekinuo nas je ozbiljan glas i, kad smo se okrenule, ugledale smo Lika kako odlučno odmahuje glavom. ”Zašto ne?”, pitala je Harijet, iako sam imala utisak da nije nameravala da se buni.
~ 124 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Tu nema poštovanja”, izjavio je zaštitnički. ”Kad muškarac izvodi ženu na večeru prvi put, to treba da bude romantično i posebno, i kako vi kažete, exceptionnel...” ”Izuzetno”, ispravila ga je Harijet automatski. ”Večera u restoranu na nekom krovu, ples u parku - vožnja biciklima po gradu, po mesečini...” Zaćutao je, a grudi su mu se nadimale od strasti. Ako mi je pre toga Lik bio drag, sad sam ga zaista obožavala. ”Šta je to ‘piće’?” Namrštio se i uozbiljio. ”Pih, to nije dovoljno dobro!” Zapravo, prokleto neizmerno sam ga obožavala. ”Piće u lepom hotelu” branila se. ”An ‘otel!” Još više se zapanjio. Bilo je zabavno, s obzirom da se ponašao onako kako biste očekivali od nekog starijeg, konzervativnog čoveka, a ne kao dvadesetogodišnjak obrijane glave i sa istetoviranim krvavim noževima na podlaktici. ”Odrasla sam”, uzvratila je Harijet, pomalo jetko. ”Umem da brinem o sebi.” ”Ići ću sa tobom!”, izjavio je zapovednički. Delovala je zapanjeno. ”Ne možeš sa mnom!” izustila je. ”To nam je prvi sastanak!” Lice mu se zgrčilo i delovao je slomljeno. ”fai reçu ton message”, ukočeno je odgovorio. ”Shvatio sam poruku”, prevela mi je, podjednako ukočeno. Nelagodno sam se promeškoljila. Sad, umesto da se osećam kao uljez na privatnom času, osećala sam se kao da sam usred ljubavne svađe. ”Mislim da ću otići po piće”, žurno sam rekla. ”Ali nisi završila ni to”, primetila je Harijet i obe smo pogledale u koktel koji sam držala u ruci. Iskapila sam ga u jednom gutljaju. ”Umirem od žeđi”, promrmljala sam, gotovo se ugušivši od alkoholnih isparenja, ”vraćam se za časak.” Brzo sam odjurila pre nego što me Harijet zaustavi, a Lik pita šta znači ”časak” i slučajno sam se našla na prepunom plesnom podijumu. Di-džej, bez majice, sa slušalicama na uhu, naginjao se iznad pulta s miksetama i puštao muziku krajnje modernoj gomili. Bilo je tu mnogo
~ 125 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
visokih vitkih devojaka u kožnim jaknama i muškaraca sa pažljivo stilizovanim bradicama. Na nekoliko mučnih trenutaka, našla sam se između para koji je plesao veoma provokativno, dok konačno nisam uspela da se izvučem. Čim sam se oslobodila, pokušala sam da pronađem neko mirno mesto. Što je bilo gotovo nemoguće jer su, osim muzike, i ostali putnici pravili buku, čavrljajući i smejući se. Konačno sam pronašla neko mirnije mesto u dnu palube gde nije bilo mnogo ljudi, naslonila se na ogradu i posmatrala Pariz. Tek tada sam, odjednom, postala svesna tihog brujanja telefona. Koliko dugo je već zvonio? Izvadila sam ga. Broj koji nisam poznavala. Javila sam se. ”Halo?” ”Rubi, ja sam.” Veza je bila užasna, ali glas je bio nepogrešiv. Džek. Noge su mi zadrhtale i uhvatila sam se za ogradu broda da ne izgubim ravnotežu. ”Zdravo, ja”, odgovorila sam, pokušavajući da zvučim ravnodušno. Pokušala sam da se pretvaram kako mi je svejedno, ali adrenalin mi je kuljao kroz telo, topio me iznutra i srce mi je luđački tuklo. Imao je neverovatan uticaj na mene, čak i sa hiljada kilometara udaljenosti. ”Primio sam tvoju poruku, izvini što se nisam javio.” ”U redu je”, odgovorila sam automatski, i odjednom me je obuzeo nagon za samoočuvanjem kao neki utešan pokrivač. ”Ovde je bila užasna oluja i kasnio sam u presedanju”, nastavio je. ”Haos je, mnogi strujni kablovi su pokidani i nema signala ni za mobilni ni za bežični internet. Zovem te iz hotela u glavnom gradu...” ”Dobro sam, zaista”, pobunila sam se, prekidajući ga pre nego što je završio. ”Ne moraš da objašnjavaš.” Zaćutao je i zavladala je ona nelagodna tišina, gde niko ništa ne izgovara naglas, ali javlja se milion misli. ”Kako si?” pitao je trenutak kasnije. Uzrujano, zbunjeno, nedostaješ mi, pomislila sam, dok mi je srce lupalo, ali, umesto toga, ukočeno sam odgovorila: ”Dobro.” ”Dvaput si mi rekla dobro u roku od dva minuta.” ”Pa?” Ton mi je bio izazivački.
~ 126 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Pa, poznajem te dovoljno dobro da znam da nisi neko ko je ‘dobro’”, rekao tek tako, ”ti si ljuta, ushićena, uzrujana, luda, strastvena, tvrdoglava osoba.” To me je izluđivalo kod Džeka - bilo je nemoguće da se ljutim na njega. ”Moj tip osobe!” Kad sam to čula, rastopila sam se. ”Mislila sam da želiš predah!”, ljutito sam uzvratila. Ali to nije značilo da se više ne ljutim zbog onoga što se desilo. Izneverio me je i stvarno povredio. I sad je mislio da može tek tako da me pozove i očekuje kako će sve ponovo da bude u redu. ”Samo sam mislio kako nam oboma treba malo vremena da se smirimo, oboje smo bili prilično iznervirani.” Slušajući njegov glas, podigla sam pogled ka noćnom nebu. Činio mi se tako blizu, a ipak tako daleko. Razmišljala sam o našim glasovima kako se dižu ka nebu i odbijaju od satelita. Dvoje ljudi, dve tačkice, povezane preko ove ogromne galaksije. ”Jesam li ja za to kriva?” pitala sam, jače pritiskajući telefon na uvo. Bože, mrzim ovu razdvojenost! ”Vidi, shvatam da se možda nisam baš najbolje poneo i kunem se da sam bio spreman da dođem u London i proslavim rođendan s tobom, ali u poslednjem trenutku mi je iskrsao taj hitan posao...” I stavio si posao na prvo mesto, podsetio me je glas u glavi. Baš me briga šta je govorio, nije bilo opravdanja što je izabrao posao umesto naših planova da se vidimo. Ništa nije moglo biti tako važno. ”... inače bih odbio, ali ovo je u humanitarne svrhe.” Osim toga. ”Humanitarne svrhe?” ponovila sam jer nisam bila sigurna da sam ga dobro čula. ”Da, radim dobrovoljno za Obezbedimo svetu dom, dobrotvornu organizaciju za beskućnike koja radi u zemljama u razvoju. Trebao im je arhitekta da im pomogne oko izgradnje nove zgrade i, kad su me pozvali, odmah sam pristao. Uglavnom sam radio na daljinu, iz Amerike, ali imali su veliki građevinski problem i nisu imali nikoga na terenu koga bi pitali. Morao sam da odem i budem na licu mesta...”
~ 127 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dok je govorio, sav bes koji sam osećala nestao je i kao da me je pogodio dvosekli mač osećanja: ogroman ponos zbog Džeka i neverovatna postidenost. Kako sam mogla tako da sumnjam u njega? Kako sam mogla doneti tako preuranjene zaključke? Prisetila sam se mog sloma na aerodromu.
.....i zapravo je gore nego što sam mislio. Ima gomila posla i sve su to volonteri, pa moram da zasučem rukave i zaprljam se...” O bože, sad sam se osećala užasno! Kad samo pomislim kakvu sam buku napravila oko mog rođendana, a on je preleteo na hiljade kilometara da pomogne manje srećnima.
ote ka
”U svakom slučaju, prestaću da pričam o sebi, šta je sa tobom? Šta ti radiš?”
Kn
jig
Ručala sam sa zgodnim Francuzom u Parizu, pila šampanjac, sažaljevala sam sebe. Osetila sam ubod krivice. Odjednom se sve preokrenulo. I to tako brzo da sam potpuno ošamućena. ”Uff, ništa naročito...”, rekla sam neodređeno. ”Gde si sada? U stanu?” Ipak, morala sam da mu kažem. Nisam učinila ništa loše što sam došla ovamo. A ono što se desilo, svejedno nije bilo lepo. U dobrotvorne svrhe ili ne. ”Zapravo...” ”Nemoj mi reći! Kasno je, sklupčana si na kauču i gledaš TV sa Hitklifom, srećnikom.” Duboko je uzdahnuo na drugoj strani veze. ”Ozbiljno, Rubi, trenutno ne bih bio nigde radije nego ušuškan pored tebe.” Osetih čežnju. ”I ja”, odgovorila sam. Kad malo bolje razmislim, reći ću mu kasnije. Sad nije bio pravi trenutak. Pored nas je prošao brod i glasno zatrubio. ”Šta je to bilo?”, pitao je. O, jebiga! ”TV”, zapetljala sam, nespretno. ”Gledam film...” ”Koji film?”
~ 128 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Njegov glas se izgubio kada je iznenada glasno zatrubila sirena sa našeg broda. ”Uh, Titanik!”, izbrbljala sam. ”Po stoti put, je li tako?” Dobrodušno se nasmejao. ”Ha, ha, da, tako nešto”, nelagodno sam odgovorila. O bože, šta sam to radila? Veze se grade na poverenju. To je temelj jake veze, pored iskrenosti i poštenja. Kad me je Sem prevario, nije mi samo izdaja slomila srce, već laži. Ne smem da lažem Džeka. Moram da mu kažem istinu. ”Vidi, Džek...”, počela sam, ali prekinulo me je glasno pucketanje veze. ”Rubi? Jesi li još tu?” Ali glas mu je bio tako tih da sam ga jedva čula. ”Da, tu sam”, odgovorila sam glasno, trudeći se da me čuje iznad glasnog pištanja koje je počelo. ”Hej, ne čujem te, veza je zaista loša...” ”Čuješ li me sad?” Ali nije se ništa čulo, samo pucketanje i zujanje. ”Halo, Džek?” Pritisnula sam telefon na uho, uzaludno pokušavajući da mu čujem glas, ali ništa. Veza se naglo prekinula. Odmakla sam telefon od uva i zagledala se u ekran, ali ne, veza je bila izgubljena. Jedva smo dobili priliku da progovorimo i sad je opet otišao. Osetivši ubod razočaranja, podigla sam pogled i zagledala se preko Sene, u obale grada pored kojih smo prolazili. Delimično sam se osećala mnogo bolje što me nije napustio zbog nekog starog poslovnog projekta, ali ipak nisam bila iskrena. Nisam mu rekla da sam u Parizu. Nisam mu rekla za ovu zabavu, niti da sam kod Harijet, niti za ručak sa Gzavijeom. Nisam mu spomenula stan madam Dimo. Topao povetarac mi je zakačio porub haljine i zadrhtala sam, uprkos blagoj večeri. Ranije smo delili sve, ali sad su se pojavile sve te tajne. Toliko toga ostalo je nedorečeno. Veliki nedostatak komunikacije i nesporazumi. Kad se sve tako zapetljalo i poremetilo? Zabrinuto sam se okrenula od vode i pošla preko palube da nađem Harijet. Ugledala sam je kako ćaska s grupicom ljudi i maše rukom, ne bi li izbegla neizbežno grupno upoznavanje. Čim me je primetila, brzo se izvinila.
~ 129 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Upravo sam se spremala da te tražim”, rekla je kad se doteturala, zajapurena. ”Pokušala sam da te pozovem, ali istrošila mi se baterija.” Pripito je zamahala telefonom na mene. ”Previše poslatih poruka?” Još jače je pocrvenela. ”Pa, uživaš li?” pitala je, brzo menjajući temu. ”Sjajna zabava”, rekla sam, prelazeći preko pitanja, ”ali zapravo sam prilično umorna...” Dok sam govorila, primetila sam da smo se uputili ka narednom pristaništu kod Muzeja Orsej i shvatila da mi je to prilika. ”Mislila sam da bih, možda, mogla otići u stan, to jest, ako ti ne smeta”, žurno sam dodala. Snuždila se. ”Tako rano?” Odjednom sam se setila kako je ranjivo zvučala kad me je pozvala iz Pariza i tokom naše prve noći u stanu kad mi je poverila svoja prava osećanja, uz poručenu picu. Brzo sam se predomislila. ”Zapravo, u pravu si, ostaću još malo.” ”Ne, idi”, rekla je, i potapšala me po ruci, ”ionako je sve samo dosadan posao.” ”Jesi li sigurna?” ”Sasvim! Imaš ključeve?” ”Da, mama.” Osmehnula sam se i potražila ih u torbi, ali posle samo nekoliko trenutaka uzaludnog traženja, sinulo mi je da nisu tu. ”Prokletstvo, mora da sam ih ostavila u stanu kad sam odnela Hitklifa!” ”Nema veze, uzmi moje!” Iskopala je svežanj ključeva i pružila ih. ”Vidimo se kod kuće, neću dugo. Samo hoću da završim ovaj neverovatan razgovor o bauhaus lampama...” Mahala mi je sa palube dok sam se iskrcavala i nekoliko trenutaka sam je posmatrala kako se udaljava, pre nego što sam pogledala u ključeve u ruci. Na prstenu je bio prikačen natpis i primetila sam nešto napisano flomasterom. Madam Dimo. Kad sam prepoznala Harijetin rukopis, puls mi se ubrzao. Dala mi je pogrešne ključeve. Ovo su sigurno bili ključevi tajanstvenog stana. Čim sam to shvatila, nešto je u meni zatreperilo. Ne, to je glupo, ne mogu - mogu li ? Kratko sam zurila u njih, nesigurna šta da uradim. Ali
~ 130 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Harijetin telefon nije radio i ko zna kad će doći kući. Nisam mogla tek tako da lutam ulicama. Osim toga, to mi je bila savršena prilika da vratim pisma, odjednom sam shvatila. Imala sam ih u torbici. Mogla sam otići tamo i niko nikad ne bi saznao. Imalo je smisla. Ali istog trena kad mi je to palo na pamet, osetila sam razočaranje. Nisam ih još pročitala. Nikad neću saznati šta se dogodilo sa Emanuelom i Henrijem. Nikad neću otkriti tajnu tog stana... Brzo sam se pribrala. Čitavog života bila sam opčinjena pričama drugih ljudi o ljubavi i romantici, ali ovog puta nisam bila uključena samo ja, već i Harijet. Nisam smela da je uvlačim u neprilike. Pa šta ako nikad ne otkrijem kraj te ljubavne priče ili razloge zašto je u tajnosti čuvala stan u Parizu duže od sedamdeset godina? Pa šta onda? Sve je to bila prošlost. Madam Dimo je preminula, verovatno, i Henri, a sa njima i njihova ljubavna priča. Više nije bilo važno. Bilo je važno to što sam uzela ta pisma i sad sam morala da ih vratim.
~ 131 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Sedamnaesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Samo da razjasnim - ne provaljuješ kad imaš ključeve, zar ne? Dvadeset minuta kasnije ušla sam u zgradu madam Dimo. Srećom, sećala sam se lozinke još otkad mi je Gzavije pre nekoliko dana dao parče papira. Samo što nije bila u pitanju prosta sreća; zapamtila sam brojke, gotovo kao da sam znala da ću se ponovo vratiti. Dok sam se penjala liftom, srce mi je treperilo kao kod zarobljene ptice. Nisam znala jesu li u pitanju živci ili uzbuđenje, ili i jedno i drugo. Pokušala sam da ubedim sebe da će sve biti u redu. Zadržaću se samo nekoliko minuta. Vratiću pisma tamo gde sam ih našla i onda ću otići. Niko nikad neće saznati. Kad je lift stigao do mog sprata, povukla sam metalna harmonika vrata i izašla u hodnik. Cela zgrada je bila tiha. Bilo je kasno; ostali stanari su, verovatno, već čvrsto spavali. Proverila sam ima li nekoga, zatim sam pažljivo gurnula ključ u bravu. Još je bila zarđala i morala sam malo da je prodrmam, ali posle nekoliko trenutaka, vrata su popustila i tiho zaškripala kad su se otvorila. Dah mi je zastao i morala sam da umirim živce. Bila sam tu, i prosto nisam mogla da verujem da je tako. Polako sam prošla kroz vrata. Ovog puta mi je izgledalo drugačije. I ranije sam ulazila u stan stranca, madam Dimo, starice od devedeset pet o kojoj nisam ništa znala. U glavi sam je zamišljala kao sedokosu penzionerku u devedesetim, mrzovoljnu, povijenu gospođicu Hevišam iz Velikih očekivanja. Ali sad sam ulazila u Emanuelin dom. Dom crvenokose dvadesetjednogodišnjakinje koja je strasno volela balet, svilene haljine i džez. Mlade žene na rubu tajne ljubavne veze sa mladim američkim piscem po imenu Henri. Tu su se krišom sastajali tog dugog, prekrasnog leta pre rata, u gradu punom umetnika, pisaca i muzičara. Rame uz rame sa takvim legendarnim imenima kao što su Pikaso, Henri Miler, Žozefina Beker... Kao u snovima. U čarobnom, davno prošlom vremenu. I ovaj stan u Parizu povezivao je prošlost i sadašnjost. Zajedno sa Emanuelinim pismima, davao nam je mogućnost da putujemo kroz vreme, da prođemo kroz takva vrata, zaključila sam, sa golicavim iščekivanjem. Unutra je bilo mračno, osim zraka mesečine koji se probijao kroz razmak na blago odškrinutim žaluzinama i sve prelivao bisernim
~ 132 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
sjajem. Obično sam se pomalo plašila mraka - uvek mi je bio nekako jeziv - ali večeras mi je, na mesečini, izgledao gotovo čarobno. Zatvorila sam vrata iza sebe i ušla u glavni salon, istim putem kojim je koračala i Emanuela posle prvog slučajnog susreta sa Henrijem u kafeu. Misli su mi poletele ka pismima, na njegovu priču kako ju je pratio kući. Nakon što su se rastali, možda je čak i stajala pored ovog prozora i posmatrala ga kako odlazi, razmišljala sam, gledajući na ulicu ispod, na žute krugove svetla koje su bacale ulične lampe po trotoaru. Bilo je tiho i pusto, osim mačke lutalice koja je krišom izlazila i zavlačila se u senke. Mogla sam zamisliti Henrija, sa rukama u džepovima i s osmehom na licu, dok je koračao kući, okupan tim srećnim sjajem koji te obasja kad upoznaš nekoga u koga se ludo zaljubiš. A Emanuela, zainteresovana tim piscem iz Bruklina, potajno se nadajući da će je ponovo potražiti, zurila je u noć. Baš kao i ja sada, više od sedamdeset godina kasnije. Okrenula sam se od prozora. Sama ovde, bez Harijet i Gzavijea, samo ja i duhovi prošlosti. Izula sam cipele da ne pravim buku na parketu i tiho sam krenula kroz sobe, pazeći da ništa ne poremetim. Primetila sam da je nekoliko stvari bilo pomereno, i Harijet je ostavila nekoliko fascikli, ali ostalo je uglavnom bilo isto. Iznad mene je zazveckao luster i kristalni ukrasi su slabašno kucnuli jedan o drugi dok su se ljuljali tamo-amo i srce mi je poskočilo. Osvrnula sam se oko sebe, gotovo očekujući da vidim nekoga, ali nije bilo ničega. Sigurno sam čula komšije iznad. Ili je, možda, tandrkanje automobile na ulici blago zatreslo zgradu. Osećala sam se pomalo glupo. Bila sam smešna. Ne postoje pravi duhovi, zar ne? Potisnula sam detinjaste strahove i ušetala u spavaću sobu gde sam pronašla pisma. Bila je baš kao što sam se sećala, prekrivaći i dalje pomereni, a toaletni stočić prepun njenih stvari. Samo što to više nisu bile prašnjave stvari jedne stare dame, već Emanueline, i koristila ih je da se pripremi za odlazak sa Henrijem na džez koncert. Tu je bila njena kutija za ruž i četka za kosu s biserima, igla i konac za popravke, ili za ušivanje dugmadi - i njene bočice parfema. Dok se mesečina probijala kroz pukotinu na žaluzinama i obasjavala parfemske bočice, jedna mi je privukla pogled. Napravljena od finog plavog stakla, sa bledom srebrnom šarom oko grlića, bacala je raznobojne prizme po zidu. Zagledala sam se u nju. Nisam se usudila da je dodirnem, a opet...
~ 133 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Iskušenje je bilo preveliko. Pažljivo sam je podigla, okrećući glatko staklo u rukama i opipavajući zaobljene ivice prstima, pre nego što sam je oprezno prinela nozdrvama. Posle sedamdeset godina miris je izbledeo, ali još je bio prisutan. Natapkala sam malo na zglob i, dok sam udisala, zatvorila sam oči i pustila da mi oslobodi maštu. Bilo je nešto posebno u vezi s tim mirisom. Nešto tako moćno da je moglo da vas prebaci u drugo vreme i mesto. Gledanje fotografije ili slušanje pesme može da vas podseti na prošlost, ali uz miris možete da putujete kroz vreme. Slatki miris dima iz lule, koji vas odvodi do vremena kada ste kao dete sedeli dedi na kolenima; stari kaput od jelenske kože, koji otkrijete na tavanu, koji i dalje miriše na omladinske klubove, krišom popušene cigarete i lagano ispijanje jabukovače. I odjednom ti je ponovo petnaest; opojna mešavina mora, ribe i krompirića koja te vraća do onog starog autobuskog stajališta u Kornvolu, gde si se prvi put poljubila. Ali ne radi se samo o vraćanju u prošlost; miris može da vas povede na potpuno neobično putovanje. Može da prizove sasvim nov svet. Kao ključ koji otključava vrata, može da te uvede na neko drugo mesto - kao ono na kojem je Emanuela, mlada žena koja se sprema za svojim toaletnim stolom. Mogla sam da je zamislim kako češlja kosu, nanosi parfem i lepim staklenim poklopcem utapkava ga na unutrašnju stranu zglobova i na vrat. Mogla sam da naslutim koliko je iščekivala to veče, zamislim njeno uzbuđenje što če ponovo videti Henrija, što če on videti nju, u žutoj svilenoj tufnastoj haljini, koja joj je nežno lepršala dok se uzbuđeno okretala s jedne na drugu stranu ispred ogledala da se osmotri... Glasno škripanje podnih dasaka naglo me je vratilo u sadašnjost. ”Halo?” Otvorila sam oči. Preplašeno sam se osvrnula oko sebe, a jeza mi se spustila niz kičmu. Ali soba je bila prazna. Nije bilo nikoga, čvrsto sam podsetila sebe. Iskreno, bila sam tako plašljiva, ne znam šta mi je bilo. Još malo pa ću pomisliti kako je ovo mesto ukleto! Spustila sam parfemsku bočicu na toaletni stočić i duboko udahnula da se smirim. U redu, došla sam da vratim pisma, je li tako? Posegla sam u torbu i izvadila svežanj. Zatim sam zastala. Nisam mogla da odem, a da ne pročitam barem još jedno. Pogledala sam po sobi, pažnju mi je privukla stara kožna fotelja u uglu. Plišani meda bio
~ 134 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
je naslonjen na jastuče, sa osmehom na licu, kao da me čeka da mu se pridružim. Pazeći da nešto ne poremetim, obazrivo sam se spustila kraj njega i skupila prašnjava stopala ispod sebe. Koža mi je ispod nogu bila začuđujuće meka i odjednom sam osetila neočekivanu iscrpljenost. Bila sam umorna, dan je bio dug i kokteli su mi dremljivo kolali kroz vene. Potisnula sam zevanje i protrljala oči, a zatim otvorila sledeće pismo. Ovo je, verovatno, bilo isto mesto na kojem je Emanuela prvi put čitala ovo pismo od Henrija, shvatila sam, i dlake na rukama naježile su mi se kad je mesečina obasjala rukopis. Osećajući još prisniju povezanost, počela sam da čitam:
Kn
jig
ote ka
Draga moja Manu, O, što volim što imamo tajna imena jedno za drugo. Za ostatak sveta, ti si možda Emanuela Renoar, ali za mene si moja draga Manu, a ja tvoj dragi H. Prikladno, zar ne? Ako ćemo tajiti našu ljubav, onda treba da stvorimo naš poseban, tajni svet u tvom stanu. To može biti naš svet gde se slobodno smejemo i plešemo, gde delimo naše nade i snove, bez straha od odmazde. Kome trebaju džez klubovi Stejdž B ili Klub Bobino ili noćni kabarei i barovi Monmartra i Monparnasa, kad umesto toga možemo da plešemo uz džez ploče na tvom gramofonu? Kome trebaju večere u najboljim restoranima L’Ami Louis, Boeuf sur le Toit, ili Le Vaudeville, kad možemo jesti sveže školjke i piti fin šabli za tvojim stolom? Kome trebaju šetnje pored Sene po jarkom suncu kad možemo da se sklupčamo na tvom dvosedu i gledamo izlazak belog meseca na jasnom noćnom nebu? Stvaran svet napolju, više mi ne deluje stvarno. Moja stvarnost je naš svet unutra. Svet bez ograničenja ili pravila, bez pretnje od rata ili porodičnih tradicija, bez straha od osvete. Kako bismo ga nazvali, Manu? Treba mu novo ime, jer smo pronašli novi svet, kao astronom kad otkrije novu planetu. Imamo sopstveno sunce i zvezde i mesec, a ipak smo jedini stanovnici. Koliko smo samo srećni! Pa, draga moja, sad stvarnost zove. Imam mnogo posla, danas se iseljavam iz sobe u hotelu jer su besmisleno podigli cenu. Nisam ti ranije rekao, zato što sam znao da bi brinula. Znao sam da ćeš, pošto si tako
~ 135 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
draga, ponuditi pomoć, što nikad ne bih dozvolio. Bogat sam ponosom, ako ne bogatstvom, i tvoja velikodušnost veoma bi me zabolela. Ipak, nema razloga za brigu, draga, zapravo treba da budeš uzbuđena zbog mene, jer ja sam uzbuđen zbog sebe. Pronašao sam novo prebivalište u Šekspiru i kompaniji, maloj knjižari nedaleko odavde, u Rue de l’Odeon. O, to je tako divno mesto! Samo zamisli, ići ću stopama takvih prosvetitelja kao što su Hemingvej, Ficdžerald i Džojs. Biću u društvu džinova, Manu. Dakle, od danas mi moraš pisati svakog dana na tu adresu. Nekoliko puta na dan ako želiš, jer se nikad ne umorim od čitanja o onome šta radiš. Mogao bih večno da čitam o tvojim vežbama baleta i stidljivoj pijanistkinji, ili o tvojoj šetnji do pekare i njenom brkatom vlasniku i njegovoj debeloj mački. O, kako volim tvoja zapažanja! Kad slušam tvoje opise i kako svakodnevno nosiš miris koji sam ti poklonio, i udišeš ga sa zglobova kad god pomisliš na mene, veoma sam srećan. (Ta plava bočica bila mi je tako lepa, ima boju tvojih očiju.) Kao i priznanje da nosiš moju ogrlicu sakrivenu ispod haljine i kako ti je draža od bilo kakvih dijamanata, što mi mami osmeh, pošto u to sumnjam, ali volim te još više što si mi to rekla. To su samo mali znaci moje ljubavi, draga moja, obične drangulije, da ti izmame osmeh kad nisam pored tebe. Voleo bih da budemo zajedno svakog trena svakog dana, nedostaješ mi kad nismo zajedno i brinem za tebe, zbog čega ti i šaljem medu uz ovo pismo. On će ti praviti društvo u mom odsustvu. Da li ti se sviđa, ljubavi? Nazvao sam ga Frenklin po mom predsedniku i osmehuje se široko, baš kao i ja kad vidim tebe. Otkrio sam da ume veoma dobro da sluša. Možeš mu reći sve, jer obećavam da će čuvati sve naše tajne. Danas sam čuo pesmu na radiju. Nisam razumeo sve reči, jer mi je francuski i dalje žalosno loš, ali odmah sam znao da bi to trebalo da bude naša pesma. Zove se ”J’attendrai”. 21 Jesi li je čula? Kupiću gramofonsku ploču i možemo plesati uz nju sledeći put kad se sretnemo. Piši mi, draga! Piši mi i reci kad ćemo se videti! Jer tebe ću uvek čekati. 21
Franc: ”Čekaću.” Pesma Rine Keti iz 1938. (Prim. prev.)
~ 136 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Tvoj voljeni, H.
Kn
jig
ote ka
Au, kakvo divno pismo! Osećajući kako me oči peckaju od suza, obrisala sam ih vrhovima prstiju. Tako je romantično, tako osećajno, tako... Misli su mi se ukočile kad mi je pažnju privukao slabašan zvuk muzike. Okrenula sam glavu, pokušavajući da čujem. Mora da je dopirala iz susednog stana. Zvučalo je kao TV; možda je neko gledao film i pojačali su zvuk. Napregnula sam se još jače. Mada, nije mi zvučalo kao film. Možda je dolazilo iz radija u kolima, na ulici ispod... A onda sam čula. Mnogo jasnije ovog puta. Glasnije. Neko je pevao, žena, soprano... Slušala sam glas dok se podizao i padao uz melodiju. Nisam sasvim razumela reči, ali bilo je to nešto najlepše što sam ikad čula. I sad sam čula prateće violine, zveckanje klavira, i je li to bila truba? Muzika je bujala i postala sam svesna još nečega, nečeg istančanijeg, tihog pucketanja, statike, gotovo nalik na zvuk igle na staroj ploči. Ploča koja svira na starom gramofonu. I ubrzo sam shvatila da je pesma na francuskom. Bila je ta pesma! ”J’attendrai”. Odjednom sam se naježila. Šta do... Srce mi je poskočilo. Neverovatno! Kakva uvrnuta slučajnost! Ali to je bilo sve, brzo sam se podsetila. Obična slučajnost. Osluškivala sam jače, potpuno uvučena u zvuk orkestra, sve jači glas dok se spušta i uzdiže, pevljiva melodija, i tada mi je sinulo. Dopirala je iz susedne sobe. Čim sam to shvatila, jeza mi se spustila niz kičmu i naježila sam se. Umišljala sam da čujem nešto. Nemoguće. Ne može biti. Nije bilo nikog drugog u stanu... Misli su mi letele i, iako je moja racionalna, razumna, uračunljiva strana znala da mora postojati logično objašnjenje, postojala je tajna, romantična, sasvim iskreno preplašena strana mene, koja je pomišljala na nezamislivo. Bili su tu! Dah mi je zapeo u grudima i sledila sam se. Bili su to Emanuela i Henri. Plesali su uz svoju ploču, baš kao što je Henri i pisao u svom
~ 137 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
jig
ote ka
pismu. Duhovi dvoje ljubavnika, ponovo oživljavaju svoje uspomene... a ipak nisam osećala kao da sam okružena duhovima prošlosti, osećala sam da sam u sadašnjosti. Njihovoj sadašnjosti. Kao da sam nekako skliznula kroz paukove mreže vremena i zakoračila u njihov tajni svet. Nekoliko trenutaka sedela sam potpuno mirno i slušala muziku, a onda, uz snažno lupanje srca u grudima, polako sam ustala sa dvoseda. Nešto me je pokretalo napred. Radoznalost. Želja. Opčinjenost. Ovo je neuračunljivo, potpuno i krajnje neuračunljivo. Ali takođe je bilo i uzbudljivo, shvatila sam, i svaki nervni završetak u telu me je peckao. Čula sam kako kratko, oštro dišem i pokušala sam da se umirim. Nemoguće da se to dešavalo. Jednostavno nemoguće. Nisam verovala u duhove. Ali verovala sam u Emanuelu i Henrija. Verovala u njihovu ljubav. Verovala u moć ljubavi koja nas navodi da činimo najneverovatnije, najdivnije, raspamećujuće stvari, kao što je podizanje automobila golim rukama ili plaćanje kirije za tajni stan u Parizu sedamdeset godina. Ljubav tako snažnu da nastavlja da gori kao večni plamen, dugo nakon što nas nema. Večita energija koja je, sama po sebi, vrsta čarolije!
Kn
Voleo bih da muzika nikad ne prestane da svira i da se zauvek vrtimo zajedno po plesnom podijumu! I u mom srcu zauvek i hoćemo!
Ovako je Henri, u jednom svom pismu, opisao svoje želje... Polako sam otvorila vrata, ošamućena iščekivanjem. Muzika je postala još glasnija. Čula sam korake po drvenom podu, videla blesak žute svile u mutnom ogledalu na suprotnom zidu, uhvatila zvuk smeha. I sad sam se jedva usuđivala da dišem kad sam zakoračila napred da ugledam Emanuelu i Henrija kako plešu po sobi, s njegovom rukom oko njenog struka, njenom rukom na njegovom ramenu, dok joj se svilena haljina vrti oko nje... ”Rubi?” Glas mi se probio do svesti. ”Rubi, jesi li tu? Čuješ li me?”
~ 138 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ha? Šta se dešava? Čula sam Harijet. Gde je? Gde sam ja? Sluđeno sam sela uspravno, u glavi mi se vrtelo, a pogled mi leteo okolo. Još sam bila na fotelji u spavaćoj sobi. Muzika je prestala. Je li uopšte svirala? Osetila sam nešto tvrdo ispod butine i izvadila sam telefon. ”Rubi?” Ponovo se čuo Harijetin glas, kao da je izlazio iz zvučnika. Zbunjeno sam gledala u njega, a misli su mi se kovitlale. Mora da sam zaspala i sanjala - muzika koju sam mislila da sam čula, to je sigurno bio zvuk telefona - sigurno mi je nekako iskliznuo iz torbe i slučajno sam se javila kad sam se pomerila na fotelji... ”Ništa ne čujem, tako je glasno na ovoj zabavi, sačekaj, pozvaću te...” ”Ne!” žurno sam se pobunila. ”Mislim, da, ja sam, čujem te.” ”O, hvala bogu!” Iznad glasnog ritma u pozadini, čula sam uzdah olakšanja. ”Pokušavam da te dobijem, telefon ti je zvonio do besvesti, a onda, kad se nisi javila...” ”Izvini, samo sam bila...”, zaćutala sam ošamućena. Nisam znala kako da objasnim. ”Mislila sam da ti se telefon ispraznio?” ”Jeste, pozajmila sam od kolege kad sam shvatila da sam ti dala pogrešne ključeve. Bože, izvini, Rubi, tako sam blesava! U svakom slučaju, ne brini, neću dugo, uskoro ću kući!” ”Uf, da, dobro”, odgovorila sam pospano i prekinula vezu. Nekoliko trenutaka ostala sam nepomična, još upijajući neočekivani obrt događaja, a onda sam brzo ustala. Dobro, moram da se saberem. Moram da krenem. Pismo koje sam čitala, još je ležalo na fotelji i brzo sam ga ugurala nazad u svežanj. Pogledala sam prema krevetu ispod koga sam ih našla. I pomislila na sve što se dogodilo. Pre nego što sam došla ovamo večeras, pokušala sam da ubedim sebe da njihova ljubavna priča nije važna, da se desila tako davno, pre rata, i da je sve to ostalo u prošlosti. Ali pogrešila sam, mnogo sam pogrešila. Jeste važno. I nije samo u prošlosti. Tela nam možda nisu večna, ali ljubav jeste. Madam Dimo je zatvorila žaluzine na ovom stanu pre više od sedam-deset godina, ali zadržala ga je s razlogom, baš kao što je čuvala i ova pisma s razlogom. I ja sam ih pronašla s razlogom. Sreća, sudbina,
~ 139 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
slučajnost, nazovite to kako hoćete, ali nisam ih mogla samo ostaviti tu i otići. Odugovlačila sam, dok se u meni vodila bitka. Osećala sam se potpuno rastrzano. Ali ipak, uprkos mojim strepnjama, znala sam da moram učiniti pravu stvar. Držala sam pisma i nevoljno krenula prema krevetu. Pitala sam se ko će ih na kraju naći. Verovatno neko ko će čistiti stan pre aukcije. Najverovatnije će ih čitati desetine stranaca, stručnjaka, možda čak i advokata, da provere imaju li neku vrednost ili značaj, pre nego što ih predaju daljim naslednicima. Prstima sam čvrsto stezala izbledelu traku i palcem prelazila preko Henrijevog rukopisa. Možda će ih zadržati, brižljivo čuvati, kao što ih je čuvala Emanuela, ali, iako sam se nadala, znala sam da je to malo verovatno. Nisu bila vredna u novčanom smislu. Verovatno će ih baciti sa ostalim stvarima na koje se ne može staviti cena. Biće izgubljena zauvek! I tog trenutka znala sam da ne smem to dozvoliti. Nisam imala plan, nisam znala šta će se dogoditi, ali, šta god da se dogodi, dugovala sam to Emanueli i Henriju. Kao što sam rekla, morala sam da učinim pravu stvar - i to sam i činila. Stiskajući pisma čvrsto na grudima, okrenula sam se od kreveta i brzo izašla iz spavaće sobe. Zatim sam prošla kroz mesečinom osvetljen salon, gde mi se učinilo da sam čula muziku i ples. Pogledala sam u gramofon sa velikom mesinganom trubom, koji je mirno stajao u uglu. Zagolicala me je znatiželja. Što je bilo ludo. Bio je to samo san, zar ne? Loša REM faza. Izmišljotina moje bujne mašte. Ali ipak nisam mogla odoleti. Krenula sam prema njemu. Iako nisam znala šta sam tačno očekivala da ću naći... ”J’attendrai” od Rine Keti. Kad sam ugledala ploču na gramofonu, ukočila sam se. Slučajnost. Morala je biti. Ništa više. A ipak... Zurila sam u nju nekoliko trenutaka, očima prelazila preko žlebova na sjajnoj crnoj ploči i nešto drugo me je mučilo pre nego što sam ga odagnala. Dosta gluposti, morala sam da požurim i stignem kući. Brzo sam se okrenula, otvorila teška drvena vrata, ali tek kad su se zatvorila iza mene, konačno sam shvatila. Na ploči nije bilo prašine!
~ 140 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Osamnaesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Brzo ćemo se prebaciti na sledeće jutro kad sam sedela u kafeu na uglu sa Harijet i ispijala kafu s mlekom, pre nego što je ona krenula na posao. ”Radi u dobrotvorne svrhe?”, ponovila je, dok sam završavala prepričavanje sinoćnjeg telefonskog razgovora s Džekom. ”Znači, nisu ga oteli kolumbijski trgovci drogom?” Izgledala je gotovo razočarano. ”Ne, izvini!” Osmehnula sam se i odmahnula glavom. ”O, dobro, barem je dobra vest!”, rekla je. ”Sigurno se osećaš mnogo bolje!” ”Pa, i da i ne!” Namrštila se. ”Sačekaj, da zaključimo. Čovek u koga si ludo zaljubljena pozvao te je sinoć sa drugog kraja sveta. Usred oluje, ni manje ni više. Štaviše, nije iseckan i poslat tebi radi otkupa. Svi delovi su mu netaknuti.” ”Tačno.” Pa, ako već tako hoće. Zurila je u mene preko klimavog stola. Uprkos tome što su razne salvete od prethodnih mušterija bile ugurane ispod jedne njegove noge, pogrešno postavljen lakat, i jutarnja kafa bi nam završila u krilu. ”Dakle, kako to nije dobra vest?” zahtevala je da zna. ”Zato što se sad osećam još groznije zbog one svađe na aerodromu”, priznala sam promuklim glasom. ”Imao je dobar razlog što nije došao, a ja sam potpuno odlepila. Trebalo je da mu verujem.” Mrzovoljno sam mešala kafu s mlekom. ”Jednostavno, nisam razumela i, zapravo, nisam ni želela da razumem!” ”Otkad muškarci i žene treba da razumeju jedni druge?” rekla je nehajno. ”Mi smo sa Venere, oni su sa Marsa. Govorimo različitim jezicima.” Klimnula sam glavom u znak slaganja, Harijet nije bila poznata po mudrim savetima o vezama, što je i sama priznavala, ali ovog puta sve što je govorila imalo je smisla. ”Žene će večno biti zagonetka muškarcima i obrnuto”, mudro je nastavila. ”Na primer, zašto nam muškarci šalju slike svog penisa?” Slušala sam i klimala glavom, ali sad sam se gotovo udavila kafom. ”Šta si to upravo rekla?”, izlanula sam, spustila lakat na sto da se pridržim i usput prosula kafu na sebe.
~ 141 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Zamahala je smartfonom ka meni i morala sam tanjirićem da se zaštitim od slike na njenom ekranu, ”Uf, bože, Harijet, šta je to?” ”Ne prepoznaješ? Čekaj, da vidim mogu li da zumiram...” ”Ne! Ne! Nisam to mislila.” Mahnito sam mahala rukama i Lik nas je pogledao iza aparata za espreso. Posle sinoćnjeg slučajnog susreta na zabavi, držao se na razdaljini i umesto toga krišom je bacao poglede na Harijet. Verovatno je još patio što će ona izaći s drugim. ”Je li sve u redu?” Podigao je obrve. ”Ne... mislim, da”, odgovorila sam brzo i još jače zamahala rukama, ”samo neka muva... zuji... odlazi...” Klimnuo je glavom zadovoljno i nastavio je da pravi kafu. Okrenula sam se ka Harijet, koja je piljila u svoj ekran, kriveći ga tamo-amo. ”Pretpostavljam da ima dva metra...”, mrmljala je. ”To je VajnNot?” Pogledala sam je zapanjeno. Nisam bila neka čistunka, imala sam seks preko Skajpa, sećate se (iako priznajem da sam bila prilično loša u tome), ali svejedno. ”Poslao ti je to pre nego što ste, uopšte, izašli na sastanak?” Očekivala sam da će Harijet biti zaprepašćena - na kraju krajeva, ona je još upotrebljavala izraz ”međunožje” - ali je umesto toga delovala neobično pribrano, ”Zove se Rupert”, podsetila me je smireno, ”i, veruj mi, nije neobičan. Frajeri stalno šalju ovakve fotografije devojkama danas. Kad ne postavljaju selfije sa skokova padobranom, slikaju svog miška.” ” Stvarno?” Stvarno, gde sam se ja nalazila? Ne sećam se da je tako bilo kad sam ja bila sama, ali, istina, nisam izlazila s muškarcima. Samo sam sedela na sofi, jela čips i uživala u boci vina dok sam lečila slomljeno srce. Sad mi se čindo da sam se dobro izvukla. Čvrsto je klimnula glavom. ”Daj muškarcu telefon sa kamerom i...” Zaćutala je i francuski slegla ramenima, a zatim otpila gutljaj kafe. ”Pa, pretpostavljam da je drugačije od tradicionalnog buketa cveća”, priznala sam i dodala još šećera u kafu. Posle ovakvog šoka, bio mi je potreban. ”Možda bi trebalo da postavim ovo na njegovu Fejsbuk stranicu”, rekla je, kuckajući po smartfonu.
~ 142 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Prostrelila sam je pogledom. ”Nisi valjda ozbiljna?” ”Ne, naravno da nisam”, zakikotala se, ”u svakom slučaju, još mi nije prihvatio zahtev za prijateljstvo. Pratim ga na Tviteru, ali to je prilično dosadno, jer u pitanju profil njegove kompanije. Samo gomila tvitova o grožđu i berbama.” Zamahala je njegovom Tviter stranicom ka meni. ”Zna li da ga uhodiš preko društvenih mreža?” Izgledala je uvređeno. ”Nije tačno! Samo pokušavam da ga upoznam.” ”A šta se dogodilo sa pravim upoznavanjem, uživo?”, predložila sam. ”Da se upoznate lično, umesto preko postavljenih statusa, lajkova i fotografija na Instagramu?” ”Nije na Instagramu”, naglasila je nevino. ”Znaš na šta mislim”, rekla sam i misli su mi poletele ka putovanju koje sam imala sa Džekom po Radžastanu i kako smo, postepeno, od stranaca postali ljubavnici, kroz milion sitnica. Kroz osmeh posle glupe svađe, zajedničko posmatranje zalaska sunca u pustinji, prijatnu tišinu. Ili ples u stanu uz omiljenu gramofonsku ploču, pomislila sam, odjednom se setivši Henrija i Emanuele, i naježila sam se uprkos jutarnjoj vrućini. ”Naći ću se sa njim. Večeras imamo prvi sastanak, sećaš se?” Na spomen tog prvog sastanka, Lik je naglo okrenuo glavu ka nama i gotovo vidno naćulio uši. ”Izvini, da, rekla si mi”, brzo sam se izvinila. Uza sve šta se dešavalo, zaboravila sam. ”To je sjajno.” Uprkos sumnjama, želela sam da je podržim. Znala sam koliko joj je značilo. ”Gde ćete se naći?” Snizila je glas tako da je Lik ne čuje i nastavila: ”Butik hotel u osmom arondismanu, izgleda da imaju predivan novi bar sa ostrigama...” Odjednom je na spomen ostriga sva posivela. ”Jesi li dobro?”, pogledala sam je zabrinuto. ”Da, jesam, samo blagi mamurluk.” Stresla se i posegla za tanjirom pains au chocolat koji nam je Lik dao uz kafu s mlekom. ”Ne bih inače, ali moram da smirim stomak”, objasnila je, mada prigušeno, kroz puna usta vazdušastog peciva. Klimnula sam glavom, s razumevanjem, iako se, da budem iskrena, moj stomak nije bunio na spominjanje ostriga. Još mi je slika iz njenog telefona bila urezana u mozak, kao kad predugo gledaš u sunce. U
~ 143 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
stvari, zar od gledanja u sunce ne oslepiš? Verovatno istu takvu posledicu ima i gledanje u tu sliku, pomislila sam stresajući se. ”U svakom slučaju, govorila si o Džeku...”, nastavila je kad se povratila. Duboko sam uzdahnula. ”Samo se osećam užasno. Tako sam ga gnjavila dok tamo radi za beskućnike usred neke nedodije, a ja se ovde švrćkam po Parizu.” ”Teško. Ne u tim potpeticama koje si sinoć nosila”, ispravila me je, uz grimasu. Žalosno sam se osmehnula. ”Pokušala sam da ga pozovem nekoliko puta, ali odmah me prebacuje na govornu poštu. Samo želim da mu objasnim. Osećam se tako krivom.” ”Nemoj”, rekla je odlučno, igrajući se smartfonom, ”imaš pravo da budeš iznervirana i, uostalom, ne izgleda kao da previše naporno radi.” Zbunjeno sam je pogledala. ”O čemu pričaš?” ” Dajmo svetu dom ima svoju Fejsbuk stranicu.” ”Pa?” ”I Džek je označen na fotografiji.” ” Jeste?” Pogledala sam je u neverici. ”Čekaj, daj da vidim!” ”Mislila sam da ne veruješ u uhođenje preko društvenih mreža?”, rekla je kroz smeh, ne dozvoljavajući mi da vidim. ”Ne uhodim ga, on mi je dečko!” Zavukla sam ruku u svoju torbu i potražila telefon. Ne mareći za roming, uključila sam se na internet. ”Ko je Bet?” Kao da me je neko uključio u struju. Naglo sam podigla glavu. ”Džekova bivša devojka. Ona koju je upoznao na dobrotvornoj priredbi u Njujorku. Zašto?” Zastala je, kao da sebi kaže ”ja i moja brbljiva usta”. ”Oho, ništa, samo onako...” pokušala je, ali nije uspela da zvuči opušteno, ”samo je označena s njim, to je sve.” To je sve? Nagnula sam se preko stola i otela joj telefon pre nego što je stigla da se pobuni. ”Mislila sam da radi za dobrotvornu organizaciju u Indiji.” ”Možda su je prebacili u drugu kancelariju. Ili možda nije ona.” Čim je shvatila da je upravo bacila bombu, Harijet je brzo pokušala da popravi stvar. ”Bet je zaista često ime, sigurno ima na milione žena koje
~ 144 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
se zovu Bet...” ali, još dok je govorila, smesta sam prepoznala tepu crnokosu devojku. Pa, hajde, ko još ne traži na Guglu bivšu devojku svog dečka? ”Ne, to je ona”, rekla sam, gledajući ih zajedno na slici, sa šlemovima na gradilištu i najširim mogućim osmesima. ”Nije ti spominjao da ona radi s njim na istom projektu?” Tupo sam odmahnula glavom. ”Pa, verovatno nije znao dok nije stigao tamo i, uostalom, nije ni važno, raskinuli su, on je sad sa tobom...” Nastavila je da brblja u pozadini, ali kao da je sve oko mene nestalo, i mogla sam samo da piljim u njihovu zajedničku fotografiju. Uvećala sam sliku prstima, osmesi su im se širili i širili, sve dok nisu ispunili ekran. Osetila sam blagu mučninu. ”To je samo glupa fotografija, ništa ne znači”, tešila me je. ”Da, znam.” Klimnula sam glavom i vratila joj telefon. Ali nešto se pokrenulo u meni: strah od izdaje, razočaranja, koji je vrebao negde ispod površine, kao neka vrsta čudovišta. ”Bože, zar je toliko sati?” Bacivši pogled na sat, glasno je negodovala. ”Bolje da pođem.” ”Već?” Osetila sam razočaranje. Obično mi je sasvim odgovaralo da budem sama, ali danas bi mi dobro došlo prijateljsko lice. ”Nemaš vremena za još jednu kafu?” ”Nažalost”, uzdahnula je, ”na poslu je ludnica. Katalog za stan madam Dimo stigao je iz štamparije i moram da ga proverim. Sutra moram u Provansu, da ga predstavim njenim naslednicima pred aukciju.” Ustala je da pođe. Stomak mi se zgrčio na spomen aukcije. ”Provansa? Ali zašto? Zar oni neće doći u Pariz?” ”Ne, prezauzeti su.” ”Prezauzeti?” Osetih bes na pomisao da će Emanuelin stan biti ispražnjen, a oni se čak neće ni potruditi da prisustvuju. ”Očigledno.” Slegla je ramenima. ”Kad je aukcija?” ”U nedelju, ali radnici zaduženi za iznošenje ući će danas da sve raščiste tako da može biti obeleženo i provereno pre toga.” Zaćutala je. ”Veoma je uzbudljivo, ali prilično i tužno što će sve biti rasprodato posle toliko godina. Pitam se zašto ga je toliko čuvala?” Zagledala se u
~ 145 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
daljinu na trenutak, a onda kratko i brzo slegla ramenima. ”Ipak, pretpostavljam da nikad nećemo saznati.” ”Ne, pretpostavljam da nećemo”, odgovorila sam i neočekivano me je obuzeo osećaj uzaludnosti. Mislim, ozbiljno, šta ja to radim, pomišljam kako mogu da rešim neku pola veka staru zagonetku? Ja sam spisateljica, a ne detektiv. Lepo je biti očaran ljubavlju, ali budimo iskreni, nikad neću saznati šta se dogodilo kroz nekoliko ljubavnih pisama. Beznadežno je. Nisam čak imala pojma ni ko je bio Henri, a kamoli nešto drugo. Osim toga, za nekoliko dana, stan će biti ispražnjen i sve rasprodato na aukciji. Više neće biti zagonetke za rešavanje, sve će nestati. Kao da nikad nije ni postojalo. ”A ti?”, pitala je, i okrenula se ponovo ka meni. ”Ideš ponovo u razgledanje?” Prenula sam se. ”Zapravo, razmišljala sam o poseti nekim knjižarama, znaš kako ih volim. Pariz ima tako sjajnu književnu istoriju, pa sam mislila da ću pronaći neko nadahnuće za novu knjigu.” Rekla sam to više da podsetim sebe nego Harijet. Morala sam da dođem sebi. Da se usredsredim na sadašnjost, moju sadašnjost. Bila sam tako zaokupljena stanom madam Dimo i Henrijevim pismima da gotovo i nisam mislila na išta drugo. Ali sad sam morala da se fokusiram na sopstveni život i zaboravim na sve to. ”Pa, u tom slučaju moraš otići do Šekspira i kompanijel!”, predložila je. Stomak mi se zgrčio. ”To još postoji? Mislim, pomislila sam, zbog rata...” ”Da, nalazi se u Rue de la Bûcherie. Nije ona prvobitna knjižara - tu su zatvorili za vreme rata. Ova je na drugoj adresi, ali i dalje je predivna. Dopašće ti se!” Osetih navalu uzbuđenja, ali potrudila sam se da mi glas ostane smiren. ”Sjajno! Hvala. Otići ću da pogledam.” ”U redu, sad stvarno moram da jurim”, rekla je i sakupila stvari. ”Posle posla idem pravo na sastanak, pa nisam sigurna kad ću se vratiti kući.” Uzbuđeno se nasmešila. ”Nemoj da me čekaš budna!” ”Neću.” Osmehnula sam se i, pošto sam se pozdravila sa Harijet, krenula sam preko pločnika. Sve što sam mislila upravo je izvetrilo i
~ 146 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
osetila sam novi talas odlučnosti. Sad nisam mogla odustati! To je bio znak, morao je biti! I svakim pređenim korakom osećala sam se korak bliže Henriju i korak bliže rešenju zagonetke.
~ 147 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Devetnaesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Kad sam rekla da volim knjižare, kao da sam izjavila da Madona voli pažnju. Vrlo blago rečeno. Zapravo sam mislila da obožavam knjižare. Obuzeta sam njima. Čak sam i zavisna. Nisam mogla proći pored njih, a da ne uronim unutra, da bih jedva izašla nekoliko sati kasnije, natovarena torbama sa novim knjigama. Od polica visokih do tavanice sa hiljadama pravih riznica koje su čekale da budu otvorene, osećaja koji sam imala dok sam prelazila prstima preko korica, pa do opojnog mirisa svih tih knjiga. Obožavala sam sve u vezi s njima. Ali najviše sam volela tiho razmišljanje, sate u pretraživanju polica, priliku da se isključim. U ovom brzom digitalnom svetu bila je to prilika da odvratim pogled od ekrana i, samim okretanjem stranica, otputujem u neko drugo vreme i na neko sasvim drugo mesto. Moja omiljena knjižara na celom svetu je predivna edvardijanska prodavnica u Londonu, sa hrastovim galerijama, parketnim podovima i prekrasnim vitražnim atrijumom. Ili je barem bila do sada, pomislila sam, kad sam skrenula za ugao na Levoj obali i ugledala malu ušuškanu prodavnicu sa zelenim pročeljem gotovo sakrivenu iza polica s knjigama, koje su se pružale čak i po trotoaru. I znak: Šekspir i kompani. Bila je to ljubav na prvi pogled. Kad sam zakoračila kroz vrata, gde god sam pogledala, svuda su bili redovi i redovi knjiga. Police su se pružale od poda do tavanice. Svaki centimetar mogućeg prostora bio je ispunjen nizom naslova. Kao da se moglo osetiti kako priče cure iz zidova i čuti kakofonija autorskih glasova, prošlih i sadašnjih, svuda unaokolo. Bila je krcata mušterijama, mnogi su bili turisti, koji su se okupljali oko polica posvećenih Ernestu Hemingveju, Džejmsu Džojsu i F. Skotu Ficdžeraldu, piscima o kojima je Henri govorio u svojim pismima Emanueli. Dok sam se probijala pored njih, uputila sam se u senovita udubljenja. Nisam sigurna šta sam se nadala da ću otkriti - na kraju krajeva, to nije bila prvobitna knjižara - ali ipak, nisam mogla da ugušim sve jači osećaj iščekivanja. U dnu prodavnice nalazile su se drvene stepenice i popela sam se na sprat, gde sam pronašla zečje rupe od čitaonica. Tu knjige nisu bile na prodaju; umesto toga bile su poredane u nekoliko redova, hrbat uz
~ 148 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
hrbat, prevelika izdanja tvrdih korica uz čitani meki povez, klasici u kožnom povezu uz petparačke romane. Tu je bilo mnogo mirnije, daleko od gužve, i šetala sam kroz prostorije. U sićušnoj prostoriji na stolu se nalazila starinska pisaća mašina. Odsutno sam prešla vrhovima prstiju preko tipki, mašta mi je sumanuto radila. Pitala sam se je li Henri koristio ovakvu? Možda je imao potpuno isti model. Na zidu iznad bile su zalepljene fotografije i poruke koje su nažvrljali posetioci, iskidane stranice rukopisa, odlomci otkucani pisaćom mašinom: sve sam ih pročitala radi nekog traga, neke nade da mogu pronaći vezu. Jer koliko god ludo, neuverljivo i nategnuto zvučalo, nisam se mogla oteti osećaju da je tu postojao neki njegov trag, da je ostao neki njegov deo. Samo nisam znala šta. ” Pardon...” Umalo da iskočim iz kože. Povukla sam prste sa tastature, okrenula se i ugledala nekog hipstera sa bradom i kapom navučenom nisko iznad očiju. Ruke su mu bile pune knjiga. ”O, izvinite, mislila sam da je otvoreno za sve...” počela sam da se povlačim. ”Ne, u redu je, molim vas, ostanite!” Govorio je s teškim francuskim naglaskom. ”Ne budi negostoljubiv prema strancima, jer su, možda, prikriveni anđeli.” Upitno sam ga pogledala, a on se nasmešio. ”Nalazi se iznad vrata u prizemlju, jedan od vlasnikovih omiljenih epigrama” objasnio je, zatim se nasmešio. ”Treba li vam pomoć?” ”Ne, hvala, samo sam razgledala.” Pokazala sam na zidove. ”Čarobno je!” ”Toliko istorije.” Klimnuo je glavom. ”Šta se desilo sa prvobitnom knjižarom?” ”Zatvorili su je po izbijanju Drugog svetskog rata. Držala ju je Silvija Bić, Amerikanka. Očigledno, bila je zanimljiv lik. Objavila je Džojsovog Uliksa.” ”Stvarno? Opa!” Dakle, to je objašnjavalo gomile turista koji su čekali u redu da kupe primerke. ”Dolazilo je i mnogo drugih pisaca”, nastavio je, ”Ficdžerald, Miler, Hemingvej - tu se sastajala izgubljena generacija. Noću su se divani
~ 149 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
pretvarali u krevete, gde su pisci spavali u zamenu za popunjavanje polica.” Baš kao i Henri! Bio je jedan od tih pisaca, pre toliko godina. ”Mora da je bilo neverovatno”, nastavio je, odmahujući glavom. ”Kad bi samo postojao prozor u prošlost.” Pomislila sam na pisma u torbi i na trenutak sam gotovo pala u iskušenje da mu odam tajnu. ”Ima li nekih zabeležaka o svim piscima koji su odsedali ovde pre rata?”, pitala sam umesto toga. ”Ne znam, ali sumnjam.” Odmahnuo je glavom. ”Bilo je to davno.” Iako je bilo neverovatno, osetila sam razočaranje. ”Zašto? Tražite li nekoga?” ”Da, mladog američkog pisca po imenu Henri.” ”Rođak?” ”Ne.” Odmahnula sam glavom. ”On je...” Zastala sam. Šta mi je Henri? Nije mi više bio stranac, činilo mi se kao da ga poznajem. ”Prijatelj”, konačno sam odgovorila. ”Kako se prezivao? Možda sam čuo za njega?” Do sada mi nijednom nije palo na pamet da je Henri, možda, uspeo kao pisac, da su mu dela, možda, objavljivana, da se i on ugnezdio, možda, negde među ovim policama. Ali čak i da jeste, nisam mogla nikako da znam - potpisivao je pisma samo kao H. ili Henri, i na koverti nikad nije bilo povratne adrese. ”Ne znam mu prezime”, priznala sam i, čim sam to izgovorila, shvatila sam koliko je bila mala verovatnoća da mu otkrijem identitet. Kao igla u plastu sena. Zapravo, bezbroj plastova sena. Uputio mi je pogled pun izvinjenja. ”U tom slučaju, žao mi je...” Zaćutao je sležući ramenima.. ”Mogu li nekako drugačije da vam pomognem?” ”Ne... ne, hvala.” Odmahnula sam glavom. Ljubazno se nasmešio, a zatim se vratio slaganju na policama. Ionako je bilo malo verovatno. Ipak, nisam mogla otići iz knjižare, a da nešto ne kupim, i narednih nekoliko sati sam se izgubila u opojnom svetu književnosti, pretražujući police i prelistavajući stranice, pre nego što sam konačno
~ 150 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
izašla na ulicu. Bilo je svetio posle mračne prodavnice i, odmah preko vode, na Île de la Cité, čula sam zvona Bogorodičine crkve. Stajala sam na trotoaru, stežući na grudima ono što sam kupila, i zastala sam da oslušnem. Nikad se nisam osetila više u Parizu nego tog trenutka. Nikad me nije više dodirnula čarolija tog grada. Razmišljala sam o Henriju. Osetila sam i ushićenje i razočaranje. Stigla sam do ćorsokaka, a ipak posle posete knjižari, osećala sam se nekako neobjašnjivo bližom njemu. Što uopšte nije imalo smisla, razmišljala sam, kad sam se okrenula i pošla. Ali ništa od ovoga nije imalo smisla, zar ne? Još je bilo rano popodne i nakratko sam pomislila da pođem u još malo razgledanja. Ovo mi je bio treći dan u Parizu, a vrlo malo sam toga videla. Setila sam se Gzavijea i njegovog saveta da bacim vodič. Možda je bio u pravu, možda to i nije način da se vidi grad, ali i dalje sam smatrala da treba; uvek sam mislila da mi je obaveza da obavim razgledanje kad sam u drugoj zemlji, kao da mi je to dužnost. Ali pretpostavljam da je većina takva, zar ne? Posetimo neko čuveno mesto, slikamo se ispred njega, precrtamo to sa spiska. Obavljeno. Čudno, zaista, kad razmisliš o tome! U svakom slučaju, torbe s knjigama bile su mi teške i ostavila sam Hitklifa u stanu - posle incidenta u Luvru brinula sam da možda ni knjižare ne puštaju pse unutra - pa sam rešila da krenem kući. Usput bih kupila neku hranu. Pošto je Harijet te večeri izašla, Hitklif i ja smo ostali sami. Nisam bila daleko od stana i krenula sam kroz sporedne uličice. Upoznala sam malo bolje taj kraj, više se nisam svaki čas gubila i nisam morala da stojim na uglovima sa nosom zagnjurenim u mapu. Veoma brzo ću postati domaća. Prilično ponosna na sebe, skrenula sam za ugao bez ikakvog oklevanja. U stvari, osećala sam se tako samouvereno da sam mogla čak i da isprobam neku novu maršrutu do kuće, zaključila sam, pa zaobišla uobičajeno skretanje i krenula drugom ulicom. Koračala sam uzanim pločnicima i razgledala izloge nepoznatih prodavnica. Pogledom sam preletala preko spretno uređenih postavki. Izlozi u Parizu su kao umetnička dela. Kule makaronsa 22 pastelnih boja, koje prkose gravitaciji, ispunjavale su izloge poslastičarnica, dok su 22
Francuski kolači koji su stekli veliku popularnost u svetu. (Prim. prev.)
~ 151 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
obućari prikazivali izvanredne, rukom šivene sandale, tako što su ih okačili o nevidljive žice da nam primamljivo lebde pred očima. Sve je bilo tako šik! Tako stilizovano! Tako elegantno! Za razliku od moje nezanimljive, lokalne prometne ulice kod kuće, razmišljala sam. Pažnju mi je privukao izlog parfimerije. Bočice u boji dragulja svetlucale su u grupicama, i opčinjena, usporila sam. Odjednom sam primetila jednu plavu. Učinilo mi se da je prepoznajem. Čekajte, bila je slična onoj na Emanuelinom toaletnom stoćiću! Tek što mi je ta misao proletela kroz glavu, ukopala sam se u mestu. Drugi pešak samo što nije naleteo na mene i iskreno sam se izvinila, pre nego što sam usmerila pažnju na izlog. Pažljivije sam pogledala, proučavajući njen složeni dizajn. Zapravo ne, nije bila slična; to je bila ista bočica! Radoznalost je ključala u meni i, bez i trunke oklevanja, posegla sam za ukrasnom mesinganom kvakom. Slabašno zvono najavilo je moj ulazak i, nakon što sam otvorila teška vrata, zakoračila sam unutra. Miris me je pogodio čim sam ušla - pa, kažem, pogodio, ali pre će biti zagrlio. Obavio me je najprijatniji miris, kao da sam udahnula najlepši buket cveća. Pogledala sam oko sebe, diveći se unutrašnjosti. Izgledalo je kao da se čitav vek ništa nije promenilo. Stare hrastove police pokrivale su zidove i prikazivale staklene posude osnovnih mirisa, pri čemu je svaka bila označena starim mesinganim znakom, dok su staklene fioke otkrivale vrtoglavi broj bočica raznih oblika i veličina. U dnu prodavnice nalazio se pult presvučen kožom, a iza njega je stajao povijeni sedokosi gospodin sa žičanim naočarima i keceljom. Prodavnica je bila prazna i, kad sam zakoračila napred, podigao je pogled i obratio mi se na francuskom, a ja sam se, kao i obično, sramno izvinila što ne govorim jezik. Krupnim šakama, oslonjen na pult, nagnuo se napred, sjajnih očiju. ”Miris ima sopstveni jezik”, izgovorio je tiho, kao da mi poverava tajnu. Razmenili smo poglede i odjednom sam se zainteresovala. ”Ne može recima da se prevede”, nastavio je i dohvatio jednu od mnogih bočica. Izvadio je stakleni poklopac i zamahao mi ispod nosa. ”To je emocija!” Kad mi je divna mošusna aroma doprla do nozdrva, u mozgu mi se uskovitlao ukus začina, uspomena na Indiju, snovi o sparnim večerima i slike egzotičnih predela.
~ 152 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Zagonetka mirisa leži u najdubljim oblicima sećanja.” Smeškao se, sa znalačkim pogledom u očima kad mi je ugledao izraz na licu. ”Da” klimnula sam glavom, osetivši kako sam preneta, iz ove male prodavnice u Parizu, u neko drugo vreme, na neko drugo mesto, drugo osećanje. Pregledajući police, prodavac je spretno izabrao drugu bočicu, između stotine izloženih. ”Kod mirisa je najbitnija slojevitost. Kao kod neke osobe, morate otkrivati te slojeve”, govorio je, poprskavši malo na tračicu papira koju mi je pružio, ali ne pre nego što mi je predao činijicu sa zrnima kafe. ”Osvežava nepce”, objasnio je. Udahnula sam gorki miris espresa, a zatim podigla papirnu traku do nosa. Zapahnuo me je prekrasno sladak cvetni miris. ”Za početak, imate gornje note. Ovi mirisi brzo ispare, ali su kao prvi utisci. Takođe ih zovemo i glavne note.” Ličilo je na mirisnu mešavinu citrusa i jasmina, ali, kad je intenzitet počeo da bledi, mogla sam da odaberem nešto drugo. ”Za njima slede srednje note. To je glavni deo parfema, i njih osećate kad ispare gornje note.” Naravno, uspela sam da prepoznam začine i nešto što je mnogo podsećalo na sandalovinu. ”I na kraju, imate osnovne note, koje čine dubinu parfema. Ali njih morate sačekati da se razviju barem trideset minuta”, dodao je predusretljivo. Obuzeta oduševljenim njuškanjem papirne trake u potrazi za novim mirisima i pitajući se kako ne mogu da ih otkrijem, trgla sam se i porumenela. ”O, shvatam!” Nasmešila sam se. ”Jao, neverovatno, hvala što ste mi sve objasnili.” ”Sa zadovoljstvom.” Osmehnuo se i on meni. ”Mogu li još nekako da vam pomognem?” ”Pa, zapravo...” Okrenula sam se i pokazala na izlog. ”Primetila sam plavu bočicu u izlogu, koji je to miris?” Gurnuo je naočare više na nos, zagledao se u izloženo, a zatim klimnuo sa razumevanjem. ”O, to je veoma stara bočica. U izlogu je prikazana retrospektiva svih naših parfema. Slavimo stogodišnjicu, a taj je iz tridesetih.”
~ 153 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Zagledala sam se u njega, plavo staklo se presijavalo na svetlu. Bilo mi je čudno što sam bila u istoj prodavnici, koju je Henri, sigurno, posetio pre toliko godina. Verovatno izgleda potpuno isto kao i onda. ”U redu, hvala vam”, rekla sam i upravo sam se spremala da krenem, kad je rekao nešto što me je zaustavilo. ”Koristili smo ovu bočicu za posebne parfeme.” ”Posebne?” Ponovila sam radoznalo. ”Ponekad mušterija želi neki poseban miris, koji je jedinstven, koji niko drugi nema...” ”I ovde ih pravite?” ”Pravimo parfeme ovde već tri generacije”, ponosno je odgovorio, ”naučio sam taj stari zanat od mog oca, a on od njegovog. Ima čarobne alhemije u proizvodnji mirisa, nije to samo slaganje nota i sastojaka, već mnogo dublje...”, zaćutao je i kucnuo se sa strane po nosu, naravno, morate izvežbati čula da razlikuju mirise sa najvećom tačnošću.” Dok je govorio, odjednom sam se setila da sam sinoć, kad sam bila u stanu, utapkala malo na zglob. Pitala sam se... ”Možete li da prepoznate bilo koji miris?”, upitala sam, pružajući mu zglob. Starac me je radoznalo pogledao, a zatim mu se osmeh raširio licem. ”Tačka pulsa greje parfem i neprestano ispušta miris...” Nagnuo se bliže i pritisnuo mi svoj veliki nos na kožu dok je udisao. ”Veoma je slab, gornje note su odavno nestale, ali ostao je mošus i cvet narandže...” Zaćutao je i zagledao se u mene. ”Gde ste ovo nabavili?” ”Kupljeno je ovde pre sedamdeset godina.” Izgledao je zadivljeno i ponosno. ”Onda smo bolji parfimeri nego što sam mislio, čim je miris preživeo tako mnogo godina.” ”Da, bio je u istoj ovakvoj bočici kao i onaj u izlogu,” ”U tom slučaju, imamo zapis”, rekao je samouvereno. ”Imate?” Odjednom sam osetila uzbuđenje dok je odlazio do fioke i vadio prastaru kožnu knjigu, koju je spustio na pult. Otvorio ju je na stranici ispunjenoj sitnim rukopisom i, proučavajući tako izbliza da mu je nos gotovo dodirivao stranu, prelazio preko njega kažiprstom. ”Znate li tačno koje godine?” ”Godine 1939, mislim. Pre rata.” Osetila sam kako mi srce ubrzava dok sam govorila.
~ 154 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Na koje ime?” ”Bio je to poklon za Emanuelu Renoar.” Nisam mogla da verujem, otkriću Henrijev identitet! ”Ne, ime mušterije, molim. Mesje...” Uzbuđenje mi je naglo splasnulo. ”Zvao se Henri, bojim se da je to sve što znam”, odgovorila sam, osetivši talas razočaranja. Podigao je pogled sa knjige i, ugledavši moj izraz, ljubazno mi se osmehnuo. ”Ah, ali to nije istina, imamo miris, znamo da je u njemu bilo mošusa i narandžinog cveta i...” Ponovo me je zgrabio za zglob i duboko udahnuo. ”Ne mogu sasvim da kažem, ima nešto nedokučivo... neki miris...” Prekinulo nas je slabo zvono kad je neko ušao i odjednom sam shvatila da je prodavnica postala vrlo prometna. U stvari, tu je bila i pomoćnica da posluži druge mušterije. Bože, nisam ni primetila! Tako sam se udubila. ”Ako mi ostavite broj telefona, pozvaću vas ukoliko nešto otkrijem. Nemojte se obeshrabriti! Setite se da je zagonetka mirisa u skidanju slojeva! Zahvalno se smeškajući, uzela sam olovku i nažvrljala moj broj na kartici. ”Hvala” rekla sam i dala mu je. Ljubazno je klimnuo glavom i, pošto ju je gurnuo u džep kecelje, vratio se mušterijama, koje su se okupile iza mene. Uključujući i veoma visokog čoveka, meni okrenutog leđima, koji je morao imati barem dva metra. Au, bio je gotovo džin, pomislila sam, i pokušala da ga zaobiđem, ali preprečio mi je put dok je razgovarao sa prodavačicom. Načula sam razgovor dok joj je govorio nešto na francuskom. ”Oprostite, govorite li engleski? Bojim se da mi je francuski malo zarđao.” Nasmešila sam se u sebi. Barem nisam jedina. Pošto mi je privukao pažnju, pogledala sam ga dok sam se provlačila i učinilo mi se da sam ga prepoznala. VajnNot. Mislim, Rupert. Prepoznala sam ga sa fotografije. Ne, ne te fotografije! Blago sam se stresla na to sećanje. Ne, govorim o njegovom crnobelom portretu. Osmotrila sam ga krajičkom oka. Malo se ugojio
~ 155 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
otkako se slikao i imala sam osećaj da su te slike skakanja padobranom starije više od dve godine, ali svakako je bio on. Znatiželjno sam ga posmatrala. Zašto on kupuje parfem? Zadržala sam se kod vrata i usredsredila na razgovor. ”Možete li da ga zamotate? To je poklon.” Poklon? Naćulila sam uši. Naravno! Mogla sam da se kladim da je kupovao poklon za Harijet, pred njihov sastanak. ”Baš lepo!” Prodavačica mu se blistavo osmehivala. ”Za neku posebnu priliku?” ”Treba li vam posebna prilika da lepoj ženi kupite parfem?”, pitao je osmehujući se. Prodavačica se smeškala i, potpuno očarana, izvadila je ukrasnu traku. Dok je pokušavala da napravi složenu mašnu, osetila sam uzbuđenje zbog Harijet. Možda sam pogrešila, možda on, uopšte, nije loš momak. Kratko sam posmatrala, a onda, otvorivši vrata, izašla na ulicu.
~ 156 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvadeseto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Najdraža Manu, Kad sam se jutros probudio i video da spavaš pored mene prvi put, pomislio sam da sam umro i otišao na nebo. Da se probudim pored tebe i vidim te usnulu kraj sebe, bilo je nešto o čemu sam sanjao svih ovih meseci, još od kada sam te prvi put ugledao ispred onog kafea. Ne govorim ti ovo samo kao tvoj ljubavnik (sad sam zaista tvoj ljubavnik, draga), jer nikad nisam žudeo samo za tvojom nagošću, već za tvojom dušom. Dok smo sinoć ležali jedno drugom u naručju, obasjani mesečinom, koja je sijala kroz razmak na žaluzinama, osetio sam da nam se nisu ispreplela samo tela već i naše duše. O, draga, bilo mi je tako teško da ostavim tvoje meko, toplo telo rano jutros dok je svetio još bilo sivo i vratim se u knjižaru. Čak i sada, nakon što me je Pariz preplavio, i dalje osećam tvoj miris na koži. Mogu da mislim samo na tebe. Trebalo bi da pišem, ali ne mogu da se koncentrišem, jer mi misli stalno lete ka tebi. Sinoć, kad si mi prošaputala u mraku da me voliš i da ćeš me voleti zauvek, postao sam najsrećniji čovek na ovoj lepoj planeti. Drago mi je što imam Frenklina kao svedoka, jer bih inače, možda poverovao da je sve san! Znaš li koliko mi je bilo divno što sam to čuo? Što sam čuo da si prošaputala u tami, dok smo ležali zajedno u tvom krevetu? Nadam se da ova radost može potrajati, ali takođe znam i za želje tvog oca da prihvatiš prosidbu rođaka. Znam da pokušavaš da me zaštitiš tako što mi ne govoriš koliko se bojiš, ali nekad, kad misliš da ne gledam, vidim ti brigu uklesanu na licu. Ali, draga, ne brini! Sad ćemo uvek biti zajedno, zar ne shvataš? Ništa ne može da pokvari ovu ljubav koju osećamo jedno prema drugom, koju smo obećali jedno drugom, i telom i dušom, i šta god da se dogodi, tu vezu ništa ne može pokidati. O, znam da me smatraš romantičnom budalom, možda i jesam, ali takođe sam i realista. Izgleda da će nas ubrzo zadesiti stvarnost rata i brze promene u svetu. Nikoga ne može zaustaviti. Ni tvoj otac, ni tradicija, niti sam Pariz. Sve će se uskoro okrenuti naopačke i ko zna šta će nam budućnost doneti. Pobegnimo zajedno, pre nego što bude prekasno! Pobegnimo iz ove ludnice! Znam da ne želiš da napustiš svoju porodicu i znam koliko ih voliš, ali takode znam i za tvoju želju za slobodom da voliš koga izabereš i od sinoć sam siguran da ću to zauvek biti ja.
~ 157 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ranije sam bio zadovoljan čekanjem, da vidim šta nam je sudbina pripremila, da joj se prepustimo, ali to je bilo pre nego što sam se jutros probudio u tvom zagrljaju. Sad znam da više ne mogu da se kockam. Želim - moram - da se budim u tvom zagrljaju svakog jutra do kraja života, moram obezbediti sebi takvu radost večno. Kad ne bi bila pored mene, to bi bilo mučenje. Znam, govorim sa grozničavim uzbuđenjem i sigurno misliš da sam napola poludeo, ali dozvoli mi da te uverim kako nikad nisam bio pribraniji u životu. Budi hrabra, draga! Drži me za ruku i budimo zajedno. Da započnemo nov život. U novom svetu. Molim te, odgovori mi, draga, i kad to uradiš, to mora biti samo jedna reč. Da. J’attendrai, H. Osećajući kako mi zlatno večernje svetio bledi na licu, podigla sam pogled sa pisma i otkrila da se smračilo. Sumrak je padao, a meni je srce još lupalo od Henrijevih reči. Mora da sam bila tu satima. Vratila sam se u Harijetin stan i sedela na maloj prozorskoj dasci, postavljenoj ispod velikog, lučnog prozora. Nije bilo mnogo prostora sela sam, s kolenima na grudima na malo jastuče - ali delovalo je tako primamljivo kad sam stigla kući, sa suncem koje je sijalo preko krovova, da sam se sklupčala kao mačka sa Emanuelinim pismima, uživajući u toploti večernjeg sunca i Henrijevoj ljubavi, pošto sam se prebacila u drugo vreme, u drugačiji Pariz. Je li tako? Pitala sam se, gledajući u prizor koji se pružao u daljini. Jer dok su, naravno, moda i muzika tada bili drugačiji, i približavao se rat i osećaj nesigurnosti prema budućnosti, iznad grada se nadvijao osećaj bezvremenosti. Je li njima taj prizor drugačije izgledao? Razmišljala sam, zamišljajući Henrija i Emanuelu zagledane preko krovova Pariza, baš kao što sam ja sada radila, dok je dnevna svetlost bledela u sumraku. Kao da je čitav drugi svet ovde gore na nebu, među dimnjacima, golubovima i krovnim terasama. Čuvene znamenitosti izdižu glavu i ramena iznad horizonta, kao visoki ljudi u gomili, dok se ostatak grada pruža ispod njih. Dole na ulicama, grad je pretrpeo neke prave promene, video toliko istorije, ali ovde, na ovim mirnim, otmenim visinama, izgledao je kao drugačiji Pariz. Tajni Pariz. Večni Pariz. Pariz koji se nije promenio otkako je Henri napisao ona pisma.
~ 158 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
U glavi mi je još zujalo od hitnosti Henrijevih reči. Šta se zatim dogodilo? Šta mu je Emanuela odgovorila? Ostavljena u takvoj neizvesnosti, pomislila sam na poruku koju sam prvu pronašla u njenom stanu. U njoj je pisala o svojoj odlučnosti da se usprotivi željama porodice i svojoj ljubavi prema Henriju. Pa, šta ju je navelo da kasnije promeni mišljenje i uda se za mesje Dimoa? Bilo je u toj priči još nečega i očajnički sam želela da znam šta se dogodilo, ali istovremeno, deo mene se plašio. Gurnula sam papir pažljivo u kovertu, pokupila ostatak pisama u krilu i sklonila ih na bezbedno, u torbu. Bilo je kasno. Čekaću. Nekad je bolje ne znati. Makar nakratko. Protegla sam ukočene udove i bosa otapkala do malog frižidera. Svratila sam u nekoliko prodavnica na putu kući i kupila malo sira, sveže smokve, baget i bocu crnog vina. Pa, kad si u Francuskoj... i tako to. Pošto sam našla otvarač, otvorila sam bocu vina i nasula sebi veliku čašu. Obično ne pijem crno vino, ne otkako sam iskapila nekoliko čaša na božičnoj zabavi mog izdavača i provela veče u ćaskanju sa mnogim vipovcima, pokušavajući da ih zadivim. Tek kad sam otišla u toalet, otkrila sam da su mi zubi pocrneli, kao i jezik i shvatila da osmeh ne samo da mi nije bio zavodljiv već je bio zastrašujući i užasan. Ali večeras, pošto je Harijet na sastanku, neću moći da je uplašim dok se ne vrati kući - mada, ko zna u koliko će to sati biti. Osetila sam zabrinutost kad sam pomislila na Ruperta i sva upozorenja, ali sam je odagnala. Preterivala sam s brigom. Kupio je parfem, zar ne? Ne može biti tako loš. Gladno sam počela da odmotavam kamamber koji sam ostavila na pultu, a onda sam morala načas da se odmaknem, jer me je zapahnuo oštar miris. Čovek u prodavnici dao mi je stroga uputstva da ga moram držati van frižidera. Očigledno je važno pustiti da sir sazri. Iako nisam bila sigurna da bih to nazvala zrelim, pre smrdljivim do neba. Uzela sam nož i prosekla kroz debelu belu koru. Bledožuta sredina je iscurila, gusta i kremasta, i pokupila sam je komadićem hleba. Čim sam osetila ukus, zaboravila sam na miris. Bože, pa ovo je izvrsno! Sad sam shvatila zašto su Francuzi tako čuveni po svom fromage-u. U redu, mi, Britanci, pravimo dobar čedar, ali to je kao da porediš staru dosadnu tetku sa ovim krupnim, privlačnim Žerarom Depardjeom od sira.
~ 159 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Odsekla sam još jedno veliko parče i ovog puta ga spojila sa zalogajem krupne smokve. Ako je prvi zalogaj bio ukusan, drugi je bio nešto najukusnije što sam u životu probala. Nemam pojma kako Francuskinje nisu sve krupne kao kuće. Ovo je bilo da umreš i imalo je oko tri milijarde kalorija. Da ih dodam na druge tri milijarde koje sam pojela jutros sa svim onim kolačima od čokolade, setila sam se, dok sam otkopčavala pojas na farmericama. S tanjirom hrane i čašom vina u rukama ponovo sam se uputila ka mom mestašcetu pored prozora. Sad se već smračilo i, dok sam otpijala gutljaj vina, primetila sam svetlucanje Ajfelovog tornja u daljini. Gotovo da mi je bio van vidokruga, ali nazirala sam ga, kao ogromnu prskalicu koja je osvetljavala noćno nebo. Osetila sam blagu ushićenost, kao kad uhvatiš predivan zalazak sunca, ili dugu, ili peraje delfina koje se izvija iznad talasa. Jao, zar nije divno? Biti ovde u Parizu, gledati taj prizor, u četvrtak uveče... Bože, zar je već četvrtak? Uskoro će vikend i moj rođendan... Izgubila sam pojam o danima, ali odjednom sam se podsetila. Ipak, sve je bilo u redu. Pa šta ako mi je uskoro rođendan? Provešću ga u jednom od najlepših gradova na čitavom svetu. Mislim, ozbiljno, imam mnogo sreće. Neki čitavog života sanjaju o Parizu. U stvari, verovatno postoje milioni žena koje bi se zamenile sa mnom sada, dok sedim ovde sa dobrim vinom, i ukusnim sirom, i prekrasnim pogledom, i... O za ime božje, zaveži Rubi! Nećeš nikoga zavarati, a svakako ne sebe. Pariz je predivan, i ti imaš sreće. Ali takođe si i uzrujana i ludo ti nedostaje voljeni muškarac, i nijedna žena na svetu ne bi se u tome menjala s tobom. I odjednom, kad sam to priznala sebi, osetila sam kako počinjem da se raspadam. Jer mogla sam to da potiskujem koliko god sam želela. Toliko sam to suzbila u sebi da mi se činilo kao da je nestalo. Mogla sam da uskočim u Evrostar i nađem se prijateljici. Mogla sam da čitam tuđa ljubavna pisma od pre gotovo tri četvrt veka i izgubim se u njihovoj ljubavi. Mogla sam da kupujem fina vina, gledam u prekrasne prizore i govorim sebi kako će sve biti u redu. Sve je to bilo više nego u redu. Ali, na kraju dana, sve je bila samo obmana. Nije zapravo nestalo. Kao kad mađioničar vešto mahne rukom i šeširom, i sav bol, i strah, i
~ 160 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
nesigurnosti pojavili su se ponovo; samo sam ih negde bila sakrila, duboko u sebi, gde ih niko nije mogao videti. Čak ni ja sama. Na površini, svađa sa Džekom možda je prošla, ali emocije i sumnje koje je pokrenula nisu nestale. Nisam ih ostavila iza sebe, u Londonu, kad sam došla u Pariz. Naprotiv, ponela sam ih sa sobom. I, što sam se jače trudila da ih ne primećujem, sve više su rasle. Zaljubljivanje je zastrašujuće. Postaneš ranjiv i opasno je. Prepustiš se nekome s poverenjem, a nema garancije. Ali, kad sam upoznala Džeka, nisam imala izbora. Nemaš ga kad se zaljubiš. Uhvaćena u kovitlac, samo skočiš. Nije bilo važno što nas je razdvajalo hiljade kilometara, ili to što smo se jedva poznavali, ili to što smo oboje imali prošlost - ništa od toga nije bdo važno, oboje smo se samo prepustili. Ali sad me je otreznila stvarnost našeg odnosa. Bili smo razdvojeni tri meseca i bliskost koju sam osećala prema njemu brzo je bledela. Toliko dugo mu već nisam zagnjurila lice u vrat i udisala njegov jedinstveni miris, jedva sam ga se i sećala. Prošlo je tako dugo otkako me je grlio i prislanjao na sebe, kad mi se činilo da na svetu nema nikog drugog osim nas. Hoće li se taj osećaj ikad vratiti? Je li uopšte ikada bio stvaran? Činilo se stvarnim, ali sad kao da se sve između nas raspadalo. Današnja fotografija Džeka i njegove bivše samo mi je pogoršala strahove. Strahove koje sam, još od Semove prevare, pokušala da potisnem. Harijet je rekla da je bolje osetiti ljubavnu bol, nego nikad ne biti zaljubljen, ali nisam bila tako sigurna. Više ni u šta nisam sigurna. A najmanje u Džeka - što me je daleko više plašilo... Tiho pištanje prenulo me je iz misli. Bio je to moj telefon. Ostavila sam ga na dnu torbe da sprečim iskušenje da ga proveravam, ali sad sam ustala i izvadila ga. Hej, izvini što su nas prekinuli juče, ovde je ludnica. Konačno sam pronašao signal. Kako si?
Bila je to poruka od Džeka. Zurila sam u nju, a srce mi je brzo lupalo. Bila je tako normalna i neposredna, kao da se naša svađa na aerodromu nikad nije desila, a ono što ju je izazvalo bilo je zaboravljeno.
~ 161 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dobro, upravo večeram.
Upotrebila sam isti ton kao i on i zanemarila misli koji su mi se kovitlale po glavi. Kako si ti?
Nisam spomenula Pariz. Čudno, ali stara želja da mu kažem je nestala. Setila sam se fotografije s njegovom bivšom, shvatila sam, njihovih osmeha, i poželela da nisam.
ote ka
Još radim na gradilištu i prilično sam iscrpljen, ali ne toliko da mi ne bi nedostajala.
jig
Na fotografiji nije izgledalo da mu nedostajem, gunđao je zli glas u mojoj glavi, ali odbila sam da reagujem. Samo sam bila paranoična. Džek nikad nije uradio nešto što bi izazvalo moje nepoverenje. Nisam smela dopustiti duhovima iz prošlosti da se ispreče između nas.
Kn
I ti meni nedostaješ. Kad ću te videti?
Poslala sam poruku i prvi put u našem razgovoru osetila da sam porušila prepreke i otvorila se prema njemu. Nastupio je tajac, a onda sam ugledala ikonicu da kuca. Ne znam. Ovde je trenutno kriza. Jedna građevina se srušila u oluji i moram da smislim kako da je popravim, pre nego što uskočim u avion. Za ovom porukom je brzo usledila druga. Moglo bi da potraje.
Osetila sam ubod razočaranja, ali nisam dozvolila sebi da reagujem. O dobro, nema pomoći, radi ono što moraš!
~ 162 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Odmah je odgovorio.
Ne žalim se. Ovde sam da gradim kuće ljudima koji imaju manje sreće od mene.
Vidite, on je dobar. Kako sam, uopšte, mogla da sumnjam u dobrog momka kao što je Džek? Osim toga, imam sjajan tim koji mi pomaže.
Na spomen tima, prisetila sam se njegove bivše sa šlemom na gradilištu.
ote ka
To je dobro.
jig
Zastala sam, a onda uradila nešto što sam znala da nije trebalo, ali nisam se mogla suzdržati.
Kn
Znaš li nekoga od pre?
Čekala sam. Nekoliko trenutaka činilo mi se kao najduže vreme. Videla sam da kuca. Zadržala sam dah. A onda pištanje kada je stigla. Ne, nikoga.
I, odjednom, nesigurnost koju sam osećala više mi nije bila glupa.
~ 163 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvadeset prvo poglavlje
Kn
jig
ote ka
Mora da sam se komirala na sofi, jer sledeće čega sam bila svesna bio je zvuk ključa kako zvecka u bravi i otvaranje vrata. ”Uf... zdravo!” Sanjivo sam otvorila oči baš kad se upalilo svetio i zatreptala sam od njegove jačine. ”To sam samo ja”, viknula je Harijet glasom koji mi je govorio da je previše popila. Kad god bi drmnula nekoliko čašica, glas bi joj se oteo kontroli. ”Kako je prošlo?”, pitala sam i ošamućeno sela. ”Pala sam na teme!”, cičala je i žurno ušla u stan. ”Jesi? Opa, znala sam da ti se sviđa, ali...” ”Ne, doslovno”, izustila je i srušila se pored mene na sofu. Podigla je članak i mahnula njime. ”Iščašila sam članak u ovim prokletim štiklama.” ”Jao!” Oštro sam uzdahnula. Već je otekao i počeo da dobija sve nijanse drečavih boja. ”Izgleda bolno,” ”Zapravo, trenutno nije previše strašno”, rekla je, pomalo frfljajući, ”vino je prilično dobar anestetik, znaš...” Zaćutala je kad je ugledala bocu pored sofe. ”U stvari, mogla bih da nazdravim.” Posegla je za njom, a zatim se namrštila. ”Nije ništa ostalo.” Pogledala sam u praznu bocu u njenim rukama i pokušala da se setim. Nije samo Harijet trebao anestetik večeras. Dokrajčila sam je posle čitanja one Džekove poruke. Razgovor nam se ubrzo posle toga završio. Rekao je da će mu se baterija isprazniti. Nisam imala pojma je li govorio istinu. Kao što nisam imala pojma je li ovo mučno osećanje u dnu mog stomaka opravdano. Njegova poruka nije morala ništa da znači. Na kraju krajeva, ni ja nisam bila sasvim iskrena, zar ne? Nisam mu rekla da sam u Parizu. Rekla sam mu da sam kod kuće i da gledam film na TV-u, a bila sam na zabavi, na Seni. Barem je pretpostavio da sam kod kuće i gledam film na televiziji, a ja ga nisam razuverila. Ima li to neke veze? Je li to manje nepošteno? Ne znam. Više mi mnogo toga nije jasno. Poslednjih nekoliko dana sve se okrenulo naopačke. Ali ono što znam jeste da je njegova bivša
~ 164 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
devojka sa njim u Kolumbiji, i ne želi da ja znam za to. Glatko je porekao. Ispravno ili pogrešno, ali to mi je, đavolski sigurno, izgledalo vrlo ozbiljno. ”Grr! Šta da radim?” Došla sam sebi i videla kako Harijet pilji u mene blago staklastim očima držeći bocu koja joj se opasno klatila među prstima. ”Uf... mislim da možda imam paracetamol umesto toga”, predložila sam i uzela bocu od nje pre nego što je ispusti i, pored iščašenog zgloba, još se i iseče. ”Ne, ne pričam o bolovima”, zastenjala je i ponovo spustila glavu na sofu. ”Mislim na sutra.” ”Zašto, šta se dešava sutra?” ”Hvatam voz za Avinjon na jugu Francuske da se sastanem sa naslednicima madam Dimo”, ponovo je zastenjala, samo ovog puta glasnije. ”U stvari, trebalo je, ali sad ne mogu. Sad jedva mogu da hodam!” ”Zar ne možeš da odložiš?” Ustala sam sa sofe, otišla do malog frižidera i prekopala po još manjem delu zamrzivača. Srećom, pronašla sam posudu sa ledom i bilo je leda u njoj, što je, ako poznajete Harijet, bilo čudo. ”Nemoguće. Aukcija je u nedelju. Sutra je poslednji dan, jer moram da budem u kancelariji u subotu - imam još stotinu stvari da uradim.” Izvadila sam kocke leda i umotala ih u kuhinjsku krpu. ”O, sranje, šta da radim? Ovo je propast!” ”Evo, ovo će pomoći.” Ponovo sam joj prišla i omotala led oko članka. Trgla se, a zatim mi se zahvalno osmehnula. ”Hvala.” ”Mogu li još nešto da uradim?” Protresla sam jastuk. ”Ne, mislim da ne...” Odmahnula je glavom, a onda kao da se ukočila. Ostavila sam jastuk i videla da me čudno gleda. Oho! ”Zapravo, možeš nešto da uradiš.” ”Mogu?” Zašto sam imala osećaj da će tražiti nešto više od toga da joj donesem lekove protiv bolova? ”Mogla bi ti da pođeš umesto mene.” Da. Znala sam. ”Kuda?” pokušala sam da se pravim nevešta. Što mi, naravno, nije uspelo. ”Na jug Francuske!”, odgovorila je očajno.
~ 165 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Pogledala sam je kao da je poludela. ”Hoćeš da idem na jug Francuske umesto tebe?” Ponovila sam, više zbog sebe nego zbog nje. Na tu pomisao osetila sam blesak uzbuđenja. Ali brzo sam se pribrala. Nisam mogla da se vucaram po jugu Francuske. Morala sam da se usredsredim na sopstveni život, koji je trenutno bio na ivici raspada. ”Da.” Klimnula je glavom, a lice joj se ozarilo na tu pomisao. ”O, ljubavi, da li bi imala nešto protiv? Učinila bi mi tako ogromnu uslugu, tako sam vredno radila na ovoj aukciji i ne želim da sad sve pokvarim. Ovo bi bilo savršeno rešenje...” ”Zar nisi nešto zaboravila?” prekinula sam je. Namrštila se, duboko zamišljena, a onda me likujući pogledala. ”Naravno! Ali ne brini, ja ću paziti na Hitklifa, biću kod kuće čitav dan. Voliš svoju tetu Harijet, zar ne?” Zacoktala je na Hitklifa, a on ju je oprezno odmerio. ”Ne pričam o Hitklifu”, izustila sam. ”Pričam o tome kako nemam blage veze o antikvitetima.” Mislim, zaista, zar je trebalo da naglašavam očigledno? ”O, pa to nema veze.” Nemarno je odmahnula. ”Možeš reći da si mi asistentkinja, kao što smo već radile. Samo treba da im isporučiš katalog.” ”U tom slučaju, što ne iskoristiš Fedeks?” ”Žele da im se dostavi lično. Veoma su zahtevni klijenti.” Pogledala me je. ”Preuzeli su upravljanje porodičnim imanjem na kojem je živela madam Dimo, i nije daleko od stanice. Možeš uzeti taksi. Biće lako!” ”Harijet, to je ludo...” Počela je blago da zavija baš kao Hitklif kad za nešto moli. ”Molim te, Rubi, zaista je važno. Znaš da sam oduvek želela da vodim aukciju umesto da samo sastavljam kataloge, ovo mi je velika prilika, možda nikad neću dobiti drugu...” Kako sam mogla da je odbijem? Učinila mi je milion usluga u prošlosti, ovo je najmanje što sam mogla da učinim za nju. ”Dobro, dobro.” Rekla sam, popuštajući. Lice joj se razvuklo u ogroman, pijani osmeh i obgrlila me je rukama. ”Hvala, draga, o, hvala ti! Spasla si mi život!” Dok me je stiskala na grudi, shvatila sam na šta sam pristala. Jao, nisam mogla da poverujem! Ići ću na jug Francuske! Otići ću da vidim
~ 166 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
gde je pobegla Emanuela po izbijanju rata! Upoznaću njene naslednike... O, molim te! Naravno, mogu da poverujem da ću ići. Čim me je Harijet pitala, ni trenutak nisam sumnjala.
Kn
jig
ote ka
Da se brzo prebacim na naredni dan, rano ujutru, kad sam se probijala, izvinjavajući se, kroz sredinu TGV-a 23, s namerom da otputujem za Avinjon. Noseći kafu u jednoj ruci i kartu u drugoj, potražila sam svoje sedište. Ovog puta sam bila krajnje pažljiva. Poslednji put kad sam bila u vozu, sela sam na pogrešno sedište i svi znamo šta se tamo dogodilo, zar ne? Misli su mi poletele ka Indiji do trenutka kad sam ukrstila pogled sa neobrijanim muškarcem u šeširu. Zapravo, prvo sam mu ugledala stopala, dok sam ležala na svom krevetu - pa, njegovom krevetu, kako se ispostavilo. Sećam se da su bila vrlo preplanula i na njima je imao japanke. I sećam se da sam pomislila kako ima veoma lepa stopala, sve dok mi nije rekao da ležim na njegovom mestu i moram da se premestim, a onda sam shvatila da ima iskrivljene prste i nisu mi se uopšte dopali. Ali najviše od svega zapamtila sam mu oči. Bile su kestenjaste, i beonjaće su mu se upadljivo belele u odnosu na taman ten i crnu razbarušenu kosu. I iako je bio grub, bio je apsolutno prokleto prelep. Džek. Kad me je sećanje preplavilo kao plima, u trenutku sam izgubila ravnotežu i umalo pala u krilo jednoj Francuskinji. Kafa mi se prosula i u samo nekoliko trenutaka izgovorila sam pardon milion puta, osećajući se kao nespretna budala, a ona je maramicom tapkala po suknji od tvida i govorila nešto na francuskom, što srećom nisam razumela. Ipak, shvatila sam, nije mi bio potreban prevod, i krenula dalje kroz vagon sve dok konačno nisam primetila da sam se približila mom broju. Zapravo, moje sedište moralo je biti baš.. ” Gzavije?”, izustila sam zapanjeno kad sam ugledala lep profil kako sedi pored prozora i kucka po laptopu. Ne, nemoguće! 23
Francuska železnica.
~ 167 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Kad je čuo svoje ime, podigao je pogled sa tastature i stavio naočare za čitanje navrh glave. O, moj bože, bio je to on. Osetila sam neočekivano uzbuđenje. Iznenadio se kad me je video, a onda mu se lice razvuklo u osmeh. ”Rubi, šta ti radiš ovde?” ”To bih mogla ja tebe da pitam”, odgovorila sam, vrteći glavom u neverici, dok sam sedala preko puta njega. ” Kakva slučajnost što smo u istom...” zaćutala sam kad sam shvatila. Naravno! Nije bila slučajnost! Sigurno je trebalo da on i Harijet putuju zajedno, mada sam se pitala zašto mi nije rekla. Odjednom sam posumnjala da je iskoristila iščašeni članak kao priliku da se igra provodadžisanja. ”Imam sastanak sa naslednicima madam Dimo u Provansi”, odgovorio je. ”I ja.” Klimnula sam glavom i pokušala da se usredsredim. Nisam mogla da verujem šta mi je priredila. O čemu je razmišljala? Zna da imam dečka. Koji je trenutno u Kolumbiji sa bivšom devojkom, podsetio me je glas u glavi. Kao da sam mogla da zaboravim. Izgledao je iznenađeno. ”Gde je gospođica Forteskju Blejk?” ”Sinoć je povredila članak na nozi, jutros je morala u bolnicu.” ”Je li dobro?” Preplanulo čelo mu se zabrinuto nabralo. Dobro verovatno nije reč koju bih upotrebila da opišem članak veličine balona i sve boje duge. Sirota Harijet bila je pravi stoik, suzdržana i sve to, ali ipak je pozelenela od bola dok sam joj pomagala da uđe u taksi. ”Samo joj treba snimanje rendgenom da proveri je li nešto slomljeno.” Poštedela sam ga pojedinosti. ”Siguran sam da će sve biti dobro”, uveravao me je. ”Da, nadam se.” Klimnula sam glavom. ”Dakle, u svakom slučaju, pitala me je mogu li umesto nje da isporučim katalog. Kao njena asistentkinja, očigledno”, brzo sam dodala. ”Očigledno.” Klimnuo je glavom, pogledao me u oči, i na trenutak sam bila sigurna da vidim kako mu se usta izvijaju u osmeh. Nešto mi je govorilo da nije sasvim pao na našu priču o asistentkinji i šefici.
~ 168 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Iako ne znam zašto jednostavno nije zamolila tebe”, dodala sam naglašeno. Želela sam da mu jasno stavim do znanja da ovo nije bila moja zamisao. ”Sukob interesa”, odgovorio je, ”kao njihov advokat koji nadgleda prodaju ne mogu biti umešan u ovu stranu posla.” ”O, shvatam”, klimnula sam glavom, mada, zapravo, nisam shvatala. Sve te pravne stvari nisu mi ulazile u glavu. ”Osim toga, sad možemo da nastavimo tamo gde smo stali.” Nasmešio se i pogledao me crnim očima. ”Stali?” Pokušala sam da mi glas ostane smiren, ali vazduh među nama naglo je postao naelektrisan. ”U kafeu u Luvru, morao sam da se vratim u kancelariju.” Čim sam se setila, osetila sam grižu savesti. I još nešto. Bledu, potajnu iskru uzbuđenja. ”Pa, reci mi, gde smo bili?” Pili smo šampanjac. Flertovali. ”Ne mogu da se setim”, brzo sam rekla nadovezujući se na prethodni razgovor. Flertovanje je možda potpuno nedužna razonoda za Francuze, ali ne i za Engleze. Činilo mi se rizičnim, opasnim, kao da se igram vatrom. ”Stvarno?” Od sinoć, razdaljina između mene i Džeka činila se još većom. Nesigurnosti su ključale. Sumnje su se umnožavale. ”Stvarno.” Čvrsto sam klimnula glavom. ”Pa, u tom slučaju, treba da se vratim na posao”, rekao je i vratio se laptopu. Bila je potrebna samo jedna iskra i sve je moglo da odleti u vazduh.
~ 169 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvadeset drugo poglavlje
Kn
jig
ote ka
Putovanje vozom kroz Francusku potpuno je drugačije iskustvo od putovanja vozom kroz Indiju. Savremeno i krajnje brzo, mnogo je lepše, prijatnije i tiše sa saputnicima koji sede oko mene, čitaju knjige i rade na laptopovima. U Indiji je bilo sasvim suprotno. Glasno i haotično, razgovaralo se sa strancima, uz topao povetarac na licu i posmatranje sveta kako promiče. Radilo se o putovanju, a ne odredištu. Ali ovog puta radilo se samo o odredištu. Jedva sam čekala da stignemo do Avinjona i, pošto je ovo bila francuska železnica, vrlo brzo smo napustili Pariz i jurili kroz prirodu. Gzavije je sedeo preko puta mene za laptopom dok sam ja zurila kroz prozor, u mutne pejzaže koji su se brzo menjali. Bila sam umorna - nisam mnogo spavala prošle noći i rano sam ustala - ali adrenalin i živci održavali su me budnom. Izašla sam iz zone udobnosti i postajala sam svesna stvarnosti, Šta sam to radila? Šta sam se nadala da ću pronaći? Jedno je bilo čitati Emanuelina stara ljubavna pisma, ali sad sam zaista putovala stotinama kilometara da se sretnem s njenim naslednicima i vidim gde je živela i gde je umrla. Mislim, sve je to bilo pomalo ludo. Krišom sam pogledala Gzavijea, Armirane naočare su mu uokvirivale oči dok je proučavao neka pravna dokumenta koja su ležala na stolu pored njega. Upijala sam besprekoran kroj njegovog odela, šav na reverima, uštirkanu belu kragnu košulje. Posmatrala sam ga kako trlja bradu usredsređeno, primetila izbočinu njegove Adamove jabučice... Pročistio je grlo i brzo sam skrenula pogled. Bila sam na ivici. Pustolovine mogu zvučati uzbudljivo, ali na kraju vas uvuku u svakakve nevolje. Moja porodica i prijatelji mislili su da sam ušuškana negde u prirodi sa Džekom, gde šetamo u mekim bademantilima i nadoknađujemo propušteno zbog razdaljine. A ne da tumaram po jugu Francuske sa ozbiljno zgodnim francuskim advokatom. Ipak, sad više nije bilo nazad. Pogledala sam kroz prozor. Voz je putovao trista dvadeset kilometara na čas. Pejzaži su jurili pored i sve smo se više udaljavali od Pariza, od Londona, od mog života kakvog sam poznavala. Vodio me je dalje i dalje u nešto novo i nepoznato. Živci su mi treperili, ali osećala sam i potajno ushićenje. I istina, sad ionako ne bih želela da se vratim.
~ 170 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Samo nekoliko sati kasnije stigli smo u Avinjon. Stanica je bila prometna i užurbana, i Gzavije je stručno prolazio kroz terminal do stajališta za taksije, gde smo ušli u crni mercedes koji nas je već čekao. Za njega nije bilo čekanja sa ostalim ugrejanim, oznojenim turistima, niti razdrndanog minibusa. Kratko se obratio vozaču na francuskom, tiho, ali sa autoritetom čoveka koji je navikao da ga slušaju, a zatim se zavalio na meka kožna sedišta. Posmatrala sam ga zadivljeno. Sve u vezi sa Gzavijeom bilo je tako glatko i mirno. S takvom kontrolom. Pomislila sam na sopstveni život, koji kao da je ispadao iz orbite, brzo se odvijajući, sav neuredan i zbrkan. Kao i ja! U sebi sam se zgrčila, gledajući u svoju suknju na kojoj je bila mrlja od sendviča, koji sam ispustila u krilo u vozu. Napomenula sam sebi: ako mrlju snažno protrljaš salvetom i vodom evijan, nećeš ništa popraviti, samo pogoršati. Gzavije je u međuvremenu bio slika i prilika elegantne pribranosti. Uprkos zagušujućoj vrelini, i dalje je izgledao sveže i uštirkano u svom odelu, kravati i sveže opranoj košulji, i mirisao je na prijatnu kolonjsku vodu. ”Želiš li da zamolim vozača da uključi klima-uređaj?” ”O, da, molim”, klimnula sam glavom, nelagodno se meškoljeći. Uprkos izdašnoj primeni dezodoransa, bilo mi je vruće i sva sam se ulepila. Promrmljao je nešto vozaču, a zatim se ponovo naslonio na sedište. Čini li mi se, ili mi se za dlaku približio? Usplahireno sam prekrstila noge, a zatim ih ponovo razdvojila. Stvarno, šta nije u redu sa mnom? ”Imanje se nalazi u selu udaljenom nekoliko kilometara, ali trebalo bi da stignemo za sat vremena.” ”O, zar je tako daleko?” Pitala sam iznenađeno, a zatim se povukla. Zašto se nisam iznenadila što Harijetino ”uskočiti u taksi” nije bila potpuna istina? ”Da, bojim se da imamo malo da se vozimo, ali barem ćeš imati priliku da vidiš najlepše delove zemlje.” ”Da.” Klimnula sam glavom, ”Jedva čekam, nisam nikad bila na jugu Francuske.” ” Non, to nije moguće!” ”Bojim se da je tako.” Nasmejala sam se na njegov zaprepašćen izraz.
~ 171 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Mada sam očigledno čula sve o tome. Ko se nije sklupčao sa Godinom u Provansi 24 i čeznuo za poljima lavande i prekrasnim selima na vrhu brda, ili nije video paparaco fotke slavnih ličnosti i njihovih jahti u Sen Tropeu i maštao o sjaju i glamuru? Kao iz snova. ”Veruj mi, kad jednom dođeš, više nikad nećeš želeti da odeš”, rekao je uz osmeh. Tamo je, takođe, i Emanuela pobegla iz Pariza pre gotovo sedamdeset pet godina. I, trepereći od uzbuđenja, okrenula sam se da pogledam kroz prozor dok je automobil tiho brujao u saobraćaju. Nešto kasnije sišli smo sa auto-puta i počeli da krivudamo kroz prirodu. Uprkos vrućini, spustila sam prozor, udišući topao mirisan vazduh dok smo se vozili pored polja ljubičaste lavande i žutih suncokreta, koji kao da su okretali glavu da nas isprate. Stare kamene kuće i valovita brda, lepa sela i prostrane doline; svuda, gde god sam pogledala, prizor je bio savršen, kao sa razglednice. Uz provansalske predele teško je poverovati da smo tek napustili Pariz tog jutra; činilo se kao da smo milionima kilometara daleko. Nestao je brzi tempo gradskog života sa njegovim zagađenjima, saobraćajem i stresom, i njegovo mesto zauzela je priroda. Prolazili smo pored belo okrečenih ulica, u kojima su bleštale ružičaste i ljubičaste bugenvilije, senovitih fontana i trgova, gde su se okupljali meštani i turisti ispod prošaranog svetla, koje se probijalo kroz platane, i staraca u kariranim košuljama i slamenim šeširima, koji su se boćali. Gzavije je bio u pravu. Već sam osećala da ne želim više nikad da odem. * * *
Posle skoro sat vremena vožnje skrenuli smo s puta i provezli se kroz veliku gvozdenu kapiju. ”Jesmo li stigli?”, pitala sam, okrenuvši se Gzavijeu. Čitavim putem tiho je čitao, udubljen u sadržaj svoje aktovke, što mi je donelo prilično olakšanje. Na trenutak sam pomislila... Pa, kako god. Brzo sam odagnala misao pre nego što je stigla da se razmnoži. Nije bilo važno.
24
A Year in Provence - autobiografski bestseler Pitera Mejla, 1989, (Prim. prev.)
~ 172 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Da.” Klimnuo je glavom i podigao pogled sa papira kad smo se zakotrljali po dugom prostranom prilazu, kojem kao da nije bilo kraja. Sa obe strane nalazili su se redovi i redovi patuljastog žbunastog drveća, dokle god je pogled dopirao, i radoznalo sam ih gledala sve dok nisam primetila da sa njih vise grozdovi tamnoljubičastog grožđa. ”Je li ovo vinograd?” ”Jedan od najboljih u ovoj oblasti.” Potvrdno je klimnuo glavom. Naravno! Kako nisam shvatila? Ali, ipak, nikad pre nisam videla nijedan uživo, samo na fotografijama. U moju odbranu, nema mnogo vinograda u zapadnom Londonu. ”U vlasništvu je porodice Dimo već mnogo generacija, tu je madam Dimo živela do smrti.” ”Da, sad se sećam da si pričao”, promrmljala sam, zureći oko sebe po prostranom imanju. Dakle, tu je došla Emanuela, pre mnogo godina, kad je pobegla od nacista. Divila sam se beskrajnom prostranstvu neba boje lavande, redovima prastare vinove loze i veličanstvenom ogromnom kamenom zamku kojem smo se približavali. Sve se činilo tako prostrano i upečatljivo, i milion kilometara daleko od prometne popločane sporedne ulice Pariza. Šta je osećala kad je prvi put stigla ovamo da započne novi život? Pitala sam se je li znala da se više nikad neće vratiti. Automobil je vozio kroz, naizgled, beskrajne hektare vinograda, pre nego što je prošao kroz uređene bašte i aleju čempresa, koja je vodila do zamka sazidanog od žutog kamena, koji se zlatno presijavao na suncu. Glavna zgrada bila je trospratnica sa velikim lukovima i širokom terasom, dok je s jedne strane bio zvonik, a sa druge velika kula, prekrivena bršljanom. Dok smo napredovali pošljunčanom stazom, gume mercedesa stvarale su prijatan krckavi zvuk pre nego što smo se zaustavili ispred upečatljivog ulaza. Smesta se pojavio uniformisani muškarac, otvorio vrata automobila i proveo nas kroz velika lučna vrata u skupoceno predvorje, osvetljeno velikim murano lusterom i ukrašeno desetinama velikih portreta. Razmenio je nekoliko reči sa Gzavijeom, koji mi je brzo preveo. ”Sačekaćemo u glavnom salonu”, objasnio je, i koraci su nam odzvanjali po uglačanim mermernim podovima dok su nas vodili do velikog zasvođenog salona, gde nas je dočekao ogroman kamin, nekoliko stilskih sofa i mnogo strateški raspoređenih lampi i, naizgled,
~ 173 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
skupocenih ukrasa. U uglu, pored zida na kojem je visilo nešto što je ličilo na tapiseriju iz Bajea, nalazio se veliki klavir. Zapravo, možda i jeste bila tapiserija iz Bajea, pitala sam se, pre nego što sam brzo odbacila tu pomisao. Naravno da nije, ludo. To je neprocenjiv artefakt, i negde, u nekom muzeju... Ali ipak. Ne bi me iznenadilo. Ovo mesto je odisalo bogatstvom. Sve je ovde ličilo na neki neprocenjivi antikvitet. Nije ni čudo što naslednike madam Dimo nije zanimao dolazak u Pariz na aukciju. Sigurno su prebogati nakon što su nasledili ovo imanje. Sama aukcija bi im, verovatno, bila dosadna. ”Izvoli...” Gzavije mi je pokazao da sednem i oprezno sam se namestila na ivicu sofe. Pazila sam da nešto ne srušim. Inače sam bila vrlo nespretna. Osećala sam se prestravljeno, a ne samo malo zaplašeno. Što je bilo glupo. Šta mi je mama govorila kad god sam osećala nervozu? O da, da zamislim tu osobu u gaćama. ”Dobro došli!” Gotovo sam iskočila iz kože kad sam se okrenula da pogledam krupnog muškarca, koji je ušetao u sobu. Izuzetno preplanuo, sa kao sneg belom kosom, pušio je cigaru i nosio papuče sa grbovima, u lepršavim platnenim pantalonama i košulji koja je bila preterano raskopčana i otkrivala njegov ogroman stomak. U stvari, kad malo bolje razmislim, mogla sam da zaboravim na gaće. ”Drago mi je što sam vas upoznao”, zagrmeo je i ispustio veliki oblak dima cigare, kroz koji je izgledao kao pevač iz muzičkog spota iz osamdesetih. Zgrabio nas je za ruke, snažno ih protresao i predstavio se kao Feliks. ”Čujem da ste iz Engleske?” rekao je prodorno me gledajući preblizu postavljenim očima. ”Da, iz Londona.” Klimnula sam glavom. ”O, kako volim London!”, izjavio je naglaskom koji nisam mogla sasvim da odredim. ”Živeli smo tamo nekoliko godina pre nego što smo se preselili u Gštat.” Naravno, jedan od onih međunarodnih naglasaka kakav imaju izuzetno bogati. ”Živite u Švajcarskoj?”, pokušala sam da ćaskam.
~ 174 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Đavola, ne” odjeknuo je glas i pojavila se žena u jarkoružičastoj trenerci, sa čupavom lopticom. Plavokosa i zapanjujuće vitka, isprva sam mislila da je moje godište, ali, kad sam se fokusirala, shvatila sam da je verovatno blizu pedesetih, mada je bilo teško odrediti jer je mnogo toga uradila na sebi i nosila je sunčane naočare. One sa veštačkim dragim kamenjem sa strane, mada se u njenom slučaju ne bih iznenadda ni da su bili pravi. ”Švajcarci su tako prokleto dosadni da sam zahtevala da se preselimo na Menhetn. Verujte mi, jednom kad vidite sat sa kukavicom, videli ste ih sve.” ”Ovo je moja žena Triksi”, predstavio ju je Feliks, s pomalo izmučenim izrazom. ”Amerikanka je.” ”Teksašanka”, ledeno ga je ispravila. ”Za razliku od mog muža, koji je Švajcarac, u slučaju da niste primetili.” Feliks se promeškoljio u papučama s monogramima i seo na fotelju, odjednom više ličeći na papučara nego na bogatog veleposednika. Posmatrala sam ga kako puši cigaru, kao beba cuclu, i odjednom mi ga je bilo prilično žao. Verujte mi, niste upoznali Triksi. ”A vi mora da ste Gzavije”, umilno je upitala, požudno ga odmeravajući. ”Divno što smo se upoznali uživo!” Namestila je čupavu lopticu, za koju sam shvatila da je mali pas, i pružila ruku nalik pauku, sa obiljem dijamantskog prstenja, Gzavijeu da je poljubi. Što je on i učinio krajnje otmeno promrmljavši: ” Enchanté.” 25 ”A vi ste?” Konačno se okrenula ka meni, kao da je tek tada primetila da sam tu. Naduvana gornja usna joj se blago iskrivila kao da joj je nešto gadno zamirisalo. ”Rubi Miler”, predstavila sam se i pružila ruku da se rukujemo. Nije je prihvatila i, pošto se okrenula ponovo Gzavijeu, glasno je prošaputala: ” Ko je ona?” ”Gospođica Miler došla je da vam isporuči katalog za aukciju”, odgovorio je ne skidajući osmeh. ”O, shvatam.” Ponovo se okrenula ka meni. ”Pa, gde je?” 25
Franc: Očaran sam. (Prim. prev.)
~ 175 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Uf, trenutak, u torbi mi je...” Osećajući sve poglede uprte u mene, potražila sam po rancu i izvukla ga. ”Felikse, pazi na Snukija”, naredila je i spustila mu krznenu lopticu u krilo. Trgao se kad mu je psić zario nalakirane nokte u platnene prepone. Nešto mi je govorilo da Triksi to nije uradila slučajno. Pošto je preuzela katalog od mene, brzo ga je prelistala sa razočaranim izrazom na licu. ”Mislila sam da si rekao kako je imala Pikasa?”, upitala je gledajući u Feliksa. ”Tako se pričalo”, branio se. ”Ima retkog porcelana”, rekla sam vedro, setivši se Harijetinog uzbuđenja kad smo prvi put ušli u stan. Okrenuvši se ka meni, uputila mi je prezriv pogled. ”Moja žena je malo uzrujana”, objasnio je Feliks. ”O, naravno”, rekla sam, shvatajući. Odjednom sam osetila grižu savesti zbog nimalo ljubaznih misli koje sam imala o Triksi. Očigledno je tugovala. ”Žao mi je zbog vašeg gubitka!”, žurno sam dodala. ”Molim vas, primite moje saučešće.” ”O, nisam ja pretrpela gubitak!”, odgovorila je prezirno. ”Nismo bile u rodu. Mesje Dimo je mom mužu bio deda-ujak, ili tako nešto. Nikad ne pamtim dosadne pojedinosti.” Nestrpljivo je odmahnula rukom. ”Dalji rođak”, ispravio ju je Feliks, jedva prikrivajući nezadovoljstvo. ”Kako god.” Slegla je ramenima. ”Nisam ga nikad upoznala, žena mu je već bila udovica kad smo se Feliks i ja upoznali. Ovo nam je oboma treći brak”, dodala je kao objašnjenje i pogledala u muža sa izrazom koji je govorio da joj neće biti i poslednji. ”Delovala je kao zanimljiva dama”, natuknula sam. ”Mislite, luda!”, podsmehnula se. ”Na kraju je postala neuračunljiva. Sve vreme živela je u prošlosti, pričala besmislice...” Prekinula nas je mlada devojka u uniformi sa poslužavnikom pića. ”Je li neko za osveženje?”, pitao je Feliks i sam se poslužio velikom čašom rozea. ”Meni samo voda”, rekla sam i Gzavije se obratio devojci na francuskom, koja nam je oboma nasula po čašu iz velikog bokala. ”Ledena kafa ima čudan ukus”, namrštila se Triksi, pošto je otpila gutljaj. ”Jesi li je napravila sa zaslađivačem kao što sam ti rekla?” Devojka ju je umorno pogledala i promrmljala nešto o sucre.
~ 176 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Triksi je pogledom potražila prevod od Feliksa, a onda je prasnula. ”Šećer!” Izgledala je kao otrovana i gurnula je čašu nazad devojci. ”Samo mi donesi san pelegrino s ledom.” Kad je devojka žurno izašla iz sobe, glasno je negodovala. ”Stvarno, ovde ne možeš pronaći poslugu kao kod kuće.” ”Uskoro ćemo biti kod kuće”, umirivao ju je Feliks, a zatim pogledao u mene. ”Toliko smo toga morali da sredimo. Žena mi je iscrpljena.” Pogledala sam je, ispruženu na sofi, i ni načas nisam poverovala u to. ”Pa, aukcija je potpuno rešena”, odgovorila sam, a zatim naglašeno dodala: ”Moja šefica Harijet radila je danonoćno da sve pripremi.” ”Znači, sve što sad treba da uradimo jeste da obavimo prodaju zamka”, nastavio je Feliks. Iznenađeno sam ga pogledala. ”Prodajete ga? Ali mislila sam da je bio u porodici generacijama?” ”U poslu nema prostora za sentimentalnosti”, odgovorila je Triksi, i od Gzavijea pogledom potražila potvrdu. ”Zar nisam u pravu?” Pogledala sam ga, iznenađena što mi to nijednom nije spomenuo. ”Upravo završavamo papirologiju”, odgovorio je uz klimanje glavom. ”Gospodin Navasaki i njegova korporacija imaju samo još nekoliko pitanja pre nego što dođe do isplate.” Osetih neočekivani osećaj gubitka. Bože, kakva šteta. Prodavali su ga japanskoj korporaciji. I bez sumnje, za pravo bogatstvo. Pogledala sam u Triksi i Feliksa, i nisam mogla a da ne pomislim kako za njih ništa nema vrednost, osim one novčane. ”Osim toga, moj muž bi sve popio”, dodala je, i uputila prezriv pogled Feliksu, koji je popio sve iz čaše. ”Dušo, ako ti zatrebam, advokat i ja ćemo se baviti pojedinostima”, rekla je kruto i, dok je ustajala sa sofe, uzela mu je čupavu lopticu iz krila i okrenula se Gzavije u. ”Hoćemo li?” Gzavije i ja razmenili smo poglede i onda, pre nego što sam se osvestila, uhvatila ga je podruku i brzo izvela iz sobe.
~ 177 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvadeset treće poglavlje
Kn
jig
ote ka
Ostavili su me s Feliksom. O, bože! ”Dakle, Rubi...” Klimnuo je glavom, odmeravajući me sa fotelje, ruku spuštenih na stomak, koji je izgledao još ogromnije sad kad je sedeo. ”Smeta li ti ako te zovem Rubi?” ”Ne, ni najmanje.” Ljubazno sam se osmehnula. ”Baš lepo ime.” ”Hvala.” Nelagodno sam se promeškoljila pod njegovim pogledom. Prokletstvo, pitala sam se koliko će se Gzavije zadržati? ”Ne bi trebalo da se dugo zadrže”, rekao je, kao da mi je pročitao misli, ”iako će moja žena želeti da pročita i ono napisano sitnim slovima.” ”Da”, rekla sam, mada, sudeći po onome kako je Triksi gledala Gzavijea, ne bih rekla da su je zanimala sitna slova. ”U međuvremenu, što te ne bih poveo u razgledanje imanja?” Bila sam rastrzana između želje da sedim ukočeno i čekam Gzavijea i želje da razgledam imanje gde je živela Emanuela. ”To bi bilo sjajno, hvala”, odgovorila sam jer je radoznalost pobedila. ”Najveće je u ovoj oblasti”, hvalio se, dok je ustajao sa fotelje uz glasno stenjanje. ”Proizvodimo više od stotinu različitih vina, uključujući šampanjac.” Opa! ”Iako ih još nisam sve isprobao, uprkos tome šta moja žena kaže”, dodao je uz smeh. ”Uostalom, ona i ja imamo drugačiji pogled na svet. Ona se brine o poslovnoj strani, dok sam ja spretniji s rukama.” ”Shvatam”, rekla sam, osećajući njegov rad rukama oko mog struka dok me je vodio iz sobe. Kad smo izašli, brzo sam se pomerila u stranu. ”Molim vas, posle vas”, rekla sam, i pokazala mu da me povede. Blago se napućio, s mesnatom rukom i dalje ispruženom, a zatim, kad je malo bolje razmislio, spustio ju je i poslušno krenuo napred, žvaćući cigaru. ”Pa, jeste li dobro poznavali Dimoove?” pitala sam, trudeći sa zvučim ležerno dok smo prolazili kroz dugački mermerni hodnik.
~ 178 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Odmahnuo je glavom. ”Ne, uopšte! Sreo sam mesje Dimoa nekoliko puta kao mladog momka. Naše porodice nisu bile bliske.” ”A madam Dimo?”, nastavila sam. ”Samo jednom na sahrani njenog muža pre više od dvadeset godina. Bila je stara i prilično slaba još tada, teško je zamisliti da su je u mladosti smatrali velikom lepoticom...” Zastao je kraj nekoliko crnobelih fotografija na zidu, i pokazao na jednu na kojoj je bio par. ”Jesu li to oni?”, izustila sam i zagledala se u privlačnu mladu ženu u balskoj haljini, koja je ukočeno stajala pored starijeg, elegantno obučenog muškarca. ”Da, preuzeta je iz Pari mača. Bili su pravi društveni par u svoje vreme. Čak je i časopis pisao o njihovom venčanju.” Bila je to prva Emanuelina slika koju sam videla i zagledala sam joj se u lice, koje me je gledalo sa fotografije. Nisam je tako zamišljala; zvučala je tako živo u Henrijevim pismima, tako srećno, a ovde, uprkos njenoj lepoti, izgledala je prazno. ”Pričalo se da je bila plesačica pre nego što se udala.” ”Da.” Klimnula sam glavom, zatim se pribrala. ”Mislim - stvarno?” Klimnuo je glavom. ”Iako je niko nikad nije video da pleše. Očigledno je uvek odbijala kad bi joj tražili, pa čak i njen muž.” Pomislila sam na nju kako pleše s Henrijem, na njihovom prvom sastanku u džez klubu, u Parizu, a onda kasnije krišom zajedno u njenom stanu. Njegovi opisi o tome kako je bila predivna plesačica bili su tako živi, tako puni sreće i radosti da je bilo tužno pomisliti kako više nikad nije plesala. Ipak, na neki način, bila sam ubedena da je to zato što ga je i dalje volela. Da je, i nakon što se udala, ples s nekim drugim, pa čak i sa mužem, doživljavala kao izdaju. Ali u tom slučaju, zašto se udala za mesje Dimoa? Zašto je izabrala njega umesto Henrija? Osetila sam ogorčenost, a brzo za njom i pomirenost sa sudbinom. Mnogo se toga promenilo u proteklih sedamdeset godina, a ništa toliko kao osećaj dužnosti kakvu je morala osećati i pred kojom je na kraju sigurno popustila. A ipak, iako sam je poznavala samo iz Henrijevih pisama, nekako sam mislila da ne bi.
Govorila si o društvu i tradiciji, o pravilima koja se moraju slediti i predstavama koje se moraju održavati. Ali si, takode, govorila i o svojoj
~ 179 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
potajnoj želji za slobodom. O tome da budeš verna sebi. Da slediš svoje srce kuda god te ono vodi.
Kn
jig
ote ka
”Ali po svemu sudeći, brak im nije bio srećan.” ”Nije?” Okrenula sam se prema njemu sa očekivanjem. ”Zašto?” ”Mesje Dimo je, verovatno, bio priličan siledžija. Veoma sam ga se plašio kao dečak.” Pogled mi je ponovo poleteo ka zidu s fotografijama. Imali su ih mnogo sa različitih društvenih događaja, a onda sam ugledala uramljenu stranicu iz Pari mača koja je morala biti s njihovog venčanja. Prikazivala je fotografiju neveste i mladoženje, okružene deverušama. Sve oko njih je bilo raskošno. Haljina izvanredna. Emanuela je izgledala prelepo. Ali nisam mogla prestati da zurim u starijeg muškarca sa gustim brkovima, koji joj je postao muž. Izraz mu je bio tvrd i neumoljiv. Ako slika govori hiljadu reči, onda to nije bila ljubav. Bacila sam pogled na datum u uglu: 19. juli 1945. Iznenadila sam se. Znači, nije se udala za njega sve dok se nije završio rat. Pet godina nakon što je pobegla iz Pariza. ”Ovuda, molim!” Feliks mi je pokazao na vrata i nerado sam se okrenula, s mnoštvom pitanja u glavi, idući za njim niz malo stepenište, koje je vodilo u niz slabo osvetljenih prostorija sa lučnim tavanicama. ”Ovo su vinski podrumi”, rekao je. ”Opa!” promrmljala sam, a oči su mi se privikavale, dok nisam ugledala stotine velikih hrastovih bačvi, visoko naslaganih, red po red. ”Ovo zovem crkvom, jer je iskustvo prilično religiozno”, nastavio je i raširio ruke široko kao propovednik u propovedaonici, ”Ovde imamo preko pedeset hiljada boca uskladištenih u hrastovim burićima - merlo, kaberne, pino, Kot de Provans...” ”Predivno!” Klimnula sam glavom. I pomalo uznemirujuće, dobacivao je unutrašnji glas, kad sam shvatila da smo tu dole sami. ”Kontrolišemo klimu...” Ispustila sam još nekoliko odobravajućih zvukova. ”.., sve boce su stare minimalno tri godine...” Poveo me je dalje u senovitu unutrašnjost, ”... i tri puta dnevno ih okrećemo...”
~ 180 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Znate, možda bi trebalo da se vratimo gore”, predložila sam, polako zaostajući. Nazovite me paranoičnom, ali nisam imala poverenja u Feliksov ručni pristup. ”O, neće oni skoro!” odbacio je predlog. ”Imamo dosta vremena, osim toga, tek smo počeli da se upoznajemo...” Oho! Uputio mi je pogled kakav se vida u dokumentarcima o divljim životinjama, gde sirotu malu gazelu odmerava gladan lav. Znate, onaj pogled neposredno pre nego što lav skoči. ”Iako već znam da oboje delimo ljubav prema lepim stvarima u životu”, nastavio je, približavajući se. ”Je li?”, koraknula sam unazad. Na neki način kao da smo plesali. ”Vino i antikviteti”, rekao je. ”O, da, tako je, naravno!” Klimnula sam glavom. Ozbiljno, ubiću Harijet. Usluga je jedno, ali koji deo ”isporuke kataloga” je uključivao i odbranu od pohotnog matorog pijanca? Mahnito sam pokušavala da se setim šta sam naučila na onim časovima tekvondoa, koje sam pohađala pre nekoliko godina. ”Siguran sam da ćemo otkriti kako imamo i mnogo više zajedničkog...” Njegova bela platnena trbušina nastavila je polako da mi se primiče iz pomrčine, kao krstarica. Ali ništa mi nije padalo na pamet. O, znam, treba nositi udobnu odeću, to je bilo to. Pa, otišla sam samo na prvi čas, pošto su se održavali u vreme moje omiljene serije. ”O, ne bih rekla”, nasmejala sam se, pokušavajući da olakšam situaciju. Kunem se, samo sam još čekala da kaže kako ga žena ne razume. ”Znaš, žena me ne razume.” Grrr! Nisam mogla da verujem da mi se to dešava. Nemoguće! Samo što ipak jeste i, dok sam se povlačila, shvatila sam da sam bila zarobljena između bureta i njegovih grudi. Duboko sam udahnula. Dobro, dosta, to je bilo glupo. Morala sam biti čvrsta, ali ljubazna. ”Felikse...”, izgovorila sam oštro i uspravila se do pune visine. ”Klod...” Ha, šta? Okrenula sam se i ugledala visokog, starijeg gospodina sa beretkom koji je držao malu tablu za pisanje.
~ 181 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Klod je maitre de chai, šef podruma, jedan od najpouzdanijih radnika na imanju”, rekao je Feliks i razmenio nekoliko brzih reči s njim na francuskom. ”Nema toga što ovaj čovek ne zna o vinu.” ”Klode, zdravo!”, pozdravila sam ga, izvukla se iz svog skučenog položaja i uhvatila mu se za ruku od olakšanja. ”Ja sam Rubi, drago mi je što sam vas upoznala.” Klod je delovao prilično zbunjeno mojim preteranim upoznavanjem, ali, svejedno se rukovao sa mnom. ”Baš sam našoj gošći pokazivao podrume”, ubacio se Feliks, ”objašnjavao sam joj proces pravljenja vina - u slučaju da moja žena pita”, dodao je naglašeno. ”Naravno!”, prihvatio je Klod i njih dvojica razmeniše poglede, što mi je reklo da Feliks nije prvi put uhvaćen kako neku gošću vodi u privatan obilazak vinskih podruma. ”Da li biste želeli da probate neka vina?”, pitao je svečano i okrenuo se ka meni. ”Da, to bi bilo lepo”, prihvatila sam rado. Sve, samo da ne budem sama sa Feliksom. ”Mesje?” Pretvarao se da razmišlja o tome na trenutak, a onda je malčice lažno slegao ramenima u znak poraza. ”Pa, pretpostavljam da bi bilo nepristojno da gošći ne pravim društvo”, pristao je i, bez daljeg nagovaranja, brzo uzeo dve čaše od Kloda i dodao meni jednu. ”Prvo treba da gledate boju”, objašnjavao je Klod, svečano otvarajući bocu crnog vina i vešto ga sipajući u dve velike čaše. O, bože! Tad je, verovatno, trebalo da priznam da baš ništa ne znam o vinu i da kupujem šta god se nađe u posebnoj ponudi u Tesku. Međutim, stajala sam u jednom od najprestižnijih vinskih podruma u Provansi, ako ne i na svetu, ispred, verovatno, jednog od vodećih stručnjaka za pravljenje vina. ”Ovo je veoma važno”, nastavio je ozbiljno. Nekako mi se činilo da to nije bio pravi trenutak da iznesem moju priču o ”noći kad sam se olešila merloom” ili da počnem da objašnjavam bodove na klupskoj kartici Teska. ”Šta vidite?” Nervozno sam zurila u moju čašu. Nazovite me neandertalkom, ali izgledalo mi je crno. ”Proučite prozirnost grožđa, nijanse crvene i žute...”
~ 182 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”... i ružičaste i zelene.” Automatski sam završila pesmicu i osetila kako mi obraze gore čim sam shvatila šta sam izgovorila. O, bože! Feliks se blago namrštio. ”Zeleno?” ponovio je, zavrteo svoju čašu i napeto je osmotrio. ”Pa... uf... pre ljubičasto”, rekla sam neodređeno i pogledala u Kloda, moleći ga da nastavi. Što je, srećom, i učinio. ”Zatim slede noge”, nastavio je, ”što je pokazatelj alkohola.” ”O, da, znam za to!” Prekinula sam ga. Možda i mogu da ispričam moju priču o vinu, ako govorimo o tome kako vino deluje na sposobnost hodanja. ”Trebalo je da me vidite kad sam jedne noći popila bocu merloa”, uzviknula sam. Kotrljajući očima, odglumila sam posrtanje. ”iskreno, jedva sam stajala! Kao da nisam imala noge!” Zurio je tupo u mene. Kao i Feliks, koji je, kako sam primetila, već gotovo iskapio svoju čašu. ”Znate, noge, bez nogu”, ponovila sam, samo ovog puta svojim najboljim francuskim naglaskom. Sigurno me nisu razumeli dobro, zato se nisu smejali. ”Noge su ono što zovemo tragovi vina koji se pojavljuju na staklu čaše, ovako”, naglasio je ozbiljno Klod. Stručno je zavrteo vino i podigao ga ka svedu. ”O, mislite...” O, prokletstvo! Kakva sramota! ”Zatim, omirišemo vino”, rekao je i gurnuo nos duboko u čašu. Lično mi je došlo da gurnem čitavu facu u čašu, tako me je bilo sramota, ali udahnula sam dok je on govorio o mirisima dinje, breskve i sveže pokošene trave. ”Sad uzmemo gutljaj...” Konačno sam zahvalno otpila. .....puštamo da vazduh prede preko njega...” Zaklokotao je. Jebiga! Ja sam moje već progutala. Žurno sam otpila još jedan gutljaj pre nego što primete. Negde duboko u sećanju kao da sam zapamtila nešto o pljuckanju vina prilikom isprobavanja, ali nakon prethodnog blama nisam imala nameru da počnem s pljuvanjem. Pogledala sam postrance u Feliksa i kratko se dvoumila da li da ga pitam treba li da ispljunem ili progutam, a onda, kad mi se pohotno iskezio iz mraka, brzo sam se predomislila. ”Kakvo je?” Okrenula sam se i videla da me Klod gleda sa iščekivanjem. Izgleda da je i njegova čaša bila prazna.
~ 183 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Mmm, da, izvrsno!” Klimnula sam glavom i ispila preostalo. Pa, nisam želela da izgledam nepristojno. Zapravo, nisam želela da izgledam nepristojno uz još nekoliko vina koje smo probali, tako da sam narednih pola sata vrtela, njuškala i gutala. Tek kad smo došli do poslednje boce, primetila sam kofu u mraku, iza Kloda. Čekaj malo. Pokazala sam na nju. ”Je li to...?” ”Za vino, da”, dovršio je moju rečenicu, pre nego što se okrenuo i ponovo pojavio sa praznom čašom. Zurila sam u njega otvorenih usta. Kako nisam ranije primetila? Ali tu je bilo prilično mračno i uglavnom sam motrila na Feliksa, koji je potajno punio čašu između probanja. ”Hvala, Klode, bilo je vrlo poučno”, frfljao je tapšući ga po leđima. ”Da, hvala.” Zahvalno sam se osmehnula, nenamerno mu odvlačeći pažnju, dok je Feliks ispijao ostatak boce. ”Mislim da treba još jednom da proverim noge na ovom pinou”, rekao je kad je shvatio da je uhvaćen na delu, ”kontrola kvaliteta, i sve to.” Pošto je nasuo sebi veliku čašu, oduševljeno ju je zavrteo i pretvarao se da je proučava na svetlu. Videla sam priliku da pobegnem. ”Ako dopustite, treba mi toalet”, rekla sam žurno i, pre nego što je Feliks stigao da se pobuni, brzo sam izjurila iz vinskog podruma i popela se stepenicama. Ponovo na svetloj sigurnosti hodnika, uzdahnula sam od olakšanja. Zapravo, bila sam prilično pijana. Naslonila sam se na zid i krenula prema glavnom salonu, ali on je i dalje bio prazan. Nigde nije bio ni traga od Gzavijea. Razočarano sam se okrenula da izađem iz sobe. ”Tu si!” I naletela pravo na Feliksa. ”O, da, tu sam”, rekla sam i na silu se osmehnula. Zapazila sam mrlje od vina na njegovoj platnenoj košulji, a i zapahnula su me isparenja kabernea. ”Mogu li da ti pokažem ostatak vinograda?” Saterao me je do vrata. ”Ne! Hvala, ali mislim da sam vam već oduzela dovoljno vremena” rekla sam malo pažljivije i pokušala da ga zaobidem, ”dovoljno sam vas zaokupila...” ”Ne smeta mi”
~ 184 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ozbiljno, nije se pomerao. Kao plutani čep, čvrsto zaglavljen u bocu. Probala sam ponovo. ”Mislim da bih mogla da malo istražim selo, čujem da imaju lepu keramiku...” ”Mogu da te odvezem, porše mi je napolju.” Snuždila sam se. Starac u poršeu. Ima li išta gore? Blago se zateturao unazad, ostavljajući mi tek toliko prostora da se provučem pored njega. Zapravo da, ima: pijani starac u poršeu. ”Ne, u redu je, dobro bi mi došlo vežbanje, prošetaću”, brzo sam odbila i krenula ka ulazu. ”Prilično je daleko”, negodovao je i krenuo za mnom, u papučama s monogramima. Odlučno sam izašla na pošljunčani prilaz, a onda zastala. O, sranje, bio je u pravu, nalazili smo se usred nedođije. Osvrnula sam se oko sebe i ugledala stari žuti reno kako vozi u rikverc. Na tren sam pomislila da ga stopiram, ali bilo je prekasno; pre nego što sam stigla, nestao je u oblaku prašine i izduvnih gasova. ”Predaleko je za šetnju”, doviknuo je Feliks za mnom sa ulaza. Imao je pravo. Jeste. A ipak... Kad se prašina slegla, ugledala sam bicikl naslonjen na zid, gde je do malopre bio parkiran žuti automobil. Bio je zarđao. Nisam imala pojma kome pripada. A i nisam vozila bicikl godinama. ”Rubi!” Ipak, vožnja bicikla se ne zaboravlja, zar ne?
~ 185 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvadeset četvrto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Greška. To je potpuna glupost! Zapravo, ko god da je rekao da treba voziti bicikl posle ispijenih osam čaša vina, na trideset devet stepeni, sa poluizduvanom gumom i sedištem koje ti se penje uz... Jao! Krivudajući po pošljunčanoj stazi, klizila sam gore-dole po tvrdom kožnom sedištu. Ne sećam se da mi je ikad bilo ovako teško da održim ravnotežu. Ili tako bolno. Namrštila sam se i gorko zažalila što sam baš danas odabrala da obučem tange. Radije bih da mi se vide rubovi gaćica, nego nažuljani delovi tela. Zamislite rende za sir i usmine i zapravo, ne, kad malo bolje razmislim, previše sam rekla. Grčeći se, pokušala sam da se podignem na pedalama, a onda sam izgubila ravnotežu i spustila se ponovo dole, na sedište oštro kao žilet. Grrrr! Ako ranije nisam znala gde mi se nalazi pubična kost, sad sam svakako otkrila. Verovatno mi nije pomagalo ni to što mi je vino udarilo u glavu i osećala sam se pomalo - pa, pripito bi bila prava reč. Kotrljajući se po stazi, čvrsto sam stegla ručke i pokušala da se fokusi ram. Zaista uvrnuto, ali kao da su bile dve staze, kao da mi se vid duplirao. Zažmurila sam na jedno oko. A, to je bolje, sad je ostala samo jedna staza. Drugim rečima, bila sam mrtva pijana. Pa, niko mi nije rekao da je trebalo da ispljunem, zar ne? A i nisam želela da budem nepristojna. Ne kad sam došla da zastupam Harijet... opasno sam se ljuljala dok sam skretala za ugao i držala sam se iz sve snage. Staza je vijugala uzbrdo i snažno sam navalila na pedale. Tog trenutka nisam bila sasvim sigurna da je osoba koja je izumela bicikl sve dobro promislila. Mislim, što se štedelo na točkovima, zašto ih ima samo dva? I zašto se sedi tako visoko? Odmeravala sam teren oprezno preko volana... Deluje prilično visoko... Naravno da neću pasti, čvrsto sam rekla sebi, samo je trebalo da se dobro držim. Na kraju krajeva, pola Londona je zujalo okolo na tim besplatnim biciklima, pa ne može biti tako teško. Samo sam malo izašla iz štosa. Uzdišući i duvajući uzbrdo, brisala sam potoke znoja koji su mi se slivali sa čela. Bože, što je bilo vruće! Kao u peći. Barem da sam ponela losion za sunčanje i šešir. Već sam osećala kako gorim.
~ 186 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Odjednom sam doživela vantelesno iskustvo kakvo ponekad imam. Znate, ono kad ste usred nekog posla, a onda se pogledate i pomislite: ”Kako sam, za ime sveta, dospela ovde?” I to ne na dobar način. Mislim, halo? Kad god sam razmišljala o prvoj poseti jugu Francuske, nisam to ovako zamišljala. Zamišljala sam kako šetam kroz Sen Trope, sva kul i šik, sa slamenom torbom, opušteno prebačenom preko preplanulog ramena. Ili kako slikam selfije na ležaljci dok ispijam bezumno skupe koktele i posmatram slavne ličnosti. Ili kako uživam u romantičnoj večeri uz svetlost sveća na prastarom seoskom trgu, sa čovekom koji je lud za mnom, ispijamo roze, grickamo gastronomske delikatese, ljubimo se pod zvezdama. Nisam - ponavljam nisam - zamišljala sebe kao veliku znojavu, kao jastog crvenu loptu na biciklu, usred nedođije. Baš lepo, Rubi! Kao i obično, izvukla si maksimum od života. Na tren sam pomislila da se okrenem, vratim u svežinu zamka, ali onda sam se setila Feliksa, i odjednom kao da sam dobila novu snagu u nogama. Osim toga, naravno, ovako sam imala priliku da istražim selo gde je Emanuela provela ostatak života kao madam Dimo. To je bila prilika kakva se ne propušta. Ukoliko mi butine i vrućina dozvole, naravno. Srećom, ima boga i, baš kad sam pomislila da ću morati da siđem i guram, put se izravnao i ostatak sam vozila bez previše napora. U stvari, počela sam čak i da uživam. Put se pretvorio u seosku stazu, gde su se sa obe strane nalazila polja lavande i stari kameni ambari, živice od divljeg cveća i leptiri koji kruže i lete oko mene kao šarene konfete. Bože, ovde je zaista prekrasno, razmišljala sam, zureći u pejzaž, koji me je podsećao na Sezanovu sliku. Vedro plavo nebo, zarđali crveni krovovi, bogata žuta zemlja. Boje su bile predivne - i svetio. O, svetio! Čak i na vrhuncu leta, ovakvo svetio se nikad ne viđa u Londonu. Imalo je sjaj i blistavost od koje mi je srce pevalo. Osećala sam se kao da sam čitav život prespavala i, odjednom, bum, živa sam. Kunem se, tog trenutka sam se jedva suzdržala da se ne prijavim na Zuplu 26 i počnem da proveravam koliko mogu da dobijem za moj 26
Britanski sajt za trgovinu nekretninama. (Prim. prev.)
~ 187 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
mračan mali podrumski stan u Zoni 2. Pa, ne bih bila prva spisateljica. Ako je mogao Piter Mejl... O, već sam stigla! Kad sam se okrenula, ugledala sam mali trg sa fontanom i shvatila da sam stigla u selo. Bila sam tako udubljena u sanjarenje da nisam ni shvatila koliko sam bila blizu, ali sad sam prestala sa okretanjem pedala i usporila. Stolovi kafea - za kojim su sedeli meštani i nekoliko turista prelivali su se i na stazu, zaklonjeni od podnevnog sunca velikim platanima. Male vijugave ulice krivudale su gore-dole. Sišla sam sa sedišta, sišla je ulepšan način da opišem spuštanje uz jaukanje i trzanje, zbog koga sam hodala raskrečenih nogu, kao da sam na Divljem zapadu, i odgurala sam bicikl do male prodavnice sa ogromnim frižiderom sa ledeno hladnim pićima. Kupila sam bocu vode i ispila je u jednom gutljaju. Nije bilo potrebe da kažem koliko mi je trebala, to se podrazumevalo. Nakon što sam sačekala da oživim, posle nekoliko minuta, osećala sam se milion puta bolje i sa obnovljenim ushićenjem krenula sam u istraživanje sela. Smešteno na vrhu brda sa pogledom na planine, na jednoj strani, i prostranom dolinom koja je vodila do obale, na drugoj, imalo je prekrasne poglede i uspavani šarm. Posle sumanutog londonskog tempa i Pariza, ovdašnji ritam bio je mnogo sporiji. Meštani su sedeli i hladili se na ulazima, prodavci su međusobno ćaskali, deca su dokono brčkala rukama u fontani. Čak i mačke, tako ćudljive u gradovima, ležerno su lutale uskim ulicama i zaustavljale se samo da bi se ispružile na osunčanim prozorskim daskama. Što sam i ja bila u iskušenju da uradim posle moje mamutske vožnje biciklom, ali nisam došla ovamo da se opuštam, došla sam da vidim mogu li da saznam nešto o Emanueli. Mislim, tu je moralo biti nečega što bi pomoglo da se objasni zagonetka njenog stana? Nastavila sam dalje i posle nekoliko minuta naišla na malu crkvu. Bila je primamljiva koliko i lepa i, pošto sam naslonila bicikl ispred, prošla sam kroz stara drvena vrata. Unutra je bilo mnogo svežije i uživala sam u nižoj temperaturi posle jakog sunca. Takođe je bilo i mnogo mračnije posle jarkog svetla dana, i trebalo je nekoliko minuta da mi se oči priviknu i, čim jesu, primetila sam redove malih drvenih klupa, stare vitražne prozore, kroz koje su se probijale prizme obojenog svetla, izrezbarene kamene
~ 188 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
tavanice. Je li Emanuela dolazila ovamo? Pitala sam se, osvrćući se oko sebe. Prišla sam jednoj klupi i sela, kao i hiljade drugih pre mene. Nije bilo nikog, samo ja, i u tišini sam zastala, pokušavajući da zamislim kako joj je moralo biti ovde pre toliko mnogo godina, kad je iza sebe ostavila Pariz i svoj život u njemu. I Henrija. Rastužila sam se. Pitala sam se da li je sedela tu i molila se da ga ponovo vidi. Pitala sam se jesu li joj molitve bile uslišene... Mašta mi se okretala kao točak. U glavi sam zamišljala njihov ponovni susret, srećan kraj njihove priče, iako sam znala da ga nije bilo. Videla sam fotografiju u zamku. Nije se udala za Henrija, ljubav im nije potrajala - postala je madam Dimo, žena bogatog veleposednika, i živela je do kraja života ovde, na jugu Francuske. Dobro se udala, kao što su uvek govorili u to vreme, i poživela do duboke starosti. Pa, zašto me je onda to rastuživalo? Zašto to nije bio srećan kraj? Zurila sam u praznu propovedaonicu, u snop svetla koji je padao od gore, i potražila odgovor. Jesam li bila beznadežno romantična? Deo mene verovao je u srodne duše i pravu ljubav, i u ono čarobno osećanje koje imate kad voljena osoba uđe u prostoriju i sve ostalo nestane. U nevidljivu, snažnu, jedinstvenu vezu između dvoje ljudi, koja nikad ne može biti prekinuta, čak ni smrću. I nisam mogla da se oslobodim ubeđenja da, ako u ovom sumanutom, ludom, sjebanom svetu imaš dovoljno sreće da pronađeš tu osobu, ne treba nikad, nikad da je pustiš. Ona nikad nije pustila Henrija. Dok mi je ta misao šaputala u glavi, bila sam ubedena u to. Ne zbog činjenice da je potajno plaćala kiriju za svoj stan, svih tih godina. Ne ni zbog hladne fotografije, lišene ljubavi, nje i mesje Dimoa. Čak ni zbog toga što više nikad nije plesala. Jednostavno sam znala, duboko u srcu. I zato nikad nisam na to mogla da gledam kao na srećan kraj. U stvari, zato na to nisam gledala kao na kraj, uopšte. Napuštajući svežinu crkve, izašla sam napolje, na jarko podnevno sunce. Zastala sam kraj bicikla, delom zato što mi se nije ponovo sedalo na tu spravu za mučenje, ali, uglavnom, zato što nisam bila sigurna kuda da krenem. Sigurno je imalo još šta da se otkrije u ovom selu, što bi me dovelo do novih podataka o Emanueli. I upravo tada sam primetila malo groblje iza crkve, gde je nekoliko nadgrobnih spomenika i krstova grlilo malu travnatu brežuljkastu
~ 189 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
površinu. Zapitala sam se da li je tamo sahranjena? Obuzela me je radoznalost i, nakon što sam ponovo ostavila bicikl, prošla sam kroz malu gvozdenu kapiju i krenula uzanom stazom, koja je vodila između spomenika. Bilo je tako lepo tu. Mnoga groblja su sumorna i depresivna, ali ovo je bilo okupano suncem i nudilo svojim usnulim gostima divan pogled. Pažljivo sam gazila između ploča i zaklanjala oči od sunca kako bih pročitala natpise, u potrazi za imenom Emanuela. Sve je bilo na francuskom, ali imena sam ipak umela da pročitam. Nekoliko minuta kasnije naišla sam na veliki mermerni nadgrobni spomenik, mnogo veći i upečatljiviji od ostalih, i ugledala ime ALEKSANDAR DIMO i godine 1901-1970. To je morao biti mesje Dimo, činilo se da datumi odgovaraju, a ipak - zašto se ne spominje i njegova žena Emanuela? Zbunjeno sam se namrštila na natpis. Svakako je trebalo da je sahrane pored njega? Umesto toga, tu je bilo samo prazno mesto... ” Estce que je peux vous aider?” 27 Poskočila sam zbog glasa iza sebe i, kad sam se okrenula, ugledala sam jednu ženu. Nosila je maramu oko glave i baštensku korpu u ruci. ”Izvinite”, počela sam da se izvinjavam, ” je ne... uf... parle Francais.” Odmerila me je ispod marame. ”Engleskinja ste? Otac mi je bio iz Njukasla.” ”O, lepo!” ”I nije baš, previše ljudi.” Namrgodila se. ”Mogu li da vam pomognem? Ja vodim računa o groblju.” ”O, ne, hvala, samo sam...” Osećala sam se kao da me je uhvatila da radim nešto što ne treba. ”Tražite li nekoga?” Pogledala sam u nadgrobni spomenik. ”Tražila sam Emanuelu Dimo. Je li ovo grob njenog muža?” ”Jeste” odgovorila je uz potvrdno klimanje, ”ali ona nije tu sahranjena.” ”Nije?” Namrštila sam se, iznenađeno. Žena me je sumnjičavo odmerila. ”Nisam vas viđala pre. Jeste li rođaka?” 27
Franc: Mogu li da vam pomognem? (Prim. prev.)
~ 190 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Ne, samo sam...” Zaćutala sam. Šta sam joj bila? To je bilo najčudnije. Nisam nikad upoznala Emanuelu za njenog života, ali iz Henrijevih pisama činilo mi se kao da sam je poznavala. ”Prijateljica njenog prijatelja”, rekla sam neodređeno. ”Madam Dimo je kremirana, a pepeo rasut.” ”O, shvatam.” ”Dimoovi su imali duplu parcelu, ali kažu da je ostavila stroga uputstva da je ne sahrane ovde.” Zavladao je tajac i osećala sam da žena želi da mi kaže još nešto. Ima nečega u selima i želji za tračarenjem. Roditelji mi žive na selu i uvek je neko voljan da kaže nešto o nekom drugom. ”Mnogi su bih iznenađeni, ali ne i ja.” Napućila je usne i zavrtela glavom. ”Stvarno, zašto?” ”Da li biste vi voleli da ležite čitavu večnost pored nekoga ko vas je varao i lagao? Fuj!” Bože! Nisam očekivala ovakav ispad. ”Pa, čula sam glasine...” Zastala sam, u nadi da će reći još nešto. I nisam se razočarala. ”Previše je voleo piće i u takvim prilikama veoma se slobodno ponašao, znate?” Naglašeno je podigla obrve. ”I razbacivao se novcem.” ”Bio je kockar?” ”Pričalo se da je morala od njega da sakriva porodično nasledstvo, da i to ne prokocka. Verovatno bi sve izgubili da je poživeo duže. Srećom po nju, rano je napustio ovaj svet.” Dok je pričala, odjednom sam se setila da je Triksi spomenula Pikasa. Feliks je to odbacio kao glasine, ali šta ako nisu bile? Šta ako je imala dragocenu sliku i skrivala je u stanu u Parizu? Kako mi je ta misao pala na pamet, usledila je i druga. Šta ako sam, zapravo, sve pogrešno razumela i odgovor na zagonetku nema nikakve veze s ljubavlju? U razmišljanju me prekinuše crkvena zvona i pogledah u sat na tornju. Bože, već je toliko sati? Gzavije je do sada sigurno već pregledao dokumenta s Triksi; verovatno se pita gde sam. Pogledala sam u telefon, ali nije bilo signala. Trebalo je da se vratim u zamak.
~ 191 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Brzo sam se zahvalila ženi na njenom vremenu, krenula sa groblja i, pošto sam se popela na bicikl, lagano sam počela da okrećem pedale. Izgledalo je kao da je čitavo selo zaspalo dok sam, krivudajući kroz uzane sporedne uličice, prolazila pored kuća sa čvrsto zatvorenim izbledelim žaluzinama, radnjama sa spuštenim rešetkama - čak je i trg sa fontanom, koji je ranije bio tako krcat, sad bio pust. Počela sam polako da se penjem uz brdo koje je vodilo iz sela, snažno okrećući pedale i maštajući o tome da se i ja malo odmorim. Sav taj napor i sunce su me iscrpli. A onu kofu vina koju sam popila ranije da i ne spominjem. Šta sad ne bih uradila da mogu da budem na Harijetinoj sofi i, verujte mi, to nešto govori. Dok sam tako sanjarila o perjanim jastucima, jedva sam obraćala pažnju na put koji je počeo da se spušta. Tek kad sam shvatila da više ne moram da okrećem pedale, uvidela sam da idem niz brdo. Osetila sam olakšanje. I oduševljenje. Bože, zaboravila sam kako vožnja biciklom može da bude zabavna. Dok sam tako jurila niz padinu, počela sam da ubrzavam. Topao povetarac sklanjao mi je kosu sa lica i hladio lepljivu kožu. Bilo je tako sjajno! Priroda je promicala dok sam ubrzavala i osetila sam nalet uzbuđenja. Ohrabrena, podigla sam ruku sa volana i pružila je u stranu da osetim vazduh koji je strujao pored mene. Opa, nisam ovo radila još otkad sam bila dete. U stvari, nekad sam mogla da vozim bez ruku, što je, naravno, bilo vrlo opasno, i ne bih to nikad sad uradila... Pala sam u iskušenje. O bože, ne budi luda, vikao mi je glas u glavi, previše si matora i razumna, mogla bi da se ubiješ! Ali, ošamućena od adrenalina i brzine, nisam se osećala ni starom ni razumnom, već mladom i živom. Dok sam zujala seoskim putem na jugu Francuske na biciklu, sve brige su mi se raspršile kao paukova mreža. Nisam mislila ni na Emanuelu, ni na Henrija, niti na sebe i Džeka. Nisam razmišljala o prošlosti i budućnosti. Bila sam potpuno u tom trenutku. Ovde. Upravo sada. Ponovo sam se osećala kao dete. Želela sam da ponovo budem dete. Podigla sam jednu ruku, a onda sam lagano odvojila i prste druge, četiri, tri, dva - sve dok mi nije ostao samo kažiprst i tada... Vidite, bez ruku! ”Ju-hu!” viknula sam, zabacila glavu i nasmejala se, i tog trena sam krajičkom oka videla kako je sevnulo nešto žuto, čula sam zvuk automobilske sirene, škripanje kočnica...
~ 192 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
A onda se sve zacrnelo.
~ 193 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvadeset peto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Lebdela sam. Kao balon. Sve više i više. Sve oko mene bilo je tiho i mračno. I meko. Sve je bilo tako meko kao da sam umotana u vatu. Toplu vatu. Jao, nikad se nisam osećala ovako opušteno! Bilo je tako mirno i tiho. Osećala sam kao da letim sve dalje i dalje... Samo što sam sad nešto čula. Tiho kloparanje. Gotovo kao kiša o prozorsko okno, tap-tap-tap-tap - samo što nisu bile kišne kapi, već nešto glasnije od toga. Zvučalo je više kao kucanje, ili dobovanje. I sad sam osetila nešto na licu, ali nije bilo toplo, vlažno zapljuskivanje, više hladno i čvrsto, i zapravo nimalo prijatno. U stvari, malo je i bolelo, kao da me neko udara po licu... Čekajte, neko me šamara! Šta do... Ošamućena i zbunjena, otvorila sam oči i razabrala mutan oblik nagnut iznad mene, koji me je pljuskao po obrazima i govorio nešto u bujici francuskog. Brzo sam zatreptala kad je počelo da mi se razbistrava. Videla sam blesak ljubičastog, nešto svetlucavo, usta puna belih zašiljenih zuba, koja kao da su se usporeno pomerala. Uf! Šta se desilo - gde sam... Ali bilo je vrlo čudno. Nisam mogla da govorim, samo sam ležala potpuno nepomična, dok sam polako postajala svesna da usta pripadaju ženi sa ljubičastom maramom uvezanom oko kose, svetlucavim pirsingom u nosu i mnoštvom minđuša svuda oko uha. I još nešto. Krajičkom oka videla sam krupan žuti oblik i, kad se slika izoštrila, shvatila sam da je to bio auto. Čekajte, isti auto koji sam videla... Zamagljeni um mi se ukočio dok sam pokušavala da se setim gde. Kao da sam se hvatala za nešto tik van domašaja. Zapravo, sve mi je bilo pomalo zamorno, mogla bih ponovo da zažmurim, zaspim... ”” Merde!” Prenula sam se iz sna na bujicu psovki i mnogo jači šamar. ”Jao!” glasno sam uzviknula i otvorila oči. Sva topla vata je nestala i odjednom me je sve pakleno zabolelo. Još francuskog. I sad znaci rukama. Mnogo pokazivanja i mlataranja. Narukvice su zveckale. Zmaj je poskakivao gore-dole... Zmaj? O bože, mora da sam halucinirala.
~ 194 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Sve mi je plivalo pred očima. Probala sam da se oslonim na laktove, ali žena je zavrtela glavom, gurnula me dole i nešto mi rekla. Bože! Ovi Francuzi tako brzo pričaju, zar ne? Izlazilo je iz nje kao bujica. ” Parlezvous anglais?” Konačno sam prograktala, iskašljavajući prašinu. ”Ah! Engleskinja ste!” odjednom je izgovorila, lupivši se dlanom po čelu. ”Uf... da - iz Londona”, uzdahnula sam i stavila prste na slepoočnice. Jao, stvarno je bolelo! Pogledala sam u vrhove prstiju i ispustila krik. ”O bože, krvarim!” Odjednom, samo što se ponovo nisam onesvestila. ”Ne brinite, dobro ste!” Dobro? Iz glave mi je curila krv. Možda nisam bila lekar, ali bila sam prilično sigurna da ne možete biti dobro kada vam od nekud curi krv. ”Ne brinite! Išla sam na kurs prve pomoći.” Skinula je šarenu maramu sa kose i obrisala mi glavu. ”U položaju ste oporavka, disajni putevi su vam čisti i izgleda da ništa nije slomljeno”, umirivala me je. Zvučala je tako sigurno, da me je malčice utešila. ”Uf, šta se dogodilo?” promumlala sam, pokušavajući da se pomerim, ali noge su mi bile isprepletene, a u telu sam imala osećaj kao kad bih popila previše merloa. ”Tako mi je žao, za sve sam ja kriva, nisam vas videla, treba da popravim retrovizore...” Pokazala je na auto. ”Ali morala sam da platim stanarinu i račune i...” Izduvala je nos. ”Drago mi je što ste dobro, osećam se užasno, žurila sam, nisam gledala kuda vozim...” Izgledala je tako uzrujano da sam na tren pomislila kako će briznuti u plač. ”U redu je, niste vi krivi!” brzo sam rekla. ”Kriva sam i ja. Nije trebalo da vozim bicikl bez ruku”, i još pijana, dodala sam u sebi. ”Ne, ne, trebalo je da pazim”, prekorevala je sebe, odmahujući glavom. ”Preuzimam punu odgovornost!” Nisam imala snage da se raspravljam. Umesto toga rekla sam joj kako hoću da sednem i pomogla mi je, držeći me ispod pazuha i obavijajući me rukama oko struka dok sam drhtavo ustajala. Kao da me je kamion pregazio. Mada je, u mom slučaju, to bio izubijani stari žuti reno. ”Dozvolite da vas odvezem mojoj kući, očistiću vas i moram to da previjem.” Pokazala je na prilično gadnu posekotinu na potkolenici.
~ 195 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”A šta je s biciklom?” Ležao je na putu, sav iskrivljen. Sa mesta gde sam stajala, videla sam da je prednji točak bio potpuno iskrivljen, a obe gume kao da su bile probušene. ”Ne brinite, staviću i njega u auto!”, umirila me je kad mi je videla izraz lica. ”Ostanite ovde, molim vas!” naredila je. Oprezno sam se naslonila na kameni zid i gledala je kako odlazi do bicikla, u iznošenom džins-šortsu, i na trenutak sam pomislila da joj ponudim pomoć, iako nisam bila baš najbolje, ali umesto toga, podigla ga je kao da je pero. Zapanjeno sam zurila u njene izvajane mišiće i primetila veliku tetovažu zmaja na ruci. Znači, nisam halucinirala. Dok ga je ubacivala u prtljažnik, čula sam glasno kokodakanje i primetila sanduk sa kokoškama u autu. ”Psst!” rekla je namršteno, prinoseći prst usnama. ”To je petlić, uvek se žali”, rekla mi je i zalupila zadnja vrata. ”Muškarci, ha?”, iskezila se. Otvorila mi je suvozačka vrata. Zaljuljala su se na šarkama uz glasno, zarđalo škripanje. Došla je do mene i pomogla mi da othramljem preko puta. ”Izvolite!” Pokazala mi je da uđem. Sedište je bilo prekriveno šarenom tkaninom, psećom dlakom i sa nekoliko peruški. ”Oprostite, Napoleon obično voli da putuje na prednjem sedištu pored mene”, izvinjavala se i pokazala nazad gde sam ugledala crnobelog mešanca stisnutog između pilića i mojih leđa. Nije izgledao naročito srećno. ”Hvala.” Klimnula sam glavom i oprezno ušla. U autu je bilo kao u pećini s blagom. Kontrolna tabla bila je mali oltar, bilo je tu različitih kristala, mali izrezbareni Buda, dok su sa retrovizora visile dugačke niske raznobojnih perlica. ”Je li ovo iz Indije?”, pitala sam, pošto sam prepoznala da sam iste takve viđala u Radžastanu. ”Da, zar nije divno?” pitala je, dodirujući ih prstima. ”Volela bih da odem tamo jednog dana.” ”Morate, čarobno je.” ”Bili ste? O, jao, tako ste srećni! Jednog dana, kad dobijem na lutriji...” Nasmešila se. ”Ali prvo moram da zaradim novac za popravku retrovizora, je li tako?”
~ 196 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Pogledala sam kroz prozor i prvi put shvatila da zapravo i nema retrovizore. ”Usput, ja sam Žiži”, nasmešila se i ispružila preplanulu ruku, s prstima prepunim srebrnog prstenja, s krupnim kamenjem. ”Ja sam Rubi.” Ščepala mi je ruku i čvrsto se rukovala, a zatim okrenula ključ. Motor je proradio uz glasno kašljucanje, zatim je ubacila auto u brzinu i uz trzaj smo krenuli. Posle samo desetak minuta skrenuli smo sa glavnog puta na uzan prašnjav puteljak, kojim je očigledno mogao da vozi samo jedan automobil. Bio je izrovaren i, dok smo se vozile, poskakivale smo goredole na prednjim sedištima, na kojima su, izgleda, propali federi i gotovo smo udarale glavom. Bože, upravo sam se ugruvala, nisam želela da se to desi ponovo. Pogledala sam u Žiži, ali ona se nije uzbuđivala. Pomerajući neobičan menjač, čvrsto je držala nogu na gasu. Držala sam se za kvaku na vratima dok se auto ljuljao s jedne na drugu stranu. Začuo se glasan zvuk kad je kamenčić odleteo ispod guma i šasija ogrebala o kamen. A mislila sam da je vožnja s Harijet bila loša! S njom sam barem osećala da će auto ostati ceo. Bacila sam pogled na pregradak za rukavice, koji je, izgleda, bio uvezan konopcem, i predomišljala se da li da se i dalje držim za ručku na vratima. Polako sam popustila stisak pre nego što mi ostane u ruci. Nakon, kako mi se činilo, čitave večnosti, konačno smo se zaustavile ispred kamene kućice sa izbledelim plavim žaluzinama i razgranatom lozicom, na kojoj su obilato nicali kremastobeli cvetovi. Na kuću su se nadovezivale trošne pomoćne zgrade i nešto što je ličilo na stari ambar, gde su trčkarali pilići, kljuckali zemlju, a magarac je stajao i lenjo žvakao sa starih kolica ispunjenih senom. Kad smo izašle iz kola, mali sivkasti pas sa sivom njuškicom istrčao je da nas pozdravi, energično mašući repom. Žiži mu je nešto rekla sagnuvši se da ga počeše po ušima, zatim je otvorila prtljažnik da pusti i njegovog, očigledno, drugara. Kažem očigledno jer, čim su se vrata otvorila za centimetar, crno-beli pas koji je bio zarobljen pozadi iskočio je i dva psića su razigrano potrčala jureći se ukrug oduševljeno. ”Dajte da vam pomognem da uđete u kuću. Vratiću se po piliće”, rekla je ne obazirući se na njihovo horsko pijukanje dok mi je pomagala da izađem iz auta i othramljem do ulaznih vrata.
~ 197 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
” Maman!”, viknula je, pošto ih je otvorila i povela me u mali popločani hodnik, koji je vodio do kuhinjice na levoj strani. Pokazala mi je rukom da sednem za izribani sto od borovine, pomerajući staklenu teglicu od džema, ispunjenu poljskim cvećem i veliku šarenu činiju za voće da raščisti prostor. Zatim, nakon što mi je sipala čašu vode, zaokupila se otvaranjem i zatvaranjem ormarića, sve dok, pošto je pronašla šta je tražila, nije izvadila mah pribor za prvu pomoć. ”Ovo će možda malko peći”, upozorila me je kad je otvorila bočicu i istresla malo sadržaja na krpu. Prinela ju je da mi obriše slepoočnicu. ”Ufff, jebote!” procedila sam i trgla se unazad kad me je presekao žestok bol. ”Izvinite, nisam htela...” ”U redu je”, odvratila je uz osmeh, ”ne želim da vas povredim, samo moram da upotrebim antiseptik, ranu je važno očistiti.” Klimnula sam glavom, s razumevanjem, i podigla je krpu. ”Obećavam da ću biti što je moguće brža.” Pripremila sam se, zatim se prepustila, i narednih nekoliko trenutaka sam se trzala, grčila lice i grizla se za jezik dok je Žiži pažljivo brisala, čistila i previjala ranu. ”Fini” 28, konačno je rekla, sklonila preostali zavoj i zatvorila poklopac na priboru za prvu pomoć. ”Mnogo vam hvala!” rekla sam zahvalno. Odmahnula je rukom na moje zahvaljivanje. ”To je najmanje što mogu da učinim.” ”Žiži?” doviknuo je glas iz druge sobe. ”Konačno je progovorila”, rekla je, kolutajući očima. ”Čuje, samo se ponekad pravi.” ”To vam je majka?” ”Da”, odgovorila je, ”molim vas, dođite da je upoznate, možete da se odmorite, tamo je udobnije.” Pokazala mi je da pođem za njom i izvela me iz kuhinje, nekoliko puta me upozoravajući da pazim na glavu dok smo prolazile ispod niskih greda u udobnu dnevnu sobu sa ogromnim starim kaminom. U uglu je sedela starija gospođa u fotelji i gledala mali TV, koji je izgledao staro gotovo koliko i ona. ” Maman”, reka je Žiži i smanjila ton, koji je grmeo. Poljubila ju je u oba obraza i rekla joj nešto na francuskom. 28
Franc: Gotovo. (Prim. prev.)
~ 198 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Okrenula se prema meni. Imala je kovrdžavu, prosedu kosu uvezanu u punđu, koja je izgledala gotovo belo u odnosu na kožu i, iako joj je lice bilo duboko izborano, krasile su ga predivne visoke jagodice. Uprkos iznošenoj kecelji, imala je, nekako, kraljevsko držanje. Odmerila me je pogledom. Možda je slabo čula, ali vid joj je bio sasvim dobar i proučavala me je crnim očima pre nego što joj se lice razvuklo u osmeh. ” Bonjour Madame”, pozdravila sam je nasmešeno, a onda, pre nego što izgovorim nešto sa potpuno pogrešnom zamenicom ili glagolskim završetkom, i nenamerno je uvredim, sigurnosti radi, prebacila sam se na engleski. ”Drago mi je što sam vas upoznala! Ja sam Rubi.” Žiži je prevela, a majka je brzo odgovorila. ”Rekla je da je zovete Grejs i oduševljena je što vas je upoznala, žao joj je zbog nesrećnog slučaja...”, pokušala sam da napravim izraz o nije to ništa, iako mi se čitavo telo brzo pretvaralo u jednu veliku ljubičastu modricu, ”... i kaže da se raskomotite.” Žiži je pokazala na pohabanu, staru kožnu sofu, sa raznobojnim jastučićima i velikim vunenim prekrivačem. Zahvalno sam sela. Koža je bila meka kao puter i jedva sam se suzdržala da ne navučem na sebe vuneni prekrivač i utonem u san. Umesto toga sam pogledala u TV, gde su se vrtele vesti, i na nešto što je ličilo na povorku. ”Šta se dešava?” pitala sam radoznalo. ”Proslava iskrcavanja u Normandiji”, objasnila je Žiži, ”prikazuju snimak jučerašnje velike parade kroz Jelisejska polja u Parizu. Mislim da je i vaša kraljica bila tamo.” ”O, da, naravno!” Klimnula sam glavom, setivši se veterana koje sam videla na Sent Pankrasu, na putu za Francusku. Setila sam se devojke sa ružičastom kosom i njenog dede, koji su mi pomogli oko Hitklifa. I oni će biti tamo. ” Maman veoma zanima da to gleda, jer je rođena za vreme rata.” Ponovo sam pogledala u TV. Puštali su stari crnobeli film, presečen snimcima starih vojnika u bogato ukrašenim uniformama, zajedno sa predsednicima država. ”Tako mnogo hrabrih ljudi je izgubilo život, užasno!” nastavila je Žiži, vrteći glavom. ”Da, sve su to heroji”, rekla sam, ponavljajući reči devojke koju sam upoznala na stanici sa njenim dedom.
~ 199 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Žiži.
Starica se okrenula od TV-a i pogledala me, a onda je rekla nešto
Kn
jig
ote ka
”Pita se šta vas je dovelo ovamo u naše selo.” Prevela je. ”Jeste li na odmoru?” ”Ne, ovde sam u poseti imanju Dimoovih, doputovala sam iz Pariza.” ”O, imanje!” Klimnula je glavom na to. ”Poznajete li ih?” ”Svi ovde znaju za imanje, tu je oduvek. Zapošljava mnogo ljudi iz sela.” Probudila se zabrinutost. Pitala sam se šta će se dogoditi kad ga prodaju japanskoj korporaciji, ali nisam ništa rekla. ”Uključujući i mene.” Naravno! Sad sam se setila da sam videla mali žuti auto kako izlazi iz zamka. ”Radite tamo?” ”Da.” Klimnula je glavom. ”Radim u vinogradu, čitav tim pazi na vinovu lozu. Treba joj dosta brige, orezivanja, navodnjavanja, provere raste li pravilno tako da imamo dobru berbu. Ja joj potajno pevam...” Zaćutala je kad je videla moj izraz i nasmejala se. ”Nekad sam bila pevačica, ali to je bilo pre rođenja mog sina, kad nisam imala obaveza.” ”Imate bebu?” Iznenađeno sam je pogledala; nije izgledala mnogo starije od mene. ” O, nije više beba, Žan Polu je osamnaest”, odgovorila je kroz smeh. Na spomen Žan Polovog imena, Žiži je sa majkom razmenila nekoliko reči. ” Maman je uzrujana! Nedavno je otišao da radi u Pariz i nedostaje joj. Naročito nakon što je Papa umro, Žan Pol je bio muškarac u kući još od malih nogu.” Nije morala da prevodi; izraz na licu njene majke je sve govorio. ”Ipak, već ima posao, to je za divljenje”, rekla sam. ”U njegovim godinama, ja sam bila na koledžu.” Nažalost, moj nespretan pokušaj da kažem nešto pozitivno imao je potpuno suprotno dejstvo i Žiži se snuždila. ”Želeo je da ide na koledž i studira novinarstvo, ali nisam mogla da mu obezbedim novac za školarinu, bilo je preskupo za mene, uz brigu o Maman...” Zaćutala je i slegla ramenima. ”Imate li vi dece?” ”Ne.” Odmahnula sam glavom.
~ 200 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Povedite računa da odaberete muža koji neće pobeći”, izjavila je, vrteći glavom, pre nego što se neočekivano nasmešila. ”Ali drago mi je što moj jeste, jer bih inače ja morala da pobegnem od njega.” Ponovo se nasmejala. ”Zajedno smo svirali u bendu, bio je užasan muzičar, baš kao što je bio užasan otac.” Nasmešila sam se. Mnogo mi se sviđala. Uprkos njenoj sitnoj pojavi, imala je snagu koja je isijavala iz nje. ”Jeste li poznavali Dimoove?” Na spomen tog imena, majka joj je rekla brzo nešto na francuskom. ” Maman je odrasla u Varu, ali se doselila ovamo kad se udala za mog oca. Kaže da je bilo dobro poznato da je mesje Dimo uvek jurio za suknjama po selu.” ”A madam Dimo?” ”Bila je vrlo ljubazna. Radila je mnogo za domaće dobrotvorne organizacije, ali to je bilo pre nego što se razbolela.” ”Šta se dogodilo?” ”Upala pluća, mislim, i starost, naravno.” ”Znači, nije...”, setila sam se kako ju je Triksi opisala, ”pomalo izgubila razum?” Žiži se nasmejala. ”Ko je to rekao?” Čim sam shvatila da sam se izlanula, nisam htela više ništa da kažem. Ali nisam ni morala. ”Nemojte mi reći, ona ludača od žene i njen pijani tikvan od muža, u zamku.” Namrštila se. ”Kao da oni nešto znaju! Nisu nikad posećivali madam dok je bila živa, čak ni kad je bila bolesna. Pojavili su se tek kasnije, gladni njenog nasledstva, kao lešinari, fuj!” Slušajući Žiži, Triksi i Feliks su mi se sve manje sviđali. Ni pre nisam imala lepo mišljenje o njima, ali sad se još pogoršalo. ”Madam Dimo bila je prilično neverovatna za svoje godine. Sluh joj je bio loš, na kraju je bila gotovo gluva, ni vid joj nije bio dobar, ali mozak joj je bio sasvim bistar. Volela je književnost i, kad sam joj rekla za sina i kako voli da čita, često mi je davala knjige da mu ponesem.” Pokazala je na knjige poređane na polici. ”Sve su pripadale njoj, znate. Kad je umrla, naslednici su zadržali samo vredna izdanja, a ostatak zbirke su bacili. Nameravali su da ih spale, možete li da verujete? Da spale knjige! A ona naziva madam Dimo ludom!”
~ 201 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Žiži je sasvim opravdano bila zapanjena. ”Stvarno? Ne mogu da verujem, to je svetogrđe.” Ali, čim sam izgovorila, poverovala sam. Reči nisu ništa značile Triksi i Feliksu. Na kraju krajeva, njih nisu mogli potrošiti. ”Naravno, nisam to mogla dozvoliti, pa sam ih spasla”, nastavila je. ”Sin mi je proputovao čitav svet, u svojoj sobi, kroz te stranice. Verovatno je zato i poželeo da bude novinar i tako je i zavoleo pisanje.” Klimnula sam glavom setivši se Henrija. Je li zato madam Dimo toliko volela da čita, jer ju je to podsećalo na njega? ”Mogu li?” pitala sam i pažljivo ustala sa sofe ne bi li izbliza osmotrila naslove knjiga koje su bile uredno poredane na polici. ”Jesu li sve na francuskom?” ”O, ne, nipošto, mnogo je volela da čita na engleskom, govorila je da joj je važno da se seća...” Zaćutala je. ”Čega da se seća?” Naćulila sam uši. Odmahnula je glavom. ”Nije nikad objasnila. Nisam često razgovarala s njom, bila je vlasnica imanja, a ja samo jedna od mnogih radnica tamo, ali ponekad bih je posmatrala kad je mislila da je niko ne gleda, i uvek je bila nekako obavijena tugom, nosila ju je kao neki ogrtač. Imala je sve, ali ipak...” ”Nije imala ništa”, izgovorila sam glasno pre nego što sam uspela da se zaustavim. Klimnula je glavom i na trenutak smo razmenile poglede razumevanja. ”Mislim da nije volela muža. Iz svega što sam čula, mesje Dimoa nije bilo moguće voleti. A bez ljubavi u životu, nemaš ništa. Baš ništa!” Ali imala je ljubav, pomislila sam tužno. Imala je veliku ljubav. ”Nisam se nikad udavala, ali imam mog Žan Pola i Maman, a koga je ona imala?” Henrija, odgovorila sam u sebi. Imala je Henrija. I nekad davno, ono kratko što su bili zajedno, imala je sve. ”I šta ste rekli da ste radili na imanju?” Prenula sam se i videla da me proučava, nakrivivši glavu. ”O, isporučila sam im katalog za aukciju. Ispostavilo se da je madam Dimo iznajmljivala stan u Parizu mnogo godina.” ”U Parizu?” Iznenadila se. ”Ali nisam je nikad videla da napušta selo, za sve te godine koliko sam radila na imanju.”
~ 202 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Mislim da dugo nije tamo odlazila”, objasnila sam, ”ali imala je tamo nekoliko antikviteta...” ” Antikviteti?” Starica okrenu glavu od televizije i zainteresovano me pogleda. Žiži nije pogrešila, sa sluhom njene majke je sve bilo u redu. ”Da”, klimnula sam glavom i posmatrala kako govori nešto ćerki, sva uzbuđena, dok je vadila ogrlicu ispod haljine. Žiži se u međuvremenu mrštila i vrtela glavom. Između njih se, izgleda, vodila žučna rasprava. ” Non, Maman!” , viknula je. O, bože! Malo sam se uspaničila. Šta sam sad rekla? Upitno sam gledala u Žiži i ona u mene, kao da ne želi da objašnjava, ali majka je bila uporna. Posmatrala sam kako pokušava da skine ogrlicu i muči se da je otkopča, dok ćerka konačno nije popustila i prišla da joj pomogne. ” Maman želi da zna vredi li ovo išta”, objasnila je kad je otkopčala nakit i pružila mi da vidim. ”Pošto ste stručnjak za antikvitete.” ”O, ne znam...” Zbunila sam se, odjednom se osetivši kao varalica. ”Moja prijateljica u Parizu je zapravo stručnjak, ja joj samo pomažem...” Ovo je prevedeno, ali majka je ostala uporna. ”Da li biste je poneli sa sobom i pitali vašu prijateljicu?”, zamolila me Žiži, očito nerado. Njena majka gledala me je molećivo. ”Naravno da hoću”, pristala sam, a zatim zastala i obratila se Žiži, ”samo, vi to ne želite, zar ne?” Uzdahnula je. ”To je jedina stvar koju je dobila od svoje prave majke. Maman je ostavljena u samostanu kad je rođena. Nikad nije upoznala prave roditelje. Nema čak ni krštenicu, ali, nažalost, bilo je to veoma uobičajeno. Desilo se za vreme rata, kad je sve bilo haotično.” ”Šta se nada da će otkriti?”, pitala sam, gledajući u ogrlicu. Bio je to običan zlatan lanac sa priveskom u obliku srca. Ništa posebno. Na trenutak se činilo da joj je gotovo bolno da odgovori. »Maman želi da zna ima li to neku vrednost jer, ako ima, želi da ga proda i plati unuku koledž”. mom sinu”, dodala je postiđeno. ”Nisam uspela kao majka čim ne mogu to da mu priuštim, moja majka ne bi trebalo da prodaje najvrednije što ima.” Stegla je vilicu i videla sam da se bori sa suzama. Poznavala sam je vrlo kratko, ali jedva sam se suzdržala da je ne zagrlim.
~ 203 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Najvrednije što vaša majka ima jeste njen unuk, a ne ogrlica”, rekla sam ljubazno. Pogledi su nam se sreli, puni razumevanja. ”Hvala”, rekla je tiho. ”Ne, hvala vama.” Nasmešila sam se. ”Ovo je najmanje što mogu da uradim nakon svega što ste učinili za mene.” Pokazala sam na zavijenu potkolenicu i slepoočnicu. ”Daću ovo prijateljici u Parizu. Ako mi date vaše podatke, pozvaću vas posle toga.” Zahvalno se osmehnula i dala mi njen broj, koji sam ukucala u telefon, kad je odjednom zazvonio. ”Halo?”, javila sam se. Bio je to Gzavije, pitao se gde sam. Brzo sam objasnila šta se dogodilo i, nakon mnoštva zabrinutih pitanja, obavestio me je da je završio u kući i da dolazi po mene. Predala sam telefon Žiži da mu da uputstva. Nakon što je prekinula vezu, vratila mi je telefon zajedno sa ogrlicom. ”Ne brinite, čuvaću je!”, uveravala sam njenu majku, svesna da mi je poverila jedino što je imala od svoje prave majke. Nasmešila se i pružila mi ruku, a zatim me čvrsto stegla. I na trenutak nisam znala kakav sam ishod priželjkivala. Da joj je ogrlica antikvitet i vredi mnogo novca, pa da je proda i pomogne unuku? Porodica je, očigledno, bila siromašna i taj novac bi im možda promenio život. Ili da joj vrednost bude samo sentimentalna, pa da je zadrži? Tada sam se pozdravila sa Žiži, koja me je toplo zagrlila i dala mi uputstva kad da skinem zavoj, tako ozbiljno i temeljno da ju je zaustavio tek Gzavijeov mercedes, koji se zaustavio pod prozorom. Kad sam krenula ka izlazu, rekla je: ”O, pre nego što pođete...” Okrenula sam se. ”Hoćete li da čitate nešto u vozu?” Pokazala je na policu i, dok sam gledala u Emanueline knjige, osetila sam iskru uzbuđenja. ”Smem li?” ”Naravno”, odgovorila je uz osmeh, ”knjige nisu za čuvanje, već za čitanje. Priče nisu vlasništvo, treba ih prenositi s jedne osobe na drugu.” Izvadila je knjigu i pružila mi je i, kad je Gzavije zatrubio, pozdravila sam se sa njom i njenom majkom i izašla.
~ 204 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvadeset šesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
”Znaš, mogla si nastradati.” Sat vremena kasnije bili smo u vozu koji je jurio ka Parizu i Gzavije i dalje nije odustajao od priče o mojoj nesreći. ”Trebalo bi da tužim tu nesrećnicu”, rekao je, izbacujući američke izraze snažnim francuskim naglaskom. Bilo bi mi smešno, da se nisam uznemirila. ”Šta? Ne!” pobunila sam se. ”Nije Žiži bila kriva!” Brzo sam zažalila što sam rekla Gzavijeu šta mi se dogodilo. Posle početnog olakšanja što sam dobro, nastavio je da me zasipa pitanjima tokom čitavog putovanja, sve do stanice. Nisam baš bila na suđenju, ali tako sam se osećala i laknulo mi je kad smo se konačno ukrcali u voz i on izjavio da mora da radi na laptopu. Mada, nije mnogo radio. ”Vozila je opasno. Jesi li joj videla auto? Nema retrovizore. Ne bi trebalo da bude na putu, nezakonito je!” Podigao je pogled sa ekrana, s mešavinom ljutnje i zabrinutosti. I zaštitničkog stava, od koga mi je zatreperilo u stomaku. ”Nisam gledala kuda idem”, bunila sam se, preuzimajući krivicu, ”bila sam na sredini puta, vozila sam bez ruku.” Pogledao me je kao da sam poludela. ”Ali zašto si to uradila?” ”Ne znam.” Odmahnula sam glavom, a zatim se stidljivo osmehnula. ”Pretpostavljam da sam se osećala ponovo kao dete.” Nekoliko trenutaka je zurio u mene, kao da nema pojma kako da me shvati, a onda je neočekivano zabacio glavu i prasnuo u grohotan smeh. ”Ne ličiš ni na jednu ženu koju sam do sad sreo, Rubi Miler”, izjavio je, vrteći glavom. Osmehnula sam se, nesigurna je li to dobro ili loše, ali onda se uozbiljio. ”Ponekad svi uradimo nešto nesmotreno, svi moramo rizikovati”, govorio je, prodorno me gledajući sivim očima, ”jer tako se osećamo istinski živim.” Pogled mu je bio uporan i vazduh kao da se odjednom naelektrisao. Znala sam da više ne priča o vožnji biciklom. ”Ali šta ako rizikuješ da izgubiš sve?” izazvala sam ga.
~ 205 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Šta je sve?” Uzvratio je. ”Život bez pustolovine i uzbuđenja nije život!” Puls mi se ubrzao. ”Zaista to misliš?” ”Naravno.” Klimnuo je glavom. ”Ne ostvaruješ snove tako što igraš na sigurno.” Gledala sam ga i dalje, ali nisam ništa odgovorila. ”O čemu sanjaš, Rubi?” Činilo mi se kao da izvodimo neki ples. Samo nas dvoje, ovde u kupeu voza, okruženi svim tim ljudima. ”Ja...”, zamucala sam i zastala. Pogledom me je podsticao da nastavim, ali nisam mogla. ”Nisam sigurna”, završila sam. Znala sam da je to bio izgovor, ali nisam bila spremna da mu se poverim. Činilo mi se previše intimnim. Kao da otvaram vrata nečemu što ne bih mogla da zatvorim. Ili, još opasnije, ne bih želela. ”Ne verujem u to ni na tren”, rekao je. Lice mu se opustilo, a osmeh poigravao na usnama. ”Ali imali smo naporan dan, umorna si...” ”Iscrpljena”, priznala sam, i laknulo mi je što smo promenili temu. ”I ja. Zahtevni klijenti.” Podigao je obrve. Nije više ništa morao da kaže. Pogledao je na sat. ”Ima još nekoliko sati do Pariza, oboje treba da se odmorimo.” Spustio je poklopac na laptopu, skinuo naočare, raskopčao okovratnik i olabavio kravatu. ”Da”, složila sam se. Osetila sam kako me napetost, koja je rasla, lagano napušta kao kad para izlazi kroz prozor. ”U vezi s tvojom nesrećom...”, počeo je ponovo. Ali smesta sam ga ućutkala. ”Ozbiljno, za sve sam ja bila kriva, ne želim nikoga da tužim...” ”Nisam hteo ništa više da kažem u vezi s tim.” ”Nisi?” ”Ne.” Odmahnuo je glavom. ”Trebalo bi. Ali neću.” Ljutnja mu je splasnula i zamenio ju je uobičajenim držanjem. Proučavala sam mu lice, ali ništa nije odavalo. Ponekad ga je bilo teško pročitati. Otkriti šta se dešava iza tog njegovog nepokolebljivog advokatskog pogleda. ”Dakle, šta si hteo da kažeš?” ”Samo mi je drago što si dobro”, rekao je tiho.
~ 206 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Razmenili smo poglede, a onda, pošto je zažmurio, naslonio se glavom na prozor. Gledala sam ga, na trenutak upijajući njegov lep profil, crne čekinje na bradi, mah trougao izložene kože na vratu, a zatim sam sklonila pogled. Možda je bolje da neke stvari ostanu neizgovorene. Posle pola sata sam odustala. Nisam mogla da spavam. Ponekad mislim da smo toliko umorni da mozak nema dovoljno snage čak ni da se isključi. Uspravila sam se, razmotala improvizovani jastuk koji sam napravila od džempera i prebacila ga preko ramena. Pogledala sam u Gzavijea. Čvrsto je spavao. Potražila sam torbu i izvadila knjigu koju mi je Žiži dala. Bio je to primerak Hemingvejevog romana Zbogom, oružje. Otvorila sam ga u nadi da ću ugledati neki zapis madam Dimo, ili čak Henrijev koji bi još bolje rasvetlio stvari, ali naslovna stranica je bila prazna. Nasmešila sam se sebi. To bi bilo previše lako! Okrenula sam knjigu i pročitala sažetak na kraju, ali više da bih se podsetila jer sam roman već čitala. Nisam htela da kažem Žiži - bio je to tako pažljiv postupak, a uostalom, davno sam imala književnost u školi, pa bih, zapravo, volela da je pročitam ponovo. Ipak, trebalo je da pročitam još nešto. Nešto mnogo hitnije. Nešto što sam odlagala od juče, iz straha šta će tamo pisati. Gurnula sam knjigu u torbu i izvadila svežanj pisama. Henri je bio tako nadaren za pisanje pisama. Od njihovog slučajnog susreta ispred kafea, održao je obećanje da će joj pisati redovno, ali nisu mu sva pisma bila tako strastvena i srčana kao poslednje koje sam pročitala. Mnoga su bila o običnim, svakodnevnim stvarima. Nasumične misli i zapažanja koja je želeo da podeli s njom. Često bi napisao samo nekoliko redova, jednostavnu izjavu ljubavi i uobičajeni potpis, J’attendrai, Henri, ali bilo je i drugih, dužih, gde je izlivao osećanja i nadu u njihovu budućnost. Kao ono koje sam pročitala juče, kad je zatražio da kaže da. Pronašla sam sledeće po datumu i shvatila da sam došla do kraja. To je bilo Henrijevo poslednje pismo. U grudima me je steglo od straha. Šta će u njemu pisati? Izvadila sam papir i odmotala ga. Bio je samo jedan list.
~ 207 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Draga Manu, Tri sata je ujutru i ne mogu da spavam, jer mislim na naš prošli susret. Kajanje me drži budnim. Žalim više nego išta što smo se svađali, naročito zato što nam je zajedničko vreme tako dragoceno. Naljutila si se na mene zbog nerazumevanja. Rekla si da sam odbio da slušam i da sam sebičan. Bila si u pravu, sve optužbe bile su ti tačne i žao mi je što sam izgubio živce. Nisam mogao da se suzdržim. Ponekad sam tako naprasit, naročito kad žena koju volim govori o udaji za drugog čoveka. Jer, čak i sada, uprkos ovom žaljenju, i dalje mi je teško da razumem kako, uopste, možeš da izgovoriš te reči. Kako, uopšte, možeš da im udahneš svoj dah i glas. Jer tako im udišeš život. Znam za tvoje strahove i brige za budućnost, i znam za tvoju ljubav prema porodici. Volim ih i ja, uprkos tome što misliš. Nije važno što ih nikad nisam upoznao, a verovatno i neću, i nije važno što im se ne bih svideo. Volim ih zato što su stvorili tebe, i za to ću im uvek biti zahvalan. U pravu si, nije me briga šta kaže tvoj otac, a još me je manje briga za tradiciju. Ali stalo mi je do moje drage, stalo mi je do tebe više nego do ičega drugog na svetu i ne želim da ikad patiš zbog mene. Vidiš, prepun sam griže savesti, ali sam takode ispunjen odlučnošću. Otići ću iz Pariza, jer moram prestati da budem sebičan i moram te pustiti. Nije trebalo da ikad tražim da pobegneš sa mnom, pogrešio sam što sam te stavio u tako nemoguću situaciju. Nikad neću poverovati da je bolji pobedio, ali ne bih želeo da ikad pretrpiš bilo kakvu štetu, sramotu ili nepriliku. Zato idi ako moraš, udaj se za njega, rodi mu decu, i živi život bogataša kakav nikad ne bi imala sa mnom! Samo ti jedno tražim. Nemoj me nikad zaboraviti, Manu! Molim te, nemoj me nikad zaboraviti! H. Oči su mi se ispunile suzama dok sam čitala te poslednje redove. Kao što sam se i plašila. Nije rekla da, uprkos tome što ga je volela. Ali, oh, kako sam priželjkivala da jeste! Umesto toga napisala mu je poruku, koju nikad nije primio. Nikada nije saznao šta je zapravo osećala. Nemoj me nikad zaboraviti. Manu! Molim te, nemoj me nikad zaboraviti! Dok sam sedela u mračnom kupeu, suze su mi se tiho slivale niz obraze i obrisala sam ih pre nego što su pale na pismo. Njegovo poslednje pismo. To je bilo pre više od sedamdeset godina, ali emocija je još bila tako sveža kao da je to napisao juče.
~ 208 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
S čvrstim osećajem konačnosti, presavila sam pismo napola. Bilo je gotovo, ipak uprkos tome što sam videla slike sa Emanuelinog venčanja, nisam želela da se tako završi. Nadala sam se - čemu? Nisam znala. Nekom čudu. Nečemu drugom. Nekom srećnom kraju. Vratila sam pismo nazad u kovertu, ali zakačilo se za nešto. Čekajte, ima još nečega unutra. Izvadila sam kažiprstom i palcem. Bila je to fotografija; crnobeli portret muškarca. Okrenula sam je. Na poleđini je istim poznatim rukopisom bilo jednostavno napisano: Tvoj voljeni H. Dakle, to je morao biti Henri. Pogledala sam mu lice. Crna talasasta kosa sklonjena sa čela, bademaste oči, snažna, odlučna vilica i široki, američki osmeh koji osvedjava prostoriju. Elegantno obučen u odelo i kravatu, gledao je pravo u foto-aparat. Konačno, nakon sveg ovog vremena, videla sam zgodnog mladog Afroamerikanca, koji se zaljubio u prelepu parišku naslednicu i napisao ova pisma. I odjednom sam jasno videla šta je sve bilo protiv njih. Sada više nego ikad. Nije ni čudo što nisu mogli da se venčaju - nije bio samo siromašan pisac iz Amerike, takođe je bio i druge rase. Pariz je možda nudio umetničku, rasnu i emocionalnu slobodu mnogim muzičarima, umetnicima i piscima tokom dvadesetih i tridesetih, ali Emanuelina porodica nije delila iste liberalne stavove kad se radilo o proscu svoje ćerke. Napeto sam piljila u njega. Bio mi je nekako poznat. Zagledala sam mu se pravo u oči. Zurile su u mene, netremice. Podsećao me je na nekoga, ali nisam mogla da se setim na koga, i misli su mi poletele ka njegovom poslednjem pismu. Dok smo jurili kroz Francusku, sedela sam u zamračenom kupeu, zurila u fotografiju i u sebi se pitala: O Manu, jesi li ga ikad zaboravila? Jesi li ikad zaboravila svog voljenog H. ?
~ 209 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvadeset sedmo poglavlje
Kn
jig
ote ka
”Pravo si sunce, ne znam šta bih bez tebe, Rubi!” Narednog jutra sedela sam u kafeu na uglu sa Harijet. Srećom, članak joj nije bio slomljen, samo gadno iščašen i naredili su joj da nosi ravnu obuću i koristi štake. Čega se potpuno užasavala. ”Šta ako me neko vidi?” cvilela je nešto ranije, dok je hramala ulicom. ”Ne budi blesava! Nije sramota koristiti štake!”, razumno sam je ukorila. ”Ne govorim o štakama. Govorim o ravnim cipelama!” S užasom je pokazala na stopala, na kojima je imala ogromne, bele, muške patike. Samo one su joj odgovarale. ”U njima su mi stopala još veća!” Kad smo stigle do ulaza u kafe, pomerile smo se u stranu da propustimo dvoje šik Parižana koji su izlazili. Dok su izlazili, oboje su pogledali dole, zatim zgroženo razmenili poglede, na Harijetinu veliku sramotu. ”Mamica je bila u pravu, nijedan muškarac neće me odvesti do oltara sa ovakvim stopalima.” Srećom, posle velikog čokoladnog kroasana i dve šolje guste vruće čokolade - ”Samo ovaj put, treba mi energije, moram u kancelariju” živnula je i, pošto je zaboravila na stopala, sad mi je izdašno zahvaljivala za jučerašnjem putovanju u Provansu. ”Učinila si mi ogromnu uslugu, zauvek si me zadužila”, govorila je, između punih zalogaja kolača. ”O, nije to ništa.” Osećala sam se pomalo postiđeno. Nisam zapravo ništa uradila, osim što sam malčice njuškala unaokolo i gotovo sam nastradala. ”Ne, dušice, jeste, i želim da ti se zahvalim tako što ću te izvesti na večeru...” ”Molim te, ne moraš to da radiš”, pobunila sam se. ”Da, moram”, presekla me je, ”osim toga, rođendan ti je!” podsetila me je, mada bih više volela da nije. Trudila sam se da to potisnem i zaboravim. ”I ako mi treba još neki razlog, a ne treba, želim da proslavim to što su me pozvali da sutra vodim aukciju...”
~ 210 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
lice.
Zaćutala je i pogledala me preko stola, trudeći se da zadrži ozbiljno
Kn
jig
ote ka
”Nije valjda!”, izustila sam, odjednom shvativši. ”Vodićeš aukciju!” Lice joj se razvuklo u oduševljeni osmeh i na trenutak je mogla samo da klimne glavom. ”Pa, nije zvanično unapređenje ili tako nešto”, rekla je, brzo se povlačeći. ”Frenk, jedan od starijih službenika, otišao je na bolovanje i, pošto sam već obavila veći deo procene, verovatno je bilo lakše pružiti meni prvu priliku nego tražiti nekog drugog...” ”Nemoj biti tako skromna!” viknula sam i pocrvenela je. ”To je divno, Harijet!” ”Pa, jeste korak napred”, odgovorila je, pokušavajući da sakrije uzbuđenje. ”Mislim, ako budem užasna”to će mi biti prva i poslednja aukcija.” ”Bićeš divna, znam!” Nikad nije umela da prihvati kompliment, ali ovog puta se barem nije raspravljala sa mnom. Mada, u želji da umanji svoj uspeh, brzo je promenila temu. ” A povrh svega, prilično me je sramota što smo u Parizu, gradu sa nekim od najboljih restorana u svetu”, nastavila je, ”a ja sam ti do sada ponudila samo dostavnu picu...” Kad je rekla ”dostavna pica”, spustila je glas i prosiktala preko stola kao da govori o nečemu nezakonitom. Mada, možda u Parizu i jeste bilo. ”Zato te izvodim večeras na večeru, i kraj!” glasno je objavila. Znala sam kad se ne treba raspravljati sa Harijet. ”Hvala”, odvratila sam uz osmeh, ”to je stvarno lepo od tebe.” ”Predivno!” Lice joj se ozarilo. ”Pa, kuda bi volela da ideš?” Počela je da nabraja spisak čarobnih restorana. ”Uf, ne znam, sve mi zvuči divno.” ”Oooo! Znam, šta kažeš na La Djionnaise, onaj lepi novi bistro?” pitala je uzbuđeno, ”oduvek sam želela da idem tamo! Hrana je, navodno, neverovatna.” ”Sjajno!” klimnula sam glavom, iako nikad nisam čula za njega. ”Odmah ću nam rezervisati.” Dohvatila je telefon, brzo okrenula broj i žustro govorila u slušalicu. Zavladala je tišina i videla sam kako joj osmeh prelazi u mrštenje. ”Sranje, puni su!”, rekla je kad je prekinula vezu i izgledala je razočarano. ”Pa, dobro, nema veze, ionako je, verovatno, sve izvikano.
~ 211 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Probaću na nekom drugom mestu.” Pozvala je drugi broj. Isti ishod. ”Teško sranje!” Probala je ponovo. ”Neviđeno teško sranje!” Pa ponovo. ”Prokleto neviđeno...” ”Zašto ne ostanemo kod kuće?” Brzo sam je prekinula, pre nego što pokrene neprekidnu bujicu psovki. ”Stvarno mi ne smeta.” Osetila sam olakšanje. Hvala bogu na Parižanima i njihovoj ljubavi prema gastronomiji. Ali Harijet nije tako lako odustajala. ”Gluposti!”, pobunila se. ”Nećemo ostati kod kuće, ne na tvoj rođendan! Mora da postoji restoran u Parizu koji večeras ima slobodan sto, jednostavno mora...” ”Mogu li nešto da predložim?” Obe smo se okrenule i ugledale Lika, koji se pojavio pored nas. Nervozno se nakašljao. ”Moj prijatelj ima restoran, mali je, ali hrana je neverovatna.” Na samu pomen hrane, nestalo je njegovo stidljivo držanje i počeo je strasno da mlatara rukama, dok su mu istetovirani bodeži na podlaktici divlje mahali. ”Dopašće vam se, stvarno je izvanredan i siguran sam da vam mogu rezervisati sto...” Očekivala sam da će Harijet odbaciti tu ponudu - ona i Lik nisu bili u najboljim odnosima proteklih nekoliko dana - ali umesto toga se veselo osmehnula. ”Stvarno? To bi bilo divno!” ”Naravno!” Klimnuo je glavom, blistajući od zadovoljstva. ”Smesta ću ga pozvati.” Počeo je da se okreće, a onda zastao. ”Kakva je bila supa?” ”Izvrsna”, pohvalila je, ”koji je to začin što sam osetila?” ”A, to je šafran”, odgovorio je stručno, ”daje fini ukus champignons lisičarki...” ”Pečurki”, ispravila ga je i on se od srca nasmejao. ”A da, pe-čur-ke”, ponovio je, ”tako neobična reč.” Zbunjeno sam ih gledala. ”Koja supa?” Možda zbog udarca u glavu, ali nisam se sećala nikakve supe, sa pečurkama, ili šafranom, ili bilo čim. Samo kafe i kroasana. ”Lik mi je juče doneo supu”, objasnila je Harijet uz osmeh. ”Baš lepo od njega.”
~ 212 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Video sam je u taksiju kad se vraćala iz bolnice”, priskočio je da pomogne sa objašnjenjem, ” i pomogao joj da se popne do stana, po svim tim stepenicama!” Zavrteo je glavom, negodujući. ”I znao sam da je sigurno veoma gladna, pa sam joj doneo domaću supu i malo peciva za desert.” Harijet je pocrvenela. ”Još ti nisam vratila termos, zaboravila sam.” ”A, nema veze, uzeću ga kasnije... jedne večeri, možda... kad ti bude zgodno, naravno”, dodao je, crveneći. ”Naravno”, potvrdila je smešeći se, a onda je nastupila tišina i samo su se bez reči gledali. Hm, čekajte, šta se, za ime sveta, desilo? Da nisam znala kako stoje stvari, pomislila bih da tu ima nečega. Harijet je smekšala prema Liku. ”I, restoran?” podsetila sam ih, tek da nešto kažem. Pa, ili to, ih sam mogla da sedim kao neki nevidljivi duh, i hranim Hitklifa, koji je njuškao ispod stola tražeći mrvice kroasana. ”A da, naravno, restoran!” rekao je Lik, kao da se prenuo. ”Sad ću da pozovem, ne brinite!” I, uz još jedan osmeh upućen Harijet, pojurio je ka zadnjem delu kafea da telefonira. Harijet ga je ispratila pogledom dok nije nestao, a zatim se okrenula ka meni. Podigla sam obrve. ”Šta je bilo?” pitala je. ”Nemoj ti meni ‘šta je bilo’”, uzvratila sam. ”Nemam pojma o čemu pričaš.” Nevino je razrogačila oči. ”Ti i Lik!” izgovorila sam, ni na tren joj ne poverovavši. ”Nema mene i Lika. Samo sam bila ljubazna. Veoma je drag što mi je doneo supu, pravi anđeo. Da nije bilo njega, umrla bih od gladi juče.” Malo verovatno, uvek je bila sklona preterivanju, ali ipak. ”Sviđa ti se!”, zadirkivala sam je, smeškajući se. ”Nije tačno!”, prasnula je. ”Mislim, naravno da mi se sviđa, divan je, kome se ne bi svideo? Ali ne na taj način, očigledno”, dodala je. ”Očigledno.” Klimnula sam glavom. Skupila je oči i ljutito me pogledala preko stola. ”Izlazim s Rupsom, sećaš se?” Sad je Rups? ”Je li ti on doneo supu?”, pitala sam naglašeno.
~ 213 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
ote ka
”Ili parfem?”, nastavila sam, odjednom se setivši. Htela sam da je pitam one noći kad je izašla s njim, ali sam potpuno zaboravila. Mora da je i ona zaboravila da spomene zbog svega što joj se desilo sa člankom. Osmehivala sam se sa iščekivanjem. ”Parfem?”, ponovila je, mršteći čelo. Ili ga nije dobila, odjednom sam shvatila, jer tog trena znala sam da nema pojma o čemu pričam. ”Zašto parfem?” Upitno me je gledala. ”Uf, ništa, onako!”, odvratila sam, dok su mi misli letele. ”Samo sam mislila, pošto si već povredila članak, možda te je posetio da se uveri jesi li dobro, doneo ti poklon možda...” Sranje! Ako parfem nije bio za Harijet, za koga je onda bio? ”Rups nije tu”, branila ga je, ”zbog čega se zapravo veoma nervira.” Uzela je telefon i, da mi dokaže, pokazala mi je poruku: TŽ zbog tvog članka. Vol. bih da sam tu, ali odsutan sam do sl, ned. Vidmo se tada & potrudiću se da ti bude bolje.
Kn
jig
”Izvini, ne razumem poruke”, odgovorila sam, zureći tupo u nju. Kao neka savremena vrsta hijeroglifa. Nestrpljivo mi je prevela, čak i smajli na kraju, koji je zapravo bio animiran i neprekidno mi je namigivao. Potrudila sam se da ne upoređujem ovo sa pismom koje je Henri poslao Emanueli posle njihovog prvog sastanka - na kraju krajeva, vremena su se promenila ali bilo je nemoguće. Ako se već služimo porukama, to svakako nije promena nabolje kad je u pitanju romantika, razmišljala sam, ponovo pogledavši u smajlija, i zapitala sam se kako smo to prešli sa udvaranja na emotikone. ”U svakom slučaju, dosta o Rupsu.” Kad je videla da očito nisam zadivljena, nadureno je promenila temu. ”Ispričaj mi malo više o jučerašnjem danu.” Misli su mi odletele u Provansu. ”Predivno je”, nasmešila sam se, razmišljajući o pejzažu, ”mada, nisu izostala ni iznenađenja.” ”Iznenađenja?” ”Nisi spomenula da ide i Gzavije.”
~ 214 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Nisam?”, izgovorila je, pokušavajući da deluje iznenađeno i nedužno, ali joj nije pošlo za rukom. ”Uostalom, dobro što je bio tamo, da te spase nakon što si pala sa tog bicikla.” Pokazala je na moje izudarane listove. Tog jutra sam skinula zavoje i ogrebotine su mi se gotovo zalečile, zahvaljujući Žižinoj veštini pružanja prve pomoći, ali modrice su izbijale u svim bojama duge. ”Reci mi šta se desilo! Nisi mi uopšte ispričala šta si tačno radila.” ”O, ništa”, rekla sam, ne želeći da ulazim u pojedinosti, ”odlučila sam da malo izađem na svež vazduh i odvezla se biciklom u selo...” Odjednom sam se setila razgovora sa ženom na groblju. ”Harijet, jesi li pronašla nešto dragoceno u stanu?” ”Dragoceno?”, Pogledala me je iznenađeno. ”Zašto me to pitaš? Nisam znala da te zanimaju antikviteti.” ”Ne zanimaju me”, nasmejala sam se u znak protesta, pre nego što sam se setila da to, verovatno, i nije bilo najpristojnije što sam mogla reći nekome kome je to životna strast. ”Mislim, nije da ih mrzim, samo ne znam dovoljno o njima. Nisam stručnjak kao ti.” ”Pa, ne bih rekla da sam stručnjak.” Pocrvenela je na kompliment. ”Imam još dosta da učim.” ”Da, ali mogla bi da prepoznaš Pikasa, zar ne?” Sad se ona nasmejala. ”Pikasa? Bože, da, nadam se!” frknula je, odlično se zabavljajući. ”Dobro, mislila sam...” Osmeh joj se pretvorio u mrštenje. ”Rubi, o čemu se tu radi? Zašto odjednom pričamo o dragocenim antikvitetima i Pikasu?” Oklevala sam, a onda prešla pravo na stvar. ”Pa, radi se o tome da je juče Triksi, Feliksova žena, spomenula nešto o Pikasu. Očigledno je čula glasine da ima jedan u stanu madam Dimo i da vredi čitavo bogatstvo.” ”Shvatam.” Izraz joj je postao ozbiljan. ”To objašnjava zašto je neprekidno zvala zbog kataloga...” Zaćutala je, a zatim uzdahnula. ”Veruj mi, volela bih da upravo ja otkrijem zaboravljeno remek-delo, ali bojim se da je to trenutno samo obična glasina.” Žalosno sam se osmehnula, ”O, pa nema veze”, odgovorila sam, ali u sebi sam osetila olakšanje. Znala sam da Emanuela ne bi plaćala kiriju za taj stan tolike godine samo zbog jedne slike. Znala sam da se tu krilo nešto više.
~ 215 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Ali to i dalje ne objašnjava kako si povredila nogu.” Trgla sam se i videla kako me posmatra. ”O, običan glup nesrećan slučaj.” Brzo sam joj odagnala zabrinutost. ”Srećom, upoznala sam devojku koja radi na imanju, a zna prvu pomoć...” Čim sam se setila Žiži i njene majke, otkopčala sam džep. ”Umalo da zaboravim, dala mi je ovo.” Izvadila sam ogrlicu. ”Mislila je da radim sa antikvitetima i želela je da zna vredi li išta.” Pružila sam joj dlan. ”Naravno, nisam imala pojma, ali obećala sam da ću je poneti u Pariz i pitati prijateljicu, stručnjaka za antikvitete.” Ponovo se nasmešila na kompliment i uzela je. Pažljivo ju je okretala među prstima, proučavajući je stručnim okom. Gotovo smesta je odmahnula glavom. ”Obična drangulija. Čak nije ni pravo zlato; većinom je od mesinga. Ova srca su bila veoma uobičajena između ljubavnika tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Rekla bih da je ovo bilo bliže Drugom.” Nije izgledalo vredno, čak ni mom laičkom oku, ali sam, svejedno, osetila bolno razočaranje. Dakle, Žan Pol ipak neće na koledž. I tek tako, njegovi, Žižini i snovi njene majke su se raspršili. Toj porodici dobro bi došao srećan preokret, i to ne samo zbog školarine na fakultetu već i zato što se Žiži očigledno mučila da ih sve izdržava. ”Bojim se da nema nikakvu vrednost.” ”Možda ne u novčanom smislu”, rekla sam. Ali kao jedina stvar koju je bebi ostavila majka, bila je neprocenjiva, pomislila sam tužno. ”To ne bismo nikad prodali na aukciji, mada, viđala sam ih na buvljim pijacama.” Ipak, to je barem značilo da će ga baka zadržati, tešila sam se, a ipak nekako, nisam se osećala mnogo bolje. Trebalo bi da pozovem Žiži i da joj javim. Biće joj drago što mama neće morati da je prodaje, iako sam znala da se, uprkos protivljenju, majka u njoj, duboko u sebi, nadala da će imati neku vrednost ne bi li poslala voljenog sina na koledž. Kakva šteta. Ima ljudi kao što su Feliks i Triksi, sa gomilom novca, i ljudi kao što su Žiži i njena mama. Jednostavno mi se nije činilo pošteno. ”Hvala, u svakom slučaju”, rekla sam i pružila ruku da je uzmem od Harijet. ”Javiću joj.”
~ 216 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Izvini”, rekla je pokajnički, ”ali svejedno je veoma lepa. Mislim, pogledaj kako je lep lančić, a ima i skrivenu kopču.” Prešla je palcem preko ivice srca, pažljivo je pritisnula... ”Nisam znala da se otvara”, rekla sam, kad se rastvorilo na dve polovine. ”Da, srce je zapravo neka vrsta tajnog priveska.” Polako ga je otvorila, zatim se namrštila. ”Čudno, nema slika! Prazno je.” ”Stvarno?”, pitala sam, ali nisam bila iznenađena. Na kraju krajeva, Žižina mama nije nikad upoznala majku, pa i nije bilo verovatno da unutra ima fotografija. Dok je Harijet pažljivije zavirivala u unutrašnjost medaljona, ispijala sam kafu i razmišljala šta da kažem Žiži. Volela bih kad bih mogla da joj javim drugačiju vest. ”Ali ima neki natpis.” ”O, stvarno”, rekla sam odsutno. ”Bože, tako je sitno, teško je pročitati, i ispisano je ukoso...” Namrštila se, kriveći ga ka svetlu. ”Hoćeš da ja probam?” Ponudila sam. ”Ja, verovatno, bolje vidim.” ”Samo da znaš, ovo su veoma dobra sočiva”, oštro je odgovorila. ”Savršeno vidim,” ”U redu”, nasmešila sam se i vratila kafi. ”Čekaj malo... vidim deo,..”, promrmljala je, napeto škiljeći. Posmatrala sam je, zabavljena. Ne bi nikad priznala poraz. ” J’attendrai.” Odjednom sam se naježila. ”To znači ‘Uvek ću čekati’ na francuskom”, prevela je predusretljivo. ”Da, znam”, procedila sam, trudeći se da mi glas zvuči smireno. ”A ostalo?” ”Hmm, čekaj... posvećeno je nekome, ali ne mogu sasvim da razaberem ime.” Srce mi je ubrzalo. ”A da, uspela sam!”, rekla je likujući. Ne može biti. Nemoguće. ” Draga Manu, J’attendrai, tvoj voljeni H.” I odjednom, kao da mi je neko navalio čitavu tonu na grudi.
~ 217 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvadeset osmo poglavlje
Kn
jig
ote ka
Slučajnost. Morala je biti. Pozdravila sam se sa Harijet i krenula ulicom nikud naročito, dok su mi se misli kovitlale. Zašto bi Žižina majka imala Emanuelinu ogrlicu? Nemoguće. Osim ako... Odgovor mi se sam nametnuo. Osim ako, naravno, Žižina majka nije bila Emanuelina ćerka! Kao da su se vrata naglo otvorila. Za tom mišlju, odmah su usledile i druge. Je li imala bebu i odrekla je se? Henri je pisao o tome da su proveli noć zajedno. Je li Emanuela kasnije saznala da je trudna? Prisetila sam se prvog pisma koje sam pronašla u njenom stanu, jedino koje je Emanuela napisala Henriju. Je li to bila njena velika tajna? Ona koju je morala da podeli s njim? Imalo bi smisla, a ipak nije nikad završila pismo, nikad ga nije poslala. Šta se dogodilo? Je li videla Henrija ponovo? I ako jeste, zašto je dala njihovo dete? Je li je odbio? Ili je pobegla iz Pariza, a da mu nije ni rekla? I, ako se tako dogodilo, zašto ga nije potražila posle rata? Zašto se ipak udala za mesje Dimoa nakon što je rekla da neće? Bilo je toliko neodgovorenih pitanja, a nijednog odgovora, Nagoveštaji su se krili u pismima, ali trebalo je još mnogo toga otkriti. Mnogo. Jedino što je bilo sigurno - priča im se nije završila Henrijevim poslednjim pismom. Daleko od toga. Tek je počela! Pomislila sam na Žiži i njenu majku, trebalo je da ih pozovem u vezi sa priveskom, mogla sam da ih pitam... Šta da ih pitaš, Rubi? Glas razuma me je zaustavio u mestu. Nisam imala dokaza. Ni čvrstih činjenica. Sve su to bile pretpostavke i nagađanja. Ne mogu početi da širim nepouzdane priče o madam Dimo. Otkriti njenu ljubavnu aferu sa Henrijem bilo bi jedno, ali saopštiti Žižinoj majci Grejs da je ona njihovo dete bilo bi nešto sasvim drugo. Ne mogu tek tako da bacim bombu i napravim pustoš u emocijama čitave porodice. Na osnovu čega? Obične bižuterije i nekih starih ljubavnih pisama?
~ 218 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Na kraju krajeva, ko može da potvrdi da je staričina priča istinita? Čitala sam o tome kako deca koja odrastu i nikad ne saznaju ko su im biološki roditelji, često o njima izmišljaju priče i tokom godina i sami poveruju da je to istina. Šta ako je, zapravo, došla do medaljona na neki drugi način? Mogao se zagubiti tokom rata i pojaviti na nekoj buvljoj pijaci, na primer. I čak i da jeste istina, čak i da Grejs jeste Emanuelina ćerka, to ne bi promenilo porodične finansije. Činjenica da je usvojena sprečila bi je da postane Emanuelina naslednica. I dalje ne bi nasledila ništa. Zastala sam kod malog parka na uglu, uvučenog od ulice. Kažem park, ali više je ličio na mali travnati trg, sa nekoliko senovitih stabala i drvenom klupom ušuškanom iza drvene ograde. Ušla sam i sela na klupu, uživajući u svežini hladovine i miru. Nekoliko puta duboko sam udahnula i pokušala da priberem misli. Morala sam pozvati Žiži, ali prvo sam morala da sredim misli. Ili barem da ne zvučim kao potpuno luda, neuračunljiva žena. Izvadila sam telefon, okrenula njen broj i nakon nekoliko trenutaka se javila. ”Halo?” ”Zdravo, Žiži, ovde Rubi, devojka na biciklu”, dodala sam da bude jasnije, za svaki slučaj. ”A, Rubi, kako si?”, upitala je srdačno. ”Mnogo bolje, hvala.” ”Kako su modrice?” ”Velike i ljubičaste.” Nasmejala se. ”Drago mi je što to čujem. Znači da se oporavljaš.” Nasmešila sam se, njeno opušteno ponašanje me je smesta umirilo, a onda sam zastala. Nisam bila sigurna kako da joj saopštim za ogrlicu, pa sam prešla odmah na stvar. ”Pitala sam prijateljicu za medaljon tvoje majke...” ”Da?” ”Bojim se da nije antikvitet”, jednostavno sam rekla. Zavladao je tajac, a onda: ” Bien”, rekla je čvrsto, ”Nisam ni želela da Maman to proda.” ”Da, znam”, tiho sam odgovorila.
~ 219 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”To je jedino što joj je majka dala kad se rodila. Kako tome odrediti cenu?” Zastala sam, preračunavala se u sebi, ali to nije imalo nikakve veze s novcem. ”Kad ti je majka rođena, Žiži?” Konačno sam izlanula. Jer morala sam da pitam. Morala sam da budem sigurna. Ako je Emanuela zatrudnela tog proleća 1940, onda bi beba bila rođena... ”Kaluđerice su rekle na Božić 1940.” Osetila sam drhtaj uzbuđenja. Vremenski trenutak nije mogao biti savršeniji. Prisetila sam se Grejsinog lica, tih crnih očiju, jagodica, kraljevskog držanja. Bila je Emanuelina i Henrijeva ćerka, morala je biti! ”Ali bilo je tako davno, većina kaluđerica je otada umrla i nema krštenice, niti zapisa o usvajanju...” Čekaj! ”Nije nikad bila usvojena?” Začudila sam se. ”Jedna od kaluđerica, sestra Edit, imala je rođaku koja je bila udata za lokalnog doktora u Fajensu, malom selu nekoliko stotina kilometara odavde, i oni su je uzeli, ali ne, nikad je nisu i zakonski usvojili. Maman kaže da je kao dete čula kaluđericu da kaže kako je prava majka odbila da da dozvolu.” ”Odbila? Ah zašto, ako je već dala ćerku?” ”Ne znam koliko je toga tačno, a šta je samo rekla-kazala. To je sve bilo pre mnogo godina, i vreme ima običaj da menja prošlost”, objasnila je, zamišljala sam je kako sleže svojim preplanulim ramenima. ”Znači, vaša majka nikad nije uspela da bilo šta sazna o svojim pravim roditeljima?” Misli su mi poletele. Ako Žižina majka nije nikad bila zakonski usvojena, i može da se dokaže da je bila Emanuelina ćerka, mogla bi sve da nasledi. Sve! ”Nije nikad ni pokušala. Nije želela da povredi osećanja tog ljubaznog para koji je brinuo o njoj...” Zavladao je tajac. ”A vi?” Nešto mi je govorilo da Žiži ne deli isti osećaj odanosti, ”Manastir je, očigledno, čuvao podatke o svoj deci koju su preuzeli u to vreme. Sestra Edit je verovala u pažljivo vođenje evidencije. Međutim, moja ispitivanja su nadazila na zid ćutanja. Činilo se da je sestra Elizabet, takođe, verovala i u apsolutnu tajnovitost...” Zaćutala je. ”Razmišljala sam da odem dalje, možda potražim advokata, ali advokati
~ 220 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
su skupi - i, uostalom, kakve ima veze? Maman je imala srećno detinjstvo, samo je to važno!” ”Da”, promrmljala sam u znak slaganja, ali mozak mi je radio prekovremeno. Nešto mi je govorilo da nisu bile ni rekla-kazala, niti glasine to što njena majka nije bila zvanično usvojena, već važan deo slagalice. ”Jeste li još tu?”, prenuo me je njen glas. ”Da, jesam”, odvratila sam zbunjeno. ”Zove me šef, bojim se da moram da se vratim na posao, ali, ako vam dam broj telefona mog sina, da li biste hteli da ga pozovete?” ”Da, naravno.” ”Žan Pol sad radi u Parizu, pa može doći po ogrlicu...” ”Ako želite, mogu ja da je odnesem”, ponudila sam, iz ljubaznosti i radoznalosti. Ako sam bila u pravu, taj Žan Pol je praunuk Henrija i Emanuele. U stomaku mi je zatreperilo uzbuđenje. Umirala sam da ga upoznam. ”Hteli biste? To bi bilo tako lepo. Ali mogu li vas zamoliti za uslugu? Da li biste rekli kako ste je samo popravljali za Maman, ne želim da sazna...” ”Razumem”, brzo sam je razuverila. ”Hvala.” Sa druge strane žice začuo se zvuk olakšanja. ”Radi u knjižari, na Levoj obali, ne mogu da se setim imena, mislim da je Šekspir i...” ”Kompani”, dovršila sam i misli mi poleteše ka knjižari koju sam posetila pre samo nekoliko dana. Kakva slučajnost! ”Da, to je”, potvrdila je. ”Sigurni ste da nemate ništa protiv?” ***
Mogli biste ovo nazvati slučajnošću, ali mogli biste reći i da je sudbina. I bez daljeg oklevanja, ustala sam i, pošto sam gurnula telefon u džep, krenula ka Rue de la Bûcherie. Moj slučajan susret sa Žiži, pronalazak natpisa u medaljonu, to što Žan Pol radi u istoj knjižari gde je Henri živeo i radio pre više od sedamdeset godina - razuman,
~ 221 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
jig
ote ka
racionalan, uravnotežen deo mene govorio mi je da je sve bio neverovatan niz slučajnosti. Ali Rubi, koja je sedela u pustinji u Radžastanu i zurila u zvezde i koja je u toj svetlucavoj tami doživela nešto mnogo veće od sebe, osećala je da je u igri neka veća sila. Da su sve ove, naizgled, slučajne stvari zapravo deo nekog većeg plana. I kao ni muzika u stanu madam Dimo, ni ovo nije bilo plod njene mašte. Zvučalo je ludo i besmisleno, plod sujeverja i magije, ali šta ako nije? Postoji škola mišljenja da se sve dešava s razlogom. U tom slučaju nisam tek tako ušetala u stan madam Dimo te večeri i otkrila njena pisma. Niti je Harijet iskrenula članak i ja otputovala na jug Francuske umesto nje, da otkrijem ostatak Emanueline priče. Zovite to sudbinom, ili kako god želite, ali kao da je to trebalo da se desi. Kao da je taj stan bio tajna sve dok ga nije pronašao neko kao ja. Neko ko je čitav život bio očaran zagonetkama ljubavi i romantike i večito traži odgovore. Neko ko je, istog trenutka kad je kročio u taj stan i vratio se kroz vreme, znao da je ljubav odgovor za otkrivanje tajne. Neko, pretpostavljam, koga biste nazvali detektivom za ljubav.
Kn
Posle deset minuta hodanja skrenula sam za ugao i videla knjižaru ispred sebe. Bio je vruć letnji dan, ali ja sam drhtala od iščekivanja. Stigavši, osećala sam blagu vrtoglavicu i nervozu. Usporila sam. Misli su mi se kovitlale i pokušavala sam da se probijem kroz njih. Morala sam da smislim šta ću reći pre nego što uđem. Nisam mogla samo da uletim i objavim: ”Hej, znaš šta? Ti si davno izgubljeni praunuk madam Dimo!” U redu, to bi bilo pravo u glavu, i uštedelo bi nam vreme, ali ne bi se moglo nazvati taktičnim, zar ne? Kad dođe do toga, ne možete samo da se izbrbljate, morate biti pažljivi. U stvari, kad već razmišljam o tome, nešto ovakvo bi, verovatno, trebalo da uključi stručnjake i savetnike, ljude koji zapravo znaju šta rade. Za razliku od mene, jer ja nisam imala pojma. Sranje! Usporila sam sve dok nisam potpuno stala. Osim toga, loša strana svega bila je što niko nije mogao da potvrdi da je to istina. Možda sam se malo zanela. Možda su mi adrenalin i uzbuđenje zamaglili rasuđivanje. Dok sam stajala ispred ulaza, osećala
~ 222 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
sam kako mi samopouzdanje naglo opada. Možda sam samo toliko želela da to bude istina da sam skoro i samu sebe ubedila u to. Stojeći na ulazu, pokolebala sam se. Ipak, bila u pravu ili ne, nisam mogla stajati tu ceo dan. Morala sam da vratim medaljon. Napipala sam ga u džepu i čvrsto obuhvatila prstima. Ako ništa drugo, samo ću ga vratiti i otići svojim putem. Skupila sam hrabrost, otvorila vrata i ušla. Zatim sam se ukočila. Jer tamo je, pravo ispred mene, stajao Henri!
~ 223 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Dvadeset deveto poglavlje
Kn
jig
ote ka
”Ça ne va pas? T’as vu un fantôme?” ”Oprostite, ne razumem”, zamucala sam i otpila gutljaj vode. ”A, naravno.” Nasmešio se pokajnički. ”Pitao sam jeste li dobro? Izgledate kao da ste videli duha.” Zurila sam u njega preko ruba čaše. ”Da, jesam... hvala...” izvlačila sam se, ”mislim da je od vrućine.” Nisam mogla da skinem oči sa njega. Još otkako sam ušla u prodavnicu i videla ga kako stoji iza pulta. Samo što to nije bio Henri. Bio je Žan Pol. Sedeli smo u maloj niši, u zadnjem delu prodavnice. Mora da sam bila bela kao krpa kad sam ušla jer, čim me je ugledao, poveo me je pozadi i odmah mi doneo vode. Sličnost između njega i Henrija bila je jeziva. Ali bilo je tu još nečega. Posmatrajući ga poslednjih nekoliko minuta, sinulo mi je da je to isti prodavač kog sam srela i prošli put kad sam bila ovde, samo je sad izgledao potpuno drugačije. Nije bilo kape i brade, a bez njih je izgledao mnogo mlađe. I mnogo više nalik na svog pradedu. Imali su istu kovrdžavu crnu kosu, istu snažnu vilicu, iste bademaste oči. Sad sam shvatila zašto mi je Henrijeva fotografija bila tako poznata. Zato što sam već srela njegovog praunuka. Samo to nisam znala. ”Vaša majka me je zamolila da vam ovo dam”, rekla sam i pružila mu medaljon. ”Poznajete Žiži?”, pitao je iznenađeno. ”Upoznale smo se nakratko, zamolila me je da joj popravim ovu ogrlicu, moja prijateljica popravlja nakit...” ”To je bakino.” Klimnuo je glavom, zatim se namrštio. ”Nisam znao da je pokvarena.” ”Samo kopča, ništa veliko”, dodala sam i ponadala se da sam zvučala uverljivo. Sigurno jesam, jer ju je Žan Pol uzeo bez pitanja i pažljivo gurnuo u džep. ”Nisam nikad video da ju je skinula, mora da je imala veliko poverenje u vas”, rekao je smeškajući se. ”Hvala.”
~ 224 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”O, nije to ništa.” Osetila sam grižu savesti. Mrzela sam laganje, ali nisam mogla da mu kažem istinu. ”Pa, ako ste dobro, trebalo bi da se vratim poslu, u prodavnici je gužva.” Pokazao je na sve mušterije koje su čekale da plate. Ili sam možda i mogla? ”Žan Pole...” Okrenuo se da me pogleda. Ovo mi je bila poslednja prilika. Toliko sam toga imala da kažem, toliko je toga trebalo da kažem. Nisam mogla da kažem samo zbogom, ustanem i odem bez reči. Ne bi bilo ispravno. Žan Pol i njegova porodica bili su zakoniti naslednici imanja madam Dimo, a ne Triksi i Feliks. A ipak, iako sam znala da je to istina, čitavim svojim bićem, takode sam znala da nemam pravih dokaza, barem ne dokaza koji bi vredeli na sudu. Bez njih, možda bih im bezrazložno probudila nade, i tako im uništila živote. ”Da?” Čekao je znatiželjno. Trebalo mi je više dokaza od običnog medaljona i nekoliko ljubavnih pisama. ”Čula sam da bi voleo da budeš novinar?” Treba mi krštenica! ”Da, mnogo.” Glas mu se obojio oduševljenjem, ”Oduvek sam voleo pisanu reč. Nadam se da ću jednog dana upisati fakultet...” Iznenada je zaćutao, ”Jesmo li se već sreli?” pitao je i nabrao čelo kao da pokušava da se seti. ”Da, pre nekoliko dana na spratu, razgledala sam neke stare fotografije.” ”A da, učinilo mi se da sam vas prepoznao”, rekao je, setivši se, ”tražili ste nekoga.” Klimnula sam glavom, misleći na Henrija. ”Pa, jeste li ga našli?” Pogledao me je sa iščekivanjem, zureći u mene krupnim bademastim očima, baš kao i Henri sa fotografije. ”Jesam”, tiho sam odgovorila. ”Mislim da na neki način jesam.”
Čitavim putem kući mislila sam na Žan Pola. Toliko je ličio na Henrija, svog pradedu, da nisam imala nikakve sumnje. Henri mu je bio pradeda - verovala sam u to više nego išta. Razmišljala sam kako bi, kad bi se dokazalo, to otkriće sve promenilo. Žan Polova porodica imala bi
~ 225 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
pravo da nasledi ako ne celo Emanuelino imanje onda njegov veliki deo, više nego dovoljno da mu omogući studiranje i da Žiži ne mora da brine i oseća se krivom. I mislila sam na Žižinu majku Grejs. Jer nije se tu raddo jedino o novcu, to je bio samo mali deo. Radilo se o tajni koja je bila čuvana duže od sedamdeset godina. O saznanju ko su joj bili roditelji, o odgovoru na pitanja koja je nesumnjivo sebi postavljala čitavog života, radilo se o stavljanju tačke. Ali da li bi tako bilo? I dalje nisam sa sigurnošću znala zašto je Emanuela napustila Henrijevo dete. Samo sam znala da su u haosu rata tokovi njihovih života bili izmenjeni. Emanuela je pobegla iz Pariza na jug Francuske, gde se udala za mesje Dimoa i izdržala brak bez ljubavi sa čovekom koji, koliko sam čula, nije bio nimalo prijatan. Ali šta se dogodilo s Henrijem? Kuda je otišao? Šta se desilo s njim? I najvažnije od svega, zašto je čuvala zaključan stan i tajnu svih ovih godina? Misli su mi se kovitlale, pitanja se vrtela, tako brzo da mi se gotovo zavrtelo u glavi. Toliko je tajni bilo izgubljeno u ratu, ali mnogo ih je i stvoreno. I, što sam više otkrivala, uviđala sam da ih je još mnogo sakrivenih. Tajne skrivene u tajnama. Kao one ruske lutke poređane po veličini. Podigneš jednu, i pronađeš drugu koju treba otvoriti i tako dalje. Hoću li ikad stići do cele istine i otkriti ovu zagonetku? Hoće li Žan Pol i njegova porodica ikad naslediti što im s pravom pripada? Osećala sam sve veću uznemirenost dok sam se penjala stepenicama do Harijetinog stana. Iskreno sam se nadala, ali vreme je brzo curilo. Aukcija je bila sutra; uskoro će sve što je Emanuela imala biti prodato najboljem ponuđaču. Nestaće zauvek! Okrenula sam ključ u bravi i otvorila vrata. Hitklif me je dočekao i podigla sam ga, privijajući ga dok sam prilazila malim lučnim prozorima. Zagledala sam se u obrise Pariza. Odgovor, kakav god da je bio, krio se tamo negde. Tamo negde. Grad se protezao ispred mene u svim svojim beskrajnim mogućnostima i, suočena sa svojim golemim zadatkom, ostala sam da stojim tamo. Stajala sam veoma dugo. ”Jesi li mi videla ruž?” Kasnije te večeri, Harijet i ja smo trčkarale po stanu i spremale se da izađemo na večeru. Lik je obavio poziv i dobile smo rezervaciju u restoranu njegovog prijatelja za pola devet. Pa, da budem precizna, ja
~ 226 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
sam trčkarala unaokolo za Harijet, jer je ona i dalje bila na štakama. Što je, sigurno, moralo biti užasno, jer ništa nije mogla sama, ali imala sam neki čudan osećaj da prilično uživa u tome. Pa, kao Forteskju Blejk, to joj je bilo u genima. ”Koji?” Pošto sam nanela još jedan sloj maskare na trepavice, morala sam da viknem glasnije od Harijetinog ajpoda, iz koga je grmeo miks Rijane i Vivaldija. Izgleda da su, začudo, išli zajedno. ”Crveni.” Kao da je to sužavalo izbor. Imala je desetine ruževa, i svi su bili crveni. S maskarom u ruci, brzo sam protrčala po malom stanu. Bilo je toliko mesta gde je mogao biti. ”Ne, ne vidim ga...”, utišala sam zvuk na ajpodu, da bih mogla prestati da vičem. ”Gde si ga poslednji put videla?” Sedeći na sofi sa čašom vina, Harijet se mrštila dok je pokušavala da se seti, a zatim je, likujući, uzviknula: ”A, znam! U zamrzivaču!” ”Zamrzivaču? Šta radi u zamrzivaču?”, pitala sam zapanjeno, iako nije trebalo. To je ipak bila Harijet, i ništa što ona uradi nije me čudilo. Otvorila sam vrata frižidera i zavirila u maleni pregradak sa zamrzivačem. I, naravno, bio je tu! ”Selest mi je rekla da ih tamo stavim, tako će ostati sveži”, objasnila je samouvereno, uzela ruž od mene i nanela dva sjajna skerletna sloja na usne. ”Evo, probaj!” Pružila mi ga je i poslušno sam se našminkala. Zapravo sam bila prilično uzbuđena zbog te večeri. Ranije nisam bila raspoložena za izlazak - proslava rođendana bez Džeka bilo je poslednje što sam želela - ali bilo je nečega tako katarzičnog u pripremanju za izlazak s drugaricom. Kakve god stresove i brige da imaš, kao da se sve povuče dok isprobavate odeću i razmenjujete šminku. Jednostavno, toliko je zabavno! Čak i kad je jedna na štakama, a druga obučena u potpuno istu odeću koju je nosila i pre neku noć na zabavi, razmišljala sam, ogledajući se. Pa, pošto sam videla kako se Selest zgrozila na ostatak moje odeće, odlučila sam da je to, verovatno, pametnije. ”Znači, taksi bi trebalo da dođe za nekoliko minuta”, rekla je Harijet, ustala sa sofe na štakama i iskrivila se da se pogleda u ogledalu. ”Lepo od Lika što nam je ovo organizovao”, naglasila sam dok se ona opasno njihala.
~ 227 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Da.” Klimnula je glavom i rasejano povlačila porub haljine. ”Mada, pretpostavljam da je samo telefonirao.” ”Nema veze, važna je namera.” Još malo se poigrala porubom. ”Da, veoma je drag.” ”Rekla bih da je bio više pažljiv, nego drag”, rekla sam i posegla za torbom, ”Iako je biti drag, ali biti pažljiv zahteva malo više truda, znači da ti je stalo do nekoga.” Prekinula je ono što je radila i skrenula pogled sa ogledala. ”Da, pretpostavljam”, rekla je. ”Nisam nikad razmišljala o tome na taj način.” Zastala je na trenutak, a izraz joj je postao ozbiljan kao da razmišlja o nečemu, i pitala sam se hoće li nešto reći o Liku. Hoće li, konačno, uvideti šta joj se sve vreme nalazi pred nosom? Ali tada joj je zapištao telefon. ”Stigao je taksi”, rekla je, bacivši pogled na ekran. I tek tako, trenutak je prošao. Napolju je padao sumrak preko junske večeri, bacajući ljubičaste tragove preko purpurnog neba i pretvarajući sve u zlato. To fotografi nazivaju čarobnim satom, i vožnja kroz ulice Pariza do restorana nije ništa drugo, do čarobna. Dok sam gledala kroz prozor taksija, posmatrala sam prizore u prolazu i, dok su mi se oči maglile, smesta sam se preselila u Indiju na moje putovanje kroz Radžastan. Misli su mi poletele ka Džeku. Zamišljala sam da sedi pored mene u taksiju, s druge strane naslona za ruke. Prisetivši se kako smo bili bliski, kako je naš svet tada bio mali, samo on i ja na zadnjem sedištu, ušuškani zajedno u malom belom automobilu dok smo putovali prašnjavim kilometrima po dalekoj zemlji. Ali sad se to sve promenilo. I geografski i emocionalno, daljina među nama nije mogla biti veća. Nije se javljao, ali nisam ni ja. Jednostavno smo pustili stvari da se odvijaju svojim tokom. Ali koliko dugo? Koliko daleko možeš da se udaljiš pre nego što ti povratak postane nemoguć? Dvadesetak minuta kasnije stigle smo u restoran. Uvučen neprimetno u sporednu ulicu, sa jedva vidljivim znakom, u takvo mesto si mogao doći samo ako znaš za njega. Međutim, čim smo otvorile vrata, odmah je bilo očigledno da mnogo ljudi zna za njega. Prijatno odišući mirisom belog luka i crvenog vina, i brujeći od čavrljanja i smeha, mesto je bilo puno kao mravinjak. Nije bilo naročito veliko. Dve male prostorije uvijale su se sa obe strane bara i u svakoj je bilo nagurano pet-šest stolova i stolice. Na prvi
~ 228 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
pogled se činilo da je dupke puno, ali, kad je rekla svoje ime konobaru u prolazu, on nas je odveo do praznog stola u udaljenom uglu. Čim smo sele, pozdravio nas je lično vlasnik, glasni, bradati muškarac sa minđušom u uvetu i razvezanim starkama, koji je dojurio do stola, mlatarajući rukama kao neka džinovska ptica koja pokušava da poleti i nekontrolisano vičući na francuskom. ”Ovo je slavljenica”, rekla je Harijet i pokazala na mene. ” Bon anniversaire!” , viknuo je i širok srdačan osmeh mu se razvukao preko mesnatog lica. ”Veliko nam je zadovoljstvo!” ”Sigurna sam da je moje još veće.” Pocrvenela sam, pomalo postiđena što sam se našla u središtu pažnje. Nekoliko gostiju pogledalo je u nas, u pokušaju da vide kakvo je komešanje nastalo. ”I, zapravo, mi nije danas rođendan, tek sutra...”, počela sam da objašnjavam, ali nisam ništa mogla protiv takve poplave energije. ”Uf, gluposti!”, negodovao je mašući rukama kao da tera muve. ”Lik mi je tako mnogo pričao o tebi!” ”Jeste?”, pitala sam iznenađeno. ”Da, ti si ‘Arijet, je li tako?” ”Ne, to sam ja”, javila se Harijet, ”ovo je Rubi.” ” A, oprostite!” izgovorio je, hvatajući se sa užasom za grudi i vrteći glavom tako da mu je srebrna minđušica mahnito poskakivala. ”Dve tako divne dame, sav sam se zbunio! Ali nadoknadiću vam! Lik mi je dao stroga uputstva, moram da spremim posebnu hranu večeras, za dve posebne dame!” Morala sam da se nasmešim. Zaista je bio zabavan. Izgleda da je stalno govorio povišenim tonom. ”Ali rekao sam mu, kako bih mogao to bez tebe?” ”Jeste li vi kuvar?” Pogledala sam ga iznenađeno. Nikad nisam tako zamišljala kuvara. ”A non! Imam kuvara, veoma finog kuvara, ali želim da Lik dođe i radi sa mnom, jer je on najbolji kuvar koga poznajem!” Oduševljeno mi je poljubio prste. ”Ali neće da napusti kafe”, završio je i napravio tužnu grimasu. ”Ali zašto? Previše je nadaren da bi radio tamo”, rekla sam. ”To znam!” Vlasnik je još jače razrogačio oči i digao ruke u vazduh. ”Govorim mu to svakog dana, ali ne, neće da ode.”
~ 229 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Možda voli da bude konobar” nagovestila je Harijet, ”nema odgovornosti, nema pritiska.” ”Ne! Nije to!”, pobunio se, gotovo divlje. ”Zato što je veoma odan svojim mušterijama, ne želi da ih napusti, jednu mušteriju na-ro-či-to.” Naglasio je svaki slog i napravio čitavu predstavu bečeći se na Harijet. ”Kaže, ko bi im drugi posluživao kafu sa šlagom i kroasane?” Rumenilo je oblilo Harijetine obraze i vidno nije znala kuda da gleda. Prilično joj je laknulo kad nas je prekinuo konobar sa poslužavnikom i dve čašice ispunjene ćilibarskom tečnošću. ” Fantastique! Aperitifs! ” , grmeo je vlasnik oduševljeno dok nam je dodavao svakoj po jedan, pre nego što nam je poželeo: ”Uživajte u obroku”, i nestao na isto onako razmahano kao što se i pojavio. Pogledala sam u Harijet. Toliko toga sam imala da kažem da nisam znala gde da počnem. Samo što me je ona preduhitrila. ”Pa, ovo je baš lepo, zar ne?”, rekla je suzdržano, kao pravapravcata Britanka i onda, pre nego što sam uspela išta da kažem o Liku, kucnula je čašom o moju. ”Živeli!” ”Živeli”, uzvratila sam na isti način. Nešto mi je govorilo da će to biti zanimljivo veće.
~ 230 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Trideseto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Da se brzo prebacimo na događaje posle nekoliko krugova najukusnije hrane koju sam u životu jela. Činije guste, jake supe od crnog luka sa komadićima hleba sa koricom i rastopljenim sirom. Prženi kamamber, iz koga je curio džem od dunja na podlozi od rukole. Crni fižoto sa hobotnicom, pečena morska deverika, mirisne pileće grudi. I sve zaliveno sa dve boce crnog vina koje je teklo glatko kao i razgovor. ”Ozbiljno, Rubs, tako mi je drago što si došla u Pariz!” rekla je Harijet kad smo prestale da se smejemo zbog mog nedavnog iskustva s kupovinom, koju sam prozvala Marama šou i, uz još jedan veliki gutljaj vina dodala je: ”Upravo to mi je trebalo.” ”I meni”, složila sam se i iskapile smo vino. ”Ne bih to propustila ni za šta na svetu.” ”Stvarno?” ”Naravno.” Klimnula sam glavom. ”Ne mogu da se setim kad smo poslednji put izašle uveče zajedno, samo nas dve... O, zapravo, mogu...” zaćutala sam. ”Šta?” zahtevala je da zna, pre nego što je izenada prasnula u smeh. ”O bože, to je bilo one noći kad me je ispalio onaj glumac, zar ne?” ”Pantomimičar”, ispravila sam je, pokušavajući da se ne zakikoćem, ”i nije te ispalio, puklo mu je slepo crevo.” ”Ili je tako rekao...” ”Misliš, poslao ti poruku.” ”O bože, da.” Prasnula je u smeh. ”Rekao je da piše sa nosila dok ga guraju u operacionu salu.” Pokušavala je da uguši smeh. ”Baš! Previjao bi se u teškim bolovima!” ”I došla si mi u pomoć i izvela me na večeru, ali na putu kući naletele smo na njega u Kovent gardenu...” ”... i rekao je kako se ispostavilo da mu je samo krčalo u stomaku, pa su otkazali operaciju.” ”Ali bio je obojen sav u zeleno i odeven kao Kip slobode!” Valjale smo se oko stola, savijajući se od smeha. Konačno je prestala da se smeje i obrisala oči salvetom. ”Slikaćemo se”, objavila je i potražila u torbi telefon. Kad je to učinila, shvatila sam
~ 231 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
da prvi put nije bio na stolu. Obično ga je držala tu da joj ne promakne poruka od Ruperta. Nakratko mi je palo na pamet da možda nešto nije u redu, ali, pre nego što sam pitala, prekinula nas je boca vina koja se pojavila na stolu. ”Od mesjea”, rekao je konobar i pokazao nam etiketu pre nego što ju je brzo otvorio i napunio nam čaše. ” Mesje?”, obe smo ponovile, okrenule se i ugledale Lika naslonjenog na šank. Nasmešio se, prilično stidljivo i ja pogledah u Harijet. Ali, ako sam očekivala da neće biti naročito oduševljena njegovim dolaskom, nisam mogla više da pogrešim. Lice joj se vidno ozarilo i mahnula mu je da nam se pridruži. ”Samo sam prolazio i pomislio sam da se javim”, rekao je i privukao stolicu. To je očigledno bila laž, ali, nekako, nije bilo ni važno. ”Kako vam je?” ”Divno”, gugutala je Harijet, malčice pripito. ”Divna hrana”, složila sam se. Delovao je zadovoljno. ”Jeste li jeli crni rižoto sa hobotnicom? To je moj recept.” ”Stvarno?” Harijet je bila oduševljena. ”Opa, bilo je izvrsno! Najbolje što sam u životu jela. Tako si darovit!” Blistao je od ponosa. ”Stvarno to misliš?” ”Stvarno”, potvrdila je klimajući glavom, i na trenutak su im se pogledi sreli preko stola. Gledala sam čas jedno, čas drugo. Nešto se sasvim sigurno dešavalo među njima. Zaista je došlo do promene. Osećala sam to. Ali popila sam najveći deo od dve boce crnog vina, pa su mi čula možda potpuno otupela. Možda sam to toliko želela da sam umišljala. ”Hoćeš li da nas slikaš?” Prenula sam se i videla kako Harijet vitla smartfonom na Lika. ”Rubi je rođendan.” ”Tek sutra”, pobunila sam se po ko zna koji put, ali niko me nije slušao.
~ 232 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Da, naravno!” Oduševljen što ga je pitala, skočio je od stola i počeo da podešava smartfon kao da je Mario Testino 29 i davao uputstva da namestimo ” ouistiti!” 30 ”Ne, kaže se ‘ptičica’”, ispravila ga je Harijet i dalje se smeškajući izveštačeno. ”Ptičica”, ponovio je, ponosan na novi izraz i iskezile smo se kao manijaci. Smartfon je sevnuo. A onda smo uradile što svi rade, smesta smo zgrabile telefon da proverimo kako izgledamo na fotografiji. ”O, moj bože, izgledam pijano!”, rekla sam, gledajući u svoje zajapureno lice. ”I imam malo rižota na zubima.” ”Gluposti, izgledaš čarobno!”, viknula je Harijet i povećala sliku. Kriknula je. ”Bože, pogledaj mi kosu! Ovo je trebalo da bude punđa, ali kao da imam vevericu na glavi.” Zakikotala sam se. ”Bože, u pravu si, zaista izgleda kao veverica!” Gušila sam se, nesposobna da se zaustavim. Pa, to se dešava kad stigneš do treće boce vina. ”Veverica? Šta je to veverica?” pitao je Lik, zbunjeno, ali Harijet je bila prezauzeta proučavanjem svoje kose na fotografiji da bi mu objašnjavala novu englesku reč. ”Mislim, blagi bože, šta za ime sveta...”, naglo je zaćutala i zagledala se u ekran telefona, namrštenog ćela. ”Nije tako loše”, pokušala sam da je razuverim, gledajući preko njenog ramena, samo što nije više gledala u svoju sliku. Umesto toga, fokusirala se na sto u udaljenom uglu prostorije, iza nas, i čoveka koji je sedeo sam i pio vino, čoveka koji je kroz moj pomalo zamućeni vid ličio na... ”Rupse!” viknula je, okrenuvši se. Kad mu je ime odjeknulo kroz restoran, podigao je naglo glavu kao mungos. I čim je ugledao Harijet, vidno se ukočio. I ja isto tako. Inače bih pokušala da je zaustavim pre nego što je dohvatila štake i krenula ka njegovom stolu. Neverovatno, kako je bila pokretna na tim napravama. 29
Slavni modni fotograf. (Prim, prev.)
30
Izraz koji se na francuskom upotrebljava prilikom fotografsanja radi izazivanja osmeha. (Prim prev.)
~ 233 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Šta radiš ovde? Mislila sam da si otišao na službeni put”, pitala ga je dovoljno glasno da je čuje ceo restoran. Harijet nikad nije govorila tiho i uglavnom je bila sklona da viče, ali, kad popije nekoliko pića, bila je skoro kao sirena za maglu. Pogledala sam u Ruperta. Podsećao je na zeca pred farovima automobila. Ukočen, nije mogao da se pomeri. Rukom je stezao čašu s vinom i samo zurio u Harijet. Nakratko mi ga je gotovo bilo žao. ”Uf... hm... mala promena plana”, uspeo je da promuca. Pogledi su mu leteli tamo-amo kao na slici uklete kuće. ”Hteo sam da te pozovem, ali znaš kako je...” O, bože! Ustala sam sa stolice, spremna da priskočim Harijet u pomoć, ali odjednom kao da je nešto primetila. Poklon, ležao je odmotan na stolu, sa odbačenim papirom i trakom. Bila je to bočica parfema. ”Ne, zašto, kako je?”, pitala je, oštrim glasom. Oho! Brzo sam se provukla između stolova prema njima. ”Možda bi trebalo da sednemo...”, počela sam, ali nisam završila - prekinuo me je dolazak mršave plavuše koja se pojavila iz kupatila i sela za sto. Odjednom sam se potpuno otreznila. Plavuša je upitno pogledala u Harijet kao da pita ko je ta žena na štakama i šta ona radi za našim stolom. ”Zar me nećeš predstaviti?” pitala je Harijet i podigla obrve na Ruperta. Imao je isti izraz kao i na fotografiji s padobranom. Potpuno prestravljen. ”Ovo je moja žena Suzan. Suzan, ovo je Harijet.” Kao da smo čekali sudar. Zadržala sam dah. Zavladao je beskrajan tajac. Jedva sam se usudila da pogledam u Harijet dok sam čekala neizbežno. Samo što se nije desilo. ”Drago mi je što smo se upoznale”, ljubazno se osmehnula. Ponašala se savršeno ljupko, ljubazno klimajući glavom na plavušu i Ruperta kao da ih pozdravlja u crkvi. ”Pa, ne smem više da vam oduzimam vreme. Ostaviću vas da uživate u ostatku obroka.” Ništa ne
~ 234 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
otkrivši, okrenula se i, što je mogla dostojanstvenije, a to je na štakama bio pravi podvig, vratila se do našeg stola. ”Pokušala si da mi kažeš, zar ne?”, rekla je nekoliko minuta kasnije kad smo sele. Lik je otišao da razgovara s vlasnikom i stajao je kraj šanka, naizgled nesvestan onoga što se upravo desilo. ”Žao mi je, nisam želela da budem u pravu”, rekla sam i stvarno sam tako i mislila. Uprkos onome šta sam mislila o Rupertu, nisam želela da Harijet bude povredena. ”Neka ti bude”, rekla je i ispraznila čašu. ”Toaletna vodica lažljivi muž ionako nije moj miris.” Nasmešila sam se kad je otpila veliki gutljaj vina. ”Imao je sreće što je upoznao tebe, mnoge žene bi napravile scenu.” ”Žao mi je njegove sirote žene.” Obe smo pogledale u Ruperta i videle da je, sav posiveo, praznio bocu vina, dok mu je žena živo čavrljala, naizgled potpuno nesvesna svega. ”Bila si u pravu, to upoznavanje preko interneta i društvenih medija samo je paravan iza koga se skrivamo. Ništa od toga nije stvarno. Stvaramo te savršeno obrađene predstave kakvi bismo voleli da budemo, ali samo se na kraju zaljubimo u nečije profile, a ne u prave ljude. A onda, kad ih upoznamo uživo...” Namrštila se. ”Tebi ništa ne fali ni u stvarnom životu”, rekla sam žestoko, ”predivna si i, uostalom, nije u tome stvar, nisi ti rekla da si slobodna, a da si zapravo bila udata.” Sad sam već bila prilično ljuta. Rupert je imao veliku sreću što je bio u krcatom restoranu, jer sam popila dosta crnog vina i na sebi sam imala veoma oštre visoke potpetice koje su prosto žudele da se nekome zariju u listove. ”Istina”, složila se, ”ali nisam ni ja bila sasvim iskrena. Mislila sam da moram biti posebna da bih pronašla ljubav, da postoji neka formula, da sam mršavija, ili imam manja stopala i ne nosim naočare, ili da mi kosa nije kovrdžava - ili da mi potajno zadovoljstvo ne predstavlja guglanje starih epizoda Antiques Roadshow-a noću u krevetu...” ”U tome nema ništa loše”, podržala ju je. ”Meni je to savršeno normalno.” ”I pokušavam da pobedim stručnjake u proceni koliko nešto košta, i to beležim u sveščicu na noćnom stočiću.”
~ 235 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Pa, dobro, to možda nije normalno”, priznala sam, ”ali ipak nisi udata.” Zahvalno se osmehnula i stegla mi ruku. ”I zato sam obavila sav ovaj preobražaj kad sam došla u Pariz i toliko sam se trudila da pronađem ljubav, da nisam ni shvatila da sam je pronašla i bez truda.” Čekajte. Je li ona to rekla ono što mislim da je rekla? ”Baš sam bila budala!” priznala je uz uzdah. ”Sve vreme si bila u pravu, Rubi, i da nije bilo tebe, ne bih to nikad videla. Ne bih nikad otvorila oči, ostala bih joj blizu, jer nije onakva kakva sam očekivala da će biti... Imala sam sliku u glavi kako će ljubav da izgleda, kako će on da izgleda, ali ta slika nije se uklopila u kutiju koju sam za nju stvorila.” ”A kako izgleda?” Lice joj se razvuklo u skroman osmeh dok je držala čašu crnog vina. ”Izgleda kao srca na kafi sa šlagom i osmeh koji me obasja svako jutro; kao domaća supa koja mi je, i netražena, isporučena do mog sprata; kao neko ko me vidi onakvu kakva sam i ipak mu se dovoljno sviđam da mi rezerviše sto u restoranu kad su svi ostali u gradu puni...” Zaćutala je kad se Lik pojavio kraj stola. ”Dakle, je li to simpatija?” Brzo je pokazao na Ruperta i crne oči su mu sevnule. Znači, ipak nije bio nesvestan. Daleko od toga. ” Bio je”, ispravila ga je Harijet. ”Prošlo vreme.” Na trenutak je vladala tišina dok nije shvatio, a onda mu se lice opustilo. ”Znaš, stvarno moramo da poradimo na tvojoj gramatici”, dodala je nakon kraćeg ćutanja. ”Zar je zaista tako užasna?” ”Zapanjujuće”, rekla je strogo, ”u stvari, trebaće ti mnogo privatnih časova.” Pogledala ga je u oči. ”Mnogo, mnogo, mnogo!” Razmenili su poglede i usne su mu se izvile u osmeh. ”Misliš?” Zavladao je tajac, a onda je i ona razvukla lice u osmeh. ”Svakako!”
~ 236 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Trideset prvo poglavlje
Kn
jig
ote ka
Lik nam se pridružio da jedemo puding i ostatak obroka prošao je uz tople i gnjecave rastopljene čokoladne suflee, lepljiv karamelizovan tart i zaljubljene poglede koje su Harijet i Lik razmenjivali preko stola. U jednom trenutku učinilo mi se da sam ih uhvatila kako se drže za ruke ispod salveta. To je bilo tako neverovatno slatko i čini mi se da nikad nisam videla Harijet srećniju, ili opušteniju. Ali, eto, to se dogodi kad, nekim čudom, konačno pronađeš nekoga ko te jednostavno kapira. Kao da su sve one godine neuklapanja sa sestrama, maminog neprihvatanja, bezuspešnog traganja za ljubavlju i neprestanog razočaranja, pokušaja mršavljenja, bojenja kose u plavo, nečega što nije bila ona uhvaćene u savršenu oluju u Parizu. Ali sad je, odjednom, sve bilo gotovo i oko nje je zavladao mir. Nešto mi je govorilo da ove godine neće ići sama na letnji bal. Niti ikad više. I samo da se zna, gospođo Forteskju Blejk - Lik ima ogromna stopala. Izašli smo iz restorana puni dobre hrane i duha i isteturali se na pločnik, gde smo se zadržali nekoliko trenutaka u čavrljanju i smejanju ispod ulične lampe, dok nismo spomenuli odlazak kući. ”Povezao bih vas obe, ali imam samo skuter”, rekao je Lik i pokajnički slegao ramenima, ”pa ima mesta samo za jednu osobu.” ”Jednu osobu i par štaka?”, pitala sam, nasmejana. ”Ali, naravno, imam i krovni prtljažnik”, klimnuo je glavom potpuno ozbiljno. ”Ozbiljno?” ”Ne, šalim se”, odgovorio je uz osmeh, pre nego što je prasnuo u duboki baritonski smeh. ”Čekaj malo, neću te ostaviti, Rubi!”, pobunila se prilično pijana Harijet, kad je odjednom shvatila. Kao da nije pratila razgovor i zaostajala je za nekoliko koraka. ”Da, hoćeš!”, rekla sam odlučno. ”Uzeću taksi.” ”Znaš da ovo nije London, ne možeš ga tek tako dozvati.” ”Nema veze, odšetaću do taksi stanice. Ionako mi treba svežeg vazduha i lepa je noć.” ”Ali skoro je ponoć.”
~ 237 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Ponoć u Parizu”, našalila sam se i osetila neočekivano uzbuđenje. Šta bi moglo biti čarobnije? ”Ko zna šta bi moglo da se dogodi?” ”Baš tako. Zato i idem sa tobom”, rekla je tvrdoglavo. Iskreno, za nekoga ko je išao na Kembridž i diplomirao sa visokim prosekom, umela je da bude tako glupa. Na koji način je trebalo da joj stavim do znanja da sam htela nju i Lika da ostavim nasamo? ”Na štakama?”, podsetila sam je i lice joj se snuždilo kad je shvatila da je osujećena. Videla sam da popušta. Znala sam da zaista želi da ide sa Likom, ali bila je odana drugarica. ”Molim te, idi”, zahtevala sam, ”vozićeš se kroz grad u noći na skuteru. Kao u Prazniku u Rimu.” Čim sam joj spomenula omiljeni film, lice joj se ozarilo. ”Ako je bilo dobro za Odri...”, nasmešila sam se, podsećajući je na njenu ikonu. Raznežila se. Obavila je ruke oko mene i čvrsto me zagrlila. ”Draga, najbolja si drugarica na svetu”, šapnula mi je u vrat, ”mnogo te volim, stvarno...” O bože, i sad su joj oči zasuzile. Lik i ja smo razmenili poglede i dala sam mu znak da je skine s mene. Što je i učinio s veselim osmehom, obuhvativši je oko struka istetoviranom podlakticom, dok je drugom otvarao kutiju na skuteru i vadio rezervnu kacigu. ”Ne znam šta bih bez tebe... mislim, tako sam srećna što imam tako divnu...” Odjednom je utihnula kad joj je Lik navukao kacigu preko glave. ”I nemoj me čekati budna”, naredila sam, dok se penjala na zadnje sedište skutera iza Lika i, s rukama čvrsto obavijenim oko njegovom struka, odjurili su u noć. Okrenula sam se i pošla. Bilo je savršeno veče početkom leta. Uprkos tome što je bila skoro ponoć, vazduh je bio mlak i nije bilo ni daška vetra. Sa svilenim šalom prebačenim preko ruke, šetala sam kroz popločane ulice, pored bašta kafea i barova još krcatih turistima i meštanima, koji su pili vino i pušili cigarete. Pariz je tako bio drugačiji noću. Kao da je jedan deo grada tonuo u san, a drugi se budio, svetlucajući u mraku. Sad sam otkrila zašto ga zovu Grad svedosti: gde god sam pogledala, svetlucalo je i sijalo, izgledajući čarobno.
~ 238 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Nisam bila sigurna gde je taksi stanica, ali nisam žurila da se vratim u stan, pa sam išla polako, tumarajući kroz sporedne ulice, sve dok, kad sam skrenula za ugao, nisam shvatila da sam se izgubila. Zaista nisam imala pojma gde sam, a nisam kod sebe imala ni vodič. Okrenula sam se oko sebe da vidim imam li koga da pitam za pravac. Ali ulice su bile puste. Nije bilo nikog, samo ja... Osim - šta je to bilo? Krajičkom oka sam videla blesak boje i, kad sam se okrenula, ugledala sam devojku u žutoj haljini kako nestaje u mraku. ”Hej! Excusez-moi”, viknula sam za njom, ah nestala je. Oklevala sam, ne znajući šta da uradim, ali nije bilo nikog drugog, a upravo je otkucala ponoć. U daljini sam čula sat kako otkucava dvanaest. Ona mi je možda bila jedina nada. Brzo sam požurila za njom i, kad sam skrenula za ugao, ugledala je ponovo. Bila je nešto malo ispred mene. Okrenula se nakratko, kao da je čula moje korake iza sebe, i u oči mi je upala njena duga crvena kosa; prekrivala joj je deo lica i gotovo joj dopirala do tankog struka. ”” Excusez - moi...” Dok je prolazila ispod ulične lampe, primetila sam kako joj se svileni nabori uvijaju oko nogu, ljupke bele tufne u kombinaciji sa žutom bojom, staromodan kroj. Sasvim neočekivano, učinilo mi se da sam je prepoznala. Čekajte, bila sam sigurna da sam tu haljinu već negde videla... Srce mi je odjednom ubrzano zakucalo. Emanuelina je. Visila joj je u stanu. Nju je nosila kad ju je Henri prvi put video u kafeu. Gotovo sam osetila kako mi se kosa diže na glavi. Ali nije bilo moguće - nije moglo biti! Odjednom sam se setila sviranja gramofona u njenom stanu, zvukova Emanuelinog i Henrijevog plesa. Sve je bio samo san, sanjala sam, zamišljala... a ipak, još nisam spavala. Bila sam sasvim budna. Ovo se dešavalo. Ovo je bilo stvarno. Je li to bila ona? Je li moguće da je stvarno ona? S mukom sam progutala pljuvačku, srce mi je snažno lupalo u grudima, a onda sam prozborila: ” Emanuela?” Kad sam viknula, devojka u žutoj haljini je zastala. Na tren sam pomislila da će se okrenuti prema meni. I u tom najkraćem trenutku
~ 239 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
sve je stalo, u toj tihoj uličici, u srcu Pariza, u jednom čarobnom trenutku posle ponoći. Ali tada, treptaj, i ponovo je nestala i bila sam svesna samo odjeka koraka po pločniku. Stajala sam sleđena, misli su mi se kovitlale, slušajući kako se žurno udaljava u noć. Gotovo kao da je želela da pođem za njom, kao da je želela da me odvede nekuda... Tek što sam to pomislila, požurila sam za ugao i naišla na mali zeleni trg. Verovatno ga nikad ne bih primetila, smeštenog tiho preko puta crkve i osvetljenog samo bledim svetlom ulične lampe, ali pažnju mi je privukao išaran visoki zid koji se nalazio iza gvozdene ograde. Nekoliko trenutaka zurila sam u njega, pokušavajući da prepoznam šta piše. Pitala sam se je li tu ušla? Nisam je videla dalje niz ulicu. Probala sam kapiju. Prvo mi se učinilo da je zaključana, ali, kad sam gurnula lanac, popustio je i otvorilo se. Oklevala sam, odjednom osetivši zebnju. Nije bilo nikog drugog u blizini i bilo je veoma kasno. Ali takode sam bila neverovatno radoznala i ohrabrena sa nekoliko čaša merloa i ključevima, koje sam iskopala iz torbe i stezala u šaci, kao priručnim bokserom za samoodbranu. Ušetala sam unutra. Nije bilo traga ni od koga, a najmanje od devojke crvene kose u žutoj svilenoj haljini, tako da nije trebalo da brinem. Bilo je pusto i tiho, ali, umesto da se plašim, bila sam prožeta mirom i spokojem dok sam prilazila zidu. Bio je napravljen od stotine tamnoplavih pločica i ispisan belim natpisima, koje nisam razumela, ali, kad sam se približila, prepoznala sam izraz na francuskom. Zatim na španskom. A onda i na engleskom. Isti izraz ponovo i ponovo, ali na stotinu raznih jezika. I tada mi je sinulo. Po čitavom zidu je bilo ispisano ”Volim te”. Stajala sam nepomično i opčinjeno zurila. Nisam to očekivala. Zidovi tako često dele, ali ovaj je povezivao sve zajedno u veličanstveni simbol ljubavi. Baš kao i Tadž Mahal, pomislila sam, ponovo osećajuči navalu emocija koje sam osetila i u Indiji, suočena sa tim spomenikom ljubavi. Pružila sam ruku i prešla prstima preko reči, diveći se kako su se svi ti razni jezici stopili u jedan: jezik ljubavi. I pomislila sam na sve parove iz čitavog sveta, sve ljubavnike od pamtiveka, sve ljude koji su to jedni drugima šaputali. Pomislila sam na Henrija i Emanuelu. Na mene i Džeka. Jer nije bilo važno na koliko jezika je napisano ih na koliko načina može da se kaže - za svakog postoji samo jedna osoba na čitavom svetu od koje želi da čuje te reči.
~ 240 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Za mene je to bio Džek. Je li me zato dovela ovamo? Da me podseti na to šta je važno? Samo, sada, u ovoj otrežnjujućoj tišini, takva misao mi se činila pomalo smešnom. Nisam verovala u duhove, zar ne? Mora da je to bila samo igra svetlosti. Opojna mešavina vina i čarolije Pariza. Tek tada sam primetila crvene delove. Razbacani među rečima, bili su kao delovi slomljenog srca, koje zid pokušava da popravi, i osetila sam bol duboko u sebi. Činilo mi se da je prošla čitava večnost otkako mi je Džek rekao da me voli. Vetrić se pojavio niotkuda, zanjihao lišće iznad mene i doneo mi tračak mirisa. Mirisalo je na mošus i cvet narandže, baš kao i parfem koji sam našla u Emanuelinom stanu. Jeza mi je prošla uz kičmu. Hoću li ikad više čuti da mi to govori?
~ 241 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Trideset drugo poglavlje
Kn
jig
ote ka
Ne znam koliko sam tu stajala, zagledana u zid, kad sam se trgla osetivši nešto na koži. Bila je to kap vode. Obrisala sam prstima vlažnost. Je li padala kiša? Podigla sam lice ka nebu i zagledala se u mrak. Ništa. Mora da sam pogrešila. Nisam ništa videla... Eto! Još jedna kap. Ovog puta mi je pala na obraz. Jeste padala kiša. Nevoljno sam se okrenula od zida i krenula kroz park. Kišne kapi su već padale brže. Osetila sam njihovu toplu vlažnost na golim rukama, čula njihovo bledo dobovanje po lišću drveća. Ipak, nije važno, verovatno je bio samo pljusak. Odjednom je sevnula munja, a za njom se smesta prolomila grmljavina. Tada se otvorilo nebo. ”Jao!” Izleteo mi je krik kad se potop vode obrušio sa neba i natopio me u trenu. Ponovo sam vrisnula i uzaludno prebacila maramu preko glave dok sam trčala po pločniku, koji je sad već bio tako klizav da sam jedva držala ravnotežu. Potpuno sam pokisla. Ponovo glasno paranje munje i gruvanje grmljavine. Kiša mi je dobovala po licu, natapala mi maramu i pretvarala kosu u nakvašene pacovske repove zalepljene za čelo. Morala sam naći taksi stanicu, i to brzo. Pojurila sam ka glavnoj ulici i slepo pokušavala da je nađem, ali bilo je nemoguće kroz zavesu vode koja se slivala sa neba. Umesto toga, ugledala sam nadstrešnicu i zavukla se ispod nje, tražeći zaklon ispod natopljenog platna. Ali bilo je beznadežno. Ni ona više nije mogla izdržati pritisak vode koja je curila sa strane i u potocima se slivala na moja stopala i niz ramena. Zubi su mi zacvokotali. O, jebote, šta da radim? Potpuno sam bila mokra. Nije bilo nade da ću pronaći taksi. A ponoć je već odavno prošla. ”Rubi?” Kroz dobovanje kiše koja je pljuštala niz nadstrešnicu, napeto sam oslušnula. Je li to neko stvarno izgovarao moje ime? Provirila sam ispod nadstrešnice, osmatrajući mutne prilike koje su žurno prolazile.
~ 242 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Tada sam ga ugledala na drugoj strani ulice. Tipa u odelu, sa slepljenom belom košuljom, dok je sako držao iznad glave. Lice mu je bilo zamračeno, ali, svejedno, svuda bih ga prepoznala. Gzavije. Prešao je ulicu, zavukao glavu ispod nadstrešnice i viknuo da nadjača kišu. ”Šta radiš ovde?” ”Bila sam u restoranu” odgovorila sam, trudeći se da me čuje od pljuska. ”Pokušavam da nađem taksi.” ”Ovde ga nećeš nikad naći.” Tupo sam klimnula glavom, drhteći, dok je kiša pljuštala oko nas. ”Dođi! Stan mi je odmah preko puta, možeš da ga pozoveš odande.” Gledala sam kako podiže sako da me zaštiti i, samo na delić trenutka, u meni je zatreperilo oklevanje kao munja na nebu. Onda je iznad mene prasnula grmljavina i zavukla sam se ispod njega, pa smo zajedno pojurili preko ulice, dok su nas prskali automobili u prolazu, a njihovi farovi prosecali kroz kišu. Par uhvaćen u pljusak u Parizu, i njihove prilike mutno su se ocrtavale ispred panorame grada, kao na impresionističkoj slici. Gzavijeov stan zaista je bio odmah s druge strane ulice. Uleteli smo kroz veliki ulaz i koraci su nam odzvanjali po pločicama malog hodnika. ”Uspeli smo!” dahtao je, spuštajući sako sa koga se voda u mlazovima cedila na pod. ”Jesmo”, izustila sam. Disali smo glasno dok smo pokušavali da dođemo do daha. Pogledali smo se, oboje natopljeni do kože, kiša nam je i dalje tekla u potocima niz lica i kapala sa kose, a grudi se nadimale. Toliko je ličilo na erotsku scenu iz nekog romana da je gotovo bilo smešno. ”Izvoli...”, pokazao je na lift koji nas je čekao i otvorio je metalna vrata. Bez reči sam učinila ono što je rekao. Unutra je bilo tesno i stajali smo skupljeni jedno uz drugo, dok je zatvarao vrata iza nas. Osećala sam njegovu vlažnu kožu uz svoju i toplinu koju su nam stvarala tela uprkos hladnoj vlažnoj odeći, bliskost. Prestani! Nije trebalo tako da razmišljam. Ne treba tako da razmišljam!
~ 243 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ponavljala sam ovo sebi kao mantru. Bilo je pogrešno. Imam dečka. Volim ga. Nisam zainteresovana za Gzavijea. A ipak, čak i dok sam tako razmišljala, nisam mogla da zanemarim adrenalin koji mi je jurio kroz vene, ubrzano kucanje srca, čistu fizičku želju. Dok se lift penjao, ogledalo pored nas se zamaglilo. Neprestano sam zurila u stopala, skupljajući nožne prste u sandalama, osećajući vlažnu kožu ispod, pokušavajući uzaludno da sebi odvratim misli. Laknulo mi je kad smo izašli iz lifta i ušli u njegov stan. Bilo je kao što sam i očekivala. Moderno, ukusno, skupo. Kad je nestao, osvrnula sam se unaokolo i zapazila nekoliko Gzavijeovih fotografija na polici iznad kamina, sve u skupocenim, teškim, srebrnim ramovima. Na većini je bio, činilo se, sa članovima porodice, mada je bilo i nekoliko na kojima je grlio privlačne devojke. Pažljivo sam se zagledala i osetila treptaj ljubomore. Iznenadilo me je. ”Izvoli!” Pojavio se sa velikim, mekanim belim peškirima i brzo sam se okrenula od fotografija. ”Obriši se!” ”Hvala.” Uzela sam jedan od njega i počela da brišem kosu. Učinio je isto, sklanjajući kosu sa slepoočnica. Izgledala je još tamnija tako mokra, svilenkasta i crna, a košulja mu se sad već providela. Trudila sam se da ne gledam, ali bilo je nemoguće. Skupi beli pamuk mu se u mokrim naborima lepio za telo, otkrivajući preplanulu kožu, maljave grudi, mišićava leđa i ramena... O,gospode! Kao Kolin Fert kad je izašao iz jezera, kao gospodin Darsi, samo jedno milion puta seksepilniji, što do tada nisam ni mislila da je uopšte moguće. Brzo sam spustila pogled i ponadala se da nije primetio. Primetio je. ”Možda bi trebalo da presvučeni ovu mokru odeću...” ”Da, naravno.” Klimnula sam glavom, pocrvenela i zagnjurila glavu u peškir. Kakva sramota. Kao neka zaljubljena šiparica. Vratio se nekoliko minuta kasnije u sivoj majici i farmerkaama, bos i preplanuo. Posmatrala sam ga kako hoda preko drvenog poda ka meni. ”Doneo sam ti ovo”, rekao je. Izronila sam iz peškira i videla ga kako mi pruža debeo čupavi ogrtač. ”Ako želiš, mogu da ti osušim haljinu...”
~ 244 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
U meni je zazvonilo na uzbunu na pomisao kako skidam haljinu u Gzavijeovom stanu. ”Ne! Uf... hvala”, žurno sam rekla. ”Svilena je, mogla bi se skupiti u sušilici - ili čak i na radijatoru - nosim je samo na hemijsko...” Blebetala sam. Zvučala sam kao budala. Slegao je ramenima. ”Dobro, samo sam mislio...” Pogled mu je skliznuo sa mog lica i sinulo mi je - nije samo njegova košulja postala providna od kiše. Svilena haljina prilepila se za mene, a nežna tkanina postala sasvim prozirna. Još gore, bretele su bile tako tanke da zbog njih uopšte nisam obukla grudnjak, pa su mi bradavice bile potpuno na izvol’te. ”Ali obući ću ga, da se zagrejem”, rekla sam i brzo uvukla ruke u rukave ogrtača, čvrsto vežući pojas. Klimnuo je glavom i nasmešio se, a u očima mu je zaiskrilo. Je li se on to meni podsmevao? Nisam bila sigurna. Nespretno sam se namestila na rukohvat fotelje i poželela da sam malo otmenija. ”Dakle, reci mi, šta si radila sama na kiši u ponoć?”, upitao je i krenuo ka otvorenoj kuhinji. Bila je sva od nerdajućeg čelika i minimalistički uređena, sa beskrajnim praznim radnim površinama. Kao da nikad tu nije kuvao, ali uostalom, Gzavije i nije izgledao kao muškarac koji ostaje kod kuće i kuva. ”Izašla sam na večeru s nekim prijateljima, bili su na skuteru”, objasnila sam, i dodala: ”Želela sam malo da prošetam. Veče je bilo tako predivno!” ”Bilo je još divnije na kiši!” rekao je dok mi je proučavao lice sivim očima. I protiv moje volje, osetila sam kako mi srce ubrzava. ”Treba da pozovem taksi!” Ako ranije nisam bila jasna, sad jesam. Malo flerta je zabavno, bezopasno, niko ne bude povreden, ali ovo je značilo ulazak na opasnu teritoriju. ”Da, naravno.” Klimnuo je glavom, izvadio telefon i posetnicu iz novčanika. Obavio je kratak poziv na francuskom, a onda se namrštio. ”Trebaće barem sat vremena”, preveo je, naslonivši slušalicu na bradu. ”Sat vremena?” Obuzela me je panika. Ili uzbuđenje?
~ 245 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Zbog vremena, svima treba taksi”, objasnio je. ”Možeš slobodno ovde da sačekaš, ne idem rano na spavanje.” Nisam imala izbora. Nisam mogla čekati na kiši. I, uostalom, nisam ni želela. ”U redu, hvala”, rekla sam, a on je izdao nekoliko uputstava i prekinuo vezu. ”Molim te, raskomoti se.” Pokazao je na veliku sofu u udaljenom uglu stana. ”Doneću ti nešto za piće, šta bi želela?” Spremala sam se da zatražim čaj, kad je predložio: ”Čašu vina? Liker?” ”Uf...” Odugovlačila sam. Već sam mnogo popila te večeri. Zaista nije trebalo više da pijem. Imaću najgori mogući mamurluk. Da, napolju je pljuštalo, bila sam u predivnom stanu zgodnog muškarca, u Parizu, prošla je ponoć... ”Čašu vina, molim.” Lice mu se razvuklo u osmeh. Izabrao je bocu vina sa police. ”Pa, kakva je bila večera, dobra?” ”Da, išli smo u La Petite Bleue Fenêtre, hrana je bila predivna.” ”Dobili ste sto?” Izgledao je zadivljeno. ”Veoma je teško dobiti rezervaciju.” ”Harijetin...” Zastala sam, nakratko, a onda dodala: ”Njen momak poznaje vlasnika”, objasnila sam samouvereno. Od večeras, nešto mi je govorilo da će joj Lik biti upravo to. ”Želela je da me odvede na neko posebno mesto...” Zaćutala sam. Htela sam da kažem da je želela da mi se zahvali zbog puta u Provansu, ali nisam htela da ga podsećam na moj nesrećan slučaj i njegovu želju da tuži Žiži. ”Da proslavimo moj rođendan”, završila sam. ”Rođendan ti je?” S otvaračem u ruci, podigao je obrve. ”Pa, u tom slučaju, popićemo šampanjac.” ”Tek sutra”, brzo sam odvratila. ”Već je sutra”, uzvratio je i ne trepnuvši. Gotovo kao da me je izazivao. Pogledi su nam se sreli i na trenutak sam se setila igre koju sam igrala sa sestrom, kad ona koja prva trepne ispada. ”Dobro, sjajno.” Odgovorila sam glatko.
~ 246 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Izvadio je bocu ve klikoa iz frižidera, sa lakoćom nekoga kome je ohlađen šampanjac u frižideru bila uobičajena stvar i uzeo dve visoke čaše. Tiho je izvadio čep i sipao bledožutu tečnost. ”Mada, ne bi ti nikad trebao izgovor da piješ šampanjac.” Noseći obe čaše, pridružio mi se na sofi i pružio mi jednu. ”Živeli!”, rekao je s užasnim engleskim naglaskom, kucajući čašom o moju. ”Živeli!” Nasmešila sam se i otpila veliki gutljaj. Ledeno hladni mehurići raspršili su mi se na jeziku i popeli u nos zbog čega mi je došlo da kinem i smejem se istovremeno. Predivno me je golicalo. Nisam znala šta je to, ali sve u vezi sa šampanjcem bilo je posebno. Zapitala sam se da li je i ljudima dovoljno bogatim da piju šampanjac svaki dan on nešto posebno, ili je to za njih kao da ispijaju šolju čaja. Pogledala sam u Gzavijea, koji je sedeo pored mene na sofi i pio šampanjac. Bilo mi je teško da poverujem da ovo može nekome da dosadi. ”Dakle, pričaj mi o sebi!”, zatražila sam, skrećući pažnju sa sebe. ”O meni?” Nasmešio se, kao da ga to pitanje zabavlja. ”Advokat sam, živim u Parizu, omiljena boja mi je plava...” ”Ne to!” Sad je na mene došao red da se osmehnem. ”A, misliš na romantičnu stranu.” Osetila sam da crvenim. ”Nemam devojku, ako to želiš da znaš.” ”Ne, nisam to mislila!” Što je bila potpuna laž. Upravo sam to mislila. ” Iako, naravno, uživam u društvu žena”, dodao je. ”Ipak sam Francuz.” Slegao je ramenima, kao da to sve objašnjava. Što je, na neki način, i bilo tačno. ”Drugim rečima, plejboj si”, izazivala sam ga, ohrabrena šampanjcem. ”Ne svojom voljom.” Zabavljao se. ”To svi kažu”, zadirkivala sam ga. ”Ako zaista želiš da znaš, razveden sam, Nisam imao sreće u ljubavi...” Zaćutao je i proučavao mi lice. ”Barem ne iz prvog pokušaja.” Približio se za dlaku, ili mi se tako samo činilo? Nisam bila sigurna. U stanu je bilo toplo i šampanjac mi je udario u glavu. ”Tvoj dečko je veoma srećan.”
~ 247 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Misliš?” ”Znam.” Glas mu je bio blag, ali odlučan. Pogledala sam u čašu, posmatrajući hiljade sićušnih mehurića kako se podižu i raspršuju na površini. Pogled mi se zamutio. Misli su mi skakale po sećanjima kao kamenčići po vodi i, bez ikakvog upozorenja, odjednom sam osetila kako mi se grlo steže. ”Nisam sigurna da i on tako misli”, promrmljala sam, i suze su mi nagrnule u oči. O, bože! Prokleti glupi šampanjac, od njega se uvek raznežim. Osećala sam Gzavijeov pogled na sebi, ali nisam ga pogledala. Nisam želela da vidi. Smesta je primetio. ”Hej, šta nije u redu?” ”Ništa...” Odmahnula sam glavom, na silu se nasmešila kad sam podigla pogled, ali bezuspešno. Usamljena suza pobegla mi je i spustila se niz obraz. ”Sve”, priznala sam jedva čujnim glasom. Nije tražio objašnjenje. Nije ništa rekao. Umesto toga, samo se nagnuo, obgrlio me i privukao sebi. I ne znam da li zbog alkohola, ili toplote, ili zvuka kiše na prozoru, ili događaja od prethodnih nekoliko dana, ali, odjednom, kao da mi se sve skupilo i izletelo, i prepustila sam se. ”Psst”, prošaputao je kad sam naslonila na njega i pokušala da ugušim jecaje, ”u redu je!” Počeo je da mi miluje kosu i, umotana u njegov topao ogrtač, udahnula sam topao citrusni miris njegove kolonjske vode. ”Pssst...” Glas mu je bio blag i osetila sam kako se opuštam, oči su mi se sklapale - dok mi je prstima prelazio preko ključne kosti. Telo mi se ukočilo. Podigla sam glavu da ga pogledam i oči su nam se srele. I odjednom kao da se sve ukočilo.
~ 248 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Trideset treće poglavlje
Kn
jig
ote ka
Uf, gde sam? Jedva sam otvorila oči. Probudila sam se u zamračenoj sobi. U glavi mi je zvonilo. Grlo mi je bilo suvo. Osećala sam se užasno. Zagledala sam se u tamu, pokušavajući da prepoznam okruženje. Ležala sam na krevetu, samo to nije bila Harijetina sofa. Ovaj krevet je bio sav mekan i topao, sa perjanim jastucima u koje utoneš i skupocenom posteljinom. I baš je ogroman! Polako sam se prevrnula, raširila udove kao morska zvezda, ali i dalje nisam uspela da dodirnem ivice. Nadljudskim naporom podigla sam se na laktove da vidim malo bolje. I tada sam shvatila da sam gola. O, jebote! I bila sam u Gzavijeovom krevetu. Privukla sam čaršave na grudi i ukočila se. O, jebote! Zatim me je uhvatila slepa panika. O jebote, o jebote, o jebote... Jebote, prestani da govoriš jebote! Ne želiš da izgovaraš tu reč kad si se upravo probudila naga, sa mamurlukom, u nečijem tuđem krevetu. Naročito kad je taj neko slučajno bestidno seksepilan Francuz s kojim si se sinoć napila. O, jebote! Vidite! Evo, opet! Delovi večeri počeli su da mi se vraćaju kao izmešani delovi slagalice. Zamućeni bleskovi, delići razgovora, komadići prizora. Oluja s grmljavinom i pljusak... susret s Gzavijeom, dolazak u njegov stan... naša mokra odeća - šampanjac... Pažnju mi je privuklo tiho škljocanje, okrenula sam se i, ugledavši zrak svetla kada su se vrata otvorila, otkrila Gzavijea kako stoji na njima. ”Budna si.” Bio je potpuno obučen i držao je šolju kafe. Izgledao je dobro baš kao što je kafa mirisala. ”Da, upravo sam se probudila” promumlala sam, i dalje čvrsto skrštenih ruku na grudima, poput egipatske mumije. Prišao je i pružio mi kafu. Prebacila sam čaršav u jednu ruku i krenula da uzmem kafu. Usta su mu se iskrivila u osmeh. ”Ne brini, čednost ti je netaknuta!” Pocrvenela sam, od olakšanja i stida. ”Jesi li morao da me smestiš u
~ 249 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
krevet?”, pitala sam, iako, zapravo, nisam želela da čujem odgovor. ”Bila si malo nestabilna...” ”O, ne, jesi li morao da me nosiš?” Još delova se složilo. Ja pijana i uzrujana. Plakala sam mu na ramenu zbog Džeka. Čak sam se neodređeno sećala i kako sam izvadila ajfon i gledala fotografije, pokazujući mu slike nas dvoje u Indiji... Ali bilo je tu još nešto. Blesak sećanja. Rekla sam da mi je muka. O bože, nisam valjda?! ”Morao sam da te iznesem iz kupatila.” O bože, jesam! Povraćala sam u njegovom kupatilu! ”Tako mi je žao!”, rekla sam i stid me je preplavio u talasima dok sam se prisećala mučne slike sebe na kolenima, sa glavom u WC šolji, ”Molim te.” Pružio je ruku da me ućutka. ”Sve je u redu.” Pogledala sam u njega, drugu ruku je podigao iznad glave i naslonio se na dovratak. Upijala sam tragove čekinjaste bradice, jednostavnu sivu majicu, blago podignutu, tako da mu se vidi mišićavi stomak, farmerice spuštene na kukovima. Izgledao je kao sa stranica časopisa GQ. Tip nad kojim bi balavila dok si kod frizera ili manikira. Seksi, zamišljen i stilizovan, sveto trojstvo muške privlačnosti. Čak je i mirisao dobro. A ipak, nisam mogla biti srećnija što se ništa nije dogodilo između nas. Što se ništa neće dogoditi između nas. Jer od sinoć, bilo je gotovo. Završilo se i pre nego što je počelo. Sve to flertovanje i seksualna napetost, opasan osećaj iščekivanja, osećaj nesigurnosti između nas - jednostavno je isparilo. Sinoć smo prešli granicu, ne samo zato što sam povraćala u njegovom kupatilu, mada, ako postoji nešto za ubijanje raspoloženja, onda je to bilo to. Kao da smo posle nekoliko proteklih dana kad smo naletali jedno na drugo, oboje stigli do tačke gde je, da je nešto trebalo da se desi među nama, trebalo da se desi tada. A nije. Mada sam morala da se zapitam je li, uostalom, uopšte bilo ostvarljivo. Ili je to zapravo samo Pariz, grad ljubavi, bacio svoje čini na mene? Mislim, ništa se zapravo nije dogodilo. Ništa osim nekoliko čaša šampanjca, putovanja vozom na jug Francuske i oluje s grmljavinom. Nije me zaveo Gzavije, zaveo me je Pariz. Svojom lepotom, istorijom, romantikom koja isijava iz svakog kamena, svake sporedne ulice i sa svakog balkona s ogradom od kovanog gvožđa. ”Želiš li nešto da jedeš?” Na zvuk Gzavijeovog glasa, prenula sam se. ”Mogu da ti napravim kajganu”, ponudio se.
~ 250 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Stomak mi je zakrčao i odmahnula sam glavom: ”Ne hvala, kafa je dovoljna.” Umeo je i da kuva. I kuvao je u toj minimalističkoj kuhinji. Harijet je bila u pravu: zabavljanje s njim bilo bi kao zabavljanje s ferarijem. Kakva bi žena mogla izlaziti s nekim kao... Odjednom mi je na pamet pala Selest. Zapravo, to nije bila loša zamisao! ”Pre nego što zaboravim, gospođica Forteskju Blejk zvala te je sinoć, pitala se gde si...” Trgla sam se iz provodadžijskih maštarija. ”Zvala je?” ”Da, i javio sam se zato što si bila u kupatilu.” Još jače sam pocrvenela. Možda smo stigli do faze prijatelja, ali nisam želela da me na to podseća. ”Objasnio sam joj da nas je uhvatila oluja i da nisi uspela da pronađeš taksi. Rekao sam joj da ne brine, da ćeš ovde prenoćiti.” Nasmešila sam se. ”Hvala, Gzavije.” Zaboravite deset od deset. Ovaj tip bio je jedanaest! Za sve se brinuo! Utonula sam nazad u jastuke i otpila kafu. Imala je božanstven ukus. ”I zvao te je još neko. Rano jutros, tek što sam izašao ispod tuša. Frajer.” Telo mi se ukočilo. ”Kako se zvao?” ”Nije rekao”, odgovorio je, vrteći glavom, ”ali zvučao je kao Amerikanac.” Džek! Morao je biti on! Srce mi je zalupalo. ”Šta je rekao?” ”Ništa naročito, rekao je da treba da razgovara s tobom, objasnio sam da još spavaš.” Stomak kao da mi se pretvorio u lift i propao tridesetak spratova. Nisam morala biti Ajnštajn da istog trena shvatim kako je to moralo da zvuči. ”Je li to dečko?” Podigao je obrvu. ”Da...” Klimnula sam glavom, a misli su mi letele. ”Da... mislim.” Spustila sam kafu i krenula iz kreveta, i dalje stežući čaršav. ”Izvini”, blebetala sam, uzimajući haljinu koja je ležala preko naslona stolice, ”moram da se obučem... moram da krenem...”
~ 251 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Morala sam da pozovem Džeka. Morala sam da razgovaram s njim. Morala sam da objasnim. Gzavije me je posmatrao s mešavinom iznenađenja i pomirenosti s mojom reakcijom. ”Da, naravno”, rekao je. ”Ako ti bilo šta treba...” ”Ne, u redu je, hvala...”, zastala sam u traženju cipela i uputila mu zahvalan osmeh, ”... hvala za sve.” Proučavao me je nekoliko trenutaka kao da će nešto da mi kaže, a onda, kao da se predomislio, slegao je ramenima i nasmešio se. ”Uvek!” Napolju se budio grad. Još je bilo rano. Dubretarski kamioni tandrkali su kroz ulice, postavljale su se tezge sa cvećem, miris sveže pečenog hleba dopirao je kroz otvorena vrata pekara. Barice vode sakupile su se između kamenih ploča na stazama, kao podsetnik na sinoćnu oluju. Samo, nije me trebalo podsećati. Zgrabila sam telefon, pronašla miran ugao i brzo okrenula Džekov broj. Srce mi je lupalo. Neko vreme je zvonilo i, baš kad sam pomislila da će me prebaciti na govornu poštu: ”Halo?” Javio se. Progutala sam knedlu. ”Džek, to sam ja, Rubi.” Zavladao je kratak tajac, ali dovoljno dugačak da osetim hladnoću. ”Zdravo”, rekao je hladno. Nije bilo topline, ni ”zdravo, dušo”, ništa. Oklevala sam. Tako sam očajnički želela da razgovaram s njim, da objasnim, ali sad, kad sam ga dobila na telefon, nisam znala gde da počnem. Pokušala sam da umirim disanje. Hajde, samo mu reci! ”Slušaj, ono kad si zvao...” ”Nema potrebe da objašnjavaš”, presekao me je. ”Ne, ali ima”, pobunila sam se, ”nije onako kako misliš...” ”Stvarno?” Ton mu je bio zajedljiv. Nastupila je tišina, a onda, ”Pa reci mi šta bi trebalo da pomislim kad pozovem devojku da joj čestitam rođendan, a otkrijem ne samo da je u Parizu već da spava u krevetu drugog muškarca?” Tako rečeno, zvučalo je prilično loše. ”Gzavije je samo prijatelj, bila je oluja, nisam mogla da pronađem taksi...” zvučalo je kao da se branim, što mi se nije sviđalo. ”Kao što sam rekao, ne moraš da objašnjavaš.”
~ 252 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Bože, nije imao nameru da mi olakša! Probala sam ponovo. ”Džek, molim te, ne budi takav, ništa se nije desilo! Mislim, za ime božje, spavao je na sofi!” Viknula sam gotovo očajno. ”Ozbiljno, Rubi, ne želim o tome da pričam.” Prekinuo me je i zaćutala sam. Odjednom sam se naljutila na njega što je takav licemer. ”Nisi pravedan!”, napala sam ga, oštro. ” A šta je s tobom? Ti si sa bivšom devojkom!” ”O čemu pričaš?” Sad je on zvučao ljutito. ”Videla sam vas na Fejsbuku, na stranici dobrotvorne organizacije, s tobom je u Kolumbiji! Zagrljeni ste!” Reči su mi izletale i bilo ih je nemoguće zaustaviti. ” A ja treba da se osećam krivom! Licemeran si!” Uznemirena, zaćutala sam. Znala sam da sam preterala, ali nije me bilo briga. Bilo mi je muka od izbegavanja. Muka od pretvaranja da je sve u redu i da me nije briga. 262 Sa druge strane je zavladala mrtva tišina, kao da ga je neko upravo ošamario. ”Radimo zajedno”, rekao je konačno, kao da pažljivo bira reči, ”radi za istu dobrotvornu organizaciju, to ništa ne znači.” U retrospektivi, možda je trebalo da prihvatim njegovo objašnjenje. Da pustim da prođe. Da budem razumna. I možda, da jesam, stvari bi dobile drugačiji obrt; emocije bi se smirile, pomirili bismo se, možda čak i smejali zbog toga. Ali teško je misliti jasno kad si uzrujan i mamuran. Čak i više, kad sve neizgovorene emocije koje su se nakupljale poslednjih nekoliko dana, pronađu ispusni ventil. Osim toga, postoji razlog zašto je retrospektiva tako divna. Zato što u devet od deset slučajeva ne uradiš ono što treba. I nisam.! ”Pa, zašto mi nisi rekao?” Uporno sam navaljivala i nisam popuštala. ”Zašto mi nisi rekao istinu kad sam te pitala poznaješ li nekoga tamo?” Oklevala sam, a onda izgovorila nešto što mi se već danima motalo po glavi. ”Zašto si lagao?” Nastupila je tišina.
~ 253 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Jer sam se plašio da ćeš ovako reagovati”, tiho je odgovorio. Zaćutala sam. ”Znam šta ti je Sem uradio i nisam želeo da brineš. Na moj glupi način pokušavao sam da te zaštitim, zaštitim nas...” Glas mu je utihnuo i osetila sam kako me steže u grudima. ”Već smo imali dovoljno nesporazuma, nije nam trebalo još. Ali sad sam saznao da si u Parizu, a nisi mi ni rekla.” ”Pa nije te bilo baš najlakše dobiti”, rekla sam tiho, u sopstvenu odbranu. ”Istina, ali kad si nameravala to da mi spomeneš?” Osetila sam kako sam se blago ukočila. ”U redu, vidi, žao mi je što ti nisam rekla”, izvinila sam se, ”ali nije pošteno da mi to ti kažeš.” ”Šta to znači?” U glasu mu se osetila oštrina. ”Pa, nisi mi rekao da ideš u Kolumbiju sve dok nisam stigla na Hitrou da te sačekam, a ti se nisi pojavio.” ”To baš i nije sasvim tačno. Pokušao sam da te zovem i slao ti imejlove...” ”Kada? Nekoliko sati ranije? To se teško može nazvati blagovremenim.” ”Rekao sam ti, bilo je van moje moći.” ”To ti kažeš!” odgovorila sam, pomalo razdražljivo. ”I znam da radiš za dobrotvornu organizaciju, pa si zbog toga dobar momak, a ja loša što to ne razumem, ali to, svejedno, ne menja ono što se dogodilo.” ”Znači, ovo je neka vrsta osvete?” ”Ne budi smešan!” O, bože! Ako smo imali neki napredak, sad se gubio i osećala sam kako sve počinje brzo da se odmotava. ”Jeste, je li tako?” optuživao me je. ”Otišla si u Pariz da mi se osvetiš?” ”Ne, otišla sam u Pariz zato što sam bila potrebna drugarici”, uzvratila sam. Oboje smo zaćutali, a tišina se samo produbljivala jer nijedno nije progovaralo. ”Znaš šta, ne mogu ja ovo više!” Kad je prekinuo tišinu, osetila sam kako mi se srce steglo. ”Šta ne možeš?” Uspela sam da obuzdam glas, ali stomak mi se zgrčio. Znala
~ 254 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
sam da se svađamo. Znala sam da nismo u najboljim odnosima, ali za ovo nisam bila spremna. ”Ovu vezu na daljinu... ne ide mi to, nikad nije!” I odjednom kao da se zemlja otvorila ispod mene i propala sam u provaliju. Čula sam ga da govori, ali nisam mogla da odgovorim. Toliko toga sam želela da kažem, ali nisam mogla. Nisam ništa drugo mogla već samo da stojim na uglu ulice, s telefonom pritisnutim na uvo, dok se oko mene sve rušilo. U pozadini sam čula obaveštenje iz zvučnika. ”Vidi, moram da idem, na aerodromu sam, najavljuju moj let...” Klimnula sam glavom, sva otupela, a suze su mi se slivale niz lice. Dakle, to je bilo to! ”U redu. Bezbedno putuj.” Mučila sam se da mi glas ostane miran, ali već sam osećala kako odlazi, nestaje iz mog života, brzo kao što je i ušao i, kako bez njega, neće, više nikad neće, biti isto. Ostala sam na vezi, popunjavajući tih nekoliko poslednjih mučnih nemih sekundi, a onda, nakon što smo promrmljali pozdrave, oboje smo prekinuli vezu. I tek tako, otišao je.
~ 255 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Trideset četvrto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Posle toga, sve mi je bilo nekako mutno. Nisam se sasvim sećala kako sam se vratila u Harijetin stan. Bledo sam se sećala ulaska u metro, kloparanja voza, gomile stranaca oko mene. Ali ništa, zapravo, nisam primećivala. Čak su i zvuci grada bili prigušeni. Kao da je između mene i ostatka sveta postojao neki filter, kao kad sam bila dete i ronila u lokalnom bazenu. Mogla sam sve vreme da zadržim dah i sećala sam se, kako mi se činilo, da sam bila odvojena od stvarnog života. Tada mi se sviđao taj osećaj, ali okolnosti su bile potpuno drugačije. Sada nisam osećala ništa. Što je, da budem iskrena, verovatno bilo dobro. Popela sam se do stana i ušla. Hitklif me je pozdravio kao i uvek, meko toplo telo mi je naslonio na noge i vlažnim hrapavim jezikom mi lizao ruke. I kao i uvek sam ga podigla, zagrlila i pomazila. Ali ovog puta je sve izgledalo drugačije. Drugačije sam se osećala. ”Zdravo?” Doviknula sam Harijet, ali nisam dobila odgovor. Sve je bilo tiho. Na vrhovima prstiju krenula sam ka njenoj spavaćoj sobi, bojeći se šta bih mogla zateći, ali vrata su bila odškrinuta i soba prazna. Kažem prazna. Zapravo sam mislila, nije bilo Harijet. Međutim, bilo je mnogo tragova njenog jutrošnjeg spremanja,stvari razbacanih svuda: po krevetu, podu, hodniku. Pošla sam za njima, kao što su Ivica i Marica pratili bačene mrvice, i pronašla dve šolje za kafu u sudoperi. Znači, Lik je sigurno prenoćio. Nasmešila sam se za sebe. Uprkos tuzi zbog svog ljubavnog života, bila sam srećna zbog Harijet. Ako je iko zasluživao malo sreće u ljubavi, onda je to bila ona. A Lik nije bio mala sreća, već pun pogodak. Usput mi je palo na pamet da joj pošaljem poruku, da saznam šta se desilo nakon što su otišli iz restorana, da uradim ono što prijateljice rade. Mada, da budem iskrena, nisam bila mnogo raspoložena za poruke ili razgovor, naročito o pitanjima srca. Pa, napravila sam tako prokleto gadnu zbrku od svega, zar ne? Ali Harijet mi je bila draga prijateljica i znala sam da jedva čeka da mi ispriča pojedinosti. Pa, možda ne sve pojedinosti, ali sigurno će želeti da sa nekim podeli svoje uzbuđenje. Uzela sam telefon da pošaljem poruku kad sam krajičkom oka primetila nešto na pultu. Bio je to katalog za aukciju.
~ 256 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Naravno, to je bilo danas! Potpuno sam zaboravila! Uzela sam ga i prelistala sjajne stranice ispunjene fotografijama i opisima svih Emanuelinih stvari. Bilo mi je tako čudno što ih vidim u katalogu. Njen prekrasan toaletni stočić sa ukrasnim ogledalom bio je bez parfemskih bočica, nakita i šminke. Prebrisan i opajan, opisan kao: toaletni stočić u stilu Luja XV od finog australijskog drveta, sa trostrukim ogledalom i pozlaćenom bronzanom pločom... Opis je bio prilično dugačak, spominjale su se kabriole noge, cvetni motivi i izvanredni ormolu nosači i pozlaćene bronzane klompe, šta god to bilo, zajedno sa merama i početnim cenama. Osetila sam tugu. Za ostatak sveta to je bio samo komad stilskog nameštaja, ali ja sam znala da je više od toga. To je bio toaletni stočić za kojim je sedela Emanuela i spremala se za svoj prvi sastanak s Henrijem. U tom ogledalu se ogledala kad se šminkala i češljala kosu; u njega je zurila kad joj je Henri stavljao medaljon oko vrata. Jednom sam negde pročitala da ogledala upijaju energiju koju posle vraćaju kao odraz, ali da se ne vrati sve. Kuda odlazi ostatak? Energija ne može da se uništi, mora nekuda da ode. Je li Emanuelina energija i dalje tu, zarobljena u srebrnoj živi? Listala sam stranice i prelazila pogledom preko: porcelanskog servisa za čaj, koji je bio postavljen na njenom trpezarijskom stolu, nekoliko prvih izdanja romana francuskih pisaca, čija imena mi nisu bila poznata, ali koja su nesumnjivo bila čuvena, slika u pozlaćenim ramovima, koje su visile na zidovima, bledoljubičastog dvoseda, koji joj je krasio spavaću sobu... Nisam mogla da gledam sve te stvari tako nabacane. O bože, i pogledajte! Grudi su mi se stegle kad sam videla Lot 217. Njen gramofon. Na fotografiji se oštro isticao u odnosu na belu pozadinu, samo još jedan predmet za prodaju, ali ja sam u glavi čula zvuke ”J’attendrai” i zamišljala Emanuelu i Henrija kako plešu po stanu... Progutala sam knedlu i okrenula stranicu. ” Original, 1930, Štajfov meda...” Buljila sam u fotografiju, u Frenklinovo nasmejano lice i krupne crne oči. To je bio jedan od Henrijevih mnogobrojnih poklona. Prisetila sam se šta je pisao u pismima.
~ 257 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
On će ti praviti društvo u mom odsustvu. Da li ti se sviđa, ljubavi? Nazvao sam ga Frenklin, po mom predsedniku, i osmehuje se široko, baš kao ja kad te vidim. Žuto krzno mu se s vremenom isprljalo, ali godine nisu uticale na širinu tog osmeha. I, protiv volje, osmehnula sam se i ja. Henrijev delić Amerike, za nju. Njen prisni prijatelj.
Otkrio sam da ume veoma dobro da sluša. Možeš mu reći sve, jer obećavam da će čuvati sve naše tajne.
Kn
jig
ote ka
Tajne. Vrtela sam tu reč po glavi, razmatrajući je sa svih strana kao kamičak koji pokupiš na plaži. Tako mnogo tajni. Stan, njihova ljubavna veza, pisma, dete,.. Je li stan zaista odao sve njihove tajne? Pogledala sam pažljivije, vrteći tu reč tamo-amo, tražeći nešto što sam propustila. Ili ima još nešto da se otkrije? Pažnju mi je privukao neki slab zvuk. Brujanje. Trebao mi je tren da shvatim - moj telefon! Spustila sam katalog i požurila preko sobe da ga potražim u torbi. Molim te, neka bude Džek! Pronašla sam ga i žurno se javila, baš na vreme. ”Halo?” ”‘ ‘Allo?” Bio je to muški glas, meni nepoznat. ”Madmoazel Miler?” Pre sam bila ravnodušna nego razočarana. Naravno da nije bio Džek. ”Da... da, ja sam”, odgovorila sam, kad sam se prenula. ”Ovde mesje Loren.” Izgovorio je to kao da bi trebalo da znam ko je, ali um mi je bio potpuno zamućen. ”Iz parfimerije”, dodao je, navodeći me da se setim. A da, naravno! ”O, zdravo!”, pozdravila sam ga srdačno i u mislima se vratila nekoliko dana unazad kad sam otkrila njegovu mirisnu radnju u sporednoj uličici u Parizu. Otada se toliko toga desilo, kao da je prošla čitava večnost. ”Pronašao sam ga!” izgovorio je pobednički. ”Koga?”, pitala sam, i dalje ne shvatajući.
~ 258 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Mesje Boldvina, Kupio je naš posebno napravljen miris dvadeset prvog februara 1940. Trebalo je da ga pošaljemo izvesnoj Emanueli Renoar. Imam ovde njegov potpis u jednoj našoj knjizi, g. H. Boldvin...” O, moj bože, to je Henri! To mu je puno ime! Osetih neočekivano ushićenje kad je delić slagalice koji mi je nedostajao, konačno dospeo na svoje mesto. ”Kako ste ga pronašli?”, pitala sam u neverici. ”Po mirisnoj noti koju nisam mogao da prepoznam. Konačno mi je sinulo, bila je to limunova trava, neobična kombinacija, ne sasvim jedinstvena, i predivna. I onda, naravno, znao sam da se zvao Henri, a takode i godinu. Ostalo je bilo lako.” Zvučao je tako ponosno i zadovoljno; srdačno sam mu se zahvalila, sačekavši još nekoliko minuta na vezi dok je on zaneseno pričao o mirisima. Nikad nisam upoznala nekog ko strastvenije voli svoj posao, što je bilo divno i čarobno i inače bih uživala da slušam o svemu tome, ali nisam uspevala da se koncentrišem. Glava mi je zujala od ove nove vesti i nisam mogla da mislim ni na šta drugo. Tek kad sam obećala da ću ponovo doći u njegovu prodavnicu, konačno se pozdravio sa mnom. Henri Boldvin. Spustila sam telefon i ošamućeno se zagledala u daljinu. Konačno, nakon toliko vremena i truda, saznala sam mu ime. Uzela sam laptop, otvorila ga i brzo mu ukucala ime na Gugl. Iskočilo je preko četrdeset sedam miliona rezultata. Previše, ali možda sam sad mogla da saznam nešto. Znala sam ko je bio Henri, Emanuelin ljubavnik, autor pisama, a ipak... Pa šta? Osećaj besmislenosti brzo je zamenio prvobitno ushićenje, čemu se nisam nadala. Pa šta ako sam mu saznala puno ime? To ništa nije menjalo. Samo po sebi, to je pogoršavalo sve. Došla sam tako blizu, a ipak, na kraju krajeva, blizu nije bilo dovoljno. Poraženo sam zatvorila laptop i zavalila se na sofu. Neko mi je jednom rekao da je sreća onda kad sebi postaviš cilj i ostvariš ga, i u tom slučaju: 1. Zaljubi se i živi srećno do kraja života sa Džekom. NISAM USPELA. 2. Reši zagonetku stana. NISAM USPELA.
~ 259 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
3. Obezbedi Žiži i njenoj porodici nasledstvo koje im po pravu pripada. NISAM USPELA.
Kn
jig
ote ka
Svaka čast, Rubi! Tri od tri! Kakva sam ja gubitnica! Skinula sam cipele, podvila stopala ispod sebe i naslonila glavu na ruku. A onda sam nanjušila nešto neprijatno i shvatila da dolazi od mene. Ispravka: Ja sam smrdljiva gubitnica. Morala sam pod tuš. Ispravila sam noge i otapkala do malenog kupatila u kom je bila uglavljena stara gvozdena kada sa nogicama. Zapravo, kad malo bolje razmislim, napuniću kadu. Tako ću moći da se natapam u sopstvenoj nesreći. Povukla sam u stranu belu zavesu za tuširanje i dohvatila slavine. Bile su od mesinga, izglancane, sa ukrasnim detaljima. Obično nisam primećivala slavinu. Slavina je samo slavina, zar ne? Ali to sam naučila o Parizu - sve je u detaljima. Kao izvijeni labudov vrat umesto držača lampe, ukusna korica na komadu sira, probijanje tvrde, karamelizovane korice krem brilea kašikom da se dođe do krema. Sitnice koje pretvaraju naizgled obične, svakodnevne trenutke u nešto što Parižani nazivaju petits trésors, životna blaga. Sipala sam razna ulja i gelove za tuširanje, koje sam odabrala među gomilom na polici, i pokušala da napravim mehuriće, da se razveselim. Podigla se para, magleći sve, pa sam skinula odeću. Kada se brzo napunila. Slavine nisu bile samo lepe, bile su kao vatrogasna creva, iz njih je žestoko curila voda i, kad sam ih isključila, umočila sam palac. Zatim sam ga izvukla. Čekajte, trebalo mi je nešto za čitanje! Nisam mogla ležati, čvariti se u mehurićima i razmišljati o Džeku i aukciji. Trebalo mi je nešto što će mi barem malo zaokupiti pažnju. Obmotala sam se peškirom i krenula nazad u dnevnu sobu da potražim nešto za čitanje. Pročitala sam sva Henrijeva pisma, mada sam, možda, nešto propustila - zatreperio je plamičak nade, ali brzo sam ga ugasila. Gotovo je. Zašto bih se kažnjavala time što bih ih ponovo čitala? Znam, a šta je sa časopisom? Mora da Harijet ima nešto... Ugledala sam gomilu pored stočića za kafu: Antiques Weekly, Furniture Restoring for Fun, Ming Vases Made Easy. Hmm, kad sam malo bolje razmislila, možda i ne. Tada sam se setila knjige Zbogom, oružje koju sam dobila od Žiži, a koja je pripadala madam Dimo, i iskopala je iz torbe. Savršeno!
~ 260 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Pazeči da je ne pokvasim, ostavila sam je po strani dok sam se pažljivo spuštala u mirišljave mehuriće, a onda sam je uzela, pošto sam obrisala ruke. Nisam je ni pogledala od voza, i sad sam okrenula korice i pročitala predgovor. Zatim sam zastala. Imala sam jednu skrivenu tajnu kad se radilo o čitanju knjiga. Kao spisateljica, znala sam da ne treba, i znala sam da će mi čitaoci biti zgroženi, ali vidite, nisam nikako mogla početi priču a da ne otkrijem kako se završava. Mislim da je to bila beznadežna romantičarka u meni - morala sam da se uverim da će sve ispasti dobro i imati srećan kraj; samo tada sam moglabezbrižno da uživam u čitanju. Kad to ne bih učinila, do kraja bih brinula o likovima. Mada sam u ovom slučaju znala kraj - kao i svi, zar ne? I nije se završilo dobro. Ipak, morala sam pročitati prvo poslednju stranu. To mi je postalo neka vrsta rituala. I tako, pošto me niko nije gledao, okrenula sam kraj knjige, listajući unazad preko stranica dok sam sebi govorila da će me, možda, čitanje ovog tužnog bezvremenskog klasika oraspoložiti u vezi s mojom neuspelom ljubavnom vezom... Čekajte, šta je ovo? Iskliznuo je obeleživač za knjige i uhvatila sam ga prstima pre nego što je upao u vodu. Barem sam ja mislila da je obeleživač, ali umesto toga ispostavilo se da je karta. Zurila sam u nju kroz paru koja se podizala od vode. Bila je to vozna karta, ali ne digitalna kakve imamo u današnje vreme. Ova je izgledala upadljivo staromodno, sa polaskom i odredištem jasno odštampanim na vrhu - AVINJON-PARIZ - i ispod, na liniji gde piše Nom, krupnim kosim rukopisom: Emanuela Renoar
Kao da je neko pritisnuo plej na snimku, čula sam Gzavijeov glas u glavi:” Madam Dimo je otišla iz Pariza 1940... preminula je nedavno u devedeset petoj, nikad se ne vrativši u grad...” istovremeno gledajući u datum, odštampan preko potpisa. Mastilo nije bilo ravnomerno raspoređeno, ali uspela sam da razaberem mesec i godinu: jun 1945. Namrštila sam se. Čekajte trenutak - ovo znači da je ipak dolazila. I to mesec dana nakon što se rat zvanično završio.
~ 261 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ponovo sam se zagledala u datum, dok mi je mozak ubrzano radio. Ovo je dokazivalo da se Emanuela vratila u Pariz posle rata. Ali zašto? Šta se dogodilo? Zašto niko nije znao? Zašto je to namerno držala u tajnosti? Jedna sićušna reč. Zašto?Ali ponovo mi se nametala, i ponovo, i ponovo. Počela sam da povezujem parčiće slagalice: datumi, fotografije, stranice iz Pari mača sa opisom njenog venčanja. Njeno venčanje koje se odigralo samo mesec dana nakon što je kupila ovu kartu, nakon što je otišla u Pariz... Taj trenutak bio je prevelika slučajnost. Henri joj je napisao poslednje pismo 1940. posle njihove svađe, i mučilo me je zašto bi ona čekala čitavih pet godina pre nego što se udala za tog drugog čoveka. Nešto se moralo dogoditi u Parizu, što ju je nateralo da se vrati u Provansu i uda za mesje Dimoa. Razmišljala sam sve brže i brže. Odgovor je bio tu, znala sam, samo što ga još nisam videla. Je li se vratila u Pariz da nešto pronađe? Je li nešto otkrila? Ili je otišla u Pariz da nešto sakrije? I tek tako, kao da je neko upalio svetio. Ne kaže se slučajno da se upalila lampica. Iskočila sam iz kade i počela da se oblačim, a da se nisam čak ni obrisala. Morala sam na aukciju! Odmah! Pre nego što bude prekasno!
~ 262 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Trideset peto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Kako je moguće da se uvek, kad god ti se žuri, ceo svet zaveri da te uspori? Kao neki tajni zakon svemira. Nestanu ključevi. Leva cipela sakriva ti se ispod sofe. Zaglaviš na stepeništu iza stare komšinice koja oprezno silazi, prvo jednom nogom pa drugom, na svaki božji stepenik. Preseče ti put majka s dečjim kolicima. Gomila dece zakrči stazu. Svaki mogući pešački prelazje protiv tebe. Metro da i ne spominjem. Ako nema reda ispred blagajne, onda se stvori ispred okretne pregrade. Vozovi kasne. Kad konačno uđeš, zaglaviš u tunelu. Zatim na peronu, kad konačno sideš, zaglaviš se iza grupe turista. Osujećenost ni blizu ne opisuje ono što tada osećaš. I baš kad pomisliš da ti je prolaz čist, ponovo ti se prepreči ona ista žena sa dečjim kolicima u tunelu i na kraju joj ponudiš pomoć oko nošenja kolica uz stepenice, uz dahtanje i duvanje. Ma kakvo zakašnjenje, ovom brzinom biću srećna ako uopšte stignem. Konačno, konačno, posle, naizgled, čitave večnosti, stigla sam do aukcijske kuće. Gotovo sam se srušila na ulazu. Pretrčala sam poslednji deo puta od stanice i tako sam se zadihala da sam malo morala da se odmorim, da dođem do daha. S rukama na kolenima, nekoliko puta sam duboko udahnula, dok sam, istovremeno, pokušavala da saberem misli koje su mi neobuzdano galopirale u glavi kao krdo divljih konja. Hoću li zaista ovo uraditi? Mislim, stvarno? Uspravila sam se i osmotrila zgradu ispred sebe sa upečatljivim ulazom, izglancanim mesinganim znakom i visokim, velikim prozorima. Tada me je stvarnost mojih okolnosti otreznila. Šta tačno da uradim? Stigavši, odjednom mi je sinulo da nisam o svemu dobro promislila. Nimalo. Bila sam tako fokusirana da stignem ovamo pre nego što bude kasno da nisam ni razmišljala o tome šta sledi. Nisam mogla tek tako da upadnem i zapucam iz sveg oružja kao da se spremam da izvedem pljačku banke. Došla sam potpuno nepripremljena. Čak nisam imala ni hulahopke da ih navučem preko glave! Nije da sam smatrala kako bi mi hulahopke preko glave bile najbolji pristup, ali ipak...
~ 263 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Dobila sam napad panike. Zaboravite najbolji pristup, nisam imala nikakav pristup. Nisam mogla samo da stojim ovde i razmatram razne opcije kao da se radi o pitanju sa višestrukim izborom odgovora. Nije bilo A, B i C. Umesto toga, bilo je mnogo zastrašujućih radnika obezbeđenja, prokleto velika aukcija, tone vrednih antikviteta i moja malenkost. Pogledala sam na sat. Brzo mi je ponestajalo vremena. O, jebiga! Odjednom više nisam bila sigurna je li to, uopšte, bila tako dobra zamisao. Nisam bila osoba koja deluje nagonski. Ne razmišljam na nogama. Razmišljam na sofi uz laptop i Gugl. Ali nije bilo vremena za Gugl. Nije bilo vremena za istraživanje. Uostalom, kako bih istražila ”kako da uletim i zaustavim aukciju”? Nisam bila sigurna ni da bi Gugl uspeo da izbaci neki predlog. Kao da su nekoliko policajaca, strah i kajanje nasrnuli na moju odlučnost, pokušavajući da je razvale kao vrata. Možda je trebalo da pozovem Gzavijea, objasnim mu okolnosti i zatražim pravni savet pre nego što sam dotrčala ovamo kao ludača. Ili, možda, moju prijateljicu Rejčel u Londonu, ona je advokat... Ali u tom slučaju, trajalo bi čitavu večnost. Advokati su uvek tako obazrivi i obuzeti pojedinostima, i tako, tako neverovatno spori. Ne zanimaju ih hirovi, ni osećaji u stomaku. Nisu skloni rizicima, ni nagonskom delovanju, niti pravljenju predstava. Kad bih prihvatila njihov savet, ne bih ništa uradila. Još bih sedela na Harijetinoj sofi dok bi prilika da se otkrije zagonetka stana zauvek bila izgubljena. I s njom, Žan Polova prilika da ode na koledž. I čim mi je ta misao proletela kroz glavu, strepnja i kajanje prestali su da me pritiskaju i sve moje sumnje su isparile. Nisam imala izbora. Morala sam to da uradim. I uradiću. Jer nije se radilo o meni, već o čitavoj porodici. Radilo se o staroj dami koja nikad nije upoznala roditelje, ćerki koja je smatrala da nije ispunila svoju roditeljsku dužnost i unuku koji ne može da ostvari svoje snove. Morala sam da uradim nešto što bi promenilo tok sudbine i njihove živote zauvek. Zbog svega toga nisam mogla samo stajati i ništa ne preduzeti, zar ne? U tom slučaju, morala sam da uradim ono što nisam nikad pre. Moraću da improvizujem!
~ 264 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Duboko sam udahnula, otvorila vrata zgrade i ušla. Nekoliko službenika kretalo se unaokolo, sa pljosnatim bedževima, kao i nekoliko krupnih muškaraca u odelima koji su ličili na obezbeđenje. Mislim da su, možda, čak imali i oružje. Jebiga! Nastavila sam da hodam. Niko me nije zaustavio. Ispred mene se pružao hodnik sa crvenim tepihom i veliko stepenište. U prizemlju se, izgleda, održavalo nekoliko manjih aukcija, ali velika reklama sa katalogom za aukciju madam Dimo uputila me je na sprat. Brzo sam pogledala unaokolo. Niko nije gledao. U redu. Idem. Penjala sam se po dva stepenika odjednom. Uprkos adrenalinu koji mi je kuljao kroz vene, osetila sam se neobično smirenom. Čitala sam da se ljudi ovako osećaju kad se spremaju da urade nešto potpuno ludo. Na primer, da iskoče iz aviona, ili opljačkaju banku, ili ulete usred aukcije vičući... Zapravo, nisam imala pojma šta da viknem. Niti hoću li vikati. Pre svega - morala sam da pronađem aukciju. Pojurila sam niz hodnik. Bio je mnogo duži nego što sam mislila, sa mnogo prostorija, u nekima su se održavale aukcije, druge su ličile na izložbene sobe. Prokletstvo, gde je? Gubila sam dragoceno vreme. Zakasniću. Prošlo je nekoliko minuta dok sam išla tamo-amo, zavirivala u razne prostorije za koje se ispostavile da su pogrešne i, kad god bih ugledala nekog službenika, pomislila bih: ”To je to, izbaciće me!” Dok konačno sam, na udaljenom kraju, nisam stigla do dvoje velikih vrata od mahagonija i stakla. Odmah sam prepoznala izloženi katalog. To je bilo to! To je bilo pravo mesto! Zastala sam ispred. Sećate se kad sam rekla kako sam neobično smirena? Pa, nisam više bila. Srce mi je sad tako lupalo i bila sam prilično sigurna da će mi kolena zaklecati. Čula sam buku iznutra i zvuk čekića. Videla sam obrise kroz zamagljeno staklo. U redu. Duboko sam disala. Posegla za kvakom. To je to. Ulazim. ” Excusez moi...” Glasan povik u uhu naterao me je da se okrenem. Žena čeličnog lica, nepomičnog kao da je od cementa, sa kratkom sedom kosom i u
~ 265 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
uniformi zurila je prodorno u mene. O, jebiga, obezbedenje. Srce mi se steglo. Uhvaćena sam. ”O, zdravo... Došla sam na aukciju”, zamucala sam. Stigla sam dovde. Nisam sad mogla odustati. ”Več je počela” odvratila je. ”Da, znam - le Metro.” Zakolutala sam očima i probala francuski da slegnem ramenima u pokušaju da uspostavimo odnos. Kao da sam pokušavala da se povežem sa stražarskim psom. Zavladao je tajac dok me je proučavala, kao pod reflektorima Čekpoint Čarlija 31. ”Kako se zovete?”, zahtevala je da zna. Načas sam pomislila da slažem, pretvaram se da sam neko drugi i nesvesno sam čula sebe kako pokorno izgovaram: ”Rubi Miler.” Stvarno! Kad samo pomislim da sam spisateljica! Šta mi se dogodilo s maštom? Iza leda je izvadila tablu sa odštampanim dugim spiskom imena. Srce mi se steglo. Pa to je to, bila sam osuđena na propast. Posmatrala sam kako joj olovka klizi po spisku i sa sobom odnosi moje nade. Što bih ovo još više otežavala? Što ne bih jednostavno otišla kad će me jednostavno izbaciti? Krenula sam da se odmičem od vrata. ”Zapravo, mislim da mi treba toalet”, počela sam, neodređeno pokazujući iza, iako je ona i dalje proučavala spisak, ”pa mislim da bih možda...” ”Bien!” Obeležila je ime, podigla pogled i klimnula glavom. ”Šta?” Zapanjeno sam buljila u nju. Mislite... Iskrivila sam glavu, zaškiljila na njen spisak i očigledno, bila sam na njemu. Mora da je to bilo Harijetino maslo, sigurno me je ona stavila na spisak. I bilo mi je dozvoljeno da uđem! ”Molim vas, ovuda!” Prenula sam se i videla kako mi pruža nešto što je ličilo na drvenu lizalicu sa brojem i, pre nego što sam shvatila šta se dešava, otvorila je vrata i ugurala me. Unutra je bilo vrlo živo i na trenutak sam samo ukočeno stajala. Nisam očekivala tako veliku prostoriju niti toliko ljudi. Brzo sam osmotrila prizor, kao da planiram provalu. Dočekali su me redovi 31
Nekada kontrolno mesto u Berlinu između Istočne i Zapadne Nemačke. (Prim. prev.)
~ 266 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
stolica, koje su se pružale sve do prednjeg dela, dok je sa strane bilo postavljeno nekoliko televizijskih kamera. Iznenadila sam se. Nisam znala da je aukcija izazvala takvo interesovanje. Aukcija je bila u punom jeku i videla sam mnogo drvenih lizalica kako se podižu uvis kad bi voditelj izneo ponudu. Obratila sam pažnju na sredinu podijuma - i tada sam shvatila da Harijet stoji iza govornice. O bože, naravno! Usred panike i zbrke nekako sam zaboravila na to da ona vodi aukciju. Ovo joj je bila velika prilika. Kad su se vrata zatvorila iza mene, podigla je glavu i videla me. Pogledi su nam se sreli, tek na tren, ali dovoljno da primetim njeno nervozno uzbuđenje, ostvarenje životnog sna, olakšanje što vidi prijateljsko lice. Sranje! Šta sad? Nisam mogla to da joj upropastim. Nisam mogla početi da vičem ili dignem uzbunu. Uzdrmana, sela sam na jedino prazno mesto koje sam uspela da pronađem, u zadnjem redu. Trebalo mi je vremena da razmislim. S druge strane prolaza i nekoliko redova ispred mene, ugledala sam Triksi i Feliksa. Oboje sa tamnim naočarima, izgledali su kao sredovečna Barbika i Ken - pa, u slučaju da je Barbi zavisna od plastičnih operacija, a Ken alkoholičar. Mislila sam da neće biti tu; mora da su se predomislili kad su nanjušili novac. Stežući čupavu loptu od svog psa, Triksi je takođe stezala i koleno muškarca koji je sedeo pored nje. Gzavije. Neko se nakašljao u dnu prostorije i on je bacio pogled preko ramena. Primetio me je i blago se iznenadio. Razumljivo, s obzirom da sam mu, ne tako davno, povraćala u kupatilu. Brzo sam mu se nasmešila i pokušala da se sakrijem iza krupnog stranca koji je sedeo pored mene. Iako je Gzavije bio vrlo ljubazan, ipak me je bilo sramota. I dokazano je, ako je uopšte još neki dokaz bio potreban, da mi je, nažalost, trebalo mnogo više od nekoliko dana u Parizu i brižljivo vezane svilene marame da bih bila très chic. Ponovo sam obratila pažnju na Harijet. Pre sam bila tako zbunjena, ali sad sam osetila veliki ponos. Stajala je tamo, ispred svih tih ljudi i vodila čitavu aukciju! Gledala sam je kako radi kad je prodata jedna stavka i počele ponude za sledeću. Bože, baš je bila dobra! Tako profesionalna; čovek bi pomislio da to oduvek radi. Kad samo pomislim da je imala tremu pred javni nastup, razmišljala sam, dok se glatko prebacivala sa francuskog na engleski.
~ 267 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Slušala sam je kako odlučno govori o raznim predmetima, uliva poverenje i unosi tek toliko teatralnosti u postupak da bude zabavno. A ja sam mislila da su aukcije dosadne, razmišljala sam, trudeći se da pratim, dok je ona lupala čekićem primajući ponude za staklenu vazu, koja je upravo prodata za čitavo bogatstvo. ”I konačno ovog popodneva, došli smo do poslednje stavke...” Srce mi je poskočilo. O bože, to je bilo to! ”Prekrasan i redak Štajfov meda iz tridesetih godina dvadesetog veka.” Zadržavajući dah, gledala sam kako se Emanuelin plišani meda prikazuje na velikom ekranu. ”Ima originalno dugme sa oznakom u levom uhu i dugačak je gotovo sedamdeset centimetara kad je uspravljen. Napravljen je od mohera, potpuno pomera zglobove i udove, ima crnu dugmad za oči i filcane šape. Vidi se manja popravka na zadnjem šavu, ali, sve u svemu, u izuzetno dobrom je stanju...” Dobro, bilo je sad ili nikad. Morala sam nešto da preduzmem. ”Ko će dati početnu ponudu od hiljadu evra? Hvala, gospodin pozadi...” Oduzela sam se. Nisam mogla da se pomerim. Slušala sam kako nadmetanje počinje kao sprinter na startu i povećava se uznemirujućom brzinom. Jebiga, sve se dešavao tako brzo! Ruke su podizale te drvene lizalice svuda oko mene, dok je Harijet zvučala kao da ubrzano ponavlja brojeve iz telefonskog imenika. Srce mi je divlje tuklo. Morala sam nešto da kažem pre nego što bude prekasno. Zaustila sam da nešto kažem, ali ništa mi nije izlazilo iz usta. Zanemela sam. Doslovno. I tako sam uradila jedino što sam mogla. Podigla sam drvenu lizalicu uvis. ”U zadnjem redu, gospoda sa...” Nakratko je ustuknula kad je shvatila da ruka pripada meni i ugledala sam joj zbunjen, pogođen izraz koji kao da je govorio: ”Šta, jebote, radiš?” Pre nego što je preovladao profesionalizam. ”Deset hiljada evra.” Blagi bože!
~ 268 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Osetih nalet panike zbog ovoga što sam uradila. Deset hiljada evra? Nisam imala deset hiljada evra! Imala sam zgužvanu novčanicu od deset evra u novčaniku i nešto sitnine i... ”Jedanaest hiljada.” Ustuknula sam. Šta do... Ovo još raste! Koliko je to funti? Počela sam da računam, a onda se zaustavila kad je cena krenula još gore. Nadmetanje je bilo mahnito. Zaista nisam morala da znam tačnu brojku. Bilo je mnogo. Mnogo više nego što sam mogla da priuštim sebi. ”Dvanaest hiljada... Dvanaest hiljada petsto...” Nisam znala ni gde mi je pamet bila da uopšte iznesem ponudu, mora da sam poludela...
ote ka
Možeš mu reći bilo šta, jer ti obećavam da će čuvati sve naše tajne.
Kn
jig
Ruka mi je ponovo poletela u vazduh. Ko ga jebe, imam kreditne kartice! Harijet mi je uputila još jedan uspaničen pogled. Pozelenela je. ”Trinaest hiljada evra dami u zadnjem redu.” A isto i ja. Bilo mi je muka. Zaboravite na kreditne kartice, morala bih pokušati da uzmem kredit. ”Čujem li neke više ponude u odnosu na trenutnu od trinaest hiljada evra? Dame i gospodo...?” Harijet se očajnički nadala da će neko ponuditi više od mene, ali ja sam zadržala dah. Molim te, daj da budem u pravu. Molim te, ne daj da me osećaj vara. ”Trinaest hiljada evra, prvi put, drugi put...” Uspela sam! Bio je moj! Gotovo mi se zavrtelo u glavi od straha, i olakšanja, i čiste ludosti svega ovoga. Ali radila sam to zbog ljubavi, a ljubav jeste oblik ludila. ”Petnaest hiljada evra gospodinu na telefonu, u uglu!” Šta? Okrenula sam se u mestu. Odakle se stvorio? Nagnula sam se napred, pokušavajući da vidim tog gospodina o kojem je govorila. A onda sam ga ugledala. Muškarac s naočarima u crnom odelu, ličio je na advokata. Telefon mu je bio naslonjen na uho i prenosio je obaveštenja u slušalicu. Jebiga. Sigurno se nadmetao za klijenta. ”Čujem li šesnaest hiljada evra?”
~ 269 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Srce mi je tuklo u grudima. Trinaest hiljada je već bio dovoljno ludo, ali šesnaest? Nisam imala pojma kako bih nabavila toliko novac. Morala bih uzeti još jednu hipoteku na stan. ”Prvi put... drugi put...” Misli su mi letele. Ipak, nisam smela da izgubim. Nisam mogla zauvek ispustiti ovu priliku. Morala sam ovo uraditi zbog Emanuele, za njenu ćerku, za Žan Pola... ”Prodato!” Udarac čekića me je prenuo. Šta? Ne! Sumanuto sam pogledala u Harijet, ali bilo je prekasno. Bila sam pobeđena. I tek tako, bilo je gotovo.
~ 270 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Trideset šesto poglavlje
Kn
jig
ote ka
Kasnije sam otišla da pronađem Harijet. Bila je u susednoj prostoriji, gde su bili izloženi mnogi manji predmeti sa aukcije. Izgledala je zajapureno i ushićeno, kao rok zvezda kad siđe sa bine, i oko nje se okupila velika grupa ljudi. Među raznim bezličnim službenicima prepoznala sam njenog šefa, koji joj je čestitao, a tu su bili i Gzavije sa Triksi i Feliksom. Oboje su izgledali kao mačke koje su omastile brk, a možda i jesu - aukcija je prikupila bogatstvo. Odlomci francuskog i engleskog dopirali su do mene. ”... Uspešnija nego što smo zamislili... ogroman prihod... najviša ikad postignuta cena...” U meni se podigao talas nepravde, ali sam ga potisnula. Kao što sam rekla, bilo je gotovo. ”Rubi!” Čula sam Harijet kako me doziva i juri prema meni, izvinjavajući se. Nožni članak joj se, izgleda, potpuno oporavio. ”Bila si sjajna, svaka čast!” Čestitala sam joj pre nego što je išta rekla. Uz malo sreće, mogla sam joj skrenuti pažnju. Da, baš! ”Šta si, za ime sveta, radila tamo?”, prosiktala je razrogačenih očiju. Najbolja drugarica joj je umalo potrošila deset hiljada na plišanu igračku. Čestitanje tu nije bilo dovoljno. ”Objasniću ti...” ”Mislila sam da si poludela! A onda sam pomislila, možda ne shvata šta radi, možda je tablicu zamenila za nešto drugo...” ”Misliš na ovu drvenu lizalicu?” ”Vidiš!” izustila je, vrteći glavom. ”Znala sam da nisi shvatila da se nadmećeš, trebalo je da ti objasnim postupak...” Njena neverica i začuđenost ubrzo su se pretvorili u samoprekorevanje i osetila sam grižu savesti. O bože, ovo je trebalo da bude njen trenutak slave, nisam ga smela pokvariti, nisam je smela pustiti da veruje kako je nešto pogrešila!
~ 271 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Harijet, moram nešto da ti kažem!” Rekla sam čvrsto, presekavši je pre nego što je nastavila. Morala sam joj reći za pisma. Za Emanuelu i Henrija. Za sve. ”Već dugo želim da ti kažem, ali nisam mogla.” Nije ni trepnula. ”U redu je, znam.” Izbacila me je iz ravnoteže. ”Znaš? Ali kako?” ”Zvala sam te jutros. Gzavije se javio.” Tako zbunjenoj, trebao mi je vremena da shvatim o čemu ona to priča. ”O bože, misliš da Gzavije i ja...” Ali nije mi dozvolila da završim. ”Znala sam od početka”, izjavila je, prekinuvši me. ”Primetila sam privlačnost već prvog dana u stanu madam Dimo, znala sam da mu se sviđaš, ali, iako si bila tako uznemirena zbog Džeka, što je naravno razumljivo, mislila sam da ćete biti savršen par...” Kao da je čep izleteo iz boce i sve se izlilo. ”... i onda, kad sam uganula članak, mislila sam da će to biti savršena prilika da provedete neko vreme zajedno na jugu Francuske, i sad je sve savršeno pošto sam i ja pronašla Lika...” Konačno je zastala da uzme vazduh i lice joj se razvuklo u ogroman osmeh. ”I tako smo obe doživele srećan kraj!” Pogledala sam je u oči, oči žene opijene ljubavlju, i osetila blagu ošamućenost. Srce mi je bilo slomljeno. ”Stvarno sam srećna zbog tebe, zaista jesam, ali ovo za mene nije srećan kraj”, konačno sam rekla, čim sam došla do glasa, ”sa mnom i Džekom je završeno.” Delovala je zbunjeno. ”Ali šta je sa Gzavijeom?” ”Harijet, nema Gzavijea, ništa se nije dogodilo.” ”Ali...” Lice joj se snuždilo. Nije to želela da čuje. ”Ali ne razumem...” Odjednom sam se osetila iscrpljeno. O bože, kad je sve postalo tako zapetljano? ”Sve ću ti objasniti kasnije, obećavam, ali prvo imam nešto drugo, nešto stvarno važno...” ” Magnifique!” Odjednom nas je prekinuo snažan muškarac, koji se pojavio pored Harijet i, pre nego što sam stigla još nešto da kažem, uhvatio ju je za ruku i oduševljeno protresao, izgovarajući čitavu bujicu na francuskom. Jebiga!
~ 272 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Nisam imala pojma ko je on, ali izgledao je kao neko veoma važan i bespomoćno sam posmatrala kako Harijet zauzima profesionalno držanje i započinje razgovor. I šta sad ja da radim? Ništa, rekao mi je glas u glavi. Idi kući, Rubi! Gotovo je! I ponovo me je preplavio talas pomirenosti sa sudbinom. Bilo je besmisleno da ostanem. Učinila sam sve što sam mogla. Ništa se ne bi promenilo da sam rekla Harijet. Samo bi bila besna zbog pisama, a što se ostalog tiče, hoće li mi zaista poverovati? Da li bi dovela svoj posao u opasnost zbog slutnje? Ne bih to od nje očekivala. Ne, dala sam sve od sebe, a to, nažalost, nije bilo dovoljno. Samo treba da odem kući i podvučem crtu. Okrenula sam se da pođem. Nisam imala nameru da se javljam Harijet - nisam želela da je uznemiravam više nego što već jesam - i krenula sam napolje. Prostorija je i dalje bila krcata. Nadala sam se da ću uspeti da izađem, a da me niko ne primeti, razmišljala sam, pošto sam videla Gzavijea u uglu sa Triksi i Feliksom, i pokušala sam da ih zaobiđem. ” Pardon.” Ne gledajući, naletela sam na nekoga. ”Jao, izvinite.” Bio je to službenik i, kad sam počela da se izvinjavam, on se malo okrenuo i primetila sam da nešto drži. Plišanog medu. O, bože! Stomak mi se stegao. Frenklin! Emanuelin meda! Onaj koga sam nadmetanjem izgubila! Ovde u stvarnom životu! Odmah pored mene! Na tren sam se ukopala u mestu, posmatrajući kako ga skida sa postolja, na kojem je bio izložen, i sprema ga za pakovanje i slanje novom vlasniku. Misli su mi se uskovitlale. Još nije gotovo! Službenik se iznenada okrenuo, ostavio igračku na trenutak bez nadzora, i odjednom sam ugledala svoju priliku. I pojurila sam da je zgrabim. Posle toga, sve se desilo u magnovenju. Jednog trenutka sam stajala tamo, a narednog sam hvatala medu obema rukama, dok su mi kroz glavu proletale nasumične misli: ja kako sedim pored njega na Emanuelinom dvosedu... odlomci iz Henrijevog pisma - On će ti praviti društvo u mom odsustvu. Da li ti se sviđa, ljubavi? Nazvao sam ga
~ 273 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Frenklin, po mom predsedniku, i osmehuje se široko baš kao ja kad te vidim... - Pribor za šivenje na njenom noćnom stočiću sa iglom i koncem - Otkrio sam da ume veoma dobro da sluša... Iznenađujuće je težak; prstima sam ga uhvatila za meke, čupave uši. Šta mu je Emanuela rekla? Kakve tajne mu je poverila? Ponovo sam čula Harijet na aukciji: ”Vide se tragovi manje popravke na zadnjem šavu...” Izvadila sam makazice za nokte, koje sam ponela sa sobom i kroz glavu mi je sevnula slika Emanueline povratne vozne karte za Pariz. Išla je u Pariz da pronađe nekoga - i da nešto sakrije. Adrenalin mi je tako snažno pumpao kroz vene da mi se činilo da ću eksplodirati. Prošlo je samo nekoliko trenutaka. Niko nije primetio. Službenik je i dalje stajao okrenut, i nešto je radio. Svi ostali su bili zaokupljeni razgovorom. Srce mi je glasno dobovalo u ušima, ah sam se fokusirala na igračku. Duž šava, deo konca koji je bio upotrebljen za popravku leđa, malo se razlikovao od originala. Sve je u detaljima. Sećate se, i Pariz je sav u detaljima. Zarila sam oštricu u krzno i počela da prosecam šav. O bože, hajde, hajde! Bilo je čvrsto zategnuto. Krojačka se potrudila da se slučajno ne odšije. Trudila sam se da budem pažljiva, ali sad sam zarila makaze jače, napadajući urednu zakrpu. Nisam želela da je oštetim, ali morala sam da pogledam unutra. Jednostavno sam morala... I konačno sam napravila rupu! Uvukla sam prste... Jao!” Glasan vrisak me j e vratio u stvarnost. Smesta sam ugledala službenika. Pošto se okrenuo i uhvatio me kako očito uništavam vredan antikvitet, vrištao je iz sveg glasa. Još gore, vrištao je na francuskom i nisam razumela šta govori. A zbog toga ću, kasnije sam shvatila, biti zaista zahvalna. ”Rubi! Bože svemogući, jesi li poludela?” Harijetin glas. Muška ruka. Neko me je hvatao i pokušavao da mi otme medu. Ali prste sam zavukla duboko u slameno punjenje koje je ispadalo svuda po podu. Sranje, ništa nisam napipala, nije bilo tu, zeznula sam, gadno sam zeznula. Odlučnost je proradila. Moralo je biti tu, moralo je... Kroz glavu mi je prošlo Emanuelino pismo Henriju: Priznajem da imam tajnu i moram ti je reći, podeliti je s tobom.
~ 274 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Jedino Emanuelino pismo koje sam pronašla. Želela je da mu kaže da će roditi njegovo dete, ali nije uspela da ga pošalje. Nije uspela da mu kaže. Umesto toga, morala je da ode iz Pariza pre izbijanja rata. Trudna i neudata, morala je da rodi u tajnosti i preda bebu. Ali nikad je nije zvanično dala na usvajanje. Nije nikad izgubila nadu da će jednom ponovo biti sa Henrijem. Bilo je još vike na francuskom, a onda i na engleskom: ”Madam, pozvali smo obezbedenje, stići će svakog trena, uhapsiće vas zbog nanošenja štete...” Zadržala je jedini dokaz koji je imala o njihovoj ćerki, sakrila ga je na bezbedno mesto u slučaju da se Henri ikad vrati. Ostavila ga je na mesto gde su čuvali svoje tajne... ”Madam! Izvadite ruku!” Odjednom, duboko u medi, palcem i kažiprstom sam nešto napipala. Parče papira. Zgrabila sam ga. ”Pogledajte!” Kad su mi konačno oteli medu, dokument mi je ostao među prstima. U tom haosu, osetila sam talas olakšanja što nije pokidan. Čula sam povike ” Qu’estce que ćest?”, a iznad njih jak američki glas koji sam prepoznala kao Triksin: ”Uhapsite tu ludu kučku!” Videla sam da Gzavije stoji ispred mene i odmah sam mu po izrazu prepoznala da uopšte ne misli da sam luda. Odmotala sam papir. Bulletin de Naissance, pisalo je. Sve je bilo na francuskom, ali videla sam imena. Bilo mi je dovoljno. Pružila sam mu ga baš kad se pojavilo obezbedenje i on ga je pročitao, svečanog izraza. Znači, u stanu je bilo sakriveno nešto dragoceno, ali mnogo vrednije od Pikasa. ”To je krštenica.” Glas mu je bio jasan i autoritativan, i u prostoriji je odjednom zavladao tajac. ”Izgleda da je Emanuela Renoar imala ćerku pre nego što se udala za mesje Dimoa.” Začulo se nekoliko glasnih uzdaha i, kad je obezbedenje stiglo do mene, okrenula sam se prema ostalima, sa olakšanjem i likovanjem, ali sva iscrpljena. I drhtavim glasom, čula sam sebe kako govorim ono što sam želela da kažem još otkad sam bila u Provansi: ”Madam Dimo ima naslednicu, i ona je još živa!”
~ 275 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Trideset sedmo poglavlje
Kn
jig
ote ka
Posle toga, kao da se nebo otvorilo. Kao da je bačena bomba. Moje otkriće zapanjilo je sve u prostoriji. Svi su bili zbunjeni. Čuo se žamor glasova. Bezbroj pitanja. Triksi je dobila napad i osula gomilu psovki na posivelog Feliksa, pa ju je obezbedenje izvelo, a ona je nastavila da psuje i steže kevćuću čupavu loptu. Usred meteža, nas nekoliko prešlo je u susednu prostoriju gde je bilo tiše. Gzavije, Feliks, Harijet i njen šef, i nekoliko službenika iz aukcijske kuće. Svi smo izgledali pomalo ošamućeno. Bojažljivo sam pogledala u Harijet. Nisam znala šta to znači za aukciju i plašila sam se kako će reagovati, ali trenutno je bila obuzeta pregledanjem štajfovog mede, koga smo poneli sa nama. Prišla sam da objasnim, i tad sam videla da je pronašla još nešto, skriveno duboko unutra. Pismo. Srce mi je zastalo. Stajala sam preko puta nje i gledala kako pažljivo čisti slamu sa koverte. Prepoznala sam Emanuelin rukopis. Jednostavno je bilo naslovljeno na ” Henrija”. Harijet ga je pažljivo okretala u prstima, zatim ga je pružila meni. Stajala sam nepomično, razmenile smo poglede, a onda se nasmešila. ”Mislim da ti treba da ga pročitaš, Rubi.” Imala sam mnogo toga da objasnim, ali biće vremena za to kasnije. Sada sam imala mnogo važnijeg posla. ” Tout le monde... Svi!” Pošto je privukla opštu pažnju, Harijet je brzo rekla nešto na francuskom i svi su se okrenuli da me pogledaju. Iznenađeno su mrmljali i uzbuđenje se gotovo moglo opipati dok su nestrpljivo iščekivali. Nervozno sam pogledala u kovertu u rukama. Još je bila zapečaćena. Pažljivo sam prešla prstom preko ivice poklopca, otvorila ga i izvadila pismo. Dah mi je zastao u grlu kad sam prepoznala Emanuelin uredan rukopis. I, evo ga! Odgovor koji sam tražila! Kraj zagonetke! Progutala sam pljuvačku, pokušala da umirim glas i počela glasno da čitam:
~ 276 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Najdraži H” Konačno se, nakon dugog i užasnog čekanja, rat završio i vratila sam se u Pariz s nadom da ću te pronaći i da ćemo biti zajedno. O, Henri, toliko se toga desilo otkad smo se poslednji put videli. Toliko života je izgubljeno. Tako mnogo užasnih stvari. Toliko bola i tuge. Ipak, između svega toga, dogodila nam se i jedna izuzetna radost. Imamo dete, Henri, devojčicu. Molim te, ne ljuti se na mene što ti nisam rekla. Saznala sam da sam trudna nakon što smo se posvađali i bila sam tako uplašena i zbunjena. Kad sam primila tvoje pismo, konačno sam skupila hrabrost da ti pišem, ali bilo je prekasno, zadesio nas je rat i bila sam prinuđena da pobegnem iz Pariza sa mojom tajnom. Znaš li koliko puta sam poželela da završim to pismo? Koliko puta sam poželela da ga pošaljem pre nego što sam pobegla? Koliko noći sam ležala budna i žalila što se nisam usprotivila ocu i pisala ti kad smo konačno stigli na jug? Previše puta, dragi moj. Više nego što ima zvezda na nebu. Ipak, ako je ono što si mi rekao u poslednjem pismu istina, već si otišao iz grada i moje pismo ne bi te ni zateklo u knjižari. Nazvala sam našu ćerku Grejs po tvojoj majci, jer kad se rodila, izgledala je baš kao ona na fotografiji koju si mi jednom pokazao. O, tako je lepa, Henri! Ima tvoje oči. Dala sam joj medaljon koji si ti meni poklonio, pa će tako uvek imati uspomenu na tatu. Znaš, nisam je mogla zadržati, Henri. Morala sam da sakrijem moju trudnoću i rodila sam u tajnosti. Srce mi se slomilo kad sam je dala, ali ostavila sam je na sigurnom, u manastiru, i znala sam da će je dobro paziti. Nisam nikad planirala da je dam na usvajanje, uvek sam se nadala da ćemo posle rata moći da se vratimo u Pariz i da ćemo nas troje biti porodica. O, ali ko je znao da će rat trajati tako dugo? Ko je znao da će biti toliko teškoća i toliko pustoši? Mnoge su godine prošle i sad je sa dobrom porodicom koja je voli. Ipak, uprkos svemu, ostala je nada ćemo jednog dana biti sa našom ćerkom. I tako sam čekala, Henri. Uprkos onome što si mislio, nisam popustila pod pritiskom porodice da se udam za mesje Dimoa. Kako sam mogla, kad si za mene uvek bio samo ti, Henri Uvek sam tebe volela. Samo sam s tobom sanjala budućnost, zajedno sa našom ćerkom. Čekala sam da se rat završi, pa da se vratim u Pariz da te nađem i konačno odgovorim na tvoje pitanje: Da. Hiljadu puta Da. Sanjam da ti lice i usne obaspem sa hiljadu Da.
~ 277 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ipak, sad sam ovde, a ti nisi. Po povratku u ovaj grad, pronašla sam pismo od tebe. Poštanski žig je bilo zamazan, pa ne mogu da kažem koliko me je dugo čekalo. Samo znam da sam ga otvorila sa takvom radošću i uzbuđenjem. Sa takvom nadom. Da sam samo znala kako mu je sadržaj bio strašan! Poslao ga je tvoj suborac posle tvoje smrti. Sve vreme sam se pitala gde si, i jesi li bezbedan sve to vreme, ne znajući jesi lise pridružio ostalim hrabrim muškarcima u borbi protiv neprijatelja. Dragi Henri, je li moguće da je to istina? Jesu li te ubili dok si se borio za našu slobodu? Može li takva životna sila, očaravajući osmeh i srce puno ljubavi prestati da postoji? Može li tek tako da se ugasi? Moram sad da se vratim, moram otići iz Pariza i vratiti se svom životu na jugu. Tvoje pismo je iznedrilo i odluku. Sad kad te nema, znam da ne mogu više odlagati brak sa mesje Dimoom. Uprkos glasinama koje sam čula o njegovom karakteru, moram poslušati oca. Moja porodica je izgubila sve u ratu i on je sad bogat, naš brak će nas sve zbrinuti. Pokušaću da se utešim što se ne udajem iz ljubavi, već za ljubav svoje porodice, pa moram dati sve od sebe i pokušati da budem dobra supruga. Ipak, ne mogu da odem, a da ti ne napišem poslednje pismo u slučaju da je, nekim čudom, došlo do greške i da si živ. Nemam načina da stupim u vezu s tobom, ne znam ti adresu, niti porodicu. Ali imam ovaj stan. Tajno sam plaćala kiriju za njega od malog nasledstva koje mi je ostavio deda i sad sam rešila da ču to raditi do kraja života. Ne kao oltar našoj ljubavi, već zato što ne mogu prestati da se nadam. Jer, ako si živ, Henri, znam da ćeš doći i pronaći me! Vratićeš se u Pariz, i u ovaj stan, i svojim ključem ćeš oključati vrata, baš kao nekada, i sve će biti isto kao pre. Gramofon i dalje u uglu, tvoja ploča na postolju, naša energija i smeh i dalje u vazduhu. Naše čaše s vinom na stolu, fotelja gde si ispijao piće pred spavanje, krevet gde smo vodili ljubav. I Frenklin. Naš najbliži prijatelj. Čuvar naših tajni. Ostaće ovde i čekati tvoj povratak. Ko zna koliko dugo! Nedeljama, mesecima, godinama, čitav život... Nije važno. Ljubav se ne meri vremenom, niti može da uvene. Sakrila sam ovo pismo da ga on čuva, zajedno sa krštenicom naše ćerke, da budem sigurna kako nikad neće pasti u pogrešne ruke. Samo ćeš se ti setiti da pogledaš unutra. Iako odbijam da se stidim naše ljubavi i rođenja naše ćerke, društvo ima drugačiji stav i ne mogu rizikovati da osramotim porodicu, ako naša tajna bude otkrivena.
~ 278 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
To je samo naša tajna, Henri, i ničija više! Sad je vreme da ti kažem adieu, ali nikad zbogom. Takođe se nadam da ćemo se ponovo sresti, ako ne u ovom životu, onda u drugom. Ipak, ako nekim čudom budeš čitao ovo pismo, znaj da koliko god vremena da je prošlo otkako sam napisala ove reči i šta god da se desilo, nisam nikad prestala da te volim, i nikad i neću! Tražim te iza svakog ugla. Emanuela
Kn
jig
ote ka
Oči su mi bile tako pune suza da sam jedva uspela da završim pismo. Nemo su mi se slivale niz obraze dok sam odmotavala poslednju stranu - i pronašla još jednu kovertu. Napisana Henrijevim poznatim rukopisom, bila je adresirana na Emanuelu. Unutra se nalazilo parče presavijenog papira, koje je ličilo na isečak iz novina. Njegovo poslednje pismo njoj. Jedva sam naterala sebe da ga pročitam. Na trenutak sam samo zurila u njega. U prostoriji je vladala tišina. Priča još nije bila završena. I u tom trenutku neznanja probudila se u meni najmanja moguća nada da se ne završava onako kako ja mislim da se završava. Da bih voljom, nadom i željom mogla nekim čudom promeniti tok prošlih događaja. Samo što to ne ide tako, zar ne? Otvorila sam ga.
Draga Manu, Ne znam da li ćeš ikada primiti ovo pismo, Vreme je prošlo i više ne znam gde si, pa ovo šaljem na tvoj stan u Parizu, gde smo proveli mnogo predivnih trenutaka u našem tajnom svetu. Ne znam kako ovo da kažem, pa ću odmah preći na stvar. Sutra ćemo ranom zorom krenuti na nemačko uporište. Ne mogu da kažem ni gde ni kako, ali manevar je opasan. Inače imam sreće, ali bojim se da me sreća ovog puta neće poslužiti, pa pišem pismo koje ću dati svom saborcu, da ti pošalje ako se ne vratim. Šta da napišem na kraju? Toliko toga imam da kažem, zadatak je gotovo nemoguć. Kako sažeti ovako veliku ljubav u samo nekoliko redova? Ti si mi sve, Manu! Često se sećam onih večeri kad smo plesali zajedno, s rukom oko tvog struka, tvojom glavom na mom ramenu, i hoću da znaš da je u tim trenucima sve što sam želeo na celom svetu bilo
~ 279 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
upravo tamo u toj sobi. Ako zbog nečega žalim, onda je to što nisam bio bogatiji, da mogu s tobom večno da plešem. Oprosti mi ako sam rekao previše. Do sada si se sigurno udala, pa možda više i ne misliš na mene. Nadam se da si srećna, draga moja! Samo znaj da nikad nisam prestao da te volim! Ti si ljubav mog života i učinio bih sve za tebe! Nadam se da ćemo se sresti ponovo u drugom životu. J’attendrai. H.
~ 280 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Trideset osmo poglavlje
Kn
jig
ote ka
Nekoliko trenutka kasnije tiho sam izašla iz zgrade. Moj posao bio je završen. Gzavije i Harijet preuzeli su stvar. Moraće da se obavi pravna procedura, koja će potvrditi da je Žižina majka Grejs zapravo Emanuelina ćerka. Nema sumnje da će manastir konačno biti prisiljen da preda svoje dosijee i otkrije tajne koje su čuvali više od sedamdeset godina. Dala sam im Žižin broj telefona, pa će je uskoro pozvati. Mogla sam da je zamislim, zauzetu u malenoj kuhinji, sa otvorenim žaluzinama i obasjanoj suncem, potpuno nesvesnu da joj se život upravo promenio zauvek. Uskoro će čuti zvonjavu telefona i rasejano će se javiti sa ”‘Allo?’, što će pokrenuti sled događaja kao niz domina. Pokušala sam da zamislim njenu reakciju na vest o nasledstvu, kako govori svojoj maman o identitetu njenih pravih roditelja, a sinu Žan Polu da može na koledž... Nasmešila sam se za sebe. Kao da mi je teret pao sa ramena. Osetila sam ogromno olakšanje što je sve ispalo kako treba, što su se konačno ispravile nepravde koje su trajale sve te godine. Ipak, ukus je bio gorkosladak. Moja sreća ili zadovoljstvo zbog Žiži i njene porodice bili su pomućeni dubokom tugom kad bih pomislila na Emanuelu i Henrija. Njihova poslednja pisma jedno drugom bila su ispunjena isprekidanim snovima, izgubljenom ljubavlju i zajedničkim porodičnim životom, koji se nikad nije ostvario. Obuzela me je velika tuga. Besciljno sam lutala. Posle jutrošnjih događaja, adrenalin koji mi je preplavio telo počeo je polako da se povlači i osetila sam blagu vrtoglavicu. Činilo mi se da je prošla čitava večnost otkako sam se probudila u Gzavijeovom stanu i poslednji put razgovarala telefonom sa Džekom, i još mi se nije sve sleglo. Mnogo toga se desilo otada, trebalo mi je vreme da to sve preradim. Šetnja je bila dobra za razmišljanje i, osećajući sunce na licu i tlo pod nogama, pustila sam mislima da lutaju. Prolazila sam pored kafea punih turista, krcate nedeljne pijace, dugačkog reda ispred tezge sa palačinkama. Bilo mi je čudno da vidim sve te ljude kako idu tamo-amo, nesvesni onoga što se upravo desilo; da ništa ne znaju o Henriju i Emanueli, niti da je njihova ljubavna priča postojala. Ali pretpostavljala sam da je tako sa mnogim velikim ljubavima. I sad, milioni takvih se dešavaju širom sveta - svuda su oko nas, u restoranima, čekaonicama
~ 281 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
na aerodromima, staračkim domovima i na klupama u parku. Nevidljiva mreža ljubavi. Zadubljena u misli, izgubila sam pojam o vremenu i pravcu dok nisam skrenula u ulicu i naišla na staklenu zgradu sa obrtnim vratima. Kad sam podigla pogled, shvatila sam da stojim ispred Rodenovog muzeja. Nameravala sam da ga posetim kad sam stigla, ali sad mi se činilo da je trenutak prošao. Oduševljenje mi je splasnulo. Nisam bila raspoložena, ne posle današnjih događaja. Ipak, znak na kome je pisalo ”Besplatan ulaz danas” privukao mi je pogled. Pa, sad sam bila tu. A to bi trebalo da je jedan od najlepših muzeja u Parizu, ako ne i svetu. Osim toga, jedva da sam nešto i obišla. Prilično sramno! Kad se tako pogleda, sad nisam mogla da ne uđem, zar ne? Otvorila sam staklena vrata, prošla kroz obrtnu pregradu, kroz knjižaru i u pošljunčano dvorište. Sa ulice se nikako nije videlo šta me očekuje unutra i na trenutak sam morala da dođem do daha. Ispred mene je bila zgrada sa stub ovima, podignuta u najlepšem ograđenom parku i skrivena od gradske vreve. Malo je reći da je bila predivna. Ako postoji divno mesto gde se može videti umetnost, onda je to bilo to. Stajala sam nakratko, sve upijajući, zatim sam krenula pošljunčanom stazom, koja me je vodila kroz ružičnjak. U vazduhu se osećao težak miris cveća i prešla sam kratku razdaljinu, kad sam naišla na veliki mermerni kip muškarca, duboko zadubljenog u misli. Le Penseur. Mislilac. Pogledala sam u njega. Postavljen visoko na postolju ispred besprekorne pozadine plavog neba, osmatrao je baštu. O čemu razmišljaš? Kakve misli su ti na umu? Pitala sam ga tiho i prisetila se svojih koje su me teško pritiskale. Nisam još sasvim shvatila šta se dogodilo između mene i Džeka, bilo previše sveže, ali znala sam da ću nekako morati. Neko vreme šetala sam po parku, dok konačno nisam ušla unutra gde je bilo izloženo, prema vodiču, gotovo tri stotine Rodenovih dela. Međutim, kao i većina, uglavnom sam bila zainteresovana za njegovu najčuveniju skulpturu, Poljubac. Ne zato što sam spisateljica ljubavnih romana, a to je najromantičnija skulptura za koju znam; ne zato što mi je prvi dečko poslao razglednicu s tim za Dan zaljubljenih; čak ni zbog toga što je tako izuzetno čuvena, ta slika se može videti na milionima razglednica i postera širom sveta.
~ 282 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Bila sam zainteresovana zato što su tih dvoje ljubavnika, isprepletenih u poljupcu, bili pravo oličenje ljubavi. Popela sam se mermernim stepenicama i prošetala kroz veličanstvene prostorije. Okupane svetlom sa ogromnih lučnih prozora, bile su ispunjene slikama, crtežima i skulpturama. Nije bilo sumnje da je Roden bio genije - delo mu je neverovatno - ali nisam imala strpljenja da se zadržavam i brzo sam prolazila pored izloženih predmeta provlačeći se kroz gomilu dok, konačno, nisam stigla do velike kružne prostorije. Bila je krcata i zastala sam na ulazu. Primetila sam prelepi luster koji je visio sa tavanice. Veliki lučni prozori i zamućena ogledala nizali su se na zidovima. I kad se masa turista razišla, ugledala sam ih: dvoje nagih ljubavnika, okupanih svetlom tako da su skoro izgledali osvetljeni iznutra; njihova bela mermerna tela isprepletena i zauvek uhvaćena u zagrljaju. Poljubac. Sigurno nešto najlepše što sam ikad videla. Nekoliko trenutaka samo sam stajala, opčinjena, a onda sam otišla do sedišta u prozoru i zurila u njih. Hipnotisali su sve oko sebe. Tela kao da su im se spajala, njegova ruka je bila na njenoj butini, njena oko njegovog vrata, i strast i ljubav među njima bila je gotovo opipljiva. Bila je to moćna slika i teško sam odvojila pogled od nje. Posle nekog vremena okrenula sam se opisu u vodiču. Kao i sa mnogim stvarima koje su tako čuvene, znala sam veoma malo o istoriji tog kipa i šta ga je nadahnulo. Nisam čak znala ni ko su bili ti ljubavnici. Ispostavilo se da su to bili dvoje preljubnika Paolo i Frančeska, dva lika iz Danteovog Pakla. Zaljubili su se dok su čitali priču o Lanselotu i Gvinevir, i ubio ih je Frančeskin muž, koji ih je iznenadio tokom njihovog prvog poljupca, tako ih osudivši da večno lutaju kroz pakao. Opa! Nisam ništa znala o toj tragičnoj priči iza statue. Zapanjeno sam zurila u reči. A ja sam mislila da je to pravo ovaploćenje ljubavi. Osetila sam ubod razočaranja, a za njim i nešto drugo - neočivano mi je sinulo da ipak jeste ovaploćenje ljubavi, samo ne onakve kakvu sam ja zamišljala. Jer, gledajući u ovu statuu, shvatila sam da ljubav uopšte nije tako jednostavna. Komplikovana je, zapetljana i puna protivrečnosti. Može te ispuniti srećom, a može biti i uzrok velikog bola. Može te povrediti i navesti da povrediš ljude oko tebe. Navesti te da uradiš i kažeš nešto što bi mogla zažaliti. Ali to je i dalje ljubav!
~ 283 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Ljubav je misterija, nemoguće ju je definisati i njena snaga prevazilazi našu maštu, ali nije uvek odgovor. Ne može da jemči srećan kraj. Volela bih da može, jer tada bi Emanuela i Henri živeli zajedno do kraja života. A ipak, da može, ne bismo imali tragičnu lepotu ovog poslednjeg poljupca. Verzija ljubavi koju viđamo na čestitkama za Dan zaljubljenih i na venčanjima jeste ona koja dospe u naše foto-albume. Takva ljubav izmami nam osmeh i greje srce, i zbog nje se ljudi širom sveta upuštaju u onlajn-upoznavanje. To je pojednostavljena verzija, zašećerena i umotana crvenom ukrasnom trakom. Ali to nije ono pravo! Ova statua je ono pravo. Emanuela i Henri bili su ono pravo. Džek i ja smo bili ono pravo. Radost, i suze, i bol, i zbunjenost bih su ono pravo. Gubitak, i nada, i slomljeno srce, i kad ti se čini da će ti srce pući istovremeno od sreće i tuge, e to je prava stvar. Kad si s nekim u prostoriji i znaš da imaš sve što želiš na ovom svetu, upravo tu. To je prava stvar. I polako, postepeno, dok sam sedela u toj predivnoj sobi, u tom gradu ljubavi, osetila sam kako mi se oči otvaraju. Ljubav ne izgleda uvek onako kako želimo. Ne odvija se uvek onako kako bismo želeli. Njene nijanse su beskonačne i promenljive, i možemo samo duboko da udahnemo i prepustimo joj se. Jer to je i dalje ljubav! Konačno sam ustala sa sedišta u prozoru i izašla. Dan je bio prelep, sunce je sijalo i nebo je i dalje bilo čiste plave boje, boje lavande, a ja sam se osećala drugačije. Nekako lakše. Bistrije. Nisam imala sve odgovore; nisam počela ni da razmišljam o tome šta se desilo između mene i Džeka i nisam imala pojma šta sledi, ali nije ni bilo važno. Nešto ću već smisliti. Pošto sam izašla iz muzeja, krenula sam ponovo na ulicu. Bilo je vreme da pođem kući. Ne samo u stan već u London. Pokazalo se da je Pariz bio više nego što sam mogla zamisliti i kao da me je promenio. Ko je mogao predvideti da će se događaji tako odvijati kad sam pre nekoliko dana uhvatila Eurostar? Ali sad je Emanuelin stan bio prazan, duhovi prošlosti su bih sahranjeni i više nije bilo tajni. Spremila sam se da kažem zbogom gradu, ali poneću ga sa sobom. Morala sam da napišem novu knjigu, a Pariz me je nadahnuo više nego što sam mogla da zamislim. Dao mi je
~ 284 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
najdivniju ljubavnu priču, samo ovog puta ću je ispričati onako kakvom sam je ja priželjkivala, kakva je trebalo da bude. Jer u tome je bila lepota pisanja - u stvarnom životu Emanuela i Henri su možda bili razdvojeni, ali na stranicama knjige mogu ponovo da ih spojim. Kad sam skrenula za ugao, videla sam metro ispred, ali u njemu će biti vruće, a ja sam bila žedna. Prvo sam morala da kupim vodu. Ugledala sam prodavnicu i prešla ulicu. Bila je to radnjica sa stalkom za novine kraj vrata u kojoj se, izgleda, prodavalo sve i svašta, a unutra je bilo tesno, jedva dovoljno prostora za dvoje. Starija gospođa sa kolicima za kupovinu preprečila se na ulazu, čavrljajući sa prodavcem, i zastala sam na stazi, da je propustim. Ali nije žurila da ode. Čekala sam, pogledom preletajući preko novinskih naslova, koji su svi bili o proslavi iskrcavanja na Normandiju održanoj poslednjih nekoliko dana. Bila sam tako žedna, želela sam da požuri. Razgledala sam slike Jelisejskih polja, prepunih ljudi i velike povorke ratnih veterana. O, vidi, tu su kraljica i Obama, i je li ono francuski predsednik? Bože, baš grozno, ali nisam zapravo znala ni kako izgleda. Zagledala sam se pažljivije. Zapravo, možda bi trebalo da odustanem i krenem u metro. Voda bi mi prijala, ali stajaću ovde ceo dan... A onda sam ugledala nešto od čega sam se sva naježila. Krupan kadar dvojice veterana iz Drugog svetskog rata kako se rukuju sa predsednikom. Jedan je bio u invalidskim kolicima, sa nizom medalja ponosno prikačenim na grudima. Zagledala sam mu se u lice. U oči. Možda je bio starac, ali prepoznala sam ga. Prepoznala bih ga svuda. Pogled mi je poleteo ka natpisu ispod. Bio je na francuskom, ali pred očima mi je iskočilo ime. Poručnik Henri Boldvin. Henri! Bio je živ! I u Parizu!
~ 285 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Trideset deveto poglavlje Cafe de Vanguard, Rue de la Merchant, sedam uveče.
Kn
jig
ote ka
Stolovi su se prostirali i po stazi, puni gostiju koji su ispijali bokale vina i pušili cigarete. Pogledom sam preletela preko njih. Morao je biti unutra. Pokušala sam da pogledam kroz prozore, ali vidik mi je bio zaklonjen, pa sam prišla vratima i spustila ruku na ukrašeno staklo. Srce mi je ubrzano kucalo. Nisam ni pomišljala da bi se ovaj trenutak mogao dogoditi, foš nisam mogla sasvim da poverujem. Zastala sam, pokušavajući da se smirim i zurila sam u prste. Nakratko mi je palo na pamet da je taj čovek za koga sam verovala da je postojao samo u drugom životu sad tu, sa druge strane stakla. Zatim, duboko udahnuvši, otvorila sam vrata. Čuo se prigušeni zvuk zvona kad sam zakoračila unutra. Bilo je mnogo tiše unutra; većina je odabrala da sedi napolju i uživa u toploj večeri. U uglu je sedeo starac u invalidskim kolicima. Bio je blago sagnut, noge su mu bile pokrivene ćebetom, a društvo mu je pravila punija, sredovečna žena koja se hladila jelovnikom. Kad sam mu prišla, podigao je pogled. Nije više bilo krepkosti iz mladosti. Glatku karamel kožu i gustu talasastu crnu kosu zamenilo je lice izborano godinama. Ali, kad su nam se pogledi sreli, nije bilo greške. Henri. Srce mi je poskočilo, Henri, autor pisama, Emanuelina prava ljubav i razlog zašto je u tajnosti čuvala stan tri četvrt veka, sedeo je ovde u uglu malog, neupadljivog kafea u Parizu. Trenutak je bio tako važan i sveobuhvatan, protezao se preko decenija kao džinovska duga, a ostatak sveta ipak ga nije primećivao. Mušterije za okolnim stolovima nisu obračale pažnju na starca u invalidskim kolicima; videle su samo starost i sopstvenu smrtnost. Nisu videle isto što i ja: mladog pisca iz Bruklina, koji se ludo zaljubio u prelepu crvenokosu Parižanku pre rata, i ta ljubav je bila tako velika da je pokrenula niz događaja koji su trajali čitavog života. Ali ja jesam. Videla sam sve.
~ 286 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Obećala sam sebi da neću plakati. Bila sam čvrsta čitavim putem dovde; ali, kad je podigao ruku sa krila i potražio moju, shvatila sam da nisam jedina koja je potiskivala suze. Dugo, dugo nismo ništa govorili. Sela sam preko puta njega dok mi je on stezao ruku, osećajući toplinu njegovih prstiju. Ti prsti koji su napisali sva ona pisma, koji su grlili Emanuelin struk dok su plesali uz džez ploče, sad su držali moje. ”Tako je divno što sam vas upoznala”, konačno sam izustila. Klimnuo je glavom, dok su mu crne oči blistale. ”Takođe”, uzvratio je.
Kn
jig
ote ka
Nakon što sam videla Henrijevu fotografiju u novinama, bacila sam se na ajfon. Zaboravila sam na cene rominga, potražila novine na Guglu i čekala nekoliko minuta dok su me prebacivali iz odeljenja u odeljenje. Bio je vikend. Verovatnoća je bila mala. Osim toga, francuski mi je i dalje bio užasan. Ali konačno sam dobila broj mobilnog telefona novinara koji je napisao članak, a koji je imao broj Henrijevog hotela u Parizu. Javila se njegova nećaka, prilično zastrašujuća sredovečna žena, koja je doputovala iz Njujorka sa svojim devedesetpetogodišnjim ujakom. Došla je da pazi na njega i ni pod kakvim okolnostima nije htela da ga budi iz sna. I tako sam joj drhtavim glasom ispričala za Emanuelu, stan, pisma... nekoliko trenutaka je vladala tišina, a onda je rekla da će porazgovarati sa ujakom i pozvati me. To je bilo pre sat vremena. ”Tako mi je drago što ste došli!” ”Kako ne bih?” ”Mora da ste se prilično šokirali?” ”Ni najmanje.” Odmahnuo je glavom. ”Čitavog života sam čekao takav poziv.” Još je držao moju ruku kao da se plašio da ću nestati, ako je pusti, i odvesti Emanuelu sa sobom. Meni je dolazak ovamo bio prilično važan; a kako je tek bilo Henriju, nisam mogla ni da zamislim. Konobar je prišao stolu da primi porudžbinu. ”Imate li klima-uređaj?” pecnula ga je nećaka, kojoj je bilo neugodno toplo, a onda, pošto je videla da konobaru nije zabavno, okrenula se Henriju. ”Želiš li nešto, ujka Henri? Možda ledeni čaj?” Odmahnuo je glavom. ”Samo da me malo ostaviš samog.”
~ 287 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Delovala je nesigurno, a onda pogledala u mene kao da pita je li to u redu. Klimnula sam glavom. ”Pa, u tom slučaju, biću odmah ispred. Gde je, nadam se, malo svežije”, dodala je, brišući čelo salvetom dok je ustajala. Kad je otišla, okrenula sam se ka Henriju. Ostali smo sami i načas sam se zapitala odakle da počnem. Nešto malo sam rekla preko telefona, a imala sam mnogo toga još da objasnim. Ali, pre nego što sam zaustila, progovorio je on: ”Nikad nisam nameravao da ostanem van Pariza, uvek sam hteo da se vratim...” Kao da je tako dugo čekao da ispriča svoju priču, više nije mogao čekati ni tren. ”Nakon što smo se Manu i ja posvađali, pisao sam joj, ali nikad mi nije odgovorila. Mislio sam da je to bio kraj i otišao sam iz Pariza, nisam mogao podneti da ostanem, sve me je podsećalo na nju. Nakratko sam otišao u Španiju, ali tad je bilo drugo vreme, Evropa je bila u haosu. Na kraju sam se vratio u Ameriku da pokušam da nastavim sa životom - ali shvatio sam da ga nemam, jer moj život je bila ona...” Glas mu je bio dubok, uprkos fizičkoj slabosti, i blago je otezao dok je govorio. ”Kad se dogodio napad na Perl Harbor, nekako sam pronašao razlog da ponovo živim. Priključio sam se i otišao da se borim. Poslat sam sa jedinicom prvo u severnu Afriku, zatim Italiju, ali nekako sam pronašao način da se vratim u Francusku, samo što to nije bila Francuska kakvu sam pamtio...” Glas mu se prekinuo. ”Iskrcao sam se na obale Normandije u jutro, šestog juna hiljadu devetsto četrdeset četvrte. U mom čamcu bilo nas je tridesetorica, a samo nas dvojica smo stigli do obale živi. Izgubili smo toliko ljudi tog dana - more je pocrvenelo...” Uprkos godinama, um mu je i dalje bio bistar, zaćutao je dok se prisećao. ”Uspeo sam da se iskrcam na pesak pre nego što je granata eksplodirala i raznela me. Mislio sam da sam mrtav, ali nekim čudom sam preživeo i izneli su me odande. Odneli su me u poljsku bolnicu gde su me lekari spasli da ne iskrvarim nasmrt, ali nisu mi mogli da sačuvaju moje noge.” Dok je govorio, odjednom sam shvatila da mu ćebe ne služi da ga utopli, već da sakrije nedostatak nogu.
~ 288 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Od tada, vreme je izgubilo svako značenje. Preneli su me u Englesku, u vojnu bolnicu, gde sam proveo narednih osamnaest meseci i preživeo više od dvadeset operacija - ne sećam se tačno koliko, uglavnom sam bio na morfijumu, ne sećaš se mnogo toga kad si pod uticajem.” Uprkos bolnim uspomenama, uglovi usana su mu se izvili u osmeh. ”Tako možeš i devojku da zaboraviš, ali naravno da nije upalilo imaš mnogo vremena kad po ceo dan ležiš u krevetu.” ”Znate, Emanuela je primila vaše pismo u kojem su joj javili da ste mrtvi”, rekla sam. Klimnuo je glavom. ”Saznao sam kasnije. U opštem haosu, mislili su da sam poginuo. Na neki način mi je bilo drago - mislio sam da je bolje da veruje da sam mrtav. Nisam joj mogao dozvoliti da me vidi, ne ovako. Nekad smo zajedno plesali, znate?” Klimnula sam glavom i setila se gramofona. ”Nekoliko meseci posle završetka rata čitao sam o njenom venčanju u novinama.” Pogledala sam ga iznenađeno. ”Videli ste primerak Pari mača? Kako?” ”Pripadao je jednoj bolničarki; bila je Francuskinja, ali udala se za Engleza. Jednog dana ostavila mi ga je pored kreveta. Ako sam ikad i pomišljao da se ponovo javim Manu, predomislio sam se kad sam video tu fotografiju...” Progutao je knedlu. ”Više nije bila moja devojka.” Izgovorio je to tako jednostavno, tako sigurno da me je srce zabolelo. ”Pre rata bih učinio sve da je sprečim da se uda za drugog, ali rat je sve promenio.” Pogledao je u ruke i prvi put sam primetila da nema burmu. ”Bio sam samo srećan što je živa.” ”Znate da nikad više nije plesala.” Nisam mogla da dozvolim da misli kako je samo nastavila dalje, da joj je brak bio srećan. Pogledao je u mene. ”Čitavog života odbijala je da pleše s nekim drugim”, rekla sam i pogledi su nam se sreli. ”Bila je i dalje vaša devojka, Henri, uvek je bila vaša devojka.” Reči su mi bile gorko-slatke.
~ 289 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
”Znate, ponekad noću sanjam da sam ponovo ceo, ponovo mlad, i da plešemo zajedno u Parizu, u njenom stanu, baš kao nekad, pre toliko godina...” Zagledao se u daljinu. ”Zvučim li ludo?” pitao je, okrenuvši se ka meni. Setila sam se one noći u njenom stanu, kad sam čula muziku i kad mi se učinilo da čujem korake. Zavrtela sam glavom. ”Ne, ni najmanje.” Klimnuo je glavom, naizgled zadovoljno, a onda: ”Je li istina to što ste rekli, da je sve ove godine zadržala stan?” ”Jeste, baš kao što ste ga ostavili.” Zavladala je duga tišina. ”Nije vas nikad zaboravila, Henri!” Oči su mu se napunile suzama, ali odbijale su da poteku. Nisam znala jesu li to suze sreće ili tuge. Možda oboje. ”Nisam zaboravio ni ja nju. Nisam nikad prestao da mislim na nju. Sve te godine. Kad su me otpustili iz bolnice, otišao sam iz Engleske i vratio se u Ameriku. Postao sam profesor na fakultetu i predavao kreativno pisanje više od četrdeset godina. Nikad se nisam oženio, nisam imao potrebu. Znate, i dalje sam na neki način bio srećan. Većina ima samo jednu veliku ljubav, ali ja sam imao dve. Emanuelu i pisanje.” Nasmešio se i morala sam da se nasmešim i ja i, kad sam nežno izvukla ruku iz njegove, posegla sam za torbom. ”Ovo sam našla u stanu.” Spustila sam mu pisma u krilo. ”Pripadaju vama.” Gledala sam kako ih polako okreće i shvata. Vid mu je možda bio slab, ali odmah je znao o čemu se radi. ”Tu je i poslednje pismo od Emanuele, otvorila sam ga, oprostite, ali možda vam ga kasnije neko može pročitati...”, zastala sam sa objašnjavanjem. Jer, naravno, bilo je tu još nešto. Nisam mu rekla da ima ćerku. Mislila sam da to ne treba da sazna od mene. Trebalo je da čuje od porodice. I zato sam nešto ranije obavila još jedan telefonski poziv. Privuklo mi je pažnju zvonce na vratima i zastala sam da pogledam. Na ulazu je stajao mladić sa kapom na glavi. Žan Pol. Okrenula sam se Henriju. ”Želela bih da nekoga upoznate.”
~ 290 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Četrdeseto poglavlje
Kn
jig
ote ka
”Cadenas?” Ulični prodavač pružao je kartonsku kutiju punu katanaca svih veličina. Zastala sam, razgledajući ih. ” Combien? 32” Pokazala sam na veliki mesingani. Odvojio ga je od plastike pre nego što mi je rekao cenu. Nema sumnje da je to uradio ne bi li sprečio turiste da kupe kod nekog drugog, razmišljala sam, gledajući u ostale prodavce sa ćebadima i improvizovanim tezgama punim katanaca. Iskopala sam nekoliko evra i pružio mi je mali katanac i ključ, zajedno sa markerom. Gurnula sam ih u džep i popela se stepenicama na most. Bilo je veče. Spuštao se sumrak. Pošto sam se pozdravila sa Henrijem, pozvala sam Harijet da joj kažem gde sam, a zatim sam došla na obale Sene. Morala sam da uradim još nešto. Setila sam se da sam čula vodiča da govori kako, prema legendi, moraš pažljivo birati gde ćeš zakačiti katanac - Pont des Arts je za vernu ljubav, ali Pont de l’Archevêché je za ljubavnike. Izabrala sam prvi most. Bilo je teško poverovati kako sam tu bila pre samo nekoliko dana, sve mi se činilo drugačije. Pošla sam preko mosta. Turisti su se proredili, ali i dalje je bilo ljudi: parova koji su slikali selfije, prodavača koji su nudili robu. A onda, tu su bili katanci. Hiljade katanaca, pružali su se preko reke poput svetlucave, metalne duge. Zurila sam u njih. Setila sam se predviđanja da bi most mogao da se sruši pod težinom večne ljubavi, kampanje koja bi sprečila ljude da ih i dalje kače, da budu razumni i umesto toga slikaju selfije. Ali, ako me je Pariz ičemu naučio, onda je to bilo da ljubav i razum ne idu zajedno. Prešla sam pogledom preko ograde tražeći mesto u tom ogromnom okeanu katanaca, neki mali prostor, sićušan deo mosta da ga prisvojim... 32
Franc: Pošto je? (Prim. prev.)
~ 291 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Onda sam ga ugledala, najmanji mogući prorez. Čučnula sam i izvadila katanac i markerom pažljivo ispisala dva imena: Emanuela i Henri. Želela sam da stavim taj katanac na most za njih. Dvoje ljubavnika, zajedno u večnosti. Njihova ljubav preživela je tragediju, nesporazum, rat, godine - i ponovo su se sjedinili ovde, u malom kutku Pariza. Poslednji, mali simbol ljubavi koja je trajala čitav život. Pažljivo sam ga zaključala za ogradu, a onda, s ključem na dlanu, ponovo sam se uspravila. Pogledala sam u sve te katance, sa njihovim ljubavnim pričama i pomislila na moju. Kao što sam rekla, ljubav ne jemči srećan kraj. Okrenula sam se, naslonila na most i zagledala preko Sene. Treperava svetla Pariza pružala su se ispred mene, a ja sam razmišljala o Džeku, ljubavi i gradu koji me je toliko toga naučio. Ispravno je da se završi ovde. Bacila sam ključ u reku. Kad je nestao u tami, nije stvorio nikakav zvuk. ”Rubi?” Čula sam svoje ime. Glas. Ne može biti... Polako sam odvojila ruke od ograde i okrenula se. Džek! Dah mi je zastao u grlu. Stajao je samo nekoliko metara od mene u farmerkama i majici, s rancem prebačenim preko ramena. Lice mu je bilo neobično preplanulo, a kosa razbarušena na sve strane. Izgledao je kao da nedeljama nije spavao. ”Otkud ti ovde?”, pitala sam kad sam konačno došla do glasa. ”Tražim tebe. Harijet mi je rekla da si tu.” ”Ne, ovde ovde. Otkud ti u Parizu?” ”Želeo sam da ti poželim srećan rođendan.” Naravno. Rođendan mi je. Uza sve što mi se dogodilo danas, potpuno sam zaboravila. Nasmešio se onim širokim razoružavajućim osmehom koji mu je skupljao oči i uvek me osvajao. ”Proklet bio, Džek, nikad ne možeš da mi daš pravi odgovor.”Ali ne i ovog puta. Osetila sam kako mi se oči pune suzama. Ovog puta nije bilo dovoljno da se samo pojavi, uputi mi osmeh i misli kako će sve biti u redu.
~ 292 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
Kratko je zurio u mene, kao da ne zna šta da kaže, a onda je skinuo ranac i čučnuo. Posmatrala sam ga, pitajući se šta radi. Otključao je mali, srebrni katanac sa rajsferšlusa na svom rancu, zatim iskopao olovku iz zadnjeg džepa i ispisao naše inicijale. Ustao je, držeći katanac između prsta i palca, ne skidajući oči sa mene. Razmenili smo poglede. Gotovo kao da smo se izazivali. ”Mislila sam da ne veruješ u ovakve stvari?” ”Verujem u tebe i mene.” Srce mi se steglo. Prišao je ogradi mosta, a ja sam ga pratila pogledom. Nijedno nije progovaralo. Reči često nisu potrebne. Osetila sam kako me steže u grudima kad je čučnuo, tražeći mesto među svim tim katancima... Neko bi možda rekao da je ta nova tradicija kliše, ali meni se odjednom činila tako besmisleno romantičnom da sam skoro očekivala da krene muzika i odjavna špica. Gledala sam kako Džek stavlja katanac na ogradu, svesna da je to veliki romantični trenutak... ”Bože sveti!” ”Šta je ?” izustila sam, gledajući u njega. ”Iskliznuo mi je iz ruku...” ”Kako to misliš?” Pokazao je na drvene daske na mostu. ”Jednostavno je propao kroz pukotinu.” ”Šališ se!” Spustila sam se na kolena da ga pogledam. ”Ako je ovo neka šala...” ”Nije, kunem se.” Zavrteo je glavom. Delovao je pogođeno. Pogledala sam mu u ruke. Bile su prazne. Zatim u pukotine u drvenim daskama. ”Ne mogu da verujem!” ”Sranje, tako mi je žao, ne znam kako se to dogodilo...” Oboje smo se zagledali kroz proreze, kao da nekim čudom očekujemo da katanac izroni. A onda, iznenada, neočekivano, osetila sam kako iz mene kulja smeh i neobuzdano sam se zakikotala. Bilo je veoma smešno. Džek me je zapanjeno pogledao, potpuno šokiran, a onda je zabacio glavu i zagrmeo od smeha.
~ 293 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
Kn
jig
ote ka
I tako smo bili na mostu, na rukama i kolenima, dok su nam se suze slivale niz obraze, a ostali zaljubljeni parovi gledali u nas kao da smo poludeli. Možda i jesmo, ne znam, ali kao da je neko odvrnuo ventil i nismo mogli da se zaustavimo. Smejali smo se dugo, držeći se za stomak, kikoćući se, ponovo i ponovo, sve dok nam smeh konačno nije utihnuo i, sedeći tako na tlu, naslonili smo se na ogradu. Nijedno nije govorilo. Samo smo ćutke sedeli, dolazili do daha, i Džek je konačno progovorio. ”Vidi, upravo sam doputovao sa druge strane sveta, jer sam morao nešto da ti kažem.” Okrenuo se prema meni, lice mu se uozbiljilo i osetila sam kratku nesigurnost. ”Kad sam rekao da ne mogu ovo, mislio sam da ne mogu ovo.” Pokazao je na nas. ”Šta hoćeš da kažeš?” Zadrhtala sam uprkos toplini večeri. ”Ovo... ovu vezu na daljinu. Jednostavno ne mogu.” Pogledala sam ga, ne shvatajući, plašeći se najgoreg, ali onda se nagnuo napred i zagrlio me. ”Neću više ovo da radim, mi nećemo više ovako!” Privukao me je bliže, nežno me poljubio, a onda se naslonio nazad. ”Ne želim da se više ikad rastajemo, Rubi!” Ugrejana u njegovom zagrljaju, čula sam kako izgovara reči, i prvi put posle ko zna koliko vremena nije bilo nerazumevanja ili zabune. Nije ništa ostalo neizgovoreno, niti smo potiskivali osećanja. ”Ni ja”, promrmljala sam, lica naslonjenog na njegove grudi, i tog trenutka kao da su sve prepreke pale i ostali smo samo nas dvoje. Ništa drugo nije bilo važno. Samo Džek i ja. Bože, kakav dobar osećaj! ”Mnogo sam razmišljao dok smo gradili domove za one ljude...” Zaćutao je i osetila sam kako guta knedlu. ”Želim da sagradim dom - s tobom.” Spustio je bradu da me pogleda. ”Dođi u Ameriku, Rubi!” Tako mnogo pitanja. Mnoštvo šta ako i ali, i pojedinosti koje sam želela da saznam. Tako mnogo nesigurnosti. Sve su mi proletale kroz glavu, dok sam jurila u budućnost, i bacale su se na mene, zahtevajući
~ 294 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
odgovore. Ali nisam ih imala, i otkrila sam da mi i ne trebaju. Ništa od toga nije važno. U glavi sam čula Henrijeve reči upućene Emanueli: Molim te, odgovori mi, draga, i kad to učiniš, neka to bude jedna reč!
Kn
jig
ote ka
Pogledala sam ga i lice mi se razvuklo u osmeh. ”Da!”
~ 295 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
ZAHVALNICE
Kn
jig
ote ka
Ogromna zahvalnost mojoj urednici Frančeski Best i ostatku tima u Hoderu što su svojom čarolijom pretočili priču koja je stanovala samo u mojoj mašti u pravu knjigu. I Adrijanu Valensiji i Sari Kristi za tako prelepe korice. Kao i uvek, zahvaljujem se mojoj predstavnici Stefani Kabot, koja me oduvek podržava kao spisateljicu. Zahvaljujem se i ostatku ekipe u Kompaniji Gernert; Vilu, Rebeki, Eriki i Elen, za sve što rade. Kao autorka jedanaest romana, izgubila sam pojam o broju venčanja koje sam smislila za moje likove, pa je bilo zabavno kad je prošlog leta došao red na mene. Međutim, pisanje knjige i istovremeno planiranje venčanja može biti prilično teško, pa želim neizmerno da se zahvalim i mojoj mami Aniti, koja je bila prava-pravcata zvezda i izvela je čuda da bih se ja udala i završila knjigu u roku. Isto važi i za moju divnu stariju sestru Keli i moju dragu prijateljicu Dejnu. Ako ne ukrašavate ambar, ne smirujete me, ne smišljate preokrete u priči ili me ne ohrabrujete, uvek ste tu da me zasmejete. Zaista sam srećna! Zahvaljujem se i svim mojim prijateljima koji me podržavaju sa strane. I svim mojim fantastičnim čitaocima koji me prate na Fejsbuku, Tviteru i Instagramu, večno sam vam zahvalna na podršci. Poljubac iz Pariza moj je najromantičniji roman do sada, pa je prikladno da se dešava u, verovatno, najromantičnijem gradu na svetu. Takođe se delom dešava i za vreme Drugog svetskog rata i, iako sam prilično istraživala, nisam istoričarka, tako da se izvinjavam za svaku činjeničnu ili istorijsku grešku koju sam možda načinila u stvaranju ove ljubavne priče. Konačno, zahvaljujem se mom A. C. za nezaboravan dan prošlog leta, koji je bio predivan, što je uvek verovao u mene i pratio me u Pariz da istražujem za knjigu. Nije uvek lako živeti sa piscem, ali bez tebe ne bih imala poslednju scenu ove knjige. Niti moj srećan kraj. Hvala ti!
~ 296 ~ Knjigoteka
Zvončica & neky
O AUTORU
Kn
jig
ote ka
Aleksandra Poter je nagrađivana spisateljica, koja je ranije radila kao kolumnistkinja i zamenica urednika ženskih časopisa u Velikoj Britaniji i Australiji. Godine 2007. osvojila je nagradu Džejn Ostin za roman Moj gospodin savršeni. Romani su joj prevedeni na sedamnaest jezika, a po romanu Nisi onaj koga želim snimljen je i film. Sada živi na relaciji London-Los Anđeles i potpuno je posvećena pisanju. Možete saznati više na www.alexandrapotter.com, na Fejsbuku pod www.facebook.com/Alexandra.Potter.Author, ili pratiti je na Tviteru @ AlexPotter Books.
~ 297 ~ Knjigoteka
